Jelisavka Obelia majka (Vilinski sud) - bajka Zapisao: Mihovil Sretenovi Izdao o svom troku: Njegovan Ranitovi (pevac,

knjigo-prodavac, podpredsjednik srpske crkvene optine u Subotitu, odbornik polit /navedene su jo mnoge funkcije koje je obavljao. ) tamparija u Rumi ora Petrovia

1911.
< - - - <../angelina/o_vilama.html> _- - - > <2.html>

lako skoi i poleti bre. Jelisavku svoju ugledao, u susret je njojzi otrao: eka li me moj dragane mio, jesi li se na me naljutio ? Mladi pastir tada prie vili, a odgovor poljupci su bili : Ne ljutim se duo due moje, hodi amo ljubi drago svoje ! Odavno sam na tebe ekao, ekajui bio sam zaspao. U snu opet ja sam s tobom bio, da zna samo kako sam te snio! K`o nevesta kraj mene si bila, a oko nas bee kolo vila. Sve se smee i glede nas milo, da zna samo kako mi je bilo ! .. Ah, dragane, to su snovi lepi, ali srce za tobom mi strepi !

Zato sam se bila zabavila to sam cvee opet nabavila, evo cvetak, u nedra ga meti, da se tebi vila ne osveti ! Ne dragana, ja sam kaz`o vee, ne treba mi udotvorno cvee. odrasto sam u miloj slobodi, hajde napred vilama me vodi. Jelisavki sad grunue suze, svog dragana belu ruku uze, prebaci je sebi oko vrata, rukama ga oko pasa hvata: nek` jo malo da te grlim ljubim jer ve vidim da u da t` izgubim. Milovanja nikad nije dosta, ljubav moja neka ti je prosta ! < - - - <20.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <22.html>

Prosti meni moj dragane mio, bez mene bi moda sretan bio, da si smrtnu momu zavoleo, ne bi sada bio neveseo. Nebi i` o da ti sudi vila, i moma bi s tobom sretna bila . To govori, suza suzu vija, uz dragana svoga se pribija, k`o mezime oko svoje doje, kada trai iz nedara svoje. Jelisavku grli pastir mladi, pa je tei, poljupcima sladi. Nemoj tako, neu toga zbora, sueno je tako biti mora Reca tvoja do srca me boli, jer ti znade da te dragi voli, zato tebi da oprotaj dajem. Zat` za ljubav svoju da se kajem ? Ne kajem se moj cvete ubavi na kajem se nae mi ljubavi, smrtne mome k`o ti to si, nije, srce moje samo za te bije. ivot za te ja evo polaem, ljubav svoju da tebi dokaem. Smrtna moma nije mi suena

ti si mila meni dosuena na roenju usud tako ree, ovim tokom da nam ivot tee. Od sudbine nemoe izbei, niti moe ma kuda pobei, onog asa ka` sam se rodio, suenicu tebe sam dobio. Nebrini se moj anele lepi, srce, dua neka ti ne strepi.

Nego hajdmo sred vilinska zbora < - - - <21.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <23.html>

Prosti meni moj dragane mio, bez mene bi moda sretan bio, da si smrtnu momu zavoleo, ne bi sada bio neveseo. Nebi i` o da ti sudi vila, i moma bi s tobom sretna bila . To govori, suza suzu vija, uz dragana svoga se pribija, k`o mezime oko svoje doje, kada trai iz nedara svoje. Jelisavku grli pastir mladi, pa je tei, poljupcima sladi. Nemoj tako, neu toga zbora, sueno je tako biti mora Reca tvoja do srca me boli, jer ti znade da te dragi voli, zato tebi da oprotaj dajem. Zat` za ljubav svoju da se kajem ? Ne kajem se moj cvete ubavi na kajem se nae mi ljubavi, smrtne mome k`o ti to si, nije, Vidi dragi te zelene jele. I prilike to se pod njim bele? ljubav svoju da tebi dokaem. Smrtna moma nije mi suena

ti si mila meni dosuena na roenju usud tako ree, ovim tokom da nam ivot tee. Od sudbine nemoe izbei, niti moe ma kuda pobei, onog asa ka` sam se rodio, suenicu tebe sam dobio. Nebrini se moj anele lepi, srce, dua neka ti ne strepi.

