PRIKAZI

Judith Herrin, Women in Purple. Rulers of Medieval Byzantium, Phoenix Press, London 2002, XVI + 304 str. + 8 ilustracija u boji

Nekada profesor Vizantijske istorije na Prinstonu, a sada Poznoanti~kih i vizantijskih studija na King's College-u Londonskog univerziteta, autor zna~ajne kwige o povesti Sredozemqa od IV do IX stole}a (The Formation of Christendom, London 1987), dobitnica Zlatnog krsta ~asti Republike Gr~ke, pisac je ove studije posve}ene vizantijskim vladarkama koje su u razdobqu od 780. godine do sredine IX veka bitno uticale na oblikovawe povesti Romejskog carstva. @ene u purpuru svetlost dana ugledale su 2001. trudom britanske ku}e Weidenfeld & Nicolson, a nakon samo jedne godine, {to svedo~i o uspehu kwige na tr`i{tu, Phoenix Press objavquje drugo izdawe. Kwiga se bavi sudbinama tri vizantijske carice: Irine, Jefrosine i Teodore. Prva, supruga Lava IV (775-780), bila je namesnica (780-790) za vreme maloletstva wihovog sina Konstantina VI i samostalna vladarka (797-802); druga, Irinina unuka i }erka Konstantina VI, udala se za Mihaila II (820-829) i bila ma}eha wegovom sinu Teofilu (829-842); posledwa, Teodora, bila je Teofilova `ena i regent (842-856) wihovom maloletnom sinu Mihailu III. Ono {to, pored ro|a~kih veza i hronolo{kog kontinuiteta, povezuje ove tri `ene jeste wihova privr`enost kultu ikona. Irina je predsedavala Sedmim vaseqenskim saborom u Nikeji (787) koji je vaspostavio po{tovawe svetih slika. Jefrosina je, za vreme drugog ikonobora~kog razdobqa (815-843), u tajnosti podsticala ikonofilsku praksu. Teodora, snaha Jefrosinina, odgovorna je za kona~ni trijumf kulta ikona, do koga je do{lo 11. marta 843, u prvu nedequ vaskr{weg posta koja se od tog vremena u Pravoslavnoj crkvi obele`ava kao Nedeqa pravoslavqa. Studija po~iwe Uvodom (str. 1-8), za kojim sledi prvo poglavqe: Carigrad i vizantijski svet (str. 9-50). U wemu se ~italac postupno uvodi u glavni tok pri~e, upoznaju}i se sa dvorskim ceremonijalom i ulogom evnuha, javnim obredima u Carigradu, na~elima nasledne vladavine u Vizantiji, spoqnim sve411

ISTORIJSKI ^ASOPIS

tom i posledicama slovenskih i arabqanskih osvajawa, provincijskim ustrojstvom i crkvenom organizacijom u Gr~koj, reformama Lava III, ikonoborstvom i reakcijom Rima na wega, delatno{}u Konstantina V na obnovi Carigrada. Zanimqiv je osvrt na caricu Martinu (str. 24-25), drugu `enu cara Iraklija (610-641), koja je, u skladu sa suprugovom posledwom voqom, trebalo da ima zna~ajnu ulogu u zajedni~koj vladavini svog pastorka Konstantina III i sina Iraklone. Kao {to je poznato, eksperiment sa prvom `enom zvani~nim vladarem imao je neslavan ishod. Konstantin III umro je od tuberkuloze, a Martina, optu`ena za trovawe posinka, zba~ena je sa Iraklonom u dvorskom prevratu i oterana u progonstvo na Rodos, dok je na presto doveden maloletni Konstans II (641-668), sin pokojnog Konstantina. Glava druga, Irina: nepoznata carica iz Atine (str. 51-129), bavi se Irininim poreklom i porodicom, wenom carskom inauguracijom: sklapawem braka sa Lavom IV i krunisawem. Predstavqena je kao majka i carica-supruga, a skiciran je i Lavov odnos prema ikonoborstvu. Posle prerane smrti mu`a, mlada carica postaje namesnik u ime svog devetogodi{weg sina Konstanina, a ve} naredne, 781. godine {aqe poslanike Karlu Velikom da pregovaraju o braku izme|u wegove }erke Rotrude i Konstantina VI. Iako su zaruke sklopqene, do ven~awa nije do{lo, a mladi car je novembra 788. uzeo za `enu Mariju iz Amnije sa kojom je imao }erke Irinu i Jefrosinu. Autor posebnu pa`wu posve}uje Vaseqenskom saboru u Nikeji i obnovi kulta ikona i ikonofilske umetnosti. Prikazani su doga|aji u kojima je Konstantin uspeo da se izbori za samostalnu vladavinu (790-797) i nesre}ne okolnosti koje su je pratile, posebno wegovo lo{e postupawe prema prvoj `eni i sklapawe spornog, za crkvene krugove oko Teodora Studite nekanonskog i bogohulnog, drugog braka. Sve to je omogu}ilo ambicioznoj Irini da zbaci i oslepi sina i zavlada nose}i titulu vasilevsa. Mnogo je polagala na gra|evinsku delatnost, pa krajem VIII veka ni~e i nova carska palata Elefterios, uz koju su se nalazile radionice za izradu svile, a tako|e i nekoliko manastira od kojih se najva`niji nalazio na ostrvu Prinkipo u Mramornom moru i bio posve}en Bogorodici. Pa`wu Herinove zaokupqa Irinina politika prema Zapadu i famozna bra~na ponuda Karlu Velikom. Frana~ko protivqewe obo`avawu ikona i Karlovo krunisawe za cara izazivaju vizantijsku reakciju ~iji je kona~ni ishod dvorska revolucija od 31. oktobra 412

