KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAŽITELjA

SVOM DUHOVNOM OCU

PREDGOVOR

PRVI DEO

KAZIVANjE PRVO

KAZIVANjE DRUGO

Razbojnici napadaju bogotražitelja

Komandirova priča
Usamljenost
Šumareva priča
Duhovno udubljivanje
Susret sa vukom
Seoska devojka
Čudesno isceljenje
Dolazak u Irkutsk

KAZIVANjE TREĆE

Život bogotražitelja

KAZIVANjE ČETVRTO

Jedna pravoslavna porodica

Dragi sine
Slepi seljak
U poštanskoj stanici
Seoski sveštenik
Na putu za Kazan

TRI KLjUČA ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE

NAĐENA U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

Ključ prvi
Ključ drugi
Ključ treći
SVETOOTAČKE POUKE O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

Prva grupa

1. Pouke svetog Simeona Novog Bogoslova

2. Pouke svetog Grigorija Sinaita
3. Pouka Nikifora monaha
4. Pouka Ignjatija i Kalista

Druga grupa

a) Izreke Isihija prezvitera Jerusalimskog

b) Izreke Filoteja Sinajskog
v) Izreke Teolipta mitropolita
g) Izreke Varsanufija Velikoga i Jovana
Mnogokorisna beseda o Avvi Filimonu
Zbir otačkih pouka

DRUGI DEO
(O BLAGODATNOM DEJSTVU ISUSOVE MOLITVE)

KAZIVANjE PETO

Ispovest unutarnjeg čoveka koja vodi smirenju

ŠESTI SUSRET

Tajna spasenja koja se otkriva neprestanom molitvom

Shimnik — o sili molitve

SEDMI SUSRET

Drugo dopunjeno i potpuno izdanje

Krnjevo 1987.
PREDGOVOR

O "KAZIVANjIMA"
sadržaj

"Kazivanja jednog bogotražitelja svom duhovnom ocu" nije obična knjiga. Njen
sastavljač je nije pisao da bi se njome proslavio. Da je imao tu nameru ne bi
sakrio svoje ime. O njemu pouzdano samo znamo da je bio, kako sam sebe
naziva ,,po milosti Božjoj hrišćanin, po delima veliki grešnik a po zvanju -
beskućni bogotražitelj poklonik".[1] Jedini cilj ove Bogom i smirenjem svetih
ozarene duše bio je: da proslavi svojim svedočanstvom i iskustvom Ime koje je
iznad svakog imena i u kome je jedini spas ljudima (sr. D. Ap. 4, 12), tj. Gospoda
i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Sam način pisanja knjige svedoči da je pisac
nije pisao po svojoj želji nego po želji i molbi drugoga, iz smirenja i poslušanja,
radi duhovne koristi drugih. I to njegovo smirenje Bog je zaista stostruko
nagradio. Prošlo je više od sto godina od pojave prvog izdanja ove knjige, a ona
ne samo što ne gubi nego sve više i više dobija u značaju. Više od sto godina
ona hodi, kao neki radosni vesnik Božji, od duše do duše, od srca do srca, širom
prostrane Rusije, zemaljske otadžbine njenog pisca, i van nje širom Evrope, na
ruskom jeziku ali i na drugim jezicima, i neumorno teši bezbrojne druge
bogotražitelje, gladne i žedne hleba i vode Života.
Nepoznati pisac ove knjige pripada onom brojnom jatu ruskih beskućnika
bogotražitelja, koji su hodili od jednog kraja Rusije do drugog: od Zagorska
prepodobnog Sergija do Sarovske pustinje i Valamskog manastira u današnjoj
Finskoj; od Optinske pustinje do Kijevskih peštera; od Sibira do Gore Atonske i
do svetog grada Jerusalima, hodili su i klanjali se svetim mestima i tražili svete
rukovođe svojim dušama i duhovne oce, znalce ljudskih srdaca i tajni Božjih. U
njihovoj naravi i načinu života bilo je nečega istovetnoga sa hrišćanima drevnih
vremena opisanih na sledeći način u jednom spisu iz prvih vekova hrišćanske
istorije: "Oni žive u svojim otadžbinama, ali kao došljaci; u svemu učestvuju, kao
građani, ali svako zlo trpe kao tuđini; svaka tuđa zemlja im je otadžbina, i svaka
otadžbina - tuđina ... U telu žive, ali ne žive telesno, po zemlji hode, ali žive i
borave na nebu". (iz "Pisma Diognetu", V. 5. 8).
Ovaj siroti bogotražitelj, kome je svo bogatstvo - torbica sa dvopekom, Sveto
Pismo i Dobrotoljublje, opisuje nam svoje susrete sa Rusijom koje više nema, ali
koja je uzidana kao živo kamenje u njenu budućnost, vazneta u nebeske žitnice
netruležnog Carstva Božjeg. I što je još važnije, on nam opisuje svoj susret sa
živim molitvenim Predanjem, prepunim čudesne preobražujuće sile, za svakoga
ko se napoji sa njegovih izvora. To Predanje, to su neiscrpne riznice unutarnjeg
bogatstva, koje se stiče kroz neprestanu "umnu molitvu". Iskustvo koje ono
daruje istovetno je sa iskustvom Proroka i Apostola, Mučenika i Podvižnika, jer je
zasnovano na bogoviđenju i bogoopštenju, kao i njihovo. Ono za čim čovek
čezne od iskoni kroz sva svoja mistična filosofska i religiozna shvatanja i ognjena
traganja i što se smatralo i smatra dostupnim samo za "posvećene", ovde se
otkriva kao dragi kamen bliži svakom čoveku od njega samoga, kao biser skriven
na polju ljudskog srca, saglasno evanđelskoj priči i evanđelskom Hristovom
svedočanstvu : "Carstvo je Božje unutra u vama". I što je najvažnije, otkriva se i
daruje svakome, bez obzira napol i uzrast i obrazovanje i društveni položaj, pa
čak i na mesto boravka i na posao kojim se čovek bavi. Daruje se ali samo pod
uslovom da čovek sve svoje brige prenese na Gospoda i da njemu služi svim
umom svojim, svim srcem svojim i svakom pomišlju svojom i svakim pokretom
tela i duše svoje.
Neprestano "umno delanje" i "duhovno trezvljenje" za kojim čezne i o kojim nam
pripoveda ova svetim ognjem božanske ljubavi zapaljena duša kroz sva svoja
kazivanja i životna, potucanja, - to nije neki novi način živoga pre njega
nepoznat. Još od najranijih vremena hrišćanske istorije bezbrojni su oni koji su
pokušali i uspeli da ostvare u svom životu evanđelsku i apostolsku zapovest:
"Neprestano se molite". A kako se u tome uspeva, o tome su nam sačuvana
brojna svedočanstva velikih molitvenika i podvižnika Egipatske pustinje, Sinajske
Gore i Gore Atona, svedočanstva ne izmišljena nego rođena i nastala iz
sopstvene krvi i opita. Da pomenemo samo neke od njih nama poznatije -
prepodobni Antonije Veliki i Makarije Egipatski, Jovan Kolov i Jovan Lestvičnik.
Isak Sirijanin i Maksim Ispovednik, nepoznati pisac Areopagitskih spisa i Simeon
Novi Bogoslov, Nikifor monah i Grigorije Palama Mitropolit Solunski.
Svedočanstva nekih od njih je sabrao u XVIII veku njima slični po duhu i po
načinu života prepodobni Nikodim Svetogorac u knjigu zvanu "Dobrotoljublje", iz
koje se uči i kojom se obilato nadahnjuje ovaj ruski bogotražitelj prošlog veka.
Talasi tog živog molitvenog predanja prelivali su se kroz vekove preko obala tih
glavnih centara duhovnog života pravoslavnog Istoka i zapljuskivali povremeno
sve predele pravoslavne vaseljene. Njihovim živim sokovima su napajane i
Srpske zemlje preko pečalnika i neprestanih molitvenika kao što su bili Petar
Koriški i Sveti Sava, Romilo Ravanički i Sveti monasi Sinaiti koji su svojim
podvizima osvetili despotovinu Svetog despota Stefana, prepodobni Stefan
Piperski i Vasilije čudotvorac Ostroški. U Rusiji XV veka se pročuo kao veliki
molitveni tihovatelj (isihasta) prepodobni Nil Sorski i njime duhovno rođeni
Zavološki starci. Taj sveti i svešteni oganj isihazma zapalio je u novije vreme u
pravoslavnoj Rumuniji i Rusiji prepodobni Paisije Veličkovski i njegovi Moldavski
starci. Prepodobni Paisije je preveo na slovenski "Dobrotoljublje"' i brojne druge
duhovne knjige u kojima je sabrano i zapisano vekovno molitveno iskustvo Crkve
i njenih sokolova pustinjskih. Iz tog njime posejanog semena rodila se Optinska
pustinja i Sarovska pustinja, tj. bogoozareni Serafim Sarovski i čuveni Optinski
starci pod čijim uticajem su radili i stvarali najglavniji nosioci istinske ruske kulture
prošlog i ovog veka: Gogolj, Ivan Kirjejevski, Dostojevski, Vladimir Solovjev, sv.
Jovan Kronštadski, Berđajev, Pavle Florenski i mnogi drugi znani i neznani. Istoj
duhovnoj školi pripadaju i Ignjatije Brjančaninov i Sv. Teofan Zatvornik kome
dugujemo izdanje "Dobrotoljublja" na ruskom jeziku.
Na tom i takvom duhovnom predanju se vaspitavao i njime hranio i neznani pisac
ovih "Kazivanja". I nije čudo što je on, tome predanju sledujući i njega
doživljavajući, osetio da je molitva ne prosto vrlina nego jedini normalni i prirodni
odnos čovekov prema Bogu, svetu i sebi samom; da je ona najvidovitije oko
kome se otkriva tajna Boga, slovesna, logosna tajna sveta i tajna samog čoveka.
Stalnim prizivanjem imena Hristovog istiskuje se iz duše svaka beslovesnost i
tama zadobija nepokolebivo znanje da je Bog ovaploćenjem večnog Slova svog,
večnog Logosa Božjeg, sve oslovesio, sve što postoji ispunio večnom radošću i
smislom i obdario večnom lepotom. Zato se smireni i bezbrižni bogotražitelj
raduje na svojim neumornim putovanjima ne samo susretu sa ljudima nego i
svakom stvoru, svoj prirodi; kao da i on sve i sva pozdravlja rečima prepodobnog
Serafima Sarovskog: Hristos vaskrse, radosti moja! Opšteći sa sobom i sa
svetom preko krsta samoraspeća i molitvenog samoudubljivanja u hristolike
riznice svoga bića, sve ispunjavajući silom i miomirom imena Isusovog, on
ponovo prima sebe i svet iz Božje ruke i ponovo se oblači u bogotkanu odeždu
rajsku.
Naše vreme se odlikuje potragom za zemaljskim hlebom i zadovoljstvima ali
istovremeno i nekim velikim duhovnim nemirom i glađu. Taj nemir i glad se
ogledaju u buđenju sve većeg interesovanja za okultizam i magiju, misticizme
raznih vrsta i spiritistička verovanja. I nikakvo čudo: suvi racionalizam i sirovi
naturalizam poslednjih vremena, pretvoreni kod mnogih u svevažeću dogmu,
sparušili su i suzili čovekove vidike i umrtvili u njemu osećanje za bezbrojne
tajanstvene svetove koji kruže u njemu i oko njega. Interesovanje za misticizme
raznih vrsta, koji kao po pravilu vode poreklo, posredno ili neposredno, iz
bramanske i budističke Indije, nije ništa drugo do revolt protiv tog osiromašenja i
poluoslepelosti evropskog čoveka. Ta potraga za misticizmom i mističkim
verovanjima prvo se u tolikoj meri pojavila na Zapadu, a u novije vreme mnogi
indijski guru, tj. duhovni oci i učitelji, dobijaju sve više pristalica i kod nas. Pri tom
se jedino previđa i zaboravlja - da to ništa drugo ne znači nego bekstvo od
zapadnog paganizma, - istočnom paganizmu, obučenom u čaroliju misterije i u
privlačnost novine! Jer orijentalno značenje i askeza kojom se nadahnjuju ti novi
"mistični" pokreti na Zapadu i kod nas, bilo da se radi o antroposofijama, raznim
spiritizmima ili o "transcendentalnim meditacijama", u stvari je, kako kaže naš
mudri Vladika mislilac, mučenje ni za raj zemaljski ni raj nebeski, nego za
uništenje života, za prestanak reinkarnacije, za utrnuće i neosetljivost, za
nirvanu. Iza istočnog mističkog paganizma i novorođenog paganizma zapadne
civilizacije kao da se krije samoubilačka žeđ za obezličenjem čoveka i njegovim
samouništenjem: tamo se teži da se pomoću askeze pređe u nirvanu, ovde da se
pomoću uživanja umre navek. Mistika znanja, gnoze i panteizma raznih vrsta,
kao i mistika naturalizma služe tu u stvari da sakriju od čoveka taj svoj demonski
samoubilački sadržaj i krajnji cilj. Nečega od tog i takvog misticizma, sa istim
demonskim samoubilačkim sadržajem, poseduju u sebi i mnogi od modernih
pokreta i ideologija, koje na konačnom samouništenju čoveka zidaju - "buduću"
sreću čoveka!
U čemu je tragika tog lutanja između čekića. i nakovnja svih tih naših tražitelja
"mističkih" znanja i iskustava? - U njihovom stravičnom zaboravu da žive i dišu
na tlu osvećenom i prosvećenom svetim plamenom Kupine neopaljive, tj.
plamenom vere pravoslavne u ime Isusa Hrista Sina Božjeg, istinitog Boga i
istinitog večnog neuništivog čoveka. U njihovom previđanju ili preziranju svete
pepeljuge Crkve Pravoslavne i vekovnog mističkog iskustva njenih svetih ljudi.
Spavamo na duhovnim vulkanima tajanstvenog ognja u sebi i u svojoj istoriji, a
tražimo da se ogrijemo na ognjištima punim dima i lažne svetlosti... "Kazivanja
jednog bogotražitelja svome duhovnom ocu" nose u sebi taj tajanstveni oganj,
koji nam osvetljuje put sebi i svojoj duhovnoj prošlosti. Od nas zavisi da li ćemo
se i u kolikoj meri ćemo se na njemu ogrijati i njime prosvetliti.
I na kraju, jedna napomena pobožnom čitaocu ove knjige: Onaj koji želi da
sleduje ovom svetom pokloniku i bogotražitelju i njegovom molitvenom podvigu
treba da ima uvek na umu da ovakva molitva zahteva punu predanost volji
Božjoj, tj. da njoj obavezno prethodi i da je prati vršenje svih zapovesti Božjih:
čitanje Svetog Pisma, duhovnih knjiga, držanje postova, ispovedanje svojih
grehova duhovnom ocu, pričešćivanje svetim Tajnama Krvi i Tela Hrista
Gospoda, bogoljublje i čovekoljublje, smirenost i skrušenost u srcu itd.
Neprestana molitva Isusova nije početak duhovnog živoga, ona je njegov
vrhunac. Samo krštena duša u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i duša koja se
neprestano trudi da sav svoj život preda Hristu Bogu, može imati duhovnih
plodova od ovog svetog dela. I još nešto veoma važno: Ova molitva, to se vidi iz
samih "Kazivanja", kao i svako ozbiljno bavljenje duhovnim životom, zahteva
iskusnog rukovođu. Samovoljno bavljenje njome, bez smirenog otkrivanja svojih
pomisli i svih zbivanja u duši svome duhovnom ocu, može naneti više štete nego
koristi. Smirena blagodat Duha Svetoga. ne silazi u gordo i nečisto srce. Zato
ovoj svetinji nad svetinjama duhovnog života treba uvek pristupati sa strahom i
trepetom. Baš tako njoj i pristupa ovaj smerni hodočasnik i bogotražitelj, pisac
ove knjige, kao i svi sveti molitvenici pre njega od kojih se on smireno uči i kojima
sledi.
sadržaj

________________________________________

NAPOMENE:
1. Po svemu sudeći ova knjiga je napisana u drugoj polovini prošlog stoleća. Pre nego što
je štampana prvi put (u Kazanu oko 1870) čitana je u rukopisu. Po predgovoru drugog
redigovanog i dopunjenog izdanja (Kazan 1881) nju je našao kod nekog svetogorskog monaha
na Atonu nastojatelj Čeremiskog manastira Kazanske eparhije o. Paisije. Po drugim
svedočanstvima rukopis "Kazivanja" se nalazio oko 1860. godine u rukama jedne monahinje,
duhovne kćeri čuvenog Optinskog starca Amvrosija. U zaostavštini tog istog svetog starca
Amvrosija su pronađena još tri "Kazivanja", koja su produžetak ranije poznatih četiri "Kazivanja" i
koja su prvi put štampana 1911. godine; (u dva izdanja, treće izdanje kao posebnu knjižicu
štampala je Ruska crkvena1 štamparija u Vladimirovu na Slovenska, 1833. godine). Ova četiri
"Kazivanja" koja se štampaju u srpskom prevodu, doživela su u Rusiji još dva izdanja (Kazan,
Moskva 1884) dopunjena sa "Tri ključa za unutarnju molitvenu riznicu". Do novog izdanja je došlo
u Parizu (1930) u redakciji profesora Višeslavceva. Izdanju svih sedam "Kazivanja" u jednoj knjizi
(Pariz, 1948) napisao je predgovor Arhim. Kiprijan Kern. Najnovije, četvrto izdanje, tog punog
teksta "Kazivanja" sa "Ključevima" iz svetootačkih dela izašlo je 1973. godine (Pariz). Koliko nam
je poznato, do sad su izašla dva izdanja u francuskom prevodu (prvo u časopisu "Genikon",
Belgija, a drugo u prevodu i sa predgovorom Žana Laloja, 1965. g) i nekoliko izdanja na grčkom
jeziku. Knjiga je prevođena i na druge evropske jezike, ali obično bez "Tri ključa" i bez poslednja
tri "Kazivanja".
Na početku prvog "Kazivanja" sam pisac kaže za sebe da je on "skitnica iz najnižeg društvenog
sloja". Postoji podatak da se radi o nekom "seljaku iz oblasti Orela". Neki pretpostavljaju da se tu
radi o Nemitovu koji je dolazio povremeno kod starca Makarija, prethodnika starca Amvrosija u
Optinskoj pustinji. Po istim podacima, sv. Teofan Zatvornik piše u jednom pismu da je on "ispravio
i dopunio" prvo izdanje "Kazivanja". I zaista izdanje iz 1881. je "ispravljeno i dopunjeno izdanje".
Značajno je istaći da je te iste godine Sv. Teofan štampao knjigu veoma srodnog sadržaja pod
naslovom "Svetootačke pouke o molitvi i trezvljenju ili sabranom udubljivanju u srcu u Bogu"
(Moskva, 1881) u kojoj se nalaze pouke nekih od Otaca sa kojima se srećemo i u "Tri ključa", tj. u
dopuni "Kazivanjima"...
Na osnovu izvornosti jezika i načina pisanja očevidno je da ova "Kazivanja" pripadaju jednoj
jednostavnoj, ali i darovitoj i molitveno prosvećenoj duši. Isto tako mnogo šta svedoči da su ona
pretrpela izvesna doterivanja i dopune od duhovno iskusne ličnosti, bilo da se radi o Teofanu
Zatvorniku, ili o nekim od staraca iz kruga Optinske pustinje. (Sr. Otkrovennыe rasskazы
strannika duhovnomu svoemu otcu", Pariz, 1973., str. 5-8. vidi takođe, Recits d'une
pelerine Russe, Traduits et rresentes rar Jean Lalou, Ed. du Seuil, 1965.. str. 9-17).
Prvo nepotpuno izdanje ove knjige na srpskom jeziku izašlo je pod naslovom - "Ispovesti jednog
poklonika svome duhovnom ocu" (Beograd, 1962). Drugo izdanje je ispravljeno i dopunjeno
prevodom "Tri ključa za otvaranje unutarnje molitvene duhovne riznice, Svetootačkim poukama i
besedama o avi Filimonu (Krnjevo, 1979). Ovog puta se štampaju ne samo prva četiri "Kazivanja"
i "Tri ključa" nego i poslednja tri "Kazivanja" (u prevodu Pavla Raka), za koja neki smatraju da
nisu od istog pisca. Jedino je činjenica: ona su i po duhu i po sadržaju produžetak prvog dela
knjige i kao takva čine sa prva četiri "Kazivanja" jednu celinu. Ona su, za razliku od prva četiri,
više bogoslovski i teoretski obojena. Piscu je očevidno cilj da bogoslovski i psihološki obrazloži
neprestanu molitvu i potrebu njenog upražnjavanja.

sadržaj
PRVI DEO
KAZIVANjE PRVO
sadržaj
Po milosti Božjoj čovek sam hrišćanin, po delima veliki grešnik, po zvanju
bogotražitelj beskućnik koji luta iz mesta u mesto. Od imovine imam samo jednu
torbu na leđima sa suvim hlebom i pod pazuhom Sveto Pismo - to je sve.
Dvadeset i četvrte nedelje po Duhovima, ušao sam u crkvu da se pomolim Bogu.
Za vreme bogosluženja pročitali su Apostol iz poslanice Solunjanima, začalo 273,
u kome je rečeno: Molite se Bogu bez prestanka. Te reči su mi se duboko
urezale u svest i zapitao sam se kako je to mogućno da se čovek moli bez
prestanka, kad svako od nas mora da obavlja mnogobrojne poslove da bi se
održao u životu. Potražio sam ovo mesto u Svetom Pismu i svojim očima
pročitao tačno što sam i čuo: Molite se Bogu bez prestanka (I Sol. 5, 18). Molite
se Bogu duhom bez prestanka (Ef. 6, 18). Podižite na svakom mjestu svete ruke
(I Tim, 2, 8). Uzalud sam razmišljao, nisam mogao da shvatim šta to znači.
Šta da radim - mislio sam - gde da nađem nekoga ko bi mi ovo objasnio? Ići ću
po crkvama u kojima propovedaju poznati propovednici i tu ću možda naći što
tražim. Tako krenuh na put. Čuo sam mnogo odličnih beseda o molitvi, ali sve su
se one sastojale samo od opštih uputstava: šta je molitva, zašto je korisno da se
čovek moli, koji su plodovi molitve. Ali, kako doći do prave molitve - o tome niko
nije govorio. Čuo sam jednu propoved o stalnoj molitvi duhom, ali ni tu nije
rečeno kako da se do nje dođe. Tako mi slušanje propovedi nije pružilo ono što
sam želeo, pa sam prestao da idem na njih i odlučio da s pomoću Božjom
potražim nekog učenog i iskusnog čoveka koji bi mi razjasnio ovu tajnu koja me
je tako neodoljivo privlačila.
Dugo sam putovao po raznim mestima, sve čitajući Sveto Pismo i raspitujući za
nekog mudrog i iskusnog duhovnika i nastavnika. Posle izvesnog vremena
rekoše mi da u jednom selu već odavno živi i podvizava se neki gospodin, da kod
kuće ima svoju kapelu, da nikud ne izlazi i stalno se moli Bogu ili čita duhovne
knjige. Kad sam to čuo trčeći sam otišao do toga sela. Čim sam stigao potražih
toga gospodina.
- Šta želiš od mene? upita me on.
- Čuo sam da ste mudar i pobožan čovek, stoga vas molim, Boga radi, da mi
protumačite reči Apostola: Molite se Bogu bez prestanka i kako se to može
naučiti. Eto šta želim da razumem, a što međutim nikako ne uspevam.
Gospodin je ćutao i pažljivo me posmatrao. Najzad reče:
- Stalna unutarnja molitva je neprestano stremljenje čovekovog duha Bogu. Da bi
se u tome uspelo treba vrlo često tražiti od Gospoda da nas On nauči kako da se
tako molimo. Moli se više i sa većom usrdnošću i molitva će te sama naučiti kako
ona može da postane stalna; ali za to treba mnogo vremena.
Zatim mi dade da jedem, još mi dade i da ponesem na put, pa se oprostimo. Ali
ni ovaj mi ne beše ništa objasnio.
Mislio sam, čitao, razmišljao kako sam umeo o onome što mi je onaj gospodin
rekao, pa ipak bilo mi je nemogućno da razumem. Tako sam želeo da u tome
uspem da noću nisam mogao da spavam. Pošto sam prešao dvesta vrsti stigoh
do nekog većeg grada u čijoj okolini spazih jedan manastir. U krčmi mi rekoše da
je starešina manastira dobar, pobožan i gostoprimljiv čovek, pa otidoh ka njemu.
Primio me je ljubazno, ponudio da se odmorim i dao mi da jedem.
- Oče sveti, rekoh mu, jelo mi nije potrebno, već bih vas molio da me poučite
kako da se spasem?
- Kako da se spaseš? Pa eto, živi po zapovestima Božjim, moli se Bogu i bićeš
spasen.
- Čuo sam da se treba neprestano moliti, ali nije mi jasno kako da se stalno
molim i čak ne mogu da razumem šta to uopšte znači. Oče, preklinjem vas,
objasnite mi to.
- Ne znam, dragi brate, kako bih ti to razjasnio. Ali čekaj! Imam jednu knjižicu u
kojoj se o tome govori i on iznese Duhovno vaspitanje unutarnjeg čoveka od
svetog Dimitrija (Rostovskog). Hajde, pročitaj na ovoj strani.
Pročitah sledeće:
"Reči svetog apostola: Molite se Bogu bez prestanka, odnose se na umnu
molitvu, jer um može uvek da bude pogružen u Bogu i da Mu se neprestano
moli."
- Kako to um može bez rasejanosti da bude uvek u Bogu i da Mu se moli bez
prestanka? upitah.
- To je veoma teško, ukoliko nam Sam Bog to ne daruje, reče nastojatelj.
Ali ni on mi ništa ne objasni.
Provedoh noć kod njega i sutradan, pošto mu se zahvalih na ljubaznom
gostoprimstvu, nastavih put ni sam ne znajući kuda. Bio sam tužan zbog svoje
nerazboritosti, pa uzeh da čitam Sveto Pismo. Išao sam tako pet dana i najzad
jedne večeri sretoh nekog starca. Izgledalo mi je da je kaluđer. Na moje pitanje
odgovori mi da je monah i da je manastir u kome živi sa još nekoliko monaha na
desetak kilometara od puta. Zatim me pozva da odsednem kod njih.
- Imamo gostionicu i tu primamo bogomoljce, brinemo se o njima i hranimo ih,
reče mi on.
Ni malo mi se nije išlo tamo, pa mu rekoh:
- Moj mir ne zavisi od stana, već od duhovne pouke; hrane mi ne treba, imam
dosta suvog hleba u torbi.
- Ali kakav to savet tražiš i šta hoćeš da razumeš? Hajde, dođi k nama, dragi
brate, mi imamo iskusnih staraca koji ti mogu dati duhovnu pouku i upraviti te na
pravi put u svetlosti Reči Božje i svetootačkog učenja.
- Znate šta, oče? Prošlo je nekih godinu dana kako sam čuo u crkvi onu zapovest
Apostola: Molite se Bogu bez prestanka. Ne znajući kako to da razumem počeo
sam da čitam Sveto Pismo. Tu sam isto tako na mnogo mesta naišao na
zapovest Božju: molite se bez prestanka, uvek, u svakoj prilici, na svakom
mestu, ne samo za vreme dnevnih poslova, ne samo kada ste budni, već i u snu:
Ja spavam a srce je moje budno (Pesma nad pesm. 5, 2). To me je veoma
iznenadilo i nisam mogao da razumem kako može tako nešto da se postigne i
kako se uopšte do toga dolazi. Neka neodoljiva želja i radoznalost su se probudili
u meni: ni danju ni noću te mi reči nisu izbijale iz pameti. Počeo sam da idem po
crkvama, slušao sam propovedi o molitvi, ali koliko god sam ih čuo ni u jednoj
nisam dobio savet kako da se stalno molim. Uvek je bilo reči samo o pripremi za
molitvu, o plodovima molitve, a niko međutim nije učio kako da se čovek
neprestano moli i šta uopšte takva molitva znači. Često sam čitao Sveto Pismo i
njime proveravao ono što sam čuo na propovedima, ali ipak nisam uspevao da
razumem šta sam hteo. Od tog vremena postao sam nekako nesiguran i
nespokojan.
Starac se prekrsti i poče govoriti:
- Zahvali Bogu, mili brate, što je otkrio u tebi tu neodoljivu silu koja te vuče stalnoj
unutarnjoj molitvi. Poznaj u tome poziv Božji i umiri se, jer se kroz to kuša tvoja
pokorenost Reči Božjoj. Dato ti je da razumeš da nije mudrost ovoga sveta niti
prazna želja za saznanjem ono što uvodi u nebesku svetlost - u stalnu unutarnju
molitvu - već naprotiv, da je put k tome siromaštvo duha i opit u prostoti srca. Nije
čudo što nisi ništa čuo o suštini same molitve i što nisi mogao da naučiš kako ćeš
doći do njenog neprestanog delovanja. Stvarno, mnogo se propoveda o molitvi,
mnogo se o tome i piše, ali sva ta rasuđivanja uglavnom su zasnovana na
ljudskom mudrovanju, na shvatanjima "zdravog" razuma, a ne na ličnom opitu.
Obično se više govori o onom sporednom u molitvi nego o njenoj suštini. Jedni
objašnjavaju zašto je potrebno da se molimo, drugi govore o sili posledica
molitve, treći o sredstvima koja su potrebna za savršenu molitvu, to jest o svemu
onome što je neophodno za pravu molitvu: o revnosti, o pažnji, o toplini srca, o
čistoti pomisli; o pokajanju. Ali šta je molitva i kako je naučiti - na ta, iako
najvažnija i osnovna pitanja, čovek vrlo retko nalazi odgovor kod savremenih
propovednika. To je stoga što je odgovor na to daleko složeniji od svih njihovih
objašnjenja i što on iziskuje ne školsko znanje, već mistički doživljaj. A što je još
mnogo žalosnije, sva ta sujetna i sitna mudrovanja naših savremenih
propovednika čine da se Bog meri ljudskom merom. Mnogi prave veliku grešku
kad misle da pripremne mere i trud rađaju molitvu, dok u stvari molitva je ta koja
je izvor podviga i vrlina. Oni ne prave razliku između uzroka i posledica molitve
čime umanjuju silu molitve.To je shvatanje potpuno suprotno onome iz Svetog
Pisma u kojem Apostol Pavle piše: Molim dakle prije svega da se čine molitve (I
Tim. 2, 1).
Znači Apostol stavlja molitvu iznad svega. Od hrišćanina se traže mnoga dobra
dela, ali delo molitve je iznad svih drugih, jer bez nje ništa dobro ne može da se
učini. Bez česte molitve ne možemo naći put Bogu, ne možemo razumeti Istinu,
ne možemo raspeti telo sa njegovim strastima i željama, ne možemo biti
prosvećeni u srcu svetlošću Hristovom niti postići sa Njim spasonosno jedinstvo.
Kažem "bez česte molitve", jer savršenstvo i pravilnost naše molitve ne zavise od
nas, kao što kaže i apostol Pavle: Mi ne znamo šta treba tražiti (Rim, 8, 26).
Prema tome, samo učestalost molitve je ono što zavisi od nas i čime jedino
možemo doći do čiste molitve koja je mati svakog duhovnog dobra. Stekni majku
i imaćeš i decu, kaže sveti Isak Sirijanin, nauči se prvo molitvi, pa ćeš tek onda
steći sve vrline. Ali oni koji se ne drže ličnog opita ni tajanstvenog učenja Svetih
otaca ne poznaju dobro ta pitanja, pa o tome malo i govore.
Razgovarajući tako neosetno se približismo pustinjskoj obitelji. Da se ne bih
odvajao od tog mudrog starca i da bih što pre zadovoljio svoju želju, požurio sam
da mu kažem:
- Učinite mi milost, časni oče, i objasnite mi šta je to stalna unutarnja molitva i
kako se ona može naučiti. Vidim da vi o tome mnogo iz iskustva znate.
Starac se ljubazno odazva mojoj molbi i pozva me k sebi.
- Dođi, daću ti jednu knjigu Svetih otaca iz koje ćeš lako razumeti i uz pomoć
Božju naučiti molitvu.
Uđosmo u njegovu ćeliju i starac mi reče:
- Stalna unutarnja Isusova molitva jeste neprekidno prizivanje Isusovog imena
ustima, srcem i mišlju pri uverenju da je On prisutan na svakom mestu, u svako
doba, pa čak i za vreme sna. Ona se izražava rečima: Gospode Isuse Hriste,
pomiluj me! Kad se čovek navikne na ovu molitvu on oseća utehu i potrebu da je
stalno ponavlja. Posle izvesnog vremena on više ne može bez nje i ona počinje
da se sama od sebe izliva. Da li sad razumeš šta je stalna molitva?
- Odlično razumem, oče. Boga radi, naučite me sada kako da je steknem,
povikah s radošću.
- Kako se uči molitva videćemo u ovoj knjizi. Ona se zove Dobrotoljublje i sadrži
u potpunosti učenje o unutarnjoj stalnoj molitvi od dvadeset i pet Svetih otaca.
Ova je knjiga tako dobra i tako korisna da se smatra kao glavna učiteljica
duhovnog sozercanja i kako kaže blaženi Nikifor: Ona privodi spasenju lako i bez
muke.
- Zar je ta knjiga veća i od Svetog Pisma? upitah.
- Ne, nije ni veća ni svetija od Biblije, ali ona sadrži jasna objašnjenja o svemu
onome što je za nas tajanstveno u Svetom Pismu, zbog slabosti našeg uma koji
ne može da se uzdigne do takvih visina. Evo jednog poređenja: Sunce je
veličanstveno nebesko telo, blistavo i prekrasno, ali mi ga ne možemo gledati
golim okom. Da bi ga posmatrali i da bi mogli da podnesemo njegove plamene
zrake, moramo da se poslužimo staklom, predmetom veštačkim i beskrajno
manjim i tamnijim od Sunca. Eto, Sveto Pismo je to blistavo Sunce, a
Dobrotoljublje naše staklo. Sad slušaj, pročitaću ti kako se treba vežbati u
neprestanoj unutarnjoj molitvi.
Starac otvori Dobrotoljublje, izabra jedan odeljak od svetog Simeona Novog
Bogoslova i otpoče:
"Sedi nasamo ćuteći, pogni glavu, zatvori oči, diši lakše, povuci se duhom u srce
i saberi um, to jest svoje misli u srce. Naporedo sa disanjem, tiho naglas ili u sebi
izgovaraj reči: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Potrudi se da odagnaš sve
misli, budi strpljiv i često ovo ponavljaj.
Zatim mi starac sve to objasni na primerima pa još pročitasmo iz Dobrotoljublja
pouke svetog Grigorija Sinaita i prepodobnih Kalista i Ignjatija. Sve što bi pročitali
starac mi je zatim objašnjavao svojim rečima. Slušao sam pažljivo, sav zadivljen i
trudio se da sve to što bolje zapamtim. Tako provedosmo čitavu noć i ne odlazeći
na počinak, sve do jutrenja. Opraštajući se, starac me blagoslovi i reče da za
vreme dok učim molitvu dolazim kod njega na iskrenu ispovest, jer nije
preporučljivo bez nastavnika se upuštati u duhovna zanimanja.
Dok sam stajao u crkvi osećao sam neku silnu revnost koja me je gonila da što
marljivije učim stalnu unutarnju molitvu, i pomolio sam se Bogu da mi u tome
pomogne. Potom se zabrinuh kako ću odlaziti kod starca na savet i na ispovest
kad me u gostionici neće držati duže od tri dana, a u samoj okolini manastira
nema stanova... Najzad mi rekoše da se na četiri vrste odatle nalazi neko selo,
pa otidoh tamo. Srećom Bog mi je pomogao. Uspeo sam da se zaposlim kao
čuvar vrta kod nekog seljaka, s time da leto provedem sam u kolibi na kraju vrta.
Bogu hvala, našao sam najzad mirno mesto. Tako sam, eto, počeo da živim i po
uputstvima koje sam dobio učim unutarnju molitvu odlazeći pri tome često kod
mog starca.
Čitavih nedelju dana vežbao sam unutarnju molitvu u tišini moje bašte,
postupajući tačno po savetima starca. U početku je izgledalo da sve ide dobro.
Potom sam počeo da osećam jake tegobe, lenost, dosadu, nesnosnu pospanost
i razne misli kao oblaci navališe na mene. Sav žalostan otišao sam do starca i
ispričao mu kako mi je. On me je ljubazno primio i rekao:
- To je, moj dragi brate, borba koju protiv tebe vodi zao duh, jer se on ničeg tako
ne plaši kao srdačne molitve. On ovim pokušava da te omete i odvrati od tog
posla. Ali znaj da neprijatelj deluje po volji i dopuštenju Božjem i meri u kojoj je to
za nas korisno. Verovatno je potrebno da se tvoje smirenje još oproba; sem toga
i suviše je rano da svojom prevelikom revnošću dospeš do višeg stepena
srdačne molitve, jer bi mogao da padneš u duhovnu sebičnost.
Sad ću ti pročitati nešto o tome iz Dobrotoljublja.
Starac uze da prelistava po poukama monaha Nikifora i poče čitati: "Ako i pored
svojih napora ne možeš ući u oblast srca kao što sam te uputio, čini ono što ću te
reći i s Božjom pomoći, naći ćeš što tražiš. Poznato ti je da se u nama nalazi
razum (razumna sila).[1]) Tom razumu oduzmi svaku pomisao - što možeš samo
ako hoćeš - i useli u njega molitvu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Potrudi se
da tim unutarnjim prizivanjem zameniš svaku drugu misao i posle izvesnog
vremena to će ti sigurno otvoriti vrata srca. Ovo je činjenica koja je opitom
potvrđena".
- Vidiš li šta savetuju Sveti oci u takvim slučajevima, reče mi starac. Zato treba
ove reči da primiš s poverenjem i da se potrudiš da koliko god više možeš
izgovaraš Isusovu molitvu. Evo ti brojanice sa kojima ćeš moći za početak da
pročitaš tri hiljade molitvi dnevno. Bilo da stojiš ili sediš, bilo da ležiš ili hodaš,
govori bez prestanka: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me i to lagano i tiho. Pazi
da pročitaš tačno tri hiljade molitava na dan, ne dodajući samovoljno i ne
oduzimajući ni jednu. Na taj ćeš način steći neprestanu srdačnu molitvu.
Sa radošću primah sve starčeve reči i vratih se u svoju kolibu. Počeh verno i
tačno da ispunjavam ono što me je starac naučio. Neka dva dana bilo mi je
naporno i teško, a potom je sve počelo da biva lako, tako da kada sam prekidao
molitvu, osećao sam potrebu da je nastavim i ona bi onda tekla lako i lepo bez
traga od ranije tegobe.
Ispričao sam sve starcu i on mi zapovedi da od sada svršavam po šest hiljada
molitava dnevno. Još mi reče:
- Budi spokojan i samo se potrudi da se tačno držiš određenog broja molitvi - Bog
će ti se smilovati.
Čitavu nedelju sam ostao u svojoj kolibi izgovarajući svakodnevno po šest hiljada
molitvi, ne mareći ni za šta drugo i ne osvrćući se na pomisli, ma kakve one bile.
Trudio sam se samo da se tačno pridržavam starčevih saveta. I gle, tako sam se
lepo navikao na molitvu da ako bih se za trenutak zaustavio, osećao bih neku
prazninu kao da sam nešto izgubio - a čim bih nastavio, opet sam postajao
srećan i lak. Ako bih nekoga sreo nisam više imao potrebu da se razgovaram.
Želeo sam samo da ostanem sam i da se molim - toliko sam se bio navikao na
molitvu za tih nedelju dana. Starac koji me već deset dana nije video, sam je
došao da vidi šta je sa mnom. Objasnio sam mu šta mi se sve dogodilo. Pošto
me je saslušao reče:
- Eto, sad si se navikao na molitvu. Odsad treba samo da čuvaš tu naviku i da je
jačaš. Ne gubi vreme, već se s Božjom pomoći odluči na dvanaest hiljada
molitava dnevno. Živi i dalje u usamljenosti, izjutra ustaj malo ranije, a uveče leži
malo kasnije. Dva puta mesečno dođi kod mene da se posavetujemo.
Postupio sam po starčevim savetima i prvog dana sam jedva uspeo da do kasno
uveče završim svih dvanaest hiljada molitvi. Sutradan sam ih već lakše svršavao
i sa više volje. Prvo sam osećao umor, neku vrstu zadebljanja jezika i grč u
vilicama, ali sve to nije bilo mnogo neprijatno. Zatim sam osetio slab bol nepca,
onda palca leve ruke kojim sam odbrojavao kuglice na brojanicama. U ruci sve
do lakta osećao sam neku toplotu što je bilo veoma prijatno. Sve me je to još više
gonilo na molitvu. Tako sam, eto, pet dana verno svršavao svojih dvanaest
hiljada molitvi i zajedno sa navikom stekao i lakoću i radost u njima.
Jednom, rano izjutra probudila me je molitva. Počeo sam jutarnje pravilo, ali jezik
mi se nekako spleo - samo sam želeo da govorim Isusovu molitvu. Čim sam
započeo, postao sam veoma srećan, a usne su se nekako neosetno same od
sebe micale. Čitav taj dan proveo sam u radosti. Bilo mi je kao da sam odvojen
od svega što me je okružavalo i kao da sam bio u nekom drugom svetu. Još pre
večeri završio sam mojih dvanaest hiljada molitvi. Mnogo sam želeo da nastavim,
ali nisam smeo da pređem broj koji mi je starac odredio. I narednih dana nastavio
sam sa lakoćom i bez ikakvog zamaranja da prizivam milo ime Isusa Hrista.
Potom sam otišao kod mog starca i sve mu do tančina ispričao. Kada sam
završio on mi reče:
- Hvala Bogu što ti je dao volju da se moliš i snagu da to činiš sa lakoćom. To je
prirodna stvar i dolazi od čestog vežbanja i revnosti. Nešto slično biva i sa
mašinom koju spočetka moramo da poguramo, a posle ona sama radi. Ali da bi
se i dalje okretala treba je podmazati i s vremena na vreme joj dati nov zamah.
Vidiš li kakvim je sve divnim sposobnostima čovekoljubivi Bog obdario našu
osećajnu prirodu i kako On daje da se i u grešnoj duši i srcu još neočišćenom
blagodaću Svetoga Duha javljaju uzvišena osećanja. Koliki tek stepen
savršenstva, radosti i oduševljenja dostiže čovek kada Gospod blagoizvoli da mu
daruje samodejstvujuću srdačnu molitvu i kad mu očisti dušu od strasti! To
blaženstvo se ne može opisati. Ko otkrije tajnu srdačne molitve taj već predoseća
nebesku sladost još ovde na zemlji. To je dar koga dobijaju oni koji traže Boga sa
smirenošću i ljubavlju.
Odsad te razrešavam: moli se koliko hoćeš i što više možeš. Sve vreme bdenja
postaraj se da se posvetiš molitvi i prizivaj bez brojanja ime Isusa Hrista,
prepuštajući se pokorno volji Božjoj i nadajući se na Njegovu pomoć. Veruj da te
On neće ostaviti i da će te uputiti na pravi put.
Čitavo to leto proveo sam izgovarajući bez prestanka Isusovu molitvu i bio sam
neobično spokojan. Ponekad mi se i u snu činilo da se molim. Kada bi mi se
preko dana dogodilo da sretnem nekoga, svako mi je bio drag, kao da mi je
najrođeniji. Misli se behu same od sebe smirile i ni o čemu drugom nisam mislio
do o molitvi. Zatim sam počeo da navikavam um da sluša reči molitve koje su
usta izgovarala, a srce je ponekad samo od sebe počinjalo da oseća toplinu i
prijatnost. Kada bih otišao u crkvu, duge manastirske službe su mi izgledale
kratke i više me nisu zamarale kao ranije. Moja uboga kolibica izgledala mi je kao
neki prekrasni dvorac i ja nisam znao kako da zablagodarim Bogu što je meni,
velikom grešniku, poslao tako dobrog starca i duhovnika.
Ali nisam se dugo koristio savetima mog dobrog i mudrog starca jer je on već
krajem istog leta umro. Oprostio sam se od njega sa suzama, zahvalio mu se za
njegovo očinsko staranje i zamolio ga da mi kao blagoslov ostavi brojanice sa
kojima se on uvek molio. Tako, eto, opet ostadoh sam.
Najzad, leto je prošlo, baštu su obrali i ja više nisam mogao tu da ostanem.
Seljak mi dade kao nagradu dve rublje, napuni mi torbu suvim hlebom za put i ja
opet pođoh da lutam po raznim mestima. Ali više nisam bio u brizi kao ranije:
Prizivanje imena Isusa Hrista me je sve više veselilo, a i svi oni na koje sam
nailazio bili su tako dobri prema meni da mi se činilo da me je ceo svet zavoleo.
Jednom sam počeo da razmišljam šta da uradim sa one dve rublje koje mi je dao
seljak. Šta će mi? Starca više nemam niti ikoga ko bi me rukovodio, zato najbolje
da kupim Dobrotoljublje i da po njemu učim unutarnju molitvu. Prekrstih se i
pođoh dalje neprestano se moleći. Dođoh tako u neki grad i počeh da tražim po
radnjama Dobrotoljublje. Najzad sam našao jedno, ali prodavac je za njega tražio
tri rublje, a ja sam imao samo dve. Cenjkao sam se, cenjkao, ali on nije hteo da
popusti; najzad mi reče:
- Idi u crkvu i potraži crkvenjaka. On ima jednu staru ovakvu istu knjigu, pa će ti
je možda dati za tvoje dve rublje.
Otišao sam tamo i stvarno kupio za dve rublje neko vrlo staro i oštećeno
Dobrotoljublje. Bio sam presrećan. Popravio sam ga sa malo štofa, kako sam
najbolje umeo i stavio ga u torbu zajedno sa Svetim Pismom.
I tako ja, eto, putujem neprestano ponavljajući Isusovu molitvu, koja mi je slađa i
milija od svega na svetu. Ponekad, za dan pređem po 70 vrsti, a da to i ne
osetim; osećam samo da se molim. Kada se dogodi da mi je suviše hladno,
govorim molitvu sa većom pažnjom i odmah mi nekako bude toplije. Ako me
spopadne glad, ja češće prizivam ime Gospoda Hrista i zaboravim na nju. Ako
sam slab, ako me bole leđa ili noge, ja se usrdnije molim i više ne osećam bol.
Kad me neko uvredi ja opet počnem da mislim na blagu Isusovu molitvu i gnev ili
tuga odmah iščeznu i ja sve zaboravim. Moj um je postao nekako sasvim prost.
Ni o čemu se ne brinem, ništa me ne zanima, ništa što je spoljašnje me ne
privlači hteo bih samo da uvek budem u samoći. Iz navike nemam nikakve druge
potrebe osim da se molim bez prestanka. I kad tako radim ja sam presrećan. Bog
jedini zna šta se to sa mnom zbiva. Na kraju krajeva sve je to još emotivno ili,
kako je govorio moj pokojni starac, prirodno i od stečene navike. Ali još se ne
usuđujem da otpočnem sa izučavanjem i usvajanjem duhovne molitve koja se
vrši u srcu. Suviše sam nedostojan i prost. Čekam čas volje Božje nadajući se u
molitvu mog pokojnog starca.
I tako, ja još nisam došao do neprestane duhovne molitve u srcu, ali hvala Bogu,
sad bar razumem šta znače reči Apostola koje sam nekad čuo:
Molite se Bogu bez prestanka.
________________________________________

NAPOMENE:
1. U grčkom originalu stoji da se ta razumna sila nalazi u "grudima" - izraz koji označava
centar svih osećanja, želja, misli.

KAZIVANjE DRUGO
sadržaj

Dugo sam putovao po raznim mestima, uvek praćen Isusovom molitvom, koja
me je bodrila i tešila na svakom putu, u svakoj prilici i pri svakom susretu. Najzad
mi se učini da bih dobro uradio da se negde zaustavim i potražim neko mirno
mesto kako radi mile samoće tako i da bih mogao da izučavam Dobrotoljublje
koje sam dotad čitao pomalo uveče na odmorištu ili za vreme dnevnih predaha.
Imao sam silnu želju da se udubim u tu knjigu i da iz nje verom pocrpem istinito
učenje na spasenje duše kroz srdačnu molitvu. Nažalost da bih zadovoljio tu
želju nisam se mogao baviti nikakvim zanatom, pošto još od ranog detinjstva ne
mogu da se služim levom rukom. I tako u nemogućnosti da se negde duže
zadržim, pođoh put Sibira, u manastir Svetog Inokentija Irkutskog, u nadi da ću u
sibirskim ravnicama i šumama naći više mira i da ću tamo moći lakše da se
posvetim čitanju i molitvi. Tako se ja krenuh ponavljajući bez prestanka usnu
molitvu.
Posle izvesnog vremena osetio sam da mi molitva sama od sebe silazi u srce, to
jest da moje srce otkucavajući ravnomerno izgovara u sebi svete reči. Na primer,
pri prvom otkucaju: Gospode, pri drugom: Isuse, pri trećem: Hriste i tako dalje.
Prestao sam da ustima govorim molitvu i počeo pažljivo slušati šta se to u srcu
zbiva. Setih se da mi je pokojni starac govorio o radosti koju čovek tada oseća.
Zatim sam počeo da osećam lak bol u grudima, a u duši toliku ljubav prema
Spasitelju, da mi se činilo da kada bi On sad stao preda me, da bih Mu se bacio
pred noge, zagrlio ih i okupao suzama zahvaljujući Mu za utehu koju Svojim
Imenom, po svojoj milosti i ljubavi, daje nedostojnom i grešnom stvorenju svome.
Uskoro se u srcu pojavila neka umilna toplina koja se širila po čitavim grudima.
Ovo me je navelo da pažljivo čitam Dobrotoljublje, da tu proverim svoje utiske i
da iz njega dalje izučavam unutarnju srdačnu molitvu. Bez te kontrole, bojao sam
se da ću pasti u prelest, ili da ću primiti prirodne pokrete za blagodatne, ili se
pogorditi brzim sticanjem molitve, kao što je rekao moj pokojni starac. Uglavnom
sam išao noću, a danju sam u šumi čitao Dobrotoljublje, sedeći pod nekim
drvetom. O koliko novih, koliko dubokih saznanja mi je otkrilo to čitanje! Ono mi
je donelo sreću koju nikad dotad nisam mogao ni zamisliti. Istina, neka su mesta
bila nerazumljiva za moj ograničeni um, ali srdačna molitva razjašnjavala je ono
što nisam razumeo. Pored toga, u snu sam ponekad viđao mog pokojnog starca
koji mi je objašnjavao teška mesta i budio smirenost u mojoj nerazboritoj duši.
Toga leta čitava dva meseca sam proveo u nekom blaženom stanju. Putovao
sam mahom kroz šume i po seoskim putevima. Kad bih došao u neko selo
zamolio bih za torbu suvog hleba i pregršt soli, pa bih napunio čuturu vodom i
ponovo pošao dalje. To mi je bilo dovoljno za narednih sto vrsti.

Razbojnici napadaju bogotražitelja

sadržaj

Da li zbog mojih grehova ili radi duhovne pouke, tek, krajem leta naiđoše
iskušenja. Evo kako: kada sam jedne večeri izbio na drum sreo sam dva čoveka
- ličili su mi na vojnike. Zatražili su mi novac i kad sam im rekao da nemam ni
kopejke, nisu verovali, pa su počeli drsko da viču:
- Lažeš! Bogomoljci skupljaju mnogo novaca.
Jedan od njih reče:
- Šta tu vazdan da razgovaramo? pa me udari štapom po glavi i ja padoh bez
svesti.
Ne znam da li sam dugo tako ležao; ali kad sam došao k sebi, videh da sam u
šumi nedaleko od puta. Sav sam bio iscepan, a moja torba beše nestala. Ostale
su samo vezice kojima sam je pričvršćavao. Hvala Bogu što nisu odneli ličnu
kartu koja mi je bila u staroj kapi, kako bi je brzo mogao pokazati kad zatreba.
Kad sam se digao gorko zaplakah, ne toliko zbog bolova u glavi koliko zbog
knjiga - Svetog Pisma i Dobrotoljublja koji su mi bili u ukradenoj torbi. Plakao
sam i jadikovao danima i noćima. Gde je sad moje Sveto Pismo koje još od
detinjstva čitam i koje sam uvek imao uza se? Gde je moje Dobrotoljublje iz
kojeg sam crpeo znanje i utehu? Izgubio sam jedino blago koje sam imao pre
nego što sam ga se dovoljno nauživao. Bolje da su me ubili. Što će mi život bez
te duhovne hrane? Nikada više neću moći da kupim te knjige.
Čitava dva dana jedva sam mogao da idem - toliko sam bio tužan; trećeg dana,
iznemogao, padoh pored jednog žbuna kraj puta i zaspah. Sanjao sam da sam u
manastiru, u starčevoj ćeliji i da mu pričam svoje jade. Starac, pošto me je
utešio, reče:
- Neka ti ovo bude za nauk da se više ne vezuješ za materijalne stvari, već da
slobodan i lak ideš k nebu. Ovo ti je iskušenje poslato da ne bi pao u duhovno
slastoljublje jer Bog hoće da se hrišćani potpuno odreknu svoje volje i svake
vezanosti za nju, kako bi se celosno predali Njegovoj božanskoj volji. Sve što On
čini jeste radi dobra i spasenja čovekovog. Bog hoće da se svi ljudi spasu (I Tim.
2, 4). Stoga, nemoj da očajavaš i veruj da će Bog dati s iskušenjem i izlaz (I Kor.
10,13) i da ćeš uskoro primiti utehu veću od tvoje sadašnje žalosti.
Na to se probudih, ohrabrih, s nekom svetlošću i mirom u duši. Neka bude volja
Gospodnja, rekoh, pa ustadoh, prekrstih se i pođoh. Molitva je i dalje dejstvovala
u mom srcu kao i ranije i tri dana sam putovao na miru. Odjednom ugledah na
putu grupu zločinaca koje su sprovodili. Kad sam stigao do njih primetio sam onu
dvojicu koji su me napali. Pošto su išli ivicom kolone padoh pred njih na kolena
moleći da mi kažu gde su mi knjige. Prvo su se pravili da me ne poznaju, a onda
jedan od njih reče:
- Ako nam daš štogod, vratićemo ti knjige. Daj nam rublju.
Zakleo sam se da ću im je neizostavno dati, pa makar morao prositi za nju.
- Evo, uzmite ako hoćete moju ličnu kartu u zalog.
Onda mi rekoše da se knjige nalaze u kolima sa ostalim ukradenim stvarima koje
su im zaplenili.
- Kako bih mogao da dođem do njih?
- Pitaj komandira koji nas sprovodi.
Otrčah k njemu i sve mu podrobno objasnih. Između ostalog on me upita da li
znam da čitam Sveto Pismo.
- Ne samo da znam da čitam, već umem i da pišem, odgovorih ja. Na Svetom
Pismu će te videti jednu belešku koja vam može potvrditi da je knjiga moja, a evo
na ličnoj karti mog imena i prezimena.
- Ovi lopovi su dezerteri, otpoče da priča komandir. Oni žive u nekoj kolibi i
napadaju prolaznike. Juče ih je uhvatio jedan vešt kočijaš kada su pokušali da
mu ukradu trojku (konje). Što se tiče tvojih knjiga vrlo ću ti ih rado vratiti, samo
moraš poći sa nama još četiri vrste do prvog odmorišta, jer ne mogu samo zbog
tebe da zaustavim čitavu kolonu.
Sav presrećan, išao sam pored komandira koji je jahao i razgovarao sa njim.
Odmah sam video da imam posla sa dobrim i poštenim čovekom. Raspitivao se
ko sam, odakle dolazim i kuda idem. Odgovorio sam mu iskreno. Najzad
stigosmo do zgrade odmorišta i on otide da potraži moje knjige; malo posle mi ih
donese govoreći:
- Kuda ćeš sad da ideš? Već je pao mrak. Hajde, ostani ovde da noćiš.
Tako i uradih. Bio sam toliko srećan što sam našao svoje knjige da nisam znao
kako da zablagodarim Bogu. Grčevito sam ih stezao na grudi, suze radosnice
tekle su mi iz očiju, a srce mi je lupalo od prevelike radosti.
Komandir, videvši me, reče:
- Ti izgleda voliš da čitaš Sveto Pismo.
Od radosti nisam mogao ništa da kažem. Samo sam plakao. Komandir nastavi:
- Ja, brate, pažljivo čitam Evanđelje svakoga dana, pa izvadi iz uniforme jedno
malo Evanđelje optočeno srebrom.
- Sedi da ti ispričam kako sam stekao tu naviku. Hej, dajte ovamo večeru!
sadržaj
Komandirova priča
sadržaj

Sedosmo za sto i komandir otpoče:

