Una Stojni

Beograd

UDK: 511.172:316.662.5 Originalni nauni rad DOI:10.2298/FID0902261S

KANTOVO SHVATANJE PROSTORA I ZAGONETKA INKONGRUENCIJE

Apstrakt: U ovom radu bavimo se Kantovim shvatanjem fenomena inkongruentnih pandana, pre svega njegovim argumentom iz spisa O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru, gde Kant fenomen inkongruentnih pandana koristi kao argument u prilog tvrdnje o postojanju apsolutnog i objektivnog prostora, kao i argumentom iz Kantove Inauguralne disertacije, u kojoj se on ponovo poziva na fenomen inkongruentnih pandana, ali ovoga puta sa drugaijim ciljem kao argument u prilog shvatanja prostora kao istog opa aja. Cilj nam je da poka emo kako Kantov argument iz spisa O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru, iako pokazuje neadekvatnost Lajbnicove definicije kongruencije, ipak ne predstavlja reductio ad absurdum relacionistike pozicije, budui da njegov argument u prilog postojanja apsolutnog prostora predstavlja samo zakljuak na najbolje mogue objanjenje, kao i da ponudimo alternativno objanjenje fenomena inkongruentnih pandana, koje je u skladu sa relacionistikom teorijom. Takoe, dovodimo u pitanje Kantov argument iz Inauguralne disertacije, prema kojem se inkongruencija ne mo e izraziti diskurzivno, nudei pri tome pojmovno odreenje inkongruencije preko pojmova slinosti, jednakosti i kongruencije, shvaene kao sposobnost objekata da zauzmu istovetne prostorne granice. Kljune rei: kongruencija, inkongruencija, inkongruentni pandani, apsolutizam, relacionizam.

Kantovo (I. Kant) razmatranje problema inkongruentnih pandana predstavlja deo njegovog razmatranja ireg problema problema prostora. U Kantovo vreme dominirala su dva suprotstavljena shvatanja prostora apsolutistiko i relacionistiko. Prema apsolutistikom shvatnju, koje je zastupao Njutn (I. Newton), prostor je ontoloki primaran u odnosu na objekte koji se u njemu nalaze. Apsolutni prostor je beskonaan, trodimenzionalni euklidski prostor. On predstavlja jedinstven referentni okvir u kome mo emo posmatrati kretanje. Njutnovo shvatanje prostora podrazumeva i jedan religijski aspekt, prema kome prostor predstavlja vrstu bo anskog senzorijuma, pomou koga Bog opa a svet. Prema ovom shvatanju Bog doslovno prebiva u prostoru i dodiruje objekte koji se kreu kroz njega.

261

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

UNA STOJNI

Nasuprot ovakvom shvatanju prostora stoji relacionistiko shvatanje, kakvo je zastupao Lajbnic (G. W. Leibniz). Prema ovom shvatanju prostor nije ontoloki primaran u odnosu na materijalne objekte niti postoji nezavisno od njih, ve predstavlja strukturu relacija u kojima objekti mogu stajati. Prostor ne postoji nezavisno od meusobnih relacija objekata. Takoe, ne postoji jedinstven referentni koordinatni sistem, budui da sve prostorne atribute tela odreujemo samo u odnosu na druga tela. Kantovo rano shvatanje prostora1 je relacionistiko i podrazumeva da sam prostor nije supstanicija, ve poredak koegzistentnih supstancija. Prostor je, prema ovom shvatanju, ontoloki zavisan, ali nije fiktivan, ve stvaran fenomen. Za trodimenzionalnost prostora, kao i za njegovu jedinstvenost odgovorno je dejstvo gravitacije, budui da su sve supstancije povezane gravitacionim delovanjem. U svom ranom shvatanju prostora Kant takoe usvaja i uenje o prostoru kao bo anskom senzorijumu, pri emu Bo anski um po naelu korelacije omoguava poredak supstancija. Meutim, u spisu O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru Kant naputa svoje prvobitno shvatanje prostora i odbacuje tezu o relacionistikom karakteru prostora. Argument koji iznosi kao dokaz protiv relacionistike teze poziva se na fenomen inkongruentnih pandana. Odbacivi relacionizam, Kant e u ovom spisu zakljuiti da se tela ne mogu u potpunosti prostorno odrediti uzimajui u obzir iskljuivo njihov odnos prema drugim telima ili meusobni odnos delova tela, ve da je neophodno uzeti u obzir njihov odnos prema apsolutnom prostoru. Dakle, odbacie lajbnicovsko u korist njutnovskog shvatanja prostora. Kantov argument sastoji se u tome da postoje objekti koji su u potpunosti jednaki i slini, ali je pri tome ipak nemogue da bi granice jednog mogle biti i granice drugog nemogue je da prostor koji zauzima jedan objekat zauzima i onaj drugi. Kao primer takvih objekata Kant uzima ljudske ake. Naime, leva i desna aka su (zanemarujui irelevantne razlike) potpuno jednake i sline, ali prostorne
1 Ovde je re pre svega o Kantovom prvom spisu Gedanken von der wahren Schtzung der lebendigen Krfte (1747) (I. Kant, Thoughts on the true estimation of living forces, u J. Handyside (prev.), Kants Inaugural Dissertation and Early Writings on Space, The University of Chicago Press, Chicago, 1929. str. 115), kao i o spisu Fizika monadologija (I. Kant, Fizika monadologija, ARHE 1 (2004), str. 235250).

262

I. Kant, Concerning the Ultimate Ground of the Differentiation of Directions in Space, u D. Walford, R. Meerbote (prir.), Theoretical Philosophy 17551770, Cambridge Univeristy Press, Cambridge, 1992, str. 370371.

