Ideja demokratije

(1)

Uvod
Na kurs se bavi idejom demokratije. U kom smislu idejom? U filozofskoj tradiciji ideja je izraz koji nalazimo kod Platona, Lajbnica, Kanta, Hegela. Za razliku od te tradicije koja uglavnom naglaava jedinstvo i celovitost neke zamisli ideja je u prvom redu oblik neke zamisli za nas e taj izraz oznaavati skup, mnotvo povezanih zamisli. Ubrzo emo videti koji su inioci tog mnotva, ali, pre toga, elim da dam nekoliko metodolokih napomena. Ideja je misao, zamisao. Neka ideja nastaje onda kad valja pronai reenje neke tekoe ili problema, odgovor na neko pitanje. Demokratija je zamisao kojom su ljudi pokuali da pronau odgovor na pitanje kako mogu iveti zajedno. Nije to jedina zamisao, kako emo videti, kojom su ljudi pokuali da pronau odgovor na pitanje ivota u zajednici, niti je ta zamisao samo jedna zamisao. Otuda to ideja demokratije obuhvata vie zamisli i to ponekad heterogenih, nesvodljivih, od kojih su neke izdignute na ravan naela ili principa, druge su kriterijumi ili vrednosti, tree odnosi ili relacije itd. ona se i mora posmatrati kao skup ili mnotvo, skup ija je konsistencija pod znakom pitanja, mnotvo kojem dogaaj ili ivot daju promenljive oblike. Razumeti neku ideju kao mnotvo, to najpre znai nastojati da se ona shvati u dinamici koju grade njeni elementi, a naroito u dinamici koju oznaava njen dogaaj. Ako bismo, po tradiciji, ideju uzeli kao jedinstvo, onda bi se iz nje lako mogli dedukovati elementi koji je ine. Ovde nije re o dedukciji te vrste. Ideja demokratije zahvata niz pojava i ne bi je trebalo svesti na jednu od njih, niti samo jednu od njih uzeti kao glavnu, pa se onda kretati navie prema pretpostavljenoj celini. Hijerarhija koja postoji u toj ideji je upravo jedan od najvanijih problema demokratije, kao to je vana i njena nesvodljivost na neki od elemenata koji ulaze u njen opis. Otuda nam nisu od pomoi ni dedukcija ni indukcija. ta nam moe biti od pomoi? Dve su nam druge alatke na raspolaganju. Jednu predstavljaju istorijski dogaaji koji su stavljali na probu ideju demokratije, a drugu pojedini mislioci koji su takoe iskuavali ovu ideju u raznim njenim dimenzijama. Ali kako na metod nije deduktivno-induktivan, i kako uvek elimo da naglasimo mnotvenost u samoj toj ideji, to nas ne obavezuje da se ovim istorijskim dogaajima ili koncepcijama pojednih mislilaca bavimo u njihovoj celovitosti, ve samo onim takama koje nam mogu bolje osvetliti ova iskuenja na koje je ideja demokratije nailazila u svojoj istoriji. Dobitak nije samo praktian ne obavezujemo se da pretresamo itavu istoriju, niti itavu tradiciju politike misli nego i naelan. Na primer, Platonova koncepcija ideje snano naglaava ideju kao celinu (kao Jedno), i kad Platon razume demokratiju kao vladavinu naroda, a narod kao veinu, on moe odbaciti demokratiju upravo kao ideju jer mu to omoguuje ova metodska redukcija. Ili kad Kant uzima da je pojam ideje jedan regulativan pojam takav da predstavlja neku vrstu orijentacije u miljenju ili delanju tada

2 demokratija postaje utopija; ona to moda ponekad i jeste, ali nas takav pogled spreava da o njoj dovoljno mislimo kao o istorijskom dogaaju. Ne znai da Platon ili Kant nisu u pravu za prvog je demokratija previe vulgarna, za drugog previe uzviena ve da, vodei, uostalom, rauna i o ovim misliocima, moemo da ideju demokratije posmatramo kao jedno pokretno mnotvo promenljivih relacija gde uvek iznova treba odrediti hijerarhije i domene. Kakvo je to mnotvo? Posluiu se jednom hipotezom koja je ponovo metodske naravi, to znai da neu tvrditi da je ona istinita ve da nam moe pomoi da osvetlimo istinu. Heuristika te hipoteze kae: kompleks politikih odnosa koji se razvijao pod imenom demokratije diskursivno se uobliavao kao pripovest, kao pripovedanje, u isti mah kompaktno i heterogeno. To e rei da je unutar sebe potinjena jednom od svojih elemenata kao noseem ili vodeem, bio to element reda, zakona, pravila ili, pak, preokreta i slobode, dok spolja ona sebe menja, preobraava, ulanava ili vezuje sa elemente koji joj isprva ne pripadaju ili koji su joj, iz ugla