Naslov originala: Umberto Eco Il pendolo di Foucault Sa italijanskog preveli Mirela Radosavljevi i Aleksandar Levi

Uskenirati posle naslovne strane ilustraciju na samom poetku originala!!!!!

Samo za vas, sinovi nauke i znanja, napisali smo ovo delo. Prouite knjigu, objedinite njen smisao koji smo rasprili i razasuli na vie mesta; ono to smo na jednom mestu prikrili, na drugom smo pokazali, da bi vaa mudrost mogla da ga pojmi. (Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, De occulta philosophia, 3, 65) Praznoverje donosi nesreu. (Raymond Smullyan, 5000 B.C., 1,3,8)

1 KETHER

1 Uskenirati natpis na 9 str. originala Tada sam ugledao Klatno. Kugla, obeena za kraj dugake ice privrene za svod pevnice, opisivala je iroke oscilacije u svoj svojoj jednakovremenoj velianstvenosti. Znao sam a svako bi u aroliji tog spokojnog zamaha morao da oseti da trajanje oscilacije zavisi od odnosa izmeu kvadratnog korena duine ice i onog broja, koji po nekom boanskom zakonu, tako neshvatljivom za ovozemaljske umove, neizostavno povezuje obim i prenik svih moguih krugova na svetu tako da je to putovanje kugle od jedne do druge krajnje take posledica zagonetnog dogovora najbezvremenijih od svih mera, jedinstva take veanja, dvojnosti apstraktne dimenzije, trojnosti broja , tajanstvenog etvorougla kvadratnog korena, savrenstva kruga. Znao sam i to da magnet koji se nalazi u osnovi vertikale take veanja, prenosei svoju poruku cilindru skrivenom u srcu kugle, obezbeuje postojanost kretanja. Ta vetaka naprava bila je spremna da prkosi otporu materije, ali se nije suprotstavljala Zakonu Klatna, nego mu je ak i pomagala da se ostvari, jer bilo koja materijalna taka koja poseduje teinu, obeena o nerastegljivu nit bez teine u praznom prostoru ne bi trpela otpor vazduha ni trenje u taki oslonca, a njeno pravilno njihanje bi veno trajalo. Odblesci bakarne kugle bili su mutni i menjali se pod poslednjim zracima sunca koji su prodirali kroz prozorska okna i padali na nju. Da je kao nekad svojim vrhom prelazila preko sloja vlanog peska posutog po podu crkvene pevnice, pri svakom njihanju ocrtala bi plitku brazdu na podlozi, a poto bi ta brazda svaki put samo neznatno menjala smer, sve vie bi se proirivala poput useka, rova, nagovetaja zrakaste simetrije kao skica mandale, kao nevidljivi sklop pentagrama, zvezde, mistine rue. U stvari ne, vie nalik na dogaaj zabeleen u pustinjskom prostranstvu, tragovima lutanja koje su za sobom ostavile beskrajne povorke. Pria o sporim hiljadugodinjim seobama; moda su i Atlantiani tako krenuli sa ostrva Mu u svoja uporna i osvajaka skitanja, od Tasmanije do

Grenlanda, od Jarca do Raka, od Ostrva Princa Edvarda do picberkih ostrva. Vrh kugle je ponavljao, iznova pripovedao u sasvim saetom vremenskom periodu ono to su oni uradili izmeu dva ledena doba, a moda rade to isto, sada kao glasnici Gospodara moda negde na putu izmeu Samoe i Nove Zemlje, kad je u ravnotenom poloaju, vrh kugle dotie Agartu, Centar Sveta. I slutio sam da jedan te isti plan spaja Avalon i Hiperboreju sa australijskom pustinjom koja uva zagonetku Ajers Roka. U tom trenutku, u etiri popodne 23. juna, Klatno je usporavalo svoje kretanje na jednom kraju oscilujue ravni, da bi se tromo sputalo prema sreditu, pa na pola puta povratilo svoju brzinu i samopouzdano prodrlo u tajanstveni kvadrat sila koji mu odreuje sudbinu. Da sam se dugo zadrao, neosetljiv na sate koji prolaze, posmatrajui tu ptiju glavu, taj vrh koplja, tu izvrnutu kacigu, kako u praznom prostoru ispisuje dijagonale i dodiruje suprotne krajeve svoje astigmatine krunice, postao bih rtva neverovatne opsene, jer bi me Klatno navelo da poverujem da je oscilujua ravan opisala pun krug i vratila se u poetnu taku, za trideset i dva sata, poto obrazuje spljotenu elipsu - a elipsa krui oko svog centra jednolikom ugaonom brzinom, koja je srazmerna sinusu geografske irine. Kako bi se obrtala da se taka nalazi na vrhu kupole Solomonovog Hrama? Moda su Vitezovi i tamo pokuali. Moda se proraun, odnosno konano znaenje, time ne bi izmenili. Moda je opatija Sen Marten de an pravi Hram. U svakom sluaju doivljaj bi bio savren samo na Polu, jedinom mestu na kojem se taka veanja nalazi na produetku Zemljine ose, gde bi Klatno ostvarilo svoj prividni ciklus za 24 sata. Ali odstupanje od Zakona nije bilo u tome, Zakon je to ionako predviao, nije u tome bilo naruavanja zlatne razmere zbog koje udo vie nije bilo tako zadivljujue. Znao sam da se Zemlja okree, a sa njom i ja, a sa mnom i Sen Marten de an i ceo Pariz, a svi zajedno se okreemo pod Klatnom, koje u stvari nikada ne menja pravac svoje ravni, jer gore, gde ono visi i du beskonanog zamiljenog produetka niti, u visinama koje seu put najudaljenijih galaksija, nalazi se veno nepomina Nepokretna Taka.

Zemlja se okretala, ali mesto na kojem je privrena nit bilo je jedina postojana taka u vaseljeni. Stoga pogled nisam upirao toliko u zemlju koliko uvis, gde je nebo slavilo tajnu apsolutnog mirovanja. Klatno mi je pokazivalo da, dok se sve kree, Zemljina kugla, Sunev sistem, magline, crne rupe i svi sinovi velikog kosmikog irenja, od prvih eona do najzgusnutije materije, samo jedna taka stoji u mestu, stoer, klin, zamiljena kuka koja doputa univerzumu da se okree oko sebe. I ja sam u tom trenutku bio deo tog krajnjeg doivljaja i kretao se sa svim tim zajedno, ali mogao sam da vidim Nju Nepominost, Stenu, Jemstvo, blistavu izmaglicu koja nije telo, nema obrise, oblik, teinu, koliinu, ni osobine, ne vidi, ne uje, ne podlee oseanjima, nema jedinstvo mesta, vremena i prostora, nije dua, um, mata, miljenje, broj, poredak, mera, sutina, venost, nije ni tama ni svetlost, nije ni greka ni istina. Iz misli me prenu jasan i ravnoduan razgovor mladia sa naoarima i devojke koja ih naalost nije nosila. Ovo je Fukoovo klatno, govorio je on. Prvi eksperiment izveden je u podrumu 1851, zatim u Opservatoriji, a onda pod kupolom Panteona, ica je bila dugaka ezdeset sedam metara, a kugla teka dvadeset i osam kila. Najzad, od 1855. nalazi se ovde, manjih je dimenzija i visi iz onog otvora, na sredini krstastog svoda. I ta radi? Samo se tako klati? Dokazuje da se Zemlja okree. Poto je taka veanja nepomina... A zato je nepomina? Zato to taka... kako bih rekao... u svojoj centralnoj taki, obrati panju, svaka taka koja se nalazi u sreditu taaka koje vidi, e ta taka geometrijska taka ne vidi je, jer nema dimenzije, a kad je neto bez dimenzija, ne moe da ide ni levo ni desno, ni dole ni gore. To znai da se ne okree. Shvata? Ako taka nema dimenzije, ne moe da se okree oko sebe. Uopte i nema sebe... ak ni kad se Zemlja okree? Zemlja se okree, ali taka ne. Tako je ako ti se svia, a ako ti se ne svia, moe da se slika. U redu? Boli me briga, njena stvar.

Nesrenica. Iznad njene glave nalazilo se jedino pouzdano mesto u vaseljeni, jedino izbavljenje od prokletstva zvanog panta rei, a ona je mislila da se to tie samo te take, a ne i nje. I zaista, par se ubrzo udaljio on je svoje znanje crpao iz nekog udbenika koji mu je uskratio mogunost divljenja, ona neosetljiva, nedodirljiva za jezu beskraja, ni jednom ni drugom se nije urezao u pamenje zastraujui doivljaj tog susreta za njih prvog i poslednjeg s Jednim, Beskrajnim, Neizrecivim. Kako je mogue da nisu pali na kolena pred oltarom izvesnosti? Ja sam ga posmatrao s dubokim potovanjem i strahom. U tom trenutku sam bio siguran da je Jakopo Belbo u pravu. Kad mi je priao o Klatnu, njegovo uzbuenje pripisivao sam estetskom sanjarenju, tom bezoblinom raku koji je postepeno poprimao oblije u njegovoj dui a njegovu igru, korak po korak, preobraavao u stvarnost a da on to nije ni primeivao. Ali, ako je bio u pravu za Klatno, moda je i sve ostalo bilo istina, Plan, Kosmika Zavera. Moda je onda u redu to sam doao tu dan uoi dugodnevice. Jakopo Belbo nije lud, jednostavno je igrom sluaja, kroz Igru, otkrio istinu. Samo to spoznaja Boanske Istine ne moe dugo da potraje a da ti ne poremeti pamet. Tada sam pokuao da odvratim pogled, sledio sam krivu liniju koja je polazila od kapitela na stubovima poreanim u polukrug, protezala se du ojaanja svoda prema njegovom vrhu, kao da ponavlja tajnu gotskog luka koji se dri bez potpore, vrhunac statikog licemerja koje je ubedilo stubove da guraju uvis nosae svoda, a nosae opet, poto ih pritiska zavrni svodni kamen, da dre stubove prikovane za tle, a svod je tu zapravo i sve i nita, posledica i uzrok u isti mah. Ali sam shvatio da je to to sam zanemario Klatno koje visi sa svoda da bih se divio samom svodu isto kao da neu da pijem vodu na izvoru da bih se napojio na studencu. Pevnica Sen Marten de ana je postojala samo zato to je, zahvaljujui Zakonu, moglo da postoji Klatno, a Klatno je postojalo zato to postoji pevnica. Ne moe pobei od beskraja, pomislio sam, bekstvom u neki drugi beskraj, ne moe pobei od istovetnog obmanjujui se da moe da pronae razliito.

I dalje nisam mogao da odvojim pogled od kamena na vrhu svoda, ali sam se odmicao idui unatrake korak po korak jer za svega nekoliko minuta koliko je prolo otkad sam uao, put mi se tano urezao u pamenje, a velike metalne kornjae koje su se pomerale sa obe strane oko mene, bile su dovoljno upeatljive da sam morao da opazim njihovo prisustvo krajikom oka. Uzmicao sam du tog crkvenog broda, prema izlaznim vratima, kad su se nada mnom iznova nadvile te pretee preistorijske ptice od iskrzanog platna i metalnih ica, ti zlokobni vilini konjici koje je neija tajanstvena volja okaila na tavanicu crkvenog broda. Posmatrao sam ih kao metafore mudrosti sa mnogo vie znaenja i nagovetaja nego to im je obrazovni povod navodno namenio. Let insekata i gmizavaca iz doba Jure, alegorija dugih seoba koje je Klatno saimalo svojim kretanjem po podlozi, arhonti, izvitoperena stvorenja koja su se obruavala na mene svojim dugim kljunovima kao u arheopteriksa, Bregeov, Blerioov, Esnoov aeroplan i Difoov helikopter. Tako se zapravo ulazi u Konzervatorijum, odnosno Conservatoire des Arts et Mtiers u Parizu, prvo proete kroz dvorite iz osamnaestog veka, pa stupite u staru opatiju, oko koje je kasnije izgraeno novije zdanje, dok je nekada bila okruena crkvenim imanjem. Uete i odmah vas zaslepi taj zavereniki spoj uzvienog sveta nebeskih lukova i htoninog skupa gutaa nafte. Na tlu se nie povorka samohodnih vozila, bicikala i parnih kola, iz visina vrebaju avioni prvih avijatiara. Neki od tih predmeta su ostali itavi, premda im se boja oljutila i nagriza ih zub vremena, a pri nejasnoj svetlosti, koja je delom elektrina a delom prirodna, ini se da sve njih prekriva neka patina, kao lak na staroj violini. Od drugih su opet ostali samo kosturi, asije, rasklimane poluge i osovine, poput sprava koje prete neopisivim muenjima, jer ve vidite sebe lancima prikovane za te ludake postelje, gde bi bilo ta moglo da se pomeri i da vam se zariva u telo sve dok ne priznate. A iza tog niza starih, sada nepokretnih vozila zarale due, tih jasnih svedoka tehnoloke gordosti, koja ih je izloila da bi im posetioci iskazali potovanje, nalazi se pevnica, s leve strane je uva Kip slobode, smanjena kopija kipa koji je Bartoldi projektovao za neki drugi svet, a s desne strane nad njom bdi Paskalov kip. Oscilovanje

Klatna u Pevnici okruuje prizor nalik na komar nekog bolesnog entomologa pipci, kleta, tipaljke, lanci, krila, kande groblje mehanikih leeva koji bi mogli svi odjednom ponovo da prorade magneti, monofazni transformatori, turbine, konvertori, parne maine, dinamo-maine a u dnu iza Klatna, u hodniku pod svodovima stoje asirski, haldejski i kartaginski idoli, veliki Baali ije utrobe su davno izvrnute, nirnberke device sa ogoljenim srcima izbodenim klinovima, ono to je ostalo od davnanjih aeroplana neopisiv venac kipova koji su pali niice pred Klatnom, kao da je neko osudio sinove Razuma i Svetlosti da veno bdiju nad simbolom Batine i Mudrosti. A turisti se dosauju, plate svojih devet franaka na blagajni, dok je nedeljom ulaz besplatan. Zar mogu da se sete nekog drugog sem one stare gospode iz devetnaestog veka, brade poutele od nikotina, sa zguvanim i masnim okovratnikom, kravatom vezanom u vor, u redengotu koji zaudara na ustajali duvan, prstiju potamnelih od kiselina, uma zatrovanog akademskim surevnjivostima, na te utvare kao iz vodvilja koje su se jedna drugoj obraale sa cher matre, i da pomisle da kako su one postavile predmete ispod tih lukova iz silne elje za pokazivanjem, da bi zadovoljile radikalne buroaske poreske obveznike, u slavu velianstvenog i sudbonosnog progresa? Ne, nikako, Sen Marten de an je prvobitno zamiljen kao stareinski manastir, a potom kao muzej revolucije, kao zbirka tajnovitih znanja, te su ti avioni, te samohodne maine, ti elektromagnetni kosturi zato tu da bi zapodenuli neki razgovor iji mi je obrazac jo uvek izmicao. Zar je trebalo da poverujem u obmanu zapisanu u katalogu: da su taj velelepni poduhvat smislila gospoda iz Konventa da bi masama podarila svetilite svih umea i vetina, kad prosto bode oi da je to isti onaj projekat, ak opisan istim reima koje Frensis Bekon koristi u opisu Solomonove Kue u svojoj Novoj Atlantidi? Zar je mogue da sam samo ja, odnosno da smo ja, Jakopo Belbo i Diotalevi, naslutili istinu? Odgovor me je oekivao te veeri. Trebalo je samo da mi poe za rukom da ostanem u muzeju posle zatvaranja i da saekam pono.

Nisam znao odakle e Oni da uu nagaao sam da u mrei pariske kanalizacije postoji tunel koji povezuje muzej sa nekim drugim mestom u gradu, moda blizu kapije Sen Deni ali sam pouzdano znao da ako izaem, neu moi da se vratim tim putem. Stoga sam morao da se sakrijem i da ostanem u muzeju. Pokuao sam da se otrgnem od arolije tog mesta i da trezveno pogledam prostoriju. Vie nisam traio otkrovenje ve obino obavetenje. Pretpostavljao sam da u u drugim salama teko da pronaem neko skrovite gde me uvari nee otkriti (to im je posao, kad doe vreme zatvaranja, moraju da obiu sve sale da se neki lopov negde ne zavue), ali brod nekadanje crkve je krcat vozilima, zar nije najbolje da se zavuem u neko od njih kao putnik? Da se iv sakrijem u mrtvom vozilu. Suvie igara smo ve odigrali, moram da probam i tu. Hajde, samo hrabro, ne razmiljaj vie o Mudrosti, vreme je da zatrai pomo od Nauke.

2 Imamo mnotvo neobinih Satova i druge koji Drugaije rade... A imamo i Kue za Obmanu ula gde uspeno vrimo svakovrsne Smicalice, Lane Prikaze, Podvale i Varke... To su ti, sinko moj, bogatstva Solomonove Kue. (Francis Bacon, New Atlantis, ed. Rawley, London, 1627, str. 41-42) Ponovo sam ovladao svojim ivcima i uobraziljom. Morao sam da odigram s nadmonim podsmehom, kao to sam i igrao sve do pre nekoliko dana, nisam smeo da dozvolim da se upetljam. Nalazio sam se u muzeju i morao sam da budem krajnje domiljat i promuuran. S poverenjem sam pogledao u avione iznad svoje glave: mogao bih da se uspentram do trupa nekog dvokrilca i da doekam no kao da letim iznad La Mana i unapred se radujem Legiji asti. Imena izloenih automobila odjednom mi zazvuae enjivo i prisno... Hispano Suiza iz 1932, lep i udoban. Ne dolazi u obzir jer je suvie blizu blagajne, ali mogao bih da prevarim blagajnika kad bih se pojavio u pumpericama, galantno proputajui gospou u svetlom kostimu, s dugom earpom oko tananog vrata i nakrivljenim eiriem na deaki kratko oianoj kosi. Citroen C6G iz 1931. u stvari je bio presek tog automobila, dobar kao kolski model, ali nemogu kao skrovite. Da i ne spominjemo dinovsko Kinjoovo parno vozilo, zapravo ogromni kotao, ili lonac, ta li je ve. Trebalo je da potraim na desnoj strani, gde su uza zid stajali velosipedi sa velikim cvetnim tokovima, dresine sa ravnim ramom i nalik na trotinete koji podseaju na onu gospodu, vitezove progresa koji s cilindrima na glavi teraju te tokove po Bulonjskoj umi. Naspram velosipeda nalazile su se prostrane karoserije privlana pribeita. Moda ne ba Panhard Dynavia iz '45, suvie pregledan i skuen u svojoj aerodinaminoj liniji, ali bi visoki Peugeot iz 1909. svakako mogao da doe u obzir, pravo potkrovlje, lonica. Kad bih uao u njega i utonuo u koni divan, niko ne bi naslutio da sam tu. Ali u njega ne bih uspeo da se popnem, jedan uvar je sedeo ba na klupi preko puta, leima okrenut biciklima. Da se popnem na

stepenik, pomalo nespretno zbog dugakog kaputa sa krznenim okovratnikom, dok mi on, sa titnicima na nogama i kaketom u ruci usluno otvara vrata... Na trenutak sam razmiljao o modelu Obissante, 1873, prvom francuskom vozilu na mehaniki pogon, za dvanaest putnika. Ako je peo kao stan, ovo je kao zgrada. Ali nije bilo anse da mu priem, svi bi me primetili. Ba je teko sakriti se kad su skrovita slike na izlobi. Jo jednom sam proao salom, Kip slobode se uzdizao, clairant le monde, na postolju visine gotovo dva metra koje je izgledalo kao pramac sa svojim otrim kljunom. U njegovoj unutranjosti skrivala se neka vrsta kabine u kojoj se stoji uspravno i kroz okruglo okno s pramca posmatra vidik Njujorkog zaliva. Bila bi to dobra osmatranica, kad doe pono, jer bih u tami lepo video i pevnicu s leve i brod s desne strane, dok bi me s lea zaklanjao jedan veliki kameni Gramov kip, okrenut prema drugim hodnicima, jer se nalazio u nekoj vrsti poprenog broda. Ali se pri punom osvetljenju sasvim jasno videlo da li ima nekog u kabini, a kad se raziu posetioci, svaki uvar bi sigurno tu bacio pogled, tek da umiri savest. Nije mi ostalo jo mnogo vremena, u pola est muzej e se zatvoriti. urno sam se vratio u hodnik pod lukovima. Nijedan motor nije mogao da mi prui utoite. ak ni one divovske brodske mainerije tamo desno, ostaci neke Luzitanije koju je voda progutala, ni ogromni Lenoarov plinski motor sa sijaset razliitih zupanika. Ne, na kraju krajeva, sada kad je svetlost slabila i mutno prodirala kroz siva prozorska stakla, opet me je obuzimao strah da se sakrijem meu te ivotinje pa da posle pri svetlu moje baterijske lampe izrone iz tmine, sa svojim tegobnim, zaguljivim dahom kao iz zemljinih dubina, ogoljene kosti i utrobe, krgutave eljusti iz kojih curi smrdljiva uljana slina. Na toj izlobi koja mi se inila sve gnusnijom preda mnom su se pruale dizel genitalije, zjapile turbinske vagine, neiva grotla iz kojih su svojevremeno ikljali, a moda e ve noas ponovo ikljati plamen, para, pisak, ili e tromo zujati kao bumbari, strugati kao cvrci. Kako bih mogao da preivim meu tim kosturnim otelotvorenjima iste apstraktne funkcionalnosti, tim robotima kadrim da zdrobe, prestruu, pomere, razbiju, iseku na krike, ubrzaju, zaglave, progutaju svojim unutranjim sagorevanjem, da jecaju

svojim cilindrima, da se rarafe kao zlokobne lutke na koncu, da zavrte valjke, promene uestalost, pretvaraju energiju, okreu zamajce? Napali bi me po nalogu Gospodara Sveta ijom voljom su i nastali da bi svedoili o greci stvaranja, ti beskorisni ureaji, idoli gospodara nieg univerzuma; kako bih mogao da se oduprem, da ne pokleknem? Moram da odem odavde, moram da odem odavde, ovo je prava ludost, nasedam na igru zbog koje je Jakopo Belbo izgubio razum, i to ja, neverni Toma... Ne znam da li je dobro to sam te veeri ostao. Inae bih danas znao poetak, ali ne i kraj ove prie. Moda ne bih ni bio tu gde jesam, sam na ovom breuljku, dok se uje udaljeni lave pasa dole u ravnici i ne bih se pitao da li je to stvarno bio svretak, ili e kraj tek doi. Odluio sam da nastavim dalje. Izaao sam iz crkve, skrenuo levo pored Gramovog kipa i uao u neki prolaz. Naao sam se u eleznikom izlobenom prostoru i inilo mi se da mali raznobojni modeli lokomotiva i vagona izgledaju kao bezopasne igrake, kao delii Zemlje Dembelije, Madurodama, Italije u malom... Ve sam se polako privikavao da se teskoba i prisnost, uas i otrenjenje neprekidno smenjuju (nije li to u stvari poetak bolesti?), pa pomislih da su me prizori u crkvi uznemirili zato to sam im priao zaveden reima Jakopa Belba koje sam deifrovao po cenu bezbroj zagonetnih obmana, iako sam znao da su ista izmiljotina. Bio sam u muzeju tehnike, ti si u muzeju tehnike, govorio sam samom sebi, to je estita ustanova, moda malo tupava, ali sasvim sigurno carstvo bezopasnih pokojnika, zna kakvi su muzeji, Monaliza, koju samo estete smatraju Meduzom, dvopolnim udovitem, jo nikog nije progutala, jo manje e tebe progutati Vatova maina, koja moe da uplai samo osijanske i neoogotske plemie, zato i deluje kao neki alostan kompromis izmeu funkcionalnosti i korintske elegancije, ruice i kapiteli, veliki kotao, stubii, tokovi i timpanoni. Jakopo Belbo je iz daleka pokuavao da me uvue u zamku privienja koja ga je unitila. Treba da se ponaam kao naunik, mislio sam. Da se vulkanolozi moda ne bacaju u grotlo kao Empedokle? Da li je Frejzer beao od progonitelja po umi kraj jezera Nemi? Nemoj molim te, pa ti si Sem Spejd, zar

ne? Treba samo da istrauje po ozloglaenim gradskim etvrtima, takav ti je posao. ena koja te je unajmila pred kraj mora da pogine, moda i od tvoje ruke. Zbogom, Emili, bilo je lepo, mada si bila bezduna kao robot. Meutim, igrom sluaja posle galerije sa prevoznim sredstvima ulazi se u Lavoazjeovo predvorje, naspram velikog stepenita koje vodi na gornje spratove. To poigravanje ivotima sa strane, taj alhemijski oltar u sredini, to bogosluenje nalik na prosveenu makumbu iz XVIII veka, nije to bio sluajan raspored, ve veto smiljen simbolian trik. Kao prvo, mnotvo ogledala. Kad negde stoji ogledalo, sasvim je ljudski da hoe da se pogleda. Ali tu se ne vidi. Trai se, trai svoj poloaj u prostoru, da ti ogledalo kae: Ti se nalazi tu i to si ti.Mnogo se trudi i upinje, jer te Lavoazjeova ogledala, bilo da su udubljena ili ispupena, obmanjuju i ismevaju; ako se udalji, pronai e svoj lik, ali on e nestati im se pomeri. Ta ogledala su tako poreana da ti oduzmu identitet i da izgubi tle pod nogama. Kao da ti govore: ti nisi Klatno i nisi tamo gde se nalazi Klatno. I ne samo da ne zna gde si ti, nego ne zna tano ni gde su predmeti koji se nalaze izmeu tebe i novog ogledala. Razume se da fizika ume da ti objasni ta se dogaa i zato: na primer, udubljeno ogledalo na koje padaju svetlosni zraci predmeta u ovom sluaju kazana za destilaciju na bakarnom loncu odbija upadne zrake tako da ne vidi jasne obrise predmeta u ogledalu, ve samo nasluuje njegovu nejasnu izvrnutu utvaru ni na nebu ni na zemlji, negde izvan ogledala. Naravno, dovoljno je da se samo malo pomeri i taj efekat e nestati. Tada iznenada, u drugom ogledalu, ugledah svoj lik okrenut naopake. Nepodnoljivo. ta je Lavoazje hteo da kae, ta su tvorci postavke u Konzervatorijumu hteli da porue? Pa jo od arapskog srednjevekovlja, od Alhazena, poznajemo sve arolije ogledala. Zato su nam onda bili potrebni Enciklopedija, Vek Prosvetiteljstva i Revolucija? Zar samo da bismo potvrdili kako je dovoljno da iskrivimo povrinu ogledala, pa da se strmoglavimo u svet uobrazilje? Zar i obino ogledalo nije obmana, onaj drugi to te gleda svako jutro dok

se brije, osuen da veno bude levoruk? Zar je bio potreban toliki trud da bi ti ova sala rekla samo to, ili su ipak hteli da te navedu da pogleda drugaijim oima i sve ostalo, male vitrine, pribor koji navodno slavi zaetke iluministike fizike i hemije? Kona zatitna maska za eksperimente s oksidacijom? Ma nije valjda? Zar je gospodin sa sveama pod zvonom stvarno stavljao tu karnevalsku masku nalik na mia iz slivnika, tu opremu vanzemaljskog osvajaa, da ne bi nadraio oi? Oh, how delicate, doctor Lavoisier. Ako si hteo da ispituje kinetiku teoriju gasova, zato si tako precizno izradio eolipilu, malu kuglu s kljunom koja kad se zagreje, poinje da se okree i iz nje kulja para, kad je prvu takvu loptu izradio Heron, u doba gnosticizma, kao pomonu opremu za kipove koji govore i druga udesa egipatskih svetenika? A kakva je to naprava za prouavanje trulog vrenja, iz 1789. godine, zar ne podsea na smrdljivu Demijurgovu kopilad? Niz staklenih cevi koje polaze iz materice u obliku mehura, prolaze kroz kugle i kanale, pridravaju ih viljukasti podupirai, a spajaju dve boice, pretau neku esenciju iz jedne u drugu spiralnim cevima koje se ulivaju u prazninu... Trulo vrenje? Balneum Mariae, sublimacija ive, mysterium conjunctionis, dobijanje Eliksira! A maina za ispitivanje vinskog vrenja (opet vrenje)? Poigravanje kristalnih lukova koji vode od iz jednog atanora u drugi, polaze iz jednog kazana za destilaciju, a zavravaju se u drugom? A te male naoari, minijaturni peani sat, mali elektroskop, soivo, laboratorijski noi koji podsea na klinasto pismo, spatula sa ruicom za istiskivanje, stakleno seivo, glineni loni za topljenje od tri centimetra za spravljanje patuljastog homunkulusa, siuna materica za majuna kloniranja, pa kutije od mahagonija pune belih paketia, kao lekovi koje spravlja seoski apotekar, u omotima od pergamenta iaranog nerazumljivim pismom u kojima su uzorci minerala (tako kau), a u stvari to su delii Bazilidove pokrovnice, ivoti sa prepucijumom Hermesa Trismegista, pa izduen i vitak tapetarski eki za najavu poetka sudnjeg dana kratkog kao tren, kvintesencije koje e na licitaciji da kupe nestani Elfi iz Avalona, pa onda ljupki mali aparat za analizu sagorevanja ulja, staklene kuglice poreane kao listovi etvorolisne deteline, pa opet etvorolisne deteline povezane zlatnim cevima, i druge etvorolisne deteline na koje se nastavljaju nove kristalne cevi koje prolaze najpre do bakarnog

cilindra, a potom vode do drugog cilindra od stakla i zlata ispod njega, pa jo nie cevi, visee cevice, monice, lezde, kvrge, ispupenja... Zar je to moderna hemija? Zato su uopte poslali izumitelja na giljotinu, kad ovde niti se ta stvara, niti unitava? Ili su ga ubili da ne bi progovorio o onome to njegova prevara otkriva? Tako je radio i Njutn i pored svih svojih silnih otkria i dalje je razmiljao o Kabali i kvalitativnim esencijama. Lavoazjeova sala u Konzervatorijumu je ispovest, ifrovana poruka, saet prikaz celog muzeja, podsmeva se oholosti snane misli modernog doba razuma, apatom kazuje drugaije tajne. Jakopo Belbo je bio u pravu, razum nije. Morao sam da pourim, vreme je isticalo. Evo ih metar, kilogram i druge merne jedinice, sve lana jemstva lane sigurnosti. Saznao sam od Aljea da se tajna egipatskih piramida lako otkriva, dovoljno je da proraune vri u drevnim laktima, umesto u metrima. Evo i aritmetikih maina koje navodno znae punu pobedu kvantitativnog, a u stvari su obeanje magijskih svojstava brojeva, povratak na nastanak Notarikona koji su nosili rabini dok su beali kroz evropske pustare. Astronomija, satovi, automati, teko meni ako zastanem pred tim novim otkrovenjima. Prodirao sam u samu sr tajne poruke u vidu racionalistikog teatruma, pouri, pouri, istraivae kasnije, od zatvaranja do ponoi, ispitae te predmete koji pri kosim zracima zalazeeg sunca otkrivaju svoje pravo lice, jer to su likovi, a ne naprave. Popeo sam se na sprat, proao kroz sale s izlobom zanata, energije, elektrike, u tim vitrinama ionako ne bih mogao da se sakrijem. Kako sam polako otkrivao ili nasluivao smisao ovih prizora obuzimala me je strepnja da neu na vreme pronai skrovite i da te noi neu moi da prisustvujem otkriu njihovog tajnog cilja. Ve sam hodao kao da me progoni sat i vrtoglavo gomilanje brojki. Zemlja se nezadrivo okretala, bliio se as, uskoro e me uhvatiti. Tada sam proao kroz salu s elektrinim ureajima i stigao do manje prostorije u kojoj je izloeno staklo. Kakav nedostatak logike je naloio da posle najsavrenijih i najskupljih aparata koje je izradio moderan duh doe deo posveen tehnikama koje su poznavali jo Feniani, pre vie hiljada godina? Ta soba je bila pretrpana svim i

svaim, naizmenino su se reale vaze od kineskog porcelana i Lalikove vaze, posue, sudovi od majolike, fajansa, muranskog stakla, a u dnu prostorije, u ogromnom staklenom kovegu trodimenzionalna figura lava koji ubija zmiju, u prirodnoj veliini. Navodni razlog za postavljanje ovog kipa je injenica da je izraen od staklene smese, ali je njegovo pravo znaenje sigurno sasvim drugo... Pokuavao sam da se setim gde sam ve video taj prizor. A onda mi je sinulo. Demijurg, mrski plod Sofije, prvi arhont, Ildavaot, krivac za stvaranje materijalnog sveta i njegovu prvobitnu nesavrenost, ima oblije lava i zmije, iz njegovih oiju suklja plamena svetlost. Moda je ceo Konzervatorijum slika gnusnog procesa koji iz eona u eon rastae punou Ogdoada prvobitnog naela, Klatna, kao i blesak Plerome, i dospeva u vaseljensko carstvo u kojem caruje Zlo. Ali to znai da mi ta zmija i taj lav poruuju da je moje posveeniko putovanje, avaj rehours, ve zavreno i da u uskoro ponovo ugledati svet, i to ne onakav kakav bi trebalo da bude, ve onakav kakav jeste. I zaista, opazio sam da se u desnom uglu, naspram prozora, nalazi kabina Periskopa. Uao sam. Naao sam se pred nekim staklom, nalik na komandni most, na kojem sam video kako promiu veoma mutne slike nekog filma, popreni presek grada. Zatim sam primetio da se ta slika projektuje s drugog ekrana, iznad moje glave, samo je na njemu slika bila izokrenuta. Taj drugi ekran bio je u stvari soivo primitivnog periskopa, koji se sastojao od dve velike kutije povezane tako da zaklapaju tup ugao, a dua kutija se poput cevi pruala izvan kabine, meni iznad glave i iza lea, dopirala do nekog gornjeg prozora odakle je hvatala slike spolja, sigurno pomou veto postavljenih unutranjih soiva koja su joj omoguavala irok vidik. Izraunao sam koliko sam preao da bih se popeo do kabine i shvatio da pomou periskopa mogu da vidim spoljanjost kao da gledam sa gornjih prozora u apsidi Sen Martena kao da posmatran obeen o Klatno, poslednji pogled obeenog. Izotrio sam pogled da bih jasnije razaznao tu bledunjavu sliku. Sad sam mogao da vidim ulicu Vokanson, na koju gleda pevnica, pa ulicu Konte, kao zamiljeni produetak crkvenog broda. Ulica Konte se levo uliva u ulicu Mongolfije, a desno u ulicu de Turbigo, na oba ugla se nalazi po jedan kafe, Le Week Ende La Rotonde, a preko puta je fasada na kojoj pada u oi natpis koji sam na jedvite jade uspeo da

odgonetnem, LES CREATIONS JACSAM. Periskop. Nije ba logino da se nalazi u prostoriji sa staklenim predmetima, umesto u delu sa optikim instrumentima, to je znak da je vano da pogled na grad dopire ba do tog mesta, do tog poloaja, ali nisam znao zbog ega. Zato je odabrana ova pozitivistika elija u stilu ila Verna, i smetena pored znamenja lava i zmije? Kako bilo, ako budem imao snage i odvanosti da ostanem tu jo dvadesetak minuta, moda me uvar nee spaziti. I tako sam ostao u toj podmornici. inilo mi se da vreme beskrajno sporo prolazi. uo sam korake zakasnelih posetilaca, potom i uvara. Bio sam u iskuenju da se uurim ispod komandnog mosta, da se bolje zaklonim od rasejanog pogleda nekog uvara koji bi tu sluajno zavirio, ali sam odustao od toga, jer ako me otkriju, bolje da i dalje stojim, uvek mogu da se pretvaram da sam zaneseni posetilac obuzet tim udesnim prizorom. Svetla su se ubrzo pogasila i salu je obavila polutama, u kabini vie nije bilo tako mrano, blaga svetlost sa ekrana padala je na nju. Ja sam i dalje netremice gledao u taj ekran jer je predstavljao moj poslednji dodir sa svetom. Oprez mi je nalagao da nastavim da stojim, ili, ako me zabole noge, da uim, jo najmanje dva sata. Muzej se najpre zatvara za posetioce, a ljudi koji rade u njemu odlaze kasnije. Obuze me strah da se ne pojave istaice i ne ponu temeljno da ribaju sve prostorije. Potom sam se setio da se muzej ujutro otvara dosta kasno, to znai da istaice verovatno rade pri dnevnoj svetlosti, a ne uvee. Sigurno je tako, bar u salama na spratu, jer nisam vie uo nikoga da prolazi, samo udaljene umove, poneki tup odjek, moda vrata koja se zatvaraju. Nisam smeo da se miem. Trebalo je da stignem do crkve izmeu deset i jedanaest sati, moda i kasnije, jer Gospodari dolaze tek oko ponoi. U tom trenutku je grupa mladia izlazila iz Rotonde. Neka devojka je ila ulicom Konte i skrenula u ulicu Mongolfije. U tom kraju grada nije bilo guve, da li u izdrati da satima gledam taj dosadni svet koji se nalazi iza mojih lea? Ali poto je periskop ve tu, zar ne bi trebalo da mi poalje poruku sa nekim tajanstvenim znaenjem? Oseao sam da me obuzima nagon za mokrenjem, nisam smeo da mislim na to, to su samo ivci.

ta ti sve ne pada na pamet kad si sam i skriva se u periskopu. Tako su se verovatno oseali i slepi putnici u potpalublju nekog prekookeanskog broda kojim odlaze u daleke zemlje. U stvari, njihov cilj je i trebalo da bude Kip slobode, s pogledom na Njujork. Moda ne bi bilo loe da mogu da zadremam. Ne, mogao bih da se probudim prekasno... Najstraniji bi bio napad teskobe, kad ima oseaj da e svakog asa da zaurla. Periskop, podmornica, zarobljen na dnu, moda oko tebe ve krue velike crne ribe iz dubina, a ne vidi ih, zna samo da nema vie vazduha... Nekoliko puta sam duboko udahnuo. Moram da se usredsredim. Jedino to te u ovakvim trenucima nikad nee izdati jeste spisak rublja za pranje. Morao sam da se vratim na injenice, da ih pobrojim, da odredim njihove uzroke i posledice. Zbog toga sam i doao ovamo, kao i zbog toga i toga... Navirala su seanja, jasna, bistra, sreena. Seanja na tri poslednja grozniava dana, pa na dve poslednje godine, meala su se sa seanjima od pre etrdeset godina, redom kako sam nailazio na njih kad sam silom prodro u elektronski mozak Jakopa Belba. Seam se (i seao sam se), da bih uneo neki smisao u zbrku naeg postanja do kojeg je dolo grekom. Sada, kao i onomad u periskopu, saimam se u jednoj zabaenoj taki u svom umu da bih od nje stvorio priu. Kao Klatno. Od Diotalevija sam saznao da je Kether prvi sefirot, Kruna, poetak, prvobitna praznina. On najpre stvori taku koja postade Misao u koju ucrta sve likove... Bejae ili ne bejae zatvoren u imenu i imenu izmicae, drugog imena ne imaae osim Ko?, ista elja da se nekim imenom nazove... U poetku on zabelei znakove u vazduhu, neka mrana vrelina stade da izbija iz njegove najtajnije dubine, kao bezbojna magla to bezoblinom daje oblik, samo to stade da se iri, njeno sredite postade izvor plamenova koji liznue i osvetlie unutranje sefirote, sve do Kraljevstva. Ali moda je, govorio je Diotalevi, u tom cimcumu, u tom povlaenju, u toj samoi, ve postojao nagovetaj povratka.

2 KOKHMA

3 In hanc utilitatem clementes angeli saepe figuras, characteres, formas et voces invenerunt proposueruntque nobis mortalibus et ignotas et stupendas nullius rei iuxta consuetum linguae usum significativas, sed per rationis nostrae summam admirationem in assiduam intelligibilium pervestigationem, deinde in illorum ipsorum venerationem et amorem inductivas. (Johannes Reuchlin, De arte cabalistica, Hagenhau, 1517, III)

To se desilo dva dana ranije. Tog etvrtka sam se izleavao u krevetu i nikako da se reim da ustanem. Stigao sam prethodnog popodneva i javio se telefonom u izdavaku kuu. Diotalevi je jo uvek bio u bolnici, a Gudrun je bila pesimista: njegovo stanje je nepromenjeno, to znai da mu je sve gore. Nisam se usuivao da odem da ga posetim. Belbo, opet, nije bio u kancelariji. Gudrun mi je rekla da se javio telefonom i kazao da mora da otputuje iz porodinih razloga. Kakvi porodini razlozi? udno je da je odneo tekst-procesor Abulafiju, kako ga je ve zvao i tampa. Gudrun mi je rekla da ga je odneo kui da bi zavrio neki posao. emu toliki trud? Zar nije mogao da pie u kancelariji? Nije me dralo mesto. Lija i mali e se vratiti tek naredne nedelje. Prethodne veeri sam navratio do Pilada, ali nikog nisam naao. Zvonjava telefona me je prenula iz misli. Bio je to Belbo, glas mu je bio izmenjen, dalek. ta se dogaa? Odakle se javljate? Ve sam mislio da ste se izgubili u Libiji, jedanaeste... Manite alu, Kazobon, stvar je ozbiljna. U Parizu sam. U Parizu? Zar nije trebalo ja da idem u Pariz? Ja treba najzad da posetim Konzervatorijum! Manite alu, kad vam kaem. U govornici sam... u stvari u nekom kafeu, ovaj, ne znam da li u moi dugo da priam...

Ako nemate dovoljno etona, zovite na na raun. Ovde sam i ekam. Nisu u pitanju etoni. U neprilici sam.Poeo je uurbano da govori kako ne bih imao vremena da ga prekinem. Plan. Plan je istinit. Molim vas, nemojte da me zadravate glupostima. Trae me. A ko?Nikako nisam mogao da shvatim. Templari, zaboga, Kazobon, znam da mi neete verovati, ali sve je istina. Misle da je mapa kod mene, prevarili su me, namamili su me u Pariz. Hoe da u subotu doem u Konzervatorijum u subotu razumete, to je no Svetog Jovana... Govorio je nepovezano, nisam mogao da ga pratim. Neu da idem u Konzervatorijum, pobegao sam, Kazobon, oni e me ubiti. Morate da obavestite De Anelisa, ne, on ne moe nita, nikako policiju, ni za ivu glavu... Pa ta da radim? Ne znam, pogledajte ta ima na disketama, na Abulafiji, poslednjih dana sam sve zapisao, i ono to se desilo tokom poslednjih mesec dana. Vi niste bili tu, nisam znao kome da ispriam, pisao sam tri dana i tri noi... Znate ta, idite u kancelariju, u ladici mog pisaeg stola nai ete koverat sa dva kljua. Veliki klju vam ne treba, on je od vikendice, a mali klju je od stana u Milanu, idite tamo i proitajte sve, pa odluite sami, ili emo se dogovoriti, Boe dragi, ne znam ta da radim... Dobro, proitau. A gde posle da vas naem? Ne znam. Svake noi idem u drugi hotel. Ako sve uradite danas, moete sutra ujutro da me saekate u stanu, pokuau da vam se ponovo javim, ako budem mogao. Boe dragi, ifra... Zauo sam neki amor, Belbov glas se pribliavao i udaljavao, pojaavao i utiavao kao da neko pokuava da mu otme slualicu. Belbo! ta se dogaa? Pronali su me, if... Otar fijuk, kao pucanj. Mora da je slualica ispala i udarila u zid, il na stoi na kojem obino stoji telefon. Neki mete. A onda klik, neko je spustio slualicu. To sigurno nije bio Belbo. Odmah sam otiao pod tu. Morao sam da se probudim. Nisam razumeo ta se dogaa. Plan je istinit? Kakva glupost, pa mi smo ga izmislili. Ko je uhvatio Belba? Rozenkrojceri, grof De Sen ermen, Ohrana, Vitezovi Hrama, Assassini? U tom trenutku sve je bilo

mogue, budui da je sve bilo neverovatno. Moda se Belbu pomutila pamet, u poslednje vreme je bio tako napet, nije mi bilo jasno da li zbog Lorence Pelegrini, ili zato to ga je sopstvena tvorevina sve vie oaravala odnosno, Plan je bio zajedniki, njegov, Diotalevijev i moj, ali on je bio najvie obuzet njim, kao da to vie nije bila igra. Bilo je besmisleno da i dalje nagaam. Otiao sam u izdavaku kuu, Gudrun me je doekala ogorenim primedbama zbog toga to smo je ostavili da sama vodi posao, urno sam uao u kancelariju, pronaao koverat i kljueve i odjurio u Belbov stan. Ustajali zadah zatvorene prostorije, sasuenih opuaka, pune pepeljare na sve strane, sudopera u kuhinji puna prljavih tanjira, kanta za smee prepuna praznih konzervi. Na polici u radnoj sobi stajale su tri prazne boce od viskija, u etvrtoj je bilo jo dva prsta alkohola. Bilo je oito da je neko boravio u stanu poslednjih dana i da uopte nije izlazio, jeo je ta stigne i radio kao lud, ili drogiran. Stan je imao samo dve sobe krcate knjigama razbacanim u svakom kutku, a police su se povijale pod njihovom teinom. Odmah sam ugledao sto sa kompjuterom, tampaem i kutijama za diskete. Na ono malo prostora koji nisu zauzimale police bilo je neto slika, a ba naspram stola jedna gravira iz sedamnaestog veka, reprodukcija uokvirena lepim ramom, alegorija koju nisam ni primetio kad sam pre mesec dana svratio da popijem pivo pre odlaska na odmor. Na stolu se nalazila fotografija Lorence Pelegrini, s posvetom ispisanom sitnim, gotovo dejim rukopisom. Videlo se samo njeno lice, ali je i sam pogled njenih oiju budio u meni neki nemir. Gotovo nagonski, iz obzira (ili ljubomore?), okrenuo sam fotografiju ne proitavi posvetu. Na stolu je stajalo i nekoliko fascikli. Pogledao sam da nema neeg zanimljivog, ali naiao sam samo na proraune, predraune izdavakih trokova. Jedino to sam meu tim hartijama naiao i na ottampan fajl koji je, sudei po datumu, bio jedan od prvih pokuaja pisanja tekst-procesorom. I zvao se Abu. Seao sam se, kad je Abulafija stigao u izdavaku kuu, Belbo je bio gotovo deaki oduevljen, Gudrun je gunala, Diotalevi se podsmevao. Abu je svakako bio Belbov lini odgovor svima koji su ga kritikovali, urnebesna zabava koja dolikuje novajliji, ali je jasno svedoio s kakvom je on strau za kombinovanjem priao raunaru.

Mada je oduvek tvrdio, sa svojim jedva primetnim osmehom, da je otkrio da ne moe da igra glavnog junaka, pa je stoga odluio da bude pametan posmatra. Govorio je da pisanje bez ozbiljnog razloga nema smisla, da je onda bolje da iznova pie tue knjige, a to i jeste posao dobrog urednika u izdavakoj kui. Za tog i takvog Belba ova maina je bila kao halucinogena droga, poeo je da prebira prstima po tastaturi, kao da na starom kunom klaviru izvodi varijacije na temu Petit Montanard, bez bojazni da ga iko slua i procenjuje. Nije ni smatrao da je to neko stvaralatvo, njega je pisanje uasavalo, znao je da to nije nikakvo delo, ve samo dokaz delotvornosti elektronike, gimnastika veba. Ali je zaboravljao na utvare koje su ga obino progonile i u tom poigravanju pronaao je nain da se vrati u ranu mladost, to je san svakog pedesetogodinjaka. Kako bilo, njegov uroeni pesimizam i nemo da se obrauna s prolou na izvestan nain su se ublaavali u dodiru sa tim neivim, nepristrasnim, podatnim, neodgovornim, tranzistorskim pamenjem, koje je ljudski nehumano do te mere da je on prestajao da osea tegobnost ivljenja.
FILENAME: Abu O kakvo lepo novembarsko jutro, u poetku bee re, pevaj mi, o boginjo, o Ahilu, sinu Pelejevu gospe i gospoda oruje ljubavi. Taka i sam idi u novi red. Proba proba proba parakal parakal, ako ima dobar program moe da pravi i anagrame, moe da napie ceo roman, glavni junak je junjak i zove se Ret Batler, a glavna junakinja je svojeglava devojka po imenu Skarlet, pa da se predomisli, treba samo da naredi i Abu e sve Rete Batlere pretvoriti u Kneza Andreja, a sve Skarlet u Natau, Atlantu u Moskvu, a ti si napisao rat i mir. Abu, sad uradi ovako: otkucau ovu reenicu, narediu Abu da svako azameni sa akkaa svako osa ullai tekst e liiti na neki finski odlomak. Akkabu, sakkad urakkadi ullavakkakulla: ullatkucakkau ullavu reenicu, nakkarediu Akkabu dakka svakkakulla akkazakkameni sakka akkakkakkaakka svakkakulla ullasakka ullakkai tekst e liiti nakka neki finski ulladlullamakkak.

O radosti, o vrtoglavico razlike, o moj itaoe/pie idealna ljubav iz idealne nesanice potekla, o fineganovo bdenje, o dobri, mili stvore. Ne pomae ti da misli ali pomae da ti misli umesto njega. Ova maina je apsolutno duhovna. Kad pie gujim perom mora da drlja po ishabanoj hartiji i da umae u mastilo svaki as, misli se roje, a ruka ne moe da ih stigne, kad kuca na pisaoj maini, slova se prepliu, ne moe da postigne brzinu svojih sinapsi, napreduje nezgrapnim tempom mehanike. A kad je u pitanju on, odnosno to (ili ona), tvoji prsti sanjare, um plee po tastaturi, leti na zlatnim krilima, konano moe da primeni svoj strogi kritiki sud na radost prvog susreta. I ev tau sad, uze ov bzirku pravipostnih uzaa i narediu maan das ihkipira i smsti u prevrimni fjal ida ih iste nijezemle vrti na ekrn, kopiraji smu seb, Evo, kucao sam naslepo, pa sam sad uzeo ovu zbrku pravopisnih uasa i naredio maini da ponovi sopstvenu greku kopirajui samu sebe, ali ovoga puta sam ispravio tekst i on se najzad pojavljuje na ekranu, potpuno itak, bez greke, pretvorio sam otpatke u akademsko savrenstvo. Mogao sam i da se predomislim, pa da izbriem prvi pasus, ostavio sam ga samo da bih pokazao da na ovom ekranu sluajnost i nunost mogu istovremeno da postoje, obe su tu i moraju da budu tu. A mogao bih da uklonim taj sramni pasus iz vidljivog teksta, ali ne i iz memorije, da sauvam zbirku svega to odbacujem, tako bih frojdovcima koji sve prodiru i zaljubljenicima u prouavanje varijanata oduzeo svu slast nagaanja, njihovo umee i akademsku slavu. Ovo je bolje od pravog pamenja, jer ono, ak i napornim vebanjem, moe da naui samo da pamti, ali ne i da zaboravlja. Diotalevi je poput Sefarda lud za zgradama sa velikim stepenitem i kipom ratnika koji vri strano zlodelo nad nedunom enom, a potom slede dugi hodnici sa stotinama soba, u svakoj se prikazuje po neko udo, utvare koje iznenada iskrsavaju, uasni dogaaji, mumije koje oivljavaju, a ti za svaki takav upeatljiv prizor vezuje odreenu misao, kategoriju, komad kosmikog nametaja, moda ba neki silogizam, ogroman sorites, nizove apoftegmi, zbirke hiperbatona, rue zeugmi, poigravanje histerona, proterona, apofantiki logos, stoihejske hijerarhije, povorke ekvinocija, paralakse, herbarijume, genealogije gimnozofista i tako u beskraj. O Ramone, o Kamilo, bilo je dovoljno da se va um dri sopstvenih vizija pa da odmah izgradite dugi lanac bia, in love and joy, jer sve to se u vaseljeni pokazuje u vaem umu ve postoji kao

jedinstvena knjiga, a Prust bi vam izmamio samo osmeh. Ali kad smo onomad Diotalevi i ja naumili da izgradimo ars oblivionalis, nismo uspeli da pronaemo pravila za zaborav. Ne vredi, moe da krene u potragu za izgubljenim vremenom i da sledi varljive tragove kao Pali po umi, ali nikako ne moe namerno da zaboravi pronaeno vreme. Pali se uvek vraa, kao fiks-ideja. Ne postoji tehnika zaboravljanja, jo uvek smo osueni na sluajne prirodne procese povrede mozga, amneziju, ili na uobiajene improvizacije, ta ja znam, putovanje, alkohol, san kao lek, samoubistvo. A kad ima Abua, moe sebi da priuti i mala delimina samoubistva, privremene amnezije, moe bezbolno da izgubi mo govora.

Gde si bila sino, L Eto vidi, nametljivi itaoe, ti to nee nikad saznati, ali ovaj prekinuti gornji red koji zjapi u praznini, bio je u stvari poetak duge reenice koju sam i napisao, ali onda sam poeleo da je nisam napisao (a ni smislio), jer sam poeleo da se to to sam zapisao nije ni dogodilo. Bilo je dovoljno da pritisnem odreeni taster, neka beliasta sluz se rairila po kobnom nepoeljnom tekstu, onda sam pritisnuo deletei puf, sve je nestalo. I to nije sve. Tragedija samoubice je u tome to im skoi s prozora, negde izmeu sedmog i estog sprata se predomisli: Samo kad bih mogao da se vratim!Nita. Nemogue. Pljas. A Abu je milostiv, dozvoljava ti da se pokaje, mogao bih da povratim svoj izbrisani tekst ako bih na vreme odluio da pritisnem taster undo.Kakvo olakanje. Dovoljno je da znam da bih mogao da se setim kad bih hteo, pa da odmah zaboravim. Nikad vie neu ii po kafiima da unitavam vanzemaljske svemirske brodove svojim svetleim hicima sve dok udovite ne uniti mene. Ovde je lepe, unitavam misli. To je itava galaksija sa hiljadama i hiljadama asteroida, svi u nizu, beli ili zeleni i sam ih stvara. Fiat Lux, Big Bang, sedam dana, sedam minuta, sedam sekundi i pred tvojim oima raa se univerzum koji se neprekidno raspada, u njemu ni obrisi nebeskih tela nisu tano odreeni, nema ni vremenskih spona, ma kakav numerus Clausius, tu i vreme tee unazad, slova, niu, pomaljaju se, nehajno izranjaju ni iz ega i pokorno iezavaju, a kad ih ponovo pozove, povee, izbrie, istope se kao ektoplazma i nau svoje prirodno mesto. To je simfonija na dnu mora mekih spajanja i razdvajanja, pihtijasti ples kometa koje prodiru same sebe, kao tuka u utoj podmornici, pritisne prstom i ono to je nepopravljivo poinje da klizi unatrag prema nekoj prodrljivoj rei i nestaje u njenim eljustima, ona ga

usisa, srrrk, mrak, ako se ne zaustavi, pojee samu sebe i ugojie se od svog nitavila, crna rupa iz eira. A ako napie neto zbog ega te je sram, snimi sve na disketu, da neku ifru za tu disketu i to vie niko ne moe da proita, kao stvoreno za tajne agente, napie poruku, zapamti, zatvori, i moe u etnju, ni Torkvemada nikad ne bi saznao ta si napisao, znate samo ti i onaj drugi (Onaj Gore?). Da zamislimo i da te stave na muke, pretvara se da e da prizna, ali umesto da otkuca ifru, pritisne neki tajni taster i poruke vie nema. Oh, neto sam napisao, zakaio palcem, sve je nestalo. ta je to bilo? Ne seam se. Znam samo da nisam otkrio nikakvu Poruku. Ali ko zna, moda u budunosti.

4 Ko pokuava da prodre u Ruinjak Filozofa a nema klju, to je kao da pokuava da hoda a nema noge. (Michael Maier, Atalanta Fugiens, Oppenheim, De Bry, 1618, slika XXVII) U stanu nije bilo nieg drugog. Morao sam da potraim odgovore na disketama za tekst-procesor. Bile su poreane po brojevima, pa sam pomislio da bih mogao da ubacim prvu. Ali Belbo je spomenuo ifru. Oduvek je ljubomorno uvao Abulafijine tajne. I zaista, samo to sam ukljuio kompjuter, na ekranu se pojavilo pitanje: Ima li ifru? upitna forma, a ne nareenje, Belbo je lepo vaspitana osoba. Maina nee da sarauje, zna da mora da dobije ifru; ako je ne dobije, uti. A to je kao da mi kae: Pazi, sve to eli da sazna nalazi se ovde, u mojoj utrobi, ali samo ti kopaj, krtice matora, nikad nita nee pronai.To emo tek da vidimo, pomislih, ba ti se svialo da se igra premetanja s Diotalevijem, ti si Sem Spejd izdavatva, to bi rekao Jakopo Belbo, sad pronai sokola. ifra na Abulafiji mogla je da ima najvie sedam slova. Koliko kombinacija od sedam slova moe da se dobije sa dvadeset i pet slova abecede, raunajui i ponavljanja, poto re moe da glasi i kadabrana primer? Nekakav obrazac svakako postoji, a rezultat iznosi neto preko est milijardi. I da sam imao neki ogroman raunar koji moe da pronae milion kombinacija u sekundi da bi obuhvatio svih est milijardi permutacija, opet bih morao jednu po jednu da ih prenosim Abulafiji, kako bih pronaao pravu, a znao sam da Abulafiji treba deset sekundi da zatrai i potvrdi ifru. To je, znai, ezdeset milijardi sekundi. Poto u godini dana ima neto preko trideset i jedan milion sekundi, da zaokruimo na trideset, trebalo bi mi otprilike dve hiljade godina da obavim posao. Ba lepo. Morao sam da se oslonim na nagaanje. Na koju li je re Belbo pomislio? Pre svega, da li je to re koju je pronaao kad je poeo da

koristi mainu, ili je smislio, ili izmenio tih poslednjih dana, kad je shvatio da je materijal na disketama veoma opasan i da vie nije re o igri? To uopte nije isto. Druga pretpostavka je verovatnija. Belbo je oseao da ga Plan progoni, poeo je ozbiljno da ga shvata (tako mi je i delovao kad se javio telefonom) i onda se setio neke rei koja je u vezi s naom priom. A moda i nije tako, jer bi i Oni mogli da se dosete neke rei u vezi s Tradicijom. Za trenutak sam pomislio da su moda i Oni uli u stan, iskopirali diskete i sad negde daleko takoe pokuavaju sa svim moguim kombinacijama. Moan raunar u dvorcu na Karpatima. Kakva glupost, pomislih, nisu oni za raunare, oni bi se drali Notarikona, Gematrije, Temure, ponaali bi se kao da su diskete Tora. I trebalo bi im taman onoliko vremena koliko je proteklo od nastanka Knjige Postanja. Meutim, tu pretpostavku nisam smeo da zanemarim. Ako oni postoje, to znai da pronalaze nadahnue u kabali, a ako je Belbo bio ubeen da postoje, moda je i on krenuo tim putem. Da bih umirio savest, pokuao sam sa nazivima deset sefirota: Kether, Kokhma, Binah, Hesed, Gebora, Tifereth, Necah, Hod, Jesod, Malkhut, a dodao sam i Shekinah, od vika glava ne boli... Nije uspelo, razume se, ta ideja bi najpre svakom pala na pamet. Pa ipak, ta re je sigurno neto oigledno, to se prosto namee samo od sebe, jer kad neko tako opsednuto radi na tekstu, kao to je Belbo sigurno radio tih poslednjih dana, ne moe da se izvue iz govornog sveta u kojem ivi. Nezamislivo je da bi mogao da ludi zbog Plana a da mu padne na pamet recimo Linkoln, ili Mombasa. Sigurno je neto u vezi s Planom. Ali ta? Pokuao sam da uem u Belbov nain razmiljanja. Dok je pisao, histerino je puio, pio i osvrtao se oko sebe. Otiao sam u kuhinju i nasuo poslednju kap viskija u jedinu istu au koju sam pronaao, vratio se za tastaturu, zavalio se u stolici, podigao noge na sto. Polako sam srkutao viski, (zar nije tako radio i Sem Spejd ili to bee Marlou?) osvrui se oko sebe. Knjige su bile na prevelikoj udaljenosti pa nisam mogao da proitam naslove na koricama. Ispio sam i poslednji gutljaj viskija, sklopio oi, pa ih ponovo otvorio. Pred sobom sam ugledao graviru iz sedamnaestog veka. Bila je to tipina rozenkrojcerovska alegorija iz tog doba, krcata

ifrovanim porukama u potrazi za lanovima Bratstva. Oito je predstavljala Hram Ruinog Krsta, odnosno kulu iznad koje se uzdie kupola, po renesansnom, i hrianskom i hebrejskom ikonografskom obrascu, po kojem se Hram u Jerusalimu prikazuje po uzoru na Omarovu damiju. Predeo oko kule bio je u neskladu s njom, a u neskladu je bilo i sve to se tu nalazilo, kao u kakvom rebusu na kojem vidimo neku zgradu, a u prvom planu abu, mazgu sa samarom, kralja kako prima poklon od paa i slino. Ovde se levo u dnu vidi neki gospodin kako izlazi iz bunara okaen o kotur koji vuku neverovatni ekrci koji prolaze kroz kruni prozor i vode do nekog oslonca u samoj kuli. U sreditu se nalaze plemi i neki prolaznik, desno neki hodoasnik koji puzi vukui za sobom divovsko sidro poput putnikog tapa. Na desnoj strani, gotovo tano naspram kule, uzdie se hridina, stena sa koje se strmoglavljuje neki ovek s maem u ruci, a na suprotnoj strani, u perspektivi, planina Ararat i Barka nasukana na njenom vrhu. U gornjem delu gravire, u svakom uglu po jedan oblak i po jedna zvezda koja ga obasjava, a kosi zraci tih zvezda padaju na kulu, dok po njima lebde dve prilike, jedna je naga i oko nje je obavijena zmija, a druga je u stvari labud. Izmeu ta dva oblaka nalazi se oreol iznad kojeg je re oriens, preko nje su otisnuta hebrejska slova iz kojih izlazi Boja ruka koja dri konac na kojem visi kula. Kula se kree na tokovima, njena osnova je kvadratnog oblika, ima prozore, vrata, pokretni most na desnom boku, kao i dugaki balkon sa etiri osmatrake kule, u svakoj od njih nalazi se po jedan oklopnik sa titom (ukraenim hebrejskim slovima) koji mae palmovom granom. Ali se vide samo tri oklopnika, dok se etvrti tek nasluuje iza velinastvene osmougaone kupole iznad koje se uzdie takoe osmougaono kube, a iz njega izlaze dva velika krila. Iznad toga se nalazi manja kupola sa malim etvorougaonim tornjem ije lukove dre vitki stubovi, a u njenoj unutranjosti se vidi zvono. I najzad, mala krstasta kupola na samom vrhu o koju je okaena nit koju u visini dri Boja ruka. S leve i s desne strane kupole pie Fa, odnosno ma, a iznad nje stoji svitak sa natpisom Collegium Fraternitatis. Tu nije bio kraj neobinim prizorima, jer kroz drugi okrugli prozor sleva viri ruka s maem, nesrazmerno velika u odnosu na

druge likove na slici, kao da pripada nekom krilatom stvorenju koje je zarobljeno u kuli, a kroz okrugli prozor zdesna izviruje ogromna truba. Ponovo truba... Na trenutak sam pomislio na broj otvora na kuli: na kubetima ih ima suvie i njihov oblik je preterano savren, dok su sa strane na osnovici poreani proizvoljno. Samo dve etvrtine kule su vidljive pod pravim uglom, pa moemo da zamislimo, zbog simetrije, da i na drugoj strani postoje ista vrata, prozori i okna kao ona koja vidimo s jedne strane. Znai, deset lukova u zvoniku, osam prozora na kubetu ispod njega, etiri osmatranice, est otvora izmeu istonog i zapadnog dela fasade, a etrnaest izmeu severnog i junog dela. Sabrao sam: trideset i est otvora. Trideset i est. Opsednut sam tim brojem ve vie od deset godina. Kao i brojem sto dvadeset. Rozenkrojceri. Sto dvadeset podeljeno sa trideset i est iznosi, izraeno sa sedam cifara, 3,333333. Preterano savreno, ali moda vredi pokuati. Pokuao sam, ali bez uspeha. Proe mi kroz glavu da kad se taj broj pomnoi sa dva, dobije se priblino 666, broj Zveri. Pokazalo se da je i ova pretpostavka bila preterano matovita. Iznenada mi privue panju oblak u sredini, Boje sedite. Hebrejska slova su ba padala u oi, videla su se i sa stolice na kojoj sam sedeo. Ali Belbo nije mogao da zapisuje hebrejska slova u Abulafiju. Pogledao sam bolje, znao sam ta slova, zdesna na levo, jod, he, vav, he. Jahveh, Boje ime.

5 I poni da premee to ime, odnosno IHVH, sam od poetka, da ispituje sve mogue kombinacije, da ga vrti i okree kao toak... (Abulafia, Hayy ha-Nefe, Ms. Mnchen 408)

Boje ime... Pa da. Setio sam se prvog Belbovog i Diotalevijevog razgovora onoga dana kada su prikljuili Abulafiju u Belbovoj kancelariji. Diotalevi je stajao na vratima svoje sobe i odisao nametljivom blagonaklonou. Diotalevijeva naklonost uvek je bila uvredljiva, ali inilo se da je i Belbo blagonaklono prihvata. emu e ti to sluiti? Nee valjda tu da unosi rukopise koje ne ita? Posluie mi za razvrstavanje, sreivanje spiskova, obnavljanje kartoteke. Mogao bih i da zabeleim neki svoj tekst umesto tuih. Ali zakleo si se da nee nikada nita sam da napie. Zakleo sam se da neu da muim ovaj svet nekim novim rukopisom. Rekao sam, poto sam otkrio da nisam stvoren za glavnog junaka... ... onda e da bude pametan posmatra. Znam. Pa ta? Pa i pametan posmatra, kad se vraa s nekog koncerta, pevui drugi stav. To nikako ne znai da ima nameru da diriguje u Karnegi holu... Znai da e probati da otpevui neko pisanije da bi otkrio da ne sme da pie. To bi bila potena odluka. Kad vi kaete. I Diotalevi i Belbo su poreklom iz Pijemonta i esto su mudrovali o toj sposobnosti otmenih Pijemonteza da te ljubazno sasluaju, da te gledaju pravo u oi i onda ti kau to Kad vi kaete, naizgled utivo i sa zanimanjem, a u stvari osea da si predmet dubokog

negodovanja. Meni su govorili da sam neotesan i da nikad neu moi da primetim tako prefinjene nijanse. Ja neotesan?, bunio sam se, Rodio sam se u Milanu, ali moja porodica je iz Valdaoste... Gluposti, odgovarali su oni, odmah se vidi kad je neko iz Pijemonta, po njegovoj sumnjiavosti. I ja sam sumnjiav. Niste. Vi ste samo nepoverljivi, to nije isto. Znao sam zato je Diotalevi sumnjiav prema Abulafiji. uo je da pomou njega moe da se menja redosled slova, tako da bi neki tekst mogao da stvori sopstvenu suprotnost i da se preobrazi u mrana proroanstva. Belbo je pokuavao da mu objasni. To ti je igrarija s permutacijama, govorio je, zar se to ne zove Temura? Zar tako ne postupa i poboni rabin da bi se uzdigao do dveri Venog Sjaja? Prijatelju moj, odgovarao je Diotalevi, nikad nee nita razumeti. Tano je da je Tora, mislim na vidljivu Toru, samo jedna od moguih permutacija slova vene Tore, one koju je Bog stvorio i predao Adamu. Ako premeemo slova ove knjige vekovima, moglo bi da se dogodi da pronaemo izvornu Toru. Ali ishod nije bitan. Bitan je sam postupak, predanost sa kojom e beskonano dugo okretati vodenini toak molitve i svetih spisa i postupno otkrivati istinu. Kada bi ti ova maina odmah pokazala istinu, ne bi je prepoznao, jer ti srce ne bi bilo proieno dugim preispitivanjem. Osim toga, zar u kancelariji?! Svetu Knjigu mora da mrmlja u nekoj tesnoj izbi, u getu, gde iz dana u dan ui da se povija i da ti ruke budu pripijene uz bokove i kad ih pomera, pa gotovo da nema razmaka izmeu ruke u kojoj dri Knjigu i ruke kojom okree listove, a kad hoe da ovlai prste, prinosi ih pravo usnama, kao da vae beskvasni hleb i pazi da ti ne promakne nijedna mrvica. Re mora da prevakava vrlo sporo, moe da je razloi i prespoji samo ako je valjano otopi jezikom i vodi rauna da ti ne iscuri s pljuvakom na kaftan, jer ako neko slovo ispari, prekinue se nit koja treba da te spoji s vinjim sefirotima. Tome je Avram Abulafija posvetio ivot, dok se va sveti Toma upinjao da pronae Boga pomou svojih pet puteljaka. Abulafijina Kokhmath ha-Zeruf bila je u isti mah i nauka o kombinovanju slova i nauka o proienju srca. Mistina logika, svet slova i njihovog beskonanog kovitlanja i premetanja jeste svet

blaenstva, nauka o kombinovanju je muzika misli, ali mora da pazi i da napreduje polako i oprezno, jer bi ta tvoja maina mogla da te odvede u bunilo, a ne u zanos. Mnogi Abulafijini uenici nisu umeli da zastanu na tananoj granici koja razmiljanje o Bojem imenu deli od bavljenja magijom, od zloupotrebe imena da bi od njih nainili amajliju, orue za gospodarenje prirodom. A nisu znali, kao to ne znate ni ti ni tvoja maina, da je svako slovo povezano s nekim delom tela, pa ako izmeni neki suglasnik, a ne poznaje njegovu mo, neki od tvojih udova moe da promeni poloaj ili svojstvo i ostae spolja doivotno a iznutra zauvek ivotinjski nakazan. uj, rekao mu je Belbo ba tog dana, nisi me odvratio, podstakao si me. To znai da imam svog linog Abulafiju, kao to su tvoji prijatelji imali Golema. Zvau ga Abulafija, za prijatelje - Abu. Samo to e moj Abulafija biti oprezniji i pokorniji od tvog. Skromniji. Znai, nije stvar u tome da se pronau sve kombinacije slova Bojeg imena? Dobro, pogledaj u ovom priruniku, u bejziku e nai jedan mali program za permutovanje svih nizova od etiri slova. Kao stvoren je za IHVH. Evo ga, da ga pokrenem? I pokazao mu je program, koji je Diotaleviju svakako delovao kabalistiki: 10 REM anagrams 20 INPUT L$(1),L$(2), L$(3),L$(4) 30 PRINT 40 FOR I1=1 TO 4 50 FOR I2=1 TO 4 60 IF I2=1 THEN 130 70 FOR I3= 1 TO 4 80 IF I3=I1 THEN 120 90 IF I3=I2 THEN 120 100 LET I4=10-(I1+I2+I3) 110 LPRINT L$(I1);L$(I2);L$(I3);L$(I4) 120 NEXT I3 130 NEXT I2 140 NEXT I1 150 END

Pokuaj, kad ti zatrai imput, upii I,H,V,H i pokreni program. Moda e se uvrediti, jer ima svega dvadeset i etiri mogue kombinacije. Svetih mu serafima! ta da radi sa dvadeset i etiri Boja imena? Zar misli da nai mudraci to nisu izraunali? Uzmi pa proitaj Knjigu Postanja, esnaesti red, etvrta glava. A nisu imali raunare. 'Dva kamena gradi dve kue. Tri Kamena gradi est Kua. etiri Kamena gradi dvadeset i etiri Kue. Pet Kamenova gradi stotinu i dvadeset Kua. est Kamenova gradi sedamsto dvadeset Kua. Sedam Kamenova gradi gradi pet hiljada i etrdeset Kua. Odatle ide dalje i razmilja o onome to usta ne mogu da izuste i uho ne moe da uje.' Zna li kako se to danas zove? Faktorijalni raun. A zna li zato te Tradicija upozorava da je bolje da se tu zaustavi? Zato to u sluaju da Boje ime ima osam slova, bilo bi etrdeset hiljada kombinacija, a u sluaju da ima deset slova, tri miliona i eststo hiljada, a tvoje jadno ime bi imalo gotovo etrdeset miliona kombinacija, i treba da bude zahvalan to nema middle initial, kao Amerikanci, inae bi bilo preko etiri stotine miliona kombinacija. A da Boje ime ima dvadeset i sedam slova, koliko postoji u hebrejskom alfabetu, poto nema samoglasnika ve dvadeset i dva glasa i pet varijanata, broj njegovih moguih imena imao bi 29 cifara. Ali morao bi da uzme u obzir i ponavljanja, jer ne moe da iskljui da Boje ime bude na primer slovo Alef koje se ponavlja dvadeset i sedam puta, tada ti ni faktorijalni raun vie ne bi bio dovoljan i morao bi da izrauna dvadeset sedam na dvadeset sedmi stepen, ini mi se da to iznosi 444 milijarde milijardi milijardi milijardi mogunosti, tako neto, u svakom sluaju broj koji ima trideset i devet cifara. Vara da bi ostavio jai utisak na mene. Proitao sam i ja tvoju Knjigu Postanja. Ima dvadeset i dva osnovna slova i Bog je samo pomou njih stvorio sve to je stvoreno. Nemoj sad da cepidlai, jer ako je re o tom redu veliina, ako umesto dvadeset sedam na dvadeset sedmi stepen, rauna dvadeset dva na dvadeset drugi stepen, opet e dobiti neto oko trista etrdeset milijardi milijardi milijardi. Kakva je to razlika za tvoju ovekovu meru? Da li zna da kad bi morao da broji jedan, dva, tri i tako dalje, po jedan broj u sekundi, samo da bi doao do milijardu, govorim o triavoj milijardici, bilo bi ti potrebno trideset i dve godine? To je mnogo sloenije nego to ti misli, a Kabala se ne svodi na

Knjigu Postanja. A rei u ti i zato u valjanom permutovanju Tore moramo da upotrebimo svih dvadeset i sedam slova. Ukoliko se poslednjih pet slova tokom jednog permutovanja nae u sredini rei, prelazi u svoj normalni ekvivalent, to je tano. Ali nije uvek tako. U Isaiji, devet est sedam, u rei LMRBH, Lemarbah, koja kao sasvim sluajno znai mnoiti, mem u sredini napisano je onako kako se to slovo pie na kraju rei. A zato? Zato to svako slovo odgovara po jednom broju, obino slovo mem vredi etrdeset, a mem na kraju rei eststo. Tu nije u pitanju Temura, koja te ui kako da permutuje, ve Gematrija koja pronalazi uzvienu srodnost izmeu rei i njihove brojane vrednosti. Kad se re LMRBH napie sa krajnjim mem, njena vrednost ne iznosi 277 nego 837, to znai da odgovara 'ThThZL, Thath Zal', to znai 'onaj ko netedimice daruje'. Kao to vidi, to znai da moramo da uzmemo u obzir svih dvadeset i sedam slova, jer nije bitan samo glas koji se izgovara, ve i broj. Stoga da se vratimo na moju raunicu, odnosno ima preko etiri stotine milijardi milijardi milijardi milijardi. A zna li koliko bi nam bilo potrebno da ih sve isprobamo, po jednu u sekundi, pod pretpostavkom da postoji maina, sigurno ne tako jadna i bedna kao tvoja, koja to moe da uradi? Ako daje jednu kombinaciju u sekundi, bilo bi ti potrebno sedam milijardi milijardi milijardi milijardi minuta, sto dvadeset i tri miliona milijardi milijardi milijardi sati, neto vie od pet miliona milijardi milijardi milijardi dana, etrnaest hiljada milijardi milijardi milijardi godina, stoetrdeset milijardi milijardi milijardi vekova, etrnaest milijardi milijardi milijardi milenijuma. A kada bi imao raunar koji moe da isproba milion kombinacija u sekundi, zamisli samo koliko bi vremena utedeo, ta tvoja raunaljka bi obavila posao za etrnaest hiljada milijardi milijardi milenijuma! Ali u stvari, pravo i tajno Boje ime je dugo koliko i itava Tora i na svetu ne postoji maina koja moe da iscrpi sve permutacije, jer je Tora ve sama po sebi plod permutacija dvadeset i sedam slova i to sa ponavljanjem. Stoga te vetina Temure ne ui da premee dvadeset i sedam slova alfabeta, ve sve znake Tore, u kojoj svaki znak vredi kao zasebno slovo, iako se bezbroj puta pojavljuje i na drugim stranicama, to znai da dva slova he u imenu Ihvh vrede kao dva razliita slova. Dakle, kad bi hteo da izrauna sve mogue kombinacije svih znakova u Tori, sve

nule ovog sveta ne bi ti bile dovoljne. Samo ti pokuaj pomou te tvoje bedne maine za knjigovoe. Razume se da Maina postoji, ali ne proizvodi se u tvojoj silikonskoj dolini, to je sveta Kabala, odnosno Tradicija, a rabini ve vekovima ine ono to nijedna maina nikad nee moi, a nadajmo se da nikad nee ni uiniti. Jer, kad bi se kombinovanje okonalo, rezultat bi morao da ostane tajna, a univerzum bi i onako okonao svoj ciklus, pa bismo svi mi sagoreli u slavi velikog Metatrona. Amin, rekao je Jakopo Belbo. Ali otada ga je Diotalevi stalno gurao u te bezdane i to sam morao da imam u vidu. Koliko sam samo puta video Belba da posle radnog vremena isprobava programe koji bi mogli da provere Diotalevijev raun, da bi mu dokazao kako mu njegov Abu bar kae istinu za svega nekoliko trenutaka, pa ne mora sam da rauna, na poutelim pergamentima, pomou prepotopskih sistema brojeva koji, primera radi, ne poznaju ni nulu? Uzalud, i Abu je davao one rezultate do kojih je mogao da doe, i to izraene pomou stepena, pa Belbu nije polazilo za rukom da ponizi Diotalevija i pokae mu kako se ekran ispunjava beskrajnim nulama, kao bleda vizuelna imitacija univerzuma kombinacija i eksplozije svih moguih svetova... Meutim, sada, posle svega to se desilo, i sa rozenkrojcerovskom gravirom pred sobom, mislio sam da je nemogue da Belbo u potrazi za ifrom nije posegnuo za tim premetanjima Bojeg imena. Mogao je da upotrebi i brojeve, kao to su trideset est ili sto dvadeset, ako je tano moje nagaanje da je opsednut tim ciframa. To znai da ni u kom skuaju nije kombinovao etiri hebrejska slova jer zna da etiri kamena grade samo dvadeset etiri kue. Moda je odabrao italijansku transkripciju Bojeg imena jer sadri i dva samoglasnika. Sa est slova bilo mu je na raspolaganju sedamsto dvadeset permutacija. Dva slova he se ponavljaju, ali Diotalevi je rekao i da se raunaju kao dva razliita slova. Mogao je da izabere trideset estu ili sto dvadesetu kombinaciju. Stigao sam u Belbov stan oko jedanaest, sad je ve bio jedan sat. Morao sam da sastavim program za anagrame od est slova, odnosno samo da prepravim program za etiri slova koji je ve postojao.

Bilo mi je potrebno malo sveeg vazduha. Izaao sam napolje, kupio neto za jelo i jo jednu bocu viskija. Vratio sam se u stan, odloio sendvie po strani i odmah se bacio na viski, pustio sam sistemsku disketu za bejzik, sastavio program za est slova, i uz uobiajene greke trebalo mi je dobrih pola sata, ali oko pola tri program je radio a pred mojim oima na ekranu realo se sedamsto dvadeset Bojih imena.

OVDE SE NALAZI TEKST ZA SKENIRANJE NA 46-47 STRANI ORIGINALA

Izvadio sam listove iz tampaa, nisam ih ni razdvojio, kao da gledam u svitak izvorne Tore. Pokuao sam s imenom broj trideset est. Mraan ekran. Poslednji gutljaj viskija, a potom sam, oklevajui, probao s imenom broj sto dvadeset. Nita. Dolo mi je da umrem. Ali ipak, ja sam ve postao Jakopo Belbo pa je Jakopo Belbo sigurno mislio isto to i ja. Mora da sam neto pogreio, napravio sam neku glupavu greku, neku sitnu omaku. Bio sam nadomak reenja, moda je Belbo, iz meni nepoznatih razloga, brojao od kraja? Kazobon, budalo jedna rekoh samom sebi. Pa naravno, od kraja. To znai zdesna nalevo. Belbo je uneo u kompjuter Boje ime transkribovano latinicom, sa samoglasnicima, razume se, a poto je u pitanju hebrejska re, napisao je zdesna nalevo. Njegov imput nije bio IAHVEH, kako se samo nisam ranije setio, nego HEVHAI. Razume se da je onda i redosled permutacija obrnut. To je znailo da moram da brojim od kraja. Ponovo sam pokuao sa oba imena. Nita se nije dogodilo. Sve sam promaio. Zalepio sam se za elegantnu ali pogrenu pretpostavku. Dogaa se to i najboljim naunicima. Ne, ne samo najboljim naunicima, nego svima. Zar nismo upravo mesec dana pre toga primetili da su poslednjih meseci

objavljena najmanje tri romana u kojima glavni junak trai Boje ime u kompjuteru? Belbo ne bi upotrebio neto tako otrcano. Pored toga, kad biramo ifru, odabraemo neto to se lako pamti, to se kuca gotovo samo od sebe i bez razmiljanja. uj IHVHEA! Potom bi morao da primeni Notarikon na Temuru i da sastavi neki akrostih da bi zapamtio tu re. Neto kao: Iz Humke Vrlog Hirama Eto Akacije... Na kraju krajeva, zato bi Belbo morao da misli u duhu Kabale kao Diotalevi? On je bio obuzet Planom, a u njega smo ugradili toliko drugih komponenata, Rozenkrojcere, Sinarhiju, Homunkuluse, Klatno, Kulu, Druide, Enoju... Enoja... Pomislio sam na Lorencu Pelegrini. Ispruio sam ruku i okrenuo fotografiju koju sam prethodno sklonio od sopstvenog pogleda. Trudio sam se da odagnam neprikladnu misao, seanje na ono vee u Pijemontu... Prineo sam fotografiju i proitao posvetu. Pisalo je: Zato to sam ja prva i poslednja. Ja sam oboavana i omraena. Kurva i svetica. Sofija. To je sigurno bilo posle Rikardove izlobe. Sofija, est slova. A zato bi morao da ih premee? Moj nain razmiljanja je bio potpuno iskrivljen. Belbo voli Lorencu, voli je ba onakvu kakva jeste, a ona je Sofija, a pri pomisli da ona, ba u tom trenutku, ko zna... Ne, nije tako, Belbov nain razmiljanja je jo mnogo iskrivljeniji. Priseao sam se Diotalevijevih rei: U drugom sefirotu Alef tame se preobraava u Alef svetlosti. Slova Tore izviru iz Mrane Take, suglasnici su telo, samoglasnici dah, a zajedno prate pojanje vernika. Kad se pokrene melodija znakova, s njom se kreu i samoglasnici i suglasnici. Iz njih nastaje Kokhma, Mudrost, Razboritost, prvobitna ideja u kojoj se, kao u koveiu za dragocenosti, nalazi sve, spremno da se rairi u stvaranju. Kokhma u sebi sadri sve to e potom uslediti... Zar je Abulafija, sa svojom tajnom zalihom fajlova, neto drugo? Kovei koji uva ono to je Belbo znao, ili mislio da zna, to je njegova Sofija. On je izabrao neko tajno ime da bi prodro u dubinu Abulafije, (jedinog) predmeta s kojim vodi ljubav, ali u isti mah misli i na Lorencu, traga za rei koja e osvojiti Abulafiju i biti njegova amajlija da bi dobio Lorencu, hteo bi da prodre u srce Abulafije, eli da Abulafija bude nepodatan za sve druge, kao to je Lorenca nepodatna za njega, zanosi se da e sauvati, upoznati i osvojiti Lorencinu tajnu kao to poseduje Abulafijinu ifru...

Izmiljao sam objanjenje i zanosio se da je pravo. Kao i s Planom: mislio sam da su moje elje stvarnost. Ali poto sam bio pijan, vratio sam se za tastaturu i otkucao SOFIJA. Maina me je utivo upitala: Da li ima ifru?Glupa maino, zar ne moe da se raznei ni pri pomisli na Lorencu?

6 Jud Len se dio a permutaciones De letras y a complejas variaciones Y alfin pronunci el Nombre que es la Clave, La Puerta, el Eco, el Husped y el Palacio... (J.L.Borges, El Golem)

A tada sam, uinat Abulafiji, na ko zna koje po redu tupavo pitanje (Da li ima ifru?) odgovorio: Ne. Rei, redovi, registri, stadoe da ispisuju koprenu teksta po ekranu. Provalio sam Abulafijinu tajnu. Bio sam toliko opijen pobedom da se nisam ni zapitao zato je Belbo odabrao ba tu re. Sada znam, a znam da je i on u trenutku lucidnosti shvatio ono to ja sada shvatam. Ali u etvrtak sam samo pomislio da sam pobedio. Stao sam da igram, da pljeskam rukama, da pevuim neku vojniku pesmicu. Onda sam se smirio i otiao u kupatilo da se umijem. Vratio sam se i pustio da se tampa najpre poslednji fajl, onaj koji je Belbo napisao neposredno pred bekstvo u Pariz. Potom, dok je tampa neumoljivo kripao, poeo sam halapljivo da jedem i nastavio da pijem. Kad se tampa zaustavio, proitao sam tekst, potresao me je i jo uvek nisam mogao da razluim da li se preda mnom nalaze neverovatna otkria ili svedoanstvo o njegovom ludilu. ta ja u sutini znam o Jakopu Belbu? Koliko sam ga razumeo tokom te dve godine kada sam provodio s njim gotovo svaki dan? Koliko poverenja mogu da imam u dnevnik tog oveka koji je i sam priznao da pie u izuzetnim okolnostima, omamljen alkoholom, duvanom, strahom, tri dana potpuno odseen od spoljanjeg sveta? Ve je pala no, no dvadeset i prvog juna. Oi su mi suzile. Od jutra sam buljio u taj ekran i u takasti mravinjak koji je izlazio iz

tampaa. Bilo da je istina ili la to to sam proitao, Belbo je rekao da e se sledeeg jutra javiti telefonom. Morao sam tu da saekam poziv. Vrtelo mi se u glavi. Otiao sam posrui u spavau sobu i onako obuen stropotao se na krevet, koji nije bio ni nametan. Probudio sam se oko osam, iz dubokog, lepljivog sna i isprva nisam mogao da shvatim gde se nalazim. Sreom, u stanu je bilo jo kafe, pa sam skuvao nekoliko oljica. Telefon nije zvonio, a ja nisam smeo da izaem da neto kupim jer sam strahovao da e Belbo ba tada da zove. Ponovo sam seo za kompjuter i poeo da tampan ostale diskete po hronolokom redu. Pronaao sam igre, vebe, izvetaje o dogaajima koji su mi bili poznati, ali su ovde posmatrani iz Belbovog linog ugla, pa su mi ak i oni izgledali sasvim drugaiji. Pronaao sam odlomke iz dnevnika, ispovesti, skice literarnih pokuaja koje je beleio s ogorenom upornou, kao ovek koji zna da su unapred osuene na neuspeh. Pronaao sam beleke, portrete linosti koje sam poznavao, ali su sada poprimali sasvim drugaiji izgled odnosno mraniji, ili je to bio mraniji moj pogled, moj pokuaj da od sluajnih nagovetaja sastavim straan i konaan mozaik? A pre svega pronaao sam i ceo fajl u kojem su se nalazili samo citati. Bili su to odlomci iz onoga to je Belbo itao u poslednje vreme, prepoznavao sam ih na prvi pogled, koliko smo samo slinih tekstova proitali tih meseci... Bili su obeleeni brojevima, ukupno ih je bilo sto dvadeset. Taj broj je namerno odabrao, inae bi podudarnost bila zabrinjavajua. Zato ba ti citati, a ne neki drugi? Sada Belbove tekstove i celu priu koju mi oni vraaju u seanje mogu da tumaim samo u svetlu tog fajla. Prebiram te navode kao zrna jeretike krunice, a ipak shvatam da bi neki od njih za Belba mogli da budu znak za uzbunu, vera u izbavljenje. A moda ja vie ne umem da razlikujem zdrav razum od pomuenog uma? Nastojim da ubedim samog sebe da sam ga dobro shvatio, ali je koliko jutros neko rekao meni, a ne Belbu, da sam lud. Mesec se lagano uspinje na nebu iza Brika. U velikoj kui se uju udni umovi, moda su crvi u drvenariji, mievi, ili duh Adelina Kanepe... Ne usuujem se da proem kroz hodnik, nalazim se u

radnoj sobi tee Karla i gledam kroz prozor. S vremena na vreme izaem na terasu da proverim da li se neko penje na breuljak. ini mi se kao da sam u nekom filmu, ba bedno: Evo ih, dolaze... A breuljak je tako tih u ovoj noi na poetku leta. Koliko je samo pustolovnije, neizvesnije, bezumnije bilo priseanje, da mi bre proe vreme i da ostanem iv, one veeri kada sam u periskopu od pet do deset prestajao na nogama, lagano i blago cupkajui da bi mi krv kolala, kao u nekom afriko-brazilskom ritmu. Priseao sam se tih poslednjih godina sluajui kako atabaquesarobno bubnjaju... Moda da bih prihvatio saznanje da e se naa matanja, koja su otpoela kao mehaniki ples, u tom hramu mehanike preobraziti u praznovanje, posedovanje, pojavu i prevlast Eua? Prethodne veeri u periskopu nisam imao nikakav dokaz da je tano ono to mi je tampa otkrio. Jo sam mogao da se branim sumnjom. Do ponoi u moda shvatiti da sam doao u Pariz, sakrio se kao lopov u u tom bezazlenom muzeju tehnike, samo zato to sam glupo upao u zamku makumbe koja je organizovana za turiste i dopustio da me hipnotiu perfumadores i ritam pontosa... A moje seanje je svaki put pokuavalo da unese otrenjenje, milosre i sumnju u sastavljanje mozaika. Voleo bih da i sada sauvam to stanje duha, isto to kolebanje izmeu bajkovitog zavaravanja i predoseanja da sam u klopci, sada dok mnogo trezvenije razmiljam o tome ta sam tada mislio, prizivam u seanje dokumente koje sam grozniavo itao prethodnog dana i tog istog jutra na aerodromu i za vreme leta za Pariz. Trudio sam se da samom sebi razjasnim kako smo to neodgovorno postupali Belbo, Diotalevi i ja i kako smo doli do toga da prekrajamo svet ili, to bi rekao Diotalevi, da otkrivamo delove Knjige belim ognjem ispisane, u praznim prostorima izmeu onih bubica crnog ognja koje naizgled iskazuju Toru. Sad sam ovde, nadam se da sam dostigao vedrinu i Amor Fati, da bih ispriao priu koje sam se priseao one veeri u periskopu,

pun nemira i nade da nije tana, onako kako sam je proitao dva dana ranije u Belbovom stanu i doiveo, delimino nesvesno, poslednjih dvanaest godina, izmeu viskija kod Pilada i praine u izdavakoj kui Garamon.

3 BINAH

7 Ne oekujte mnogo od smaka sveta. (Stanislaw J. Lec, Aforyzmy. Fraszki, Krakw, Wydawnictwo Literackie, 1977, Myli Nieuczesane)

Mi koji smo se dve godine posle hiljadu devetsto ezdeset osme upisali na fakultet oseali smo se kao da smo primljeni na Akademiju Sen-Sir hiljadu sedamsto devedeset i tree. Imali smo utisak da smo se rodili sa zakanjenjem. A opet, Jakopo Belbo, koji je bio 15 godina stariji od mene, docnije me je ubedio da sve generacije imaju takav oseaj. Uvek se raamo u pogrenom znaku, a dostojanstven boravak na ovom svetu znai da iz dana u dan ispravljamo svoj horoskop. Mislim da postanemo ono to nauimo od oeva kad nisu ni svesni toga, u trenucima kad se ne trude da nas vaspitavaju. Obrazujemo se pomou otpadaka mudrosti. Bilo mi je deset godina i eleo sam da me roditelji pretplate na nedeljni asopis koji je objavljivao knjievna remek-dela u stripu. Moj otac je to pokuavao da izbegne, ne zbog krtosti, ve zato to je bio sumnjiav prema stripovima. Cilj ovog asopisa, rekao sam tada navodei najavu tog izdanja, jer sam bio domiljato i lukavo dete, jeste da nas poui na zabavan nain.Moj otac nije ni podigao pogled sa svojih novina, samo je kazao: Cilj tvog asopisa je ono to je cilj svakih novina, a to je da prodaju to vie primeraka. Tog dana se u meni zaela nepoverljivost. Ili tanije, pokajao sam se to sam bio lakoveran. Dozvolio sam da me ponese strast uma. Takva je lakovernost. Ako je ovek nepoverljiv, to ne znai da ne veruje ni u ta. Ali ne veruje u sve. Spreman je da poveruje u jednu tvrdnju, poverovae u drugu samo ako na neki nain proistie iz te prve. Svemu pristupa ogranieno i promiljeno, ne usuuje se da iri vidike. Ako dve injenice ne moe da povee, a veruje u obe, pritom jo i zamilja da negde postoji neka trea, skrivena injenica koja ih objedinjuje, onda si stvarno lakoveran.

Nepoverjivost ne iskljuuje radoznalost, ve je jaa. Nisam imao poverenja u povezane nizove ideja, voleo sam njihovo vieglasje. Ako su dve ideje pogrene, dovoljno je da ne poveruje u njih, mogu da se sudare i stvore valjan interval ili diabolus in musica. Nisam uvaavao ideje zbog kojih su drugi rizikovali ivote, ali dve-tri takve ideje mogle su da sastave dobru melodiju, ili ritam, jo najbolje dez. Kasnije e mi Lija rei: Ti ivi na povrini. Kad izgleda da ima dubinu, to je samo zato to sloi mnotvo povrina i stvori privid vrstog tela, a kad bi to vrsto telo bilo zaista vrsto, bilo bi neodrivo. Hoe da kae da sam povran? Ne, odgovorila je, ono to drugi nazivaju dubinom u stvari je samo teserakt, etvorodimenzionalna kocka. Ue s jedne strane, a izae na drugu i nae se u svetu koji ne moe da postoji zajedno s tvojim. (Lija, ne znam da li u te ponovo videti, sad kad su Oni uli s pogrene strane i zaposeli tvoj svet i to mojom krivicom. Naveo sam ih da poveruju da postoje onakvi bezdani kakve oni u svojoj slabosti ele.) ta sam zaista mislio tada, pre petnaest godina? Svestan da ne verujem, oseao sam krivicu to svi oko mene veruju. Poto sam oseao da su u pravu, odluio sam da i sam ponem da verujem, i to onako kako se pije aspirin. Ne kodi, a bude nam bolje. U potrazi za potenom verom naoh se usred Revolucije, ili, u najmanju ruku, usred najdivnije imitacije revolucije koja je ikad podignuta. Smatrao sam da je asno da uestvujem u skupovima i protestima, da sa ostalima uzvikujem faisti, burujski smradovi, pakujte prnje, vi odvratni gadovi,nisam gaao kamenicama, ni metalnim klikerima, jer sam se uvek plaio da e drugi da mi uzvrate istom merom, ali osea sam neko moralno uzbuenje dok sam beao kroz ulice u centru grada, kad bi navalila policija. Vratio bih se kui s oseanjem da sam ispunio nekakvu svoju dunost. Na skupovima nisam uspevao da se zagrejem za prepirke izmeu razliitih grupa. Slutio sam da bi bilo dovoljno pronai odgovarajui citat da bi se iz jedne prelo u drugu. Bilo mi je zabavno da pronalazim odgovarajue citate. Poigravao sam se. Kako mi se povremeno deavalo da stanem iza ovog ili onog transparenta da bih bio u drutvu neke devojke koja je zagolicala

moju matu, zakljuio sam da politika aktivnost za mnoge moje drugove predstavlja seksualno iskustvo a seks je ve strast. Ja sam samo eleo da budem radoznao. Tano je da sam itajui o Templarima i raznim zverstvima koja im se pripisuju, naiao i na Karpokratovu tvrdnju da nam valja poiniti svakojake uase da bismo se oslobodili strahovlade gospodara vaseljene, anela. Tako emo oduiti sve dugove prema univerzumu i svom telu, jer dua moe da se oslobodi sopstvenih strasti i povrati izvornu istotu samo ako izvri sve radnje. Dok smo izmiljali Plan, otkrio sam da mnogi koji su opijeni misterijom slede taj put da bi doli do prosvetljenja. Ali Alister Krouli, kojeg smatraju za najizopaenijeg oveka svih vremena, to znai da je inio sve to moe da se ini i sa mukarcima i sa enama, kako tvrde njegovi biografi, optio je samo sa izuzetno runim enama (pretpostavljam, po onome to su pisali, da ni mukarci nisu bili nita privlaniji), pa stoga sumnjam da je ikad vodio ljubav u pravom smislu. To verovatno zavisi od odnosa izmeu udnje za moi i impotentia coeundi. Marks mi je bio simpatian jer sam bio ubeen da je sa svojom Jeni radosno vodio ljubav. To se osea u spokojnom zamahu njegove proze i u njegovom smislu za humor. Meutim, jednom sam u fakultetskom holu rekao da ko spava s Krupskom, posle mora da napie onako groznu knjiurinu kakva je Materijalizam i empiriokriticizam. Umalo me nisu premlatili motkama i rekli su da sam faista. To mi je kazala neka visoka spodoba sa brkovima kao u Tatarina. Odlino ga se seam, danas je obrijan do glave, ivi u komuni koja se bavi izradom korpi od prua. Priseam se tadanjih prilika samo da bih prikazao u kakvom stanju duha sam kroio u izdavaku kuu Garamon i zbliio se sa Jakopom Belbom. Kad sam doao tamo, liio sam na oveka koji zapoinje razgovore o istini kao da se sprema da radi njihovu korekturu. Kad navedemo Ja sam onaj koji jeste, mislio sam da je glavni problem u odlici hoemo li staviti zarez pre ili posle znaka navoda. Zbog toga je moj politiki izbor pao na filologiju. Univerzitet u Milanu je tih godina mogao da slui kao uzor. Dok su studenti u svim drugim krajevima zemlje zaposedali uionice i primoravali profesore da govore samo o proleterskim pravima, kod nas je, s izuzetkom nekoliko sukoba, vladao ustavni sporazum, odnosno teritorijalni

kompromis. Revolucija je drala spoljnu zonu, sveanu salu i velike holove, a zvanina Kultura se povukla u unutranje hodnike i na gornje spratove. Tamo je bila zatiena i bezbedna i drala nastavu kao da se nita nije desilo. Tako sam pre podne mogao da budem dole i raspravljam o proleterskim pravima, da bih posle podne otiao gore da stiem elitna znanja. Sasvim sam se dobro oseao u ta dva paralelna sveta i nisam tu video nikakvu protivrenost. I sam sam verovao da se blii drutvo jednakosti, ali sam mislio da e u tom drutvu morati da rade, na primer, i vozovi (i to bolje nego ranije), a sankiloti oko mene uopte se ne trude da naue da odrede koliinu uglja za lokomotivu, da upravljaju skretnicama, da izrade vozni red. Bilo je potrebno da se neko priprema i za vozove. Pomalo me je grizla savest, ali oseao sam se kao Staljin koji se smeka ispod brka i misli: Samo vi diite revoluciju, bedni boljevici, ja u za to vreme da uim na Bogosloviji u Tbilisiju, pa u posle ja da vam pravim i petoljetku. Moda zbog toga to sam pre podne iveo u oduevljenju, posle podne sam znanje poistoveivao sa sumnjiavou. Stoga sam eleo da prouavam neto o emu u moi da govorim na osnovu opipljivih dokaza, da bih mogao da ga razlikujem od onoga to je pitanje vere. Pridruio sam se teaju srednjovekovne istorije gotovo pukim sluajem i odabrao sam diplomski rad o suenju Templarima. Pria o Templarima oarala me je im sam pogledao prve dokumente. U to vreme kad smo se borili protiv vlasti, istorijat tog suenja izazvao je u meni ogromnu srdbu. Postupak protiv Templara nikako ne moemo da nazovemo dokaznim, a odveo ih je na lomau. Ali sam ubrzo otkrio da otkako su spaljeni na lomai, itava gomila lovaca na misterije pokuava da ih pronae na svim moguim mestima, ali nikada za to ne pronalazi bilo kakve dokaze. Te uzaludne matarije samo su pojaavale moju nepoverljivost, pa sam odluio da ne traim vreme s lovcima na misterije, nego da se uzdam samo u izvore iz tog doba. Templari su bili manastirski viteki red koji je postojao zato to ga je crkva priznavala. Ako je crkva raspustila taj red, a to je uinila pre sedam stotina godina, Templari vie ne mogu da postoje, a ako postoje, onda nisu Templari. Tako sam napravio spisak od najmanje stotinak knjiga, ali sam na kraju proitao svega tridesetak.

Doao sam u dodir s Jakopom Belbom upravo zbog Templara, kod Pilada, tada sam ve pisao diplomski rad, krajem sedamdeset druge godine. 8 Doao sam iz svetlosti i od bogova, a sad sam ovde u izgnanstvu, odvojen od njih. (Odlomak iz Turfa'n M7) U to vreme kafe Pilade bio je slobodna luka, krma u galaksiji u kojoj su se osvajai Zemlje sa planete Ofijuk bez zazora sastajali sa vojnicima Imperije koji su nadzirali oblast Van Alen. Bio je to stari kafe u etvrti Navilji, sa cinkanim ankom, bilijarom, tramvajdijama i majstorima iz kraja koji su u rano jutro svraali na prvu aicu belog vina. Negde ezdeset osme i narednih godina Pilade je postao Rikov Ameriki kafe u kojem bi se za istim stolom u igri karata zatekli vatreni pristalica Komunistikog pokreta i novinar desniarskog dnevnog lista, koji je doao na pience po zatvaranju sutranjeg broja, dok su prvi kamioni ve kretali da novinarnicama isporue reimske lai. Ali kod Pilada se i novinar oseao kao eksploatisani proleter, kao proizvoa vika vrednosti na pokretnoj traci za montau ideologije, a studenti su mu opratali krivicu. Od jedanaest uvee do dva posle ponoi svraali su urednik, arhitekta, pisac crne hronike koji sanja da postane ugledni kolumnista na treoj strani novina, slikari iz Brere, pojedini osrednji pisci i studenti kao ja. Minimum podsticaja u vidu alkohola bio je obavezan, a stari Pilade je i dalje drao stono belo za tramvajdije i stare goste, dok je amaro ramacoti i klaker zamenio vrhunskim penuavim vinima sa zatienim poreklom za intelektualce demokrate i donijem vokerom za revolucionare. Mogao bih da napiem politiku istoriju tih godina samo beleei vreme i nain na koji se sa crvene etikete postepeno prelo na balantajn star dvanaest godina i najzad na ivas. S dolaskom novih posetilaca Pilade je zadrao bilijar koji su slikari i tramvajdije igrali u pie, ali je postavio i fliper.

Ja sam vrlo kratko uspevao da pomeram kuglicu i isprva sam mislio da je to zbog rasejanosti, ili zato to mi ruke nisu dovoljno spretne. Istinu sam shvatio tek mnogo godina kasnije, kad sam video kako igra Lorenca Pelegrini. U poetku je nisam primetio, a jasno sam je uoio jedne veeri pratei Belbov pogled. Belbo je umeo da boravi u kafeu kao da je tu u prolazu (a redovno je dolazio ve najmanje deset godina). esto je upadao u razgovor, za ankom ili za nekim stolom, gotovo uvek samo da bi izrekao neku opasku zbog koje bi oduevljenje splasnulo, bez obzira o emu je bila re. Koristio je jo jednu tehniku da sagovornike spusti na zemlju, a to je postavljanje pitanja. Neko bi priao o nekom dogaaju, drutvo bi se zanelo priom, a Belbo bi pogledao sagovornika svojim bledoplavim, uvek pomalo odsutnim oima i drei au u visini boka kao da je odavno zaboravio da pije, zapitao: Stvarno se tako desilo? Ili: Ozbiljno je to rekao? Ne znam ta se dogaalo, ali u tom trenutku bi svi poeli da sumnjaju u priu, ukljuujui i samog pripovedaa. Mora da je u pitanju njegova pijemontska intonacija, zbog koje je izgledalo da postavlja pitanje kad potvruje, a da se podsmeva kad postavlja pitanje. Pijemontski je bilo i to to Belbo nije ba mnogo gledao sagovornika u oi dok pria, ali ne kao da izbegava njegov pogled. Belbove oi nisu beale od razgovora. One su se jednostavno pomerale, iznenada bi se zagledale u neki presek paralelnih linija, u neku neodreenu taku u prostoru koju ti nisi ni primetio, pa bi imao oseaj kao da si sve do tada tupavo zurio u jedinu nevanu taku. Ali nije samo pogled bio u pitanju. Belbo je bio u stanju da te izbaci iz koloseka samo pokretom ruke, jednim jedinim uzvikom. Da objasnim: recimo, ti se upinje da dokae kako je Kant u stvari dovrio kopernikansku revoluciju moderne filozofije i stavio bi glavu na panj da je to tako. A Belbo sedi naspram tebe, odjednom se zagleda u svoje ruke, ili kolena, ili zakilji oima i nasmei se krajikom usana, ili ostane nekoliko trenutaka otvorenih usta, oiju uprtih u tavanicu, a onda tiho promrmlja: Eh, svakako da taj Kant... Ili pak, ako bi se otvorenije potrudio da sahrani celokupan sistem transcendentalnog idealizma: Tja. Ko zna da li je stvarno hteo da napravi sav taj darmar... A onda ti uputi utean pogled, kao da si ti,

a ne on, pomutio aroliju i pone da te podstie: Ama recite, recite. Jer svakako da tu ima... ima neto to... Taj ovek je imao mozga. Ponekad, kad bi se stvarno naljutio, izgubio bi ivce i reagovao burno. Poto je mogao da se naljuti samo kad neko drugi izgubi ivce, njegova burna reakcija odvijala se iznutra i takoe je tipina za Pijemont. Stisnuo bi usne, zakolutao oima, pa spustio pogled, iskrenuo glavu nalevo i poluglasno prozborio: Ma gavte la nata.Onima koji ne znaju tu pijemontsku izreku ponekad bi objasnio: Ma gavte la nata, izvadi ep. Tako kaemo nekom ko je sav naduven i pun sebe. Pretpostavljamo da je u takvom neverovatnom stanju jer ga pritiska ep koji mu je zabijen u zadnjicu. Ako ga izvadi, psssssss, izduvae se i vratiti u ljudsko stanje. Te njegove upadice su mogle da te navedu da uvidi ispraznost svega, a ja sam bio oaran time. Ali sam izvukao pogrenu pouku iz njih, jer sam smatrao da su uzor vrhunskog prezira prema tuim otrcanim istinama. Tek sada, kad sam silom prodro u tajnu Abulafije i Belbovu duu, znam da je ono to sam smatrao za otrenjenje i uzdizao kao ivotno naelo, bilo za njega u stvari samo neki vid sete. Ta njegova potitena intelektualna raspojasanost prikrivala je oajniku udnju za apsolutnom istinom. Teko da je to moglo da se shvati na prvi pogled, jer su se kod Belba smenjivali trenuci beanja, oklevanja, ravnodunosti i trenuci oputene razgovorljivosti, kad se zabavljao stvaranjem moguih apsolutnih istina, s razdraganom nevericom. Tako je sa Diotalevijem izmiljao prirunike za nemogue poduhvate, naopake svetove, bibliografske nakaze. A kad biste ga videli kako oduevljeno i reito gradi svoju rableovsku Sorbonu, niste mogli da shvatite koliko on u stvari pati to nije na bogoslovskom fakultetu, i to onom stvarnom. To sam shvatio tek kad sam bacio tu adresu, a on je izgubio i nikako nije mogao da se pomiri s tim. U Abulafijinim fajlovima naiao sam na mnotvo stranica nekakvog dnevnika koje je Belbo sakrio na disketama, uveren da nije izdao svoj, kako je neumorno ponavljao, poloaj obinog posmatraa sveta. Pojedini takvi fajlovi nose davne datume, oigledno da je prepisivao svoje stare beleke, iz nostalgije, ili zato to je nameravao

da ih nekako ponovo upotrebi. Drugi su iz poslednjih godina, otkad se domogao Abua. Pisao je isto radi zabave, da bi u samoi razmiljao o sopstvenim grekama, obmanjivao se da ne stvara, jer se stvaranje, ak i onda kad proizvodi greku, uvek proglaava za ljubav prema nekom drugom, izvan nas samih. Ali Belbo nije ni primetio da je ve preao granicu. Stvarao je, a kamo sree da nije. Bio je oduevljen Planom upravo zato to je imao potrebu da napie Knjigu, pa makar se ona sastojala iskljuivo od surovih namernih greaka. Sve dok se gri u svojoj praznini, jo uvek moe da misli da si u dodiru s Jednim, ali im pone da brlja sa glinom, pa makar i elektronskom, ve si postao demijurg, a ko pone da pravi svet, ve je zapao u greku i zlo.

FILENAME: Tri gospe oko mog srca...

Tano je: toutes les femmes que j'ai rencontres se dressent aux horizons avec les gestes piteux et les rgards tristes des smaphores sous la pluie... Pogledaj uvis, Belbo. Prva ljubav, Presveta Bogorodica. Mama koja peva dok me dri na krilu i ljulja kao da sam u kolevci i onda kad sam prerastao uspavanke, ali ja sam traio da peva, jer sam voleo njen glas i miris lavande u nedrima: O Kraljice Empireja preista i kao sneg bela pozdravljam te, keri, nevesto, slukinjo pozdravljam te, o majko Spasiteljeva. Normalno: prva ena mog ivota ne bee moja, uostalom ne bee niija, po definiciji. Odmah sam se zaljubio u jedinu enu koja je bila kadra sve da uini bez mene. Pa onda Marilena (Marylena? Mary Lena?). Lirski opis sumraka, zlatne kose, velike plave mane, ja kako iskrivljenog vrata stojim ispred klupe, dok ona hoda po uzanoj gredi, rairenih ruku zbog ravnotee (kakvo lupanje srca), a suknja joj lagano lepra oko ruiastih bokova. U visinama, nedostina. Crtica: iste veeri mama kako posipa talkom ruiastu kou moje sestre, ja kako pitam kad e konano da joj poraste kikica, mama kako mi otkriva da devojicama ne raste kikica, ve ostaju takve kakve jesu. Preda mnom odjednom ponovo iskrsava Mary Lena i belasanje njenih gaica koje se naziru ispod plave suknje to lepra i shvatam da je plava, ohola i nedostina zato to je drugaija. Ne mogu ni da joj priem, ona pripada drugoj rasi. Treu enu odmah gubim u bezdanu u koji se stropotava. Tek to je umrla u snu, bleda Ofelija u cveu na svom devianskom odru, dok joj svetenik ita molitvu za pokoj due, odjednom se uspravlja na odru, natutena, bela, osvetnica, s ispruenim kaiprstom, potmulog glasa: Oe, nemojte se moliti za mene. Noas pre spavanja imala sam neistu misao, jedinu u ivotu i sad sam

prokleta.Treba da pronaem knjigu prvog priea. Da li u njoj postoji takva slika ili sam sve sam izmislio? Sigurno je umrla zbog mene, ta neista misao bio sam ja kako elim Mary Lenu koja je nedodirljiva jer pripada drugoj rasi i drugaijoj sudbini. Kriv sam za njeno prokletstvo, kriv sam za prokletstvo svakog ko je proklet, pravedno je to te tri ene nisu bile moje: to mi je kazna to sam ih poeleo. Prvu sam izgubio jer je u raju, drugu jer je u istilitu i zavidi mukarcima na penisu koji nikad nee imati, a treu jer je u paklu. Teoloki savreno. Ve napisano. Ali postoji i pria o eiliji, a eilija je na ovom svetu. Mislio sam na nju pre nego to zaspim, peo sam se na breuljak idui na farmu po mleko i dok su partizani s breuljka preko puta pucali na blokadu na putu, zamiljao sam kako jurim da je izbavim od bande crnokouljaa koji je progone s uperenim mitraljezima... Jo je plavlja od Mary Lene, uzbudljivija od devojke na odru, istija i umilnija od Bogorodice. eilija tako iva i dostina, tako je malo nedostajalo pa da ak i stupim u razgovor s njom, bio sam siguran da moe da voli nekog ko je moje rase, kao to je i volela izvesnog Papija nakostreene plave kose na siunoj lobanji. Bio je godinu dana stariji od mene i svirao je saksofon. A ja nisam imao ni trubu. Nisam ih nikad video zajedno, ali svi u oratorijumu su se podgurkivali laktovima, smejuljili i aputali da njih dvoje vode ljubav. Mora da su lagali, seljaii bestidni, kao i uvek. Hteli su da mi pokau da je ta (ona, Marylena eilija nevesta i slukinja) dovoljno pristupana im je neko uspe da joj pristupi. I u tom sluaju - etvrtom ja sam izvisio. Moe li da se napie roman o takvoj prii? Moda bi trebalo da ga napiem o enama koje izbegavam jer sam mogao da ih imam. Ili bih mogao. Da ih imam. Ili je to ista pria? Sve u svemu, kad ne zna ni kakva je pria u pitanju, bolje da rediguje filozofske knjige.

9 U desnoj ruci vrsto drae pozlaenu trubu. (Johan Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des Christian Rosenkreutz, Strassburg, Zetzner, 1616, 1) Eto, u ovom fajlu se pominje truba. Prekjue u periskopu jo nisam znao koliko je to vano. Priseao sam se samo jednog, prilino bledog i nevanog dogaaja u vezi s njom. Tokom dugih popodneva u Garamonu, Belbo bi ponekad, umoran od nekog rukopisa, podigao pogled s knjige i pokuao da i meni odvrati panju od posla, dok sam ja, sedei za stolom preko puta, na primer, sreivao gravire sa Svetske izlobe. Tada bi se on prepustio nekom seanju, ali bi se potrudio da se odmah i zatvori kao koljka, im bi naslutio da ga suvie ozbiljno shvatam. Priseao bi se sopstvene prolosti, ali mu je to bio samo pouan primer za kanjavanje neke sujete. Pitam se ta e biti s nama, rekao je jednog dana. Mislite na sumrak Zapada? Stvarno je na zalasku? Pa to mu je i posao, zar ne? Ne, mislio sam zapravo na ove ljude koji piu. Trei rukopis za nedelju dana, jedan o vizantijskom pravu, drugi o Finis Austriae i trei o Bafovim sonetima. Sasvim razliite stvari, zar ne smatrate i vi tako? Smatram. Dobro, da li biste pomislili da se u sva tri teksta na nekom mestu pojavljuju elja i Predmet Ljubavi? Pa to je prava moda. Hajde u redu Bafo, ali vizantijsko pravo... A vi ih bacite u ko. Nikako, te radove Institut za nauna istraivanja finansira u potpunosti, a nisu ni loi. U najboljem sluaju pozvau tu trojicu i zamoliti ih da izbace koji redak. Ovako se i oni brukaju. A ta li moe da bude predmet ljubavi u vizantijskom pravu? Ma uvek se nae nain da se i to ubaci. Razume se, ako je u vizantijskom pravu i postojao neki predmet ljubavi, sigurno nije taj kojeg pisac ovde navodi. Nikad nije taj. Koji taj?

Taj koji misli da jeste. Jednom, bilo mi je otprilike pet ili est godina, sanjao sam da imam trubu. Pozlaenu. Znate, jedan od onih snova kad se topite od miline, neka vrsta none polucije jo nedozrelog deaka. Ne verujem da sam ikad bio tako srean kao u tom snu. Ne, nikad vie. Naravno, im sam se probudio, primetio sam da trube nema i poeo da plaem kao kia. Plakao sam ceo dan. Taj predratni svet, bilo je to negde trideset osme, bio je stvarno svet siromatva. Danas, kad bih ja imao sina i video da toliko oajava, rekao bih, hajde, kupiu ti trubu, pa u pitanju je bila samo igraka, nije mogla da kota ne znam koliko. Mojima to nije bilo ni na kraj pameti. Tada se troenje novca ozbiljno shvatalo. Ozbiljno se shvatalo i to da decu treba nauiti da ne mogu imati sve to poele. Ne volim orbu s kupusom, govorio sam, i zbilja, Boe dragi, koliko mi je bio odvratan kupus u orbi. Bar da su rekli, u redu, danas nemoj da jede orbu, pojedi samo glavno jelo (nismo bili siromani, za ruak smo imali supu, glavno jelo i voe). Ali ne, gospodine moj, ima da jede ono to je na trpezi. Umesto toga, kao neko kompromisno reenje, baka bi poela da vadi kupus iz mog tanjira, pare po pare, rezanac po rezanac, svaku sluzavu grudvicu, a ja sam morao da pojedem tako preienu orbu, jo odvratniju nego pre, a i to je ve bilo poputanje koje moj otac nije odobravao. A truba? Pogledao me je sa oklevanjem: Zato vas ta truba toliko zanima? Ne zanima mene. Pa vi ste priali o trubi kao predmetu ljubavi koji u stvari nije onaj pravi... Truba... Te veeri trebalo je da stignu ujak i ujna iz ***, nisu imali dece i ja sam im bio omiljeni sestri. Videli su kako plaem za tom sanjanom trubom i rekli da e oni to da ree, da emo sutradan otii u robnu kuu Upim gde ima raf pun igraaka, milina jedna i tu u nai trubu koju elim. Te noi nisam ni oka sklopio, a celo prepodne sam samo cupkao od nestrpljenja. Posle podne smo otili u Upim, i tamo je bilo najmanje tri vrste truba, verovatno su bile bezvredne plehane igrake, ali meni su izgledale kao duvai dostojni pozorinog orkestra. Imali su jedan vojni kornet, zatim cug trombon i jednu lanu trubu, jer je imala pisak i bila zlatne boje, ali su joj dugmad bila kao na saksofonu. Nisam znao koju da izaberem i moda

sam se predugo premiljao. eleo sam da imam sve tri, a izgledalo je da ne elim nijednu. Mislim da su ujak i ujna u meuvremenu pogledali cene. Nisu bili krti, ali imao sam utisak da misle da je jedan bakelitni klarino, potpuno crn, sa srebrnom dugmadi jevtiniji. 'Da ti se moda ne svia ovaj', upitali su. Ja sam dunuo u njega, nije zvuao tako loe, pokuavao sam da ubedim samog sebe da je divan, ali sam u stvari razmiljao i doao do zakljuka da ujak i ujna ele da uzmem klarino jer manje kota, truba sigurno staje itavo bogatstvo, pa ne mogu od njih da zahtevam toliku rtvu. Oduvek su mi govorili da kad mi neko neto ponudi moram odmah da kaem ne, hvala, i to ne samo jednom, ne smem da kaem ne hvala, a da smesta ispruim ruku, ve moram da saekam da darodavac pone da navaljuje, da mi kae molim te. Tek tada lepo vaspitano dete sme da prihvati. Tako sam rekao da moda ne elim trubu, da mi moda odgovara i klarino, ako se njima vie svia. A podizao sam pogled prema njima u nadi da e poeti da navaljuju. Nisu navaljivali, dobre duice. Ba su bili sreni to mogu da mi kupe klarino, kako rekoe, poto mi se vie svia. Bilo je kasno da se predomislim. Dobio sam klarino. Pogledao me je podozrivo: elite li da znate da li jo uvek sanjam trubu? Ne, odvratio sam, elim da znam ta je bio predmet ljubavi. Eh, rekao je i opet poeo da lista rukopis, vidite da ste i vi opsednuti tim predmetom ljubavi. Od takvih rabota moete da napravite ta god hoete. Tja... A da sam ipak uzeo trubu? Da li bih stvarno bio srean? ta vi kaete, Kazobon? Moda biste onda sanjali klarino. Ne, odvrati suvo. Klarino sam samo imao. Ne verujem da sam ga ikad svirao. Sanjao ili svirao? Svirao, rekao je razdvajajui tu re na slogove, a ja sam se, ne znam zato, osetio kao glupi avgust.

10

I najzad, u kabalistikum smislu od vinum moemo da dobijemo samo VIS NUMerorum, jer od brojeva ta Magija i zavisi. (Cesare della Riviera, Il Mondo Magico degli Eroi, Mantova, Osanna, 1603, str. 65-66)

Ali da se vratim na svoj prvi susret s Belbom. Poznavali smo se iz vienja, izmenili bismo koju re kod Pilada, mada nisam mnogo znao o njemu, samo da radi u Garamonu, a na fakultetu mi je dospelo u ruke nekoliko Garamonovih knjiga. Mali, ali ozbiljan izdava. Mlade koji zavravaju diplomski rad uvek moe da privue neko ko radi za izdavaa u oblasti kulture. A ta vi radite?, zapitao me je jedne veeri kad smo se obojica zatekli oslonjeni na samu ivicu cinkanog anka, dok nas je gurala gomila ljudi, kao da je subota uvee. U to vreme svi su se jedni drugima obraali sa ti, studenti profesorima i profesori studentima. O gostima kod Pilada da i ne govorimo: Plati mi pie, govorio bi student u vijetnamki glavnom uredniku velikog dnevnog lista. inilo se kao da smo u Petrogradu u doba kad je klovski bio mlad. Sve sm Majakovski, nigde nijednog ivaga. Belbo nije izbegavao tu optu prisnost, ali bilo je oito da je osuuje i prezire. Obraao se sa ti da bi pokazao da na prostakluk uzvraa prostaklukom, ali da izmeu drske nametljivosti i prave prisnosti postoji nepremostivi jaz. Vrlo retko sam uo da nekom kae ti sa ljubavlju ili strau, a tako se obraao malobrojnim osobama, Diotaleviju, ponekoj eni. Ako je nekog potovao, a nije ga dugo poznavao, obraao bi mu se sa vi. Tako je bilo i sa mnom, sve vreme dok smo radili zajedno, i ja sam cenio tu privilegiju. A ta vi radite?, zapitao me je, sada znam da je tako, sa simpatijom. U ivotu ili u pozoritu?, rekao sam, mislei na pozornicu kod Pilada. U ivotu. Studiram. Idete na fakultet ili studirate?

Neete verovati, ali te dve stvari nisu u suprotnosti. Zavravam diplomski rad o Templarima. Uh, to je ba gadno, ree. Zar to nije samo za zaluenike? Ja se bavim pravim Templarima. Prouavam dokumente sa suenja. A ta vi znate o Templarima? Ja radim u izdavakoj kui, a u svaku izdavaku kuu dolaze i mudraci i ludaci. Zadatak urednika je da na prvi pogled prepozna ludake. Kad neko potegne Templare, gotovo uvek je re o ludaku. Ne morate to ni da mi kaete. Ima ih ko pleve. Ali nee biti da ba svi ludaci priaju o Templarima. Kako prepoznajete ostale? To mi je posao. Sad u da vam objasnim, poto ste mladi. Kad smo ve kod toga, kako se zovete? Kazobon. Zar to nije lik iz romana Middlemarch? Ne znam. U svakom sluaju, tako se zvao i neki renesansni filolog, ini mi se. Ali nismo u srodstvu. O tome emo drugi put. Hoete li jo neto da popijete? Jo dva, Pilade, hvala. Elem. Na svetu postoje kreteni, budale, glupaci i ludaci. Ko preostaje? Vi i ja, na primer. Ili, bez uvrede, bar ja. Ali sve u svemu, kad bolje razmislim, svako od nas spada u neku od ovih kategorija. Svako od nas je ponekad kreten, budala, glupak ili ludak. Da kaemo da je normalan onaj ovek kod koga su srazmerno pomeani svi ovi sastavni inioci, odnosno idealni tipovi. Idealtypen. estitam. Znate i nemaki? Natucam, koliko mi treba za bibliografije. U moje vreme, ko je znao nemaki nije morao ni da diplomira. Ceo ivot bi proveo kao neko ko zna nemaki. Mislim da je danas tako s kineskim. Ja ne znam dovoljno nemaki, zato u da diplomiram. Ali, da se vratimo na vau tipologiju ljudi. ta je genije, Ajntajn, na primer? Genije je onaj kod koga jedan inilac vrtoglavo raste hranei se ostalima.Otpio je gutljaj i rekao: Dobro vee, lepotice. Jesi li ponovo pokuala da se ubije? Nisam, odgovori ona u prolazu, sad sam u kolektivu.

Svaka ast, ree Belbo, a onda se ponovo obrati meni: Mogue je izvriti i kolektivno samoubistvo, zar ne? A ta je s ludacima? Nadam se da niste suvie ozbiljno shvatili moju teoriju. Nije mi namera da preureujem svet. Objanjavam ko se u izdavakoj kui smatra za ludaka. To je ad hoc teorija, u redu? U redu. Sad ja astim. U redu, Pilade, molim te, manje leda. Inae pie ide pravo u krvotok. Elem. Kreten ne govori, on bali, gui se. Ne ume da jede sladoled nego ga lepi na elo, toliko nema koordinaciju. Prolazi naopako kroz okretna vrata. Kako uspeva? Njemu to polazi za rukom. Zbog toga i jeste kreten. On nas ne zanima, lako se prepoznaje i ne dolazi u izdavake kue. Da ga zanemarimo. Zanemarimo ga. Budala je ve sloenija. To je drutveno ponaanje. Budala uvek pria izvan ae. U kom smislu? Ovako.Pokazao je kaiprstom na ank, tik pored svoje ae. On eli da pria o onome to je u ai, ali obrni okreni, pria o neem izvan nje. Ili, to se kae, to je onaj koji se uvek blamira, oveka kojeg je ena upravo ostavila upitae kako je vaa lepa gospoa. Je li vam jasno? Jeste. Poznajem takve. Budala je vrlo traena osoba, naroito u otmenom drutvu. Jeste da sve dovodi u nepriliku, ali daje povod za ogovaranje. U pozitivnom vidu postaje diplomata. Pria izvan ae i kad se neko drugi izblamira, pa tako skree razgovor na druge teme. Ali nas ne zanima, nikad nije stvaralac, uvek prenosi tue misli, tako da ne donosi rukopise izdavaima. Budala ne kae da maka laje, nego pria o maki kad drugi priaju o psu. On grei u pravilima za voenje razgovora, a kad debelo pogrei, onda je to vrhunski. Mislim da spada u ugroenu vrstu, budui da je nosilac prevashodno graanskih vrlina. Njemu je potreban salon gospoe Verdiran, ili ak dom Germantovih. Je l' vi studenti jo uvek itate te stvari? Ja itam.

Budala je bio oaen Mira koji je vrio smotru svojih oficira i ugledao jednog sa Martinika koji je bio sav iskien odlikovanjima i upitao ga: 'Vous tes ngre?' Oficir odvrati: 'Oui mon gnral.' A Mira e: 'Brav, brav, continuez!' I produi dalje. Razumete? Izvinite, ali veeras proslavljam istorijsku odluku u svom ivotu. Prestao sam da pijem. Jeste li za jo jedno pie? Nemojte da odgovorite, inae u se oseati krivim. Pilade! A glupak? A da. Glupak se ne ponaa pogreno. On pogreno razmilja. To je onaj ko kae da su svi psi domae ivotinje, da svi psi laju, ali su i make domae ivotinje, to znai da i one laju. Ili da su svi Atinjani smrtni i da su svi itelji Pireja smrtni, to znai da su svi itelji Pireja Atinjani. to je i tano. Jeste, ali sluajno. Glupak moe da kae i neto to je ispravno, ali iz pogrenih razloga. Moe da se kae i neto to je pogreno, samo da su razlozi ispravni. Pa naravno. Zato bismo se inae toliko muili da budemo razumna bia? Svi veliki ovekoliki majmuni potiu od niih oblika ivota, ljudi potiu od niih oblika ivota, dakle svi ljudi su veliki ovekoliki majmuni. Nije loe. Ve ste na pragu da posumnjate da neto nije u redu, ali potrebno je jo truda da dokaete ta i zato. Glupak je krajnje podmukao. Budalu e odmah prepoznati (o kretenu da i ne govorimo), dok glupak razmilja gotovo kao ti, postoji samo sitna, skoro neprimetna razlika. On je majstor za paralogizme. Izdavakom uredniku nema spasa, morao bi da izgubi itavu venost. Objavljujemo knjige mnogih glupaka, jer nam u prvi mah deluju ubedljivo. Izdavaki urednik ne mora da prepozna glupaka. To ni akademiji nauka ne polazi za rukom, zato bi moralo izdavaima? To ni filozofiji ne polazi za rukom. Ontoloko uenje svetog Anselma je glupo. Bog nuno postoji kao bie sa svim savrenstvima, ukljuujui i postojanje. Brka postojanje u miljenju sa postojanjem u stvarnosti.

Da, ali je i Gonilonovo pobijanje podjednako glupo. Ja mogu da zamislim ostrvo u moru i kada to ostrvo ne postoji. Brka pojam sluajnosti i pojam nunosti. Sukob dvojice glupaka. Svakako, a Bog se ludo zabavlja. Odabrao je da bude nezamisliv samo da bi pokazao da su Anselm i Gonilon glupaci. Kakav uzvieni cilj stvaranja, ta vie, samog ina kojim Bog biva po svojoj volji. Sve u cilju razotkrivanja kosmike guposti. Glupaci su svuda oko nas. Nema nam spasa. Svi su glupi, osim vas i mene, ili bez uvrede, bar osim vas. ini mi se da to ima veze s Gedelovim dokazom. Ne znam, ja sam kreten. Pilade! Ali ovu rundu ja astim. Posle emo podeliti. Epimenid Krianin kae da svi Kriani lau. Kad to kae on koji je i sam sa Krita, pa dobro poznaje Kriane, onda je to istina. To je glupo. Sveti apostol Pavle. Poslanica Titu. ujte sad ovo: svi oni koji misle da Epimenid lae moraju da veruju Krianima, ali Kriani ne veruju Krianima, stoga nijedan Krianin ne misli da Epimenid lae. Da li je to glupo ili nije? Odluite sami. Rekao sam vam da se glupak teko prepoznaje. Glupak moe ak i da dobije Nobelovu nagradu. ekajte da razmislim... Neki od onih koji ne veruju da je Bog stvorio svet za sedam dana nisu fundamentalisti, ali neki fundamentalisti veruju da je Bog stvorio svet za sedam dana, stoga niko ko ne veruje da je Bog stvorio svet za sedam dana nije fundamentalista. Da li je to glupo, ili nije? Boe dragi, moram da priznam... Ne bih znao. ta vi kaete? Glupo je u svakom sluaju, ak i da je tano. Kri jedno od pravila silogizma. Ne moemo da izvodimo opte zakljuke iz dve pojedinane premise. A ta ako ste vi glupak? Bio bih u dobrom i vekovnom drutvu. E pa da, okrueni smo glupou. A njihov logiki sistem je drugaiji od naeg, pa je moda zbog toga naa glupost njihova mudrost. Celokupna istorija logike sastoji se u pronalaenju

prihvatljive definicije pojma gluposti. To je nesagledivo polje. Svaki veliki mislilac je glupak za nekog drugog mislioca. Duboka misao. Sad je dva po ponoi, Pilade uskoro zatvara, a jo nismo stigli do ludaka. Evo, upravo sam doao do njih. Ludak se odmah prepoznaje. To je u stvari glupak, koji ne zna smicalice. Glupak pokuava da dokae svoju tezu, njegova logika jeste nesuvisla, ali ipak postoji. Ludak se ni ne trudi da bude logian, njega protivrenosti ne zaustavljaju. Po njemu sve moe da bude dokaz za sve. Ludak ima neku fiks-ideju i sve na ta naie moe da bude potvrda za nju. Ludak se prepoznaje po tome kako nehajno shvata obavezu da se neto dokae, kako je podloan otkrovenjima. Moda e vam izgledati udno, ali svaki ludak se pre ili kasnije dohvati Templara. Ba svaki? Ima i ludaka bez Templara, ali ovi sa Templarima su najopasniji. Isprva ih ne prepoznaje, ini ti se da normalno priaju, a onda, odjednom... Podie ruku kao da e da zatrai jo jedan viski, a onda se predomisli i zatrai raun. Ali, kad smo ve kod Templara. Pre neki dan mi je neki tip ostavio svoj otkucani tekst o toj temi. Mislim da je upravo ludak, ali sa ljudskim likom. Poetak spisa je spokojan. Hoete li da ga malo pogledate? Vrlo rado. Moda u nai neto korisno za svoj rad. isto sumnjam. Ali ako imate pola sata vremena, navratite do nas. Ulica Sinero Renato broj jedan. To e biti korisnije za mene nego za vas. Odmah ete mi rei da li mislite da je rad pouzdan. Zato imate poverenja u mene? Ko vam kae da imam? Ali, ako doete, onda u imati poverenja. Imau poverenja u vau radoznalost. Ue neki student izoblienog lica: Drugovi, Navilji su pod opsadom faista, imaju lance! Ima da ih razbijem motkom, ree onaj brkati to mi je pretio zbog Lenjina. Idemo, drugovi! Svi izaoe. ta da radimo? Da krenemo?, upitah, grizla me je savest. Ne, ree Belbo. To je lana uzbuna koju organizuje Pilade da bi ispraznio kafe. Za prvo vee kako ne pijem, malo mi se vrti u glavi. Mora da je to apstinencijalna kriza. La je sve to sam vam dosad rekao, ukljuujui i ovo to vam sada priam. Laku no, Kazobon.

11 Njegova neplodnost bila je beskrajna. Bio je to deo ekstaze. (E.M. Cioran, Le mauvais demiurge, Paris, Gallimard, 1969, Penses trangles) U razgovoru kod Pilada Belbo mi je pokazao svoje spoljanje lice. Paljiv posmatra bi mogao da nasluti koliko tuge ima u njegovom sarkazmu. Ne mogu da kaem da je to bila maska. Moda su ispovesti kojima se potajno preputao bile maska. Javno je pokazivao sarkazam da bi prikrio svoju najiskreniju setu, koju je potajno skrivao i od samog sebe, pod velom izvetaene tuge. Sad gledam ovaj fajl, u kojem u sutini pokuava da pretoi u roman ono to mi je sutradan u Garamonu ispriao o svom poslu. Tu iznova nailazim na njegovu temeljitost, strast, razoarenje urednika koji pie kao posrednik, njegovu enju za neostvarenom stvaralakom moi, njegovu moralnu strogost koja ga nagoni da kanjava sebe to eli neto na ta misli da nema pravo, pa stvara smenu i banalnu sliku o svojoj udnji. Nikad nisam video da neko ume da saaljeva samog sebe s tolikim prezirom.

FILENAME: Dim Konoplja Sutra treba da se vidim s mladim intijem. 1. Lepa studija, dosledna, moda previe visokoparna. 2. U zakljuku je najgenijalnije poreenje Katula, poetae novi i savremene avangarde. 3. Zato to ne bi bilo u uvodu? 4. Treba da ga ubedim. Rei e da je to odvie smelo za filoloku ediciju. Zavisi od mentora. Rizikuje da ovaj odbije da mu napie predgovor, a moda i da proigra karijeru. Ako se neka blistava zamisao pojavi na dve poslednje stranice, proi e neopaeno, ali na poetku nikom nee promai, pa moe da izazove srdbu sveznajuih sedih glava. 5. Ali dovoljno je da se odtampa kurzivom, kao dodatna napomena, izvan pravog istraivanja, pa e pretpostavka ostati samo pretpostavka i nee ugroziti ozbiljnost rada. Ali e to smesta osvojiti itaoce, poee da posmatraju knjigu sa sasvim drugaijeg gledita.

Da li ga stvarno podstiem da ispolji slobodu miljenja, ili ga samo iskoriavam da napiem sopstvenu knjigu? Da preobrazim knjige pomou svega nekoliko rei. Demijurg tueg dela. Umesto da uzmem meku glinu i oblikujem je, zadajem nekoliko udaraca po stvrdnutoj glini od koje je neko drugi ve izvajao kip. Udarim koji put ekiem po Mojsiju i on oivi. Treba da se vidim s Viljemom . - Pogledao sam va rad, nije lo. Napet je, matovit, dramatian. Da li vam je to prvo delo? - Ne, napisao sam jo jednu tragediju, to je pria o dvoje ljubavnika iz Verone koji... - Ali da porazgovaramo o ovom radu, gospodine . Pitam se zato se radnja odigrava u Francuskoj. Zato ne u Danskoj? Kaem samo primera radi, to biste lako izveli, dovoljno je samo da izmenite dvatri imena, dvor alon na Marni neka bude recimo dvorac Elsinor... To je zbog te nordijske, protestantske sredine, nad kojom lebdi Kjerkegorova senka, sav taj egzistencijalni naboj... - Moda ste u pravu. - Nego ta sam. Osim toga, bilo bi dobro da se va rad ponegde neznatno skrati iz stilskih razloga, da se samo malo preradi, kao kad vas berberin na kraju jo malo dotera pre nego to vam stavi ogledalo iza potiljka... Na primer, oev duh. Zato na kraju? Ja bih ga pomerio na poetak. Tako bi oeva opomena odmah zagospodarila postupcima mladog princa i dovela ga u sukob s majkom. - ini mi se da je to dobra ideja, treba samo da premestim jednu scenu. - Tano. I najzad, stil. Odabraemo nasumice neki odlomak, evo ovaj kad mladi dolazi na prednji deo pozornice i poinje da razmilja o delovanju i nedelovanju. Odlomak je zaista lep, ali nije mi dovoljno ubedljiv. Delovati ili ne delovati? To me pitanje mori! Treba li da podnosim udarce zlehude sudbine ili... Zato pitanje me mori, po meni treba da kae pitanje je sad, problem je taj, razumete, nije to njegov lini problem, ve sutinsko egzistencijalno pitanje. Izbor izmeu biti i ne biti, recimo... Da naseli svet sinovima koji nee nositi tvoje ime, pa niko nee znati da su tvoji. Kao da si prerueni Bog. Ti si Bog, kree se po gradu, slua kako ljudi priaju o tebi, Bog ovo pa Bog ono, pa onda kako je udesan ovaj svet, kako je elegantna ova univerzalna gravitacija, a ti se smeka ispod brkova (trebalo bi da nosi lanu bradu, odnosno ne, ne sme da ima bradu, jer se Bog odmah prepoznaje po svojoj bradi) i kae u sebi (Boja samodovoljnost je dramatina): Eto, to sam ja, a oni to ne znaju.I neko se u prolazu sudari s tobom, ak se obrecne na tebe, a ti se ponizno izvini i nastavi put, pa ti si ionako Bog, i kad bi

hteo, bilo bi dovoljno da pucne prstima, pa da se svet pretvori u prah i pepeo. Ali tvoja mo je tako beskrajna da moe sebi da dozvoli i da bude dobar. Roman o preruenom Bogu. Nema svrhe, im sam se ja toga setio, sigurno se setio jo neko. Varijanta. Ti si stvaralac, jo uvek i ne zna koliko si veliki, ona koju si voleo ostavila te je, ivot za tebe vie nema smisla, da bi zaboravio, ukrca se na Titanik i doivi brodolom u junim morima, ti si jedini preiveli, spasli su te domoroci svojim amcem, niko ne zna da si iv, a ti provodi dugi niz godina na nekom ostrvu na kojem ive samo Papuanci, devojke ti pevaju pesme pune snane enje, dok lagano miu svojim grudima prekrivenim vencima pua cvetova. Poinje da se navikava na taj ivot, svi te zovu Dim, tako zovu sve belce, jedne veeri devojka koe boje ilibara ulazi u tvoju kolibu i kae ti: Ja tvoja, ja s tobom.U stvari je lepo kad se uvee zavali na tremu i posmatra sazvee Juni krst dok ti ona miluje elo. ivi od zore do zalaska sunca i nita drugo ne zna. Jednoga dana stiu neki Holanani motornim amcem, saznaje da je prolo deset godina, mogao bi da poe s njima, ali okleva, vie voli da trampi kokosove orahe za druge namirnice, obeava da bi mogao da se bavi gajenjem konoplje, domoroci rade za tebe, poinje da plovi po tim ostrvcima, svi te znaju kao Dima Konoplju. Jedan Portugalac, ogrezao u alkohol, poinje da radi za tebe i u tome pronalazi spas, u tim morima Sundskih ostrva, savetuje brunejskog maharadu kako da se suprotstavi Dajakima s reke, polazi ti za rukom da osposobi neki stari top iz doba Tipa Sahiba, koji se puni karteom, obuava etu odanih Malajaca, iji su zubi pocrneli od vakanja betela. U borbi u blizini Koralskih ostrva, stari Sampan, iji su zubi pocrneli od vakanja betela, titi te sopstvenim telom: - Srean sam to mogu da dam svoj ivot za tebe, Dime Konopljo. Sampane, draga starino, prijatelju moj. Sad si ve slavan na ovom ostrvlju, od Sumatre do Port-o-Prensa, vodi pregovore s Englezima u lukoj kapetaniji u Port Darvinu, dobija ime Kurc, i ve te svi tako zovu, samo domoroci i dalje Dim Konoplja. Ali jedne veeri, dok te devojka miluje na verandi, a Juni krst blista na nebu kao nikad do tada, o koliko je drugaiji od Velikog medveda, ti odjednom shvata: eleo bi da se vrati kui. Samo na kratko, da vidi ta je tamo jo ostalo od tebe. Motornim amcem stie do Manile, odatle te karavela prebacuje na Bali. Potom Samoa, Admiralska ostrva, Singapur, Tananarive, Timbuktu, Alep, Samarkand, Basra, Malta i stigao si kui. Prolo je osamnaest godina, ivot je na tebi ostavio tragove, lice ti je opaljeno i ogrubelo od pasatskih vetrova, stariji si, moda i lepi. im si stigao, otkriva da su tvoje knjige u izlozima svih knjiara, u kritikim izdanjima, a tvoje ime na proelju stare kole u kojoj si nauio da ita i pie. Ti sli Veliki nestali Pesnik, savest generacije. Romantine devojke se ubijaju nad tvojim praznim grobom. A onda sreem tebe, ljubavi, sijaset sitnih bora oko tvojih oiju, lica jo uvek lepog, ophrvanog seanjem i blagim kajanjem. Gotovo sam naleteo na tebe na

ploniku, tu sam na dva koraka od tebe, a ti si me pogledala, kao to bi pogledala bilo koga, traei nekog drugog iza njegove senke. Mogao bih da ti kaem, da izbriem vreme. Ali emu to? Zar nisam dobio sve to sam hteo? Ja sam Bog, ista samoa, ista tatina, isto oajanje to nisam jedno od sopstvenih stvorenja kao svi ostali. Svi ive u mojoj svetlosti a ja ivim u nepodnoljivom iskrienju svoje tmine. Samo ti kreni svetom, Viljeme ! Ti si slavan, prolazi pored mene i ne prepoznaje me. Ja mrmljam sebi u bradu biti il' ne biti i mislim svaka ast, Belbo, odlino si to uradio. Odlazi, stari Viljeme . Da uzme svoj deo slave: ti si samo stvarao, ja sam te doterao. Nas to poraamo tue poroaje, kao ni glumce, ne bi trebalo sahranjivati na osveenom tlu. Ali glumci se pretvaraju da se na svetu, ovakvom kakav jeste, sve drugaije odvija, dok mi glumimo beskonanost univerzuma i svetova, neogranienost istovremenih mogunosti... Kako je mogue da je ivot tako dareljiv da osrednjost nagradi takvim vrhunskim darom?

12 Sub umbra alarum tuarum, Jehova. (Fama Fraternitatis, u Allgemeine und general Cassel, Wessel, 1614, zavretak)

Reformation,

Sutradan sam otiao u Garamon. Broj 1 u ulici Sinero Renato vodio je u neki pranjavi prolaz iz kojeg se naziralo dvorite i u njemu uarska radionica. Kad se ue, s desne strane nalazio se lift koji bi mogao da poslui kao primerak na izlobi industrijske arheologije, im sam pokuao da ga pokrenem, nekoliko puta se udno zatresao, ali nikako da se smiluje da krene. Za svaki sluaj sam izaao iz njega i popeo se na drugi sprat drvenim, prilino pranjavim, gotovo potpuno zavojitim stepenicama. Kako sam docnije saznao, gospodin Garamon je voleo to mesto jer ga je podsealo na jednu izdavaku kuu u Parizu. Na odmoritu se nalazila ploa sa natpisom Izdavaka kua Garamon, A.D., a otvorena vrata vodila su u predvorje, u kojem nije

bilo portira niti bilo kakvog uvara. Ali niste mogli da uete a da vas ne primete iz male prostorije preko puta, tako da me je odmah presrela neka spodoba verovatno enskog pola, neodreenih godina i visine za koju bi se uvijeno moglo rei da je nia od prosene. Spodoba mi se obratila na nekom jeziku koji mi se odnekud inio poznat, sve dok nisam shvatio da je to italijanski, ali gotovo bez samoglasnika. Upitao sam je za Belba. Ostavila me je da ekam nekoliko trenutaka, a zatim me povela do sobe na kraju hodnika. Belbo me je ljubazno primio: Znai, vi ste ozbiljna osoba. Uite. Rekao mi je da sednem ispred njegovog pisaeg stola, koji je bio star kao i sve ostalo u toj prostoriji i zatrpan rukopisima, kao i police na zidovima. Nije vas valjda Gudrun uplaila, upita me. Gudrun? Ona... gospoa? Gospoica. Ne zove se Gudrun. Tako je zovemo zbog toga to lii na Nibelunga, a njen govor blago podsea na vapski. Hoe sve odjednom da kae, pa tedi na samoglasnicima. Ali ima razvijen smisao za justitia aequatrix, kad kuca na maini, tedi na suglasnicima. ta radi ovde? Naalost, sve. Znate, u svakoj izdavakoj kui postoji neka takva linost bez koje se ne moe, jer je jedina osoba koja je u stanju da pronae stvari u neredu koji sama stvara. Ali ako se neki rukopis zagubi, bar znamo koga emo da okrivimo. Zar gubi i rukopise? Isto kao i svi ostali. U izdavakoj kui svi gube rukopise. Mislim da je to glavni posao. Ali potreban nam je i rtveni jarac, zar ne? Zameram joj jedino to ne gubi one rukopise koje bih ja eleo. Pomalo nezgodno za ono to je vrli Bekon nazivao The advancement of learning. Pa gde se zagube? Rairio je ruke: Izvinite, da li shvatate koliko je glupo to pitanje? Kad bismo znali gde, ne bismo ih ni gubili. Logino, odvratio sam. Ali ujte, Garamonove knjige na koje nailazim izgledaju mi kao vrlo briljivo uraena izdanja, imate i prilino bogat katalog. To sve radite ovde? Koliko vas ima? Preko puta je velika prostorija u kojoj su tehniari, u susednoj sobi je moj kolega Diotalevi. Ali on prireuje udbenike, to su

dugorone knjige, i za rad i za prodaju, u smislu da se dugo rade i dugo prodaju. Ja radim univerzitetska izdanja. Ali nemojte da mislite da je to neki ogroman posao. Dodue, pojedine knjige me potpuno opine, rukopise moram da proitam, ali je uopteno u pitanju siguran posao, i u finansijskom i u naunom pogledu. Izdanja tog i tog instituta, ili referati sa naunih skupova koje prireuju i finansiraju neke univerzitetske ustanove. Ako je autor poetnik, njegov mentor e napisati predgovor i snositi odgovornost. Autor najmanje dvaput radi korekturu teksta, proverava citate i napomene, a ne plaaju mu se autorska prava. Potom knjiga dobija odobrenje za tampu, proda se hiljadu do dve hiljade primeraka za nekoliko godina, trokovi su pokriveni... Nema nikakvih iznenaenja, sa svakom takvom knjigom smo na dobitku. A ta vi tu radite? Mnogo toga. Pre svega valja izvriti izbor. Pored toga, izvestan broj knjiga objavljujemo o sopstvenom troku, to su gotovo uvek prevodi radova uglednih autora, da bismo obogatili svoj katalog. Najzad, postoje i rukopisi koje nam donose samostalni stvaraoci. To je retko kad pouzdan materijal, ali moramo da ih pogledamo, nikad se ne zna. Da li se zabavljate? Da li se zabavljam? Pa samo to i umem da radim kako treba. Prekinuo nas je neki ovek kojem je bilo etrdesetak godina, nosio je za nekoliko brojeva veu jaknu, imao je proreenu pepeljastoplavu kosu koja mu je padala na guste, isto tako plave obrve. Govorio je blago, kao da objanjava nekom detetu. Ba sam se umorio od ovog Vodia za poreske obveznike. Trebalo bi da ga ponovo napiem, a mrzi me. Da li vas prekidam? Ovo je Diotalevi, ree Belbo i predstavi nas. Aha, doli ste da pogledate Templare? Jadniak. uj, pade mi na pamet ba dobra stvar: Ciganska urbanistika. Lepo, ree Belbo zadivljeno. Ja sam ba razmiljao o Astekoj hipologiji. Savreno. Ali da li e je svrstati u Potosekciju ili u Adinata? Sad emo da vidimo, ree Belbo. Preturao je po fioci i izvadio neke papire. Potosekcija... Pogledao me je i spazio da postajem radoznao. Potosekcija, kao to i sami znate, predstavlja vetinu seenja napitaka. Ali ne, okrete se Diotaleviju, Potosekcija nije

odsek, ve samo predmet, kao Mehanika avunkulogratulacija i Pilokatabazija, sve na odseku Tetrapiloktomije. ta je tetrolo..., pokuao sam da upitam. To je vetina cepanja dlake na etiri dela. Taj odsek obuhvata predavanje beskorisnih tehnika, na primer u Avunkulogratulaciji se ui kako se grade maine za pozdravljanje strine. Ne znamo da li da Pilokatabazija ostane na tom odseku, poto je to vetina izmicanja za dlaku, a to i nije sasvim beskorisno, zar ne? Molim vas, objasnite mi u emu je stvar..., zavapio sam. Stvar je u tome da Diotalevi i ja pravimo program reforme znanja, za Fakultet Uporedne irelevancije, na kojem se izuavaju nepotrebni ili besmisleni predmeti. Svrha fakulteta je da obrazuje naunike koji bi bili u stanju da beskonano uveavaju broj beskorisnih predmeta. A koliko ima odseka? Zasad etiri, ali mogli bi da obuhvate sva postojea znanja. Odsek za Tetrapiloktomiju ima pripremnu ulogu, odnosno pouava o smislu beznaajnosti. Vrlo je bitan odsek za Adinate, ili Imposibilije. Na primer Ciganska urbanistika, ili Asteka hipologija... Sutina ove naune discipline jeste poimanje dubokih razloga njene beznaajnosti, a u odseku za Adinate i njene nemogunosti. Otuda su tu predmeti: Morfematika Morzeove azbuke, Istorija ratarstva na Antarktiku, Istorija slikarstva na Uskrnjim ostrvima, Savremena Sumerska knjievnost, Docimologija po Mariji Montesori, Asirskovavilonska filatelija, Tehnologija toka u prekolumbovskim carstvima, Brajeva ikonologija, Fonetika nemog filma... ta kaete za Psihologiju mase u Sahari? Dobro je, ree Belbo. Dobro je, ree Diotalevi s odobravanjem. Trebalo bi da se ukljuite u projekat. Mladi ima dara, zar ne, Jakopo? Da, to sam odmah primetio. Sino je vrlo vispreno razvijao glupa razmiljanja. Ali da nastavimo, poto vas projekat zanima. ta smo stavili u odsek za Oksimoronistiku, ne mogu da naem beleku? Diotalevi izvadi iz depa neku ceduljicu i uputi mi znaajan i blagonaklon pogled: U Oksimoronistici, kao to sama re kae, bitna je unutranja protivrenost ove nauke. Zbog toga bi, po meni, tu trebalo da svrstamo i Cigansku urbanistiku...

Ne, ree Belbo, samo kad bi bila Nomadska urbanistika. Adinate se odnose na empirijsku nemogunost, a Oksimoronistika na terminoloku protivrenost. Videemo. A ta smo stavili u Oksimoronistiku? Evo, Ustanove revolucije, Parmenidova dinamika, Heraklitova statika, Spartanski sibaritizam, Ustanove narodne oligarhije, Istorija inovacijskih tradicija, Tautoloka dijalektika, Bulova eristika... Ve sam goreo od elje da se i ja pokaem: Smem li da vam predloim Gramatiku devijantnosti? Lepo, lepo, rekoe uglas i poee da zapisuju. Ima jedna zvrka, kazao sam. Koja? Ako objavite svoj projekat, pojavie se gomila ljudi sa gotovim radovima iz pomenutih oblasti. Rekao sam ti da je mladi otrouman, Jakopo, ree Diotalevi. Da li znate da to i jeste na problem. Nehotice smo izradili idealan pregled relanog znanja. Dokazali smo neophodnost mogueg. Stoga emo morati da utimo. Ali sad moram da krenem. Kuda?, upita Belbo. Petak je popodne. O, Gospode Boe, ree Belbo i okrete se meni: Tu preko puta nalaze se dve-tri kue u kojima ive ortodoksni Jevreji, znate oni to nose crni eir, dugu bradu i uvojak. U Milanu ih nema mnogo. Danas je petak i po zalasku sunca poinje subota. Stoga u stanu preko puta obavljaju pripreme, glancaju svenjak, pripremaju jela, prave raspored tako da sutra ne moraju nita da loe niti pale. ak i televizor ostavljaju da radi preko cele noi, jedino moraju unapred da izaberu koji e program da gledaju. Na Diotalevi ima mali dogled i sramno ih pijunira s prozora i naslauje se, mata da je na drugoj strani ulice, s njima. A zato?, upitao sam. Zato to na Diotalevi uporno tvrdi da je Jevrejin. Kako uporno tvrdim?, uvreeno upita Diotalevi. Ja jesam Jevrejin. Imate li neto protiv, Kazobon? Ni sluajno. Diotalevi, odluno ree Belbo, ti nisi Jevrejin. Nisam? A moje prezime? Kao Gracijadio, Diosijakonte, sva su ta imena prevedena s hebrejskog, iz geta, kao alom Alejhem.

Diotalevi je ime za sreu, koje optinski slubenici esto daju nahodima. I tvoj deda je bio nahoe. Jevrejsko nahoe. Diotalevi, koa ti je ruiasta, ima grlen glas i beo si kao albino. Postoje albino kunii, to ne bi postojali i albino Jevreji. Diotalevi, ne moe tek tako da odlui da postane Jevrejin, kao da si odluio da bude filatelista ili Jehovin svedok. Mora da se rodi kao Jevrejin. Pomiri se sa sudbinom, bezbonik si kao i svi mi. Obrezan sam. Idi molim te! Svako moe da se obree iz higijenskih razloga. Treba ti samo lekar s termokoterom. Koliko si imao godina kad si otiao na obrezivanje? Neemo sad da cepidlaimo. E ba hoemo. Svaki Jevrejin cepidlai. Niko ne moe da dokae da moj deda nije bio Jevrejin. Svakako, bio je nahoe. Ali mogao bi da bude i vizantijski prestolonaslednik, ili nezakoniti potomak nekog Habzburga. Niko ne moe da dokae da moj deda nije bio Jevrejin, a naen je blizu Portika D'Otavija. Ali tvoja baka nije bila Jevrejka, a kod njih se poreklo rauna po majinoj liniji... ... a takoe i izvan onoga to pie u matinim knjigama, jer i optinski spiskovi mogu da se itaju izmeu redova, postoji i ono to ti je u srcu, a moje srce kae da su mi misli sasvim u duhu Talmuda, i ti si pravi rasista ako tvrdi da neko ko nije Jevrejin ne moe da bude tako izrazito posveen Talmudu kako ja mislim da jesam. Izaao je. Belbo mi je rekao: Ne obraajte panju. Ovako se raspravljamo skoro svaki dan, mada se svakog dana trudim da iznaem neki novi dokaz. Ali Diotalevi je u stvari posveen Kabali. Meutim, bilo je i hriana koji su se bavili Kabalom. I znate ta, Kazobon, ako Diotalevi hoe da bude Jevrejin, mogu li da mu zabranim? Ne verujem. Mi smo demokrate. Mi smo demokrate. Zapalio je cigaretu. Ja sam se setio zbog ega sam doao. Priali ste mi o nekom spisu o Templarima, poeo sam. Tano... Da vidimo. Bio je u fascikli od vetake koe...Preturao je po visokoj gomili spisa i pokuavao da izvue jedan rukopis iz

sredine, a da ne srui ostale. Neizvestan poduhvat. I stvarno, gomila se sruila, a deo hartija pao je na pod. Ali je fascikla od vetake koe sada bila u Belbovoj ruci. Pogledao sam sadraj i uvod. Odnosi se na odvoenje Templara u tamnicu. Godine 1307. Filip Lepi odluio je da sve Templare u Francuskoj baci u tamnicu. Ali postoji legenda koja kae da su dva dana pre nego to je Filip izdao naredbu za hvatanje Templara, neke taljige sa senom, koje su vukli volovi, napustile zidine Hrama u Parizu i odvezle se u nepoznatom pravcu. Pria se da je u njima bila grupa vitezova na elu sa izvesnim Omonom i da su se sklonili u kotsku i ujedinili se sa loom slobodnih zidara u Kilviningu. Po legendi, vitezovi su se poistoveivali sa udruenjima zidara koji su jedni drugima prenosili tajne Solomonovog Hrama. Eto, znao sam. I ovaj u tom bekstvu Templara u kotsku eli da otkrije poreklo masonstva... Ta pria se prevakava ve dvesta godina i to na osnovu izmiljotina. Nema nikakvih dokaza, mogu da vam pokaem pedesetak knjiica u kojima se pripoveda o istom dogaaju, sve su neveto prepisane jedna od druge. Evo pogledajte, otvorio sam knjigu nasumice: 'Kao dokaz da je dolo do pohoda u kotsku, slui i injenica da i danas, posle eststo pedeset godina, na svetu jo uvek postoje tajni redovi koji se pozivaju na uvare Hrama. Kako drugaije da objasnimo ouvanje ovog naslea?' Shvatate? Kako je mogue da ne postoji grof Karabas kad i maak u izmama kae da je u njegovoj slubi? Jasno mi je, ree Belbo. Odbiu ga. Ali me zanima vaa pria o Templarima. Sad kad sam se konano domogao strunjaka, neu dopustiti da mi umakne. Zato svi priaju o Templarima, a ne o Maltekim vitezovima? Ne, nemojte sad da mi kaete. Ve je kasno, Diotalevi i ja moramo da idemo na neku veeru s gospodinom Garamonom. Ali veera e se verovatno zavriti oko pola jedanaest. Ako budem mogao, ubediu i Diotalevija da skoknemo do Pilada on obino odlazi rano na spavanje i ne pije alkohol. Da li ete biti u kafeu? A gde bih inae bio? Pripadam izgubljenoj generaciji i mogu da se pronaem samo kad u drutvu uestvujem u samoi svojih sapatnika.

13. Li frere, li mestre du Temple Qu'estoient rempli et ample D'or et d'argent et de richesse Et qui menoient tel noblesse, O sont il? Que sont devenu? (Chronique la suite du roman de Favel)

Et in Arkadia ego. Pilade je te veeri bio slika i prilika zlatnog doba. Bila je to jedna od onih veeri kad ovek osea da ne samo da e sigurno doi do Revolucije, ve i da e je sponzorisati Udruenje industrijalaca. Samo kod Pilada ste mogli zatei bradatog vlasnika predionice pamuka, u vijetnamki, kako igra loru s buduim beguncem od pravde, u otmenom sakou i s kravatom. Bilo je to praskozorje velikog prevrata. Poetkom ezdesetih godina brada je jo uvek bila zatitni znak faizma, ali je morala da bude oblikovana, a obrazi izbrijani, po ugledu na Itala Balba; ezdeset i osme se smatrala buntovnikom, a sada je ve postajala neutralna i univerzalna slobodan izbor. Brada je uvek bila maska (stavljamo lanu bradu da nas niko ne bi prepoznao), ali tada, poetkom sedamdesetih, mogli smo da se sakrijemo iza prave brade. Mogli smo da laemo govorei istinu, ili ak da istinu uinimo neodreenom i zagonetnom, jer o bradi vie nismo mogli da sudimo po ideologiji bradonja. Ali, te veeri brada je sijala i na glatko izbrijanim licima onih koji je nisu nosili, ali su ostavljali jasan utisak da bi je mogli pustiti, a da su odustali od toga samo iz inata. Skreem s teme. Ali u neko doba stigoe Belbo i Diotalevi, naizmenino su jedan drugom zgranuto mrmljali jetke opaske na raun veere na kojoj su bili neposredno pre dolaska. Tek kasnije u saznati ta su predstavljale veere gospodina Garamona. Belbo se odmah latio svojih omiljenih estokih pia, Diotalevi se dugo i zbunjeno premiljao, a potom se odluio za tonik. Nali smo u uglu slobodan sto, koji su upravo napustila dvojica tramvajdija, jer su sutradan morali da ustanu rano ujutro.

Dakle, da ujemo, ree Belbo, ta je bilo s tim Templarima... Ne, molim vas, nemojte sad da me dovodite u nepriliku... To moete da proitate gde god hoete... Mi smo za usmeno predanje, ree Belbo. Mnogo je tajnovitije, ree Diotalevi. Bog je govorio kad je stvarao svet, sigurno nije poslao telegram. Fiat lux, stop. Sledi poslanica, ree Belbo. Solunjanima, pretpostavljam, kazao sam. A Templari, upita Belbo. Pa..., otpoeh. Nikad se ne poinje sa 'pa', prekori me Diotalevi. Nainio sam pokret kao da u da ustanem. Iekivao sam da ponu da me preklinju da ostanem. Nisu to uinili. Ponovo sam seo i poeo da priam. Ne, hteo sam da kaem da svi znaju tu priu. Bio je Prvi krstaki rat, je li tako? Gotfrid oboava Sveti grob i kri zavet, Boduen postaje prvi jerusalimski kralj. Hriansko kraljevstvo u Svetoj zemlji. Ali jedno je zadrati Jerusalim pod svojom vlau, a neto sasvim drugo drati Palestinu; Saraceni su potueni, ali ne i istrebljeni. ivot u tim krajevima nije lak, ni za pridolice, ni za krstae. I tako se 1118. godine, u doba vladavine Boduena II, pojavljuje izvesna grupa ljudi pod vostvom nekog Iga de Pajena, koja obrazuje prvobitno jezgro Reda Siromanih Hristovih Vitezova. To je monaki red, ali s maem i u oklopu. Tri klasina zaveta: siromatvo, ednost, pokornost i zatita krstaa pride. Kralj, biskup i svi u Jerusalimu odmah daju novanu pomo i smetaj u manastiru starog Solomonovog hrama. Eto kako su nastali Vitezovi Hrama. Ko su oni? Ig i prva osmorica su verovatno bili idealisti, opinjeni mistikom krstakog ratovanja. Ali docnije su to moda bili mladi vitezovi u potrazi za pustolovinom. Novo jerusalimsko kraljevstvo je bilo neka vrsta Kalifornije tog doba, tamo su mogli da se obogate. Kod kue nisu imali ba neku blistavu budunost, poneko od njih je moda i neto krupno zabrljao. Ja celu tu stvar zamiljam kao Legiju stranaca. ta da radi ako si u nevolji? Da se prijavi u Templare, videe nove krajeve, zabavie se, bie boja, imae hranu i odeu, a na kraju e spasti i duu. Razume se, trebalo je da neko bude pravi oajnik, jer je morao da ide u pustinju, spava u atoru, da danima ne vidi nikog

ivog sem drugih Templara i kakvog Turina, da jae dok sunce ee, podnosi e, para trbuh nekim drugim jadnicima... Na trenutak sam zastao. Moda u mojoj prii previe lie na Divlji zapad. Verovatno je postojala i trea faza razvoja, kada je red postao moan, pa pokuavaju da mu pristupe i oni koji imaju dobar poloaj u otadbini. Ali tada ako je neko Templar, vie ne znai da mora da radi u Svetoj zemlji, moe i kod kue da bude Templar. Pria nije jednostavna. Katkad lie na grube vojniine, a katkad pokazuju i izvesnu oseajnost. Na primer, ne moe se rei da su bili rasisti; jeste da su se borili protiv muslimana, zbog toga su i otili tamo, ali u vitekom duhu, neprijatelji su se divili jedni drugima. Kada je izaslanik emira iz Damaska posetio Jerusalim, Templari su mu namenili jednu malu damiju, koja je ve bila pretvorena u hriansku crkvu, da bi mogao da se moli u njoj. Jednog dana je u tu crkvu uao neki Franak, obuzela ga je srdba kad je video muslimana na tom svetom mestu i poneo se loe prema njemu. Ali Templari su izbacili netrpeljivca i izvinili se muslimanu. Ovo bratimljenje po oruju s neprijateljem kasnije e ih odvesti u propast, jer e ih na suenju optuiti i da su bili povezani s muslimanskim ezoterijskim sektama. Moda je to i tano, neto kao oni pustolovi u devetnaestom veku koji su se poistoveivali s Afrikom, zamislite ih kao mnotvo Lorensa od Arabije, koji posle izvesnog vremena poinju da se oblae kao eici... Nisu imali klasino monako obrazovanje, niti su umeli da uoavaju tanane teoloke razlike. Osim toga, teko nam je da sudimo o njihovim delima, zato to se hrianski istoriografi, poput Gijoma iz Tira, trude da ih ocrne u svakoj prilicu. Zato? Zato to su prebrzo postali suvie moni. Sve se to dogaa u doba svetog Bernara. Seate se ko je sveti Bernar, zar ne? Veliki organizator, izvrio reformu benediktinskog reda, uklonio ukrase iz crkava; kad mu neki kolega ide na ivce, kao Abelar, napada ga u makartijevskom stilu, a da moe, poslao bi ga na veala. Poto to nije mogao, naredio je da se spale njegove knjige. Potom zagovara krstaki rat, na oruje, u boj krenite... Ne dopada vam se?, primeti Belbo. Ne, ne podnosim ga, i da se ja pitam, bio bi u nekom od donjih krugova pakla, kakav crni svetac. Ali je zato samom sebi bio izvrstan portparol, pogledaj samo Danteov prilog o njemu, imenuje ga za efa

Bogorodiinog kabineta. Odmah je postao svetac zato to je umeo da se slie s pravim ljudima. Ali da se vratimo Templarima. Bernar je odmah nanjuio da je ideja vredna truda i podrao te mlade pustolove, preobrazivi ih u Hristovu Vojsku; moemo slobodno da kaemo da je on izmislio herojsku verziju Templara. Godine 1128. sazvao je crkveni sabor u gradu Trua da bi se tano odredila uloga tih kaluera vojnika, a nekoliko godina kasnije napisae i pohvalu tim Hristovim ratnicima i sainiti pravilnik ponaanja od sedamdeset i dva lana. Zanimljiv je za itanje jer u njemu ima svega i svaega. Svaki dan misa, zabranjene su posete rainjenim plemiima, ali ako neki od njih udi da pristupi Hramu, moraju hrianski da ga prihvate; kao to vidite, bio sam u pravu kad sam spominjao Legiju stranaca. Nosie jednostavne bele mantije, bez krznenih ogrtaa, osim ako nije u pitanju jagnjee ili ovnujsko krzno, ne smeju da nose tanku iljatu obuu kakva je u modi, spavaju u koulji i gaama, duek, arav i pokriva... Ko zna kako su zaudarali po onakvoj vruini..., ree Belbo. O smradu emo tek priati. Ima jo surovih pravila: jedna inija za dvojicu, za vreme jela ne smeju da razgovaraju, meso tri puta nedeljno, petkom pokora, ustajanje u zoru, posle napornog rada smeju da spavaju sat vremena due, ali zato moraju da oitaju trinaest oenaa u postelji. Postoji majstor i itav niz niih inova, sve do konjuara i titonoa, sluitelja i posilnih. Svaki vitez ima tri konja i jednog titonou, nisu dozvoljeni nikakvi suvini ukrasi na uzdama, sedlu i mamuzama. Imaju jednostavno ali dobro oruje, ne smeju u lov, osim na lavove; sve u svemu ivot u isposnitvu i boju. O zavetu ednosti da i ne govorimo, on je posebno naglaen, jer ti ljudi nisu boravili u manastiru, nego su ratovali, iveli u svetu, ako moemo tu bestragiju kakva je u to doba Sveta zemlja sigurno bila, da nazovemo svetom. Ukratko, u pravilniku se kae da je prisustvo ena veoma opasno i da smeju da poljube samo majku, sestru i tetku. Belbo je zavrteo glavom: Pa, za te tetke nisam ba tako siguran... ali, ako se dobro seam, zar Templari nisu bili optueni za sodomiju? Postoji ona knjiga Klosovskog, Bafomet. Ko bee taj Bafomet, neko njihovo avolje boanstvo, zar ne? Doi u i na to. Razmislite malo. iveli su kao mornari, mesecima u pustinji, daleko od kue. Nalazi se u nedoiji, no je, lei u atoru

pored tipa koji jede iz tvoje inije, spava ti se, hladno ti je, edan si i uplaen, hoe kui, svojoj mami. ta da radi? Muka ljubav, tebanska legija, zakljui Belbo. Zamislite samo te njihove paklene muke, oko njih ostali ratnici koji se nisu zavetovali, pa kad osvoje neki grad, siluju mlade Saracenke ilibarske puti i sedefastih oiju, a ta da radi Templar, dok libanski kedar opojno mirie? Dopustite mu bar da ima mladog Saracena. Sad vam je jasno kako je nastala izreka 'loe i psuje kao Templar'. To je pomalo kao pria o kapelanu u rovu koji guta rakiju i psuje zajedno sa svojim nepismenim vojnicima. I to jo nije sve. Na njihovom barjaku uvek su prikazana po dvojica koji zajedno jau na istom konju, pripijeni jedan uz drugog. Zbog ega, kad po pravilniku svaki od njih moe da ima po tri konja? Mora da je to smislio Bernar, kao simbol njihovog siromatva, ili dvostruke uloge monaha i vitezova. Je l' vam jasno ta je narod sigurno pomislio gledajui te kaluere, kako jure na konju kao vihor, a trbuh onog pozadi pripijen uz dupe onog spreda? Ljudi su ih sigurno i klevetali... ... ali su svakako to i sami traili, primetio je Belbo. Da nije moda taj sveti Bernar bio tako glup? Ne, glup nije bio, ali je i sam bio kaluer, a monasi su u to doba udno gledali na sopstveno telo... Maloas sam se uplaio da moja pria isuvie podsea na Divlji zapad, ali kad bolje razmislim, ujte ta kae sveti Bernar o svojim ljubljenim vitezovima, tu mi je taj odlomak, vredi da ga ujete: 'Izbegavaju i preziru komedijae, maioniare, onglere, neprikladne pesme i lakrdije, kosa im je kratko potiana, jer su od apostola nauili da je sramno da mukarac neguje svoju kosu. Nikad se ne eljaju, retko se peru, zarasli u bradu, zaudaraju na prainu, prljavi od oklopa i vruine.' Beao bih od njihovog logorita kao avo od krsta, ree Belbo. Na to e Diotalevi pouno: Isposnici su oduvek negovali zdravu prljavtinu i neoper, da bi ponizili sopstveno telo. Bee li sveti Makarije onaj to je iveo na stubu, pa kad bi crvi pali s njegove koe, on bi ih vraao na telo, da se i oni, kao boja stvorenja, malo pogoste? Sveti Simeon je bio stilit, ree Belbo, a po mom miljenju iveo je na stubu da bi mogao da pljucka prolaznicima u teme. Ba mrzim prosvetiteljski duh, ree Diotalevi. U svakom sluaju, bilo da je Makarije ili Simeon, postojao je neki stilit sa crvima, kao to

sam rekao, mada ja nisam strunjak za tu oblast, poto se ne bavim vaim bezbonikim ludostima. A tvoji rabini u Heroni su bili veliki istunci, ree Belbo. iveli su u prljavim izbama jer ste ih vi, bezbonici, proterivali u geto. A Templari su ili trokavi iz zadovoljstva. Da ne preterujemo, rekoh. Da li ste nekad videli etu regruta posle mara? Sve ovo sam vam ispriao da biste razumeli koliko je poloaj Templara bio protivrean. Morao je da bude mistik, asketa, nije smeo da jede, pije, jebe, ali je odlazio u pustinju da odrubljuje glave Hristovih neprijatelja, a to vie glava odrubi, dobije vie kupona za ulazak u raj; smrdi, svakog dana je sve kosmatiji, a kad bi osvojio neki grad, san Bernar mu je jo zabranjivao da navali na kakvu curicu ili bakutu, ta mu doe pod ruku, a u noima bez meseine, kad kao to znamo u pustinji duva vreli samum, nije smeo da se tei ni svojim omiljenim saborcem. Kako da bude kaluer i da u isti mah vitla maem, da para utrobe i ita molitve, roaci ne sme da pogleda u oi, a kad ue u grad, posle opsade koja je trajala danima, drugi krstai na tvoje oi kreu kalifovu enu, prelepe Sulamke skidaju halje i kau uzmi me, uzmi me, samo mi potedi ivot... A Templar nita, mora da bude vrst, smrdljiv i kosmat, kako je bilo po volji svetom Bernaru, da ita veernju molitvu... A opet, dovljno je da proitamo Retraits... A ta je to? To su bili statuti ovog monakog reda, nastali su kasnije, kad je red ve okaio svoje maeve o klin, da tako kaemo. Nema nita gore od vojske koja se dosauje kad se rat zavri. Na primer, u odreenom trenutku zabranjuje im se da zameu kavgu, povrede nekog hrianina iz osvete, spavaju s enama za novac, klevetaju sabrau. Ne smeju da izgube roba, da se naljute i kau 'otii u Saracenima', da nepanjom izgube konja, da poklanjaju ivotinje, izuzev pasa i maaka, da odlaze bez dozvole, da lome majstorov barjak, da nou naputaju kapetaniju, da novac reda daju na zajam bez odobrenja, da u besu bace mantiju na pod. Na osnovu zabrana moemo da zakljuimo ta ljudi obino ine, ree Belbo, iz toga moemo da steknemo sliku o svakodnevnom ivotu. Dakle, da vidimo, ree Diotalevi, neki Templar se razbesneo zbog neega to su mu sabraa rekla ili uinila te veeri, izlazi nou

bez dozvole, jae u pratnji mladog saracenskog roba, a o sedlo su mu okaena tri petla, odlazi nekoj devojci sumnjivog morala, daruje joj petlove, a ona mu zauzvrat prua nedozvoljene ljubavne usluge... Potom, dok on dere i bani, njegov mladi saracenski rob kidne i odvede mu konja, pa se na Templar, trokaviji, znojaviji i raupaniji nego inae, vraa u kapetaniju podvijena repa i kriom daje novac (koji pripada Hramu) kao i obino, Jevrejinu zelenau, koji vreba kao pauk u svojoj mrei... To si ti rekao, Kaifa, ubaci Belbo. Pa ta, ovde priamo u stereotipima. Templar pokuava da se ponovo domogne, ako ne Saracena, a ono bar kakvog-takvog konja. Ali neki brat Templar opazi tu njegovu rabotu, pa za veerom (zna se, u takvim zajednicama zavist caruje) kad na opte zadovoljstvo stigne meso, stane da ga pecka i zadirkuje. Kapetan postaje sumnjiav, osumnjieni se spetlja, pocrveni, izvue bode i baci se na sabrata... Na cinkaroa, ispravi ga Belbo. Na cinkaroa, dobro kae, baca se na tog nesrenika i unakazi mu lice. Ovaj zgrabi ma, sramno se makljaju, kapetan pokuava da ih razvadi udarajui ih sabljom, ostala braa se cerekaju... Dok lou i psuju kao Templari..., ree Belbo. Boga li ti tvoga, sunce li ti bogovo, bogovu ti majku, boe mili, krv ti bogovu!, uneo sam se ja. Nema sumnje, na Templar se razjari, pa... ta kog avola radi Templar kad se razjari? Zajapuri se u licu, predloi Belbo. Tako je, kao to kae, zajapuri se u licu, skine mantiju i baci je na pod... Eto vam ova govnarska riza, serem vam se u va jebeni hram!predloih. On ak maem see barjak urlajui da odlazi kod Saracena. Tako jednim udarcem kri najmanje osam zabrana. Na kraju, da bih jasnije predstavio svoju pretpostavku, upitah: Je l' vi moete da zamislite takve likove koji kau odoh ja kod Saracena; ta e uraditi onog dana kad ih uhvati kraljev veliki tamniar i zapreti im usijanim gvoem? Govori, izdajnie, priznaj da ste se guzili! Mi? Ne zasmejavajte me tim maicama, nemate vi pojma ta sve moe Templar, ima da naguzim i vas, i papu, a i kralja Filipa ako mi padne aka!