263

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

granice leve nikako ne mogu biti prostorne granice desne ake. Dakle, leva i desna aka ne mogu se dovesti u stanje poklapanja one su inkongruentne. Kant zatim izvodi jedan misaoni eksperiment. Naime, ukoliko zamislimo da je prva stvorena stvar ljudska aka, ona bi morala biti ili leva ili desna, i akt stvaranja koji bi proizveo levu nu no bi se morao razlikovati od onoga koji bi proizveo desnu aku. Ako bi se, meutim, prostor sastojao iskljuivo iz spoljanjih relacija koegzistentnih delova materije, onda bi, u sluaju da je stvorena samo jedna aka, celokupan aktuelan prostor predstavljao samo prostor koji zauzima ta aka. Kako ne postoji razlika u meusobnim odnosima delova ake, bila ona leva ili desna (budui da su savreno sline i potpuno jednake), sledilo bi da je aka neodreena u pogledu svojstva biti levi ili biti desni. To je, meutim, kako Kant tvrdi, nemogue, jer bi onda jednako dobro pristajala obema stranama ljudskog tela. Kant odavde zakljuuje da mora postojati unutranja razlika u ustrojstvu tela, koja stoji u relaciji iskljuivo prema objektivnom i apsolutnom prostoru, i u odnosu na koji su jedino mogue meusobne relacije fizikih stvari. 2 Ovaj argument zamiljen je kao reductio ad absurdum relacionistikog shvatanja prostora. Kako bismo bolje rasvetlili argument, pre svega treba razmotriti sam pojam kongruencije. Naime, pojam kongruencije predstavlja centralni pojam Lajbnicovog projekta analysis situs (analiza polo aja). Analysis situs zamiljen je kao geometrijska analiza koja se, nasuprot matematikoj analizi (aritmetike i algebre) koja se bavi veliinama, bavi iskljuivo prostornim osobinama prostora. Osnovna relacija analysis situs nije jednakost (koja se tie veliina), ve relacija kongruencije (koja se tie oblika). Lajbnic pojam kongruencije definie preko svojstva jednakosti veliine i slinosti oblika. Naime, on geometrijska svojstva deli na svojstva forme (kvaliteta) i svojstva kvantiteta, pri emu bi svojstva kvaliteta bila ona koja se mogu raspoznati u samom objektu, a da ga pri tom ne poredimo sa drugim objektima (unutranja svojstva), dok se svojstva kvantiteta mogu odrediti iskljuivo komparativno (spoljanja svojstva), to bi znailo da, posmatran izolovano, nijedan objekat nema

odreenu veliinu.3 Pri tome, treba imati u vidu da je Lajbnic smatrao da iscrpnu listu unutranjih svojstava ine broj (na primer stranica poligona), ugao i proporcija, a spoljanjih (relativna) veliina.4 Sada mo emo definisati pojmove slinosti i jednakosti. Naime, dva objekta su slina ukoliko su im sva unutranja svojstva identina. Slini objekti su identini u pogledu forme, to znai da se, posmatrani izolovano jedan od drugog, ne mogu razlikovati. Jednakost objekata se, sa druge strane, tie iskljuivo njihove veliine dva objekta su jednaka ukoliko su identina u pogledu veliine. Pojam kongruencije je onda, prema Lajbnicu, definisan kao konjunkcija ova dva svojstva slinosti i jednakosti. Dakle, kongruentni su samo oni objekti koji su slini u pogledu forme (kojima su sva unutranja svojstva identina) i jednaki u pogledu veliine. Iz ove definicije jasno se vidi da Kantov argument direktno pogaa Lajbnicovu definiciju pojma kongruencije. Naime, imamo primer leve i desne ljudske ake, koje su potpuno sline i jednake, a opet inkongruentne. Desna aka je slina i jednaka levoj aci. I ukoliko neko posmatra jednu od njih zasebno, prouavajui proporciju i poloaj delova jednih u odnosu na druge i osmatrajui veliinu celine, onda e kompletan opis jedne morati u potpunosti da odgovara i drugoj. 5 Drugim reima, ukoliko bismo posmatrali jednu aku potpuno izolovano, kompletan opis te ake ne bi se ni po emu razlikovao bila ona leva ili desna. Naravno, ovde treba imati na umu da bi taj opis bio identian ukoliko sledimo Lajbnicovu podelu na unutranja i spoljanja svojstva. Videli smo da su unutranja svojstva ona koja potpadaju pod pojam slinosti forme, dok bi spoljanja bila iscrpena u svojstvu (relativne) veliine. Budui da je lista unutranjih svojstava po pretpostavci iscrpna (broj, ugao i proporcija), vidimo da bi se opisi leve i desne ake, imajui samo ova svojstva u vidu, u potpunosti poklapali. Ono to bi inilo relevantnu razliku bilo bi uvoenje svojstva unutranje usmerenosti, odnosno poretka delova ruke s
3 P. Rusnok, R. George, A Last Shot at Kant and Inkongruent Counterparts, KantStudien 86 (1995), str. 260. 4 Ibid., str. 261. 5 I. Kant, op. cit., str. 370.