PRIKAZI

802, u kojoj je Irina svrgnuta i prognana na Lezbos, gde umire posle osam meseci. Velika praznina u izvornom materijalu postavila je pred autora ogroman izazov: kako rekonstruisati `ivot glavne junakiwe tre}e glave, Jefrosina: princeza ro|ena u purpuru (str. 130-184)? Od sve tri carice, Jefrosina je zastupqena u najmawem broju izvora i uvek krajwe lapidarno. Zapravo, u savremenim izve{tajima hroni~ara bele`i se samo da je dovedena iz manastira da bi se udala za Mihaila II i da se tamo vratila nedugo po{to joj je mu` umro. Stoga je glavni izvor koji osvetqava wen `ivot upravo mona{ka sredina u kojoj je provela mnoge godine. U tu kategoriju spadaju dokumenti o ustrojstvu i funkcionisawu `enskih manastira s po~etka IX veka i `itija svetih `ena iz tog razdobqa, kao i prepiska Teodora Studite sa Jefrosininom majkom Marijom i drugim svetovnim `enama i monahiwama. Lak{e je govoriti o Jefrosini kao carici, jer se iz drugih izvora zakqu~uje {ta se od we, kao vladareve supruge, moglo o~ekivati, premda se i ovde samo u malom broju slu~ajeva mogu direktno woj pripisati odre|ene aktivnosti. ^iwenica je da je ona ugovorila Teofilov brak sa Teodorom - o tome postoje ~ak dve razli~ite verzije. Neobi~no je zanimqiva bele{ka iz sirijskih hronika koje govore o arabqanskom pohodu iz 838. godine, kada je u wihove ruke pao Amorion, sedi{te teme Anatolika i zavi~aj vladaju}e dinastije. Prilikom te kampawe vizantijska vojska, koju je li~no predvodio car, pretrpela je poraz u krvavoj bici kod Dazimona, a u Carigrad je stigla glasina o Teofilovoj smrti. Po{to su opozicioni krugovi po~eli da razmatraju ideju o izboru novog cara, Jefrosina je poslala pastorku glasnike da ga obaveste o svemu i ubede ga da se vrati u prestonicu i spre~i izbijawe gra|anskog rata - {to je ovaj i u~inio. ^etvrto poglavqe, Teodora: paflagonska nevesta (str. 185239), po~iwe prikazom prilika u Paflagoniji u ranom IX stole}u, a zatim prelazi na Teodorino poreklo i vaspitawe, kao i paradu nevesta koju je carica Jefrosina organizovala za svog posinka Teofila. Autor govori o Teofilovoj ikonoborskoj politici, podr{ci koju je ona u`ivala u narodu i wenom poo{travawu u odnosu na epohu Mihaila II. Opisane su Teodorina i Teofilova ktitorska delatnost i careve posledwe godine. Prva godina Teodorinog namesni{tva pro{la je u suptilnim manevrima koji su vodili likvidirawu ikonoklazma, a u tu svrhu, i zarad rehabilitaci413