Priznao je! Priznao je! Sigurno je tako bilo, ree Belbo. A onda u tamnicu, svakog dana malo dinstanja u vrelom ulju, posle e lepe da cvri. Kao deca, zakljui Diotalevi. Prekinula nas je neka devojka, s belegom u obliku jagode na nosu. U ruci je drala nekakve papire. Zapitala nas je da li smo ve potpisali za drugove Argentince koji su uhapeni. Belbo je smesta potpisao, nije ni pogledao papir. U svakom sluaju im je gore nego meni, rekao je Diotaleviju koji ga je zbunjeno gledao. Onda se obratio devojci: On ne moe da potpie, pripada indijskoj kasti koja ne sme da napie svoje ime. Mnogi od njih su u zatvoru jer ih vlasti progone. Devojka je osmotrila Diotalevija s razumevanjem, a zatim meni pruila papir. Diotalevi je odahnuo. A ko su oni?zapitao sam. Kako ko su? Pa drugovi Argentinci. Da, ali koja grupa? Takuara, ko bi drugi. Ali oni su faisti, nagaao sam na osnovu onoga to sam znao o njima. Ti si faista, ozlojeeno prosikta devojka i ode. Znai, na kraju krajeva, ti Templari su bili nekakvi jadnici, zakljui Diotalevi. Ne, odgovorio sam, ja sam kriv, malo sam nakitio priu. Ovo to smo rekli odnosi se na njihovu vojsku, ali red je od samog poetka dobijao ogromne donacije i postepeno je obrazovao svoje kapetanije po itavoj Evropi. Uzmite da im je samo Alfonso Aragonski poklonio celu zemlju, ak je sainio i testament u kojem im ostavlja kraljevstvo u sluaju da umre bez naslednika. Templari se ne uzdaju u to i sklapaju posao, po principu bolje vrabac u ruci, a taj vrabac u ruci ovde je znailo pet-est tvrava u paniji. Portugalski kralj im je poklonio jednu umu. Poto su se u njoj jo uvek nalazili Saraceni, Templari su izvrili napad, proterali Arape i, uzgred budi reeno, osnovali Koimbru. A to je samo deo prie. Sve u svemu, deo Templara vodi borbe u Palestini, ali se red uglavnom razvija u otadbini. I ta se onda deava? Ako neko treba da ide u Palestinu, potreban mu je novac, a ne usuuje se da putuje s draguljima i

zlatom, stoga plaa Templarima u Francuskoj, ili paniji, ili Italiji, dobije potvrdu s kojom podie novac na Istoku. Pa to je kreditno pismo, ree Belbo. Svakako, izmislili su ek, i to pre firentinskih bankara. Dakle, jasno vam je, to pomou donacija, to pomou oruanih osvajanja i provizije od novanih operacija, Templari su postali multinacionalna korporacija. Da bi se upravljalo takvim preduzeem bili su im neophodni promuurni ljudi. Ljudi koji e uspeti da ubede Inokentija II da im odobri izuzetne povlastice: red ima pravo na celokupan ratni plen, a gde ima posede, ne odgovara ni kralju ni biskupima, ni jerusalimskom patrijarhu, ve samo papi. Poto nigde ne plaaju namete, imaju pravo da sami uzimaju desetak u svim zemljama koje su pod njihovom kontrolom... Ukratko, njihovo preduzee uvek pozitivno posluje, a niko ne moe da im se uplie u posao. Jasno je zato nisu mili biskupima i vladarima, pa ipak, bez njih se ne moe. Krstai su eprtlje, ljudi koji kreu u pohode, a ne znaju ni kuda idu ni ta ih eka, dok su Templari u tim krajevima kao kod kue, znaju kako treba da pregovaraju s neprijateljem, poznaju teren i vini su ratovanju. Red Hramovnika je ozbiljna stvar, iako se odrava hvalisanjem svojih borbenih trupa. Da li je to bilo samo hvalisanje?, upita Diotalevi. Najee jeste, uvek nas iznova zaprepauje jaz izmeu njihove politike i upravljake mudrosti i ponaanja u stilu zelenih beretki, suta odvanost, bez imalo mozga. Da se setimo na primer prie o Askalonu. Da se setimo, ree Belbo, koji se na trenutak iskljuio iz razgovora da bi s prenaglaenom poudom pozdravio izvesnu Dolores. Na to se ona smesti pored nas i ree: Hou i ja da ujem priu o Askalonu, da ujem! Elem, jednoga dana francuski kralj, nemaki car, zatim Boduen III Jerusalimski i dva velika majstora reda Templara i Hospitalaca odlue da osvoje Askalon. Svi su krenuli u opsadu, kralj, dvor, patrijarh, svetenici s krstovima i barjacima, nadbuskupi iz Tira, Nazareta, Cezareje, ukratko, pravi vaar, atre podignute ispred neprijateljskog grada, svuda francuski kraljevski barjaci, zastavice, bubnjevi... Askalon je branilo stotinu pedeset kula i itelji su se odavno spremali za opsadu, otvori za gaanje bili su naikani na

svakoj kui, mnotvo tvrava u tvravi. Po meni, poto su Templari bili tako dobri ratnici, morali su to da znaju. Ali ni govora, nastaje opti mete, grade drvene opsadne kornjae i kule, znate one sprave sa tokovima koje se doguraju pod neprijateljske zidine pa se iz njih gaa buktinjama, kamenjem, strelama, dok katapulti iz daljine gaaju krupnim kamenicama... Askalonci pokuavaju da zapale opsadne kule, vetar im ne ide na ruku, plamen zahvata zidine, koje se na jednom mestu rue. Proboj! Tada svi osvajai kreu na bedem kao jedan, ali se tu dogodilo neto udno. Veliki majstor Templara zakri prolaz, da bi samo njegovi ljudi mogli da uu u grad. Zlonamerni kau da je to uinio da bi se samo njegov red okoristio od pljake, a dobronamerni pretpostavljaju da se plaio zasede, pa je zato hteo da poalje svoje odvane borce u izvidnicu. U svakom sluaju tom ne bih dao da vodi vojnu kolu, jer etrdesetorica Templara prooe kroz grad brzinom svetlosti, naioe na bedem na suprotnoj strani, zaustavie se u oblaku praine, zgledae se, zapitae se ta e tu, okretoe natrag i navrat-nanos pobegoe, dok ih Arapi sa svih strana s prozora zasipaju kamenicama i kopljima, i tako ih sve pobie, na elu s velikim majstorom, zatvorie prolaz, obesie njihova tela na zidine, dok su hrianima pokazivali srednji prst uz posprdno cerekanje. Pogan je Arapin, ree Belbo. Kao deca, ponovi Diotalevi. Al' su ti tvoji Templari bili strava, uzbueno ree Dolores. Mene podseaju na Toma i Derija, ree Belbo. Pokajao sam se. Ja sam u stvari ve dve godine iveo s Templarima i voleo sam ih. Poneo me je snobizam mojih sagovornika, pa sam ih prikazao kao likove iz crtanog filma. Moda je za to kriv Gijom iz Tira, nepouzdani istoriograf. Vitezovi Hrama nisu bili takvi, ve bradati i vatreni, s lepim crvenim krstom na blistavo belom platu, dok su pod njima poigravali konji u senci njihovog crno-belog barjaka Bosana, na udesnom putu ka odvanosti i smrti, a znoj koji pominje sveti Bernar moda je bio samo bronzani odsjaj koji je njihovom stranom smehu davao neku sarkastinu otmenost, dok su se spremali za tako okrutan oprotaj sa ivotom... U boju pravi lavovi, kako je govorio ak de Vitri, u miru umilni kao jagnjad, u borbi okoreli, u molitvi ponizni, prema neprijatelju nemilosrdni, prema brai

puni dobrote, u znaku crne i bele boje njihovog stega, blistavi i beli u oima hriana, crni i strani u oima svojih protivnika... Jadni junaci vere, poslednji primer vitetva na zalasku, zato sam se prema njima poneo kao tamo neki Ariosto, kad sam mogao da budem njihov oenvil? Setio sam se stranica koje im je posvetio pisac Prie o svetom Luju, koji je s Lujem Svetim otiao u Svetu zemlju, hroniar i ratnik u isti mah. Templari su tada ve postojali sto pedest godina, vodili su ve toliko krstakih ratova da su im svi ideali izbledeli. Herojski likovi kraljice Melisende i gubavog kralja Boduena iezli su kao utvare, unutranje borbe koje jo od tada potresaju Liban jenjale su, poto je Jerusalim jo jednom pao, Barbarosa se utopio u Kilikiji, Riard Lavlje Srce, vraa se poraen i ponien u otadbinu i to preruen ba u Templara, hrianski svet je izgubio bitku, Arapi sasvim drugaije shvataju saveznitvo nezavisnih vladara koji se ujedinjuju u odbrani muslimanske civilizacije, itaju Avicenu, nisu neznalice kao Evropljani. Kako da odoli arima muslimanske kulture onaj ko je dva veka izloen njenom tolerantnom, mistinom i slobodarskom duhu, kad moe da je uporedi samo sa zapadnom kulturom, sirovom, neotesanom, varvarskom i germanskom? Posle poslednjeg i konanog pada Jerusalima 1244. godine, izgubljen je rat koji je otpoeo sto pedeset godina pre toga, poto hriani moraju da se odreknu oruja u tom predelu u kojem caruju mir i opojni miris libanskog kedra, siroti Templari, kakva korist od vae epopeje? Osetljivost, seta, izbledela stara slava, kako onda da ne podlegnu tajnom nauku muslimanskih mistika, kako da se ne bace na jeretiko gomilanje skrivenog blaga? Moda je tada nastala legenda o Vitezovima Hrama koja jo uvek opseda razoarane umove pune udnje, pria o bezgraninoj moi koja vie ne zna gde da se iskae... Pa ipak, kad je mit o templarima ve na zalasku, dolazi Luj, sveti kralj, za ijom trpezom sedi Toma Akvinski, on jo uvek veruje u krstaki rat, uprkos tome to je prolo dvesta godina snova i pokuaja koji su propali zbog gluposti pobednika, da li vredi jo jednom pokuati? Vredi, kae Luj Sveti, Templari ga podravaju, odlaze s njim u poraz, jer to im je posao, kako da opravdaju postojanje Hrama bez krstakog rata? Luj napada s mora grad Damietu, neprijateljska obala sva bleti od kopalja, helebardi i francuskih barjaka, titova i sablji, divan prizor, kae oenvil viteki, vojnici pod zlatnim orujem koje blista na suncu.

Luj bi mogao da saeka, ali odluuje da se iskrca po svaku cenu. Vernici moji, ako nam niko ne moe oduzeti nae milosre, biemo nepobedivi. Ako nas poraze, biemo muenici. Ako pobedimo, to e uveati slavu Boju. Templari u to ne veruju, ali su nauili da budu vitezovi koji se bore za ideale i moraju da sauvaju takvu predstavu o sebi. Sledie kralja u njegovom mistinom ludilu. Nekim udom iskrcavanje je uspeno, nekim udom Saraceni naputaju Damietu, tako da kralj okleva da ue u grad jer ne veruje u to bekstvo. Ali to je istina, osvojio je grad, osvojio njegova blaga i stotinu damija koje je Luj smesta preobrazio u crkve u slavu Gospoda. Sad valja doneti odluku: da li da krenu na Aleksandriju ili na Kairo. Aleksandrija bi bila mudar izbor, jer bi tako Egiptu oduzeli najvaniju luku. Ali tu je bio i zao duh itavog poduhvata, kraljev brat Rober d'Artoa, astohlepan preko svake mere i eljan brze slave, kao i svaki junoa. Savetuje da udare na Kairo, srce Egipta. Templari, isprva oprezni, sad se jedva obuzdavaju. Kralj je zabranio usputne arke, ali jedan ratnik Templar prekrio je zabranu. Ugledao je etu sultanovih mameluka i uzviknuo: Na njih, u ime Boga, takvu uvredu ne mogu da otrpim! U El Mansuri Saraceni su se utvrdili na drugoj obali reke, Francuzi su pokuali da podignu branu da bi napravili prelaz i zatitili ga svojim pokretnim borbenim kulama, ali Saraceni su od Vizantinaca nauili da upotrebljavaju grku vatru. Vrh grke vatre bio je veliki kao bure, a kraj je liio na dinovsko koplje, obruavala se munjevito, poput ognjenog zmaja koji leti na nebu. Bacala je tako jaku svetlost da se u bojnom polju sve videlo, kao usred dana. I dok je hriansko polje u plamenu, neki beduinski izdajnik za trista vizantijskih zlatnika odaje kralju gde se nalazi gaz. Kralj je odluio da krenu u napad, prelaz preko reke nije nimalo lak, mnogi su se utopili i voda ih je odvukla u svoje dubine, na suprotnoj obali ekalo je tri stotine saracenskih konjanika. Ali glavnina vojske se najzad domogla kopna, a Templari po nareenju kreu u izvidnicu na konjima, prati ih grof D'Artoa. Muslimanski konjanici su se dali u bekstvo, a Templari su saekali preostalu hriansku vojsku. Ali grof Artoa sa svojom pratnjom bezglavo kree u progon neprijatelja. Tada i Templari, da ne bi bili osramoeni, kreu u napad, ali stiu tek posle D'Artoa koji je ve prodro u neprijateljski tabor i nainio pokolj. Muslimani bee prema El Mansuri. To je kao crvena marama

za grofa D'Artoa koji bi da krene za njima. Templari pokuavaju da ga odvrate, fra il, veliki zapovednik Hrama, poinje da mu laska, govorei da je ve nainio udesan podvig, jedan od najveih podviga koji su ikad izvreni u prekomorskim zemljama. Ali Artoa, naduvenko eljan slave, optuuje Templare za izdaju, ak dodaje da bi ta zemlja bila ve davno osvojena, samo da su Templari i Hospitalci to hteli, a on je pokazao ta sve moe da uradi onaj ko ima petlju. To je suvie teak udarac za ast Hrama. Niko ne sme da bude odvaniji od Hrama, pa svi kreu put grada, ulaze u utvrenje i gone neprijatelja sve do bedema na suprotnom kraju. U tom trenutku Templari shvataju da su napravili istu greku kao u Askalonu. Hriani a s njima i Templari suvie vremena provode u pljaki sultanove palate, nevernici prikupljaju svoje snage i udaraju na tu sada ve razbijenu bandu grabljivaca. Da li su Templari ponovo bili zaslepljeni pohlepom? Ali drugi tvrde da je fra il, pre nego to e krenuti u grad, rekao grofu D'Artoa s visprenom postojanou: Gospodaru, moja braa i ja se ne bojimo i slediemo vas. Ali znajte da sumnjamo, i to veoma, da emo se vi i ja vratiti. Kako bilo, Artoa je milou bojom poginuo, a s njim i mnotvo drugih hrabrih vitezova i dvesta osamdeset Templara. To je jo gore od poraza, prava sramota. Pa ipak, niko je nije zabeleio, ni za oenvila to se nije desilo, u tome je dra rata. Pero gospodina oenvila mnoge od tih bitaka, ili manjih okraja, ta god da su bili, pretvara u plemenitu igru; zakotrlja se tu i poneka glava, ali je mnogo i usrdnih molitava Gospodu, kralj pokatkad pusti suzu nad vojnikom koji je na izdisaju, ali kao da je sve slikano u boji, od crvenih abaija, pozlaenih amova, do sjajnih lemova i maeva obasjanih jarkim pustinjskim suncem, naspram plavo zelenog mora, a ko zna, moda su i Templari tako doivljavali taj svoj svakodnevni krvavi posao. oenvilov pogled se kree odozgo na dole, ili odozdo na gore, zavisno od toga da li pada s konja, ili se penje na njega, u ii su mu izdvojeni prizori, plan bitke mu izmie, sve se reava u pojedinanim dvobojima, iji je ishod neretko sasvim proizvoljan. oenvil priskae u pomo plemenitom Vanonu, Turin ga udari kopljem, konj poklekne, oenvil prelee preko njegove glave, die se s isukanim maem, a plemeniti Erar de Sivere (Bog ga blagoslovio) pokazuje mu da se skloni u neko utvrenje; eta Turaka ih doslovce pregazi, diu se

zdravi i itavi, stiu u utvrenje i tu se zabarikadiraju, Turci ih s brda gaaju kopljima. Plemeniti Feris de Lupe je pogoen u rame a rana tolika bee, da je krv ikljala kao kad ep izleti iz bureta, a Siverea sablja udara posred lica tako da mu nos visae na usnama. A onda stie pomo, izlaze iz utvrenja, selimo se na drugi kraj bojnog polja, novi prizor, novi mrtvi i izbavljenja u zadnji as, glasne molitve svetom oru. A za to vreme vrli grof Soason vie, dok odrubljuje glave: Plemeniti oenvile, nek ova rulja propiti majino mleko, da imamo ta da ispriamo damama o ovom danu!A kralj se raspituje za svog brata, zlosrenog grofa D'Artoa, a fra Anri de Rone, stareina Hospitalaca, ovako mu odgovara: Njemu je svakako dobro, jer je sigurno u raju. Kralj na to zahvaljuje Gospodu na svemu to mu daje i krupne suze teku mu niz lice. Nije sve ba samo igra, ma kako da je aneoska i krvava. Gine veliki majstor Gijom de Sonak, grka vatra ga je ivog spalila; zbog mnotva trulih leeva i nedostatka namirnica hriansku vojsku napada skorbut; vojska Luja Svetog je u rasulu, kralja mui dizenterija, pa da ne bi gubio vreme dok je u boju, mora da isee pantalone na zadnjici. Damieta je izgubljena, kraljica mora da pregovara sa Saracenima i da plati petsto hiljada turinkih srebrnjaka. Ali krstaki ratovi su se vodili sa hrianskim zadnjim namerama. U Sen an d'Akru doekuju Luja kao pobednika i svi itelji izlaze da ga pozdrave, u povorci su i svetenstvo i plemkinje i deca. Templari ipak dobro znaju kako stvari stoje i pokuavaju da stupe u pregovore s Damaskom. Luj je saznao za to, ne moe da podnese da ga neko tako zaobie, pred muslimanskim izaslanicima porie sve to je obeao novi veliki majstor, pa je ovaj je prinuen da povue re koju je dao neprijatelju, pada na kolena pred kraljem i moli ga za oprotaj. Ne moe se rei da se vitezovi nisu borili hrabro i nesebino, ali ih je francuski kralj ponizio da bi potvrdio svoju mo, a iz istog razloga njegov naslednik Filip, pola veka kasnije, poslae Templare na lomau. Godine 1291. Sen an d'Akr pao je u ruke Saracena, svi itelji su nastradali. Jerusalimsko kraljevstvo je propalo. Templari su bogatiji, brojniji i moniji nego ikad, ali njihov red je stvoren da bi ratovao u Svetoj zemlji, a tamo ih vie nema. ive u kapetanijama po itavoj Evropi i u pariskom Hramu kao u zlatnom kavezu, ali jo uvek sanjaju o jerusalimskom Hramu i danima

svoje slave, o prelepoj crkvi svete Marije u Lateranu oko koje su naikane zavetne kapele, sanjare o svojim osvajanjima, o zahuktalim kovanicama, sedlarnicama, suknarama, ambarima, konjunici sa dve hiljade konja, besnom poigravanju konja pod titonoama, posilnima, turkopolima, o crvenim krstovima na belim platevima, o mrkim oklopima najamnika, o sultanovim glasnicima s visokim turbanima i pozlaenim lemovima, o krstaima, o ukrtanju divnih izvidnica i skorotea, o blagoslovu kovega punih blaga, luci iz koje su se izdavale naredbe i slala uputstva i tovari za zamkove u otadbini, na ostrvima, na obali Male Azije... Siroti moji Templari, svemu tome je kraj. Te veeri kod Pilada, ve sam ispijao peti viski, Belbo me je neumoljivo pojio, opazio sam da su me ponela oseanja (kakva bruka) i da sam govorio naglas, mora da sam ispriao divnu pripovest, punu oseajnosti i saoseanja, jer su se Doloresine oi ovlaile, dok je Diotalevi, koji se bezumno odvaio da popije jo jedan tonik, blaeno upirao pogled u nebesa, iliti u kafansku tavanicu u kojoj nema nieg sefirotskog i mrmljao: A moda su bili sve to zajedno, i izgubljene i svete due, i konjuari i vitezovi, i bankari i junaci... Svakako su bili jedinstveni, glasio je Belbov zakljuak. A da li ih vi volite, Kazobon? Piem rad o njima, a onaj ko pie rad o sifilisu na kraju zavoli i bledu spirohetu. Pria je lepa kao neki film, ree Dolores. Ali ja moram da krenem, treba da spremim letke za ujutro. Moramo da podrimo trajk u Mareliju. Blago tebi, kad moe, ree Belbo. Umorno je podigao ruku i pomilovao je po kosi. Naruio je, kako ree, poslednji viski. Skoro e pono, primeti. Ne govorim zbog normalnih ljudi, nego zbog Diotalevija. Ali da zavrimo priu, hou da ujem sve o suenju. Kada, kako, zato... Cur, quomodo, quando, saglasio se Diotalevi. Svakako, svakako.

14 Potvruje da je prethodnog dana video kako odvode pedeset etvoricu lanova reda na lomau, poto nisu hteli da priznaju navedene grehe, te da bi i sm, u strahu da ne bi mogao valjano da se odupre, kad bi ga spalili, plaei se smrti, a u prisustvu dvaju inspektora i bilo koga drugog, da su ga ispitivali, priznao sve grehe koji se redu stavljaju na teret, a da su mu zatraili, priznao bi i da je ubio Gospoda Boga. (Aimery di Villiers-le Duc, izjava data 13.5.1310)

Bilo je to suenje puno preutkivanja, protivrenosti, zagonetki i gluposti. Najupadljivije su bile gluposti, a kako su bile neobjanjive, po pravilu su se poklapale sa zagonetkama. U tim srenim danima jo sam verovao da glupost stvara zagonetku. Onomad u periskopu mislio sam da se najuasnije zagonetke, kako ih niko ne bi otkrio, preruavaju u ludilo. A sada mislim da je ovaj svet dobroudna zagonetka, a postaje strana zbog naeg ludila, zato to hoemo da je tumaimo po sopstvenoj istini. Templari su izgubili svoj cilj. Odnosno, pretvorili su sredstva u cilj, upravljali su svojim nepreglednim bogatstvom. Naravno da ih je centralistiki nastrojen vladar, kakav je bio Filip Lepi, smatrao za neprijatelje. Kako je mogao da stavi pod svoju vlast taj suvereni red? Po svom poloaju, veliki majstor bio je ravan kraljevskom sinu, imao je vojsku pod svojom komandom, upravljao je ogromnim imanjima u posedu reda, biran je kao car i imao je apsolutnu vlast. Francuska riznica nije bila u kraljevim rukama, ve se uvala u pariskom Hramu. Templari su bili depozitari, pravni zastupnici i administratori tekueg rauna koji je samo formalno bio naslovljen na kralja. Vrili su uplate i isplate, zaraivali na kamatama, ponaali su se kao mona privatna banka, ali su imali sve povlastice i olakice kao dravna banka... I upravnik riznice bio je takoe Templar. Pa ko moe da vlada u takvim uslovima? Ako ne moe da ih pobedi, ti im se pridrui. Filip je zatraio da ga proglase za poasnog Templara. Odgovor je bio negativan. Tu

uvredu e kralj dobro zapamtiti. Tada je predloio papi da objedini Templare i Hospitalce i tako osnuje novi red koji e biti pod nadzorom jednog od njegovih sinova. Veliki majstor Hrama, ak de Mole, stigao je uz veliku pompu sa Kipra, gde je ve due boravio kao neki vladar u izgnanstvu, i predao papi predstavku u kojoj kao bajagi razmatra prednosti, a u stvari obelodanjuje mane tog spajanja. Mole je izmeu ostalog, bez ikakvog srama izneo zapaanje da su Templari bogatiji od Hospitalaca, te da bi spajanje ilo na tetu Templara a u korist Hospitalaca, to bi njegovim vitezovima nanelo teak duevni bol. Mole je dobio ovu prvu rundu u meu koji je poinjao, predmet je odloen u arhivu. Preostale su jo samo klevete, a tu su aduti bili u kraljevim rukama. O Templarima su odavno kruile svakojake glasine. Kako su vrlim Francuzima i mogli da izgledaju ti kolonijalisti, kad su videli da svuda samo ubiraju neke poreze, a za uzvrat nita ne daju, ak ne prolivaju ni krv, kao nekad dok su bili uvari Svetog groba? Jeste da su i oni Francuzi, ali ne ba sasvim, pomalo kao pieds noirs, odnosno, poulains, kako su tada zvali meleze. Moda su prihvatili i neke egzotine poroke, ko zna da meu sobom i ne govore saracenskim jezikom, kako su navikli. Ovamo su kalueri, a onamo u svakoj prilici ispoljavaju svoje grubijanske navike, pa je papa Inokentije III jo poodavno morao da napie bulu De insolentia Templariorum. Zavetovali su se na siromatvo, a ovamo plivaju u raskoi, kao da su stari plemiki soj, gramzivi su kao skrojeviki trgovaki slojevi, a drski kao eta musketara. Vrlo brzo se prelo na gunanje puno nagovetaja: homoseksualci, jeretici, idolopoklonici to oboavaju neki bradati lik, bog-te-pita odakle potie, sigurno ne iz panteona dobrih vernika, moda poznaju tajne Ismailita, trguju sa Starcem sa planine i njegovim Asasinima. Kralj Filip i njegovi savetnici na neki nain su izvukli korist iz ovih govorkanja. U Filipovoj senci delaju dva zloduha, Marinji i Nogare. Marinji e na kraju i staviti apu na blago Hrama i njime upravljati u kraljevo ime, pre nego to ono pree u ruke Hospitalaca, dok se jo nije tano znalo kome pripadaju kamate. Nogare, uvar kraljevskog peata, bio je 1303. godine organizator onog nemilog dogaaja u Ananju kad je ara Kolona iamarao Bonifacija VIII, koji je mesec dana posle toga umro od ponienja.

U odreenom trenutku stupa na scenu izvesni Eskio de Floaran. Bio je u tamnici zbog zloina koji nam nisu poznati i pretila mu je smrtna kazna, u eliji se upoznao s nekim odbeglim Templarom, kojeg su takoe oekivala veala. Floaran je sluao njegove strane ispovesti i ispriao ta zna, a zauzvrat je dobio pomilovanje i poprilinu nadoknadu. To to on zna, ve je bila javna tajna. Samo to se tada sa govorkanja prelazi na izjave u istranom postupku. Kralj prenosi Floaranova senzacionalna otkria papi, to je sada ve Kliment V, onaj to je premestio papsko sedite u Avinjon. Papa i veruje i ne veruje, a osim toga, zna da ne moe tek tako da se mea u templarske poslove. Ali je 1307. odobrio pokretanje zvanine istrage. Kad su Molea obavestili o tome, izjavljuje da nije zabrinut. I dalje prisustvuje dravnim ceremonijama, rame uz rame s kraljem, kao kraljevi meu kraljeviima. Kliment V odugovlai s istragom, kralj ga sumnjii da hoe da pomogne Templarima da se izvuku. To uopte nije tano, Templari bezbrino lou i psuju po svojim kapetanijama i nemaju pojma ni o emu. A to je prva zagonetka. Dana 14. septembra 1307. kralj je poslao dve zapeaene poruke svim upravnicima i stareinama okruga u kraljevstvu s naredbom da izvre masovno hapenje Templara i oduzimanje njihovih dobara. Od slanja naredbe do hapenja, koje se odigralo 13. oktobra, proteklo je mesec dana. Tog jutra kad su uhapeni, svi upadaju u zamku i to je druga zagonetka ne pruaju nikakav otpor. Jo da dodamo da su kraljevi slubenici prethodnih dana, da bi bili sigurni da nita nee izmai plenidbi, obavili neto kao popis templarske imovine na itavoj teritoriji Francuske, pod nekim smenim birokratskim izgovorom. A Templari ni prstom da maknu, izvolite, uite, upravnie, pregledajte ta god hoete, kao da ste u svojoj kui. Kad je papa doznao za hapenje, pokuao je da protestuje, ali dockan. Kraljevski inspektori su ve uposlili svoje usijane okove i uad, pa su mnogi vitezovi, na mukama, poeli da priznaju. Sad je preostalo jo samo da ih predaju inkvizitorima, koji u to doba jo ne upotrebljavaju oganj, ali su i ostala muenja sasvim dovoljna. Te tako optueni potvruju ranije dato priznanje. To je ve trea zagonetka: tano je da su bili stavljeni na uasne muke, kad je trideset i est vitezova podleglo, ali meu tim ljudima koji su oelieni u boju, navikli da prkose nemilosrdnim Turcima, nije se naao nijedan koji bi prkosio kraljevim stareinama.

U Parizu, od ukupno sto trideset i osmorice, svega etvorica vitezova odbija da prizna. Svi ostali su priznali, meu njima i ak de Mole. A ta su priznali?, upita Belbo. Tano ono to je pisalo u nalogu za hapenje. U njihovim izjavama ima vrlo malo odstupanja, bar u Francuskoj i Italiji. Dok u Engleskoj, gde u stvari niko nije ni eleo da im sudi, u izjavama postoje kanonske optube, ali se prirpisuju svedocima koji nisu pripadnici reda i govore iz druge ruke. Ukratko, Templari priznaju tamo gde neko eli da oni to uine i samo ono to taj neko eli da priznaju. To je uobiajeno za procese koje je vodila inkvizicija, bilo ih je koliko hoe, primeti Belbo. Da, ali je ponaanje okrivljenih ipak udno. Glavne optube glase da su se vitezovi pri obredu inicijacije triput odricali Hrista, da su pljuvali Raspee, da su ih svlaili i celivali in posteriori parte spine dorsi, odnosno u zadnjicu, zatim u pupak i u usta, in humane dignitatis opprobrium, da bi potom jedan nad drugim vrili bludne radnje, navodi se u tekstu. Orgija. Potom bi im pokazali glavu bradatog idola, a oni su morali da joj se poklone. A sad da vidimo ta okrivljeni odgovaraju na ovakve optube. ofroa de arne, koji e kasnije biti spaljen na lomai s Moleom, kae: jeste, desilo mu se, odrekao se Hrista, ali samo na reima, a ne i u srcu, i ne sea se da li je pljunuo na raspee jer je te veeri obred obavljen na brzinu. to se tie celivanja stranjice i to mu se desilo, ali da je uitelj u Overnjeu rekao da je u sutini bolje da se opti sa svojom sabraom, nego da neko sagrei sa enom, mada on lino nije nikad iveo u smrtnom grehu sa drugim vitezovima. U stvari, jeste, ali je to vie bilo kao igra, niko to nije ozbiljno shvatao; drugi su to radili, ja nisam, pristajao sam na to samo iz ljubaznosti. ak de Mole, veliki majstor a ne poslednji u toj druini, kae da su mu dali Raspee da ga pljune, a on se pretvarao i u stvari pljunuo na pod. Priznaje da su obredi inicijacije tako izgledali, ali vidi, molim te ne zna tano, jer je pod njegovim stareinstvom veoma mali broj novih monaha uveden u tajne reda. Neki drugi kae da jeste celivao majstora, ali ne u dupe, ve samo u usta, ali je zato majstor njega celivao u dupe. Neki priznaju i vie nego to je potrebno, ne samo da su se odrekli Hrista, nego su ga proglasili za zlotvora, poricali su da je Marija devica, kau da su i piali na raspee, i to ne samo na dan svoje inicijacije, ve i tokom

Velike nedelje, nisu verovali u sakramente, i ne samo da su oboavali Bafometa nego i avola u obliju make... Igra, koju tada otpoinju kralj i papa, podjednako je urnebesna, mada nije toliko neverovatna. Papa hoe da preuzme stvar u svoje ruke, dok kralj eli da sam privede suenje kraju. Papa bi eleo da ukine red samo privremeno, tako to e da kazni krivce, a potom da obnovi njegovu prvobitnu istotu, dok kralj eli da se skandal proiri, da suenje obuhvati celokupan red i dovede do njegove konane propasti, kako politike tako i religiozne, a pre svega finansijske. U odreenom trenutku pojavljuje se dokument koji je pravo remek-delo. Izvesni ueni teolozi su utvrdili da okrivljeni nemaju pravo na branioca, da ne bi mogli da promene svoj iskaz. Budui da su priznali, suenje nije ni potrebno, kralj treba da postupi po slubenoj dunosti, suenje se vri kad je sluaj sumnjiv, a ovde nema nikakve sumnje. Zar da im dozvolimo da imaju branioca samo da bi opravdali prestupe koje su ve priznali, a poznato je da kad su injenice oigledne, zloin je neosporan? Ali, poto postoji opasnost da papa preotme suenje od kralja, Nogare i kralj otvaraju senzacionalan sluaj u koji je umean i biskup iz grada Troa, koji je optuen za vradbine, na osnovu dostave tajanstvenog probisveta, izvesnog Nofa Deija. Posle e se ispostaviti da je Dei lagao i zavrie na vealima, ali se u meuvremenu na sirotog biskupa sruila lavina javnih optubi za sodomiju, svetogre, zelenatvo... Isti oni prestupi za koje se terete i Templari. Moda je kralj hteo da dokae Francuzima da crkva nema pravo da sudi Templarima, kad ni sama nije imuna na njihove grehe, ili je prosto hteo da upozori papu. Cela pria je mutna, prepliu se policije, tajne slube, pijuniranje i potkazivanja... Papa nema kud i daje svoj pristanak da ispita sedamdeset dvojicu Templara, a oni potvruju priznanja iznuena na mukama. Meutim, papa uvaava njihovo kajanje i i igra na kartu odricanja pod zakletvom, da bi mogao da im da oprost. A tada se zbilo neto drugo, to je predstavljalo problem koji je trebalo da reim u svom diplomskom radu, a bio sam razapet izmeu vie protivrenih izvora. Samo to je papa konano i na jedvite jade izdejstvovao da vitezovi potpadnu pod njegovo staranje, a odmah ih vraa u naruje kralju. Nikako nisam shvatio ta se dogodilo. Mole je povukao svoje priznanje, Kliment mu je omoguio da se brani i

poslao trojicu kardinala da ga ispitaju, tako da Mole, 26. novembra 1309, stupa u ogorenu odbranu reda i njegove istote, na kraju ak preti tuiocima, ali potom razgovara s kraljevim izaslanikom Gijomom de Plezanom, kojeg smatra svojim prijateljem, on mu daje ko zna kakve savete, posle ega Mole, 28. novembra, daje krajnje uzdranu i neodreenu izjavu u kojoj kae da je siromaan i neobrazovan vitez i samo nabraja zasluge Hrama (iz davne prolosti), priloge koje je sakupio, krvave rtve koje je podnosio u Svetoj zemlji itd. Kao da to nije dovoljno, pojavljuje se i Nogare s priom da je Hram bio u vie nego prijateljskim odnosima sa Saladinom, to je ve nagovetaj zloina veleizdaje. Moleova opravdanja su bleda, iz njegove izjave se vidi da se taj ovek posle dve godine tamnovanja pretvorio u krpu. Ali, i odmah posle hapenja, pokazao se kao krpa. U martu sledee godine Mole daje i treu izjavu, ali ovog puta menja strategiju: odbija da govori, govorie samo pred papom. Dolo je do preokreta, ali ovog puta prelazimo na epsku dramu. U aprilu 1310. godine pet stotina i pedeset Templara zahteva da svedoi u odbranu reda, izjavljuju da su priznanja iznuena na mukama, poriu sve optube i tvrde da su neosnovane. Ali kralj i Nogare tano znaju ta treba da urade. Nekolicina Templara povlai priznanje? Tim bolje, to znai da su okoreli zloinci i krivokletnici, odnosno relapsi to je u to doba bila strana optuba jer bezono poriu ono to su prethodno priznali. Kad neko prizna krivicu i pokaje se, moe i da mu se oprosti, ali za onog ko se ne pokaje, nego povue priznanje i lano se kune da nema za ta da se kaje, nema oprotaja. Tako su pedeset etvorica krivokletnika koji su povukli priznanje osueni su na smrt. Lako moemo da zamislimo kakva je bila psiholoka reakcija ostalih zatvorenika. Ko prizna, eka ga ivot u tamnici, a ko preivi, priae. Ko ne prizna, ili jo gore, porekne priznanje, eka ga lomaa. Pet stotina krivokletnika koji su povukli priznanje, a jo su u ivotu, sada poriu povlaenje priznanja. Ispostavilo se da je raunica pokajnika bila tana, jer su 1312. oni koji nisu priznali osueni na doivotnu robiju, a oni koji su priznali dobili su pomilovanje. Filip nije eleo pokolj, ve samo da rasturi red. Osloboeni vitezovi, ve naruenog tela i duha posle etiri-pet godina tamnovanja, neprimetno prelaze u druge redove, ele samo da ih to

pre zaborave, a to iezavanje, taj nestanak dugo e predstavljati kamen spoticanja za legendu o tajnom opstanku reda. Mole i dalje zahteva da ga saslua papa. Kliment saziva sabor u Vijenu, ali ne poziva Molea. Potvruje rasputanje reda, a njegovu imovinu predaje Hospitalcima, mada njome trenutno raspolae kralj. Prolo je jo tri godine, najzad su se kralj i papa sporazumeli, tako da je 19. marta 1314. godine, u porti Bogorodiine crkve, Mole osuen na doivotnu robiju. Kad je Mole uo presudu, u njemu je proradila poslednja mrvica dostojanstva. Oekivao je da e mu papa dozvoliti da skine ljagu sa sebe, ali sada osea da ga je izdao. Jasno mu je da e, ako ponovo povue priznanje, biti proglaen za okorelog zloinca i krivokletnika. ta se dogodilo u njegovoj dui posle gotovo sedam godina iekivanja presude? Da li je u sebi pronaao hrabrost svojih prethodnika? Da li je odluio, poto je ve skrhan, a eka ga to da bude iv zakopan i osramoen do kraja ivota, da se ipak suoi sa dostojanstvenom smru? Protestuje i tvrdi da su nevini i on i njegova braa. Kae da su Templari poinili samo jedan zloin, iz kukaviluka su izdali Hram. On ne pristaje na to. Nogare trlja ruke: za javni zloin sleduje i javna i neopoziva kazna, po hitnom postupku. Isto se poneo i ofroa de arne, uitelj u Normandiji. Istoga dana kralj donosi odluku da se na ostrvu Site podigne lomaa. Mole i arne su spaljeni u smiraj dana. Veliki majstor je po predanju u smrtnom asu prorekao propast svojih krvnika. Papa, kralj i Nogare su zaista umrli u roku od godinu dana. to se tie Marinjija, posle kraljeve smrti sumnjie ga za pronevere. Neprijatelji ga optuuju za vradbine i alju na veala. Mnogi poinju da veruju da je Mole bio rtva. I Dante e govoriti o gnevu mnogih zbog progona Templara. Tu se zavrava istorija, a poinje legenda. Po nekoj od tih pria, onog dana kad je Luj XVI zavrio na giljotini, neki nepoznati ovek popeo se na gubilite i uzviknuo: ak de Mole, sad si osveen! To je dogaaj koji sam u glavnim crtama ispriao te veeri kod Pilada, dok su me moji sagovornici svaki as prekidali. Belbo bi upitao: Jeste li sigurni da to niste proitali u nekom Orvelovom ili Kestlerovom delu? Ili opet: Jao, nemojte molim vas, pa to je kao... kako se zvae onaj iz kulturne revolucije... Tada bi upao Diotalevi, redovno s nekom izrekom: Historia magistra vitae.

Belbo bi mu odgovorio: Ma hajde, kabalisti ne veruju u istoriju. A ovaj bi, nepokolebljivo: Tano, sve se ponavlja u krug, istorija je uiteljica jer nas ui da ne postoji. Samo su permutacije vane. Belbo je naposletku rekao: A ko su, zapravo, bili Templari? Prvo ste nam ih prikazali kao porunike u nekom filmu Dona Forda, posle kao trokavce, pa kao vitezove na srednjovekovnoj minijaturi, zatim opet kao Boje bankare koji su se bavili prljavim rabotama, potom kao vojsku u rasulu, zatim kao pripadnike neke satanistike sekte i najzad kao muenike koji su se rtvovali za slobodu miljenja... Ko su oni bili, u stvari? Ipak mora da postoji neki razlog zbog kojeg su postali mit. Moda su bili od svega toga po malo. Ko su zapravo bili katolici, mogao bi poetkom etvrtog milenijuma da se zapita neki vanzemaljski istoriar: oni koje su prodirali lavovi, ili oni koji su ubijali jeretike? I jedni i drugi. Ali, sve u svemu, da li su radili sve to za ta ih optuuju? to je najzanimljivije, njihovi sledbenici, odnosno neotemplari iz razliitih perioda, kau da jesu. Iznose i sijaset opravdanja. Po jednoj pretpostavci, re je o aljivim obredima: ko hoe da postane Templar, mora da dokae da ima jaka muda, da pljune na Raspee, pa emo da vidimo da li e ga Bog spriti. Ko stupa u tu vojsku, mora sav da se preda sabrai i da dopusti da ga poljube u prkno. Po drugoj pretpostavci, morali su da se odreknu Hrista da bi se videlo kako e se izbaviti ako padnu u ruke Saracenima. Glupavo objanjenje, jer ne moe da naui nekoga da se odupre muenju tako to to e ga terati da, makar i simbolino, ini upravo ono to e muitelj zahtevati od njega. Trea pretpostavka: Templari su na istoku doli u dodir sa manihejskim jereticima koji su prezirali krst kao spravu za muenje Gospoda i propovedali odricanje od sveta, odustajanje od braka i stvaranja potomstva. To je stara ideja, svojstvena mnogim jeresima u prvim vekovima nae ere, prihvatie je i bogumili, a postoji itavo predanje po kojem su Templari zadojeni bogumilstvom. Tada bi bilo jasno odakle potie sodomija, makar ona bila i samo simbolina. Pretpostavimo da su vitezovi doli u dodir s tim jereticima, budui da nisu bili mnogo ueni, pa to iz prostodunosti, to iz pokondirenosti, a to zbog duha zajednitva, grade svoj lini peat po kojem se razlikuju od drugih krstaa. Izvode te obrede kao neki znak raspoznavanja, i ne pitaju se ta oni znae.

A ta emo sa Bafometom? Vidite, u mnogim izjavama pominje se figura Baffometi, ali moda je prvi zapisniar pogreio, a ako su zapisnici prepravljani, ta greka bi se prenela u sve druge dokumente. U ostalim sluajevima neko je govorio o Muhamedu (istud caput vester deus est, et vester Mahumet), a to bi znailo da su Templari stvorili neku svoju jeziku meavinu. U pojedinim izjavama pominje se i da su zazivali 'yalla', to je sigurno bio Alah. Ali muslimani nisu oboavali Muhamedov lik, pa ko je onda uticao na Templare? U izjavama pie da su mnogi videli te glave, ponekad se umesto glave pojavljuje ceo drveni idol, kudrave kose, pozlaen i uvek ima bradu. ini se kao da su istraitelji pronali te glave i pokazivali ih okrivljenima, ali od glava ni traga ni glasa, svi su ih videli, niko ih nije video. Kao i pria o maki, neko je video sivu, neko riu, a neko opet crnu maku. Ali zamislite ispitivanje pomou usijanog gvoa: da li si u obredu inicijacije video maku? Sigurno da je video, svako imanje Templara, sa svim prinosima koje je valjalo sauvati od mieva, sigurno je vrvelo od maaka. U to doba, maka u Evropi i nije bila tako esta kao domaa ivotinja, ali u Egiptu jeste. Ko zna, moda su Templari drali make u kui, za razliku od ostalih ljudi koji su bili nepoverljivi prema toj ivotinji. Moda je isti sluaj i sa Bafometovim glavama, moda su to bili ivoti u obliku glave, u to doba su bili esti. Razume se, ima i onih koji tvrde da je Bafomet alhemijski lik. Sve je povezano s alhemijom, potvrdi Diotalevi, Templari su verovatno poznavali tajnu pravljenja zlata. I te kako su je poznavali, ree Belbo. Osvoje saracenski grad, pokolju ene i decu, dograbe sve to im padne aka. U stvari je cela ta pria poprilino zbrkana. Moda je i u njihovim glavama vladala zbrka, razumete, ta je njih bilo briga za sve te teoloke rasprave? Istorija je puna pria o tim izabranim drutvima koja grade svoj stil, pomalo razmetljiv, pomalo mistian, a ni sami nisu tano znali ta rade. Razume se da postoji i ezoterino tumaenje, to jest oni su sve to dobro znali, bili su privreni istonjakim tajnama, ak je i poljubac u dupe imao neko posveeniko znaenje. Objasnite mi malo bolje to posveeniko znaenje poljupca u stranjicu, ree Diotalevi.

Pojedini savremeni ezoteriari smatraju da su Templari bili pod uticajem indijskih uenja. Poljubac u dupe je navodno sluio da probudi zmiju Kundalini, kosmiku silu koja boravi u korenu kimenog stuba, u polnim lezdama, a kad se probudi, prelazi u epifizu... lezdu koju pominje Dekart? Mislim da je ta, a onda na elu navodno otvara tree oko kojim se vreme i prostor neposredno sagledavaju. Stoga se jo uvek traga za tom tajnom Templara. Bolje da je Filip Lepi spalio savremene ezoteriare nego te muenike. Tano, ali savremeni ezoteriari nemaju ni prebijene pare. Vidite li vi kakvih sve pria nema, zakljui Belbo. Sad mi je jasno zato ima toliko mojih ludaka koji su opsednuti Templarima. Mislim da je to pomalo kao ono o emu smo priali prethodne veeri. Sve to im se desilo lii na neki naopak silogizam. Ponaaj se kao glupak, pa e zauvek ostati nedokuiv. Abrakadabra, Manel Tekel Phares, Pape Satan Pape Satan Aleppe, le vierge le vivace et le bel aujourd'hui, svaki put kad neki pesnik, propovednik, voa ili arobnjak iznedri kakvu besmislenu papazjaniju, oveanstvo se vekovima upinje da odgonetne njegovu poruku. Templare niko ne moe da odgonetne zahvaljujui njihovoj mentalnoj zbrci. Zbog toga ih mnogi oboavaju. To je pozitivistiko objanjenje, ree Diotalevi. Jeste, odgovorih, moda i jesam pozitivista. Moda bi bio dovoljan manji hirurki zahvat na epifizi, pa da Templari postanu Hospitalci, odnosno normalne osobe. Rat nagriza modane tokove, mora da je tako zbog topovskog gruvanja ili zbog grke vatre... Pogledajte samo kakvi su generali. Bio je jedan sat posle ponoi. Diotalevi se teturao, opijen od silnih tonika. Oprostili smo se. Bilo mi je zabavno. I njima takoe. Jo nismo znali da upravo poinjemo da se igramo grkom vatrom koja pali i saie.

15 Erar de Sivere mi ree: Gospodaru, ako zaslugom vaom ni ja ni moj naslednik ne izgubimo zbog toga svoju ast, potraiu pomo od grofa Anujskoga, eno, vidim ga tamo sred polja.Moj odgovor bee: Gospodaru Erar, mislim da ete veoma asni biti ako spasete ivote nae, jer i va je ivot u opasnosti. (Joinville, Histoire de Saint Louis, 46, 226)

Posle te prie o Templarima, s Belbom bih samo u prolazu izmenio po koju re u baru, u koji sam sve ree svraao, jer sam dovravao diplomski rad. Jednog dana bio je veliki protest protiv faistike zavere. Trebalo je da se krene sa Univerziteta, a kao to je tada bio obiaj, bili su pozvani i svi intelektualci antifaisti. Prisustvo policije bilo je vidno, ali se inilo da postoji preutni sporazum da se protest ne ometa. To je bilo tipino za to vreme: skup nije bio odobren, ali ako se nita ozbiljnije ne desi, uvari javnog reda samo posmatraju i nadziru (tada je postojalo mnotvo teritorijalnih kompromisa) da levica ne pree nekoliko zamiljenih granica koje su postojale u centru Milana. Protestna povorka se kretala po odreenoj zoni, dok su se faisti okupljali iza trga Augusto i u celom kraju oko trga San Babila. Kad bi neko prekoraio granicu, dolo bi do incidenta, ali se inae nije dogaalo nita, bili smo kao lav i njegov krotitelj. Obino mislimo da krvoedni lav napada krotitelja, a ovaj ga potom kroti fijukom bia ili pucnjem iz pitolja. Zabluda! Kad ue u kavez, lav je ve sit i omamljen i ne eli nikoga da napada. Kao i sve ivotinje, uva odreenu teritoriju, a izvan nje moe da se dogaa bilo ta, on se nee ni pomai. Kad krotitelj kroi nogom na lavlju teritoriju, lav pone da rie; tada krotitelj podigne bi, a u stvari korakne unazad (kao kad se hvata zalet za skok u dalj) i lav se smiri. I imitacija revolucije mora da ima svoja pravila. Otiao sam na protest, ali se nisam pridruio nijednoj skupini. Bio sam na obodu, na trgu Santo Stefano, gde su se okupljali

novinari, urednici i umetnici koji su doli da izraze svoju solidarnost. Ceo bar Pilade. Kraj sebe sam ugledao Belba. Bio je s nekom enom. S njom sam ga esto viao u kafeu i mislio sam da su njih dvoje u vezi (docnije je nestala, sad znam i zato, jer sam proitao fajl sa priom o doktoru Vagneru). I vi ste doli?, upitao sam. ta ete, nasmeio se u neprilici. Ipak treba da spasem duu. Crede firmiter et pecca fortiter. Na ta vas podsea ovaj prizor? Osvrnuo sam se oko sebe. Popodne je bilo sunano, bio je to jedan od onih dana kada Milano izgleda divno, sa ukastim fasadama zgrada i blago sivkastim nebom. Policajci pred nama imali su lemove i plastine titove koji su svetlucali kao da su od elika, dok je policijski komandir u civilu, ali opasan dreavom trobojkom, paradirao ispred svojih snaga. Osvrnuo sam se i pogledao elo povorke: ljudi su vie tapkali u mestu nego to su se kretali, redovi su bili mirni, ali nepravilni, gotovo vijugavi, masa je bila sva naikana motkama, zastavama, transparentima, palicama. Nestrpljive grupe su isprekidano izvikivale svoje parole, s obeju strana povorke partali su redari sa crvenim maramama preko usta i kaievima sa metalnim kopama, u arenim kouljama, upasanim u isprane i izbledele farmerke koje su prole sito i reeto; ak je i improvizovano oruje koje su krili uvijeno u zastave podsealo na slikarsku paletu, pomislio sam na Difija i njegovu radost. A onda me je Difi podsetio na Gijoma Difea. Imao sam utisak da se nalazim na nekoj od njegovih minijatura. U malim grupicama oko povorke ugledao sam nekoliko mukobanjastih dama u iekivanju smelog boja koji su im vitezovi obeali. Sve to mi je za tili as proletelo kroz glavu, imao sam oseaj da se nalazim na nekom drugom poznatom mestu, ali nisam mogao da se setim na kom. Zar ovo nije zauzimanje Askalona?, zapita Belbo. Tako mi svetog ora, dobri moj gospodine, odvratih, pa ovo je stvarno krstako vojevanje! vrsto verujem da e neki od vitezova jo veeras biti u rajskom naselju! Da, ree Belbo, ali moramo da znamo na kojoj strani su Saraceni.

Policajci su Tevtonci, primetih, tako da bismo mi mogli da budemo vojska Aleksandra Nevskog, ali moda sam pomeao lektiru. Pogledajte onu grupu tamo, mora da su to sabraa grofa D'Artoa, gore od elje da zapodenu kavgu jer ne mogu da otrpe tu sramotu, ve se kreu prema neprijateljskom frontu i izazivaju ga uzvicima i pretnjama! Ba u tom asu dolo je do incidenta. Ne seam se tano, povorka se uskomeala, grupa aktivista s lancima i u vunenim potkapama na glavama poela je da potiskuje policijski kordon na putu ka trgu San Babila, izvikujui uvredljive parole. Lav se pokrenuo i to prilino odluno. Prvi red kordona se rastvorio i ukazali su se mrkovi. Sa isturenih poloaja u povorci poletee prve kamenice, grupa policajaca je krenula odluno da se probija napred, silovito udarajui palicama po demonstrantima, povorka se zatalasala. U tom trenutku, iz daljine, negde s kraja ulice Lageto, zauuo se pucanj. Moda je samo pukla guma na nekim kolima, ili petarda, a moda je to bio hitac upozorenja koji su ispalile odreene skupine koje e koju godinu docnije redovno koristiti duge devetke. Nastade panika. Policija je uperila oruje, zauli su se zvuci trube koji daju znak za napad, povorka se podelila na ratoborne koji su bili spremni da se upuste u okraj i one druge koji su smatrali da su obavili svoj zadatak. Obreo sam se u ulici Larga, u paninom begu, obuzet ludakim strahom da e me bilo ko mlatnuti ma kakvim tupim predmetom. Iznenada se kraj mene naoe i Belbo i njegova drubenica. Trali su prilino brzo, ali bez panike. Na uglu ulice Rastreli Belbo me dograbi za nadlakticu: Ovuda, mladiu, ree mi. Pokuao sam da upitam zato, inilo mi se da je ulica Larga bezbednija i puna ljudi, i obuze me oseanje stenjenosti u lavirintu uskih uliica izmeu ulice Pekorari i Nadbiskupske palate. Izgledalo je kao da me Belbo vue u klopku u kojoj neu moi da se utopim u okolinu u sluaju da nas odnekud presretne policija. Dao mi je znak mi je da utim, skrenuli smo nekoliko puta, postepeno smo usporavali korak i naposletku smo hodali, nismo vie trali, a izbili smo ba iza Katedrale, gde se saobraaj normalno odvijao i nisu dopirali odjeci okraja koji se vodio na nepunih dvesta metara odatle. Ili smo dalje, jo uvek bez rei, obili smo Katedralu i nali se ispred njenog proelja, s one strane gde se nalazi Galerija. Belbo je kupio kesicu zrnevlja i stao spokojno i bezbrino da hrani golubove. Sasvim

smo se utopili u subotnju vrevu, Belbo i ja u sakoima i sa kravatama, ena obuena kao prava milanska gospoa, u sivom demperu bez okovratnika, sa niskom nekakvih bisera, pravih ili gajenih, svejedno. Belbo mi je predstavi: Ovo je Sandra, da li se vas dvoje poznajete? Iz vienja. Zdravo. Znate, Kazobon, ree mi tada Belbo, nikad se ne bei u jednom pravcu. Po ugledu na porodicu Savoja u Torinu, Napoleon III je poruio stari deo Pariza i pretvorio ga u splet irokih bulevara, kojem se svi divimo kao vrhunskoj tvorevini urbanistike umenosti. Ali prave i iroke ulice slue za laki nadzor nad pobunjenim masama. Tamo gde je bilo mogue, setite se samo Jelisejskih polja, i bone ulice moraju da budu iroke i prave. A gde to nije bilo mogue, kao u uliicama u Latinskom kvartu, tamo su se u maju '68. godine ispoljile sve njegove prednosti. Ko bei, sklanja se u uske uliice. Nikakve snage uvara reda nisu u stanju da kontroliu svaki sokak, a i policajci zaziru da ulaze u njih u izdvojenim grupicama. Ako naleti na dva policajca, oni e se uplaiti vie nego ti, i kao po nekom preutnom sporazumu daete se u bekstvo u suprotnim pravcima. Ko uestvuje u masovnom okupljanju, ako ne poznaje dobro kraj gde e se odigrati skup, prethodnog dana treba da se upozna sa svim mestima, a potom da se nae na uglu odakle se ravaju uske uliice. Proli ste obuku u Boliviji? Vetina preivljavanja moe da se naui samo u detinjstvu, sem onih koji kao odrasli stupe u Zelene beretke. Ja sam teke dane za vreme partizanskog rata proveo u ***, i ree mi ime nekog mesta izmeu Monferata i Langa. Pobegli smo iz grada '43, ba smo pogodili trenutak, na vreme smo stigli na pravo mesto da moemo da uivamo u celokupnom ugoaju, od racija, preko esesovaca, do pukaranja po putevima... Seam se jedne veeri, peo sam se na breuljak da donesem svee mleko sa nekog imanja, kad sam zauo um iznad glave, u kronjama drvea: fijuu, fijuu. Shvatio sam da sa udaljenog brda ispred mene mitraljezima gaaju elezniku prugu, koja se nalazila u ravnici iza mene. Trebalo je ili da pobegnem ili da se bacim niice na zemlju. Pogreio sam, potrao sam prema ravnici i u jednom trenutku u okolnim poljima zauo ra-ta-ta. Podbacivali su, hici nisu ni dopirali do pruge. Shvatio sam da pucaju iz velike daljine, s brda u dolinu, i da stoga treba da beim uzbrdo, jer to se vie penjem, meci prolaze, manja je opasnost da me pogode. Mojoj baki,

kad se nala usred pucnjave izmeu faista i partizana koji su se kretali jedni prema drugima sa suprotnih krajeva kukuruznog polja, pala je na um vrhunska zamisao, bacila se na zemlju usred polja, tano izmeu dve vatrene linije, lica priljubljenog uz tle, u nadi da nijedan od tabora nee krenuti napred. I dobro je prola. Vidite, kad se to naui u detinjstvu, ostaje zauvek u podsvesti. Tako ste vi, to se kae, bili u pokretu otpora. Samo kao posmatra, odvrati. Osetio sam neku nelagodnost u njegovom glasu. etrdeset tree bilo mi je jedanaest godina, na kraju rata tek sam napunio trinaestu. Bio sam suvie mali da bih uestvovao, ali dovoljno veliki da sve upijam gotovo fotografski precizno. A ta sam i mogao da radim? Posmatrao sam. I beao, kao i danas. Sad biste mogli o tome da piete, umesto da redigujete tue knjige. Sve je to ve napisano, Kazobon. Da mi je tada bilo dvadeset godina, tokom pedestih bih pisao memorijalnu poeziju. Sreom, rodio sam se prekasno, kad je dolo vreme da piem, nije mi preostalo nita drugo nego da itam knjige koje su drugi ve napisali. Osim toga, tamo na breuljku mogao sam da dobijem i metak u glavu. A s koje strane, upitao sam, ali sam se istog trenutka pokajao. Izvinite, to je samo dosetka. Ne, nije samo dosetka. Razume se da sada znam s koje strane, ali to znam sada. Da li sam tada znao? Znate da oveka moe celog ivota da grize savest, i to ne zato to je odabrao pogrenu stranu, za ta bar moe da se kaje, nego zato to samom sebi ne moe da dokae da ne bi izabrao pogrenu stranu... Ja sam mogao da budem i izdajnik. Otkud mi onda pravo da piem bilo kakvu istinu i da poduavam druge? Izvinite, rekao sam, u tom smislu ste mogli da postanete i serijski ubica, pa niste. To je samo neuroza. Ili se vaa gria savesti zasniva na nekim konkretnim dokazima? A ta bi tu bio pravi dokaz? Kad pomenuste neurozu, treba da idem na veeru s doktorom Vagnerom. Idem da naem taksi na trgu ispred Skale. Da krenemo, Sandra? Doktor Vagner?, upitao sam dok smo se opratali. Glavom i bradom?

Da, ostaje u Milanu nekoliko dana i moda u ga ubediti da nam da nekoliko svojih neobjavljenih eseja, da napravimo malu zbirku. Bio bi to pun pogodak. Znai da je Belbo ve tada bio u kontaktu s doktorom Vagnerom. Pitam se da li je Vagner (izgovara se Vanjer) ba te veeri besplatno analizirao Belba, a da nijedan od njih toga nije bio svestan. Ili se to moda dogodilo docnije. Kako bilo, tog dana je Belbo prvi put pomenuo svoje detinjstvo u ***. udno da su to bile uspomene na brojna bekstva, koja su u seanju izgledala gotovo slavno, ali su mu ponovo navirala ba kad je sa mnom, a u stvari pre mene, mudro, ali tako neslavno, opet pobegao.

16 Potom je fra Stefan iz Provena priveden pred navedene islednike, a na pitanje da li hoe da brani red, odgovori da nee; ako majstori hoe da ga brane, samo neka izvole, a on je pre hapenja bio u redu svega devet meseci. (Izjava data 27.11.1309)

U Abulafiji sam pronaao pripovest o drugim bekstvima. I priseao sam ih se onomad u periskopu, dok sam u mraku oslukivao umove, kripu, pucketanje i umirivao samog sebe da to muzeji, biblioteke i stare zgrade tako nou razgovaraju, da su to stari ormari koji se nametaju, drveni okviri koji reaguju na veernju vlagu, malter koji se lagano kruni, po milimetar svakih sto godina, debeli zidovi koji zevaju. Ne mogu da pobegnem, mislio sam, poto sam tu da bih saznao ta se desilo s onim ko je pokuao da stavi taku na taj niz uzmicanja, da najzad pokae ludaku (ili oajniku) hrabrost, moda i da bi ubrzao to suoenje sa istinom koje je toliko puta odlagao. FILENAME: Potok
Da li sam pobegao od policijskog napada ili sam ponovo uzmakao pred istorijom? Zar je to vano? Da li je odlazak na protest bio moj moralni izbor, ili sam hteo jo jednom da se ogledam sa novom Prilikom? U redu, propustio sam velike prilike, jer sam stizao suvie rano ili suvie kasno, ali kriva je moja krtenica. eleo sam da budem u onom polju i da pucam, pa makar pogodio i svoju baku. Nisam bio odsutan zbog kukaviluka, ve zbog svojih godina. Dobro. A protest? Opet sam pobegao zbog generacijskog jaza, taj sukob nije me se ticao. Ali mogao sam i da se odvaim, ak i bez oduevljenja, da dokaem da bih nekada u polju umeo da odaberem pravu stranu. Da li ima smisla da odaberemo pogrenu Priliku da bismo sebe uverili da umemo da izaberemo i pravu Priliku? Ko zna koliko njih je danas upravo to inilo kad je prihvatilo sukob. Ali pogrena Prilika nije ono pravo. Moemo li da budemo kukavice zato to nam tua hrabrost izgleda neprimerena ispraznosti samog zbivanja? To znai da nas mudrost pretvara u kukavice. To znai da emo propustiti pravu Priliku, ako nam ivot proe u vrebanju te velike zgode i razmiljanju o njoj. Nagonski

uoavamo pravu Priliku, u tom trenutku nismo ni svesni da je to ba to. Moda sam je nekad i uhvatio, a nisam to nikada saznao? Zato da nas grize savest i da se oseamo kao kukavice samo zato to smo se rodili u pogrenoj deceniji? Odgovor glasi: osea se kao kukavica zato to si se jednom poneo kao kukavica. A ako si i tada izbegao Priliku zato to si oseao da nije prava? Treba da opiem kuu u ***, usamljenu na breuljku okruenom vinogradima zar se ne kae da su breuljci u obliku dojke? Pa onda put koji vodi do oboda sela, do poetka poslednjeg zaseoka, ili moda prvog (razume se da to nikad nee saznati ako ne izabere taku gledita). Mali izbeglica iz grada naputa porodino utoite i stupa u privlaan kraj, koraa ivicom drvoreda i plai se Staze. Staza je mesto na kojem se okupljala banda sa Staze. Deaci sa sela, musavi i buni. Videlo se da sam gradsko dete, mislio sam da je bolje da se drim podalje od njih. Ali da bih doao do trga, novinarnice i papirnice, sem ako nisam hteo da idem zaobiaznim putem, gotovo preko sedam brda, morao sam da preem preko Potoka. Deaci sa Staze bili su prefinjeni u odnosu na bandu sa Potoka, koji je dobio ime po nekadanjoj reici, sada pretvorenoj u smrdljivi odvodni kanal koji je i dalje proticao kroz najsiromaniji zaselak. Deaci s Potoka su zaista bili prljavi, lumpenproleteri i siledije. Deaci sa Staze nisu mogli da prou pored Potoka, a da ih protivnika banda ne napadne i ne isprebija. U poetku nisam ni znao da sam i ja deak sa Staze, samo to sam stigao, a deaci sa Potoka su me ve proglasili za neprijatelja. Prolazio sam kroz njihov kraj zurei u svoj strip, hodao sam itajui, a oni su me spazili. Stao sam da trim, a oni za mnom, gaali su me kamenjem, jedna kamenica je udarila u strip koji sam i dalje drao pred sobom ne bih li sauvao ono malo preostalog dostojanstva. Spasao sam ivot, ali sam ostao bez stripa. Sutradan sam odluio da se ulanim u bandu sa Staze. Pojavio sam se na njihovom zboru, doekali su me grohotnim smehom. Tada sam imao gustu kosu, koja mi se stalno kostreila na glavi, kao u jea. Uzori koji su mi se nametali na filmu, u reklamama, u etnji nedeljom posle mise, bili su mladii u dvorednom sakou irokih ramena, s briima i blistavom napomaenom kosom prilepljenom za lobanju. U to vreme bilo je moderno da kosa bude zaeljana unazad, oni koji su nosili takvu frizuru narodski su se zvali fifirii. I ja sam hteo da budem fifiri. Ponedeljkom sam na pijanom trgu, po cenama smenim u odnosu na kurs lire, ali ogromnim za mene, kupovao kutije briljantina gustog kao med sa saem i satima sam njime mazao kosu sve dok ne bi postala kao uglaana polulopta olovne boje, kao papska kapa. Potom sam stavljao mreicu za kosu da bi ostala slepljena. Deaci s Potoka su me ve viali kako prolazim s mreicom i neto mi zajedljivo dobacivali na svom

grubom nareju, koje sam razumeo ali nisam upotrebljavao. Tog dana sam u kui dva sata drao mreicu na glavi, potom sam je skinuo, osmotrio svoj arobni izgled u ogledalu i zaputio se onima kojima u se uskoro zakleti na vernost. Kad sam im se pribliio, lepljivo dejstvo briljantina sa pijace ve je bilo na izmaku, a kosa se vraala u svoj nakostreeni poloaj, ali polako, kao na usporenom snimku. To je izazvalo oduevljenje u druini sa Staze, koja me je okruila podgurkujui se laktovima. Zatraio sam da me prime u bandu. Naalost, govorio sam knjievnim italijanskim, bio sam drugaiji. Preda me istupi njihov voa, Martineti, inilo mi se da se nadvio nad mene kao kula, blistav i bosonog. Odluio je da u morati da istrpim sto udaraca nogom u zadnjicu. Moda su hteli da probude zmiju Kundalini. Pristao sam. Okrenuo sam se licem ka zidu, dok su me dva posilna drala za ruke i otrpeo stotinu udaraca bosom nogom u stranjicu. Martineti je svoj zadatak obavljao snano, oduevljeno, temeljno, udarao je celim stopalom, ne samo nonim prstima, da ga ne zabole palevi. Mali razbojnici su horski davali ritam. Brojali su na svom nareju. Potom su odluili da me zatvore u zeji kavez, gde sam ostao pola sata, dok su oni vodili svoje grlene ugodne razgovore. Pustili su me iz kaveza kad sam se poalio da su mi noge utrnule. Bio sam ponosan to sam uspeo da se prilagodim divljakom obredu grupe divljaka i sauvam obraz. Bio sam ovek zvani konj. U to doba su se u *** nalazili i tevtonski vitezovi, ali nisu bili na oprezu, jer se krajem '43, ili bee poetkom '44. godine, partizani jo nisu pojavili. Jedan od naih prvih poduhvata bio je da se uunjamo u njihov magacin, dok je nekolicina naih zamajavala straara, nekog langobardskog diva koji je vakao ogroman sendvi, kako nam se uinilo i zgrozili smo se, sa salamom i marmeladom. Diverzantska grupa se ulagivala Nemcu i divila se njegovom oruju, dok smo se mi uvukli u magacin (s druge strane je postojao otvor) i zdipili nekoliko tapova TNTa. Mislim da taj eksploziv potom nikad nije bio upotrebljen, ali Martineti je planirao da ga iskoristimo u polju, u isto pirotehnike svrhe i to, sad mi je jasno, na veoma primitivan i nepodesan nain. Posle Nemaca dola je Deseta protivpodmornika torpedna flota i postavila kontrolni punkt kraj reke, ba na raskru na koje su, u est po podne, izlazile devojke pri povratku iz internata Marija Pomonice. Namera nam je bila da vojnike iz Desete protivpodmornike ubedimo (ni oni nisu imali vie od 18 godina) da poveu nekoliko nemakih runih bombi, onih sa dugakom drkom, da im otkoe osigura kako bi eksplodirale tik uz obalu, ba u trenutku kad naiu devojke. Martineti je tano znao ta treba da uradi i kako da prorauna pravo vreme. Sve je objasnio marincima i dejstvo je bilo udesno, mlaz vode iknuo je na ljunkovitu obali, uz zagluujuu eksploziju, ba kad su se devojke pojavile iza ugla. Nastala je opta beanija, cika i vriska, dok smo se mi i marinci valjali od smeha. Oni koji

budu preiveli zarobljeniki logor u Koltanu pamtie taj slavni podvig, koji se moe meriti jedino sa spaljivanjem Molea na lomai. Glavna zabava deaka sa Staze bila je skupljanje praznih aura i drugih otpadaka kojih je posle osmog septembra bilo u izobilju, kao to su stari lemovi, fieklije, naprtnjae, pokatkad ak i celi meci. Ovako smo koristili te metke: drei auru u ruci uvlaili smo zrno u kljuaonicu i cimali dok zrno ne ispadne iz aure i ne postane deo dragocene zbirke. Istresali smo barut iz aure (ponekad su to bile sitne estice eksploziva), pravili vijugave gomilice i palili ih. aure su bila vrednije ukoliko su im kapisle ostale itave i bogatile su na arsenal. Uspean kolekcionar je imao mnotvo aura i rasporeivao ih je kao vojsku, grupiui ih po izradi, boji, obliku i veliini. Bilo je tu peaka, odnosno aura iz pitolja i mainke, pa onda lovaca i skakaa aura iz karabina i puke 91 (tek kad budu doli Amerikanci, videemo poluautomate garand) i najzad, kao najvee bogatstvo, bile su ogromne mitraljeske aure, poput topova u ahu. Jedne veeri, dok smo se zabavljali tim miroljubivim igrama, Martineti nam ree da je kucnuo as. Poslao je bandi sa Potoka obavetenje da ih izazivamo na okraj i oni su pristali. Obraun e se odigrati na niijoj zemlji, iza stanice. Te iste veeri, u devet. Bilo je to dugo i zamorno letnje popodne, vladalo je veliko uzbuenje. Svako od nas je pribavio zastraujue lino naoruanje, birali smo gipke ibe kojima se lako rukuje, punili smo fieklije i naprtnjae kamenjem razliite veliine. Neki deak je od karabinskog remena napravio bi koji je bio ubojit ako se njime snano zamahuje. Bar u tim predveernjim asovima svi smo se oseali kao junaci, a najvie ja. Bilo je to uzbuenje pred napad, oporo, bolno i divno u isti mah zbogom, draga, zbogom, teak je i mio ratniki trud, krenuli smo da poloimo rtvu svoje mladosti na oltar otadbine, kako su nas uili u koli pre osmog septembra. Martineti je imao lukav plan: prei emo preko eleznikog nasipa malo severnije i neoekivano ih zaskoiti s lea, tako da je naa pobeda neminovna. Zatim kreemo u odluan i bespotedan napad. Tako smo u sumrak preli preko pruge pentrajui se po nasipima i nagibima, prtei kamenje i toljage. Kad smo stigli na vrh nasipa, ugledali smo ih, ve su bili iza staninog nunika. Spazili su nas jer su gledali u naem pravcu, slutili su da emo odatle doi. Preostalo nam je jedino da brzo siemo do njih, da ne bi imali vremena da se iuavaju naoj predvidljivoj taktici. Pre napada nas niko nije okrepio rakijom, ali smo ipak strelovito pojurili kliui. A onda se to dogodilo, kad smo stigli na sto metara od stanice. Tu su se ve nalazile prve kue i mada su bile retke, ipak su gradile splet uliica. Dogodilo se to da je grupa najodvanijih odmah krenula u juri, bez imalo straha, dok smo ja, a na moju sreu, i nekolicina drugih usporili, rasporedili se iza uglova kua i posmatrali izdaleka.

Da nas je Martineti rasporedio kao predvodnicu i zatitnicu, mi bismo obavljali svoju dunost, a ovako se podela izvrila nekako sama od sebe. Srani napred, plaljivi pozadi. Da iz naeg sklonita, moje je bilo udaljenije od svih ostalih, posmatramo okraj. Koji se nije ni odigrao. Kad su dve grupe prile jedna drugoj na svega nekoliko metara, deaci su se zaustavili uz pretee mumlanje, onda su istupile voe i upustile se u pregovore. Bila je to prava Jalta, odluili su da raspodele uticajne zone i da omogue povremene prolaske, kao to su radili muslimani i hriani u Svetoj zemlji. Solidarnost (da li je to romanizam?) izmeu dve grupe vitezova odnela je prevagu nad potrebom da se ogledaju u boju. I jedni i drugi su se dobro pokazali. U miru i slozi svako se povukao na svoju stranu. U miru i slozi obe strane povukle su se, svaka na svoju stranu. Povukli su se, svako na svoju stranu. Sada mislim da nisam krenuo u napad jer mi je bilo smeno. Ali tada nisam tako mislio. Oseao sam se kao kukavica i nita vie. Sada, to je jo vei kukaviluk, mislim kako ne bih bio ni u kakvoj opasnosti, da sam krenuo u juri sa ostalima i kako bih sve ove godine lepe iveo. Propustio sam Priliku, a imao sam dvanaest godina. To je kao kad nekom prvi put izostane erekcija, pa je posle celog ivota impotentan. Mesec dana posle ovog dogaaja, sluajno je dolo do povrede teritorije, pa su se vojske Staze i Potoka sukobile u polju. Kad je poletelo busenje, ne znam da li sam bio osokoljen onim prethodnim zbivanjem, ili sam eleo da se rtvujem, tek, stao sam u prve redove. To gaanje busenjem prolo je bezbolno, izuzev za mene. Jedan busen, u kojem se oito skrivao kamen, udario me je po usni i ona je pukla. Pobegao sam kui sav uplakan i moja majka je morala da upotrebi pincetu da bi odstranila grudvice zemlje iz rane koja mi se stvorila u ustima. injenica je da i danas imam kvricu na desnima, naspram donjeg desnog onjaka i kad preem jezikom preko tog mesta osetim mali drhtaj, kao neku jezu. Ali, ta kvrica me ne oslobaa krivice, zaradio sam je jer sam bio nerazuman, a ne hrabar. Prelazim jezikom preko usana i ta radim? Piem, ali rava knjievnost nije nikakav lek.

Posle onog dana na protestu nisam video Belba otprilike godinu dana. Zaljubio sam se u Amparo i vie nisam odlazio kod Pilada, ili bolje reeno, svratio sam svega nekoliko puta sa Amparo, ali Belba nije bilo. A Amparo nije volela to mesto. Posedovala je moralnu i politiku strogost koja je mogla da se meri jedino s njenom ljupkou i velianstvenom gordou, stoga je smatrala da je Pilade sastajalite salonskih demokrata, a salonska demokratija za nju je bila najpodlija ujdurma kapitalistike zavere. Bila je to godina predanog rada, velike

ozbiljnosti i ogromne nenosti. Dovravao sam svoj diplomski rad sa velikim zadovoljstvom i natenane. Belba sam sreo jednog dana na Naviljiju, nedaleko od Garamona. Vidi, vidi, pozdravi me razdragano, pa to je moj omiljeni Templar! Upravo sam dobio na poklon estoko pie neizmerne starosti. Zato ne biste svratili do mene? Imam kartonske ae i slobodno popodne. To je zeugma, primetih. Nije, nego burbon, mislim da je flairan pre pada Alama. Otiao sam s njim. Ali samo to smo naeli pie, ue Gudrun i ree da je stigao neki gospodin. Belbo se lupi po elu. Ree da je zaboravio da ima taj sastanak, ali da ta sluajnost mirie na zaveru. Koliko je shvatio, taj tip hoe da mu predstavi neku knjigu koja se odnosi i na Templare. Smesta u ga otkaiti, ree, a vi ga sasecite svojim visprenim opaskama. To je svakako bila sluajnost. Ali ja sam upao u klopku.

17 Tako iezoe Vitezovi Hrama, a s njima i njihova tajna, u ijoj senci je treperio lepi san o ovozemaljskom gradu. Ali Uzvienost kojoj su oni teili nastavila je svoj nedostini ivot u nepoznatim krajevima... i ne jedanput, u vihoru vremena, obasjala svojim nadahnuem duhove kadre da je prime. (Victor Emile Michelet, Le secret de la Chevalerie, 1930, 2)

Lice mu je bilo kao u oveka iz etrdesetih godina dvadesetog veka. Sudei po starim asopisima koje sam pronaao u podrumu svoje zgrade, tih etrdesetih godina svi su tako izgledali. Verovatno zbog gladi u tim ratnim vremenima svi su imali upale obraze ispod isturenih jagodica i pomalo grozniave oi. Takva lica sam viao na streljanjima i to na obe strane. U to doba ljudi istih lica streljali su jedni druge. Na posetilac nosio je tamnoplavo odelo, belu koulju i sivu kravatu i nesvesno sam se zapitao zato ne nosi uniformu. Kosa mu je bila neprirodno crna i zaeljana unatrag du slepoonica u dva umereno napomaena dela, dok se na temenu videla sjajna ela proarana tankim i pravim ilama, poput telegrafskih ica, koje su se sa vrha ela ravale u obliku latininog slova V. Lice mu je bilo opaljeno suncem, izbrazdano, i to ne samo borama koje su oito poticale iz kolonijalnih krajeva. Izbledeli oiljak presecao je njegov levi obraz od usta do uha, a poto je nosio izduene crne brie, kao Adolf Menu, na levom brku imao je neprimetnu brazdu, manju od milimetra, na mestu gde se koa otvorila a potom srasla. Ma, ili trag metka koji ga je okrznuo? Predstavio se kao pukovnik Ardenti, rukovao se sa Belbom, dok je meni samo klimnuo glavom, kad mu je Belbo rekao da sam njegov saradnik. Seo je, prekrstio noge, povukao pantalone na kolenima i ukazao se par kratkih arapa boje ciklame. Pukovnie... jo ste aktivni oficir?, zapita Belbo. Pukovnik otkri svoje skupe vetake zube: U stvari u penziji, ili ako hoete u rezervi. Moda ne izgledam tako, ali ja sam star ovek. Ne izgledate tako, ree Belbo.

A ipak sam etiri puta ratovao. Mora da ste poeli s Garibaldijem. Nisam. Bio sam porunik, dobrovoljac u Etiopiji. Kapetan, dobrovoljac u paniji. Potom major, opet u Africi, sve dok nismo napustili tu obalu. Srebrni orden. etrdeset tree... recimo da sam se naao na strani pobeenih i izgubio sve, osim asti. Smogao sam snage da ponem sve iz poetka. Legija stranaca. kola odvanosti. etrdeset este narednik, pedeset osme pukovnik, sa Masuom. Oigledno uvek izaberem pogrenu stranu. Kad je na vlast doao mrani De Gol, penzionisao sam se i preselio u Francusku. U Aliru sam stekao dobre veze i osnovao uvozno-izvoznu firmu u Marseju. Mislim da sam tada ipak izabrao pravu stranu, poto sada ivim od rente i mogu da se posvetim svom hobiju, sad se to tako zove, zar ne? Poslednjih godina sam bacio na papir rezultate svojih istraivanja. Evo... Izvukao je iz kone tane podebelu fasciklu, tada mi se uinilo da je crvena. Dakle, ree Belbo, to je knjiga o Templarima? O Templarima, potvrdi pukovnik. Opsedaju me, takorei od mladosti. I oni su bili plaenika vojska koja je u potrazi za slavom otila preko Mediterana. Gospodin Kazobon se bavi Templarima, ree Belbo. Zna o njima vie od mene. Ispriajte nam. Templari su me oduvek zanimali. Plemenita druina koja donosi baklju Evrope divljacima i u jednom i u drugom Tripoliju... Neprijatelji Templara ba i nisu bili takvi divljaci, rekoh pomirljivo. Da li su vas ikad zarobili pobunjenici u Magrebu? Zasad nisu, odvratih. Otro me je pogledao i bio sam srean to nisam sluio u njegovom puku. Obratio se samo Belbu: Izvinite, ja sam iz starije generacije.Okrenuo se meni i uputio mi izazivaki pogled: Da li sam ovde na suenju ili da... Ovde ste da biste nam govorili o svom radu, pukovnie, ree Belbo. Molim vas, priajte nam o tome. Da odmah budemo naisto, ree pukovnik i poloi ruke na fasciklu. Spreman sam da uestvujem u trokovima objavljivanja, ne elim da budete na gubitku. Ako traite naune dokaze, dobiete i njih. Ba danas, pre dva sata, sreo sam jednog strunjaka za tu

oblast koji je zbog toga doao iz Pariza. Moi e da napie valjan predgovor... Pogodio je ta bi Belbo mogao da ga pita, pa je odmahnuo rukom, kao da hoe da pokae da je zasad bolje da ne kae nita vie, poto je pitanje osetljivo. Gospodine Belbo, ree, na ovim stranicama nalazi se materijal za istinitu priu. I to ne za neku obinu priu. Bolja je od amerikih kriminalistikih romana. Pronaao sam neto, veoma znaajno, ali to je tek poetak. elim svima da saoptim ono to znam, pa ako ima neko ko moe da upotpuni tu slagalicu, neka se javi. Hou da bacim udicu. Osim toga, moram to smesta da uinim. Neko je pre mene saznao isto to i ja i sad je izgleda ubijen, upravo zato da to ne bi obelodanio. Ako ono to znam kaem hiljadama italaca, nikom vie nee biti u interesu da me ukloni. Tu je malo zastao: Da li znate neto o hapenju Templara? Gospodin Kazobon mi je priao o tome. Na mene je ostavilo utisak to to su pohvatani bez ikakvog otpora, vitezovi uhvaeni na prepad... Pukovnik se saaljivo nasmeio. Upravo tako. Naivni smo ako verujemo da ti ljudi koji su bili tako moni da su ulivali strah francuskom kralju nisu unapred znali da etiri protuve hukaju kralja protiv njih, a da kralj opet huka papu. Ma kakvi! Tu je u pitanju neki plan. I to vrhunski plan. Pretpostavimo da su Templari naumili da osvoje svet i da su poznavali tajnu nekog neiscrpnog izvora moi, tajnu zarad ijeg ouvanja su bili voljni da rtvuju sve snage Hrama u Parizu, svoju vojsku rasutu po itavom kraljevstvu, kao i u paniji, Portugalu, Engleskoj i Italiji, pa zamkove u Svetoj zemlji, svoje trezore, sve... Filip Lepi je to naslutio, zato bi ih inae tako nemilosrdno proganjao i bacao ljagu na najbolje od najboljih francuskih vitezova. Templari su shvatili da je kralj shvatio i da e pokuati da ih uniti, te da ne vredi da mu se otvoreno suprotstave, a za ostvarenje plana bilo im je potrebno jo vremena, trebalo je tek da otkriju gde je to blago ili ta god da je bilo, ili su morali polako da ga upotrebljavaju... I tako tajna uprava Hrama, ije postojanje sad ve svi potvruju... Svi? Naravno. Nezamislivo je da bi tako moan red mogao da opstane na due staze bez tajne uprave. Savreno logino, ree Belbo i pogleda me ispod oka.

Iz toga slede isto tako oigledni zakljuci, ree pukovnik. Veliki majstor je sigurno lan tajne uprave, ali i njen spoljanji paravan. Gotje Valter u svom spisu La chevalerie et les aspects screts de l'histoire, kae da se templarski plan za osvajanje vlasti odnosi na dvehiljaditu godinu! Hram je odluio da pree u tajnost, a da bi to moglo da se ostvari, bilo je potrebno da red nestane. rtvovali su se, eto ta su uradili, a s njima i veliki majstor. Jedni namerno izazivaju sopstveno pogubljenje, verovatno su ih izvlaili kockom. Drugi se pokoravaju i povlae u ilegalu. ta se desilo sa niim stareinama, sa braom svetovnjacima, majstorima sekire, staklarima?... Tako je nastalo drutvo slobodnih zidara i rairilo se po celom svetu, tu priu svi znaju. A ta se desilo u Engleskoj? Kralj je uspeo da se odupre papinim pritiscima i sve ih poslao u penziju da mirno provedu ostatak ivota u kapetanijama reda. A oni ni da beknu, pristali su na sve. Po vama to pije vodu? Po meni ne. A u paniji je red odluio da promeni ime i postane Monteki red. Gospodo draga, ti ljudi su bili kadri i s kraljem da izau na kraj, a u njihovim kasama bilo je toliko njegovih menica da bi, ako im se prohte, on bankrotirao u roku od nedelju dana. I portugalski kralj je pristao na dogovor: evo ta emo, dragi prijatelji, kazao im je, vie se neete zvati vitezovi Hrama, ve Hristovi vitezovi, ja nemam nita protiv. A u Nemakoj? Svega nekoliko suenja, red je samo formalno ukinut, a tamo postoji i bratski red, Tevtonci, koji su ve u to doba uinili vie od stvaranja drave u dravi: oni jesu drava, objedinili su teritoriju veliine zemalja istonog bloka i nastavili da se razvijaju sve do kraja petnaestog veka, jer tada stiu Mongoli a to je ve druga pria, Mongoli su nam jo uvek na pragu... ali da ne skreemo s teme... Molim vas da ne skreemo, ree Belbo. Nastavite. Elem, kao to je poznato, dva dana pre nego to je Filip izdao nalog za hapenje i mesec dana pre njegovog izvrenja, kola natovarena senom koja su vukli volovi napustila su zidine Hrama i zaputila se u nepoznatom pravcu. I Nostradamus ih pominje u jednom od svojih stihova:

Souz la pasture d'animaux ruminant par eux conduits au ventre herbipolique soldats cachs, les armes bruit menant...

Kola sa senom su legenda, rekoh, i ne bih se pozivao na Nostradamusa kao na strunjaka za istoriografiju... Osobe koje su starije od vas, gospodine Kazobon, i te kako su se pouzdavale u Nostradamusova proroanstva. Osim toga, nisam tako naivan da poverujem u tu priu o kolima. To je samo simbol. Simbol oite i potvrene injenice da je neposredno pre hapenja ak de Mole upravljanje redom i tajna uputstva poverio svom neaku, grofu De Boeu, koji je postao tajni stareina sada ve tajnog Hrama. Da li istorijski dokumenti to potvruju? Zvaninu istoriju, nasmei se pukovnik s gorinom, piu pobednici. Za zvaninu istoriju ljudi kao to sam ja i ne postoje. Ne, iza te prie o kolima krije se neto drugo. Tajno jezgro reda seli se na neko mirnije mesto odakle poinje da gradi svoju tajnu mreu. Ja sam poao od te oigledne istine. Odavno, jo pre rata, stalno sam se pitao kuda su otila ta braa po junatvu. Kad sam se povukao u miran ivot, najzad sam odluio da potraim neki trag. Poto se bekstvo u kolima odigralo u Francuskoj, mesto sastanka prvobitnog tajnog jezgra morao sam da pronaem negde u Francuskoj. Ali gde? Ba je umeo da stvori napetost. Razume se da smo Belbo i ja hteli da ujemo gde. Nismo mogli da se setimo nieg boljeg, kazali smo samo: Recite. Rei u. Gde su nastali Templari? Odakle je Ig de Pajan? Iz ampanje, blizu grada Troa. A u ampanji vlada Ig de ampanj, koji e im se, nekoliko godina kasnije, odnosno 1125, pridruiti u Jerusalimu. Docnije se vratio kui i povezao se sa opatom iz Sitoa, pomogao mu je da u svom manastiru otpone itanje i prevod izvesnih hebrejskih spisa. Zamislite samo, rabine iz gornje Burgundije u Sito pozivaju beli Benediktinci i ko jo? Sveti Bernar! Zovu ih da proue tamo neke spise koje je Ig pronaao u Palestini. A Ig daje kaluerima svetog Bernara umu u Bar-sir-Obeu, gde je kasnije izgraen Klervo. A ta je uradio sveti Bernar? Poeo je da podrava Templare, odgovorih. A zato? Znate li da su zahvaljujui njemu Templari postali moniji od benediktinaca? Znate li da je on zabranio da se kue i imanja poklanjaju benediktincima, a odobrio da se daju Templarima? Da li ste moda videli Istonu umu nedaleko od mesta Troa? Ogromna je, kapetanije se samo niu jedna za drugom. A znate li da

za to vreme vitezovi u Palestini nisu uestvovali u borbama? Smestili su se u Hram i umesto da ubijaju muslimane, zbliili se s njima. Doli su u dodir s njihovim misticima. Ukratko, sveti Bernar, uz finansijsku pomo grofova iz ampanje obrazuje kaluerski red koji se u Svetoj zemlji povezuje sa arapskim i hebrejskim tajnim drutvima. Tajna uprava je isplanirala krstake ratove da bi red opstao, a ne obratno i izgradila mreu koja izmie kraljevoj vlasti... Ja nisam naunik, ve ovek od akcije. Umesto da gomilam nagaanja, uradio sam ono to mnogi brbljivi strunjaci nisu nikad uinili. Otiao sam tamo odakle su Templari potekli i gde im je dva veka bilo sedite i gde su se snalazili kao riba u vodi. Predsednik Mao kae da revolucionar mora da bude meu svojim narodom kao riba u vodi, rekoh. Svaka ast tom vaem predsedniku. Templari, koji su pripremali mnogo veu revoluciju nego ti vai komunisti s perinom... Vie ne nose perin. Ne nose? Utoliko gore po njih. Kao to sam rekao, mora biti da su Templari potraili utoite u ampanji. Da li je to bio Pajan? Troa? Istona uma? Ne. Pajan je bio i ostao varoica sa svega nekoliko kua, znai da je imao samo jedan zamak. Troa je opet bio grad u kojem je bilo previe kraljevih ljudi. uma, pa jo u vlasnitvu Templara, bila je prvo mesto na kojem bi ih traili kraljevi straari, kao to se i desilo. Ne, pomislio sam, Proven. Ako je postojalo neko mesto, to mora da je bio Proven.

18 Kad bi na pogled mogao da prodre u utrobu Zemlje i da je vidi od jednog pola do drugog, od mesta na kojem stojimo do antipoda, sa uasom bismo opazili masu svu izbuenu stranim rupama i kraterima. (T. Burnet, Telluris Theoria Sacra, Amsterdam, Wolters, 1694, str. 38)

Zato Proven? Da li ste ikad bili u Provenu? To je magino mesto to se primeuje i sada, obiite ga. Magino mesto koje jo uvek odie tajnovitou. Ali pre svega, u jedanasestom veku Proven je bio sedite ampanjskog grofa i slobodna zona u koju vrhovna vlast nije mogla ni da prigviri. Templari su tu bili domai, ak i danas postoji ulica koja nosi njihovo ime. Crkve, palate, tvrava sa koje se vidi cela ravnica i novac, putujui trgovci, sajmovi, guva u kojoj lako moe da se izgubi. A to je najvanije podzemni tuneli, i to jo od preistorijskog doba. Mrea tunela koja se prua ispod itave uzvisine, prave pravcate katakombe, nekolicinu i danas moete da razgledate. Njihov poloaj je takav da, ako se tu odrava neki tajni sastanak, a neprijatelji uu u tunel, zaverenici mogu za tili as da se raspre na sve strane, a ako dobro poznaju te kanale, za tren oka e izai ko zna na kom mestu, uli su sa suprotne strane, a zaskoie protivnike s lea, hitro kao make i likvidirati ih u tom mraku. Boe dragi, uveravam vas, gospodo, ti tuneli su kao stvoreni za komandose, hitre i nevidljive, da se uunjaju pod okriljem noi, no u zubima, dve rune bombe i ubie neprijatelja kao mia u rupi, brajko moj! Iz oiju su mu sevale varnice. Shvatate li da Proven moe da bude arobno skrovite. Proven? Tajno jezgro reda se sastaje u podzemlju, a metani, ako su i primetili, nee ih odati. Razume se da su kraljevi ljudi doli i u Proven, pohvatali Templare koje su nali gore, na povrini i odveli ih u Pariz. Rejno de Proven nije progovorio ni na mukama. Jasno je da je po tajnom planu morao da dozvoli da ga uhvate, da bi mislili da su oistili Proven od Templara, ali je isto

tako morao i da poalje odreenu poruku. Proven ne poputa. Proven je sedite novih podzemnih Templara... Tuneli koji vode od jedne do druge zgrade, pretvara se da si uao u itni ambar, a izae u crkvu. Tuneli sa zidanim svodovima i stubovima, svaka viespratnica u gradu i dan-danas ima podrum koji je zasvoen iljatim lukovima, ima ih preko stotinu, svaki podrum, ma ta ja priam, svaka podzemna odaja, bila je ujedno i ulaz u jedan od tunela. Nagaanja, rekoh. Ne, gospodine Kazobon, to su dokazi. Niste vi videli tunele u Provenu. Odaja za odajom, u utrobi zemlje, na zidovima mnotvo crtea. Uglavnom se nalaze u, kako kau arheolozi, bonim elijama. To su sveteniki prizori, druidskog porekla. Izraeni su pre dolaska Rimljana. Gore je prolazio Cezar, a tu dole se ve raao otpor, kovala se zavera, pripremala zaseda. Ima tu i katarskih simbola, jeste, nego ta, nisu katari postojali samo u Provansi, tamo su istrebljeni, u ampanji su preiveli u tajnosti, a sastajali su se u tim jeretikim katakombama. Gore, na povrini, sto osamdeset i trojica su zavrila na lomai, a ostali su preiveli u podzemlju. U letopisima su ih nazivali bougres et manichens vidi, molim te, bougres su bili bogumili, odnosno katari bugarskog porekla, da li vam francuska re bougre neto govori? Prvobitno je znaila sodomita, jer prialo se da su bugarski katari bili pomalo skloni tom poroku... Nasmejao se nelagodno. A koga su optuivali da je sklon tom istom poroku? Pa njih, Templare... udno, zar ne? Samo donekle, rekao sam, u to doba, ako su hteli da pogube nekog jeretika, optuili bi ga za sodomiju... Svakako, nemojte misliti da ja mislim kako su Templari... Ma kakvi, bili su ljudi od oruja, a mi, ljudi od oruja volimo lepe ene; mada su se oni zavetovali, mukarac je ipak mukarac. Pomenuo sam to zato to ne verujem da su katarski jeretici sluajno nali utoite ba u templarskoj sredini, a Templari su sigurno od njih nauili kako da koriste ta podzemna skrovita. Ali sve u svemu, ree Belbo, sve su to jo uvek samo vae pretpostavke... Poao sam od tih pretpostavki. Rekao sam vam zbog ega sam poeo da istraujem Proven. Sada dolazimo do prave prie. U centru Provena nalazi se velika gotska graevina Gran-o-Dim, skladite ujamskog ita, a znate da je jedno od uporita moi Templara bilo i

to to su neposredno ubirali desetak, bez ikakvih obaveza prema dravi. Ispod skladita, kao i svuda, nalazi se mrea podzemnih odaja, koje su danas u prilino jadnom stanju. Dobro, dok sam pretraivao po arhivima u Provenu, sluajno sam naleteo na lokalni list iz 1894. godine. Tu sam proitao kako su dva konjika oficira, Kamij Lafor iz Tura i Eduar Ingolf iz Petrograda (ba tako, iz Petrograda), nekoliko dana ranije obilazili Gran u pratnji uvara i sili u jednu od podzemnih odaja, na drugom nivou ispod tla. Tada je uvar, da bi im dokazao da ispod njih ima jo podzemnih nivoa, lupio nogom o zemlju i zauli su odjek i tutnjavu. Hroniar se divi odvanim konjikim oficirima koji su se opremili svetiljkama i uadima i spustili se u neznane tunele, kao deaci u stari rudnik, odrali su laktove, ali su se uvukli u tajanstvene podzemne hodnike. Tako su, pie u novinama, doli do neke velike odaje sa lepim kaminom i bunarom u sreditu. Vezali su kamen o ue i spustili ga u bunar, tako su otkrili da je njegova dubina jedanaest metara... Nedelju dana kasnije su se vratili, poneli su deblju uad i dok su druga dvojica drala ue, Ingolf se spustio u bunar i opazio veliku prostoriju kamenih zidova, irine deset sa deset metara i visine pet metara. Na smenu su sila i druga dvojica i shvatili su da se nalaze na treem nivou ispod tla, na dubini od trideset metara. Ne zna se ta su ta trojica videla ili radila u toj prostoriji. Hroniar priznaje da je otiao na lice mesta da se lino uveri, ali nije smogao snage da se spusti u bunar. Pria me je uzbudila i poeleo sam da obiem to mesto. Ali, od kraja devetnaestog veka do sada mnogi podzemni prolazi su se uruili, pa ako je taj bunar ikada i postojao, ko zna gde je danas. Sinula mi je misao da su konjiki oficiri tamo dole neto pronali. Ba tih dana sam proitao knjigu o tajni Ren-le-atoa, i taj dogaaj je na neki nain povezan s Templarima. Re je o nekom parohu bez novca i bez budunosti koji je za vreme obnove stare crkve u nekom seocetu sa dvesta dua, podigao kamen iz poda u pevnici i pronaao, kako kae, kovei sa starodrevnim rukopisima. Da li su tu bili samo rukopisi? Ne zna se tano ta se dogodilo, ali se tokom narednih godina taj svetenik neizmerno obogatio, troio i akom i kapom, iveo rasipnikim ivotom, pa mu je crkva sudila... A ako se jednom od konjikih oficira, ili obojici, desilo neto slino? Ingolf je prvi siao, pronaao neki dragocen ali neveliki predmet, sakrio ga pod mundir i vratio se gore, a onoj dvojici nije rekao nita... Ukratko, ja sam

uporan ovek, da nije tako i ivot bi mi bio drugaiji. Dotakao je svoj oiljak. Potom je rukama zagladio kosu sve do potiljka, da bi bio siguran da e ostati slepljena ba kako treba. Otiao sam u parisku glavnu potu i pregledao telefonske imenike svih mesta u Francuskoj u potrazi za porodicom Ingolf. Naao sam je samo u Okseru i napisao pismo u kojem se predstavljam kao naunik koji se bavi arheolokim istraivanjima. Posle dve nedelje stigao mi je odgovor od jedne stare primalje, bila je to Ingolfova ki, koja je elela da sazna zato se zanimam za njega, ak me je preklinjala da, ukoliko neto znam... Lepo sam rekao da se tu krije neka tajna. Pourio sam u Okser, kua gospoice Ingolf je sva zarasla u brljan, drvena kapija bila je privrena tankim uetom i klinom. Bila je to vremena gospoica, doterana i ljubazna, bez nekog veeg obrazovanja. Odmah me je upitala ta znam o njenom ocu, a ja sam joj rekao da znam samo da je jednog dana siao u podzemlje u Provenu i da piem istorijski esej o tom kraju. Ona je bila veoma zateena, nije imala pojma da je njen otac bio u Provenu. Jeste, bio je u konjici, ali je '95. napustio slubu, pre njenog roenja. Kupio je kuicu u Okseru i '98. se oenio devojkom iz tog mesta, koja je imala neto miraza. To je bila njena majka, koja je umrla 1915, kad je njoj bilo pet godina. A otac je, opet, nestao 1935. Doslovce nestao. Krenuo je u Pariz, kao to je inio bar dvaput godinje i od tada mu nema ni traga ni glasa. Lokalna andarmerija je poslala telegraf u Pariz: kao da je u zemlju propao. Proglaen je mrtvim. Tako je naa gospoica ostala sama i morala da pone da radi, jer otac joj nije ostavio bogzna ta. Oigledno nije nala mua, a sudei po njenim uzdasima, mora da je imala neku vezu, jedinu u ivotu, ali se ravo zavrila. 'Jo me neprestano progoni ta patnja, neprekidna gria savesti, gospodine Ardenti, to nisam nita saznala o jadnom tati, ak ni gde mu je grob, ako ga uopte ima.' elela je da pria o njemu, bio je tako nean, blag, temeljit, uen. Dane je provodio u itanju i pisanju, u radnoj sobici u potkrovlju kue. Osim toga, malo se zanimao u bati, s vremena na vreme izmenio bi pokoju re s apotekarem i on je ve pokojni. Povremeno je, kao to je ve rekla, odlazio u Pariz, poslom, objanjavao je. Ali se uvek vraao s naramkom knjiga. Jo uvek su u radnoj sobici, htela je da mi ih pokae. Popeli smo se u potkrovlje. Sobica uredna i ista, gospoica Ingolf je jo uvek brisala prainu jednom nedeljno, mami je mogla da

odnese cvee na grob, a za jadnog tatu to je bilo sve to je jo mogla da uini . Sve je jo stajalo onako kako je on ostavio, ona bi volela da je stekla obrazovanja pa da moe da proita te njegove knjige, ali sve su bile na starofrancuskom, latinskom, nemakom, ak i na ruskom, gde se tata rodio i proveo detinjstvo, poto je bio sin slubenika francuske ambasade. U biblioteci je bilo stotinak knjiga, veinom (prosto sam likovao) o suenju Templarima, na primer Renuarov Monumens historiques relatifs la condannation des chevaliers du Temple, iz 1813, redak primerak. Mnotvo knjiga o tajnim pismima, prava kriptoloka zbirka, nekoliko tomova o paleografiji i diplomatici. Bila je tu i sveska sa starim raunima i dok sam je prelistavao, trgao sam se kad sam ugledao jednu beleku o prodaji koveia, u njoj nije bilo nekih podrobnijih objanjenja, niti je navedeno ime kupca. Ne pominju se ni iznosi, ali je godina bila 1895, a odmah potom sledili su precizni obrauni, prava raunska knjiga opreznog domaina koji briljivo upravlja svojim imetkom. Bilo je nekoliko zabeleaka o kupovini knjiga u pariskim antikvarnicama. Poeo sam da shvatam kako se ceo dogaaj odvijao: Ingolf je u podzemnoj odaji pronaao zlatan kovei optoen dragim kamenjem, nije se ni malo dvoumio, ve ga je odmah strpao u dep svog mundira, vratio se gore, a svojim pomagaima nije ni zucnuo o otkriu. Kad je otiao kui, u koveiu je pronaao pergament, po meni to je oigledno. Otiao je u Pariz, pronaao nekog starinara, zelenaa, ili kolekcionara, prodao kovei, moda i ispod cene, i postao u najmanju ruku imuan. Ali to nije sve, napustio je vojsku, povukao se na selo, poeo da kupuje knjige i prouava onaj pergament. Mora da je i od ranije bio sklon traganju za blagom, inae ne bi ni silazio u podzemlje u Provenu. Verovatno je bio i dovoljno obrazovan pa je odluio da moe i sm da deifruje to to je otkrio. Radio je natenane i bezbrino, kao pravi zanesenjak, preko trideset godina. Da li je nekome priao o svojim otkriima? Ko zna. Sigurno je jedino da 1935. godine mislio da je blizu reenja, ili pak da je zapao u orsokak, jer je reio da se obrati nekome, bilo da bi mu rekao ono to zna, ili da bi mu taj neko rekao ono to ne zna. Ali to to je on znao mora da je bilo toliko velika i strana tajna da ga je taj neko kome se obratio uklonio. Ali da se vratimo na potkrovlje. Pre svega, trebalo je da vidim da li je Ingolf ostavio neki trag. Dobrodunoj gospoici sam rekao da u, ako pregledam knjige njenog oca, moda naii na neki trag njegovog

otkria u Provenu, te da u mu posvetiti znaajan deo svog eseja. Ona je bila oduevljena, zbog svog sirotog tate, rekla mi je da mogu da ostanem itavo popodne, a i da sutradan ponovo doem, ako je potrebno. Donela mi je kafu, upalila svetlo i vratila se u vrt, tako sam imao odreene ruke. Zidovi u sobi bili su glatki i beli, nije bilo ormara, kovega, udubljenja koje bih mogao da pretraujem, ali nisam zanemario nijednu mogunost, pregledao sam oskudni nametaj spolja i iznutra. U jednom ormanu koji je bio gotovo prazan, ako izuzmemo nekoliko odela punih samo naftalina, okrenuo sam tri-etiri bakroreza na kojima su bili pejzai. Neu da vas zamaram pojedinostima, rei u samo da sam radio temeljno, nije dovoljno da samo opipamo presvlake na divanu, moramo da zavuemo i iglu da bismo videli da li e naii na neko strano telo... Shvatio sam da se pukovnik nije ogledao samo na bojnom polju. Preostale su mi jo knjige, u svakom sluaju morao sam da pribeleim naslove i da proverim da nema kakvih beleaka na marginama, da neto nije podvueno, da nema nekog traga... I najzad sam nespretno uhvatio jednu staru knjigu sa tekim povezom, pala je na pod i iz nje je ispao rukom ispisan list. Po vrsti hartije iz sveske i mastila, list nije izgledao tako star, mogue je da ga je Ingolf ispisao pred kraj svog ivota. Samo sam ga letimice pregledao, tek toliko da proitam napomenu na margini: Proven, 1894., moete samo da zamislite kako mi je bilo, kakav me je talas oseanja preplavio... Shvatio sam da je Ingolf odneo origlinal pergamenta u Pariz, ali da taj list predstavlja njegov prepis. Nisam oklevao. Gospoica Ingolf je godinama brisala prainu s tih knjiga, ali nikada nije uoila taj list, inae bi mi ga pomenula. E pa dobro, ni sada nee saznati za njega. Svet se deli na pobeene i pobednike. Ja sam u ivotu dovoljno bio meu poraenima, sad je vreme da se doepam pobede. Uzeo sam list i strpao ga u dep. Oprostio sam se od gospoice rekavi joj da nisam pronaao nita zanimljivo, ali da u, ako budem neto napisao, pomenuti njenog oca i ona me je blagosiljala. Gospodo, ovek od akcije, koji pritom izgara od strasti, kao to sam ja izgarao, ne sme da ima mnogo obzira prema nekom beznaajnom biu ija je sudbina ionako zapeaena. Nemojte da se pravdate, ree Belbo. ta je bilo, bilo je. Nastavite.

Sad u vam predoiti taj tekst. Dozvoliete mi da vam pokaem foto-kopiju, ne zbog toga to sam nepoverljiv, nego da se original ne bi habao. Ali, Ingolfov rukopis nije bio original, rekao sam. Bio je to njegov prepis navodnog originala. Gospodine Kazobon, kad original nestane, poslednja kopija postaje original. Ali, moda je Ingolf pogreno prepisao. To vi ne znate. A ja znam da je ono to se kae u Ingolfovom prepisu istina, jer ne vidim kako bi istina mogla da bude drugaija. To znai da je Ingolfova kopija original. Da li smo to raistili, ili emo da se zamajavamo intelektualnim igrarijama? Ne podnosim takve igrarije, ree Belbo. Da vidimo vau originalnu kopiju.

19 Posle Boea, Red ni na tren nije prestao da postoji, poznat nam je neprekidan niz velikih majstora Reda, od Omona pa do naih dana, a ime i sedite pravog Velikog Majstora i pravih Stareina koji upravljaju Redom i vode njegove uzviene poslove, jo uvek je misterija koju poznaju samo najprosvetljeniji i koja se dri se u najstrooj tajnosti, stoga to za Red jo nije kucnuo pravi as, vremena jo nisu zaokruena... (Rukopis iz 1760, u G.A. Schiffmann, Die Entstehung der Rittergrade in der Freimauerei um die Mitte des XVIII Jahrhunderts, Leipzig, Zechel, 1882, str. 178-190)

Tako smo se prvi put, onako iz daleka, sreli s Planom. Tog dana sam mogao da budem i na nekom drugom mestu. Da tog dana nisam bio u Belbovoj kancelariji, da li bih sada bio... recimo u Samarkandu i prodavao susam, ili urednik edicije na Brajevom pismu, ili direktor filijale First National Bank u Zemlji Franje Josifa? Ovakvi neostvareni zakljuci su uvek tani, jer je premisa pogrena. Jer ja sam tog dana bio tamo i zato sam sad tu gde jesam. Pukovnik nam je slavodobitno pokazao taj list. Jo je tu negde, meu mojim hartijama, u malim plastinim koricama, jo je vie pouteo i izbledeo, jer je to papir za fotokopiranje koji se tada koristio. U stvari, postojala su dva teksta; prvi, gusto ispisan, zauzimao je prvu polovinu stranice, a drugi je podseao na neke okljatrene stihove... Prvi tekst je bio nekakva demonska litanija, parodija semitskog jezika:

Kuabris Defrabax Rexulon Ukkazaal Ukzaab Urpaefel Taculbain Habrak Hacoruin Maquafel Tebrain Hmcatuin Rokasor Himesor Argaabil Kaquaan Docrabax Reisaz Reisabrax Decaiquan Oiquaquil Zaitabor Quaxaop Dugraq Xaelobran Disaeda Magisuan Raitak Huidal Uscolda Arabaom Zipreus Mecrim Cosmae Duquifas Rocabris
Nije ba razumljivo, primeti Belbo.

Je l' te da nije?, zlurado potvrdi pukovnik. Verovatno je ne bih ni odgonetnuo do kraja ivota da jednog dana, na nekoj tezgi, gotovo sluajno, nisam naiao na knjigu o Tritemijusu i da mi pogled nije pao na jednu od njegovih ifrovanih poruka: 'Pamersiel Oshurmy Delmuson Thafloyn...' Pronaao sam trag i sledio sam ga do kraja. Nisam znao nita o Tritemijusu, ali sam u Parizu naiao na jedno izdanje njegovog dela Steganographia, hoc est ars per occultam scripturam animi sui voluntatem absentibus aperiendi certa, Frankfurt, 1606, to znai 'Vetina otvaranja sopstvene due dalekim osobama pomou tajnog pisma'. Taj Tritemijus bio je oaravajua linost. Benediktinski opat iz panhajma, s kraja petnaestog i poetka esnaestog veka, veoma uen, poznavao je hebrejski i haldejski i orijentalne jezike, kao to je tatarski, bio je u dodiru sa teolozima, kabalistima, alhemiarima i sasvim sigurno sa velikanom Kornelijusom Agripom iz Neteshajma, a moda i sa Paracelzusom... Tritemijus je prikrivao svoja otkria o tajnim pismima kojekakvim vradbinama; na primer, tvrdio je da treba da poaljete ifrovanu poruku poput ove koju vidite, a da primalac potom mora da zaziva anele, recimo Pamersijela, Padijela, Dorotijela i sline, da bi mu pomogli da razume pravu poruku. Ali esto navodi primere koji su u stvari vojne ifrovane poruke, a sama knjiga posveena je palatinskom knezu, ujedno i bavarskom vojvodi Filipu i spada meu prve ozbiljne kriptografske radove namenjene tajnim slubama. Izvinite, upitah, ako sam dobro shvatio, Tritemijus je iveo najmanje sto godina posle nastanka rukopisa kojim se bavimo... Tritemijus je bio ulanjen u drutvo koje se zvalo Sodalitas Celtica, prouavali su filozofiju, astrologiju, pitagorejsku matematiku. Da li uoavate vezu? Uveliko je dokazano da su Templari ezoterian red koji se nadovezuje i na znanja starih Kelta. Tritemijus je nekako nauio one kriptografske sisteme koje su koristili Templari. Zadivljujue, ree Belbo. A kako glasi reenje tajne poruke? Polako, gospodo. Tritemijus daje etrdeset glavnih i deset sporednih kriptografskih sistema. Imao sam sree, ili bolje reeno, Templari iz Provena nisu ba mnogo razbijali glavu, jer su bili ubeeni da niko ne bi mogao da odgonetne klju njihove poruke. Odmah sam pokuao s prvim od etrdeset glavnih kriptografskih sistema. Poao sam od pretpostavke da su u ovom tekstu vana samo poetna slova.

Belbo je zatraio dokument i preleteo pogledom: Ali opet se dobija besmislen niz: kdruuuuth... Razume se, ree pukovnik s visine. Templari nisu ba mnogo razbijali glavu, ali nisu bili ni suvie lenji. Taj prvi niz je samo nova ifrovana poruka i ja sam se odmah odluio za drugi od deset pomonih sistema. Znate, Tritemijus je za taj drugi niz koristio upisane krugove, a evo kako to izgleda za prvi kriptografski sistem... Izvadio je jo jednu fotokopiju iz svoje fascikle, privukao je stolicu blie stolu i stao da nam objanjava pokazujui slova zatvorenim nalivperom. OVDE TREBA SKENIRATI CRTE IZ KNJIGE (str. 146) Ovo je najjednostavniji sistem. Posmatrajte samo spoljni krug. Svako slovo iz poruke zamenjuje se slovom koje mu prethodi. Umesto A pie se Z, umesto B pie se A i tako dalje. Danas je to za tajne agente obina deja igrarija, ali u ono vreme smatralo se da su to vradbine. Naravno, pri deifrovanju se ide obrnutim redosledom, odnosno svako slovo u ifrovanoj poruci zamenjuje se narednim slovom. Pokuao sam, stvarno sam imao sree da mi od prve poe za rukom, ali evo reenja. Napisao je: Les XXXVI inuisibles separez en six bandes, trideset i est nevidljivih podeljenih u est grupa. A ta to znai? Na prvi pogled ne znai nita. To je kao nekakav naslov, re je o osnivanju neke grupe, napisano je tajnim jezikom iz obrednih razloga. U nastavku teksta nai Templari, sigurni da u tajnu njihove poruke niko ne moe da prodre, koristili su francuski jezik iz etrnaestog veka. Da pogledamo i taj drugi tekst.

a la ... Saint Jean 36 p charrete de fein 6 ... entiers avec saiel p ... les blancs mantiax r ... s ... chevaliers de Pruins pour la ... j . nc . 6 foiz 6 en 6 places chascune foiz 20 a ... 120 a ... iceste est l'ordonation al donjon li premiers

it li secunz joste iceus qui ... pans it al refuge it a Nostre Dame de l'altre part de l'iau it a l' ostel des popelicans it a la pierre 3 foiz 6 avant la feste ... la Grant Pute.
A to je deifrovana poruka?, upita Belbo, razoaran, ali i zabavljen. Jasno je da tri take u Ingolfovom prepisu zamenjuju neitke rei, oteene delove pergamenta... Ali evo mog konanog reenja u kojem sam, zahvaljujui, ako smem tako da se izrazim, otroumnim i neoborivim pretpostavkama, vratio tekstu njegov stari sjaj - kako se to obino kae. Okrenuo je fotokopiju na poleinu maioniarskim pokretom i pokazao nam svoje beleke ispisane tampanim slovima. U (NOI) SVETOG JOVANA 36 (GODINA) P(OSLE) KOLA SA SENOM 6 (PORUKA) NETAKNUTIH I SA PEATOM Z(A) VITEZOVE S(A) BELIM PLATEVIMA [TEMPLARI] R(ELAP)S(I) IZ PROVENA ZA (VAIN)JANCE [OSVETU] 6 PUTA 6 NA EST MESTA SVAKI PUT 20 G(ODINA INI) 120 G(ODINA) OVO JE PLAN: NEKA PRVI ODU U ZAMAK IT(ERUM) [PONOVO POSLE 120 GODINA] DRUGI NEKA STIGNU ONE (S) HLEBOM PONOVO U SKROVITE PONOVO BOGORODICI S ONE STRANE REKE PONOVO U KONAITE POPELIKANA PONOVO KAMENU 3 PUTA 6 [666] PRE PRAZNIKA (POSVEENOG) VELIKOJ BLUDNICI. Pa ovo je crni mrak, ree Belbo. Razume se, sve ovo tek treba da se protumai. Ali Ingolfu je to sigurno polo za rukom, kao i meni. Nije toliko nejasno koliko se ini, bar za one koji poznaju istorijat tog reda.

Zastao je. Zatraio je au vode i nastavio da nam objanjava re po re iz teksta. Dakle: u noi Svetog Jovana, trideset i est godina posle kola sa senom. Templari koji su odabrani da odre red spasli su se od hapenja u septembru 1307. bekstvom na kolima sa senom. U to doba godine su se raunale od Uskrsa do Uskrsa. To znai da kraj 1307. po dananjem proraunu pada na Uskrs 1308. Probajte da izraunate koliko je trideset i est godina posle zavretka 1307. (to je za nas Uskrs 1308) i doi ete do Uskrsa 1344. Posle 36 sudbonosnih godina nastupa po naem proraunu 1344. Poruka se stavlja u neki skupoceni kovei i pohranjuje u kripti, kao potvrda, kao zvanian dokument o nekom dogaaju koji se zbio na tom mestu, posle osnivanja tajnog reda, u noi svetog Jovana, odnosno 23. juna 1344. Zato 1344? Mislim da je od 1307. do 1344. izvrena obnova tajnog reda i da on treba da ostvari plan koji propisuje ovaj dokument. Morali su da saekaju da se duhovi smire i da se ponovo poveu pokidane niti meu Templarima iz pet-est zemalja. Osim toga, Templari su ekali trideset i est, a ne trideset i pet ili trideset i sedam godina, zato to je broj 36 za njih oito imao mistino znaenje, to se vidi i iz ifrovane poruke. Zbir cifara koje ine broj 36 iznosi devet, a nema potrebe da vas podseam na duboka znaenja tog broja. Mogu li da se pridruim? Bio je to Diotalevijev glas, priunjao nam se s lea, neujno kao da je Templar iz Provena. Ovo je kao stvoreno za tebe, ree Belbo. Na brzinu ga je predstavio pukovniku, koga to nije previe uznemirilo, tavie, izgledalo je prieljkuje to brojniji i paljiviji auditorijum. Nastavio je da nam tumai, a Diotaleviju je od tih brojanih akonija ila voda na usta. ista Gematrija. Stigli smo do peata. est netaknutih zapeaenih stvari. Ingolf je naao kovei, oito zapeaen. Kome je bio namenjen taj zapeaeni kovei? Belim Platevima, a to znai Templarima. Sada u poruci nailazimo na r, sledi nekoliko izbrisanih slova, pa s. Ja smatram da su to relapsi. A zato? Zato to su relapsi, kao to svi znamo, bili krivci koji su priznali svoje grehe i potom ponovo zapadali u iste greke. Njihova uloga u suenju Templarima nije bila nimalo beznaajna. Templari iz Provena ponosno istiu da su relapsi. To su

oni koji nisu hteli da uestvuju u sramnoj farsi suenja. Dakle, re je o vitezovima iz Provena, relapsima. A na ta su oni spremni? Na osnovu malobrojnih sauvanih slova moemo da naslutimo da je to vainjance, to jest da su spremni na osvetu. Kakvu osvetu? Gospodo! Celokupna templarska mistika, od suenja naovamo, usredsreuje se na plan da se osveti smrt aka de Molea. Nemam ba visoko miljenje o masonskim obredima, injenica je da su oni samo buroaska karikatura templarskog vitetva, ali ipak su i njegov odjek, ma kako izvitoperen. A jedan od stepena masonerije kotskog obreda jeste i Vitez Kado, to na hebrejskom znai Vitez Osvetnik. Dobro, Templari se spremaju za osvetu. A zatim? Koliko e vremena biti potrebno da se ostvari taj plan o osveti? ifrovana poruka nam omoguuje da shvatimo stvarnu poruku. Potrebno je da est vitezova po est puta bude na est mesta, odnosno trideset i est vitezova podeljeno na est grupa. Potom kae: Svaki put dvadeset i tu ima neko slovo koje nije ba najitkije, ali u Ingolfovom prepisu lii na a. Svaki put dvadeset godina, zakljuio sam, est puta, to je sto dvadeset godina. Ako pogledamo nastavak poruke, nai emo spisak tih est mesta, ili est zadataka koje valja izvriti. Pominje se ordonation, plan, projekat, ili postupak koji treba da se sprovede. Tu se kae da prvi treba da odu u neki donjon, odnosno zamak, drugi na drugo mesto, i tako redom, sve do estog. Zatim u dokumentu pie da postoji jo est zapeaenih dokumenata, koji se nalaze na razliitim mestima. Po meni je oito da se ti peati moraju slomiti jedan za drugim, u vremenskim razmacima od po sto dvadeset godina... A zato svaki put mora da proe dvadeset godina?, upita Diotalevi. Svakih sto dvadeset godina ti vitezovi osvetnici treba da izvre neku misiju na odreenom mestu. Re je o nekoj vrsti tafete. Jasno je da su posle te noi 1344. godine estorica vitezova krenula i da je svako od njih otiao na ono mesto koje je predvieno u planu. Ali, posle prvih sto dvadeset godina, uvar prvog peata nikako nije mogao da bude jo iv. Stoga moemo da zakljuimo da je svaki uvar peata obavljao tu dunost dvadeset godina, da bi je zatim predao svom nasledniku. Dvadeset godina je razuman rok, po est uvara za svaki peat, svaki od njih po dvadeset godina i sigurni su

da e, kad istekne sto dvadeset godina, uvar peata moi da proita, recimo, odreeno uputstvo i da ga prenese prvom uvaru drugog peata. Zato se u poruci i govori u mnoini, prvi neka idu ovamo, drugi onamo... Tokom sto dvadeset godina svako mesto, da se tako izrazimo, kontroliu estorica vitezova. Izraunajte, od prvog do estog mesta imamo pet prenosa, to iznosi eststo godina. Saberite eststo i 1344 i dobiete 1944. To potvruje i poslednja reenica. Jasno kao dan. ta je jasno kao dan? U poslednjem redu se kae tri puta est pre praznika (posveenog) Velikoj Bludnici. U pitanju je jo jedna igra brojkama, jer zbir cifara broja 1944 iznosi tano 18. Osamnaest je u stvari tri puta est, opet imamo udesno poklapanje brojki, to Templarima daje znak da je u pitanju nova, veoma otroumna zagonetka. Plan treba da se ostvari upravo 1944. godine. Uoi ega? Pa uoi dvehiljadite godine! Templari veruju da e se u drugom milenijumu ostvariti njihov Jerusalim, zemaljski Jerusalim, Antijerusalim, ako hoete. Jesu li ih progonili kao jeretike? E pa oni su se u mrnji prema crkvi poistovetili s Antihristom. Znali su da broj 666 u celokupnoj okultnoj tradiciji predstavlja broj Zveri. eststotinaezdesetesta, godina Zveri, jeste u stvari dvehiljadita, kada e Templari slaviti svoju osvetu, Antijerusalim je Novi Vavilon, zato je 1944. godina Velike Bludnice, to je Vavilonska velika bludnica koja se pominje u Apokalipsi. Pominjanje broja 666 je prava templarska provokacija, tako izazivaju ljudi od oruja. Danas bismo kazali da priznaju svoju razliitost. Lepa pria, zar ne? Gledao nas je svojim vlanim oima, a vlani su mu bili i brkovi i usne, dok je rukama gladio svoju fasciklu. U redu, ree Belbo, tu su naznaeni rokovi za izvrenje nekog plana. A koji je to plan? Mnogo me pitate. Kad bih to znao, ne bih morao da bacam udicu. Ali jedno znam sigurno: u ovom vremenskom rasponu neto je polo po zlu i plan se nije ispunio, znali bismo da jeste, shvatate. A jasno mi je i zato se nije ispunio: 1944. je bila teka godina, otkud su Templari mogli da znaju da e doi do svetskog rata, zbog kojeg e biti mnogo tee ostvariti bilo kakav kontakt. Izvinite to vas prekidam, ree Diotalevi, ali, ako sam dobro shvatio, kad se otvori prvi peat, to ne znai da se gasi loza njegovih

uvara. Ona se nastavlja sve do otvaranja poslednjeg peata, kojem moraju da prisustvuju svi predstavnici reda. Stoga u svakom veku, odnosno u svakih sto dvadeset godina, uvek ima po est uvara za svako mesto, to iznosi trideset i est. Tano, ree Ardenti. Trideset i est vitezova za svako od est mesta, to ukupno iznosi 216, a zbir cifara tog broja iznosi devet. Poto je u pitanju 6 vekova, pomnoiemo 216 sa 6 i dobiemo 1296, a zbir cifara tog broja iznosi 18, drugim reima tri puta est, 666. Diotalevi bi moda nastavio sa svojom aritmolokom obnovom istorije sveta da ga Belbo nije zaustavio, oinuvi ga pogledom poput majke kad dete napravi neku glupost. Ali pukovnik je upravo otkrio da je Diotalevi pravi posveenik. To to mi pokazujete je zbilja velianstveno, gospodine! Znate li da je devet broj prvih vitezova koji su osnovali jezgro drevnog Hrama u Jerusalimu! Uzvieno Ime Boje, izraeno u tetragramatonu, ree Diotalevi, ima sedamdeset i dva slova, a sedam i dva jednako je devet. Ali, ako dozvolite, rei u vam jo neto. Po pitagorejskoj tradiciji, na koju se Kabala nastavlja (ili je nadahnjuje), zbir neparnih brojeva od jedan do sedam iznosi esnaest, dok zbir parnih brojeva od dva do osam iznosi dvadeset, a dvadeset plus esnaest jednako je trideset i est. Boe mili, moj gospodine, tresao se pukovnik, znao sam, znao sam, sad ste me uteili. Blizu sam istine. Nisam znao u kojoj meri Diotalevi pravi religiju od aritmetike, ili aritmetiku od religije, a moda i jedno i drugo, moda je samo bezbonik kojeg su se doepala neka vinja nebesa. Mogao je da postane i strasni privrenik ruleta (a bilo bi bolje da jeste), ali je hteo da bude rabin nevernik. Ne seam se tano ta se tada dogodilo, ali umeao se Belbo sa svojim pijemontskim zdravim razumom i razvejao aroliju. Pukovnik je trebalo da nam objasni i ostatak poruke i svi smo eleli to da ujemo. A bilo je est po podne. est, pomislih, a to je takoe i osamnaest. U redu, ree Belbo. Po trideset estorica u svakom veku, vitezovi korak po korak hitaju da otkriju Kamen. A koji je to kamen? Pa molim vas lepo! Naravno da je u pitanju Gral.

20 Srednjovekovni svet je oekivao da se pojavi junak koji e pronai Gral i da vladar Svetog Rimskog Carstva postane otelotvorenje samog Kralja sveta... da nevidljivi Car bude i vidljiv u isti mah i da Srednje Doba... bude istovremeno i Doba Sredita... Nevidljivo i neosvojivo sredite vladara koji e se ponovo uzdii, istiog onog heroja osvetnika i obnovitelja, to nisu samo puka matanja iz manje-vie romantine ali mrtve prolosti, ve je to istina onih koje danas jedine s pravom moemo da nazovemo ivima. (Julius Evola, Il mistero del Graal, Roma, Edizioni Mediterranee, 1983, poglavlje 23 i Epilog)

Znai, vi kaete da to ima veze i sa Gralom? raspitivao se Belbo. Naravno. A nisam ja to izmislio. Ne verujem da treba nadugako da vam objanjavam ta je legenda o Gralu, pa vi ste obrazovani ljudi. Vitezovi Okruglog stola, potraga za tim udesnim predmetom. Jedni smatraju da je u pitanju pehar u koji je kapala Hristova krv s raspea i da ga je Josif iz Arimateje doneo u Francusku, drugi opet veruju da je to udotvorni kamen. Gral se esto pojavljuje kao blistava svetlost... Re je o simbolu koji oznaava nekakvu silu, neki neiscrpni izvor energije. Hrani, isceljuje rane, zaslepljuje, saie kao munja... Moda laserski zrak? Neki su pomislili i na alhemiarski kamen mudrosti, a i da je to tano, pa zar kamen mudrosti nije u stvari simbol neke kosmike energije? Bezbroj knjiga je napisano o tome, ali lako ete uoiti odreene nepobitne znake. Ako proitate Parcifala Volframa fon Eenbaha, videete da tu pie da se Gral uva u jednom templarskom zamku! Da li je i Eenbah bio meu odabranima? Da li je bio toliko nepromiljen da otkrije i ono to je trebalo da preuti? Ali to nije sve. Taj Gral koji uvaju Templari opisao je kao kamen koji je pao s neba lapis exillis. U stvari, ne zna se da li to znai kamen s neba (ex coelis), ili vraen iz izgnanstva. U svakom sluaju to je neto to dolazi iz daleka, pa je nekome palo na

um da bi to mogao da bude meteorit. to se nas tie, to je to -Kamen. ta god da je Gral, za Templare je simbol cilja ili svrhe njihovog plana. Izvinite, rekao sam, ako pratimo ta pie u dokumentu, vitezovi treba esti put da se sastanu na nekom kamenu ili kraj nekog kamena, a ne da pronau taj kamen. Ponovo vrlo dvosmisleno, eto ti jo jedne blistave mistine analogije! Razume se da e se esti sastanak odigrati na nekom kamenu, ali upravo na tom kamenu, poto e tada biti obavljena predaja plana i poto e svih est peata biti slomljeno, vitezovi e saznati gde se nalazi Kamen. A to je kao u Svetom pismu, ti si Petar i na ovoj steni Na kamenu nai ete Kamen. Drugaije ne moe biti, rekao je Belbo. Nastavite, molim vas. Kazobon, nemojte stalno da prekidate. Nestrpljivi smo da ujemo priu do kraja. Dakle, rekao je pukovnik, poto se ovo oito odnosi na Gral, dugo sam mislio da je blago u stvari neko ogromno skladite radioaktivne supstance, koja moda potie i sa neke druge planete. Setite se tajanstvene rane kralja Amfortasa, koja se pominje u legendi... Zar on ne podsea na radiologa koji je bio predugo izloen zraenju? Niko ne sme da ga dodirne. Zato, pitamo se. Zamislite samo ta su osetili Templari kad su prvi put videli Mrtvo more. Znate i sami kako izgleda, gusta smolasta voda na kojoj sve pluta, ne moe da se potone, ima i lekovita svojstva... Moda su u Palestini otkrili neko nalazite radijuma, ili uranijuma i shvatili da ne mogu odmah da ga koriste. Veze izmeu Grala, Templara i katara, nauno je izuio i obradio jedan astan nemaki oficir. U pitanju je Oto Ran, oberturmbanfirer SS jedinica koji je celog ivota predano razmiljao o evropskoj i arijevskoj prirodi Grala. ivot je izgubio 1939. godine, ne elim da govorim o tome u kakvim okolnostima, mada neki tvrde da... pa dobro, smem li da zanemarim ono to se dogodilo sa Ingolfom? Ran nam dokazuje da je Gral povezan sa Zlatnim runom koje su pronali Argonauti... sve u svemu, oigledno je da postoji veza izmeu mistinog Grala iz legende, kamena mudrosti (lapis!) i neiscrpnog izvorita moi kojem su Hitlerovi sledbenici teili uoi rata i sve do poslednjeg daha. Obratite panju, u jednoj verziji legende, Argonauti su videli pehar, ponavljam, pehar, kako lebdi iznad Planine Sveta na kojoj je Drvo Svetlosti. Argonauti su pronali Zlatno runo i

njihova laa arolijom dospeva u sredite Mlenog puta, na junu hemisferu, gde gospodari zajedno s Krstom, Trouglom i Oltarom i svedoi o svetlosnoj prirodi Svevinjeg. Trougao je simbol boanskog Trojstva, krst simbolino predstavlja boansko Stradanje iz ljubavi prema ljudskom rodu, a oltar je asna trpeza sa Tajne veere, na njoj je stajao Pehar Vaskrsenja. Oigledno je da su svi ovi simboli keltskog i arijevskog porekla. Izgleda da je i pukovnika obuzeo isti onaj herojski zanos zbog kojeg se rtvovao i taj njegov oberturmunddrang ili kako ono bee. Valjalo je da ga spustimo na zemlju. I kakav je zakljuak?, upitao sam. Gospodine Kazobon, zar vam ne bode oi? Neki su govorili da je Gral Luciferov kamen i dovodili ga u vezu sa Bafometovim likom. Gral je izvor energije, Templari su u stvari bili uvari tajne o toj energiji i izradili su Plan. Gde su odredili svoja skrivena sedita? Evo ovde, gospodo draga, pukovnik nam je dobacio znaajan pogled, kao da kujemo neku zaveru, sledio sam trag, koji je bio pogrean, ali plodonosan. Jedan autor, koji mora da je negde nauo neku tajnu, izvesni arl Luj Kade-Gasikur (kakva sluajnost, njegova knjiga se nalazila i na Ingolfovoj polici) napisao je 1797. delo pod nazivom Le tombeau de Jacques Molay ou le secret des conspirateurs ceux qui veulent tout savoir. On tvrdi da je Mole, pre smrti, osnovao etiri tajne loe, u Parizu, kotskoj, tokholmu i Napulju. Te etiri loe navodno je trebalo da istrebe sve vladare i srue papinu mo. U redu, Gasikur je bio usijana glava, ali ja sam poao od njegove zamisli da bih ustanovio gde su Templari stvarno osnovali svoja tajna sedita. Da nisam imao ideju vodilju, ne bih mogao da odgonetnem poruku, razume se. Ali ja sam imao polazite, bio sam ubeen, na osnovu bezbrojnih dokaza, da je templarski duh bio keltskog i druidskog porekla, da je to isti onaj nordijski arijevski duh koji se po tradiciji poistoveuje sa ostrvom Avalon, istinskim sreditem hiperborejske kulture. Verovatno znate da se Avalon kod mnogih autora poklapa sa vrtom u kojem ive Hesperide, sa Poslednjom Tulom i sa Kolhidom na kojoj se nalazilo Zlatno runo. Nije sluajno to se najvei viteki red u istoriji zove upravo Toison d'Or. Sad je jasno ta se krije iza rei 'Zamak'. U pitanju je hiperborejski zamak u kojem su Templari uvali Gral, verovatno legendarni Monsalvat. Tu je zastao. Hteo je da ga sluamo bez daha. Tako je i bilo.

Sad dolazimo do druge naredbe: uvari peata treba da odu tamo gde se nalazi onaj, ili gde se nalaze oni koji su uradili neto s hlebom. Samo po sebi uputstvo je jasno kao dan Gral je pehar sa Hristovom krvlju, hleb je Hristovo telo, a mesto na kojem su jeli hleb je mesto Tajne veere, a to je Jerusalim. Nemogue je da Templari, i posle ponovnog saracenskog preuzimanja, nisu sauvali u njemu svoju tajnu bazu. Da budem iskren, u poetku mi je smetao taj judejski element u planu koji je sav u znaku arijevske mitologije. A kad sam malo bolje razmislio, pa mi uporno smatramo da je Hristos izraz judejske religioznosti, zato to nam Katolika crkva to uporno ponavlja. Templari su vrlo dobro znali da je Hristos keltski mit. Celokupno jevaneljsko predanje je hermetika alegorija, vaskrsenje posle rastakanja u Zemljinoj utrobi, i tome slino. Hristos nije nita drugo nego alhemiarski Eliksir. Pored toga, svi znaju da je trojstvo arijevski pojam i zbog toga u Templarskim pravilima, koja je smislio druid kakav je bio sveti Bernar, glavnu ulogu ima upravo broj tri. Pukovnik je otpio jo gutljaj vode. U glasu mu se oseala promuklost. Sad stiemo do tree etape. Skrovite. Nalazi se na Tibetu. A zato na Tibetu? Pa najpre zato to Eenbah kae da su Templari napustili Evropu i preneli Gral u Indiju, odnosno u kolevku arijevske loze. Skrovite je u Agarti. Verovatno ste uli za Agartu, sedite Kralja Sveta, podzemni grad iz kojeg Gospodari Sveta vladaju i upravljaju dogaajima u istoriji ljudskog roda. Templari su u Agarti osnovali jedan od svojih tajnih centara zato to odatle potiu koreni njihove duhovnosti. Vama su sigurno poznati odnosi izmeu kraljevstva u Agarti i Sinarhije... Zapravo nisu... Utoliko bolje, zato to takve tajne mogu da vas staju glave. Da ne skreemo s teme. Kako bilo, svi znaju da je Agarta osnovana pre est hiljada godina, poetkom doba Kali Juga, koje traje i danas. Viteki redovi su oduvek imali zadatak da odravaju vezu sa ovim tajnim centrom, da omogue aktivnu komunikaciju mudrosti Istoka sa mudrou Zapada. Sad postaje sasvim jasno gde treba da se odigra etvrti sastanak, to jest u drugom druidskom svetilitu, u gradu Device, to e rei u katedrali u artru. artr u odnosu na Proven lei na drugoj obali glavne reke Il de Fransa, Sene.

Vie nismo uspevali da pratimo izlaganje naeg sagovornika: Kakve sad veze ima artr s vaom keltskom i druidskom stazom? A ta mislite odakle potie ideja o Devici? Prve device koje su se pojavile u Evropi bile su keltske crne device. Sveti Bernar je u mladosti kleao u crkvi Sen Voarl, pred crnom devicom koja je iz svojih grudi iscedila tri kapi mleka koje su pale na usne budueg osnivaa Templara. Tako su i nastali romani o Gralu, kao opravdanje za krstake ratove, a krstaki ratovi su opet bili opravdanje za potragu za Gralom. Benediktinci su naslednici druida, to znaju i vrapci na grani. A gde su te crne device? Uklonili su ih oni koji su hteli da uprljaju nordijsku tradiciju i preobrate keltsku pobonost u mediteransku, zbog ega su i izmislili mit o Mariji iz Nazareta. A moda su samo premaskirane i izobliene, kao one silne crne device koje se i dalje pokazuju vernicima u zanosu. Ali ako pravilno protumaite likove u katedralama, kao to ih je protumaio veliki Fulkaneli, videete da one jasno i glasno priaju tu priu. A isto tako jasno i glasno predstavljen je i odnos koji povezuje keltske device sa alhemiarskom tradicijom templarskog porekla. U toj tradiciji crna devica predstavlja sirovinu koju koriste alhemiari u potrazi za Kamenom mudrosti, koji opet, kao to smo videli, nije nita drugo nego Gral. A sad razmislite o tome ta je nadahnulo drugog druidskog velikana, Muhameda, za crni kamen u Meki. U artru je neko zazidao kriptu koja je povezana sa podzemnom odajom gde se jo uvek nalazi drevni paganski kip, ali ako budete uporni, ipak moete da pronaete crnu devicu, Notr dam di Pije, koju je izvajao neki kanonik, potovalac Odina. Statua device dri u desnoj ruci magini valjak Odinovih prvosvetenica, a u levoj je izvajan magini kalendar na kojem su se nalazile - kaem nalazile, jer se ove skulpture naalost nisu spasle od vandalizma fanatinih kanonika svete ivotinje starogermanske religije, pas, orao, lav, beli medved i vukodlak. Pored toga, jo jedna injenica nije promakla nijednom istraivau gotske ezoterije, a to je da u artru postoji i kip koji dri pehar, odnosno Gral u ruci. Eh, gospodo draga, kamo sree da jo uvek umemo da sagledamo katedralu u artru, ali ne onako kako nam je tumae apostolske rimokatolike turistike broure, ve da je vidimo oima Tradicije, da ujemo istinitu priu koju nam pripoveda ta tvrava u Ereku...

I tako stiemo do popelikana. Ko su oni? To su katari. Te jeretike su jo nazivali i popelikanima, odnosno popelikancima. Katari su istrebljeni u Provansi, nisam valjda tako naivan da pomislim da e se sastanak odigrati na ruevinama Monsegira, ali sama sekta nije nestala, tajne katarske ideje proirile su se na mnogim mestima, pojavljuju se i kod Dantea koji sa ostalim pesnicima Slatkog novog stila osniva u stvari sektu Vernika Amora. Peti sastanak je morao da se odigra negde u severnoj Italiji ili junoj Francuskoj. A poslednji sastanak? A koji je najdrevniji, najsvetiji i najpostojaniji keltski kamen? Gde je svetilite posveeno Bogu Sunca, idealna osmatranica na kojoj e potomci Templara iz Provena, sada ve na okupu, moi da uporede tajne koje se kriju iza est peata i da najzad otkriju kako da iskoriste beskrajnu mo koju prua posedovanje svetog Grala? Nalazi se u Engleskoj, naravno. To je magini krug Stounhenda! ta bi drugo moglo da bude? Nije valjda, rekao je Belbo. Samo neko ko je iz Pijemonta moe da shvati s kakvim oseanjima se izgovara ovaj izraz utivog uenja. Nijedan odgovarajui izraz na drugim jezicima ili dijalektima (ma nemojte, dis donc, are you kidding?) ne moe da doara taj neprikosnoveni oseaj ravnodunosti, mirenje sa sudbinom koje potvruje nepogreivo ubeenje da su svi drugi, neminovno, sinovi nekog nevetog boanstva. Ali pukovnik nije bio iz Pijemonta, te se inilo da je polaskan Belbovom reakcijom. Jeste, jeste. Eto to je plan, to je ordonation u svoj svojoj udesnoj jednostavnosti i doslednosti. A sad obratite panju, uzmite kartu Evrope i Azije, povucite liniju kojom se kretao plan, od Severa gde je Zamak u Jerusalimu, pa od Jerusalima do Agarte, zatim od Agarte do artra, onda od artra do obale Sredozemlja i odatle do Stounhenda. Dobiete crte, neto kao runsko pismo ovakvog oblika. OVDE TREBA SKENIRATI CRTE (STR. 159)

I ta s tim?, pitao je Belbo E pa isto takvo runsko pismo povezuje glavne ezoterijske templarske centre, Amijen, Troa, kraljevstvo svetog Bernara, ivice Istone ume, Rems, artr, Ren-le-ato i Mon-Sen-Miel, mesto starodrevnog druidskog kulta. A ovaj crte podsea i na sazvee Device! Pomalo se razumem u astronomiju, stidljivo ree Diotalevi, koliko se seam, crte Device izgleda drugaije i ima, ini mi se, jedanaest zvezda... Pukovnik se blagonaklono nasmeio: Gospodo draga, ne treba valjda ja da vas uim da sve zavisi od toga kako povlaite linije koje povezuju zvezde, pa tako dobijete kola ili medveda, po elji. Takoe ne treba da vas podseam kako je teko odrediti da li se neka zvezda nalazi unutar sazvea ili izvan njega. Ponovo pogledajte sazvee Device, poite od Spike kao donje take, koja odgovara provansalskoj obali, pronaite samo pet zvezda i slinost izmeu dva crtea bie zapanjujua. Treba samo da odluimo koje zvezde da odbacimo, rekao je Belbo. Upravo tako, odvratio je pukovnik. Da vas pitam, ree Belbo, kako moete da odbacite mogunost da su se susreti odigrali po planu i da vitezovi ve ne delaju iz senke, a da mi to ne znamo? Nema nikakvih nagovetaja da je tako, i ako mi dozvolite, dodao bih, naalost. Sprovoenje plana je prekinuto, a moda oni koji su bili zadueni da ga dovre vie nisu meu nama, moda su se grupe od trideset i est Templara raspale usled neke svetske katastrofe. Ali bi zato skupina odvanih ljudi, kad bi dola do pravih podataka, mogla da povee pokidane niti. To blago negde jo uvek postoji. Ja tragam za pravim ljudima. Zbog toga i elim da objavim knjigu, da bih izazvao rekcije. Istovremeno se trudim i da stupim u kontakt sa osobama koje bi mi mogle pomoi da u meandrima tradicionalnih znanja pronaem odgovor. Danas sam razgovarao sa vrhunskim strunjakom za tu oblast. Ali avaj, iako je on veliki duh, nije znao nita da mi kae, premda ga moja pria izuzetno zanima i obeao mi je da e napisati predgovor...

Izvinite, upitao ga je Belbo, zar nije malo nepromiljeno to to ste tom gospodinu poverili svoju tajnu? Sami ste nam govorili o Ingolfoj kobnoj greci... Dozvolite, odvratio je pukovnik, Ingolf je bio neuk. Ja sam stupio u kontakt sa naunikom koji je apsolutno dostojan poverenja. On ne mae neozbiljnim pretpostavkama. Toliko je oprezan da me je danas zamolio da jo malo saekam i da ne pokazujem rukopis izdavau dok ne razreim sve protivrenosti... Nisam eleo da izgubim njegovu naklonost, stoga mu nisam rekao da u doi k vama, ali vi ete razumeti da sam posle toliko truda s pravom nestrpljiv. Taj gospodin... ma ta tu, do avola i uzdranost, ne bih eleo da pomislite da se hvaliem. Re je o Rakoskom... Tu je zastao u iekivanju nae reakcije. O kome? razoarao ga je Belbo. O uvenom Rakoskom! On je veliki autoritet za izuavanje tradicije, bivi urednik asopisa Cahiers du Mystre! Aha, ree Belbo, pa da, taj Rakoski, naravno... E pa lepo, elim da zadrim pravo da dovrim konanu verziju dela poto ujem savete tog strunjaka, ali nameravam da pourim, pa ako u meuvremenu postignem dogovor s vaom kuom... Rei u jo jednom, hitno mi je da izazovem reakcije, da prikupim nove podatke... Negde meu nama postoje oni koji znaju, ali ne priaju... Gospodo, Hitler je '44. bio svestan da je rat izgubljen, ali ba tada je poeo da govori o tajnom oruju koje e preokrenuti situaciju u njegovu korist. Kau da je bio lud. A ta ako nije? Je l' vam jasno? elo mu je bilo oroeno znojem, a brkovi gotovo sasvim nakostreeni, kao u divlje make. Da skratimo, rekao je, ja u baciti udicu. Videemo da li e se neko upecati. Na osnovu onoga to sam tada znao i mislio o Belbu, oekivao sam da e se otarasiti pukovnika uobiajenim reima u takvim prilikama. Umesto toga, on je rekao: Znate ta, pukovnie, vaa pria je neverovatno zanimljiva, bez obzira da li je bolje da je objavimo mi ili neki drugi izdava. Vi imate jo desetak minuta vremena, zar ne, pukovnie? Zatim se obratio meni: Ve je kasno, Kazobon, zadrao sam vas previe dugo. Verovatno emo se videti sutra, je l' tako?

Bio je to znak da treba da krenem. Diotalevi me je uhvatio pod ruku i rekao da i on kree. Pozdravili smo se s pukovnikom i Belbom. Pukovnik se srdano rukovao s Diotalevijem, dok je meni samo klimnuo glavom i uputio mi hladan osmeh. Dok smo silazili niz stepenice, Diotalevi mi ree: Sigurno se pitate zato vas je Belbo zamolio da izaete. Nemojte da mislite da je hteo da bude neljubazan. Belbo mora da predloi pukovniku jedan strogo poverljiv izdavaki poduhvat. Strogo poverljivo, tako glasi nareenje gospodina Garamona. Krenuo sam i ja, da ne bih smetao. Kako sam kasnije saznao, Belbo je pokuavao da gurne pukovnika u eljusti dine izdavake kue Manucio. Odvukao sam Diotalevija kod Pilada, gde sam ja popio kampari, a on lincuru. To pie mu je izgledalo, kako je rekao, monaki, arhaino i gotovo templarski. Upitao sam ga ta misli o pukovniku. Sva glupost ovog sveta, odgovorio je, sliva se u izdavake kue. Ali poto u gluposti sveta blista premudrost Svevinjeg, mudrac s poniznou posmatra glupaka. Potom se izvinio jer je morao da krene. Veeras je gozba, ree. Neki prijem? upitao sam. inilo se da ga je zbunila moja tatina. itaemo Zohar, Knjigu Svetlosti, objasnio je, Lekh Lekha, te stranice jo niko nije uspeo da shvati.

21 Gral... je toliko teak da oni koji su u kandama greha ne mogu da ga pomere s mesta. (Wolfram von Eschenbach, Parzival, IX, 477)

Pukovnik mi se nije dopao, ali me je njegova pria zainteresovala. ovek moe dugo i s divljenjem da posmatra ak i obinog zelembaa. Okusio sam prve kapi onog otrova koji e nas sve odvesti u propast. Sledeeg popodneva sam ponovo svratio do Belba i malo smo porazgovarali o jueranjem posetiocu. Belbo je rekao da mu se ini da je u pitanju mitoman: Jeste li videli kako citira tog Rokoija ili Rostropovia, kao da je Kant?" Sem toga, sve su to obina naklapanja, rekao sam, Ingolf je bio ludak koji je u to poverovao, a pukovnik je ludak koji veruje Ingolfu. Moda mu je verovao jue, a danas ve veruje u neto drugo. Kazau vam neto, jue sam mu, pre rastanka, zakazao da danas pre podne razgovara sa... drugim izdavaem, koji nije mnogo izbirljiv i spreman je da objavljuje dela koja finansiraju sami autori. Izgledalo je da je oduevljen. E pa eto, maloas sam saznao da se nije ni pojavio. Jo kad pomislim da mi je ostavio fotokopiju one poruke, evo vidite. Tako on postupa sa tajnom templarskom porukom. Takvi su vam to ljudi. Ba u tom trenutku zazvonio je telefon. Belbo se javio: Molim? Da, ja sam Belbo, jeste, izdavaka kua Garamon. Dobar dan, recite... Da, dolazio je jue po podne, da mi predloi da objavimo njegovu knjigu. Izvinite, ali to je poverljiva informacija, da li biste mi objasnili... Nakratko je sluao, onda je prebledeo, pogledao me i rekao: Pukovnik je ubijen, ili tako neto. Zatim se ponovo obratio sagovorniku: Izvinite, upravo sam rekao Kazobonu, svom saradniku koji je jue prisustvovao razgovoru... Dakle, pukovnik Ardenti je doao da bi nam govorio o svom projektu, re je o prii koja je po

meni plod njegove uobrazilje, o nekom navodnom blagu Templara. Oni su bili srednjovkovni vitezovi... Nesvesno je zaklonio slualicu, kao da ne eli da ga neko uje, onda je opazio da ga posmatram, pa je sklonio ruku i pomalo oklevajui progovorio: Ne, gospodine De Anelis, taj gospodin je priao o knjizi koju eli da napie, ali sasvim neodreeno... Kako? Obojica? Sada? Samo da zabeleim adresu. Spustio je slualicu. utao je nekoliko trenutaka, dobujui prstima po pisaem stolu. Eto, Kazobon, izvinite, nehotino sam i vas uvukao u tu rabotu. Nisam imao vremena da razmislim. Javio se neki inspektor De Anelis. Izgleda da je pukovnik boravio u nekom samakom hotelu i da neko tvrdi da ga je noas naao mrtvog... Kako to tvrdi? Zar taj inspektor to ne zna? Vrlo udno, ali inspektor ne zna. Izgleda da je u nekoj belenici naao zapisano moje ime i jueranji sastanak. Mislim da smo im mi jedini trag. ta da vam kaem, moramo da krenemo. Pozvali smo taksi. Dok smo se vozili, Belbo me je uhvatio pod ruku. Kazobon, moda je to samo sluajna podudarnost. Ali kako bilo, o Boe, moda samo bez veze komplikujem, ali u mom kraju se kae 'bolje ne pominjati niija imena'... Kad sam bio dete, odlazio sam da gledam aljivu boinu predstavu, nekakvu pobonu farsu, sa pastirima za koje nismo znali da li su u Vitlejemu ili na obali reke Tanaro u naem kraju... U toj predstavi pojavljuju se Mudraci sa Istoka i pitaju mladog pastira kako mu se zove gazda, a on odgovara: elindo. Kad elindo to sazna, motkom prebije mladia, zato to ne sme tek tako bilo kome da kae njegovo ime... Ukratko, ako se slaete, pukovnik nam nije ni pomenuo Ingolfa i poruku iz Provena. Pa neemo valjda da zavrimo kao Ingolf, rekao sam i usiljeno se nasmeio. Kad vam kaem, to je obina glupost. Ali bolje da se drimo podalje od takvih pria. Rekao sam da se slaem, ali bio sam uznemiren. Na kraju krajeva, ja sam bio student, uestvovao sam u protestima i nije mi ba bilo prijatno da idem u policiju. Stigli smo do samakog hotela. Nije bio naroito luksuzan, daleko od centra. Odmah su nas uputili u apartman (tako su ga nazvali) pukovnika Ardentija. Na stepenitu su stajali policijski agenti. Uveli su nas u broj 27 (sedam plus dva jednako je devet, pomislih). Apartman se sastojao od spavae sobe,

predsoblja u kojem je bio stoi, zatim ajne kuhinje i malog kupatila sa tuem, bez zastora, kroz odkrinuta vrata nije se videlo da li ima i bide, ali u takvim hotelima to je verovatno bio jedini komfor koji su gosti zahtevali. Pohaban nametaj, malo linih predmeta, ali u velikom neredu, neko je na brzinu ispremetao sve stvari iz ormara i kofera. Moda je to uinila policija, izbrojao sam desetak ljudi, to agenata u civilu, to uniformisanih policajaca. Priao nam je jedan prilino mlad ovek prilino duge kose. Ja sam De Anelis. Vi ste urednik Belbo? A vi ste urednik Kazobon? Ja nisam urednik, jo sam student. Samo vi studirajte. Ako ne diplomirate, neete moi da se prijavite na konkurs za posao u policiji, nemate pojma ta gubite. Izgledao je iznervirano. Izvinite, da preemo odmah na obavezna pitanja. Evo, ovo je paso koji je pripadao stanaru iz ove sobe, prijavio se pod imenom pukovnik Ardenti. Da li ga prepoznajete? To je on, rekao je Belbo, ali da li biste mi objasnili. Preko telefona nisam razumeo da li je mrtav, ili... Voleo bih da vi meni to kaete, rekao je De Anelis i iskezio se. Ali mislim da i vi imate pravo da saznate neto vie. Elem, gospodin Ardenti, ili da kaem pukovnik, stigao je ovamo pre etiri dana. Sigurno ste primetili da ovo nije Hajat. Postoji vratar, koji odlazi na spavanje u jedanaest uvee, poto gosti imaju klju od glavnih vrata, zatim je tu i nekoliko i sobarica koje dolaze ujutro da nameste sobe, i stari pijanac koji radi kao nosa, a odnosi i pie gostima u sobu, kad narue. Naglaavam da je pijanac i izlapeo, grdno sam se namuio dok sam ga ispitao. Vratar kae za njega da mu se stalno priviaju duhovi i da je tako ve prepao nekolicinu gostiju. Sino oko deset sati portir je video Ardentija kako ulazi sa jo dve osobe i odvodi ih u svoju sobu. Ovde ne obraaju panju ni kad neko povede buljuk transvestita u sobu, a kamoli dve normalne osobe, mada vratar kae da su govorili sa stranim naglaskom. U deset i trideset Ardenti je pozvao starca i naruio da mu donese flau viskija, mineralnu vodu i tri ae. Oko jedan ili pola dva posle ponoi starac je uo zvonce iz sobe dvadeset sedam. Kae da je zvonilo isprekidano. Ali sudei po tome u kakvom stanju smo ga jutros zatekli, tada je sigurno ve sljutio oveu koliinu nekog ravog pia. Starac se popeo do sobe, pokucao na vrata, niko nije odgovorio. Tada je on otvorio vrata zajednikim kljuem, ugledao ovakav nered

kakav je i sada, a na krevetu pukovnika iskolaenih oiju i sa icom stegnutom oko vrata. Izleteo je iz sobe i sjurio se u prizemlje, probudio portira, ni jednom ni drugom se nije ulazilo u sobu, dograbili su telefon, ali izgleda da je veza bila prekinuta. Jutros je veza bila u najboljem redu, ali hajde da im verujemo. Onda je vratar otrao iza ugla do telefonske govornice i pozvao policiju, dok se starac na jedvite jade odvukao na drugu stranu, da potrai lekara. Ukratko, posle dvadeset minuta su se vratili, seli u portirnicu i ekali. Bili su isprepadani. Za to vreme lekar se spremio i stigao gotovo istovremeno kad i policijsko vozilo. Otili su u sobu dvadeset sedam. Krevet je bio prazan. Kako prazan? upitao je Belbo. Nije bilo nikakvog tela. Tako se lekar vratio kui, a moje kolege su zatekle ovo to vidite. Ispitali su starca i vratara i saznali ovo to sam vam ospriao. Gde su nestala ona dva gospodina koja su prethodne veeri dola s Ardentijem u deset sati? Ko bi ga znao, od jedanaest do jedan mogli su i da odu, niko ih ne bi primetio. Da li su bili jo u sobi kad je stari pijanac uao? Ko bi i to znao, on se zadrao tako kratko, nije pogledao da li ima nekog ni u ajnoj kuhinji, ni u toaletu. Mogli su da se iunjaju i iznesu le i kad su ova dva nesrenika otila po pomo. To nije nemogue, poto postoji stepenite koje vodi u dvorite, a odatle su kroz kapiju mogli da izau u bonu ulicu. Ali pre svega, da li je bilo ikakvog lea, ili je pukovnik izaao sa onom dvojicom, recimo oko ponoi, a starcu se sve priinilo? Portir stalno tvrdi da nije prvi put da mu se kojeta privia. Jednom je ispriao da je video gou koja se gola obesila u sobi, a ta ista goa se posle pola sata vratila u hotel, zdrava i ila, dok su na njegovom krevetu pronali neki pornografski asopis za sadiste. Verovatno ga je prelistavao pa mu je sinulo da ode do njene sobe i virne kroz kljuaonicu, pa je video zavesu kako se pomera u polumraku. Jedino to pouzdano znamo jeste da je soba ispremetana i da je Ardenti ispario. Ali, dosta sam ja govorio. Sad je na vas red, gospodine Belbo. Na jedini trag je pare hartije koje smo nali na podu pored onog stoia. Na njemu je zabeleeno: 14 h, hotel Prinipe e Savoja, mr. Rakoski; 16 h, Garamon, gospodin Belbo. Vi ste mi potvrdili da je doao k vama. Recite mi ta se dogodilo prilikom tog susreta.

22 Vitezovi Grala nisu doputali da im neko postavlja pitanja. (Wolfram von Eschenbach, Parzival, XVI, 819)

Belbo je bio kratak, ponovio je ono to je ve rekao inspektoru u telefonskom razgovoru, dodao je samo najbitnije detalje. Pukovnik je ispriao neku nejasnu priu, rekao je da je naiao na trag nekakvog blaga u nekim dokumentima koje je otkrio u Francuskoj, ali nam nije ba mnogo objanjavao o emu je re. ini se da je mislio da zna neku opasnu tajnu, pa je hteo da je objavi u dogledno vreme, da ne bi bio jedini koji to zna. Spomenuo je da je bilo i drugih, koji su pre njega saznali tu tajnu, ali da su ubrzo potom misteriozno nestali. Pokazae dokumenta samo ako mu garantujemo da emo sklopiti ugovor, ali Belbo nije mogao da mu garantuje nita dok ne vidi ta je u pitanju. Tako su se i rastali, uz neodreen dogovor da se ponovo vide. Pomenuo je i da se sastao sa izvesnim Rakoskim, rekao je da je to urednik asopisa Cahiers du Mystre. eleo je da mu on napie predgovor za knjigu. Izgleda da mu je Rakoski savetovao da malo saeka s objavljivanjem. Pukovnik mu nije rekao da ide u Garamon. To je sve. U redu, u redu, rekao je De Anelis, kakav je utisak ostavio na vas? Uinilo nam se da je zanesenjak, u njegovom glasu se oseao al za prolim vremenima, a natuknuo je neto i o Legiji stranaca. Rekao vam je istinu, mada je poneto i preutao. Policija ga je u neku ruku ve drala na oku, mada se nije ba preterano zanimala za njega. Takvih sluajeva imamo koliko ti dua eli... Dakle, on se uopte nije zvao Ardenti, mada je imao vaei francuski paso. Od pre nekoliko godina ponovo je poeo povremeno da dolazi u Italiju. Identifikovali smo ga, mada nismo sigurni, kao izvesnog kapetana Arkoveija, koji je 1945. u odsustvu osuen na smrt. Saraivao je sa esesovcima pri slanju nekolicine ljudi u Dahau. I u Francuskoj ga je policija drala na oku, jer je bio optuen za prevaru i za dlaku je izbegao zatvor. Pretpostavljamo, to znai da nismo sigurni, da je

neki mali fabrikant iz Peskijera Boromea prole godine prijavio tu istu osobu, ovog puta pod imenom Fasoti. Ubedio ga je da se u jezeru Komo jo uvek nalazi legendarno Musolinijevo blago iz Donga, da on tano zna na kom je mestu, da mu treba samo triavih nekoliko desetina miliona lira da plati ronioce i motorni amac... im je uzeo novac, nestao je netragom. Sad mi i vi potvrujete da je bio opsednut potragom za blagom. A taj Rakoski? upitao je Belbo. Ve smo ga proverili. Izvesni Rakoski Vladimir odseo je u hotelu Prinipe e Savoja, prijavio se s francuskim pasoem. Opis neodreen, gospodin otmenog izgleda. I portir u ovom samakom hotelu dao nam je isti opis. Na alteru Alitalije prijavio se za prvi dananji let za Pariz. Obavestio sam Interpol. Anuncijata, da li je stiglo neto iz Pariza? Jo nita, inspektore. Dobro. Znai, taj pukovnik Ardenti, ili kako mu je ve ime, stigao je u Milano pre etiri dana. Ne znamo ta je radio prva tri dana, ali jue u dva sata se navodno sastao s Rakoskim u hotelu, nije mu rekao da e doi kod vas, a to mi je ve zanimljivo. Uvee se vratio ovamo, verovatno u drutvu pomenutog Rakoskog i jo jedne osobe... posle toga nita vie nije jasno. I ako ga nisu ubili, svakako su mu pretresli apartman. ta su traili? U sakou, a da, kad smo ve kod toga, ako je izaao, onda je sigurno na sebi imao samo koulju, sako sa pasoem u depu ostavio je u sobi, ali to mi samo komplikuje situaciju, jer starac kae da ga je zatekao kako lei na krevetu u sakou, ali je to moda bio samo kuni ogrta. Budi bog s nama, ini mi se da je ovo brod ludaka, ali gde sam ono stao, a da, u sakou je bilo i dosta novca, ak i suvie, a nisu ga ni pipnuli... Znai da su traili neto drugo. A ono to ste mi rekli zaista ima smisla. Pukovnik je imao nekakve dokumente. Kako su izgledali? Nosio je sa sobom jednu smeu fasciklu, rekao je Belbo. Meni se uinilo da je bila crvena, dodao sam ja. Bila je smea, ponovio je Belbo, mada moda i greim. Crvena, ili smea, nije vano, rekao je De Anelis, ali ovde je nema. Ta dvojica su je sino odnela sa sobom. Znai, treba da krenemo od te fascikle. Po meni, Ardenti uopte nije hteo da objavi knjigu. Dokopao se nekih podataka i nameravao da ucenjuje Rakoskog. Zbog toga je pokuavao da mu pokae da ima dobre veze

u izdavatvu, da bi ga jae pritisnuo. To bi ba liilo na njega. Sad bismo tu mogli da gradimo nove pretpostavke. Ona dvojica su mu zapretila i otila, Ardenti se prepao i pobegao usred noi, poneo je sa sobom samo fasciklu, sve drugo je ostavio. A moda je iz nekog neznanog razloga i hteo da starac pomisli da je on mrtav. Ali to bi stvarno vie liilo na kriminalistiki roman nego na stvarnost, a ne bismo mogli ni da objasnimo ovaj nered u sobi. A opet, ako su ga ona dvojica ubila i ukrala fasciklu, zato bi ukrali i njegov le? Videemo. Izvinite, prinuen sam da uzmem vae podatke. Moj indeks je dvaput premetnuo po rukama. Aha, studirate filozofiju? Kao i mnogi drugi, odvratih. Ima vas i previe. I vi prouavate te Templare... Ako bih hteo neto da saznam o tim tipovima, ta bi trebalo da proitam? Predloio sam mu dve popularne ali ipak ozbiljne knjige. Rekao sam mu da e nai pouzdane podatke upravo do njihovog suenja, a da je sve potom samo puka izmiljotina. Jasno mi je, rekao je, Samo su mi jo Templari nedostajali. Nisam dosad znao za tu druinu. Ula je Anuncijata s fonogramom u ruci: Inspektore, stigao je odgovor iz Pariza. Inspektor ga proita. Odlino. U Parizu ne znaju za tog Rakoskog, a po broju njegovog pasoa vidi se da je taj dokument ukraden pre dve godine. Sad smo naisto. Gospodin Rakoski ne postoji. Rekli ste da je bio urednik nekog asopisa... kako se ono zvae? Zapisao je. Pokuaemo, ali mogu da se opkladim da emo saznati da ne postoji ni taj asopis, ili da je prestao da izlazi pitaj boga otkad. Dobro, gospodo. Zahvaljujem vam na saradnji, moda u vas jo koji put uznemiriti. A da, jo samo jedno pitanje. Da li je taj Ardenti pomenuo da je povezan s nekom politikom grupom? Nije, odgovorio je Belbo, ini se da je napustio politiku da bi tragao za blagom. I da bi varao naivne. Obratio se meni: Vama se nije dopao, pretpostavljam. Ne sviaju mi se ljudi njegovog kova, rekao sam. Ali sigurno mi zbog toga ne pada na pamet da ih davim metalnom icom. Sem u prenesenom znaenju.

Razume se, bilo bi to suvie naporno. Ne bojte se, gospodine Kazobon, ne spadam u policajce koji misle da su svi studenti kriminalci. Budite spokojni. Sve najbolje za va diplomski rad. Belbo je upitao: Izvinite, inspektore, ali neto mi nije jasno. Da li ste vi u Krvnim deliktima, ili u Odeljenju za suzbijanje subverzivnog politikog delovanja? Dobro pitanje. Moj kolega iz Krvnih delikata doao je na uviaj prole noi. Posle su u arhivi otkrili neto vie o Ardentijevim izgredima, pa mi je predao predmet. Ja sam iz Politikog odeljenja. Mada ne znam da li sam pravi ovek za to mesto. ivot nije tako jednostavan kao u kriminalistikim romanima. Tako sam i mislio, ree Belbo pruajui mu ruku. Izali smo, ali mene je obuzeo nemir. Ne zbog inspektora, izgledalo mi je da je ovek na mestu, ve zato to sam se, prvi put u ivotu, naao u sreditu takve mrane prie. I lagao sam. A takoe i Belbo. Rastali smo se na ulazu u Garamon, obojici nam je bilo neprijatno. Nismo nita ravo uinili, rekao je Belbo, a u glasu mu se oseala krivica. Nije naroito vano da li inspektor zna za Ingolfa i katare, ili ne. Ionako su to samo naklapanja. Moda je Ardenti morao da zbrie iz nekih drugih razloga, moglo ih je biti tuta i tma. Moda je Rakoski agent izraelske tajne slube pa je izravnao neke stare raune. Moda ga je poslao i neki buda koga je pukovnik neto nasamario. Moda je i neki saborac iz Legije stranaca, koji je jo otada kivan na pukovnika. Moda je i alirski plaeni ubica. Moda je pria o blagu Templara imala sporednu ulogu u ivotu naeg pukovnika. Znam, znam, nestala je fascikla, crvena ili smea, svejedno. Dobro je to se niste sloili sa mnom, tako je ispalo da je nismo dobro ni videli... Ja sam utao, a Belbo nije znao ta jo da kae. Sigurno ete mi rei da sam opet pobegao, kao onda u ulici Larga. Gluposti. Dobro smo uradili. Dovienja. Bilo mi ga je ao, jer sam znao da se osea kao kukavica. Ja se nisam tako oseao, jo u koli su me nauili da se pred policijom lae. Iz principa. Ali, ta se moe, neista savest zna da pomuti prijateljstvo.

Od tog dana se nismo vie videli. On se kajao zbog mene, a ja zbog njega. Ali, taj dogaaj me je uverio da su studenti svima sumnjiviji nego oni koji su diplomirali. Radio sam jo godinu dana i sastavio dvesta pedeset strana o suenju Templarima. U to vreme, predaja diplomskog rada smatrala se za dokaz lojalnosti dravi i potovanja njenih zakona, pa su profesori prema takvima bili blagonakloni. Usledili su meseci kada su neki studenti poeli da pucaju, doba velikih protesta na otvorenom bilo je na izmaku. Ponestajalo mi je ideala. A imao sam i alibi, voleo sam Amparo, a preko nje i ceo Trei svet. Amparo je bila lepa marksistkinja, Brazilka, oduevljena, ali bez iluzija, imala je studentsku stipendiju i arobnu meavinu krvi. Sve to zajedno. Sreo sam je na nekoj zabavi i odmah joj priao: Nemoj da se ljuti, ali eleo bih da vodim ljubav s tobom. Ti si muka ovinistika svinja. Onda nikom nita. Nije nikom nita. Ja sam enska ovinistika svinja. Trebalo je uskoro da se vrati u svoju zemlju, a ja nisam eleo da je izgubim. Ona me je povezala sa nekim fakultetom u Riju koji je traio lektora za italijanski jezik. Dobio sam taj posao na dve godine, s mogunou produetka. Italija mi je ionako postala tesna, prihvatio sam. A osim toga, mislio sam, u Novom Svetu neu sresti Templare. Kakva zabluda, mislio sam u subotu uvee u periskopu. Kad sam se popeo stepenicama u Garamon, zakoraio sam u Palatu. Lepo je govorio Diotalevi: Binah je palata koju Kokhma gradi kad se proiri iz prvobitne take. Ako je Kokhma izvor, Binah je reka koja iz njega izvire i rava se u svoje mnoge tokove, sve dok se svi oni ne uliju u iroko more poslednjeg sefirota a u Binahu su svi oblici ve unapred oblikovani.