- Od mladosti sam služio u armiji, nikad u garnizonu. Znao sam dobro svoj posao
i pretpostavljeni su me voleli kao valjanog vojnika. Ali bejah mlad, moji prijatelji
takođe. Na moju nesreću naučio sam da pijem i toliko sam se bio odao alkoholu
da sam se razboleo. Kad nisam pio bio sam primeran oficir, ali čim bih uzeo i
najmanju čašicu morao sam da odležim po šest nedelja. Dugo su me trpeli, ali,
najzad pošto sam u pijanom stanju uvredio jednog pretpostavljenog bio sam
vraćen među proste vojnike i upućen u garnizon na trogodišnju kaznu. Zapretili
su mi da ću biti najstrožije kažnjen ako ne ostavim piće. I tako bednik, uzalud
sam pokušavao da se uzdržim, da se lečim, nisam nikako mogao da se
oslobodim te strasti. Najzad je rešeno da me pošalju u kazneni bataljon. Kada
sam to čuo bio sam očajan.
Jednoga dana dok sam sedeo u sobi i razmišljao o svemu tome, dođe neki
kaluđer koji je kupio prilog za crkvu. Svako je davao koliko je mogao. Kada je
stigao do mene kaluđer me upita:
- Što si tako tužan?
Porazgovarao sam malo sa njim i ispričao mu svoju nesreću. Monah se sažali na
moj težak položaj, pa mi reče:
- Ista stvar se dogodila mom rođenom bratu i evo kako se on izbavio te bede.
Njegov duhovnik mu je dao Evanđelje i naredio mu da svaki put kad bude
osećao potrebu da pije pročita po jednu glavu, a ako se želja ponovi, neka
pročita i sledeću. Moj brat je počeo tako da radi i posle kratkog vremena strast za
pićem je iščezla i evo već petnaest godina kako nije okusio ni kapi alkohola.
Pokušaj i ti tako i brzo ćeš videti koristi od toga. Imam jedno Evanđelje, ako
hoćeš, doneću ti ga.
- Šta će mi tvoje Evanđelje, kad me ni svi moji napori, ni lekovi nisu mogli
zadržati da ne pijem.
Govorio sam tako jer nikad dotad nisam bio čitao Evanđelje.
- Nemoj tako, odgovori kaluđer. Uveravam te da će ti pomoći.
I stvarno sutradan mi donese svoje Evanđelje. Otvorio sam ga, pregledao,
pročitao nekoliko rečenica i rekao:
- Ne treba mi; ništa se tu ne razume.
Monah me je i dalje preklinjao govoreći da se i u samim rečima Evanđelja krije
blagodatna sila, jer je Sam Bog izgovorio reči koje su u njemu zapisane.
- Ne mari ništa ako ne razumeš, samo i dalje čitaj pažljivo. Jedan svetitelj je
rekao: "Ako ti ne razumeš Reč Božju đavoli je razumeju i drhte", a pijanstvo je
bez sumnje delo zlih duhova. Još ću ti reći i ovo: Sveti Zlatoust piše da se
demoni plaše čak i kuće u kojoj se čuva Evanđelje i nije im lako da tu napadaju
čoveka.
Ne sećam se više šta sam dao tom kaluđeru, uzeo sam Evanđelje, stavio ga u
kofer sa ostalim stvarima i ubrzo sasvim zaboravio na njega. Posle nekog
vremena osetio sam potrebu za alkoholom - umirao sam od želje, pa otvorih
kofer da uzmem novac i otrčim u kafanu. Pogled mi pade na Evanđelje. Setih se
svega što mi je kaluđer rekao, pa ga otvorih i počeh da čitam prvu glavu po
Mateju. Pročitao sam je do kraja i ništa nisam razumeo, ali setio sam se da je
monah rekao: "To ništa ne mari, samo i dalje čitaj pažljivo". Hajde, rekoh, da
pročitam i drugu glavu. Počeh i već mi se učini razumljivije. Hajde i treću - nisam
još ni počeo da je čitam kad začuh trubu koja je svirala povečerje. Sad više
nisam mogao da napustim kasarnu, tako da te večeri nisam pio.
Sutradan po ustajanju kada sam pošao da potražim vina pomislih: da opet
pročitam jednu glavu iz Evanđelja - pa da vidim. Pročitao sam je i opet nisam
otišao u kafanu. I sledećeg puta kada sam osetio žudnju za alkoholom, opet sam
uzeo da čitam i bilo mi je lakše. Ovo me je ohrabrilo i kadgod bih osetio želju za
pićem čitao sam po jednu glavu iz Evanđelja. Ukoliko je vreme više prolazilo
meni je bivalo sve lakše. Na kraju, kad sam završio sva četiri Evanđelja strast za
vinom je potpuno iščezla i ja sam omrzao svaki alkohol. Evo već dvadeset
godina kako ne uzimam nikakvo jako piće.
Ceo svet ss čudio mojoj promeni. Posle tri godine ponovo su me primili u oficirski
čin. Čak sam i napredovao i postao komandir. Oženio sam se - imao sam sreću
da naiđem na divnu ženu. Stekli smo nešto imetka i sad, hvala Bogu, nekako
živimo, pomažemo sirotinju koliko možemo i primamo namernike. Imam i sina
koji je već oficir - krasan momak. Od kako sam ozdravio zakleo sam se da ću
svakog dana, čitavog života, pročitati po jedno od četiri Evanđelja bez obzira na
druge poslove. Tako sada i radim. Kad sam mnogo zauzet i kad sam umoran ja
onda legnem i zamolim ženu ili sina da sednu pokraj mene i da mi čitaju
Evanđelje. Tako ja ne odstupam od svog pravila. Iz zahvalnosti i u slavu Božju
dao sam da se ovo Evanđelje optoči srebrom i uvek ga nosim na grudima.
Sa zadovoljstvom sam ovo saslušao i onda rekao:
- Znao sam sličan slučaj. U našem selu, u fabrici bio jedan odličan majstor, jako
dobro izvežban u svom zanatu. Ali na njegovu nesreću pio je i to često. Neki
pobožan čovek mu je posavetovao da kadgod oseti potrebu za vinom izgovori po
trideset i tri Isusove molitve, u slavu Presvete Trojice, a u spomen trideset i tri
godine zemaljskog života Isusa Hrista. Majstor ga je poslušao i uskoro je prestao
da pije. Čak je kroz tri godine otišao u manastir.
- A što je veće, upita komandir, Isusova molitva ili Evanđelje?
- Evanđelje i Isusova molitva su jedno isto, odgovorih ja, jer božanstveno Ime
Isusa Hrista krije u sebi sve evanđelske istine. Sveti Oci su govorili da je Isusova
molitva skraćeno Evanđelje.
Potom se pomolismo Bogu i kapetan otpoče da čita Evanđelje po Marku od
početka. Ja sam slušao i u srcu tvorio Isusovu molitvu. U dva sata po ponoći
završili smo Evanđelje i otišli na spavanje.
Kao i obično izjutra sam rano ustao; svi su još spavali. Svitalo je i ja sam počeo
da čitam moje drago Dobrotoljublje. Sa koliko radosti sam ga otvorio! Činilo mi se
da sam se ponovo sastao sa svojim ocem posle dugog rastanka ili sa prijateljem
vaskrslim iz mrtvih. Ljubio sam ga i zahvaljivao Bogu što mi ga je vratio. Počeh
da čitam Teolipta Filadelfijskog, u drugom delu Dobrotoljublja. Začudio me je
njegov savet u kojem predlaže da se istovremeno obavljaju tri posla: Sedeći za
stolom, kaže on telu daj hranu, uhu čitanje, srcu molitvu. Ali sećanje na onu divno
provedenu jučeranju večeru na primeru mi je pokazalo da je to mogućno. Tad
sam razumeo tajnu da srce i um čoveka nisu jedno isto.
Kada je kapetan ustao, otišao sam da mu se zahvalim i da mu kažem zbogom.
Poslužio me je čajem, dao mi jednu rublju, pa se rastadosmo. Sav radostan
nastavio sam put.
Pošto sam prešao jednu vrstu, setih se da sam onim vojnicima obećao rublju do
koje sam neočekivano došao. Da li da im je odnesem ili ne? S jedne strane,
pomislih, oni su me izudarali i opljačkali, a s tim novcem i ovako ne mogu ništa
kad su pod stražom. Ali s druge strane setih se da u Svetom Pismu stoji: Ako je
dakle gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga (Rim. 12, 20). A Spasitelj je govorio:
Ljubite neprijatelje svoje (Mat. 5, 44) i još koji hoće košulju tvoju da uzme, podaj
mu i haljinu (Mat. 5, 40). Ubedivši ovim sebe, vratih se i stigoh do zgrade
odmorišta baš kada se kolona spremala da pođe. Otrčao sam do dvojice lopova i
dao im rublju govoreći:
- Pokajte se i molite se Bogu. Čovekoljubivi Hristos vas neće ostaviti!
Potom se udaljih od njih i pođoh svojim putem u suprotnom pravcu.
sadržaj
Usamljenost
sadržaj

Pošto sam prešao pedeset vrsti po dobrom putu, pođoh seoskim putevima
mirnijim i pogodnijim za čitanje. Dugo sam išao kroz šumu i s vremena na vreme
nailazio na po koje selo. Često sam po čitav dan sedeo u šumi i čitao
Dobrotoljublje. Iz te sam knjige naučio mnogo divnih stvari. Srce mi je gorelo od
želje da se sjedinim sa Bogom kroz unutarnju molitvu koju sam marljivo izučavao
iz Dobrotoljublja. Ali bio sam tužan što nisam mogao da nađem neko skrovište
gde bih se na miru i bez prekidanja mogao posvetiti čitanju. U to vreme čitao sam
i Sveto Pismo i osećao da počinjem da ga bolje razumem. Sve manje je bilo
nejasnih mesta. Sveti Oci imaju pravo kad kažu da je Dobrotoljublje ključ koji
otkriva tajne Svetoga Pisma. Rukovođen Dobrotoljubljem počinjao sam da
razumem tajanstveno značenje Reči Božje; otkrio sam šta znači tajni čovek srca
(I Petr. 3, 4), molitva duhom i istinom (Jov. 4, 23), carstvo unutra u nama (Luk.
27, 21), posredstvo sauzdisajnog Duha Svetoga (sr. Rim. 8,26); razumeo sam
smisao reči: vi ste u meni (Jov. 15, 4), daj mi srce svoje (Prič. 23, 26), obući se u
Hrista (Rim. 13,14 i Gal. 3, 27), obručenje Duha Svetog u srcima (sr. Apokal. 22,
17), prizivanje: Ava oče (Rim. 8, 15-16) i još mnogo šta drugo. Pri svem tom
neprestano sam se molio u srcu. Sve što me je okružavalo izgledalo mi je
prekrasno. Drveće, trava, ptice, zemlja, vazduh, svetlost - sve kao da mi je
govorilo da postoji radi čoveka, da kazuje ljubav Božju prema nama; činilo mi se
da se sve moli, da sve peva slavu Bogu. Razumeo sam tada šta znači ono što se
u Dobrotoljublju naziva "znanje jezika tvari" i uvideo sam kako je mogućno
razgovarati sa stvorenjima Božjim.
sadržaj
Šumareva priča
sadržaj

Dugo sam tako putovao i onda dođoh u neko pusto mesto gde tri dana nisam
naišao ni na kakvo selo. Bio sam pojeo sav dvopek koji sam imao. Nisam znao
šta da radim da ne bih umro od gladi. Čim sam nastavio srdačnu molitvu briga je
iščezla i ja sam se prepustio volji Božjoj. Ovo me je umirilo i razveselilo. Nisam
dugo išao kad opazih pred sobom nekog psa kako izlazi iz šume,- pozvah ga i on
dođe k meni i poče da se umiljava. To me je obradovalo, pa pomislih: Kako je
velika milost Božja! - sigurno da u šumi ima neko stado jer je ovo ovčarski pas, ili
možda neki lovac koji lovi ovuda. U svakom slučaju zatražiću hleb pošto već dva
dana nisam ništa jeo ili ću se raspitati za neko selo u okolini. Kad me je onjušio i
video da nemam ništa, pas je pobegao u šumu istim putem kojim je i došao.
Pođoh za njim; posle nekih dvesta metara primetio sam međ drvećem psa koji je
promolio glavu iz svoje kućice i lajao. Videh kako mi ide u susret jedan seljak
srednjih godina suv i bled. Upitao me je kako sam dotle došao, a ja njega šta radi
u tom pustom mestu. Pošto smo malo porazgovarali seljak me pozva u kolibu i
objasni mi da je on šumar i da nadgleda ovu šumu koja treba da se poseče.
Poslužio me je hlebom i solju, pa počesmo razgovor.
- Zavidim ti na ovom usamljeničkom životu koga vodiš, rekoh mu, a ne kao ja koji
lutam iz mesta u mesto međ svakakvim svetom.
- Ako hoćeš možeš i ti da živiš ovde. U blizini ima stara koliba u kojoj je živeo
šumar koji je bio pre mene, malo je oštećena, ali za leto može da posluži. Imaš
ličnu kartu. Hleba ima dosta za nas dvojicu - svake nedelje mi ga donose iz sela,
a evo potoka u kojem uvek ima vode. Ja, brate, već deset godina samo hleb
jedem i vodu pijem, i ništa više. U jesen, kada se završe poljski radovi doći će
dvesta ljudi da seku šumu. Ja onda više nemam nikakva posla ovde, pa ćeš
morati i ti da ideš.
Kada sam ovo čuo bio sam presrećan. Nisam znao kako da zahvalim Bogu na
Njegovoj dobroti. Sve ono zbog čega sam toliko tužio, sve ono što sam toliko
želeo, eto, sada se odjednom ostvarilo. Do duboke jeseni ima još četiri meseca i
za to vreme ću moći da iskoristim ovaj mir i tišinu i da uz pomoć Dobrotoljublja
izučavam neprestanu srdačnu molitvu. Tako sam odlučio da se nastanim u kolibi
koju mi je šumar spominjao. Produžismo razgovor i taj mi brat ispriča svoj život.
- Nisam baš bio poslednji čovek u selu, imao sam svoj zanat, bojio sam tkanine u
crveno i plavo. Živeo sam u obilju, ali ne baš pošteno - prilično sam varao
mušterije, psovao za svašta, bio sam grub, pijanica i svađalica. U selu je živeo
pojac koji je imao neku staru, veoma staru knjigu o Strašnom sudu. Često je
odlazio kod pobožnih ljudi i čitao im, a oni su mu za to davali nešto novca.
Najčešće su mu davali po deset kopejki i on bi ostajao do zore i čitao. Jednom je
došao k meni. Dok sam ja nešto radio slušao sam ga kako čita o mukama u adu,
o vaskrsenju mrtvih, o tome kako će Bog doći da sudi svetu, kako će anđeli
zatrubiti, kako će se oganj i smola izliti na zemlju, kako će crvi razjedati grešnike.
Slušajući to bilo mi je užasno. Učinilo mi se da će te muke sigurno i mene snaći.
Pomislih: ako bih pokušao da spasem dušu, možda bih iskupio grehe. Dugo sam
razmišljao i najzad odlučih da ostavim svoj zanat. Prodao sam kuću i kako sam
živeo sam, postao sam šumar s tim da mi nagrada bude hleb, nešto malo odela i
sveće koje palim za vreme molitve.
Evo više od deset godina kako tako živim. Jedem jednom dnevno i to samo hleb i
vodu. Svakog jutra ustajem sa prvim petlima i sve dok ne svane činim metanije.
Kad se molim, onda zapalim po sedam sveća pred ikonama. Danju kad obilazim
šumu nosim na sebi teške verige. Ne psujem, ne pijem nikakav alkohol, ne
svađam se, sa ženama nemam nikakve veze.
S početka sam bio srećan što ovako živim, a zatim su počele da me obuzimaju
misli kojih nikako ne mogu da se oslobodim. Bog zna da li ću zaslužiti oproštaj
grehova, a ovakav život je veoma težak. I onda, da li je sve to istina što piše u
knjigama? Kako to čovek može da vaskrsne? Oni koji su umrli pre sto godina,
više od njih ni praha nema. I ko zna da li uopšte postoji pakao? U svakom slučaju
niko se još nije vratio s onog sveta; kad čovek umre on istruli i od njega ne
ostane više ni traga. Možda su ovu knjigu napisali popovi samo da bi nas, proste
ljude, zaplašili i lakše potčinili. Čovek tako živi na ovoj zemlji teško i bez utehe, a
na drugom svetu neće imati ništa. Čemu onda sve ovo? Nije li možda bolje da se
čovek bar ovo malo vremena dok je na zemlji nauživa. Eto, takve me misli
proganjaju, dodade on, i bojim se da ću morati da se vratim svom zanatu.
Kad sam ovo čuo bilo mi je veoma žao tog čoveka, pa pomislih: obično se govori
da su samo intelektualci i naučnici "slobodni mislioci" i da ni u šta ne veruju, a
evo kako i naši prosti seljaci umeju da ne veruju. Verovatno zao duh ne bira,
štaviše možda još lakše napada neuke. Treba se prosvećivati koliko god više
možemo i jačati se Rečju Božjom protiv neprijatelja duše.
U nameri da pomognem ovom bratu i da ojačam njegovu veru izvadih iz torbe
Dobrotoljublje i otvorih ga na sto devetoj glavi od prepodobnog Isihija. Pročitao
sam i objasnio da se čovek ne može uzdržati od greha samo iz straha od krize,
jer duša ne može da se oslobodi grešnih misli bez čuvanja uma i čistote srca koji
se zadobijaju kroz unutarnju molitvu. Svi oni koji iz straha od paklenih muka
otpočnu dobrodeteljni život, kao i oni koji ga počnu radi nagrade u Carstvu
nebeskom su, prema Svetim Ocima, slični najamnicima jer je strah od muka - put
sluge, a želja za nagradom - put najamnika. Bog međutim želi da ljudi dolaze k
Njemu putem sinovskim, to jest da iz ljubavi i usrđa prema Njemu budu pošteni i
da se naslađuju spasonosnim jedinstvom sa Njim u svojim dušama i srcima.
- Uzalud se umaraš i namećeš sebi razne teške podvige. Bićeš uvek i u
najmanjoj prilici sklon da grešiš i nikada nećeš biti spokojan, sve dok ti Bog ne
bude stalno u pameti, a Isusova molitva u srcu. Nego ti, brate, otpočni da
neprestano svršavaš Isusovu molitvu što ti neće biti teško u ovoj pustinji i uskoro
ćeš videti korist od toga. Bogohulne misli će nestati, vera i ljubav prema
Spasitelju probudiće se u tebi, razumećeš kako to mrtvi mogu da vaskrsnu i
Strašni sud će ti izgledati onakav kakav će on ustvari i biti. Na srcu će ti biti tako
lepo i lako od molitve da ćeš se začuditi i više nećeš žaliti što vodiš ovaj
spasonosni život.
Zatim sam mu rastumačio, što sam bolje umeo, kako da započne i kako da
upražnjava neprestano Isusovu molitvu. Pročitao sam mu i šta o tome govori
Sveto Pismo i Dobrotoljublje. Bilo je vidno da se on sa tim saglašavao i da ga je
to uspokojilo. Pošto sam se rastao od njega otišao sam u svoju kolibu.
Duhovno udubljivanje
sadržaj
Bože moj! Koliku radost, koliko spokojstvo i ushićenje osetih kada sam
prekoračio prag te pećine ili tačnije rečeno tog groba. Ličila mi je na divan dvorac
ispunjen utehom i veseljem. Plačući od radosti zahvalio sam se Bogu i pomislio:
e sad u ovoj tišini i miru treba marljivo raditi i moliti Gospoda da me urazumi, pa
počeh da čitam Dobrotoljublje od korica do korica sa velikom pažnjom. Posle
nekog vremena završio sam sa čitanjem i uvideo koliko se mudrosti, i dubine
svetosti nalazi u toj knjizi. Ali kako se u njoj govori o mnogim i raznim problemima
i to po poukama mnogih Svetih Otaca ja nisam mogao sve da razumem niti da
obratim pažnju isključivo na samodejstvujuću srdačnu molitvu. A to sam mnogo
želeo rukovođen zapovešću Božjom koju nam je Apostol saopštio rečima:
Starajte se pak za veće darove (I Kor. 12, 31) i još Duha ne gasite (I Sol. 5,19).
Razmišljao sam razmišljao, ali nisam znao šta da radim - sam nisam dovoljno
pametan, a uz to nemam nikoga da mi pomogne. Dosađivaću Gospodu svojim
molbama, pa će mi On možda sve to razjasniti. Tako sam čitav dan proveo u
molitvi ne prekidajući je ni za trenutak; misli mi se umiriše i ja zaspah. Sanjao
sam da sam u ćeliji mog pokojnog starca i da mi on tumači Dobrotoljublje.
Govorio je: "Ova knjiga je puna mudrosti, to je tajanstvena riznica poimanja
skrivenih namera Božjih. Ona nije uvek svakom dostupna, ali ona sadrži pouke
za svakog: za mudrog - mudre, za prostog - proste. Stoga vi neuki ne treba da
čitate Dobrotoljublje po redu. Raspored poglavlja je tu bogoslovski, dok prost
čovek koji želi da iz ove knjige nauči unutarnju molitvu treba da je čita sledećim
redom: 1) najpre knjigu monaha Nikifora (u drugom delu Dobrotoljublja); zatim 2)
knjigu Grigorija Sinaita u celosti osim malih poglavlja; 3) Simeona Novog
Bogoslova o tri vida molitve kao i slovo o veri i najzad 4) Kalista i Ignjatija. Kod
ovih Otaca nalazi se u potpunosti izloženo učenje o unutarnjoj molitvi srca,
razumljivo za svakoga.
A ako hoćeš najjasniju pouku o molitvi ti nađi u četvrtom delu skraćene pouke o
molitvi od Kalista, patrijarha Carigradskog."
U snu uzeh Dobrotoljublje i počeh tražiti to mesto, no nikako nisam mogao da ga
nađem. Onda sam starac prevrnuvši nekoliko listova reče:
- Evo tu je, obeležiću ti ga, pa dohvati sa zemlje parče ugljena i načini znak na toj
strani.
Sve što je starac govorio pažljivo sam slušao i trudio se da što bolje zapamtim.
Kad sam se probudio još nije bilo svanulo, pa sam ostao ležeći i prisećao se
svega što sam u snu video i čuo. Počeh da razmišljam: Bog zna da li mi se to
javio duh pokojnog starca ili je to bila moja uobrazilja, pošto sam često mislio na
Dobrotoljublje i mog starca. Sa takvim mislima sam ustao; svitalo je. Odjednom
ugledah na kamenu koji mi je služio kao sto, moje Dobrotoljublje otvoreno na
onoj strani koju je starac obeležio. Beleška je bila ista kao i ona u snu, a komadić
ugljena je još ležao kraj knjige. Bio sam zaprepašćen pošto sam znao da knjiga
sinoć nije bila tu - bio sam je ostavio zatvorenu pored mene pre nego što sam
zaspao i znao sam da nije bilo nikakvog znaka na toj strani. Ovo me je uverilo u
istinitost mog sna i u svetost pokojnog starca:
Otpočeh da čitam Dobrotoljublje po označenom redu. Pročitah jedanput, pa onda
drugi put. Osetio sam u sebi želju i revnost da oprobam sve što sam pročitao.
Sad mi je bilo sasvim jasno šta je unutarnja molitva, koja su sredstva kojima se
dolazi do nje, koje su posledice takve molitve, kako ona raduje dušu i srce i kako
se raspoznaje da li je to blaženo stanje od Boga ili od prirode ili od prelesti.
Naročito sam želeo da otkrijem mesto srca po uputstvima svetog Simeona
Novog Bogoslova. Zatvorio sam oči, svu pažnju obratio na srce pokušavajući da
ga zamislim onako kakvo i jeste na levoj strani grudi i pažljivo slušao njegove
otkucaje. Tako sam se vežbao po pola sata nekoliko puta dnevno. U početku
nisam ništa primećivao osim neke tame, ali uskoro sam imao jasniju predstavu o
svom srcu i počeo da osećam pokrete u njemu; zatim sam počeo da uvodim u
srce i izvodim iz njega Isusovu molitvu naporedo sa disanjem, onako kako uče
sveti Grigorije Sinait, Kalist i Ignjatije. To otprilike izgleda ovako: sabrao sam um
u srce, udisao vazduh i zadržavao ga u grudima izgovarajući: Gospode Isuse
Hriste, a pri izdisanju: pomiluj me. Ispočetka sam se vežbao u tome sat ili dva
dnevno, dok najzad nisam uspeo da ceo dan tako provodim. Kada bi me obuzela
tromost ili lenost ili nedoumica, odmah bih počeo da čitam u Dobrotoljublju mesta
gde se govori o uvežbavanju srca, i volja i usrdnost su se ponovo javljali. Posle
tri nedelje ovakvog delanja osetio sam bol u srcu, potom neku prijatnu toplinu u
njemu, utehu i mir. Ovo me je podstaklo da se još usrdnije molim, tako da su sve
moje misli bile obuzete time i počinjao sam da osećam veliku radost. Od tada se
pojaviše i razna osećanja u srcu i umu. Ponekad kao da mi je nešto oblilo srce i
ja sam osećao neku lakoću, neku slobodu i utehu i tako veliku radost u srcu, da
sam bio ushićen i nekako preporođen. Ponekad sam opet osećao plamenu
ljubav prema Isusu Hristu i svoj tvari Božjoj. Ponekad opet su mi se suze
blagodarnosti prema Bogu koji i mene, velikog grešnika, toliko voli, lile same od
sebe niz lice. Ponekad se moj ograničeni um toliko prosvetljivao da sam jasno
razumevao ono što ranije nisam mogao. Ponekad se umilna toplina moga srca
širila po čitavom biću i sav uzbuđen osećao sam sveprisustvo Božje. Ponekad
dok sam prizivao Ime Isusa Hrista obuzimala bi me snažna i duboka radost i ja
sam tad razumevao šta znače reči: Carstvo je Božije unutra u vama (Luk. 17,
21).
Za vreme ovog blaženog stanja primetio sam da se srdačna molitva pojavljuje u
tri vida - u duhu, u osećanjima i u ozarenju. U duhu kao umilenje od ljubavi
prema Bogu, unutarnji mir, ushićenje uma, čistota misli, radosno sećanje na
Boga; u osećanjima kao prijatna toplina srca, punoća čitavog bića, oduševljena
radost u srcu, lakoća, snažno osećanje života, neosetljivost na bol i tugu, u
ozarenju kao prosvetljenje razuma, razumevanje Svetog Pisma, poznavanje
jezika tvari, odvojenost od sujete sveta i poimanje sladosti unutrašnjeg života u
Bogu, uverenje o blizini Božjoj i njegovoj ljubavi prema nama.
Posle pet meseci usamljeničkog života provedenih u molitvenom podvigu i
duhovnoj radosti toliko sam se bio navikao na srdačnu molitvu da sam je bez
prestanka obavljao. Na kraju sam osetio da se molitva sama od sebe svršava,
bez mog učešća; ona je izvirala iz uma i srca ne samo kad sam bio budan, već i
za vreme sna i više se nije prekidala ni za trenutak. Duša je moja blagodarila
Gospodu, a srce se topilo u neprestanoj radosti.
Ali došlo je vreme da se šuma poseče. Drvoseče su se okupile i ja sam morao da
napustim svoje tiho prebivalište. Pošto sam se zahvalio šumaru i očitao molitvu,
celivao sam zemlju na kojoj me je Bog udostojio Svoje milosti, pa uzevši torbu sa
knjigama na leđa pođoh.
Dugo sam lutao dok najzad nisam stigao do Irkutska. Srdačna, samodelatna
molitva srca me je veselila čitavim putem, premda ne uvek u istom stepenu. Gde
god ja bio, što god radio, ona mi nikad nije smetala i ništa je nije moglo umanjiti.
Ako bih nešto radio molitva je sama od sebe tekla, a posao je bolje napredovao.
Ako bih nešto pažljivo slušao ili čitao, molitva ni onda nije prestajala i ja sam
istovremeno osećao i jedno i drugo kao da sam podeljen ili kao da se u mom telu
nalaze dve duše. Bože moj, koliko je čovek tajanstven!...

sadržaj
Susret sa vukom
sadržaj
Kako su velika djela tvoja Gospode! Sve si premudro stvorio. (Ps. 104, 24). Na
putu sam imao mnogo čudnih doživljaja. Ne bih stigao ni za nekoliko dana da sve
ispričam. Ali primera radi evo šta mi se jednom dogodilo. Jedne zimske večeri
prolazio sam šumom idući u neko selo na dve vrste odatle gde sam hteo da
prenoćim. Selo mi je već bilo na vidiku kad odjednom jedan kurjak skoči na
mene. U ruci sam imao vunene brojanice mog pokojnog starca koje sam uvek
nosio uza se; njima sam ga odgurnuo. I gle, brojanice mi spadoše s ruku i
obaviše se životinji oko vrata. Kurjak je ustuknuo, jurnuo kroz trnjak, ali se
zadnjim šapama zaplete u trnje, a brojanice se zakačiše za jedno suvo drvo. Vuk
se koprcao svom snagom jer su mu brojanice stezale gušu. Prekrstih se i pođoh
da oslobodim životinju plašeći se da će mi iskidati brojanice i pobeći sa tim za
mene toliko dragocenim predmetom. Čim sam prišao i uhvatio brojanice vuk se
trgao, prekinuo ih i pobegao. Pošto sam se zahvalio Bogu i spomenuo mog
pokojnog starca nastavih put i srećno stigoh u selo. Odmah sam otišao u
gostionicu da potražim prenoćište. Za jednim stolom u uglu sedela su dva čoveka
jedan već u godinama, a drugi, krupniji, bio je nešto mlađi. Pili su čaj. Upitah
seljaka koji je čuvao njihove konje ko su ti ljudi, i on mi reče da je onaj stariji
učitelj, a ovaj drugi sudski pisar i da su obojica plemići.
- Vozim ih na vašar na dvadeset vrsti odavde, dodade seljak.
Pošto sam se malo odmorio zamolih od gazdarice iglu i konca, pa se približih
sveći da ušijem brojanice. Pisar me pogleda i reče:
- Ala si se ti molio kada si i brojanice pokidao.
- To nisam ja uradio već jedan kurjak.
- Gle, zar se i vukovi mole, reče pisar smejući se.
Onda sam im ispričao šta se dogodilo i objasnio zašto su ove brojanice tako
dragocene za mene. Pisar se opet nasmeja, pa reče:
- Vi koji ste pobožni svuda vidite neko čudo. Šta tu ima tajanstveno. Ti si to
jednostavno bacio na tog kurjaka i on se uplašio i pobegao. Psi i vukovi se
oduvek boje kad se nešto na njih zavitla. A što se u šumi zapleo u trnje, to bogme
nije teško. Ipak ne treba verovati da sve što se u svetu događa jeste neko čudo.
Onda učitelj otpočne da raspravlja sa njim:
- Ne govorite tako; vi niste dovoljno upućeni u to. Što se mene tiče ja vidim u
ovom događaju tajnu - i čulne i duhovne prirode.
- Kako to? upita pisar.
- Vi ste verovatno učili u školi nešto malo biblijske istorije. Sećate li se da su
prvom čoveku, Adamu, dok je bio bezgrešan sve životinje bile pokorne; one su
mu se same približavale bez straha, a on im je davao imena. Starac kome su
pripadale brojanice bio je svet; a svetost nije ništa drugo do vaskrsavanje
prvobitne nevinosti u grešnom čoveku, zahvaljujući njegovim naporima i činjenju
dobra i vrlinama. Sveta duša osvećuje telo i pošto su brojanice bile uvek u
rukama jednog svetitelja one su stalnim dodirom sa njim bile prožete nekom
silom - silom bezgrešnosti prvoga čoveka. Ovo je tajna duhovne prirode... Tu
blagotvornu silu prirodno da osećaju sve životinje, pogotovu preko čula mirisa jer
je on najosetljiviji organ kod životinja. To je tajna čulne prirode.
- Za vas učenjake sve je sila i premudrost, dok mi, obični ljudi gledamo stvari
mnogo jednostavnije. Evo, na primer, sipati u čašu malo votke i popiti je, to je po
nama ono što daje silu, reče pisar i uputi se ormanu.
- Neka vam bude, reče učitelj, ali vi nama ostavite nauku.
Učiteljeve reči su mi se dopale, pa mu priđoh:
- Dozvolite mi da vam još nešto ispričam o mom starcu, pa mu ispričah kako mi
se javio u snu, kako me je poučio i ostavio belešku u Dobrotoljublju. Učitelj me je
pažljivo slušao, a pisar je ležao na klupi i gunđao:
- Čovek stvarno poludi kad neprestano zabada nos u Sveto Pismo. Treba samo
videti ovoga ovde... Koji bi vrag tumarao noću da dira tvoje knjige. Verovatno si u
snu oborio knjigu i ona je pala u pepeo - eto to je čitavo čudo.
Ah ti besposličari, poznajem ih ja, dragi moj, sve te iz tvoje družine, promrmlja
pisar, pa se okrete zidu i zaspa.
Ja se nagoh prema učitelju i rekoh:
- Ako hoćete mogu vam pokazati knjigu sa beleškom. Videćete da to nije mrlja od
pepela.
Izvadih Dobrotoljublje iz torbe, pa mu ga pokazah i rekoh:
- Čudi me da duh može da uzme parče ugljena i da piše njime...
Učitelj pogleda oznaku na knjizi i reče:
- To je tajna duha, pokušaću da ti je objasnim. Kad nam se duh javi u telesnom
obliku njegovo je telo sastavljeno od svetlosti i vazduha, a kad završi svoje
javljanje, opet vraća ono što je primio u iste elemente od kojih mu je bilo telo
sastavljeno. Kako je vazduh lako pokretljiv, to duša obučena u nj može da se
kreće, hvata razne predmete, čita i tako dalje. Ali kakva ti je to knjiga? Daj da je
vidim, pa otvori Dobrotoljublje na strani gde je bila beseda svetog Simeona
Novog Bogoslova.
- To je verovatno neka bogoslovska knjiga. Nisam je nikad imao u rukama.
- Ona skoro cela sadrži samo učenje o unutarnjoj srdačnoj molitvi od dvadeset i
pet Svetih Otaca, rekoh ja.
- A unutarnja molitva! Znam ja šta je to, reče učitelj.
Na to mu se ja duboko poklonih i zamolih ga da mi kaže nekoliko reči o tom.
- Pa eto, u Novom Zavetu piše da se čovek kao i sva tvar pokori propadljivosti,
ne od svoje volje i da uzdiše i tuži za slobodom slave dece Božje (sr. Rim. 8 : 21,
22). To tajanstveno uzdisanje svega stvorenog, to urođeno stremljenje duša, to je
stalna molitva. Ona se ne uči jer je ona u svemu i u svakom.
- Ali kako otkriti i osetiti u srcu tu molitvu? Kako postati svestan nje i dragovoljno
je prihvatiti, postići da ona aktivno dejstvuje u nama, radujući, prosvećujući i
spasavajući dušu?, upitah ja.
- Ne znam da li o tom piše negde u bogoslovskim knjigama, odgovori učitelj.
- Ali ovde, ovde je sve to napisano, povikah ...
Učitelj zabeleži naziv knjige i reče:
- Poručiću tu knjigu iz Tobolska, pa ću pogledati.
Tako se rastadosmo. Odlazeći zahvalio sam Bogu za razgovor sa učiteljem i
pomolio Gospodu da učini da i pisar pročita Dobrotoljublje i da razume njegov
smisao na spas svoje duše.
Seoska devojka
sadržaj

Jednom s proleća dođoh u neko selo gde sam odseo kod sveštenika. Bio je to
divan čovek. Živeo je sam i pošto me je upoznao reče:
- Ostani sa mnom - potreban mi je poverljiv čovek, a dobićeš i platu. Verovatno si
video da se pored stare crkve od drveta zida nova od kamena. Ne mogu da
nađem nekog savesnog čoveka da nadgleda radnike i da bude u kapeli i
prikuplja priloge za zidanje. Čini mi se da si ti sposoban za to i da bi ti taj posao
odgovarao - bićeš sam u kapeli i moći ćeš da se moliš Bogu koliko hoćeš, tu ima
i odvojena sobica za čuvara. Ostani, molim te, makar dok se crkva ne završi.
Dugo sam se opirao, ali najzad sam morao da popustim na sveštenikovo
navaljivanje. Rešio sam, dakle, da ostanem do jeseni, pa otpočeh da živim u
kapeli. U početku sam imao prilično mira, pa sam mogao da upražnjavam
molitvu, ali kad naiđoše praznici poče da dolazi mnogo sveta - jedni da se mole,
drugi da se dosađuju, treći opet da kradu sa tasa za priloge. Kako sam ponekad
za to vreme čitao Sveto Pismo ili Dobrotoljublje, neki posetioci bi se zaustavili da
razgovaraju sa mnom, a neki bi opet molili da im pročitam nešto iz tih knjiga.
Posle nekog vremena primetio sam jednu devojku iz sela koja je često dolazila u
kapelu i dugo ostajala da se moli. Obrativši pažnju na njeno šaputanje, primetio
sam da govori neke čudne molitve. Neke od njih su bile sasvim izvitoperene.
Jednom je zapitah:
- Ko te je tome naučio?
Ona mi odgovori da ju je tome naučila njena majka koja je pravoslavne vere, dok
joj je otac raskolnik - bespopovac. Bi mi je žao, pa joj predložim da čita molitve
pravilno, po predanju svete Crkve. Naučio sam je Oče naš i Bogorodice Djevo.
Na kraju joj rekoh: ponajviše izgovaraj Isusovu molitvu jer nas ona približuje
Bogu više nego ostale molitve i kroz nju ćeš zadobiti spas svoje duše. Devojka
me je poslušala i gle, posle izvesnog vremena mi reče da se navikla na Isusovu
molitvu i da oseća potrebu da je neprestano ponavlja. Dok se molila osećala je,
kaže, u početku neku prijatnost a zatim radost i želju da se neprestano moli. Ovo
me je veoma obradovalo, pa joj posavetovah da se što više moli prizivajući Ime
Isusa Hrista.
Leto se već bližilo kraju. Mnogi posetioci su dolazili k meni ne više samo da mi
traže savet ili da me slušaju dok čitam, već su mnogi dolazili da mi pričaju svoje
domaće nevolje, pa čak i da pitaju za svoje izgubljene stvari. Očigledno je bilo da
su me pojedini smatrali za čarobnjaka.
Jednoga dana ona devojka dotrča k meni sva očajna. Pitala me je šta da radi.
Njen otac je hteo da je uda protiv njene volje za raskolnika kao što je on i da
venčanje ne obavi sveštenik već neki seljak.
- Je li to zakoniti brak? povika ona. To je isto što i blud. Pobeći ću ma kud.
- Ali kuda ćeš? Svuda će te pronaći. U današnje vreme nigde se ne može bez
isprava, tako da će te lako otkriti. Bolje je da se iskreno moliš Bogu da On
pokvari nameru tvoga oca i sačuva te od greha i jeresi. Ovo je mnogo bolje od
bekstva.
Ukoliko je vreme više odmicalo larma spolja mi je sve više smetala. Najzad leto
prođe. Reših da napustim kapelu i nastavim svoja putovanja, pa otidoh kod
sveštenika i rekoh mu:
- Oče, vi znate šta želim. Potreban mi je mir da bih mogao da se posvetim
molitvi, a ovde je za mene i suviše bučno i prometno. Izvršio sam što ste tražili
od mene - ostao sam čitavo leto, a sada me pustite da odem i blagoslovite moj
put.
Sveštenik nikako nije hteo da me pusti:
- Šta ti ovde smeta da se moliš? Nemaš nikakvog posla osim da sediš u kapeli.
Hleb ti je obezbeđen. Moli se tako ako hoćeš i danju i noću - budi s Bogom. Ti si
sposoban i potreban za ovo mesto -ne govoriš gluposti sa posetiocima, pobožan
si i pošten i mnogo prikupljaš za hram Božji. To je u Božjim očima veće delo od
tvoje usamljeničke molitve. Zašto da Si uvek sam? Kad je čovek međ ljudima
daleko se lepše moli Bogu. Bog nije stvorio čoveka samo zato da on samo.o sebi
brine, već zato da jedni druge pomažemo prema svojim moćima. Pogledaj na
svetitelje i na vaseljenske učitelje, oni su i danju i noću radili i brinuli se za Crkvu;
oni su svuda propovedali i nisu ostajali usamljeni da se kriju od svoje braće.
- Bog ne daje svima iste darove, rekoh ja. Mnogi su bili propovednici, ali mnogi
su bili i pustinjaci. Svako radi prema svojim sklonostima verujući da je to njegov
pravi, Bogom određeni put. Kako bi inače objasnili činjenicu da su mnogi svetitelji
ostavili sva crkvena dostojanstva i počasti i pobegli u pustinju, da ne bi bili
iskušani u svetu? Tako je sveti Isak Sirjanin napustio svoju arhipastirsku službu,
a prepodobni Atanasije Atonski svoj manastir. Oni su smatrali da ih ta mesta
sablažnjavaju i duboko su verovali u one Hristove reči: Kakva je korist čovjeku
ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26).
- Ali oni su bili veliki svetitelji.
- Ako se svetitelji toliko čuvaju ljudi, odgovorih, koliko li tek treba da to čini jedan
slab grešnik.
Najzad se srdačno oprostih od ovog dobrog sveštenika.
Posle deset vrsti hoda zaustavih se da prenoćim u nekom selu. U selu je živeo
jedan seljak teško bolestan. Posavetovao sam njegovoj porodici da ga pričeste
svetim Hristovim tajnama i ujutru poslaše po seoskog sveštenika. Ostao sam da
bih se poklonio pred svetim darovima i pomolio za vreme te velike tajne. Sedeo
sam na klupi ispred kuće i iščekivao sveštenika. Odjednom spazih kako prema
meni trči ona devojka koju sam u kapeli učio da se moli.
- Kako si došla dovde? upitah je.
- Kod kuće je sve bilo spremno da me udaju za raskolnika, pa sam pobegla.
Onda mi se baci pred noge i povika:
- Smiluj mi se, povedi me sa sobom, odvedi me u manastir,- neću da se udam,
hoću da živim u manastiru i da se molim Isusovom molitvom! Tebe će tamo
poslušati i primiće me.
- Pa kuda da te vodim? Ne znam ni jedan manastir ovde i kako da te povedem
bez lične karte? Nigde se nećeš moći zadržati, odmah ćete pronaći, vratiti kući i
kazniti zbog bekstva. Bolje se vrati kući i moli Bogu, a ako nećeš da se udaš
pravi se da imaš neki nedostatak. To se zove spasonosno pritvorstvo. To su isto
činile svete matere Klimenta i prepodobna Marina koja se spasavala u jednom
muškom manastiru, a tako su radile i mnoge druge svete devojke.
Dok smo tako razgovarali videh četiri seljaka koji su kolima jurili pravo k nama.
Čim su došli, uhvatili su devojku, stavili je u kola i poslali je sa jednim od njih.
Ostala trojica mi vezaše ruke i vratiše me u selo u kojem sam bio proveo to leto.
Na sva moja objašnjenja odgovarali su vičući:
Naučićemo mi tebe, sveče, kako se zavode devojke!
Uveče me odvedoše u zatvor gde mi staviše lance na noge, pa me zatvoriše s
tim da mi se sutradan sudi. Kada je sveštenik čuo šta mi se dogodilo došao je da
me poseti, doneo mi je da jedem i počeo da me teši govoreći da će me uzeti u
odbranu i da će kao moj ispovednik izjaviti da nisam imao rđave namere. Malo
posedesmo i on otide.
Iste večeri prolazio je kroz selo predsednik sreza i čuo za ovaj događaj. Naredio
je da se sazove zbor i da se izvedem pred sud. U sudnici sam dugo stajao i
čekao. Najzad je stigao predsednik. Bio je prilično ljut i ne skidajući kapu sede za
sto.
- Hej, Epifane, ta mlada devojka, tvoja kći, nije li nešto odnela iz kuće? povika on.
- Nije gospodine.
- Da nije pravila gluposti s onim idiotom ovde?
- Ne gospodine.
- Onda, presuda je doneta: s tvojom ćerkom radi šta znaš, a ovog deliju ćemo
najpre malo da poučimo, pa ćemo ga onda sutra prognati odavde i zabraniti mu
pristup u selo. Eto tako.
Na to se predsednik diže i otide da spava, a mene vratiše u zatvor. Sutradan
rano izjutra dođoše dva seljaka pa me istukoše i onda pustiše. Otišao sam iz tog
sela zahvaljujući Gospodu što mi je dozvolio da stradam radi Njegovog Imena.
Ovaj događaj me je ohrabrio i još više podstakao na molitvu. Ništa od svega što
se dogodilo nije me žalostilo - izgledalo mi je kao da se sve to odnosi na nekog
drugog i da sam ja samo posmatrač; čak mi je i šibanje bilo snošljivo jer mi je
srdačna molitva veselila dušu i nije dozvoljavala da obraćam pažnju na ma šta
drugo.
Posle četiri vrste hoda sretoh majku one devojke, koja se vraćala sa pijace.
Zastala je da mi kaže:
- Mladoženja nas je ostavio. Naljutio se na Akulku što je pobegla od njega.
Zatim mi dade hleba i kolač i ja nastavih put.
Vreme je bilo suvo i nije mi se išlo u selo da noćim. Opazih u šumi dva stoga
sena, pa se tu smestih i zaspah. Sanjao sam da idem i čitam pouke svetog
Antonija Velikog iz Dobrotoljublja. Najednom mi se pridruži moj starac i reče:
- Ne treba to da čitaš, čitaj ovde, pa mi pokaza 35. glavu od Jovana Karpatijskog
u kojoj piše: "Ponekad je čovek izložen uvredama i iskušenjima zbog onih koje je
duhovno pomagao". Zatim mi pokaza poglavlje 41. u kojem stoji: "Svi oni koji se
budu usrdnije molili biće izloženi velikim i strašnim iskušenjima". Na kraju mi još
reče:
- Ne boj se i ne očajavaj zbog toga. Seti se reči apostola Jovana: Veći je onaj koji
je u vama nego li koji je na svijetu (I Jov. 4, 4). Sada si se na primeru uverio da
nema iskušenja koje čovek ne može da savlada jer će Bog dati s iskušenjem i
izlaz (I Kor. 10, 13). Nada na ovu pomoć Božju krepila je i rukovodila svete
molitvenike koji ne samo da su sav život proveli u neprestanoj molitvi, već su iz
ljubavi i druge učili i prosvećivali. Evo šta o tome govori sveti Grigorije Solunski:
"Nije dovoljno da se čovek po zapovesti Božjoj neprestano moli imenom Isusa
Hrista, već je potrebno da i druge tome nauči, pa bili oni monasi ili mirjani,
obrazovani ili neuki, ljudi, žene ili deca; potrebno je da u svima probudi volju za
unutarnju molitvu". Prepodobni Kalist Angilikud kaže to isto: "Duhovno delanje, to
jest unutarnju molitvu, sazercanje, načine usavršavanja duše, ne treba čuvati
samo za sebe, već to treba preneti i na svoje bližnje bilo usmeno ili pismeno. Sve
ovo treba činiti iz ljubavi i radi opšteg dobra. Bog je kroz premudrog Solomona
rekao: Brat od brata pomognut je kao grad tvrd i visok (Prič. 18, 19). Treba se
samo svim silama uklanjati od gordosti i paziti da dobro seme božanskog učenja
ne propadne.
Kad sam se probudio osećao sam veliku radost u srcu, a u duši nove snage.
Pođoh dalje.
sadržaj

Čudesno isceljenje
sadržaj
Mnogo kasnije imao sam još jedan uzbudljiv doživljaj. Ako hoćete, ispričaću vam
ga.
Jednoga dana, dvadeset četvrtog marta, javila mi se vrlo jaka želja da se na
Blagovesti - dan posvećen Presvetoj Bogorodici - pričestim svetim Hristovim
tajnama. Raspitah se za crkvu i rekoše mi da ima jedna na trideset vrsti odatle.
Putovao sam čitavog tog dana i naredne noći samo da bih stigao na jutrenje.
Vreme je bilo vrlo ružno, čas sneg, čas kiša, a povrh svega jak vetar i mraz. Put
je vodio preko nekog potoka i tek što sam napravio nekoliko koračaja led se
prolomio i ja sam propao u vodu sve do pojasa. Došao sam sav mokar u crkvu i
odstojao čitavo jutrenje i svetu Liturgiju na kojoj me je Bog udostojio da se
pričestim.
Da bih taj dan proveo u miru, daleko od svega što bi narušavalo moju duhovnu
radost, zamolio sam čuvara crkve da mi dozvoli da do sutra ostanem u njegovoj
kućici. Celog tog dana sam bio neizmerno srećan i spokojan. Ležao sam na klupi
u toj hladnoj kolibici kao da sam u naručju Avramovom, a molitva je silno
dejstvovala. Ljubav prema Spasitelju i Majci Božijoj punila je moje srce
umiljenjem, a dušu mi je obuzimalo neko radosno oduševljenje. Kad je počelo da
se smrkava odjednom sam osetio jak bol u nogama. Setih se da su mokre, ali
odbacivši ovo rasejavanje ponovo utonuh u molitvu tako da više nisam osećao
bol. Međutim, kada sam sutra ujutru hteo da ustanem nisam mogao da se
pomerim. Noge su mi bile oduzete i nepokretne. Čuvar me je svukao sa klupe i
ostao sam tako nepomičan čitava dva dana. Trećeg dana čuvar me je isterao iz
kućice i rekao:
- Ako mi još umreš ovde, opet ću imati trčanja oko tebe.
Uspeo sam da se na rukama dovučem do crkvenog trema. Tu sam ležao oko dva
dana. Ljudi koji su prolazili nisu se osvrtali na mene i moje molbe. Najzad mi
priđe jedan seljak i otpoče razgovor. Zatim mi reče:
- Šta ćeš mi dati da te izlečim? Ja sam od istog bolovao i znam lek za to.
- Nemam ništa da ti dam, odgovorih.
- A šta imaš u torbi?
- Samo suv hleb i knjige.
- Pa dobro, ako te izlečim, radićeš kod mene jedno leto.
- Ne mogu ni da radim. Vidiš da mi je jedna ruka oduzeta.
- Pa šta onda umeš?
- Samo da čitam i pišem.
- A da pišeš! Pa dobro, naučićeš mog sina da piše; on zna pomalo da čita, ali ja
bih hteo da nauči i da piše. Učitelji mi mnogo traže, dvadeset rubalja za celu
azbuku.
Pošto smo se sporazumeli, odnesoše me uz pomoć čuvara kod seljaka gde me
smestiše u neku staru kućicu koja se nalazila na kraju dvorišta. Seljak otpoče da
me leči. Pet puta dnevno masirao sam noge nekom tečnošću koju je on spravio
dugim topljenjem raznih životinjskih i ptičijih kostiju i tek sutradan sam mogao da
pokrećem prste; trećeg dana sam već mogao da stojim i hodam po dvorištu
oslanjajući se o štap. U roku od nedelju dana moje noge su opet postale
normalne.
Zablagodario sam Bogu za ovo, misleći u sebi: kakva se premudrost Božija
skriva u tvarima! Suve, gnjile, skoro u zemlju pretvorene kosti, sadrže u sebi
takvu životnu silu, boju, miris i dejstvo na živa tela, i kao da saopštavaju život
umrtvljenom organizmu! Nije li i to zalog budućeg vaskrsenja tela?! Da mi je sad
onaj šumar kod koga sam živeo, koji je sumnjao u sveopšte vaskrsenje mrtvih!
Pošto sam ozdravio počeo sam da poučavam mališana. Kao primer za vežbu
napisao sam mu Isusovu molitvu i zadao mu da je prepisuje. Ovaj posao nije
nimalo bio zamoran za mene jer je moj đak bio slobodan samo rano izjutra pošto
je preko celog dana radio kod gazde. Dete je bilo bistro i ubrzo je skoro bez
greške pisao.
Kada je upravitelj, njegov gazda, saznao da on piše, upitao ga je ko ga je tome
naučio. Dete odgovori da je radio sa sakatim bogomoljcem koji stanuje u njihovoj
staroj kućici. Upravitelj - Poljak, radoznao čovek, dođe da me vidi. Zatekao me je
kako čitam Dobrotoljublje. Pošto smo malo porazgovarali upita me:
- Šta to čitaš?
Pokazah mu knjigu.
- A, Dobrotoljublje! Video sam tu knjigu kod našeg sveštenika u Vilni. Čuo sam da
ona sadrži čudna uputstva u pogledu molitve, koja su izmislili grčki kaluđeri pod
uticajem budističkih fanatika. Čuo sam da oni naduju pluća vazduhom i glupo
uobražavaju da osećaju neko golicanje u srcu, što tumače kao molitvu Bogom
darovanu. Treba se, brate, prosto moliti i time ispuniti svoju dužnost prema Bogu.
Ujutru, kad ustaneš treba da pročitaš Oče naš kao što je učio Hristos i odužio si
dug za ceo dan; a ako čovek stalno ponavlja jedno isto on će ili sići s uma ili
oštetiti srce.
- Ne govorite tako o ovoj svetoj knjizi. Nisu ovo gospodine, napisali prosti grčki
kaluđeri, već veliki i sveti ljudi koje i vaša crkva poštuje, kao što su Antonije
Veliki, Makarije Veliki, Marko Podvižnik, Jovan Zlatousti i drugi. Što se tiče
indijskih kaluđera, moj starac me je učio da su oni kasnije uzeli od Svetih Otaca
tehniku srdačne molitve, izopačili je i pokvarili. Sve pouke o unutarnjoj molitvi u
Dobrotoljublju su nadahnute Svetim" Pismom u kojem je Isus Hristos, ostavljajući
nam Oče naš za obrazac molitve, još zapovedio da se neprestano molimo, učeći:
Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem i svom dušom svojom i svom
misli svojom (Mat. 22, 37). Pazite, stražite i molite se Bogu (Mar. 13, 33) i Budite
u meni i ja ću u vama (Jov. 15, 4). Sveti Oci, tumačeći reči cara Davida iz
psalma: Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod (Ps. 34, 8), kažu da hrišćanin
treba sve da čini da bi poznao lepotu molitve i našao u njoj utehu, a ne da se
zadovolji time da jednom dnevno očita Oče naš. Evo šta Sveti Oci govore o
onima koji ne pokušavaju da nauče božanstvenu srdačnu molitvu. Oni smatraju
da takav čovek trajno greši jer se prvo protivi Svetom Pismu; drugo - ne priznaje
da postoji više i savršenije stanje duše, već se zadovoljava spoljašnjim vrlinama
zbog čega ne može da stvarno teži za pravdom Božjom i lišava se blaženstva i
radosti u Bogu,- treće precenjujući svoje spoljašnje vrline, često pada u prelest i
gordost.
- To je pametno, reče upravitelj. Ali kako bi mi obični mirjani mogli da pođemo tim
putem?
- Sad ću vam pročitati kako su neki hrišćani, iako su živeli u svetu, naučili stalnu
molitvu. - Onda nađoh u Dobrotoljublju Slovo Simeona Novog Bogoslova o junoši
Georgiju i počeh mu čitati.
Ova se pouka dopade upravitelju, pa mi reče:
- Daj mi tu knjigu da je čitam u slobodnim časovima.
- Ako hoćete daću vam je na jedan dan, ali više ne mogu jer je ja stalno čitam i
ne mogu bez nje.
- Dobro, ali makar mi prepiši taj odlomak; platiću ti.
- Meni novac nije potreban, ali ću vam sa zadovoljstvom prepisati što želite u
nadi da će vas Bog pobuditi na molitvu.
Odmah sam prepisao dotični odeljak. Upravitelj je to pročitao svojoj ženi kojoj se
pouka isto tako dopala. Od toga dana pozivali su me k sebi s vremena na vreme.
Odlazio sam sa Dobrotoljubljem i čitao im dok su oni pili čaj. Jednoga dana me
zadržaše na večeri. Sa nama je bila i upraviteljeva žena, ljubazna stara gospođa.
Dok je jela ribu progutala je slučajno koščicu i pored svih naših napora nismo
mogli da je izvadimo. Guša ju je jako bolela i dva sata kasnije morala je da legne
u postelju. Poslali su po lekara na trideset vrsti odatle, a ja sam sav žalostan
otišao kući.
Te noći, kako sam lako spavao, začuh glas mog pokojnog starca, premda nikoga
nisam video u sobi. Glas mi je govorio: "Tebe je onaj seljak izlečio, zar ti ne
možeš ništa da učiniš za upraviteljevu ženu? Bog nam je zapovedio da
saosećamo u tuđim nevoljama".
- Pomogao bih joj drage volje, ali ne znam kako.
- Evo šta treba da radiš. Ta gospođa je oduvek imala veliku odvratnost prema
ricinusovom ulju - već od samog mirisa njoj je muka, zato joj ti daj jednu kašiku
tog ulja, ona će povratiti, izbaciti koščicu, a ulje će ublažiti bol u guši i žena će
ozdraviti.
- Ali kako ću je naterati da popije kad se njoj gadi od toga?
- Zamoli upravitelja da joj drži glavu, a ti joj na silu sipaj tečnost u usta.
Na to se probudih, odmah otidoh kod upravitelja i sve mu detaljno ispričah.
- Kako će pomoći to ulje, reče on, kad je već skoro bez svesti i ima visoku
temperaturu, a vrat joj je sav otečen? Na kraju možemo uvek da pokušamo. U
svakom slučaju ulje ne može škoditi.
Upravitelj nasu malo ricinusa u čašu i nekako smo uspeli da njegova žena to
popije. Odmah zatim bolesnica je počela jako da povraća i izbacila je koščicu i
malo krvi. Posle ovoga bilo joj je bolje i ubrzo je zaspala.
Sutradan ujutru kada sam došao da čujem novosti o njenom zdravlju, zatekao
sam je kako pije čaj s mužem. Oboje su se veoma čudili ovom čudesnom
isceljenju. Pogotovu ih je zbunjivalo što sam ja u snu saznao za njenu odvratnost
prema ricinusovom ulju o čemu oni nisu nikom spominjali. Utom dođe i lekar.
Upraviteljeva žena mu ispriča kako sam je izlečio a ja opet kako je meni onaj
seljak spasao noge.
- Oba slučaja nisu iznenađujuća, reče lekar, jer je tu dejstvovala prirodna sila, ali
ipak pribeležiću.
Lekar izvadi olovku i zapisa nekoliko reči u beležnicu.
Ubrzo se proširio glas da sam prozorljiv, da sam celebnik i čudotvorac. Sa svih
strana je dolazio svet da me pita za savet. Donosili mi čak i darove i počeli da me
poštuju kao nekog sveca. Posle nedelju dana, pošto sam razmislio o svemu,
uplaših se da ću se pogorditi i oleniti, pa sledeće noći krišom napustim selo.

Dolazak u Irkutsk
sadržaj

Opet sam nastavio svoja usamljenička lutanja. Osećao sam se neobično lako,
kao da mi je neki veliki teret spao s leđa, a molitva je sve više i više blažila dušu.
Srce mi je ispunjavala velika ljubav prema Spasitelju, koja se ponekad preobilno
izlivala i umilno širila po čitavom mom biću. Lik Gospoda Hrista bio mi je tako
duboko urezan u svest da kada sam razmišljao o događajima iz Evanđelja, imao
sam utisak da se sve to odigrava tu, pred mojim očima. Bio sam tada toliko
uzbuđen da sam plakao od radosti, a u srcu osećao neizrecivu sreću. Ponekad
sam po tri dana ostajao daleko od svakog ljudskog naselja i tako, zaboravljajući
na sav ostali svet, ushićen, imao sam utisak da sem mene niko više ne postoji na
zemlji; jedino ja veliki grešnik, stajao sam pred svojim milostivim i čovekoljubivim
Bogom. Usamljenost mi je bila slatka i molitva je tada bila umilnija nego li dok
sam bio među ljudima.
Najzad stigoh u Irkutsk. Pošto sam se poklonio moštima svetog Inokentija, upitah
se kuda ću. Nisam želeo da se duže zadržavam u varoši jer je bila prenaseljena.
Išao sam ulicom i razmišljao. Najednom zastade preda mnom jedan trgovac iz
grada i reče mi:
- Vidim da si putujući bogomoljac,- hajde dođi kod mene.
Kad stigosmo do njegove kuće koja je bila veoma lepa, on me upita ko sam i ja
mu ispričah za svoja putovanja.
- Trebalo bi da odeš do Jerusalima, reče mi on. To ti je svetinja kakve nigde
nema.
- Rado bih otišao, odgovorih, ali nemam čime da platim podvoz. Za to je
potrebno mnogo novaca.
- Ako hoćeš mogu ti pomoći. Prošle godine poslao sam tamo jednog starca,
našeg meštanina. Slušaj, reče zatim, daću ti pismo za mog sina koji je u Odesi.
On trguje sa Carigradom i lako će te prebaciti tamo svojim lađama, a iz
Carigrada će ti njegovi činovnici platiti put do Jerusalima koji nije tako skup.
Bio sam presrećan i mnogo sam se zahvaljivao mom dobrotvoru. Najviše sam,
međutim, blagodario Bogu koji je pokazao tako veliku ljubav prema meni
grešnom koji nisam učinio nikakvo dobro delo ni Njemu ni bližnjima i koji samo
nepotrebno jedem tuđ hleb.
Tri dana sam ostao kod tog velikodušnog trgovca. Zatim mi je on dao pismo za
njegovog sina i ja pođoh za Odesu u nadi da ću stići do svetog grada Jerusalima.

KAZIVANjE TREĆE
sadržaj
Pre polaska otišao sam do svoga duhovnika i rekao mu:
- Uskoro treba da pođem za Jerusalim; došao sam da vam kažem zbogom i da
vam zahvalim za vašu hrišćansku milost prema meni, bednom bogomoljcu.
-Neka Bog blagoslovi tvoj put, ali još mi ništa nisi ispričao o sebi - ko si i odakle
dolaziš. Slušao sam mnogo o tvojim doživljajima sa puta, pa bih sad voleo da
znam tvoje poreklo i kako si živeo pre nego što si postao putujući bogomoljac.
- Rado ću vam ispričati o tom, rekoh mu. Nije to duga priča.