njene kompaktnosti, protivni. Moda bi tanije bilo kazati da demokratija stvara razliite slike o sebi, ali da te slike ne treba izjednaavati s njom samom. Jedna od najistrajnijih slika, na primer, koje su stvorene o demokratiji zove se republika; meutim, republika nije isto to i demokratija, ve oblik dravnog ustrojstva koji ponekad jaa neke od inilaca drutvenog ustrojstva demokratije, iako ih, nita manje, sputava. Druga slika demokratije, takoe istrajna, tie se nesavrenosti ljudi, njihovom zanemarivanju svojih prava i dunosti, obaveza i sloboda, njihovoj podlonosti korupcijama razne vrste, njihovom predavanju demagozima umesto demokratima. Ali ova slika politike antropologije zaboravlja da je demokratja upravo iznaena za ljude kakvi jesu, pa i kad su nesavreni. Trea slika je ona iz reda politike ekonomije, bilo onda kad se demokratiji zamera da radi u korist ekonomskih nejednakosti titei politike slobode, pa i slobodu vlasnitva, bilo kad demokratiju smatra za nedovoljnu efikasnu, tromu, sporu, slabu u uincima; ali u prvom sluaju re je o zloupotrebama slobode, a ne njenoj zatiti, kao to se, u drugom sluaju, ekonomija odluivanja kojoj uistinu treba vreme posmatra odvojeno od ekonomije sprovoenja odluka ije je vreme naprosto drugaije. etvrta slika dolazi od teologije suverena, koja je u naa vremena oblikovana kroz princip ratne sile: demokratija se tada ponovo zamenjuje slikom dravnog razloga, iako je re o njoj kao o drutvenom razlogu. Peta slika bi zamiljala demokratiju kao drutvo konsensusa, sklad formi i normi, permanentni dijalog u kojem razliiti drutveni interesi nalaze razreenje meusobnih razlika tako to se uklapaju u jedno opte dobro. Imaemo vremena da detaljnije raspravljamo o ovim slikama koje se izdaju za demokratiju iako su od nje, manje ili vie, udaljene; to to su neke, u pojedinim razdobljima, privlanije od drugih ne bi trebalo da bude razlog za njihovo nekritiko prihvatanje, kao to, obrnuto, u njima ne treba videti ni puki ideoloki privid. Sve te slikke su, naime, tane i nisu tane treba ih uzimati kao aproksimacije, pribliavanje ili pristupe, ulaze kroz koje je ideja demokratije stupala u istoriju a istorija dodirivala ovu ideju. Moda je najsloenija ona slika koja koristi resurse drugih, a sebe oblikuje kao politiku teoriju ili filozofiju. Filozofija i demokratija ne moraju biti protivnice, ali su filozofi esto bili protivnici demokratije pa ak i kad su je branili jer su pojmovi filozofske istine i pojmovi politike istine demokratije razliiti: do tih istina se stie na razliite naine, one su heterogene po ciljevima i sredstvima, a njihovo poklapanje je vie rezultat konstelacija nego fundamenata. Takoe je naelno razliita sintaksa ulanavanje, povezivanje filozofskih iskaza, s jedne strane, i demokratskih inova i praksi, s druge: iz ugla filozofske logike

3 mnogi politiki dogaaji i, posebno, demokratske prakse nisu dovoljno konsistentni, nedovoljno su utemeljeni ili su suvie ambivalentni da bi inili koherentan sistem; ali ti isti dogaaji, podloni kritici filozofskog uma, politikom razumu su dovoljni kao iskazi u perspektivama koje se menjaju, ponekad suvie naglo i ne retko u zaokretima, dotle da filozofskom umu to pre lii na priu, na mit, nego na teorijski zasnovan i logiki izveden sistem. U stvari, demokratija nije teorija, ve praksa, i ona je blia prii, nego teoriji. To ne znai da u njoj opti stavovi i naela ne igraju nikakvu ulogu. Meutim, ti su stavovi slika vrednosti koje su za demokratiju kljuni elementi, vrednosti koje usmeravaju svakodnevicu, i iji je smisao naelan samo u meri u kojoj svakodevnom ivotu jedne zajednice pruaju merila za delanje. Rano je da o ovome govorim konkretno, hou samo da naglasim kako je ideja demokratije jedna narativna ideja a ne spekulativna, epistemoloka ili ak etika i da u njenoj osnovi stoji pria ljudi o tome kako, ako su slobodni i imaju jednaka prava, ogranieni i nesavreni kakvi jesu, mogu upravljati sobom: da to znaju sami, kao zajednica, i da niko zajednicu ne moe zameniti u poslu upravljanja sobom. Nas je novija istorija ideja navikla da pojednano