Nego hajdmo sred vilinska zbora < - - - <22.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <24.html>

kako j` sudba tako biti mora Nema smrti bez suena sata : kad to ree za ruku je hvata: Hajde mila pa budi vesela, to si njima dragana dovela. Hajde dragi, al`mi srce strepi, hajde dragi moj ivote lepi. Zagrljeni stazicom odoe. Malo poslije u goru zaoe, Mesec bledi ozgo na njih gledi, kroz goricu u stopu im sledi. Osvetljava uzanu stazicu, vragolasto gledi na Danicu, jer i ona treperi i sjaji, doprli su do nje uzdisaji, sa zemljice nebu to se viju, od srdaca to za srcem biju. Jelisavka grli zlato svoje, ve su tamo blizu zbora stoje. * ** Pono nema, svud tiina vlada, dvoje mladih to za ljubav strada, ispod bora zelenoga stali, jedno drugom u naruja pali.

Zbora nema, rei tudi nije Jelisavka vrele suze lije Ah, to nije bosiljak il` rua, to je draga svom draganu prua ! Dragan prima od dragane cvee, pa ga odmah na srdaca mee Da je cvetak, da u nedra doe, da je tuga umine i proe ! Al` ovako, kud e ta e mlada? Klonula je od golema jada. Kosom brie svoje vrele suze, < - - - <23.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <25.html>

pa dragome govoriti uze: Vidi dragi te zelene jele, i prilike to s` pod njima bele ? To su vile to tebe ekaju, vidi kako eljno pogledaju? Vidi onu, to na steni sedi, i ostalim to neto besedi? To je sviju vila stareica, to je naa vilinska carica. Vidi kako umilno pogleda al` se uvaj njenoga pogleda ! Jote malo tamo emo biti, svojim e te pogledom ubiti. Kod tih rei na grudi mu pade, pa ga opet grlit`, ljubit` stade, Kad budemo tamo veem bili, ti s` pokloni stareici vili. Pa se onda korak dva ukloni, i oslanim s` vilama pokloni. Stani blizu do studena vrela, budi lika vedra i vesela. Iza tebe ja u odmah biti saki pogled cariin motriti nebrini se Jelisavko mila, u borbama da si me vidila

i tamo se nigda nisam krio, ve sam napred pred svom braom bio. Kao kia pada ljuta strela, nisam bio lica nevesela. Jelisavku tada grli, ljubi, i pritite na mlaane grudi. Moda sada pa vie nikada . kroz pla zbori Jelisavka mlada. Hajd` mo sada duo moje due, utri oi da s`suze osue, < - - - <24.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <26.html>

kako ne bi primetile vile, da su oi uplakane bile. Jelisavka drago posluala suzne oi svoje ubrisala: Je li dobro milo moje zlato, jeli lice moje uplakato ? Sad je dobro, sad moemo tamo, ali neto molit u te samo: budi i ti vedra i vesela, poi smelo, uzdignuta ela. Svaki` vojno to od mome trai jer to godi to mu duu blai. Kad te vidi veseloga lica, pitat e te vilinska carica: kako moe ti vesela biti, kad e drago svoje izgubiti ! Ali dragom to prija i godi, hajde duo sad me njima vodi. Kao ono, poto kia mine, jarko sunce kad veselo sine, sijnu lice Jelisavke mile, lepo lice Zagorkinje vile.

Svog dragana za ruku uzela vilama ga veselo povela Kad su blizu do zborita bili na um pade Jelisavki vili: da su tajna sve vilinske staze, kuda idu i kuda prolaze. Smrtni ne sme za te staze znati, kad naie tad ivotom plati, svom draganu to pria, kazuje, belim velom oi zavezuje: Ne ljuti se moj dragane lepi, ovo inim to mi srce strepi. Ne sme znati kud vile prolaze, < - - - <25.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <27.html>

kad na svoje zborite dolaze. ivotom se za to delo plaa, ko to dozna odtud se ne vraa, sa velom e ti tamo stajati, a carica carica sama e kazati, kad ti kae vilinska carica, ti ga skini s` oiju i lica. Hajdmo sada, hajdmo mili dragi, pomo nek je Bog jedini blagi ! Na jedared prenue se vile Jelisavku kad su opazile,

zagrljeno vodi svoje drago i tepa mu : uvaj mi se snago I evo ih ve su meu njima Jelisavka poklanja se svima.

