Akcelerator (ili akcelerator estica) je ureaj za ubrzavanje elektriki nabijene estice do visokih brzina.

Ubrzavanje estica postie se primjenom vrlo jakog elektrinog polja i/ili magnetskog polja. Primjerice, u elektrinom polju, energija koju e nabijena estica dobiti jednaka je umnoku njenog naboja i razlike potencijala poetne i krajnje toke puta. Svi akceleratori rade s visokim vakuumom da omogue nesmetano kretanje estice. Akceleratori se sastoje od sljedeih dijelova: ionski ili elektronski izvor sustav za ubrzavanje izvor energije vakuumski sustav

Akceleratori se koriste u eksperimentima u fizici elementarnih estica. Ciklotron

Ciklotron je akcelerator estica. Slui za ubrzavanju kretanja nabijenih atomskih estica. Magnetsko polje pod pravim uglom uzrokuje primjerice kod protona, iona kretanje spiralnom putanjom. Prvi ciklotron konstruirao je Ernest Orlando Lawrence 1931. Princip rada [uredi] Ciklotron se sastoji od velikog magneta i dvije polukrune uplje elektrode koje su smjetene izmeu polova magneta (sa malim razmakom jedna od druge), te kada se gledaju odozgo imaju oblik slova D pa se nazivaju D-elektrode. One su prikljuene na izvor izmjeninog napona - svaka na jedan pol. Prostor unutar ciklotrona je zrakoprazan (vakuum) kako se estice koje se ubrzavaju ne bi sudarale i skretale sa putanje. U sredini je izvor estica. Kada estica uleti u prostor izmeu elektroda, puta se elektrina struja, stvara se elektrino polje zbog razliitog naboja pojedine elektrode te se elektron ubrzava prema jednoj od njih. U samoj elektrodi nema elektrinog polja te se estica (elektron, proton) giba polukruno pod utjecajem magnetnom polja. Polumjer gibanja se dobije po formuli r=mv/Bq (gdje je m masa estice, B magnetna indukcija, q naboj estice, v brzina estice). Kada se estica primakne izlazu iz elektrode promijeni se polaritet elektroda (izmjeninim izvorom) te se estica pod utjecajem elektrinog polja ubrzava prema suprotnoj elektrodi. Taj proces se konstantno ponavlja. Tijekom vremena estica se kree sve bre i sa veim polumjerom. Na odreenom mjestu se nalazi otklonska ploica koja vlastitim magnetnim poljem usmjeri esticu prema izlazu (rupici mikroskopskog promjera).

Primjena [uredi] Akceleratori estica se koriste za specijalizirana istraivanja u neuklearnoj fizici, kemiji i medicini. Ciklotron se koristi za ljeenje raka tzv. terapijom protonima koji radijacijom unitavaju tumor. Odreene primjene ima i u mikro-elektronici. Najpoznatiji akcelerator estica sagraen posljednjih godina je CERN-ov akcelerator estica, opsega 26659 metara, sa ugraenih 150 milijuna senzora koji prikupljaju podatke 40 mil. puta u sekundi. Od kada se prvi put pojavila ideja o atomu, kao neemu nedeljivom, kao osnovnoj eliji koja gradi svet oko nas, atom je dobijao sve manje i manje dimenzije, a broj tih gradivnih jedinica bivao je sve manji. Hemiari su godinama sekli atom i stalno nalazili osnovne elementarne strukture materije. Godine istraivanja dovele su do ideje o atomu, kao hemijskom elementu najjednostavnijoj gradivnoj jedinici svih materijala koje poznajemo. Hemiari nisu mogli dalje da dele atom, za njih on do dananjih dana ostao nedeljiv, ali tada su u pomo doli fiziari. Prva istraivanja radioaktivnosti hemijskog atoma pokazala su da atom nije najjednostavnija gradivna jedinica. Brzo je ljudska civilizacija shvatila potencijal energije atomskog jezgra, izgraene su brojni nuklearni reaktori i nuklearne centrale. Atomi, hemijski elementi, prestali su da budu najjednostavnije cigle koje izgrauju svet oko nas, njihovu ulogu