upravljanje sobom smatramo za zamisao prosvetiteljstva zrelost, punoletstvo oveka je kad vlada sobom, kad njime ne vlada neko drugi, govorio je Kant ili, neto ire, za zamisao modernog doba koje poinje od renesanse ovek kao homo faber itd. ali ta je zamisao starija, vrlo stara, i ne odnosi se toliko na pojedinca koliko na skupinu, mnoinu ljudi, u naelu proirivo na sve ljude. Promenljivost ili varijacije te zamisli iz narativnog ugla ne redukuju se na progres koji bi pratio hronologiju istorije, ve se istorija potinjava smenama padova i uspona, ponekad izvesnoj regresiji koja je od znaaja za svaku heterogenost. Zapravo, pria o demokratiji je puna raznolikih inilaca koji se ne daju objediniti pod jedno te isto naelo; ona je puna varijacija, slika o sebi, odnosno i sama je jedna od varijacija i slika istorije. O tome vie kako budemo odmicali tokom kursa; ali za sada, heterogenost naracije demokratije omoguuje nam da postavimo pitanje, na primer, kako to da demokratija uspeva da se odri uprkos pojedinim slikama koje u njoj uspostavljaju suprotnosti, ili kako uspeva da preivi iskuenja koja se ponekad pred njom otvaraju iskuenja koja je mogu istorijski privremeno suspendovati kao realnost, ali koja jaaju njene udnje, nade ili nove zamahe. Dobitak se stoga sastoji u pitanjima koja se otvaraju, a ne u odgovorima koji su dati. Dve su znaajne opasnosti koje emo pokuati da izbegnemo. Najpre je tu pitanje o tome kako tumaiti ideju demokratije ako ne elimo da demokratiju da svedemo na teorijski konstrukt, jo manje filozofski pojam, ve elimo da insistiramo na njoj kao na praksi, istoriji, dogaaju, vrsti simbolikog poretka, tipu prianja? Potom, kakav je odnos prema elementima demokratije kad se oni uzmu kao vrednosti, a da ne zapadnemo u normativizam, u preskriptivne fantazme za istu tu praksu na koju elimo da se oslonimo? Da bismo uspeli u prvom moramo se stalno vraati na istoriju; teorija nam je samo putokaz za ovu potonju. Da bismo uspeli u drugom, vrednosti emo uzimati kao orijentire, a ne kao ideale, normativizmu suprotstaviti jednu arheologiju normi, genealogiju preskripcija: ti orijentiri su uvek lokalizovana, privremena polazita, linije iji se horizont premeta zajedno sa nama. Poslednja metodoloka napomena se tie svrhe naeg kursa. Strogo uzevi, to nije kurs iz politike teorije, bez obzira to je tako klasifikovan, i bez obzira to se bavimo idejom demokratije u njenom politikom kljuu (videemo jo ta to zapravo znai), niti kurs iz politike istorije, mada se oslanjanjamo na pojedine take te istorije i mislioce koji je

4 objanjavaju. Iako rasprava moe na momente izgledati apstraktno, cilj do koga treba da doemo je prilino praktian: kako, koliko, gde i zato moemo za neku empiriju, realnost, istorijsku situaciju rei da je demokratska, ili da to nije, i u kojoj meri? Re je o prepoznavanju elementarnih uslova za demokratiju. Otuda se prema elementima koji ine ideju demokratije i ponaamo u prvom redu kao prema merilima, odnosno kao prema vrednostima koje istorija operacionalizuje na razliite naine, koje sama prevrednuje a koje mi moemo, sa svoje strane, takoe prevrednovati. Postoji li neki univerzalni horizont, neka metaistorijska ravan sa koje moemo dati konane, opteobavezujue procene? Ne iz naeg ugla. Iako ideja demokratije ponekad (a danas naroito, u doba tzv. globalizacije) sebe, kroz usta pojedinih svojih zagovornika, predstavlja kao univerzalnu, ona svoja praktina iskuenja nalazi uvek lokalno, i reava ih ili ne reava takoe lokalno. ini to i u geografskom i u hronolokom pogledu. I zavrna napomena o nainu rada na ovom seminaru. Vi ete imati napisana predavanja sedmicu pre asa, tako da asove moemo osloboditi za dodatna objanjenja i za, pre svega, raspravu. O demokratiji treba raspravljati, to je najbolji nain da se shvati njena ideja. Imaete i svake sedmice zadatke jedan za redovne, dva za vanredne studente kako bismo svi bili u toku ovog seminara. Ti zadaci e istovremeno zameniti kolokvijum. Ispit e biti na kraju, u vidu testa od desetak pitanja, vezanih za osnovne stvari sa ovog kursa iz ideje demokratije.