UNA STOJNI

264

desna na levo ili s leva na desno. Kant ovo upravo i ini, tvrdei da ta razlika poiva na unutranjim osnovama, ali insistira na tome da se razlika ne mo e napraviti u relativnom odnosu prema drugim telima, ili samo na osnovu meusobnog odnosa delova nekog tela, ve iskljuivo u odnosu prema univerzalnom apsolutnom prostoru.6 Argument izolovane ljudske ake upravo to treba da poka e. Naime, ak i posmatrana potpuno izolovano, ljudska aka mora biti leva ili desna. Dakle, ona to svojstvo mora posedovati nezavisno od odnosa prema bilo kom objektu. Ustrojstvo njenih delova s desna na levo ili sa leva na desno, koje bi jednu ruku inilo levom, odnosno desnom, moglo bi se utvrditi iskljuivo u odnosu prema apsolutnom prostoru. Upravo je apsolutni prostor taj koji takvo ustrojstvo omoguava. Kant ovde zapravo ima u vidu da, zahvaljujui njegovoj trodimenzionalnosti, prostor mo emo zamiljati kao da se sastoji iz tri ravni koje se meusobno seku pod pravim uglovima. Tako, horizontalnom zovemo onu ravan u odnosu na koju nae telo stoji uspravno, i ona omoguava razlikovanje smerova koje oznaavamo sa gore i dole. U odnosu na horizontalnu ravan preostale dve su uspravne, tako da ljudsko telo stoji du linije njihovog preseka. Jedna od njih deli telo tako da omoguava razlikovanje smerova ispred i iza, dok druga deli telo na dve, spoljanje gledano jednake polovine i tako omoguava razlikovanje levog i desnog. Krajnji osnov pomou koga mi uopte formiramo pojam smerova u prostoru jeste odnos ovih ravni prema naem telu.7 Bez ovog odnosa uopte ne bismo ni mogli da imamo pojmove kao to su levo ili desno. Prostorna odreenja svih drugih stvari koje postoje u prostoru izvan nas odreujemo samo u odnosu prema nama samima. Tako, ak ni kompas ne bismo bili u stanju da upotrebimo, ukoliko ga ne bismo doveli u vezu sa stranama naeg tela, jer ak i ako bismo znali koja taka oznaava sever, ostale strane sveta mogli bismo da odredimo samo ako bismo ve mogli da razlikujemo levo i desno. To, opet, mo emo tek ukoliko kompas dovedemo u odnos sa stranama sopstvenog tela. Meutim, ni to nam ne bi pomoglo ukoliko nae telo ne bi stajalo u odnosu prema ravnima apsolutnog trodimenzionalnog prostora. Kant doista ka e da nas je priroda, s obzirom na znaaj koji odreivenje smerova u prostoru ima za nas, obdarila oseajem za
6 7

Ibid., str. 369. Ibid., str. 366367.

265

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

levo i desno. Meutim, on insistira na tome da potpuno prostorno odreenje bilo koje fizike stvari mora poivati na odnosu prema apsolutnom prostoru. Vratimo se sada argumentu izolovane ake. Jasno je da ovakvo unutranje usmerenje s leva na desno i s desna na levo ne spada, prema Lajbnicovoj podeli, niti u unutranja, niti u spoljanja svojstva. Dakle, ukoliko sledimo Lajbnicovu podelu, opis izolovane ljudske ake bio bi identian kako za levu, tako i za desnu aku. Sada treba takoe razmotriti tvrdnju po kojoj bi izolovana ljudska aka morala biti leva ili desna. Kant u prilog ove tvrdnje ka e da bi u suprotnom ta aka jednako pristajala obema stranama ljudskog tela, to je nemogue. Na prvi pogled bi se na ovom mestu moglo prigovoriti da Kantov argument krije petitio principii. Naime, Kant sa jedne strane tvrdi da bi bilo nemogue rei za izolovanu aku da li je ona leva ili desna, dok sa druge strane izgleda da pretpostavlja da bismo na ljudskom telu bez aka, posmatranom izolovano, mogli da odredimo koja je njegova leva, a koja desna strana. Meutim, Kant ne pretpostavlja tako neto. Ono to on tvrdi jeste da bi aka morala da odgovara makar jednoj strani ljudskog tela (tako da kada ruku savijemo ka grudima i dlan polo imo na grudi palac pokazuje ka vratu, a ne ka nogama) i takoe, da ne bi mogla jednako da odgovara obema stranama ljudskog tela. Ovako neto svakako nije sporno. Ovim argumentom se ne tvrdi da bi strana tela kojoj bi aka odgovarala bila leva ili desna.8 Ono to je sigurno jeste da bi jedna aka odgovarala samo jednoj strani tela, dok bi njen inkongruentni pandan odgovarao iskljuivo suprotnoj strani. ak i kada bi aka bila potpuno izolovana (recimo, prva stvorena stvar), ona bi i dalje morala biti takva da bi mogla da pristaje iskljuivo jednoj strani tela (onoj strani kojoj ne mo e da pristaje njen inkongruentni pandan). Meutim, identian opis odgovarao bi obema, budui da su one sline po obliku i jednake po veliini. Dakle, argument je konzistentan i odoleva prigovoru da krije petitio principii. Jasno je kako ovaj argument pokazuje nepotpunost Lajbnicove definicije kongruencije naime, imamo primer objekata koji u potpunosti zadovoljavaju definiciju (slini su i jednaki), a ipak nisu kongruentni. Istovremeno argument treba da predstavlja reductio ad
8 G. Nerlich, Hands, Knees, and Absolute Space, The Journal of Philosophy 70 (1973), str. 341.