Život bogotražitelja
sadržaj

Rodio sam se u jednom selu u Orlovskoj guberniji. Posle smrti mojih roditelja,
ostalo nas je dvoje, moj stariji brat.i ja. On je imao deset, a ja tri godine. Naš
deda nas je uzeo kod sebe da bi nas podigao. Bio je to čestit i prilično imućan
starac. Na glavnom drumu držao je gostionicu i pošto je bio vrlo dobar čovek,
mnogi putnici su navraćali kod njega. Tako, eto, nas dvojica dođosmo da živimo
ga njim. Moj brat je bio veoma živ i sve vreme je trčao po selu, dok sam ja više
voleo da ostanem pored dede. Praznikom su nas vodili u crkvu, a u kući se često
čitalo Sveto Pismo, evo, ovo koje nosim sa sobom. Kad je odrastao, moj brat je
počeo da pije. Jednom, kad sam imao deset godina brat me je gurnuo sa peći na
kojoj smo se obojica odmarali. Pri padu sam povredio levu ruku i od toga
vremena ne mogu da se služim njome jer mi se cela osušila.
Kada je deda video da neću moći da radim poljske radove, odlučio je da me
nauči da čitam. Pošto nismo imali bukvar učio me je, eto, i ovog Svetog Pisma.
Pokazivao mi je slova i terao me da sričem reči i onda ispisujem slova. Tako
sam, ni sam ne znajući kako, od dugog ponavljanja za dedom, naučio da čitam.
Kasnije kada više nije dobro video molio me je da mu naglas čitam Bibliju i on me
je onda ispravljao. Kod nas je često svraćao pisar, imao je lep rukopis i ja sam
voleo da ga gledam kad piše. Ugledajući se na njega počeo sam i ja da nekako
ispisujem slova. Videvši moju želju, pisar me je uputio kako da radim dao mi
hartiju, mastilo i zarezao mi pera. Tako sam, eto, naučio da pišem. Moj deda se
veoma radovao tom uspehu. Jednom mi je rekao:
- Bog ti je dao da budeš pismen; valjda će od tebe postati valjan čovek. Zahvali
Bogu i moli se češće.
Išli smo u crkvu na sva bogosluženja, a i u kući smo se češće molili. Dok su deda
i baba klečali ili metanisali ja sam ponavljao: Gospode, smiluj se! Tako sam ja
rastao sve do sedamnaest godina kad mi je baba umrla. Deda mi onda reče:
- Ostadosmo bez domaćice. Kako ćemo? Tvoj stariji brat nije ni za šta, nego da
te ja oženim.
Dugo sam se odupirao jer sam bio invalid, ali deda je toliko navaljivao da su me
najzad oženili jednom dobrom i ozbiljnom devojkom od dvadeset godina. Posle
godinu dana deda se razboleo i umro. Pred smrt me je pozvao, oprostio se sa
mnom i rekao:
- Ostavljam ti kuću i sve što imam. Živi kao što treba, ne varaj nikog, a najviše se
moli Bogu jer od Njega sve dolazi. Uzdaj se jedino u Njega, idi u crkvu, čitaj
Sveto Pismo i pominji nas u svojim molitvama. Evo ti hiljadu rubalja u srebru,
čuvaj ih, nemoj da ih uludo potrošiš, ali opet ne budi tvrdica, daj milostinju
sirotima i prilaži crkvi Božjoj.
Deda umre i sahranismo ga. Međutim moj brat je bir ljubomoran što sam ja dobio
gostionicu u nasleđe, pravio mi je spletke i đavo ga je tako daleko odveo da je
odlučio da me ubije. Jedne noći dok smo spavali i kad nije bilo gostiju otišao je u
ostavu i zapalio je, pošto je prethodno uzeo sav novac iz kase. Moja žena i ja
smo se probudili tek kada je čitava kuća bila u plamenu i imali smo vremena
samo da iskočimo kroz prozor onakvi kakvi smo. Pod jastukom smo držali Sveto
Pismo, pa smo uspeli samo njega da ponesemo. Tako je, eto, izgorelo sve što
smo imali. Moj brat beše iščezao. Kasnije, kada bi se napio, hvalio se da je on
upalio kuću i uzeo novac.
Moja žena i ja ostadosmo goli i bosi, bez ičega, pravi prosjaci. Snašli smo se
kako smo najbolje znali - Pozajmili smo nešto novca, sagradili kolibicu i živeli
bedno. Moja žena je umela odlično da prede, tka i šije, pa je uzimala porudžbine
i radila i danju i noću da bi se ishranili. Ja zbog ruke nisam mogao čak ni opanke
da pletem. Obično smo zajedno sedeli, ja sam naglas čitao Sveto Pismo, a ona
je radila i pažljivo me slušala. Ponekad bi i zaplakala. Kad sam je pitao zašto
plače kad nam je Bog dao da ipak nekako živimo i sastavljamo kraj s krajem,
odgovorila je:
- Uzbuđena sam jer je u Svetom Pismu sve tako lepo napisano.
Sećali smo se saveta mog dede, često smo postili, svakog jutra smo čitali akatist
Presvetoj Bogorodici, a uveče smo oboje činili po hiljadu poklona pred ikonama
da ne bi pali u iskušenje. Tako smo nas dvoje mirio živeli neke dve godine. Ali za
čudo ništa nismo znali o unutarnjoj srdačnoj molitvi. O tome nikada nismo ni čuli.
Molili smo se prosto jezikom, metanisali bez rasuđivanja, pa ipak želja za
molitvom je bila tu. Duge molitve nam nisu bile teške i rado smo ih svršavali.
Svakako je imao pravo onaj učitelj koji mi je jednom rekao da u čoveku postoji
neka tajanstvena molitva koje on nije svestan, ali koja pobuđuje svakog od nas
da se moli onako kako može i ume.
Posle dve godine moja se žena teško razbolela i devetog dana, pošto se
pričestila, izdahnula je. Ostao sam sam, potpuno sam. Nisam mogao ništa da
radim. Ostalo mi je samo da idem po svetu i prosim, ali bilo me je stid. Sem toga
bio sam mnogo nesrećan zbog smrti moje žene. Kada bih ušao u našu kolibicu i
video njene haljine, maramu, očajnički sam jecao i više puta sam se onesvestio
od bola. Najzad ne mogavši da izdržim od tuge u našoj kućici, prodadoh kolibicu
za dvadeset rublji i podelih sirotinji ženine i moje stvari. Pošto sam invalid dobio
sam stalnu putnu ispravu, pa uzeh moju dragu Bibliju i pođoh kud me oči vode.
Kad sam izišao na drum rešio sam da idem najpre u Kijevo da se poklonim
svetim Božjim ugodnicima i da ih zamolim da mi pomognu u mojoj nevolji. Čim
sam ovo odlučio bilo mi je lakše i stigao sam u Kijevo sasvim umiren. Evo već
trinaest godina kako bez prestanka lutam. Posetio sam mnoge crkve i manastire,
ali sada radije idem kroz stepe i polja. Ne znam da li će mi Gospod dozvoliti da
stignem do svetog grada Jerusalima. Možda će dati Bog da u njemu umrem i da
se tamo sahrane moje grešne kosti.
- Koliko ti je godina? upita moj duhovnik.
- Trideset i tri.
To su Spasiteljeve godine.

KAZIVANjE ČETVRTO
sadržaj
Meni je dobro biti blizu Boga.
Na Gospoda polažem nadanje svoje (Ps. 73, 28).

- Narodna poslovica je u pravu kad kaže: Čovek snuje, a Bog određuje, rekoh
vraćajući se svome duhovniku. Imao sam nameru da već danas otputujem za
Svetu zemlju, ali ispalo je drukčije,- jedan potpuno iznenadan događaj me je
zadržao još dva-tri dana. Nisam mogao da ne dođem da vam to ispričam i da vas
upitam za savet. Evo šta se dogodilo. Oprostio sam se sa svima i s Božjom
pomoći krenuo na put. Kad sam bio kod brane primetih na vratima kuće u kojoj
sam poslednji put prenoćio jednog starog poznanika, bivšeg kao i ja putujućeg
bogomoljca koga nisam već tri godine video. Pošto se pozdravismo, zapita me
kuda idem.
- Ako Bog da u drevni Jerusalim, odgovorih.
- Baš dobro, reče on. Imam ovde odličnog saputnika za tebe.
- Bog s tobom i sa njim, odgovorih. No zar si zaboravio da ja uvek putujem sam?!
- Počekaj, znam da će ti ovaj sasvim odgovarati, a bićete obojica jedan drugom
od koristi. Otac moga gazde kod koga sam zaposlen kao radnik zavetovao se da
će otići u Jerusalim. On ti neće smetati; trgovac je ovde, dobar je starčić i
potpuno gluv. Možeš mu vikati do mile volje - on ništa ne čuje, a ako hoćeš da ga
nešto pitaš moraš mu to napisati. Uvek ćuti i neće ti dosađivati na putu, ali ti si
mu neophodan. Njegov sin mu daje kola i konje koje će prodati u Odesi. Pošto
starac hoće da ide peške u kolima će nositi stvari i nešto malo darova za grob
Gospodnji. Moći ćeš i ti da staviš svoju torbu u njih... Sad razmisli. Zar možeš
dozvoliti da jedan potpuno gluv starac ide sam na tako dalek put? Svuda smo
tražili nekog da ga povede, ali svi traže mnogo novaca, a onda opasno je pustiti
ga sa nepoznatim čovekom jer nosi novac i skupocene darove. Što se tebe tiče,
ja ću jemčiti i gazda će te sigurno oduševljeno primiti; to su dobri ljudi i veoma
me vole. Već je dve godine kako sam kod njih. Odluči se, brate, u Slavu Božiju i
iz ljubavi prema bližnjemu.
Pošto smo tako porazgovarali na vratima, on me uvede u kuću njegovog gazde.
Video sam da je to poštena porodica i primio ponudu. Odlučili smo da krenemo,
ako Bog da, dva dana po Božiću posle božanstvene Liturgije.
Kako se nepredviđene stvari događaju u životu, ali uvek Bog i Njegova
premudrost deluju kroz naše postupke i namere, kao što je napisano: Jer je Bog
koji čini u vama i da hoćete i da tvorite ono što mu je ugodno (Filip. 2, 13).
Moj duhovnik mi na to reče:
- Radujem se, dragi brate, što mi je Bog dozvolio da te opet vidim. Pošto si
slobodan zadržaću te da mi ispričaš koji susret iz tvog bogomoljnog života, jer mi
je bilo vrlo zanimljivo da slušam tvoja ranija pričanja.
- Hoću, drage volje, i počeh da pričam:
Doživeo sam mnogo i dobrog i rđavog; sve se ne može iskazati, a mnogo sam i
zaboravio jer sam se trudio da uglavnom zapamtim ono što će moju lenu dušu
pobuđivati na molitvu. Sveg ostalog sam se retko prisećao ili bolje rečeno, trudio
sam se da zaboravim prošlost kako savetuje apostol Pavle koji kaže: Šta je
ostrag zaboravljam, a za onijem što je naprijed sežem se i trčim k meti (Filip. 3,
13). A moj pokojni starac mi je govorio da smetnje za obavljanje srdačne molitve
mogu dolaziti i s leva i s desna, to jest ako neprijatelj ne uspe da odvrati dušu od
molitve praznim mislima i grešnim slikama, on onda budi u sećanju poučne
uspomene i lepe misli u nameri da samo odstrani duh od molitve koju on ne
može da podnese. Ovo poslednje se zove odvraćanje sa desne strane: duša
onda napušta razgovor s Bogom - molitvu i upušta se u prijatne razgovore sa
samom sobom ili sa okolinom. Stoga me je moj starac učio da u vreme molitve
treba goniti iz uma čak i najlepše i najuzvišenije misli. Ako na kraju dana uvidimo
da smo veći deo vremena proveli u razmišljanju ili poučnim razgovorima nego li u
čistoj unutarnjoj srdačnoj molitvi, treba ovo shvatiti kao neumerenost ili kao
sebičnu duhovnu proždrljivost. Ovo je pogotovu važno za početnike kod kojih
vreme posvećeno molitvi treba da je daleko veće od vremena upotrebljenog na
druga pobožna zanimanja.
Ipak, čovek ne može sve da zaboravi. Neke uspomene se urežu u sećanje tako
živo, premda se često ne podsećamo na njih, kao što je slučaj sa jednom svetom
porodicom u kojoj mi je Bog dozvolio da provedem nekoliko dana.

Jedna pravoslavna porodica

sadržaj
Prolazeći kroz Tobolsku guberniju proveo sam jedan dan u nekom gradiću. Skoro
više nisam imao hleba, pa uđoh u jednu kuću i zamolih malo za put. Domaćin mi
reče:
- Baš si u dobar čas stigao, moja žena je malopre izvadila hleb iz peći. Evo, uzmi
ovu veknu i moli se Bogu za nas.
Zahvalio sam mu se i stavio hleb u torbu. Domaćica me tada ugleda i reče:
- Kako ti je stara torba, sva je iscepana, daću ti drugu! pa mi dade lepu i jaku
torbu.
Zahvalio sam im se od sveg srca i pošao dalje. Na izlasku iz grada zatražio sam
malo soli u jednoj prodavnici i trgovac mi dade čitavu kesu. Bio sam srećan zbog
toga i zahvaljivao sam Bogu što me je uputio na tako dobre ljude.
Sada sam miran za nedelju dana, pomislih. Moći ću spokojno da spavam.
Blagosiljaj dušo moja Gospoda! (Ps. 103,1).
Pošto sam prešao pet vrsti od grada, ugledao sam jedno siromašno selo i
njegovu ubogu crkvicu koja je ipak bila lepo spolja obojena i islikana freskama.
Pošto je put tuda vodio reših da se poklonim tom hramu Božjem. Ušao sam u
papertu i molio se. U porti se igralo dvoje dece. Mogli su imati pet ili šest godina.
Pomislih da su verovatno sveštenikova deca. Pošto sam završio molitvu, pođoh.
Nisam napravio ni deset koraka kad začuh glasove iza sebe:
- Siromašku, siromašku, pričekaj! - To su vikala ona deca, dečak i devojčica.
Potom pritrčaše i uhvatiše me za ruku, govoreći: Idemo mami, ona voli prosjake.
- Nisam ja prosjak, već samo prolazim ovuda.
- A šta će ti torba?
- U njoj mi je hleb za put.
- Ne mari, dođi kod nas, mama će ti dati novaca za put.
- A gde vam je mama? upitah.
- Tamo, pozadi crkve, iza onog drveća.
Dece me odvedoše u jednu divnu baštu u čijoj sredini ugledah gazdinsku kuću;
uđosmo u predsoblje. Kako je sve bilo čisto i uredno! Gospođa dotrča s nama.
- Vrlo sam srećna. Otkuda te Bog šalje k nama? Sedi, sedi mili moj!
Sama mi je pomogla da skinem torbu, stavila je na sto i pružila mi jednu veoma
udobnu stolicu.
- Jesi li gladan? Hoćeš li čaja? Da li ti nešto treba?
- Mnogo vam hvala, odgovorih, imam hrane u torbi, a što se tiče čaja, mogu
malo, samo ja sam seljak i nisam tako naviknut na to. Vaša ljubaznost mi je
dragocenija od jela; moliću se Bogu da vas blagoslovi za vaše evanđelsko
gostoprimstvo.
Rekavši to, osetih veliku želju da se povučem u sebe. Molitva zatrepta u srcu.
Bio mi je potreban mir i tišina da bih se prepustio tom svetom nadahnuću i prikrio
njegove spoljašnje znake - suze, uzdahe, pokrete lica i usana. Stoga ustadoh i
rekoh:
- Oprostite, ali ja moram da idem. Neka Gospod Isus Hristos blagoslovi vas i
vašu zlatnu dečicu.
- A ne. Neću te pustiti da odeš. Moj muž se večeras vraća iz grada,- on je sudija
okružnog suda. Sigurno će se mnogo radovati da te vidi. On svakog bogomoljca
smatra za poslanog od Boga. Sutra je nedelja, možemo svi zajedno da odemo u
crkvu na molitvu, a posle ćemo jesti što nam Bog bude dao. Mi praznikom uvek
primamo bar trideset prosjaka, te male braće Hristove. A ti mi još ništa nisi
ispričao o sebi, odakle dolaziš, kuda ideš? Hajde pričaj, ja volim da slušam
pobožne ljude. Dečice, odnesite čikinu torbu u gostinsku sobu, on će tamo noćiti.
Posle ovih reči toliko sam se iznenadio da pomislih: Je li ovo ljudsko biće ili
priviđenje?
Ostadoh da sačekam domaćina. Ukratko sam joj ispričao svoj put i rekao da
idem za Irkutsk.
- Ti ćeš onda proći kroz Tobolsk. Moja majka živi tamo u jednom manastiru kao
monahinja. Daćemo ti pismo za nju i ona će te primiti. Često joj dolaze da traže
duhovne savete; uostalom moći ćeš da joj poneseš i jednu knjigu od Jovana
Lestvičnika, koju sam poručila za nju iz Moskve. Bože, kako se sve lepo da
urediti!
Došlo je vreme obeda, pa sedosmo za sto zajedno sa još četiri gospođe. Posle
prvog jela jedna od njih se diže, pokloni se pred ikonom, pa onda nama, i otide
da donese drugo jelo. Za treće jelo ustala je druga gospođa i na isti način
postupila. Videvši ovo rekoh domaćici:
- Smem li da vas upitam da li su ove gospođe iz vaše porodice?
- Da, to su moje sestre: kuvarica, kočijaševa žena, nastojnica i sobarica. Sve su
udate - kod nas u kući nema devojaka.
Kad sam to video i čuo, bio sam još više začuđen i zahvalio sam Bogu što me je
doveo kod tako pobožnog sveta. Osetio sam kako mi molitva snažno nadire u
srce, pa ustadoh od stola i rekoh gospođama:
- Vi ćete sad sigurno da se odmarate, ali ja sam navikao da hodam, pa ću malo
da se prošetam po bašti.
- Ne, ja se ne odmaram po podne, reče gospođa. Poći ću s tobom u vrt, a ti ćeš
mi ispričati nešto poučno. Ako ideš sam, deca ti neće dati mira, jer veoma vole
sirotane, Hristovu braću, i putujuće bogotražitelje.
Nisam imao kud, pa pođoh zajedno sa njom. U želji da što manje govorim
poklonih se i rekoh:
- Molim vas, Boga radi, ispričajte mi kako ste postali tako dobri i od kad vodite
ovako svet život?
- Vrlo jednostavno, reče ona. Moja majka je praunuka svetog Joasafa čije mošti
počivaju u Belgorodu. Tamo smo imali veliku kuću. Jedno krilo je pripadalo
nekom siromašnom plemiću koji je posle izvesnog vremena umro; njegova žena
takođe. Ostalo je samo njihovo dete. Novorođenče je bilo potpuno siroče, pa ga
je moja majka uzela k sebi. Nas dvoje smo zajedno rasli, imali smo iste
nastavnike i živeli kao brat i sestra. Posle očeve smrti, majka je napustila grad i
došla sa nama u ovo selo. Kada smo odrasli udala me je za svog posinka, dala
nam u nasleđe ovo selo i odlučila da se povuče u manastir. Pošto nas je
blagoslovila, posavetovala nas je da živimo hrišćanski, da se molimo Bogu od
sveg srca i da više svega poštujemo najveću hrišćansku zapovest o ljubavi
prema bližnjima, da pomažemo sirotu Hristovu Braću, decu da vaspitavamo u
strahu Božjem, prema slugama da se odnosimo kao prema braći. Već je deset
godina kako tako živimo u ovoj pustinji trudeći se da se pridržavamo saveta naše
majke. Podigli smo dom za sirotinju i u njemu imamo više od deset bolesnika i
invalida. Ako hoćeš možemo sutra da ih posetimo.
Na kraju je upitah:
- A gde je ta knjiga od Jovana Lestvičnika koju hoćete da pošaljete vašoj majci?
- Hajdemo kući da ti je pokažem.
Tek što smo počeli da čitamo gospodin dođe. Poljubismo se hrišćanski kao
braća, pa me povede u svoju sobu i reče:
- Dođi kod mene i blagoslovi moju sobu. Bojim se da ti je moja žena dosađivala.
Ona je tako srećna kad naiđe na nekog bogomoljca ili bolesnika, da ga ne
napušta ni danju ni noću - to je već odavno običaj u njenoj porodici.
Dođosmo u njegovu sobu za rad. Bože, koliko je bilo tamo knjiga, divnih ikona i
jedan krst u visini čoveka, ispred kojeg je bilo postavljeno Evanđelje! Prekrstih se
i rekoh:
- Pa ovo je raj na zemlji. Evo Gospoda Hrista, Njegove Presvete Majke i Njegovih
svetitelja; a evo njihovih reči i pouka živih i besmrtnih. Verovatno vi često uživate
u razgovoru sa njima?
- E da, reče gospodin, ja volim da čitam.
- Kakvu vrstu knjiga imate? upitah ga.
- Uglavnom duhovne knjige. Ovo je Minej, zatim dela svetoga Jovana Zlatousta,
Vasilija Velikog; imamo još dosta filosofskih i bogoslovskih dela i mnogo
propovedi savremenih besednika. Ova me je biblioteka koštala pet hiljada
rubalja.
- Imate li možda neku knjigu o molitvi? upitah ja.
- Ja mnogo volim da čitam o molitvi.. Evo jedne takve knjige koju je nedavno
napisao jedan petrogradski sveštenik.
Gospodin mi pokaza jedno Tumačenje Oče naša pa počesmo da ga čitamo.
Ubrzo je došla gospođa. Donela je čaj, a deca su nosila srebrnu korpu punu
kolača kakvih nikad dotad nisam jeo. Gospodin mi uze knjigu iz ruku i dade je
gospođi rekavši.-
- Moja žena vrlo lepo čita. Ona će nam čitati dok budemo pili čaj.
Slušajući je osećao sam kako mi molitva nadire u srce i što je više ona čitala to je
molitva bila jača i radosnija. Odjednom mi se učini da je nešto prošlo kroz vazduh
- kao da je bio moj pokojni starac. Trgoh se; da bih to opravdao rekoh.-
- Izvinite bio sam zadremao.
U tom trenutku imao sam utisak da je duh mog starca prodirao u mene i
prosvećivao moj duh. Osetih u sebi neku veliku svetlost i mnogobrojne misli o
molitvi dođoše mi na um. Prekrstio sam se i pokušao da odagnam sve to baš
kada je gospođa završila sa čitanjem. Gospodin me zapita da li mi se knjiga
dopala i otpočesmo razgovor o tome.
- Mnogo mi se dopada, rekoh. Uostalom Oče naš je najuzvišenija molitva jer nas
je njoj naučio Sam Gospod naš Isus Hristos. Tumačenje koje ste sad pročitali je
veoma dobro, ali se ono uglavnom odnosi na hrišćanska dela, dok sam ja kod
Svetih Otaca pročitao objašnjenje koje se u prvom redu odnosi na tajanstveni
smisao ove molitve i namenjeno je dubljem sazercanju.
- Kod kojih Svetih Otaca si to našao?
- Kod Maksima Ispovednika na primer i u "Dobrotoljublju" kod Petra Damaskina.
- Da li se sećaš nečega odatle? Ispričaj nam to ako možeš.
- Naravno. Početak molitve Oče naš koji si na nebesima, prema tumačenju koje
ste sad pročitali, znači da treba voleti sve ljude kao braću jer smo svi sinovi
jednog Oca nebeskog. To je istina, ali Sveti oci dodaju ovom još jedno dublje
objašnjenje - oni uče da izgovarajući ove reči treba uzdići duh ka Ocu našem koji
je na nebesima i podsetiti se da svakog trenutka imamo Boga pred sobom. Reči:
neka se sveti ime Tvoje se u vašoj knjizi tumače da ne treba uzalud
upotrebljavati Ime Božje, međutim veliki duhovnici
razumeju u tome molbu za unutarnju srdačnu molitvu, jer da bi se; Ime Božje
stvarno svetilo, ono treba da je utisnuto u naša srca i da odatle kroz neprestanu
molitvu osvećuje i prosvećuje sva naša osećanja i sve naše duhovne snage.
Reči: neka dođe carstvo Tvoje, Sveti Oci objašnjavaju ovako: Neka dođe u naša
srca unutarnji mir, spokojstvo i duhovna radost. U vašoj knjizi piše da se molba:
hleb naš nasušni daj nam danas, odnosi na naše telesne potrebe i na sve ono
što nam treba da bi pomogli svoje bližnje; međutim Maksim Ispovednik
podrazumeva pod hlebom nasušnim, hranjenje duše nebeskim hlebom, a to je u
stvari Reč Božja. Taj nasušni hleb je, kako dalje uči ovaj Sveti otac, postizanje
jedinstva duše s Bogom kroz sazercanje i stalnu unutarnju molitvu srca.
- Ali unutarnja molitva je teška stvar, ona je skoro nedostižna za one koji žive u
svetu, povika moj domaćin. Nama je i za običnu molitvu potrebna velika pomoć
Božja.
- Ne govorite tako. Da je to iznad čovekovih moći, Bog ne bi tu zapovest dao za
sve. Sila se Božja u nemoći pokazuje (II Kor. 12, 9), a Sveti Oci nam daju
uputstva kojima nam olakšavaju da naučimo unutarnju molitvu.
- Nikada nisam ništa podrobno čitao o tome, reče gospodin.
- Ako želite mogu vam pročitati neke odlomke iz Dobrotoljublja.
Uzeh Dobrotoljublje i potražih jedno mesto kod Petra Damaskina u trećem delu
knjige, i pročitah sledeće:
"Treba češće prizivati Ime Gospoda Hrista nego li disati, i to u svako doba, na
svakom mestu i u svakoj prilici. Apostol kaže: Molite se Bogu bez prestanka. On
ovim uči da se treba sećati Boga uvek i svuda. Ako radiš nešto misli na Tvorca
koji je sve stvorio; ako vidiš svetlost seti se Onoga Koji ti je daje; ako posmatraš
nebo, zemlju, more i sve što je u njima, divi se i proslavljaj Onoga Koji je sve to
stvorio, ako se oblačiš, misli na Onoga Koji te drži u životu i zahvaljuj mu.
Ukratko - neka te sve pobuđuje na sećanje i slavljenje Boga. Na taj način ćeš se
stalno moliti i bićeš uvek u radosti".
- Vidite li kako je ovo prosto, lako i dostižno svakome ko ima i najmanje ljudskog
osećanja.
Ovaj odlomak im se mnogo dopao. Moj domaćin me je s oduševljenjem poljubio i
zahvalio mi se. Zatim je počeo da prelistava Dobrotoljublje, pa reče:
- Moram da kupim ovu knjigu; poručiću je iz Petrograda; ali da bih bolje zapamtio
prepisaću odmah ovo što si nam pročitao. Molim te izdiktiraj mi to. Onda brzo
pribeleži pouku Petra Damaskina svojim lepim rukopisom.
- Bože moj! povika on, pa ja imam ikonu svetog Damaskina (to je verovatno bio
sveti Jovan Damaskin).
Gospodin otvori ram i stavi pod staklo ispisani listić, pa okačivši ikonu na zid,
reče:
- Živa reč Božjeg ugodnika pod njegovom ikonom često će me opominjati da
ispunjavam ovaj spasonosni savet.
Posle toga otidosmo da večeramo. Svi ukućani su opet bili sa nama za stolom - i
ljudi i žene. Kakva tišina i kakav mir za vreme obeda. Posle večere svi se, i
odrasli i deca, pomolismo Bogu a onda me zamoliše da pročitam akatist Isusu
Sladčajšem. Posle molitve posluga je otišla da se odmara, a nas troje ostadosmo
u sobi. Gospođa mi donese jednu belu košulju i čarape. Duboko se poklonih i
rekoh:
- Draga gospođo, čarape neću uzeti; nisam ih nikad nosio - mi obično nosimo
obojke.
Ona ubrzo donese neku staru košulju od finog žutog platna i iseče je na trake, a
njen muž reče da moje cipele ništa ne valjaju, pa mi donese jedne potpuno nove
koje je nosio preko čizmi.
- Idi u sobu, reče mi on, tamo nema nikoga i moći ćeš da se presvučeš.
Otidoh da promenim rublje i ubrzo se vratih. Tada me posadiše na jednu stolicu i
gospodin poče da mi obavija noge u obojke, dok mi je gospođa navlačila cipele.
Nisam hteo to da dozvolim, ali oni su navaljivali.
- Molim te, sedi i ćuti, zar nije Hristos oprao noge svojim učenicima?
Nisam više mogao da se uzdržim - zaplakao sam se, a njih dvoje zasuziše.
Zatim gospođa otide kod dece na spavanje, a gospodin i ja izađosmo u baštu da
se malo porazgovaramo. Dugo smo tako ostali ležeći na travi i razgovarajući.
Odjednom mi reče:
- Kaži mi istinu: ko si ti? Mora da si iz neke plemićke porodice i da se samo
praviš da si prost čovek. Ti odlično čitaš i pišeš i pravilno govoriš i rasuđuješ.
Sigurno je da nisi vaspitan kao seljak.
- Govorio sam potpuno iskreno s vama i s vašom ženom. Sve što sam rekao o
svom poreklu istina je i nikada nisam ni pomišljao da vas lažem niti da vas
prevarim. I zašto bih? Ono što govorim ne dolazi od mene, već od mog
bogomudrog starca ili Svetih Otaca kod kojih sam čitao o onome što sam vam
govorio; a što se tiče unutarnje molitve koja najviše prosvećuje moj neuki um, ni
nju nisam sam stekao - ona se rodila u mom srcu po milosti Božjoj i zahvaljujući
trudu mog starca. Sve ovo je mogućno svakom čoveku. Dovoljno je da pažljivo
siđemo u srce i da malo češće prizivamo Ime Isusa Hrista. Tada čovek ubrzo
oseti neku unutarnju svetlost, sve postaje jasno i u toj svetlosti razumevamo
tajne Carstva Božjeg. Već je i to velika tajna kad čovek stekne moć udubljivanja,
poniranja u sebe, kad stvarno upozna sebe i tiho oplakuje svoju grešnost i svoju
iskvarenu volju. Nije odveć teško zdravo misliti i razgovarati sa ljudima jer su duh
i srce čoveka postojali pre no što su nastale nauke i ljudska mudrovanja. Čovek
može uvek da obrazuje svoj um raznim naukama ili iskustvom, ali tamo gde
nema razuma, nauka neće ništa pomoći. Najveća teškoća je što smo mi suviše
daleko od samih sebe i što malo želimo da se približimo sebi. Mi uvek bežimo od
toga da se suočimo sa sobom i više volimo besposlicu od istine. Obično mislimo:
"Voleo bih da imam razvijen duhovni život, da se bavim molitvom, ali nemam
vremena, poslovi i brige me sprečavaju da se stvarno predam tome". Ali šta je
važnije, šta je korisnije - večni život i svetost duše ili prolazni život tela za koji se
toliko mnogo brinemo? Upravo ovo o čemu sam govorio, dovodi ljude ili do
mudrosti ili do ludosti.
- Oprosti mi, dragi brate. Ja te nisam ispitivao samo iz radoznalosti, već sa
najboljom namerom. Sem toga pre dve godine imao sam jedan veoma čudan
doživljaj.
Jednog dana dođe k nama neki stari prosjak, sav iznemogao; na ispravama mu
je pisalo da je demobilisani vojnik. Bio je toliko siromašan da je bio skoro nag.
Govorio je malo i to kao čovek sa sela. Primili smo ga u naš dom i posle pet dana
se razboleo. Preneli smo ga u zasebnu kućicu i tu smo se moja žena i ja brinuli o
njemu. Kada je već bilo jasno da je na samrti, pozvali smo sveštenika koji ga je
ispovedio, pričestio i pripremio za smrt. Uoči svoje smrti zatražio mi je hartiju i
pero i zamolio da se vrata zatvore i da niko ne ulazi dok on bude pisao svoj
testament kojeg je trebalo da ja posle njegove smrti pošaljem njegovom sinu u
Petrograd. Bio sam zaprepašćen kada sam video kako lepo piše. Rečenice su
mu bile odlično sklopljene, lepe i pune nežnosti. Sutra ću ti pokazati taj
testament; zadržao sam za sebe jedan prepis. Sve me je to toliko iznenadilo da
sam pobuđen radoznalošću zamolio da mi ispriča svoje poreklo i život. Pošto
sam mu dao reč da neću o tom ništa govoriti dok je on živ otpoče da mi priča:
"Bio sam knez, veoma bogat; vodio sam raspustan i raskošan život. Žena mi je
umrla, pa sam živeo sa sinom koji je bio kapetan u gardi. Jedne večeri kada sam
se spremao da izađem na jedan veliki bal, bio sam se naljutio na mog sobara i
onako razjaren udario ga.
To se dogodilo uveče. Sutradan ujutru sluga je izdahnuo, ali tome nismo pridavali
važnosti. Ja sam se pomalo kajao zbog svoje naprasitosti i onda ceo događaj
sasvim zaboravio. Posle šest nedelja sobar je počeo da mi se javlja u snu; svake
noći dolazio je da mi prebacuje i neprestano je ponavljao: "Zli čoveče, ti si me
ubio". Zatim je počeo da mi se javlja i dok sam bio budan. Priviđenje je bivalo sve
češće i češće i na kraju me više nikako nije napuštalo. Najzad sam počeo da
viđam i druge umrle - ljude koje sam teško uvredio, žene koje sam zaveo. Svi su
mi oni prebacivali za moje postupke i više me nisu ostavljali na miru. Nisam
mogao ni da spavam, ni da jedem ni ma šta da radim. Bio sam toliko iscrpen da
sam bio kost i koža. Napori najboljih lekara ostali su bez uspeha. Otišao sam u
inostranstvo da se lečim, ali posle šest meseci lečenja ne samo da se moje
stanje nije ništa popravilo već priviđenja nisu prestajala da se umnožavaju. Vratili
su me više mrtvog nego živog. Moja duša je i pre smrti poznala šta su paklene
muke. Tada sam se uverio da postoji pakao i saznao šta to znači. U tim mukama
sam najzad shvatio svoja bezakonja, pokajao sam se, ispovedio, oslobodio sve
svoje sluge i dao zavet da ću ostatak života provesti u teškom radu i da ću se
celo vreme kriti preobučen u prosjaka, kao poslednji među poslednjima. Čim sam
se čvrsto odlučio na ovo, priviđenja su nestala. Moje izmirenje sa Bogom me je
ispunilo velikom radošću i mirom. Tada sam kroz lični doživljaj razumeo šta je raj
Božji i kako se Carstvo nebesno useljava u naša srca. Uskoro sam potpuno
ozdravio, pa sam počeo da sprovodim u delo svoju nameru. Uzeo sam isprave
demobilisanog vojnika, tajno sam napustio svoj rodni kraj i evo već petnaest
godina kako lutam Sibirom. Nekada sam radio pod najam kod seljaka, ponekad
sam prosio u Ime Gospoda Hrista. O koliku sam radost osećao u toj bedi, kakav
mir u duši! Ovo može da razume samo onaj koga je Bog po Svojoj milosti sa dna
pakla uzdigao u raj".
- Na to mi dade svoj testament da ga pošaljem njegovom sinu. Sutradan je
izdahnuo. Još čuvam prepis tog testamenta u Svetom Pismu koje je u mojoj
torbi. Ako hoćeš da ga pročitaš pokazaću ti ga.
Raširih list i pročitah:
"U ime Boga u Trojici proslavljanoga, Oca i Sina i Svetoga Duha!

Dragi sine,
sadržaj
Evo već petnaest godina kako nisi imao vesti od mene, ali ja sam ponekad
saznao ponešto o tebi i gajio prema tebi veliku roditeljsku ljubav. Ta ljubav je ono
što me i sada goni da ti pošaljem ove moje poslednje reči, u želji da ti posluže
kao lekcija za budući život.
Ti znaš koliko sam ja propatio da bih iskupio svoj grešni i nerazboriti život, ali ne
znaš radost koju su mi za vreme mog prosjačkog života doneli plodovi pokajanja.
Umirem spokojan u kući mog dobrotvora koji je prema tome i tvoj, jer
dobročinstva učinjena ocu prelaze i na sina. Izrazi mu svoju zahvalnost kako
najbolje budeš mogao.
Dajući ti svoj očinski blagoslov, ja te od sveg srca molim da se sećaš Boga, da
slušaš glas savesti, da budeš dobar, mudar i razuman, da se sa ljubavlju odnosiš
prema svima koji su ti potčinjeni, da ne prezireš sirotinju i namernike, sećajući se
da su nemaština i lutalački život pomogli tvom ocu da nađe mir svojoj duši.
Moleći Boga da izlije na tebe Svoju milost, ja mirno sklapam oči u nadi na večni
život po milosti Iskupitelja sveta, Gospoda našeg Isusa Hrista.
Tvoj otac".
Tako smo nas dvoje razgovarali kad ja upitah mog dobrog domaćina:
- Baćuška, vi mora biti da imate često neprilike sa vašim domom za goste, jer
danas ima mnogo naših bogomoljaca koji su to postali samo iz nebrige i lenosti i
koji se prenemažu na putu, kao što sam i sam imao često priliku da vidim.
- Ne. Takvi su bili dosta retki, odgovori on. Imali smo sreću da k nama dolaze
samo pravi putujući bogomoljci. Kad se dogodi da ne izgledaju ozbiljni, mi smo
sa njima utoliko pažljiviji i zadržavamo ih izvesno vreme u prihvatilištu. U dodiru s
našim pobožnim siromasima Hristovom braćom, oni se često popravljaju i odlaze
sa smirenošću i ljubavlju u srcu. Nije tako davno bilo kad smo imali jedan takav
slučaj. Jedan bivši trgovac beše toliko moralno propao da su ga svi terali i više
niko nije hteo ni koru hleba da mu udeli. Bio je pijanac, ubojica i svađalica, a još
je i krao. Jednoga dana dođe k nama gonjen glađu. Tražio je hleba i rakije -
mnogo je voleo da pije. Lepo smo ga primili i rekli mu da ostane kod nas da
ćemo mu dati rakije koliko hoće, ali samo pod uslovom da kad se napije odmah
ode u krevet, jer ako bude napravio i najmanji ispad, ne samo da ćemo ga
izbaciti već ćemo ga predati vlastima da ga uhapse. On je to prihvatio i ostao kod
nas. Čitave jedne nedelje i više, pio je koliko je hteo i svakog puta kako je
obećao, a pogotovu iz straha da ne bude lišen rakije, odlazio je da legne. Kada bi
se otreznio braća iz prihvatilišta su ga preklinjala da se makar malo uzdrži od
pića. Tako je on počeo manje da pije i za tri meseca sveo količinu rakije koju je
pio na dan na razumnu meru. Zatim se negde zaposlio i prestao da jede tuđ hleb.
Baš je prekjuče bio da me poseti.
Koliko mudrosti kod ljudi koji žive po zapovestima hrišćanske ljubavi, pomislih, pa
uzviknuh:
- Blagosloven Bog Koji izliva milost Svoju u okrilju vašeg doma.
Posle svih ovih razgovora malo počinusmo. Nešto kasnije, kad smo začuli zvona
koja su oglašavala jutrenje, otišli smo u crkvu gde smo zatekli gospođu sa
decom. Odstojali smo jutrenje, pa onda svetu božanstvenu Liturgiju. Gospodin,
njegov sin i ja smo bili za pevnicom, a gospođa sa devojčicom pred carskim
dverima kako bi što bolje videle prenošenje svetih Darova. Bože moj, kako su se
ti ljudi usrdno molili i koliko su suza prolili od duhovne radosti. Njihova su lica bila
nekako ozarena i posmatrajući ih nisam mogao a da se i ja ne zaplačem.
Posle bogosluženja domaćini, sveštenik, sluge i svi prosjaci sedoše zajedno za
trpezu. Bilo je najmanje četrdesetoro koje prosjaka, koje invalida, bolesnika i
dece. Kakav mir i tišina su vladali za stolom! Skupljajući hrabrost polako rekoh
mom domaćinu:
- Po manastirima imaju običaj da za vreme jela čitaju žitija Svetih. I vi bi to mogli
da ustanovite pošto imate sva žitija po mesecima.
Domaćin se okrete svojoj ženi i reče:
- Stvarno, Marija, trebalo bi da zavedemo to. Svi ćemo imati koristi od toga. Ja ću
čitati na prvom obedu, drugi put ti, pa naš sveštenik i ostala braća po redu, koja
znaju da čitaju.
Sveštenik, jedući, reče:
- Ja bih drage volje, ali za čitanje nemam ni trenutka vremena. Čim kročim kod
mene u kuću, ne znam šta ću pre, svuda samo posao i briga; treba ovo, treba
ono; imam puno dece, stoku u polju, i ceo dan provedem oko njih tako da mi ni
časak ne ostaje za čitanje i obrazovanje. Ono što sam naučio u Bogosloviji, već
sam odavno zaboravio.
Kad sam to čuo, zadrhtah, ali me gospođa uhvati za ruku i reče:
- Otac govori tako iz skromnosti; on uvek sebe ponižava, ali to je divan i pobožan
čovek. Već dvadeset godina kako je udovac i ne samo da je svu svoju decu sam
podigao nego sad i unučiće čuva, a uz to veoma često služi u crkvi.
Ove reči me podsetiše na Nikitu Stitata iz Dobrotoljublja, koji kaže:
Prema unutarnjem nastrojenju duše menja se i sama priroda stvari; to jest, svako
od nas misli o drugom prema onome što je on sam. Malo dalje on još kaže: "Onaj
koji je stekao molitvu i dostigao pravu hrišćansku ljubav, taj ne razlikuje ljude, ne
razlikuje grešnike od pravednika i podjednako voli i jedne i druge i nikoga ne
osuđuje, baš kao i Sam Bog", "Koji zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i
dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima". (Mat. 5 45).
Ponovo svi zaćutasmo. Preko puta mene je sedeo jedan potpuno slep prosjak iz
prihvatilišta. Gospodin ga je hranio, delio sa njim svoju ribu, pružao mu kašiku,
davao mu da pije. Gledao sam ga pažljivo i kako je neprestano imao
poluotvorena usta, primetio sam da bez prestanka kreće jezikom. Upitah se da li
se ovaj možda ne moli, pa počeh da ga pažljivo posmatram. Pred kraj ručka
jednoj starici je pozlilo, gušila se i stenjala. Gospodin i gospođa su je odveli u
njihovu spavaću sobu i položili je na krevet. Gospođa je ostala kraj nje, sveštenik
je otišao da za svaki slučaj donese svete Darove, a gospodin je naredio da se
upregne konj i punim trkom je odjurio po lekara. Ceo se svet beše razišao.
Najednom osetih veliku želju da se molim i potrebu da se sav prepustim
molitvenim izlivima, jer je već dva dana kako nisam mogao da se povučem u mir
i tišinu. Osećao sam u srcu kao neki talas koji je spreman da se izlije po čitavom
mom biću i pošto sam ga zadržavao osećao sam u srcu jak, ali prijatan bol koji
me je samo još više gonio u usamljenost na molitvu. Tada sam razumeo zašto su
pravi molitvenici bežali daleko od sveta i sakrivali se od svakog; razumeo sam
isto tako zašto je prepodobni Isihije nazivao i najmudriji razgovor, ako se suviše
otegne, praznoslovlje i zašto je sveti Jefrem Sirjanin govorio: "Lepa reč je srebro,
ali ćutanje je zlato". U tim mislima stigao sam do prihvatišta. Tamo behu svi
zaspali posle obeda. Popeo sam se na tavan, malo se smirio, odmorio i pomolio
Bogu. Kada su se siromasi probudili potražio sam onog slepca i otišao zajedno
sa njim u baštu. Sedosmo u jedan usamljeni kutak i otpočesmo razgovor:
- Reci mi, Boga radi i mojoj duši na korist, da li ti to upražnjavaš Isusovu molitvu?
- Već je odavno neprestano ponavljam.
- I šta osećaš?
- Samo to da ni danju ni noću ne mogu bez nje.
- Kako ti je Bog otkrio to duhovno delanje? Molim te ispričaj mi to detaljno, dragi
brate.
- Pa eto, bio sam krojač u ovom kraju, zarađivao sam hleb tako što sam išao po
raznim gubernijama i šio seljačka odela. Dogodilo se da sam se kod jednog
seljaka duže zadržao da bi posašivao odeću za celu porodicu. Jednoga dana
kada je bio praznik, pošto se nije radilo, video sam tri stare knjige kraj ikone.
Upitao sam domaćina:
- Da li neko čita u vašoj kući?
- Niko, odgovoriše mi. Te su knjige pripadale našem stricu koji je bio pismen.
Uzeh jednu od knjiga, otvorih je nasumice i pročitah sledeće što još uvek pamtim:
"Stalna molitva je neprestano prizivanje Imena Gospoda Hrista; bilo da ideš ili
stojiš, bilo da si za stolom ili na poslu, u svakoj prilici, na svakom mestu i u svako
doba treba prizivati Ime Božje."
Razmislio sam o onom što sam pročitao i uvideo da mi to potpuno odgovara.
Tako sam radeći svoj krojački posao ponavljao tiho molitvu. Bio sam zbog toga
neobično srećan. Ljudi koji su živeli sa mnom u izbi primetiše ovo i počeše da me
ismevaju:
- Jesi li ti čarobnjak da stalno tako mrmljaš, ili pak nešto vračaš?
Da bi se što bolje prikrio prestao sam da krećem ustima za vreme molitve, već
sam samo mrdao jezikom. Najzad sam se toliko navikao da je jezik sam od sebe
govorio molitvu po ceo dan i celu noć. Ovo mi je veoma prijalo.
Dugo sam tako radio, sve dok nisam odjednom potpuno oslepeo. Kod nas u
porodici svi pate od očiju. Kako sam veoma siromašan, opština mi je našla jedno
mesto u sirotištu u Tobolsku. Išao sam tamo kada sam naišao na ovu gospodu i
oni su me zadržali kod njih, jer hoće da me kolima odvezu tamo.
- Kako se zvala ta knjiga koju si čitao? Nije li to možda bilo Dobrotoljublje?
- Bogme ne znam. Nisam gledao naslov.
Otidoh po svoje Dobrotoljublje i nađoh u četvrtom delu kod patrijarha Kalista reči
koje mi je slepac napamet izgovorio i počeh da čitam.
- To je to, povika on. Čitaj, čitaj, molim te, jer je to stvarno istina.
Kad dođoh na ono mesto gde piše: "Treba se moliti srcem", on me upita šta to
znači i kako se u tome treba vežbati. Rekoh mu da je u ovoj knjizi sve do detalja
izloženo o unutarnjoj srdačnoj molitvi i on me stade mnogo moliti da mu čitam
sve što se na nju odnosi.
- Znaš kako ćemo, rekoh. Kad misliš da pođeš za Tobolsk?
- Pa mogu i odmah, ako hoćeš, odgovori on.
- Onda ovako. Ja sam hteo da krenem sutra, ako hoćeš poći ćemo zajedno, pa
ću ti ja uz put čitati sve što se odnosi na unutarnju srdačnu molitvu i ukazaću ti
kako da prodreš u svoje srce.
- A kola? zapita on.
- Ma, ostavi kola. Odavde do Tobolska ima samo 150 vrsti, ići ćemo polako.
Veoma je prijatno putovati udvoje i tako je nekako zgodnije da se zajedno čita i
razgovara o molitvi.
Najzad se složismo. Uveče gospodin je lično došao da nas pozove na večeru.
Posle obeda mu rekosmo da smo rešili da sutra pođemo i da nam kola nisu
potrebna jer hoćemo da uz put čitamo Dobrotoljublje. Na to nam on reče:
- Dobrotoljublje mi se mnogo dopalo. Već sam napisao pismo i spremio novac,
pa ću sutra kad budem išao u sud poručiti da mi se sledećom poštom pošalje iz
Petrograda.
Sutradan ujutru pođosmo na put, pošto smo se zahvalili našim plemenitim i
primernim domaćinima. Njih dvoje nas ispratiše čitavu vrstu, pa se oprostismo.

Slepi seljak
sadržaj
Starac i ja smo išli polako; prelazili smo dnevno samo deset do petnaest vrsti, a
sve ostalo vreme smo provodili sedeći na nekom mirnom mestu i čitajući
Dobrotoljublje. Pročitao sam mu sve što se odnosi na srdačnu molitvu i to po
redu koji mi je preporučio moj pokojni starac, to jest prvo knjigu Nićifora monaha,
zatim Grigorija Sinaita i tako redom. Kako je pažljivo i predano slepac pratio moje
čitanje kako je bio uzbuđen i srećan! Počeo je da mi postavlja takva pitanja o
molitvi na koja moj prost um nije bio u stanju da mu odgovori. Pošto je saslušao
šta sam mu pročitao, upitao me je kako da umom nađe srce, kako da uvede u
njega Isusovu molitvu i da se tamo neprestano moli. Rekoh mu:
- Bez sumnje ti ne možeš videti, ali umom možeš da predstaviš sebi ono što si
ranije video: čoveka, neki predmet, ili neki od delova tvog tela, ruku ili nogu!
Možeš li da ih zamisliš jasno kao kad si ih video i možeš li, iako slep, da upraviš
pogled u njih?
- Mogu, odgovori on.
- Onda, zamisli svoje srce, upravi pogled kroz grudi na njega i pažljivo osluškuj
kako otkucava. Kad se navikneš na to, a ti se potrudi da, ne gubeći iz vida srce,
za svaki otkucaj vežeš reči molitve. To jest sa prvim otkucajem izgovori ili pomisli
Gospode, sa drugim Isuse, sa trećim Hriste, sa četvrtim pomiluj, sa petim me i
često to ponavljaj. To će ti biti lako, jer si već pripremljen na srdačnu molitvu. A
kad se navikneš na ovo, pokušaj da naporedo sa disanjem uvodiš i izvodiš
Isusovu molitvu u srce i iz njega. Evo kako: kad udišeš govori ili pomisli:
Gospode Isuse Hriste, a izdišući: pomiluj me. Ako budeš često i poduže tako
radio uskoro ćeš osetiti lak bol u srcu i onda će se postepeno javljati u njemu
neka umilna toplina. Tako ćeš, s Božjom pomoću, doći do neprestane unutarnje
srdačne molitve, koja će se sama od sebe vršiti. Ali pritom se čuvaj od svih
predstava koje ti se budu javljale u umu za vreme molitve. Odbaci svako
maštanje, jer nam Sveti Oci zapovedaju da za vreme molitve čuvamo svoj um
slobodnim od svake pomisli i slike, od svega što nije molitva, da ne bi pali u
prelest.
Slepac me je pažljivo slušao, usrdno se vežbao u svemu što bi od mene čuo i
noću na odmorištu provodio je dosta dugo u tim vežbama. Posle pet dana osetio
je u srcu jaku toplinu i neizrecivu radost. Sem toga, osećao je veliku ljubav prema
Spasitelju i jaku želju da se neprestano moli. Ponekad bi video neku svetlost ali
bez ikakve druge pojave ili predmeta u njoj. Kada bi silazio u srce, činilo mu se
da tamo vidi neki veliki blještavi plamen koji izbija iz srca i obasjava čitavo
njegovo biće. Taj mu je plamen omogućavao da vidi i udaljena zbivanja, kao što
je bilo ovom prilikom.
Prolazili smo šumom. Ćutao je i sav je bio udubljen u molitvu. Odjednom mi reče:
- Kakva nesreća! Crkva je u plamenu i evo i zvonik se sada srušio.
- Prestani da uobražavaš tako na prazno, rekoh mu, to je iskušenje. Treba uvek
odmah odbaciti svako sanjarenje. Kako bi mogao da vidiš ono što se događa u
varoši? Do nje ima još dvanaest vrsti.
Slepac me posluša i nastavljajući molitvu zaćuta. Uveče, kada smo stigli u grad
stvarno sam video da je više kuća izgorelo i da je zvonik srušen - bio je podignut
na drvenim stubovima. Oko crkve se bilo skupilo mnogo sveta koji se divio kako
zvonik pri padu nije nikoga povredio. Po onome što sam saznao, nesreća se
dogodila tačno onda kada je slepac povikao u šumi.
- Ti si rekao da sam se prevario, reče on, a vidiš da nisam. Kako onda da ne
zahvaljujem i ne volim Gospoda Hrista Koji javlja Svoju milost i grešnicima i
slepcima i neukima! Hvala i tebi, dragi brate, što si me naučio srdačnoj molitvi.
Na to mu rekoh:
- Voli Gospoda i zahvaljuj mu, ali čuvaj se da svako viđenje smatraš za
neposredno otkrovenje blagodati Božje, jer se ono često događa kao posledica
prirodnih zakona. Ljudska duša nije samo vezana za mesto i za materiju, ona
može da vidi i u mraku, a isto tako ona može da vidi i udaljena zbivanja kao i ona
koja su joj pred očima. Ali mi ne koristimo tu sposobnost naše duše jer je ona
opterećena ili zadebljalošću tela ili zbrkanošću misli i rasejanošću pomisli. Kad
usredsredimo pažnju u sebe, kad se izdvojimo iz svega onog što nas okružuje i
kad izoštrimo um, tada se duša potpuno vraća samoj sebi i dela svim svojim
moćima, što je sasvim prirodna stvar. Moj pokojni starac mi je govorio da ne
samo molitvenici, već i bolesnici, kao i ljudi specijalno obdareni za to, kada se
nađu u nekoj zamračenoj prostoriji vide svetlost koja zrači iz svake stvari i proziru
misli drugih. Međutim neposredno dejstvo blagodati Božje za vreme molitve je
tako veličanstveno da se ono rečima ne može iskazati niti se može sa bilo čim
veštastvenim uporediti; sve čulno neuporedivo je niže od sladosnog osećanja
koje blagodat rađa u srcu.
Slepac me je pažljivo saslušao i postao još više smiren nego ranije. Molitva je
neprestano delovala u njegovom srcu i beskrajno ga radovala. I ja sam bio
srećan zbog toga i zahvaljivao sam Bogu što mi je pokazao toliku veru kod ovog
Svog sluge.
Najzad stigosmo u Tobolsk i ja ga odvedoh u prihvatilište. Pošto smo se srdačno
oprostili, nastavih put:
Čitavih mesec dana sam polako putovao i uz put razmišljao o tome kako je
korisno i utešno sresti žive primere pobožnosti i dobrote. Često sam čitao
Dobrotoljublje i tamo proveravao sve što sam rekao slepcu. Njegov primer je i
mene bodrio i budio u meni revnost i ljubav prema Spasitelju. Srdačna molitva
me je toliko veselila da sam mislio da čovek ne može biti srećniji na zemlji od
mene. Pitao sam se kakva je to nebeska radost koja može biti veća od ove? Ta
sreća nije samo obasjavala moju dušu, već mi je spoljašnji svet izgledao
prekrasan - sve me je pozivalo da volim i slavim Boga. Ljudi, drveće, bilje,
životinje - sve mi je bilo nekako blisko i svuda sam otkrivao naslikano Ime Isusa
Hrista. Ponekad sam se osećao toliko lak da mi se činilo da nemam tela i da
lagano lebdim u vazduhu. Ponekad sam se opet sav uzbuđen udubljivao u sebe.
Tada sam jasno video unutar mog bića i divio se premudrom ustrojstvu čovečjeg
tela. Ponekad sam opet osećao toliko veliku radost kao da sam postao car. U
svim tim utehama molio sam Boga da mi dozvoli da što pre umrem i da mogu da
Mu se tamo, u carstvu duhova, bacim pred noge i istopim pred Njim od
blagodarnosti.
Verovatno sam se bio suviše predao tim osećanjima, ili je možda Bog tako hteo,
tek posle izvesnog vremena počeh da osećam neki strah i trepet u srcu.
Pomislih: "Da mi se ne približuje neka nevolja ili napast, kao onda sa onom
devojkom koju sam učio Isusovoj molitvi u kapeli?" Crne misli napadoše na mene
kao oblaci. Setih se reči prepodobnog Jovana Karpatijskog koji je govorio da je
učitelj često izložen porugama, nevoljama i napastima zbog onih koje je duhovno
pomagao. Pošto sam se branio od takvih misli, udubih se još više u molitvu i
strah se potpuno izgubi. Osetio sam se jačim, pa pomislih: "Neka bude volja
Božja! Spreman sam da podnesem sve što mi Gospod Hristos bude poslao da
bih okajao svoje grehe. Uostalom svi oni koje sam nedavno poučio unutarnjoj
molitvi već su, pre no što su me sreli, bili pripremljeni za to tajnim dejstvima
Božjim". Ova pomisao me je potpuno umirila i ja nastavih put u molitvi i radosti
još srećniji nego ranije. Sledeća dva dana vreme je bilo kišovito i put je bio toliko
blatnjav da sam se više puta zaglavio. Prolazio sam kroz stepe i čitavih petnaest
vrsti nisam naišao ni na kakvo ljudsko naselje. Najzad uveče spazih dom kraj
puta i obradovah se što ću moći da se tu odmorim i prenoćim, a sutra, daće Bog,
pa će valjda biti lepše vreme.

U poštanskoj stanici
sadržaj
Približavajući se zgradi videh jednog starca u šinjelu. Sedeo je kraj puta u blizini
doma i izgledao je pijan. Pozdravih ga i rekoh:
- Kome treba da se obratim za prenoćište?
- Kome drugom nego meni, povika starac; ja sam ovde gazda. Ovo je poštanska
stanica. Ja sam upravnik.
- Onda molim vas, baćuška, dozvolite mi da prenoćim kod vas.
- A imaš li ti lične isprave? Daj da ih vidim.
Dadoh mu isprave, a on držeći ih u rukama poče da viče:
- Gde ti je lična karta?
- Držite je u rukama, odgovorih.
- Pa dobro, onda hajdemo unutra.
Pošto je stavio naočare pregledao je moje isprave i rekao:
- Izgleda mi da je sve u redu. Možeš ostati. Ja nisam loš čovek, evo, sad ću ti
doneti čašicu.
- Ja ne pijem, rekoh mu.
- Pa ne mari, ostani makar da večeraš sa nama.
On sede za sto zajedno sa kuvaricom, mladom ženom, koja takođe beše malo
popila. Sedoh i ja sa njima. Celo vreme večere nisu prestajali da se svađaju ili da
grde jedno drugo i na kraju se stvarno zavadiše. Gazda je otišao da spava u
magacin, a kuvarica je ostala da opere sudove i dalje gunđajući protiv njega.
Pošto sam video da se ona neće skoro smiriti upitah je:
- Gde bih mogao da legnem? Veoma sam umoran od puta.
- Evo, spremiću ti krevet, baćuška.
Ona namesti jednu klupu pored one koja je bila kraj prozora, prekri sve ponjavom
i dade mi jedan jastuk. Ispružih se i zatvorih oči kao da spavam. Još dugo
vremena kuvarica se motala po sobi dok najzad nije završila posao, onda je
ugasila svetlost i prišla meni. Najednom prozor koji se nalazio na uglu razbi se sa
užasnim treskom. Ram i okna se rasprštaše u komadiće. U isto vreme spolja se
začuše jauci i lomljava. Preplašena žena odskoči do nasred sobe i sruši se na
pod. Skočih sa ležaja misleći da mi se zemlja otvorila pod nogama, kad spazih
dva kočijaša kako unose u izbu jednog čoveka toliko krvavog da mu se ni lice
nije videlo. Sve ovo je još više povećalo moj strah. Ranjenik je bio državni
glasonoša i ovde je trebalo da promeni konja. Kočijaš poštanskih kola je loše
zaokrenuo i udario rudom u prozor. Kako je pod prozorom bila rupa kola su se
prevrnula, a glasonoša je udario glavom o kolac koji je bio na ivici puta.
Glasonoša zatraži vode i vina da bi očistio ranu, pa pošto je ispio jednu čašu
povika:
- Dajte konje!
Priđoh mu i rekoh:
- Kako ćete na put sa tolikom ranom?
Glasonoše nemaju vremena da boluju, odgovori on i izgubi se. Kočijaši
prenesoše kuvaricu do peći, pokriše je i rekoše:
- Preplašila se.
Upravnik pošte nasu malo rakije, popi i ponovo ode da spava. Ostadoh sam.
Uskoro je žena ustala i počela da hoda po sobi od jednog ugla do drugog kao da
je mesečar. Najzad iziđe iz kuće. Pomolih se Bogu i pošto sam bio veoma
umoran ubrzo zaspah.
Ujutru sam se oprostio sa domaćinom i nastavio dalje svoj put. Ispunjen verom,
nadom i zahvalnošću molio sam se uz put i slavio Oca našeg nebeskog Koji me
je izbavio od bliske nesreće.
Šest godina posle ovog događaja, prolazeći pored jednog ženskog manastira,
ušao sam u crkvu da se pomolim Bogu. Posle bogosluženja igumanija me je
ljubazno primila i ugostila čajem. Pošto najaviše neke goste koji su tu bili u
prolazu, ona izađe da ih dočeka i ostavi me sa kaluđericama koje su me
posluživale. Čaj mi je sipala jedna monahinja koja je odisala velikom smirenošću.
Zainteresovah se za nju, pa upitah:
- Ima li dugo, sestro, kako ste u ovom manastiru?
- Pet godina, odgovori ona. Kad su me doveli ovde bila sam umno obolela, ali
Bog mi se smilova. Mati igumanija me je primila kod sebe u ćeliju i zamonašila.
- A kako ste se razboleli?
- Od straha. Radila sam u nekoj poštanskoj stanici. Jedne noći, dok sam spavala,
konji su provalili prozor i od straha sam poludela. Moji roditelji su me vodili čitavu
godinu dana po raznim svetim mestima i eto tek ovde sam se izlečila.
Kada sam to čuo veoma sam se obradovao i proslavio Boga Koji je sve tako
mudro i dobro uredio.