I Herodot
Sama zamisao demokratije javlja se kod starih Grka. Neemo poeti njenim prvim realizacijama u Atini V veka pre nae ere, ve jednom priom o njoj koju nam kazuje otac istorije, Herodot. Herodotova pria svakako je vezana za atinsku demokratiju Herodot je bio prijatelj najveeg politiara svog vremena, Perikla, iji je doprinos demokratiji u Atini, uz Solona, Kleistena i Efialta, bio presudan ali Herodot nam ne pria o tome, ve o genealogiji ideje demokratije, o raanju njene zamisli. On ak ni ne stavlja priu u atinsko doba, niti u grku geografiju, ve govori, u treoj knjizi svojih Istorija, o sukobima meu Persijancima tradicionalnim helenskim neprijateljima i svrgavanju, u jednom asu, maga, svetenika koji su se pozivali na svoje privilegije znalaca i savetnika, i koji su, kao satrapi, krvavi despoti, vladali azijskim prostranstvima. Evo te Herodotove prie, ili jednog dela te prie: Kad se stiala galama, koja je trajala punih pet dana, odravali su pobunjenici protiv maga savetovanja o dravnom ureenju, i tu su odrani govori koji nekim Helenima izgledaju neverovatni, a za koje tvrdim da su zaista i odrani. Otan predloi da se vlast preda javno Persijancima i ree: Mislim da ne treba vie dozvoliti da vlast doe u ruke jednom od nas, jer to nije ni dobro ni korisno. Naime, znate dobro do ega je dovelo Kambizovo ludilo, a svi ste iskusili i magovu obest. A kako bi i bila dobra monarhija, u kojoj neodgovorni vladar moe da radi ta mu je volja? Jer, ako i najboljeg popnemo na presto, on e promeniti svoju ud. On pobesni od silnog obilja u kome ivi, a zavist je uroena oveku od njegova postanka. A kad postane obestan i zavidljiv, stekao je sve uslove za potpuno nevaljalstvo. On e, naime, as iz besa, a as iz zavisti da ini mnoge budalatine. A ipak takav ovek ne bi trebalo da bude zavidljiv, jer ima na raspolaganju

5 sva dobra. Ali on, naprotiv, postupa sa svojim podanicima sasvim drukije. Najboljima zavidi zato to su zdravi i ivi, a voli najgore graane, dok se klevete i dostave primaju kao neto najlepe i najbolje. Ali je najudnije od svega ovo: ako mu se, naime, odvie ne divi, on se ljuti to ga u dovoljnoj meri ne potuje; a ako ga neko svesrdno podvori, on mu prebacuje da je ulizica. A sad u da iznesem ono to je najgore. On ukida obiaje naih predaka, siluje ene i ubija njihove ljude bez suda i bez optube. Vlada naroda je, pre svega, i po imenu neto najlepe na svetu, i ona, pre svega, znai ravnopravnost za sve; i drugo, pod njom se ne deavaju stvari kakve se deavaju pod vlau jednoga. Za slubu e biti kockom birana i bie odgovorna za svoj posao, a sve odluke iznosie pred skuptinu. Predlaem, dakle, da ne primite monarhiju i da zavedete vladu naroda, jer je u narodnoj masi sve. To je bio Otanov predlog. Megabiz, meutim, predloi da se uvede vlada nekolicine, takozvana oligarhija, pa ree: Slaem se sa Otanom to trai da se ukine tiranija, ali izjavljujem da je jako pogreio kad je predloio da se zavede vlada naroda, jer nema niega glupljeg ni obesnijeg nego to je neprosveena gomila. Ako smo se spasli vlade i nasilja tiranije samo zato da bismo pali u ralje neobuzdanoj i besnoj gomili, to bi tek bilo nepodnoljivo! Jer kad tiranin neto radi, on barem razume ta radi, a beskrajna gomila nije ni u stanju da neto zna. A kako bi i mogla da zna kad nita nije ni nauila niti je ita od kue ponela? Zar se nee ustremiti na poslove bez ikakvog razumevanja, kao neka nabujala reka? Dakle, ko Persijancima eli zlo, taj e predlagati da se d vlast narodu, a ja mislim da bi trebalo da izaberete savet od najboljih ljudi i da mu predate vlast, jer i mi spadamo meu te. Najbolji e sigurno znati da daju i najbolje savete. To je bio predlog koji je izneo Megabiz, a trei je izneo svoj predlog Darije, izjavivi: Mislim da je pravilno to je Megabiz rekao za gomilu, ali nije pravilno ono to je tvrdio za vladu nekolicine, tj. oligarhiju. Od tri postojea oblika vladavine, za koje tvrdim da su i najbolji, a to su vlada celog naroda, ili demokratija, pa vlada najboljih, ili oligarhija, i vlada jednog, ili monarhija, ja ipak tvrdim da monarhija ima najvea preimustva. Nema, dakle, nieg boljeg od vladavine najboljeg oveka. Uivajui, naime, toliki ugled, on bi se i te kako brinuo o narodu, i, pre svega, drao bi u tajnosti planove protiv neprijatelja. U oligarhiji, tj. pod upravom nekolicine, naprotiv, gde mnogi tee da se istaknu u radu za zajedniko dobro, lako dolazi do meusobnih sukoba. Poto svaki od njih hoe da je prvi i da pobedi njegovo miljenje, dolazi meu njima do estokih sukoba, koji se pretvaraju u pobune, a ove opet u pokolj, a iz pokolja se prelazi na vlast jednog oveka, tj. monarhiju, i time se jasno dokazuju da je ovaj oblik vladavine