Onda smerno carici prilazi jo smernije ruci joj polazi: Kruno svetla stareice moja ja ispunih to je volja tvoja. Na kolena ja pred tobom padam, pa te molim milosti se nadam, ne za mene, za njega te molim, jer ga vie nego sebe volim Nasta tajac, niko ne govori. Samo vetri to pirka po gori; vile stale Jelisavku glede, a u licu rumene i blede menjaju se svaki as u licu i sa strahom gledaju caricu, ta e ona Jelisavki rei, jer je ovo sada prestup vei. mada dobro za presudu znade, opet ona tu kura imade

za pastira da caricu moli < - - - <25.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <28.html>

i da kae da ga jote voli al` carica ponosito sela, i u misli bee se zanela Na jedared sa svog mesta skoi, Jelisavki zagleda u oi: Dosta vie, dosta tvoga zbora, to sam rekla ono biti mora! Jelisavka tada klonu mlada, i posljednja propade joj nada. Drago svoje izbaviti nee, bee tuna k`uvelo cvee, suznim okom gledi vile redom, a one je streljaju pogledom. Svaki pogled kao da joj preti, nema oka da bolju oseti Pastir uti, slua ta se zbori, u grudma mu srce plamti, gori. Sa velom je jo skrivena lica Jelisavki tad zbori carica: Prii tamo skini onaj veo, da vidimo tog to te zaneo. Jelisavka k`o posluna vila svom se dragom blie prikljuila, taman poe veo da podie, sve se vile primakoe blie.

 Neka stoji, ostavi, odlazi. Pa carica sama mu dolazi. Kako doe rukom veo skinu Sinu lice k`o da munja inu, mladi pastir na kolena pade, i carici on potu odade.

Jurnu krvca u lice carice milo gleda svoje drugarice Tiina je, niko ne govori, samo potok to tiho ubori < - - - <27.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <29.html>

i da kae da ga jote voli al` carica ponosito sela, i u misli bee se zanela Na jedared sa svog mesta skoi, Jelisavki zagleda u oi: Dosta vie, dosta tvoga zbora, to sam rekla ono biti mora! Jelisavka tada klonu mlada, i posljednja propade joj nada. Drago svoje izbaviti nee, bee tuna k`uvelo cvee, suznim okom gledi vile redom, a one je streljaju pogledom. Svaki pogled kao da joj preti, nema oka da bolju oseti Pastir uti, slua ta se zbori, u grudma mu srce plamti, gori. Sa velom je jo skrivena lica Jelisavki tad zbori carica: Prii tamo skini onaj veo, da vidimo tog to te zaneo. Jelisavka k`o posluna vila Zanese se stareica vila, Ko da ju je strela pogodila . sve se vile primakoe blie.

 Neka stoji, ostavi, odlazi. Pa carica sama mu dolazi. Kako doe rukom veo skinu Sinu lice k`o da munja inu, mladi pastir na kolena pade, i carici on potu odade.

Jurnu krvca u lice carice milo gleda svoje drugarice Tiina je, niko ne govori, samo potok to tiho ubori < - - - <28.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <30.html>

Zanese se stareica vila, ko da ju je strela pogodila. Jelisavka u ruke je prima, strah zavlada me` vilama svima malo bee, opet sebi doe .. i polako svom prestolu poe : O junae dal` te vila rodi, tvoj me pogled kao strela zgodi ?! Mladi pastir na noge se die, i carici pristupio blie, bee oka slobodna i smela bee lika vedra i vesela: Ne carice, moja majka mila, nije bila u gorici vila. Smrtna ena rodila je mene, k`o i druge to su smrtne ene. Jo k`o dete osto sam bez majke a ne pamtim mog milog babajke : nikog nemam na svetu ovome, sem dragane mile srcu mome. Za nju ivim, za nju srce bije, bez nje ivot za me nita nije. Nema oka da za mnom zaplae, nema srca da zakuca jae, samo jedno al` vi mu nadate,

sad inite od mene to znate ! Sve su vile kao stena stale, u caricu samo su gledale. U carice suza pune oi, na jedared kao munja skoi: Dosta vie: dalje mu ne dade u zanosu na grudi mu pade.

Oko vrata bele ruke vije srce kuca grudi da probije,

belo lice rumeni i bledi < - - - <29.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <31.html>

Stranice zavretka epa nedostaju

/ Junakinji su skinuli krila. Ostavili prijestupnike na ivotu. Ona je postala smrtna moma i rodila Obelia - narodnog junaka sa dva srca./___________

<../angelina/o_vilama.html>< - - - <30.html>

izlaz <../angelina/o_vilama.html>

< natrag <angelina.html>

O Vilama Posavlja U formiranju njenih gledita, vano je i samo vrijeme, njegova sklonost ka pribjegavanju elementima praznovjerja, kao i preuzetom / to preinaenom - to nadopunjenom / isitavanju kodova prirode. Motiv Vile bio je snaan, iv segment vremena i podneblja. Oni su dirljivo, iskreno, vjerovali u te mitoloke kreature - ivot je tada imao tu maginu ovojnicu epa i naive. (Priroda je bila `iva`.) Majci je njen otac pokazivao (ono to je njegov otac njemu): Naveer u staji konji se vrpolje razbaruenih; neurednih griva, s jutra grive su spletene i pune kojekakvih poljskih trava. Pria tee ovako: One obno izvedu konje, na njima jau preko brdina i vonjaka i one su krivci za spletene grive. (Za njih su konji svete ivotinje - priala je majka. One su ivjele uporedo sa seljanima u dobu kad jo oruje nije progovorilo.) Izrazi poput onog: Nemoj obno bacati vodu, bacit e na vilinsko dijete, grdno e se zamjeriti koje je upotrebljavala moja baka, u sluajevima velike prijetnje nesreom i sa neskrivenom dozom strahopotovanja, ( Primjerice, sluaj kada se dijete zapalilo petrolejkom, selo je bilo uvjereno da je mati zasula vodom vilinsko edo.) vuku korjene iz istoga tla. A onda jedan izvor govori ovako: Pradjed Jovan (< -) <../../pradjed_jovo/pradjed_jovo.html> je imao precaru rakije preko puta ciglenjakog groblja ( Pecara u Ogradi, sagraena 1908.) Naveer, prilikom posla, trenutak kada bi izali na zrak bio bi obavit zapuhom i sitnim itanjem - kako uzletie vile. O formiranju slavenske mitologije i vanosti njihovih komponenti, posebno izraenih i izdiferenciranih u odreenim izoliranim zonama, teko je govoriti sa preciznou - posredno i distancirano. Moda je najbitnije napomeniti da je taj paralelni svijet neumoljive i okrutne prirode, istovremeno magine ljepote, bio snaan kalup za formiranje okvira maorala, za pretakanje kreativnosti u najraznolikije forme, za erotske aluzije i romantiarske slutnje; izlika za najestetskije potrebe - stoga duhovna hrana stoljeima izdvojenog malog okruga, koji se napajao vlastitom matom: kroz predaju, kroz pokoljenja.

___________Ovdje se mogu proitati prevedeni fragmenti jednog, u nas, relativno nepoznatog srpskog narodnog ep-a. (koji su ujedno i reprezentativni kolski primjerci `narodnog epskog deseterca`) Knjiica je u naletu godina postala posvojenac moje obitelji - bila je dragulj knjinice moga pradjeda (< -) <../../pradjed_jovo/pradjed_jovo.html>, tokom vremena listovi su pogubljeni, rubovi su se osuli, a irilica je postala strano tkivo poratnim naratajima. Krajnje je vrijeme bilo da se naini prepiska. Jasno je kako zasluga ne pripada odreenoj personi koju onda moemo razapeti na kvalitativnu ljestvicu, ve zbiru narodnih umjetnika - pripovjeda u divno arolikom rasponu kvaliteta. Dakle, za djelo onda ne vrijede kategorijski sudovi visoke umjetnosti, kako to uredno razvrstavaju teoretieri. I jo neto: njegova ar uz samu dugu premetaljku, danas dijelom potjee i iz imbenika kao to je vrijeme samo. Nacionalno isticanje tipino balkansko, danas jednako apsurdno i odbojno, postaje razumljivo kada se shvati kao samoegzistencijska nit jagmenja u vremenima kada se svatko jagmio za sebe; matovito besutnim sredstvima. Ovo orue - narodne pjesme u takvom kontekstu djeluje time, blago - gotovo njeno pa i estetsko. Za motivaciju moe se nadotati: ovdje i zvuno are rijei koje vremenom klize iz uporabe - kao primamljiva literalna materija za reanimaciju. (kandilca, siano, Zefir ) Praznine popunjava moja majka prema prii svoga djeda <../../pradjed_jovo/pradjed_jovo.html>. - - - >Jelisavka <../Jelisavka/1.html> Priloen je zaetak kartkometranog filma, koji je u prvom redu trebao nositi istu snanu poveznicu sa

dobom ive mitologije, kao i subjektivnu bol protagonista / snanu nostalgijsku sponu. I jo neke subjektivne preokupacije kao primjerice izrazito anti-ratnu intonaciju. Za realizaciju je prekasno, iz oba kuta: gl. protagonista / moje bake (iz ijeg kuta se iznosi) vie nema situacija se uvelike izmijenila, dolo je do poratne revitalizacije i pudarnja (balkansko bure sad je djelomino zasuto kablom kinice; u mnogome zbog europskog izloga.)No, u jednom, ne-tako-davnom specifinom trenutku, ta pria bila je itekako iva, iva i za protagonista i odailjala prodoran vapaj./ ovjek zvijeri postaje na izrazito rahlom tlu - vonjee ruralne gnjilei. (to boli pogotovo ako je taj mali okrug tvoj.) - - - >Padina jaglaca <padina jaglaca.html> < natrag <angelina.html>