preuzeli su protoni, elektroni i neutroni. Sve je postalo tako jednostavno, ispostavilo se da su stotinak hemijskih atoma, koliko je poznato, u stvari sloene strukture koje se mogu dobiti kombinovanjem novih atoma, tj. tri elementarne estice. Moete mislite da je tu kraj prie, ali nije, ovo je bio tek poetak, poetak u razvoju jedne savremene i vrlo zanimljive oblasti fizike, fizike elementarnih estica, iji je jedini cilj bio da opie od ega je sagraen svet u kome ivimo. Krenula su nova istraivanja, traeni su novi naini da se razbiju ove elementrane estice, a traile su se i nove. Da bi nastavili sa seenjem atoma fiziari su morali da prave sve otrije i otrije noeve, a taj no bili su sve moniji i moniji akceleratori. Akceleratori su ureaji koji, pomou elektrinog i magnetnog polja, ubrzavaju naelektrisane estice do velikih brzina, nekada ak i do brzina koje su neto manje od brzine svetlosti. Ovi ureaji omoguuju ispitivanje tajni atomskog jezgra, strukture protona i neutrona, sila koje svu tu gomilu estica dre na okupu i jo mnogo, mnogo toga. U akceleratorima se najee ubrzavaju elektroni, protoni i jezgra lakih elemenata (deuteroni i alfa estice), ali postoje i akceleratori u kojima se ubrzavaju i tei joni (ugljenik, kiseonik, berilijum, neon, pa ak i olovo). Dobro je poznato da svako telo koje se kree ima energiju, tzv. kinetiku energiju koja je proporcionalna kvadratu brzine. Prema tome kad akcelerator ubrzava neku esticu on joj poveava energiju, i upravo ta energija je ono to je potrebno za dalja istraivanja. Sutina eksperimenata u akceleratorima je da se estice velikom brzinom sudare sa drugim esticama ili atomskim jezgrima. Prilikom tih sudara sloene strukture se raspadaju na sve sitnije i delove. Osim toga to sudari omoguavaju da vidimo sastavne delove neke sloene estice od energije koja se oslobodi mogu nastati i neke druge estice koje nisu ulazile u sastav onih koje su se sudarile (ovo je tzv. proces kreacije estica). Princip rada prvih akceleratora je vrlo jednostavan potrebna je jedino razlika potencijala (npr. baterija) i estica koju treba ubrzati. U svakom elektrinom polju naelektrisanje estice kreu se u smeru ka suprotnom naelektrisanju (npr. elektroni, koji su negativni, kreu se od negativnom ka pozitivnom potencijalu) i tokom tog kretanja oni ubrzavaju i poveavaju svoju energiju. Ako bi pozitivan pol u ovom jednostavnom akceleratoru bio u obliku reetke veina elektrona bi, ubrzana, prola kroz reetku i izletela iz ovog jednostavnog akceleratora. Na ovom principu radi TV ekran u kome se elektroni ubrzavaju u polju od oko 10.000 V, izleu i udaraju u ekran gde dovode do formiranja slike koju vidimo. I ako princip rada akceleratora deluje vrlo jednostavno, konstrukcija ovih ureaja je vrlo sloen i skup proces. Takoe, i odravanje i upotreba akceleratora zahteva velika ulaganja a za rad je potrebna ogromna koliina elektrine energije. Hronoloki gledano prvi tip akceleratora je Kokroft-Valtonov (Cockroft-Walton) akcelerator. Ovaj akcelerator je, u principu, slian opisanom sluaju sa baterijom. Akcelerator se sastoji od izvora jona, akceleratorske cevi (u kojoj se vri ubrzavanje), specijalnog izvora visokog napona koji je na specijalan