najbolji. Kad je, opet, gomila na vlasti, nemogue je da najgori ne izbiju na povrinu; ne samo da meu njima ne dolazi do sukoba, nego, naprotiv, meu njima dolazi do prisnog prijateljstva, jer ti najgori slono obavljaju sve poslove, i u tajnosti. Ovako stanje traje sve dotle dok na vlast ne izbije jedan ovek iz gomile i ne uini ovima kraj. Zbog toga ga svetina i oboava, a uskoro se oboavani proglauje za monarha, tj. jedinog gospodara. Eto, i na osnovu toga je jasno da je najbolja monarhija. Jednom rei, da ukratko kaemo, otkud nam je dola sloboda i ko nam je nju dao? Da li nam je slobodu dala gomila, ili vlada nekolicine, ili pojedini vladar? Poto smo stekli svoju slobodu zahvaljujui jednom oveku, mislim da i sada treba da proglasimo monarhiju, a da pri tome pazimo da nam se ne ukidaju obiaji predaka, jer to ne bi bilo najbolje. Dakle, ova trojica iznesu ove predloge, a ostala etvorica od njih sedmorice prikljue

6 se ovom poslednjem, Darijevom miljenju. Otan, koji je za Persijance predlagao ravnopravnost, kad je njegov predlog bio odbaen, ustane i izjavi im: Drugovi zaverenici, jasno je da jedan od nas treba da bude kralj, bilo da bude kockom izabran ili da se obratimo persijskoj javnosti da ga ona izabere veinom glasova, ili, najzad, na neki drugi nain. Ja se, naime, neu sa vama takmiiti za vlast, jer niti hou da vladam nad nekim, niti da neko nada mnom vlada, i ja se odriem vlasti, pod uslovom da nikada ne doem pod vlast nijednog od vas, niti ja niti moji potomci. Kad je ovaj to izjavio, ostala estorica pristanu na njegov uslov. On se, dakle, jedini od njih nije otimao za vlast, nego je napustio njihovo drutvo. Ista ta kua je i dandanas jedina u Persiji koja uiva potpunu slobodu i ivi po svojoj volji, ali ne radi nita to bi bilo protivno persijskim obiajima i zakonima. (Herodot, Istorija, III, 80-82) ta moemo proitati u ovoj Herodotovoj prii o raanju ideje demokratije? Najpre da se na tu ideju dolazi posle jednog rata Persijancima su vladali satrapi (nasilni tirani) i magovi (svetenici, takoe nasilni), i to unutranje nasilje, neka vrsta graanskog rata, izazvalo je pobunu u kojoj su pobunjenici uspeli da se otresu takvih vladara. Motiv raanja ideje demokratije ili uopte ureenje drave, pa i same drave kao takve bie i motiv za mislioce na poetku modernog doba, recimo Hobsa, koji e nastanak drave kao vlasti vezati za potrebu prestanka rata svih protiv svih, za prekid stanja u kojem je ovek oveku vuk. Svakako, nije ideja demokratije, i eventualna realizacija te ideje, jedini nain da se prekine graanski rat, ali ta ideja bi trebalo da ima prednost nad ostalim idejama, koje mogu prekinuti rat samo na neko vreme: demokratija bi ga prekinula trajno, barem u naelu, utoliko to bi polje socijalne ili graanske borbe premestila iz sfere nasilja u sferu takmienja. Za razliku od drugih ideja, koje samo prekidaju rat, koje stanje rata preokreu u stanje mira, demokratija bi donela i preokret i premetanje, dva poteza ili dva ina koja su prve crte njene zamisli. Re je o okviru prie, ali i o okviru demokratije. Bilo bi previe jednostavno rei da je re samo o preokretu iz rata u mir, tj da je demokratija jednostavno i nepovratno uspostavljanje mira. Kad naglaavam udeo premetanja u ovom preokretu, elim upravo da kaem da se rat premeta, izmeta, iz unutranjeg prostora u spoljanji, da se postavlja granica izmeu ta dva stanja i da je ta granica i granica drave. Prva stvarna demokratija, ona u Atini V veka p. n. e. nastavljae da vodi ratove, kako odbrambene tako i osvajake, krvave kakvi su svi ratovi, ponekad sasvim neopravdane iz ugla vrednosti do kojih sama, u svojem unutranjem prostoru, dri najvie. inie to, i ine danas, moderne demokratije. Ali unutranji prostor, omeen granicama drave, nije vie u znaku prolivanja krvi, smrada bitaka, sjaja pobednika i sramote poraenih, ve u znaku mirnodopskog takmienja, borbe koja se ne vodi vie na ivot i na smrt, ve ima za ulog graansko priznanje i pojedinane vrline. Ponovo, to ne znai da iza mirnodopskih borbi i graanskog takmienja ne postoje snage ili sile koje takoe vode pobedama i porazima, da ranije stanje rata i bitaka ne ostavlja svoje peate, podele i naboje, da je mir potpun i da je rat sasvim prognan Atina e demokratiju stei slobodom od ratnog nasilja, ali e je, kroz povratak rata, izgubiti nakon vek i po ve da je fiziko nasilje proterano van granica a unutranje polje posveeno snagama diskursivnih moi, od retorike ubedljivosti kojom jedni stiu sebi pristalice a drugi protivnike, do onih iskaza koji se pretvaraju u optevaea pravila, u zakone, i postaju temelji ustanova ili institucija koje jednu demokratiju ako ne stabilizuju a ono uspostavljaju kao veini prihvatljiv poredak.