ISTORIJSKI ^ASOPIS

je cari~inog gre{nog supruga, lansirana je legenda o Teofilovom pokajawu na samrtnoj posteqi i wegovom celivawu ikone. Usledili su kona~no vaspostavqawe kulta ikona, trijumf pravoslavqa, obnova figurativne umetnosti, izbacivawe ostataka Konstantina V iz Justinijanovog mauzoleja i wihovo spaqivawe, kao i sve~ano preno{ewe u Carigrad mo{tiju carice Irene, patrijarha Ni}ifora i Teodora Studite. Posve}ena je pa`wa spoqnoj politici namesni{tva, a naro~ito misionarskoj delatnosti koja je zapo~ela Teodorinim kontaktima sa bugarskim kanom Borisom tokom 40-ih godina IX stole}a. Materinske du`nosti nalagale su Teodori da na|e odgovaraju}u suprugu svome sinu Mihailu III. Tako se 855. godine 16-godi{wi car, protivno svojoj voqi, o`enio Jevdokijom Dekapolitisom i otvoren je niz doga|aja koji }e kulminirati zatirawem Teodorinog potomstva. Mihailova majka je ra~unala da }e ga na taj na~in odvojiti od qubavnice Jevdokije Ingerine; on, me|utim, ure|uje da wegov prijateq Vasilije Makedonac formalno stupi u brak s Ingerinom, a da u stvari ona nastavi da `ivi s carem. Varda, Mihailov ujak, nasilno okon~ava 856. godine namesni{tvo svoje sestre i formalno progla{ava cara punoletnim, samo da bi mu ovaj poverio vlast koju je do tada imala Teodora. Ona se 858. povla~i u manastir, da bi osam godina kasnije wen brat, sada nosilac najvi{e dvorske titule cezara, bio ubijen rukom Vasilija Makedonca koji je ubedio sumwi~avog cara da mu ujak radi o glavi. Posledwi ~in krvave drame odigrao se 24. septembra 867. u carskoj lo`nici, kada je Vasilije (od marta te godine i savladar) sa grupom sau~esnika (istih onih koji su mu pomogli da ubije Vardu) sasekao na komade pijanog Mihaila i postao nesporni gospodar Vizantijskog carstva. Teodora je jo{ dugo `ivela posle Mihailove smrti, a umrla je u porodi~noj zadu`bini tokom vladavine Vasilija I (867-886), zapostavqena i pra}ena carskim nepoverewem. Posledwe, peto, poglavqe nosi naslov Zakqu~ak (str. 240257), a kwigu zavr{avaju Izvori i napomene (str. 258-295) i Indeks (str. 296-304). Govore}i u zakqu~ku o `enama na vlasti, Herinova nagla{ava da nam je potrebno sistemati~nije razumevawe carske vlasti `ena, wihovih manipulacija visokim zvawem i mogu}ih zloupotreba vlasti kada su `ene iza prestola (str. 240). Po{to su jednom imale priliku da vladaju u sopstveno ime, autor se nada da je ba{ to pokazala, `ene su jednako odlu~ne i efikasne kao mu{karci (ibidem). Pitawe koje Herinova postavqa jeste: Pod 414