nain prikljuen na sistem akceleratorskih elektroda i sistema detektora. Sutinu ovog akceleratora ini upravo izvor napona i sistem elektroda koje ubrzavaju jone. Generator visokog napona se sastoji od dioda i kondenzatora povezanih na specijalan koji omoguava postepeno poveanje napona na elektrodama u akceleratorskoj cevi. Ovo je vrlo stari tip akceleratora koji je vrlo jednostavno napraviti jer koristi standardne elektronske elemente. Naravno, ovaj akcelerator ne moe da postigne velike energije i njegov maksimum je 3 MeV, to je vrlo mala energija za savremenu fiziku estica. Drugi znaajan tip akceleratora je Van de Grafov akcelerator, koji spada u tzv. elektrostatike akceleratore. Rad ovog akceleratora zasniva se na definiciji potencijala provodnika, prema kojoj je potencijal rad koji treba izvriti da bi se jedinino naelektrisanje prenelo sa provodnika u beskonanost. Na Van de Grafovom akceleratoru naelektrisanje se pomou iljka od izvora prenosi na pokretnu izolacionu traku. Ovom trakom naelektrisanje se transportuje do sabirne elektrode koja ga skuplja i odvodi do uplje elektrode. Na ovaj nain moe se postii izuzetno velika razlika potencijala (reda 7106 V koja se kasnije koristi za ubrzavanje estica. Postoji tzv. i tandem Van de Grafov akcelerator koji je kombinacija dva Van de Grafova akceleratora. Za razliku od obinog akceleratora u kome se ubrzavaju pozitivni joni, tandem akcelerator poinje da ubrzava negativne jone. U centralnom delu joni gube elektrone (u sudaru sa nekim gasom ili pri prolasku kroz tanak ugljeni sloj) i postaju pozitivni. Sada drugi deo tandem akceleratora ubrzava dobijene pozitivne jone. Energija koja se moe dostii na ovaj nain iznosi oko 14MeV to je omoguilo veliku primenu Van de Grafovog akceleratora u nuklearnoj fizici. Ova dva pomenuta tipa akceleratora spadaju u prve linearne akceleratore. Dananji linearni akceleratori se konstruiu na neto drugaiji nain. U pravoj vakumskoj cevi, koja moe da bude dugaka i nekoliko kilometara, nalaze se cilindrine elektrode koje su povezane na polove naizmeninog izvora visokofrekventnog napona. Na poetku cevi nalazi se izvor estica koje treba ubrzati, dok je meta postavljena na drugi kraj cevi. Naelektrisane estice se kreu od izvora ka meti. Dok se kreu izmeu elektroda na njih deluje elektrino polje i ubrzava ih. Pretpostavimo da se u ovakvom akceleratoru ubrzava pozitivan jon. Na poetku prva elektroda je negativna i privlai jon, koji poinje da ubrzava. Kad jon uleti u upljinu elektrode ubrzanje prestaje i on nastavlja da se kree ravnomerno, po inerciji. U trenutku kad estica izae iz prve elektrode menja se polarizacija elektroda i prva elektroda postaje pozitivna a druga negativna. Sada se proces ponavlja, jon ubrzava do druge elektrode, ulee u nju, kree se po inerciji, i opet kad jon napusti drugu elektrodu polarizacija se ponovo menja. Sada je prva elektroda opet naelektrisana negativno, druga pozitivno, trea negativno itd. estica nastavlja da ubrzava ka etvrtoj elektrodi i proces se ponavlja. Frekvencija napona se podeava tako da se ova promena polarizacije tano poklopi sa izlaskom estice iz elektroda, a duina elektroda i razmak izmeu susednih elektroda ravnomerno se poveava od prve elektrode pa na dalje. Brzina (tj. energija) koju e estica imati na izlasku iz akceleratora najvie zavisi od duine samog akceleratora to je akcelerator dui, energija je vea. U ovom akceleratoru estice se mogu ubrzati i do relativistikih brzina pa se, prilikom njihove konstrukcije, u obzir moraju uzeti i relativistiki efekti porasta mase, kontrakcije duine i dilatacije vremena. Najpoznatiji linearni akcelerator je SLAC, na univerzitetu Stenford Ovaj akcelerator je dugaak 3,2 km a u njemu se postiu energije od 20 GeV. Linearni akceleratori su dugo igrali glavnu ulogu u fizici estica a onda su poeli da ih zamenjuju kruni akceleratori. Ipak, linearni akceleratori nisu zaboravljeni