4 HESED

23 Analogija suprotnosti je odnos svetla prema tami, vrha prema ponoru, punog prema praznom. Alegorija, majka svih dogmi, jeste zamena peata igom, stvarnosti prividom, ona je la istine i istina lai. (Eliphas Levi, Dogme de la haute magie, Paris, Baillre, 1856, XXII,22) U Brazil sam doao iz ljubavi prema Amparo, a u njemu ostao iz ljubavi prema toj zemlji. Nikada nisam shvatio zato je Amparo, iji su preci bili Holanani koji su se naselili u Resifeu i tu pomeali sa Indijancima i crncima iz Sudana, sa svojim licem Jamajanke i kulturom Parianke, imala pansko ime. Nikada nisam uspeo da se izborim sa tim brazilskim vlastitim imenima. Prkose svakom onomastikom reniku i postoje samo u Brazilu. Amparo mi je govorila da na njihovoj hemisferi voda, kada pone da otie kroz slivnik lavaboa, stvara vrtloge u smeru suprotnom kretanju kazaljke na satu, dok je kod nas suprotno ili moda obrnuto ? Nisam mogao da utvrdim da li je to tano. Ne samo zbog injenice to na naoj hemisferi niko nije gledao u kom smeru se sliva voda, ve i zbog toga to sam posle brojnih ogleda u Brazilu, primetio da to nije nimalo lako utvrditi. Usisavanje je toliko brzo da ne moe da se prati, a moda smer zavisi i od nagiba i jaine mlaza, oblika lavaboa ili kade. A ta bi se onda, ako je to tano, desilo na ekvatoru? Moda bi voda oticala bez vrtloga ili uopte ne bi oticala? U to doba nisam se suvie muio tim problemom, ali u subotu uvee pomislio sam da sve zavisi od telurikih struja, a da Klatno skriva njihovu tajnu. Amparo je ostala vrsta u svom uverenju. Nije vano ta se deava u praksi, govorila mi je, re je o idealnom principu koji se moe proveriti samo u idealnim uslovima, to znai nikada. Alii to je tano. U Milanu Amparo me je osvojila svojom trezvenou. U Brazilu, pod uticajem sokova rodne grude, postajala je neto neuhvatljivo, briljantno vidovita, uz iskonsku racionalnost. Oseao sam kako je drmaju stare strasti, kako pazi da ih obuzda, patetina u svom asketizmu koji joj je zapovedao da se odupre njihovim arima.

Njene divne protivrenosti mogao sam da odmerim sluajui kako raspravlja sa svojim drugovima. To su bili skupovi u nekim bednim kuama, ukraenim kojim posterom i mnogim predmetima narodne radinosti, Lenjinovim portretima i glinenim figurama sa severoistoka u slavu kangaseirosa ili indijanskim fetiima. Nisam stigao u neko zlatno doba lokalne politike, pa sam posle iskustva kojeg sam imao kod kue odluio da se klonim svih ideologija, naroito ovde, gde ih nisam razumeo. Izlaganja Amparinih kolega samo su poveala moje nedoumice, ali su potakla novu znatielju. Naravno, svi su bili marksisti i na prvi pogled su govorili kao svi evropski marksisti, ali govorili su o neem razliitom, te bi usred razgovora o klasnoj borbi iznenadno poeli da priaju o brazilskom kanibalizmu ili o revolucionarnoj ulozi afro-amerike religije. Upravo su me rasprave o tim kultovima ubedile da tamo i ideoloki vrtlozi idu u suprotnom pravcu. Davali su mi pregled unutranjih povratnih seoba u kojima su obespravljeni sa severa silazili do industrijskog juga, postajali lumpenproletarijat u ogromnim, smogom udavljenim, metropolama, da bi se potom iz oaja vratili na sever, pa onda posle godinu dana opet na jug; ali u tim ciklusima mnogi bi se zaglibili u velikim gradovima, utapali u plejadu domorodakih crkava, okretalu spiritizmu, prizivajui afrika boanstva. Tu bi se Amparine kolege podelile, po nekima je to predstavljalo povratak korenima, suprotstavljanje svetu belaca, drugi su smatrali da je religija droga pomou koje vladajua klasa pokuava da dri pod kontrolom ogroman revolucionarni potencijal, dok je po treima to bio lonac u kojem bi se belci, crnci i Indijanci stopili, ali su njihove ideje bile prilino nejasne i neizvesne sudbine. Amparo je bila odluna, religije su svuda opijum za narod a pseudo-plemenske su jo i gore. Potom bih je obuhvatio oko struka u escolas de samba kada bih se i ja prikljuivao zmiji plesaa koji su stvarali sinusoide uz ritam nepodnoljivih bubnjeva i tada primeivao da je ona za taj svet pripojena svojim stomanim miiima, srcem, glavom, nozdrvama... A posle, im bismo izali, ona bi odmah puna jeda i sarkazma poela da mi ralanjuje tu duboku, orgijastiku religioznost trome posveenosti, koja iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec koristi karnevalski obred. Podjednako su primitivni i vradbinski, govorila je s revolucionarnom mrnjom, fudbalski obredi u kojima obespravljeni troe svoju borbenu energiju i oseaj za pobunu u zazivanju arolija i

ini koje bi umilostivile Boga da usmrti protivnikog beka, zaboravivi na vlast kojoj odgovara da su oni ushieni i zaneseni, osueni na nestvarnost. Polako sam poeo da gubim oseaj za razliku. Isto tako sam se malo-pomalo navikavao da ne pokuavam da prepoznajem rase, u tom svetu lica na kojima su bile ispisane stoletne prie nekontrolisanog ukrtanja. Odrekao sam se odreivanja ta je progres, ta revolucija a ta, kao to su govorili Amparini drugovi, zavera kapitalizma. Kako sam mogao jo uvek da razmiljam kao Evropljanin kada sam saznao da su nade krajnje levice vezane ze jednog biskupa sa severoistoka, za kojeg se sumnja da je u mladosti bio simpatizer nacista, koji je s neustaraivom verom, ponosno dizao baklju revolucije, izazivajue potrese preplaenog Vatikana i pirana s Vol Strita, i radosno raspalio ateizam proleterskih mistiara koji su prigrlili pretei ali mio barjak Lepe Gospe, koja sa svojih sedam rana posmatra muke svog naroda? Jednog jutra, posle seminara o klasnoj strukturi lumpenproletarijata, Amparo i ja smo izali i kolima se vozili du obale. Na plai sam video zavetne darove, svee i bele venie. Amparo mi je rekla da su to darovi za Jemanu, boginju vode. Izala je iz kola i skrueno otila do peska nakvaenog talasima i tamo ostala nekoliko trenutaka u tiini. Upitao sam je da li veruje u to. Besno me upita kako mogu i da pomislim tako neto. A zatim dodade: Moja baka me je dovodila ovde na plau i prizivala boginju da mi podari lepotu, dobrotu i sreu. Ko je onaj va filozof koji je priao o crnim makama i koralnim rogovima i rekao nije istina, ali ja u to verujem? Pa dobro, ja ne verujem u to, ali istina je. Tog dana sam odluio da pritedim kako bih pokuao da odem do Baije Ali tada sam, to dobro znam, poeo da se uljuljkujem oseanjem slinosti: sve ivo je moglo da ima tajne analogije sa svaim drugim. Kada sam se vratio u Evropu, tu metafiziku sam pretvorio u neku mehaniku i zbog toga sam upao zamku u kojoj se sada nalazim. Ali u to doba uao sam u suton u kojem su se ponitavale sve razlike. Kao pravi rasista, pomislio sam da su jakom oveku tua verovanja prilika za neno sanjarenje.

Uio sam ritmove, naine za oputanje tela i uma. Samom sebi sam to govorio onomad u periskopu, kada sam, da bih izbegao utrnulost udova, poeo da ih pomeram kao da jo uvek udaram po agogou. Pogledaj, ponavljao sam, da bismo pobegli od moi nepoznatog, da bismo samima sebi pokazali da u to ne verujemo, prihvatamo njegove arolije. Kao ateista, priznajem da nou viam avola i razmiljam ateistiki na sledei nain: on sigurno ne postoji, to morad da je varka koju stvaraju nadraena ula, bie da je zbog varenja, ali avo to ne zna i veruje u svoju naopaku teologiju. ta onda moe njemu, koji je ubeen u svoje postojanje, da ulije strah? Da nije moda dovoljno da se mi prekrstimo pa da on jadniak nestane u sumpornoj eksplolziji? To to se dogodilo meni je isto kao da je neki pametnjakovi etnolog, koji je godinama prouavao kanibalizam, u nadi da e se izboriti sa tupou belaca, poeo da pria kako ljudsko meso ima divan ukus. Veoma neodgovorno, jer zna da mu se nikada nee desiti da mora da ga proba. Sve dok jednog dana neko, koga je zainteresovala istinitost iskaza, ne poeli da to proveri upravo na njemu. I dok ga kidaju, komad po komad, on nikada nee saznati istinu i gotovo se nada da je barem bio u pravu kako bi opravdao sopstvenu smrt. Tako sam i ja, te veeri, morao da poverujem da je Plan istinit, inae bih u poslednje dve godine video sebe kao svemonog tvorca jedne uasne more. Bolje da je mora stvarna, ako je neto istina, onda je to istina, a ti s tim nema nikakve veze. 24 Sauvez la faible Aischa des vertiges de Nahash, sauvez la plaintive Hva des mirages de la sensibilit et que les Khrubes me gardent. (Josphin Pladan, Comment on devient Fe, Paris, Chamuel, 1893, XIII) Dok sam koraao kroz umu slinosti stiglo mi je Belbovo pismo
Dragi Kazobon, Sve do pre neki dan nisam znao da ste vi u Brazilu, izgubio sam vam svaki trag, nisam znao ak ni da ste diplomirali (estitam), ali mi je neko kod Pilada

dao vae koordinate. Uinilo mi se da bi bilo dobro da vas obavestim o nekim novim injenicama koje se odnose na nesrenog pukovnika Ardentija. Prolo je ini mi se vie od dve godine i ponovo vas molim da mi oprostite to sam vas ja nehotice toga dana uvalio u neprilike. Skoro da sam zaboravio celu tu groznu priu, ali pre dve nedelje iao sam na izlet u Montefeltro i stigao do tvrave San Leo. Izgleda da je u XVIII veku to bio papski posed i da je papa tu zatvorio Kaljostra, u eliju bez vrata (u tu eliju se i prvi i poslednji put ulazilo kroz nekakav kapak na tavanici), sa prozoriem s kojeg je osuenik jedino mogao da vidi dve seoske crkve. Na bednom leaju na kome je Kaljostro spavao i umro video sam buket rua, a dobio sam objanjenje da to mueniko mesto jo uvek pohode mnogi hodoasnici. Najredovniji hodoasnici su lanovi milanskog kruoka Pikatriks koji se bavi okultnim prouavanjima, a pod ijim okriljem izlazi i asopis izuzetno matovitog naziva: Pikatriks. Vi znate da me takve triarije uvek zainteresuju, te sam u Milanu nabavio primerak asopisa Pikatriks u kome sam saznao da e se, nekoliko dana kasnije, odrati pomen Kaljostrovim senima i otiao sam tamo. Zidovi su podseali na damast sa grbovima punim kabalistikih znakova, sova i ukova, skarabeja i ibisa, svakakvih istonjakih boanstava, koliko ti dua ite. Na dnu prostorije nalazila se bina sa proscenijumom vatrenih baklji na nosaima od sirovih cepanica, a u pozadini oltar sa trouglastin oltarskim kipom i dve statuete Izide i Ozirisa. Oko toga nalazile su se Anubisove figure poreane u polukrug, Kaljostrov portret (a iji bi drugi, zar ne?), pozlaena mumija veliine Keopsa, dva petorkarka kandelabra, gong sa dve propete zmije, stalak za itanje na podijumu presvuenom pamunim platnom s dezenom hijeroglifa, dve krune, dva trokraka svenjaka, sarkofag veliine nesesera, presto, imitacija stilske fotelje, etiri rasparene stolice kao sa gozbe erifa od Notingema, svee, sveice i jedna velika svea - sve to je odisalo duhovnou. Ukratko, uoe ti sedam malih ministranata u crvenim mantijama i sa bakljama, a potom i svetenik, koji je izgleda urednik Pikatriksa. Brambila, tako se zvao, bio je obuen u nekakvu da te bog sauva maslinasto-ruiastu mantiju, a za njim uoe i tienica, odnosno medium i est bogoslova u belom poput est Nineta Davola sa infulama, i to boanskim, ako se seate naih pesnika. Brambila je stavio na glavu dijademu sa polumesecom, epao veliki ritualni ma, iscrtao po bini magine simbole i prizvao nekoliko aneoskih duhova ije se ime zavravalo na l. U tom trenutku padoe mi na pamet one pseudosemitske baljezgarije iz Ingolfove poruke, ali samo na trenutak, a potom mi misli skrenue. Verovatno i zbog toga to se u tom trenutku odigralo neto jedinstveno; naime, mikrofoni su bili povezani sa podeivaem ija je namena da hvata lutajue talase u prostoru, ali je tonac sa infulom na glavi izgleda neto pogreio pa se prvo ula neka disko muzika a zatim Radio Moskva. Brambila otvori nekakav sarkofag, zgrabi jednu knjigu vradbina, zamahnu koji put kadionicom i povika: Oe na, neka doe Carstvo Tvoje. Uinilo se da je to imalo efekta jer je Radio Moskva utihnula, ali se u najmaginijem trenutku

ponovo oglasila pesmom nacvrcanih Kozaka ije zadnjice skoro dodiruju pod dok igraju. Potom je Brambila prizvao Clavicula Salomonis, spalio nekakav pergament na trokrakom svenjaku, pri emu se umalo nije zapalio, zatim je prizvao nekoliko boanstava iz Karnakovog hrama, zatraio da bude stavljen na kockasti Jesodov kamen i uporno prizivao Poverenika broja 39 u kojeg je oito publika imala puno poverenje jer se u sali zauo agor. Jedna gospoa iz publike pade u trans, zakoluta oima, i dok su ljudi poeli da trae lekara, Brambila stade da priziva Mo Pentagrama, a tienica koja je u meuvremenu sela na fotelju stade da se trese i stenje. Brambila se nadvio nad njom i poeo nestrpljivo da propituje, nju, Poverenika broja 39, koji je, kao to sam u tom trenutku shvatio, bio lino Kaljostro. I tu poinje neprijatan deo jer se devojka zaista patila i muila, znojila, drhtala, rikala, dok je poinjala da izgovara isprekidane reenice. Govorila je o nekakvom hramu, vratima koja treba otvoriti, rekla da se stvara vrtlog sile, da je neophodno penjati se ka Velikoj Piramidi, a Brambila sav uzbuen na bini poe da udara u gong i glasno priziva Izidu; ja sam uivao u prizoru sve dok nisam uo kako devojka izmeu uzdaha i jecaja ne pomenu est peata, sto dvadeset godina ekanja i Trideset estoricu Nevidljivih. Nije bilo vie nikakvih sumnji, priala je o poruci iz Provena. I dok sam se upinjao da ujem to vie, devojka je, potpuno iznemogla, klonula, Brambila ju je pogladio po elu, blagoslovio prisutne kadionicom i saoptio da je obred zavren. Bio sam pomalo impresioniran a takoe i znatieljan da razumem, te sam pokuao da se pribliim devojci, koja se u meuvremenu pribrala, obukla nekakav bedni mantili i krenula ka pomonom izlazu. Zamalo je nisam dotakao po ramenu, no u tom trenutku neko me epa za ruku. Okrenuo sam se i video inspektora De Anelisa, koji mi ree da je ostavim na miru, on ionako zna gde mogu da je pronaem. Pozvao me je na kafu. Poao sam sa njim, kao da sam neto zgreio, a u izvesnom smislu to je i bilo tano. U baru me je upitao zato sam bio tamo i zato sam pokuao da se pribliim devojci. To me je iznerviralo i rekao sam mu da ivimo u slobodnoj zemlji, da mogu da priam s kim hou. On se izvini i objasni: istraga o Ardentiju je sporo napredovala, pa su pokuali da rekonstruiu kako je proveo poslednja dva dana u Milanu, pre susreta sa ljudima iz Garamona i misterioznim Rakoskim. Posle godinu dana, pukim sluajem, ispostavilo se da je neko video Ardentija kako izlazi iz Pikatriksovog sedita zajedno sa istom ovom devojkom medijumom. S druge strane, ona im je bila interesantna i zbog toga to je ivela sa osobom koja je stari poznanik Odeljenja za narkotike. Rekao sam mu da sam se sluajno zatekao tamo i da me je izuzetno pogodilio to to je devojka izgovorila reenicu o est peata, koje je pominjao i pukovnik. On primeti da je udno to to se tako dobro seam, posle dve godine, onoga to je pukovnik rekao, budui da sam dan posle dogaaja samo ovla spomenuo neki razgovor o blagu Templara. Rekao sam mu da je pukovnik upravo i priao o blagu, koje je imalo nakakvu zatitu u vidu est peata, ali da tada nisam pomislio da je to interesantan detalj poto su sva blaga zatiena sa

sedam peata i zlatnim skarabejima. A on primeti da ne vidi zato bi me njene rei pogodile ako su sva blaga zatiena zlatnim skarabejima. Zamolih ga da se ne ophodi prema meni kao prema nekom osumnjienom i on namah promeni ton i poe da se smeje. Rekao je da mu i nije udno to to je devojka rekla to to je rekla, jer joj je Ardenti sigurno priao o svojim matarijama, moda i zato da bi je iskoristio za astralni kontakt, kako to obino kau oni koji se time bave. Ona je poput sunera, fotografske ploe, sigurno joj je podsvest poput luna-parka. Ljudi iz Pikatriksa joj moda cele godine ispiraju mozak, te nije iskljueno da su joj, kada je pala u trans (a zaista je, bez pretvaranja, pala u trans, pri emu joj je neto i kvrcnulo u glavi), isplivale neke slike koje su davno ostavile utisak na nju. No, posle dva dana De Anelis je doao u moju kancelariju i rekao mi da je, gle uda, dan kasnije on otiao da potrai devojku, a nje tamo vie nije bilo. Upitao je komije, niko je nije video otprilike od popodneva pre onog kobnog obreda, to u njemu pobudi sumnju te odlui da ue u stan. Stan je bio sav u neredu, posteljina po podu, jastuci po okovima, izgaene novine, prazne fioke. Ni traga ni glasa ni od nje ni od njenog dragana, ljubavnika, partnera ili kako god ga nazvali. Rekao mi je da ako znam neto vie, bilo bi bolje da kaem, jer je udno to je devojka isparila, a postoje dve mogunosti koje su na to mogle da utiu: ili je neko primetio da je on, De Anelis, dri na oku, ili su primetili da je izvesni Jakopo Belbo pokuao da pria sa njom. Stoga, stvari koje je izgovorila u transu odnosile su se na neto zaista ozbiljno, pa ak ni Oni, ko god da su, nisu bili svesni da ona zna toliko. Ko zna, moda bi nekom mom kolegi moglo da padne na pamet da ste je vi ubili, dodade De Anelis s lanim osmehom, i zato je bolje da pomaemo jedan drugom. Malo je falilo da me izbaci iz takta, a Bog mi je svedok da se to retko deava; upitao sam zato bi neko ko nije kod kue morao automatski da bude ubijen, a on me je zapitao seam li se ta se desilo sa pukovnikom. Rekao sam mu da se u svakom sluaju njeno mogue ubistvo ili otmica odigralo one veeri kada sam ja bio sa njim, a on me upita kako mogu da budem tako siguran u to. Mi smo se rastali oko ponoi i ne zna ta se kasnije odvijalo; ja u njemu da li on to ozbiljno misli, a on uzvrati pitanjem da li sam ikada proitao neki krimi i da li znam kako po pravilu policija sumnja u svakoga ko nema allibi jai od atomske bombe i kako je spreman da stavi istog trena glavu na panj ako ja imam alibi za vreme od jedan posle ponoi do sledeeg jutra. ta da vam kaem, Kazobon, moda je trebalo da mu ispriam istinu, ali u mom kraju svi su tvrdoglavi, kad jednom krenemo, nema povratka unazad. Piem vam, jer bi se De Anelis mogao dokopati vae adrese na isti nain na koji sam i ja to uinio: ako pokua da stupi kontakt sa vama, bolje je da znate ega sam se ja manje-vie drao. Ali, poto to i nije bio nekakav vrst stav, ako vi naete za shodno, sve mu recite. Stidim se, izvinite, to se oseam kao sauesnik u neemu i ma koliko da traim neki makar iole plemenit razlog da se opravdam, to mi ne polazi za rukom. Mora da je to zbog mog seljakog porekla, tamo smo svi gadan svet.

Cela pria je - to bi se reklo na nemakom-unheimlich. Va Jakopo Belbo

25 ...tih misterioznih posveenika koji su postali brojni, srani, zavereniki: jezuitizam, magnetizam, martinizam, Kamen mudrosti, somnambulizam, eklektizam, sve potie od njih. (C.-L. Cadet-Gassicourt, Le tombeau de Jacques de Molay, Paris, Desenne, 1797, str. 91) Pismo me je uznemirilo. Svakako ne zbog toga to bi De Anelis, moe misliti, mogao da me potrai na drugoj hemisferi, ve iz jednog ne tako uoljivog razloga. U tom trenutku pomislio sam da me nervira to mi se poput bumeranga vraa svet koji sam napustio. Sada shvatam da sam po hiljaditi put bio iznerviran tom zaverom slinosti, nagovetajem analogije. Instinktivna reakcija bila je pomisao da me zaista izluuje to mi Belbo i njegova veita neista savest ponovo ulaze u ivot. Odluih da sve zaboravim, da i ne spomenem pismo pred Amparo. Pomoglo mi je sledee pismo, koje mi je Belbo poslao dva dana kasnije da bi me umirio. Pria sa devojkom je imala logian kraj. Jedan policijski dounik je ispriao da je devojin ljubavnik bio upleten u obraun prilikom isporuke droge. Naime, on je odluio da je diluje na sitno umesto da je preda potenom trgovcu na veliko koji je drogu ve platio. U tom svetu to zaista teko prolazi. Ispario je da bi spasao svoju kou. Naravno da je sa sobom poveo i svoju devojku. Prilikom pretresa njihovog stana, De Anelis je naao nekoliko asopisa tipa Pikatriksa sa nizom lanaka koji su bili crveno podvueni. Jedan se odnosio na blago Templara. Drugi na Rozenkrojcere koji su iveli u jednom zamku ili peini, ili ko zna gde, gde je bilo napisano post 120 annos patebo, a bili su oznaeni kao tridesetestorica nevidljivih. Za De Anelisa je sve bilo jasno kao dan. Za devojku to je bila duevna hrana (u istoj hrani uivao je i pukovnik), koju bi ispovratila kada bi

upala u trans. Sluaj je bio zakljuen i nadlenost je prela u ruke Odeljenja za narkotike. Belbovo pismo je odisalo oseajem olakanja. De Anelisovo objanjenje je izgledalo najjednostavnije. Ali te veeri u periskopu, pomislio sam da su dogaaji moda ili drugim tokom. Tano je da je devojka neto ula od Ardentija, ali neto to u asopisima nije bilo pomenuto, neto to niko nije trebalo da zna. Neko iz Pikatriksovog okruenja je uklonio pukovnika da bi ga uutkao, a kada je taj isti primetio da Belbo namerava da porazgovara sa devojkom, uklonio je i nju. Da bi naveo istragu na pogrean put, oslobodio se i njenog ljubavnika, a onda dao uputstva policijskom douniku da ispria priu o begu. Vrlo jednostavno, kad bi postojao Plan. Ali da li je zaista postojao, kad znamo da smo ga izmislili mi, i to znatno kasnije? Da li je mogue da stvarnost ne samo nadmai matu ve i da joj prethodi, ili, bolje reeno, da ide ispred i ispravlja tetu koju e mata naneti? Pa ipak, tada, u Brazilu, pismo me nije navelo na te misli. Pre bih rekao da sam ponovo osetio kako me podsea na neto drugo. Mislio sam na putovanje u Baiju i posvetio jedno popodne cunjanju po prodavnicama knjiga i religioznih predmeta za koje do tada nisam mario. Pronaao sam maltene tajne duanie i robne kue krcate kipovima i idolima. Kupio sam Jemanine perfumadores, misteriozno sredstvo protiv komaraca oporog mirisa, miriljave tapie, otuni sprej pod nazivom Sveto Isusovo Srce, nekoliko jeftinih amajlija. A pronaao sam i puno knjiga namenjenih vernicima i prouavaocima vernika, sve na gomilil, uputstva za isterivanje avola, Como adivinhar o futuro na bola de cristal, udbenike iz antropologije. I jednu monografiju o Rozenkrojcerima. Sve se u trenutku stopilo. Satanski i mavarski obredi u Hramu u Jerusalimu, afriki vraevi za lumpenproletarijat sa severoistoka, poruka iz Provena sa svojih sto dvadeset godina i sto dvadeset godina Rozenkrojcera. Postao sam pokretni mikser, sposoban jedino da izmeam razliite sastojke. Ili sam moda izazvao kratak spoj saplevi se na klupko raznobojnih ica koje se samo od sebe zamrsilo i to pre mnogo vremena? Kupio sam knjigu o Rozenkrojcerima. Potom sam

pomislio da bih, da sam ostao samo nekoliko sati u tim knjiarama, sigurno sreo najmanje deset medijuma i isto toliko pukovnika Ardentija. Vratio sam se kui i zvanino saoptio Amparo da je svet pun svakakvih ljudi. Ona mi obea da e me uteiti i dan zavrismo kako priroda nalae. Bilo je to negde krajem '75. Odluio sam da zaboravim slinosti i da svu svoju energiju posvetim radu. Na kraju krajeva, trebalo je da predajem o italijanskoj kulturi a ne o Rozenkrojcerima. Bacio sam se na filozofiju Humanizma i otkrio da moderni svetovni ljudi, tek to su izali iz mranog srednjeg veka, nisu smislili nita pametnije nego da se posvete Kabali i magiji. Posle dve godine prouavanja humanista koji su deklamovali formule kako bi privoleli prirodu da uradi neto to ona nije imala nameru da uradi, stigle su mi vesti iz Italije. Moji stari drugovi, ili barem neki od njih, pucali su u potiljak svakom neistomiljeniku, kako bi ubedili ljude da urade neto to nisu imali nameru da urade. Nisam to mogao da razumem. Ubedio sam samog sebe da sam ve deo Treeg sveta i odluio da posetim Baiju. Pod mikom sam nosio knjigu o renesansnoj kulturi i knjigu o Rozenkrojcerima koja je do tada stajala neraseena na polici.

26 Sve tradicije na zemlji moramo da sagledamo kao naslee jedne glavne matice tradicije koja je od postanja poverena grenom oveku i njegovim prvim potomcima. (Louis-Claude de Saint Martin, De l'esprit des choses, Paris, Laran, 1800, II, De l'esprit des traditions en gnral)

I videh Salvador, Salvador da Bahia de Todos os Santos, crni Rim sa trista ezdeset i pet crkava koje su se uzdizale po breuljcima ili pak leale du zaliva, u kojima se slave bogovi afrikog Panteona. Amparo je poznavala jednog slikara naivca ije su slike na velikim drvenim ploama obilovale biblijskim i apokaliptinim vizijama, koje su blistale poput srednjovekovnih minijatura, sa koptskim i vizantijskim elementima. Naravno, on je bio marksista, priao je o nadolazeoj revoluciji i provodio dane u sanjarenju u sakristijama svetilita Nosso Senhor do Bomfim, horror vacui u svom punom sjaju, s ostacima votiva koji su visili s tavanice ili ukraavali zidove. Bio je to nekakav mistian spoj srebrnih srca, drvenih proteza, ruku, nogu, prizora udesnih izbavljenja usred olujnih vrtloga, vodenih pijavica, stranih virova. Poveo nas je u sakristiju jedne druge crkve, a ona je bila prepuna ogromnog nametaja koji je mirisao na akarandu. ta je na onoj slici, upita Amparo crkvenjaka, Sveti ore? On nas zavereniki pogleda i ree: Zovu ga Sveti ore, i bolje to ga tako zovu, inae se paroh ljuti, ali to je Oosi. Slikar nas je dva dana vodao da vidimo brodove i klostere crkava, zaklonjene fasadama koje su liile na pocrnele i izgrebane srebrne tanjire. Pratili su nas izborani, opavi crkvenjaci. Sakristije su bile prepune zlata, kalaja, tekih sanduka i skupocenih ramova. U kristalnim ivotima poreanim du zidova isticali su se okrvavljeni sveci u prirodnoj veliini, sa otvorenim ranama posutim rubinima u obliku kapi; Isusi presamieni od bolova sa okrvavljenim nogama. Kada je preda mnom sevnulo zlato poznog baroka, video sam anele s etrurskim licem, romanike grifone i istonjake sirene koji su provirivali s kapitela. Kretali smo se starim ulicama ija su imena liila na pesme. Rua da Agonia, Avenida dos Amores, Travessa de Chico diabo. Stigao sam u Salvador u vreme kada je vlada, ili neki njen organ, renovirala stari grad kako bi iz njega izbacila hiljade javnih kua, ali to je bilo uraeno tek napola. Ispred tih pustih i gubavih crkava, neprimerene raskoi, jo uvek su se pruali smrdljivi sokaci koji su vrveli od crnoputih petnaestogodinjih prostitutki, starih prodavaica afrikih poslastica koje su uale po plonicima kraj svojih lonaca na vatri, gomile makroa koji su igrali kraj odvodnih kanala uz zvuke tranzistora

iz oblinjeg bara. Stare kolonistike palate, na ijim su se vrhovima videli sada ve neitljivi grbovi, postale su javne kue. Treeg dana otpratili smo naeg domaina do bara u nekom hotelu u gornjem gradu. Taj deo grada ve je bio obnovljen. Bar se nalazio u ulici koja je bila puna luksuznih antikvarnica. Tamo je trebalo da se sretne sa jednim gospodinom, Italijanom koji je eleo da, bez ikakvog cenjkanja, kupi jednu njegovu sliku veliine tri sa dva metra, na kojoj su se videle aneoske ete u konanom obraunu sa silama zla. Tako smo upoznali gospodina Aljea. Bio je pristojno obuen, u dvorednom sakou s tankim belim prugama, uprkos vruini. Prosed, rumenoga lica, s naoarima sa zlatnim okvirom. On poljubi ruku Amparo, poput nekoga ko samo tako pozdravlja ene, a zatim porui ampanjac. Slikar je morao da krene, Alje mu je uruio gomilu putnikih ekova i rekao mu da mu sliku poalje u hotel. Mi smo ostali da sa njim popriamo, Alje je pravilno govorio portugalski, ali se osealo da ga je uio u Lisabonu, to mu je jo vie pomagalo da izgleda kao kavaljer iz nekih starih vremena. Raspitivao se o nama, napravio nekoliko opaski o moguem enevskom poreklu moga imena, dok ga je Amparina porodica zaintersesovala, i sam Bog e znati kako je zakljuio da njena loza potie iz Resifea. to se pak njegovog porekla tie, tu je ostao neodreen. Ja sam vam poput ovih ovde, ree, u mojim genima ima bezbroj rasa... Ime je italijansko, po jednom starom imanju mog pretka. Da, moda je plemiko, ali koga to danas zanima. U Brazilu sam iz iste znatielje. Oduevljavaju me svi oblici Tradicije. Rekao mi je da u Milanu, gde je iveo poslednjih nekoliko godina ima veliku zbirku knjiga iz oblasti religije. Doite mi u posetu kada se vratite, imam mnogo interesantnih stavari od afro-brazilskih rituala do kultova Izide u poznom Rimskom carstvu. Oboavam Izidine kultove, ree Amparo, koja je esto iz oholosti volela da izigrava tupsonku. Pretpostavljam da vi znate sve ivo o tome. Alje joj skromno odgovori. Samo ono malo to sam video. Amparo je ponovo pokuala sa istim trikom: Zar to nije bilo pre dve hiljade godina? Nisam tako mlad kao vi, nasmei se Alje.

Kao Kaljostro, naalih se ja. Nisu li njega uli da apue svom slugi s kojim je prolazio pored nekakvog raspea: 'Ja sam lepo rekao tom Judejecu da se pazi te veeri, ali on nije hteo da me poslua'? Alje se skamenio, uplaio sam se da sam se moda previe grubo naalio. Upravo sam hteo da se izvinim, ali me na domain prekide s umirujuim osmehom. Kaljostro je bio varalica, jer se dobro zna kada i gde je roen, a nije ni poiveo dugo. Obian hvalisavac. Naravno. Kaljostro je bio varalica, ponovi Alje, ali to ne znai da nisu postojale i da ne postoje povlaene osobe koje imaju vie ivota. Moderna nauka ne zna mnogo o procesu starenja, te je mogue pomisliti da je smrtnost jednostavno posledica nedovoljne obavetenosti. Kaljostro jeste bio varalica, ali ne i grof De Sen ermen ije su tvrdnje da je neke od svojih tajnih smesa nauio od starih Egipana najverovatnije tane. Ali poto mu niko nije verovao kada je o tome priao, iz kurtoazije prema svojim sagovornicima on se pretvarao da se ali. Ali i vi se pravite da se alite da bi ste nam dokazali da govorite istinu, ree Amparo. Ne samo to ste lepi, ve imate i izuzetnu mo zapaanja, ree Alje. Ali vas prekilnjem da mi ne poverujete. Ako bih se pred vama pojavio u pranjavom sjaju mojih stolea, vaa lepota bi odmah uvenula, a to sebi ne bih mogao da oprostim. Time je oborio s nogu Amparo, a ja sam bio pomalo ljubomoran. Okrenuo sam razgovor na crkve i na ora-Oosija koje smo videli. Alje je rekao da obavezno moramo da prisustvujemo ritualu kandomble. Ne idite tamo gde vam trae novac. Prava mesta su ona gde vas primaju a da od vas ne trae nita, ak ni da ste vernik. Naravno, neophodno je uestvujete s potovanjem i s onoliko tolerancije prema svim verama koliko oni pokazuju prema vaem neverovanju. Poneki svetenici pai ili me-de-santo izgledali su kao da su izali iz ia Tomine kolibe, ali im je kultura bila kao da su vatikanski teolozi s univerziteta Gregorijana. Amparo poloi svoju ruku na njegovu. Povedite nas, ree, ja sam bila jedanput, pre mnogo godina, prisustvovala sam jednom

obredu umbanda, ali su mi uspomene zbrkane, seam se samo nekog velikog nemira... Alje se oseao pomalo neprijatno zbog dodira, ali nije povukao ruku. Uinio je neto to sam i kasnje viao u trenucima razmiljanja. Drugom rukom izvukao je iz prsluka kutijicu od zlata i srebra, koja je liila na tabakeru ili kutijicu za lekove, s poklopcem ukraenim ahatom. Na barskom stolu gorela je mala votana svea, a Alje je, toboe sluajno, prineo kutijicu njenoj svetlosti. U dodiru sa toplotom ahat se gotovo vie nije ni primeivao, ve se umesto njega pojavila prefinjena minijatura, sva u plavom, zelenom i zlatnom, a na njoj se videla pastirica sa koarom cvea. Rasejano je premetao po ruci kao da vrti brojanicu. Primetio je moje interesovanje, nasmeio se i odloio predmet. Nemira? Nadam se, lepa moja gospo, da vi, osim to imate dobru mo zapaanja, niste previe osetljivi. To je divna osobina kada se povee s ljupkou i inteligencijom, ali veoma opasna za nekoga ko odlazi nekud a da ne zna ni ta trai ni ta e nai... A pored toga, pazite da ne brkate umbandu i kandomble. Kandomble je u potpunosti autohton, afro-brazilski kao to se obino kae, dok je umbanda okasneli plod, nastao kalemljenjem domorodakih obreda sa ezoterinom evropskom kulturom, ija je mistika, rekao bih, gotovo templarska... Templari su me ponovo pronali. Rekao sam Aljeu da sam se bavio njima. Pogledao me je zainteresovano. Kakva udna koincidencija, moj mladi prijatelju. Pronai mladog Templara ispod Junog krsta... Ne bih hteo da pomislite da sam sledbenik... Zaboga, gospodine Kazabon. Kada biste samo znali koliko u toj oblasti ima aljkavosti. Znam, znam. Dobro. Ali moramo da se vidimo pre nego to otputujete. Zakazali smo sastanak za sutradan: sve troje smo hteli da posetimo malu pokrivenu pijacu u luci. Tamo smo se i videli sledeeg jutra, a to je bila istovremeno riblja pijaca, arapski suk, seoski vaar koji se irio poput malignih elija, Lurd koji pohaaju sile zla, u kome je bio mogu suivot bogova kie i ushienih stigmatizovanih kapucinera, a mogle su se

nai i umilostivljujue vreice koje se uivaju u postavu, male granitne ruke koje pokazuju ipak, koralni iljci, raspea, Davidove zvezde, seksualni simboli iz prejudejskih religija, visee lealjke, tepisi, torbe, sfinge, sveta srca, Bororo tobolci, ogrlice od koljki. Mistika koja je poticala od evropskih osvajaa stapala se sa okultnim znanjima robova pa nije ni udo to je koa svakog prisutnog svedoila o izgubljenim rodoslovima. Evo, ree Alje, ovo je slika onoga to udbenici iz etnologije nazivaju brazilskim sinkretizmom. Runa re, prema zvaninoj nauci. Ali, u svom najuzvienijem smislu sinkretizam predstavlja priznavanje jedne jedine Tradicije koja proima i hrani sve religije, sva znanja i sve filozofije. Nije mudra osoba ona koja neto rastavlja ve ona koja sastavlja delie svetlosti bez obzira na njihovo poreklo... Dakle mudriji su ovi robovi, odnosno potomci robova nego mi etnolozi sa Sorbone. Da li me barem vi razumete, lepa moja gospo? Ne svojim umom, ree Amparo. Svojom matericom. Izvinite, pretpostavljam da se grof De Sen ermen nije tako izraavao. Hou da kaem da sam roena u ovoj zemlji, pa me, pretpostavljam, dotiu i stvari koje ne razumem... Dodirnu svoje grudi. ta je ono rekao onomad kardinal Lambertini gospoi koja je nosila predivan dijamantski krst na grudima. Oh, kako bi bilo divno umreti na takvom raspeu. Tako bih i ja voleo da ujem te glasove. Ali vas sada oboje molim da mi oprostite. Dolazim iz epohe u kojoj smo pristajali na veno prokletstvo samo da bismo odali poast lepoti. Ostavljam vas same. Videemo se jo. Mogao bi da ti bude otac, rekoh Amparo dok sam je vukao kroz pijacu. Mogao bi da mi bude i ukundeda. Ukazao nam je da je star barem hiljadu godina. Zar si ljubomoran na faraonovu mumiju? Ljubomoran sam na onoga ko ti upali lampicu u glavi. Divno, to je ljubav. 27 Poto je ispriao da je upoznao Poncija Pilata u Jerusalimu, detaljno je opisao njegovu kuu i jela koja su bila sluena za veeru. Kardinal De Roan, koji je mislio da je re o pukoj mati, obrati se slugi grofa De Sen ermena, sedokosom starcu

potenog izgleda: Prijatelju moj, ree mu, teko da mogu da poverujem u ono to pria va gospodar. Jo nekako i mogu i da progutam da je trbuhozborac, pa ak i da je u stanju da napravi zlato, ali ne i da ima dve hiljade godina i da je video Poncija Pilata. Da li ste i vi bili tamo? Oh ne, monsinjore, odgovori prostoduno sluga, ja sam tek etiristo godina u slubi gospodina grofa. (Collin de Plancy, Dictionnaire infernal, Paris, Mellier, 1844, str.434) Sledeih dana bio sam obuzet Salvadorom. Nisam provodio mnogo vremena u hotelu. Prelistavajui indeks knjige o Rozenkrojcerima pronaao sam podatke o grofu De Sen ermenu. Vidi vidi, pomislih, tout se tient. Volter je napisao za njega: C'est un homme qui ne meurt jammais et qui sait tout, ali mu je Fridrih Pruski odgovarao: C'est un comte pour rire. Horas Valpol je o njemu govorio kao o Italijanu, pancu ili Poljaku koji se obogatio u Meksiku a zatim pobegao u Carigrad sa nakitom svoje supruge. No, najsigurniji izvor su memoari gospoe De Ose, dvorske dame markize De Pompadur (lepa preporuka ree Amparo zajedljivo). Koristio je razna imena: Sirmon u Briselu, Veldon u Lajpcigu, markiz od Ajmara, Bedmara ili Belmara, grof Soltikov. Godine 1745. bio je uhapen u Londonu gde je vaio za vrsnog muziara koji je svirao na violini i klaviembalu, po salonima; tri godine kasnije ponudio je svoje usluge Luju XV kao ekspert za bojenje u zamenu za boravak u zamku ambor. Kralj ga koristi za diplomatske misije u Holandiji, gde je neto zabrljao i ponovo pobegao u London. Godine 1762. eto ga u Rusiji, a zatim ponovo u Belgiji. Tamo sree Kazanovu, koji opisuje kako je on pretvorio bezvrednu paru u zlatnik. Godine 1776. je na dvoru Fridriha II kome je ponudio razliite projekte u koje je upletena hemija, a umire osam godina kasnije u lezvigu kod landgrafa od Hesea, gde je upravo podizao fabriku boja. Nita posebno, tipina karijera avanturiste iz XVIII veka, sa manje ljubavnica od Kazanove i manje spektakularnih prevara od Kaljostra. Sve u svemu, uz poneki sukob, imao je izvesno potovanje

monika kojima je obeavao ari alhemije, ali industrijskog tipa. Jedina interesantna stvar su prie koje su poele da se ispredaju, a koje je sigurno on sam potakao, o njegovoj besmrtnosti. esto se mogao uti u salonima kako nehajno pria o prastarim dogaajima kao da je bio njihov oevidac, a izmiljotine o sebi je odravao elegantno i gotovo ispod ita. U mojoj knjizi nalazio se i odlomak iz knjige Gog ovanija Papinija u kome je opisan noni susret na palubi prekookeanskog broda sa grofom De Sen ermenom. Bio je pritisnut svojom hiljaudgodinjom prolou i seanjima koja su ga preplavljivala, a oajnike tonove kao da je izgovorio Borhesov el memorioso Funes, premda je Papinijev tekst poticao iz 1930. Nemojte misliti da naoj sudbini treba zavideti, rekao je grof Gogu. Posle par vekova neizleiva dosada obuzme svakog nesrenog besmrtnika. Svet je jednolian, ljudi nita ne mogu da naue i stalno upadaju u iste greke i uase, dogaaji se ne ponavljaju ali lie jedni na druge... dakle ostajete bez novina, iznenaenja, otkria. Sada kada nam je jedini svedok Crveno more mogu da vam se ispovedim: smuila mi se moja besmrtnost. Na Zemlji nema vie tajni za mene a nisu mi uteha ni meni slini. udan lik, prokomentarisao sam. Oigledno da se na Alje zabavlja tumaenjem njegove uloge. Dobrostojei kavaljer zrelih godina, pomalo aav, s gomilom slobodnog vremena za putovanja i sklonou prema natprirodnim pojavama. Dosledni reakcionar, koji je dovoljno hrabar da bude dekadantan. Sve u svemu, drai su mi takvi nego burujske demokrate, rekla je Amparo. A gde je sada women power, women power. Istopila si se zbog jednog rukoljuba. Tako ste nas vekovima vaspitavali. Pustite nas da se polako oslobodimo. Nisam rekla da bih se udala za njega. Sva srea. Naredne sedmice Alje mi je telefonirao. Pozvao nas je da posetimo mesto gde se odrava kandomble. Neemo moi da prisustvujemo samom obredu jer Jaloria nema poverenja u turiste, ali e nas ona lino primiti pre poetka i provesti da vidimo ambijent.

Doao je po nas kolima i poto smo proli kroz favele, stigli smo do druge strane breuljka. Zgrada ispred koje smo se zaustavili delovala je prilino odbojno, kao neka stara fabrika. Na ulazu nas je saekao jedan crnac i poprskao nas nekim sredstvom za dezinsekciju. Malo dalje u jednom pustom dvoritu spazili smo neto nalik na ogromnu koaru od velikih palminih listova krcatu svakakvim akonijama, comidas de santo. Unutra smo ugledali veliku prostoriju na ijim je zidovima bilo puno slika, naroito votiva i afrikih maski. Alje nam je objasnio raspored nametaja: na kraju se nalaze klupe za one koji nisu posveenici, pored njih su podijum za instrumente i stolice za Og. To su dobrostojee osobe, koje ne moraju da budu vernici, ali su potovaoci kulta. Ovde u Baiji u jednom mestu je bio Og ak i slavni or Amado. Izabrala ga je Jansa, boginja vetrova i rata. Ali odakle potiu ta boanstva?, upitah. To je veoma komplikovana pria. Kao prvo postoji sudanski ogranak koji dominira na severu i koji je star koliko i samo ropstvo, a iz njega potiu kandomble afrikih boanstava orias. U junim pokrajinama postoji uticaj Bantu plemena i tu poinje lanano meanje. Dok su na severu i dalje bliski izvornoj afrikoj religiji, na jugu se makumba okree ka umbandi u kojoj ima uticaja katolicizma, kardekizma i evropskog okultizma... Dakle nita od Templara veeras? Templari si bili metafora. U svakom sluaju veeras ih nema. Ali sinkretizam ima veoma osetljiv mehanizam. Da li ste primetili napolju, kraj comidas de santo, jedan omanji gvozdeni kip, nekakvog avolia sa vilama pred kojim se nalazi nekoliko votiva? To je Eu koji je veoma moan u umbandi ali ne i u kandombleu. Pa ipak, slavi ga i kandomble, smatra ga duhom glasnikom, nekom vrstom izopaenog Merkura. U umbandi su ljudi opsednuti Euom, ali ovde ne. Ipak se prema njemu postupa dobro, jer nikad se ne zna. Pogledajte onde na zidu... Pokazao mi je jednu arenu statuu golog Indijanca i jo jednu koja je prikazivala starog crnakog roba obuenog u belo, on je sedeo i puio lulu: To su caboclo i preto velho, duhovi predaka koji su u umbandi veoma bitni. Otkud oni ovde? Odaje im se poast, ne koriste se jer kandomble uspostavlja vezu samo sa afrikim orias ,ali to nikako ne znai da ih se treba odrei.

Ali ta je to to je ostalo zajedniko svim tim crkvama? Moemo rei da se sve afro-brazilske religije odlikuju time da su posveenici tokom obreda opsednuti nekim viim silama i u nekoj vrsti transa. U kandombleu to su orias, a u umbandi duhovi predaka... Skoro da sam zaboravila svoju zemlju i svoju rasu, ree Amparo. Boe moj, im sam omirisala Evropu i istorijski materijalizam sve mi je iilelo iz glave, a dobro se seam da mi je ove prie priala moja baka... Istorijski materijalizam? nasmei se Alje. ini mi se da sam neto nauo o njemu. Je li to bee ona apokaliptina religija koja je nastala u Triru? Stegoh Amparinu ruku. No pasarn, ljubavi. Isuse, proaputa ona. Alje je pratio na kratak poluglasni dijalog ne meajui se. Sile sinkretizma su ogromne, draga moja. Ako hoete, ja vam mogu ponuditi politiku interpretaciju svega ovoga. Zakonima u XIX veku robovima je vraena sloboda, ali u pokuaju da se izbriu bolne rane ropstva, sve arhive verzane za trgovinu robovima su spaljene. Robovi su dakle formalno slobodni, ali bez prolosti. Stoga, u nedostatku porodinog identiteta, pokuavaju da izgrade kolektivni. Vraaju se korenima. To je njihov bunt prema, kao to vi mladi kaete, vladajuim silama. Ali malopre ste rekli da su se tu uplele i evropske sekte... ree Amparo. Draga moja, istota je luksuz i zato robovi prihvataju ono to je pred njima. Ali se i svete. Ne moete ni da zamislite koliko se samo belaca ulovilo u tu zamku. Izvorne afrike religije su kao i sve ostale imale iste slabosti, bile su lokalne, etnike, kratkovide. U dodiru sa mitovima osvajaa oivele su drevno udo: udahnule su ivot tajanstvenim religijama koje su nastajale irom Mediterana, u II i III veku, dok se Rim svakim danom sve vie raspadao, a bune se irile po Persiji, Egiptu, prejudejskoj Palestini... U epohi poznog Rimskog carstva Afrika je primila uticaj svih mediteranskih religija, saela ih i pohranila u sebi. I dok se Evropa izopaila prihvatanjem hrianstva kao dravne religije, Afrika je sauvala blago znanja, kao to ga je sauvala i proirila i u doba Egipana, darjujui ga Grcima koji su ga u potpunosti upropastili.

28 Postoji jedno telo koje obavija svet u celini i uvek ga prikazujte kao krug jer je to oblik Svega. Zamislite sada da se ispod kruga tog tela nalazi 36 dekada, koje su prenete du zodijaka sa planetama, na pola puta izmeu totalnog i zodijakog kruga, odvajajui tako dva kruga i na neki nain ograniavajui Zodijak. Promena vladara, podizanje gradova, glad, kuga, oseka, zemljotresi sve to zavisi od dekada... (Corpus Hermeticum, Stobaeus, excerptum VI) Ali kakvo znanje? Da li ste svesni koliko je bilo znaajno vreme izmeu II i III veka nove ere? Ne zbog sjaja carstva, koje je bilo na zalasku, ve zbog onoga to se deavalo u Sredozemlju. Dok su Rimu pretorijanci klali svoje careve, Mediteran se diio Apulejem, Izidinim tajnama, velikim povratkom duhovnosti u vidu neoplatonizma, gnosticizma... U to blaeno vreme hriani se jo nisu dokopali vlasti niti poeli da osuuju jeretike na smrt. Predivno doba u kome ivi numen, plamti ekstaza, i preplavljuju ga prikaze, emanacije, demoni i aneoske kohorte. To je znanje koje je rasuto i nepovezano, koje postoji otkada je sveta i veka, mnogo pre Pitagore, indijskih bramana, Jevreja, arobnjaka, gimnozofista, pa ak i varvara sa krajnjeg severa, galskih i britanskih druida. Grci su nazivali varvarima one iji je govor, njihovim osetljtivim obrazovanim uima, zvuao kao psei lave, te su mislili da oni nisu u stanju da se sporazumeju. No, varvari su znali mnogo vie od Helena, upravo zbog toga to je njihov jezik bio nedokuiv. Mislite li da oni koji e veeras da pleu znaju znaenje svih pesama i maginih imena koje e izgovoriti? Na svu sreu ne, jer nepoznato ime treba da poslui kao veba disanja, mistino zazivanje. Doba antonijevca. Svet je bio prepun divnih saglasnosti, prefinjenih slinosti do kojih je trabalo prodreti ili postii da one prodru do nas pomou sna, proroanstava, magije, to je omoguavalo da se deluje na prirodu i njene sile dejstvujui na slinosti u njoj. Mudrost je nedokuiva, nestalna, ne moe se izmeriti. Eto zbog ega je u to doba glavni bog bio Hermes, izumitelj svih

lukavstava, bog raskra i lopova, ali i tvorac pisanja, vetine izigravanja i razlikovanja, plovidbe ka kraju sveta, gde se sve stapa na horizontu. On je zatitnik sprava kojima se podie kamenje sa zemlje, oruja to pretvara ivot u smrt, vodenih pumpi, filozofije koja obmanjuje i vara... A znate li gde je danas Hermes? Ovde, na vratima, zovu ga Eu, taj glasnik bogova, trgovac i posrednik, koji ne zna razliku izmeu dobra i zla. Pogledao nas je sa podozrivo i izazivaki. Vama se ini da ja preterujem u preraspodeli bogova kao Hermes kada deli robu. Pogledajte ovu knjiicu koju sam jutros kupio u jednoj knjiari u Pelourinju. arolije i udesa svetog Kiprijana, magini recepti za zadobijanje ljubavi ili usmrivanje neprijatelja, prizivanje anela i Bogorodice. Popularno tivo za ove crnopute mistike. Ali re je o svetom Kiprijanu iz Antiohije, o kome govore brojne knjige iz srebrnog doba. Njegovi roditelji su eleli da on bude upuen u sve i da zna o svemu ivom to postoji na zemlji, u vazduhu, u moru. Zato su ga slali u najrazliitije daleke zemlje kako bi nauio sva uda, da bi znao kako bilje nie i truli, ime se odlikuju biljke i ivotinje i to ne one iz prirodnih ve iz okultnih nauka, zakopane u dubini arhainih i dalekih tradicija. U Delfima se zavetovao Apolonu i kultu zmije, upoznao je Mitrine tajne, u petnaestoj godini, na brdu Olimp, pod vostvom petnaest hijerofanta, prisustvao je obredu prizivanja Vladara Ovog Sveta kako bi ovladao njegovim trikovima. U Argosu se uputio u Herine tajne, u Frigiji savladao vetinu hepatoskopije. Vie nije bilo niega na zemlji, u moru ili u vazduhu, to on nije poznavao, ni duha, ni mudrosti, ni bilo kakve majstorije. Znao je ak i vetinu izmene pisma pomou vradbina. U podzemnim hramovima Memfisa nauio je kako demoni komuniciraju sa ovozemaljskim svetom, kojih se mesta groze, a koje predmete vole. Saznao je o njihovom ivotu u mraku, u kojim prilikama pruaju otpor, na koji nain obuzimaju duu i telo, kakav uticaj imaju na via saznanja, pamenje, strah, iluziju kao i kako izazivaju potrese u zemlji i utiu na podzemne struje. A onda se, avaj, preobratio, ali je poneto od njegovog znanja ostalo, prenelo se i sada ga moemo videti ovde u reima i duhu ovih odrpanaca koje vi nazivate idolopoklonicima. Draga moja prijateljice, malo pre ste me gledali kao da sam svetsko udo. Ko ivi u prolosti? Vi koji elite da podarite ovoj zemlju uase industrijskog i radnikog

veka, ili ja koji elim da naa jadna Evropa ponovo zadobije prirodnost i veru ovih potomaka robova? Boe, planu Amparo, vi dobro znate da je to samo nain da ih drite u miru... Ne u miru ve u iekivanju. Bez isekivanja nema ni Raja, zar nismo to nauili od vas Evropljana? Zar sam ja Evropljanka? Nije vana boja koe, ve vera u Tradiciju. Da bi Zapadu, ogrezlom u blagostanju, vratili taj oseaj iekivanja, oni plaaju ceh, moda i pate, ali jo uvek poznaju govor prirode, vazduha, vode, vetrova... Ponovo nas izrabljujete. Ponovo? Vama kao da nije bila dovoljna lekcija iz '89, grofe. Kad nam neto dojadi ode glava, cap! I uz aneoski osmeh pree ispruenom akom preko vrata. Na Amparo me je sve uzbuivalo pa ak i njeni zubi. Strano uzbudljivo, ree Alje dok je iz depa vadio tabakeru a zatim je pogladio prstima. Dakle prepoznali ste me? Ali '89 glave se nisu kotrljale zbog robova ve zbog vrlih buruja koje vi navodno mrzite. A osim toga grof De Sen ermen je tokom vekova video mnogo glave kako se kotrljaju i mnoge kako se vraaju na vrat. Ali evo je me-de-santo, Jaloria. Susret sa svetenicom bio je miran, srdaan, prostoduan i utiv. Bila je to jedna gorostasna crnkinja, blistavog osmeha. Na prvi pogled bi se reklo da je neka domaica, ali kada smo poeli da razgovaramo shvatio sam zato su takve ene mogle da gospodare kulturnim ivotom Salvadora. Ali ti orias su osobe ili sile? upitah je. Ona mi odgovori da su to svakako sile, voda, vetar, lie, duga. Ali kako zabraniti obinim ljudima da ih vide kao ratnike, ene, katolike svece? Zar i vi, ree, ne tujete kosmiku silu u vidu mnogih Devica. Vano je potovati silu, a njen izgled mora da se prilagodi svaijem shvatanju. Zatim nas je pozvala da izaemo u zadnje dvorite, kako bismo obili kapele, pre poetka obreda. U dvoritu su se nalazile kue oriasa. Mnotvo crnih devojaka u tradicionalnim nonjama veselo je obavljalo poslednje pripreme.

Kue oriasa bile su rasporeene po dvoritu kao kapele na nekom svetom brdu, a na njihovim fasadama nalazio se lik odgovarajueg sveca. U samim kuama, dreave boje cvea, statua i svee spremljenih jela koja e biti ponuena bogovima, odudarale su od spoljnih. Belo za Oalu , plavo i ruiasto za Jemanu, crveno i belo za anga, uto i zlatno za Oguna. Posveenici su se bacali na kolena ljubei prag i istovremeno dodirivali po elu i iza uiju. Ali da li onda, upitah, Jemana jeste ili nije Presveta Bogorodica i da li je ango Sveti Jeronim ili nije? Nemojte da postavljate zbunjujua pitanja, posavetovao me je Alje. Umbanda je jo komplikovanija. Sveti Antun i Sveti Kozma i Damjan vezani su za Oalinu liniju. Za Jemanu se vezuju sirene, undine, morski i reni kaboklas, mornari i zvezde vodilje. Istonu liniju sainjavaju Hindusi, naunici, lekari, Arapi i Marokanci, Japanci, Kinezi, Mongoli, Egipani, Asteci, Inke, Karibljani i Rimljani. Oosijevu liniju ine Sunce, Mesec, kaboklas slapova i crnaca. Ogunovu liniju ine Ogun Beira-Mar, Rompi-Matu, Jara, Mee, Narue. Ukratko, sve zavisi. Boe, ponovo ree Amparo. Kae se Oala, apnuh joj okrznuvi joj uvo. Ne brini, no pasarn. Jaloria nam je pokazala itav niz maski koje su neki akoliti unosili u hram. Bile su to velike slamnate maske koje su pokrivale samo oi, ili pak kukuljice namenjene medijumima. Oni ih postepeno navlae kada ih opsednu boanstva, u zavisnosti od dubine transa u koji padnu. Time pokazuju neku vrstu skromnosti, samo u nekim obredima odabrani pleu otkrivenog lica, pokazujui prisutnima svu svoju strast. Ali posveenici su uvek zatieni, potovani i zaklonjeni od znatielje svetovanjaka ili bilo kog ko ne moe u potpunosti da razume ushienje i ar. Takav je bio obiaj u njenom svetilitu i zbog toga nisu dozvoljavali pristup tuincima. Ali, ko zna, moda jednog dana, ree ona. Nadam se nekom ponovnom susretu. Ali nije htela da nas pusti pre nego to nas poslui sa comidas de santo, naravno ne iz koara, jer su one morale da ostanu netaknute do kraja obreda, ve iz njene kuhinje. Odvela nas je na drugu strana svetilita i pred nama se ukazae svakojake raznobojne akonije. Bilo je tu manioka, najkvirca, kokosa, amendoima, umbira, mokeke i siri mole, vatape, efoa, kururua, crnog pasulja sa

farofom. Mi smo gotovo pobono probali ta jela koja su imala blagi miris afrikih zaina i jak, tropski, sladunjav ukus. Znali smo da kuamo hranu starih sudanskih boanstava. Jaloria nam je rekla da tako i treba, jer smo svi mi, a da to i ne znamo, potomci nekog orie, a veoma esto je mogue odrediti i kog. Ja smelo upitah iji sam ja sin. Jaloria se isprva malo nekala, ree da se ne moe sa sigurnou utvrditi, a onda pristade da mi pogleda u dlan, pree prstima preko njega, pogleda me pravo u oi i ree: Ti si Oalin sin. Bio sam ponosan. Amparo koja se ve opustila, predloi da se utvrdi iji je sin Alje, ali on ree da ne bi voleo to da sazna. Poto smo se vratili kui Amparo mi ree: Jesi li video njegov dlan? Umesto linije ivota ima niz isprekidanih linija, poput nekog potoia koji nalee na kamen i ponovo poinje da tee metar dalje. To je linija nekog ko je umirao vie puta. Svetski ampion u maratonskoj metempsihozi. No pasarn, nasmeja se Amparo. 29 Sama injenica da oni menjaju i skrivaju svoje ime, lau koliko imaju godina, a prilikom sopstevnog prjema ne dozvoljavaju da ih neko prepozna, ne znai istovremeno da treba negirati njihovo postojanja. (Heinrich Neuhaus, Pia et ultimissima admonestatio de Fratribus Rosae-Crucis, nimirum: an sint? quales sint? unde nomen illud sibi asciverint, Danzig, Schmidlin, 1618 fr. izd. 1623, str. 5) Diotalevi je govorio da je Hesed sefirot milosti i ljubavi, bela vatra, juni vetar. Onomad u periskopu mislio sam da su poslednji dani u Baiji koje sam proveo sa Amparo proli u tom znaku. Seao sam se, onoliko koliko je to mogue dok se satima eka u mraku, jedne od poslednjih veeri. Noge su nas bolele od silnih etnji po uliicama i trgovima i legli smo veoma rano, ali nam se nije spavalo. Amparo se sklupala na postelji kao dete u majinoj utrobi i

pretvarala se da ita jednu od mojih knjiica o umbandi koju je drala na kolenima. Povremeno bi se lenjo opruila nauznak, i s raskreenim nogama i knjigom na stomaku sluala me dok sam joj itao knjigu o Rozenkrojcerima pokuavajui da je ukljuim u svoja otkria. Vee je bilo blago i kao to bi u svojim fajlovima rekao Belbo kad se umori od knjievnosti, poleglo rekom to se peni. astili smo se pristojnim hotelom, soba nam je imala pogled na more, a u jo uvek osvetljenoj ajnoj kuhinji mogao sam da uivam u prizoru koare s tropskim voem koje smo tog jutra kupili na pijaci. Pie da se 1614. u Nemakoj pojavilo delo nepoznatog autora s naslovom Allgemeine und general Reformation ili Opta i zajednika reforma celog sveta, posle ega je usledila Fama Fraternitatis odnosno Proglas asnog Bratstva Rue i Krsta, upuen svim uenjacima i vladarima u Evropi, kao i kratak odgovor Gospodina Hazelmajera koga su zbog toga jezuiti utamniili a zatim bacili u okove. Sada se tampa i obznanjuje svim iskrenim srcima. Objavio u Kaselu, Vilhelm Vesel. Da nisu malo preterali u duini? Izgleda da su u XVII veku svi naslovi bili takvi. Kao da ih je pisala Lina Vertmiler. To je satirino delo, bajka o optoj reformi oveanstva, veim delom plagijat satire Trajana Bokalinija Rasprave na Parnasu. Ali u toj knjizi nalazi se spis, odnosno proglas, Fama Fraternitatis, od jedva desetak strana, koji e naredne godine biti izdvojen i objavljen zajedno sa jo jednim proglasom, ali na latinskom jeziku, Confessio fraternitatis Rosae Crucis ad eruditos Europae. U oba je predstavljeno Bratstvo rue i krsta a govori se i o njegovom osnivau, tajanstvenom K.R. Tek kasnije, iz nekih drugih izvora iznee se pretpostavka, u stvari otkrie, da je re o izvesnom Kristijanu Rozenkrojcu. Zato nije dato potpuno ime? Sluaj, tu ti sve vrvi od inicijala, svi se zovu G.G.M.P.I. osim srenika koji su dobili ime od milja P.D. U knjizi se govori o obrazovanju koje je stekao K.R. On je najpre obiao Sveti Grob, da bi potom otputovao za Damask. Sledi boravak u Egiptu, pa u Fezu, koji je u to vreme bio jedno od svetilita muslimanske uenosti. Tamo je na Kristijan, koji je ve govorio latinski i grki, nauio istonjake jezike, fiziku, matematiku, prirodne nauke i potpuno ovladao znanjem koje su vekovima sticali Arabljani i Afrikanci, ukljuujui i Kabalu i

magiju. On je takoe preveo na latinski tajanstvenu knjigu Liber M i tako upoznao sve tajne makrokosmosa i mikrokosmosa. Ve dva veka je sve to potie sa Istoka moderno, naroito ako se ne razume o emu je re. Uvek ista pria. Gladni ste, razoarani, potlaeni? Potraite arobni napitak. Dri... ree poto je veto smotala doint, ovo je prvoklasna roba. Vidi da i ti trai zaborav. Ali ja znam da je ovo hemija i nita vie. Pali kod svih, znali ili ne znali hebrejski. Prii. Samo malo. Roznkrojc je potom otiao u paniju gde je obogatio svoja saznanja iz okultizma tvrdei da je sve blii Sreditu svog znanja. Tokom tih putovanja, koja su za intelektualca tog doba zaista predstavljala neku vrstu totalnog obrazovanja, shvatio je da je u Evropi neophodno osnovati nekakvo udruenje koje bi usmerilo vladare na put mudrosti i dobra. Stvarno originalna ideja. Vredelo je baviti se silnom naukom. Jede mi se svea mamaja. U friideru je. Budi dobra, idi sama po nju, ja radim. Ako radi onda si mrav, a ako si mrav, budi onda i vredan pa idi po hranu. Mamaja je uitak, prema tome, po nju ide cvrak. Ali mogu i ja da odem ako ti nastavi da ita. Ne dolazi u obzir. Gospode, zaista mi je muka od kulture belaca. U redu idem ja po nju. Amparo je krenula ka kuhinji, a ja sam uivao gledajui je naspram svetlosti. U meuvremenu se K.R. vratio u Nemaku i umesto da se posveti pretvaranju jednih metala u druge, to bi mu njegovo ogromno znanje sigurno omoguilo, on se odluio da se posveti duhovnoj reformi. Osnovao je bratstvo i izmislio magini jezik i pismo kao izvorite mudrosti za budue generacije sabrae. Nemoj, isprljau knjigu, stavi mi je u usta, ma prestani da se ludira eto tako. Boe kako je dobra mamaja, ili ti na rozekrojcerskom Mutti-ja-ja. Ali zna li da je ono to su u poetku pisali prvi Rozenkrojceri zaista moglo da prosvetli sve one koje su udeli za istinom? A ta su to napisali?

U tom grmu lei zec. Tebi je voda ve krenula na usta, a u proglasu o tome nema ni rei. To je vrlo, vrlo vano, ali toliko vano da mora da ostane tajno. Kakav olo. Nemoj, nemoj, jao, prestani. No, u svakom sluaju, poto se broj Rozenkrojcera znaajno uveao, reili su da se raspre svuda po svetu, sa obavezom da besplatno lee bolesne, da ne nose odeu po kojoj bi ih prepoznali ve da se oblae prema obiajima zemlje u kojoj se nalaze, da se sastaju jednom godinje i da ostanu u tajnosti u narednih sto godina. Ali izvini kakvu su to pa reformu hteli kad je jedna tek bila obavljena? Koji andrak je onda Luter hteo? Ali to je bilo pre protestantske reforme. Ovde, u jednoj opasci se kae da se zakljuak moe izvesti ako se paljivo proita Confessio i Fama. A ko to izvodi zakljuak? Zakljuak je zakljuak. Nije vano ko ga izvodi. Re je o razboritosti,zdravom razumu... Ej, ta ti je. Priamo o Rozenkrojcerima, nije ala. Kako da ne. Dakle, kao to se moe zakljuiti, Rozenkrojc je roen 1378. a umro u dubokoj starosti 1484, te nije teko naslutiti da je tajno bratstvo dalo svoj doprinos Reformi koja je 1615. proslavila svoju stogodinjicu. Uostalom, na Luterovom grbu se nalaze rua i krst. Ba ti lepo radi mata. A ta je Luter trabalo da stavi na grb moda irafu koja gori ili sat koji se topi? Svako je sin svoga doba. Prestani, znam iji sam ja sin, pusti me da nastavim. Oko 1604. za vreme delimine obnove njihove palate, odnosno tajnog zamka, Rozenkrojceri pronalaze nekakvu spomen plou u koju je bio nabijen povei klin. Poto su izvadili klin sruio se deo zida i pred njima su se ukazala vrata na kojima je velikim slovima bilo napisano: POST CXX ANNOS PATEBO... To sam saznao jo iz Belbovog pisma, ali nisam mogao a da ne odreagujem: Mili Boe... ta je bilo? To je isto kao i dokumenat Templara koji... To je pria koju ti nisam ranije ispriao, o nekom pukovniku...

Pa ta onda? Templari su prepisali od Rozenkrojcera. Ali Templari su postojali ranije. Onda su Rozenkrojceri prepisali od Templara. Draga, ta bih ja bez tebe? Dragi, upropastio te je onaj Alje. Oekuje nekakvo senzacionalno otkrie. Ja? Nikakvo otkrie ja ne oekujem! Hvala Bogu, pazi se opijuma za narod. El pueblo unido jams ser vencido. Samo se ti smej. Nastavi, da ujem ta su ti moroni rekli. Ti moroni su sve nauili u Africi, zar nisi sluala? Afrikance su tada ve poeli da pakuju i alju ovde. Zahvali Bogu. Mogla si da se rodi u Pretoriji. Poljubio sam je i nastavio. Iza vrata nali su sedmougaonu grobnicu koju je nekakvim udom obasjavalo sunce. U sreditu nalazio se okrugli oltar ukraen mnogim znamenjima i izrekama tipa NEQUAQUAM VACUUM... Kakvo kva kva? Je li u potpisu bio Paja Patak? Da li si ula nekada za latinski? To znai vakum ne postoji. Hvala bogu, inae bi zaista bilo uasno. Da li bi moja animula vagula blandula ukljuila ventilator? Usred zime? Zima je samo kod vas na pogrenoj hemisferi, draga. Sada je juli, molim te ukljui ga, ti zna da ti ne nareujem zato to sam muko, ve zato to se nalazi s tvoje strane. Hvala. Ukratko ispod oltara pronali su potpuno ouvano telo osnivaa. U ruci je drao Knjigu I koja je prepuna svekolikog znanja i teta je to je svet ne poznaje kae se u u proglasu, u protivnom gulp, wow, brr, squisssh! Jao. Gde sam ono stao? Proglas se zavrava obeanjem nekakvog ogromnog bogatstva i udesnih otkria o odnosu izmeu makrokosmosa i mikrokosmosa. Ali ni ne pomiljajte da smo mi nekakvi bedni alhemiari koji e vas nauiti da stvarate zlato. To su trice i kuine, mi teimo neem viem u svakom smislu rei. Fama je objavljena na pet jezika, a uskoro e se na vaim ekranima pojaviti i Confessio. ekamo vae komentare i ocene, kako od obrazovanih tako i od neukih ljudi. Piite nam, telefonirajte, kaite nam vae ime i videemo da li ste dostojni da sa vama podelimo nae tajne koje smo

vam ovde dali samo u naznakama. Sub umbra alarum tuarum Iehova. to to znai? Uobiajeni kraj poruke. Kao 'gotovo' kod radio-amatera. Dakle, izgleda da su Rozenkrojceri goreli od elje da prenesu ono to su nauili i jedva ekali da nau pravog sagovornika. Ali ni rei o tome ta su saznali. Kao onaj tip sa slike iz onog oglasa koji smo videli u avionu: poaljite mi deset dolara i otkriu vam tajnu kako da postanete milioner. On ne lae. On je zaista otkrio tajnu. Kao i ja. Sluaj, samo ti lepo nastavi da ita. Ponaa se kao da me prvi put vidi. S tobom je uvek kao da je prvi put. Tim gore. Ali znaj da se ja ne zbliavam s prvim na koga naletim. Kako to da uvek ti sve pronae, prvo Templare pa Rozenkrojcere. Ali da li si na primer itao Plehanova? Nisam, ekam da otkrijem njegov grob za sto dvadeset godina. Pod uslovom da ga Staljin nije sravnio buldoerom. Ba si blesav. Odoh u kupatilo. 30 Tada ve uveno bratstvo Rozenkrojcera tvrdi da kroz ceo univerzum krue mahnita predskazanja. Naime, im se taj duh pojavio (premda su Fama i Confessio dokazale da je re o najobinijoj zabavi dokonih umova) istog momenta je probudio nadu u optu reformu i stvorio neto to je delimino bilo smeno i apsurdno a delimino neverovatno. I tako su se asni i poteni ljudi iz raznih zemalja izloili sprdnji i potsmehu kako bi iskazali svoju otvorenu podrku, nadajui se da e ih ta sabraa otkriti... pomou Solomonovog ogledala ili na neki drugi okultni nain. (Cristoph von Besold (?) Dodatak: Tommaso Campanella, Von der Spanischen Monarchy, 1623) Najbolje je tek usledilo, i kada se Amparo vratila ve sam mogao da joj predskaem udesne dogaaje. Ovo je neverovatna

pria. Proglasi su izali u vreme koje je obilovalo slinim tekstovima, svi su traili nekakvu obnovu, zlatni vek, duhovni Eldorado. Neki su preturali po spisima iz magije, drugi danonono topili metale u peima. Bilo je i onih koji su pokuavali da ovladaju zvezdama ili prouavali tajne alfabete i univerzalne jezike. U Pragu je Rudolf II pretvorio sopstveni dvor u alhemiarsku radionicu. Pozvao je Komenijusa i Dona Dija, astrologa engleskog dvora, koji je razotkrio sve tajne kosmosa u svom omalenom delu Monas Ierogliphica, kunem ti se da se tako zove, monas tu znai monada. Nisam nita prokomentarisala. Lekar Rudolfa II bio je onaj Mihael Majer koji je napisao knjigu o vizuelnim i muzikim znamenjima, Atlantida Fugiens koja vrvi od alhemiarskih pokusa, zmajeva koji grizu sopstvene repove, sfingi. Sve je tu jasno kao tajna ifra, sve je kod za neto drugo. Moe samo da zamisli, Galilej baca kamenje sa tornja u Pizi, Rielje igra Monopol sa pola Evrope, a oni ti celog bojeg dana pilje u svetske znakove: divna pria, kakav crni pad tekih tela, ispod (odnosno bolje reeno iznad) krije se neto sasvim drugo. Sad u da vam kaem abrakadabra. Torieli je pravio barometar a oni se bavili plesom, igrama na vodi i vatrometima po kraljevskim vrtovima u Hajdelbergu. A samo to nije izbio Tridesetogodinji rat. Majka Hrabrost mora da je bila oduevljena. Ali nisu se ni oni stalno provodili. Palatinski izborni knez prihvata eku krunu, mislim da je to uradio samo zato to je umirao od elje da vlada arobnim gradom Pragom, ali su ga godinu dana kasnije Habzburgovci porazili na Biloj Hori. Usledio je pokolj protestanata u Pragu, a Komenijusu pale kuu i biblioteku i ubijaju enu i sina. On se potom potucao od dvora do dvora, neprestano ponavljajui kako je ideja Rozenkrojcera bila uzviena i puna nade. Jadniak, pa nije valjda mogao da se utei barometrom? Ali stani malo, ti zna da mi ene ne moemo da ukapiramo odmah sve kao vi - ko je napisao proglase? U tome je tos, ne zna se. ekaj malo, da vidim. Poei me po ruinom krstu, ne tu, ovde izmeu dve lopatice, malo ulevo, tako je, ba tu. Dakle u toj nemakoj sredini bilo je puno neverovatnih linosti. Na primer Simon Studion koji je napisao okultni traktat o dimenzijama Solomonovog hrama, Naometria, pa Hajnrih Kunrat koji je napisao Amphitheatrum sapientiae aeternae, delo koje obiluje

alegorijama s hebrejskim slovima kao i kabalistikim lavirintima koji su sigurno uticali na stvaraoce Fame. Oni mora da su bili prijatelji neke od deset hiljada utopijskih druina hrianskog preporoda. Ipak krui pria da je autor izvesni Johan Valentin Andree. Godinu dana kasnije on je objavio Hemijsku svadbu Kristijana Rozenkrojcera, ali to delo je napisao jo kao mladi, to znai da su mu se Rozenkrojceri odavno motali po glavi. Ali u njegovom okruenju u Tibingenu bilo je jo zanesenjaka koji su sanjali o stvaranju republike Hristijanopolis, ko zna, moda su i drugi uestvovali u pisanju. No, izgleda da je sve to bila igrarija, ala, nisu ni znali kakav e rum da izazovu. Andree e se celog ivota kleti da on nije autor, kao i da je u svakom sluaju to bio najobiniji ludus, ludibrium odnosno studentska poalica. No sve to ga je kotalo akademskog ugleda i nita nije vredelo to je kasnije ljutito tvrdio da su Rozenkrojceri, ako uopte i postoje, najobinije varalice. Jer izgleda da su svi jedva ekali da se proglasi objave. Ueni ljudi irom Evrope poinju da piu Rozenkrojcerima, a poto nisu znali kako da ih pronau, alju otvorena pisma, pamflete, tampane sveske. Majer je iste godine objavio Arcana arcanissima gde ne pominje Rozenkrojcere, ali su svi bili ubeeni da govori o njima i da zna mnogo vie nego to je napisao. Poneko bi se hvalisao i da je Famu proitao jo dok je bila u rukopisu. Mislim da u to doba nije bilo lako pripremiti knjigu za izdavanje, naroito ako je imala i gravire, no 1616. izlazi Apologia compendiaria Fraternitatem de Rosea Cruce suspicionis et infamiis maculis, aspersam, veritatem quasi Fluctibus abluens et abstergens Roberta Flada (a treba uzeti u obzir da je delo napisano u Engleskoj a tampano u Lajdenu i na to sve dodati neophodno vreme za putovanje otisaka za tampu). Knjiga je stala u odbranu Rozenkrojcera, oni se oslobaaju svih sumnji, uklanjaju se sve mrlje kojima su ih blatili a to znai da su se ve rasplamsale razmirice izmeu eke, Nemake, Holandije i Engleske, sa svim glasnicima na konjima i putujuim uenjacima. A Rozenkrojceri? Ni da beknu. Post sto dvadeset annos patebo malo morgen. Posmatrali su sve iz svoje nepostojee palate. A mislim da je upravo njihovo utanje probudilo duhove. Ako ne odgovaraju onda sigurno postoje. Godine 1617. Flad pie Tractatus apologeticus integritatem

societatis de Rosea Cruce defendens a 1618. u De Naturae Secretis tvrdi da je kucnuo as da se otkrije tajna Rozenkrojcera. I naravno otkrivaju je. Kako da ne! Zapetljancija je sve vea. Oni otkrivaju da ako se od 1618 oduzme 188 godina koje su pominjali Rozenkrojceri stiemo do 1430. godine kada je osnovan viteki red Toison dOr. Kakve sada pa to veze ima? Ne razumem otkuda sada 188 godina umesto 120, ali kada je re o mistinom oduzimanju ili sabiranju tu ti se raun uvek slae. to se pak reda Toison dOr tie, a to ti znai Zlatno runo iz prie o Argonautima, saznao sam iz pouzdanih izvora da ima neke veze sa svetim Gralom, a samim tim, ako mi dozvoli da kaem, i sa Templarima. Ali to nije kraj. Izmeu 1617. i 1619. Flad koji je oigledno objavljivao poput Barbare Kartland, puta u tampu jo etiri knjige, meu kojima i Utriusque cosmi historia, neto poput kratkih napomena o kosmosu. Tu su ilustracije vrvele od krstova i rua. Majer je onda prikupio svu svoju snagu i objavio Silentium post clamores u kome tvrdi da bratstvo postoji i da nije samo povezano sa redom Zlatnog runa ve i sa redom Podvezice. Ali smatra da je on suvie skromnog porekla da bi u njega bio primljen. Moe zamisliti ta su pomislili ueni ljudi tog doba; ako ne prihvataju ni Majera, onda mora da je re o neem zaista izuzetnom. Tako ti se svaka ua bacila na pronalaenje naina za ulazak u bratstvo. Svi su tvrdili da Rozenkrojceri postoje, svi se kleli da ih nisu videli, svi pisali sa eljom da im se zakae sastanak ili da iskukaju audijenciju. Niko nije toliko drzak da kae da je Rozenkrojcer, neki tvrde da ne postoje samo zato to niko nije stupio u vezu s njima, dok drugi tvrde da oni postoje ne bi li ba njih Rozenkrojceri kontaktirali. A Rozenkrojceri ni da zucnu. Nemi kao ribe Otvori usta.Treba ti malo mamaje. Boanstvena je. U meuvremenu je poeo Tridesetogodinji rat i Johan Valentin Andree pie Turris Babel s obeanjem da e Antihrist biti poraen najkasnije za godinu dana, dok izvesni Irineus Agnostus pie Tintinnabulum sophorum Ba super zvui to tintinnabulum! gde se govori o neemu to ne mogu da uhvatim ni za glavu ni za rep. No, u svakom sluaju Kampanela, odnosno lik kroz ija usta

govori u panskoj monarhiji, tvrdi da je cela pria o Rozenkrojcerima puka zabava bolesnih umova. A onda muk, izmeu 1621. i 1623. svi prestaju da piu o tome. Tek tako? Tek tako. Umorili su se. Kao Bitlsi. Ali samo u Nemakoj. Jer pria lii na kuni oblak. Na redu je sada Francuska. Jednog lepog jutra 1623. Pariz je osvanuo izlepljen proglasima Rozenkrojcera u kojima se stanovnitvo obavetava da se glavni kolegijum bratstva preselio u Pariz i da su spremni da prime zahteve za lanstvo. Meutim, prema jednoj drugoj verziji u proglasima se jasno kae da je re o trideset est nevidljivih rasutih po celom svetu u grupama od po est , koji poseduju mo da svoje sledbenike uine nevidljivim... Do avola, ponovo trideset estorica... Kojih tridesetestorica? Onih iz mog dokumenta o Templarima. Mata im ba slabo radi. A ta se dalje desilo? Potpom je nastalo kolektivno ludilo, neki ih brane, drugi hoe da ih sretnu, dok ih trei optuuju da uruju sa avolom zbog alhemije i jeresi, kao da im je Astarote podario bogatstvo, mo i sposobnost da se hitro prebacuju s jednog na drugo mesto, ukratko: skandal dana. Kakvi su to lukavci, ti Rozenkrojceri. Nita bolje od kampanje u Parizu ako eli da postane modni hit. Izgleda da si u pravu... sluaj ta se dalje deava, mila majko ovde se ne zna ko pije a ko plaa. Sam Dekart je prethodnih godina boravio u Nemakoj i traio ih je, ali njegov biograf tvrdi da ih nije pronaao, jer, kao to znamo, oni su bili pod lanim ruhom. Kada se vratio u Pariz, upravo po objavljivanju proglasa, saznao je da ga svi smatraju Rozenkrojcerom. U novonastaloj klimi to i nije bila ba dobra reputacija, a to je smetalo i njegovom prijatelju Mersenu koji je ve osuo paljbu po Rozenkrojcrima nazivajui ih bednicima, zaverenicima, vecima, kabalistima. Tvrdio je da im je namera da ire izvitoperene ideje. I kako je reagovao Dekart? Nastojao je da bude vien stalno i svuda. A ako su ga svi videli, to niko nije mogao da ospori, to znai da nije nevidljiv i samim tim nije Rozenkrojcer. To je pravi nain. Naravno, nije bilo dovljno negirati. Jer se na stvari gledalo ovako. Ako bi ti neko priao i rekao dobro vee ja sam Rozenkrojcer,

to bi bio siguran znak da nije poto pravi Rozenkrojceri dre do sebe i negiraju svoju pripadnost bratstvu. tavie, to ine na sav glas. Ali ne moe se rei da su svi koji su tvrdili da nisu Rozenkrojceri lagali; evo ja tvrdim da nisam, ali to ne znai automatski da jesam. Ali negiranje je ve razlog za sumnju. Ne. Jer ta radi Rozenkrojcer kada shvati da ljudi ne veruju onima koji tvrde da to jesu a sumnja na one koji to poriu? Poinje da pria da jeste pripadnik, kako bi svi mislili da nije. Do vraga. Od sada pa nadalje svi koji kau da su Rozenkrojceri lau samo zato to to jesu. Ah ne, draga moja Amparo, mi neemo da nasednemo na tu zamku. Oni svuda imaju uhode, ak i ispod ovog kreveta te sada sigurno znaju da mi znamo, te e stoga rei da nisu. Dragi, sad sam se uplaila. Smiri se, draga, jer tu sam ja, a ja nisam sisao vesla, kada kau da nisu ja verujem da jesu i tako ih odmah razotkrivam. A kada je Rozenkrojcer otkriven on postaje bezopasan i izletee kroz prozor ak i ako mahne novinama. A Alje? On pokuava da nas uveri kako je on grof De Sen ermen. Naravno, to ini samo da bismo poverovali da nije. Dakle on je Rozenkrojcer, zar ne? Sluaj, Amparo, hajdemo na spavanje. A ne, sad hou da ujem kraj. Totalna zbrka. Svi postadoe Rozenkrojceri. Godine 1627. pojavila se Bekonova Nova Atlantida i itaoci su pomislili da on govori o zemlji Rozenkrojcera iako ih uopte ne spominje. Jadni Johan Valentin Andree je umro s tvdnjom da on nije tvorac spisa, a ako i jeste, to je uradio samo u ali - ali nita nije vredelo. Potpomognuti injenicom da ne postoje, Rozenkrojceri su se svuda proirili. Poput Boga. Pa sad kada bolje razmislim... Dakle Matej, Luka, Marko i Jovan su bili vesela druina koja se negde sastajala. Odluie ti tako jednoga dana da naprave takmienje, izmislie linost i glavne dogaaje, a dalje je svako slobodan da pie prema sopstvenom nahoenju, pa e na kraju videti ko je najuspeniji. Potom etiri prie zavravaju u rukama prijatelja koji poinju da mudruju. Matej je realista ali preterano insistira na prii o mesiji, Marko nije lo ali je pomalo konfuzan, Luki se u svakom sluaju mora priznati elegancija,

Jovan preteruje sa filozofijom. No, knjige su dopadljive poinju da idu od ruke da ruke, a kad su njih etvorica shvatili ta se deava, ve je bilo kasno, Pavle je ve sreo Isusa na putu za Damask, Plinije poinje svoju istragu po nareenju zabrinutog imperatora, a gomila apokrifa nije htela nimalo da zaostane pravei sa da je pria opte poznata... toi, apocryphe lecteur, mon semblable, mon frre... Petru je ve ula voda u ui, poinje samog sebe ozbiljno da shvata, Jovan preti da e rei istinu, Petar i Pavle ga bacaju u lance na ostrvu Patmos, jadniku poinju da se priviaju stvari, via skakavce na ogradi kreveta, uutkajte te trube, otkud sva ova krv... A ljudi poinju da priaju da pije, da pati od arterioskleroze... A ta ako se zaista zbilo tako? I jeste bilo tako. itaj Fojerbaha umesto tih tvojih knjiurina. Amparo, zora je. Stvarno smo poludeli. Zora miluje talase svojim prstima ruinog krsta... Da, samo nastavi tako. To je Jemana, sluaj, ona dolazi. Poigraj se sa mnom. Oh Tintinnabulum. Ti si moja Atalanta Fugiens... Oh Turris Babel... elim Tajnu nad Tajnama, Zlatno runo, bledo i ruiasto poput morske koljke... Pssst... Silentium post clamores, ree. 31 Najverovatnije je da su u veini ti tobonji Rozenkrojceri, kako su ih obino nazivali, u stvari bili samo najobiniji rozenkrojcerovci. tavie, sa sigurnou se moe rei da oni nisu pravi Rozenkrojceri ba zbog toga to su bili lanovi tih udruenja, to moe da zvui paradoksalno i na prvi pogred kontradiktorno, ali je ipak veoma lako shvatljivo... (Ren Gunon, Aperu sur linitiation, Traditionneles, 1981, XXXVIII, str.241) Paris, Editions

Vratili smo se u Rio i ponovo sam se bacio na posao. Jednog dana sam u nekom ilustrovanom asopisu video da u gradu postoji

Stari i Prihvaeni red Ruinog krsta. Predloio sam Amparo da vidimo o emu je re i ona nevoljko pristade da ide sa mnom. Sedite je bilo u jednoj sporednoj ulici, a spolja se nalazio izlog sa gipsanim figuricama Keopsa, Nefretete i Sfinge. Plenarna sednica zakazana za to popodne: Rozenkrojceri i Umbanda. Govornik izvesni profesor Bramanti, sekretar Reda u Evropi, Tajni Vitez Velikog Priorata In Partibus za Rodos, Maltu i Solun. Odluili smo da uemo. Prostorija je bila prilino bedna, ukraena tantrikim minijaturama zmije Kundalini koju su Templari hteli da razbude poljupcem u stranjicu. Pomislio sam da na kraju krajeva nije vredelo preleteti Atlantik kako bih otkrio novi svet, jer sam sve ovo mogao da vidim i u seditu Pikatriksa. Profesor Bramanti je stajao iza stola prekrivenog crvenom tkaninom, pred ne ba brojnim i uspavanim sluaocima. On je bio veoma korpulentan ovek, koji je po svemu osim po svojoj veliini liio na tapira. Govor je ve bio u toku, iao je prilino glatko, ali se videlo da je zapoeo nedavno jer je jo bila re o Rozenkrojcerima u vreme osamnaeste dinastije, za vladavine Amozisa I. etvorica Tajnih Poglavara bdeli su nad razvojem rase koja je dvadeset pet hiljada godina pre osnivanja Tebe zapoela Saharsku civilizaciju. Faraon Amozis je pod njihovim uticajem osnovao Veliko Belo Bratstvo, koje je bilo uvar drevnog znanja to su ga Egipani znali u prste. Bramanti je tvrdio da poseduje dokumenta (koja naravno nije smeo da pokae neposveenima). Ta dokumenta potiu iz tajnih arhiva mudraca iz hrama u Karnaku. Simbole rue i krsta kasnije je osmislio faraon Akenaton. Znam da taj papirus postoji ali ne pitajte me kod koga je, rekao je Bramanti. Veliko Belo Bratstvo zasluno je za obrazovanje Hermesa Trismegista koji je uticao kako na italijansku renesansu tako i na prinstonski gnosticizam, Homera, galskih druida, Solomona, Solona, Pitagore, Plotina, esena, terapeuta, Josifa iz Arimateje koji je doneo Gral u Evropu, Alkuina, kralja Dagoberta, Svetog Tome, Bekona, ekspira, Spinoze, Jakoba Bemea, Debisija, Ajntajna. Amparo mi je apnula da joj se ini da fale samo Neron, Kambron, Deronimo, Pano Vila i Baster Kiton.

to se pak tie uticaja prvobitnih Rozenkrojcera na hrianstvo, Bramanti je ukazao onima ije razmiljanje jo nije krenulo u tom pravcu, da nije sluajno to to je Hrist umro upravo na krstu. Mudraci Velikog Belog Bratstva bili su isti oni koji su osnovali prvu masonsku lou u vreme kralja Solomona. Iz Danteovih dela jasno se vidi da je on, kao uostalom i Sveti Toma, bio Rozenkrojcer i mason. U XXIV i XXV pevanju Raja pominju se trostruki poljubac princa Ruinog krsta, pelikan i beli platevi poput onih koje su nosili asne starine iz Apokalipse, kao i tri teoloke vrline kojih se dre masoni (Vera, Nada i Milosre). Naime, simbolini cvet Rozenkrojcera (bela rua iz XXX i XXXI pevanja) prihvatila je i Rimska crkva kao simbol Spasiteljeve majke, te otuda potie i Rosa Mystica iz litanija. Oigledno je da su Rozenkrojceri postojali i u srednjem veku, i to se vidi kroz njihovu infiltraciju meu Templare ili jo bolje iz dokumenata. Bramanti je naveo izvesnog Kizevetera koji je krajem prolog veka dokazao da su Rozenkrojceri jo u srednjem veku izradili etiristo kilograma zlata za saksonskog izbornog kneza, a neoboriv dokaz toga je odreena stranica dela Theatrum Chemicum, objavljenog 1613. u Strazburu. Ali veoma su retki oni koji su primetili da je i legenda o Viljemu Telu puna primesa Templara. Tel pravi svoju strelu od grane imele, biljke koja je vezana za arijansku mitologiju, a pogaa jabuku koja je simbol treeg oka koje aktivira zmija Kundalini a zna se da Arijanci dolaze iz Indije koja je kasnije i pribeite Rozenkrojcera po naputanju Nemake. to se pak tie mnogih pokreta koji esto gotovo detinjasto pokuavaju da dokau da vode poreklo od Velikog Belog Bratstva, Bramanteu se samo jedan uinio ozbiljnim: Rosicrusian Fellowship Maksa Hajndela, ali samo zato to potie iz istog miljea kao i Alen Kardek. Svi znaju da je Kardek otac spiritualizma i da se iz njegove teozofije koja razmatra kontakt sa duama predaka oformila i spritualnost umbande, ponosa i dike slavnog Brazila. Prema ovoj teozofiji Aum Bhanda u sanskritu oznaava boanski princip i izvor ivota (Opet su nas preli, promrmlja Amparo, ak ni umbanda nije naa re nego samo zvui kao afrika.) Koren je Aum, odnosno Um, to je kod budista postalo Om, a to je istovremeno ime boga u Adamovom jeziku. Um je slog koji, ako se izgovori na pravilan nain, postaje mona mantra i izaziva

promenljiva strujanja harmonije u psihi pomou eonog pleksusa poznatog i kao siakra. ta je to eoni pleksus?, upita Amparo. Neka neizleiva bolest? Bramanti je objasnio da treba razlikovati Rozenkrojcere koji su naslednici Velikog Belog Bratstva, naravno tajni, kao to je Stari i Prihvaeni red koji njegova malenkost predstavlja, i takozvane rozenkrojcerovce, to jest sve one koji su se iz linih razloga insipirisali ruinim krstom a da na to nisu imali pravo. Preporuio je sluaocima da ne veruju nikome ko se predstavlja kao Rozenkrojcer. Amparo primeti da je svaki Rozenkrojcer za nekog drugog rozenkrojcerovac. Neko iz publike se tada osmeli da ustane i upita Bramantija kako to da smatra svoj red autentinim kad je prekrio zavet utanja koji je odlika svakog sledbenika Velikog Belog Bratstva. Bramanti ustade i ree: Nisam znao da su ak i ovde ubaeni provokatori u slubi ateistikog materijalizma. Ako je tako, onda vie nemam ta da dodam, i potom dostojanstveno izae. Te veeri telefonirao je Alje da pita ta ima novo i da nas obavesti da emo sutradan konano prisustvovati jednom obredu. U iekivanju toga predloio je da izaemo na pie. Amparo je imala politiki zbor sa svojim prijateljima te sam na sastanak otiao sam. 32 Valentiniani... nihil magis curant quam occultare quod praedicant: si tamen praedicant, qui occultant... Si bona fide quaeres, concreto vultu, suspenso supercilio altum est aiunt. Si subtiliter tentes, per ambiguitates bilingues communem fidem affirmant. Si scire te subostendas, negant quidquid agnoscunt... Habent artificium quo prius persuadeant, quam edoceant. (Tertullianus, Adversus Valentinianos)

Alje me je poveo na jedno mesto gde se jo uvek pravila batida kao u stara dobra vremena. U nekoliko koraka napustili smo svet Karmen Mirande i obreli se u jednom mranom mestu gde su neki domoroci puili masne listove duvana, poput kobasica uvijene u mornarsku uad. Jagodicama prstiju bi prvo trljali sve dok ne bi dobili iroke i prozirne listove, koje su potom umotavali u rizle od masne slame. Jeste da se cigara stalno gasila, ali je barem jasno kakav je bio duvan u doba kada ga je pronaao Ser Volter Rali. Ispriao sam mu ta smo radili tog popodneva. Aha, stigli smo i do Rozenkrojcera. Vaa elja za saznanjem je zaista ogromna, dragi moj prijatelju. Ali ne verujte tim ludacima. Svi priaju o pouzdanim dokumentima a niko ih ne pokazuje. Znam ja tog Bramantija. ivi u Milanu ali stalno putuje po svetu u elji da proiri svoje jevanelje. Potpuno bezopasan tip, ali jo uvek slepo veruje Kizeveteru. itave horde rozenkrojcerovaca kunu se u pomenutu stranicu. Ali otvorite Theatrum Chemicum, a moja malenkost ga ima u svojoj skromnoj biblioteci u Milanu, pa ete videti da taj navod uopte ne postoji. Dakle, gospodin Kizeveter je najobiniji pajac. Ali svi su ga citirali. ak su i okultisti iz XIX veka bili rtve pozitivistikog razmiljanja: neto postoji samo ako moe da se dokae. Pogledajte samo raspravu o Corpus Hermeticum. Kada je zapoela u XV veku, Piko dela Mirandola, Fiino i mnogi drugi mudri ljudi spoznali su istinu: to mora da je delo prastare uenosti, starije od Egipana i od samog Mojsija jer se u njemu mogu nazreti ideje koje e kasnije izrei Platon i Isus. Kako kasnije? Vi koristite iste argumente kao i Bramanti kada govori o Danteu kao masonu. Ako Corpus iznosi Platonove i Isusove ideje to znai da je napisan posle njih. Je l' vidite? I vi pravite istu greku. Naime, toga su se drali i moderni filolozi kako bi kroz briljive lingvistike analize dokazali da je Corpus napisan u drugom ili treem veku nae ere. To vam je isto kao da kaete da se Kasandra rodila posle Homera jer je znala da e Troja biti unitena. Moderna vremena su donela iluziju da je vreme ravan pravolinijski niz koji ide od take A prema taki B. Ali ono moe da ide i od take B prema taki a A, pa da posledice izazivaju uzrok. ta to znai to pre ili posle? Da li vaa prelepa Amparo prethodi svojim izmeanim precima ili ishodi od njih? Ona je suvie divna

ako doputate nepristrasni sud nekoga ko bi mogao da joj bude otac. Dakle, ona prethodi. Ona je tajanstveno izvorite onoga to je doprinelo njenom stvaranju. Ali s te take... Upravo je pojam ta taka pogrean. Jo od vremena Parmenidesa nauka je izmislila taku kako bi odredila odakle dokle se neto kree. Nita se ne kree, postoji samo jedna taka koja je u jednom istom trenutku ishodite svih drugih taaka. Naivnost savremenika, kao i okultista iz XIX veka, upravo je u tome to ele da dokau istinu korienjem lai koje potiu iz nauke. Ne treba rezonovati upravljajui se logikom vremena ve se treba drati logike Tradicije. Sva doba se uzajamno simbolizuju, pa stoga i Nevidljivi hram Rozenkrojcera postoji i postojao je u svako doba bez obzira na tok istorije, mislim na vau istoriju. Doba poslednjeg otkrovenja nije doba asovnika. Njegove veze se odreuju u doba istanane istorije gde pre ili posle, koje namee nauka, nemaju nikakvu ulogu. Dakle, moemo da zakljuimo da svi oni koji podravaju venost Rozenkrojcera... Najobinije naune lude jer pokuavaju da dokau neto to se mora znati bez ikakvog dokazivanja. Mislite li da vernici koje emo videti sutra uvee znaju i mogu da dokau sve to je izrekao Kardek? Znaju jer su spremni da znaju. Da smo svi zadrali tu osetvljivost na tajnu, bili bismo obasjani otkrovenjima. Nije neophodno hteti, dovoljno je biti spreman. Dakle, izvinite na mojoj banalnosti, moemo li da zakljuimo da Rozenkrojceri postoje ili ne? ta to znai postoje? Izvolite, recite. Veliko Belo Bratstvo, bilo da ih zovemo Rozenkrojcerima ili duhovnim vitetvom, ije su sluajno otelovljenje bili Templari, predstavlja malu, veoma malu grupu izabranih mudraca koja putuje kroz istoriju oveanstva kako bi sauvala sr venog znanja. Nema sluajnosti u istoriji. Ona je delo Gospodara Sveta kojima nita ne promie. Naravno, Gospodari Sveta se tite utanjem. Dakle, svaki put kada naletite na nekog ko se predstavlja kao Gospodar, Rozenkrojcer, Templar, budite uvereni da lae. Oni su negde drugde. Onda ta pria ide u nedogled?

Tako je. Tim lukavstvom se koriste Gospodari. Ali ta oni ele da ljudi saznaju? Da tajna postoji. Inae, emu ivot ako je sve onako kako izgleda? A ta je tajna? Ono to postojee religije nisu znale da otkriju. Tajna se krije na drugoj strani. 33 Vizije su bele, plave, crvenkaste. Na kraju, one se meaju i sve postaju svetle, boje plamena bele svee. Videete iskre, osetiete da vam se koa jei po celom telu, a sve to najavljuje poetak grenja koje e doiveti osoba koja izvrava zadatak. (Papus, Martines de Pasqually, Paris, Chamuel, 1895, str.92) Stiglo je i obeano vee. Kao i u Salvadoru, Alje je doao po nas. Svetilite u kojem je bio predvien obred, odnosno ira, nalazilo se prilino blizu centra, ako se o centru moe i govoriti u gradu ije kopno poput traka prelazi preko breuljaka sve dok ne dopre do morske obale, tako da kada bi neko s uzvienja posmatrao grad kako uvee svetli, liio bi mu na glavu sa peatima od alopecije. Ne zaboravite da je veeras u pitanju umbanda. Prema tome, opsednutost ne izazivaju orias ve eguns, duhovi predaka, kao i Eu. Afriki Hermes koga ste videli u Baiji i njegova drubenica Pomba ira. Eu je jorupsko boanstvo, demon koji je sklon vradbinama i alama, ali postojalo je jedno aljivo boanstvo i kod Indijanaca. A ko su preci? Pretos velhos i caboclos. Pretos velhos su stari afriki mudraci koji su bili stareine u doba deportacije, kao na primer Rei Kongo ili Pai Agostinjo... Oni su uspomena na umereniju fazu robovlasnikog ureenja, kada se na crnce vie nije gledalo kao na ivotinje ve su postajali neka vrsta kunih prijatelja poput nekog dede ili strica. Caboclos su pak duhovi Indijanaca, najverovatnije neoskvrnuti, dakle istota prvobitne prirode. U umbandi afirki orias su u drugom planu, u potpunosti poistoveeni sa katolikim svecima, te stoga glavnu ulogu imaju pomenuta bia. Ona izazivaju trans: medijum,

kavalu, dok plee, u jednom trenutku primeuje da su u njega prodrla via bia i gubi svest o sebi. Plee sve dok ga te vie boanske sile ne napuste, a potom se osea bolje - oien i proien. Blago njima, ree Amparo. Da, blago njima, potvrdi Alje. Stupaju u kontakt sa majkom zemljom. Ovi vernici su otrgnuti od svojih korena i baeni u uas uzavrelih gradova i, kao to je govorio pengler, u vreme krize, Zapad, ogrezao u trgovinu, ponovo se okree zemlji. Stigli smo. Svetilite je spolja liilo na najobiniju zgradu: i ovde se ulazilo kroz omanje dvorite, skromnije od onog iz Baije, a ispred njegovih vrata nalazila se statua Eua oko koje su bile poreane ponude bogovima. Dok smo ulazili, Amparo me je povukla na stranu: Sve sam shvatila. Jesi li uo? Onaj tapir na konferenciji priao je o Arijevcima, ovde se spominje sumrak zapada, Blut und Boden, krv i zemlja, to ti je ist nacizam. Draga, nije sve tako prosto, ovo je drugi kontinent. Hvala na obavetenju. Veliko Belo Bratstvo! Nije ni udo to jedete sopstvenog boga. To su katolici, draga, nije to isto. Ma sve ti je to isto, zar nisi uo? Pitagora, Dante, Devica Marija i masoni. Sve to samo da bi nas zeznuli. Nemojte da vodite ljubav, imate umbandu. Ti si se zaista poistovetlia. Hajde da vidimo. I ovo je kultura. Postoji samo jedna kultura - obesiti poslednjeg popa o creva poslednjeg Rozenkrojcera.
Alje nam je dao znak da uemo. Spolja je sve bilo jadnjikavo a unutranjost nas je zablesnula svojim dreavim bojama. Dvorana je bila etvorougaona a jedan deo bio je odvojen samo za ples medijuma. Na kraju se nalazio oltar sa ogradom od kovanog gvoa na koju se oslanjalo postolje sa bubnjevima, atabakes. Prostor gde e se odigravati obred jo je bio prazan, dok se s nae strane ve tiskala raznolika masa vernici, znatieljnici, crnci i belci. U toj masi upadali su u oi medijumi sa svojim pomonicima, kambonos. Bili su obueni u belo, neki su bili bosonogi a drugi nosili sportske patike. Odmah sam uoio oltar: pretos velhos, kaboklos sa raznobojnim perjem, sveci koji bi liili na glave eera da nisu imali pantagruelske razmere.

Bili su tu Sveti ore u blistavom oklopu i sa grimiznim platom, Sveti Kozma i Damjan, Devica probodena maevima, bezono hiperrealistiki prikazani Hristos, sa rairenim rukama. Izgledao je poput Spasitelja koji se uzdizao na Korkovadu, ali u boji. Nedostajali su samo orias, ali se njihovo prisustvo primeivalo na licima uesnika. Svuda su se oseali sladunjavi miris eerne trske i kuvanih jela i vonj znoja koji su prisutni luili usled toplote i uzbuenja zbog primicanja ire. U tom trenutku probio se i pai-de-santo i zauzeo mesto kraj oltara. Primio je nekoliko vernika i gostiju i poto ih je dobrano zapahnuo dimom svoje cigare, blagoslovio ih je i ponudio nekakvim piem u olji, kao da je re o skraenom euharistikom obredu. Klekli smo, a zatim sam ispio to pie. Primetio sam, dok je jedan kambono sipao pie iz flae, da je to dibone, ali sam ga ispijao kao da je re o eliskiru vene mladosti. Podijum je ve podrhtavao od priguenog zvuka koji su proizvodili atabakes, a posveenici su poinjali pesmu kako bi umilostivili Eua i Pomba iru: Seu Tranca Ruas Mojuba! Mojuba , Mojuba! Sete Encruzilhadas Mojuba! Mojuba, Mojuba! Seu Marab Mojuba! Seu Tiriri, Mojuba! Exu Veludo, Mojuba! A Pomba Gira Mojuba! Pai-de-santo je poeo da mae svojom kadionicom iz koje se irio nekakav teak indijanski miris, a Oala i Nosa Senjora stalno su pominjani u njegovim specijalnim molitvama. Atabakes su ubrzali ritam a kavalos zaposeli prostor ispred oltara preputajui se arima pontosa. Bile su to uglavnom ene, to je nagnalo Amparo da ironino prokomentarie o slabostima lepeg pola (mi smo osetljivije, zar ne?). Meu enama bilo je i nekoliko Evropljaniki. Alje nam je pokazao jednu plavuu. Bila je to neka Nemica, psiholog, koja je godinama pratila obrede. Probala je sve ivo, ali ako niste predodreeni i odabrani, sve je uzalud, nikada nije pala u trans. Igrala je sa pogledom u prazno dok su atabakes nemilice udarali po njenim i naim nervima. Opori miris sve se vie irio po dvorani izazivajui oamuenost uesnika u obredu i posmatraa i verujem da je sve, kao i mene, obuzela munina. To mi se dogodilo i u Riju, u 'ecolas de samba'. Znao sam kakvu psiholoku mo mogu da imaju muzika i buka, a toj moi podleu i svi oni koje u diskotekama trese groznica subotnje veeri. Nemica je igrala razrogaenih oiju, svakim

pokretom svojih histerinih udova pokuavala je da pronae zaborav. Jedna za drugom preostale sveeve keri padale su u zanos, zabacivale glavu unazad, talasale u moru zaborava, dok je ona bila napeta, pometena i skoro na ivici plaa. Liila je na nekoga ko oajniki pokuava da doivi orgazam, te se trese i dahe, ali nikako ne moe da se rastereti. Pokuavala je da izgubi kontrolu ali se ona neprestano vraala. Sirota Tevtonka naviknuta na dobro natimovana klaviembala. Izabrani su u meuvremenu polako tonuli u prazno, pogled im je postajao tup, udovi se koili, a pokreti sve vie postajali automatski, ali ne i proizvoljni, jer su njima otkrivali prirodu bia koja su ih opsedala. Neki su se blago njihali, pomerajui ruke s dlanovima nadole, kao da plutaju u vodi, dok su drugi bili povijeni i usporenih pokreta. Kambonos su ih zaklanjali belim lanenim prekrivaima kako publika ne bi posmatrala one koje su pohodili izuzetni duhovi... Poneki kavalos se grozniavo tresao dok su oni koje su opsedali pretos velhos isputali potmule zvuke um um um a telo im je bilo nagnuto unapred poput staraca koji se oslanjaju na tap. Vilice su im postajale isturene a lica ispijena i bezuba. A oni koje su pohodili kaboklos isputali su ratnike krike ju-huuuuu!!!, a kambonos su na jedvite jade uspevali da pomognu onima koji nisu mogli da izdre silinu tog dara. Bubnjevi su lupali, pontosi se uzdizali u vazduhu prepunom dima. Drao sam Amparo ispod ruke i u jednom trenutku osetio kako se njene ruke znoje a telo podrhtava. Usne su joj bile poluotvorene. Nije mi dobro, ree, moram da izaem. Alje je primetio ta se deava i pomogao mi je da je otpratim napolje. Na sveem vazduhu brzo se povratila. Nije to nita, rekla je mora da sam pojela neto pokvareno. A jo i ti mirisi i vruina... Ne, rekao je pai-de-santo koji nas je pratio, vi imate medijumske sposobnosti, dobro ste reagovali na pontose. Posmatrao sam vas. Prestanite!, povikala je Amparo dodajui jo nekoliko rei na nekom jezika koji nisam poznavao. Video sam da je pai-de-santo prebledeo, ili posiveo, kao to se nekada u avanturistikim romanima govorilo kada bi neki crnac prebledeo. Prestanite, muka mi je, pojela sam neto to nisam smela... Molim vas, pustite me na miru da se

nadiem sveeg vazduha, vi se slobodno vratite. Htela bih da budem malo sama, nisam invalid. Udovoljili smo njenoj elji, ali kada sam se ponovo vratio unutra, mirisi, bubnjevi i vazduh u potpunosti proet znojem koji je liptao na sve strane, delovali su na mene kao alkohol na biveg alkoholiara. Preao sam rukom preko ela a jedan starac mi je ponudio agogo, mali pozlaeni instrument, nekakvu vrstu triangla sa zvoniima u koji se udaralo malom ipkom. Popnite se na podijum, ree, svirajte, bie vam bolje. U tom savetu bilo je homeopatske mudrosti. Udarao sam u agogo pokuavajui da se uskladim sa ritmom bubnjeva i tako sam polako postajao uesnik u obredu i svojim ueem poinjao da ga kontroliem. Oslobaao sam se napetosti pokretima nogu i stopala, oslobaao se onoga to me je okruivalo tako to sam ga izazivao i podsticao. Kasnije mi je Alje objasnio razliku izmeu onoga ko poznaje i onoga ko trpi. Kako su medijumi padali u trans, tako su ih kambonos vodili u kraj prostorije i nudili im cigare i lule. Vernici koji nisu bili opsednuti dotrali bi i bacali se na kolena pred njima, aputali im neto na uho, sluali njihove savete, primali blagotvorni uticaj a zatim se ispovedali i na taj nain olakavali. Poneko bi pokazivao znake transa a kambonos bi ih pomalo uzdrano hrabrili, a potom bi ih tako oputene ponovo sprovodili kroz masu. U prostoru za ples jo uvek su igrali mnogi kandidati za trans. Nemica se neprirodno bacakala u iekivanju da postane opsednuta, ali uzalud. Neke od njih je zaposeo Eu pa im je izraz lica bio zloban, podmukao i lukav a pokreti nagli i neujednaeni. U tom trenutku ugledao sam Amparo. Sada znam da Hesed nije samo sefirot milosti i ljubavi. Kao to je govorio Diotalevi to je i trenutak ekspanzije boanske stvari koja se iri u beskraj. Ona predstavlja brigu ivih za mrtve, ali je neko sigurno ve rekao da je to i briga mrtvih za ive. Ja sam udarao u agogo i nisam vie pratio ta se deava u sali jer sam se usredsredio na sopstvenu kontrolu i praenje ritma muzike. Mora da je prolo desetak minuta od kada se Amparo vratila i sigurno je osetila ono isto to sam ja doiveo malo ranije. Ali niko joj

nije dao agogo, a sada ga sigurno ne bi ne elela. Poto je osetila zov iz dubine, oslobodila se svake elje da se odupre. Video sam kako poinje da plee a onda zastaje. Lice joj je bilo napeto a vrat skoro potpuno ukoen. Potom se ponovo prepustila skarednoj sarabandi, kao da nita drugo ne postoji oko nje, dok je rukama nudila sopstveno telo. A Pomba Gira, a Pomba Gira, povika nekolicina ljudi presrenih zbog uda, jer se do tog trenutka, te veeri, avolica nije ukazala: O seu manto de veludo, rebordado todo em ouro, o seu garfo de prata, muito grande seu tesouro... Pomba Gira das Almas, vem toma cho cho... Nisam se usudio da se umeam. Verovatno sam poeo uurbano da lupam metalnim tapiem kako bih se telesno sjedinio sa svojom izabranicom ili sa uroenikim duhom koji je ona otelovljavala. Kambonos su se pobrinuli za nju, obukli je u ritualnu haljinu i pomogli joj u trenutku kada se njen kratak ali estok trans pribliio kraju. Odveli su je da sedne kada je ve bila gola voda i teko disala. Odbila je da primi one koji su pritrali da je izmole za proroanstvo i briznula u pla. ira se pribliavala kraju, napustio sam podijum i potrao ka njoj. Alje je ve bio kraj nje i masirao joj slepoonice. Kakva sramota, rekla je Amparo, ja u to ne verujem, nisam htela, kako sam mogla to da uradim? Deava se, deava se, neno joj je ponavljao Alje. Ali onda nema spasa, govorila je kroz pla Amparo, ja sam jo uvek robinja. Sklanjaj mi se s oiju, ree mi besno, ja sam prljava bedna crnkinja, dajte mi gospodara, nisam ja za bolje! Deavalo se to i plavokosim Ahejcima, teio je Alje. to je u ljudkoj prirodi... Amparo je zamolila da je otprate do toaleta. Obred je bio na samom kraju. Jedina je ostala da plee Nemica, koja je sa zaviu otpratila ono to se desilo sa Amparo. Ali i njeni pokreti su sada ve bili bezvoljni. Posle desetak minuta Amparo se vratila, upravo dok smo se opratali sa pai-de-santom koji je bio presrean to je na prvi dodir sa svetom predaka bio tako uspean.

Alje nas je odvezao kui a tokom vonje niko nije progovarao. Bilo je veoma kasno kada smo stigli pred kuu. Ba kada se Alje spremao da nas pozdravi, Amparo ree da bi volela da se popne sama. Zato se malo ne proeta, ree mi, vrati se kada budem zaspala. Uzeu pilulu za spavanje. Izvinjavam se obojici. Kao to sam rekla, mora da sam pojela neto pokvareno. Sve te devojke su pojele ili popile neto pokvareno. Mrzim svoju zemlju. Laku no. Alje je shvatio da sam u neprilici i predloio mi da odemo do jednog bara na Kopakabani koji je otvoren cele noi. Ja sam utao u baru. Alje je saekao da otpijem gutljaj batide a onda prekinuo utanje i nelagodnost. Rasa ili ako hoete kultura - sastvani su deo naeg nesvesnog u kojem se takoe nalaze i arhetipi, oblija koja su istovetna za sve ljude i sva doba. Veeras su klima i ambijent uticali da nam oprez popusti. Amparo je otkrila orias, a verovala je da ih je unitila, ali to je uinila samo u svom srcu, ne i u svojoj utrobi. Nemojte misliti da ja na to gledam kao pozitivan dogaaj. Vi ste me uli kako s potovanjem priam o natprirodnoj energiji koja u ovoj zemlji treperi svuda oko nas. Ali to ne znai da ja sa posebnom blagonaklonou gledam na opsednutost. Nije isto biti posveenik i mistik. Posveivanje, odnosno intuitivno razumevanje tajni koje um ne moe da objasni, jeste dubinski proces, usporeni preobraaj duha i tela. Ono moe da dovede do ispoljavanja viih svojstava, pa ak i do dostizanja besmrtnosti, ali to je neto lino i tajno. Ne pokazuje se pred spoljnim svetom, srameljivo je i pre svega sainjeno od trezvenosti i odstojanja. Zbog toga su Gospodari Sveta posveenici ali nisu skloni mistici. Mistik je za njih samo rob, mesto gde se numinozno ispoljava, a pomou tog mesta posmatraju se znaci neke tajne. Posveenik hrabri mistika, slui se njim, kao to se neko slui telefonom da bi uspostavio vezu sa nekim ko je daleko, te je dakle posveenik poput hemiara koji lakmus-papirom proverava da li na odreenom mestu neka supstanca deluje. Mistik je koristan, jer je upadljiv i pokazuje se svima, dok posveenici samo meusobno prepoznaju jedni druge. Posveenik kontrolie sile koje mistik trpi. Stoga i nema razlike izmeu opsednutosti kavalosa i ekstaze koju su doiveli sveta Tereza iz Avile i sveti Huan de la Kruz. Misticizam je degradirani oblik dodira sa boanskim. Iinicijacija je plod duge askeze

uma i srca. Misticizam je dakle demokratski pojam, ako ne i demagoki, dok je inicijacija aristokratska. Znai u pitanju je mentalno a ne telesno? U izvesnom smislu da. Vaa Amparo je briljivo bdela nad svojim umom, ali nije obraala panju na svoje telo. Svetovnjaci su slabiji od nas. Bilo je veoma kasno. Alje mi je rekao da naputa Brazil i ostavio mi svoju adresu u Milanu. Vratio sam se kui i zatekao Amparo kako spava. Ispruio sam se u mraku pazei na svaki um. Te noi nisam oka sklopio i inilo mi se da kraj mene lei neko nepoznato bie. Sledeeg jutra Amparo me je suvo obavestila da ide da poseti prijateljicu u Petropolisu. Oboje smo se oseali nelagodno dok smo se pozdravljali. Otputovala je sa platnenom torbom u ruci i knjiurinom iz politike ekonomije pod mikom. Dva meseca nisam imao nikakve vesti o njoj niti sam je potraio. Potom je stiglo jedno kratko pismo u kojem je rekla da joj treba vremena da razmisli o svemu. Nisam joj odgovorio. Nisam oseao ni strast, ni ljubomoru, ni enju. Oseao sam se prazno. Kao aluminijumski lonac, sjajan, ist i blistav. Ostao sam jo godinu dana u Brazilu, ali sam oseao da se as odlaska pribliava. Nisam video vie ni Aljea ni Amparine prijatelje, provodio sam sate i sate na plai sunajui se. Putao sam zmajeve koji su tamo predivni.

5 GEBORA

34 Beydelus, Demeymes, Adulex, Metucgayn, Atine, Ffex, Uquizuz, Gadix, Sol, Veni cito cum tuis spiritibus. (Picatrix, Ms Sloane 1305, 152, DTIH) Razbijanje Sudova. Diotalevi nam je esto priao o poznom kabalizmu Isaka Lurije, gde se izgubilo uredno ralanjavanje Sefirota. Stvaranje je, smatrao je on, proces boanskog udaha i izdaha poput isprekidanog daha ili dejstva meha. Boja astma, komentarisao je Belbo. Probaj ti da stvara ni iz ega. To se radi samo jednom u ivotu. Bog je, da bi stvorio svet, morao da bude poput duvaa stakla koji duvanjem stvara boicu. On je morao da se sav zgri, duboko udahne, a zatim da ispusti blistavi dah deset sefirota. Dah ili svetlost? Bog dunu i bi svetlost. Ba multimedijalno. Ali neophodno je da sudovi za smetaj sefirota mogu da izdre njihov sjaj. Sudovi koji su bili namenjeni za smetaj Kethera, Kokhme i Binaha izdrali su njihov blesak, dok su nii sefiroti, od Heseda do Jesoda, pukli jer je emanacija svetlosti i daha bila suvie snana i nagla. Delii svetlosti su se rasprili po univerzumu i stvorila se gruba materija. Razbijanje sudova je velika katastrofa, govorio je Diotalevi zabrinuto. Ne postoji nita to bi bilo tee podnoljivo za ivot od pobaenog sveta. Mora da je postojao neki poremeaj u kosmosu jo od samog poetka. ak ni najmudriji rabini nisu uspeli da to u potpunosti objasne. Moda su u trenutku kada je Bog izdahnuo i ispraznio se, u prvobitnom sudu ostale kapljice ulja, preostala materija, reshimu, te se Bog razlio zajedno sa tim ostatkom ili su, opet, koljke, qelippot, poeci propasti, potuljeno vrebale negde iz zasede. Qelippot su ljigavci, govorio je Belbo, u slubi avolskog doktora Fu Manua. A ta je bilo dalje?

Diotalevi bi srpljivo objanjavao da pod svetlom Strogog suda, odnosno Gebore poznate i pod imenom Paad ili Strah, sefirota u kome se prema Isaku Slepom pokazuje Zlo, koljke zaista poprimaju stvaran oblik. One su meu nama, govorio je Belbo. Pogledaj oko sebe, govorio je Diotalevi. Ali moe li se odatle izai? Pre bih rekao da se tamo ponovo ulazi, govorio je Diotalevi. Sve izbija iz Boga pomou grenja - simsuma. Na problem je kako da se ostvari tikkun, povratak, kako da vaspostavimo Adama Kadmona. Tada emo ponovo obnoviti sve, u uravnoteenoj strukturi lica, parcufima, bolje reeno oblika koji e zauzeti mesto sefirota. Uzdizanje dua je poput svilenog gajtana koji pomae verniku da, tumarajui kroz mrak, pronae put do svetlosti. Tako svet u svakom trenutku kroz kombinovanje slova Tore pokuava da ponovo zadobije prirodni oblik koji bi mu omoguio da izae iz sopstvenog uasnog haosa. I to sada inim i ja, usred mrkle noi, u neprirodnom miru ovih breuljaka. Ali onomad u periskopu bio sam obmotan ljigavom sluzi koljki koje su bile svuda oko mene, poput nevidljvih pueva zarobljenih u kristalnim sanducima Konzervatorijuma, izmeu barometara i zaralih brojanika satova u mukloj hibernaciji. Pomislio sam: ako se razbijanje Sudova zaista odigralo, prva pukotina sigurno se pojavila u Riju tokom obreda, ali se eksplozija odigrala tek po mom povratku u otadbinu. To se desilo polako i bez ikakve buke, te smo se tako svi nali u glibu grune materije gde se crvolika bia raaju sama od sebe. Kada sam se vratio iz Brazila, nisam vie znao ko sam. Bliio sam se tridesetoj. U tim godinama moj otac je ve postao otac i znao je ko je i gde ivi. Bio sam suvie daleko od svoje zemlje u trenucima kada su se u njoj odigravali vani dogaaji. iveo sam u svetu u kojem je sve vrvelo od neverovatnog i gde su i dogaaji iz Italije pristizali sa oreolom legende. Neto pre naputanja suprotne hemisfere, pred sam kraj boravka, astio sam sebe letom iznad prauma Amazona i tom prilikom dopale su mi aka neke lokalne novine koje je neko doneo kada smo nakratko sleteli u Fortalecu. Na prvoj strani isticala

se fotografija oveka kojeg sam odmah prepoznao jer sam ga godinama viao kod Pilada kako ispija belo vino. Ispod slike je pisalo: O homem que matou Moro. Naravno, kada sam se vratio, saznao sam da Mora nije ubio on. Kada bi mu neko dao napunjen pitolj, on bi bio u stanju da prosvira sopstveno uvo da bi video da li pitolj radi. On se zatekao u trenutku kada su pripadnici specijalnih policijskih jedinica upali u stan u kome je neko sakrio ispod kreveta tri pitolja i dva paketa eksploziva. On je leao na krevetu sav ushien jer je to bio jedini komad nametaja u toj garsonjeri koju je grupa bivih ezdesetosmaa zajedniki iznajmila za povremeno privoenje cica. Da prostorija nije bila ukraena posterom ileanske grupe Inti Illimani, moglo bi se pomisliti da je to tipian momaki brlog. Jedan od iznajmljivaa je bio povezan sa nekom teroristikom grupom, a ostali nisu znali da su plaali njegovo tajno sastajalite. Tako su svi zavrili u zatvoru na godinu dana. Nisam ba razumeo ta se to deava u Italiji poslednjih godina. Kada sam otputovao, zemlja je bila na ivica promena pa sam se gotovo oseao krivim to odlazim u trenutku konanog obrauna. Bio sam u stanju da prepoznam neiju ideologiju po tonu kojim govori, po redosledu reenica, po uobiajenim citatima. A kada sam se vratio, nisam vie razumeo ko pripada kojoj strani. Niko vie nije govorio o revoluciji, citirao se Erazmo, leviari su se kleli u Niea i Selina, dok su desniarski asopisi veliali revoluciju u Treem svetu. Vratio sam se kod Pilada ali sam se oseao kao da sam u inostranstvu. Bilijar je jo uvek postojao, slikari koji su dolazili bili su manje vie isti, ali se promenio sastav mladih ljudi. Saznao sam da su neki od stalnih gostiju u meuvremenu otvorili kole za transcendentalnu meditaciju i makrobiotike restorane. Upitao sam da li je neko otvorio i svetilite umbande. Nije, moda sam iao ispred svog vremena i stekao saznanja koja su ovde bila nepoznata. Da bi zadrao neto od starinskog meka, Pilade je sauvao jedan stari model flipera koji je izgledao kao da je skinut sa neke od Lihtentajnovih slika. Za takvim modelima vladala je prava jagma meu antikvarima. Ali pored njega su se nalazile druge maine oko kojih su se mladi tiskali. Na fluorescentnim ekranima lebdele su nekakve udne mehanike ptiurine, kamikaze iz Dalekog svemira, ili bi pak nekakve abe izbezumljeno kreketale na japanskom. Pilade se

pretvorio u treperenje udnih svetala. Ne bi me udilo da su se i kuriri Crvenih brigada, iji je zadatak bio regrutovanje novih lanova, ponekad poigrali pred ekranom Galaktike. Ali sigurno nisu mogli da se oprobaju na fliperu jer to nije mogue sa pitoljem zadenutim za pojas. To sam shvatio one noi lada sam otpratio Belbov pogled koji se zaustavio na Lorenci Pelegrini. Samo sam naslutio ono to je Belbo u potpunosti shvatio i to sam pronaao u jednom od njegovih fajlova. Lorenca se nigde ne pominje, ali je oigledno da je re o njoj - jedino je ona tako igrala flipere. FILENAME: Fliper
Fliper se ne igra samo rukama ve i karlicom. Glavni problem u igri nije onemoguiti da kuglica proe izmeu polugica i bude progutana, niti je vano da se bekovski odbije do polovine terena. Cilj je da se ona zadri na vrhu, gde sve vrvi od svetleih meta koje nose bodove, i gde se kuglica mahnito i haotino odbija od jedne do druge mete, a da mi ne moramo nita da radimo. Za to nije vano udaranje po kuglici ve lagano pomeranje flipera uz maksimalnu nenost, kako fliper ne bi tiltovao. To je mogue uraditi samo karlicom, odnosno takvim pokretom kukova koji bi omoguio da karlica ne udari ve samo okrzne fliper, te se ostaje samo na ivici orgazma. A jo vaniji od karlice su guzovi koji, ako se kukovi prirodno pokreu, obavljaju zamah unapred, ali veoma blago, tako da je nalet, kada stigne do karlice, ve oslabljen. Sve to podsea na homeopatiju, gde je lekovito dejstvo tim jae to se vie sukusije primenjuje na rastvor, odnosno kada se supstanca gotovo potpuno rastvori i nestane u vodi koja se postepeno dodaje. I tako iz karlice kree mikrostrujanje ka kuitu a fliper postaje posluan i krotak, loptica klizi protivno prirodi, inerciji, sili tee, zakonima dinamike, lukavstvu proizvoaa koji je planirao da ona lako propada, i vis movendi je opija pa tako ostaje u igri neverovatno dugo, a rekordi ostaju upameni. Ali neophodna je enska karlica kako izmeu ilijuma i maine ne bi bilo nikakvih sunerastih tela ili nekakvih materija sklonih nabreknuu ve samo koa, nervi i kost u paru farmerki i uzviena erotska strast, zlobna frigidnost, nezainteresovanost za prilagoavanje senzibilitetu partnera, zadovoljstvo u raspirivanju partnerove udnje i doziranju sopstvene - amazonka mora da izludi fliper i da unapred uiva u tome to e ga napustiti.

________________________________________________________ Mislim da se Belbo zaljubio u Lorencu Pelegrini u tom trenutku. Tada je shvatio da ona moe da mu podari nedostinu sreu. Ali mislim da je kroz nju on poeo da primeuje erotsku prirodu sveta

automata, mainu kao metaforu kosmikog tela i mehaniku igru kao prizivanje amajlije. Ve se drogirao Abulafijom i moda ve i duhovno zagazio u projekat Hermes. Naravno, sigurno je da je ve video Klatno. Lorenca Pelegrini mu je obeala Klatno, ali ne znam pomou kakvog kratkog spoja. U poetku mi je bilo veoma teko da se ponovo naviknem na Pilada. Malo-pomalo, ali ne svake veeri, u umi meni stranih lica otrkivao sam poznate likove. to sam se vie trudio da se setim preivelih iz prolosti, to su mi vie bili zamagljeni. Neki su bili autori reklamnih tekstova, drugi poreski savetnici, dok su trei prodavali knjige na rate ali se vie nisu trudili da uvale knjige o e Gevari ve je ponuda bila drugaija - travarstvo, budizam, astrologija. Sa ponekom sedom u kosi i uz karakteristino frfljanje drali su au viskija u ruci i uinilo mi se da je to onaj isti viski od pre deset godina koji su polako ispijali, po gutljaji svake prestupne godine. ta ima novo, to ne doe kod nas?, upita me jedan od njih. A gde ste to vi sada? Pogledao me je kao da sam bio odsutan vie od sto godina Pa gde drugde ako ne u Optinskom odboru za kulturu? Zaista sam propustio toliko lepih poalica. Odluio sam da pronaem posao. Primetio sam da znam puno stvari koje nisu imale nikakve veze jedna sa drugom, ali sam oas mogao da ih spojim, posle samo nekoliko obilazaka biblioteka. Kada sam napustio zemlju, bila je vana teorija i ja sam patio to je nemam. Sada je bilo vano posedovati neke informacije, za kojima je vladala prava jagma, tim bolje ukoliko su neaktuelne. Stanje je bilo potpuno isto i na univerzitetu. Malo sam se promuvao da vidim mogu li tamo negde da se uhlebim. U uionicama je vladao potpuni mir a po hodnicima bi poput duha tu i tamo kliznuo po neki student i sa kolegama razmenio loe uraene bibliografije. Ja sam znao da napravim dobru bibliografiju. Jednom me je jedan apsolvent zamenio sa nekim docentom (predavai su bili istih godina kao i studenti ili obrnuto) i upitao me ta je napisao taj Lord andos o kome su govorili na predavanjima o ciklinim ekonomskim krizama. Rekao sam mu da on nije ekonomista ve lik iz Hofmantalovog romana.

Te iste veeri bio sam na urci kod prijatelja i sreo poznanika koji je radio za neku izdavaku kuu. Poeo je da radi tamo kada je izdavaka kua prestala da objavljuje romane francuskih kolaboracionista u korist albanskih politikih tekstova. Jedan deo izdavatva bavio se iskljuivo objavljivanjem knjiga iz politike, ali samo provladinih. Ali po reima mog poznanika nisu zanemarivali ni filozofiju, naravno klasinu, dodao je. Kad smo ve kod toga, ree mi, ti koji si filozof... Hvala na komplimentu, ali naalost nisam. Nemoj, molim te, svojevremeno si sve znao. Danas sam proveravao neki prevod teksta o krizi marksizma i na jednom mestu pronaao da se citira odeljak izvesnog Anselma iz Kanterberija. Ko je sad pa to? Nisam ga naao ak ni u Autorskom reniku. Rekao sam mu da je to Anselmo iz Aoste ali su ga Englezi prekrstili jer oni uvek vole da budu drugaiji od svih. U tom trenutku sinula mi je lampica u glavi. Odluio sam da osnujem agenciju za informacije iz kulture. Postao sam neka vrsta njukala u odeljenju za znanje. Umesto da se vrzmam po nonim barovima i javnim kuama, iao sam po knjiarama, bibliotekama i hodnicima univerzitetskih instituta. Zatim bih dolazio do kancelarije, digao noge na sto i sipao u kartonsku au viski koji sam doneo u papirnoj kesi iz dragstora na uglu. A onda ti neko telefonira i kae: Prevodim jednu knjigu i pojavio mi se nekakvi Motokalimuni. Ne mogu da dokuim o emu je re. Ni ti naravno ne zna i trai dva dana za odgovor. Ode da prekopa neke kataloge po biblioteci, ponudi cigarom tipa iz odeljenja za davanje strunih saveta i polako poinje da provaljuje ta je u pitanju. Uvee pozove nekog asistenta sa orijentalistike na pie, asti ga prvo jednim pa onda i drugim pivom i kada mu popusti kontrola, dae ti informaciju koju trai za dabe. A potom ti pozove muteriju: Dakle, Motokalimuni su bili radikalni muslimanski teolozi u doba Avicene i smatrali su da je svet sastavljen, kako da kaem, od sitne praine sluajnosti koje se zgunjava u oblike trenutnim i privremanim delovanjem boanske volje. Dovoljno bi bilo da Bog samo na trenutak bude rasejan i da se ceo kosmos rapadne. ista anarhija atoma bez smisla. Je l' dovoljno? Sami odredite sumu, radio sam tri dana.

Imao sam sreu da naem dve sobe sa kuhinjicom u jednoj staroj zgradi na periferiji, verovatno deo bive fabrike koja je imala krilo sa kancelarijama. Sve prostorije u zgradi izlazile su na jedan dugaki hodnik; ja sam bio izmeu agencije za nekretnine i radionice za prepariranje ivotinja na ijim je vratima pisalo: A. Salon taksidermista. Zgrada je podseala na amerike solitere iz tridesetih godina, da sam imao staklena vrata, sigurno bih se oseao kao da sam Marlou. U jednu sobu uneo sam kau na razvlaenje, dok je kancelarija bila u sobi blioj ulaznim vratima. Postavio sam dve police pune atlasa, enciklopedija i kataloga koje sam malo-pomalo kupovao. Na poetku je i moja savest morala da pristane na kompromis. Pisao sam seminarske za studente oajnike. To uopte nije bilo teko, bilo je dovoljno prepisati one iz prethodne decenije. A zatim su prijatelji prireivai poeli da mi alju rukopise i strane knjige na itanje, naravno, uglavnom neke koske i za bednu naknadu. Ali, skupljao sam iskustvo i svekoliko znanje i nita nisam odbacivao. Sve sam unosio u katalog. Nisam hteo da uvam podatke na kompjuteru (koji se upravo tada pojavio na tritu i Belbo je bio jedan od prvih korisnika) ve sam se koristio starinskim sredstvima, ali sam stvorio neku vrstu datoteke na karticama od finog kartona, sa ukrtenim indeksima. Kant, nebuloza, Laplas, Kant... Kenigsberg... sedam mostova u Kenigzbergu... teoreme topologije. To je podsealo na igru u kojoj mora da stigne pomou pet asocijacija od kobasice do Platona. Na primer: kobasica-svinja-ekinja-kiica-manirizamideja-Platon. Jednostavno. ak bi i najaljkaviji rukopis zavrio u dvadeset kartica, dajui doprinos mom lancu svetog Antuna. Drao sam se uvek sledeeg kriterijuma koji primenju na isti nain i tajne slube: ne postoje informacije koje su vrednije od drugih, glavno je da se sve lepo evidentiraju a zatim pronau veze. Povezanost uvek postoji, samo je treba nai. Posle dve godine rada bio sam zadovoljan samim sobom. Uivao sam. A u meuvremenu sam sreo Liju. 35 Nek znaju svi to ime znat mi ele da sam ja Lija, to okolo hitim s rukama lijepim da bi vijenac splele

( Purgatorio XXVII, 100-102) Lija. Sada oajniki elim da je ponovo vidim, ali moglo se desiti i da je nikada ne sretnem, to bi bilo jo gore. Tako bih eleo da je ovde, da me uhvati za ruku, dok rekonstruiem etape sopstvene propasti. Ona me je upozorila. Ali ona mora da ostane van svega ovoga. I ona i dete. Nadam se da e odloiti povratak i da e stii kada sve bude gotovo, ma kakav ishod bio. Bio je 16. juli '81. Milano se polako praznio, itaonica u biblioteci je bila gotovo potpuno prazna. Samo malo, ja sam htela da uzmem 109. tom. Zato ste ga onda vratili na policu? Otila sam do stola da proverim jednu zabeleku. Pa i nije vam neko opravdanje. Bezono je uzela knjigu i vratila se do svog stola. Ja sam seo preko puta nje i pokuavao da vidim malo bolje njeno lice. Kako moe da ita, da nije moda u pitanju Brajevo pismo?, upitao sam. Podigla je glavu i zaista nisam mogao da shvatim da li je preda mnom njeno lice ili potiljak. ta kae?, upitala je. Aha, ali ja vidim odlino kroz njih. Ali, da bi to rekla, morala je da podigne ike i ugledah njene zelene oi. Ima zelene oi, rekao sam joj. Valjda. Kakve to veze ima? Je li to neto loe? Ma, ni govora. Kamo sree da je vie takvih. Tako je poelo. Jedi, zar ne vidi da si kost i koa, rekla mi je tokom veere. U pono smo i dalje sedeli u grkom restoranu blizu Pilada i priali o svemu i svaemu, dok se svea koja je bila na grliu flae malo-pomalo gotovo potpuno istopila. Bavili smo se maltene istim zanimanjem, ona je revidirala odrednice za enciklopediju. Oseao sam da moram neto da joj kaem. U pola jedan sklonila je ike da bi me bolje videla, a ja sam nanianio kaiprstom sa uzdignitim palcem i rekao: Pim. udno, rekla je, i kod mene isto.

Tako su naa tela postala jedno, a od te veeri ja sam za nju postao Pim. Nismo mogli da priutimo novi stan, spavao sam kod nje, ona je esto boravila u mojoj kancelariji ili bi se bacala u potragu, a u tome je bila bolja od mene. Umela je odlino da sledi tragove a znala je i da uoi dragocene veze. ini mi se da nam je kartica sa Rozenkrojcerima poluprazna, rekla mi je. Baciu se na nju pre ili kasnije, kada proverim zabeleke iz Brazila... U redu, ukrsti je sa Jejtsom. Kakve veze on ima s tim? Kako da nema. Proitala sam ovde da je bio povezan sa jednim rozenkrojcerovskim udruenjem koje se zvalo Stella Matutina. ta bih ja bez tebe? Opet sam poeo da odlazim kod Pilada jer je to bilo sjajno trite za pronalaenje novih muterija. Jedne veeri ponovo sam sreo Belba (mora da je prethodnih godina tu retko dolazio i da je ponovo postao redovan gost poto je upoznao Lorencu Pelegrini). Bio je potpuno isti, moda sa ponekom sedom vie i neto mraviji, ali ne mnogo. Bio je to relativno srdaan susret. Malo smo se priseali starih dobrih vremena, dok se o poslednjem dogaaju u kojem smo bili sauesnici i o naknadnoj prepisci nije mnogo prialo. Inspektor De Anelis ga vie nije dirao. Mora da je sluaj zavrio u arhivi. Priao sam mu o svom poslu i to ga je izgleda zainteresovalo. To je ono to bih u dubini due voleo da radim, da budem Sem Spejd u kulturi, dvadeset dolara dnevno plus trokovi. Ali ne dolaze mi tajanstvene i zanosne ene, niti pak ko dolazi da mi pria o maltekom sokolu, rekoh. Nikad se ne zna. Da li uivate u tome? Da li uivam?upitah. A onda sam ga citirao: ini mi se da je to jedino to dobro radim. Good for you, odgovorio je.

Videli smo se vie puta, ispriao sam mu svoje iskustvo iz Brazila, ali bi mi se uvek inio odsutnim, ak i vie nego ranije. Kada nije bilo Lorence Pelegrini, pogled bi mu bio prikovan za vrata, a kada je ona bila prisutna, nervozno bi je pratio pogledom po celom baru, gde god da mrdne. Jedne veeri, pred sam fajront, rekao mi je ne gledajui u mene: ujte, moda ete nam biti potrebni za neke konsultacije. Moete li da odvojite koje popodne za nas? Zavisi. O emu je re? Jedno preduzee koje se bavi gvoem naruilo nam je knjigu o metalima u kojoj bi trebalo da bude vie slika nego teksta. Da bude komercijalna ali ipak ozbiljna. Je l' razumete na ta mislim? Metali u istoriji oveanstva od gvozdenog doba do legura za svemirske brodove. Potreban nam je neko ko bi obilazio biblioteke i arhive i pronalazio lepe ilustracije, stare minijature, gravire iz XIX veka na kojima bi na primer bili livenje ili gromobran. U redu svratiu sutra do vas. Lorenca Pelegrini mu se primakla. Hoe li me otpratiti do kue? Zato ja veeras?, upita Belbo. Jer si ti ovek mog ivota. Porumeneo je, onako kako je samo on umeo da porumeni, dok mu je pogled jo uvek bio uperen na drugu stranu. Rekao joj je: Imamo i svedoka. A onda se obratio meni: Ja sam ovek njenog ivota. Ovo je Lorenca. ao. ao. Ustao je i apnuo joj neto na uvo. Kakve to veze ima?, ree ona. Pitala sam te da me kolima otprati do kue. Ah, ree on. Izvinite, Kazobon, moram da budem taksista eni neijeg ivota. Blesavko, ree ona neno i poljubi ga u obraz. 36 Dozvolite mi da u meuvremenu dam savet svom sadanjem ili buduem itaocu koji je nepopravljivi melanholik: ne treba da ita simptome i dijagnoze u sledeem delu jer bi to moglo da ga uznemiri i da donese vie tete nego koristi, jer bi ono to ita

mogao da primeni na samog sebe... kao to to ini veina melanholika. (R. Burton, Anatomy of Melancholy, Oxford,1621, Uvod) Bilo je oigledno da postoji neka veza izmeu Belba i Lorence Pelegrini. Nisam shvatao koliko je ona jaka i od kada potie. ak mi ni fajlovi iz Abulafije nisu pomogli da to utvrdim. Tako, na primer, nema datuma na fajlu o veeri sa doktorom Vagnerom. Belbo je upoznao doktora Vagnera jo pre nego to sam ja otputovao, a poto je sa njim odrao kontakt i posle poetka moje saradnje sa Garamonom, tako sam ga i ja upoznao. Dakle, veera je mogla da bude i pre i posle veeri koje se ja seam. Ukoliko je bila pre, onda mi je jasno zato je Belbo osetio nelagodnost i bio pomalo oajan. Doktor Vagner Austrijanac koji je ve godinama drao praksu u Parizu, pa su oni koji su mu bili bliski njegovo prezime izgovarali Vanjer kao da je francusko. Tokom poslednjih deset godina redovno je dolazio u Milano na poziv dve revolucionarne grupe postezdesetosmaa. One su se otimale za njega i, naravno, svaka je davala potpuno drugaije tumaenje njegove misli. Nikada mi nije bilo jasno kako i zato je taj uveni ovek prihvatio da ga sponzoriu vanparlamentarne grupe. Njegove teorije nisu bile politiki obojene i, da je hteo, on je sigurno mogao da dobije pozive fakulteta, klinika, akademija. Mislim da je prihvatao pozive jer je u principu bio epikurejac te je zahtevao da mu se pokriju trokovi koji su bili gotovo kraljevski. Privatna lica su uvek bila u stanju da sakupe vie novca od institucija, a to je za doktora Vagnera znailo putovanje prvom klasom, luksuzni hoteli plus nadoknada za konferencije i seminare obraunata prema tarifama koje je kao terapeut primenjivao. Zato su te dve grupe uzimale Vagnerove teorije kao polazite, potpuno je druga pria. Ali tih godina Vagnerova psihoanaliza se inila dovljno dekonstruktivnom, dijagonalnom, libidinalnom i antikartezijanskom da je mogla da poslui kao teorijsko izvorite revolucionarnih aktivnosti. Kasnije se ispostavilo da je ipak bila suvie komplikovana za same radnike, pa su se zbog toga dve grupe u jednom trenutku nale pred izborom - radnici ili Vagner i izabrale su Vagnera. Stvorena je

ideja da novi revolucionarni subjekat postanu psihijatrijski sluajevi a ne proleteri. Bolje je da od psihijatrisjkih sluajeva stvorimo proletere nego obratno, a to je i mnogo jeftinije ako se uzmu u obzir tarife doktora Vagnera, ree mi jednog dana Belbo. Vagnerijanska revolucija je bila najskuplja revolucija u istoriji. Garamon je uz finsnsijsku pomo Instituta za psihologiju objavio zbirku kraih eseja doktora Vagnera, koji su bili prilino struni, ali ih je bilo gotovo nemogue nai, pa je zato meu sledbenicama vladala prava jagma za njima. Vagner je doao u Milano radi predstavljanja knjige i od tada poinje njegova veza sa Belbom. ________________________________________________ FILENAME: Doktor Vagner
avolski doktor Vagner Dvadeset esti nastavak Ko tog sivog jutra Tokom rasprave izneo sam primedbu. Vraji starac mora da je bio iritiran ali to nije pokazao. tavie, odgovorio mi je kao da hoe da me zavede. Situacija je podseala na arlisa i ipjena, pelu i cvet. Genije ne moe da otrpi da ga ne vole i mora odmah da zavede one koji se sa njim ne slau, kako bi ga i oni zavoleli. Uspeo je u tome, zavoleo sam ga. Ali izgleda da mi nije oprostio jer mi je te veeri kada se prialo o razvodu zadao smrtonosni udarac. ON toga nije bio svestan, desilo se instinktivno - nije bio svestan kada je pokuao da me zavede, nije bio svestan kada je odluio da me kazni. Iako ga je to deontoloki kotalo, besplatno me je psihoanalizirao. Nesvesno moe da ujede i svoje uvare. Pria o markizu De Lantenaku u Devedeset treoj. Brod Vandejaca plovio je kroz oluju u blizini bretonske obale. Iznenada, jedan od topova otkaio se iz leita gde je bio privren i, dok se brod ljuljao i tresao i prednjim i zadnjim delom, top je poeo pomahnitalo da klizi od ivice do ivice. Budui da je bio prava grdosija, postojala je opasnost da probije i levi i desni bok broda. Jedan od tobdija, (avaj, ba onaj usled ijeg nemaa top nije bio dobro privren) neverovatne hrabrosti, bacio se s lancem u ruci ispod pobesnele nemani koja samo to ga nije smrskala. Uspeo je da je zaustavi, ukroti i dovede do jasli, te je tako spasao brod, posadu i misiju. U velianstvenom obredu strani Lantenak je

postrojio svoje ljude na palubi, pohvalio junaka skinuo sa svog vrata visoko odlikovanje i njime ga odlikovao. Potom ga je zagrlio, a cela posada glasno povika uraaaaaaaaaa. Zatim je Lantenak i ne trepnuvi podsetio da je upravo on, odlikovani junak, krivac za ono to se desilo i naredi da ga streljaju. Veliki Lantenak, astan, pravian i nepotkupljiv! Isto tako je postupio i doktor Vagner sa mnom. Poastvovao me je svojim prijateljstvom a zatim pogubio istinom. Pogubio me je tako to mi je otkrio ta zaista elim i otkrio mi da se plaim stvari koju elim. Pria poinje u baru. Potreba za zaljubljivanjem. Dolazak neega moe da oseti, nije da se zaljubljuje zato to se zaljubljuje, ve se zaljubljuje jer u tom periodu ima neodoljivu potrebu za zaljubljivanjem. im naie taj period kada ima elju da se zaljubi, mora da pazi na svaki korak - kao da si popio arobni napitak zbog kojeg e se zaljubiti u prvo stvorenje na koje naie, te tako to moe da bude ak i neki kljunar. U tom periodu oseao sam potrebu za zaljubljivanjem. Neposredno pre toga prestao sam da pijem. Zna se kakav je odnos izmeu jetre i srca. Nova ljubav je dobar motiv da ovek ponovo pone da pije. Neko s kim se moe ii po barovima. Dobro se oseati. Boravak u baru je kratak, brzo proleti. Omoguava ti slatko dugo iekivanje celog dana sve dok konano ne utone u polumrak konih fotelja. U est po podne nema ive due, bedni gosti stii e tek uvee kad i klavirista. Izabrati sumnjivi ameriki bar koji je u kasno popodne prazan a konobar dolazi samo ako ga pozove tri puta i ve unapred sprema i drugi martini. Martini je najvaniji. Ne viski, ba martini. On je providan, podigne au i moe da je vidi iza masline. Postoji razlika izmeu gledanja svoje drage kroz martini koktel koji se servira u malim ampanjskim aama i gledanja kroz dinmartini sa ledom u irokoj ai gde se njeno lice rastae u providnom kubizmu leda. Efekat se udvostruuje ako oboje prinesete ledenu au elu a zatim ih spojite, tako da izmeu ela sada postoje dve ae. To nije mogue sa ampanjskim aama. Kratko je vreme u baru. Posle e grozniavo iekivati sledei dan. Ni u ta nisi siguran. Oni koji pohode barove ne moraju da imaju enu koja je samo njihova. Mogue su i pozajmice ukrug. Njegova uloga. On joj je uvek davao veliku slobodu, on je bio stalno na putu. Sumnjiva je bila ta njegovl liberalnost - mogao sam da telefoniram i u

pono, on je uvek bio kod kue a ti nikada. Odgovarao mi je da si izala i zapitkivao, da kad sam se ve javio, sluajno ne znam gde si. To su bili jedini trenuci ljubomore. Ali sam i tako otimao eiliju od saksofoniste. Voleti ili biti ubeen da voli kao veiti svetenik drevne osvete. Stvari su se iskomplikovale sa Sandrom - shvatila je da sam se suvie zagrejao, ivot udvoje postao je prilino napet. Pa da raskinemo? U redu onda emo da raskinemo. Ne, ekaj, hajde da ponovo popriamo. Ukratko, problem je bila Sandra. Kada ide po barovima, nije vano koga e tamo sresti ve s kim e iz bara izai. Potom je usledila veera sa doktorom Vagnerom. Upravo je tog dana na predavanju dao definiciju psihoanalize jednom provokatoru: - La psychanalyse? C'est qu'entre l'homme et la femme chers amis... a ne colle pas. Razgovaralo se o parovima, o razvodu kao obmani zakona. Obuzet svojim linim problemima aktivno sam uestvovao u raspravi. Bili amo uvueni u dijalektike igre. Mi smo govorili a Vagner je utao kao da je zaboravio da ekamo njegovo proroanstvo. Izgledao je zaokupljen neim i izgledao potuljeno i melanholino nezainteresovan a kada se ukljuio u razgovor, promaio je temu i rekao (pokuavam da se tano setim njegovih rei, ali su mi se urezale u pamenje i siguran sam da se nisam prevario): Tokom cele svoje karijere nikada nisam imao pacijenta ija je neuroza poticala od sopstvenog razvoda. Nemir izaziva razvod onog drugog. Doktor Vagner je i u razgovoru naglaavao re drugi kao da se pie sa velikim D. U svakom sluaju ja sam poskoio kao da me je guja ujela vikont je poskoio kao da ga je guja ujela grake ledenog znoja oblile su mu elo baron je buljio u njega kroz lenje kolutove dima njegovih tankih ruskih cigareta. - Hoete da kaete rekoh - da se u krizu upada ne zbog razvoda od sopstvenog partnera ve zbog mogueg ili nemogueg razvoda treeg lica koje je i prouzrokovalo krizu tog para? Vagner me je pogledao kao da je zbunjeni laik koji prvi put sree mentalno poremeenu ososbu. Zamolio me je da objasnim ta sam hteo da kaem.

U stvari, ta god da sam hteo da kaem, to sam rekao loe. Pokuao sam da svoje misli pretoim u neto konkretno. Uzeo sam kaiku i stavio je kraj viljuke: Evo, tu sam ja Slanik oenjen njome, Viljukom. A ovde je drugi par Britvica udata za Noekanju poznatog i kao Meki No. Dakle, ja Slanik mislim da patim zato to u morati da napustim svoju Viljuku a to mi se ne mili. Ja volim Britvicu ali mi odgovara da ona bude sa svojim Noekanjom. Ali, kako vi tvrdite, doktore Vagner, ja patim zato to se Britvica ne razvodi od Noekanje. Vagner je rekao jednoj drugoj zvanici da nikada nije izrekao neto slino. - ta kaete? Niste rekli? Pa lepo ste rekli da niste nikada imali za pacijenta osobu ija neuroza potie od sopstvenog razvoda, ve je uvek bila re o tuem razvodu. - Moda, ne seam se, ree tada Vagner mrzovoljno. - A ako jeste rekli, da li sam uspeo da dobro shvatim ono to ste rekli? Vagner je utao nekoliko minuta. Dok su gosti iekivali bez daha, Vagner je dao znak da mu sipaju au vina, pogledao tenost naspram svetlosti i najzad progovorio. - Ako ste vi tako shvatili to je zato to ste eleli da tako shvatite. Zatim se okrenuo na drugu stranu, rekao kako je toplo i poeo da pevui neku ariju iz opere maui grisinom kao da diriguje nekim dalekim orkestrom. Zevnuo je, a zatim se koncentrisao na tortu sa lagom. Potom je ponovo zavladalo totalni muk da bi na kraju zatraio da ga odvezu do njegovog hotela. Ostale zvanice su me gledale kao da sam pokvario skup na kome su mogli da uju Mudre rei. Istini za volju ja sam uo Istinu kako govori. Telefonirao sam ti. Bila si kod kue sa Njim. Proveo sam besanu no. Sve je bilo jasno. Nisam mogao da podnesem da bude sa njim. To nije imalo nikakve veze sa Sandrom. Narednih est meseci bili su burni. Poeo sam da te progonim, dahtao sam ti za vratom. eleo sam da upropastim tvoju zajednicu, govorio ti da te elim samo za sebe, ubeujui te da Njega mrzi. Ti si poela da se svaa sa Njim, a On je polako postao zahtevan, ljubomoran, prestao je uvee da izlazi. Kada je bio na putovanju telefonirao je dva puta dnevno, ak i usred noi, Jedne veeri te je oamario. Zatraila si mi novac da bi mogla da pobegne, podigao sam neku crkavicu koju sam imao u banci. Napustila si branu postelju i otila sa nekim prijateljima u planinu a nisi ostavila ni adresu. Sav oajan, On mi je telefonirao i upitao me da li znam gde si, ali ja to nisam znao. Izgledalo je da laem jer si mu ti ve rekla da ga naputa zbog mene.

Kada si se vratila najavila si mi, blistajui od sree, da si mu napisala oprotajno pismo. Tada sam se zapitao ta e se desiti sa mnom i Sandrom, ali mi ti nisi ostavila dovoljno vremena da bi me to uznemirilo. Rekla si mi da si upoznala nekakvog frajera sa oiljkom na obrazu i stanom koji je podseao na ergu. Otii e kod njega. - Zar me vie ne voli? - Naprotiv, ti se jedini ovek u mom ivotu, ali posle onog to se deslio moram i ovo da probam o, ne budi dete, pokuaj da me razume. Na kraju krajeva napustila sam mua zbog tebe, pusti neka sve ide svojim tokom. - Svojim tokom? Ali ti mi kae da odlazi s nekim drugim. - Ti si intelektrualac i to leviar, nemoj da se ponaa kao mafija. Vidimo se... Sve dugujem doktoru Vagneru

37 Bolje da se nije ni rodio ko god razmilja o etiri stvari: ta je iznad, ta je ispod, ta je pre, a ta kasnije. (Talmud, Hagigah 2.1) Pojavio sam se u Garamonu upravo onog jutra kada su instalirali Abulafiju, dok su Belbo i Diotalevi uno raspravljali o Bojim imenima a Gudrun sumnjiavo posmatrala ljude koji su prikljuivali tu novu uznemirujuu napravu izmeu gomile rukopisa na kojima se sve vie i vie hvatala praina. Sedite, Kazobon, evo ovde je taj projekat o naem istorijatu metala. Ostali smo sami i Belbo mi je pokazao sadraj, planirana poglavlja, sheme za impaginaciju. Moj zadatak je bio da proitam tekstove i pronaem ilustracije. Pomenuo sam nekoliko milanskih biblioteka koje su mi se uinile prilino bogatim. Nee biti dovoljno, rekao je Belbo. Moraete da odete i na neka druga mesta. Na primer u Muzej nauke u Minhenu, koji ima predivnu zbirku fotografija. Naravno, nezaobilazan je i Conservatoire des Arts et Mtiers u Parizu. Da imam vremena, i ja bih lino ponovo otiao da ga obiem. Da li je lep?

Uznemirujui. Trijumf maina u gotikoj crkvi... Oklevao je, poeo je da sreuje nekakve papire na stolu. A zatim, kao da se plai da e dati preveliki znaaj obelodanjivanju ree: Tamo je Klatno. Kakvo klatno? Klatno. Zove se Fukoovo klatno. Opisao mi je Klatno, i u subotu kad sam ga video izgledalo je ba tako ili sam ga moda u subotu ja tako video poto me je Belbo pripremio da ga tako vidim. Ali, oigledno nisam pokazao preveliko oduevljenje jer me je Belbo pogledao kao da sam videvi Sikstinsku kapelu upitao je li to sve? Ne znam da li je u pitanju atmosfera crkve ili neto drugo, ali vas uveravam da izaziva jaka oseanja. Ideja je da se sve kree, a samo negde u visinu postoji jedina nepomina taka u celom univerzumu... Za onoga ko ne veruje to je nain da ponovo pronae Boga a da pritom ne dovede u sumnju svoj ateizam jer je re o Nultom Polu. Znate, za moju generaciju koja je gutala razoarenja od jutra do sutra to moe da bude vrlo uteno. Moja generacija se jo vie nagutala od vae. Ne preterujte. Ne bih rekao, za vas je to bila samo jedna epizoda, pevali ste Karmanjolu a zatim se nali u Vandeji. Kratko je trajalo. Sa nama je bilo drugaije, najpre faizam iako smo jo bili deca i doivljavali sve kao avanturistiki roman, ali je naa budunost ve tada bila zacrtana. Novo poglavlje bio je otpor, naroito za one poput mene koji su ga gledali spolja i za koje je postao neka vrsta rituala ponovnog bujanja, povratak prolea, ekvinocij ili solsticij, uvek ih brkam... A onda za neke Bog, za druge radnika klasa, a za mnoge i jedno i drugo. Pomisao da postoji radnik, lep, zdrav, jak, spreman da obnovi svet, bila je utena za svakog intelektualca. A posle toga videli ste i sami. Radnik je i dalje postojao, ali ne i klasa. Bie da su je unitili u Maarskoj. A onda ste doli vi. Za vas je to bilo prirodno, moda vam je izgledalo da je re o zabavi. Ali ne i za moju generaciju, za nas je to bio konani obraun, gria savesti, kajanje, regeneracija. Mi nismo uspeli, a vi ste sa sobom doneli entuzijazam, hrabrost, samokritiku. Za nas koji smo tada imali trideset pet ili etrdeset godina, to je bila nada, poniavajua, ali ipak nada. Morali smo da vam se prilagodimo po cenu da ponemo sve iz poetka. Nismo vie nosili kravate, bacili smo trenkot i kupili polovne vijetnamke, neki su dali i otkaz na poslu da ne bi sluili gazde...

Upalio je cigaretu i pravio se da je ozlojeen kako bih mu oprostio na tom izlivu. A kapitulirali ste na svim frontovima. Mi smo naim pokajnikim hodoaem u Auvic odbili da postanemo reklama za koka-kolu jer smo bili antifaisti. Zadovoljavali smo se sa ponekom paricom iz Garamona jer je barem knjiga bila demokratska. A vi sada, da biste se osvetili burujima koje niste uspeli da obesite, prodajete im video-kasete i fanzine, pokuavate da ih zablesavite zenom i motociklima. Nametnuli ste nam da, u vidu priloga, kupujemo vae verzije Maovih misli, a tim parama ste kupili prangije za proslavu nove kreativnosti. Bez imalo stida. Mi smo se stideli celog ivota. Prevarili ste nas, niste vi bili nikakva istota ve obine mladalake bubuljice. Oseali smo se kao bedni crvi zato to nismo imali hrabrost da se otvoreno suprotstavimo bolivijskoj andarmeriji, a vi ste pucali u lea nesrenicima koji su etali bulevarom. Pre deset godina morali smo da laemo kako bismo vas izvukli iz zatvora, a vi ste lagali kako biste strpali u zatvor svoje prijatelje. Eto zato mi se dopada ova maina - glupa je, ne veruje, ne tera me da verujem, radi ono to joj kaem, ako sam ja glup, glupa je i ona ili on. To je poten odnos. Jaaa... Vi ste nevini, Kazabon. Pobegli ste umesto da bacate kamenje, diplomirali ste, niste pucali. Pa ipak, pre nekoliko godina oseao sam da me i vi ucenjujete. Pazite, nita lino. Smena generacija. A kada sam prole godine video Klatno, sve sam shvatio. Kako to mislite sve? Skoro sve. Vidite, Kazobon, i Klatno je lani prorok. Vi ga gledate, mislite da je jedina nepomina taka u celom kosmosu, ali ako ga skinete sa svoda Konzervatorijuma i okaite u nekoj javnoj kui ono e i dalje da radi. A osim toga tu su i druga klatna. Jedno je u Njujorku, u zgradi Ujedinjenih nacija, drugo je u Muzeju nauke u San Francisku i ko zna koliko ih jo ima. Fukoovo klatno je nepomino dok se Zemlja ispod njega okree bez obzira gde se ono nalazi. Svaka taka u univerzumu je nepomina ako se na nju okai Klatno. Bog je sveprisutan? U izvesnom smislu da. Zbog toga me Klatno uznemirava. Obeava mi beskonanost, ali meni ostavlja odgovornost da odluim gde da je smestim. Nije dovoljno oboavati Klatno tamo gde je, neophodno je ponovo preuzeti odluku i traiti bolju taku. Pa ipak...

Pa ipak? Pa ipak niste me valjda ozbiljno shvatili, Kazobon? Ne, ne moram da se uzbuujem, mi smo ljudi koje ne treba uzeti za ozbiljno... Pa ipak, kao to sam rekao, imam oseaj da je neko celog ivota pokuavao da okai Klatno na razna mesta i ono nikada nije radilo, a u Konzervatorijumu funkcionie besprekorno... A ta ako u kosmosu zaista postoje take koje su privilegovane? Moda ba na plafonu ove sobe? Ne, niko ne bi poverovao. Neophodna je atmosfera. Ne znam, moda stalno traimo pravu taku, moda je ona blizu nas ali je ne prepoznajemo, a da bismo je prepoznali neophodno je da verujemo. Ukratko, hajdemo do gospodina Garamona. Da okaimo Klatno? Oh, kakva budalatina. Idemo da se bavimo ozbiljnim stvarima. Da bih obezbedio novac za vas moram da vas prikaem gazdi kako bi vas video, pipnuo, onjuio i rekao da je sve u redu. Poite da vas gazda dotakne, njegov dodir lei od uge. 38 Tajni Majstor, Savreni Majstor, Majstor iz Radoznalosti, Nadzornik graevina, Majstor izabranik Devetorice, Vitez Kraljevskog Svoda ili Majstor Devetog Svoda, Veliki Izabranik Svetog Svoda, Vitez Istoka ili Maa, Princ Jerusalima, Vitez Istoka i Zapada, Suvereni Princ Ruinog Krsta i Vitez Orla i Pelikana, Veliki Prvosvetenik ili Uzvieni kot Nebeskog Jerusalima, asni Veliki Majstor Svih Loa ili Majstor ad vitam, Pruski Vitez ili Patrijarh Noahit, Vitez Kraljevske Sekire ili Princ Libana, Princ Tabernakula, Vitez Medene Zmije, Princ Milostivi ili Princ Samilosti, Veliki Komandor Hrama, Vitez Sunca ili Princ Adept, Veliki Vitez Svetog Andreje kotskog ili Veliki Majstor Svetlosti, Veliki Izabranik Vitez Kado ili Vitez Crnog i Belog Orla (Visoki stepeni masonerije Starog i Prihvaenog kotskog obreda) Doli smo hodnikom, popeli se nekoliko stepenika i proli kroz vrata od mat stakla. Odjednom smo se nali u potpuno drugom

svetu. Dok su prostorije koje smo do tada videli bile mrane, pranjave i oronule, ove su bile poput VIP sala na aerodromima. Lagana muzika, plavkasti zidovi, udobna ekaonica puna firmiranog nametaja, zidovi pokriveni fotografijama na kojima gospoda sa licima poslanika predaju Krilatu Viktoriju gospodi sa licima senatora. Na jednom stoiu bili su nemarno baeni, kao u zubarskoj ekaonici, neki asopisi na sjajnoj hartiji. Knjievna dosetka, Poetski Atanor, Rua i Trn, Enotrijski Parnas, Slobodni stih. Nikada ih nisam video u prodaji a kasnije sam saznao i razlog: oni su dostavljani jedino klijentima izdavake kue Manucio. Na poetku sam mislio da se nalazimo pred kancelarijama uprave Garamona, ali sam ubrzo promenio miljenje. Nalazili smo se ispred kancelarija jedne druge izdavake kue. U predvorju Garamona stajala je jedna mrana i zamagljena staklena vitrina sa tek objavljenim knjigama, ali Garamonove knjige bile su neugledne, sa jo neraseenim listovima. Imale su ozbiljan sivi omot namera je bila da podseaju na francuske univerzitetske publikacije, a papir bi pouteo u roku od nekoliko godina, to je trebalo da navede na pomisao da je autor, naroito ako je mlad, poodavno objavio delo. Ovde se nalazila drugaija vitrina, osvetljena iznutra, u kojoj su se nalazile knjige izdavake kue Manucio, a neke su bile i otvorene pa su se videle svetle stranice - bele plastificirane mekane korice, veoma elegantne, sjajna hartija i lepa jasna slova. Garamonove edicije imale su ozbiljna i dobro promiljena imena tipa Humanistike Studije ili Filosofija. Naslovi edicija kod Manucija bili su neni i poetski: Cvet koji nisam ubrao (poezija), Nepoznata zemlja (pripovetke), Trenutak za oleandar (sa naslovima kao Dnevnik bolesne devojice), Uskrnja Ostrva (ini mi se raznolika esejistika), Nova Atlantida (poslednja objavljena knjiga u toj ediciji bila je Koenigsberg Redenta Prolegomena za svaku buduu metafiziku koja se bude pojavila kao dvostruki transcendentalni sistem i nauka pojavnog numena). Na svim koricama nalazio se ig kue - pelikan pod palmom i moto Imam ono to sam darovao. Belbo je bio neodreen ali koncizan. Gospodin Garamon imao je dve izdavake kue, eto to je sve. Narednih dana shvatio sam da je prolaz izmeu Garamona i Manucija bio gotovo tajan i njim se koristio ui krug ljudi. Naime, zvanini ulaz u Manucio bio je u ulici Markeze Gvaldi. Tu su umesto sivila ulice Sinero Renato blistale umivene

fasade, iroki trotoari i ulazi sa aluminijumskim liftovima. Niko ne bi mogao ni da pomisli da u staroj zgradi u ulici Sinero Renato postoji prolaz od tri stepenika koji vodi do zgrade u ulici Gvaldi. Ko zna ta je sve morao da uradi gospodin Garamon da bi za to dobio dozvolu. Mislim da mu je u tome pomogao jedan od tvoraca prolaza koji je bio visoki inovnik u Zavodu za urbanizam. Primila nas je gospoa Gracija, prilino korpuletna ena sa skupocenom maramom oko vrata i u kostimu koji je bio iste boje kao i zidovi. Ona nas je uvela, sa slubenim osmehom na licu, u prostoriju sa mapama. Sala nije bila velika ali je neodoljivo podseala na salon u Palati Venecija. Na samom ulazu stajao je globus. Pisai sto od mahagonija gospodina Garamona nalazio se na kraju prostorije, pa se inilo kao da ga gledate kroz dogled okrenut naopake. Garamon nam je dao znak da se pribliimo, a ja sam osetio tremu. Kasnije, kada se na ulazu bude pojavio De Gubernatis, Garamon e mu krenuti u susret. Ta srdanost doprinee jo vie njegovoj harizmatinosti, jer e posetilac najpre videti njega kako prelazi salu a zatim i sam, pod ruku sa svojim domainom, prei isti put, te e prostor izgledati kao da je nekom arolijom udvostruen. Garamon nas je ponudio da sednemo ispred njegovog pisaeg stola. Bio je odsean ali srdaan: Gospodin Belbo mi je rekao sve najlepe o vama, gospodine Kazobon. Uvek su nam dragoceni dobri saradnici. Kao to ste ve shvatili, ne primamo vas za stalno, nismo sada u prilici. Vaa marljivost bie adekvatno nagraena ili, bolje reeno, vaa odanost, jer je na rad neka vrsta misije. On mi je ponudio paualnu nadoknadu baziranu na proceni radnih sati, koja mi se tada uinila razumnom. Odlino, dragi moj Kazobon. Od trenutka kada sam prihvatio posao prestao je da me oslovljava sa gospodine. Taj istorijat metala mora da bude udesan, da ne kaem lep. Popularan, pristupaan ali nauan. Morate da zaokupite itaoevu matu, ali na nauni nain. Dau vam jedan primer. Evo ovde, u radnoj verziji, itam da je postojala nekakva lopta, ini mi se da je re o magdeburkoj lopti. To je bila lopta sastavljena od dve spojene polulopte iz kojih je izvuen sav vazduh. Za svaki kraj polulopte povezali su dva para zaprenih normanskih konja i povuci-potegni, ali nisu uspeli da rastave dve polulopte. Eto to je nauni primer. Ali, naravno, treba ga primetiti u

moru ne tako slikovitih primera. A kada ga primetite, morate da pronaete ilustraciju, fresku, ulje, ta bilo. Iz te epohe. A zatim emo da je tresnemo preko cele strane, u boji. Postoji jedna gravira, rekoh, dobro je poznajem. Eto vidite! Bravo. Cela strana u koloru! Ali sve gravire su crno-bele, rekoh. Je l' tako? Pa dobro, moe i crno-belo. Preciznost pre svega. Ali neka pozadina bude zlatna, mora da upadne itaocu u oi, da ga prenese na lice mesta kao da je tog dana prisustvovao eksperimentu. Jasno? Naunost, realizam, strast. Nauka moe da bude iskoriena da bi italac ostao bez daha. Postoji li ita dramatinije, uzbudljivije, od Madam Kiri koja se vraa kui i vidi fluorescentnu svetlost, boe moj, ta li je to... To je ugljovodonik, golkonda, flogiston, ili kako li se ve do avola zvao i voil Marija Kiri je izmislila X-zrake. Dramatizovati, ali uvek potujui istinu. Ali kakve veze imaju X-zraci sa metalima?, upitah. Zar radijum nije metal? Mislim da jeste. Pa onda? Sve mogue znanje moe se posmatrati s take gledita metala. Belbo, ta smo rekli za naslov knjige? Mislili smo neto ozbiljno, kao: Metali i materijalna kultura. Da da, mora da bude ozbiljan. Ali mora bolje da upuuje, treba dodati malo glazure, da vidimo... Evo, Svetski istorijat metala. Pominju li se i Kinezi? Kako da ne. E pa, onda jeste svetska. Nije reklamni trik, to je istina. tavie, moe i udesna pustolovina metala. U tom trenutku Gracija je najavila gospodina De Gubernatisa. Gospodin Garamon je na tenutak oklevao, sumnjavo me pogledao, Belbo mu je dao znak kao da mu je hteo rei da se moe pouzdati u mene. Garamon naredi da se gost uvede a zatim mu krenu u susret. De Gubernatis je bio u dvorednom sakou sa malom ruom na reveru, hemijskom olovkom u gornjem depu i savijenim novinama u depu sakoa. Pod mikom je nosio fasciklu. Dragi moj De Gubernatis, izvolite, na mili prijatelj De Ambroziis mi je priao o vama, itav ivot u slubi drave. To je ta tajna pesnika ica, zar ne? Dajte, dajte da vidimo to blago koje drite u rukama... Ovo su moji generalni direktori.