Seoski sveštenik
sadržaj
Doživeo sam još mnogo koječega, rekoh obraćajući se mom duhovniku. Kad bih
hteo da vam sve ispričam ni tri dana mi ne bi bila dovoljna. Ako hoćete ispričaću
vam samo još jedan svoj doživljaj.
Jednog sunčanog letnjeg dana primetio sam nedaleko od puta groblje, upravo
crkvicu sa parohijskim domom i groblje. Zvonilo je za bogosluženje, pa požurih u
crkvu. Ljudi iz okoline su pristizali, ali mnogi od njih umesto da uđu u crkvu sedeli
su na travi u porti. Kad me videše povikaše:
- Nemoj tako da žuriš, imaš vremena. Ovde se polako služi, sveštenik je bolešljiv
i vrlo spor.
Stvarno, Liturgija je trajala vrlo dugo. Sveštenik, mlad čovek, bled i mršav, služio
je veoma sporo, ali s pobožnošću i mnogo srca. Na kraju službe održao je
odličnu besedu o tome kako da čovek zadobije ljubav Božju.
Kada se sve završilo sveštenik me je pozvao da ručam kod njega. Za vreme jela
mu rekoh:
- Vi služite, oče, sa mnogo vere, ali prilično sporo.
- Da, odgovori on. To se nikako ne dopada mojim parohijanima i dosta mi
prebacuju, ali neka, ja volim da razmišljam i odmerim svaku reč molitve pre no
što je proiznesem glasno. Ako čovek tako ne radi, reči nemaju nikakve vrednosti
ni za druge ni za mene. Sve je u duhovnom životu i pažljivoj molitvi. O kako se
ljudi malo bave duhovnim unutarnjim delanjem, dodade on. A to je samo zato što
se to ne želi i što se svet malo brine za unutarnje prosvećenje.
- Ali kako doći do toga? zapitah ja. To je veoma teško.
- Ni najmanje. Da bi čovek zadobio unutarnje prosvećenje i postao duhovan
treba odabrati jedan tekst iz Svetog Pisma i pažljivo razmišljati o njemu što duže
možemo. Kroz to čovek otkriva svetlost razuma. A što se tiče molitve treba
postupiti na isti način. Ako želiš da ti molitva bude čista, prava i uspešna, treba
izabrati neku kraću molitvu, sastavljenu od nekoliko reči, ali snažnih reči i dugo i
često je ponavljati. Eto, tako se stiče raspoloženje za molitvu.
Ovi sveštenikovi saveti su mi se mnogo dopali jer su jednostavni i korisni, a u isto
vreme mudri i duboki. Zahvalih se Bogu u duši što mi je dao da upoznam jednog
istinskog pastira Njegove Crkve.
Na kraju ručka sveštenik mi reče:
- Sada idi malo da se odmoriš. Ja ću da čitam Sveto Pismo i pripremam
propoved za sutradan.
Otidoh u kujnu. Tamo je bila samo jedna starica koja je sedela povijena u jednom
uglu i kašljala. Sedoh kraj prozorčeta, izvadih iz torbe Dobrotoljublje i počeh da
čitam. Posle izvesnog vremena primetio sam da je starica neprestano ponavljala
Isusovu molitvu. Bio sam veoma srećan kada sam čuo kako se priziva Sveto Ime
Božje, pa joj rekoh:
- Kako je lepo, majko, što se tako moliš. Stvarno je to najveće i najhrišćanskije
delo.
- Da, baćuška. Na kraju mojih dana to mi je velika uteha. Bog nek mi se smiluje.
- Da li se odavno tako moliš?
- Od mladosti, baćuška. Da mi nije Isusove molitve ne bih mogla živeti jer me je
ona spasla bede i smrti.
- Kako to? Ispričaj mi to, molim te, u slavu Božju i u čast blagodatne sile Isusove
molitve.
Zaklopih Dobrotoljublje, pa sedoh pored nje i ona otpoče da priča:
- Bila sam lepa i mlada devojka. Moji roditelji su me verili i uoči venčanja, pre no
što je mladoženja ušao u kuću, odjednom, kad je imao još svega desetak koraka
do kuće, pao je mrtav. Ovaj događaj me je toliko uplašio da sam odlučila da se
ne udajem, već da idem po svetim mestima i molim se Bogu. Moji roditelji su bili
voljni da mi dadu novca za put, ali nisam smela da pođem jer sam se bojala da
me zbog moje mladosti nevaljali ljudi ne napadnu. Jedna starica koja je već
mnogo godina obilazila sveta mesta mi reče da treba neprestano da ponavljam
Isusovu molitvu i ubedi me da će me ta molitva štititi od opasnosti. Poverovala
sam u ono što mi je rekla i stvarno nikada mi se ništa rđavo nije dogodilo, pa čak
ni u najzabačenijim krajevima kroz koje sam putovala. Kada sam ostarila
razbolela sam se i srećom, ovdašnji sveštenik me je primio u svoju kuću.
Sve sam ovo slušao sa radošću i nisam znao kako da zablagodarim Bogu za
ovaj dan u kome sam naučio toliko korisnih stvari. Malo posle zamolih ovog
svetog i plemenitog sveštenika da me blagoslovi i sav srećan nastavih put.
sadržaj

Na putu za Kazan
sadržaj
A evo kako sam se nedavno u Kazanskoj guberniji, idući ovamo, još jednom
uverio u moć Isusove molitve čak i onda kada se nesvesno svršava. Stvarno ova
molitva je najsigurniji i najkraći put do duhovnih blaga.
Jedne večeri morao sam se zadržati u nekom tatarskom selu. Kada sam ušao u
selo primetio sam jedna kola ispred neke kuće i kočijaša Rusa u njima.
Obradovavši se tome, odlučih da zamolim za prenoćište u toj kući, misleći da ću
bar prenoćiti sa hrišćanima. Približih se i upitah kočijaša čija su to kola. Odgovori
mi da njegov gazda nije odatle, već da on putuje iz Kazana za Krim. Dok sam
govorio sa njim, gospodin povuče kožnu zavesu sa vrata, pogleda me i reče:
- Provešću noć u kolima, tatarske kuće su suviše prljave.
Malo posle on iziđe iz kola da se malo prošeta pošto je veče bilo lepo.
Otpočesmo razgovor. Dugo smo pričali i on mi otprilike reče sledeće:
- Do šezdeset pete godine služio sam u mornarici kao kapetan broda. Kada sam
ostario dobio sam kostobolju i zatražio penziju. Živeo sam na Krimu, na imanju
moje žene. Bio sam skoro sve vreme bolestan. Moja žena je mnogo volela
društvo; volela je naročito da igra karte. Posle izvesnog vremena dosadilo joj je
da živi sa bolesnikom i otišla je u Kazan kod naše kćeri koja je tamo udata za
jednog višeg činovnika. Odnela je sve sa sobom, čak je i svu poslugu povela.
Ostavila mi je samo jedno moje kumče od osam godina da me služi.
Živeo sam tako sam tri godine. Moj kumić je bio vrlo spretan. Spremao je sobu,
ložio vatru, kuvao i grejao moj samovar, ali bio je vrlo živ, nevaljalac jedan.
Neprestano je trčao, vikao, skakao i lupao, tako da mi je prilično smetao. Nešto
zbog bolesti, nešto iz dosade, veoma sam voleo da čitam duhovne knjige. Imao
sam jednu odličnu knjigu od Grigorija Palame o Isusovoj molitvi. Čitao sam je
skoro bez prestanka i pomalo govorio Isusovu molitvu. Larma dečaka mi je bila
nepodnošljiva i ničim nisam mogao da ga umirim. Na kraju sam izmislio ovo:
terao sam ga da sedi u sobi na jednoj klupici i da ponavlja Isusovu molitvu.
Spočetka to mu se nije ni malo dopalo i da se ne bi molio, ćutao je. Da bih ga
primorao da izvršava što sam mu zapovedio, spremio sam šibu. Dok je on
govorio molitvu, ja sam ili čitao ili ga slušao. Čim bi prestajao pripretio bih mu
šibom i on bi, zastrašen, nastavljao sa molitvom. Sve mi je ovo veoma dobro
odgovaralo jer je najzad bio mir u kući. Posle izvesnog vremena primetio sam da
je prut nepotreban jer je dečak izvršavao moje naređenje rado i sa revnošću.
Kasnije se beše potpuno izmenio, postao je blag i ćutljiv i mnogo marljivije je
obavljao kućevne poslove nego ranije. To me je obradovalo, tako da sam mu
davao više slobode. Najzad evo šta se dogodilo. Dečko beše toliko navikao na
molitvu da ju je neprestano ponavljao bez ikakvog primoravanja sa moje strane.
Kada bih mu kazao koliko me iznenađuje njegova promena, odgovarao mi je da
sada ima neodoljivu želju da se moli.
- A šta osećaš? upitao sam ga.
- Ništa naročito, ali dobro mi je kad ponavljam molitvu.
- Kako to, dobro?
- Ne znam kako da objasnim.
- Da li si radostan?
- Jesam.
Kada je buknuo Krimski rat imao je dvanaest godina. Otišao sam u Kazan kod
moje ćerke i poveo i njega sa sobom. Tamo smo ga smestili u kujnu sa ostalim
slugama, ali bilo mu je vrlo teško sa njima jer su oni ili larmali ili ga zadirkivali i
ometali da se moli. Posle tri meseca došao je k meni i rekao:
- Ja idem kući; ne mogu više da izdržim ovaj život ovde i toliku galamu.
- Kako da ideš sam po ovakvoj zimi toliko daleko? rekoh mu. Čekaj dok ja budem
pošao natrag, pa ću te povesti sa sobom.
Sutradan moga dečaka beše nestalo. Svuda smo ga tražili, ali bilo ga je
nemogućno naći. Najzad jednog dana dobih pismo sa Krima. Kućepazitelji su mi
javljali da je četvrtog aprila, sutradan po Uskrsu, dečko nađen mrtav u mom
praznom domu. Ležao je na podu moje sobe blagolik, sa prekrštenim rukama na
grudima, u istom onom kaputiću koji je nosio kad je iščezao od mene. Sahranili
su ga u vrtu.
Kad sam primio tu vest, ožalošćen udivio sam se kako je tako brzo stigao na
Krim. Pošao je dvadeset šestog februara, a četvrtog aprila je stigao. Prešao je
znači tri hiljade vrsti za mesec dana što bi čovek i na konju jedva uspeo da
pređe. Trebalo bi da je išao sto vrsti na dan. A uz to bio je lako odeven, bez
isprava i novca. Pretpostavimo da je našao neka kola da ga odvezu, ali ni to nije
bilo mogućno bez Božje pomoći. I eto, tako je moj dečko okusio plodove molitve,
reče gospodin završavajući svoju priču, a ja, međutim, čak ni na kraju svog života
nisam još dospeo do njegove duhovne visine i mere.
Na to rekoh mom sagovorniku:
- Onu knjigu od Grigorija Palame, koju ste čitali i koja vam se toliko dopala, ja
znam. Ali u njoj se uglavnom govori o molitvi rečima. Trebalo bi da pročitate i ovu
knjigu. Ona se zove Dobrotoljublje. Tu ćete naći u celosti učenje o tome kako
steći i duhovnu Isusovu molitvu u umu i u srcu i kako okusiti njenih slatkih
plodova.
Pokazah mu Dobrotoljublje i on primi moj savet sa zadovoljstvom, pa mi reče da
će nabaviti tu knjigu.
"Bože moj, pomislih, kako su divni plodovi božanske moći koja se pojavljuje kroz
ovu molitvu. Kako je ovaj događaj poučan i dubok: Prut je naučio dečaka molitvi i
doneo mu utehu. Nevolje i patnje na koje nailazimo učeći molitvu, zar i to nisu
prutovi Božji? Onda zašto da se bojimo kad nam ih ruka našeg nebeskog Oca
pokaže? Bog nas beskrajno voli, a te nas šibe samo uče da se usrdnije molimo i
vode nas u radost neiskazanu."
Pošto sam završio svoja pričanja, rekoh svom duhovnom ocu:
- Oprostite mi, oče, Boga radi, što sam tako mnogo pričao. Sveti Oci kažu da i
duhovan razgovor kad se oduži postaje praznoslovlje. Vreme je da pronađem
svog saputnika za Jerusalim. Molite se za mene grešnog da preblagi Gospod
uputi na dobro moj put.
- Ja ti to želim od sveg srca, dragi brate u Hristu, odgovori on. Neka preblaga
milost Božja osvetljava tvoj put i neka te uvek prati kao anđeo Rafail Toviju!

Ištite, i daće vam se;

tražite, i naći ćete;
kucajte, i otvoriće vam se.
(Iz Evanđelja Gospoda Isusa Hrista po Mateju, gl. 7. st. 7)

Isus mu reče:
Ja sam put
i istina
i život;
niko ne dolazi Ocu
osim kroza me.
(Ev. po Jovanu, gl. 14. st. 6)
TRI KLjUČA
ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE
NAĐENI U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

U srce moje sakrih reči Tvoje (Ps. 119, 11).

Um treba da se trudi svim silama da se uzdiže gore (Katafigiot, gl. 19).

Ako svaki čovek ima svoja lična svojstva, naklonosti i sposobnosti, onda se jedan
i isti cilj postiže različitim putevima, na razne načine, koji vode tome cilju. To važi i
za zadobijanje unutarnjeg molitvenog delanja: ono se stiče raznim putevima, o
čemu nam svedoče opitna zapažanja Svetih Otaca.
Jedni od tih načina su opšti, kako za uspeh u molitvi, tako i za napredak u
hrišćanskom životu. U njih spada, po rečima svetog Simeona Novog Bogoslova,
bezuslovno poslušanje; spada takođe - vrlinski i podvižnički trud. O tome peva
Crkva u svojim pesmama: "Pronašao si trud, bogonadahnuti, za postizanje
bogoviđenja" (tropar sveštenomučeniku). Tu spada isto spoljašnje moljenje za
unutrašnju molitvu: Gospode, nauči nas da se molimo (Lk. 11, 1); kao i osobito
blagodatno dejstvo. Najbolji primer za to je prepodobni Maksim Kapsokalivit, koji
kad je jednom celivao ikonu Bogomatere, posle dvogodišnjeg upornog moljenja
njoj, najednom je osetio sladost i toplinu, koja se kosnula njegovog srca; mladi
Georgije dok se prosto molio, iznenada je ugledao unutarnju svetlost i stekao
neprestanu samodelatnu molitvu, itd.
Postoje, međutim, i drugi bitni načini za zadobijanje unutarnje molitve, koji se
neposredno odnose na nju. Kod Svetih Otaca nalazimo tri takva načina:
1. Često prizivanje imena Isusa Hrista;
2. Sabranost pažnje prilikom prizivanja;
3. Ulazak unutra u sebe, ili kako kažu Oci Crkve: silazak uma u srce.
Pošto upravo ova sredstva na najbrži i najudobniji način otkrivaju i nama Carstvo
Božje i otvaraju riznicu unutarnje duhovne molitve u našem srcu, veoma je
prikladno da ih nazovemo ključevima za dopiranje ovom skrivenom blagu.
sadržaj

KLjUČ PRVI
sadržaj
Ako količina vodi kakvoći, onda i često, skoro neprestano prizivanje imena Isusa
Hrista, makar to bilo u početku na rasejan način, može da dovede do sabrane
pažnje i topline srca. To sa razloga što je ljudska priroda u stanju da usvaja
izvesna raspoloženja posredstvom česte upotrebe i navike. Jedan duhovni pisac
kaže: Ako hoćemo da bilo šta činimo dobro, treba da ga činimo što češće. I Sveti
Isihije kaže da često ponavljanje rađa naviku i pretvara se u prirodu (gl. 7). To
primenjeno na unutarnju molitvu, kao što se vidi iz zapažanja iskusnih ljudi, biva
na ovaj način: Onaj koji želi da stekne unutarnju molitvu donosi odluku da često,
skoro neprestano priziva ime Božije, tj. da ustima izgovara Isusovu molitvu:
Gospode Isuse Hriste Sine božji, pomiluj me grešnoga. Ili u skraćenom vidu:
Gospode Isuse Hriste pomiluj me. Ovako uči prepodobni Grigorije Sinait. Isti ovaj
svetitelj dodaje da je skraćeni vid pogodniji za početnike ne odričući, uostalom, ni
jedan ni drugi. On samo savetuje da se reči molitve ne menjaju često, kako bi se
što lakše priviklo na prizivanje. A da bi se još više podstakao na neprestano
vršenje molitve onaj koji se tome uči, on određuje sebi za pravilo, da u izvesnom
vremenskom periodu izgovori molitvu određeni broj puta, tj. da u toku dana i noći
izgovori toliko i toliko stotina ili hiljada molitava na brojanice. To čini ne brzo nego
veoma lagano, pokrećući jezik i usta. Posle izvesnog vremena usta i jezik onoga
koji to upražnjava stiču takvu naviku i takoreći samopokretnost, i to do te mere da
će bez nekog osobitog napora početi sami od sebe da se kreću prilikom
izgovaranja imena Božjeg, čak i pri zatvorenim očima. U produžetku će ovo
kretanje jezika početi da prati um, koji će se postepeno oslobađati od rasejanosti
i postajati sabran i pažljiv prema molitvi. Na kraju, može doći i do silaska uma u
srce, kako kažu Oci. Um, naime, kad se vrati u srce, zagreva ga toplinom
božanske ljubavi, tako da sada samo srce, slobodno, bez pritiska, s neizrecivom
sladošću, počinje da priziva ime Isusa Hrista i da se s umilenjem izliva pred
Bogom neprekidno, saglasno rečima: "Ja spavam a srce moje bdi" (Pesma nad
pesmama, 5, 2).
O plodotvornosti čestog umnog prizivanja imena Isusa Hrista, divno kaže Sveti
Isihije: Kao što kiša, ukoliko češće pada na zemlju, utoliko je čini mekšom, tako i
ime Hristovo, ukoliko ga češće prizivamo, utoliko čini zemlju srca našeg
radosnijom i veselijom.
Iako je navedeni način, zasnovan na iskustvu i zapažanjima Svetih Otaca,
dovoljan kao pogodno sredstvo za zadobijanje unutarnje molitve, ipak, postoje i
uzvišeniji načini, a to su: pažnja i uvođenje uma u srce. Ovaj prvi način
prvenstveno odgovara onima koji se još uvek nisu navikli na pažnju i koji ne
umeju da se trude nad svojim srcem. Isto tako on može da bude uvod i priprema
za sledeće načine. Uostalom, svako treba da bira shodno svojim osobinama i
sposobnostima; svako neka bira ono što mu više odgovara, kako kaže monah
Nikifor.
sadržaj

KLjUČ DRUGI
sadržaj
Pažnja znači, kako kaže monah Nikifor, čuvanje uma, ili ona znači - sabiranje
uma u sebe samoga i udubljivanje njegovo u bilo kakvu stvar, kroz
zanemarivanje svih drugih misli i predstava. Koliko je ona važna za one koji se
bave molitvenim podvigom, o tome svedoče prepodobni Kalist i Ignjatije,
navodeći reči prepodobnog Nila, koji kaže da pažnja koja traži molitvu, sigurno
će je naći. To stoga što se molitva daruje pažnji više nego bilo čemu drugome,
zato se i treba truditi nad njom. (Dobrotoljublje, deo drugi, gl. 24). Slično ovome
kaže i Sveti Isihije: Ukoliko više budeš pazio na misli, utoliko će želja za
Isusovom molitvom kod tebe biti veća (gl. 90). I još: Blagodareći krajnjoj pažnji,
vazduh srca se ispunjuje radošću i tišinom (gl. 90); sabrana trezvenost je toliko
neophodna molitvi, koliko svetiljka svećnjaku (gl. 102). Isto tako i monah Nikifor,
pošto je izložio učenje o unutrašnjoj molitvi, završava: ako se ne bude moglo, na
osnovu obrasca koga je on dao, ući u srce onda treba upotrebiti što dublju pažnju
i sabranost prilikom molitve, koja će, bez ikakve sumnje, otvoriti vrata srca, i
razgoreti unutarnju molitvu. On uverava da je to iz iskustva poznato. Uostalom, i
Sveto Pismo potvrđuje ovu istinu, da se bez pažnje nemoguće sjediniti s Bogom.
I tako, onaj koji želi da preko duhovne sabranosti i pažnje postigne unutarnju
molitvu, treba da se, koliko mu je to moguće, pridržava samoće, da izbegava
razgovore sa ljudima, da vrši molitvu polagano, i ne odjednom previše, nego sa
izvesnim razmacima; treba da se udubljuje u reč molitve, kao što se to radi
prilikom pažljivog čitanja knjige. Nužno je da po mogućnosti odgoni pomisli i da
svu svoju pažnju sabere na Isusa, koga priziva, i na Njegovu milost, koju moli.
Ponekad kad se završi molitva, malo poćutati, kao u očekivanju Božjeg
odgovora, trudeći se pri tom da pažnja bude sabrana i u momentu rasejanosti.
Neophodno je da stalno imaš na umu, da si se radi Gospoda odlučio da uvek
prebivaš u molitvenoj sabranosti, pri očišćenju uma od pomisli.
sadržaj

KLjUČ TREĆI
sadržaj
Treći ključ je ulazak unutra u sebe ili u srce. Ne oslanjajući se ovde na svoja
razmišljanja, izložićemo shvatanje i učenje Svetih Otaca o samoudubljivanju i
ulasku u srce, na način koji su oni sami iskusili kao verne putovođe istinskoj
duhovnoj unutrašnjoj molitvi. Svetootačke pouke po ovom pitanju izložićemo
njihovim sopstvenim rečima, podelivši ih radi preglednosti na tri sledeće grupe:
U prvu grupu spadaju Oci koji su nam ostavili pune pouke o Isusovoj molitvi, kao
na primer: Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait, monah Nikifor, monasi Kalist i
Ignjatije Ksantopuli;
U drugu grupu - Oci, koji su ostavili kratke izreke o unutrašnjoj molitvi, kao što su:
Isihije Jerusalimski prezviter, Filotej Sinajski, Teolipt mitropolit, Varsanufije i
Jovan;
Na treće mesto ćemo staviti veoma korisnu za dušu povest o Avi Filimonu. On
nas podseća na ceo put podvižništva.
sadržaj

SVETOOTAČKE POUKE
O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

PRVA GRUPA
1. Pouke svetog Simeona Novog Bogoslova.
sadržaj
Sveti Simeon Novi Bogoslov govori o načinu ulaska u srce pri opisivanju treće
vrste molitve (68 Slovo, str. 163 Ruskog drugog izd.):
Treća vrsta molitve zaista je divna i neobjašnjiva, i za one, koji je nisu opitno
doživeli, ne samo što je teško shvatljiva, nego im čak može izgledati i
neverovatna. U stvari, ovaj način molitve je u naše vreme veoma redak, iako se
njime uništavaju zamke i raznovrsna demonska lukavstva, koja demoni
upotrebljavaju kako bi um zapleli u mnoge raznorazne pomisli. Jer um, samo
onda kada je od svega slobodan, ima pogodne uslove, da bez svake smetnje
ispituje pomisli, koje mu naturaju demoni, da se s lakoćom od njih oslobađa i da
čistim srcem prinosi Bogu svoje molitve.
Izloživši potom uslove neophodne za uspeh u ovom načinu molitve, i to:
savršeno poslušanje i čuvanje svoje savesti čistom, kako u odnosu prema Bogu,
tako i u odnosu prema ljudima i u odnosu prema stvarima; i da sve treba činiti
kao da se nalaziš pred licem samoga Boga, prepodobni Simeon dodaje:
Ako tako budeš radio, ti ćeš sebi poravnjati istinsku i nepogrešivu stazu ka
trećem načinu molitve, koji se sastoji u sledećem: Um treba da čuva srce u
vreme dok se moli, i da se stalno povraća i sabira u njega, pa da onda otuda, iz
dubine srca, uznosi Bogu molitve.
Sve je u tome: tako radi, dok ne okusiš Gospoda. A kada na kraju, um tamo,
unutar srca, okusi i srcem oseti da je blag Gospod; tada on više neće ni zaželeti
da se udalji od srdačnog mesta. Tada će i on reći, kao Sveti Petar: Dobro nam je
ovde biti! I od tog momenta će stalno pogled usmeravati unutar u srce, i
neprestano se tamo vraćati, odgoneći sve pomisli, đavolom ubacivane.
Za one koji nemaju nikakvog pojma o ovome delu i koji ga ne poznaju, ono većim
delom izgleda tegobno i preteško. Međutim, oni koji su okusili sladost koju ono
daje, i koji su se osladili njome u dubinama srca svoga, takvi kliču sa Svetim
Pavlom i govore: "Ko će nas odvojiti od ljubavi Hristove...!" (Rim. 8, 35). Sveti Oci
čuvši Gospoda kako kaže, da iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud,
krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga, i da je to ono što pogani čoveka (Mat.
15, 19 i 20); čuvši takođe da nam se na drugom mestu u Evanđelju zapoveda, da
očistimo unutrašnjost čaše, kako bi bila i spolja čista (Mat. 23, 26); ostavili su
tako drugo duhovno delo i svecelo se predali tom jedinom delanju, tj. čuvanju
srca. To su uradili jer su bili uvereni, da će zajedno sa tim podvigom lako steći
svaku vrlinu, a da bez njega neće uspeti ni u jednoj. Ko hoće neka čita njihove
spise, neka pročita što su o tome napisali Marko Podvižnik, šta je rekao Jovan
Lestvičnik, prepodobni Isihije, Filotej Sinajski, Ava Isaija, Varsanufije Veliki i drugi.
Ako hoćeš da se naučiš da ovo činiš kako treba (da ulaziš u srce i da boraviš
tamo), ja ću ti u tome pomoći.
Pre svega treba da sačuvaš tri stvari: bezbrižnost u odnosu na sve, čak i u
odnosu na Ono što je dozvoljeno, a ne samo u odnosu na ono što je nekorisno i
sujetno, drukčije rečeno: umrtvljenost prema svemu; čistu savest u svemu, tako
da te ona ni u čemu ne grize; i - savršenu nepristrasnost, tj. da pomisao tvoja ne
bude strasno prilepljena ni za kakvu stvar: Potom sedi na neko usamljeno i tiho
mesto, zatvori dveri, odvoji um od svake prolazne i sujetne stvari, sagni glavu
prema grudima, i na taj način saberi se pažljivo unutar u sebe (ne u glavi, nego u
srcu), obraćajući tamo i svoj um i svoje čulne oči, uzdržavajući donekle svoje
disanje. Imaj tamo um svoj, i postaraj se na svaki način da pronađeš mesto, gde
se nalazi srce, da bi, kada ga nađeš, tamo svecelo boravio um tvoj. U početku
ćeš tamo unutra naći neku tamu i tegobu. No kasnije, ukoliko budeš produžio to
delo sabrane pažnje danonoćno bez prekida, naći ćeš neku neprestanu radost.
Um, koji se bude trudio u ovome, naći će mesto srca, i tog momenta će videti
tamo unutra takve stvari, kakve nikada niti je video niti je znao. Od tog trenutka,
ma sa kakve strane iznikla ili se pojavila bilo kakva pomisao, pre nego što uđe
unutra i pretvori se u misao ili predstavu, um će je odmah otuda proterati i uništiti
imenom Isusovim, tj. molitvom: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Od toga
vremena um će takođe početi da stiče revnost protiv demona, biće u stanju da ih
progoni i pobeđuje. A što se ostalog tiče, što obično dolazi kao posledica ovoga
truda, sam ćeš to, Božjom pomoću, iz iskustva. saznati, ukoliko budeš čuvao
sabranost uma i držao se Isusa, tj. Njegove molitve: Gospode, Isuse Hriste,
pomiluj me!
sadržaj

2. Pouka Svetog Grigorija Sinaita

sadržaj
Sveti Grigorije Sinait izlaže učenje o unutrašnjoj molitvi srca i o načinu njenog
sticanja u svoja tri poglavlja "O samovanju i molitvi", koja se mogu naći u
"Dobrotoljublju". Evo skraćenih odlomaka iz njih:
Mi koji smo primili Duha života u Hristu Isusu, trebalo bi da čistom molitvom u
srcu heruvimski razgovaramo sa Gospodom. No mi, ne shvatajući veličinu, čast i
slavu blagodati preporoda, i ne starajući se da uzrastemo duhovno kroz vršenje
zapovesti, i da se popnemo do stanja umnog bogoviđenja, - prepuštamo se
lenjosti, time što dopuštamo da nas porobe strasne navike i da padnemo u
bezdan neosetljivosti i tame.
Događa se čak i to, da izgubimo i sećanje na Boga, a kakvi treba da budemo,
kao čeda Božja po blagodati, o tome ni pojma nemamo. Verujemo, ali ne
delatnom verom, i po obnovi Duhom kroz krštenje ne prestajemo da živimo
telesno. Ako se nekad i desi da se pokajemo i počnemo ispunjavati zapovesti,
ispunjavamo ih samo na spoljašnji, ali ne i na duhovni način. Tako se događa da
se do te mere odviknemo od duhovnog života, da nam njegove projave kod
drugih liče na laž i zabludu. Tako doživotno ostajemo mrtvoga duha, živeći i
radeći ne u Hristu, i suprotno zapovesti, da ono što je od Duha rođeno, treba da
bude duhovno.
Pored svega toga, darovi koje smo primili u svetom krštenju u Hristu Isusu, ne
gube se, samo se zakopavaju u zemlju, kao neko blago. A trezveni razum i
blagodarnost zahtevaju da ih otkrijemo i iznesemo na videlo dana. Kako je to
moguće?
To je moguće postići na dva načina: Prvo, ti darovi se otkrivaju revnosnim
ispunjenjem zapovesti: ukoliko izvršavamo zapovesti, utoliko više oni otkrivaju
svoju svetlost i svoj sjaj; drugo, oni se javljaju i razotkrivaju neprestanim
prizivanjem Gospoda Isusa, ili, što je jedna i ista stvar, neprestanim sećanjem na
Boga. Silno je i prvo sredstvo, ali je drugo silnije, tako da i prvo preko njega
zadobija svoju punu moć. Zato, ako zaista želimo da otkrijemo u nama skriveno
blagodatno seme, onda pohitajmo da se što pre naviknemo ovom drugom
srdačnom podvigu: imajmo u srcu samo ovaj molitveni trud i silu, bez primese
ikakvih predstava i slika i maštanja. Ako se budemo potrudili da u srcu steknemo
samo tu molitvenu silu i energiju, ona će zagrejati um naš i srce i razgoreti u duši
neizrecivu ljubav prema Bogu i ljudima.
Ova umna molitva, koja se tvori u srcu silom Duha Svetoga, dejstvuje u njemu na
dva načina: nekad njoj prethodi um, prilepljujući se za Gospoda u srcu kroz
neprestano sećanje na Njega; nekad opet dejstvo molitve, samo pokrenuto
prethodno ognjem radosti, privlači um u srce, i privezuje ga za prizivanje
Gospoda Isusa i za trepetno stajanje pred Njim. U prvom slučaju dejstvo molitve
počinje da se otkriva po meri umanjenja strasti, kroz ispunjenje zapovesti, u vidu
topline u srcu, koja je posledica istrajnog prizivanja Gospoda Isusa; u drugom
slučaju duh privlači um u srce i sabira ga tamo u njegovim dubinama,
oslobađajući ga od uobičajenog lutanja. Zavisno od ta dva vida molitve i um
postaje ili delatni ili sazercateljni. Svojim delanjem i podvigom, on Božjom
pomoću, pobeđuje strasti, a sazercanjem - vidi Boga, koliko je to dostupno
čoveku.
Ova delatna umnosrdačna molitva vrši se na sledeći način: Sedi na stolicu, oko
ped visoku, nizvedi um svoj iz glave u srce, pa ga zadrži tamo. Odatle prizivaj
umnosrdačno: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Pri tom zadržavaj disanje, da
bi bilo tiho i suzdržano, jer i disanje je u stanju da rasejava misli. Ako primetiš da
se pojavljuju pomisli, ne obraćaj pažnju na njih, pa makar one bile prosts i dobre,
a ne samo tašte i nečiste. Zaključavajući um u srce i prizivajući često i strpljivo
Gospoda Isusa, uskoro ćeš savladati takvu vrstu pomisli i istrebiti ih, pobeđujući
ih na nevidljiv način Božanstvenim imenom. Sveti Lestvičnik kaže: Isusovim
imenom udri po neprijateljima, od toga ne postoji jačeg oružja ni na nebu ni na
zemlji.
Kada um iznemogne od tog podviga i umore se telo i srce od napornog
poduhvata čestog prizivanja Gospoda Isusa, onda ustani i pevaj, ili razmišljaj o
nekom mestu iz Svetog Pisma, ili se bavi sećanjem na smrt, ili se zabavi
čitanjem, ili rukodeljem, ili nečim drugim.
Kada se prihvatiš tog molitvenog podviga, onda ti priliči da čitaš samo takve
knjige u kojima se izlaže učenje o unutarnjem životu, o duhovnoj trezvenosti i
molitvi. Tu spada Lestvica, slova Isaka Sirijanina, asketske knjige Maksima
Ispovednika, Simeona Novog Bogoslova, Isihija, Filoteja Sinajskog i drugi slični
spisi. Knjige druge vrste privremeno sve ostavi, ali ne stoga što one nisu dobre,
nego radi toga što pri takvom nastrojenju i stremljenju nije pogodno da se njima
baviš: one mogu da udaljuju tvoj um od molitve. Čitaj malo, ali ga čitaj sa
udubljivanjem u usvajanjem.
Molitvoslovlja nemoj izostavljati. Neki drže veliko molitveno pravilo, neki potpuno
izostavljaju molitvenik, moleći se Gospodu samo umnom molitvom. Ti izaberi
sredinu: ne gomilaj mnogo molitava, jer to može da smućuje; nemoj ih, međutim,
ni potpuno izostavljati, trebaće u slučaju nemoći i raslabljenosti. Ako primetiš da
molitva dejstvuje u tebi i ne prestaje da se sama kreće u srcu tvome, nemoj da je
prekidaš i da se prihvataš molitvenika. To bi značilo ostaviti Boga unutra, izaći
vani, i spolja početi sa njim razgovarati. Oni koji nisu još stekli molitvenu silu i
energiju, treba da molitvoslove mnogo, čak bez mere, da bi se stalno nalazili u
mnogim i raznim molitvama, kako bi im se od takvog tegobnog molitvenog truda
zagrejalo srce i u njemu počelo dejstvo molitve. Onaj pak koji na kraju okusi od te
blagodati, takav treba da čita molitve umereno, provodeći pretežno vreme u
umnoj molitvi, kao što su zapovedili Oci. U slučaju unutarnje iznemoglosti, treba
čitati molitve ili pročitavati svetootačke spise. Kada vetar nadme jedra, vesla su
suvišna; ona su potrebna onda kada vetar oslabi i lađa se zaustavi.
Snažno oružje protiv neprijatelja ima onaj koji zajedno sa molitvom poseduje
skrušeni plač, da se ne bi pogordio zbog radosti koju daje molitva. Onaj koji čuva
tu radosnu tugu, izbavlja se od svake štete. Prava neprevarna unutarnja molitva
je ona u kojoj toplota, koja se rađa iz molitve Isusove, zapaljuje oganj u zemlji
srca i spaljuje strasti, kao trnje. Ona osenjava dušu veseljem i mirom, ne dolazi ni
sa desne ni sa leve strane, čak ne ni sviše, nego izbija iz srca, kao izvor vode, od
životvornog Duha. Samo nju zavoli i potrudi se da je stekneš u srcu svome,
čuvajući um vazda od bilo kakvih maštanja. Dok si sa njom, ničega se ne plaši;
jer Onaj koji je rekao: Budite hrabri. Ja sam, ne bojte se - On je sa nama.

3. Pouka Nikifora monaha

sadržaj
Monah Nikifor svoju pouku o ulasku u srce izlaže u svome delu "O trezvenosti i
čuvanju srca" (Dobrotoljublje, rusko izd. tom drugi).
Vi koji želite, kaže on, da osetite u srcu oganj nebeski, i da iz iskustva saznate,
šta je Carstvo nebesko, koje se nalazi u vama, dođite da vam izložim nauku
nebeskog življenja, ili bolje reći metod koji bez truda i znoja uvodi onoga koji se
njime služi u pristanište bezstrašća. Kroz pad mi smo izašli napolje, otuđili se
pravog života; zato treba da se povratimo nazad, bolje rečeno da se vratimo
sami sebi, oslobađajući se od prilepljenosti za spoljašnje stvari. Nemoguće nam
se sa Bogom pomiriti i sroditi sve dotle dok se najpre ne povratimo sami sebi,
dok ne uđemo spolja unutra. Samo je unutarnji život istinski hrišćanski život. O
tome svedoče svi Oci.
Tako upita jednom brat Avu Agatona: Šta je važnije, telesni trud ili čuvanje srca?
Starac mu odgovori: čovek je sličan drvetu; telesni trud predstavlja - lišće, a
čuvanje srca - plod. Pošto, po Svetom Pismu, svako drvo koje ne daje dobrog
ploda, seče se i u oganj baca, očevidno je da je potrebno da svu svoju pažnju
usredsredimo na plod, tj. na čuvanje srca. Naravno, potrebno nam je i odelo od
lišća, tj. telesni trud i podvig.
Sveti Jovan Lestvičnik kaže: Zatvori vrata ćelije za telo, vrata usta za jezik, i
unutarnja vrata za lukave demone. Dok sediš "na visini" (tj. kad usredsrediš
pažnju nad srcem), straži, ako si opitan", u kolikom broju i kakvi lopovi se
prikradaju, da uđu u vinograd tvoga srca, kako bi pokrali grožđe. Kad se stražar
umori (tj. onaj koji bdi nad srcem), onda ustaje, moli se, potom opet seda i hrabro
se prihvata istog posla( tj. sabranog straženja nad srcem i molitve).
Sveti Makarije Veliki uči: Glavni posao podvižnika se sastoji u tome da uđe u
svoje srce, povede tamo borbu sa satanom, i da protiveći se njegovim pomislima,
ratuje protiv njega.
Sveti Isak Sirijanin piše: Potrudi se da uđeš u svoju unutrašnju klet, i ugledaćeš
nebesko blago. Lestvica za Carstvo nebesko sakrivena je unutra u tebi, tj. u
tvome srcu. Zato se operi od greha i saberi u srcu svom tamo ćeš pronaći
stepenice uz koje ćeš se popeti na nebesa.
Evo šta kaže o tome Karpatije: Potrebno je mnogo podviga i molitvenog truda, da
bi se postiglo nepomućeno stanje misli, ovo drugo nebo srca, na kome živi
Hristos, kao što kaže Apostol: "Ili ne znate da Hristos živi u vama" (1. Kor. 3,16).
Evo reči svetog Simeona Novog Bogoslova: Od onog momenta kada je čovek
isteran iz raja i udaljio se od Boga, đavo sa demonima je stekao slobodu da
danonoćno na nevidljiv način koleba misli svakog čoveka. Um se od toga ne
može drukče odbraniti osim svakidašnjim sećanjem na Boga. Samo onaj čije je
srce zapečaćeno sećanjem na Boga, u stanju je da svoju umnu silu sačuva
nepokolebivom.
Tako uče svi Sveti Oci. Ovaj podvig, veći od svih drugih, skoro svi oni preuzimaju
jedan od drugoga učenjem. Samo retki pojedinci zadobili su ga bez učenja, i to
neposredno od Boga, radi ognjenosti njihove vere. Prema tome, treba tražiti
učitelja koji je iskusan u ovom poslu. Ako se takav učitelj ne može naći, onda
treba prizvati Boga sa skrušenim srcem i suzama, i raditi ono što budem rekao.
Poznato je da disanje, kojim dišemo, sprovodi kroz pluća vazduh do srca. Zato
sedi i sabravši um svoj uvedi ga zajedno sa disanjem unutra, primoraj ga da
zajedno sa udisanim vazduhom siđe u samo srce, i drži ga tamo, ne
dozvoljavajući mu da izađe, kad on hoće. Držeći ga tamo, nemoj ga ostaviti da
bude prazan, nego mu podaj sledeće sveštene reči: Gospode, Isuse Hriste, Sine
Božji, pomiluj me! I neka ih um ponavlja dan noć. Potrudi se da ga navikneš
boravku unutra sa pomenutom molitvom, i pazi da um ne izlazi brzo otuda, jer će
njemu u početku biti veoma dosadno od takve prinudne zatvorenosti unutra. Ali
zato, kad se navikne, biće mu veoma milo i radosno da tamo boravi, čak će i sam
želeti da tamo ostane. Kao što se čovek kad se vrati iz tuđe zemlje, pri susretu
sa ženom i decom, zaboravi od radosti, tako biva i sa umom: kada se sjedini sa
srcem, ispunjuje se neizrecive radosti i veselja.
Ako ti uspe da uđeš u srce ovim putem koji sam ti pokazao, zablagodari Bogu, i
nikad ne napuštaj to delo: ono će te naučiti onome o čemu ni sanjao nisi. A ako ti
ne uspe da i pored truda uđeš na taj način u predeo srca, onda uradi ono što ću
ti sada kazati, pa ćeš sa Božjom pomoći naći ono što tražiš. Poznato je da se
razumna sila (unutarnja reč, reč kojom se razgovara sa sobom) čovekova nalazi
u grudima. Jer, tamo, u grudima, kada usta ućute, mi razgovaramo sa sobom i
savetujemo se, tamo čitamo molitve (kada ih napamet čitamo u sebi) pevamo
psalme i vodimo svaki drugi razgovor sa samim sobom. Eto upravo toj misaonoj
(razumnoj) sili, oslobodivši je od svake pomisli, podaj da neprestano govori:
Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! i primoraj sebe, da umesto svake
druge reči, samo to vapiješ unutra. Strpljivo se drži toga truda i podviga samo
neko vreme, i preko toga će ti se otkriti ulazak u srce. U to uopšte ne treba
sumnjati, jer smo to sami na sebe isprobali.
Zajedno sa tim mnogoželjenim i radosnim silaskom u srce, i sa njegovim budnim
stražarom - pažnjom, useliće se u tebe ceo zbor vrlina: ljubav, radost, mir,
dugotrpeljivost, krotost i ostalo.
sadržaj

4. Pouka Ignjatija i Kalista

sadržaj
Inoci Kalist i Ignjatije Ksantopuli izlažu svoje učenje o unutarnjem delanju srca u
čitavih sto glava, uključenih u "Dobrotoljublje", Ovde navodimo ono što je
najglavnije i za nas najpotrebnije:
Početak života po Bogu sastoji se u revnosti i sveusrdnom trudu da živimo po
spasiteljnim zapovestima Hristovim, a kraj mu je - savršeno javljanje i povratak
onome što nam je dato božanskom blagodaću u krštenju. Ili, što je isto: svlačenje
starog čoveka sa delima i pohotama njegovim, i oblačenje u novog duhovnog (Ef.
4, 22-24), tj. u Gospoda Isusa Hrista, kao što kaže božanski Pavle: "Dečice moja,
koju opet u mukama rađam, dok se u vama ne uobliči Hristos" (Gal. 4, 19).
Kada se krštavamo, kaže Sveti Zlatoust, tada naša duša sija sjajnije od sunca,
očišćena Svetim Duhom. Kao što čisto srebro, obasjano sunčanim zracima, i
samo ispušta zrake, ali ne po svojoj prirodi, nego zbog toga što je obasjano
suncem, tako biva i sa dušom: očišćena krštenjem, zadobija zrake od slave
Duha, postajući i sama iznutra proslavljena. No, avaj, slava ova neizreciva i
strašna, samo jedan ili dva dana ostaje u nama; posle toga mi je zamračujemo,
zatrpavajući je životnim brigama i strasnim delima.
U božanskoj materici, tj. u svetoj krstionici, dobijemo zabadava savršenu
božansku blagodat. Ako se desi da je posle toga sakrijemo tamom životnih briga i
strasti, ipak je možemo opet obnoviti i očistiti pokajanjem i ispunjenjem
božanskih zapovesti, i ugledati njenu natprirodnu svetlost. To biva po meri vere
svakog pojedinca i po meri usrđa življenja po veri, prvenstveno po blagoslovu
Gospoda Isusa Hrista. Sveti Marko kaže: Hristos, budući savršeni Bog, darovao
je onima koji su se krstili savršenu blagodat Svetoga Duha, koja se ne nuždava
ni u kakvoj dopuni sa naše strane. Ona nam se otkriva i javlja po meri vršenja
zapovesti, dok ne dostignemo u meru rasta visine Hristove.
I tako, pošto je početak i koren spasiteljnog podviga u tome da živimo po
zapovestima Gospodnjim, a kraj i plod - obnavljanje savršene blagodati Duha
koja nam je darovana u krštenju, koja postoji u nama ali je zatrpana strastima, i
ponovo se otkriva kroz vršenje zapovesti; pošto je to tako, onda treba da se
potrudimo u vršenju zapovesti, kako bi dar Duha koji je u nama očistili i jasnije
videli. Voljeni učenik Gospodnji Jovan kaže, da onaj koji drži zapovesti
Gospodnje, prebiva sa Gospodom i Gospod sa njim. Sam pak Gospod još jasnije
govori o ovome kad kaže: "Ko ima zapovesti moje i drži ih, taj me voli, a onaj koji
mene voli, voleće ga Otac moj, i ja ću ga voleti i sam ću mu se javiti... Ko ima
ljubavi k meni, držaće reč moju; i Otac moj imaće ljubav k njemu: i k njemu ćemo
doći i u njemu ćemo se nastaniti" (Jn. 14, 21-24).
To pravilno ispunjavanje zapovesti Gospodnjih nama je nemoguće bez Gospoda
Isusa Hrista, kao što sam On kaže: "Bez mene ne možete ništa činiti", i kao što
Apostol potvrđuje: "Ni u kome drugome nema spasenja" (D. Ap. 4,11). On je za
nas put, istina i život. Zato nas i uče premudro naši slavni nastavnici i učitelji,
silom Duha Svetoga koji živi u njima, da se pre svega Gospodu molimo i da bez
ikakve sumnje ištemo milost od Njega; da neprestano imamo i nosimo u srcu Ime
njegovo da sa njim neprestano u umu i na usnama svesveto i presladosno
živimo, i spavamo, hodimo, jedemo i pijemo. Jer kao što se u nas sabira sve što
je rđavo i štetno kad ne prizivamo ime Isusovo, tako i u.vreme kada je ono
molitveno u nama, sve što je neprijateljsko beži od nas, a što je dobro izobiluje u
nama, i nema ništa što ne bismo bili u stanju da izvršimo, kao što je i sam
Gospod rekao: "Koji bude u meni i ja u njemu, taj će roditi mnogi rod" (Jn. 15, 5).
Pošto smo tako priznali svoju nemoć i svu nadu položili na Gospoda, zavolevši
zapovesti do spremnosti da radije žrtvujemo život svoj nego da prekršimo bilo
koju od njih, to svu svoju pažnju usmerimo na to da se naviknemo i utvrdimo u
tom neprestanom prizivanju Imena Gospodnjeg, koje uništava svako zlo i stvara
svako dobro. Da bi uspeli u tom podvigu, Sveti Oci nam nude i ukazuju na neko
osobito delanje, koje su nazivali umetnošću, čak umetnošću nad umetnostima.
Iznećemo ovde prirodnu veštinu predivnog Nikifora, koji nam pokazuje kako da
uđemo u srce preko disaaa, koje mnogo pomaže za sabiranje misli.
Evo njegovog pravila: Sedi na usamljenom mestu, i sabravši um, uvedi ga preko
disanja u srce, pa kad se tamo molitvenom pažnjom sabereš, prizivaj
neprestano: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! Tako radi sve dotle,
dokle se ta molitva privije srcu i postane neprestana.
Tako su učili i drugi Sveti Oci. Sveti Zlatoust govori: Molim vas, braćo, nemojte
nikad prestajati da vršite ovo molitveno pravilo. Na drugom mestu kaže: Svaki je
dužan, bilo da jede, bilo da pije, bilo da sedi, bilo da služi, bilo da putuje ili ma šta
drugo radi, da neprestano vapije: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!
da bi ime Gospoda Isusa Hrista, kad siđe u dubinu srca, smirilo otrovnu zmiju, a
dušu spasilo i oživotvorilo. Boravi neprestano u prizivanju imena Gospoda Isusa
Hrista, kako bi srce progutalo Gospoda a Gospod srce, i kako bi to dvoje postalo
jedno. I još: Ne odvajajte srce vaše od Boga, nego čuvajte u njemu svagda
sećanje na Gospoda našega Isusa Hrista, dokle se Ime ne nastani u srcu, i ne
razmišljajte ni o čemu drugome, nego samo o tome kako da se proslavi Hristos u
vama. Sveti Lestvičnik kaže: Sećanje na Isusa neka se sjedini s tvojim disanjem.
I sveti Isihije piše: Ako hoćeš da stidom pokriješ tuđe pomisli, i da ti srce bude
neprestano trezveno, onda neka se molitva Gospodu Isusu prilepi za tvoj dah, i
posle kratkog vremena tvoja će ti se želja ispuniti.
Treba znati i to, da ako naučimo um svoj da zajedno sa disanjem silazi u srce,
primetićemo da tim silaskom on postaje jedinit i nag, držeći se samo sećanja i
prizivanja Gospoda našega Isusa Hrista. A kad izađe otuda i počne da se širi po
spoljašnjim predmetima i ne hoteći deli se na mnoge predstave i sećanja. Upravo
da bi se očuvala ova prostota i jedinitost uma, iskusni u ovom podvigu Oci dali su
zapovest da onaj koji se raspalio željom da stekne naviku umne i trezvene
sabranosti u srcu, sedi u usamljenom i tamnom mestu, osobito u početku ovoga
blagoslovenog truda. Jer gledanje spoljašnjih predmeta, prirodno je da postane
uzrok rasejanosti misli. A kad usamljeno i tamno mesto sakrije od nas spoljašnje
stvari, misao prestaje da luta i počinje da se lakše sabira u sebe. To potvrđuje i
Vasilije Veliki: Um koji se ne rasprostire preko čula na svet, vraća se samom
sebi.
Treba dobro zapamtiti da se suština tog podviga sastoji u - u jednu misao
sabranom, srdačnom, čistom i bez ikakvog maštanja prizivanju sa verom imena
Gospoda našega Isusa Hrista, a ne samo u tom silaženju u srce putem disanja i
sedenju u tamnom usamljenom mestu. Sve to Sveti Oci savetuju, ni radi čega
drugoga, nego samo radi toga što su u tome videli neko pomoćno sredstvo za
sabiranje misli i za njihov povratak sebi od uobičajenog lutanja. Iz navike
sabranosti i pažljivog straženja nad sobom, rađa se navika čiste i nerasejane
molitve umom u srcu.
Znaj i to, da sva ova pravila o položaju tela i njegovom prilagođavanju, smatraju
se za potrebna samo dotle dok se ne stekne čista i nerasejana molitva u srcu. A
kada Božjom pomoći i blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista ovo postigneš,
onda ćeš ostaviti mnoga i raznovrsna delanja i boraviti u nadumnom jedinstvu
jedino sa Gospodom, čistom i nerasejanom molitvom srca, ne imajući potrebe ni
za kakvim spoljašnjim prilagođavanjem.
Tako, ako stvarno želiš da se udostojiš življenja u Hristu Isusu, potrudi se da
stekneš da se u svako vreme i u svaki čas, i pri svakom poslu, čisto i bez
rasejanosti moliš Gospodu u srcu. Time ćeš od mladenca uspeti da uzrasteš u
muža savršena, u meru rasta punoće Hristove (Ef. 4,13). Pri tome ne zaboravljaj,
kada povremeno zadobiješ čistu samodelatnu molitvu, da ne smeš nikako da je
prekineš svojim uobičajenim molitvenim pravilom. Tako nas uči Filimon: Ako te
Gospod udostoji, bilo danju ili noću, dara čiste nerasejane molitve, ostavi tada
svoja pravila i koliko god više možeš trudi se da se prilepljuješ uz Gospoda Boga,
i on će ti prosvetiti srce za vršenje duhovnog dela.
sadržaj