i poslednjih nekoliko godina ponovo postaju aktuelni. Trenutno je u planu izgradnja najsnanijeg linearnog akceleratora, TESLA, koji e verovatno biti dugaak oko 30km. Najvei nedostatak linearnog akceleratora je potreba za velikim dimenzijama, ali njihova ogromna prednost je to to je gubitak energije vrlo mali. Fiziari su stalno primorani da nalaze neki kompromis izmeu ova dva problema. Prvi tip krunog akceleratora je ciklotron. Ovaj akcelerator ubrzava elektrone, protone i lake jone do energija pri kojima se relativistiki efekti mogu zanemariti. Prvi ciklotron konstruisao je Lawrence 1932. godine. U poetku, ciklotron je bio mali laboratorijski ureaj a tek kasnije je dostigao ogromne dimenzije. Ovaj tip akceleratora sastoji se od krune metalne kutije preseene na polovini. Kutije (duanti) se postavljaju u magnetno i prikljuuju na visokofrekventni napon. Princip rada je vrlo jednostavan. estica koja se ubrzava kree iz centra ciklotrona. Ona poinje da krui. Kada se nae izmeu duanata, koji su razliito naelektrisani, na nju deluje elektrino polje u ubrzava je. Ubrzana estica ulee u uplji duant, u kome magnetno polje savija njegovi putanju. estica se po polukrunoj putanje kree i izlazi na drugi kraj polukruga. Dok je putovala po ovom polukrugu polaritet duanata je promenjen i elektrino polje izmeu njih opet ubrzava esticu i ceo proces se opet ponavlja. Ubrzavajui, estica se kree po spiralnoj putanji.

U jednom trenutku poluprenik putanje postaje vei od poluprenika duanta i ona naputa akcelerator. Na mestu gde estice naputaju akcelerator postavlja se eljena meta. Ciklotron moe da ubrza estice do oko 10MeV. Malim modifikacijama ciklotrona dobijen je akcelerator koji je poznat kao fayotron (sinhrociklotron). Fazotron omoguava ubrzanje estica do relativistikih energija. Za razliku od sinhrotrona gde je frekvenca kojom se menja polaritet duanata uvek ista, kod fazotrona ova frekvenca se sporo menja tokom ubrzanja, tako da frekvenca polja odgovara frekvenci obrtanja estice, koja se smanjuje zbog relativistikih efekata. Sledei tip krunih akceleratora je betatron. Za ubrzanje elektrona ovaj akcelerator koristi vrtlono elektrino polje, koje se indukuje promenjlivim magnetnim poljem. Za razliku od ciklotrona gde su se estice kretale po spiralnoj putanji kod betatrona elektroni opisuju krune putanje stalnog poluprenika. Konstrukcija betatrona je kombinacija elektromagneta i vakumske cevi u obliku torusa. Ovaj torus (evrek) nalazi se izmeu polova jakog elektromagneta. Promena jaine struje u namotajima elektromagneta dovodi do promene magnetnog polja, a promenljivo magnetno polje indukuje elektrino polje. Linije sila ovog polja imaju oblik krunice, a pravac jaina polja je tangenta na putanju elektrona. Stalna orbita po kojoj se kreu elektroni omoguava veliki broj rotacija elektrona, a pri svakoj rotaciji elektron dobija sve veu i veu energiju. Betatron moe da ubrza elektrone do energija izmeu 1MeV i 50MeV. Najvei nedostatak betatrona su problemi koji nastaju prilikom izvoenja ubrzanih elektrona iz akceleratora. Moda jedan od najznaajnijih tipova akceleratora je sinhrotron. Ovo je kruni akcelerator sa esticama ije orbite imaju priblino konstantan radijus, pri emu se frekvenca elektrinog polja kojim se elektroni ubrzavaju ne menja, ali se menja intenzitet magnetnog polja koje odrava stabilnost orbite. Ovaj tip akceleratora ima vrlo sloenu konstrukciju i predstavlja verovatno jedan od najsloenijih ureaja na naoj planeti. Jedan od najveih problema koji oteava konstrukciju sinhrotrona je tzv. sinhrotronsko