7 Druga stvar koju Herodot istie ve na poetku jo smo na rubu, na okviru njegove prie tie se porekla te zamisli. Tu su odrani govori koji nekim Helenima izgledaju neverovatni, a za koje tvrdim da su zaista i odrani, kae on. Zato to kae? Zato to je meu Helenima, starim Grcima, a posebno meu filozofima, bilo uvreeno uverenje da je ideja demokratije njihov izum, da je ta ideja povezana sa njihovim nainom ivota, kulturom, podnebljem a da ostali, naroito varvari nisu kadri da tu ideju pojme, niti da je ostvare. Herodot veli suprotno. On tvrdi da je zamisao prvi put pala na pamet Persijancima. ta je u pozadini ovde tvrdnje? Mogue je da su prve plemenske demokratije i nastale kod Persijanaca, u Mesopotamiji. Takoe, kod starih Grka se jo od mitskih vremena uzimalo da vladar dolazi odnekud drugde, da je to neka vrsta stranca jer stranac kao vladar moe imati barem dve prednosti: on nije ukljuen u tekue pleme, nije deo nekog ve postojeeg interesa ili neke grupe, pa moe biti na neki nain po strani, odnosno iznad onih kojima vlada, to znai da moe biti objektivniji, pravedniji, ispravniji; takoe, stranac koji postaje vladar ne postaje to nametnutim nainom (on nije okupator, ve prihvaen od graana kojima vlada), to svedoi da ima vie poslanje, da je overen boanskim naumom ideja suverena se tako legitimisala mitskom predstavom o tome da uistinu bogovi vladaju ljudima, samo to u konkretnom sluaju vladara on je junak koga je poslalo boanstvo, ili ga barem titi u poslu vladanja. Ali Herodotovo insistiranje da zamisao demokratije nije autohtona, helenska i samo helenska misao, ve da je dola sa strane, znai da ta zamisao ima neku vrstu prednosti nad konkretnim nainom ivota, kulturom ili podnebljem, da je na odreen nain opta, unekoliko univerzalna. Svi narodi, implicira se, mogu doi na takvu ideju, ili se njome posluiti, jer ta ideja podrazumeva odreene formalne principe koji se mogu kulturno, ekonomski ili geoistorijski razliito realizovati, razliitio popuniti. Demokratija, kao da kae, nije rezervisana samo za ove ili one narode, napredne ili nazadne, razvijene ili zaostale, blie i dalje. U pitanju je opta ideja. Samo, treba da preciziramo tu optost. Ne samo da demokratija ne mora biti helenska zamisao, sugerie Herodot, ve ona nije jedna spekulativna, teorijska, filozofska misao. Nju nije rodio isti, ve praktini um, one je rezultat zemaljske potrebe, dnevnog delanja, zajednike prakse. Nju e tek potom, naknadno, ozakoniti um filozofa ili pravnika ili e je takav um osporiti, svejedno za poetak jer ona svoju prvu legitimaciju izvlai iz toga to je to predlog koji polae pravo na zajedniko vaenje, a ne univerzalija opteg vaenja iz koje se dedukuje predlog. Samim tim, optost ideje demokratije zavisi izgrauje se i odrava kroz niz posebnih uslova. U tom smislu, ideja demokratije je najpre kondicionalna, a tek potom normativna. Njeni okviri mogu u presudnoj meri odrediti njene forme, njena genealogija njenu praksu, uslovi funkcionisanja njene legitimacije, institucije, obime, njena lokalizacija njenu dinamiku. Samim tim, ni univerzalnost demokratije nije zagarantovana. Poto je skrenuo panju na ova dva bitna okvirna uslova, Herodot daje re najpre zastupniku ideje demokratije, Otanu. ta kae Herodotov Otan? Prvo to kae jeste da se vlast preda javno. Javno, svima, a ne tajno, odlukom samo nekih: demokratija je, stoga, stvar svih, ono to e Rimljani nazvati res publika, javna stvar i stvar javnosti, to bi znailo da se ona ne moe zavesti odlukom ili voljom nekog vrha, neke tajne grupe, neke konspiracije (conspiratio je latinski zavera, italijanski duvati zajedno u istu tikvu bilo prvobitno ime za moderne politike grupe, stranke, kako belei poetkom XIX veka francuski pisac Stendal govorei o stanju u Napulju), to e rei da za njen uspean nastanak