UNA STOJNI

266

absurdum relacionistike teorije prostora. Naime, prema relacionizmu, bilo koje prostorne atribute nekom telu mo emo pripisivati jedino u odnosu prema drugim telima. Meutim, u sluaju da postoji samo jedna ljudska aka, prema relacionizmu, celokupan aktuelni prostor bio bi onaj prostor koji zauzima ta aka. Tada, a budui da je opis leve i desne ake potpuno istovetan (to Lajbnic svakako prihvata, poto su ljudske ake sline po formi i jednake po veliini), jasno je da ne bismo ni na koji nain mogli da odredimo da li je aka leva ili desna. Meutim, razmotrimo sada relacionistiko shvatanje prostora nezavisno od Lajbnicove definicije unutranjih i spoljanjih svojstava. Naime, imamo prostor koji se sastoji samo iz jedne jedine ake. Po pretpostavci, aka mora biti leva ili desna, jer bi u suprotnom jednako dobro odgovarala obema stranama ljudskog tela, to je, kako smo videli, nemogue. Kant tvrdi da relacionizam ne mo e da odredi razliku izmeu leve i desne ake, ukoliko posmatramo samo jednu izolovanu aku. Meutim, razmotrimo sledei predlog. Naime, ukoliko bi izolovana aka bila desna, palac desne ake bio bi levo u odnosu na ka iprst (naravno, ukoliko aku posmatramo sa strane nadlanice, dok bi bio desno ukoliko bismo aku gledali kao da nam je okrenuta dlanom), a ukoliko je u pitanju leva aka, palac bi bio desno u odnosu na ka iprst (odnosno levo, ukoliko posmatramo njen dlan). Unutranje usmerenje desne ake bilo bi, dakle, od palca ka malom prstu s leva na desno (sa strane nadlanice), dok bi usmerenje leve bilo s desna na levo (takoe, sa strane nadlanice). Pri tome bismo usmerenje odredili ne u odnosu prema nekom objektivnom apsolutnom prostoru, ve iskljuivo u meusobnom odnosu delova ake (prstiju), u skladu sa naim oseajem za levo i desno. Dakle, da bismo odredili da li je izolovana ljudska aka leva ili desna, posmatraemo palac te ake kao referentno telo. Polo aj ostalih prstiju odrediemo u odnosu na njega, tako da e se oni nalaziti bilo levo, bilo desno u odnosu na palac. Da li se ostali prsti nalaze levo ili desno u odnosu na palac odrediemo pozivanjem na na prirodni oseaj za levo i desno. Dakle, ideja je da u pokuaju da odredimo razliku izmeu inkongruentnih pandana uzmemo u obzir meusobni odnos delova objekta. Takvo objanjenje bilo bi u skladu sa relacionizmom. Naravno, ukoliko su sva svojstva objekta iscrpena u Lajbnicovom spisku unutranjih i spoljanjih svojstava, ovakav odnos delova

267

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

ne bismo mogli da uzmemo za svojstvo koje ini relevantnu razliku. Meutim, sam Kant uvodi svojstvo unutranje usmerenosti, ali kao to smo gore videli, tvrdi da je ono vezano za odnos prema apsolutnom prostoru. Meutim, kao to emo videti, nije sigurno da li on to uspeva i da doka e. Dakle, jasno je da fenomen inkongrunetnih pandana Lajbnicova definicija kongruencije ne prepoznaje, ali nije tako jasno da relacionistiko shvatanje prostora (nezavisno od definicije unutranjih i spoljanjih svojstava) ne mo e da ga objasni. Ukoliko objanjenje koje smo ponudili mo e da opstane, onda Kantov argument ne bi predstavljao reductio ad absurdum relacionizma. Zapravo, od jaine zakljuka o postojanju apsolutnog prostora zavisi i to da li Kantov argument zaista predstavlja reductio ad absurdum relacionizma. Meutim, iako argumentom o izolovanoj ljudskoj aci uspeno odbacuje Lajbnicovu analizu kongruencije i daje jak argument protiv relacionistike teze, ipak je sam zakljuak o postojanju apsolutnog prostora daleko sporniji. Kant zapravo ovde postupa na svoj uobiajen nain. On polazi od injenice da ljudi imaju sposobnost da razlikuju smerove u prostoru, pomou prirodnog oseaja za levo i desno i zatim postavlja svoje standardno pitanje kako je to mogue? Odgovor bi bio da, budui da je prostor trodimenzionalan, u njemu mo emo zamisliti tri ravni koje se seku pod pravim uglovima, kao to smo ve opisali. Dovodei ove ravni u odnos prema sopstvenom telu, stvaramo pojam o smerovima u prostoru. Onda usmerenje svih stvari u prostoru procenjujemo dovodei ih u odnos prema naem telu. Meutim, Kantov zakljuak o postojanju apsolutnog prostora zapravo mo emo posmatrati kao zakljuak na najbolje mogue objanjenje. Naime, on pretpostavlja da ukoliko sam prostor ima apsolutno odreene smerove, onda i izolovana aka mora biti leva ili desna, zbog svog odnosa prema ovom apsolutnom usmerenju. To apsolutno usmerenje onda predstavlja dovoljan uslov nae sposobnosti da odreujemo smerove, odnosno dovoljan razlog za postojanje naeg oseaja za levo i desno. Meutim, ini se da ovde Kant pravi greku, podrazumevajui da je dovoljan uslov ujedno i nu an.9 Naravno, ukoliko bi prostor posedovao ovakvo apsolutno usmerenje, to bi svakako bilo dovoljno da zakljuimo da naa sposobnost da razlikujemo smerove u prostoru poiva upravo na ovoj usmerenosti. Meutim, sama naa sposobnost razlikovanja
9