zraenje. Sve naelektrisane estice koje se kreu ubrzano, po krivoj putanji, emituju elektromagnetno zraenje i gube energiju. Energija koja se emituje na ovaj nain raste sa porastom brzine estice i oteava ubrzavanje estice. Za fiziku estica ovo predstavlja nepremostiv problem koji je poslednjih godina naunike naterao da opet razmiljaju o konstrukciji linearnih akceleratora ogromnih dimenzija. Sinhrotrono zraenje je veliki problem za fiziku estica ali istovremeno ono je vrlo moan alat u nekim drugim oblastima nauke kao to su medicina, biologija, fizika materijala itd. U ovim oblastima nauke tei se ka dobijanju to intenzivnijeg sinhrotronskog zraenja, a pomou takvog mikroskopa mogue je posmatrati i analizirati ak i pojedinane molekule. Iz ovog razloga mnogi stari sinhrotroni, koji su postali slabi za istraivanja elementarnih estica, modifikovani su da emituju jo vie sinhrotronskog zraenja i sada se koriste za istraivanja u drugim oblastima. Posebna vrsta sinhrotrona su takozvani sudarai estica (ili kolajderi). Kolajderi su akceleratori u kojima se dve vrste estica istovremeno ubrzavaju i meusobno sudaraju. Na ovaj nain ostvaruju se mnogo intenzivniji sudari nego oni kada je meta nepokretna. Verovatno najpoznatiji, i najjai, kolajder nalazi se u enevi u CERN-u, a drugi poznati su Fermilab u USA, DESY u Nemakoj, itd. U Astronomiji br. 10 mogli ste vie da itate upravo o kolajderima koji se nalaze u Hamburgu. U poslednjih nekoliko godina akceleratori su postali vrlo mone maine. Uspeli su da preseku atom na sitnije delove nego to je iko mogao i da zamisli pre nekoliko decenija. A istraivanja nastavljaju da idu dalje. Sledee godine treba da pone sa radom najbolji akcelerator koji je ikada sagraen. To je LHC u enevi. Eksperimenti koji su izvreni na akceleratorima omoguili su nastanak i potvrdu tzv. standardnog modela elementranih estica. Standardni model opisuje upravo ono za ime su ljudi godinama tragali, opsuje najjednostavnije gradivne jedinice od kojih je izgraen svet oko nas. Ali, logino je zapitati se da li je to stvarno kraj. To jo uvek niko ne zna, fizika estica nastavlja da se razvija, postoji jo mnogo pitanja za koja su odgovori jo uvek sakriveni, a dalja istraivanja dovee sigurno i do novih pitanja i novih problema. Ali, sve to je neka druga pria, o standardnom modelu i onome to dolazi posle toga nekom drugom prilikom. Opa jednadba za maksimalno moguu brzinu koju bi esticama mogao dati neki konusni ili paraboloidni akcelerator glasila bi: v = nc (10) Pri emu bi v bila brzina estice, n omjer radiusa r i osi ax, a c brzina svjetlosti.

Najvea mogua brzina koju esticama moe dati neki konusni ili paraboloidni akcelerator moe se takoer izraunati i iz veliine sinusa kuta kuta kojeg zatvara stjenka akceleratora sa osi ax, i to po jednadbi: v = c / sin (11) Simbol c predstavlja ujedno i radius r, jer taj radius pokazuje transverzalni smjer irenja elektormagnetskih valova koji se ire brzinom c. Ista pojava moe se oznaiti i simbolom, tj. brojkom 1, koja bi u tom sluaju takoer oznaavala i brzinu c. Kut je, kao to je ve reeno, kut to ga zatvara stjenka akceleratora sa osi ax. Akcelerator iji bi kut bio samo 00,10`, tj. samo 10 lunih minuta, prema donjoj jednadbi, davao bi esticama brzinu od 103 131 768 km/sec., ili, 343c. v = 300 000 km/sec./ 0,0029089 = 103 131 768km/sec., ili. v= 343c Suvremena tehnologija moe vrlo lako izraditi akcelerator ovakvih mogunosti, no akcelerator sa kutom od svega deset lunih sekundi, a koji bi esticama davao neusporedivo veu brzinu, ve bi bio problem.