Petar Rokai, Zoltan ere, Tibor Pal, Aleksandar Kasa

Istorija Maara
Izdavako preduzee CLIO Beograd 2002. za izdavaa Zoran Hamovi recenzenti akademik Vasilije Kresti prof. dr Kalman ehak lektura Ljubica Marjanovi korektura Rada Mrdak Jelena Kamenica SADRAJ Periodizacija istorije Maara 1. ISTORIJA MAARA OD NAJSTARIJIH VREMENA DO MOHAKE BITKE 1526. GODINE Poreklo, ime i prapostojbina Maara Doseljenje Maara u Karpatski basen Doba pljakakih pohoda Kraljevi iz Arpadove kue (9971301) Sveti Stefan Organizacija drave Organizacija Katolike crkve u Ugarskoj u srednjem veku Dinastike borbe i paganske bune u 11. veku (10381077) Uvrenje kraljevske vlasti pod Ladislavom I i Kolomanom irenje ugarske vlasti od kraja 11. veka Ugarsko-vizantijske borbe u 12. veku Ugarska u prvoj polovini 13. veka Poetak vladavine Andrije II Spoljna politika Andrije II Zlatna bula Andrije II Crkvena politika Bele IV Najezda Mongola Reorganizacija zemlje Bele IV i njene posledice Gradovi u Ugarskoj u srednjem veku 1

Anujsko doba (13011387) Dolazak i uvrivanje Anujaca na maarskom prestolu Privredne i drutvene reforme Karla Roberta Ugarska kao velesila Unutranja politika Lajoa Velikog Verski i kulturni ivot anujskog doba Borbe za presto posle smrti Lajoa Velikog igmund Luksemburki Unutranja politika igmunda Luksemburkog Husiti u Ugarskoj Seljaki ustanak u Erdelju 1437/1438. godine Kulturne prilike u Ugarskoj u igmundovo doba Doba Hunjadija Jovan Hunjadi Matija Hunjadi-Korvin Humanizam i renesansa u Ugarskoj Matijina spoljna politika u poslednjoj deceniji njegove vladavine (14801490) Matijina unutranja politika (14801490) Vladavina Jagelonaca (14901526) Seljaki rat 1514. godine 2. OD MOHAKE BITKE DO SMRTI CARA JOZEFA II Mohaka bitka Poeci habzburke vlasti u Maarskoj Dva kralja Dve Maarske Turski pohodi i cepanje Maarske na tri dela Kraljevska Maarska Kneevina Erdelj Teritorije pod osmanskom vlau Izgradnja odbrambenih sistema hriana i Turaka Reformacija u Maarskoj Kultura maarske kasne renesanse i reformacije Privreda Maarske u 16. veku Dugi rat sa Turskom 15911606. godine Bokaijev ustanak 16041606 prvi oruani pokret maarskih stalea protiv Habzburga Posledice Petnaestogodinjeg rata Maarska u prvoj polovini 17. veka Pounski sabor 1608. godine Katolika restauracija u Maarskoj Gabor Betlen protiv pokuaja ekog reenja maarskog pitanja Politiki odnosi u Habzburkoj monarhiji posle Vestfalskog mira Tursko pitanje. Stradanje Erdelja Rat s Osmanskim carstvom 16631664. godine 2

Veelenjijeva zavera i ukidanje maarskog ustava od strane dvora Za Boga i otadbinu ustanak protiv habzburke vlasti 16721685. godine Vladavina Mihajla Apafija u Erdelju (16611690) Promene u privredi i drutvenim odnosima tokom 17. veka Kultura u stoleu propadanja Maara Ujedinjenje Maarske u okvirima Habzburke monarhije Beki rat (16831699) Karlovaki mir Ukljuenje Kneevine Erdelj u Habzburku monarhiju Sprovoenje apsolutizma u Maarskoj S Bogom za otadbinu i slobodu Rakocijev oslobodilaki rat (17031711) Ukljuenje Maarske u Habzburku monarhiju Dravni sabor 17121715. godine Maarska pragmatika sankcija Upravni organi Maarske od 18. veka Ratovi Karla VI posle Ratatskog ugovora Vojna granica Kolonizacija osloboenih oblasti Poloaj protestanata u 18. veku Nae ivote i nau krv! Terezijanske reforme Prvi sluga drave Kultura u 18. veku Drutveni odnosi u 18. veku Demografske i etnike prilike 3. DUGI 19. VEK (17901918) Od vladavine Leopolda II do revolucije (17901848) Nacionalno buenje Maara, pokret plemstva i maarski jakobinci Maarska za vreme Napoleonovih ratova Privredni ivot Drutveni preobraaj Kultura i obrazovanje Nacionalno pitanje Doba reformi, politika borba za promene (18251848) Graanska revolucija i rat za osloboenje (18481849) Od revolucije do poetka rata za osloboenje Rat za osloboenje Maarske, proglaavanje nezavisnosti, slom revolucije i oslobodilakog rata Doba neoapsolutizma i provizorijuma (18491867) Bahovo doba Kriza Bahovog reima i sazivanje Dravnog sabora merlingov provizorijum i Nagodba Doba dualizma (18671918) Sistem i stabilizacija dualistikog ureenja Politike stranke i stranako pregrupisavanje za vreme dualizma 3

Mirno razdoblje dualizma doba Kalmana Tise Poetak krize i kriza dualistikog ureenja Spoljna politika Austrougarske Nacionalno pitanje Razvoj i kapitalizacija privrede Drutvene prilike Kultura i obrazovanje Period Prvog svetskog rata (19141918) 4. MAARSKA U 20. VEKU Izmeu dvaju svetskih ratova Revolucije 19181919. Trijanonski mirovni ugovor i dolazak Mikloa Hortija na vlast Vlada Itvana Betlena Pribliavanje Italiji i Nemakoj Na putu ka ratu Privredni, drutveni i kulturni ivot Uee Maarske u Drugom svetskom ratu Od napada na Jugoslaviju do katastrofe Druge armije na Donu Kalaijeva politika klackalice Nemaka okupacija Maarske i kraj rata U Sovjetskom taboru Narodno-demokratski period i dolazak komunista na vlast Maarska jesen 1956. godine Reim Janoa Kadara Na putu ka demokratskim promenama Hronologija najvanijih dogaaja Vladari, predsednici drave i predsednici vlade Maarske Preporuena literatura Indeks

PERIODIZACIJA ISTORIJE MAARA

Istorija Maara, duga tri hiljade godina moe se podeliti u dve velike celine. Prvu bi inio period od oko 1000. godine pre nove ere, od prvog arheolokog traga koji se odnosi na ovaj narod, do 896. godine nove ere, kada se Maari doseljavaju u Panonsku niziju, odnosno u Karpatski basen. To je praistorija i protoistorija Maara, koja se opet deli na period kada su Maari bili lovci i sakupljai i period kada su postali nomadski stoari. Drugu celinu inio bi period od naseljavanja Maara na dananja podruja i traje do naih dana. U okviru toga mogu se razlikovati etiri jasno omeene celine, koje ine etiri poglavlja ove knjige. Prvo poglavlje obuhvata period od doseljenja Maara do propasti nezavisne hrianske Kraljevine Maarske. Ova epoha obino se deli prema vladavini pojedinih dinastija. Prvi je period porodice Arpada od njenog osnivaa do izumiranja 1301. godine. Ona obuhvata dva vremenski nejednaka razdoblja. Period paganstva obeleavaju pljakaki pohodi u 10. veku. Hriansko doba vladara dinastije Arpada traje do 1300. godine. Drugo je doba Anujaca, od 1301. do 1387, a tree period vladavine kraljeva iz raznih vladarskih kua, od 1387. do 1526. godine. Od doseljenja do Mohake bitke Maari su se, ouvavi svoju nezavisnost, uspeno uklopili u komonvelt zapadnoevropskih hrianskih zemalja, postavi od ljutih pagana verni hriani. Maari su Zapadu sluili kao most i brana prema drugim etnikim, politikim i kulturnim celinama.1 Drugo poglavlje obuhvata period od turskih osvajanja delova Maarske i dolaska Habzburga na njen presto. To je period, ranog novog veka, koji traje do 1790. godine. Ugarska postaje deo dva svetska carstva ije granice idu preko njene teritorije. U ovoj epohi mogu se podvojiti dva perioda. Prvi traje do osloboenja najveeg dela teritorije ugarske drave od turske vlasti i zavrava se Karlovakim mirom 1699. godine, odnosno Satmarskim mirom kojim je okonan dugotrajan period oruanih borbi izmeu dinastije i ugarskih stalea (16721685, 17031711); drugi period traje od 1790. i njega obeleava prevlast Habzburga, odnosno habzburko-lotarinke kue. U to vreme Ugarska je bila na putu da se potpuno utopi u imperiju ove dinastije. Tree poglavlje obuhvata period od 1790. godine, kada poinje borba za osamostaljenje Ugarske od ostalih habzburkih zemalja. Ona e, uz korenit privredni i drutveni preobraaj postignut za oko sto dvadeset godina, posle pokuaja revolucije 1848/1849. i kompromisa 1867. godine, ostvariti svoju punu nezavisnost, dodue po cenu gubitka vlasti nad velikim delom svoje ranije dravne teritorije i nad svojim sunarodnicima 1918. godine. etvrto poglavlje, poslednje i najkrae doba maarske istorije, moe se podeliti na period izmeu dva svetska rata (19181939), ratni period (19391945) i posleratni (od 1945. godine do naih dana). Meuratni period obeleava pokuaj povratka na stanje pre 1918. na miran nain. Za vreme Drugog svetskog rata do deliminog ostvarenja tog cilja dolo je sa pozicije sile. Ishod Drugog svetskog rata doveo je do sloma te politike. Maarska je u posleratnoj meunarodnoj konstelaciji postala deo sistema koji traje do naih dana.

Svi datumi u prvom delu knjige su po starom, julijanskom kalendaru (prim. P. R.).

I. ISTORIJA MAARA OD NAJSTARIJIH VREMENA DO MOHAKE BITKE 1526. GODINE Poreklo, ime i prapostojbina Maara
Pitanje porekla Maara odavno je predmet velikog interesovanja. Najranije odgovore na ovo pitanje pruaju srednjovekovne maarske hronike. Njihovi autori, slino piscima narativnih izvora drugih naroda, poreklo Maara rekonstruisali su na osnovu Biblije. Prema Budimskoj hronici, Maari potiu od drugog Nojevog sina Hama, koga je otac prokleo. Prema ranijem shvatanju, zbog toga od njega potiu nierazredne rase (na primer, crnci) i prezreni narodi. Hroniar koji je svrstao Maare u ovu grupu naroda morao je da bude ili kulturni stranac, koji je sa prezirom gledao na ovaj divlji i sirov narod, ili neki odroeni Maar koji je na svoje sunarodnike gledao sa stanovita vie, zapadne hrianske kulture, ne oseajui se delom te zajednice. Kada su se tokom vremena Maari ve donekle uklopili u (zapadno) evropsko drutvo, njih, odnosno njihovu kulturnu elitu, poelo je da vrea ovo poreklo i etnika klasifikacija. Stoga je kasniji pisac, autor Beke ilustrovane hronike, unapredio svoj narod. Prema njemu, Maari potiu od treeg, najmlaeg Nojevog sina, Jafeta, koji je mitski praotac bele rase, a samim tim svih indoevropskih naroda. Ovaj hroniar je na taj nain eleo da naglasi pripadnost Maara (zapadno) evropskom drutvu, u koje su se oni, primanjem hrianstva i feudalizma, ve bili uklopili. Posle zbrke jezika prilikom gradnje Vavilonske kule, preci kasnijih Maara su se odselili u pravcu svoje kasnije postojbine. Od te grupe odvojio se veliki lovac Nimrod. Hronika, koja se do tada oslanjala na Sveto pismo, dalje belei samostalnu priu. Prema njoj, Nimrod (Menmarot) imao je dva sina Hunora i Magora. Oni su se, da se ne bi posvaali, odvojili. Od starijeg Hunora potekli su Huni, a od mlaeg Magora Maari. Jedna varijanta biblijske genealogije je teorija koju je zastupao istoriar doba romantizma sa poetka 19. veka Itvan Horvat, prema kojoj su Maari potomci izabranog naroda Jevreja. Pored biblijskog porekla, u srednjem veku je, opet na osnovu hronika, stvorena teorija o srodnosti Maara sa Hunima, a kasnije o pripadnosti istom narodu. Ovu izmiljenu priu maarski hroniari preuzeli su iz zapadnih izvora. Teorija Regina o identinosti maarskog naroda sa Hunima, zahvaljujui tome to je postala deo obaveznog kolskog gradiva tokom 19. veka do najnovijeg vremena, a koja se u stvari zasnivala na hronikama, postala je deo nacionalne svesti prosenih Maara, onih koji su uili istoriju svog naroda zakljuno sa gimnazijom. Zbog toga su od vremena nacionalnog preporoda u 19. veku do dananjih dana maarskoj mukoj deci esto davana hunska, i navodno hunska, imena, Hunor, aba i, pre svih, ime hunskog voe Atile, koji je kasnije ak smatran Maarem. Uzak krug uenih, koji se nije zadovoljio mitolokim objanjenjem koje su nudile hronike, pokuao je poreklo Maara da utvrdi naunim metodama, u prvom redu pomou arheologije i lingvistike. Maarski jezuit (isusovac) Jano ajnovi, prilikom svog putovanja u Skandinaviju u 18. veku, utvrdio je srodstvo maarskog jezika sa finskim (suomi), laponskim (sami) i estonskim. On je postao osniva finsko-ugarske teorije, prema kojoj su Maari poreklom iz ugarske podgrupe finsko-ugarske grupe naroda. U ovu podgrupu spadaju jo neki manji narodi koji ive na podruju severne Rusije, kao to su Voguli i Ostjaci (na njihovom jeziku Mari i Hanti) i neki drugi (Komi, Udmurti, Zirjeni, eremisi), koji bi bili po jeziku najblii srodnici Maara. Treba, meutim, istai 6

da, osim slinosti njihove gramatike, u finskom i maarskom jeziku ima samo pedesetak zajednikih rei, ali vrlo bitnih (nazivi za glavne delove tela, roditelje, osnovne prehrambene proizvode itd.). Protivnici finsko-ugarske teorije bili su, uglavnom iz prestinih razloga, protiv srodstva sa finskim narodima, koji smrde na ribu. Oni su srodnike Maara traili meu elitnim turanskim, lovako-konjanikim narodima. Ovu teoriju podravali su maarski turkolozi Armin i Rustem Vamberi, a svoju politiku afirmaciju doivela je posle Prvog svetskog rata, kada je osnovana organizacija Turanski lovci, iji je voa 1922. godine posetio Kemala Ataturka, nudei mu maarsku pomo u turskom oslobodilakom ratu. Inae, od pet velikih magova turanskih lovaca trojica su imala slovenska imena. Pored navedenih, postoje i druge, uglavnom fantastine teorije o poreklu Maara. Takve su pretpostavke po slinosti imena, prema kojima su Maari (Magori) srodnici naroda Maori, koji ivi na Novom Zelandu i nekim drugim ostrvima Tihog okeana, ili da su Arapi (Mavri). Neki ih smatraju srodnicima Japanaca. Pristalice ove teorije ponudile su, posle Prvog svetskog rata, maarsku krunu mikadu. Tvorac ove teorije je verovatno maarski slavista Adolf traus, koji je za vreme rusko-japanskog rata 1904/1905. godine radio u Austrougarskoj kao tajni agent za Japan. Uporno opstaje i teorija da su Maari, Ugri-Ugariti, sumerskog porekla. U tom sluaju Maari bi bili ujedno narod najstariji. Veina ovih teorija je na nivou fantastike. Uoi proslave hiljadustogodinjice doseljenja Maara u Karpatski basen ove teorije su obnovljene. Iako u nauci nisu prihvaene, mora se priznati da jezika slinost kako u sluaju pojedinaca tako i itavih naroda ne znai nuno i krvno srodstvo. U najnovije vreme utvreno je da genetski kd Pramaara i Finaca nije istovetan, odnosno da je genetski kd Finaca azijatski, a Maara evropski. O prapostojbini Maara u nauci takoe postoje razliita miljenja. Neki je stavljaju oko 1000. godine pre nove ere u centralnu Aziju, a drugi opet u jugoistoni Sibir. Uzima se kao sigurno da su oko 500. godine pre nove ere Maari ve iveli na podruju izmeu reka Volge, Kame i Urala, i planine Ural. Oni su se bavili lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova. Iz tog perioda potie najstariji danas poznati sloj leksike maarskog jezika. Reima iz tog perioda obeleavaju se neke ivotinje i biljke, delovi tela, najua rodbina i osnovni pojmovi iz religije. S ovog prostora su se Maari u 8. veku nove ere, najkasnije do 830. godine, kada se prvi put pominju u arapskim pisanim izvorima, preselili u junoruske stepe, koje se prostiru severno od Crnog mora, od sliva Dona, koji se maarski zvao (Dentu-mogyer) do ua Dnjepra, a kasnije, u 9. veku, do ua donjeg Dunava. Ovu teritoriju Maari su zvali Etelkez, to znai Meudonje, po bugarsko-turskom imenu Dona, kao i drugih velikih reka, i nazivalo se Etil. Prema ovoj postojbini Maara dobio je svoje ime Meuetelski savez (Etelkezi seveteg), jedna nacionalistika organizacija nastala posle Prvog svetskog rata. U grkom jeziku, u delu Konstantina Porfirogenita O upravljanju dravom, ona se zove Levedija. Zapadni hroniari su je nazivali, prema konjanikom narodu koji je ovde u doba Herodota iveo, Skitijom. Ponekad su zbog toga i Maari nazivani Skitima. To ime preuzeli su kasnije i Maari u obliku Sia. U ovom pojasu Maari su se, napasajui svoju stoku, pomerali s istoka prema zapadu. Maari su na ovoj teritoriji doli u dodir sa bugarsko-turskim plemenima, prihvatajui njihov nain ivota u ekonomskom pogledu nomadsko (ekstenzivno) stoarstvo, a u drutvenom patrijarhat. Leksika maarskog jezika, otprilike dvesta rei koje se odnose na ovaj krug pojmova, poreklom je bugarsko-turska. Po Bugarima7

Onogurima, sa kojima su u ovom periodu iveli, Maari su verovatno dobili njihov naziv u skoro svim stranim jezicima (H)ungari, Unguri, Hangri, Ongroa, Vengri, Ugri, Vugri, odakle potie naziv njihove drave (H)ungarija, Ungurija, Hungari, Hangeri, Ongri, Vengrija, Ugarska, Vugarska, dok su Maari sebe nazivali Mogerima ili Moerima, to bi, prema nekim pretpostavkama, znailo ljudi. U politikom pogledu, Maari su, na ovoj teritoriji, dospeli u okvire hazarskog carstva, odnosno plemenskog saveza. Hazari su u to doba, pored paganske, primili delom islam, delom jevrejsku veru. S ovim monoteistikim religijama preko Hazara, ili Kaliza, upoznali su se i Maari. Maarima, iji se plemenski savez upravo u ovo doba stvarao, prikljuila su se tri plemena Kabara, koja su se bila pobunila protiv Hazara. Ona su se, zajedno sa Maarima, doselila u Panoniju. Maari su u ovo vreme ve bili nomadski stoari. Uzgajali su ovce i, to je za maarski narod posebno karakteristino, konje. Specifian izvor hrane za Pramaare bio je upravo konj: konjsko meso, esto presno, omekavano pod sedlom (tartarbiftek), kao jelo, a kumis, konjskom krvlju ukiseljeno kobilje mleko, kao pie. Zato su zapadni hroniari govorili o njima da piju krv. Konji su bili i glavno prevozno sredstvo. Do Drugog svetskog rata (laka) konjica (husari) je bila glavni rod maarske vojske. Svom vrhovnom boanstvu Maari su rtvovali belog konja. Maari se, zbog svega toga, sa pravom smatraju konjanikim narodom. Maari su nosili paganska, narodna imena: Arpad, Geza, Zoltan (sultan, gospodar), Levente za mukarce, Emee (enka za priplod) za ene. Pokrtavanjem njih su istisla hrianska. Pored toga, hroniari su izmislili i neka maarska imena, kao to je ime vojvode zvanog navodno Sabol (naziv za svinjare-trojare), i hunska, kao to je Hunor, rodonaelnik Huna i aba, Atilin sin. Ta imena su postala popularna u doba romantizma, u prvoj polovini 19. veka. Prvi je svom sinu ime Arpad dao Itvan Horvat, pisac jedne u svoje vreme uvene, ali nekritike istorije Maara, a prvi Zoltan bio je sin velikog maarskog pesnika andora Petefija. Do najnovijih vremena rimokatolici nisu mogli na krtenju da dobiju paganska imena. Pramaarska imena su naroito rado davali svojoj deci pomaareni Jevreji. Pesnici, a i neki istoriari, i sami su izmiljali staromaarska imena. Imenom Levente (delija, vitez), brata kraljeva Andrije I i Bele I, koji nikada nije prihvatio hrianstvo ve je ostao veran staroj paganskoj veri, nazvana je izmeu dva rata omladinska organizacija za predvojniku obuku i nacionalno vaspitanje. Stara vera Maara bila je paganska, mnogoboaka. Oni su oboavali retke prirodne pojave (izvore vode, kamenje i usamljeno drvee), verujui da u njima prebiva duh boanstva. Verovali su u dobre i zle duhove. Takva vera naziva se animistikom. Na takvim mestima prinosili su rtve. Verovali su u drvo ivota, iji je koren u podzemlju, stablo na ovom svetu, a kronja na nebesima. Na njemu sedi nebeski bog otac. Glavno boanstvo im je bio bog vojske, odnosno rata (Hadur). Njemu su, pre pohoda za srean ishod i posle u znak zahvalnosti, rtvovali iznutrice belog konja. Bio je vrlo razvijen kult predaka. Svaki rod je imao svoj totem. Totem Arpada je bio turul, mitska ptica, poluoraopolusoko. Prema legendi, sauvanoj u Ugarskoj hronici, majku Almoa, Arpadovog oca, u snu je oplodila ova ptica. Smisao te legende je da dinastija Arpada potie od turula. Ona je i danas omiljen nacionalni simbol, koji se koristi u razne svrhe. Turulom se nazivao i asopis Maarskog genealoko-heraldikog drutva. Svetenici (amani, odnosno vraevi) zvali su se taltoi. Oni su birani meu decom roenom sa zubima ili sa vikom prstiju, koja su od malih nogu davana na nauk kod starijeg vraa. Vraevi su se izgledom razlikovali od drugih ljudi po frizuri i bradi. 8

Maari su, slino drugim nomadskim narodima, brijali bradu i glavu, putali su tri kike i brkove. aman je putao kosu i bradu. On je obavljao amanske vetine, gatanje u stanju transa i prinoenje rtava. Pored poklona za proricanje i prinoenje rtava, njima je pripadao i deo plena. Deo rtvenih jela bi oni jeli. Maarski narod se delio na sedam plemena, ija su imena sauvana u delu vizantijskog cara Konstanitna Porfirogenita. Ona su: Meer, Jene, Ker, Kesi, Njek, Tarjan, Kirtarmat. Tanost ovih imena potvruju toponimi. Ista imena javljaju se kao nazivi mesta na teritoriji koju su naselili Maari. Tako se, uzimajui primere samo iz june Ugarske, nailazi na naziv mesta Tarjan kod Segedina, Ker (deo Subotice), Stari Ker (Zmajevo), Ki Ker (Bako Dobro Polje u Bakoj) i Ehaza Ker (Vrbica u Banatu). Kesi se ouvao u nazivu mesta Bulkes (Baki Magli), dva Njeka u Sremu (potes u okolini Zemuna) i dananji Nikinci, a Kirt u potesu Kirtja kod Novog Sada. Najznaajnije je bilo pleme Meer, iz kojeg je poticao rod Arpada i koji se nametnuo kao vodee pleme maarskog plemenskog saveza. Prema miljenju nekih, maarski narod je dobio svoje ime po plemenu Meer-Maar. Pre dolaska u novu otadbinu voe maarskih plemena stupile su u plemenski savez, sklopivi tzv. krvni ugovor (verserzede). To su inili tako to bi svako od njih pustio krv u istu au, iz koje bi zatim svi redom pili izmeanu krv. Maarska plemena su se delila na rodove. Neka imena rodova su nepoznata, tako da ne moemo znati ni njihov ukupan broj. Pripadnost nekom rodu osvajaa otadbine bilo je kroz ceo srednji vek vano. Pripadnici rodova su naglaavali da su de genere ovog ili onog. Oni su drali zajednika rodovska imanja, koja su se kasnije delila meu porodicama iz istog roda. Pripadali su najstarijem sloju zemljoposednika koji je vlasnitvo imao po pravu prvog zaposedanja ili osvajanja (ius primae occupationis, acquisitionis). lanovi istog roda su, posle primanja hrianstva, podizali zajednike, tzv. rodovske manastire, iji su bili zajedniki patroni (ktitori).

Doseljenje Maara u Karpatski basen

Iako su se nomadska plemena sa junoruskih stepa, prema zakonitostima njihove migracije, kretala u pravcu Panonske nizije, te bi se Maari, verovatno, pre ili kasnije, pojavili na tom prostoru, njihovu seobu u Karpatski basen izazvao je jedan, sa gledita istorije ovog naroda, sluajan dogaaj napad bugarskog cara Simeona I na Vizantiju 895. godine. Tadanji car Lav VI je, prema pisanju svog sina Konstantina VII Porfirogenita, pozvao u pomo Turke (Maare) koji su iveli istono od Bugara i sa kojima su Vizantinci, preko poslanika, trgovaca i misionara, od ranije bili u vezi. Maari su napali Bugare, tako da su se ovi, zakljuivi sa carem Lavom VI mir, povukli sa vizantijske teritorije. Tada su, meutim, Bugari nagovorili Peenege, narod koji je iveo istono od Maara, da napadnu na njihova nebranjena stanita s lea, dok je glavninu maarske vojske vezala bugarska. Kako bi izbegli unitenje izmeu dve vatre, Maari, odnosno jedan njihov deo, napustili su svoja sklonita i, pod vostvom Almoevog sina Arpada 895/896. godine preli preko Karpata u Panoniju. Ona im nije bila sasvim nepoznata, jer su pojedine maarske ete jo pre doseljenja ratovale, u savezu sa nemakim carem Arnulfom Korukim, protiv Svatopluka, slovenskog vladara ove oblasti. U novije vreme pokretanje Maara na njihovu poslednju seobu neki naunici pripisuju napadu persijskih Samanida, koji je izazvao lanano pomeranje Uza, Peenega i Maara. Panonija je u vreme dolaska Maara bila podeljena izmeu Donje Panonije, vazalne drave Velikomoravske kneevine, koja e nestati dolaskom Maara, na zapadu, i 9

Bugarske, ija se drava krajem 9. veka prostirala i na podruje Panonske nizije, na istoku. Izmeu ovih regiona prostirale su se do duboko u 19. vek pustare i movare. U zapadnoj Maarskoj u doba naseljavanja Maara, kao to je sa nekima to sluaj i danas, bili su vidljivi spomenici nekadanje rimske vladavine u ovoj oblasti, kao to su ruevine rimskih naselja Sirmijuma, Gorsijuma, Skarbantije, Sabarije, Akvinkuma, koji su u srednjem veku smatrali Atilinim gradom (Etzelburg), i drugih. Ugarsku je od okolnih zemalja, izuzev od Vizantije, odvajao irok pojas pustara i prepreka (gyep epi) na kojima su se nalazile kapije. Na teritoriji nove postojbine Maara iveli su nekad Avari, iju je dravu Karlo Veliki unitio jedan vek pre doseljenja Maara. U nauci se i danas vodi rasprava da li su ostaci ovog nekada monog naroda doiveli dolazak Maara ili su se ve bili utopili u brojnije slovensko stanovnitvo. Panonska nizija bila je periferija pomenutih drava. Ta okolnost olakala je maarsko osvajanje ovog prostora. Nije poznato da je bilo nekih veih borbi izmeu Maara i starosedelaca. Naglaavanje osvajakog zauzimanja otadbine i pokoravanja starosedelakog (slovenskog) stanovnitva prodiralo je u istorijsku tradiciju postepeno. Pojedinosti o doseljenju Maara u Panoniju nisu poznate. Detaljan, ali neverodostojan opis o njemu ostavio je nekoliko vekova kasnije Anonim (bezimeni notar kralja Bele). Prema njemu, Maari su kupili Panoniju od njenog poslednjeg slovenskog vladara Svatopluka za jednog opremljenog belog konja. U tome se, pored vrednosti konja za Maare, odraava i feudalni obiaj relevijum (relief) da se za prenos feuda daje opremljeni konj. Prema tradiciji, veina Maara ula je u Panonsku niziju kroz klanac Verecke (Ukrajina) u severoistonim Karpatima. On se u srednjem veku zato nazivao Ruskom kapijom. Iz tog razloga, kada se 1896. slavila hiljadugodinjica doseljenja Maara u Panoniju, u klancu Verecke, najsevernijoj taki Ugarske, podignut je spomenik kao uspomena na taj dogaaj. Takvi spomenici su podignuti i na najistonijoj, najzapadnijoj i najjunijoj taki Ugarske. Na najjunijoj, zemunskom brdu Gardo, tada je podignut spomenik koji neobaveteni zovu kulom Sibinjanin Janka. Ne moe se, meutim, iskljuiti mogunost da su Maari, kao to su to posle njih inili i drugi nomadski narodi Peenezi, Kumani i Mongoli, koristili i druge planinske prevoje za prodor u novu otadbinu. U poslednjih trideset godina pojavila se teorija o takozvanoj dvostrukoj seobi Maara. Prema ovoj teoriji, ukratko, Maara je bilo jo u drugoj seobi Avara u Karpatski basen, sredinom sedamdesetih godina 7. veka. Odgovor na pitanje koji su deo Panonije naselili Maari dao je vizantijski car Konstantin Porfirogenit. Prema njemu, Maari su se naselili izmeu reka Dunava, Tamia, Tise, Moria i Kria i, gledano iz Carigrada, preko Dunava. Toponimi s imenima maarskih plemena, poznatih takoe iz Porfirogenitovog dela, potvruju njegove navode i svedoe ujedno o rasprostranjenosti maarskog naroda u Karpatskom basenu. U istoriografiji je, pod uticajem slavista Pavla Josifa afarika i Frantieka Palackog, bilo prihvaeno miljenje da je dolazak Maara negativno uticao na jedinstvo slovenskih naroda, jer su Maari odvojili severne i zapadne Slovene od junih. Meutim, veliki prijatelj Srba i Jugoslavije, francuski slavista Emil Oman, ukazao je pre vie od sto godina na okolnost da su, jo pre doseljenja Maara u Panoniju, Slovene razdvojili Avari, Bugari i romanski starosedeoci. Pored toga, oni su bili i verski podeljeni. Naravno, ne moe se znati kako bi se razvijali meusobni odnosi slovenskih naroda da se Maari nisu doselili u Panoniju. U svetlu najnovijih zbivanja, meutim, moe se ustanoviti da su upravo oni slovenski narodi koje su Maari razdvojili ostali u meusobnom prijateljstvu. Maari su, prema tome, u meusobnim sukobima slovenskih 10

naroda, meajui se sa njima, imali ulogu tampona i amortizera. Druga, za June Slovene sudbonosna, ali pozitivna posledica dolaska Maara, bila je njihova odbrana od Nemaca. Pored Maara koji su bili pagani, u Panoniju su se doselili i Hazari (Kalizi), koji su bili muslimanske i jevrejske vere. Jedna njihova kolonija (Budakalas) nalazila se u okolini Budima, a druga u Sremu. Ove druge opisao je arapski putopisac Abu Hamid, koji ih je posetio u 12. veku. Na podruju dananjeg elareva u Bakoj, zapadno od Novog Sada, pronaeno je groblje sa ciglom s urezanom menorom na svakom grobu. Ovo groblje neki pripisuju Hazarima jevrejske vere. Od orijentalnih naroda koji su se u raznim vremenima nali u blizini maarskog posebno treba pomenuti Jase (Osete, Alane), koji su indoevropskog, iranskog porekla. Njihova prapostojbina bila je na kaspijskoj obali Kavkaza. Odatle su se rairili na junoruske stepe. U Maarskoj oni su bili u masi naseljeni severoistono od Kumana, od kojih su bili malobrojniji. Njihov trag sauvan je u imenima mesta i u Rumuniji grad Jai (maarski, Jasvaar-Jaski vaar) i selo Jasak (Jasok-Jasi) na Frukoj gori u Srbiji. Srodstvo Maara s Alanima u praistoriji Maara pominje se u Kepe hronici, prema kojoj se Magor, praotac Maara, za vreme boravka u pontskim lovitima, oenio Dulom, kerkom alanskog kralja.

Doba pljakakih pohoda

Posle naseljavanja u Panoniji krajem 9. veka, u istoriji Maara je zapoeo period koji e trajati oko 75 godina, do dolaska kneza Geze (972997). Ovaj period je u istoriografiji nazvan dobom pljakakih pohoda. Kada su se doselili u Panoniju, Maari verovatno nisu mislili da e im ova oblast biti trajna otadbina nego su je smatrali samo jednim od prolaznih mesta u svojim seobama. U prilog tome moe se navesti da su oni, do trajnog naseljenja u Panoniji, ve upoznali severnu Italiju. Pitanje je kako bi se Evropa razvijala da su se Maari umesto u Panoniji naselili, na primer, u Lombardiji. Maari su, i posle dolaska u Panoniju, nastavljali sa pljakakim pohodima, preduzimanim u poetku u pravcu Zapadne Evrope, pre svega prema Italiji i Nemakoj. U ove zemlje upadali su dolinama reka i preko alpskih prevoja. Pljakake pohode preduzimale su manje ete, pa se u maarskoj istoriografiji i sada spori oko toga da li su oni preduzimani po nareenju, odnosno sa znanjem centralne (kneevske) vlasti, ili su to bile samostalne akcije pojedinih plemenskih i rodovskih poglavica. Za stanovnitvo napadnutih oblasti bilo je to manje znaajno. Kada bi se Maari na svojim brzim konjima, uz jezive ratne poklie, pojavili u oblastima Zapadne Evrope, kod njenog pitomog stanovnitva, koje je ve odavno prelo na zemljoradnju, izazivali bi panian strah. Oni su u prvi mah verovali da se pakao otvorio i da je eta avla dola po njih. Postoje neoboriva svedoanstva da je napadnuto stanovnitvo pojavom Maara bivalo potpuno zateeno. Maari su za svoje uspehe, pored brzine konja i efikasnosti strela, imali u velikoj meri da zahvale tom psiholokom dejstvu. Zahvaljujui toj nesposobnosti stanovnitva napadnutih oblasti da deluje, maarski pljakaki pohodi su u poetku bili veoma uspeni. Napadi su se odvijali uvek po istom redosledu. eta konjanika bi se pojavila u blizini nekog naselja, sela, grada ili manastira. Poto su u to doba kue bile uglavnom od drveta, nije im bilo teko da zapaljivim strelama izazovu poar. Posle gaenja poara, potpuno bi opljakali mesto. Kada bi izbezumljeni itelji poeli da bee, oni bi mukarce poubijali, a mlade ene bi zarobili i, vezavi ih za konje, odvukli u ropstvo. Nestajali bi isto tako brzo kao to su se i 11

pojavljivali, ne doputajui napadnutima da se priberu posle prvog iznenaenja. Maarski pljakai su najvie voleli da napadaju manastire zbog njihovog bogatstva. Opljakali bi zlato, ali i skupocena krzna, a esto su uzimali i zlatom i srebrom izvezene svetenike odede. Zato su se, u povratku iz pljakakih pohoda, mogli videti konjanici ogrnuti svetenikim platom, sa biskupskom mitrom na glavi. Zato u letopisima svih zapadnih manastira ima mnogo podataka o napadima Maara. Kada bi se ti napadi ponavljali, prvi strah bi kod napadnutih bio ublaen. Oni su shvatili da su i ti strahoviti konjanici samo ljudi. Ueni monasi su u starim zapisima poistoveivali napade Maara s upadima Huna petsto godina ranije. Oni su verovali da su se Huni sada, po volji Boijoj, vratili da bi kaznili oveanstvo za njegove grehove. Organizovana su bogosluenja za izmirenje sa Svevinjim kako bi ih oslobodio ovog zla. U nekim mestima Nemake, takorei do naih dana, molilo se u litaniji od strela Maara spasi nas Boe. Pojedina mesta, a ponekad i itave oblasti, pristajale su na plaanje otkupa, samo da bi ih maarski pljakai ostavili na miru. Pored prizivanja Boje pomoi, meutim, ljudi su poeli i sami da se organizuju za odbranu. Upoznati sa taktikom Maara, odbranu su prilagoavali njihovom nainu borbe. Od mesta do mesta uspostavljena je sluba obavetavanja o kretanju Maara. Kada bi se oni pojavili, napadnuto mesto bi zvonjavom obavetavalo susedna, kako bi im ona pritekla u pomo ili se na vreme sklonila u zbegove. Poto su Maari obino poinjali napad zapaljenim strelama, poele su se graditi kue od kamena. Tako bi smanjili dejstvo iznenaenja i vatre. Ostajala je samo brzina konja. Izgradnja kamenih utvrenja bila je skupa, te su zainteresovani morali da trae pomo, obino od oblinjeg feudalca. Njegov zamak bi postajao utoite okolnom stanovnitvu u sluaju napada Maara. Oni su u borbu protiv maarskih lakih konjanika uvodili ritere u oklopu, kojima strele nisu mogle nakoditi. Izgradnja kamenih zamkova i snabdevanje konjanika oklopom doveli su do osamostaljivanja feudalaca od centralne vlasti. U Nemakoj je poetkom 10. veka vladao jedan maloletnik, Ludvig Dete, koji nije mogao da rukovodi odbranom od strahovitih napada Maara. Umesto njega, odbranu su organizovale vojvode, uglavnom Saksonije i Bavarske, koje su kao susedne oblasti bile najvie izloene napadima. Zahvaljujui upadima Maara, ove oblasti su ojaale na raun centralne, kraljevske vlasti. Kada je 919. godine za nemakog kralja izabran saksonski vojvoda Hajnrih Ptiar, odbrana Nemake je ponovo centralizovana. Pljakaki pohodi su tokom vremena bili sve manje uspeni. Tome su, pored organizovanog otpora stanovnitva, doprinele i objektivne zakonitosti ovakvih poduhvata. Poto su poeli sa pljakanjem najbliih oblasti Nemake i Italije, vremenom su one bile opustoene i koliina plena se smanjivala. Da bi nali bogate, neopljakane oblasti, Maari su morali u svojim pohodima da idu sve dalje. Tako su pojedine njihove pljakake ete stigle do Pirineja a, prema nekim podacima, ak do obala Atlantskog okeana. Udaljavanje od baze u Panoniji bilo je sve rizinije, te napadi nisu uvek bili uspeni. Vremenom su branioci uspevali i da ih oteraju sa svog podruja, te su se morali vratiti kui bez plena, a deavalo se da poneki pljaka bude i ubijen. Zbog toga su Maari napadali sa sve veim snagama. Kada su 931. godine upali u Saksoniju, Hajnrih Ptiar im je ponudio godinji danak za mir. Period mira iskoristio je za izgradnju utvrenja du puta upada Maara, a kada su utvrenja bila izgraena, prestao je da plaa danak. Maari su tada, 933. godine, ponovo upali u Saksoniju, ali ih je 15. marta, kod mesta Riade (Untrut) kod Merseburga, porazila vojska Hajnriha Ptiara. Tada su krenuli u Bavarsku i jo gotovo etvrt veka uznemiravali ovu pokrajinu. Godine 955. prodrli su 12

do grada Augzgburga. Tu ih je, pod vostvom kralja Otona I, sina Hajnriha Ptiara, i mesnog biskupa Ulriha, doekala vojska iz itave Nemake, ojaana i odredom eha. Sukobili su se 15. avgusta na Lehovom polju. Maari su u toj bici doiveli poraz, koji su dugo pamtili. Dvojica njihovih voa, prema tradiciji Lehel i Bulu, uhvaena su i obeena. Poraz su ugarski hroniari pokuavali na razne naine da ublae. Prema jednoj hronici, druga maarska vojska, da bi osvetila poraz na Lehovom polju, upala je u Nemaku i opustoila je sve do Rajne. Prema drugoj legendi, zarobljeni voa Maara Lehel je traio da mu se dozvoli da jo jedanput dune u svoju trubu. Kada mu je to doputeno, on je rekao caru Konradu: Idi ispred mene da mi bude sluga na onom svetu i, udarivi svojom trubom cara po glavi, ubio ga je. Od tada je truba okrnjena. Navodna Lehelova truba se i danas uva u muzeju u Jasberenju, ali je ona, prema miljenju strunjaka, sluila za zahvatanje tenosti, a ne za proizvoenje zvukova. Verovatnija je pria da su onih sedam Maara koji su pobegli iz augzburke bitke bili osakaeni i osueni na prosjaenje. Oni su nazvani alosnim Maarima ili Maariima. Posle bitke na Lehovom polju Maari vie nisu upadali u Zapadnu Evropu, ve su krenuli prema jugu i jugoistoku, napadajui junoslovenske zemlje i Vizantiju. Oni su, dodue, i ranije kretali u tom pravcu. Jedan njihov napad na Hrvatsku odbio je jo Tomislav (910930), vladar ove zemlje. Meutim, posle poraza kod Augzburga ponovo su poeli da ih napadaju. U borbi sa njima poginuo je, 960. godine, srpski knez aslav Klonimirovi. Iako sve rei, upadi Maara u Vizantiju trajali su do 970, kada su kod Arkadiopolja (Lile Burgas, Turska) poraeni. Time je okonan period pljakakih pohoda Maara. Osnovna privredna grana, posle dolaska Maara u Panonsku niziju, od prestanka pljakakih pohoda do najnovijeg vremena, jeste poljoprivreda.

Kraljevi iz Arpadove kue (9971301)

Jo za vreme trajanja pljakakih pohoda nekima je postalo jasno da oni ne mogu biti beskonani. Pljakom se obogatila pre svega rodovska aristokratija, a neki su ve bili toliko bogati da su mogli iveti i bez pljake i poeli su da se preorijentiu na druge vidove privreivanja. Za siromanije je prestanak pljakakih pohoda znaio gubitak mogunosti brzog bogaenja. Maari su se, pored pljake, veoma uspeno bavili stoarstvom, a potinjeno starosedelako stanovnitvo obraivalo je sada zemlju za njih. To je ubrzalo krizu maarskog drutva, kojoj su doprineli i spoljni inioci. Maari su u Panoniji bili pritenjeni izmeu velikih sila Franake, kasnije Nemake, i Vizantije. Postojala je opasnost da e, slino nekim drugim nomadskim narodima, izgubiti svoju samostalnost i utopiti se u susedne, brojnije narode. Zato je postalo neophodno ojaati centralnu vlast, prei na feudalizam i primiti hrianstvo. Taj dugotrajan proces poeo je za vreme kneza Geze, Arpadovog praunuka i oca prvog ugarskog kralja svetog Stefana (9971038). U vreme kneza Geze poeo je proces hristijanizacije Maara. U svom delu O upravljanju dravom Konstantin Porfirogenit iznosi podatak da su se dvojica maarskih plemenskih poglavica, Bulu i Harkas, prilikom posete Carigradu, pokrstili. Maare su u poetku, naroito u Banatu i Transilvaniji, oblastima koje su bile blie Vizantiji, krtavali grki i slovenski svetenici, po grko-pravoslavnom obredu. O ostacima grke crkvene 13

organizacije u Ugarskoj postoje samo pojedinani podaci. Sredinom 10. veka pominje se Jerotej (Hieroteos), episkop Turkije (kako su Vizantinci, izmeu ostalog, zvali Ugarsku). Jeroteja je Carigradska patrijarija 2000. godine proglasila za sveca. Ne treba zaboraviti da su se stanovnici Karpatskog basena, zahvaljujui radu Konstantina (irila) i Metodija, kao i njihovih uenika, s jedne, i franakih misionara, s druge strane, ve bili upoznati sa hrianskim uenjem. O tragovima grko-pravoslavnog hrianstva u srednjovekovnoj Ugarskoj postoje podaci i u domaim pisanim izvorima. U legendi svetog Gelerta (Gerarda) pominje se manastir grkih kaluera u Marovaru, koje je anad, vojvoda svetog Stefana, preselio u Oroslano (danas Banatsko Aranelovo). Pored ovog mukog manastira, grke kaluerice dobile su od svetog Stefana manastir u dolini Vesprema (Vespremvel). Ovi manastiri su nestali jo pre najezde Mongola. Pravoslavne kaluerice iz Vesprema, beei ispred te najezde, izbegle su u Dalmaciju i osnovale manastir u Trogiru. Jedina grka crkvena ustanova koja je doivela, bar delimino, anujsko doba bio je grki manastir u Sremskoj Mitrovici. Uspomena na istonu crkvu u Ugarskoj u srednjem veku sauvala se, izgleda, i u imenu Titelskog kapitola, ili Titelske prepoziture, koja je bila posveena svetoj Sofiji (Bojoj premudrosti). Njen kult je bio najvie rairen u istonom hrianstvu (npr. Sveta Sofija u Carigradu). Titelsku prepozituru osnovao je verovatno princ Lambert, mlai brat svetog Ladislava, koji je i sam bio naklonjen istonoj crkvi. Uspomena na misionarsku delatnost grko-pravoslavne crkve u Ugarskoj ouvala se i u itijima svetog Save. Prema piscu njegovog itija, Teodosiju, Maari su bili prvo krteni u pravoslavnoj veri, ali, poto grki svetenici nisu hteli da im daju knjige na njihovom (maarskom) jeziku, oni su preli u latinsku jeres. Poetni rezultati grko-pravoslavne crkve ubrzo su, meutim, bili potisnuti uspesima zapadnih misionara. Poto je doao na vlast, ve poetkom 973, samo dvadesetak godina posle bitke kod Augzburga, Geza je zatraio, preko poslanstva koje je sainjavalo dvanaest ugarskih rodovskih poglavica, od nemakog cara Otona I, na njegovom dvoru u Kvedlinburgu, da poalje misionare koji bi Maarima drali crkvene propovedi i pokrtavali ih. Nemaki benediktinski monasi su se uskoro pojavili u zemlji i poeli sa hristijanizacijom Maara. Latinska biskupija u Ugarskoj, sa seditem u Vespremu, podreena je neposredno nadbiskupu u Majncu, dvorskom kapelanu nemakog cara. Pokrtavanje vladara i naroda bilo je, naravno, veinom povrno. Oblasni gospodar Ajtonj, koji je u Vidinu preao u pravoslavlje, imao je, i posle pokrtavanja, sedam ena. Sam Geza je, ako je tano ono to nemaki hroniar Tietmar belei, i posle pokrtavanja podnosio rtve paganskim bogovima, kao i Konstantin Veliki i jo neki vladari koji su postali hriani iz dravnih razloga. Moe se pretpostaviti da je za Gezino pokrtavanje znaajna uloga njegove ene arolte, kerke erdeljskog vladara ule, koja je ve bila pravoslavne vere. Geza je pokrstio i svog sina naslednika. To je, prema tradiciji, obavio biskup Adalbert. Prema nekim pretpostavkama, Gezin sin je, po biskupovom drugom imenu Vojteh, nazvan Vajk (Vojk). Potrebnu svetovnu potporu, oruanu snagu za zatitu pri irenju hrianstva, pruali su strani, nemaki i slovenski (eki i poljski) vitezovi, koji su u pratnji svetenika stizali u Ugarsku. Prema savremenom arapskom hroniaru Ibn Jakubu, Geza je imao tri hiljade oklopnih vitezova rasporeenih po zemlji. Jedna eta ovakvih vitezova vredela je kao deset drugih. Neki strani vitezovi ostali su u Ugarskoj i, izmeavi se, preko brakova, sa porodicama rodovskih poglavara, doprineli su stvaranju maarske feudalne klase. U 14

tome je prednjaio sam Geza. On je svog sina Vajka, kasnije nazvanog Stefanom, oenio Gizelom, kerkom bavarskog vojvode Hajnriha Svaalice. Slino Stefanu, svi potonji kraljevi Ugarske su se enili strankinjama.

Sveti Stefan
Po dolasku na presto, mladi Vajk-Stefan morao se suoiti s otporom rodovske aristokratije, raunajui i svoju porodicu. Njen predstavnik Kopanj, pozivajui se na to da je on najstariji lan Arpadovog roda (princip seniorata), hteo je da se, prema paganskom obiaju (obiaj levirata), oeni udovom kneginjom aroltom, Stefanovom majkom, i na taj nain doe na vlast. Nema sumnje da je Kopanj hteo Ugarsku da vrati u paganstvo. Stefan je, uz pomo nemakih ritera, koji su ga pre bitke proizveli u viteza, pobedio Kopanja, predvodnika rodovsko-paganske reakcije. Kopanj je u bici poginuo. Stefan je njegovo telo isekao na etiri dela i, u znak svoje pobede i kao upozorenje za budunost, na svakoj od kapija zemlje istakao je po jedan komad. Pobedom nad Kopanjem Stefan je konano slomio otvoreni otpor svojih neprijatelja. Posle obrauna sa protivnicima, Stefan je, nastavljajui delo svog oca, pristupio sistematskoj hristijanizaciji Maara. Od njegovog vremena, pored nemakih i slovenskih, u tome su uestvovali i italijanski svetenici, pre svega monasi benediktinci. Najpoznatiji od njih je mudri mletaki benediktinac Gerard (Gelert), koga je Stefan uzeo za vaspitaa svog sina i designiranog naslednika Emeriha. Do 1000. godine hristijanizacija Ugarske toliko je uznapredovala da se Stefan mogao obratiti Svetoj stolici da mu poalje krunu, kako bi i na hrianski nain obeleio poetak svoje vladavine i istakao svoje vladarsko dostojanstvo. Tadanji papa, Silvestar II, ueni Gerbert (francuski, erbe od Orijaka), shvatio je znaaj proirenja hrianske zajednice Evrope jednim novim lanom i, prema legendi, po savetu anela koji mu se pojavio u snu, umesto poljskom knezu Meku, za koga je kruna bila pripremljena, dao ju je poslanicima vladara nepoznatog naroda. Teko je, meutim, verovati da su Maari, koji su tada ve vie od jednog veka iveli u Evropi, bili uenom papi nepoznati. Oni su u crkvenim krugovima Zapada bili i te kako uveni, i to uglavnom po zlu. Sada se, meutim, ukazala prilika da se opor paganskih divljih zverova pretvori u Hristovo stado. Papa Silvestar nije mogao odbiti Stefanovu molbu i poslao mu je krunu. Tom krunom, njen donosilac, prvi ostrogonski nadbiskup Astrik, krunisao je Stefana za kralja. Ne moe se iskljuiti da je prvi ugarski vladar tek tada dobio svoje drugo ime (Stefanos na grkom znai ovenani, krunisani). Od prvobitnog oblika, skraivanjem na kraju i dodavanjem poetnog slova i, nastao je Istefan, od ega je nastao, verovatno pod nemakim uticajem, staromaarski oblik Itefan, a zatim dananji Itvan. U ranijoj istoriografiji, primenjujui ideale 19. i 20. veka na srednji vek, Maarska je u to doba smatrana jedinstvenom dravom na itavoj svojoj teritoriji, iako se i ranije znalo da se maarska dravnost izgraivala postepeno, ukljuenjem paradravnih formacija i stvaranjem novih razliitih jedinica. Meu prvima treba pomenuti oblasti poslednjih nezavisnih, ili poluzavisnih plemenskih (rodovskih) poglavica, Erdelj (Transilvaniju, Sedmogradsku), ule i teritoriju Ajtonja. Njih je kraljevskoj vlasti podvrgao sveti Stefan. Manje se zna o ukljuivanju Slavonije u okvire zemalja ugarske krune, o emu postoji vie verzija. Nekoliko godina posle krunisanja za kralja Stefan se obraunao sa preostalim samostalnim rodovskim poglavarima ulom i Ajtonjem. Prvo je savladao svog roaka, 15

moda ujaka ulu, gospodara Erdelja, koji je bio gospodar bogatih rudnika soli u ovoj pokrajini. Njegovim potinjavanjem Stefan je, ne samo stavio njihove prihode pod svoj nadzor ve je u uli stekao saveznika u borbi protiv Ajtonja, poslednjeg protivnika izgradnji kraljevske vlasti na celom podruju Maarske. Oblast Ajtonja prostirala se izmeu Moria, Tise, donjeg Dunava i junih Karpata (Transilvanskih Alpa), na podruju koje je kasnije dobilo ime Banat. Posle pobede nad ulom i uz pomo vizantijskog cara Vasilija II, koji je upravo tada zauzeo Vidin, presekavi na dva dela Samuilovu dravu, kraljevska teritorija je opkolila oblast Ajtonja. Vojskovoa kralja Stefana, anad, uz pomo uline vojske, pobedio je Ajtonja i uspostavio kraljevsku vlast i na toj teritoriji. Slino ostaloj Ugarskoj, ovo podruje je organizovano kao upanija. Njen prvi upan je postao pobedonosni vojskovoa anad. Prema tradiciji, upanija anad je dobila ime po njemu. U stvari ona je, nazvana verovatno po rodu anad, ije je prisustvo i posedovanje na ovom prostoru (severnom Banatu) posvedoeno verodostojnim diplomatikim izvorima.

Organizacija drave
Uporedo sa podvrgavanjem neposlunih rodovskih poglavara i oblasnih gospodara, organizovana je drave. Bio je to dug proces, ali je u tradiciji ostala vezana za ime svetog Stefana. Osnovu dravne organizacije inili su kraljevski posedi. Kralj je imao etiri petine zemlje, dok su svi ostali imali jednu petinu. Na kraljevskom zemljitu nalazili su se gradovi i (zemljane) tvrave (sa drvenom konstrukcijom) nasleene od starosedelaca, Avara i Slovena. Uspomena na njih sauvala se u maarskom toponimu feldvar (zemljana tvrava). Na podruju june Ugarske postojale su dve takve tvrave. Jedna se nalazila pored Tise (Bako Gradite), koju su njeni stariji srpski stanovnici donedavno nazivali Feldvarac, a druga je dananja Baka Palanka. Ona se na staroslovenskom zvala, kao i glavni grad Maarske, Pet(a). Pet(a) pak u savremenim junoslovenskim jezicima znai pe. Zbog toga se mislilo da je kod Pete bila neka pe za peenje cigala ili krea, i da je Peta po tome dobila ime. Stare pei (furune) su se, meutim, pravile i od nabijene zemlje, na slian nain kao zemljane tvrave. Prema tome, lako je mogue da je pet bilo ime za sve zemljane graevine i pei, ali i tvrave. Po zemljanoj tvravi su, takoe, verovatno nazvani, u novijem slovenskom obliku, Pe (u Metohiji) i Pe (Peuj, ili Peuh u Maarskoj). Tvrave su obino bile podizane pored reka. Neke od njih su dobili ime po njima, sa dodatkom var (tvrava, odnosno grad). Tako je tvrava pored reke Teme (Tami) dobila ime Temevar (Temivar), pored Vlke (Vuke), ije su ime Maari izgovarali kao Valko, Valkovar (Vukovar). Neki su gradovi imali slovenska imena, prilagoena maarskom jeziku. Od naziva Novi Grad nastao je tako Nograd, a od rni Grad ongrad. U imenima nekih mesta, npr. Ba, Keve (Kovin) nije sauvan dodatak koji oznaava tvravu, ali je ona nesumnjivo postojala. Tvrave su bile centri njima podreenih podruja. One su bile omeene jedne od drugih. Iz spajanja maarske rei var i slovenske rei mea nastao je termin varmea, koji su Srbi i Hrvati u Ugarskoj izgovarali kao varmea. Ona se na junoslovenske jezike prevodi kao upanija. Pokuaj da se prevodi kao gradomea nije prihvaen. upanije e ostati sve do 1946. godine vee jedinice dravne uprave. Njihov broj se tokom vremena menjao. Prema nekim proraunima, u srednjem veku ih je bilo sedamdeset dve. Posadu gradova inili su varjobai (iobagiones sastri), u starijoj literaturi prevedeni 16

kao gradokmeti. U drutvenom pogledu ispod njih je bio sloj varnepeka (castrenses), to bi se prevodilo kao tvravski ljudi. Oni su priozvodili hranu za itelje tvrava. Veinu produktivnog stanovnitva inili su zemljoradnici. Postojale su, meutim, grupe specijalizovane za obavljanje odreenih delatnosti. Takvi su bili lovci, konjuari, svinjari (saboli), ribari, psetari, ptiari, ali i kolari, kovai, titari, kao prethodnici kasnijih majstora pojedinih zanata. Predstavnici specijalizovanih delatnosti prvobitno su se bavili i ratarstvom, a tek kasnije su se ograniili samo na obavljanje svojih poslova. Na elu upanija bili su upani (comes). Oni su stolovali u sreditu upanije. Od slovenske rei upan nastao je maarski naziv ipan. upanije, naroito u prvom periodu, nazivale su se takoe imenom varipanag. upan je u svojoj upaniji, u kraljevo ime, obavljao administrativnu, sudsku i vojnu vlast. On je za svoju slubu zadravao jednu treinu ubiranih prihoda, dok je dve treine predavao kralju, odnosno njegovim slubenicima, koji su se zvali tarnok, od slovenske rei tovarnik. Oni su u svakoj upaniji imali svoja sela, gde su se nalazili magacini. Po njima su dobila imena mesta Tarnok i Tovarnik. Na njihovom elu je stajao magistar tovarnika (magister tavarnicorum). Kralj je po upanijama imao svoje rezidencije, dvorove, palate (palatium, Pfalz). Jedna takva kraljevska palata nalazila se u okolini Novog Sada, u Bakoj. Drugu kraljevsku kuu u Sremu pominje vizantijski pisac Jovan Kinam. Ugarski kralj, kada bi, slino ranosrednjovekovnim vladarima drugih zemalja, obilazio dravu, odsedao bi u tim svojim rezidencijama. Njih su odravali dvornici. Oni su, slino tovarnicima, takoe imali svoja sela, obino u blizini kraljevog dvora. To je bilo i u sluaju pomenutog dvora u blizini Novog Sada. Na elu kraljevskog dvora bio je upan. On je svoje maarsko ime nadoripan dobio od slovenske kovanice na dvoru upan. Od nadoripan je nastao skraeni naziv nador, a od latinskog comes palatinus, palatinu (palatin). Palatin je bio ujedno zamenik kralja u njegovim vojnim, upravnim i sudskim funkcijama. Novi, hrianski poredak zatitio je kralj Stefan zakonima. Sveti Stefan je, prema tome, i prvi maarski zakonodavac. Poznata su dva njegova zakonika, koji sadre propise koji se odnose na zatitu hrianske vere, line bezbednosti, kao i kraljevske i dravne svojine. U Institucijama, pripisanim svetom Stefanu, prvo mesto zauzima, kao u svim slinim spisima, zatita hrianske katolike vere. Popovi i upani trebalo je da narede seoskim kmetovima da nadziru da li su nedeljom svi, osim onih koji uvaju vatru, otili u crkvu. A od onih koji bi nedeljom radili sa volovima oduzeli bi volove. Onog koji je ubio nekog maem trebalo je ubiti isto maem. Osnovna podela stanovnitva u ranom srednjem veku bila je na robove i slobodne. Robovi su uglavnom bili ratni zarobljenici i njihovi potomci. Pored toga, postojalo je i duniko ropstvo, a mogli su da budu baeni u ropstvo i oni koji su krili zakon, pre svega zakon o potovanju hrianske religije. Meutim, upravo irenjem hrianstva ropstvo je postepeno nestajalo. Robovi su mogli biti osloboeni, prvenstveno radi spasa due mrtvih, u korist pojedinih crkava. Osloboenici su se zato nazivali slovenskim imenom dunici. Otuda potiu imena sela Dunik, Dunok. Oni su se na maarskom nazivali torlok, jer su pripremali posmrtnu gozbu (parastos), koja se na maarskom naziva tor. Pored toga, oni su prali i oblaili pokojnika. Posebnu grupu osloboenika inili su zvonari i grobari. S osloboenicima ostale kategorije stanovnitva nisu odravale meusobne odnose. Iznad robova bili su seljaci. U ranom periodu postojanja srednjovekovne ugarske drave i meu seljacima su postojale razlike najnii meu njima bili su kmetovi, odnosno osloboeni robovi i propali slobodni seljaci, i malobrojni slobodni seljaci. 17

Neproduktivna klasa bili su ratnici. Iznad ratnika vezanih za tvrave bili su kraljevi slubenici (servientes regis), koji su davali upravne i oficirske kadrove upanija i drave. Oni su bili podreeni neposredno kralju. Zvali su se slobodni svetog kralja (sentkiraljsabadjai). Za ime svetog Stefana vezuju se i neki pojmovi koji nisu ni u kakvoj vezi sa njim. Tako postoji pojam sentitvanskih (sanstefanskih) granica Maarske. Ovaj pojam je nastao posle Trijanonskog mira i pod njim se podrazumeva teritorija Maarske pre 1918. godine. On je, meutim, netaan, jer je to teritorijalno prostranstvo Ugarska dostigla posle svetog Stefana, postepenim naseljavanjem karpatskih planinskih podruja. Uvrivanjem hrianstva u Ugarskoj pojaalo se doseljavanje stanovnitva iz okolnih zemalja. Stranci su bili vezani za vladara i bili su njegov najjai oslonac u borbi protiv jedva pokorenih maarskih velikaa. Sastavlja Institucija bio je svestan te injenice. On je istakao da je kraljevina jednog jezika slaba i sklona padu. To je takozvana sanstefanska (sentitvanska) misao, kojom se pravdala vlast ugarskih kraljeva nad nemaarskim stanovnitvom zemlje, odnosno vienacionalnost Ugarske. Kasnije je to postala ideoloka osnova teorije o politikoj i kulturnoj nadreenosti maarske nacije nad okolnim narodima i njenoj civilizacijskoj misiji. Na spoljnopolitikom planu prvi kralj Ugarske Stefan uspevao je da odri dobre odnose sa svim susedima svoje zemlje. On je pomagao vizantijskom caru Vasiliju II u borbi protiv Samuila. Kasnije se, meutim, jedna Stefanova sestra udala za Samuilovog sina Gavrila Radomira. U Ugarskoj je naao utoite Petar Deljan, koji se predstavljao kao Samuilov sin. U poetku su Stefanovi odnosi sa Nemakom bili dobri, naroito u periodu kada je na prestolu ove zemlje bio brat Stefanove ene Gizele, Hajnrih II (1002 1025). Kako je, kao i Stefan, i Hajnrih umro bez naslednika, na nemaki presto je doao Konrad II, osniva salijske (frankonske) dinastije. Posle smrti Stefanovog sina Emeriha 1030. godine, Konrad II je zatraio od Stefana da vrati podruje izmeu reka Fie i Lajte koje je Stefanu u miraz donela Gizela. Ovu teritoriju trebalo je da nasledi Emerih. Poto je Stefan odbio carev zahtev, Konrad II je orujem hteo da ga ostvari. Kralj Stefan je u ovom nemako-ugarskom ratu, prvom posle pokrtavanja Maara, odbio napad protivnika. To je bio prvi u nizu maarsko-nemakih ratova u 11. veku. Posle smrti kralja Stefana svaki od Konradovih naslednika iz porodice Salijevaca preduzimao je pohode protiv Ugarske. Jedanaesti vek e zato na spoljnopolitikom planu obeleiti borba izmeu Ugarske i Nemake. Kralj Stefan je uspeno reio sve probleme koji se postavljaju pred jednog vladara, izuzev pitanja nasledstva. Iz braka sa Gizelom on je, dodue, imao vie sinova, od kojih je samo jedan doiveo odraslo doba. On je po svom ujaku dobio ime Hajnrih (latinski, Emerikus-Mirko; maarski, Imre-Imbro). Stefan ga je briljivo odgajao, odredivi za njegovog vaspitaa uenog monaha Gerarda (Gelerta). On je ak oenio Emeriha, ali ovaj nije imao dece. Godine 1030. Emeriha je u lovu ubio divlji vepar. Zato to je umro bez dece, nastala je legenda da se on i u braku suzdravao. Zbog toga je proglaen za sveca i postao zatitnik neenja. Poto nije imao naslednika, kralj Stefan je Ugarsku posvetio Mariji, Majci Bojoj. Ona se zato naziva i zatitnicom Ugarske (Patrona Hungariae) i na slikama se prikazuje s ugarskom krunom na glavi. U stvarnom ivotu pitanje nasledstva je reeno sa mnogo vie trzavica. Poto nije imao sina, prirodni naslednik kralja Stefana trebalo je da bude njegov najblii roak, sinovac Vasilije. On je, meutim, bio umean u pripremu atentata na Stefana. Zbog toga je ubijen tako to mu je u ui toeno vrue olovo. Njegovi sinovi 18

Andrija, Bela i Levente su bili prognani iz zemlje. Kralj Stefan je za svog naslednika odredio Petra, sina svoje sestre, udate za mletakog duda Otona Orseola. Zbog svojih zasluga na polju irenja hrianstva i darova uinjenih crkvi, kralja Stefana I je crkva, na inicijativu njegovog naslednika Ladislava I, proglasila 1083. godine za svetitelja. U Ugarskoj se praznik Svetog Stefana, na dan 20. avgusta, slavi neprekidno jo od tada. U srednjem veku su se tog dana odravali dravni sabori. To je bio i dravni praznik, koji se slavio, dodue pod nazivom Dan ustava, ak i u Rakoijevo vreme. Zbog dobroinstava uinjenih grko-pravoslavnoj crkvi, osnivanja manastira za grke kaluerice i kue za hodoasnike u Carigradu, 2000. godine je i Vaseljenska patrijarija u Carigradu, zajedno sa prvim grkim episkopom Maarske Jerotejem, proglasila Stefana za sveca. Tom prilikom su, na njegov praznik, 20. avgusta, u Budimpeti odrane velike sveanosti, predvoene carigradskim patrijarhom Vartolomejom i papskim legatom i dravnim sekretarom, kardinalom Anelom Sodanom. Sveta desnica kralja Stefana uvala se u ranom srednjem veku u manastiru u Biharskoj upaniji, koji je nazvan po njoj. Kasnije je, zajedno sa krunskim insignijama, prebaena u kraljevsku riznicu. Ona je nestala za vreme Turaka i pronaena je tek 1772. godine u dominikanskom samostanu u Dubrovniku. Marija Terezija ju je otkupila i vratila u Ugarsku. Ona se danas uva u bazilici svetog Stefana u Budimpeti, a svake godine, na praznik Svetog Stefana nosi se u procesiji. Komad lobanje svetog Stefana uva se i danas u riznici dominikanskog samostana u Dubrovniku.