SVETOOTAČKE POUKE
O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

DRUGA GRUPA

a) Izreke Isihija Prezvitera Jerusalimskog

sadržaj
1. Pažnja je stalna neuznemirenost i tihovanje srca od bilo kakve pomisli. Kad
postigne taj mir srce, večno, svakog trena i neprestano Hrista Isusa Sina Božjeg
priziva i samo Njime diše, zajedno sa Njim hrabro se bori protiv duhovnih
neprijatelja; ispoveda se Njemu koji jedini ima vlast da otpušta grehe i grli Ga
neprestano tajnim molitvenim prizivanjem, Njega koji je jedini znalac ljudskih
srdaca (glava 5).
2. Trezvenost je nepokolebiva čvrstina uma i njegovo postojano straženje na
vratima srca. Tako učvršćen um lako primeti njemu nesvojstvene pomisli kad mu
se prikradaju, vidi ih i čuje i ono što govore i ono što ove ubice tvore. On takođe
razaznaje od strane demona urezanu i uslikanu obrazinu koja pokušava da
svojom prividnošću obmane um. Ako se tako budemo trudili i podvizavali, onda
ćemo steći mudro iskustvo u duhovnoj borbi (gl. 6).
3. Ovo su načini trezvljenja: Prvi, treba neprestano paziti na maštu, tj. na
podstrek, jer bez prestave u mašti satana nije u stanju da stvara pomisli i da
njima obmanjuje um; drugi, srce treba držati pogruženo u duboko ćutanje, i to
stalno ,imati ga neuznemiravano od bilo kakve pomisli i u molitvenom stanju;
treći, treba prizivati molitveno u pomoć Gospoda Isusa Hrista, neprestano i na
smiren način; četvrti, posedovati u duši neprekidno sećanje na smrt; peti, nebu
gledati i stremiti a zemlju ni u šta ne smatrati (gl. 14-18).
4. Onaj koji se bavi unutarnjim duhovnim delanjem, treba svakog momenta da
poseduje ove četiri stvari: smirenje, najveću moguću budnost (pažnju),
suprotstavljanje i molitvu. Smirenje, da bi, pošto se bori protiv gordih demona,
uvek imao pri srcu pomoć Hristovu, zato što Gospod mrzi gordeljivce (Priče 3,
34). Budnost (pažnju), da bi učinio srce slobodnim od svake pomisli, pa makar
ona i dobra izgledala. Suprotstavljanje (pomislima), da bi se čim raspozna onoga
koji mu dolazi odmah sa gnjevom suprotstavio nečastivome. "I ja ću odgovoriti
onima koji me ruže: Ta u Boga je mir duši mojoj!" (Ps. 119, 42; 62, 1). Molitva, da
bi odmah posle suprostavljanja zavapio neizrecivim uzdahom Hristu. Tada će
sam podvižnik videti neprijatelja kako se topi i kako ga odgoni obožavano ime
Isusovo, kako iščezava kao prah i dim od vetra, sa svim svojim maštarijama (gl.
20).
5. Onaj koji nije stekao molitvu čistu od pomisli, nema čime rat voditi. Pod
molitvom podrazumevam onu koja neprestano dejstvuje u najskrivenijem mestu
duše, i bičuje i spaljuje tajno napadajućeg protivnika prizivanjem imena Hristovog
(gl. 21).
6. Dužan si da oštrim i sabranim okom uma gledaš i paziš na ono što ulazi
unutra. Čim raspoznaš o kome se radi, smrskaj suprostavljanjem glavu zmije i
istovremeno, zavapi sa uzdahom Hristu. Ako tako budeš radio, onda ćeš na opitu
iskusiti nevidljivu božansku zaštitu. Tek ćeš tada jasno videti pravotu srca (gl.
22).
7. Ako budeš neprestano boravio u svome srcu sa smirenjem uma, i sećanjem
na smrt, i samoosuđivanjem, i suprotstavljanjem (zlim pomislima), i ako budeš
svakodnevno hodio ovim uskim, ali radosnim i milim putem uma, trezveno i
naoružan ovim oružjem, udostojićeš se viđenja Svetinje nad svetinjama; Hristos
će te prosvetiti za duboke tajne, On u kome su skrivene riznice mudrosti i znanja,
u kome obitava telesno sva punoća Božanstva (Kol. 2, 3; 2,9). Jer ćeš od Isusa
osetiti da je Duh Sveti sišao u tvoju dušu, koji prosvetljuje um kako bi mogao
videti nepokrivenog lica slavu Božju (2 Kor. 3, 12/gl. 29).
8. Đavo kao lav ričući hodi, traži koga da proguta, zajedno sa svojim silama (1
Petr. 5, 8). Zato neka nikad ne malakše kod tebe pažnja (budnost) srca, ni
trezvenost, ni suprotstavljanje, ni molitva upućena Hristu Isusu Bogu našemu.
Jer boljeg pomoćnika od Isusa nećeš naći u celom tvom životu. Samo je Gospod
onaj koji kao Bog razaznaje demonska lukavstva, spletke i obmane (gl. 39).
9. Kao što morska so čini hleb i svaku hranu ukusnom i slatkom i čuva meso
dugo od kvarenja, to važi i za čuvanje uma duhovnom sladošću i čudesnim
delanjem. Jer to zaslađuje na božanski način kako unutarnjeg tako i spoljašnjeg
čoveka, izgoni smrad lukavih pomisli i čuva nas da ostanemo čvrsti i nepokolebivi
u onome što je dobro (gl. 87).
10. Ukoliko više budeš pazio svoj um, utoliko će i tvoja molitva Isusu biti toplija. I
opet: ukoliko više budeš zanemarivao svoj um, utoliko ćeš se više od Isusa
udaljavati. I kao što ovo prvo duboko prosvetljuje vazduh uma, tako i ovo, drugo,
tj. udaljavanje od trezvljenja i sladosnog prizivanja Isusa, prirodno je da ga
potpuno pomračuje (gl. 90).
11. Neprestano, sa nekom toplom čežnjom punom sladosti i radosti prizivanje
Isusa ispunjuje vazduh srca radošću i tišinom, blagodareći krajnjoj pažnji i
budnosti. Uzročnik pak tog punog očišćenja srca jeste Isus Hristos Sin Božji i
Bog, koji je uzročnik i tvorac svih dobara. Jer On sam kaže: "Ja sam Bog koji
gradi mir" (Is. 45, 7) (gl. 91).
12. U našem umu nastaje neko Božansko stanje iz stalnog pominjanja i
prizivanja Gospoda našega Isusa Hrista, naravno, samo ako ne zanemarimo
stalnu molitvu upućenu Njemu i neprekidno trezvljenje i delo budnog
nadgledanja. I zaista, to i jeste naš večno isti i na isti način obavljani posao i
delo: prizivanje Isusa Hrista Gospoda našega, uz vapaj ognjenog srca. Samo
tako ćemo uspeti da se pričestimo svetim imenom Isusovim. Jer stalno
ponavljanje je majka navike, bilo da se radi o vrlini bilo da se radi o poroku. A
navika potom postaje druga priroda. Kada pak um postigne takvo stanje, onda on
sam traži neprijatelje svoje, kao što lovački pas traži zeca u šumi. Razlika je
samo u tome što pas traži da pojede a um da bi pobedio i rasterao (gl. 97).
13. Veliki i veoma iskusni David kaže Gospodu: "Silu moju u Tebi ću sačuvati"
(Ps. 58,10). Tako i čuvanje u nama sile srdačnog i umnog spokojstva, od koga se
rađaju sve vrline, zavisi od pomoći Gospoda, ako Ga stalno prizivamo, koji nam i
zapovesti daje i odgoni od nas podmuklu zaboravnost; jer ona više od bilo čega
drugoga uništava u nama mir srca, kao što voda gasi oganj. Zato brate, nemoj da
iz nemarnosti nekada zaspiš na smrt (sr. Ps. 12, 4), nego imenom Isusovim bori
se neumorno protiv neprijatelja. I kao što je rekao neko od mudrih ljudi: "Ime
Isusovo neka se zalepi i sjedini s tvojim disanjem, pa ćeš onda upoznati korist od
molitvenog tihovanja". (gl. 100).
44. Kada se mi nedostojni udostojimo da se sa strahom i trepetom pričestimo
božanskim i prečistim tajnama Hrista Boga i Cara našega onda treba još više da
se postaramo za trezvljenje, čuvanje uma i budno straženje, kako bi božanski
oganj tj. Telo Gospoda našega Isusa Hrista, spalio u nama naše grehe i sve što
je nečisto, bilo malo ili veliko. Kada ono ulazi u nas ono odmah progoni nečastive
duhove zlobe iz našeg srca i oprašta nam naše ranije učinjene grehe. Tada naš
um postaje slobodan od dosađivanja zlih pomisli. Ako budemo posle toga strogo
pazili svoj um i stajali budno na vratima srca, onda će božansko Telo, kada ga se
ponovo budemo udostojavali, činiti um sve sjajnijim i sjajnijim i sličnim svetloj
zvezdi (gl. 101).
15. Treba ljubomorno čuvati ono što je dragoceno. A za nas je najdragocenije
upravo ono što nas čuva od svakoga zla, čulnog i duhovnog, vidljivog i
nevidljivog. Šta je to? - Čuvanje uma sa prizivanjem Isusa Hrista; neprestano
gledanje u dubinu srca i stalno mirovanje u mislima, pa čak i od pomisli koje
izgledaju da dolaze s "desne" strane; i na kraju, staranje da čovek bude slobodan
od svake pomisli, da se ne bi pod vidom dobrih prikrale zle. Istrajnost u tome
zahteva bez sumnje veliki trud i podvig srca, ali mu je zato i uteha blizu (gl. 103).
16. Treba uvek vraćati ime Hrista u prostore našega srca, kao što se munja vraća
u vazdušno nebesko prostranstvo, pre nego počne da pada kiša. To je potpuno
jasno svima onima koji su iskusnoga uma i koji znaju šta je to unutarnja duhovna
borba. Kao i svaki drugi rat tako i duhovni rat ima svoju strategiju. Na prvom
mestu je potrebna budnost (pažnja); onda, kad opazimo dolazak neprijateljske
pomisli, bacamo se na nju gnevno rečima prokletstva u srcu; a potom, odmah se
molimo protiv nje, sabirajući srce prizivanjem Isusa Hrista, da bi se tako u tren
oka raspršio taj demonski privid, kako ne bi i dalje maštanje obmanjivalo i
zavodilo um, kao šarlatan nezrelo dete (gl. 105).
17. Evo u čemu se sastoji divna korist uma koja se zadobije od molitvenog
tihovanja: sve one grehe koji najpre kucaju na vrata uma samo u vidu pomisli, pa
kad ih misao prihvati, postaju grubi vidljivi gresi, - sve njih odseca razumna i
trezvena vrlina, ne dozvoljavajući im da uđu u našeg unutrašnjeg čoveka i da se
pretvore u rđava dela; odseca ih migom i zaštitom Gospoda našega Isusa Hrista
(gl. 111).
18. Kao što su doline bogate žitom, tako i ova molitva obogaćuje srce tvoje
svakim dobrom. Bolje rečeno, to ti daruje sam Gospod naš Isus Hristos, bez
Koga ne možemo ništa činiti (Jn. 15, 5). Ona će ti prvo izgledati kao lestvica,
zatim kao knjiga za čitanje, a kad budeš napredovao, naći ćeš da je ona grad
Jerusalim nebeski. I jasno ćeš videti, na duhovan način cara Hrista sila izrailjevih,
zajedno sa jedinosušnim Njegovim Roditeljem i Svetim Duhom obožavanim (gl.
117).
19. Duša koja posle smrti leti nebu, koja na nebeskim dverima ima sa sobom
Hrista kao zaštitnika svoga, ni tamo se neće zastideti od neprijatelja svojih, nego
će i tada kao i sada smelo sa njima na dverima stupiti u razgovor. Samo ako
istraje da do svog izlaska iz tela vapije danonoćno Gospodu Isusu Hristu Sinu
Božjem. I On će biti brzi branitelj njen, po istinitom Njegovom i božanskom
obećanju, koje je izrekao u priči o nepravednom sudiji: "Kažem vam da će ih
odbraniti brzo", i u ovom životu i po izlasku duše iz tela (Lk. 18, 1-8/gl. 149).
20. Započinjući život umne budnosti (pažnje), ako trezvljenju pripojimo smirenje a
suprostavljanju prisajedinimo molitvu, onda ćemo dobro hoditi putem pokajanja,
ulepšavajući i čisteći od lukavstva dom srca našeg Imenom svetim Gospoda
Hrista, kao sjajnom svetiljkom. Ako li se pouzdamo samo u naše trezvljenje i
budnost, brzo će nas protivnici napadnuti i srušeni pašćemo, namamljeni
njihovim podmuklim lukavstvima. Namamljeni njihovim mamcima, zlim željama
još ćemo se više zaplesti, pa čak i ubijeni biti lako od njih, zato što nemamo sa
sobom pobedonosni mač - ime Isusa Hrista. Jer samo je ovaj svečasni mač, ako
je neprestano prisutan u čistom i pojednostavljenom srcu ,u stanju da ih odbija i
saseca, sažiže i uništava, kao oganj slamu (gl. 152).
21. Dušekorisno i veoma plodno delo neprestanog trezvljenja sastoji se u brzom
razaznavanju u umu obrazovanih maštarećih pomisli; delo suprostavljanja - u
izobličavanju i otkrivanju pomisli koja pokušava da uđe u prostor našega uma
preko predstave neke čulne stvari. Ono pak što gasi i uništava trenutno svaku
neprijateljsku zamisao, svaku reč, svaki privid, svaki idol, svako lukavo
izobraženje, jeste - prizivanje Gospoda. I mi sami vidimo u umu poraz sile
njihove koji im nanosi Isus veliki Bog naš, kao i zaštitu nas smernih, bednih i
nepotrebnih (gl. 153).
22. Neće preći mnogo milja brod bez vode. To biva i sa čuvanjem uma: ono je
neostvarivo bez trezvljenja sa smirenjem i bez neprestane molitve Isusu Hristu
(gl. 168).
23. Neprestana molitva čisti vazduh uma od mračnih oblaka, od vetrova duhova
zlobe. Kada se očisti vazduh onda nema više nikakve prepreke da u njemu zasija
božanska svetlost Isusova, samo ako se mi ne nadmemo i ne pogordimo
sujetom i uobraženošću i ako ne budemo sezali za nedostižnim. U ovom slučaju,
ostaćemo bez Isusove pomoći, zato što je Hristu, obrascu smirenja, sve to mrsko
(gl. 105).
24. Kao što se slova ne mogu pisati po vazduhu, nego ih treba urezivati u neki
čvrsti predmet da bi bila dugotrajna, tako sa napornim trezvljenjem treba čvrsto
spojiti molitvu Isusovu. Samo će tako moći predivna vrlina trezvenosti da stalno
sa Njim boravi; i kroz Njega da ostane za svagda sa nama (gl. 183).
25. Čuvanje uma s Božjom pomoći i radi samoga Boga, kada se dugo u duši
upražnjava, daruje umu mudrost za vršenje po Bogu podviga. Ne malu
sposobnost ono daruje onome koji ga poseduje za razborito vršenje dela i reči,
na bogougodan način (gl. 194).
26. Zaista je blažen onaj koji je tako prisajedinio Isusovu molitvu umu, i koji Ga
neprestano priziva u srcu, kao što je vazduh sjedinjen sa našim telom, ili plamen
sa svećom. Sunce kad obasja zemlju, rađa dan; sveto i obožavano Ime Gospoda
Isusa, kada počne da sjaji neprestano u umu, rađa bezbrojne suncu slične misli
(gl. 196).
27. Kada se rasture oblaci, vazduh postaje čist; kada sunce pravde Gospod Isus
razagna maštanja strasti, onda se u srcu rađaju sasvim prirodno svetlosne i kao
zvezde sjajne pomisli. To zato što je vazduh srca Isus obasjao (gl. 197).

b) Izreke Filoteja Sinajskog

sadržaj
1. Odigrava se u nama duhovni rat, mnogo teži i opasniji od vidljivog rata. Zato
podvižnik pobožnosti treba da hita k daru gornjega zvanja (sr. Fil. 3, 14) umom
svojim, kako bi urizničio celosno u srce svoje sećanje na Boga, kao neki biser ili
dragi kamen. Potrebno je sve ostaviti, čak i telo, i prezreti ovaj sadašnji život,
kako bi jedino Boga u srce nastanili i stekli (gl. 1).
2. Od samog jutra treba muški i nepokolebivo stati na vratima srca, sa krepkim
sećanjem na Boga i stalnoprisutnom u duši molitvom Isusovom i zatirati umnim
straženjem "sve grešnike zemaljske" (Ps. 101, 8). A to znači, ushićenim i
neprekidnim vernim sećanjem na Boga, sasecati glave silnih, radi Gospoda, i
začetke neprijateljskih pomisli koje nas napadaju (gl. 2).
3. S punim pravom se trezvljenje naziva putem koji vodi u Carstvo, u ono koje je
u nama i ono koje će doći, s pravom se naziva i duhovno delanje, jer obrađuje i
ubeljuje naravi uma i strasno stanje pretvara u bestrasno. Ono liči na svetlosno
okno, kroz koje se Bog naginje i obasjava um (gl. 3).
4. Onde gde je smirenje, sećanje na Boga sastavljeno od trezvljenja i budnosti
(straženja) i česta molitva uperena protiv neprijatelja, eto tu se nalazi mesto
Božije (sr. Post. 28, 16-17) ili srdačno nebo na kome demonska vojska ne sme
da boravi, zbog toga što na tom mestu Bog stanuje (gl. 4).
5. Prva dver koja uvodi u duhovnm Jerusalim, u budno straženje nad umom,
jeste svesno ćutanje usta, pa makar um još i ne postigao tišinu. Druga dver je
umereno uzdržavanje od hrane i pića, a treća neprestano sećanje na smrt, koje
čisti um i telo (gl. 6).
6. U prirodi je sladosnog sećanja na Boga, tj. na Isusa, praćenog srdačnim
gnjevom i spasiteljnom ogorčenošću (na sve što je grešno), da zatire sve opsene
pomisli, zamisli, reči, maštanja, mračne obrazine; jednom rečju sve ono čime se
nečastivi oruža i hvalisa, tražeći da proguta naše duše. Jer kad Isusa prizovemo,
on sve to sa lakoćom spaljuje. Nama nema ni u kome drugome spasenja sem u
Isusu Hristu. I sam Spasitelj je to rekao: ,,Bez mene ne možete činiti ništa" (Jn.
15, 5) (gl. 22).
7. Svakog časa i svakog trena držimo što jaču stražu nad srcem svojim, čuvajući
ga od pomisli koje pomračuju duševno ogledalo, čije je prirodno svojstvo da se u
njemu ogledne i svetlim slovima zapiše Isus Hristos, Koji je mudrost i sila Boga
Oca. Neprestano tražimo unutar u srcu Carstvo nebesko; i naći ćemo zrno
gorušičino, i biser, i kvasac unutra u nama na tajanstven način, - samo ako
budemo očistili oko uma svoga. Zato je i rekao Gospod naš Isus Hristos:
"Carstvo je Božje unutra u vama" (Lk. 17, 21), ukazujući time na Božanstvo koje
u srcu obitava (gl. 23).
8. Prilikom vođenja unutarnje duhovne borbe ovako postupaj: s trezvljenjem
sjedini molitvu i trezvljenje će molitvu pojačavati, a molitva trezvljenje.
Trezvljenje, stalno pazeći na sve što se zbiva unutra u srcu, primećuje na koji
način neprijatelji pokušavaju da uđu u njega, i odmah priziva na pomoć Gospoda
Isusa Hrista, da On protera te lukave napadače. Pri tom, budno straženje
pregrađuje im put protivljenjem, a molitveno pozvani Isus - izgoni demone sa
svim njihovim maštarijama (gl. 25).
9. Veoma strogo pazi na svoj um. Kada primetiš pomisao, suprostavi joj se, i
odmah toga trena prizovi Hrista na pomoć. A sladosni Isus, dok mu još budeš
govorio, reći će: Evo me da te zaštitim! Kada molitva umiri sve ove neprijatelje, ti
i dalje straži i pazi svoj um. Jer će ponovo naići još veći talasi pomisli, jedan za
drugim se na tebe ustremljujući, dokle duša u njima ne zapliva. Ali evo opet Isusa
koga budi učenik i koji, kao Bog, zapoveda zlim vetrovima pomisli da utihnu! (sr.
Mat. 8, 23-27). A ti, oslobodivši se od njih, svakog časa i trena proslavljaj Onoga
koji te je spasio, i sećaj se časa smrtnoga (gl. 26).
10. Sa punom budnošću srca i duševnom osećajnošću, prohodimo podvižnički
put svoj. Jer kad se budnost sjedinjuje svakodnevno sa molitvom, kreću se slično
ognjenim kolima proroka Ilije, izdižući u nebesku visinu onoga koji ih poseduje.
Šta govorim?! - Onaj koji je stekao trezvljenje, ili koji se trudi da ga stekne,
preobražava se čistim srcem u duhovno nebo sa suncem, mesecom i zvezdama:
postaje smestište nesmestivog Boga, po tajanstvenom bogoviđenju i ushođenju
(gl. 27).
sadržaj

v) Izreke Teolipta Mitropolita

sadržaj
1 Zalazak sunca proizvodi noć; kada Hristos napušta dušu, nju tada obuzima
tama strasti a duhovne zveri rastrzavaju. Kad zasija vidljivo sunce, zveri se
skrivaju u svoje jazbine, kad zasija Hristos na tvrđi molitvenog uma, svaka
svetovna navika iščezava, zaljubljenost u telo nestaje i um izlazi na delo svoje, tj.
na proučavanje božanskih stvari "do večera" (str. Ps. 103, 23).
2. Uzdržavaj se od spoljašnjih razgovora i bori se s unutarnjim pomislima, sve
dotle dok ne pronađeš mesto čiste molitve, i dom u kome obitava Hristos, Koji te
prosvećuje i zaslađuje bogopoznanjem i posetom svojom.
3. Tragove nogu u snegu, ili ih sunce kada obasja rastapa, ili ih razlivena voda
uništava. Tako biva i sa sećanjima urezanim u umu preko slastoljubivih dela:
Uništava ih Hristos, kad molitvom zasija u srcu, i potokom umilnih suza.
4. Česte molitve, u umu vršene i praćene toplim umiljenjem, brišu sećanja na
ranija dela. Duše prosvećene sećanjem na Boga, sa verom i skrušenošću srca,
odsecaju od sebe rđava sećanja kao nožem.
5. Kada se usamiš, pokušaj onda da uđeš što dublje u unutarnju stražarnicu
duše, koja je dom Hristov i u kojoj je večno prisutan mir, radost i tišina. Duhovno
sunce Hristos ispušta ove darove iz sebe kao zrake, i daje ih kao neku nagradu
duši koja ga je s verom i vrlinoljubljem primila.
5. Sedeći u domu svome, pominji Boga, od svega um oslobađajući k jedino na
Njega ga bezglasno ustremljujući. Izlij pred Njega svo raspoloženje svoje duše i
prilepi se uz Njega sa ljubavlju. Sećanje na Boga, označava - bogoviđenje: Bog
privlači vid i stremljenje uma k sebi i obasjava um svojom sopstvenom svetlošću.
Kad se um vraća Bogu, pošto u njemu utihnu sve osobene predstave bića, tada
on stiče bezvidno bogoviđenje i obasjava svoj duhovni vid nadznanjem
nepristupne slave.
6. Molitva je razgovor uma sa Gospodom, pri kome se izgovaraju reči molitve
zajedno sa celosnom usmerenošću uma Bogu. Kada misao neprestano izgovara
Ime Gospodnje i um bdi nad stalnim prizivanjem božanskog Imena, onda svetlost
Bogopoznanja osenjuje svu dušu kao neki svetli oblak.
7. Veruj mi, istinu ti govorim, ako svaki svoj trud budeš propratio molitvom,
majkom svih dobara, ona neće zadremati sve dok ti ne pokaže nebesku ložnicu,
dok te u nju ne uvede i dok te ne ispuni neizrecive slave i radovanja. Pošto ukloni
sve prepreke, ona tada poravnava put vrline i čini ga pogodnim za bogotražitelja.
8. Zato, hodeći putem umnog delanja, izgovaraj reči molitve i razgovaraj sa
Gospodom, stalno vapijući i ne prepuštajući se lenosti. Neprestano se moli i
podražavaj upornosti one udovice koja je uspela da umoli neumoljivog sudiju (Lk.
18, 2-5). Tada ćeš duhom hoditi i o telesnim željama nećeš brinuti, i svetskim
pomislima nećeš prekidati tok molitve. Na taj način postaćeš hram Božji, u kome
se neometano večno Bogu peva. Moleći se tako umno, udostojićeš se stalnog
sećanja na Boga, ući u skrivene i nepristupne dubine uma; gledaćeš
tajanstvenim bogoviđenjem Nevidljivog, služeći sam nasamo jedinome Bogu
svim silama svoga razuma i izlivima svoje ljubavi.

g) Izreke Varsanufija Velikoga i Jovana

sadržaj
1. Od prizivanja Imena Božjeg demoni postaju nemoćni. Znajući to, ne prestajmo
da prizivamo Ime Božje u pomoć. To je ona molitva o kojoj govori Sveto Pismo:
"neprestano se molite" (1. Sol. 5, 17) (odgovor 422).
2. Pamti, Bog je srceznalac, na srce gleda, pa ga prizivaj u srcu svome. To i jeste
smisao onoga što je rečeno u Svetom Pismu: "Zatvori dver svoju i pomoli se Ocu
tvojemu koji je u tajnosti" (Mat. 6, 6). Zatvorimo usta i pomolimo mu se u srcu; jer
onaj koji zatvara usta i priziva Boga, ili Mu se moli u srcu svome, taj ispunjava
navedenu zapovest (odgovor 427).
3. Tvoj srdačni trud treba da se u tome sastoji što ćeš se neprestano moliti Bogu.
Ako hoćeš da u tome imaš uspeha, počni i išti usrdno i pun nade i Bog će te
blagosloviti uspehom (odgovor 26).
4. Neprestano prizivanje Imena Božjega je lek koji ubija ne samo strasti nego i
samo njihovo dejstvo. Kao što lekar traži pogodan lek ili zavoj za ranu onoga koji
strada, i oni blagotvorno dejstvuju, pri čemu bolesnik i ne zna kako to biva; tako
biva i sa Imenom Božjim: kada ga prizivamo, ono ubija u nama sve strasti,
premda nam je nepoznato kako se to zbiva (odgovor 421).
5. Gospod je rekao: "Ištite i daće vam se" (Lk. 11, 9). Moli se Sveblagome Bogu i
da ti pošalje Duha Svetoga Utešitelja, a on kada dođe, svemu će te naučiti i
otkriti ti sve tajne. Njega traži za svoga rukovođu. On neće dozvoliti da ti u srce
uđe prelest (obmana), ili rasejanost; neće dopustiti da mislima zagospodari
nerad, lenjost i dremanje: prosvetiće oči, utvrditi srce, uzdignuti um. Uz Njega se
pripoj, Njemu veruj, Njega voli (odgovor 136).
6. Kada primetiš da ti demon ometa molitvu svojim podmuklim spletkama, ne
prepiri se sa njim, nego se potrudi da prizoveš ime Božje, i Bog će ti pomoći i
uništiti demonska lukavstva (odgovor 424).
7. Savršena molitva se sastoji u razgovoru s Bogom, bez rasejanosti misli, uz
sabranost svih pomisli i osećanja. Čovek zadobija takvo stanje kada umre za sve
ljude, za svet i za sve što se u njemu nalazi. Takav u vreme molitve nema ničega
u mislima, sem toga, da stoji pred Bogom i sa njim razgovara (odgovor 79).
sadržaj

MNOGOKORISNA BESEDA O AVI FILIMONU

sadržaj
1. Pričali su o Avi Filimonu pustinjaku, da se zatvorio u nekakvu pećinu koja se
nalazila u blizini Lavre, zvane Romijeva, i tu se predao podvižničkim borbama,
ponavljajući u sebi ono što je, po predanju, govorio sebi Arsenije Veliki: Filimone,
zašto si ovamo došao? U toj pećini je proveo dosta vremena. Posao mu je bio
pletenje užadi i kotarica, koje je predavao ekonomu, a od njega primao male
hlepčiće, kojima se hranio. Ništa drugo nije jeo osim hleba sa solju, pa i to ne
svaki dan. Očevidno, o telu se malo brinuo, ali je zato, baveći se sazercanjem,
boravio u božanskom prosvećenju. Udostojavajući se otuda neopisivih viđenja
tajni, boravio je u duhovnom obrazovanju. Kada bi subotom i nedeljom odlazio u
crkvu, uvek je išao sam, udubljen u sebe, ne dozvoljavajući nikome da mu se
približi, da mu se ne bi um otrgao od svoga delanja. U crkvi bi stajao u uglu, sa
pognutom glavom, prolivajući more suza. Stalno je pokajno tugovao i imao
bogosećanje u srcu i sećanje na način življenja Svetih Otaca, osobito Arsenija
Velikog, trudeći se da ide njegovim stopama.
2. Kada se u Aleksandriji i njenoj okolini pojavila jeres, on se odatle udaljio i
otišao u Nikanorovu Lavru. Primivši ga, bogoljubivi Pavlin mu je dao svoje
usamljeno mesto i omogućio mu savršeno molitveno tihovanje. U toku cele
godine nije nikome dozvolio da se vidi s njim, a i sam mu nije dosađivao, odlazio
je kod njega samo kad je trebalo da mu preda potrebni hleb. Došlo je vreme
Svetog Hristovog Vaskrsenja. Kada su se tim povodom sreli, poveo se među
njima, razgovor u kome su se dotakli i pustinjačkog življenja. Iz razgovora je
Filimon shvatio da i ovaj veoma pobožni brat Pavlin čezne za takvim predivnim
načinom života i da se bogato hranio podvižničkim poukama, pisanim i
nepisanim, svima dokazujući da je bez potpune usamljenosti nemoguće
savršeno ugoditi Bogu, kao što o tome mudro govori Mojsije, bogoprosvećeni
otac, kad kaže: "Usamljeno tihovanje rađa podvig, a podvig rađa plač, plač -
strah, strah - smirenje, smirenje - prozrenje, prozrenje - ljubav; ljubav pak
ozdravljuje Dušu i čini je bestrasnom, i tada čovek saznaje da je blizu Boga".
3. Filimon mu je govorio: Potrebno ti je da putem molitvenog ćutanja savršeno
očistiš um i da mu daš neprestano duhovno delanje. Kao što se telesne oči,
usmerene na čulne predmete, dive onome što su videle, isto tako i čisti um, kad
se usmeri na duhovne stvari, ushićuje se onim što duhovno sazercava, do te
mere da ga je nemoguće od njega odvojiti. Ukoliko se on putem molitvenog
tihovanja oslobodi i očisti od strasti, utoliko se više udostojava i viđenja (tih
duhovnih stvari). Savršenim um postaje onda kada okusi suštastvenog
bogoviđenja i sjedini se sa s Bogom. Tada on, imajući carsko dostojanstvo, ne
oseća više siromaštva i ne privlače ga niže želje, makar mu ti ponudio i sva
carstva. I tako, ako želiš da stekneš takva dobra, što brže možeš beži od sveta i
sa usrđem hodi putevima Svetih; prestani da se brineš o svom spoljašnjem
izgledu, odelo neka ti je siromašno i skromno. Zavoli život u oskudici i
bezbrižnosti. Ponašanje neka ti bude jednostavno, reč bezazlena, hod bez
sujete, glas bez pretvaranja. Iznad svega brini se o čuvanju uma i trezvljenju,
imaj trpljenje u svim nevoljama, i na svaki način trudi se da sačuvaš već stečena
duhovna dobra, nepovređenim i nepomerivim. Pažljivo bdi i straži nad sobom i ne
primaj ni jednu slast koja ti se tajno prikrada. Jer, iako molitveno samovanje
ukroćuje duševne strasti, ipak, ako im se dozvoli da se raspale i izoštre, one
obično postaju još svirepije, i one koji to dopuste vuku još jače i silnije u greh.
Isto to biva i sa telesnim ranama: ako se povređuju, postaju neisceljive. Čak i
jedna reč je u stanju da udalji um od osećanja Božjeg, kad demoni na to
primoravaju a čula se sa njima saglašavaju. Veliki je podvig i teret - uspeti
sačuvati dušu. Zato, potrebno ti je da se potpuno udaljiš od sveta, i otrgnuvši
dušu od svakog sažaljenja prema telu, da postaneš beskućnik, bez grada i bez
imanja nesrebroljubiv i bez želje za sticanjem, bezbrižan i usamljen, nevešt za
ljudske poslove, smiren, sastradalan, dobar, krotak, tihe naravi, uvek spreman da
primiš od božanskog sazercanja i gledanja, u srce, urazumljujući odsjaj. Jer ni na
vosku se ne može pisati, ako se prethodno ne izbrišu slova ranije na njemu
napisana, kako nas uči Vasilije Veliki. Takvi su bili Sveti, koji su se, udaljivši se od
svih svetovnih običaja i čuvajući u sebi nepomućenu nebesku mudrost, prosvetili
božanskim zakonima i zablistali pobožnim delima i rečima, umrtvivši udove koji
su na zemlji uzdržanjem, Božijim strahom i ljubavlju. Neprestana molitva i
poučavanje u božanskim Pismima otvaraju umne oči srca tako da one vide Cara
sila, i biva radost velika, i silno se zapaljuje u duši božanska nezadrživa žudnja.
Pri tome, i telo postaje zajedničar toga ushićenja, dejstvom Duha Svetoga, tako
da sav čovek postaje duhovan. Eto čega se udostojavaju delatelji blaženog
molitvenog tihovanja i uskog podvižničkog živoga, koji, udaljivši se od svake
ljudske utehe, samo sa jednim nebeskim Gospodom razgovaraju neprestano.
4. Čuvši sve ovo taj bogoljubivi brat, i božanskom ljubavlju ranjen u duši, napusti
svoje mesto boravka i zajedno sa Filimonom otputova u skit, gde su najveći
među Ocima okončali svoj put blagočešća. Nastanili su se oni u Lavri
prepodobnog Jovana Kolova, prepustivši brigu o sebi ekonomu Lavre, pošto su
sami želeli da borave u molitvenom tihovanju. I boravili su tu blagodaću Božjom u
savršenoj molitvenoj usamljenosti. Subotom i nedeljom su dolazili na zajedničke
crkvene službe, a ostale dane su provodili u usamljenosti. Pri tome, svaki od njih
je vršio molitvu i službe zasebno.
Sveti starac Filimon je imao ovako pravilo služenja: Noću je pevao ceo Psaltir i
pesme (devet pesama koje se nalaze u Psaltiru), bez žurbe i sujete. Onda je
čitao jedno začalo iz Evanđelja, potom je sedao i govorio u sebi: Gospode
pomiluj! sa punom pažnjom i prilično dugo, sve dok bi se umorio od prizivanja.
Onda bi dopustio sebi da zaspi. Potom bi opet u zoru otpevao prvi čas, pa bi
onda seo na svoju stolicu, licem okrenut prema istoku i naizmenično pevao
(psalme) ili čitao po izboru iz Apostola i Evanđelja. Tako je provodio ceo dan
neprestano pevajući, moleći se i naslađujući se sazercanjem nebeskih stvari.
Njegov um je često bio plenjen sazercanjem, tako da nije znao, da li se nalazi na
zemlji.
6. Brat, videvši kako se on sveusrdno trudi u molitvenom služenju i kako se
ponekad potpuno menja od božanskih pomisli, upita ga: Zar ti, oče, nije teško u
takvoj starosti toliko umrtvljavanje i pokoravanje svoga tela? On mu na to
odgovori: "Veruj mi, Bog je takvu usrdnost i takvu ljubav zapalio u mojoj duši
prema molitvenom služenju, da ja čak nisam u stanju da udovoljim potpuno
njenom stremljenju k tome; telesnu pak nemoć pobeđuje ljubav prema Bogu i
nada na buduća dobra." Tako je sva njegova želja bila umno okriljena nebesima,
i to čak i za vreme jela, ne samo u druga vremena.
7. Jednom ga upita neki brat koji je živeo zajedno sa njim. Kakvih sve ima tajni
sazercanja? A on, videvši njegovu upornost i to da iskreno traži pouke, reče mu:
Kažem ti, čedo, da onome čiji je um postao savršeno čist, Bog otkriva viđenje
samih anđelskih činova i sila.
8. Upitao ga je on i o sledećem: Zašto ti se, oče, od svih božanskih Pisama
najviše dopada Psaltir, i radi čega, kad ti pevaš ličiš na čoveka koji razgovara s
nekim? Na to mu on odgovori: Tako je Bog urezao u dušu moju silu psalama, kao
u dušu samoga Davida, i prosto se ne mogu odvojiti od sladosti skrivene u
njegovoj neiscrpnoj mudrosti. jer oni sadrže u sebi svo božansko Pismo. Ovo je
on priznao onome koji ga je pitao, sa velikim smirenjem, njegove koristi radi, i
posle dugog njegovog navaljivanja.
9. Neki brat po imenu Jovan, dođe od primorja svetome ovom i velikom ocu
Filimonu, i zagrlivši mu noge, reče mu: Šta da radim, oče, da bih se spasao? Um
mi luta ovamo onamo, gde mu ne priliči. A on, poćutavši kratko, reče: Ova
duševna bolest pripada onima koji su spoljašnji i u njima prebiva. Ona se i kod
tebe nalazi zato što još uvek nisi stekao savršenu ljubav prema Bogu, još nisi
zadobio toplinu ljubavi i bogopoznanja. Tada mu brat reče: Pa šta da radim, oče?
On mu odgovori: Idi, stekni skrivenu pouku u srcu svom, i ona će ti očistiti um od
toga. Brat, pošto nije bio posvećen u to o čemu mu je govorio, reče starcu: Kakva
je to skrivena pouka, oče? I on mu reče: Idi, stekni trezvenost u srcu svome, i u
misli svojoj govori trezveno sa strahom i trepetom: Gospode, Isuse Hriste,
pomiluj me! Tako savetuje početnicima i blaženi Dijadoh.
10. Brat je otišao, i pomoću Božjom po molitvama oca uspokojivši se, donekle se
usladio tim delanjem i poukom. Ali ga je potom ta sladost ostavila, tako da više
nije bio u stanju da upražnjava to delanje trezveno i da se moli. To ga je nateralo
da ponovo ode kod starca i da mu ispriča šta mu se dogodilo. Starac mu reče: Ti
si sada upoznao put molitvenog tihovanja i umnog delanja i okusio sladosti koja
se od njega rađa. Imaj to uvek u srcu svom, jeo ili pio, razgovarao sa nekim ili se
na putu nalazio, ili sedeo u keliji: ne prestaj da se trezvenom mišlju i sabranim
umom moliš takvom molitvom, da pevaš i da se poučavaš u molitvama i
psalmima. Čak ni pri obavljanju najneophodnijih svojih potreba ne dozvoli umu
svome da bude prazan, nego ga primoravaj da se tajno moli i poučava. Tako ćeš
uspeti da shvatiš dubinu božanskih Pisama i u njima skrivenu silu, i da daš umu
neprestano delanje, kako bi ispunio apostolsku reč koja zapoveda: Molite se
neprestano. Brižljivo pazi na sebe i čuvaj srce svoje od primanja rđavih pomisli, ili
bilo kakvih nekorisnih i sujetnih. Svagda, i kada spavaš, i kada ustaješ, i kada
jedeš, i kada piješ, i kada razgovaraš, neka srce tvoje u tajnosti misleno ili se
poučava u psalmima ili se moli: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!
Takođe, kada pevaš psalme jezikom, pazi da ti ne govore usta jedno a pomisao
da se bavi drugim.
11. Brat ga je još i ovo upitao: Mnogo praznih maštanja vidim za vreme sna.
Starac mu reče: Ne budi lenj i malodušan; nego, pre no zaspiš, mnogo se pomoli
u srcu svom i suprostavi se pomislima i pokušajima demona da te vodi kud on
hoće, da bi te primio Bog. Potrudi se koliko je u tvojoj moći da zaspiš uvek sa
psalmima na usnama i umnim delanjem, i nikad ne dozvoli umu da zbog svoje
nemarnosti primi tuđe pomisli, nego sa pomislima kojima si se molio, sa njima se
i na odar spusti, da bi i u toku sna one bile prisutne u tebi, i kad se probudiš da bi
razgovarale s tobom. Izgovaraj takođe i sveti Simvol pravoslavne vere pre nego
zaspiš, jer pravoslavstvovati o Bogu, izvor je i zaštita svih dobara.
12. Upitao ga je brat i ovo: Učini mi ljubav, oče, i reci mi, čim se bavi i kako
delanje ima tvoj um? Nauči i mene, da bih se i ja spasao. On mu odgovori: Zašto
si tako radoznao? - Onda ovaj ustade, zagrli mu noge i celivajući ih, molio je
svetoga da mu to kaže. Starac, poćutavši dugo vremena, najzad reče: Nisi ti još
u stanju da to poneseš. Davati svakom osećanju odgovarajuće delo i posao u
stanju je samo onaj koji je navikao da se neprestano kreće u dobrima pravde.
Onaj koji nije postao potpuno čist od sujetnih pomisli sveta, ne može se udostojiti
ovoga dara. Ako zaista želiš da to stekneš, drži skriveno delanje u čistom srcu.
Jer, ako se budeš neprestano molio i poučavao u Pismima, otvoriće ti se oči
duše tvoje, i rodiće se u njoj radost velika, i osećanje neko neopisivo i silno,
zagrevano Duhom i telom, od koga ceo čovek postaje duhovan. I tako, bilo da te
Bog udostojio noću ili danju da se nerasejano pomoliš čistim umom, ostavi svoje
molitveno pravilo, i usmeri se, koliko ti je god više moguće, da se prilepiš uz
Boga. I On će prosvetiti srce tvoje za duhovno delanje, koga si se prihvatio.
Ovome je starac dodao i sledeće: Došao mi je jednom neki starac i kada sam ga
upitao o nastrojenju i stanju njegovog uma, rekao mi je: dve godine sam stajao
pred Bogom, usrdno ga moleći svim srcem da mi daruje, da se neprestana i
sabrana molitva ureže u moje srce, onakva kakvu je On predao svojim
učenicima. A Gospod, izobilni u darovima, videći moj trud i trpljenje podario mi je
ono što sam tražio.
I evo šta mu je još govorio: Pomisli o sujetnim stvarima, koje nastaju u duši; to je
bolest duše zaljubljene u ono što je ništavno i koja se prepustila neradu i lenjosti.
Zato je potrebno, kao što kaže Sveto Pismo, sa svakom budnošću i pažnjom
čuvati um svoj, pevati razumno bez rasejanosti i moliti se čistim umom. I tako,
brate, Bog traži od nas našu usrdnost prema Njemu ,i to prvo u podvizima i
vrlinama, a potom u ljubavi i neprestanoj molitvi. Samo tako će nam On otkriti put
spasenja. Očevidno je da nema drugog puta koji uzvodi na nebo, osim potpunog
udaljenja od svega što je zlo, sticanja svega što je dobro, savršene ljubavi prema
Bogu i obitavanja s Njim u svetosti i pravdi. Onaj koji ovo stekne, brzo će se
pribrojati nebesnome zboru (Svetih). Ali pri tome, svaki onaj koji želi da se uspne
na visinu, treba obavezno da umrtvi udove koji su na zemlji. Jer kada se naša
duša usladi sazercanjem istinskog dobra, ona se više ne vraća ni jednoj strasti,
koju podstiče grehovna slast; nego, omrznuvši svako telesno sladostrašće, sa
čistom i neuprljanom mišlju prima javljanje Boga. Potrebna nam je, dakle, velika
budnost i straženje nad sobom, mnogo telesnih podviga i očišćenje duše, da bi
se Bog uselio u srca naša, i da bi ubuduće bezgrešno ispunjavali Njegove
božanske zapovesti; i da bi nas sam On naučio da se čvrsto držimo Njegovih
zakona, izlivajući na nas, kao sunčane zrake, svoje sile i dejstva, zapretane u
nama blagodaću Duha. Podvizima i iskušenjima mi treba da očistimo obraz,
sliku, po kojoj smo bili stvoreni kao razumna bića, sposobna da primaju svako
znanje i upodobljenje Bogu, noseći osećanja, očišćena od svake prljavštine kroz
kaljenje u ognju iskušenja, zadobijajući kroz to carsko dostojanstvo. Bog je i
ljudsku prirodu stvorio pričasnom svakog dobra, sposobnom da duhovno
sazercava likovanje Anđela slave, Gospodstava, Sila, Načala, Vlasti, svetlost
nepristupnu, slavu presvetlu. Ali kada ti postigneš neku vrlinu, pazi da se tvoja
pomisao ne pogordi nad bratom, zato što si je ti stekao a on se nije potrudio. To
bi bio početak gordosti. Kada se boriš protiv neke strasti, pazi da ne padneš u
očajanje ili malodušnost, zato što napad ne prestaje. Nego, ustani, padni pred
lice Božije, i zavapi svim srcem zajedno sa prorokom: Gospode, udri one koji
udaraju na me! (Ps. 35,1), jer sam nemoćan da ih pobedim. A On, kada vidi
smirenje tvoje, brzo će ti poslati pomoć svoju. Kada putuješ sa nekim, ne vodi
prazne razgovore, nego daj umu duhovno delanje koje je imao, kako bi se u
njemu sačuvala ova dobra navika i zaborav svetskih slasti, i da ne bi izašao iz
pristaništa bestrašća.
Poučivši brata takvim i mnogim drugim poukama, starac ga otpusti.
13. No nije prošlo mnogo vremena, on opet dođe, i započevši razgovor, upita ga:
Šta da radim, oče? Prilikom mog noćnog služenja pritiska me san i ne dozvoljava
mi da se trezveno molim i da duže vremena bdim. I dolazi mi da se prihvatim
rukodelja, dok pevam. Na to mu starac reče:
Kad možeš da se moliš trezveno, onda ostavi rukodelje; kad te spopadne
dremež, onda, pobunivši se protiv te pomisli, preteći joj, prihvati se rukodelja. On
ga opet upita. Zar tebi samome, oče, ne dosađuje san za vreme služenja
noćnog? Starac mu odgovori: Nije to baš lako. Ipak, kad me ponekad napadne
dremež, malo se podignem i počnem da čitam od početka Evanđelje po Jovanu,
uzdižući oko uma k Bogu, i tog momenta on iščezava. Na sličan način se
odnosim i prema pomislima. Naime, kad naiđe neka od njih, sretam je kao oganj
- sa suzama, i ona iščezava. Ti još nisi spreman da se na taj način boriš sa
njima, nego se što više drži skrivenog delanja i revnosno vrši ono što su
ustanovili Sveti Oci, kao dnevne jutarnje molitve i časove - treći, šesti, deveti i
večernju, tako i noćne službe. I trudi se svim silama da ništa ne radiš iz
čovekougađanja, uz to se čuvaj da nisi u zavadi ni sa kim od braće, da ne bi
sebe odvojio od Boga svojega. Takođe se postaraj da sačuvaš svoju misao
sabranom, i sverevnosnom u straženju nad unutarnjim pomislima. Kad dođeš u
hram s namerom da se pričestiš svetih Hristovih tajni, ne izlazi iz njega sve dok
ne zadobiješ potpuni mir. Stani na jednom mestu i ne pomeraj se sa njega sve do
otpusta. Misli sam u sebi da se nalaziš na nebu i da stojiš pred Bogom zajedno
sa svetim Anđelima, kao onaj koji ima da ga primi u srce svoje. Pripremaj se za
to sa strahom i trepetom, da ne bi bio nedostojni sapričasnik svetih Sila.
Pošto je na taj način dobro naoružao brata, i pošto ga je predao Gospodu i Duhu
blagodati Njegove, starac ga otpusti u miru.
14. O avi Filimonu je još pričao brat koji je živeo sa njim i sledeće: Sedeći jednom
pored njega upitao ga je: da li su ga napadali demoni iskušenjima dok je živeo u
pustinji? On na to reče: Oprosti, brate, - kada bi Bog popustio da na tebe dođu
iskušenja, kakva sam ja pretrpeo, ne verujem da bi ti mogao izdržati njihovu
gorčinu. Imam sedamdeset godina, ili nešto malo više, mnogo sam podneo
iskušenja, živeći u raznim pustinjama u punom molitvenom tihovanju. Šta sam
pretrpeo i doživeo od demona, beskorisno je i govoriti o gorčini toga onima koji
još ne znaju šta je to molitvena samoća. Za vreme takvih iskušenja, ja sam uvek
ovako postupao: polagao sam svu svoju nadu na Boga, kojemu sam davao i
zavete odrečenja, pa me je On odmah izbavljao od svake napasti. To je razlog,
brate, što se ja više uopšte ne brinem o sebi: znajući da se on brine o meni,
veoma lako podnosim iskušenja koja nailaze na mene. A jedino što mu od sebe
prinosim jeste - neprestana molitva. Pri tome, od ne male pomoći je i nada da što
su veće tegobe i nevolje, to se veći venci pripremaju onome koji ih trpi. Jer kod
pravednog Sudije postoji ravnoteža između toga dvoga. Znajući to, brate, ne
padaj u malodušnost. Ušao si u sredinu bitke, pa se bori, i nadahnjuj se
saznanjem da je mnogo više onih koji se bore za nas protiv neprijatelja Božjih,
nego što ima demonskih pukova. Uostalom, zar bi smeli mi da se suprostavimo
takvom strašnom protivniku roda našega, kad nas ne bi moćna desnica Boga
Slova držala, i ograđivala, i pokrivala? Zar bi bila u stanju ljudska priroda da
izdrži njegove napade? Jer, kao što kaže Jov: "Ko je otkrio spreda odeću
njegovu? K čeljustima njegovim ko će pristupiti? Iz usta mu izlaze lučevi, i iskre
ognjene skaču. Srce mu je tvrdo kao kamen, tvrdo kao donji žrvanj. Čini, te vri
dubina kao lonac, i more se muti kao u stupi. Što je god visoko prezire, car je nad
svijem zvijerjem" (Jov. 41, 4. 10. 15. 22. 25). Eto, protiv koga ratujemo, brate!
Evo kakvim i kolikim je naslikala Reč Božja toga tiranina! I pored svega toga,
njega lako pobeđuju oni koji kao što treba provode usamljenički život, s obzirom
da u sebi nemaju ničega što bi njemu pripadalo: zbog njihovog odricanja od
sveta, zbog njihovih obilnih vrlina i zbog toga što mi imamo nekoga koji se bori za
nas. Jer, reci mi, ko je taj čija se priroda nije preobrazila, kad je pristupio
Gospodu i strah Njegov primio u um svoj ? I koji nije učinio dušu svoju svetlom i
sposobnom da sija božanskim znanjem i mislima, obasjavši sebe božanskim
zakonima i delima? Takav nikad ne dozvoljava da mu duša bude prazna, imajući
u sebi Boga, koji zapaljuje um da stremi nezasitivo k svetlosti. I dok je duša pod
takvim neprestanim dejstvom, duh joj ne dozvoljava da se raznežuje strastima,
nego ih kao neki car, koji diše strašnim gnjevom i pretnjom, nepoštedno saseca.
Takav se nikad više ne vraća snu i dremežu, nego s podvigom, i rukama
uzdignutim prema nebu i umnom molitvom, odnosi pobedu u ratu.
15. Još je taj isti brat pripovedao, da je ava Filimon pored drugih vrlina imao i
ovu: nije mogao podneti da sluša prazne razgovore. A ako bi se desilo da se
neko zaboravi pa da priča bilo šta što se ne tiče duhovne koristi, uopšte na to nije
obraćao pažnju. Isto tako, kad bih odlazio po nekom poslu, nikad nije pitao: zašto
ideš? A kad sam se vraćao, nije pitao: gde si bio? ili šta si i kako radio? Tako, kad
sam jednom otplovio u Aleksandriju po potrebi, a otuda otputovao radi jednog
crkvenog posla u Carigrad, ne obavestivši o tome slugu Božjega; potom, pošto
sam tamo proveo dosta vremena, posetivši tamošnju pobožnu braću, na kraju
sam se vratio k njemu u skit. Kad me starac video, veoma se obradovao, i posle
uobičajenog pozdrava, pomolio se i seo. Međutim, savršeno ni o čem me nije
upitao, nego je ostao zauzet svojim uobičajenim molitvenim umnim delanjem.
16. Jednom, želeći da ga isprobam, nekoliko dana mu nisam davao hranu da
jede. On, niti je hranu tražio, niti je bilo šta rekao. Tada, poklonivši se, upitah ga:
Učini mi, oče, ljubav i reci mi, zar se nisi uvredio što ti nisam doneo po običaju da
jedeš? On reče: Oprosti, brate! Ako mi i dvadeset dana ne doneseš hleba da
pojedem neću ti zatražiti. Jer sve dok budem trpeo dušom, trpeću i telom. Toliko
je on bio zauzet sazercavanjem istinskog dobra.
17. On je govorio: Od kad sam došao u skit, nisam dozvolio svojoj pomisli da
izađe van zidova ćelije; a ni u svoj um nisam primio nikakve druge pomisli osim
straha Božjega i Suda budućeg veka, držeći u sećanju Sud koji preti grešnicima,
i oganj večni i krajnju tamu, kao i to kako žive duše grešnika i pravednika, i kakva
su dobra pripravljena pravednicima, i kako svaki dobija svoju nagradu po trudu
svome: jedan za podvižničke trudove, drugi - za milostinju i nelicemernu ljubav,
treći za neimanje i puno molitveno samovanje, neki za krajnje poslušanje, neki
opet za tuđinovanje. Imajući sve ovo u svojim mislima, ja ne dozvoljavam
nikakvoj drugoj pomisli da dejstvuje u meni i ne mogu više biti s ljudima i njima
okupirati um svoj, da se ne bih udaljio od božanskog razmišljanja.
18. Ovome je on dodao i kazivanje o nekom usamljeniku, govoreći za njega da je
već i bestrašće bio postigao, i iz anđelske ruke primao hranu i hleb, ali da je zbog
oslabele budnosti i pažnje, lišio se te časti. Jer kad u duši oslabi razborita i
sabrana pažnja uma, tada tu dušu obuzima noć. Tamo gde ne sjaji Bog, tamo se
sve gubi i razliva kao u mraku. Tada duša više nije u stanju da pogleda na Boga
jednoga niti da zadrhti od reči Njegovih. "Bog sam ja koji se približuje, govori
Gospod, a ne Bog izdaleka. Može li se ko sakriti na tajno mesto da ga ja ne
vidim? govori Gospod,- ne ispunjam li ja nebo i zemlju? govori Gospod". (Jer 23,
23. 24). Starac je napominjao i o mnogim drugima, koji su na sličan način
nastradali. Naveo je i Solomonov pad, koji je, govorio je, stekao takvu
premudrost, da su ga svi slavili, zato što je kao jutarnja zornjača sve obasjavao
svetlošću premudrosti, pa je ipak za malu slast izgubio toliku slavu. I tako,
strašno je ugađati lenjosti, nego se treba neprestano moliti, da ne bi naišla neka
druga pomisao i odvojila nas od Boga, i da nam ne bi bilo podmetnuto na mesto
Njega nešto drugo. Samo čisto srce, postavši obitalištem Duha Svetoga, čisto
vidi u sebi, kao u ogledalu, samoga Boga svoga.
19. Slušajući sve ovo, pričao je brat koji je živeo s avom Filimonom, i gledajući na
njegova dela, shvatio sam da su u njemu već sasvim prestale da dejstvuju
telesne strasti, i da je on bio revnosni ljubitelj svakog savršenstva. Tako se
svagda moglo videti da se on preobražava božanskim Duhom iz slave u slavu, i
da uzdiše neopisivim uzdasima, strogo na sebe pazeći i sebe vagajući, i na sve
načine se trudeći, da ništa ne dođe i ne pomuti čistotu uma njegovog, ili da se
bilo kakva prljavština neprimetno ne prilepi za njega. Gledajući, govorio je, ovo i
podstican time da revnosno podražavam njegov način života, usrdno sam mu se
obraćao s molbom: kako da steknem slično tebi čistotu uma? A on bi mi govorio:
Idi, potrudi se, jer za to je nužan trud i razgorenost srca. Duhovna dobra,
dostojna revnosnog iskanja i truda, ne zadobijaju se ležanjem na odru i
spavanjem. Bez znoja ne može niko steći ni zemaljska blaga. Onaj koji želi da
postigne duhovni napredak, treba pre svega da se oslobodi od svojih prohteva i
da zadobije neprestani pokajni plač i neimanje; da ne obraća pažnju na pogreške
drugih, nego samo na svoje, oplakujući ih dan i noć, i da ne gaji sujetnu družbu ni
sa kim od ljudi. Jer duša koja tuguje nad svojim bednim stanjem i koja je ranjena
sećanjem na pređašnja sagrešenja, postaje mrtva za svet, kao što i svet umire
za nju. To znači da tada telesne strasti postaju neaktivne i da čovek prestaje da
bude njihov rob. Uz to, onaj koji se odrekao sveta i sjedinio s Hristom, i koji
boravi u molitvenom tihovanju, taj voli Boga, čuva njegovu sliku, obraz i bogati se
njegovim podobijem. Jer on prima od Njega sviše darove Duha i postaje dom
Božji, a ne dom demona, i prinosi Bogu dela pravedna. Tako će duša postavši
čista po životu, slobodna od prljavštine tela i bez ikakve mrlje i poroka, uvenčati
se na kraju vencem pravde i zasjati lepotom vrline.
Onaj u čije se srce na samom početku odricanja (od sveta) nije uselio plač, ni
duhovne suze, ni sećanje na večne muke, ni istinsko molitveno tihovanje, ni
neprestana molitva, ni pevanje psalama i učenje božanskih Pisama; onaj kod
koga sve ovo nije postala navika, kako bi zbog stalnog opštenja sa njim, bio
primoravan na to čak i onda kad um ne želi da to radi; onaj u čijoj duši ne
gospodari strah Božji. - taj još uvek živi u društvu sa svetom i nije u stanju da ima
um čist u molitvi. Jer samo pobožnost i strah Božji čiste dušu od strasti i čine um
slobodnim, uvode ga u njegovo prirodno stanje sazercanja, i daju mu mogućnost
da se dodirne Bogoslovlja, koje on prima u vidu blaženstva ("Blaženi čisti srcem
jer će Boga videti"). Onaj koji se toga udostoji, ono mu još od sada služi kao
predukus (budućih dobara) i čini dušu nepokolebivom.
Zato se svim silama potrudimo u delatnom tvorenju vrlina, kojim se stiče
pobožnost, tj. duhovna čistota, čiji je plod - bogoslovsko sazercanje prirodno
umu. Jer delanje (praksa) je uzlaženje k sazercanju (teoriji), kao što kaže
pronicljivi i bogomudri um Grigorija Bogoslova. Ako zanemarimo delanje
(praksu )onda ćemo ostati otuđeni od svake prave mudrosti. Jer makar čovek
postigao i vrhunac vrline, ipak mu je potreban podvižnički trud koji obuzdava
nemirne nagone tela, kao i strogo čuvanje pomisli. Samo na taj način ćemo
postići da se Hristos nastani u nama. Jer što se više umnožava naša pravednost,
tim više uzrasta duhovna muškost. I na kraju, kad um postigne savršenstvo, sav
se pripija uz Boga i biva obasjan božanskom svetlošću, i otkrivaju mu se
neizrecive tajne. Tek tada on istinski saznaje gde je mudrost, gde sila, gde
poznanje svega, gde dug život, gde svetlost očiju i mir. Jer dok god je zauzet
borbom sa strastima, dotle nije u mogućnosti da se naslađuje svim ovim, tako da
i vrline i strasti čine um slepim: strasti ga oslepljuju za vrline, a vrline ga čine
slepim za poroke. Ali kad borba utihne u njemu, i kad se udostoji duhovnih
darova, tada, budući pod neprestanim dejstvom blagodati, sav postaje
svetlozaran i nepomerivo ukotvljen u sazercanju duhovnih stvari. Takav nije
privezan nizašta ovdašnje, nego je prešao iz smrti u život.
Onaj koji se prihvati ovog života, dostojnog podražavanja i koji želi da se približi
Bogu, treba da poseduje neporočno srce i usta čista, da bi reč, izlazeći čistom iz
čistih usta, mogla dostojno proslavljati Boga, pošto duša koja se pripila uz Boga,
neprestano sa Njim razgovara. Čeznimo, braćo, za takvom visinom vrline i
prestanimo gmizati po zemlji, prilepljivanjem za strasti. Onaj koji se podvizava i
postiže bliskost s Bogom, koji se pričešćuje svete svetlosti Njegove i ranjava
ljubavlju k Njemu, taj se naslađuje nekim Gospodnjim i nepostiživim duhovnim
radovanjem, kao što kaže božanski psalam: "Naslađuj se Gospodom, i učiniće ti
što ti srce želi. I izvešće kao svetlost pravdu tvoju, i pravednost tvoju kao podne"
(ps. 37, 4. 6). I zar ima ljubavi silnije i nezadrživije od te koju Bog uliva u dušu
koja se očistila od svakoga zla? Takva duša sa punom iskrenošću srca govori:
"Ljubavlju sam ranjena ja" (Pesma nad pes. 2, 5). Neizreciv je neopisiv sjaj
božanske lepote! Blistanje zvezde danice, svetlost meseca ili sjaj sunca, - sve je
to beznačajno u poređenju sa slavom onom, i siromašnije u odnosu na istinitu
svetlost od najdublje noći ili najmračnije magle u odnosu na sunčano podne. To
nam je predao i Vasilije Veliki, divni među učiteljima, koji je sve ovo naučio i
saznao iz ličnog opita.
20. Ovo i mnogo više od ovoga pričao je brat koji je živeo sa Avom. No ko se ne
bi divio kod njega i sledećem, kao dokazu njegovog velikog smirenja? Veoma
rano se udostojio prezviterskog čina, pa pošto se tako istinski dotakao
nebeskoga i životom i znanjem, na sve načine je izbegavao služenje
božanstvene Liturgije, kao neko breme. Tako se desilo da je on u toku mnogih
godina svog podvižništva veoma retko pristajao na služenje za svetom Trpezom.
Čak se ni božanskih Tajni nije pričešćivao, bez obzira na tako strogi život, kad
god bi se desilo da dođe u opštenje i u razgovore sa ljudima, iako nikada nije
razgovarao o zemaljskim stvarima, nego samo o onome što je bilo od duhovne
koristi za njegove sagovornike. A kada je imao nameru da se pričesti božanskih
Tajni, uvek je pre toga dugo dosađivao Bogu, umilostivljujući ga molitvama,
pevanjem psalama i ispovedanjem. Strah i trepet ga je obuzimao od
sveštenikovih reči: "Svetinje svetima"!. Jer u tom momentu, govorio je on, hram
se ispunjava svetih Anđela, a sam Car Sila, izvršivši tajanstveno
sveštenodejstvo, i pretvorivši hleb i vino u svoje Telo i Krv, naseljava se preko
svetog Pričešća u srca naša. Zato, govorio je on treba da se osmelimo na
primanje svetog pričešća prečistih Hristovih Tajni samo onda kada smo čisti i
neporočni, i kao van tela. Samo tako ćemo moći postati zajedničari prosvećenja
koje se njima daruje. Mnogi od Svetih Otaca su se udostojili viđenja svetih
Anđela koji su ih opominjali. Zato su se i sami oni držali dubokog molitvenog
ćutanja, ni sa kim ne razgovarajući.
21. Evo šta je još govorio taj brat: Kad bi se desila neka potreba da sam starac
prodaje svoje rukodelje, da ne bi došao do neke laži, ili zaklinjanja, ili suvišne
reči, ili neke druge vrste greha koji je vezan za trgovačke razgovore, on je stajao
praveći se suludim. Tako je svaki koji je hteo da kupi njegovo rukodelje, uzimao
od njega i davao mu onoliko koliko je hteo. A on se bavio pletenjem malih
korpica. Ono što su mu davali za njih primao je sa blagodarnošću, ništa ne
govoreći, ovaj muž pun mudrosti.
sadržaj

ZBIR OTAČKIH POUKA

sadržaj
Na kraju dajemo kratak zbir otačkih pouka izloženih u ovoj knjizi. Evo šta su nam
preporučili Oci kao način sticanja molitve i kao uslove za uspeh u njoj:
Učestalost, tj. često ponavljanje Isusove molitve.
Pažnju (budnost), ili pogružavanje uma u Isusu Hristu uz odgonjenje drugih
pomisli.
Promenu molitvenih reči, tj. izgovaranje Isusove molitve, nekad cele, nekad
skraćene.
Naizmeničnost, tj. upražnjavanje nekad molitve, nekad čitanja psalama, nekad
sedenja, nekad stojanja sa ispruženim rukama, nekad opet molitve Isusove i
čitanja Otaca posle obeda.
Hođenje pred Bogom, tj. da svagda osećamo prisustvo Božje i pri svakom delu
da se sećamo Boga.
Odricanje od sveta, uz sećanje na smrt i na sladost molitve.
Neprestano prizivanje Imena Isusa Hrista, u svakoj prilici i vremenu, nasamo
glasno, a u prisustvu ljudi samo umom.
Zaspivanje na odru sa Isusovom molitvom.
Spoljašnju molitvu o sticanju unutarnje, tj. traženje pomoći od Gospoda za
sticanje revnosti i zadobijanje u srcu unutarnje molitve.
I tako, dušo, ti koja si željna da stekneš unutarnju molitvu i žedna neprekidnog
jedinstva i sladosnog opštenja sa Isusom Hristom, dođi, odluči se i na sledeći
način ispunjavaj pouke Svetih Otaca:
1. Sedi ili bolje stani u tamni i tihi ugao u molitvenom položaju.
2. Pred početak napravi nekoliko poklona i ne opuštaj udove.
3. Pronađi mišlju mesto srca ispod leve sise i tu saberi pažnju.
4. Svedi um iz glave u srce i govori: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" tiho,
ustima ili samo umom, kako ti bude udobnije, govori lagano bez žurbe, sa
strahom i trepetom.
5. Trudi se da za to vreme, koliko je mogućno, čuvaš pažnju i da ne primaš u um
nikakve pomisli, ni rđave, ni dobre.
6. Imaj spokojno trpljenje, spremivši se na dugo stajanje sa zaboravom na sve.
7. Drži se umerenog uzdržavanja i tvori kolenopreklonjenje po sili.
8. Drži se ćutanja.
9. Posle obeda čitaj pomalo Evanđelje i one od Otaca koji govore o unutarnjem
delanju i molitvi.
10. Spavaj 5 ili 6 časova.
11. Nekad spoljašnjom molitvom traži dejstvo unutarnje.
12. Ne bavi se rukodeljem koje rasejava.
13. Često proveravaj svoje iskustvo otačkim poukama.
"Gospode, podari dobroti mojoj silu", - klicao je nekad sveti prorok David. Klikni i
ti dušo moja: Gospode podari tvrdu odlučnost mome raspoloženju za pažnju! Jer
od Tebe dolazi i hteti i delati. Da bi Tvojom pomoći očistio um i srce pažnjom i
pripremio ih za obitalište Tebi Trojednome Bogu!