PRIKAZI

kojim su okolnostima one mogle sebi da pribave carsku vlast? Da se poslu`imo vizantijskom terminologijom - kako su `ene, poistove}ivane sa Evom, promenile sebe u Adama? (ibidem). Daqe razra|uju}i odnos `ene - vlast, autor povla~i paralelu izme|u isto~ne i zapadne prakse: Misao o carskom krunisawu na Zapadu bila je inovacija pape Lava III, koji se time nadao da }e zadr`ati kontrolu prilikom odre|ivawa zapadnog cara. To je uvek ostalo izrazito mu{ka ceremonija - `enski element se ponekad dodavao, ali se nikada nije smatrao kqu~nim za polo`aj kraqice. Nasuprot tome, drevni svetovni rimski metodi aklamacije careva preovladali su u Vizantiji i sistematski su protegnuti na wihove `ene, sada nosioce dinasti~kog nasle|ivawa (str. 247). Naposletku, kao najboqu ilustraciju zna~aja koji svojim junakiwama pridaje autor, citirali bismo slede}u ocenu: [ta da tri `ene u purpuru nisu preuzele kontrolu nad carskom ma{inerijom i tako zaustavile neprekinut niz mu{kih vladara `estoko odanih ikonoborstvu? Prvo, do{lo bi do zna~ajne promene u politi~kim i diplomatskim odnosima u ~itavom Sredozemqu. Postalo bi te`e, ako ne i nemogu}e, ugovarati saveze sa jo{ uvek idolopokloni~kim Zapadom, a vizantijski vladari bi svoje carstvo usmerili ka Istoku odvajaju}i se od ikonofilskog Rima. Takav jaz bi umawio mogu}nosti za plodonosno ukr{tawe uticaja zasnovanog na zajedni~kom hri{}anskom identitetu. Ne bi do{lo do braka Teofane i Otona II i ponovnog otkrivawa gr~ke i arabqanske kulture na Zapadu pod wihovim sinom Otonom III i papom Silvesterom II. Mo`da bi bila onemogu}ena hri{}anska saradwa vezana za krsta{ke pohode i osloba|awe Svetih mesta od Arabqana... Kada je re~ o umetnosti, ikonobora~ke tendencije severne Evrope (kao {to su Libri Carolini i simboli~ka umetnost @ermiwija) bile bi oja~ane. Nefiguralna umetnost i ograni~eni, neslikovni repertoar hri{}anske umetnosti imali bi prete`ni uticaj. Gr~ke hri{}anske zajednice pod islamskom vla{}u - koje ikonoborstvo nije stiglo da doma{i - bile bi odse~ene i o~i{}ene od svojih svetih slika. Vizantijska vizuelna tradicija ograni~ila bi se na dekorativnu, nefigurativnu praksu, zna~ajno redukuju}i nadahnu}e i domet figurativne umetnosti na Zapadu. Da li bi se u tim okolnostima u Italiji, na koju je tako dugo uticala Vizantija, uop{te razvila Renesansa? Da su 500 godina Istok i vizantijske provincije u ju`noj Italiji, kao i delovi severne Evrope, sledili ikonobo415

ISTORIJSKI ^ASOPIS

ra~ka na~ela, da li bi Rim mogao da odbrani svoje figuralne elemente? (str. 255-256). Dragi} M. @IVOJINOVI]

Du{anka Bojani} - Luka~, Tatjana Kati}, Maglajski sid`ili 1816-1840, Bo{nja~ki institut - Fondacija Adila Zulfikarpa{i}a, Sarajevo 2005, 690

Sixili, osmanski sudski protokoli, koje su vodile kadije ili wihovi zamenici - naibi, spadaju u prvorazredne istorijske izvore. Zbog brojnosti i raznovrsnosti podataka koje poseduju, oni govore o razli~itim aspektima pro{losti i omogu}avaju rekonstrukciju politi~kog, dru{tvenog i privatnog `ivota jednog kadiluka u odre|enom periodu. Na osnovu gra|e, saop{tene u kwizi Maglajski sid`ili 1816-1840, ~itaocu je data upravo ta mogu}nost, da utvrdi na koji je na~in funkcionisao kadiluk Maglaj u prvoj polovini XIX veka, u ~emu se sastojala du`nost kadija i drugih predstavnika osmanske vlasti, kakav je bio konfesionalni i etni~ki sastav stanovni{tva, urbana struktura, svakodnevni `ivot, ali i koji su to va`ni politi~ki doga|aji obele`ili istoriju Osmanskog carstva u to vreme. Kwiga po~iwe predgovorom u kome je detaqno obja{wen pojam sixila, wihova struktura, a tako|e su predstavqeni i dosada{wi rezultati postignuti na poqu wihovog izdavawa. Treba naglasiti da je ovo prvi kompletan prevod jednog sixila; dosada{wa izdawa oti{la su najdaqe do prevoda samo izabranih dokumenata ili do sastavqawa op{irnih regesta za sva dokumenta (M. Muji}, Sixil mostarskog kadije 1632-1634, Mostar 1987) Predgovor se daqe nastavqa sa`etim diplomati~kim i paleografskim opisom sixila i kratkim osvrtom na na~in na koji su prire|eni. Re~ je, naime, o ostacima vi{e protokola maglajskih kadija i naiba, nastalih u rasponu od 1816. do 1840. godine, sa~uvanih u obimu od 90 gusto ispisanih, nepovezanih listova standardnog 416