8 i za jo uspenije odranje to treba da bude obznanjeno svima, makar i ne bilo odmah prihvaeno od svih. Javnost je tako jedan od uslova i naela demokratije, crta po kojoj se ona prepoznaje, koja je ne samo u njenoj osnovi, ve i bitan inilac za njene mehanizme. Otan e to ponoviti jo jednom, neto kasnije, kad bude rekao da e se sve odluke iznositi pred skuptinu, na ta u ubrzo stii. Ovde samo podvlaim da je javnost demokratsko svojstvo i vrednost, odnosno da tajnost makar i kao pojedinost koja se tie posla vladanja, ili kao neto to se zadrava za samo odreenu grupu i stoga nije dostupno svima naruava, u veoj ili manjoj meri, ideju demokratije. Ali i ovde je neophodno jedno preciziranje ili jedna blia kvalifikacija. Izraz demokratija se po pravilu prevodi kao vlast naroda. Nije to netaan prevod, ali je neprecizan, posebno kad se narod uzme u znaenju svih ili kad se doslovno shvati kao vladavina samog naroda. Demokratiji bi blie bilo znaenje politikog poretka gde narod aktivno uestvuje u vlasti, pri emu oba izraza i uee u vlasti i narod trae da se blie odrede. Prvobitno je bilo dovoljno koristiti izraz vlasti naroda kako bi se ovakav poredak razlikovao od poretka u kojem vlast pripada pojedincu, ili samo jednoj grupi, od monarhije i od aristokratije (ili oligarhije). Politika teorija e poeti ovim razlikovanjem i dugo se vraati se na njega, ali e to biti i zamka za misao same demokratije, budui da ovakva distinkcija, sutinski binarnog tipa (svi nasuprot jednom ili jednima), nalae jedan normativizam koji ide na utrb funkcionalizmu, koji moe biti zgodan za propagandu ideje demokratije, ali nije pogodan za opise njenog realnog funkcionisanja. Naime, videemo da demokratija, iako vladavina naroda u sebe ukljuuje i pojedine ne nevane elemente onoga to se izdvaja kao aristokratija, pa ak i elemente onoga to ini monarhiju, kao to i njeno pojednostavljeno ime moe biti maska za vrlo nedemokratske prakse ili ustanove. Drugo preciziranje se tie javnosti kao vrednosnog naela. Javnost nije samo opozit tajnosti, odnosno jedan lan binarnog para, niti je samo treba razumeti kao preglednost, modernu transparenciju. Javnost u dubljem znaenju konstitue polje u kojem se kree politiki ivot demokratije. Nije re sada o tome da se treba suprotstaviti tajnosti, ve o tome da valja odrediti i ograniiti prostor vidljivosti. Ne pripada sve politikom delanju u demokratiji, jer nije sve od znaaja za njeno funkcionisanje kao naina distribucije moi pretoenoj u vlast kao to nije sve to pripada tom delanju od jednakog znaaja. Grci su prostor zajednikog delanja odreivali najpre kao polis, to u osnovi predstavlja grad-dravu, poput Atine, mada se politiki poslovi nisu uvek zaustavljali na vratima grada, a u okviru polisa su specifikovali poslove od zajednikog znaaja, to koinon, polje onog zajednikog, u isti mah i polje koje ustrojava zajednicu kao politiku zajednicu za demokratiju. Javnost se nije u potpunosti ticala polisa, ve ovog to je zajedniko za sve, to se tie svih, ili barem odreene mnoine, veine, koja mora biti upoznati sa tim zajednikim, i na osnovu tog znanja delati u pravcu istine svog zajednitva. Otuda polis nije samo izraz za dravu, odnosno grad-dravu, ve ima dublje znaenje zajednice formirane kao vidljiv, od drugih takvih zajednica razliit skup. Da se vratim Herodotovom Otanu. On najpre prua razloge protiv monarhije, vladavine jednoga, i te razloge treba gledati u svetlu njegovog osnovnog predloga za, za demokratiju. Otan daje tako kratku definiciju demokratije, saetu i brzu, da je lako u itanju prei preko nje i ne videti u ovoj saetosti zapravo sutinska svojstva: Vlada naroda je, pre svega, i po imenu neto najlepe na svetu, i ona, pre svega, znai ravnopravnost za sve; i drugo, pod

9 njom se ne deavaju stvari kakve se deavaju pod vlau jednoga. Za slubu e biti kockom birana i bie odgovorna za svoj posao, a sve odluke iznosie pred skuptinu. Ime, najlepe na svetu, koje Otan koristi nije demokratia, vlada naroda, ve koristi izraz plethos de archon, vladavina mnotva: Herodot koristi arhainiji, stariji izraz, verodostojniji u ustima Otanovim i u samoj prii, a razlika ne mora biti beznaajna: plethos, mnotvo, nije ba isto, ili ne mora biti isto to i izraz narod, demos, kao to ni archeio (voditi, zapovedati, biti na elu) nije isto to i krateo (prevladavati, biti u moi ili na moi, nadjaati, zagospodariti). Demos, narod, bie latinsko natio, a takoe e se prevoditi i kao populus, i postae tek mnogo kasnije moderna nacija, dok e plethos, na latinskom multitudo, mnotvo, ostati manje politiki aktivno, i tek e se kod Spinoze ponovo javiti kao kategorija, kao i u vanim savremenim raspravama o emu u vam govoriti, ali pri kraju semestra. Da vidimo sada ta Otan navodi kao elemente za definiciju demokratije, odnosno vladu naroda, vladavine mnoine: 1. po imenu je neto najlepe na svetu, to jest tamo gde vlast pripada mnotvu i vlast je za mnotvo (u grkom plethos de archon uje se, uz osnovno