KAZIVANjE PETO
sadržaj
Prošla je već godina dana od poslednjeg susreta sa bogotražiteljem kada su tiho
kucanje na vratima i molitveni glas, najavili dolazak ovog blagoslovenog sabrata,
na veliko zadovoljstvo onoga ko ga je očekivao...
- Uđi voljeni brate! Zahvalimo zajedno Gospodu koji je blagoslovio tvoj put i tvoj
povratak!
- Slava i hvala Svevišnjem Ocu darežljivome, za sve što čini po mudrosti Svojoj,
a što je korisno za nas bogotražitelje i putnike u "zemlji tuđoj"! Evo i ja grešnik,
koji sam se rastao od vas prošle godine, ponovo sam udostojen da vas vidim i da
čujem vaš radosni pozdrav. Naravno, vi od mene očekujete podrobno kazivanje o
svetom gradu Božjem - o Jerusalimu - kuda je išla duša moja i kuda je stremilo
svo srce moje. Ali, ne ispunjava se uvek ono što bismo hteli. Tako se desilo i
samnom, a nije ni čudo, jer, zar da se ja, grešni, udostojim da stupim na tu
osvećenu zemlju u kojoj su utisnute božanstvene stope Gospoda Isusa Hrista!
Setite se, baćuška, da sam prošle godine odavde krenuo sa drugom, gluvim
starcem, pošto sam imao pisma jednog Irkutskog trgovca za njegovog sina u
Odesi, da bi me ovaj otpravio u Jerusalim. Tako smo sretno i dosta brzo stigli u
Odesu. Moj drug je odmah zakupio mesto na brodu do Carigrada i otplovio, a ja
sam ostao da tražim sina Irkutskog trgovca. Našavši uskoro njegov stan, na
svoje iznenađenje i žaljenje, nisam zatekao među živim ovog mog dobrotvora.
Već su bile prošle tri nedelje kako je on, posle kratkotrajne bolesti, umro i kako su
ga sahranili. Iako me je to silno rastužilo, ipak sam se pouzdao u volju Božju. Svi
ukućani su bili u tuzi; udovica umrlog, koja je ostala sa troje male dece, toliko je
tugovala da je neprestano plakala, padajući u toku dana nekoliko puta,
zanemoćala od bola. Izgledalo je da i ona neće još dugo živeti zbog tako duboke
žalosti. Ali, uprkos svemu tome, ona me je primila ljubazno, i nemajući
mogućnosti da me u tim okolnostima otpravi u Jerusalim, zadržala me je kod
sebe, da me ugosti dve nedelje dok otac pokojnika ne dođe u Odesu, kako je bio
obećao, da bi sredio zaostavštinu i trgovačke poslove osirotele porodice. Tako
sam ja i ostao.
Živeo sam tamo nedelju, mesec, drugi mesec: ali, umesto da dođe, trgovac je
poslao pismo u kome je javljao da ne može da dođe, nego im savetuje da odmah
krenu kod njega u Irkutsk. Počelo je pakovanje stvari i strka, i kako sam primetio
da im više nije do mene, zahvalio sam se na gostoprimstvu i, oprostivši se s
njima, pošao sam da ponovo stranstvujem po Rusiji...
Mislio sam i mislio: kuda bih sada da idem? I na kraju rešio da najpre pođem u
Kijev, gde već mnogo godina nisam bio. Tako sam i pošao...
Naravno, u početku sam i tugovao, jer mi se nije ispunila želja da budem u
Jerusalimu. Ali ne može da bude bez promisla Božjeg - umirivao sam sebe -
čovekoljubivi Gospod prima nameru kao delo i neće ostaviti moj ubogi put bez
pouke i duševne koristi...
A tako je i ispalo, jer sam se sreo s takvim ljudima koji su mi otkrili mnogo do
tada nepoznatog, i koji su prosvetlili tamnu dušu moju radi njenog spasenja... Da
me nužda nije usmerila na ovaj put nikada ne bih sreo te dobrotvore moje duše.
I tako, danju sam išao s molitvom, a uveče se zaustavljao na konak i čitao moje
"Dobrotoljublje" radi okrepljenja i probuđenja duše u borbi protiv nevidljivih
neprijatelja spasenja.
Na kraju, udaljivši se 70 vrsti od Odese, video sam čudan događaj: išao je veliki
trgovački karavan - tridesetak kola - koji sam sustigao. Napred je, kao vođa, išao
jedan kočijaš, koračajući pored svoga konja, a ostali su svi u gomili išli nešto
dalje od njega. Išlo se pored protočnog ribnjaka u kome su se sante izlomljenog
proletnjeg leda vrtele i propinjale sa strašnim šumom. Odjednom je mladi vozar
sa čela zaustavio svoga konja, a za njim je morala da se zaustavi i cela povorka.
Otrčavši do njega, ostali vozači su videli kako je počeo da se svlači. Pitali su ga
zbog čega to čini. I dobili odgovor da je silno zaželeo da se okupa u ribnjaku. Od
začuđenih vozača neko je počeo da mu se podsmeva, neko da ga zadržava
nazivajući ga bezumnim, a njegov stariji brat je počeo da ga gura da bi produžio
put. No ovaj se branio i nikako nije hteo da posluša. Neki od mlađih vozara su u
šali počeli vedrima kojim poje konje da zahvataju vodu iz ribnjaka i polivaju ovog
koji je hteo da se kupa - neko na glavu, neko za vrat govoreći: "Evo mi te
kupamo". Tek što je voda dodirnula njegovo telo on je uzviknuo: "Oh, kako je
dobro!" i seo na zemlju gde su ga još polivali; a zatim je ubrzo legao i spokojno
izdahnuo. Svi su se uplašili, ne shvatajući, zašto se to desilo. Stariji su govorili da
o svemu tome treba saopštiti sudu, a neki su zaključili da mu je pri rođenju bila
ovakva smrt zapisana.
Postajavši sa njima oko pola sata, pošao sam dalje. I prošavši pet vrsta, video
sam selo na velikom putu i, ušavši u njega, sreo sam starčića sveštenika koji je
išao ulicom. Pomislio sam da bi trebalo da mu kažem o tome šta sam video i da
čujem šta on o tome misli. Sveštenik me je poveo kod sebe, i ja sam ga,
ispričavši šta sam video, zamolio da mi objasni razlog zbog čega se sve to
dogodilo...
- Ne mogu ništa drugo da ti kažem, dragi brate, sem da u prirodi ima mnogo
čudnog i nerazumljivog našem umu. To je, kako ja mislim, ustrojeno od Boga radi
toga, da bi se čoveku jasnije pokazalo upravljanje i promisao Božji o prirodi u
natprirodnim i neposrednim promenama njenih zakona u nekim slučajevima...
Meni se jednom desilo da sam bio svedok sličnog događaja: nedaleko od našeg
sela nalazi se duboka i strma jaruga koja, mada nije široka, u dubinu dostiže
preko 20 metara,- strašno je i pogledati na njeno mračno dno. Za pešake je
preko jaruge napravljen nekakav mostić. Jedan seljak iz moje parohije, porodičan
čovek dobrog vladanja, odjednom je bez ikakvog razloga osetio nesavladivu želju
da se sa tog mostića baci u duboku jarugu. Čitavu nedelju se borio sa tom mišlju;
na kraju, ne mogavši više da izdrži ovu silnu potrebu, on je, ustavši rano ujutru,
požurio prema jaruzi i skočio na dno. Uskoro naiđoše neki ljudi. Čuvši ječanje, s
mukom su ga izneli iz jaruge, sa polomljenim nogama. Kada su ga ispitivali o
uzroku njegovog pada, odgovorio je, da premda i oseća veliki bol, sada je
spokojan u duši, pošto je ispunio svoju neodoljivu potrebu, koja ga je čitavu
nedelju dana tako uzbunjivala, da je bio spreman i život da da, samo da je ispuni.
On se više od godinu dana lečio u gradskoj bolnici. Posećivao sam ga dosta
često, pa videći kod njega lekare, hteo sam, kao i ti, da od njih čujem za uzrok
tog događaja. Lekari su mi u jedan glas rekli da je to bila "pomama"... Kada sam
zamolio da mi naučno objasne šta je to i zbog čega obuzima čoveka, nisam
mogao ništa drugo da čujem neto da je to tajna prirode koju nauka još nije
otkrila... Sa svoje strane sam primetio da, ako bi se pred ovom tajnom prirode
čovek obratio Bogu molitvom, da bi je On otkrio dobrim ljudima, i da ta, po
vašem, nesavladiva "pomama" ne bi postigla svoj cilj. Zaista, u ljudskom životu
ima mnogo toga što naš um ne može jasno da shvati...
Dok smo tako razgovarali, spustila se noć te sam ostao kod njega da noćim.
Ujutru je mesni policijski načelnik poslao svog pisara kako bi dozvolili da se umrli
sahrani. Lekar prilikom pregleda tela nije našao nikakve znake poremećaja uma,
a njegovu je smrt objasnio iznenadnim udarom.
- Eto vidiš, rekao mi je sveštenik - ni medicina nije mogla da odredi uzrok
njegovoj nesavladivoj težnji ka vodi. I tako, oprostivši se sa sveštenikom, pođoh
dalje.
Putujući nekoliko dana i dovoljno se umorivši, došao sam u veću trgovačku
palanku koju nazivaju "Bela Crkva". Kako je već bilo veče, dao sam se na
traženje prenoćišta. Na samom trgu sreo sam čoveka koji je, takođe, izgledao
kao putnik i koji je po dućanima pitao gde se nalazi kuća jednog od meštana...
Videvši mene, prišao mi je i rekao: "vidi se da i ti stranstvuješ i zato pođimo
zajedno da nađemo ovdašnjeg građanina po prezimenu Jevrejinova; on je dobar
hrišćanin, drži bogatu krčmu i voli da prima bogotražitelje; evo ja o njemu imam
belešku"... Radosno sam se složio sa njim i uskoro smo pronašli traženi stan.
Mada nismo zatekli samog domaćina, njegova nas je žena, dobra starica, primila
ljubazno i dala nam da se odmorimo u jednoj sobici na tavanu. Smestivši se,
malo smo se odmorili. Onda je došao domaćin i pozvao nas k sebi na večeru. Za
večerom smo razgovarali i nekako dođe reč do toga zašto se on zove Jevrejinov.
- "Ispričaću vam o tome odgovorio je on i počeo svoje kazivanje. "Eto, vidite, moj
otac je bio Jevrejin iz grada Šklova, i bio je neprijatelj hrišćana. Od same
mladosti spremao se da bude rabin i marljivo je proučavao sve njihove spletke
kojima se opovrgava hrišćanstvo. Jednom mu se desilo da je prolazio preko
hrišćanskog groblja; tamo je video ljudsku lobanju sa obe vilice (u kojima su se
nalazili ogoljeni zubi), koja mora da je bila izbačena iz nedavno iskopanog groba.
U strasti svojoj on je počeo da se izruguje ovoj lobanji: pljuvao je na nju, psovao i
šutirao je; ni to mu nije bilo dosta; uzeo ju je i natakao na kolac onako kako se
radi sa kostima životinja da bi se oterale ptice. I zadovoljivši se na taj način,
pošao je dalje. Sledeće noći, tek što je zaspao, pred njega je stao nepoznati
čovek i resko ga ukorio, govoreći: "Kako si smeo da se rugaš zemnim ostacima
mojih kostiju? Ja sam hrišćanin, a ti si neprijatelj Hristov!" Po nekoliko puta u toku
noći ponavljalo se ovo viđenje, lišivši ga mira i sna. A onda je počelo da mu se
javlja i danju. U ušima mu je stalno zvonio prekorni glas. Što je vreme dalje
proticalo, tim se viđenje češće ponavljalo; na kraju, počevši da oseća
bezvoljnost, strah i iznemoglost, on se obratio rabinima koji su nad njim čitali
molitve i zaklinjanja, ali viđenje, ne samo što ga nije ostavljalo, nego se
ponavljalo sve češće i upornije. I kad se takvo njegovo stanje razglasilo, jedan
hrišćanin, s kojim je on imao trgovačke poslove, počeo je da ga savetuje da primi
hrišćansku veru, ubeđujući ga da ničim drugim ne može da se izbavi od tog
strašnog viđenja. Iako nije imao ni najmanju želju, Jevrejin je ipak ovako
odgovorio: "Rado ću učiniti što god hoćeš, samo da se izbavim mučnog i
nepodnošljivog viđenja". Hrišćanin se obradovao ovim rečima, i nagovarao ga je
da mesnom episkopu preda molbu o krštenju i prisajedinjenju hrišćanskoj Crkvi.
Napisali su molbu i Jevrejin je, mada i nerado, ipak potpisao. I tog trena, kako je
stavio svoj potpis, viđenja su prestala, i nikako ga više nisu uznemirivala. On se
tome veoma obradovao i sasvim se uspokojivši, osetio je takvu plamenu veru u
Isusa Hrista, da je iz tih stopa otišao episkopu, ispričao mu o svemu što se desilo
i izjavio iskrenu želju da se krsti. Sa usrdnošću i brzim uspehom izučivši dogmate
hrišćanske vere i krstivši se, on se preselio u ovaj grad, oženio se ovde mojom
majkom, dobrom hrišćankom, i provodio blagočestiv život imajući svega dovoljno.
Obilato je davao siromašnima, čemu je naučio i mene i pred smrt me je na to
zavetovao i blagoslovio. Eto zbog čega se ja zovem Jevrejinov!".
Sa pobožnošću i umilenjem saslušao sam ovo kazivanje i u sebi sam pomislio:
Bože moj! Kako različitim putevima privlači On k sebi grešnike i kako premudro
pretvara nevažne događaje u povode za velika dela! Ko bi mogao da pretpostavi
da će izrugivanje Jevrejina nad mrtvim kostima poslužiti za istinito poznanje
Isusa Hrista i da će biti put ka blagoslovenom životu.
Pošto smo večerali i zablagodarili Bogu i domaćinu, pošli smo u svoju sobicu na
spavanje. Nije nam se još spavalo, pa stupih u razgovor sa sadrugom. On mi
reče da je mogilijevski trgovac; da je živeo dve godine u Besarabiji kao iskušenik
u jednom od tamošnjih manastira, ali sa privremenom dozvolom i da sada ide u
rodni kraj ne bi li od trgovačkog esnafa dobio otpust i onda se posvetio
monaštvu. Hvalio je tamošnje manastire, njihov ustav i poretke, i strogi život
mnogih blagočestivih staraca koji tamo žive, i uveravao me da su besarabijski
manastiri u poređenju sa ruskim kao nebo i zemlja. Nagovarao je i mene da idem
tamo. Dok smo tako razgovarali doveli su nam i trećeg putnika - to je bio
podoficir koji je išao na odsustvo. Videli smo da je od puta veoma umoran.
Odmah se pomolismo Bogu i legosmo da spavamo. Ustavši ujutru rano, počeli
smo da se spremamo za put. I tek što smo hteli da odemo da zahvalimo
domaćinu kad čusmo zvono za jutrenje. Trgovac i ja smo se pitali: kako ćemo
sad poći kad smo čuli zvono i zar da ne odemo u crkvu Božju? Bolje će biti da
odstojimo jutrenje pomolivši se u hramu pa će nam i put biti prijatniji. Tako smo i
odlučili, pa smo i podoficira pozvali sa sobom. No on nam odgovori: "Kakvo vas
molepstvije spopalo na putu, i kakva je korist Bogu od toga što ćemo mi biti u
crkvi; nego da dođemo kućama pa ćemo se tamo pomoliti! Idite ako baš hoćete,
ali ja ne idem. Dok vi budete stajali na jutrenju ja ću preći pet vrsta, jer bih želeo
da sam što pre kod kuće"... Na to mu je trgovac rekao: "Gledaj, brate, i ne
pogađaj unapred kako će Bog urediti!".
I tako, mi smo pošli u crkvu a podoficir na put. Odstojavši jutrenje (a tu je odmah
bila i rana Liturgija) vratili smo se u sobicu i počeli da spremamo svoje torbe.
Pogledam, a to nam domaćica donela samovar i još govori: "Ta kuda ćete, evo
popijte malo čaja pa i ručajte kod nas; nećemo valjda da vas pustimo da idete
gladni?". Tako smo i ostali. Nije prošlo ni pola sata kako smo sedeli za
samovarom kad odjednom upade naš podoficir sav zadihan.
- Došao sam do vas i s tugom i s radošću.
- Šta je bilo? upitasmo ga.
- Evo šta: kada sam se oprostio sa vama i krenuo, palo mi je na namet da
svratim u krčmu da razmenim novčanicu za nešto sitniša, pa i jednu votku da
popijem da bih lakše išao dalje. Tako sam i razmenio novce i poleteo sam kao
soko na put. Prešavši tri vrste prohtelo mi se da izbrojim novac i da vidim da li mi
je krčmar pravilno vratio. Seo sam sa strane, izvadio svoj novčanik, izbrojao, i
sve je bilo kako treba. Odjednom prihvatim se mesta gde je trebao da bude moj
pasoš a njega nema; samo ceduljice i pare. Tako sam se uplašio, umalo da glavu
izgubim, pa sam shvatio u čemu je stvar: naravno, ispustio sam ga u krčmi dok
smo prebrojavali novac. Moram trkom nazad. Trčim, trčim, a sve teže u srcu; šta
ako ga tamo nema! Loše mi se piše! Došavši, pitam kod krčmara, a on govori:
"Ja ga nisam video". Opet me obuze nespokojstvo. Krenem da tražim, da se
motam po mestima gde sam se zadržavao. I šta? Na svoju sreću, nađem pasoš.
Onako kako je bio ispao, tako je i ležao u slami i otpacima na podu, sav izgažen i
prljav. Slava Bogu! Obradovao sam se; kao da mi se brdo svalilo sa ramena!
Iako će za nepažnju i za umrljani pasoš dobro da mi natrljaju nos - nije to ništa,
ipak ću moći da putujem kući i natrag. A do vas sam svratio da vam o svemu
ovome ispričam; još sam u strahu i jurnjavi izranjavio noge tako da ne mogu ni
da idem i sad ću da zamolim za malo masla da privežem na ranu.
- Tako ti je to brate! Sve ti se to desilo zato što nisi poslušao i što nisi pošao sa
nama da se pomolimo - počeo je da govori trgovac. - Eto, ti si hteo da odeš
daleko ispred nas a naprotiv, vratio si se k nama, pa još ćopav. Govorio sam ti da
ne pogađaš unapred, pa je tako i ispalo. Još ti je malo bilo što nisi pošao u crkvu,
nego si i govorio: "Kakva je korist Bogu od toga što ćemo se mi moliti". To, brate,
nije dobro... Naravno, Bogu nije neophodna naša grešna molitva, ali ipak po
ljubavi svojoj prema nama, drago mu je kada se molimo. I ne toliko samo
sveštena molitva koju sam Duh Sveti budi u nama i koju On traži od nas
zapovedajući: "Budite u meni i ja u vama", nego je pred Njim dragoceno i svako,
naizgled malo delo, radi Njega učinjeno, svaka namera, pobuda, pa čak i misao
usmerena ka slavi Njegovoj i našem spasenju. Za sve ovo, beskrajno milosrđe
Božje bogato nagrađuje. Ljubav Božja uzvraća hiljadu puta više nego što je
dostojno delo ljudsko. Ako za Boga odvojiš ništavan novčić, On će ti uzvratiti
zlatnikom, ako ti samo pomisliš da kreneš ka Ocu, On već izlazi tebi u susret. Ti
kratko i suvo kažeš: "Primi me, pomiluj me"! a On ti je već obgrlio vrat i celivao
te. Eto kakva je ljubav Oca nebeskog prema nama nedostojnima! I samo zbog
ove ljubavi On se raduje svakom, makar i najmanjem, našem pokretu radi
spasenja. Tebi se čini: kakva je slava za Gospoda i kakva je korist za tebe ako se
malo pomoliš ili ako i učiniš neko nevažno dobro delo, na primer - pročitaš neku
molitvu, učiniš pet ili deset metanija, uzdahneš iz dubine duše i prizoveš Ime
Isusa Hrista, ili pomisliš neku lepu misao, ili poželiš da pročitaš nešto za spas
duše, ili se uzdržiš od jela, ili ćuteći podneseš malu uvredu; sve se to tebi čini
nedovoljnim za tvoje potpuno spasenje i kao besplodno delo. Ne! svako od ovih
malih dela ostaje sačuvano, i biće zabeleženo svevidećim okom Božjim i dobiće
višestruku nagradu ne samo u večnosti nego i u ovom životu. To govori i sveti
Jovan Zlatoust. "Nikakvo dobro, govori on, ma kako nevažno ono bilo, pravedni
Sudija neće da ne primeti. Ako se gresi istražuju tako podrobno da ćemo morati
da odgovaramo i za reči, i za želje, i za pomisli, tim će pre dobra dela, ma kako
ona bila mala, biti zabeležena sa naročitom podrobnošću i računaće nam se u
zaslugu pred našim Sudijom prepunim ljubavi".
Ispričaću ti slučaj koji sam prošle godine sam video. U besarabijskom manastiru
gde sam živeo, bio je starac, monah dobrog života. Jednom je na njega napalo
iskušenje - jako mu se prohtelo sušene ribe. I kako u manastiru u to vreme riba
nije bilo, on je nameravao da pođe na pijacu i kupi.. . Dugo se borio protiv te
pomisli, smatrajući da monah mora biti zadovoljan hranom koju jedu svi i da se
mora čuvati slastoljublja, i još da je neprilično i sablažnjivo za monaha da se
nađe na pijaci usred toliko ljudi. Na kraju je đavolsko nagovaranje pobedilo nad
njegovim rasuđivanjem, pa je, predavši se svojevoljnosti, otišao da nabavi ribu.
Izašavši iz manastira idući gradskim ulicama, primetio je da mu u rukama nema
brojanica te poče da razmišlja: "Kako sam to ja pošao kao vojnik bez mača? To
je neprilično a i mirski ljudi koji će me sretati osuđivaće me i sablažnjavati se
videći monaha bez brojanica". Hteo je da se vrati da ih uzme, ali se pipnuo za
džep i tu ih našao. Izvadio ih je, prekrstio se, stavio na ruku i pošao uspokojivši
se. Prilazeći pijaci, video je jednog konja koji je stajao pred dućanom, sa velikim
kolima ogromnih buradi. Odjednom je taj konj, uplašivši se nečega, počeo da juri
i da iz sve snage baca čifteta. Zatim je konj projurio pored njega, i udarivši ga u
rame, oborio na zemlju, iako ga nije mnogo povredio. Na dva koraka pred
kaluđerom su se kola preturila i raspala u paramparčad. Ustavši brzo, uplašio se
ali i zadivio kako mu je Bog sačuvao život, jer, da su kola naišla nekoliko
trenutaka ranije ne bi izvukao živu glavu. Ne razmišljajući dalje o ovome kupio je
ribu, vratio se, večerao i legao da spava... u polusnu mu se javio neki, njemu
nepoznati, blagoobrazni starac i rekao: "Slušaj. ja sam pokrovitelj ove obitelji i
hoću da te urazumim, da bi ti razumeo i shvatio pouku koja ti je danas data... Evo
pogledaj: tvoja slaba borba protiv slastoljublja i znatna lenjost u upražnjavanju
samopoznanja i samoodricanja dalo je priliku neprijatelju da ti priđe i za tebe
pripremi ovaj pogibeljni slučaj koji se zbio pred tvojim očima. No tvoj je anđeo
čuvar sve to predvideo i dao ti misao da se pomoliš, da se setiš brojanica, i pošto
si ti doista poslušao i prihvatio tu misao, to je bilo dovoljno da te spase od smrti.
Vidiš li čovekoljublje Božje i štedro Njegovo uzdarje čak i za malu misao upućenu
Njemu?" Rekavši to, lik starca je brzo krenuo iz kelije, a monah mu je pao pred
noge i u tom trenu se probudio, našavši se, ne na svome ležaju, već na kolenima
u blizini vrata. Ovo svoje viđenje on je odmah ispričao na duhovnu korist mnogih,
među njima i meni.
Zaista je bezgranična ljubav Božja prema nama grešnima! Nije li zadivljujuće što
je za tako malo delo, zato što je iz džepa izvadio brojanice i stavio ih na ruku, i
samo jednom prizvao ime Božje, da je za tu sitnicu darovan život čoveku. Tako je
na terazijama ljudske sudbine jedan kratak trenutak prizivanja Isusa Hrista
pretegao nad mnogim satima protraćenim u lenjosti. Zaista je ovde za malu leptu
uzvraćeno zlatnikom. Vidiš li, brate, šta može molitva i kako je moćno ime Isusa
Hrista kada ga prizivamo! Sveti Jovan Karpatijski u "Dobrotoljublju" govori, da
kada u molitvi Isusovoj prizivam Isusovo i govorim: "pomiluj me grešnoga", na
svaku takvu molbu odgovara tajni glas Božji: "čedo, opraštaju ti se gresi tvoji"...
On dalje kaže, da se u času kad govorimo molitvu ničim ne razlikujemo od svetih,
prepodobnih i mučenika, jer, kako govori i Sveti Jovan Zlatoust: "Molitva, makar
je izgovarali i mi, prepuni greha, tog časa očišćava". (sl. o mol. 2). Velika je milost
Božja na nama a mi grešni i lenjivi nećemo ni tren da odvojimo za blagodarnost i
molitvu, koja je od svega važnija, pa to menjamo za svakodnevne brige i
poslove, zaboravljajući na Boga i svoj dug. Zato smo često podvrgavani jadima i
napastima, ali i da bi se urazumili i da bismo se obratili Bogu i opredelili
preobilnom promislu Božjem.
Kada je trgovac završio svoju besedu s podoficirom, ja mu rekoh: - Eh, uvaženi,
kako si nasladio moju grešnu dušu da ti nogama pripadam. Čuvši ovo on je
počeo i samnom da govori. "Vidi se da si ti lovac na duhovne povesti. Sačekaj,
sad ću ti pročitati nešto slično onome što sam ispričao. Evo imam knjižicu sa
nazivom "Agapije" ili "Spasenje grešnih". U njoj je mnogo čudesnih događaja".
Izvadio je iz džepa knjižicu i počeo da čita prekrasnu povest o nekom
blagočestivom Agatoniku koga su u detinjstvu pobožni roditelji naučili da svaki
dan pred ikonom Majke Božje čita molitvu "Bogorodice Djevo radujsja"... što je
on svakodnevno i činio. Zatim je, odrastavši, počeo da živi po svome i upavši u
sujetu svakodnevnih briga i poslova, retko je govorio rečenu molitvu, pa ju je, na
kraju, sasvim ostavio. Jedne noći primio je na prenoćište putnika koji mu reče da
je pustinjak iz Tivaide i da je imao viđenje, koje je nalagalo da pođe do Agatonika
i da ga ukori što je ostavio molitvu Majci Božjoj. Agatonik je kao opravdanje
naveo to što se molio mnogo godina i od toga nije video nikakve koristi. Tada mu
je pustinjak rekao: "Seti se, slepi i nezahvalni, koliko ti je puta pomogla ova
molitva i izbavila te od napasti! Seti se, kako si u detinjstvu čudom bio spasen da
se ne udaviš! Sećaš li se kako je velika epidemija tvoje susede oterala u grob, a
kako si ti ostao čitav? Sećaš li se kako si, putujući sa drugom, zajedno sa njim
pao sa kola? On je slomio nogu, a tebi se ništa nije desilo! Zar ne znaš da taj,
nekada zdrav mladić, danas leži raslabljen, a da ti ne osećaš nikakvu tegobu?" I
pošto je još mnogo drugo napomenuo Agatoniku, na kraju je rekao: "I znaj da su
te sve te nesreće mimoišle usled pokroviteljstva Presvete Bogorodice i zbog te
kratke molitve kojom si svakodnevno svoju dušu pobuđivao na sjedinjenje s
Bogom... Gledaj da ubuduće ne ostavljaš ovu molitvu i da proslavljaš Caricu
Nebesku da te ne bi napustila".
Kad je završio čitanje pozvali su nas da ručamo i mi smo, potkrepivši se i
zahvalivši domaćinu, pošli na put i razišli se svaki na svoju stranu. Potom sam
išao pet dana, naslađujući se sećanjem na pripovesti koje sam čuo od
blagočestivog trgovca iz Bele Crkve, već sam prilazio Kijevu kad sam odjednom,
bez nekog vidnog razloga, osetio neku težinu, oslabelost i tmurne misli; molitva
mi je išla teško, napala me nekakva lenjost. Videvši sa jedne strane puta šumicu
i gusto žbunje, pošao sam tamo da se odmorim i da negde iza usamljenog žbuna
malo čitam "Dobrotoljublje" radi potkrepljenja oslabele duše i izlečenja moje
malodušnosti. Našavši tiho mesto počeo sam da čitam u četvrtom delu
"Dobrotoljublja", o osam pomisli, od prepodobnog Kasijana Rimljanina. Pošto
sam oko pola sata čitao sa radošću, neočekivano sam video u dubini šume, na
stotinak metara daleko od sebe, čoveka koji je nepokretno klečao na kolenima.
Obradovao sam se, pomislivši da se on moli Bogu, i ponovo počeo da čitam.
Pošto sam čitao sat ili više, ponovo sam podigao pogled prema tome čoveku i
video da on isto onako kleči. Meni je to bilo drago i pomislio sam - evo kakvih
blagočestivih slugu Božjih ima na svetu. Dok sam o tome razmišljao odjednom
videh kako je taj čovek pao na zemlju i kako je ostao da leži mirno. To me je
iznenadilo i, kako mu nisam video lice, pošto je klečao okrenut meni leđima,
obuzela me je radoznalost, te sam pošao da vidim kakav je to čovek. Prišavši
zatekao sam ga u lakom snu. Bio je to seljačić od oko 25 godina, čistog lica i
blagoobrazan, ali nekako bled; u seljačkom kaftanu, opasan konopcem i uz koga
više ničega nije bilo - ni torbice, pa čak ni štapa. Čuvši moje korake on se
probudio i ustao. Zapitah ga ko je. Reče mi da je seljak iz Smolenske gubernije
koji ide iz Kijeva.
- A kuda sad putuješ? pitao sam ga.
- Ne znam ni sam - odgovorio je on - kuda me Bog odvede.
- Jesi li odavno od kuće?
- Da, već pet godina.
- I gde si bio sve to vreme?
- Išao sam po svetim mestima, po manastirima i po crkvama, jer kod kuće nema
od čega da se živi: ja sam siroče bez rodbine, a uz to još i hrom, pa tako lutam
po belom svetu.
- Vidi se da te je neki bogougodni čovek naučio da ne lutaš prosto po svetu, nego
da ideš po svetim mestima - rekao sam mu.
- Eto vidiš - odgovorio je on: ja sam od detinjstva, kao siroče, bio čobanin u
našem selu i deset godina je sve bilo dobro. Ali jednom, doteravši stado kući,
nisam primetio da nema najbolje ovce našeg gazde. A gazda je bio zao i
nečovečan seljak. Kad je uveče došao kući, pa video da mu nema ovce, pojurio
je na mene, počeo da grdi i preti i naterao me da pođem da tražim ovcu, preteći
da će me "premlatiti na mrtvo, polomiti mi i ruke i noge". Znajući da je zao, pošao
sam da tražim ovcu tamo gde sam danju napasao stado. Tražio sam i tražio do
posle ponoći, ali od nje ni traga. Noć je bila veoma tamna, jer se već približavala
jesen. Kad sam zašao u dubinu šume, a u našoj guberniji šume su neprohodne,
odjednom se podigla oluja. Kao da se drveće iz korena zaljuljalo! U daljini su
zaurlali vuci, a mene je spopao takav strah da mi se kosa nakostrešila; što sam
dalje išao, bilo je sve strašnije, pa sam već padao od užasa. I tada sam kleknuo,
prekrstio se i svom snagom rekao "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me" Tek što
sam to izgovorio osetio sam olakšanje, kao da nikakve muke nije bilo, i strah je
potpuno nestao, a u srcu sam se osećao tako dobro, kao da sam se vazneo na
nebesa... Obradovao sam se tome i sa lakoćom, neprestano, govorio ovu
molitvu. I više nisam ni zapažao koliko je dugo trajala oluja i da je noć prošla - tek
vidim, već se zabeleo dan, a ja još uvek klečim na istom mestu na kolenima.
Ustao sam mirno.
- Bilo mi je jasno da ovcu neću naći, pa sam tako pošao kući, a u srcu mi prijatno
i sve želim da produžim sa molitvom. Tek što sam došao u selo, a gazda, videvši
da ovcu nisam doveo, premlati me do nesvesti. Tada mi je i nogu iščašio. Posle
tih batina sam šest nedelja ležao gotovo nepokretan i imao sam snage samo da
govorim molitvu i ona me je tešila. Onda sam se malo oporavio i pošao po svetu;
a pošto mi je dosadno da se stalno guram među narodom, a i zbog povoda za
greh, ja sam počeo da lutam po svetim mestima i po šumama. I eto tako, idem
već petu godinu. Slušajući sve to, moja se duša radovala, jer me je Gospod
udostojio da vidim ovako blagodatnog čoveka te ga upitah: znači, ti se i sada
često zanimaš tom molitvom?
- Ta bez toga se ne može biti - odgovori on. Ako se samo setim kako mi je onda
dobro bilo u šumi, kao da me neko gurne na kolena i ja počinjem da se molim...
Ne znam da li je moja grešna molitva ugodna, jer, ponekad kad se pomolim
osećam veliku radost, ni sam ne znam od čega, a ponekad dosadu, teškoću i
uninije. Ali pri svemu tome ne prestaje želja da se molim do smrti.
- Ne smućuj se, dragi brate: sve je to Bogu ugodno i sve je na spasenje što god
nam dolazilo za vreme molitve, kažu Sveti Oci. Lakoća ili težina, sve je dobro.
Nikakva molitva, ni dobra ni loša, neće propasti pred Bogom. Lakoća, toplina i
sladost pokazuju da Bog daje nagradu i utehu za taj podvig, a težina, mrak i
suvost označuju da Bog očišćuje i okrepljuje dušu, i da je ovom korisnom mukom
spasava, pripremajući je za primanje buduće blagodatne sladosti. Evo da ti to
dokažem, pročitaću ti od Svetog Jovana Lestvičnika. Pronašao sam taj deo i
pročitao mu. Slušao me je s pažnjom i zadovoljstvom i veoma mi se zahvaljivao.
Tako smo se rastali. On je pošao bespućem u dubinu šume, a ja sam, izašavši
na put, produžio put blagodareći Boga što me je udostojio grešnog da dobijem
takvu pouku.
Drugog dana, uz Božju pomoć, došao sam u Kijev. Prva i glavna želja mi je bila
da se pomolim, ispovedim i pričestim svetim Hristovim Tajnama na ovom
blagodatnom mestu, te sam se zato smestio nedaleko od ugodnika Božjih da bi
mi bilo lakše ići u hram. U svoju kuću me primio dobri, stari kozak, a kako je
živeo sam, kod njega je bilo tiho i mirno. U toku nedelje u kojoj sam se pripremao
za ispovest, došla mi je misao da se ispovedim što je moguće podrobnije i počeo
sam da prebrajam i da se sećam svih svojih grehova do najsitnijih detalja; da sve
to ne zaboravim počeo sam da zapisujem i ispisao sam veliki list. Međutim sam
čuo da na sedam vrsta od Kijeva, u Kitajevoj pustinji, postoji duhovnik svetog
života, veoma mudar i blagorazuman. Ko boravi kod njega doživljava umiljenje i
otuda se obavezno vraća sa spasonosnom poukom i lakoćom u duši. To me je
veoma obradovalo te sam odmah pošao do njega. Posavetovavši se i
porazgovaravši, dao sam mu da pročita moj list. Pogledavši ga on mi reče: "Ti si,
dragi prijatelju, napisao mnogo nepotrebnog i nekorisnog. Slušaj: 1) Na ispovesti
ne treba da govoriš o gresima za koje si se već pokajao i bio razrešen: Ne
ponavljaj ih, jer će to, inače, biti znak nepoverenja prema sili svete tajne
ispovesti. 2) Ne treba da pominješ druga lica koja su imala veze sa tvojim
gresima, nego samo sebe osuđuj. 3) Sveti Oci zabranjuju da govoriš o grehu sa
svim okolnostima koje su ga pratile, nego ih treba priznavati uopšte da ne bi,
suviše detaljno pričajući o njima, budio sablazan u sebi i u duhovniku. 4) Ti si
došao da se kaješ, a ne kaješ se zato što ne umeš da se kaješ, to jest, što
hladno i nebrižljivo prinosiš pokajanje. 5) Sve si sitnice pobrojao, a ono
najvažnije si ispustio - nisi objavio najteže grehe, nisi ih svestan te nisi zapisao
da - ne voliš Boga, da mrziš bližnjega, da ne veruješ reči Božjoj i da si pun
gordosti i slavoljublja. A u ova četiri greha smešta se sav bezdan i sav naš
duševni razvrat. Oni su glavni koren iz koga izlaze svi izdanci našeg grehovnog
pada.
Čuvši ovo iznenadio sam se i počeo da govorim: "Pomilujte, prepodobni
baćuška, kako je moguće ne voleti Boga, našeg Sazdatelja i Pokrovitelja! Čemu
verovati ako ne reči Božjoj - u njoj je sve istinito i sveto. Svakom bližnjem ja želim
dobro; a i zašto bih ga mrzeo? Da se gordim nemam čime: imam samo
bezbrojne grehe a ničeg pohvalnog nemam. I kako bih u svojoj bedi i bolesti da
budem slastoljubiv i pohotan. Na kraju, da sam obrazovan ili bogat, neosporna
da bih bio kriv za to što rekoste".
"Žalosno je, mili moj, što si malo razumeo od onoga što sam ti objašnjavao, a da
te brže urazumim, daću ti mali spis po kome se i ja sam uvek ispovedam."
Duhovnik mi je dao spis i ja sam počeo da ga čitam.
ISPOVEST UNUTARNjEG ČOVEKA KOJA VODI SMIRENjU