UNA STOJNI

P. Rusnok, R. George, op. cit., str. 271.

268

smerova u prostoru ne implicira postojanje aposlutnog usmerenja u prostoru, odnosno, apsolutno usmerenje ne predstavlja nu an uslov nae sposobnosti da razlikujemo smerove u prostoru. Dakle, sama injenica postojanja nae sposobnosti da odredimo levo i desno koja je, kako sam Kant tvrdi, praena naim oseajem za levo i desno, ne pru a nikakvu garanciju za postojenje apsolutnih smerova u prostoru. Samo ukoliko bismo ve znali da postoji apsolutni prostor koji je na ovaj nain apsolutno usmeren, mogli bismo da tvrdimo da naa sposobnost odreivanja levog i desnog poiva na tom apsolutnom usmerenju. Meutim, to bi znailo unapred pretpostaviti ono to tek treba dokazati. Naa prirodna sposobnost za odreivanje smerova u prostoru praena je oseajem za levo i desno. Ovaj oseaj za levo i desno, kako sam Kant tvrdi, povezan je sa prirodnom asimetrinou ljudskog tela, kao to je superiornost desne strane tela kod desnorukih ljudi. Naime, Kant tvrdi da se, uprkos velikoj spoljanjoj slinosti, strane ljudskog tela mogu razlikovati pomou jasnog oseaja, i to ne pozivajui se pri tome na asimetrian raspored unutranjih organa.10 Meutim, budui da posedujemo ovakav prirodan oseaj, mi bismo mogli iskljuivo na osnovu tog oseaja da odreujemo levo i desno, bez pozivanja na apsolutno usmerenje prostora. Dakle, na prirodan oseaj za levo i desno, koji poiva na ustrojstvu ljudskog tela, mogao bi biti sasvim dovoljan da objasni postojanje nae sposobnosti da odreujemo levo i desno. Pozivanje na ovakav oseaj pre ukazuje na subjektivnu prirodu prostora, nego to ukazuju na postojanje jednog objektivnog, apsolutnog prostora. Sama injenica da imamo sposobnost da odreujemo smerove u prostoru, te da posedujemo prirodni oseaj za levo i desno, ne dokazuje postojanje apsolutnih smerova u prostoru, niti dokazuje trodimenzionalnost objektivnog, apsolutnog i od nas nezavisno postojeeg prostora. Dakle, vidimo da zakljuak o postojanju apsolutnog prostora nije konkluzivan, ve predstavlja zakljuak na najbolje mogue objanjenje. Sada razmotrimo ponovo snagu antirelacionistikog argumenta. Naime, ukoliko ne bismo zakljuili da postoji apsolutni prostor onda bi naa procena levog i desnog poivala samo na ljudskom oseaju za levo i desno. Takoe, unutranje usmerenje delova objekata sa leva na desno i sa desna na levo ne bi poivalo na odnosu
10

I. Kant, op. cit., str. 369.

269

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

prema univerzalnom prostoru. Dakle, mogli bismo da ka emo da su prsti ljudske ake, posmatrane izolovano, usmereni s leva na desno od palca ka malom prstu (posmatrajui nadlanicu ake), ukoliko je ruka desna, odnosno s desna na levo ukoliko je leva. Dakle, da li je aka leva ili desna odredili bismo tako to bismo odredili polo aj ostalih pristiju u odnosu na palac date ake kada je re o levoj aci, oni su levo, a kada je re o desnoj, desno u odnosu na palac. Pri tome bismo to usmerenje s leva na desno i s desna na levo odredili prema naem prirodnom oseaju za levo i desno. Dakle, da bismo odredili da li je aka leva ili desna, dovoljan nam je poredak njenih delova (prstiju) i na oseaj za levo i desno. Prema tome, nema potrebe za postuliranjem apsolutnog, objektivno postojeeg prostora. ini se da u ovakvom objanjenju nema nieg to nije u skladu sa relacionizmom. Kako smo videli da zakljuak o postojanju apsolutnog prostora nije nu an, izgleda da relacionizam ipak ima prostora da objasni fenomen inkongruentnih pandana. 11
Jedan prigovor ovakvom relacionistikom objanjenju inkongruentnih pandana mogu je ukoliko uzmemo u obzir mogunost etvorodimenzionalnih prostora ili prostora koji su neorijentabilni, u kojima leva aka mo e postati desnom prostom rotacijom, a da pri tom ne menjamo raspored njenih delova. Mogue je da se ovaj problem mo e reiti pozivanjem na pojam lokalno-levog, odnosno lokalno-desnog, na nain na koji ih koristi L. Sklar (L. Sklar) u Incongruous counterparts, Intrinsic Features, and the Substantiviality of Space (videti L. Sklar, Incongruous counterparts, Intrinsic Features, and the Substantiviality of Space, u J. Van Cleve, R. E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, Boston, London, 1991, str. 173186.). Meutim, ovaj prigovor zapravo mo emo smatrati irelevantnim za nae razmatranje i to iz vie razloga. Pre svega, sam Kant smatrao je da je prostor nu no euklidski i trodimenzionalan. On, naravno, nije ni uzimao u razmatranje neorijentabilne prostore, ali ak i da jeste, po svemu sudei, smatrao bi da je prostor takoe i nu no orijentabilan (videti J. Van Cleve, Introduction to the Arguments of 1770 and 1783, u J. Van Cleve, R. E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, Boston, London, 1991, str. 23.). Sa druge strane, ini se da nema nikakvog razloga da pretpostavimo da je na prostor bilo etvorodimenzionalan, bilo neorijentabilan, te sa te strane mo emo tvrditi da su leva i desna aka zaista inkongruentne. Meutim, svakako se mo e prigovoriti da je ve sama logika mogunost etvorodimenzionalnog ili neorijentabilnog prostora dovoljna da bi se ovakva tvrdnja osporila, budui da je logiki mogue da postoji prostor u kome objekti koji su u trodimenzionalnom i orijentabilnom prostoru inkongruentni, zapravo postaju kongruentni. Ipak, mogunost etvorodimenzionalnih i neorijentabilnih prostora najee se koristi kao oru je protiv samog Kantovog argumenta. Naime, u etvorodimenzionalnim i u neorijentabilnim prostorima, inkongruentni pandani kao to su leva i densa aka, prestaju da budu inkongruentni, tj. mogue ih je dovesti u stanje poklapanja. Tako, Kantova pretpostav11