Smestio ga je ispred pisaeg stola koji je bio krcat rukopisima i drhtavim rukama pomazio korice dela koje mu je De Gubernatis pruio: Nita ne govorite, sve znam. Vi ste iz Vipitena, slavnog i plementiog grada. Ceo ivot na carini. A potajno, iz dana u dan, iz noi u no, opijeni demonom poezije ispisivali ste ove stranice. Poezija... Sapfo je u njenom plamenu sagorela mladost, a Gete se njome krepio pod stare dane. Farmakon, nekom lek nekom otrov, govorili su stari Grci. Naravno, moramo da proitamo to vae mezime, potrebne su barem tri strune kritike, jedna iz kue i dve sa strane (anonimnost pre svega, ao mi je, re je o istaknutim linostima). Izdavaka kua Manucio nikada ne objavljuje knjigu a da nije sigurna u njen kvalitet, a kvalitet je neto, vi to znate bolje od mene, to se ne moe opipati, potrebno je esto ulo. esto u knjizi ima dosta nesavrenosti, umetaka i Zvevo je loe pisao, kao to vi dobro znate, ali, sto mu gromova, osea se ideja, ritam, snaga. Znam, znam, nita ne govorite, upravo sam bacio oko na incipit ovih vaih stranica i osetio sam neto, ali ne elim da sam donosim sud. Vie puta se desilo ah, ko zna koliko puta - da su kritike bile prilino mlake, a da sam ja tvrdoglavo ostajao pri svom miljenju jer se ne moe suditi o autoru a da niste na istoj talasnoj duini. Evo, na primer, otvaram nasumice ovaj va tekst i pogled mi pada na stih 'kao to u jesen umorni kapak' dobro, ne znam kako ide dalje, ali ve oseam nadahnue, nazirem sliku, ponekad tako treba poeti sa tekstom, zanos, ushienje... Cela dit, dragi moj prijatelju, ali avaj, kada bismo samo mogli da radimo ono to hoemo! Ali i knjiga je roba, moda najplemenitija, ali ipak samo roba. Znate li vi poto je danas tampanje, koliko kota papir? Uzmite dananje novine i pogledajte koliko je skoio prime rate na Vol Stritu. Mislite da to nema nikakve veze sa nama? Ma, kako da nema. Da li znate da se i asopisi oporezuju? Ako ne prodam, oni e da oporezuju remitendu. Mora da se plati i za neuspeh, bilo kakav genije da je u pitanju. Ovaj pelir je vrlo fini i dozvolite mi da ve iz injenice da ste kucali na takvom papiru zakljuim kako se osea da je re o pravom pesniku. Nekakav arlatan bi koristio extra strong hartiju kako bi zavarao oko, zbunio duh, ali ovo je poezija pisana srcem, eh, rei su kamenje i potresaju svet taj pelir bi mene izaao kao da je papir od kojeg se pravi novac.

Zazvonio je telefon. Kasnije sam doznao da je Garamon pritisnuo dugme ispod stola te mu je gospoa Gracija prenela nepostojei poziv. O, uvaeni prijatelju! ta kaete? Divno! Kakva lepa vest, neka zvona zvone na sve strane. Vaa nova knjiga je zaista dogaaj. Naravno, mi iz Manucija smo ponosni, dirnuti, da ne kaem, presreni smo to ste vi meu naim autorima. Jeste li proitali ta su napisale novine o vaoj poslednjoj epskoj poemi? Smei vam se Nobelova. Naalost, vi idete ispred vremena. Jedva smo prodali tri hiljade primeraka... Gospodin De Gubernatis je prebledeo: tri hiljade primerika bili su za njega nedostini san. To nije pokrilo trokove izdavanja. Da samo znate koliko ljudi iza ovih staklenih vrata radi u redakciji. Da bih bio na nuli, moram da prodam barem deset hiljada primeraka, a sreom imam autore koji se odlino prodaju, ali su oni, kako da kaem, razliite vokacije. Balzak je bio veliki pisac i njegove knjige su se prodavale kao alva. Prust je bio takoe veliki ali je objavljivao o sopstvenom troku. Vi ete zavriti u svim kolskim antologijama, ali se vae knjige nee prodavati po kioscima na stanicama. To se desilo i Dojsu, koji je kao i Prust sam finansirao objavljivanje svojih knjiga. Moemo sebi da dopustimo da objavimo knjigu kao to je vaa svake dve-tri godine. Dajte mi tri godine vremena... Usledila je duga pauza. Na Garamonovom licu ocrtavala se bolna zbunjenost. ta kaete? O vaem troku? Ne, nije re o sumi, moemo da pokuamo da smanjimo trokove... Ali znate, u Manuciju nije obiaj da... Dobro, dobro, kako vi kaete, i Dojs i Prust... U redu, razumem... Nova bolna pauza. Dobro, popriaemo o tome. Ja sam bio iskren, vi nestrpljivi, u redu, neka onda bude joint venture kao to smo nauili od Amerikanaca. Svratite sutra pa emo da uradimo predraun... Moje potovanje i iskreno divljenje. Garamon kao da se prenuo iz sna, protrljao je oi, a onda kao da je postao svestan prisustva svog gosta. Izvinite. Bio je to jedan pisac, pravi pisac, sigurno velikan. Pa ipak, upravo zbog toga... Nekad se ovek zaista osea neprijatno to se bavi ovim poslom. Eh, da nije te vokacije... Ali da se vratimo na vas. Sve smo se dogovorili.

Pisau vam recimo za mesec dana. Va tekst je na sigurnom, u dobrim rukama. Gospodin De Gubernatis izaao je ne prozborivi ni re. Kroio je u predvorje slave. 39 Vitez Planisfera, Uzvieni Hermetiki Filozof, Uzvieni Komandor Zvezda, Uzvieni Izidin Prvosvetenik, Princ Svetog Brega, Filozof Samotrakije, Titan sa Kavkaza, Dete Lire, Vitez Feniksa, Vitez Sfinge, Uzvieni Mudrac Lavirinta, Princ Braman, Mistini uvar Svetilita, Veliki Arhitekta Misterioznog Grada, Uzvieni Princ Svete Zavese, Tuma Hijeroglifa, Orfiki Doktor, uvar Triju Vatri, uvar Neiskazivog Imena, Suvereni Veliki Majstor Misterija, Voljeni Pastor Oaze Misterija, Doktor Svete Vatre, Uzvieni Vitez Svetleeg Trougla, (Stepeni Starog i Prvobitnog memfisko-misraimskog reda) Manucio je bila izdavaka kua za POST-ove. POST je u argonu koji su koristili u izdavakoj kui bio... Ali zato koristim prolo vreme? POST i dalje postoji, tamo se sve odvija kao i ranije, jedino sam ja okrenut davnoj prolosti jer je ono to se dogodilo pre dve veeri predstavljalo cepanje vremena, u brodu crkve Sen Marten de an poremeen je redosled vekova... a moda je to i zbog toga to sam od tada ostario vie decenija ili me je pak strah da e me oni nai naterao da, dok leim u balneumu, sa ve iskidanim venama, iekujui da se udavim u sopstvenoj krvi, priam kao da je re o hronici nekog carstva u rasulu... POST je Pisac O Sopstvenom Troku i Manucio je jedno od onih preduzea koje anglosaksonci zovu vanity press. Prihod veliki, trokovi nikakvi. Garamon, gospoa Gracija, raunovoa koji je imao titulu administrativnog direktora i svoj sobiak na kraju prostorije, i Luano, sakati otpremnik u prostranom magacinu u suterenu. Nikada nisam shavatio kako Luano uspeva da zapakuje knjige samo jednom rukom, rekao mi je Belbo, mislim da se pomae zubima. S druge strane, i nema ba ta da pakuje. Otpremnici u normalnim izdavakim kuama alju knjige knjiarama, dok Luano

alje jedino autorima. Manucio ne mora da misli na itaoce. Vano je, govorio je gospodin Garamon, potovati autore, bez italaca se moe preiveti. Belbo se divio gospodinu Gramonu. Spoznao je da Gramon poseduje snagu koja je njemu, Belbu, bila uskraena. Manucio je imao jednostavnu taktiku. Davali su oglase u lokalnim novinama, tematskim asopisima i provincijskim knjievnim publikacijama, naroito u onim koji se ugase posle nekoliko brojeva. U reklamnom prostoru postavljali su oglas srednje veliine koji je inila autorova slika i nekoliko upeatljivih redova kao to su: njegova poezija odie uzvienim tonovima ili novi knjievni dragulj autora bestselera Florijana i njene sestre. Udica je baena, objanjavao je Belbo a POST-ovi e da se hvataju kao alva, izvinite, neodgovarajua metafora je karakteristina za autore Manucija, pa mi je prela u naviku. A onda? Uzmimo na primer De Gubernatisov sluaj. Za mesec dana, kada na penzioner bude izgrizao sve nokte od nervoze, Garamon e mu telefonirati i pozvati ga na veeru sa nekim piscima. Zakazae mu sastanak u jednom ekskluzivnom arapskom restoranu koji ak nema ni natpis na ulici. Potrebno je zazvoniti i rei sopstveno ime kroz kapak na vratima. Enterijer luksuzan, svetla priguena, muzika egzotina. Garamon stee ruku gazdi, obraa se na ti konobarima i vraa flae jer nije ba siguran da je ta berba bila dobra, ili kae: izvini, prikane, ali ovo nije kuskus kakav se jede u Marakeu. De Gubernatis prvo upoznaje inspektora X koji je zaduen za kontrolu celog aerodroma ali koji je pre svega izumitelj i ekspert za Kosmoranto, jezik za svetski mir o kome sada diskutuju i u Unesku. Tu je i profesor Y, izuzetne pripovedake sposobnosti, nosilac nagrade Petrucelis dela Gatina za 1980, ali isto tako i slavni naunik. Koliko ste godina predavali profesore? Druga su to vremena bila, tada su studije bile ozbiljna stvar. A tu je i naa boanstvena pesnikinja, plemenita Olinda Mecofanti Sasabeti, autorka ednih damara, to mora da ste proitali. Belbo mi je poverio da se dugo pitao zato POST-ovi enskog roda postpisuju svoja dela sa dva prezimena kao Laureta Solimeni Kalkanti, Dora Ardenci Fjama, Karolin Pastoreli efalu, ako se zna da su sve vane spisateljice osim Ajvi Kompton Barnet imale samo jedno

prezime a poneke kao Kolet samo ime. Zato bi onda one morale da budu Odolinda Mecofanti Sasabeti? To je zbog toga to pravi pisac pie iz ljubavi prema delu i nije mu vano da li ga poznaju pod imenom ili pseudonimom, dovoljan je primer Nervala, dok je cilj svakog POST-a da ga prepoznaju susedi, ljudi iz njegove etvrti ili kraja u kojem je ranije iveo. Mukarcu je stoga ime dovoljno, ali ne i eni, jer postoje oni koji su je znali pre udaje, te ne znaju njeno sadanje prezime. Zbog toga koristi dva prezimena. Ukratko, vee ispunjeno intelektualnim doivljajima. De Gubernatis e se oseati kao da je ispio koktel sa LSD-om. ue prie iz ivota zvanica, duhovitu anegdotu o jednom slavnom pesniku optepoznatom po svojoj impotenciji, a ni kao pesnik nije ba bogzna ta. Oi e mu zablistati od uzbuenja kada Garamon izvadi novo izdanje Enciklopedije poznatih Italijana pokazujui stranicu inspektoru (dakle, dragi moj, i vi ste uli u Panteon; ah, najzad je pravda zadovoljena). Belbo mi je pokazao enciklopediju. Pre sat vremena sam vam oitao bukvicu, ali svako ima putera na glavi. Enciklopediju pravimo samo Diotalevi i ja. Ali kunem vam se da to nije samo zbog honorara. To je jedna od najzanimljivijih stvari na svetu i svake godine mora da se uradi novo dopunjeno izdanje. ema je manje-vie uvek ista jedna odrednica je neki slavni pisac, pa onda sledea jedan POST, problem je samo abecedni red i da se ne gubi mnogo prostora za slavne pisce. Evo, pogledajte na primer slovo L. LAMPEDUZA, uzepe Tomazi di (1896-1957). Sicilijanski pisac. Za ivota nepoznat, postao je slavan tek posle smrti svojim romanom Gepard. LAMPUSTRI, Adeodato (1919- ). Pisac, vaspita, ratni veteran (nosilac bronzanog odlikovanja iz Istone Afrike); mislilac, pripoveda i pesnik. Velikan koji je obeleio itavo poglavlje savremene italijanske knjievnosti. Na knjievnoj sceni pojavio se 1959. prvim delom trilogije irokog daha Braa Karmasi u kojoj je prikazan ivot u jednoj porodici lukanskih ribara. Njegov sirovi realizam protkan je uzvienom i nadahnutom poetinou. Za ovo delo dobitnik je nagrade Petrucelis dela Gatina za 1960. godinu. U delima koja su potom usledila, Otputeni i Panter bez trepavica, jo je lake uoiti epsku snagu, blistavu plastinu imaginaciju i lirski peat ovog originalnog umetnika. Ovaj marljivi inovnik u ministarstvu u

krugovima onih koji ga poznaju slovi za oveka vrstog karaktera, uzornog supruga i oca, vrhunskog govornika.
De Gubernatis, objasnio je Belbo, poinje da gori od elje da bude uvrten u enciklopediju. Oduvek je govorio da su slavni pisci lane veliine i da svoju slavu duguju kritiarima ulizicama, ali iznad svega oduevljava ga to to e ui u porodicu pisaca koji su istovremeno direktori javnih preduzea, bankarski inovnici, aristokrate, sudije. Iznenada e proiriti krug svojih poznanstava, ako mu neto bude zatrebalo, znae kome da se obrati. Gospodin Garamon ima mo da izvue De Gubernatisa iz provincije i lansira ga u sam vrh. Pred kraj veere Garamon e mu apnuti na uvo da sledeeg jutra svrati do njega. I naravno, eto ti ga sledeeg jutra. Bez sumnje. No e provesti sanjajui slavu Adeodata Lampustrija. A onda? A onda e mu sledeeg jutra Garamon rei: sino se nisam usudio da vam pomenem, da ne bih izazvao zavist, koliko je uzvieno vae delo. Ne samo da su kritike povoljne, da ne kaem pozitivne, nego sam i ja lino probdeo no nad ovim stranicama. Knjiga koja zavreuje knjievnu nagradu. Znaajno, vrlo znaajno delo. Otii e do svog pisaeg stola, lupiti akom po rukopisu, sada ve pohabanom od grozniavog itanja najmanje etiri osobe (za habanje je zaduena gospoa Gracija) i zbunjeno pogledati POST-a. ta emo da uradimo sa njim? ta emo da uradimo sa njim?, upitae De Gubernatis, a Garamon e odgovoriti da ne postoji ni zrnce sumnje da je delo dragoceno. Naravno, ono ide ispred svog vremena, te bi ga trebalo tampati u najvie dve hiljade ili moda dve hiljade petsto primeraka. De Gubernatisu je dve hiljade vie nego dovoljno da pokrije sve osobe koje poznaje. POST ne razmilja u svetskim razmerama, njegov svet sainjavaju poznata lica, kolski drugovi, direktori banaka, kolege nastavnici iz iste srednje kole, pukovnici u penziji, to su osobe koje POST eli da upozna sa svojim pesnikim opusom, pa i one koje to moda ne bi htele, kao to su njegov bakalin ili prefekt Pred opasnou da bi Garamon mogao da se predomisli, sada kada svi u njegovoj kui, selu, kancelariji znaju da je predao rukopis jednom velikom izdavau u Milanu, De Gubernatis e

poeti da se preraunava. Mogao bi da ugasi tednu knjiicu na donosioca, podigne kredit, stavi kuu pod hipoteku, proda ono malo obveznica koje ima, ne moe se dabe stii do Parnasa. Stidljivo nudi da uestvuje u trokovima. Garamon e se u poetku nekati, u Manuciju to nije obiaj, a onda e prihvatiti: ubedili ste me, na kraju krajeva i Prust i Dojs su morali da se pomire sa realnou, to vam doe toliko, za sada emo tampati dve hiljada primeraka ali ugovor e biti na maksimum od deset hiljada primeraka. Raunajte da vama pripada dvesta besplatnih primeraka koje moete da podelite kome hoete, dvesta emo podeliti tampi jer hoemo da napravimo kampanju kakvu su Golonovi imali za svoju Aneliku, a preostalih hiljadu eststo ide u prodaju. Vama ne pripada nikakva nadoknada za te primerke, ali ako knjiga bude dobro ila, dotampaemo je, i u tom sluaju vama ide dvanaest posto. Potom sam video i tipski ugovor koji e De Gubernatis, sada ve u potpunom poetskom tripu, potpisati i ne proitavi ga, dok e se Garamonov administrator aliti da su predvieni trokovi suvie niski. Deset sitno kucanih stranica klauzula, iz osmice, prevodi na strane jezike, dodatna prava, adaptacije za pozorite i radio, ekranizacija, izdanje za slepe na Brajevom pismu, rezime za Reader's Digest, garancije u sluaju parnice zbog klevete, pravo autora da odobrava ureivake izmene, nadlenost suda u Milanu u sluaju spora POST e, uljuljkan snovima o slavi, prenebregnuti pogubne klauzule u kojima stoji da je 10.000 maksimalan tira a se nigde ne spominje minimalan, da suma koju treba da plati ne zavisi od tiraa, o kome su se dogovorili samo usmeno, a pre svega da u roku od godinu dana izdava ima pravo da reciklira papir od neprodatih primeraka, osim ako autor ne odlui da ih otkupi po ceni upola manjoj od kataloke. Potpis. Kampanja e biti raskona. Saoptenje za tampu na deset lajfni, sa biografijom i recenzijom. Nije blam jer e i onako u redakciji novina zavriti u kou. Stvarna tampa - hiljadu primeraka, od kojih samo trista pedeset ukorienih. Dvesta za autora, pedesetak za nevane i nepoznate knjiare, pedeset za provincijske asopise, tridesetak, isto protiv uroka, novinama - ako im sluajno zafali koji redak u rubrici o novim knjigama. Poneki primerak alje se i bolnicama i zatvorima, te se ne treba uditi to se bolesnicima stanje ne popravlja i to se zatvorenici ne vraaju na pravi put.

Na leto e stii nagrada Petrucelis dela Gatina koju je izmislio Garamon. Ukupan troak - dvodnevni smetaj i ishrana za iri i figurica Nike iz Samotrake od pozlaenog bakra. Telegrami sa estitkama ostalih pisaca iz Manucija. Najzad, godinu i po dana kasnije, stii e i trenutak bolne istine. Garamon e mu napisati: Dragi moj prijatelju, kao to sam i predvideo, vi idete pedeset godina ispred svog vremena. Videli ste i sami, recenzije na sve strane, nagrade i odobravanje kritike, a va sans dire. Ali prodato je veoma malo primeraka, itaoci jo nisu spremni. Prisiljeni smo da ispraznimo magacin, kao to je i predvieno u ugovoru ( u prilogu). Moramo ili da recikliramo papir ili ete vi, na ta imate pravo, otkupiti preostale primerke za polovinu kataloke cene... De Gubernatis e poludeti od bola, roaci e ga teiti: ljudi te ne razumeju, naravno, da si u njihvo klanu i da si podmazao gde treba, do sada bi ti izaao prikaz i u Korijere dela Sera, sve ti je to mafija, mora biti jak. Ostalo ti je samo pet besplatnih primeraka a silne ljude jo treba usreiti, ne sme da dozvoli da tvoje delo zavri kao toalet papir, da vidimo koliko se jo moe napabiriti, to nisu baene pare, samo jednom se ivi, dakle valjda e biti dovoljno za petsto primeraka, a za ostalo sic transit gloria mundi. Manuciju je preostalo 650 neuvezanih knjiga, gospodin Garamon daje da se ukorii 500 i alje pouzeem. Zavrni raun autor je velikoduno platio trokove proizvodnje za 2000 primeraka, Manucio je tampao 1000 a ukoriio 850, od kojih je 500 plaeno i po drugi put. Pedesetak autora godinje, i Manucio uvek zavrava godinu sa pozitivnim bilansom i bez grie savesti: ini ljude srenim. 40 Kukavice umiru vie puta pre nego to umru. (Shakespeare, Julius Caesar,II,2) Odavno sam primetio kontrast izmeu portvovanosti s kojom je Belbo radio kada su u pitanju bili cenjeni autori Garamona, u nastojanju da knjige koje ugledaju svetlo dana budu njegov ponos i dika, i bezonosti kada su u pitanju bili nesrenici iz Manucija, gde

nije bio samo sauesnik, ve je i sam slao u ulicu Gvaldi sve one koje je smatrao neprikladnim za Garamon a to sam i lino video u sluaju pukovnika Ardentija. esto sam se pitao, dok sam radio sa njim, zato to prihvata. Ne verujem da je to bilo zbog novca. Bio je suvie dobar u svojoj profesiji da ne bi mogao da nae bolje plaeni posao. Dugo sam verovao da to radi zato to je tako mogao sa najboljeg mogueg mesta da se bavi istraivanjem ljudske plitkoumnosti. Bio je opinjen, a to je stalno i ponavljao, onim to je nazivao glupou, nepokolebljivim paralogizmom, potuljenim bunilom skrivenim iza besprekorne argumentacije. Ali i to je bila samo maska. Diotalevi je u tome uestvovao isto radi zabave, sa skrivenom nadom da bi moda jednoga dana u nekoj od knjiga Manucija mogla da se pojavi do sada ne poznata kombinacija Tore. A iz istog razloga, radi zabave i ale, uestvovao sam i ja, naroito otkada je Garamon zapoeo Projekat Hermes. Za Belba, meutim, to nije bilo tako. Sve mi je postalo jasno tek poto sam pretraio njegove fajlove. FILENAME: Osveta strana osveta
Ona dolazi. epa me za rever sakoa, primie lice i ljubi me. Kada me ljubi, Ana je uvek na vrhovima prstiju. Ljubi me kao da igra fliper. Zna da me blamira, ali mi to pokazuje. Nikada ne lae. - Volim te. - Vidimo se u nedelju? - Ne, planirala sam vikend sa prijateljem. - Hoe da kae sa prijateljicom - Ne, s prijateljem, zna ga, to je onaj ovek koji je bio sa mnom u baru prole sedmice. Obeala sam, nee valjda da prekrim obeanje? - Nemoj da ga prekri, ali nemoj da mi pravi Molim te, treba da mi doe jedan pisac. - Genije koga treba lansirati? - Muenik koga treba upropastiti. Muenik koga treba upropastiti. Doao sam po tebe kod Pilada. Nisi bila tamo. Dugo sam te ekao a zatim sam otiao sm, inae bi se galerija zatvorila. Tamo mi je neko rekao da ste ve

otili u restoran. Pravio sam se da gledam slike ionako mi kau da je umetnost umrla jo u doba Helderlina. Trebalo mi je dvadeset minuta da pronaem restoran jer galeristi biraju uvek one koji e postati uveni tek sledeeg meseca. Bila si tamo okruena dobro poznatim licima, a kraj tebe stajao je ovek sa oiljkom. Nisi se ni na trenutak postidela. Pogledala si me sauesniki i kako samo uspeva da to istovremeno uradi? izazivaki, kao da hoe da kae: dakle? Uljez sa oiljkom odmerio me je kao uljeza. Ostale zvanice upoznate sa situacijom ekale su rasplet. Trebalo je da pronaem izgovor za kavgu. U svakom sluaju bih pobedio, ak i da sam dobio batine. Svi su znali da si ti sa njim da bi me isprovocirala. Ve su mi odredili ulogu ma ta ja uradio. Svakako sam morao da uestvujem u predstavi. Budui da sam ve morao da budem deo predstave, odluio sam se za salonsku komediju. Leerno sam se ukljuio u razgovor nadajui se da e ljudi biti zadivljeni mojom samokontrolom. Zadivio sam jedino samoga sebe. Kukavica si kada se osea kao kukavica. Maskirani osvetnik. Poput Kenta Klarka leim mlade neshvaene genije, a kao Supermen kanjavam stare, s pravom neshvaene, genije. Uestvujem u iskoriavanju onih koji nisu imali hrabrosti kao ja i nisu znali da se ogranie na ulogu posmatraa. Da li je to mogue? Ceo ivot kanjavati one koji nikada nee saznati da su bili kanjeni? Hteo si da postane Homer? Evo ti, jado, samo se ti zavaravaj. Mrzim one koji pokuavaju da mi prodaju privid strasti.

41 Kada se zna da se Daat nalazi na mestu gde Bezdan raspoluuje Srednji Stub i da se na vrhu Srednjeg Stuba nalazi Put Strele i da i tu takoe postoji Kundalini, onda je jasno da Daat u sebi sadri kako tajnu stvaranja tako i tajnu obnavljanja, klju ispoljavanja svega kroz izdvajanje parova suprotnosti i njihovog Sjedinjavanja u Treem. (Dion Fortune, The Mystical Qabalah, London, Fraternity of the Inner Light, 1957, 7.19) U svakom sluaju, nisam morao da se bavim Manuciom, ve udesnom pustolovinom metala. Svoju pretragu zapoeo sam u milanskim bibliotekama. Najpre bih uzimao udbenike i iz njih vadio bibliografiju, a odatle sam crpao starije ili novije naslove u kojima bih mogao da naem pristojne ilustracije. Ne postoji nita gore od ilustrovanja poglavlja o svemirskim putovanjima fotografijom

najnovije amerike sonde. Gospodin Gramon me je poduio da je u najmanju ruku neophodan Doreov aneo. Prikupio sam dosta neobinih reprodukcija, ali to nije bilo dovoljno. Kada se priprema knjiga s ilustracijama, potrebno je imati barem deset razliitih mogunosti za svaku ilustraciju. Dobio sam dozvolu da odem u Pariz na etiri dana, suvie malo vremena da bih obiao sve arhive. Iao sam sa Lijom, stigao sam u etvrtak a rezervisao sam povratnu voznu kartu za ponedeljak uvee. Ispostavilo se pogrenim to to sam Konzervatorijum ostavio za ponedeljak jer sam ustanovio da je ponedeljkom zatvoren. Prekasno, vratio sam se praznih aka. Belbo je zbog toga bio ozlojeen, ali prikupio sam podosta interesantnih stvari pa smo ih odneli gospodinu Garamonu. Listao je prikupljene reprodukcije koje su veim delom bile u koloru. Zatim je bacio pogled na raun i prosiktao: Eh, dragi moj. Tano je da je pred nama misija, da radimo za kulturu, a va sans dire, ali mi nismo Crveni krst, da ne kaem Unicef. Da li je zaista bio neophodan sav ovaj materijal? Na primer ovde vidim nekog brkonju u gaama koji lii na D'Artanjana. Okruen je nekakvim abrakadabra i jarevima. Da nije u pitanju Mandrak? Zaeci medicine. Uticaj zodijaka na razliite delove tela pomou odgovarajueg lekovitog bilja. A tu su i minerali, ukljuujui metale. Doktrina kosmikih znamenja. Bilo je to doba u kome su granice izmeu magije i nauke bile gotovo nepostojee. Interesantno. Ali ta pie na ovoj naslovnoj strani? Philosophia Moysaica. Kakve sad pa to veze ima sa Mojsijem, zar to nije pradoba? U pitanju je unguentum armarium iliti weapon salve. Poznati lekari su se vie od pedeset godina bavili pitanjem da li je ova lekovita mast zaista mogla da zaceli ranu ako se namae na oruje iz kojeg se puca. Neverovatno. I to bi trebalo da bude nauka? Ne u dananjem smislu rei. Oni su se time bavili jer su neposredno pre toga otkrivena udesna svojstva magneta, pa se poverovalo da moda postoji delovanje na daljinu, o emu govori magija. Dakle, delovanje na daljinu radi delovanja na daljinu. Naravno, oni su bili u zabludi, ali Volta i Markoni nisu. ta bi drugo bili struja i radio ako ne delovanje na daljinu?

Vidi, vidi. Nije lo ovaj na Kazobon. Nauka i magija koje idu ruku pod ruku. Sjajna ideja. Pa dobro, da onda krenemo tim putem, otarasimo se onih odvratnih dinamo-maina i ubacimo vie Mandraka. Moda neko prizivanje demona, ta ti ga ja znam, na zlatnoj pozadini. Ne bi bilo dobro da preteramo. Ovo je udesna pustolovina metala. Bizarnosti su dobre samo ako imaju svoju svrhu. udesna pustolovina metala mora pre svega da bude hronika naunih zabluda. Treba staviti lepu bizarnost a ispod toga zapisati da je re o greci. Ali ona postoji, i italac e biti zadovoljan kad vidi da su ak i veliki ljudi ponekad imali pogreno miljenje kao i on sam. Ispriao sam mu udno iskustvo koje sam doiveo etajui se du obale Sene ba negde u blizini keja Sen Miel. Uao sam u jednu knjiaru iji su simetrini izlozi ve delovali izofreno. U jednom su bile samo knjige o kompjuterima i budunosti elektronike a u drugom samo okultne nauke. Ista situacija i unutra: Apple i Kabala. Neverovatno, ree Belbo. Potpuno jasno, rekao je Diotalevi. Ti bi trebalo da bude poslednji koji se tome udi, Jakopo. Svet maina pokuava da razotkrije tajnu stvaranja: slova i brojevi. Garamon je utao. Sklopio je ruke kao da se moli, s pogledom uprtim u nebo. A zatim lupi dlanom o dlan: Sve to ste mi danas rekli potvrdilo je jednu misao koja mi se ve danima vrzma po glavi Ali sve u svoje vreme, moram jo da promislim. Samo nastavite. Bravo, Kazobon, izmeniemo i va ugovor, vi ste dragocen saradnik. I stavite, stavite dosta Kabale i kompjutera. Je l' bee kompjutere prave od silicijuma? Ali silicijum nije metal ve metaloid. Nemojte da cepidlaite sa nastavcima. To mu doe kao rosa rosarum. Kompjuter. I Kabala. Ali ni Kabala nije metal, uporno sam navaljivao. Otpratio nas je do vrata. Na pragu mi je rekao: Kazobon, izdavatvo je umetnost a ne nauka. Nemojmo se igrati revolucionara, to su prola vremena. Stavite Kabalu. Ah, uzgred budi reeno, nisam mogao da vam priznam kuet kola u trokovima. Nadam se da mi verujete da nije u pitanju krtost. Istraivanje mora da bude proeto spartanskim duhom, inae se u njega vie ne veruje.

Ponovo nas je okupio posle nekoliko dana. Rekao je Belbu da mu je u kancelariju doao posetilac s kojim eli da nas upozna. Otili smo u kancelariju. Garamon je razgovarao sa nekim debeljkom ije je lice liilo u tapira. Ispod velikog ivotinjskog nosa nalazili su se plavi brii a podbradak nije uopte imao. Uinilo mi se da ga poznajem a zatim sam se prisetio da je to profesor Bramanti koga sam video u Riju, sekretar tamo nekog rozenkrojcerskog reda. Profesor Bramanti, rekao je Garamon, smatra da je kucnuo as da pronicljivi izdava koji ima njuh za moderna zbivanja u kulturi zapone ediciju posveenu okultnim naukama. Za... Manucio, predloio je Belbo. A za koga drugog?, lukavo se nasmeio gospodin Garamon. Profesor Bramanti koga mi je, uzgred budi reeno, preporuio jedan dragi prijatelj, doktor De Amiis, autor izvrsnog dela Hronike zodijaka koje smo objavili ove godine... Profesor mi se poalio da retke knjige koje se odnose na ovu materiju i koje su po pravilu objavili neozbiljni i nepouzdani izdavai, optepoznati po svojoj porvrnosti, nepotenju i nekorektnosti, da ne kaem arlatanstvu, nimalo ne odslikavaju bogatstvo i dubinu okultnih prouavanja Pravo je vreme za rehabilitaciju kulture davne prolosti, s obzriom na propast utopija savremenog drutva, rekao je Bramanti. Ono to ste rekli je suta istina, profesore. Ali moram da vas zamolim da nam oprostite... neu da kaem, na neznanju ve nedoumicama kada je re o okultnim naukama. Na ta mislite kada o tome govorite, na spiritizam, astrologiju, crnu magiju? Bramanti ljutito odmahnu rukom: Zaboga! Pa to su izmiljotine koje se serviraju naivnima. Ja govorim o nauci bez obzira na to to je okultna. Naravno, moe i astrologija, ali ne radi toga da bi daktilografkinja saznala da e sledee nedelje upoznati oveka svog ivota. Mogla bi, na primer, da to bude ozbiljna studija o Dekadama. Razumem. Nauno. To je naravno u skladu sa naom politikom, ali da li biste mogli da objasnite malo opirnije? Bramanti se raskomotio na fotelji i poeo da se osvre oko sebe kao da eka da mu zvezde daju inspiraciju. Mogli bi se svakako dati i primeri. Rekao bih da bi idealan italac izdanja tog tipa morao da bude pobornik Rozenkrojcera, pa samim tim i ekspert in magiam, in necromantiam, in astrologiam, in geomantiam, in pyromantiam, in hydromantiam, in chaomantiam, in medicinam adeptam, da citiram

knjigu Azot koju je Rodofilus Stauroforus dobio od misteriozne devojke, kako je opisano u Raptus philosophorum. Ali pobornik poznaje i ostale oblasti kao to su fiziognostika koja se dotie i okultne fizike, statika, dinamika i kinematika, ezoterina biologija, astrologija, a upuen je i u izuavanje duhova prirode, hermetiku zoologiju i bioloku astrologiju. Tome treba pridodati i kosmognostiku koja izuava astrologiju ali u astronomskom, kosmolokom, fiziolokom i ontolokom smislu, kao i antropognostiku koja se bavi homolokom anatomijom, vidovnjake nauke, fiziologiju fluida, psihurgiju, socijalnu astrologiju i hermetizam istorije. Tu su i discipline kvalitativne matematike, to jest, vi to znate bolje od mene, aritmologija Ali u samoj osnovi neminovno su kosmografija nevidljivog, magnetizam, aure, snovi, fluidi, psihometrija i vidovitost, odnosno sva prouavanja pet hiperfizikih ula. Nije potrebno ni da pominjem horoskopsku astrologiju koja se, ako se ne ophodimo sa nunim oprezom, pretvara u degeneraciju znanja, a potom i fiziognomiku, itanje misli, vetinu proricanja (tarot, tumaenje snova), a na viim stupnjevima u proroanstvo i ekstazu. Neophodno e biti i dovoljno poznavanje baratanja fluidima, alhemije, spagirike, telepatije, egzorcizma, ceremonijalne i evokativne magije, kao i osnova teurgije. Za pravi pravcati okultizam predloio bih istraivanja u polju izvorne Kabale, bramanizma, gimnozofije, hijeroglifa iz Memfisa Templarska fenomenologija, umeao se Belbo. Bramanti se ozario: Bez sumnje. Ali zaboravio sam ranije da dodam i osnovna znanja negromantije i vradbina domorodakih plemena, onomantije, proroanskih zanosa, voljne taumaturgije, sugestije, joge, hipnoze, somnambulizma, ivine hemije. Vronski je savetovao svima koji su skloni mistici da imaju na umu tehniku opsednutih opatica iz Luduna, trans jansenista na groblju San Medar, udotvorne napitke, egipatsko vino, eliksir ivota i arsenikovu vodu. to se tie naela zla, mada mi je u potpunosti jasno da tu dolazimo do najosetljivijeg dela nae mogue edicije, rekao bih da je neophodno upoznati se sa tajnama Belzebuba, simbola samounitenja i Satane kao svrgnutog princa Eurinomosa, Moloha, inkubusa i sukubusa. to se naela dobra tie, predlaem nebeske tajne Svetih arhanela Mihaila, Gavrila i Rafaila i agatodemone. Zatim tajne Izide, Mitre, Morfeja, mistinih kultova na Samotraki i u Eleusini

i prirodne tajne mukog pola, falus, Drvo ivota, Klju nauke, Bafomet, malj, kao i prirodne tajne enskog pola, Cereru, Kteis, Pateru, Kibelu, Astartu. Gospodin Garamon se primakao sa umiljatim osmehom: Neete valjda zanemariti gnostiare. Ni u kom sluaju, iako se na tu temu moe naii na svakakve triarije. U svakom sluaju, zdrav okultizam jeste jedna Gnoza. Upravo to sam hteo da kaem, ree Garamon. Dakle, to bi bilo dovoljno, zakljuio je Belbo glasom u kome se osealo pitanje. Bramantijevi obrazi se nadue, te se iznenada od tapira pretvori u hrka. Dovoljno za upuivanje, ali ne i za upuene, oprostite na igri rei. Ali ve posle pedesetak knjiga mogli biste da opinite hiljade italaca koji jedva ekaju sigurnu re. Dovoljno bi bilo investirati nekoliko stotina miliona. Obratio sam se se vama, gospodine Garamon, jer znam da ste uvek spremni na velike poduhvate. Ja bih se zadovoljio skromnim procentom kao urednik edicije. Poslednje rei su Btamantija istog trenutka potpuno srozale u Garamonovim oima, pa ga je stoga na brzinu pozdravio, uz velika obeanja. Struna komisija, kao i obino, paljivo e razmotriti ponudu. 42 Ali znajte da se svi mi slaemo bez obzira na ono to kaemo. (Turba Philosophorum) Kada je Bramanti izaao, Belbo je primetio da je mogao i da izvadi ep. Gospodin Garamon nije poznavao taj izraz te je Belbo pokuao da objasni u nekoliko pristojnih parafraza, ali bez mnogo uspeha. U svakom sluaju, rekao je Garamon, ne treba da zakeramo. Posle nekoliko rei znao sam da taj ovek nije naa muterija. On nije, ali oni o kojima je priao, autori i itaoci, jesu. Taj Bramanti je samo potkrepio moja nedavna razmiljanja. Pogledajte ovo, gospodo. Iz fioke je teatralno izvukao tri knjige.

Ovo su knjige koje su se pojavile poslednjih godina i sve su doivele veliki uspeh. Prva je na engleskom i nisam je proitao, ali autor je jedan poznati kritiar. A ta je to on napisao? Pogledajte podnaslov, gnostiki roman. A pogledajte sad ovo: roman koji na prvi pogled lii na kriminalistiki, pravi bestseler. A o emu govori? O jednoj gnostikoj crkvi u blizini Torina. Vi sigurno znate ko su ti gnostiari Preduhitrio nas je odmahnuvi rukom: Nije vano, dovoljno mi je da znam da su oni avolska rabota. Znam, znam, moda trim pred rudu, ali neu da govorim kao vi, hou da govorim kao taj Bramanti. Ja sam pre svega izdava a ne profesor komparativne gnoseologije ili kako li se ve zove. ta mi se uinilo lucidnom, obeavajuim, izazovnim, da ne kaem intrigantnim, u Bramantijevom govoru? Ta udesna mogunost da se sve povee; vidite, on nije pomenuo gnostiare ali je komotno mogao da ih spomene zajedno sa geomantijom, gerovitalom i ivinim radamesom. A zato ja toliko navaljujem? Zato to mi je u ruci jo jedna knjiga; nju je napisala uvena novinarka i u njoj se pripoveda o neverovatnim stvarima koje se zbivaju u Torinu, naglaavam, u Torinu, gradu automobila: o vradbinama, crnim misama, prizivanju avola i sve to za ljude sa dubokim depom a ne za zaluenike s juga. Kazobon, Belbo mi je rekao da ste vi bili u Brazilu i da ste tamo prisustvovali satanistikim obredima tih divljaka. U redu, posle mi moete tano rei kako je to izgledalo, ali nije ni vano. Gospodo, Brazil je ovde. Pre neki dan sam lino uao u onu knjiaru, kako se ono bee zove, nema veze... To je bila knjiara u kojoj su se pre estsedam godina prodavale anarhistike, revolucionarne, tupamaroske, teroristike, da ne kaem marksistike knjige I, na ta su se prorijentisali? Na ono o emu je priao Bramanti. Istina je da ivimo u smutnim vremenima; ako sada odete u neku katoliku knjiaru u kojoj je ranije mogao da se kupi samo katehizis, moi ete da pronaete i Lutera, ali barem ne bi prodavali knjigu u kojoj se tvrdi da je religija najobinija prevara. Meutim, u ovakvm knjiarama prodaju se i autori koji su vernici kao i bogohulnici, pod uslovom da dotiu temu koja bi bila, kako da kaem Hermetika, predloi Diotalevi. Da, mislim da je to prava re. Video sam barem deset knjiga o Hermesu. Hou da porazgovaram sa vama o Projektu Hermes. Okreemo novu stranicu.

Zlatnu stranicu, rekao je Belbo. Ba tako, ree Garamon, koji nije ba razumeo smisao, to je zlatna koka. Shvatio sam da italac moe sve da proguta pod uslovom da je hermetino, kao to ste vi spomenuli, pod uslovom da je sve suprotno od onoga to je napisano u kolskim udbenicima. A mislim da je to nekako i naa kulturna dunost - ja nisam dobroinitelj po vokaciji, ali u ovim tekim vremenima treba ponuditi nekakvu veru, odkrinuti vrata natprirodnom. Na kraju krajeva, Garamon je uvek bio okrenut ka nauci Belbo se skamenio: Mislio sam da ste na umu imali Manucio. I jedno i drugo. Sluajte me. Proeprkao sam po toj knjiari a zatim sam otiao u jednu drugu, veoma ozbiljnu, koja je imala lep odeljak posveen okultnim naukama. Na tu temu postoje univerzitetske studije i one stoje rame uz rame sa knjigama koje su napisali ljudi poput onog Bramantija. Hajde da munemo glavom: taj Bramanti moda nije ni primirisao univerzitetskim autorima, ali je proitao njihove knjige, i to ih je itao kao da je ravnopravan sa njima. On pripada onom tipu ljudi koji misle da se sve to kaete odnosi na njihov problem, kao pria o maki koja je mislila da se mu i ena raspravljaju oko digerice za njen doruak, a oni su se u stvari svaali oko razvoda. I sami ste videli, Belbo, vi ste pomenuli Templare a on sa odmah sloio: kako da ne, i Templari i Kabala i loto i gledanje u olju. Oni sve prodiru. Zveri. Videli ste Bramantijevo lice: pravi glodar. Imam viziju armije italaca podeljenih u dve velike kategorije. itave legije! In primis oni koji o tome piu i tu e ih Manucio doekati u zagrljaj. Dovoljno je da ih privuemo otvaranjem edicije koju e svi zapaziti i koja bi na primer mogla da nosi naziv, da vidimo Tabula Smaragdina, ree Diotalevi. ta kaete? Ne, to je suvie komplikovano, mene ne podsea ni na ta. Potrebno je neto to bi podsealo na neto drugo Izidino otkrovenje, rekoh. Izidino otkrovenje! Odlino zvui, Kazobon, ima tu i Tutankamona i skarabeja iz piramida. Izidino otkrovenje, sa koricama koje bi bile pomalo urokljive, ali ne suvie. Da krenemo dalje. Na redu je druga gomila, oni koji kupuju. Znam ta ete mi rei, prijatelji moji. Manucio nije zainteresovan za itaoce. A da nemamo moda lekarsko uverenje za to? Ovaj put emo i da

prodajemo Manucijeve knjige, to e biti kvalitativni pomak. Na kraju preostaju studije na naunoj osnovi, a tu na scenu stupa Garamon. Uz istorijske studije i druge univerzitetske edicije. Pronai emo ozbiljnog konsultanta i objaviemo tri ili etiri knjige godinje u jednoj ozbiljnoj, doslednoj ediciji koja e nositi jasan ali ivopisan naslov Hermetika, ree Diotalevi. Odlino. Klasino, dostojanstveno. Vi ete me upitati zato je neophodno troiti pare na Garamon kada moemo da ih zgremo u Manuciju. Ozbiljna edicija je mamac, privlai pametne osobe koje e nam ukazati na mogue nove pravce, a osim toga privui e druge, razne Bramantije koji e da pohrle u Manucio. ini mi se da je u pitanju sjajan projekat, Projekat Hermes, operacija koja e biti ista, unosna i u kojoj e se dve izdavake kue savreno dopunjavati Gospodo, na posao. Jurnite u knjiare, pravite bibliografije, traite kataloge, vidite kakva je situacija u drugim zemljama. Ko zna koliko vam je ljudi prodefilovalo ispred nosa, oni koji su na neki nain bili dragoceni a koje ste odbacili jer nam nisu bili potrebni. Molim vas, Kazobon, treba dodati i malo alhemije u istorijat metala. Nadam se da je zlato metal. Komentare sauvajte za kasnije, vi znate da sam ja otvoren za kritike, sugestije, polemike kao to je uobiajeno za ljude od kulture. Projekat odmah stupa na snagu. Gospoo Gracija, uvedite gospodina koji eka ve dva sata, pa ne moemo tako da postupamo s vrhunskim autorom! - ree otvarajui vrata, s namerom da se njegove rei uju sve do predvorja. 43 Ljudi koji se sreu na ulici tajno se odaju Crnoj Magiji, povezuju se ili pokuavaju da se poveu sa Duhovima Mraka da bi zadovoljili svoje ambicije, svoju mrnju ili svoju ljubav, da, jednostavno reeno, ine Zlo. (J. K. Huysmans, Predgovor u knjizi J. Bois, Le satanisme et la magie, 1895, str. VIII-IX) Mislio sam da je Projekat Hermes tek ideja u povoju. Ali oigledno nisam dovoljno poznavao gospodina Garamona. Dok sam

ja sledee dane proveo u okapanju po bibliotekama da bih pronaao ilustracije za metale, u Manuciju su se ve bacili na posao. Dva meseca kasnije kod Belba sam pronaao najnoviji broj Enotrikog Parnasa, u kome se nalazio dugaak lanak Obnova okultizma. lanak koji je napisao poznati hermetista doktor Moebius nov novcati Belbov pseudonim - a koji je Belbu doneo prve poene u Projektu Hermes, bavio se obnovom okultnih nauka u modernom svetu i najavljivao nameru Manucija da se bavi tom tematikom u svojoj novoj ediciji Izidino otkrovenje. U meuvremenu, gospodin Garamon je asopisima koji su se bavili hermetizmom, astrologijom, tarotom, ufologijom napisao hrpu pisama u ijim su potpisima stajala razna imena i u kojima je traio informacije o novoj ediciji koju je najavio Manucio. To je potaklo urednike tih asopisa da pozovu njega da bi dobili informacije, a on se pravio tajanstven. Svima je rekao da jo ne moe da otkrije prvih deset naslova, ali da su te knjige ve na putu da budu objavljene. Tako su svi iz sveta okultizma, uzbueni zbog neprestanog bombardovanja sa svih strana, saznali za Projekat Hermes. Preruimo se u cvet, rekao nam je gospodin Garamon poto nas je sazvao u salu sa mapama i pele e sigurno doi. Ali to nije bilo sve. Gospodin Garamod je hteo da nam pokae prospekt (voleo je da koristi re dpliant ali je izgovarao kao i svi milanski izdavai pogreno dppliant, a isto se dogaalo i drugim francuskim reima pa je citron postajao ctroen) koji je imao samo etiri strane, ali je bio tampan na sjajnoj hartiji. Prva stranica je predstavljala budui omot za sve knjige iz edicije nekakav zlatni ig (re je o Solomonovom pentagramu, objanjavao je Garamon) na crnoj podlozi, a stranica je bila uokvirena ukrasnim ramom koje je neodoljivo podseao na gomilu ukrtenih kukastih krstova (azijski kukasti krst, naglaavao je Garamon, koji se razlikuje od nacistikog jer ne ide u pravcu kazaljke na satu ve u pravcu Sunca). Na vrhu, na mestu predvienom za naslov, stajao je natpis: ima vie stvari na nebu i na zemlji U unutranjim stranicama nalazili su se hvalospevi Manuciju, kui koja uvek slui kulturi, kao i vie efektnih slogana koji su ukazivali na injenicu da moderno drutvo trai mnogo dublje i blistavije istine od onih koje nudi nauka: Zaboravljena saznanja iz Egipta, Haldeje, Tibeta - za duhovnu renesansu Zapada!

Belbo ga je upitao kome su namenjeni prospekti, a Garamon se nasmeio kao to bi se, da iskoristim Belbove rei, nasmeio onaj nitkov, Sandokanov neprijatelj, rada od Asama. Naruio sam iz Francuske godinjak svih tajnih udruenja na svetu i nemojte me pitati kako to moe da postoji javni godinjak tajnih udruenja, on postoji i evo ga pred vama. Izdava je Anri Verije a publikacija sadri adrese, brojeve telefona i potanski fah. Belbo, molim vas da izbacite one koji nemaju nikakve veze sa naim projektom jer vidim da su ovde stavili i jezuite, Opus Dei, Karbonare i Rotari klub. Potraite samo one koje imaju dodira sa okultizmom, ja sam ve neke podvukao. Poeo je da lista. Dakle tu su: Apsolutisti (koji veruju u metamorfozu), Aetherius Society u Kaliforniji (telepatske veze sa Marsom), Astara sa seditem u Lozani (zavetovanje na apsolutnu tajnost), Atlanteans u Velikoj Britaniji (potraga za izgubljenom sreom), Builders of the Adytum u Kaliforniji (alhemija, kabala, astrologija), Cercle E.B. iz Perpinjana (sledbenici egipatske boginje Hator, boginje ljubavi i uvarke Planine Mrtvih), Cercle Eliphas Lvi iz Mola (ne znam ko je pa taj Lvi, da nije onaj francuski antropog ili tako neto), Chevaliers de l'Alliance Templiere sa seditem u Tuluzu, Collge des Druides, Bardes et Ovates des Gaules sa seditem u Parizu, Couvent Spiritualiste de Jericho, The Cosmic Church of the Truth u Floridi, Traditionalist Seminary of Ecne u vajcarskoj, The Church of Mithra u Londonu i Briselu, Mormoni (njih sam ve pronaao jednom u nekom krimiu, ko zna da li jo postoje), Church of Satan u Los Anelesu, Eglise philosophique Lucifrienne, Eglise Rosicrucienne Apostolique ije je sedite u Briselu, Deca Tame i Zelenog Reda u Gani (bolje da zaboravimo na njih, ko zna kojim jezikom piu), Escuela Hermetista Occidental iz Montevidea, The National Institute of Cabala sa seditem na Menhetnu, The Central Ohio Temple of Hermetic Science, Tetra-Gnosis iz ikaga, Frres Anes de la Rose Croix ije je sedite Sen Sir sur Mer, Johanitsko bratstvo za vaskrs Templara sa seditem u Kaselu, Fraternit International d'Isis u Grenoblu, Ancient Bavarian Illuminati u San Francisku, The Sanctuary of Gnosis ije je sedite erman Ouks, The Grail Foundation of America, Sociedade do Graal do Brasil, Hermetic Brotherhood of Luxor, Lectorium Rosicrucianum u Holandiji, Mouvement du Graal u Strazburu, Order of Anubis u Njujorku,

Temple of the Black Pentacle u Manasteru, Odinist Fellowship u Floridi, Red Podvezice (siguran sam da je i engleska kraljica pripadnik tog reda), Red Vril ( neonacistika masonerija, bez adrese), Militia Templi u Monpeljeu, Ordre Souverain du Temple Solaire sa seditem u Monte Karlu, Rosy Cross of Harlem (ta kaete, ak i crnci), Wicca (satanistiko udruenje keltske provenijencije, priziva 72 duha iz Kabale ) dakle, treba li da nastavim? Da li zaista sva postoje?, upitao je Belbo. Ima ih jo i vie. Bacimo se na posao. Napravite konaan spisak pa emo poeti da aljemo. Nije vano ako su i u inostranstvu. Oni su svi povezani. Sada nam je preostalo da uradimo samo jedno. Trebalo bi se promuvati po knjiarama i priati ne samo sa prodavcima ve i sa kupcima knjiga. Tokom razgovora natuknuti da postoji ta i ta edicija. Diotalevi mu je napomenuo da oni ne mogu da se spuste na taj nivo i da je neophodno nai pogodne ljude koji bi putali buvu a Garamon ree da ih potraimo: Uslov je da to rade besplatno. Divan zahtev, prokomentarisao je Belbo poto smo se vratili u kancelariju. No izgleda da su nam duhovi iz podzemnog sveta bili naklonjeni. Ba u tom trenutku ula je Lorenca Pelegrini u svom punom sjaju i Belbo se sav istopio. Ugledala je prospekte i zainteresovala se. im je saznala za projekat iz susedne zgrade, ozarila se u licu: Divno, imam jednog veoma simpatinog prijatelja, biveg Tupamarosa iz Urugvaja koji radi za asopis sa nazivom Pikatriks. Stalno me vodi na nekakve spiritualistike seanse. Sprijateljila sam se sa se sa jednom divnom utvarom, im se materijalizuje, pita za mene. Belbo pogleda Lorencu kao da je hteo neto da je pita, no odustade u poslednjem asu. Mislim da se navikao na pomisao kako od Lorence moe oekivati najrazliitija poznanstva, ali da je odluio da bude zabrinut samo ako bi neko od tih poznanstava moglo da ugrozi njihovu ljubavnu vezu (da li ju je voleo?). Reklo bi se da ga je sada vie acnulo to to je Urugvajac veoma simpatian nego pominjanje Pikatriksa to je podsealo na pukovnika. Lorenca je ve naela novu temu i otkrila nam da je est posetilac onih malih

knjiara u kojima se prodaju knjige koje bi bile pogodne za objavljivanje u Izidinom otkrovenju. Moram da vam kaem da su zaista sjajne, govorila je. Nala sam u njima lekovite trave i uputstvo za stvaranje homunkulusa, ba kao to je Faust uradio sa Jelenom Trojanskom. Oh, Jakopo, hajde da ga napravimo, ba bih volela da imam tvog homunkulusa pa da ga drimo kao jazaviara. Jednostavno je, lepo pie u knjizi, stavi se u jednu epruvetu malo ljudske sperme, to bar nije problem za tebe, barem se nadam, ma daj, ludice, to si se tako zarumeneo, a potom se pomea sa hipomenom to je izgleda nekakva tenost koja se luuje, luiva kako se to kae? Lui, priapnu Diotalevi. Je l' tako? U svakom sluaju lue ga bremenite kobile, shvatam da je to tei deo jer da sam ja bremenita kobila, ne bih ba volela da mi uzimaju hipomenu, naroito ako je re o nepoznatim ljudima, ali mislim da moe da se kupi u pakovanju kao mirisni tapii. Onda sve to lepo stavi u jednu teglu, pusti da se kiseli etrdeset dana i malopomalo videe kako nastaje neko stvorenjce, fetui koji e se u sledea dva meseca pretvoriti u preslatkog homunkulusa, izai e iz tegle i staviti se u tvoju slubu mislim da su oni besmrtni, zamisli kako je to divno, donosie ti ak i cvee na grob kada bude umro! A koga si jo viala po tim knjiarama?, upita Belbo. Sjajne ljude, ljude koji priaju sa anelima, one koji prave zlato, profesionalne arobnjake, ba one koji imaju lice profesionalnih arobnjaka. A kako to izgleda lice profesionalnog arobnjaka? Obino imaju orlovski nos, vee kao Rusi, zastraujue oi, nosu dugu kosu kao stari slikari, imaju bradu, ali ne gustu, sa ponekim osavim delom izmeu podbratka i obraza. Brkovi im tre i prekrivaju usnu, a to nije ni udo s budui da im je jadnicima usna priilno udaljena od isturenih zuba koji se pri tom jo i preklapaju. Vrlo se esto smekaju, i to veoma umiljato, iako sa takvim zubima to zaista nije preporuljivo, ali njihov pogled uvek izaziva nelagodnost (rekla sam vam da su im oi zastraujue, zar ne?). Facies hermetica, prokomentarisao je Diotalevi. Zaista? Dakle, moete zamisliti. Kada neko ue da potrai knjigu, na primer, sa molitvama protiv zlih duhova, oni odmah kau prodavcu taan naziv te knjige, koje po pravilu u toj knjiari nema.

Ako se pak sprijatelji sa njima i pita ih da li neka takva knjiga zaista deluje, oni ti se nasmee puni razumevanja, kao da ti priaju o svojoj deci, a onda ti kau da, kad je re o tome, treba biti veoma oprezan. Onda ti nabroje kakve su sve grozote uinili avoli njihovim prijateljima, a im se ti uplai, utee te da je u veini sluajeva u pitanju bila samo histerija i nita vie. Ukratko, nikada ne moe da skapira veruju li u to ili ne. esto mi prodavci knjiga poklone mirisne tapie, a jednom mi je jedan dao i ruicu od slonovae protiv uroka. Pa dobro onda, ako si u prilici, rekao joj je Belbo, kada bude zalazila tamo pitaj ih da li znaju neto o toj novoj Manucijevoj ediciji, a ne bi bilo loe ni da im pokae ovaj prospekt. Lorenca je otila ponevi sa sobom desetak prospekata. Pretpostavljam da je narednih nedelja i ona marljivo radila, ali nisam verovao da e stvari ii tako brzo. Samo nekoliko meseci kasnije gospoa Gracija nije mogla vie da izdri od silnih avoljubaca kako smo nazvali POST-ove koji su se zanimali za okultizam. A naravno, po prirodi stvari zaista ih je bilo tuta i tma. 44 Priziva sile Straarske Kule Univerzuma u skladu sa Vrhovnim Obredom Pentagrama, tu su dakle Aktivni i Pasivni duh, Eheieh i Agla. Vraa se do oltara i i izgovara prvi enohijanski klju: Ol sonuf vaoresaji, gohu IAD Balata, elanusaha caelazod: sobrazod-ol Roray i ta nazodapesad, Giraa ta maelpereji, das hoel-qo qaa notahoa zodimezod, od comemahe ta nobeloha zodien... (Israel Regardie, The Original Account of Teachings, Rites and Ceremonies of the Hermetic Order of the Golden Dawn, Ritual for Invisibility, St. Paul, Llewellyn Publications, 1986, str.423) Imali smo sree to je na prvi razgovor bio na visokom nivou, barem kada je u pitanju naa incijacija. Za tu priliku trio je bio u punom sastavu Belbo, Diotalevi i ja. Malo je nedostajalo da prilikom ulaska gosta ne ispustimo krik iznenaenja. Imao je facies hermetica ba kao iz opisa Lorence Pelegrini i pritom je jo bio obuen u crno.

Uao je obazrivo gledajui oko sebe i predstavio se kao profesor Kamestres. Na pitanje profesor ega? - nemarno je odmahnuo rukom kao da je hteo da nam kae da se uzdrimo od suvinih pitanja. Izvinite, ree, ne znam da li se vi bavite problemom iz isto tehnikih, komercijalnih razloga ili ste povezani sa nekom grupom posveenika Odmah smo ga uverili da nismo ni sa kim povezani. Moda sam ja i previe oprezan, rekao je, ali ne bih voleo da naletim na nekog iz OTO-a. Kada je video da ga zbunjeno gledamo dodate: Ordo Templi Orientis, navodno poslednja druina sledbenika Alistera Kroulija Vidim da nemate veze sa njima Jo bolje, barem naete imati nikakve predrasude. Prihvatio je da sedne. Delo koje bih hteo da vam predstavim hrabro se obraunava sa Kroulijem. Svi mi, ukljuujui i mene, jo uvek verujemo u otkrovenja iz Liber AL vel legis koja je Krouliju diktiralo vie bie po imenu Aivaz 1904. u Kairu. Svi sledbenici tog reda i dan-danas se dre tog teksta koji ima etiri izdanja. Prvo se pojavilo samo devet meseci pre izbijanja Balkanskog rata, drugo devet meseci pre Prvog svetskog rata, tree devet meseci pre Kinesko-japanskog rata, a etvrto devet meseci pre pokolja iz panskog graanskog rata Nisam mogao da se uzdrim a da se ne pomerim s mesta. On je to primetio i sumorno se nasmeio: Shvatam vae kolebanje, budui da bi ono to vam donosim bilo peto izdanje knjige. Dakle, ta e se dogoditi za devet meseci? Apsolutno nita, budite uvereni jer je re o proirenom Liber legis poto sam imao sreu ne da me pohodi neko obino vie bie, ve lino Al, vrhovni princip ili Hoor-paar-kraat, koji je dvojnik odnosno mistini blizanac Ra-Hoor-Khuita. Jedino sam bio zabrinut zbog toga to se plaim pogubnog uticaja, da li ovo moje delo sme da bude objavljeno na zimski solsticij. Nita ne brinite, ohrabrio ga je Belbo. To me ba raduje. Knjiga e izazvati pravi bum u krugovima posveenika jer je, kao to i sami moete da razumete, moj mistini izvor ozbiljniji i verodostojniji od Kroulijevog. Ne znam kako je Krouli mogao da stavi u svoje delo obrede Zveri a da ne uzme u obzir liturgiju Maa. Tek kada se isue ma moe se razumeti ta je Mahapralaja iliti Tree oko Kundalinija. A osim toga, u svojoj aritmologiji, koja se cela bazira na Broju Zveri nije uzeo u obzir brojeve 93, 118, 444, 868 i 1001, Nove brojeve.

ta oni predstavljaju?, upitao je uzbueno Diotalevi. Ah, rekao je profesor Kamestres, Kao to je spomenuto jo u prvom Liber legis, svaki broj je beskonaan, te stoga ne postoji razlika. Shvatam, rekao je Belbo. Ali zar ne mislite da je sve to pomalo nejasno obinom itaocu? Kamestres je gotovo odskoio sa stolice. Ali to je apsolutno neophodno. Svako ko bi pristupio tim tajnama bez neophodnih prethodnih saznanja, zavrio bi u Bezdanu. Morate mi verovati da se, ve samim tim to ih obznanjujem, makar i prikriveno, izlaem ogromnom riziku. Ja sam ostao u krugovima oboavanja Zveri, ali na radikalniji nain od Kroulija, videete moje stranice o congressus cum daemone, koje predstavljaju uputstva o ureenju hrama i telesnom spajanju sa Skerletnom enom i Zveri koju ona jae. Krouli se zaustavio na takozvanom telesnom saboru protiv prirode a ja nastojim da dovedem obred s one strane Zla, onakvog kakvog ga mi zamiljamo. Ja dodirujem nepojmljivo, apsolutnu istotu Goecije, krajnji prag Bas-Aumgna i Sa-Ba-Fta Preostalo je samo da Belbo ispita kakve su Kamestresove finansijske mogunosti. To je ispitao izokola, biranim reima, a na kraju se ispostavilo da njemu, kao ni Bramantiju, ni na kraj pameti ne pada da sam sebe samofinansira. To je bio znak da je vreme za rastanak pa je bez mnogo oduevljenja zamolio Kamestresa da ostavi rukopis na nedelju dana, kako bi ga prouili, a za dalje emo videti. Ali na to je Kamestres prigrlio svoj rukopis, rekao da ga u ivotu niko nije tretirao sa tolikim nepoverenjem i izaao pretei da e nas na svoj nain kazniti i da emo se gorko kajati to smo ga uvredili. No, za kratko vreme skupili smo na desetine rukopisa buduih POST-ova. Bilo je neophodno da ih proberemo, poto smo ovog puta nameravali i da ih prodajemo. Poto nije dolazilo u obzir da sve proitamo, bacili bismo pogled na sadraj a potom jedan drugom saoptavali svoja zapaanja. 45 A odatle proizlazi i jedno neobino pitanje. Da li su Egipani znali za elektricitet?

(Peter Kolosimo, Terra senza tempo, Milano, Sugar, 1964, str.111) Zapao mi je za oko jedan tekst o nestalim civilizacijama i tajnovitim zemljama, rekao je Belbo. Izgleda da je u poetku postojao kontinent po imenu Mu koji se nalazio tamo negde oko Australije i odatle potiu sve velike seobe. Jedna je ila ka ostrvu Avalon, jedna ka Kavkazu i izvoru reke Ind, naravno, tu su i Kelti, utemeljitelji egipatske civilizacije i na kraju Atlantida Nita novo: mogu da vam ljusnem na sto gomilu knjiga gospode koje su pisale o Muu, rekao sam. Ali to se moda dobro prodaje. A osim toga ima i jedno prelepo poglavlje o seobi Grka u Jukatan u kome se pripoveda o bareljefu jednog ratnika u ien Ici koji lii na rimskog legionara kao jaje jajetu Svi lemovi na svetu imaju ili perje ili konjsku grivu, rekao je Diotalevi. To nije nikakav dokaz. Za tebe nije, ali za pisca jeste. On zakljuuje da u svim civilizacijama postoji oboavanje zmije i da iz toga izlazi da postoji zajedniko poreklo Ko nije oboavao zmiju?, ree Diotalevi. Osim naravno Izabranog Naroda. Da, oni su oboavali telad. To je bio samo trenutak slabosti. to se pak tie ovog, ja bih ovoga izbacio iako bi se moda dobro prodavao. Keltizam i arijanstvo Kali-juga, sumrak Zapada i esesovska duhovnost. Moda sam ja i paranoian, ali mi ovo mirie na nacizam. Za Garamona to i nije bogzna kakva prepreka. Da, ali sve ima svoje granice. Nego, video sam jednu drugu o umskim duhovima, undinama, salamandrima, elfovima i silfidama, vilama No, ini mi se da je i tu arijevska civilizacija umeala svoje prste. Po svemu sudei esesovci potiu od Sedam Patuljaka. Ne od Sedam Patuljaka, re je o Nibelunzima. Ali ovi ovde o kojima pria, oni su mali irski narod. Negativci su vile, a patuljii su dobri, jedino su malo nestani. Odvoji to u stranu. A vama, Kazobon, ta je vama zapalo za oko?

udan tekst o Kristiforu Kolumbu; analizira se njegov potpis i pronalazi veza sa piramidama. Njegova namera je bila da obnovi Hram u Jerusalimu poto je bio veliki majstor Templara u izgnanstvu. Budui da je bio portugalski Jevrejin i samim tim strunjak za Kabalu, uspeo je da smiri oluje i zauzda skorbut uz pomou talismanskih prizivanja. Nisam uporedio sa Kabalom, ali pretpostavljam da ste to vi uinili, Diotalevi. Vrvi od pogreno napisanih jevrejskih slova, oigledno fotokopiranih iz nekakvog jeftinog sanovnika. Ne zaboravimo da ovde biramo knjige za Izidino otkrovenje. Nemojmo se baviti filologijom. Moda se avoljupcima dopadaju jevrejska slova preuzeta iz sanovnika. Ne znam ta da radim sa delima o masonima. Gospodin Garamon mi je preporuio da tu budem krajnje oprezan jer ne bi voleo da sa umea u rasparave izmeu razliitih rituala. Ali nikako ne bih zanemario ovu knjigu o masonskim simbolima u peini Lurd, kao ni ovu, veoma lepu, o plemiu, verovatno grofu De Sen ermenu, bliskom prijatelju Frenklina i Lafajeta, koji se pojavio u trenutku stvaranja zastave Sjedinjenih Amerikih Drava. Jasno je objanjeno znaenje zvezdica, ali kada su u pitanju pruge, objanjenje je krajnje zbrkano. Grof De Sen ermen!, rekao sam. Vidi, vidi! Zato, da ga moda ne poznajete? Ako vam budem rekao da ga poznajem, neete mi verovati. Nije vano. Preda mnom je jedna knjiurina od etiristo strana koja se bavi grekama savremene nauke: Atom, Jevrejska la, Ajntajnova greka i tajna energije, Galilejeva zabluda i bestelesna priroda Meseca i Sunca. Kad smo ve kod toga, rekao je Diotalevi, ono to mi se najvie dopalo jeste ovaj pregled fortovskih nauka. Kakvih nauka? Re je o izvesnom arlsu Hoj Fortu koji je sakupio ogromnu zbirku neobjanjivih pojava. Kia aba u Birmingemu, tragovi neke udesne ivotinje u Devonu, misteriozni stepenici i otisci vantuza na padinama pojedinih planina, nepravilnosti u precesiji ravnodnevikih taaka, natpisi na meteoritima, crni sneg, krvave oluje, krilata bia na visini od osam hiljada metara na nebu iznad Palerma, svetlei tokovi u moru, ostaci divova, pljusak opalog lia u Francuskoj i padavine ive materije na Sumatri, a naravno svi tragovi pronaeni na vrhu

Jedino

planine Maku Piku i drugim vrhovima u Junoj Americi koji potvruju sletanje monih svemirskih brodova u praistoriji. Nismo sami u kosmosu. Nije loe, rekao je Belbo. Mene je pak veoma zainteresovalo ovo delo od petsto strana o piramidama. Da li ste znali da se Keopsova piramida nalazi upravo na tridesetom uporedniku, onom koji najvie preseca kopno? Da su geometrijske razmere u Keopsovoj piramidi jednake razmerama koje ima Pedra Pintada u Amazoniji? Da su Egipani imali dve pernate zmije, jednu na Tutankamonovom prestolu a drugu na piramidi u Sakari, a sve to navodi na Kvecalkoatl. Kakve veze ima Kvecalkoatl, to meksiko boanstvo sa Amazonijom?, upitao sam. Dobro, moda sam negde izgubio nit. S druge strane kako onda objasniti da su statue na Uskrnjim ostrvima megaliti kao i keltske? Jedan od polineanskih bogova se zove Ja i to je oigledno Jod kod Jevreja, kao i drevni maarski Jov, veliki i dobri bog. Jedan stari meksiki rukopis prikazuje Zemlju kao kvadrat okruen morem a u sreditu Zemlje nalazi se piramida na ijoj je osnovi natpis Aztlan to podsea na Atlas ili Atlantidu. Zato postoje piramide sa obe strane Atlantika? Zato to je lake izgraditi piramide nego lopte. Zato to vetar stvara dine u obliku piramide a ne Partenona. Mrzim prosvetiteljski duh, rekao je Diotalevi. Nastaviu. Kult Raa u egipatskoj religiji pojavio se tek sa Novim Carstvom to znai da potie od Kelta. Seate li se svetog Nikole i njegovih saonica? U praistorijskom Egiptu solarni brod bile su saonice. Budui da u Egiptu nema snega one mora da potiu sa Severa Nisam se predavao: Ali pre pronalaska toka saonice su se koristile i za kretanje po pesku. Ne prekidajte me. U knjizi se kae da je prvo neophodno utvrditi analogije a potom traiti razloge. Zatim se kae da nauka moe da objasni te razloge. Stari Egipani su poznavali elektricitet, inae ne bi mogli da naprave ono to su napravili. Jedan nemaki inenjer zaduen za kanalizacionu mreu u Bagdadu pronaao je elektrine baterije koje su radile a poticale su jo iz dinastije Sasanida. U iskopinama Vavilona pronaeni su akumulatori stari etiri

hiljade godina. A na kraju krajeva, zavetni koveg (u kome bi trebalo da budu ploe sa deset zapovesti, Aronov tap i zlatni sud sa manom iz pustinje) bio je neka vrsta elektrinog sefa koji je mogao da izazove pranjenje i do petsto volti. To sam ve video u jednom filmu. Pa ta s tim? Odakle scenaristi crpe svoje ideje? Koveg je bio napravljen od drveta akacije i presvuen zlatom i spolja i iznutra - po istom principu kao i elektrini kondenzatori, dva provodnika razdvojena jednim izolatorom. Bio je okruen vencem, takoe zlatnim, i postavljen na suvo mesto gde je magnetno polje dostizalo vrednost od 500-600 volti po dunom metru. Postoji pria da se etrurski dostojanstvenik Porsena oslobodio pomou elektriciteta strane nemani po imenu Volt . A to je nagnalo Alesandra Voltu da izabere taj egzotini nadimak. Pre toga se zvao mrlin Krasnopoljski. Molim za malo ozbiljnosti. Pored rukopisa ovde se nalazi i hrpa pisama koja otkrivaju odnos izmeu Jovanke Orleanke i Sibilinskih knjiga, izmeu Lilit, demona iz Talmuda i Velike hermafroditske majke, genetskog koda i marsovske azbuke, tajne inteligencije biljaka, kosmike renesanse i psihoanalize, Marksa i Niea u oblasti nove nauke o anelima, Zlatnog broja i kamenih elija u Materi, Kanta i okultizma, eleusinskih misterija i deza, Kaljostra i atomske energije, homoseksualnosti i gnostike, Golema i klasne borbe. Za kraj tu je i jedno delo u osam tomova o Gralu i Svetom srcu. ta eli da dokae? Da je Gral alegorija Svetog srca ili da je Sveto srce alegorija Grala? Shvatam razliku i smatram je vanom, ali mislim da je autoru svejedno. Ukratko, doao sam do zakljuka da ne znam kojeg kriterijuma da se drim. Trebalo bi da porazgovaramo sa gospodinom Garamonom. Porazgovarali smo. On je rekao da je najvanije da se nita ne odbaci i da treba imati sluha za sve. Ali, veina tih tekstova ponavlja stvari koje moete da proitate na svakom kiosku, rekao sam. Autori, ak i oni koji su objavljivali, prepisuju jedni od drugih, tue zakljuke uzimaju kao potvrdu svojih rei, a kao Sveto pismo koriste, na primer, Jamblikosove rei.

Pa ta onda?, rekao je Garamon. Hoete da itaocima prodate neto to oni ne znaju? Knjige iz Izidinog otkrovenja moraju da govore o istim stvarima o kojima govore i druge. Treba da potvruju jedna drugu i tako steknu oreol istinitosti. Izbegavajte originalnost. U redu, rekao je Belbo, ali ipak, neophodno je znati ta je razumljivo a ta nije. Potreban nam je konsultant. Kakav konsultant? Ne znam. Ne sme da bude usijana glava kao avololjupci, ali mora da poznaje njihov svet. A uz to mora da nam kae kojim putem treba da krene Hermetika. Nekakav ozbiljni prouavalac renesansnog hermetizma Tako je, rekao mu je Diotalevi, a kad mu prvi put uvali u ruku Gral i Sveto srce da izae i zalupi vratima. Ne mora da znai. Ja znam odgovarajuu osobu, rekao sam. U pitanju je veoma obrazovan ovek koji prilino ozbiljno shvata sve to, ali elegantno, rekao bih ak s ironijom. Sreo sam ga u Brazilu ali bi trebalo da je sada u Milanu. Siguran sam da imam negde njegov telefon. Pozovite ga, rekao je Garamon. Ali ne istravajte se, zavisi od cene. A osim toga pokuajte da ga iskoristite i za udesnu pustolovinu metala. Uinilo mi se da je Alje srean da me ponovo uje. Upitao me je za vesti o prelepoj Amparo, a ja sam mu stidljivo natuknuo da je to poglavlje zavreno. On se izvinio i rekao iz utivosti da se u mladosti stalno zapoinju nova ivotna poglavlja. Pomenuo sam mu izdavaki poduhvat. To ga je zainteresovalo, rekao je da e se rado sresti sa nama i zakazali smo sastanak u njegovoj kui. Od nastanka Projekta Hermes pa do tog dana bezbrino sam uivao na tuoj grbai. Sada su Oni poeli da ispostavljaju raun. I ja sam bio pela, leteo sam ka cvetu, ali to jo uvek nisam znao. 46

Tokom dana vie puta prii e abi i izustiti rei oboavanja. I zamolie je da uini uda za kojima udi U meuvremenu izrezbarie krst na kojem e je rtvovati. (Iz jednog od obreda Alistera Kroulija) Alje je iveo u blizini trga Suza, u maloj mirnoj ulici, u jednoj onioj zgradi s kraja prolog veka u stilu umerene secesije. Vrata nam je otvorio stari sobar u prugastom sakou, uveo nas je u sobu i zamolio da saekamo gospodina grofa. Dakle on je grof, apnuo je Belbo. Zar vam nisam rekao? On je vaskrsli Sen ermen. Ne moe da bude vaskrsli ako nikada nije umro, popovao je Diotalevi. Nije valjda Ahasver, lutajui Jevrejin? Po nekima, grof De Sen ermen je bio i Ahasver. Vidite? Uao je Alje besprekorno odeven kao i uvek. Stisnuo nam je ruku i izvinio se: dosadni sastanak, potpuno nepredvien, prisiljava ga da se zadri jo desetak minuta u svom studiju. Naloio je sobaru da nam donese kafu i zamolio nas da sednemo. Zatim je izaao pomerivi teak koni zastor. Poto nije bilo vrata, dok smo pili kafu, uli smo kako iz susedne sobe dopiru veoma uzbueni glasovi. U poetku smo i mi priali meusobno veoma glasno da ne bismo sluali razgovor koji se tamo odvijao, ali je potom Belbo primetio da ih moda ometamo. U trenutku kada je zavladao muk, zauli smo glas i reenicu koja je izazvala nau panju. Diotalevi se pridigao kao da eli da osmotri jednu baroknu graviru koja se nalazila na zidu, ba pokraj zastora. Na njoj se videla nekakva planinska pilja ka kojoj se preko sedam stepenika pelo nekoliko hodoasnika. Nedugo zatim sva trojica smo se pretvarali da posmatramo bakrorez. Nije bilo nikakve sumnje da se s druge strane uo Bramanti kako govori: Jednom reju, ja ni u iju kuu ne aljem avole! Tog dana shvatili smo da Bramanti ne samo lii na tapira ve i njegov glas podsea na tu ivotinju. Drugi glas je bio glas nepoznate osobe sa jakim francuskim akcentom, piskav i gotovo histerian. U pojedinim trenucima u dijalog bi se umeao i Alje sa svojim barunastim i pomirljivim glasom.

Gospodo moja, govorio je sada Alje, vi se alite na moju konanu presudu i ja sam time poastvovan, ali molim vas da dobro nauljite ui. Dozvolite mi pre svega da kaem vama, dragi moj Pjer, da ste u najmanju ruku bili veoma neoprezni kad ste napisali to pismo Re je o veoma jednostavnoj stvari, gospodine grofe, odgovorio je francuski glas. Ovaj gospodin Bramanti napisao je lanak u reviji koju mi svi cenimo, u kome napada neke luciferijance da kradu hostije kako bi dobili srebro, a da i ne veruju u Njegovo postojanje i tandara bro i tandara bro. Bon, svi znaju da je jedina priznata Eglise Lucifrienne ona iji sam ja Tauroboliast et Psihopomp, a poznato je da moja crkva ne praktikuje primitivni satanizam i ne pravi papazjaniju sa hostijama pa nismo mi onaj kanonik Dokr iz Sen Sulpisa. Ja sam u pismu rekao da nismo satanisti vieux jeu, oboavatelji du Grand Tenacier du Mal i da nije potrebno da se glupiramo kao Crkva u Rimu sa svim onim silnim piksidama i onim comment dit-on? chasubles Pre bih rekao da smo mi Paladijevci, ali to zna ceo svet, za nas je Lucifer prensip, a ako uopte postoji prensip zla, to je onda Adonaj jer je on stvorio ovaj svet, dok je Lucifer pokuao da se mu suprotstavi. U redu, rekao je uzbueno Bramanti, istina je da sam to rekao i moda mi se moe pripisati izvesna doza lakomislenosti, ali to vam ne daje za pravo da mi pretite inima! Mais voyons! To je bila samo metafora. Pre bih rekao da ste, zauzvrat, vi bacili na mene envotement! Kako da ne, ja i moja sabraa ba imamo vremena na pretek da aljemo avolie po kuama! Mi se bavimo Dogmom i Obredom Vie Magije, nismo mi nekakve babe vraare! Gospodine grofe, apelujem na vas. Gospodin Bramanti je optepoznat po svom prijateljstvu sa opatom Butroom za koga kolaju prie da je tetovirao raspee na tabanima kako bi stalno mogao da gazi po naem Gospodu, hou da kaem njegovom Bon, ja sam pre sedam dana sreo tog tobonjeg opata u librairie Du Sangreal, koju vi dobro poznajete, a on mi se ljigavo nasmeio, kao to to uvek ini, i rekao mi: Moramo da se vidimo ovih dana Ma, ta li mu to znai ovih dana? Shvatio sam ta to signifie kada sam dve veeri posle tog susreta, dok sam odlazio na spavanje, osetio kako me po licu

oibavaju okovi, vi znate da su to emanacije koje je lako prepoznati. Ma, da vam se nije izlizao itison od silnog gaenja? Kako da ne, a zato su onda po sobi leteli moji bibelots, zato me je jedan od mojih alambika udario u glavu a gipsani Bafomet, uspomena na mog jadnog oca, pao na zemlju? Zato su se na zidovima pojavili natpisi crvenim slovima, les ordures koje se ne usuujem ni da izgovorim? Vi dobro znate da je pre manje od godinu dana pokojni monsieur Gros optuio tog opata da pravi kataplazmu od fekalija, izvinite na izrazu, pa mu je opat uzvratio osudom na smrt i dve nedelje kasnije siroti monsieur Gros misteriozno je umro. ak je i jury d'honneur koji su sazvali martinisti iz Liona utvrdio da on neto petlja sa otrovnim supstancama Na osnovu kleveta rekao je Bramanti. Ne bih rekao. Tako ozbiljno suenje uvek se zasniva na dokazima Da, ali tokom suenja niko nije spomenuo da je monsieur Gros bio alkoholiar sa poslednjim stadijumom ciroze. Ne budite enfant. Vraanje toujours ide prirodnim putem, ako neko ima cirozu, treba ga pogoditi u bolestan organ, to je u bukvaru crne magije. Dakle, kad god neko umre od ciroze, krivac je stari dobri Butro. Nemojte me zasmejavati! Pa dobro, objasnite mi onda ta se to dogodilo u Lionu u te dve sedmice Oskrnavljena kapela, hostija sa tetragramatonom, va dragi Butro u crvenoj odedi sa obrnutim krstom, a na elu Madame Olcott, njegove line voyante, da ne kaem neto drugo, pojavio se trozubac. Uz sve to, prazni pehari koji su se sami od sebe punili krvlju i opat koji pljuje dans la bouche svojih sledbenika Je li to tano ili nije? Vi ste, dragi moj, previe itali Uismansa!, smejao se Bramanti. To je bio kulturni dogaaj, istorijsko podseanje, kao to su druidski i vika obredi. Ouais, le carnaval de Venise uli smo da je tamo nastao nekakav krkljanac, kao da je Bramanti spreman da se fiziki obrauna sa svojim protivnikom a Alje ga s mukom zadrava. Vidite, vidite!, uo se Francuzov falset. Ali budite oprezni, Bramanti, pitajte Butroa ta mu se desilo. Vi to jo ne

znate, ali on je u bolnici, pitajte ga ko mu je razbio auru. Iako ne praktikujem tu vau gotiei, ja poneto znam i kada sam shvatio da su na moju kuu baene zle ini, na parketu sam iscrtao zatitni krug, i mada ja u to ne verujem a vai mali diables veruju, skinuo sam karmelitanski skapular napravio contresigne, i tako se envotement retourn. Va opat se loe proveo! Vidite, vidite?, brektao je Bramanti, da li vidite sada ko to u stvari baca zle ini? Gospodo, sada je dosta, ree Alje ljubazno ali odluno. Sada vi sasluajte mene. Vi znate koliko ja cenim sa saznajnog aspekta nove interpretacije zastarelih obreda, i podjednako potujem i luciferijansku crkvu i satanistiki red baz obzira na demonoloke razlike. Vi takoe znate i koliko sam u tom pogledu skeptian, no, na kraju krajeva, mi jezdimo pod istim duhovnim barjakom te stoga apelujem na minimum solidarnosti. Ali, draga moja gospodo, zar nije sramota da pominjemo Kneza mraka u linim razmiricama? To je zaista detinjasto. Zar ne shvatate da su to okultistike bajke. Ponaate se kao primitivni masoni. Butro je, budimo iskreni, otpadnik i ne bi bilo loe da ga vi, dragi Bramanti, posavetujete da proda nekom starinaru sve svoje parafernalije za Boitovu operu Mefistofel. Ah, ah, c'est bien dit a, cerekao se Francuz, c'est de la brocanterie Pokuajmo to da sagledamo iz ove perspektive. Dolo je do rasprave o onom to nazivamo liturgijskim formalizmom, uzburkali su se duhovi, ali nemojmo od mia praviti slona. Dragi moj Pjer, shvatite da ja ne poriem da su se u vaoj kui obrele vie sile, to je neto najnormalnije na svetu, ali uz malo zdravog razum sve se to moe objasniti kao pojava poltergajsta Ah, to ni ja ne iskljuujem, rekao je Bramanti, u tom periodu konjunkcija planeta Eto vidite! Hajde, stisnite jedan drugom ruku i bratski se zagrlite. uli smo kako se tiho izvinjavaju jedan drugom. I vi dobro znate, rekao je Bramanti, da bismo ustanovili ko zasluuje posveenje, ponekad je potrebno da se potpomognemo i folklorom. ak i trgovci Velikog Orijenta, koji ne veruju ni u ta, imaju ceremoniju Bien entendu, le rituel, ah a

Ali samo da se razumemo, ovo vie nije Kroulijevo doba, jasno?, rekao je Alje. Sad moram da vas napustim, imam druge goste. Hitro smo se vratili na kau i saekali Aljea, trudei se da delujemo oputeno i nonalantno. 47 Na je, dakle, uzvieni cilj da pronaemo u tih sedam mera poredak koji bi bio sveobuhvatan, dovoljan i jasan, poredak koji e um uvek uiniti budnim a seanje ushienim. Ta uzviena i jedinstvena struktura nema samo zadatak da nam sauva stvari, rei i vetine ve nam daje i istinsko znanje. (Giulio Camillo Delminio, Torrentino, 1550, Uvod)

L'Idea

del

Theatro,

Firenze,

Nekoliko minuta kasnije uao je Alje. Oprostite mi, dragi prijatelji. Upravo sam prisustvovao jednoj, u najmanju ruku, neprijatnoj raspravi. Kao to moj prijatelj Kazobon ve dobro zna, sebe smatram strunjakom za istoriju religija, te mi se stoga pojedini ljudi neretko obraaju za savet, ne toliko zbog moje uenosti koliko zbog mog zdravog razuma. Interesantno je, kao to i sami znate, da se meu ovim uenjacima uvek nae i poneki ekscentrik. Ne mislim samo na one melanholine due koje utehu trae u transcendenciji, ve i na osobe sa ogromnim znanjem i intelektualnom prefinjenou koje se uprkos svemu preputaju nonim sanjarenjima i gube oseaj za granicu izmeu tradicionalne istine i arhipelaga udesnog. Osobe sa kojima sam malopre priao bavile su se detinjastim nagaanjem. Ah, kao to se obino kae, toga ima i u najboljim porodicama. Ali, molim vas da poete sa mnom do moje skromne radne sobe, priaemo u mnogo ugodnijem ambijentu. Povukao je koni zastor i uveo nas u drugu prostoriju. Nikako ne bih tu sobu nazvao skromnom jer je to bila prostrana odaja puna divnih starinskih polica i krcata lepo uvezanim knjigama koje su sigurno bile zavidne starosti. Ono to je na nas ostavilo poseban

utisak nisu bile knjige, ve nekoliko omanjih vitrina prepunih stvari za koje nije bilo lako utvrditi ta su. Uinilo nam se da je re o nekakvom kamenju i malim ivotinjama koje su izgledale kao preparirene ili mumificirane, a moda su u pitanju bile i dobre kopije. Cela soba bila je obasjana priguenom svetlou. ini se da je dopirala iz jedne velike bifore na kraju sobe, na ijim oknima su bili oslikani providni rombovi boje ilibara, ali se svetlost bifore stapala sa svetlou jedne velike lampe koja se nalazila na stolu od tamnog mahagonija zatrpanog spisima. Bila je to jedna od onih lampi koje se ponekada nalaze na stolovima za itanje u starim bibliotekama. Imala je zaobljeni zeleni titnik i bacala snop bele svetlosti na stranice, dok je preostali deo prostorije ostajao u polumraku. Ipak, pre bi se reklo da je ta igra raznolikog i potpuno neprirodnog svetla isticala raznobojnost plafona umesto da je ublai. Svod je bio luni, a njegovu dekorativnost upotpunjavali su crveni stubii boje cigle sa pozlaenim majunim kapitelima koji su ga sa sve etiri strane podupirali, ali je svod zbog trompe-l'oeil slika podeljenih u sedam segmenata izgledao kao da je krstast i cela prostorija liila je na nekakvu mrtvaku kapelu sa izvesnom dozom grenosti i melanholine senzualnosti. Moje malo pozorite, rekao je Alje, u stilu renesansnih slika, pravih vizuelnih enciklopedija, silogizama vaseljene. Vie podsea na muzej nego na stan. Ovde nema nijednog prizora koji u odgovarajuoj kombinaciji sa nekim drugim ne otkriva i ne saima neku od tajni sveta. Pogledajte onaj niz slika koje je autor naslikao po uzoru na one koje se nalaze u palati u Mantovi: re je o trideset est dekada, gospodara neba. A da bi sve bilo potpuno i u skladu sa Tradicijom, otkada sam pronaao onu divnu rekonstrukciju nepoznatog autora, nastojao sam da i mali predmeti u ivotima budu usklaeni sa prizorima naslikanim na tavanici i da predstavljaju neki od osnovnih elemenata univerzuma - vodu, vazduh, zemlju ili vatru. Eto zbog ega se ovde nalazi ovaj ljupki salamander, remek-delo jednog mog prijatelja taksidermiste i ova divna minijaturna kopija iz poznog perioda koja predstavlja Heronovu eolipilu. Ako bih aktivirao ovaj mali alkoholni greja, vazduh koji se nalazi u kugli bi usled zagrevanja poeo da izlazi kroz ove cevice sa strane i tako bi izazvao okretanje eolipile. udesna naprava koju su ve koristili egipatski svetenici u svojim hramovima, to moemo da vidimo u mnogim

poznatim tekstovima. Oni su je upotrebljavali da bi toboe izazvali udo i zadivili vernike, ali pravo udo je u zlatnom zakonu koji regulie ovaj mehanizam, tajni a jednostavan, eterian a prost, a taj zakon su vazduh i vatra. I to je pravo znanje koje su nai preci i ljudi koji su se bavili alehmijom posedovali, dok su ga konstruktori ciklotrona izgubili. Tako ja svoj pogled usmeravam ka ovom pozoritu, potomku drugih, mnogo irih seanja koja su opinjavala velike duhove prolosti, i tako znam. Znam vie od takozvanih mudraca. Znam da je gore isto kao i dole. I nema ta drugo da se zna. Ponudio nam je kubanske cigare udnog oblika. Nisu bile ravne ve izuvijane, nabrane a ipak vrste i masne. Uskliknuli smo nekoliko puta zadivljeni prizorom, a Diotalevi se pribliio policama. Ah, rekao je Alje, ovde je, kao to vidite, tu mi je samo najui izbor knjiga, ne vie od dvesta naslova, mnogo je vea biblioteka koja se nalazi u mojoj porodinoj kui, ali ipak moram da priznam da su sve knjige prilino dragocene i retke i naravno nisu nasumice rasporeene, ve se upravljaju rasporedom slika i predmeta. Diotalevi je stidljivo krenuo rukom ka knjigama. Samo izvolite, rekao je Alje, to je Oedypus Aegyptiacus Atanazijusa Kirhera. Vi znate da je on bio prvi ovek posle Horapolona koji je pokuao da protumai hijeroglife. Izvanredan ovek, kamo sree da je ova moja soba poput njegovog muzeja udesa, koji se sada smatra izgubljenim, jer ko ne zna da trai, nee ni nai armantan sagovornik. Kako je samo bio ponosan onog dana kada je otkrio da ovaj hijeroglif znai 'neka uz darove boanskom Ozirisa uvek svete ceremonije i povorke duhova'. A onda je doao onaj smutljivac ampolion, verujte mi na re, retko odvratan i uobraen kao neko derite, koji je uporno tvrdio da taj znak predstavlja samo ime jednog faraona. Koliko samo mate imaju moderni ljudi u skrnavljenju svetih simbola. Ovo delo i nije tako retko - kota manje od mercedesa. Nego, pogledajte ovo, to je prvo izdanje Kunratovog Amphitheatrum sapientiae aeternae iz 1595. Veruje se da postoje samo dva primerka. Ovo je trei. A ovo ovde je pak prvo izdanje Barnetijusove Telluris Theoria Sacra. Uvee ne mogu da gledam njene ilustracije a da me ne obuzme oseaj mistine klaustrofobije. Dubine nae Zemlje Nesluene, zar ne? Vidim da se gospodin Diotalevi divi hebrejskim

pismenima iz Vienerovog Traict des Chiffres. Pre bih preporuio Ogoljenu Kabalu Knora Kristijana fon Rozenrota. Vi sigurno znate da je knjigu delimino i loe preveo i popularizovao na engleskom onaj nesrenik Maters Mek Gregor, poetkom ovog veka. Sigurno ste uli za tu skandaloznu druinu, Golden Dawn, koja je toliko oarala britanske estetiare. Nije ni udo to su od te bande falsifikatora posveenikih dokumenata potekle gomile izopaenih grupacija kao to su Stella Matutina ili satanske crkve Alistera Kroulija koji je prizivao demone samo da bi pridobio naklonost izvesne gospode koja se odavala stragoljublju. Kad biste samo znali, dragi moji prijatelji, koliko, u najmanju ruku sumnjivih tipova sree onaj ko se posveti prouavanju ove oblasti, no videete i sami ako ponete da objavljujete knjige o tome. Belbo je iskoristio priliku koju mu je Alje pruio da zapone razgovor na tu temu. Rekao mu je da Garamon namerava da godinje objavi nekoliko naslova koji bi bili ezoterinog sadraja. Oh, ezoterinog, nasmejao se Alje, a siroti Belbo je pocrveneo. Hou da kaem hermetinog. Oh, hermetinog, nasmejao se Alje. U redu, rekao je Belbo, moda koristim pogrene izraze, ali vi sigurno razumete o kom anru je re. Oh, ponovo se nasmejao Alje, ne postoji anr. Postoji samo znanje. Ono to vi elite da objavite jeste pregled neizopaenog znanja. Moda je za vas to izdavaka politika, ali ako se ja budem time bavio to e biti potraga za istinom, queste du Gral. Belbo je upozorio da je Garamon poput ribara koji kad baci mreu, zna da e ponekad da ulovi samo prazne ljuture i plastine kese; sigurno e pristizati i mnogi rukopisi sumnjive ozbiljnosti, pa je zato neophodan neko ko bi posle paljivog itanja mogao da odvoji ito od kukolja, kao i da oznai koje su odbaene knjige zanimljive, jer postoji jedna druga izdavaka kua sa kojom je Garamon u prijateljskim odnosima i koja bi bila zadovoljna i manje znaajnim autorima. Naravno, treba da se dogovorimo i o odgovarajuoj nadoknadi. Hvala Bogu to sam, kako se kae, dobrostojei. Dobrostojei, ali znatieljan i razborit. Dovoljno bi bilo da se tokom mog istraivanja pojavi jo jedan primerak Kunrata ili jo jedan preparirani salamander

ili narvalov rog (stvano bi me bilo sramota da ga drim iako je izloen ak i u kolekciji Habzburgovaca u Beu kao jednorogov rog) i na taj nain bih posle kratkog i ugodnog dogovora zaradio vie nego to biste vi mogli da mi platite za deset godina. Pogledau vae rukopise bez ikakvih predrasuda. Siguran sam da e se i u najgorem delu pronai neka iskra, ako ne iskra istine, onda barem bizarne lai, a krajnosti se esto dodiruju. Jedino e me banalne stvari zamarati, a za taj zamor morate da mi platite. U zavisnosti od koliine zamora, na kraju godine ispostaviu vam obraun honorara koji e sigurno biti u granicama simbolinog. Ako ga pak budete smatrali preteranim, poaljite mu sanduk dobrog vina. Belbo je bio zbunjen. Bio je naviknut da pregovara sa kukavnim i ubogim saradnicima. Otvorio je torbu koju je poneo sa sobom i potom iz nje izvadio itavu hrpu rukopisa. Ne bih eleo da vas optimizam suvie ponese. Pogledajte na primer ovo, ini mi se da je ovo manje-vie tipian primer. Alje je otvorio rukopis: Tajni jezik Piramida Da pogledamo sadraj Pyramidion Smrt Lorda Karnarvona Herodotovo svedoanstvo Zaklopi ga. Da li ste vi ovo proitali? Ja sam ga nedavno na brzinu proitao, rekao je Belbo. Alje mu vrati rukopis. Onda mi potvrdite da li je moj sud taan. Seo je za pisai sto, zavukao ruku u dep od prsluka, izvadio iz njega kutijicu za lekove koju sam ve video u Brazilu i poeo da je vrti svojim tankim i vretenastim prstima kojima je do malopre gladio omiljene knjige. Potom je pogledao u tavanicu i poeo da deklamuje tekst kao da ga odavno poznaje. Autor ove knjige bi hteo da nas podseti da je arls Pjaci Smajt otkrio svete i ezoterine mere piramida 1864. Dozvolite mi da koristim zaokruene brojeve, u mojim godinama pamenje poinje da poputa Sve piramide imaju u osnovi kvadrat ija je stranica 232 m, nekadanja visina bila je 148 metara. Ako ovo prevedemo u svete egipatske mere, laktove, dobiemo osnovu od 366 lakata, odnosno broj dana u prestupnoj godini. Po miljenju Pjaci Smajta ako se visina pomnoi sa 10 na deveti, dobija se razdaljina od Zemlje do Sunca 148 miliona kilometara. Prilino tano izraunato za to doba jer danas smatraju da je razdaljina 149,5 miliona kilometara, a ko zna da li je moderna nauka u pravu. Ako se osnova podeli irinom jednog kamenog bloka u piramidi, dobija se 365. Obim osnove iznosi 931

metar. Ako se on podeli sa duplom visinom, dobija se 3,14 - broj . Sjajno, zar ne? Belbo se zbunjeno smekao: Nemogue! Recite mi kako ste uspeli da Jakopo, ne prekidaj gospodina Aljea, hitro je rekao Diotalevi. Alje mu je uzvratio utivim osmehom. Nastavio je da pria lutajui pogledom po tavanici, ali mi se uinilo da to lutanje nije nehotino i nasumino, Njegove oi pratile su nekakav trag, kao da ih iz slika crpi ono to je on toboe iskopao iz seanja. 48 Dakle, ako saberemo sve dimenzije Velike Piramide, dobiemo 161.000.000.000 egipatskih ina. Koliko je ljudskih dua ivelo na zemlji od Adama do danas? Priblina vrednost bila bi negde od 153.000.000.000 do 171.000.000.000. (Piazzi Smyth, Our Inheritance in the Great Pyramid, London, Isbister, 1880, str. 583) Pretpostavljam da va autor smatra da je visina Keopsove piremide jednaka kvadratnom korenu broja koji se dobija sabiranjem povrina svake strane. Naravno, mere su date u stopama koje su mnogo blie egipatskom i hebrejskom laktu, a ne u metrima, zato to je metar apstraktna mera, izmiljena tek u moderno doba. Egipatski lakat iznosi 1,728 stopa. Ako pak nemamo precizne visine, moemo da iskoristimo piramidion, odnosnu malu piramidu koja se postavljala na vrh velike piramide kao njen iljak. Bio je od zlata i drugih metala koji se sijaju na suncu. Uzmite visinu piramidiona, pomnoite je sa visinom cele piramide, pa onda sve pomnoite sa deset na peti i dobiete obim Zemlje i ne samo to; ako uzmete obim osnove i pomnoite ga sa dvadeset etiri na trei i podelite sa dva, dobiete proseni radijus Zemlje. Tome treba dodati i sledeu injenicu: ako se povrina koju pokriva osnova piramide pomnoi sa 96 puta deset na osmi, dobie se sto devedeset est miliona osamsto deset hiljada kvadratnih milja, a toliko iznosi Zemljina povrina. Je li tako? Belbo je obino voleo da iskazuje zaprepaenje reenicom koju je nauio u kinoteci kada je gledao originalnu verziju Jenki Dudl Dendija, sa Dejsmom Kegnijem u glavnoj ulozi: I am

flabbergasted! To je rekao i sada. Oigledno je da je Alje dobro poznavao kolokvijalni engleski jer nije uspeo da sakrije svoje zadovoljstvo to je prepoznao taj izraz. Dragi prijatelji, rekao je, kada gospodin ije ime ne znam smulja nekakvo pisanije o tajnama piramida, ne bi smeo da se zadovolji samo onim to ve znaju i vrapci na grani. Zaista bih se zaudio, ako bih u njegovom delu pronaao neto novo. Dakle, neodluno je rekao Belbo, ovaj gospodin jednostavno ponavlja dobro znane istine. Istine?, nasmejao se Alje, dok je ponovo otvarao kutiju sa svojim rahitnim ali prvoklasnim cigarama. Quid est veritas, kao to je govorio jedan moj poznanik pre mnogo godina. Veim delom re je o gomili budalatina. Da ponemo od sledeeg primera. Ako se osnova piramide podeli sa dvostrukom visinom, ne dobija se broj ve 3,1417254. Mala, ali vana razlika. Osim toga, jedan od Pjaci Smajtovih uenika, Flinders Pitri, koji se takoe bavio i merama Stounhenda, tvrdi da je jednoga dana uhvatio na delu svog uitelja kako turpija granitne izboine u kraljevskom predsoblju da bi mu se svi rauni sloili. Moda su to bili samo traevi, ali Pjaci Smajt nije bio ovek koji je ulivao poverenje, trebalo je samo da viditei vor na njegovoj kravati. Ali u toj gomili budalatina ima i nepobitne istine. Gospodo, hoete li da poete sa mnom do prozora? Teatralno je odkrinuo prozorska krila i rekao nam da pogledamo kroz prozor. Pokazao nam je u daljini jedan drveni kiosk koji se nalazio na uglu izmeu uliice i oblinjih bulevara, u kome su se verovatno prodavali lozovi lutrije iz Merana. Gospodo, rekao je, izazivam vas da odete da izmerite onaj kiosk. Videete da je duina pulta 149 centimetara, odnosno jedan stomilijarditi deo od razdaljine izmeu Zemlje i Sunca. Ako se visina zadnje strane, koja iznosi 176, podeli sa irinom prozora od 56 centimetara, dobie se 3,14. Visina prednjeg dela iznosi 19 dm to odgovara broju godina u grkom lunarnom ciklusu. Zbir visina dva prednja i dva zadnja brida iznosi 190x2+176x2=732, a to je godina pobede Karla Velikog kod Poatjea. Debljina pulta iznosi 3,10 centimetara, a irina prozorskog okvira 8,8 centimetra. Ako zamenimo cele brojeve slovom koje je na odgovarajuem mestu u abecedi, dobiemo C10H8, to je formula naftalina. Fantastino, rekao sam, jeste li vi to ustanovili?

Ne, rekao je Alje. To je uinio izvesni an Pjer Adam na nekom drugom kiosku. Pretpostavljam da svi kiosci za lutriju imaju manje-vie iste dimenzije. Sa brojevima moe da se radi ta god hoete. Ako imam sveti broj 9 a hou da dobijem 1314. godinu, kada je na lomai spaljen ak de Mole, a to je godina koja je vana svima onima koji su kao i ja verni sledbenici templarske viteke tradicije, ta treba da uradim? Pomnoiu 9 sa 146, a to je sudbonosna godina u kojoj je unitena Kartagina. Kako sam doao do ovog broja? Podelio sam 1314 sa dva, pa sa tri i tako dalje sve dok nisam dobio zadovoljavajuu godinu. Mogao sam da podelim i 1314 sa 6,28, to je dvostruka vrednost broja , i dobio bih 209, a to je godina u kojoj je pergamski kralj Atal I pristupio Antimakedonskom savezu. Je l' dovoljno? Dakle, vi ne verujete ni u kakvu vrstu numerologije, rekao je razoarano Diotalevi. Ja? Kako da ne verujem, smatram da je univerzum udesan sklad saglasnosti brojeva i da su tumaenje broja i njegova simbolika interpretacija nain spoznanje samo za odabrane. Ako je svet, kako donji tako i gornji, sistem saglasja u kome tout se tient, normalno je da kiosk i piramida, koji su delo ljudskih ruku, svojom strukturom nesveno kopiraju harmoniju kosmosa. Ti takozvani piramidolozi otkrivaju neverovatno sloenim sredstvima injenice koje su bile poznate mnogo pre njih. Ono to je izvitopereno jeste logika istraivanja i otkria, zato to je to logika nauke. Za logiku znanja nisu potrebna otkria jer ona ve poseduje saznanja. Zato bi moralo da se dokae neto to je samo po sebi jasno? Ako tajna postoji, ona je mnogo dublja. Ti vai autori samo grebu po povrini. Pretpostavljam da ovaj autor navodi i sve one bajke o Egipanima koji su poznavali elektricitet... Neu vas vie ni pitati kako ste uspeli da pogodite. Vidite? Zadovoljavaju se elektricitetom kao to bi se zadovoljio tamo neki inenjer Markoni. Ni hipoteza da su oni poznavali radioaktivnost ne bi bila toliko detinjasta. To je interesantna pretpostavka koja bi, za razliku od hipoteze o elektricitetu, mogla da objasni izvikano Tutankamonovo prokletstvo. ta su uradili Egipani da bi podigli kamene blokove piramida? Da li kamenje moe da se podigne pomou elektriciteta, da li nuklearna fisija moe da ga natera da poleti? Egipani su pronali nain da neutraliu silu Zemljine tee,

oni su poznavali tajnu levitacije. To je drugaiji oblik energije. Zna se da su haldejski svetenici pokretali svete maine samo pomou zvuka, dok su svetenici u Karnaku i Tebi bili u stanju da otvore vrata svojih svetilita sopstvenim glasom dakle, razmislite i sami, na ta se odnosi ono Sezame, otvori se? Pa ta onda?, upitao je Belbo. U tome je tos, dragi moj prijatelju. Svaki pravi posveenik zna da su eletricitet, radioaktivnost, atomska energija samo metafore, povrinski pokrivai, prikladne lai, u najboljem sluaju jadni surogati neke pradavne i zaboravljene sile koju posveenik trai i koju e jednog dana spoznati. Morali bismo da govorimo, na trenutak je oklevao, o telurikim strujanjima. ta?, upitao je neko od nas trojice, ne seam se vie ko. Alje je izgledao razoaran: Vidite? A ja sam se ponadao da u meu vaim postulantima pronai nekoga ko bi mogao da mi otkrije neto zanimljivo. Ali vidim da je ve prilino kasno. Dobro, dragi moji prijatelji, dogovor je sklopljen, sve ostalo bila su mudrovanja starog uenjaka. Dok nam je pruao ruku. u sobu je uao sobar i apnuo mu neto na uvo. Oh, draga prijateljica, rekao je Alje, gotovo da sam zaboravio na nju. Neka saeka trenutak ne, ne u dnevnoj sobi nego u turskom salonu. Draga prijateljica mora da je dobro poznavala kuu jer je ve bila na pragu radne sobe. I ne pogledavi nas, iz polumraka dana na izmaku krenu ka Aljeu i poe da mu koketno miluje lice i govori: Simone, nee valjda da me pusti da ekam u predsoblju. Bila je to Lorenca Pelegrini. Alje se malo izmakao, poljubio joj ruku i rekao pokazavi rukom na nas: Moja draga! Moja mila Sofija, vi ste uvek dobrodoli u svaku kuu koju obasjate. Upravo sam se opratao od gostiju. Lorenca nas je ugledala i veselo pozdravila - ne seam se da se ona ikada iega postidela ili da je neto moglo da je iznenadi. Oh, divno, rekla je, i vi poznajete mog prijatelja. Jakopo, dobro si ( to nije bilo raspitivanje ve pre konstatacija). Video sam da je Belbo prebledeo. Pozdravili smo se, Alje je rekao da mu je drago to imamo zajednike prijatelje. Smatram da je naa zajednika prijateljica jedno od najneiskvarenijih bia koje

sam imao ast da upoznam. U svojoj kreposti ona je olienje, dopustite mati starog uenjaka da to kae, Sofije prognane na Zemlju. Moja mila Sofija, nisam imao vremena da vas upozorim, moramo da pomerimo obeano vienje za nekoliko nedelja. Strano mi je ao. Nema veze, rekla je Lorenca, saekau. Vi idete u bar? Njeno pitanje upueno nama vie je liilo na naredbu. Dobro, ja u se zadrati ovde pola sata, htela bih da mi Simon d jedan od svojih eliksira, bilo bi divno kada biste mogli da ih probate, ali on kae da su samo za odabrane. Potom u vam se pridruiti. Alje se nasmejao pokroviteljski, kao dobroduni stric, i poto je ona sela, otpratio nas je do vrata. Izali smo na ulicu i krenuli mojim kolima ka Piladu. Belbo je utao. Tokom vonje nismo progovorili ni re. Ali za ankom u baru morali smo da prekinemo muk. Nadam se da vas nisam gurnuo u naruje nekakvog ludaka, rekao sam. Ne, rekao je Belbo. On je veoma domiljat i prefinjen, samo to ivi u svetu drugaijem od naeg. A zatim sav utuen dodade: Ili pomalo drugaijem. 49

Traditio Templi u sebi ve sadri tradiciju templarskog vitetva duhovnog i posveenikog vitetva.
(Henry Corbin, Temple et contemplation, Paris, Flammarion, 1980, str. 373)

Kazobon, mislim da sam shvatio kakav je taj va Alje, rekao je Diotalevi koji je ve naruio od Pilada au penuavog belog vina dok smo se mi plaili za njegovo duhovno zdravlje. On je ljubitelj tajanstvenih nauka koji ne veruje improvizatorima i diletantima. Uprkos tome, a u to smo se danas i sami uverili prislukujui ga, on se ne distancira od njih i iako ih prezire i kritikuje, spreman je da ih saslua.

je gospodin grof odnosno markgrof Alje ili ta god da je ve, izrekao jedan kljuni izraz, rekao je Belbo. Duhovno vitetvo! On ih prezire ali osea da ga za njih vee duhovno vitetvo. Mislim da ga razumem. U kom smislu?, upitali smo. Belbo je ve ispijao svoj trei din-martini (po njemu, viski je bio dobar uvee jer smiruje i navodi na rverie, dok je din-martini bio izvrstan kasno po podne jer razdrauje i jaa). Poeo je priu o svom detinjstvu u ***, to me je podsetilo na priu o klarinu. Bilo je to negde izmeu 1943. i 1945, hou da kaem u doba prelaska iz faizma u demokratiju pa ponovo u diktaturu Republike Salo, ali su tada partizani ve bili na planinama. Na poetku ove prie ja sam imao jedanaest godina i iveo sam u kui tee Karla. Moja porodica stanovala je u gradu, ali su poetkom 1943. zapoela bombardovanja pa je moja majka odluila da moramo da se evakuiemo, kako se tada govorilo. U *** su stanovali tea Karlo i tetka Katerina. Tea Karlo je poticao iz zemljoradnike porodice i nasledio je kuu u *** zajedno sa zemljitem koje je bilo dato u napolicu izvesnom Adelinu Kanepi. Napoliar je onaj koji radi, anje ito, bere groe i pravi vino, a polovinu svega mora da d vlasnicima. Oigledno napeta situacija - napoliar se oseao iskorienim, a isto tako i vlasnik jer je dobijao samo polovinu prinosa sa svog imanja. Vlasnici su mrzeli napoliare a napoliari vlasnike. Ali kada je u pitanju bio tea Karlo, suivot je bio mogu. Godine 1914. tea Karlo se prijavio u alpince kao dobrovoljac. Prostoduna pijemontska narav, otadbina i dunost pre svega, te nije udo to je prvo postao porunik a potom i kapetan. Ukratko, u bici na Krasu zatekao se kraj jednog idiota, vojnika kome je bomba eksplodirala u ruci inae, zato bi se zvala runa bomba? Malo je nedostajalo da zavri u masovnoj grobnici, ali je u poslednjem asu neki bolniar primetio da je jo iv. Odneli su ga u poljsku bolnicu, morali su da mu izvade jedno oko koje je ve visilo iz duplje, amputirali su mu ruku do ramena, a po reima tetke Katerine, ugradili su mu i jednu metalnu ploicu ispod koe na glavi jer je imao rupu na lobanji. Ukratko, s jedne strane bio je remek-delo hirurgije, a s druge - pravi heroj. Srebrno odlikovanje, Krst viteza italijanske krune i obezbeeno mesto u dravnoj slubi posle rata. Tako je tea Karlo zavrio kao upravnik poreskog ureda u ***, gde je u meuvremenu dobio porodino

Danas

nasledstvo i preselio se u kuu svojih predaka, zajedno sa Adelinom Kanepom i njegovom porodicom. Budui da je bio upravnik poreskog ureda, tea Karlo je bio ugledna linost u svojoj sredini i poto je bio ratni invalid i vitez italijanske krune, morao je da bude naklonjen vlastima, a sluaj je hteo da to bude faistika diktatura. Da li je tea Karlo bio faista? U meri u kojoj je, kako se govorilo ezdeset osme, faizam uspeo da se pobrine za bive borce, tako to ih je nagraivao odlikovanjima i pomacima u karijeri, moglo bi se rei da je tea Karlo bio umereni faista, ali i to je bilo dovoljno da na sebe navue mrnju Adelina Kanepe koji je, iz vrlo jasnih razloga, bio antifaista. Svake godine morao je da odlazi u ured da bi prijavio svoj prihod. Nakon to bi pokuao da potkupi tetka Katerinu ponekim tucetom jaja, ulazio bi, toboe pun samopouzdanja i odvanosti. Naao bi se pred teom Karlom, koji ne samo da je kao ratni heroj bio nepotkupljiv, nego je do tanina znao koliko je Kanepa pokrao tokom godine i nije mu opratao ni paru. Adelino Kanepa je sebe smatrao rtvom diktature, te je poeo da iri glasine o tei Karlu. iveli su jedan na spratu a drugi u prizemlju, sretali su se i ujutro i uvee, ali vie nisu pozdravljali jedan drugog. Kontakte je odravala tetka Katerina, a po naem dolasku i moja majka - kojoj je Adelino Kanepa izraavao sauee zato to je svastika takvog monstruma. Tea se svake veeri vraao u est, u svom uobiajenom sivom sakou sa dva reda dugmadi i sa mekim filcanim eirom na glavi. Obavezno je donosio novine, i to uvek La Stampu, koju jo nije ni proitao. Hodao je uspravno kao pravi alpinac iji je pogled uprt ka vrhu koji treba osvojiti. Prolazio bi kraj Adelina Kanepe, koji se u to doba uvek odmarao na klupici u bati, kao da ga i ne primeuje. Potom bi mu se pogled ukrstio sa pogledom gospoe Kanepa koja je stajala na vratima prizemlja. Tada bi tea Karlo pompezno skinuo eir. I tako svako vee, iz godine u godinu. Bilo je osam sati, Lorenca jo nije dola, kao to je obeala, Belbo je bio kod svog petog pia. Stigla je 1943. Jednog jutra tea Karlo je uao kod nas, probudio me velikim poljupcem i rekao: Milo moje dete, hoe li da uje vest godine? Musolini je zglajznuo. Nije mi bilo jasno da li je to pogodilo teu Karla. Bio je lojalan graanin i u slubi drave. Ako ga je to i zabolelo, o tome nije govorio i nastavio je da radi u upravi

prihoda i u Badoljovoj vladi. A onda je stigao osmi septembar i zona u kojoj smo iveli potpala je pod vlast Italijanske Socijalne Republike. Tea Karlo se i tome prilagodio. Nastavio je da skuplja porez za Socijalnu Republiku. U meuvremenu, Adelino Kanepa je ve poeo da se hvalie svojim poznanstvima sa prvim partizanskim formacijama, gore u brdima i govorio da se pribliava as osvete. Mi deca nismo znali ko su bili partizani. O njima su se ispredale bajke ali ih jo niko nije video. Prialo se o jednom od voa badoljovaca, izvesnom Terciju (u pitanju je naravno bio nadimak, kao to je tada bilo uobiajeno, a mnogi su govorili da ga je uzeo po uzoru na Tercija, prijatelja Dika Fulminea, dobrodunog dina iz tadanjim stripova) bivem naredniku karabinijera, koji je u prvim borbama protiv faista i esesovaca izgubio nogu, a sada je komandovao svim brigadama na brdima oko ***. Stigao je i kobni dan. Partizani su uli u selo. Sili su sa brda i paradirali po ulicama u raznolikim uniformama, sa plavim maramicama. Svoje prisustvo su obeleavali rafalima u vazduh. Vest se brzo rairila, svi su se zatvorili u svoje kue jer se jo nije znalo o kakvom soju ljudi je re. Tetka je bila pomalo zabrinuta, ali, na kraju krajeva, bili su prijatelji Adelina Kanepe, ili je barem Adelino Kanepa izjavljivao da je njihov prijatelj, nee valjda nauditi tei! Naudili su mu. Obavestili su nas da je negde oko jedanaest sati eta partizana sa uperenim mainkama upala u ured za prihode, uhapsila teu i odvela ga u nepoznatom pravcu. Tetka Katerina je pala na krevet, iz usta je poela da joj izbija beliasta pena i saoptila da je tea Karlu odzvonilo. Bio bi dovoljan i udarac kundakom da zbog ploice u glavi ostane na mestu mrtav. Poto je zauo tetkino zapomaganje, pojavio se i Adelino Kanepa sa enom i decom. Tetka je zaurlala da je on Juda, da je otkucao strica partizanima samo zato to je skupljao porez za Socijalnu Republiku. Adelino Kanepa se zakleo svim to mu je sveto da to nije istina, ali se videlo da se osea odgovornim jer je on najvie irio glasine. Tetka ga je oterala. Adelino Kanepa je zaplakao, obratio se mojoj majci podsetivi je koliko puta joj je prodao pile ili kunia po smenoj ceni, ali moja majka je samo dostojanstveno utala. Tetka Katerina je nastavila da isputa beliastu penu. Ja sam plakao. Najzad, posle dva sata potpune golgote, zauli smo povike, a tea Karlo se pojavio na biciklu kojim je upravljao samo jednom rukom. Izgledao je kao da se vratio iz etnje. Jo u bati je primetio gungulu i odmah se odvaio da

upita ta se desilo. Iznad svega je mrzeo dramu, kao i svi ljudi iz naeg kraja. Uao je, priao tunoj postelji tetka Katerine koja se i dalje ritala svojim suvonjavim nogama, i upitao je zato je toliko uznemirena. ta se desilo? Desilo se to da su Tercijevi partizani naverovatnije uli glasine koje je rairio Adelino Kanepa, te su u tei Karlu prepoznali predstavnika lokalnog reima. Njegovim hapenjem hteli su da oitaju lekciju celom mestu. Kamionom su ga odveli van grada i on se naao pred Tercijem koji je bio sav iskien ratnim odlikovanjima. U desnoj ruci drao je mainku, dok se levom oslanjao na taku. Tea Karlo ne verujem da je u pitanju bilo lukavstvo, ve instinkt, navika, viteki ritual - odmah je zauzeo stav mirno i predstavio se kao major alpinaca Karlo Kovaso, ratni veteran i invalid, nosilac srebrnog odlikovanja. A isto to uini i Terci, predstavivi se kao narednik kraljevskih karabinijera po imenu Rebaudengo i komandant badoljovske brigade Betino Rikasoli, nosilac bronzanog odlikovanja. Za ta ste ga dobili, upitao je tea Karlo? A Terci e, kao da je njegov potinjeni: Za prevoj Pordoi, gospodine majore, na koti 327. Sto mu gromova, rekao je tea Karlo, ja sam bio na koti 328, Saso di Strija, trei puk. Bee li to bitka na solsticij? Bie da jeste. A topovska paljba na inkve Dita? Neka me vrag nosi, kako da se ne seam. A napad bajonetima uoi Svetog Krispina? Vraju ti mater! Ukratko, tako se odvijao razgovor. A onda ovek bez ruke i ovek bez noge zagrlie jedan drugog. Terci je rekao: Vidite vitee, vidite gospodine majore, po naim podacima vi skupljate porez za faistiku vladu koja slui okupatoru. Vidite komandante, rekao mu je tea Karlo, ja imam porodicu i primam platu kao dravni slubenik. Vlada je takva kakva je, nisam je ja birao. ta biste vi uradili na mom mestu? Dragi majore, odgovorio mu je Terci, da sam na vaem mestu i ja bih uradio isto, ali gledajte da barem usporite proces, nemojte da budete toliko revnosni. Videu, odgovorio mu je tea Karlo, ja nemam nita protiv vas, i vi ste sinovi Italije i srani borci. Mislim da su razumeli jedan drugoga jer su obojica izgovarali re otadbina sa posebnim zanosom. Terci je naredio da se majoru d bicikl pa se tea Karlo vratio kui. Adelino Kanepa se nije pojavljivao nekoliko meseci. Eto, ne znam da li je ba to duhovno vitetvo, no u svakom sluaju, te skrivene veze jae su od podela meu ljudima.

50 Jer ja sam prva i poslednja. Ja sam potovana i omraena. Ja sam kurva i svetica. (odeljak iz Nag Hammadi 6,2) Ula je Lorenca Pelegrini. Belbo je pogledao u tavanicu i zatraio poslednji martini. U vazduhu se oseala napetost, stoga sam ja polako krenuo da ustajem ali me je Lorenca zadrala. Ne, veeras svi idete sa mnom, otvara se nova Rikardova izloba, u potpunosti je promenio stil. Zaista je sjajan, uostalom ti ga poznaje, Jakopo. Znao sam ko je Rikardo, esto je dolazio kod Pilada, ali tada nisam shvatio zato je Belbov pogled bio prikovan za tavanicu. Tek poto sam proitao njegove fajlove, saznao sam da je Rikardo ovek sa oiljkom s kojim Belbo nije imao hrabrosti da zapodene kavgu. Lorenca je navaljivala, govorila da galerija nije daleko od Pilada i da e to sigurno biti pravi pravcati hepening, tavie, prava orgija. Diotalevi nije bio oduevljen i odmah je rekao da mora da ide kui, dok sam se ja dvoumio, ali je bilo oito da Lorenca eli da poem i ja, a to je samo jo vie pogodilo Belba jer je shvatio da e razgovor u etiri oka biti nemogu. Ali ja nisam mogao da odbijem poziv, i tako smo se zajedno uputili ka galeriji. Nisam ba bio Rikardov oboavalac. Poetkom ezdesetih njegov opus sainjavale su dosadne slike, nekakvo geometrijsko preplitanje tankih crnih i sivih linija. Bile su izrazito geometrijske i, kao to se tada govorilo, pomalo optical, te su poigravale pred oima. Nazivi slika bili su Kompozicija 15, Paralaksa 17, Euklid X. Poetkom studentskih nemira ezdesetosme poeo je da izla u kuama koje su studenti zaposli u znak protesta, malo je promenio svoju paletu, linije su sada bile deblje, a kontrasti izmeu belog i crnog snani, dok su nazivi slika bili tipa Ce n'est qu'un debut, Molotov, Sto cvetova. Kada sam se ja vratio u Milano, video sam da izlae u krugovima bliskim doktoru Vagneru, eliminisao je crnu boju i slikao samo bele strukture u kojima se kontrast postizao nanoenjem debelih slojeva bele boje na pelir, sve u cilju da slike prikazuju razliite profile u zavisnosti od toga kako pada svetlost. Nazivi slika sada su bili Pohvala dvosmislenosti, A/Popreno, a, Berggasse i Odricanje 15.

Te veeri, im smo uli u novu galeriju, shvatio sam da je Rikardova poetika doivela radiklanu promenu. Izloba je nosila naziv Megale Apophasis. Rikardo se okrenuo figurativnom izrazu, sa paletom blistavih boja. U pitanju je bilo poigravanje sa poznatim delima od pompiers s kraja XIX veka do simbolista s poetka XX veka, a poto sam ubeen da nije znao da crta, pretpostavljam da je radio tako to je na platno projektovao slajdove slavnih slika. Na projektovanoj slici radio je poentilistikom tehnikom. Koristei tehniku gotove nepremitne gradacije boja, prekrivao je ceo spektar, taku po taku, tako to bi polazio ili od svetlog i jarkog sredita a zavravao potpuno crnom bojom, ili obrnuto, u zavisnosti od mistinog ili kosmolokog pojma koji je hteo da iskae. Tako su se mogle videti planine iz kojih su izbijali zraci svetlosti ralanjeni u fini prah blediastih kugli a nazirala su se koncentrina neba sa jedva naznaenim anelima sa providnim krilima, neto slino Doreovom Raju. Nazivi su bili Beatrix, Mystica Rosa, Dante Gabriele 33, Amorovi sledbenici, Atnor, Homunculus 666 eto odakle je poticala Lorencina strast prema homunkulusima, pomislio sam. Najvea slika nosila je naziv Sofija i predstavljala je nekakvu reku crnih anela koja je u osnovi postepeno menjala nijanse boje obrazujui tako jedno belo bie, koje su milovale velike modre ruke. To bie je oigledno bilo kopija figure koja se uzdia ka nebu na Gerniki. Kompozicija je bila prilino nabacana, a sama izrada vrlo aljkava, to se moglo videti samo iz blizine, ali je sa dva-tri metra udaljenosti efekat bio veoma lirski. Ja sam realista starog kova, priapnuo mi je Belbo, razumem jedino Mondrijana. ta predstavlja negeometrijska slika? Njegov stil je ranije bio geometrijski, rekao sam. To nije bila geometrija ve najobinije ploice za kupatilo. U meuvremenu Lorenca je pohitala da zagrli Rikarda, dok mu je Belbo jedva klimnuo glavom. Masa sveta se tiskala, galerija je podseala na njujorki loft, sva u belom sa ogoljenim cevima za grejanje ili vodu na plafonu. Ko zna koliko je para potroeno da se tako unakaradi. U jednom uglu nalazilo se pojaalo iz kojeg je odjekivala istonjaka muzika koja je gostima parala ui. Ako se dobro seam, u pitanju je bila nekakva muzika na sitaru, ona vrsta gde upote ne prepoznaje melodiju. Svi su nemarno protravali ispred slika da bi to pre uleteli u guvu koja se stvorila oko stolova

na kraju prostorije i zgrabili kartonske ae. Bilo je ve prilino kasno, gust dim se irio svuda, poneka devojka je poela da se giba u ritmu muzike u sreditu sale, ali svi su i dalje bili zauzeti razgovorima i posluenjem, koje je, mora se priznati, bilo prilino bogato. Seo sam na jedan kau ispred ijih nogara sam opazio veliku, ve napola ispranjenu, staklenu iniju sa vonom salatom. Ve sam se spremao da se posluim, jer nisam veerao, ali mi se uinilo da sam primetio otisak stopala. Izgleda da je neko svojim stopalom pretvorio parie voa u kau. To me nije udilo jer je pod ve bio prekriven mrljama od belog vina, a neke zvanice su ve teturale po sali. Belbo se dokopao ae i nonalantno se kretao tamo-vamo. Povremeno bi nekog potapao po rameniu. Pokuavao je da pronae Lorencu. Ali gotovo niko nije stajao u mestu. Cela masa se kretala u krug poput pela koje trae novi cvet. Ja nisam traio nita, ali ipak sam ustao i ukljuio se u optu gungulu. Primetio sam, nedaleko od sebe, Lorencu koja je tumarala i raspaljeno gestikulirala telom kada bi prepoznala ovog ili onog. Glava joj je bila zabaena, kiljila je kao da je kratkovida, uzdignutih ramena i isturenih grudi. Kretala se nehajno kao irafa. U jednom trenutku talas ljudi me je potisnuo u ugao iza stola, u kome su se okrenuti leima nalazili Lorenca i Belbo, poto su najzad, verovatno sluajno, ponovo naleteli jedno na drugo. I njih dvoje bili su zarobljeni u uglu. Ne znam da li su primetili moje prisustvo, ali je buka bila toliko jaka, da niko vie nije mogao da uje ta drugi govore. Moda su i oni raunali na to, a ja sam bio prinuen da sluam njihov razgovor. Dakle, rekao je Belbo, gde si upoznala tvog Aljea? Mog. Rekla bih i tvog, sudei po onome to sam danas videla. Znai ti ima pravo da poznaje Simona, a ja ne. Ba lepo. Zato ga zove Simon? Zato on tebe zove Sofija? Ali to je samo ala. Ako ba hoe da zna, upoznala sam ga kod prijatelja. I smatram da je vrlo armantan. Ljubi mi ruku kao da sam princeza. A mogao bi da mi bude otac. Pripazi se da ne postane otac tvoje dece. Razgovor je bio isti kao moj razgovor sa Amparo u Baiji. Lorenca je bila u pravu. Alje je znao kako se ljubi ruka mladim damama nenaviknutim na takvu panju.

Zato Simon i Sofija?, Uporno je navaljivao Belbo. Da li je njegovo ime Simon? To je predivna pria. Da li si ti znao da je na svet plod greke a da sam delom u to umeana i ja? Sofija je bila enski deo Boga, jer je tada Bog bio vie ena nego mukarac, vi ste ti koji ste mu posle nakaili bradu i poeli da govorite da je to On. Ja sam bila njegova dobra polovina. Simon kae da sam ja htela da stvorim svet a nisam traila dozvolu. Kada kaem ja, mislim na Sofiju koja ima i drugo ime, kako ono bee, ah da, Enoja. Mislim da moj muki deo nije bio raspoloen za stvaranje moda nije imao hrabrosti ili je bio impotentan a ja sam, umesto da se sloim sa njim, reila da stvorim svet sama, nisam mogla da odolim, mislim da je to bilo zbog vika ljubavi. To je istina, zaista oboavam ovaj potpuno haotini svet. Stoga sam ja dua ovog sveta. To tvrdi Simon. Ba je sladak. Da li svakoj ponavlja istu priu? Ne, budalice, samo meni, zato to me je razumeo bolje nego ti, ne pokuava da me ukalupi u svoje poglede. Shvata da je neophodno da me pusti da ivim svoj ivot onako kako ja hou. Tako je uradila i Sofija, bacila se na stvaranje sveta. Odmah se sudarila sa prvobitnom materijom koja je bila grozna, mislim da nije koristila dezodoranse, to se sluajno dogodilo, mislim da je ona stvorila i onog Demo... kako se ono bee zove? Da nije Demijurg? Upravo on. Ne mogu da se setim da li je tog Demijurga stvorila Sofija ili je on ve postojao a ona ga je samo podbola, hajde, ludice, napravi svet pa da krenemo u zezanje. Demijurg mora da je bio haotian tip te nije znao kako da stvori pristojan svet, tavie, moda nije trebalo ni da ga napravi, jer je materija loa a nije imao ni ovlaenje da tu umea svoje prste. Ukratko, stvorio je ono to je stvorio, a Sofija je ostala zarobljena kao Zatvorenica sveta. Lorenca je neprestano govorila i pila kao smuk. Svaka dva minuta, dok su mnogi, sklopljenih oiju ve polako poeli da se njiu u sreditu dvorane, kraj nje bi proao Rikardo i nasuo joj neto u au. Belbo je pokuavao da ga u tome sprei ponavljajui da je Lorenca ve previe popila, ali se Rikardo smejao odmahujui glavom, dok je ona govorila da podnosi alkohol bolje od Jakopa zato to je mlaa.

U redu, u redu, govorio je Belbo. Nemoj da slua deku. Samo ti lepo sluaj Simona. ta ti je jo rekao? To da sam zarobljenica sveta, odnosno zlih anela jer u ovoj prii aneli su negativci i pomogli su Demijurgu da stvori sav taj haos Kao to sam rekla, ja sam zarobljenica tih zlih anela, ne daju mi da pobegnem pa zbog toga patim. Ali povremeno se meu ljudima nae neko ko me prepoznaje. Poput Simona. Kae da mu se to ve jednom dogodilo, pre hiljadu godina nisam ti rekla da je Simon praktino besmrtan, da samo zna ta je sve video Naravno, naravno. Ali sada bi mogla da prestane da pije. Psst Simon me je sreo jednom kad sam bila kurva u Tiru, zvala sam se Jelena To ti kae taj gospodin? A ti se topi od miline. Dozvolite da vam poljubim ruku, kurvice mog usranog sveta... Kakav kavaljer. U svakom sluaju, kurvica je bila ta Jelena, a osim toga, u to doba kada se koristila re kurva, mislilo se na slobodnu enu, bez obaveza, intelektualku, enu koja nije htela da bude domaica. I sam zna da je kurva bila kurtizana, ena koja je drala knjievne salone, danas bi to bila osoba zaduena za odnose sa javnou. Zar bi ti nazvao kurvom nekoga ko se bavi odnosima sa javnou kao da je poslednja kamenjarka koja pali vatru kraj puta da bi privukla kamiondije? U tom trenutku ponovo je kraj nje proao Rikardo i uhvatio je za ruku. Doi da igramo, rekao joj je. U sreditu sale poeli su lagano i pomalo uspavano da se gibaju, kao da udaraju po bubnju. Povremeno bi je Rikardo privukao k sebi i posesivno stavljao ruku na njen potiljak, to bi ona propratila zatvorenih oiju, uspaljenog lica i glave zabaene unazad s kosom koja joj je poput slapa padala po leima. Belbo nije vadio cigaretu iz usta. Malo kasnije Lorenca je epala Rikarda za struk i poela da ga lagano navodi u pravcu Belba. Kada su bili na korak od njega, ni na trenutak ne prestajui s plesom, Lorenca uze au iz Belbove ruke. Levom rukom drala je Rikarda a desnom au. Vodnjikavim oima gledala je Jakopa i izgledalo je kao da plae, a u stvari se smekala... I nastavila je da mu pria. A samo da zna da to nije bio jedini put! Kakav jedini put?, upitao je Belbo.

Da je sreo Sofiju. Pre mnogo vekova Simon je bio i Gijom Postel. Je l' to nekakav potar? Glupane. Bio je to renesansni uenjak koji je itao jevrejski Hebrejski. A kakva je razlika? itao ga je kao to klinci itaju Mikija Mausa. Kao pesmu. Pa dobro, u jednoj bolnici u Veneciji sreo je staru i nepismenu slukinju, svoju Joanu. Pogledao ju je i rekao joj, evo, shvatio sam, ti si novo ovaploenje Sofije, Enoje, ti si Velika Majka sveta koja je sila meu nas da izbavi ceo svet koji ima ensku duu. I tako je Postel sa sobom poveo Joanu i svi su mislii da je skroz poandrcao, ali on nije hajao, oboavao ju je, hteo je da je oslobodi iz aneoskog ropstva, a kada je ona umrla, on je itav sat netremice gledao u sunce, proveo vie dana bez jela i pia. Joane vie nije bilo, ali kao da je i dalje bila kraj njega, jer je ona veno ugraena u svet i povremeno nikne, odnosno, kako se kae, otelotvori se Zar to nije tuna pria? Ve mi naviru suze. A tebi se mnogo dopada da bude Sofija? Ali, dragi, ja sam Sofija i zbog tebe. I sam dobro zna da si pre nego to si me upoznao imao grozne kravate i perut po ramenima. Rikardo je ponovo epa za potiljak. Mogu li da uestvujem u razgovoru?, upitao je. Ti budi dobar i nastavi da igra. Ti si instrument moje poude. Meni to odgovara. Belbo je nastavio kao da je to jedina vana stvar na svetu: Dakle, ti si prostitutka, feministkinja zaduena za PR, a on je tvoj Simon. Ja se ne zovem Simon, rekao je Rikardo zapliui jezikom. Ne priamo o tebi, rekao je Belbo. Ja sam neto pre toga ve poeo da se plaim za njega. On, koji je obino briljivo skrivao sopstvena oseanja, izneo je na svetlo dana ljubavnu prepirku pred svedokom, tavie rivalom. Ali kada je izgovorio poslednju opasku, shvatio sam da je, raskrinkavi samog sebe pred drugim u trenutku kada je pravi neprijatelj bio neko sasvim drugi, on ponovo, na jedini mogui nain, potvrdio kome Lorenca pripada. U meuvremenu Lorenca je poela da odgovara, poto je ispraznila neiju tuu au: Ali to je samo u ali. Ja volim samo tebe.

Sva srea to me ne mrzi. Sluaj, ja bih krenuo kui, mui me gastritis. Ja sam jo uvek zarobljenik nie materije. Meni Simon nije obeao nita. Hoe li da poe sa mnom? Hajde da ostanemo jo malo. Ba je lepo. Zar ti nije zabavno? A osim toga, jo nisam pogledala slike. Da li si video da je Rikardo naslikao jednu posveenu meni? Posvetio bih ja tebi neto drugo, rekao je Rikardo. Prostaino. Prestani. Razgovaram sa Jakopom. Boe, Jakopo, zar samo ti ima pravo na intelektulane igre sa svojim prijateljima, a ja ne? Ko me tretira kao kurvu iz Tira? Ti. Naravno. Ja. Ja sam taj koji te gura u naruje postarije gospode. On nikada nije pokuao ni da me dotakne. On nije satir. Tebe nervira to on nije jedan od onih koji hoe da me odvuku u krevet nego me smatra intelektualnim partnerom. Allumeuse. To nikako nisi smeo da kae. Rikardo, hajde da potraimo neto za pie. Saekaj sekund, rekao je Belbo. Samo mi kai da li ga ozbiljno shvata, hou da vidim jesi li poludela ili ne. I prestani da pije. Zaboga, reci mi da li ga ozbiljno shvata! Ali, dragi, to je samo naa igra. Lepi deo prie je kada Sofija shvati ko je pa se oslobodi tiranije anela i pone da se kree osloboena greha Jesi li ti prestala sa gresima? Molim te, razmisli jo jedanput, rekao je Rikardo ljubei je stidljivo u elo. Naprotiv, rekla je ona Belbu i ne pogledavi slikara, sve to nisu gresi, moemo da radimo ta god hoemo kako bismo se oslobodili telesnog, tako se uzdiemo iznad dobra i iznad zla. Odgurnula je Rikarda i udaljila ga od sebe. Glasno je izjavila: Ja sam Sofija i da bih se oslobodila anela, moram da poniim... pinoim poinim sve grehe, pa i one najslae! Otila je pomalo posrui do ugla u kome je sedela devojka obuena u crno, preterano naminkanih oiju i bele puti. Povukla ju je u sredite sale i poela da se njie zajedno sa njom. Stomaci su im se gotovo dodirivali, a ruke visile niz bokove. Ja mogu i tebe da volim, rekla je i poljubila je u usta.

Svi su se okupili oko njih, a neko je neto uzviknuo. Belbo je sedeo skamenjenog lica i posmatrao scenu kao da je impresario koji prisustvuje pozorinoj audiciji. Bio je potpuno obliven znojem, levo oko mu je poigravalo, to ranije nikada nisam primetio. Iznenada, Lorenca koja je plesala barem pet minuta uvijajui se poput zmije, zau Belbove rei: Doi ovamo. Lorenca je prestala da igra, raskreila je noge, ispruila ruke i uzviknula: Ja sam kurva i svetica! Ti si jedno ubre, rekao je Belbo dok se pridizao. Krenuo je pravo ka njoj, epao je za ruku i povukao ka vratima. Stani, povikala je ona, kako se usuuje... A zatim je briznula u pla i obesila mu se oko vrata. Dragi, ja sam tvoja Sofija, nisi se valjda naljutio zbog ovog Belbo je neno zagrlio, poljubio u slepoonicu, pogladio po kosi i uzviknuo prisutnima: Izvinite, malo je vie popila. uo sam kako su se neki od prisutnih nasmejali. Siguran sam da je to uo i Belbo. Primetio me je na pragu i i rekao neto. Nisam shvatio da li je to upueno meni, drugima, ili je to rekao sebi u bradu. Izustio je to potajno, poluglasno, onda kada je interesovanje za njih polako opalo. I dalje drei Lorencu u zagrljaju, okrenuo se iskosa ka sali i tiho rekao ravnodunim glasom :Kukuriku. 51 Prema tome, kada neki Veliki Kabalista eli neto da ti saopti, nemoj misliti da e ti rei neto prosto, optepoznato - to e biti neka tajna, proroanstvo (Thomaso Garzoni, Il theatro de vari e diversi cervelli mondani, Venezia, Zanfretti, 1583, XXXVI beseda) Ilustracije koje sam pronaao u Milanu i u Parizu nisu bile dovoljne. Gospodin Garamon mi je dao dozvolu da provedem nekoliko dana u Minhenu i posetim Deutsches Museum. Neoliko veeri obilazio sam vabinke barove i ogromne kripte u kojima su svirale brkate ie u kratkim konim pantalonama, a parovi se, stenjeni jedan kraj drugog, smekali ispijajui krigle piva, uz

obavezni miris svinjetine koji se svuda irio. A popodneva sam provodio listajui kataloge ilustracija. Ponekada bih prestajao da kopam po arhivima i etao po muzeju u kome je bilo izloeno sve ono to je ljudski um izmislio. Dovoljno je da pritisne dugme i pred tobom se stvore naftna polja sa builicama koje rade punom parom. Moe da ue u pravu podmornicu, da pokree planete, da se zabavlja pravljenjem kiselina i izazivanjem lananih reakcija. Potseao je na Konzervatorijum, ali s manje gotskih a vie futuristikih primesa. Sve je vrvelo od akih grupa koje od malih nogu ue da se dive inenjerima. U ovom muzeju moe da se naui i sve to je vezano za rudnike - sie se stepenicama i ue se u pravi rudnik sa podzemnim hodnicima, liftovima za ljude i konje, vijugavim hodnicama prepunim eksploatisane i napaene dece (nadam se da su u pitanju votane figure). Svako moe da proe beskrajnim mranim lagumima i da se zaustavi na ivici okna ije se dno i ne nazire. Hladnoa ti prodire u kosti, a gotovo da moe da se oseti i miris metana. Ljudi se, jedan po jedan, stepenicama sputaju u okno. Muvao sam se po sporednom hodniku u nadi da u uskoro ponovo videti svetlost dana kada sam na ivici jednog bezdana ugledao nekoga ko mi se uinio poznatim. Ve sam negde video to sivo i izborano lice, sa sedom kosom i buljavim oima, ali imao sam utisak da je tada nosio drugaiju odeu, kao da sam to lice video u nekakvoj uniformi, kao da sam posle mnogo vremena ponovo sreo popa bez mantije ili kaluera bez brade. I on je pogledao mene oklevajui da prie. Kao to se obino deava u tim sluajevima, poto smo nastavili kriom da gledamo jedan drugog, dok se on na kraju nije osmelio i pozdravio me na italijanskom. Odjednom mi je sinulo kakvu odeu on u stvari nosi. Seao sam ga se u ukastom kunom ogrtau. To je bio gospodin Salon. A.Salon, taksidermista, ija se laboratorija nalazila nedaleko od moje kancelarije, u hodniku naputene fabrike u kojoj sam ja izigravao Marloua za kulturu. Ponekad sam ga sretao na stepenicama i uljudno bismo razmenili pozdrav. udno, rekao mi je dok mi je pruao ruku, toliko dugo radimo u istoj zgradi a upoznajemo se u unutranjosti Zemlje, tako daleko od naeg grada.

Razmenili smo nekoliko kurtoaznih reenica. Imao sam utisak da je upoznat sa onim to radim, a to ve nije malo, budui da ni sam nisam bio naisto. Kako to da ste u muzeju tehnike? ini mi se da se vaa izdavaka kua vie bavi duhovnim stvarima. Otkud znate? Oh, nemarno je odmahnuo rukom, ljudi svata priaju a ja imam puno muterija Kakvi ljudi dolaze kod jednog punioca ivotinja, htedoh rei, taksidermiste? Najrazliitiji ljudi. Vi ete, kao i svi, rei da to nije uobiajeno zanimanje. Ali muterija nikada nije malo i zaista ima svakakvih, najee ljudi iz muzeja ili privatni kolekcionari. Retko mi se deava da u neijoj kui vidim prepariranu ivotinju, rekao sam. Zaista? To verovatno zavisi od kua koje poseujete ili od podruma. Da li se preparirane ivotinje dre u podrumima? U pojedinim sluajevima da. Nisu svi skloni da svoje blago iznesu na svetlost dana. Nisam ba ljubitelj takvih muterija, ali kao to i sami znate, posao je posao Nisam ljubitelj podzemnih hodnika. Pa zato onda etate kroz njih? Radi provere. Nisam njihov ljubitelj, ali pokuavam da ih razumem, a nema ba mnogo mogunosti za to. Znam, rei ete mi da postoje katakombe u Rimu, ali tamo nema tajne, prepune su turista i pod kontrolom crkve. Tu je i kanalizacija u Parizu. Da li ste nekada bili u njoj? Posete su mogue ponedeljkom i sredom, kao i poslednje subote u mesecu, ulaz je pored Pont de l'Alma, ali i to je najobiniji turistiki obilazak. Naravno, i u Parizu postoje katakombe i lagumi. Da i ne spominjem metro. Da li ste ikada bili u ulici Lafajet broj 145? Moram priznati da nisam. Malo je zabaena, nalazi se izmeu dve eleznike stanice, Gare de l'Est i Gare du Nord. Zgrada je gotovo neprimetna. Tek ako se bolje pogleda, vidi se da su gvozdena vrata obojena tako da podseaju na drvena, a prozori gledaju na sobe u kojima vekovima niko ne ivi. Nikada se ne vidi ni traak svetlosti. Ljudi tu prolaze a i ne znaju.

ta ne znaju? Ne znaju da to nije kua. To je samo fasada, nema ni krova ni unutranjosti. Nema niega. Tu je samo otvor za dimnjak koji slui za ventilaciju, a kroz njega regionalni metro isputa paru. Imate utisak da se nalazite ispred otvora koji vodi u podzemni svet, kada biste samo mogli da doprete tamo, nali biste se pred ulazom u podzemni svet Pariza. Deavalo mi se da provedem sate i sate ispred tih vrata koja skrivaju najvanija vrata, vrata za poetnu stanicu putovanja u sredite Zemlje. ta mislite, zato su sve tako napravilii? Radi venrtilacije u metrou, i sami ste to rekli. Za to bi bilo dovoljno nekoliko malih otvora. Nije to u pitanju, ima tu neeg sumnjivog sa tim podzemnim hodnicima. Shvatate li ta hou da kaem? Lice mu je blistalo dok je o tome priao. Pitao sam ga ta je to sumnjivo sa tim podzemnim hodnicima. Ako postoje Gospodari Sveta, oni sigurno ive u podzemlju, to je istina koju svi pretpostavljaju ali se niko ne usuuje da je formulie. Jedini koji se odvaio da to stavi na papir bio je Sent-Iv d'Alvedr. Jeste li uli za njega? Moda ga je i spomenuo neko od avoljubaca, ali nisam mogao da se setim. On je govorio o Agarti, podzemnom seditu Kralja Sveta, tajnom centru Sinarhije, rekao je Salon. Nije se plaio, bio je siguran u sebe, ali svi oni koji su ga otvoreno podrali smaknuti su jer su suvie znali. Krenuli smo hodnikom, a gospodin Salon je usput nastavio da pria, dok mu je pogled neprestano lutao, kao da je na svakom raskru novog puta ili ispred svakog novog okna, u polumraku, traio potvrdu svojih sumnji. Da li ste se ikada zapitali zato su sve velike metropole, u prolom veku, pohitale da sagrade metro? Da bi reile problem saobraaja, zar ne? Kakav crni problem saobraaja kad tada nisu postojali automobili, ve samo koije. Oekivao sam promuurnije objanjenje od oveka vaeg kova! Moda vi imate bolje objanjenje? Moda, rekao je gospodin Salon koji je sada delovao nekako odsutno, kao da je utonuo u nekakve druge misli. Ali to je bio samo

nain da sprei dalji razgovor. Nedugo zatim izjavio je da mora da krene. Poto smo stisli jedan drugom ruku, zadrao se jo trenutak, kao da mu je neto sluajno palo na pamet: Kad smo ve kod toga onaj pukovnik kako mu ono bee ime, koji je pre vie godina doao u Garamon da vam ispria o blagu Templara? Imate li neke vesti o njemu? Osetio sam se kao da me je oamario. Kakvo grubo i nevaspitano pominjanje neega to je bilo deo moje prolosti i na ta sam odavno stavio taku. Hteo sam da ga upitam otkud zna za to, ali sam se uplaio od njega. Zbog toga sam mu samo rekao, toboe nezainteresovano: Ah to je stara pria, skoro da sam na to i zaboravio. Ali, kad smo ve kod toga: zato ste maloas rekli 'kad smo ve kod toga'? Ja rekao kad smo ve kod toga? Ah da, ini me se da je on pronaao neto u nekom podzemnom hodniku Otkud vi to znate? Ne znam. Ne seam se ko mi je o tome priao. Verovatno neka muterija. Ali im se spomene neki podzemni hodnik, to pobudi moju radoznalost. ta ete, staraka bolest. Prijatno vee . Otiao je, a ja sam ostao da razmiljam ta bi taj susret trebalo da znai. 52 U izvesnim oblastima Himalaja, izmeu dvadeset dva hrama koji pretstavljaju dvateset dve Hermesove tajne i dvadeset dva slova nekih svetih alfabeta, Agarta stvara Mistinu nulu koju nije mogue pronai dinovsku ahovsku tablu koja se prostire ispod zemlje, kroz sve oblasti Zemljine kugle. (Saint-Yves d'Alveidre, Mission de l'Inde en Europe, Paris, Calmann Lvy, 1886, str. 54 i 65) Kada sam se vratio u Milano, ispriao sam o tom susretu Belbu i Diotaleviju i odmah su pale neke pretpostavke. Salon, koji je bio osobenjak obuzet misterijama i koji je voleo da ogovara, upoznao je Ardentija i to je razlog njegovog interesovanja. Pretpostavka broj dva: Salon je saznao neto o nestanku Ardentija a radio je za one koji

su u taj nestanak umeani. Pretpostavka broj tri: Salon je policijski dounik. Poto su nas zaokupili drugi avoljupci, Salon je ubrzo pao u zaborav, izmeavi se sa sebi slinima. Posle nekoliko dana u kancelariju je doao Alje da nam podnese izvetaj o nekim rukopisima koje mu je Belbo poslao. Njegova objanjenja su bila precizna, jasna i dosledna. Alje je bio lukav, i nije mu mnogo trebalo da shvati dvostruku igru Garamon-Manucio, tako da nismo vie ni pokuavali da sakrijemo istinu od njega. On je oito razumeo i opravdavao takvu politiku. Prvo bi sa nekoliko britkih primedbi sahranio knjigu, a onda utivim cinizmom zakljuivao da bi ta knjiga mogla odlino da poslui Manuciju. Pitao sam ga ta zna o Agarti i Sent-Ivu d'Alvedru. Sent-Iv d'Alvedr, rekao je. Bez ikakve sumnje neobian ovek, koji je jo kao mladi poseivao krugove bliske Fabru d'Oliveu. Bio je slubenik u Ministarstvu unutranjih poslova, ali vrlo ambiciozan. Nije nam se ba dopalo kada se oenio damom MariViktoar Alje nije mogao da odoli. Preao je na prvo lice jer su mu navirala seanja. Ko je bila Mari-Viktoar? Obovam traeve, rekao je Belbo. Mari-Viktoar de Risni, prelepa ena, u ono doba bila je drubenica carice Eeni. Ali u vreme kada je upoznala Sent-Iva, ve je prela pedesetu, dok je on imao tridesetak godina. Msalliance, za nju naravno. I ne samo to, da bi mu dala plemiku titulu, ona je kupila imanje, ne seam se vie koje, ali je pripadalo izvesnim markizima D' Alvedr. I tako je na drski junak mogao da se okiti tom titulom, a neki ljudi u Parizu latili su se i pisanja stihova o tom igolu. Budui da je mogao da ivi od rente, posvetio se onom to je oduvek bio njegov san. Hteo je da nae politiku formulu koja bi dovela do skladnijeg drutva. To je bila sinarhija, suta suprotnost anarhiji, zamiljena kao evropsko drutvo kojim upravljaju tri vea od kojih bi jedno bilo zadueno za ekonomiju, drugo za pravosue, a tree za duhovnu mo ili, konkretnije reeno, religiju i nauku. Nekakva vrsta prosveene oligarhije u kojoj ne bi bilo klasne borbe. Ideja koja sama po sebi i nije najgora za koju smo uli. A ta je sa Agartom? Tvrdio je da ga je jednoga dana posetio neki tajanstveni Avganistanac po imenu Hadi arif, koji sigurno nije bio Avganistanac

jer je to ime isto albansko. Taj posetilac mu je otkrio tajnu sedita Kralja Sveta iako sam Sent-Iv nikada nije koristio taj izraz, to su kasnije pridodali drugi ljudi. To sedite je Agarta, Mesto koje se ne moe pronai. Gde je to rekao? U Mission de l'Inde en Europe. To je delo koje je imalo veliki uticaj na savremenu politiku misao. U Agarti postoje podzemni gradovi, a ispod njih, blie sreditu, nalazi se pet hiljada pandita koji upravljaju Agartom oito je da broj pet hiljada podsea na hermetike korene vedskog jezika, kao to i sami znate. A svaki koren je magini hijerogram povezan sa jednom od nebeskih sila i sa odobrenjem jedne paklene sile. Centralna kupola Agarte osvetljena je iz visine nekakvim ogledalima koja doputaju da svetlost stigne samo kroz enharmonijski spektar boja, ne zaboravimo da je sunev spektar boja o kome govore nai traktati o fizici dijatonski. Mudraci iz Agarte prouavaju sve svete jezike kako bi doli do univerzalnog jezika koji nosi naziv Vatan. Kada se bave suvie dubokim tajnama, poinju da se uzdiu od zemlje i da lebde, i ukoliko ih njihova sabraa ne bi zadrala, sigurno bi smrskali lobanju o svod kupole. Oni su zadueni za munje, upravljaju ciklinim strujanjima fluida izmeu polova i obratnica, reguliu interferencijalne promene putanja na razliitim geografskim duinama i irinama. Bave se selekcijom vrsta, pa su stvorili male ivotinje udesnih mentalnih sposobnosti, koje imaju oklop poput kornjae i na njemu uti krst, i po jedno oko i usta na svakom ekstremitetu. ivotinje sa vie udova koje mogu da se kreu u svim pravcima. U Agartu su se moda sklonili i Templari posle rapsputanja reda i odatle kontroliu situaciju. Treba li da nastavim? Ali da li je Alvedr zaista mislio ozbiljno?, upitao sam. Mislim da je on u potpunosti prihvatio tu priu. U poetku smo mislili da je fanatik ali samo kasnije shvatili da on, na nekakav vizionarski nain, nagovetava okultni pravac istorije. Zar se ne kae da je istorija krvava zagonetka bez smisla? To je nemogue, mora da postoji nekakav plan. Neophodno je postojanje nekog Uma. Upravo zbog toga, ljudi koji nisu bili nimalo neuki, tokom vekova prihvatali su da postoje Gospodari ili Kralj Sveta. To ne mora da bude stvarna linost, pre bih rekao da je to uloga, kolektivna uloga, privremena viestruka inkarnacija Trajne Namere, s kojom su iezli veliki sveteniki i viteki redovi sigurno bili u dodiru.

Vi verujete u to?, upitao je Belbo. Mnogo razumnije osobe od njega trae Nepoznate Voe. A da li uspevaju da ih pronau? Alje se vedro nasmejao, ali vie kao za sebe. A kakve bi to Nepoznate Voe bile kada bi dopustile da ih pronae svaka ua? Gospodo, bacimo se na posao. Preda mnom je jo jedan rukopis koji je, kakva sluajnost, traktat o tajnim drutvima. Vredi li emu?, upitao je Belbo. Moete samo zamisliti. Ali, moe da proe za Manucio. 53 Poto nije moglo da upravlja ljudskim sudbinama na zemlji, jer bi se vladajue strukture usprotivile, ovo tajanstveno udruenje moralo je da deluje pomou tajnih drutava Ta tajna drutva, koja su stvarana postpepeno i u skladu sa potrebama, podeljena su u razliite grupe, na prvi pogled suprotstavljene, ponekad i sa najrazliitijim idejama, s ciljem da svaka moe odvojeno i suvereno da upravlja svim moguim strujama u politici, religiji, ekonomiji, knjievnosti. Ali sve te grupe imaju zajedniki cilj i povezane su sa jednim nepoznatim centrom u kome je skriven moni pokreta koji pokuava da na nevidljiv nain upravlja svom moguom vladavinom na zemlji. (J. M. Hoene-Wronski, cit. u P. Sdir, Histoire et doctrine des Rose-Croix, Rouen, 1932) Jednog dana video sam gospodina Salona na vratima njegove laboratorije. Ne znam zato, verovatno zbog sumraka, pomislio sam da e poeti da hui kao sova. Pozdravio me je kao starog prijatelja i upitao ta ima novo na poslu. Samo sam odmahnuo rukom, osmehnuo sam mu se i uhvatio tutanj. Ponovo sam poeo da razmiljam o Agarti. Ako bismo prihvatili ono to je rekao Alje o Sent-Ivovim idejama, one bi mogle da budu privlane za avoljupce, ali ne i zastraujue. Pa ipak, u Minhenu, u Salonovim reima i izrazu lica primeivao se strah. Kada sam izaao, reio sam da skoknem do biblioteke i potraim Mission de l'Inde en Europe.

Kao i uvek, ispred kataloga i altera za izdavanje knjiga vladala je neopisiva guva. Uz laktanje uspeo sam da se dokopam fioke koju sam traio, pronaao signaturu, ispunio revers i predao ga bibliotekaru. Saoptio mi je da je knjiga na itanju i uinilo mi se da, kao i svi bibliotekari, likuje dok mi to saoptava. Ali upravo u tom trentutku, iza svojih lea zauo sam glas: Nije istina, ja sam je malopre vratio. Okrenuo sam se. Bio je to inspektor De Anelis. Prepoznao sam ga, a i on je prepoznao mene - nevienom brzinom, rekao bih. Ja sam ga video samo u okolnostima koje su za mene bile vanredne, a on mene tokom rutinske istrage. Osim toga, u vreme sluaja Ardenti nosio sam retku bradicu i malo duu kosu. Oko sokolovo. Da me nije moda drao pod prismotrom jo od kada sam se vratio, ili je moda imao dar za fizionomije, policajci moraju da steknu dobru mo zapaanja, da pamte lica, imena Gospodine Kazobon. Vi i ja itamo iste knjige! Pruio sam mu ruku: Ja sam odavno diplomirao. Moda se prijavim na konkurs za policiju, kao to ste mi vi savetovali onog jutra. Tako bih mogao da se dokopam knjige pre vas. Dovoljno je stii prvi, rekao mi je. Poto sam knjigu vratio, moete kasnije da je pozajmite . Sad vas vodim na kafu. Nisam bio oduevljen pozivom, ali nisam mogao da ga odbijem. Otili smo u oblinji kafe. Upitao me je kako to da se bavim misijom u Indiji, a ja sam istog trenutka poeleo da mu postavim isto pitanje; ipak sam reio da mu prvo odagnam sumnje. Rekao sam mu da se i dalje bavim mojim beskonanim prouavanjem Templara: prema fon Eenbahu, Templari naputaju Evropu i nalaze utoite u Indiji, i to, kako neki misle, u kraljevstvu Agarta. Sad je bio red na njega da otkrije karte. Nego, upitao sam ga, otkuda da to interesuje i vas? Ah, znate, odgovorio je, otkada ste mi vi predloili onu knjigu o Templarima, poeo sam da se zanimam za tu tematiku. Kao to i sami znate, ako se krene od Templara, sledei korak je Agarta. Poklopio me je. Potom ree: alio sam se. Uzeo sam knjigu iz drugih razloga, zato to Oklevao je. Ukratko, kada nisam na poslu, volim da obilazim biblioteke. Ne bih voleo da postanem robot ili nekakav zatucani pajkan, ne znam ni sam ta je bolje objanjenje. Ali, priajte mi ta ima novo kod vas.

Ukratko sam mu ispriao sve to se dogodilo do udesnog istorijata metala. Upitao me je: Ali zar u toj izdavakoj kui, kao i u onoj susednoj, nemate i ediciju koja se bavi okultnim naukama? Otkud li je samo znao za Manucio. Moda iz vremena kada je, pre mnogo godina, drao pod prismotrom Belba? Da se ne bavi jo uvek sluajom Ardenti? Posle svih moguih tipova slinih pukovniku Ardentiju koji su dolaze u Garamon a zavravali kao kart roba u Manuciju, rekao sam, gospodin Garamon je doao na ideju da pone da se bavi tim anrom. I to je izgleda upalilo. Tipova kao to je stari pukovnik ima na pretek. Rekao je: Ali Ardenti je nestao. Nadam se da se to nije dogodilo i drugima. Jo uvek nije i moram da kaem: naalost nije. Nego, otkrijte mi jednu malu tajnu, inspektore. Pretpostavljam da se veoma esto, da ne kaem svakodnevno, susreete sa nestankom osoba. Da li svakom sluaju posveujete... toliko vremena? Pogledao me je veselo: A zato mislite da se jo uvek bavim sluajem pukovnika Ardentija? U redu, ulog je povean. Morao sam da ga pratim ne bih li video da li blafira ili ne. Nisam imao ta da izgubim. Nismo mala deca, inspektore, rekao sam, vi znate sve o Garamonu i Manuciju, uzeli ste knjigu o Agarti Da vam Ardenti nije govorio o Agarti? Ponovo me je poklopio. Istina je da nam je Ardenti spomenuo i Agartu, ako se dobro seam. Odlino sam se izvukao: Ne, ali seate se i sami da je njegova pria bila vezana za Templare. Tano, rekao je, a potom dodao: Nemojte misliti da se mi bavimo samo jednim sluajem sve dok ne bude reen. Toga ima samo u filmovima. Policajac je slian zubaru, pacijent doe, zub se otvori builicom, stavi se lek i kae se pacijentu da doe za petnaest dana, a u meuvremenu postoje drugi pacijenti. Sluaj slian pukovnikovom moe da bude u arhivi i deset godina, a onda tokom nekog drugog sluaja, ujete neije svedoenje koje vam ukae na nekakav trag, i odjednom kvrc, neto vam kvrcne u mozgu i ponete opet da razmiljate sve dok vam neto ponovo ne sine, ili ponovo zavlada mrak, a onda - laku no.

A ta ste to nedavno pronali to je izazvalo kvrc? Zar ne mislite da je pitanje indiskretno? Ali, verujte mi, nema nikakve misterije. Pukovnik se vratio u igru sluajno, pratili smo nekakvog tipa iz potpuno drugih razloga i primetili da odlazi u klub Pikatriks, sigurno ste uli za njega Nisam, uo sam za asopis ali ne i za udruenje. ta se tamo deava? Nita naroito, potpuno bezopasan svet s blagom dozom fanatizmai. No setio sam se da se i Ardenti muvao tamo cela mudrost policijskog posla jeste da se prisetite gde ste uli neko ime ili videli neko lice, ak i ako je od tada prolo deset godina. Upravo zbog toga sam se upitao ta se deava u Garamonu. To je sve. A kakve veze ima Pikatriks sa Odeljenjem za subverzivne delatnosti? Vama mora da je savest potpuno ista, ali mi se ipak ini da preterujete sa znatieljom. Nisam ja vas pozvao na kafu. Tako je, a osim toga - nismo na poslu. ujte, s izvesne take gleditta, na ovom svetu sve moe da se povee sa bilo ime. Bio je to lep hermetiki filozofem, pomislio sam. Ali odmah je dodao: Ne elim da kaem da oni imaju veze sa politikom, ali znate Nekada smo se bavili traenjem leviarskih terorista po njihovim jazbinama a desniarske smo traili po klubovima borilakih vetina, a danas je gotovo obrnuto. ivimo u udnom svetu. Verujte, kao policajcu, bilo mi je mnogo lake pre deset godina. Danas vlada totalna zbrka i u ideologijama. Ponekad poelim da preem u Odeljenje za narkotike. Tamo je barem jasno da diler heroina diluje heroin i to je kraj prie. Ne postoji mogunost da se pogrei. Na trenutak je uutao, kao da nije znao kako da nastavi. Potom je iz depa izvukao notes koji je podseao na molitvenik. Kazobon, vi po prirodi posla sreete udne ljude i idete po bibliotekama u potrazi za jo udnijim knjigama. Pomozite mi. ta znate o sinarhiji? Morau da se obrukam pred vama. Gotovo nita. uo sam da je vezana za Sent-Iva i to je sve. A ta ljudi unaokolo priaju? Ako neto i priaju, ja to ne znam. Iskreno govorei, meni mirie na faizam.

Nije ni udo da je Action Franaise preuzela mnoge od tih teza. I kad bi se na tome sve zavrilo, ja bih bio na konju. To je grupa koja pria o sinarhiji i ja mogu da odredim kojoj politikoj struji pripadaju, ali tokom bavljenja ovim pitanjem proitao sam da su negde oko 1929. izvesne Vivijana Postel di Ma i ana Kanido osnovale grupu Polaris koja se inspirie mitom o nekakvom Kralju Sveta a potom predlae sinarhistiki projekat: socijalne slube protiv kapitalistikog profita, prekid klasne borbe i uvoenje zadrugarstva. Sve to podsea na socijalizam fabijanskog tipa, individualni i kolektivni pokret. Nije ni udo to su i grupa Polaris i irski fabijanci optueni da su emisari sinarhistike zavere na ijem su elu Jevreji. A ko ih za to optuuje? Revue internationale des socits secrtes koja spominje jevrejskomasonsko-boljeviku zaveru. Mnogi saradnici tog asopisa vezani su za nekakvo udruenje desniarske provenijencije koje je jo tajnije, la Sapinire, i tvrde da su sve revolucionarne politike organizacije samo fasada jedne avolske zavere koju kuje nekakav okultistiki kruok. U redu, rei ete mi vi, pogreili smo, Sent-Iv slui kao inspiracija reformistkim grupama, a desnica trpa sve u isti ko i sve to vidi kao demo-pluto-socio-jevrejsku urotu. I Musolini je tako radio. Ali emu optuba da se na elu nalaze okultistika udruenja? Ono malo to ja znam, a u to se moemo uveriti i u Pikatriksu, govori da se oni nisu ba mnogo interesovali za radniki pokret. I meni se tako ini, moj Sokrate. Pa ta onda? Hvala vam to me nazivate Sokratom, ali tos je u sledeem. to se vie bavim ovom tematikom, u glavi mi je sve vea zbrka. etrdesetih godina nastaju mnoge grupacije koje se deklariu kao sinarhistike i zalau za vladavinu mudraca koja bi bila iznad svih partija. A gde se odigrava stapanje tih grupa? U krugovima bliskim Viijevim kolaboracionistima. Dakle, rei ete vi, ponovo smo pogreili, sinarhija je bliska desnici. ekaj, stani. Poto sam dosta toga proitao, zakljuio sam da se po jednom pitanju svi slau: sinarhija postoji i tajno upravlja svetom. Ali sada stie ali Ali? Ali 24. Januara '37 Organisation secrte d'action rvolutionnaire etnationale, poznatija pod imenom Cagoule, koju je finansirao Musolini, izvrila je atentat na Dimitrija Navaina, masona i martinistu (ne znam ta znai ovo martinista, ali mi se ini da je to jedna od tih sekti), ekonomskog savetnika Narodnog Fronta, koji je

prethodno bio direktor jedne moskovske banke. Tada se govorilo da je Cagoule to uinila pod uticajem tajne sinarhije i da je Navain navodno ubijen zato to je odao neke njene tajne. Jedan dokument koji potie iz leviarskih krugova otkriva postojanje sinarhistikog Imperijalnog pakta, u vreme nemake okupacije, kome se pripisuje odgovornost za slom Francuske. Pakt je navodno u duhu faizma portugalskog tipa. Ali kasnije se ispostavilo da su njegove autorke Di Ma i Kanido i da sadri ideje koje su one objavljivale i propagirale svuda. Nita tajno. Godine 1946. izvesni Ison otkriva te ideje kao tajne, odnosno supertajne i opruuje levicu za sklapanje sinarhistikog revolucionarnog pakta, a sve to objaviljuje u Synarchie, panorama de 25 anes d'activit occulte, i to pod imenom samo malo da potraim, evo ga. ofroa de arne. Vidi, vidi, rekao sam. De arne je bio kalfa Velikog Majstora Templara, Molea. Zajedno su spaljeni na lomai. Ovde imamo neotemplara koji napada desniarsku sinarhiju. Ali sinarhija potie iz Agarte, utoita Templara! ta sam vam rekao. Vidite, vi mi ukazujete na jo jedan trag. Naalost to samo poveava zbrku. Dakle, desnica optuuje levicu za stvaranje tajnog, sinarhistikog, socijalistikog Imperijalnog Pakta, koji ustvari i nije tajni, dok je levica, kao to ste videli, smatrala da je desnica odgovorna za njegovo stvaranje. Sada stiemo do novog tumaenja: sinarhija je jezuitska zavera sa ciljem da se uniti Trea Republika. Ovu tezu izneo je leviar Roe Menve. Da bih sebi olakao ivot, nastavio sam sa itanjem i otkrio da su se u nekim vojnim krugovima bliskim Viiju, dakle meu pristalicama Petena ali protivnicima Nemaca, pojavili dokumenti koji dokazuju da je sinarhija nacistika zavera: Hitler je Rozenkrojcer, pod uticajem masona, koji su, kao to vidite, as deo jevrejsko-boljevike, a as nemake imperijalistike zavere. I to je kraj prie. Kamo lepe sree. Evo jo jednog otkria. Sinarhija je zavera meunarodnih teknokrata. To je u Le 14e complot du 13 mai, 1960. godine, na svetlo dana izneo izvesni Vilmare. Sinarhistkotehnokratska zavera ima za cilj destabilizaciju vlada, a to ostvaruje tako to izaziva ratove, potpomae i raspiruje dravne udare, izaziva interne podele u politikim strankama i borbu razliitih frakcija Prepoznajete li ove sinarhiste?

Mili Boe, pa to je IMD, Imperijalistika Multinacionalna Drava, o kojoj su pre nekoliko godina govorile Crvene Brigade Odgovor je taan. Pa ta onda treba da uradi inspektor De Anelis kada negde naleti na pominjanje sinarhije? Pitam ja vas, gospodine Kazobon, moj vrli strunjae za Templare. Ja kaem da postoji tajno udruenje sa ograncima u celom svetu, ija se zavera sastoji u irenju glasina da postoji opta zavera. Vi zbijate alu, ali ja Ne alim se. Doite da proitate rukopise koji stiu u Manucio. Ali, ako hoete potpuno prizemno objanjenje, to me podsea na priicu o mucavcu koji kae da ga nisu primili za radio spikera zato to nije lan partije. Uvek je neophodno pripisati nekome krivicu za sopstvene neuspehe, diktature uvek pronalaze spoljnjeg neprijatelja da bi njihove vlastite pristalice zbile svoje redove. Kao to je neko ve rekao, za svaki sloeni problem postoji jednostvano reenje koje je uvek pogreno. A ako ja pronaem bombu u vozu uvijenu u pamflet u kome se pominje sinarhija, da li u se zadovoljiti time to u rei da je to jednostavno reenje za sloeni problem? Zato? Da li ste pronalazili bombe po vozovima koje Oprostite. To me se zaista ne tie. Ali s druge strane, zato mi to pominjete? Zato to sam se ponadao da vi znate vie od mene. Moda me tei kada vidim da i vi ne moete da dokuite o emu je re. Vi kaete da morate da iitavate tekstove vaih ludaka i to smatrate gubljenjem vremena. Ja ne, za mene su tekstovi vaih ludaka kaem vaih, smatrajui vas normalnim ljudima - izuzetno vani. Meni tekst nekakvog ludaka moe da objasni kako rezonuje onaj koji podmee bombe po vozovima. Plaite li se da ne postanete policijski dounik? Ne, asna re. Na kraju krajeva, moje zanimanje i jeste traenje ideja po katalozima. Ako naletim na neto to mi se uini vanim za vas, sigurno u vas se setiti. Dok je ustajao, izustio je poslednje pitanje: A da niste moda u vaim rukopisima naleteli na nekakav Tres. ta je to? Ne znam. Mora da je nekakvo udruenje ili neto slino, ne znam ni da li zaista postoji. uo sam prie o tome, a palo mi je na

um kada ste spomenuli vae ludake. Pozdravite mi vaeg prijatelja Belba. Recite mu da se ne bavim pijuniranjem vaih aktivnosti. Stvar je u tome to se bavim jednim runim zanimanjem, a nesrea je to u tome uivam. Dok sam se vraao kui, razmiljao sam ko je bolje proao. On mi je ispriao mnogo to-ta, a ja njemu nita. Ali, ako hou da sumnjam u sve, moda sam neto i izlanuo a da to nisam ni primetio. Ali, ako ponem da sumnjam u sve, zapau u psihozu sinarhistike zavere. Kada sam ovo ispriao Liji, rekla mi je: Po mom miljenju, bio je iskren. Imao je potrebu da se isprazni. Misli li da u policiji moe da pronae nekoga kome bi mogao da ispria kako je u dilemi da li je ana Kanudo bila desniarka ili leviarka. eleo je da shvati da li je problem u tome to on nije u stanju da razume ili je stvar zaista suvie komplikovana. A ti nisi znao da mu da jedini mogui odgovor. Zar odgovor postoji? Naravno. Nema tu ta da se shvati. Sinarhija je Bog. Bog? Da. Ljudski rod ne podnosi pomisao da je svet nastao sluajno, grekom, samo zato to su se etiri nerazumna atoma sudarila na vlanom kolovozu. Stoga je neophodno pronai kosmiku zaveru, Boga, anele ili avole. Sinarhija ima istu funkciju ali u smanjenom opsegu. Da li je onda trebalo da mu kaem da ljudi podmeu bombe po vozovima zato to tragaju za Bogom? Moda. 54 Knez mraka je plemi. (Shakespeare, King Lear, III, iv, 140) Stigla je jesen. Jednog jutra otiao sam u Gvaldijevu jer sam morao da zamolim gospodina Garamona da mi odobri da naruim neke kolor fotografije iz inostranstva. Opazio sam Aljea kako prebira

po Manucijevom autorskom katalogu u kancelariji gospoe Gracije. Nisam mu se javio jer sam ve kasnio na sastanak. Kada smo zavrili tehniki deo posla, upitao sam Garamona otkud Alje u sekretarijatu. On je suvi genije, rekao mi je Garamon. To je izuzetno prefinjen ovek, britkog uma. Pre nekoliko dana poveo sam ga na veeru sa nekim od naih autora i to je bio pun pogodak Kako samo vodi razgovor, kakvi maniri. Pravi pravcati dentlmen, veliki gospodin, kakvi se vie ne sreu. Kakvo obrazovanje, kultura, da ne kaem, informisanost. Ispriao je predivne anegdote o osobama koje su ivele pre sto godina, kunem vam se da je izgledalo kao da ih je lino poznavao. A znate li ta mi je savetovao dok smo se vraali kui? On je odmah procenio moje goste, sada ih ve zna bolje od mene. Rekao mi je da ne treba ekati da autori za Izidino otkrovenje dou sami. To je gubljenje vremena jer rukopise moramo proitati, a osim toga, ne zna se da li su spremni da uestvuju u trokovima. Zato ne iskoristiti zlatni rudnik koji imamo - katalog svih autora Manucija u poslednjih dvadeset godina? Razumete? Treba pisati ovim naim starim, proslavljenim autorima, ako ne svima, onda barem onima koji su otkupili ostatke izdanja iz magacina i u tom pismu rei: da li ste vi, dragi gospodine, uli da smo zapoeli novu ediciju u oblasti naunog i tradicionalnog spiritualizma? Moda bi autor vaeg kova poeleo da se oproba i da zaplovi ovim nepoznatim i uzbudljivim vodama itd., itd. Suvi genije, kaem vam. Mislim da je planirao da nas pozove u nedelju uvee. Hoe da nas povede u jedan zamak, da ne kaem, tvravu, predivnu vilu u okolini Torina. Izgleda da se tamo odigravaju udesne stvari, nekakav ritual, svetkovina, vrzino kolo, pri emu neko stvara suvo zlato ili srebro, ili neto slino. Taj svet tek treba da otkrijemo, dragi moj Kazobon, premda vi znate da ja veoma respektujem nauku kojom se vi tako predano bavite, tavie, izuzetno sam zadovoljan to vas imam za saradnika znam, treba se pobrinuti za malu promenu u finansijskom delu, kao to ste vi ve napomenuli, nisam ja to zaboravio, kada doe vreme, priaemo o tome. Alje mi je rekao da e tamo biti i ona gospoa, ona lepa gospoa moda ne prelepa, ali interesantna, ima neto u njenom pogledu Belbova prijateljica, kako se ono zove Lorenca Pelegrini. Tako je. Je l' Belbo ima neto sa njom?