"Pažljivo usmeravajući pogled na sebe samog i posmatrajući svoje unutrašnje

stanje, uverio sam se iskustveno da ne volim Boga, da nemam ljubavi ka
bližnjem, da ne verujem ničemu pobožnom, i da sam prepun gordosti i
slastoljublja. Sve to nalazim u meni da dela kad podrobno razmotrim svoja
osećanja i postupke.
1) Ja ne volim Boga. Jer ako bih Ga voleo, neprestano bih razmišljao o Njemu sa
srcem punim zadovoljstva. Svaka misao o Bogu dobavljala bi mi novu slast.
Naprotiv, ja mnogo češće i mnogo radije razmišljam o svetskim stvarima, a
razmišljanje o Bogu za mene predstavlja napor i muku. Ako bih Ga voleo,
razgovor sa Njim kroz molitvu bi me hranio, naslađivao i privlačio na neprestano
opštenje sa Njim. Ali, ja ne samo što se ne naslađujem molitvom, nego osećam
napor baveći se njom, borim se sa mrzovoljom, raslabljuje me lenjost i spreman
sam da se pozabavim čim bilo nevažnim, samo da skratim ili prekinem molitvu. U
ispraznim zanimanjima vreme mi leti neprimetno, a pri sećanju na Boga, pri
postavljanju sebe u Njegovo prisustvo, svaki sat mi izgleda kao godina. Kad neko
nekog voli, tada tokom dana neprestano o njemu misli, brine o njemu i pri bilo
kom poslu voljeni mu ne izlazi iz misli; a ja u toku dana jedva da odvojim i jedan
čas, da bih se duboko pogruzio u razmišljanje o Bogu i da bih rasplamsao sebe u
Njegovoj ljubavi, a dvadeset tri časa vrlo spremno prinosim revnosne žrtve
strasnim mojim idolima!... U razgovorima o predmetima sujetnim, o predmetima
niskim za duh, bodar sam i osećam zadovoljstvo, a prilikom razmišljanja o Bogu,
ja sam suv, lenj i dosadno mi je. Ako me i protiv moje volje drugi uvuku u
razgovor o božanskom, staram se da što pre pređem na razgovor koji godi mojim
strastima. Neutoljivo sam radoznao kada su u pitanju novosti, politička zbivanja i
prilike u svetu, žudno tražim zadovoljenje moje radoznalosti o svetskim
naukama, o umetnostima, o izumima, a pouke o zakonu Gospodnjem, o
saznavanju Boga, o veri, ne ostavljaju na mene utisak, ne hrane dušu moju. Njih
ne smatram bitnim zanimanjem hrišćanina, nego, naprotiv, sporednim i
drugostepenim predmetom kojim treba da se bavim samo u slobodnom vremenu,
u dokolici. Dakle, ako se ljubav prema Bogu poznaje prema ispunjenju Njegovih
zapovesti.- "ako me ljubite, zapovesti moje držite" kako govori Gospod Isus
Hristos, a ja zapovesti Njegove ne samo da ne ispunjavam nego se o njima čak i
malo brinem, odatle sledi pravilan zaključak - da ja ne volim Boga... Ovo tvrdi i
Sveti Vasilije Veliki govoreći "Dokaz da čovek ne voli Boga i Hrista Njegovog je
taj da on ne ispunjava Njegove zapovesti". (Pravila 3)
2) Ja nemam ljubavi prema bližnjem: Jer ne samo što ne mogu da za dobro
bližnjega položim dušu svoju (po Evanđelju), nego ne mogu da žrtvujem svoju
čast, svoje imanje i mir, radi dobra bližnjega. Ako bih ga voleo po evanđelskoj
zapovesti, kao samog sebe, onda bi njegova nesreća pogađala i mene, a
njegova bi me sreća dovodila do ushićenja. No naprotiv, ja sa većim zanimanjem
slušam o nesreći bližnjeg i ne žalostim se nego bivam ravnodušan, ili - što je još
gore - nalazim nekakvo zadovoljstvo u njoj; rđave postupke brata ja ne pokrivam
ljubavlju nego ih sa osuđivanjem objavljujem. Blagostanje, čast i sreća njegova
ne raduju me kao sopstveni, a savršenstvo, kao nešto tuđe ne proizvodi u meni
radost, nego čak bude nešto kao zavist i prezrenje.
3) Ja ne verujem dogmatima vere. Ni besmrtnosti ni Evanđelju. Jer ako bih bio
tvrdo ubeđen da posle groba postoji večni život i nagrada za zemaljska dela, ja
bih bez prestanka razmišljao o tome,- sama pomisao o besmrtnosti bi me
užasavala i život bih ovaj provodio kao stranac koji se sprema da stupi u svoju
otadžbinu. No, naprotiv, ja i ne mislim o večnosti i svršetak ovog života smatram
nekakvom krajnjom tačkom mog postojanja. Tajna se misao gnezdi u meni: ko
zna šta će biti posle smrti? Ako i govorim da verujem u besmrtnost, onda to
govorim samo razumom, a moje srce stoji daleko od čvrste uverenosti, o čemu
otvoreno svedoče moji postupci i stalna briga o blagoustrojstvu zemnog života.
Kada bi sveto Evanđelje, kao reč Božja, bilo sa verom primljeno u mom srcu, ja
bih se neprestano njime zanimao, izučavao bih ga, naslađivao bih se njime i sa
dubokom pobožnošću bih čak i gledao na njega. Premudrost, blagost i ljubav
skriveni u njemu, dovodili bi me do ushićenja; naslađivao bih se poukama o
zakonu Božjem i dan i noć; hranio bih se njima kao svakodnevnom hranom, i
svim srcem bih težio ka ispunjenju njegovih pravila. Ništa zemaljsko ne bi moglo
da me odvoji od toga. Naprotiv, ako retko i čitam ili slušam reč Božju, to biva po
nuždi i zbog radoznalosti i pri svemu tome, ne stižući do duboke pažnje, ja
osećam suvoću i nezainteresovanost, i, kao da se radi o nekom najobičnijem
čitanju, ostajem bez ikakvog ploda, spreman da ga zamenim čitanjem svetskih
knjiga u kojima nalazim više zadovoljstva, više novih i zanimljivih stvari.
4) Prepun sam gordosti i osećanja samoljublja. Svi postupci moji to potvrđuju.
Videći u sebi dobro, želim da ga stavim svima na uvid i gordim se njime pred
drugim, ili sam sam u sebi, sobom zadovoljan; kada i pokazujem spoljašnje
smirenje, ja ga pripisujem svojim sopstvenim snagama i sebe smatram višim od
drugih, ili, u najmanju ruku, ne gorim od njih. Ako u sebi primetim porok, trudim
se da ga opravdam, da ga prikrijem velom nužnosti ili nevinosti; ljutim se na one
koji me ne uvažavaju, smatrajući da ne umeju da cene ljude. Obdarenostima
svojim gordim se, neuspehe u poduhvatima smatram uvredljivim za sebe, i
radujem se nesreći svojih neprijatelja. Ako i težim ka bilo čemu dobrom, tu imam
za cilj ili pohvalu, ili sopstvenu duhovnu korist, ili svetsku utehu. Ukratko,
neprestano od sebe činim sopstvenog idola kome bez prestanka služim, tražeći u
svemu čulno zadovoljstvo i hranu slastoljubivim mojim strastima i požudama.
Iz svega što sam nabrojao vidim da sam gord, preljubočinac, nevernik, da ne
volim Boga, i da mrzim bližnjega. Šta od toga može biti grešnije? Stanje duhova
tame je bolje od mog položaja: makar i ne voleli Boga, makar i mrzeli čoveka,
živeli i hranili se gordošću, oni ipak veruju i drhte od vere - a ja? Može li biti udeo
jadniji od onoga koji mene očekuje? I od čega još može biti strašnija presuda
nego od ove nebrige i nerazumnog života koje ja vidim u sebi?..."
Pročitavši "Ispovest" koju mi je dao duhovnik užasnuo sam se i pomislio u sebi:
Bože moj, kakvi se strašni gresi u meni kriju a do sada ih nisam ni primećivao!
Želja da se očistim od njih naterala me je da od ovog veliko duhovnog oca
izmolim pouku o tome kako da, poznavši uzroke svoga zla, nađem načina da se
popravim. I on je počeo da mi objašnjava.
- Vidiš li, brate dragi, uzrok neljubavi prema Bogu jeste bezverje; uzrok bezverja
je neubeđenje a uzrok neubeđenja netraženje svetlih istinitih saznanja, nerad na
duhovnom prosvećenju. Jednom rečju, ne verujući - ne možeš voleti, ne ubedivši
se - ne možeš verovati. A da bi se ubedio moraš da stekneš potpuno i čvrsto
saznanje o ovom predmetu.- neophodno je da posredstvom razmišljanja i
izučavanja reči Božje a i iz iskustva, probudiš u duši žeđ i žudnju, ili, kako neki
kažu - "divljenje", koje proizvodi neutoljivu želju da bolje i savršenije saznaš
stvari, da dublje pronikneš u njihova svojstva.
Jedan duhovni pisac o svemu ovome ovako rasuđuje: "Ljubav se", govori on,
"obično razvija saznanjem i što više bude dubine i prostranstva u saznanju tim će
više biti ljubavi i tim će se bolje smekšati duša za Božansku ljubav, prilježno
razmatrajući presavršeno i prebogato Biće Božje i bezgraničnu ljubav Njegovu
prema ljudima".
- Eto, sad vidiš, da je uzrok grehova o kojima si upravo čitao lenjost za
razmišljanje o duhovnim predmetima, lenjost koja je u stanju da ugasi i samu
potrebu za takvim razmišljanjem. Ako želiš da znaš koja su sredstva da se
pobedi ovo zlo onda se neprestano staraj o duhovnom prosvećivanju, stiči ga
marljivim proučavanjem reči Božje, izučavanjem Svetih Otaca, razmišljanjem i
duhovnim savetima ili razgovorima sa mudrima u Hristu. Eh, brate mili, koliko
jada srećemo samo zato što smo lenji da prosvetimo dušu našu rečju istine. Ne
učimo se zakonu Gospodnjem dan i noć i ne molimo se toga radi usrdno i
uporno! A zbog toga je unutrašnji čovek u nama i gladan i hladan i istrošen i
nema snage da bodro kroči putem istine i spasenja. Tako, da bi smo se koristili
ovim sredstvima, odlučimo, mili, što je moguće češće ispunjavati svoj um
razmišljanjima o predmetima nebeskim, pa će ljubav koja se izliva na srca naša,
da se razgrana i rasplamti u nama. Istovremeno, što je moguće češće, molimo
se, jer je molitva najvažniji način i najjače sredstvo za naše obnovljenje i
napredovanje. Molimo se govoreći onako kako uči sveta Crkva: "Gospode,
udostoj me da Te sada zavolim, kao što nekad zavoleh greh".
Pošto sam sa pažnjom, sve ovo saslušao, usrdno sam zamolio ovog svetog oca
da me ispovedi i udostoji primanja svetih Hristovih tajni. I tako sam ujutru,
udostojivši se pričešća, hteo da se vratim u Kijev sa blagodatnim uputstvom, ali
moj dobri otac, koji je tog dana nameravao da ide u Lavru, ostavio me je, za to
vreme, u svojoj pustinjskoj ćeliji, da bih bez smetnji mogao da se predam molitvi i
tihovanju. I zaista sam sve te dane proveo kao na nebu: molitvama mog starca,
ja nedostojni, naslađivao sam se savršenim mirom. Molitva se tako lako i
blagoprijatno izlivala u mom srcu da sam za to vreme, kako bih rekao, zaboravio
na sebe i na sve drugo - samo sam pomišljao o Jedinom, o Isusu Hristu!
Na kraju, duhovnik se vratio i ja sam ga molio da mi da savet i pouku kada sada
da produžim bogotražiteljski put. On me je ovako blagoslovio: "Pođider u
Počajev, pokloni se tamo čudotvornoj stopi Prečiste Majke Božje i Ona će tvoje
stope upraviti na put mira". Tako sam ja, primivši sa verom njegov savet, posle tri
dana pošao u Počajev.
Nisam baš sasvim bez teškoća prošao 200 vrsta, jer je put vodio mimo krčmi i
jevrejskih naselja, dok su se hrišćanska mesta retko sretala. Na jednom imanju
video sam starinsku rusku hrišćansku kuću i, obradovavši se, skrenuo sam da
prenoćim i da zamolim hleba za put, jer je mojih okrajaka već nestalo. Sreo sam
domaćina - starca, po svemu sudeći imućnog, i saznah da je on, kao i ja, iz
orlovske gubernije. Čim sam ušao u sobu prvo njegovo pitanje je bilo: "Kakve si ti
vere?".
Ja sam odgovorio: da sam hrišćansko pravoslavne.
- Kakvo je to u vas pravoslavlje! - sa podsmehom je rekao on. "Kod vas je
pravoslavlje samo na jeziku, a na delima je to neverničko praznoverje. Znam ja,
brate, tu vašu veru! Mene samog je jedan učeni pop sablaznio i uveo u
iskušenje, pa sam pristupio vašoj crkvi, onda sam se, posle pola godine, ponovo
vratio u našu zajednicu. Sablazan je ući u vašu crkvu. Službu Božju đakoni
kojekako mrmljaju, sve na preskok i nerazumljivo, pevači po selima nisu bolji
nego po krčmama; pa i narod stoji kako kome pada na pamet - muškarci zajedno
sa ženama, za vreme službe razgovaraju, vrte se na sve strane, zagledaju i
šetaju napred i nazad, te ne daju da se mirno i u tišini pomoliš. Kakva li je to
služba Božja? To ti je samo greh! A kod nas - kako je blagočestiva služba:
razgovetna, bez propuštanja, pevanje je umilno, a narod stoji tiho, muškarci
odvojeno, žene odvojeno i svi znaju gde i kakvu metaniju napraviti po ustavu
svete crkve. Upravo, čim stupiš u našu crkvu, odmah osećaš da si došao na
službu Božju; a kad u vašu crkvu dođeš, ne možeš da shvatiš gde si došao - u
hram ili na pijacu!...
Slušajući ovo shvatio sam da je ovaj čovek staroverac. Ali pošto je govorio po
istini, ja nisam mogao da sporim i da ga razuveravam, nego sam samo pomislio
da je nemoguće obratiti staroverca istinskoj Crkvi, dok se kod nas ne ispravi
ponašanje na crkvenom bogosluženju i dok u svemu ne da primer duhovnosti.
Staroverac ne zna ni za šta unutrašnje; on se oslanja samo na spoljašnjost, a
kod nas o njoj ne vode nikakvu brigu.
I tako sam već hteo da krenem odavde i već sam izašao u predsoblje, kad sam
neočekivano, kroz otvorena vrata jednog sobička, video čoveka, koji po izgledu
nije bio Rus, gde leži na krevetu i čita knjigu. On me je pokretom pozvao k sebi i
pitao ko sam. Ja sam mu se predstavio a on je počeo da govori: "Slušaj, mili moj,
ne bi li pristao da meni bolesnome poslužiš makar nedelju dana, dok se ja, uz
pomoć Božju, ne oporavim. Ja sam Grk, monah sa Svete Gore Atonske, živim u
Rusiji radi skupljanja priloga za manastir. I eto, vraćajući se u svoj kraj, razboleo
sam se tako da ne mogu da idem od bola u nogama, pa sam zato i iznajmio ovde
stan. Ne odbij me, slugo Božji, platiću ti".
- Nije mi potrebna nikakva plata; rado ću vam, čime mogu, poslužiti Boga radi. I
tako sam kod njega ostao. Mnogo sam se od njega naslušao o stvarima
neophodnim za spasenje duše. Pričao je o Svetoj Gori Atonskoj, o tamošnjim
velikim podvižnicima i o mnogim otšelnicima i zatvornicima. Kod njega je bilo
"Dobrotoljublje" na grčkom jeziku i knjiga Svetog Isaka Sirijanina. Zajedno smo
čitali i upoređivali slovenski prevod Paisija Veličkovskog sa grčkim originalom, pri
čemu je on rekao da se sa grčkog i ne može prevesti tačnije i vernije, nego što je
preveo Paisije "Dobrotoljublje" na slovenski jezik. Kako sam primetio, on se
neprestano molio i bio je iskusan u unutrašnjoj molitvi srca pa sam ga naročito
ispitivao o toj molitvi. On je o njoj rado govorio (a govorio je tečno ruski) a ja sam
sa pažnjom slušao, čak sam i zapisao mnoge njegove reči. Evo, na primer, kako
je on objašnjavao prednost i veličinu Isusove molitve.
- "Veličina Isusove molitve", govorio je on, "otkriva se i samim njenim oblikom,
koji se sastoji iz dva dela: u prvom, to jest Gospode Isuse Hriste, Sine Božji,
uvodi razum u život Isusa Hrista, ili, kako se izražavaju Sveti Oci, "skraćuje u
sebi čitavo Evanđelje", a u drugom delu, to jest; pomiluj me, grešnoga, ona
predstavlja povest naše slabosti i grešnosti. U svemu tome je značajno da se ne
može mudrije, suštastvenije i jasnije izraziti, želja i molba bedne, grešne i
smirene duše, nego baš ovom rečju - pomiluj me! Nijedan drugi izraz ne bi bio
tako dovoljan i pun kao ovaj. Na primer, ako bi kazali: "oprosti mi", "oprosti grehe
moje", "oprosti bezakonja", "izbriši prestupe", sve bi to izražavalo samo jednu
molbu o izbavljenju od kazne koje se plaši slaba i lenjiva duša. Ali izraz pomiluj
me, predstavlja ne samo želju da se dobije oproštaj, želju koja je pobuđena
strahom, nego predstavlja i istinski vapaj sinovske ljubavi koja se uzda u
milosrđe Božje i koja smireno saznaje slabosti svoje i nedostatak bdenja nad
sobom. Ove reči su vapaj za milošću da Bog daruje Duha sile, Duha Koji
ukrepljuje u borbi protiv iskušenja i pobeđuje naklonost ka grehu. Slično kao što
siromašni dužnik moli milostivog zajmodavca ne samo da mu oprosti dug nego i
da mu udeli milostinju, sažalivši se nad njegovom krajnjom bedom, ova duboka
reč "pomiluj me" kao da kaže: "Milostivi Gospode! Oprosti mi grehe i pomozi da
ispravim svoj život, razgori u mojoj duši stremljenje da idem za zapovestima
Tvojim, učini mi milost praštajući grehe moje i obraćajući rasejani um moj, volju i
srce moje k Tebi Jedinom".
Začudio sam se mudrim rečima njegovim i zahvalio se za pouku grešnoj duši
mojoj, a on mi je na to rekao:
- Ako hoćeš, još ću ti reći nešto (i nazvao je to učeno, jer je završio Atinsku
Akademiju) o intonaciji Isusove molitve. Gledaj: često sam imao prilike da čujem
kako mnogi bogobojažljivi hrišćani tvore ustima Isusovu molitvu po zapovesti reči
Božje i predanju svete Crkve i to čine ne samo u domaćoj molitvi nego i u hramu
Božjem. Sa pažnjom i zadovoljstvom prisluškujući ovo tiho izgovaranje molitve,
mogao sam, na korist duše, primetiti da ovaj molitveni glas kod mnogih biva
različit: neki uzdižući ton na samoj prvoj reči molitve, to jest rekavši Gospode,
sve ostale reči izgovaraju nižim glasom i podjednako. Drugi, počinju molitvu
nižim tonom, povišavajući glas na sredini, to jest, na reči Isuse, i čineći usklik,
ostale reči ponovo završavaju sniženjem tona, onako kako su i počeli. A neki,
počevši i produživši prethodne reči molitve niskim i jednakim tonom na poslednjoj
reči, to jest pomiluj me, uzvišuju glas s ushićenjem. Neki opet, izgovarajući punu
molitvu, to jest: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog, prave
povišenje glasa samo na reči - Sine Božji.
Sad gledaj: molitva je jedna te ista. Pravoslavni hrišćani svi isto veruju da ova
najvažnija i viša od svih molitava sadrži u sebi dve stvari. - Gospode Isuse i
Njegovo umilostivljenje. Zašto je onda ne izgovaraju svi u istoj intonaciji? Zašto
se duša ne umiljava uvek na istom i svima poznatom mestu, i zašto se to
umiljavanje ne izražava u uvek istom povišenju i napregnutošću tona? Može biti
da će na ovo mnogi odgovoriti da se to dešava kao posledica navike, ili
podražavanja drugih, ili u saglasnosti sa ličnim shvatanjima, ili na kraju, kako je
kome lakše i udobnije da izgovori. Ali ja o svemu tome mislim sasvim drukčije. Ja
bih želeo da u svemu tome nađem nešto više o čemu ne zna ne samo onaj koji
osluškuje nego čak ni onaj koji se moli. Nema li ovde tajnog kretanja Duha
Svetog "koji se moli uzdisajima neiskazanim" - u onima koji ne znaju kako i o
čemu se treba moliti, i ako se svako moli u ime Isusa Hrista, Duhom Svetim, po
rečima Apostola, da za tajno delujući Sveti Duh "daje molitvu onome koji se
moli". I zajedno sa tim on svakome može da daruje blagodatni dar Svoj: jednome
pobožni strah Božji, drugome ljubav, trećem čvrstinu vere ili umilno smirenje.
Tako onaj koji je dobio dar straha Božjeg proslavlja silu Svedržitelja i u molitvi
svojoj izražava, sa naročitim osećanjem i zadivljenošću, reč "Gospode" u kojoj on
podrazumeva veličinu i vlast Tvorca sveta. Onaj koji je dobio tajanstveno izlivanje
ljubavi u srcu, pre svega se ushićuje i napaja sladošću usklika "Isuse Hriste", kao
što jedan starac nije mogao ni čuti ime "Isuse" bez naročitog ushićenja ljubavi i
sladosti makar se to ime izgovaralo i u običnom razgovoru. Onaj koji
nepokolebljivo veruje u Božanstvo Isusa Hrista, jednosuštno Bogu Ocu,
rasplamsava se još više, učvršćuje se u veri, izgovarajući reči "Sine Božji". Onaj,
pak, koji je dobio dar smirenja i koji duboko saznaje svoju slabost, smiruje se
skrušeno i sa posebnom napregnutošću izgovara poslednje reči Isusove molitve
- "pomiluj me", hraneći nadu u milosrđe Božje i gnušajući se sopstvenog
padanja. Eto razloga, kako ja mislim, za različite intonacije prilikom izgovaranja
molitve u ime Gospoda Isusa Hrista! Iz svega ovoga se prilikom slušanja može
razumeti (u slavu Božju i na sopstvenu korist) ko je naročito prožet kojim
osećanjem i ko ima kakav duhovni dar. O ovome su mi neki govorili: "Zašto se svi
ovi znaci tajnih duhovnih darova ne javljaju zajedno? Tada se ne bi samo jedna,
nego svaka reč molitve, izgovarala povišenom intonacijom onoga koji se moli"...
Na ovo sam ja ovako odgovorio: "pošto blagodat Božja premudro razdeljuje
darove, to jest, svakome po njegovoj snazi i potrebi, kako se vidi iz Svetog
Pisma, ko onda može ograničenim razumom da ispita i oceni raspodelu
blagodati. Nije li glina u punoj vlasti grnčara i nije li on slobodan da od nje čini šta
hoće?"...
Pet dana sam proveo sa tim starcem i on je pomalo počeo da se oporavlja. To
vreme je za mene bilo tako korisno da nisam ni primetio kako je letelo jer mi, u
svom sobičku, kao u molčalnici, ništa drugo nismo radili nego se samo molili u
sebi prizivajući ime Isusa Hrista, ili smo govorili uvek o istom predmetu, to jest -
unutrašnjoj molitvi.
Jednom je do nas navratio neki bogomoljac i mnogo je jadikovao i kukao i kudio
Jevreje, kroz čija je naselja prošao i od kojih je pretrpeo prevare i neprijatnost.
Toliko je bio na njih ogorčen da ih je proklinjao i čak govorio da su nedostojni da
žive na zemlji zbog njihovog pobunjeništva i neverovanja, pa je na kraju rekao da
oseća nesavladivu odvratnost prema njima. Slušajući sve ovo moj starac je
počeo da ga urazumljuje:
"Nepotrebno ti, prijatelju moj", rekao je on, "tako napadaš i proklinješ Jevreje; ta i
oni su takva sazdanja Božja kao i mi, i njih treba žaliti i moliti se za njih a ne
proklinjati ih. Veruj mi da tvoja ogorčenost proističe otuda što ti još nisi učvršćen
u ljubavi Božjoj i nemaš unutrašnji molitveni zalog, pa zato nemaš ni unutrašnjeg
mira. Pročitaću ti šta o tome piše kod Svetih Otaca. Poslušaj šta kaže sveti
Marko Podvižnik: "Duša koja se unutrašnje sjedinila sa Bogom, od prevelike
radosti biva kao nezlobivo i prostosrdačno dete, i već ne osuđuje nikoga, - ni
Grka, ni neznabošca, ni Judeja, ni grešnika, nego na sve bez razlike gleda čistim
okom i podjednako se raduje celom svetu i želi da i svi Grci i Jevreji i neznabošci
proslavljaju Boga". A egipatski Makarije Veliki govori da se unutrašnji ljudi "toliko
razgorevaju ljubavlju da bi, ako bi to bilo moguće, svakoga čoveka u nedra
uselili; ne razlikujući zlog ili dobrog". Eto, brate mili, kako rasuđuju Sveti Oci, i
zato ti savetujem da, ostavivši gnev, na sve i sva gledaš kao na ono što je pod
promislom sveznajućeg Boga i da pri susretu sa nevoljama pre svega kriviš sebe
za nedostatak trpljenja i smirenja".
Tako je prošlo nešto više od nedelju dana. Starac je ozdravio i ja sam mu od
sveg srca zablagodario za sve pouke i oprostio se sa njim. On je pošao u svoje
mesto, a ja na put koji je bio preda mnom.
Već sam počeo da se približavam Počajevu, i još mi je ostalo nekih sto vrsta kod
me je sustigao jedan vojnik. Pitao sam ga kuda ide i on mi je rekao da ide u svoj
kraj, u Kamenec-Podoljsku guberniju. Prošavši sa njim u ćutanju deset vrsta,
primetio sam da on teško uzdiše kao da ga nešto veoma žalosti i da je vrlo
mračan. Pitao sam ga: "Zašto si tako tužan?" A on se pribio uz mene i počeo da
govori: "Dobri čoveče, kad si već primetio moju tugu, onda prizovi Boga za
svedoka i zakuni se da me nikome nećeš odati pa ću ti ispričati sve o sebi, jer
meni preti smrt a nemam sa kim da se posavetujem".
Ja sam ga hrišćanski uveravao da nemam baš nikakve potrebe nikome i ništa da
odajem, i da sam po bratskoj ljubavi rad da ga posavetujem koliko mogu.
"Onda slušaj", rekao je on, "mene su dali u vojsku kao vlastelinskog seljaka.
Odsluživši pet godina postalo mi je nepodnošljivo teško, a i često su me
kažnjavali za neispravnost i pijanstvo. Zato sam smislio da bežim - i evo, sad je
već petnaesta godina, od kako sam u bekstvu. Šest godina sam se skrivao
kojekuda, krao po podrumima i ambarima, odvodio konje, provaljivao u dućane, i
sve sam to radio sam; pokradene stvari sam unovčavao kod raznih lupeža;
novac bih propio, bavio bih se i razvratom i činio sam sve grehe i jedino što još
nisam ubio. I sve je to išlo bez problema. Na kraju. dospeo sam u zatvor zbog
skitničenja bez putne isprave, ali sam i tu iskoristio priliku i pobegao. A onda sam,
neočekivano, sreo vojnika koji je bio otpušten i išao svojoj kući u daleku
guberniju. Kako je bio bolestan i jedva mogao da ide, zamolio je mene da ga
odvedem do najbližeg sela, ne bi li se tamo negde smestio. Ja sam ga i doveo.
Nadzornik nas je pustio da prenoćimo u šupi na senu; tako smo i legli. Probudivši
se rano ujutru, pogledao sam, a ono moj vojnik već umro i sav se ukrutio. Ja
požurih da preturim po njegovim džepovima da nađem njegovu otpusnicu i kad
sam je našao, pored nje i prilično novaca, izvukao sam se brže bolje napolje dok
su svi spavali, pa na zadnji izlaz i u šumu... Tako sam i otišao. Pročitao sam
njegovu ispravu i video da se i godine i lični znaci sa mojima gotovo poklapaju.
Obradovao sam se tome i hrabro pošao u daleku Astrahansku guberniju. Tamo
sam se opametio i počeo da radim kao najamnik. Tako sam dospeo kod jednog
starog građanina koji je imao svoju kuću i trgovao stokom. On je bio sam, i živeo
je jedino sa svojom kćerkom udovicom. Proživevši kod njega godinu dana,
oženio sam se njegovom kćerkom. Onda je starac umro. Mi nismo umeli da
produžimo sa trgovinom; ja sam počeo ponovo da pijem, žena takođe, i za
godinu dana smo proćerdali sve što nam je starac ostavio. Na kraju je i moja
žena zanemoćala i umrla i ja sam prodao sve što je ostalo, pa i kuću, a novac
sam ubrzo propio; nije više ostalo ništa od čega bi da se živi. Tako sam se opet
vratio pređašnjem zanatu i stao da živim od krađe i to još drskije jer sam imao
putnu ispravu. Ponovo sam se odao bludu čitavu godinu. Jedno vreme mi nešto
nije polazilo za rukom i jedva sam ukrao od jednog bezzemljaša staru mršavu
kobilu, pa sam je prodao za pola rublje živoderu. Uzevši novac pošao sam u
kafanu, popio vino i smislio da pođem u jedno selo gde je bila svadba, pa da
tamo, kada svi posle gozbe zaspu, ukradem nešto bolje što mi dođe do ruku.
Kako sunce još nije sasvim zašlo, pošao sam u šumu da tamo dočekam ponoć.
Prilegavši, čvrsto sam zaspao; kad u snu vidim kako stojim na velikom lepom
pašnjaku. Uskoro je na nebu počeo da se diže strašan oblak i ubrzo se razlegao
grom takve snage da se zemlja podamnom razjapila i mene kao da je ukucalo u
zemlju do samih ramena, tako da me je zemlja sa svih strana priklještila. Samo
su mi glava i ruke ostali napolju. Onda se onaj strašni oblak spustio na zemlju i iz
njega izašao moj deda koji je umro pre dvadeset godina. On je bio blagočestiv
čovek i trideset godina je proveo kao crkveni odbornik u našem selu. Sa srditim i
strašnim izgledom mi je prišao, tako da sam drhtao od straha. Pogledavši oko
sebe video sam gomile stvari koje sam za nekoliko godina bio nakrao. Još više
sam se uplašio. Deda mi je prišao i, pokazujući na prvu gomilu, strašnim glasom
rekao: "Šta je ovo?! stežite ga!" I odjednom je zemlja počela sa svih strana da
me steže i pritišće, da sam, ne mogavši da podnosim bol i iznemoglost, zaječao i
povikao: "Pomilujte!" Ali mučenje se produžavalo. Onda je deda pokazao na
drugu gomilu i takođe rekao: "A šta je ovo?! Stežite ga jače!" I ja sam osetio tako
strašan bol da nikakvo mučenje na ovom svetu ne može sa njim da se uporedi.
Na kraju je moj deda doveo pred mene onu kobilu koju sam juče ukrao, i
uzviknuo: "A ovo šta je? stežite ga koliko možete više!" I mene je tako mučno
pritiskao sa svih strana da ne mogu ni da ispričam kako je bilo iscrpljujuće; baš
kao da su ove žile iz mene izvlačili i sa užasnom snagom pritiskivali tako da više
nisam mogao da trpim, i ostao bih bez svesti kad bi se ove muke makar i malo
produžile. Ali tada se kobila ritnula, pogodila me u lice i rasekla ga. I u tom
trenutku sam se sav u užasu probudio tresući se kao raslabljen. Pogledao sam, a
ono - već se razdanjuje i izlazi sunce. Pipnem se za lice: iz rane teče, krv, a i ona
mesta koja su u snu bila u zemlji kao da su odrvenela i kao da mravi preko njih
pužu. Uplašivši se, jedva sam nekako ustao i pošao kući. Lice me je dugo bolelo.
Evo i sada se vidi ožiljak koga ranije nije bilo. I tako su me, posle ovog viđenja,
često napadali strah i užas, i čim se setim muka koje sam sanjao, biva mi tako
teško da ne znam kuda da se denem. Što je više vreme prolazilo ovo je stalo sve
češće da se ponavlja, pa sam, na kraju, počeo da se plašim ljudi i da se stidim
kao da su svi znali za moja bivša nevaljalstva. Od ove muke nisam više mogao ni
da pijem ni da jedem, ni da spavam, i lelujao sam se kao senka. Mislio sam da
pođem u svoj puk i da sve priznam: kad me kazne možda bi mi Bog oprostio
grehe. Ali sam se uplašio, jer tamo progone kroz stroj, i predomislio. I tako mi je
od muke bilo došlo da se utopim, ali mi je pala na pamet misao da mi ni inače
nije suđeno da dugo živim i da ću uskoro umreti, jer mi se sva snaga osušila, pa
sam smislio da pođem i da se oprostim sa rodnim krajem i da tamo umrem.
Imam tamo i nekakvog rođaka. I eto, sada idem tamo već pola godine, a sve me
muči teskoba i strah. Šta ti misliš dobri čoveče, šta da uradim? Jer da trpim više
ne mogu!"...
Saslušavši sve ovo u sebi sam se zadivio i proslavio premudrost i blagodat
Božju, videći kako ona na različite načine obraća grešnike, pa sam počeo da mu
govorim: "Brate mili, trebalo bi da se u vreme takve teskobe i straha moliš Bogu.
To je glavni lek od svega što nas muči".
- "To nikako ne mogu" - reče on meni, "čini mi se - čim bih počeo da se molim,
odmah bi me Bog zgromio".
- Gluposti, brate! Takve misli tebi đavo potura. Bog je beskrajno milosrdan i
sažaljiv na grešnike i onima koji se kaju brzo prašta. Ti valjda znaš Isusovu
molitvu, to jest "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog". E pa nju počni da
govoriš bez prestanka.
- Ta kako ne bih znao tu molitvu. Kad sam išao u krađu govorio sam je da bih bio
hrabriji.
- E pa sad gledaj: Bog te nije zgromio kada si, išavši da činiš bezakonje, govorio
molitvu. Da li će te pogubiti onda kada počneš da se moliš na putu pokajanja?
Vidiš li sada da su tvoje misli bile od đavola!... Poveruj mi, mili moj, ako budeš
govorio ovu molitvu, bez obzira na to kakve ti misli budu nailazile, uskoro ćeš
osetiti radost, sav tvoj strah i teskoba će proći i ti ćeš se, na kraju, savršeno
umiriti. Bićeš pobožan čovek i sve grehovne strasti će da iščeznu. Uveravam te,
jer sam mnogo sličnog sam doživeo.
Ispričao sam mu nekoliko slučajeva kod kojih je Isusova molitva pokazala svoju
čudotvornu silu nad grešnicima. Na kraju sam počeo da ga nagovaram, da, pre
nego što ode u svoj kraj, svrati sa mnom do Počajevske Majke Božje, do tog
pribežišta grešnika, pa da se tamo u manastiru ispovedi i pričesti. Sve to je moj
vojnik slušao sa pažnjom i kako se moglo videti, sa radošću. I tako je na sve
pristao. Pošli smo u Počajev zajedno pod uslovom da jedan sa drugim ništa ne
govorimo, nego da neprestano činimo Isusovu molitvu. I tako smo u ćutanju išli.
Drugog dana mi je rekao da se oseća lakše; i videlo se da je bio mirniji nego
ranije. Posle tri dana smo stigli u Počajev i ja sam ponovo rekao da ni danju ni
noću, sve dok ne zaspe, ne prekida molitvu i uveravao ga da će ga sveto ime
Isusovo, koje je nepodnošljivo neprijateljima, spasti i pritom sam mu pročitao iz
"Dobrotoljublja" o tome da Isusovu molitvu sa osobitom marljivošću treba da
izgovaramo onda kad se spremamo za pričešće svetim Hristovim tajnama. On je
tako i postupio i odmah se ispovedio i pričestio. Mada su ga pomisli ponekad još
napadale, lako ih je proganjao molitvom Isusovom. U nedelju, da bi lakše ustao
na jutrenje, legao je ranije, čineći neprestano Isusovu molitvu, a ja sam još sedeo
u uglu čitajući moje "Dobrotoljublje". Prošao je oko sat; on je zaspao a ja sam
počeo da se molim. Odjednom, posle dvadesetak minuta on se trgao, i
probudivši se, brzo poskočio, dotrčao do mene sav u suzama i s velikom radošću
rekao: "Ah brate, šta sam sada video! Kako mi je sada lako na duši i kako sam
radostan! Verujem da Bog ne muči nego miluje grešnike. Slava Tebi, Gospode,
slava Tebi!"
Začuđen i obradovan ovim zamolio sam ga da mi podrobno ispriča šta se sa njim
desilo.
- Evo šta! Tek što sam zaspao, kad ugledah sebe u istoj onoj šumi u kojoj su me
mučili. U početku sam se uplašio, ali vidim da umesto oblaka izlazi jasno sunce.
Predivna svetlost je obasjala ceo lug; i ja sam u njemu video lepo cveće i travu.
Odjednom mi se približio moj deda tako blagog izgleda da ga se ne možeš
nagledati, i onda mi ljubazno i blago rekao: "Idi u Žitomir, u crkvu svetog Georgija
Pobedonosca; tamo će te uzeti za crkvenjaka i budi tamo do kraja života, i moli
se neprestano; Bog će te pomilovati!" Rekavši ovo osenio me je krsnim znakom i
istog trenutka iščezao. Osetio sam takvu radost da se ne može iskazati; kao da
se nekakav teret sa mene svalio a ja uzleteo na nebesa... I tada sam se probudio
osećajući neku lakoću, a srce nije ni znalo šta da radi od radosti. I šta će sada?
Odmah ću poći u Žitomir, kako mi je rekao deda. Sa molitvom će mi i put biti lak!
- Pomiluj, dragi brate, kako ćeš krenuti u ponoć? Saslušaj makar jutrenje; pomoli
se i kreni s Bogom.
Tako nismo ni spavali nego smo posle ovog razgovora pošli u crkvu. On se svo
jutrenje molio prilježno i sa suzama i govorio da se oseća veoma lak, da je
radostan i da molitvu Isusovu vrši sa sladošću. Onda se još i pričestio, pa sam ga
posle ručka ispratio na žitomirski put, te smo se, sa suzama i radošću, oprostili.
Posle ovoga, ja sam počeo da razmišljam o sebi. Kuda da krenem? Na kraju
sam odlučio da se vratim u Kijev. Tamo su me privlačili mudri saveti tamošnjeg
mog duhovnika a i nada da će on možda naći nekog hristoljubivog dobrotvora da
me otpravi u Jerusalim, ili, u najmanju ruku, na Svetu Goru. Proživeo sam još
nedelju dana u Počajevu, provodeći vreme u sećanju na poučne susrete koje
sam imao na svom putovanju, pri čemu sam neka od tih sećanja i zapisivao.
Onda sam se spremio za put, prihvatio torbu i pošao u crkvu da se pred put
poklonim Majci Božjoj, pomolim se, pa da krenem.
U crkvi sam stajao pozadi. Ušao je neki čovek, koji nije bio baš bogato odeven,
ali zato veoma blagorodnog izgleda, i pitao me gde se prodaju sveće. Pokazao
sam mu. Liturgija je prošla a ja sam ostao da se pomolim pri stopi Majke Božje.
Pomolio sam se i pošao na put. Prošavši malo niz ulicu, video sam na jednoj kući
otvoren prozor uz koji je sedeo gospodin i čitao knjigu. Trebalo je da prođem
pored ovog prozora i mogao sam da vidim da je to čovek koji me je u crkvi pitao
za sveće. Prolazeći, skinuo sam kapu a on mi je mahnuo da priđem i pitao - "Ti
mora da si putujući poklonik" i, pozvavši me k sebi, raspitivao se ko sam i kuda
idem. Zatim me poslužio čajem i rekao: "Poslušaj me, rode moj! Ja bih ti
savetovao da pođeš u Solovecki manastir. Tamo postoji veoma usamljen i tih skit
koji se zove Anzerski. To ti je takvo mesto kao druga Sveta Gora i tamo svakoga
primaju, a poslušanje se samo u tome sastoji da se po redu u crkvi čita Psaltir,
po četiri sata na dan. Eto i ja sam putujem tamo a po zavetu idem peške. Pošli
bismo zajedno, i sa tobom bih bio bezbedniji jer govore da je put ovde pust, a ja
uz sebe nosim i novac pa bih te hranio tokom puta. A išli bismo na desetak
metara jedan od drugoga da ne bismo jedan drugome smetali u molitvi. Razmisli,
brate, i pristani! Biće ti sve ovo na korist."
Čuvši ovaj poziv, ja sam ga smatrao za volju Majke Božje, koju sam molio da me
usmeri na dobar put, i ne razmišljajući više, odmah sam pristao.
Tako smo drugog dana krenuli na put. Išli smo tri dana kako smo se dogovorili,
jedan iza drugog. On je neprestano čitao knjigu, koju ni danju ni noću nije
ispuštao iz ruku, a ponekad je o nečem razmišljao. Na kraju smo se zaustavili na
jednom mestu da ručamo. On je jeo a knjiga je pred njim ležala otvorena i često
je na nju pogledao. Video sam da je ta knjiga Evanđelje pa sam mu rekao:
- Uzeću sebi slobodu, baćuška, da vas pitam zbog čega vi neprestano, ni danju
ni noću ne ispuštate iz ruku Evanđelje, nego ga uvek nosite i čitate?
- Zato, odgovorio je on, da bih gotovo neprestano mogao da se poučavam iz
njega.
- A čemu se vi poučavate? produžio sam ja.
- Hrišćanskom životu koji se sastoji u molitvi. Smatram da je molitva najvažniji i
neophodan uslov za spasenje i prva obaveza svakog hrišćanina. Molitva čini i
prvi stepenik i venac blagočastivog života. Zato Evanđelje i zapoveda da se uvek
i neprestano molimo; za druga blagočestiva dela naznačeno je njihovo vreme, a
za molitvu nema nekog posebnog vremena. Bez molitve se ništa dobro učiniti ne
može; a bez Evanđelja se ne može naučiti pravoj molitvi. Zato su svi, koji su
putem unutrašnjeg života postigli spasenje, kako svešteni propovednici reči
Božje tako i pustinjaci, pa čak i svi bogobojažljivi hrišćani, kao neophodno i
svakodnevno svoje zanimanje su imali proučavanje dubine reči Božije, a čitanje
Evanđelja je činilo najvažniji njihov posao. Mnogi od njih su neprestano u svojim
rukama imali Evanđelje, a onima koji su od njih tražili savet kako da se spasu,
govorili su: "sedi u bezmolvnoj keliji i čitaj i pročitavaj Evanđelje".
Meni se jako dopalo ovo njegovo rasuđivanje i težnja ka molitvi, pa sam ga još
pitao: "A iz kog dela Evanđelja vi naročito crpite učenje o molitvi?"
- Od sva četiri Evanđelista, odgovorio je on, jednom rečju iz čitavog Novog
Zaveta, čitajući ga redom. Dugo ga čitajući i udubljujući se, otkrila mi se
postepenost i pravilna veza učenja o molitvi u celom Evanđelju, počinjući od
prvog Evanđeliste pa tako po redu i pravilnim poretkom. Na primer: od samog
početka izložen je pristup ili uvod u učenje o molitvi. Zatim, oblik ili spoljašnji
izraz u rečima, dalje - uslovi neophodni za molitvu, pa sredstvo kako da je čovek
nauči i primeni. Na kraju, tajanstveno učenje o unutrašnjoj, duhovnoj,
neprestanoj molitvi u ime Isusa Hrista, koja je predstavljena kao viša i
blagotvornija od formalne molitve, a potom njena nužnost, njeni blagi plodovi i
ostalo. Jednom rečju, podrobno i puno poznavanje upražnjavanja molitvenosti u
njenom sistematskom poretku i redosledu, nalazi se u Evanđelju od samog
njegovog početka, pa do kraja.
Čuvši ovo imao sam nameru da ga zamolim da mi o svemu tome kaže nešto
podrobnije. Zato sam i počeo da mu govorim: "Kako ja više od svega volim da
slušam i razgovaram o molitvi, to bih poželeo da shvatim svu tajanstvenu
povezanost učenja o molitvi nešto detaljnije. Pokažite mi, Gospoda radi, sve to
na primeru samog Evanđelja".
On je na to pristao i rekao mi je: "Otvori svoje Evanđelje, gledaj i pamti ono što
ću ti govoriti" (dao mi je i olovku). Evo tih mojih beležaka.
- Prvo nađi, počeo je da govori, kod Evanđeliste Mateja 6. glavu i pročitaj u njoj
od petog do devetog stiha. Vidiš li tu pripremu za molitvu ili uvod koji poučava da
ne radi slave i ne na bučnom mestu, nego u usamljenosti i miru treba početi
molitvu i moliti se za oproštaj grehova i još za sjedinjenje sa Bogom, a ne
izmišljati mnoge i suvišne molbe o raznim životnim potrebama, kao što to čine
neznabošci. Onda čitaj dalje istu tu glavu od stiha devetog do četrnaestog. Ovde
je dat oblik molitve, to jest, kakvim rečima treba da je izgovaram. U njoj je
premudro sjedinjeno sve najnužnije našem životu. Za ovim produži još čitanje
četrnaestog i petnaestog stiha iste glave i naći ćeš uslove koje je neophodno
ispuniti da bi molitva bila uspešna, jer bez praštanja onima koji su nas uvredili, ni
Gospod neće oprostiti nama naše grehe. Prešavši na 7. glavu, naći ćeš od
sedmog do dvanaestog stiha sredstva za uspeh u molitvi i obodrenje nade:
"Moliti, tražiti, kucati". Ovi izrazi govore o učestalosti molitve tako da ona ne
samo što prati sve druge poslove, nego joj treba posvetiti još više vremena nego
njima. Ovo predstavlja najvažnije svojstvo molitve...
Primer za ovo ćeš videti u 14. glavi Evanđeliste Marka od trideset drugog do
četrdesetog stiha, gde sam Gospod Isus Hristos ponavlja više puta jednu te istu
molitvenu reč. Sličan primer učestalosti molitve daje i Evanđelist Luka u priči o
upornom moljenju prijatelja (Lk. 11, 5-14), a takođe i u mnogobrojnim molbama
udovice sudiji (Lk. 18,1-15), prikazujući tako zapovest Isusa Hrista, da smo dužni
uvek, na svakom mestu i u svako vreme, da se molimo i da ne padamo u
malodušnost, to jest da se ne lenjimo.
Posle ovih važnih pouka otkriva se u Evanđelju Jovanovom suštinsko učenje o
tajnoj unutrašnjoj molitvi srca; najpre se daje u mudroj priči razgovor Isusa Hrista
sa Samarjankom, gde se otkriva unutrašnje poklonjenje Bogu u duhu i istini,
kakvo Bog želi, koje i jeste neprestana istinska molitva, kao živa voda što teče u
život večni. (Jn. 4, 5-25). Dalje, u petnaestoj glavi od četvrtog do osmog stiha još
je jasnije prikazana snaga i neophodnost unutrašnje molitve, to jest prebivanje
duše u Hristu, u neprestanom sećanju na Boga. Na kraju, pročitaj u 16. glavi kod
ovog Evanđeliste, od dvadeset trećeg do dvadeset petog stiha. Pogledaj kakva
se tu otkriva tajna! Vidiš li da molitva u ime Isusa Hrista, ili takozvana Isusova
molitva, to jest, Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, često i višestruko ponavljana,
ima izuzetnu snagu i sa velikom lakoćom osvećuje i otvara srce. To se može
primetiti i iz primera Apostola koji su već više od jedne godine bili učenici
Gospoda Isusa i koje je On već bio naučio molitvi Gospodnjoj, to jest, "Oče naš"-
koja nam je od njih i poznata, ali im je tek pri okončanju Svog ovozemaljskog
života otkrio tajnu, šta im je još u molitvi nedostajalo da bi ona bila u potpunosti
uspešna. Rekao im je - : "do sada ne iskaste ništa u moje ime; Što god zaištete
od Oca u ime moje, daće vam". Tako je s njima i bilo jer posle ovoga, kada su
Apostoli naučili da prinose molitvu u ime Gospoda Isusa Hrista, oni su učinili
toliko divnih čudesa, i tako obilno se i sami prosvetlili!... Vidiš li sada povezanost i
punoću učenja o molitvi kako je mudro izloženo u Evanđelju. Ako posle ovog
pristupiš čitanju poslanica Apostolskih, i u njima ćeš naći isto do sledno učenje o
molitvi.
Ukazaću ti na neka mesta na kojima se govori o osobinama molitve. Tako se u
delima Apostolskim opisuje praksa, ta jest, marljivo i stalno bavljenje molitvom
prvih hrišćana, prosvećenih verovanjem u Isusa Hrista (Del. Ap. 4, 31). Govori se
o plodovima ili posledicama ovog postojanog prebivanja u molitvi, to jest, o
izlivanju Duha Svetog i Njegovih darova na one koji se mole. Slično ovome ćeš
videti u 16. glavi u dvadeset petom i dvadeset šestom stihu. Zatim čitaj po redu
Poslanice Apostolske i videćeš:
1) kako je molitva neophodna u svim slučajevima života (Jak. 5, 13-16); 2) kako
Duh Sveti pomaže da se molimo (Jev. 1, 20-21) i (Rim. 8, 26); 3) kako se uvek
mora moliti duhom (Ef. 6, 18); 4) kako su potrebni spokojstvo i unutrašnji mir pri
molitvi (Fil. 4, 6-7); 5) koliko je neophodno moliti se neprestano (I Sol. 1, 17) i 6)
na kraju, da se moramo moliti ne samo za sebe nego i za sve (I Tim. 2, 1-5).
Na ovaj način, čitajući dugo i pažljivo, moguće je učiniti mnoga otkrića
tajanstvenih saznanja, sakrivenih u reči Božjoj, koja izmiču pri retkom i površnom
čitanju. Da li si sad shvatio kako premudro i kako dosledno, u tajnoj i
sistematičnoj povezanosti, otkriva Novi Zavet Gospoda našeg Isusa Hrista
učenje o ovom predmetu koji smo mi sada istražili? U kakvom je divnom poretku
ono izloženo kod sva četiri Evanđelista. Eto, na primer, kod Svetog Mateja vidimo
pristup ili uvod u molitvu, sam oblik, uslove i ostalo; idući dalje, kod Svetog Marka
nalazimo primere; kod Svetog Luke priče a kod Svetog Jovana tajanstveno
upražnjavanje unutrašnje molitve, premda se kod svakog Evanđeliste (kraće ili
opširnije) sve ovo može naći! U Delima Apostolskim se pokazuju praksa i
posledice molitve, u Poslanicama Apostolskim kao i u samom Otkrivenju, mnoga
svojstva su neraskidivo povezana sa činom molitve!... Eto zašto je meni
Evanđelje dovoljno za izučavanje puteva dušespasavajućeg života.
Za sve vreme, dok mi je pokazivao i objašnjavao, ja sam beležio sva ukazana
mesta u mom Evanđelju koje je bilo u mojoj Bibliji. Sve se to pokazalo izuzetno
poučnim i ja sam mu za sve mnogo zahvaljivao.
Potom smo išli još pet dana u ćutanju. Mog saputnika su veoma zabolele noge,
verovatno od nenaviknutosti na dugo pešačenje, i onda je iznajmio kola. pa je i
mene uzeo sa sobom. Tako smo se dovezli i u vaš kraj i zaustavili se ovde na tri
dana da bismo, odmorivši se, krenuli u Anzere, kuda on s nestrpljenjem želi da
stigne.
- Izuzetan je taj tvoj prijatelj! Mora biti, uz svu njegovu blagočestivost, da je i
veoma obrazovan. Želeo bih i ja da ga vidim.
Mi smo uzeli stan; a ako želite, dovešću vam ga sutra. Sada je već kasno...
Oprostite!

________________________________________

NAPOMENE:
1. Preveo Pavle Rak. Redaktura Đorđa Janića.

ŠESTI SUSRET
sadržaj
Brat pomagan od brata tvrd je i visok kao grad, utvrđen je kao moćno carstvo.
(Prič. 18, 19)
- Evo, kako sam vam juče obećao, doveo sam sa sobom i mog poštovanog
saputnika koji je dušekorisnom besedom olakšao moj put i koga ste poželeli da
vidite.
- Veoma mi je drago, a nadam se biće i uvaženim mojim posetiocima, da vas
obojicu vidimo i čujemo vaše iskusne reči. Ovo su moji gosti - prepodobni
monah, shimnik, i blagočastivi sveštenik. A gde su dvoje ili troje sabrani u ime
Isusa Hrista, tamo je i On Sam obećao da će biti; znači nas je ovde već petorica
u Njegovo ime, pa će se valjda, i Njegova blagodat tim štedrije izliti na nas!
Jučerašnja priča tvoga saputnika, dragi brate, o tvojoj plamenoj privrženosti
svetom Evanđelju, veoma je lepa i poučna. Zanimljivo je čuti na koji ti se način
otkrila ta velika blagočestiva tajna?
- Gospod Koji je prepun ljubavi i Koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje
istine, otkrio mi je, u velikoj milosti Svojoj, ovo znanje na čudan način, bez
ikakvog ljudskog posredništva. Pet godina sam bio profesor u gimnaziji idući kroz
život mračnim putevima razvrata i baveći se sujetnom ovosvetskom filosofijom, a
ne Hristovom naukom i možda bih i potpuno propao da me donekle nije
održavalo to što sam živeo zajedno sa svojom blagočestivom majkom i rođenom
sestrom - čistom devojkom... Jednom, dok sam šetao bulevarom, sreo sam i
upoznao se sa lepim mladim čovekom, koji je za sebe rekao da je Francuz,
student sa preporukama, koji je nedavno stigao iz Pariza i koji je za sebe tražio
mesto domaćeg učitelja. Njegova izuzetna obrazovanost mi se veoma dopala i ja
sam ga pozvao da navrati kod mene, te smo se tako sprijateljili. U toku dva
meseca on me je često posećivao i mi smo ponekad zajedno izlazili u društva,
naravno sva lakomislena i nemoralna. Na kraju je došao kod mene sa pozivom u
jedno od takvih društava i da bi me brže ubedio, počeo je da hvali naročitu
veselost i prijatnost tog mesta, kuda me je pozivao. Rekavši o tome nekoliko reči,
odjednom me je zamolio da sa njim izađem iz kabineta u kome smo sedeli, i da
sednemo u salon. To mi se učinilo čudno pa sam, rekavši da nije prvi put kako
primećujem da ne voli da bude u mom kabinetu, pitao kakav je tome razlog? A
zadržao sam ga i zbog toga što je salon bio uz sobe moje majke i sestre pa je
zato razgovor o ispraznim stvarima u njemu bio nepriličan. On je svoju želju
objašnjavao na razne načine i na kraju je rekao otvoreno sledeće: "Evo, kod tebe
na ovoj polici, među knjigama, stoji i Evanđelje; ja pak toliko cenim tu knjigu da
mi je teško u njenom prisustvu govoriti o ništavnim stvarima. Iznesi je, molim te,
odavde, i tada ćemo razgovarati slobodno". Po lakomislenosti svojoj i
osmehnuvši se na ove njegove reči, ja sam uzeo sa police Evanđelje i rekao:
"Trebalo je odavno da mi to kažeš!" Dajući mu Evanđelje u ruke, rekao sam: "Na,
odnesi ga sam u drugu sobu". Tek što sam ga dodirnuo Evanđeljem, a on se
istog trenutka zatresao i nestao. To me je toliko prenerazilo da sam od užasa pao
na pod bez svesti. Čuvši pad, moji ukućani su dotrčali do mene i čitavih pola sata
nisu mogli da me povrate. Na kraju, došavši sebi, osetio sam veliki strah,
nespokojstvo i potpunu oduzetost nogu i ruku tako da uopšte nisam mogao da se
krećem. Kad je došao lekar, utvrdio je da se radi o paralizi prouzrokovanoj nekim
silnim potresom ili strahom. Celu godinu posle tog slučaja, uprkos staranju
mnogih lekara, ležao sam i nisam osećao ni najmanje olakšanje. Bilo je
neophodno da dam ostavku na svoju službu. Moja stara majka je za to vreme
umrla, a sestra je odlučila da život provede u manastiru. Sve to je još više
otežalo moju bolest. Samo sam jednu radost imao za vreme bolovanja - u čitanju
Evanđelja, koje od početka bolesti nije izlazilo iz mojih ruku, kao zalog čudesnog
slučaja koji se desio.
Jednom je neočekivano došao kod mene nepoznati pustinjak koji je putovao radi
skupljanja priloga za bratstvo. On me je ubedio da se ne pouzdam samo u
lekove, kojima se, bez Božje pomoći, ne da ništa popraviti, nego da molim Boga,
sa svom svojom usrdnošću, jer molitva je najmoćnije sredstvo za isceljenje svih
bolesti, i telesnih i duševnih.
"Kako ja mogu da se molim u ovakvom stanju, kad ne mogu ni metaniju da
učinim, ni ruku da podignem da bih se prekrstio?" - primetio sam ja na to. A on mi
je na to rekao sledeće: "Moli se kako možeš!" I nije mogao ništa bolje da mi
objasni kako da se molim. Posle odlaska ovog posetioca ja sam i nehotice počeo
da razmišljam o molitvi, o njenoj snazi i dejstvu, prisećajući se predavanja iz
bogoslovlja koje sam nekad davno slušao, dok sam još bio student. Sve me je to
zanimalo i obnavljalo u sećanju svetla saznanja o veri, zagrevalo moju dušu i već
sam počeo da osećam neko olakšanje u nastupima moje bolesti. Kako se
Evanđelje neprestano nalazilo uz mene, po svojoj veri u njega, kao posledici
čuda, a takođe i sećajući se svega što sam o molitvi slušao na predavanjima
zasnovanim na tekstu Evanđelja, ja sam počeo da se učim molitvi i hrišćanskom
blagočešću isključivo prema evanđelskim poukama. Udubivši se u Evanđelje,
crpio sam iz njega, kao iz obilnog izvora, čitav sistem spasonosnog života i
istinske unutrašnje molitve. Sa pobožnošću obeleživši sva mesta u tekstu koja se
odnose na ovaj predmet, ja se od tog vremena neprestano staram da izučim ova
božanstvena pravila i da ih, makar i s naporom, primenjujem u praksi. U takvom
mom poslu stanje mi je postepeno počelo da ss popravlja i na kraju, kako vidite,
potpuno sam ozdravio. Ostavši sam, a u znak blagodarnosti Bogu za njegovu
Očinsku milost i isceljenje i urazumljenje, rešio sam da se, po primeru moje
sestre i po želji sopstvene duše, posvetim pustinjačkom životu da bih mogao bez
prepreka da primam i usvajam tako sladosne reči života večnog, ukazane meni u
Svetom Pismu.
I eto sada putujem u daleki skit Solovetskog manastira na Belom moru, koji se
zove Anzerski, i o kome sam pouzdano slušao da je veoma pogodno mesto za
sazercateljni život. I još da vam kažem: zaista, i ako mene na ovom putu sveto
Evanđelje teši i obilno prosvetljuje nedozreli moj um, grejući moje hladno srce
ipak, po nemoći svojoj priznaću otvoreno, da me preduslovi za postizanje
blagočešća i spasenja, koji zahtevaju potpuno samoodricanje, izuzetne podvige,
duboku smirenomudrenost, kako to propisuje Evanđelje - da me sve to užasava
visinom svojom, a po nemoći i nesavršenosti mog srca. Tako, stojeći sada
između očajanja i nade, ne znam šta će sa mnom dalje biti!...
SHIMNIK - pri takvom opitu posebne i čudesne milosti Božje, i uz vašu
načitanost, neoprostivo je ne samo da zapadate u uninije, nego da čak i senku
sumnje o zaštiti Božjoj i Njegovoj pomoći pustite u vašu dušu! Znate li šta o tome
govori bogoprosvećeni Zlatoust? "Niko ne sme da zapada u malodušnost niti da
misli kako su evanđelske zapovesti neispunjive i nemoguće! Bog, promišljajući o
spasenju čovekovom, nije sa tom namerom propisao zapovesti da bi njihovom
neispunjivošću napravio od čoveka prestupnika. Ne! Nego da bi nas njihovom
svetošću i blagopotrebnošću učinio blaženim, kako u ovom životu tako i u
večnosti".
Svakako, redovno i istrajno ispunjavanje Božjih zapovesti našoj prirodi izgleda
izuzetno teškim, a sledstveno tome, i spasenje nedostižnim; ali ista ta reč Božja
koja je propisala zapovesti, donosi sobom i sredstva, ne samo za njihovo
ispunjenje, nego i za utehu pri tom ispunjavanju. Ako je sve to na prvi pogled i
pokriveno velom tajne, to je, naravno, samo zato, da bi se molitvenik
prvenstveno obratio ka smirenju i lakše približio sjedinjenju s Bogom, putem
ukazivanja na pribežište u molitvi i na traženje Njegove Očinske pomoći. U tome
se sastoji tajna spasenja, a ne u pouzdanju u sopstvene snage.
BOGOTRAŽITELj. - Kako bih ja slab i nemoćan želeo da saznam ovu tajnu, da
bih njome, kao sredstvom, makar malo ispravio svoj lenjivi život u slavu Božju i
na svoje spasenje.
SHIMNIK. - Tajna ova ti je poznata, mili brate, iz tvog "Dobrotoljublja". Ona se
sastoji u neprestanoj molitvi koju si ti tako uporno izučio i kojom se tako revnosno
baviš i tešiš ...
BOGOTRAŽITELj. - Padam pred noge tvoje, prepodobni oče, Boga radi udostoj
me da iz tvojih usta čujem nešto korisno o ovoj spasonosnoj tajni i o svetoj
molitvi o kojoj više od svega želim da slušam i volim da čitam, za ukrepljenje i
utehu mnogogrešne duše moje.
SNIMNIK. - Ovoj tvojoj želji ne mogu da udovoljim sopstvenim rasuđivanjem o
ovako visokom predmetu, jer još nemam dovoljno iskustva, no zato imam o tom
predmetu veoma mudru sveščicu jednog duhovnog pisca. Ako je ugodno i našim
sagovornicima, odmah ću je doneti pa je mogu pročitati pred svima vama.
Odlučite!
SVI. - Učini nam milost, prepodobni baćuška. Ne liši nas takvog spasonosnog
saznanja.
sadržaj

TAJNA SPASENjA KOJA SE OTKRIVA NEPRESTANOM MOLITVOM

sadržaj
- Kako se spasti? - Ovo blagočestivo hrišćansko pitanje prirodno se rađa u
svačijem umu, kao posledica svesti o iskvarenoj i raslabljenoj ljudskoj prirodi, ali i
kao ostatak prvobitnog stremljenja istini i pravednosti. Svako ko makar malo
veruje u besmrtnost i život večni kada svoj pogled obrati na nebo i nehotice se
sreće sa mišlju o tome kako se spasti... Mučeći se oko rešenja ovog pitanja on
se raspituje kod bogorazumnih i iskusnih, zatim, po njihovom savetu, čita poučne
knjige duhovnih pisaca o ovom predmetu, težeći da ide za istinama i pravilima
koja je čuo ili pročitao. U svim ovim poukama on, kao neophodne uslove za
spasenje, susreće: blagočestivi život, podvige i trud nad samim sobom, odlučno
odricanje od samog sebe, što vodi činjenju dobrih dela, stalnom ispunjavanju
svih zapovesti Božjih, koje svedoči o čvrstini i nepokolebljivosti vere... Dalje mu
se propoveda da svi ovi uslovi treba da budu ispunjeni sa najdubljim smirenjem i
u potpunosti, budući da sve vrline zavise jedne od druge, pa su dužne da jedna
drugu podržavaju, jedna drugu usavršavaju, kao što zraci sunca tek onda
ispoljavaju svoju snagu i proizvode plamen, kad se kroz staklo skupe u jednu
tačku. A inače "ko je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan".
Kao dodatak svemu tome, radi čvršćeg ubeđenja u neophodnost ove službene
delatnosti, čuće i pohvalu veličanstvenosti vrline i pokudu niskosti poroka. Sve se
ovo, obično, zapečati obećavanjem ili predivne nagrade i blaženstva, ili strašne
kazne i patnje, u večnom životu.
Takav je obično karakter propovedi novijeg vremena! Na ovaj način usmeren,
čovek koji vatreno želi spasenje. sa radošću pristupa ostvarenju pouka i
sprovođenju u delo svega što je čuo i pročitao. Ali, avaj! Već na prvom koraku on
ne nalazi mogućnost da dostigne svoj cilj videći i osećajući da njegova
povređena i raslabljena priroda pobeđuje nad stremljenjima uma, da je njegova
volja vezana, da su mu sklonosti pokvarene, da mu je snaga duha zanemoćala.
Prilikom takvog samosaznanja svoje nemoći, on, prirodno, dolazi na misao ima li
nekih sredstava koja pomažu da se ispuni to što propisuje Božji zakon i što su
ispunjavali svi oni koji su se udostojili spasenja i svetosti. Da bi izmirio u sebi
potrebu razuma sa slabošću svojih sila, um se ponovo obraća propovednicima
spasenja, sa istim pitanjem - kako se spasti? Kako objasniti potrebu tako teških i
nedostižnih uslova spasenja? I može li sam propovednik da neprestano
ispunjava sve ono u čemu druge poučava?... "Traži od Boga, moli Boga da ti
pomogne!" Ne bi li onda plodotvornije bilo ako bi se pre svega i uvek učio molitvi
kao jedinom izvoru svega što zahteva hrišćansko blagočešće i svega čime se
stiče spasenje? - zaključuje čovek koji želi da se spase i pristupa izučavanju
molitve: čita, razmišlja, upoređuje učenja onih koji su pisali o tom predmetu.
Istina, nalazi kod njih mnogo svetlih misli, dubokih saznanja i jakih izraza. Jedan
predivno rasuđuje o nužnosti molitve,- drugi o njenoj snazi, o blagotvornosti, o
tome da je za molitvu neophodna usrdnost, pažnja, čistota misli, pomirenje s
neprijateljima, smirenje, skrušenost, i ostalo što prati molitvu... No, šta je to
molitva sama po sebi i kako se, na pravi način, treba moliti? Kako na ovo, iako
prvo i najvažnije pitanje, veoma retko nailazimo na jasno i svima razumljivo
objašnjenje, to revnosni tražitelj molitve ponovo ostaje pred velom tajne. Iz
opšteg štiva u sećanju će mu ostati, premda blagočestiva, ali ipak samo
spoljašnja strana molitve, i on će doći do ovakvog zaključka: da bi se čovek molio
treba ići u crkvu, osenjivati se krsnim znakom, metanisati, čitati Psaltir, kanone,
akatiste...
Takvo je opšte shvatanje onih koji ne znaju za spise o unutrašnjoj molitvi i za
sazercateljna dela Svetih Otaca. Na kraju, tragalac dolazi i do knjige koja se zove
"Dobrotoljublje" u kojoj su dvadeset pet Svetih Otaca razumljivo prikazali nauku
istinite i suštastvene srdačne molitve. Tu tajna spasenja i molitve počinje da diže
svoju zavesu i on vidi da - moliti se istinski znači upravljati razum i sećanje ka
Bogu, biti stalno u Njegovom Božanskom prisustvu, pobuđivati sebe na ljubav
prema Njemu posredstvom bogomislija, i sjedinjavati ime Božje sa disanjem i
otkucajima srca, pri svemu tome rukovodeći se Prizivanjem svesvetog Imena
Isusa Hrista, ili tvorenjem Isusove molitve u svako vreme, na svakom mestu i pri
svakom poslu bez prestanka.
Ako ga ove svetle istine, ozarivši njegovo saznanje i otkrivši mu put ka
postignuću molitve, i ubede da odmah pristupi ispunjavanju ovih mudrih pouka,
ipak će naš tražitelj, već pri prvim iskustvima, sresti teškoće sve dok mu iskusni
nastavnik (po istoj toj knjizi "Dobrotoljublje") ne otkrije tajnu u njenoj punoći,
naime, da jedino učestalost ili neprestanost molitve (bez obzira kako se ona
odvija u početku) jeste najmoćnije i jedinstveno sredstvo; kako savršenstva
unutrašnje molitve, tako i spasenja duše. Učestalost molitve je temelj koji na sebi
nosi čitav krug spasonosnih dela, kako to potvrđuje sveti Simeon Novi Bogoslov:
"Onaj", kaže on, "ko se neprestano moli, odjednom je sakupio svo dobro".
I tako, da bi predstavio istinu ovog otkrića u svojoj punoći, nastavnik ga razvija na
sledeći način:
Za spasenje duše je, najpre, neophodna istinita vera. Sveto Pismo govori: bez
vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev. 11, 6) - Ko ne veruje biće osuđen.
Takođe je iz Svetog Pisma jasno da čovek ne može sam po sebi da porodi veru u
sebi, čak ni koliko je gorušičino zrno; da vera nije od nas nego je dar Božji, to
jest, da se kao duhovni dar daje Duhom Svetim.
Šta onda u takvom slučaju da se radi? Kako da se pomiri potreba čoveka za
verom sa nemogućnošću da je čovek sam u sebi rodi? U Svetom Pismu je
otkriveno sredstvo i pokazani su primeri: "ištite i daće vam se". Apostoli nisu
mogli sami u sebi da pobude savršenstvo vere nego su molili Isusa Hrista:
"Gospode, daj nam vere". Eto najboljeg primera traženja vere. Iz ovog se vidi da
se vera stiče molitvom.
Za spasenje duše pri istinskoj veri, potrebna su i dobra dela vrline, jer "vera bez
dela je mrtva", jer se delima opravdava čovek, a ne samom verom, i ako želiš ući
u život, drži zapovesti: ne ubi, ne čini preljube, ne ukradi, ne svedoči lažno,
poštuj oca i mater i ljubi bližnjega svojega kao samog sebe. I sve ove zapovesti
je potrebno ispunjavati u celini. "Jer ko i sav zakon održi, a sagreši u jednome,
kriv je za sve". Tako uči sveti Apostol Jakov.
A sveti Apostol Pavle, govoreći o slabosti ljudskoj, ističe "da se delima zakona
neće opravdati ni jedno telo". Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan,
prodan u ropstvo grehu. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ovo što hoću, nego
šta mrzim to činim. Tako umom služim zakonu Božjem, a telom zakonu greha".
Kako onda ispuniti i potrebna dela zakona Božjeg ako je čovek nemoćan, ako
nema mogućnosti čak ni za to, da zapovest opravda u sebi?
A nema tu mogućnost samo dotle dok je ne traži, dok se za nju ne moli. "Nemate
jer ne ištete", objašnjava uzrok Sveti Apostol. Pa i sam Isus Hristos govori: "Bez
mene ne možete činiti ništa". A kako s Njim delati, On nas ovako uči: "Ostanite u
meni i ja ću u vama". "Ko ostaje u meni i ja u njemu taj donosi mnogi rod". A biti u
Njemu znači neprestano osećati Njegovo prisustvo, neprestano tražiti u ime
Njegovo: "i ako što zaištete u ime moje ja ću učiniti". Tako se i mogućnost dobrih
dela stiče molitvom! Primer za to se može naći kod samog Apostola Pavla koji se
tri puta molio za pobedu nad iskušenjima, koji je preklonio kolena pred Bogom
Ocem da ga On utvrdi u unutrašnjem čoveku, i najzad, koji je zapovedao da se,
pre svega, čine molitve i čak, da se treba neprestano moliti. Iz svega ovoga sledi
da duševno spasenje čoveka zavisi od molitve, a da je ona zbog toga nužnija od
svega jer se njome oživljuje vera i njome se ispunjavaju sve vrline. Jednom rečju,
pri molitvi je sve praćeno uspehom, a bez nje nikakve hrišćanske pobožnosti ne
može biti.
Zbog toga se neprekidnost i svagdašnjost pripisuje samo i jedino molitvi. Od
ostalih vrlina svaka ima svoje vreme, a o molitvi se zapoveda da se čini
neprekidno: "Molite se neprestano". Treba se uvek moliti, u svako vreme, i na
svakom mestu.
Istinita molitva zahteva posebne uslove: ona se mora prinositi u čistoti misli i
srca, sa plamenom usrdnošću, sa budnom pažnjom, sa trepetnom pobožnošću i
sa najdubljim smirenjem. Ali, ko se neće složiti da je on sam daleko od ovih
pomenutih uslova za istinsku molitvu, to jest da on vrši molitvu više po
neophodnosti i prinuđivajući se, nego po želji ili zbog uslađivanja molitvom, zbog
ljubavi prema molitvi! O tome svedoči i Sveto Pismo, koje govori da čovek nije u
stanju da savršeno očisti um od nepotrebnih pomisli: "Zle pomisli nalaze se u
čoveku od mladosti njegove". Ono govori da nam jedini Bog daje novo srce i nov
duh,- "da je Bog Onaj Koji čini u vama i da hoćete i da tvorite". I sam Apostol
Pavle je rekao: "Moj se duh (to jest glas moj) moli, a um je moj bez ploda". I "ne
znamo kako ćemo se moliti kao što treba". - potvrđuje on. Iz svega ovoga sledi
da mi u našoj molitvi ne možemo da ispoljimo njena suštinska svojstva!
Ako je svaki čovek tako nemoćan, šta onda može on sam svojom voljom i
snagom da učini za spas duše svoje? Da stekne veru on ne može bez molitve,
dobra dela isto tako; pa ni istinski da se moli nije u stanju. U čemu je onda njegov
udeo, šta je dato njegovoj slobodi i snazi da ne bi poginuo nego se spasao?
U svakom delu postoji osobina koju je Gospod zadržao u Svojoj volji i nameri,
kome da je daruje. Da bi jasnije pokazao zavisnost čovekove volje od volje Božje
i da bi čoveka dublje pronikao smirenoumljem, Bog je volji i snazi ljudskoj ostavio
samo brojnost (količinu) molitve, zapovedivši da se neprestano moli u svako
vreme i na svakom mestu. Time se i otkriva tajanstveni način za dostizanje
istinske molitve, a zajedno sa njom i vere i ispunjenja zapovesti i spasenja.
Znači, čoveku je na volju data količina... O tome tačno tako uče i Oci Crkve. Sveti
Makarije Veliki govori: "U našoj je volji da se molimo makar kako (ali često), ali
moliti se istinski, - to je dar blagodati". Prepodobni Isihije govori da učestalost
molitve postaje navika i da se pretvara u prirodu; da se bez čestog prizivanja
imena Isusa Hrista ne može očistiti srce.
Prepodobni Kalist i Ignjatije savetuju pre svih podviga i dobrih dela početi sa
molitvom u ime Isusa Hrista, često je i neprekidno vršiti, jer učestalost i nečistu
molitvu dovodi do čistote. Blaženi Dijadoh tvrdi da, ako bi čovek što je moguće
češće prizivao Ime Božje, (to jest molio se), to on i ne bi padao u sagrešenja.
Kako su iskusni, mudri i bliski srcu, ovi praktični saveti Otaca! Oni u praktično
oprobanoj prostoti izlivaju svetlost na načine i sredstva usavršavanja duše.
Kakva je u njima velika protivrečnost sa moralističkim poukama teorijskog uma!
Razum nas uverava: čini dobro, naoružaj se hrabrošću, koristi snagu volje, uveri
se u dobre posledice vrline. Na primer: - očisti um i srce od sujetnih maštanja, a
ispuni ga poučnim razmišljanjima, čini dobro i bićeš uvažavan i miran, živi onako
kako zahtevaju savest i um... Ali nažalost, sve to, iako uz velike napore, ne
postiže svoj cilj bez česte molitve, bez pomoći Božje koju ona privlači.
Posle ovoga pogledajmo još šta Oci Crkve govore o očišćenju duše. Sveti
Lestvičnik piše: "Pri pomračenju duše nečistim pomislima neprijatelje pobeđuj
Isusovim imenom, često ga ponavljajući. Bolje i uspešnije oružje nećeš naći ni na
nebu ni na zemlji". Sveti Grigorije Sinait poučava: "Znaj da niko ne može da sam
sačuva svoj um i zbog toga, kada se pojave nečiste misli, često i mnogostruko,
prizivaj ime Isusa Hrista, i pomisli će same sobom nestati". Kako je to prost i lak,
ali i oproban način i suprotan savetu teorijskog razuma, koji teži da postigne
čistoću sopstvenim delima! Usvojivši ove svetootačke pouke iz iskustva,
dolazimo do zaključka da je glavni, jedinstveni i najjednostavniji način da dođemo
do ostvarenja spasenja i duhovnog savršenstva - neprestanost molitve ma kako
slaba ona bila.
Dušo hrišćanska! Ako u sebi ne nalaziš sile da se Bogu poklanjaš duhom i
istinom, ako tvoje srce još ne oseća toplotu i slatki ukus umne i unutrašnje
molitve, to onda prinesi kao molitvenu žrtvu to što možeš, što stoji u tvojoj volji,
što je srazmerno tvojim silama. Neka se organi tvojih usta srode sa čestim i
neodstupnim molitvenim prizivanjem; neka često, neprekidno prizivaju moćno
ime Isusa Hrista. To nije suviše teško i to svako može. Uz to, to od nas traži i
zapovest Svetog Apostola: "da neprestano prinosimo uvek Bogu žrtvu hvale, to
jest plod usana koje ispovedaju Ime Njegovo". Učestalost molitve će proizvesti
naviku i preobratiti se u prirodu, pa će, sa vremenom, dovesti um i srce u
potrebno raspoloženje. Zamisli, kad bi čovek ispunio zapovest Božju o
neprestanoj molitvi, on bi samim tim ispunio i sve ostale zapovesti, jer ako bi se
pri svakom svom delu molio i tajno prizivao Božansko ime Isusa Hrista, pa makar
i bez duševne topline i usrdnosti, makar u početku i na silu, tada ne bi više imao
vremena za grehovna zadovoljstva. Svaka njegova prestupna misao bi nailazila
na prepreku, ni jedan njegov greh ne bi mogao tako plodno da se smišlja i
sprovodi kao što je to slučaj u praznom umu. Umanjili bi se ili sasvim iščezli
srdljivost, ili praznoslovlje, i svaki bi se postupak istog trena pročišćavao
blagodatnom snagom tako često prizivanog Imena Božjeg. Stalno bavljenje
molitvom često bi odvlačilo dušu od grehovnih dela i privlačilo je suštinskom
saznanju - sjedinjenju s Bogom! Vidiš li sada kako je važna i neophodna brojnost
molitve? Učestalost molitve je jedini način da dobijemo čistu i istinitu molitvu. To
je najbolji put ka postizanju molitvenog cilja i spasenja!
Da bi se još više ubedio u neophodnost i plodotvornost česte molitve imaj na
umu: 1) da svaka pobuda, svaka misao o molitvi jeste dejstvo Duha Svetoga i
glas tvog Anđela čuvara; 2) da ime Isusa Hrista, prizivano u molitvi, sadrži u sebi
samobitnu i samodejstvenu silu; i zato 3) nek te ne smućuje nečistota ili suvoća
tvoje molitve, nego sa strpljenjem očekuj plod od čestog prizivanja Imena Božjeg.
Ne slušaj neiskusna i besmislena nagovaranja sujetnog sveta - da je hladno
prizivanje, makar bilo i neprestano, samo nekorisno brbljanje... Ne! Sila Imena
Božjeg i učestalost prizivanja pokazaće svoj plod u svoje vreme!...
Jedan od duhovnih pisaca prekrasno o tome rasuđuje: "Znam da za mnoge
nazovi duhovne nadri filozofe, koji traže lažnu veličinu i navodna blagorodna
zanimanja u očima razuma i gordosti, znam da za njih prosto, usno i jednolično,
no često moljenje, predstavlja nešto beznačajno ili nisko, ili čak predstavlja
besposlicu. No varaju se oni, nesrećnici, i zaboravljaju nauk Isusa Hrista - "Ako
ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko". Oni sastavljaju za sebe
nekakvu nauku o moljenju, na krhkim osnovama prirodnog razuma. Da li je
potrebno mnogo učenosti, uma ili znanja da bi se reklo čistim srcem: Isuse, Sine
Božji, pomiluj me! Nije li takve česte molitve hvalio i Sam naš Božanski Učitelj?
Nisu li ovim kratkim ali čestim molitvama bila činjena čuda? O, dušo hrišćanska,
bdi i ne prestaj sa govorenjem Gospodnjih molitvi! Neka bi ovaj tvoj vapaj izlazio
iz još uvek slabog i još uvek svetom do pola ispunjenog srca - nije važno! Važno
je samo da izdržiš, da ne zaćutiš i da se ne uznemiravaš: ovaj vapaj će se sam
sobom očistiti. Nikada ne zaboravljaj da je "veći Onaj Koji je u vama, nego onaj
koji je u svetu". "Bog je veći od srca našeg, zna sve" govori Apostol.
Tako, posle svih ovih osvedočenja da je česta molitva, uz svu slabost, tako
moćna, bezuslovno dostupna svakom čoveku i zavisi samo od njegove volje -
pokušaj, makar za početak i samo za jedan dan, da na prizivanje imena Isusa
Hrista upotrebiš mnogo više vremena nego li na sve druge poslove. Ova prevaga
molitve nad životnim poslovima pokazaće ti da taj dan nije izgubljen nego je
sačuvan za spasenje; pokazaće ti da na terazijama Božjeg pravosuđa česta
molitva preteže tvoje slabosti i postupke i briše grehe u letopisu savesti učinjene
toga dana, podiže te na viši stepen pravednosti, daje ti nadu na prosvetljenje i na
život večni. (Iz rukopisa autora, dobijenih od oca Amvrosija iz Dobrog Manastira).
BOGOTRAŽITELj. - Od sveg srca vam zahvaljujem, sveti oče. Ovim čitanjem ste
usladili moju grešnu dušu. Gospoda radi blagoslovite da za sebe prepišem ovaj
spiščić. Biće mi potrebno samo nekoliko sati da ga prepišem. Sve što ste pročitali
je tako lepo i radosno, i priglupom mom razumu lako shvatljivo, kao što i u
"Dobrotoljublju" o tome razmišljaju Sveti Oci. Evo, na primer, Jovan Karpatijski u
četvrtom delu "Dobrotoljublja" takođe govori, da ako i nemaš snage za uzdržanje
i delatne podvige, to znaj, da Gospod hoće molitvom da te spase. A u vašoj
sveščici je tako prekrasno i razumljivo o svemu ovome još šire rečeno.
Zahvaljujem, prvo Bogu, a zatim i vama, što ste me udostojili da to čujem.
PROFESOR. - I ja sam sa velikom pažnjom i zadovoljstvom slušao vaše
izlaganje, poštovani baćuška. Svi su zaključci prema najstrožoj logici tačni i za
mene izuzetni; ali pri svemu tome čini mi se da mogućnost neprestane molitve
zavisi od povoljnih okolnosti, od potpunog mira i usamljenosti. Slažem se da je
česta i neprekidna molitva moćno i jedinstveno sredstvo da se dobije blagodatna
pomoć u svim delima blagočešća i osvećenja duše, i da je to sredstvo dostupno
ljudskim snagama, ali to sredstvo se može upotrebiti samo onda kada čovek ima
mogućnosti da se usami i smiri. Kada ga ne more brige i svetska trka, on može
često ili neprestano da se moli; njemu tada predstoji jedino borba sa lenjošću,
teskobom i pomislima. Ali ako je vezan dužnostima, neprestanim poslovima, ili
ako se nalazi u bučnom društvu ljudi, čovek i ako usrdno želi da se moli, ne
može to da ispuni usled neizbežne rasejanosti pažnje. Znači da se čestom
molitvom, uz potrebu ovako povoljnih uslova, ne mogu svi koristiti.
SHIMNIK. - Brzopleto vi to zaključujete! Ne govoreći čak o tome da srce koje je
naučeno unutrašnjoj molitvi može uvek, uz sve poslove (i fizičke i umne), i uz
svaku buku, da se neprestano moli i priziva Ime Božje, može se pouzdano reći
da nikakva spoljašnja zauzetost ne može preseći molitvu u čoveku koji želi da se
moli, jer tajna ljudska misao nije vezana ničim spoljašnjim i savršeno je slobodna
u samoj sebi. Ona se u svako vreme može obratiti na molitvu, čak i sam jezik
može tajno, bez spoljašnjeg zvuka, izgovarati molitvu i u prisustvu mnogih i pri
spoljašnjim poslovima. Uz to, naši poslovi nisu tako važni, niti su naši razgovori
toliko zanimljivi, da se uz njih ne bi moglo povremeno i često prizivati ime Isusa
Hrista. Čak i ako um nije još naučen neprestanoj molitvi. Iako su, naravno,
usamljenost i udaljenost od ljudi i od predmeta koji nam odvlače pažnju, važni
uslovi za pažljivu i neprestanu molitvu, ipak zbog nemogućnosti da se njima
koristimo, ne možemo pravdati retkost naše molitve jer je količina, učestalost
dostupna svakome - i zdravome i bolesnome - i nalazi se u vlasti njegove volje.
Primere za ovo predstavljaju svi oni koji su bili opterećeni obavezama, brigama i
poslom, pa ne samo da su uvek prizivali Božansko ime Isusa Hrista, nego su i
posredstvom toga dostigli neprestanu unutrašnju molitvu srca. Tako je patrijarh
Fotije, koga su od senatora proizveli u čin patrijarha, upravljajući velikom
carigradskom pastvom, neprestano prebivao u prizivanju Imena Božjeg i preko
toga dostigao samodejstvenu molitvu srca. Tako je Kalist na Svetoj Gori
Atonskoj, obavljajući tegobno poslušanje kuvara, usvojio neprestanu molitvu.
Tako je prostosrdačni Lazar, opterećen stalnim poslovima za bratiju, bez prekida,
uz sve bučne poslove, izgovarao Isusovu molitvu i smirivao se. I mnogi su drugi
slično upražnjavali neprestano prizivanje Imena Božjeg. Kad bi nemoguće bilo
moliti se pri poslovima koji odvlače pažnju, ili u ljudskom društvu, onda nam to,
naravno, ne bi bilo ni propisano. Sveti Jovan Zlatoust, u svojoj pouci o molitvi,
govori sledeće: "Niko ne bi smeo da odgovara da onaj ko je zauzet životnim
brigama ne može uvek da se moli ili ne može da stigne u crkvu. Ma gde da se
nalaziš uvek možeš postaviti žrtvenik Bogu, u sopstvenom umu, posredstvom
molitve." Tako se može moliti i na pijaci i na putu i radeći svoj zanat. Uvek i na
svakom mestu može se moliti. Kada bi čovek na sebe obratio pažnju uvek bi
onda našao mogućnost za molitvu, samo bi trebalo da se ubedi da molitva treba
da bude i pre svih njegovih drugih obaveza. U takvom slučaju, naravno, u svojim
poslovima, sa ljudima, on bi bio odlučniji, u neophodnom razgovoru sa ljudima
kraći, negujući ćutljivost i kloneći se nepotrebnog mnogoslovlja. Ne bi se bavio
suvišnim brigama već bi se starao da pronađe više vremena za tihu molitvu. Pri
takvom ponašanju, sva njegova dela silom prizivanja Imena Božijeg, bila bi
okrunjena uspehom, i na kraju bi se privikao na neprekidno molitveno prizivanje
Isusa Hrista i iskusio bi da je česta molitva jedinstveno sredstvo spasenja koje je
dato čoveku prema slobodnoj volji i mogućnosti njegovoj. Uverio bi se da je u
svako vreme, svakoj situaciji, i na svakom mestu, molitva moguća, da se od
česte usmene molitve može preći ka umnoj, a od ove ka molitvi srca, koja otvara
Carstvo Božje u nama.
PROFESOR. -Slažem se da se uz sve mehaničke poslove može, i da je čak
lako, vršiti čestu ili čak neprestanu molitvu, jer rutinski ručni rad ne traži
napregnuto udubljivanje niti mnogo razmišljanje, pa zato moj um i može da se
pogruzi u neprestanu molitvu, a usta mogu da mu slede. Ali kada se treba
pozabaviti nečim što je isključivo stvar uma, na primer pažljivom čitanju ili
razmišljanju o nekom dubokom predmetu, ili pisanjem - kako mogu pri tome da
se molim umom ili ustima? Pošto je molitva, pre svega, stvar uma, na koji način
mogu svome umu da naložim istovremeno različite poslove?
SHIMNIK. - Odgovor na ovo vaše pitanje nije težak ako uzmem u obzir da one
koji se neprestano mole možemo podeliti na tri grupe: 1) na početnike; 2)
napredne i 3) na one koji su se naučili molitvi. Početnici mogu, prilikom umnog
posla, da povremeno uzdižu um i srce Bogu, a da ustima izgovaraju kratku
molitvu. A oni koji su uznapredovali i stekli stalnu nastrojenost uma, mogu se
baviti razmišljanjem ili pisanjem uz neprestano osećanje prisustva Božjeg kao
osnovne molitve, Ovo može da pokaže sledeći primer. Zamisli da ti je strog i
ozbiljan car naredio da sastaviš spis na zadanu tešku temu - i to u njegovom
prisustvu - u podnožju njegovog prestola. Ma koliko da si zabavljen tim poslom,
ipak će stalno prisustvo cara, u čijim je rukama tvoj život, ovladati tobom i neće ti
dozvoliti da, makar i na kratko, zaboraviš kako razmišljaš i pišeš ne sam nego na
mestu koje zahteva posebno strahopoštovanje i dostojno ponašanje. To živo
osećanje prisustva cara jasno izražava i mogućnost da se bavimo neprestanom
unutrašnjom molitvom i uz umne poslove.
A što se tiče onih koji su dugom navikom ili milošću Božjom, od umne molitve
stekli molitvu srca, oni ne samo da pri dubokoj zauzetosti uma, nego ni u samom
snu ne prekidaju molitvu o čemu svedoči Premudri: "Ja spavam, a srce moje
bdi"... Kod takvih srce stiče takvu sposobnost prizivanja Imena Božjeg da se
samo sobom pobuđuje na molitvu, uvlačeći um i čitavu dušu u neprestano
molitveno izlivanje ma u kakvom stanju da se nalazi molitvenik i ma kakvim
umnim poslom da se bavi.
SVEŠTENIK. - Dozvolite prepodobni baćuška da i ja iskažem svoje misli. U spisu
koji ste pročitali jako je istaknuto da je jedinstveni način spasenja i savršenstva
učestalost molitve "ma kakva ona bila"... Ja to ne razumem najbolje, pa nešto
mislim: kakva će korist biti od toga da se neprestano molim i samo jezikom
prizivam Ime Božje, a nemam pažnju i ne razumem šta govorim? To će onda biti
obično praznoslovlje! Njegova posledica može biti samo da ti se umori jezik, a i
um će pretrpeti štetu jer će mu ovo mrmljanje smetati da razmišlja. Bogu ne
trebaju reči nego usredsređen um i čisto srce. Nije li bolje, makar i retko, ili samo
u određeno vreme, pomoliti se makar i kratko, ali usrdno, s pažnjom, sa žarom u
duši i sa dužnim razumevanjem? A inače možeš dan i noć izgovarati molitvu, ali
nemajući čistote duševne i dobrih dela, time nećeš steći ništa spasonosno.
Ostaćeš pri ovom spoljašnjem brbljanju, pa ćeš na kraju, zamorivši se, sasvim
izgubiti veru u molitvu i napustiti ovo dosadno i besplodno zanimanje.
Beskorisnost ovog pukog glasnog moljenja može se videti i u Svetom Pismu:
"Narod ovaj usnama me poštuje, a srce mu je udaljeno od mene", "Neće svaki
koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko". "Volim reći pet reči
umom svojim nego li hiljade reči jezikom". itd. Sve ovo izražava besplodnost
spoljašnje i nepažljive usne molitve.
SHIMNIK. - To što ste sad rekli moglo bi imati neko opravdanje kada sa glasnom
molitvom ne bi bila sjedinjena i neprestanost i svakodnevnost, kada molitva u ime
Isusa Hrista ne bi imala samodejstvenu snagu i kad se pažnja i usrdnost ne bi
povećavala kao posledice samog upražnjavanja u molitvi. Ali, pošto se ovde
upravo radi o učestalosti, dugovremenosti i neprestanosti molitve (makar se ona,
u početku, i vršila nepažljivo ili suvo), to vaši nepravilni zaključci ne mogu da
stoje. Pogledajmo to podrobnije. Jedan duhovni pisac, govoreći o izuzetnoj koristi
i plodotvornosti učestale molitve, iskazane sa malo i uvek istih reči, na kraju
kaže: "Mnogi lažno prosvećeni smatraju beskorisnim, pa čak i sitničavim ovo
učestalo izgovaranje jedne te iste molitve, nazivajući ga mehaničkim i
besmislenim trudom prostih ljudi. Na nesreću, oni ne znaju tajnu koja se otkriva
kao posledica ovog mehaničkog truda, ne znaju kako ovaj glasni ali česti vapaj
neosetno postaje istinskim vapajem srca; kako ulazi u unutrašnjost, postaje
prijatniji, prirodan našoj duši, kako je prosvećuje, hrani i vodi ka sjedinjenju s
Bogom. Meni se čini da su ti sporitelji slični maloj deci koji su naumili da nauče
azbuci i čitanju. Kada im je učenje dosadilo deca su jednom povikala: - nije li sto
puta bolje da idemo da lovimo ribu, kao što to čine naši očevi, nego da dane
provodimo u neprestanom ponavljanju A, B, V i u grebanju hartije ptičijim perom?
Korist i prosvećenje od čitanja, koje je tek trebalo da proistekne iz ovog
dosadnog pamćenja slova, za njih je bila tajna. Na sličan način je tajna i ovo
jednostavno, ali često prizivanje Imena Božjeg, za sve one koji o njegovoj velikoj
koristi još nisu osvedočeni. Mereći stvar vere merilom svog neiskusnog i
kratkovidog razuma, oni zaboravljaju da je čovek sastavljen iz tela i duše...
Zašto, na primer, kad hoćeš da očistiš dušu, ti najpre čistiš telo, prihvataš se
posta, lišavaš svoje telo jake hrane koja ga razdražuje? Svakako zato da ono ne
bi smetalo, ili, bolje reći, da bi pomoglo čistoti duše i prosvećenju razuma, -da bi
neprestano osećanje telesne gladi podsećalo na rešenost u traženju unutrašnjeg
savršenstva i bogougodnih dela, na koje tako lako zaboravljaš ... I ti onda jasno
osećaš, da kroz spoljašnji post tvoga tela, stičeš unutrašnju jasnoću razuma,
spokojstvo srca, stičeš oruđe kojim se ukroćuju strasti. I tako posredstvom
spoljašnje materijalnosti stičeš unutrašnju duhovnu korist i pomoć. Takođe shvati
- neprestana glasna molitva ustima razvija unutrašnju molitvu srca, omogućava
umno sjedinjenje s Bogom. Bez razloga se smatra da učestalošću zamaramo
jezik i da ćemo usled suvoće i nerazumevanja, pre ili kasnije, ostaviti ovo
spoljašnje beskorisno upražnjavanje molitve. Ne! Iskustvo pokazuje sasvim
suprotno. Oni koji se neprestano mole uveravaju da stvari bivaju ovako: Onaj ko
se rešio da neprestano priziva ime Isusa Hrista, ili, što je isto, da neprestano
izgovara Isusovu molitvu, u početku svakako oseća napor i bori se protiv lenjosti,
ali što vreme dalje odmiče, to mu ovo zanimanje postaje neprimetno sve običnije,
tako da, na kraju, usta i jezik stiču samopokretljivost, pa se bez pomoći čovekove
volje sami neprekidno pokreću i bez glasa izriču molitvu. Zajedno sa tim sastav
mišića u grlu tako se usklađuje, da onaj koji se moli počinje da oseća kao da je
izgovaranje molitve njegovo prirodno svojstvo, tako da pri svakom njenom
prekidanju oseća kao da mu nešto nedostaje. Na kraju, i um počinje da osluškuje
ovu delatnost usta; pa pažnja uma, najzad, postaje izvor sladosti istinite molitve
srca. Eto u čemu je istinito i blagotvorno dejstvo neprestane umne molitve,
sasvim suprotno zaključku ljudi neiskusnih i koji ne razumeju ono o čemu se tu
radi. A što se tiče mesta iz Svetog Pisma koje ste naveli kao potvrdu vašeg
mišljenja, ona se mogu ovako objasniti. Licemerno poštovanje Boga usnama,
neiskreno veličanje uzvicima "Gospode, Gospode" - Hristos je razobličavao zato,
što su gordi fariseji imali veru u Boga samo na jeziku, ničim ne opravdavajući ovo
svoje verovanje i ne priznavajući ga srcem. To je rečeno njima, a ne odnosi se na
izgovaranje molitve o kojoj je Isus Hristos izričito zapovedio ovako: "Treba
svagda da se mole i ne klonu" (to jest' da ne padaju u malodušnost). Slično tome
i sveti Apostol Pavle daje prednost malom broju reči izgovorenim razumljivo nego
mnoštvu reči izgovorenih bez smisla ili na nepoznatom jeziku u crkvi, imajući u
vidu opštu propoved, a ne ličnu molitvu. A o molitvi on govori ovako: "Hoću,
dakle, da se ljudi mole na svakom mestu", i uopšte savetuje: "Molite se bez
prestanka". Vidite li sada da je učestala molitva, pri svoj svojoj jednostavnosti,
plodotvorna? I kako veliko razmišljanje zahteva pravilno shvatanje Svetog
Pisma? ...
BOGOTRAŽITELj. - Baš je tako, časni oče! Video sam mnoge koji su prosto, bez
ikakvog učenja, i ne znajući šta je to pažnja, samo neprestano izgovarajući
Isusovu molitvu, došli dotle da njihova usta i jezik nisu mogli da se uzdrže od
izgovaranja molitve. A ona ih je usled toga tako usladila i prosvetila, da je od
slabih i nemarljivih stvorila podvižnike i pristalice vrline ...
SHIMNIK. - Da, molitva je u stanju da preporodi čoveka. Njena snaga je tako
velika da ništa, nikakva strast, protiv nje ne može da se održi. Ako vam bude
ugodno, braćo, za oproštaj ću vam pročitati kratak, ali zanimljiv člančić koji sam
poneo sa sobom.
SVI. - Sa pobožnim zadovoljstvom ćemo slušati!...
sadržaj