UNA STOJNI

270

Zapravo, pozivanje na injenicu o postojanju oseaja za levo i desno, svojstvenom ljudima, kao i tvrdnja da u procenjivanju smerova u prostoru uvek polazimo od naeg tela, predstavlja Kantov prvi korak ka antropomorfizaciji prostora, odnosno usvajanju teze o prostoru kao proizvodu ljudskog duha. Zaista, nekoliko godina kasnije Kant u Inauguralnoj disertaciji odustaje od shvatanja prostora kao ontoloki nezavisnog i objektivno postojeeg i usvaja tezu o prostoru kao formi ljudskog opa anja. Prema ovom shvatanju, prostor predstavlja apriornu formu ljudskog opa anja. On je jedinstven referentni okvir koji mi projektujemo oko sebe i pomou koga odreujemo kretanje sopstvenog tela. Prostor do ivljavamo kao jedinstven, apsolutan, sveobuhvatan i trodimenzionalan, ali on nije nezavistan od naeg postojanja, ve predstavlja proizvod ljudskog duha. Prostor nije empiriki pojam apstrahovan iz iskustva, ve nu na apriorna predstava, koja je uslov svih spoljanjih opa aja. Kao takav, on predstavlja ono to Kant naziva istim opa ajem. Prostor, dakle, postaje jedinstven, sveobuhvatni referentni sistem, ali koga konstruie ljudski duh. ovek se sada nalazi u centru sveobuhvatnog referentnog sistema, koga sam konstruie i projektuje oko sebe. Ovakvo shvatanje uslovljava i odbacivanje teze o prostoru kao bo anskom senzorijumu. Ovo predstavlja radikalnu antropomorfizaciju prostora naime, od uenja o prostoru kao bo anskom senzorijumu pomou koga Bog opa a svet koji je stvorio, prelazi se na uenje o prostoru kao ljudskom senzorijumu, koji predstavlja uslov ljudske ulnosti,
ka da izolovana aka mora biti leva ili desna zavisi od pretpostavke da prostor nu no mora biti trodimenzionalan, euklidski prostor. Ukoliko je etvorodimenzionalan ili neorijentabilan prostor mogu, ova pretpostavka postaje la na, te Kantov argument pada u vodu. Meutim, mogunost etvorodimenzionalnog prostora mo e se iskoristiti i u prilog Kantovom tvrenju o postojanju apsolutnog prostora, ukoliko umesto Kantovog argumenta uzmemo u razmatranje neku vrstu njegove modernizovane verzije, kakvu nudi G. Nerlih (G. Nerlich), pozivajui se na pojam enantiomorfnosti (odnosno, mogunosti nekog objekta da ima inkongruentnog pandana) i homomorfnosti (odnosno, nemogunosti objekta da ima inkongruentnog pandana). Prema Nerlihovom argumentu, da li e ruka biti enantiomorfna ili homomorfna zavisie od prirode prostora u kome se nalazi (videti G. Nerlich, op. cit.). Mogua relacionistika strategija protiv Nerlihovog argumenta sastoji se u pokuaju da se poka e kako se svojstva prostora na kojima poiva enantiomorfnost mogu objasniti isto relacionistiki. Ovakvu vrstu strategije preduzima Sklar (videti L. Sklar, op. cit.). Sklarov argument protiv Nerliha prilino je ubedljiv. Meutim, ak i da je Nerlih u pravu, to i dalje ne znai da Kantov argument, onako kako je formulisan u spisu O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru dokazuje postojanje apsolutnog prostora.

271

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

odnosno, nu an apriorni uslov opa nja, koji omoguava sve nae spoljanje opa aje. Stav koji usvaja u Inauguralnoj disertaciji predstavlja Kantovo konano shvatanje prostora, koje e zadr ati i u Kritici istog uma. Iako odbacuje tvrdnju o apsolutnom i objektivnom prostoru, Kant se u Inauguralnoj disertaciji ponovo poziva na fenomen inkongruentnih pandana, kada tvrdi da prostor predstavlja ist opa aj. Naime, Kant tvrdi da prostor nije pojam apstrahovan iz iskustva (budui da spoljanje opa anje pretpostavlja pojam prostora, a ne stvara ga), ve predstavlja ist opa aj i ujedno fundamentalnu formu spoljanjeg opa anja. Tako se aksiomi geometrije ne mogu izvesti iz nekog univerzalnog pojma prostora, ve se mogu spoznati samo istim opa anjem i jedino mogu biti ispravno aprehendirani u samom prostoru.12 Dakle, trodimenzionalnost prostora, ili injenicu da izmeu dve take mo emo povui samo jednu pravu liniju ne izvodimo iz univerzalnog pojma prostora, ve saznajemo pomou istog opa anja. Tako isto, Kant tvrdi da se ni inkongruencija ne mo e izraziti diskurzivno, ve se mo e spoznati iskljuivo istim opa ajem. Koje su stvari u datom prostoru usmerene u jednom smeru, a koje u drugom, ne mo e se diskurzivno opisati, niti se mo e svesti na karakteristine odredbe razuma, bilo kakvim lukavstvom uma. Otuda, izmeu vrstih tela, koja su potpuno slina i jednaka, ali inkongruentna, kao to su leve i desne ake (utoliko ukoliko se zamiljaju samo prema njihovoj prote nosti), ili sferini trouglovi sa dve suprotne hemisfere, postoji razlika zahvaljujui kojoj je nemogue da se granice njihove prote nosti poklope i to uprkos injenici da se u pogledu svega to se mo e izraziti posredstvom karakteristinih odredbi razumljivih umu kroz govor, ona mogu zameniti jedna za druga. Stoga je jasno da razlika, odnosno inkongruentnost, mo e biti aprehendirana iskljuivo istim opa anjem.13
UNA STOJNI

Tvrdnja da se inkongruencija ne mo e diskurzivno izraziti ponovo se oslanja na pretpostavku da je lista unutranjih i spoljanjih svojstava objekata iscrpljena u svojstvima slinosti i jednakos12 I. Kant, Inaugural Disertation, u D. Walford, R. Meerbote (prir.), Theoretical Philosophy 17551770, Cambridge Univeristy Press, Cambridge, 1992, str. 396. 13 Ibid.

272

ti. Sve mogue razlike izmeu objekata mogu se opisati pomou ovih pojmova. Kongruencija je prema Lajbnicu, kao to smo videli, definisana kao konjunkcija svojstava slinosti i jednakosti. Meutim, ukoliko je lista unutranjih i spoljanjih svojstava zaista iscrpna, inkongruentni pandani se ne razlikuju ni po jednom unutranjem ili spoljanjem svojstvu. Dakle, inkongruentni pandani se onda razlikuju samo po tome to nisu identini. Meutim, kako je besmisleno tvrditi da se dva objekta razlikuju samo po tome to nisu identina (a da se pri tome ne razlikuju ni po jednom drugom svojstvu), to ukazuje na to da lista svojstava ne mo e biti iscrpna. Samim tim, definicija kongruencije, onako kako je Lajbnic daje, bila bi nepotpuna, budui da postoje objekti koji potpuno zadovoljavaju definiciju (slini su i jednaki), ali koji su pri tome inkongruentni. Ova injenica ukazuje na to da se definicija mora revidirati. Kant nalazi svojstvo koje nedostaje inkongruentni pandani se razlikuju po svojoj unutranjoj usmerenosti. Naime, ukoliko su delovi jednog objekta usmereni s leva na desno, delovi njegovog inkongruentnog pandana bie usmereni s desna na levo. Dakle, definicija kongruencije postaje potpuna ukoliko dodamo zahtev da objekti imaju svojstvo da su usmereni u istom smeru. Meutim, prema Kantu, upravo je ova usmerenost ono to se ne mo e pojmovno opisati. To je pojam koji se mo e konstruisati, ali se nikako ne mo e predstaviti u diskurzivnom modusu saznanja. Dakle, pojam usmerenosti bi bio nedefinljiv i jedini nain na koji bi mogao biti uveden jeste kao primitivan pojam. Meutim, prema Kantu, dodavanje usmerenosti kao primitivnog pojma nije reenje ukoliko zahtevamo diskurzivno poimanje razlike izmeu razliito usmerenih objekata, odnosno inkongruentnih pandana, budui da se usmerenost sama po sebi ne mo e pojmovno izraziti. Da li je onda zaista nemogue diskurzivno izraziti inkongruenciju? ini se da je tako ukoliko inkongruenciju pokuavamo da izrazimo preko analize pojma kongruencije, shvaane kao konjunkcije svojstava slinosti i jednakosti (ak i ukoliko meu ova svojstva uvrstimo i svojstvo usmerenosti kao primitivan pojam). Meutim, Kant na vie mesta eksplicitno tvrdi da su dva objekta kongruentna, ukoliko mogu biti ograniena istim prostornim granicama (tj. dovesti se u stanje poklapanja). Imajui ovo u vidu, mogli bismo inkongruentnost objasniti kao svojstvo objekata koji su slini i jednaki, a nisu kongruentni, odnosno kao svojstvo objekata

273

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

koji su slini i jednaki, a ne mogu da se dovedu u stanje poklapanja, i u tom smislu bismo razliku izrazili pomou pojmova.14 Razlog zbog kojeg Kant to ne ini, izgleda da le i u tome to je smatrao listu osnovnih geometrijskih i matematikih pojmova potpunom, kao i da objasniti inkongruenciju pomou pojmova ne znai nita drugo do proizvesti objanjenje pomou analize tih pojmova. U tom smislu, analizom pojma kongruencije dolazimo do toga da on znai biti slian i jednak.15 Na taj nain inkongruenciju zaista neemo moi pojmovno da izrazimo. Ali, ukoliko odbacimo pretpostavku o potpunosti liste matematikih pojmova, nema drugog razloga da kongruenciju ne uvedemo kao pojam, na onaj nain na koji smo to gore opisali (kao sposobnost objekata da mogu da zauzmu identine prostorne granice), te da onda inkongruenciju objasnimo preko pojmova slinosti, jednakosti i kongruencije, shvaene na takav nain. Dakle, videli smo kako u spisu O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru Kant uspeno pogaa Lajbnicov pojam kongruencije definisan preko jednakosti i slinosti objekata, budui da fenomen inkongruentnih pandana pokazuje da postoje objekti, poput leve i desne ljudske ake, koji su slini u pogledu forme i jednaki u pogledu veliine, odnosno, koji se ne razlikuju ni po jednom unutranjem i spoljanjem svojstvu sa Lajbnicove, navodno iscrpne liste unutranjih i spoljanjih svojstava, a koji su ipak inkongruentni. Takoe smo videli da zakljuak o postojanju apsolutnog prostora nije konkluzivan, ve predstavlja samo zakljuak na najbolje mogue objanjenje, budui da postojanje apsolutnog usmerenja u prostoru, iako predstavlja dovoljan, ipak ne predstavlja i nu an uslov nae sposobnosti da odreujemo smerove u prostoru. Dakle, iz injenice da posedujemo sposobnost da odreujemo smerove u prostoru ne sledi da postoji apsolutan prostor sa apsolutnim usmerenjem. Otuda se javlja prostor za relacionistiki manevar. Naime, relacionizam ima mogunosti da objasni fenomen inkongruentnih pandana, pozivajui se na unutranje usmerenje objekata, ali koje se pri tom, naravno, ne odreuje u odnosu prema apsolutnom prostoru, ve se odreuje iskljuivo prema naem prirodnom oseaju za levo i desno. Dakle, takvo objanjenje fenomena inkongruentnih pandana pozivalo bi se iskljuivo na meusoban odnos delova predmeta, odnosno
14 15

UNA STOJNI

P. Rusnok, R. George, op. cit., str. 273. Ibid., str. 273.

274

275

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009

njihovo usmerenje, i na na oseaj za levo i desno. Na taj nain, relacionizam bi mogao da izbegne svoenje na apsurd. Sam Kant nekoliko godina kasnije, u Inauguralnoj disertaciji odbacuje shvatanje prostora kao apsolutnog, univerzalnog i objektivno postojeeg, i usvaja shvatanje prostora kao apriorne forme ljudskog opa anja, to e ujedno biti i njegov konaan stav o problemu prostora, koji predstavlja svojevrsnu sintezu i nadgradnju lajbnicovskog i njutnovskog shvatanja prostora. Pri tome, injenica o postojanju oseaja za levo i desno, koja se javlja u spisu O osnovnim principima razlikovanja smerova u prostoru, predstavlja prvi korak ka antropomorfizaciji prostora i prelaz od apsolutistikog shvatanja prostora ka prostoru shvaenom kao forma ljudske ulnosti. Videli smo takoe da je inkongruenciju mogue pojmovno predstaviti preko pojmova slinosti, jednakosti i kongruencije, pri emu kongruenciju shvatamo kao sposobnost objekata da zauzmu istovetne prostorne granice. Tako bi inkongruencija bila pojmovno predstavljena kao slinost, jednakost i nekongruencija, odnosno, nemogunost objekata da zauzmu istovetne prostorne granice. Kao to smo videli, ini se da jedini razlog zbog kojeg Kant ne uvodi pojam kongruencije kao sposobnosti objekata da zauzmu iste prostorne granice, le i u tome to on listu matematikih i geometrijskih pojmova smatra potpunom, a adekvatno pojmovno objanjenje inkongruencije tra i u analizi tih pojmova. im odbacimo ovu pretpostavku, vie nema nikakvih prepreka da inkongruenciju pojmovno izrazimo na gore prikazan nain. Sam Kant u Kritici istog uma ne pominje fenomen inkongruentnih pandana kao argument u prilog shvatanja prostora kao istog opa aja i apriorne forme ljudske ulnosti. Predmet je polemike zbog ega je taj argument izostavljen. Videli smo da, suprotno Kantovom uverenju, postoji nain na koji bi se inkongruencija mogla pojmovno izraziti. Naravno, ukoliko se inkongruencija zaista ne bi mogla izraziti diskurzivno, Kant bi ovaj argument mogao upotrebiti i u Kritici istog uma. Ipak, ak i tada, taj argument bi stajao samo kao pomoni argument i dodatak argumentu iz Kritike istog uma.

Literatura
Kant I., Concerning the Ultimate Ground of the Differentiation of Directions in Space, u D. Walford, R. Meerbote (prir.), Theoretical Philosophy 17551770, Cambridge Univeristy Press, Cambridge, 1992, str. 361372. Kant I., Inaugural Disertation, u D. Walford, R. Meerbote (prir.), Theoretical Philosophy 17551770, Cambridge Univeristy Press, Cambridge, 1992, str. 373416. Kant I., Thoughts on the true estimation of living forces, u J Handyside (prev.), Kants Inaugural Dissertation and Early Writings on Space, The University of Chicago Press, Chicago, 1929, str. 115. Kant I., Fizika monadologija, ARHE 1 (2004), str. 235250. Kant I., Kritika istog uma, BIGZ, Beograd, 1976. Nerlich G, Hands, Knees, and Absolute Space, The Journal of Philosophy 70 (1973), str. 337351. Robinson H., Incongruent Counterparts and the Refutation of Idealism, Kant-Studien 72 (1981), str. 391397. Rusnok P., George R., A Last Shot at Kant and Inkongruent Counterparts, Kant-Studien 86 (1995), str. 257277. Sklar L., Incongruous counterparts, Intrinsic Features, and the Substantiviality of Space, u J. Van Cleve, R. E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, Boston, London, 1991, str. 173186. Smith N. K., The paradox of the Incongruous Counterparts, u J. Van Cleve, R. E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, Boston, London, 1991, str. 4348. Van Cleve J., Introduction to the Arguments of 1770 and 1783, u J. Van Cleve, R. E. Frederic (prir.), The Philosophy of Right and Left, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, Boston, London, 1991, str. 1526. Wilson C., Kant and Leibniz, http://plato.stanford.edu/entries/kant-leibniz/, (pristupljno 18. decembra 2008.)
UNA STOJNI

276

Una Stojni KANTS CONSIDERATION OF SPACE AND THE PUZZLE OF INCONGRUENCE

Summary Summary: In this paper we are dealing with Kants view on the phenomenon of incongruous counterparts, in particular with the argument from his article On the First Ground of the Distinction of Regions in Space, where the phenomenon of incongruous counterparts is used as an argument for the existence of the absolute and objective space, and with the argument from Kants Inaugural Dissertation in which he uses the phenomenon of incongruous counterparts again, but this time for a different purpose as an argument in favor of the idea of space as a pure intuition. Our aim is to show that Kants argument from On the First Ground of the Distinction of Regions in Space, although it shows the inadequacy of Leibnizs definition of congruence, does not in fact represent the reductio ad absurdum of the relationist view, for his argument in favor of the existence of the absolute space represents merely the inference to the best explanation. We also propound an alternative account of the phenomenon of incongruous counterparts, which is in line with the relationist theory. Furthermore, we call in question Kants argument from the Inaugural Dissertation, according to which incongruence could not be explained discursively, and we put forward a conceptual determination of incongruence in terms of the notions of similarity, equality and congruence, taken as the possibility of objects to be included within the same spatial boundaries. Key words: congruence, incongruence, incongruous counterparts, absolutism, relationism.

277

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2009