Mislim da su dobri prijatelji. Aha! Tako odgovara pravi dentlmen. Bravo, Kazobon. Ali to nisam pitao iz znatielje, vi znate da ja prema svima vama imam oinski odnos i... glissons, la guerre comme la guerre Do vienja, dragi moj prijatelju. Zaista smo se dogovorili za sastanak sa Aljeom, na nekom breuljku u blizini Torina, potvrdio mi je Belbo. Dvostruki sastanak. Prvi deo veeri prisustvovaemo prijemu u dvorcu jednog veoma dobrostojeeg rozenkrojcera, a posle toga Alje e nas povesti na mesto udaljeno nekoliko kilometara, gde e se, naravno u pono, odigrati druidski obred o kome Alje nije hteo mnogo da kae. Ali, mislio sam, dodao je Belbo, da moramo sagledati kako stoje stvari sa istorijatom metala, a ovde nas uvek neto omete. Zato ne bismo krenuli u subotu, pa da lepo provedemo dva dana u mojoj staroj kui u ***. To je izuzetno ljupko mesto, videete, i sama brda zavreuju dolazak. Diotalevi se ve sloio, a moda e poi i Lorenca. Naravno moete da povedete koga god ellite. Nije poznavao Liju, ali je znao da imam devojku. Rekao sam mu da u poi sam. Ve dva dana bio sam u svai sa Lijom. Sporekali smo se oko neke sitnice, no ve sledee nedelje stvar je bila sreena. Ali tada sam oseao potrebu da pobegnem iz Milana na dva dana. Stigli smo u ***, trio iz Garamona i Lorenca Pelegrini. Situacija je bila malo napeta pred sam polazak. Lorenca je dola na dogovoreno mesto, ali je u trenutku kada smo ulazili u kola rekla: Moda je bolje da je ostanem, da vi moete da radite u miru. Prikljuiu vam se kasnije, sa Simonom. Belbo je ve drao volan, pruio je ruku i ne pomerajui glavu tiho izustio: Ulazi. Lorenca je ula i sela na prednje sedite. Tokom celog putovanja milovala je Belbov potiljak, a on je vozio ne progovorivi ni re. *** je jo uvek bilo selo, kao za vreme rata, kada je Belbo stigao tamo. Nije bilo mnogo novih kua, rekao nam je Belbo, poljoprivreda je u krizi jer su se mladi odselili u gradove. Pokazao nam je neke breuljke koji su sada sluili za ispau, a nekada su se zlatili od posejanog ita. Iznenada, iza jedne okuke, selo se ukazalo pred nama, u podnoju breuljka na kojem se nalazila Belbova kua.

Brdo nije bilo visoko te se iza njega nazirala monferatska ravnica obavijena nekakvom belom izmaglicom. Dok smo se penjali uz brdo, Belbo nam je pokazao jedan gotovo potpuno ogoljen breuljak preko puta, na ijem se vrhu nalazila kapela a pored nje dva bora. To je Briko, rekao je. Potom je dodao: To vam nita ne znai ako niste odavde. Tamo se ilo na jutrenje na uskrnji ponedeljak. Sada se kolima stie za pet minuta, ali onda se ilo peice i to je bilo pravo hodoae. 55 Nazivam pozoritem [mesto u kome su] sve radnje iskazane reima i mislima, kao i delovi govora i tema prikazani kao u javnom pozoritu u kome se izvode tragedije i komedije. (Robert Fludd, Utriusque Cosmi Historia, Tomi Secundi Tractatus Primi Sectio Secunda, Oppenheim (?), 1620 (?), str.55) Stigli smo do vile, uslovno reeno vile: bila je to velika gazdinska kua u ijem se prizemlju nalazio prostrani vinski podrum u kome je Adelino Kanepa svadljivi napoliar koji je otkucao teu partizanima - spravljao vino od groa koje je poticalo iz vinograda porodice Kovaso. Bilo je oigledno da u kui niko nije iveo ve due vremena. U seoskoj kui pored vile jo uvek je ivela jedna starica, Adelinova tetka, rekao nam je Belbo. Svi ostali su pomrli, tetka i tea, brani par Kanepa; ostala je samo ova stogodinja starica koja je imala mali povrtnjak, etiri kokoke i jednu svinju. Zemljite je prodato da bi se isplatile nasledne takse, dugovi, ko bi se toga setio. Belbo je pokucao na stariina vrata i ona se pojavila na pragu. Trebalo joj je malo vremena da prepozna posetioca, ali je potom iskazala duboko potovanje prema Belbu. Pozvala nas je da uemo u njenu kuu, ali je Belbo, poto ju je zagrlio i uteio, rekao da nemamo vremena. im smo uli u vilu, Lorenca je poela radosno da uzvikuje svaki put kada bi otkrila neke stepenice, hodnike, mrane sobe sa starim nametajem. Belbo je pokuao da umanji vanost svega toga tvrdei

da niko nije tikva bez korena, ali je oigledno bio tronut. Rekao nam je da on tamo povremeno odlazi, ali sve ree i ree. Mesto je veoma prijatno za rad jer je u kui svee preko leta, a zimi debeli zidovi tite od hladnoe, no i pored toga u svakoj sobi postoji pe. Naravno, kada sam kao dete bio ovde u izbeglitvu, iveli smo u one dve sobe tamo na kraju velikog hodnika. A sada koristim deo u kome su bili tetka i tea, radim u tea-Karlovoj radnoj sobi. U njoj se nalazio jedan od onih sekretera na kojem nije bilo mesta za listove hartije, ali je zato imao sijaset raznih pregrada i tajnih ladica. Ovde ne bih mogao da stavim Abulafiju, rekao je. Ali u retkim prilikama kada ovde doem, volim da piem rukom, kao to sam nekada radio. Pokazao nam je jedan divan ormar: Evo, da znate, i da upamtite, kada umrem, ovde ete nai sav moj knjievni opus iz mladalakih dana, pesme koje sam pisao kada sam imao esnaest godina, poetak sage u est tomova koju sam pisao kada sam imao osamnaest godina, itd., itd... Da vidimo, da vidimo!, uzviknula je Lorenca pljesnuvi rukama. Odmah zatim poela je da se poput make prikrada ormanu. Ni makac, rekao je Belbo. Nema tu ta da se vidi. Ni ja vie ne zavirujem u taj ormar. U svakom sluaju, kada umrem, moj duh e doi i spaliti sve ovo. Ovde, nadam se, sve vrvi od duhova, rekla je Lorenca. Sada da. U vreme kada je ovde iveo tea Karlo nije bilo tako, bilo je veoma veselo. Prava georgika. I sada ovde dolazim zbog bukolike. Kako je divno raditi uvee dok se iz daljine uje lave pasa. Pokazao je s Diotaleviju, Lorenci i meni gde emo spavati. Lorenca je pogledala sobu, dotakla stari krevet sa velikim belim jorganom, omirisala posteljinu i rekla da joj se ini da je u nekakvoj bakinoj prii jer je mirisala na lavandu, a Belbo je rekao da to nije tano, da je to samo miris vlage. Lorenca je odvratila da to nije vano, a onda se priljubila uza zid, lagano raskreila noge, isturila karlicu unapred, kao da igra fliper i upitala: Da li u ja da spavam ovde sama? Belbo je pogledao na drugu stranu, ali poto smo se tamo nalazili mi, skrenuo je pogled u suprotnom pravcu. Potom je produio hodnikom i rekao: Videemo. U svakom sluaju, ima vlastito utoite. Diotalevi i ja smo se udaljili i uli Lorencu kako ga pita da li se on nje stidi. On joj je skrenuo panju da bi u sluaju da joj nije

dao sobu, ona sigurno uzviknula: a gde ti misli da u ja da spavam! Preduhitrio sam te, tako da nema izbora, rekao je. Prepredenjae jedan, odvratila je ona, onda u da spavam u svom gnezdacu. U redu, u redu, rekao je Belbo iznerviran, ne zaboravi da su ovi ljudi doli ovamo da rade, hajdemo na terasu. I tako smo, uz osveavajua pia i litre kafe, marljivo radili na terasi u hladu pergole. Alkohol je bio zabranjen do veeri. Sa terase se video Briko i u njegovom podnoju nekakvo veliko ali skromno zdanje, sa vrtom i fudbalskim terenom. Primetili smo neke arene prilike, za koje mi se uinilo da su deca. Belbo je pokazujui u tom pravcu izjavio: To je salezijansko omladinsko sastajalite uz upnu crkvu. Tamo me je don Tiko nauio da sviram, u duvakom orkestru. Setio sam se Belbove trube koje se on odrekao posle onog sna. Upitao sam: Truba ili klarino?. Na trenutak je bio u panici: Otkud znate Oh, zaboravio sam da sam vam ispriao o snu i trubi. Don Tiko me je nauio da sviram u trubu, ali sam u orkestru svirao u fligornu. ta je fligorna? To su prie za decu. Da se vratimo na posao. Ali, dok smo radili, primetio sam da mu pogled esto skree ka tom zdanju. Imao sam utisak da e nam jo neto rei samo da bi ga ponovo pogledao. Povremeno je prekidao nau raspravu: Tamo dole se odigrala jedna od najeih bitaka na kraju rata. Ovde u *** postojala je neka vrsta dogovora izmeu faista i partizana. Poetkom prolea partizani su silazili u selo, a faisti ih u tome nisu spreavali. Faisti nisu bili odavde, dok su partizani svi bili momci iz ovog kraja. U okrajima su znali kako da se kreu kroz kukuruznita, umarke, grmlje. Faisti bi se utvrdili u gradu iz koga bi izlazili samo prilikom potera. Ali, zimi je bilo veoma teko za partizane da borave u ravnici, nigde nisu mogli da se sakriju, po snegu su bili kao glineni golubovi, bez ikakvih tekoa bilo ko bi ih mogao smai, ak i iz velike daljine. Tada su se partizani peli u brda. Tamo su poznavali prevoje, klance, peine. Tada je ravnica bila pod kontrolom faista. Ali tog prolea osloboenje je bilo na domaku. Ovde su jo bili faisti, ali mislim da se nisu usuivali da se vrate u grad, jer su predosetili da e tamo doi do zavrnog udarca, to se i dogodilo oko dvadeset petog aprila.

Mislim da su i pregovori bili u toku, partizani nisu hteli okraj, sada su ve bili sigurni da e se ubrzo desiti neto vano, Radio London je javljao sve bolje i bolje vesti, sve je prtalo od ifrovanih poruka za brigadu Franki, na primer: sutra e ponovo da pada kia. Ujka Pjetro je doneo hleb i slino, moda ih se i ti sea, Diotalevi. Ukratko, mora da je dolo do nekakvog nesporazuma, partizani su sili pre nego to su se faisti uklonili, tek, u svakom sluaju, jednoga dana, na terasi, pojavila se moja sestra koja nam je rekla da se dvojica igraju vije mainkama. Nismo se zaudili jer su i jedni i drugi bili klinci i razbijali su dosadu igrajui se orujem. Jednoga dana dvojica su iz ale opalila a kurum se zabio u stablo drvoreda, upravo u ono na koje je bila naslonjena moja sestra. Ona to nije ni primetila, ispriale su nam komije, ali je od tada mojoj sestri reeno da im vidi dvojicu kako se igraju mitraljezom, treba da se skloni. Ponovo se igraju, rekla je dok je ulazila, da bi pokazala da je posluala nareenje. Samo to je ovoga puta posle prvog rafala usledio drugi, pa trei, a onda je sve poelo da prti od rafala. uli su se odseni pucnji karabina, ta-ta-ta mitraljeza i poneki prigueniji zvuk, moda od runih bombi, i na kraju, ponovo mitraljez. Shvatili smo da vie nije u pitanju igra. Ali nismo imali vremena da o tome prodiskutujemo, jer nismo vie mogli ni da ujemo jedno drugo. Pam, pam, bang, trrrrrr. Mama, sestra i ja smo se uurili ispod sudopere. Potom je stigao tea Karlo koji je dopuzao kroz hodnik i rekao nam da je naa strana izloena vatri, da je bolje da preemo kod njih. Prebacili smo se u drugo krilo kue gde je tetka Katerina plakala zato to je baka izala napolje To je bilo onda kada se baka prikovala za zemlju, poto se zatekla u unakrsnoj vatri Otkud znate? Ispriali ste mi to sedamdeset tree, onog dana posle protesta. Mili Boe, kakvo pamenje. Kada ste vi u pitanju, treba paziti na svaku re. Da. Ali napolju je bio i moj otac. Kako smo kasnije saznali, on se sklonio u jedan ulaz i nije mogao da mrdne zbog toga to je pucnjava dolazila sa obe strane ulice, a sa tornja optinske zgrade, grupica crnokouljaa praila je mitraljezom po trgu. U tom ulazu zatekao se i bivi faistiki gradonaelnik. U jednom trenutku je rekao da je bolje da otri kui, ionako stanuje iza ugla. Iskoio je iz ulaza i stigao do ugla gde ga je s lea pokosio mitraljez sa optinske

zgrade. Moj otac, koji je imao iskustvo i iz Prvog svetskog rata, odmah je ispravno reagovao: Bolje je drati se ulaza. Ovo je mesto prepuno divnih uspomena, primetio je Diotalevi. Nee mi verovati, rekao je Belbo, ali zaista su divne. To je jedino ega se seam. Niko nije shvatio, ali sam ja naslutio a sada to sigurno znam. Tokom tih meseci, u kojima je plovio u moru lai avoljubaca, i posle niza godina u kojima je svoje razoarenje uvijao u oblandu matovitih lai, dani u *** dobili su na vanosti jer je to bio svet u kome je metak bio metak, ili e ga izbei ili e te pogoditi; sukobljene strane jasno su se razlikovale, ak i po boji svojih uniformi u skladu sa opredeljenjem: jedni utosmei a drugi sivomaslinasti, jedni su ginuli za crno a drugi za crveno, nije moglo da doe do zabune, ili mu se barem tako inilo. Mrtav ovek je mrtav i taka, a ne kao onaj pukovnik Ardenti koji je podmuklo ispario. Pomislio sam da bi moda trebalo da mu kaem za sinarhiju jer je to bio oigledan primer Zar ne moemo rei da je susret izmeu tee Karla i Tercija bio sinarhian jer su obojica, iako na suprotnim stranama, imali iste viteke ideale? Ali zato bih morao da liim Belba njegovog Kombrea? Uspomene su bile slatke jer mu se inilo da je tada postojala samo jedna istina, tek kasnije poele su sumnje, ali i u vreme te istine, to sam uspeo da shvatim iz njegovih rei, on je bio samo posmatra. U seanju je posmatrao vreme kada je posmatrao nastanak tuih seanja, istorije i mnogih pria koje on nee napisati. A moda je i postojao trenutak slave, odnosno izbora, jer je upravo tada rekao: A tog dana sam izveo nahrabrije delo u svom ivotu. Moj Don Vejn, rekla je Lorenca. Ispriaj mi to. Ah, nita vano. Poto smo dopuzali do tee i tetke, ja sam se odvaio da stojim u hodniku. Prozor je bio u dnu sobe, mi smo bii na prvom spratu, te sam samog sebe ubedio da ne postoji opasnost da budem pogoen. Oseao sam se kao kapetan koji stoji uspravno u sred karea dok oko njegy fijuu meci. Onda se tea Karlo naljutio i grubo me povukao, ja samo to nisam zaplakao zbog toga to je zabava zavrena, ali upravo u tom trenutku zauli smo tri pucnja, lomljavu stakla, a iz hodnika se zauo nekakav zvuk, kao da se neko igra teniskom lopticom. Jedan metak je uao kroz prozor, udario u

neku cev i poto se odbio, zario se ba tamo gde sam ja do malopre stajao. Da sam ostao tamo, moda bi me obogaljio. Ko zna... Boe moj, ba bi mi bilo ao da si opav, rekla je Lorenca. Moda bih danas bio srean zbog toga, rekao je Belbo. Ni u tom sluaju izbor nije bio njegov. U sobu ga je povukao tea. Posle otprilike sat vremena ponovo se vratio tim mislima. A onda se u jednom trenutku pojavio Adelino Kanepa. Rekao je da je bolje da se sklonimo u podrum. On i tea godinama nisu govorili, to sam vam ve ispriao. Ali u trenutku tragedije Adelino je ponovo postao ljudsko bie, a tea mu je ak i stisnuo ruku. Tako smo proveli sat vremena u mraku meu buradima. S jedne strane miris brojnih berbi koji je pomalo udarao u glavu, a s druge pucnjava. Onda su rafali oslabili a pucnjava je polako utihnula. Shvatili smo da se neko povlai, ali nismo znali ko, sve dok sa prozoria koji je gledao na jedan puteljak nismo zauli kako neko po naki kae: 'Monssu, i' d'la repubblica bele si? ta to znai?, upitala je Lorenca Otprilike: Gospodiine, da li biste mi mogli rei ima li u blizini jo pristalica Italijanske socijalne republike. U to vreme republika je bila runa re. Bio je to neki partizan koji je postavio to pitanje prolazniku ili nekome ko se pomolio na prozoru. Dakle, puteljak je bio u rukama partizana, faisti su se povukli. Polako je padao i mrak. Posle sat vremena pojavili su se i tata i baka i oboje ispriali ta im se dogodilo. Mama i tetka su spremile neto za veeru, a tea i Adelino Kanepa sveano su se vratili starom obiaju da jedan drugog ne pozdravljaju. Tokom cele veeri uli smo rafale u daljini, iz pravca breuljaka. Partizani su lovili begunce. Pobedili smo. Lorenca ga je poljubila u kosu dok se on podrugljivo osmehnuo. Znao je da je pobedu u stvari izvojevala brigada. On je bio samo najobiniji posmatra tog filma. Samo u jednom trenutku, kad je rizikovao da ga pogodi rikoet, on je postao deo filma. Ali to je proletelo za tren i podsealo je na scenu iz filma Hellzapoppin, kada su se dve filmske trake pomeale. Neki Indijanac uleteo je na konju na jedan bal i upitao kuda su oni otili, i poto mu je neko pokazao pravac, on je odjahao u svoju priu. 56

Stade da svira u svoju predivnu trubu takvom silinom da je cela planina poela da odjekuje. (Johann Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des Christian Rosencreutz, Strassburg, Zetzner, 1616, 1, str. 4) Stigli smo do poglavlja o udesnim svojstvima hidraulinih provodnika, a na jednoj graviri iz XVI veka na kojoj su predstavljene Heronove Spiritalia, videla se neka vrsta oltara sa postavljenim ureajem koji je pod dejstvom nekakve parne skalamerije svirao u trubu. Ponovo sam naterao Belba da se vrati svojim uspomenama: Dakle hoete li nam ispriati priu o don Tihu Braheu, ili kako se ono zvae, koji vas je nauio da svirate u trubu? Don Tiko. Nikada nisam saznao da li mu je to nadimak ili prezime. Kasnije vie nisam odlazio u nae omladinsko sastajalite. Tamo sam se i zatekao sluajno: misa, veronauka, razne igre u kojima je mogla da se osvoji sliica Blaenog Domenika Savija, onog momia sa izguvanim suknenim akirama koji se na statuama uvek dri za mantiju don Boska i gleda ka nebu kako ne bi sluao skaredne poalice koje priaju njegovi drugovi. Otkrio sam da je don Tiko osnovao orkestar iji su lanovi bili deaci od deset do etrnaest godina. Najmlai su svirali na klarinu, pikolu, sopran saksofonu, a oni stariji u tube i na velikom bubnju. Svi su nosili uniforme, utosmee bluze i teget pantalone, a na glavi kakete. San snova, poeleo sam da i ja sviram sa njima. Don Tiko mi je rekao da mu treba neko ko bi svirao u fligornu. Pogledao nas je nadmeno i izdeklamovao: Fligorna je u argonu koji koriste duvai neka vrsta trubice iji je taan naziv truba in Es. To je najgluplji instrument u celom orkestru. Prvo u piano stavu mara ujete umpa-umpa-umpa-umpa-umpap, potom sledi parapapa-pa-pa-pa-paa da bi u forte stavu takt bio pa-pa-pa-pa-pa Ali lako se ui, pripada grupi limenih instrumenata slinih trubi, a i sama mehanika se ne razlikuje. Za trubu je neophodan dubok dah i dobra ambaura znate, stvori se ona izboina iznad gornje usne, kao kod Luja Armstronga. Ako imate dobru ambauru, ne morate da duvate jako, zvuk je kristalno ist i ne uje se duvanje s druge

strane, obrazi ne treba da se naduju. To se deava samo na filmu i u karikaturama. A to se tie trube? U trubu sam nauio da sviram sm tokom letnjih popodneva, kada u sastajalitu nije bilo nikog. Skrivao sam se u parteru naeg malog pozorita Razlog zbog kojeg sam hteo da nauim da sviram u trubu bio je erotske prirode. Vidite li onu omanju vilu, na kilometar od sastajalita? Tamo je ivela eilija, ija je majka obilato darovala salezijance. Svaki put kada je orkestar nastupao povodom crkvenih praznika ili procesija, bilo u dvoritu sastajalita ili u malom pozoritu, pre nastupa amaterske pozorine druine, eilija i njena majka bi uvek bile na poasnom mestu u prvom redu, u blizini upnika. U tim prilikama orkestar bi zapoeo marom, zvao se Dobar poetak, koji su otvarale zlatne i srebrne trube, posebno uglancane za tu priliku. Trubai bi ustali isvirali svoj solo odlomak. Potom bi oni seli a orkestar zapoinjao svoju partituru. Jedini nain da me eilija primeti bio je da nauim da sviram u trubu. Inae?, upitala je Lorenca razneeno. Inae sam mogao da se oprostim od eilije. Kao prvo, imao sam trinaest a ona trinaest i po godina, dakle, ona prava devojka a ja utokljunac; a kao drugo, bila je zaljubljena u izvesnog Papija koji je svirao na alt-saksofonu. Uvek je gledala samo njega, a ta osava rugoba (meni se barem tako inilo), svojim instrumentom proizvodila je nekakvo razbludno meketanje, jer ako niste Ornet Kolman i ne svirate u orkestru, ve ste odurni Papi (meni je opet tako izgledalo), saksofon postaje kozji i prostaki instrument, podsea na glas manekenke koja je poela da ljoka i postala fakalica A kakav je glas manekenki fakalica? Otkud ti to zna? Ukratko, eilija nije ni znala da ja postojim. Naravno, dok sam uvee klipsao po breuljku, da bih iz neke staje na brdu doneo mleko, zabavljao sam se matanjem kako su crnokouljai oteli eiliju i kako sam je ja oslobodio dok su meci fijukali oko moje glave fijuuuu i zabijali se u strnite. Onda sam joj u tim matarijama otkrivao tajnu da sam ja tajni voa pokreta otpora za ceo Monferato, a ona mi je priznavala da je ba to potajno prieljkivala. U tom trenutku bih se postideo jer bih osetio da se topim od milja, kunem vam se da nije ono to vi mislite, ni traga od erekcije, to je bilo neto sasvim drugo, mnogo stranije i velianstvenije. Kada bih se vratio

kui, odlazio bih da se ispovedim. ta su greh, ljubav i slava? To je kada bei niz uvezane arave kroz prozor sedita Gestapoa, a ona ti se obesi oko vrata, i tu, ni na nebu ni na zemlji, apne ti da je oduvek sanjala da bude tvoja. Sve ostalo je samo seks, snoaj, produenje gnusne vrste. Ukratko reeno, kada bih preao na trubu, eilija ne bi mogla da me ne primeti kako ponosno stojim u punom sjaju, dok bedni saksofonista samo sedi. Truba je ratnika, aneoska, apokaliptina, pobednika, stvara naboj, dok saksofon slui mangupima iz predgraa, sa kosom umaenom od briljantina, da obraz uz obraz pleu sa svojim oznojenim devojkama. A ja sam ludaki vebao da sviram sve dok se jednoga dana nisam pojavio pred don Tikom i zamolio ga da uje kako sviram, a bio sam poput Oskara Levanta kada je sa Dinom Kelijem imao prvu audiciju na Brodveju. Don Tiko mi je rekao: ti si dobar truba ali Kako je samo ovo napeto, rekla je Lorenca, nastavi priu, nemoj da nas dri u neizvesnosti. Ali morao sam da naem nekoga ko bi umesto mene svirao fligornu. Snai se, rekao je don Tiko. I snaao sam se. Za priu je neophodno da znate da su tada u *** ivela dva nesrenika koji su bili dve godine stariji od mene, a ili smo u isto odeljenje, to vam samo po sebi ve dovoljno govori koliko su voleli knjigu. Ta dva mangupa zvali su se Anibale Kantalamesa i Pio Bo. Jedan: istorijski dokazano. ta ta?, upitala je Lorenca. Objasnio sam joj pun sebe : Kada Salgari pria o neemu to se zaista zbilo (ili je on verovao da se zbilo) na primer, kad Bik Koji Sedi posle bitke kod Litl Big Horna prodere srce generala Kastera po zavretku kazivanja uvek stavlja na dnu stranice fusnotu u kojoj se kae: 1. istorijski dokazano. Tako je. A istorijski je dokazano da su se Anibale Kantalamesa i Pio Bo zaista zvali tako, kao da su neki sveci, ali to jo nije najstranije. Bili su lenje bube, kradljivci stripova sa kioska i otimali su aure od klinaca koji su imali lepu zbirku. Mogao si da bude siguran da e tvoja nova novcata knjiga o avanturama na kopnu i moru, koju si dobio na poklon za Boi, zavriti sa masnim mrljama od salame ako li se odvai da im je pozajmi. Kantalamesa se deklarisao kao komunista a Bo kao faista, ali su obojica bili spremni da preu u protivniki tabor za jednu praku. Voleli su da priaju

lascivne prie, pri emu im znanje anatomije nije bila jaa strana i neprestano su se nadmetali ko je due onanisao prethodne veeri. Bile su spremni na sve, pa zato ne i na fligornu? Stoga sam odluio da im se dodvorim. Sladio sam im uniforme koje je orkestar nosio i natuknuo mogunost ljubavnih avantura sa Marijinim kerima. Upecali su se. Dane sam provodio u malom pozoritu, sa dugakim prutom u ruci, poput onih iz ilustracija u knjiicama o misionarima. Svaki put kada bi pogreili notu, usledila bi packa po prstima jer fligorna ima samo tri dugmeta - svira se kaiprstom, srednjim i domalim prstom, a sve ostalo, rekao sam im, zavisi od ambaure. Neu vas vie zamarati, mali moji sluaoci: Doao je dan kada sam Don Tiku mogao da predstavim dve nove fligorne. Svirai nisu bili ba savreni, ali su zahvaljujui besomunom popodnevnom vebanju bili barem prihvatljivi. Uspeo sam da ubedim don Tika, on im je dao uniforme, a ja sam bio premeten na mesto trubaa. Nepunih nedelju dana kasnije, povodom praznika Marije Pomonice i otvaranja pozorine sezone sa Malim Parianinom, ispred sputene zavese, pred svim zvaninicima, ja sam ponosno stajao i svirao uvodni deo Dobrog poetka. Kakva divota, rekla je Lorenca pomalo ljubomorno. A eilija? Nije dola. Moda se razbolela. Otkud znam. Nije dola. Kruio je pogledom po svojim sluaocima, jer se u tom trenutku oseao kao bard, odnosno minstrel. Napravio je dramsku pauzu. Posle samo dva dana pozvao me je don Tiko i rekao da su Anibale Kantalamesa i Pio Bo upropastili vee. Nisu drali ritam, tokom pauza u kojima nisu svirali zabavljali su se doskoicama i poalicama, kasnili su kada je ponovo trebalo da zasviraju. 'Fligorna', rekao mi je don Tiko, 'predstavlja okosnicu orkestra, ona je njegova ritmika savest i dua. Orkestar je poput stada, instrumenti su ovce, dirigent je pastir, a fligorna verni pas koji rei i ne dozvoljava da se ovce udalje od stada. Dirigent uvek gleda u fligornu, ako ga ona prati, i ovce e ga pratiti. Jakopo, znam da od tebe traim veliku rtvu, ali molim te da se vrati fligorni, zajedno sa onom dvojicom. Ti ima oseaj za ritam, moe da pazi da oni ne iskoe. Kunem ti se, im njih dvojica budu u stanju da sviraju sami, vratiu te na trubu. Bio sam don Tikov dunik, pristao sam. Prilikom sledeeg praznika trube su ponovo stajale i svirale uvodnu partituru Dobrog poetka pred eilijom koja

je opet bila u prvom redu. Ja sam bio neprimetan u mraku, obina fligorna meu fligornama. Ona dvojica nesrenika nikada nisu nauili da sviraju sami. Ja se nikada vie nisam domogao trube. Rat se zavrio, vratio sam se u grad, napustio plehani orkestar, a to se eilije tie, nikada nisam saznao ak ni njeno prezime. Jadniak moj, rekla je Lorenca poto ga je zagrlila. Ali barem ima mene. Mislio sam da se tebi dopadaju saksofonisti, rekao je Belbo. Potom joj je poljubio ruku gotovo ne pomerivi glavu. Ponovo se uozbiljio. Na posao, rekao je. Moramo da stvaramo istoriju budunosti a ne da tragamo za izgubljenim vremenom. Uvee smo proslavili prestanak zabrane toenja alkohola. Izgledalo je da je Jakopo zaboravio na svoje elegino raspoloenje i poeo je da odmerava snage se Diotalevijim. Zamiljali su neverovatne maine, ali su stalno otkrivali da su ve izmiljene. U pono, posle zaista ispunjenog dana, svi smo se sloili da treba da iskusimo kako se spava na breuljcima. Legao sam u krevet u staroj sobi. Posteljina je bila jo vlanija nego tog popodneva. Jakopo je uporno navaljivao da stavimo popa, ovalni okvir koji slui da pokrivai budu uzdignuti, a na njega se stavlja mangal sa arom. Verovatno je to uinio kako bismo okusili sva zadovoljstva ivota u vili. Meutim, kada je vlaga skrivena, pop je oslobaa, jeste da se osea veoma prijatna toplota, ali arav izgleda kao da je nakvaen. ta se tu moe. Upalio sam lampu. Bila je to lampa sa abaurom na kome su visile kianke, ispod kojeg leptirice igraju ples smrti, to bi rekli pesnici. Pokuao sam da zaspim itajui novine. Ali u sledea dva sata neprestano su se uli koraci u hodniku i nekakvo otvaranje i zatvaranje vrata. Poslednji put kad sam to uo, neko je snano zalupio vrata. To se Lorenca Pelegrini poigravala sa Belbovim ivcima. Skoro da sam utonuo u san kada sam zauo grebanje po svojim vratima. Moda je u pitanju bila neka ivotinja (premda nisam primetio da u kui ima pasa i maaka), ali imao sam utisak da je re o zovu, naredbi, mamcu. Moda se Lorenca zabavljala znajui da je Belbo posmatra. A moda i nije. Do tog trenutka smatrao sam da Belbo polae pravo na Lorencu i to me se nije ba mnogo ticalo, a

osim toga, od kada sam bio u vezi sa Lijom, nisam ni primeivao ari drugih ena. Skrivene, zaverenike poglede, koje mi je Lorenca ponekad upuivala u kancelariji ili u kafeu kada je zbijala alu sa Belbom, tumaio sam kao potragu za svedokom ili saveznikom. Smatrao sam ih delom igre, a znao sam i da Lorenca Pelegrini ima mo da svakoga gleda izazivakim pogledom, kao da eli da isproba njegove ljubavnike sposobnosti ali to je inila na udan nain, kao da je htela da kae: elim te, ali samo da bih ti pokazala koliko me se plai Te veeri, kada sam zauo kako njeni nokti struu i grebu po vratima, oseaj se promenio: shvatio sam da elim Lorencu. Prekrio sam glavu jastukom i pomislio na Liju. Poeleo sam da sa njom dobijem dete. A im moj sin ili erka doe do dovoljno daha, ima da naui da svira u trubu. 57 Na svakom treem drvetu, sa obe strane, visio je po jedan fenjer, a jedna prekrasna devica, takoe obuena u plavo, palila je fenjere velianstvenom bakljom, dok sam ja stajao kao prikovan due nego to je bilo potrebno i uivao u prizoru neopisive lepote. (Johann Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des Christian Rosencreutz, Strassburg, Zetzner, 1616, 1, str. 21) Oko podneva Lorenca nam se pridruila na terasi i s osmehom na licu rekla da je pronala odlian voz koji prolazi kroz *** u pola jedan i da uz samo jedno presedanje moe da stigne po podne u Milano. Pitala je da li emo je otpratiti na stanicu. Belbo je nastavio da lista svoje zabeleke i rekao: Mislio sam da Alje oekuje da se i ti pojavi, tavie, mislim da je sve ovo organizovao zbog tebe. Tim gore po njega, rekla je Lorenca. Ko e da me otprati? Belbo je ustao i rekao nam: Vraam se brzo. Posle moemo da radimo jo dva sata. Lorenca, da li si imala neku torbu? Ne znam da li su nastavili razgovor na putu prema stanici. Belbo se vratio posle dvadesetak minuta i bacio se na posao kao da se nita nije dogodilo.

U dva sata pronali smo jedan prijatan restoran na trgu na kome se nalazila pijaca. Izbor jela i pia omoguio je Belbu da se priseti jo nekih dogaaja iz svog detinjstva, ali je sada zvuao kao da prepriava neiji tu ivot. Izgubilo se ono ivahno pripovedanje od prethodnog dana. Kasno po podne krenuli smo da se sastanemo sa Aljeom i Garamonom. Belbo je vozio u pravcu jugozapada, a krajolik se sa svakim kilometrom postepeno menjao. Breuljci u *** su i u poznu jesen bili majuni i blagi; ali, kako smo se pribliavali cilju, vidik je postajao sve iri, premda se sa svakom okukom poveavao broj planinskih vrhova s ponekim seocetom na padinama. Ali izmeu vrhova otvarali su se beskrajni vidici obzorja najkrajnjeg, kako se izrazio Diotalevi dok je naa otkria mudro pretvarao u pesnike rei. Dok smo se penjali treom brzinom, na svakoj serpentini nicala su iroka prostranstva sa neprekidnim i valovitim obrisima, koja su se iznad visoravni postepeno pretvarala u zimsku izmaglicu. Iako smo ve bili u planinama, prizor je podseao na ravnicu na kojoj se uzdiu dine. Kao da je ruka nekakvog nespretnog Demijurga spljotila vrhove koji su mu se uinili preterano visokim i pretvorila ih u gomile pekmeza, koje su se beskrajno nanizane sve do mora ili do obronaka planinskih lanaca sa iljastim, strmim planinama. Stigli smo do sela u kome smo ugovorili sastanak sa Aljeom i Garamonom, u kafeu na glavnom trgu. Ne znam da li je vest da Lorenca nije dola oneraspoloila Aljea, ali on to niim nije pokazao. Naa divna prijateljica ne eli da sa drugim ljudima uestvuje u otkrivanju tajni koje govore o njoj. ednost kakva se retko sree, i ja to cenim, rekao je. I to je bilo sve. Nastavili smo putovanje. Napred je iao Garamonov mercedes, a za njim Belbov reno. Putovali smo preko brda i dolina, sve dok pred sam zalazak sunca nismo stigli do jednog udnog zdanja koje se uzdizalo na breuljku. Bio je to nekakav uti zamak iz osamnaestog veka sa mnotvom terasa prepunih cvea i drvea koji su bili bujni, tako mi se inilo iz daleka, uprkos poznoj jeseni. Kada smo se pribliili obronku, videli smo jednu zaravan na kojoj je bilo parkirano mnotvo automobila. Ovo je kraj puta, rekao je Alje, dalje moramo peice.

Sumrak se polako pretvarao u no. Uspon je bio osvetljen mnotvom baklji koje su se nizale po obronku. Moda je udno, ali seanje na sve ono to se desilo od tog trenutka pa do kasno u no istovremeno je i jasno i mutno. Toga sam se onomad priseao u periskopu i primetio sam koliko su ta dva iskustva bila slina. Evo, mislio sam u sebi, sada si ovde, u potpuno neprirodnoj situaciji, oamuen si gotovo neprimetnim vonjem starih vlanih drva za loenje, i osea se kao da si u grobu ili u nekom sudu u kome se odvija proces pretvaranja Dovoljno bi bilo da pomoli glavu izvan kabine i u polumraku bi predmeti, koji su ti tog istog dana izgledali nepomini, poeli da se mrdaju poput eleuzinskih senki meu udotvornim isparenjima. Tako je izgledalo i te veeri u zamku: svetla, utisci dok smo se peli, rei koje sam uo, a kasnije naravno i mirisi i sve to kao da se urotilo da me uveri kako sanjam neki san. Ali to je bio nekakav udan san, liio je na one snove koje sanjamo neposredno pred buenje, odnosno kada sanjamo da sanjamo. Ne bi trebalo da se seam iega. Meutim, seam se svega, ali kao da to nisam lino doiveo ve mi je neko ispriao. Ne znam da li se to ega se mutno ali jasno seam zaista dogodilo, ili je to ono to sam poeleo da se dogodi, ali sam siguran da se te veeri Plan uobliio u naim mislima kao neka vrsta elje da se tom bezoblinom iskustvu d nekakav oblik, pretvarajui tu fantaziju koju su drugi poeleli kao stvarnost, u fantastinu stvarnost. Uspon je ritualan, govorio nam je Alje dok smo se peli. Ovi visei vrtovi su isti ili gotovo isti kao hajdelberki koje je Salomon de Kaus projektovao za Fridriha V, u zlatnom veku Rozenkrojcera. Svetlost nije jaka, ali tako i treba da bude, jer je bolje nazirati nego videti: na domain nije tano iskopirao De Kausov projekat, ve ga je sabio na manji prostor. Hajdelberki vrtovi imali su kao uzor makrokosmos, dok je ovde graditelj podraavao mikrokosmos. Pogledajte ovu peinu u rocaille stilu. Nema sumnje da je veoma dekorativna. Ali De Kaus se ugledao na znamenje iz Atalanta Fugiens Mihaela Majera, gde je koral kamen mudrosti. De Kaus je znao da se pomou oblika vrta moe uticati na zvezde, jer postoje obeleja koja svojim oblijem podraavaju sklad univerzuma...

udesno, rekao je Garamon. Ali kako to vrt moe da utie na zvezde? Postoje znaci koji se meusobno privlae, tite jedni druge, privijaju se i prisiljavaju na ljubav. Nemaju, ne moraju da imaju, odreeni i definisani oblik. ovek na taj nain izaziva odreene sile koje se razlikuju u zavisnosti da li se iskazuje strast ili zanos sopstvene due, na isti nain kao to su Egipani inili sa hijeroglifima. Jedini odnos izmeu nas i boanskih bia su peati, figure, obeleja i ostala ispoljavanja. Iz istog razloga boanstva nam se obraaju pomou snova i zagonetki. U skladu sa tim su i ovi vrtovi. Svaki aspekt ove terase izraava jednu tajnu alhemiarske vetine, ali niko nije u stanju da je protumai, pa ak ni na domain. Ovaj ovek je zaista posveen tajni, sloiete se sa mnom, jer je sve to je stekao tokom godina potroio na ove ideograme ije znaenje ne poznaje. Peli smo se, a vrtovi su sa svakom novom terasom menjali izgled. Neki su imali oblik lavirinta, drugi su izgledali kao nekakva znamenja, a nain na koji je projektovana neka terasa mogao je da se vidi tek sa gornje, tako da sam, kada smo se popeli, video obrise krune i mnoge druge simetrije koje nisam primetio dok sam tuda prolazio, a koje naravno nisam umeo da odgonetnem. Svaka terasa, ako bi je posmatrao neko ko se kree kroz ivice, imala je drugaiji oblik, to je posledica delovanja perspektive, ali kada bismo je posmatrali sa vie terase, usledila bi nova otkria koja su katkada bila potpuno suprotna. Dakle, svaki nivo tih stepenika istovremeno je govorio dva razliita jezika. Dok smo se peli, postepeno smo otkrivali i male graevine kao to je fontana u obliku falusa ispod nekakvog luka ili malog portika sa Neptunom koji gazi delfina, neka vrata sa stubovima koji su podsealli na asirske i luk neodreenog oblika, kao da su mnogouglovi i trouglovi bili naslagani jedni na druge, a na svakom vrhu uzdizao se kip neke ivotinje, los, majmun, lav... Da li i ovo neto predstavlja?, upitao je Garamon. Nema nikakve sumnje! Dovoljno je proitati Piinelijev Mundus Symbolicus, koji je Andrea Alato najavio sa neverovatnim proroanskim zanosom. Ceo vrt moe da se ita kao knjiga ili kao arolija, to je na kraju krajeva potpuno isto. Kada biste znali ta vrt kae, tihim izgovaranjem rei mogli biste da upravljate jednom od

bezbroj sila koje dejstvuju na ovozemaljskom svetu. Vrt je orue za vladanje univerzumom. Pokazao nam je jednu peinu prepunu algi i skeleta morskih ivotinja za koje nisam znao da li su prirodne ili od gipsa, kamena ili neeg drugog. Nazirala se nekakva najada s krljutavim repom velike biblijske ribe, a grlila je bika. Bik se brkao u vodi koja je tekla iz koljke, a nju je poput amfore drao jedan triton. Voleo bih da shvatite ta sve ovo znai jer bi u suprotnom mogli da pomislite da je re o nekakvoj banalnoj vodenoj igrariji. De Kaus je znao da ako se uzme nekakav sud i napuni vodom a potom zatvori na vrhu, nee doi do oticanja vode ak i ako se probui rupa na dnu, ali ako se otvori rupa na vrhu, voda e poeti da otie ili iklja nadole. Zar to nije oigledno?, upitao sam. U ovom drugom sluaju, na vrhu ulazi vazduh koji potiskuje vodu nadole. Tipino nauno objanjenje, uzrok se brka sa posledicom ili obrnuto. Vi ne treba da se zapitate zato u drugom sluaju voda otie. Morate da se zapitate zato ne otie i u prvom. A zato to ne ini?, upitao je nestrpljivo Garamon. Zato to kada bi voda otekla, u sudu bi ostao vakuum, a priroda se grozi vakuuma. Nequaquam vacui, bilo je naelo Rozenkrojcera koje je moderna nauka zaboravila. Impresivno, rekao je Garamon. Kazobon, molim vas da u naoj udesnoj pustolovini metala pomenete i ovo. I nemojte da mi sloite priu da voda nije metal. Mata mora uvek da radi. Izvinite, rekao je Belbo Aljeu, ali po vama post hoc ergo ante hoc. Ono to dolazi kasnije uzrokuje ono te dolazi ranije. Treba se kloniti pravolinijskog miljenja. Voda iz ovih fontana to ne ini. Priroda to ne ini, priroda ne zna za vreme. Vreme je izmislio Zapad. Dok smo se peli, sretali smo i druge zvanice. Kada bi ugledao neke od njih, Belbo bi laktom munuo Diotalevija koji bi tiho promrmljao: Odmah se vidi, facies hermetica. U gomili hodoasnika sa facies hermetica ugledao sam i gospodina Salona. Stajao je malo po strani i usiljeno se smekao. Osmehnuo sam se, osmehnuo mi se.

Vi poznajete Salona?, upitao me je Alje. Da li vi poznajete Salona?, upitao sam ja njega. Naravno da ga znam, radimo u istoj zgradi. ta mislite o Salonu? Ne poznajem ga dobro. Neki moji dobri prijatelji priaju da je policijski dounik. Eto zbog ega je Salon znao za Garamon i Ardentija. Kakva li je samo veza izmeu Salona i De Anelisa? Aljea sam samo upitao: A ta e policijski dounik ovde? Policijski dounici, rekao je Alje, idu svuda. Svaka prilika je dobra da se sazna neto novo. Kada je re o policiji, to vie znate ili se pravite da znate, to ste uticajniji. Nema veze da li je to to znate tano. Upamtite, vano je posedovati neku tajnu. Ali zato je Salon ovde uopte pozvan ?, upitao sam. Dragi moj prijatelju, odgovorio je Alje, moda zbog toga to se na domain dri zlatnog pravila uenjake misli po kojem svaka greka moe da predstavlja nepriznatu istinu. Pravi ezoteriar se ne plai suprotnosti. Hoete da mi kaete da su na kraju krajevu svi oni u dosluhu. Quod ubiuque, quod ab omnibus et quod semper. Posveivanje je otkrivanje veite filozofije. Tako mudrujui stigosmo i do vrha. Krenuli smo stazom kroz prostrani vrt i doli do ulaza u vilu iliti mali zamak. Svetlost jedne baklje vee od drugih i postavljene na stub obasjavala je devojku obavijenu plavom haljinom posutom zlatnim zvezdama, koja je drala trubu slinu fanfarama u operi. Poput crkvenih prikazanja u kojima se aneli razmeu svojim perjem od pelira, devojka je na leima imala dva velika bela krila s bademastim ukrasima u ijem su sreditu bili mali krugovi. Uz malo mate ti ukrasi su mogli da prou kao oi. Videli smo profesora Kamestresa, jednog od prvih avojubaca koji su doli u Garamon, ljutog protivnika Ordo Templi Orientis. Jedva smo ga prepoznali jer se nekako udno maskirao, ali nam je Alje rekao da je takva odea primerena dogaaju: imao je belu lanenu togu sa crvenom trakom oko pojasa koja je bila ukrtena na prsima i vezana na leima, i nekakvu udnu kapu nalik kapama iz osamnaestog veka, na kojoj su bile zataknute etiri crvene rue. Klekao je ispred devojke sa trubom i neto izgovorio.

Neverovatno, proaputao je Garamon, ega sve nema na nebu i na zemlji... Proli smo kroz portal ukraen slikama, koji me je podsetio na enovljansko groblje Staljeno. Na vrhu iznad jedne sloene neoklasicistike alegorije video sam isklesane rei CONDOLEO ET CONGRATULOR. Unutra je bilo veoma ivahno, mnoge zvanice tiskale su se oko bifea u prostranom salonu na ulazu, gde su se ravala dva stepenita koja su vodila do viih spratova. Primetio sam mnoga poznata lica, meu kojima Bramantija i, na moje iznenaenje, gospodina De Gubernatisa, POST-a kojeg je Garamon ve obrlatio, ali moda jo nije stigao do one strane faza kada su svi primerci njegovog dela u opasnosti da zavre kao stara hartija, s obzirom da se uputio ka mom poslodavcu da mu iskae svoje duboko potovanje, dok je Aljeu iz istih razloga priao jedan oveuljak ije su se oi sijale od uzbuenja. Po njegovom prepoznatljivom francuskom akcentu shvatili smo da je to onaj Pjer koga smo prislukivali kada je u Aljeovoj radnoj sobi optuivao Bramantija za bacanje ini. Primakao sam se stolu na kome su se nalazili bokali sa raznobojnim piem koje nisam uspevao da prepoznam. Sipao sam nekakvo uto pie koje je liilo na vino, nije bilo loe, podsealo je na rozolin i bez ikakve sumnje sadralo je alkohol. Ko zna ta je to bilo, tek, ubrzo je poelo da mi se vrti u glavi. Oko mene su se gomilale facies hermeticae i penzionisani prefekti, a povremeno sam hvatao odlomke razgovora... U prvoj fazi trebalo bi da moe da komunicira sa drugim umovima, da bi kasnije bio u mogunosti da projektuje misli i slike u drugim biima, ispunjava mesta emotivnim nabojima, stekne potovanje u ivotinjskom svetu. U treoj fazi tei da se dvostruko projektuje u bilo koju taku prostora, to ti je bilokacija, kao kod jogija, trebalo bi da se istovremeno pojavljuje u najrazliitijim oblicima. Potom treba da pree na upoznavanje biljnih esencija. Na kraju treba da se izdvoji iz samog sebe, treba da zagospodari telurikim sastavom tela, da se rastavi na jednom mestu i sastavi na nekom sasvim drugom, ali u potpunosti, ne samo kao dvostruki oblik. Poslednji stadijum je produenje fizikog ivota. Znai nije besmrtnost...

Ne odmah. Dokle si ti stigao? Treba mnogo koncentracije. Neu da te laem da nije naporno. Nemam vie dvadeset godina... Ponovo sam se prikljuio svom drutvi. Upravo su ulazili u jednu sobu sa belim zidovima i zaobljenim uglovima. Na kraju sobe nalazile su dve statue gotovo u prirodnoj veliini presvuene nekakvim ljateim materijalom koji kao da je poticao iz neke ki antikvarnice. Sve to je liilo na muzej votanih figura Greven, mada je mene neodoljivo podsealo na oltar koji sam video u Riju one veeri kada smo prisustvovali obredu umbanda. Jedna statua predstavljala je neku gospu na prestolu sa savrenom ili gotovo savrenom belom haljinom ukraenom ljokicama. Iznad nje su na nitima visila nekakva bia neodreenog oblika, za koja mi se uinilo da su izraena od lenci oje. U jednom uglu nalazilo se pojaalo iz kojeg je dopirao zvuk truba iz daljine, prilino dobrog kvaliteta, moda neto iz opusa Andree Gabrijelija. U svakom sluaju, zvuni efekat bio je prijatniji od vizuelnog. S desne strane nalazila se jo jedna enska figura obuena u grimizni barun sa belim pojasom i lovorovim vencem na glavi, pored jedne pozlaene vage. Alje nam je objanjavao na ta se sve to odnosi, ali lagao bih, ako bih rekao da sam ga paljivo sluao. Vie su me zanimali izrazi lica mnogobrojnih zvanica koje su se duboko dirnute kretale od prizora do prizora sa ogromnim potovanjem. Ne razlikuju se ba mnogo od onih koji idu u svetilita da vide Crnu Gospu sa vezenom haljinom prekrivenom srebrnim srcima, rekao sam Belbu. Da ne misle da je to lino Hristova Majka? Ne, ali ne misle ni suprotno. Zabavljaju se slinostima, doivljavaju predstavu kao viziju, a viziju kao stvarnost. Da, rekao je Belbo, ali problem nije u tome da se sazna jesu li oni bolji ili gori od onih koji idu po svetilitima. Pitao sam se ko smo mi koji smatramo da je Hamlet stvarniji nego na nastojnik. Da li imam pravo da osuujem njih kada ja oko sebe traim Gospou Bovari da joj napravim scenu? Diotalevi je odmahivao glavom i tiho mi govorio da je kopiranje predstava boanskih likova svetogre i da je sve to maslo Zlatnog teleta. No, u svakom sluaju zabavljao se.

58 U svakom sluaju, alhemija je jedna edna kurtizana koja ima mnogo ljubavnika, ali nikome ne dozvoljava da uiva u njenim arima i sve njih eka samo razoaranje. Pretvara zanesenjake u ludake, bogate u siromahe, filozofe u budale, a obmanute u zlatouste varalice (Trithemius, Annalium Hirsaugensium Tomus II, S. Gallo, 1690, 225) Iznenada, prostorija je utonula u polumrak, a zidovi poeli da se sijaju. Primetio sam da su tri etvrtine zida prekrivene polukrunim platnom na kojem e biti projektovane slike. U trenutku kada se to desilo shvatio sam da su i deo tavanice i poda, kao i neki predmeti koji su na mene ostavili utisak svojom vulgarnou - ljokice, vaga, tit i nekoliko bakarnih pehara - napravljeni od materijala koji se cakli kao ogledalo. Zaronili smo u nekakav podvodni svet u kome su se slike umnoavale, ralanjivale, meale sa senkama prisutnih. Pod je odraavao tavanicu i tavanica pod, a figure koje su se pojavljivale na zidovima reflektovale su se i na podu i na tavanici. Pored muzike, dvoranom su se irili i zamamni mirisi. Najpre je to bio miris indijskih tapia, a potom neki drugi, tee prepoznatljiv, koji je povremeno bio i neprijatan. Prvo se polumrak pretvorio u mrkli mrak, a zatom smo se, uz zvuke nekakvog klokotanja i kljuanja lave, nali u krateru u kome je kiptala lepljiva i tamna materija obasjana utim i plaviastim plamenom. Neto nalik na zamaenu vodu isparavalo je ka vrhu, da bi se potom poput rose ili kie ponovo sputalo na dno, a svuda unaokolo osealo se zaudaranje smrdljive zemlje i bui. Udahnuo sam grob, Tartar, tamu, zapljusnula me je otrovna vodurina koje je proticala kroz naslage ubreta, humusa, ugljene praine, blata, menstruuma, dima, olova, balege, ljuske, pene, nafte. Sve je bilo crnje od crnjeg, ali je svetlost polako poela da se pomalja i pred nama se ukazae

dva gmizavca, jedan plaviast a drugi crvenkast. Izgledalo je kao da se pare i istovremeno grizu jedan drugom rep, tako da su se stopili u nekakvo jedinstveno oblije krunog oblika. Oseao sam se kao naliven alkoholom, nisam vie video svoje drugove, polumrak ih je progutao, nisam prepoznavao likove koji bi kliznuli kraj mene, ve su mi izgledali kao ralanjeni i bezoblini obrisi. U tom trenutku osetio sam kako me je neko epao za ruku. Znao sam da se to ne deava stvarno, ali nisam hteo da se okrenem kako ne bih otkrio da je to samo varka. U svakom sluaju, oseao sam Lorencin miris i tek tada shvatio koliko je elim. To je sigurno bila Lorenca. Dola je ovde da bismo nastavili na razgovor, koji se sastojao od umova i grebanja noktima po vratima. Prethodne veeri nismo ga dovrili. Sumpor i iva spojili su se u vlanoj toplini koja je prouzrokovala lagano pulsiranje mojih prepona. Iekivao sam Rebisa, dvopolnog mladia, filozofsku so, krunu Albeda. inilo mi se da sve znam. Moda su sve one silne knjige proitane tokom poslednjih meseci ponovo izronile u mom seanju, ili mi je Lorenca prenela svoje znanje kada me je dotakla? Oseao sam kako mi se znoje dlanovi. Iznenadio sam samog sebe aputanjem drevnih imena, imena koje su, znao sam to dobro, Filozofi dali Albedu, dok sam ja njihovim pominjanjem moda ustreptalo zazivao Lorencu. Stvarno ne znam, mogue je da sam ih samo ponavljao u sebi kao nekakvu umilostivljujuu litaniju. Beli bakar, Bezgreno jagnje, Alkagest, Alborah, Sveta vodica, Proiena iva, Auripigment, Azoh, Burakh, Kambar, Kaspa, eruza, Vosak, Kaja, Komerison, Elektrum, Eufrat, Eva, Fada, Favonius, Osnova umetnosti, Dragi kamen Givinis, Dijamant, Zibah, Ziva, Veo, Narcis, Ljiljan, Hermafrodit, Hae, Hipostaza, Hajl, Deviansko mleko, Jedinstveni kamen, Pun mesec, Majka, ivo ulje, Ljuska, Jaje, Flegma, Taka, Koren, Prirodna so, Olistala zamlja, Tevos, Tinkar, Para, Veernja zvezda, Vetar, Faraonsko staklo, Deja mokraa, Kraguj, Placenta, Menstruum, Odbegli sluga, Leva ruka, Seme metala, Duh, Kalaj, Sok, Sumporno ulje

U smoli koja je sada postala sivkasta, mogli su da se vide obrisi stena i usahlog drvea iza kojih je polako zalazilo crno sunce. A onda blesnu nekakva zaslepljujua svetlost i pojavie se iskriave slike koje su se svuda odraavale, pa je sve liilo na kaleidoskop. Poeo je da se iri nekakav crkveni miris, kao za vreme liturgije. Glava je poela da me boli, oseao sam pritisak u slepoonicama. Malo-pomalo nazirao sam velelepnu odaju prekrivenu pozlaenim tapiserijama. Prizor je liio na svadbenu gozbu. Bili su tu princ-mladoenja, nevesta obuena u belo, ostareli kralj i kraljica, koji su sedeli na prestolu, a pored njih nalazili su se jedan ratnik i jo jedan kralj, ali tamnoputi. Ispred kralja stajao je omanji oltar na kojem se nalazila knjiga prekrivena crnim pliom i svea u kandelabru od slonove kosti. Pored svenjaka stajali su globus i sat, a iznad njega je bila kristalna fontana iz koje je tekla tenost boje krvi. Iznad fontane nalazilo se neto to je podsealo na lobanju. Iz onih duplji palacala je bela zmija. Lorenca je poela da mi dahe u uho. aputala je neke rei, ali ja nisam uo njen glas. Zmija je lelujala u ritmu spore i tune muzike. Vremeni kralj i kraljica sada su bili u crnom ruhu, a ispred njih nalazilo se est pokrivenih mrtvakih sanduka. Posle nekoliko muklih tonova bas-tube pojavio se ovek sa crnom kukuljicom. Pogubljenje je bilo dostojanstveno i podsealo na usporen snimak. Kralj je s bolnom radou krotko pruio glavu. ovek s kukuljicom zamahnuo je sekirom, ubojitim seivom. Jednim potezom odrubio je kraljevu glavu. Na svim reflektujuim povrinama blesnulo je seivo, a poto su se one ogledale jedna u drugoj, izgledalo je kao da se bezbroj odrubljenih glava kotrlja po odaji. Nisam uspeo da pratim dalji tok dogaa, jer su se prizori smenjivali neverovatnom brzinom. Mislim da su sve linosti, ukljuujui i tamnoputog kralja, pogubljene na isti nain i poloene u sanduke. Odaja se odjednom pretvorila u obalu mora ili nekakvog jezera. Videli smo kako est osvetljenih brodova pristaje uz obalu i kako na njih unose mrtvake sanduke. Brodovi su potom isplovili i klizei po vodenom ogledalu nestali u noi. Istovremeno sa ovim prizorom, odaju u kojoj sam se nalazio obavio je gusti dim, toliko gust da je gotovo mogao da se see noem, na trenutak sam se pobojao da sam ja meu osuenicima, dok su mnogi oko mene poeli da mrmljaju svadba, svadba

Nisam vie oseao Lorencin dodir i tek tada sam se okrenuo da je potraim u mnotvu senki. U meuvremenu, dvorana se pretvorila u kriptu ili velelepnu grobnicu sa svodom koji je osvetljavao granat neverovatne veliine. Iz svih uglova poele su da pristiu ene u devianskom ruhu. One su se okupile oko pecare na dva sprata, malog zamka sa kamenim postoljem i portikom koji je podseao na penicu. Sa strane su bile dve kule iz kojih su izvirali alambici na ijim krajevima su bile jajaste boce, dok je trea, sredinja kula na svom kraju imala neku fontanu. U postolju zamka nazirala su se tela pogubljenih. Jedna od ena donela je kovei i iz njega izvukla nekakav okrugli predmet. Postavila ga je na postolje, u zasvoen prolaz sredinje kule, i istog trenutka fontana na vrhu poe da iklja. Uspeo sam da vidim ta je u pitanju, bila je to crneva glava koja je sada gorela poput cepanice i izazvala kljuanje vode u fontani. Isparenja, dim, grgoljenje... Lorenca mi je tada poloila ruku na potiljak i poela da ga mazi, ba kao to je milovala Jakopov vrat u kolima. ena je prinela zlatnu kuglu, odvrnula slavinu na penici i pustila da se kugla napuni gustom crvenom tenou. Potom je kugla otvorena, a u njoj se umesto crvene tenosti nalazilo veliko i lepo jaje, belo kao sneg. ene su ga uzele i poloile na zemlju, u gomilicu utog peska, sve dok se jaje nije otvorilo i iz njega izala ptica jo uvek krvava i izobliena. Ali, poto se napila krvi pogubljenih, poela je da raste pred naim oima i postala je blistava i lepa. Sada su odrubljivali glavu ptici i pretvarali je u prah iznad jednog malog oltara. Neki su poeli da mese pepeo da bi potom sipali smesu u dva kalupa. Zatim su stavili kalupe da se peku u penici, duvajui cevicamima da bi raspirili plamen. Na kraju su kalupi otvoreni i pojavila su se dve bledunjava i ljupka oblija, gotovo prozirna, deak i devojica, koji nisu bili vii od etiri pedlja. Bili su mekani i mesnati kao da su iva bia, ali su im oi jo bile staklaste, neive. Postavili su ih na dva jastuka, a jedan starac im je sipao u usta kapljice krvi. Stigle su i druge ene, sa zlatnim trubama ukraenim zelenim veniima. Pruile su jednu starini, a ovaj ju je prineo ustima dvaju bia koja su jo uvek bila izmeu biljne obamrlosti i slatkog

ivotinjskog sna. Poeo je da uduvava duu u njihova tela. Dvorana se ispuni svetlou, svetlost se pretvori u polumrak, a potom u tamu koju su prekidali samo narandasti odblesci, da bi na kraju osvanula neverovatno bela zora, dok su trube glasno i zvonko svirale. Ukaza se rubin nepodnoljivog sjaja. U tom trenutku ponovo sam izgubio Lorencu i shvatio sam da je vie neu pronai. Sve je postalo vatreno crveno, a onda se polako pretvorilo u tamnoplavo i ljubiasto. Ekran se ugasio. Osetio sam da me elo nepodnoljivo boli. Mysterium Magnum, rekao je smireno i glasno Alje koji se nalazio kraj mene. Ponovno raanje novog oveka kroz smrt i strast. Odlino izvedeno, moram da priznam, jedino je redosled faza pokvaren zbog prevelike sklonosti ka alegoriji. Ono to ste videli bila je, naravno, predstava, ali ona govori o Neemu. A na domain tvrdi da je to Neto stvorio. Doite, hajdemo da vidimo ostvareno udo. 59 A ako se stvore takva udovita, moramo da ih posmatramo kao da su delo prirode iako se izgledom razlikuju od oveka. (Paracelsus, De homunculis, u Operum Volumen Secundum, Genevae, De Tournes, 1658, str. 475) Poveo nas je u batu i odmah mi je bilo bolje. Nisam se usuivao da pitam ostale da li se Lorenca zaista vratila. Mora da sam sanjao. Posle nekoliko koraka uli smo u staklenu batu i nesnosna toplota ponovo me je oamutila. Usred biljaka, preteno tropskih, nalazilo se est boca u obliku kruke ili suze ispunjenih plaviastom tenou. U svakoj od tih posuda plivalo je po jedno bie od dvadesetak centimetara; prepoznali smo sedokosog kralja, kraljicu, crnca, ratnika, dvoje mladih sa lovorovim vencem oko glave. Jedan venac bio je plave, a drugi ruiaste boje. Plivaki pokreti su im bili ljupki, kao da su u svojoj prirodnoj sredini. Bilo je teko odrediti da li su u pitanju plastini ili votani modeli, ili je ipak re o ivim biima, s obzirom da se u zamuenoj

vodi nije moglo razaznati da li je blago disanje, koje im je udahnjivalo ivot, stvarno ili optika varka. ini se da rastu iz dana u dan, rekao je Alje. Svakog dana sudovi se uranjaju u sveu, odnosno toplu, konjsku balegu, koja utie da temperatura za rast bude idealna. Zbog toga se Paracelzus daje uputstva da se homunkulusi odgajaju iskljuivo na temperaturi konjske utrobe. Na domain tvrdi da ovi homunkulusi razgovaraju s njim, saoptavaju mu tajne, proriu. Neki od njih otkrivaju mu prave mere Solomonovog hrama, a neki teraju zle duhove... Iskreno reeno, ja ih nikada nisam uo da govore. Lica su im bila vrlo pokretna. Kralj je neno gledao kraljicu, a pogled mu je bio prilino umilan. Na domain mi je rekao da je jednog jutra zatekao plavog mladia, koji je ko zna kako pobegao iz svog zatvora, kako pokuava da skine ep sa suda u kojem se nalazi njegova drubenica... Ali nije bio u svojoj sredini, oteano je disao i jedva su ga spasli vrativi ga u njegovu tenost. Uasno, rekao je Diotalevi. Ne bih voleo da ih imam, ako je tako. Mora uvek sa sobom da nosi sud i da nae tu balegu gde god da ode. A ta da radi preko leta? Da ih ostavi nastojniku? Zato da ne, zakljuio je Alje, pa to su samo ludioni iliti Dekartovi avolii. Ili ako ba hoete, automati. avo, avo, ponavljao je Garamon. Vi mi otkrivate novi svet, gospodine Alje. Dragi prijatelji, svi bismo morali da budemo mnogo, mnogo skromniji. Toliko je toga i na nebu i na zemlji Ali na kraju krajeva, la guerre comme la guerre Garamon je izgledao kao da ga je protresla struja, na Diotalevijevom licu i dalje se video znatieljan podsmeh, dok je Belbovo lice bilo potpuno bezizraajno. Hteo sam da odagnam svaku sumnju, stoga sam mu rekao: Kakva teta to Lorenca nije dola, ba bi se dobro zabavila. Pretpostavljam, rekao je odsutno. Lorenca nije dola. A ja sam se oseao kao Amparo u Riju. Bilo mi je zlo. Oseao sam se prevarenim. Nisu mi dali agogo. Napustio sam drutvo i ponovo uao unutra. Probio sam se kroz masu i dokopao se stola sa piem. Popio sam neko osveavajue pie, mada sam se plaio da je u pitanju arobni napitak. Potom sam

potraio toalet da bih pokvasio elo i potiljak. Naao sam ga i osetio olakanje. Ali im sam izaao iz njega, ugledao sam pred sobom male spiralne stepenice, pa nisam uspeo da odolim da se ne upustim u novu avanturu, verovatno zato to sam, uprkos oseaju da sam se potpuno oporavio, i dalje traio Lorencu.

60 Jadna ludo! Zar je mogue da si toliko naivan pa misli da emo ti tek tako otkriti najveu i najvaniju tajnu? Uveravam te, ko god pokua da objasni bukvalno i prostim reima ono to piu Filozofi Hermetiari, ulazi u straan lavirint iz kojeg nikada nee izai, jer nee imati Arijadnino klupko koje bi mu pomoglo da se izbavi. (Artephius) Naao sam se u nekavoj prostoriji ispod zemljine povrine. Bila je slabano osvetljena, zidovi su bili od imitacije kamena, kao i fontane u parku. U uglu sam primetio levkasti otvor koji je podseao na zazidanu trubu, iz njega su dopirali nekakvi glasovi koji su se uli ak i iz daleka. Primakao sam se. Glasovi su postajali sve razgovetniji, tako da sam uspeo jasno da ujem itave reenice. Uinilo mi se da ih neko izgovara tik kraj mene, kao da sam u Dionizijevom uhu u Sirakuzi!!! Ova dvorana je oigledno bila povezana s nekom od gornjih prostorija u kojoj se nalazio otvor slian pisku, pa bi se svaki razgovor u njegovoj blizini razgovetno uo u donjoj prostoriji. Gospoo, rei u vam ono to nikada nisam nikome rekao. Sit sam svega. Muio sam se sa cinoberom i ivom, bavio sublimacijom duhova, ta sve nisam probao sa fermentima, solima gvoa i elika i njihovim penama, ali Kamen nisam pronaao. Potom sam se bacio na azotnu kiselinu, korozivne i plamtee tenosti, ali uzalud. Koristio sam ljuske jajeta, sumpor, vitriol, arsenik, kvarc, so amonijaka, sode i

vinskog kamena, obinu, alkalnu i kamenu so, alitru, alembrot i atinkar, verujte mi da niemu ne slue. Treba izbegavati neiste metale, inae ete proi kao i ja. Probao sam sve ivo: krv, kosu, Saturnovu duu, markasit, aes ustum, afran sa Marsa, krljut, rastvor gvoda, antimon, no ni to nije pomoglo. Zatim sam pokuao da dobijem ulje i vodu iz srebra, probao sam da kalciniram srebro, kako sa pripremljenom solju, tako i bez nje, a potom probao i sa rakijom i uspeo sam da dobijem korozivna ulja. Potom sam koristio mleko, vino, maju, zvezdanu spermu koja pada na zemlju, helidon, posteljicu, meao sam ivu sa metalima i dobijao kristale, proveravao i u samom pepelu. Najzad Najzad? Kada je u pitanju istina, moramo da budemo krajnje oprezni. Kada je izustite, kao da ste otkinuli deo srca Prestanite, prestanite, kiptim od uzbuenja Jedino vama mogu da poverim svoju tajnu. Ne pripadam nijednom dobu i nemam rodno mesto. Moje veno bitisanje ne poznaje ni vreme ni prostor. Postoje bia koja vie nemaju anele uvare i ja sam jedno od njih Ali zato ste me doveli ovamo? Zauo se novi glas: Dragi Balsamo, opet izmiljotine o besmrtnosti? Budalo! Kakve izmiljotine. Besmrtnost je injenica. Spremao sam se da krenem poto me je to truanje zamorilo, kada sam zauo Salonov glas. Priao je tiho ali napeto, kao da stee neiju miicu. Prepoznao sam Pjerov glas. Pobogu, rekao je Salon, pa neete valjda da mi kaete da ste i vi ovde zbog alhemiarske lakrdije. Ili moda hoete da me ubedite kako ste doli u vrt da se nadiete sveeg vazduha? Znate li da je posle Hajdelberga Salomon de Kaus prihvatio poziv francuskog kralja da se pobrine za ienje Pariza? Les faades? Ma ne, pa nije on Malro. Mislim da se pozabavio odvodima. Interesantno, zar ne? Taj gospodin je za vladare pravio narandine vrtove i vonjake pune simbolike, ali je u sutini bio zainteresovan za

podzemne kanale u Parizu. U to doba u Parizu nije postojala kanalizaciona mrea. Pre bi se reklo da je u pitanju bila nekakva meavina kanala na samoj povrini i podzemnnih odvoda o kojima se nije znalo gotovo nita. Rimljani su jo od doba republike znali sve o svojoj podzemnoj kanalizaciji, Cloaca Maxima, dok Pariani, hiljadu i petsto godina kasnije, nisu imali pojma ta se prostire ispod njihovog grada. De Kaus je prihvatio kraljev poziv jer je hteo da sazna vie o tome. A ta je to hteo da sazna? Posle De Kausa na scenu je stupio Kolber. Nikako ne smemo da smetnemo s uma da smo stigli do doba Gvozdene Maske. Dakle, on je, u nameri da oisti kanale, u podzemlje poslao robijae, ali su se oni odluili za beg kroz izmet i, pratei struju, u nekakvom amcu, pokuali da se dokopaju Sene, budui da se niko nije usudio da se suprotstavi tim stranim biima koja su uasno zaudarala i bila obavijena rojevima muva. Stoga je Kolber postavio andare na mestima gde su se odvodni kanali slivali u reku, pa su zatvorenici, da im ne bi dopali aka, skonali u lagumima. Za tri veka u Parizu je izgraeno jedva tri kilometra kanalizacije, ali su u XVIII veku uspeli da naprave dvadeset i est kilometara i to ba pred samu revoluciju. Zar vam to nita ne govori? Ah, vi znate, to To je zbog toga to su se novi ljudi dokopali vlasti, ljudi koji su znali neto to njihovi prethodnici nisu poznavali. Napoleon je poslao brojne ekipe da pretrae mrane tunele u koje su se slivale otpadne vode grada. Ko god se usuivao da u to doba tamo radi, nalazio je razne stvari. Prstenje, zlato, ogrlice, dragulji, ko zna ta je sve zavrilo u tim kanalima. Neki su se odvaili i da progutaju ono to su nali, da bi kasnije po povratku na svetlost dana, uzimali neki laksativ i postajali bogati. Otkriveno je da su mnoge kue imale podzemni prolaz koji je vodio do odvodnih kanala. a, alors U vreme kada su se nokiri jo praznili kroz prozor? A zato su onda ve u to doba postojali odvodni kanali sa plonicima sa strane i uzidanim gvozdenim karikama, koje su oito sluile za pridravanje? Ti prolazi predstavljaju one tapis francs gde se okupljalo podzemlje, odnosno la pgre, kako se tada govorilo, te su u sluaju da se pojavi policija imali vremena da mugnu i da izau na povrinu u sasvim drugom delu grada. Prie za malu decu

Ma nemojte? A koga vi to pokuavate da zatitite? Za vreme Napoleona III, baron Hausman je zakonom naloio da sve kue u Parizu moraju da imaju zasebni rezervoar i podzemni hodnik koji vodi do odvodnih kanala. Bilo je propisano da tunel bude visok dva metra i trideset centimetara, a irok metar i trideset. Je l' vam jasno? Svaka kua u Parizu povezana podzemnim hodnikom za odvode! A znate li koliko je danas duga kanalizaciona mrea Pariza? Dve hiljade kilometara i to na vie nivoa i slojeva. A sve je zapoelo sa ovekom koji je zaluan za Hajdelberke vrtove Pa ta? Vidim da ste se ba zainatili da mi ne odgovorite. Ali siguran sam da vi znate neto to neete da mi kaete. Molim vas, okanite me se, kasnim na vaan sastanak. Zauo se bat koraka. Nisam razumeo ta je bila Salonova namera. Pogledao sam oko sebe, bio sam stenjen izmeu zida i otvora, te mi se uinilo da sam i ja u podzemlju, ispod luka, i da taj otvor u stvari predstavlja poetak sputanja u mrane lagume koji vrve od Nibelunga i vode do sredita Zemlje. Podila me je jeza. Spremao sam se da krenem kada sam zauo glas: Doite. Samo to nismo poeli. U tajnoj odaji. Pozovite ostale.

61 Troglavi Zmaj uva to Zlatno runo. Njegova prva glava potie iz vode, druga iz zemlje, a trea iz vazduha. Neophodno je da te tri glave pripadaju samo jednom, veoma monom Zmaju, koji e prodrati sve druge Zmajeve. (Jean d'Espagnet, Arcanum Hermeticae Philosophiae Opus, 1623, 138) Ponovo sam se prikljuio svom drutvu. Rekao sam Aljeu da sam uo kako se uka o nekakvom sastanku. Aha, rekao je Alje, postali smo znatieljni! Ali u potpunosti vas shvatam. im zagrebete hermetike tajne, postajete eljni da saznate vie. Pa dobro, veeras e se, koliko ja znam, obaviti inicijacija novog lana Starog i Prihvaenog reda Rozenkrojcera. Moemo li i mi da prisustvujemo?, upitao je Garamon. Ne moemo. Ne smemo. Ne bi trebalo. Ne bismo smeli. Ali mi emo da postupimo kao i likovi iz grkih mitova, probaemo zabranjeno voe i izloiti se moguoj srdbi bogova. Doputam vam da provirite. Popeli smo se uzanim stepenicama do nekog mranog hodnika. Alje je odkrinuo zastor te smo kroz nekakav zastakljeni otvor mogli da bacimo pogled na prostoriju ispod nas obasjanu svenjacima. Zidovi su bili obloeni damastom sa izvezenim ljiljanima, dok se u dnu prostorije uzdizao presto pokriven pozlaenim baldahinom. S obe strane prestola nalazio se po jedan stalak na kojem su bili postavljeni mesec i sunce, napravljeni od kartona ili nekakvog plastinog materijala. Bili su prilino neveto izraeni, ali prekriveni staniolom iili nekom metalnom folijom zlatne i srebrne boje. Plamen sa svenjaka izazivao je pokretanje sunca i meseca, to je celom prizoru davalo posebnu ar. Iznad baldahina visila je ogromna zvezda okaena o tavanicu prostorije. Ona se sva blistala, budui da je bila napravljena od dragog kamenja ili stakla. Tavanica je bila prekrivena plavim damastom sa velikim srebrnim zvezdama. Ispred prestola nalazio se dugaak sto ukraen palmama. Na stolu je bio postavljen ma, dok se ispred njega nalazio preparirani lav s razjapljenim eljustima. Bilo je oigledno da je u njegovoj glavi bila ugraena mala crvena svetiljka jer su mu oi bile uarene.

Izgledalo je kao da sue plamen kroz otvorenu eljust. Pomislio sam da to mora da je delo Salonovih ruku i najzad shvatio na koje je to muterije mislio onog dana kada smo se sreli u rudniku u Minhenu. Za stolom se nalazio Bramanti u grimiznoj odedi sa izvezenim zelenim ukrasima. Nosio je beli plat sa zlatnim obrubom. Na grudima mu se blistao krst, dok je na glavi imao kapu koja je pomalo podseala na mitru. Na vrhu kape bila je crveno-bela peruka. Pred njim je stajlo dvadesetak osoba, poreanih poput svetenika, koje su na sebi imale istu grimiznu odedu, samo bez ukrasa. Svi su na grudima imali neto zlatno. Uinilo mi se da prepoznajem o emu je re. Prisetio sam se jednog renesansnog portreta, habsburkog nosa i udnog jagnjeta obeenog oko pojasa, sa nogama koje vise. Shvatio sam da su prilino dobro kopirali ukrase Reda Zlatnog runa. Bramanti je govorio, rairenih ruku podignutih uvis. Izgledalo je kao da izgovora nekakvu litaniju, dok su ostali povremeno neto mrmljali. Zatim je Bramanti podigao ma, a potom su svi prisutni iz odede izvukli bode ili no za hartiju i podigli uvis. U tom trenutku Alje je ponovo povukao zastor. Videli smo suvie. Sili smo stepenicama (korakom Pink Pantera, kao to je naglasio Diotalevi koji je znao sve mogue gluposti vezane za savremeno drutvo, pa i crtae) i ponovo stigli u vrt. Bili smo pomalo zadihani. Garamon je bio zaprepaen. Da li su, da li su to masoni? Ah, ree Alje, a ta to znai masoni? Oni su sledbenici vitekog reda koji je vezan za Rozenkrojcere a samim tim, posredno, i za Templare. Ali zar sve to nema veze sa slobodnim zidarstvom?, ponovo je upitao Garamon. Ako i postoji neto zajedniko sa slobodnim zidarstvom, onda je to, kao to ste videli, injenica da je i Bramantijev obred razbibriga za pripadnike slobodnih profesija i lokalne politikante. Ali tako je bilo od samog poetka: slobodno zidarstvo je iskrivljena legenda o Templarima. A ovo to ste videli predstavlja karikaturu karikature, osim to ova gospoda sve to shvata prilino ozbiljno. Avaj! Svet vrvi od takozvanih rozenkrojcerovaca i templarista. Sigurno je da se od njih ne moe oekivati nikakvo otkrovenje iako meu njima ima posveenika koji zavreuju panju.

Ali, na kraju krajeva, upitao je Belbo bez uobiajene ironije i nepoverljivosti, kao da ga se pitanje lino tie, na kraju krajeva, vi poseujete sve njih. Kome verujete odnosno, kome ste verovali od svih njih? Naravno, nikome. Da li vam ja liim na naivinu? Ja ih uvek posmatram sa odstojanja, ali sam pun razumevanja. Moje interesovanje podsea na teologa koji posmatra svetinu u Napulju kako iekuje udesa od svetog enara. Ta rulja svedoi o veri i dubokoj potrebi, a teolog se kroz tu znojavu i slinavu svetinu kree ne bi li sreo nepoznatog sveca, nosioca vie istine, koji bi jednoga dana bio kadar da otkrije nove pojedinosti o tajni Presvetog Trojstva. Ali Presveto Trojstvo nije sveti enaro. Niste mogli da ga uhvatite ni za glavu ni za rep. Nisam znao kako da definiem taj njegov hermetiki skepticizam, liturgijski cinizam, to vrhunsko nevernitvo koje ga je teralo da odaje poast svakom sujeverju koje je prezirao. Vrlo je jednostavno, odgovorio je Alje Belbu, ako su Templari, oni pravi, za sobom ostavili nekakvu tajnu i zasnovali nekakvo sledbenitvo, mi moramo da se bacimo u potragu za njima u sredinama u kojima bi najlake mogli da se kamufliraju, tamo gde oni sami smiljaju obrede i mitove kako bi delovali neopaeno i bili poput ribe u vodi. ta radi policija kada traga za nekim vrhunskim zloincem, genijem zla? Vrlja po podzemlju, po zloglasnim barovima, gde se nalaze samo sitne ribe koje nikada ne bi mogle da osmisle grandiozne zloine kao prestupnik za kojim se traga. A ta radi Kralj straha kada eli da zavrbuje nove verne sledbenike? Gde ih trai i pronalazi? On odlazi tamo gde se sastaju lani buntovnici koji nemaju petlju da sami neto urade, ali otvoreno podraavaju ponaanje svojih idola. Svetlost treba traiti izgubljenu u poarima, ili u ikarama gde posle vatre plamici cvre ispod trnjita, mutljaga i poluspaljenog lia. Pa gde bi mogao bolje da se sakrije pravi Templar ako ne u masi svojih karikatura?

62 Smatramo da se kao druidska drutva mogu definisati ona drutva koja se deklariu kao druidska, u svom nazivu ili ciljevima i koja vre inicijaciju inspirisanu druidizmom. (M. Raoult, Les druides. Les socit initiatiques celtes contemporaines, Paris, Rocher, 1983, str.18) Bliila se pono, a prema onome to nam je Alje ranije rekao, oekivalo nas je jo jedno iznenaenje te veeri. Napustili smo palatinske vrtove i nastavili nae putovanje po brdima. Posle etrdeset pet minuta Alje nam je rekao da parkiramo kola pokraj nekakve ikare. Morali smo da se probijemo kroz grmlje kako bismo stigli do proplanka, a nije postojao ni put ni staza. Uspon je bio blag, ali smo se mi sporo probijali kroz iblje, poto je teren bio klizav. Zemlja nije bila vlana, ali je bila prekrivena trulim liem i lepljivim korenjem po emu je bilo veoma teko hodati. Alje je povremeno palio baterijsku lampu da bi pronaao najbolji mogui put, ali bi je odmah i gasio s obzirom na to kako je govorio da ne treba da odamo svoje prisustvo ljudima koji uestvuju u obredu. U jednom trenutku Diotalevi je pokuao neto da prozbori, ako se dobro seam, pomenuo je Crvenkapu, ali ga je Alje prilino ljutito zamolio da se uzdri od komentara. Bliili smo se samom kraju ikare kada smo zauli glasove u daljini. Najzad smo stigli do oboda proplanka koji je bio obasjan svetlou nekakvih baklji, ili bolje reeno, svetiljki koje su se lelujale tik iznad tla bacajui slabanu srebrnkastu svetlost. Izgledalo je kao da nekakav gas gori i stvara mehure sapunice koji su lebdeli iznad same trave. Alje nam je naredio da se tu zaustavimo i saekamo dalji razvoj dogaaja, jer nas je iblje zaklanjalo od bilo ijih pogleda. Uskoro e stii svetenice. Bolje reeno druitkinje. Re je o prizivanju velike kosmike device Mikil. Sveti Mihailo je njen pandan u hrianskoj tradiciji i nije sluajno to je on aneo, dakle bespolno bie, pa je stoga mogao da zauzme mesto enskog boanstva Odakle dolaze?, apatom je upitao Diotalevi.

Iz raznih krajeva, iz Normandije, Norveke, Irske To je jedinstven dogaaj, a ovo mesto je kao stvoreno za taj obred. A zato?, upitao je Garamon. Jednostavno zato to neka mesta poseduju magiju koju druga nemaju. A ta one rade u obinom ivotu?, ponovo je upitao Garamon. Sve i svata. Ima tu daktilografkinja, slubenica osiguravajueg drutva, pesnikinja. Da ih sutra sretnete na ulici, ne biste ih prepoznali. U tom trenutku poeli smo da naziremo grupicu koja se urno pribliavala sreditu proplanka. Tada sam shvatio da su svetla koja sam ranije video mali fenjeri da ih svetenice dre u rukama. Nije ni udo to smo pomislili da je svetlost tik iznad trave jer je proplanak bio na vrhu brega. U daljini sam ugledao druitkinje koje su se, uspevi se iz doline, pojavile na obodu visoravni. Imale su bele plateve koji su se lagano leprali na povetarcu. Tri svetence su stale u sredite, dok su ih ostale okruile. To su tri druidske device, hallouines iz Lisjoa, Klonmaknojza i Pino Torinezea, rekao je Alje. Belbo je upitao zato ba odatle, ali je Alje samo odmahnuo rukom: Tiina, budite strpljivi. Ne mogu vam u tri rei objasniti obred i hijerarhiju u nordijskoj magiji. Zadovoljite se onim to vam kaem. Ako vam neto ne kaem, to je stoga to ne znam ili ne smem da vam kaem. Obavezao sam se da neke tajne nikome ne otkrivam. Primetio sam u sreditu proplanka gomilu kamenja koje je oblikom pomalo podsealo na dolmen. Mislim da su izabrale ovaj proplanak upravo zbog tog kamenja. Jedna svetenica se pope na dolmen i dunu u trubu. Ova truba je jo vie podseala na bukcinu iz pobednikog mara u Aidi nego ona koju smo videli nekoliko sati ranije. Ali zvuk joj je bio nekako priguen i noni, kao da je dolazio izdaleka. Belbo me je dodirnuo po miici: To je ramsing, instrument koji su koristili tugsi, sledbenici boginje Kali, pokraj svetog drveta banijan Oito da nisam shvatio da se naalio samo da bi odagnao druge asocijacije, te sam mu zario no u srce svojim brzopletim zakljukom: Da je u pitanju fligorna, sigurno ne bi bilo toliko upeatljivo.

Belbo je klimnuo glavom. Oni i jesu ovde upravo zbog toga to ne ele fligornu, rekao je. Pitam se da li je moda te veeri poeo da nazire vezu izmeu svojih snova i onoga to mu se deavalo tih meseci. Alje nije pratio na razgovor, ali nas je uo kako apuemo. Nije re ni o upozorenju ni o zovu, rekao je, u pitanju je neka vrsta ultrazvuka da bi se ostvario kontakt sa podzemnim talasima. Pogledajte, sada se sve svetenice u krugu dre za ruke. Stvaraju neku vrstu ivog akumulatora kako bi sakupile i usmerile telurike vibracije. Sad bi trebalo da se pojavi oblak Kakv oblak?, proaputao sam. Prema tradiciji, re je o zelenom oblaku. Saekajte... Nisam verovao da e se pojaviti bilo kakav zeleni oblak, ali istog trenutka iz zemlje je poela da se podie izmaglica, da je bila gua i jednoobrazna, sigurno bih mogao da je nazovem maglom. Bila je to nekakva pahuljasta smesa nalik na eernu penu koja se tu i tamo zgunjavala, a potom bi noena vetrom odleprala na drugi kraj proplanka. Prizor je bio udesan, povremeno bi se u pozadini videlo drvee, zatim bi opet sve postalo mutno i prekriveno parom, a onda se u sreditu proplanka uzdigao dim, pa nismo mogli da vidimo ta se deava. U tim trenucima jedino smo mogli da posmatramo obode proplanka i nebo na kome je i dalje sijao mesec. Oblaii su se tako brzo i neoekivano pomerali kao da se povinuju nekakvim nepredvidljivim silama. Pomislio sam da je u pitanju neki hemijski trik, ali sam potom munuo glavom: bili smo na oko est stotina metara nadmorske visine, pa su to moda i bili pravi pravcati oblaci. Predvieni obredom, prizvani? Najverovatnije ne, ali su svetenice izraunale da bi na toj visini, u povoljnim okolnostima, iznad samog tla mogli da se pojave lutajui slojevi magle. Zaista smo morali da se divimo prizoru jer se i odeda svetenica stapala sa belinom oblaka te se inilo da njihova oblija as izranjaju iz beliaste tame a as ponovo nestaju u njoj, kao da su i same stvorene u toj magli. U jednom trenutku oblak je prekrio celu livadu, dok je nekoliko otkinutih oblaia poletelo ka nebu i gotovo zaklonilo mesec, ali je on jo uvek obasjavao obode proplanka. Onda je iz oblaka izronila druitkinja koja je poela da tri u pravcu ikare sa ispruenim

rukama. Dok je trala, vikala je na sav glas, pa sam pomislio da nas je otkrila i da nas proklinje. Ali kada nam se pribliila na svega nekoliko metara od nas, promenila je pravac i poela da tri u krug oko oblaka. Potom je ponovo nestala u magli s leve strane, da bi se posle nekoliko minuta pojavila s desne strane. Ponovo nam se pribliila i mogao sam da joj vidim lice. Bila je to sibila sa danteovskim nosom, usana tankih poput oiljka, usana koje su se otvarale kao nekakav morski cvet. Gotovo da je bila potpuno bezuba, imala je samo dva sekutia i jedan asimetrini onjak. Njene prodorne oi kolutale su kao u neke ptice grabljivice. Zauo sam, ili mi se uinilo kako sam uo, a sada kad su mi se mnoga seanja izmeala, mislim da se seam da sam uo neke povike na udnom latinskom pomeane sa nizom rei koje su podseale na gelski. Sve to zvualo je ovako o pegnia (oh i oh!, intus) et eee uluma!!!, i odjednom magla nestade a proplanak ponovo postade vidljiv. Pred nama se ukazalo krdo svinja koje su oko svojih debelih vratova imale oglicu od zelenih jabuka. Svetenica koja je svirala u trubu i dalje je bila na dolmenu, ali je sada otrila no. Hajdemo, prozbori Alje. Zavreno je. Primetio sam, dok sam ga sluao, da nas je oblak gotovo potpuno prekrio, te sam jedva nazirao svoje drutvo. Kakvo crno zavreno?, relao je Garamon. ini mi se da sledi najzanimljiviji deo. Zavren je deo koji ste smeli da vidite. Ne smemo da se zadravamo. Moramo da potujemo obred. Poimo. Ponovo smo poeli da se probijamo kroz vlanu ikaru. Sve nas je podilazila neka jeza dok smo klizili niz trulo lie. Bili smo zadihani i rasuti kao eta u begu. Sakupili smo se na putu. Od Milana nas je delilo manje od dva sata. Pre nego to je s Garamonom uao u auto, Alje nas je pozdravio: Izvinite to sam prekinuo predstavu. Hteo sam da upoznate neto, odnosno nekoga ko ivi u naoj blizini, a za koga u sutini i vi sada radite. Ali nisam smeo da vas pustim da ostanete do kraja. Kada su me obavestili o ovom dogaaju, morao sam da obeam da neemo remetiti ceremoniju. Nae prisustvo bi negativno delovalo na sledee faze u obredu. Ali svinje? ta e se zbiti s njima?, upitao je Belbo. Rekao sam sve to sam smeo da kaem.

63 Na ta te podsea ona riba? Na druge ribe. A na ta te podseaju druge ribe? Na druge ribe. (Joseph Heller, Catch 22, New York, Simon & Schuster, 1961, XXVII) Kada sam se vratio iz Pijemonta, grizla me je savest, ali im sam ugledao Liju, zaboravio sam na udnju koja me je tamo obuzimala. Ipak, to putovanje ostavilo je duboke tragove u meni i sada sam zabrinut to tada nisam bio zabrinut. Polako sam privodio kraju svoj rad na istorijatu metala i paljivo stavljao ilustracije za svako poglavlje, ali nisam mogao da se oslobodim prokletih analogija, ba kao onomad u Riju. Ima li ikakve razlike izmeu Reomirove cilindrine pei iz 1750, inkubatora za jaja i ovog atanora iz sedamnestog veka, materice, mranog uterusa za stvaranje ko zna kakvih tajanstvenih metala? Kao da su mi se potpuno pomeali zamak u Pijemontu koji sam posetio prethodne nedelje i Deutsches Museum. Sve tee sam uspevao da razaberem kada je u pitanju svet magije a kada ono to danas zovemo svet nauke i tehnike. Tako bi se linosti, za koje smo jo u koli nauili da su bili veliki pronalazai u matematici i fizici, odjednom obrele u mraku sujeverja, pa sam shvatio da su as radili u laboratoriji a as prebirali po kabali. Da nisam poeo da gledam na celokupnu istoriju kao nai avoljupci? Ali ta bi drugo i moglo da se pomisli kada se pronau pouzdani podaci da su se pozitivistiki fiziari, tek to bi napustili univerzitetske klupe, odmah okretali spiritistikim seansama i astrolokim druinama, i da je Njutn do zakona gravitacije doao zato to je verovao da postoje tajne sile (seao sam se njegovih istraivanja rozenkrojcerovske kosmologije)? Nekada davno smatrao sam da je, ako elim da postanem naunik, moja obaveza da budem podozriv prema svemu, a sada nisam mogao da se uzdam ak ni u one koji su me nauili da postanem podozriv.

Pomislio sam: isti sam kao i Amparo, ne verujem u neto ali se tome predajem. Hvatao sam samog sebe kako razmiljam o injenici da je u sutini velika piramida zaista bila visoka jedan milijarditi deo rastojanja izmeu Zemlje i Sunca i da stvarno ima puno slinosti izmeu keltske mitologije i mitologije Indijanca. Poeo sam da preispitujem sve ono to me je okruivalo, kue, natpise na radnjama, oblake, bakroreze u bibliotekama, ne bi li mi otkrili neto novo, neto to su skrivali u sebi i do ega se moglo dopreti samo pomou tajanstvenih analogija. Spasla me je Lija, bar privremeno. Ispriao sam joj sve (odnosno skoro sve) o naem putovanju u Pijemont, a osim toga, svake veeri vraao sam se sa novim interesantnim podacima za ukrteni katalog. Ona mi je govorila: Hajde jedi, ti si kost i koa. Jedne veeri je sela za pisai sto, sklonila ike sa ela kako bi mogla da me pogleda pravo u oi i spustila ruke na krilo kao prava domaica. Nikada nije sedela tako. Noge su joj bile raskreene, a suknja zategnuta na kolenima. Ta poza mi se uinila prilino prostakom. A onda sam videwo njeno lice koje se blistalo nekakvim umilnim sjajem. Sluao sam je, ne znam ni sam zbog ega, s potovanjem. Pime, rekla mi je, ne dopada mi se tvoj stav u celoj toj prii oko Manucijoa. Nekada si prikupljao injenice kao to neko skuplja koljke. A sada izgleda kao da popunjava brojeve za loto. Samo zato to me ti avoljupci zabavljaju. Ne bih rekla da te zabavljaju nego da si opsednut njima, a to nije isto. Pazi se, inae e se razboleti zbog njih. Ne preteruj. Ako je neko u svemu tome bolestan, onda su to oni, nemoj mi rei da ovek poludi ako radi u ludnici. To tek treba da se vidi. I sama zna da se nikada nisam uzdao u analogije. A sada je preda mnom rapsodija analogija, Koni Ajlend, Prvi maj u Moskvi, Sveta godina analogija, primeujem da su neke bolje od drugih i pitam se da li zaista postoji razlog za to. Pime, pogledala sam tvoje fie, zato to moram da ih sreujem. ta god ti tvoji avoljupci otkriju, to ve postoji ovde, pogledaj, rekla je Lija lupkajui se po stomaku, bokovima, butinama i elu. U tom poloaju, sa raskreanim nogama i zategnutom

suknjom, liila je na jedru i snanu dojilju, ona koja je uvek bila krhka i gipka zato to ju je blaena mudrost obasjavala materinskim autoritetom. Pime, ne postoje arhetipi, ve telo. U stomaku je lepo jer u njemu raste beba i zato to tvoja alatkica voli da se dole epuri, a i ukusna hrana sputa se u njega. Zbog toga su vani pilja, klanac, lagum, podzemni prolaz, pa ak i lavirint koji je isti kao i nae milo i drago kembe. Kada neko eli da napravi neto vano, to ini tamo, jer si i ti sam doao odande u trenutku kada si roen, plodnost je uvek u nekoj rupi, gde prvo neto trune, a onda odjednom, eto ti tamo Kineia, urme ili baobaba. Ali gore je bolje nego dole, jer ako ti je glava nadole krv ti se sliva u mozak, jer kosa smrdi manje od nogu, jer je bolje popeti se na drvo i brati voe nego biti pod zemljom hrana za crve, jer se retko povreuje tako to glavom lupi u plafon (osim kada si u potkrovlju), dok se esto povreuje tako to padne na zemlju, i eto zbog ega je gornji svet namenjen anelima a donji avolima. Ali s obzirom da je tano i ono to sam rekla o svojoj tibi, to znai da je istinito i jedno i drugo. Lepi su i dole i unutra i gore i spolja i s tim nema nikave veze ni ivin duh ni manihejizam. Vatra ti daje toplinu, a hladnoa izaziva upalu plua, naroito ako si mudrac od pre etiri hiljade godina; dakle, vatra ima tajanstvene vrline, omoguava ti ak i da pee pile. Ali hladnoa omoguava da to isto pile uva u friideru, a ako dotakne plamen, stvorie ti se ogroman plik. Znai, ako razmilja o neemu to se sauva hiljadama godina kao to je mudrost, onda mora da pomisli da se to nalazi na planini, dakle na visokom (videli smo da je visoko dobro) i to u nekoj pilji (videli smo da je to podjednako dobro), u veitoj hladnoi tibetanskih snegova (to je veoma dobro). A ako hoe da sazna zato mudrost dolazi sa istoka a ne sa vajcarskih Alpa seti se da su se tvoji preci budili ujutro, dok jo nije ni svanulo, i gledali ka istoku u nadi da e se pojaviti Sunce, a ne da e padati kia, za ime Boga. Kako ti kae, mama. Naravno da je kako ja kaem, milo moje edo. Sunce je dobro jer prija telu i zato to ima lep obiaj da se pojavi svakoga dana, dakle, dobro je sve to se vraa, a ne ono to proe i ode, pa ko se zatekao, zatekao se. Najbolji nain da se vrati tamo odakle si poao jeste da hoda ukrug. A poto je zmija jedina ivotinja koja voli da se

sklupa, jasno je otkud toliko mitova i kultova sa zmijom, neemo valjda povratak Sunca prikazati sklupanim nilskim konjem. Osim toga, ako hoe da vri obred zazivanja Sunca, mora da se kree ukrug, jer ako se kree pravo, udaljie se od kue, pa bi obred bio veoma kratak. I jo: krug je najbolji oblik za obrede, to znaju i gutai vatre po trgovima, jer sve osobe poreane ukrug vide na isti nain onoga ko je u centru, a ako bi se celo pleme porealo jedan do drugog, kao eta vojnika, oni koji su daleko ne bi nita videli; eto zbog ega su krug, kruno kretanje i vraanje u taku polaska najvaniji za svaki kult i ritual. Kako ti kae, mama. Naravno da je kako ja kaem. A sad da preemo na magine brojeve koje tvoji autori naprosto oboavaju. Ti si jedan, a ne dva, ima jednog mika, a ja jednu ribicu, imamo po jedan nos i srce, vidi koliko vanih stvari postoji koje su jedinstvene. No, imamo dva oka, dva uha, dve nozdrve, dva guza, dve ruke, dve noge, ja par dojki a ti par monji. Tri je najarobniji broj jer ga nae telo ne poznaje, nemamo nita po tri, pa bi zato taj broj morao da bude veoma tajanstven i zbog toga ga pripisujemo bogu, bez obzira u kog boga verujemo. Ali ako dobro razmisli, ja imam jednu stvaricu i ti ima jednu stvaricu uti i nemoj da se sprda - i ako se te dve stvarice spoje, napraviemo novu stvaricu pa e da nas bude troje. Da li nam je, dakle, potreban univerzitetski profesor da nam otkrije da su svi narodi imali trojaku strukturu, trojstvo i tome slino? Ali za stvaranje religije nije korien kompjuter, stvarali su je obini ljudi koji su se tucali kako priroda nalae i sve te trojne strukture nisu tajna, ve pria o onome to ti radi i o onome to su oni radili. Ali dve ruke i dve noge daju etiri i vidi da je i etiri lep broj, naroito ako ima u vidu da ivotinje imaju etiri noge i da mala deca hodaju etvoronoke, to je znala i Sfinga. Da i ne pominjem pet, imamo pet prstiju na ruci, a ako se uzmu u obzir obe ruke, dolazimo do drugog svetog broja, a to je deset. Naravno da postoji samo deset zapovesti, jer da ih ima dvanaest, pop koji za svaku koristi po jedan prst, morao bi za poslednje dve da se poslui rukom svog crkvenjaka. A sada se seti tela i izbroj ta sve izrasta iz trupa. Kod mukaraca to su: glava, ruke, noge i penis, dakle est, dok kod ena ima sedam stvari. Mislim da zbog toga tvoji autori ne zarezuju mnogo broj est, osim kao dvostruki broj tri, jer vai samo za mukarce koji nemaju nijednu

sedmicu. Stoga je, kada vladaju mukarci, sedam sveti broj, a zaboravljaju da i moje sise izrastaju iz trupa, ali ta je tu je. Osam Boe moj - nemamo nijednu osmicu... ah da, setila sam se, ako se uzmu u obzir obe ruke i noge, videemo da zbog laktova i kolena imamo osam dugakih velikih kostiju, a ako tome pridodamo trup, dobiemo broj devet, plus glava i eto ti opet broja deset. Ali da se zadrimo jo malo na telu, videe da je mogue dobiti koji god hoe broj. Seti se rupa. Rupa? Da, koliko rupa ima tvoje telo? Pa, brojao sam. One duplje, nozdrve, ui, usta, dupe, ukupno osam. Vidi? Eto jo jednog razloga zbog kojeg je osam lep broj. Ali ja imam devet rupa. A deveta slui da ti ugleda svetlost dana i eto zbog ega je devet znaajnije od osam. Ali moda eli objanjenje drugih uobiajenih oblija. Ako hoe, moemo da uzmemo anatomiju menhira, o kojima tvoji autori uvek govore. Preko dana se uspravljaju a nou opruaju kao i tvoj okica, ne, ne mora da mi objanjava ta radi nou, injenica je da radi kad je uspravan, a odmara se kad je opruen. Dakle, vertikalni poloaj predstavlja ivot, u sprezi je sa Suncem, obelisci se uzdiu poput drvea, dok horizontalni poloaj i no predstavljaju san i samim tim smrt. Svi oboavaju menhire, piramide, stubove, a niko balkone i balustrade. Da li si ikada uo za neki drevni kult svete ograde? Je l' vidi? To je i stoga to ti telo to ne omoguava, oni koji potuju uspravni kamen mogu da ga vide ak i kada se oko njega okupi mnotvo ljudi, dok potovaoci horizontalne stvari mogu da je vide samo ako su u prvom redu, dok se preostali guraju i viu: hou i ja da vidim, nije ba savren prizor za magini ritual Ali reke Kod reka nije vano to su horizontalne, ve to se sastoje od vode; nee valjda da ti objanjavam odnos izmeu vode i tela Ukratko, svi mi imamo ovo isto telo i zbog toga se okreemo istim simbolima ak i ako ivimo milion kilometara jedni od drugih, pa nije ni udo to sve lii jedno na drugo. Znai, ko ima imalo mozga u glavi, kad vidi alhemiarske pecare, zatvorene i tople unutra, odmah misli na majin stomak iz kojeg e se roditi dete, samo tvoji avoljupci vide Bogorodicu koja samo to nije rodila dete i misle kako

ona lii na alhemiarsku pecaru. Tako su proveli hiljade godina u potrazi za porukom, a sve je to ve postojalo, dovoljno je bilo da pogledaju u ogledalo. Ti mi uvek kae istinu. Ti si moje ja, odnosno ja kako me ti vidi. elim da otkrijem sve tajne arhetipa tela. Te veeri odluili smo da za trenutke razmene nenosti koristimo izraz praviti arhetipe. Dok sam se polako preputao snu, Lija me je potapala po ramenu. Umalo da zaboravim, rekla je. Trudna sam. Trebalo je da posluam Liju. Iz njenih rei izvirala je mudrost onih koji znaju gde se raa ivot. Prodorom u podzemlje Agarte, u piramide Izidinog otkrovenja, uli smo u Geboru, sefirot straha, u trenutku kada se bes irio svetom. Da nisam, barem na trenutak, dopustio da me zavede Sofijina filozofija? Mozes Kordovero kae da je ensko s leve strane i uvek se rukovodi Geborom osim ako mukarac ne uspe da iskoristi tu sklonost kako bi ulepao svoju Nevestu i poto smeka njeno srce, natera je da se okrene ka dobru. Dakle, svaka elja mora da ima vlastita ogranienja, inae e Gebora postati Strogost, mrani privid, svet demona. Ukrotiti elju To mi je uspelo u Brazilu, tokom obreda umbanda, kada sam udarao u agogo. Postao sam lan orkestra i uspeo da se spasem transa. To sam uinio i s Lijom, obuzdao sam elju u ast Neveste i bio nagraen oinstvom, moje seme bilo je blagosloveno. Ali nisam uspeo da istrajem. Lepota Tiferetha se spremala da me zavede.

6 TIFERETH

64 San o ivotu u novom i nepoznatom gradu znai skoru smrt. Naime, mrtvi ive negde drugde, ali ne zna se gde. (Gerolamo Cardano, Somniorum Synesiorum, Basel, 1562, 1, 58) Ako je Gebora sefirot zla i straha, Tifereth je sefirot lepote i harmonije. Diotalevi je rekao da je Tifereth razmiljanje koje prosvetljava, drvo ivota, purpurni privid. To je sporazum Pravila i Slobode. A ta godina bila je za nas godina zadovoljstva, veselog poigravanja sa velikim testom univerzuma, u kojem se Tradicija venala s Elektornskom mainom. Stvarali smo i u tome nalazili zadovoljstvo. Bila je to godina u kojoj smo izmislili Plan. Bila je to srena godina, barem za mene. Lijina trudnoa je tekla bez ikakvih problema, Garamon i moja agencija omoguili su mi da ne moram da brinem za svaku paru. Zadrao sam kancelariju u fabrikom zdanju na periferiji, a uspeli smo i da renoviramo Lijin stan. udesna pustolovina metala stigla je u ruke korektora i tampara. Tada je gospodin Garamon doao na genijalnu ideju: Ilustrovani istorijat okultnih i hermetikih nauka. Uz materijal koji nam liferuju avoljupci, uz znanja koje ste stekli i savete takvog genijalca kakav je Alje, za godinu dana uspeete da sastavite knjigu etiristo strana, naravno velikog formata, sa ilustracijama na svakoj strani, slikama u koloru da ti pamet stane. Moemo delimino da recikliramo deo ilustracija koji smo koristili za istorijat metala. Ali, poalio sam se, tematika je potpuno razliita. emu moe da mi poslui fotografija ciklotrona? emu moe da poslui? Kazobon, munite glavom! ta se deava u tim atomskim mainama, u tim megatronskim pozitronima ili kako li se ve zovu? Materija se pretvara u kau, stavi grijer a dobije kvark, crne rupe, centrifugalni uranijum ili ta ti ja znam. San snova Hermes et Alchermes uostalom neu ja da radim va posao. S leve strane gravira Paracelzusa, starog dobrog Abrakadabre i njegovih alambika, a s desne kvazari, mikser za teku vodu,

gravitaciono-galaktika antimaterija, naravo na zlatnoj pozadini. Je l' treba i da vam nacrtam? Nije arobnjak nekakav hokus-pokus pametnjakovi koji nije imao blage veze ni sa im, ve naunik koji je uspeo da razume tajanstvena svojstva materije. Treba otkriti sve to je udesno oko nas, posumnjati da astrolozi sa Maunt Palomara znaju mnogo vie nego to su spremni da kau Da bi me osokolio, znatno mi je poveao honorar. Bacio sam se na potragu za minijaturama iz Liber Solis Salomona Trismesina i Liber Mutus Pseudo-Lulusa. Trpao sam u registratore pentagrame, drvee se sefirotima, dekade, talismane. Njukao sam po bibliotekim salama u koje niko nije zalazio, kupovao desetine knjiga u knjiarama koje su u stara dobra vremena prodavale kulturnu revoluciju. Nonalatno sam se kretao u krugovima avoljubaca, kao da sam psihijatar zaljubljen u svoje pacijente, dok ga povetarac, pirkajui kroz grane stoletnog drvea u parku njegove privatne klinike, miluje po licu. A on prvo ispisuje stranice o ludilu, a zatim ludake stranice. Ne shvata da se stopio sa svojim pacijentima, misli da je postao umetnik. Tako se rodila ideja o Planu. Diotalevi je pristao na igru zato to je za njega ona bila molitva. to se pak Jakopa Belba tie, mislio sam da se on zabavlja kao i ja. Tek sada shvatam da u tome nije uivao. Uestvovao je u igri, ali je istovremeno grizao nokte, ili, bolje reeno, bio je deo igre u nadi da e nai neku od nepoznatih adresa ili pozornicu bez reflektora koju pominje u fajlu pod naslovom San. Surogat telogije za Anela koji se nikada nee pojaviti. FILENAME: San
Ne mogu da se setim da li je to bio san u snu, ili sam iste noi sanjao oba, jedan za drugim, ili su se jednostavno dva sna smenjivala. Traim neku enu, enu koju poznajem, s kojom sam imao burnu vezu, ali ne mogu da dokuim zato je dolo da zahlaenja verovatno sam ja kriv to se nisam javljao. ini mi se neverovatnim to sam dopustio da protekne toliko vremena. Naravno, traim nju, odnosno njih, jer nije u pitanju samo jedna ena, ima ih vie. Sve sam izgubio na isti nain, jer sam ih zanemario. Obuzima me neizvesnost. Bila bi dovoljna samo jedna, jer znam da sam njihovim gubitkom mnogo izgubio. U snu ih, kao po pravilu, ne nalazim, ne odluujem se da otvorim imenik u kome se nalazi broj telefona, a ako ga i otvorim, zbog dalekovidosti ne uspevam da proitam imena.

Znam gde se ona nalazi, odnosno ne znam tano mesto, ali znam kako izgleda, jasno se seam nekakvih stepenica, predvorja, odmorita. Ne etam gradom u potrazi za tim mestom, izjeda me briga, potpuno sam paralisan, i dalje muim samog sebe pitanjem kako sam dopustio, ili zbog ega sam hteo da se naa veza ugasi, zato nisam doao na poslednji sastanak. Siguran sam da ona oekuje moj poziv. Kad bih samo znao kako se zove, znam dobro ko je, osim to ne mogu da se setim njenih crta lica. Ponekad u polusnu koji sledi pokuavam da opovrgnem san. Probaj da se seti, ti zna sve i sea se svega, nema neraiene raune, sve je jasno kao dan. Ne postoji stvar za koju ti ne zna gde je. Sigurno ne postoji. Ali i dalje sumnja da si neto zaboravio, potisnuo negde u dubinu, poput novanice ili poruke sa dragocenim podatkom koje unemo u dep pantalona ili stare jakne, a tek kasnije shvatimo da je to bila jedina vana stvar, odluujua. Jasno se seam grada. To je Pariz, leva obala, znam da u, ako preem reku, doi do trga koji lii na Place des Vosges... ali ini mi se da nije tako zatvoren, u pozadini se vidi neto to lii na Madeleine. Kad proem trg i skrenem iza hrama, stiem do jedne ulice (na ijem uglu se nalazi knjiara antikvarnica), a kada ulica zavije udesno, dolazim do lavirinta uliica i nema sumnje da sam u Barrio Gotico u Barseloni. Mogao bih odatle da izbijem na veoma iroku ulicu, punu svetla, a gotovo fotografski se seam da se, ako se iz te ulice krene nadesno, stie do orsokaka u kojem se nalazi Pozorite. Ne znam ta se odigrava u tom mestu za uivanje, verovatno neka sumnjiva ali zabavna rabota, moda striptiz. Zbog toga se ne usuujem da se raspitam, ali znam dovoljno da poelim da se, sav uzbuen, vratim. Uzalud, sve ulice u blizini Chatam Roada su se izmeale. Budim se s gorkim ukusom promaenog susreta. Ne uspevam da se pomirim s injenicom da ne znam ta sam izgubio. Ponekad se nalazim i u nekoj velikoj kui na selu. Kua je veoma prostrana, ali ja znam da postoji jo jedno krilo, samo ne znam kako da doem do njega, kao da su svi prolazi do tog dela zazidani. A u tom drugom krilu ima soba i soba, ja sam ih ranije video, nemogue da sam to sanjao u nekom drugom snu. U njima se nalazi stari nametaj i izbledele gravire, police na kojima su mala pozorita od iseenog kartona iz XIX veka, divani sa vezenim pokrivaima i biblioteka sa mnogo knjiga, cela zbirka Ilustrovane revije putovanja i pustolovina na kopnu i moru, po goditima. Nije tano da su se raskupusale od silnog itanja i da ih je mama dala sakupljaima stare hartije. Pitam se ko je izmeao stepenice i hodnike jer bih tamo, u mirisu te dragocene starei, hteo da sagradim svoj mirni kutak. Zato ne sanjam maturski ispit kao sav normalan svet? _______________________________________________________

65 Bio je to nekakav sklop est metara irok, postavljen u sredite sale. Povrina je bila sainjena od drvenih paria u obliku kocke koji su bili razliite veliine i meusobno povezani tankim icama. Na svakoj od stranica kocke zalepljen je papirni kvadrati, a na tim kvadratiima ispisane su rei iz njihovog jezika, u svim moguim konjugacijama i deklinacijama, ali bez ikakvog reda Svaki ak bi na njegovu komandu epao jednu od etrdeset eleznih ruki privrenih za okvir, a zatim bi naglim pokretanjem ruke menjali raspored rei. Profesor je naredio trideset i estorici aka da tiho itaju redove onako kao se pojavljuju na ramu, a kada nalete na tri ili etiri koja mogu da saine reenicu, neka ih izdiktiraju preostaloj etvorici uenika (J. Swift, Gulliver's Travels, III, 5) Pretpostavljam da se istraivanjem svojih snova Belbo ponovo vratio mislima o izgubljenoj prilici i zavetu na odricanje, jer nije znao da iskoristi pravi Trenutak, ako je on ikada i postojao. Plan je nastao zato to se on pomirio sa stvaranjem izmiljenih trenutaka. Pitao sam ga za nekakav tekst, te je on poeo da preibira po stolu na kome se nalazila hrpa rukopisa. Bili su nabacani jedni preko drugih. Belbo uopte nije vodio rauna o debljini ili formatu, pa je ta gomila svakog asa mogla da se srui. Pronaao je tekst koji je traio i pokuao da ga izvue. U tom pokuaju oborio je celu gomilu na pod. Fascikle su se otvorile, a papiri odvojili iz svojih razlabavljenih registratora. Zar niste mogli da ponete sa uklanjanjem prvo gornje polovine?, upitao sam. Govorio sam u vetar, on je uvek radio na svoj nain. Odgovorio je ravnoduno: Gudrun e ih pokupiti veeras. Mora neim da se zanima, inae e izgubiti smisao ivota. Ali sada sam bio i lino zainteresovan za spasavanje dokumenata jer sam se oseao kao deo kue: Ali Gudrun e sve izbrkati, nee znati u koju fasciklu ide koji papir.

Da vas sad uje Diotalevi, sigurno bi likovao. Nije vano, dobiemo razliite, eklektike knjige, gde sluaj ima vanu ulogu. To je u skladu sa logikom avoljubaca. Ali desie nam se isto to i kabalistima. Proveemo hiljade godina u potrazi za pravom kombinacijom. Prema vama, Gudrun je isto to i majmun koji lupa po maini, jedino to ona kuca bre. Nismo ba puno odmakli s evolucijom. Zar ne postoji neki program koji bi omoguio Abulafiji da obavi taj posao? U meuvremenu je uao Diotalevi. Naravno da postoji, rekao je Belbo, i u teoriji doputa da se unese dve hiljade podataka. Treba samo biti raspoloen za unoenje. Uzmimo na primer neku pesmu. Program vas pita koliko stihova treba da ima pesma, a vi odluite da li hoete deset, dvadeset, sto. Potom program iz unutranjeg sata kompjutera dobija broj sekundi i stvara nasumine nizove, drugim reima, dobije se novi raspored svaki put. Pomou deset stihova mogue je dobiti na hiljade razliitih pesama. Jue sam uneo nekoliko stihova kao na primer: trepere mirisne lipe, vee su mi teke, kad bi aspidistra htela, ivot ti darujem sada i slino. Evo ta sam, recimo, dobio. Brojim noi, sistrum svira Smrt, tvoja pobeda Smrt, tvoja pobeda Kad bi aspidistra htela Iz srca zore (oh srce) Ti zlokobni albatrosu (kad bi aspidistra htela) Smrt, tvoja pobeda. Trepere mirisne lipe, brojim noi, sistrum svira pupavac me osmatra Trepere mirisne lipe. Ima ponavljanja, ne znam kako da ih izbegnem, izgleda da bi program bio suvie komplikovan kad ih ne bi bilo. Ali i ponavljanja imaju svoju poetsku svrhu.

Zanimljivo, rekao je Diotalevi. Ta tvoja maina poinje da mi se svia. Znai, kada bih u nju stavio celu Toru, a potom joj dao zadatak da, kako ono bee, stvara nasumine nizove, ona bi bila kao prava pravcata Temura i kombinovala bi stihove iz Knjige? Naravno, ali potrebno je dosta vremena, verovatno vie vekova. Rekao sam: A ta ako se unese desetak zabeleki iz dela naih avoljubaca, na primer, da su Templari prebegli u kotsku, da je Corpus Hermeticum stigao u Firencu 1460. godine i nekoliko fraza koje slue za povezivanje, recimo: oigledno je da; i to dokazuje da; da li bismo dobili vane nizove? A posle lepo moemo da upotpunimo prazne prostore i ponavljanja proglasimo proroanstvima, aluzijama i upozorenjima. U najgorem sluaju dobili bismo neobjavljeno poglavlje Istorijata magije. Genijalno, rekao je Belbo, hajde da odmah ponemo. Ne, ve je sedam sati, ostavimo to za sutra. Ja u to da uradim veeras. Samo mi malo pomozite. Podignite sa poda dvadesetak listova, uopte nije vano kojih. Bacite pogled na prvu reenicu na koju naletite i nju emo iskoristiti kao podatak koji emo uneti u kompjuter. Sagao sam se i pokupio listove: Josif iz Arimateje donosi Gral u Francusku. Odlino, zapisao sam. itajte dalje. Prema templarskoj tradiciji, Gotfrid Bujonski je osnovao Sionski priorat. Debisi je bio Rozenkrojcer. Izvinite, rekao je Diotalevi, ali neophodno je uneti i neki neutralan podatak, kao na primer da koala ivi u Australiji ili da je Papen izumeo ekspres lonac. Mini je Mikijeva devojka, predloio sam. Nemojmo preterivati. Zato da ne. Ako prihvatimo da postoji makar i jedan jedini podatak na svetu koji ne otkriva neto drugo, udaljili smo se od hermetike misli. Tako je. Staviemo Mini. A, ako mi dopustite, stavio bih i osnovni podatak: Templari su uvek i svuda prisutni. To se podrazumeva, potvrdio je Diotalevi. Nastavili smo sa unoenjem jo pola sata. Potom je zaista postalo kasno. Belbo nam je rekao da slobodno krenemo kui, on e

nastaviti sam. Ula je i Gudrun da mu kae kako se sprema da zakljua, ali joj je Belbo rekao da e ostati da radi i zamolio je da pokupi listove sa poda. Gudrun je prosiktala neto to je liilo na latinski sine flexione ili na eremijski. U svakom sluaju, bilo je oigledno da te rei oznaavaju gnev i nezadovoljstvo, to je samo dokaz univerzalne povezanosti svih jezika proisteklih iz Adamovog jezika. Gudrun je izvrila nareenje i izmeala listove bolje nego to bi to uradio kompjuter. Sledeeg jutra Belbo je sijao od sree. Savreno funkcionie, rekao je. Ne samo da savreno funkcionie ve daje neverovatne rezultate. Pruio nam je odtampamu stranicu.

Templari su uvek i svuda prisutni Sledei navodi nisu tani Pontije Pilat je naredio da se Isus Hristos razapne na krst Mudri Ormus osnovao je Rozenkrojcere u Egiptu U Provansi postoje kabalisti Ko se venao na svadbi u Kani Galilejskoj? Mini je Mikijeva devojka Iz toga proizilazi da Ako Druidi oboavae crne device Onda Simon arobnjak prepoznaje Sofiju u jednoj kurvi iz Tira Ko se venao na svadbi u Kani Galilejskoj? Merovinzi smatraju sebe vladarima po Bojem pravu Templari su uvek i svuda prisutni Nekako mi izgleda zbrda-zdola, rekao je Diotalevi. To je zato to ne ume da povee, a nisi pridao dovoljnu vanost upitnoj reenici koja se pojavljuje dvaput - Ko se venao na svadbi u Kani Galilejskoj? Ponavljanja su klju za razumevanje. Naravno da sam ja saeo sve, ali saimanje istine dolikuje posveeniku. Isus nije razapet na krstu i zbog toga Templari nisu priznavali Raspee. Legenda o Josifu iz Arimateje ima mnogo dublji smisao sam Isus, a ne Gral, iskrcao se u Francuskoj i naao utoite

kod kabalista u Provansi. Isus je metafora Kralja Sveta, odnosno pravog osnivaa Rozenkrojcera. A ko se jo iskrcao sa Isusom? Njegova supruga. Zbog ega se u jevaneljima ne pominje ko se venao na svadbi u Kani Galilejskoj? Zato to je to bila Isusova svadba, a o tome nije smelo da se govori jer je njegova nevesta bila okorela grenica, Marija Magdalena. Eto zbog ega od tada svi posveeni, od Simona arobnjaka do Postela, trae ovaploenje Sofije po javnim kuama. U svakom sluaju, Isus je zaetnik kraljevske loze u Francuskoj.

66 U svakom sluaju, ako je naa pretpostavka tana, Sveti Gral je predstavljao Isusovu lozu i njegove potomke, Sang real iji su uvari Templari. Istovremeno, Sveti Gral mora da je doslovno bio mesto koje je primilo i u sebi zadralo Isusovu krv. Drugim reima, to mora da je bila majina utroba Marije Magdalene. (M. Baigent, R. Leigh, H. Lincoln, The Holy Blood and the Holy Grail, 1982, London, Cape, XIV) Pa, rekao je Diotalevi, teko da bi te neko ozbiljno shvatio. Ne bih rekao, prodao bih nekoliko stotina hiljada primeraka, prozborio sam tiho. Pria je poznata, ve postoje knjige na tu temu koje se gotvo ne razlikuju jedna od druge. Re je o misteriji Grala i tajnama Ren-le-atoa. Morali biste da itate i ono to su drugi izdavai objavili, a ne samo rukopise. Oh, svetih mu serafima, znao sam. Ova maina samo ponavlja ono to znaju i vrapci na grani, rekao je utueno Diotalevi i izaao iz kancelarije Nije ba tako, rekao je uvreeno Belbo. Pala mi je na pamet ideja koja je ve pala na pamet drugim ljudima? Pa ta onda? To se zove knjievna poligeneza. Gospodin Garamon bi sigurno rekao kako je to dokaz da je moja tvrdnja istinita. Ko zna koliko vremena je trebalo toj gospodi da dou do zakljuka do kojeg sam ja doao za samo jedno vee. Slaem se s vama, vaa maina nije za bacanje. Ali mislim da je neophodno uneti mnoge podatke koji ne potiu od avoljubaca. Nije vano otkriti skrivene veze izmeu Debisija i Templara. To moe svako. Vano je pronai skrivene veze izmeu, na primer, Kabale i automobilskih sveica. Sve ovo sam govorio napamet, ali sam time samo podstakao Belba. Nekoliko dana kasnije ponovo smo priali o istoj temi. Vi ste bili u pravu. Svaki podatak kada se povee sa nekim drugim, postaje vaan. Povezivanje ima presudnu ulogu, nagoni na pomisao da svi mogui prividi na svetu, svaka odrednica, svaka

napisana ili izgovorena re nisu onakvi kakvi izgledaju, ve u sebi kriju dublju Tajnu. Kriterijum je jednostavan sumnjati, sumnjati i samo sumnjati. Treba traiti skriveni smisao ak i u znaku za zabranjen smer. Naravno. Katarski moralizam. Gnuanje prema razmnoavanju. Smer je zabranjen jer predstavlja Demijurgovu prevaru. Tim putem se nikada ne moe stii do Staze. Sino mi je dopao aka prirunik za polaganje vozakog ispita za B kategoriju. Ko zna da li zbog toga to je bio polumprak ili pod utiskom onoga to ste mi vi pre toga rekli, tek, u svakom sluaju, posumnjao sam da te stranice kriju Neto Drugo. A ta ako je automobil samo metafora za stvaranje? Ali ne treba se zadrati samo na spoljanosti ili opseni koju stvara komandna tabla, ve treba gledati onako kako to ini tvorac, moramo videti ta je ispod. Ono to je ispod je isto kao i ono to je iznad. To je drvo sefirota. Ma ta kaete! Nita ja ne kaem. Sve je jasno samo po sebi. Pre svega, osovina motora podsea na stablo. Saberite sve delove motor, dva prednja toka, kvailo, menja, dva zgloba, diferencijal i dva zadnja toka - i videete da ih ima deset, kao i deset sefirota. Ali poloaji im se ne poklapaju. A ko vam to tvrdi? Diotalevi nam je objasnio da u nekim verzijama Tifereth nije bio esti ve osmi sefirot, izmeu Necaha i Hoda. Moje drvo je Belboth drvo, oslanja se na potpuno drugu tradiciju. Fiat. Ali da upoznamo dijalektiku Drveta. Na vrhu je Motor, Omnia Movens, za koji moemo da tvrdimo da je Izvor Stvaranja. On prenosi svoj pogon na dva Uzviena Toka Toak Uma i Toak Mudrosti. Da, ali samo ako su u pitanju kola sa prednjom vuom Lepota Belboth drveta je u tome to lako podnosi metafiziku dvojakost. S jedne strane imamo viziju duhovne vaseljene gde Prednji Motor odmah saoptava Uzvienim Tokovima svoju volju, a s druge, kada je u pitanju materijalistika verzija, pred nama je slika poniene vaseljene gde Zadnji Motor prenosi kretanje na dva Jadna Toka: iz dubine kosmike emanacije oslobaaju se bedne sile materije. A kad je u pitanju motor sa zadnjom vuom?

Ne pitajte! Tada se Vie i Nie podudaraju. Bog se identifikuje sa kretanjem zadnje sirove materije. Bog kao veito osujeeno stremljenje ka boanskom. Zavisi od Razbijanja Sudova. Da nije moda u pitanju Razbijanje Izduvnog Lonca? To se deava u Neuspelim Vaseljenama, gde se pogubni dah Arhonta iri Kosmikim Eterom. Ali manimo se nevanih stvari. Posle Motora i dva Toka dolazi Kvailo, sefirot Milosti to stvara i prekida struju Ljubavi koja vezuje ostatak Drveta za Nebesku Energiju. Disk, mandal priljubljen za neki drugi mandal. Potom sledi Koveg Promene, iliti Menja, kako ga zovu pozitivisti, koji je princip Zla jer omoguava ljudskoj volji da usporava ili ubrzava neprekidni tok emanacije. Eto zbog ega je automatski menja skuplji, tu samo Drvo donosi odluke upravljajui se Vrhovnom Ravnoteom. Zatim je na redu prvi Zglob koji, nimalo sluajno, nosi ime jednog renesansnog arobnjaka, Kardana, pa onda jo jedan Zglob. Obratite panju na naspramni poloaj etiri Cilindra u motoru, gde jedna krunica (Mali Kether) prenosi kretanje zemaljskim tokovima. Tu postaje oigledna uloga sefirota Razlike, odnosno Diferencijala, koji s uzvienim oseajem za Lepotu raspodeljuje kosmike sile na Toak Slave i Toak Pobede, a oni u Uspeloj Vaseljeni (sa prednjom vuom) prate kretanje Uzvienih Tokova. Obrazloenje mi izgleda prilino suvislo. A ta je sa sreditem motora, seditem Jednog, Krunom? Dovoljno je da se sve posmatra oima posveenika. Vrhovni Motor ivi od usisavanja i izbduvavanja. To je sloeno boansko disanje, gde su u poetku postojale samo dve jedinice, nazvane Cilindri (oigledno je re o geometrijskom arhetipu), potom je stvorena i trea, da bi se na kraju, posle dugog mozganja, u velianstvenom sjaju uzajamne ljubavi, pojavila i etvrta. Prvi cilindar (nije u pitanju nikakava hijerarhija po vanosti, ve je re o udesnom smenjivanju poloaja i odnosa) Piston (oigledno da ta re potie od Pistis Sophia), odnosno Klip, silazi sa Gornje Mrtve Take na Donju Mrtvu Taku, dok se Cilindar puni istom energijom. Probau da pojednostavim, inae bih morao da se bavim hijerarhijom anela, Posrednika Raspodele, odnosno ventila koji, kao to pie u mom priruniku, omoguavaju otvaranje i zatvaranje Otvora koji povezuju unutranjost Cilindara sa usisnim cevima za gorivo. Unutranje sedite motora moe da komunicira sa vaseljenom samo

uz pomo posrednika i mislim da se ovde verovatno otkriva, ne bih hteo da kaem jeres, prvobitna granica Jednoga koji prilikom stvaranja zavisi na neki nain od Velikih Ekscentara. Neophodno je paljivije proitati Tekst. U svakom sluaju, Energija preplavljuje Cilindar, Klip se penje do Gornje Mrtve Take i ostvaruje Maksimalnu Kompresiju. To je simsum. I tada dolazi do Big Benga, Velikog Praska i irenja. Izbija varnica, gorivo bleti i bukti i to je, kako pie u priruniku, jedina Aktivna Faza Ciklusa. Ali nevolja je ako se u Gorivo zavuku koljke, qelippot, kapi neiste materije kao to su voda ili koka-kola. Tada ne dolazi do irenja, ili su pak u pitanju neuspeni pokuaji. Je l' ono Shell bee znai qelippot? Ako je tako, treba biti paljiv. Od sada pa nadalje samo Deviansko Mleko Paziemo. Moda je u pitanju mahinacija Sedam Sestara, niih principa koji ele da kontroliu tok Stvaranja. U svakom sluaju, posle irenja evo i velikog Bojeg isputanja koje je u drevnim tekstovima poznato kao Odvoenje. Klip se ponovo penje do Gornje Mrtve Take i isteruje bezoblinu, ve sagorelu, materiju. Samo ako ova operacija proiavanja uspe, iznova zapoinje Novi Ciklus. Ako munemo glavom, setiemo se da su to kategorije u neoplatonizmu, Exodus i Parodus , udesna dijalektika Uzlaznog i Silaznog puta. Quantum mortalia pectora caecae noctis habent! A sinovi materije to nikada nisu primetili! Zbog toga su gnostiki uitelji govorili da se ne treba uzdati u hiliare ve u pneumatiare. Za sutra u spremiti mistino tumaenje telefonskog imenika Krupan zalogaj, dragi Kazobon. Vodite rauna da ete tu morati da razreite nedokuivi problem Jednog i Mnogih. Bolje je da krenete sa neim lakim, kao to je na primer mehanizam maine za pranje rublja. Tu je bar sve jasno kao dan. Alhemiarsko pretvaranje, od Nigreda do najbeljeg mogueg Albeda.

67 Da Rosa, nada digamos agora (Sampayo Bruno, Os Cavaleiros do Amor, Lisboa, Guimares, 1960, str. 155) Kada ste sumnjiavi prema svemu, svaki detalj postaje vaan. Posle fantaziranja o motoru i drvetu sefirota, bio sam spreman da u svakoj stvari koja mi dopadne aka vidim nova skrivena znaenja. Ostao sam u vezi sa svojim prijateljima u Brazilu. Tih dana se u Koimbri odravao kongres o luzitanskoj kulturi. Dobio sam poziv za uee zahvaljujui prijateljima iz Brazila, ne zato to su me oni smatrali strunjakom, ve zato to su eleli da me ponovo vide. Lija nije pola sa mnom. Bila je u sedmom mesecu, ali joj trudnoa nije naruila liniju, samo se malo zaokruglila pa je liila na Bogorodice na platnima flamanskih majstora. No nije htela da se izlae naporima putovanja. Proveo sam nekoliko veselih veeri sa starim drutvom, a dok smo ulazili u autobus za Lisabon, poela je rasprava da li je bolje da stanemo u Fatimi ili Tomaru. Tomar je bio zamak portugalskih Templara. Oni su tu nali utoite zahvaljujui milosti njihovog kralja i pape, koji su ih spasli od suenja i propasti, tako to su ih preimenovali u Hristove vitezove. Goreo sam od elje da vidim templarski zamak, a na svu sreu ostatak druine nije ba mnogo mario da vidi Fatimu. Tomar je izgledao ba onako kako sam ja zamiljao templarske zamkove. Do njega se dolazilo utvrenom stazom iznad koje se uzdizao spoljni bedem na kojem su se videli krstasti prorezi, te je sve odisalo krstatvom ve na prvi pogled. Hristovi vitezovi su tu vekovima uivali u blagostanju. I Henrik Moreplovac i Kristifor Kolumbo bili su njihovi pripadnici, pa nije ni udo da su se otisnuli u osvajanja mora u ast i slavu Portugala. Sigurnost i blagostanje u kome su tamo uivali uticali su na injenicu da je zamak esto obnavljan, te su osim srednjovekovnih postojali i renesansni i barokni delovi. Bio sam duboko potresen kada sam uao u crkvu Templara u kojoj se nalazila osmougaona rotunda sagraena po ugledu na

jerusalimsku, gde se nalazi Sveti grob. Zaudila me je injenica da su u razliitim delovima crkve krstovi imali razliit oblik - ta problematika zanimala me je i ranije, kada sam prouavao raznoliku ikonografiju Templara. Dok je krst maltekih vitezova ostao manje-vie nepromenjen, templarski je sledio ukus doba ili pak lokalni uticaj. Eto zbog ega su oni koji su tragali za Templarima u svakom moguem krstu nalazili tragove templarskog krsta. Potom nas je na vodi poveo da vidimo jedan prozor koji je bio oigledan primer arhitekture iz doba portugalskog kralja Manuela Velikog, prava pravcata janela koja je podseala na filigran, kola sa motivima mora i podmorskog sveta. Bilo je tu algi, koljki, uadi, lanaca, sidara, sve u slavu vitekih poduhvata na okeanima. Ali s obe strane prozora videle su se izrezbarene oznake reda Podvezice, opasavale su poput pojasa dve kule koje su uokvirivale prozor. Otkud simboli engleskog reda u ovom portugalskom utvrenju? Vodi nije znao da nam odgovori. No, samo nekoliko minuta kasnije, obreli smo se u drugom delu zamka, mislim da je u pitanju bilo severo-zapadno krilo, gde nam je vodi pokazao oznake Zlatnog runa. Nisam mogao da izbegnem misli o tananoj igri koja je povezivala red Podvezice sa Zlatnim runom, a njega opet s Argonautima, Argonaute sa Gralom, a Gral sa Templarima. Setio sam se Ardentijeve prie i nekoliko stranica koje sam pronaao u rukopisima avoljubaca. Trgao sam se kada nas je na vodi doveo do jedne sporedne odaje ija je tavanica bila opasana zavrnim svodnim kamenom. Bile su to rozete, ali sam na nekima od njih video isklesano bradato lice koje je pomalo podsealo na jarca. Bafomet Spustili smo se u kriptu. Posle sedam stepenika stigli smo do kamenog poda koji je vodio do apside u kojoj se nekada verovatno nalazio oltar ili presto velikog majstora. Ali, da bismo stigli do apside, morali smo da proemo ispod sedam zavrnih svodnih kamenova u obliku rue, od kojih je svaki bio vei od prethodnog, dok se poslednji, najvei, nadvijao iznad jednog bunara. Krst i rua u jednom templarskom hramu, i to u odaji koja je svakako bila sagraena pre prvih rozenkrojcerovskih pamfleta! Upitao sam vodia za objanjenje, a on se samo nasmeio: Kad biste samo znali koliko prouavalaca okultnih nauka dolazi ovamo na hodoae Pria se da je ovo nekada bila prostorija u kojoj se obavljala inicijacija.

Potom smo se sluajno obreli u jednoj prostoriji koja jo nije bila restaurisana. U toj odaji nalazilo se samo nekoliko komada pranjavog nametaja. Na podu su bile razbacane ogromne kartonske kutije. Poeo sam da preturam po jednoj od njih, pa su se u mojim rukama obrele rasparane stranice knjiga na hebrejskom, najverovatnije iz XVII veka. Otkud sad pa Jevreji u Tomaru? Vodi mi je rekao da su Vitezovi bili u dobrim odnosima sa lokalnom jevrejskom zajednicom. Potom me je sproveo do prozora da bih video vrt u francuskom stilu. Liio je na mali elegantni lavirint. Vodi mi je rekao da je to delo jevrejskog arhitekte iz XVIII veka, Samuela varca. Drugi sastanak u Jerusalimu A prvi u Zamku. Je l' tako bee u poruci iz Provena? Mili boe, dakle zamak u kome Ingolf pominje Ordonation nije bio ni Monsalvat iz vitekih romana, ni Avalon Hiperborejaca. Gde bi se Templari, naviknuti vie na upravljanje svojim kapetanijama nego na itanje romana o vitezovima Okruglog stola, odluili da odu na prvog sastanak? Pa naravno, u Tomar, zamak Hristovih vitezova, mesto na kojem su preiveli nastavljai reda uivali punu slobodu, imali potpuno iste garancije kao i pre, i bili u dodiru s agentima druge grupe! Mozak mi je kljuao dok sam naputao Portugal. Najzad sam shvatio da poruka koju nam je pokazao Ardenti nije nikakva ala. Templari, koji su bili prinueni da se organizuju kao tajno udruenje, skovali su plan za sledeih eststo godina, a zavrnica tog plana predviena je u naem veku. Templari su bili ozbiljni ljudi. Stoga, ako su pominjali zamak, to znai da su priali o nekom mestu koje postoji. Plan je krenuo iz Tomara. Dakle, kakav je bio dalji tok? Koja su bila mesta sledeih pet sastanaka? Pukovnik je pomenuo Stounhend, Avalon, Agartu Gluposti. Treba ponovo dobro prouiti Poruku. Naravno, razmiljao sam dok sam se vraao kui, tajnu Templara ne treba otkriti, ve stvoriti. Belba je prilino uzdrmala pomisao da mora ponovo da se vrati na dokument koji mu je ostavio pukovnik, ali ga je ipak nevoljko izvadio iz najnie fioke pisaeg stola. Vidi, vidi, pomislio sam, ipak ga je sauvao. Zajedno smo proitali poruku iz Provena. Posle toliko godina.

Na poetku je poruka ifrovana po Tritemijusovom modelu :Les XXXVI inuisibles separez en six bandes. A zatim:

a la ... Saint Jean 36 p charrete de fein 6 ... entiers avec saiel p ... les blancs mantiax r ... s ... chevaliers de Pruins pour la ... j . nc . 6 foiz 6 en 6 places chascune foiz 20 a ... 120 a ... iceste est l'ordonation al donjon li premiers it li secunz joste iceus qui ... pans it al refuge it a Nostre Dame de l'altre part de l'iau it al ostel des popelicans it a la pierre 3 foiz 6 avant la feste ... la Grant Pute.
Tridest est godina posle kola sa senom, u noi Svetog Jovana 1344, est poruka sa peatom za vitezove sa belim platom, vitezove relapse iz Provena, za osvetu. est puta na est mesta, svaki put po dvadeset godina, to ukupno ini sto dvadeset godina, ovo je plan. Neka prvi odu u zamak, zatim nek ponovo pohode one sa hlebom, ponovo u skrovite, ponovo Bogorodici s one strane reke, ponovo u konaite popelikana i ponovo kamenu. Dakle, 1344. godine, poruka nalae prvima da odu u Zamak. I zaista, vitezovi su se ustoliili u Tomaru 1357. Sada moramo da se zapitamo gde treba da idu oni iz druge grupe. Zamislite da ste u koi Templara u bekstvu, gde biste osnovali drugu grupu? Paa Ako je istina da su oni iz kola sa senom pobegli u kotsku Ali kakve ima veze hleb sa kotskom? Nije mi bilo premca kad je u pitanju povezivanje asocijacija. Bilo je dovoljno poi od bilo koje take. kotska, Hajlends, druidski obredi, no Svetog Jovana, letnji solsticij, vatra Svetog Jovana, Zlatna grana Eto traga, makar i na staklenim nogama. itao sam o vatri Svetog Jovana u Frejzerovoj Zlatnoj grani.

Telefonirao sam Liji: Molim te, uzmi Zlatnu granu i vidi ta pie o vatri Svetog Jovana. Lija je bila pravi maher kada su takve stvari u pitanju. Istog sekunda je pronala to poglavlje. ta te zanima? To je prastari obred, rasprostranjen u bezmalo svim evropskim zemljama. Slavi se dugodnevica, a Sveti Jovan je pridodat samo da bi sve dobilo hrianski okvir A da li jedu hleb u kotskoj? Samo trenutak Nisam sigurna Aha, nala sam, ne jedu hleb na dan Svetog Jovana, ve u noi Prvog maja, odnosno u noi belteinske vatre. Taj praznik ima druidsko poreklo, a naroito je rasprostranjen na krajnjem severu kotske, u drevnoj oblasti Hajlends To je to! Zato jedu hleb? Prvo zamese nekakvu pogau od brana i ovsa a zatim je peku na aru Potom sledi obred koji podsea na drevno rtvovanje ljudi... To su lepinje koje se zovu bannock ta kae? Speluj mi tu re! Poto je to uinila, zahvalio sam joj i rekao da je ona moja Beatrie, arobnica Morgana, i druge nene stvari. Pokuao sam da se setim svog diplomskog rada. Tajna grupa se prema legendi sklonila u kotsku kojom je vladao kralj Robert Brus. A onda je doao Banok Bern (Bannock Burn), gde je Robert izvojevao velianstvenu pobedu nad Englezima. U toj bici Templari su pomogli kotskoj vojsci, pa im je kralj uzvratio tako to je uspostavio novi red - Vitezove Svetog Andrije kotskog. Skinuo sam sa police enciklopedijski renik engleskog jezika: bannok (na starosaksonskom bannuc, na gelskom bannach) jeste naka vrsta lepinje od ovsa, jema ili neke druge itarice, pee se na ploi ili rotilju. Burn znai potok. Bilo je dovoljno prevesti onako kako su verovatno preveli francuski Templari kad su svojim sunarodnicima iz Provena javljali vesti iz kotske, pa da se dobije neto kao potok pogae, vekne ili hleba. Znai, oni sa hlebom su pobednici u bici kod potoka hleba, dakle kotska grupa koja se tada ve proirila po britanskim ostrvima. Logino: od Portugala do Engleske, to je mnogo krai put, znatno krai od Ardentijevog putovanja od Pola do Palestine.

68 Neka tvoje ruho bude sneno belo Ako je no, upali sva mogua svetla, neka sve bleti Sada poni da kombinuje slova, pomeri poneko ili puno njih, kombinuj ih sve dok ti srce ne zaigra. Budno pazi na pomeranje slova i na ono to dobija kada ih pomea. A kad ti srce zaigra, kad vidi da pomou kombinacija slova stie do stvari do kojih nikada ne bi mogao da dospe, sam ili uz pomo tradicije, kada si spreman da primi uticaj boanske sile koja prodire u tvoje telo, napni se da u svojim mislima zamisli Ime i Njegove uzviene anele kao da su ljudska bia koja se nalaze kraj tebe. (Abulafia, Hayye ha-'Olam ha-Ba) Ima smisla, rekao je Belbo. A gde bi u tom sluaju bilo Skrovite? est grupa se nalazi na est razliitih mesta, ali samo jedno od njih nosi naziv Skrovite. Interesnatno. To znai da na drugim mestima, kao to su Portugal i Engleska, Templari ive bez ikakvih problema, dodue sa promenjenim imenom, dok na tom mestu moraju da se skrivaju. Rekao bih da je Sklonite mesto gde su se sklonili Templari iz Pariza poto su napustili Hram. Ako imamo u vidu malu razdaljinu, izgleda mi prilino logino da sledea etapa vodi od Engleske do Francuske. Moda su se Templari sklonili na neko tajno i sigurno mesto u samom Parizu? Kako su bili prilino dobri u diplomatiji, znali su da e se za dvesta godina stvari promeniti i da e ponovo moi da deluju javno ili barem gotovo javno. Pretpostavimo onda da je u pitanju Pariz. A ta emo sa etvrtim mestom? Pukovnik je mislio da je to artr, ali ako smo se opredelili za Pariz kao tree mesto, onda artr otpada, jer je oigledno da treba da budu zastupljeni centri irom Evrope. A ne smemo da smetnemo s uma mistine elemente, suvie smo se okrenuli politici. Dosadanji put ima oblik sinusoide, pa bi sada trebalo da stignemo do severne Nemake. Dakle u poruci se kae 's one strane reke', verovatno se misli na Rajnu. Pretpostavljam da se pomenuta Bogorodica ne

odnosi na crkvu ve na grad. U blizini nekadanjeg Danciga nalazi se grad Device Marije, Marijenburg. A zato bi sastanak bio u Marijenburgu? Zato to su se tu ustoliili Tevtonski vitezovi. Odnosi izmeu Templara i Tevtonaca nisu se pokvarili kao odnosi izmeu Tempara i Hospitalaca, koji su poput leinara ekali gaenje reda Hramovnika, kako bi se doepali njihovih dobara. Tevtonski red su u Palestini osnovali nemaki vladari kao neku vrstu protivtee Templarima, ali su veoma brzo morali da napuste Svetu zemlju, kako bi pomogli da se zaustavi najezda pruskih varvara sa severa. I u tome su se zaista dobro pokazali, pa su u roku od dva veka postali drava koja se prostirala preko cele baltike oblasti. Stalno su tu negde oko Litvanije, Letonije i Poljske. Oni su osnovali Kenigsberg. Samo jednom su bili poraeni, i to u Estoniji u borbi sa Aleksandrom Nevskim. U vreme hapenja Templara u Parizu, oni su odluili da njihova prestonica postane Marijenburg. Ako je postojao plan duhovnog vitetva koje bi osvojilo ceo svet, onda su Tevtonci i Templari podelili zone uticaja. Moram neto da vam kaem, rekao je Belbo. Poinjem sve vie da vam verujem. Preite na petu grupu. Gde su ti popelikani? Ne znam, rekao sam. Ba ste me razoarali, Kazobon. ta velite da pitamo Abulafiju? Nikako, odgovorio sam uvreeno. Abulafija treba da nam poslui da pronaemo skrivene veze, a popelikani su podatak i, kao to znate, to je zadatak za Sema Spejda. Dajte mi nekoliko dana. U redu, dau vam dve nedelje, rekao je Belbo. Ali, ako mi za dve nedelje ne isporuite popelikane, moraete da mi doneste flau Balantajna starog 12 godina. Nisam mogao da dopustim sebi toliki troak, pa sam u roku od nedelju dana isporuio popelikane mojim nezajaljivim saradnicima. Sve je jasno kao dan. Molim vas da dobro obratite panju, jer se vraamo u etvrti vek. Nalazimo se na vizantijskoj teritoriji, u doba kada irom Sredozemlja cvetaju razliiti manihejski pokreti. Da ponemo sa arhontiarima, koje je u Armeniji osnovao Petar Kafarbaruka, morate priznati da mu je ime zaista originalno. Ovaj antijudejski pokret poistoveuje avola sa Savaotom, judejskim

bogom koji ivi na sedmom nebu. Da bismo stigli do Velike Majke Svetlosti na osmom nebu, moramo da se odreknemo Savaota i krtenja. U redu? Odriemo ih se, rekao je Belbo. Ali arhontiari su mala deca za one koji potom dolaze. U petom veku pojavili su se mesalijanci koji su se kao pokret odrali u Trakiji ak do jedanaestog veka. Oni nisu bili dualisti ve monarhijanci. Ali oni su dosta petljali sa podzemnim silama, pa nije ni udo to ih u nekim tekstovima nazivaju borboritima. Taj naziv potie od rei borboros, blato, a dobili su ga zbog sramotnih radnji koje su upranjavali. A ta su to radili? Uobiajene stvari za takve pokrete. Podizali bi ka nebu dlan na kome se nalazila vlastita sramota, sperma odnosno menstruum, a potom bi je pojeli tvrdei da je re o Hristovom telu. Ako bi kojim sluajem njihova ena ostala trudna, u pravom trenutku bi joj zavukli ruku u stomak, iupali embrion, istucali u avanu, dodali biber i med i u slast pojeli. Odvratno, rekao je Diotalevi, med i biber! To su dakle mesalijanci, koje neki zovu stratiotici i fibioniti, drugi barbeliti, a oni su pak nastali od naseanaca i femionita. Ali prema nekim drugim prouavaocima religije barbeliti su bili okasneli gnostiari, dakle dualisti, oboavali su Veliku Majku Barbel, a njihovi posveenici su nazivali hiliare borborijancima, dakle sinovima materije, za razliku od psihiara koji su bili neto bolji, dok su pneumatiari bili izabrani, dakle u toj raboti oni su Rotari klub. Ali moda su stratiotici u stvari bili hiliari mitraisti. Ne ini li vam se da je to sve pomalo zbrkano? Silom prilika. Ovi pokreti za sobom nisu ostavili nikakve dokumente. Sve to o njima znamo potie iz ogovaranja njihovih neprijatelja. Ali nije vano. Samo sam hteo da vam ukaem na dumbus koji je tada vladao u toj oblasti, kao i da pripremim teren za pavlikijane. Bili su to sledbenici izvesnog Pavla, kome su se prikljuili i ikonoborci prognani iz Albanije. Ovaj pokret naglo raste posle osmog veka, pa od sekte postaje zajednica, a od zajednice znaajna sila, tako pavlikijani stiu i politiku mo, to je nagnalo vizantijske careve da ponu Sa Slanjem trupa da ih istrebe. Rairili su se do granica arapskog sveta, do Eufrata, rasprili se po celom Vizantijskom

carstvu, ak do Crnog mora. Svuda su stvarali kolonije i odrali su se sve do XVII veka, kada su ih jezuiti preobratili, a jo uvek postoji nekoliko zajednica na Balkanu, ili u okolini. U ta veruju ti pavlikijani? U trojednog Boga, s tim to se Demijurg uskopistio da stvori svet, a rezultat vidimo i sami. Oni odbacuju Stari zavet, ispovedanje, preziru krst, ne slave Devicu, jer se Hristos otelotvorio na samom nebu, a kroz Mariju je proao kao kroz nekakvu cev. Bogumili, koji su se delimino inspirisali njihovim uenjem, tvrdili su pak da je Hristos uao na jedno Marijino uho a izaao na drugo, a da ona to nije ni primetila. Neki su ih optuivali i da oboavaju Sunce i avola i da meaju deju krv sa hlebom i euharistikim vinom. Kao i svi. Bila su to vremena kada je jeretiku odlazak na misu bio prava muka. Gotovo da je bilo bolje postati Musliman. U svakom sluaju, to je bio takav soj ljudi, a ja vam priam o njima jer su ih, kada su se dualistiki jeretici proirili po Italiji i Provansi, u tim krajavima nazivali popelikani, publikani, populikani koji gallice etiam dicuntur ab aliquis popelicant! Aha, evo ih. Tako je. Pavlikijani nastavljaju da izluuju vizantijske careve, pa se car Vasilije zaklinje da e kroz glavu Hrizokija, voe pavlikijana, prosvirati tri strele, zato to se usudio da zauzme crkvu Svetog Jovana Bogoslova i napoji konje svetom vodicom. Uvek ista pesma, rekao je Belbo. U svakom sluaju, car je poslao svoju vojsku koja je uspela da ga zarobi, da bi mu potom odrubili glavu i poslali je caru. On je na nekakav sto ili trumeau postavio mali stub od porfora, a potom na njega poloio glavu. A onda zum, zum, zum, prosvirao mu je tri strele kroz glavu, pretpostavljam da je po jedna strela bila namenjena oima, a jedna ustima. Sve neki fini svet!, rekao je Diotalevi. Nisu to radili iz pakosti, rekao je Belbo. To su bile verske stvari. Sutastvo oekivanih stvari. Nastavite, Kazobon, na Diotalevi ne razume ba teoloke finese, on je prljavi bogoubica. Da zavrim: krstai su sreli pavlikijane. Sreli su ih u Antinohiji, za vreme prvog krstakog rata, gde su se pavlikijani borili na strani Arapa. Ponovo su naleteli na njih prilikom opsade Carigrada, gde je zajednica pavlikijana iz Filipopolisa pokuala da grad preda

bugarskom caru Jovanici, da bi napakostili Francuzima, o tome je pisao i ofroa de Vijarduen . Eto ta ih povezuje sa Templarima i eto reenja nae zagonetke. U legendama su Templari ti koji su se inspirisali katarima, no u stvarnosti su se katari inspirisali Templarima. Sreli su zajednice pavlikijana tokom krstakih ratova i sa njima uspostavili tajne odnose, kao to su ih uspostavili sa misticima i muslimanskim jereticima. Dovoljno je pogledati Ordonation. Balkan je bio nezaobilazan. A zato? Mislim da nema nikakve sumnje da je esti sastanak u Jerusalimu. U poruci se pominje da treba otii do kamena. A gde se nalazi kamen kome se muslimani klanjaju i, ako hoemo da ga vidimo, moramo da izujemo cipele? Upravo u sreditu damije Omar u Jerusalimu, gde se nekada nalazio Hram Templara. Ne znam ko bi trebalo da saeka u Jerusalimu, moda grupa preivelih i prikrivenih Templara ili kabalisti povezani sa Portugalcima, ali ako se iz Nemake krene ka Jerusalimu, logino je da najkrai put vodi preko Balkana, a tamo ih eka peta grupa, pavlikijani,. Vidite koliko je plan postao jasan i logian. Moram priznati da deluje prilino ubedljivo, rekao je Belbo. A gde su ih na Balkanu ekali popelikani? Prema mom miljenju, prirodni naslednici pavlikijana bili su bugarski bogumili, ali Templari iz Provena nisu mogli da pretpostave da e samo nekoliko godina kasnije Bugarsku osvojiti Turci i da e njihova vladavina trajati pet vekova. Dakle, moglo bi se pretpostaviti da je Plan zakripao negde izmeu Nemaca i Bugara. Kada je susret trebalo da se odigra? Godine 1824., rekao je Diotalevi. Izvinite, a zato? Diotalevi je napravio tabelu. PORTUGAL ENGLESKA FRANCUSKA NEMAKA BUGARSKA JERUSALIM 1344. 1464. 1584. 1704. 1824. 1944. Godine 1344, prvi veliki majstori iz svake grupe ustoliili su se u est predodreenih mesta. Tokom sto dvadeset godina smenjuju se estorica velikih majstora, pa tako 1464. esti majstor iz Tomara

sree estog majstora iz engleske grupe. Potom 1584. dvanaesti engleski majstor sree dvanaestog francuskog majstora. Dalje se lanac nastavlja po istom principu, a ako je propao sastanak s pavlikijanima, to se zbilo 1824. Hajde da pretpostavimo da do sastanka nije dolo, rekao sam. Ali ne razumem kako tako promuurni ljudi, u trenutku kada su u njihovim rukama etiri estine poruke, nisu bili u stanju da rastumae poruku ili, ako je sastanak sa Bugarima propao, zato nisu stupili u dodir sa sledeom grupom? Kazobon, rekao je Belbo, zar stvarno mislite da su zakonodavci iz Provena sisali vesla? Ako su zaista hteli da otkrovenje ostane tajno eststo godina, onda su morali da preduzmu neophodne mere opreza. Svaki majstor jedne grupe zna gde da nae majstora iz sledee grupe, ali ne zna gde da pronae ostale, a niko ne zna gde da pronae majstore iz prethodnih grupa. Dovoljno bi bilo da Nemci nisu sreli Bugare pa tako ne bi znali gde treba da sretnu jerusalimsku grupu, a grupa iz Jerusalima ne bi znala gde da pronae druge. A to se tie tumaenja poruke, kada imate samo nepotpune fragmente, sve zavisi od toga kako su fragmenti raspodeljeni, a garantujem da se ne radi o logikom nizu. Dovoljno je da nedostaje samo jedan deli pa da poruka bude potpuno nejasna, dok onaj ko poseduje samo deli koji nedostaje, ne zna ta da uradi sa njim. Pokuajte samo da zamislite, rekao je Diotalevi, ako do sastanka nije dolo, na ta danas lii Evropa. Ona vrvi od grupa koje trae jedna drugu a ne uspevaju da se pronau, a svako zna da mu samo trunica nedostaje da postane gospodar sveta. Kazobon, kako se zove onaj taksidermista o kome ste nam priali? Moda zavera zaista postoji, a istorija nije nita drugo do ishod bitke da se protumai izgubljena poruka. Mi ne vidimo te borce, a oni, nevidljivi, deluju svuda oko nas. Meni i Belbu je oigledno pala na pamet ista ideja, pa smo poeli da razgovaramo. Ali nije nam trebalo mnogo vremena da iznaemo pravu vezu. Otkrili smo da se najmanje dva izraza iz poruke iz Provena, pominjanje trideset i estorice nevidljivih podeljenih u est grupa i rok od sto dvadeset godina, pojavljuju i u rapravama o Rozenkrojcerima. Na kraju krajeva, oni su bili Nemci, rekao sam. Proitau rozenkrojcerovske proglase.

Ali i sami ste rekli da su oni lani, rekao je Belbo. Pa ta onda. Kao da i mi ne stvaramo neto lano! Tako je, rekao je. Gotovo da sam zaboravio na to.

69 Elles deviennent le Diable: dbiles, timores, vaillantes des heures exceptionnelles, sanglantes sans cesse, lacrymantes, caressantes, avec des bras qui ignorent les lois Fi! Fi! Elles ne valent rien, elles sont faites dun ct, dun os courbe, dune dissimulation rentre Elles baisent le serpent (Jules Bois, Le satanisme et la magie, Paris, Chailley, 1895, str.12) Gotovo da je zaboravio, sada to znam. Ovaj kratak fajl sigurno potie iz tog perioda. ___________________________________________________ FILENAME: Enoja ___________________________________________________
Iznenada si se vratila kui. Donela si travu. Nije mi se puila jer ne dozvoljavam nikakvoj biljnoj materiji da utie na moj mozak (u stvari laem, jer puim duvan i pijem alkoholna pia koja se prave od itarica). U svakom sluaju, u retkim prilikama, krajem ezdesetih, kada bi me naterali da se prikljuim puenju trave ukrug, izbalavljeni doint i ioda koju si morao da zabode u njega da bi povukao poslednji dim a da ne opri prste, uvek su mi bili uasno smeni. Ali jue si mi ti ponudila travu i pomislio sam da je to moda tvoj nain da ponudi samu sebe, pa sam prihvatio bez ustruavanja. Igrali smo prpijenii jedno uz drugo. Ve godinama niko vie tako ne igra, a pogotovo ne uz Malerovu etvrtu koja se ula sa ploe. Oseao sam se kao da grlim neko drevno bie, milog lica iaranog borama starice, zmiju koja se raa iz dubine mojih slabina, i oboavao sam te kao da si prastara roaka koju svi imaju. Verovatno sam nastavio da se pripijam uz tvoje telo, ali oseao sam da si poela da se uzdie, da se pretvara u zlato, otvarala si zatvorena vrata, pomerala predmete kroz vazduh. Prodirao sam u tvoju tamnu nutrinu, Megale Apophasis. Zarobljenica anela. Moda sam sve vreme traio tebe. Ja sam ovde i uvek te ekam. Da li sam te gubio zato to te nisam prepoznao? Ili sam te gubio zato to sam te prepoznao, ali sam se toga uplaio? A moda sam te gubio zato to sam znao da, ako te prepoznam, moram da te izgubim?

Ali ta ti se desilo sino? Jutros, kada sam se probudio, bolela me je glava.

70 Ipak dobro se seamo tajnih aluzija na period od 120 godina koje je brat A, koji je proveo godine sa mnogima od nas, bio naslednik brata D i poslednji u drugoj liniji nasleivanja, a upuivao nama iz tree linije nasleivanja... (Fama Fraternitatis u Allgemeine und general Reformation, Cassel, Wessel, 1614) Proitao sam oba progalsa Rozenkrojcera, Fama i Confessio, a nisam zanemario ni Hemijsku svadbu Kristijana Rozenkrojca, Johana Valentina Andree, jer je Andree navodni autor proglasa. Dva proglasa pojavila su se u Nemakoj izmeu 1614. i 1615, dakle tridesetak godina posle susreta izmeu Francuza i Engleza koji se odigrao 1584, ali gotovo itav vek pre nego to bi Francuzi trebalo da se spoje sa Nemcima. itao sam proglase sa namerom da ne verujem u ono to je napisano, ve da dubinski prodrem u tekst, kao da govori o neem sasvim drugom. Znao sam, ako elim to da ostvarim, moram preskoiti itava poglavlja i moram izvesne reenice smatrati vanijim od drugih, ali to je ba ono to su nas avoljupci i njihovi uitelji uili. Ako zaemo u osetljivu oblast otkrovenja, ne smemo da se prepustimo preciznom i plitkoumnom logikom nizu i njegovom monotonom ponavljanju. S druge strane, ako bismo primili zdravo za gotovo ono to je doslovno napisano u oba proglasa, videli bismo da je re o gomili apsurda, enigmi i protivrenosti. Znai, sigurno nisu govorili o onome to bismo prilikom letiminog itanja zakljuili. Sigurno da ni duhovna reforma, ni pria o sirotom Kristijanu Rozenkrojcu nisu imali nikakvu vanost. Bila je to ifrovana poruka koju je mogue proitati samo pomou ablona, a znamo da kada na tekst stavimo ablon, neki delovi ostaju otkriveni a drugi pokriveni. Kao kod ifrovane poruke iz Provena, gde su vana

samo poetna slova. Ja nisam imao odgovarajui ablon, ail bilo je dovljno zamisliti da on postoji, a da bi se to postiglo, bilo je neophodno itati s podozrenjem. Nije bilo nikakve sumnje da su proglasi govorili o Planu iz Provena. U grobu Kristijana Rozenkrojca (alegorija Gran-o-Dima u noi 23. juna 1344!) ostavljeno je blago namenjeno potomcima, blago skriveno sto dvadeset godina. Jasno je kao dan da to blago nije nikakav novac. Ne polemie se samo sa naivnom pohlepom alhemiara, ve se otvoreno govori da ono to je obeano predstavlja veliku istorijsku promenu. A ako neko i nije razumeo, u sledeem manifestu se kae da se ne sme zanemariti ponuda koja se tie miranda sextae aetatis (udesa estog i zavrnog sastanka) a potom se ponavlja: Kamo sree da je Bogu bilo po volji da nam njegov esti Candelabrum podari svetlost kamo sree da sve moe da se proita u samo jednoj knjizi i da se posle itanja te knjige sve razume i zapamti Kako bi bilo divno kada bi pesma (poruka proitana glasno) mogla da pretvori stene (lapis exillis!) u drago kamenje i bisere... A govori se i o tajnim zagonetkama, samo jednoj vladi koja bi trebalo da se uspostavi u Evropi i o velikom delu koja treba izvriti. Govorilo se da je K.R. otiao u paniju (ili moda u Portugal?) i pokazao tamonjim uenim ljudima gde da potrae prave indicia za budue vekove, ali uzalud. A zato uzalud? Zato to je jedna nemaka templarska grupa poetkom XVII veka javno razotkrila tajnu koja je do tada ljubomorno uvana. Kao da je bilo neophodno izai na videlo u nadi da e neko reagovati na problem do kojeg je dolo u procesu prenoenja. Niko nije mogao da porekne da su proglasi bili pokuaj da se rekonstruiu faze Plana, onako kako ih je saeo Diotalevi. Prvi brat ija se smrt pominje, odnosno za koga se kae da je doao do granice, bio je brat I.O. koji je umro u Engleskoj. Dakle, neko je trijumfalno stigao na prvi sastanak. A pominju se i druga i trea linija u nasleivanju. Moglo bi se rei da se dotle sve odvija po planu: druga, odnosno engleska linija sree treu, francusku, 1584. Ljudi koji su pisali poetkom XVII veka mogli su da govore samo o onome to se desilo prvoj, drugoj i treoj grupi. U Hemijskoj svadbi, koju je Andree napisao u mladosti, dakle pre proglasa (iako se oni pojavljuju

1616), pominju se tri velianstvena hrama, tri mesta koja su ve morala da budu poznata. I mada su oba proglasa u istom tonu, utisak je da se u meuvremenu desilo neto uznemirujue. Na primer, zato se toliko insistira na injenici da je dolo vreme, da je kucnuo as, iako je neprijatelj upotrebio sve svoje lukavstvo da prilika propadne. Kakva prilika? Govori se da je krajnji cilj Kristijana Rozenkrojca bio Jerusalim, ali nije mogao da doe do njega. A zato? Govori se pohvalno o Arapima koji su razmenjivali poruke, dok ueni ljudi u Nemakoj nisu pomagali jedan drugom. Postoje i aluzije na nekakvu grupu koja je prilino velika i eli ceo panjak za sebe. Ovde se ne govori samo o nekome ko je pokuao da omete Plan radi nekakvog posebnog interesa, ve o ometanju koje se odigralo. Fama kazuje da je na poetku neko izmislio magino pisanje (pa naravno, Poruka iz Provena) ali da Boji sat otkucava svaki minut dok na ne uspeva da otkuca ni sate. Ko se nije pojavio na otkucaje Bojeg sata, ko nije znao da doe na pravo mesto u pravo vreme? Postoje i aluzije na jednu izvornu grupu brae, koja je bila u stanju da otkrije tajnu filozofiju, ali su odluila da se raspre po svetu. U progalsima se osea nekakva nelagodnost, nesigurnost, izgubljenost. Braa iz prve linije nasleivanja uspela su u nastojanju da ih zamene dostojni naslednici, ali su odluila da u tajnosti zadre mesto na kome e biti sahranjeni, pa tako ni danas ne znamo gde im je grob. Na ta se tu aludira? ta se to nije znalo? Koja je to karika koja nedostaje? Oigledno je da su proglasi napisani zato to se nekakva informacija izgubila, pa se apelovalo na onoga ko je zna da se javi. Zavretak Fame ne ostavlja nikakvu sumnju u to: Ponovo molimo sve uene ljude u Evropi da blagonaklono gledaju na nau ponudu da nam dojave ta o tome misle Jer, iako za sada nismo otkrili naa imena ko god nam bude dostavio svoje ime, moi e da razgovara sa nama lino, a ako postoji nekakva prepreka, koristiemo prepisku. Upravo ono to je i pukovnik nameravao da uradi objavljivanjem svoje prie. Namamiti nekoga da progovori. Postoji i skok, pauza, digresija, nepovezanost. U grobnici Kristijana Rozenkrojca nije bilo zapisano samo post 120 annos

patebo, ve je napisano i Nequamquam vacuum, ija je uloga da podseti na ritam sastanaka. Dakle, nije to ono teoloko vakuum ne postoji, ve praznina ne sme da postoji, no praznina se stvorila i morala se nekako ispuniti!
Ali ponovo sam se zapitao: zato se ova rasprava pojavila u Nemakoj, gde je etvrta linija jedino morala strpljivo da eka da doe red na nju? Nemci nisu mogli da oplakuju 1614. godine to nije dolo do sastanka u Marijenburgu, kad je sastanak u Marijenburgu bio predvien tek za 1704! Nametao se samo jedan mogui zakljuak: Nemci su jadikovali to nije dolo do prethodnog sastanka! Eto reenja. Nemci iz etvrte linije alili su to su Englezi iz druge linije izgubili Francuze iz tree. Naravno da je to u pitanju. U tekstu je bilo lako uoiti alegorije koje bi svaka ua mogla da razume: otvara se grob Kristijana Rozenkrojca i tu se nalaze potpisi brae iz prve i druge druine, ali ne i onih iz tree. Potrugalci i Englezi su tu, ali gde su Francuzi? Sve u svemu, dva proglasa Rozenkrojcera ukazuju, pod uslovom da znate kako da ih proitate, na injenicu da su Englezi izgubili Francuze, a prema shemi koju smo sastavili, Englezi su jedini znali gde da pronau Francuze, dok su Francuzi bili zadueni za Nemce. ak i da su kojim udom Francuzi pronali Nemce, sa sobom bi doneli samo treinu onoga to je trebalo da predaju. Rozenkrojceri odluuju da igraju otvorenih karata, moraju da se izloe riziku jer je to jedini nain da se spase Plan.

71 Nismo ak sigurni ni u to da li su Braa iz druge linije posedovala isto znanje kao oni iz prve, niti da li su upoznati sa svim tajnama. (Fama Fraternitatis u Allgemeine und general Reformation, Cassel, Wessel, 1614) Odluno sam saoptio svoja otkria Belbu i Diotaleviju: sloili su se da je tajni smisao proglasa bio prilino jasan ak i za avoljupce. Sada je sve jasno, rekao je Diotalevi. Mi smo prihvatili zdravo za gotovo da je plan ometen jer Nemci nisu sreli pavlikijane, a ispada da je zaustavljen 1584. godine, prilikom prelaska iz engleskih u francuske ruke. Ali zato? upitao je Belbo. Da li postoji i jedan valjan razlog zbog kojeg bi njihov sastanak propao? Englezi su znali gde je Skrovite, tavie, jedino oni su to znali. Hteo je da dozna istinu. Ukljuio je Abulafiju. Postavio je pitanje unevi samo dva podatka, ne bi li ustanovio vezu. Ti podaci bili su sledei: Mini je Mikijeva devojka Trideset dana ima novembar, isto toliko april, jun, septembar Kako da protumaimo ovo?, upitao je Belbo, Mini ima sastanak s Mikijem, ali mu grekom zakazuje sastanak trideset prvog septembra pa Miki Stanite!, rekao sam. Mini je mogla da pogrei jedino ako je zakazala sastanak za 5. oktobar 1582! A zato? Gregorijanska reforma kalendara! Naravno. Te godine je stupila na snagu gregorijanska reforma julijanskog kalendara, i u elji da ispravi greku u raunanju vremena, ukinula deset dana u oktobru izmeu 5. i 14.! Ali sastanak u Francuskoj je zakazan 1584. godine i to 23. juna, u noi Svetog Jovana, rekao je Belbo.

Tako je. Ali, ako se dobro seam, reforma nije odmah svuda stupila na snagu. Pogledao sam u Veitom kalendaru koji se nalazio na polici. Evo, reforma jeste proglaena 1582, ukinuti su dani od 5. do 14. oktobra. Ali to je vailo samo za papu. Francuska je prihvatila reformu 1583. i ukinula dane od 10. do 19. decembra. U Nemakoj je dolo do raskola, pa su katolike oblasti kao Bohemija prihvatile reformu 1584, dok su je protestantske prihvatile tek 1775. Vidite i sami, posle gotovo dvesta godina, a da i ne pominjem Bugarsku, gde je novi kalendar (imajte u vidu taj podatak) stupio na snagu tek 1917. godine. A da vidimo sada Englesku Ona prihvata gregorijansku reformu 1752! Naravno da su anglikanci dugo odbijali da prihvate neto to potie iz omraene papske kuhinje. Sada shvatate ta se desilo. Francuska ukida deset dana krajem '83. i do juna 1584. svi su se ve navikli na promenu. Ali 23. jun 1584. u Francuskoj jeste 13. jun u Engleskoj. Verovatno da, kao pravi pravcati Englezi, pa makar to bili i Templari, nisu ni znali ta se dogodilo u Francuskoj, naroito u to doba kad su vesti jo putovale sporo. Pa oni i dan-danas voze levom stranom i ne haju za metriki sitem Elem, Englezi dolaze u Skrovite 23. juna po njihovom kalendaru, ali to je za Francuze ve 3. jul. I sami pretpostavljate da to nije bio sastanak s fanfarama i crvenim tepihom, pre e biti da je re o tajnom susretu na tom i tom uglu u to i to vreme. Francuzi su na sastanak doli 23.juna i ekali dan, dva, tri, sedam, a onda su odustali od ekanja, pomislivi da se neto desilo. Moda su, jadnici, odustali 2. jula, dan pre nego to su Englezi doli. Englezi su na zakazano mesto stigli 3. jula i nikog nisu zatekli. Moda su i oni ekali osam dana, ali se niko nije pojavio. Tako se dva velika majstora nisu srela. Velianstveno, rekao je Belbo. Mora da je bilo tako. Ali zato su onda reagovali nemaki Rozenkrojceri a ne engleski? Zatraio sam da mi daju jo dan vremena, proverio sam u svom katalogu, a onda se pun sebe vratio u kancelariju, blistajui od sree. Pronaao sam trag, na prvi pogled majuan, ali tako radi Sem Spejd, njegovom pronicljivom oku nita ne promie. Oko 1584, arobnjak i kabalista Don Di, astrolog engleske kraljice, dobio je zadatak da proui reformu julijanskog kalendara!

Englezi su sreli Portugalce 1464. Izgleda da je posle tog datuma talas kabalizma zapljusnuo Britanska ostrva. Prouava se ono to je preneto u iekivanju sledeeg sastanka. Don Di je predvodnik te renesanse magije i hermetizma. On je sakupio etiri hiljade naslova u svojoj linoj biblioteci, inspiriui se Templarima iz Provena. Njegova Monas Ierogliphica oigledno je neposredno inspirisana biblijom alhemiara - Tabula smaragdina. A ta je dotini uradio posle 1584? Okrenuo se itanju Tritemijusa. U njegovim rukama nala se Steganographia, i to u rukopisu, jer e ona prvi put biti tampana tek u XVII veku. Di, veliki majstor engleske grupe koja je omanula u lancu, eli da otkrije ta se desilo i gde je dolo do greke, a poto je bio i dobar astronom, sigurno se lupio po elu i rekao: kakva sam samo budala ispao. Bacio se na prouavanje gregorijanske reforme, a za to ga je plaala kraljica Elizabeta. Nadao se da e nekako ispraviti greku. Ali shvatio je da je suvie kasno za to. Nije znao s kim da se povee u Francuskoj, ali je imao prilino dobre veze u srednjoj Evropi. U to doba, Prag Rudolfa II pretvorio se u alhemiarsku laboratoriju i tu Di sree Kunrata, autora dela Amphitheatrum sapientiae aeternae. Kunratove alegorijske table posluile su kao inspiracija i Andreeu i rozenkrojcerovskim proglasima. Kakve je veze uspeo da ostvari Di? Ne znam. Skrhan bolom to je napravio nepopravljivu greku, umro je 1608. Ali ne bojte se, u Londonu stupa na scenu neko koga su svi proglasili Rozenkrojcerom, a govori o Rozenkrojcerima u Novoj Atlantidi, Frensis Bekon. Da li je Bekon stvarno pisao o njima?, upitao je Belbo. Ba i nije, ali je izvesni Don Hajdon preradio Novu Atlantidu, pod naslovom The Holy Land, i tu stavio Rozenkrojcere, no to za nas nije vano. Bekon o njima ne govori otvoreno jer je re o poverljivim stvarima, ali kao da govori o njima. A ko u to ne veruje, neka svisne. Tako je. A upravo zbog Bekona, Engleska je nastojala da jo vie ovrsne vezu sa Nemcima. Godine 1613, Elizabeta, ki Dejmsa I, udala se sa Fridriha V, rajnskog izbornog kneza. Posle smrti Rudolfa II, Prag vie nije prikladno mesto, pa to postaje Hajdelberg. Njihovo venanje bilo je trijumf templarskih alegorija. Za ceremoniju u Londonu bio je zaduen Bekon. Prikazana je alegorija mistinih vitezova u kojoj se oni pojavljuju na vrhu jednog brda. Vie je nego

oigledno da je Bekon nasledio Dija na poloaju velikog majstora engleske grupe... a poto je jasno da je on autor ekspirovih drama, morali bismo ponovo da iitamo celog ekspira, koji se ne interesuje ni za ta drugo, sem za plan, rekao je Belbo. No Svetog Jovana, san letnje noi. Ali 23. jun je sam poetak leta, a ne usred leta, kao u komediji. Pesnika sloboda. Pitam se kako to da se niko toga ranije nije dosetio kad su dokazi tako oigledni. Sve je prosto kao pasulj. Racionalistiko razmiljanje nas je skrenulo s pravog puta, rekao je Diotalevi, lepo sam ja govorio. Pusti Kazobona da nastavi, stvarno je sjajno obavio posao. Nema ta mnogo da se doda. Posle Londona, svadbeno slavlje je odrano i u Hajdelbergu, gde je Salomon de Kaus za izbornog kneza izgradio visee vrtove iju smo bledu kopiju videli one veeri u Pijemontu, sigurno se seate toga. A tokom slavlja bilo je postavljeno i jedno prikazanje sa alegorijskim kolima. Mladoenja je prikazan kao Jason, na kolima se nalazila laa sa dva jarbola, na kojima su bile oznake reda Zlatnog runa i Podvezice. Nadam se da niste zaboravili da su se oznake ovih redova pojavile i na stubovima u Tomaru. Sve se poklapa. Odmah potom, u roku od samo godinu dana, pojavili su se rozenkrojcerovski proglasi, to je znak da su engleski Tempari, oslanjajui se na pomo svojih nemakih prijatelja, bacili udicu po celoj Evropi ne bi li uspeli da poveu pokidane niti Plana. Ali ta im je namera? 72 Nos inuisibles pretendus sont ( ce que l'on dit) au nombre de 36, separez en six bandes (Effroyables pactions faictes entre le diable et les pretendus Inuisibles, Paris, 1623, str. 6) Moda imaju dvostruku nameru, s jedne strane alju signal Francuzima, a s druge strane pokuavaju da ojaaju redove nemake

grupe koju je Luterova Reforma sigurno ozbiljno uzdrmala. Ali upravo u Nemakoj dolazi do najvee zbrke. Od objavljivanja proglasa pa negde do 1621, autori ova dva dela dobili su suvie odgovora Naveo sam neke od bezbrojnih pamfleta koji su se pojavili o toj temi. To su bili oni koji su me ludo zabavili one noi u Salvadoru sa Amparo. Moda u tom mnotvu postoji i neko ko zna neto, ali taj muenik se utapa u moru usijanih glava, zanesenjaka koji su doslovno shvatili proglase, provokatora koji su hteli da spree operaciju, brljivaca Englezi pokuavaju da interveniu u ovoj raspravi, da daju smernice, i nije sluajno to je Robert Flad, jo jedan od engleskih Templara, u roku od godinu dana napisao tri dela, kako bi olakao pravilno tumaenje proglasa. Ali do povratne informacije vie nije moglo da doe, poeo je Tridesetogodinji rat, panci su porazili izbornog kneza, pa su kneevina i Hajdelberg opustoeni, Bohemijom se ire poari... Zato su Englezi odluili da se okrenu Francukoj i da probaju tamo. Eto zbog ega su se 1623. pojavili proglasi Rozenkrojcera u Parizu, a Francuzima se nudi isto to Nemcima. Dakle, ta moe da se proita u jednom od brojnih pamfleta uperenih protiv Rozenkrojcera u Parizu i da li su autori tih dela samo zazirali od njih, ili su u pitanju bile mutivode? Naravno, pisalo je da su oboavaoci avola, ali s obzirom da ni kleveta ne uspeva da sakrije istinu, ujedno se nagovetava da se skupljaju u Mareu. Pa ta s tim? Zar ne poznajete Pariz? Mare je kvart gde se nalazio Hram, a istovremeno, kakve li sluajnosti, bio je i jevrejska etvrt. Da i ne pominjem da se u tim pamfletima tvrdi kako su Rozenkrojceri urovali sa nekakvom sektom iberijskih kabalista, Alumbrados! Moda su ovi napadi protiv Rozenkrojcera, u kojima se navodno napadaju trideset estorica nevidljivih, u stvari pokuaj da se lake prepozna gde se oni nalaze. Gabrijel Node, Rieljeov bibliotekar, napisao je Instructions la France sur la vrit de l'histoire des Frres de la Rose-Croix. A kakve su to napomene bile? Da li on govori u ime Templara iz tree grupe, ili je u pitanju nekakav avanturista koji igra neku svoju igru? S jedne strane, ini se da i on eli da okleveta Rozenkrojcere kao bedne sledbenike avola, ali s druge strane, tvrdi da postoje jo tri rozenkrojcerovske druine, a to je tano, jer posle tree grupe postoje jo tri. On daje gotovo bajkovite napomene (tvrdi da je jedna

grupa u Indiji na plutajuim ostrvima) ali saoptava i da se jedna od druina nalazi u podzemlju Pariza. Vi mislite da je to i objanjenje za Tridesetogodinji rat?, upitao je Belbo. Bez ikakve sumnje, rekao sam. Rielje je od Nodea dobio poverljive informacije, hoe i on da se umea u tu priu, ali grei, odluuje se za vojnu intervenciju i samo jo vie zamuuje vodu. Ali ne bih zanemario ni sledee dve injenice. Godine 1619, posle etrdeset est godina utanja, u Tomaru se ponovo okupljaju Hristovi vitezovi. Poslednji sabor odran je 1573, dakle samo desetak godina pre 1584, najverovatnije da bi se spremili na put za Pariz, zajedno sa Englezima. Posle pojave rozenkrojcerovskih proglasa, morali su se ponovo okupiti da bi odluili kako da reaguju, da li da se prikljue pokuajima Engleza, ili da probaju neto drugo. Naravno, rekao je Belbo, svi su sada izgubljeni u lavirintu, neko proba da krene jednim putem, a neko drugim, poneko rei da se oglasi, ali posle ne zna da li su odgovori koje uje neiji tui glas ili odjek vlastitih rei. Svi tumaraju u mraku. A pitam se ta su pavlikijani i jerusalimska grupa odluili da urade? Kada bismo samo znali, rekao je Diotalevi. Ali ne bih zanemario ni injenicu da je u to doba poela da se iri Kabala lurijanskog tipa, a poelo je da se govori i o Razbijanju Sudova Tome treba dodati da je i ideja o Tori kao nepotpunoj poruci dobila na zamahu. Postoji jedan hasidski poljski dokument u kome se kae: da se odigrao nekakav drugi dogaaj, nastale bi druge kombinacije slova. Ali jasno je da se kabalistima nije dopao pokuaj Nemaca da urade neto preko reda. Pravi redosled i kombinacija Tore ostali su skriveni i zna ih samo Svevinji, hvaljeno neka je ime njegovo. Ali nemojte mi dozvoliti mi da govorim gluposti. Ako je i sveta Kabala ukljuena u Plan Ako Plan postoji, sve je ukljueno u njega. On je ili sveobuhvatan, ili ne objanjava nita, ree Belbo. Ali Kazobon je pomenuo jo jednu vanu injenicu. Tako je. Pre nego to je susret 1584. propao, Don Di je poeo da se bavi prouavanjem mapa i slanjem prekomorskih ekspedicija. A s kim se povezao? S Pedrom Nunjesom, portugalskim kraljevskim kartografom. Podsticao je istraivaka putovanja ne bi li se pronaao severozapadni prolaz do Kitaja, uloio je novac u

ekspediciju izvesnog Frobiera, koji se otisnuo ka Polu i odatle se vratio sa Eskimom, za koga su svi mislila da je Mongol, dao je podstrek Frensisu Drejku da krene na putovanje oko sveta. Interesuju ga putovanja ka Istoku jer je Istok sredite svih okultnih znanja, a prilikom jedne od ekspedicija prizvao je i anele. Kakve sad pa to veze ima? Mislim da Di nije bio toliko zainteresovan za otkrie novih mesta koliko za pravljenje mapa, zbog toga se i povezao sa velikim kartografima, Merkatorom i Ortelijusom. ini se da je pomou odlomaka poruke koje je imao u rukama shvatio da se na kraju mora doi do nekakve mape, pa je pokuao da je pronae za svoj gro. Da ne kaem, da upotrebim omiljeni izraz gospodina Garamona, jo neto. Da li bi uenjaku njegovog kova zaista mogla da promakne takva sitnica kao to je nepodudaranje kalendara? A ta ako je sve uradio namerno? Di mi lii na nekog ko bi poeleo da protumai poruku sam i preskoi ostale grupe. Mislim da je Di zaetnik ideje da je poruku mogue protumaiti pomou nauke i magije, da se ne mora ekati ispunjenje Plana. Sindrom nestrpljivosti. Pomalja se buruj osvaja, kalja se princip solidarnosti na kojem je poivalo duhovno vitetvo. Ako je to bila Dijeva zamisao, ne moram ni da vam kaem kako je Bekon postupio. Od tog trenutka Englezi pokuavaju da krenu u potragu za tajnom koristei sva mogua sredstva nove nauke. A Nemci? Nadam se da su Nemci sledili tradicionalan nain. Jedino tako moemo da objasnimo dva veka istorije filozofije, anglosaksonski empirizam protiv romantiarskog idealizma... Korak po korak, tumaimo istoriju sveta, rekao je Diotalevi. Ponovo piemo Knjigu. To mi se dopada, stvarno mi se dopada. 73 Jo jedan interesantan sluaj kriptografije iznet je pred lice javnosti 1917. godine. Izneo ga je jedan od najboljih Bekonovih istoriografa, doktor Alfred Fon Veber Ebenhof iz Bea On je iskoristio neke od sistema koji su ve primenjivani u izuavanju ekspirovog opusa, prilikom prouavanja Servantesovih dela Tokom svojih analiza doao je do zaprepaujueg otkria, za koje je imao i materijalne dokaze: prvi eltonov prevod Don Kihota na engleski izaao je sa ispravkama koje je rukom

ispisao Bekon. Iz toga je zakljuio da je ova engleska verzija u stvari originalni roman, a da je Servantesova verzija prevod na panski. (J. Duchassoy, Bacon, Shakespeare ou Saint-Germain?, Paris, La Colombe, 1962, str. 122) Bilo je vie nego oigledno da se tokom sledeih dana Jakopo Belbo udno bacio na itanje istorijskih dela iz doba Rozenkrojcera. Ali kada nam je saoptavao zakljuke, svoje matarije je pretvarao u ogoljene injenice koje su nam vrlo esto ukazivale na dragocene podatke. Sada znam da je na Abulafiji pisao mnogo kompleksniju priu u kojoj se neobuzdana igra citatima smenjivala sa njegovim linim mitovima. Mogunost da kombinuje delove tuih pria podstakla ga je da pie, i to u narativnoj, linoj formi. Nama to nikada nije rekao. I sada se pitam da li je moda samo oprobavao, uz izvesnu dozu hrabrosti, svoje mogunosti u oblasti fikcije ili se, kao i svaki avoljubac, poistovetio s Velikom Priom iji smo deo postali.
FILENAME: udesni kabinet doktora Dija Ve due vremena zaboravio sam da se zovem Talbot. Barem otkad sam odluio da sebe zovem Keli. Na kraju krajeva, samo sam krivotvorio dokumenta, pa svi to rade. Kraljiini ljudi su svirepi, odsekli su mi ui. Da bih pokrio svoju muku, poeo sam da nosim crnu kapu s kiankom, a svi oko mene poeli su da ukaju da sam arobnjak. Pa neka bude tako. Doktor Di svu svoju slavu duguje toj reputaciji. Posetio sam ga u Mortlejku, prouavao je nekakvu mapu. Neto je mutio, taj avolski starac. Njegove lukave oi sijale su nekim udnim sjajem, dok je koatom rukom gladio kozju bradicu. - Ovo je rukopis Rodera Bekona, rekao mi je, pozajmio mi ga je car Rudolf II. Poznajete li Prag? Savetovao mi je da ga posetim. Tamo biste mogli da pronaete neto to bi vam izmenilo ivot. Tabula locorum rerum et thesaurorum absconditorum Menabani Krajikom oka uspeo sam da opazim rukopis ispisan nekakvim udnim slovima. Ali on ga je odmah sakrio ispod hrpe nekih drugih poutelih listova. Ba je divno iveti u doba gde je svaki papir, pa makar i tek izaao iz radionice proizvoaa hartije, ve ut. Pokazao sam doktoru Diju neke od mojih literarnih pokuaja, preteno poetski opus posveen Dark Lady. To je veoma jasna slika mog detinjstva, koje

je bilo mrano, zato to se nad njim zlokobno nadvijala senka vremena, kao i zbog gubitka voljene osobe. Dao sam mu i svoj tragini nacrt prie o Dimu Konoplji koji se u pratnji ser Voltera Relija vraa u Englesku i saznaje da je njegov rodoskvrni brat Bunika ubio njihovog oca. - Vi imate talenta, Keli, rekao mi je doktor Di. Znam da vam je potreban novac. Postoji jedan mladi, ne moete ni da zamislite iji je on zapravo sin, koji udi da stigne do lovorika i poasti. Ne blista ba od talenta, vi ete biti njegova tajna dua. Piite i ivite u senci njegove slave, samo emo vi i ja znati da ta slava pripada vama. I tako ja ve godinama stvaram nova dela, a kraljica i cela Engleska misle da je njihov autor taj bledunjavko. If I have seen further it is by standing on ye sholders of a Dwarfe. Imao sam trideset godina i nikada neu dopustiti nikome da kae da je to najlepe doba ivota. - Viljeme, pusti da ti kosa poraste preko uiju, lepo e ti stajati. Skovao sam plan (da ga zamenim?). Da li se moe iveti mrzei Tresikoplju kada ste to ustvari vi lino? That sweet thief which sourly robs from me. Smirite se, Keli, rekao mi je Di, delovanje iz potaje predstavlja priveilegiju onih koji se spremaju da osvoje svet. Keepe a lowe profyle. Viljem nam slui kao paravan. Tada me je upoznao, naalost samo delimimo, sa Kosmikom Zaverom. Tajna Templara! - A ulog, upitao sam? Ye Globe. esto sam na poinak odlazio rano, ali jedne veeri, u pono, odluio sam da proeprkam po Dijevom linom koveiu i pronaao sam formule. Poeleo sam da prizovem anele, kao to to on ini kad je pun mesec. Di me je zatekao izvrnutog na leima u sreditu kruga Makrokosmosa, kao da me je neko oinuo biem. Na elu Solomonov pentargam. Sad moram jo vie da navlaim svoju kapu. - Ne zna kako se to radi, rekao mi je Di. Pripazi na svoje ponaanje ili e ostati i bez nosa. I will show you Fear in Handful of Dust Podigao je mravu ruku i izgovorio stranu re: Garamon! Osetio sam kako se plamen iri u mojoj nutrini. Pobegao sam (u no). Bilo je potrebno godinu dana da mi Di oprosi i posveti mi svoju etvrtu Knjigu Misterija, post reconciliationem kellianam. Tog leta stalno me je spopadao nekakav udan zanos. Di me je pozvao u Mortlejk. Tamo smo bili ja, Viljem, Spenser i jedan mlaani plemi iji je pogled stalno nekud lutao, Frensis Bekon. He had a delicate, lively, hazel eie. Doctor Dee told me it was like the Eie of a Viper. Di nas je upoznao sa jednim delom Kosmike Zavere. Trebalo je u Parizu sresti francusko krilo Templara i spojiti dva dela iste mape. Di i Spenser bili su zadueni za to, a s njima je trebalo da poe i Pedro Nunjes. Meni i Bekonu su povereni neki dokumenti koje bismo otvorili samo ako se oni ne bi vratili. Morali smo da se zakunemo da emo tako da uradimo.

Vratili su se. Nisu prestajali da vreaju jedan drugoga. Nije mogue, Plan je matematiki precizan, ima astralno savrenstvo moje Monas Ierogliphica. Kako to da ih nismo sreli kada je bila no Svetog Jovana? Mrzim kada me neko potcenjuje. Rekao sam: - Naa ili njihova no Svetog Jovana? Di se lupio po elu i poeo da bljuje strane psovke. Oh, rekao je, from what power hast thou this powerful might? Bledunjavi Viljem je bre-bolje zapisao tu reenicu, bedni plagijator. Di je mahnito preturao po kalendarima i astronomskim tabelama. Mili Boe, kako sam mogao da budem takva budala? Vreao je Nunjesa i Spensera: - Je l' ja moram na sve da mislim? I ti si mi neki kosmograf, urlao je sav zajapuren u licu na Nunjesa. A onda kriknu: - Amanasiel Zorobabel! Nunjesa kao da je nevidljiva pesnica pogodila u pleksus, uspeo je da naini nekoliko koraka unazad, lica bledog kao krpa, a onda se stropotao na zemlju. - Kretenu, rekao mu je Di. I Spenserovo lice bilo je bledo. Jedva je uspeo da promrmlja: - Moemo da bacimo udicu. Upravo zavravam poemu, jednu alegoriju o kraljici vila, pokuao sam tu da ubacim i Viteza Crvenog Krsta Dopusite mi da je zavrim. Pravi Templari e se prepoznati, shvatie da mi znamo i pokuae da stupe u dodir sa nama. - Dobro te znam, rekao je Di. Pre nego to ti zavri svoju poemu i ljudi je primete, proi e godine i godine. No ideja o udici nije loa. - Zato ne komunicirate sa njima pomou svojih anela, doktore? upitao sam ga. - Kretenu, rekao je ponovo, ali ovog puta to je bilo upueno meni. Zar nisi itao Tritemijusa? Aneli primaoca mogu da pomognu da se poruka razjasni samo ako je on doista primi. Moji aneli nisu glasnici na konju. Izgubili smo Francuze. Ali imam plan. Znam kako da pronaem nekog iz nemake grupe. Neophodno je otii u Prag. Zauli smo nekakav um, a potom se podigla teka zavesa od damasta. Najpre smo ugledali nenu ruku, a onda se pojavila Ona, Gorda Devica. Vae velianstvo, govorili smo dok smo padali na kolena. Di, rekla je Ona, sve znam. Nemojte misliti da su moji preci spasli vitezove da bi im prepustili vladavinu svetom. Zahtevam, razumete li, zahtevam da na kraju tajna pripadne jedino Kruni. - Vae Velianstvo, tragam za tajnom i nema cene koju ne bih platio da ona bude u posedu Krune. Moram da pronaem preostale vlasnike, to je najkrai put, a kada mi u svojoj ludosti budu rekli ono to znaju, nee mi biti teko da ih uklonim bodeom ili arsenikom. Kraljiino lice pretvorilo se u surovi osmeh. Tako se radi, dobri moj Di Ne traim puno, samo Potpunu Mo. A Vama, ako u tome uspete, sleduje Podvezica. A tebi Viljeme obratila se s lascivnom nenou malom parazitu jo jedna podvezica i jo jedno zatno runo. Poi sa mnom.

apnuo sam Viljemu na uho: - Perforce I am thin, and that is in me... Viljem me je nagradio pogledom udvorike zahvalnosti, a potom krenuo s kraljicom. Ubrzo oboje nestadoe iza zavese. Je tiens la reine! Bio sam sa Dijem u Zlatnom Gradu. Prolazili smo kroz nekakve uzane i smrdljive pasae u blizini jevrejskog groblja, kad mi Di ree da obratim panju. Ako se vest o neuspenom susretu proirila, rekao je, siguran sam da e i ostale grupe pokuati da dejstvuju svaka za sebe. Plaim se Judejaca, jerusalimska grupa sigurno ima mnogo uhoda u Pragu. Bilo je vee. Svuda je svetlucao plaviasti sneg. Kod mranog ulaza u jevrejski geto bile su naikane tezge na kojima su se prodavale razne potreptine za Boi, dok se u sreditu, prekrivena crvenom ojom, nalazila skaredna pozornica lutkarskog pozorita, obasjana bakljama koje su se dimile. Ali odmah iza nje proli smo ispod lunog svoda od obraenog kamena, a u blizini jedne bronzane fontane, koju su umesto vode sada ukraavale ledene svee, opet smo naili na trem novog pasaa. Stara vrata ukraavale su zlatne glave lavova u ijim eljustima se nalazio bronzani prsten. Svuda unaokolo osealo se nekakvo lagano podrhtavanje zidova, neobjanjivi umovi nalik na hripanje dopirali su sa niskih krovova, a potom se uvlaili u oluke. Kue su delovale kao da u njima ive duhovi, liile su na tajne gospodarice ivota Jedan stari zelena umotan u pohabani ogrta gotovo nas je gurnuo dok je prolazio. Uinilo mi se da ga ujem kako mrmlja: - uvajte se Atanasijusa Pernata Di je promrljao: Drugi Atanasijus nas brine Iznenada smo se nali u uliici Tvoraca zlata Tu smo nenadano nabasali na novi pasa, a onda se pred nama ukazao nekakav div. Pri pomisli na njega i dan-danas mi se pod kapom tresu ui koje vie nemam. Taj div bio je nekakvo strano, sivo, potpuno bezizraajno bie. Telo mu je prekrivala neka bronzana navlaka, a oslanjao se o kvrgavi zavojit tap od belog drveta. Ta utvara irila je svuda oko sebe miris sandalovine. Uhvatio me je smrtni strah, kao da je to bie preda mnom bilo otelotvorenje mojih najstranijih snova, no ipak nisam uspevao da odvojim pogled od mutne izmaglice oko njegove glave. Jedva sam uspeo da spazim lice koje je podsealo na grabljivog egipastskog ibisa, a iza tog lica nalazilo se mnotvo lica, komar moje mate i moga seanja. Obrisi utvare koji su se ocrtavali u pasau irili su se i skupljali kao da silueta die, ali to disanje bilo je neprirodno sporo. A kad sam spustio pogled, umesto stopala na snegu, ugledao sam, uasnut, bezobline patrljke, ije je sivo i bledo meso sbilo sasvim zgrudvano i liilo je na koncentrine otekline. Oh, moram li svega da se seam? - Golem! rekao je Di. Potom je podigao obe ruke ka nebu, dok je njegov dugaki crni ogrta sa irokim rukavima poeo da se vue po zemlji. Izgledalo je kao da eli da stvori cingulum, pupanu vrpcu izmeu ruku uzdignutih u vazduh i povrine, odnosno dubine zemlje. Jezebel, Malkuth, Smoke gets in Your Eyes!

rekao je. Iznenada, Golem se rasprio poput kule u pesku pod naletom vetra, pa su nas zaslepeli delii njegovog glinenog tela, koji su se cepali kao atomi u vazduhu. Naposletku, pred nama je ostala samo gomilica sagorelog pepela. Di se sagnuo i poeo da eprka po tom pepelu svojim tankim prstima, a onda izvukao svitak koji je strpao u nedra. U tom trenutku, iz senke je izaao jedan stari rabin ija je masna kapa podseala na moju. Doktor Di, pretpostavljam, rekao je. Here Comes Everybody, odvratio je Di ponizno. Rabine Alevi, izuzetno mi je drago to vas vidim A on e na to: - Da niste moda videli neko bie kako se vrzma ovuda? - Bie? rekao je Di, toboe zauen. Kakvo bie? - Manite se ale, Di, rekao je rabin Alevi. Bio je to moj Golem. - Va Golem? Zaista nemam pojma. - Pripazite se, doktore Di, rekao je rabin Alevi, pomodrevi u licu. Upustili ste se u igru kojoj niste dorasli. - Ne znam o emu priate, rabine Alevi, rekao je Di. Mi smo doli ovde da napravimo koju uncu zlata za vaeg cara. Nismo ti mi nekakve babe vraare. - Vratite mi barem svitak, zavapio je rabin Alevi. - Kakav sad pa svitak? rekao je vragolasto Di. - Nek vas avo nosi, doktore Di, rekao je rabin. Da znate, neete doekati praskozorje novog veka. Potom nestade u no, mrmljajui nekakve udne rei kojima su nedostojali samoglasnici. Ah, avolji i Sveti jezik! Di je bio naslonjen na vlani zid pasaa. Lice mu je bilo zemljane boje, a kosa nakostreena kao u jea. Poznajem rabina Alevija, rekao je. Umreu petog avgusta 1608. godine po gregorijanskom kalendaru. Dakle, Keli, pomozite mi da zaponem svoj plan. Vi ste taj koji e ga dovriti. Gilding pale streams with heavenly alchymy, upamtite. Upamtiu to, a zajedno sa mnom, no i protiv mene, upamtie i Viljem. Nije vie nita rekao. Bleda magla koja tare svoja lea o prozore i uti dim koji tare svoja lea o prozore lizali su svojim jezikom uglove ulice. Stigli smo do jednog drugog ugla. Kroz reetke na ploniku kuljao je beliasti dim. Oko nas nalazile su se uderice naherenih zidova, utonule u sivilo izmaglice Uspeo sam da nazrem priliku nekakvog starca u pohabanom redengotu, sa cilindrom na glavi, dok se sputao niz stepenice opipavajui sve oko sebe. Stepenice su bile neverovatnog pravougaonog oblika. I Di ga je spazio: - Kaljari! povikao je. I on je ovde, u kui Gospoe Sosostris! The Famous Clairvoyante! Moramo da pourimo. Ubrzali smo korak i stigli do vrata kuerka u jednoj prilino mranoj i zlokobnoj semitskoj uliici. Pokucali smo na vrata, a ona se nekim udom otvorie. Nali smo se u prostranom salonu ukraenom sedmokrakim svenjacima, reljefima tetragramatona i Davidovim zvezdama, kud god da pogleda. Stare violine ija je boja podseala na mutni sloj patine na nekim starim slikama, bile su nabacane na veliki sto udnovatog oblika koji se nalazio blizu ulaza.Veliki preparirani

krokodil, koji je visio okaen na visoki svod ove jazbine, lagano se njihao na blagom veernjem povetarcu. Osvetljavala ga je samo jedna baklja, moda i vie baklji - moda nijedna. Na kraju prostorije, ispred nekakve nadstrenice ili baldahina koji je natkrivao tabernakl, nalazio se jedan Starac. Kleei je molio i bogohulno aputao sedamdeset i dva Boja Imena. Odmah sam znao, jer mi je sinulo, da je to Hajnrih Kunrat. - Preite odmah na stvar, Di, rekao je poto je prekinuo molitvu i okrenuo se. ta hoete? Liio je na prepariranog armadila i nekakvu prepotopsku iguanu. - Kunrate, rekao je Di, nije dolo do treeg susreta. Kunrat je poeo strano da proklinje: - Lapis Exillis! ta emo sada? - Kunrate, rekao je Di, vi biste mogli da bacite udicu i poveete me sa nemakom templarskom linijom. - Videemo, rekao je Kunrat. Mogao bih da pitam Majera koji poznaje mnogo ljudi na dvoru. Za uzvrat, rei ete mi tajnu Devianskog Mleka, Najtajnije Pecare Filozofa. Di se osmehnuo kakav je samo boanski osmeh imao taj pametnjakovi. Zgrio se kao da moli, a onda tiho izustio: - Kada eli da sublimat ive pretvori u tenost ili Deviansko Mleko, stavi ga zajedno sa dobro istucanom Stvari na plou izmeu tega i tasova. Nemoj da je pokrije, ve se pobrini da topao vazduh dejstvuje na istu materiju, potom joj dodaj oganj tri uglja, koji treba da deluje osam dana i noi, a onda ga skini i dobro istucaj na mermeru dok ne postane gotovo nevidljiv. Kada to uradi, stavi materiju u stakleni alambik i destiluj na Balneum Mariae, iznad kazana sa vodom, a alambik mora da bude postavljen tako da ne dodiruje vodu vie od dva prsta, dok njegov preostali deo visi u vazduhu. Istovremeno potpali vatru ispod Balneum Mariae. Tada i samo pod tim uslovima, iako srebrna materija ne dodiruje vodu, kada se nae u tako toploj i vlanoj sredini, pretvorie se u tenost. - Uitelju, rekao je Kunrat poto se bacio na kolena i poeo da celiva Dijevu mravu i prozirnu ruku. Uiniu onako kako si mi naloio. Dobie to to eli. Zapamti ove rei: Rua i Krst. Uskoro e svi priati o njima. Di se potpuno umotao u svoj plat bez rukava. Sada su se videle samo njegove zlobne i iskriave oi. Hajdemo, Keli, rekao je. Ovo je sada na ovek. A ti, Kunrate, dri Golema podalje od nas, dok se mi ne vratimo u London. A posle pretvori Prag u prah i pepeo. Spremao se da krene kada ga je Kunrat puzei uhvatio za skut ogrtaa: Moda e te jednog dana posetiti neki ovek. eli da pie o tebi. Pomozi mu. - Daj mi Mo, rekao je Di, s neopisivim izrazom na kotunjavom licu, i njegov uspeh bie zagarantovan. Izali smo. Iznad Atalntika vazduna masa niskog pritiska kretala se ka istoku, u susret masi visokog pritiska iznad Rusije. - Hajdemo u Moskvu, rekao sam mu. - Ne, odgovorio je, moramo da vratimo u London. - U Moskvu, u Moskvu, ludaki sam mrmljao. Dobro si znao, Keli, da tamo nikada nee otii. ekao te je Tauer

Vratili smo se u London. Doktor Di je rekao: - Oni pokuavaju da stignu do Reenja pre nas. Keli, moramo da im zaprimo orbu. Napii neto, koristei Viljemovo ime. Do sto avola, to sam i uinio, ali je Viljem sve upropastio i premestio radnju iz Praga u Veneciju. Di je bio besan kao ris. Ali bledunjavi Viljem je znao da mu niko ne moe nita dokle god ga titi njegova kraljevska nalonica. Ali ni to mu nije bilo dovoljno. Dok sam mu ja iz dana u dan isporuivao svoje najbolje sonete, taj bestidnik je poeo da se raspituje o Njoj. O Tebi, my Dark Lady. Kako sam samo bio uasnut kad god ujem tvoje ime na usnama tog ljigavca (nisam znao da ta dvolina dua koja svuda zabada svoj nos, to ini zbog Bekona). Svega mi je dosta, rekao sam mu. Sit sam pisanja u senci tvoje slave. Pii sam. - Ne mogu, rekao mi je. Izgledao je kao da je video utvaru. On mi to ne dozvoljava. - Ko, Di? - Ne, baron Verulamski. Zar nisi primetio da sada on dri sve konce u svojim rukama? Prisiljava me da piem u njegovo ime dela kojima e se on diiti, kao da ih je lino napisao. Shvata li, Keli, da sam ja pravi Bekon, a potomstvo to nikada nee saznati. Koliko samo mrzim tog parazita, tog avolovog egrta. - Bekon jeste pokvarenjak, ali mu kliker radi, rekao sam. A zato ne pie sam? Nisam znao da on nije imao vremena za pisanje. To je postalo jasno tek kada je, posle vie godina, Nemaka bila preplavljena rozenkrojcerovskim ludorijama. Tek tada sam uspeo da poveem razne aluzije i rei koje bi mu se ponekad omakle i da doem do zakljuka kako je on lino bio autor proglasa Rozenkrojcera. Pisao je pod imenom Johana Valentina Andreea. U to doba nisam mogao da dokuim za koga je onda pisao Andree, ali mi je u mraku tamnice u kojoj trunem um postao bistriji nego don Isidru Parodiju, tako da sada znam. Pomogao mi je Soapes, bivi portugalski Templar koji deli moju zlehudu suanjsku sudbinu. Andree je pisao viteki roman za nekog panca koji je za to vreme amio u jednom drugom zatvoru. Ne znam emu sve to, ali je projekat trebalo da poslui bestidnom Bekonu da u istoriju ue kao tajni autor pustolovina viteza od La Mane, pa je zato zamolio Andreea da napie to delo, kako bi kasnije mogao da se pretvara da je on pravi ali tajni autor i da iz prikrajka uiva u tuem trijumfu (ali zato, zato?). Ali suvie sam se udaljio od teme. Studen mi proima kosti u ovoj eliji i boli me palac. Pod slabanim svetlom umirue svetiljke, piem poslednja dela koja e nositi Viljemovo ime.

Doktor Di je umro. U samrtnoj agoniji proaputao je: Svetla, vie Svetla, i zatraio akalicu, a potom izustio: - Qualis Artifex Pereo. Bekon je naloio njegovo ubistvo. Bekon je uspeo nekako da zavede kraljicu pre nego to je umrla pomraenog uma i slomljenog srca. Ona vie nije ni liila na sebe, bila je ivi

skelet. Njen obrok sastojao se samo od parenceta belog hleba i supe od cikorije. Kraj sebe je drala ma koji je u trenucima besa mahnito zabadala u zavese i zidne ilime u svom pribeitu. (A ta ako je neko prislukivao iza njih? Ili se neki mi zavukao? Mi! Ta ti nije loa, stari dobri Keli, morau to negde da iskoristim). Poto je ostarela kraljica bila u takvom stanju i gotovo slepa, Bekonu nije bilo teko da je uveri kako pred njom na kolenima klei, zaogrnut jagnjeom koom, njen kopilan Viljem. Zlatno runo. Govorkalo se da on eli presto, ali ja sam znao ta on zaista eli, da postane gospodar Plana. Tada je postao vikont od Sent Albena. im je ojaao svoju poziciju, uklonio je Dija.

Kraljica je umrla, iveo kralj Ja sam postao nepoeljan svedok. Namestio mi je klopku jedne veeri kada je Dark Lady najzad mogla da bude moja, da plee obeena oko mog vrata i da se prepusti opojnim travama koje su kadre da stvore opsene. Bila je vena Sofija, sa svojim licem stare koze Uao je sa aicom naoruanih ljudi i stavio mi povez preko oiju. Odmah sam shvatio da je natopljen vitriolom. Kako se Ona samo smejala, isto kao i ti, Pin Ball Lady oh maiden virtue rudely strumpeted, oh gilded honor shamefully misplac'd! dok te je on dodirivao svojim gramzivim rukama, a ti ga nazivala Simonom i celivala njegov zastraujui oiljak U Tauer, u Tauer, cerekao se Verulamski. I od tada trunem ovde, zajedno sa ovim muenikom po imenu Soapes, a tamniari me poznaju samo kao Dima Konoplju. Izuio sam, sa silnim arom, filozofiju, pravo, medicinu i naalost teologiju, a eto me ovde, jadna luda, koja zna isto to je znala i pre.

Kroz jedno prozore uspeo sam da vidim kraljevsko venanje. Uz zvuke trube Vitezovi sa crvenim krstom jahali su na razigranim konjima. Trebalo je ja da sviram trubu, eilija je to znala. Ponovo sam lien svoje nagrade, cilja kome sam stremio. Svirao je Viljem. Ja sam, u tami, pisao za njega. - Rei u ti kako da se osveti, priapnuo mi je Soapes. Tog dana sam najzad doznao ko je zapravo on bonapartistiki opat koji je tu vekovima utamnien. - Misli li da e izai? upitao sam ga. - If stade da mi odgovara. Ali iznenada zauta. Poeo je da lupa kaikom po zidu. Poverio mi je da je to tajanstveni alfabet, koji je nauio od Tritemijusa. Poslao je poruku nekome u susednoj eliji. Grofu de Monsalvatu.

Prolo je vie godina. Soapes je svakodnevno lupao po zidu. Sada znam kome i zato. Njegovo ime je Nofo Dei. Dei je (zbog kakve li tajanstvene kabale Dei i Di zvue toliko slino; ko je potkazao Templare?) po Soapesovim uputstvima potkazao Bekona. Ne znam ta je rekao, ali znam da je pre nekoliko dana Verulamski baen u okove. Optuen je za sodomiju jer si ti, pria se, (a ja

se sav tresem pri pomisli da je to tano) Dark Lady, Crna Gospo druida i Templara, bila i jesi besmrtno dvopolno bie koje su stvorile neije znalake ruke. ije ruke? Sada znam, ruke tvog ljubavnika, grofa De Sen ermena. A ko bi drugi bio Sen ermen, ako ne sam Bekon (ta sve zna Soapes, taj tajanstveni Templar sa vie ivota...) ?

Verulamski je izaao iz zatvora, uz pomo arolija uspeo je da ponovo zadobije kraljevu milost. Sada, kako mi kae Viljem, provodi noi kraj Temze u Pilad's pabu. Zaludeo se igrom na onoj udnoj maini koju je za njega izumeo jedan Italijan iz Nole, a oduio mu se tako to ga je poslao da cvri na lomai u Rimu, poto ga je prethodno pozvao u London da bi se domogao njegove tajne, astralne maine, koja guta pomahnitale loptice to jure po beskrajnim prostranstvima, palei oko sebe aneoska svetla. On je svojim bestijalnim pokretima prepona slavodobitno gurao mainu kao da podraava sled nebeskih tela u delokrugu Dekada, ne bi li shvatoo poslednje tajne njegovog uzvienog uspostavljanja i tajnu same Nove Atlantide, koju je on nazvao Gottlieb's, alei se na raun svetog jezika Proglasa koji su pripisani Andreeu. Oh! zavapio sam (s'cria-t-il) sada, kada mi je sve potpuno jasno. Ali sve je uzalud, prekasno sam se dosetio. Srce mi tue kao ludo ispod ipke steznika: eto zbog ega me je liio trube, amajlije, talismana, kosmike veze koja je mogla da upravlja demonima. Kakvu li samo zaveru kuje u svojoj Solomonovoj Kui? Kasno je, ponavljam samom sebi, on ve ima previe moi u rukama.

Pria se da je Bekon umro. Soapes me uverava da to nije tano. Niko nije video njegov le. On ivi pod lanim imenom na dvoru hesenskog Landgrafa, upoznat je sa najviim tajnama, dakle besmrtan je i spreman da nastavi svoju mranu bitku za ostvarenje Plana, ali za svoj gro i da bi on sve drao pod kontrolom. Posle njegove navodne smrti, doao je da me poseti Viljem. Ni reetke nisu pomogle da ne primetim njegov licemerni osmeh. Upitao me je zato sam u sonetu 111 spomenuo nekakvog bojadiju. Citirao mi je stih: To What It Works in, Like the Dyer's Hand - Nikada nisam napisao tako neto, rekao sam. Govorio sam istinu. Oigledno je da je to Bekonovo maslo. Pre nego to je iezao, hteo je da ostavi nekakav tajanstveni znak svima onima koji e na svojim dvorovime pruiti utoite Sen ermenu, strunjaku za boje Siguran sam da e u budunosti pokuati da proturi kako je on napisao Viljemova dela. Kako sve postaje jasno kada gledate iz tmine elije.

Where Art Thou, Muse, That Thou Forget'st So Long? Umoran sam i ispijen boleu. Viljem nestrpljivo iekuje novi materijal za svoje murdarske lakrdije u Globe Theater. Soapes pie. Pokuavam da preko njegovog ramena proitam ta pie. Nekakva nerazumljiva poruka: Riverrun, past Eve and Adam's. Bre bolje skriva list od mene, zatim me pogleda i kae da sam avetinjski bled, u mojim oima vidi da su mi dani izbrojani. apue mi: - Odmori se. Ne boj se. Ja u pisati umesto tebe. I to i ini, on koji je maska iza koje se krije druga maska. Ja polako venem, a on me liava poslednjeg svetla, svetla tame.

74 Iako su mu namere dobre, njegov duh i njegova proroanstva ukazuju da njime gospodari avo. Ta proroanstva su kadra da zablude mnoge znatieljne osobe i da nanesu veliku tetu crkvi Naeg Gospoda Boga. (Izvetaj jezuita Salmerona, Losta i Ugoleta o Viljemu Postelu, upuen Ignjaciju Lojoli, 10. maja 1945) Belbo nam je bez ikakve pristrasnosti izneo svoje zamisli, ali nam nije proitao stranice koje je ispisao, niti je uneo bilo kakvu linu crtu. tavie, ubedio nas je da je Abulafija tvorac kombinacija. Ja sam i ranije negde proitao da je Bekon autor rozenkrojcerovskih proglasa, ali jedan drugi detalj privukao je moju panju, injenica da je on bio vikont od Sent Albena. Nejasne misli su mi se rojile po glavi. Znao sam da je u pitanju neto u vezi sa mojim diplomskim radom, pa sam sledeu no proveo prekopavajui po svojim papirima. Gospodo, sveano sam izjavio svojim sauesnicima sledeeg jutra, ne moramo da izmiljamo veze. One ve postoje. Kada je sveti Bernar doao na ideju da sazove crkveni sabor kako bi se red Templara ozakonio, jedan od zaduenih za organizaciju sabora bio je i prior Sent Albena, koji nosi ime po prvom engleskom mueniku i iritelju hrianstva po britanskim ostrvima. On je roen upravo u Verulamu, koji je bio Bekonov posed. Bio je nesumnjivo Kelt i druidski posveenik kao i sveti Bernar.

To jo uvek nita ne znai, rekao je Belbo. Molim za malo strpljenja. Taj prior Sent Albena bio je i opat u Sen Marten de anu, opatiji u kojoj je osnovan Conservatoire des Arts et des Mtiers! Belbo je poskoio. Mili Boe! A to nije sve, dodao sam, Konzervatorijum je neka vrsta poasti Bekonu. Dana 25. brimera III godine Konvent ovlauje svoj Comit d'Instruction Publique da tampa Bekonova sabrana dela, da bi 18. vandemijera iste godine Konvent izglasao zakon kako bi se izgradila kua vetina i zanata po ugledu na Solomonovu kuu, o kojoj Bekon govori u Novoj Atlantidi. Prema Bekonu, to bi bilo mesto gde bi se sakupili svi tehniki pronalasci koje je ljudski rod izumeo. Kakve to veze ima?, upitao je Diotalevi. U Konzervatorijumu se nalazi Klatno, rekao je Belbo. Po Diotalevijevoj reakciji shvatio sam da ga je Belbo upoznao sa svojim razmiljanjima o Fukoovom klatnu. Samo polako, rekao sam. Klatno je smiljeno i postavljeno u devetnaestom veku. Zanemarimo ga za sada. Da ga zanemarimo?, rekao je Belbo. Zar niste zavirili u Dijevu Zagonetnu Monadu, seate li se talismana koji bi trebalo da sakupi sva znanja u vaseljeni? Zar ne lii na klatno? OVDE TREBA SKENIRATI CRTE (str. 443) U redu, rekao sam, pretpostavimo da postoji veza. Ali kako da stignemo od Sent Albena do Klatna? Nekoliko dana kasnije znao sam odgovor. Dakle, prior Sent Albena je opat u Sen Marten de anu koji stoga postaje centar naklonjen Templarima. Bekon, zahvaljujui svom posedu, uspostavlja posveeniki dodir sa druidima sledbenicima Sent Albena. A sada naulite ui: u vreme kada Bekon zapoinje svoju karijeru u Engleskoj, karijera Gijoma Postela u Francuskoj je na zalasku. (Opazio sam jedva primetnu grimasu na Belbovom licu, setio sam se razgovora na Rikardovoj izlobi. Postel ga je podseao na oveka koji mu je, u mislima, preoteo Lorencu. Ali za tili as, grimasa je nestala.)

Postel ui hebrejski, pokuava da dokae da svi jezici vode poreklo od hebrejskog, prevodi Zohar i Bahir, odrava veze s kabalistima, zalae se za plan sveopteg mira, koji je veoma slian planu nemakih Rozenkrojcera, pokuava da ubedi francuskog kralja da stupi u saveznitvo sa sultanom, putuje po Grkoj, Siriji, Maloj Aziji, ui arapski, jednom reju, sledi put kojim je iao Kristijan Rozenkrojc. Sigurno da nije sluajnost to je neke spise pisao pod imenom Rosispergius, onaj koji rasipa rosu. Gasendi u svom Examen Philosophiae Fluddanae tvrdi da ime Rozenkrojc ne potie od rei rosa, rua, ve od rei ros, rosa. U jednom svom rukopisu, Postel pria o tajni koju treba ouvati dok ne kucne pravi as i kae da biseri ne smeju da zavre kao pomije za svinje. A znate li gde je to spomenuo? Na naslovnoj strani Hemijske svadbe. A otac Marin Meresn, prilikom potkazivanja Rozenkrojcera Flada, kae da se ovaj ni po emu ne razlikuje od onog atheus magnus kakav je Postel. Osim toga, izgleda da su se Di i Postel sreli 1550. Tada nisu ni znali, niti su u sledeih trideset godina to mogli saznati, da su obojica veliki majstori Plana i da bi trebalo da se sretnu 1584. Posluajte dobro ta Postel kae. Poto je francuski kralj direktni potomak najstarijeg Nojevog sina i poto je Noje zaetnik keltske loze, pa samim tim i druidske civilizacije, on je jedini legitimni pretendent na titulu Kralja Sveta. Ba tako, tim reima. Dakle, spominje Kralja Sveta iz Agarte, ali tri veka ranije. ak i ako izuzmemo injenicu da se zaljubio u nekakvu babuskeru, Joanu, koju je smatrao boanskom Sofijom, oigledno je da je tom oveku falila neka daska u glavi. Moramo imati u vidu da su njegovi neprijatelji bili veoma moni. Nazivali su ga psetom, ogavnim udovitem, prljavim jeretikom kome nijedna jeres nije mrska. Tvrdili su da je opsednut svakojakim zlim duhovima. Pa ipak, Inkvizicija ga, uprkos skandalu sa Joanom, ne smatra jeretikom, ve je po njima on amens, to bi mi danas rekli, uknut. Znai, ne usuuju se da ga unite jer znaju da on govori u ime veoma mone grupe. Diotalevi, posebno vam naglaavam da je Postel putovao i na Istok i da je savremenik Isaka Lurije, a vi sami izvucite zakljuak. U redu, 1564. godine (te iste godine Di je napisao Monas Ierogliphica) Postel se odrie svoje jeresi i povlai se pogodite gde? U samostan Sen Marten de an. A ta tamo iekuje? Potpuno je jasno da iekuje 1584. godinu. Vie nego jasno, potvrdio je Diotalevi.

Nastavio sam: Jesmo li sve shvatili? Postel je veliki majstor francuske grupe koji eka susret sa engleskom grupom. Ali on umire 1581, tri godine pre susreta. Da zakljuimo: kao prvo, nesporazum iz 1584. dogodio se upravo zato to nije vie bilo nikoga tako britkog uma kao to je Postel, koji bi sigurno bio u stanju da razume kakvu zbrku je stvorila promena kalendara, a kao drugo, opatija Sen Marten je bila mesto u kome su se Templari oduvek oseali kao kod svoje kue i gde se utaborio ovek zaduen za trei kontakt. Sen Marten je bio Refuge! Sve kocikice se slau. A sada obratite panju. U doba kada je dolo do nesporazuma, Bekon je imao samo dvadeset godina, ali 1621. postao je vikont od Sent Albena. I ta je nasledio? Tajnu. Upravo te godine neko ga je optuio za korupciju, te je Bekon proveo neko vreme u zatvoru. On je pronaao neto zastraujue. Ali koga je to zastrailo? Bekon je sigurno ve u to doba shvatio da mora staviti apu na Sen Marten. Raa mu se ideja da bi tu mogao da izgradi svoju Solomonovu Kuu, laboratoriju u kojoj bi se, pomou eksperimenata, moglo doi do otkrivanja tajne. Ali, upitao je Diotalevi, kako emo da poveemo Bekonove naslednike sa revolucionarnim grupama s kraja XVIII veka? Moda posredstvom slobodnog zidarstva? Izvrsna ideja. Na kraju krajeva, to nam je nagovestio i Alje one veeri u zamku. Moramo da rekonstruiemo redosled dogaaja. ta se sve tano zbivalo u tim krugovima?

75 U veiti san nee utonuti jedino oni koji su ve za ivota znali da usmere svoju svest ka uzvienom putu. Posveenici, Adepti, na ivici su tog puta. Kada dopru do seanja, anamnesisa, da upotrebimo Plutarhov izraz, oni postaju slobodni, kreu se bez okova. Posle krunisanja oni slave tajne i posmatraju kako na zemlji neupueni, odnosno oni koji nisu isti, gaze i guraju u blato i tamu jedan drugoga. (Julius Evola, La tradizione Mediterranee, 1971, str. 111)

ermetica,

Roma,

Edizioni

Dobrovoljno sam se prijavio da u to kraem roku uradim precizan spisak dogaaja. Kamo lepe sree da to nisam uradio. Naao sam se u moru knjiga u kojima su se istorijska istraivanja meala sa glasinama, pa je bilo veoma teko razluiti kojim podacima treba verovati, a koji su plod mate. Radio sam mueniki nedelju dana i na kraju odluio da sainim gotovo nerazumljivu listu sekti, loa i druina. Tokom sastavljanja spiska esto bi me obuzelo uzbuenje kada bih naleteo na neka poznata imena, koja ni u snu ne bih povezao s tim drutvom. Isto se deavalo i kada bih naleteo na hronoloke podudarnosti, koje bih bre-bolje zapisao. Pokazao sam dokument dvojici svojih sauesnika. 1645. London: Amol osniva Invisible College, rozenkrojcerovske orijentacije. 1662.Invisible College prerasta u Royal Society, a Royal Society, kao to svi znaju, u Slobodno zidarstvo. 1666. Pariz: Acadmie des Sciences. 1707. Rodio se Klod-Luj de Sen ermen, ako se zaista rodio. 1717. Osnovana Velika londonska loa. 1721.Anderson sastavlja pravilnik za engleske masone. Posle inicijacije u Londonu, Petar Veliki osniva lou u Rusiji. 1730. Monteskjeova inicjacija prilikom boravka u Londonu.

1737.Remzi pripisuje slobodnom zidarstvu templarsko poreklo. Raanje kotskog obreda koji je u stalnom sukobu sa Velikom londonskom loom. 1738.Inicijacija prestolonaslednika pruskog prestola, princa Fridriha, zatitnika enciklopedista. 1740.U nekoliko narednih godina osniva se vie loa u Francuskoj: cossais Fidles u Tuluzu, Souverain Conseil Sublime, Mre Loge Ecossaise du Grand Globe Franais, Collge des Sublimes Princes du Royal Secret u Bordou, Cour des Souverains Commandeurs du Temple u Karkasonu, Philadelphes u Narboni, Chaiptre des Rose-Croix u Monpeljeu, Sublimes lus de la Vrit 1743.Prvo javno pojavljivanje grofa De Sen ermena. U Lionu osnovan stepen Vitez Kado, iji je zadatak da osveti Templare. 1753. Vilermoz osniva Loge de la Parfaite Amiti. 1754.Martines de Paskvali osniva Temple des lus Cohen (moda se to zbilo i 1760). 1756.Baron fon Hund osniva Striktnu templarsku opservanciju, udruenje iza kojeg se navodno krije pruski vladar Fridrih II. Prvi put se spominju Nepoznati Superiori. Prema nekim miljenjima Nepoznati Superiori su Fridrih i Volter. 1758.Sen ermen stie u Pariz i francuskom kralju nudi svoje usluge kao hemiar, strunjak za boje. Poseuje gospou De Pompadur. 1759.Navodno osnivanje Conseil des Empereurs d'Orient et d'Occident koji e tri godine kasnije sastaviti Constitutions et rglement de Bordeaux, od kojeg potom najverovatnije nastaje Stari i Prihvaeni kotski Obred (koji se zvanino pojavljuje tek 1801). Ono to odlikuje kotski obred jeste injenica da broj visokih stepena narasta na trideset i tri. 1760.Sen ermen u sumnjivoj dipomatskoj misiji u Holandiji. Prisiljen je na beg, uhapen, a potom osloboen u Londonu. Don Perneti osniva Illumins d'Avignon. Martines de Paskvali osniva Chevaliers Maons Elus de l'Univers. 1762. Sen ermen u Rusiji.

1763.Kazanova sree Sen ermena, pod imenom Sirmon, u Belgiji. Prisustvuje pretvaranju novia u zlatnik. Vilermoz osniva Souverain Chaiptre de l'Aigle Noir Rose-Croix. 1768.Vilermoz se prikljuuje Paskvalijevom Elus Cohen. U Jerusalimu se tampa apokrif Les plus secrets mystres des hauts grades de la maonnerie dvoile, ou le vrai Rose-Croix u kome se tvrdi da je loa Rozenkrojcera na brdu Heredon, ezdeset milja od Edinburga. Paskvali sree Luja Kloda de Sen Martena koji e postati poznat kao Le Philosophe Inconnu. Don Perneti postaje bibliotekar pruskog kralja. 1771.Vojvoda De artr, kasnije poznat kao Filip Egalite, postaje veliki majstor Velikog Orijenta koji kasnije prerasta u Veliki francuski Orijent. Pokuava da ujedini sve loe ali nailazi na otpor loa kotskog obreda. 1772.Paskvali odlazi na Santo Domingo, a Vilermoz i Sen Marten osnivaju Tribunal Souverain koji kasnije postaje Grande Loge Ecossaise. 1774.Sen Marten se povlai kako bi postao Philosophe Inconnu, pa stoga jedan predstavnik Striktne templarske opservancije poinje pregovore sa Vilermozom. Rezultat tih pregovora je osnivanje Directoire Ecossaise de la Province d'Auvergne pretee kotskog preienog obreda. 1776.Sen ermen pod imenom grof Veldon predstavlja nekoliko hemijskih projekata Fridrihu II. Osnivanje Societ des Philathtes, iji je cilj da okupi sve hermetiare. Loa devet sestara. Pristupaju joj Gijoten, Kabanis, Volter i Frenklin. Vajshaupt osniva Bavarske Iluminate. Po nekima, njegovu inicijaciju obavio je danski trgovac Kelmer, prilikom povratka iz Egipta. Kelmeru se pripisuje da je navodno tajanstveni Altotas, Kaljostrov uitelj. 1778.Susret Kaljostra i Don Pernetija u Berlinu. Vilermoz osniva Ordre des Chevaliers Bienfaisants de la Cit Sainte. Striktna templarska opservancija sklapa sporazum sa Velikim Orijentom da se prihvati kotski preieni obred. 1782. Veliki zbor svih posveenikih loa u Vilhelmsbadu. 1783. Markiz Tome osniva Svedenborgov obred.

1784.Sen ermen navodno umire na dvoru landgrafa od Hesena prilikom zavrnih radova na fabrici boja. 1785.Kaljostro osniva Memfiski Obred koji prerasta u Stari i Prvobitni Memfisko-Misraimski obred kod kojeg je broj stepena narastao na devedeset. Izbija skandal oko Kraljirine ogrlice u koji je umean Kaljostro. Dima ovaj skandal opisuje kao masonsku zaveru s ciljem da se potkopa ugled monarhije. 1786.Bavarski Iluminati obavljaju inicijaciju Miraboa. U Londonu se pojavljuje rozenkrojcerovski proglas koji se pripisuje Kaljostru. Mirabo pie pismo Kaljostru i Lavateru. 1787.Postoji oko sedamsto loa u Francuskoj. Vajshaupt objavljuje Nachtrag u kome se daje shema organizovanja tajnog udruenja prema kojoj svaki pripadnik poznaje samo onoga ko mu je direktno nadreen. 1789. Poinje francuska revolucija. Kriza loa u Francuskoj. 1794.Osmog vandemijera poslanik Gregoar podnosi Konventu plan za osnivanje Conservatoire des Arts et Mtiers. Konzervatorijum e 1799. biti smeten u Sen Marten de an, prema odluci koju je donelo Vee pet stotina. Vojvoda od Braunvajga apeluje da se raspuste sve loe jer ih je jedna podmukla prevratnika sekta sve zatrovala. 1798. Kaljostro uhapen u Rimu. 1801.U arlstonu se zvanino objavljuje osnivanje Starog i prihvaenog kotskog obreda sa 33 stepena. 1824.Dokument koji beki dvor alje francuskoj vladi, u kojem se potkazuju tajna udruenja kao to su Apsolutni, Nezavisni i Visoka venta karbonara. 1835. Kabalista Etinger tvrdi da je sreo Sen ermena u Parizu. 1846.Beki pisac Franc Grafer objavljuje izvetaj o susretu njegovog brata i Sen ermena negde izmeu 1788. i 1790. Tom prilikom Sen ermen je prelistavao Paracelzusovu knjigu. 1865.Osniva se Societas Rosicruciana in Anglia (prema drugim izvorima to se zbilo 1860. ili 1867). Tom udruenju pristupa i erl Bulver Liton, pisac rozenkrojcerovskog romana Zanoni. 1868.Bakunjin osniva Meunarodnu alijansu socijalistike demokratije.

1875.Helena Petrovna Blavacki osniva Teozofsko drutvo. Izlazi Izidino otkrovenje. Uenik Elifasa Levija, napuljski martinista baron Spedalijeri, sebe proglaava pripadnikom Velike loe usamljene planinske brae, Bratom Iluminatom Starog i obovljenog reda Manihejaca i Visokim Iluminatom martinista. 1877.Gospoa Blavacki govori o teozofskoj ulozi Sen ermena. Njegova otelotvorenja su izmeu ostalih bili Roder i Frensis Bekon, Rozenkrojc, Proklos, Sent Alben. Veliki Orijent Francuske ukida zazivanje Velikog graditelja univerzuma i objavljuje potpunu slobodu svesti. Prekida veze sa Velikom londonskom loom i postaje prilino svetovna i radikalna loa. 1879. Osnivanje Societas Rosicruciana u SAD. 1880.Sent-Iv d'Alvedr zapoinje svoju aktivnost. Leopold Engler ponovo organizuje Bavarske Iluminate. 1884.Lav XIII, papskom poslanicom Humanum Genus, osuuje slobodno zidarstvo. Katolici ga naputaju, dok racionalisti hrle da postanu masoni. 1888.Stanislas de Gaita osniva Ordre Kabbalistique de la Rose-Croix U Engleskoj se osniva Hermetic Order of the Golden Dawn. Ima jedanaest stepena, najnii je neofit, a najvii Ipsissimus. Voa ovog reda je Mek Gregor Maters. Njegova sestra udaje se za Bergsona. 1890.ozefen Peladan naputa Gaitu i osniva Rose+Croix Catholique et du Graal i sebe proglaava Sar Merodakom. Sukob izmeu Gaitine i Peladanove struje naziva se rat dveju rua. 1891. Papis objavljuje Trait Mthodique de Sciense Occulte. 1898.Inicijacija Alistera Kroulija u Golden Dawn. On e kasnije za svoj gro osnovati Order of Thelema. 1907.Golden Dawn postaje Stella Matutina kojoj se prikljuuje i Jejts. 1909.U Americi Spenser Luis budi iz sna Anticus Mysticus Ordo Rosae Crucis, a 1916. u jednom hotelu uspeno pretvara komadi cinka u zlato.

Maks Hajndel osniva Rosicrucian Fellowship. Narednih godina osnivaju se Lectorium Rosicrucianum, Les Frres Ans de la Rose-Croix, Fraternitas Hermetica, Templum Rosae Crucis. 1912. Eni Bezent, uenica Helene Petrovne Blavacki, osniva u Londonu Red Hrama Ruinog krsta. 1918. U Nemakoj osnovano Thule-Gesellschaft. 1936.U Francuskoj nastaje stepen Grand Priuer des Gaules. U Cahiers de la fraternit polaire Enriko Kontardi di Rodio govori o svom susretu sa grofom De Sen ermenom. ta sve ovo znai?, upitao je Diotalevi. Nita me ne pitajte. Hteli ste podatke. Evo ih. Nita drugo ne znam. Moraemo da konsultujemo Aljea. Kladim se da ni on ne zna sva ta udruenja. Nemojte, molim vas, pa to je njegova svakodnevica, zna ih u prste. Ali moemo da ga iskuamo. Dodaemo jednu nepostojeu, nedavno osnovanu, sektu. Setio sam se udnog De Anelisovog pitanja kada je pokuao da sazna da li sam uo za TRES. Rekao sam: TRES. A ta je to?, upitao je Belbo. Ako je u pitanju akrostih, mora da postoji podtekst, rekao je Diotalevi, inae se moji rabini ne bi mogli baviti Notarikonom. Dakle... Templi Resurgentes Equites Synarchici. ta kaete? Ime nam se dopalo, dopisali smo ga na kraj spiska. Pored svih onih silnih imena raznih druina, nije bilo lako izmisliti jo jedno, rekao je Diotalevi, dobivi iznenadni napad epurenja.

76

Ako bismo hteli da odredimo dominantnu crtu francuskog slobodnog zidarstva u XVIII veku, koristei jednu jedinu re, samo jedna re bila bi odgovarajua diletantizam. (Ren Le Forestier, La Franc-Maonnerie Templire et Occultiste, Paris, Aubier, 1970, 2) Sledee veeri pozvali smo Aljea da doe u kafe Pilade. Iako su nove muterije u kafeu ponovo poele da nose sako i kravatu, pojava naeg prijatelja u savrenom tamnoplavom odelu s tankim belim prugama, sneno belom kouljom i kravatom privrenom zlatnom iglom, nije prola neopaeno. Na svu sreu, u est uvee, kafe je uvek bio poluprazan. Alje je zbunio Pilada kad je naruio najfiniji konjak. Pilade ga je naravno imao, ali je flaa godinama skupljala prainu na polici iza cinkanog anka. Alje je govorio drei au naspram svetlosti. Grejao je obema rukama, pa smo tako mogli da vidimo zlatnu dugmad na njegovim manetnama. Moglo bi se rei da su ta dugmad pomalo podseala na egipatski stil. Pokazali smo mu spisak, rekavi da smo ga napravili od izvoda iz rukopisa avoljubaca. Nema nikakve sumnje da su Templari bili povezani sa drevnim loama majstora zidara, koje su nastale prilikom izgradnje Solomonovog Hrama. Isto tako, nesumnjivo je da se te loe pozivaju na mueniku smrt arhitekte Hrama, Hirama, koji je tajanstveno ubijen, i obavezuju se na njegovu osvetu. Kada je dolo do progona Templara, sigurno je da su mnogi od njih pohrlili u te zanatske cehove i tako pomeali mit o osveti Hirama i mit o osveti aka de Molea. U XVIII veku u Londonu su postojale loe pravih pravcatih zidara, takozvane izvrne loe, ali su dokoni, mada vrlo ugledni plemii, privueni njihovim tradicionalnim obredima, postepeno poeli da im se prikljuuju. Tako je izvrno slobodno zidarstvo preraslo u spekulativno, istorija pravih zidara postala je istorija simbolinih zidara. U takvoj atmosferi izvesni Dezagilije, koji je irio Njutnovo uenje, utie na jednog protestantskog pastora, Andersona, da saini pravilnik za jednu lou Brae Zidara deistike orijentacije i pone da

govori o masonskim bratstvima, kao udruenjima koja vuku korene jo od graditelja Solomonovog Hrama, pre etiri hiljade godina. Eto zbog ega su deo masonske maskarade kecelja, pravougli lenjir i eki. Ali moda je ba zbog toga slobodno zidarstvo i postalo popularno. Ono svojim genealokim stablom, koje je mogue samo nazreti, privlai plemie u svoje redove, ali je graanstvo jo vie oduevljeno, ne samo zbog toga to na sastancima mogu da budu rame uz rame sa plemstvom, ve i zato to im je doputeno da nose kratak ma. U bedi modernog sveta koji se pomaljao na horizontu, plemii su pokuavali da dou u dodir sa novim tvorcima kapitala, dok su oni kod kojih je novac traili priznanje. Ali izgleda da su Templari iskrsli kasnije. Prvi koji je tvrdio da postoji direktna veza s Templarima bio je Remzi, ali ne bih eleo da troim rei na njega. Mislim da se on napajao jezuitskim uenjem. Njegovo propovedanje dovelo je do stvaranja kotskog masonskog krila. U kom smislu kotskog? kotski obred izmislili su Francuzi i Nemci. Londonsko masonstvo ima samo tri stepena: egrt, kalfa i majstor. U kotskom masonstvu poveava se broj stepena, a to poveanje vezuje se za poboljanje mogunosti iskazivanja nivoa posveenja i upuenosti u tajnu Francuzi, koji su po prirodi luckasti poludeli su za tajnom. Ali kakvom tajnom? Nikakvom, naravno. Da je tajna postojala, odnosno da su je oni zaista znali, njena sloenost bi opravdala sloenost stepena inicijacije. Remzi meutim poveava broj stepena da bi drugi pomislili da on ima tajnu. Moete samo da zamislite uzbuenje sitnih trgovaca koji su najzad mogli da postanu prinevi osvete Alje nas je astio mnogim ogovaranjima vezanim za masone. Dok je govorio, postepeno je, po svom starom dobrom obiaju, prelazio na seanje u prvom licu. U to doba u Francuskoj je zavladala moda pisanje couplets o Masonima, loe su nicale kao peurke posle kie, a u njima je bilo i monsinjora, fratara, markiza, duandija, dok su lanovi kraljevske kue postajali veliki majstori. Striktnoj templarskoj opservanciji one protuve fon Hunda pristupili su Gete, Lesing, Mocart, Volter. Loe su nastajale i u vojsci, pa su se u pukovima kovale zavere za osvetu Hirama, a razgovaralo se i o

predstojeoj revoluciji. Za druge je, opet, masonstvo bilo socit de plaisir, klub, statusni simbol. Tu je bilo svega i svaega, rame uz rame Kaljostro, Mesmer, Kazanova, baron fon Holbah, D'Alamber. Enciklopedisti i alhemiari, razvratnici i hermetiari. Stoga nije udo to su, kada je izbila revolucija, pripadnici iste loe podrali razliite strane, pa je izgledalo da je veliko bratstvo zauvek zapalo u krizu Da li je postojao sukob izmeu Velikog Orijenta i kotske loe? Samo na reima. Evo oitog primera: Frenklin je uao u Lou devet sestara iako je on bio okrenut iskljuivo svetovnim stvarima jedino to ga je interesovalo bila je njegova amerika revolucija Ali, u isto doba, jedan od velikih majstora bio je grof De Miji, koji je tragao za eleksirom mladosti. Budui da je bio kreten, tokom svojih eksperimenata otrovao se i umro. A osim toga, setite se Kaljostra: s jedne strane izmiljao je egipatske obrede, a s druge, bio umean u aferu kraljiine ogrlice, skandal u koji su upleli svoje prste novi rukovodei slojevi s ciljem da diskredituju Ancien Rgime. A nije se moglo bez Kaljostra. Pokuajte samo da zamislite s kakvim je sve sojem ljudi trebalo iveti Mora da je bilo teko, rekao je saaljivo Belbo. A ko su, upitao sam, ti baroni fon Hund koji trae Nepoznate superiore? U svoj toj gunguli nastale su grupe sa najrazliitiim namerama, koje su se, da bi privukle adepte, poistovetile s masonskim loama, ali su im ciljevi bili mnogo vie posveeniki. Tako je dolo i do rasprave o Nepoznatim superiorima. Ali, naalost, fon Hund nije bio ozbiljna osoba. U poetku on ubeuje adepte da su Nepoznati superiori pripadnici dinastije Stjuart. Potom odreuje da je cilj reda da povrati prvobitna dobra Templara i poinje da prikuplja sredstva na sve strane. Ali, poto nije uspeo da prikupi dovoljno, potpada pod uticaj izvesnog tarka, koji je tvrdio da su mu pravi Nepoznati superiori u Petrogradu otkrili tajnu pravljenja zlata. Tada su se ovoj dvojici prikljuili teozofi, drugorazredni alhemiari i novopeeni rozenkrojcerovci, pa su svi zajedno za velikog majstora izabrali izuzetno asnog plemia, vojvodu od Brunsvika. On je odmah shvatio u kakvom se drutvu naao. Jedan od lanova Striktne Templarske Opservancije, landgraf od Hesena, poziva na svoj dvor grofa De Sen ermena mislei da on zna da stvori zlato. ta da se radi, u to doba

moralo se udovoljavati hirovima monika. Ali uz sve to, landgraf je mislio da je on Sveti Petar. Uveravam vas, draga moja gospodo, da je Lavater, jednom prilikom kad je bio landgrafov gost, morao da napravi scenu vojvotkinji od Devonira, koja je verovala da je Marija Magdalena. A ta je sa tim Vilermozom, De Paskvalijem i slinima koji su osnivali sekte jednu za drugom Paskvali je bio pustolov. Obavljao je teurgike radnje u svojoj tajnoj odaji, aneoski duhovi su mu se ukazivali u vidu blistavih prelaza i hijeroglifa. Vilermoz ga je ozbiljno shvatio zato to je bio zanesenjak, astan ali naivan. Alhemija ga je oaravala, bio je opsednut Velikim Delom kojem odabrani treba da se posvete kako bi otkrili ta je zajedniko za est plemenitih metala. To bi se moglo postii prouavanjem veliina sadranih u est slova prvog Bojeg imena, koje je Solomon otkrio onima koje je odabrao. Pa ta onda? Vilermoz osniva mnoge redove i pristupa mnogim loama istovremeno, to je bio obiaj u to doba, jer je stalno bio u potrazi za konanim otkrovenjem, a plaio se da se ono nalazi uvek negde drugde - to i jeste tano tavie, to je moda jedino sigurno tano Tako je uao i u Paskvalijev Elus Cohen. Ali 1772. Paskvali nestaje, odlazi na Santo Domingo, ostavlja nedovren posao. Zato se povukao? Mislim da se moda dokopao neke tajne koju nije hteo ni sa kim da podeli. U svakom sluaju, pokoj mu dui, tamo ga je stigla zasluena sudbina A Vilermoz? U to doba svi su bili potreseni Svedenborgovom smru. On je bio ovek koji je mogao da naui bolesni Zapad mnogim stvarima, da ga je Zapad posluao, ali je stolee ve hrlilo u revolucionarno ludilo pratei ambicije graanskog stalea Upravo tih godina, Vilermoz saznaje za Striktnu templarsku opservanciju barona fon Hunda i oaran je njome. Neko mu je rekao da Templar koji obznanjuje svima da je Templar, odnosno to ini osnivanjem javnih udruenja, nije pravi Templar, ali XVIII vek je bio epoha lakovernosti. Vilermoz pokuava da sklopi saveznitvo sa fon Hundom, svi ti pokuaji nalaze se na vaem spisku, sve dok fon Hund nije prikazao svoje pravo lice, poput popa koji bei sa novcem vernika pa ga vojvoda od Brunsvika iskljuuje iz organizacije.

Ponovo je bacio pogled na listu: Ah, da, Vajshaupt, umalo da zaboravim. Bavarski iluminati, sa tako zvunim imenom, u poetku su privukli mnoge umne ljude. Ali Vajshaupt je bio anarhista, danas bismo rekli komunista; kad biste samo znali o emu je sve bulaznio: dravni udari, svrgavanje vladara, krvave pobune elim da vam ukaem na to da sam prilino cenio Vajshaupta, ne zbog njegovih ideja, ve zbog toga to mu je bilo jasno kao dan kako treba da funkcionie jedno tajno drutvo. Ponekad ljudi imaju talenat za organizaciju, ali prilino konfuzne ideje. Ukratko, vojvoda od Brunsvika mora da se suoi s haosom koji mu je u naslee ostavio fon Hund i shvata da na nemakoj masonskoj sceni postoje tri razliite struje, okultistiko-uena, ukljuujui tu i neke Rozenkrojcere, zatim racionalistika, kao i anarhistiko-revolucionarna struja Bavarskih iluminata. Stoga predlae da se razni redovi i obredi sretnu u Vilhelmsbadu. Oni su to tada jednostavno nazvali skup, mada bi se pre reklo da je u pitanju bilo usklaivanje stavova. Na dnevnom redu bila su sledea pitanja: da li red zaista vodi poreklo od nekog starog udruenja i kojeg; da li postoje Nepoznati superiori, uvari drevne Tradicije, i ako postoje, ko su; koji su pravi ciljevi reda; da li je cilj ponovno uspostavljanje templarskog reda, i tako dalje. Ah da, da ne zaboravim, raspravljalo se i o tome da li se treba baviti okultistikim naukama. Vilermoz se sa oduevljenjem prikljuio, ponadao se da e pronai odgovor na pitanja koja je sebi postavljao celog ivota. Tako je dolo do sluaja De Mestr. Koji De Mestr?, upitao sam, ozef ili Ksavijer? ozef. Reakcionar? Ako i jeste bio reakcionar, to nije bio u dovoljnoj meri. udan je to ovek bio. Obratite panju da je on, vatreni pobornik katolicizma, priao masonima i postao lan jedne loe pod imenom Josephus a Floribus, upravo u vreme kada poinju da se pojavljuju prve papske bule protiv slobodnog zidarstva. Da budemo precizni, on je prigrlio masonstvo posle papske poslanice iz 1773. u kojoj se osuuju jezuiti. Naravno da se De Mestr okree loama kotskog tipa jer on nije ni graanski iluminista, ni iluminat moram da vam ukaem da Italijani upotrebljavaju ime iluminista da bi oznaili jakobince, dok se u nekim drugim jezicima taj isti naziv upotrebljava za sledbenike Tradicije ba udno, zar ne?

Pijuckao je svoj konjak i izvadio svoju tabakeru od nekakvog belog metala u kojoj su se nalazili cigarillos neobinog oblika (Umotava mi ih moj prodavac duvana u Londonu, rekao je, kao i cigare koje ste probali kada ste bili kod mene, slobodno se sluite, izvanredni su). Dok je govorio, videlo se da mu je pogled uronio u prolost. De Mestr Pravi gospodin, bilo je zbilja duhovno uivanje sluati ga kako govori. Stekao je veliki ugled u krugovima posveenika. No ipak, u Vilhelmsbadu je izneverio oekivanja svojih oboavalaca. Poslao je vojvodi pismo u kojem odluno odrie bilo kakvu povezanost s Templarima i postojanje Nepoznatih superiora. Tvrdi da su ezoterine nauke potpuno beskorisne. Naravno, to je uinio iz vernosti prema Katolikoj crkvi, ali su argumenti koje je upotrebio bili argumenti graanskog enciklopediste. Kada je vojvoda proitao pismo, u krugu najbliih prijatelja, zavladala je potpuna neverica. De Mestr je u tom pismu tvrdio da je jedini cilj reda povratak duhovnim vrednostima i da tradicionalni obredi i ceremonije slue samo da pobuuju mistini duh. Hvalio je nove masonske simbole, ali je smatrao: ako slika prikazuje vie stvari, onda nita ne znai. Oprostite mi, ali mislim da je to potpuno suprotno celoj hermetikoj tradiciji, jer je simbol, to je vie dvosmislen i nejasan, tim znaajniji i moniji; inae, ta bi bilo sa duhom Hermesa, boanstva sa hiljadu lica? A opet, to se Templara tie, De Mestr je tvrdio da je tvorac reda tvrdiluk, pa je on zasluan i za njegovo unitenje, to je sve. Da li je taj Savojac sluajno zaboravio da je unitenje reda obavljeno uz papino odobrenje? Nikada ne treba verovati katolikim legitimistima, ma koliko da su skoni hermetizmu. I njegovo objanjenje o Nepoznatim superiorima bilo je smeno: ne postoje, a dokaz je to to ih ne poznajemo. Naravno da mu je prigovoreno: kada bi ih ljudi poznavali, vie ne bi bili nepoznati. ta kaete na njegova razmiljanja? Ba udno da je jedan takav vernik toliko tvrdokoran kada je u pitanju oseaj za tajnu. Na kraju pisma De Mestr poziva na povratak jevanelju i odbacivanje memfiskih ludorija. To nije nita drugo do hiljadugodinja zvanina linija koju sledi crkva. Moete da zamislite kakva je atmosfera zavladala na skupu u Vilhelmsbadu. Poto je jedna tako ugledna linost kao to je De Mestr dezertirala, Vilermoz se naao u manjini, pa se u najboljem

sluaju moglo doi do kompromisa. Zadran je templarski obred, nije donesen nikakav zakljuak o pitanju porekla, sve u svemu, potpuni krah. U tom trenutku, kotska linija ispustila je velianstvenu priliku: da su se stvari drugije odigrale, moda bi istorija celog veka bila drugaija. A ta se zbilo posle toga?, upitao sam. Nisu uspeli da nekako zakrpe rupe? A kako su, da upotrebim va izraz, mogli da ih zakrpe Tri godine kasnije, jedan evangelistiki propovednik, izvesni Lance, koji se prikljuio Bavarskim iluminatima, gine u umi pogoen gromom. U njegovoj odei pronaena su nekakva uputstva, umeala se i bavarska vlada, pa se otkrilo da je Vajshaupt kovao zaveru protiv vlade, pa je sledee godine red ukinut. I ne samo to, objavljeni su Vajshauptovi spisi u kojima se govori o planovima iluminata, i ugled francuskog i nemakog templarstva potpuno uniten. Bie im potreban itav vek da se oporave elim da vam ukaem na mogunost da su Vajshauptovi iluminati bili na strani jakobinskog masonstva, pa su se infiltrirali u neotemplarske redove, sa ciljem da unite njihove loe. Zato nije udno to su ti zlikovci privukli k sebi tribuna revolucije, Miraboa. elite li da vam poverim neto lino? Slobodno kaite. Ljudi kao to sam ja, zainteresovani za povezivanje niti izgubljene Tradicije, potpuno su zbunjeni zbog dogaaja kakav je bio skup u Vilhelmsbadu. Neko je pogodio, ali je preutao; neko je znao, ali je slagao. A posle vie nije bilo spasa, prvo je dolo do revolucionarnog vihora, a potom do halabuke okultizma u XIX veku... Pogledajte vau listu, na sve strane podlost, lakovernost, niski udarci, meusobno opovrgavanje, tajne koje znaju i vrapci na grani. Vaar okultizma. Hoete da kaete da okultistima ne treba mnogo verovati?, upitao je Belbo. Moramo razlikovati okultizam od ezoterizma. Ezoterizam je potraga za znanjem koje se prenosi samo pomou simbola koji su nedostupni za neupuene. Okultizam, koji se proirio u XIX veku, predstavlja zrnce peska u pustinji, samo je malo zagrebao po ezoterinoj tajni. Templari su bili posveenici, dokaz za to je to nisu odali dajnu ak ni kada su bili podvrgnuti mukama, umiru da bi spasli svoju tajnu. I nain na koji su je sakrili neosporan je dokaz koji nam

ukazuje na njihovu inicijaciju. Obuzima nas nostalgija pri pomisli na to to su oni znali. Okultisti su u stvari egzibicionisti. Kao to kae Peladan, otkrivena posveenika tajna ne slui niemu. Naalost, Peladan nije bio posveenik ve okultista. Devetnaesti vek je vek potkazivanja. Svi se bacaju na otkrivanje tajni magije, teurgije, Kabale, tarota. esto i veruju u to. Alje je nastavio da iitava na spisak i povremeno se saaljivo smekao. Helena Petrovna. Divna osoba, ali nije napisala apsolutno nita to ve nije bilo reeno i prevakano De Gvaita, drogirani biblioman. Papis, svaka mu ast. Onda se odjednom zaustavio. TRES Odakle vam ova vest? U kom rukopisu ste je pronali? Nije lo, pomislio sam, primetio je uljeza. Bili smo prilino neodreeni: Znate, napravili smo spisak prelistavajui razne rukopise, mnoge od njih smo ve otposlali autorima, zaista je u pitanju bio teak kart. Belbo, seate li se gde smo naleteli na TRES? Ne mogu da se setim. A ti, Diotalevi? Prolo je toliko dana Je l' to neto vano? Ma kakvi, rekao je Alje. Prosto me je zainteresovala injenica da nikada nisam uo da neko spominje TRES. Jeste li sigurni da ne moete da se setite gde ste naleteli na taj naziv? Naalost, nismo mogli da se setimo. Alje je izvukao svoj sat iz prsluka. Mili boe, kasnim. Imam jo jedan sastanak. Izvinite. Napustio nas je, a mi smo ostali da jo malo porazgovaramo. Sada je sve jasno. Englezi su stvorili masonstvo ne bi li pod jednim, bekonovskim krovom, okupili sve posveenike u Evropi. Ali plan je imao samo polovian uspeh: ideja koju bekonovci razrauju toliko je oaravajua da daje rezultate suprotne oekivanjima. kotska struja vidi novo bratstvo kao mogunost da se obnovi redosled i stupa u kontakt s nemakim Templarima. Aljeu nije ba sve jasno. To me ne udi. Mi smo jedini u mogunosti da kaemo ta se desilo, ta elimo da se desilo. Dakle, razliite grupacije izlaze na megdan jedna drugoj, ne bih mogao da se zakunem da Martines de Paskvali nije bio dounik tomarske grupe. Englezi vie ne priznaju kotlanane, koji su u stvari Francuzi, a Francuzi su oigledno podeljeni u dve grupe anglofilsku i germanofilsku. Masonstvo je samo puka kamuflaa, izgovor zahvaljujui kojem su se agenti ovih razliitih grupa samo bi Bog

znao ta su mutili pavlikijani i jerusalimska grupa sretali se i razdvajali, pokuavajui da jedni drugima otmu makar i mrvicu tajne. Sve to me podsea na Rikov Ameriki bar u Kazablanki, rekao je Belbo, a istovremeno i opovrgava opte miljenje; masonstvo nije tajno drutvo. Nema tu ni govora o tajnosti. Oni su kao Makao, slobodna luka. Obina fasada. Tajna se nalazi negde drugde. Jadni masoni. Progres trai rtve. Morate priznati da pronalazimo imanentnu racionalnost istorije! Racionalnost istorije potie od dobrog prepisivanje Tore, rekao je Diotalevi. To i mi inimo i neka je uvek blagosloveno ime Svevinjeg. U redu, rekao je Belbo. Dakle, bekonovci su se dokopali Sen Marten de ana, francusko-nemako neotemplarsko krilo raspalo se na hiljade sekti Ali jo uvek nismo odluili o kakvoj tajni je re. Tu vas ekam, rekao je Diotalevi. Kako - vas? Svi zajedno smo u istom sosu - ako ne uspemo asno da isplivamo, silno emo se obrukati. Pred kim? Pred licem Istorije, sudom Istine. Quid est veritas?, upitao je Belbo. Mi, rekao sam.

77 Ova trava se naziva Filozofski avolotera. Dokazano je da samo ovo seme tera avole i njihove opsene. Jedne veeri dali su je devojici koju je nou opsedao i muio avo, i trava je uspela da ga otera. (Johannes de Rupescissa, Trattato sulla Quintessenza, II) Sledeih dana nisam se bavio Planom. Lijina trudnoa bliila se kraju, pa sam svaki slobodan trenutak koristio da budem sa njom. Lija je stalno smirivala moje uzbuenje, jer, govorila je, jo nije kucnuo as. Ila je na pripremu za bezbolni poroaj, a ja sam pokuavao da zajedno sa njom radim predviene vebe. Lija je odbila da unapred sazna pol deteta. elela je iznenaenje. Prihvatio sam taj njen hir. Stalno sam pipao njen stomak i nisam se pitao ta e se roditi, dogovorili smo se da za sada koristimo naziv Stvar. Jedino to sam pitao jeste da li postoji mogunost da prisustvujem poroaju. Stvar pripada i meni, govorio sam. Ne elim da budem tipian otac iz filmova, koji nervozno eta hodnikom i pali cigaru za cigarom. Pime, i onako ne bi mogao mnogo da pomogne. Postoji trenutak kada sam ja jedina zaduena za sve. A osim toga, ti ne pui, valjda ne eli da propui samo za tu priliku. Pa ta onda da radim? Uestvovae pre i posle. Ako dobijemo deaka, vaspitae ga, obrazovati, usaditi mu stari dobri Edipov kompleks kako i dolikuje, smeei se i bez mnogo rasprava prepustie se ritualnom oceubistvu, kada za to kucne as, a onda e mu jednog dana pokazati tvoju jadnu kancelariju, fie, nacrt udesnog istorijata metala i rei mu: Sine moj, sve ovo jednoga dana bie tvoje. A ta ako bude devojica? Rei e joj: Keri moja, sve ovo e jednoga dana pripasti onom lenjivcu od tvog mua. A pre poraaja? Tokom trudova neophodno je meriti vreme, jer se razmak izmeu trudova sve vie smanjuje, ukazujui da je trenutak sve blii.

Zajedno emo da merimo vreme, ti e da mi daje ritam, kao da komanduje veslaima na galiji. Tako e izgledati kao da i ti, malopomalo, vabi Stvar da izae iz svoje jazbinice. Sirota Stvar. Pipni me ovde. Osea li kako joj je lepo tamo u mraku, sisa sokove kao pijavica, sve je besplatno. A onda, iribu-iriba, i eto ti je na svetlosti dana kako trepe oima i pita se: gde sam ovo, do avola, dola. Sirota Stvar. A jo nije ni upoznala gospodina Garamona. Doi, hajde da merimo vreme. Merili smo vreme drei se za ruke u mraku. Poeo sam da sanjarim. Stvar je bila prava stvar koja bi svojim roenjem dala smisao svim izmiljotinama avoljubaca. Siroti avoljupci koji su provodili noi i noi sa hemijskim svadbama, pitajui se da li e zaista dobiti zlato od osamnaest karata. Lupali su glavom i da li je kamen mudrosti lapis exillis, bedni glineni Gral. Moj Gral bio je u Lijinom Stomaku. Da, rekla je Lija dok je prelazila mojom rukom po svom nabubrelom i napetom sudu, ovde se natapa tvoja dobra sirova materija. ta su oni ljudi koje si video u zamku mislili da se dogaa u sudu? Ah, mislili su da e tu da klokoe melanholija, sumporovita zemlja, crno olovo, Saturnovo ulje, da se tu nalazi Stiks omekavanja, aksacije, humacije, topljenja, smesa, natapanja, uranjanja, smrdljive zemlje, zadaha grobnice. Ma, ta im je, mora da su impotentni. Zar nisu znali da u sudu raste naa Stvar, jedna potpuno bela i ruiasta stvar? Naravno da su znali, ali za njih je i tvoja tiba metafora puna tajni Ne postoje tajne, Pime. Znamo kako se pravi Stvar sa svojim nerviima, malim miiima, okicama, slezinicama Oh, Boe dragi, vie slezinica? Da nije u pitanju Rozmarina beba? To se samo tako kae. Ali moramo da prihvatimo Stvar ak i ako ima dve glave. Naravno, nauio bih je da u duetu svira trubu i klarinet Ali onda bi morala da ima i etiri ruke, a to bi bilo previe; mada, kad samo pomislim kakav bi to pijanista mogao da postane. Bacio bi u zasenak koncert za levu ruku. Brr Ali moji avoljupci znaju da e se tog dana u klinici odigrati Albedo i rodie se androgeno bie Rebis

Samo nam jo to fali. Nego, slae li se da mu damo ime ulija ili ulio, po mom dedi? Svia mi se, lepo zvui. Trebalo je da se tada zaustavim. Da napiem belu knjigu, sa lepim vradbinama, za sve adepte Izidinog otkrovenja, da im objasnim da ne treba vie da trae secretum secretorum, da ivot ne krije nikakvo tajnovito znaenje, da je sve tamo, u stomacima svih Lija na svetu, u bolnikim sobama, na jaslama, na ljunkovitim obalama reke i da lapis exillis i Sveti Gral nisu nita drugo do majmunii koji dree dok im pupana vrpca poigrava i doktor ih udara po dupencetu, a Nepoznati superiori za Stvar bili smo Lija i Ja, i nee joj trebati dugo da nas upozna, ne mora da pita onog blesavka od De Mestra. Ali ne, mi podrugljivci hteli smo da se igramo murke sa avoljupcima, pokazujui im da, ako kosmika zavera postoji, mi znamo da izmislimo najkosmikiju na svetu. Tako ti i treba pomislio sam one veeri sada si ovde i eka ta e se desiti ispod Fukoovog klatna.

78 Rekao bih da ovo grozomorno bie sigurno nije izalo iz majinog stomaka, ve iz stomaka Efialtesa, Inkubusa ili nekog drugog stranog demona, kao da ga je zaela neka otrovna i trula gljiva koju su napravili Fauni i Nimfe i koja vie lii na demona nego na ljudsko bie. (Athanasius Kircher, Mundus Jansson, 1665, II, str. 279-280)

Subterraneus,

Amsterdam,

Tog dana hteo sam da ostanem kod kue, predoseao sam neto, ali mi je Lija rekla da ne izigravam princa suprunika i da odem na posao. Ima vremena, Pime, beba nee jo da se rodi. I ja moram da izaem. Brii. Bio sam na vratima svoje kancelarije kada su se otvorila vrata gospodina Salona. Pojavio se starac u svojoj utoj radnoj kecelji. Nisam imao kud, morao sam da ga pozdravim, a on me pozva da uem. Uao sam, budui da nikada nisam video njegovu laboratoriju. Ako je ova prostorija nekada bila stan, Salon mora da je poruio zidove, jer se preda mnom ukazala prostrana peina udnovatog oblika. Iz meni nepoznatih arhitektonskih razloga, to krilo zgrade imalo je plafon poput mansarde, a svetlost je dopirala kroz kose prozore. Ne znam da li je u pitanju bilo prljavo ili mat staklo, da li je Salon postavio roletne da izbegne kako bi izbegao da mu sunce bije direktno, ili je prostorija bila toliko prenatrpana predmetima, no, u svakom sluaju, u peini je svetlost podseala na sumrak. Tom utisku je sigurno doprinosila i injenica da je velika prostorija bila sva ispresecana policama, koje kao da su donete iz neke stare apoteke. Dominirala je braon boja, sve je bilo braon, predmeti, police, stolovi, priguena meavina dnevne svetlosti i svetlosti starih lampi koje su tu i tamo osvetljavale pojedine delove prostorije. Prvi utisak je bio da ste uli u radionicu graditelja gudakih instrumenata, koji je umro u doba Stradivarijusa, a praina se malo-pomalo nakupila po zebrastim oblinama teorbi. No ubrzo, poto su mi se oi polako navikle, shvatio sam da se nalazim u okamenjenom zoolokom vrtu. Na kraju prostorije

medvedi sa staklastim oima, koje su se caklile, verao se po vetakoj grani, odmah pored mene stajala je preneraena i dostojanstvena sova dremavica, na ivici stola nalazila se kuna, lasica ili tvor, ko bi ga znao, a iza nje, na sredini istog stola, nekakva praistorijska ivotinja koju nisam mogao da prepoznam. Liila je na neku ivotinju iz porodice maaka na kojoj se vri istraivanje pomou X zraka. To je mogla da bude puma, gepard ili neki vei pas; na gvozdenoj armaturi nazirao se skelet delimino oboloen kuinastim punjenjem. Doga jedne bogate gospoe mekog srca, ree podrugljivo Salon, ona eli da je se sea kao u doba njihovog branog ivota. Nita prostije. Prvo mora da se oguli koa, a zatim da se premae arsenikim sapunom. Potom dolazi red na kosti koje treba razmekati u tenosti i izbeliti. Pogledajte kakvu divnu kolekciju kimi i grudnih koeva imam na onoj polici. Lepa kosturnica, zar ne? Kada se sve to uradi, treba povezati kosti icom. Kada ste zavrili sa obnovom kostura, na red stie punjenje, ja obino koristim slamu, a ponekad papir-mae ili kredu. Na kraju se ponovo stavlja koa. Ja ispravljam tetu koju nanosi smrt. Pogledajte ovu sovu, zar ne izgleda kao iva? Otada mi se i svaka iva sova inila mrtvom. Sve su izgledale kao da su prole kroz Salonove ruke na putu ka ukoenoj venosti. Pogledao sam lice tog balzamera ivotinjskih faraona. Imao je sive jagodice i obrve koje su podseale na bunje. Pokuao sam da dokuim da li je on ljudsko bie ili moda remek-delo sopstvenog zanata. Da bih ga bolje osmotrio, povukao sam se korak unazad i osetio kako me je neto okrznulo po potiljku. S uasom sam se okrenuo i video da sam pokrenuo nekakvo klatno. Velika raereana ptica njihala se na koplju kojim je bila probodena. Grudni ko joj je bio otvoren, pa je moglo da se vidi da joj je koplje zabodeno kroz glavu, a potom je prolo kroz mesto gde su se nekada nalazili srce i voljka. Ali koplje nije imalo samo jedan iljak, ve je liilo na obrnuti trozubac. Najdeblji deo, koji je poput maa visio prema zemlji, oigledno je proburazio utrobu, dok su dva tanja iljka prola kroz noge i izala kroz kande. Lep primerak surog orla, rekao je Salon. Ali moram jo nekoliko dana da poradim na njemu. Upravo sam mu birao oi.

Pokazao mi je kutiju prepunu staklenih ronjaa i zenica, lepih kao oi Svete Lucije na pladnju. Nije uvek lako kao sa insektima gde su dovoljni kutija i pribadae. Za obradu beskimenjaka neophodan je formalin. Oseao se miris mrtvanice. Mora da vam je posao veoma interesantan, rekao sam. U istom trenutku pomislio sam na ivu stvar u Lijinom stomaku. Nisam mogao da se oslobodim zastraujue misli: ako Stvar umre, pomislio sam, ja u je lino sahraniti. Bolje da hrani crve i ubri zemljite. Jedino u tom sluaju oseao bih se kao da je jo iva Sav sam se stresao jer je Salon, ne zaklapajui usta, sa jedne police izvukao nekakvo udno bie. Bilo je dugako tridesetak centimetara i podsealo na zmaja. Taj gmizavac sa velikim, opnastim crnim krilima i petlovom krestom, imao je razjapljene eljusti sa niskom testerastih zuba. Zar nije lep? Ja sam ga sastavio od raznih ivotinja. Koristio sam salamandera, slepog mia, zmijske krljuti. Zmaj podzemnog sveta Evo ime sam se inspirisao Pokazao mi je jednu ogomnu knjigu u folio formatu, sa povezom od starog pergamenta i konim vezicama, koja se nalazila na drugom stolu. Kotala me je kao suvo zlato. Znate, ja nisam bibliofil, ali ovu knjigu sam eleo po svaku cenu. To je Mundus Subterraneus Atanasijusa Kirhera, prvo izdanje iz 1665. Pogledajte ovog zmaja. Zar ne lie kao jaje jajetu? Taj zmaj ivi u vulkanskim grotlima, tvrdio je stari dobri jezuita koji je znao sve, i poznate i nepoznate i nepostojee stvari Vi ste opsednuti podzemnim svetom, rekao sam setivi se naeg razgovora u Minhenu i rei koje sam uo kroz Dionizijevo uho. Otvorio je novu stranicu u knjizi: na njoj se nalazila ilustracija Zemlje koja je izgledala kao crni i nabrekli telesni organ ispresecan mreom luminescentnih, plamteih, zmijastih vena. Ako je Kirher bio u pravu, postoji vie staza u sreditu Zemlje nego na njenoj povrini. Sve to se deava u prirodi zavisi od toplote koja je tamo negde dole Ja sam u tom trenutku mislio na Nigredo, na Liju, na Stvar koja samo to nije pokuljala iz svog dragog vulkana. a sve to se deava u ljudskom svetu, smiljeno je tamo negde dole. Da li je otac Kirher to rekao? Ne, on se bavi samo prirodom, ali je vrlo udno to drugi deo ove knjige govori o alhemiji i to se upravo tu napadaju

Rozenkrojceri. Zato napada Rozenkrojcere u knjizi o podzemnom svetu? Nije na vrli jezuita bio od jue, znao je da su se poslednji Templari sklonili u podzemno kraljevstvo Agartu A izgleda da su i dan-danas tamo, odvaio sam se da kaem. Pod zemljom jesu, rekao je Salon, ali ne u Agarti, nego u nekim drugim lagumima. Moda su i ispod nas. Sada i Milano ima metro. A zbog ega? Ko je nadzirao izgradnju? Pa valjda strunjaci. Kako da ne, pokrijte se uima. A tamo u vaoj izdavakoj kui svaka ua moe da objavi knjigu. Koliko je Jevreja meu vaim autorima? Nikada ne pitamo nae autore za poreklo, odbrusio sam Niste valjda pomislili da sam ja antisemita. Neki od mojih najboljih prijatelja su Jevreji. Ja sam mislio na jedan odreeni tip Jevreja Koji? Znam ja

79 Otvorio je svoj kovei. U tom neopisivom neredu mogli su da se vide okovratnici, lastii, kuhinjsko posue, obeleja razliitih tehnikih kola, pa ak i monogram carice Aleksandre Fjodorovne i krst Legije asti. Bio je opsednut Antihristovim znakom, u obliku trougla ili dva ukrtena trougla, koji je svuda viao. (Alexandre Chayla, Serge A. Nilus et les Protocoles, La Tribune Juive, 14. maj 1921, str. 3) Dakle, dodao je, ja sam roen u Moskvi. Upravo u Rusiji, u vreme kada sam bio mlad, pojavili su se tajni jevrejski dokumenti u kojima se jasno i glasno kae da onaj ko eli da podjarmi vlade, mora da dejstvuje u podzemnom svetu. Posluajte ovo. Uzeo je sveicu u kojoj je rukom zapisivao navode: Tada e svi gradovi imati metro i podzemne prolaze, tako emo moi da dignemo u vazduh sve gradove na svetu. Protokoli sionskih mudraca, dokument broj devet! Palo mi je na pamet da zbirka kimi, kutija se oima i koe koje je navlaio na armature potiu iz nekog koncentracionog logora. Ali prevario sam se, preda mnom se nalazio stari nostalgiar koji je imao pun kofer uspomena na ruski antisemitizam. Ako sam dobro shvatio, postoji jedno jevrejsko udruenje, kojem ne pripadaju svi Jevreji, a kuje nekakvu zaveru. Ali zato u podzemlju? ini mi se da je to jasno kao dan. Ko god da kuje zaveru, ako je kuje, to ini u mraku, a ne na svetlosti dana. To je poznato odvajkada. Vladati svetom znai vladati njegovim podzemljem, podzemnim strujama. Setio sam se jednog Aljeovog pitanja u njegovom kabinetu i druidskih svetenica u Pijemontu, kad su zazivale telurike struje. Zato su svetilita Kelta ukopavana u zemlju, sa tunelima koji su bili povezani sa svetim bunarom?, nastavio je Salon. Bunar je bio uronjen u radioaktivne slojeve, to je poznata stvar. Znate li kako je

izgraen Glastonberi? Zar mit o Gralu ne potie sa ostrva Avalon? A ko je izmislio Gral, ako ne neki Jevrejin? Mili Boe, ponovo Gral. Ali koji Gral? Postoji samo jedan Gral, a to je moja Stvar, koja je u dodiru sa radioaktivnim slojevima Lijine materice i moda sada spokojno plovi ka otvoru bunara, moda samo to nije izala dok sam ja ovde meu prepariranim sovama, od kojih je sto mrtvih, a jedna se pretvara da je iva. Sve katedrale su izgraene tamo gde su Kelti imali svoje megalite. Zato su, uprkos svem naporu koji taj posao iziskuje, zarivali kamenje u zemlju? A zato su se Egipani toliko muili da naprave piramide? Tako je. Antene, termometri, sonde, igle kao one koje koriste kineski lekari, zabodene tamo gde telo reaguje, u vorne take. U sreditu Zemlje postoji jedno jezgro topljenja, neto to lii na Sunce, ili bolje reeno pravo pravcato Sunce oko kojeg se neto okree, koristei razliite putanje. Orbite telurikih struja. Kelti su znali gde se one nalaze i kako da njima upravljaju. A Dante, ta je sa Danteom? ta eli da nam ispria pomou svog puteestvija u dubinu? Da li ste me razumeli, dragi moj prijatelju? Nije mi se ba dopalo to me naziva dragim prijateljem, ali nastavio sam da ga sluam. ulio, ulija, odnosno moj Rebis, bio je zariven poput Lucifera u stomaku moje Lije, ali e on, ona, Stvar, da se obrne i da krene, i nekako e uspeti da izae. Stvar je stvorena da bi izala iz stomaka, da se pokae u lepoti svoje iste tajne, a ne da na svet doe pognute glave i da u njemu trai nekakvu ljigavu tajnu. Salon je nastavio da pria, sada je to bio iskljuivo monolog. Izgledalo je da ponavlja neto to je napamet nauio: Znate li ta su engleski leys? Ako nadletite Englesku avionom videete da su sva sveta mesta povezana pravim linijama, mrea linija koje se prepliu po celoj teritoriji. Linije su jo uvek vidljive jer su ukazale na trasu sledeih puteva Ako su postojala sveta mesta, morala su da budu povezana putevima, a onda je logino to su se trudili da im putevi budu pravolinijski koliko god je to mogue Je l' tako? A zato se onda du ovih linija sele ptice? Zato oznaavaju put kojim su se kretali letei tanjiri? To je tajna, koja je izgubljena kada su Rimljani osvojili ove krajeve, ali jo postoje oni koji je znaju.

Jevreji, sugerisao sam ja. I oni kopaju. Prvi alhemiarski princip je VITRIOL: Visita Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem. Lapis exillis. Moj Kamen, koji je polako izlazio iz progonstva, iz slatkog, bezbrinog, hipnotikog progonstva u Lijinom prostranom sudu. Moj Kamen, koji nije traio druge dubine, ve je, lep i beo, udeo za povrinom. Hteo sam da otrim kui, da budem sa Lijom, da zajedno iz asa u as iekujemo da se Stvar pojavi - pobeda ponovo osvojene povrine. U Salonovoj jazbini oseao se zadah laguma, lagumi su mesto koje treba napustiti, a ne cilj kome treba hrliti. Pa ipak, nastavio sam da sluam Salona, dok su mi se po glavi vrzmale nove lukave ideje vezane za Plan. Dok sam iekivao jedinu Istinu na ovom svetu, mozak mi je radio na izmiljanju novih lai. Bio sam slep kao ivotinje koje ive ispod zemlje. Trgao sam se. Morao sam da izaem iz tunela. Moram da krenem, rekao sam. Moete li da me posavetujete koju literaturu da koristim za ovu tematiku? Tja, sve to je o ovome napisano predstavlja golu la, lano je kao Judina dua. Sve to znam nauio sam od svog oca Da li je on bio geolog? Ma, kakvi, nasmejao se Salon, daleko od toga. Moj otac je, nemam ega da se stidim, ta je bilo bilo je, radio za Ohranu. Njegov direktni nadreeni bio je sam ef slube, legendarni Rakovski. Ohrana, Ohrana, to mu doe neto kao KGB, ini mi se da je to bila carska tajna policija. A ko je bio Rakovski? Ko je imao slino prezime? Sto mu gromova, tajanstvani pukovnikov posetilac, grof Rakoski. No, bolje da se manem budalatina, ne smem da dozvolim da me koincidencije iznenauju. Ja ne preprariram mrtve ivotinje ve stvaram ive.

80 Kada materija Velikog Dela dostigne Albedo, ivot pobeuje Smrt, njihov Kralj je vaskrsnuo, Zemlja i Voda postaju Vazduh, to je Meseev sistem, raa se njihov Deak Tada materija postaje toliko vrsta da Vatra ne moe da je uniti. Kada se ugleda savrena belina, Filozofi kau da treba pocepati sve knjige, jer one postaju beskorisne. (Dom J. Pernety, Dictionnaire Bauche, 1758, Blancheur)

mytho-hermtique,

Paris,

Na brzinu sam promrmljao nekakvo izvinjenje. Mislim da sam rekao moja devojka treba sutra da se porodi, Salon mi je poeleo sve najbolje, ali kao da nije shvatio ko je otac. Otrao sam kui da se nadiem sveeg vazduha. Lija nije bila kod kue. Na kuhinjskom stolu zatekao sam poruku: Dragi, pukao mi je vodenjak. Nisi bio u kancelariji. Morala sam da uzmem taksi do klinike. Molim te doi, oseam se usamljenom. Na trenutak me je obuzela panika, trebalo je da ostanem i da merim vreme sa njom, trebalo je da se ne mrdam iz kancelarije, trebalo je da uvek budem dostupan. Oseao sam se krivim, Stvar e biti mrtvoroena, Lija e umreti na poroaju, Salon e ih preparirati. Uao sam u bolnicu koja mi je liila na lavirint, raspitivao sam se kod pogrenih osoba, dva puta pogreio odeljenje. Svima sam ponavljao da sigurno znaju gde se poraa Lija, a oni su mi odgovarali da se smirim, sve ene na klinici dole su tu zbog poroaja. Najzad, ni sam ne znam kako, stigao sam do jedne sobe. Lija je bila bleda, ali je to bledilo bilo boje bisera. Smekala se. Neko joj je sklonio ike, nosila je belu kapicu. Prvi put sam video Lijino elo u punom sjaju. Kraj sebe je imala nekakvu Stvar. Ovo je ulio , rekla je. Moj Rebis. Ja sam ga takoe napravio i to ne od paria mrtvih tela, i, nisam upotrebio arseniki sapun. Bio je savren, svaki prsti je bio na svom mestu.

Zahtevao sam da ga vidim celog. Ah, kakva lepa pia, prava mukarina sa velikim jajima. Potom sam se nagnuo da poljubim Liju u elo: Draga, sve je tvoja zasluga, da nije bilo suda Naravno da je moja zasluga, blesavko. Morala sam sama da merim vreme. Moja ljubav prema tebi je nemerljiva, rekao sam joj. 81 Podzemni narod je dostigao najvia saznanja. Kada bi na ludi svet odluio da zapone rat protiv njih, oni bi bili u stanju da unite povrinu nae planete. (Ferdinand Ossendowski, Beasts, Men and Gods, 1924, V) Doao sam po Liju kad je bilo vreme da izae iz bolnice. im smo stigli kui, dok je menjala pelene, briznula je u pla i rekla da joj je svega dosta. Neko nam je rekao da je to prilino normalno: posle uzbuenja oko toga da li e poroaj protei u redu, stie oseaj bespomonosti pred ogromnim zadatkom. Tih dana, dok sam se motao po kui s oseajem da sam potpuno beskoristan, naroito kada je bilo u pitanju dojenje, gde nikako nisam mogao da pomognem, proitao sam sve mogue knjige koje sam naao o telurikim strujama. Po povratku na posao, pitao sam Aljea ta o tome misli. Mrzovoljno je odmahnuo rukom: Sve su to neuspele metafore koje aludiraju na tajnu zmije Kundalini. I kineska geomantija je traila u zemlji tragove zmaja, ali telurika zmija samo oznaava posveeniku zmiju. Boginja se odmara u obliku sklupane zmije, utonula u svoj veiti zimski san. Kundalini neno leluja, i neujno sike dok vezuje teka tela za laka. Poput vira, vrtloga u vodi, poput polovine sloga OM. Ali na koju tajnu aludira zmija? Na telurike struje, ali one prave. A ta su prave telurike struje? Velika kosmoloka metafora, i aludiraju na zmiju. Idi do vraga, Alje, pomislio sam. Ja znam vie od tebe.

Proitao sam svoje zabeleke Belbu i Diotaleviju. Nismo imali vie nikakve sumnje. Najzad smo bili u stanju da pripiemo Templarima tajnu dostojnu njihovog nivoa. To je bilo najlake i najelegantnije reenje jer su se svi delii nae hiljadugodinje slagalice savreno uklapali. Elem, Kelti su znali za telurike struje. Za njih su saznali od preivelih stanovnika potopljenog kontinenta Atlantide, kada su ovi doli, delom u Egipat, a delom u Bretanju. Atlantiani su, opet, sve to saznali od onih naih rodonaelnika koji su, krenuvi iz Avalona, preko kontinenta Mu, stigli do centralne pustinje Australije u vreme pre razdvajanja kontinenata, kada je postojala samo jedna boanstvena Panagija. Kada bismo samo znali da proitamo tajanstveni alfabet, koji je urezan na kamenom masivu Ajers Rok, sigurno bismo dobili objanjenje. Aboridini to znaju, ali nee ni da zucnu. Ajers Rok je antipod velikom (nepoznatom) brdu, Polu, i to pravom posveenikom Polu, a ne onom do kojeg moe da doe svaka iva ekspedicija. Ako vas, kao i obino, ne zaslepi lano znanje zapadnjake nauke, shvatiete da je vidljivi Pol onaj koji u stvari ne postoji, a onaj pravi, koji postoji, niko ne ume da vidi, osim ponekog adepta, koji o tome uti kao riba. Kelti su, opet, mislili da je dovoljno otkriti celokupno kretanje struja. Eto zbog ega su podizali megalite: menhiri su sluili kao radiestezijski instrumenti, kao klipovi, kao prikljunice zabodene u take gde se struje granaju u razliite pravce. Leys su oznaavali pravac kretanja ve otkrivenih struja. Dolmeni su bili komore za akumulaciju energije, gde su druidi pomou gemantikih vetina pokuavali da proraunaju globalno kretanje struja. Kromlesi i Stounhend bili su mikro-makrokosmiki posmatrai sa kojih su poticali svi pokuaji da se pomou rasporeda sazvea otkrije raspored struja jer, kao to kae i Smaragdna tabla, ono to je gore, slino je onome to je dole. Ali problem nije bio u tome, ili barem to nije bio jedini problem. To je shvatilo drugo krilo izbeglih Atlantiana. Okultna saznanja Egipana su preko Hermesa Trismegista dola do Mojsija, koji je dobro pazio da ih ne saopti svojim odrpancima, ija je voljka jo uvek bila puna boanske mne. Njima je ponudio deset zapovesti, jer

su bili u stanju da to razumeju. Istinu, koja je namenjena samo viima, Mojsije je ifrovao u Petoknjiju. Kabalisti su to shvatili. Samo malo razmislite, rekao sam, sve je ve bilo zapisano, kao u otvorenoj knjizi, u dimenzijama Solomonovog Hrama, a uvari tajne bili su Rozenkrojceri koji su sainjavali Veliko Belo Bratstvo, odnosno eseni. Oni su, kao to je poznato, s tim upoznali Isusa i eto zbog ega je (bilo kakav drugi razlog bi bio neobjanjiv) Isus zavrio na raspeu. Naravno, Hristovo stradanje je alegorija, najava procesa protiv Templara. Tako je. Josif iz Arimateje doneo je ili vratio Isusovu tajnu u zemlju Kelta. Ali oigledno je da tajna jo uvek nije potpuna, hrianski druidi znaju samo jedan njen deo i eto u emu je ezoterini znaaj Grala postoji neto, ali mi ne znamo ta je to. Tu tajnu, koju je Hram ve dobrano objasnio, sluti jedino grupa rabina koja je ostala u Palestini. Oni to poveravaju muslimanskim posveenikim sektama: ismailitima, sufijama, motokalimunima. A od njih tajnu doznaju Templari. Najzad Templari. Ve sam poeo da se brinem. Vajali smo na Plan, a on se poput mekane gline pokoravo naim prstima, odnosno naim novim i novim bajkama. Templari su otkrili tajnu tokom besanih noi, dok su grlili svog sabrata iz sedla, u pustinji u kojoj je nemilosrdno duvao samum. Malo-pomalo su je otimali od onih koji su znali mo Kosmike ie Crnog kamena iz Meke, batine vavilonskih arobnjaka jer je tada bilo vie nego jasno da je Vavilonska kula samo ishitreni pokuaj, koji je zaslueno propao zbog tatine njenih graditelja, da se izgradi najmoniji megalit na svetu. No, vavilonski arhitekti izvrili su pogrean proraun jer bi, kao to je pokazao otac Kirher, da je kula izgraena do vrha, zbog prevelike teine, Zemljina osa rotirala devedeset ili vie stepeni, pa bi naa jadna planeta umesto itifalike krune, koja ukruena tri uvis, imala beskorisni organ, mlohavu mentulu, majmunski rep koji visi nadole, ekinah izgubljen u vrtoglavim bezdanima antarktikog Malkhuta, mlitavog hijeroglifa za pingvine. Dakle, da skratimo priu, kakvu su to tajnu otkrili Templari? Samo polako, stii emo i dotle. Za stvaranje sveta bilo je neophodno sedam dana. Da probamo.

82 Zemlja je magnetno telo: naime, kao to su neki naunici otkrili, re je o jedinstvenom velikom magnetu, to je Paracelzus tvrdio jo pre oko trista godina. (H. P. Blavacki, Isis Unveiled, New York, Bouton, 1877, I, str. XXIII) Probali smo i stigli do cilja. Zemlja je jedan veliki magnet, a jaina i pravac njenih struja zavise od uticaja nebeskih sfera, od precesija ravnodnevica, sezonskih i kosmikih ciklusa. Zbog toga je sistem struja promenljiv. Ali mora da se ponaa kao kosa koja, mada raste po celoj glavi, na izvesnom mestu na potiljku poinje da se uvija i to mesto prua elju najvei otpor. Kada se odredi ta taka i tu postavi najmonija stanica, odatle moe da se upravlja, vlada, komanduje svim telurikim tokovima na planeti. Templari su shvatili da jedina tajna nije poznavanje celokupne mape ve poznavanje kritine take Omphalos, Umbilicus Telluris, Centra sveta, Izvora upravljanja. Sva alhemiarska truanja, ktonini silazak Nigreda, elektrino pranjenje Albeda, nisu bile nita drugo do simboli, jasni jedino posveenicima ove stoletne auskultacije iji je konani rezultat trebalo da bude Rubedo, celokupno saznanje, blistava vladavina planetarnim sistemom struja. Tajna, prava alhemiarska i templarska tajna, sastojala se u identifikovanju Izvora tog unutranjeg i umilnog ritma, stranog i pravilnog kao treperenje zmije Kundalini, jo uvek nepoznate sa mnogih gledita, ali tane kao sat, jedinog pravog kamena koji je ikada, prognan, pao sa neba, a to je Velika Majka Zemlja. Uostalom, to je ono to je Filip Lepi pokuavao da shvati. Zato su inkvizitori tako uporno insistirali na misterioznom poljupcu in posteriori parte spine dorsi. Ali nisu shvatili da je u pitanju bila elja da se doe do tajne zmije Kundalini, a ne sodomija. Sve se savreno slae, rekao je Diotalevi. Ali kad zna da upravlja telurikim strujama, ta pravi pomou njiih? Pivo?

Manite se ale, rekao sam, zar niste shvatili smisao otkria? Postavite u Teluriki Pupak, najmoniji klip. Ako posedujete takvu stanicu, moi ete da predvidite kie i sue, da izazovete uragane, morske potrese, zemljotrese, da cepate kontinente, potapate ostrva (Atlantida je sigurno nestala zbog nesmotrenog eksperimenta), da stvarate planinske lance i praume Shvatate li? Mnogo je bolje nego atomska bomba, jer ona moe da naudi i onima koji je bacaju. Ti s tvog komandnog tornja telefonira, na primer, predsedniku SAD i kae mu: do sutra hou milijardu dolara, ili nezavisnost Latinske Amerike, ili Havaje ili unitenje sveg nuklearnog arsenala, inae e se kalifornijski rased definitivno otvoriti a Las Vegas postati plutajua kockarnica Ali, Las Vegas je u Nevadi Nema veze, kontrolom telurikih struja moe da rascepi i Nevadu i Kolorado. A posle lepo telefonira baukama i kae: dragi prijatelji, do ponedeljka hou sav kavijar iz Volge, Sibir da skladitim smrznutu hranu, inae se pozdravite sa Uralom. Izliu vam Kaspijsko jezero, otkinuu Vam Estoniju i Litvaniju i potopiti ih u Filipinsko more. Tako je, rekao je Diotalevi. Neverovatna mo. Zemlja bi mogla da bude preraena kao Tora. Japan bi mogao da zavri u Panamskom zalivu. Panika na Vol Stritu. Kakav crni Rat zvezda, ili pretvaranje metala u zlato. Odaberete odgovarajuu struju, izazovete orgazam Zemljine utrobe i naterate da za nekoliko sekundi uradi neto za ta bi joj inae trebalo milijardu godina, pa tako Rur postane rudnik dijamanata. Elifas Levi je tvrdio da poznavanje plime i oseke i univerzalnih struja predstavlja tajnu ljudske svemoi. Mora da je tako, rekao je Belbo, to je kao da celu Zemlju pretvarate u jednu orgonsku komoru. Oigledno je da je Rajh bio Templar. Svi su bili Templari osim nas. Sva srea to smo to primetili. Sada smo korak ispred njih. Ali ta je zaustavilo Templare kada su se dokopali tajne? Morali su da je upotrebe. Ali izmeu teorije i prakse velika je razlika. Dakle, po uputstvima svetog Bernara, Templari su zamenili menhire, sirote

keltske klipove, gotskim katedralama koje su bile osetljivije i monije sa svojim podzemnim kriptama u kojima su boravile crne device, u direktnom kontaktu sa radioaktivnim slojevima. Oni su prekrili Evropu stanicama za prijem i odailjanje, koje su dojavljivale jedna drugoj snagu i pravac fluida, tok i napon struja. Ja tvrdim da su otkrili rudnike srebra u Novom Svetu, izazvali erupciju, a potom, kontroliui Golfsku struju, doterali plemeniti metal do Portugala. Tomar je bio centar za sortiranje, a Istona uma glavna itnica. Eto odakle potie njihovo bogatstvo. Ali to su bile samo mrvice. Oni su shvatili da bi punu primenu svoje tajne mogli da ostvare tek kada doe do tehnolokog napretka, to je znailo barem eststo godina." Dakle, Templari su napravili takav Plan, prema kome njihovi naslednici, u trenutku kad budu u stanju da dobro iskoriste ono to znaju, treba da pronau gde se nalazi Umbilicus Telluris. Ali, kako su rasporedili delie tajne na Trideset estoricu rasutih po svetu? Da li su to bili delovi iste poruke? Da li poruka mora da bude toliko komplikovana, ako hoemo da kaemo da se Umbilicus, na primer, nalazi u Baden Badenu, Kuneu ili atanugi? Moda je u pitanju bila mapa. Ali na mapi sigurno postoji krsti na mestu gde se nalazi Umbilicus, pa bi grupa koja ima taj deli s krstiem ve znala sve i ne bi imala potrebe za drugim delovima. Ne, stvar je sigurno mnogo komplikovanija. Nekoliko dana smo se upinjali da doemo do reenja, sve dok Belbo nije odluio da ponovo upotrebi Abulafiju. A odgovor je bio:
Gijom Postel je umro 1581. Bekon je vikont od Sent Albena. U Konzervatorijumu se nalazi Fukoovo klatno.

Kucnuo je as da se odredi svrha Klatna. Posle nekoliko dana bio sam u stanju da predloim prilino uverljivo reenje. Jedan avoljubac nam je doneo rukopis o hermetikoj tajni katedrala. Prema njegovom miljenju, graditelji katedrale u artru jednog dana su okaili olovnu icu na zavrni svodni kamen i s lakoom otkrili da se Zemlja okree. Eto zbog ega je dolo do suenja Galileju, primetio je Diotalevi, crkva je nanjuila

da je on Templar. Ne, rekao je Belbo, kardinali koji su osudili Galileja bili su templarski adepti koji su uspeli da se uvuku u vatikanske redove, te su bre-bolje pohitali da zapue usta prokletom Toskancu, Templaru izdajniku, spremnom da, iz tatine, otkuca sve, i to etiristo godina pre nego to je predvieno Planom. U svakom sluaju, ovo otkrie objanjava zato su graditelji ispod Klatna izgradili lavirint, koji je stilizovani prikaz podzemnih struja. Pokuali smo da pronaemo nacrt lavirinta u artru: sunani sat, rua vetrova, venski sistem, slinava skica pospanih pokreta Zmije. Globalna mapa struja. Dobro, da pretpostavimo da su Templari koristili Klatno da oznae Umbilicus. Umesto lavirinta koji je uvek apstraktna shema, na pod moe da postavi kartu sveta i kae, na primer, da je mesto koje oznai vrh Klatna, odreenog dana u odreeno vreme, zapravo mesto gde se nalazi Umbilicus. Ali koje klatno? Nema nikakve sumnje koje. Klatno u Skrovitu, Sen Marten de anu. Da, mudrovao je Belbo, ali ako pretpostavimo da, recimo u pono, Klatno osciluje du ose, da lupim, Kopenhagen - Kejptaun. Gde se nalazi Umbilicus, u Danskoj ili u Junoafrikoj Republici? Tu ste u pravu, rekao sam. Ali u knjizi naeg avoljupca pominje se da postoji jedna pukotina u prozoru pevnice kroz koju u odreeno doba dana prodire sunev zrak koji uvek obasja istu taku, stalno isti kamen na podu. Ne seam se ta je iz toga zakljuio, ali u svakom sluaju, re je o velikoj tajni. Eto mehanizma. U pevnici Sen Martena postoji prozor na ijem se obojenom, odnosno mutnom staklu nalazi jedno ogoljeno mesto, u blizini olovnog ojaanja koje spaja dva prozora. Sigurno je izvren proraun do tanina i moda je tokom eststo godina uvek neko bio zaduen da ouva oblik te take. U osvit odreenog dana u godini ...a to mora da je zora 24. juna, dan Svetog Jovana, odnosno dugodnevice eto, tog dana i u taj as, prvi sunev zrak koji proe kroz prozor obasjae pod ispod Klatna, a taka na kojoj Klatno presee zrak oznaava mesto na mapi gde se nalazi Umbilicus! Savreno, rekao je Belbo. A ta ako je oblano? Mora da se eka do sledee godine.

Izvinite, rekao je Belbo. Poslednji sastanak je predvien u Jerusalimu. Zato onda Klatno nije obeeno na vrh kupole Omardamije? Ne, ubedio sam ga. Na odreenitm takama Zemljine kugle Klatno obavi svoj ciklus za 36 sati, na Severnom polu to uini za 24 sata, na ekvatoru se ciklus ne menja u zavisnosti od sezone. Dakle, mesto ima vanu ulogu. Ako su Templari do svog otkria doli u Sen Martenu, njihov proraun vai samo za Pariz, jer bi u Palestini Klatno opisalo drugaiju krivulju. A ko kae da su do otkria doli u Sen Martenu? injenica da su izabrali Sen Marten za svoje Skrovite, da je on uvek bio pod njihovom kontrolom, od priora Sent Albena do Postela i Konventa, da su posle prvih Fukoovih eksperimenata postavili Klatno tamo, ide u prilog naem zakljuku. Sve ukazuje na to. Ali poslednji sastanak je u Jerusalimu. Pa ta onda, treba da se sastavi cela poruka, a to ne moe da se uradi za pet minuta. Potom se godinu dana sprema sastanak, a onda se lepo 23. juna sledee godine svih est grupa okupi u Parizu da bi najzad saznali gde je Umbilicus, a potom poradili na osvajanju sveta. Ipak, insistirao je Belbo, postoji neto to mi se nikako ne uklapa u celu sliku. Svih Trideset estorica znalo je da se zavrno otkrovenje odnosi na Umbilicus. Klatno je ve bilo korieno u katedralama, pa ni to nije nikakva tajna. ta je spreilo Bekona, Postela ili samog Fukoa koji je bez sumnje bio Templar ponavljam, ta ih je kog avola spreilo da stave mapu sveta na pod i usmere je prema stranama sveta? Mislim da smo na pogrenom putu. Nismo na pogrenom putu, rekao sam. Poruka saoptava neto to niko nije mogao da zna: kazuje koju mapu treba koristiti.

83 Mapa nije teritorija. (Alfred Korzybski, Science and sanity, 1933, etvrto izdanje, The International Non-Aristotelian Library, 1958, II, 4, str. 58) I sami znate kakva je bila situacija sa mapama u vreme Templara, rekao sam. U tom veku postojale su arapske mape koje su izmeu ostalog stavljale Afriku iznad Evrope, zatim mape moreplovaca koje su sve u svemu bile prilino precizne, i mape stare nekoliko stotina godina, ali su ih neke kole jo uvek smatrale svetim pismom. Obratite panju da za otkrie mesta na kojem se nalazi Umbilicus nije potrebna precizna mapa, precizna u dananjem smislu rei. Dovoljna bi bila mapa koja bi imala sledee obeleje: kada se postavi na pod i usmeri prema stranama sveta, treba da ukae gde se nalazi Umbilicus, kada u zoru 24. juna sunev zrak obasja pod iznad kojeg se nalazi Klatno. A sada molim za malo panje: pretpostavimo, isto teorijski, da se Umbilicus nalazi u Jerusalimu. Na naim modernim kartama Jerusalim se nalazi na odreenom mestu, ali ak i danas to zavisi od vrste projekcije. A Templari su raspolagali ko zna kakvom mapom. Ali zar to treba da ih brine? Nije Klatno u funkciji mape ve je mapa u funkciji Klatna. Razumete li me? To je mogla da bude i najbesmislenija mapa, ali kada se postavi ispod Klatna u zoru 24. juna, sudbonosni zrak e odrediti da je ta taka na toj mapi Jerusalim, dok e na drugim mapama to biti neko drugo mesto. Ali to ne reava na problem, rekao je Diotalevi. Naravno da ne, a preostaje i problem Trideset estorice nevidljivih. Ako ne odredi pravu mapu, moe da se slika. Probajmo da zamislimo mapu koja bi bila usmerena u skladu sa kanonikim pravilima, sa Istokom u pravcu apside, a Zapadom prema brodu, jer su tako graene crkve. Sada emo nasumice da pretpostavimo neto na primer da te sudbonosne zore Klatno treba da se nae u oblasti koja je neto istonije, gotovo na granici jugoistonog kvadranta. Da je u pitanju sat, rekli bismo da Klatno treba da oznai pet i dvadeset. Je l' u redu? Pogledajte sada ovo.

Otiao sam da potraim neku istoriju kartografije. Evo ovde, prilog broj jedan - mapa iz XII veka. Poziva se na strukturu mapa u obliku slova T, gore je Azija sa Zemaljskim rajem, s leve strane je Evropa, a s desne Afrika, a ovde iznad Afrike stavili su Antipode. Prilog broj dva mapa iji je uzor Makrobijusov Somnium Scipionis, ova mapa je preivela u razliitim verzijama sve do osamnaestog veka. Afrika je malo uzana, ali Boe moj. A sada molim za panju. Usmerite obe mape na isti nain i videete da se pet i dvadeset na prvoj mapi poklapa sa Arabijom, a na drugoj sa Novim Zelandom, poto su u toj taki Antipodi. Moe da zna sve ivo o Klatnu, ali ako ne zna koju mapu da koristi, nema ti spasa. U poruci su sadrana uputstva, briljivo ifrovana, o mestu gde se nalazi mapa koja je moda i napravljena samo za tu priliku. Mogue je ak i da je Di, Bekon ili neko drugi, uspeo da sastavi delie poruke, ko bi ga znao. U poruci je pisalo da je mapa u tom i tom mestu, ali u meuvremenu, uz sva mogua deavanja po Evropi, opatija u kojoj se mapa nalazila je spaljena ili je mapa ukradena i skrivena ko zna gde. Moda neko ima mapu a ne zna emu slui, ili zna da neemu slui ali nema pojma emu, pa luta po svetu u potrazi za kupcem. Zamislite samo koliki je haos nastao sa silnim ponudama, lanim tragovima, porukama koje su govorile neto drugo a tumaene su kao da govore o mapi, i porukama koje se odnose na mapu a tumaene su kao da govore, ma primer, o stvaranju zlata. A neki verovatno pokuavaju da direktno sastave mapu na osnovu nagaanja. Kakvog nagaanja? Na primer, mikro-makrokosmikih podudaranja. Evo ovde jo jedne mape. Znate li odakle potie? Pojavljuje se u drugom traktatu Utriusque Cosmi Historia Roberta Flada. Ne smemo da zaboravimo da je Flad ovek Rozenkrojcera, a ta radi na dragi Robertus de Fluctibus, kao to je voleo da ga zovu? Ne daje jednu mapu, ve udnu projekciju cele zemaljske kugle sa gledita Pola, mistinog Pola naravno, dakle sa take gledita idealnog Klatna obeenog na idealni zavrni kamen.

OVDE TREBA SKENIRATI CRTE (str. 485)

To je karta koja je zamiljena da bude postavljena ispod Klatna. U to nema nikakve sumnje, ali udno je da niko nije pomislio na to avoljupci su pravi sporai, rekao je Belbo. Mi smo jedini dostojni naslednici Templara. Ali dozvolite mi da nastavim: prepoznali ste shemu, to je isti upisani krug kao oni koje je koristio Tritemijus za svoje ifrovane poruke. Ovo nije mapa. To je projekat naprave koja bi bila u stanju da pravi varijacije mape sve dok prava mapa ne bude pronaena. Flad i kae to u didaskaliji: ovo je skica na kojoj je predstavljen jedan instrumentum, mora se jo poraditi na njemu. Ali zar Flad nije uporno pobijao da se Zemlja okree? Kako je onda mogao da pomisli na Klatno? Mi ovde imamo posla sa posveenicima. Posveenik negira ono to zna i lae da bi sauvao tajnu. Sve ovo, rekao je Belbo, objanjava zato se ve Di toliko upinjao oko kartografije. Ne da bi upoznao 'pravi' oblik sveta, ve da bi se, meu silnim pogrenim mapama, dokopao one jedne koja mu je trebala i koja bi stoga bila jedina ispravna. Nije loe, nije loe, rekao je Diotalevi. Pronai istinu preciznom rekonstrukcijom lanog teksta.

84 Osnovna i po mom miljenju najkorisnija delatnost ove Skuptine morala bi da bude rad na prirodnoj istoriji u skladu sa nacrtima Verulamskog. (Christiaan Huygens, Pismo Kolberu, Oeuvres Compltes, La Haye, 1888-1950, VI, str. 95-96) Zgode i nezgode est grupa nisu se odnosile samo na potragu za mapom. Verovatno da su Templari, u prva dva dela poruke, u onima koji su kasnije bili u rukama Portugalaca i Engleza, aludirali na Klatno, ali ideje o klatnima bile su jo uvek prilino blede; jedno je poigravanje olovne ice, a neto sasvim drugo konstruisanje mehanizma koji bi bio toliko precizan da ga sunce osvetli u tano odreenoj sekundi. Zbog toga su Templari raunali na est vekova. Bekonovsko krilo se bacilo ozbiljno na posao i trudilo se da privue sve posveenike, pokuavajui na sve naine da stupi u vezu s njima. Sigurno nije sluajna koincidencija to to je Salomon de Kaus, ovek Rozenkrojcera, napisao za Rieljea traktat o sunanim satovima. Kasnije, od Galileja pa nadalje, svi ivi se bave ispitivanjima klatna. Izgovor je da e biti korisno za izraunavanje geografske duine, ali kada je 1681. Kristijan Hajgens otkrio da klatno, koje radi tano u Parizu, kasni u Kaenu, odmah je shvatio da to zavisi od promene centrifugalne sile, koja opet zavisi od rotacije Zemlje. A ta mislite ko ga je pozvao u Pariz poto je objavio svoj Horologium, u kojem razrauje Galilejeva polazita vezana za klatno? Kolber, onaj isti Kober koji je pozvao Salomona de Kausa da se bavi podzemljem! Kada je 1661. Akademija del imento dola do nekih zakljuka do kojih e kasnije doi Fuko, Leopoldo Medii ju je u roku od pet godina raspustio, a odmah potom, kao tajnu nagradu od papske kurije, dobio titulu kardinala. Ali to nije sve. I tokom sledeih vekova nastavlja se interesovanje za Klatno. Godine 1742. (godinu dana pre prvog dokumentovanog pojavljivanja grofa De Sen ermena) izvesni De Meran podnosi dokument o klatnima u Acadmie Royale des Sciences, a 1756. (kada se u Nemakoj stvara Striktna templarska

opservancija), Pjer Bue pie sur la direction qu'affectent tous le fils plomb. Pronalazio sam fantazmagorine naslove, kao to su iz 1821. Recueil d'observations godesiques, astronomiques et physiques, excutes par ordre du Bureau des Longitudes de France, en Espagne, en France, en Angleterre et en Ecosse pour dterminer la variation de la psanteur et des degrs terrestres sur le prolongement du meridien de Paris, ana Baptista Bioa. U Francuskoj, paniji, Engleskoj i kotskoj! A u odnosu na meridijan Sen Martena! Treba li neto rei za delo Ser Edvarda Sebajna objavljenom 1823, An Account of Experiments to Determine the Figure of the Earth by Means of the Pendulum Vibrating Seconds in Different Latitudes? A tajanstveni grof Fjodor Petrovi Litke 1836. objavljuje rezultate svog istraivanja o ponaanju klatna tokom plovidbe oko sveta i to pod pokroviteljstvom Carske Akademije Nauka u Petrogradu. Zato i Rusi? A ako je u meuvremenu neka grupa, u svakom sluaju bekonovske provenijencije, odluila da otkrije tajnu struja bez mape i bez klatna prouavajui iznova, od poetka, disanje Zmije? Moda je Salon dobro naslutio upravo u doba kada je Fuko iveo, industrijski svet, koji je edo bekonovskog krila, zapoinje podzemne radove na metrou u sreditu evropskih metropola. Tako je, rekao je Belbo, devetnaesti vek je u potpunosti okrenut podzemlju: an Valan, Fantomas, aver, Rokambol; sva ta jurnjava po podzemnim tunelima i kloakama. Mili Boe, kad malo bolje promislim, celokupni opus ila Verna predstavlja posveeniko otkrovenje! Put u sredite zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem, peine Tajanstvenog ostrva, Crna Indija sa opisom ivota kotskih rudara u beskrajnom podzemnom svetu Morali bismo da se pozabavimo njegovim udesnim putovanjima i napravimo mapu. Siguran sam da bismo dobili nacrt Zmijinih spirala, mapu gde su otkriveni leys za svaki kontinent. Vern prouava odozgo i odozdo mreu telurikih struja. Ukljuio sam se i ja. Seam se da je glavni junak jednog Vernovog romana, moda ba Crne Indije, neki Garal, ne podsea li to na Gral?

Ne smemo da izigravamo pametnjakovie, ne treba trati pred rudu. Vern nam je ostavio mnogo jasniji znak. Robur Osvaja, Robur le Conqurant - R.C. - Rose-Croix, sigurno je bio Rozenkrojcer. A ako naopako proitamo Robur, dobijamo Rubor, crveni pigment rue.

85

Phileas Fogg. Ime koje samo sve kazuje: Eas na grkom znai neto opte (dakle gotovo se podudara sa poly ili pan), pa je tako Phileas isto to i Poliphile. Fogg je magla na engleskom, a to je na francuskom brouillard. Dakle, nema nikakve sumnje da je Vern pripadao drutvu Le Brouillard. On nam je ak ljubazno ukazao na odnos izmeu ovog drutva i Bratstva Ruinog Krsta, jer na kraju krajeva, ta bi drugo bio ovaj plemeniti putnik po imenu Phileas Fogg, ako ne Rozenkrojcer A osim toga, zar on nije lan Reform-kluba, iji inicijali ponovo ukazuju na Ruin Krst? A jo jedan dokaz je injenica da se klub nalazi u londonskoj ulici Pall Mall, to nam ponovo ukazuje ta je Polifilov San. (Michael Lamy, Jules Verne, initi et initiateur, Paris, Payot, 1984, str. 237-238)

Danima smo pokuavali da sastavimo sve delie, povremeno prekidali rad kako bismo jedan drugom saoptili nova otkria, itali sve to bi nam dopalo pod ruku, enciklopedije, novine, stripove, kataloge izdavaa. Silno smo se trudili da pronaemo bilo kakvu korisnu referencu. Nije bilo tezge sa starim knjigama kraj koje se ne bismo zaustavili, eprkali smo po kioscima, krali akom i kapom iz rukopisa avoljubaca, a onda se trijumfalno vraali u kancelariju i bacali na sto najnoviji dragoceni izvor. Kada se prisetim tih nedelja, sve mi izgleda tako munjevito i grozniavo kao da smo u nekom burlesknom filmu Larija Semona gde sve vrvi od zamaha i poskakivanja: vrata koja se otvaraju i zatvaraju brzinom svetlosti, torte koje lete na sve strane pogaajui junake u lice, tranje goredole po stepenicama, sudaranje starih kola, obaranje polica u prodavnicama, uz obavezno ruenje kutija, lomljavu flaa, gnjeenje sireva, ikljanje sode, prosipanje brana iz dakova. A kada se setim preostalog vremena i dangubljenja a to se odnosi na sve ono to nije bilo vezano za rad na Planu sve mi izgleda kao usporeni snimak. Plan je napredovao koracima gimnastiara, onda se lagano okretao kao baca diska, potom bi usledilo lagano klaenje kao kod

bacaa kugle, pa dugi vremenski rasponi kao u golfu, da bi potom usledila neobanjiva iekivanja kao u bezbolu. U svakom sluaju, kakav god da je ritam bio u pitanju, stalno smo bili miljenici sudbine, jer ako vam je stalo da pronaete veze, to e vam uvek i svuda poi za rukom, svet se pretvara u veliku mreu, konicu srodnosti, gde sve upuuje na neto drugo i sve objanjava sve O ovome nisam razgovarao s Lijom jer nisam eleo da je iritiram, a zanemarivao sam ak i ulija. Nou bih se budio i svuda otkrivao inicijale Rozenkrojcera, R.C. Rose-Croix. Zato je Dekart, odnosno Renatus Cartesius, uloio toliku energiju da ih pronae, da bi potom negirao da ih je pronaao? Ko je slavio ari gotskog stila? Ren de Chateaubriand. Ko je u Bekonovo doba napisao Steps to the Temple? Richard Crashaw. A na tom spisku su i Ranieri de' Calzabigi, Ren Char, Raymond Chandler i naravno Rick of Casablanca.

86 Takvo znanje, koje vreme nije unitilo, barem to se praktinog dela tie, graditeljima katedrale preneli su monasi cistercijanskog reda U prolom veku oni su bili poznati kao Compagnons du Tour de France. Njima se Ajfel obratio prilikom graenja svoje kule (L. Charpentier, Les mystres de la cathdrale de Chartres, Paris, Laffont, 1966, str. 55-56) Sada je itav moderni svet bio preplavljen marljivim krticama koje su vrljale po zemljinoj podlozi i pijunirale svet odozdo. Ali mora da je postojalo jo neto, bekonovci su zasigurno zapoeli jo neki poduhvat iji su rezultati i etape svima pred nosom, ali niko nije shvatio o emu je re... Buenjem zemlje ispitivali su se dubinski slojevi, ali kopanje bunara nije zadovoljilo Kelte i Templare, ve su postavili i svoje klipove, koji su se uzdizali ka nebu, kako bi omoguili komunikaciju od megalita do megalita i iskoristili uticaj zvezda Ideja je pala na pamet Belbu tokom jedne besane noi. Primakao se svom prozoru i u daljini, iznad krovova Milana, ugledao svetla velike gradske antene odnosno metalnog repetitora kojim se slui RAI. Neka vrsta skromnije verzije Vavilonske kule. Tada mu je sinulo. Ajfelov toranj, rekao nam je sledeeg jutra. Kako se toga nisam ranije setio? Metalni megalit, menhir poslednjih Kelta, izdubljeni iljak vii od svih gotskih iljaka. Zar je Parizu bio potreban takav beskorisni spomenik? To je nebeska sonda, antena koja skuplja informacije sa svih hermetikih klipova rasutih po zemaljskoj kugli, sa statua na Uskrnjim ostrvima, sa Mau Pikua, sa njujorkog Kipa Slobode kojeg je zamiljao jo posveenik Lafajet, sa Luksorskog obeliska, sa najvieg tornja u Tomaru, sa Kolosa sa Rodosa koji i dalje odailje iz dubine luke gde ga niko vie nee pronai, sa hramova bramanske dungle, sa Velikog kineskog zida, sa vrhova Ajers Roka, sa strazburkih iljaka kojima je bio oaran posveenik Gete, sa kamenih lica Maunt Ramora, vidi se da je posveenik Hikok dosta toga znao, sa antene Empajer Stejt Bildinga, a nemojte

mi rei da ova tvorevina amerikih posveenika nije vezana za Rudolfa Prakog! Ajfelov toranj prima signale iz podzemnog sveta i uporeuje ih sa onima koji dolaze sa neba. A ko nam je dao prve zastraujue filmske scene tornja? Ren Clair u Paris qui dort. Ren Clair, R.C. Ponovo smo morali da proitamo celu istoriju nauke. ak je i utrkivanje za prevlast na nebu postalo jasno, sa svim onim ludim satelitima, iji je jedini zadatak da fotografiu Zemljinu koru, kako bi otkrili nevidljive napone, podmorske tokove, strujanje toplog vazduha, kao i da razgovaraju meusobno, da razgovaraju sa Ajfelovim tornjem, Stounhendom

87 Veoma je udna koincidencija da folio izdanje sabranih dela iz 1623. u ijem je potpisu ekspir, sadri tano trideset i est dela (W.F.C. Wigston, Francis Bacon versus Phantom Captain Shakespeare: The Rosicrucian Mask, London, Kegan Paul, 1891, str.353) Kada smo razmenjivali podatke do kojih smo doli upotrebom mate, s pravom nam se inilo da smo se rukovodili neobjanjivim asocijacijacijama, udesnim tokovima, ali da nas je neko optuio da zaista u to verujemo, sigurno bismo bili silno postieni. Sami smo sebe preutno teili, kao to i nalau pravila ironije, kao da toboe samo izvremo ruglu tuu logiku. Ali tokom dugih perioda kada smo samostalno sakupljali nove dokaze, koje emo izloiti na zajednikim sastancima, naa svest je mirne due prihvatala da skupljamo delie za parodiju mozaika, na mozak se navikavao da povezuje; da povezuje svaku boju stvar sa nekom drugom stvari, sve dok nam to nije u potpunosti ulo u krv. Mislim da na jednom odrenom stupnju ne postoji vie razlika izmeu navike da se pravite kao da ste u neto poverovali i navike da verujete u neto. Sve je liilo na pijunski roman: ubacite svog tajnog agenta u slubu neprijatelja i on treba da se navikne da misli kao i va neprijatelj. Ako preivi, znai da je u tome uspeo, ali, kao to se i moe oekivati, nedugo zatim prelazi u neprijateljski tabor i postaje deo njega. Uzmite na primer ljude koji ive sami sa psom. Priaju sa psom ceo dan, u poetku pokuavaju da razumeju logiku tog psa, potom misle da ih pas razume; najpre im se ini da je stidljiv, a potom ljubomoran ili uvredljiv. Kada su uvereni da je pas poeo da lii na njih, deava se upravo suprotno, pas ne poprima ljudske osobine, ve ljudi poprimaju psee. Moda zbog toga to sam svakog dana deo vremena provodio sa Lijom i bebom, ja sam od nas trojice bio najmanje zagrejan za igru. Ali oseao sam se kao da ja drim konce u rukama i kao da jo uvek sviram agogo za vreme obreda: bolje je biti na strani onih koji

kontroliu oseanja, nego na strani onih kojima oseanja gospodare. U to doba nisam znao, ali sada znam, da se Diotalevi upirao da misli kao avoljubac. to se pak Belba tie, on se u potpunosti poistovetio, ak i kad je u pitanju bila svest. Ja sam malo-pomalo postajao ovisnik, Diotalevi je duboko zagazio u priu, dok je Belbo ve bio preobraen. No sva trojica smo polako gubili onaj zraak razboritosti koji nam omoguava da razlikujemo istovetno od slinog, metaforu od stvari. Izgubili smo onu udesnu, divnu osobinu kad smo u stanju da kaemo kako se neko pretvorio u zver a da pritom ne mislimo da su mu izrasli krzno i onjaci, ve smo, kao i svi bolesnici, odmah zamiljali da je on sada krvoedna ivotinja koja svojom pojavom, rikom ili zavijanjem, uteruje strah u kosti drugim ivotinjama. Da nas uzbuenje nije toliko ponelo, sigurno bismo primetili ta se deava sa Diotalevijem. Rekao bih da je sve poelo krajem leta. Mnogo je oslabio, ali to nije bila ona vrsta zdrave vitkosti, kao da ste se nekoliko nedelja verali po planinama. Njegova izuzetno bela put poprimala je nekakvu ukastu nijansu. Ako smo uopte neto i primetili, sigurno smo pomislili da je sve slobodno vreme provodio nagnut nad svojim rabinskim spisima. Ali istina je da su nae misli bile u potpunosti okrenute neem drugom. Naime, u toku sledeih dana postepeno smo uspevali da pobrojimo i one koji su se nali u taboru koji se nije slagao sa bekonovskim krilom. Tako, na primer, savremeni prouavaoci slobodnog zidarstva smatraju da su Bavarski iluminati, koji su se zalagali za unitenje nacija i dastabilizaciju drave, ne samo pretee Bakunjinovog anarhizma, ve i samog marksizma. Prilino detinjasta teorija. Iluminati su bili provokatori koje su bekonovci ubacili u tevtonske redove. Marksu i Engelsu je na umu bilo neto sasvim drugo kada su zapoeli svoj Manifest iz '48 upeatljivom reenicom: Bauk krui Evropom. Otkud jedna tako gotska metafora? Manifest komunistike partije sarkastino aludira na besomunu potragu za Planom, koja ve vie vekova uzburkuje talase evropske istorije i predlae alternativu, kako pokuajima bekonovaca, tako i pokuajima neotemplara. Marks je bio Jevrejin, moda je u poetku govorio u ime rabina iz Herone ili Safeda, hteo je da u potragu ukljui ceo izabrani narod. Ali ubrzo je postao potpuno obuzet Planom, te je poistovetio ekinah, izgnani narod u Kraljevstvu, sa proletarijatom i izneverio

oekivanja svojih uitelja, jer je potkopao ceo jevrejski mesijanizam. Templari svih zemalja, ujedinite se! Mapa radnicima. Savreno! Moe li se ikako bolje istorijski opravdati komunizam? Da, rekao je Belbo, ali i bekonovci su naletali na prepreke na svom putu. Neki od njih kretali su autoputem nauke, a zavravali u orsokaku. Hou da kaem da su na kraju dinastije Ajtajn, Fermi i njima slini, u potrazi za tajnom u sreditu mikrokosmosa, doli do pogrenih otkria. Umesto iste, prirodne, uzviene telurike energije, otkrili su tehnoloku, prljavu, zagaenu, atomsku energiju Prostor-vreme, greka Zapada, rekao je Diotalevi. To je gubitak Centra. Vakcina i penicilin kao karikatura eliksira mladosti, umeao sam se ja. Uostalom, kao jedan drugi Templar, Frojd, rekao je Belbo, koji je mesto kopanja po lavirintima podzemnog sveta, prekopavao po lavirintima psihe, kao da alhemiari nisu ve sve to pretraili i to bolje od njega. Ali ti si taj, ree Diotalevi, koji insistira na objavljivanju knjiga doktora Vagnera. Po meni je psihoanaliza samo za neurotike. Da, penis je samo falusni simbol, zakljuio sam ja. No, gospodo, manimo se ovih digresija. Nemamo vremena za gubljenje. Jo uvek ne znamo gde da smestimo pavlikijane i jerusalimsku grupu. Ali pre nego to smo mogli da odgovorimo na ovo pitanje naleteli smo na jednu grupu koja nije bila deo Trideset estorice nevidljivih, ali se uplela u igru prilino brzo i delimino poremetila nae planove, jer je sa sobom donela prilinu konfuziju. Bili su to jezuiti.

88 Baron fon Hund, Vitez Remzi i mnogi drugi koji su smiljali stepene tih obreda radili su prema uputstvima jezuitskog generala Templarizam je Jezuitizam. (Letter to Madame Blavatsky from Charles Southeran, 32 A and P.R.94 Memphis, K.R , K. Kadosch, M.M. 104, Eng., etc. Initiate of the English Brotherhood of the Rosicrucians and other secret societes, January 11, 1877 from Isis Unveiled, 1877, knj. II, str. 390) Suvie puta smo ih sreli, jo od pojavljivanja prvih proglasa Rozenkrojcera. Ve 1620. u Nemakoj se pojavljuje jedna Rosa Jesuitica, gde se napominje da je rua pre katoliki i Bogorodiin simbol nego rozenkrojcerovski, a aludira se i na to da su ta dva reda istog porekla i da su Rozenkrojcerovci samo prerada jezuistske mistike radi prilagoavanja protestantskoj Nemakoj. Prisetio sam se Salonovih rei o tome s koliko je ostraenosti otac Kirher izvrgao javnoj poruzi Rozenkrojcere i to upravo dok je govorio o dubinama Zemljine kugle. Otac Kirher, rekao sam, jeste centralni lik ove prie. Zato je ovaj ovek, koji je toliko puta dokazao da ima oseaj za opaanje i elju za ispitivanjem, kasnije negirao ono malo dobrih ideja ispisavi hiljade i hiljade stranica koje vrve od nebuloznih hipoteza? Bio je u dodiru sa najboljim engleskim naunicima, a osim toga, u svim njegovim knjigama raspreda se o tipinoj rozenkrojcerovskoj tematici, koju on prividno osporava, a ustvari eli da je prigrli kako bi ponudio svoju vlastitu kontrareformacijsku verziju. U prvom izdanju rozenkrojcerovskog proglasa, Fama, gospodin Hezelmajer, koga su jezuiti bacili u tamnicu zbog njegove naklonosti Reformaciji, nastoji svim silama da dokae kako su pravi i dobri jezuiti u stvari oni, Rozenkrojceri. U redu, Kirher pie vie od trideset dela kako bi ukazao da su pravi i dobri Rozenkrojceri oni, jezuiti. Jezuiti pokuavaju da stave apu na Plan, te nije udno to upravo on, otac Kirher, prouava klatna, a to ini na svoj nain. On je izumeo

planetarni sat kako bi tano znao vreme u svim seditima Drube Isusove rasutim irom sveta. Ali otkud su jezuiti znali za postojanje Plana, kada su Templari radije otili u smrt, nego odali tajnu?, upitao je Diotalevi. Nije bilo dovoljno da kaem da jezuiti znaju sve ivo. Trebalo nam je nekakvo zamamnije objanjenje. Ubrzo smo ga otkrili. Ponovo Gijom Postel. Prelistavajui Kretino-olijevu istoriju jezuitskog reda (grohotom smo se smejali kada smo naleteli na ovo ime koje je izgledalo kao neija neslana ala) otkrili smo da je Postel, kada ga je obuzeo mistini zanos i udnja za duhovnom regeneracijom, sreo Injacija de Lojolu u Rimu, 1544. godine. Injacio ga je doekao rairenih ruku, ali Postel nije uspeo da se odrekne svojih fiks-ideja, svog kabalizma i ekumenizma, a to jezuitima sigurno nije nimalo bilo po volji. No sigurno je da im se od svega najmanje svidela ideja koje se Postel ne bi odrekao ni za ivu glavu, a to je da Kralj Sveta zasigurno mora da bude Kralj Francske. Lojola jeste bio svetac, ali je isto tako bio i panac. Stoga je moralo da doe do razlaza. Postel je napustio jezuite, ili su se pak oni otarasili njega. Ali, ako je Postel bio jezuit, pa makar i u kratkom periodu, mora da je Svetom Injaciju, kome se zakleo na pokornost perinde ad cadaver, poverio svoju misiju. Dragi Injacio, verovatno mu je rekao Postel, znaj da si, primivi me u svoje redove, primio u svoje naruje i tajnu templarskog Plana, a moja malenkost je predstavnik francuske grupe, tavie, ako ve iekujemo trei susret 1584, zar nije bolje da ga ekamo ad majorem Dei gloriam. Dakle, jezuiti su saznali za tajnu Templara od Postela, u jednom trenutku njegove slabosti. A tajnu tog kalibra trebalo je i iskoristiti. Sveti Injacio naputa ovozemaljski svet, ali njegovi naslednici budno motre i dre na oku Postela. ele da saznaju koga e sresti te sudbonosne 1584. godine. Ali avaj, Postel umire pre susreta. Nita nije vredelo to je, kao to potvruju nai izvori, jedan jezuita bdeo kraj njegove samrtne postelje, jezuiti nisu saznali ko je njegov naslednik. izvinite Kazobon, rekao je Belbo, opet mi se neto ne uklapa. Ako je sve to tano, onda jezuiti nisu znali da je sastanak 1584. doiveo krah.

Ne smemo da zaboravimo, primetio je Diotalevi, da su, prema reima nekih ljudi koji ne pripadaju izabranom narodu, jezuiti bili ljudi od elika koje nije bilo lako nasamariti. Oh, ako emo o tome, rekao je Belbo, siguran sam da bi jedan jezuita mogao da smae dva Templara za doruak i dva za veeru. I oni su bili rasputeni, i to vie puta, i sve evropske vlade su tome dale svoj doprinos, ali oni i dalje postoje. Morali smo da se stavimo u kou jezuita. ta bi uradio jezuit kome je Postel isklznuo iz aka? Meni je odmah pala na pamet ideja, ali je ona bila toliko paklena, da je ne bi progutali ni nai avoljupci: Rozenkrojceri su tvorevina jezuita. Poto je Postel umro, nastavio sam jezuiti stari lukavci matematiki su proraunali da e promena kalendara izazvati pometnju, pa su odluili da reaguju. Osmislili su rozenkrojcerovsku mistifikaciju, tano znajui ta e da se dogodi. Meu mnogim ribama koje su progutale mamac, nisu nedostajala ni znaajna imena, koje je ova iznenadna inicijativa naterala da se razotkriju. Moete li samo da zamislite, ako je ovo tano, Bekonov bes: Flade, idiote, nisi mogao da dri jezik za zubima? Ali vikonte, My Lord, mislio sam da su oni nai. Kretenu, zar te niko nije nauio da zazire od papista? Trebalo je ti da cvri na lomai, a ne onaj nesrenik iz Nole! Ali zato se onda desilo, rekao je Belbo, da su jezuiti, odnosno katoliki polemiari u njihovoj slubi, napali Rozenkrojcere, kada su oni preli u Francusku, kao jeretike i avolove sluge? Ali ne mislite valjda da jezuiti slede samo jednu liniju, kakvi bi to onda jezuiti bili? Dugo smo se svaali oko mog predloga i najzad se sloili da je ipak bolja originalna pretpostavka: Rozenkrojceri su mamac koji su Francuzima bacili bekonovci i Nemci, ali su jezuiti, im su se proglasi pojavili, shvatili koliko je sati, te su se, ne asei asa, ukljuili u igru ne bi li svima pomrsili konce. Cilj jezuita je oito bio da spree susret engleske i nemake grupe sa francuskom, a da bi to ostvarili, nisu se libili ni niskih udaraca. A u meuvremenu su zapisivali vesti, skupljali podatke i stavljali ih gde? U Abulafiju, naalio se Belbo. A Diotalevi, koji je dotle sam za sebe prebirao po nekim dokumentima, ree da to nije ala. Sigurno je da su jezuiti radili na jednom ogromnom, monom, elektronskom raunaru, koji je bio u stanju da donosi zakljuke na

osnovu bezbroj delia istina i lai, koje su jezuiti tokom vekova strpljivo sakupljali. Jezuiti su shvatili, rekao je Diotalevi, ono to ni siroti stari Templari iz Provena, ni bekonovsko krilo nisu naslutili, a to je da je mogue rekonstruisti mapu pomou kombinatorike, odnosno postupcima koji su slini onima koje koriste savremeni elektronski mozgovi. Jezuiti su izumeli Abulafiju! Otac Kirher je iitao sve traktate o kombinatorikoj vetini, od Lulusa pa nadalje. Evo pogledajte ta je objavio u svom traktatu Ars Magna Sciendi u zavisnosti od preloma crte na str. 501 treba ubaciti ili iza na ovom mestu, ili po zavretku teksta koji sledi ispod ali samo ako je levo strana a desno crte, kao u originalu!!! Meni ovo lii na emu za kukianje, rekao je Belbo. Ne gospodo draga, ovo su sve mogue kombinacije od n elemenata. Faktorijalni raun, isti onaj kojim se slui Sefer Jesirah. Proraun kombinacija i permutacija, sr same Temure. Sigurno je bilo tako. Jedno je bio Fladov projekat na klimavim nogama, gde se do mape pokualo doi polazei od polarne projekcije, a neto sasvim drugo znati koliko je pokuaja potrebno da bi se dolo do ispravnog reenja, kao i kako da se ti pokuaji izvedu Ali pre svega, stvaranje apstraktnog modela moguih kombinacija i stvaranje maine koja bi mogla da ih ostvari jesu kao nebo i zemlja. Eto zbog ega su i Kirher i njegov uenik ot projektovali mehanike naprave, ureaje sa perforiranim karticama, kompjutere ante litteram. Sve to na osnovu binarnog rauna. Kabala primenjena na modernu tehnologiju. IBM: Iesus Babbage Mundu, Iesum Binarium Magnificamur, AMDG: Ad Maiorem Dei Gloriam? Ma kakvi: Ars Magna Digitale Gaudium! IHS: Iesus Hardware & Software!

89 Pod okriljem najgue tame ljudi stvorie novo drutvo. Ljudi iz tog drutva se prepoznaju iako se nikada nisu videli, razumeju se bez objanjenja, ispomau se uzajamno mada nisu prijatelji... To drutvo preuzelo je od jezuitskog ustrojstva slepu poslunost, od slobodnog zidarstva iskuenja i simboline obrede, od Templara oivljavanje podzemlja i neizmernu hrabrost... Nije li grof De Sen ermen samo podraavao Gijoma Postela koji je oboavao da ubedi sve oko sebe da je mnogo stariji nego to je stvarno bio? (Marquis de Luchet, Essai sur la secte des illumins, Paris, 1789, str. V i XII) Jezuiti su shvatili da je stvaranje tajnih drutava najbolji nain da se uzdrma protivnik. Potom treba samo da saeka da opasni zanesenjaci pohrle u njih i mirne due ih pohapsi sve do jednog. Drugim reima, ako se plai zavere, mora lino da je pripremi, pa e tako drati na oku sve one koji su voljni da uestvuju u njoj. Priseao sam se kako se Alje donekle ogradio od Remzija koji je prvi neposredno povezao slobodno zidarstvo i Templare, nagovetavajui da je on u dosluhu sa katolikim krugovima. U stvari, jo Volter je prvi optuio Remzija da radi za jezuite. Kad je u Engleskoj nastalo slobodno zidarstvo, jezuiti su u Francuskoj kao protivteu stvorili kotske neotemplare. Tako se razjasnilo zato je, kao odgovor na tu ujdurmu, izvesni markiz De Lie 1789. godine anonimno napisao uveni Essai sur le secte des illumins, u kojem se suprotstavlja iluminatima svih boja, bilo da su iz Bavarske ili nekog drugog mesta, bilo da su anarhisti koji tamane popove ili neotemplarski mistici. Tom lepezom je obuhvatio (neverovatno kako su se svi kamenii, postepeno i kao nekim udom, uklapali u na mozaik) ak i pavlikijane, a o Postelu i Sen ermenu da i ne govorimo. On jadikuje to svi ti vidovi templarskog misticizma podrivaju verodostojnost masonstva, koje je naprotiv udruenje zbilja asnih i potenih ljudi.

Bekonovi sledbenici izmislili su slobodno zidarstvo ija su vrata otvorena za sve poput Rikovog bara u Kazablanki, jezuitski neotemplari su obezvredili njihovu tvorevinu, a sada je Lie kao da je plaeni ubica, uklanjao sve one koji nisu ili uz dlaku Bekonovim pristalicama. Tu smo morali da se suoimo sa jo jednom injenicom, koju ni siroti Alje nije mogao da shvati. Zato je De Mestr, iza koga su stajali jezuiti, i to itavih sedam godina pre nego to se pojavio De Lie, otiao na sabor u Vilhelmsbadu da seje razdor meu neotemplarima? Neotemplarski pokret je bio prikladan za prvu polovinu osamnaestog veka, objanjavao je Belbo, ali je krajem veka postao kamen spoticanja, jer su u Francuskoj njime zagospodarili revolucionari, kod kojih je sve moglo da proe, od Boginje Razuma do Svevinjeg Bia, samo da bi kralju odrubili glavu, setite se samo Kaljostra. A u Nemakoj, opet, doepali su ga se tamonji vladari, pre svega pruski kralj Fridrih Veliki, ije se tenje ni u kom sluaju nisu poklapale sa jezuitskim. Kad je mistini neotemplarski pokret, ma ko da ga je izmislio, iznedrio arobnu frulu, logino je da su Lojoline pristalice odluile da ga se otarase. To je kao u finansijskim transakcijama. Kada kupi neko preduzee moe da ga preproda, likvidira, dovede u steaj, revalorizuje njegov kapital, sve zavisi od toga ta si zamislio, a ba te briga ta e tom prilikom biti s portirom. Slino mu doe sa isluenim kolima, kad prestanu da rade, zavravaju na auto otpadu, kao staro gvoe.

90 U istinskom masonskom uenju ne postoji drugi bog osim Manija. On je bog masona kabalista, izvornih Rozenkrojcera, bog masona martinista... S druge strane, sve gadosti koje su pripisivane Templarima, potpuno su iste kao one koje su pripisivane Manihejcima. (Abb Barruel, Mmoires pour servir l'histoire du jacobinisme, Hamburg, 1798, 2, XIII) Jezuitska strategija nam je postala jasna kad smo otkrili oca Barijela. On je, u periodu od 1797-1798. godine, kao odgovor na Francusku revoluciju napisao svoje Mmoires pour servir l'histoire du jacobinisme, pravi pravcati roman u nastavcima koji, udnog li sluaja, poinje upravo sa Templarima. Poto je Mole spaljen na lomai, oni postaju tajno udruenje ija je namera da svrgne monarhiju, uniti papstvo i stvori svetsku republiku. U osamnaestom veku zagospodarili su slobodnim zidarstvom koje postaje oruje u njihovim rukama. Godine 1763. obrazovali su akademiju nauka iji su lanovi Volter, Tirgo, Kondorse, Didro, D'Alamber koji se okupljaju u kui barona Fon Holbaha, i lepo su ti urovali i mutili dok 1776. nisu stvorili jakobince. A oni su, opet, samo igrake u rukama pravih voa, bavarskih iluminata koji su roene kraljeubice. Ali jezuiti nisu za staro gvoe. Poto su uz pomo Remzija pocepali slobodno zidarstvo na dva dela, ponovo su ga ujedinili da bi mogli frontalno da ga potuku. Barijelova knjiga je imala izvesnog odjeka, tako da se u Nacionalnom arhivu Francuske pojavljuju najmanje dva policijska izvetaja o tajnim sektama, koja je zatraio Napoleon. Te izvetaje je sastavio izvesni arl de Berkem. Poput svih agenata tajnih slubi koji pronalaze poverljive informacije u ve objavljenim radovima, dotini Berkem nije smislio nita bolje nego da prepie najpre knjigu markiza de Liea, a potom i Barijelov spis. Kad je proitao te opise Iluminata od kojih se ledi krv u ilama i tu nedvosmislenu prijavu protiv Direktorijuma Nepoznatih superiora koji su kadri da zagospodare svetom, Napoleon je, ne asei ni asa,

odluio da im se prikljui. Tako je njegov brat ozef imenovan za velikog majstora loe Velikog Orijenta, a i on sam, kako tvrde mnogi izvori, stupa u kontakt sa masonima, dok drugi ak smatraju da je postao i jedan od vrhovnih velikodostojnika. Ne znamo, dodue, kom obredu je pripadao. Moda je iz opreza bio privren svim obredima. Jeste da nismo znali tano ta je Napoleon znao, ali nismo smetnuli s uma da je neko vreme boravio u Egiptu i ko zna s kojim je mudracima razmenjivao misli u senci piramida (sad je ve i vrapcima na grani bilo jasno da se onih uvenih etrdeset vekova koji ga posmatraju odnosilo na Hermetiku Tradiciju). Ali mora da je znao mnogo tota, jer je 1806. sazvao skuptinu francuskih Jevreja. Zvanino objanjenje bilo je sasvim obino: pokuaj da se smanji zelenatvo, da se obezbedi lojalnost jevrejske manjine, da se pronau novi finansijeri... Ali sve to ne objanjava zbog ega je odluio da da tu skuptinu nazove Veliki Sinedrijum, to podsea na Direktorijum manje-vie Nepoznatih superiora. U stvari, promuurni Korzikanac je otkrio krilo Vitezova svetog Jovana Jerusalimskog i hteo je da objedini vie rasutih grupa. Nije sluajno to su trupe marala Neja 1808. godine stigle u Tomar. Uviate li povezanost? To nam je jedini zadatak. Napoleon je bio na pragu da potue Englesku, osvojio je gotovo sve evropske centre, a preko Jevreja i jerusalimski vitezovi su pod njegovim nadzorom. Ko mu jo nedostaje? Pavlikijani. Tano. A mi jo nismo odluili ta se s njima zbilo. Ali Napoleon nas navodi na trag, jer ih trai tamo gde se i nalaze, a to je u Rusiji. Poto su vekovima bili zaglavljeni u slovenskim krajevima, bilo je normalno da se pavlikijani pod razliitim imenima uklope u drutva ruskih mistika. Jedan od najuticajnijih savetnika Aleksandra I bio je knez Galicin, povezan sa nekoliko sekti pod martinistikim uticajem. A koga smo otkrili u Rusiji, i to itavih dvanaest godina pre Napoleona? Naravno De Mestra, izaslanika porodice Savoja. On je u Petrogradu doao da uspostavi veze sa mistikim kruocima. U to doba, on se ve klonio bilo kakvih udruenja iluminata i poistoveivao ih sa prosvetiteljima, koji su bili odgovorni za

krvoprolie u buroaskoj revoluciji. Zaista, tada je, gotovo doslovce ponavljajui Barijelove rei, pominjao neku satanistiku sektu koja hoe da osvoji svet, a verovatno je mislio na Napoleona. Dakle, ako je na veliki reakcionar naumio da privue martinistika udruenja, to je svakako zato to je domiljato naslutio da su oni, iako su crpli nadahnue iz istih francuskih i nemakih neotemplarskih izvora, ipak potekli od jedine grupe koju zapadna misao jo nije iskvarila, odnosno od pavlikijana. Meutim, ini se da se De Mestrov plan ipak izjalovio. Jezuiti su 1816. proterani iz Petrograda, a De Mestr se vratio u Torino. Dobro, rekao je Diotalevi, pronali smo pavlikijane. Moemo sada da se oprostimo i od Napoleona koji oigledno nije uspeo u svom naumu, inae bi mu bilo dovoljno da sa Svete Jelene samo pucne prstima pa da njegovi neprijatelji premru od straha. ta se u stvari sad dogaa sa svima njima? Ne mogu sve da pratim, u glavi mi je zbrka. Pola njih je ve ostalo bez glave, odgovarao je Belbo.

91 O, kako ste samo umeno razotkrili te paklene sekte to Antihristu utiru put... Ipak, postoji jedna sekta koju ste samo ovla dotakli. (Pismo kapetana Simoninija upueno Barijelu, iz La civilt cattolica, 21.10.1882.)

Napoleonov potez sa Jevrejima izazvao je promenu jezuitskog plana. U Barijelovim Mmoires Jevreji se uopte ne pominju. Ali 1806. godine Barijel je dobio pismo od izvesnog kapetana Simoninija koji ga podsea da su i Mani i Starac sa Planine takoe Jevreji, da su Jevreji osnovali i masone i da su se uvukli u sva mogua tajna drutva koja postoje na ovom svetu. Simoninijevo pismo, koje je veto protureno da krui po Parizu, zadalo je grdne muke Napoleonu koji samo to je stupio u dodir sa Velikim Sinedrijumom. Taj kontakt je oito zabrinuo i pavlikijane, jer je u to doba Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve izdao proglas: Napoleon namerava danas da ujedini sve Jevreje koje je gnev boji razasuo po celoj kugli zemaljskoj, samo da bi oni sruili Hristovu crkvu a njega proglasili za istinskog Mesiju. Vrli Barijel je prihvatio zamisao da masoni nisu sami skovali zaveru, ve zajedno sa Jevrejima. Uostalom, dobro mu je dola ideja o ovoj satanskoj zaveri da bi mogao da napadne novog neprijatelja, Visoku ventu karbonara, to znai i protivnike crkve koji su stvorili Risorimento u Italiji, od Macinija do Garibaldija. Ali sve to se dogaa poetkom devetnaestog veka, govorio je Diotalevi. A velika antisemitska ofanziva poela je krajem XVIII veka, objavljivanjem Protokola sionskih mudraca. Ti Protokoli pojavili su se u Rusiji. Znai da iza njih stoje pavlikijani. Razume se, rekao je Belbo. Jasno je da su se tada Vitezovi svetog Jovana Jerusalimskog ve podelili na tri struje. Prva struja preko panskih i provansalskih kabalista izvrila je uticaj na neotemplare, druga struje se utopila u Bekonove sledbenike, te su postali naunici i bankari. Na njih su se okomili jezuiti. Ali, postojala je i trea struja koja se uvrstila u Rusiji. Veina ruskih Jevreja bavila

se sitnom trgovinom i zajmodavstvom, stoga su bili omraeni meu siromanim seljatvom. A poto hebrejska kultura poiva na Knjizi, pa svi Jevreji znaju da itaju i piu, veina njih se pridruila liberalnoj i revolucionarnoj inteligenciji. Pavlikijani su bili reakcionarni mistici, tesno povezani sa zemljoposednicima, a uvukli su se i na ruski dvor. Oito da nikako nisu mogli da se spoje sa Jerusalimskim vitezovima. To znai da im je bilo u interesu da podriju ugled Jevreja, a preko njih, kao to su lepo nauili od jezuita, dovode u neprijatan poloaj i svoje spoljne neprijatelje, odnosno neotemplariste i bekonovce.

92 Nema nikakve sumnje. Na nepreobraeni svet blii se vladavini izrailjskog Kralja pobednika, sili i uasu Sotone; Kralj sionske krvi, Antihrist, hrli ka prestolu vaseljenske moi. (Sergej Nilus, Epilog Protokola)

Zamisao nam je izgledala prihvatljiva. Trebalo je jo samo da razmotrimo ko je uneo Protokole u Rusiju. Papis, jedan od najuticajnijih martinista s kraja devetnaestog veka, zbliio se s Nikolajem II za vreme njegove posete Parizu, zatim je otiao u Moskvu, a sa sobom je poveo i izvesnog Filipa, odnosno Filipa Nizijea Anselma Vaoa. Kad mu je bilo est godina zaposeo ga je avo, u trinaestoj je postao iscelitelj, udotvorac u Lionu, odmah je osvojio i cara Nikolaja II i njegovu histerinu enu. Nikolaj je pozvao Filipa na dvor i imenovao ga za lekara na vojnoj akademiji u Petrogradu, dobio je in generala i zvanje dravnog savetnika. Tada su njegovi protivnici odluili da mu suprotstave neku podjednako oaravajuu linost koja e preoteti njegov ugled. Tako su pronali Nilusa. Nilus je bio lutajui isposnik, koji je u kaluerskoj mantiji lutao (a ta bi drugo?) po umama i razmetao se svojom dugom bradom kao u proroka. Imao je dve ene, erkicu i pomonicu ili ljubavnicu, ta mu je ve bila. Sve one su upijale svaku njegovu re. Napola guru, poput onih koji naposletku zbriu s novcem vernika, a napola pustinjak, poput onih koji uzvikuju da se blii smak sveta. I zaista, bio je opsednut zaverama Antihrista. Plan Nilusovih pomagaa bio je da se on zaredi kao pravoslavni svetenik, a potom oeni (jedna ena manje ili vie, ta mari) Jelenom Aleksandrovnom Ozerovom, cariinom deveruom, kako bi postao carski ispovednik. Ja sam miroljubiv ovek, govorio je Belbo, ali polako me obuzima oseanje da je pogubljenje Romanovih zapravo bilo obavljanje neophodne deratizacije. Ukratko, Filipovi partizani su u odreenom trenutku optuili Nilusa da vodi razbludan ivot, a sam Bog zna da su tu bili u pravu.

Nilus je bio prinuen da napusti dvor, ali mu je tada neko pritekao u pomo i doturio mu Protokole. Budui da je inae vladala velika zbrka oko martinista (koji su nadahnue traili u uenju Sen Martena) i martinesista (sledbenika onog Martinesa de Paskvalija koji je Aljeu bio tako antipatian) i budui da se govorkalo da je Paskvali Jevrejin, ako Jevreji izau na rav glas, bie poljuljan i ugled martinista, a ako martinisti izgube ugled, Filip e propasti. Prva, nepotpuna verzija Protokola zapravo se jo 1903. godine pojavila u petrogradskom listu Znamja iji je urednik bio Hruovan, vatreni antisemita. Godine 1905, s odobrenjem dravne cenzure, celokupna prva verzija ovih spisa objavljena je u knjizi nepoznatog autora Izvor naih zala, navodno u izdanju izvesnog Boutmija koji je zajedno sa Kruovanom osnovao Uniju ruskog naroda, kasnije poznatu pod imenom Crne centurije, odnosno grupe kriminalaca koji su vrili pokolje i atentate za raun ekstremne desnice. Boutmi je potom objavio jo nekoliko izdanja, sada pod svojim imenom i pod naslovom Neprijatelji ljudskog roda Protokoli koji potiu iz tajnih arhiva centralnog sionskog ureda. Ali, to su bile jeftine knjiice. Upotpunjena verzija Protokola, koja je docnije prevoena i objavljivana u celom svetu, pojavila se 1905. u treem izdanju Nilisove knjige Veliko u Malom: Antihrist je neposredna politika opasnost, Carskoe Selo, pod okriljem mesnog Crvenog krsta. Knjiga je imala znatno raskoniji mistini okvir, pa je naposletku dola i do carevih ruku. Moskovski mitropolit je propisao da se ova knjiga ita u svim crkvama u Moskvi. A kakve veze imaju Protokoli, upitao sam, s naim Planom? Stalno pominjemo te Protokole, treba li da ih proitamo? Nita lake od toga, rekao nam je Diotalevi, uvek se nae neki izdava koji ih ponovo objavi. Neko vreme su se pravili da to ine s gaenjem, pravdajui se da im je dunost da objavljuju i takve dokumente, a onda su malo-pomalo ponovo poeli da ih objavljuju, ali sa zadovoljstvom. Kakvi pogani pagani

93 Poznato nam je samo jedno udruenje koje bi bilo kadro da se meri s nama, a to su jezuiti. Ali uspeli smo da poljuljamo ugled jezuita u oima glupe svetine zato to je njihova organizacija javna, dok smo mi u senci, uvamo svoju tajnu. (Protokoli, V)

Protokoli predstavljaju niz od 24 programske izjave koje se pripisuju Sionskim mudracima. inilo nam se da su namere tih mudraca bile prilino protivrene, as hoe da ukinu slobodu tampe, as podstiu slobodnjatvo. Kritikuju liberalizam, a ovamo kapitalistikim trustovima pripisuju one naume zbog kojih ih u nae doba napada radikalna levica, ukljuujui upotrebu sporta i vizuelnih sredstava za zaglupljivanje naroda. Prouavaju razliite naine za osvajanje vlasti nad itavim svetom, veliaju mo zlata. Namera im je da podstiu revolucije u svim zemljama, da iskoriste nezadovoljstvo i sluuju narod otvorenim podravanjem slobodarskih ideja, dok u stvari ele da prodube nejednakost meu ljudima. Gledaju kako svuda da ustanove predsednike reime i dovedu na vlast ljude koji su samo marionete u rukama samih mudraca. Odluili su da izazivaju ratove, poveaju proizvodnju oruja i grade (kao to je rekao i Salon) metroe (pod zemljom!) kako bi mogli lako da dignu u vazduh velike gradove. Tvrde da cilj opravdava sredstvo i da e oni podsticati antisemitizam da bi drali siromane Jevreje pod kontrolom, ali i da bi se oni koji nisu Jevreji rastuili nad vlastitom sudbinom i stradanjima (skupo, ali delotvorno, govorio je Diotalevi). Naivno izjavljuju: Nae tenje su neograniene, pohlepa neizmerna, elja za osvetom nemilosrdna, a mrnja ogromna. Na taj nain ispoljavaju neverovatan mazohizam, jer sa uivanjem prenose ustaljenu sliku o zlom Jevrejinu koja je ve uveliko rasprostranjena u antisemitskoj tampi i krasie korice svih izdanja njihove knjige. I najzad, odluili su da ukinu ak i izuavanje klasinih stvaralaca i antike istorije. Drugim reima, govorio je Belbo, Sionski mudraci su bili druina pravih palamuda.

Nije to za alu, govorio je Diotalevi. Mnogi su ovu knjigu vrlo ozbiljno shvatali. Neto mi tu bode oi. Iako su tvorci hteli da sve to izgleda kao neki starodrevni hebrejski plan, sve to su tu rekli odnosi se na sitne dnevnopolitike zaevice u Francuskoj s kraja devetnaestog veka. Izgleda da je napomena o vizuelnom obrazovanju u slubi zaglupljivanja masa uperena protiv obrazovnog programa iji je tvorac Leon Buroa, koji je u svoju vladu uveo devet masona. U jednom drugom odeljku dat je savet da se glasa za linosti koje su upletene u skandal oko Paname, a meu njima je bio i Emil Lube, koji je 1899. postao predsednik Republike Francuske. Metro se pominje zato to su se desniarske novine u to doba bunile to su mnogi Jevreji akcionari u Compagnie du Mtropolitain. Stoga se pretpostavlja da je spis nastao u Francuskoj, u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, u doba afere Drajfus, da bi se oslabio liberalni front. Po meni, to nije presudno, rekao je Belbo. Na mene najjai utisak ostavlja oseanje ve vienog. Ako sve samemo, poenta je da ti mudraci iznose plan za osvajanje sveta, a to smo ve uli. Pokuajte da zanemarite napomene koje se odnose na zbivanja i probleme iz devetnaestog veka; umesto podzemnog metroa, itajte podzemlje u Provenu, umesto Jevreji svuda napiite Templari, umesto Sionski Mudraci, svuda napiite Trideset estorica Nevidljivih podeljnih u est grupa... Prijatelji moji, pa to je Poruka iz Provena!

94 Voltaire lui-mme est mort jsuite: en avoit-il le moindre soupon? (F.N. de Bonneville, Les Jsuites chasss de la Maonnerie et leur poignard bris par les Maons, Orient de Londres, 1788, 2, str. 74) Sve nam je odavno bilo pred nosom, samo to nismo u potpunosti razumeli. est grupa se tokom est vekova borilo da ostvari Plan iz Provena, a svaka grupa je uzimala idealan tekst tog Plana, jednostavno menjala predmet i pripisivala ga svom protivniku. Kad su se Rozenkrojceri pojavili u Francuskoj, jezuiti su izokrenuli svoj plan: ako ocrne Rozenkrojcere, time e ocrniti bekonovce i englesko masonstvo koje je u nastanku. Kad su jezuiti izmislili neotemplarizam, markiz De Lie pripisao je Plan neotemplarima. Jezuiti, koji su se upravo trudili da i neotemplare skinu s vrata, preko Barijela prepisuju Liea, ali Plan pripisuju uopteno svim slobodnim zidarima. Bekonovi sledbenici prelaze u protivofanzivu. Kad smo strpljivo i detaljno prouili sve liberalne i svetovnjake rasprave, otkrili smo da su svi od reda, od Milea i Kinea do Garibaldija i obertija, smatrali da su jezuiti tvorci Poruke iz Provena (ta zamisao moda potie od templara Paskala i njegovih prijatelja). Tema je postala popularna s pojavom romana Lutajui Jevrejin Eena Sija u kojem je jedan od glavnih likova zli monsinjor Roden, pravo olienje svetske jezuitske zavere. Ali, eprkajui po Siovom delu, otkrili smo jo tota, na primer odlomak koji kao da je od rei do rei prepisan iz Protokola, samo to je nastao pola veka ranije. U pitanju je poslednje poglavlje romana Misterije Naroda. Tu se do tanina opisuje avolski, zloinaki jezuitski plan u dokumentu koji otac Rutan, general Udruenja (istorijska linost) alje monsinjoru Rodenu (koji se prethodno pojavljuje kao lik u Lutajuem Jevrejinu). Rudolf od Geroltajna (junak iz romana Misterije Pariza) domogao se tog dokumenta i otkrio ga demokratama: Vidite li, dragi Levrene, kako je veto smiljena ova paklena zavera i kakve strahote i patnje, kakva

jeziva vlast i straan jaram prete Evropi i svetu, ako kojom nesreom uspe... Kao da je to Nilusov predgovor Protokolima. Pored toga, Si pripisuje jezuitima isto ono geslo koje se potom u Protokolima pripisuje Jevrejima, a to je cilj opravdava sredstvo. 95 Niko nam nee traiti da umnoavamo dokaze da bismo potvrdili da su masonske stareine veto uvele to drutvo Rozenkrojcera... Istovetnost njihovog uenja, njihove mrnje i svetogrdnih obreda sa pogledima Kabalista, Gnostiara i Manihejaca, ukazuje nam i na njihove tvorce, odnosno jevrejske Kabaliste. (Mons. Lon Meurin, S.J., La Franc-Maonnerie, Synagogue de Satan, Paris, Retaux, 1893, str. 182) Kad su Misterije naroda objavljene, jezuiti su shvatili da se Ordonation pripisuje njima, pa su pribegli jedinoj napadakoj taktici koju niko do tada nije iskoristio, naime ponovo su potegli Simoninijevo pismo i okrivili Jevreje kao tvorce Plana. Godine 1869. Guno de Muso (koji se proslavio dvema knjigama o magiji u devetnaestom veku, objavljuje Les Juifs, le judasme et la judasation des peuples chrtiens, u kojem tvrdi da Judejci upranjavaju Kabalu i veruju u Satanu, poto zajedniko tajno poreklo gnostiara, Templara i masona see neposredno do Kaina. De Muso je dobio poseban blagoslov od pape Pija IX. Ali Plan koji je Si opisao u svojim romanima iskoristili su i drugi, a ne samo jezuiti. Postoji jedna lepa pria, sa gotovo kriminalistikim zapletom, koja se odigrala znatno docnije. U Tajmsu, posle pojave Protokola, koje su novinari ovog lista inae veoma ozbiljno shvatili, objavljeno je 1921. godine otkrie da je neki ruski carski veleposednik, u izbeglitvu u Turskoj, otkupio od biveg slubenika ruske tajne policije, koji se sklonio u Carigrad, hrpu starih knjiga. Meu njima se nalazila i knjiga bez naslovne strane, na njenon hrbatu pisalo je samo Joli, predgovor je sainjen 1864. godine, a doslovno

se poklapa sa Protokolima. Novinari Tajmsa su istraivali u Britanskom muzeju i pronali originalnu knjigu Morisa olija, Dialogue aux enfers entre Montesquieu et Machiavel, Bruxelles (ali kao mesto izdanja navedena je eneva ,1864). Moris oli nema ama ba nikakve veze sa Kretino-olijem, ali ta slinost nije mogla da se zanemari, mora da je ipak neto znaila. olijeva knjiga je u stvari liberalni pamflet uperen protiv Napoleona III, diktatora ije otelovljenje predstavlja lik Makijavelija koji vodi raspravu sa Monteskjeom. oli je dopao tamnice zbog svog revolucionarnog duha, proveo je petnaest meseci u zatvoru i ubio se 1878. Jevrejski plan u Protokolima gotovo doslovno je preuzet iz onoga to oli pripisuje Makijaveliju (cilj opravdava sredstvo, a kroz Makijavelijev lik Napoleonu III. Meutim, u Tajmsu nisu primetili (ali zato nama nije promaklo) da je oli opet bezono prepisao Sijev dokument, koji se pojavio najmanje sedam godina pre olijeve knjige. Kad smo ustuknuli pred injenicom da su Protokoli plod najobinijeg prepisivanja, pomogla nam je izvesna Nesta Vebster, spisateljica i antisemitkinja (opsednuta teorijom zavere i Nepoznatih superiora), svojom briljantnom idejom, kakva se raa samo u glavama posveenih ili onih koji tragaju za posveenicima. oli je takoe bio posveenik, poznavao je plan Nepoznatih superiora, a poto je mrzeo Napoleona III, pripisao ga je njemu. Ali to nikako ne znai da plan nije postojao, nezavisno od Napoleona III. U Protokolima se iznosi plan koji sasvim odgovara onome to Jevreji obino ine, to znai da je to jevrejski plan. Mi smo se samo posluili istom tom logikom da ispravimo gospou Vebster: budui da plan savreno odgovara onome to su sigurno mislili Templari, znai da je to njihov plan. Osim toga, naa logika je poivala na injenicama. Mnogo nam se dopala pria o dogaaju na prakom groblju. Autor te prie je izvesni Herman Gede, pruski potanski slubenik. On je i ranije objavljivao lane dokumente kako bi optuio demokratu Valdeka da namerava da ubije pruskog kralja. Kad je raskrinkan, postao je urednik novina Die Preussische Kreuzzeitung, glasila konzervativnih veleposednika. Potom je, pod pseudonimom ser Don Redklif, poeo da pie senzacionalistike romane, meu njima i Bijaric, nastao 1868.

godine. U njemu je opisao okultistiki prizor koji se odigrava na groblju u Pragu, a veoma je slian okupljanju Iluminata koje je Dima prikazao na poetku svog romana uzepe Balsamo, gde Kaljostro, stareina Nepoznatih superiora, meu kojima je i Svedenborg, kuje zaveru za krau kraljiine ogrlice. Na prakom groblju se pak sastaje dvanaest plemena Izrailja i izlae svoje planove za osvajanje sveta. U Rusiji se 1876. godine pojavio pamflet koji prenosi taj prizor iz Bijarica, ali kao da se stvarno zbio. Isti postupak primenjen je i u Francuskoj, 1881. godine, u listu Le Contemporain. Tu se ak tvrdi da je vest preuzeta iz pouzdanog izvora, od engleskog diplomate ser Dona Redklifa. Godine 1896. neki Burnan objavio je knjigu pod naslovom Les juifs, nos contemporains, u kojoj se takoe pojavljuje prizor na prakom groblju, a ruilaki govor se ovog puta pripisuje velikom rabinu Donu Redklifu. Meutim, potonje predanje potvrdie da je pravog Redklifa na to kobno groblje odveo Ferdinand Lasal, Jevrejin i socijalista. Isti ti planovi uglavnom se opisuju i u antisemitskom listu Revue des Etudes Juives, gde su 1880. objavljena dva pisma koja su navodno napisali Jevreji u XV veku. Jevreji iz Arla mole Jevreje iz Carigrada da im priteknu u pomo jer ih progone, a ovi im odgovaraju: Mnogopotovana brao po Mojsiju, ako vas francuski kralj prisiljava da se preobratite u hriane, pokorite mu se, jer vam nema druge, ali u svom srcu ostanite verni Mojsijevom uenju. Ako vam oduzmu imanja, dajte svoje sinove u trgovce, pa e oni mic-po -mic oduzeti imanja od hriana. Ako nasrnu na vae ivote, dajte svoje sinove u lekare i apotekare, pa e oni hriane liavati ivota. Ako vam srue sinagoge, dajte svoje sinove u bogoslove i popove, pa e oni sruiti hrianske crkve. Ako vas na bilo koji drugi nain zlostavljaju, dajte svoje sinove u advokate i belenike koji e umeati svoje prste u poslove svih drava, pa ete podjarmiti hriane, zagospodariti svetom i tako ete moi da im se osvetite. Bio je to isti onaj jezuitski plan, iza koga je stajao, razume se, templarski Plan iz Provena. Neznatne izmene, malo premetanja i eto kako su se Protokoli pisali sami od sebe. Jedan te isti apstraktni zavereniki plan selio se iz zavere u zaveru. I dok smo se upinjali da pronaemo kariku koja nedostaje u lancu koji celu tu zgodnu priicu povezuje sa Nilusom, naili smo na Rakovskog, efa zloglasne Ohrane, ruske carske tajne policije.

96 Uvek nam je potreban neki paravan. Vei deo nae moi poiva u skrivanju. Zato se uvek skrivamo iza imena nekog drugog udruenja. (Die neuesten Arbeiten des Spartacus und Philo in dem Illuminaten-Orden, 1794, str. 165) Ba tih dana smo prelistavali rukopise naih avoljubaca i otkrili da se grof de Sen ermen, majstor za preruavanje, predstavljao i kao Rakoi, ili je bar izaslanik Fridriha II u Drezdenu smatrao da je to on. A hesenski landgraf, kod kojeg je Sen ermen navodno umro, rekao je pak da se zvao Ragocki i da je bio poreklom iz Transilvanije. Jo da dodamo da je Komenski svoju Pansofiju (delo koje svakako nosi rozenkrojcerovski peat) posvetio opet jednom landgrafu (koliko li je samo langrafova u ovoj naoj prii) koji se zvao Ragovski. A kao poslednji kameni u tom mozaiku, nabasao sam, preturajui po ulinoj tezgi na trgu Kastelo, na neku nemaku knjigu nepoznatog autora o masoneriji. Na samom poetku, neija neznana ruka dodala je zabeleku u kojoj se kae da je knjiga nastala zahvaljujui izvesnoj osobi koja se zvala Karl Aug. Ragocgi. Kad se uzme u obzir da se tajanstvena linost koja je moda ubila pukovnika Ardentija zvala Rakoski, jasno je da smo stalno pronalazili nain da naeg grofa De Sen ermena poveemo s Planom. Da ne pripisujemo tom pustolovu preveliku mo? zabrinuto je pitao Diotalevi. Ma kakvi, odgovarao je Belbo, on nam je neophodan. Kao sos od soje u kineskim jelima. Ako nema tog sosa, jelo nije kinesko. Pogledaj Aljea, taj se u to razume, pa za uzor nije odabrao ni Kaljostra ni Vilermoza. Sen ermen je suti Homo Hermeticus. Pjer Ivanovi Rakovski. Vedar, prepreden i umiljat kao maka, inteligentan i lukav, genijalan falsifikator. Isprva je bio nii dravni inovnik, docnije je doao u dodir sa revolucionarnim grupama, pa ga je 1879. godine uhapsila tajna policija pod optubom da je pruio

utoite svojim prijateljima teroristima koji su izvrili atentat na generala Drentela. On poinje da radi za policiju i postaje lan (vidi, molim te) Crnih centurija. Godine 1890. u Parizu je otkrio organizaciju koja je izraivala bombe kojima su vreni atentati u Rusiji, pa su zahvaljujui tome u njegovoj otadbini uhapena sedamdeset i trojica terorista. Deset godina kasnije otkriveno je da su bombe izradili njegovi ljudi. Godine 1887. proturio je pismo izvesnog Ivanova, biveg revolucionara, koji tvrdi da su teroristi preteno Jevreji, a 1890. Confession par un vieillard ancien rvolutionnaire gde se revolucionari koji su u progonstvu u Londonu optuuju da su britanski agenti. A onda se 1892. pojavljuje lani Plehanovljev tekst u kojem se optuuje rukovodstvo partije Narodnaja Volja da je objavilo tu ispovest. Godine 1902. pokuao je da osnuje francusko-rusku antisemitsku ligu. Da bi to postigao, koristi slinu tehniku kao Rozenkrojceri. Tvrdi da takva liga postoji kako bi podstakao nekoga da je i stvori. Ali koristi jo jednu tehniku, odnosno veto preplie istinu i la, a kako mu istina naizgled nanosi tetu, svi veruju i u la. U Parizu protura nekakav tajanstveni apel Francuzima da podre Rusku patriotsku ligu sa seditem u Harkovu. U apelu napada samog sebe da eli da rasturi tu ligu i iznosi nadu da e on, tj. Rakovski, promeniti miljenje. Optuuje samog sebe da koristi linosti sumnjive reputacije, poput Nilusa, to je tano. Zato se moe smatrati da je Rakovski tvorac Protokola? Zatitnik Rakovskog bio je ministar Sergej Vite, naprednjak koji je eleo da Rusiju preobrazi u modernu zemlju. Bog e ga sveti znati zato je naprednjak Vite koristio usluge ba reakcionara Rakovskog, ali nas vie nita nije moglo da iznenadi. Viteov politiki protivnik bio je neki Eli de Sion, koji ga je ve prethodno javno napadao koristei stavove koji podseaju na odreene delove Protokola. Ali u Sionovim spisima ne pominju se Jevreji, jer je i sm jevrejskog porekla. Godine 1897. Rakovski je, po Viteovom nareenju, naloio da se izvri pretres Sionove vile u Teritatu, gde je pronaen Sionov pamflet preuzet iz olijeve (ili Sijeve) knjige, s tim to se ideje Makijavelija-Napoleona III ovog puta pripisuju Viteu. Rakovski, zahvaljujui svom talentu za falsifikovanje, umesto Vitea ubacuje Jevreje i puta spis u promet. ini se da je ime Sion kao

stvoreno da bi podsealo na planinu Sion, pa ispada da Jevrejin otkriva jevrejsku zaveru. Tako su nastali Protokoli. Tada je spis dospeo i u ruke Julijane, odnosno istine Glinke, koja se u Parizu kree u krugovima bliskim gospoi Blavacki, a u slobodno vreme uhodi i potkazuje ruske revolucionare u izgnanstvu. Gospoa Glinka je zasigurno bila agent pavlikijana, koji su bili vezani za zemljoposednike i stoga eleli da ubede cara da su Viteovi reformski planovi isto to i jevrejska meunarodna zavera. Glinka je poslala spis generalu Orgejevskom, koji ga je preko komandanta carske garde prosledio do samog cara. Vite se naao u velikoj neprilici. Tako je Rakovski, zaslepljen mrnjom prema Jevrejima, izazvao propast svog zatitnika. A verovatno i vlastitu propast. I zaista, od tog trenutka gubi mu se svaki trag. Moda se Sen ermen otisnuo u nova preruavanja i nove reinkarnacije. Ali naa pria je poprimala ubedljive, racionalne, jasne obrise, jer ju je potkrepljivao itav niz injenica, i to istinitih govorio je Belbo poput Boga istinoga. Sve to mi je prizvalo u seanje De Anelisove prie o sinarhiji. ar cele te povesti, nae povesti svakako, a moda i svekolike Povesti, kao to je nagovetavao Belbo, a oi su mu sijale dok mi je dodavao svoje fie, jeste u tome to se neprijateljske grupe bore na ivot i smrt i meusobno istrebljuju, a pritom koriste upravo oruje svojih protivnika. Glavna obaveza svakog pravog ubaenog elementa, primetio sam, jeste da optui druge lanove grupe u koju se ubacio da su ubaeni elementi. Belbo je kazao: Seam se dogaaja koji se zbio u ***. U sumrak sam u glavnoj ulici stalno sretao nekog Rema, ili kako li se ve zvao. Bio je pripadnik faistike omladine. Imao je crne brkove, crnu kudravu kosu, crnu koulju i odvratne crne iskvarene zube. I ljubio je jednu devojku. Bilo mi je muka od tih crnih zuba koji ljube plavu lepojku, ne seam se vie ni njenog lica, ali je ona za mene bila veno ensko, i devica i bludnica u isti mah. I sav sam kipteo od silnog besa zbog te veze. Nagonski je stao da govori sveanim tonom, kao da hoe da istakne svoju elju da bude podsmeljiv, jer je bio svestan da su ga ponela seanja na nevine patnje iz detinjstva. Pitao sam se, pa sam i glasno upitao kako taj Remo, pripadnik Crnih

Brigada, moe tako slobodno da vrka po ***, ak i u doba kad mesto nije bilo pod faistikom okupacijom. Odgovorili su mi da se uka da su ga partizani ubacili u faistike redove. Bilo kako bilo, jedne veeri vidim ti ja istog faistu, sa istim onim crnim zubima, kako ljubi istu plavojku, samo to oko vrata nosi crvenu maramu, a koulja mu je smea. Preao je u Garibaldijeve brigade. Svi su ga sveano doekali, a dobio je i borbeno ime X9, kao tajni agent u stripu Aleksa Rejmonda. Svaka ti ast, X9, govorili su mu... A ja sam ga jo vie mrzeo zato to je devojka bila njegova, a narod je to odobravao. Ali, neki su opet govorili da su ga faisti ubacili meu partizane, mislim da su to bili oni koji su mu zavideli zbog devojke, ali tako je to bilo, X9 je bio sumnjiv... ta se potom dogodilo? Izvinite, Kazobon, zato vas toliko zanima moj ivot? Zato to vi pripovedate o njemu, a pripovesti su deo kolektivne mate. Good point. Elem, jednog jutra X9 je zaao izvan sigurne zone, moda je zakazao sastanak s devojkom negde na njivi, ne bi li najzad postigao neto vie od pukog milovanja i pokazao da mu alatka nije tako kvarna kao zubi izvinjavam se, ali ni dan-danas mi nije drag. I da skratim priu, faisti su mu postavili zasedu, uhvatili ga i odveli u grad. Streljali su ga sutradan u pet sati ujutro. Belbo je zautao. Pogledao je u svoje ruke, bile su sklopljene, kao da se moli. Onda ih je rairio i rekao: To je dokaz da nije bio ubaeni element. Kakvo je znaenje te poune prie? Ko vam kae da poune prie uvek imaju neko znaenje? Ali, kad bolje razmislim, moda znai da mora da umre da bi neto dokazao. 97 Ja sam onaj to jest. (Izlazak 3,14) Ego sum qui sum. An axiom of hermetic philosophy. (Mme Blawatsky, Isis Unveiled, str. 1)

- Ko si ti? zapita tri stotine glasova u isti mah dok je dvadeset maeva blistalo u rukama oblinjih utvara... - Ja sam onaj to jest, ree. (Alexandre Dumas, Giuseppe Balsamo, II) Belba sam ponovo video sledeeg jutra. Jue smo napisali divno poglavlje petparakog romana, rekao sam mu. Ali ako elimo da sainimo uverljiv Plan, moda bi trebalo vie da se drimo stvarnosti. Koje stvarnosti? upitao me. Moda se prava mera stvarnosti i nalazi u petparakim romanima. Prevarili su nas. Ko nas je prevario? Oni koji su nas nauili da s jedne strane postoji velika knjievnost koja nam prikazuje tipine likove u tipinim dogaajima, a s druge strane roman u nastavcima koji pripoveda o netipinim likovima u netipinim dogaajima. Mislio sam da pravi dentlmen nikad ne bi mogao da se zaljubi u Skarlet O'Haru, pa ni u Konstancu Bonasje, ili Marijanu, Biser Labuana. Ja sam se poigravao petparakim romanima, da malo pobegnem od ivota. Bili su uteni, jer su mi obeavali nedostino. Ali nije tako. Nije? Nije. Prust je bio u pravu kad je rekao da rava muzika bolje predstavlja ivot nego Missa Solemnis. Umetnost nas zavodi i uljuljkuje, uverava nas da je svet onakav kakav bi umetnici eleli da bude. Petparaki roman se samo naizgled ali, a u stvari nam prikazuje ivot onakav kakav jeste, ili bar kakav e biti. ene vie podseaju na Miledi iz Dimina Tri musketara nego na Luiju Mondelu iz Manconijevih Verenika. Romerov junak Fu Manu je istinitiji od Lesingovog Natana Mudrog, a Istorija vie lii na Sijeve pripovesti, nego na Hegelovu zamisao o njoj. ekspir, Melvil, Balzak i Dostojevski su pisali petparake romane. Ono to se zaista dogodilo prethodno je ve opisano u romanima u nastavcima. To je zato to je lake podraavati roman u nastavcima nego pravu umetnost. Potreban je ogroman trud da neko postane okonda, dok za Miledi valja samo slediti nau prirodnu sklonost ka jednostavnosti.

Umeao se i Diotalevi koji je do tada utao: Pogledajte samo naeg Aljea. Lake mu je da podraava Sen ermena nego Voltera. Da, rekao je Belbo, i ene u sutini vie privlai Sen ermen nego Volter. Kasnije sam pronaao ovaj fajl u kojem je Belbo saeto izloio te nae zakljuke jezikom romana. Kaem jezikom romana jer mi je jasno da mu je bilo zabavno da tuim reima opie itavo zbivanje, sam je napisao svega nekoliko reenica koje povezuju tekst. Ne mogu tano da odredim sve navode, plagijate i pozajmice, ali sam prepoznao mnotvo odlomaka u tom urnebesnom kolau. Belbo je jo jednom, da bi izmakao nemiru koji izaziva Istorija, pisao i prepravljao ivot posredstvom knjievnosti. FILENAME: Povratak Sen ermena
Ve je pet stolea kako me osvetnika ruka Svevinjeg iz azijskih daljina gurnu u ove zemlje. Sa sobom nosim strah, beznae, smrt. Ali gore glavu, ja sam belenik Plana, mada drugi to ne znaju. Bilo je i gorih stvari, mnogo me je vie muka stajalo da zakuvam Vartolomejsku no, nego ovo ega sam se sada latio. Oh, zato mi se usta krive u satanski osmeh? Ja sam onaj koji jest, samo da mi prokleti Kaljostro nije preoteo ak i to poslednje pravo. Ali pobeda je blizu. Kad sam bio Keli, Soapes mi je sve objasnio u londonskom Taueru. Tajna je u tome da postane neko drugi. Vetim obmanama uspeo sam da uzepea Balsama zatvore u tvravu San Leo i doepao sam se njegovih tajni. Vie ne postojim kao Sen ermen, sad svi misle da sam grof Kaljostro. Maloas je izbila pono na svim satovima u gradu. Kako je neprirodan taj mir. Ne verujem toj tiini. Vee je blistavo, mada studen stee, visoko na nebu mesec svojom ledenom svetlou obasjava zagonetne uliice starog Pariza. Kao da je deset sati uvee: na zvoniku Blek Frer samo to je lagano izbilo osam sati. Vetar trese gvozdene vetrokaze koji turobno kripe po beznadnom prostranstvu krovova. Gusti sloj oblaka prekriva nebo. Kapetane, izlazimo li na povrinu? Ne, naprotiv, tonemo. Prokletstvo, Patna ide pravo na dno, skoi Dime Konopljo, skoi. Dao bih dijamant krupan kao lenik samo da mi je da se izbavim iz ovih jada. Dri krmu, povuci ue na sonom jedru, pa na gornjem jedru, ta god hoe, avo da te nosi, ala dole duva! Vilice su mi jezivo iskeene dok samrtno bledilo ara moje votano lice zelenkastim odblescima.

Kako li dooh ovamo, ja koji sam strano lice osvete? Duhovi pakleni prezrivo e se smejati suzama bia od ijeg preteeg glasa tako esto drhtae i u okrilju svog plamenog bezdana. Hajde, buktinju uzmi. Niz koliko stepenika sioh pre nego to stigoh do ove izbe? Sedam? Trideset i est? Ispod svakog kamena koji sam prevrnuo, ispod svakog mog koraaja krio se neki tajanstveni znak. Kad ga budem otkrio, moji verni sledbenici najzad e saznati Tajnu. Potom je valja jo samo odgonetnuti, a njeno reenje bie Klju koji skriva Poruku. A ona e jedino posveenom, i nikom drugom sem njemu, jasno i glasno rei kakva je priroda Zagonetke. Samo korak deli zagonetku od odgonetke i pojavie se Hijerograma, jasna kao dan, a njoj e se saobraziti i molitva ispitivanja. I nikom vie nee biti nepoznata Velika tajna, veo, pokrov, egipatski ilim to prekriva Pentagram. A odatle e se vinuti u nebo Kabalistiko Pitanje da objavi Skriveni Smisao petokrake zvezde. Malo je onih koji e na to Pitanje odgovoriti, ali e njihovi glasovi zagrmeti koji je to Nedokuivi Znak. Trideset estorica Nevidljivih morae da im se povinuju i da kau koje je to Runsko pismo iji je smisao znan samo Hermesovim sinovima. I njima neka se da Peat Podrugljivosti, Maska ispod koje se nazire lice to oni ude da razotkriju, Mistini Rebus, Vrhovni Anagram... -Sator Arepo! Uzvikujem glasom od kojeg bi i utvara uzdrhtala. I spremno sluajui moju naredbu Sator Arepo izlazi preda me, ostavljajui toak koji briljivo dri svojim spretnim ubilakim rukama. Prepoznao sam ga, a ve sam slutio ko je on. To je Luano, sakati prevoznik, poslali su ga Nepoznati superiori da bude slepi izvrilac mog gnusnog i krvavog nauma. -Sator Arepo, pitam ga podrugljivo, zna li konaan odgovor koji se krije iza Vrhovnog Anagrama? -Ne grofe, odgovara eprtlja, oekujem da to ujem od tebe. Pakleni smeh zaori mi se iz grla i stade da odjekuje pod drevnim svodovima. -Naivino! Samo pravi posveenik zna da ne zna odgovor! -Tako je, gazda, odgovara priglupi sakati prevoznik, kako vi kaete, ja sam spreman. Ovde smo u bednoj atrlji u Klinjankuru. Veeras moram pre svih tebe da kaznim, jer si me uvela u tajne plemenite vetine zloinatva. Da ti se osvetim tebi, zato to se pretvara da me ljubi, a to je najgore, i veruje u to; da se osvetim i onim bezimenim neprijateljima s kojima e provesti naredni vikend. Luano, taj nepoeljni svedok mojih ponienja, pozajmie mi svoju ruku, jedinu koju jo ima, posle e i on umreti. atrlja s kapkom u podu ispod kojeg se nalazi nekakva jama, rezervoar, podzemni hodnik koji od pamtiveka slui da se u njega skloni krijumarena roba, zabrinjavajue vlaan jer se nalazi tik uz pariske kanalizacione vodove. Zidovi tog lavirinta zloina tako nepodnoljivo zaudaraju na kuna isparenja da je dovoljno da uz pomo Luana, vernog sauesnika u zloinstvu, nainim mali otvor u zidu, pa da voda pokulja i preplavi podrumske odaje, porui ionako trone zidove i

sravni podzemni hodnik sa ostalim vodovima; sad po njemu plutaju istruleli pacovi, prljavocrna povrina koja se nazire kroz kapak postala je predvorje nonog prokletstva tamo u daljini je Sena, a potom more... Ispod kapka se nalaze male lestve privrene za gornju ivicu otvora. Luano s noem silazi niz lestve i zastaje tik iznad vode, jednom rukom se vrsto dri za prvu preagu, u drugoj stee bode, a spreman je da treom zgrabi rtvu. -Sad ekaj, ni rei - kaem mu - i videe. Ubedio sam te da se otarasi svih ljudi s oiljkom poi sa mnom, budi zauvek moja, ukloniemo sve te nepoeljne nametljivce, znam da ih ne voli, rekla si mi, ostaemo samo ti i ja i podzemne struje. Sada si ula, gorda kao vestalka, kretava i pogurena kao matora vetica o ti paklena prikazo, od koje se tresu moje prastare kosti, a grudi mi razdire udnja, o bajna mulatkinjo, ti si orue moje propasti. Prstima nalik na kande kidam koulju od finog platna koja mi krasi prsa, a moji nokti ih araju dubokim krvavim brazdama, dok me zmijski hladne usne peku koliko su suve. Potmula rika izvija se iz najcrnjih dubina moje due i razlee se kroz moje zverske zube ja sam kentaur kojeg je izbljuvao podzemni svet i gotovo da se ne uje salamandrov let, jer suspreem krik i primiem ti se s nemilosrdnim osmehom na licu. -Mila moja, Sofija moja, kaem ti umiljato kao maka, onako kako samo tajni ef Ohrane ume da govori. Doi, ekao sam te, uuri se sa mnom u tami i ekaj a ti se smeje kretavo i potuljeno, unapred se sladi nekim nasledstvom ili plenom, kakvim rukopisom Protokola koje e prodati caru... Kako samo ispod tog aneoskog lica veto skriva svoju demonsku prirodu, edno utegnuta u svoje hermafroditske farmerke, u gotovo prozirnu majicu koja ipak skriva ljiljan, taj sramni ig koji je delat iz Lila utisnuo u tvoju belu put! Stigao je prvi glupak kojeg sam namamio u klopku. Jedva nazirem njegove crte lica, ispod plata u koji je umotan, ali mi pokazuje znak Templara iz Provena. To je Soapes, plaeni ubica iz tomarske grupe. Grofe, kae mi, kucnuo je as. Predugo smo lutali rasuti irom sveta. Kod vas je poslednje pare poruke, a kod mene pare s poetka Velike Igre. Ali, to je druga pria. Udruimo nae snage, a ostali... Dovravam njegovu misao: - U pakao s njima. Kreni, brate, na sredini sobe je kovei, u njemu je ono za im traga vekovima. Ne plai se mraka, on za nas nije opasnost, ve okrilje. I glupak polako kree, koraa gotovo nasumice. Potmuo udarac i pad. Stropotao se kroz otvoren kapak, tik iznad vode Luano ga je epao za vrat, otrica njegovog noa je sevnula i zaas mu prerezala grlo, krkljanje krvi mea se sa vrtloenjem podzemne kloake. Kucanje na vratima. Dizraeli, da li si to ti? - Ja sam, odgovara mi neznanac, mada su moji itaoci prepoznali velikog majstora engleske grupe, koji se ve uspeo na vrh lestvice moi, ali to mu nije

dovoljno. On progovara: -My Lord, it is useless to deny, because it is impossible to conceal, that a great part of Europe is covered with a network of these secret societies, just as the superficies of the earth is now being covered with railroads... -To si ve rekao u Donjem domu engleskog parlamenta, 14. jula 1856, sve ja pamtim. Prei na stvar. Jevrejski bekonovac psuje krguui zubima. Zatim nastavlja: - Ima ih suvie.Trideset estorica Nevidljivih postali su trista ezdesetorica. Ako taj broj pomnoi sa dva, dobie sedamsto dvadeset. Ako oduzme sto dvadeset godina, posle kojih se vrata otvaraju, dobie estto, toliko je lakih konjanika krenulo u juri na Balaklavu. Taj ovek je pravi avo, u tajnoj nauci o brojevima za njega nema tajni. Pa ta onda? -Mi imamo zlato, a ti mapu. Ako se udruimo, biemo nepobedivi. Sveanim pokretom ruke mu pokazujem fantomski kovei, a on, zaslepljen pohlepom, misli da ga je spazio u tami. Kree prema njemu, propada kroz otvor. ujem kobno sevanje Luanovog bodea, uprkos tmini vidim odblesak ropca u mrtvoj zenici tog Engleza. Pravda je zadovoljena. Oekujem treu rtvu, predstavnika francuskih rozenkrojcera, Monfokona de Vilara, a ve su me upozorili da je kadar da oda tajne vlastite sekte. - Ja sam grof od Gabalisa, predstavlja se pretvorno i laljivo. Dovoljno je da mu doapnem nekoliko rei i on ve kree ka svom usudu. Pada u klopku, a krvoedni Luano obavlja svoj posao. Ti se sa mnom smejulji u tami, kae mi da si moja i da e tvoja tajna biti moja. Samo se ti zavaravaj, mrana karikaturo ekinaha. Da, ja sam tvoj Simon, ekaj, jo ne zna ono najbolje. A kad bude saznala, vie ga nee znati. ta jo da dodam? Jedan po jedan ulaze i ostali. Otac Breani me je obavestio da e kao predstavnica nemakih iluminata doi Babet iz Interlakena, Vajshauptova praunuka, velika devica vajcarskog komunizma, odrasla sred banenja, otimaine i krvavih zloina, strunjak za razumevanje nedokuivih tajni, ume da otvara poruke a da ne lomi peate, da podmetne otrov kad joj sekta to naredi. Evo kako ulazi, mladi agatodemon zloina, umotana u bundu od krzna belog medveda, duge plave kose koja joj pada po ramenima, na glavi prkosno stoji ubara, oholog pogleda, podsmeljivog dranja. I nju pomou iste one obmane aljem u propast. Oh, kakva ironija govora koji nam je priroda darovala da bismo mogli da preutimo tajne nae due! Ona je u sekti Prosvetljenih a pada kao rtva Mraka. ujem je kako strano huli na Boga, okorela grenica, dok joj Luano dvaput zariva no u srce. Dea vi, dea vi...

Sad je red na Nilusa koji je na tren pomislio da se domogao i carice i mape. Prljavi, razbludni kaluere, jesi li traio Antihrista? Tu je, pred tobom, samo ga ne prepoznaje. Obasipam ga bezbrojnim mistinim laskanjima i slepog ga aljem u kobnu zamku koja ga oekuje. Luano mu bodeom urezuje krst na prsima i on tone u veni san. Moram da savladam iskonsko nepoverenje poslednje rtve, Sionskog Mudraca, koji uobraava da je Ahasfer, Lutajui Jevrejin, besmrtan kao ja. Ne veruje mi, dok se pretvorno smeka, brade jo ogrezle u krvi nevine hrianske deice koju obino kolje na prakom groblju. Lii mi na Rakovskog, moram da ga nadmaim u lukavstvu. Objanjavam mu da u koveiu nije samo mapa, ve i nebrueni dijamanti. Znam kako nebrueni dijamanti neodoljivo privlae taj bogoubilaki soj. Odlazi pravo u susret svom usudu, vodi ga pohlepa i sad e stati pred svog nemilosrdnog i osvetoljubivog Boga, umire proklinjui, proboden je kao Hiram, a teko mu je i da proklinje, jer ne moe ni da izgovori ime svog Boga. Kakva zabluda, mislio sam da sam u potpunosti dovrio Veliko Delo. Kao da ih je udario vihor vrata atrlje se ponovo otvaraju i pojavljuje se neka prilika pomodrelog lica, sa rukama pobono stisnutim na prsima, pogled mu vrluda, ali ne moe da sakrije ko je jer nosi crno ruho svoje crne Bratije. Lojolin sledbenik! - Kretino! uzvikujem, naseo sam na prevaru. On licemerno podie ruku, kao da blagosilja. Nisam onaj koji jest, kae mi, a u njegovom osmehu vie nema ni trunke ljudskog. Tano, time se oni oduvek slue, as poriu vlastito postojanje i pred samima sobom, a as opet objavljuju na sva zvona koliko je moan njihov red da bi zaplaili neposveene. - Mi smo uvek neto drugo, nismo nikad ono to vi mislite da jesmo, Belijalovi sinovi (kae mi taj opinitelj vladara). Ali ti, o Sen ermene... - Otkud zna da sam to zbilja ja?, uznemireno pitam. Zlokobno mi se smeka: - Upoznali smo se u drugim vremenima, kad si pokuao da me odvue od Postelove postelje, pa kad sam ti pod imenom opata D'Erblea pomogao da dovri jedan od tvojih preobraaja u srcu Bastilje (oh, jo uvek oseam gvozdenu masku na licu na koju me osudi Bratija uz Kolberovu pomo!), upoznao si me dok sam uhodio tvoje zavereniko urovanje sa fon Holbahom i Kondorseom... - Pa ti si Roden! uzvikujem kao gromom pogoen. - Da, Roden, tajni jezuitski general! Ja sam Roden, mene nee prevariti da padnem u tvoju klopku, kao to si obmanuo one lakoverne. O Sen ermene, znaj da na svetu nema tog zloina, te neasne rabote, te razbojnike zamke koju mi nismo izmislili pre vas, a sve u slavu naeg dragog Boga koji opravdava sredstva! Koliko je samo krunisanih glava odrubljeno u noima kad zora ne svie zahvaljujui nama, uz pomo mnogo prefinjenijih klopki, a sve to da bismo

zavladali svetom. A ti bi sad, kad smo na korak od cilja, da nas sprei da se svojim gramzivim kandama doepamo tajne koja ve pet vekova pokree svet? Dok tako govori, Roden postaje zastraujui. Svi nagoni onog krvolonog, bogohulnog, gnusnog vlastohleplja koje su pokazivale pape u doba Renesanse, sada se oituju na licu tog Injasijevog sina. Lepo vidim kako njegova neista krv kljua od neutaive ei za vlau, obliva ga uzavreli znoj, oko njega se iri zadah isparenja koji izaziva muninu. Kako da savladam tog poslednjeg neprijatelja? U pomo mi pritie neoekivana slutnja, kakva moe da obuzme samo nekog za koga, ve vekovima, nema skrovitih i neistraenih kutaka u ljudskoj dui. - Pogledaj me, kaem, i ja sam tigar. Hitro te guram ka sreditu odaje, cepam ti majicu, trgnem opasa pripijenog oklopa koji skriva ljupkost tvog ilibarskog trbuha. A ti se uspravlja, na bledoj meseini koja dopire kroz odkrinuta vrata, lepa si od zmije koja je zavela Adama, gorda i bludna, devica i kurva, obuena samo u mo svoje puti, jer naga ena je naoruana. Egipatski klaft pada preko tvoje guste kose, toliko crne da se plavi, grudi ti se diu i sputaju ispod tankog muslina. Tvoje malo, ispupeno i prkosno elo krasi zlatni uraeus smaragdnih oiju, dok na tvojoj glavi palaca njegov trostruki jezik od rubina. Oh, tvoja tunika od crnog voala srebrnastog odbleska, opasana pojasom sa izvezenim kobnim irisima od crnih perli. Tvoja drsko isturena stidnica glatko je izbrijana, pa si pred ljubavnicima naga kao kip! Vrhove tvojih bradavica ve je blago milovala etkicom tvoja robinja iz Malabara dok ih je bojila istom onom krvavocrvenom bojom koja ti je i na usnama, podatnim kao rana! Roden ve teko die. Dugo uzdravanje, ivot straen na snove o moi kao da su ga samo pripremali za neobuzdanu poudu. Roden stoji pred tom lepom i razvratnom kraljicom, oiju crnih kao u demona, oblih ramena, mirisne kose, meke bele puti, i obuzima ga udnja za neznanim milovanjima, neizrecivim izlivima strasti, njegova put je ustreptala, kao to ustrepti umski bog kad posmatra nagu nimfu kako se ogleda u vodi koja je ve okrutno kaznila Narcisa. Na svetlosti nazirem nezaustavljiv gr na njegovom licu, skamenio se kao da ga je pogledala Meduza, ukoio se od udnje dugo susprezane mukosti koja je ve na izmaku. Plamen pohote pali mu kou, napeo se kao luk prema svojoj meti, koji se tako napinje sve dok ne pukne. Odjednom se stropotao na pod, puzi prema onoj sablasti, prua ruku kao kandu da uhvati makar kap tog arobnog napitka. - Oh, krklja, oh kako si lepa, oh, ti sitni biserni zubi koji blesnu kad rastvori rujne srameljive usne... Oh, te krupne smaragdne oi, to se as iskre a as tinjaju. Oh, ti avole sladostraa. A ima i za im da udi, muenik, dok ti njie bokove obavijene tamnoplavim platnom i istura karlicu da gurne fliper u nepovratno ludilo. Oh, ti privienje, kae Roden, budi moja, bar samo asak, ispuni trenom uitka ivot koji sam straio sluei ljubomorno boanstvo, prui mi utehu trenutka pohote jer goreu u venom plamenu u koji me tvoj lik gura i vue.

Preklinjem te, dotakni moje lice svojim usnama samo ovla, ti Antinejo, Marijo Magdaleno, za tobom sam udeo i tebe traio u zapanjenim licima svetica u zanosu. Za njima sam izgarao od poude dok sam pretvorno oboavao ta devianska lica, o Gospo, ti si bajna poput sunca, bleda kao mesec, eto, odriem se i Boga i svih svetaca, pa i samog rimskog pape, da ne kaem i Lojole, pa i zloinakog zaveta koji me vee za moju Bratiju, da ti izmamim samo jedan poljubac, pa posle nek umrem. Pomerio se napred, puzei na stisnutim kolenima, zadignute mantije iznad slabina, ruku jo vie ispruenih prema toj nedostinoj srei. Iznenada je pao unatrag, iskolaenih oiju koje kao da hoe da iskoe iz onih duplji. Jezivi grevi mu izobliuju crte lica, ono vie i nije ljudsko, ve slino licu mrtvaca pod dejstvom Voltinog stuba. Na usta mu kulja plaviasta pena od koje mu se usne rumene, glas mu je piskav i priguen, kao da ima besnilo, jer, kao to lepo kae arko, kad ta strana bolest to se zove satirijazis, kazna za pohotu, dostigne svoj vrhunac, ona otisne iste stigmate kao besnilo. To je kraj. Roden prsne u ludaki smeh. Potom se beivotno stropota na pod - olienje mrvake ukoenosti. Poludeo je i umro u prokletsvu za samo jedan tren. Preostalo mi je jo da gurnem to beivotno telo prema otvoru, ali obazrivo, da ne bih zaprljao sjajne kone izme musavom mantijom svog poslednjeg neprijatelja. Luanov ubojiti bode nije ni potreban, ali ubica vie ne moe da obuzda svoje pokrete, kobna prisila ga nagoni da ih neprestano ponavlja. Smeje se i probada ionako ve beivotno telo. Sad dolazim s tobom do ivice otvora, milujem ti vrat i potiljak, dok se nadvija da bi uivala u prizoru, pitam te: - Da li si zadovoljna tvojim Rokambolom, ljubavi moja nedostina? I dok potvrdno klima glavom i pohotno se cereka, dok ti bale cure u prazninu, neprimetno steem prstima tvoj vrat. ta to radi, mili? Nita, Sofija, ubijam te, sad sam ve uzepe Balsamo, vie mi nisi potrebna. Ta milosnica Arhonata izdie, sunovrauje se u vodu, a Luano svojim bodeom potvruje presudu koju je ve izvrila moja neumoljiva ruka i ja mu kaem: - Sad moe da izae, moj verni slugo, moja prokleta duo i dok se on pomalja, okrenut mi je leima, u koja zabadam tanko trouglasto seivo svog stileta, od kojeg gotovo da ne ostaje ni oiljak. On se stropota u bezdan, sputam kapak, gotovo je, odlazim iz atrlje, dok osam leeva plovi prema atleu, samo meni znanim podzemnim kanalima. Vraam se u svoju stani u Fobur Sent-Onoreu, posmatram se u ogledalu. Eto, razmiljam, ja sam Kralj Sveta. Iz ove uplje stene vladam univerzumom. Ponekad mi se zavrti u glavi od vlastite snage. Ja gospodarim energijom. Pijan sam od moi. Avaj, ivot nee oklevati da mi se osveti. Mnogo meseci docnije, u najdubljoj kripti dvorca u Tomaru, ja, sada ve uvar tajne podzemnih struja i

gospodar est svetih mesta to su pripadala Trideset estorici Nevidljivih, poslednji od poslednjih Templara i Nepoznati superior svih Nepoznatih superiora, trebalo bi da odvedem pred oltar eiliju, tu hermafroditkinju ledenog pogleda, vie nita ne stoji izmeu mene i nje. Pronaao sam je posle toliko vekova otkad ju je saksofonista preoteo od mene. Ona sada hoda odravajui ravnoteu po naslonu klupe, plavooka i plavokosa, a ja jo uvek ne znam ta se skriva iza prozranog tila koji je pokriva. Kapela je uklesana u steni, oltar je zastrt zastraujuim platnenim pokrovom sa prizorima muka na koje su stavljene due prokletnika u ponorima pakla. Nekoliko monaha sa kapuljaama zlokobno se razmiu da bih mogao da proem, a ja jo nita ne sumnjam, oaran tom iberskom matarijom. Ali, o uasa, pokrov se die i kao da je Arimboldo tu umeao svoje prste, pojavljuje se druga kapela, u potpunosti nalik na ovu u kojoj se nalazim, a tamo, pred drugim oltarom klei eilija, a kraj nje elo mi se rosi hladnim znojem i kosa mi se die na glavi ko se to podrugljivo epuri s oiljkom na licu? Onaj Drugi, razume se, pravi uzepe Balsamo, neko ga je oslobodio iz tamnice u San Leu! A ja? Ba u tom trenu najstariji kaluer skida kapuljau i prepoznajem jezivi Luanov smeh, ko zna kako je umakao mom bodeu, kako se izbavio iz kanalizacije, iz krvavog mulja koji je trebalo da odvue njegov le na tiho dno okeana. Pridruio se mojim neprijateljima, s pravom edan osvete. Kalueri skidaju mantije i pojavljuju se njihovi dosad skriveni oklopi i snenobeli platevi sa plamenocrvenim krstovima. To su Templari iz Provena! epali su me, na silu mi okreu glavu, a iza mene se pojavljuje delat sa dva nakazna pomonika. Bacaju me na nekakvu garotu i usijanim gvoem mi udaraju ig venog zatoenika, gnusni Bafometov osmeh zauvek je utisnut na moju miicu, a sad mi je jasno i zato da bih mogao da robijam u San Leu umesto Balsama, odnosno da bih zauzeo mesto koje mi je odvajkada namenjeno. Ali prepoznae me, razmiljam, poto su sad svi ve uvereni da sam ja on zatoenik; neko e mi pritei u pomo, bar moji sauesnici; pa ne moe zatvorenik tek tako da se zameni, a da to niko ne opazi, nije ovo vie doba Gvozdene Maske... Samo se zanosim! U tren oka mi postaje jasno, dok mi krvnik gura glavu u bakarnu posudu iz koje se izvija zelenkasta para... Vitriol! Stavljaju mi povez na oi i uranjaju moje lice u tenost koja ga razjeda. Nepodnoljiv, jeziv bol, koa s mojih jagodica, nosa, usana, brade uvija se i ljuti, samo tren je dovoljan i kad me povuku za kosu i izvuku iz tenosti, moje lice se vie ne moe prepoznati, postalo je gnojna rupa, neizrecivo nitavilo, kao da slui u slavu gaenja, vratiu se u eliju poput mnogih odbeglih robijaa koji imadoe hrabrosti da se unakaze samo da ih ne bi ponovo uhvatili. Ah, uzvikujem pobeen i, kako veli pripoveda, iz mojih bezoblinih usta zauje se samo jedna re, kao uzdah, kao krik nade: - Izbavljenje! Od ega da se izbavi, matori Rokambole, znao si vrlo dobro da ne sme pokuavati da bude glavni uesnik u zbivanjima! Sad si kanjen i to vlastitim umeem. Ponizio si belenike Obmane, a sad, kao to vidi, i sam pie, jo ti

maina slui kao opravdanje. Zavarava se da si i dalje samo posmatra, jer na ekranu ita to to pie, kao da su tue rei. Ali, upao si u zamku, vidi da pokuava da ostavi trag u pesku. Drznuo si se da menja tekst romana o svetu, a on te sad uvlai u svoja zameateljstva, zarobljava te svojim zapletom, a taj zaplet nisi ti stvorio. Bolje da si ostao na svom ostrvlju, Dime Konopljo i da ona i dalje veruje da si mrtav.

98 Nacionalsocijalistika partija nije dozvoljavala tajna drutva zato to je i sama bila tajno drutvo, imala je i svog velikog majstora i svoj rasistiki gnosticizam, svoje obrede i inicijacije. (Ren Alleau, Les sources occultes du nazisme, Paris, Grasset, 1969, str. 214) ini mi se da je upravo u to vreme Alje izmakao naoj kontroli. Belbo se ba tako izrazio, napadno ravnodunim glasom. Ja sam takvo dranje opet pripisao njegovoj ljubomori. Dok je njegova dua bila opsednuta moi koju Alje ima nad Lorencom, naglas se podsmevao moi koju je Alje zadobijao nad Garamonom. Za to smo moda i sami bili krivi. Alje je poeo da se dodvorava Garamonu gotovo godinu dana ranije, jo od vremena one alhemiarske zabave u Pijemontu. Garamon mu je poverio spisak POST-ova da bi pronaao nove rtve koje valja zavrbovati, kako bismo obogatili katalog Izidinog otkrovenja, a sad se ve savetovao s njim pri svakoj odluci; sigurno mu je plaao i redovan meseni honorar. Gudrun, koja je povremeno odlazila u istraivaku misiju na kraj hodnika, do staklenih vrata to su vodila u uukano carstvo Manucija, povremeno bi nam zabrinuto saoptavala da se Alje sasvim odomaio u prostoriji gospoe Gracije, da joj diktira pisma, uvodi nove posetioce u Garamonovu radnu sobu, ukratko i tu bi Gudrun od jeda gutala jo vie samoglasnika nego obino ponaa se kao gazda. U stvari, trebalo je da se zapitamo zato Alje provodi tolike sate nad adresarom Manucija. Imao je dovoljno vremena da odabere POST-ove koje bismo mogli namamiti da postanu novi autori u ediciji Izidino otkrovenje. Pa ipak, on je i dalje pisao, stupao u kontakt, zakazivao sastanke. A i mi smo u sutini podravali to njegovo osamostaljivanje. Belbo nije imao nita protiv takvog stanja stvari. to je vie vremena Alje provodio u ulici Markeze Gvaldi, to je manje boravio u ulici Sinero Renato, a samim tim - poto je Lorenca Pelegrini imala obiaj da iznenada bane, a on se, muenik, tome sve vie radovao i nije se ni trudio da sakrije svoje uzbuenje bilo je i manje mogunosti da neoekivano ue Simon i pokvari sve.

Ni ja nisam imao nita protiv, poto sam se ve ohladio za Izidino otkrovenje, ali sam bio sve zagrejaniji za moj Istorijat magije. Mislio sam da sam od avoljubaca ve saznao sve to sam mogao i preputao sam Aljeu da sklapa dogovore (i ugovore) sa novim autorima. Ni Diotalevi nije imao nita protiv, utoliko to se inilo da mu je sve manje stalo do sveta uopte. Kad se sad prisetim, bilo je zabrinjavajue kako je neprekidno mravio; ponekad bih ga zatekao u kancelariji, nagnutog nad neki rukopis, kako zuri u prazno, a pero samo to mu ne ispadne iz ruke. Nije bio pospan, ve iscrpljen. Ali, postojao je jo jedan razlog zbog kojeg smo odbravali to to se Alje sve ree pojavljivao da bi nam vratio rukopise koje je odbio, i odmah nestajao niz hodnik. U stvari nismo eleli da slua nae razgovore. Da nas je neko upitao zato, odgovorili bismo da nas je sramota, da ne elimo da ga uvredimo, s obzirom da se podsmevamo metafizici u koju on na neki nain veruje. A zapravo smo bili nepoverljivi, polako smo postajali zatvoreni kao neko ko zna da poseduje tajnu, pa smo Aljea neprimetno odbacivali gurajui ga u masu neprosvetljenih, dok smo, uz sve manje smeha, postepeno saznavali ono to smo sami izmislili. A osim toga, kao to je Diotalevi rekao, jednom kad je bio dobre volje, poto smo imali pravog Sen ermena, nismo znali ta bismo sa lanim. Izgledalo je da se Alje nije uvredio zbog te nae uzdranosti. Pozdravio bi se s nama vrlo ljubazno i izgubio se. Ta njegova ljubaznost graniila se sa nadmenou. Jednog ponedeljka ujutro stigao sam u kancelariju prilino kasno, a Belbo me je nestrpljivo pozvao da sa Diotalevijem doem u njegovu sobu. Imam vane novosti, rekao je. Taman se spremao da nam ih ispria kad se pojavila Lorenca. Belbo se kolebao izmeu radosti zbog te posete i nestrpljenja da nam saopti svoja otkria. Odmah potom zaulo se kucanje na vratima i uao je Alje: Ne elim da vas uznemiravam, molim vas, nemojte da ustajete, ne smem da ometam va uvaeni skup. Samo da obavestim milu Lorencu da sam ja tu preko, kod gospodina Garamona. Nadam se da smem bar da je pozovem u svoju sobu na eri u podne. U njegovu sobu. Tada je Belbo izgubio kontrolu. Dodue onako kako je on mogao da izgubi kontrolu. Saekao je da Alje izae i procedio kroz zube: Ma gavte la nata.

Lorenca ga je upitala ta to znai, dok je jo uvek pokazivala radost zbog Aljeovog poziva. To je torinsko nareje. Znai izvadi ep, iliti, ako ba hoe, da li bi vae gospodstvo izvolelo izvaditi ep. Kad se naemo u drutvu nadmene i utogljene osobe, pretpostavljamo da se sva nadula od vlastite uobraenosti, a pretpostavljamo takoe da takvo neumereno samouvaavanje odrava to napumpano telo u ivotu samo zahvaljujui epu koji je zabijen u analni otvor i ne dozvoljava da se raspri to ogromno aerostatiko dostojanstvo. Stoga, kad zamolimo dotinog da izvadi pomenuti zapua, u stvari ga navodimo da izazove vlastito i nepovratno splanjavanje, koje je neretko propraeno reskim pitanjem i svoenjem preostalog omotaa na jad i bedu, na tuni odraz i beskrvnu avet preanje velianstvenosti. Nisam znala da si tako prost. E pa sad zna. Lorenca je izala, pretvarajui se da je ljuta. Znao sam da Belbo zbog toga jo vie pati. Da se ona stvarno razbesnela, on bi se smirio, ali to to je odglumila da se iznervirala navodilo ga je na pomisao da je Lorencina strast uvek izvetaena i samo prividna. Mislim da je upravo zbog toga smesta odluno rekao: Idemo dalje. A to je znailo da nastavimo s Planom, da ozbiljno prionemo na posao. Ne radi mi se, rekao je Diotalevi. Ne oseam se dobro. Boli me ovde, pokazivao je svoj stomak, mislim da je to gastritis. Idi molim te, rekao mu je Belbo, kad ja nemam gastritis... Od ega bi ti dobio gastritis, od kisele vode? Moda, Diotalevi se usiljeno osmehnuo, Sino sam preterao. Navikao sam na mineralnu vodu 'Fjui', a pio sam 'San Pelegrino'. Znai da mora da pripazi, takvo preterivanje bi moglo da te ubije. Ali idemo dalje, jer ve dva dana ne mogu iv da doekam da vam ispriam. Najzad znam zato Trideset estorici Nevidljivih nikako ne polazi za rukom da odrede oblik mape. Don Di je pogreio, geografija mora da krene iz poetka. Zemljina kugla je uplja, mi ivimo unutar te upljine, a obavijeni smo zemljinom povrinom. I Hitler je to shvatio.

99 Nacizam je bio trenutak kad je duh magije zagospodario svim polugama materijalnog napretka. Lenjin je rekao da je komunizam u stvari socijalizam plus elektrika. Hitlerizam je u izvesnom smislu bio doktrina Renea Genona plus oklopne divizije. (Pauwels i Bergier, Le matin des magiciens, Paris, Gallimard, 1960, 2, VII) Belbu je polo za rukom da odredi i Hitlerovo mesto u Planu. Sve lepo pie, crno na belom. Dokazano je da su tvorci nacizma bili privreni tevtonskom neotemplarizmu. U to nema sumnje. Ne izmiljam, Kazobon, bar jednom da nita ne izmiljam! Smirite se, zar smo ikad izmiljali? Uvek smo polazili od stvarnih injenica, ili bar od optepoznatih podataka. Tako je i u ovom sluaju. Godine 1912. osnovan je takozvani Germanenorden, drutvo koje se zalae za ariozofiju, odnosno za uenje o nadmoi arijevske rase. Godine 1918. izvesni baron fon Sebotendorf obrazovao je grupu sledbenika te doktrine, Thule Gesellschaft, tajno drutvo, ko zna koju po redu varijantu Strogog Templarskog Pridravanja, ali sa snanim primesama rasizma, pangermanizma i neoarijevske doktrine. Taj Sebotendorf e 1933. napisati da je on posejao seme koje je Hitler potom odgajio. Uostalom, ba u okviru ovog drutva pojavio se i kukasti krst. A ko je lan Thule od samog poetka? Rudolf Hes, Hitlerov zao duh! A docnije i Rozenberg! Pa i sam Hitler! Povrh svega, sigurno ste proitali u novinama da se Hes u zatvoru u pandau i dan-danas bavi ezoterijskim uenjima. Fon Sebotendorf je 1924. godine napisao pamflet o alhemiji gde iznosi opasku da prvi eksperimenti sa atomskom fisijom dokazuju istinitost Velikog Dela. Napisao je i roman o Rozenkrojcerima! Osim toga, bio je i urednik astrolokog asopisa Astrologische Rundschau, a Trevor-Roper je napisao da nacistike voe, s Hitlerom na elu, nisu smele nita da preduzmu dok ne uju ta im predvia lini horoskop. Izgleda da su 1943. traili pomo od grupe medijuma da bi otkrili gde se nalazi zarobljeni Musolini. Sve u

svemu, celokupna nacistika vrhuka povezana je sa tevtonskim neookultizmom. Belbo kao da je zaboravio na neprijatan dogaaj sa Lorencom, a ja sam mu pruao podrku dodajui ubrzanje njegovoj rekonstrukciji istorije: U sutini, i Hitlerovu mo da opini mase moemo da posmatramo s tog stanovita. Bio je odbojnog izgleda, glas mu je bio kretav, kako je uspevao da zaludi ljude? Sigurno je imao medijumske sposobnosti. Verovatno ga je obuio neki druid iz njegovog kraja, umeo je da doe u dodir sa podzemnim strujama. I on je bio nekakva osovina klipa, nekakav bioloki megalit. Prenosio je energiju podzemnih struja vernicima na nirnberkom stadionu. Neko vreme je bio uspean, a posle su mu se baterije istroile. 100 Celom svetu sad objavljujem da je Zemlja iznutra prazna pa se u njoj moe iveti, a ima i odreen broj vrstih, koncentrinih kugli, koje se nalaze jedna u drugoj, te da se na njenim polovima nalaze otvori irine dvanaest ili esnaest stepeni. (J. Cleves Symmes, peadijski kapetan, 10. april 1818; cit. u Sprague de Camp i Ley, Lands Beyond, New York, Rinehart, 1952, X) estitam vam, Kazobon, nehotice ste pogodili pravu stvar. Jedina istinska Hitlerova opsesija bile su podzemne struje. Bio je pristalica pretpostavke da je Zemlja uplja Hohlweltlehre. Drutvo, idem ja, mui me gastritis, rekao je Diotalevi. Saekaj, sad dolazi najlepi deo. Zemlja je uplja, mi ne ivimo na njenoj povrini, odnosno na ispupenoj zemljinoj kori, ve na njenoj udubljenoj unutranjoj povri. Ono to mislimo da je nebo u stvari je gasovita masa sa zonama blistave svetlosti. Ta gasovita masa ispunjava unutranjost Zemljine kugle. Sve astronomske mere valja ispraviti. Nebeski svod nije beskrajan, ve kruan. Sunce, ako uopte i postoji, nije mnogo vee nego to izgleda. Zrnce prenika trideset centimetara u sreditu Zemlje. Stari Grci su to takoe naslutili.

E to si sad izmislio, umorno je rekao Diotalevi. E da zna da nisam izmislio! Tu ideju je u Americi, poetkom devetnaestog veka, izneo neki Sims, da bi je potom, krajem veka, preuzeo izvesni Tid, koji se oslanjao na alhemiarske eksperimente i itanje Knjige proroka Isaije. A posle Prvog svetskog rata teoriju je usavrio jedan Nemac, kako li se ono zvae, koji je ak osnovao pokret pod nazivom Hohlweltlehre, a to znai, kao to sama re kae, teorija o upljoj Zemlji. Tako Hitler i njegova bratija smatraju da teorija o upljoj Zemlji savreno odgovara njihovim naelima. Neki ak tvrde da su rakete Fau 1 nekoliko puta promaile cilj, zato to su proraunavali njihovu putanju polazei od pretpostavke o udubljenoj a ne ispupenoj Zemljinoj povrini. Hitler je tada ve bio ubeen da je on Kralj Sveta, a da nacistiki glavni tab ine Nepoznati superiori. A gde ivi Kralj Sveta? Unutra, ispod, a ne spolja. Upravo polazei od te pretpostavke Hitler je i odluio da izokrene itav redosled traganja, poimanje konane mape, nain tumaenja Klatna! Trebalo je ponovo sastaviti est templarskih grupa i krenuti Jovo nanovo sa svim proraunima. Poite samo od logike Hitlerovih osvajanja... Prvo je teio da povrati Gdanjsk , da bi stara mesta tevtonske grupe bila pod njegovom vlau. Zatim je osvojio Pariz, da bi drao pod kontrolom Klatno i Ajfelovu kulu, povezao se sa sinarhistikim grupama i ubacio ih u vladu u Viiju. Potom je izdejstvovao da portugalska grupa naizgled ostane neutralna, a u stvari da mu prui podrku. etvrti cilj, razume se, bila je Engleska, ali znamo da to nije lako. U meuvremenu, vodi borbe u Africi jer pokuava da stigne do Palestine, ali mu ni to ne polazi za rukom. Onda se okrenuo osvajanju pavlikijanskih teritorija, odnosno napada Balkan i Rusiju. Kad je pomislio da su etiri estine Plana u njegovim rukama, poslao je Hesa u tajnu misiju da Englezima predloi saveznitvo. Poto bekonovci nisu zagrizli taj mamac, on gradi drugu pretpostavku: najvaniji deo tajne sigurno se nalazi u rukama venih neprijatelja, a to su Jevreji. Nije bilo potrebno da ih trai u Jerusalimu, tamo ih nije mnogo ostalo. Deo poruke koju uvaju Jerusalimski vitezovi uopte se ne nalazi u Palestini, ve u posedu neke grupe u dijaspori. To objanjava i pogrom Jevreja. U kom smislu? Razmislite malo. Zamislite da hoete da izvrite genocid...

Molim te, prekide ga Diotalevi, stvarno si preterao, boli me stomak, moram da idem. Stani, pobogu, kad si sluao kako su Templari parali saracenske utrobe, bilo ti je zabavno, samo zato to se to odigralo tako davno, a sad mi tu moralie, kao neko intelektualno zanovetalo. Mi pokuavamo da rekonstruiemo Istoriju, nema toga to bi smelo da nas zastrai. Popustili smo pred njegovim zanosom i dozvolili mu da nastavi. U genocidu koji je izvren nad Jevrejima najvie pada u oi trajanje tih postupaka; prvo su ih izgladnjivali u logorima, zatim ih skidali do gole koe, pa ih slali pod tu, zatim su briljivo odravali gomile leeva, pedantno razvrstavali njihovu odeu, beleili ta su imali od linih predmeta... Ako su hteli samo da ih pobiju, to i nije bio ba razuman postupak. Ali ako su traili neto, neku poruku koju je uivenu u porub odee, u ustima, istetoviranu na telu, uvao neko meu milionima ljudi, predstavnik Jerusalimskih vitezova i jedan od Trideset estorice Nevidljivih, onda je postupak bio i te kako razuman... Neobjanjiva birokratija genocida moe se objasniti samo postojanjem Plana! Hitler je kod Jevreja traio neko uputstvo, ideju kako da pomou Klatna tano odredi taku preseka podzemnih struja pod udubljenim svodom koji uplja Zemljina kugla gradi samoj sebi. Te struje se u taki preseka, obratite panju na savrenstvo cele zamisli, poklapaju sa nebeskim strujama, pa tako teorija o upljoj Zemlji ostvaruje, nazovimo je tako, drevno hermetiko otkrovenje ono to se nalazi gore isto je kao ono to se nalazi dole! Mistini Pol se poklapa sa Sreditem Zemlje, tajni crte zvezda je u isti mah i tajni crte podzemnog sveta Agarte, nema nikakve razlike izmeu nebesa i pakla, a Gral je i lapis exillis i lapis ex coelis jer je Kamen mudrosti koji nastaje kao omota, svretak, granica, podzemna materica nebesa! A Hitler je mislio da e, kad bude saznao gde je ta taka, u udubljenom sreditu Zemlje, koje je istovremeno i idealno sredite neba, postati gospodar sveta Kralj Sveta i to zahvaljujui svom rasnom pravu. Zato je do poslednjeg trenutka, i iz svog bunkerskog bezdana, mislio da jo uvek moe da otkrije Mistini pol. Prestani, rekao je Diotalevi. Sad mi je stvarno pozlilo. Muka mi je. Stvarno mu nije dobro, nije u pitanju ideoloka rasprava, kazao sam.

Izgleda da je Belbo tek tada shvatio. Hitro je ustao da pridri prijatelja koji se oslanjao o sto i inilo se da samo to ne izgubi svest. Izvini, prijatelju, zaneo sam se. Sigurno ti nije pozlilo zbog onoga to sam priao? Pa ve dvadeset godina zbijamo takve ale, zar ne? Tebi stvarno nije dobro, moda je zbilja gastritis? Ako je tako, dovoljno je da popije tabletu ranisana. I da stavi termofor na stomak. Hajde, otpratiu te kui, a posle moe da pozove lekara, bolje je da te pregleda. Diotalevi je rekao da moe sam da ode kui taksijem, da jo nije na samrti. Treba samo da prilegne. Sigurno e pozvati lekara. I nije mu pozlilo od Belbove prie, nije mu bilo dobro jo od prethodne veeri. ini se da je Belbu laknulo i otpratio ga je do taksija. Vratio se zabrinut: Kad bolje razmislim, na prijatelj ve nekoliko nedelja ne izgleda ba najbolje. Ima te podonjake... Pa, majku mu, trebalo bi da sam umro od ciroze jo pre deset godina, a nita mi ne fali, dok on ivi kao isposnik a dobije gastritis, ili moda neto jo gore, mislim da ima ir. Nek se nosi i na Plan! Svi se ponaamo kao ludaci. Ipak, mislim, ako popije tabletu ranisana, prestae da ga boli, rekao sam. Slaem se. Ali jo bolje ako stavi i termofor. Nadam se da e biti razuman.

101 Qui operatur in Cabala... si errabit in opere aut non purificatus accesserit, deuorabitur ab Azazale. (Pico della Mirandola, Conclusiones Magicae) Diotaleviju je pozlilo krajem novembra. Sutradan smo ga oekivali u kancelariji, ali nam se javio telefonom i rekao da ide u bolnicu. Lekar mu je kazao da simptomi nisu zabrinjavajui, ali da je bolje da ga detaljno ispitaju. Belbo i ja smo povezali njegovu bolest s Planom, smatrali smo da smo moda otili predaleko. Teili smo jedan drugog da je to nerazumno, ali ipak smo oseali krivicu. Bilo je to drugi put da se oseam kao Belbov sauesnik, prvi put smo obojica preutali istinu (inspektoru De Anelisu), a ovog puta smo, opet obojica, suvie priali. Bili smo sigurni da je nerazumno da krivimo sebe, ali nismo mogli da se oslobodimo nelagode. I tako nismo pominjali Plan vie od mesec dana. Diotalevi se pojavio posle dve nedelje i nehajno nam saoptio da je zatraio od Garamona da mu odobri due bolovanje. Savetovali su mu neku terapiju, nije zalazio u detalje, ali mora da odlazi u kliniku vie puta nedeljno, a to e biti pomalo iscrpljujue. Nije mi izgledao da moe biti iscrpljeniji nego to ve jeste, koa mu je ve poprimila istu boju kao kosa. I ostavite se tih vaih pria, rekao je, ravo utiu na zdravlje, kao to vidite. Tako se Rozenkrojceri svete. Ne brini, odvratio mu je Belbo sa smekom, videe ti Rozenkrojceri svog boga kad ih mi dohvatimo, ima da te ostave na miru. Oas posla. I pucnuo je prstima. Terapija je trajala do poetka naredne godine. Ja sam se udubio u Istorijat magije. To je prava istorija, mislio sam, a ne one nae izmiljotine. Garamon bi bar jednom dnevno navraao do naih prostorija da se raspita kako je Diotalevi. I molim vas, gospodo, obavestite me ako mu bilo ta treba, mislim ako ima bilo kakvih problema, okolnosti u kojima bismo ja i ova kua mogli neto da uinimo za naeg vrlog prijatelja. On mi je kao sin, da ne kaem kao brat. Ipak ivimo u civilizovanoj zemlji, hvala Bogu i ta god da se pria, imamo izvrsnu zdravstvenu i socijalnu zatitu.

I Alje se ponaao brino, pitao nas je kako se zove ta klinika i zvao telefonom upravnika, svog dragog prijatelja (a pritom, kako je rekao, on je brat jednog POST-a s kojim je u izuzetno srdanim odnosima). Diotalevi e imati odlinu negu. Lorenca je bila potresena. Svraala je u Garamon skoro svakog dana da uje novosti o Diotaleviju. Trebalo je da Belbo bude srean zbog toga, ali on je iz toga izvukao sumoran zakljuak. Lorenca mu je opet izmicala jer nije dolazila zbog njega. Uoi Boia sluajno sam uo deli njihovog razgovora. Lorenca mu je rekla: Kad ti kaem, sneg je velianstven, a imaju i divno ureene sobe. Ti bi se savreno uklopio. Hoe li? Zakljuio sam da e zajedno otputovati za Novu godinu. Ali jednog dana, posle Bogojavljenja, kad se Lorenca pojavila u hodniku, Belbo joj je rekao: Srena Nova godina, i izmakao se kad je pokuala da ga zagrli.

102 Krenusmo odatle i doosmo u kraj po imenu Milestre... gde kau ivljae neko koga svi Starcem sa Planine nazivahu... U tim visokim brdima to okruivae dolinu sa sviju strana, podigao je on debele i vrlo visoke zidine koje opasivae XXX milja, ulazilo se u tvravu kroz dvoje vratnice koje bejahu skrivene, uklesane u steni. (Odorico da Pordenone, De rebus incognitis, Impressus Esauri, 1513, gl. 21, str. 15)

Jednoga dana, krajem januara, iao sam ulicom Markeze Gvaldi gde sam parkirao kola, kad sam ugledao Salona kako izlazi iz Manucija. Malo sam askao s prijateljem Aljeom..., rekao mi je. Otkud sad prijateljem? Ako se dobro seam one zabave u Pijemontu, Alje ga nije voleo. Da li je to Salon doao da njuka po Manuciju, ili je Alje hteo da ga iskoristi kako bi stupio u kontakt pitaj boga s kim? Nije mi dozvolio da malo bolje razmislim o tome jer me je pozvao na pie, pa smo se tako obreli u Piladu. Nikad ga nisam video u kafeu, ali je pozdravio starog Pilada kao da se odavno poznaju. Kad smo seli za sto, upitao me je kako napreduje moj Istorijat magije. I to je znao. Pokuao sam da ga izazovem da mi neto otkrije o upljoj Zemljinoj kugli i o onom Sebotendorfu ije je rei naveo Belbo. Nasmejao se: Ha, k vama oito navraa tuta i tma ludaka! Nemam pojma o toj teoriji o upljoj Zemlji. Ali zato taj fon Sebotendorf, stvarno je bio na svoju ruku... Usudio se da Himleru i ostaloj bratiji napuni glavu idejama koje su bile pogubne za nemaki narod. Kojim idejama? Istonjakim matarijama. Taj je izbegavao Jevreje, a upao je u orijentalnu zamku i divio se Arapima i Turcima. Znate li da je Himler na svom pisaem stolu, pored Mein Kampf-a uvek drao i Kuran? Sebontendorf je jo u mladosti bio opinjen nekom turskom tajnom sektom i poeo da prouava islamsku gnostiku. On je govorio 'Firer', a u stvari je u njemu video Starca sa Planine. A kad su svi zajedno

osnovali esesovske odrede, namera im je bila da stvore organizaciju nalik na Asasine... Da li ste se zapitali zato su Turska i Nemaka bile saveznice u Prvom svetskom ratu? A otkud vi to znate? ini mi se da sam vam ve rekao da je moj siroti tata radio za rusku Ohranu. E pa eto, seam se da je carska policija u to doba bila zabrinuta zbog Asasina, ini mi se da je Rakovski prvi neto naslutio... Docnije nisu vie sledili taj trag, jer da su bili umeani Asasini, to bi znailo da Jevreji nisu umeani, a samo su Jevreji tada bili prava opasnost. Kao i uvek. Jevreji su se vratili u Palestinu i primorali ove druge da izau iz svojih jama. Ali, to je vrlo zamrena pria, bolje da ne ulazimo u to. Kao da se pokajao to se izbrbljao i urno se oprostio od mene. A dogodilo se jo neto. Posle svega to se izdeavalo, sad sam siguran da nisam sanjao, ali tog dana sam mislio da mi se privia. Pratio sam pogledom Salona dok je izlazio iz kafea i uinilo mi se da sam video kako se na uglu sastao s nekom prilikom istonjakih crta lica. Kako bilo, Salonove rei su bile dovoljne da ponovo uzburkaju moju matu. Starac sa Planine i Asasini nisu mi bili nepoznati, pomenuo sam ih u svom diplomskom radu, Templare su optuili da su i s njima u dosluhu. Kako smo mogli da ih zaboravimo? Tako sam opet uposlio svoj um, a bogami i prste, dok sam prelistavao stare beleke. Onda mi je sinula toliko neverovatna ideja da nisam mogao da se uzdrim. Jednog jutra banuo sam u Belbovu sobu: Oni su sve pogreno shvatili. I mi smo sve pogreno shvatili. Smirite se, Kazobon, o emu priate? Pa da, zaboga, Plan! Na trenutak je oklevao. Znate li da imam rave vesti o Diotaleviju? On nee nita da kae, zvao sam kliniku i nisu hteli nita odreeno da mi kau jer nismo u srodstvu. Pa on nema roake, ko e onda o njemu da brine? Nije mi se dopalo to njihovo preutkivanje. Rekli su da je neto benigno, ali terapija nije bila dovoljna, ne bi bilo loe da provede u bolnici tridesetak dana, videe, moda bi vredelo da se izvri i hirurki zahvat... Ukratko, ti ljudi nee da mi kau tano ta je i to mi se nimalo ne svia.

Nisam znao ta da odgovorim, poeo sam da prelistavam neki spis, da mu odvratim panju sa svog slavodobitnog upada. Ali, Belbo nije odoleo. Ponaao se kao kockar kojem su iznenada mahnuli pilom karata ispred nosa. Do avola, ree. Naalost, ivot tee dalje. Ispriajte mi. Sve su pogreno shvatili. I mi smo sve, ili skoro sve, pogreno shvatili. Elem, Hitler je uradio to to je uradio s Jevrejima, ali nije saznao nita. Pola sveta se bavi okultizmom i ve vekovima se upinje da naui hebrejski, na sve strane pokuavaju neto da ieprkaju pomou kabale, a jedva ako uspeju da iznedre horoskop. Zato? Otkud znam... Moda zato to je deo poruke koji uvaju Jerusalimski vitezovi jo uvek negde skriven. Osim toga, ni odlomak koji uvaju pavlikijani nije se pojavio, bar koliko je nama poznato... Tako bi mogao da odgovori Alje, ali ne i mi. Ja imam neto mnogo bolje. Jevreji uopte nisu umeani. U kom smislu? Jevreji nemaju nikakve veze s Planom. Nisu ni mogli da budu umeani. Stavimo se u kou Templara, najpre u Jerusalimu, a potom i u evropskim kapetanijama. Francuski vitezovi dolaze u dodir s Nemcima, Portugalcima, pancima, Italijanima, Englezima. Svi oni su opet povezani sa vizantijskim oblastima, a pre svega odmeravaju snage sa zajednikim neprijateljem, Turcima. Kao to smo ve rekli, oni vode bojeve protiv tog neprijatelja, ali i pregovaraju s njim. Takav je odnos snaga tada vladao, a odnose su odravali vitezovi, po poloaju meusobno ravnopravni. A kakav je u to doba bio poloaj Jevreja u Palestini? Bili su rasna i verska manjina, Arapi ih nisu dirali, potovali su ih i ophodili se blagonaklono prema njima, ali s visine, dok su se hriani uasno ponaali prema njima, jer ne smemo zaboraviti da su tokom brojnih krstakih ratova usput pljakali njihova geta i vrili pokolje kad god im se prohtelo. A mi sad treba da mislimo da su Templari, gordi kakve ih je Bog dao, razmenjivali tajna obavetenja sa Jevrejima? Ni u kom sluaju. A po evropskim kapetanijama Jevreji su bili zelenai i kao takvi na ravom glasu. Templari su koristili njihove usluge, ali im se sigurno nisu poveravali. Ovamo priamo o odnosu meu vitezovima, gradimo plan duhovnog vitetva, a mogli smo da zamislimo da su Templari iz Provena u tu rabotu uvukli graane nieg reda? Ni u kom sluaju. Ali svi ti renesansni mistici su izuavali Kabalu...

Silom prilika, ve se bliio trei susret, gubili su strpljenje, traili preice, hebrejski jezik im je izgledao sveto i tajanstveno. Kabalisti su prionuli na posao za svoj gro ili ko zna s kakvom namerom, a Trideset estorica rasutih po svetu uvrteli su u glavu da taj nerazumljiv jezik skriva pitaj boga kakve tajne. ini mi se da je Piko dela Mirandola rekao: 'Nulla nomina, ut significativa et in quantum nomina sunt, in magico opere virtutem habere non possunt, nisi sint Hebraica.' Pa ta onda? Piko dela Mirandola je bio budala. Nego ta! Sem toga, poto je bio Italijan, nije bio ukljuen u Plan. ta je on uopte znao o tome? Jo manje su znali kojekakvi Agripe, Rojhlini i slina bratija koja je grozniavo sledila taj pogrean trag! Rekonstruiem priu o pogrenom tragu, razumete? Potpali smo pod uticaj Diotalevija i njegovog petljanja s kabalom. Poto je Diotalevi petljao s kabalom, mi smo ubacili Jevreje u Plan. A da se Diotalevi bavio kineskom kulturom, da li bismo i Kineze ubacili u Plan? Moda i bismo. A moda i ne bismo. Ali ne treba da oajavamo, svi su nas naveli na greku. Jer svi su pogreili, od Postela, pa naovamo, verovatno. Dvesta godina posle zbivanja u Provenu bili su ubeeni da estu grupu ine Jerusalimski vitezovi. Ali nije bilo tako. Izvinite, Kazobon, ali mi smo ispravili Ardentijevo tumaenje i kazali da se susret na kamenu nije odigrao u Stounhendu ve u damiji u Omaru. I pogreili smo. Stena ima koliko hoe. Trebalo je da se setimo nekog mesta koje se nalazi na steni, na planini, na nekom kamenu, grebenu, litici... esta grupa oekuje susret u tvravi Alamut. 103 I pojavi se Kairos, a u ruci drae ezlo kao znak kraljevskog dostojanstva i predade ga prvom stvorenom bogu, ovaj uze ezlo i ree: Tvoje tajno ime imae 36 slova. (Hasan-i Sabbh, Sargozat-i Sayyid-n)

Pokazao sam svoju domiljatost, ali trebalo je da pruim i objanjenja. Naredne dane sam proveo u izlaganju dugih, detaljnih objanjenja potkrepljenih dokazima koje sam reao Belbu dok smo sedeli u Piladu, a on me je sluao, pogled mu je bivao sve mutniji, palio je cigarete jednu za drugom, a svakih pet minuta bi Piladu pruao praznu au s trunkom leda na dnu. Pilade bi mu bre-bolje nasuo pie, ne ekajui da mu Belbo ita kae. Prvi dokazi su poticali iz istih izvora u kojima smo naili i na prve pripovesti o Templarima, od erara de Strazbura do oenvila. Templarili su dolazili u dodir, ponekad su se i sukobljavali, ali ee su bili u tajnom saveznitvu sa Asasinima Starca s Planine. Razume se da je cela pria bila mnogo sloenija. Sve je poelo posle Muhamedove smrti, kad je dolo do raskola izmeu sledbenika muslimanskog obiajnog prava, sunita, i pristalica Alije, Prorokovog zeta, mua njegove keri Fatime, kojem je oduzet tron. Alijini poklonici su osnovali shi'a, grupu posveenih koji su stvorili jeretiko krilo islama, iite. Tako je nastalo tajno uenje po kojem se otkrovenje ne postie pomou tradicionalnog tumaenja Prorokovih rei, ve je olieno u linosti imama, gospodara, vladara, bogolikog, boanskog prikazanja, ukratko: Kralja Sveta. A ta se potom dogaalo sa tim jeretikim krilom islama, kojae je malo-pomalo potpadalo pod uticaj svih moguih ezoterijskih uenja iz Sredozemlja, od manihejaca do gnostiara, od neoplatoniara do iranske mistike, svih onih struja iji smo razvoj na Zapadu godinama pratili? Bila je to duga pria, nismo uspevali da razmotamo to klupko, izmeu ostalog i zbog arapskih pisaca i linosti ija su imena bila preduga, a i u najozbiljnijim radovima njihova imena su transkribovana dijakritinim znacima, pa u sitne sate nismo vie razlikovali Ab 'Abdi'l-l Muhammad b. 'Al ibn Razzm a-' al-Kf, Ab Muhammad 'Ubaydu 'l-lh, Ab Mu'ini'd-Dn Nir ibn Hosrow Marwz Qobdyn (mislim da bi se neki Arapin naao na istoj muci kad bi morao da razlui ko su Aristotel, Aristoksen, Aristarh, Aristid, Anaksimandar, Anaksimen, Anaksagora, Anakreont i Anaharsis). Ali jedno je bilo sigurno, iiti su se podelili na dve struje. Jednu su inili takozvani dodekamani, sledbenici nestalog Imama koji su verovali u njegov povratak, a drugu ismailiti koji su se razvili u kraljevstvu dinastije Fatimida u Kairu, a docnije se reformisali i

uvrstili u Persiji, zahvaljujui Hasanu ibn Sabahu. On je bio oaravajua, mistina i okrutna linost. A Hasan je za svoje sredite, za svoje neosvojivo boravite, odabrao upravo tvravu Alamut, to Orlovsko gnezdo jugozapadno od Kaspijskog mora. Tu je Hasan bio okruen svojim sledbenicima, fid' iyyn, ili fedain, koji su mu bili verni do smrti i koristio ih je za politika ubistva, kao oruje u gihd haf, odnosno dihadu tajnom svetom ratu. On ih je zvao fedainima, a docnije e se proslaviti pod alosnim imenom asasini. To ime danas ne zvui nimalo lepo, ali u to doba, njima je izgledalo sjajno, kao znamenje kaluera ratnika spremnih da poginu za veru i veoma su podseali na Templare. Duhovno vitetvo. Tvrava ili zamak Alamut je u stvari Kamen. Podignut je na visokom grebenu duine etiristo metara, a irina mu je na pojedinim mestima svega nekoliko koraka, najvie trideset. Onima koji su poli putem za Azerbejdan iz daleka je izgledao kao prirodna stena, bela kad je obasja sunce, plaviasta u grimiznom zalasku sunca, bleda u praskozorje, a plamena u zoru, katkad zaklonjena oblacima ili bletava dok oko nje munje paraju nebo. Na njenim gornjim ivicama jedva su se nazirale etvorougaone kule nesigurnih obrisa koje je oito izgradila ljudska ruka. Iz podnoja je izgledala kao mnotvo otrih litica koje tre uvis stotinama metara i pretei se nadnose nad posmatraem. Najpristupanija padina bila je u stvari vrletni klizavi ljunkoviti usov, arheolozi ni dan-danas ne uspevaju da se popnu do vrha, a u to vreme ljudi su se uspinjali nekim tajnim zavojitim stepenitem grubo urezanim u stenu, kao da je neko noem ljutio okamenjenu jabuku, pa je za njenu odbranu bio dovoljan jedan jedini strelac. Neosvojiva, izgubljena u vrtoglavim visinama Drugog sveta. Alamut, tvrava Asasina. Do nje se moglo dopreti jedino na krilima orla. Tu je vladao Hasan, a posle njega svi oni koji su nosili ime Starca s Planine, prvi meu njima bio je njegov naslednik, pakleni Sinan. Hasan je izumeo sistem pokoravanja kako svojih ljudi tako i neprijatelja. Protivnicima je pretio da e ih ubiti ako se ne povinuju njegovoj volji. A Asasinima niko nije mogao da umakne. U doba kad su se krstai jo upinjali da osvoje Jerusalim, jedan od tih ubica, preobuen u dervia, noem je na smrt izbo Nizama l Mulka, sultanovog velikog vezira, dok su ga u nosiljci odnosili u njegov lini

harem. Atabeg iz Himsa, opet, silazio je niz stepenite svog zamka na uobiajenu molitvu petkom, kad ga je opkolila eta do zuba naoruanih vojnika, bile su to ubice koje je poslao Starac s Planine i izbole su ga svojim bodeima. Sinan je odluio da ubije hrianskog plemia Korada od Monferata, pa je obuio dvojicu svojih ljudi, koji su se, posle napornih priprema, prikljuili tim nevernicima, poto su usvojili njihov jezik i obiaje. Dok je markiz, nita ne slutei, boravio na gozbi koju je u njegovu ast priredio biskup iz Tira, Sinanovi ljudi, preobueni u kaluere, iznenada su ga napali i ranili. Markizovi telohranitelji odmah su ubili jednog Asasina, a drugi se sklonio u crkvu, saekao da donesu ranjenika, napao ga i dokrajio, a zatim blaeno ispustio duu. To je bilo mogue, pripovedali su svi arapski istoriografi sunitskog porekla, a potom i hrianski hroniari, od Odorika da Pordenonea do Marka Pola, zato to je Starac s Planine smislio okrutan nain da privoli svoje vitezove da mu budu slepo odani i gotovi da daju svoj ivot za njega, da budu nepobedive ratne maine. Kao sasvim mlade bi ih ugrabio na spavanju i odneo na svoju kulu, obasipao ih svakojakim akonijama, vinom, okruivao lepim enama, cveem, prireivao im raskone gozbe, omamljivao ih haiom po njemu je sekta i dobila ime. I kad vie ne bi mogli da se odreknu tih raskalanih navika i te imitacije raja, opet bi ih u snu odnosio iz tog vrta. Kad bi se probudili, mogli su da odlue hoe li da izvre ubistvo za njegov raun, pa ako im to poe za rukom, vratie se u onaj raj zauvek, a ako ne uspeju, bie veno robovi u toj dolini sina Enomova. A oni, omamljeni drogom, spremni da se potine njegovoj volji, rtvovali su i sebe i druge; te ubice i same osuene na smrt, uklete rtve i krvnici u isti mah. Kako su samo krstai strepeli od njih, kakve su bajke pripovedali o njima u noima bez meseine, dok je duvao vreli pustinjski samum! Koliko su im se samo Templari divili, tim zverima vazda spremnim da se rtvuju! Pristajali su da im plaaju drumarinu, a zauzvrat su od njih uzimali zvanian porez. Bee to neprekidna igra uzajamnih poputanja, sauesnitva, bratimljenja po oruju. I dok su se u otvorenim sukobima nemilosrdno klali, tajno su urovali, jedni drugima doaptavali mistina prikazanja, arobne formule, alhemiarska umea...

Templari su svoje okultne obrede preuzeli od Asasina. Da veliki metri i inkvizitori kralja Filipa nisu bili tako glupi i neuki, shvatili bi da su pljuvanje Raspea, ljubljenje zadnjice, crna maka i oboavanje Bafometa, bili samo puko ponavljanje drugih obreda koje su Templari upranjavali pod dejstvom prve tajne koju su spoznali na Istoku, a to je hai. Stoga je oito da je Plan nastao upravo na tom mestu, drugaije nije ni moglo biti. Templari su od ljudi iz Alamuta nauili ta su podzemne struje, s njima su se sastali u Provenu i skovali tajni plan koji treba da izvre Trideset estorica Nevidljivih. Zbog toga je Kristijan Rozenkrojc docnije i odlazio u Fez i druga mesta na Istoku, zbog toga se i Postel okrenuo Istoku, zbog toga su renesansni arobnjaci preuzeli sa Istoka i iz Egipta, sedita fatimida ismailita, boanstvo po kojem je Plan dobio ime, a to je Hermes, Hermes Teut, ili Tot, a onaj smutljivac Kaljostro smislio je svoje obrede po egipatskim crteima. A jezuiti uopte nisu bili tako praznoglavi kako smo zamiljali, njihov vrli Kirher odmah se bacio na hijeroglife i na koptski, pa i druge orijentalne jezike; poto je hebrejski bio samo pokrie, poveli su se za modom tog vremena.

104 Ovi spisi ne obraaju se obinim smrtnicima... Gnostiko poimanje dostupno je samo odabranima... Stoga, po onoj biblijskoj: ne prosipajte svoje bisere pred svinje. (Kamal Jumblatt, Intervju za asopis Le Jour, 31. 3. 1967) Arcana publicata vilescunt: et gratiam prophanata amittunt. Ergo: ne margaritas obijce porcis, seu asino substerne rosas. (Johann Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des Christian Rosencreutz, Strassburg, Zetzner, 1616, zapis na naslovnoj strani)

A opet, gde da nae nekoga ko bi umeo da eka na kamenu est vekova i ko je tako i uinio? Razume se, Alamut je na kraju pao pod najezdom Mongola, ali je sekta ismailita ouvana svuda na Istoku, delimino se pomeala sa sufistikom strujom izvan iitskog krila, a delimino je stvorila stranu sektu Druza, i najzad, ouvali su je Hoa Indijci, sledbenici Age Kana, nedaleko od Agarte. Ali, otkrio sam jo tota. Za vreme vladavine dinastije Fatimida, pod uticajem hermetikih znanja starih Egipana koja su se izuavala na akademiji u Heliopolisu, u Kairu je osnovana Kua nauka. Kua nauka?! ta je nadahnulo Bekona da opie Solomonovu kuu? Po kom uzoru je ureen Konzervatorijum? Tako je, tako je! Nema vie nikakve sumnje, zaneseno je govorio Belbo. A onda bi dodao: A ta je sa kabalistima? Ta pria se uporedo razvijala. Rabini u Jerusalimu su naslutili da su Templari i Asasini neto zakuvali, a rabini iz panije su nanjuili neto obilazei kapetanije po Evropi, toboe kao zajmodavci. Nisu posveeni u tajnu, pa su u ime nacionalnog ponosa odluili da sami dou do tog saznanja. ta, zar mi, izabrani narod, pa da nemamo pojma o tajni nad tajnama? I dok si dlanom o dlan, stvorena je kabalistika tradicija, junaki pokuaj prognanih i odbaenih da prkose gospodarima, tim tlaiteljima koji uobraavaju da sve znaju. Ali, tako su hriani stekli utisak da Jevreji stvarno sve znaju.

A onda je, u zao as, neko napravio stranu omaku. Pobrkao je Ismail i Izrael. Znai, Barijel, Protokoli i holokaust su plod obine zamene nekoliko slova. est miliona Jevreja stradalo je zbog greke Pika dela Mirandole. A moda postoji i drugi razlog. Izabrani narod je preuzeo na sebe obavezu da tumai Knjigu. I drugi su se zarazili tom opsednutou, ali poto nisu nita otkrili u Knjizi, osvetili su se Jevrejima. Ljudi se boje onoga ko ih tera da se suoe sa Zakonom. Ali zato se Asasini nisu ranije pojavili? Zaboga, Belbo! Pomislite samo kakav je oaj zavladao u tim krajevima, jo od bitke kod Lepanta. Va Sebotendorf je ipak shvatio da turski dervii moda neto znaju, ali Alamuta vie nije bilo, ko zna gde su se oni pritajili. ekaju. A sad je kucnuo njihov as, na krilima islamskog iredentizma i oni diu glavu. Kad smo Hitlera ukljuili u Plan, otkrili smo valjan razlog za Drugi svetski rat. Sad smo ukljuili i Asasine iz Alamuta, to objanjava sve ono to se ve godinama deava od Sredozemlja do Persijskog zaliva. A na taj nain nalazimo mesto i za TRES, Templi Resurgentes Equites Synarchici. To je udruenje iji je cilj da najzad povee i pomiri duhovno vitetvo razliitih vera. Ili podstie njihove sukobe da bi zaustavilo taj proces i lovilo u mutnom. Sve je jasno. Doli smo do samog kraja naeg prekrajanja istorije. Moda e u odsutnom asu Klatno pokazati da je Umbilicus Mundi u Alamutu? Da ne preterujemo. Vie mi se svia da to ostane neizvesno, da visi u vazduhu. Kao Klatno. Ako vam se tako svia. Pa ne moemo da kaemo ba sve to nam padne na pamet. Sigurno. Doslednost pre svega. Te veeri sam prosto bio ponosan to sam smislio tako lepu pripovest. Bio sam esteta koji koristi svet od krvi i mesa da bi izgradio Lepotu. Belbo je ve postao pravi posveenik. Kao i svi drugi posveenici, ne zbog otkrovenja, ve faute de mieux.

105 Claudicat ingenium, delirat lingua, labat mens. (Lucretius, De rerum natura, III, 453) Belbo je sigurno ba tih dana pokuao da shvati ta mu se to dogaa. Ali strogost s kojom je procenjivao sopstvene postupke nije mogla da ga odvrati od rave navike koju je sticao.

FILENAME: A kad bi bilo tako?

Da izmisli Plan: Plan ti slui kao opravdanje i to toliko da nisi odgovaran ni za isti taj Plan. Dovoljno je da hitne kamen i sakrije ruku iza lea. Ne bi bilo propasti kad bi stvarno postojao neki Plan. eilija nikad nije bila tvoja zato to su Arhonti onesposobili Anibala Kantalamesu i Pija Boa da sviraju najpodatniji od svih limenih instrumenata. Uzmakao si pred bandom s Potoka zato to su Dekade htele da te sauvaju za neki drugi pogrom. A ovek s oiljkom ima moniju amajliju nego ti. Plan, krivac. San ljudskog roda. An Deus sit. Ako postoji, onda je on kriv za sve. Nisam izgubio adresu Cilja, ve Poetka. To nije predmet koji treba da posedujem, ve podmet koji me poseduje. Zlo je manje kad smo svi u istom loncu, ta nam drugo poruuje Mit, ako ne to? Dvostruki dvanaesterac. Ko je napisao onu najuteniju misao koja se ikad rodila? Nita me nee ubediti da ovaj svet nije plod boga tame, da ja nisam produetak njegove senke. Vera nas dovodi do Apsolutnog optimizma. Istina je, bludniio sam (i nisam), ali Bog nije umeo da razrei problem Zla. Hajde, da istucamo novoroene u avanu, pa da ga uvaljamo u biber i med. Bog tako hoe.

Ako ba mora da veruje, neka to bude religija koja ti nee nametati oseanje krivice. Nesuvisla, zamagljena, podzemna vera koja nema kraja. Kao roman, a ne kao teologija. Pet staza, a samo jedan cilj. Kakvo rasipanje. Bolji je lavirint, koji vodi na sve strane i nikud. Da bi otmeno umro, mora da ivi barokno. Samo ako je Stvoritelj zao, mi smo dobri. A kad ne bi bilo kosmikog Plana? Kakva sprdnja, da ivi u izgnanstvu, a niko te nije prognao. I to u izgnanstvu iz nepostojeeg mesta. A ta ako Plan postoji, ali ti veno izmie? Kad vera posustane, umetnost stupa na scenu. Izmislie Plan, kao metaforu neeg to ne moe da spozna. I zavera koju su skovali ljudi moe da ispuni prazninu. Nisu objavili moje delo Srce i strasnos jer ne pripadam templarskom klanu. Da ivi kao da postoji neki Plan Kamen mudrosti. If you cannot beat them, join them. Ako postoji Plan, treba samo da mu se prilagodi... Lorenca me iskuava. Poniznost. Kad bih bio dovoljno ponizan da prizivam anele, iako ne verujem u njih, i da opiem pravi krug, pronaao bih svoj mir. Moda. Ako poveruje da tajna postoji, osetie se kao posveenik. ta te kota? Da stvori neizmernu nadu koja se ne moe nikada iskoreniti jer i nema korene. Ako preci ne postoje, nee se nikad pojaviti da kau da si ih izdao. Vera koju moe zauvek odrati jer je neprestano izneverava. Kao Andree: da poigravajui se, naini najvee otkrovenje u istoriji, i dok ostali ne mogu nita da razaberu, zaklinje se do kraja ivota da to nisi bio ti. Da stvori istinu nejasnih obrisa. im neko pokua da je objasni, ti ga izopti. Podrava samo one koji su jo neodreeniji nego ti. Jamais d'ennemis droite. Zato da pie romane? Bolje da prepravi Istoriju. Posle e i sam postati Istorija. Zato radnju ne smestite u Dansku, gospodine Viljeme .? Dim Konoplja Johan Valentin Andree Luka Matej luta po ostrvlju Sonda od Patmosa do Avalona, od Mon Blana do Mindanaa, od Atlantide do Soluna... Na saboru u Nikeji, Origen odseca svoje testise i krvave ih pokazuje ocima u Gradu Sunca, Hiramu koji se kezi filioque filioque dok Konstantin zabada svoje kande u prazne one duplje Roberta Flada, smrt smrt Judejcima u antiohijskom getu, Dieu et mon droit, nek se vijori templarski barjak, udri ofite i borborite to otrovno brbore. uju se trube i stiu Chevaliers Bienfaisants de la Cit Sainte s odrubljenim arapskim

glavama na kopljima, Rebis, Rebis! Magnetni uragan, rui se Kula, Rakovski se cereka nad spaljenim telom aka de Molea. Nisi bila moja, ali zato mogu da dignem celu istoriju oveanstva u vazduh. Ako je problem to odsustvo bia, a bie je ono to se iskazuje na mnogo naina, onda to vie priamo, to vie ima bia. San nauke jeste da bia ima to manje, da ono bude saeto i izrecivo, E=mc2. Greka. Jo od pamtiveka, da bismo se spasli, moramo da elimo da bie bude nedokuivo, da ga ne moemo uhvatiti ni za glavu ni za rep. Kao zmija koju je pijani mornar vezao u nerazmrsiv vor. Da izmilja, mahnito, ne vodei rauna o povezanosti, da to vie ne moe ukratko da se prepria. Jednostavna tafetna igra znakova, jedno obeleje iskazuje sledee i tako bez prestanka. Da itav svet postane vrzino kolo lananih anagrama. A potom da poveruje u Neizrecivo. Zar to nije pravo tumaenje Tore? Istina je anagram anagrama. Anagrams = ars magna.

Sigurno se to zbilo ba tih dana. Belbo je odluio da ozbiljno shvati univerzum avoljubaca, i to ne zbog vika, ve zbog nedostatka vere. Oseao se ponienim zbog svoje nesposobnosti da stvara (itavog ivota su mu izneverene nade i neispisane stranice sluile kao uzajamne metafore, a sve to zbog njegovog tobonjeg, neprimetnog kukaviluka), a sad je polako shvatao da je gradnja Plana zapravo stvaralatvo. Zaljubio se u svog Golema i tu pronaao utehu. Njegov ivot i ivot celog oveanstva kao umetnost; a u nedostatku umetnosti, umetnost kao la. Le monde est fait pour aboutir un livre (faux). Ali sad je pokuavao da poveruje u tu lanu knjigu, jer, kao to je napisao u fajlu, da je zavera stvarno postojala, on vie ne bi bio kukavica, poraen i bezvoljan. Odatle je proisteklo sve ono to se docnije odigralo. Iako je znao da je Plan nestvaran, pokuao je da ga upotrebi ne bi li potukao protivnika, prema njegovom miljenju stvarnog. A potom, kad je video da Plan stee obru oko njega, kao da je stvaran, ili kao da je Belbo istog kova kao i njegov Plan, otiao je u Pariz, kao da ga tamo eka neko otkrovenje, izbavljenje.

Iz dana u dan, godinama, izjedala ga je gria savesti to se bavio samo vlastitim utvarama, a sad mu je laknulo jer je nazreo utvare koje su postajale stvarne, jo neko je znao za njih, pa makar to bio i Neprijatelj. Da li je otiao pravo u vuje eljusti? Svakako, jer je taj vuk poprimio odreeni oblik, bio je istinitiji od Dima Konoplje, moda i od eilije, pa ak i od Lorence Pelegrini. Belbo je bio bolestan zbog toliko proputenih prilika, pa mu se inilo da sad hrli u susret neem opipljivom. ak nije mogao ni kukaviki da uzmakne, bio je priteran uza zid. Strah ga je silio da bude sran. Izmiljao je i stvorio naelo istine.

106 Spisak br. 5, est majica, est pari gaa i est maramica, oduvek je golicao matu istraivaa i to uglavnom zbog toga to na njemu uopte nema arapa. (Woody Allen, Getting even, New York, Random House, 1966, The Metterling List, str. 8) Nekako ba u to vreme, jedva da je od tada prolo mesec dana, Lija je odluila da e mi prijati dui odmor. Izgleda umorno, govorila mi je. Moda me je Plan iscrpao. A i naem detetu, kako su kazali baka i deka, bio je potreban sve vazduh. Prijatelji su nam ustupili vikendicu na planini. Nismo odmah otputovali. Morali smo jo tota da obavimo u Milanu, a i Lija je rekla da nita nije lepe od odmora u gradu, kad zna da e potom otii na put. Tih dana sam prvi put priao Liji o Planu. Prethodno je bila suvie zauzeta oko deteta, znala je samo da s Belbom i Diotalevijem reavam nekakvu zagonetku i da to povremeno traje itave dane i noi, ali nisam joj rekao nita vie o tome, otkad mi je odrala slovo o psihozi slinosti. Moda me je bilo stid. Tih dana sam joj ispriao sve o Planu, do najsitnijih pojedinosti. Lija je znala da je Diotalevi bolestan, a ja sam oseao griu savesti, kao da sam uinio neto to nisam smeo i trudio sam se da joj to predstavim kao ono to jeste, samo domiljato poigravanje. A Lija mi je rekla: Pime, ne svia mi se tvoja pria. Zar nije lepa? I sirene su bile lepe. Izvini, ta ti zna o svojoj podsvesti? Nita. Ne znam ni da li je uopte imam. Eto vidi. Sad zamisli da je neki beki aljivdija, da bi uveselio svoje prijatelje, izmislio iz puke zabave i id i Edipov kompleks i celo to zameateljstvo sa snovima koje nikad nije sanjao i Hansiima koje nikad nije video... I ta se onda desilo? Milioni ljudi kao da su jedva doekali da stvarno postanu neurotini, a hiljade drugih su bili spremni da im uzmu pare za leenje. Lija, ti si paranoina.

Ja? Ti si. Moda smo oboje paranoini, ali bar jedno mora da mi prizna mi smo poli od Ingolfovog teksta. Izvini molim te, pred nama se nala Poruka Templara, obuzela nas je elja da je do kraja deifrujemo. Moda smo malo preterali, da bismo se podsmehnuli onima koji deifruju poruke, ali je poruka zbilja postojala. Ali ti zna samo ono to ti je rekao taj Ardenti, a sam kae da je on najobiniji prevarant. Uostalom, ba bih volela da vidim tu poruku. Nita lake, bila je negde u mojim fasciklama. Lija je uzela taj list papira, zagledala ga je sa svih strana, malo se namrtila, sklonila je ike s oiju da bi bolje videla prvi, ifrovani deo poruke. Onda je rekla: Je li to sve? Zar ti nije dovoljno? I previe. Daj mi dva dana za razmiljanje. Kad Lija trai dva dana za razmiljanje, to znai da hoe da mi dokae da sam glup. Stalno joj prebacujem zbog toga, a ona mi odvraa: Ako razumem tvoju glupost, onda sam sigurna da te stvarno volim. Volim te iako si glup. Zar to nije uteno? Dva dana nismo uopte pominjali Poruku, a osim toga, stalno je bila van kue. Uvee bi se uurila u uglu sobe i neto beleila, a zatim cepala ispisane listove, jedan za drugim. Kad smo stigli na planinu, malian se ceo dan igrao na livadi. Lija je pripremila veeru i rekla mi da jedem jer sam kost i koa. Posle veere mi je kazala da joj naspem veliku au viskija s puno leda i malo soda-vode, zapalila je cigaretu, to ini samo u znaajnim prilikama, rekla mi da sednem i objasnila mi sve. Obrati panju, Pime, jer u ti dokazati da su najjednostavnija objanjenja uvek i najtanija. Taj va pukovnik vam je rekao da je Ingolf pronaao neku Poruku u Provenu i ja u to ne sumnjam. Verovatno je siao u podzemlje i stvarno naao kovei s ovim tekstom, i prstom je pokazivala na one nedovrene reenice na francuskom. Niko ne kae da je pronaao kovei optoen dijamantima. Pukovnik vam je samo ispriao da je Ingolf zabeleio kako je prodao neki kovei. to da ne, bio je to antikvitet, sigurno je izvukao koju paricu, ali ko kae da je posle od toga iveo? Verovatno mu je otac ostavio neko neveliko nasledstvo. A otkud zna da je kovei tako malo vredeo?

Zato to je ova poruka kao spisak rublja za perionicu. Hajde da ga ponovo proitamo.

a la ... Saint Jean 36 p charrete de fein 6 ... entiers avec saiel p ... les blancs mantiax r ... s ... chevaliers de Pruins pour la ... j . nc 6 foiz 6 en 6 places chascune foiz 20 a ... 120 a ... iceste est l'ordonation al donjon li premiers it li secunz joste iceus qui ... pans it al refuge it a Nostre Dame de l'altre part de l'iau it a lostel des popelicans it a la pierre 3 foiz 6 avant la feste ... la Grant Pute.
Pa ta s tim? Zaboga, zar vam nije palo na um da pogledate neki turistiki vodi, neki kratak pregled istorije tog Provena? Odmah biste otkrili da je Gran-o-Dim gde je poruka naena u stvari bilo trgovako stecite, jer je Proven bio sajamski centar ampanje. Saznali biste i da se Gran nalazi u ulici Sen an. U Provenu se trgovalo svim i svaim, ali su se posebno dobro prodavali komadi tkanine, draps ili dras, kako su tada pisali. Svaki komad tkanine bio je obeleen zatitnim znakom, nekom vrstom peata. Pored toga, u Provenu se puno trgovalo i ruama, crvenim ruama koje su krstai doneli iz Sirije. Bile su nadaleko uvene, pa kad se Edmund od Lankastra oenio Blanom D'Artoa i dobio titulu grofa od ampanje, dodao je na svoj grb i crvenu ruu iz Provena, eto zato je izbio Rat dveju rua, poto je obeleje porodice Jork bilo bela rua. A otkud ti to zna? Proitala sam u knjizi od svega dvesta strana koju je izdao Turistiki savez Provena, a pronala sam je u Francuskom kulturnom centru. Ali to nije sve. U Provenu se nalazi tvrava koja se zove Donon, kao to sama re kae, zatim Port-o-Pen, postojala je Eglise

du Refuge, a bilo je i raznih crkava posveenih Svetoj Gospi od ovoga i onoga. Pored toga, postojala je, a moda jo uvek postoji, ulica Pjer Rond, u kojoj se nalazio pierre de cens, kamen gde su grofovi vazali polagali novie na ime desetka. Pa onda ulica Blank Manto i ulica zvana Gran Pit Mis, pogaa zbog ega, bila je to ulica javnih kua. A popelikani? U Provenu je bilo katara, koji su docnije s pravom spaljeni, a veliki inkvizitor je i sam bio bivi pristalica te sekte i zvali su ga Rober le Bugr. Stoga nije nimalo udno to se jedna ulica ili zona grada oznaava kao patarenska, mada njih vie nije bilo. Ali 1344. godine ... A ko kae da je ovo dokument iz 1344. godine? Tvoj pukovnik je proitao 36 godina posle kola sa senom, ali u to doba slovo p koje znai post pisalo se na jedan nain, a kad se napie drugaije, znailo je pro. Ovaj tekst je napisao neki dobroudni trgovac koji je hteo da zabelei ugovorene poslove u Granu, to jest u ulici Sen an, a ne u noi Svetog Jovana. Pribeleio je i cenu od trideset i est srebrnjaka, ili denara, ili koji je ve novac tada bio u upotrebi, za jedna kola sa senom. A sto dvadeset godina? Ko pominje godine? Ingolf je naiao na neto to je protumaio kao 120 g... Ko kae da je to slovo g? Pogledala sam tabelu skraenica koje su se u to doba upotrebljavale i otkrila da su se za denier ili dinarium koristili udni znaci, jedan lii na slovo delta, a drugi na teta, kao neki krug koji je na levoj strani nedovren. Dovoljno je da ga neko navrlja na brzinu, pa da ga zanesenjak poput pukovnika protumai kao g, jer ve negde proitao tu priu o 120 godina, i sam zna da je to mogao da nae svuda gde se govori o Rozenkrojcerima. On je eleo da nae neto nalik na post 120 annos patebo! I ta je onda uradio? Naiao je na it i proitao iterum. Ali skraenica za iterum bila je itm, dok it znai item, isto, zato se i koristi u spiskovima gde ima mnogo ponavljanja. Na trgovac rauna koliko e zaraditi na porudbinama koje je primio i pravi spisak isporuke. Treba da dostavi bukete crvenih rua iz Provena, to znai r ... s ... chevaliers de Pruins. A tu gde je pukovnik video vainjance (jer su mu se vitezovi Kado motali po glavi), u stvari pie jonche. Od tih rua su pravili cvetne eire ili staze o razliitim praznicima. Dakle, evo kako treba tumaiti tvoju poruku iz Provena:

U ulici Sen an 36 denara po kolima sa senom. est komada tkanine netaknutih i sa peatom za ulicu Blank Manto. Rue krstaa za jonche: est buketa od po est na sledeih est mesta, svaki po 20 denara, to ini ukupno 120 denara. Evo kojim redom: prvi za Zamak item drugi za one u Port-o-Penu item za Crkvu Spasa item za Bogorodiinu crkvu preko reke item za staro patarensko zdanje item za ulicu Pjer Rond. I tri buketa od po est pre praznika, za ulicu bludnica
jer su i one, sirote due, htele da obelee praznik, makar da stave na glavu ljupki cvetni eiri. Boe dragi, rekao sam, mislim da si u pravu. Nego ta sam! Jo jednom ti kaem, to ti je kao spisak rublja za perionicu. Stani malo. Moda ovo i jeste spisak rublja za perionicu, ali postoji i prva ifrovana poruka u kojoj se pominju Trideset estorica Nevidljivih. Tano. Tekst na francuskom razreila sam za sat vremena, ali s ovim drugim sam se muila dva dana. Morala sam da idem po bibliotekama, bila sam i u Ambrozijani i u Trivulcijani da bih prouila Tritemijusa. Zna i sam kakvi su bibliotekari, pre nego to ti dopuste da takne neku knjigu, gledaju te kao da e da je pojede. Ali, pria je vrlo jednostavna. Pre svega, a trebalo je to i ranije da uoi, da li si siguran da je les 36 inuisibles separez en six bandes francuski kojim je govorio na trgovac? Pa i vi ste zapazili da se taj izraz koristi u pamfletu iz XVII veka, kad su se Rozenkrojceri pojavili u Parizu. Razmiljali ste kao vai avoljupci: ako je poruka ifrovana Tritemijusovim metodom, znai da ga je Tritemijus preuzeo od Templara, a poto navodi izraz koji se upotrebljavao u rozenkrojcerovskim krugovima, onda su plan koji se pripisuje

Rozenkrojcerima, davno pre toga smislili Templari. Ali probaj da razmilja obrnutom logikom, kao razuman ovek. Ako je poruka ifrovana Tritemijusovim metodom, znai da je napisana posle Tritemijusa, a poto navodi izraze koje su upotrebljavali Rozenkrojceri u sedamnaestom veku, napisana je posle tog doba. Dakle ta je najprostije reemke? Ingolf je pronaao Poruku iz Provena, a poto je i on, poput pukovnika, bio opsednut hermetikim tajnama, video je brojeve trideset est i sto dvadeset i odmah pomislio na Rozenkrojcere. A poto je bio opsednut i kriptografijom, iz zabave je ifrovao skraenu Poruku iz Provena. Kao vebu ifrovao je Tritemijusovim metodom onu zgodnu rozenkrojcerovsku reenicu. Otroumno objanjenje, ali nije nita uverljivije od pukovnikovog nagaanja. Dovde nije. Ali zamisli da imamo vie pretpostavki koje se meusobno podupiru. Onda smo ve sigurniji da smo pogodili, zar ne? Ja sam pola od slutnje da Ingolf nije upotrebio one rei koje Tritemijusov metod nalae. Te rei jesu u istom asirsko-vavilonskokabalistikom stilu, ali nisu one prave. Pa ipak, ako je Ingolf hteo da rei poinju onim slovima koja su ga zanimala, kod Tritemijusa ih ima koliko god hoe. Zato ih onda nije upotrebio? Zato? Moda su mu bila potrebna odreena slova i na drugom, treem, etvrtom mestu u reima. Moda je na dovitljivi Ingolf hteo da dobije viestruko ifrovanu poruku. Hteo je da nadmai Tritemijusa. Tritemijus predlae etrdeset glavnih kriptografskih sistema, u prvom se gledaju samo poetna slova, u drugom prvo i tree slovo u rei, u treem, opet, gleda se svako drugo poetno slovo, i tako dalje. Stoga, svako, uz malo dobre volje, moe da izmisli sto novih sistema. to se tie deset sporednih kriptografskih sistema, pukovnik je upotrebio samo prvi, najlaki pomini krug. Ali naredni krugovi se upravljaju prema drugom pominom krugu, evo vidi, fotokopirala sam. Zamisli da se unutranji krug okree, tako da poetno A u njemu moe da se poklopi s bilo kojim slovom u spoljanjem krugu. Tako e dobiti sistem po kojem se A pie X i tako dalje, ili sistem po kojem se A pie U i tako dalje... Poto u svakom krugu ima po dvadeset dva slova, dobijamo ne deset, ve dvadeset jedan kriptografski sistem, ponitava se samo dvadeset drugi, gde se A poklapa sa A...

Nisi valjda za svako slovo u svim reima proverila sve te sisteme? Ukljuila sam mozak, a imala sam i sree. Poto najkrae rei imaju est slova, jasno je da je vano samo po est slova u svakoj rei, dok ostale slue za ukras. Zato est slova? Pretpostavila sam da je Ingolf ifrovao prvo slovo, pa jedno preskoio, ifrovao tree, zatim dva preskoio i ifrovao esto. Ako je za poetno slovo koristio krug broj jedan, za tree slovo sam pokuala s krugom broj dva i imalo je smisla. Zatim sam pokuala s krugom broj tri za esto slovo i opet je imalo smisla. Ne iskljuujem mogunost da je Ingolf upotrebio i druga slova, ali tri dokaza su mi dovoljna, ako hoe moe i sam da nastavi. Nemoj da me dri u neizvesnosti. ta si naposletku dobila? Pogledaj ponovo poruku, podvukla sam ifrovana slova. OVDE TREBA PRESNIMITI CRTE NA STR. 570

Kuabris Defrabax Rexulon Ukkazaal Ukzaab Urpaefel Taculbain Habrak Hacoruin Maquafel Tebrain Hmcatuin Rokasor Himesor Argaabil Kaquaan Docrabax Reisaz Reisabrax Decaiquan Oiquaquil Zaitabor Qaxaop Dugraq Xaelobran Disaeda Magisuan Raitak Huidal Uscolda Arabaom Zipreus Mecrim Cosmae Duquifas Rocarbis
Eto, znamo da je prva poruka ona o Trideset estorici Nevidljivih. Sad sluaj ta ispada kad trea slova zamenimo slovima iz drugog pominog kruga: chambre des demoiselles, l'aiguille creuse. Poznato mi je to... En aval d'Etretat La Chambre des Demoiselles Sous le Fort du Frfoss Aiguille Creuse. To je poruka koju je odgonetnuo Arsen Lupen kad je otkrio tajnu uplje stene! Sigurno se sea, na ivici plae u Etretatu uzdie se Aiguille Creuse, zamak koji je delo prirode, moe da slui kao skrovite, bio je tajno oruje Julija Cezara kad je osvajao Galiju, a potom su ga koristili i francuski kraljevi. Izvor neizmerne Lupenove moi. Ti zna da Lupenovi oboavaoci luduju za tom priom, odlaze u Etretat kao na hodoae, trae druge tajne prolaze, prave anagrame od svake Leblankove rei... Ingolf se nije zanosio samo Rozenkrojcerima, ve i Lupenom, pa se razmahao ifrovanjem ifara do mile volje."

Ali moji avoljupci bi ipak mogli da kau kako su Templari znali tajnu uplje stene, pa i da je Poruka napisana u Provenu u etrnaestom veku... Svakako, znam. Ali sad dolazimo do tree poruke. esta slova u reima zamenjena su onim iz treeg upisanog kruga. uj ovo: merde ien ai marre de cette steganographie. E to je ipak savremeni francuski jezik, Templari nisu tako govorili. Ali Ingolf jeste. Poto se grdno namuio da ifruje te svoje kojetarije, naalio se i ifrovano poslao do avola vlastiti trud. A budui da je bio pomalo i domiljat, skreem ti panju da sve tri poruke imaju po trideset i est slova. Siroti moj Pime, Ingolf se zabavljao, kao i vi, a pukovnik, ta budala, shvatio ga je ozbiljno. A zato je onda Ingolf nestao? Ko kae da je ubijen? Ingolfu je dojadilo da ivi u Okseru, da se drui samo s apotekarem i da slua ker usedelicu koja povazdan zbog neeg kuka. Moda je u Parizu prodao neku od svojih starih knjiga za dobre pare, pronaao kakvu dreu udovicu i otpoeo novi ivot. Kao mu koji kae eni da ide samo da kupi cigarete i nikad se vie ne vrati. A pukovnik? Pa zar mi nisi rekao da ni onaj inspektor nije bio siguran da je posredi ubistvo? Moda je nekog prevario, rtve su ga prepoznale, pa je dao petama vetra. Moda ba u ovom asu prodaje Ajfelovu kulu nekom amerikom turisti i predstavlja se kao Dipon. Nisam mogao ba svega da se odreknem. U redu, poli smo od spiska rublja za perionicu, ali tim pre smo bili domiljati. Znali smo i sami da izmiljamo. Stvorili smo poeziju. Va plan nije poetian, ve groteskan. Onaj ko ita Homera ne dolazi na sumanutu zamisao da iznova spaljuje Troju. Zahvaljujui Homeru spaljivanje Troje postalo je neto to nikad nije bilo, niti e biti, a ipak e vazda postojati. Ima toliko mnogo znaenja zato to je u njemu sve jasno i bistro. Tvoji proglasi Rozenkrojcera nisu bili ni jasni ni bistri, ve mutno trabunjanje koje je nagovetavalo nekakvu tajnu. Zbog toga su se svi upinjali da oni postanu istiniti i svako je u njima pronalazio ta je hteo. Kod Homera nema nikakve tajne. Va plan vrvi od tajni jer je pun protivrenosti. Zbog toga postoje hiljade nesigurnih ljudi koji u njima lako prepoznaju sebe. Ne mlatite praznu slamu. Homer se nije pretvarao, a vi jeste. Teko onom ko se

pretvara, svi mu odmah poveruju. Nisu verovali Semelvajsu kad je govorio lekarima da treba da operu ruke pre nego to pregledaju trudnice. To im je delovalo suvie jednostavno. Ljudi radije veruju prodavcima losiona za ponovni rast kose. Instinktivno oseaju da oni povezuju protivrene istine, da to nije logino i da nisu iskreni. Ali, nauili su ih da je Bog mnogostruk i nedokuiv, pa im ta nedoslednost najvie lii na Boju prirodu. Ono to je neverovatno najvie lii na udo. Vi ste izmislili losion za ponovni rast kose. Ne svia mi se. To je rava igra. Ta pria nije pokvarila nedelje koje smo proveli na planini. Uivao sam u etnjama, itao ozbiljne knjige, proveo vie vremena sa sinom nego ikada. Ali izmeu mene i Lije ispreilo se neto nedoreeno. Jeste da me je priterala uza zid i da joj je bilo ao to me je ponizila, ali ipak nije bila sigurna da me je ubedila. U stvari, oseao sam al za Planom, nisam hteo da ga se odreknem, suvie sam se vezao za njega. Pre nekoliko dana ustao sam rano ujutro da bih uhvatio jedini voz za Milano. U Milanu mi se potom Belbo javio telefonom iz Pariza i tako je otpoela moja pustolovina koja se jo nije okonala. Lija je bila u pravu. Trebalo je ranije s njom da razgovaram. Ali, svejedno joj ne bih poverovao. Doiveo sam stvaranje Plana kao trenutak Tiferetha, sredita drveta ivota, sefirota sklada, pravila i slobode. Diotalevi mi je rekao da nas je Mozes Kordovero upozorio: Ko se zbog svoje Tore uzoholi kao da je iznad neukih, odnosno iznad vaskolikog naroda Jehovinog, izazvae Tifereth da se uzoholi kao da je iznad Malkhuta. A tek sad shvatam ta je Malkhut, ovozemaljsko kraljevstvo, u svoj svojoj bletavoj jednostavnosti. Shvatio sam to na vreme da bih mogao sve da razumem, ali moda suvie kasno da bih nadiveo istinu. Lija, ne znam da li u te vie ikada videti. Ako ne uspem u tome, sauvau te u seanju onakvu kakvu sam te poslednji put video pre nekoliko dana, kako spava pokrivena ebetom. Poljubio sam te i oklevao pre nego to sam izaao.

7 NECAH

107 Da l' vidi crnog psa, po strnjici to luta?... Ko magine da ome tiho vue i vez nam oko nogu pripravlja... Krug biva ui! Blizu nam je ve! (Faust, I, Pred gradskom kapijom) ta se dogodilo dok sam bio odsutan, naroito poslednjih dana pre mog povratka, mogao sam da zakljuim jedino na osnovu Belbovih fajlova. Ali samo jedan, i to poslednji, bio je jasan, sa hronoloki poreanim vestima. Verovatno ga je napisao pre odlaska u Pariz, da ga proitam, ja ili neko drugi, i sauvam za budunost. Ostale tekstove je, kao i obino, napisao za sebe i nije ih bilo lako protumaiti. Samo sam ja mogao da ih odgonetnem zato to sam ve uao u njegov lini svet ispovedanja Abulafiji. Bilo je to poetkom juna. Belbo je bio zabrinut. Lekari su se nekako pomirili s milju da su on i Gudrun jedini Diotalevijevi roaci i konano su otvoreno progovorili. Kad bi je neko iz tamparije ili od korektora upitao ta je s Diotalevijem, Gudrun bi, ovog puta bezglasno, samo usnama oblikovala jednoslonu re. Tako se imenuje zabranjena bolest. Gudrun je svaki dan odlazila u posetu Diotaleviju i mislim da su ga uznemiravale njene oi, vlane od saaljenja. On je znao, ali se stideo da to i drugi saznaju. Jedva je mogao da govori. Belbo je zapisao: Od lica su ostale samo jagodice. Kosa mu je opadala, ali to je bilo zbog terapije. Belbo je zapisao: Od aka su ostali samo prsti. Mislim da je tokom jednog od njihovih munih razgovora Diotalevi nagovestio Belbu ono to e mu rei poslednjeg dana. Belbo je polako shvatao da je Plan u sutini zlo, moda ak i sam Neastivi. Ali, moda zato to je hteo da opredmeti Plan i da ga svede u njegove okvire istog privida, zapisao ga je, od rei do rei, kao da pie pukovnikove memoare. Ispriao ga je kao da je posveenik koji saoptava svoju poslednju tajnu. Mislim da je to za njega bio lek da vrati knjievnosti, ma kako rava bila, ono to nije pripadalo ivotu. Ali, 10. juna se sigurno dogodilo neto to ga je potreslo. Beleke o tome su zbrkane, pokuau da nagaam.

Dakle, Lorenca ga je zamolila da je odveze kolima na Rivijeru, gde je trebalo da svrati kod neke prijateljice da bi uzela neto, ne znam tano ta, neki dokument, sudsko reenje, neku glupost koju je ova mogla da joj poalje i potom. Belbo je pristao, oduevljen to e nedelju provesti s njom na moru. Otili su u to mesto, nisam uspeo da shvatim gde tano, moda blizu Portofina. Belbov opis govori o raspoloenjima, tako da se ne naziru predeli, ve izlivi besa, napetost, malodunost. Lorenca je obavila to zbog ega je dola, dok je Belbo ekao u kafeu, a potom je rekla da bi mogli da odu na ribu na jedno mesto na steni, ba iznad mora. Od tog trenutka nit pripovesti se kida, pa zakljuujem ta se desilo na osnovu isprekidanih dijaloga koje je Belbo nizao bez navodnika, kao da je urio da zapie ta privienja pre nego to ieznu. Doli su kolima dokle je bilo puta, a onda su produili peke cvetnim i nepristupanim stazama ligurske obale dok nisu stigli do restorana. Ali, im su seli, spazili su natpis na susednom stolu. Sto je bio rezervisan za gospodina Aljea. Vidi molim te, kakva sluajnost, sigurno je rekao Belbo. Ba groyna sluajnost, odvratila je Lorenca, nije elela da Alje sazna da je ona tu s njim. A zato, zar je to loe, da nema Alje sluajno pravo da bude ljubomoran? Ma kakvo pravo, re je o pristojnosti, pozvao me je da danas izaemo, a ja sam rekla da sam zauzeta, ne elim da ispadnem laljivica. Ne moe da ispadne laljivica, stvarno si zauzeta, izala si sa mnom, nije valjda da se toga stidi? Ne stidim se, ali dozvolie da ja imam svoja pravila lepog ponaanja. Izali su iz restorana i krenuli uzbrdo stazom. Ali se Lorenca iznenada zaustavila, kad su naili neki ljudi koje Belbo nije poznavao. Rekla je da su to Aljeovi prijatelji i da ne eli da je vide. Nali su se u poniavajuem poloaju, ona naslonjena na ogradu mostia iznad maslinjaka na padini, lica skrivenog iza novina, kao da gori od elje da sazna ta se deava u svetu, on na deset koraka od nje, s cigaretom, kao da sluajno prolazi tuda. Aljeovi gosti na ruku su proli, ali ako produe stazom, govorila je Lorenca, nabasae na njega, jer sigurno dolazi. Belbo je odvraao, do vraga, pa ta i ako ga sretnu? A Lorenca mu je odgovarala da nema nimalo takta. Jedini izlaz bio bi da dopru do mesta gde su parkirali kola, ali da ne idu stazom, ve preicom po

vrletima. Usledilo je zadihano tranje po kamenitim zaravnima uarenim od sunca. Belbo je polomio potpeticu. Lorenca je govorila, eto vidi da je ovako lepe, ali ako i dalje bude toliko puio, ostae bez daha. Stigli su do kola i Belbo je rekao da sad mogu da se vrate u Milano. Ne, odvratila je Lorenca, moda Alje kasni, pa emo se sresti na autoputu, on bi prepoznao tvoja kola, vidi kako je divan dan, da krenemo ovim zaleem, sigurno je bajno, da izaemo na Autostradu del Sole, pa da veeramo s one strane Poa, negde blizu Pavije. Ma zato blizu Pavije, kakvo zalee, postoji samo jedan put, pogledaj kartu, iza Ua sledi uspon, a potom moramo da preemo cele Apenine, da se odmorimo u Bobju, pa odatle do Pjaence, jesi li poludela, ni Hanibal sa slonovima nije iao tuda. Nema nimalo smisla za pustolovinu, kazala je ona, osim toga, ko zna koliko zgodnih kafanica ima po onim breuljcima. Pre Ua naii emo na Manuelinu, u Milenovom vodiu za restorane ima dvanaest zvezdica, ribe koliko nam dua ite. U Manuelini je bilo krcato, mnotvo gostiju je stajalo merkajui stolove za kojima se ve pila kafa posle jela. Lorenca je rekla, nema veze, jo koji kilometar uzbrdo i naii emo na stotinu drugih restorana, boljih od ovog. Tek u pola tri naili su na krmu u nekoj zabiti koje, kako je rekao Belbo, nema ni na vojnim kartama, ruali su prekuvane rezance s mesnim nareskom. Belbo ju je upitao ta je htela da postigne, jer nije ga sluajno odvukla ba na mesto gde je trebalo da doe Alje. Htela je nekog da izazove, ali njemu nije jasno da li njega ili Aljea, a ona mu je odvratila da umilja kojeta. Kad su proli Uo, krenuli su kraim putem kroz neko seoce nalik na nedeljno popodne na Siciliji, i to u doba vladavine Burbona. Veliki crni pas prepreio im je put, kao da nikad nije video automobil. Belbo ga je udario prednjim branikom, inilo se da mu nije nita, ali im su izali iz kola, videli su da je trbuh jadne ivotinje rasporen i krvav, da mu neto udno ruiasto (genitalije, utroba) viri iz trbuha. Cvileo je i balio. Pritralo je nekoliko seljana, zaas se okupio narodni sabor. Belbo je pitao ko je vlasnik psa, odmah e platiti tetu, ali pas nije imao gazdu. Verovatno je inio deset procenata stanovnika u toj selendri bogu iza nogu, ali pas nije bio niiji, mada su ga svi viali. Neko je rekao da treba da pozovu karabinjerskog narednika koji e mu prekratiti muke i gotovo.

Upravo su traili narednika kad se pojavila neka gospoa koja se predstavila kao ljubiteljka ivotinja. Imam est maaka, rekla je. Kakve to ima veze, kazao je Belbo, ovo je pas, na izdisaju je, a ja urim. Pas ili maka, svejedno, imajte srca, odvratila je gospoa. Kakav narednik, potraite nekog iz udruenja za zatitu ivotinja, ili iz bolnice u susednom selu, moda pas moe da se spase. Sunce je peklo Belba, Lorencu, kola i posmatrae, nikako da zae, Belbo je imao utisak da ima nonu moru, ali nikako da se probudi, gospoa nije htela da odustane, od narednika ni traga ni glasa, pas je i dalje krvario i jedva ujno dahtao. Skamue, rekao je Belbo biranim jezikom, a gospoa e, nego ta nego skamue, pati jadniak, zar niste mogli da gledate kud vozite? Broj stanovnika u selu naglo se poveavao, Belbo, Lorenca i pas bili su prava atrakcija tog tunog nedeljnog popodneva. Prila je jedna devojica sa sladoledom i zapitala ih da li su s televizije koja organizuje konkurs za mis ligurskih Apenina, Belbo joj je odvratio da se smesta izgubi, inae e da je udesi kao psa, devojica je briznula u pla. Stigao je mesni lekar i rekao da je ta devojica njegova ker, a Belbo nije znao ko je on. Na brzinu su se izvinili i predstavili jedan drugom i ispostavilo se da je lekar objavio knjigu Dnevnik mesnog lekara koju je izdala uvena izdavaka kua Manucio iz Milana. Belbo se izrekao da je glavni urednik u Manuciju, pa je lekar hteo da ih zadri na veeri, Lorenca je izgubila ivce i munula ga laktom, jo emo izai i u novinama, avolski ljubavnici, zar nisi mogao da dri jezik za zubima? Sunce je i dalje peklo, dok su crkvena zvona objavljivala Veernje (mi smo u Poslednjoj Tuli, komentarisao je Belbo stisnutih zuba, sunce pri est meseci, neprestano, a nemam vie ni cigareta), pas je i dalje patio, ali na njega vie niko nije obraao panju, Lorenca je govorila da ima napad astme, a Belbo je sad ve bio siguran da je Demijurg grekom stvorio kosmos. I najzad mu je sinula spasonosna zamisao da bi njih dvoje mogli kolima da odu do susednog mesta i zatrae pomo. Sloila se i gospoa ljubiteljka ivotinja, neka idu, samo neka poure, ima poverenja u gospodina koji radi u izdavakoj kui, pa i ona toliko voli poeziju Marina Moretija. Nastavili su put, a kad su stigli do najblieg mesta, Belbo ga je bezono zaobiao. Lorenca je proklinjala sve ivotinje kojima je Bog

uprljao zemlju od prvog do petog dana Stvaranja, Belbo se sloio, ali se odvaio da kudi i Boju tvorevinu estog, pa i odmor sedmog dana, jer je smatrao da je to bila najgora nedelja u njegovom ivotu. Prelazili su preko Apenina, na karti je to izgledalo lako, ali trebalo im je mnogo sati, proli su Bobjo bez zaustavljanja i predvee stigli u Pjaencu. Belbo je bio umoran, hteo je da on i Lorenca bar veeraju zajedno. Uzeo je dvokrevetnu sobu u jedinom hotelu u kojem je bilo mesta, kraj eleznike stanice. im su uli u sobu, Lorenca je rekla da ne moe da spava u takvoj rupi. Belbo je kazao da e potraiti drugi smetaj, samo da sie u hotelski bar i popije martini. Naao je samo konjak domae proizvodnje, vratio se u sobu, ali od Lorence ni traga ni glasa. Otiao je na recepciju da se raspita ta se desilo a oni su mu uruili s njenu poruku: Dragi, otkrila sam odlian voz za Milano. Odoh ja. Videemo se sledee nedelje. Belbo je odjurio na stanicu, ali peron je ve bio pust. Kao u nekom vesternu. Belbo je prespavao u Pjaenci. Pokuao je da kupi neki krimi, ali je i stanina novinarnica bila zatvorena. U hotelu je naao samo asopis Auto-moto saveza. Da zlo bude vee, u asopisu je naiao na reportau o apeninskim prevojima preko kojih je upravo preao. U njegovom ve izbledelom seanju, kao da se sve odigralo veoma davno. Ti prevoji izgledali su kao vrele i pranjave pustare posute mineralnim ostacima. Na ilustracijama na sjajnoj hartiji u asopisu liili su na predele iz snova, da oveka obuzme elja da se smesta vrati tamo, makar i peice, da bi uivao u svakoj stopi. Samoa Dima Konoplje. Kako neko moe da hrli u vlastitu propast samo zato to je pregazio psa? Pa ipak, to se zbilo. Belbo je te noi u Pjaenci zakljuio da ako bude ponovo iveo u Planu, vie nee doivljavati poraze, zato to tada on odluuje ko, kako i kad ta radi. Sigurno je iste veeri reio i da se osveti Aljeu, mada nije tano znao zato. Smislio je da uvue i Aljea u Plan, a da ovaj to i ne zna. To je ba liilo na Belba, da planira osvetu koja e biti znana samo njemu. Ne zato to se stideo, ve zato to nije imao poverenje u tua svedoanstva. Kad sklizne u Plan, Alje e biti poniten, sagoree i

razvejae se u dimu kao fitilj na svei. Postae nestvaran kao Templari iz Provena, Rozenkrojceri, pa i sam Belbo. Sigurno nee biti teko, mislio je Belbo, kad smo uspeli da uglavimo Bekona i Napoleona, zato ne bismo i Aljea? Poslaemo i njega u potragu za Mapom. Oslobodio sam se Ardentija i njegove prie, tako to sam ga smestio u izmiljenu pripovest bolju od njegove. Tako e biti i s Aljeom. Mislim da je zbilja poverovao u to, eto ta sve nije kadra da uini neispunjena elja. Taj njegov fajl se zavrava, a kako bi drugaije, reenicom koju obavezno izgovaraju svi oni koje je ivot porazio: Bin ich ein Gott?

108 Kakva tajanstvena sila, koja deluje putem tampe, stoji iza svih ruilakih pokreta oko nas? Da li je vie Sila na delu? Ili postoji samo jedna Sila, skupina koja upravlja svim ostalim grupama, krug Istinskih posveenika? (Nesta Webster, Secret Societies and Subversive Movements, London, Boswell, 1924, str. 348) Moda bi Belbo zaboravio svoj naum. Moda mu je bilo dovoljno to je to napisao. Moda ne bi traio nita vie da se odmah potom video sa Lorencom. Ponovo bi ga obuzela elja, a elja bi ga prisilila da se pomiri sa ivotom. Meutim, ba u ponedeljak po podne, u njegovu kancelariju svratio je Alje, sav namirisan egzotinom kolonjskom vodom i nasmejan. Doneo mu je nekoliko rukopisa da ih odbije, napomenuvi da ih je proitao tokom sjajnog vikenda koji je proveo na Rivijeri. Belbo se setio koliko je kivan na njega, pa je odluio da ga nasamari i mahne mu heliotropom ispred nosa. Tako mu je, izigravajui prepredenog Bufalmaka iz Dekamerona, nagovestio da ve vie od deset godina uva veliku posveeniku tajnu. Izvesni pukovnik Ardenti poverio mu je neki rukopis, tvrdei da se kod njega nalazi templarski Plan... Pukovnika je oteo ili ubio neko ko se domogao njegovih spisa, a on je izaao iz Garamona s lanim tekstom, koji vrvi od namernih greaka i izmiljotina, ak detinjarija, a posluio mu je samo kao dokaz da je stvarno video Poruku iz Provena i prave zavrne Ingolfove beleke za kojima njegove ubice jo tragaju. A tanuna fascikla sa svega desetak stranica, ali s pravim tekstom, onim koji je zbilja naen meu Ingolfovim belekama, ostala je kod Belba. Veoma zanimljivo, primetio je Alje, nastavite, ispriajte mi. I Belbo mu je ispriao. Izneo mu je ceo Plan, onako kako smo ga mi smislili, kao da je otkrovenje iz tog drevnog zapisa. ak mu je rekao, sve opreznijim i poverljivijim tonom, da se jedan inspektor, neki De Anelis, opasno pribliio istini, ali je tu naleteo na njegovo hermetiko utanje, jer, valja to istai, on, Belbo, zna da je uvar najvee tajne na svetu. Ta tajna se, na kraju krajeva, svodi na misteriju Mape.

Tu je napravio pauzu, koja je kao i sve velike pauze bila nabijena neizreenim mislima. Njegovo preutkivanje konane istine ostavljalo je utisak da je tano sve to je prethodno rekao. Za one koji stvarno veruju u tajnu batinu (na to je raunao) nita nije tako glasno kao utanje. To je zbilja interesantno, veoma interesantno, govorio je Alje vadei tabakeru iz depa prsluka, pravei se da razmilja o neem drugom. A ... ta je s tom Mapom? A Belbo je mislio: aha, matora voajerino, pali se, tako ti i treba, glumi mi tu Sen ermena, a ovamo si sitna varalica, ivi od obinog ibicarenja, ali si spreman da kupi Koloseum od prve krupnije varalice na koju naleti. Sad u te poslati da traga za mapama, pa e nestati u Zemljinoj utrobi, progutae te podzemne struje i razbie glavu o juni pol nekog keltskog klipa. A onda je dodao, tobo vrlo obazrivo: Naravno, u tom spisu je bila i mapa, odnosno uputstvo kako se dolazi do originalne mape i njen taan opis. Neverovatno, ne moete ni da zamislite koliko je reenje tog problema jednostavno. Mapa je bila tu, svima nadohvat ruke, svako je mogao da je vidi, hiljade ljudi dnevno prolazilo je vekovima pored nje. Osim toga, pomou nje se tako lako orijentiemo, dovoljno je da se zapamti nacrt i mapa moe da se reprodukuje za tili as, bilo gde. Tako jednostavna, a tako nepredvidljiva... Zamislite, kaem samo primera radi, kao da je mapa ucrtana u Keopsovu piramidu, prosto bode oi, a svi su vekovima tumaili i pokuavali da odgonetnu piramidu ne bi li u njoj pronali neke druge simbole i proraune, nikad nisu ni naslutili njenu neverovatnu, divnu jednostavnost. Remek-delo naivnosti i lukavosti u isti mah. Templari iz Provena bili su pravi arobnjaci. Zbilja ste zagolicali moju matu. A da li biste mi je pokazali? Priznau vam, sve sam unitio, i deset strana rukopisa i mapu. Uplaio sam se. Razumete me, zar ne? Niste valjda unitili dokument koji ima tako dalekosean znaaj... Unitio sam ga, ali rekao sam vam da otkrie ne moe biti jednostavnije. Mapa je ovde, i lupnuo se po elu, a zamalo da prsne u smeh jer se setio vica o Nemcu koji kae sfe biti ofde u moje tupe. Ve preko deset godina uvam tu tajnu u sebi i preko deset godina nosim tu mapu ovde, i ponovo se lupnuo po elu, to me

proganja, plaim se moi koju bih zadobio samo kad bih reio da preuzmem naslee Trideset estorice Nevidljivih. Sad vam je jasno zato sam ubedio Garamona da objavi Izidino otkrovenje i Istorijat magije, elim da uspostavim pravi kontakt. A potom, poto se sve vie uivljavao u ulogu koju je igrao, a da bi Aljea stavio na poslednju probu, izdeklemovao mu je gotovo doslovce odvane rei koje je Arsen Lupen izgovorio pred Butreleom na kraju romana Aiguille Creuse: Ponekad mi se zavrti u glavi od vlastite snage. Pijan sam od moi veliine. Nemojte molim vas, dragi prijatelju, rekao je Alje, moda suvie verujete matanjima nekakvog zanesenjaka? Da li ste sigurni da je taj spis autentian? Zar nemate poverenja u moje iskustvo u toj oblasti? Da samo znate koliko sam se takvih otkrovenja nagledao u ivotu! Ako nita drugo, bar mi pripada zasluga to sam dokazao njihovu neodrivost. Treba samo da bacim pogled na tu mapu i mogao bih da procenim da li je verodostojna. Mogu da se pohvalim da se neto malo razumem u tradicionalnu kartografiju, moja znanja su skromna ali sasvim precizna. Gospodine Alje, odvratio je Belbo, mistina tajna, vi to znate bolje od mene, ako se otkrije, vie nita ne vredi. Godinama sam utao, mogu da utim i dalje. I zautao je. I Alje, bio prevarant ili ne, ozbiljno se uiveo u svoju ulogu. itavog ivota se zabavljao nedokuivim tajnama i vrsto je verovao da Belbo nee nikad progovoriti. U tom trenutku je ula Gudrun i obavestila ga da u petak u podne ima zakazan sastanak u Bolonji. Moete da idete jutarnjim TEE-om, rekla je. Trans Evropa Ekspres je divan voz, primetio je Alje. Ali bolje bi bilo da rezerviete kartu, naroito u ovo doba godine. Belbo je rekao da moe da nae mesto i ako uskoi u voz u poslednjem trenutku, bar u vagon-restoranu, gde se servira doruak. To vam od srca elim, kazao je Alje. Bolonja je lep grad. Ali je tamo pretoplo u junu... Ostau svega dva-tri sata. Treba da razgovaram o tekstu u nekom natpisu, imamo problema s reprodukcijama. A onda je odapeo svoju strelu: Jo ne idem na odmor. Otii u tek negde oko letnjeg solsticija, moda reim da... Vi me razumete. I uzdam se u vau diskreciju. Poverio sam vam se kao prijatelju.

Umem da utim, ak bolje i od vas. U svakom sluaju, hvala vam na poverenju, zaista. Zatim je otiao. Belba je oraspoloio taj susret. Bila je to apsolutna pobeda njegovog zvezdanog pripovedakog dara nad bedom i sramotom ovog sveta pod kapom nebeskom. Sutradan mu se Alje javio telefonom: Izvinite to vas uznemiravam, dragi prijatelju. Imam mali problem. Znate da ja pomalo trgujem i retkim knjigama. Veeras mi iz Pariza stie nekoliko ukorienih tomova iz sedamnaestog veka, prilino su vredni, a do sutra moram neizostavno da ih dostavim svom saradniku u Firenci. Trebalo bi sam da ih odnesem, ali ovde imam drugu obavezu, pa ne mogu. Smislio sam reenje. Vi idete u Bolonju. Doi u sutra na stanicu, deset minuta pre polaska voza i predau vam mali kofer, stavite ga na reetku za prtljag i ostavite tu. Moda moete u Bolonji poslednji da izaete iz kupea da biste bili sigurni da ga niko nee ukrasti. Kad voz stigne u Firencu, moj saradnik e ui dok voz bude stajao na stanici i uzee kofer. Znam da vas gnjavim, ali ako mi uinite tu uslugu, biu vam veno zahvalan. Vrlo rado, odgovorio je Belbo, ali kako e va prijatelj u Firenci znati gde sam ostavio kofer? Predvideo sam to i rezervisao vam mesto, sedite 45, kola broj 8. Rezervacija vai do Rima, tako ni u Bolonji, ni u Firenci niko nee sesti na to mesto. Eto vidite, natovario sam vam obavezu, ali sam vam zauzvrat obezbedio da sedite za vreme puta, pa neete morati da godinujete u vagon-restoranu. Nisam se usudio da vam kupim i kartu, nisam eleo da pomislite da hou da se vam se tako prostaki oduim. Pravi gospodin, pomislio je Belbo. Poslae mi gajbu plemenitog vina, da popijem u njegovo zdravlje. Jue sam hteo da ga se reim, a danas mu ak inim i uslugu. ta da se radi, ne mogu da ga odbijem. U sredu ujutro Belbo je rano stigao na stanicu, kupio kartu za Bolonju i zatekao Aljea ispred kola broj 8. U ruci je drao mali kofer. Bio je prilino teak, ali nije zauzimao puno prostora. Belbo je stavio kofer iznad sedita 45, smestio se. Poneo je hrpu novina i poeo da ita. Glavna vest toga dana bila je Berlinguerova sahrana. Nedugo zatim neki bradati gospodin seo je

na susedno sedite. Belbu se uinilo da ga je negde ve video (kad je docnije razmiljao, inilo mu se da je to bilo na onoj zabavi u Pijemontu, ali nije bio siguran). Kad je voz krenuo, kupe je bio pun. Belbo je itao novine, ali bradati putnik je pokuavao sa svima da zapodene razgovor. Poeo je s opaskama o vruini, o nedelotvornom ureaju za klimatizaciju, o tome kako ovek u junu nikad ne zna da li da obue letnju ili prolenu garderobu. Istakao je da je najbolja odea tanji blejzer, kao to je Belbov i zapitao ga je da li je engleski. Belbo je odgovorio da jeste, i to barberi, i nastavio da ita. Ti su najbolji, rekao je taj gospodin, a va je naroito lep zato to nema onu zlatnu dugmad koja su suvie upadljiva. I ako mi dozvolite, ba se lepo slae s tom bordo kravatom. Belbo je zahvalio i ponovo otvorio novine. Onaj putnik je nastavio s drugima da pria o tome kako je teko sloiti boju kravate i sakoa, a Belbo je itao. Znam, mislio je, sad me svi smatraju za nevaspitanog, ali ja ne putujem vozom da bih se druio s ljudima. Dosta mi je druenja i van voza. Tada mu je bradati gospodin rekao: Koliko vi to novina itate i to razliitih opredeljenja. Mora da ste sudija ili politiar. Belbo je odgovorio da nije i da radi u izdavakoj kui koja objavljuje knjige o arapskoj metafizici. To je rekao jer se nadao da e zastraiti protivnika. Bradati gospodin je oito bio zastraen. Potom je uao kondukter. Upitao je kako to da Belbo ima kartu do Bolonje, a rezervaciju do Rima. Belbo je rekao da se predomislio u poslednjem trenutku. Blago vama, rekao je bradati gospodin, kad moete tako da menjate odluke kako vam se prohte, a ne morate da vodite rauna o troku. Zavidim vam. Belbo se nasmeio i okrenuo glavu na drugu stranu. Eto, mislio je, sad me svi gledaju kao da sam rasipnik ili da sam opljakao banku. Kad je voz uao u Bolonju, Belbo je ustao i spremio se za izlazak. Pazite, zaboraviete taj mali kofer, rekao mu je sused. Ne, u Firenci e jedan gospodin doi po njega, odvratio je Belbo, zamolio bih vas da pripazite na njega do Firence. Ja u se pobrinuti za to, rekao je bradati gospodin. Pouzdajte se u mene. Belbo se predvee vratio u Milano, snabdeo se sa dva mesna doruka i krekerima i zavukao se u kuu. Ukljuio je televizor. Jo

uvek Berlinguer, normalno. Tako se ta vest pojavila nekako na brzinu, tek na kraju dnevnika. Danas pre podne, u vozu Trans Evropa Ekspres, na deonici Bolonja-Firenca, u kolima br. 8, jedan bradati putnik izjavio je da mu je sumnjiv neki ovek koji je izaao u Bolonji i ostavio mali kofer na reetki za prtljag. Dodue, rekao je da e ga neko preuzeti u Firenci, ali zar teroristi ne operiu upravo tako? Osim toga, ta e mu rezervacija do Rima, kad je izaao u Bolonji? To je veoma uznemirilo ostale putnike u kupeu. U jednom trenutku bradati putnik je rekao da vie ne moe da podnese neizvesnost. Bolje i da pogrei nego da pogine, pa je obavestio nadzornika voza. Ovaj je zaustavio kompoziciju i pozvao elezniku policiju. Ne znam tano ta se desilo, voz je stajao u planini, uznemireni putnici naikani oko pruge... Stigli su strunjaci za eksploziv, otvorili su kofer i u njemu pronali tempiranu eksplozivnu napravu. Bila je podeena da eksplodira u vreme dolaska voza u Firencu. Dovoljno jaka da pobije nekoliko desetina ljudi. Policija vie nije mogla da pronae bradatog gospodina. Moda je preao u druga kola i izaao u Firenci da bi izbegao novinare. Policija mu je uputila apel da se javi. Ostali putnici su se izuzetno jasno seali oveka koji je ostavio kofer. Taj tip mora da je izgledao sumnjivo na prvi pogled. Na sebi je imao tamnoplavi engleski sako bez zlatnih dugmadi, bordo kravatu, bio je utljiv, kao da eli da ostane neprimeen po svaku cenu. Ali ipak mu se omaklo to kako radi za neke novine, nekakvog izdavaa, neto u vezi (tu su se miljenja svedoka razlikovala) s fizikom, metanom ili metempsihozom. U svakom sluaju, neto u vezi s Arapima. Uzbuna u policijskim i karabinjerskim stanicama. Potraga ve daje prve rezultate. Dvojica libijskih dravljana uhapena u Bolonji. Policijski crta je izradio portret osumnjienog i sad se ne skida s ekrana. Crte nije liio na Belba, ali je zato Belbo liio na crte. Belbo se uopte nije dvoumio. Taj ovek s koferom bio je on. Ali u malom koferu su bile Aljeove knjige. Pozvao je Aljea telefonom, ali se niko nije javio. Bilo je ve kasno, nije se usudio da izae napolje, popio je sredstvo za spavanje i otiao u krevet. Sutradan ujutro ponovo je

telefonirao Aljeu. Uzalud. Izaao je da kupi novine. Sreom, na naslovnoj strani su jo uvek bili izvetaji o sahrani, pa su vest o bombi u vozu i portret osumnjienog objavljeni na narednim stranama. Vratio se kui podignuta okovratnika, a onda je primetio da na sebi jo uvek ima onaj isti blejzer. Na svu sreu, skinuo je bordo kravatu. Dok je pokuavao tano da se priseti kako su se dogaaji odvijali, zazvonio je telefon. Zauo se neki nepoznat glas, govorio je s naglaskom kao da je odnekud s Balkana. Bio je slatkoreiv, kao da ta osoba nema nikave veze s celom rabotom i zove Belba iz iste dobrote. Siroti moj gospodine, govorio je, nali ste se u vrlo neugodnom poloaju. Nikad nemojte prihvatati da budete neiji kurir dok ne proverite sadraj poiljke. Bilo bi vrlo gadno kad bi neko obavestio polociju da je neznanac sa sedita br. 45 u stvari gospodin Belbo. Razume se, taj krajnji korak mogao bi da se izbegne, samo kad bi Belbo pristao da sarauje. Na primer, kad bi rekao gde je templarska mapa. A poto mu u Milanu gori pod nogama, jer svi znaju da je terorista iz Trans Evropa Ekspresa krenuo ba iz tog grada, bilo bi pametnije da se ceo taj posao obavi na nekom neutralnom terenu, recimo u Parizu. Mogu da se dogovore da se vide u knjiari Sloun, ulica Mantikor, broj 3, u sredu, dvadesetog juna u podne. Tamo e ga ekati osoba koju poznaje, onaj bradati gospodin s kojim je tako srdano razgovarao u vozu. On e mu rei gde ga ekaju ostali prijatelji, pa e tako, re po re, u ugodnom drutvu, najzad ispriati sve to zna, i to pre letnjeg solsticija. Tako e se sve zavriti bez teih posledica. Ulica Mantikor, broj tri, lako se pamti.

109 Sen ermen... Vrlo uglaen i duhovit... Govorio je da poznaje svakojake tajne... Za prizivanje duhova esto je koristio ono uveno arobno ogledalo, slavno koliko i on sam... Kako bi se pomou efekata odbijanja svetlosti uvek pojavljivali eljeni duhovi, koje su bezmalo uvek prepoznavali, svi su vrsto verovali da je u dodiru sa onim svetom. (Le Coulteux de Canteleu, Les sectes et les socits scretes, Paris, Didier, 1863, str. 170-171) Belbo je shvatio da je propao. Sve je bilo jasno kao dan. Alje je poverovao u njegovu priu, hteo je da se doepa mape, pripremio mu je klopku i sad ga dri u aci. Ili da ode u Pariz i ispria ono to ne zna (mada je samo on znao da ne zna, ja sam otputovao i nisam ostavio adresu, Diotalevi je bio na samrti), ili e se svi policajci u Italiji obruiti na njega. Da li je mogue da se Alje upustio u tako gnusnu igru? ta on ima od toga? Trebalo je da Belbo epa tog matorog ludaka i odvue ga pravo u policiju, jedino tako je mogao da se izvue iz te zbrke. Seo je u taksi i odvezao se do Aljeove vile, nedaleko od trga Piola. Prozori su bili zatvoreni, a na kapiji je bila okaena tabla ZA IZDAVANJE, nekakve agancije za nekretnine. Kakva je ovo ludnica, Alje je tu stanovao do pre nedelju dana, Belbo mu je lino telefonirao. Zazvonio je na vratima susedne vile. Taj gospodin? Ba jue se odselio. Ne znam kuda je otiao, znao sam ga samo iz vienja, vrlo uzdran ovek, ini mi se da je stalno bio na putu. Preostalo mu je jedino jo da se raspita u agenciji. Ali tamo nisu nikad ni uli za Aljea. Neka francuska firma je svojevremeno zakupila tu vilu. Zakupninu su redovno plaali putem bankovnog rauna. Zakup su otkazali u roku od dvadeset i etiri asa pa nisu traili povraaj depozita. Agencija je kontaktirala samo sa nekim gospodinom Ragockim i to pismenim putem. To je bilo sve to su znali. Nemogue, zar taj Rakoski, Ragocki, ili kako se ve zove, pa njega trai lukavi inspektor De Anelis i ceo Interpol, a on da se bezbrino etka i unajmljuje kue? U naoj pripovesti Ardentijev

Rakoski bio je reinkarnacija Rakovskog, efa Ohrane, a ovaj opet, razume se, reinkarnacija Sen ermena. Kakve veze s tim ima Alje? Belbo je otiao u kancelariju, uunjao se kao lopov i zakljuao u svojoj sobi. Morao je da pokua neto da smisli. Cela rabota je bila kao stvorena da oveku pomuti razum, a Belbo je bio ubeen da mu se upravo to dogodilo. I nije imao kome da se poveri. Dok je brisao znoj sa ela, prebirao je gotovo mehaniki po papirima koji su prethodnog dana prispeli na njegov sto, nije ni bio svestan ta radi, dok iznenada, na poetku jedne stranice, nije ugledao Aljeovo ime. Pogledao je naslov teksta. Skromno delo nekog obinog avoljupca, pod naslovom Istina o grofu De Sen ermenu. Stao je iznova da ita tu stranu. Autor je navodio akormakovu biografiju Klod-Luja de Sen ermena, koji se povremeno predstavljao kao gospodar De Sirmon, grof Soltikov, gospodin Veldon, markiz od Belmara, knez Rakoi ili Ragocki i tako dalje, a porodina titule su mu bile grof De Sen Marten i markiz od Aljea, po imanju njegovih predaka u Pijemontu. Ba divno, Belbo je sad mogao da bude sasvim spokojan. Nije dovoljno to ga jure zbog terorizma i nema kud da utekne, nije dovoljno ni to je Plan istinit i to je Alje u roku od dva dana nestao bez traga, nego jo i to da Alje nije nikakav umiljeni ludak, ve besmrtni grof De Sen ermen, glavom i bradom. Uostalom, on to nije ni pokuavao da sakrije. Jedino to je u tom moru lai bilo istinito jeste njegovo ime. Ili ne, moda je ba ime bilo lano, Alje nije bio Alje, a nije ni vano ko je u stvari, jer se ve godinama ponaao kao linost u prii koju smo mi zapravo tek naknadno izmislili. U svakom sluaju, Belbo je bio u bezizlaznom poloaju. Poto je Alje ispario, nije mogao da dokae policiji ko mu je dao onaj kofer. A i kad bi mu policija poverovala, ispalo bi da je uzeo kofer od oveka za kojim tragaju zbog ubistva, a ve dve godine je njegov savetnik. Savren alibi. Ali da bi mogao potpuno da shvati celu tu priu, koja ve sama po sebi kao da je prepisana iz nekog osrednjeg romana,a da pritom ubedi i policiju da je istinita, trebalo je da poveruje u drugu priu, koja je nadilazila i najbujniju matu. Trebalo je da poveruje da se Plan, koji smo mi izmislili, do najsitnijeg detalja, ukljuujui i konanu

mahnitu potragu za mapom, poklapa sa stvarnim planom u kojem ve postoje Alje, Rakoski, Rakovski, Ragocki, bradati gospodin, TRES i tako redom, sve do Templara iz Provena. I da je pukovnik bio u pravu. Ali da je grekom bio u pravu, jer, na kraju krajeva, na Plan se ipak razlikovao od njegovog, pa ako je njegov Plan bio pravi, onda na nije i obratno. Drugim reima, ako smo mi bili u pravu, zato bi Rakoski pre deset godina ukrao od pukovnika lani dokument? Tog jutra sam samo proitao ta je Belbo zabeleio u Abulafiji, a ve mi je dolo da udaram glavom o zid, u nadi da u se uveriti da makar taj zid stvarno postoji. Mogao sam da zamislim kako je Belbu bilo tog dana, a i u danima koji su usledili. Ali to jo nije bilo sve. Traio je nekog s kim bi porazgovarao, pa je pozvao Lorencu, ali nje nije bilo. Mogao je da se opkladi da je vie nikad nee videti. Lorenca je donekle bila bie koje je Alje izmislio, Alje je opet bio bie koje izmislio Belbo, a Belbo vie nije znao ko je izmislio njega. Ponovo je otvorio novine. Jedino je bilo sigurno da portret osumnjienog predstavlja njega. Kao potvrda, ba u tom trenutku u njegovoj kancelariji zazvonio je telefon. Isti onaj balkanski naglasak, iste preporuke. Sastanak u Parizu. A ko ste vi? zaurlao je Belbo. Mi smo TRES, odvratio je nepoznati. Ne treba valjda ja da vas uim ko su TRES? Tada je doneo odluku. Podigao je slualicu i pozvao De Anelisa. U policiji prvo nisu hteli nita da mu kau, kao da inspektor vie ne radi tu. Na kraju su pristali i prebacili ga na lokal. Oho, koga ja to ujem, gospodine Belbo, rekao je De Anelis podrugljivo, Belbu se bar tako uinilo. Sluajno ste me ovde zatekli. Pakujem kofere. Kofere? Belbo se uplaio da inspektor cilja na njegov sluaj. Dobio sam premetaj na Sardiniju. Lagodan posao, izgleda. Inspektore De Anelis, moram hitno da razgovaram s vama. Zbog onog sluaja... Kog sluaja? Onog s pukovnikom. I one druge prie... Jednom ste pitali Kazobona da li je neto uo o organizaciji TRES. Ja sam uo neto o njima. Moram neto vano da vam ispriam.

Nemojte nita da mi priate. To me se vie ne tie. Osim toga, zar vam se ne ini da ste malo zakasnili? Priznajem, tada vam nisam sve rekao, bilo je to davno. Ali sada elim da vam kaem. Nita mi ne govorite, gospodine Belbo. Uostalom, znajte da neko sigurno prislukuje ovaj na razgovor, pa neka uje da mene nita ne zanima i nita ne znam. Imam dvoje male dece. Neko mi je pripretio da bi neto moglo da im se dogodi. A da bi mi pokazali da se ne ale, kad je moja ena jue ujutro pokrenula kola, eksplodirao je poklopac motora. Bilo je to samo malo eksploziva, jedva neto vie nego za petardu, ali dovoljno da me ubede da mogu da urade ta im se efne. Otiao sam efu i rekao da sam oduvek obavljao svoju dunost, pa i vie od toga, ali da neu da izigravam heroja. Svoj ivot bih jo i rtvovao, ali neu da rtvujem enu i decu. Traio sam premetaj. Posle sam svima rekao da sam kukavica, da sam se iv usrao od straha. Ponoviu to i vama i onima koji nas sluaju. Unitio sam svoju karijeru, izgubio sam samopotovanje, uviam da sam najblae reeno neastan ovek, ali u bar spasti svoju porodicu. Kau da je Sardinija predivna, neu vie morati ni da tedim da poaljem decu leti na more. Do vienja. ekajte, stvar je ozbiljna, ja sam u velikoj nevolji... U nevolji ste? E ba mi je milo. Kad sam traio da mi pomognete, niste hteli. Nije hteo ni va prijatelj Kazobon. A sad kad ste u nevolji, traite da vam pomognem. I ja sam u nevolji. Kasno ste se javili. Da li vi mislite na ono, kako kau na filmu, da policija treba da bude u slubi graana? E pa lepo, obratite se policiji, odnosno mom nasledniku. Belbo je spustio slualicu. Savreno, vie nije mogao ni da se obrati jedinom policajcu koji bi mu moda poverovao. Onda je pomislio da bi Garamon moda mogao da mu pritekne u pomo. Poznavao je tolike efove policije, naelnike, razne glaveine. Odjurio je k njemu. Garamon je ljubazno sasluao njegovu priu, povremeno ga je prekidao uljudnim upadicama, na primer nije valjda, ta sve jo neu uti, boe, to je kao neki roman, da ne kaem izmiljotina. Onda je sklopio ruke, zagledao se u Belba s beskrajnom blagonaklonou i rekao: Dragi mladiu, dozvolite mi da vas tako

nazovem, mogao bih da vam budem otac, zaboga, ne ba otac, jo uvek sam mlad, da ne kaem pun mladalakog duha, ali eto, kao da ste mi mlai brat. Govorim vam najiskrenije, poznajemo se toliko godina. Imam utisak da ste previe uzbueni, na izmaku snaga, ivci su vam popustili, da ne kaem, premorili ste se. Nemojte misliti da ja to ne cenim, znam da dajete sve od sebe za nau izdavaku kuu, jednog dana to e da se odrazi, kako da kaem, i na vae finansijske prilike, to ne moe da nakodi. Ali da sam na vaem mestu, otiao bih na godinji odmor. Kaete da imate nekih neugodnosti. Iskreno, ne bih tome pridavao preveliki znaaj, mada, izvinite, ali ne bi ba bilo prijatno za Garamon kao izdavaku kuu da jedan od njenih najboljih urednika bude upetljan u nekakvu mutnu rabotu. Rekoste da vas je neko pozvao u Pariz. Ne elim da ulazim u pojedinosti, ja vam naprosto verujem. Pa ta s tim? Zato ne odete u Pariz, zar nije bolje da odmah sve razjasnite? Rekoste da imate nekih, ovaj, nesuglasica s uglednom osobom kakav je gospodin Alje. Ne elim da znam ta se to meu vama desilo, i ne bih ba mnogo razbijao glavu o tim sluajno podudarnim imenima o kojima ste mi priali. Ko zna koliko ljudi na svetu nosi prezime ermani, u raznim varijantama, zar ne? Ako vam je Alje, s punim poverenjem, poruio da doete u Pariz i sve razjasnite, onda u redu, idite u Pariz, nije to smak sveta. U odnosima meu ljudima treba da vlada iskrenost. Idite u Pariz i ako vam neto lei na srcu, nemojte se ustruavati. to na um, to na drum. emu tolika tajnovitost? Ako sam dobro shvatio, gospodin Alje vam zamera to neete da mu kaete gde se nalazi nekakva mapa, zemljopisna karta, poruka, ta li je. Vi je imate, ne slui vam niemu, a naem Aljeu je moda potrebna zbog istraivanja. Mi smo ovde u slubi kulture, ili se moda varam? Zaboga, dajte mu tu mapu, taj atlas, topografsku kartu, ne elim ni da znam ta je. Ako je njemu toliko stalo do toga, sigurno postoji neki valjan razlog, gospodin uvek ostaje gospodin. Idite u Pariz, stisnuete jedan drugom ruku i gotova stvar. U redu? I nemojte previe da brinete. Znate da sam uvek spreman da vam pomognem. Onda je ukljuio interfon: Gospoo Gracija... Eto, nema je, nikad je nema kad mi je potrebna. Belbo, vi imate svojih muka, ali da samo znate kakve su moje. Do vienja, ako u hodniku sretnete gospou Graciju, neka doe kod mene. I molim vas, odmorite se.

Belbo je izaao. Gospoa Gracija nije sedela za svojim stolom, ali je video da se upalila crvena lampica, Garamonova privatna linija, oito je s nekim razgovarao. Nije odoleo (mislim da je prvi put u ivotu uradio neto tako nepristojno). Podigao je slualicu i prislukivao razgovor. Garamon se upravo obraao nekom: Ne brinite. Mislim da sam ga ubedio. Doi e u Pariz... To mi je dunost. Nije uzalud to to nas vee zajedniko duhovno vitetvo. Znai i Garamon je bio deo tajne. Koje tajne? Tajne koju je samo Belbo mogao da otkrije. A ona nije postojala. Ve se spustilo vee. Otiao je u bar Pilade i neobavezno askao ni sam ne zna s kim, popio je previe. A sutradan ujutro potraio je jedinog prijatelja koji mu je jo preostao. Otiao je Diotaleviju. Otiao je da trai pomo od oveka na samrti. Belbo je taj njihov poslednji susret grozniavo opisao u Abulafiji, pa nisam uspevao da razaznam ta je od toga rekao Diotalevi, a ta Belbo. Obojica su mrmljali kao neko ko kae istinu, a zna da vie nema vremena da se zavarava.

110 Tako se rabinu Ismahelu ben Elii i njegovim uenicima dogodilo da prouavajui knjigu Jecirah pogreie pokrete i hodae unatrake dok se ne strmoglavie sve do zemljinog pupka, tolika bee silina slova. (Pseudo Saadya, Pogovor za Sefer Jecirah) Nikad ga nije video tako belog, mada vie gotovo da nije imao malja, ni kose, obrva, ni trepavica. Glava mu je bila kao bilijarska kugla. Izvini, rekao mu je, mogu li da ti priam o svojim problemima? Samo izvoli. Ja vie nemam probleme. Imam samo najjednostavnije potrebe. uo sam da su pronali neku novu terapiju. Ta bolest je pogubna za dvadesetogodinjake, kod pedesetogodinjaka se polako razvija, pa ima vremena da se zalei. To vai za tebe. Ja jo nemam pedeset godina, telo mi je jo uvek kao u mladia. Tako sam u prednosti, umreu pre tebe. Vidi da jedva govorim. Da ujem tvoju priu, tako u se odmoriti. Da bi mu udovoljio, a i iz potovanja, Belbo mu je ispripovedio celu priu. A tada mu je Diotalevi sve rekao, teko diui, kao Stvar u naunofantastinim filmovima. A ve je bio i proziran kao Stvar, gotovo da nije bilo razlike izmeu njegove spoljanjosti i unutranjosti, izmeu koe i mesa, izmeu retkih plavih malja koje su se jo uvek nazirale poto mu je pidama bila raskopana na stomaku i sluzave drhtave utrobe koja postaje vidljiva samo pomou rendgenskih zraka ili u zavrnom stadijumu bolesti. Jakopo, vezan sam za postelju, pa ne vidim ta se deava napolju. Koliko mogu da razaberem, to to si mi ispriao zbiva se ili u tebi samom ili izvan tebe. Svejedno je da li si ti poludeo ili je svet pomahnitao. U oba sluaja neko je meao, premetao i ukrtao rei u Knjizi vie nego to je smeo. ta to znai?

Zgreili smo prema Rei, a Re je stvorila i odrala svet. Sad si i ti kanjen, kao to sam i ja kanjen. Izmeu tebe i mene nema razlike. Ula je bolniarka, dala mu neto da mu ovlai usne i rekla Belbu da ne sme da ga zamara, ali se Diotalevi pobunio: Ostavite me na miru. Moram da mu kaem jedinu Istinu. Znate li vi ta je jedina Istina? Jao, otkud bih ja to znala, gospodine... Onda idite. Moram neto vano da kaem svom prijatelju. Jakopo, dobro me sluaj. Kao to ljudsko telo ima udove, zglobove i organe, ima ih i Tora, je l tako? A kao to Tora ima udove, zglobove i organe, ima ih i ljudsko telo, je l tako? Tako je. Kad je rabi Meir uio od rabi Akive, dodavao je vitriol u mastilo, a uitelj mu nije nita rekao. Ali kad je rabi Meir upitao rabi Ismahela da li ispravno postupa, ovaj mu je rekao: sinko, budi oprezan u svom radu, jer je to rad boanski. Ako izostavi ili dometne samo jedno slovo, unitie ceo svet... Mi smo pokuali da iznova napiemo Toru, a nismo vodili rauna da li ima koje slovo vie ili manje... Zbijali smo alu... S Torom nema ale. Ali mi smo zbijali alu s istorijom, s tuim spisima... Zar postoji neki spis koji gradi svet, a da nije Knjiga? Dodaj mi vode, ne au, pokvasi ovu maramicu. Hvala. Sad me sluaj: kad pomea slova u Knjizi, znai da si pomeao svet. Nema ti spasa. To vai za svaku knjigu, ak i za bukvar. Zar oni pametnjakovii, kao to je tvoj doktor Vagner, ne kau da onaj ko se igra reima, pravi anagrame, izvre leksiku, ima mnogo toga ravog na dui i mrzi svog oca?" Nije ba tako. To kau psihoanalitiari da bi izmamili novac od svojih pacijenata. Nisu oni tvoji rabini. Jesu, jesu, sve su to rabini. Misli li da su rabini govorei o Tori priali samo o tom spisu? Govorili su o nama koji pokuavamo da pomou jezika ponovo izgradimo svoje telo. Sluaj me dobro: ko hoe da barata slovima Knjige mora da bude veoma poboan, a mi to nismo bili. Svaka knjiga je satkana od Bojeg imena, a mi smo ispremetali sve istorijske knjige, nismo se molili Bogu. uti i sluaj. Ko

izuava Toru odrava svet u pokretu, a dok ita ili pie, odrava i svoje telo u pokretu, jer svakom delu tela odgovara neki element sveta... Pokvasi maramicu, hvala. Ako izmeni Knjigu, izmenie svet, a ako izmeni svet, izmenie i telo. To nismo shvatili. Tora dopusti jednoj rei da izae iz svog koveia, pojavi se na trenutak i smesta se sakrije. A i samo na tren otkrije se jedino svom ljubavniku. Kao prelepa ena koja ivi dvorcu skrivena u nekom zabaenom sobiku. Ima samo jednog ljubavnika, niko ne zna da on postoji. A ako neko drugi pokua da je oskrnavi, da je zgrabi svojim oznojenim rukama, nee mu dopustiti. Ona poznaje svog voljenog, otvori samo neki prozori i promoli se na tren. I odmah se iznova sakrije. Re Tore otkriva se samo onom ko je voli. A mi smo pokuali da govorimo o knjigama bez ljubavi, da ih ismevamo... Belbo mu je ponovo ovlaio usne maramicom. Pa ta onda? Hteli smo da uradimo neto to nismo smeli, a nismo bili ni pripremljeni da to uradimo. Premeui rei u Knjizi hteli smo da stvorimo Golema. Ne razumem... Vie ne moe ni da razume. Postao si zatoenik vlastite tvorevine. Ali tvoja pria se jo uvek odvija u spoljanjem svetu. Ne znam kako, ali moe da se izbavi. Sa mnom je drugaije, moje telo se ponaa onako kako smo se mi poigravali s Planom. Nemoj da govori gluposti, u pitanju su elije... A ta su elije? Mesecima smo, kao poboni rabini, izgovarali drugaije kombinacije slova iz Knjige: GCC, CGC, GCG, CGG. To to su naa usta izgovorala uile su i nae elije. ta su moje elije uradile? Izmislile su drugaiji Plan, i sad se razvijaju po svom. Moje elije izmiljaju svoju priu, koja ne vai za sve ljude. Moje elije su ve nauile da mogu da proklinju ako ispreturaju Knjigu i sve knjige na svetu. To su primenile na moje telo. Obru, premetaju, menjaju, izvru, stvaraju potpuno nove elije bez ikakvog smisla, ili sa smislom koji je obrnut od pravog. Mora da postoji pravi smisao, kao i mnotvo pogrenih, inae e umreti. Ali one se igraju, onako nasumice, nemaju vere. Jakopo, dok sam jo mogao da itam, ovih poslednjih meseci proitao sam mnogo renika. Prouavao sam istoriju rei da bih shvatio ta se deava u mom telu. Tako to radimo mi rabini. Da li si ikad pomislio koliko retoriki izraz metateza lii na onkoloki termin metastaza? ta je metateza? Kad umesto manastir kae namastir.

A umesto ljubav moe da kae buljav. To je Temura. U reniku pie da metathesis znai premetanje, izmena. I metastasis znai premetanje, izmena. Ba su glupi ti renici. Glagoli metatithemi i methistemi imaju isti koren. Metatithemi znai stavljam izmeu, premetam, prenosim, stavljam umesto, ukidam zakon, menjam smisao. A methistemi? Pa znai isto to: premetam, preturam, pomeram, menjam uvreeno miljenje, silazim s uma. Mi smo sili s uma kao i svi oni koji trae skriveni smisao s one strane slova. I moje elije su me posluale, pa su to uinile. Zbog toga umirem, Jakopo, a ti to zna. Sad tako kae zato to si bolestan... Kaem tako zato to sam konano shvatio sve o svom telu. Pomno ga pratim iz dana u dan, znam ta se u njemu zbiva, ali ne mogu nita da uinim, elije me vie ne sluaju. Umirem zato to sam ubedio svoje elije da pravilo ne postoji, da sa svakim tekstom moemo da radimo ta hoemo. itavog ivota sam se trudio da samog sebe ubedim u to, ja lino, svojim mozgom. I moj mozak je i elijama preneo tu poruku. Kako smem da oekujem da su one razumnije od mog mozga? Umirem zato to je naa matovitost prevazila sve granice. uj, to to ti se dogaa nema nikakve veze s naim Planom... Nema? A zato se onda tebi deava to to ti se deava? Svet se ponaa kao moje elije. Iznemoglo je klonuo na postelju. Uao je lekar i apatom prosiktao da je ovek na samrti i da se ne sme izlagati takvom uzbuenju. Belbo je izaao. Tada je poslednji put video Diotalevija. U redu, zapisao je, mene trai policija iz istih razloga iz kojih Diotalevi ima rak. Siroti moj prijatelj, na samrti je. A ja, nemam rak, ali ta ja da radim? Otii u u Pariz da pronaem pravilo za neoplastiju. Nije se odmah predao. etiri dana je ostao u stanu, sredio je svoje fajlove, prouio je svaku reenicu ne bi li pronaao objanjenje. Onda je napisao svoju pripovest, kao zavetanje, pripovedajui samom sebi, Abulafiji, meni ili svakom ko bude itao. U utorak je najzad otputovao.

Mislim da je Belbo otiao u Pariz da im kae da nema nikakvih tajni, da je prava tajna u tome da treba pustiti elije da slede svoju nagonsku mudrost, da onaj ko trai tajne ispod povrine, pretvara svet u gnusni tumor. I da je on najgnusniji i najgluplji od svih, jer ne zna nita i sve je izmislio to mu je sigurno teko palo, mada se odavno pomirio s milju da je kukavica, a De Anelis mu je dokazao da su heroji retki. U Parizu je sigurno ve pri prvom susretu shvatio da mu Oni ne veruju. To je za njih bilo suvie jednostavno. Oekivali su otkrovenje, inae e ga osuditi na smrt. Belbo nije imao ta da im otkrije, a uplaio se smrti. Bio je to njegov poslednji kukaviluk. Pokuao je da pobegne, da zametne trag i pozvao me telefonom. Ali, uhvatili su ga.

111 Cest une leon par la suite. Quand votre ennemi se reproduira, car il nest pas son dernier masque, congdiez-le brusquement, et surtout nallez pas le chercher dans le grottes. (Jacques Cazotte, Le diable amoureux, 1772, ova stranica je izostavljena u potonjim izdanjima) Tada, dok sam jo bio u Belbovom stanu i dovravao itanje njegovih ispovesti, pitao sam se ta ja da radim. Nije vredelo da idem kod Garamona, De Anelis je otiao, Diotalevi je ve rekao Belbu sve to je imao da kae. Lija je bila daleko, a na planini nema ni telefona. Bila je subota, 23. jun, est sati ujutro. Ako je neto trebalo da se dogodi, dogodie se te noi, u Konzervatorijumu. Morao sam brzo da se odluim. Zato, pitao sam se onomad u periskopu, nisam odluio da ne preduzmem nita? Proitao sam zapise tog ludaka koji je pripovedao o svojim razgovorima s drugim ludacima i o poslednjem razgovoru sa samrtnikom, suvie uzbuenim ili suvie potitenim. Nisam bio siguran ni da mi se Belbo javio iz Pariza, moda je telefonirao iz nekog mesta udaljenog od Milana svega nekoliko kilometara ili iz najblie govornice. Zato sam morao da se umeam u tu, moda izmiljenu priu, koja me se ne tie? Ali to sam se pitao u periskopu, tonui u mrak dok su mi noge trnule, pa me je obuzimao onaj nestvaran, a ipak tako prirodan strah koji obuzima svakog oveka kad se nou zatekne sam u opustelom muzeju. U subotu ujutro nisam se niega plaio. Samo sam bio radoznao. A moda sam oseao i prijateljsku obavezu. Tako sam reio da moram i ja da odem u Pariz, nisam ba tano znao zato, ali nisam mogao da ostavim Belba na cedilu. Moda je on to i oekivao od mene. Nita vie, samo to, da nou prodrem u peinu tajnog indijskog bratstva Tugi i ba kad se njihov predvodnik, zlikovac Sujodhana sprema da mu zarije rtveni no u srce, upadnem u taj podzemni hram sa svojim vojnicima spahima s kremenjaama na gotovs i izbavim ga. Sreom imao sam pri sebi neto novca. U Parizu sam seo u taksi i odvezao se u ulicu Mantikor. Taksista je dugo psovao jer nije

mogao da je pronae ni na svom planu grada. Nije ni udo, bila je to uliica uzana kao hodnik u vozu, u okolini starog Bievra, iza Sen ilijen-le-Povra. Taksi nije mogao ni da ue u nju pa me je ostavio na uglu. Zaputio sam se tim sokakom, oseao sam se nelagodno, nigde nije bilo ulaznih vrata, ali na jednom mestu ulica je bila malo ira i tu se nalazila knjiara. Ne znam ni zato je imala kuni broj tri, kad nigde nije bilo ni broja jedan, ni dva, niti bilo kog drugog broja. Bio je to u stvari neugladan duan, osvetljen samo jednom sijalicom, a jedno krilo ulaznih vrata bilo je pretvoreno u izlog. Sa strane,u izlogu bilo je poreano svega nekoliko desetina knjiga, tek toliko da ukau na vrstu knjiga u radnji. U dnu su bili poreani radioestezijski viskovi, pranjava pakovanja miriljavih tapia i sitnih istonjakih ili junoamerikih amajlija. Bilo je tu i mnotvo raznolikih pilova karata za tarot. Ni unutranjost nije bila mnogo prijatnija - knjige nagomilane na policama i po podu, stoi u dnu prostorije i knjiar koji je bio kao stvoren da neki pisac kae da je stariji od svojih knjiga. Bio je zadubljen u veliki rukom pisani registar i nije obraao panju na kupce. Ionako su u tom trenutku samo dvojica muterija dizala oblake praine skidajui sa rasklimatanih polica stare raskupusane knjiurine, bezmalo sve bez korica. Potom su se bacali na itanje, a da pritom nisu pokazivali neku naroitu zainteresovanost da knjige i kupe. Jedini prostor na zidu na kojem nije bilo polica prekrivao je veliki plakat dreavih boja. Na njemu su bili poreani ovalni portreti sa dvostrukim ivicama, kao na plakatima maioniara Hudinija. Le Petit Cirque de lIncroyable. Madame Olcott et ses liens avec lInvisible. Mukobanjasto, maslinasto lice, crna kosa, s razdeljkom na sredini, a na potiljku skupljena u punu. inilo mi se da sam negde ve video to lice. Les Derviches Hurleurs et leur danse sacre. Les Freaks Mignons, ou Les Petits-fils de Fortunio Liceti. Skup bednih, odvratnih malih udovita. Alex et Denys, les Gants dAvalon. Theo, Leo et Geo Fox, Les Enlumineurs de lEctoplasme... Knjiara Sloun nudila je zaista sve, od igle do lokomotive, ak je najavljivala i ugodnu veernju predstavu, taman da ovek povede decu da se zabave pre nego to ih istuca u avanu. uo sam da je zazvonio telefon i video kako knjiar pomera hrpu papira da bi

podigao slualicu. Oui monsieur, rekao je, cest bien a. Nekoliko minuta je utke sluao, isprva klimajui glavom, da bi potom postao sav smeten, ali to je, rekao bih, vie bila maska za prisutne, kao da svi mogu da uju njegov razgovor a on eli da pokae kako s tim nema nikakve veze. Onda je poprimio onaj zaprepaeni izraz kakav imaju svi pariski prodavci kad im zatraite neto to nemaju u radnji, ili hotelski portiri kad moraju da vam saopte da nema slobodnih soba. Ah non, monsieur. Ah, a... Non, non, monsieur, cest pas notre boulot. Ici, vous savez, on vend des livres, on peut bien vous conseiller sur des catalogues, mais a... Il sagit de problmes trs personnels, et nous... Oh, alors, il y a sais pas, moi des curs, des... oui, si vous voulez, des exorcistes. Daccord, je le sais, on connat des confrres qui se prtent... Mais pas nous. Non, vraiment la description ne me suffit pas, et quand mme... Dsol monsieur. Comment? Oui... si vous voulez. Cest un endroit bien connu, mais ne demandez pas mon avis. Cest bien a, vous savez, dans ces cas, la confiance cest tout. A votre service, monsieur. Ona dvojica su ve izala iz knjiare, oseao sam neku nelagodu. Onda sam se reio da privuem starevu panju, nakaljao sam se i rekao mu da traim svog poznanika, prijatelja koji tu esto navraa, gospodina Aljea. Pogledao me je kao da sam ja onaj to mu se maloas javio telefonom. Moda, rekao sam mu, vama nije poznat pod imenom Alje, ve Rakoski, ili Soltikov, ili... Ponovo me je pogledao zakiljivi oima, lice mu je bilo potpuno bezizraajno i odvratio mi je da imam neobine prijatelje s mnotvom imena. Rekao sam mu da nije vano, ionako sam pitao tek reda radi. ekajte, kazao mi je, uskoro e stii moj ortak, moda on poznaje osobu koju traite. Izvolite, sedite, tamo u uglu je stolica. Zvau telefonom da proverim. Podigao je slualicu i stao da okree broj, zatim je tiho progovorio. Kazobon, pomislio sam, gluplji si od Belba. ta jo eka? Da Oni dou i kau: oh, ba divna sluajnost, stigao je i prijatelj Jakopa Belba, poite i vi s nama... Naglo sam ustao, pozdravio starca i izaao. Zaas sam projurio ulicom Mantikor, skrenuo drugim uliicama i izbio na obalu Sene. Budalo, prebacivao sam samom sebi, ta si ti hteo? Da upadne tamo, pronae Aljea, epa ga za guu, a on pone da se izvinjava,

bio je to samo nesporazum, evo vaeg prijatelja, ne fali mu ni dlaka s glave. A zapravo sad znaju da si i ti stigao. Podne je ve prolo, te veeri neto e se odigrati u Konzervatorijumu. ta je trebalo da inim? Uao sam u ulicu Sen ak, osvrtao sam se svaki as. Na trenutak mi se uinilo da me prati neki Arapin. A zato sam pomislio da je ba Arapin? Za Arape je tipino da uopte ne lie na Arape, bar ne u Parizu, drugaije bi bilo da sam u Stokholmu. Naiao sam na jedan hotel, uao i uzeo sobu. Dok sam se peo drvenim stepenitem koje je vodilo do prvog sprata, drei klju u ruci, preko ograde se videla recepcija, spazio sam tobonjeg Arapina na ulazu. Tada sam u hodniku primetio i druge ljude koji su liili na Arape. Normalno, u tom kraju su sve sami mali hoteli u kojima odsedaju Arapi. ta sam drugo oekivao? Uao sam u sobu. Izgledala je pristojno, ak je imala i telefon, teta to nisam znao koga bih zvao. I tu me je obuzeo dreme, spavao sam nemirno, do tri sata. Potom sam se umio i zaputio u Konzervatorijum. Preostalo mi je jo jedino da uem u muzej, ostanem u njemu posle zatvaranja i saekam pono. Tako sam i uinio. Nekoliko sati pre ponoi nalazio sam se u periskopu, u iekivanju da se neto dogodi. Neki tumai tvrde da je Necah sefirot Izdrljivosti, Podnoenja, neprestanog Trpljenja. I zaista, nas je oekivalo Iskuenje. Ali drugi tumai kau da je Necah Pobeda. ija pobeda? Moda sam u toj prii o poraenima, avoljupcima koje je obmanuo Belbo, o Belbu kojeg su obmanuli avoljupci, o Diotaleviju kojeg su obmanule njegove elije, moda sam u tom asu ja bio jedini pobednik. Bio sam u zasedi u periskopu, vrebao sam svoje protivnike, a oni nisu znali da sam tu. Prvi deo mog plana odvijao se predvienim tokom. A drugi deo plana? Da li e se i on odvijati predvienim tokom ili po Planu, kojim ja vie ne upravljam?

8 HOD

112 Za sveanosti i obrede imamo dve lepe i dugake Odaje u naem Hramu Bratstva Rue i Krsta. U jednoj izlaemo uzorke i primerke svih retkih i izuzetnih pronalazaka, a u drugoj kipove najveih Pronalazaa. (John Heydon, The English Physitians Guide: Or A Holy Guide, London, Ferris, 1662, Predgovor) Ve sam suvie dugo bio u periskopu. Bilo je otprilike deset sati, ili pola jedanaest. Ako neto treba da se desi, desie se u glavnoj prostoriji, ispred Klatna. To je znailo da moram ubrzo da siem, da potraim novo skrovite i osmatranicu. Ako stignem dockan, posle njihovog ulaska (odakle li e ui?), Oni e me opaziti. Da siem, da se pokrenem... ve satima sam samo to prieljkivao, a sad kad je kucnuo taj as, sad kad je bilo mudro da tako postupim, bio sam kao paralisan. Morao sam da proem kroz muzejske sale utonule u mrak, baterijsku lampu sam smeo da koristim krajnje oprezno. Kroz velika prozorska okna probijala se oskudna nona svetlost, pa ako sam i zamiljao da e muzej biti obasjan meseinom, prevario sam se. Mutni odsjaj prodirao je sa prozora do zastakljenih ormara. Kretao sam se vrlo paljivo, inae sam mogao da se spotaknem, padnem na pod i udarim u neto metalno ili stakleno to bi zazvealo i odalo me. S vremena na vreme palio sam baterijsku lampu. inilo mi se kao da sam u nonom klubu Crazy Horse, pa mi svetlost povremeno obasja neto nago, ali ne deo enskog tela, ve zavrtnje, stezaljke, matice. A ako bih iznebuha osvetlio neko ivo stvorenje, neiju priliku, izaslanika Gospodara, koji me prati u stopu i ponavlja moj hod kao odraz u ogledalu? Ko bi prvi kriknuo? uljio sam ui. Uzalud. Ja sam se beumno prikradao, pa je i on bio neujan. Tokom proteklog popodneva pomno sam prouio raspored sala, bio sam ubeen da u i po mraku moi da pronaem veliko stepenite. Nita od toga, lutao sam gotovo nasumice, nisam mogao da se snaem.

Moda sam kroz neke sale proao vie puta, moda vie nikad neu izai odatle, moda to vrludanje meu besmislenim mainama predstavlja pravi obred. Zapravo mi se nije silazilo. Zapravo sam eleo da odloim susret. Izaao sam iz periskopa posle dugog i nemilosrdnog preispitivanja svoje savesti. Tokom tih sati iznova sam sagledao greku koju smo napravili proteklih godina i pokuao sam da shvatim zato sam u tom asu, bez ikakvog razumnog razloga, bio u potrazi za Belbom, koji je dospeo na to mesto iz jo nerazumljivijih razloga. Meutim, im sam kroio iz kabine, sve se promenilo. Idui kroz Konzervatorijum poeo sam da razmiljam kao da sam neko drugi. Postao sam Belbo. Kao i Belbo, bio sam ve pri kraju dugog putovanja u prosvetljenje i znao sam da svaki, pa i najbedniji ovozemaljski predmet valja tumaiti kao tajno znamenje neeg drugog, a najrealnije Drugo jeste upravo Plan. Kako sam samo bio lukav, bio mi je dovoljan samo traak svetlosti, samo tren, pa da sve shvatim. Ja neu dozvoliti da me prevare. ...Fromanov motor: uspravan sklop s romboidnom osnovom. U njemu, kao u onim vetakim anatomskim figurama koje pokazuju svoja plastina rebra, poreani su kalemi, ta ja znam, baterije, automatski prekidai ili kako se ve zovu u kolskim udbenicima, pokree ih prenosni kai koji je zupanikom povezan s pogonskim tokom... emu li je sluio? Odgovor: za merenje podzemnih struja, naravno. Akumulatori. ta li akumuliraju? Preostalo mi je jedino da zamislim Trideset estoricu Nevidljivih kao uporne tajnike (uvare tajni) kako nou udaraju po svom embalu ne bi li izmamili zvuk, varnicu, zov, udubljeni u razgovor koji se vodi izmeu dva kraja sveta, izmeu bezdana i povrine, od Mau Pikua do Avalona, halo, javi se, halo, javi se, Pamersijel, Pamersijel, uhvatio sam drhtaj, struju Mu 36, njoj su se bramani klanjali kao Bojem dahu, ukljuiu osovinu klipa, sad je strujno kolo mikro-makrokosmosa u pogonu, trese se svekoliko korenje mandragore ispod Zemljine kore, uje poj Univerzalne Simpatije, kraj poruke. Boe dragi, vojske su ginule po evropskim ravnicama, pape su bacale anatemu, hemofilini i rodoskvrni vladari okupljali su se u

mahnitom lovu po Palatinskim vrtovima, a sve je to bilo samo pokrie, velelepna fasada za rad onih koji su u Solomonovoj kui oslukivali slabane titraje Pupka sveta, Umbilicus mundi. Oni su sve vreme bili ovde i pokretali pseudotermike heksatetragramatike elektrokapilatore to bi rekao Garamon a s vremena na vreme, tu i tamo, poneko bi pronaao kakvu vakcinu, ili izumeo neku sijalicu, tek koliko da opravda udesnu pustolovinu metala, a u stvari su imali sasvim drugi zadatak. Evo ih, svi su se okupili u pono da zajedno pokrenu Dikreteovu statiku mainu, providni toak nalik na remen, pozadi se nalaze dve vibrirajue kugle koje podupiru dve lune palice. Kad su se one dodirnule, moda su zaprtale varnice, Frankentajn se ponadao da e tako oiveti njegov Golem, ali uzalud, nije to bio znak koji su ekali, stoga: nagaaj dalje, radi, kopaj, kopaj, stara krtice... ...ivaa maina (a ta bi drugo bilo, takve se reklamiraju zajedno s tabletama za vee grudi i velikim orlovima koji lete iznad planina nosei u kljunu osveavajui napitak, Robur Osvaja, Rozenkrojcer), a kad je pokrene, ona stane da okree toak, toak opet okree kariku, a karika... ta radi karika? Koga ona slua? Na natpisu je stajalo: struje koje uvodi Zemljino polje. Kakva drskost! Pa to mogu da proitaju i deca prilikom popodnevnih poseta muzeju, oveanstvo ionako misli da ide u sasvim drugom pravcu, stoga Oni mogu da pokuaju sve, ak i vrhovni eksperiment, dovoljno je da kau da je to u slubi mehanike. Gospodari Sveta su nas obmanjivali vekovima. Bili smo obavijeni, uukani i uljuljkani Zaverom i pisali smo poeme u slavu lokomotive. Odlazio sam i vraao se. Mogao sam da zamislim da sam se smanjio, da sam mikroskopski mali, pa bih postao putnik koji zapanjeno eta ulicama mehanikog grada u kojem tre metalni neboderi. Prepleteni cilindri, baterije, lajdenske boce, centrifuga kao mala vrteka visine dvadeset centimetara, tourniquet lectrique attraction et repulsion. Amajlija koja pobuuje strujanje simpatije. Colonnade tincelante forme de neuf tubes, lectroaimant, giljotina, a u centru nalik na tamparsku presu visili su lanci s kukama, kao u staji. Presa u kojoj se moe smrviti neija ruka ili glava. Stakleno zvono koje se pomera pomou pneumatske pumpe sa dva cilindra, kao neki alambik, ispod je pehar, a desno bakarna kugla. Sen ermen je tu spravljao svoje rastvore za hesenskog landgrafa.

Neto nalik na dra za lule s dva reda malih peanih satova, po deset u svakom redu, grlii su im izdueni kao lica ena na Modiljanijevim portretima, ispunjeni su nekom neodreenom materijom, a njihova gornja ispupenja nalaze se na razliitoj visini, kao siuni baloni koji samo to nisu poleteli, samo ih loptast teret dri na tlu. Naprava za proizvodnju Rebisa, naoigled celog sveta. Odeljenje sa staklarskim predmetima. Vraao sam se putem kojim sam doao. Zelene boice, kao da mi neki domain sadista nudi najistije otrove. Gvozdene maine za pravljenje flaa, otvarale su se i zatvarale pomou dve ruice. A ta ako bi neko umesto flae gurnuo runi zglob? Cap! Tako su sigurno radila i ona kleta, makazice, skalpeli zakrivljenih otrica koji mogu da prodru u miie stezae, ui, matericu, odakle su vadili sve fetus da se istuca s medom i biberom, ne bi li boginja Astarte utaila svoju e... Sad sam prolazio kroz dvoranu sa irokim zastakljenim ormarima u kojima sam nazirao dugmad za pokretanje spiralnih otrica koje bi se neumoljivo, kao svrdlo, zarile u oko rtve. Bunar i Klatno, bezmalo kao karikatura, kao Goldbergove beskorisne maine, kao prese za koje je Hromi Daba vezivao Mikija Mausa, engrenage extrieur trois pignons, trijumf renesansne mehanike, Branka, Rameli, Conka, bile su mi poznate te mainerije, uvrstio sam ih u udesnu pustolovinu metala, a ovde su dopremljene docnije, u devetnaestom veku, spremne za neposlune posle osvajanja sveta. Templari su nauili od Asasina kako da uutkaju Nofa Deija, onog dana kad ga budu uhvatili, kukasti krst Fon Sebotendorfa uvrtae u smeru Sunca bolne udove neprijatelja Gospodara Sveta. Sve je bilo spremno, iekivali su samo jo mig, sve je bilo naoigled sveta, Plan je bio javan, ali niko nee moi da ga dokui, kriputave eljusti e otpevati svoju osvajaku himnu, bie to prava orgija vilica koje se zarivaju jedna u drugu u grevitom kljocanju, kao da su svi zupci odjednom pali na pod. Naposletku sam se obreo pred napravom koju Francuzi zovu metteur tincelles souffles, projektovanom za Ajfelovu kulu, za odailjanje signala tanog vremena u Francuskoj, Tunisu i Rusiji (Templari iz Provena, pavlikijani i Asasini iz Feza Fez nije u Tunisu, a Asasini su ionako iveli u Persiji, ali ko te pita, ko jo tera mak na konac kad ivi u zavojima Transcendentnog vremena). Video sam ja i ranije tu ogromnu mainu, bila je via od mene. Njeni zidovi bili su izbueni mnotvom otvora za vazduh i sad je neko hteo da me ubedi

kako je to radio-aparat! Ali ja sam ga prepoznao, proao sam tog istog popodneva pored njega. Bobur! Prosto nam bode oi. A emu bi inae sluila ta glomazna sanduina u samom sreditu antike Lutecije (Lutecija, otvor za vazduh u moru podzemnog mulja), tamo gde je nekad bila Utroba Pariza, s tim sisaljkama za hvatanje vazdunih struja, bezumnim spletom cevi, vodova, Dionizijevim uhom razjapljenim ka spoljanjoj praznini da bi upijalo zvuke, poruke, signale i prenosilo ih do sredita Zemljine kugle, a potom bljuvalo vesti iz pakla? Najpre Konzervatorijum kao laboratorija, pa onda Toranj kao sonda i najzad Bobur, kao planetarni prijemno-predajni ureaj. Da nisu kojim sluajem sagradili tu divovsku sisaljku da bi zabavili tih nekoliko kosmatih, neopranih studenata to tamo dou da bi sluali novu plou s japanskim slualicama? Prosto nam bode oi. Bobur kao kapija podzemnog kraljevstva Agarte, spomenik koji su podigli Equites Synarchici Resurgentes. A ostali, one dve, tri, etiri milijarde Ostalih o tome nita nisu znali, ili su se trudili da ne saznaju. Glupi i hiliari u isti mah. A pneumatiari ve est vekova hrle pravo ka svom cilju. Iznenada sam naiao na veliko stepenite. Siao sam, moj oprez je bivao sve vei. Bliila se pono. Morao sam da se sakrijem u osmatranicu pre nego to Oni stignu. Mislim da je bilo jedanaest sati, moda ni toliko. Proao sam kroz Lavoazjeovu dvoranu, nisam hteo da ukljuim baterijsku lampu, priseao sam se ta mi se sve privialo tog popodneva, proao sam i kroz hodnik s modelima vozova. Neko je ve bio u glavnom brodu. Video sam priguena, treperava svetla. uo sam struganje po podu, umove kad se predmeti pomeraju ili vuku. Ugasio sam baterijsku lampu. Da li u uspeti na vreme da stignem do kabine? Neujno sam hodao du ormara s voziima i ubrzo sam stigao do Gramovog kipa, u poprenom brodu. Uzdizao se na drvenom postolju, kockastog oblika (kockasti kamen Jesoda!), kao da nadgleda ulaz u pevnicu. Upamtio sam da se moj Kip slobode nalazi negde odmah iza njegovih lea. Prednja strana postolja bila je preklopljena tako da je gradila prolaz kojim se moglo ui u glavni brod kroz neki skriveni hodnik. I zaista, neka prilika je upravo tuda

ula sa svetiljkom verovatno plinskom od raznobojnog stakla zbog ega je njeno lice bilo obasjano plamteim crvenilom. Pripio sam se uza zid u uglu i pridolica me nije spazio. Neko iz pevnice ga je pristigao. Vite, ree mu, pouri, oni e stii kroz sat vremena. Znai da je to bila prethodnica koja obavlja neke pripreme za obred. Ako ih nema mnogo, jo uvek mogu da ih zaobiem i domognem se Kipa slobode. Pre nego to Oni dou tim putem, pitaj boga odakle i u kolikom broju. Dugo sam tako bio uuren i pratio pogledom odbleske svetiljki po glavnom brodu, ravnomerno poigravanje svetlosti, koja je bivala as jaa, a as slabija. Trudio sam se da proraunam koliko su se udaljili od Kipa i koliko e dugo on biti u tami. U jednom asu okuao sam sreu i skliznuo levom stranom Kipa telo mi je bilo tegobno priljubljeno uza zid, a trbuni miii zgreni. Sreom, bio sam kost i koa. Lija... Bacio sam se i skliznuo u kuite. Da bih bio to neprimetniji, leao sam se na podu skupljen gotovo kao fetus u majinoj utrobi. Srce mi je ubrzano tuklo, a zubi cvokotali. Morao sam da se ispruim. Disao sam ravnomerno, uvlaei postepeno sve vie vazduha kroz nos. ini mi se da se tako neto deava rtvi kad je podvrgnu muenju, to jest da moe namerno da izgubi svest da bi izbegla bol. I zaista, osetio sam da lagano tonem u zagrljaj Podzemnog sveta. 113 Naa stvar je tajna u tajni, tajna koja skriva neto to ostaje iza koprene, tajna koju moe objasniti samo druga tajna, to je tajna tajne koja se hrani tajnom. (Ja'far-al Sdiq, esti Imam) Svest mi se polako vraala. uo sam umove, svetlost se pojaala i tukla mi u oi. Oseao sam da su mi stopala utrnula. Probao sam da se uspravim, lagano i beumno, i inilo mi se da stojim na povrini prekrivenoj morskim jeevima. Mala Sirena. Nainio sam nekoliko neujnih pokreta, savijajui vrhove prstiju i obamrlost je

popustila. Tek tada sam oprezno promolio glavu, osmotrio levo i desno. Poto sam shvatio da je postolje jo uglavnom u mraku, ponovo sam zagospodario situacijom. Glavni brod bio je osvetljen sa svih strana. I dalje su to bile svetiljke, samo ih je sad bilo na desetine, nosile su ih pridolice koje su pristizale iza mojih lea. Oito su izlazili iz podzemnog kanala, prolazili levo od mene, ulazili u pevnicu i smetali se po glavnom brodu. Gospode Boe, pomislio sam, No na Monte Kalvu, samo Diznijeva verzija. Nisu galamili, govorili su apatom, ali je njihov amor bio pojaan, podseali su na statiste u operi: barabam, barabam. S moje leve strane svetiljke su bile poreane u polukrug na podu i zajedno s istonim delom pevnice gradile spljoteni luk. Krajnja taka tog lanog polukruga, juno, dodirivala je Paskalov kip. Tu se nalazio uareni mangal i neko je na njega bacao nekakve trave i opojna ulja. Dim se uvlaio u moje skrovite, grlo mi se suilo i obuzimali su me preterano uzbuenje i oamuenost. Pri treperavoj svetlosti opazio sam da se neto u sreditu mie, neka slaba ali veoma pokretna senka. Klatno! Klatno vie nije oscilovalo na svom uobiajenom mestu, na sredini krstastog svoda. Bilo je vee i obeeno o zavrni svodni kamen na sredini pevnice. Poto je kugla bila vea i nit je bila jaa, nalik na debelo ue ili upredenu metalnu icu. Ovo Klatno bilo je ogromno, tako je sigurno izgledalo i u Panteonu. Kao kad vidi Mesec kroz teleskop. Hteli su da sve bude isto kao kad su ga Templari prvi put isprobali, petsto godina pre Fukoa. Da bi Klatno moglo nesmetano da osciluje uklonili su neka postolja i tako u amfiteatru pevnice obrazovali tu grubu simetrinu antistrofu obeleenu svetiljkama. Zapitao sam se kako Klatno moe ravnomerno da osciluje kad ispod poda pevnice sigurno nema nikakvog magnetnog regulatora. Docnije sam shvatio. Na ivici pevnice, pokraj dizel motora, stajala je neka ljudska prilika spremna da - hitro kao maka i u saglasju s promenom oscilujue ravni blago odgurne kuglu, da je precizno pokrene dotakavi je samo ovla prstima, kad god bi krenula prema njemu. Bio je u fraku, kao Mandrak. Kasnije, kad budem video i njegovu bratiju, shvatiu da je maioniar, iluzionista iz Petit Cirque

gospoe Olkot, profesionalac kadar da tano odmeri pritisak jagodica svojih prstiju, sigurnog runog zgloba, vian da uoi i najneprimetnija odstupanja. Moda je ak, kroz tanke onove svojih uglaanih cipela, mogao da oseti titranje podzemnih struja i da se pokretima ruku povinuje logici Klatna i Zemljine kugle kojoj Klatno odgovara. Njegova sabraa. Sad sam video i njih. Promicali su meu automobilima u dvorani, klizili pokraj dresina i motocikala, bezmalo se kotrljali u tami, jedni su nosili visoku stolicu i sto presvuen crvenom tkaninom u prostrano predvorje u dnu, a drugi razmetali jo svetiljki. Sitni, mrani, kretavi, nalik na rahitinu decu, jedan je upravo promicao pored mene pa sam spazio njegove mongoloidne crte lica i elavu glavu. Les Freaks Mignons gospoe Olkot, odvratne male nakaze koje sam video na plakatu u knjiari Sloun. Ceo cirkus je bio na okupu, osoblje, policija, koreografi ritualnog plesa. Video sam Aleksa i Denisa, les Gants d'Avalon, utegnute u kone oklope s metalnim kopama. Bili su pravi divovi, plave kose, oslonjeni o velianstvenu karoseriju obeisana, prekrtenih ruku u iekivanju obreda. Nisam imao vremena da razmiljam o tom prizoru. Neko je sveano stupio u dvoranu i podigao ruku, zavladala je tiina. Prepoznao sam Bramantija, samo zato to je nosio grimiznu odedu, beli plat i mitru, kao i one veeri u Pijemontu. Bramanti je priao mangalu, ubacio neto, plamen je liznuo, a onda je pokuljao gust beli dim i miris je polako poeo da se iri po dvorani. Kao u Riju, razmiljao sam, kao na alhemiarskoj zabavi. A ja nemam agogo. Prineo sam maramicu nosu i ustima, da se zatitim. Ali ve mi se inilo da se Bramanti udvostruio, a Klatno mi se ljuljalo pred oima u raznim pravcima, kao vrteka. Bramanti je otpoeo svoje pojanje: Alef bet gimel dalet he waw zain het tet jod kaf lamed mem nun samek ajin pe sade qof resh shin tau! Skupina je odgovorila molitveno: Parmezijel, Padijel, Camuel, Azelijel, Varmijel, Gedijel, Azirijel, Mazerijel, Dorktijel, Uzijel, Cavarijel, Rajzijel, Simijel, Armadijel... Bramanti dade znak i jedna prilika izroni iz gomile, a zatim kleknu podno njegovih nogu. Opazio sam njegovo lice samo na tren. Bio je to Rikardo, ovek s oiljkom, slikar.

Bramanti ga je ispitivao, a on je odgovarao, napamet deklamujui obredne formule. Ko si ti? Ja sam adept, jo mi nisu dostupne vrhovne tajne TRES-a. Pripremao sam se u tiini i analokom razmiljanju o misteriji Bafometa, svestan da Veliko Delo krui oko est netaknutih peata i da emo tek naposletku spoznati tajnu sedmog peata. Kako si primljen? Preko vertikale Klatna. Ko te je primio? Mistini izaslanik. Moe li da ga prepozna? Ne, bio je pod maskom. Ja poznajem samo viteza prvog stepena iznad svog, a on opet asnika prvog stepena iznad njegovog i tako svako poznaje samo po jednog. I elim da tako bude. Quid facit Sator Arepo? Tenet Opera Rotas. Quid facit Satan Adama? Tabat Amata Natas. Mandabas Data Amata, Nata Sata. Jesi li doveo enu? Jesam, ovde je. Predao sam je kako mi je nareeno. Ona je spremna. Odlazi, ekaj i budi pripravan. Razgovor se vodio na traljavom francuskom, kakvim su obojica govorili. Potom je Bramanti rekao: Brao, okupili smo se ovde u ime Jedinstvenog reda, Nepoznatog reda, do jue niste ni znali da mu pripadate i da ste mu oduvek pripadali! Da se zakunemo. Anatema na oskvrnitelje tajne. Anatema na potkazivae Okultnog, anatema na onog ko se razmetao Obredima i Misterijama! Anatema! Anatema na Nevidljivi savez, na kopilad Hirama i njegove udovice, na sve operativne i spekulativne majstore Stare, prihvaene ili preiene prevare istoka i zapada, na Misraim i Memfis, na Filalete i Devet sestara, na Striktnu opservanciju i Ordo Templi Orientis, na iluminate iz Bavarske i Avinjona, na Vitezove Kado, na lus Cohen, na Savreno prijateljstvo, na Vitezove Crnog orla i Svetog grada, na Rosicrucians of Anglia, na Kabaliste zlatne rue+krsta, na Golden

Down, na Katoliki ruin krst Hrama i Grala, na Stella Matutina, na Astrum Argentinum i Telemu, na Vril i Tulu, na svakog starog i mistinog otimaa imena Velikog belog bratstva, na uvare hrama, na sve Saveze i Priorate Siona i Galije! Anatema! Ko god je iz naivnosti, tenje za preobraanjem, po naredbi, iz raunice ili podlosti iniciran u lou, savet, priorat, kapitol, red koji nezakonito poziva na pokornost Nepoznatim superiorima i Gospodarima Sveta, neka se noas sveano odrekne i usrdno moli da postane deo duha i tela jedine istinske opservancije, TRES-a, Templi Resurgentes Equites Synarchici, trojednog i trojstvenog mistinog i vrlo tajnog reda Sinarhinih Vitezova Templaskog Vaskrsnua! Sub umbra alarum tuarum! Sad neka uu asnici trideset i est poslednjih i vrlo tajnih stepena. I dok je Bramanti pozivao odabrane, jednog po jednog, oni su ulazili u obrednim odorama, a na prsima su svi imali znamenje Zlatnog runa. Vitez Bafometa, Vitez est netaknnutih peata, Vitez sedmog peata, Vitez tetragramatona, Vitez delat Florijana i Deija, Vitez Atanora... Preasni graditelj Turris Babela, Preasni graditelj Velike piramide, Preasni graditelj katedrala, Preasni graditelj Solomonovog Hrama, Preasni graditelj Hortus Palatinusa, Preasni graditelj Hrama u Heliopolisu... Bramanti je reao zvanja, a imenovani su ulazili u grupama, tako da nisam uspevao da odredim kome pripada koja titula, ali meu prvom dvanaestoricom sigurno sam opazio De Gubernatisa, starca iz knjiare Sloun, profesora Kamestresa i druge koje sam upoznao one veeri u Pijemontu. A video sam i gospodina Garamona, ini mi se kao Viteza tetragramatona. Bio je smeran i svean, obuzet svojom novom ulogom, drhtavim rukama je dodirivao Runo na prsima. Za to vreme Bramanti je nastavio: Mistini izaslanik Karnaka, Mistini izaslanik Bavarske, Mistini izaslanik Barbelognostika, Mistini izaslanik Kamelota, Mistini izaslanik Monsegira, Mistini izaslanik skrivenog imama... Vrhovni patrijarh Tomara, Vrhovni patrijarh Kilvininga, Vrhovni patrijarh Sen Marten de ana, Vrhovni patrijarh Marijenbada, Vrhovni patrijarh nevidljive Ohrane, Vrhovni patrijarh in partibus tvrave Alamut...

Razume se da je patrijarh nevidljive Ohrane bio Salon, i dalje siv u licu, samo to je umesto kunog ogrtaa sada nosio blistavu utu odedu sa crvenim obrubom. Za njim je iao Pjer, grobar glise Lucifrienne, ali je na grudima, umesto Zlatnog runa nosio bode u pozlaenim koricama. Za to vreme Bramanti je nastavio: Uzvieni hijerogam Hemijske svadbe, Uzvieni rodostavroski psihopomp, Uzvieni izvestilac Arkane nad Arkanama, Uzvieni steganograf Hijeroglifske monade, Uzvieni astralni jakoe vaseljenski spojitelj, Uzvieni uvar Rozenkrojcovog groba... Nemerljivi arhont podzemnih struja, Nemerljivi arhont uplje Zemlje, Nemerljivi arhont mistinog Pola, Nemerljivi arhont lavirinata, Nemerljivi arhont Klatna nad klatnima... Bramanti je malo zastao i uinilo mi se da poslednju najavu izgovara nekako nevoljko: Najuzvieniji meu preuzvienim arhontima, Sluga nad slugama, Prepokorni tajnik Edipa Egipanina, Ninji glasnik Gospodara Sveta i Dvernik Agarte, Poslednji kadioniar Klatna, Klod-Luj, grof De Sen ermen, knez Rakoi, grof De Sen Marten i markiz od Aljea, gospodar De Sirmon, markiz od Veldona, markiz od Monferata, od Ajmara i Belmara, grof Soltikov, vitez ening, grof Carogi! Dok su se ostali razmetali po predvorju, naspram Klatna i vernika u glavnom brodu, uao je Alje, u prugastom tamnoplavom odelu sa dvorednim kopanjem, lice mu je bilo bledo i zgreno. Za ruku je vodio jednu enu, kao da sprovodi neku duu hadskom stazom. I ona je bila bleda i omamljena, kao da je drogirana, na sebi je imala samo belu i bezmalo providnu tuniku. Bila je to Lorenca Pelegrini, kose rasute po ramenima. Dok je prolazila, video sam je iz profila, istu i nenu, poput prerafaelitske preljubnice. Suvie tanana da ne bi iznova u meni probudila udnju. Alje je odveo Lorencu do mangala, pokraj Paskalovog kipa, pomilovao je po odsutnom licu i dao znak Divovima iz Avalona, koji su joj prili i uhvatili je pod miice da bi je pridravali. Potom je seo za sto, pred vernike, tako da sam ga lepo video dok je iz prsluka vadio svoju tabakeru i utke je gladio pre nego to e progovoriti. Brao vitezovi. Okupili ste se ovde zato to su vas nedavno Mistini izaslanici obavestili, stoga sad svi znate zato smo se sastali. Trebalo je da se sastanemo u noi 23. juna 1945, neki od vas se tada verovatno nisu jo ni rodili, odnosno bar ne u sadanjem obliju. Okupili smo se ovde zato to smo posle eststo godina mukotrpnog

lutanja najzad pronali nekog ko zna. Kako je to saznao i kako je saznao pre nas ostaje zabrinjavajua tajna. Ali otkriu vam da je ovde s nama nisi mogao to da propusti, zar ne, dragi prijatelju, tada si bio previe radoznao dakle, otkriu vam da je ovde s nama neko ko bi to mogao da nam prizna: Ardenti! Pukovnik Ardenti to je svakako bio on, crn poput gavrana, kao i pre, mada pomalo izlapeo prokrio je prolaz kroz okupljene i stao pred Aljea kao da je doao na sud, a Klatno ga je dralo na odstojanju obeleavajui nedostupni prostor. Otkad se nismo videli, dragi brate, smekao se Alje. Znao sam da nee odoleti, poto si ti proneo glas. ta ima da kae? Zna ta je rekao zarobljenik, a on tvrdi da je to saznao od tebe. Znai, znao si i nisi hteo da kae. Grofe, ree Ardenti, zarobljenik lae. Za mene je ponienje to to moram da kaem, ali ast je najvanija. Pria koju sam mu poverio nije ona koju su mi pomenuli Mistini izaslanici. Tumaenje poruke je potpuno drugaije jeste, tako je, doepao sam se jedne poruke, nisam to poricao ni onda u Milanu, pre toliko godina... Ja ne bih bio kadar da je odgonetnem kao zarobljenik, zato sam tada i traio pomo. Moram da priznam da nisam naiao na podrku, ve samo na nevericu, izazove i pretnje... Moda je hteo jo neto da kae, ali zurio je u Aljea, pa mu je pogled bio prikovan i za Klatno, koje kao da ga je opinilo. Kao da je hipnotisan, pade na kolena i izusti samo: Oprostite mi, zato to ne znam. Oproteno ti je, jer zna da ne zna, ree Alje. Odlazi. Elem, brao, zarobljenik zna suvie toga to niko od nas nije znao. Zna ak i ko smo mi, mada smo i sami to saznali od njega. Moramo smesta da nastavimo, uskoro e zora. Dok vi budete ovde posveeni dubokom razmiljanju, ja u jo jednom porazgovarati s njim ne bih li mu izvukao to otkrovenje. E neemo tako, gospodine grofe! Pjer je stupio u polukruni prostor iskolaenih oiju. Dva dana ste razgovarali s njim, nas niste ni obavestili, a on niti je ta video, niti rekao, niti uo, kao ona tri majmuna u pounoj prii. ta biste ga jo noas pitali? Ne, ne, razgovarajte ovde, pred svima! Umirite se, dragi Pjer. Naredio sam da veeras dovedu enu koju smatram najljupkijim otelotvorenjem Sofije, mistine veze izmeu nieg, pogrenog sveta i Svevinjeg Ogdoada. Ne pitajte me

kako ni zato, ali ako ona bude posredovala, taj ovek e progovoriti. Sofija, reci im ko si ti! A Lorenca, jo uvek omamljena, gotovo rastavljajui rei na slogove jedva izusti: Ja sam... kurva i svetica. E ba lepo, nasmeja se Pjer, s nama je crme de l'initiation, a traimo pomo od fakalica. Ne, smesta dovedite tog oveka ovamo, pred Klatno! Ne budite detinjasti, ree Alje. Dajte mi sat vremena. Zato mislite da bi progovorio ovde, pred Klatnom? Ima da progovori dok se bude raspadao. Le sacrifice humain! uzviknu Pjer obraajui se gomili u glavnom brodu. A iz glavnog broda se zau na sav glas: Le sacrifice humain! Ustao je i Salon: Grofe, na stranu detinjarije, brat Pjer je u pravu. Nismo policajci... Gde ba vi to da kaete, podrugnu se Alje. Nismo policajci i drimo da je nedostojno da nastavimo uobiajenim sredstvima policijske istrage. Ali isto tako mislim da prinoenje rtve podzemnim silama ne bi vredelo. Da su htele da nam daju neki znak, odavno bi to uinile. Pored zarobljenika, postoji jo neko ko zna, samo to je nestao. E pa dobro, veeras smo u mogunosti da suoimo zarobljenika s onima koji su znali i..., nasmeio se, gledajui netremice u Aljea poluzatvorenim oima ispod kosmatih vea, da ih suoimo i s nama, ili bar s nekima od nas... ta time hoete da kaete, Salon? upitao je Alje, glas mu je svakako zvuao nesigurno. Ako mi dozvolite, gospodine grofe, ja u vam objasniti, ree gospoa Olkot. Bila je to ona, prepoznao sam je s plakata. Modra u licu, u maslinastozelenoj haljini, s nauljenom sjajnom kosom skupljenom na potiljku, govorila je hrapavim mukim glasom. I u knjiari Sloun mi se uinilo da prepoznajem to lice, a sad sam se setio - bila je to druitkinja koja je one noi na proplanku bezmalo naletela na nas. Alekse, Denise, dovedite zarobljenika. Govorila je zapovednikim tonom, ini se da joj je gomila u glavnom brodu odobravala svojim amorom, dva diva su je posluala, a Lorencu su predali na uvanje dvojici Freaks Mignons. Aljeu su ruke bile prikovane za naslon na visokoj stolici, nije se usudio da joj se suprotstavi.

Gospoa Olkot je dala znak svojim malim nakazama i one su postavile tri onie naslonjae izmeu Paskalovog kipa i obeisana. Ona je pokazala trima prilikama da sednu u naslonjae. Sve tri prilike bile su tamnopute, niske rastom, nervozne i videle su im se samo beonjae. Braa Foks, dobro ih znate, grofe. Teo, Leo, Geo, sedite i pripremite se. U tom trenutku ponovo se pojavie divovi iz Avalona, drei za miice nikog drugog do Jakopa Belba, koji je jedva dosezao do njihovih ramena. Moj jadni prijatelj bio je zemljan u licu, videlo se da se dugo nije brijao, ruke su mu bile vezane na leima, a koulja razdrljena na prsima. Kako je stupio u tu zadimljenu arenu, zatreptao je. ini se da se nije zaudio tom skupu posveenika koji je video pred sobom, tih poslednjih dana verovatno se navikao da moe svata oekivati. Ipak, nije oekivao da e ugledati Klatno, ne u tom poloaju. Ali divovi su ga odvukli pred stolicu na kojoj je sedeo Alje. Sada je uo samo tihi um Klatna koje mu je doticalo lea. Okrenuo se samo na tren i ugledao Lorencu. Uzbudio se, pokuao da je dozove, stao da se otima, a Lorenca je tupo zurila u njega, kao da ga ne prepoznaje. Belbo se sigurno spremao da zapita Aljea ta su joj to uradili, ali nije stigao. Odnekud sa dna dvorane, blizu blagajne i polica s knjigama, zaulo se bubnjanje i oglasile su se flaute s nekoliko kripavih tonova. Vrata na etiri automobila naglo su se otvorila i izala su etiri stvorenja koje sam takoe ve video na plakatu Petit Cirque. Filcani eiri bez oboda, kao fes, iroki crni ogrtai zakopani do grla, Les Derviches Hurleurs izali su iz automobila kao da su mrtvi vaskrsli iz groba i uurili se po obodu maginog kruga. Flaute u pozadini izvijale su sada nenu muziku, a oni su, pognutih glava, isto tako neno tapkali rukama po podu. Iz trupa Bregeovog aeroplana, kao hoda s minareta, promolilo se peto stvorenje i stalo da poje na nekom nepoznatom jeziku, jecalo je i tuilo, hrapavim tonovima, dok su bubnjevi sve jae tukli. Gospoa Olkot se iza lea nadvila nad braom Foks i apatom ih hrabrila. Njih trojica su bila zavaljena u naslonjaama, drei se za naslone, sklopljenih oiju, poeli su da se znoje, svi miii na licu su im se pomerali.

Gospoa Olkot se obratila skupu asnika: Sad e moji vrli tienici dovesti ovamo tri linosti koje su znale. Zastala je, a zatim najavila: To su Edvard Keli, Hajnrih Kunrat i..., ponovo je zastala, grof De Sen ermen. Prvi put sam video da je Alje izbaen iz takta. Digao se iz visoke stolice, to je bila greka. Onda se ustremio na tu enu gotovo sluajno je izbegao putanju Klatna - i zaurlao: Aspido, laljivice, vrlo dobro zna da je to nemogue... Onda se obratio prisutnima: Prevara! Prevara! Zaustavite je! Ali niko se nije ni pomerio, naprotiv. Pjer je seo na visoku stolicu i rekao: Da nastavimo, gospoo. Alje se smirio. Povratio je preanju hladnokrvnost i sklonio se u stranu, umeao se meu ostale posmatrae. Hajde, rekao je izazivaki, ba da probamo. Gospoa Olkot je podigla ruku kao da daje znak za poetak trke. Muzika je postajala sve prodornija i razbila se u pravu kakofoniju nesaglasja, bubnjevi su izgubili ritam, a plesai, koji su ve stali da njiu gornji deo tela napred-nazad i levo-desno, sada su ustali, zbacili ogrtae, ukoenih ruku, kao da e da polete. Na trenutak su tako nepomino stajali, a onda su poeli da se vrte u mestu, oslonjeni na levu nogu kao osovinu, lica okrenutog uvis, usredsreeni i zaneti u isti mah, dok su njihove plisirane dolame pratile te piruete irei se kao zvono, pa su liili na cvetove koje iba uragan. Za to vreme, medijumi su se nekako zgrili, napetog i izoblienog lica, kao da bi da vre nudu, a nikako im ne uspeva, stenjui hrapavo. Svetlost mangala se priguila, a pomonici gospoe Olkot pogasili su sve svetiljke na podu. Crkvu su osvetljavale samo svetiljke u glavnom brodu. I mic-po-mic, udo se dogodilo. Iz usta Tea Foksa pojavilo se neto nalik na beliastu penu, koja se polako zgunjavala, a neto docnije, ista takva pena pokuljala je i iz usta njegove brae. Samo napred, mili moji, apatom ih je podsticala gospoa Olkot, samo napred, dajte sve od sebe, tako, tako... Plesai su pevali, isprekidano i histerino, glave su im se klatile i ljuljale, njihovi iskidani krici pretvarali su se u krkljanje. inilo se da medijumi isputaju neku materiju, koja je isprva bila gasovita, a potom se zgunjavala, postajala kao lava, kao

belance koje lagano curi, dizala se i sputala, puzei im po ramenima, prsima, oko nogu, uvijajui se poput gmizavca. Vie nisam mogao da razaznam da li im pena izbija iz konih pora, ili iz usta, uiju, oiju. Gomila se sve vie tiskala napred i primicala se medijumima i plesaima. Ja sam prestao da se plaim, mogao sam bezbedno da se umeam u taj mete, izaao sam iz skrovita i uronio u isparenja koja su se irila pod lukovima. Oko medijuma lebdela je hladna svetlost neodreenih mlenih obrisa. Materija je teila da se odvoji od njihovih tela i poprimala je oblike nalik na amebu. U pari koja je kuljala iz jednog od brae izdvojilo se neto kao iljak koji se savijao i peo po njegovom telu, kao da je ptica koja hoe da ga kljucne. Na vrhu iljka obrazovale su se dve izrasline koje su se uvlaile i izvlaile, kao rogovi nekakvog dinovskog pua... Plesai su se vrteli sklopljenih oiju, usta punih pene, neprestano se obrui oko sebe poeli su da obrazuju krug i, koliko im je skueni prostor to dozvoljavao, da se zajedno okreu oko Klatna, nekim udom im je polazilo za rukom da ne prepree njegovu putanju. Kovitlali su se sve bre, poskidali su i kape i sad se duga crna kosa vijorila oko njihovih glava, a inilo se da e im glave svakog asa odleteti s ramena. Vritali su, kao one veeri u Riju, houu, houu, houuuuu... Beli oblici su dobijali obrise, jedan je poprimio nejasno ljudsko oblije, drugi je bio kao muki ud, boica, alambik, a trei je zadobio jasan izgled ptice, uka s velikim naoarima i nauljenim uima, povijenog kljuna, nalik na staru profesorku biologije. Gospoa Olkot je zapitala prvo oblije: Keli, da li si to ti? Oblije se oglasilo. To sigurno nije govorio Teo, ve neki dalek glas koji je s mukom isprekidano izgovarao rei: Now... I do reveal, a... mighty Secret if you marke it well... Da, da, navaljivala je gospoa Olkot. Glas je nastavio: This very place is call'd by many names... Earth... Earth is the lowest element of All... When trice yee have turned this Wheele about... thus my greate Secret I have revealed... Teo Foks naini pokret rukom kao da moli za milost. Odmori se samo malo, nemoj da izgubi to oblije..., rekla mu je gospoa Olkot. Potom se obratila obliju uka: Prepoznala sam te, Kunrate, ta eli da nam kae?

inilo se da uk odgovara: Alelu...ja... Alelu...ja... Was... Was? Was helfen Fackeln Licht... oder Briln... so die Leut... nicht sehen... wollen... Mi hoemo da vidimo, kazala je gospoa Olkot, reci nam ono to zna... Symbolon ksmou... t ntra... ka tn enkosmin... dunmen erthento... oi theolgoi... I Leo Foks bio je na izmaku snaga, ukov glas bivao je sve slabiji pri kraju govora. Leo je povio glavu i jedva je odravao oblije. Neumoljiva gospoa Olkot hrabrila ga je da izdri i obratila se poslednjem obliju, koje je poprimilo ovekoliki izgled. Sen ermene, Sen ermene, da li si to ti? ta ti zna? Oblije je stalo da pevui neku melodiju. Gospoa Olkot je pokazala muziarima da utiaju svoju buku, a plesai su prestali da jee, i dalje su se vrteli, ali sve umornije. Oblije je pevalo: Gentle love this hour befriends me... To si ti, prepoznala sam te, hrabrila ga je gospoa Olkot, Priaj, reci nam gde, ta... Oblije je odvratilo: Il tait nuit... La tte couverte du voile de lin... j'arrive... je trouve un autel de fer, j'y place le rameau mystrieux... Oh, je crus descendre dans un abme... des galeries composes de quartiers de pierre noire... mon voyage souterrain... On je prevarant, prevarant, povikao je Alje, brao, svi znate taj tekst, to je Trs Sainte Trinosophie, ja sam to napisao, svako moe da ga proita za ezdeset franaka! Pritrao je Geu Foksu i stao da ga trese za ruku. Prestani, varalice, povikala je gospoa Olkot, ubie ga! Pa ta onda! uzviknuo je Alje i sruio medijuma sa stolice. Geo Foks je pokuao da se odri zgrabivi vlastitu izluevinu, koju je pri padu povukao, tako da se razlila i razmazala po podu, Geo se skljokao u lepljivu sluz koja je i dalje kuljala iz njega, a potom se beivotno ukoio. Prestani, ludae, zaurlala je gospoa Olkot i epala Aljea. Onda se obratila preostaloj dvojici blizanaca: Izdrite, mali moji, oni moraju jo da govore. Kunrate, Kunrate, kai mu da ste pravi! Leo Foks se borio za svoj ivot, pokuavao je da proguta uka. Gospoa Olkot je stala iza njega i pritiskala mu slepoonice kako bi

ga odvratila od drskog opiranja. uk je shvatio da e da iezne, pa se okrenuo protiv svog tvorca: Phy, phy, Diabolos, pitao je pokuavajui da mu iskljuje oi. Leo Foks je zakrkljao, kao da mu je neko prerezao vratnu ilu i sruio se na kolena. uk je iezao u odvratnom glibu (piii, piii, pitao je), u koji se stropotao i medijum, guei se. Ostao je nepokretan, uronjen u mulj. Olkotova se razjareno okrenula Teu, koji je hrabro odolevao: Govori, Keli, uje li me? Keli vie nije govorio. Pokuavao je da se odvoji od medijuma koji je sad urlao kao da mu upaju utrobu, nastojei da vrati vlastitu tvorevinu, mlatarajui rukama po vazduhu. Keli, ui su ti odrubili, nemoj opet da podvaljuje, vikala je gospoa Olkot. A Keli, poto nije uspeo da se odvoji od medijuma, pokuavao je da ga zadavi. Bio je nalik na vakau gumu koja se obmotava oko poslednjeg brata Foks koji je uzalud pokuavao da se oslobodi. Onda se i Teo stropotao na kolena, kaljao je, stapao se s parazitom koji ga je prodirao, skotrljao se na pod, bacakajui se kao da ga obavija plamen. Ono to je prethodno bilo Keli najpre ga je prekrilo kao mrtvaki pokrov, a onda je izdahnulo i razlilo se po podu. Ispranjeni Teo leao je na podu, bio je kao prepolovljen, nalik na dete koje je balsamovao Salon. Tog trenutka etvorica plesaa se zaustavie, svi kao jedan, podigoe ruke uvis, kao davljenici koji tonu poput kamena, a onda se uurie cvilei kao tenad i akama prekrie glave. U meuvremenu Alje se malo pribrao, otirui znoj sa ela rupcem koji mu je krasio dep na sakou. Dvaput je duboko udahnuo i prineo ustima neku belu pilulu. Potom im je rekao da se stiaju. Brao, vitezovi. Videli ste u kakvu bedu je ta ena htela da nas uvue. Uozbiljimo se i vratimo mom naumu. Dajte mi sat vremena nasamo sa zarobljenikom. Gospoa Olkot je bila izbaena iz igre, nagnuta nad svojim medijumima, njen bol je bio gotovo ljudski. Ali Pjer, koji je iz visoke stolice pratio sve to se zbilo, ponovo je uzeo situaciju u svoje ruke. Non, rekao je, preostaje nam samo jedno: le sacrifice humain! Ii sa zarobljenikom! Podbodeni njegovom energijom divovi iz Avalona su zgrabili Belba, koji je zapanjeno posmatrao ceo prizor, i dovukli ga pred Pjera. On je ustao, spretno kao kakav ongler, stavio visoku stolicu na sto i odgurao ga do sredita pevnice, zgrabio je ue Klatna u

pokretu, zaustavio kuglu i ustuknuo od njenog trzaja. Sve se zbilo za tren oka, kao po dogovoru a mogue je da su, dok je trajao mete, to i isplanirali divovi su se popeli na podijum, posadili Belba na stolicu a potom mu je jedan od njih dvaput obmotao ue Klatna oko vrata, dok je drugi pridravao kuglu, da bi je potom naslonio na ivicu stola. Bramanti je pohitao do tih veala, plamtei u svom velianstvenom grimiznom ogrtau i stao da poje: Exorcizo igitur te per Pentagrammaton, et in nomine Tetragrammaton, per Alfa et Omega qui sunt in spiritu Azoth. Saddai, Adonai, Jotchavah, Eieazereie! Michael, Gabriel, Raphael, Anael. Fluat Udor per spiritum Eloim! Maneat Terra per Adam Iot-Cavah! Per Samael Zebaoth et in nomine Eloim Gibor, veni Adramelech! Vade retro Lilith! Belbo je sedeo uspravan na stolici, s uetom oko vrata. Divovi vie nisu morali silom da ga dre. Da je nainio i najmanji pogrean pokret, pao bi iz tog nesigurnog poloaja i oma bi mu prerezala grlo. Budale jedne, vikao je Alje, kako emo sad da ga vratimo na njegovu osu? Mislio je kako da spase Klatno. Bramanti se nasmeio: Ne brinite, grofe. Ovde ne mukamo vae napitke. To je Klatno, tako su ga Oni smislili. Ono e znati kuda da ide. A osim toga, da bi se neka Sila primorala da dejstvuje, nema boljeg sredstva od prinoenja ljudske rtve. Sve do tog trenutka Belbo je drhtao. Sad sam video da se opustio, nije se ba razvedrio, ali poeo je radoznalo da posmatra publiku. I u tom asu, dok je sluao svau dvojice svojih suparnika i gledao beivotna tela medijuma pred sobom, dervie sa strane koji su se jo tresli jecajui, izguvane odede asnika, povratio je svoj izvorni dar, smisao za smeno. U tom trenutku, ubeen sam u to, reio je da nita vie ne moe da mu ulije strah. Moda se na tom uzdignutom poloaju osetio nadmono, dok je kao s pozornice posmatrao tu skupinu ludaka izgubljenih kao u nekom velelepnom boju u teatru Gran Ginjol, a u dnu dvorane, gotovo ve u atrijumu, patuljaste nakaze koje predstava vie nije ni zanimala, nego su se podgurkivale laktovima i cerekale, kao Anibale Kantalamesa i Pio Bo. Samo je Lorenci uputio brian pogled. Nju su divovi ponovo epali za miice a ona se sva tresla. Lorenca je dola k svesti. Plakala je.

Ne znam da li je Belbo reio da ne pokae strah pred njom, ili je moda njegova odluka bila jedini nain da jasno iskae svoj prezir i nadmo nad tom svetinom. Kako bilo da bilo, sedeo je uspravno, glave podignute uvis, koulja mu je bila razdrljena, ruke vezane na leima, bio je ponosit, kao da ne zna za strah. Umiren Belbovim spokojstvom, poto se ionako pomirio s tim da je oscilovanje Klatna prekinuto, i dalje nestrpljiv da sazna tajnu, ve svodei raune traganja koje je trajalo tokom itavog njegovog ivota, ili tokom mnotva njegovih ivota, reen da ponovo ovlada svojim sledbenicima, Alje se opet obratio Jakopu: Molim vas, Belbo, odluite se ve jednom. Vidite i sami, vi ste u najmanju ruku u neugodnoj situaciji. Prestanite da se egaite. Belbo nije odgovorio. Gledao je na drugu stranu, kao da iz obzira ne eli da slua razgovor kojem sluajno prisustvuje. Alje je navaljivao, pomirljivim tonom, kao da razgovara s detetom. Shvatam vae negodovanje, pa ako hoete i vau uzdranost. Shvatam da vam je mrsko da tako linu i ljubomorno uvanu tajnu poverite ovoj svetini koja se maloas onako nedolino ponela. E pa dobro, svoju tajnu moete da poverite samo meni, da mi je apnete na uho. Sad u narediti da vas spuste odatle i znam da ete mi rei jednu re, samo jednu re. A Belbo e: Kad vi kaete. Tada je Alje promenio dranje. Video sam da prvi put u ivotu govori zapovedniki, kao svetenik, prenaglaeno. Govorio je kao da je u nekoj od egipatskih odora svojih prijatelja. Osetio sam da mu je govor izvetaen, kao da s podsmehom podraava one prema kojima je u svakoj prilici iskazivao svoj blagonakloni prezir. Ali, istovremeno se prilino uneo u tu svoju sasvim novu ulogu. Po nekom svom planu poto to nikako nije bilo nagonski uvodio je Belba u melodramsku scenu. Ako je to bila gluma, dobro je odigrao, jer Belbo nije ni naslutio obmanu i sasluao je svog sagovornika kao da se od njega upravo to i oekuje. Ti e sad progovoriti, ree Alje, progovorie i nee ostati izvan ove velike igre. Ako bude utao, propao si. Ako bude progovorio, uestvovae u pobedi. Jer ozbiljno ti kaem, noas smo ti, ja i svi mi u Hodu, sefirotu sjaja, velianstva i slave. Hod vlada ceremonijalnom i obrednom magijom. Hod je trenutak u kojem se zatvara krug venosti. Vekovima sam sanjao ovaj trenutak. Govorie

i pridruie se onima koji e, posle tvog otkria, jedini moi da se nazovu Gospodarima Sveta. Ponizi se da bi se uzdigao. Govorie, jer ja tako nareujem, govorie jer ja tako kaem, a moje rei efficiunt quod figurant! A Belbo ree, poto ga vie nita nije moglo zaustaviti: Ma gavte la nata... Ako je i oekivao odbijanje, Alje je ipak prebledeo zbog uvrede. ta je rekao? histerino je upitao Pjer. Nee da progovori, ukratko je objasnio Alje. Rairio je ruke, kao da se predaje, ali s prezirom a potom rekao Bramantiju: Va je. A Pjer e na to, sav izbezumljen: Assez, assez, le sacrifice humain, le sacrifice humain! Tako je, ima da umre, ionako emo pronai odgovor, vikala je, isto tako izbezumljena, gospoa Olkot, koja se vratila u igru i nasrnula na Belba. Gotovo istog asa krenula je i Lorenca. Oslobodila se divova i stala ispred Belba, podno veala, rairenih ruku kao da hoe da zaustavi neku najezdu, viui kroz suze: Zar ste svi poludeli? Zar ete to da uradite? Alje, koji se ve udaljavao, na tren je bio zbunjen, a onda joj je pritrao ne bi li je zaustavio. Potom se sve odigralo za tren oka. Olkotovoj se puna raspala, plamtela je zlobom kao kakva meduza, zarivala je svoje kande u Aljea, izgrebala ga po licu, a potom odgurnula u stranu, unevi u taj skok svu estinu svoje srdbe. Alje je uzmicao, sapleo se o nogare mangala, okrenuo se oko sebe kao dervi, udario glavom u neku mainu i stropotao se na pod. Lice mu je oblila krv. Pjer se istog asa bacio na Lorencu, u skoku je izvukao bode iz korica koje su mu visile na prsima, ja sam ga sada video s lea, pa nisam odmah shvatio ta se dogodilo, ali sam ugledao Lorencu kako je pada kraj Belbovih nogu, votanog lica, dok je Pjer izvlaio seivo urlajui: Enfin, le sacrifice humain! A potom se okrenuo prema dvorani i viknuo na sav glas: I'a Cthulhu! I'a S'ha-t'n! Gomila koja je ispunjavala glavni brod poela je da se komea, neki su padali pregaeni, drugi samo to nisu oborili Kinjoov automobil. Zauo sam bar mislim da sam zauo, nije mogao da mi se priini tako groteskan detalj glas gospodina Garamona koji je

govorio: Molim vas, gospodo, budite bar iole pristojni... Bramanti je u zanosu pao na kolena pred Lorencinim telom i deklamovao: Asar, Asar! Ko me je epao za guu? Ko me je prikovao za pod? Ko mi zariva bode u srce? Nisam dostojan da preem preko praga kue boginje Maat! Moda niko nije ni hteo, moda je Lorencina rtva bila dovoljna, ali prisutni su se ve probijali u magini krug, koji je postao dostupan, poto se Klatno zaustavilo i gomila je gurnula nekog zakleo bih se da je to bio Ardenti preko stola, koji se doslovno izmakao ispod Belbovih nogu, odskoio, dok je, usled tog istog naleta, Klatno poelo da da osciluje, brzo i svom estinom, povukavi i svoju rtvu. Ue se zateglo od teine kugle i steglo kao oma oko vrata mog jadnog prijatelja koji je odskoio uvis obeen o ue Klatna, i naglo odleteo na istoni kraj pevnice, a onda se njegovo ve beivotno telo (nadam se) vraalo natrag, prema meni. Prisutni su se, gazei jedni preko drugih, povukli prema obodu, da bi oslobodili prostor za taj udesni dogaaj. Onaj to je bio zaduen da gura Klatno, u zanosu zato to je ponovo proradilo, potpomagao je oscilovanje gurajui neposredno telo obeenog. Osa oscilovanja gradila je dijagonalu od mojih oiju do jednog prozora, sigurno je to bio onaj oljuteni prozor kroz koji e, kroz svega nekoliko sati, prodreti prvi sunev zrak. Tako da ja nisam video Jakopa kako osciluje, ali mislim da se tako zbilo, da je takvu putanju ispisivao u prostoru... Belbova glava bila je kao druga kugla okaena na deo ueta do zavrnog svodnog kamena i kako da kaem dok je metalna kugla ila udesno, Belbova glava je kao druga kugla ila ulevo, a potom obratno. Dugo su te dve kugle oscilovale u suprotnom smeru, tako da vazduh vie nije sekla geometrijska prava, ve trougaona putanja. Ali, dok je Belbova glava sledila kretanje zategnutog ueta, njegovo telo isprva dok je izdisao, a potom trzajui se kao drvena lutka na koncu ispisivalo je drugaije putanje, nezavisno od glave, ueta i kugle ispod njega, ruke na ovu, a noge na onu stranu. Da je neko snimio taj prizor Majbridovim fotoaparatom, zaustavljajui na fotografskoj ploi svaki trenutak u prostornom sledu, beleei krajnje take na kojima se glava nalazila u svakom oscilujuem periodu, obe take u kojima se kugla zaustavljala, zamiljene take ukrtanja niti,

nezavisno, i za glavu i za kuglu, kao i srednje take koje oznaavaju krajeve oscilujue ravni nogu i trupa, imao sam oseaj da bi Belbo u vazduhu ocrtao drvo ivota, saeo u krajnjem trenutku sled svih univerzuma, zauvek zaustavio tim kretanjem deset stupnjeva svog izdisanja i izluivanja boanskog u svet. Potom, dok je Mandrak i dalje podsticao tu mrtvaku ljuljaku, nekim jezivim slaganjem sila, nekim prenosom energije, Belbovo telo se zaustavilo. Ue i kugla su se klatili samo nie od njegovog tela pa do poda, dok je ostatak ueta, koji je Belba povezivao sa svodom, stajao vertikalno. I tako je Belbo, pobegavi od ovog pogrenog sveta i njegovog kretanja, sada postao taka veanja, Nepokretni oslonac, Stoer o koji se oslanja svod sveta, a tek podno njegovih nogu oscilovali su ue i kugla, s jednog kraja na drugi, neprestano, dok je Zemlja pod njima izmicala, otkrivajui uvek neki drugi deo sveta pa kugla nije znala, niti e ikad znati da pokae gde je Pupak sveta. Dok je graja avoljubaca, koja je na trenutak utihnula od zaprepaenja pred tim udom, ponovo ivnula, pomislio sam da je pria zaista zavrena. Ako je Hod sefirot Slave, Belbo je imao svoj trenutak. Jedan jedini neustraivi in pomirio ga je s Apsolutom.

114 Idealno klatno sastoji se od veoma tanke niti koja je potpuno neotporna na savijanje i uvijanje. Duina te niti je L, a o njeno teite je okaena masa. Teite kugle nalazi se u njenom centru, a teite ljudskog tela nalazi se na 0,65 od njegove ukupne visine merene od stopala. Ako je visina obeenog oveka 1,70 m, njegovo teite se nalazi na visini od 1,10 m od njegovih stopala, a duina L obuhvata tu duinu. Odnosno, ako je duina glave do vrata 0,30 m, teite je na 1,70 m 1,10 m = 0,60 m od glave i na 0,60 m - 0,30 m = 0,30 m od vrata obeenog. Period malih oscilacija klatna, koji je utvrdio Hajgens, izraunava se: T (u sekundama) = 2/g L (1)

gde je L u metrima, = 3,1415927... a g = 9,8 m/sec2. Iz toga proizlazi da (1) daje: T = 2 3,1415927 / 9,8 L = 2,00709 L to priblino iznosi: T = 2L (2)

PRIMEDBA ZA PRELOM OVDE UMESTO OVIH FORMULA STAVITI GRKO SLOVO PI, RAZLOMKE I KOREN KAO U ORIGINALU NA STR. 634 Napomena: T je nezavisno od teine obeenog (ljudi su pred Bogom jednaki)... Dvostruko klatno, kad su dve mase okaene o jednu nit... Ako pomeri A, A e neko vreme oscilovati, potom e se zaustaviti a oscilovae B. Ako su ta dva klatna razliite mase ili duine, energija prelazi s jednog na drugo, ali vreme tih oscilacija energije nije jednako... Ovo etanje energije dogaa se i kad, umesto da pusti A da slobodno osciluje poto si ga pomerio, nastavi periodino da deluje na njega odreenom silom.

Odnosno, ako vetar duva u naletima i deluje na obeenog suprotno od njegovog oscilovanja, posle izvesnog vremena on e prestati da se klati, a oscilovae veala kao da je obeeni njihova osovina. (Odlomak iz privatnog pisma Marija Salvadorija, Univerzitet Kolumbija, 1984) Na tom mestu vie nisam imao ta da saznam. Iskoristio sam mete da doprem do Gramovog kipa. Postolje je jo uvek bilo otvoreno. Uao sam, spustio se niz stepenike i naao na malom odmoritu, osvetljenom slabom sijalicom. Odatle je vodilo kameno spiralno stepenite. Spustio sam se tuda i obreo u prilino visoko zasvoenom i polumranom hodniku. Isprva nisam ni shvatio gde se nalazim ni odakle dopire um pljuskanja vode. Potom su mi se oi navikle na tamu i video sam da sam u kanalizacionom vodu, a nekakva gvozdena ograda s gelenderom titila me je od pada u vodu, ali me nije titila od neprijatnog zadaha, to hemijskog to organskog porekla. U itavoj naoj prii bar je neto bilo istinito pariska kanalizacija. Kolberova, Fantomasova, De Kausova? Iao sam glavnim kanalom, izbegavajui mrane bone meandre, u nadi da u ugledati neki znak koji e mi pokazati gde da zavrim svoj podzemni beg. U svakom sluaju, beao sam to dalje od Konzervatorijuma, a u odnosu na to kraljevstvo tmine, Pariska kanalizacija bila je pravo izbavljenje, sloboda, ist vazduh, svetlost. Pred oima mi je neprestano lebdela ista slika krivulja koju je mrtvo Belbovo telo opisivalo u pevnici. Nisam mogao da shvatim emu odgovara taj crte. Sad znam da je re o fizikom zakonu, ali nain na koji sam to saznao samo pojaava simbolino znaenje te pojave. Ovde, u Jakopovoj vikendici, u mnotvu njegovih beleaka, pronaao sam pismo koje mu je neko uputio kao odgovor na njegovo pitanje kako funkcionie klatno kad se o njegovu nit okai jo jedan teret. Znai, Belbo je ko zna otkad zamiljao Klatno kao Sinaj i Kalvariju u isti mah. Nije umro kao rtva Plana koji je nedavno skovan, u mati je ve odavno pripremio svoju smrt, a poto je verovao da je nesposoban za stvaranje, nije ni znao da njegovo

domiljanje projektuje stvarnost. A moda i nije tako, moda je hteo da okona svoj ivot ba na taj nain, da bi i sebi i drugima dokazao da je mata uvek stvaralaka, ak i kada nema genijalnosti. Njegov poraz je na neki nain bio i pobeda. Ili gubi sve ako se zavetuje da e pobediti jedino na taj nain? Gubi sve ako nisi shvatio da si jednom ve izvojevao sasvim drugaiju pobedu. Ali tada, u subotu uvee, ja to jo nisam otkrio. Iao sam podzemnim kanalom, tumarao kao Postel, moda izgubljen u istoj tmini, kad iznenada spazih znak. Na zidu je bila privrena jaa sijalica koja mi je osvetljavala jo jedno stepenite, u stvari basamke koji su vodili do drvenog kapka. Proao sam tuda i obreo se u podrumu krcatom praznim flaama koji je vodio do hodnika sa dva nunika, s malim crteima mukarca i ene na vratima. Vratio sam se u svet ivih. Na kraju hodnika naiao sam na novo stepenite i vrata. Uao sam u smrdljivu, zadimljenu prostoriju. Bila je to nekakva krma, bistro, istonjaki bar, s tamnoputim kelnerima, oznojenim gostima, masnim peenjem i pivom u kriglama. Uao sam kroz ta vrata, kao da sam gost koji je otiao da mokri. Niko me nije primetio, osim moda oveka na kasi. Kad me je video kako izranjam sa dna prostorije, neprimetno je zakiljio oima, kao da hoe da mi kae: razumeo sam, proi, ja nisam nita video.

115 Kad bi oko moglo da vidi demone koji naseljavaju svet, postojanje bi bilo nemogue. (Talmud, Berakhoth, 6) Izaao sam iz krme i obreo se u svetlosti Kapije Sen Marten. Izaao sam iz istonjake krme, a svi okolni duani, jo uvek osvetljeni, bili su takoe istonjaki. Miris kuskusa, falafela i guva. Buljuci mladih, svi mravi, mnogi s rancima na leima, druine. Nisam mogao da se probijem do kafea da popijem neto. Upitao sam jednog mladia ta se dogaa. Protest, sutradan se odravao veliki protest protiv Savarijevog zakona. Demonstranti su pristizali autobusima. Neki Turin, u stvari Druz, preobueni ismailit obratio mi se na ravom francuskom i pozvao me da uem s njim. Ni za ivu glavu. Moram da beim iz Alamuta. Ne znam ko za koga radi. Ne smem ni u koga da imam poverenja. Prelazim preko raskrsnice. Sad ujem samo bat svojih koraka. To je prednost velikih gradova, pomeri se svega nekoliko metara i ve nigde nikog na ulici. A onda iznebuha, posle nekoliko blokova zgrada, levo od mene, iskrsnuo je Konzervatorijum, nejasan u tami. Spolja izgleda savreno. Zdanje koje spava snom pravednika. Nastavio sam dalje na jug, prema Seni. Neki cilj mi je bio na umu, samo nisam tano znao koji. Hteo sam nekoga da pitam ta se to zapravo desilo. Zar je Belbo mrtav? Nebo je vedro. U suret mi dolazi grupa studenata. ute, oseaju duh tog mesta. Levo je obris crkve Sen Nikola de an. Produio sam ulicom Sen Marten, prelazim preko ulice Oz Ur, prostrana je, lii na bulevar, bojim se da u skrenuti s pravca, mada ne znam ni kuda sam se zaputio. Osvrem se oko sebe i zdesna na uglu, ugledam dva izloga sa knjigama iz Editions Rosicruciennes. Nisu osvetljeni, ali ulina svetiljka i moja baterijska lampa pomau mi da odgonetnem ta je u njima. Knjige i neki predmeti. Histoire des juifs, comte de St-Germain, alchimie, monde cach, les maisons secrtes de la Rose-Croix, poruka graditelja katedrala, patareni, Nova Atlantida, egipatska medicina, hram u Karnaku, Bagavad Gita,

reinkarnacija, rozenkrojcerovski krstovi i svenjaci, poprsja Izide i Ozirisa, miriljave biljke u kutijama i tablama, tarot, pa onda bode, no za seenje hartije od kalaja, sa oblom drkom na kojoj je rozenkrojcerovski peat. ta im je, da li se oni sprdaju sa mnom? Sad nailazim na proelje Bobura. Danju je to mesto nalik na seoski vaar, a sada je trg bezmalo pust, tu i tamo poneka tiha grupica spavaa, slaba svetlost koja dopire iz pivnica preko puta. Tano je. Veliki otvori za vazduh koji upijaju energiju iz tla, to je Bobur. Moda gomile ljudi koje se u njemu okupljaju tokom dana slue da proizvode vibracije, kao svee meso kojim se hrani hermetika maina. Crkva Sen Meri. Preko puta nje knjiara Vuivr, preteno okultistike knjige. Ne smem dozvoliti da me obuzme histerija. Skreem u ulicu De Lombar, moda da bih izbegao grupu devojaka iz Skandinavije. One smejui se izlaze iz neke krme koja jo uvek radi. Umuknite, zar ne znate da je i Lorenca mrtva? Da li je zaista mrtva? ta ako sam ja mrtav? Ulica De Lombar, tu se pod pravim uglom uliva ulica Flamel, a na njenom kraju nazire se beli toranj Sen ak. Na raskrsnici knjiara Arkan 22, karte za tarot i klatna. Nikolas Flamel bio je alhemiar, alhemiarska knjiara i toranj Sen ak, s velikim belim lavovima u podnoju, ta besmislena kasnogotska kula na obali Sene, po kojoj nosi naziv i neki ezoterijski asopis, toranj gde je Paskal izvrio eksperimente s vazdunim pritiskom. Izgleda da se tu i danas, na visini od 52 metra, nalazi meteoroloka istraivaka stanica. Moda su Oni tu poeli, pre nego to su izgradili Ajfelovu kulu. Postoje takva osobena mesta, samo to to niko ne primeuje. Vraam se prema crkvi Sen Meri. Jo nasmejanih devojaka. Ne elim da vidim ljude, skreem iza crkve, ulicom di Klotr Sen Meri stara vrata od neobraenog drveta, vode u popreni brod. S leve strane je trg, zavrni deo Bobura, danju je osvetljen. Na istini Tingelijeve maine i druge raznobojne vetake tvorevine koje plutaju na vodi u nekakvom bazenu, ili vetakom jezercu, dok njihovi zupanici potuljeno miruju, a u dnu nailazim na sklop Dalmenovih cevi i velika razjapljena usta Bobura koji podsea na Titanik, nasukan na troni zid obrastao brljanom, olupina u Meseevom krateru. Poto tornjevi katedrala to nisu uspeli, veliki prekookeanski otvori za vazduh saaptavaju se s Crnim devicama. Moe da ih otkrije samo onaj ko

ume da oplovi Sen Meri. To znai da treba da nastavim, naiao sam na trag, iznosim na videlo jednu od Njihovih zavera, zaveru Mranjaka u samom sreditu Grada Svetlosti. Krenuo sam ulicom i Konsil i ponovo se obreo pred proeljem crkve Sen Meri. Ne znam zato, ali neto me je nagnalo da upalim baterijsku lampu i uperim je na kitnjasti gotski portal sa otrim lukovima. A onda, iznenada, traei neto to nisam oekivao da u nai, spazio sam ga na arhivoltu. Bio je to Bafomet. Ba tamo gde se spajaju dva poluluka, na vrhu jednog je golubica simbol Svetog Duha sa Glorijom od kamenih zraka; a na drugom, opkoljen anelima koji se mole, Bafomet glavom i bradom, sa svojim stranim krilima. Na crkvenom proelju. Besramno. Zato ba tu? Zato to je to blizu Hrama. A gde je Hram, ili ono to je ostalo od njega? Vratio sam se natrag, popeo se uzbrdo ka severozapadu i obreo se na uglu ulice Monmoransi. U broju 51 kua Nikolasa Flamela. Izmeu Bafometa i Hrama. Mudri spagiriar je odlino znao s kim ima posla. Kante za otpatke pune smrdljivog ubreta, pokraj njih kua, ne mogu da odredim kad je sagraena, Taverne Nicolas Flamel. Kua je stara, renovirali su je za turiste, odnosno za avoljupce najnieg stepena, za hiliare. Tik uz nju je ameriki bar s reklamom za komjutere Apple: Secouez vous les puces. Majkrosoft-Hermes, u direktorijumu Temura. Sad sam u ulici Di Templ, prolazim kroz nju i stiem do ugla ulice Bretanj gde se nalazi trg Di Templ, sivi park nalik na groblje, nekropola za vitezove koji su pali kao rtve. Prolazim ulicom Bretanj do mesta gde se ukrta s ulicom Vije di Templ. U toj ulici, kad se proe raskrsnica s ulicom Barbet, nalaze se udne prodavnice elektrinih lampi neobinih oblika, kao patka, kao brljanov list. Razmeu se modernizmom. Mene nee prevariti. Ulica Frank-Buroa, stigao sam u Mare, poznajem taj kraj, uskoro u naii na stare koer mesare. Kakve veze s Templarima imaju Jevreji? Zar nismo utvrdili da njihovo mesto u Planu zapravo zauzimaju Asasini iz Alamuta? Otkud oni ovde? Da li stvarno traim odgovor na to pitanje? Ne, moda samo elim da budem to dalje od Konzervatorijuma. Moda nehotice idem u odreenom pravcu, znam

da nije ovde, ali samo pokuavam da se setim gde je, kao Belbo kad je u snu traio zaboravljenu adresu. Nailazim na grupu drskih momaka. Zlurado se smeju, razmiu se i prepreuju mi put, tako da moram da siem s plonika. Na trenutak sam se pobojao da ih je poslao Starac sa Planine i da jure ba mene. Nije tako, nestaju u noi, govore na nekom stranom jeziku, siku iitski, talmudiki, koptski, kao pustinjska zmija. U susret mi nailaze hermafroditske prilike u dugim ogrtaima. Ogrtai Bratstva Rue i Krsta. Prolaze pored mene, skreu u ulicu Sevinje. Ve je gluvo doba noi. Pobegao sam iz Konzervatorijuma da bih se vratio u grad koji pripada svima, ali primetio sam da je taj grad koji pripada svima u stvari zamiljen kao katakomba staza rezervisanih samo za posveene. Neki pijanac. Moda se samo pretvara. Ne smem ni u koga da imam poverenja, nikad. Nailazim na bar koji jo uvek radi, konobari s dugim keceljama, seu im gotovo do glenjeva, ve sklanjaju stolove i stolice u ugao. Uspeo sam da uem na vreme da bih dobio jedno pivo. Popio sam ga naiskap i zatraio jo jedno. Ba ste oedneli, zar ne?, kae mi konobar. Ali nije srdaan, ve sumnjiav. Naravno da sam edan, nisam nita pio od pet po podne, mada ovek moe da oedni i kad nije proveo no ispod Klatna. Budale. Platio sam i izaao, pre nego to su im se moje crte lica urezale u pamenje. Stigao sam do ugla trga Vo. Prolazim ispod portika. Kako se zvae onaj stari film u kojem trgom Vo nou odzvanjaju usamljeni koraci Matijasa, ludog koljaa? Zaustavio sam se. Da li ujem korake iza sebe? Naravno da ne ujem, i Oni su se zaustavili. Bilo bi dovoljno nekoliko ivota i ovi portici pretvorili bi se u dvorane Konzervatorijuma. Niske tavanice iz esnaestog veka, polukruni lukovi, galerije s gravirama, antikvitetima, nametajem. Trg Vo, niske kue, stare, okrnjene, izgrebane, gubave kapije, stanari tih kua nisu izali odatle vekovima. Ljudi u utim ogrtaima. Na tom trgu ive jedino taksidermisti. Izlaze samo nou. Znaju koju plou, koji poklopac slivnika treba podii da bi se silo u Podzemni svet. Naoigled celog sveta. Union de Recouvrement des Cotisation de scurit sociale et d'allocations familiales de la Patellerie broj 75, stan 1. Vrata su nova, moda tu stanuju neki bogatai, ali ve sledea vrata su stara i

oljutena kao na kuama u ulici Sinero Renato, pa onda stan broj tri, vidi se da su vrata nedavno popravljena. Smenjuju se hiliari i pneumatiari. Gospodari i njihovi robovi. Nailazim na daske zakucane preko nekadanjeg luka. Oito da je tu bila neka okultistika knjiara, a sad je vie nema. itav blok zgrada je ostao prazan. Iseljen preko noi. Kao Alje. Sada znaju da neko zna za njih, pa se povlae u ilegalu. Stigao sam do ugla ulice Birag. Vidim beskrajan niz nadstrenica, a nigde ive due. Vie bih voleo da je mrak, ali uline svetiljke bacaju ukastu svetlost. Mogao bih da viem, niko me ne bi uo. Iza tih zatvorenih prozora kroz koje ne prodire ni traak svetlosti, taksidermisti bi se potajno cerekali u svojim utim ogrtaima. Ipak, nije ba tako, izmeu nadstrenica i parka u sredini ima parkiranih automobila, a promakne i pokoja ljudska prilika. Ali zbog toga se ne oseam lagodnije. Veliki nemaki ovar mi prelazi put. Crni pas sam luta kroz no. Gde je Faust? Moda je poslao svog vernog slugu Vagnera da izvede psa na pianje? Vagner to je zamisao koja mi se motala po glavi, a nikako da se dosetim. Doktor Vagner, njega traim. On e znati da mi kae da li buncam, kakve sam to utvare probudio. Moi e da mi kae da nita nije istina, da je Belbo iv i da udruenje TRES ne postoji. Kad bih bio bolestan, bilo bi to veliko olakanje. Odlazim s trga gotovo trkom. Prate me neka kola. Ne, moda voza samo pokuava da ih parkira. Sapleo sam se o plasine vree za otpatke. Kola su se parkirala. Nisu ila za mnom. Stigao sam u ulicu Sent Antoan. Traim taksi. Stie, kao da sam ga prizvao. Kaem taksisti: Sept, avenue Elise Reclus.

116 Je voudrais tre la tour, pendre la Tour Eiffel. (Blaise Cendrars) Nisam znao gde se ta ulica nalazi, a nisam se usuivao da upitam taksistu zato to u gluvo doba noi obian ovek seda u taksi da bi se vratio kui, inae je u najmanju ruku neki ubica. Osim toga, moj taksista je gunao to su ti prokleti studenti zaposeli centar grada, to su se autobusi parkirali gde se kome svidi, odvratno, da se on neto pita, sve bi njih trebalo uza zid, pa po kratkom postupku, a ovako sad mora da zaobilazi. Proao je bezmalo kroz itav Pariz i na kraju me ostavio u jednoj opusteloj ulici, ispred broja 7. Nigde nisam video ime doktora Vagnera. Da nije u broju 17? Ili dvadeset i sedam? Proverio sam jo dva-tri imena, a onda sam doao k sebi. I da sam pronaao ulazna vrata, ne bih valjda podigao doktora Vagnera iz kreveta u gluvo doba noi da bih mu pripovedao svoju priu? Obreo sam se na tom mestu iz istog razloga zbog kojeg sam lutao od Kapije Sen Marten do trga Vo. Beao sam. A sad sam umakao sa mesta od kojeg sam hteo da se udaljim beei od Konzervatorijuma. Nije meni bio potreban psihoanalitiar ve ludaka koulja. Ili da se dobro ispavam. Ili mi je bila potrebna Lija. Da obgrli moju glavu, privije je snano izmeu svojih grudi i pazuha, da mi apne da se smirim. Da li sam traio doktora Vagnera ili avenue Elise Reclus? Jer, tek tada sam se prisetio, na to ime sam naleteo negde u tivu koje sam itao zbog naeg Plana, bio je to neko iz devetnaestog veka ko je napisao neku knjigu, ne seam se koju, o Zemlji, podzemlju, vulkanima, neko ko je, pod izgovorom da se bavi geografijom, njukao po Podzemnom svetu. Znai, bio je to neko od Njihovih. Beao sam od Njih, ali Oni su bili svuda oko mene. Tokom nekoliko vekova, mic-po-mic, zaposeli su ceo Pariz. A i ostatak sveta. Morao sam da se vratim u hotel. Da li u nai drugi taksi? Koliko sam mogao da razaznam, moda sam se nalazio i u nekom zabaenom predgrau. Zaputio sam se u pravcu odakle je dopiralo jae osvetljenje i jasno se videlo iroko nebo. Sena? A kad sam stigao do ugla, ugledao sam je.

Levo od mene. Trebalo je da naslutim da je tu, da vreba negde u blizini. Nazivi ulica u tom gradu slali su sasvim jasnu poruku, oduvek su nas upozoravali, tim gore po mene to to nisam primetio. Bila je tu, nalik na gnusnog metalnog pauka, znamenje i orue Njihove moi. Trebalo je smesta da pobegnem, ali oseao sam kako me njena mrea privlai, podizao sam i sputao glavu, jer odatle nisam mogao da je sagledam samo jednim pogledom, bezmalo sam bio u njoj, hiljade njenih otrih bridova kao da me probadalo, inilo mi se da se gvozdene roletne sa svih strana obruavaju na mene, a kad bi se ona samo malo pomakla, smrvila bi me neka od njenih apa koje kao da je sklopilo dete igrajui se Malog graditelja. Kula. Nalazio sam se na jedinom mestu u gradu odakle se ona ne vidi izdaleka, sa strane, kako prijateljski izranja iz mora krovova, bezazlena, kao na nekoj Difijevoj slici. Bila je iznad mene, lebdela je na meni. Nasluivao sam njen vrh, ali sam isprva obilazio oko njenog podnoja, a zatim i uao u njega, pritenjen izmeu njenih nogu, video sam joj potkolenjake, trbuh, genitalije, nazirao creva koja su se u vrtoglavim visinama spajala s njenim vratom kao u politehnike irafe. Iako sva uplja, ipak je bila kadra da zakloni svetlost oko sebe i kako sam se pomerao, pokazivala mi je, zavisno od mesta odakle sam posmatrao, raznolike upljikave lukove, kao da ih kamera zumira u tmini. Tada se pojavio Meseev srp, jo uvek nisko na nebu, desno od nje, na severoistoku. S vremena na vreme kula bi ga uokvirila, kao da je optika varka, svetlucanje njenih iskrivljenih ekrana, ali im bih se malo pomerio, menjala se i veliina tih ekrana, a Mesec je nestajao s vidika, kao da se upleo u ta mehanika rebra, ili ga je zver zdrobila, svarila, poslala u drugu dimenziju. Teserakt. etvorodimenzionalna kocka. Tada sam, kroz neki luk, ugledao svetlo koje se kretalo. U stvari, bila su to dva svetla, crveno i belo, treperila su na nebu, sigurno neki avion koji pokuava da sleti na Roasi, ili moda Orli, otkud znam. Ali istog trena, pomerio sam se ja, avion, ili Kula tek, svetla su nestala iza jednog reetkastog spleta, oekivao sam da e se pojaviti u drugom, ali vie ih nije bilo. Na Kuli je bilo stotinu prozora, svi su bili pokretni i svaki je gledao na razliit deo prostora i vremena. Njena rebra nisu obrazovala euklidovske prevoje, ve su kidala tkanje kosmosa, izvrtala katastrofe, listala stranice paralelnih svetova.

Ko li je samo rekao da taj iljak Bogorodiine crkve od starog gvoa slui da suspendre Paris au plafond de l'univers? Naprotiv, slui da ona natakne itav univerzum na svoj iljak. Razume se da je tako, zar ona nije Ersatz Klatna? Kako su je sve nazivali? Usamljeni supozitorijum, uplji obelisk, spomenik u slavu ice, apoteoza baterije, nebeski oltar idolopoklonike vere, pela u sreditu rue vetrova, alosna kao ruevina, runi kolos boje noi, izoblieno znamenje beskorisne snage, neprilino udo, besmislena piramida, gitara, mastionica, teleskop, razvuena kao govor kakvog ministra, drevno boanstvo i moderna zver... Bila je i sve to i tota drugo. Da sam imao esto ulo Gospodara Sveta, tada kad sam se upleo u njene glasne ice zakreene zavrtnjima kao polipima, uo bih je kako promuklo mrmlja muziku sfera, Kula je u tom trenutku isisavala strujanja iz srca uplje Zemljine kugle i prenosila ih svim megalitima na svetu. Taj razgranati koren s gvozdenim ilama, taj artritini vrat, proteza proteze kakav uas! Da bi me smrskali s mesta gde sam se nalazio, morali bi da me bace uvis, prema vrhu. Sigurno sam na kraju puta kroz sredite Zemlje, pa sam upao u antigravitacioni kovitlac suprotnih polova. Nismo mi nita izmislili, sad mi se inilo da je Kula pretei dokaz da je Plan postojao, ali uskoro e primetiti da sam ja uljez, neprijatelj, trun praine u maineriji ija je ona slika i pogonska snaga, rairie neprimetno samo jedan romb te svoje ipke teke kao olovo i progutae me, ieznuu u nekom naboru njenog nitavila, preselie me Drugde. Da sam samo jo malo ostao pod njenim upljikavim svodom, sklopila bi svoje divovske kande, savila ih kao onjake i usisala me. Potom bi zver ponovo zauzela svoje preanje podmuklo dranje zloinakog i kobnog rezaa za olovke. Jo jedan avion, samo taj nije doao niotkuda, ona ga je stvorila, izmeu dva svoja prljena, nalik na oglodanog mastodonta. Posmatrao sam je, kraj joj se nije nazirao, kao ni Planu zbog kojeg je stvorena. Da sam mogao da ostanem a da me ne prodere, bio bih u prilici da pratim njena pomeranja, njeno sporo opticanje, njeno neznatno rastavljanje i sastavljanje pod hladnim povetarcem podzemnih struja. Moda su Gospodari Sveta umeli da je tumae kao geomantiku sliku, pa e u njenim neprimetnim preobraajima otkriti presudne znake, naloge koje nikom ne smeju da ispovede. Kula se

vrtela iznad moje glave, odvija Mistinog pola. A moda i nije, moda je bila nepomina, kao namagnetisana osovina oko koje se obrtao nebeski svod. I jedno i drugo izazivalo je podjednaku vrtoglavicu. Kako samo Kula ume da se brani, mislio sam, izdaleka ti prijateljski namiguje, ali ako se priblii, ako pokua da prodre u njenu tajnu, ubie te, zaledie ti krv u ilama, dovoljno je samo da ispolji besmislenu stravu od koje je sazdana. Sada znam da je Belbo mrtav i da je Plan stvaran, jer je Kula stvarna. Ako mi ne bude polo za rukom da umaknem, da iznova pobegnem, neu to moi nikom da kaem. A treba dati znak za uzbunu. Zaulo se neko brujanje. Stoj, da se vratimo u stvarnost. Taksi se velikom brzinom pribliavao. Odskoio sam i uspeo da izaem iz maginog obrua, mlatarao sam rukama, zamalo da me kola pregaze, jer je taksista zakoio tek u poslednjem asu, kao da ne eli da se zaustavi. Docnije, dok me je vozio, rekao mi je da Kula i njemu nou uliva strah kad prolazi pored nje, pa tuda ubrzava. Zato?, upitao sam ga. Parce que... parce que a fait peur, c'est tout. Ubrzo sam stigao u hotel. Morao sam dugo da zvonim dok sam probudio dremljivog portira. Rekao sam samom sebi: sada mora da se naspava. Ostalo e obaviti sutra. Popio sam nekoliko pilula za spavanje, dovoljno da me omame. Dalje se ne seam.

117 Ogromnu atru ludilo ima vrata su irom otvorena svima, a naroito monima i bogatima. (Sebastian Brant, Das Narrenschiff, 46) Bilo je dva sata po podne kad sam se probudio, sav oamuen i ukoen. Jasno sam se seao svega, mada nisam imao nikakvu potvrdu da je moje seanje istinito. Najpre mi je sinula misao da istrim iz hotela i kupim novine, a onda sam se setio: ak i da je eta spahija upala u Konzervatorijum odmah posle noanjih zbivanja, novine ne bi imale vremena da to objave u jutarnjem izdanju. Osim toga, Pariz je tog dana imao drugih briga. Portir mi je to rekao im sam siao da odem negde na kafu. U gradu je vladao sveopti mete, mnoge stanice metroa bile su zatvorene, na pojedinim mestima policija je silom rasterivala demonstrante, bilo je previe studenata i preterivali su. U telefonskom imeniku sam pronaao broj doktora Vagnera. Pokuao sam i da mu se javim, ali oito da nedeljom nije u ordinaciji. Ionako sam morao da odem u Konzervatorijum i pogledam ta se deava. Upamtio sam da je otvoren i nedeljom po podne. U Latinskoj etvrti bilo je veoma ivo. Prolazile su bune grupe demonstranata sa zastavama. Spazio sam policijski kordon na ostrvu Site. Iz daljine su dopirali pucnji. Sigurno je tako bilo i ezdeset osme. Negde kod Sent apela dolo je do okraja, u vazduhu se oseao suzavac. uo sam kako neko repetira, nisam znao da li su studenti ili pubovi, ljudi oko mene su bezglavo jurili, sklonili smo se iza neke ograde, ispred nas se nalazio policijski kordon, dok je na ulici vladao pravi krkljanac. Kakva sramota, krio sam se s vremenim burujima i ekao da mine revolucija. Potom sam pronaao prolaz, proao sporednim ulicama oko stare pijace Ale, i obreo se u ulici Sen Marten. Konzervatorijum je bio otvoren, videlo se belo predvorje, na proelju ploa sa natpisom Conservatoire des arts et mtiers, osnovan dekretom Konventa 19. vandemijera godine III... u starom prioratu Sen Marten de ana,

podignutom u dvanaestom veku. Sve je bilo uobiajeno, nevelika nedeljna guva, posetioci koje studentski rusvaj ne zanima. Uao sam nedeljom se ulaz ne plaa i sve je bilo kao prethodnog popodneva u pet sati. uvari, posetioci, Klatno na uobiajenom mestu... Pokuavao sam da otkrijem tragove onoga to se dogodilo, ali, ako se i dogodilo, neko je sve temeljno uklonio i poistio. Ako se dogodilo. Ne seam se kako sam proveo ostatak popodneva. Ne seam se ni ta sam video tumarajui ulicama, s vremena na vreme sam morao da skrenem u neku poprenu uliicu da bih izbegao guvu. Pozvao sam telefonom Milano, samo da proverim. Okrenuo sam Belbov broj, protiv uroka. Potom Lorencin. Onda sam nazvao i izdavaku kuu, koja sigurno nije radila. Pa ipak, ako je ovo vee jo uvek deo dananjeg dana, sve to se dogodilo jue. Ali od prekjue do veeras prola je itava venost. Predvee sam shvatio da nisam nita jeo. eleo sam neko mirno i otmenije mesto. Nedaleko od trga stare pijace Ale uao sam u restoran u kojem je bilo ribe na jelovniku. Bilo je tu i previe riba. Tano preko puta mog stola nalazio se i akvarijum. Taj svet bio je dovoljno nestvaran da ponovo zapadnem u stanje sveopte sumnje. Nita nije sluajno. Ona riba lii na nekakvog astmatinog hezihasta koji gubi veru i optuuje Boga da je umanjio smisao univerzuma. Savaote, Savaote, kako moe da bude tako zao i natera me da poverujem da ne postoji? Putenost preplavljuje svet kao gangrena... Ona druga lii na Mini, zanosno trepe svojim dugim trepavicama i pui srcolika ustaca. Mini je Mikijeva devojka. Jedem salade folle uz bakalar koji je mekan kao deje meso. S medom i biberom. Pavlikijani su ovde. Onaj plovi meu koralima kao Bregeov aeroplan lenjo mae krilima kao u leptira, kladim se da je spazio svoj zametak homunkulusa baen na dno upljeg atanora, u kanti za otpatke preko puta Flamelove kue. Pa onda jedna templarska riba u crnom oklopu, trai Nofa Deija. Oeala se o astmatinog hezihasta koji usredsreeno i namrgoeno plovi ka neizrecivom. Odvratio sam pogled i na drugoj strani ulice spazio natpis na nekom drugom restoranu, CHEZ R... Kod koga? Kod Rozenkrojcera? Rojhlina? Rozispergijusa? Rakovskiragockicarogija? Oznake, oznake...

Kako ono bee, jedini nain da porazi avola jeste da ga ubedi kako ne veruje u njega. Nema smisla da razbijam glavu oko noanje jurnjave po Parizu i oko vizije Kule. Kad sam izaao iz Konzervatorijuma, posle onoga to sam video, ili mislim da sam video, normalno je da mi grad izgleda kao pravi komar. Ali ta sam ja to video u Konzervatorijumu? Morao sam neizostavno da razgovaram s doktorom Vagnerom. Ne znam zato sam uvrteo u glavu da je to jedini lek, ali tako je bilo. Re kao terapija. Kako sam doekao jutro? ini mi se da sam bio u nekom bioskopu, davao se film Orsona Velsa Dama iz angaja. Gledao sam do one scene sa ogledalima, a tada vie nisam mogao da izdrim i izaao sam. Moda ni to nije istina, moda sam to samo zamiljao. Jutros u devet sati javio sam se telefonom doktoru Vagneru. Pomenuo sam izdavaku kuu Garamon i to mi je pomoglo da me sekretarica povee s doktorom. inilo se da me se on sea, a poto sam mu predoio da je stvar vrlo hitna, rekao mi je da doem odmah, u pola deset, pre nego to stignu drugi pacijenti. Delovao mi je ljubazno i predusretljivo. Moda sam sanjao i da sam bio kod doktora Vagnera. Sekretarica mi je uzela podatke, popunila karton i naplatila posetu. Sreom, prethodno sam ve nabavio avionsku kartu za Milano. Doktorova soba je bila nevelika, bez uvenog kaua. Prozori su gledali na Senu, sleva se videla senka Kule. Doktor Vagner me je doekao ljubazno, ali s profesionalnom uzdranou to je u sutini bilo opravdano, nisam vie bio njegov izdava ve pacijent. irokim i umirujuim pokretom ruke pokazao mi je da sednem naspram njega, s druge strane stola, kao slubenik nekog ministarstva. Et alors? Rekao je samo to, odgurnuo se nogama u svojoj okretnoj stolici i okrenuo mi lea. Sedeo je pognute glave, inilo mi se da su mu ruke sklopljene. Preostalo mi je jedino da ponem da priam. Rei su provalile iz mene kao vodopad, ispriao sam sve, od poetka do kraja, ono to sam mislio pre dve godine, ta sam mislio prole godine, ta je, prema mom miljenju mislio Belbo, a ta Diotalevi. A pre svega ta se dogodilo u noi Svetog Jovana. Vagner me nijednom nije prekinuo, niti je klimnuo glavom, niti pokazao negodovanje. Ja nisam mogao da ga vidim, moda je i

utonuo u san. Ali, to je sigurno njegov nain rada. A ja sam priao i priao. Re kao terapija. A onda sam ekao da on kae svoju, spasonosnu re. Vagner je ustao, veoma polako. Nije se okrenuo prema meni, ve je obiao oko stola i otiao do prozora. Onda je gledao kroz okno, s rukama prekrtenim na leima, udubljen u razmiljanje. utao je jo desetak, petnaestak minuta. A onda, meni i dalje okrenut leima, rekao mi je mirnim, bezbojnim, ohrabrujuim glasom: Monsieur, vous tes fou. On se nije pomerio, a ni ja. Prolo je jo pet minuta, tada sam shvatio da nee vie nita rei. Kraj seanse. Izaao sam bez pozdrava. Sekretarica mi je uputila irok osmeh i obreo sam se na Jelisejskim poljima. Bilo je jedanaest sati. U hotelu sam spakovao svoje stvari i pourio na aerodrom u nadi da e me srea posluiti. ekao sam na aerodromu dva sata, za to vreme sam zvao telefonom izdavaku kuu u Milanu, o njihovom troku, jer nisam vie imao ni prebijene pare. Javila se Gudrun, bila je jo smuenija nego obino, morao sam triput da joj ponovim na sav glas da bi rekla da, oui, yes, da prihvata poziv. Plakala je: Diotalevi je umro u subotu u pono. A jutros nigde nikog od njegovih prijatelja na sahrani, sramota! Nije bio ak ni gospodin Garamon, kau da je na putu, u inostranstvu. Samo ja, naa Gracija, Luano i jedan gospodin, crne kose i brade, kudravih zulufa, sa crnim eirom, kao grobar. Boga pitaj otkud on tu. A gde ste vi bili, Kazobon? I gde je Belbo? ta se to deava? Promrmljao sam neko nerazgovetno objanjenje i spustio slualicu. Pozvali su putnike i uao sam u avion.

9 JESOD

118 Drutvena teorija zavere... posledica je naputanja vere u Boga, iz ega proizlazi pitanje: Ko e ga zameniti? (Karl Popper, Conjectures and refutations, London, Routledge, 1969, I, 4) Putovanje mi je prijalo. Ne samo da sam napustio Pariz, nego sam se odvojio i od tla, u pravom smislu te rei, od Zemljine kore. Nebo i planine iji se vrhovi jo bele pod snegom. Samoa na visini od deset hiljada metara i ona opijenost kakvu letenje uvek izaziva, kompresija, prolazak kroz blagu turbulenciju. Mislio sam kako tek tu u visinama ponovo vrsto stojim sa nogama na zemlji. I reio sam da stavim taku na itavu tu priu, najpre da pobrojim glavne teme u mojoj belenici, a potom da sklopim oi i razmislim o svemu. Pre svega, odluio sam da pobrojim nepobitne injenice. Diotalevi je nesumnjivo umro. To mi je rekla Gudrun. Gudrun nikad nije bila deo nae prie, ne bi mogla da je razume, to znai da jo jedino ona govori istinu. Pored toga, tano je da Garamon nije u Milanu. Razume se, mogao bi da bude bilo gde, ali poto sada nije tamo, a nije bio ni prethodnih dana, verovatno je u Parizu, gde sam ga i video. Isto tako, nema ni Belba. Hajde da zamislimo da se ono to sam video u subotu uvee u Sen Marten de anu zbilja dogodilo. Moda ne ba onako kako je meni izgledalo, bio sam omamljen muzikom i egzotinim mirisima, ali neto se ipak zbilo. To je kao ono to se desilo sa Amparo. Kad se vratila kui, ona nije bila sigurna da ju je zaposela Pomba ira, ali je svakako znala da je bila u atri gde se odigravala umbanda i da je poverovala da ju je zaposela Pomba ira, a tako se i ponaala. Najzad, tano je ono to mi je Lija rekla na planini, njeno tumaenje je sasvim ubedljivo, poruka iz Provena je kao spisak rublja za perionicu. Nije bilo nikakvih okupljanja Templara u Gran-o-Dimu. Nije bilo Plana, niti poruke. Spisak rublja za perionicu za nas je u stvari bio nepopunjena ukrtenica, ali bez zadatih opisa reenja. Znai da je trebalo popuniti prazne kvadratie tako da se sve uklapa. Moda taj primer nije

dovoljno precizan. U ukrtenici se ukrtaju rei, a ukrtene rei uvek imaju jedno zajedniko slovo. U naoj igri nismo ukrtali rei, nego pojmove i injenice, pa su pravila bila drugaija. Postojala su tri osnovna pravila. Prvo pravilo: pojmovi se ukrtaju po analogiji. Nema pravila koja na poetku odreuju da li je neka analogija dobra ili rava, jer svaki pojam je slian nekom drugom u okviru odreenog odnosa. Primer: krompir se ukrta s jabukom, i jedno i drugo su biljke i to okruglog oblika. Jabuka se povezuje sa zmijom, na osnovu Biblije. Zmija se povezuje s amerikom krofnicom na osnovu prstenastog oblika, amerika krofnica se povezuje s pojasom za spasavanje, a ovaj opet s kupaim kostimom, kupai kostim s nautikom kartom, nautika karta s higijenskim ubrusom, higijena s alkoholom, alkohol s drogom, droga sa pricom, pric s rupom, rupa sa zemljitem, zemljite s krompirom. Savreno. Drugo pravilo upravo glasi: ako se na kraju sve slae, igra vai. Od krompira do krompira, sve se slae. Znai da je ispravno. Tree pravilo: veze ne mogu da budu nove i nepoznate, odnosno neko drugi je morao ve da ih ustanovi, bar jednom, a jo bolje ako su se pojavile vie puta. Jedino tako ukrtanja deluju istinito, jer su prirodna. Na kraju krajeva, to je smislio gospodin Garamon: knjige avoljubaca ne treba da donose nova otkria, ve da ponavljaju ono to je neko ve rekao, ta bi inae bilo sa snagom Tradicije? Mi smo tako i uradili. Nita nismo izmislili, osim rasporeda delia slagalice. Tako je uradio i Ardenti, nita nije izmislio, jedino to je on neveto rasporedio delie slagalice, nije bio tako uen kao mi, a nije imao ni sve delie. Oni su, opet, imali sve delie, ali nisu imali emu ukrtenice. Osim toga, mi smo bili bolji i od njih. Seao sam se ta mi je Lija rekla na planini, kad mi je prebacivala da sam stvorio ravu igru: Ljudi jedva ekaju da im neko mahne nekakvim planom pa da se bace na njega kao opor izgladnelih vukova. Ti izmilja, a oni veruju. Ne valja buditi vie mate nego to je ve ima. U sutini uvek tako biva. Neki mladi Herostrat pati jer ne zna kako da postane slavan. Onda pogleda film u kojem nesiguran mladi

puca u uvenu pevaicu kantri muzike to postaje dogaaj dana. Pronaao je formulu, uzima pitolj i puca u Dona Lenona. Slino je i sa POST-ovima. Kako da objavim knjigu pesama i da mi ime ue u enciklopedije? A Garamon mu objasni: jednostavno, platite. POST-u to ranije nije palo na pamet, ali poto postoji formula izdavake kue Manucio, prepoznaje sebe u njoj. POST je ubeen da trai takvog izdavaa jo od detinjstva, samo to nije znao da postoji. Mi smo izmislili nepostojei Plan. Shodno tome, Oni ne samo da su poverovali da je taj Plan stvaran, nego su ubeeni da su odavno deo njega. Drugim reima, prepoznali su odlomke svojih ratrkanih i nepovezanih zamisli kao delove naeg Plana, koji je izgraen na osnovu neoborive logike analogije, privida, slutnje. Ako izmisli neki plan a drugi ga ostvare, onda Plan kao da postoji, tavie, ve postoji. Od tog trenutka buljuci avoljubaca krstarie svetom uzdu i popreko u potrazi za mapom. Ponudili smo mapu ljudima koji su se trudili da prevladaju svoje mrano razoarenje. A koje? Belbo je to pomenuo u svom poslednjem fajlu: Ne bi bilo propasti kad bi stvarno postojao neki Plan. Poraen si, ali nisi ti kriv. Nije sramota ako uzmakne pred kosmikom zaverom. Nisi kukavica, nego rtva. Ne ali se to si smrtan, to si plen hiljadu mikroorganizama koje ne moe da savlada, nisi odgovoran to ti stopala ne slue za hvatanje, to nema vie rep, to ti kosa opada, a zubi ispadaju i ne izrastaju ponovo, to, onako usput, gubi nervne elije, to ti se vene zakreavaju. To je delo Zavidljivih Anela. To vai i za svakodnevni ivot. Na primer kad doe do kraha berze. To se dogaa zato to neko naini pogrean potez, a svi pogreni potezi odjednom stvaraju paniku. Tada se oni koji nemaju eline ivce pitaju: ko li je skovao tu zaveru, ko e se okoristiti? I teko tebi ako ne pronae nekakvog neprijatelja koji je sve to zamesio, okrivie samog sebe. Ili, poto osea krivicu, izmislie neku zaveru, tavie, mnotvo zavera. A da bi ih porazio, morae da skuje vlastitu zaveru. I to vie izmilja tue zavere, da bi opravdao svoje nerazumevanje, to ti one postaju drae i vlastitu zaveru kuje po ugledu na njih. To se desilo i sa jezuitima, pavlikijanima i

neotemplarima, koji su druge optuivali za vlastite planove. Tada je Diotalevi primetio: Razume se, pripisuje drugima ono to ti radi, a poto su tvoja dela gnusna, onda ti drugi postaju gnusni. Meutim, ti drugi obino ude da ine ba takva gnusna dela kakva ti ini, oni pristaju na tvoju igru i ponaaju se kao da im pripisuje neto to je oduvek bila njihova tenja. Bog zaslepljuje one koje eli da uniti, valja mu samo malo pomoi u tome. Prava zavera je uvek tajna. Mora da postoji neka tajna, a kad bismo je znali, ne bismo vie bili uskraeni, jer bi to bila tajna koja donosi spasenje; ili pak samo poznavanje tajne poistoveujemo sa spasenjem. Postoji li takva prosvetljujua tajna? Naravno da postoji, ali samo pod uslovom da je nikad ne spoznamo. Ako bismo je otkrili, sigurno bi nas razoarala. Pa i Alje mi je priao o tenji ka misteriji koja je bila pokretaka snaga u Rimskom carstvu u doba Antonijevaca. Pa ipak, u to vreme, samo to se pojavio neko ko se proglasio za Bojeg sina, otelovljenje Boga, i doneo svetu izbavljenje od greha. Zar je to bila beznaajna misterija? A obeavala je spasenje svima, trebalo je samo da ljube blinjeg svog. Zar je to bila nitavna tajna? A ostavila je kao zavetanje da ko god izgovori prave rei u pravom asu, taj moe pare hleba i pola ae vina da pretvori u telo i krv Bojeg sina i njima se hrani. Zar je to bila zanemarljiva zagonetka? A navela je crkvene oce da odgonetnu, a potom i objave da je Bog Trojedan i da Sveti Duh potie od Oca i Sina, a ne Sin od Oca i Svetog Duha. Zar je to bio neki smean obrazac za hiliare? Pa ipak, oni kojima je spasenje bilo nadohvat ruke do it yourself nisu ni prstom makli. To vam je veliko otkrovenje? Ala je to otrcano, pa su grevito krstarili Sredozemljem u svojim unovima ne bi li pronali neku drugu izgubljenu mudrost, koja se krije iza tih povrnih dogmi to vrede trideset srebrnjaka, iza te poune prie za ninje duhom, iza te uvijene zagonetke, tog namigivanja pneumatiarima. Tajna Svete Trojice? To je suvie prosto, mora da se iza toga krije neto drugo. Jednom je neko (bee li to Rubintajn?), kad su ga upitali da li veruje u Boga, odgovorio: Ma kakvi, ja verujem... u neto mnogo vee... A neko drugi (bee li to esterton?) rekao je: Otkad su ljudi prestali da veruju u Boga, nije da ne veruju vie ni u ta, veruju u sve.

Sve nije vea tajna. Vee tajne ne postoje, jer im ih otkrijemo, izgledaju nam male. Postoji samo uplja tajna. Tajna koja stalno izmie. Tajna orhideje jeste da njeno ime oznaava testise, a na njih i deluje, ali testisi oznaavaju zodijaki znak, a on opet, aneosku hijerarhiju, a ova muziku skalu, dok skala oznaava odnos meu tenostima i tako dalje u nedogled, posveenje znai neprekidnu spoznaju, bez kraja i konca, ljutimo univerzum kao crni luk, ali crni luk se sastoji samo od ljuske, stoga zamislimo beskonanu glavicu crnog luka, koja svuda ima sredite, a nigde nema ivice, kao Mebijusova traka. Pravi posveenik je onaj ko zna da je tajna bez sadraja najmonija, jer nikakav neprijatelj ne moe da ga natera da je otkrije, niti vernik da mu je preotme. Tako mi je sled zbivanja one noi u ritualu pred Klatnom izgledao loginiji i dosledniji. Belbo je tvrdio da zna neku tajnu, pa je stekao mo nad Njima. Oni su smesta skoili da mu je izmame, ak i tako razborit ovek kakav je Alje, koji je odmah udario tu vest na sva zvona i dozvao sve ostale. I kako je Belbo sve odlunije odbijao da otkrije tajnu, tako su Oni bili ubeeniji da je to neka velika tajna. to se on vie kleo da ne zna tajnu, to su oni vre verovali da zna i da je tajna istinita, jer bi je inae otkrio. Ta tajna je vekovima bila vezivo koje ih je dralo na okupu, uprkos izoptenjima, unutranjim borbama, prepadima. Sad su bili nadomak spoznaje. I obuzeo ih je uas, kao prvo da e otkrie doneti razoarenje, a kao drugo ako svi saznaju tajnu vie nee ni biti nikakve tajne. A to bi bio njihov kraj. Ba tada je Alje shvatio da, ako Belbo progovori, svi e saznati tajnu, a on e izgubiti svoj oreol tajnovitosti koji mu donosi harizmu i mo. A da je Belbo samo njemu poverio tajnu, Alje bi i dalje bio besmrtni Sen ermen; odlaganje njegove smrti poklapalo se s odlaganjem otkrovenja. Pokuao je da navede Belba da mu doapne tajnu, a kad je video da od toga nee biti nita, izazvao ga je, objavljujui njegovu predaju na sav glas, a jo vie istiui nedotupavnost celog dogaaja. Stari grof je i te kako dobro poznavao Belba, znao je da su kod ljudi iz njegovog kraja tvrdoglavost i smisao za humor jai i od straha. Tako ga je primorao da ga jo drskije odbije i kae svoje konano ne.

A ostali su, obuzeti istom zebnjom, radije odluili da ga ubiju. Jeste da su tako ostali bez mape - moi e da je trae i u narednim vekovima ali osveili su svoju ve izanalu, slinavu udnju. Priseao sam se prie koju sam uo od Amparo. Pre nego to je dola u Italiju, provela je nekoliko meseci u Njujorku. Iznajmila je stan u jednoj od onih opasnih etvrti gde se obino snimaju televizijske serije o policajcima. Vraala se kui sama, u dva sata posle ponoi. Kad sam je upitao zar se nije plaila seksualnih manijaka, objasnila mi je svoju taktiku. im bi joj se manijak pribliio i pokazao se kao takav, ona bi ga uhvatila pod ruku i rekla: Pa dobro, hajdemo u krevet. A ovaj bi se zbunio i pobegao. Seksualni manijak u stvari nee seks, hoe samo da ga prieljkuje, moda da ga silom dobije, a najradije da ga ukrade, tako da rtva toga nije ni svesna. Ako mu ponudite seks na tanjiru i kaete: evo ti koska, gloi do mile volje, naravno da e da pobegne, inae, kakav bi to bio seksualni manijak. A mi smo zagolicali njihovu poudu, ponudili smo im tajnu koja je prazna da praznija ne moe biti. Ne samo da je ni sami nismo poznavali, nego smo ak znali da je lana. Avion je leteo iznad Mon Blana i svi putnici su pohrlili na tu stranu aviona, da sluajno ne propuste pojavu te glupe guke koja se nadula zbog nekog nesklada u podzemnim strujanjima. Setio sam se da, ako je tano ono o emu sam upravo razmiljao, onda podzemna strujanja moda ni ne postoje, kao to nije bilo nikakve poruke iz Provena, ali pria o odgonetanju Plana, onako kako smo je mi rekonstruisali, nije nita drugo do Istorija. U mislima sam iznova itao Belbov poslednji fajl. Ako je bie stvarno tako prazno i krhko da se odrava samo pomou obmane onih koji tragaju za njegovom tajnom kao to je rekla Amparo posle one veeri u atri, posle svog poraza onda nam nema spasa, svi smo robovi, dajte nam gospodara, nismo za bolje... Nemogue. Nemogue zato to mi je Lija pokazala da postoji jo neto, imam i dokaz, zove se ulio, u ovom trenutku se igra u

dolini, vue kozu za rep. To nije mogue zato to je Belbo dvaput rekao ne. Prvi put je rekao ne Abulafiji i bilo kome ko bi pokuao da otkrije Abulafijinu tajnu. Ima li ifru? glasilo je pitanje. A odgovor, klju znanja, bio je ne. Jedno je tano: ne samo da ne postoji magina re, nego je mi i ne znamo. Ali ko ume to da prizna, moe neto i da sazna, bar ono to sam ja saznao. Drugi put je rekao ne u subotu uvee i odbio spasenje koje mu se nudilo. Mogao je da izmisli bilo kakvu mapu, da navede neku od onih koje sam mu pokazao. Ona skupina ludaka, s onako okaenim Klatnom, ionako nikad ne bi odredila Umbilicus Mundi, pa ak i da ga je odredila, prolo bi nekoliko decenija dok bi shvatila da to nije pravo mesto. Meutim, on nije hteo da se povinuje, radije je otiao u smrt. Nije odbio da se povinuje udnji za moi, odbio je da se povinuje besmislu. To znai da da je nekako ipak znao: ma koliko da je bie krhko, ma koliko da je naa upitanost pred svetom beskonana i besciljna, ipak postoji neto to ima vie smisla nego ostalo. ta je to Belbo shvatio, moda tek u tom trenutku, to mu je pomoglo da porekne svoj poslednji oajniki fajl i da ne prepusti svoju sudbinu tamo nekom Planu? ta je on to razumeo naposletku to mu je pomoglo da stavi svoj ivot na kocku, kao da je sve to treba da se sazna otkrio jo davno, samo do tada nije to primeivao? Kao da je, u poreenju s tom njegovom jedinom, istinitom, apsolutnom tajnom, sve to to se zbivalo u Konzervatorijumu bilo nepopravljivo glupo, a glupo je bilo i da pokuava da ostane iv po svaku cenu. Neto mi je nedostajalo, jedna karika u lancu. inilo mi se da znam sve Belbove podvige, od roenja do smrti, sve osim tog jednog. Kad je avion sleteo, dok sam traio paso, u depu sam pronaao klju od ove kue. Uzeo sam ga prolog etvrtka, zajedno s kljuem od Belbovog stana. Setio sam se tog dana, kad nam je Belbo pokazao stari orman u kojem su verovatno, kako je govorio, njegova sabrana dela, odnosno mladalaki literarni pokuaji. Moda je Belbo napisao neto ega nema u Abulafiji, moda se krije ba ovde, u ***.

U toj mojoj pretpostavci nije bilo nieg razumnog. Pomislio sam da je upravo to dobar razlog da je ozbiljno shvatim. U tom trenutku. Otiao sam po svoja kola i dovezao se ovamo. Nisam zatekao ak ni staru roaku, ili kuepaziteljku porodice Kanepa, ta li je ve bila, koju smo onomad videli. Moda je u meuvremenu i ona umrla. Ovde nema nikog. Obiao sam nekoliko soba, osea se vlaga, ak mi je palo na um da zagrejem krevet u jednoj spavaoj sobi. Ali, besmisleno je da zagrevam krevet u junu, im otvorim prozore, ui e mlak veernji vazduh. Kad je Sunce zalo, nije jo bilo meseine. Kao u Parizu u subotu uvee. Mesec se pojavio mnogo kasnije, tek sad vidim njegov tanak srp tanji nego to je bio u Parizu uzdie se lagano iznad najniih breuljaka, u udolini izmeu Brika i druge ukaste uzvisine, sa koje je ito moda ve ponjeveno. Mislim da sam stigao ovde oko est sati po podne, jo je bio dan. Nisam poneo nita za jelo, pa sam, tumarajui nasumice po kui, uao u kuhinju i pronaao unku okaenu o gredu. Veerao sam unku i sveu vodu, ini mi se oko deset. Sad sam edan. Doneo sam ovde u radnu sobu tee Karla veliki bokal vode, iskapim ga za deset minuta pa siem da ga ponovo napunim, i stalno tako. Sada je verovatno ve tri sata. Ugasio sam svetlo i ne vidim kazaljke na svom satu. Razmiljam i gledam kroz prozor. Po obodima breuljaka vidim neto nalik na svice, ili zvezde padalice. U stvari, to su farovi malobrojnih automobila koji tuda prolaze, sputaju se u dolinu, ili penju ka seocima na vrhovima brda. Kad je Belbo bio dete, nije bilo takvih prizora. Nije bilo kola, ni puteva, nou je bio na snazi policijski as. Orman s mladalakim literarnim pokuajima otvorio sam im sam doao. Hrpe hartije na policama, od pismenih zadataka iz osnovne kole do itavih tomova deake poezije i proze. U ranoj mladosti svi smo pisali pesme, pravi pesnici su ih potom unitili a ravi svoje objavili. Belbo je bio suvie zbunjen da bi ih spasao, suvie slab da bi ih unitio. Sklonio ih je zauvek u orman tee Karla. Nekoliko sati sam itao. A onda sam dugo, sve do ovog asa, razmiljao o poslednjem spisu, koji sam pronaao kad sam ve maltene odustao.

Ne znam kada je Belbo to napisao. Stranice se reaju jedna za drugom, ukrtaju se odeljci ispisani razliitim rukopisom, ili tanije, istim rukopisom u razliitim vremenima. Kao da ga je napisao dok je jo bio veoma mlad, kad mu je bilo esnaest ili sedamnaest godina, pa ga odloio, i vratio mu se u dvadesetoj, zatim ponovo u tridesetoj godini, a moda i docnije. Sve dok nije odustao od pisanja mada je kasnije ponovo poeo da pie na Abulafiji, ali se nije odvaio da prenese ove redove i izloi ih elektronskom ponienju. Kad itam, ini mi se da je to dobro poznata pria, dogaaji u *** od 1943. do 1945. godine, tea Karlo, partizani, omladinsko sastajalite, eilija, truba. Uvod mi je poznat, osetljivi, pijani, razoarani i setni Belbo bio je opsednut takvim motivima. I sam je znao da su memoari poslednje utoite svih nikogovia. Ali ja nisam knjievni kritiar, ponovo sam Sem Spejd koji eli da pronae poslednji trag. I tako sam pronaao Kljuni Tekst. To je verovatno poslednje poglavlje Belbove prie u ***. Posle se sigurno nita vie nije dogodilo.

119 Obru trube se zapalio a ja ugledah kako se poklopac na kupoli die i sjajna vatrena strela munjevito ulete u cev trube, a onda ue u beivotna tela. Posle iznova spustie poklopac i uklonie trubu. (Johann Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des Christian Rosencreutz, Strassburg, Zetzner, 1616,6, str. 125126) U tekstu ima praznina, preklapanja, pukotina, neravnina vidi se da sam maloas stigao iz Pariza. Umesto da ga preitavam, ja ga proivljavam. Bilo je to negde krajem aprila '45. Nemake snage su se ve povukle iz tih krajeva, faisti su bili u rasulu. U svakom sluaju, *** je bio pod kontrolom partizana i to konano. Zavrila se i poslednja bitka, ona o kojoj nam je Jakopo priao ba u ovoj kui (skoro pre dve godine), vie partizanskih brigada pristiglo je u *** u nameri da odatle krene u oslobaanje grada. Oekivali su da im Radio London d znak, krenue kad i Milano bude spreman za ustanak. Stigle su i snage iz sastava divizije Garibaldi. Na elu im je bio Ras, pravi div crne brade, bio je veoma popularan u tom mestu. Uniforme su im bile arolike, meusobno potpuno razliite, jedino su svi nosili maramu oko vrata i zvezdu na prsima, i marama i zvezda bile su crvene. I oruje im je bilo raznoliko, od starog karabina do mainke otete od neprijatelja. Odskakali su od Badoljovih brigada, sa svetloplavim maramama, u utosmeim uniformama nalik na engleske i s novim novcatim engleskim mitraljezima. Saveznici su izdano pomagali Badoljove trupe bacajui pakete padobranima, posle prolaska (to se odvijalo svake noi u jedanaest sati, tokom dve godine) tajanstvenog Pipeta, engleskog izviakog aviona, mada nikom nije bilo jasno ta ima da izvia, kad kilometrima unaokolo nije bilo nikakvog svetla. Izmeu garibaldinaca i badoljovaca vladali su pomalo zategnuti odnosi. Prialo se da su Badoljovci tokom borbe juriali na neprijatelja uz pokli Napred, Savoja!, neki od njih su se pravdali da je to bila

mo navike, ta drugo i da viknu za juri, to ne znai da su obavezno monarhisti, znaju i oni da je kralj mnogo tota pogreio. Garibaldinci su se cerekali: u redu je da neko klie dinastiji Savoja kad juria s uperenim bajonetom na bojnom polju, a ne kad se krije iza uglova kua s engleskim mitraljezom u ruci. Stvar je u tome to su se prodali Englezima. Meutim, pronali su sporazumno reenje, za napad na grad morali su da imaju zajednikog komandanta i izbor je pao na Tercija koji je bio na elu najbolje opremljene brigade, a bio je i najstariji, uestvovao je u Prvom svetskom ratu, bio je junak i uivao poverenje saveznike komande. Narednih dana, ini mi se neto pre ustanka u Milanu, krenuli su da oslobode grad. Odatle su stizale dobre vesti, poduhvat je uspeo, brigade se pobedonosno vraaju u ***. Ali, bilo je rtava, prialo se da je Ras poginuo u borbi i da je Terci ranjen. Onda se jednog popodneva zaulo brujanje vozila, praeno pobednikim pesmama. Graani su se sjatili na glavnom trgu, dok su meugradskim putem ve pristizale prve snage, s pesnicama uzdignutim uvis i podignutim barjacima, mahali su kroz prozore na kolima ili sa nogostupa na kamionima. Narod je usput ve zasipao partizane cveem. Odjednom, zauo se povik Ras, Ras! i on je zaista bio tu, sedeo je na zadnjem blatobranu doda, nakostreene brade, dok su mu crne kovrde na prsima, slepljene od znoja, virile kroz raskopanu koulju. Smejao se i pozdravljao gomilu. Zajedno s Rasom, sa doda je skoio i Rampini, kratkovidi deak koji je svirao u orkestru. Jedva da je bio stariji od ostalih, ali je tri meseca pre toga nestao, prialo se da je otiao u partizane i stvarno, sad je bio tu, s crvenom maramom oko vrata, u utosmeoj jakni i svetloplavim pantalonama. Bila je to sveana odea koju su nosili lanovi don Tikovog orkestra, ali je on sad imao vojniki opasa s pitoljem u futroli. Kroz debela stakla svojih naoara, zbog kojih su mu se drugovi u omladinskom sastajalitu toliko podsmevali, sad je posmatrao devojke koje su se skupljale oko njega kao da je Fla Gordon. Jakopo se pitao da li je moda i eilija u toj guvi. Posle pola sata partizani su prekrili ceo trg, a narod je izvikivao Tercijevo ime i traio da odri govor.

Terci se pojavio na balkonu optinskog zdanja, bio je bled, oslanjao se o taku i pokuavao da rukom da umiri gomilu. Jakopo je oekivao govor, jer su njegovo detinjstvo, kao i detinjstvo njegovih vrnjaka, obeleili Dueovi istorijski govori, ije su najznaajnije odlomke posle uili napamet u koli, drugim reima, uili su itave govore napamet, jer je svaka reenica bila znaajna. Kad se masa na trgu utiala, Terci je progovorio promuklim glasom koji se jedva uo. Rekao je: Graani, prijatelji. Posle tekih patnji i rtava... sad smo tu. Slava palima za slobodu. To je bilo sve. Otiao je s balkona. Za to vreme masa je klicala, partizani su dizali uvis mainke, mitraljeze, karabine, puke devedest jedinice, ispaljivali su rafale u vazduh, dok su aure padale na sve strane. Deaci su se provlaili izmeu nogu vojnika i civila da ih pokupe, jer nee vie imati prilike da naprave takvu zbirku, postojala je opasnost da e se rat zavriti za mesec dana. Meutim, bilo je rtava. Kobnom igrom sluaja oba poginula bila su iz San Davidea, sela u brdima iznad *** i njihove porodice su traile da budu sahranjeni na malom seoskom groblju. Partizanska komanda je odluila da sahrana mora da bude sveana, s postrojenim etama vojnika, s mrtvakim kolima okienim vencima cvea, optinskim muzikim orkestrom, parohom i, naravno, orkestrom iz omladinskog sastajalita. Don Tiko je odmah pristao. Pre svega, govorio je, zato to je oduvek bio protiv faizma. Osim toga, kako su ukali muziari iz orkestra, zato to ih ve godinu dana tera da uvebavaju dva posmrtna mara, pa, pre ili kasnije, negde moraju i da ih izvedu. I najzad, kako su govorkali zlobnici u tom mestu, ne bi li se zaboravila bruka sa sviranjem melodije Giovinezza. Evo kako se zbilo to sa Giovinezzom. Nekoliko meseci ranije, pre nego to su doli partizani, don Tikov orkestar je izaao da svira, ne znam tano koji svetac zatitnik se praznovao, ali zaustavile su ih Crne brigade. Nareujem da se svira Giovinezza, veleasni, rekao mu je kapetan, dobujui prstima po mitraljeskoj cevi. ta sam drugo mogao, pravdae se docnije don Tiko. Rekao sam im: Momci, da pokuamo, nae glave su u pitanju. Davao je takt svojom palicom dok je ta tuna skupina neusklaenih

muziara prolazila kroz *** svirajui neto to bi samo onaj ko oajniki pokuava da spase svoju glavu mogao da proglasi za melodiju Giovinezza. Bila je to prava bruka za sve njih. Zbog toga to su se povinovali, govorio je docnije don Tiko, ali naroito zbog toga to su oajno svirali. Jeste da je on svetenik, pa i antifaista, ali umetnost je iznad svega. Toga dana Jakopo nije bio s orkestrom. Imao je upalu krajnika. Svirali su samo Anibale Kantalamesa i Pio Bo, ime su nesumnjivo dali presudan doprinos propasti nacifaizma. Ali Belba je tu muilo neto sasvim drugo, bar kad je o tome pisao. Jo jednom je propustio priliku da sazna da li bi umeo da kae ne. Moda je zbog toga umro obeen o Klatno. Elem, sahrana je zakazana za nedelju pre podne. Svi su se okupili na trgu ispred katedrale. Terci sa svojim etama, tea Karlo i nekolicina vienijih optinskih zvaninika, okienih medaljama iz Prvog svetskog rata, niko nije pitao ko je bio faista, a ko ne, trebalo je odati poast herojima. Tu su bili i predstavnici crkve, optinski orkestar, u tamnim odelima, zaprena kola, konji sa abajijama u beloj, krem, srebrnastoj i crnoj boji. Koija je bio uparaen kao da je kakav maral u Napoleonovoj vojsci: dvorogi eir, kratak ogrta i dugaki plat istih boja kao konjska oprema. A bio je tu i orkestar iz omladinskog sastajalita, s kaketima, u utosmeim jaknama i plavim pantalonama, njihovi limeni duvaki instrumenti su blistali, drveni su se crneli, a bubnjevi i inele srebrnasto su svetlucali. Od *** do San Davidea ilo se uzbrdo zavojitim putem dugim pet-est kilometara. Tim putem obino su nedeljom po podne ili penzioneri. Usput su se boali, prvo odigraju partiju, pa stanu, ispiju nekoliko balona vina, pa nastave dalje igrajui sledeu partiju, i tako sve do svetilita na vrhu. Oni koji se boaju preu tih nekoliko kilometara uspona kao od ale, moda to nije nita ni za vojnike u maru, zagledane ispred sebe, s orujem na leima, dok udiu sve proleni vazduh. Ali ik probaj da pree taj put svirajui, nadutih obraza, dok ti znoj lije u potocima, a dah ponestaje. Optinski orkestar se tuda penje otkad zna za sebe, ali za deake iz omladinskog sastajalita to je bilo pravo iskuenje. Izdrali su kao pravi junaci, don Tiko je mahao svojom podignutom palicom, klarini su iznemoglo zavijali, saksofoni su vreali kao da se gue, tuba i trube su pitale kao u ropcu, ali su uspeli da

stignu do sela, podno uzbrdice koja vodi do groblja. Anibale Kantalamesa i Pio Bo su se ve odavno samo pretvarali da sviraju, ali je Jakopo odigrao svoju ulogu ovarskog psa do kraja, dok ga je zahvalni don Tiko blagosiljao pogledom. Nali su se prsa u prsa sa optinskim orkestrom i nisu se obrukali, kazao je to i Terci, a i ostali komandanti brigada: Momci, svaka vam ast, sjajno ste to izveli. Jedan komandant s plavom maramom oko vrata, sav iskien odlikovanjima iz oba svetska rata, rekao je: Veleasni, neka se deaci malo odmore ovde u selu, mrtvi su umorni. Kasnije se popnite do groblja, na kraju. Tamo e biti i mali kamion kojim ete se vratiti u ***. Svi su pohrlili u krmu, a muziari iz optinskog orkestra, iskusni svirai ve oguglali na bezbrojne sahrane, posedali su za stolove bez ikakvog ustezanja i stali da naruuju kembie i vino u neogranienim koliinama. Za razliku od njih, don Tikovi deaci su se sjatili oko anka gde je gazda sluio kockice leda s metvicom, zelene boje, kao da su dobijene u nekom hemijskom opitu. Led bi im odjednom kliznuo niz grlo, od ega bi osetili bol posred ela, kao da imaju upalu sinusa. Potom su se popeli do groblja, mali kamion je ve bio tamo. Putem su grajali, a na vrhu su se svi zaustavili i ve su se tiskali i sudarali s instrumentima u rukama, kad je onaj isti komandant izaao s groblja i rekao: Veleasni, u zavrnoj ceremoniji bie nam potrebna truba, znate, da odsvira uobiajene vojnike pozdrave. To nee trajati due od pet minuta. Truba, prozvao je don Tiko. A zlosreni nosilac tog uglednog zvanja, sav ulepljen od ledene metvice, eljan nedeljnog porodinog ruka, troma seljaina neosetljiva za bilo kakav umetniki zanos ili velike ideale, poeo je da protestuje: kako je kasno, on hoe da se vrati kui, grlo i usta su mu se osuili, i tako dalje, i tako redom. Don Tiko se zbog toga naao u neprilici, bilo ga je sramota pred komandantom. U tom asu, Jakopo je u slavi tog velianstvenog podneva nazreo blaeni eilijin lik i rekao: Ako mi on bude dao trubu, ja u svirati. Iskra zahvalnosti blesnula je u don Tikovim oima, a musavom, nabeenom nosiocu zvanja trubaa oito je laknulo. Zamenili su instrumente, kao da obavljaju smenu strae.

Tako se Jakopo zaputio na groblje, pratei tog Harona s kolajnama iz Adis Abebe. Oko njih svuda belina, beo je bio grobljanski zid obasjan suncem, beli spomenici i cvetovi na drveu koje je opasivalo groblje, bela odeda na parohu koji se spremao da blagoslovi. Samo su izbledele fotografije pokojnika na nadgrobnim spomenicima bile smee. A i odredi postrojeni ispred dve rake bili su kao velika arena mrlja. Mome, rekao je komandant, ti stani ovde, pored mene i na moju komandu, odsviraj znak za stav mirno, a posle, na drugu komandu, odsviraj znak za stav voljno. To je lako, zar ne? Nita lake. Samo to Jakopo nije nikad do tada svirao ni mirno, ni voljno. Drao je trubu pod desnom miicom, oslonjenu o rebra, malo oborenog vrha, kao da dri karabin. Uzdigao je glavu, uvukao trbuh, isprsio se i ekao. Tercijev govor je bio bezbojan, a reenice veoma kratke. Jakopo je razmiljao kako e morati da pogleda uvis da bi se njegova truba oglasila i kako e ga tada sunce oslepeti. Ali tako umire truba, a jednom se umire, stoga to valja izvesti kako treba. Onda mu je komandant doapnuo: Sad. I poeo je da vie: Miii... A Jakopo nije znao kako se svira mir-no. Melodija je sigurno trebalo da bude znatno sloenija, ali on je u tom asu bio kadar da odsvira samo do-mi-sol-do i to je, izgleda, tim prekaljenim ratnicima bilo sasvim dovoljno. Poeo je da svira zavrni ton do tek poto je iznova udahnuo vazduh, kako bi to due trajao, i imao dovoljno vremena zapisao je Belbo da stigne do Sunca. Partizani su stajali ukoeno u stavu mirno. I ivi i mrtvi bili su nepomini. Jedino su se grobari pomerali, ulo se kako se kovezi sputaju u rake i kako se konopci taru o drvo dok ih izvlae. Ali to je bilo neznatno pomeranje, kao kad neki blagi odsjaj zatreperi na kugli, a ta siuna promena svetlosti slui jedino da pokae da se u kugli nita ne kree. Tada se zauo otar zvuk, vojnici su izvravali komandu pred prsi. Paroh je mrmljao rei molitve za pokoj dui, komandanti su

prili rakama i bacili po aku zemlje. A tada je iznenada komandovana paljba, usledio je plotun ka nebu ra-ta-ta-ta, ptice su zagrajale i poletele iz kronji drvea u cvatu. Ali ni to nije bilo kretanje, ve kao da se jedan te isti trenutak stalno pokazuje iz razliitih uglova posmatranja, a kad veno posmatramo jedan trenutak, to ne znai da vreme protie dok ga posmatramo. Zbog toga se Jakopo nije pomerao, nije ni primetio aure od metaka koje su se kotrljale kraj njegovih nogu, niti je spustio trubu; ona je ostala naslonjena na njegove usne, prsti su mu i dalje bili na dugmiima, stajao je u stavu mirno, a njegov instrument je i dalje stremio uvis. On je jo uvek svirao. Njegov produeni zavrni ton uopte se nije prekidao, prisutni ga vie nisu opaali, ali je on i dalje izlazio iz obrua trube, kao lagani daak, blago strujanje vazduha koji je on jo uvek uduvavao kroz pisak. Jezik mu je bio malice isturen, a usne tek neznatno razmaknute, nisu ni pritiskale usnik trube. Instrument uopte nije bio oslonjen o njegovo lice, odravao ga je u tom poloaju samo napinjanjem laktova i ramena. Jakopo je neprekidno proizvodio taj privid tona zato to je oseao da u tom trenutku odmotava nit koja zaustavilja Sunce. Zvezda je prestala da se kree, zaustavila se u zenitu koji bi mogao da traje veno. I sve je zavisilo od Jakopa: ako bi on prekinuo taj dodir, ispustio nit, Sunce bi odletelo kao balon, a sa njim i taj dan, i glavni dogaaj tog dana, ta radnja bez stupnjeva, taj niz u kojem nita ne prethodi i nita ne sledi, nego se odvija nepomino, samo zato to je on tako hteo. Da je prekinuo, da bi odsvirao poetak nekog drugog tona, ulo bi se neto nalik na prasak, mnogo jai od zaglunih plotuna oko njega, i satovi bi ponovo poeli da kucaju, kao srce kad ubrzano lupa. Jakopo je svim srcem eleo da taj ovek kraj njega ne izda naredbu voljno. Mogao bih da ga ne posluam, mislio je, pa bi zauvek sve ostalo ovako. Sviraj dok ima daha. Mislim da je bio oamuen i oseao vrtoglavicu kao ronilac kad pokuava da ne izroni u elji da produi tu inerciju zahvaljujui kojoj klizi po dnu. Kad je docnije pokuao da izrazi to to je tada oseao, reenice koje sam itao bile su isprekidane, nedovrene, preseene takicama, izobliene, eliptine. Ali jedno je bilo jasno ne, nije on to tako rekao ali bilo je jasno da se on u tom asu spojio sa eilijom.

Samo to Jakopo Belbo to tada nije mogao da shvati a nije shvatio ni kasnije kad je pisao o tom doivljaju da je u tom asu, jednom zasvagda, on proslavio svoju hemijsku svadbu, sa eilijom, Lorencom, Sofijom, sa Zemljom i Nebom. On je, moda jedini meu smrtnicima, tada najzad dovrio Veliko Delo. Jo mu niko nije rekao da Gral moe da bude pehar, ali i koplje, a da je njegova truba podignuta uvis, kupasta kao pehar, takoe i oruje u isti mah. Ta truba bila je instrumenst blaene nadmoi koja se strelovito vinula u nebo i povezala Zemlju s Mistinim polom jedinom Nepokretnom Takom koja se ikad pojavila u univerzumu onim to je on svojim dahom stvorio, samo za taj trenutak. Diotalevi mu jo nije objasnio da moemo da budemo u Jesodu, sefirotu Temelja, to je znak da smo u savezu sa vinjim lukom koji se zatee da bi odapeo strele po meri svoje mete - Malkhuta. Jesod je kap koja izbija iz strele da bi stvorila drvo i plod, on je anima mundi jer je trenutak kad muka snaga, stvarajui novi ivot, meusobno povezuje sva stanja bia. Ko ume da isprede taj Cingulum Veneris, time ispravlja Demijurgovu greku. Kako neko moe itavog ivota da traga za pravom Prilikom, a da ne primeti da je taj presudni trenutak, onaj koji opravdava i roenje i smrt, ve minuo? Ne vraa se, ali je postojao, neizbrisivo, u svoj svojoj ispunjenosti, sjaju i velianstvenosti, kao i svako otkrovenje. Toga dana Jakopo je gledao Istini u oi. Jedinoj istini koju e moi da spozna, a to je istina da istina vrlo kratko traje (sve posle toga je samo tumaenje). Zbog toga je pokuavao da zauzda nestrpljivost vremena. On to tada sigurno nije shvatio. Nije shvatio ni onda kad je o tome pisao, niti kad je odluio da o tome vie ne pie. Ja sam to veeras shvatio. Znai, pisac treba da umre da bi italac razumeo njegovu istinu. Jakopo je potom, kao odrastao ovek, celog ivota bio opsednu Klatnom. A to je, poput onih izgubljenih adresa u njegovom snu, bio samo odraz onog trenutka koji mu se urezao u pamenje, ali ga je on

potisnuo, trenutka kad je stvarno dotakao svod sveta. A taj veliki trenutak, kad je odapeo svoju Zenonovu strelu i zaustavio prostor i vreme, nije bio znak, obeleje, aluzija, slikoviti izraz, oznaka, zagonetka. Bio je to to jeste, nije znaio nita drugo, trenutak u kojem vie nije bilo nikakvih odlaganja, pa su svi rauni poravnani. Jakopo Belbo nije shvatio da je imao svoj veliki trenutak, a trebalo je da mu to bude dovoljno za itav ivot. Nije ga prepoznao, zato je ostatak ivota proveo u traganju za nekim drugim trenutkom, sve do svoje propasti. A moda je ipak slutio, inae se ne bi stalno iznova seao trube iz detinjstva. Ali on je pamtio da ju je izgubio, a u stvari jeste bila njegova. Mislim, nadam se i molim Boga da je Jakopo Belbo to shvatio u trenutku kad je umirao oscilujui s Klatnom i da je naao svoj mir. Onda se zaula komanda mirno. Ionako bi prestao da svira, ponestajalo mu je daha. Prekinuo je dodir, a onda odsvirao samo jedan ton, visok, ali sve tii, nean, da bi svet mogao da se privikne na setu koja ga oekuje. Komandant je rekao: Svaka ast, mladiu. Sad moe da ide. Lepa ti je truba. Paroh je ve otperjao, partizani su se zaputili prema zadnjoj kapiji, ka svojim vozilima, grobari su otili poto su rake zasuli zemljom, Jakopo je poslednji krenuo. Nikako mu se nije odlazilo s mesta gde je doiveo toliku sreu. Na zaravni ispred groblja vie nije bilo malog kamiona sa deacima iz orkestra. Jakopo se pitao kako to, zar je mogue da bi ga don Tiko tako ostavio samog. Kasnije je shvatio da je verovatno dolo do nesporazuma, neko je moda rekao don Tiku da e partizani dovesti deaka u varoicu. Ali Jakopo je u tom trenutku pomislio ne ba sasvim bez razloga da je izmeu komandi mirno i voljno prolo ko zna koliko vekova, da su deaci osedeli ekajui, pa i pomrli, a njihov prah se razvejao i sad se vidi kao laka izmaglica na obroncima breuljaka koji se plave pred njegovim oima. Jakopo je bio sam. Iza njegovih lea opustelo groblje, stajao je s trubom u rukama, pred njim breuljci, sve tamniji, reali su se u beskraj. Osloboeno Sunce osvetniki je stajalo iznad njegove glave.

Odluio je da se rasplae. Ali odjednom su se pojavila pogrebna kola, na njima je sedeo koija uparaen kao carski general, sav u krem, crnoj i srebrnastoj boji, nakinurenim konjima s varvarskim maskama, samo su se oi videle. Kola su bila umotana u prostirke kao kovezi, uvijeni stubii podupirali su asirsko-grko-egipatski timpanon, sav u beloj i zlatnoj boji. ovek s dvorogim eirom zaustavio se na tren ispred usamljenog trubaa i Jakopo ga je upitao: Ko e mene da odveze kui? ovek je bio dobroudan. Jakopo se popeo na sedite pored njega i tako se mrtvakim kolima vratio u svet ivih. Ovaj Haron nije bio na dunosti i utke je podbadao svoje pogrebne atove po vrletima. Jakopo je sedeo uspravno i sveano, s trubom pod miicom, obod na kaketu mu se sijao, bio je zanesen svojom novom, nenadanom ulogom. Spustili su se niz breuljke, iza svake okuke pomaljala su se nova prostranstva prekrivena vinogradima poprskanim plavim kamenom u zaslepljujuoj svetlosti, ne zna se koliko je vremena proteklo, ali najzad su stigli u ***. Preli su preko velikog trga, koji je sav bio prekriven nadstrenicama. Bio je pust, kako samo trgovi u Monferatu mogu da budu pusti nedeljom u dva po podne. Jedan kolski drug na uglu glavnog trga spazio je Jakopa na kolima, s trubom pod miicom, zagledanog u beskraj i zadivljeno ga pozdravio. Jakopo se vratio kui, nije hteo da jede, a ni da pria nita. Izaao je na terasu i stao da svira u trubu, kao da ima prigunicu, tiho, da ne bi naruio spokoj tog nedeljnog popodneva. Otac mu se pridruio i rekao mu bez zlobe, kao ovek koji poznaje ivotna pravila: Ako sve bude kako treba, kroz mesec dana emo se vratiti kui. Nemoj ni da pomilja da u gradu duva u trubu. Stanodavac bi nas smesta izbacio napolje. Dakle, poni da se oprata od nje. Ako te muzika toliko privlai, uzeemo ti asove klavira. A onda, kad je video da su se deaku oi ovlaile: Nemoj, ludice. Je l' ti jasno da su proli crni dani? Jakopo je sutradan vratio trubu don Tiku. Dve nedelje kasnije njegova porodica je napustila *** i vratila se u budunost.

10 MALKHUT

120 Ali za svaku je osudu to vidim nekolicinu nerazumnih i praznoglavih idolopoklonika, koji... podraavaju jedinstveni egipatski obred i tragaju za Boanstvom, bez ikakvog razloga, u izmetini mrtvih i bezdunih stvari, jer time se podsmehuju ne samo onim boanskim i smotrenim vernicima, ve i svima nama... a najgore je to jo i slave pobedu, kad su njihovi ludaki obredi tako visoko cenjeni... Neka te to ne mui, o Momo, ree Izida, jer usud je odredio da se tama i svetlost smenjuju. Ali, zlo je, odgovori Momo, to oni vrsto veruju da su na svetlosti. (Giordano Bruno, Spaccio della bestia trionfante) Trebalo bi da sam spokojan. Shvatio sam. Zar se ne kae da spasenje dolazi kad postignemo punou znanja? Shvatio sam. Trebalo bi da sam spokojan. Ko je ono rekao da se spokoj raa iz razmiljanja o redu, ureenosti koju smo shvatili i uivamo u njoj, o redu ostvarenom bez ostatka, o radosti, pobedi, prestanku napora? Sve je jasno, isto, pogled obuhvata i celinu i njene delove u isti mah, vidi kako se delovi spajaju da bi stvorili celinu, opaa sredite odakle potiu ivotni sokovi, dah, koren svih razloga... Trebalo bi da sam malaksao od spokoja. Kroz prozor u radnoj sobi tee Karla posmatram breuljak i tanak Meseev srp koji se pomalja na nebu. Velika izboina Brika, vrhovi zaobljeniji od bregova u podnoju pripovedaju o sporim i dremljivim potresima majke Zemlje, koja se protezala, zevala i tako spajala i razdvajala plaviaste zaravni u mranom blesku stotine vulkana. Nema nikakvog dubinskog pravca podzemnih struja. Zemlja se raslojavala u polusnu, preko nekog sloja dolazio je drugi, novi. Tamo gde su najpre pasli amoniti, stvorili su se dijamanti. Tamo gde su nastajali dijamanti, sada su vinogradi. Tako dejstvuju lavina, nanos, gleeri. Pomeri neki kamiak, sluajno, i on se pokrene, kotrlja se nizbrdo, ostavljajui prazan prostor (eh, horror vacui!), drugi padne preko njega i ve je nastalo uzvienje. Povrine. Povrine povrina na povrinama.

Zemljina mudrost. I Lijina. Bezdan je vrtlog koji guta ravnicu. Zato da oboavamo vrtlog koji guta? A zato mi to to sam shvatio nije donelo spokoj? Zato da volimo Usud, kad nas ubija ba kao i boansko Provienje i Zavera Arhonta? Moda jo uvek nisam sve shvatio, moda mi nedostaje neki deli, neki meuprostor. Gde sam ono proitao da u poslednjem trenutku ivota, kada su nagomilani slojevi obrazovali pokoricu iskustva, ovek sve zna, tajnu mo i slavu, zato je roen i zato u tom asu umire, i kako je sve moglo drugaije da se odigra? ovek je tada mudar. Ali je i u tom trenutku vrhunska mudrost ako ovek zna da je prekasno saznao. Razumemo sve onda kad vie nema ta da se razume. Sad znam koji zakon vlada u Kraljevstvu, u jadnom, oajnom, otrcanom Malkhutu, koji je Mudrost napustila, iskrala se da bi pronala vlastiti izgubljeni sjaj. Istina Malkhuta, jedina istina koja blista u mraku sefirota, jeste da se u Malkhutu otkriva ogoljena Mudrost, pokazujui da je njena vlastita tajna u tome to postoji samo u jednom trenu, a on je poslednji. Posle toga poinju Drugi. A s drugima dolaze i avoljupci u potrazi za bezdanima to skrivaju tajnu, a to je njihovo ludilo. Po obroncima Brika pruaju se nepregledni redovi vinograda. Poznajem ih, toliko puta sam ih viao. Nijedna Teorija o Brojevima nikada nije mogla da otkrije da li rastu uzbrdo ili nizbrdo. Po tim vinogradima mora da hoda bos, jo od malena, pomalo otvrdlih stopala, tako e meu redovima naii na breskvina stabla. Na njima su ute breskve kakve raaju samo u vinogradima. Raspuknu se im ih pritisne palcem, kotica im gotovo sama ispada, ista kao da je izala iz hemijske laboratorije, moda na njoj ostane samo po koji beliasti koni vonog jezgra, vezan za nju nevidljivom esticom. Moe da je pojede, a da i ne oseti njenu plianu koru, od koje te podiu marci, od jezika do slabina. Tu su nekada pasli dinosauri. Pa je neki drugi sloj prekrio njihovu povrinu. Pa ipak, kao i Belbo dok je svirao u trubu, i ja sam, kad sam zagrizao breskvu, razumevao Kraljevstvo i sjedinjavao se s njim. Posle toga, ostaje samo domiljatost. Hajde, Kazobon, izmisli Plan. Svi su to radili, da bi objasnili bilo dinosaure, bilo breskve.

Shvatio sam. Siguran sam da nema ta da se shvati, to bi trebalo da bude moj spokoj i moja pobeda. Ali ja sam ovde, sve sam shvatio, a Oni me ipak trae, misle da imam neko otkrovenje, koje tako gnusno prieljkuju. Nije dovoljno to sam razumeo, kad drugi nee to da prihvate, nego i dalje ispituju. Trae me, sigurno su mi u Parizu uli u trag, znaju da sam ovde, jo uvek hoe tu Mapu. Uzaludno je da im kaem da nema takvih mapa, uvek e udeti za njima. Belbo je bio u pravu: more nosi se, budalo, ta hoe, da me ubije? E sad je dosta. Ubij me, ali neu ti rei da Mapa ne postoji, ako ne moe sam da dokui... Boli me pomisao da vie neu videti Liju i malog, Stvar, ulija, moj Kamen mudrosti. Ali kamenje ume i smo da preivi. Moda i on ba u ovom asu doivljava svoju jedinstvenu Priliku. Naao je neku loptu, mrava, vlat trave i u tome vidi i bezdan i raj. I on e to prekasno saznati. Bie on dobar, i bie mu i dobro, neka ga, neka tako sm provede svoj dan. Sranje. Ipak me boli. ta se tu moe, im budem umro, zaboraviu ga. No je poodmakla, jutros sam krenuo iz Pariza, ostavio sam suvie tragova. Imali su vremena da otkriju gde sam. Uskoro e doi. Voleo bih da sam zapisao sve to sam mislio od popodneva do sada. Ali, kad bi Oni to proitali, sigurno bi opet doli do neke mrane teorije, pa bi celog ivota pokuavali da odgonetnu tajnu poruku koja se krije iza moje prie. Nemogue, rekli bi, da nam je taj ispriao samo to kako nas je zavitlavao. Nikako, moda on nije bio ni svestan, a Bie nam je kroz svoj zaborav poslalo poruku. Nije uopte vano da li sam napisao priu ili ne. Oni bi uvek traili neki drugi smisao, ak i u mom utanju. Takav je to soj. Slepi su za otkrovenje. Malkhut je samo Malkhut i nita vie. Ali ik ti to njima objasni. Nemaju vere. Onda mogu mirno da ostanem ovde, da ekam i posmatram breuljak. Tako je lep.

Sadraj 1. KETHER 1. 2. 2. KOKHMA 3. 4. 5. 6. 3. BINAH 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 4. HESED 23. 24. 25. Analogija suprotnosti Sauvez la faible Aischa Ti misteriozni posveenici Ne oekujte mnogo od smaka sveta. Doao sam iz svetlosti i od bogova, U desnoj ruci vrsto drae pozlaenu trubu. I najzad, u kabalistikum smislu od vinum Njegova neplodnost bila je beskrajna. Sub umbra alarum tuarum Li frere, li mestre du Temple Priznao bi i da je ubio Gospoda Boga. Potraiu pomo od grofa Anujskoga, On je pre hapenja bio u redu svega devet meseci. Tako iezoe Vitezovi Hrama Masa sva izbuena stranim rupama i kraterima. Red ni na tren nije prestao da postoji Nevidljivo i neosvojivo sredite vladara Gral... je toliko teak Nisu doputali da im neko postavlja pitanja. In hanc utilitatem clementes angeli Ko pokuava da prodre u Ruinjak Filozofa I poni da premee to ime Jud Len se dio a permutaciones Kada svetlost beskrja Imamo mnotvo neobinih Satova

26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 5. GEBORA 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60.

Sve tradicije na zemlji Poto je ispriao da je upoznao Poncija Pilata Postoji jedno telo koje obavija svet u celini Sama injenica da oni menjaju i skrivaju svoje ime Tada ve uveno bratstvo Rozenkrojcera Najverovatnije je da su u veini ti tobonji Rozenkrojceri Valentiniani per ambiguitates bilingues Vizije su bele, plave, crvenkaste

Beydelus, Demeymes, Adulex Da sam ja Lija, to okolo hitim Dozvolite mi da u meuvremenu dam savet Ko god razmilja o etiri stvari Tajni Majstor, Savreni Majstor, Vitez Planisfera Kukavice umiru vie puta Na mestu gde Bezdan Svi se mi slaemo Ljudi koji se sreu na ulici Priziva sile A odatle proizlazi i jedno neobino pitanje Vie puta prii e abi Um e uvek uiniti budnim a seanje ushienim Priblina vrednost Templarsko i posveniko vitetvo Ja sam prva i poslednja Kada neki Veliki Kabalista Dinovska ahovska tabla koja se prostire ispod zemlje Poto nije moglo da upravlja ljudskim sudbinama Knez mraka je plemi. Nazivam pozoritem Stade da svira u svoju predivnu trubu Na svakom treem drvetu visio je po jedan fenjer Alhemija je jedna edna kurtizana A ako se stvore takva udovita Jadna ludo!

61. To Zlatno runo 62. Smatramo da se kao druidska drutva 63. Na ta te podsea ona riba? 6. TIFERETH 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88. 89. 90. 91. 92. 93. 94. San o nepoznatom gradu Nekakav sklop est metara irok Ako je naa pretpostavka tana Da Rosa, nada digamos agora Neka tvoje ruho bude sneno belo Elles deviennent le Diable Seamo se tajnih aluzija Nismo ak sigurni ni u to Nos inuisibles pretendus Jo jedan interesantan sluaj Iako su mu namere dobre Posveenici, Adepti, na ivici su tog puta Diletantizam. Ova trava se naziva Filozofski avolotera Rekao bih da ovo grozomorno bie Otvorio je svoj kovei Kada se ugleda savrena belina Oni bi bili u stanju da unite povrinu nae planete. Zemlja je magnetno telo Mapa nije teritorija. U skladu sa nacrtima Verulamskog. Phileas Fogg. Ime koje samo sve kazuje Njima se Ajfel obratio Veoma je udna koincidencija Templarizam je Jezuitizam. Pod okriljem najgue tame Sve gadosti koje su pripisivane Templarima Kako ste samo umeno razotkrili te paklene sekte Na nepreobraeni svet blii se sili i uasu Sotone Dok smo mi u senci En avoit-il le moindre soupon? 95. Odnosno jevrejske Kabaliste.

96. 97. 98. 99. 100. 101. 102. 103. 104. 105. 106. 7. NECAH 107. 108. 109. 110. 111. 8. HOD 112. 113. 114. 115. 116. 117. 9. JESOD

Uvek nam je potreban neki paravan Ego sum qui sum Svoj rasistiki gnosticizam, svoje obrede Doktrina Renea Genona plus oklopne divizije. Objavljujem da je Zemlja prazna Qui operatur in Cabala Debele i vrlo visoke zidine Tvoje tajno ime imae 36 slova Ovi spisi ne obraaju se obinim smrtnicima Delirat lingua, labat mens Spisak broj 5

Da l' vidi crnog psa? Da li je vie Sila na delu Sen ermen... Vrlo uglaen i duhovit Pogreie pokrete i hodae unatrake Cest une leon par la suite.

Za sveanosti i obrede Naa stvar je tajna Idealno klatno Kad bi oko moglo da vidi demone Je voudrais tre la tour Ogromnu atru ludilo ima

118. Drutvena teorija zavere 119. Obru trube se zapalio 10. MALKHUT

120. Ali, zlo je to oni vrsto veruju da su na svetlosti.