vladavina naroda, i nijansa vladavina za narod), tu se javlja i odreena lepota, naime poseban sentiment zajednitva i pripadnosti, identifikacije i na odreen nain srodnosti; 2. ravnopravnost za sve, isonomia, jednakost svih u pravima na uee u vlasti, i jednakost, temeljna jednakost svih pred zakonom; 3. odgovornost, koja ide od savesnosti do polaganja rauna za poslove koje obavlja vlada mnotva ili vlast u ime tog mnotva; 4. sve odluke iznosie se pred skuptinu Herodotov Otan ne kae i da e se sve odluke iznositi pred skuptinu tako da skuptina o svemu odluuje, to ponekad, pa i esto, nije mogue, iz niza razloga, i naelnih i praktinih (jer se ponekad odluka mora doneti tako da onaj ko je donosi ponese svu odgovornost za nju, ponekad se skuptina ne moe sazvati iz razloga vremena ili prostora itd.), ali kae da e se sve odluke iznositi pred skuptinu dakle, ponovo podvai naelo javnosti a skuptina e moi da ih potvrdi, poniti, izmeni ili na drugi nain utie na te odluke; 5. sama vlast, kao instanca koja odluuje ili sprovodi odluke, birae se (kockom, po Otanovom predlogu), na izvesno vreme, to znai da e se moi i smeniti, pre ili posle isteka tog vremena. Ovo su kljune odlike demokratije koje staju u jednu jedinu reenicu i po kojima e se, svim zajedno, ocenjivati stupanj njene razvijenosti: oseanje zajednitva, isonomija kao ravnopravnost, odgovornost za odluke i za njihovo sprovoenje, javnost u radu i postupanju pred svima, izbornost i smenljivost vlasti. Sve to, uz onu odliku s poetka da demokratija znai okonanje graanskog nemira, preokret rata u mir, i opte premetanje politike borbe iz nasilnih sukoba u takmienje ini demokratiju, i onda i sada, bez obzira na njene modifikacije, varijante, modele ili slike. Ono to elim da podvuem voen Herodotovim odreenjem demokratije izreenim u jednom dahu, u definiciji koja je i minimalna i elementarna i sutinska (jedva da ima krae, potpunije, pa i bolje) jeste izvesna strukturna povezanost ovih vredosti. Naime, ne moe se jedno prenebrei a da se samo odreenje, sama zamisao ili ideja demokratije ne podrije i narui. Recimo, i u staro i u moderno doba demokratija je pre svega uzimana kao tzv. realpolitiki odnos snaga, kao vladavina veine, odnosno vlast u ime veine. Govorilo se, i govori se: ko ima veinu, taj vlada, taj o svemu odluuje, i to je demokratija. Ali to je, ma kako vano naelo za samo realno konstiuisanje vlasti i njenih instanci, ipak samo jedno od nekoliko naela demokratije. Moe se vladati uz veinu iza sebe, ali ako se tim vladanjem naruava princip jednakopravnosti, ili princip odgovornosti, ili princip javnosti, ili princip

10 izbornosti, odnosno smenljivosti, tada nije na delu demokratija, ve jedna od varijanti koja se samo demokratijom zove i sebe opravdava pozivanjem na to ime. ak i ako su sve ove odlike prisutne, ali ako zajedno na raaju izvesno oseanje zajednitva, ni tada nemamo demokratiju u pravom smislu ili demokratiju u njenoj punoj ideji. Ne znai to, meutim, da ova naela lako idu zajedno, da su uvek i bez tekoa uskladiva. Demokratija je mnotvo naela, i odnosi u tom mnotvu mogu biti promenljivi, dinamini. Da je re o jednoj konanoj, neproblematinoj i sasvim harmoninoj strukturi ili definiciji, tada bi zamisao Herodotovog Otana bila istorijski dovrena, odnosno istorija ne bi bila potrebna kako bismo, kroz dogaaje vezane za demokratiju i kroz pojedine take onih koji su promiljali demokratiju, razmatrali ove razliite dinamine, promenljive relacije ovih vrednosti koje idu zajedno, ali idu zajedno tako da se, u pojedinim okolnostima, ak razilaze, uzajamno maskiraju, potiskuju, zamenjuju, kao to se i podravaju, prizivaju ili usklauju. To sve ini ideju demokratije zamrenijom nego to, moda, na prvi pogled izgleda. Na koji nain moemo podeliti naela demokratije, onako kako smo ih nali u Herodotovoj prii o Persijancima? Javnost, izbornost, odgovornost, jednakopravnost jesu interni principi, oni koji reguliu demokratsko ustrojstvo kao vrstu vladavine: ta etiri kljuna principa jesu imanentna demokratiji. Naela preokreta rata u mir i premetanje nasilnih borbi u politiku utakmicu pripadali bi ciljevima koje treba dosegnuti demokratijom, u isti mah i uslovima za funkcionisanje demokratskog ustrojstva oni uokviruju njegov prostor. Slino stoji i sa sentimentom zajednitva u isti mah uslovom i uinkom demokratije.
(cc) (by-nc-nd) Novica Mili 2010.