Organizacija Katolike crkve u Ugarskoj u srednjem veku

Prvobitnu organizaciju Katolike crkve u Ugarskoj tradicija pripisuje svetom Stefanu. On je zakonom odredio da svako deseto selo podigne crkvu. One su predstavljale jednu upu (parohiju). U veim mestima bilo je dve ili vie crkava. Za materijalno zbrinjavanje svetenstva Stefan je uveo crkvenu desetinu, koju je i on plaao na kraljevskim posedima. Deset upa sainjavalo je dekanat. Od dva ili vie dekanata obrazovani su arhiakonati. Njihovo podruje odgovaralo je povrini jedne upanije srednje veliine. Od dve manje upanije stvoren je jedan arhiakonat, a u veim upanijama (npr. Vukovskoj) bila su dva ili tri arhiakonata. Arhiakonati su bili upravno-teritorijalne organizacije dijeceza (biskupija i nadbiskupija). Manje biskupije su imale po dva, vee vie arhiakonata. Kaloko-baka nadbiskupija imala je pet, a prostrana anadska biskupija neko vreme ak est arhiakonata. Svetom Stefanu pripisivano je osnivanje deset biskupija, od planiranih dvanaest, a takoe osnivanje nadbiskupije u Ostrogonu. Ostrogonski nadbiskup ostao je do danas primas, poglavar Katolike crkve u Maarskoj. On je imao iroka ovlaenja. U srednjem veku je on sm, a u novom zajedno sa palatinom, krunisao ugarske kraljeve, koji su od Andrije III pred njim polagali krunidbenu zakletvu. Ostrogonski nadbiskup je sazivao zemaljske sabore i bio je kuni kapelan (ispovednik) kraljevske porodice. Njemu su podreene sve crkvene ustanove i zadubine u zemlji, iji je patron bio vladar sa podruja itave kraljevine, raunajui i kraljevske gradove. Imao je pravo na crkvenu desetinu sa svih kraljevskih poseda. On je ujedno bio mitropolit Ostrogonske crkvene pokrajine. Sufragani Ostrogonske mitropolije bile su biskupije vespremska, erska, nitranska, peujska, vacka, jegarska i zagrebaka. Zagrebaku biskupiju osnovao je kralj Ladislav I Sveti, a Nitransku biskupiju kralj Koloman. Osnivanje ostalih biskupija pripisuje se 19

svetom Stefanu. Posle Ostrogonske nadbiskupije, najvei ugled imala je Kaloko-baka nadbiskupija. Nzeno podruje u srednjem veku prostiralo se od iznad Kaloe na severu i Zemuna na jugu, do reke Tise na istoku i Dunava do Bake Palanke na zapadu. U Sremu je granica ila rimskim vodovodom, odnosno pravom linijom koja povezuje Dunav sa Savom. Ova nadbiskupija je imala dva sedita Kalou, malo mesta pored Dunava, i Bau. Nastanak Kaloko-bake nadbiskupije je i do danas istorijski nerazjanjen. Prema jednima, ona je uvek bila jedinstvena, sa dva sedita. Prema drugima, ona je nastala ujedinjenjem dve dijeceze, Kaloke biskupije i Bake nadbiskupije. Ova druga je, prema nekima, bila grko-pravoslavnog obreda. Nesporna je, meutim, injenica da su kaloka i baka crkva ve u srednjem veku smatrane kanonski sjedinjenima. Na podruju Kaloko-bake nadbiskupije osnovana je, odnosno obnovljena, 1229. godine Sremska biskupija, sa seditem prvo u Banotoru, zadubini bana Beloa, a posle provale Mongola u mestu Svetom Irineju kod Sremske Mitrovice. Njena jurisdikcija se, pored njenih imanja u ovostranom, prostirala juno od Save, u onostranom Sremu, dok je ovostrani Srem, kao istoimeni arhiakonat, inio sastavni deo Kaloko-bake nadbiskupije. Zato je lako shvatljivo to je, ubrzo posle njenog osnivanja, dolo do spora izmeu dveju dijeceza oko nadlenosti i ubiranja crkvene desetine. Mitropolitska vlast Kaloko-bake nadbiskupije prostirala se na anadsku, Varadinsku i Erdeljsku dijecezu na podruju Ugarske. anadsku biskupiju je osnovao sveti Stefan, posle pobede nad junougarskim velikaem Ajtonjem, ija je oblast do tada pripadala organizaciji grkopravoslavne crkve. Varadinsku biskupiju je osnovao sveti Ladislav, a njeno sedite u ovo mesto preneo je kralj Koloman. Kaloko-bakoj mitropoliji bile su od 13. veka podreene misijske biskupije Sremska, Bosanska i Milkovska u Vlakoj. Kaloko-baka crkvena pokrajina je tako obuhvatala jugoistonu Maarsku. Prvi svetenici i biskupi u Maarskoj bili su stranci, uglavnom Italijani i Nemci. U nekim periodima, na primer za vreme igmunda Luksemburkog ili pri kraju vladavine Matije Korvina, ponovo je davana prednost strancima. Od domaih ljudi vie svetenike inove u prvo vreme dobijali su pripadnici kaluerskih redova, u 10. i 11. veku benediktinaca, a u 12. veku cistercita. Kasnije su meu biskupima preovladali svetovni (mirski) svetenici i lanovi prosjakih kaluerskih redova (franjevci i dominikanci). Ugarska crkva je za prve visoke svetenike uzimala monahe benediktince. Najuvenija srednjovekovna benediktinska opatija u Ugarskoj bila je opatija u Panonhalmi. Pored crkvenih ustanova u Ugarskoj, Stefan je za maarske hodoasnike, hadije, osnovao kue u Jerusalimu, Rimu, Raveni i Carigradu. Mesta javne vere (fides publica, loca credibilia) zamenjivala su u Maarskoj notarijat i u svom krajnjem obliku bila su ugarska specifinost. Mesta javne vere u Ugarskoj i Hrvatskoj bili su svi stolni i prvostolni, kao i vei zborni kapitoli. Manjima je to pravo ukinuto 1351. godine reformom kralja Lajoa I. Pored kapitola, mesta javne vere bili su takoe najznaajniji konventi (manastiri) tri monaka reda (benediktinaca, cistercita i premontrata), kao i stolnobeogradski konvent hospitalaca. Oni su uestvovali u obavljanju svih vansudskih pravnih postupaka, kao to su uvoenje u posed, odreivanje granica imanja, istraga po tubama, sainjavanje i izvrenje testamenata, odreivanje starosti nekog lica itd. Osim toga, oni su imali i ulogu javnih arhiva. Mesta javne vere ukinuta su tek 1874. godine, osnivanjem kraljevskih sudova i uvoenjem ustanove javnih belenika. 20

Dinastike borbe i paganske bune u 11. veku (10381077)

Posle smrti svetog Stefana nastala je, slino drugim ranofeudalnim dravama (Poljska, eka), reakcija na njegove brze i korenite promene. Ona se ispoljila u obliku dinastikih sukoba i paganskih buna. Oba pokreta bila su usmerena u isto vreme i protiv stranaca, u prvom redu Nemaca. S druge strane, glavni spoljnopolitiki inilac u istoriji Ugarske u narednih pola veka bie Nemaka. Nestabilnost monarhije izazivala je i okolnost da se za etrdeset godina (1038 1077), koliko je proteklo od smrti svetog Stefana do dolaska Ladislava I na vlast, promenilo na elu drave est kraljeva. Od njih su trojica umrla nasilnom smru, a jedan, Salomon, u izgnanstvu. Nepopularna vladavina stranca Petra (10381041) izazvala je nezadovoljstvo irokih drutvenih slojeva. Njima se prikljuilo ak i visoko svetenstvo, inae glavni stub hrianstva i feudalizma. Nezadovoljnici su proterali Petra i za kralja izabrali jednog domaeg velikaa, Samuela iz roda Abe, sestria svetog Stefana. Petar se, kao vazal nemakog cara Hajnriha III, uz njegovu pomo, 1044. godine vratio u Ugarsku, proteravi Samuela Abu, koji je poginuo u bekstvu. Petar se, meutim, kada se nemaka vojska povukla iz zemlje, nije mogao odrati na prestolu. Godine 1046. dolo je, pod vostvom Vate, do pobune, koja je poprimila antihrianski karakter. Pobunjenici su nameravali da vrate prineve Arpadovie iz izgnanstva u Poljskoj i Rusiji, pod uslovom da im oni dopuste da poubijaju hrianske popove, unite crkve i Maare vrate veri predaka. Oni su, ne ekajui njihovu saglasnost, poeli da ostvaruju svoj plan. Pobunjenici su ubili nekoliko prelata i dravnih velikodostojnika, koji su postali prvi muenici nove, hrianske vere u Ugarskoj. Meu njima ubijen je i prvi anadski biskup Gelert (Gerard), koji je baen sa, kasnije po njemu nazvane, stene (danas u strogom centru Budimpete, gde se nalazi njegov spomenik). On je, zbog svoje muenike smrti, kasnije proglaen za sveca. U meuvremenu se u Maarsku vratio princ Andrija Arpadovi. On je saekao da pobunjenici iskale svoj gnev, a zatim ih je sa svojom, delom ruskom, vojskom savladao. Posle pobede nad paganskim pobunjenicima, Andrija je zauzeo presto svrgnutog Petra. Andrija I je shvatio da se ne moe odrati na vlasti bez pristanka nemakog cara, pa je nastojao da mu se priblii. Do toga je, meutim, dolo tek 1056. godine, posle smrti Hajnriha III, koji je protiv Andrije vodio jedan pohod. Posle njegove smrti Nemaka je naglo oslabila, tako da je prihvatila Andrijinu ponudu za zbliavanje. Savez je potvren udajom careve kerke Judite za Andrijinog sina Salomona. Savez sa Nemakom Andriji je bio potreban ne samo zbog mogueg sukoba sa pristalicama njegovog prethodnika Petra ve, takoe, i njegovog brata princa Bele. Posle povratka u zemlju Bela se zadovoljio dukatom (hercetvom, 1/3 drave), ali poto Andrija tada jo nije imao sinove, raunao je da e ga on i njegovi sinovi naslediti. Kada je Andrija dobio sinove Salomona i Davida, on nije vie hteo da ostavi presto Beli, koji je polagao pravo na presto po principu seniorata, ve svom starijem sinu Salomonu po naelu prvorodstva (primogeniture). Tako je sukob oko prestola podvojio porodicu Arpada. Andrija je prinudio Belu da se odrekne prestola, ali se on pobunio protiv svog brata i, uz pomo poljskih trupa i pristalica pagnastva, pobedio ga. Kada je Andrija I podlegao povredama zadobijenim u borbi, presto je zauzeo njegov brat Bela I (10611063). Dinastiki sukobi, meutim, time nisu bili okonani. Kada je Bela I sazvao sabor, pod vostvom Vatinog sina Janua, dolo je do nove paganske bune. Kralj je 21

naredio da se opkole i poubijaju njeni uesnici. Time je paganstvo u Ugarskoj zauvek silo s istorijske scene, a Bela je izgubio podrku poraenih, ali jo prisutnih, paganskih grupa. Savladavi njihovu bunu, on je, uz pomo Crkve, ipak uvrstio svoju vlast. Njegova vladavina je, meutim, ve posle hiljadu dana okonana. Umro je 1063. godine. Na vest o Belinoj smrti, u pratnji jake nemake vojske, pohitao je u zemlju Andrijin sin Salomon, koji se, posle smrti svog oca Andrije I, sklonio kod carske tazbine. Po povratku u zemlju on je krunisan za kralja. U isto vreme iz Poljske su se vratili Belini sinovi, prinevi Geza, Ladislav (i Lambert). Dinastiki sukob Arpada se obnovio. Sada su se za presto borili Salomon (10631074) i njegova braa od strica Geza i Ladislav. Crkveni velikodostojnici su ih na poetku Salomonove vladavine pomirili, tako da su se oni zajedno borili protiv eha, Mleana, Kumana i Peenega. Njihova sloga je, meutim, u ratu protiv Vizantije naruena. Povod za rat sa Vizantijom, sa kojom su odnosi Maarske do tada uglavnom bili korektni, pruio je upad Peenega u Srem 1071. godine. Za ovaj incident Maarska je krivila Vizantiju i opsela njene pogranine tvrave Beograd i Sirmijum (Sremska Mitrovica). Kralj Salomon je prilikom opsade Beograda izgubio svoj peat. Posle estokih borbi ugarska vojska je zauzela Beograd, a vizantijski zapovednik tvrave Nikita predao se Maarima na milost uz otkup. Poto su prinevi Geza i Ladislav bili prema zarobljenicima milosrdniji, vie im se predalo nego kralju Salomonu. Zahvaljujui svojoj velikodunosti prema vizantijskim zarobljenicima, princ Geza je stekao naklonost Vizantije. On se oenio vizantijskom aristokratkinjom iz porodice Sinadina, a vizantijski car Mihajlo VII Duka Parapinak (10711078) poslao mu je krunu. To je tzv. kruna svetog Stefana (ili bar njen donji deo). Na njemu su predstavljeni car Mihailo i Geza, verni kralj Turkije, kako su Vizantinci nazivali Maarsku. Naklonost Vizantije dobro je dola prinevima u borbi protiv Salomona. Od Maara je verovatno retko ko mislio na to da slanjem krune Vizantija izraava svoju ideoloko-teorijsku nadmo nad Maarskom, to se odraava u rasporedu slika krune i natpisu. Tako slika cara sa desne, a Geze sa leve strane Isusove ikone svedoi o carevoj prednosti nad kraljem. Natpis vernine znai samo religioznost ve i vernost vizantijskom caru. Kao povod za novi sukob Salomona i prineva posluila je podela plena prilikom zauzimanja Beograda. Sluajui savete zavidnog savetnika, bakog upana Vida, na njegovom posedu Busiji kod Zemuna, Salomon se odluio na konaan obraun sa prinevima. Do prve bitke meu njihovima snagama dolo je 1073. godine u skeli Kemej, severoistono od Solnoka. U ovoj bici su Salomonove snage odnele pobedu nad vojskom prineva. Meutim, uskoro je, sredinom marta 1074. godine, kod Mooroda, blizu Pete, dolo do nove bitke u kojoj su Geza i Ladislav pobedili Salomona. Kralj ne samo to je pretrpeo poraz ve je izgubio i svog zloduha Vida, koji je u bici poginuo. U pretenom delu, unutranjim ratom opustoene zemlje, gde je vladala glad, zavladao je Geza I. Salomon je, pobegavi u Austriju posle bitke kod Mooroda, ponovo zatraio nemaku podrku. Uz nedovoljnu pomo vojske svog zeta Hajnriha IV, on se u prolee 1075. godine, vrativi se u Maarsku, nastanio u Pounu. Drao je pod svojom vlau uzani pojas zapadne Ugarske sve do smrti svog glavnog suparnika princa Geze 1077. godine. Zbog zauzetosti Hajnriha IV u borbi sa papstvom oko investiture, Salomon, meutim, nije mogao da rauna na efikasniju pomo nemakog vladara. On se zbog toga, posle dugotrajnih pregovora, 1081. godine, uz primerenu apanau, odrekao prestola u korist Ladislava.

22

Uvrenje kraljevske vlasti pod Ladislavom I i Kolomanom

Ugarskom je, jo od 1077. godine, zavladao Ladislav I. Salomon je, iako se odrekao prestola, skovao zaveru protiv Ladislava. Zato ga je Ladislav zatvorio u Viegradu. Po njemu je kasnije nazvana kula u Viegradu. Ladislav je, prilikom kanonizacije prvih svetaca Maarske 1083. godine, amnestirao Salomona, koji je napustio Maarsku kao poslednji pristalica nemakog cara i otiao za Regenzburg. Poto ga je supruga Judita napustila, udavi se za poljskog kneza Vladislava Hermana, Salomon se sklonio u Istru (koja je tada pripadala Nemakom carstvu), iji je markgrof Ulrih I iz porodice Vajmar Orlaminde bio njegov zet. Salomon je sahranjen u Puli. Moti prognanog ugarskog kralja se i danas uvaju u pulskoj katedrali, a njegova nadgrobna ploa se nalazi u Muzeju Istre u Puli. Nekima se, meutim, inilo da je i suvie prozaian ovakav Salomonov kraj. Prema kasnijim dodacima hronike, on se pridruio Peenezima i u savezu sa njima upao u Maarsku, ali ih je Ladislav proterao. Posle toga, Salomon je sa Peenezima napao Vizantiju, ali su u Trakiji doiveli poraz. Upad Peenega (prema hronici Daana) na teritoriju Vizantije, pod vostvom nekog Salomona, pominje i Ana Komnina u svojoj Aleksijadi. Prema hronici Bernolda iz Sankt Blaziena, ili njenog dopunitelja, Salomon je, borei se muki, poginuo u borbi protiv Vizantinaca. Prema ugarskoj hronici, on se, pobegavi sa bojita, povukao u Istru, u okolinu Pule. Tu je iveo kao pustinjak, ili kaluer, i prema jednima se za vreme vladavine kralja Ladislava, a prema drugima Kolomana, pojavio kao redovnik prosjak u Stonom Beogradu, ali je zatim ponovo nestao bez traga. Zbog svog odricanja od prestola i pokajnikog ivota, Salomon je na podruju Pulske dijeceze do sredine 19. veka, a takoe i od strane nekih eremitskih redova, potovan kao svetac. Tokom vremena bilo je ak pokuaja da se svetaki kult Salomona prenese u Maarsku, ali su oni ostali bezuspeni. Ladislav se, jo kao princ, isticao svojom fizikom pojavom (bio je za glavu vii od svih) i svojim vitetvom. Pored toga, krasile su ga hrianske vrline. Aktivno je uestvovao u ratovima protiv spoljnih neprijatelja Ugarske, naroito protiv pagana. U bici kod Kerlea 1068. godine on je presudno doprineo pobedi protiv Kumana (Peenega). Zbog toga je smatran zatitnikom integriteta hrianske Ugarske i prilikom kasnijih provala Tatara i Turaka. Prema jednoj od bezbrojnih legendi, potekloj iz srpskih izvora, on je u dvoboju savladao mongolskog kana Batua. Druga legenda o Ladislavu govori o tome kako je spasio maarsku devojku od otimaa Kumana. Zbog toga je smatran zatitnikom enske asti. On je specifini zatitnik graniara Sekelja, kao i Maara u dijaspori. Njegovim imenom esto su nazivana udruenja Maara u rasejanju. Rimokatolika crkva Krista kralja u Beogradu bila je prvobitno, kao kapela austrougarskog poslanstva, posveena njemu. On je idol maarskog viteza. Plemii su zbog toga rado davali ime Laslo svojim sinovima. Ladislav je uestvovao i u ratu protiv Vizantije i u borbi protiv Salomona. Borei se protiv nemakog vladara Hajnriha IV koji je podravao Salomona, povezao se sa njegovim unutranjim protivnicima i oenio se Adelhaidom, kerkom nemakog protivkralja Rudolfa vapskog. Posle pogibije svog tasta u bici kod Elstera, konane pobede nad Salomonom i naglog slabljenja Hajnriha IV, Ladislav je napustio stranu njegovih protivnika. Zbog toga, a i zato to je pri kraju svoje vladavine vodio pohod i protiv Hrvatske, koju je papstvo smatralo svojim vazalom, izmeu Ladislava i Hrvata odnosi su zahladneli, mada je njihovu naklonost na poetku svoje vladavine, kao i njegov 23

brat Geza, imao. On je ak, uz saglasnost protivpape Klimenta III, osnovao zagrebaku katedralu. U trenutku dolaska Ladislava na vlast, posle tri decenije unutranjih borbi, lina i imovinska bezbednost irom Maarske bila je nesigurna. Zemljom su slobodno lutale grupe beskunika sa porodicama, esto zajedno sa stadom. Oni nisu potovali ni brak ni tuu imovinu. Zato je Ladislav doneo zakon prema kome je svako ko bi ukrao vrednost veu od jedne kokoke osuivan na veanje. Mu koji bi zatekao svoju enu u brakolomstvu imao je pravo da je na licu mesta, zajedno sa njenim sauesnikom, ubije, ali ako bi joj oprostio, kasnije nije smeo da je kanjava. Viedecenijski unutranji drutveni sukobi odrazili su se negativno i na religiozni ivot. Crkve su bile unitene, a stanovnitvo je zanemarivalo verske obaveze. Kralj Ladislav je doneo zakon prema kome su svi stanovnici sela bili obavezni da idu u crkvu, a oni koji to ne bi potovali da budu kanjavani batinama. Ovaj zakon bio je na snazi do Jozefa II. Onom ko bi izostao sa nedeljnog bogosluja zbog pijace oduzeli bi konja; ako je ko nedeljom lovio, izgubio bi konja i psa; oni koji su po paganskom obiaju prinosili rtve kod drvea ili izvora, plaali bi za svoj greh jednim volom. Uvrivanju hrianstva u Ugarskoj trebalo je da doprinese i kanonizacija prvih maarskih svetitelja 1083. godine Stefana, Emeriha i Gerarda. Godine 1091. Ladislav je osnovao dijecezu u Slavoniji i katedralu u njenom seditu Zagrebu. Zagrebaka (arhi)dijeceza obuhvatala je, gotovo devetsto godina, podruje itave srednjovekovne Slavonije, dananje severne Hrvatske. Zagrebaka katedrala posveena je novokanonizovanom svetitelju, ugarskom kralju Stefanu. Njegov kult je na taj nain preao granice Ugarske u uem smislu. Za prvog zagrebakog biskupa Ladislav je postavio eha Duha, bez sumnje da bi razumeo jezik slovenskih svetenika i vernika. Zagrebaka biskupija bila je podreena Ostrogonskoj mitropoliji sve do 1852. godine, kada je Zagrebaka dijeceza podignuta na rang nadbiskupije. Na taj nain je, kroz ceo srednji vek, bila vezana za Crkvu u Ugarskoj. Zagrebaka katedrala, kao i neke druge crkve u Slavoniji sline njoj, dobijale su crkvene knjige i posude za bogosluenje iz Ugarske. Zagrebaka crkva u svojoj riznici i danas uva nekoliko dragocenih predmeta koji se smatraju darovima svetog Ladislava. Pored verskog, poeo je da se iri i kulturni uticaj Ugarske u najblie susedne krajeve. Zavrni in crkvenopolitike delatnosti Ladislava I bio je sabor Ugarske crkve, odran u Sabolu 1092. godine. Na osnovu odredaba ovog sabora vidi se da maarsko nie svetenstvo jo nije ivelo u celibatu. Poto Ladislav nije imao mukog potomka, posle njegove smrti opet se postavilo pitanje nasledstva prestola. Za presto su se sada nadmetali Gezini sinovi Almo i Koloman. Iako je Koloman bio stariji, zbog svoje nedovoljno privlane fizike pojave, imao je manje izgleda na presto, naroito posle stasitog Ladislava. Ako i nije sasvim sigurno da je bio grbav, dlakav, hrom, razrok, tepav i mucav, kako ga opisuje njemu nenaklonjeni hroniar, bilo zato to je bio pristalica njegovog brata ili iz drugih razloga, izvesno je da je fiziki izgled njegovog brata Almoa bio privlaniji. Umne sposobnosti mu nije mogao porei ni protivniki hroniar, priznajui da je Koloman bio lukav i da je brzo uio. Verovatno zbog svojih telesnih nedostataka, Koloman je prilikom odreivanja Ladislavljevog naslednika bio zapostavljen. On je, iako je bio stariji sin Geze I, bio vaspitavan i obrazovan za biskupa. Zahvaljujui tome, on je nauio latinski, to je meu vladarima tog doba bila velika retkost. Prema ugarskim izvorima, on je jo i kao kralj itao hore (asoslov), a poljski hroniar Gal Anonim je tvrdio da je on od svih kraljeva 24

Evrope bio najbolji poznavalac knjievnosti. Zato su mu ve savremenici dali nadimak Knjiar. Njegovu obrazovanost je cenio i papa Urban II. Prema Kolomanu naklonjenim izvorima, njega je, predomislivi se u poslednjem trenutku, na samrtnoj postelji, sam Ladislav odredio za svog naslednika. Ako je i tako, na izbor Kolomana je svakako uticala Crkva. Papi se, naime, nisu dopadali promena politike Ugarske u poslednjim godinama Ladislavljeve vladavine i njegovo pribliavanje Nemakom carstvu. Pored toga, Almoa je Ladislav bio postavio na elo Hrvatske, zemlje koja se nalazila u interesnoj sferi Svete stolice. Meutim, lako je mogue da su Kolomana izabrali za kralja predstavnici crkvenih i njoj bliskih krugova tek posle Ladislavljeve smrti. On je, pre nego to je stupio na presto, morao da savlada otpor pristalica svog brata Almoa koji, sudei bar po njegovom kasnijem ponaanju, verovatno nije skrtenih ruku gledao kako mu izmie prvobitno njemu namenjen presto. U prilog tome moe se navesti da je Koloman tek 1096, dakle najmanje pet meseci posle Ladislavljeve smrti, krunisan za kralja. Kolomanu se ubrzo po dolasku na presto ukazala prilika da pokae svoju privrenost papskoj politici. To se dogodilo kada je papa Urban II, krajem novembra 1095. godine, na saboru u francuskom gradu Klermonu proglasio krstaki rat za osloboenje svetih mesta od nevernika (muslimana). Uesnici krstakog rata, iz istone i severne Francuske i Flandrije, izabrali su kopneni put koji je vodio delimino preko Ugarske. Prve, razuzdane ete krstaa inili su seljaci i vitezovi najnieg drutvenog poloaja. Njih je predvodio vitez Valter Bezimovni. Oni su stigli u Ugarsku u maju 1096. godine, pre organizovanih trupa vitezova. Oni su u junu dospeli do Zemuna, odakle je veina preko Save prela u Beograd. Nekoliko krstaa je zaostalo i oni su poeli da pljakaju okolinu grada. Stanovnici Zemuna su ih uhvatili, oduzeli im oruje i prebacili ih na beogradsku obalu reke. Zaplenjeno oruje su istakli na zidinama tvrave kao opomenu. Kada su pripadnici sledeeg talasa krstaa, predvoeni kaluerom Petrom Pustinjakom iz Amijena, ugledali oruje svojih saboraca na zidinama Zemuna, zauzeli su na juri Zemun, ali su ga napustili na vest o dolasku ugarske vojske. Pouen ovim iskustvom, Koloman, koji je straario u Moonu, na zapadnoj granici Ugarske, odbio je da pusti u zemlju nove ete neorganizovanih krstaa. Nemaki krstai, pod vostvom Emiha grofa Leiningena, zbog toga su opustoili zapadne pogranine krajeve Ugarske i u junu 1096. godine opseli Kolomana u Moonu. Koloman je tek posle dvomesene opsade, u avgustu, uspeo da razbije opsadu Moona i protera ovaj odred krstaa iz zemlje. Konano, u kasno leto 1096. godine, sledei liniju Dunava, pod vostvom Gotfrida Bujonskog stigla je u zemlju organizovana viteka vojska. Koloman ju je, pouen ranijim iskustvom, pustio u zemlju i organizovao njihovo snabdevanje, ali je uzimao od njih taoce i pratio ih je kroz Maarsku kraljevskom vojskom. Ako se Koloman svojim ponaanjem prema krstaima, koji su, razume se, pljakali i crkvenu imovinu u Ugarskoj, moda donekle i oduio Crkvi za njenu pomo u njegovom dovoenju na presto, svojom unutranjom politikom je sasvim sigurno otuio od sebe svoju dojueranju potporu. On je, naime, posle odlaska krstaa, poeo da vri reviziju darova koje su njegovi prethodnici na prestolu davali Ugarskoj crkvi, a koja je, kao pravni vlasnik, sve darove trajno zadravala (mrtva ruka). Zbog toga je jedan savremenik uporedio Kolomana sa Neronom, a nije iskljueno da ga je i hroniar, svakako crkvena linost, zato toliko ocrnio. Kolomanovo zakonodavstvo je bilo blae od Ladislavljevog lopove vie nisu ubijali, ve su ih samo sakatili. 25

irenje ugarske vlasti od kraja 11. veka

U trenucima unutranje konsolidacije i stabilnosti, srednjovekovna Maarska je, po zakonitosti koje su sledile i druge feudalne drave, kretala u osvajanja, prevazilazei maarski etniki prostor. Njena su osvajanja prirodno bila usmerena prvenstveno na najblie susede. Ona su poela jo u 11. stoleu. Tokom toga veka, u vreme koje se za sada ne moe blie odrediti, Maari su zauzeli Slavoniju, odnosno kasnije severozapadnu Hrvatsku, sa Zagrebom kao sreditem. Smru Zvonimira, poslednjeg kralja iz roda Trpimira, 1089. godine, hrvatski presto je ostao bez naslednika. Njegova ena, Jelena Lepa, bila je kerka ugarskog kralja Bele I i sestra Geze I i Ladislava I. Te okolnosti su otvorile put maarskom osvajanju Hrvatske. Ladislav I je jo 1091. godine preduzeo jedan pohod u Hrvatsku, ali se, zbog upada Kumana, morao vratiti u Maarsku. Preavi Tisu kod Beeja, Ladislav je kod mesta Pogran pobedio Kumane. Osvajanje Hrvatske nastavio je i okonao Ladislavljev naslednik, njegov sinovac kralj Koloman. Doavi na ugarski presto 1095, on je 1097. godine preduzeo novi pohod prema jugoistonom susedu. Tokom ovog pohoda, u bici na planini Gvozd (Petrova gora), poginuo je, prema ugarskoj hronici iz 14. veka, poslednji narodni vladar Hrvatske Petar Svai (Snai). Koloman je posle toga prodro do jadranske obale i u Biogradu se krunisao za hrvatskog kralja. Prema hrvatskoj tradiciji, ovom inu prethodio je ugovor izmeu Kolomana i predstavnika hrvatskog rodovskog plemstva. Taj sporazum, zakljuen 1102. godine, poznat je kao Pacta conventa. Podatak o ovom sporazumu sauvan je i u izvorima iz 14. veka, zbog ega ga je maarska istoriografija odbacivala kao neverodostojan. Bez obzira na njegovu verodostojnost, neki sporazum izmeu ugarskog kralja i hrvatskog plemstva je ipak postojao. Drugim reima, Hrvatska nije potinjena ugarskoj kruni iskljuivo silom oruja, kao to se ranije tvrdilo. Tome protivurei okolnost da su se, i pored kasnije vievekovne vladavine ugarskih kraljeva, do njenog kraja 1918. godine, sauvali elementi dravnosti i nekadanje nezavisnosti Hrvatske, kao to su: naziv kraljevina (regnum), zvanje bana, sabor, upanija i plemstvo. Posle prikljuenja Slavonije i Hrvatske Ugarskoj poelo je doseljavanje stanovnitva iz ovih krajeva u plodnu Panonsku niziju. Ovde su se, meu ostalima, nastanili predstavnici roda Osla i Kaia, to je doprinelo jaanju slovenskog stanovnitva u Ugarskoj. Posle prikljuenja Hrvatske svojim zemljama, Koloman je produio svoj pohod na Dalmaciju. O osvajanju severne Dalmacije, zahvaljujui veem broju sauvanih izvora koji se odnose na taj dogaaj, mnogo smo bolje obaveteni nego o zauzimanju Hrvatske, a naroito Slavonije. Koloman je, prema natpisu na tornju crkve Sveta Marija u Zadru, uao u ovaj grad 1105, a zatim u ibenik, Trogir i Split. On je dalmatinskim gradovima 1108. godine izdao, a 1111. potvrdio, privilegijalne povelje, koje se mogu smatrati verodostojnim. Tim poveljama kralj Koloman je dalmatinskim komunama, zbog priznavanja vrhovne vlasti ugarskog kralja, garantovao unutranju samoupravu (autonomiju). Pored toga, on je zadrao za sebe pravo na dve treine gradskih prihoda, kao i pravo na potvrivanje izbora gradskog kneza i biskupa. Predstojnica manastira Sveta Marija (ika, Vekenega), zahvalna za bogate darove koji je Koloman dao manastiru, pominje ga kao presvetog kralja Kolomana. U dalmatinskim gradovima uva se i danas uspomena na kralja Kolomana on je obavezan lik tamonjih karnevala. 26

Na elo ovih zemalja kralj je postavio namesnika koji se zvao ban. Ban je bio obino neki maarski plemi ili lan ugarske vladajue kue. Upravitelj ovih pokrajina bio je herceg. Mada se Maari nikada nisu masovno naselili na neplodnom tlu Hrvatske i naroito Dalmacije, prikljuenje ovih zemalja ugarskoj kruni ipak je imalo veliki znaaj, jer je Kraljevina Maarska time postala, u manjoj ili veoj meri, mediteranska sila. Preko ovih zemalja u narednom periodu delimino se odvijala spoljna trgovina Ugarske. Na Dalmaciju je, meutim, pretendovala i Mletaka republika. Mletaki dud Ordelafo Falijeri je 1115. godine, na elu jedne flote koja se vraala sa Bliskog istoka, zauzeo od Ugarske jedan deo Dalmacije. Godinu dana kasnije suvozemne trupe Venecije, koja je bila u savezu sa Nemakom i Vizantijom, potukle su blizu Zadra vojsku Kolomanovog naslednika Stefana II i zauzele itavo Primorje. Protiv Venecije i njenih saveznika Stefan II je zatraio pomo od svog roaka, normanskog vojvode Roberta od Kapue. Posle petogodinjeg primirja, Stefan II je 1121. godine, ojaan normanskim savezom, iskoristivi odsustvo mletake flote u vodama Levanta, zauzeo dalmatinske gradove. Stefan je tom prilikom potvrdio Splitu i Trogiru privilegije koje im je dao njegov otac Koloman. Mletaka flota je, meutim, u povratku s istoka, ve 1125. godine, ponovo zauzela Dalmaciju. Ratovi Kolomana i njegovih naslednika na ruskom tlu bili su mnogo manje uspeni. Na poziv kijevskog velikog kneza Svjatopolka Izjaslavia, Koloman je 1100. godine preduzeo pohod protiv njegovih protivnika i opseo tvravu Pemisla. Meutim, Svjatopolkovi protivnici oterali su Kolomanovu vojsku nazad preko Karpata. U bici sa njima izgubljena je kraljeva blagajna. Na unutranjopolitikom planu najznaajniji dogaaj bio je Kolomanov sukob sa bratom Almoem, koji se nije pomirio sa gubitkom maarske krune. Almo je pet puta pokuavao zaverom da se domogne prestola. Do prvog otvorenog sukoba meu braom dolo je oko 1098. godine, ali poto su njihove pristalice odustale od borbe kod Varkonja na Tisi, braa su morala da se izmire. Pored Svjatopolka Izjaslavia, ijom se kerkom Predslavom 1104. godine oenio, Almo je raunao i na pomo starog nemakog cara Hajnriha IV. On se, iskoristivi Kolomanovu odsutnost u Dalmaciji, zaputio 1105. godine u Pasau, ali uzalud. Starog cara je paralizovala buna njegovog sina Hajnriha V. Almo se vratio kui razoaran. Koloman mu je oprostio, ali mu nije vratio dukat. Almo se tada obratio za pomo poljskom knezu Boleslavu Krivoustom i, uz pomo poljskih trupa, zauzeo Abaujvar. Meutim, kada je Koloman opseo tvravu, Almo se predao. Koloman je i trei put prihvatio ruku pomirenja. Almo je, posle hodoaa za Jerusalim, ponovo traio pomo u Nemakoj. Novi car, Hajnrih V, uvrstivi se na prestolu posle smrti svog oca, doao je 1108. godine sa velikom vojskom u Maarsku i prinudio Kolomana da se i etvrti put izmiri s Almoem. Mudri Koloman je, meutim, verovatno shvatio da e se, ako ne preduzme radikalne mere protiv svog buntovnog brata, caru, kao njegovom ocu i dedi, stalno pruati prilika za meanje u unutranje sukobe u Ugarskoj. Verovatno zbog toga, ne ekavi novi pokuaj Almoa, da bi ga uinio nesposobnim za vladanje, naredio je da njega i njegovog petogodinjeg sina Belu oslepe. Pored toga, da bi zatro seme svog brata, naredio je da Belu ukope. Izvrilac se, meutim, uplaio odgovornosti da Maarska zbog njegovog dela ne ostane bez kraljevskih potomaka i, umesto Bele, ukopio je malog psa i njegove lezde pokazao kao dokaz Kolomanu. Almoa i Belu, Koloman je zatvorio u opatiju Deme (kod Ostrogona). Pred svoju smrt Koloman je hteo da Almoa na silu izvedu iz manastira, verovatno da bi ga ubili, ali on se spasao uavi u oltar. Oba braka kralja Kolomana bila su nesrena. Prva njegova ena, kerka 27

normanskog vojvode Roera I Sicilijskog, koja mu je 1101. godine rodila naslednika Stefana, umrla je. Druga supruga Eufemija, kerka suzdaljsko-perejaslavskog kneza Vladimira Monomaha, prevarila je svog mua i on ju je oterao. Eufemija je u Rusiji rodila Borisa, koga Koloman nije priznao za svog sina. Boris e kasnije polaganjem prava na presto prouzrokovati velike probleme u Ugarskoj. Prvih dana februara 1116. godine umro je i Koloman. On je prvi ugarski kralj koji nije sahranjen u svojoj zadubini, ako je, s obzirom na svoj odnos sa Crkvom, uopte to eleo, ve u stonobeogradskoj bazilici, pored svog ideala, svetog Stefana.

Ugarsko-vizantijske borbe u 12. veku

Kolomana je nasledio njegov petnaestogodinji sin Stefan II (11161131). Njega je otac, jo kao etvorogodinjaka, krunisao za kralja, kako bi ga zatitio od pretenzija pa presto svog brata Almoa. Posle oeve smrti on je ponovo krunisan. Hroniari su o njegovom ocu pisali nepovoljno, ali su njega predstavljali kao zver u ljudskom obliku. Stefan II je svakako bio veoma svojeglav ovek, ali je i lako potpadao pod uticaj svoje okoline. Poto se sukobio skoro sa svim ugarskim velikaima, on je na svoj dvor za telohranitelje primio Peenege, koje je vizantijski car Jovan II Komnin, pobedivi ih u bici kod Beroe (Stare Zagore, Bugarska) 1122. godine, proterao iz Vizantije. To verovatno nije doprinelo ouvanju dobrih odnosa (a Vizantijom, koje je njegov otac Koloman briljivo negovao. Koloman je ak, kako bi pridobio cara Aleksija I Komnina, udao 1103. godine za njegovog sina Jovana II svoju neaku, kerku Ladislava I, Piroku (Prisku), koja je u Vizantiji dobila ime Irina. Ti odnosi su se krajem dvadesetih godina pogorali i doveli do novog ugarsko-vizantijskog rata, kome je neposredan povod bio to to su stanovnici Branieva isterali sa jednog ostrva na Dunavu maarske trgovce. Verovatno je jedan od uzroka ovog rata bio i nesreni stric Stefana II, slepi Almo. Plaei se svog bratia, Almo je pobegao u Vizantiju. Tu je primio ime Konstantin. Jovan II mu je u Makedoniji dao jedan grad, koji je, navodno, po njemu nazvan Konstantinijanom. Ovo mesto je postalo stecite nezadovoljnih Maara koji su kovali planove za zbacivanje Stefana II. On je traio od Jovana II da mu izrui Almoa, ali je car to odbio. Prema prianju hroniara, pogoranje odnosa izmeu Ugarske i Vizantije poelo je time to je vizantijski car svojoj eni, Maarici, rekao da je ugarski kralj njegov vazal. Kada je zbog toga ona, verovatno ne razumevi svog mua, poela da plae, on ju je istukao. Tada su Stefan II i vizantijski car uputili jedan drugom vie uvredljivih rei, to je bio dovoljan razlog za rat. Godine 1127. Stefan II je preao Dunav, i zauzevi Beograd, sruio njegova utvrenja. Kamenjem iz beogradskih zidina utvrdio je Zemun. On je zatim prodro na vizantijsku teritoriju sve do Plovdiva. Iako je u meuvremenu princ Almo umro, rat je nastavljen. Idue, 1128. godine, Jovan II je, iskoristivi bolest Stefana II, poveo pohod protiv Ugarske. On je osvojio tvravu Hram, upao u Banat i, poto ga je opustoio, preao u Srem, zauzeo Zemun i, preko Branieva, sa velikim plenom vratio se kui. Stefan II je 1129. godine ponovo krenuo u napad, zauzevi Srem i Branievo. Pored toga, on je podravao pobunjenog rakog upana Uroa I. Pokuaj Maara da uhvate cara Jovana II Komnina nije uspeo zbog izdaje neke ene Kristijane, koja je, po nareenju Stefana II, spaljena. Posle toga je na obe strane naglo splasla elja za ratovanjem i na jednom ostrvu na Dunavu kod Branieva zakljuen je mir. 28

Od kraja 11. veka pogorali su se odnosi izmeu Ugarske i eke. Vladar ove zemlje, knez Svatopluk, 1108. godine pustoio je, u savezu sa carem Hajnrihom V, severozapadne krajeve Ugarske. Stefan II ugarski i Vladislav I eki kralj su se 1116. godine sastali radi izmirenja, ali je ovaj pokuaj propao i zavrio se ak bitkom na reci Olavi, gde su Maari pretrpeli poraz. Tri godine kasnije, Svatoplukov naslednik, eki knez Borivoj, pustoio je, u savezu s austrijskim markgrofom Leopoldom III Babenberkim, zapadnu Ugarsku. Odnosi izmeu dveju zemalja e se popraviti 1123. godine, kada e obe pomagati Jaroslava, proteranog vladimirsko-suzdaljskog kneza. Ugarski nezadovoljnici se nisu primirili ni posle Almoeve smrti. Oni su stalno pronalazili nove pretendente. Sam Stefan II, koji nije imao dece, za svog naslednika odredio je aula, sina svoje sestre Sofije. Oseajui da mu se ivot blii kraju, Stefan II je, kada je pronaen oslepljeni Bela, koga su njegove pristalice skrivale u benediktinskoj opatiji u Pevaradu, uredio za njega dvor u Tolni i oenio ga kerkom velikog rakog upana Uroa I, Jelenom. Stefan II je na samrtnoj postelji obukao monaku rizu i umro je u Velikom Varadinu. Sahranili su ga pored Ladislava I. Posle smrti Stefana II ponovo je nastala borba za krunu. Na presto nije doao ni aul, koga je njegov ujak bio odredio za kralja, ni Boris, sin Kolomanove ene Eufemije, koga otac nije priznavao za svog, ve princ Bela, slepi sin slepog princa Almoa. Desetogodinju vladavinu Bele II (11311141) obeleila su tri krvava dogaaja. im je stupio na presto odran je sabor u Aradu, na kojem je njegova ena Jelena, jedina Srpkinja meu maarskim kraljicama, naredila da se otkriju i pobiju vinovnici njegovog oslepljenja. Tom prilikom, prema hronici, ubijeno je ezdeset osam vinovnika kraljeve tragedije. Od njihovih oduzetih imanja obrazovan je, navodno, posed Aradskog kapitola. Bela je, naravno, bogato darivao i svoje pristalice. Tek to se zemlja posle aradskog krvoprolia smirila, pojavio se jo jedan opasan pretendent na presto Boris Kolomanovi, koji je do tada iveo u Vizantiji, oenjen vizantijskom princezom Komninom, sestrom od strica vizantijskog cara Jovana II. Poto Vizantiji, posle smrti Stefana II, nije bilo u interesu da ga pomae, on je otiao na dvor poljskog kneza Boleslava Krivoustog. Na poziv maarskih velikaa, nezadovoljnih vladavinom Bele II, Boris je 1132. godine, sa ruskim i poljskim etama, upao u Maarsku, ali je u bici pored reke ajo pobeen. Bela II je nastavio sa balkanskom politikom svojih prethodnika. On je 1136. godine pod ugarsku vlast vratio veliki deo Dalmacije. Ujednoj njegovoj povelji javlja se naslov kralja Rame (rex Ramae), oblasti na gornjem toku istoimene reke. Tu oblast, sa naslovom bana (hercega), poverio je Bela na upravu svom drugom sinu Ladislavu. Naslov kralja Rame zadrae se meu naslovima ugarskih kraljeva do 1918. godine. Slepog Belu II nasledio je 1141. godine njegov jedanaestogodinji sin Geza II (11411162). Za vreme njegove maloletnosti umesto njega vladali su njegova majka, kraljica Jelena, i njegov ujak, ban Belo. Belo je bio ktitor katolikog manastira u mestu Ke (Kamen), na obroncima Fruke gore. To mesto je, prema manastiru koji je on osnovao, nazvano kasnije Banmonotora (Banov manastir), a Srbi su ga zvali Banotor. Sledei primer svog ujaka, kralj Geza II odomaio je u Maarskoj francuske monahe cistercite i posebne kaluerske viteke redove templare (bojake) i hospitalce (jovanovce). Oni su, pored optih kaluerskih zaveta, polagali i posebne zavete da e se boriti protiv nevernika (muslimana) i da e zbrinjavati hodoasnike i negovati obolele hodoasnike i krstae. Najpoznatija kua vitezova bila je u Vrani, u Hrvatskoj. Ona je prvo pripadala templarima, a kasnije hospitalcima. 29

Geza II se 1146. godine oenio Eufrozinom, sestrom kijevskog velikog kneza Izjaslava Mstislavia. Iz toga braka rodie se petoro dece, od kojih e dvojica, Stefan i Bela, postati kraljevi Ugarske. Zbog raskida veridbe Gezine sestre Sofije sa Hajnrihom Hoentaufenom, na poetku njegove vladavine pogorali su se maarskonemaki odnosi. To je bilo utoliko nepovoljnije po Gezu to je on morao da se bori sa protivkandidatom svog oca, veitim pretendentom na presto, Borisom. Ovaj je 1146. godine, uz nemaku (austrijsku) pomo, zauzeo Poun. Uz pomo svog ujaka, bana Beloa, Geza II je u bici pored reke Lajte savladao austrijskog markgrofa Hajnriha Jazomirgota. Pre bitke Geza II je proizveden u viteza (ritera). Boris se ni posle ovog poraza nije odrekao pretenzija na presto. Kada je 1147. godine francuski kralj Luj VII sa svojom krstakom vojskom prolazio kroz Maarsku, njemu se u tajnosti prikljuio Boris. Saznavi to, Geza II je zatraio od Luja VII da mu izrui Borisa. Francuski kralj je, pozivajui se na feudalno pravo azila, to odbio, ali je garantovao da e Borisa izvesti sa sobom iz zemlje. Geza II je ovaj predlog, prihvatio na svoju tetu i tetu zemlje. Boris je tada ponovo naao utoite u Vizantiji. Odmah ga je podrao vizantijski car Manojlo Komnin. Meutim, Geza II je pomagao pobunjenim Srbima, sunarodnicima svoje majke. U bici na Tari 1150. godine maarska vojska borila se, zajedno sa Srbima, protiv Manojla I Komnina (11431180). Saveznici su pretrpeli poraz i Gezin ujak, srpski veliki upan Uro II, morao se pokoriti vizantijskom caru. Geza je u nadmetanju sa Vizantijom pretrpeo jo jedan posredan poraz. Maarsku vojsku, koju je on poslao u pomo svom zetu Izjaslavu, porazio je 1151. godine njegov suparnik Jurij Dolgoruki. Poto je granica zemlje prema Vizantiji ostala otvorena, Manojlo Komnin je mogao, sa svojim tienikom, preko Dunava da upadne u Maarsku i dovede Borisa na presto. Boris e 1151. godine po etvrti put uznemiriti Maarsku. On se pojavio u zemlji u vojsci cara Manojla I Komnina. Car je zauzeo Zemun, poharao Srem, a Borisa je uputio, na elu jednog dela vojske, da pustoi Banat. Vrativi se iz Galicije, Geza II je hteo da prisili Borisa na bitku, ali se Boris, preavi u tajnosti Dunav, vratio u vizantijski logor. To je bio poslednji pokuaj Borisa Kolomanovia da se domogne ugarskog prestola. Pored Borisa i Vizantije, zemlju je takoe uznemirio prolaz krstaa. Pored vitezova francuskog kralja Luja VII, zemljom su 1147. godine proli i riteri nemakog kralja Konrada III. Vladari su odravali prijateljske odnose. Luj VII, iako je poveo sa sobom Borisa, postao je krteni kum prvoroenom sinu Geze II, princu Stefanu. Prijateljstvo vladara, meutim, nije smetalo uesnicima Drugog krstakog rata, kao i prvog pohoda, da se ponaaju vrlo bahato. Oni su, izmeu ostalog, iznudili velike iznose novca od crkava, to znai da su crkve u Ugarskoj sredinom 12. veka bile bogate. Pored ovog posrednog svedoanstva, postoje i dva neposredna. To su opisi Ugarske iz pera jednog francuskog i jednog nemakog uesnika Drugog krstakog rata. Francuski autor Ed de Dej govori da je Ugarska bogata panjacima, ali i movarama i potocima, to je oteavalo prolaz krstaa. Nemaki pisac, frajzinki biskup Oton, bio je roak Konrada III. Prema njemu, ugarski vladar je bio neogranieni gospodar svog kraljevstva. Drava je bila podeljena na sedamdesetak upanija, a iz svake od njih dve treine prihoda pripadalo je kralju, a samo je jedna treina ostajala upanu. U ovoj velikoj zemlji niko, sem vladara, nije smeo da kuje novac ili da naplauje carinu. Manje povoljnu sliku o stanovnitvu ostavio je Oton Frajzinki. Prema njemu, Maari jo stanuju u kolibama i atorima. Oni su niski, imaju ispupene jagodice i kose oi. Koa im je ukasta. Oton Frajzinki se udio kako je Bog tako lepu i bogatu zemlju dao tako runom narodu. U 30

poslednje vreme u maarskoj istoriografiji izraava se sumnja u pogledu reprezentativnosti uzoraka na osnovu kojih je Oton Frajzinki dao opis stanovnitva Ugarske. Neki ak tvrde da to uopte nisu bili Maari ve Peenezi. Opis Ugarske Otona Frajzinkog svakako svedoi o uvrenju vlasti Geze II, bez obzira na Borisove intrige. Geza II je u Ugarskoj osnovao prvi konvent cistercita (u Bataseku) i hospitalaca (u Stonom Beogradu). Pored toga, on je pozvao u Ugarsku vredne rudare Flamance i Sase. Davi im velike privilegije, naselio ih je delimino u Spikoj upaniji (Slovaka), a delimino u Transilvaniji (Rumunija). Posle zakljuivanja primirja sa Vizantijom 1155. godine Ugarskoj vie nije pretila otvorena spoljna opasnost. Meutim, Manojlo Komnin je i dalje delao protiv Ugarske. Posle nestanka Borisa sa scene, on je obezbedio nove pretendente na ugarski presto. To su bila Gezina braa Ladislav i Stefan, koji su zatraili utoite u Vizantiji. U isto vreme nestao je sa scene i ban Belo. Geza II je jo za ivota, 1152. godine, imenovao svog prvog sina Stefana za savladara. Time je Geza uinio presedan, koji e Arpadovii u narednom veku u nekoliko generacija slediti, ne uvek na korist, pre bi se reklo na tetu, dinastije i zemlje. Mlaeg Belu, da ne bi, kao to je on rekao, dolo do svae meu braom, imenovao je 1161. godine za kneza Hrvatske i Dalmacije, koju je u meuvremenu ponovo vratio od Venecije. Te zemlje e initi tzv. Belinu batinu. Kada je, posle smrti Geze II, ostrogonski nadbiskup Luka 1162. godine Stefana III krunisao za kralja Ugarske, Manojlo Komnin se i tome usprotivio. Pod izgovorom da prema maarskom obiaju presto ne nasleuje prvoroeni sin (princip primogeniture), ve najstariji (muki) lan kraljevske porodice (princip seniorata), Manojlo je protiv Stefana III podrao Ladislava, brata Geze II. Ali ostrogonski nadbiskup Luka Banfi odbio je da Ladislava krunie za kralja, a kada ga je kaloki-baki nadbiskup Miko krunisao, Luka je to proglasio nezakonitim i Ladislava izoptio. Ladislav je tada naredio da Luku zatvore, ali ga je, na intervenciju pape, ubrzo oslobodio. Luka nije povukao ekskomunikaciju i prorekao je Ladislavu smrt. Neki zbog toga misle da je Ladislav II otrovan po Lukinom nalogu. Jedini Ladislavljev vladarski akt bilo je obnavljanje dukata (hercetva) u Ugarskoj, to je, dolaskom Kolomapa na vlast, bilo palo u zaborav. Ladislav II je jednu treinu zemlje dodelio svom mlaem bratu Stefanu. Za to vreme zakoniti vladar zemlje, Stefan III, uz nemaku (austrijsku) pomo, uvrstio se u Pounu. Jedan deo Ladislavljevih pristalica, posle njegove smrti, priao je Stefanu III, dok se drugi opredelio za njegovog drugog strica i imenjaka Stefana IV. Miko je sada krunisao Stefana IV za kralja, a nepomirljivi Luka ga je izoptio. Stefan III se vratio u zemlju. Do odluujue bitke dolo je 1163. godine kod Stonog Beograda. U toj bici bratanac je pobedio strica. Videvi da se njegov tienik ne moe odrati u Ugarskoj, Manojlo je preduzeo nove mere. Tada je, meutim, usledio maarski protivnapad. Ugarska vojska poetkom 1164. godine potisnula je vizantijsku koja je bila prodrla u Dalmaciju. Manojlo se tada, prekinuvi svoje pripreme za napad na Italiju, okrenuo protiv Ugarske. On je u prolee 1164. godine prodro u Srem i, preavi Dunav kod mesta Ke (Kamen, grki Petrikon, Banotor), stigao do Baa. Videvi snagu vojske Stefana III, Manojlo je obeao da vie nee podravati Stefana IV. Svoju kerku Mariju verio je s ugarskim princom Belom, mlaim bratom Stefana III, i zatraio od ugarskog kralja izdavanje Beline batine, tj. Hrvatske i Dalmacije. Stefan IV, naputen od svog zatitnika, zatvorio se u zemunsku tvravu, koju je Stefan III opseo. Pristalice pretendenta, videvi bezizlaznost svog 31

poloaja, ubile su 11. aprila 1165. godine Stefana IV i bacile njegovo telo sa tvrave. Zato ih je Stefan III amnestirao. Sa Zemunom itav Srem je opet doao pod vlast Ugarske. Manojlo je ve u leto iste godine ponovo poslao vojsku kako bi zauzeo Srem. Njega je u tom pohodu pratio i njegov novi tienik princ Bela. Vizantija je tada, isteravi ugarskog vazala bana Boria, zauzela Bosnu i onostrani Srem. Zbog zauzetosti borbama u Italiji, Manojlo nije imao snage za napad na Maarsku. Tek 1167. godine Manojlo je mogao da posveti ponovo svu svoju panju Ugarskoj. On je u leto te godine ponovo prodro u Ugarsku. U blizini Save dolo je do bitke u kojoj je ugarska vojska, predvoena upanom Dionizijem, pretrpela teak poraz. Izgleda, meutim, da ni Vizantinci nisu imali snage za dublji prodor u unutranjost Ugarske. Rat se zavrio primirjem i Srem je podeljen na dva dela. Deo iznad reke Save pripao je Ugarskoj, a onaj ispod Vizantiji. Tim primirjem zavren je ne samo ovaj rat nego uopte viedecenijska vizantijska oruana ofanziva protiv Ugarske. Manojlo je Maare i Srbe, zarobljene tokom ovih pohoda, naseljavao u Maloj Aziji, na granici prema Selducima. Manojlo je sada pokuao drugim sredstvima da postigne svoj cilj. On je sve nade polagao u princa Belu, koji je preao u grko-pravoslavnu veru, promenivi ime u Aleksije. Manojlo mu je dodelio titulu despota, koju je za njega uveo. Po rangu despot je bio odmah iza cara i mogao se sluiti carskim insignijama, krunom, crvenim papuama i tintom. Manojlo, koji tada nije imao mukog potomka, a sa jedinim (najbliim) mukim lanom svoje porodice Andronikom Komninom bio u loim odnosima, proglasio je kerku Mariju i Belu za svoje naslednike. Kako Stefan III nije imao dece, princ Bela je imao najvie prava i na ugarsku krunu. Ako bi nasledio i ugarski i vizantijski presto, dolo bi do vizantijsko-ugarske (personalne) unije. Kada se, meutim, Manojlu iz njegovog drugog braka rodio sin, on je proglasio njega naslednikom, a Belu (Aleksija) liio despotskog dostojanstva. On je raskinuo Belinu veridbu sa svojom kerkom i oenio ga je sestrom svoje ene AgnezomAnom atijon. Na taj nain Maarska je u dva veka dva puta propustila, ili izbegla, da postane deo vizantijskog komonvelta. Smru Stefana III otvorio se put prema ugarskom prestolu princu Beli. Car Manojlo Komnin, poto se Bela zakleo da e uvek biti veran njemu, njegovoj porodici i Vizantiji, pustio ga je 1172. godine da ode u Maarsku. Bela III (11721196) e, meutim, samo formalno ostati vezan za Vizantiju. U stvari, vodie samostalnu spoljnu politiku. Jedino je pruio pomo Manojlu Komninu u borbi protiv Turaka Selduka. U bici, kod Miriokefalona 1176. godine, na strani poraene vizantijske vojske borile su se i maarske pomone trupe. Time je okonan period vizantijskog uticaja na Maarsku koji je obeleio vei deo 12. veka. Za Belu je, meutim, iskrsla neoekivana tekoa. Ostrogonski nadbiskup Luka je odbio da ga krunie za kralja. Bela se tada obratio papi Aleksandru III, koji je naredio kaloko-bakom nadbiskupu Jovanu da 6n krunie Belu za kralja. Bela III je odravao i dalje dobre odnose sa papstvom. Zahvaljujui tome, on je 1192. godine mogao da kanonizuje kralja Ladislava I. Sa svojim bratom Gezom, koji je teio da osvoji krunu, i majkom Eufrozinom, koja je podravala svog mlaeg sina, Bela je postupio energino. On ih je 1174. godine utamniio. Geza je uskoro pobegao iz zatvora i zatraio utoite kod austrijskog vojvode Hajnriha Jazomirgota. Poto je Bela III, obraunavi se sa svojim protivnicima, uvrstio svoju vlast, u Ugarskoj je, posle decenija unutranjih sukoba, nastupio mir. Vladavina Bele III se sa 32

razlogom smatra u istoriji Ugarske periodom ekonomskog i kulturnog poleta i blagostanja. Iz spiska njegovih prihoda, koji je sauvan u kasnijem prepisu, saznajemo o bogatstvu Ugarske i njenog kralja u poslednjim decenijama 12. veka. Ova lista je, navodno, nastala kada se oko 1184. godine, poto mu je prva supruga umrla, Bela oenio Margom Kapet, sestrom francuskog kralja Filipa II Avgusta i udovom snajom engleskog kralja Henrija II Plantageneta. Ako su podaci iz ovog spiska verodostojni, bogatstvo ugarskog kralja bilo je manje jedino od bogatstva vizantijskog i nemakog cara, jednako francuskom i vee nego engleskog kralja. Iako neki smatraju novani iznos kraljevog dohotka s ove liste preteranim, ostali podaci o organizaciji ugarske drave i crkve, kao i o izvorima prihoda kralja (regalijama) moraju se prihvatiti kao potpuno verodostojni. Ako bi se uzeli i najmanji iznosi od navedenih, Maarska bi bila bogata zemlja, o emu svedoe i druge okolnosti. Bela III je razvio snanu graevinsku aktivnost. Pored nove kraljevske palate i katedrale u Ostrogonu, on je izgradio najznaajnije cistercitske opatije u Ugarskoj, kao to su Egre, Zirc, Pili, Pasto i Sentgothard. Njih je naselio monasima dovedenim iz Francuske. Njima je garantovao iste povlastice koje su uivali u svojoj zemlji. Poto su manastiri bili sredita obrazovanja, na taj nain nemaki kulturni uticaj, pretean u 11. veku, zamenjen je francuskim. Pored toga, on je 1181. godine osnovao kuu za hospitalce u Ostrogonu i potvrdio darovanje poseda grkog manastira u Sremskoj Mitrovici. Njegova prva ena Ana (Agneza) bila je ktitor prepoziture u Hajsentlerincu, izmeu Sombora i maarsko-srpske granice. Za vreme Bele III vie maarskih studenata kolovalo se na pariskom univerzitetu. Oni su bili potrebni Ugarskoj kao slubenici u kraljevskoj kancelariji, koju je Bela III odvojio od dvorske kapele. On je uveo obavezno pismeno registrovanje vanijih poslova. Sa kraja 12. veka potie prvi kontinuirani maarski jeziki spomenik, tzv. Mrtvaki govor, koji sadri i slovenski izraz milost. Pod vizantijskim uticajem, Bela III je preuzeo na svoj peat i novac dvostruki krst-labarum, koji je deo i dananjeg grba Maarske. Prema veini maarskih naunika, Anonim, hroniar koji o sebi kae samo da je notar pokojnog preslavnog kralja Bele, bio je upravo belenik Bele III. Zbog povoljne spoljnopolitike situacije, slabljenja Vizantije posle smrti Manojla I Komnina 1180. godine, Bela III je mogao da proiri granice Ugarske na Balkanskom poluostrvu. Godine 1180/1181. vratio je pod svoju vlast Dalmaciju, a koristei dinastike sukobe u Vizantiji, 1182. godine zauzeo je onostrani Srem (Mavu), Beograd i Branievo. Godine 1183. on je, u savezu sa rakim velikim upanom Stefanom Nemanjom, napao Andronika I Komnina. Bela je sa Nemanjom prodro do Nia i Sofije. Sa tog pohoda ugarske vojske Bela je doneo ruku svetog Prokopija, koju je smestio u Ostrogonu. Kada je 1185. godine Andronik I ubijen, na vizantijski presto je doao Isak II Aneo. Sa njim je Bela III uspostavio prijateljske odnose, davi mu za suprugu svoju desetogodinju kerku Margaritu. Ona je u Vizantiji dobila ime Marija. Bela III je, kao miraz svoje kerke, ustupio Vizantiji osvojene oblasti u Srbiji. Marija je od tih oblasti zadrala onostrani Srem. Posle nje su je dobili kao apanau njeni sinovi Kalojan Aneo i Viljem od Sentomera. Godine 1189. uesnici Treeg krstakog rata proli su kroz Maarsku. Ovog puta su to bili Nemci, predvoeni starim carem Fridrihom I Barbarosom. Sa njim je Bela III, tokom itave svoje vladavine, bio u dobrim odnosima. Prethodne godine, na putu za Vizantiju i Svetu zemlju, proao je kroz Maarsku roak i najvei suparnik Fridriha I Barbarose, saksonski vojvoda Hajnrih Lav. Sada je dostojno ugostio svog carskog gosta, i 33

njegovu ogromnu pratnju, koji su proli kroz Maarsku, plovei Dunavom. Nemaki car, poto je poklonio svoje lae Beli III, napustio je sa svojom vojskom Maarsku kod Zemuna. Ispred krstake vojske je, kao voa prethodnice, iao Belin brat, princ Geza, koga je on, na molbu cara i svoje majke koju je jo ranije pomilovao, pustio iz zatvora. Bela III je umro 1196. godine i sahranjen je, po svojoj elji, pored svoje prve ene u Stonom Beogradu. Godine 1848. naeni su njihovi grobovi i kosturi, jedini od branih parova iz porodice Arpadovia. Merenjem skeleta Bele III utvreno je da je bio visok preko 190 santimetara. Imao je velike oi i orlovski nos. Novija istraivanja su pokazala da je imao krvnu grupu AB. Ostaci Bele III i njegove supruge Ane uvaju se u mramornom sarkofagu u tzv. Matijinoj crkvi u Budimu. Poloaj koji je pod Belom III dostigla Maarska njegovi naslednici nisu uspeli da odre. Belu III je nasledio njegov stariji sin Emerih (11961204). Njega je otac, sledei primer svog oca, kako bi mu obezbedio presto, jo za ivota, 1182. godine, kao osmogodinjaka, krunisao za mlaeg kralja, odnosno savladara. Dvanaest godina kasnije, 1194, Bela III je svom, tada ve dvadesetogodinjem sinu, ustupio Hrvatsku i Dalmaciju, delove nekadanje svoje batine. Tom prilikom je princ Emerih ponovo krunisan, moda za kralja ovih zemalja. Podela vlasti, meutim, nije trajala dugo, jer je Bela ve posle dve godine umro, ostavivi svoje celokupno kraljevstvo Emerihu. Svom mlaem sinu Andriji, Bela namerno nije ostavio nikakvu oblast kao apanau, ve novac, imanja i dragocenosti (blago), obavezavi ga da organizuje jedan krstaki pohod. Andrija je, meutim, ostavtinu svog oca brzo potroio i posle toga je hteo Emeriha, ak i oruanom snagom, da prinudi da mu dodeli deo zemlje na upravu i izdravanje. Andrija je 1197. godine, uz pomo austrijskog i tajerskog vojvode Leopolda Babenberkog, kod Maka u Slavoniji pobedio Emeriha i dobio od njega Hrvatsku i Dalmaciju. Andrija se, meutim, nije zadovoljio time i orujem je osvojio delove Bosne, Ramu i Hum (Hercegovinu). Ojaan vlau nad tim zemljama i podravan od svojih pristalica u Ugarskoj, knez Andrija je jo dva puta napao svog brata, u nameri da mu preotme ugarski presto. Emerih ga je, meutim, pobedio. Spoljnopolitika aktivnost Emeriha uglavnom je bila usmerena prema Balkanskom poluostrvu. On se 1201. godine umeao u sukob sinova rakog velikog upana Stefana Nemanje, pomaui starijeg Vukana, kralja Duklje, protiv mlaeg Stefana. Emerih je doveo na velikoupanski presto Vukana, te je tu situaciju iskoristio da u svoju kraljevsku titulu ukljui i Srbiju. U isto vreme Emerih je pokuao da i Bugarsku podvrgne svojoj vlasti. Tu ga je preduhitrio papa, koji je 1202. godine poslao krunu caru Kalojanu. Emerih je u Kovinu, na donjem Dunavu, zaustavio papskog legata, ali je, na intervenciju pape, morao da popusti. Bugarska je ovom prilikom izmakla ugarskoj vlasti. Slian neuspeh je doivela Emerihova politika i u Bosni. On se, dodue, po nalogu pape, revnosno borio protiv ovdanjih bogumila, spremajui protiv bana Kulina ak krstaki rat, ali je papa obraenje bosanskih jeretika ipak poverio svom legatu a ne ugarskom kralju. Iako je Emerih jo 1200. godine, zajedno s Andrijom, uzeo krst, najtei udarac su mu upravo naneli krstai. Pod uticajem Enrika Dandola, duda Mletake republike, koja se nikada nije odrekla Dalmacije, uesnici etvrtog krstakog rata skrenuli su sa puta za Egipat i 1202. godine opseli Zadar, Emerihov grad u Dalmaciji. Oni su ga zauzeli pa juri. Stanovnitvo grada pretrpelo je velike gubitke u ljudskim ivotima i u materijalnim dobrima. Papa je, na Emerihove proteste, dodue, osudio ovaj in krstaa i obavezao Mleane da nadoknade priinjenu tetu, ali Mleani nikada nisu nita platili ugarskom kralju. 34

Za vreme Emeriha, oenjenog princezom Konstancom, kerkom aragonskog kralja Alfonsa II, zapadni kulturni uticaji su i dalje prodirali u Maarsku. Sa njegovom enom doli su u zemlju uveni trubaduri Pjer Vidal i Goselm Fajdi. Verovatno po ugledu na aragonski grb (etiri vertikalna, naizmenino crvena i zlatna polja), pojavila su se na Emerihovim peatima i novcu, naizmenino po dva crvena i srebrna vodoravna polja. Ona su kasnije tumaena kao simbol etiri reke Ugarske Dunava, Tise, Drave i Save i danas su deo maarskog grba. :Pred svoju smrt, u maju 1204. godine, Emerih je, sledei primer svog oca, krunisao za kralja svog trogodinjeg sina Ladislava. Mislio je da e mu na taj nain obezbediti presto, koji je mogao da ugrozi njegov vlastoljubivi stric Andrija. Posle Emerihove smrti, 30. novembra u Jegri, Andrija II je, meutim, prigrabio svu vlast. Uplaena Emerihova udovica Konstanca Aragonska pobegla je u prolee 1205. godine, zajedno sa malim Ladislavom III (12041205), u Be, gde je Ladislav ubrzo umro. Smru Ladislava III Andrija je najzad postigao svoj cilj postao je kralj Ugarske.

Ugarska u prvoj polovini 13. veka

Poetak vladavine Andrije II
Andrija II (12051235) je, jo pre stupanja na presto, bio pod pogubnim uticajem svoje ene Gertrude, Nemice iz porodice vojvoda Andeks-Meran. Da bi njoj ugodio, on je, doavi na vlast, primio u Maarsku njenu mnogobrojnu rodbinu. lanovi Gertrudine porodice dobili su visoke poloaje i bogato su obdareni posedima. To je izazvalo ogorenje ugarskih velikaa, koje su potisnuli Meranci. Naroito je bio omrznut Gertrudin najmlai brat Bertold. On je, bez kanonske starosti i dovoljno teolokog znanja, postavljen za kaloko-bakog nadbiskupa. Najistaknutiji maarski velikai, anadski upan Petar, palatin Bank i ban imun iz roda Kaia, nezadovoljni zbog prednosti koje su davane Nemcima i ostalim strancima, skovali su protiv njih zaveru. Iskoristivi odsustvo Andrije II, oni su u umama oko Pilia, 23. septembra 1213, za vreme lova, napali kraljicu, njenu decu i pratnju. Zaverenici su kraljicu isekli na komade, ubili su i neke lanove njene svite, ali kraljevie Belu, Kolomana i Andriju uspeo je da zatiti, reskirajui svoj ivot, njihov vaspita, upan Mika. Gertrudinu tragediju opisao je poetkom 19. veka maarski pisac Joef Katona u svojoj drami Ban Bank (Bnk ban), proglaavajui ovog sporednog uesnika glavnim vinovnikom Gertrudinog ubistva. Pored patriotskih oseanja, on je, na osnovu letopisa jednog austrijskog dominikanskog manastira iz 13. veka i Ilustrovane hronike iz 14. veka, kao uzrok Bankovog dela naveo uvredu njegove muevljeve asti, jer mu je enu Melindu (inae neistorijsku linost) Gertruda, navodno, podvela svom bratu. Komad Joefa Katone preveden je na srpski jezik i davao se u srpskim pozoritima sa velikim uspehom. Svestan omrznutosti svoje ene, Andrija II je kaznio samo glavnog krivca, upana Petra. Naredio je da ga nabiju na kolac, a njegove posede, meu njima i Petrovaradin (dananji Novi Sad) da zaplene. Petrovaradin je Andrija II dodelio svojoj sestri, bivoj vizantijskoj carici Margariti (Mariji), kao apanau. Posle Gertrudine smrti Nemci su donekle potisnuti, ali su rezultati njihovog favorizovanja i neogranienog darivanja poseda i dalje ostali. Kao verovatnu posledicu uticaja njegove nemake okoline na politiku Andrije II treba, na prvom mestu, pomenuti pozivanje nemakog (tevtonskog) vitekog reda u 35

Maarsku 1211. godine. Andrija je nemake vitezove naselio u Erdelju (Transilvaniji), u okolini Braova, da brane granice zemlje od paganskih Kumana. Kumani su do tada bili prodrli iz junoruskih stepa u Vlaku niziju i, potinivi tu oblast, upadali su u Erdelj. Nemaki vitezovi su zaista poeli da osvajaju kumansku teritoriju ali, nezadovoljni poklonima dobijenim od Andrije, hteli su sasvim da se osamostale od maarske krune. Papa Honorije III ih je 1224. godine izuzeo iz nadlenosti Ugarske crkve i, zajedno sa njihovim posedima, podredio Svetoj stolici. Andrija II nije mogao da dozvoli da njegova prava budu toliko okrnjena. Poto vitezovi nisu hteli da se pokore, 1225. godine ih je orujem isterao iz Maarske. To, meutim, ne znai da je Andrija vodio protivnemaku politiku. Naprotiv, on je 1224. godine poveljom Andreanum potvrdio samoupravne povlastice (autonomne privilegije) vrednog rudarskog ivlja Sasa u junoj Transilvaniji. Andreanumom su obeleene granice zemlje Sasa, izvrena je njena podela na stolice (tul), koje su podreene upanu, grofu u Sibinju (Naseben, Sibiu, Rumunija). Maari koji nisu hteli da prihvate vlast saskog grofa, mogli su da se isele. Sasi su platili ugarskom kralju 500 maraka u srebru, uestvovali su u kraljevskoj vojsci sa 500 naoruanih ljudi u zemlji i sa 100 van njenih granica. Saskim naseljima je potvreno pravo izbora lokalne vlasti biranje gradonaelnika i savetnika, kao i svetenika, paroha; dobili su povlasticu neplaanja carina u itavoj zemlji i velike darove u nekretninama (umama) i pokretnim dobrima (so). Ostaci autonomije Sasa, izuzetno imunog stanovnitva, sauvali su se do najnovijih vremena. Deo Sasa se tokom 13. veka iselio iz Erdelja u Srbiju i Bosnu i doprineo razvoju rudarstva u ovim zemljama.

Spoljna politika Andrije II

Odmah posle dolaska na presto, Andrija II je nastavio osvajake pohode svojih prethodnika. Njega je otac jo krajem osamdesetih godina 12. veka postavio za kneza osvojene ruske teritorije. Andrija se u nekoliko mahova meao u sukobe ruskih udeonih kneeva. Godine 1205. proglasio se kraljem Galicije i Vladimira, odnosno Volinije (rex Galiciae et Ladomeriae). Ovu e titulu ugarski kraljevi zadrati do 1918. godine. Godine 1217. Andrija II je najzad pristupio ispunjavanju svog krstakog zaveta, koji je delimino nasledio od svojih prethodnika oca Bele III i brata Emeriha. On je, pozajmivi za finansiranje svog poduhvata veliki iznos novca od crkava u gotovini i u dragocenostima, stigao, preko Zagreba, u Split. Tu se ukrcao sa svojom vojskom na lae i, zajedno s austrijskim vojvodom Leopoldom, isplovio za Svetu zemlju. U Akru (Aka, Izrael), glavni grad krstake drave, stigao je u oktobru preko Kipra, gde mu se pridruio kralj ove zemlje Gi de Lizinjan. Krstai su u decembru napali utvrenje na gori Tabor. Iako nisu uspeli da ga zauzmu, muslimani su kasnije pristali da ga srue. Posle toga se glavno ratite Petog krstakog rata premestilo u podruje delte Nila. U njemu, meutim, Andrija i njegova vojska ve nisu uestvovali. Ugarski kralj je, posle nekoliko manjih arki sa neprijateljem i posete nekim svetim mestima, u januaru 1218. godine krenuo kui. Kako vie nije imao novca za iznajmljivanje laa za prevoz, vratio se kopnenim putem preko Male Jermenije, Nikejskog i Latinskog carstva i, najzad, Bugarske. Doneo je za ugarske crkve itavu kolekciju relikvija. Poklanjanjem relikvija crkvama, koje su bile izvori prihoda, Andrija II je verovatno hteo bar delimino da im se odui. Osim pribavljanja svetih motiju, rezultat Andrijinog krstakog rata bilo je 36

sklapanje dinastikih brakova meu pojedinim lanovima njegove porodice i istonih vladara. On se, jo pre pohoda, 1215. godine oenio kerkom latinskog cara Petra II, Jolantom Kurtene. Iz tog braka je imao samo jednu kerku koja je dobila ime svoje majke. Ona se 1235. godine udala za aragonskog kralja Jakova I, dobivi u miraz Poeku upaniju. Andrija II je nadiveo i svoju drugu enu, koja je umrla 1233. godine. Na povratku iz Svete zemlje udao je svoju kerku Mariju za bugarskog cara Ivana Asena i zaruio svog treeg sina Andriju kerkom malojermenskog kralja Lava II. Najznaajnije je ipak bilo to je svog najstarijeg sina Belu oenio Marijom, kerkom nikejskog cara Teodora I Laskarisa. Neki istoriari skloni su da u tim brakovima vide neku smiljenu dinastiku politiku Andrije II. Oni su moda mogli da slue njegovim aspiracijama na presto Latinskog carstva. Treba ipak istai, s obzirom na to da su oni sklopljeni na putu od krstake drave do Ugarske, da bi to moglo da znai da je Andrija bio prinuen da na taj nain plati propusnicu usputnim vladarima. To, moda, potvruje i injenica da je, posle povratka u Maarsku, veridbu svog sina Andrije raskinuo, a isto je hteo da uini i sa brakom svog sina Bele, kada je za njega naao bolju priliku, ali se Bela tome usprotivio. ak i u sluaju da je to i bio razlog za brakove Andrijine dece s istonohrianskim vladarima, to svedoi o ugledu ugarske kraljevske porodice i, posredno, Ugarske u njihovim oima. 11osle povratka iz krstakog pohoda Andrija je, kako se sam jadao u jednom pismu papi, zatekao opustoenu i upropaenu zemlju. Iako je verovatno da je on i preterivao, kako ne bi morao da vrati svoje dugove Crkvi i, s druge strane, kako bi prebacio odgovornost na one koji su vladali zemljom u njegovom odsustvu, neeg je ipak bilo u tome. Uostalom slabljenju ugleda Ugarske doprineo je i sam papa, pa mu se Andrija moda alio i iz tog razloga. Srpski veliki upan Stefan Nemanji, iskoristivi odsustvo Andrije II iz Ugarske, proglasio se 1217. godine za kralja i zatraio od pape krunu. Papa Honorije III je usliio njegovu molbu i preko svog legata poslao mu je krunu, to je znailo priznanje kraljevske titule Stefanu. To je, meutim, predstavljalo krenje prava ugarskog kralja koji je od 1201. godine pretendovao na srpske zemlje u svojoj titulaturi. Sukob oko pretenzija na istu titulu doveo je do rata izmeu Andrije II i Stefana Prvovenanog. Stefan Prvovenani, da bi postigao sporazum sa severnim susedom, poslao je ugarskom kralju svog brata, prvog srpskog arhiepiskopa Savu, sa bogatim darovima, meu kojima su bili zlatom opremljeni konji. Pored darova, koji su nesumnjivo dobrodoli Andriji koji je uvek bio u novanoj oskudici, sveti Sava je, prema itiju, uticao na ugarskog kralja i svojim udotvornim sposobnostima. On je, naime, usred letnje ege izmolio od Boga grad, kako bi imao leda za hlaenje svog vina. Grad je bio toliki da je poubijao konje maarskih vitezova. Videvi to, kralj Andrija je pristao na mir (preobratio se). Maari su meutim, u svojoj diplomatikoj terminologiji zadrali stare pretenzije na regnum Rasciae, a njihovi kraljevi su sve do 1918. godine nosili naslov rex Servie, iako ta titula nije imala podlogu u stvarnosti. Za vreme Andrije II ponovo se ispoljila ugarska ekspanzivna politika ne samo prema Srbiji, ve i prema Bosni. Jo dvadesetih godina 13. veka ova zemlja je podvrgnuta duhovnoj jurisdikciji kaloko-bakog nadbiskupa Ugrina. On je zaduio Kalojana, sina vizantijskog cara Isaka II Anela i unuka Bele III, da povede krstaki rat protiv bosanskih jeretika. Ovaj pohod ostvario je, posle viegodinjeg odlaganja, tek 1235. slavonski herceg Koloman. Njegove rezultate, meutim, uskoro je ponitila mongolska najezda.

37

Zlatna bula Andrije II

Najznaajniji unutranjopolitiki dogaaj za vreme vladavine Andrije II bio je izdavanje Zlatne bule. Bila je to posledica tzv. novih ustanova (institucija), tj. neumerenih davanja kraljevskih (upanijskih) imanja pojedincima u trajan posed (in perpetuo). Ve su raniji kraljevi poklanjali svoje posede, ali do kraja 12. veka, usled obnovljenih dinastikih sukoba, darivanje je poprimalo ranije nesluene razmere. Darivani su crkveni i svetovni domai i strani velikai, pre svega roaci i pratnja njegove supruge Gertrude, ime je kraljevski posed znatno smanjen. Kako je u isto vreme fond imanja privatnika povean, odnos izmeu ove dve kategorije vlasnika je u potpunosti izmenjen. Dok je u vreme svetog Stefana kralj raspolagao sa dve treine, a podanici sa jednom treinom zemljita, sada je bilo obrnuto. Poto kruna nije sticala nove posede ve ih je samo otuivala, bilo je lako predvideti trenutak kada e se kraljevski zemljini fond iscrpiti. Ugarski vladari su poeli ustupati i druge izvore prihoda, kao to su carine, putarine, skelarine, koje su do Bele III pripadale kralju, odnosno nadlenoj upaniji. Prvi primer darivanja (prihoda) itave upanije vezuje se za ime ovog vladara, koji je 1193. godine krkim upanima (kneevima), precima Frankopana, poklonio Modruku upaniju. Poklanjanje upanija velikaima nije imalo samo ekonomske ve i drutvene posledice. Kraljevi slubenici (servientes regis) i posada upanijskih tvrava (iobagiones castri), pretee kasnijeg sitnog plemstva, koji su do tada bili podreeni neposredno kralju, sada su postali podreeni velikaima. Andrija II je zato pokuao da prihode nadoknadi na drugi nain. On je, radi toga, pribegao, u Zapadnoj Evropi odavno poznatim i oprobanim sredstvima davanju kraljevskih prihoda u zakup i kvarenju novca. Glavni prihod krune bio je, pored navedenih, prihod od prodaje soli, koja je, u pomanjkanju monete, bila neka vrsta obraunskog novca. Pored toga, sredstvo plaanja bile su i skupocene koe. U Slavoniji i Erdelju dravni porez se plaao koama kune. Otuda potie naziv hrvatskog novca. Ovaj je porez nazivan kunovinom i kada se kasnije plaao u novcu. Crkva je poela da trai da se crkvena desetina, umesto u naturi (itu i vinu), plaa u novcu. Ona je, takoe, imala monopol na prevoz i distribuciju soli. So se iz erdeljskih rudnika, u velikim kamenim blokovima, prevozila rekama Kri i Mori do Solnoka (Slanik) i Segedina, odakle se razvozila Tisom, Dunavom i Dravom, preko Slankamena (otuda mu ime) i Sonte, dalje za zapadnu Maarsku i eventualno Slavoniju. Andrija je sada trgovinu solju dao u zakup Jevrejima i muslimanima. Oni su, dodue, davali Andriji iznos zakupnine unapred, ali su ga zato viestruko naplaivali kupcima. Drugi nain sticanja dobitka kvarenjem novca bio je dvostruk. U Ugarskoj se novac kovao od meavine srebra i bakra. Veliina (teina) novca i odnos dva metala bio je propisan. Andrija je, meutim, kovao novac sa sve veim procentom bakra i manjim procentom srebra. Novac je bio u opticaju oko godinu dana, od Uskrsa do Uskrsa. Svakog Uskrsa bi se pokupio novac iz prethodne godine i izmerio. Njegova teina, usled habanja, bila je uvek manja od teine novog novca. Razlika u teini izmeu starog i novog novca pripadala je vladaru. To se zvalo dobitak komore (kamara hasna, lucram camerae). Uvidevi korist koju ima od promene novca, Andrija II ga je poeo menjati vie puta godinje. To je dovelo do pojava, koje se u savremenoj ekonomiji nazivaju inflacijom i devalvacijom. Svi su hteli da plaaju u novom (loem), a zahtevali da im se plati u starom (dobrom) novcu. Ovi potezi Andrije II izazvali su nezadovoljstvo svih drutvenih slojeva Ugarske, 38

osim privilegovanih. Nehrianski zakupci nemilosrdno su pljakali narod. Crkva, koja je alila za izgubljenim monopolom soli, podravala je stanovnitvo u njegovom otporu protiv nevernika. Sitno plemstvo je bilo nezadovoljno zbog gubitka veze sa kraljem, a maarski velikai i daljim davanjem prednosti strancima. Nezadovoljnici su protiv Andrije II iskoristili njegovog starijeg sina Belu, koji je jo 1214. godine krunisan za mlaeg kralja. Pod pritiskom grupe velikaa, Andrija II je imenovao Belu 1220. godine za hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog kneza, dajui mu time teritorijalnu vlast. Zbog njegove samostalne politike, otac ga je, 1226. godine, zamenio na tom poloaju mlaim sinom Kolomanom, a Belu postavio na elo Erdelja. Kao erdeljski knez Bela je radio na proirenju vlasti Ugarske u susednoj Vlakoj niziji, gde su se tada poeli iz junoruskih stepa naseljavati Kumani. U cilju njihovog uvlaenja u ugarski komonvelt, Bela je 1228. opsedao Vidin, u severozapadnoj Bugarskoj. Poto nije uspeo da zauzme ovaj grad, stvorio je, severozapadno od Vidina, u Olteniji (Maloj Vlakoj), banovinu sa seditem u Turnu-Severinu. On je na toj teritoriji organizovao dominikansku misiju i 1233. godine proglasio se kraljem Kumanije. Tu e titulu, bez obzira na to to su vlast na ovom podruju izgubili, ugarski kraljevi zadrati sve do 1918. godine. Teku ekonomsku i socijalnu situaciju u Ugarskoj nije mogla popraviti ni podela vlasti izmeu oca i sina. Kada je Andrija II, 1221. godine, pod pritiskom nezadovoljnika, odluio da vrati posede kruni, zbrka je postala jo vea. Masa nezadovoljnika, na saboru u Stonom Beogradu 1222. godine, prisilila je Andriju II da jednom sveanom poveljom obea promenu stanja. Ta povelja je, po svom viseem zlatnom peatu, nazvana Zlatnom bulom. Zlatna bula nije sauvana u originalu, iako je izdata u sedam primeraka, nego samo u prepisima. Zlatnom bulom se zabranjuje kralju da strance imenuje na visoke dravne poloaje, da poklanja itave upanije, da kraljevske prihode daje nevernicima u zakup, da prodaje so, osim u Solnoku i Segedinu, da njegova pratnja odseda na imanjima plemia i njihove livade koristi za ispau svojih svinja. Zabranjuje se, takoe, gomilanje funkcija. Odreuje se da se novac, i to od dobrog metala, menja godinje jedanput i da se redovno odravaju sabori, na praznik Svetog Stefana kralja (20. avgusta), kojim e predsedavati kralj ili, ako je on opravdano spreen, palatin. Priznata je ravnopravnost Andrije i Bele. Svako je mogao slobodno da bira jednog od njih za gospodara. Servientima je dozvoljeno da slobodno raspolau svojim posedima. Zabranjeno je hapenje servijenata bez sudske presude. Ako ratuju van granica Ugarske, kralj je duan da im to plati. Najznaajniji je poslednji, 31. lan Zlatne bule, koji dozvoljava svim slobodnim ljudima (plemiima) da se, ako bi vladar (Andrija II i njegovi naslednici na prestolu) prekrio odredbe Zlatne bule, usprotive i prue mu otpor, a da pri tom ne budu proglaeni nevernicima (pobunjenicima). To je pravo na otpor i protivljenje (ius resistendi ac contradicendi). Na ovaj lan pozivali su se svi pokreti koji su branili staleku nezavisnost ugarskog plemstva. Ova odredba je vaila, sa prekidima, do 1687. godine. Ugarski sabor se tada, u znak zahvalnosti to je Leopold I osvojio Budim od Turaka, odrekao ovog prava. Zlatna bula je predstavljala ustav feudalne, plemike Ugarske. Njome je ograniavana kraljeva samovolja. Nju e najvei pravnik feudalne Ugarske, Stefan Verbeci, uvrstiti poetkom 16. veka u kodeks ugarskih zakona Corpus iuris Hungarici (Tripartit), prirunik feudalnog prava. Tripartit je tampan i iroko primenjivan, a Zlatna bula je postala trajan elemenat maarske plemike svesti. Iako je teorijski i principijelni znaaj Zlatne bule u budunosti za Maarsku bio 39

veliki, ona u praksi nije odmah donela oekivane sutinske promene. Kako je nevernicima bilo zabranjeno da se bave zakupom kraljevskih prihoda, oni su se poeli masovno pokrtavati. Najistaknutijima od njih kumovao je sam Andrija II. Poto je nareeno da Crkva i dalje ubire desetinu u naturi, ona se smatrala dvostruko oteenom. Crkvena vlast je zbog toga 1231. godine prinudila Andriju da izda novu zlatopeatnu povelju, kojom je preuzeta veina nesprovedenih odredaba povelje iz 1222. godine, ali su dodate i nove kojima se osiguravaju povlastice Crkve. Poto ni ove nisu primenjivane, iako se Andrija II zakleo na to, ostrogonski nadbiskup Robert je 1232. godine izoptio nekoliko kraljevskih savetnika i bacio interdikt na Maarsku. U sukob ugarskog vladara i Crkve umeao se tada i papa, Grgur IX. On je poslao svog legata, kardinala Jakova Pekorarija, biskupa od Preneste, koji je 1233. godine zakljuio u Beregu (Beregovo, Ukrajina) sporazum s Andrijom II. Ovim sporazumom vraena su Crkvi njena prava na trgovinu solju, a njeni kmetovi su osloboeni dravnih poreza. Andrija II, meutim, nije mogao da se pridrava ni ovog sporazuma. Zato je 1234. godine izopten, a Maarska ponovo stavljena pod interdikt. Papa je, meutim, zbog zasluga njegove kerke Jelisavete (Elizabete), ija je kanonizacija tada bila u toku, oslobodio Maarsku i njenog vladara crkvenih kazni. Jelisaveta, udovica tirinkog markgrofa Ludviga IV, postala je prva maarska svetica. Kada je sredinom oktobra 1235. Bela IV (12351270) poeo samostalno da vlada, prvi njegov akt je bio obraun s oevim pristalicama. Naredio je da palatina Dionizija oslepe, a ulu iz roda Kan zatvore. Samo je nekolicina njih uspela da izbegne Belinu osvetu. Njihova imanja, kao i posede drugih Andrijinih pristalica, meu njima i bana Banka, sauesnika u ubistvu njegove majke, Bela je konfiskovao. Zbog toga je stekao mnogo protivnika. Njegov ideal je bio njegov deda, stari kralj Bela (Bela III). Bela, omrznut i zbog revizije poseda, svoju nepopularnost je poveao time to je, osim kneevima i prelatima, zabranio sedenje za vreme odravanja kraljevskog saveta, spalivi njihove stolice, kao i time to je zabranio moliocima slobodan ulazak kod kralja i uveo praksu pismenog podnoenja molbi. Svestan neuspeha revizije poseda, on je smislio drugi nain da slomi mo njemu mrskih velikaa. Verovatno ne samo iz tog razloga, Bela IV je pomislio na doseljavanje Maara, zaostalih u prapostojbini, u svoju kraljevinu. Ako bi oni bili neposredno pod njegovom vlau, mogli bi biti znatna protivtea velikaima koji su se osilili. Seanje na maarsku sabrau, zaostalu u prapostojbini (Hungaria Maior, Starija Ugarska), odralo se, bar meu obrazovanima. Crkva je prihvatila Belinu zamisao, raunajui na poveanje broja svojih vernika, poto bi paganski Maari pre preseljenja bili pokrteni. Zaostale Maare je, meutim, trebalo pronai, jer niko vie nije znao tano gde se nalazi njihova postojbina. U tu svrhu su, jo pre Belinog stupanja na presto, u prolee 1235. godine poslata etvorica dominikanskih kaluera. Kalueri su kopnenim putem doli do Carigrada, odakle su se laom prebacile u junu Rusiju. Od njih su se dvojica vratila sa puta, jedan je na putu umro, ali etvrti, brat Julijan, nije odustao. Posle neopisivih tekoa, on je, kao sluga jednog hode, stigao je u povolku Bugarsku. Od jedne Maarice, udate u ovoj zemlji, on je saznao da se postojbina povolkih Maara nalazi na dva dana hoda odatle. Julijan, sasvim iscrpljen, stigao je u povolku Maarsku, gde su ga sunarodnici radosno doekali. On se sa njima sporazumevao bez tekoa, to svedoi o zajednikom korenu jezika obeju grana maarskog naroda. Kod njih se sauvalo i seanje na to da su se njihova braa nekada davno odselila u pravcu zapada. Maari u prapostojbini bili su na 40

istom stepenu privrednog i drutvenog razvoja kao zapadni Maari pre odseljenja. Bili su ekstenzivni stoari, zemlju nisu obraivali, jeli su konjsko meso i pili kumis. Bili su pagani, ali nisu imali idole, ve su oboavali prirodne sile. Iako su istoni Maari zadravali Julijana, on je, kada je saznao kako Mongoli pripremaju evropski pohod, pourio da se vrati kui da obavesti Belu IV o opasnosti. Kraim putem, preko zemlje Mordvina, Vladimirsko-suzdaljske kneevine i Poljske, vratio se u Maarsku. Bela IV je poslao Julijana papi Grguru IX da ga obavesti o pronalaenju istonih Maara, traei dozvolu za njihovo pokrtavanje, kao i pomo u sluaju napada Mongola. U meuvremenu je ugarski kralj uputio u Stariju Maarsku novu etvorolanu misiju dominikanaca da bi irili hrianstvo. Ona je, u prolee 1237. godine, u okolini Suzdalja, srela Maare koji su beali ispred najezde Mongola. Dominikanci su hteli da pokrste bar ove Maare, ali im je to veliki knez Jurij Vsevolodovi zabranio, plaei se, navodno, osvete Mongola. Posle povratku iz Rima, u leto iste godine, Julijan je opet krenuo na put, kako bi organizovao, bez odlaganja, preseljenje istonih Maara, odlaui njihovo pokrtavanje za vreme kada budu stigli u novu otadbinu. Na pola puta ga je, meutim, stigla vest da su Mongoli opustoili povolku Bugarsku i Maarsku. Poto su uvideli da ne mogu nita preduzeti, oni su se, sa lanovima prethodne misije, koje su pronali u Rjazanju, vratili, neobavljena posla, u Maarsku. Dominikanci su doneli vest Beli IV da mongolski kan Batu hoe da pokori njegovu kraljevinu. Posle provale Mongola, ugarski kraljevi su bili i suvie zauzeti drugim brigama da bi mogli da poalju nove misije za pronalaenje preivelih paganskih Maara. Naslednici dominikanaca, franjevaki misionari, planirali su misijski rad i u istonoj Ugarskoj. Ona je, i u 14. veku, u papskim bulama oznaavana kao podruje njihovog delovanja. Neki su moda i dospeli u taj kraj, ali o tamonjim Maarima vie nisu u Evropu stizale nikakve vesti. Nh je provala Mongola konano izbrisala iz redova naroda. Oni koji nisu fiziki uniteni utopili su se u okolne narode.

Crkvena politika Bele IV

Poboni Bela IV bio je osniva i zatitnik mnogih manastira. Cistercitskoj opatiji Belefons u Frukoj gori, na predlog svoje sestre, svete Jelisavete (Elizabete), darovao je bogate posede po Sremu i Bakoj. Izmeu ostalog, on je manastiru poklonio vlastelinstvo Petrovaradin (dananji Novi Sad) sa kraljevskim dvorcem i skelom na Dunavu, koji je ranije pripadao Gertrudinom ubici, anadskom upanu Petru, a zatim Belinoj tetki, bivoj vizantijskoj carici Margariti (Mariji). Od tree decenije 13. veka javljaju se u Ugarskoj novi, prosjaki crkveni redovi, brae propovednika (dominikanaca) i male brae (minorita, franjevaca). Prvi samostan (manastir) dominikanaca (red je osnovao 1216. godine sveti Dominik u paniji) pominje se u Ugarskoj ve 1221. godine u eru. Ovde je iveo i delovao Pavle Maar, koji se vratio iz Bolonje, gde je bio profesor teologije na tamonjem univerzitetu. Uskoro je osnovana posebna ugarska dominikanska provincija. Njoj e krajem 13. veka biti podreeni samostani u Dalmaciji, Zeti i Albaniji. Dominikancima iz Ugarske je u prvo vreme poverena duhovna briga o Bosni (borba protiv bogumila) i Albaniji, kao i pokrtavanje Kumana u dananjoj Vlakoj niziji. U tu svrhu je osnovana misijska biskupija u Milkovu, iji su prvi biskupi, do provale Mongola, bili dominikanci. Pored mukih manastira dominikanskog reda, na Ostrvu zeeva osnovan je samostan Sveta Marija za begine, koje su podreene nadzoru dominikanaca. Zato je 41

kasnije ovo ostrvo nazivano i Ostrvom svete Marije. Ovaj enski manastir osnovali su Bela IV i njegova supruga Marija Laskaris za svoju kerku Margaritu, koju su jo u majinoj utrobi zavetovali Bogu. Ona je kao petogodinja devojica iz manastira sveta Katarina u Vespremu prela u ovaj manastir. Njeni roditelji su kasnije nameravali da je udaju za ekog kralja Otokara II Pemisla, za ta su pribavili i papinu dozvolu ali, pod uticajem svog ispovednika dominikanca, Margarita je odbila da napusti manastir i ovde je ostala do kraja ivota. Po njoj je ovo ostrvo nazvano Margaritinim ostrvom (Margitsziget). Ono se danas nalazi u strogom centru Budimpete i omiljeno je mesto za odmor iteljima glavnog grada Maarske. Osim Margarite, u ovom manastiru je ivela i Jelisaveta (Elizabeta), kerka njene bratanice Katarine i srpskog kralja Dragutina. Njena druga bratanica, Elizabeta, kasnije supruga srpskog kralja Milutina, bila je neko vreme nastojnica. Ona je, iako je sahranjena u Napulju, imala ovde pripremljen nadgrobni spomenik od crvenog mramora. Ovde je 1272. godine sahranjen njen otac, Margaritin brat, kralj Stefan V. Pred kraj ivota Bela IV je poeo da daje prednost drugom prosjakom redu franjevcima. Franjevci su se pojavili u Ugarskoj 1229. godine. Prvi njihovi manastiri bili su u Stonom Beogradu i Ostrogonu. Iako su se pojavili kasnije, njihova omiljenost je ubrzo prevazila popularnost dominikanaca. Uskoro je osnovana i ugarska franjevaka provincija. Misije u Bosni i Vlakoj preuzela su od dominikanaca mala braa. Bela IV, njegova supruga kraljica Marija i njihov mlai sin Bela sahranjeni su, po sopstvenoj elji, u crkvi franjevaca u Ostrogonu. To je dovelo do spora izmeu redovnika (kaluera) i ostrogonskog nadbiskupa, koji je bezuspeno pokuao da kraljevske pokojnike prebaci u svoju katedralu. Pravi procvat franjevaki red u Ugarskoj e, meutim, doiveti tek pod vladavinom Anujaca. Isti je sluaj bio sa pavlinima, pustinjacima koje je prvi put sakupio ostrogonski kanonik Euzebije u dva manastira, stavljajui ih pod nebesku zatitu svetog Pavla Pustinjaka. Pravila pavlina potvrdio je papa Urban IV 1263. godine na preporuku svetog Tome Akvinskog. Pavlini su jedini, i danas postojei, kaluerski red ugarskog porekla. Jo pre pavlina Bela IV je 1238. godine naselio u Ugarskoj nemu brau, kartuzijance, koji su se zavetovali na veito utanje. Tako su u 13. veku, pored prosjakih redova, i pustinjaki redovi doiveli veliki uspon. Kraljeva kerka Margarita postala je svetao primer asketskog ivota. Pored verskih pokreta, koje je Crkva priznavala, za vreme Bele IV, 1261. godine, u Ugarskoj su se pojavili flagelanti.

Najezda Mongola
Beli IV, kao i itavoj Ugarskoj, zapretila je s istoka jedna nova, do tada nepoznata opasnost najezda Mongola. Mongolska plemena, bavei se lovom, ribolovom, sakupljanjem, a kasnije nomadskim stoarstvom, ivela su u pustinjama centralne Azije, jugoistono od Bajkalskog jezera, izmeu jezera Kulun Nor i Buir Nor, sa sreditem u gradu od atora, Karakorumu. Njih je krajem 12. i poetkom 13. veka ujedinio Temudin, nazvan 1207. godine Dingis-kan (vrhovni kan). Posle ujedinjenja Mongoli su poeli s osvajakim pohodima, prvo prema istoku, Kini, a zatim i prema zapadu. Od dvadesetih godina 13. veka poeli su njihovi pohodi prema junoruskim stepama, koje su im bile potrebne kao panjaci, a gde su tada iveli Kumani i Alani. Poto su Kumani priznavali vrhovnu vlast ruskih kneeva, oni su organizovali njihovu odbranu. Mongoli su, preavi reku Don, napali Kumane, i 1223. godine pobedili njih i njihove 42

ruske saveznike u bici na reci Kalki. Dalje napredovanje Mongola je izvesno vreme bilo zaustavljeno zbog smrti Dingis-kana 1227. godine. On je, meutim, pre smrti podelio svoje carstvo, prema stranama sveta, na etiri dela (ulusa). Zapadni ulus, koji je obuhvatao i Evropu, dobio je kan Batu, sin najstarijeg sina Dingis-kana Duija, koji je umro pre svog oca. Za vrhovnog kana odredio je svog treeg sina Ugedaja. Na kurultaju (skuptini mongolskih glavara), odranom 1235. godine u Karakorumu, odlueno je da se pod vostvom Batua obnovi pohod Mongola na Evropu. To se dogodilo zimi 1237/1238. godine. Godine 1240. oni su zauzeli Kijev. Njima je bio otvoren put prema zapadu. Na njihovom putu nala se i Maarska. Njihov gnev protiv ove zemlje izazvao je Bela IV zato to je primio na tle Ugarske Kumane koji su beali ispred Mongola, zajedno sa njihovim poglavicom kraljem Kutunom. Bela je odbio zahtev Batua da ih izrui. Kutun je pristao da se, zajedno sa svojim narodom, pokrsti i pree na sedelaki nain ivota. Njihov prelazak na hrianstvo je, meutim, kao i u sluaju masovnog pokrtavanja drugih naroda, bio samo formalan. Kumani su u dui ostali pagani. Kumani su sada bili na onom stepenu privrednog i drutvenog razvoja na kome su Maari bili prilikom svog dolaska u Panoniju pre oko dvesta pedeset godina. Zbog prevelike razlike u nainu ivota izmeu Maara i Kumana, dolazilo je do svakodnevnih trzavica. Lutajua stada stoke Kumana priinjavala su velike tete usevima. Maari su bili ljubomorni na slobodan, u stvari sa hrianskog stanovita nedisciplinovan, ivot Kumana, kod kojih nije bilo kmetstva. To je plailo velikae zbog smanjenja radne snage. Neki su ak ponovo prieljkivali povratak u paganstvo. Ugarska crkva se zbog toga zabrinula. Maare je, takoe, vrealo i to to su Kumani bili podreeni samo kralju Ugarske. Bela IV je primio Kumane na podruje Ugarske, verujui da e u njima nai pouzdan oslonac, ne samo protiv Mongola ve i protiv maarskih velikaa. On se, meutim, u tome prevario, jer prisustvo Kumana ne samo to nije doprinelo odbrani zemlje od Mongola ve je poveavalo unutranji nered. Jo vee tekoe izazvao je austrijski vojvoda Fridrih II Svaalica iz porodice Babenberga, koji je doao, na molbu Bele IV, sa malom vojskom da krene protiv Mongola. Umesto toga on je izazivao Kumane u okolini Budima, a zatim se vratio kui. Ugarska se u takvoj situaciji suoila sa neposrednom opasnou od Mongola. Ogromna mongolska vojska stajala je u polukrugu na obroncima Karpata i ekala samo znak za napad. Nzene izvidnice upadale su preko granice i zaletale se gotovo do Pete. Bela IV je inio sve to je mogao. Naredio je da se utvrdi Ruska kapija (planinski prevoj Verecke), severoistona vrata Ugarske, i da se ponese krvavi ma, znak opte mobilizacije irom itave zemlje. Trupe velikaa su se, meutim, vrlo sporo sakupljale, a Mongoli su razruili utvrenja graninog prevoja i preplavili Maarsku. Maari su za neefikasnost odbrane zemlje optuili Kumane. Njihovog kralja Kutuna i njegovu pratnju, kada je iao na savetovanje kod Bele IV, ubila je razjarena gomila. Na nasilje Maara, Kumani su takoe odgovorili nasiljem. Oni su, ubijajui, ruei i palei sve usput, napustili Maarsku. Kada bi ubili nekog Maara, oni su govorili Ovo je za Kutuna. Odbegli Kumani naselili su se u Kuevsko-branievskoj oblasti u istonoj Srbiji. Njih e pokoriti srpski kraljevi Dragutin i Milutin, uz pomo ugarskog kralja Ladislava IV. Neki su doprli ak do Egejskog mora i stupili u slubu vizantijskog cara. U odsudnom trenutku Ugarska je ostala bez saveznika i zatienih granica. Glavnina mongolske vojske nalazila se na tlu Maarske. Poto je svoju enu i decu 43

poslao u zapadnu Maarsku, i Bela IV, sa svojim bratom Kolomanom i malobrojnom kraljevskom vojskom, krenuo je u susret Mongolima. Do odluujue bitke dolo je na pustari Muhi, pored reke ajo, 11. aprila 1241. U toj bici Mongoli su porazili ugarsku vojsku. Polje Muhi prekrili su leevi poginulih. Na bojitu su ostali i ostrogonski i kalokobaki nadbiskupi. Belin brat Koloman zadobio je smrtonosnu ranu, ali je uspeo da pobegne u azmu, gde je umro. Sahranili su ga u crkvi begina, u Ivaniu u Krievakoj upaniji, tajno, kako Mongoli ne bi, nadajui se plenu, oskrnavili njegov grob. Kolomanov grob nikada nije pronaen. Bela IV je uspeo da izbegne opkoljavanje Mongola samo zahvaljujui portvovanju vitezova templara, koji su, titei njegovo povlaenje, svi izginuli. Bela je tako uspeo, uporedo sa mongolskom vojskom, u velikom luku sa severa da doe do Pete, odakle je produio prema austrijskoj granici. Tu ga je zadesila nova nesrea. Beskrupulozni vojvoda Fridrih II ga je u Hainburgu zarobio i pustio ga je tek poto mu je zaloio tri zapadnougarske upanije. Samo se er odbranio od Fridrihovog napada. Oslobodivi se iz Fridrihovog zatoenja, Bela IV je iz Zagreba pozivao poglavare zapadnog hrianstva, papu Grgur IX i nemako-rimskog cara Fridriha II Hoentaufena, da pomognu Ugarskoj, iji su opstanak Mongoli ugrozili. U okolnostima smrtne opasnosti po zemlju, Bela IV je bio spreman da prihvati nemaku vrhovnu vlast nad Ugarskom. Papa i car su meutim upravo vodili odluujui borbu jedan protiv drugog, tako da su pomo obeali tek posle njenog okonanja. Bela nije bio bolje sree ni sa pozivom koji je uputio francuskom kralju Luju IX. U meuvremenu su u Maarsku prodrle jo dve mongolske vojske. Jedna, iz tri dela, iz pravca Erdelja, pod vostvom Kadana, prodrla je poslednjeg dana marta 1241. Ona je zauzela Bistricu, Klu i Veliki Varadin, a zatim, prodrevi u dolinu Moria, anad, gde su se tri krila Kadanove vojske ujedinila. U dva poslednja mesta zapalili su katedralu i, kao uostalom svugde, izvrili veliki pokolj. U isto vreme Mongoli su, posle bitke kod Lignice sa leskim vojvodom Hajnrihom Pobonim 9. aprila 1241. godine, preko Poljske i Moravske, pod vostvom Orde i Bajdara, prodrli u Maarsku i sa severozapada. Iako ova vojska nije mogla da zauzme severnougarske tvrave koje su se nalazile na vrhovima planina, ona je, kao i glavnina osvajake vojske Mongola, prodrla do Dunava. Dunav je, meutim, svojom irinom i dubinom predstavljao njima do zime prepreku. Na nesreu zapadne Ugarske, u zimu 1241/1242. godine Dunav se vrsto zaledio, tako da su osvajai sada mogli da prodru i u, do sada poteeni, deo zemlje. Od tada su, izuzev nekoliko utvrenih gradova i tvrava, Mongoli zauzeli itavu teritoriju Ugarske. Deo naroda je potraio sklonite u nepristupanim planinama, umama i movarama. Mongoli su, meutim, kod kraljevog kancelara, poginulog nadbiskupa Ugrina, nali Belin peat, pa su sa njim, preko zarobljenih svetenika, u Belino ime upuivali lana pisma u kojima su pozivali odbeglo stanovnitvo da se vrati. Mnogi su im, naalost, poverovali. Mongoli su zarobljene maarske ratnike odmah poubijali, ene prvo silovali, a onda ih prepustili svojim ljubomornim enama koje su ih, posle svirepih muenja, usmrtile. Maarska deca su sluila mongolskoj deci kao iva meta za vebu streljanja. Jedan deo seljaka Mongoli su ostavili u ivotu da bi proizvodili ito za potrebe njihove vojske. Kada su postali suvini, i njih su poubijali. Jedno krilo mongolske (tatarske) vojske, pod vostvom Kadana, gonio je Belu IV dalje. Nesreni ugarski kralj beao je sa svojom bremenitom enom, decom i malobrojnom pratnjom, preko Zagreba, u Primorje. On se prvo zaustavio u Klisu, gde mu 44

se ena, krajem januara 1242. godine, porodila, donevi na svet kerku, potonju svetu Margaritu, koju su njeni roditelji jo u majinoj utrobi zavetovali Bogu ako Maarska bude izbavljena od propasti. Kraljevski begunci su zatim nastavili svoj put za Split. Na tom putu su im umrle dve keri, Margarita (I) i Katarina, koje su sahranjene u sarkofagu nad portalom splitske katedrale. Ne oseavi se sigurnim ni u Splitu, Bela IV je uskoro preao u Trogir, poslednju postaju svog bekstva. Tatari su ga i tu sledili i, opkolivi grad, koji zbog njegovog ostrvskog poloaja nisu mogli zauzeti, pozivali su njegovo stanovnike da im izrue kralja sa porodicom, obeavi im, pismima ubaenim strelama, da e u tom sluaju grad osloboditi. Bela IV, koji se ni u Trogiru nije oseao bezbednim, ukrcao se, zajedno sa svojom porodicom, na jednu lau, koja je bila spremna da isplovi na puinu u sluaju da Tatari prodru u grad. Do toga, meutim, ipak nije dolo. Povlaenje Tatara, ne samo ispod zidina Trogira ve i iz itave opustoene Ugarske, poelo je od marta 1242, jer je voa pohoda na Maarsku, kan Batu, hteo da uestvuje u izboru novog velikog kana, iji je poloaj bio upranjen posle smrti velikog kana Ugedaja. Po zapovesti Batua, Kadan je, poto nije uhvatio Belu IV, digao opsadu Trogira i, preko june Dalmacije, Zete, Rake i Bugarske, povukao se u junoruske stepe. Posle povlaenja Tatara Bela IV se vratio u Maarsku. Mongoli su, i povlaei se, ubijali i pustoili zemlju. Po zemlji su svugde stajale ruevine i leali nesahranjeni leevi. Pretila je opasnost od epidemija. Poto su letinu koja im nije trebala Mongoli unitili, u Ugarskoj je zavladala glad. Mestimino su se javili nekrofagija i kanibalizam. Razaranja Mongola bila su tolika da je hroniar iz jednog austrijskog manastira zabeleio kako su Maarsku, posle trista pedeset godina postojanja, unitili Tatari. Sreom po Maarsku i Maare, ovaj zakljuak austrijskog hroniara pokazao se netanim. Mongolska najezda, iako je ponekad i potcenjivana, ostala je u svesti Maara kao jedna od najveih nacionalnih tragedija. Ona se uporeivala samo sa turskim osvajanjem i Trijanonskim mirom. injenica da se Bela IV uzalud obraao poglavarima zapadnog hrianstva, caru i papi, navela je neke maarske istoriare da za najezdu Mongola okrive Zapad, za iju su se bezbednost Maari rtvovali. tavie, s vremena na vreme javljala su se i miljenja da je pruanje otpora Tatarima bilo, iz istorijske perspektive, pogreno i da je Maari trebalo da se udrue sa sebi etniki bliim Mongolima (Tatarima) protiv, njima strane i nezahvalne, zapadne civilizacije. Aktuelan politiki prizvuk dobilo je ovo shvatanje tvrenjem da je, sa stanovita maarske nacionalne bezbednosti, najbolje reenje Varavski ugovor. U tom duhu su, za vreme itavog njegovog postojanja, briljivo negovani maarsko-mongolski odnosi.

Reorganizacija zemlje Bele IV i njene posledice

Bela IV je posle prvog oka, odluno pristupio obnovi svoje kraljevine. Izvukavi pouku iz najezde Mongola, odmah je reorganizovao odbranu zemlje. Poto stara zemljana i drvena utvrenja nisu mogla da zadre nalete neprijateljske konjice, a poto su reka Dunav, tvrdim zidinama opasani gradovi i pogotovo na usamljenim uzvienjima podignute kamene tvrave uspeno odolevali njihovoj opsadi, Bela IV je, oekujui povratak Mongola, glavnu ulogu u odbrani zemlje preneo na ove druge. On je prvo utvrdio uzviena mesta na posedima kraljevske porodice na graninom planinskom vencu Karpata i u unutranjosti zemlje, a zatim je utvrdio liniju Dunava. Tako su nastala utvrenja u brdima Petujvar (kasnije Budim) na kraljevskom i gornji grad u Viegradu na kraljiinom posedu. 45

Poto sam Bela IV, u nedostatku sredstava i vremena (povratak Mongola oekivao se svakog asa), ne bi stigao da utvrdi svaku, za to pogodnu taku u zemlji, on je ukljuio u ovaj posao ire drutvene slojeve. Kao prvo, poeo je na razne naine da podstie izgradnju utvrenja na strategijski vanim takama Ugarske. Bela je kasnije davao posede pod uslovom da novi vlasnici na njima izgrade tvrave od tvrdog materijala. Vlasnici imanja steenih u nizijskim predelima mogli su ljudstvom ili finansijski da uestvuju u izgradnji kraljevskih tvrava. Pored svetovne vlastele, Bela IV je raunao i na crkvene posednike. Tako je, na primer, nastala Petrovaradinska tvrava, koja je prethodila sadanjoj, na steni koja se nalazila u okviru vlastelinstva cistercitske opatije u oblinjem mestu Ekerd (Belefons). Veini naselja na kraljevskim posedima, ako bi se opasala zidinama, Bela IV je dodeljivao povlastice kraljevskog grada. Tako je postupio i u sluaju Zagreba. Na taj nain su nastali prvi (slobodni) kraljevski gradovi. Izgradnja tvrava i utvrivanje gradova bili su intenzivni i ubrzo je oko tvrava nastalo deset novih gradova. Kao bitno znamenje grada u Ugarskoj smatrae se od tada, pa duboko u novi vek, zidine koje ga okruuju. Na takvo shvatanje e, razume se, uticati obnavljanje opasnosti od Turaka, spoljnog neprijatelja, slinog Mongolima, koji, osim graninih oblasti, vie nikada nisu uznemiravali Maarsku.

Gradovi u Ugarskoj u srednjem veku

Od vremena Bele IV gradovi su doiveli brz razvoj. On i njegovi anujski naslednici masovno su dodeljivali privilegije slobodnog (kraljevskog) grada (libera/regia/civitas), ili slobodnog (kraljevskog) sela (libera villa / regia). Slobodna sela su se na maarskom nazivala sabadfalu, a na slovenskom sobotkama. Verovatno otuda maarsko ime Subotice, Sabatka (Szabadka). Kraljevi su ta mesta izuzeli ispod nadlenosti upana ili velikaa i proglasili ih slobodnima. Gradovi i opidumi koji nisu bili okrueni zidinama imali su obino na svom podruju neko utvrenje. Oni se zbog toga na maarskom nazivaju varo (grad koji ima tvravu). Pravim gradovima ipak su smatrani, pre svega, oni koji su bili opasani zidinama, to je bio uslov za sticanje privilegija. Oni e se nazivati slobodnim kraljevskim gradovima. Postojali su, meutim, i slobodni kraljevski gradovi, kao Segedin, koji su to postali pre nego to su bili okrueni zidinama, a ak i takvi, kao Debrecin, koji nikada nisu dobili svoje zidine. Uostalom, Debrecin je i suvie kratko imao status slobodnog kraljevskog grada, jer ga je, ubrzo po dobijanju tog ranga, kralj igmund otuio, poklonivi ga ve 1411. godine despotu Stefanu Lazareviu. Slobodna naselja su svoj porez (bed) plaala neposredno kraljevskoj riznici. Pored kraljevskih gradova, postojali su i drugi na primer crkveni gradovi. To su uglavnom bila biskupska sedita. Oni su obino imali manju autonomiju od kraljevskih gradova. Bio je est sluaj da na istom prostoru, ili u neposrednoj blizini, postoje mesta sa razliitim statusom. Zagreb se, na primer, delio na crkveni (biskupski i kapitolski) i kraljevski grad. Ostrogon se delio na tri posebna grada, sa isto toliko nezavisnih magistrata. Jezgro dananjeg glavnog grada Maarske inila su tri naselja sa dva razliita statusa. Tek e 1872. godine, spajanjem Budima, Starog Budima i Pete, nastati Budimpeta. Posebnu grupu gradova inila su rudarska naselja (bnyavrosok) u severnoj Ugarskoj (Slovakoj). Severoistono od njih nalazila se grupa esnaest saskih spikih gradova. Njih trinaest je igmund Luksemburki 1412. godine dao u zalog poljskom kralju Vladislavu II Jageloncu. Oni e se vratiti pod vlast maarske krune tek prilikom 46

podele Poljske 1772. godine. U Transilvaniji je bilo sedam saskih gradova, koji su inili posebnu grupu. Stoga se ona naziva i Sedmogradskom (Siebenbrgen). Gradovima je upravljao savet (vee, tancs, rat, consilium). Savet kraljevskih gradova imao je dvanaest lanova. Oni su se nazivali zakletim graanima (iurati cives, na maarskom eskdt polgr otuda potie srpsko porodino ime Ekut i Ekievi). Vee opiduma (trgovite, mezvros) imalo je manje lanova, srazmerno svojoj veliini (deset, osam, est ili ak etiri). Na elu saveta i grada bio je izabrani sudija (gradonaelnik). Kod najmanjih opiduma, kao to je na primer bio Erdut, umesto sudije, vrhovna gradska vlast bio je kastelan vlastelina. Mogla su biti i dvojica. Uprava grada se nazivala magistrat. Graani su se zvali cives i hospites. Graani i kao celina nazivali su se zajednica bogatih i siromanih (universitas divitum et pauperum). Gradovi su imali sudsku autonomiju. Njihov drugostepeni organ je ve tokom 14. veka, od 1378. godine, stalno bio kraljevski rizniar. Gradovi su imali svoje statute. Izmeu ostalih, sauvan je statut Iloka iz 1526. godine. Bio je obiaj da mesta koja su kasnije postala gradovi preuzimaju statute gradova koji su ve postojali. Senta je, na primer, preuzela statut Segedina. Stanovnitvo nekih gradova bilo je meovito. U Budimu su iveli Maari, Nemci i Italijani. U Vukovaru su 1231. godine iveli Sloveni, Maari, Sasi i Alemani, a u Zagrebu, tokom 14. veka, Sloveni, Maari, Nemci i Romani (Gali). Iako se, zbog nedostatka podataka, ne moe odrediti srazmera pojedinih etniciteta, zna se da su gradski savet inili predstavnici svakog od njih. Sudija je biran po utvrenom redosledu iz svakog etniciteta. U veim kraljevskim gradovima Budimu, Pounu, opronu iveli su i Jevreji. Oni su sainjavali, kao i drugde u Evropi, posebnu optinu, koja je, meutim, bila izuzeta ispod jurisdikcije gradskih vlasti i podreena neposredno kralju, odnosno komori. Za razliku od Anujaca, koji su davanjem statusa slobodnog kraljevskog grada nastojali da vea mesta sauvaju za krunu, igmund je, razdelivi u poetku svoje vladavine kraljevske posede, izgubio vie kraljevskih gradova, zadravajui za krunu samo najznaajnije. Cenei zasluge tih gradova, poto su mu oni za vreme ustanaka bili uglavnom odani i izdano ga pomagali novcem, on im je dodelio nove ili potvrdio stare povlastice na primer, Kovinu, na donjem Dunavu, dodelio je povlastice 1397. godine. igmund je 1405. godine sazvao na savetovanje predstavnike kraljevskih gradova i slobodnih sela, na kojem je doneto vie zakljuaka u tzv. gradskom dekretu igmunda. Ovim dekretom su svi kraljevski gradovi dobili pravo maa. Kralj je mogao preneti svoja (regalna) prava i na stanovnike opiduma, odnosno onih naselja gradskog obeleja iji vlasnik nije bio on. Kralj Vladislav II Jagelonac je 1506. godine ustupio regalije Senti, iako je ona bila u vlasnitvu starobudimskog kapitola Svetog Petra. Gradovi su meusobno zakljuivali saveze, ali su esto bili i u suparnitvu, to je uticalo na njihove odnose. Ponekad je meu njima dolazilo ak i do oruanih sukoba (na primer, izmeu Segedina i Sente 1475. godine zbog skelarine koja je u Senti uzimana od segedinskih graana koji su vozili svoja vina iz frukogorskih vinograda). Izgradnju utvrenja po Belinoj naredbi istoriari su ponekad smatrali beskorisnom, iako se ne zna koliko je ona uticala na promenu namere Mongola da ponovo napadnu Maarsku. Ako se to, meutim, verovatno nikada nee saznati, izgradnja utvrenja imala je dalekosene i, ve posle nekoliko godina, dobro uoljive posledice po kraljevsku (centralnu) vlast, a samim tim i po itav dalji ivot zemlje. U doba kada se za vatreno oruje nije znalo, kada su koplje i strela bili najefikasnije ofanzivno oruje, kamena utvrenja, esto na nepristupanim stenama ili pored irokih reka, pokazala su se 47

efikasnim sredstvom za odbranu. Meutim, ona to nisu bila samo protiv Mongola, koji se nisu vratili, ve i protiv dravne (kraljevske, centralne) vlasti. Vlasnik ili zapovednik takve tvrave mogao je nekanjeno da se suprotstavlja kraljevskoj (dravnoj) vlasti. U drutvenom pogledu dolo je do podele meu srazmerno malobrojnim vlasnicima tvrava, koji su obino bili veliki posednici, i one vlastele koja nije imala na svom posedu utvrenje. Ubrzo posle izgradnje tvrava njihovi vlasnici poeli bi da potinjavaju okolno stanovnitvo, bez obzira da li su bili slobodni (plemii) ili kmetovi. To je dovelo do ubrzavanja stvaranja familijarne organizacije. Vlasnici tvrava su u meusobnim sukobima i u suprotstavljanju kraljevskoj vlasti koristili sitniju vlastelu koja je bila njima potinjena. Tube protiv njih kod upanija, kao dravnih organa, bile su uzaludne, utoliko pre to su upani po pravilu bili najsilniji vlasnici tvrava. To je dovodilo do preobraaja upanija. Traei zatitu od nasilnih velikaa, sitno plemstvo, koje je ostalo izvan njihove feudalne familije, umesto upanijskom sudstvu, podvrgnuto je obino nekom vlasniku tvrave kao upanu-sudiji, organizovalo je svoje plemike sudove, birajui sudije tih sudova iz svojih redova po okruzima, jedinicama manjih od upanija. Po manjim upanijama bilo je dva, a po veim etiri okruga. Poto su ove sudije sudile plemiima, a slubeni naziv plemia jo i u ovo doba bio je kraljev sluga (serviens regis), njihove sudije su se nazivale, pored sudija plemia (judices nobilium), takoe sudijama (kraljevskih) sluga (szolgabr). Poto su, pored sudskih, oni vremenom obavljali i administrativne funkcije svog okruga, ovim imenom su u Maarskoj sve do 1946. godine nazivali sreske (okrune) naelnike. Njihov naziv, u obliku solgabirov, preao je u jezik Srba u Ugarskoj i zadrao se do pre nekoliko decenija. Okruni naelnici bili su organi plemike samouprave (autonomije). Srednje i sitno plemstvo je njime htelo da obezbedi svoju samostalnost od velikaa (vlasnika tvrava). Ova organizacija se, meutim, pokazala neefikasnom za izvravanje svog prvobitnog zadatka. A kako su, s druge strane, plemii sauvali pravo tube kraljevskom sudu, delokrug plemikih sudija ograniavao se na reavanje manje znaajnih sluajeva. Oni su sudili samo onim plemiima koji su ostali samostalni, odnosno kada bi dolo do spora meu familijarima razliitih gospodara. Sve vei broj plemia je, meutim, stupio u slubu velikaa, postavi njihovim familijarima. Familijarima istog velikaa sudio je naravno njihov zajedniki gospodar, kao to su vazalima u Zapadnoj Evropi sudili njihovi perovi. Gospodar je, zahvaljujui svojoj moi, od svojih familijara stvorio privatnu vojsku, sa kojom se suprotstavljao centralnoj vlasti i drugim velikaima. Uporedo sa jaanjem velikaa, od kojih su najvei nazivani oligarsima, u drugoj polovini 13. veka, pri kraju vladavine Bele IV i pod poslednjim Arpadoviima, dolo je do daljeg slabljenja kraljevske vlasti. Pored utvrivanja strategijskih taaka Ugarske, Bela IV je nastojao da vrati suverenitet krune nad celokupnom teritorijom zemlje, kao i da obezbedi saveznike u sluaju novog napada Mongola. On je, pre svega, orujem vratio tri ugarske upanije koje je za vreme mongolske najezde zaposeo Fridrih Svaalica. To je izazvalo rat s austrijskim vojvodom. Bela IV ga je potukao u bici kod Bekog Novog Mesta 1246. godine. Fridrih je tom prilikom poginuo, a Bela IV je zaposeo tajersku. Ovu oblast e dodeliti svom prvoroenom sinu, prestolonasledniku Stefanu. tajerska e, meutim, postati jabuka razdora izmeu Bele i ekog kralja Otokara II Pemisla, mua Margarite Babenberke. To e dovesti do zategnutih odnosa izmeu dvojice vladara. Bela IV je bio prinuen, poto je 1254. godine odbio nasrtaj 48

Otokara na tajersku, da mu 1261. godine ipak ustupi ovu pokrajinu. Odnosi eke i Ugarske, bez obzira to se Kunigunda Rostislavljevi (Kinga), unuka Bele IV, tada udala za Otokara II, ostati sve do smrti ekog kralja, 1278. godine, zategnuti. Tome je doprinela okolnost to se Belina kerka Margarita, koju su roditelji jo u njenoj petoj godini dali u manastir, nije htela da napusti redovnitvo da bi se udala za Otokara II, iako je za to ak i papa dao svoju dozvolu. Zbog svog samoportvovanja Margarita je ubrzo posle smrti proglaena blaenom, a svetom tek 1943. godine, kada je Maarskoj opet zapretila opasnost s istoka. Bezbednosti Ugarske trebalo je da doprinese osnivanje novih banovina (banata) na njenim granicama. Tako su osnovane Mavanska banovina na podruju severozapadne Srbije i Kuevsko-branievska na tlu severoistone Srbije, banovina Soli u severoistonoj i Srebrnika banovina u severnoj Bosni. Na elo ovih banovina postavljani su esto lanovi ili srodnici vladarske kue. Sledei primer svog oca, mladi kralj Stefan e od oblasti Vidina, osvojene od Bugarske, obrazovati Vidinsku banovinu. Meu ove banovine spada, takoe, obnovljeni Severinski banat, koji je obuhvatao Malu Vlaku (Olteniju, u jugozapadnoj Rumuniji) sa seditem u Turnu-Severinu. Ban ovog banata bio je esto ujedno upravitelj junougarskih upanija izmeu Moria, Tise, donjeg Dunava i transilvanskih planina. Zbog toga se naziv Severinskog banata proirio i na njihovu teritoriju. A kada je Severinski banat turskim osvajanjem prestao da postoji, naziv Banat se ograniio na tle ovih upanija, i taj naziv u tom znaenju sauvao se do danas. Pouen negativnim iskustvom, zbog neefikasne pomoi Zapadne Evrope u borbi protiv Mongola, Bela IV se okrenuo susednim vladarima i narodima iz sredinjeg i jugoistonog dela Evrope, uspostavljajui sa njima tesne politike veze. On je, za odbranu tada slabo naseljenog meureja Tise i Dunava, pozvao natrag Kumane i ponovo ih naselio od Pete do Subotice i u manjim dijasporama po junoj Bakoj, Banatu i Sremu. Kumani, odnosno jedan njihov deo, pristali su da prime hrianstvo i na sedelaki nain ivota. Po njima je ravnica izmeu Pete i Subotice dobila ime Kunag (Kumanija). Kumani su se na ovom prostoru, prvenstveno kao ekstenzivni stoari, etniki odrali sve do 18. veka. Poslednji ovek u Maarskoj koji je znao kumanski jezik umro je krajem 19. veka, ali i danas ima ljudi koji su sauvali uspomenu na svoje kumansko poreklo. Kumanima pripadaju i Paloci (Polovci), koji se nalaze severno od Pete, na junim obroncima severnih planina. Kako bi istakao ravnopravnost Kumana i Maara, Bela je svog starijeg sina i prestolonaslednika Stefana (budueg kralja Stefana V) oenio kerkom kumanskog poglavice Sajana (ije se ime ouvalo u nazivu severnobanatskog mesta Sajan). Ona je, pokrstivi se, dobila ime Elizabeta (Jelisaveta), po tetki svog mua, svetoj Elizabeti (Jelisaveti). Ova injenica dovoljno svedoi o padu ugleda Ugarske posle najezde Mongola, jer, dok su se raniji kraljevi Arpadovii enili princezama iz najznaajnijih zapadnih zemalja, a sam Bela IV kerkom nikejskog cara, njegov sin se morao zadovoljiti rukom kerke jednog pokrtenog kumanskog poglavice, ije je saveznitvo u tom trenutku bilo neophodno Maarskoj. Aktuelni politiki odnosi odraavaju se i u drugim dinastikim branim vezama kojima je Bela IV pokuao da vee za sebe, i preko sebe za Maarsku, vladare okolnih zemalja. Svoju stariju kerku Anu udao je za ernigovskog kneza Rostislava Mihajlovia, koji se sklonio na ugarski dvor. Njemu je Bela pomagao u osvajanju Galike kneevine (Galicije). Rostislava je, dodue, 1250. godine porazio Danilo Romanovi u bici na reci 49

San kod Jaroslava, ali je Bela preao na stranu Danila, udavi za njegovog sina Lava svoju drugu kerku Konstanciju, a Rostislavu i Ani poverio je kao naknadu upravu nad Mavom. Izmeu 1254. i 1256. godine uspostavljeni su prijateljski odnosi izmeu Bele IV i srpskog kralja Uroa I, i Srbi su se, 1260. godine, borili na strani ugarskog kralja u njegovom ratu protiv ekog kralja Otokara II Pemisla. etiri godine kasnije, 1264, Uro je bio meu svatovima kada se enio princ Bela, mlai sin kralja Bele IV. Pri kraju vladavine Bele IV, 1267/1268. godine, kralj Uro se odmetnuo i napao Mavansku banovinu kojom je tada upravljao unuk ugarskog kralja, Bela Rostislavljevi. Zahvaljujui svojoj nadmoi, ugarski kralj je zarobio srpskog kralja Uroa. Bela IV, za koga je ak i njegov hroniar rekao da u ratovima i vojsci nije imao sree, bio je toliko oduevljen ovim uspehom da ga je posebnim pismom razglasio dvorovima na sve strane Evrope. Pored Belinih keri, za lanove dinastije okolnih zemalja udate su i njegove unuke, kerke njegovog sina, princa Stefana. Stefanova najstarija kerka Katarina (Katalin) udala se, posle rata Bele IV sa srpskim kraljem Uroem I oko Mave, 1268. godine, za njegovog starijeg sina (Stefana) Dragutina. Pored njene sestre Marije i Piroke (Irine), jedini savremeni portret neke srednjovekovne maarske princeze iz tog vremena je njen, sauvan u crkvi u Arilju. Mlaa Katarinina sestra, Jelisaveta (Elizabeta), koja je neko vreme bila opatica, udala se za ekog velikaa Zaviu od Rozenberga, a zatim za Dragutinovog brata Milutina. Stefanova kerka Ana bila je supruga vizantijskog cara Andronika II Paleologa i postala pramajka svih potonjih Paleologa. Brak sa njom, kerkom jedne Kumanke, vizantijski dvorski istoriari pokuali su da pravdaju injenicom da je ona, kao praunuka Teodora I Laskarisa, bila carskog porekla. Najznaajnije je ipak bilo to se Stefanova ki Marija udala za napuljskog kralja Karla II Hromog Anujskog, postavi na taj nain, posle izumiranja Arpadovia, rodonaelnicom naredne vladarske kue, ugarskih Anujaca. Sestra Karla II Izabela udala se za Stefanovog sina Ladislava. Tim dvostrukim brakom obnovljene su dinastike veze izmeu Ugarske i Zapadne Evrope. Zbog svog rada na obnovi zemlje, Bela IV je nazvan drugim osnivaem domovine. Kao to je Bela IV jo za ivota svog oca postao mlaim kraljem, on je, verovatno, takoe pod pritiskom velikaa, 1245. godine krunisao svog starijeg sina Stefana za kralja, imenujui ga za vojvodu Slavonije, zatim tajerske, a 1257. godine Erdelja. Posle gubitka tajerske 1261. godine mladi kralj Stefan, nezadovoljan zbog smanjenja svoje vlasti, traio je od oca itavu istonu Maarsku. To je dovelo do dinastikog rata. Njihov sukob se zavrio sporazumom u Pounu, zakljuenim posredovanjem poglavara ugarske crkve. Prema tom sporazumu, Bela IV je zadrao severne i zapadne delove Ugarske, dok je Stefanu, pored Erdelja, pripala istona Maarska, do linije Dunava, kao i juna, ukljuujui Srem. Stefan V je u svojoj oblasti uspostavio svoj dvor, kao i upravne i finansijske organe vlasti. U Sremskoj Mitrovici je osnovao komoru i kovnicu novca. Otvoreni sukob izmeu Bele IV i Stefana V je uskoro (1263. godine) ponovo izbio. Iako su se oni ve 1265. godine ponovo izmirili, podvojenost Ugarske trajala je sve do smrti Bele IV, 1270. godine. Kao mladi kralj, Stefan V je vodio samostalnu spoljnu politiku. Pored svog oca, mlai kralj je 1266. godine ratovao i za bugarskog cara Konstatina Tiha, podravajui ga protiv Jakova Svetislava, koji je vladao u severozapadnoj Bugarskoj, sa seditem u Vidinu. Kada je ugarska vojska zauzela ovo mesto, od njegove oblasti je obrazovana Vidinska banovina, a ugarski vladari su tada 50

uzeli naslov kralja Bugarske, koji su nosili do 1918. Kada je Bela IV godine 1270. umro, itava Maarska je potpala pod vlast Stefana V (12701272). Pristalice pokojnog kralja su tada, s mavanskom vojvotkinjom Anom na elu, po preporuci Bele IV, nale utoite u Pragu, na dvoru Aninog zeta, ekog kralja Otokara II Pemisla, Belinog doivotnog protivnika. Ana je sa sobom ponela, sakrivenu u jednu uturu, maarsku krunu. Kruna je usput izgubljena, ali su je nali ljudi Stefana V, tako da je on mogao da bude krunisan za kralja Ugarske. Zbog podrke Otokara II maarskim nezadovoljnicima, dolo je do novog rata izmeu eke i Ugarske, koji se ve 1271. godine zavrio mirom u Pounu,ali je u Ugarskoj uskoro izbio sukob unutar same porodice Stefana V. U leto 1272. godine slavonski ban Joakim iz roda Gut-Keled, ljubimac kraljice Jelisavete Kumanke, verovatno uz njenu saglasnost, oteo je prestolonaslednika, desetogodinjeg kraljevia Ladislava, i zatvorio se sa njim u utvrenom gradu Koprivnici. Vojska Stefana V opsela je Koprivnicu, ali Stefan je uskoro umro. U Ugarskoj je sada, u ime maloletnog Ladislava IV (12721291), zavladala njegova majka, udova kraljica Jelisaveta, odnosno njeni tadanji miljenici pomenuti Joakim i Petar iz roda ak. Pod njihovom vladavinom Maarska je sve vie tonula u feudalnu anarhiju, koju obeleavaju meusobni sukobi najkrupnijih velikaa iz roda aka, Gut-Keleda i porodice Gisingovaca, koja je ovladala skoro itavom zapadnom Ugarskom, kao i njihova borba sa potpuno nemonim predstavnicima centralne vlasti. Ladislav IV je, kao igraka u rukama suprotstavljenih grupa koje su se borile za vlast, kada je postao punoletan, traio je oslonac i nagonski se pribliio Kumanima, sunarodnicima svoje majke, takorei jedinom drutvenom sloju koji je ostao podreen neposredno kralju. On je ak primio njihove i zapostavio hrianske obiaje, kako u svakodnevnom ivotu (nije stanovao u kui, nego pod atorom) tako i u odevanju i frizuri koje je prilagodio nonji i kosi Kumana. Zbog svog porekla i privrenosti Kumanima, Ladislav IV je dobio nadimak Kumanac (Kumanski). Neki istoriari su, zbog njegovog sukoba sa Katolikom crkvom, netano navodili da se Ladislav nosio milju o prelasku u pravoslavlje. On je moda pre nameravao da se, zajedno sa itavim maarskim narodom, vrati u paganstvo. Za svog palatina postavio je jednog pokrtenog Tatarina. Biskup Bruno od Olomuca optuio je, jo za regentstva kraljice majke Jelisavete, Maarsku da je paganska zemlja kojom vladaju Kumani. Svoju sestru Jelisavetu, kaluericu, inae njemu po prirodi vrlo slinu, Ladislav IV je hteo da uda za tatarskog kana Nogaja, koga je nameravao da pozove sa svojom vojskom pokori maarske velikae. Ladislav je sa svojom sestrom i sa kumanskim telohraniteljima vrio nasilja nad svetenicima, kaluerima i kaluericama. On je takva nasilja inio, na primer, nad enskim manastirom na Margaritinom ostrvu, odakle je za ruke izvuena Jelisaveta, kerka kralja Dragutina Nemanjia i Katarine Arpadovi. Papskog legata, biskupa Filipa iz Ferma, koji je doao da ga opomene, zarobio je, a ostrogonskog nadbiskupa Ladomera (Vladimira), koji ga je zbog njegovog bezbonitva potkazao Rimu, zlostavljala je kraljeva kumanska pratnja. Maarski feudalci su od hirova Ladislava Kumana takoe traili zatitu na Zapadu. Jedina dva svetla dela Ladislava IV imala su suprotan efekat za Maarsku. Za ovu zemlju bilo je sudbonosno to je Ladislav, 1278. godine, pomogao Rudolfu Habzburkom u borbi protiv Otokara II Pemisla. Bitku na Moravskom polju izmeu ove dvojice suparnika odluila je Ladislavljeva konjica. Otokar je ostao mrtav na bojitu, a Rudolf se konano uvrstio u posedu austrijskih zemalja. U vreme kasnijih maarsko51

nemakih saveza, neki istoriari su saradnju Rudolfa i Ladislava smatrali potrebnom ili ak najboljom branom protiv slovenske opasnosti oliene u Otokaru Pemislu. Iako se u tome preterivalo, treba uzeti u obzir da je Otokar zaista pretendovao i na maarsku krunu. injenica je da e potomci Rudolfa Habzburkog iz Austrije, posle sto ezdeset godina, ovladati Ugarskom i vladae njom skoro etiri veka. Uklapanju Ugarske u Habzburku monarhiju, koja e ouvati katoliku veru u Ugarskoj i posredovati u prenoenju zapadne kulture, moda je najvie doprineo upravo onaj njen vladar koji je svoju zemlju hteo da istrgne iz okvira Evrope i vrati u paganstvo. Ladislav, meutim, nije bio dosledan ni u svojoj ljubavi prema Kumanima. On je u borbi protiv kumanskih velikaa u istonoj Srbiji, Drmana i Kudelina, pomogao 1291. godine svojim srpskim zetovima Dragutinu i Milutinu. A kada su se Kumani u Ugarskoj pobunili protiv njega, on je u bici kod Hodskog jezera porazio njihovog vou Oldamura. Posledica te njegove pobede bio je drugi egzodus Kumana 1280/1281. godine. Oni su, kao pre etrdeset godina, ruei i palei njene june krajeve, napustili Maarsku. Za Ladislava IV lino bilo je pogubno to je, prema reima hroniara, zanemarivi branu postelju, iveo okruen ljubavnicama Kumankama. To mu je iskvarilo srce. Ironijom sudbine, iz ljubomorne osvete, 1291. godine, ubili su ga upravo Kumani koje je toliko voleo. O Ladislavu su ugarske hronike ostavile dosta protivurenu sliku. Imajui u vidu njegove uspehe na bojnom polju, njegov ga je dvorski kapelan imon Kezai uporedio s Atilom i tvrdio da mu slava sija kao sunce. Neki istoriari i politiari, uzimajui za osnovu pohvale Kezaija, smatrali su da su tube predstavnika visokog svetenstva protiv Ladislava bile preterane i da on i nije bio toliko lo vladar, kakvim se prikazuje. Bie, meutim, da je bio blie istini autor onog dela Ilustrovane hronike u kome je opisana njegova vladavina. On je imao miljenje sasvim suprotno od Kezaijevog. Prema njemu, za vreme kralja Ladislava Maarska je poela da gubi svoj visoki poloaj koji je ranije zauzimala. Seljako stanovnitvo je toliko osiromailo da nije imalo stoku za zapregu, ve se samo uprezalo u kola. Zato se takva zaprega od tada naziva koijom kralja Ladislava. Poto Ladislav IV nije imao potomka, verovalo se da je njegovom smru dinastija Arpadovia izumrla. Zato su se, jo za njegovog ivota, poeli javljati lanovi drugih dinastija kao pretendenti na ugarski presto. Meu njima su bili napuljski Anujci, Nemanjii (Dragutin i Milutin), kao i Habzburzi, Rudolf i njegov sin Albert, kojima su 1278. godine u bici na Moravskom polju upravo Ladislav i Maarska pomogli da konano ovladaju austrijskim zemljama koje su osvojili od Otokara II Pemisla. U tom trenutku se, meutim, oglasio jedan, iroj javnosti potpuno nepoznati izdanak ugarske kraljevske kue, koga su njegove pristalice jo za ivota Ladislava IV, preruenog u mletakog trgovca, prokrijumarile u zemlju. Bio je to princ Andrija Arpadovi, unuk Andrije II i njegove tree ene Beatrie Aldobrandini Este, kerke gospodara Ferare. Poreklo princa Andrije bilo je nejasno. Njegov otac, princ Stefan, rodio se, kao posmre, van Ugarske. Poto je biskupima i baronima oevidno dokazala da je bremenita, njegova majka Beatrie, posle smrti svog mua Andrije II, napustila je zemlju u strahu od svog, inae od nje starijeg, pastorka Bele IV, koji je smatrao da je njeno dete plod brakolomstva mlade maehe sa palatinom Deneom (Dionizijem), njenim ljubavnikom. Beatrie se porodila u Nemakoj. Ona je svom sinu dala najee ime ugarskih kraljeva Itvan (Stefan). Vrativi se u svoj rodni grad Feraru, odgajala je Stefana kao potencijalnog naslednika i pretendenta na presto zemlje njegovog kraljevskog oca. Poto se, meutim, samo od pretenzija na krunu nije moglo iveti, Stefan Posmre, 52

kako je nazvan, poeo je da se bavi trgovinom i stekao veliku imovinu. On je, zbog svog porekla i bogatstva, biran ak za podestu Ravene i oenio se uglednom mletakom patricijkom Tomazinom Morozini. Iz njihovog braka se rodio sin, kome je dao ime svog dede Andrije. Poto je bio nepoznat u zemlji, Andrija III je trebalo pre krunisanja da se zakune da e potovati Zlatnu bulu svog dede. Od tada je krunidbena zakletva deo obreda krunisanja i prethodi njemu. Desetogodinja vladavina Andrije III (12911301), nazvanog zbog svog porekla po majci Mleaninom, predstavlja neprekidnu borbu s oligarsima i stranim pretendentima koje su oni podravali. U toj borbi Andriji su pomagali njegova majka Tomazina i ujak Alberto Morozini. Andrija im je za uzvrat dodelio titule vojvode i vojvotkinje cele Slavonije. Oni su postigli izvesne uspehe, kao to je bio mir s Albertom Habzburkim, ijom se kerkom Agnezom Andrija, posle smrti svoje prve supruge, poljske princeze Fenene iz Kujavije, oenio. I sa Nemanjiima je naeno zadovoljavajue reenje. Vladislav, Dragutinov sin, oenio se Konstancom Morozini, Albertovom unukom, i 1292. godine dobio Slavoniju u miraz. Na taj nain su se Arpadovii i Nemanjii i preko Morozinija orodili. Pri tom su Dragutin i njegov sin svakako priznali Andriju III za kralja Ugarske. Ohrabren tim uspesima, Andrija III je 1298. godine doneo vie zakona da bi ojaao centralnu vlast. Andriji je, meutim, ubrzo umrla majka, energina Tomazina, a 14. januara 1301. godine izdahnuo je i sam Andrija III, poslednji muki lan porodice Arpada. Sa njim se, prema reima jednog njegovog savremenika, odlomila poslednja zlatna granica sa stabla svetog Stefana. Povodom Andrijine smrti govorilo se da ga je otrovao njegov stavilac, davi mu zalogaj ribe s one strane noa koju je namazao otrovom. Bez obzira na tanost ove vesti, od tada su stavioci uvek morali pred kraljem da okuse zalogaj hrane s obe strane noa. Andrija III je imao samo jednu kerku Jelisavetu (Elizabetu) iz prvog braka. Ona je, posle oeve smrti, zajedno sa svojom maehom Agnezom Habzburkom, otila u Be. Kasnije se povukla u jedan vajcarski dominikanski manastir. Tu je umrla 1338. godine kao kaluerica. Sa njome je umro poslednji lan dinastije Arpadovia po mukoj liniji. Ostali su, meutim, potomci po enskoj liniji.

Anujsko doba (13011387)

Dolazak i uvrivanje Anujaca na maarskom prestolu
Izumiranjem Arpadovia pitanje popunjavanja ugarskog prestola postalo je hitno. Ono je bilo aktuelno jo za vreme vladavine Ladislava IV, od kada se saznalo da on nee imati naslednika. Potomci Marije i Katarine, keri Stefana V, napuljski Anujci i srpski Nemanjii, koji su bili u istom stepenu srodstva s Arpadoviima, istakli su jo za Ladislavljevog ivota svoja prava na ugarski presto. Nemanjii, orodivi se s Andrijom III, priznali su njega za kralja, ali potomci Karla II Anujskog i Marije Arpadovi nisu odustali. Njihov sin Karlo Martel uzeo je, posle smrti Ladislava IV, naslov kralja Ugarske. Napuljski dvor je preduzeo iroku diplomatsku akciju kako bi obezbedio svom potomstvu ugarski presto. Karlo Martel se oenio Klemencijom Habzburkom, stekavi na taj nain podrku Habzburga, koji su odustali od svojih pretenzija. Kada je Karlo Martel 1295. umro, njegove pretenzije nasledio je njegov sedmogodinji sin Karlo Robert (italijanski, Karoberto, 13011342). Pored podrke Habzburga, kralj Karlo II raunao je i 53

na druge, pre svega na kralja Dragutina i kraljicu Katarinu. Da bi ih pridobio, priznao je njihovom sinu Vladislavu hercetvo Slavonije, koju je ovaj bio dobio od Andrije III. Za Karla Roberta je bilo najznaajnije to ga je podravao papa Bonifacije VIII. Papa je smatrao da se, izumiranjem Arpadovia, ugarska kruna vratila papstvu, koju je ono dalo prvom vladaru iz ove kue, kralju Stefanu I. Kao Napuljac, Bonifacije je, naravno, voleo da na ugarski presto dou napuljski Anujci, koji su mnogo doprineli njegovom izboru za papu. Anujci su uostalom bili vazali Svete stolice, ijom zaslugom su se domogli sicilijske krune. Meutim, Sicilija se 1282. godine otcepila. Zbog toga se, jo i u vreme izumiranja Arpadovia, vodio rat, koji e se okonati tek 1302. godine podelom Sicilijanske kraljevine, mirom u Kaltabeloti. Od tada se vlast Anujaca ograniavala samo na kontinentalni deo kraljevine, te je razumljivo da bi taj gubitak rado nadoknadili proirenjem vlasti na Maarsku. Karlo je u zemlji imao malo pristalica, ali su njega podravali hrvatski velikai ubii. Zahvaljujui njima, mladi pretendent se jo za ivota Ladislava IV iskrcao na istonoj obali Jadranskog mora, odakle je dalje pleo mreu za pridobijanje pristalica. Njemu je u tome pomagao jedan od njegovih prvih pristalica u Ugarskoj, ostrogonski nadbiskup Grgur Bikei. Po papinoj naredbi, on je nastojao da Ugarsku crkvu stavi u slubu anujskog pretendenta. Zahvaljujui njihovoj pomoi, posle smrti Andrije III, Karlo Robert se uputio, preko Zagreba, u Maarsku. U Ostrogonu ga je nadbiskup Grgur krunisao za kralja. Pod Grgurovim uticajem veina ugarskih biskupa stala je na stranu Karla Roberta. Karlo e raunati svoju vladavinu od tog trenutka, mada mu je predstojala itava decenija borbi dok ga itava Ugarska nije priznala za kralja. Mnoge Maare, pa ak i svetenstvo, upravo je papska podrka odbijala od Karla Roberta. Njegovi protivnici su se iz dosta razloga plaili da e prihvatanjem papskog kandidata rtvovati naelo izbora kralja ili ak nezavisnost Ugarske. Veina velikaa nije priznala ovo krunisanje. Uzalud je papa poslao kao svog legata kardinala Nikolu Bokazinija. On nije u pregovorima nita postigao i, bacivi interdikt na grad Budim, iji je sudija Peterman bio Karlov protivnik, napustio je zemlju. Protivnike Karla Roberta, meutim, to nije uznemirilo. Oni su na presto pozvali dvanaestogodinjeg ekog prestolonaslednika Vaclava, sina istoimenog kralja eke, unuka Otokara II Pemisla i praunuka kerke Bele IV Ane i Rostislava Mihajlovia. Vaclav, koga su Maari zvali Laslo (Ladislav), krunisan je 27. avgusta 1301. godine. Ostao je, meutim, bez svake vlasti. Njegov otac Vaclav II, kada se upleo u borbu za poljski presto, vratio je svog sina, zajedno s ugarskom krunom, kui. Vaclav se 1304. godine odrekao svojih prava na ugarski presto i predao krunu svom roaku i savezniku, bavarskom vojvodi Otonu Vitelsbahu. Oton je bio po majci unuk Bele IV. Sa krunom u posedu, on se pojavio u zemlji i ak naao dvojicu biskupa koji su ga krunisali za kralja. U uoj Ugarskoj, meutim, nije mogao da se odri i pobegao je kod erdeljskog vojvode Ladislava Apora, iz roda Kan. Ladislav mu je nudio ruku svoje kerke, ali kada je Oton stigao u Erdelj, Ladislav ga je u leto 1307. godine uhapsio, uzeo mu krunu i oterao. Ladislav Kan je zatim ponudio krunu, zajedno sa kerkom, etvrtom pretendentu, Stefanu Vladislavu II, sinu kralja Dragutina. Karlo Robert za to vreme nije mirovao. Njegova baza je postala juna Ugarska, gde je uspeo da prodre iz susedne Slavonije. On se najpre nastanio u (Slavonskoj) Poegi, iji je gospodar Ugrin ak od poetka bio njegov pristalica. Zatim je preao u petrovaradinsku opatiju, gde su mu pomagai bili francuski cisterciti. Odavde je Karlo preneo svoje sedite u Temivar. Tako je postepeno itavu junu Maarsku podvrgao 54

svojoj vlasti. U meuvremenu on je, u savezu sa poljskim kraljem Vladislavom i svojim ujakom Albertom Habzburkim, preduzeo jo 1304. godine protiv dvojice Vaclava, oca i sina, jedan pohod u srce eke. Smru Vaclava II (1305) i Vaclava III (1306), kao i povlaenjem Otona (1307), Karlo Robert je ostao sa Vladislavom Nemanjiem sam na popritu. Karlo Robert je u jesen 1307. godine, na prepad ili izdajom, zauzeo Budim. Karlove pristalice Ugrin ak, Amade Aba i Bora Kopas su, posle zauzea Budima, 10. decembra, na polju pored reice Rako kod Pete, odrali zemaljski sabor na kojem su proglasili Karla Roberta za kralja Ugarske. To je prvi pomen sabora na Rakokom polju, koji e u kasnom srednjem veku biti uestaliji. U meuvremenu se i raspoloenje Maara prema Karlu promenilo. Na to je, u prvom redu, uticala promena poloaja papstva, najvreg oslonca Karla Roberta. Za poslednjih godina vladavine Bonifacija VIII i pod njegovim naslednicima papstvo je, u borbi sa francuskim kraljem Filipom IV Lepim, dosta oslabilo. Ono, u Avinjonskom ropstvu, vie nije moglo da budi strah od ugroavanja nezavisnosti zemlje i uplitanja u njenu unutranju politiku. S druge strane, ono je i dalje predstavljalo, ili ak utoliko jae, moralnu potporu. Papa Kliment V je u pomo Karlu poslao svog legata, kardinala Gentila, koji je stigao u Maarsku u prolee 1308. On je uspeo da za Karla pridobije oligarhe Gisingovce i Mateja aka. Kardinal je Karla krunisao jednom krunom koju je sam posvetio ali, da bi sve bilo po propisima, Karlo je trebalo da bude krunisan krunom svetog Stefana, koju je drao Ladislav Apor. Pretnjom ekskomunikacijom zbog planirane udaje njegove kerke za izmatika Vladislava Nemanjia, Gentil je prinudio erdeljskog vojvodu da preda Karlu svetu krunu. Sa njom je Karlo, 27. avgusta 1310, i trei put krunisan za kralja Ugarske. Valjanost ovog ina vie se niko nije usudio da ospori. Karlo I Robert bio je, posle jedne decenije borbi, optepriznati kralj Ugarske. Pitanje je bilo samo da li e moi ponovo da uvrsti kraljevsku vlast koja mu je formalno pripala. Karlova borba sa neprijateljima bila je zavrena. Poela je borba sa prijateljima. U trenutku smrti Andrije III kralj je raspolagao samo delom ugarske teritorije. Ostalo podruje zemlje bilo je podeljeno meu oligarsima, oblasnim gospodarima. Takvi su bili u Ugarskoj, u uem smislu, Ugrin ak koji je drao zapadne delove june Ugarske sa seditem u (Slavonskoj) Poegi i Iloku. Gisingovci su bili gospodari zapadne, a Matej ak severozapadne i severne Ugarske (dananje Slovake), koja je po njemu nazvana Maufelde (Matejeva zemlja). Istono od njegovih, na severoistoku, nalazilo se podruje Bora, a dalje oblast Aba. U Transilvaniji je gospodario Ladislav Apor iz roda Kan. Slavonijom su vladali Babonii, a u Hrvatskoj ubii. Oblasni gospodari su imali svoje privatne vojske, upravu i sudstvo i prisvojili su regalna prava. Oni su bili na putu da postignu potpunu nezavisnost od kraljevske (centralne) vlasti. U tome ih je spreavala jedino okolnost to su se, pored slabih predstavnika centralne vlasti pod poslednjim Arpadoviima, borili i jedni protiv drugih. U toku svoje borbe za presto Karlo je bio prinuen da ini znatne ustupke velikaima koje je hteo da pridobije. ubie je morao potvrditi za hrvatske, a Babonie za slavonske banove. Mateja aka je morao imenovati ak za palatina. Poto je savladao svoje protivnike u borbi za presto, Karlo Robert je morao da se obrauna s oblasnim gospodarima. On je Mateja ostavio za kraj i okrenuo se protiv ostalih oblasnih gospodara. Njemu je u tome pomogla smrt jednog od njegovih prvih pristalica, Ugrina aka, 1311. godine. Karlo je njegovu oblast odmah prikljuio kraljevskoj teritoriji. Ovo njeno proirenje omoguilo mu je da, uz pomo Crkve, plemstva i stanovnitva kraljevskih 55

gradova, kojima je bilo dosta vladavine oligarha, zapone borbu protiv njih. On se prvo okrenuo protiv Aba. Kao povod za to posluio je sukob ove porodice sa gradom Koice (Slovaka). Iako su Karla, poto su starog Abu ubili Koiani, njegovi sinovi pozvali u pomo, kralj je sa svojom vojskom stao na stranu graana. Kraljevskogradska vojska je kod Rozgonja (Rozanovce, Slovaka) 1312. godine porazila vitezove Aba, kojima ostali feudalni gospodari nisu pomogli. Pobedonosni Karlo Robert je zauzeo oblast Aba. To je, pored teritorijalnog proirenja, bilo znaajno i zato to je na taj nain podruje pod kraljevom vlau prekinulo povezanost izmeu oblasti Mateja aka i Bora. Posle Aba, 1316. godine napao je Gisingovce, koje je pobedio uz pomo Habzburga, a ve idue godine i Bore. Posle pobede nad njima, 1318. godine, Karlo se okrenuo protiv Ladislava Apora, zauzimajui 1321. godine u trogodinjem ratu njegovu teritoriju, koja je, osim Erdelja, obuhvatala i veliki deo severoistone Ugarske. Kako je 1321. godine Matej ak iznenada umro, Karlo Robert je bez otpora zauzeo njegove tvrave u dolini reke Vag (Vah, Slovaka). Karlova pobeda nad oblasnim gospodarima u Ugarskoj i Transilvaniji bila je potpuna. Uporedo sa slamanjem otpora oligarha u Ugarskoj i Transilvaniji, Karlo se borio sa gospodarima sporednih pokrajina. Prvo se oko Mave sukobio sa srpskim kraljem Milutinom. Ovu pokrajinu je od svoje enidbe sa Katarinom Arpadovi drao srpski kralj Stefan Dragutin, a posle njegove smrti 1316. godine njihov sin Vladislav. Na Mavu je, meutim, pretendovao i Dragutinov brat i naslednik na srpskom prestolu, kralj Milutin. On je od svog sinovca preoteo ovu oblast. Vladislav je tada zatraio pomo svog nekadanjeg suparnika Karla Roberta. Karlo je ve poetkom 1317. godine prodro na spornu teritoriju i zauzeo tvravu Mavu. On je zatim zauzeo Beograd i Golubac, gradove koji su do tada bili u rukama srpskih kraljeva. Ratovanje je sa prekidima trajalo do 1320. godine. Oko ovih pograninih oblasti e se ugarski kraljevi i kasnije boriti sa Milutinovim unukom i naslednikom, srpskim vladarem Stefanom Duanom. Babonie, oblasne gospodare u Slavoniji, Karlo je pobedio 1322. godine. Oni su se, dodue, pobunili 1326/1327. godine, ali ih je Karlo savladao i ostatke njihovog gospodstva prikljuio kruni. Preostale su jo jedino njegove prve pristalice ubii u Hrvatskoj. Karlo, zauzet borbom u Ugarskoj, prepustio je vlast nad ovom zemljom 1312. godine Mladenu ubiu, koji je vladao u njegovo ime, ali u stvari nezavisno. Protiv svojih prvih pristalica ubia Karlo Robert je koristio pomo ve pokorenih Babonia, bosanskog bana Stjepana I Kotromania i Mletake republike. Protiv ubia, iju vlast ni po koju cenu nisu hteli da prihvate, istupili su i dalmatinski gradovi. Oni su se, sa Karlovim znanjem, stavili pod mletaku zatitu. Karlo je napao ubie 1322. godine i odveo Mladena kao zarobljenika sa sobom u Maarsku. Njegove tvrave su, meutim, prigrabili hrvatski velikai. Ako u Hrvatskoj nije u potpunosti uspeo, u Vlakoj je pretrpeo poraz. Pozivajui se na prava Ugarske na Kumaniju, Karlo Robert je od vladara ove zemlje, kumanskog porekla, vojvode Bazaraba, osnivaa vlakog vojvodstva i njegove prve dinastije, zatraio da mu se pokori. Bazarab je na to u poetku i pristajao, ali je oko 1326. godine, uzdajui se u pomo bugarskog cara Mihajla imana, to odbio. Godine 1330. kralj Karlo I je lino krenuo da ga kazni, govorei da je Bazarab pastir kraljevskih ovaca i da e ga za bradu izvui iz njegovog sklonita. Dogodilo se, meutim, sasvim suprotno. Brani su uhvatili kraljevsku vojsku u klopku i unitili je. Karlo se spasao samo zahvaljujui samoportvovanju svog dvorskog viteza Deea Hedervarija, koji je zamenio sa kraljem oklop i poginuo umesto njega. Poraz u Vlakoj bio je najvei neuspeh, ne samo u vojnoj, 56

nego i u ukupnoj politici Karla Roberta. Njegov znaaj, meutim, ne treba precenjivati. On je bio vie pitanje prestia, prava na ostvarenje vrhovne vlasti nad Vlakom, nego to je bio stvarni gubitak. Pri kraju svoje vladavine Karlo Robert je u dva maha ponovo ratovao protiv Srbije. Dok je mladi vladar ove zemlje Stefan Duan bio zauzet borbom protiv Vizantije, u rano leto 1335. Karlo je prodro sve do manastira ie. Duan je, meutim, zakljuivi mir sa vizantijskim carem Andronikom III, krenuo protiv Karla. Srbi su izgleda preli Savu i opustoili Srem. Uzroci ovog rata nisu poznati, ali kako je papa Benedikt XII (1334 1342) dao oprost onima koji su u njemu uestvovali, moe se pretpostaviti da je imao verski karakter. Sedam godina kasnije, 1342, Karlo Robert je ponovo ratovao protiv Srbije. Posle pobede nad oligarsima Karlo je mogao da izgradi svoju vlast na novim osnovama. Iako je, u stvari, vlast stekao zahvaljujui izboru, a u ideolokoj sferi krunisanjem, on je, posle svoje pobede, predstavljao kao da ju je stekao nasledstvom, kao potomak Arpadovia. Njegov objavljeni program, kao svi novi sistemi u srednjem veku, bio je povratak na staro dobro stanje zemlje. Poistoveivanje Anujaca s Arpadoviima trebalo je da odraava i njihov grb, u kojem su se anujski ljiljani stopili sa crvenosrebrnim poljima Arpadovia. To je, naravno, bilo lake nego povratak na prevaziene ekonomske i drutvene prilike pod prethodnom dinastijom. Nemajui poverenja u stanovnitvo Budima, prestonice poslednjih Arpadovia, koje mu je svojevremeno zatvorilo vrata, Karlo I Robert je 1323. godine premestio iz Temivara svoju rezidenciju u blizinu Budima, u Viegrad, na ranije dobro kraljica. Viegrad (Altum Castrum) tvrava na Dunavu, ostae pod, anujskim kraljevima stalna vladarska rezidencija gde e se odigrati znaajni istorijski dogaaji.

Privredne i drutvene reforme Karla Roberta

Privredne prilike Ugarske bile su, posle decenija feudalne anarhije, vrlo loe. Na spoljnom tritu mogli su u prethodnom periodu da se pojavljuju samo s agrarnim proizvodima, u prvom redu vinom (od kojih je naroito bilo traeno sremsko), kao i ivom stokom i koom. Velike carine (1/10 vrednosti noene robe) onemoguile su intenzivnu trgovinu. Karlo, da bi oiveo trgovinu, reformisao je carinu tako to se ona sada plaala samo po prodatoj a ne po noenoj robi i smanjio je na trideseti deo vrednosti robe (3,33%). Zato se sve do 19. veka carina u Maarskoj zvala tridesetnina (harmincad). Carina se naplaivala na graninim prelazima, ali i u glavnim gradovima zemlje (u Budimu i Zagrebu). Mesto gde se naplaivala tridesetnina, carinski ured, takoe se zvala harmincad. Jelaiev trg u Zagrebu je po tome dobio ime Harmica. Osloboenje tranzitne robe od plaanja carine dovelo je do ranije nesluenog razvoja daljinske trgovine kroz Maarsku. Kako bi i Maarska imala koristi od tranzitne trgovine, Karlo je mestima pored velikih puteva, u prvom redu u pograninim pojasevima, dodelio pravo zaustavljanja robe (ius stapuli, Stapelrecht). Sutina ove mere bila je u tome to su trgovci, u prolazu kroz Maarsku, morali da zastanu u odreenim gradovima i izloe svoju robu na prodaju na njihovoj pijaci. To je mnogo doprinelo razvoju gradova, naroito onih pored plovnih reka i kopnenih daljinskih puteva. Najivlje saobraajnice bile su dve najvee reke Dunav i Tisa. Sremsko vino sa Fruke gore se, na primer, vozilo u jednom pravcu Dunavom do Slankamena, zatim Tisom do Tokaja, gde se pretovaralo na kola i, preko Koica i 57

Preova, vozilo u Poljsku. Drugi pravac je bio uzvodno Dunavom do Pouna i Bea, a otud za eku i junu Nemaku. Karlo Robert nije bio jedini srednjoevropski vladar koji je uveo obavezu zaustavljanja robe. Time su u Ugarskoj pogoeni, pre svega, austrijski trgovci, koji su do tada mogli, bez zaustavljanja i pretovarivanja, da voze svoju robu od Beograda do granica june Nemake. Habzburzi su, da bi zatitili svoje trgovce, uveli obavezu zaustavljanja robe u Beu. Ta protivmera austrijskih vojvoda, roaka Karla Roberta, doprinela je zahlaenju, u poetku vrlo srdanih, odnosa meu njima. Karlo je 1328. godine orujem morao da ih prisili da vrate Ugarskoj Meumurje, koje su oni svojevremeno osvojili od Gisingovaca. Karlo se, suprotstavljajui se Habzburzima, pribliio ekoj i, naroito Poljskoj. On je ak uspeo, 1335. godine u Treninu (Slovaka), da zakljui savez s izaslanicima vladara ovih zemalja, to nije bio lak zadatak, jer su eka i Poljska samo nekoliko godina ranije bile u ratu. U novembru iste godine u Karlovom novom seditu Viegradu srela su se tri kralja i potvrdila sporazum, nazvan Viegradskim ugovorom. On je, u stvari, preutno bio usmeren protiv Habzburga, jer je eka dozvolila necarinjeni prevoz ugarske robe za junu Nemaku. Time je iz tranzitne trgovine, bar teorijski, iskljuena Austrija. Razumljivo je to su Habzburzi reagovali na to podravanjem poslednje pobune Gisingovaca 1336. godine. Karlova vojska je, meutim, pustoei habzburke pokrajine, prodrla do Ljubljane. Godine 1339. je ipak uspostavljen mir, jer se pokazalo da je put preko Moravske i eke i bez zaustavljanja skuplji od neposrednog puta Dunavom. Zato su austrijske vojvode i Karlo Robert uzajamno oslobodili svoje trgovce mrskih obaveza. Ne marei mnogo za neuspeh Viegradskog sporazuma, maarska istoriografija posle Drugog svetskog rata isticala ga je kao primer saradnje tri kasnije bratske socijalistike zemlje, u cilju marginalizacije jedne kapitalistike sile. Vlasnitvo rudnika, kao regalno pravo, pripadalo je kruni. Ako bi neko na svom imanju pronaao rudu, trebalo je da je prijavi kraljevskoj komori, koja je jedina imala monopol na eksploataciju rude. Zbog toga nije bilo unosno baviti se rudarstvom. Komora je eksploatisala samo toliko srebra i bakra koliko je bilo neophodno za kovanje novca. Karpati su, meutim, bili bogati i zlatom, ija je vrednost upravo od ovog vremena, zbog nedostatka afrikog zlata na meunarodnom tritu, poela sve vie da raste u odnosu na srebro. Karlo I je iz Kutne Hore (Kutenberg) u ekoj, poetkom dvadesetih godina naselio rudare u Kermecbanju (Kremnica, Slovaka), koja e do 1918. godine ostati centar eksploatacije zlata i uopte rudarstva Ugarske. Karlo je, da bi, pored dravnog, podstakao i privatno rudarstvo, ukinuo 1327. godine monopol krune na eksploataciju ruda, ali je uveo davanje zvano urbura po eksploatisanom plemenitom metalu. Za zlato je ona iznosila 1/10, a za srebro i druge metale 1/8 vrednosti eksploatisane rude. Da bi postigao svoj cilj, Karlo je treinu urbure rudnika na privatnim posedima prepustio njihovim vlasnicima. To je dovelo do naglog procvata rudarstva, u prvom redu plemenitih metala. Prema nekim procenama, Maarska je u ovo vreme davala 1/3 ukupne proizvodnje evropskog zlata. Jedan deo je kraljevska komora zadrala za potrebe kovanja novca, a drugim se trgovalo. Zlato iz Ugarske postalo je na evropskom tritu vrlo traena roba. Jo dvadesetih godina 14. veka Karlo je zabranio privatnicima trgovinu plemenitim metalima, uinivi je monopolom krune. Poveana eksploatacija plemenitih metala omoguila je novanu reformu. Za vreme feudalne anarhije neki oligarsi su ak kovali sopstveni novac. Pored toga, na 58

dezorganizovanom novanom tritu Ugarske pojavile se su i monete susednih zemalja Austrije, eke, Srbije i drugih, a plaalo se i u sirovom srebru. Karlo je 1336. godine naredio povlaenje svih stranih moneta. Delimino od njih i od novoeksploatisane srebrne rude kovan je njegov kvalitetan srebrni novac (gro, denar). Kovanje novca i novani promet bili su u nadlenosti obnovljenih i novoosnovanih komora. Takve komore osnovane su ne samo u Budimu, ve i u Pounu, Koicama, Peuju i Sremskoj Mitrovici. Na njihovo elo kralj je, umesto pripadnika jevrejske i muslimanske vere, postavljao Italijane, u prvom redu Firentince. Pojaana eksploatacija zlata omoguila je, prvi put u istoriji Ugarske, kovanje zlatnog novca. Novi ugarski zlatnik prvi put se pominje 1326. godine. Maarska je bila meu prvim evropskim dravama koja je poela da kuje zlatnike. Karlovi zlatnici su na poleini imali ljiljan, simbol Anujaca, ali i Firence. Karlo je iz ovog grada doveo u Kremnice majstore vine kovanju zlatnog novca. Zbog tog cveta (italijanski fiore), ugarski zlatnik je nazvan fiorinom, a kasnije se njegovo ime pretvorilo u forintu, naziv i sadanjeg maarskog novca. Maarska je tako prela na dvometalni novani sistem. Dok su svakodnevni poslovi obavljani plaanjem u gotovom srebrnom novcu, zlato je sluilo kao pokrie za velike, u prvom redu meunarodne transakcije. Maarski zlatnik ostao je kroz ceo srednji vek cenjena valuta Evrope, zbog svoje standardnosti (kovan uvek od zlata od 23,5 karata i teini od oko 3,5 grama). Stabilnost novca uinila je nepotrebnom njegovu obaveznu zamenu. Ona je zbog toga 1336. godine ukinuta. Time je, meutim, komora izgubila svoju dobit (davanje po zameni novca). Kako bi to nadoknadio, Karlo I je uveo portalni porez. Ovaj porez je dobio ime po tome to ga je, u visini jedne zlatne forinte, trebalo da plati svaki seljak u ije su dvorite, itom, slamom ili senom natovarena kola, ulazila kroz kapiju (portu). Tako veliku kapiju imali su samo vlasnici itavih sesija (selita). Po toj kapiji je kasnije i dvorite (kuite) dobilo naziv porta. Vlasnici pola ili etvrt sesije plaali su srazmerno manje. To je bio prvi neposredni porez u Ugarskoj. Karlo je, u stvari, sproveo one reforme (ustanovio nove institucije) koje je Andrija II svojevremeno bezuspeno pokuavao. Uporedo sa privrednim reformama nastale su i drutvene promene. Vlast Karla Roberta poivala je na odanosti njegovih pristalica i utvrenjima kojima je raspolagao. Poto bi od nekog oligarha osvojio neku tvravu (castrum) ili zamak (castellum), Karlo ih po pravilu ne bi dao nekom novom vlasniku ve bi ih zadrao za sebe, a za zapovednika, kastelana (castellanus) postavljao svoje proverene pristalice, kakvi su bili Pavle Maar, Pavle Gorjanski, Vese i Tete Beei i drugi. U poetku, poto je takvih bilo malo, Karlo je pojedinim od njih dodeljivao na upravu i vie tvrava. Tako je od Karlovih najodanijih pristalica obrazovan sloj kastelana, koji e biti jezgro budue anujske aristokratije. Pored nove dinastije, stasala je, posle sloma stare arpadske, nova anujska aristokratija. Nju je sainjavala, u prvom redu, malobrojna pratnja koja je sa Karlom dola iz Napulja. Od aristokratskih porodica iz ove grupe treba pomenuti Drugete. Oni su do 1342. godine, u tri generacije, bez prekida bili palatini, odnosno nosili najvie dostojanstvo u svetovnoj hijerarhiji Ugarske posle kralja. Pored doljaka iz Italije i Francuske, uz Karla su u vie prilika pristajali esto vrlo imuni plemii koji su bili nezadovoljni vladavinom oligarha. Najiri sloj anujske aristokratije su ipak inili srednji i sitni plemii koji su se prikljuili Karlu radi brzog bogaenja i karijere. Oni su dobro raunali. Pavle Gorjanski, predak jedne od najmonije porodice Ugarske u narednom periodu, bio je sitan plemi sa samo nekoliko poseda u ongradskoj upaniji. 59

Na kraljevskom dvoru (aula regia), od elite pristalica Anujaca stvoreno je, po ugledu na zapadne kraljevine, dvorsko plemstvo (oko dvesta osoba). Njega su, pored dravnih i dvorskih crkvenih i svetovnih velikodostojnika, sainjavali vitezovi kraljevskog dvora (aulae regiae milites) i paevi (iuvenes aulae regiae). Oni su bili najsigurniji oslonac vladara i njegove porodice. Oni su obavljali poverljive zadatke. Kraljevsku porodicu su okruivali, pored dvorskih vitezova, telohranitelji. U pohodima oni su inili jezgro kraljevske vojske. Od svojih najodanijih pristalica Karlo je osnovao viteki red svetog ora, prvi poznati vladarski viteki red u Ugarskoj. Kraljevski dvor e ponovo postati sredite politikog, drutvenog i kulturnog ivota zemlje. Oslanjajui se na svoje pristalice, Karlo Robert je vladao apsolutistiki. Posle pobede nad oligarhijom vie nije sazivao zemaljski sabor. Izdano je nagraivao svoje pristalice, dajui im dobra u veiti posed (in perpetuum). Tako su nastala najvea vlastelinstva anujske aristokratije, kao to su bile porodice Lackovia, Seija, Seenjija, Gorjanskih, Ilokih. Pored veitih darova, Karlo je poveravao svojim osvedoenim sledbenicima tvravska i druga imanja na upravu, kao opog. Te funkcije i uz njih odgovarajui posedi davani su na neodreeno vreme, dok je kralj to eleo (usque ad beneplacitum regis). Takav nain plaanja slubenika u Zapadnoj Evropi je odavno, jo u doba Merovinga u Franakoj, bio prevazien. Maarska je, prema tome, u tom pogledu zaostajala za Zapadom est vekova. Da bi pridobio veleposednike, Karlo Robert im je, pored dobara, dodeljivao i razne povlastice. Do Anujaca u Ugarskoj su nasledna prava imali samo mukarci. enska deca su dobijala samo etvrtinu, ili devojaku etvrt (ius quarti, quartalitia). Prvobitno je to dodeljivano u nekretninama, ali razvojem robno-novanih odnosa sve ee se isplaivalo u novcu. Devojke, ako se ne bi udale, od toga bi se izdravale. Prilikom udaje devojke su dobijale miraz (dos), koji im se nije mogao otuiti, a ako bi obudovele, od toga bi se izdravale. Pod uticajem zapadnih shvatanja i da bi nagradio one svoje pristalice koje nisu imale muku decu, Karlo Robert je, pozivajui se na prirodno pravo (ius naturale), u sluaju da plemi nije imao sina, iskljuivao iz nasledstva bone muke srodnike. Na to je svakako uticala i aktuelna politika situacija, jer su srodnici, za razliku od neposrednih potomaka, bili esto drugaijeg politikog opredeljenja od onog koga je trebalo da naslede. Ova mera se zvala posinovljenjem (filiatio) keri. Prvo poznato posinovljenje uinjeno je u sluaju Margarite, kerke Karlovog kastelana Pavla Maara, koji nije imao sina. Kasnije, posle pojave prezimena, takve su kerke i posle udaje zadrale oevo prezime, a njihovi potomci bi ponekad, pored oevog, nosili i majino prezime. One su, inae, pored prezimena roditelja, kao i ostale, nosile i prezime svojih mueva. Od sudskih privilegija u doba anujskih kraljeva rairila se ustanova izuzimanja ispod sudske vlasti (exemptio), koju su jo Arpadovii izuzetno darovali. Time su povlaene osobe, razume se plemii, i njihova imovina bili izuzeti ispod jurisdikcije lokalnih sudova i podreeni neposredno kraljevskoj kuriji, koja je inae bila vrhovni sud zemlje. Jedna od najznaajnijih povlastica bila je pravo maa i veala (ius gladii et patibuli), ili slobodnog upanstva, dodeljivano velikim posednicima. Kralj je, drugim reima, ustupio krupnijoj vlasteli pravo na izricanje smrtne presude njihovim podanicima (kmetovima). Oni su do tada imali samo pravo nieg sudstva, dok je pravo na vie sudstvo bilo pravo kralja i dravnih organa (palatina i upanija). Time su kmetovi u potpunosti bili preputeni milosti i nemilosti svojih gopodara. Na posedu vlastelina koji bi imao pravo na izricanje smrtnih presuda od tog doba dizala su se gubilita i veala. 60

Ovo pravo, pored pojedinaca, mogle su da steknu i zajednice. Imali su ga i slobodni kraljevski gradovi od 1405, kada im je kralj igmund to pravo dodelio. U ime gradova to pravo je vrio gradski senat, pod predsednitvom sudije (gradonaelnika). Somborski gradonaelnik, inae direktor gimnazije Avram Mrazovi, jo 1818. godine izrekao je smrtnu presudu odsecanjem glave. Za uzvrat, za svoje darove i povlastice, Karlo Robert je zahtevao od plemstva strogo izvravanje vojnih obaveza. Raspadom kraljevskih upanija tokom 13. veka svoj znaaj je izgubila i upanijska vojska. Umesto nje stvorena je feudalna vojska velikaa. Nzihovi familijari, srednji i sitni plemii, ponekad i seljaci, borili su se sada pod njihovom zastavom u etama od po pedesetezdeset vojnika. Karlo I je preuzeo ovu organizaciju vojske, ali ju je potinio kralju kao vrhovnom zapovedniku. Poto se zastava na italijanskom naziva bandera, za vreme vladavine Anujaca koji su doli iz Italije pojedine ete velikaa nazvane su banderijama, borci u njima banderistima, a ovakva vojska banderijalnom. Velikai koji su imali pravo da vode ete pod svojom zastavom nazivani su banderijalna gospoda (maarski zaslour). Poto su oni obino bili ujedno i najvii dravni funkcioneri, taj naziv je preao i na njih. Naziv je nadiveo Anujce i sauvao se do 1918. godine. Naziv banderije je tokom vremena korien za sveanu pratnju dravnih velikodostojnika. Odnosi Karla Roberta sa Ugarskom crkvom, u poetku vrlo srdani, njegovim uvrivanjem na prestolu znatno su zahladneli. Jabuku razdora predstavljalo je, pre svega Karlovo samovoljno popunjavanje biskupskih i ostalih znaajnih crkvenih poloaja svojim kandidatima. On je u tome bio toliko neobazriv da je ersku biskupiju dao svom vanbranom sinu Kolomanu, iako to nije bilo u skladu sa kanonskim propisima. Protiv samovolje kralja istupili su ugarski biskupi, okupljeni na sastanku u Kaloi 1318. godine. Oni su se alili i papi Jovanu XXII, ali bez veeg uspeha. Kralj se naroito naljutio na njihovog izaslanika, zagrebakog biskupa Augustin Kaotia, koji nije mogao da se vrati u zemlju, te ga je papa premestio na biskupsku stolicu grada Auere u Napuljskoj kraljevini. Papa je prema Karlu Robertu imao pomirljiv stav, jer mu je bilo vano da mu ugarski vladar pomogne u sakupljanju papske desetine. Papska desetina je bila namenjena za finansiranje planiranog krstakog rata, a plaali su je svetenici prema svom prihodu. Pored toga, papstvo je, u vidu zajmova, svojevremeno izdano finansiralo poduhvat Karla Roberta. Karlo je, posle uvrenja na prestolu, trebalo da vrati taj zajam. Ubiranje desetine poverio je papa Jovan XXII firentinskim bankarima. Papski poreznici, Jakov Berengariji i Nikola de Bonafoto, u Ugarskoj su od 1332. do 1337. godine sakupljali od crkava, odnosno paroha, papsku desetinu. Ugarska crkva nije bila zadovoljna time, ali je Karlo podravao papu. Tako je nastala protivrena situacija ugarski kralj je bio u zategnutim odnosima sa biskupima u zemlji, ali u dobrim sa papom. Sakupljanje papske desetine bila je prva vea bankarska transakcija izmeu Ugarske i Zapadne Evrope u srednjem veku, to svedoi o privrednoj moi Ugarske i njenom znaaju za finansije Evrope u tom periodu. U Vatikanskom arhivu sauvan je deo spiskova papskih poreznika, koji predstavljaju prvi popis (crkava i popova) u Ugarskoj. Karlovim privrednim reformama poelo je izvlaenje bogatstva Ugarske u korist Zapadne Evrope, pod zatitom papstva. To e se nastaviti tokom hodoaa kraljeve ene Jelisavete i poklonima koje je ona uinila svetilitima u Ahenu i Bariju. Ogromna koliina plemenitih metala, preko pet tona zlata i est i po tona srebra, koju je udova kraljica dala za regulisanje poloaja svog drugog sina Andrije u Napuljskoj kraljevini, 61

svedoi o bogatstvu Ugarske tim metalima u ovom periodu. Karlo Robert je 1333. godine sa velikom pratnjom posetio svog strica, napuljskog kralja Roberta, zaruivi svog drugog, estogodinjeg sina Andriju, sa Robertovom unukom Jovanom. Deo blaga je, da bi dobio dozvolu za njihov brak (dispenzu), dao papskom sudu, a deo za izdravanje mladoenje. Na sjajnu vladavinu Karla Roberta senku je bacila njegova osveta za atentat Felicijana Zaha. Atentat je, najverovatnije, predstavljao privatnu osvetu, zbog nasrtaja na devojaku ast Felicijanove kerke Klare, koju je, navodno, kraljica Jelisaveta podvela svom bratu Kazimiru, kasnijem poljskom kralju. Uvreeni otac je 1330. godine u viegradskoj kraljevskoj palati za rukom napao kralja, ali se kraljica umeala i Felicijan joj je odsekao etiri prsta na desnoj ruci. Kraljevi telohranitelji su ga tada isekli na komade. Glava mu je, kao opomena, poslata u Budim, a delovi njegovog tela u druge gradove. Felicijanovog sina su vezali konju za rep i vukli ga dok nije izdahnuo, a nesrenu Klaru su, odsekavi joj usne i osam prstiju, na konju vukli ulicama grada. Ona je morala da vie: Tako neka proe ko je neveran kralju! Reakcija na krvoprolie zbog atentata Felicijana Zaha odraava se u zakonu Karlovog sina, kralja Lajoa I, kojim se zabranjuje da se, zbog atentata na kralja, kanjavaju lanovi porodice i rodbina izvrioca. Karlo Robert se enio vie puta. Od istorijskog znaaja mu je, meutim, bio samo poslednji brak sa Jelisavetom Pjast, kerkom poljskog kralja Vladislava I Lokjeteka. Vladislav je, kao i Karlo, obnovio kraljevsku vlast u Poljskoj. Dvojica suverena su sve vreme svoje vladavine bili nerazdvojni saveznici, to je verovatno i dovelo jo 1320. godine do Karlove enidbe Jelisavetom. S obzirom na to da njen brat, poljski kralj Kazimir III (13301370), nije imao dece, on je 1339. godine, zaobiavi dalje muke srodnike iz porodice Pjast, poljsku krunu ostavio svom zetu, ugarskom kralju Karlu I Robertu i njegovim potomcima. Pored svog vanbranog sina, erskog biskupa Kolomana, Karlo je imao jo dece pet sinova samo iz braka sa Jelisavetom. Od njih e ga trojica, Lajo (Lau, u savremenim slovenskim izvorima ili Ludvik, Ljudevit), Andrija i Stefan, nadiveti.

Ugarska kao velesila

Zbog krize koja je, usled Stogodinjeg rata 13371453. godine i epidemije kuge 1348. godine, zahvatila Zapadnu Evropu, centar moi kontinenta pomerio se ka istoku. Od sredine 14. veka dolazi do naglog razvoja eke pod Karlom IV, Poljske pod Kazimirom III i Ugarske pod Lajoem I (13421382). S druge strane, opadanje moi Vizantije i jo relativna udaljenost Turaka omoguili su uzdizanje Srbije cara Duana. Tako je, izmeu Baltika i Egejskog mora i istono od Labe i Alpa, nastala jedna grupa snanih drava. Zahvaljujui okolnosti da je opadanje moi navedenih okolnih drava poelo ranije, nekoliko godina je Ugarska u odnosu na njih bila velesila. Lajo I je, prema svom hroniaru, vodio rat svake tree godine. Bili su to napuljski, mletaki i balkanski ratovi. Napuljski ratovi su bili isto dinastiki i na izgled imali najmanje veze s Ugarskom. Njih je izazvalo ubistvo Lajoevog mlaeg brata Andrije mua napuljske kraljice Jovane, sa kim je ona ivela u loem braku 1345. godine. Na insistiranje ugarskog dvora, istraga je otkrila neposredne poinioce, koji su pogubljeni. Idejni tvorci ovog zloina su, meutim, ostali neotkriveni i nekanjeni. Lajo je sumnjao da su ubistvo organizovali njegova snaha i njen roak i ljubavnik, vojvoda Ludvig Tarantski, zatim njegov brat Jovan i njihova braa od strica, drake vojvode Karlo i 62

Ludvig. Podstican od svoje majke, on je zahtevao od pape Klimenta VI, kao sizerena Napuljske kraljevine, da sprovede novu istragu i da kazni lanove dinastije. Kliment VI je, meutim, odugovlaio sa donoenjem odluke, verovatno najvie zbog Lajoevog dodatnog zahteva, po kojem je papa trebalo da lii Jovanu napuljske krune i da je prenese na Lajoa. Razume se, papi nije padalo na pamet da uzme za svog vazala monog ugarskog kralja. Kada je Lajou dodijalo papino odugovlaenje, odluio se da sam zadovolji pravdu. On je zakljuio desetogodinje primirje sa Mletakom republikom, sa kojom je do tada bio u ratu. Veneciji je u svakom sluaju odgovaralo da Lajo sa svojom vojskom ode sa njenih granica daleko na jug za Napuljsku kraljevinu. Ne marei za papine pretnje ekskomunikacijom, Lajo je novembra 1347. godine, preko teritorija njemu naklonjenih italijanskih drava, krenuo na elu maarske i najamnike, uglavnom nemake vojske, ka Napuljskoj kraljevini i uskoro prodro na njeno tle. Poto je pridobio jedan broj napuljskih barona, on je zarobio napuljske prineve i naredio da Karla Drakog, koga je sada smatrao glavnim vinovnikom Andrijinog ubistva, pogube u Averzi. Jovanu, koja se u meuvremenu sa papskom dozvolom preudala za Ludviga Tarantskog, nije mogao da uhvati, jer se ona, kada se Lajo pribliio granicama Napuljske kraljevine, ukrcala na lau i odjedrila za Marselj. Lajo se proglasio kraljem Sicilije, i u februaru 1348. godine trijumfalno uao u Napulj, prestonicu svog pradede. On je, verovatno najvie zbog izbijanja epidemije kuge, ve u prolee napustio svoju novu kraljevinu i, ostavljajui u utvrenjima maarsku i nemaku posadu pod zapovednitvom kapetana nemakih najamnika Ulriha Volfurta, vratio se pomorskim putem u Maarsku. On je sa sobom poveo svog bratia, malog Karla Martela, koga je njegova majka ostavila, i zarobljene napuljske prineve Roberta i Filipa Tarantskog i Ludviga Drakog, brata pogubljenog Karla, i njegovog sina koji se takoe zvao Karlo. Oni su internirani u Viegrad, gde je mali Andrija uskoro umro. Napuljsku kraljevinu je, meutim, bilo lake osvojiti nego zadrati. Posle Lajoevog odlaska, Jovana i njen mu su se vratili i potisnuli ugarsku i nemaku posadu na jadransku obalu. Stigavi kui, Lajo je, pod vostvom erdeljskog vojvode Stefana Lackovia, jo krajem 1348. godine poslao pojaanje za Napulj, a im je zakljuio novo primirje sa Venecijom, vratio se, u aprilu 1350. godine, ovog puta pomorskim putem, u Apuliju. Poto se iskrcao u Akvili u Abrucima, Lajo je opsadom zauzeo Kanozu i Averzu, gde je strelom ranjen u nogu. Mislei da e umreti, diktirao je jednom franjevcu, svoju oporuku. Jovana je tada ponovo otplovila na svoje posede u junoj Francuskoj, a Lajo je opet uao u Napulj. Svestan da se tu ne moe odrati, preko Rima (gde je, poto je bila sveta godina, posetio bazilike, poljubio maramu Veronike i stavio veliki poklon na oltar crkve Svetog Petra, vratio se kopnenim putem u Maarsku. On se 1352. godine, posredovanjem novog pape, izmirio sa Jovanom i oslobodio anujske prineve. Papa se za uzvrat odrekao sakupljanja desetine u Ugarskoj. Jedina pokrajina Napuljske kraljevine koja je na izvestan nain ostala pod uticajem Lajoa I bilo je Drako vojvodstvo na srednjoalbanskom primorju. Njegov gospodar, Karlo Topija, priznavao je vrhovnu vlast ugarskog kralja, inae svog roaka. Znaaj napuljskih ratova za ugarsko drutvo, meutim, nije bio u prolaznim osvajanjima. Maari, koji su se do tada kretali u vrlo ogranienom krugu, upoznali su tokom ovih ratova ire evropske horizonte i doli u dodir sa tekovinama italijanske kulture. Jo od prestanka pljakakih pohoda u 10. veku proseni maarski vitez se malo udaljavao od granica Ugarske. S druge strane, i itava Italija je upoznala Maare. Oni su bili strah i 63

trepet za stanovnitvo italijanskih mesta, koje je za vreme njihovog prolaska zatvaralo gradske kapije i posmatralo, zajedno sa velikim brojem seljaka koji su se sklanjali iza dobro utvrenih zidina, prolaz ugarske vojske. Pojedini gradovi i sinjorije su obavetavali jedni druge o pribliavanju zastraujuih konjanika. Lokalni hroniari su se setili upada Maara u 10. veku i najezde hunskog voe Atile. Godine 1364. Lajo je, prema dogovoru sa papom i uz Jovaninu saglasnost, uzeo na svoj dvor, posle smrti njegovog oca Ludviga, mladog Karla Drakog i vaspitavao ga kao svog sina. Maari su Karla, verovatno zbog njegovog malog rasta, zvali Karlo Mali (Ki Karolj). Moda je Lajo nameravao da ga odredi za svog naslednika, ali, kada mu se rodila i druga kerka Marija, imenovao je Karla za hercega Slavonije, a zatim i Dalmacije, udaljivi ga tako sa dvora. Godine 1379. imenovao ga je za zapovednika ugarske vojske koja se borila protiv Venecije. Oenio ga je njegovom sestrom od strica Margaritom, kerkom pogubljenog Karla Drakog. Papa Urban VI je, 1380. godine, Jovanu, koja je podravala avinjonskog protivpapu Klimenta VII, liio napuljskog prestola i ponudio ga Lajou. Lajo je presto ustupio Karlu i, poto ga je zakleo da nee nikada pretendovati na ugarski presto, odnosno da e priznati za kralja ove zemlje Lajoevu kerku Mariju, u pratnji maarske vojske uputio ga je u Napulj. Ono to Lajou nije uspelo ostvario je Karlo Draki. On je, zauzevi 1381. godine Napulj, zarobio Jovanu, koja je u zatvoru uskoro umrla. Govorilo se da je Karlo naredio da je udave. Lajo je tako, pred svoju smrt, doiveo zadovoljenje pravde, koja je posle trideset est godina stigla ubicu njegovog brata. Na presto Napulja doao je njegov vaspitanik i tienik. Lajo je mogao biti zadovoljan. Kako se ovaj oduio Lajoevoj udovici i kerki siroetu za Lajoeva dobroinstva pokazae se posle samo etiri godine. Od osvajanja Napulja mnogo realniji zadatak bio je potinjavanje osamostaljenih hrvatskih velikaa, koji su svoju mo izgradili na ruevinama gospodstva ubia. Lajo je od poetka svoje vladavine teio da zavri na tom polju zapoeto delo svog oca Karla Roberta, koji je nekada bio zarobio Mladena ubia, ali dalje nije dospeo. Posle pokuaja slavonskog bana Mikca 1344, idue godine je sam Lajo doao sa vojskom u Hrvatsku. Zauzeo je Knin, gde je postavio maarsku posadu, a hrvatski velikai, krbavski knezovi, Nelipii i ubii, pokorili su mu se bez otpora. Lajo je 1347. godine zamenio posede ubia u Hrvatskoj za dobra u Slavoniji. Tom prilikom su ubii postali vlasnici tvrave Zrin, po emu su nazvani Zrinski. Oni e kasnije imati znaajniju ulogu u istoriji Maarske. Druga ugarska vojska je za to vreme prodrla do Zadra, koji se takoe pokorio kralju Lajou. Mletaka republika, meutim, to nije mogla da dozvoli i odmah je opsela grad. Godine 1346. Lajo se lino pojavio pod Zadrom da ga oslobodi mletake opsade. On je, meutim, 1. jula pretrpeo teak poraz i Mleani su zauzeli Zadar. Savremenici su, optuujui bosanskog bana Stjepana II Kotromania, pominjali izdaju. Lajo je odbio sumnjienje svog roaka i, posle dvogodinjih pregovora, zakljuio 1348. primirje, pre svega zbog napuljskih pohoda. Borba za Dalmaciju je nastavljena tek posle osam godina. Ovog puta je, meutim, Lajo diplomatski i vojno briljivo pripremio svoju akciju. Pridobio je, kao trajnog saveznika, gospodara Padove Franeska Kararu. Car Karlo IV ga je imenovao za carskog namesnika u Furlaniji, a papi je skrenuo panju na injenicu da su Mleani saveznici izmatika, odnosno cara Duana. Posle ovih diplomatskih priprema, Lajo je prvo napao na severnu Italiju, ali je zastao pred zidinama Treviza, gde je krajem 1356. godine morao da zakljui primirje. Teite svojih operacija sada je preneo na dalmatinsko ratite. Kada 64

je, krajem 1357. godine, tu i sam stigao, dalmatinski gradovi su se ve bili pobunili protiv mletake vlasti i oterali njene namesnike. Jedino je mletaka posada zadarske tvrave pruila otpor. U ovako bezizglednoj situaciji Mleani su odustali od dalje borbe. Zadarskim mirom, zakljuenim 18. februara 1358. godine, Republika svetog Marka se zauvek odrekla Hrvatske i Dalmacije, u stvari istone jadranske obale, i dozvolila je podanicima kralja Lajoa slobodnu plovidbu na Jadranskom moru i trgovinu u Veneciji. Poloaj dalmatinskih gradova u odnosu na ugarskog kralja regulisan je tako to su oni bili duni da ga u njegovim pomorskim ratovima pomognu sa po jednom galijom. Njima je za uzvrat zagarantovana potpuna unutranja autonomija. Na elo pokrajine postavljen je ponovo ban. Prvi dalmatinski ban posle Zadarskog mira bio je Nikola Sei. Posebnim ugovorom, zakljuenim 15. marta 1358. godine u Viegradu, vrhovnu vlast ugarskog kralja priznao je i Dubrovnik, obavezujui se na plaanje petsto dukata godinjeg danka. U dubrovakim crkvama su se, u odreenim prilikama, od 1358. do 1808. godine neprekidno molili za ugarskog kralja. Te godine njegovo ime je u molitvama zamenilo Napoleonovo. Kada je vrhovnu vlast Lajoa I, posle raspada Srpskog carstva, 1371. godine priznao i Kotor, njegova vlast na primorju protezala se od sredine Kvarnera do granica Draa, gde je vladao njegov roak Karlo Topija. Mletaka republika se potajno nikada nije odrekla Dalmacije i samo je ekala povoljnu priliku da se nje ponovo domogne. Uinilo joj se da se ta prilika ukazala 1378. godine, kada se rat oko Tenedosa proirio i na obale Jadranskog mora. Mletaka flota je prokrstarila istonom obalom Jadrana i zauzela slabo branjeni Kotor. Pojavom flote enove, saveznika Ugarske, u Jadranskom moru uskoro se, meutim, preokrenula ratna situacija. enovljanska flota je 1379. godine kod Pule unitila mletaku, zauzela Kjou i opsela Veneciju. Kotorani su zbacili mletaku i vratili se pod maarsku vlast. Za to vreme ugarske trupe zajedno s austrijskim vojvodom Leopoldom, akvilejskim patrijarhom, Kararama i gospodarima Verone, Dela Skalama opkolili su Veneciju sa kopna. Ve je izgledalo da e se baciti amovi na bronzane konje na crkvi Sveti Marko, kao to su to enovljani zahtevali, ali su Mleani uspeli da, od unapred pripremljenih elemenata i nonim radom, neprimetno izgrade novu flotu i da sa njom opkole enovljane u Kjoi. U isto vreme Mletaka republika je zapoela pregovore sa kraljem Lajoem kako bi Maarsku, kao najsnanijeg protivnika, ali koji je svakako bio najmanje zainteresovan za unitenje Venecije, odvojila od njenih saveznika. Uz posredovanje zelenog grofa, Amadea VI Savojskog, 24. avgusta 1381. godine zakljuen je mir u Torinu, kojim su, izmeu ostalog, potvrene odredbe Zadarskog mira i Mletaka republika se obavezala da ugarskom kralju plaa godinji danak u iznosu od 7.000 dukata. Posle zakljuenja ovog mira, u poslednjoj godini ivota kralja Lajoa I, Maarska se nalazila na vrhuncu moi tokom itave svoje istorije. Pored Dalmacije, Lajo je vodio ratove i u unutranjosti Balkanskog poluostrva. On se pri tome, kao i u sluaju borbe protiv hrvatskih velikaa i Mletake republike, oslanjao na svog roaka, a od 1353. godine i tasta, bosanskog bana Stjepana II Kotromania, koji je bio veran vazal jo njegovom ocu. On mu je ak dao na upravu upanije Fejer i Tolna u Ugarskoj. Neposredno pred svoju smrt udao je za Lajoa svoju kerku Jelisavetu. Meutim, njegov sinovac i naslednik na banskom poloaju Tvrtko I doao je u sukob sa Lajoem zbog Huma (Hercegovine), koji je ugarski kralj traio na ime Jelisavetinog miraza. Pored toga, da bi ugodio papi, od Tvrtka je traio da energinije nastupa protiv bosanskih jeretika. 65

To je naveo kao izgovor i kada je 1363. godine na elu svoje vojske prodro u Bosnu. On je, bez veeg otpora, zauzeo neke tvrave u severnoj Bosni, ali nije mogao da zauzme grad Sokol. Na jesen, pod vostvom palatina i ostrogonskog nadbiskupa, poeo je novi ugarski napad, ovog puta protiv Usore, ali se zaustavio kod opsade Srebrnika. Tom prilikom je ostrogonski nadbiskup izgubio veliki kraljevski peat. Bez obzira na poetni uspean otpor ugarskim napadima, ban Tvrtko se nije mogao odrati sam na prestolu. Ve je 1366. godine bio prinuen da, protiv svog pobunjenog mlaeg brata, zatrai Lajoevu pomo. Od tada su ugarsko-bosanski odnosi sve do Lajoeve smrti bili dobri. Ratove sa Srbijom Lajo je nasledio od svog oca. Karlo Robert je 1342. godine ponovo ratovao sa vladarem ove zemlje, kraljem Stefanom Duanom. O ishodu ovog pohoda za sada se ne zna nita, dok o Lajoevom ratovanju protiv Duana 1354. godine ima podataka. U poetku sukoba Lajo se nalazio u Beogradu, a Duan pod Rudnikom. Kasnije su se ugarske trupe povukle pred srpskom vojskom. Izgleda da je tom prilikom srpski vladar zauzeo Beograd. Za vreme ovog ratovanja umro je Lajoev brat, slavonski herceg Stefan. Njegova kerka Jelisaveta trebalo je da bude udata za Duanovog sina Uroa. Posle smrti cara Duana, 20. decembra 1355, Srbija je naglo oslabila. Maari su u prvoj polovini 1356. godine od Srba zauzeli Klis, tvravu koja je nadzirala put iz Splita za Bosnu. Do novog rata izmeu Ugarske i Srbije dolo je kada je Vojislav Vojinovi, moni oblasni gospodar cara Uroa, napao Dubrovnik, koji je 1358. godine priznao vrhovnu vlast kralja Lajoa I. Lajo je 1359. godine preduzeo pohod u Podunavlje. Tom prilikom gospodari Branieva, Rastislalii, postali su vazali ugarskog kralja. Oni su 1361. godine opet bili samostalni, ali kada je kralj Lajo 1365. godine zauzeo Vidin, ponovo ih je pokorio. Posle raspada Srpskog carstva dolo je do sukoba izmeu Ugarske i Nikole Altomanovia, gospodara Podrinja, sestria i naslednika Vojislava Vojinovia. On je 1371. godine jo bio prijatelj svog suseda, mavanskog bana Nikole Gorjanskog, koji ga je na ugarskom dvoru titio. Meutim, kada je 1373. godine hteo, uz pomo Mletake republike, da osvoji od Dubrovnika Ston i Peljeac, Maarska se, uz pomo drugog srpskog oblasnog gospodara, kneza Lazara, suprotstavila tome. U ratu koji je sledio Nikola Altomanovi je pobeen, a njegove oblasti su prele delimino u ruke kneza Lazara, novog suseda Ugarske. Odnosi Ugarske sa Vlakom u poetku Lajoeve vladavine bili su dobri. Nzen vojvoda Vlajko, sin Bazaraba, pobednika Karla Roberta, doao je 1344. godine da se pokori Lajou. Kasnije ga je, dodue, podrao bugarski car Ivan iman i on je otkazao vernost ugarskoj kruni. Kada je Lajo 1365. godine zauzeo Vidin, Vlajko je ponovo priao njemu. Godine 1368. je opet, u savezu sa trnovskim carem, napao Vidinsku banovinu, tako da je Lajo morao hitno da alje pomo ugroenoj oblasti. On je sam zauzeo Turnu-Severin, a erdeljskog vojvodu Nikolu Lackovia je, preko Braova, poslao u srce Vlake. Ovaj je proao jo gore nego svojevremeno Karlo Robert i vei deo njegove vojske je stradao u umovitim klancima Karpata. Posle ovog poraza ugarske vojske izmeu Ugarske i Vlake je zavladao mir, ali je Lajo, utvrenjima podignutim tokom sedamdesetih godina 14. veka u klancima Karpata, obezbedio Erdelj od upada vlakog vojvode. Maarska je u vreme Lajoa I nastojala je da proiri svoju vlast i na drugo rumunsko vojvodstvo Moldaviju. Ona je poetkom Lajoeve vladavine bila vazal Zlatne horde, drave Tatara u junoj Rusiji. U to doba, zbog unutranjih trzavica, ona je 66

bila dosta oslabljena. To je omoguilo Lajou da nastupi ofanzivno. upan Sekelja, Andrija Lackovi, 1345. godine, preavi Karpate, napao je i pobedio Gatare. Prema legendi, u toj borbi njegovoj vojsci je pomogao i sveti Ladislav. Godine 1347. kralj Lajo je zatraio od pape Klimenta VI da obnovi misijsku biskupiju u Milkovu, koja je unitena prilikom najezde Tatara i da na njeno elo postavi jednog maarskog franjevca. Upravljanje podruja osvojenih od Tatara Lajo je noverio lokalnom rumunskom vojvodi Dragou. Dragoa je, meutim, posle raspada Zlatne horde 1359. godine, oterao vojvoda Bogdan. On je postao osniva Moldavije, koja se po njemu zvala i Bogdanskom. Lajo je u toku jedne decenije, od 1360, vodio nekoliko pohoda kako bi potinio Bogdana. Konano, tokom sedamdesetih godina uspeo je da zagospodari Moldavijom. Vremenom e u Moldaviji nastati i maarske (sekeljske) dijaspore. Kralj Lajo je obnovio ugarske pretenzije i na oblast Vidina u severozapadnoj Bugarskoj. Njome je vladao car Ivan Stracimir kao apanaom, odvojenom od centralnih delova bugarske drave njegovog mlaeg brata Ivana imana, sa seditem u Trnovu. Koristei sukob dvojice brae, Lajo I je u junu 1365. godine zauzeo Vidin. Cara Stracimira je odveo sa sobom i zatvorio ga u tvravu Gomnek u Slavoniji. U novoosnovanoj Bugarskoj banovini postavio je za upravljae brau Benedikta i Petra Himfija. Njima je dodelio i susedne banatske upanije, zajedno sa Temivarom. Bugarska banovina, meutim, nije bila dugog veka. Ve su je 1368. godine napali Ivan iman i njegov saveznik, vlaki vojvoda Vlajko. Lajo je poslao vojsku kako bi razbila opsadu Vidina, ali presudna pobeda nije postignuta. Pripremajui se za nasleivanje Poljske, on je 1369. godine, ukinuvi Bugarsku banovinu, vratio u Vidin Stracimira, koji mu se prethodno zakleo na vernost. Bugarska banovina je tako posle etiri godine, prestala da postoji, ali je vidinski vladar do turskog osvajanja ove oblasti ostao veran vazal maarske krune. U vreme vladavine Lajoa I odnosi izmeu Maarske i Poljske, otadbine njegove majke, bili su veoma bliski. Lajo je od 1339. godine bio odreen za naslednika svog ujaka, poljskog kralja Kazimira III, koji nije imao dece. Lajo je jo 1344/1345, a zatim 1351/1352. godine, uestvovao sa maarskom vojskom u borbi protiv Litvanaca. Kazimir je hteo da osvoji Galikovolinsku kneevinu, ija je vladarska kua 1340. godine izumrla. Za novanu pomo pruenu poljskom kralju Galicija je trebalo, posle Kazimirove smrti, u sluaju da Lajo ne postane poljski kralj, da pripadne Ugarskoj, dok bi Volinija ostala Poljskoj. Ovaj plan je, meutim, propao, jer poljsko-maarska vojska nije mogla sasvim da pobedi Litvance. Mirovnim sporazumom Galiciju je dobila Poljska, a Voliniju Litva. Maarska nije dobila nita. Za Maare je bio bezuspean i sledei litvanski pohod Lajoa I 1355. godine. Do sutinske promene u poljskomaarskim odnosima dolo je posle smrti Kazimira III 1370. godine. Tada je, umesto njihovog dotadanjeg saveza, taj odnos, stupanjem Lajoa I na poljski presto, prerastao u personalnu uniju. Posle smrti svog ujaka, 5. novembra 1370. godine, Lajo I poto je svog glavnog suparnika Vladislava Belog iz dinastije Pjast zarobio i, zatvorivi ga u jednu maarsku opatiju, zamonaio doao je u Krakov, gde je 17. novembra krunisan za poljskog kralja. Personalna unija Poljske i Ugarske e opstati do 1382. godine i predstavljae vrhunac bliskosti dveju zemalja u dravnopravnom pogledu. Bilo da je ostalo na tom nivou, ili upravo zbog toga, ovo doba maarsko-poljske unije, ili bar susedstva dvaju naroda, za veliki broj Maara predstavljae neponovljiv ideal naina saivota dvaju naroda tokom istorije. Bio je to najprisniji period maarskog prijateljstva sa Poljacima, jedinim slovenskim narodom sa 67

kojim su Maari u to vreme uglavnom iveli u srdanim odnosima i ije su prijateljstvo vekovima eleli. Poljsko plemstvo, naroito velikopoljsko, gledalo je ipak sa dosta podozrenja na maarsku vladavinu, alei se na odsustvo kralja iz zemlje, kao i na otcepljenje Galicije, koju je Lajo po dolasku na presto prikljuio Ugarskoj. Taj njihov stav nije promenila ni okolnost to je Lajo za svog namesnika u Poljskoj odredio svoju majku Jelisavetu Pjast, roenu Poljakinju, a 1374. godine, kako bi obezbedio svojoj kerki nasleivanje poljske krune, dodelio Poljacima u Koicama iroke privilegije, koje e jo dva puta, 1379. i 1382. godine, obnoviti. Zbog nezadovoljstva ugarskom vladavinom, 1376. godine dolo je do pobune protiv malobrojne maarske posade u Krakovu. To su iskoristili Litvanci za upad u Poljsku. Lajoeva, uglavnom maarska vojska, savladala je pobunu i 1377. godine pobedila Litvance. Kao uspomenu na tu pobedu Lajo je poklonio hodoasnikoj crkvi u Marija Celu (Austrija) zavetnu sliku, na kojoj je prikazana Lajoeva borba sa nevernicima. Ranije se mislilo da su ti nevernici Turci, te je izveden netaan zakljuak da se on borio i s Osmanlijama. Lajo je vazalnom zakletvom potinio neke zarobljene Gediminovie i prikljuio je ugarskoj kruni i Podoliju. Za svog namesnika u Poljskoj, umesto svoje neomiljene majke (koju je imenovao za namesnika Dalmacije), postavio je kneza Ladislava Opulskog, roaka iz sporedne grane porodice Pjasta. Postavi 1370. godine poljski kralj, Lajo je postao i vrhovni gospodar Moldavije, ili je bar pretendovao na to. Time, i potinjavanjem Podolije 1377. godine, njegova vlast je postigla svoj najvei teritorijalni opseg i prostirala se od Jadranskog do Crnog i blizu Baltikog mora. Netano tumaei, namerno ili nenamerno, ovu okolnost, u maarskim udbenicima istorije i popularnim izdanjima istorijskih dela od 19. do sredine 20. veka pisalo je kako su obale Maarske zapljuskivali talasi tri mora. Maari su tako, dugo vremena imali pogrenu predstavu o imperiji Lajoa Velikog. U 14. veku krstaki ratovi su dobili drugaije znaenje. Oni se vie nisu vodili za osloboenje svetih mesta ve za zaustavljanje nadiranja Turaka u Evropu i njihovo proterivanje u Aziju. Lajo I je nekoliko puta doao u vezu s ovakvom krstakom idejom. On je jo 1354. godine u Zagrebu uzeo krst, ali nije napao Turke ve cara Duana. A kada se srpski vladar 1355. godine nudio papi za zapovednika pohoda protiv Turaka, papa nije prihvatio njegovu ponudu, pozivajui se na protivljenje ugarskog kralja. Kralj Lajo se 1364. godine na sastanku vladara eke, Poljske i Ugarske u Krakovu, susreo sa kiparskim kraljem Petrom Lizinjanom, koji je na svojoj evropskoj turneji uzalud pokuao da pridobije evropske vladare za jedinstven rat protiv Turaka. Dve godine kasnije, 1366, vizantijski car Jovan V Paleolog uputio se prvo u Maarsku, traei pomo za borbu protiv Turaka. Lajoev dvoranin Ivan Ravenjanin opisao je susret dvojice vladara. On je naroito naglasio nadmeno ponaanje vizantijskog cara, iako je u ovu zemlju doao da trai pomo. Jovan nije sjahao sa konja i nije skinuo svoj eir pred Lajoem. Ugarski kralj je, u stvari, bio mnogo moniji od svog gosta, inae roaka preko Stefana V kao zajednikog pretka. U idealnoj hijerarhiji vladara ugarski kralj je ipak bio nii po rangu od cara. Zato mu se pribliio peice i gologlav. Poto je Lajo svoju pomo uslovio carevim prihvatanjem unije, Lajo ni ovog puta nije poao u krstaki rat. tavie, Bugari su Jovanu V prepreili put i onemoguili mu povratak u Vizantiju. U meuvremenu je Jovanov drugi roak, savojski grof Amadeo VI, 1367. godine ipak krenuo u krstaki rat, i poto je, preko Dubrovnika, grada pod vlau ugarskog kralja, stigao na istok, on je zauzeo od Turaka Galipolje. Tada je pohitao u 68

pomo vizantijskom caru i uspeo da bugarski car Ivan iman pusti Jovana V da se preko Bugarske vrati kui. Izgleda da su u toj akciji uestvovale i jedinice ugarske vojske stacionirane u Bugarskoj banovini, odnosno Vidinskoj oblasti potinjenoj Ugarskoj. Kralj Lajo je jo jedanput, 1372. godine, doao u vezu sa jednim planiranim krstakim pohodom protiv Turaka, kada je papa Grgur XI, posle Marike bitke, pozvao, meu nekim drugim vladarima, i Lajoa da uestvuje u krstakom pohodu. Do toga, meutim, za Lajoevog ivota nije dolo.

Unutranja politika Lajoa Velikog

Slino ostalim velikim savremenim vladarima istone i jugoistone Evrope, ekom kralju Karlu IV, poljskom Kazimiru III i srpskom caru Duanu, Lajo I je takoe bio zakonodavac. On je svojim zakonom iz 1351. godine ujedno regulisao poloaj plemstva i kmetova, potvrdivi princip aviciteta (avus deda). Time je poniten propis Zlatne bule o slobodnom raspolaganju plemia posedima i osnaeno je starije pravilo prema kome se rodovski posedi (dedovina) ne mogu otuiti, ve ostaju do izumiranja roda po mukoj lozi u njegovom posedu, a zatim se vraaju kruni. Ova zakonska odredba prvobitno je imala cilj da omogui povratak poseda u ruke kralja u sluaju izumiranja porodica po mukoj liniji, a ujedno je obezbeivala nasleivanje mukim lanovima roda, koje je, ograniavanjem nasleivanja kraljevskih donacija na potomke u pravoj liniji i posinovljenjem keri, bilo ozbiljno ugroeno. To je, dakle, sluilo uspostavljanju ravnotee izmeu ta dva principa. Ovaj propis je, u odnosu na raniju praksu Zlatne bule predstavljao korak unazad. Kasnije je propis neotuivosti proiren i na zadubine. Ta zakonska odredba ostala je na snazi do 1848. godine i imala je sudbonosne posledice na razvoj proizvodnih odnosa u Ugarskoj. Zbog neotuivosti, plemika imanja nisu se mogla opteretiti kreditom, te u 19. veku niko nije hteo posednicima da daje zajam, neophodan za ulaganja u razvoj vlastelinstva. Najvei reformator privrede i drutva Ugarske, grof Itvan Seenji, zato je prvo svoje delo Hitel (Kredit) posvetio upravo ukidanju aviciteta. To je, meutim, uinjeno tek 1848. godine. Godine 1351. Lajo I uvodi devetinu (nona), jedinstveno davanje za sve kmetove. Ona je predstavljala deveti deo ukupne letine, odnosno ubirana je po njenom devetom delu, poto je prvo Crkvi plaena desetina. Zakonom Lajoa I iz 1351. godine o obaveznom plaanju devetine zavrava se proces formiranja (pravno) jedinstvene kmetovske klase u Ugarskoj. Ona e prestati da postoji tek ukidanjem kmetstva revolucijom 1848. godine. Ekonomski je, meutim, iroki sloj kmetova ostao i dalje podeljen. Imovinske nejednakosti unutar seljatva produbljene su u narednim vekovima privredno-drutvenim procesima koji su zapoeli u Evropi upravo sredinom 14. veka, ali koji su zahvatili Maarsku s izvesnim zakanjenjem.

Verski i kulturni ivot anujskog doba

Kao i njihovi prethodnici Arpadovii, i Anujci su radili na uvrenju Crkve u Ugarskoj, nastavljajui da podravaju kaluerske redove. Red pavlina je za vreme Anujaca doiveo veliki procvat. Godine 1382. proirio se na Poljsku, osnivanjem manastira na Jasnoj gori kod enstohove, koji i danas postoji. Pavlini e kasnije imati istaknutu ulogu u kolstvu Ugarske i Hrvatske. U Hrvatskoj e, posle manje znaajnih 69

poetaka, Herman Celjski 1400. godine osnovati samostan, dananji zatvor u Lepoglavi. Omiljeni svetenici ugarskih Anujaca, kao i poslednjih Arpadovia, bili su, meutim, franjevci i njihov enski ogranak, klarise. Na to je, bez sumnje, uticala okolnost da se stric Karla Roberta, Ludovik (Luj), odrekao napuljske krune i stupio u franjevaki red. Ubrzo posle smrti, proglaen je svecem. Luj je postao kuni svetitelj porodice Anujaca. Svom sinu Karlo je po njemu dao ime Lajo. Od tada su plemii, podraavajui kraljevsku kuu, poeli davati svojim sinovima, pored dotadanjih vladarskih imena, i ime Lajo. Novom svetitelju je posveena novosagraena franjevaka crkva u Lipi (Rumunija). U srednjem veku u Ugarskoj na polju kulture franjevci su imali vei znaaj od pavlina. Pretpostavlja se da su franjevci autori bar pojedinih delova Ugarske hronike iz 14. veka. Jedan primerak te hronike je bogato ukraen slikama. Zbog toga je ova hronika nazvana Ilustrovanom hronikom (Kpes krnika). Jedan prepis ove hronike bio je neko vreme u posedu despota ura Brankovia. Nastavak Ugarske hronike, biografiju Lajoa I Velikog, napisao je svetovni (mirski) svetenik, kikilski arhiakon Jovan. Pojava sve veeg broja hronika ukazuje na razvoj knjievnosti u Ugarskoj. irenju uenosti doprinelo je kolovanje maarskih aka na stranim univerzitetima. Tokom vladavine Anujaca osnivano je nekoliko univerziteta u blizini Ugarske u Pragu (1346), Krakovu (1364) i Beu (1365). Stanovnici Ugarske, eljni uenja, vie nisu morali da idu ak u Pariz. Neki studenti, pogotovo iz primorskih krajeva, esto su studirali i na daljim italijanskim univerzitetima u Padovi i Bolonji. U matinim knjigama ovih visokokolskih ustanova sauvani su podaci o broju studenata iz Ugarske. Vrhunac razvoja kolstva u Ugarskoj u epohi Anujaca bio je pokuaj osnivanja univerziteta u Peuju 1367. godine. Prvi anujski vladari razvili su u Ugarskoj bogatu graditeljsku delatnost. Pored izgradnje i utvrivanja nove kraljevske rezidencije, Viegrada, Karlovi i Lajoevi majstori uestvovali su i u izgradnji budimske tvrave. Pored svetovnih objekata, Anujci su gradili crkve franjevcima u Lipi i Arai, a klarisama u Starom Budimu. Graevine su ukragvane skulpturama i freskama. Poznati su drveni kipovi crkava u Levoi, Barejovu i drugde. Pored drvenih, postojale su i statue od bronze. Zna se, na primer, da je pred crkvom u Velikom Varadinu bila bronzana statua svetog Ladislava na konju, rad brae Senteri, ije je delo i spomenik svetog ora u Pragu. Najznaajnija dela zidnog slikarstva anujskog doba sauvana su u Sepevaralji (Spiko Podhrae, Slovaka) Karlo Robert sa porodicom, i u Bantornji (Turnie, Slovenija) scene iz ivota svetog Ladislava. Od sauvanih spomenika minijaturnog slikarstva najznaajnije su pomenuta Ilustrovana hronika i Anujski legendarij.

Borbe za presto posle smrti Lajoa Velikog

igmund Luksemburki
Kralj Lajo I je umro u Trnavi (Slovaka) 11. septembra 1382. godine. U prvom braku sa Margaritom Luksemburkom nije imao dece. Kada je Margarita 1349. godine umrla od kuge, Lajo se 1353. godine oenio kerkom bosanskog bana Stjepana II Kotromania. Kako je ona bila praunuka Katarine Arpadovi, sestre Lajoeve prababe Marije, oni su bili u srodstvu treeg stepena, i bilo je potrebno papino odobrenje. Zbog zategnutih odnosa sa Svetom stolicom tokom napuljskih ratova, Lajo je na to morao 70

dugo da eka. Dok mu Jelisaveta nije rodila decu, Lajo je za svoje naslednike smatrao svog najmlaeg brata Stefana, a posle njegove smrti (u jeku pohoda protiv Srbije 1354. godine) njegovog sina Jovana, a kada je 1360. godine i on umro, njegovu sestru Jelisavetu. Moda je u kombinaciji bio i sinovac pogubljenog Ludviga Drakog, Karlo, koji je od 1365. godine iveo u Budimu. Ali, kada je za pet godina dobio tri kerke, on je izmenio svoje namere. Lajo i Jelisaveta Kotromani sedamnaest godina nisu imali dece. To se smatralo nebeskom kaznom, jer je Jelisaveta, ne gubei nadu u porod, pribegavala i nedozvoljenim sredstvima (otkinula je kriom prst sa skeleta svetog Simeona, koji se uvao u Zadru, sakrila ga je u svoja nedra, ali joj je toliko pozlilo da je morala vratiti relikviju). Kasnije su, meutim, njene molitve usliene i ona je Lajou rodila, 1370. godine Katarinu, 1371. Mariju i 1374. Jadvigu. Lajo je trogodinju Katarinu zaruio za drugog sina francuskog kralja arla V, Luja Orleanskog, namenivi im, po svemu sudei, napuljski presto, poto ostarela Jovana ni u etvrtom braku nije imala vie dece. Meutim, krajem 1378. godine Katarina je umrla. Lajoeva druga kerka, jednogodinja Marija, verena je 1372. godine za mlaeg sina cara i ekog kralja Karla 1U(1), igmunda (Sigismunda) Luksemburkog. Njima je Lajo hteo da ostavi maarsku, a moda i poljsku krunu. Mladoenja je 1379. godine doao za Budim da naui maarski jezik. Trea, Jadviga, udata je 1378. godine za Vilhelma Habzburkog. Deset dana posle Lajoeve smrti, 21. septembra 1382. godine, Marija je, po oevoj elji, krunisana za kralja, a ne kraljicu (13821395). Kralju je kruna svetog Stefana stavljana na glavu, a kraljicama na desno rame. Poljaci, meutim, nisu hteli za svog kralja da prihvate vladarku, koja, kao njen otac Lajo, nee iveti u njihovoj zemlji. Lajoeva udovica Jelisaveta, koja je, kao regent vladala umesto svoje maloletne kerke, poslala je onda Poljacima za vladara Marijinu mlau sestru Jadvigu. Ona je 1384. godine krunisana za kraljicu. Time se maarsko-poljska personalna unija raspala. Jedno od ivotnih dela Lajoa Velikog nije ga nadivelo ni tri godine. Idue, 1385. godine, Poljaci su od Ugarske zauzeli Galiciju. U isto vreme bosanski kralj Tvrtko I, brat od strica kraljice majke Jelisavete, zauzeo je Kotor, a 1389/1390. godine, izuzev Zadra, sve dalmatinske gradove. Uskoro se pokazalo da je za Maarsku gubitak ovih teritorija bio manji problem. Uzimajui to kao povod, ugarski stalei su poeli otvoreno da kritikuju ensku vladavinu. I Marijine pristalice su se podelile. Dok su jedni, predvoeni starim Nikolom Seijem i Lackoviima, pozivajui se na volju pokojnog kralja Lajoa, pourivali ostvarenje braka Marije sa njenim verenikom igmundom, dotle su drugi, sa kraljicom majkom Jelisavetom i palatinom Nikolom Gorjanskim na elu, hteli da obnove francusku vezu i da udaju Mariju za Katarininog biveg verenika Luja Orleanskog. Koristei podeljenost vladajuih krugova, trea stranka se potpuno okrenula protiv Marije i kandidovala za presto jedinog ivog mukog lana dinastije Anu-Kape, napuljskog kralja Karla III Drakog. Na njihovom elu bili su braa Horvati (ili, tanije, od Horvatija, po njihovom posedu Horvati u Vukovskoj upaniji), Lajoev mavanski ban Jovan (Jano) i zagrebaki biskup Pavle iz maarskog roda Vana. Njima je priao i namesnik vranskog priora, Jovan od Paline, a podravao ih je kraljiin roak, bosanski kralj Tvrtko I. Delegacija te stranke, sa Pavlom Horvatijem na elu, otila je u Napulj da ponudi Karlu Malom (Drakom) maarsku krunu. On se, dodue, pre dolaska na napuljski presto obavezao Lajou da e priznati pravo njegove kerke na maarski presto, ali su mu sada izaslanici napuljske stranke predstavili kako on treba da spase Maarsku od propasti u koju e da je gurne enska vladavina. Uz njega su pristali iroki slojevi maarskog i 71

hrvatskog plemstva, nezadovoljni to ih je dvorska klika pod Lajoem drala daleko od vlasti. Pod tim pritiskom, dvorska stranka je popustila i zbila svoje redove. Kraljice su, u junu 1384, posle trideset tri godine, odrale sabor, na kojem su potvrdile Zlatnu bulu i Lajoev zakon iz 1351. godine. igmund je, zauzevi orujem palatu u Budimu, prisilio svoju verenicu na brak. Posle svadbe, odmah je otiao u eku, kod svog brata Vaclava, po pomo. U septembru 1385. Karlo se iskrcao u Senju, odakle je, preko Zagreba, stigao u Budim, gde ga je ve ekao sabor koji su sazvali braa Horvati. Okupljena masa je oduevljeno doekala Karla. On je izjavio da je doao da uvrsti vlast svojih roaka. U tajnosti su, meutim, povedeni pregovori sa kraljicama. One su objavile da se Marija odrie krune. Karlo je izabran i 31. decembra krunisan za kralja Ugarske (1385 1386). Izgledalo je da je borba za presto okonana. Dvorska stranka, meutim, nije htela tako lako da prepusti vlast. Jelisaveta i Nikola Gorjanski su skovali zaveru. Pozvavi Karla u kraljiine odaje, Bla Forga se bacio na Karla i izbio mu svojim bodeom jedno oko. Teko ranjenog kralja i Nikolu Gorjanskog su zarobili i zatvorili u tvravu Viegrad, gde je Karlo 24. februara 1386. godine, posle samo trideset devet dana vladavine, podlegao ranama. Pristalice kraljica su poubijale veliki deo Karlove italijanske pratnje. Jovan Horvati, kome je Karlo bio vratio poloaj mavanskog bana, uspeo je da pobegne preko Drave i, proglasivi Karlovog sinia Ladislava za kralja, istakao zastavu ustanka. Ustanici su iskoristili lakomislenu odluku rukovodstva stranke kraljica da ih dovedu preko Drave u centar pobune, verujui da e one samom svojom pojavom stiati bunu. Suprotno njihovim oekivanjima, ete Jovana Horvatija i Jovana od Paline napale su iz zasede, 25. jula 1386. u blizini Gorjana, malobrojnu pratnju kraljica. Bla Forga, ubica Karla II, odmah je ubijen. Starog Nikolu Gorjanskog oborili su na zemlju. Obojici glavnih vinovnika odseene su glave, koje su poslate udovici Karla II, napuljskoj kraljici Margariti, i izloene na napuljskoj pijaci. Kraljice su zarobljene i odvedene u Ivani Grad u Slavoniji, a zatim u Novigrad na Hrvatskom primorju. Odavde je verovatno trebalo da budu odvedene u Napulj. U meuvremenu su se protivnici napuljske stranke ujedinili oko Marijinog mua igmunda Luksemburkog (13871437). On se ve u prolee 1386. godine vratio u Maarsku. igmundove pristalice stvorili su ligu i poeli zajedniki da vladaju, imenujui savet barona. igmunda su imenovali, ustanovivi novu titulu, za kapetana Ugarske i regenta za vreme Marijinog zarobljenitva. Poto nisu uspeli da oslobode Mariju iz Ivani Grada, oni su igmunda izabrali za kralja, a 31. marta 1387. najstariji biskup vespremski Benedikt ga je krunisao. On je poslao vojsku da oslobodi kraljice. Na to su voe napuljske stranke, prvih dana 1387. godine, naoigled Marije, udavile njenu majku Jelisavetu i, pustivi mlau kraljicu, odjedrile za Napulj. Marija je pohitala svom muu i tada je formalno poela njihova zajednika vladavina. Do kraja te godine igmundov vojskovoa, mavanski ban Nikola Gorjanski mlai, u potpunosti je potisnuo sa tla igmundove drave Horvatijeve pristalice. Oni su nali zatitu kod kralja Tvrtka I u Bosni. Iz Bosne su povremeno upadali u Maarsku, ali bez veeg uspeha. Njihove voe, Stefan (Itvan) Kont Hedervari i Jovan (Jano) Korpadi, pogubljene su u Budimu. Pristalice napuljske stranke imale su sve vreme podrku bosanskog kralja Tvrtka I, a u poetku i srpskog kneza Lazara. Knez Lazar je, koristei unutranju situaciju u Ugarskoj, zauzeo Mavu i Beograd. U prvoj polovini 1389. godine, uoi svoje pogibije na Kosovu, on se, meutim, posredovanjem 72

svog zeta Nikole Gorjanskog mlaeg, izmirio sa kraljem igmundom, priznavi njegovu vrhovnu vlast nad ovim oblastima. Uporedo sa dinastikim borbama u Ugarskoj, njenim granicama se velikom brzinom pribliavala turska opasnost, koja je u Lajoevo vreme bila daleka. Turci Osmanlije, poto su 1354. godine preli u Evropu, napredovali su u pravcu Ugarske. Godine 1389. oni su na Kosovu polju porazili igmundovog vazala, srpskog kneza Lazara. igmundu nije preostalo nita drugo nego da, u novembru iste godine, jednim pohodom pokua da uvrsti vlast Ugarske u Srbiji. Kneginja Milica, udovica kneza Lazara, koja je u ime svog maloletnog sina Stefana bila regent, prihvatila je vrhovnu vlast sultana Bajazita I, sina Murata I. Jo iste godine poeli su upadi turskih akindija na tle june Ugarske, u Srem i Banat. Oni e se narednih godina periodino ponavljati. Tako je 1391. godine jedna eta Turaka opustoila Srem. Kod Naolasa (Manelos) ih je presreo Jovan Moroviki, koji je odbio njihov napad. igmund ga je tada imenovao za mavanskog bana, pograninog funkcionera koji je trebalo da brani granicu Ugarske od Turaka na toj deonici. Kralj je izmeu 1390. i 1392. godine preduzeo tri pohoda protiv Srbije, ali bez vidljivijeg rezultata. Ako je Srbiju i izgubio, igmund je ponovo uvrstio svoju vrhovnu vlast nad Bosnom, iji je kralj Tvrtko I umro 1391. godine. Nzegovog slabog naslednika Stefana Dabiu igmund je, posle jednog pohoda, 1394. godine, prinudio na pokornost. Dabia je ak, u sluaju svoje smrti bez naslednika, priznao igmunda za budueg kralja Bosne. Za uzvrat ga je igmund imenovao upanom omoske upanije. igmund je tom prilikom zarobio i vou pobunjenika Janoa Horvatija. On je u Peuju raereen na etiri dela, koji su istaknuti kao opomena na gradsku kapiju. Dok je igmund pokoravao Bosnu, Turci su iskoristili priliku i zauzeli, 1393. godine, Trnovsku Bugarsku, a u oktobru 1394. godine, preko Dunava, upali u Vlaku. Njen vojvoda Mira Hrabri zatraio je pomo ugarskog kralja. igmund se odazvao njegovoj molbi, utoliko pre to su Turci uznemiravali i Erdelj. On je sa svojom vojskom krenuo protiv Turaka. Do bitke je dolo 17. maja 1395. godine kod Rovina (Mali Nikopolj Tarnu Magurele, Rumunija). U toj bici su se na strani Turaka borili, kao sultanovi vazali, Konstantin Dejanovi i Vukainov sin Marko Kraljevi, koji su poginuli, i Stefan Lazarevi i Kostadin Bali, koji su preiveli bitku. Na drugoj, hrianskoj strani, borio se, izgleda i poginuo, Markov brat Andrija. Mira je, uz ugarsku pomo, vraen na presto Vlake. igmund je u svom prvom sukobu sa Turcima odneo znaajnu pobedu. Ova bitka je (a ne Kosovska bitka, kako se i danas negde pominje) odjeknula ak u Parizu. Francuski kralj arl VI naredio je da ova pobeda nad nevernicima oglasi zvonima katedrale Notr Dam. Meutim, zadovoljstvo zbog pobede, igmundu je pokvarila vest da mu je supruga Marija, pavi sa konja, izgubila ivot ne donevi na svet oekivanu ker. igmund ju je sahranio do nogu svetog Ladislava, u katedrali u Velikom Varadinu. Upoznavi snagu Turaka, igmund je uvideo da se oni mogu isterati iz Evrope samo zajednikom akcijom hriana. Na njegov zahtev, papa Bonifacije IX proglasio je krstaki rat i pozvao feudalce iz Zapadne Evrope u borbu protiv Turaka. Papinom pozivu se odazvao veliki broj vitezova iz Francuske. Francuski vitezovi su se u Budimu prikljuili maarskoj vojsci i, krajem avgusta 1396. godine, krenuli protiv Turaka. Preko severoistone Srbije, du donjeg Dunava, stigli su do tvrave Nikopolj u Bugarskoj, gde je, 25. septembra 1396, dolo do odluujue bitke. Mlai francuski vitezovi, ne sluajui savete Maara i svojih starijih sunarodnika, hteli su sa jednim konjikim juriem da 73

unite nastupajuu tursku vojsku, koju je predvodio sultan Bajazit I. Njihov napad su, meutim, posle poetnih uspeha, razbile regularne turske trupe spahija i janiara, i prele u nezadriv protivnapad. Juri srpske konjice, predvoene sultanovim vazalom Stefanom Lazareviem, doneo je pobedu Turcima. Bitka se zavrila katastrofalnim porazom hriana. Veina hrianskih voa je izginula. Drugi su pali u tursko ropstvo, a mnogi su odmah pogubljeni. Samo je mali broj uspeo da se vrati kui. Posledice bitke kod Nikopolja oseale su se u celoj Ugarskoj. Akindije su opustoile Banat. Ovom prilikom su, izgleda, razorile i Beograd, a svakako Sremsku Mitrovicu i, preavi iz Posavine u Podravinu, prodrle do Ptuja. igmund se, ukrcavi se sa malobrojnom pratnjom na galije rodskih vitezova usidrene na Dunavu, spasao. On je vodenim putem, Dunavom i Crnim morem, stigao do Carigrada, a zatim se na mletakoj galiji, obiavi Grku, vratio kui. Za Boi 1396. godine zadrao se u Dubrovniku, a zatim je nastavio put do Splita i Senja, odakle se, preko Zagreba, posle etvoromesenog putovanja, vratio u Maarsku. Tokom igmundovog odsustva njegovi unutranji protivnici su ponovo poeli da deluju, a njima su se pridruile i igmundove bive pristalice, Lackovii. U sukob se umeao i igmundov paenog, poljski kralj Vladislav II Jagelonac. On je, posle Marijine smrti, traio da ugarski presto pripadne njenoj sestri, a njegovoj supruzi, Jadvigi. Pobunjenici su se kolebali izmeu nje i svog ranijeg kandidata Ladislava Napuljskog. To je omoguilo igmundu da se brzo obrauna sa njima. On je biveg palatina Stefana Lackovia i njegovog bratanca namamio u Krievce, gde je drao sabor slavonskih stalea i, prekrivi re da im se nee nita desiti, naredio da ih 22. februara 1397. pogube. Prvi krievaki sabor je zbog toga nazvan krvavim. Ogromna imovina Lackovia je zaplenjena i razdeljena igmundovim vernim pristalicama. Najvei deo je dobila rodbina ostrogonskog nadbiskupa Jovana Kaniaija. Preostali nezadovoljnici zatraili su utoite kod novog bosanskog kralja Ostoje, koji je nastavio neprijateljsku politiku Tvrtka I prema igmundu. igmund je zato 1398. godine preduzeo novi pohod protiv Bosne, ali bez uspeha. Koristei pobedu nad svojim protivnicima, igmund je oktobra 1397. odrao Ugarski zemaljski sabor u Temivaru, ukinuo klauzulu Zlatne bule o pravu na otpor i doneo zakone koji su, u velikoj meri, okrnjili povlastice plemstva. Plemika prava najvie je povredio time to je na najvanije dravne poloaje, ali i nie kao to su kastelani, doveo strance. Za erdeljskog vojvodu postavio je Poljaka ibora iboria, a za slavonskog bana svog budueg tasta Hermana Celjskog, davi im velike posede. Pored toga, na ovom saboru, doneo je i vie propisa koji su se odnosili na odbranu Ugarske od Turaka. On je, shvativi ozbiljno poraz kod Nikopolja, uveo obavezu posednika da naoruaju po jednog lakog konjanika strelca na svakih dvadeset kmetovskih sesija porti. Prema ovom zakonu, sakupljena vojska nazivala se portalnom vojskom. To je, u stvari, bio pokuaj da se, pored banderija kralja i dravnih zvaninika, ustanove i banderije (vele)posednika. Teko je ustanoviti koliko je ova odredba potovana. Primena odredaba ovog zakona iz 1397. godine, odnosno postojanje nove ustanove, posvedoena je dvadesetih godina 15. veka, a do njegove sredine postae uobiajena pojava. Svetovni posednici, trideset-etrdeset najbogatijih velikaa, izjednaili su se po svojim privilegijama i drutvenom ugledu sa dravnim zvaninicima i stvorili su buduu naslednu aristokratiju Ugarske. Sigurno je, meutim, da nova ustanova nije poveavala efikasnost kraljevskih i baronskih banderija. One su i dalje bile kima odbrambenih snaga Ugarske. Odlukama ovog sabora naroito je optereeno svetenstvo, koje je moralo, sa 74

polovinom svojih prihoda, da doprinese finansiranju rata protiv Turaka. To je izazvalo veliko negodovanje svetenstva. Nezadovoljstvo irokih krugova maarskih feudalaca je dugo tinjalo pre nego to su se njihove velikake voe, tek 28. aprila 1401. godine, usudile da uhapse igmunda, koji se upravo vratio, posle dueg izbivanja, iz eke. U ime svete krune vladavinu je preuzeo savet barona. Oni su od zarobljenog kralja zahtevali, pre svega, otputanje stranaca iz dravne slube. Kada je igmund to odbio, oni su ga liili prestola. Meutim, bilo im je teko da nau kandidata za ugarski presto. Najvei deo njih je bio za, sada ve odraslog, Ladislava Napuljskog, dok su drugi eleli poljskog kralja Vladislava II Jagelonca, Jadviginog mua, koja je umrla 1399. godine. Nekolicina je krunu Ugarske namenila ak Vilhelmu Habzburkom, Jadviginom prvom muu. On se i pojavio u Ugarskoj, ali ga je Jovan Moroviki proterao. Neslogu nezadovoljnih barona iskoristio je Nikola Gorjanski. On im se samo na izgled pridruio, kako bi pomogao svom vladaru. Ostavljajui svog brata i sina kao taoce, prebacio je igmunda u svoj zamak iklo u Baranjskoj upaniji. Gorjanski je zakljuio sporazum sa zaverenicima kojim su velikai ponovo prihvatili igmunda za kralja, a on je obeao da e otpustiti strance i amnestirati svoje otimae, i dati im najvie dravne poloaje. im se oslobodio zarobljenitva, igmund je, prekrivi svoje obeanje u pogledu stranaca, napustio zemlju. On se iz eke vratio u Poun tek septembra 1402. godine. Tada je velikae prinudio da, u sluaju njegove smrti, za naslednika maarskog prestola priznaju njegovog prijatelja i saveznika, austrijskog vojvodu Alberta IV Habzburkog. To je bio samo nastavak itavog niza uzajamnih ugovora o nasleivanju izmeu Luksemburga i Habzburga. Kako je, meutim, ovo vano pitanje regulisao bez sabora, igmund je izgubio poverenje velikaa. Oni su se, oko Boia 1402. godine, sastali u Velikom Varadinu i zakleli se da igmunda smatraju lienim krune i pozvali na presto njihovog kandidata, napuljskog kralja Ladislava Anujskog. Pokretu se pridruila gotovo sva crkvena i svetovna anujska aristokratija sa etama svojih familijara. Pored njih, na stranu pobunjenika stale su mase nieg plemstva. Njima su prile i neki igmundovi dvorani. Kralju su od starije maarske aristokratije ostali verni samo Gorjanski i njihova ua rodbina, a od hrvatske samo krbavski i krki knezovi (Frankopani). Izgledalo je, za trenutak, da je igmundova vladavina zavrena. Uskoro su se, meutim, pokazale nevolje kolektivnog stalekog rukovodstva. Izvestan broj velikaa nije hteo javno da se opredeli ve je, zatvarajui se u svoja utvrenja, iekivao ishod borbi. Pobunjenici nisu mogli da zauzmu kraljevske tvrave, koje je uvala strana posada, i tako nisu mogli da ostvare efikasnu vojnu kontrolu. igmundove vojskovoe su u meuvremenu onemoguile trupama pobunjenika iz raznih krajeva Ugarske da se ujedine. Dragoceno vreme je izgubljeno i zbog ekanja Ladislavljevog dolaska iz Napulja. Ladislav je, prihvatajui poziv pobunjenika, krajem jula 1403. godine stigao u Zadar, sa blagoslovom pape Bonifacija IX, u pratnji njegovog legata, kardinala Anela Aajuolija, sa malom flotom pod zapovednitvom Alviza Aldemariska. Tu je 5. avgusta krunisan jednom prigodnom krunom koju je posvetio papski legat. Napuljski pretendent se, meutim, nije usudio da krene u unutranjost Ugarske na pravo krunisanje. igmund je veto iskoristio kolebljivost svog suparnika. On se, poto su njegove pristalice zauzele zemlju do Budima, u avgustu pojavio u Budimu sa ekom vojskom i svetom krunom na glavi, kako bi se videlo da je ona u njegovom posedu. Posle 75

toga je zauzeo Ostrogon, sedite nevernog nadbiskupa Kaniaija. Do 8. oktobra veina ustanika pokorila se igmundu. Izolovane snage ustanika drale su se do sledee godine. Videvi slom svojih pristalica, Ladislav Napuljski, poto je za svog namesnika imenovao Hrvoja Vukia Hrvatinia, a za vrhovnog zapovednika svojih oruanih snaga u Dalmaciji Aldemariska, vratio se sa papskim legatom u Napulj. Ostaci razbijenih pobunjenika sklonili su se u Napulj, Poljsku i Bosnu, a napuljska posada ostala je u Zadru, Vrani i na nekim ostrvima. Ovog puta igmund je bio suzdran. Krvoprolia koja su pratila njegove ranije pobede sada se nisu ponovila. Proglaena je amnestija za sve koji bi se pokorili i ustanovljene su, izgleda prvi, ali svakako ne i poslednji put u istoriji Ugarske, purifikacione komisije u Budimu i Krievcima, za opravdavanje dranja pojedinaca za vreme bune. Posle pobede nad pobunjenicima u Ugarskoj dola je na red Bosna. Kralj Ostoja, do tada pristalica Ladislava Napuljskog, pokorio se igmundu. Zbog toga su ga zbacili bosanski velikai, predvoeni Hrvojem, namesnikom Ladislava Napuljskog i velikim vojvodom rusaga (od maarske rei orsag-zemlja, drava) bosanskog. Na njegovo mesto postavljen je Tvrtko II. Ugarska vojska je na to, 1405. godine, pod zapovednitvom Jovana Morovikog, prodrla do Bobovca, zarobila kralja Tvrtka i dovela ga igmundu. On je vraen u Bosnu kao ugarski vazal. U zauzetu tvravu postavljena je posada odana ugarskom kralju. U meuvremenu su se meunarodne prilike promenile. 11obeda Timura Lenka nad Bajazitom kod Angore 1402. godine oslobodila je Ugarsku turske opasnosti. Stefan Lazarevi se oslobodio turskog vazalstva i, vrativi se iz Angore u Srbiju, priznao je 1404. godine vrhovnu vlast ugarskog kralja. Za uzvrat je dobio u feud Beograd, Mavu i posede u Ugarskoj. Maarske trupe su pomogle 1409. godine Stefanu Lazareviu u borbama protiv njegovog brata Vuka kod Pritine. Kako je veran vazal Ugarske bio i vlaki vojvoda Mire, na granicama zemlje zavladao je mir. Za trenutak je izgledalo da e Maarska ponovo postati velesila. Samo dve godine posle savladavanja pobune, igmundova vlast u Ugarskoj, i na unutranjem i na spoljnom planu, bila je veoma vrsta. On je 1405. godine proslavio svoju pobedu sklapanjem drugog braka sa kerkom svog novog saveznika i prijatelja Hermana Celjskog, Barbarom, mlaom od njega vie od dvadeset godina. Kako je njena sestra Ana bila (druga) ena Nikole Gorjanskog, igmund je postao paenog svog palatina. Iz braka sa Barbarom igmundu e se 1409. godine roditi kerka Jelisaveta (Elizabeta), koju e ubrzo udati za Alberta V Habzburkog. Svog tasta, Hermana Celjskog, igmund je imenovao za slavonskog bana. Pored Celjskog i ibora, igmund je u Ugarskoj dao istaknute poloaje i drugim strancima. Od njih treba pomenuti Firentinca Filipa Skolarija, koga je igmund doveo za finansijskog strunjaka, ali ga je kasnije koristio kao vojskovou i upravitelja. On je za njega obnovio Severinski banat i podredio mu junougarske upanije izmeu Moria, Tise, donjeg Dunava i erdeljskih Karpata. On je postao ipan (upan) tih upanija, pa su. ga njegovi sunarodnici, Italijani, nazivali Pipo Spano. Skolari se oenio Barbarom od Ozore. Zbog toga su ga Maari nazivali Pipo od Ozore, a Juni Sloveni Filip Maarin, ili Madarin, poto je bio u ugarskoj slubi. Skolari je pod tim imenom postao negativan junak junoslovenskih epskih pesama. Ulogu Skolarija e pred kraj igmundove vladavine naslediti braa sa Korule Matko, Franko, Ivan i Perko de Luka, koji e po svom posedu dobiti ime Talovci. Pored stranaca, on je uzdigao u red velikaa Maare iz redova srednjeg i sitnog plemstva, kao to su bili Moroviki, Perenji, Nadadi, Guti Orsag i 76

drugi. Nzegova se vlast oslanjala na njih. Mir su, meutim, uskoro opet naruili dogaaji u Bosni. Kralj Tvrtko II se odmetnuo od igmunda. Ugarski kralj je u junu 1408. godine preduzeo novi pohod dolinom reke Bosne. On je zarobio Tvrtka, Ostoju je vratio na presto, zauzeo tvravu Dobor kod Modrie i uhvatio sto dvadeset vlastelina, kojima je, po njegovoj naredbi, u dvoritu tvrave odrubljena glava, a njihova tela baena u Bosnu. Uskoro je igmundovu vrhovnu vlast priznao i stvarni gospodar Bosne i Dalmacije, Hrvoje Vuki. Za uzvrat mu je igmund priznao vlast nad ostrvima Hvarom, Braem i Korulom. Vlast Ladislava Napuljskog je time ograniio, pored nekoliko ostrva u Jadranskom moru, na Zadar, Vranu, Nin i Novigrad. Ve 1410. godine igmund je preduzeo novi pohod protiv Bosne. Izgleda da je on ovoga puta hteo sam da postane kralj Bosne. igmundov izbor za nemakog kralja iste godine potisnuo je u njegovim planovima, ne samo Bosnu nego i samu Maarsku. Pre nego to je svoju panju posvetio zadacima nemakog kralja, igmund je sredio svoje odnose sa politikim iniocima Ugarske. On je, u tu svrhu, osnovao jedan viteki red, koji je po svom znaku dobio ime Zmajev red. Pored njega i njegove supruge, prilikom osnivanja, krajem 1408. godine, red je imao i dvadeset dva lana velikaa i dravnih zvaninika. U Zmajev red su, pored maarskih velikaa, uli kao najistaknutiji igmundovi vernici iz junoslovenskih zemalja, despot Stefan Lazarevi i, sada odan igmundu, Hrvoje Vuki. lanovi ovog reda zakleli su se na meusobnu vernost. Vitezovi su lik zmaja nosili oko svog grba i isticali ga na dostojnim mestima, na primer u manastiru Hilandaru. Posle osnivanja Zmajevog reda igmund se izmirio sa svojim nekadanjim unutranjim neprijateljima i poljskim kraljem Vladislavom II Jageloncem, dajui mu trinaest spikih gradova u zalog. On je 1412. godine u njegovu ast u Budimu odrao sveani sastanak vladara, na koji su doli i Stefan Lazarevi i bosanski kralj. igmund je zatim, imenujui nadbiskupa Kaniaija za rimskog (nemakog) kancelara i svog namesnika u Ugarskoj, otputovao na est godina (14131419) u svoju novu kraljevinu. Za vreme svog odsustva iz Ugarske on se krunisao za nemakog kralja i predsedavao crkvenom saboru u Konstancu, u junoj Nemakoj. Upravljai Ugarske smatrali su politiku situaciju u zemlji dovoljno stabilnom i, bez obzira na rat koji se vodio protiv Mletake republike, aktivno su se angaovali na spoljnopolitikom planu. Oni su prihvatili da arbitriraju u meusobnom sukobu Bajazitovih sinova, pretendenata na turski presto. Snage Ugarske, predvoene Jovanom Morovikim, koji je prilikom poslednjih promena u vladajuoj garnituri pao u igmundovu nemilost, pridruile su se vojsci Stefana Lazarevia i bosanskog velikaa Sandalja Hrania da pomognu pretendentu Mehmedu u sukobu sa njegovim bratom Musom. U bici kod amorlua, pod planinom Vitoom, 1413. godine, Mehmed je, uz pomo ujedinjenih hrianskih snaga, savladao svog suparnika i postao sultan. Uskoro e se pokazati da je njegovo podravanje bila velika politika greka. Period turskih meusobnih trvenja je time zavren, a jedinstvo Osmanlija, uz nesmotrenu pomo hriana, ponovo uspostavljeno. Krhka ravnotea na Balkanskom poluostrvu bila je naruena. Hrvoje Vuki je iskoristio odsustvo svog suseda i suparnika Sandalja Hrania. On je napao na njegove zemlje, nameravajui da ih zauzme. Kada je ta vest stigla do igmunda, on je naredio da se Hrvoje lii svih poseda. Iako je herceg pokazao spremnost da se pokaje, igmundova zapovest je odmah sprovedena. Za upravitelja ostrva Hvara, 77

Braa i Korule postavljena je privremeno Dubrovaka optina, a od 1416. godine igmundov poverljivi vitez, Ladislav Jak od Kualja. Hrvojeve posede u Hrvatskoj i Bosni prigrabili su njegovi susedi. On se obratio za pomo sultanu Mehmedu I, pozvavi Turke u Bosnu. ete akindija su ve idue godine upadale u Slavoniju. Dravni savet je odmah organizovao kazneni pohod pod vostvom slavonskog bana Pavla upora i biveg usorskog bana Jovana Gorjanskog. Nma se svojevoljno pridruio i Jovan Moroviki. Maarska vojska je poetkom jula 1415. godine pretrpela teak poraz u Lavi. Pored velikog broja poginulih, mnogi su pali u zarobljenitvo Bosanaca i Turaka. Meu njima su bila sva tri zapovednika pohoda. Ugarski stalei su se 1416. godine sastali, prvo na imanju Gorjanskih u Futogu, a zatim u Peuju, da razmotre na koji nain e otkupiti zarobljenike. Ne zna se koliko je ta akcija bila uspena. Jovan Moroviki se kasnije otkupio iz turskog ropstva, uz posredovanje srpskog despota Stefana Lazarevia. Njegov saborac, Jovan Gorjanski, kada se oslobodio ropstva, obesio je svoje okove i lance na zid crkve na svom imanju u Bataseku. Najgore je proao trei voa razbijene vojske. Prema anegdoti iz Turocijeve hronike, Hrvoje koga je Pavle upor vreao, govorei mu kako pogaa nije jelo, a Sloven nije ovek i podraavajui dubok glas Hrvojev pozdravljao ga rikom vola naredio je da ga uiju u kou vola i bace u reku Bosnu, govorei mu da je on, koji ga je pozdravljao glasom vola, zasluio da sada primi i oblik te ivotinje. Hrvoje je ve idue godine umro, ali njegovo delo ga je nadivelo. Bosna je postala prohodna za Turke. Neposredna vlast Ugarske ograniavala se na njen severni deo, na Usoru i Srebrnik. Smru vojvode Mire 1418. godine i Vlaka je ispala iz protivturskog odbrambenog sistema. U borbi za vlast, predstavnik Turaka Radul Praznaglava pobedio je ugarskog tienika vojvodu Dana II. Vrativi se kui iz eke, koju je nasledio posle smrti svog brata Vaclava i u kojoj je upravo poela borba sa husitima, igmund je u kasnu jesen 1419. godine sm doao sa vojskom do donjeg Dunava, kako bi spasao bar Turn-Severin, poto su Turci preko puta sagradili tvravu Fetislam (Nojhaus-Novi GradKladovo). Pod vostvom Filipa Skolarija, igmund je nizom tvrava utvrdio liniju donjeg Dunava od Severina do Rama (Banatske Palanke). To je bila do Mohake bitke poslednja sistematska izgradnja tvrava u Ugarskoj. To pokazuje ekonomsku snagu ugarske drave u odnosu na kasniji period, ali i okolnost da je maarska drava i na svojoj junoj granici bila od sada prinuena na odbranu od Turaka. Njen vladar nije mogao, i da je hteo, da se odazove pozivu vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa, koji je 1424. godine posetio igmunda radi zajednikog krstakog rata protiv neprijatelja hrianstva. Poto se u odnosu na turski problem zavrio bez odreenih rezultata, susret trojice vladara je vie bila sveanost, nego ozbiljan politiki sastanak. On je vie demonstrirao ugled, nego mo igmunda i Ugarske. U isto vreme dok se igmund borio s Osmanlijama na donjem Dunavu, druga turska vojska je 1420. godine, dolinom reke iu, upala u Erdelj i kod Hatsega porazila erdeljskog vojvodu. Idue, 1421. godine, Turci su opljakali Braov. Te godine dolo je do predaha zakljuenjem primirja, posle smrti Muhameda I, sa novim sultanom Muratom II. Murat II je potovao mir, ili primirje, samo dok se nije uvrstio na vlasti. im je to postigao, nastavio je da napada na Vlaku. Do svoje smrti, 1426. godine, odbranom Erdelja rukovodio je Skolari. On se u nekoliko mahova, preavi preko Karpata, sukobio sa Turcima u Vlakoj. Posle njegove smrti pojavili su se na ovom ratitu Jovan Moroviki i sam kralj igmund. Ugarska vojska pod njihovim zapovednitvom prodrla je 1426. godine duboko u Vlaku i, oteravi Radula, vratila je na vojvodstvo Dana II. Do smrti 78

Dana, 1432. godine, Vlaka je ostala pod vrhovnom vlau Ugarske. Pre 1428. godine igmund je protiv Osmanlija eleo da uspostavi savez i s orijentalnim vladarima carom Mesopotamije Karajlukom, poglavicom turkmenskog plemena Crne ovce, sa seditem u Mosulu, i Mehmedom Girejem, kanom krimskih Tatara. Najpouzdaniji saveznik Ugarske protiv Turaka u to doba bila je Srpska despotovina. Stefan Lazarevi je ostao do smrti odan kralju igmundu. On je ugovorom, zakljuenim u igmundovom letnjem dvorcu Tati 1426. godine, bio voljan da vrati pod ugarsku vlast Beograd i Golubac, drugu kljunu tvravu na srpskoj deonici donjeg Dunava, pod uslovom da igmund prizna njegovog sestria ura Brankovia za njegovog naslednika kao vladara Srbije. Smru Stefana Lazarevia, 1427. godine, sporazum je stupio na snagu. igmund je zauzeo Beograd, ali Jeremija, zapovednik Golupca, predao je ovu tvravu, umesto ugarskom kralju, Turcima, jer mu igmund, uvek bez novca, nije hteo da plati dug Stefana Lazarevia. Predajom Golupca Turci su stekli uporite na samoj ugarskoj granici. Odavde su mogli nesmetano da upadaju u Banat. Shvativi to, igmund je, u prolee 1428. godine, sakupivi velike snage pod tvravom, poeo opsadu Golupca. Tu je pretrpeo svoj drugi veliki poraz od Osmanlija, koje je predvodio sultan Murat II. tavie, ovog puta je i sam bio u ivotnoj opasnosti. Za svoje spasenje imao je da zahvali branom paru, Stefanu Rozgonjiju i Ceciliji Senteri. Kada je pao u Dunav, Stefan ga je izvukao, dok je supruga, koja je svog mua pratila na ratite, drala amac u ravnotei. U znak zahvalnosti igmund je dozvolio da Cecilija nasledi posede svog oca ravnopravno sa svojom braom. To je prvi sluaj u istoriji Ugarske da je jedna ena nasledila deo imanja, ravan udelu mukaraca. Gubitak Golupca bio je za Maarsku teak udarac. Banat je ponovo bio izloen napadima Turaka. Kako bi spreio upade neprijatelja u junu Maarsku, igmund je preko puta Golupca sagradio tvravu Svetog Ladislava (Szent Laszl-vr). On je, radi odbrane junih krajeva Ugarske 1429. godine, otprilike dva veka posle pokuaja Andrije II, pod vostvom Nikole Redvica, naselio nemake vitezove. Ni oni nisu mogli uspeno da se suprotstave Turcima i nekoliko godina kasnije njihova je kolonija nestala. Poslednje godine igmundove vladavine u Ugarskoj ispunie ponovo organizacija odbrane june granice Ugarske protiv sve prisutnije opasnosti od Turaka. Za vreme njegovog odsustva, posle smrti Dana II 1432. godine, u Vlakoj je ponovo dola na vlast proturska stranka, odnosno njen predstavnik Vlad Drakul. Godine 1433. izbio je veliki ustanak protiv Turaka u Albaniji. igmund je jo od 1434. godine bio u vezi sa voama albanskog ustanka. On im je poslao za voe bugarskog princa Fruina 1435. i turskog pretendenta Dauda Saudevia elebiju (Kelebija) 1436. godine. Skopski sandakbeg Isak je, meutim, jo te godine uguio ustanak. Ivan (An) Frankopan, sin vernog igmundovog pristalice Nikole Frankopana, bio je oenjen Katarinom Nelipi. Njen otac Ivani Nelipi imao je prostrane posede u Hrvatskoj, a u Dalmaciji Ivan Frankopan s osmoro brae. Smru svog oca, Katarina, znai i Ivan Frankopan, nasledila bi i njegova dobra. To bi svakako dovelo do ogromnog poveanja Frankopanove porodine imovine. igmund to nije hteo da dozvoli i odbio je da potvrdi da Katarina nasledi oca. Kada je Ivan odbio da preda kralju Nelipieva dobra, igmund je 1436. godine protiv njega uputio novog slavonskog bana Matka Talovca. Liivi Frankopana funkcije dalmatinsko-hrvatskog bana, igmund je i to preneo na Matka Talovca. Umeavi se istovremeno u spor brae Frankopana, on je meu njima 79

podravao Ivanove protivnike. Matkov pohod se zavrio potpunim uspehom. On je ve poetkom 1437. godine zaplenio, u igmundovo ime, Nelipieve posede. Upravu nad njima igmund je poverio Matku Galovcu i njegovoj brai. igmund je pokuao da iskoristi smrt Sandalja Hrania, 15. marta 1435, da vrati pod neposrednu vlast Ugarske Hum i da na prestolu uvrsti svog kandidata kralja Tvrtka II. Tom igmundovom planu suprotstavio se Sandaljev sinovac i naslednik, Stefan Vuki Kosaa. U dvogodinjim borbama igmund je postigao polovian uspeh. On nije uspeo da zauzme Hum, koji je 1437. godine potvrdio u posedu Stefana Vukia, ali je zato postigao uspeh u Bosni. Njegov novi pouzdanik, Matko Talovac, vratio je kralja Tvrtka, zauzevi od njegovog protivnika Radivoja Ostojia, koga su podravali Turci, Jajce, Vranduk, Boac i Komotin. Intervencija Ugarske u Bosni izazvala je obnavljanje rata sa Turcima. Vojvoda Barak, sin skopskog krajinika Isabega, upao je u ovu zemlju i uvrstio se u Hodidjedu. On nije uspeo da potisne Matka Talovca s osvojenih teritorija. Dok je igmundovi vojni odredi ratovali u Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni, Turci su na donjem Dunavu, od Severina do Golupca, ugroavali Maarsku. Oni su 1436. godine upali u Banat i u Erdelj. igmund je opet bio primoran da se lino angauje. Za voenje pohoda on je ve bio prestar, ali ne za njegovu organizaciju. On je na crkvenom saboru u Bazelu predloio da se sabor za ujedinjenje sa Grkom crkvom odri u Budimu, odakle bi se moglo odmah krenuti u krstaki pohod protiv Turaka. Njegov plan je, meutim, pre svega iz finansijskih razloga, ostao neostvaren, bar to se premetenja sabora tie. Krstaki pohod zamenio je ugarski. Vojska, pod zapovednitvom Jovana Marcalija i Jovana Orsaga Gutija, prodrla je, preavi kod Poeene Dunav, dolinom Morave, do Kruevca. Ona je spalila turske lae, stacionirane na Zapadnoj Moravi, i vratila se, preko teritorije Srpske despotovine, u Maarsku. Za vreme pohoda Marcalijeve vojske po Srbiji, Franko Talovac je uvao od Alibega iz Vidina prelaz pod Smederevom. U isto vreme su ore Gikra i Pongrac Sentmikloi titili Srem od turskog upada. Ova usamljena ugarska akcija je, meutim, samo izazvala sultana. Svetivi se despotu uru Brankoviu, Turci su u jesen 1437. godine upali u Srbiju i primorali despota da im preda Branievo. Plaivi se Turaka, bosanski kralj Tvrtko II je pristao na plaanje godinjeg danka sultanu. Turci su pred kraj igmundove pedesetogodinje vladavine bili blie Ugarskoj nego na njenom poetku. Nije pomogao ni igmundov dalekoseni plan za odbranu zemlje. Plan za odbranu Ugarske iz 1397. godine igmund je 1435. reformisao. Umesto po svakoj dvadesetoj, posednici je trebalo po svakoj trideset treoj porti da naoruaju po jednog lakog konjikog strelca. igmund je 1435. godine, od Turnu-Severina do Jadranskog mora, sve finansijske izvore stavio u slubu odbrane junih granica Ugarske i ovu ogromnu oblast podredio je upravi brae Talovaca. Oni su, prilikom preuzimanja Beograda, stupili u njegovu slubu iz slube despota Stefana Lazarevia. igmund je jo imao brojne zamisli o reformisanju organizacije odbrane Ugarske i u zimu 1432. godine, dok je boravio u Italiji, poslao je ovaj plan kui, u vidu predloga za javnu raspravu. Meutim, ni uz velike napore, nije mogao postii da plan bude prihvaen na saboru odranom u Pounu 1435. godine. Mletaka republika je ve 1399. godine prekinula da plaa godinji danak, utvren Torinskim mirom. Ona je 1409. godine kupila Dalmaciju od Ladislava Napuljskog za 100.000 zlatnih dukata. Do ratova (14101413, 14181420, 14311433) izmeu Ugarske i Venecije, za vreme vladavine igmunda Luksemburkog, dolo je zbog mletakog 80

osvajanja Dalmacije izmeu 1409. i 1420. godine. Poto je kupila Dalmaciju od Ladislava Napuljskog, Venecija je poela da je zaposeda. Ona je, meutim, bila spremna da ovu oblast kupi i od igmunda, ili da joj je on da u veiti zalog, ili bar kao feud. igmund, meutim, iako je inae rado davao u zalog krunske posede, na legalno ustupanje Dalmacije nije hteo da pristane. Sa gubitkom Dalmacije igmund se ipak nije pomirio. On je, kao svojevremeno njegov tast kralj Lajo, poveo rat protiv Mletake republike na dva fronta. Jedno bojite se nalazilo u samoj Dalmaciji, a drugo pred vratima grada Svetog Marka u Furlaniji. Pored oruanih dejstava, igmund je pokuao da savlada svog protivnika i drugim sredstvima. On je protiv Venecije organizovao trgovaku blokadu, naredivi nemakim trgovcima da umesto Venecije koriste luku enove. S druge strane, on je planirao da du Dunava, od Budima do Crnog mora, uz pomo firentinskih inenjera, izgradi kopneni kameni put. To bi, naravno, uzdiglo znaaj Ugarske u evropskoj trgovini. Meutim, ove planove nije ostvario. Ostao je neostvaren i njegov pokuaj da Veneciju izgladni. Poueni iskustvom iz kjoanskog rata, Mleani su, zavladavi neposrednim zaleem svoje metropole, doli u posed prostranih itorodnih krajeva, koji su tokom ranijih pohoda hranili ugarsku vojsku, a sada Veneciju. To je Republici omoguilo izdravanje dugotrajnih ratova i opsada. Mletaka republika je, pored oruane borbe, primenjivala i druga sredstva, od pokuaja podmiivanja ugarskih i hrvatskih velikaa do pokuaja mukog ubistva, trovanjem kralja igmunda, ako se vest o tome ispravno tumai. Za vreme ratovanja, prekidanog primirjima, nastavljeni su, posredno ili neposredno, pregovori izmeu zaraenih strana radi zakljuivanja mira. Konano, 1433. godine, posredovanjem Mleanina, pape Evgenija IV, zakljueno je primirje na osnovu postojeeg stanja (status quo), koje vie nije prekinuto. igmundu je od posedovanja Dalmacije bilo vanije da kroz mletako podruje ode u Rim na carsko krunisanje. Potom se morao posvetiti odbrani Ugarske od Turaka, koji su poslednjih godina njegove vladavine obnovili svoju aktivnost du junih granica njegovih zemalja. On je tako, u stvari, zauvek izgubio ovu svoju kraljevinu. Sklapajui, meutim, sa Mletakom republikom samo primirja, on je preutno sauvao formalna prava maarske krune na Dalmaciju. Tursko osvajanje Ugarske i dalmatinskog zalea za tri i po veka uinili su pitanje vraanje Dalmacije iz ruku Mleana Ugarskoj neaktuelnim. Franc I Habzburki e tek 1797. godine, posle propasti Mletake republike, ponovo da doe u posed Dalmacije, koju je svojevremeno igmund izgubio. Iako je svoja prava na Dalmaciju izvodio iz prava maarske krune, ova nikada nee dobiti upravu nad njom. Dalmacija e u posedu Habzburga do 1918. godine stalno imati poloaj austrijskih naslednih pokrajina.

Unutranja politika igmunda Luksemburkog

Maarska je i pre vladavine igmunda Luksemburkog ulazila u zajednicu sa drugim dravama. Pri tome je uvek ona bila nadmonija ili bar ravnopravna strana. Meutim, ulaskom u personalnu uniju sa Nemakom 1411. godine Maarska je postala u ideolokoj hijerarhiji igmundovih drava podreena zemlja. To je prvenstveno dolo do izraaja u titulaturi ovog vladara. Od tada je u nizu njegovih naslova na prvom mestu uvek stajao onaj nemakog (rimskog) kralja, odnosno od 1433. godine cara. Maarska je sa svojim sporednim pokrajinama potisnuta na drugo mesto. U stvari, od svih zemalja kojima je igmund vladao, zemlje krune svetog Stefana 81

ostale su najvanije, jer je vlast kralja u Nemakoj bila vrlo ograniena, a opustoenom ekom je stvarno vladao samo nepune dve godine, pred kraj svog ivota. Maarska je za igmunda Luksemburkog predstavljala, pre svega, izvor prihoda. U tom pogledu je njen poloaj meu igmundovim zemljama bio neprikosnoven. Osim rashoda potroenih na samu Maarsku u irem smislu, ova zemlja je u velikoj meri finansirala igmundove poduhvate u inostranstvu, putovanja, sabore i ratove. Kada je re o zemljama na koje je igmund svoje prihode troio, Maarska je svoje potrebe morala deliti srazmerno sa drugim zemljama ovog vladara. Pored ustaljenih, igmund Luksemburki je u Ugarskoj uveo novu vrstu ustupanja imanja vlasteli od strane kralja. To je davanje kraljevskih poseda u zalog. Ranija istoriografija je to ocenjivala negativno, a novija mnogo povoljnije, vrednujui to sa stanovita kralja, odnosno krune. Sutina ovog postupka je u tome to je vladar, za razliku od svojih arpadovskih i anujskih prethodnika koji su uveli veno darivanje i davanje u honor, davao vlasteli imanja na korienje za novac koju mu ova posuuje. Tako posed ostaje i dalje u pravnom vlasnitvu kralja i on ga je uvek mogao otkupiti. U stvari, poto igmund nikada nije imao dovoljno novca, on je otkupljivao zalog poseda od jednog vlastelina novcem drugog. Na taj nain je on, zaloivi jedan posed vie puta, u kratkom roku dolazio do velikog novca. Prelaenjem iz ruke u ruku posed bi gubio od svoje vrednosti, tako da je isti posed zalagan za sve manji i manji iznos. Tome su, naravno, doprineli pre svega zalog-posednici. Oni su, kao svi privremeni vlasnici, nastojali da za vreme svog posedovanja izvuku maksimalnu korist od zaloenih imanja. To je, razume se, bilo poznato i igmundu. U jednoj svojoj povelji, govorei o nekom vlastelinu koji nije hteo da preda posed koji je drao u zalogu, on je prebacio tom vlasniku kako je izvukao desetorostruku korist od poseda koji je uzeo u zalog. Na taj nain sam vladar je mogao na kraju da vrati posed, za koji je, dajui ga nekoliko puta u zalog, dobijao po potrebi novac. Bilo je, meutim, poseda koje igmund nikada nije otkupio. Takav je bio sluaj sa trinaest spikih gradova koje je on 1412. godine dao u zalog poljskom kralju Vladislavu II Jageloncu. Oni su vraeni ugarskoj kruni tek posle prve podele Poljske 1772. godine. Meu zalog-posednicima, pored domae vlastele, bilo je i stranaca, kao Herman Celjski, i ak stranih vladara, kao eki kralj Vaclav IV i poljski Vladislav II Jagelonac. Poseban oblik dravnog poreza bili su vanredni nameti (taxa extraordinaria). Sakupljanje vanrednog nameta (prvi put, koliko se zna, u istoriji Ugarske) odredio je skup velikaa, odran 1416. godine u Peuju. Iznos ove takse bio je jedan zlatnik po svakom kmetu u zemlji. Taksa je uvedena radi otkupa iz ropstva uesnika bosanskog pohoda 1415. godine, ali nije prikupljeno dovoljno novca. Sakupljanje vanredne takse u istoj visini odredio je opet sabor u Segedinu 1439. godine. Ona je bila namenjena za finansiranje rata protiv Turaka, koji su, posle zauzimanja Smedereva, zapretili neposredno Ugarskoj. Smrt kralja Alberta I i dinastiki sukobi u Ugarskoj onemoguili su sakupljanje ovog iznosa, emu je vlastela inae pruila pasivan otpor. Vanrednu taksu posle toga sakupljao je tek kralj Matija Korvin, 1458. godine, za isterivanje ekih najamnika iz severne Ugarske. Sledei put vanredni namet je korien 1461. godine za otkup maarske krune od Fridriha III. Sa ponavljanjem turskih napada uestalo je raspisivanje vanrednih davanja. Njihovo sakupljanje, meutim, nije ilo uvek bez tekoe, jer je vlastela, bez obzira na odluke najviih dravnih organa, kralja i sabora, bila nezadovoljna to drava koristi njihove kmetove. Na kraju ivota igmund je pokuao da njegovi ugarski podanici, putem 82

oprotajnica, novano pomognu odravanje crkvenog sabora, radi stvaranja unije grke i latinske crkve, koji je trebalo da se odri u Budimu. Ugarska, kao preteno agrarna zemlja, nije mogla da sakupi dovoljno sredstava, ali je to mogao jedan jedini ovek Kozimo Medii. Vaseljenski crkveni sabor je zato, umesto u Budimu, odran u Firenci. igmund je, zbog neprijateljskog stava veeg dela Crkve prema njemu, posle svoje pobede nad maarskim pobunjenicima zaveo restriktivne mere u odnosu na Ugarsku crkvu. On je ak za svog tajnog kancelara (poloaj koji je tokom itavog srednjeg veka zauzimali klerici) imenovao svetovnjaka Emeriha Perenjija. igmund je zabranio praksu iznoenja sporova pred strane (papske) sudove. Zbog stava pape Bonifacija IX, igmund je 1404. godine naredio da se papska pisma ne mogu u Ugarskoj objaviti bez dozvole vladara (placetum regium). Ovo pravo primenjivali su ugarski kraljevi do Franca Jozefa. Zbog nepoverenja u ugarske biskupe, na elo biskupija imenovao je tada svetovne upravitelje. Ovu praksu obnovie Rakoijev reim u vidu imenovanja verskih komesara dijeceza, tzv. brkatih biskupa. Ovakvo stanje trajalo je do 1410. godine, kada je legat protivpape Jovana XXIII, kardinal Branda Kastiljone, doao u Ugarsku i, u ime pape, uredio odnose Ugarske crkve sa igmundom. Jovan XXIII, koga je igmundov suparnik Ladislav Napuljski proterao iz Rima, zatraio je utoite kod igmunda. igmund i njegovi ugarski podanici, velikai i pripadnici srednjeg sloja svetenstva, imali su velike koristi od igmundovog prijateljstva s ovim papom. On im je dodelio iroke privilegije. Njegove povlastice potvrdio je Opti crkveni sabor u Konstancu, koji su 1414. godine zajedniki sazvali igmund i ovaj papa. igmund je od kardinala okupljenih na ovom saboru iznudio priznanje vrhovnog patronatskog prava kralja nad Ugarskom crkvom, koje je podrazumevalo i pravo imenovanja biskupa. Ovo pravo dodelio je papa Silvestar II svetom Stefanu i njime su se ugarski kraljevi koristili za sve vreme postojanja kraljevine. Od tada je igmund, kako je to uoio savremeni nemaki hroniar Ditrih iz Nima, imenovao biskupe po svom nahoenju. Tu mogunost koristio je da bi na poloaje proteranih i smenjenih biskupa u poetku svoje vladavine doveo strance, a zatim Maare iz niih drutvenih slojeva. Od stranaca su na biskupske stolice dovoeni uglavnom Italijani i Nemci. Tipini njegovi tienici bili su zagrebaki biskup Jovan Albenski i njegov sinovac, peujski biskup Hajnrih. Za vreme igmundove vladavine u Ugarskoj je prevlast svetovnog elementa nad crkvenim bila izrazita. To, meutim, ne znai da je igmund bio bezbonik ili ak nereligiozan. Naprotiv, on se trudio da svim uobiajenim sredstvima obezbedi spas svoje due. U Budimu je osnovao kapitol u ast svog nebeskog zatitnika i imenjaka, burgundskog kralja svetog Sigismunda. U katedrali u Velikom Varadinu osnovao je legat, da bi se kod groba svetog Ladislava danonono pevali Davidovi psalmi. Prema sopstvenoj elji, on je tu sahranjen, pored svoje prve ene Marije, do nogu svetog Ladislava. Setivi se verovatno neuspeha svojih krstakih namera, na samrtnoj postelji je izjavio da, ako bude jo poiveo, povee pohod za osloboenje Jerusalima. Jedan od naina da se upozna svet bilo je i hodoae. Maari su tokom srednjeg veka od svetih mesta poseivali Jerusalim i druga sveta mesta u Palestini, Rim, Bari i Loreto u Italiji, Keln i Ahen u Nemakoj, Kompostelu u paniji. Najvei maarski hodoasnik u srednjem veku bio je igmundov peharnik Lerinc Tar, koji je ubio svoju enu i zbog toga traio mir svojoj dui. On je dospeo ak do pakla (istilita) svetog Patrika u Irskoj. Hodoae u udaljene zemlje bilo je skupo, tako da su ga mogli sebi priutiti samo imuniji. 83

Kako bi se i manje bogatima omoguilo da uine neto za spas due, ustanovljena su i domaa svetilita. To su, u prvom redu, bili relikvije svetog Stefana u bazilici u Stonom Beogradu, katedrala u Velikom Varadinu sa motima svetog Ladislava, a u 14. i 15. veku Ludbreg i Batasek, posed Gorjanskih, sa udom svete krvi i, kasnije, Ilok sa udotvornim telom Jovana iz Kapistrana. Ova svetilita su, osim itelja Ugarske, poseivali i stanovnici udaljenih krajeva. Tako se zna da su Dubrovani dolazili na hodoae u Veliki Varadin i Batasek.

Husiti u Ugarskoj
Negativnije posledice od personalne unije sa Nemakom imalo je ujedinjenje Ugarske sa ekom pod istim vladarem. Husiti su tokom jedne i po decenije ratovanja (14191434) protiv igmunda u nekoliko mahova upadali u severnu Maarsku (dananju Slovaku). Oni su se povukli kada je 1434. godine igmund otkupio od taborita Trnavu i druga mesta. Iako su oni povremeno u istoriografiji obe strane predstavljani kao maarsko-slovenski meunacionalni sukobi, paradoksalno je da su husitskim ratovima najvie bili pogoeni krajevi Ugarske naseljeni preteno slovenskim (slovakim) ivljem. Njih su pustoili i esi (husiti) i Maari. U pustoenju gornjougarskih gradova uestvovale su i ete Stefana Lazarevia, sastavljene od Srba i Maara. Upravo kada su pretrpeli poraz na optem planu, husiti su se pojavili u Ugarskoj. Svoje najjae uporite imali su u Sremskoj Kamenici. Ovdanji paroh (upnik) Bla, koji je studirao u Pragu, bio je vatreni pristalica Husovog uenja. Njegovo mrtvo telo je, po naredbi franjevakog inkvizitora Jakova Markijskog, zbog toga iskopano i spaljeno. Kameniki husiti su, izgleda, na osnovu ranijih predloaka franjevaca ili pavlina, preveli Bibliju na maarski jezik. To je prva poznata Biblija na maarskom, tzv. Husitska biblija. Protiv husita u Ugarskoj upuen je franjevaki inkvizitor Jakov Markijski (od Marke). On je 1436. i 1437. godine obiao Maarsku od Erdelja do Peuja. U jeretikim mestima, iako nije znao jezik naroda, drao je na latinskom vatrene propovedi, slino propovedima svetog Pavla. Zahvaljujui svojoj reitosti, ali verovatno i potpori biskupskih banderija, on je postigao ogroman uspeh, privodei na hiljade zalutalih ovaca pravoj veri. On, meutim, nije zazirao ni od gorih sredstava u Sremu je ak iskopavao mrtve jeretike i spaljivao ih. Njegovu delatnost nisu svi oduevljeno prihvatali. Erdeljsko plemstvo je, na primer, odbilo da snosi trokove njegove misije. Kralj igmund je onda odredio plaanje desetine za nadoknadu trokova misije. Vladar je morao i lino da se umea kada je peujski arhiakon izoptio i oterao Jakova Markijskog. Maarski husiti, onemogueni da ispovedaju svoju veru, iselili su se u Moldaviju, gde su dugo odrali svoju zajednicu u gradu Tatro.

Seljaki ustanak u Erdelju 1437/1438. godine

Pojavom najamnikih vojski u Zapadnoj Evropi od poetka Stogodinjeg rata, 1337. godine, potrebe za poljoprivrednim proizvodima za njihovu ishranu bile su uveane. Uporedo je, usled velike epidemije kuge (crne smrti) 13471351. godine, koja je zahvatila i Ugarsku, kao i zbog borbenih dejstava, poveana smrtnost stanovnitva zemalja Zapadne Evrope. Zapadnoevropsko trite postalo je privlano za srazmerno jeftine poljoprivredne proizvode iz Ugarske. Imuniji seljaci su zato poeli da se bavi proizvodnjom za potrebe ovog trita, pre svega gajenjem rogate stoke, iji prevoz do 84

trita, teranjem peice, uz usputnu pau, nije iziskivao vee trokove. Pored toga, seljaci su se na tom tritu pojavili takoe i sa svojim vinom, poto je proizvodnja vina bila manje oporezovana, ali i sa vikovima ita. To je dovelo do daljeg imovinskog raslojavanja ugarskog seljatva. Njegov malobrojan gornji sloj obogatio se spoljnom trgovinom. To je uoila i vlastela, koja do tada nije bila zainteresovana za sticanje novca putem proizvodnje, ve se zadovoljavala umerenom eksploatacijom svojih kmetova putem zakonskih poreskih davanja. Bogaenje seljaka je tako dovelo i do veeg optereivanja kmetova od strane njihovih gospodara, koji su poeli da poveavaju svoj domanikalni posed i da poveavaju proizvodnju. Onemoguujui kmetovima otkup od radnih obaveza, prisiljavali su ih da u okviru te obaveze obrauju zemlju. Sledei korak je bio da su vlastela, za minimalne nadnice, angaovala za rad na svom domenu seljake bez ili sa malo zemlje. Kmetovi uglavnom nisu mogli due da izdre konkurenciju svojih gospodara, to je dovodilo do njihove dalje diferencijacije, jer su se imuniji uzdigli meu vlastelu. Novi oblici privreivanja doveli su do pojaane eksploatacije kmetovske radne snage, to je u celini dovelo do pogoranja njihovog poloaja i do njihovog ekonomskog propadanja. Seljaci su u Ugarskoj dugo podnosili nasilje vlastele (actum potentiariae). U srednjovekovnim poveljama se esto pominju razni oblici nasilnog ponaanja gospode prema kmetovima, na primer, gaenje seljaka konjima. Najvee pravo seljaka u Ugarskoj, bar teorijski, bilo je pravo slobodne seobe. Koristei to pravo, oni su se masovno useljavali u gradove i opidume, gde su prilike bile bolje i mogunosti zarade vee. Seljaci su nastojali da se otkupe od svog feudalnog gospodara, odnosno da steknu pravo opiduma. Tokom 15. veka dolazi do masovnog pretvaranja veih sela u opidume. Njihove obaveze bile su pismeno utvrene, poreze su sakupljali sami i plaali ih gospodaru jedanput godinje. Imali su unutranju autonomiju. Grad je i sam mogao biti feudalac, da ima svoje kmetove, posede i itava sela. Pravo kmetova na selidbu koristili su, odnosno zloupotrebljavali, i feudalci, preseljavajui kmetove sa tuih na svoja imanja. To se zvalo odvoenje (abductio) kmetova. Feudalci su uvlaili kmetove u svoje meusobne sukobe, u kojima je ponekad uestvovalo i nekoliko stotina kmetova s obe strane. Kmetovi su tako sticali ratniko iskustvo, koje e primenjivati u borbi protiv gospode u seljakim ustancima 1437. i 1514. godine. Zbog nestaice novca, igmund je ponovo pribegavao kvarenju novca. Posle 1403. godine postepeno je putan u opticaj srebrni denar sve loijeg kvaliteta. Kvartling, sitan novac od etvrt denara, koji je poeo da se emituje tridesetih godina 15. veka, bio je ve toliko bezvredan da ga niko nije hteo da prima. Erdeljski biskup ore Lepe odbijao je tri godine da primi crkvenu desetinu u toj moneti. Kada se, meutim, kvalitet novca iznenada poboljao, on je traio da se zaostala desetina plati u dobrom novcu i izoptio je one koji su to odbili. To je izazvalo ustanak seljaka, pod vostvom maarskog husitskog ratnika Antala Budai Naa i jo pet kapetana drugih narodnosti iz Erdelja. Ustanak je buknuo u junu 1437. godine. Sredite ustanka bilo je u severnom Erdelju, ali se buna proirila i na susedne krajeve ue Ugarske. Nzima su se prikljuili i graani Kolovara (Klu, Rumunija). Ustanici su se uanili na planini Babolna kod sela Alpareta i poslali svoje poslanike erdeljskom vojvodi Ladislavu akiju. On je prvo naredio da izaslanike seljaka pogube, ali, uvidevi da utvreni logor seljaka nee moi ubrzo da zauzme, upustio se sa njima u pregovore. Ustanici, koji su se nazivali zajednicom dravljana (universitas regnicolaram), zahtevali su povlaenje nezakonitih odredaba biskupa i 85

dozvolu slobodne selidbe. Ladislav aki je na to na izgled pristao i sklopio s ustanicima 6. jula, pred konventom u Kolomonotoru, formalni mirovni sporazum. Kolomonotorskim sporazumom crkvena desetina je znatno smanjena. Devetina je potpuno ukinuta. Kmetovima je priznato pravo na slobodnu selidbu i na pravljenje oporuke. Pridravanje sporazuma trebalo je da nadzire skup seljaka, koji bi se sastajao svake godine na planini Babolna. Za plemie koji se ne bi pridravali odredaba sporazuma predviene su kazne. Zakljuivanjem sporazuma sa pobunjenim seljacima feudalci su hteli samo da dobiju u vremenu. Predstavnici maarskog plemstva, Sekelja i Sasa, sklopili su, 16. septembra u selu Kapolni, odbrambeni savez protiv svakoga, u prvom redu protiv pobunjenih seljaka. Ovaj savez e kasnije vekovima biti osnova stalekog drutva u Transilvaniji. Oni koji su ga sklopili postali su tri (politike) nacije Erdelja. Savez je 6. oktobra prinudio seljake da prihvate izmenjeni, po ustanike manje povoljan, sporazum. Drugim kolomonotorskim sporazumom poveane su novane obaveze kmetova i ukinuta ustanova seljakog skupa. Konvent je taj ugovor overio 10. oktobra. Stupanje na snagu ovog sporazuma odloeno je dok ga kralj igmund ne potvrdi. Do toga, meutim, zbog igmundove smrti, nije dolo. Plemika vojska je u decembru prela u napad i opsela Kolovar. Grad je pao krajem januara 1438. godine, a zato to je stao na stranu pobunjenika, izgubio je svoje privilegije. Uhvaene voe ustanika pogubljeni su u Tordi (Rumunija), a ostali uesnici su kanjeni sakaenjem. Pobednici su 2. februara obnovili svoj savez. Time je obnovljena vlast feudalaca u Transilvaniji. Kao opravdanje za postupak plemstva treba navesti da se ustanak seljaka odigrao u jeku rata sa Turcima, u trenutku kada su se oni pribliavali granicama Ugarske. igmundova vladavina se zavrila kao to je i poela krvoproliem.

Kulturne prilike u Ugarskoj u igmundovo doba

Ranija istoriografija ocenjivala je kulturne prilike u Ugarskoj u igmundovo doba negativno. Time je ovom znaajnom vladaru uinjena nepravda, jer se njegov doprinos kulturi Ugarske ne moe zanemariti, naroito na polju graevinarstva. On je sagradio novu palatu i crkvu svetog Sigismunda u Budimu i dvorac u Tati. Njegov primer sledili su i velikai. Oni su, osim svojih utvrenih dvoraca, imali i vlastite kue u prestonici Ugarske, u kojima bi odsedali za vreme svoje dvorske slube. Svoje kue u Budimu imali su i srpski despoti. Pored sakralnih i rezidencijalnih graevina, igmund je izgradio vie utvrenja, pre svega prema granici sa Turcima. Od ovih su naroito bila vana utvrenja na donjem Dunavu. U vreme vladavine kralja igmunda u Ugarskoj manje su bila znaajna dostignua na polju duhovne kulture. Ponekog italijanskog humanistu doveo je vladar i njegov dvoranin, Firentinac Filip Skolari. Znaajno je osnivanje kapitola svetog Sigismunda u Budimu. Osim toga, treba pomenuti i pokuaj osnivanja univerziteta u Budimu.

Doba Hunjadija
Jovan Hunjadi
Posle poluvekovnog kraljevanja u Ugarskoj, igmund Luksemburki je umro u sedamdesetoj godini. Smrt ga je zadesila u moravskom gradu Znojmu (Znojmo, eka) 8. 86

decembra 1437. godine, a sahranjen je u Velikom Varadinu. Kao i prethodni veliki kraljevi Ugarske, ni igmund Luksemburki nije imao muko dete. Suprotnosti, nagomilane za vreme njegove duge vladavine, dovee za samo godinu i po dana do unitenja njegovog sistema, linog reima i reorganizacije ugarske drave na osnovu stalekih principa. Merodavna grupa velikaa, spreivi pretenzije na presto igmundove udovice Barbare Celjske, koju je jo igmund svojim poslednjim aktom u ivotu naredio da uhapse, sprovela je igmundovu poslednju volju, ali u donekle izmenjenom obliku. Seajui se nevolja koje je Ugarskoj donela Marijina vladavina, velikai nisu priznali prava igmundove kerke Jelisavete na presto, ali su za kralja 18. decembra izabrali njenog mua, austrijskog vojvodu Alberta, ili Albrehta V Habzburkog (1438 1439). On je 1. januara 1438. godine krunisan za kralja Ugarske. Vekovni san strpljivih Habzburga se ostvario domogli su se ugarskog prestola. Ugarski velikai koji su izabrali Alberta postavili su mu teke uslove. Novi kralj je trebalo da obea ukidanje svih tetnih novotarija oporezivanja crkava, uzimanja stranaca u dravne i feudalne slube, davanja poseda njima i da se obavee da e pre svake odluke traiti savet prelata i barona. To je znailo da je vlast pala potpuno pod nadzor dravnog saveta. Srpski despot je od sada morao u familijarnu slubu, umesto svojih sunarodnika, da uzme dobre Maare, koji su poticali iz uglednih porodica Sakolji, aholji i Kalai (preci Benjamina Kalaija). Albert je posle krunisanja otiao iz Ugarske u eku da i tamo preuzme vlast. Njegova supruga, kraljica Jelisaveta, u odsustvu svog mua, vladala je oslanjajui se na svoju rodbinu, Gorjanske i Celjske, ne osvrui se na Albertova predizborna obeanja. To je izazvalo toliko ogorenje stalea da je Albert, odmah po svom dolasku u Ugarsku, u maju 1439. godine, morao da odri sabor i na njemu potvrdi izborna obeanja. Pored toga, bilo je zabranjeno da se crkvena imanja daju na upravu svetovnjacima (laicima), potvreno je staro naelo da je odbrana granica zadatak vladara, te da se plemii mogu dii na oruje (insurekcija) samo u krajnjoj nudi i u sluaju opasnosti po zemlju, unutar granica drave. Pravo nadzora nad sprovoenjem kraljevih obeanja dobili su stalei, a ne vie dravni savet. Oni su dobili pravo provere kvaliteta novokovanog novca i donoenja odluke o udaji dveju kraljevih keri. Kralju su jedino priznali pravo, suprotno od izbornih uslova, da iskljuenjem stranaca sada sam bira svoje privatne savetnike. Staleka reakcija 1439. godine nije unitila samo igmundove odredbe ve je nanela konaan udarac preostaloj kraljevskoj imovini, oko ije se obnove igmund u poslednjoj deceniji svoje vladavine dosta trudio. On je na tom polju postigao i znaajne rezultate. Pred njegovu smrt, pored novosagraenih tvrava na donjem Dunavu, bilo je jo u rukama kralja i kraljice oko ezdeset tvrava sa vlastelinstvom. Sad su voe stalekog pokreta prigrabile veinu, tako da je kruni ostalo jedva trideset pet ili trideset est tvrava, veinom u vlasnitvu kraljice. Otuenje kraljevskih poseda je time bilo zavreno. Kralj je od tada bio samo jedan od najveih vlasnika. U meuvremenu su se Turci nezadrivo pribliavali granicama Ugarske. Za vreme igmundove vladavine akindije i martolosi su pustoili samo june krajeve zemlje, jer je glavnina njihove vojske ratovala sa balkanskim susedima Maarske Srbijom, Bosnom, Vlakom i Vidinskom Bugarskom. Do prolea 1439. godine Osmanlije su osvojile teritoriju Srpske despotovine i avgusta, posle dvomesene opsade, zauzele njenu prestonicu Smederevo. Despot ura se sklonio na svoja imanja u Ugarskoj, a zatim otiao u Zetu, jedini deo njegove drave koji nisu zauzeli Turci. Na vest o napadu Turaka na Srpsku despotovinu, kralj Albert je sazvao sabor u 87

Segedinu. Odlueno je da se podigne insurekcija i da se razree vanredni porez za ciljeve rata u visini od jedne forinte po kmetu. Posle toga, sakupljena vojska je du Tise krenula ka uu ove reke, oko sto dvadeset kilometara od Smedereva, sa namerom da grad oslobodi opsade. Ugarska vojska je, meutim, pasivno posmatrala pad grada i razila se, posle dvomesenog logorovanja na prostoru izmeu Slankamena i Tidereva kod Beke, tokom kojeg je izbila epidemija dizenterije. Kralj Albert je iao kroz zapadnu Maarsku, do sela Nesmilj kod era. Tu ga je ophrvala opaka bolest i 27. oktobra 1439. godine je umro. Za nepune dve godine Maarska je drugi put ostala bez kralja. Albertova udovica, kraljica Jelisaveta, oekivala je dete. Neki velikai su smatrali da treba saekati kraljiin poroaj i, ako dete bude muko, njega priznati za kralja Ugarske, a ako bude kerka, izabrati novog kralja. Zemlja je bila ugroena od Turaka. Oni su, posle pada Smedereva, preli preko donjeg Dunava i zauzeli Kovin, iji su se stanovnici, beei pred njima, preselili na epelsko ostrvo i tu osnovali novo naselje. Ono je po veini njegovog stanovnitva nazvano Racki (Srpski) Kovin. U takvoj situaciji, grupa velikaa, u prvom redu iz junih krajeva Ugarske, smatrala je da se izbor kralja ne moe odgaati mesecima, utoliko pre to, i u sluaju da Albertovo posmre bude muko, ono ne bi moglo da obavlja kraljevske funkcije, a najmanje da predvodi vojsku za odbranu zemlje. Oni su iz tog razloga odluili da, ne ekajui kraljiin poroaj, izaberu kralja. Bilo je vie kandidata. Despot ura Brankovi je, na primer, pretendovao na ugarski presto u korist svog sina Lazara. Ugarski velikai su izabrali petnaestogodinjeg poljskog kralja Vladislava III Jagelonca, jer su eleli da se i resursi Poljske angauju. Oni su sa kraljicom Jelisavetom postigli dogovor u sluaju da kraljica rodi sina, on bi nasledio Vladislava koji bi se oenio kraljicom ili jednom njenom kerkom, a u sluaju ako bi rodila kerku, ona bi se udala za Vladislava, pa bi njega nasledio njihov sin. Izaslanici velikaa su, imajui saglasnost kraljice, otili za Krakov da ponude Vladislavu ugarsku krunu. U meuvremenu je kraljica Jelisaveta rodila sina. Po nagovoru Ulriha Celjskog, ona je odmah povukla svoj pristanak na sporazum i za kralja proglasila svog novoroenog sina, pod imenom Ladislav V (14401457). Poto se on rodio posle smrti svog oca, dobio je nadimak Posmre. Izaslanici su ipak postupili po ranijem uputstvu. Vladislav je prihvatio njihov poziv i sa svojom maarskom i poljskom pratnjom krenuo u Ugarsku. Kraljica je uspela da privoli ostrogonskog nadbiskupa Dionizija Seija (Dene Sei) da krunie njenog sinia ugarskom krunom, koju je ukrala iz viegradske tvrave njena dvorska dama Jelena Kotanerova. Drugi pretendent, Vladislav Jagelonac, stigao je kasno u Ugarsku. Njegove pristalice, meutim, nisu odustajale i, proglasivi, zbog krenja sporazuma, krunisanje Ladislava V Posmreta nevaeim, spremale su se da kruniu svog kandidata. Tek je tada otkriveno da je kruna ukradena. Reeni da Vladislava svakako dobiju za kralja, oni su dali novi prilog teoriji Svete krune. Izjavili su da kruna svoje vaenje dobije od slaganja biraa a ne sama od sebe. Potom su karizmu krune svetog Stefana preneli na krunu, skinutu sa relikvijara glave istog sveca, i time je spremni Sei krunisao Vladislava I Jagelonca za kralja Ugarske (14401444). Zemlja je sada imala dva kralja. Veina plemstva bila je na strani Vladislava I, oekujui od njega spas od pretee spoljne opasnosti. Najkrupniji velikai, Nikola Iloki i Ladislav Gorjanski, bili su za Ladislava V. Njega su podravali i Ulrih Celjski i despot ura Brankovi. Umesto da idu protiv Turaka, koji su upadali preko nebranjene granice, maarski feudalci su krenuli 88

u dinastiki rat. Vojne operacije u tom ratu uglavnom su se svele na meusobno pustoenje poseda. Stranka kraljice je pozvala u zemlju, pod vostvom Jana Gikre i Jana Vitovca, eke najamnike, vrbovane iz redova husita. Ovi su zauzeli severnu Ugarsku, koju e drati vie od etvrt veka. U borbi za presto, pristalice Vladislava I uskoro su nadjaale svoje suparnike i potisnule ih u pogranine krajeve Ugarske prema Austriji. Kraljica majka Jelisaveta je sa svojim sinom i krunom zatraila utoite u Beu kod nemakog kralja Fridriha III, odredivi ga za staratelja svog malog sina. Do sporazuma na osnovu postojeeg stanja dolo je posredovanjem legata pape Evgenija IV, ulijana ezarinija, tek posle prerane smrti kraljice Jelisavete 1442. godine. U meuvremenu sultan Murat II je 1440. godine, koristei anarhino stanje u Ugarskoj, opseo Beograd. Zapovednik grada Jovan Talovac je uspeo da odbije Turke. Pored njega u odbrani june Ugarske istakao se severinski ban, Jovan (Janko, Jano) Hunjadi. On je poticao iz sitnoplemike porodice vlakog porekla, a za njega su jedni govorili da je vanbrani sin kralja igmunda, a drugi Stefana Lazarevia. Njegova karijera je poela pod kraljem Albertom 1439. godine, kada je sa svojim bratom zaduen za odbranu grada Severina. Zato je dobio kao honor (feud) znatna dobra, izmeu ostalog dotadanje kraljevsko vlastelinstvo Suboticu, koja je, osim istoimenog trgovita, obuhvatala nekoliko sela. Hunjadi je 1442. godine, kod mesta Sentimre, u dolini Moria (Santimbru, Rumunija), odbio upad Mezidbega. Osokoljeni ovim uspehom, ugarski velikai su, na podsticaj ezarinija, odluili 1443. godine da krenu u krstaki rat protiv Osmanlija. Taj pohod je nazvan zimskim ili dugim pohodom. Ugarska vojska, pojaana poljskim odredima, predvoena kraljem Vladislavom I i Hunjadijem, prodrla je u Srbiju. Njemu su se pridruili odredi srpskog despota ura Brankovia, zainteresovanog za osloboenje svoje zemlje. Hrianska vojska je iz Srbije, preko Nia i Pirota, prela u Bugarsku i, spalivi Sofiju, napredovala do planine Kunovice, bez znaajnijeg otpora Osmanlija, jer je sultan bio zauzet smirivanjem pobune u Maloj Aziji. Pobunili su se i Albanci, iji je kasnije uveni voa ore Kastriot Skenderbeg, pobegavi sa turskog dvora gde je bio talac, stao na elo svojih sunarodnika. Dalje od planine Kunovice ujedinjena vojska hriana nije mogla da ide. ura Brankovi je stoga predlagao da krstai prezime u Srbiji, ali su se oni poeli povlaiti za Maarsku. Vladislav I se, poetkom januara 1444. godine, preko Kruevca vratio kui i kao pobednik uao u Budim. Zastoj krstaa iskoristio je sultan i, uz pomo svoje ene Mare, kerke despota ura Brankovia, u Jedrenu je zapoeo mirovne pregovore sa hrianima. On se pokazao kao vet diplomata jer je pristao na obnavljanje Srpske despotovine i time odvojio od njegovih saveznika ura Brankovia, koji vie nije bio zainteresovan za nastavljanje rata. Pod tim uslovom je zakljuio primirje. Da bi pridobio za sebe Hunjadija, despot mu je ustupio svoje posede u Ugarskoj. Meutim, ezarini, koji je ozbiljno shvatio plan o isterivanju Turaka i Vizantinci koji su jedva doekali krstaki pohod, obean jo na Firentinskom saboru, protivili su se zakljuivanju mira i pominjali su izdaju. Primirje, zakljueno u Jedrenu u junu 1444. godine, u avgustu iste godine u Velikom Varadinu pretvoreno je u mir. Mir je s ugarske strane potvrdio zakletvom Hunjadi. Jo pre toga, meutim, na ugarskom saboru u Segedinu, kralj Vladislav, potpomognut ezarinijem, zakleo se da se nee drati mira, ma ko ga bude zakljuio u njegovo ime. Ranija istoriografija, kao to je to u najnovije vreme utvrdio maarski istoriar Pal Engel, spojivi ova dva dogaaja, pogreno je govorila o Segedinskom miru. 89

Pripreme za nastavak ratovanja ile su, meutim, sporo. Hrianska vojska je bila oslabljena izostankom Srba. Osim toga, ona nije mogla da proe istim putem jer joj je ura Brankovi zabranio prolaz kroz Srbiju. Zbog toga su krstai hteli da idu kroz Vlaku do Crnog mora, a zatim da se spuste ka Carigradu. Vizantijski car Jovan VIII je jo ranije dao Anhijal i Mesemvriju (Anhijal, Nisibr, Bugarska) Jovanu Hunjadiju u feud. Ova mesta su mogla biti pogodna uporita hrianske vojske, ali ona nije stigla do njih. Do odluujue bitke izmeu hriana i Turaka dolo je 11. novembra 1444. godine kod Varne, u Bugarskoj, u kojoj je hrianska vojska poraena, a njene voe, ulijan ezarini i mladi ugarski kralj Vladislav I, poginule. Murat II je naredio da mrtvom kralju odseku glavu i izloe je na pijaci u Carigradu. Od voa hrianske vojske spasao se jedino Jovan Hunjadi. Smru kralja Vladislava I Jagelonca Maarska je ponovo ostala bez vladara. U prvo vreme upravljao je dravni savet, koji je izabrao sabor. Savet je izvrnu vlast poverio sedmorici kapetana, podelivi meu njima zemlju. Kapetani su bili, pored ostalih, i ugarski velikai Nikola Iloki i Jovan Hunjadi i eki najamnik Jan Gikra. Ugarski sabor je odluio da ne bira novog kralja, ve da potvrdi izbor Ladislava V Posmreta, pod uslovom da ga njegov roak, Fridrih III Habzburki, vrati, zajedno sa krunom, u Maarsku. Fridrih je bio voljan da to uini, ali pod uslovom da se ugarski stalei odreknu izbornosti i priznaju naslednost ugarskog prestola. I ne znajui da e nadiveti malog Ladislava, Fridrih se nadao da e na taj nain zauvek obezbediti maarsku krunu svojoj porodici. Poto se ugarski stalei nisu mogli sporazumeti sa Fridrihom, odluili su da do punoletstva Ladislava V vlast povere jednom guverneru. Za guvernera Ugarske izabrali su 1446. godine Jovana Hunjadija. Hunjadi je svoj poloaj, i zbog uvrenja svog poljuljanog autoriteta, koristio za organizovanje nove borbe protiv Turaka, kojima je hteo da se osveti za poraz kod Varne. On je u jesen 1448. godine poveo veliki pohod protiv Turaka. ura Brankovi ni ovog puta nije dozvolio prelaz preko svoje teritorije, ali Hunjadi se nije obazirao na despotove pretnje ve je, preavi Dunav kod Kovina, prodro dolinom Morave do Stalaa, odakle je, preko (kasnije po njemu nazvane) Jankove klisure, stigao na Kosovo polje, gde je trebalo da se sastane sa etama Skenderbega. Skenderbeg se, meutim, do tada ve bio povukao ispred nadmonog neprijatelja. Zbog toga je nastala izreka Kasno Janko na Kosovo stie. Tu se 18. oktobra odigrala druga bitka na Kosovu, koja je u tradiciji spojena sa prvom sa Kosovskom bitkom iz 1389. godine. U ovoj bici ugarska vojska je pretrpela teak poraz. Hunjadi je zarobljen, ali je uspeo da pobegne. ura Brankovi, u ijoj je prestonici, Smederevu, potraio utoite, ponovo ga je zarobio. Despot ura ga je oslobodio pod uslovom da mu vrati posede u Ugarskoj, kojih se, zbog Turaka, bio odrekao. Pored toga, on je hteo da svoju unuku, Jelisavetu Celjsku, uda za mlaeg Hunjadijevog sina Matiju. Matija bi ostao kao talac na urevom dvoru. Hunjadi se na to morao zakleti. Poto ga je despot, zbog zauzimanja maarskih velikaa, pustio, papa Nikola V ga je oslobodio iznuene zakletve. ura Brankovi i Jovan Hunjadi su se izmirili tek 1451. godine. Despot je tada dobio nazad svoja imanja u Ugarskoj. Iste godine dolo je do promene na turskom prestolu. Sultana Murata II nasledio je Mehmed II. Kako je sve svoje snage hteo da okrene protiv oslabljene Vizantije, on je zakljuio s Ugarskom trogodinje primirje. Za vreme Hunjadijevog odsustva ponovo je postalo aktuelno pitanje izbora vladara. Godine 1452. dolo je do pobune austrijskih stalea i graana Bea protiv omrznutog 90

Fridriha III. Pod njihovim pritiskom Fridrih III je morao da se odrekne starateljstva nad Ladislavom V i da mu dozvoli da se vrati u Maarsku i eku. Za novog staratelja dvanaestogodinjeg kralja odreen je Ulrih Celjski. Poto je Ladislav vraen u Maarsku, guverner je, prema shvatanju Hunjadijevih suparnika, bio suvian. On je za naknadu dobio velike posede, imenovan naslednim bistrikim upanom i kapetanom (zapovednikom) ugarske vojske. Posle zauzimanja Carigrada i isteka trogodinjeg primirja, 1454. godine sultan Mehmed II napao je Srpsku despotovinu. Znajui da je sledea meta Osmanlija Ugarska, Hunjadi mu je pohitao u pomo i odbio njihov napad. U toku te akcije dolo je do sukoba izmeu despota ura Brankovia i zapovednika Beograda Mihajla Silaija, koji je tom prilikom ranio starog despota u ruku. Akcija Hunjadija je, meutim, ubrzala odluku sultana da krene protiv Beograda, june kapije Ugarske. U leto idue godine sm sultan je opseo grad, koji njegov otac, Murat II, nije uspeo da zauzme. Znajui da, ako padne Beograd, pae i Maarska, poglavar zapadnog hrianstva, papa Kalikst III, uputio je u Maarsku svog legata, kardinala Huan Karvahala, da pomogne u organizaciji odbrane, a ve uvenom propovedniku, fanatinom franjevcu Jovanu iz Kapistrana, stavio je u zadatak da najavi krstaki rat protiv nevernika. Odbranom grada rukovodili su Hunjadi i njegov zet Mihajlo Silai (Svilojevi). Velikoj turskoj vojsci suprotstavljala se malobrojna, ali ratoborna posada. Ona je odbijala jedan za drugim jurie Turaka. Kada je jedan turski vojnik ve istakao konjski rep na zidine grada, vitez Tit Dugovi ga je napao i, zajedno sa njim, pao u provaliju. ajkai, odnosno nasadisti, meu kojima je bilo mnogo Srba, uspeli su da probiju blokadu turske rene flote i obezbede snabdevanje opsednutog grada. U odlunom trenutku 19. jula pojavio se Kapistranski sa svojim krstaima, meu kojima bilo i studenata i seljaka. Oni su napali Turke s lea i oslobodili grad opsade. U jednom trenutku, teko ranjen, sultan Mehmed II je bio u ivotnoj opasnosti, ali je uspeo da se spase i povue ispod odbranjenog Beograda. Odbrana Beograda bila je najvei uspeh Jovana Hunjadija. Ona je postala simbol pobedonosne borbe hriana protiv Turaka. To je, meutim, bila i poslednja pobeda Hunjadija. Posle opsade izbila je epidemija kuge. Ona je pokosila i pobedonosnog vou odbrane Hunjadija. U oktobru je umro i njegov saborac Jovan iz Kapistrana. Do kraja 1456. godine umrla je i trea istorijska linost epohe, as saborac, as protivnik Hunjadija, srpski despot ura Brankovi. Za vreme opsade Beograda kralj Ladislav V, sa svojim starateljem Ulrihom Celjskim i malobrojnom vojskom, logorovao je sve vreme kod Futoga. Oni su krenuli ka Beogradu tek posle pobede branilaca. Stigavi pod grad, pozvali su starijeg Hunjadijevog sina Ladislava, koji je posle oeve smrti preuzeo zapovednitvo nad tvravom, da je preda kralju i Celjskom, odnosno vojsci u njihovoj pratnji. Ladislav Hunjadi je to odbio, ali je njih dvojicu pustio da bez vojske uu u tvravu. Hunjadi se tada sporekao sa Ulrihom Celjskim i ubio ga. Kralja Ladislava je pustio poto mu je pismeno garantovao da se nee osvetiti Hunjadiju zbog ubistva Ulriha Celjskog. im se oslobodio zarobljenitva, Ladislav V je ponitio svoja obeanja kao iznuena. On je pozvao Ladislava Hunjadija na pregovore u Budim. Uzdajui se u kraljevu re, ili se oseajui dovoljno monim, Ladislav se, posredovanjem svog nesuenog tasta Ladislava Gorjanskog, pojavio u Budimu. Tu je, meutim, uhvaen, osuen na smrt i odmah pogubljen. Njegov brat Matija je zatvoren. Na vest o pogubljenju Ladislava Hunjadija izbio je izmeu Hunjadijeve stranke, koju su inili njihovi mnogobrojni familijari, i kralja otvoren rat. Na stranu kralja stao je i novi srpski despot, 91

urev sin Lazar Brankovi. On je zauzeo Kovin i podunavske gradove na ugarskoj obali. Voa Hunjadijeve stranke, brat njegove ene Jelisavete, Mihajlo Silai, unajmio je za borbu eke plaenike. Silaijeve trupe zauzele su tvravu Beej i zaklale zapovednika grada, maarskog familijara srpskog despota, zajedno sa porodicom. Ladislav napustio je zemlju i, vodei sa sobom Matiju Hunjadija kao zarobljenika, otiao u Prag. On je, spremajui se za svadbu sa francuskom princezom Katarinom, iznenada umro 23. novembra 1457.

Matija Hunjadi-Korvin
Poto Ladislav V nije imao dece, ponovo se postavilo pitanje naslednika ugarskog prestola. Velikai su se, u drugoj polovini januara 1458. godine, sakupili na veanje u budimskoj tvravi i odluili da predloe palatina Ugarske, Ladislava Gorjanskog, glavnog oveka prethodne vlade. Stranka Hunjadija je na svom masovnom skupu, odranom na Rakokom polju 25. januara 1458, istakla kao svog kandidata mladog Matiju (14581490), koji se jo nalazio u zatvoru u Pragu. Posle skupa masa je krenula preko zaleenog Dunava za Budim da saopti velikaima svoj izbor. Videvi okupljenu masu, velikai nisu smeli da se suprotstave. Na to je pristao i Gorjanski, pod uslovom da on i dalje ostane palatin Ugarske i da se izabrani kralj Matija oeni njegovom kerkom Anom, verenicom Matijinog pokojnog brata Ladislava. Uslove je, u Matijino ime, prihvatio njegov ujak Mihajlo Silai. On je do Matijinog povratka imenovan za guvernera Kraljevine. Posle sporazuma dve stranke izaslanici su krenuli da saopte Matiji da je izabran za kralja Ugarske. I u ekoj je u meuvremenu dolo do promene. Posle smrti Ladislava V, izabran je takoe narodni kralj ore Podjebrad. On nije dopustio ugarskoj delegaciji da saopti Matiji da je izabran za kralja, dok ga nije verio sa svojom kerkom Katarinom, to je bila cena za putanje iz zatvora. Nita ne slutei, Matija je pristao na taj uslov. Tek je posle toga saznao od izaslanika iz otadbine da je izabran za kralja, ali i da je ve zaruen s Anom Gorjanskom. On je izbor prihvatio, ali je odbio da prizna vanost veridbe zakljuene u njegovo ime. Time su Matijini odnosi, odmah na poetku njegove vladavine, bili zaotreni sa Gorjanskim i velikakom partijom, ali i sa ujakom, uvreenim to nije odrao njegovo obeanje. Mladi i ambiciozni kralj nije hteo da trpi staratelja, te se, uz podrku svog vaspitaa, varadinskog biskupa Ivana Viteza od Sredne, proglasio punoletnim, a svog ujaka imenovao za kapetana june Ugarske i poslao na granicu prema Srbiji, koja je posle pada Golupca svedena na uzan pojas oko Smedereva. To je pribliilo Silaija Ladislavu Gorjanskom. Njih dvojica su stvorili ligu, skovala zaveru radi obaranja Matije i dovoenja Fridriha III na presto Ugarske. Njima se prikljuio i drugi stari protivnik porodice Hunjadi, Nikola Iloki. Veina naroda, meutim, bila je na Matijinoj strani. Zapovednik njegove vojske imon Na razbio je 1459. godine ete zaverenika u bici kod imontornje u Tolnanskoj upaniji. Matija se prvo obraunao sa Silaijem. On ga je, da bi javno pokazao strogost, osudio na smrt, a zatim je zamolio papskog legata Karvahala da trai njegovo amnestiranje. On je, pod pritiskom legata, pomilovao Silaija i vratio ga ak na njegov raniji poloaj zapovednika Beograda. To je bilo utoliko opravdanije jer su Turci 1459. godine konano osvojili Smederevo i ostatke Srpske despotovine. Oni su posle toga, 92

1460. godine, upali preko Dunava u Banat i prodrli sve do ispod Titela. Silai se odmah upustio u borbu sa njima, ali su ga Turci uhvatili, odveli u Carigrad i 1461. godine pogubili. Time je juna Maarska izgubila svog najupornijeg branioca, a kralj Matija se oslobodio jedne brige. Poto je u meuvremenu i Ladislav Gorjanski umro, Matiji je preostalo da sredi svoje odnose sa Fridrihom III koji je dvadeset godina drao kod sebe maarsku krunu i neke gradove na zapadu zemlje. Matiji je bilo vano da bude krunisan ovom krunom kako bi stekao legitimitet u oima protivnikih velikaa. On je stoga 1461. godine, posredstvom Eneja Silvija Pikolominija, biveg Fridrihovog sekretara, a sada pape Pija II, zapoeo u Gracu pregovore sa carem o vraanju gradova i krune. Fridrih je pristao, ali je od Matije za uzvrat traio da mu plati 80.000 zlatnih forinti, zatim da moe da zadri naslov kralja Ugarske koji su mu dali pobunjenici i da Matija prizna uzajamno nasleivanje. Matija je na sve pristao. Da bi sakupio iznos potreban za otkup krune, uveo je vanredni porez od jedne zlatne forinte po kmetu. U poetku se nije mnogo plaio ni zbog odredbe o uzajamnom nasleivanju, smatrajui da, kako je imao samo osamnaest godina, moe dobiti mukog naslednika. Poto se Fridrih izmirio sa Matijom, oni su, umesto njemu, ugarski presto ponudili bratu Matijine ene, princu Viktorinu Podjebradu. Time su samo to postigli da su Fridrih III i Matija ubrzali okonanje pregovora. Do sporazuma je dolo 1463. godine u Bekom Novom Mestu. Kruna je konano bila u Matijinom posedu. Njegovom krunisanju sada je iskrsla nova prepreka Turci. Posle zauzimanja Srpske despotovine na njihovoj meti se nala Bosna, na koju su krenuli u prolee 1463. godine. Pohod je predvodio sultan Mehmed II. Tokom maja i juna on je zauzeo najvei deo Bosne i pogubio njenog poslednjeg kralja Stefana Tomaevia. Pad Srpske despotovine i Kraljevine Bosne odjeknuo je i na Zapadu. Papa Pije II je jo od 1459. godine radio na organizovanju krstakog rata protiv Turaka. U okviru tog plana, Maarska i Mletaka republika su 1463. godine zakljuile, u Petrovaradinu, savez za borbu protiv zajednikog neprijatelja. Maarska vojska je prodrla u Bosnu iz dva pravca, zauzevi Jajce i Srebrnik. Od njihove teritorije je kralj Matija stvorio Jajaku i Srebrniku banovinu. One e postojati godinu dana i predstavljae istureni odbrambeni poloaj Ugarske prema Turskoj na tom delu granice. On je ak postavio nekog svog imenjaka za kralja Bosne. Matija, meutim, idue, 1464. godine, nije uspeo da zauzme Zvornik. Ugarski kralj, zadovoljan postignutim rezultatom, vratio se kui. Prvi period njegove borbe sa Turcima bio je time zavren. Ugarsku vojsku, koja se povlaila iz Bosne i Srbije, pratile su velike grupe ljudi koji su se plaili osvete Turaka. I odvoenje stanovnitva je bilo jedan od naina ratovanja. Meu preseljenicima bilo je mnogo Srba, koji su u junoj Ugarskoj postali kmetovi ovdanjih posednika. U poetku po svom preseljenju Srbi kmetovi nisu plaali desetinu, koju su Maroti bili otuili od Peujske biskupije jo za vreme vladavine kralja igmunda. Posredovanjem kralja Matije i ostrogonskog nadbiskupa Ivana Viteza, Mau Maroti vratio je pravo ubiranja desetine 1466. godine peujskom biskupu Ivanu esmikom, poznatom pod literarnim imenom Janus Panonius. Peujski biskup, da se kmetovi Srbi ne bi vratili preko Save, pristao je da oni u poetku dobiju neke povlastice da u prvoj godini plaaju est, u drugoj osam i tek od tree godine pun iznos, dvanaest denara. Za vreme Matijinog odsustva iz Ugarske umrla mu je supruga, kraljica Katarina. Bez obzira na linu alost, kralj Matija je po povratku iz Bosne konano krunisan. Matija je sada bio neosporni vladar Ugarske. Koristei svoj uveani autoritet i zatije u borbi sa 93

Turcima, on se okrenuo ka severu Ugarske. Tu su se, od vremena dinastikog rata izmeu pristalica Ladislava V Posmreta i Vladislava I Jagelonca, zadrali eki najamnici pod zapovednitvom nekoliko voa. Jednog od njih, Jana Gikru, Matija je jo na poetku svoje vladavine, 1458. godine, prinudio da mu se potini. Ugarskom kralju je priao i Jan Vitovac, koji se borio sa Celjskima za vlast u Slavoniji. Matija ga je pridobio, imenujui ga banom ove pokrajine. Preostalo je da se obrauna sa treim voom ekih najamnika vehlom. On se zatvorio u tvravu Kostolanj, na severozapadu Ugarske (Slovaka). Matija ga je 1465. godine dugotrajnom opsadom prinudio na predaju. Uhvaenog vehlu je pogubio, a njegove borce zatamniio u budimskoj tvravi. Oni su, navodno, u manjim grupama nou potapani u Dunavu. Prema istom izvoru, Matija je Maarice, koje su vehla i drugovi drali zarobljene u tvravi Kostolanj, posle njihovog osloboenja poudavao za Srbe naseljene u Sremu. Aktivna unutranja i spoljna politika kralja Matije iziskivala je velike trokove. On ih je pokrivao stalnim vanrednim porezima, obeavajui svaki put da ih vie nee razrezivati. To je izazvalo negodovanje seljaka, a pogotovo feudalaca, koji nisu eleli da kralj eksploatie njihove kmetove. Njih je naroito ogorilo kada je Matija 1467. godine ukinuo lucrum camerae i tridesetinu, jer je tokom vremena mnotvo podanika bilo osloboeno njih, a umesto ovih davanja uveo namet krunske komore i krunsku carinu. Prvi su plaali svi seljaci, ak i oni na kraljevskim posedima, a krunska carina se uzimala od svakog podanika i stranca. Poreski obveznici iz Slavonije plaali su polovinu iznosa. Ove Matijine mere izazvale su ustanak u Erdelju, koji je on snagom oruja uguio. Ovako pribavljena novana sredstva Matija je prevashodno koristio za finansiranje novostvorene najamnike vojske. Pored ve postojeih struktura, on je prvi put u istoriji Ugarske uveo stajau najamniku vojsku, koja je imala oko 20.000 vojnika. Najamnika vojska kralja Matije, peadija i konjica, bila je etniki raznorodna. Pored Maara, moda ak i vie od njih, bilo je stranaca. Njeno jezgro inili su eki najamnici, koji su od vremena dinastikog sukoba, 1440. godine, boravili u zemlji. Osim njih, bilo je i Srba. Posle pohoda po Bosni, u slubu kralja Matije stupio je unuk ura Brankovia, Vuk Grigorijevi (u narodnoj pesmi poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk). Prema jednom Bonfinijevom podatku, po jednu treinu Matijine konjice inili su Srbi, esi i Maari. Najamnika vojska je nosila uniformu od abe-crnog sukna i zato se nazivala crna trupa (legija). Ishod rata sa Turcima u Bosni pokazao je kako snage same Ugarske nisu dovoljne, ak ni uz moralno-finansijsku podrku Mletake republike i papstva, za borbu s Osmanskim carstvom. Zato je Matija nastojao da pod svojom vlau stvori jedan snaan blok srednjoevropskih drava. Prema nekim pretpostavkama, on je ak sanjao o tome da postane car. Kao prvi korak ka tom cilju on je hteo da zadobije krunu eke. Ako bi to uspeo, postao bi jedan od kneeva izbornika i mogao da utie na izbor nemakog kralja, koji je do ovog vremena bio tradicionalno vezan sa kandidaturom za carski naslov. Okolnosti su izgleda pogodovale jednoj takvoj akciji. Matija se, posle smrti svoje ene, potpuno raziao sa svojim tastom orem Podjebradom. U tom pravcu je ugarskog kralja usmeravala i politika papstva. Posle prvog potresa, izazvanog padom Bosne, i neuspeha planiranog krstakog pohoda Pija II, papstvo se, pod pontifikatom njegovog naslednika Pavla II, ponovo okrenulo reavanju ekog pitanja, smatrajui da je ono vanije od turske opasnosti. Poto se sa Podjebradom jo Pije II raziao oko tumaenja i primene Prakih kompaktata, odnosi Svete stolice i eke su se pogorali. Papa Pavle II je izoptio husitskog kralja, a zatim organizovao protiv njega krstaki pohod. Voa tog 94

pohoda trebalo je da bude car Fridrih III, ali je on to izbegao. Pavle II se tada obratio Matiji, koji je oberuke prihvatio papin poziv i 1468. godine poveo krstaki pohod protiv svog tasta i njegove zemlje. Matijina dobro organizovana vojska, sa mnogo eha u svojim redovima, prodrla je u Moravsku. Katoliki stalei eke, Moravske, leske i Luica prili su Matiji, ponudivi mu krunu. On je 3. maja 1469. godine u Olomicu krunisan za ekog kralja. Taj akt, meutim, ne samo da nisu priznali Fridrih III i nemaki kneevi ve ni pokreta pohoda, papa Pavle II. Sam Podjebrad je, kao odgovor na Matijino krunisanje, svojim naslednikom proglasio Vladislava, sina poljskog kralja Kazimira IV. Za uzvrat, Poljska se umeala u rat na strani ora Podjebrada. eki pohod, iako ga je Matija poeo vrlo sveano i sa velikim oduevljenjem, pretvorio se sada u dosadan pozicioni rat. Matijini diplomatski napori da ga okona sporazumom nisu uspeli. Rat je nastavljen i posle smrti ora Podjebrada 1471. godine. Nezadovoljstvo ekim pohodom, za koji je Matija ponovo uspeo da izglasa vanrednu potporu (subsidium) u Ugarskoj, naroito u njenim junim krajevima, stalno je raslo. Maari su od Matije, sina Jovana Hunjadija, oekivali nastavak ofanzivnog rata protiv Turaka. Na elo nezadovoljnika stale su upravo nekadanje najvernije pristalice Hunjadija, ostrogonski nadbiskup Ivan Vitez i njegov sestri, peujski biskup Ivan esmiki. Oni su kovali zaveru da svrgnu Matiju. Njemu je, ako je verovati Bonfiniju, od sedamdeset pet upanija ostalo verno samo devet. Maarsku krunu zaverenici su ponudili princu Kazimiru, drugom sinu poljskog kralja. Matija je saznao za zaveru u Vroclavu, koji su opsedale poljske trupe. Odmah se vratio kui, zauzeo Ostrogon i stavio Ivana Viteza u kuni pritvor, gde je nekadanji Matijin vaspita uskoro umro. Ivan esmiki je umro u bekstvu, u Medvedgradu u Slavoniji. Poljskog pretendenta doekalo je samo nekoliko vlastelina u severoistonoj Ugarskoj. On se, videvi svoj neuspeh, vratio kui, ali je zadrao naslov ugarskog kralja. Matijin rat sa Jageloncima trajao je do 1478. godine. Te godine je zakljuen mir u Olomucu na osnovu postojeeg stanja. Jagelonce je pomagao, vie svojim autoritetom nego stvarno, i Matijin okoreli neprijatelj, Fridrih III Habzburki. Zbog toga je 1474. godine Matija, pustoenjem susednih austrijskih podruja, prinudio Fridriha III na obeanje da e ga priznati za ekog kralja i kneza izbornika. Kada je Matija povukao svoje trupe, Fridrih je na saboru u Regenzburgu za ekog kralja priznao Vladislava. Kada je, 1477. godine, Fridrih III za izbornog kneza imenovao Vladislava, izmeu njega i Matije dolo je do rata. Ugarske trupe su opet pustoile austrijske pokrajine. Mirom u Gmundenu, Fridrih se obavezao da plati odtetu i da svoju unuku Kunigundu uda za Matiju. Glavni cilj reviziju ugovora u Bekom Novom Mestu, Matija, meutim, nije ni sada taj cilj ostvario. Da bi pridobio svetovne velikae, Matija ih je bogato darivao. Najveeg od njih, svog starog protivnika Nikolu Ilokog, postavio je za bosanskog kralja, sa prestonicom u Jajcu. Poto je Iloki bio ujedno i slavonski i mavanski ban, on je sada upravljao ogromnim podrujem, koje su okruivali njegovi posedi i imanja njegovih familijara. Na pomolu je bilo stvaranje novog oblasnog gospodstva. To se, meutim, nije dogodilo jer je Nikola Iloki 1479. godine umro. Njegov sin, knez Lovro, nije nasledio njegovu bosansku kraljevinu, ali je i bez toga bio jedan od najveih vlastelina Ugarske. Meu njegovim familijarima bio je i Milo Belmuevi. Teritorija Nikole Ilokog je, verovatno, trebalo da bude stub odbrane protiv sve eih turskih napada. Posle zauzimanja Evbeje (Negroponta), sultan Mehmed II je ponovo krenuo protiv 95

Ugarske. On je 1470. godine, na jednoj okuci Save, izgradio tvravu abac, koji je trebalo da postane uporite za upade Turaka u Maarsku. Oni su ojaani posle pobede Mehmeda II nad Uzun Hasanom 1473. godine. Mehmed II je napao moldavskog vojvodu Stefana Velikog. Njemu su u borbi protiv Turaka 1474/1475. godine pomogle maarske trupe pod vostvom Blaa Maara (Podmanickog). Iako su Osmanlije odbijene, sultan je sada mogao svu svoju snagu ponovo da usmeri protiv Ugarske. On je mogao iz Smedereva i apca da ugrozi Beograd, jedinu preostalu tvravu Ugarske juno od Save i Dunava. Zato je Matija odluio da zauzme Smederevo i novo tursko utvrenje abac. Jake zidine Smedereva, koje je izgradio ura Brankovi, uspeno su odolele maarskom napadu. Valjalo je sada pokuati osvajanje na brzinu podignute abake tvrave. Kako bi iznenadio Turke, on je u neuobiajeno vreme, u zimu 1475/1476. godine, poveo veliki pohod radi osvajanja tvrave. abac je, posle temeljnih priprema i duge opsade koju je lino Matija predvodio, zauzet februara 1476. godine. Ovaj uspeh je plaen velikim rtvama u ljudstvu i materijalu. Opsada apca je ujedno bila poslednji maarski poduhvat protiv Osmanlija kojim je Matija lino rukovodio. Kasnije pohode protiv njih prepustio je svojim vojskovoama. Samo tri godine kasnije, 1479, Turci su iz Vlake upali u Erdelj i prodrli do Sasvaroa (Oratie, Rumunija). Tu ih je na Hlebnom polju potukao Matijin vojskovoa, i u srpskoj epici opevani, Pavle Kinii. Nedugo posle smrti svoje supruge Katarine Podjebrad, 1464. godine, Matija je poeo da planira drugu enidbu. On je u prvi mah pomislio da se orodi sa Habzburzima i da na taj nain prevazie neprijateljstvo sa Fridrihom III, glavom austrijskog doma. Fridrih je, dodue, u jednom trenutku bio prinuen da obea Matiji ruku svoje unuke Kunigunde, ali kada je minula opasnost od ugarskog kralja, on je odbio da ispuni svoje iznueno obeanje. Ne samo to nije dao svoju unuku za Matiju, ve je spreavao da se on oeni princezom iz bilo koje nemake kneevske kue. Formalan izgovor za to bilo je Matijino skromno poreklo. U tako bezizglednoj situaciji, kraljevskom eniku se iznenada osmehnula srea. Znajui njegove nevolje sa nemakim dvorovima, kralj Sicilije Ferante (Ferdinand) Aragonski prihvatio je Matijinu ponudu i dao mu je ruku svoje kerke Beatrise. Ferante je bio kraljevski sin, ali vanbrani. Zato su ga zakoniti kraljevski potomci bojkotovali prilikom sklapanja brakova. Iz tog razloga Beatrisa je u svojoj dvadeset treoj godini jo bila neudata. Razoarani i nestrpljivi Matija je oberuke prihvatio priliku, ne pitajui za cenu, koja je bila velika. Matija je do tada iveo vrlo skromno, ak vojniki. Sada je hteo, s jedne strane, da prui svu moguu udobnost svojoj eni, a s druge strane, kao pravi novi bogata da pokae pred celim svetom svoje bogatstvo. Njegovo venanje sa Beatrisom i njeno krunisanje za kraljicu u Stonom Beogradu bile su pogodne prilike za to. Posle venanja sveana povorka je prela u Budim. Svadba je trajala nedelju dana. Rasko na dvoru povlaila je luksuz i izvan njega. Dvorani i graani su nastojali da podraavaju dvor u oblaenju i manirima. Luksuzno odevanje dovelo je do procvata trgovine tkaninama. U raskoi je, meutim, mogao da ivi vrlo ogranien krug ljudi. Raskoan ivot se svodio na kraljevsko okruenje, palate i zamkove crkvenih i svetovnih velikaa, kao i na domove nekih bogatih graana, dok je ogromna veina stanovnitva ivela u skromnim uslovima, kmetovi ak u bedi. Oni su stanovali, kao to je to francuski putnik kroz Ugarsku Bertrandon de la Brokijer pola veka ranije primetio, u jamama prekrivenim slamom. Seljaci, u itom prebogatoj zemlji, esto su gladovali. Nzihovi ideolozi, 96

prosjaki kalueri, osuivali su, kao neto kasnije njihov sabrat Savonarola u Italiji, rasko i luksuz kao avolje delo. Franjevac Pelbart iz Temivara usuivao se ak otvoreno da kritikuje dvor. Matija je optuivan da razbacuje novac na nekorisne stvari i zanemaruje odbranu zemlje od Turaka. Gledajui objektivno materijalno i kulturno stanje Ugarske, moe se rei da je ona od smrti Lajoa Velikog do sredine vladavine igmunda, i od njegove smrti do sredine vladavine Matije Korvina opadala. Sada je, meutim, ponovo bila u porastu.

Humanizam i renesansa u Ugarskoj

Pozitivna strana Matijine enidbe Beatrisom je svakako bilo uvrenje humanizma i renesanse u Ugarskoj. Prve klice duhovnog preporoda preneli su u Maarsku klerici koji su studirali u Italiji. Ostrogonski nadbiskup, Ivan Vitez, preoblikovao je ostrogonsku katedralu i nadbiskupsku palatu u renesansnom stilu. Njegovo delo e dopuniti njegov naslednik na nadbiskupskoj stolici posle smrti kralja Matije, Toma Baka. Vitez je poslao na studije u Italiju itavu ekipu mladih klerika Petra od Gorada i Petra Varadija, sa svojim istoimenim bratancem Ivanom Vitezom mlaim i sestriem Ivanom esmikim na elu. Druge je slao na blie univerzitete u Be i Krakov. A da se kadrovi ne bi kolovali samo u inostranstvu, Vitez je, uz Matijinu podrku, 1467. godine osnovao univerzitet u Pounu koji je nazvan Akademija istropolitana (Academia Istropolitana). Ivan Vitez i Janus Panonijus osnovali su prve humanistike biblioteke. Njihovim padom, zbog zavere protiv kralja Matije, u irenju ovog duhovnog pokreta, nastao je kratak prekid. Pravi procvat humanizma i renesanse nastao je tek Beatrisinim dolaskom. Nju su u njenu novu otadbinu pratili brojni italijanski humanisti. Od njih su najpoznatiji bili istoriar Antonio Bonfini iz Askolija i knjievnik Galeoto Marcio iz Narnija. Na Matijinom dvoru je delovao italijanski slikar Filipo Lipi, a od minijaturista Atavanti Atavante iz Firence i Feliks Petani iz Dubrovnika. Na elu minijatorske radionice nalazio se Italijan Naldo Naldi. Od astronoma-astrologa Matija je hteo da dovede na svoj dvor Dubrovanina Ivana Gazula, ali on nije pristao, te je doao Johan Miler iz Kenigzberga, poznat kao Regiomontanus. Matijin hroniar bio je Jovan Turoci. Turocijevo delo preradio je za Beatrisu Aragonsku u humanistikom duhu biskup Luere Pietro Ranzano. Konano, italijanski humanista iz Askolija, Antonio Bonfini, napisao je veliku istoriju Maara u humanistikom maniru, predstavljajui Matiju kao dostojnog potomka stare rimske patricijske porodice Valerija. Prema njemu, to dokazuje njihov zajedniki grb, koji predstavlja gavrana. Otuda i humanistiko ime Matije Korvin(us), od latinskog naziva ove ptice korvus (corvus). Bonfinijev savremenik i sunarodnik Filipo Buonakorsi, koji je 1483. godine, na putu iz Italije za Poljsku, posetio Budim, imao je o Matiji manje laskavo miljenje. On je prema njemu oblikovao junaka svog spisa, koji je napisao pod humanistikim imenom Kalimahus eksperijens, o hunskom kralju Atili. Atila je, prema njemu, bio nestalan i nije se drao ugovora. Negovali su se i drugi vidovi kulture. Na dvorskim zabavama se recitovalo i pevalo. Prefinjenim Italijanima palo je u oi da se retko pevalo o ljubavi, a skoro uvek o junakim delima. Od epskih pesama sauvana je pesma o zauzimanju apca. Roeni kozer Matija voleo je uene razgovore, reavanje rebusa, ali takoe lake oblike zabave od duhovitih dosetki do masnih ala. Humanistiki stil se odrazio i u prepisci kralja i pripadnika njegove okoline, naroito onih koji su obrazovani u Italiji. Na dvoru su se 97

odomaili italijanski obiaji. Uvedena je upotreba dvokrake viljuke, koja do tada nije bila poznata u Ugarskoj. Maari su do tada jeli prstima, ak i na kraljevskom dvoru. Najvee Matijino ostvarenje na polju kulture bilo je osnivanje biblioteke Korvine (Corvina), koja je imala 2.0002.500 knjiga. Bibliotekar je bio Italijan Tadeo Ugoleto. On je imao pravo da slobodno bira knjige za biblioteku. U nabavci knjiga prednjaio je sm kralj Matija. Fond biblioteke su Turci, posle osvajanja Budima, unitili (naeno je samo sto sedamdeset primeraka, koji se uvaju u bibliotekama od Istanbula do Njujorka). Matijin primer su sledili ljudi iz njegove okoline. Velike biblioteke su imali i neki drugi Matijini savremenici, u prvom redu prelati. Vacki biskup Nikola Batori u svom biskupskom seditu i kaloko-baki nadbiskup Petar Varadi u Bau imali su veliku biblioteku sa latinskim, italijanskim i grkim delima. Iz ovog doba je sauvan spisak knjiga petrovaradinske opatije (to su uglavnom bila liturgijska dela). Pored prelata, knjige je imao i poneki obrazovaniji velika. Neki od njih su ih, kao i kralj Matija, ak i itali. To je ipak bila retkost. Veinom su provodili dane u lovu i zabavi. Pored rukom pisanih kodeksa, u vreme Matijine vladavine u Ugarskoj se javljaju i tampane knjige. Sudija kraljevog linog prisustva (iudex personalis presentiae), starobudimski prepozit Ladislav (Laslo) Karai, doveo je 1470. godine iz Nemake u Budim tampara Andriju Hesa. On je osnovao prvu tampariju u Ugarskoj, u kojoj je 1473. godine tampana Budimska hronika. tamparija je radila samo nekoliko godina. Pored toga, radili su i knjigovesci, o ijoj umetnosti svedoe retki sauvani primerci knjiga iz Korvine. Matija je bio mecena ne samo knjievnika ve i likovnih umetnika. Po njegovoj elji obnovljene su u renesansnom stilu kraljevska palata u Budimu i dvorac u Viegradu. Ovde su se odravale renesansne sveanosti. Iz fontane, umesto vode, teklo je vino. Delatnost Matijinih arhitekata bila je nadaleko poznata. Moskovski veliki knez Ivan III traio je 1488. godine graditelje od ugarskog kralja. Od Matijinih graevina sauvani su samo delovi. Slian je sluaj sa spomenicima vajarstva njegovog doba. Izmeu ostalih, treba pomenuti deo oltara u Dioeru, rad Jovana Dalmatinca, kao i nadgrobne spomenike prelata iz Baa i Rakovca. Sauvano je vie Matijinih portreta, u slici i reljefu, kao i Beatrisinih. Negativna strana Matijine enidbe odraavala se u nepotizmu koji je dolaskom Beatrise zavladao na ugarskom dvoru. Od Andrije II, nijedan ugarski vladar nije toliko otvoreno iskazivao svoju velikodunost prema eninoj rodbini kao Matija. On je za ostrogonskog nadbiskupa imenovao, prvo brata svoje supruge Jovana Aragonskog (1484 1485), a zatim njenog devetogodinjeg sestria (14871497) Ipolita Este. Njegovu sestru Izabelu Matija je nameravao da uda za ora Brankovia.

Matijina spoljna politika u poslednjoj deceniji njegove vladavine (1480 1490)

Maarsku je jo skuplje kotalo to se Matija, radi rodbine svoje ene, pre svega svog tasta kralja Ferantea, upleo u italijansku politiku. U poetku mu je pruao pomo protiv zajednikog neprijatelja hrianstva, Osmanskog carstva. U septembru 1480. godine Turci su napali Napuljsku kraljevinu i zauzeli Otranto. Oni su ovaj grad drali godinu dana. Ferante je preduzeo akciju za osloboenje Otranta tek u septembru 1481. godine, poto je Mehmed II umro, a nasledio ga njegov sin Bajazit II. Matija je u borbi protiv Osmanlija stao na stranu svog napadnutog tasta. On mu je poslao, za vraanje 98

Otranta od Turaka, 800 maarskih vitezova pod vostvom Blaa Maara. Maarska jedinica je, zauzimanjem vodovoda, imala znaajnu ulogu u oslobaanju Otranta. Ovaj izvor se i danas naziva Izvorom Maara (Fontana degli Ungeri). Kako bi izvrio pritisak na Tursku, uporedo s ovom akcijom, ugarska vojska je 1480. prodrla u Bosnu do Sarajeva, a idue 1481. godine u Srbiju sve do Kruevca. To je dovelo do turskog protivnapada. Osmanlije su 1482. godine upale u Banat i prodrle sve do Beeja, odnosno Temivara. Matijina vojska je pobedila Turke na Uni. Novi sultan Bajazit II je ponudio Matiji mir, ali je on, iz hrianske solidarnosti, to odbio. Godine 1483. ipak je pristao na primirje, koje e 1486. godine biti produeno. Time je Matija do kraja svoje vladavine regulisao odnose izmeu Ugarske i Turske, i mogao je da se usredsredi na politiku prema Austriji i Italiji. Matija je u unutranjim sukobima u Italiji podravao aragonsku porodicu protiv svojih dojueranjih saveznika, Mletake republike i papstva, u koje se razoarao. On je zamerao Mleanima to su obustavili, ili bar umnogome smanjili, finansijsku. potporu za borbu protiv Turaka, a pred kraj njegove vladavine dolo je ak do oruanog sukoba sa Mletakom republikom oko ostrva Krka, poseda hrvatske velikake porodice Frankopana. Papi Sikstu IV, nasledniku Pavla II, Matija je zamerao to ga je izneverio u ekoj. Njegovi odnosi sa Sikstom IV u poetku su bili korektni. Meutim, 1482. papa je, uz pomo Mletake republike, poeo rat sa Ferarom, gde je vladao mu Beatrisine sestre Eleonore Aragonske. Matija je poslao maarske ete u pomo svojoj svastici i paenogu. Za vreme naslednika Siksta IV, odnosi Ugarske sa papstvom i Mletakom republikom su se jo vie pogorali zbog sukoba oko Ankone, najznaajnijeg lukog grada na Jadranskom moru izmeu Venecije i Barija. Ankona je u kasnom srednjem veku bila pod vrhovnom vlau papa. Ona ih, meutim, prema miljenju njenih stanovnika, nije dovoljno titila protiv suparnika, Mletake republike. Mleani su kroz celu epohu nastojali da sputaju trgovinu suparnikog grada. Papa im je, udovoljavajui Mleanima, prepustio Ankonu. Ankona je kao odgovor na to, posredstvom Ferantea, izgovarajui se turskom opasnou, iji se saveznik, gusar Bokolino da Guino, ugnjezdio u susednom Osimu 1488. godine zatraila zatitu od kralja Matije. Matija je prihvatio njihovu molbu i ugarska zastava se zavijorila na zidinama Ankone i laama u njenoj luci. Posle izmirenja pape i napuljskog kralja, meutim, Matija je, izmolivi za njene stanovnike amnestiju, morao da vrati Ankonu papi. Ovi poduhvati su doneli Matiji i Ugarskoj vie slave nego koristi. Matija nije uspeo da privoli papu da mu preda princa Dema, mlaeg sina Mehmeda II, kako bi mogao da izvri pritisak na Bajazita II. Naprotiv, Matija se sve vie izolovao u borbi protiv Fridriha III i njegovog sina Maksimilijana Habzburkog. Produenje primirja sa Bajazitom II, zbog zauzetosti u Austriji, izazvalo je negodovanje pape. Kako bi pridobio crkvene velikodostojnike, Matija ih bogato darivao kardinalu Askaniju Sforci dao je u komendu (na uivanje) pevaradsku, a Rodrigu Bordi, kasnijem papi Aleksandru VI, petrovaradinsku opatiju. Borba sa Habzburzima obnovljena je 1482. godine zato to Fridrih III nije platio, jo 1477. godine obeanu, ratnu odtetu. Matija je postigao na ratitu velike uspehe. On je za tri godine osvojio Koruku, tajersku i Donju Austriju. Osvajanjem tajerske postali su mu podanici Jovan i ore, sinovi slepog despota Stefana Brankovia. On ih je pozvao u Maarsku, davi im u Sremu imanja, gde su se, zajedno sa svojom majkom Angelinom, naselili. Oni su tu zatekli brojno srpsko stanovnitvo, koje ih je smatralo 99

svojim vladarima. Matija je to uradio kako bi Srbe pridobio za odbranu june Ugarske protiv Turaka. U Banatu su najpoznatiji srpski feudalci bili Jakii od Nalaka, a u Bakoj Belmuevii, koji su se isticali u Matijinim ratovima. Vrhunac, ne samo austrijskih ratova ve i itave Matijine vladavine, bilo je zauzimanje Bea 1485. godine. Ratovanje je okonano primirjem 1487. godine. On, meutim, nije uspeo da slomi otpor Fridriha III. Fridrih je i dalje odbijao reviziju ugovora u Bekom Novom Mestu.

Matijina unutranja politika (14801490)

Matija je, zbog nereenog pitanja naslednika prestola, bio sve nervozniji. On se tada ve bio pomirio s tim da mu kraljica Beatrisa nee podariti naslednika. Nemajui zakonitog potomka, on je pomiljao da presto ostavi svom vanbranom i hromom sinu, Ivaniu Korvinu, koga mu je, za vreme opsade Vroclava 1471. godine, rodila graanka Barbara Edelpek. Primer mu je bio njegov tast, napuljski kralj Ferante, koji je bio nezakoniti sin napuljskog kralja Alfonsa Aragonskog. Meutim, ugarsko drutvo tog doba bilo je konzervativnije od italijanskog, a ni Matija nije imao toliku mo kao Alfonso. Za probu, on je Ivania hteo da imenuje za hrvatsko-slavonskog hercega i bosanskog kralja. Kako bi postigao svoj cilj, Matija je morao da dobije pristanak najveih ugarskih velikaa. On je stoga njih obasipao bogatim darovima u posedima i novcu kako bi ih privoleo da prime Ivania za kralja. Time je jaao upravo one protiv kojih se borio tokom itave svoje vladavine. S druge strane, kako bi svog sina materijalno obezbedio i podigao njegov autoritet u oima veleposednika, darovao mu je ogromna imanja. Pored imanja Hunjadija, on mu je u Ugarskoj dao dobra izumrlih Gorjanskih i Morovikih, kao i drugih velikakih porodica. Sedamnaestogodinji Ivani Korvin, u trenutku smrti svog oca, imao je u vlasnitvu 1.000 sela, 49 trgovita, 17 zamkova i 30 tvrava. Njegovi posedi su bili vei od poseda bilo kog drugog veleposednika. Poto je 1485. godine zauzeo kneevinu Opavu, a 1488. Glogovu, posede Viktorina Podjebrada, Matija je i ove preneo na Ivania, koji je tako postao carski knez. U meuvremenu je, 1487. godine, verio Ivania sa Bjankom Sforca, bratanicom Lodovika il Mora, gospodara Milana, kasnije drugom enom Maksimilijana Habzburkog. Kako bi pridobio i upanijsko plemstvo, Matija je hteo i njima da ugodi. On je tzv. Veim dekretom (Decretum maius), zakonom iz 1486. godine, ispunivi njihovu davnanju elju, naredio da upanijski posednici iz svojih redova biraju podupana i okrune (sreske) naelnike, koji pred njima polau zakletvu vernosti. On je, meutim, istim zakonom, ukinuvi povremene generalne kongregacije palatina, albe na presude upanijskih sudova uputio pred stalni kraljevski sud. Time je uveliko poveao pravnu sigurnost niih slojeva feudalne klase. Ideolog Matijine vladavine, Jano Turoci, nije u svojoj hronici sluajno naglaavao da meu plemiima po njihovim pravima nema razlike. Matija je time ponovo stekao popularnost meu niim plemstvom. Naalost, kao mnogi uspeni dugoveni vladari, i Matija je poeo da slua dvorske ulizice i laskavce, ne primetivi da su oni samo eho njegovih sopstvenih elja. Kritiare je jo od likvidacije Vitezove zavere sve manje podnosio. Oni koji to nisu shvatali, ili nisu hteli da shvate, kao njegov kancelar, kalokobaki nadbiskup Petar Varadi, loe su proli. Samog Varadija je zatvorio u tvravu Arva (Orava, Slovaka), gde je pet godina bio u zatoenitvu. Odavde je tek pred Matijinu smrt, na intervenciju papskog nuncija, prebaen u Viegrad. Sazivanje sabora o pitanju naslednika Matija je odlagao dok ne dobije pristanak Fridriha III. U toku pregovora, nastavljenih 1489. godine, usred svae sa 100

svojom suprugom Beatrisom, koja se protivila Ivanievoj kandidaturi, kralj Matija je 6. aprila 1490. godine u Beu iznenada umro. Govorkalo se da je otrovan, ali opis simptoma njegove agonije ukazuju na modanu kap, izazvanu velikim uzbuenjem. U prvom trenutku, posle smrti kralja Matije, osetilo se olakanje. Nije laknulo samo velikaima ve i niim slojevima, koji su uglavnom nosili teret njegove politike. Zato je razumljiva primedba pisca Dubnike hronike da su ga pratile kletve siroadi i potlaenih. U svetlu uskoro nastupajuih dramatinih dogaaja, kao to su bili seljaki rat i tursko osvajanje, negativna Matijina slika se rano promenila u svesti ljudi. Ljudi su zaboravili njegove loe strane i seali se samo svoje pravne i imovinske sigurnosti za vreme njegove vladavine. Nije trebalo da proe ni jedan vek da Matijino ime postane simbol pravednosti. Svi oteeni u svojim pravima oekivali su Matiju Pravednog. Oni su poeli da veruju da on nije ni umro i da e se ponovo pojaviti da zatiti nejake. Mnogo uravnoteenije je o njemu sudio njegov savremenik, koruki upnik Jakov Unrest. Iako su i njegovu uu otadbinu pustoili Matijini najamnici, on je priznao da je sa njim, i pored svih njegovih mana, nestao jedan veliki vladar. Savremena istoriografija ovom sudu teko bi mogla neto da doda.

Vladavina Jagelonaca (14901526)

Na upranjeni maarski presto, pored Ivania, kome je bio namenjen, i Beatrise, koja je takoe htela da nasledi Matiju, bilo je vie pretendenata. To su bili, u prvom redu, Habzburzi, Fridrih III i Maksimilijan. Oni su na maarsku krunu polagali pravo na osnovu ugovora iz 1463. godine, kojim im je to Matija izriito obeao u sluaju da ostane bez zakonitog naslednika. Ugarski sabor je, meutim, smatrao, kao uvek u slinim prilikama, da njemu pripada pravo izbora kralja. Pored Habzburga, pretendenti na presto bili su i poljski kralj Jan Olbraht i njegov brat, eki kralj Vladislav. Ugarski velikai odluili su se za Vladislava (14901516), pre svega da bi sauvali Matijina osvajanja u ekoj. Za Vladislava je bila i udova kraljica Beatrisa, raunajui da e, udavi se za njega, moi da ostane kraljica Ugarske. Izbornoj koaliciji Vladislava i Beatrise suprotstavili su se Vladislavljev brat, poljski kralj Jovan Albert (Jan Olbraht), i Maksimilijan Habzburki, u iju korist se njegov otac odrekao svojih prava. Maksimilijan je, posle povlaenja ugarskih garnizona, bez ikakvog otpora prodro u austrijske pokrajine, koje je bio zauzeo Matija, i uao u Be. Vladislavljeve pristalice iskoristili su kolebanje Ivania Korvina, koji se zadovoljavao naslovom kralja Bosne i koga su napustili upravo oni velikai koje je njegov otac najvie obasipao svojim dobroinstvima, osim peujskog biskupa i Matijinog rizniara igmunda Ernusta. Pored njega, na Ivanievu stranu stali su sin Matijinog najveeg suparnika Lovro Iloki i svojevremeno kaloko-baki nadbiskup i kancelar Petar Varadi. Pristalice Vladislava Jagelonca, koji je stigao u Maarsku krajem jula 1490. godine, sprovele su najzad njegov izbor, ali su mu nametnule teke izborne uslove. Vladislav se, njihovim prihvatanjem, odrekao najveih tekovina Matijine vladavine ubiranja stalnog poreza i dranja stajae vojske. Poto je na to pristao, Vladislav II je u jesen 1490. godine krunisan za kralja Ugarske. Druga dva pretendenta, meutim, nisu odustala. Jan Olbraht iz Poljske, a Maksimilijan Habzburki iz Austrije, upali su u zemlju. Poto se Vladislav II nagodio sa svojim bratom, okrenuo se protiv Maksimilijana, koji je ve bio zauzeo i opljakao Stoni Beograd. Kako su ga napustili neisplaeni najamnici i razoarane maarske pristalice, 101

Maksimilijan je pristao na sporazum sa nadmonijim Vladislavom. Njih dvojica su, poetkom 1492. godine, zakljuili mir, kojim je potvren ugovor iz 1463. godine izmeu njihovih prethodnika o uzajamnom nasleivanju. Time je meunarodni poloaj zemlje regulisan. Ugarsko plemstvo ovim sporazumom nije bilo zadovoljno, tako da su ga potvrdili samo neki velikai. Poto mu je u svemu pomogla, Vladislav II je izigrao i Beatrisu, dobivi, posle dugogodinje parnice, 1500. godine od pape Aleksandra VI razvod njihovog, tajno sklopljenog, braka. Matijina udovica napustila je obrukana zemlju u koju je pre etvrt veka dovedena uz najvee poasti. im su uzeli vlast u svoje ruke, velikai su poeli da unitavaju tekovine Matijine vladavine. Njegove nekadanje proslavljene vojskovoe, Pavle Kinii i Stefan Batori, razbile su 1492. godine, u dvodnevnoj bici na Kotanom polju u Tolnanskoj upaniji, crnu armadu koja je, poto vie nije dobijala platu, poela da pljaka po zemlji. Uporedo s unitenjem stajae vojske, poeli su ponovo meusobni sukobi feudalaca, koji su za vreme Matijine vladavine mirovali. Unitenje stajae vojske je bilo utoliko nerazboritije to je 1491. isteklo primirje sa sultanom, zakljueno 1486. godine. Osmanskom carstvu, naravno, nije bilo nepoznato da se Maarska liila jedine svoje efikasne vojne snage. Ponovo su poeli turski upadi, praeni pustoenjem, pljakom i odvoenjem roblja. Kada je hrvatski ban Emerih Derenenji pokuao da sprei jednu pljakaku tursku vojsku da odnese plen i odvede roblje, dolo je 1493. godine do bitke na Krbavskom polju kod Udbine, u kojoj je izginulo mnogo hrvatskih plemia. Sa Turcima je, posle ovog poraza, zakljueno primirje 1495. godine, mada to nije spreilo turske upade, tako da je primirje obnavljano 1498. i 1503. godine. Zbog beznadenog poloaja dravne blagajne, u kojoj je jedva bilo za svakodnevne trokove, pomo se oekivala sa strane. Uvidevi opasnost ako bi Maarska podlegla Osmanlijama, Mletaka republika i papstvo su obnovili 1501. godine novanu pomo namenjenu odbrani zemlje. Ona je ipak bila i suvie mala da bi se stanje bitno izmenilo. Zauzetost sultana ratom protiv Persije spasla je jo neko vreme Maarsku turskog napada veih razmera, ali kralj Vladislav i njegovi velikai nisu umeli to da iskoriste. Vladislav II se oslanjao samo na uzan krug svetovnih i, jo vie, crkvenih velikaa, kao to je bio Toma Baka iz Erdeda, na gornjoj Tisi. On je, kao savetnik kralja Matije i Beatrisin poverenik, napravio izuzetnu karijeru. Od sina kolara postao je, za vreme Matijine vladavine, tajni kancelar, titelski prepozit, zatim erski i jegarski biskup. Vladislav II ga je imenovao za ostrogonskog nadbiskupa, a papa Aleksandar VI za kardinala. Bakau, meutim, ni to nije bilo dovoljno i 1512. godine, ne alei novana sredstva, pokuao je da se domogne papske stolice. Tijara je, meutim, umesto njemu pripala jednom jo bogatijem kandidatu, kardinalu ovaniju Mediiju, sinu Lorenca Velianstvenog. Ovaj je kao papa uzeo ime Lav X. Veina ugarskog plemstva bila je nezadovoljna vladavinom Vladislava II Jagelonca, koji ak ni maarski nije znao i na sve zahteve plemstva odgovarao samo dobe (dobro). Zbog toga su ga podrugljivo nazvali Ladislavom Dobe. Novi kandidat plemstva za kralja bio je erdeljski vojvoda i spiki upan Jovan Zapolja, iji su stric Emerih i otac Stefan, od obinih sitnih plemia, poreklom iz Poeke upanije, postali palatini Ugarske. Jovan je hteo da postane ak i kralj Ugarske. On je prosio Vladislavljevu kerku jedinicu, princezu Anu, ali je odbijen. Podstaknut od strane sekretara i ideologa sitnoplemikih masa, Stefana Verbecija, plemstvo je na saboru 1505. godine donelo odluku da stranac ubudue ne moe biti biran za kralja Ugarske. Posle nekoliko godina, u svom zakonskom zborniku Corpus iuris Hungarici, nazvanom Tripartitom, Verbeci e, proklamovanjem 102

naela jednog te istog plemstva (una eademque nobilitas) pravno izjednaiti itavu ugarsku plemiku klasu. To naelo e vaiti sve do kraja postojanja plemstva u Ugarskoj. Uznemiren ovim dogaajima, Maksimilijan Habzburki je 1506. godine upao u Maarsku da orujem brani svoja prava, ali nije uspeo da prinudi ugarsko plemstvo da odustane od svog prava na izbor. Pitanje nasledstva ugarskog prestola je, dodue, izgubilo svoju aktuelnost, jer se Vladislavu upravo tada rodio sin Lajo. Maksimilijan se, meutim, uskoro ponovo mogao ponadati. Vladislavljeva supruga, Francuskinja Ana Kandal iz porodice grofova Foa sa Pirineja, umrla je na poroaju, a mali Lajo, nedonoe, bio je tako slab da su ga, umesto u povojima, drali umotanog u presno meso. Maksimilijan, da nita ne bi prepustio sluaju, zakljuio je 1515. godine ugovor sa Vladislavom o uzajamnom nasleivanju. Prema tom ugovoru, prestolonaslednik Lajo trebalo je da se oeni Maksimilijanovom unukom Marijom, a Maksimilijanov budui unuk ugarskom princezom Anom. Ako Maksimilijan ne bude imao unuka, Anom bi se oenio sam Maksimilijan.

Seljaki rat 1514. godine

Poloaj seljatva se, posle poraza ustanka u Erdelju 1437. godine, jako pogorao. Feudalna anarhija, koja je posle smrti kralja igmunda do Matijinog dolaska dvadesetak godina vladala, uticala je, u velikoj meri na linu i imovinsku bezbednost seljaka. Tome su u junoj Ugarskoj doprineli stalni upadi Turaka. Zbog straha od njih, stanovnitvo ovih oblasti poelo je ve krajem 14. veka da naputa svoja ognjita i da se seli u unutranjost zemlje. Osim Turaka, pljakale su i vojske koje su upuene da brane granice od Turaka. Godine 1470. ugarska vojska, koja je trebalo da sprei Turke da izgrade abaku tvravu, opustoila je u prolazu posede Gorjanskih u okolini Novog Sada u junoj Bakoj, prema miljenju vlasnika, gore od Turaka. Posle smrti kralja Matije Korvina poloaj seljatva se i dalje pogoravao. Stalei su, dodue, postigli da se Vladislav II odrekne ubiranja stalnog poreza od jedne zlatne forinte po kmetu u korist krune, ali oni su ga i dalje ubirali i zadravali za sebe. Kada je 1512. godine na presto Osmanskog carstva doao sultan Selim I, obnovili su se upadi Turaka i odvoenje roblja. To je najvie pogaalo teko pokretljive seljake. Kada je 1513. godine pao Knin, odlueno je da se preduzme veliki pohod protiv Turaka. Ugarski poslanici su opet krenuli na zapad da trae novanu pomo za jedan takav pohod. Oni su doli i kod pape. Papa Lav X nije dao novac, ali je, videvi u tome odlinu priliku da se oslobodi svog suparnika Tome Bakaa iz Rima, imenovao ga je za papskog legata za Maarsku, sa zadatkom da navetava krstaki rat protiv Turaka. Doavi u Maarsku u prolee 1514. godine, Baka je poeo da navetava krstaki rat na osnovu bule pape Lava X. Papska bula je onima koji se budu odazvali obeala, pored oprotaja grehova, osloboenje od kmetovskih obaveza, ujedno pretei onima koji bi hteli da spree nekog da stupi u krstaku vojsku najstroim crkvenim kaznama. Odziv, zbog mogunosti oslobaanja od kmetstva, bio je u redovima najniih slojeva ugarskog drutva ogroman. Kmetovima su se pridruili gradska sirotinja, osiromaeni plemii i seoski popovi. Naoruani ispravljenim kosama ili batinama, bez hrane, oni su hrlili u glavni logor krstaa kuruca (od latinske rei kruks /crux/ krst) pod Petom. Oduevljenje krstakim ratom podsticali su i duebrinici najsiromanijih, prosjaki kalueri. Rukovodstvo krstakog rata, sa Bakaem na elu, nije raunalo na toliki odziv mase, ali nije imalo kud. Na Uskrs 1514. godine Baka je proglasio pokret krstake 103

vojske, dodelivi posveenu zastavu njenom zapovedniku, sekeljskom sitnom plemiu eru Doi, koji je stekao slavu u ratovanju sa Turcima. S druge strane, posednici, pogotovo oni sitni sa jednim ili dva kmeta, bili su pogoeni odlaskom njihove radne snage u vreme prolenih poljoprivrednih radova. Oni su nastojali da spree njihov odlazak, to je odmah u poetku dovelo do pojedinanih sukoba vlastele sa kmetovima. Kako je u meuvremenu stiglo i tursko poslanstvo sa povoljnim ponudama za primirje, rukovodstvo krstakog rata se pokolebalo. Baka je sada opozvao papsku bulu. Okupljena masa ga, meutim, vie nije sluala. Kad se saznalo da krstakog rata nee biti, masa je pomislila da gospoda hoe da onemogue kmetovima spas i na ovom i na onom svetu. Dugo vremena nagomilavano, nezadovoljstvo je eksplodiralo. Bez obzira na Bakaevu zabranu, masa je iz logora ispod Pete krenula, ruei sve prepreke pred sobom, u pravcu junih granica zemlje. Od krstake ona se pretvorila u vojsku seljakih ustanika. Pobunjeni seljaci su hteli da se pokoravaju samo kralju i eru Doi. Gomila pobunjenih seljaka je pokuaje zaustavljanja odbijala i usput se obraunavala sa vlastelom, u prvi mah samo s onima koji su hteli da ih spree, a kasnije sa svim feudalcima koji su im se nali na putu a nisu im se blagovremeno pridruili. Vojska ustanika, preavi Tisu, potukla je plemiku vojsku Stefana Batorija kod Nalaka i zauzela grad anad. Ovdanjeg biskupa Nikolu akija, koji se posebno isticao tlaenjem svojih kmetova, ustanici su nabili na kolac. Ispod anada pobunjeni seljaci su se, pod vostvom era Doe i njegovog brata Grgura, uputili pod Temivar i opseli grad koji je branio Stefan Batori. Feudalci su se uskoro organizovali. U pomo Batoriju pohitao je njegov zakleti neprijatelj Jovan Zapolja. On je u bici pod Temivarom razbio slabo naoruanu seljaku vojsku. era Dou je zbacio sa konja i zarobio Zapoljin roak, Petar Petrovi. Pored glavnine seljake vojske, postojale su i druge manje vojske. Jednu od njih je razbila srpska posada beogradske tvrave. Ona je, preavi iz Srema Dunav kod Futoga, opustoila posede porodice Terek i uputila se u pravcu Tise, sa namerom da je pree i da se prikljui glavnoj vojsci pod Temivarom. Nju je, meutim, sustigla kod gradia Perleka, izmeu Beeja i Bakog Petrovog Sela, jedna plemika vojska koja ju je potukla i ubila njenog vou. Druga vojska, pod vostvom popa Lerinca Mesaroa, pustoila je zapadnu Baku. Ona je opkoljena u crkvi u Hajsentlerincu, severno od Sombora. Plemika vojska je vou bacila sa zapaljenog crkvenog tornja. Ustanicima su se pridruili i neki Srbi. Voa jedne ete bio je Srbin Radoslav Na (Veliki). Ugarski feudalci su se, posle pobede, surovo osvetili pobunjenim seljacima. Ranjenog era Dou su u Temivaru, posle svirepih muenja, pogubili. Prema tradiciji, ispekli su ga na usijanom prestolu i krunisali uarenom krunom. Njegove pristalice su terali da jedu njegovo spaljeno telo. Onog ko bi to odbio, ubili bi na licu mesta. Ubrzo zatim rairila se u narodu vest da se na mestu njegovog pogubljenja pojavila Majka boja. Tu je kasnije podignut spomenik Marije sa detetom Isusom, koji je s vremena na vreme obnavljan i postoji i danas. I ostali uesnici su svirepo kanjavani. U pustarskim delovima siromanim drveem, na jedno drvo bi obesili vie uhvaenih pobunjenika. Neki su ak mislili kako bi trebalo sve seljake pobiti, da nisu potrebni kao radna snaga. Sabor je 1514. godine doneo zakon kojim je potvreno pravo feudalaca na naturalnu i radnu rentu, koje su praktino ve postojale. Ideolog feudalaca Stefan Verbeci bio je umereniji. On je u svom nacrtu zakona predlagao da se kmetovi bace u veito suanjstvo, zabrani im se slobodna selidba i 104

noenje oruja. Njegovi predlozi, meutim, nikada nisu dobili snagu zakona. Seljaci su za to verovatno imali da zahvale podeljenosti feudalaca, koja se ispoljila im je minula prva elja za osvetom. Posle otrenjenja, svaki od pobednika je hteo da se kazne tui, a ne njegovi kmetovi. Zbog neslaganja plemstva, ublaeno je kanjavanje pobunjenih seljaka. Oni koji nisu okrvavili ruke ubistvom gospodara dobili su amnestiju, koja je proirena i na plemie koji su se pod prinudom pridruili ustanicima. Njima su ak, posle izvesnog vremena, vraena njihova imanja, oduzeta posle pobede nad ustanicima. Tako je i Andrau Sakoljiju vraen Beej. Seljaki rat u Ugarskoj 1514. godine bio je jedna u nizu evropskih seljakih buna akerije 1358, ustanka Vata Tejlora 1381, husitskih ratova 14191434, ustanka Engelbrekta u vedskoj 1434, bune u Transilvaniji 1437, nemakog seljakog rata 1527. i bune Matije Gupca 1571. godine. On ima puno slinosti sa njima, ali i neke specifinosti. Jedna od tih je svakako nain na koji je zapoeo, odnosno njen krstaki karakter. To ga ini slinim sa nekim drugim krstakim pokretima koji su se oteli nadzoru organizatora i okrenuli se ka drugim ciljevima. Drugu njegovu posebnost istoriografija je videla u tome to su gospoda, uoi sudbonosne borbe sa Turcima, razoruala seljake i na taj nain liila zemlju odbrane. Teko je, meutim, verovati kako bi seljaka vojska, koja se nije mogla odupreti malobrojnim plemikim trupama, odolevala turskoj vojsci, daleko nadmonijoj od ugarske. U svakom sluaju, seljaka buna je svojim pustoenjima i gubicima u ljudskim ivotima doprinela smanjenju odbrambene sposobnosti zemlje. Posle smrti Vladislava II, 1516. godine, nasledio ga je njegov desetogodinji sin Lajo II (15161526). Obrazovano je kolektivno regentstvo od dvadeset osam lanova. Poto je Baka, zbog neuspeha krstakog rata, izgubio svoj ugled, najuticajniji njegov lan bio je pobednik seljakih ustanika Jovan Zapolja. Poto su ga podravale sitnoplemike mase, on je otvoreno stremio ka prestolu. Nzemu, naravno, nije bilo u interesu da pomogne mladom kralju Lajou. U takvoj situaciji mo ugarske drave je sve vie opadala. Upravo u tom trenutku pojaani su turski napadi na zemlju. Sabor u Bau je 1518. godine doneo mnoge zakljuke u pogledu odbrane zemlje, ali nije bilo nikog da ih sprovodi. Novi sultan, Sulejman II, poto je osvojio Egipat, ponovo je krenuo u rat protiv Ugarske. Godine 1521. osvojeni su Beograd, abac i gradovi u Sremu. Ova oblast je opustoena, a akindije smederevskog sandaka Bali-bega Jahjapaia upale su prvi put u Baku i odnele letinu iz okoline ablja. To je, pored ostale tete, umanjilo crkvenu desetinu Kalokobake nadbiskupije, namenjenu odbrani junih granica zemlje. Upravo je tada petnaestogodinji Lajo II otpoeo svoju samostalnu vladavinu. Situacija u zemlji se jo vie pogorala, jer je na saboru 1525. godine dolo do otvorenog rascepa unutar veine plemstva, s jedne, i kralja i njegovih savetnika, s druge strane. Jovan Zapolja je napustio dvor i otiao u Erdelj, preputajui vladara i zemlju njihovoj sudbini. I ostali velikai su bili ravnoduni. Papski legat Jakopo Burgio je rekao da se, ako bi se Maarska mogla spasti za sto forinti, ne bi naao nijedan ovek koji bi tih sto forinti dao. Krunske prihode zakupili su panski Jevrejin Emerih Fortunat i porodica Turzo, agent augzburkih Fugera. Lajo II se izdravao od potpore koju je dobijao od pape. Odbrana junih granica bila je poverena kaloko-bakom nadbiskupu Pavlu Tomoriju. On je ponekad uspevao da isposluje od dvora poneki manji iznos novca za izdravanje vojske. ajkai, koji nisu dobili platu, otkazali su slubu ugarskom kralju i preli na stranu sultana. Dani nezavisnosti srednjovekovne Ugarske kraljevine bili su odbrojani. Njihov poslednji as kucnuo je na Usekovanje (odsecanja glave) svetog Jovana, 29. avgusta 105

1526. godine. Maarska i Maari su, pored svih posebnosti, do Mohake bitke 1526. godine bili na dobrom putu integrisanja u zapadnoevropsko drutvo. Tursko osvajanje zemlje e taj put razvoja, ako ne prekinuti, svakako odloiti za daleka vremena.

106

2. OD MOHAKE BITKE DO SMRTI CARA JOZEFA II2

Vreme od Mohake bitke do smrti cara Jozefa II veoma je vaan i sloen period istorije Maara. U osnovi moe se podeliti na dva jasno razgraniena razdoblja. Prvo traje od 1526. do 1711. i obuhvata dogaaje vezane za prodor Osmanlija u ugarske oblasti, postepeno cepanje zemlje prvo na dva, pa na tri dela, reformaciju u 16. i pokuaje protivreformacije tokom 17. veka, kao i dugotrajan i teak proces integrisanja maarskih oblasti u Habzburku monarhiju, obeleen politikim i oruanim sukobima. U drugom razdoblju, od Satmarskog mira 1711. do 1790, obnavljana je politika, ekonomska i drutvena struktura Maarske, unazaena i delimino dezintegrisana dugim ratovanjem s Osmanlijama i Habzburzima, i konano integrisana u Austrijsku monarhiju. U pomenutim razdobljima, obeleenim tekim iskuenjima, Maari su uspeli da ouvaju, mada ne neokrnjenu, svoju dravnost, veinu dravnih organa, upravnu, sudsku i zakonodavnu vlast na velikom delu svoje dravne teritorije. Uz duboke promene u privrednoj, kulturnoj i idejnoj sferi, polako se odvijala i sutinska promena etnike strukture stanovnitva: dok je u srednjem veku stanovnitvo Kraljevine Maarske veinom bilo maarsko, na kraju razmatranog perioda Maari su ostali samo u srazmernoj veini, a u odnosu na ostale narodnosti postali su manjina. Ta injenica bitno je odredila ne samo politiku istoriju sledeih vekova ve i ekonomske odnose, kulturne prilike i idejna kretanja do dananjeg dana. *** Na izmaku srednjeg veka Kraljevina Maarska je obuhvatala itavu oblast Karpatske kotline i bila je jedna od najznaajnijih drava Evrope. Prostirala se na vie od 325.000 kvadratnih kilometara i imala oko 3,5 miliona stanovnika. Za maarsku krunu su se takmiile slavne dinastije Habzburga, Luksemburga i Jagelo, koje su smatrale da bi Maarska mogla da postane sredite jake carevine. Meutim, sudbinu Maara u narednim vekovima odredila je ekspanzija Osmanskog carstva. Kada je Sulejman I Velianstveni 1520. godine stupio na presto, Turska je obuhvatala preko 1,5 miliona kvadratnih kilometara, imala je 1213 miliona stanovnika, a njena vojna snaga je nadmaivala ujedinjene vojne sile evropskih drava. Ve je Mehmed II Osvaja (14511481) najavio obnovu Rimskog carstva, odnosno program osvajanja hrianske Evrope. Meutim, usled unutranjih i spoljnih okolnosti, ostvarivanje ove zamisli mogao je da zapone tek Sulejman I. Njegov najvei neprijatelj postao je nemako-rimski car Karlo V, a prvi na udaru se naao njegov mlai brat, Ferdinand Habzburki, pretendent na maarski presto. Sulejman I je sa Ferdinandom decenijama ratovao na kopnu, a s Karlom V, u tenji da osvoji Tunis i Italiju, prvenstveno na moru. Na kopnu je u naredna dva veka glavno bojite postala Kraljevina Maarska. Pored injenice da su za vreme vladavine Sulejmana I presti i mo Osmanskog carstva dostigli vrhunac, ofanziva Osmanlija protiv evropskih drava bila je podstaknuta nekim prilikama u politikom ivotu Evrope toga vremena. Francuska, glavni evropski saveznik Osmanskog carstva, u nameri da oslabi uticaj Habzburga na zapadu, podsticala je Sulejmanove osvajake planove protiv Maarske. Tursko napredovanje olakala je i okolnost da je otporna snaga evropskih drava bila naruena verskim razdorom izazvanim irenjem reformacije: pribojavajui se mogunosti da bi uspena protivturska
2 Zahvaljujem se fondaciji Domus Hungarica Scientiarium et Artium iz Budimpete, koja mi je dodeljivanjem stipendije omoguila istraivanja vezana za rad na temi Istorija Maara od Mohake bitke do smrti Jozefa II (prim. Zoltan ere).

107

borba mogla da ojaa papstvo i katolike, protestantski kneevi nisu bili spremni da se pridrue tako jakoj protivturskoj koaliciji.

Mohaka bitka
Sudbonosan dogaaj u istoriji zemalja Srednje i Istone Evrope, odnosno habzburke dinastije, bila je Mohaka bitka 29. avgusta 1526. Dolazei od Plovdiva, preko Nia i Beograda, sa vie od 100.000 vojnika i 300 topova, turski sultan Sulejman I Velianstveni je polovinom jula 1526. prodro u Srem. Posle dvonedeljne opsade osmanska vojska je zauzela Petrovaradin, neto kasnije Ilok i Osijek, te je 26. avgusta preko pontonskog mosta prela Dravu i 28. avgusta izbila na est kilometara juno od Mohaa. Iako se ve u prolee znalo da se priprema turska ofanziva, kralj Lajo II je tek 12. juna uputio poziv za rat. Plemstvo se na taj poziv slabo odazvalo, te se na polju kraj Mohaa okupilo samo oko 25.000 vojnika (6.000 konjanika) i 80 topova. Mada su u maarskom vojnom taboru postojala miljenja da zbog slabosti ne treba prihvatiti bitku, ve da bi bilo celishodnije saekati hrvatsku vojsku pod vostvom Krste Frankopana i povui se prema Erdelju, odakle je nailazio erdeljski vojvoda Jovan Zapolja sa 12.000 vojnika, palatin Itvan Verbeci i glavni komandant Pavle Tomori, kaloki nadbiskup, pod pritiskom ratobornijih mlaih komandanata, odluili su da prihvate bitku. Vojske su se do podneva 29. avgusta postrojile. Deo turske konjice pod Bali-begom je poslat da zaobie desno krilo maarske vojske i napadne njihov tabor. Posle artiljerijske pripreme Maari su oko 15 asova napali turske poloaje. Uspeli su da probiju prvi borbeni red turske vojske (rumelijska vojska) i potisnu ga u drugi. Tada se drugi red osmanske vojske, sastavljen od Anadolaca, razdvojio ne zna se da li namerno ili pod pritiskom hrianske vojske te su turski topovi i janiarski strelci otvorili snanu topovsku i puanu paljbu na desno krilo i centar ugarskih bojnih redova koji su tada ve doli do treeg reda turskih snaga, do janiara koji su titili i samog sultana. Desno krilo hrianske vojske, koje su napali Balibegovi odredi, poelo je u neredu da se povlai. Kada je odbijen i napad ugarskog centra, nastala je panika i bekstvo. Bitka je zavrena za nepuna dva sata potpunim porazom hrianskih snaga. Izginulo je vie od 20.000 vojnika. Teke posledice bitke osetile su se odmah. Gubici na bojitu nisu znaili samo slamanje kime maarske vojne organizacije ve i smrt mnogih vodeih linosti crkvene i centralne dravne uprave (sem kralja, poginulo je i sedam prelata, 28 barona kancelar, zemaljski sudija, komornik i drugi najvii dravni dostojanstvenici), brojnih velikih upana, uglednih linosti i vojnih stareina, to je trenutno dovelo do paralisanja dravne uprave. Pogibija Lajoa II ostavila je zemlju obezglavljenom i pred problemom izbora novog kralja. Posle bitke turske akindije su poharale Prekodunavlje (Prekodunavlje, Dunntl, oblast zapadno od reke Dunava, oiviena Dunavom, Dravom, tajerskom i Donjom Austrijom) i severoistone oblasti Maarske, a glavnina turske vojske je pola na Budim, koji je zauzet bez borbe 12. septembra. Turci su opljakali i spalili Petu i Budim i 25. septembra, preko Dunava i Tise, krenuli natrag u Tursku. Kraljica Marija je, neposredno posle vesti o porazu, napustila Budim sa najbliim saradnicima, smestila se u Pounu i sazvala dravni sabor za novembar. Istovremeno, poeli su se polako javljati prvi vidovi spontanog otpora Osmanlijama: jegarski biskup Pal Vardai je na teritoriji svoje episkopije poeo okupljati ljude i opremu; erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, srpski despot Radi Boi, ban Krsto Frankopan i tamiki upan Peter Perenji sa svojim odredima 108

preduzimali su manje prepade na osmansku armiju. Osmanskim odredima, koji su krstarili po zemlji, uspeno su se suprotstavljala utvrena naselja Sekefehervar, Komarom, Viegrad, Tata, Estergom i Subotica. Mnogi gradovi i varoi bili su poharani posle pruenog otpora (Ba, Segedin i Peuj). Najizloenija besu Turaka bila su sela. Njihovo stanovnitvo se sklanjalo u zbegove po movarama, planinama ili unutar improvizovanih zaklona od kolja, koija i balvana. Kod Pili-Marota i juno od Baa turska vojska je naila na snaan otpor okupljenog naroda i tek je, uz osetne gubitke, uspela da rasturi zbegove. Pri unitavanju zbega kod Baa poginuli su i janiarski aga i vei broj spahija i oficira. Sami Turci su priznali da je narod odluno i istrajno branio ene i decu. Iako je osmanska vojska u pomenutim okrajima imala vee gubitke nego u Mohakoj bici, u vojnikom smislu oni nisu imali bitniji znaaj i nisu uspeli spreiti Turke da opustoe oblasti kroz koje su prolazili: njihov put bio je obeleen spaljenim i opljakanim naseljima, pobijenim stanovnitvom (prema nekim, najverovatnije preteranim, podacima, u meureju Dunava i Tise stradalo je vie od 400.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 odvedeno u roblje). Maarski i turski savremeni izvori slau se u oceni da je pomenuta, nekad gusto naseljena, bogata oblast tokom osmanskog pohoda pretvorena u pustinju. Poetkom oktobra osmanska vojska je napustila zemlju. Mada su se Turci povukli iz zemlje, ipak su mogli, iz svojih garnizona smetenih u sremske tvrave, da nadziru zbivanja u Maarskoj. Zauzimanjem Beograda, apca, Petrovaradina i sremskih utvrenja Osmanlije su u periodu 15211526. zapravo sruile juni odbrambeni sistem Maarske. Poraz u Mohakoj bici prouzrokovao je poetak kraja nezavisnosti Kraljevine Maarske, izbijanje graanskog rata i, s time u vezi, pojavu tenji koje e sredinom veka dovesti do raspada zemlje na tri dela. U irem smislu, ishod Mohake bitke i graanski rat znaili su rasparavanje i nestajanje jedinstvene, srazmerno snane sile koja se dotad uspeno suprotstavljala osmanskom nadiranju. Ujedno, okolnosti nastale posle Mohake bitke omoguile su naglo jaanje austrijske grane habzburke dinastije dolaskom Ferdinanda I na upranjene prestole eke, Maarske, Hrvatske i Slavonije dogaaj od presudne vanosti za stvaranje Habzburke monarhije. Mohaku katastrofu su savremenici shvatali kao Boju kaznu koja je usledila zbog unutranje anarhije, stranakog suparnitva, socijalne nepravde i moralnog opadanja zemlje. Sve je to doprinelo vojnom porazu Maarske, ali bitna injenica bila je vojna i ekonomska nadmo Osmanskog carstva. Maarska se protiv takve sile mogla uspeno da odbrani samo uz stranu vojnu i finansijsku pomo, ali ona nije stigla.

Poeci habzburke vlasti u Maarskoj

Dva kralja
Odlaskom osmanske vojske poetkom jeseni 1526. stvorena je mogunost za otklanjanje nastalih teta, sreivanje prilika u dravi, ali pre svega za popunjavanje upranjenog prestola. Vodee linosti su obnovu centralne dravne uprave smatrale vanijom od priprema za odbranu od novog turskog napada. Meutim, ni u takvim okolnostima, suprotnosti, koje su ve desetinama godina postojale meu plemstvom, nisu nestale, to se posebno ispoljavalo u vezi s izborom kralja. Posle pogibije Lajoa Jagelonca eko plemstvo je za kralja izabralo austrijskog 109

nadvojvodu Ferdinanda Habzburkog, a maarski i hrvatski stalei su se podelili izmeu dva pretendenta: Ferdinanda i Jovana Zapolje. Pri izboru naslednika Lajoa II najvei znaaj imale su meunarodne veze budueg kralja, koje bi se mogle iskoristiti u borbi protiv Osmanskog carstva. Polazei od odluka sabora iz 1505. godine prema kojima se, posle smrti Vladislava II, za kralja ne moe birati stranac i da e se plemstvo, u sluaju oruanog napada stranog pretendenta, zajedniki odupreti takvom pokuaju maarsko srednje i nie plemstvo i neki uticajniji baroni podrali su uraka poljskog kralja Sigismunda Jagelonca, jednog od najbogatijih barona Maarske, erdeljskog vojvodu Jovana Zapolju. Takvom opredeljenju doprinela je mo Poljske koja je u to vreme bila na vrhuncu, kao i injenice da je Poljska bila Maarskoj susedna drava i da su iz dinastije Jegelonaca poticala tri kralja Maarske Vladislav I Jagelonac, Vladislav II Jagelonac i Lajo II Jagelonac. Pri izboru Zapolje, sem bogatstva, raunalo se na njegovo iskustvo u dravnim poslovima, na dokazane vojnike vrline u osam protivturskih pohoda i na zasluge steene pobedom nad ustanicima 1514. Dravni sabor u Sekefehervaru je 10. novembra 1526. izabrao i krunisao za kralja Jovana Zapolju. Sabor je doneo i odluke o neophodnim pripremama za predstojei rat s Osmanskom carstvom, a radi priznanja Zapoljinog izbora i dobijanja pomoi u borbi protiv Osmanlija, poslati su izaslanici u Poljsku, Mletaku republiku, Pariz, Englesku, kod pape, nemakih izbornih knezova i Ferdinanda Habzburkog. Kao znak dobre volje, Francuska, Engleska i nemaki kneevi poslali su svoje predstavnike kod Zapolje, ali je stvarna pomo izostala. Drugi pretendent na presto bio je Ferdinand Habzburki. On je polagao pravo na maarski presto na osnovu mirovnog ugovora izmeu Jagelonaca i Habzburga iz 1491, dinastikih ugovora iz 1506. i 1515, prema kojima, u sluaju izumiranja muke loze jedne od te dve dinastije, njihove posede nasleuje druga ugovorna strana. Poto je Ferdinand u ekoj ve bio izabran za kralja, njegove pristalice u Maarskoj smatrale su da bi se tim izborom mogla uspostaviti ve tradicionalna maarsko-eka personalna unija. tavie, moglo se raunati da e Ferdinandov brat, tada najmoniji vladar Evrope, car Karlo V, preko Svetog rimskog carstva, pomoi Ferdinadu kao kralju Maarske u borbi protiv Osmanskog carstva. U prilog njegovom izboru ila je i injenica da je Lajoeva udovica poticala iz kue Habzburga. Posle Mohake bitke oko nje su se okupljale Ferdinandove pristalice. Polazei od toga, manjina maarskog plemstva, pre svega baroni predvoeni palatinom Itvanom Batorijem, na saboru u Pounu 17. decembra 1526, izabrala je Ferdinanda za kralja. Njegov izbor imao je i spoljnopolitike posledice: smatrajui Habzburge svojim glavnim neprijateljem, Sulejman je promenio taktiku i, umesto daljeg postepenog zauzimanja Maarske, odluio se da direktnim pohodima na Be (1529. i 1532) porazi kralja Maarske. U cilju razreenja nastalog spora izmeu dva kralja i spreavanja graanskog rata, Zapolja je ponudio da se oeni udovicom Lajoa II, habzburkom princezom Marijom, i zakljui savez sa Habzburzima, ali je odbijen. U momentu izbora Ferdinanda za kralja njegova vlast se ograniavala samo na nekoliko gradova u zapadnoj Maarskoj i na posede njegovih pristalica. U tim okolnostima veliku vanost je imala injenica da je Karlo V, umesto pomoi u borbi protiv Osmanskog carstva, obezbedio nemake trupe Ferdinandu za borbu protiv kralja Jovana I. Uz pomo te vojske Ferdinand je, tokom 1527. i 1528, uspeo da protera Zapolju u Erdelj, odnosno Poljsku, i da se krunie za kralja (3. novembra 1527). Zapolja je, uz podrku poljske i francuske diplomatije, pridobio turskog sultana, te je krajem januara 1528. u Carigradu zakljuen tursko-maarski savez, prema ijim odredbama je Sulejman I priznao Jovana I za jedinog vladara Maarske. 110

Cena sporazuma bilo je priznavanje turskog protektorata. Iako je kralju Jovanu bilo jasno da je ovaj korak veoma nepopularan u zemlji, odluio se na njega jer je smatrao da, uz izraeno antinemako raspoloenje naroda, a bez ozbiljnije strane pomoi protiv Osmanlija, jedinstvo zemlje moe ouvati samo uz prihvatanje turskog sizerenstva. Uz pomo poljskih, srpskih i turskih odreda i svojih maarskih pristalica, Zapolja je tokom 1528. i 1529. ponovo zavladao velikim delom zemlje. U njegovim uspesima, osim strane pomoi, znaajna je bila injenica da su mnogi politiki akteri, koji su tokom 1527. preli na Ferdinandovu stranu, shvatili da, bez obzira na mnoga obeanja, Ferdinand nije spreman da preduzme akciju protiv Osmanskog carstva ve, naprotiv, da pokuava da postigne politiki sporazum sa njom. Istovremeno, prihvatili su Zapoljino objanjenje saveza sa Turskom: na taj nain spasie zemlju od turskog ropstva, ali i od svih opasnosti nemake vlasti. Sulejmanov pohod na Be 1529. uvrstio je vlast kralja Jovana I. Graanski rat, koji je sa promenljivom jainom trajao do Varadskog mira 1538. godine (Varad ili Navarad, Oradea, Rumunija), tetio je obema stranama, a koristio je samo Osmanskom carstvu. Povoljnije politike okolnosti za svoje osvajake planove Osmanlije nisu mogli ni poeleti. Oni su i prilikom osvajanja balkanskih zemalja uspeno koristili politiku zavade svojih protivnika, a sad su im se u za to pruale zaista iroke mogunosti. U takvim okolnostima i stanovnitvo zemlje moralo se opredeliti za jednog od dvojice kraljeva, to je bilo jako teko usled nesposobnosti sukobljenih strana da protivniku trajno nametnu svoju politiku volju. Posledice svega toga bile su esta promena strane, potpuna politika zabuna i kriza. Ovo mutno i nesigurno vreme izazvalo je i pobunu meu Srbima u junoj Maarskoj, pod vostvom Nenada arnojevia, poznatog kao Jovan Crni ili car Nenad. Osnovni uzrok tih dogaaja bila je injenica da je Sulejmanov pohod i osmansko zaposedanje Srema izazvalo pomeranje Srba iz svojih stanita. Sem to je na taj nain njihov opstanak doveden u pitanje, poloaj Srba postao je krajnje nesiguran i usled nastupajueg rata izmeu dvojice maarskih kraljeva. U takvim okolnostima Srbi su se okupili oko harizmatine linosti pomenutog Nenada arnojevia, koga su smatrali potomkom srpske vladarske dinastije. Pod njegovim vostvom, deo Srba iz Srema premestio se u oblast Potisja, a kasnije, uz obavezu vojne pomoi Jovanu I, njima su dodeljene teritorije u opustoenim oblastima izmeu Dunava i Tise. Jovan Crni je brzo uspeo da okupi veliku vojsku od dvanaest hiljada boraca i tako postane vaan vojni i politiki inilac u dogaajima posle Mohake bitke. Sa svojom vojskom napadao je Osmanlije u Sremu, ali i posede maarskih plemia. tavie, on je naputene seljake i plemike posede poeo slobodno da deli svojim ljudima, ime je izazvao negodovanje oteenih. Na vrhuncu svoje moi proglasio se za cara i smestio u Subotici. Nezadovoljstvo je izazivala i okolnost to se, usled naseljavanja Srba u privremeno naputena baka sela, mnogi maarski stanovnici nisu uspeli da vrate na svoja ognjita. Najnezadovoljniji je bio Balint Terek, gospodar Subotice, koji je prepadom uskoro uspeo da povrati Suboticu. Poto je, prelaskom Jovana Nenada na Ferdinandovu stranu, Baka za kralja Jovana I bila izgubljena, on je naredio tamikom upanu Imre Cibaku da slomi Nenadovu mo. Posle nekoliko neuspenih akcija, u krvavoj bici kod Segfalve (Szgfalva), 12. jula 1527, srpska vojska je poraena, a nekoliko dana posle te bitke, pri opsadi Segedina, Jovan Nenad je smrtno ranjen. Posle njegove smrti Baka je, na kratko vreme, vraena pod vlast kralja Jovana I. Dogaaji vezani za pokret Jovana Nenada oznaavaju i izvestan prelom u politikom i istorijskom opredeljenju Srba u Maarskoj. Uvidevi da maarska drava, 111

koja se nala u graanskom ratu, ne moe da osigura njihov poloaj, veina Jovanove vojske vratila se u Srem, u svoja prvobitna naselja, to je, suprotno dotadanjoj praksi i opredeljenju njihovih predaka, znailo i prihvatanje osmanske vlasti. Mada su se jo due vremena mnogi Srbi borili na strani obojice kraljeva, tokom turskih pohoda u sledeim decenijama i postepenim proirivanjem osmanske vlasti u Maarskoj, postajalo je oevidno da sve vei broj Srba prelazi na stranu Osmanlija, a da se njihov broj na novoj maarskoj vojnoj granici, osnovanoj do druge polovine 16. veka, znatno smanjuje (to se ne odnosi na deo odbrambenog sistema u Hrvatskoj i Slavoniji). Epizoda sa Jovanom Nenadom pokazuje nestabilnost politikih i drutvenih prilika posle Mohake bitke, u kojima je dravna vlast funkcionisala neredovno i bila je primetna samo u onim oblastima u kojima su pristalice jednog ili drugog kralja dosledno istrajale uz svog izabranika. Vano je istai da je pri opredeljenju stanovnitva za jednog od kraljeva odreeni uticaj imao i odnos glavnih aktera graanskog rata prema irenju protestantskih uenja, koje je teklo naporedo sa politikim borbama. Ferdinand se, da bi papa priznao prava njegove dinastije na presto Maarske, koristio svim sredstvima kako bi spreio prihvatanje novih uenja. Suprotno njemu, Zapolja je prema protestantizmu bio tolerantan, ime je, usled brzog irenja protestantizma u Maarskoj, pridobio naklonost sve irih slojeva stanovnitva. Vremenom se pokazalo da je Zapolja mogao pod svojim nadzorom vrsto da dri vei deo Kraljevine sa Budimom (pre svega, Erdelj i severne oblasti Maarske, ali je imao pristalice i u Prekodunavlju i Slavoniji), da ga podravaju svi koji se iz raznih pobuda protive habzburkoj vlasti. S druge strane, Ferdinadove pristalice poticale su uglavnom iz zapadnih delova Maarske i njemu su se priklanjale u nadi da e ih zatititi od Osmanlija. Vremenom je nastala pat-pozicija. Kralj Jovan se tokom turskog pohoda 1529. godine razoarao u Portino saveznitvo i shvatio da se na nju ne moe oslanjati u postizanju svojih politikih ciljeva: Mehmed-beg je, prekrivi svoju zakletvu, pustoio severozapadnu Maarsku, a ne Austriju i Moravsku. S druge strane, Ferdinand I je uvideo da ne moe naneti odluujui poraz svom protivniku. Svesni nastale opasne situacije, oktobra 1530. u Poznanju su zapoeti pregovori izmeu predstavnika obojice kraljeva. Poto nijedan od njih nije eleo da se odrekne kraljevske titule, zakljueno je samo jednogodinje primirje. Slino njima, maarski velikai, pristalice i jednog i drugog kralja, 1531. i 1532. godine okupili su se na saborima bez kralja kako bi razreili nastale suprotnosti. Meutim, reenje koje bi zadovoljilo obe strane nije pronaeno, te su se razili bez postignutog dogovora, ime su u sutini pridoneli politikoj zbrci, kojom se ponovo okoristila osmanska strana. Kobne posledice imalo je izgraivanje naporednih organa dravne vlasti dvojice kraljeva: dolo je do cepanje dravne teritorije na dva dela i poeli su se pojavljivati obrisi dveju zasebnih maarskih drava. Teritorije pod vlau Ferdinanda I savremenici su sve ee nazivali Zapadnom, a Zapoljine teritorije Istonom Maarskom, da bi se ti nazivi u drugoj polovini veka promenili u Kraljevinu Maarsku i Kneevinu Erdelj. Mada je Ferdinandova vlast u Maarskoj u formalnopravnom pogledu jo decenijama osporavana, on je od 1527. do 1538. godine politikim i vojnim sredstvima uvrstio svoju vlast u zapadnim i severozapadnim delovima Kraljevine Maarske, koje su na taj nain ule u sastav Habzburke monarhije, drave koja je upravo tada nastajala. Osim delova Maarske, nju su sainjavale prednjoaustrijske i slovenake zemlje, Donja i Gornja Austrija, i zemlje eke krune. Bio je to skup razliitih zemalja i istorijskih pokrajina koje je ujedinjavala zajednika dinastija, a smisao njenog postojanja bila je 112

zatita od turske opasnosti. eka i Maarska su u nju ule kao postojane drave sa petstogodinjom dravnom tradicijom, znaajnim meunarodnim ugledom, izgraenom dravnom organizacijom, svojim stalekim ustavima i organizacijama, privrednim vezama i interesima, svojom posebnom istorijskom sveu, posebnim jezicima, zakonima, obiajima, tradicijama i svojom kulturom. Iz te injenice i tenje habzburke kue da upravu nad svim zemljama i pokrajinama pod svojom vlau centralizuje i ujednai nastao je sukob interesa izmeu dinastije i zemaljskih stalea, odnosno pojedinih naroda, to je odlikovalo politiki ivot Monarhije do njenog raspada. Jaanjem meunarodnog i unutranjopolitikog poloaja dinastije tokom 17. i 18. veka, pored ujednaavanja uprave, javila se tenja ka verskoj, ekonomskoj, pravnoj, pa i jezikoj unifikaciji Habzburke monarhije, sa ciljem da se od personalne unije drava i istorijskih pokrajina doe do jedinstvene drave. Integrisanje Maarske, koje je od 1527. godine sprovoeno politikim i vojnim sredstvima, dalo je prave rezultate tek posle Satmarskog mira (1711). Za to vreme dinastija je, ne raunajui lokalne ustanke, ratovala sa Maarima gotovo pedeset godina (rat za presto Maarske 15271538, desetak godina oko granica Erdelja i Kraljevine Maarske pedesetih i ezdesetih godina, Bokaijev ustanak 16041606, pohodi Gabora Betlena 16191622, 16231624. i 1626, pohod era Rakocija I 16441645, pokret kuruca 16721685, Rakocijev ustanak 17031711) i bila je dva puta detronisana.

Dve Maarske
Posle primirja 1530/1531. godine diplomatski kontakti izmeu Ferdinanda I i Jovana I su i dalje odravani, to je dovelo do zakljuivanja novog kratkotrajnog primirja 1532. i ulaska nemako-rimskog cara Karla V u pregovore 1535. godine. On je podravao ideju izmirenja kraljeva, jer je mir i ujedinjenje maarskih oblasti pod vlau jednog kralja smatrao preduslovom ire protivturske akcije. Prema njegovim zamislima, u poduhvatu bi, pored Nemakog carstva, uestvovali Francuska, papa i Mletaka republika. Ferdinanda su na sporazum podstakli brojni porazi od Osmanlija i bojazan da e u takvoj situaciji njegov protivnik predati zemlju Osmanlijama. Zapolja i njemu bliski krugovi su opet uvideli da tursko saveznitvo u borbi protiv Habzburga dovodi do gubljenja sve veih teritorija u korist Osmanskog carstva i da interesi zemlje zahtevaju okonanje unutranjeg neprijateljstva i ujedinjenje pod ezlom monijeg od dvojice hrianskih suparnika, koji bi imao realne izglede u borbi protiv Osmanlija. Sazrevala je ideja da se Jovan I odrekne svojih prava i prizna Ferdinanda za jedinog kralja Maarske. Karlo V je, u cilju ostvarenja ovog projekta, 1536. godine poslao u Maarsku svog izaslanika, nadbiskupa grada Lunda Johana Vezea. Sa Zapoljom je pregovarano gotovo pola godine, bez Ferdinandovog znanja. Kasnije su pregovori drani u tajnosti ak i od Ferdinandovih savetnika i erdeljskih stalea. Rezultat dugotrajnih i sloenih pregovora bio je Varadski mir 1538. godine, kojim je zakljueno: da se Jovan Zapolja, Ferdinad I i Karlo V meusobno moraju odnositi kao braa; da Zapolja priznaje Ferdinanda za jedinog kralja Maarske, ali da do svoje smrti zadrava vlast nad teritorijama koje u trenutku zakljuivanja ugovora dri pod svojom kontrolom; da se posle objavljivanja zakljuivanja mira Maarski i Erdeljski sabor sazivaju na zajedniku sednicu na kojoj e biti izabran jedan palatin; da posle Ferdinandove smrti na presto Maarske dolazi njegov sin, a ako ne bude imao sina, neko iz Karlovog roda, a ako ni on ne bi imao mukog naslednika, presto bi zauzeo Zapoljin 113

naslednik, u sluaju da i on umre bez naslednika, maarskim staleima se vraa pravo izbora kralja iz druge dinastije; da e porodica Zapolja biti materijalno potpuno obeteena. Mirom je izvreno i razgranienje teritorija: zapadni delovi Maarske, Hrvatska i Slavonija dole su pod Ferdinandovu vlast, a Erdelj pod vlast Jovana I, dok su nad ostalim teritorijama zadrali kontrolu njihovi gospodari prema zateenom stanju. Odreeno je da e posebna komisija izvriti tano razgranienje. Da ne bi dolo do sukoba oko pripadnosti odreenih oblasti, zabranjen je prelazak pristalicama obojice kraljeva na suprotnu stranu. Zbog opasnosti od turske odmazde, Varadski mir dran je u tajnosti, a javno je zakljueno samo primirje. Ugovorne strane su se sporazumele da e mir proglasiti car Karlo V kada oceni da su vojne i politike prilike povoljne. Ako to izazove rat, sve strane e morati maksimalno da se zaloe u borbi protiv Turaka. Bez obzira na strogu tajnost, Porta je saznala za pregovore, ali ne i za pojedinosti zakljuenog mira. Spremala se na odmazdu. Iako posle smrti kralja Jovana I nije dolo do ujedinjavanja Istone i Zapadne Maarske i mada je jo 22 godine trebalo ekati na formalno reavanje odnosa izmeu dveju maarskih drava, od ovog vremena u politikom ivotu preovladalo je miljenje da, u interesu zemlje i nacije, treba teiti ujedinjenju pod vlau dinastije Habzburga. Sprovoenje Varadskog ugovora teklo je sporo i ne bez problema. Jovan I nije odustao od ugovora ni posle enidbe poljskom princezom Izabelom. Smatrao je da je poetak dogovorene protivturske akcije i sprovoenje svih odredaba ovog ugovora vezano za njegovo proglaenje od strane cara Karla V i poetak rata protiv Osmanskog carstva. Iekivane povoljne meunarodne okolnosti, meutim, nisu se stekle usled unutranjih nemira u Nemakom carstvu izazvanih netrpeljivou protestanata i katolika. U takvoj situaciji Zapolja je doiveo neprijatno iznenaenje. Nadajui se da e diskreditovanjem Jovana I politiki unititi svog protivnika i, stavljanjem pred svren in, primorati Portu da ga prizna za jedinog kralja Maarske, Ferdinand I je 1539. godine obavestio Sulejmana I o ugovoru. Meutim, uspeo je da postigne samo estomeseno primirje, a odnosi sa Zapoljom i njegovim pristalicama ponovo su se zaotrili. Poto su na ovaj nain pokuaji dvojice kraljeva za ujedinjenje zemlje dospeli u orsokak, maarski stalei su preuzeli inicijativu: Ferdinandove pristalice su zahtevale od kralja da, zajedno sa Jovanovim pristalicama, razmotri mogunosti za opstanak i jedinstvo zemlje ali je Ferdinand odbio taj predlog. Istovremeno, Zapolja se u svom delu zemlje morao suoiti sa jaanjanjem opozicije izazvanim neuspenou njegove proturske politike, tekim porezima, besparicom i nezadovoljstvom izazvanim povredama stalekih prava. Kralj Jovan, meutim, nije imao prilike da odgovori na sve te teke izazove, jer je umro 22. jula 1540, deset dana posle roenja sina. Na samrtnikoj postelji opominjao je svoje savetnike da ne biraju kralja iz habzburke dinastije.

Turski pohodi i cepanje Maarske na tri dela

Prvobitni strateki cilj Porte bio je zauzimanje Maarske u celini, kako bi posluila kao baza za dalja osvajanja Nemako-rimskog carstva, kao najmonije sile hrianskog sveta i nosioca ideje univerzalnog carstva. Dugotrajna vladavina Sulejmana Velianstvenog bila je posveena ostvarivanju ovog cilja. Kada je Ferdinand doao na maarski presto, Sulejman je u dva velika pohoda (1529. i 1532) pokuao da osvajanjem Bea zagospodari Maarskom i slomi mo Habzburga. Pokazalo se, meutim, da on nije mogao da pokori Maarsku, a kamoli da osvoji Nemaku ili celu Evropu. Doivljeni 114

neuspesi i ratovi sa Persijom primorali su Osmansko carstvo da se tridesetih godina zadovolji stabilizacijom svoje vlasti u Sremu i istonoj Slavoniji (u Bakoj osmanska vojska je zaposela samo tvravu Ba) i potpomaganjem kralja Jovana I u njegovom sukobu sa Ferdinandom I. Osvajanju sredinjeg dela zemlje i utemeljivanju stopedesetogodinje osmanske vlasti u Maarskoj doprinela su zbivanja oko smrti kralja Jovana, a u irem smislu neostvareni planovi hrianskih sila o velikom protivturskom ratu. Pristalice kralja Jovana I uspele su da za kralja bude izabran Jovanov tek roeni sin Jovan igmund, a da za njegove staratelje budu imenovani varadski biskup, komornik i najblii kraljev savetnik ore Martinuci (Juraj Utjeenovi, ali savremenicima poznat po majinom prezimenu kao Martinui-Martinuci), Balint Terek i tamiki upan Petar Petrovi, roak Jovana Zapolje. Iskoristivi politiku nesigurnost nastalu smru Jovana Zapolje, Ferdinand I je politikim i vojnim sredstvima pokuao da zavlada Istonom Maarskom, ali je doiveo neuspeh. Glavna linost u politikom ivotu Erdelja posle Zapoljine smrti, ore Martinuci, uspeo je kod Porte da isposluje priznanje nasleivanja kraljevske titule za Jovana II. Ferdinand to nije hteo da prizna i opseo je Budim. Martinuci je po svaku cenu eleo da zatititi prava Jovana igmunda, te je u pomo pozvao sultana Sulejmana I. Bila je to kobna greka, jer Sulejman, posle pobede nad Persijom, vie nije razmiljao o ujedinjenju Maarske pod svojom vlau, ve o njenom potpunom zaposedanju i rasparavanju. Sultan je zaista oterao nemake trupe, ali je na godinjicu Mohake bitke 1541. opseo Budim. Turska vojska je okupirala oblast oivienu gradovima Peuj, Estergom i Segedin i kao klin se zabila izmeu zapadnog i istonog kraljevstva. Zemlja se za 150 godina raspala na tri dela. Ubrzo su na zaposednutim teritorijama osnovani Budimski paaluk i organi osmanske vlasti. Sultan je prihvatio Jovana igmunda kao svog sina, darovao mu istoni deo Kraljevine i dozvolio da se sa kraljicom Izabelom vrati u Erdelj. Time je poloen temelj stvaranju erdeljske drave. Granice teritorije pod njihovom vlau nisu odreene. Prema sultanovoj elji, Itvan Verbeci ostao je u Budimu kao vrhovni sudija Maara, ali je iste godine umro. Kruile su glasine da ga je otrovao budimski paa. Balint Terek je zatoen. Martinuci je, zadravi za sebe dostojanstva regenta, kraljevskog rizniara, vrhovnog sudije i biskupa Velikog Varada, upravljao unutranjim i spoljnim poslovima Erdelja. Prema obema velikim silama pokuavao je da vodi politiku kojom bi osigurao stvarnu samostalnost zemlje i izbegao vojnu akciju koja bi dovela do jaeg integrisanja Erdelja i Potisja u Osmansko carstvo. Istovremeno se nadao da e, sticajem odgovarajuih vojnopolitikih okolnosti, Ferdinand sprovesti ujedinjenje Maarske i da e, uz pomo cara Karla V, uspeti da protera Osmanlije. Tursko zaposedanje Budima izazvalo je burne reakcije, ne samo u zemlji ve i u inostranstvu, pa je 1542. godine vojska od 55.000 carskih i maarskih vojnika, predvoena brandenburkim markgrofom Joakimom, krenula da ga povrati. Meutim, doivela je neuspeh, koji je kralj Ferdinand I prokomentarisao reima: Ne verujem da je Carevina ikad doivela ovako veliku sramotu i ponienje. U pohodu 15431545. godine, izazvanom pomenutom akcijom, Turci su osvojili vie vanih tvrava i naselja (Pakrac, iklo, Sasvar, Kopanj, Sekefehervar, Estergom, Nograd, Segedin, Sombor, Subotica itd.), primetno proirivi okupirane teritorije u Maarskoj. Bez dovoljne finansijske i vojne potpore od svog brata Karla V, Ferdinand I nije ni pokuao da povrati izgubljene teritorije. Samo utvrivanje i odbrana njemu jo podreenih naselja i tvrava bili su teret i zadatak koji jedva da je mogao ispuniti. Uviajui nedovoljnost svojih snaga za 115

savlaivanje Osmanlija, Karlo V i Ferdinand I su 1547. sa sultanom zakljuili primirje na pet godina. tavie, Ferdinand I je prihvatio obavezu da Porti plaa redovni godinji danak za posedovanje teritorija, odnosno za osiguranje od turskih napada. Ovu svoju obavezu habzburki vladari su ispunjavali sve do itvatorokog mira 1606. godine. Osmanska strana je prihvatanje ove obaveze tumaila kao priznanje vazalnog odnosa maarskog kralja sultanu. S obzirom na to da je kralj Maarske posle 1556. godine bio i car Svete rimske imperije, ovakvo tumaenje obaveze plaanja danka odnosilo se ujedno i na cara, odnosno na Sveto rimsko carstvo, to su Osmanlije volele da istiu, a Habzburzi verovatno ni sami sebi nisu priznavali. Posle neuspenog ratovanja i zakljuenog primirja Ferdinand se ograniio iskljuivo na odbranu teritorija, a i sultan je promenio taktiku i, umesto odluujueg pohoda na Be, teio postepenom osvajanju teritorija maarske drave sve do Bea. Time su zapoeta dugotrajna, iscrpljujua pogranina ratovanja, koja su trajala do Karlovakog mira (1699) i imala za posledicu postepeno smanjivanje slobodnih teritorija, stalne materijalne i ljudske gubitke i ekonomsko nazadovanje pogoenih oblasti. Pokuavajui da stvori uslove za povraaj Budima i uspenu borbu protiv Osmanskog carstva, ore Martinuci se jo 29. decembra 1541. sporazumeo sa Ferdinandom, predao mu je krunu svetog Stefana i izjavio da je, uz materijalno zbrinjavanje, Jovan igmund spreman da mu preda i Erdelj. Mada je svoju ponudu vie puta ponovio, Ferdinandu je bilo potrebno deset godina da pripremi poduhvat. Odredbama ugovora zakljuenog u Njirbatoru sa kraljem Ferdinandom 1549. godine, Jovan igmund se odrekao maarskog prestola i kraljica Izabela i Jovan II su se 1551. godine povukli iz Erdelja u kneevinu Opeln. Vlast u Erdelju je, u ime Ferdinanda I, preuzeo general anbatista Kastaldo, sa carskom plaenikom vojskom od 6.000 do 7.000 vojnika. U vezi sa brojnim stanjem te vojske, jedan od savremenika je primetio da je za poslanstvo moda i suvie brojna, ali da je za odbranu sigurno preslaba (umesnost te primedbe pokazala se kada su se, ubrzo posle poetka osmanske ofanzive, pomenute trupe povukle iz Erdelja). Martinuci je od Ferdinanda I traio pojaanje i, da bi dobio u vremenu, poveo je pregovore sa Turcima. Bojei se izdaje, carski general Kastaldo je, uz Ferdinandovu preutnu saglasnost, naredio da se Martinuci ubije. Ubistvo kardinala izazavalo je revolt Papske kurije i evropskih vladarskih dvorova, te je Sveta stolica pokrenula istrani postupak protiv Ferdinanda, ali je donela oslobaajuu presudu. Sporazum sa Ferdinandom i slanje habzburke vojske u Erdelj izazavali su veliki turski pohod na Erdelj, a kasnije i na druge maarske oblasti. U tekim ratovima, koji su trajali od 1552. do 1556. godine, Osmanlije su uspele da osvoje prostrane oblasti izmeu Tamia i Tise (kasniji Banat), a od jakih tvrava Temivar i Solnok. Bez obzira na odreene i u inostranstvu zapaene podvige (poput herojske odbrane tvrava Jegar, Siget i Dregelj), i tokom ovog ratovanja se pokazalo da kralj Ferdinand I nema dovoljno moi da pod svojom kontrolom due zadri Erdelj i njemu pripojene oblasti. Zbog toga su erdeljski stalei, posle etvorogodinje Ferdinandove vlasti, pristali da se vrate pod tursko sizerenstvo i 1556. godine su pozvali u zemlju kraljicu Izabelu i kralja Jovana igmunda. Takva odluka je svakako bila podstaknuta i time to je Sulejman Velianstveni jasno stavio do znanja da e, u sluaju daljih politikih kombinacija sa Habzburzima i zapostavljanja kraljice Izabele i Jovana II, Erdelj pretvoriti u prah i pepeo. Za Portu su prednost imala osvajanja na zapadu, a ne okupacija Erdelja, te je, posle povratka Jovana igmunda na vlast, umesto da ga kazni zbog nevernosti, Sulejman Velianstveni priznao igmunda za zakonitog kralja Erdelja i Maarske i garantovao je 116

Erdelju ire politike slobode od onih koje je imao u vreme Jovana Zapolje. Posle tih dogaaja vlast Jovana igmunda je pre liila na vlast evropskog suverena nego sultanovog namesnika. Zbog toga se 1556. godina u maarskoj istoriografiji obino smatra poetkom postojanja samostalne, ali od Osmanlija zavisne, vazalne Kneevine Erdelj, odnosno kao datum konane stvarne (ali ne i formalnopravne) podele Kraljevine Maarske na tri dela. Treba ipak rei da su bez obzira na popustljivost Porte, na postignut srazmerno povoljan dravnopravni status Erdelja, kao i na negativna iskustva u vezi sa pokuajima Habzburga da prisajedine istoni deo Maarske svojim posedima, odnosno teke odmazde od strane Osmanskog carstva prilikom takvih pokuaja erdeljski stalei, radi ujedinjenja zemlje i borbe protiv Turske, bili skloni sporazumu sa bekim dvorom, uz potovanje izvesnih njihovih uslova vezanih, pre svega, za slobodu protestantske veroispovesti. Stalna turska opasnosti i pogranino ratovanje, pomenuta spremnost erdeljskih stalea na saradnju i njihove veze sa habzburkim dvorom, s jedne strane, i diplomatski i vojni sukobi, s druge strane, odlikovali su odnose Erdelja i Habzburga tokom itave njihove istorije, inei time istoriju Maara u turskom periodu sloenom, punom suprotnosti i neoekivanih obrta. Posle reavanja politikih odnosa s Osmanskim carstvom ostalo je otvoreno pitanje meusobnih odnosa Zapadne i Istone Maarske, odnosno Jovana II i Ferdinanda I, kao i pitanje granica izmeu teritorija pod njihovom vlau. Narednih deset godina trajale su borbe du Tise za utvrivanje granica dveju maarskih drava, ali Habzburzi nisu uspeli da proire svoju vlast na Erdelj sve do Bekog rata (1683). Jovan igmund je preko varadskog kapetana Itvana Batorija (kasniji poljski kralj) otpoeo pregovore sa Beom. Smatrao je da bi za okonanje bezuspenog ratovanja bilo prihvatljivo njegovo odricanje od kraljevske titule i formalna podele Kraljevine Maarske na dva dela. Dok je Batori vodio pregovore u Beu, Sulejman Velianstveni je 1566. godine sa velikom vojskom krenuo na Be. Da bi se opravdao zbog veza sa Beom, Jovan igmund je poao na poklonjenje sultanu u Zemun. Sulejman se prema njemu poneo blagonaklono: ponovo ga je usvojio za sina i obeao njemu i njegovim naslednicima zatitu nad Erdeljom. U politikom smislu to je znailo korak dalje u uvrivanju posebne dravnosti Erdelja pod osmanskim protektoratom. U pohodu 1566. godine osmanska vojska je napadala u tri pravca: prema severu Maarske, u pravcu Sigeta (Szigetvr) i prema uli. Vana tvrava ula se predala posle etrdeset tri dana teke opsade. Na zapadnom ratitu svojom herojskom odbranom Sigeta i junakom pogibijom prouo se Nikola Zrinski. Sultan je umro za vreme opsade. Zbog njegove smrti i injenice da se, zbog duge opsade Sigeta, ratovanje oduilo, pohod je morao biti prekinut. Be se spasao jo jednom ali, zbog gubitka kljunih tvrava Siget i ula, prostrane oblasti Maarske i Hrvatske pale su pod osmansku vlast, te se granica protezala linijom od Save preko azme, juno od jezera Balaton, na severu preko Estergoma do Fileka (Flek, Filakovo, dananja Slovaka) i odatle u pravcu jugoistoka ispod Jegra prema Jenopolju (Jen), Lipovi (Lippa), istono od Vrca do Orave i TurnuSeverina (Szrny). Za vreme vojnih operacija kod Sigeta nemaki car i kralj Maarske, Maksimilijan I, stajao je sa velikom plaenikom vojskom pod erom i, ne osvrui se na uestale pozive Zrinskog za pomo, nije intervenisao u cilju deblokade tvrave. Tada je konano postalo jasno da Habzburzi zapadne delove Maarske koriste samo kao predstrau svojim naslednim posedima i da ne pomiljaju na proterivanje Turaka iz Maarske. Svojim nevoljnim vojnim ueem ve je i Ferdinand razoarao sve one koji su verovali da e, uz 117

pomo dinastije Habzburga, uspeti da odbrani jo neosvojene maarske i hrvatske teritorije ili da e moda osloboditi okupirane oblasti. Zapravo sve do 1566. nije osloboeno nijedno od znaajnijih utvrenja koje su Turci zauzeli. Sve dok je centar Habzburkog carstva bio u Madridu i dok se Ferdinand morao ravnati prema politikim akcijama i ciljevima cara Karla V, dotle pravih uspeha u borbi protiv Turaka i nije moglo biti, pa su u tom razdoblju Osmanlije vie koila ratovanja u Persiji nego otpor koji su im hriani pruali. Kao jedini stvaran uspeh Ferdinandove vladavine u borbi s Osmanskim carstvom moe se smatrati obrazovanje Dvorskog ratnog saveta 1556. godine, to je u praksi znailo stavljanje graninih oblasti pod jedinstvenu i strunu komandu i poetak izgraivanja vrih organizacionih okvira odbrane granica. Sultan Selim II Pijanica nije mogao da ponovi vojne podvige svog oca, te je februara 1568. godine u Jedrenu zakljuio mir sa carem Maksimilijanom II. Prema odredbama ovog mira, Maksimilijan II je priznao osmanska osvajanja iz 15511556. i 1566. godine i obavezao se na plaanje godinjeg danka od 30.000 zlatnih forinti. Ovim mirom okonani su ratovi za tvrave voeni od 1541. godine. Granine linije su se ustalile za due vreme na obe strane izgraena je pogranina linija tvrava (vgvri rendszer) i, umesto velikih pohoda i ratova, nastavljeni su stalni pogranini sukobi: od arki manjih odreda do pohoda voenih sa nekoliko hiljada ratnika, koji su 1593. godine prerasli u velik i dugotrajan rat. Nedugo posle Jedrenskog mira, avgusta 1570, opunomoenik Jovana igmunda, Gapar Beke, zakljuio je tajni ugovor sa carem Maksimilijanom I, kojim su za due vreme reeni dravnopravni odnosi dveju maarskih drava. Prema pejerskom sporazumu, Jovan igmund je, u svoje ime i u ime svojih potomaka, priznao Maksimilijana za stareinu hrianskog sveta i za zakonitog kralja cele Maarske i odrekao se prava korienja titule izabranog kralja Maarske; prihvatio je i princip da teritorije Kneevine Erdelj ine sastavni deo zemalja krune svetog Stefana. Za uzvrat, Ferdinand mu je priznao titulu kneza i obavezao se na potovanje svih erdeljskih zakona donetih od 1526. godine, kao i svih privilegija stanovnitva Erdelja i zateenih posedovnih odnosa. Odreivanjem granica Kneevine (obuhvatala je oko 100.000 km, od ega je sam Erdelj obuhvatao 59.000 km) okonani su sukobi izmeu Habzburga i Jovana igmunda. Odreeno je da pravo na naslee Kneevine Erdelj imaju Jovanovi muki potomci, a da se, posle izumiranja dinastije Zapolja, Erdelj vraa pod vlast kralja Maarske; ugovorne strane su se obavezale na meusobnu pomo u sluaju osmanskog napada; Jovan igmund dobio je za enu neaku cara Maksimilijana I, Mariju Bavarsku. pejerski ugovor je bio prvi meunarodni diplomatski sporazum koji je Erdelj i njemu pripojene oblasti (tzv. