POD BELIM NEBOM CRVEN ZMAJ

(petnaest vekova pesnike tradicije drevnih Kelta Kamra) Prevod: dr. Ranka Kui

Ovaj izbor i stihovani prevod uraeni su sa mnogo panje i ljubavi prema divnom velanskom narodu i posveeni asnoj i uzvienoj seni akademika, profesora Bedvira Luisa Dounsa, koji me je stalno bodrio i nesebino pomagao u ovom za nas tekom i osobitom poslu. R. Kui

O kamrijskoj poeziji (njihov Katret i nae Kosovo)

Onaj kome - kao zaljubljeniku u velianstvenost drevnih Kelta koje u ogledalu posmatra kao svoj narod i ve etvrt veka prouava njihovu prolost, kulturu i jezik pisanje vrlo kratkog uvoda o jednoj od keltskih poezija, velanskoj, predstavlja poseban napor, jer nije lako skraivati i izostavljati veoma znaajna mesta i pojave, osobenosti i slinosti u poreenju sa naom prolou. Jo mi se teim ini pokuaj odabira stihova, esto fragmentarnih i razbacanih, iz njihove poezije radi predstavljanja u ovoj mojoj knjizi. Kao da sam prisiljena da osakatim svoje roeno dete (a dece nemam, ali Kelti su mi i deca i braa po krvi, ime i moete objasniti moj romantiarski zanos i elan sa kojim sam prevodila to pesnitvo na na jezik u istom ritmu i znaenju kao u velanskim originalima, u istoj, ili gotovo istoj, muzikoj vrednosti, i to neposredno sa velanskog jezika, toliko neobinog i retko kome u Evropi poznatog, ulaui silan trud da proitano shvatim u punoj meri i neposredno, i jo ee u bogatoj njima svojstvenoj simbolici, nastojei da tekst na velanskom jeziku - kojim se savesno ali pasivno sluim - to vernije prenesem i bolje razumem. Ako ova skromna rukovet - sroena i izabrana iz pepela vekova i zaborava - pobudi panju i izazove ivo interesovanje naih italaca, ako kod njih otvori srce da u njega potee bar neto od moje ljubavi prema Kamrima (na velanskom naziv za njih u znaenju - braa, drugovi - odakle i potie poznata, i u nas upotrebljavana rudarska re: Kategad), onda je deo moje namere ostvaren. Drugi deo moje namere - da naunom obavetenou i tanou iznesem injenice, tumaenja i paralele sa naom istorijom, kulturom, jezikom, folklorom i knjievnou - ovde e morati da bude samo delimino ostvaren zbog nedovoljnog prostora, tako da e glavni zadatak u tom smislu morati da saeka jednu veoma obimnu i sveobuhvatnu studiju. Do tada neka ovaj deo knjige poslui kao prva od takvih zbirki objavljena u nas, i svakako jedna od prvih objavljena u Evropi, pa i u svetu. Sam kvalitet toga pesnitva verovatno e italac osetiti (bar ja se iskreno nadam i elim) kao delove jednog divnog i uzvienog pesnitva koje je uz nau narodnu poeziju kosovskog ciklusa i uz drevnu, antiku, grku, neosporno predstavlja najvie pesnike domete svetske literature uopte. Boravei na krajnjem zapadu sredinjeg dela Britanskog ostrva, ilavi i, prema tradiciji, nepobedivi Kamri, niega i nikoga se nisu plaili osim da im nebo ne padne na glavu". Negde oko estog veka nae ere, a moda i neto ranije, poeli su prvi upadi Angla i Saksonaca na Britansko ostrvo. Pred njihovom silnom najezdom i modernijim orujem, u njihovom besnom juriu sa istoka (upravo kao nedavno i mi Srbi, pred najezdom monog i 'nevidljivog', samo ovog puta neprijatelja sa zapada), Kamri su hrabro odolevali. Borili su se kao lavovi da sauvaju svoja mala ali topla ognjita, sa maem, kopljem i strelom u ruci, samo, za razliku od nas, oni su se borili nagi, a jedini ukras i zatita bili su im dugaki tit i metalni (preteno zlatni) kork - vrsta okovratnika koja im je titila vratne 121

prljenove. Najhrabriji bojovnici nosili su kork od istog zlata. Telo su mazali belom (a kotlanani i Pikti - plavom) bojom, dok im je kosa beljena kreom i njime ukruivana, tako da su svojim avetinjskim izgledom - kao utvare ili duhovi - izluivali dumanina, pa bi on, u samrtnom strahu, beao od njih, vrlo esto i pre poetka bitke. Bili su do te mere neustraivi i vrsni ratnici, da su u istorijske zapise uli kao nepobedivi vojaci. O njima su kruile prie da jo ni jednu bitku nisu izgubili. U neravnopravnoj borbi sa daleko brojnijim neprijateljem - koji je dolazio da im porobi posnu i gudurastu zemlju, dok se on borio u pravom otadbinskom ratu, oni su odolevali do poslednjeg daha i umirali nepobeeni, tavie, takav samrtnik smatran je pravim pobednikom, jer hrabro izdiui, on je potpuno ouvao najdragocenije: svoju beskompromisnu slobodu - opredelivi se, kao i nai kosovski junaci, carstvu nebeskome, to jest, venosti. To carstvo sa one strane smrti za njih, kao i za nae kosovske junake, uz neprikosnovenu slobodu, bilo je najcenjenija stvar koja se moe zamisliti. Zato su ginuli rado, spremno i laka srca, kao da odlaze na najlepu gozbu. I do poslednjeg daha ivota oni su na bojnom polju razmahivali maem oko sebe i, kako kae anonimni narodni bard u jednom njihovom slavnom englinu (izuzetno kratkoj i sabijenoj pesnikoj formi u njihovoj poeziji): - ubijani, oni su ubijali. Ukoliko Velanin - branilac ognjita pred najezdom Anglosaksonaca koje je doekivao na vrlo udaljenom i isturenom poloaju - nije uspevao da se vrati svome domu kao pobednik, onda se i nije vraao. Sa izgubljenom bitkom morao je biti izgubljen i njegov ovozemni ivot koji je u poslednjem dvoboju sa dumaninom prelazio u venost. Kolika bi sramota za Velanina - vojnika bila takav povratak svome domu i porodici, najbolje nam ilustruje sledei englin - u kojemu majka kuka to joj se teko ranjeni sin jo uvek iv, mada na izdisaju - na nosilima vratio kui: Avaj, teko mome poganom jeziku; da njega ne bi, ne bi mi se on (sin) iv kui vratio! (To je neka vrsta keltske verzije onog starog grkog: Sa titom ili na njemu".) Jo ne zakoraivi u mlado muevno doba, jedan velanski deak, Evan - koga su roditelji ostavili da uva nejaku eljad kod kue dok se oni (i ene i mukarci) dole u dolini bore protiv dumanske vojske da bi im zapreili upad u svoje naselje na krevitom bregu - borio se u sebi sa sobom: da li da poslua roditelje ili da sie i sam u dolinu i jurne u neravnomernu borbu. Dodue, on bi veto hitnutim kopljem ili dobaenom strelom sa takve uzvisine, mogao lako da pogodi barem jednog dumanina, ali to ne bi bilo asno, jer bi na taj nain on neviteki iskoristio prednost, a to nije poteno, i prema tome ni dopustivo, pa makar bila u pitanju i odbrana rodnog ognjita pred nasilnim upadima koje rukovodi zla namera zlotvora, a ne potena odbrana svoje otadbine. Posle kraeg razmiljanja, Evan donosi odluku: naoruan kratkim maem, strelom i dugim kopljem koje jedva uspeva da ponese on besomuno jurne u dolinu i gine pri prvom susretu sa upadaima. O tome i takvom velanskom junaini, golobradom deaku, pevaju starodrevni velanski pevai-pesnici - bardi, neka vrsta kamrijskih minstrela. Takvi Evani - bilo da su siromani i nadareni rudari Vejlza, koji teko zarauju koricu hleba u 122

neudobnim i opasnim velanskim rudnicima i u vreme kasnije dominacije Engleza, bilo da su visoki intelektualci (koji su, uglavnom, bili poeljan uvoz, na polju muzike i knjievnosti, u vladajuu Englesku) borili su se, i u velikoj meri izborili, za umnu jednakost sa vladajuim Englezima. Posle jedne due zabrane upotrebe kamrijskog jezika po kolama, danas Velani imaju svoje kole, kole i univerzitete na maternjem jeziku, poznate irom Britanije po odlinom nastavnom kadru, i fakultete i na engleskom jeziku, ustanove na kojima danas studira i velik broj engleskih studenata. Nije lako izdvojiti i posebno naglasiti glavne odlike tog sranog naroda, ostatka nekadanjeg veoma brojnog plemena iji su pripadnici u davnoj prolosti, ili tanije: iji su preci jo poetkom nove ere bili dokazano prisutni na ovim naim geografskim irinama (pogledajte uvodna poglavlja Prvog dela!). To su pre svega: neizmerna ljubav prema slobodi i svome sabratu - Kamru, ast potenje, herojstvo (neophodno kao vazduh koji udiemo), doslednost koja graniii sa tvrdoglavou, velika imaginativnost, uroena inteligencija, sanjarstvo i visoka muzikalnost (i najsiromanije kue imaju svoju liru ili harfu, taj nacionalni instrument Velana; Velanin, najpriprostiji rudar, poseduje muzikalnost na kojoj bi mu i najobrazovaniji muziar s Kontinenta mogao iskreno pozavideti), iznenaujue otro zapaanje, sposobnost uroenog lakog lakonskog izraavanja i pravljenja izvanrednih poreenja, dar da se upola izreene misli odmah u celini shvate, izvrsna duhovitost, blistava sposobnost govornitva i graenja originalnih stihova na licu mesta, da vas naprosto zapanje, sposobnost da za neverovatno kratko vreme sve shvate i nove stvari naue, zadivljujue svee pamenje, itd. Shvatljivo je, onda, to je takav narod jo pre 15 vekova stvorio sjajnu poeziju u svim moguim ritmovima i sa svim moguim aliteracijama, asonancama, konsonancama, leoninskim rimama, britkim metaforama koje nepogreivo pogaaju cilj, i svim zamislivim i nezamislivim stilskim i jezikim obrtima ije bogatstvo prevazilazi i najbogatiju evropsku poeziju. Osim toga, vodei bardi - meu kojima je bilo i samih druida - i takozvanih arobnjaka - drevnih keltskih svetenika - uspostavili su vrlo stroga pravila pisanja, u poetku tanije reeno: sastavljanja oda pohvalnica gospodaru zatitniku pevaa, voi i vojskovoi plemena, a uporedo s tim i komponovanja kraih ili duih lirskih tvorevina u kojima su znaajna, esto i kljuna mesta pripadala pesnikim jezikim kovanicama (toliko prirodnim i podesnim za velanski jezik), da se o njima danas nairoko pie i raspravlja, a koje su i u najnovije vreme nale primenu u nazivima pojedinih velanskih naselja, u dugakim reima koje same u sebi sadravaju sve ono to dotino naselje ima i po emu je znaajno. Od prvih anonimnih pesnika-pevaa, preko polumitskog Aneirina i Taliesina, pa preko niza linosti koje su zaista postojale, i sve do novijeg perioda u kojemu dominira, na primer, jedan veliki David ap Gvilam, pa do novijih dana u kojima se jo uvek, mada ree, sastavlja poezija na kamrijskom, i konano, do najnovijih, irom Britanije poznatih, tvoraca imaginativnih i zvunih stihova, koji piu na engleskom i, esto, i na velanskom jeziku, a o emu danas svedoi poetski vodei asopis 'Talijesin' (iji je redakcijski kolegijum, visoko ocenivi moj doprinos njihovoj keltistici i keltologiji, zajedno sa predsednitvom njihove Akademije za knjievnost, umetnost i nauku, meni dodelio izabravi me na izbornoj skuptini - titulu redovnog lana te Akademije (Yr Academy Gymraeg). Posle duge i iscrpne diskusije sa njihovim akademicima i knjievnicima, posebno sa sada pokojnim efom Katedre za velanski jezik i knjievnost, i kasnije sa novim upravnikom, redovnim profesorom, drom Gvinom 123

Tomasom, ujedno i jednim od najveih ivih pesnika Vejlza, pristupila sam prevoenju tih pesama na na jezik i, konano, uporeivanju znaenja i muzike originala sa znaenjem i muzikom mojih prevoda na srpski, u emu su mi oni pruili neophodnu i dragocenu pomo. Rezultat tih mojih napora naunika (koji je prethodno odsluao potrebna predavanja iz oblasti lingvistike uopte i keltistike posebno), pesnika - prevodioca stoji sada u celosti pred naim italatvom, i ja se iskreno nadam da e ono imati blagonaklono uvo za neobinu muziku ovih prevoda sainjenih u istom ritmu, rimi i brojem naglaenih slogova kao i u originalu, o emu u ovde da im pruim samo jedan mali primer: Kamrijski original dat izgovorno: MOR TRUAN GENIV MOR TRUAN, ADERIV, AMKEDIV, A KADVAN, EL LJAHAR, KIJULAUAR, KIJULAUAN, EV IKUID O TRIURIURID O TRUAN. Moj prevod na srpski TUAN DAN TO BI TUAN DAN. NE OSTA IV NI KEDIV NI KADVAN. LOM, DAR-MAR, MA - KRVAV AR, TIT - POKIDAN. KUD SEE VID OD KOPALJA ZID BI RASTRZAN.

Raznovrsnost tema takoe je bitna i uoljiva. Poev od silnih dvoboja i bitaka, sete zbog dalekog zaviaja, slavljenja plemenskog voe, blagog i dareljivog u miru i razljuenog ali pravednog u boju za slobodu otadbine, opustelog grada bez muke eljadi, ali koji e neminovno vaskrsnuti iz pepela u budunosti, opisa grobova velikana i obinih ratnika, slikanja uzburkanog mora i uzburkane due, pa sve do proroanstva od strane legendarnog MERLINA (koji velia plodove i stabla jabuke tog udesnog i mitskog velanskog drveta pod kojim se planovi odbrane kuju, snovi o devojci snuju, veseli zbog bezbrine mladosti, tuguje zbog rune starosti (u pesmi koja je puna autobiografija Merlinova i velanskog naroda u prolosti) - pa sve do vesele uspavanke, protkane humorom, do zlatne devojake kose kao plast sena, do smele pesme putene Velanke koja je na planini Snodon, uvek pokrivene snegom, u strastvenom aru vodila ljubav, pa se vraala svome domu odenuta samo u haljinu od snenog paperja zalutavi u snegu i zadavi sebi vrstu veru da vie nikad..., sve do humora na piev vlastiti raun, veselim i smenim stihovima, Doivljaji u krmi, u kojima mladi plemi, potpaljen neizmernom strau prema seoskoj curi - lepotici zapada u vrlo smene situacije i jedva izvue ivu glavu. Da ne prepriavamo ostale pesme, nego da prepustimo itaocu da uiva u tom drugom neherojskom, lirskom delu ove rukoveti stihova. U ove poslednje, humoristike, 124

ubraja se i pesma - rugalica pod naslovom: Prdaljka, u njoj je re o onome to Velani nazivaju tipinim engleskim muzikim instrumentom, nekim isuenim buragom, napunjenim kamenjem, koji strahovito zvei, da bi i bika izludio (ovde se Velani podsmevaju Englezima koji su, po njima, nemuzikalni). Pesnik opisuje ljubavni zagrljaj divne dame koju je upravo dok je s pesnikom bila na vrhuncu, uasno prestraio disharmonini zvuk 'prdaljke', i dama je, zblanuta, pobegla iz gaja. Upozoravamo itaoce na silno bogatstvo velanske metrike i slikova, to smo nastojali da ouvamo i u naem prevodu, drei se onog pravila koje je jo davno pred sebe postavila sastavljaica i prevodilac ove keltske zbirke: ista duina, isti broj naglaenih slogova, ista aliteracija, konsonanca, asonanca, leoninska rima i odgovarajue kovanice i sloenice. Verujemo da e prevodi ovih drevnih kamrijskih stihova, ma kako davno ti originali bili ispevani, delovati iznenaujue svee i originalno, i posluiti i kao inspiracija naim mladim poetama. Danas retko ko pie stihove na kamrijskom, a broj onih koji stvaraju poeziju na engleskom, zaista je impresivan. Ovde nismo zastupili te pesnike. Tako su uzvieni i briljantni Dilan Tomas, tvorac sjajnih stihova na engleskom, i jo nekolicina vrlo dobrih stvaralaca pesnitva na engleskom, ostala izvan ove antologije.

125

Pohvalnica Kinanu Garvinu (Talijesin, 6. vek)

Kinan vetine vojne Darove dade mi brojne Da slavim njegove bojne: Ate vihorne, znojne Amove srebrne slojne Odede purpurne krojne, Ovoj to doruje titi I uz to kope spojne I kamen-korice slojne za maeve ubojne To dade mi Kinan viti, Mrzilac kukavnog soja. Sa Kadvelovih strana Vojska mu odabrana, Po uanenju znana, Kopljima rujnim od rana Mukarce od Gvenana Pobi kraj Vajskih brana. Jo jedna vojska strana, Niz reku sapirana, U beg bi naterana Pred oima Kinana... Niko mu stoku ne spazi 126

Gde tui zabran gazi. Njegovi svi su bogazi, Tog bogatog sina Brokvela; I uljez dobro se pazi Da njegov posed ne zgazi. Dokle ti oko see Njegove ume su svee. Tu silni panjaci lee. Pred njim Kornijci bee, Od straha silnog se jee Kad on koplje potee. Od sudbe titi me klete. Kad predvodi, vojske lete; Ma mu k'o munje to prete: U bici na zemlji Birkana, Uz gromoglasne ete, Dumanske vojske pomete. On tit je sred megdana K'o zaklon Levijatana, K'o vatra razmahana, K'o Kingen vitekih dana, Prostranog carstva brana, Takva je linost Kingana. Posvuda s mnogo poleta, 'Sred zime il' usred leta Za vreme bojnog zaleta, Ljudi u zvezde ga kuju, irom i uzdu sveta 127

Kinanu slava cveta.

Geraint, sin Erbinov (Anon., 6. vek)

Gde Geraint bi, borac ljut, Mnogi je belac izvrnut I platem krvi ogrnut. Gde Geraint bi, borac mlad, Mnogi at krvav doive pad I nogom zgazi cvetni sad. Na Geraintov gromski glas Mnogog zelenka presta kas; Taj borac rodu prui spas. Gde Geraint bi, Slobodin, S atima belim kao krin, Za navek nesta tiranin. U Logportu videh ljuti jad: Nosila grdna i leeve tad to pokosi ih Nesavlad. U Logportu videh bes i gnev I kotac ljudi, mrtvih zev Pred Geraintom, ma - krvav sev. U Logportu zauh mamuza huk Od ljudi vinih na neustuk, Od medovine pijan puk. 128

U Logportu videh kr i lom U grdnom boju krvavom: Povlaenje pred navalom. Sam Artur bi sa klanom svim; Junake videh gde su s njim Sred boja s maem gvozdenim. Tu ne pogibe Geraint, Taj Devonanin silovit, Al' pue mnogog borca tit. I borio se odred taj, Al' svaki je pred izdisaj Svom dumanu doneo kraj. Pod Geraita bojnom mamuzom At hrli, hranom hranjen ovsenom, K'o crni or'o krvlju poprskan. Pod Gerainta bojnom mamuzom At hrli, hranjen hranom zrnastom, K'o crven or'o krvlju umazan. Pod Gerainta bojnom mamuzom At hrli, hranjen krupnom belicom, K'o beli or'o krvlju zasipan. Pod Gerainta bojnom mamuzom At hrli, hranjen hranom jemenom, K'o umski poar rujem razmahan. Pod Gerainta bojnom mamuzom 129

At u boj hrli, grivom sivkastom K'o srebra odsjaj bojem rasipan. Pod Gerainta bojnom mamuzom At hrli, hranjen hranom peninom, K'o srebrn or'o gorom nesitan. Pod Gerainta bojnom mamuzom At hrli gordo, silnom brzinom, K'o suri or'o nebom ponosan. Kad rodio se Geraint, Raj otvori se u taj dan. Od Boga bee darivan; Stas vitak, divan, prekrasan Taj junak dobi snagovit, Ta dika keltska, slavni Brit.

Mirdin razgovara s Taliesinom (6. vek)

Stihovan prevod na srpski: Mirdin: Tuan dan, Bee to tuan dan. Ne osta iv Ni Kediv Ni Kadvan. Lom, dar-mar: Ma - krvav ar, tit pokidan. 130

Kud see vid Od kopalja zid Bi rastrzan. Taliesin: Kad Melgun, Kran, pun, Uz grlat klan I silu svu Napravi tu Sam kr i jad... Mirdin: Mrk i sur Uz kalambur Udari klan. Gde Erit I Guerit I s njim at Belan Uz maa sev I bojni pev Ve sutradan Pir slavit' jer Suprotan smer Uze Elgan to trnovit Put pree skrit Za grobni stan. Taliesin: Ris jednozub, - tit udnovat 131

I ogroman Stie tad Za borbu rad I asti pun. Pade Kindur to za njeg tur Ne bi Kinlan; Kuk'o je on Svom vou sklon. Izgibe znan Taj dini rod: Zbrisan bi vod Ba k'o Elgan. Mirdin: Uz huj i bruj, Kopalja zuj, U krvi sav, K'o munja splet, Sav razmahan Uz boja plam Od maa klet Bi sateran, I Erbin I mnogi sin Raskomadan. Taliesin: A Meglun Besa pun, Pripreman, Svoj ar i jad, 132

Buan k'o grad, I nenadan, On osobit I tankovit Strelovit Silovit I krvi sit U ovaj sabi dan. Mirdin: Mnogi e odred mlad U krvi tad Bit' rastrzan I krvavi e pir Da pokosi k'o val Nenadan Vod nateran U drugi smer, Da obrukan K'o licemer; Uz maa sev Njemu e, vaj, Labui pev Bit' otpevan. Taliesin: U krvav glib Eliver Svoj posla mir Za hrabromer Sinova sedam Sudbina sedam 133

Na krvav megdan. Mirdin: Lep k'o dan Svaki sin Vatren, mlad, Kierbin, Vod sedmored Rod Kinvelin Ovenan klan. Taliesin: Sedmotit, Sedmognev, Govanon, Plahovit Njihov red K'o Avon K'o avet Uz koplja zvon Krvlju okupan... Mirdin: K'o sedmodin Sav kordon Sudnji mu dan Bi Kelidon gde Koed Tu skona on k'o velikan. Videe svi, Mirdin 134

I Taliesin Taj proroki in K'o ostvaren san.

Merlinova jabukova stabla (6. vek)

I. Jabuko jedra slaanih grana, osobita, ponosita, od voa tedra, gospodskog soja, roena moja, jabuko rana; od svih plodova izabrana, po slasti svojoj veliana. Pod tobom kraj Makrava, Proriem ovog dana U dolji Makavuja, Sredu krvavih rana: Pobedni pir za Engleze, Pun krvi i pun jeze. Ali ve sledeeg dana, Kada etvrtak svane, Pir pobedni Velana: Sred gigantskog boja Engleska vojska bez broja 135

Sva bie rastrzana. Od koplja velanskog hitra Vazduh e da zatitra K'o vatra razmahana. Sijaset engleskih glava Letee kao lopta Nogama udarana K'o usred nogometa. Jednog od buduih dana - Istinu proriem celu Sred junog niknue sveta Pupoljak keltskoga cveta, Mlad junak od megdana. II Jabuko medna, napredna, zelena devo, ti, voko zdrava, stabljiko prava, blista ti glava. Hiljadu stranih muka Pod tobom proriem, evo: Boj krvavi i ljuti Kad Erir zabrinuti, Sit stranih bruka, Digne sav narod Pengverna, Pobuni krajinu celu, Zaliven medovinom 136

Po etvi zavrenoj. Grunue Vejlz na Engleze, Pa mnoga engleska glava Ostae mrtva da spava Sred ustanikog huka. III Jabuko slatka, zlatograna, iz tvoga hlada proriem sada: Rat Pikta, svih brana: Kad njihova odbrana Sa graninih im strana Uz pomo Dablinana, K'o sila razuzdana Sa jezera prostrana U sedam laa doe Do naih velkih strana, njih sedamsto kad poe Na vojske od Velana, U Vejlz nee da proe Ni sedmina, ni voe, Kroz ivi zid Velana, Sem sedam ba tikvana, Tih polupraznih glava to bie ispranjene. IV Jabuko rosna, 137

od ploda savijena, nad Runom nadvijena, pod tvojim skutom, sva srca zanesena boj bijah za devojku sa maem u desnici i titom vrh ramena u umi kelidonskoj Gde drvea je sena. I samcat sam noiv'o Ne spavaju' ni trena. Osluni sad, prasence, to glava ti je snena: Slavuj za Vejlz se moli Da opsada kraljeva, Kad stignu s mora, bude Uspeno odbijena. V Jabuko vita, Sred Lenarha, Tajnovita: Pred Riderhom kraljem Sudbina mu skrita: Pod tobom je vojska Hrabra, ponosita, A Gvendid me ne ljubi, Ljubav joj se ubi. Riderhova svita Za me i ne pita: 138

Unitih mu sina, Propade i erka, Nisu vie ivi, Za to mene krivi. Sudbina mi jadovita: Ni muko ni ensko Do mene ne hita; Svud me odbacuje Mladost uznosita. A u boju kod Arvida Noah tork od zlata K'o junak iz snova. Danas sam igraka Dvoj'ce labudova. VI Jabuko sladna, Sjajnog behara I gustolista U gaju Argedida, Sred dana ista Sa mnogo ara Kraj tvog behara uh da me kara Jausag od blaga to blista, Taj to bogatstva brani, Ta linost jedna i ista, I ne dva puta, I ne tri puta, Ve et'ri puta. 139

O, tako mi velikog Hrista, to dua moja ga moli Da grom me grdni skoli Pre neg' to ikad zablista Na dlanu desnice moje Iz rane Gvausakog sina Gvausaka krvca ista. VII Jabuko slasna, Primamljiva, to raste gde je reka, Svak' bi do tvoga ploda, Al' brani mu brza voda Da do tebe stigne Sjajni plod da digne to na grani eka. Kad krv mi vrela bee, Ja u tvome hladu Grlih momu mladu; To plavua bi neka to znala je tih dana Da bude razdragana, Ta tankovita seka, Ta plava lepotica. Svom srcu traih leka Ba tri'estet'ri leta K'o luda srca meka, K'o ovek neki ludi Sa mnogo ludih ljudi. 140

K'o veselo sam ae Svoj ivot provodio Uz minstrele - pevae. K'o luda, srca meka, Sad star, usred divljine, Bez momine miline, Ja sam k'o senka neka I drem bez prestanka I nemam mirnog sanka, Jer ne znam ta me eka I moga Gvendolava Kog' slava ovenava, Mog zmaja gospodara to sve mi je u ivotu, Tu junaku divotu. Smori me bolest preka U umi kelidonskoj. elim, sa puno ara, Da sve od sebe pruim, K'o vojnik veran da sluim Vojskinog Gospodara1 Do kraja ivotnog veka. VIII Jabuko sona, Sjajnocveta, to raste Sred zemnog aropleta, U gaju to se zeleni Plodom to se rumeni
1

, . - 141

Pod tobom, usred leta, Proree Hvivlejana Da jednog skorog e dana Odrede stranog dumana Zatei sudba kleta: Kad od hrabrosti lude Krvava borba bude, Kad svoje sakupe ljude Kraljevi zmajevog leta, Silna nastae teta Kad Kelti umeaju prste I koplja sva ukrste U proboju najjae vrste, Bezverci bie im meta. Mlad junak rat e da svri, Svu vojsku im raspri; Sve Engleze da skri Navala hitropleta. I tad e, sred velkog sveta, Pesnitvo da procveta. IX Jabuko bujna, Rujna, K'o zevalica rumena to raste Tajnom obavijena, Liem zaklonjena, U umi Kelidona, Jo neukradena. 142

Takva na dohvat nije, Jer veto se krije. Al' plod nedra njena Izgube u trenu Kad u njenu senu Stigne obuena Kadvaladra vojska Sa doline Tavi to je Tejvi pravi, Kad momad visprena Krene belolika Velkog roda dika Da kroti plemena Kojima je kosa Duga,raupana, Divlja, raspletena. X Jabuko plemenita, Od oka skrita, K'o ruica crvena, to raste Tajnom opkoljena, Liem zatiena u gaju Kelidona Jo nenadmaena. U lisnatom jatu Nikom na dohvatu. Al' sred jednog trena Nestae ti ploda 143

Kad posle pohoda Stigne obuena Kadvelova vojska Sa Ridskoga zbora, Vojnog dogovora. I Kinan, k'o smena, I druga plemena Krenue za njima Kol'ko god ih ima, Da Engleze zbriu to na Vejlz kidiu. Engleska e vojska Biti potuena, Velki zmaj e sjati Pravda kad se vrati, Rog e da objavi, Pirom da se slavi Bitka dobijena. Pobeda e slavna Sranih Velana Sveanim pesmama Izobilja, mira, Biti proslavljena.

Bitka kod Argod Livajna (Anon., 7. vek)

U zoru, u subotu, veliki boj se bio Sve dok se danak svetli sav nije zamraio: et'ri dumanske sile Flamdvin je okupio; 144

Godau i Reged, s vojskom, njemu se pridruio Od Arga do Arvida, k'o armija velika, Ve sutradan u zoru. I Flamdvin tad povika: Stigoe l' to taoci? Da li e spremni biti?" Bi istonih zemalja, Ovain ponositi, Na to e: Nisu spremni! Niti e spremni biti! Ni Kelovo kuence neemo ucveliti, Ni jednog oveka naeg u ropstvo prepustiti!"

Tad uzviknu Urajen, Irekvid ubojiti:

Ako nam priu sada da pregovor vodimo, Na vrhu brega, gore, stegove istaknimo, Nad ivice titova obraze izdignimo, Visoko iznad glava tad koplja uzdignimo, U samo srce vojske Flamdvina udarimo, I njeg' i sve mu ivo, sa zemljom sastavimo!" Kraj Argod Livaina leeva osta sila, I od njihove krvce, to tu se usirila, Postae sva crvena gavrana crnih krila. I sve do smrti same srean vam ja ne bio Ako u pesmi svojoj Urajna ne slavio.

Telo Urajna Regeda (Anon., 7. vek)

Vitko telo, belo, danas sahranjeno Pod zemljicom ovde i pod ovim kamom, Teko mojoj ruci koja odar skroji mom Ovajnu samom. 145

Vitko telo, belo, danas sahranjeno Pod zemljicom ovom, kraj hrastove klade: Teko mojoj ruci, voa moga klana ovde mrtav pade. Vitko telo, belo, danas sahranjeno Pod zemljicom ovom, ispod ove stene: Teko mojoj ruci, zbog sudbine teke to zadesi mene. Vitko telo, belo, danas sahranjeno Pod zemljicom ovom gde je zelen-trava, Teko mojoj ruci, tu Kinvarhov dini sin - jedinac spava. Vitko telo, belo danas sahranjeno Pod zemljicom ovom gospodara moga: Teko mojoj ruci to bez zatitnika tu ostade svoga. Vitko telo, belo, danas sahranjeno Pod zemljicom ovom i pod ovim ljunkom, Teko mojoj ruci, moj Urajen lei tu pod ovom humkom. Vitko telo, belo, danas sahranjeno Pod zemljicom ovom i ispod kopriva; Teko mojoj ruci, uzdanica moja vie nije iva. Vitko telo, belo, danas sahranjeno Pod zemljicom ovom, pod kamenom plavim; Teko mojoj ruci kad mom zatitniku grobnu raku pravim.

146

Aneirin: Gododin (Aneirin, 6. vek)

Ovo je 'Gododin'. Aneirin ga ispeva. (Boj na Katretu) I kad u trenu ljudi se prenu, u Katret krenu hitra druina, A medovina, tek ispijena, slatka sveina posta gorina. Njih tankovitih, svih snagovitih, u bitku poe triput stotina. I usred dvora nestade zbora: posle veselja nasta tiina. Mada je stalno, kajui grehe, na priest ila ova skupina, Smrt ih odnese, vest se pronese, takva im bee teka sudbina. 147

I kad u trenu, ljudi se prenu, u Katret krenu im dan zarudi, I dah im telo sasee celo, na preac ivot napusti grudi. A srkali su zlaano zlato, med-medovinu to zamku nudi; Mnogi je svirac svo leto svir'o, tako to pie pamet zaludi. Ma im bi crven, kao i koplje koje im veno za bojem udi; titovi beli, na vrh kopalja etverokraki noevi hudi, Pred Minidaukom Minivaurom, i pred njegovom osvetnom udi. I kad u trenu ljudi se prenu, 148

u Katret krenu srca hrabroga, A medovina pie im bee uz putir mnogi vina slatkoga.Godinu celu - ve kako valja po obiaju doba drevnoga Tristoezdeset, uz to jo i tri dina junaka torka zlatnoga U boj tad stie; a od njih p'janih, od celog skupa tog ratnikoga Samo su troj'ca krvavu glavu mogla izvui iz boja toga: Dva psa Erona, na borbu svikla, snana k'o elik, kroka hitroga, I ja, pun rana, to s njima bejah, da boj opiem sred stiha svoga. Zbog medovine 149

i slatkog vina ta vojska nesta tek to se sjati. Tih svih junaka preteki udes samo ja znadem: smrt ga naplati. Ne doekavi prosede vlasi kraj svi su nali borci krilati. Ka Katret-gradu hitahu oni; od tri stotine, jedan se vrati.

Ovajn (6. vek)

Fragment iz 'Gododina' Snaga mukarca, Uzrast mladia, Rub kilta zlatan, Sranost bojna; At vrlo hitar, Debelogrivi Pod butinama Krasnoga vojna; tit lak i irok Uz bok mu vitki; 150

Otrica maa Plava, ubojna. Me' nama nikad u se ne prosu; Po meni, ime Bie ti slavno: Polju krv dade Pre svog venanja, Gavranu hranu Pre pogubljenja, Moj drug odavno Marov jedinac. Tvoj je pokriva Gavrani gladni. Smui se meni To tle ogavno.

Or'o od Pengverna (Anon., 7. vek)

Or'o pengvernski, sivokresti, noas piti sve do nebesa gladan Kind'lanovog mesa. Or'o pengvernski, sivokresti, noas klie iz punih grudi: za mesom mog brata udi. Or'o pengvernski, sivokresti, noas kande zariva, sada Kind'lanovo meso komada. 151

Or"o pengvernski, sivokresti, noas nad krvlju on sur krstari: nesrean Trent je, grad stari. Or'o pengvernski, graju die noas: ljudskom se krvlju gosti; Trent e se zvati gradom svetlosti.

Hvaljenome (Anon., 7. vek)

Ono to je privuklo panju uiju tvojih Ne behu hvalospevi umilni za samoga Boga, Izreeni u ritmu skladnome, Nego pohvale u slavu TEBE samoga Koje su nitavne; Glas gomile nitkova koja kavgu trai Kao razvratnici usred pijanke, Zapenjeni od besa, i puni lai, Koji na kraju popljuju sve oko sebe.

ena iz Lin Tana poziva svoju stoku (Anon., kasnije zabeleena - negde u 19. veku)
Svetla kravo, pegavuo, Belovrata garavuo, I aruljo, gizdavuo, Hajte domu svome! Ovco, Keri, utorena, 152

Ovco, Meri, ozvonjena Ovco, vilom zatravljena, Hajte domu svome! Kozo, s visa visokoga, Kozo, oka lukavoga, Kozo, glasa promukloga, Hajte domu svome! Konji, vrani, repopleti, Konji, smerni, grivopleti, I svi drugi, brzopleti, Kasom domu svome!

Dingadova halja (Anonim., 7. vek)

Uspavanka Dingadova halja, arana, arena, Od aren-jelena sva je iskrojena. Fiju, viju, fiju, zazvidimo snova. Osam puta nek se peva pesma ova. Kad u lov na zverke tvoj ti otac krenu, S toljagom u aci, s kopljem o ramenu, On pse hitre pozva: 'Gif, odjuri tamo! Gaf, hvataj je, hvataj, i donesi amo!" On nabode ribu iljkom od kamena K'o lav to apama zakai jelena. Kada niz ivicu sie na liticu, 153

Otac ti donese vepra i prasicu, Takastu pastrmku, lane koe meke, I jo razne ribe iz derventske reke. Sve eg' ti se otac svojim kopljem takne: Vepar, jelen, lisac - pre neg' to se makne - Ako nema krila -, pred njim ne umakne.

Iz 'Elegije o Kindilanu' (Anonim., 9. vek)

Izaite, devojke, pogledajte zemlje Kindilanove: Dvorac Pengverna, sav u plamenu gori; Teko mladei: za bratom ih tuga smori! Kindilan, branik svetli zemlje uz granicu, to lep kork nosi, u bitku je uvek ranio, Grad svoga oca, Trent, je branio. Kindilan, srca blistavog, stasa gospodskog, Prekaljen ratnik, lanac noae Trentu bi odbrana, dok ivljae. Kako tuno bi srcu mome kada sam belo meso U crni koveg spustila Kindilana, borca, to silna ga vojska pratila. Dvor Kindilanov noas je mraan tako: Bez ognjita, leaja; muk nita ne remeti; Proliu suzu koju; onda zanemeti. Dvor Kindilanov noas je mraan tako: Bez plama, bez svea, bez uma, 154

Bez svega sem Boga; oh, da ne siem s uma! Dvor Kindilanov noas je tako mraan; Bez vatre: tu niko ne obitava; enja za tobom mnome ovladava. Dvor Kindilanov i svodovi turobni Bez druine vedre, razdragane. Teko onom to ne doeka zasluene dane. Dvor Kindilanov bez mnogih zidina osta; Tvoj tit u grobu trune... Za tvoga ivota, dvorane behu pune. Dvor Kindilanov noas bez ljubavi osta, Bez onog junaka koji mu gospodar bee. Ah, smrti, to u grob i mene ne uzee? Dvor Kindilanov! Srce mi puca kada ga gledam: Bez krova, bez ognjita, pod nebom sivim; Gospodar mi mrtav, a ja i dalje ivim. Dvor Kindilanov nem je u noi ovoj: Gospodar njegov smrtno nastrada. Mili Boe, ta bedna da inim sada? Or'o od Elija jezivo kreti noas: Ispija pie iz dubokih rana, Krv srca lepog Kindilana. Or'o od Elija noas prosutu krvcu gazi Kroz umu gustu i vriti; Bol uasan me titi. 155

Orla od Elija skrhana sluam noas Gde krvav gazi mu grudi. Bol hoe da me sludi! Or'o Pengverna sivokresti noas Kliktajem no svu potresa eljan Kind'lanovog mesa, Or'o Pengverna surokresti sred noi Ustremio kande sada: Meso Kind'lana komada. Kapela od Base noas - poslednji leaj mu prua, Postelju zadnju tom stubu svih pobeda, Tom srcu junakome boraca od Argeda, Kapela od Base noas je meko polje: Detelina ga primila rujna. Srce mi para gorina olujna. Kapeli od Base zgazie ugled Englezi: Smaknue mog Kindilana Od Povisa i Elvana. Beli grad u nedrima ume Veni mu simbol pravi: Krv prosuta po travi. Beli grad u zemlji ovoj, Simbol mu - grob zelene studi, I krv pod stopama ljudi. Beli grad usred doline 156

Vie ivotom ne vrvi: Zmaj se veseli prolivenoj krvi. Posle smrti sve brae moje Iz zemlje Severna, Diriva; Gospode, ostadoh nesrena - iva! Sa vrha gervintskog groblja lepu posmatram zemlju. Dugo je sunevo penjanje, Jo due - moje seanje... Imaah brau to ne behu zla: K'o mladice leske behu izikali: Jedan za drugim u boju su pali... Imaah brau koju Bog mi uze; Zbog zle mi sree izgubie glavu; Junaki i asno zasluie slavu.

Bolnik iz Aber Kuaga (9. vek)

Da na bregu sedim i odozgo gledim, Vie elje nemam: Pust mi dom, a ja se - na put kratak spremam. Sve je povetarac, belo stado drema, Lepe boje leta Svu prirodu krase; za me leka nema. Oteale noge, ne mogu da maknem, Ruke oslabie; 157

Kukavica kuka, da ne moe vie. Kukavica glasno u cik zore kuka; Da gladujem nemo, Da ne pruam ruku, manja mi je bruka. U Aber Kuagu kukavica kuka Na granama cvetnim; Nek' i dalje kuka svojim glasom setnim. U Aber Kuagu kukavica kuka Gde je behar-granje; Teko bolesnome to slua kukanje. U Aber Kuagu kukavica kuka: emerna mi dua; Nikad vie nee uvo da je slua! Iz brljana ujem kako meni kuka; Sav sam u ritama; enja za mojima moje srce slama. Glas ptiice stie s olistalih grana Hrasta obasjana. Priseam se svojih ljubljenih dragana. Narikao stalna, lutalice tuna, Krije udnju blagu; Hitra kao kobac kuka u Kuagu.

158

Iz 'Mrske starosti' (Anon., 9. vek)

Pre neg' sam se pogrbio, ja sam vrlo reit bio; Zbog podviga mojih mnogih stalno su me veliali, I Argeda dini ljudi uvek bi me podrali. Pre neg' sam se pogrbio, savet moj je cenjen bio; I na kopnu i na moru, svud u Vejlzu dobrodo'o: Bilo kuda da sam kren'o, bilo kuda da sam po'o. Pre neg' sam se pogrbio, ugledan sam borac bio: Predvodio kopljem svuda, usred svakog ljutog boja. Sad sam poget, zgrbljen mnogo; pritisla me muka moja. Drvo ja sam 'sred jeseni na kome su smee grane, A stabljike osuene k'o pod suvim, utim, glogom; Svemu to mi drago bee, rekao sam zadnje 'zbogom'. Drvo ja sam usred zime, usamljeno koje stoji, Dok se ljudi okupljaju i uz pie glagoljaju, Meni bolnom, sred kreveta, ni aicu ne pruaju. Drvo ja sam sred prolea, kukavice to okuplja Dok se tuno oglauju, setnim glasom pozivaju; Al' devojke sad od mene stvarnu korist ne imaju. Drvo jedno ranog leta, to kraj smee brazde stoji; Kukuruz se mlad kovrda, kad do mene gavran stie, Bolno mi se srce stee, i iz grla uzdah die. 159

List sam to ga vetar vitla (udes mi je strano tuan), Razbac'o ga vetar silan i razneo povetarac; Rodio se ovog leta, i postao odmah starac. Sve to voleh jo k'o mladi, sada moja kletva prati: Devu, starca, mladog ata; niko od njih sad me nee; Niko meni da navrati, vie ni s kim nemam sree. Od svih stvari najmrskijih, et'ri zla se navadila I u meni udruila: suvi kaalj, to me gui, Starost, puka boletina, i jo uz njih - jad u dui. Potpuno sam izlapeo i samotan bez ikoga, Ogoren sam sav od bede: minule me elje rane; Kima mi se iskrivila: iaena na tri strane. Nee me ni jedna ena, prijatelji isparili, Starost me je oborila, prikovala sred kreveta; to me, Smrti, ne poseti i odnese s ovog sveta? Teka sudba Livarhova to je usud njemu skroji: im napusti matericu, teki rad ga odmah skoli, Stalni mrak da njega prati, dugi jad i teke boli.

Grobovi (Anon., 13. vek)

Tu lee tela sahranjena Ubijenih posle plena: Urjada, Gvena, Urijena, Priderija kod Gveneda, 160

Gde obalu val sapira; Kod Karauga - telo Hira; Uz rt kopna grob Ovajna Pod kamenjem Moravela, Kraj Aber-Reha - telo Hela. A grob ovaj? Od vojaka to mu vojska pobi laka Vod Engleza - Livarha raka. Tu na bregu tri su groba Kraj doline Gvinjanavga: Mor, Melina i Madavga; Hum Mak'vaja ti obii, Tu ti lei (nie sii) Beloprsti Bidog rii. iji grob je kraj padina? Kela, sina Kinvelina, Kinvelina, dinog sina. iji grob je prvi s juga? S et'ri kama vrlo duga? Konjanika - Madauga. A taj - navrh visoravni Gdje je hrast i pesak ravni Da l' je nov on ili davni? Grob Sijavna, stasa vitka; Kad najljua bee bitka 161

io bi k'o sablja britka. Tu jo lei Runa koja Traila je vatru boja, Uz nju Ledin i Livaja, Sauag Gorda i Karvena, Uznosita kerka Hena; I jo mnoga hrabra ena. A ko lei sred ravnice? Sin Ben-diva - ma desnice Koji see netremice.

Iz 'Zime' (Anon., 13. vek)

Vihor do kosti, breg go, teko je nai zaklon; Jezero se mrzne; zaliv - pun strave: Da stoji na vlati trave. Val za valom ivicu kopna zaodeva; Sa planine - krici nezadrivo; Napolju - neizdrivo. Od zimskog vetra korito jezera ledno, Stabljike lomne, aa osuena. Bes-vetar, uma ogoljena. Pod lednom korom hladne postelje riba; At mrav; stado u toru zbijeno; Drvee suvo, povijeno. 162

Veeri kratke, sneg pada, tle zabeljeno; Ratnici sad su van stroja; Jezero bez sunevih boja. Sneg stalno pada, belasa se inje svuda; tit dokon visi o starom ramenu, Mladice sline kamenu. Sneg pada na led; vetrina pred sobom anje; Drvee gusto smetovi ine belim, tit hrabar na pleima smelim. Sneg pada stalno, odeva prostranu dolju, Vojaci u boj ure (veje meava), A mene rana spreava. Sneg pada stalno, padinu zatrpava I bojnog ata i mravo brave neko. Danas je leto daleko. Sneg veje stalno, bela je ivica gora; Katarka lae pusta na moru snuje; Kukavac planove kuje.

Tuga u prolee (Anon., 13. vek)

Majsko doba, najlepe doba: Glasan cvrkut, trava zelena, Plug u brazdi, vo u jarmu, Smaragdno more, zemlja arena. 163

Glas kukavice iz kronje me zove, Jo vea tuga mi biva; Kad dim zasmrdi, bol se budi: Od roda - nikoga iva. Po bregu, dolji, po ostrvima, Ma kuda da krenem, pobogu, Od tuge pobei ne mogu.

Zanos (Hivel ap Gvined, 14. vek)

Val zapenjen, beli, ovaj grob sapira, Raku voe klana, Ruvaun Pabira; Sad je meni milo to to Englez mrzi: Rastinje severa gdje je mea ira. Volim medovinu zasluenog pira Gde vetrova zalet puinu nabira. Volim dvor taj vrst branitelja mira; Kad vo zovne, kree i moja sekira. Volim al od Liva, breg to nebo dira, Zamak pokraj ume i ar tih aira, Dolove, livade, to ih voda spira, ene - lepotice, ptice belih krila. Volim oklopnike, ate 'sred palira, Gajeve njihove, zatitnike mira. Volim polja ova niske deteline, Gde se ast potuje, a radost probira, Sve obale Liva, ljude odabira, I prostranstva ova to plodnost izbira. 164

Mili Boe, uda, lepih stvari zbora! Krasota od zdanja sred zemnog svemira! Kada hitnuh koplje, sred ratnih nemira, Uspeno razdvojih Povis od Gvineda. Na belome atu, zbog borbenog hira, Odoh predaleko od mesta sabira. Da izdrim samo dok ne stignu moji! San se ispunjava: Bog mi udes bira. Val zapenjen, beli, ovaj grob sapira. Val zapenjen, beli, sav al preplivava, Obojen k'o inje koje se stvrdnjava. Volim al mejronski gde prestaje trava, Gde na beloj ruci leae mi glava. Volim poj slavuja kad se oglaava, Sred dolje gde reka reku opasava. Poj slavuja koji Gvined nadgledava Zna daljinu ovu da mi odmerava: Daleko je Keri od livskih tvrava! Jahah od Regeda do ovih ustava; Dan i no na konju od njeg me odvaja. Da mi je pre smrti minstrelova slava I tegejskog kralja lepotica prava. Bio sam ljubavnik klasinoga stava; Nek mi Bog oprosti: ivot se svrava. Val zapenjen, beli, sav al preplivava. Moj duboki naklon sad za Gvertavina, Slavnog arobnjaka, kraljevskoga sina. U pojanju svome, prepunom milina, Pohvalnicu gradim, k'o pesma Merlina; To enama hrli pesnika vetina 165

(Tako neodlunim zbog svojih vrlina!), Tom najlepem cveu zapadnih krajina Od esterskih Dveri sve do Izgevina. Moja glavna hvala ide Gvenlijani, Devi letnjih boja kojoj misli bee; Druga moja hvala do druge dosee, Al' poljubac za nju moj tork zlatan vee. Lepu Gveirvilu nikad ne osvojih; Jo niko od mojih nikad je ne dobi; to dvosekli ma mi tad srce ne probi Kada kraljev brati za se nju pridobi. Za zgodnom Gvaladom, detetom-nevestom, to za svakog bee stvarno dete bajno, Ja sam udan ven'o i uzdis'o tajno: Nju u utim cveem slavit' veliajno. Nek uskoro vidim da s maem u ruci Na delu pobedi moja muka snaga, Pa da svetla Ljeuku nasmeje se draga Dok joj suprug uti kraj kunoga praga. Zbog prelepe Neste, jabukovog cveta, U meni se, avaj, ljuta borba vodi, I enja, prirodno, sada me pohodi; Strast je moja zlatna: na greh me navodi. Zbog deve, Generis, jo me boli rana; Prisela joj gorda ta nevinost njena! Zbog Unid u pevat' do sudnjega dana, 166

A strast prema Havis ve je odabrana. Imaah devojku to misli k'o i ja; Imaah dve cure: koja je milija? Imaah tri, et'ri, i blago to sija; Imaah i pet njih: svaka je sjajnija; Imaah i est njih, i greh to im prija; A od njih je jedna bila najsmelija; Imaah i sedam, - to vie ne prija; Imaah i osam; isto pevah njima; Al' bolje da drim jezik za zubima.

Morfadine miice (fragment) (David ap Gvilam, 14. vek)

Momine obline, stas klasinog kroja, Te krike od zlata, da strast raste moja. elo bistre visine, ljiljanske beline, Ruka joj lagana, kraljevski sazdana. To je smerna moma, humana i edna; Naravi je bolje no moma ijedna; Kad te rukom nenom kao listak, grli, Navodi ti enju da za njom pohrli. (A taj momak nikad enju spozn'o nije.) Pa ti usna eli da njenu ispije. A taj momak stasit, i krhki poeta K'o to ja vam bejah usred ovog sveta.

167

Nevolje u krmi (David ap Gvilam)

Stigoh do trga grada uglednoga U pratnji svoga paa gospodskoga. Skupo me stade smela jeziina, Jer navikoh se da gledam s visina. Tu ja iznajmih prenoite bolje, Da mogu da pijem sve do mile volje, Kad spazih momu, divan cvetak mladi, Devoje krasno, u gostinjskoj zgradi, I odmah u nji zatreskah se strano: Blistava bee k'o sunce izdano. Bez razmiljanja poruih na anku Peenje za me i devojku tanku. - A mladost uvek voli da se koka Stidljivku pozvah do stola kraj oka. Bez sumnje ja sam hrabar, mudar bio: Dve arobne sam rei izustio, I zarek'o se, ne gubei asa, U sebi tiho, devi vitka stasa, im gosti odu, idem laka kroka. Ta krasotica bee crnooka. Kad u postelju gosti svi poure, Svi osim mene i te ljupke cure to re joj zadah da u biti s njome, Ja oran krenuh do postelje mome. Kad, tugo moja, - sve je bilo tavno Ja naglo zapeh, sruih se neslavno, 168

Pa tad se prenuh, digoh se zapravo Ali ne lako, ve vrlo trapavo, Pa lak poskoih, al' tresnu mi noga O predmet neki, - videh svoga boga, O otru neku prokletu stolicu, O njenu stranu gvozdenu ivicu. Kad pridigoh se (pria pokajnika!) (Nek' Velanima uvek budem dika!) Potpaljen silno prevelikom eljom, Na istom mestu ja raspalih elom Gde sam posrn'o i dig'o se s mukom (Nepaljiv pokret nagradi te brukom)-; I silnom snagom kao snagom vola O otru zviznuh ivicu od stola Sa kog' se cela tarapana digla: inije, bokal i bakrena krigla. inija samnom u sav glas zakuka (Od silnog loma uhvati me muka), A krigla ciknu (eh, mene trapava!); Psi zalajae, da pukne ti glava! Iz tri postelje tad su tri Engleza Skoila naglo, uhvati ih jeza; Hikin i Denkin i Dek, sve u graji, Brini jer tu su putni zaveljaji, Pa jedan od njih, sav zapenjen, kriknu a upozori onu dvoj'cu, viknu: Velanin neki, sudbina nam huda, Neto se vrzma sam i muva tuda! Pazite dobro, roba e da strada! On vam je lopov, pokrae nas sada!". I taj konjuar silnu die buku, 169

Tom priom svojom napravi mi bruku! Tad, puni pretnje, kroz viku i svau, Krenue da mi skrovite pronau. Za sve to vreme sav modar i skriven Ja utao sam ba kao zaliven. U sebi tu sam, sad bez oholosti, K'o istravljenik traio milosti. Pa tad uz pomo Hrista jedinoga, to saali se na mene bednoga, Neispavan, bez ostvarene elje, Do sobe stigoh i svoje postelje, Zahvaljujui nebeskoj milosti. Nek' Svevinji mi grehove oprosti!

Prdaljka (David ap Gvilam, 14. vek)

Jednog leta kraj drvea Ja se naoh usred cvea Izme' polja i planine, ekajui, sred tiine, Da mi stigne tihoglasa Luna divna sjajnog stasa. Sedeli smo (krasna tema!), Al'pristanka njenog nema; I dok jo sam hrabar bio, S tom sam damom govorio: Priznali smo jedno drugom Da eznemo enjom dugom, Grlili se oko vrata, 170

Tako jedno pola sata. Isprueni ba smo bili Slatkostrasje eljno pili, Kad se zau udan vrisak, Iz trbuha nekog pisak, A stig'o je, moram rei, Iz buraga koji zvei. Na njemu je ovar svir'o. Po gnjatu je njega dir'o. Vrla dama, pre vrhunca, Trgnu se zbog ovar-junca: Zblanuta je ona bila: Prdaljka je istravila; Kidnu glavom bez obzira. Nikad gore ne zasvira Vododera i baglama, Stranih zvona svih galama! Taj engleski, mili Boe, Instrumenat sav od koe U kome se pesak muva K'o u loncu da se kuva; Crnokora klepet - kesa, Od koje se i bik stresa, K'o avolje ludo stenje, Materica i kamenje, K'o da gvoe neko kuje, Pa udarci zvone, zuje. Nek' ga zgodi munja sama: Prestravi se moja dama!

171

Pada sneg... (Pesnikinja Gvervil Mehain 15. vek)

Belo brano, zemaljska putenost, hladno runo planina; Siani sneg lednog crnog dneva, sneg kao tkanina; Britko perje Mekoa poslana Da bude mi haljina. Belasa se sneg, Smet zavej'o breg, Oko obnevidelo; Do kosti mokro mi telo. O, Boe, vie nikada! Ve me napusti nada Da u se domu svome Vratiti ikada.

Devojina kosa (David ap Edmond, 15. vek)

Da l' u dobit' voljenu? Sjajnu umu svetlosnu? Svetlozvezdih vlasi slap 172

to ga zlati zlatna kap, Povrh dveri zmajski plam, Kumo-slamski trostruk pram, bun zaaren kao kres, Krov od kose - vatre ples; Cvetne breze kronja sjajna To je deva - Melor bajna; K'o anela svetlih svita, Svaka vlas k'o suncu hita, Svaka grana perjanica, Okvir zlatan oko lica; Kosa jarka - sunce jarko; Zlatar pozna zlato arko to devojku takvu krasi im joj vidi bujne vlasi. A u leto ona nosi Zlatan Breg na svojoj kosi -Koja joj je i odelo to odeva vitko telo,Sunev ator, harfe strune, Zlatnog ita grane pune; Do zemlje se presavila ipka kose to se slila, Zlatna reka od talasa, Zlatni bokor zlatnog klasa; Mladim voskom natapane, Telom mome diu grane to se njima pela sladi Dok se afran - cveem kadi; Zlatne trenje ozvezdale Po granama tim su pale; 173

Zlatna kosa oroena, Vodna trava okvaena; Sva u utom cveu glava: Grm se svilen presijava; Magdalene cvee milo Oko glave venac svilo; Kad je bujnu svu rasplete, Odene se sve do pete, Zlatom dojke tad pokrije, U dva pravca je razlije, U vitice kao srma: Kao lan kraj utog grma; Al' kad kosom ona mane, Grm zazlati na sve strane. Zar zlatniji jo postoji to se istim zlatom roji? Svetim uljem pomazana Zlatna kosa - sunca grana.

Mom sinu onu (Levis Glin Koti, 15. vek)

Sin moj, jedinac, dragulj mi je bio: to sam se, Drinven, uopte rodio! Bol teak osta zbog voljenja toga Da veito patim ja zbog ona svoga; Radost mi skona; pluna krila oba Razbolee se zbog njegovog groba, Jer svakog dana jecam bez prestanka: Ostade pusta s bajkama itanka, 174

Jabuke ogriz, ptie malo, milo, Piljci i sve ono to mu drago bilo, Otar ma mali od tvrdoga gloga I lak luk za strele od stabla mladoga. Plaio se gajdi, straila za ptice; I moljae majku da mu da loptice. Kad ugleda orah, on uzvikne: AO; Svakome je uvek rado cvrkutao, I meni je znao da se umiljava: Pa napui usne da me ismejava, Pa lak smeak onda iznese na lice Zbog kockice neke il' druge sitnice. Kada bi, k'o Lazar, vaskrslo mi edo, Kad bih svog sina ivoga ugled'o! Sedam ih Bevno nebesnika vrati, U zemni ivot ive ih povrati to duh mog sina sada osmi nije? Verno mi srce jad neprestan bije: On nean, divan, u grobu mi ami, Srce mi puca - to trune u tami! Uz smrt svog jedinca, ja, pogoen, stojim: K'o dve ive rane u grudima mojim; E moj sine, pesmo, jo nedopevana, Jedina mi eljo do sudnjega dana, Ti, ukrasu doma, simfonijo ia, I raskoi moja, svetiljo mog bia, Moje due duo, moj izvore nade, Ptie to sve mi moje pesme znade; Ljubavi, crkvo, poljupiu meden, Gnezdace moje (a ve tako leden), evo - pevau, detinjstvo mi celo, 175

one, moj sine, moj lue i strelo, to tekom ini preteku otrinu Duboke enje oca prema sinu! Na usnama mi osmeh izdahnuo, Na ustima mi smeh je presahnuo; Liku mog lika, zbiru vragolija, Nema sad vie naih igrarija, Zabave slatke to oca razgali, Ruice koja trai orah mali; Za loptom nema vie skakutanja, Sa ocem nema glasnog popevanja. Zbogom! Ja ivim ' sred grobne praznine, Moj one mili, moj ivahni sine!

Pohvala devojci (Hju Moris, 17. vek)

Krasna, krepka, krotka kroka, Svea, smerna, devo divna, zvezdooka, Uznosita, umah mazna, ljupka, ljubna i ljubazna. Moj idole, gledni dole Na me to me enje bole: Pojanje mi tebe puno, lakohoda, lepa luno, Nikad lepoj lepe pesme pevat' ne sme moja lira Zrak to dira, divna eno, morska peno, Peruniko ponajlepa perivoja belosnenih, Ruku nenih, cvetno-smamnih, grudi bujnih i zamamnih, Koga ne bi zatravila, krv mu celu zapalila? Ti, svetlosti mojih leta, meseino moga sveta, 176

eljo sana usred dana, Beloputa, belolika, bistrooka, besprekorna. Drueljubna, duhovita, divotama darovana, Biser-devo, bogom dana. Sa svih strana okeana Kad bi mome meni stigle istog dana. Na drvetu dokle sedim, pa odozgo da ih gledim Krasotice, divotice Sela, grada, lepotice Sjajne, slatke, naoite, vitke, ljupke, ponosite, Ti bi sve njih zasenila, Velka Luno carstva vila; Pa gledaju' sve devojke, pev'o bih ti slavopojke: Slatkousta, duoista, arovita to naj-blista, Netaknuta, veliana, ruice nemirisana; Ne rodi se jo stvorenje da ti nae poreenje, Peno mora, sjajnih zora, Kada zbori, ti romori, slatkom reju sladost stvori, Gospodstvena grliice, divnog dobra vaploenje, Medne sree olienje. Zaklon budi kad me kudi Ljubav prava. Svetlozora, blagost nudi Da olakam bolne grudi od te studi, Milostiva, pomirljiva; Jer me nee videt' iva Kad me skriva tama groba tamo samo kao roba, Kad s pepelom sudbu spojim, izmeam ga s telom svojim. Zar to meni ti sad daje tom lepotom kojom traje? Sem da sutra, ranog jutra, bude dobra, smilovana: Bol da skine s moga srca, da zbog tebe jo ne grca; 177

Lek mi prui od gorine, zoro slasti i miline, Izlei me, momo medna; Od bola me moe spasti tim napitkom iste slasti; uj me, momo, milju edna, orosi mi usta edna Dok ti piem sad uz ime ove rime, izvanredna! Izatkana od mladosti, Od svih deva izabrana - po radosti; ivot bi mi blistav bio, k'o ljiljan se zacaklio Na mom putu u tvom skutu, Raj bi bio kog' sam snio Samo moja kad bi bila, uvek sa mnom govorila; Radost bi nam bila stalna, naa srea idealna, Jer od svih sam najverniji, devo uska, jajo-ljuska. Gde po noi, i po danu, bude htela, u tvom stanu Da te ljubim (pamet gubim), razigranu, razdraganu, Za tobom bih k'o slep i'o, kao da sam s uma si'o. Ne nekaj se; ovog dana ti me uzmi za dragana Srca svoga jedinoga, Da ti ljubim lice belo i visoko, umno, elo; Vernu ljubav da delimo; nou, danju, edan toga Tvog voljenja eljenoga. Lepotice, smrtno telo Zapada u patnju dugu, stanje svelo, A zbog jada to mi sada ti nanosi, zloo mlada, Osiljena, nesmiljena; A ja udim, strastven ludim; Budi nena, obazriva, prema meni milostiva! Podstakni mi slatka htenja, skrati jade mog trpljenja. Moje ti se srce moli: odagnaj mi teke boli, 178

A ja u te veliati dok mi smrt ivot ne skrati, (A ja u ti irit' slavu dok mi smrt ne uzme glavu). Pohrli mi, oslobodi srce koje briga zgodi, Pa je rana useena, bolno zjapi rairena. Ui sada u poemu, i smili se jadu svemu U koji me udes gurn'o; Ne dodaji nove boli ovoj dui to te voli, Ne produuj patnje moje, moje stanje jadno, tmurno. Ve me ljubi strasno, urno!

Dobrodolica pesniku (Edmund Riard, 18. vek)

No se sputa Bervin bregom, kiica romori, U kolibi ti se mojoj do sunca odmori; Dobro do'o, prihvati se mog priprostog jela: Ovas-hleba, masla, vrhnja, mlada sira bela.

179