SHIMNIK - O SILI MOLITVE

sadržaj
Molitva je toliko snažna i moćna da ako se moliš i radiš ma šta hoćeš, molitva će
te dovesti do pravilnog i pravednog delanja.
Da ugodiš Bogu, ne treba ti ništa drugo sem ljubavi - ljubi i radi sve što hoćeš,
govori blaženi Avgustin, jer ko istinski ljubi, taj ne može ni da učini nešto
neugodno svom ljubljenom... A pošto je molitva izlivanje i delo ljubavi, onda se to
isto može reći i za nju. Za spasenje nema ništa nužnije od svakidašnje molitve.
Moli se i radi šta hoćeš i postići ćeš cilj molitve - steći ćeš pomoću nje osvećenje!
Da bismo što bolje razvili stav o ovom predmetu, objasnićemo to na primerima:
1) Moli se i misli ma šta hoćeš, misao će se tvoja očistiti molitvom. Molitva će ti
dati prosvećenje uma, utišaće i odagnati sve neumesne pomisli. Sveti Grigorije
Sinait ovo tvrdi: "Ako hoćeš da prognaš pomisli i očistiš um, progoni ih molitvom,
jer osim molitve ništa drugo nije u stanju da obuzda misli". Takođe govori o tome i
Sveti Jovan Lestvičnik: "Isusovim imenom pobeđuj mislene neprijatelje, jer sem
ovog oružja nećeš naći drugo".
2) Moli se i radi ma šta hoćeš, dela će tvoja biti bogougodna, a za tebe korisna i
spasonosna.
Čista molitva ma o čemu bila ne ostaje bez ploda (Sveti Marko Podvižnik) jer je u
njoj samoj blagodatna sila: "Sveto je ime Njegovo, i biće da će se spasti svaki
koji prizove ime Gospodnje". Na primer, jedan koji se u nesreći bez uspeha
molio, sa tom molitvom je stekao urazumljenje i priziv ka pokajanju. Slastoljubiva
devica se moli za uspešan povratak, a molitva joj je ukazala put ka devstvenom
životu i poslušnosti zapovestima Isusa Hrista.
3) Moli se i ne trudi mnogo da svojom snagom pobediš strasti. Molitva će ih u
tebi razoriti. "Jer je veći Onaj Koji je u vama, nego li koji je u svetu", govori Sveto
Pismo, a Sveti Jovan Karpatijski uči da ako nemaš dar uzdržanja, ne žalosti se,
no znaj da Bog od tebe traži prilježnost u molitvi i molitva će te spasti.
Dokaz za to je u "Otečniku" opisani starac koji je "pavši pobedio", to jest,
spotakavši se grehom, nije zapao u malodušnost nego se obratio molitvi i njome
se urazumio.
4) Moli se i ne boj se ničega, ne boj se nevolja, ne plaši se napasti, molitva će te
zaštititi. Seti se malovernog Petra koji je počeo da se davi; Pavla koji se molio u
tamnici; monaha koga je molitva izbavila od iskušenja; devicu spašenu molitvom
od zlonamernog vojnika, itd. Svi ovi slučajevi potvrđuju moć i sveobuhvatnost
molitve u ime Isusa Hrista.
5) Moli se bilo kako, ali uvek, i neka te ništa ne smućuje, budi duhovno veseo i
miran, molitva će sve da sredi i da te urazumi. Pamti ono što o snazi molitve
govore svetitelji - Jovan Zlatoust i Marko Podvižnik: prvi tvrdi: "da molitva makar i
dolazila od nas koji smo puni greha, istog trenutka očišćuje", a drugi govori ovako
"da se nekako molimo, to svi možemo, a moliti se čisto, to je dar blagodati". I
zato, onim čim možeš, tim i prinosi žrtvu Bogu; barem količinu (za tebe moguću)
prinosi Njemu na žrtvu i Božja sila će se izliti na tvoju nemoćnu dušu, i molitva
suva i rasejana, ali česta - svagdašnja, postavši navikom i obrativši se u prirodu,
postaće čistom, svetlom, plamenom i pravilnom molitvom.
6) I na kraju, ako bi tvoje budno vreme bilo uvek praćeno molitvom, prirodno je
da ne bi ostajalo vremena za grehovna dela, pa čak ni za pomisli o njima.
Vidiš li sada koliko je dubokih misli skupljeno u ovoj mudroj izreci: "ljubi i radi šta
hoćeš. Moli se i radi šta hoćeš"... Kako je utešno i radosno za grešnika
opterećenog slabostima, za čoveka koji stenje pod teretom upornih strasti, sve
ovo što je rečeno.
Molitva, to je sve što nam je dano kao sveobuhvatno sredstvo za spasenje i
usavršavanje duše... No sa samom molitvom tesno je vezan i jedan drugi uslov:
"molite se bez prestanka" zapoveda reč Božja. Sledi da će se molitva samo tada
javiti u punoj sili i sa svim plodovima, kada bude vršena često, neprestano, jer
učestalost molitve bezuslovno pripada našoj volji, dok su čistota, usrdnost i
savršenstvo molitve, dar blagodati.
Zato se molimo što je moguće češće, posvetimo čitav naš život molitvi, makar u
početku i rasejanoj. Često upražnjavanje će nas naučiti pažnji. Množina nužno
dovodi do poboljšanja.
Da bi čovek naučio bilo šta da radi dobro, treba to da radi što je moguće češće,
rekao je jedan iskusni duhovni pisac.
PROFESOR. - Zaista, velika je stvar molitva! A revnost na njenoj učestalosti je
ključ za otvaranje njene blagotvorne riznice. Ali, kako često ja u sebi srećem
borbu između revnosti i lenjosti! Kako bih želeo da nađem pobedonosno oružje
koje će me ubediti da neprestano revnujem u molitvi!
SHIMNIK. - Duhovnici različito predstavljaju ova sredstva, zasnivajući ih,
uglavnom, na zdravom rasuđivanju. Oni savetuju:
1) Udubljivati se u razmišljanje o neophodnosti, važnosti i plodotvornosti molitve
za spasenje duše.
2) Čvrsto se uveriti da Bog od nas bezuslovno traži molitvu i da Njegova reč uvek
o tome govori.
3) Neprestano imati pred očima da se uz lenjost i nebrigu u molitvi ne može
uspeti u bogougodnim delima, niti steći mir i spasenje; a za to ćemo neminovno
biti podvrgnuti kako kazni na zemlji tako i mučenju u večnom životu.
4) Da osnažujemo svoju odluku primerima ugodnika Božjih koji su putem
neprestane molitve dostigli osvećenje i spasenje.
Iako sva ova sredstva imaju svoju važnost i proističu iz istinitog razumevanja,
slastoljubiva i lenjošću zaražena duša retko od njih vidi koristi, i to zato što su ovi
lekovi gorki za njen raznežen ukus i slabi za njenu duboko iskvarenu prirodu. Ko
od hrišćana ne zna da se treba moliti često i usrdno; da ovo zahteva Sam Bog;
da ćemo za lenjost pretrpeti kaznu; da su se svi sveti ljudi usrdno i neprestano
moliti. Pa ipak ovo Saznanje tako retko donosi svoje blagotvorne plodove! Svako
može da vidi u sebi da on ili malo ili nimalo sledi ove pouke razuma i savesti, i da
uz njih i dalje živi lenjo i loše...
I zbog toga iskusni i bogomudri Sveti Oci, znajući slabost volje i okorelost
slastoljubivog srca ljudskog, dejstvuju kao lekari koji gorak lek pripremaju u
slatkom sirupu ili zaslađuju ivicu posude medom, i otkrivaju najlakše i
najuspešnije sredstvo za istrebljenje lenjosti i nemara prema molitvi. Ono se
sastoji u nadi da se, uz pomoć Božju, dostigne savršenstvo, i u uzdanju da se u
sladosnoj molitvi dođe do ljubavi prema Bogu. Oni savetuju da se, što je moguće
češće, razmišlja o takvom stanju duše i pažljivo čitaju o tome predanja Otaca koji
ohrabrujući uveravaju da je lako dostupno postignuće tih sladosnih unutrašnjih
osećanja u molitvi. A ta željena osećanja su: sladost koja ističe iz srca, umilna
toplota i svetlost koja dolazi iznutra, neizrecivo ushićenje, radost, lakoća, duboki
mir i blaženstvo, i zadovoljnost života koja se postiže pri dejstvu molitve srca.
Udubljujući se u ovakva razmišljanja, slaba i hladna duša se greje, krepi,
ohrabruje uspehom i primamljuje na upražnjavanje molitve, kako o tome govori
Sveti Isak Sirijanin: "mamac za dušu je radost koja je plod nade što cveta u srcu,
uspeh ostvaren u srcu je razmišljanje o svojoj nadi". On produžava: "od početka
pa do kraja ovog delanja pretpostavlja se savršenstvo... i ta nada u savršenstvu i
pobuđuje um da započne delo, i u posmatranju ovog cilja sastoji se uteha za
um." Tako i prepodobni Isihije, opisujući spoticanje o lenjost za molitvu i
postizanje ponovne usrdnosti, u zaključku govori sledeće: "Samo nas sladosno
osećanje i radost u duši može privući da prebivamo u molitvenom bezmolviju
srca" (gl. 120)
A iz ovoga sledi da podsticajem na izgovaranje molitve ovaj Otac smatra njeno
"sladosno osećanje i radost"... Slično tome i Sveti Makarije Veliki uči da smo
"dužni da naš duhovni trud (molitvu) ispunjavamo u cilju i sa nadom na plodove,
to jest, naslađivanje u srcima našim. (sl. 3, gl. 5)
Kako je snažan ovaj podsticaj vidi se na mnogim mestima u "Dobrotoljublju", gde
se podrobno opisuje sladost molitve; onaj koji se bori protiv lenjosti ili suvoće u
molitvi, trebalo bi što češće da čita ova mesta, smatrajući sebe nedostojnim ove
slabosti i iskreno koreći sebe za neprilježnost u molitvi.
SVEŠTENIK. - Neće li ovakvo razmišljanje dovesti neiskusnog čoveka do
duhovnog sladostrašća - kako bogoslovi nazivaju stremljenje duše koja teži za
preteranom utehom i blagodatnom toplinom, i koja nije zadovoljna time što
blagočestiva dela treba da vrši po obavezi i dugu, i ne maštajući o nagradi!
PROFESOR. - Ja mislim da bogoslovi u ovom slučaju žele da nas sačuvaju od
neumerenosti u žudnji za duhovnim naslađivanjem, a ni najmanje ne odbacuju
sladost i utehu u vrlini: jer, ako želeti nagradu i nije baš savršeno, Bog ipak nije
zabranio čoveku da pomišlja o nagradi i utesi, pa čak i Sam koristi misao o
nagradi da bi podstakao čoveka na ispunjavanje zapovesti na putu ka
savršenstvu. - "Poštuj oca i mater tvoju" - to je zapovest! I odmah za njom
nagrada koja podstiče na ispunjenje: "da ti dobro bude". "Ako hoćeš savršen da
budeš, idi i prodaj sve što imaš i podaj siromasima" - takav je zahtev za
savršenstvom. - I neposredno za njim nagrada koja podstiče na postizanje
savršenstva: "i imaćeš blago na nebu" (Mt. 19, 27)
"Radujte se u onaj dan kad vas ljudi omrznu i razglase ime vaše kao zlo, radi
Sina čovečjega" - to je veliki zahtev radi podviga za koji je potrebna izuzetna
snaga duha, i nepokolebljivo trpljenje, pa se zato i daje velika nagrada i uteha
koji mogu da pobude i podrže tu neobičnu snagu duha: "jer je velika plata vaša
na nebesima". Zato ja mislim da je izvesna težnja ka sladosti u molitvi srca
potrebna za postizanje kako marljivosti tako i uspeha u molitvi. Sve to, međutim,
potvrđuje praktično razmatranje oca shimnika o ovom predmetu koje smo upravo
slušali...
SHIMNIK. - Veoma je jasno o ovome govorio jedan od velikih bogoslova - Sveti
Makarije Egipatski: "Kao što se prilikom sađenja vinograda čovek trudi sa ciljem
da sabere plodove, pa ako ih ne bude, sav trud je uzaludan; tako je i pri molitvi -
ako duhovne plodove, to jest, ljubav, mir, radost i ostalo, ne nađeš u sebi,
beskoristan će biti tvoj trud. Zbog toga smo dužni da svoj duhovni trud
ispunjavamo u cilju i sa nadom na plodove, na osećanje sladosti u srcima
našim". (sl. 3, gl. 5) Vidiš li kako je ovaj Sveti Otac jasno rešio pitanje o potrebi
sladosti pri molitvi?... Upravo sam se setio nedavno pročitanog članka jednog
duhovnog pisca o tome da prirodnost molitve za čoveka predstavlja glavni uzrok
sklonosti ka njenom upražnjavanju. Zato razmatranje ove prirodnosti takođe
može da posluži kao sredstvo pobuđivanja na prilježnost koju je tako jako želeo
gospodin profesor. Sada ću vam ukratko prepričati ono što sam zapamtio iz te
rasprave: na primer - ovaj duhovni autor piše da razum i priroda dovode čoveka
do bogopoznanja. Razum, saznajući da nikakvog dela ne može biti bez uzroka, i
penjući se uz lestvicu saznatih stvari, od nižih ka višim, na kraju stiže do glavnog
uzroka - Boga. Priroda, na svakom koraku otkrivajući zadivljujuću premudrost,
postepenost, poredak, sklad, daje materijal za lestvicu koja od konačnih uzroka
vodi ka beskonačnom. Takvim načinom, prirodni čovek prirodno dolazi do
saznavanja Boga. Zato nije bilo ni jednog naroda, ni jednog plemena koje nije
imalo ma kavo bilo shvatanje o Bogu. I kao posledica ovakvog shvatanja, i
najprimitivniji stanovnik nekog dalekog ostrva, bez ikakvih drugih pobuda, i
nevoljno podiže svoj pogled ka nebu, pada na kolena, i čini, možda njemu
nerazumljiv ali neophodan uzdah, neposredno oseća nešto izuzetno, nešto što
ga privlači u visinu, što ga goni ka nepoznatom... Na ovim osnovama su stvorene
sve prirodne religije i pri tom se može primetiti da bit ili dušu svake takve religije
čini tajna molitva koja se ispoljava nekakvim pokretom ili javnim prinošenjem
žrtve, manje ili više izopačenim tamom grubog shvatanja ljudi neznabožaca!...
Divna je ovo pojava u očima razuma, ali još više zahteva da se otkrije njen tajni
uzrok, koji se izražava u prirodnom stremljenju ka molitvi.
Psihološki odgovor na ovo nije težak; koren, glava i snaga svih strasti i delovanja
u čoveku jeste urođeno sebeljublje. Ovo jasno potvrđuje opšta ideja
samoodržanja. Svaka želja, svaki poduhvat i svako delo ljudsko ima za cilj
zadovoljenje sebeljublja, traženje sopstvenog dobra. 'Zadovoljenje ove potrebe
prati sav život prirodnog čoveka ali duh ljudski se ne zadovoljava ničim čulnim, i
urođeno sebeljublje se nikada ne smiruje u svome stremljenju. Zbog toga se
želje razvijaju sve više i više, stremljenje ka dobru uzrasta, ispunjuje uobrazilju i
ka njoj usmeruje osećanja. Izlivanje ovog unutrašnjeg osećanja i želja koja se
sama od sebe raskriva, jeste prirodna pobuda ka molitvi, jeste potreba
sebeljublja, koje sa naporom postiže svoje ciljeve. Što manje čovek uspeva i što
više ima u vidu sopstveno dobro, to silnije izliva svoju želju u molitvi; obraća se
sa traženjem željenoga - ka nepoznatom uzroku svega što postoji. I tako je
urođeno sebeljublje glavni životni podsticaj, glavni koren uzroka koji pobuđuju
prirodnog čoveka na molitvu...
Premudri Tvorac cele prirode ulio je u čovekovu prirodu sposobnost sebeljublja
baš kao mamac, koji će, po rečima Otaca, izvlačiti palu ljudsku prirodu ka
opštenju sa onim što je gore.
O, kada čovek ne bi kvario ovu sposobnost i kada bi je isključivo koristio u
odnosu na svoju duhovnu prirodu! Tada bi imao snažan podsticaj i sredstvo na
putu ka prirodnom savršenstvu. Ali, avaj! Kako često od ove blagorodne
sposobnosti on čini podlu strast samoljublja, pretvarajući je u oruđe svoje niske
prirode...
Srdačno vam se zahvaljujem, moji dragi posetioci! Vaš dušekoristan razgovor me
je veoma usladio i dao mi, maloiskusnom, mnogu pouku. Neka vam uzvrati
Gospod Svojom blagodaću za ljubav vašu...
I oprostiše se.
sadržaj

SEDMI SUSRET
sadržaj
"Molite se Bogu jedni za druge,
da ozdravite." (Jak. 5, 16)
BOGOTRAŽITELj. - Moj blagočestivi saputnik - profesor i ja nismo mogli da
odolimo želji da, pre nego što krenemo na put, svratimo do vas, oprostimo se i
isprosimo vaše molitve za nas.. .
PROFESOR. - Da, dirnula nas je vaša iskrenost i dušekorisni razgovori kojima
smo se kod vas naslađivali zajedno sa vašim prijateljima. Sećanje na to će se
sačuvati u našim dušama kao zalog hrišćanske ljubavi i zajedništva i u dalekom
kraju kuda se spremamo.
- Blagodarim za ljubav i sećanje, ali hoću da vam kažem da je vaš dolazak
upravo dobrodošao! Kod mene su svratila dva pustinjaka - jedan moldavski
monah i pustinjak koji dvadeset godina bezmolvno živi u šumi. Oni bi želeli da
vas vide pa ću ih sada pozvati...
Evo njih.
BOGOTRAŽITELj. - Kako je blažen život u pustinji! I ugodan za nesmetano
privođenje duše sjedinjenju s Bogom! Gluva šuma je kao Edemski raj u kome
slatko drvo života niče u molitvenom srcu pustinjaka. Kad bih ja iole imao
sredstva da se ishranim, čini mi se da se nikad ne bih rastao od usamljeničkog
života.
PROFESOR. - Iz daleka nam sve izgleda dobro, a onda se na sopstvenom
iskustvu svako uveri da svako mesto uz svoje prednosti ima i nedostatke.
Naravno, za onoga koji ima melanholičan karakter i sklonosti ka ćutanju, život
otšelnika je prijatan, ali, koliko na tom putu ima opasnosti! Istorija asketizma nam
daje mnogo primera iz kojih se vidi kako su mnogi otšelnici i zatvornici, sasvim se
lišivši opštenja sa ljudima, zapali u samomnenje i duboku prelest.
PUSTINjAK. - Čudim se kako se u Rusiji može često, i to ne samo u monaškim
obiteljima, nego i od nekih bogobojažljivih mirjana, čuti da mnoge koji žele
pustinjački život ili bavljenje unutrašnjom molitvom, od toga zadržava bojazan da
ne zapadnu u prelest. Nastojeći na tome, oni iznose primere koji potkrepljuju
njihova razmišljanja.
Time se oni sami otuđuju od unutrašnjeg života, a otuđuju i druge... Mislim da
ovo biva iz dva razloga: ili zato što ne razumeju stvar, usled nedovoljne duhovne
prosvećenosti, ili usled sopstvene lenjosti za podvig sazercanja i bojazni da ih u
višim saznanjima ljudi ne bi prevazišli. Za žaljenje je što svi oni koji tako misle ne
čitaju rasuđivanja Svetih Otaca na ovu temu, jer ovi jasno i odlučno uče da čovek
ne sme da se plaši ili sumnja prizivajući Boga. Ako su neki i zapali u prelest i sišli
s uma, to im se desilo zbog gordosti, zbog nemanja učitelja, ili zbog toga što su
maštu i javljanja prihvatili kao istinu. Ako bi se i desilo takvo iskušenje (produžuju
Sveti Oci) njima bi se steklo iskustvo i venac, jer je pomoć Božja brza pri takvoj
napasti. Budite hrabri, ja sam s vama! Ne bojte se! - govori Isus Hristos (Grigorije
Sinait). Iz ovoga sledi da su strah i opreznost pred unutrašnjim životom, pod
izgovorom prelesti, neopravdani, jer smireno saznanje svojih grehova, otvorenost
duše starcu i neprihvatanje "viđenja" pri molitvi, tvrd su i bezbedan štit od prelesti
koje se mnogi tako plaše i zbog straha ne pristupaju umnoj molitvi. Međutim,
upravo se oni i nalaze u prelesti, po iskusnim rečima Svetog Filoteja Sinajskog,
koji govori sledeće: "Mnogi od monaha ne razumeju prelesti svog uma kojim ih
muče demoni. Oni se prilježno bave samo jednom delatnošću (spoljašnjim
dobročinstvima), a o umu, to jest, o unutrašnjem sazercanju ne brinu, budući
neprosvećeni i neznalice." (gl. 37) "Kad čak i čuju od drugih o tome kako iznutra
deluje blagodat, oni to iz zavisti smatraju prelešću", potvrđuje Sveti Grigorije
Sinait (gl. 1)
PROFESOR. - Dozvolite da vas pitam. Naravno, za znanje sopstvenih grehova
je dobro za svakoga ko brine o sebi; ali kako postupiti u slučaju kada nema
duhovnika koji bi iskusno rukovodio na unutrašnjem putu i koji bi mogao da
ukaže na pravilno i uspešno ponašanje u duhovnom životu? U tom slučaju, bolje
je i ne počinjati sa unutrašnjim sazercanjem, nego li samovoljno i bez
rukovodstva posezati za njim! Dalje: ja ne razumem kako se, postavljajući sebe u
Božje prisustvo, može ostati sasvim bez "viđenja", jer naša duša ili um, ništa sebi
ne mogu predstaviti bez oblika, bez ikakvog viđenja. I zašto onda, pogružavajući
um u Bogu, ne zamišljati sebi Isusa Hrista, Presvetu Trojicu i ostalo?...
PUSTINjAK. - Mada rukovodstvo iskusnog duhovnika ili starca kome se sa punim
poverenjem i na korist svakodnevno može otkrivati duša, pomisli, i događaji na
putu unutrašnjeg obučenja - i jeste glavni uslov za uspeh u molitvi srca - ipak u
slučaju nemogućnosti da se takav nađe, Sveti Oci predviđaju izuzetak od ovoga.
Prepodobni Nikifor monah o tome jasno svedoči: "Prilikom upražnjavanja u
unutrašnjem delanju srca, potreban je iskusni rukovodilac. A ako takvog nema,
treba ga usrdno tražiti. Ukoliko ga ne nalaziš, onda skrušenim srcem prizovi
Boga u pomoć da pouke i rukovodstvo crpiš u učenju Svetih Otaca i da sebe
proveravaš rečju Božjom, to jest, Svetim Pismom". Pri tome treba uzeti u obzir i
to da se pri istinskoj i usrdnoj želji mnogo poučnog i korisnog može naučiti i od
prostih. I Sveti Oci uveravaju da, ako sa verom i pravom namerom pitaš i
Saracena, i taj ti može reći korisnu reč, a ako bez vere i pravednog cilja zatražiš
pouku i od proroka, ni on te neće zadovoljiti... Primer za ovo je Sveti Makarije
Egipatski, koga je jednom urazumio jedan prost seljak, i time mu presekao strast.
Što se tiče odbijanja viđenja, to jest, da se za vreme sazercanja ne primaju
nikakva javljanja - ni svetlosti, ni angela, ni Hrista, ni bilo kog svetitelja - sve to
zapovedaju iskusni Sveti Oci; i to zato što naša sposobnost da zamišljamo može
lako da otelotvori ili da "oživi" predstave uma. Onaj ko je neiskusan može lako da
se zanese takvim maštarijama, može da ih smatra za blagodatno javljanje i da
zapadne u prelast. Uz to, kako govori Sveto Pismo: "Sam Sotona se preobražava
u angela svetlosti". A da um prirodno i sasvim lako može bez viđenja, čak i kad
se nalazi u prisustvu Božjem, vidi se iz toga što naša uobrazilja može mnogo
toga da predstavi sebi bez viđenja i da zadrži pažnju na predmetima koji ne
podležu čulu vida, koji nemaju nikakav spoljašnji izgled ili oblik. Tako na primer:
predstava i samoosećanje naše duše, predstava o vazduhu, toploti, hladnoći.
Nalazeći se na mrazu u našem umu možemo živo predstaviti toplotu iako ona
nema formu, ne može se videti niti je onaj koji se nalazi na mrazu neposredno
oseća. Slično ovome i prisustvo duhovnog i nedostižnog bića Božjeg može se u
umu predstaviti a u srcu saznati bez ikakvog viđenja.
BOGOTRAŽITELj. - Dešavalo mi se na putovanjima da od ljudi pobožnih, koji
traže spasenje, čujem kako se pod izgovorom prelesti plaše da stupe na put
unutrašnjeg delanja. Nekima od njih ja sam, na njihovu korist, čitao iz
"Dobrotoljublja" pouke Svetoga Grigorija Sinaita koji govori da "delanje srca ne
može biti prelestno (kao što to može biti delanje uma), jer čak i kada bi neprijatelj
hteo da toplinu srca preobrati u svoj neprikladni plamen, ili da radost srca zameni
vlažnim naslađivanjem: vreme, iskustvo i osećanje će sami po sebi razobličiti zle
namere, čak i ako u očima onih koji još uvek malo poznaju ovu vrstu đavolskog
lukavstva..,"
Sretao sam i druge, koji, na žalost, iako su poznavali stazu bezmolvija i srdačnu
molitvu, u slučaju spoticanja ili grehovne slabosti zapadahu u uninije i ostavljahu
unutrašnje delanje srca koje su poznavali!
PROFESOR. - Pa to je sasvim prirodno. I ja sam ponekad to isto doživljavao
kada bi se desilo da unutrašnje raspoloženje zamenim za razbibrigu ili kada
učinim nekakav prestup... - Jer kako je srdačna molitva sveta stvar, nije li drsko
uvoditi svetinju u grehovno srce, ne očistivši ga najpre skrušenim pokajanjem i
dužnom pripremom za opštenje sa Bogom? Bolje je pred Bogom zanemiti, nego
iz pomračenog srca iznositi "bezumne reči".
MONAH. - Velika je šteta što vi tako mislite! To je misao "uninija", koja je teža od
svakog greha i predstavlja glavno oružje sveta tame u borbi protiv nas... Iskusni
Sveti Oci naši u ovakvom slučaju daju potpuno suprotan savet. Prepodobni Nikita
Stitat govori da, ako bi se ti i spotakao i čak dopao do dubine adske zlobe, ni
tada ne očajavaj nego se brže bolje obrati Bogu i On će brzo ispraviti tvoje palo
srce i daće ti snagu veću od pređašnje (gl. 54). Tako, posle svakog pada i
grehovne rane srca, odmah ga treba postaviti u prisustvo Božje radi iscelenja i
očišćenja, kao što zaražene stvari, odležavši neko vreme na suncu, pod uticajem
sunčevih zraka, gube svoju zaraznu silu i dejstvo. O ovome ubedljivo govori
mnoštvo duhovnih ljudi. U borbi protiv neprijatelja spasenja, protiv naših strasti,
nikako se ne sme ostaviti to živonosno delanje, to jest, prizivanje Isusa Hrista,
Koji živi u našim srcima! Naši postupci ne samo što ne treba da nas odvrate od
koračanja u prisustvu Božjem, i od unutrašnje molitve, rađajući nespokojstvo,
malodušnost i tugu, nego, naprotiv, treba da nas navedu na što brže obraćanje
našem Bogu. Dete koje majka vodi dok uči da hoda, brže joj se obraća i čvršće
se nje drži onda kada se spotiče.
PUSTINjAK. - A ja o tome mislim ovako da se duh uninija i sumnje najlakše budi
usled rasejanosti uma i zato što se ne čuva bezmolvno obraćanje Gospodu.
Drevni bogomudri Oci su pobeđivali uninije i dobijali unutrašnje ozarenje i sa
nadom u Boga snagu, u usamljenosti i nenarušenom bezmolviju; pa su i nama o
svemu tome ostavili svoj mudri savet: "sedi u keliji molitveno tihujući, i ona će te
svemu naučiti".
PROFESOR. - Imajući puno poverenje u Vas želeo bih da čujem Vaš kritički sud
o mojim razmišljanjima, rasuđivanje o mojem mišljenju, koja se tiču molitvenog
tihovanja, koje Vi toliko hvalite, i blagotvornog dejstva usamljeništva, koje toliko
vole pustinjaci. Evo šta ja o tome mislim: svi ljudi po prirodnom zakonu, koji je
propisao Tvorac, žive u zavisnosti jedan od drugoga, pa su zato i dužni da jedan
drugome pomažu u životu, da jedan za drugog rade, i da budu korisni jedan
drugome. Međusobnim opštenjem se stvara dobrobit ljudskog roda i ljubav
prema bližnjem. A bezmolvni usamljenik, koji se udaljio od opštenja sa ljudima -
čime on može da služi bližnjemu i kakvu korist on doprinosi dobrobiti ljudskog
društva? On u sebi potpuno narušava zakon Tvorca koji se odnosi na obavezu
ljubavi prema sebi sličnima i na blagotvorno delovanje na sabraću.
PUSTINjAK. - Pošto Vaš pogled na molitveno tihovanje nije tačan, to ni Vaš
zaključak ne može biti pravilan. Razmotrimo to podrobno:
1) usamljeni tihovatelj ne samo što nije bez uticaja, nego deluje i više nego onaj
koji učestvuje u društvenom životu. On neumitno deluje svojom višom umnom
prirodom: on posmatra, razumeva, bdi nad stanjem svog duhovnog bića. To je
istiniti cilj molitvenog tihovanja, a ovo je koliko korisno radi sopstvenog
usavršavanja, toliko i za bližnje koji su lišeni mogućnosti da se sabrano pogruze
u sebe same radi razvitka svog duhovnog života. Tihovatelj, saopštavajući svoje
unutrašnje iskustvo, u izuzetnim slučajevima rečima, a češće pismeno,
blagotvorno deluje na spasenje svojih bližnjih, pa čak deluje i više nego oni koji
žive u svetu, više nego društveni dobrotvor. Jer, pojedinačno materijalno
dobročinstvo svetskih ljudi biva uvek ograničeno na mali broj primalaca, dok onaj
čije se dobročinstvo sastoji u otkrivanju načina za usavršavanje duhovnog života
postaje dobrotvor celih naroda. Njegova iskustva i pouke prelaze s kolena na
koleno, što i sami vidimo i njima se koristimo od drevne prošlosti do naših dana.
Ovo dobročinstvo se ni po čemu ne razlikuje od bogate milostinje Hrista radi,
kojom se ostvaruje hrišćanska ljubav, nego je i prevazilazi svojim posledicama.
2) Blagotvorni i veoma korisni uticaj na bližnje pokazuje se ne samo u korišćenju
njegovih pouka, nega i kroz sam primer njegovog usamljeničkog života. Učeći ga
samopoznavanju i podstičući u njemu pobožna osećanja on koristi pažljivom
mirjaninu... Čovek koji živi u svetu, slušajući o pobožnom pustinjaku, ili prolazeći
mimo njegove pustinje, oseća podsticaj za blagočestivi život, podseća se na to
šta čovek na zemlji može da bude, i kako je čoveku dostižan povratak u njegovo
prvobitno sazercateljno stanje u kakvom je izašao iz ruku Tvorca. Bezmolvni
pustinjak samim svojim ćutanjem poučava, samim svojim životom koristi,
naziđuje i nagovara na traženje Boga...
3) Pokazana korist je plod istinskog i prosvećenog, oblagodaćenog molitvenog
tihovanja. Ali, čak ako i tihovatelj ne bi posedovao ove blagodatne darove, ako ne
bi bio svetlost svetu, ako bi na put molitvenog tihovanja pošao samo zato da
izbegne društvo sebi sličnih, usled svoje lenjosti i neradljivosti ili lošeg i
sablažnjivog primera, čak i onda bi on doneo veliku korist, blagotvorno bi uticao
na društvo u kome živi, jer i voćar, kada seče suve i besplodne grane, i izbacuje
korov, to čini radi neometanog razvoja dobrih i korisnih biljaka. I to je već mnogo,
i to je već opšta korist, što tihovatelj svojim odsustvom uklanja sablazan koja bi
neminovno proistekla od njegovog sablažnjivog života među ljudima, i koja bi
uticala na kvarenje karaktera njegovih bližnjih.
O važnosti molitvenog tihovanja Sveti Isak Sirijanin govori ovako: "Kada na jednu
stranu stavim sva dela ovog života, a na drugu tihovanje, nalazim da ono preteže
na terazijama"... (sl. 41) "Onaj koji tvori znamenja i čudesa u svetu ne može se
porediti sa molitvenim tihovateljima. Nedelatnost molitvenog tihovanja treba ceniti
više nego hranjenje gladnih u svetu, pa i obraćanje mnogih naroda Bogu. Bolje je
da sam sebi razvežeš okove greha, nego da roblje oslobodiš iz ropstva." (sl. 56)
Čak su i nehrišćanski mudraci saznali korist od bezmolvija. Filosofska škola
neoplatoničara koja je imala mnoge poznate sledbenike pod rukovodstvom
filosofa Plotina, duboko je razvijala sazercateljni unutrašnji život, koji se najpre
postiže u bezmolviju... Jedan duhovni pisac je rekao da, kada bi jedna zemlja bila
razvijena i do krajnjeg stepena obrazovanosti i moralnosti, i tada bi još postojala
potreba za ljudima koji bi se bavili drugim, sazercateljnim delatnostima, različitim
od društveno-građanskih, da bi oni održavali duh istine, i da bi primajući ga od
svih minulih vekova, sami sačuvali za buduće vekove i nova pokolenja. Takvi ljudi
u Crkvi su pustinjaci, otšelnici i zatvornici.
BOGOTRAŽITELj. - No izgleda da niko nije tako tačno ocenio vrednosti
molitvenog tihovanja kao Sveti Jovan Lestvičnik: "Bezmolvije je majka molitve,
povratak iz grehovnog ropstva, uspeh u vrlini i neprestano uspinjanje na nebo",
pa i Sam Isus Hristos, da bi nam pokazao korist bezmolvnog usamljivanja, često
je, ostavljajući propovedanje, odlazio na tiha mesta radi molitve i mira.
Sazercateljni tihovatelji su stubovi koji svojim neprestanim molitvama podržavaju
blagočešće Crkve. Iz najstarijih vremena je poznato da su mnogi blagočestivi
hrišćani, pa čak i carevi i velmože odlazili da posete pustinjake i tihovatelje, da
izmole njihove molitve radi svojeg osnaženja i spasenja. Iz toga sledi da i
bezmolvni usamljenik može da služi bližnjima i da svojom usamljeničkom
molitvom može da doprinosi dobru društva.
PROFESOR. - Evo još jedne misli koju ne mogu da rešim: kod svih nas hrišćana
postoji običaj da tražimo jedni od drugih molitve. Želimo da se za nas moli drugi
član Crkve u koga imamo naročito poverenje. Nije li to prosto posledica
samoljubivosti, i nije li taj običaj prihvaćen samo zbog toga što smo videli da i
drugi tako rade, a bez daljih objašnjenja? Zar je Bogu potrebno zastupništvo
ljudi, Njemu Koji vidi sve i čini po Svome predobrom promislu, a ne po našim
željama, znajući i raspoređujući sve još pre našeg moljenja, kako govori Sveto
Evanđelje? Zar molitva mnogih može jače da utiče na Njegovu odluku, nego
molitva jednog čoveka? U takvom slučaju On bi bio pristrasan? Može li molitva
drugog mene da spase, kad se svako svojim delima ili proslavlja ili postiđuje?
Zbog toga je traženje molitve od drugoga (kako ja mislim) samo blagočestivi plod
duhovne učtivosti kojom se izražava smirenje i želja da se poštovanjem ugodi
drugome i ništa više!
MONAH. - Po spoljašnjem rasuđivanju to bi moglo tako da izgleda, ali duhovni
razum, ozaren svetlošću vere i obrazovan iskustvom unutrašnjeg života, prodire
dublje, sazercava jasnije i tajanstveno otkriva nešto sasvim suprotno onome što
ste sada rekli!... Da bismo brže i jasnije shvatili, objasnimo to primerom i
proverimo rečju Božjom. Evo primera: jednom učitelju je dolazio učenik na
časove, slabih sposobnosti, ali i zbog svoje lenjosti, učenik je slabo napredovao i
svrstali su ga u red lenjih i neuspešnih. Ožalošćen ovim on nije znao šta da radi,
kako da se bori sa svojim nedostacima. Jednom je, susrevši svog sposobnijeg,
vrednijeg i uspešnijeg druga iz razreda, izneo ovome svoj jad. Ovaj ga je,
sažalivši se, uzeo da zajedno uče. "Učićemo zajedno - rekao je - pa će nam biti
veselije i radićemo sa više volje, pa zato i uspešnije"...
I tako su počeli da uče zajedno, govoreći naizmenično jedan drugome šta je ko
razumeo. Predmet učenja im je bio isti. I šta se desilo posle nekoliko dana.
Neradni učenik je postao vredan, zavoleo je učenje, njegov nehat se pretvorio u
usrdnost, a to je pokazalo blagotvorno dejstvo i na samu prirodu njegovu i
karakter. A njegov marljivi drug je postao još sposobniji i trudoljubiviji. Delujući
jedan na drugog, stekli su obostranu korist... I sve je to sasvim prirodno, jer se
čovek rađa u zajednici sa ljudima, razvija svoje shvatanje uz pomoć drugih -
običaje, raspoloženja, želje - jednom rečju sve on prima po ugledu na sebi
sličnog. I pošto se život ljudi sastoji u bliskoj vezi i uticaju jednih na druge, ko
među kakvim ljudima živi, takvim će se običajima, delima i prirodama i sam
privići. Iz toga sledi da se hladni mogu zagrejati, tupi naoštriti, lenji pobuditi na
delatnost pod živim primerom svog bližnjeg. Duh se duhu može predavati, jedan
može blagotvorno delovati na drugog, podsticati ga na molitvu, bodriti kad je
malodušan, uklanjati od poroka i pobuđivati na svetu delatnost. Pomažući tako
jedan drugoga, zajedno mogu biti blagočestiviji, za podvig spremniji i
blagougodniji. U tome je tajna molitve za druge i tako se objašnjava blagočestivi
hrišćanski običaj da se molimo jedni za druge, da tražimo bratsku molitvu...
Iz ovoga se može videti da se mnogim molbama i zastupništvom ne umilostivljuje
Bog (kako to biva sa silnicima ovog sveta), nego duh i snaga molitve očišćuje i
pobuđuje dušu za koju se molimo i osposobljavaju je za sjedinjenje s Bogom...
Ako je tako plodotvorna uzajamna molitva onih koji žive na zemlji, to se samo po
sebi razume da je molitva o počivšim isto tako obostrano blagotvorna, jer su
gornji i donji svet tesno povezani; tako mogu doći u vezu duše verujuće Crkve sa
dušama proslavljene Crkve, ili, što je isto, sa otišavšima.
Sve što sam do sada rekao predstavlja psihološko rasuđivanje, ali, otvorivši
Sveto Pismo, uveravamo se u njegovu istinitost: 1) Ovako govori Isus Hristos
Apostolu Petru: "A ja se molim za tebe da tvoja vera ne prestane". Eto kako sila
molitve Hristove krepi Petrov duh i bodri ga pri iskušenjima njegove vere. 2) Kad
je Apostol Petar bio u tamnici, u Crkvi su se prilježno molili za njega. Tu se vidi
pomoć bratske molitve u teškim životnim prilikama. 3) Najjasniju zapovest o
molitvi za bližnje izrekao je Sveti Apostol Jakov; "Ispovedajte pak jedni drugima
sagrešenja i molite se Bogu jedni za druge da ozdravite. Mnogo pomaže usrdna
molitva pravednika". Ovde je u potpunosti potvrđeno ranije navedeno psihološko
umovanje.
A šta da se kaže o primeru Apostola Pavla koji nam je dat kao obrazac molitve za
drugog. Jedan pisac primećuje da taj primer Svetog Apostola Pavla treba da nas
pouči koliko je uzajamna molitva potrebna, jer i taj sveti i tako snažni duhovni
podvižnik priznaje svoju potrebu u duhovnoj molitvenoj pomoći. U svojoj
"Poslanici Jevrejima" on piše: "Molite se za nas. Jer smo uvereni da imamo
dobru savest želeći da se u svemu dobro vladamo". Imajući ovo u vidu, kako bi
nerazumno bilo osloniti se samo na sopstvene molitve i uspehe, kada i ovaj
blagodatni sveti muž, rukovođen smirenjem, traži i molitve bližnjih (Jevreja) da bi
se sjedinile sa njegovom. I zato, sa smirenjem, prostotom i ljubavlju, ne smemo
da odbacujemo niti prenebregavamo molitvenu pomoć čak i najslabijeg među
verujućima, jer ni prozorljivi duh Apostola Pavla nije u ovom slučaju pravio
razliku, nego je tražio molitvu od svih, znajući da se sila Božja u slabosti
projavljuje, te se i može otuda projaviti i, u na prvi pogled, nemoćnim
molitvenicima...
Ubedivši se ovim primerom, primetimo još da molitva jednih za druge potvrđuje i
savez hrišćanske ljubavi koju je Bog zapovedio, svedoči o smirenju onoga koji se
moli, i razgoreva uzajamnu molitvu.
PROFESOR. - Predivna su i tačna rasuđivanja i dokazi vaši. Ali bi bilo zanimljivo
da od vas čujemo način i oblik molitve za bližnje, jer ja mislim da, ako
plodotvornost i usrdnost molitve zavisi od postojanog uticaja duha molitvenika na
duh onoga koji zahteva molitve - neće li takvo nastrojenje duše smetati
neprestanom prebivanju u nevidljivom prisustvu Božjem, i izlivanju duše pred
Bogom u njenoj sopstvenoj nuždi. A ako bismo se samo jedan ili dva puta na dan
setili svog bližnjeg i molili za njega Božju pomoć - hoće li to biti dovoljno za
potkrepljenje duše onoga za koga se molimo? Kraće rečeno: želeo bih da
saznam kako se moliti za bližnje?
MONAH. - Ma o čemu da se molimo, molitva ne treba i ne može da nas udaljava
od Boga: zato što se ona izliva pred Bogom, to ona i pretpostavlja Njegovo
prisustvo. Što se tiče načina moljenja za bližnje, treba primetiti da se sila ove
molitve sastoji u iskrenoj hrišćanskoj brizi za bližnjeg, i po meri te brige, ima
uticaja na dušu bližnjeg. Zato, pominjući ga (bližnjeg), treba uzdići misao ka
Gospodu i prineti molitvu sledećeg sadržaja: Milostivi Gospode, neka bude volja
Tvoja; Ti Koji hoćeš da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine: spasi i pomiluj
slugu Tvoga (toga i toga). Primi ovu moju želju kao vapaj ljubavi koju si Ti
zapovedio.
Obično se ove reči ponavljaju ili u vreme određeno za molitvu, ili kad se okreće
brojanica. Iz iskustva znam kako takvo moljenje blagotvorno deluje na onoga na
koga se odnosi!
PROFESOR. - Poučan razgovor i svetle misli koje sam pocrpeo iz vaših
rasuđivanja obavezuju da ih čuvam u sećanju, da vam budem blagodaran i da u
svom srcu uvek nosim poštovanje i zahvalnost...
BOGOTRAŽITELj I PROFESOR. - I tako je došlo vreme našeg odlaska,
najusrdnije prosimo vaše molitve, da nas prate i usmeravaju na putu našem!
- Bog mira, Koji podiže iz mrtvih Velikoga Pastira ovaca, krvlju zaveta večnoga,
Gospoda našeg Isusa Hrista, neka vas usavrši u svakom delu dobrom, da vršite
volju Njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno kroz Isusa Hrista, Kome
slava u vekove vekova. Amin.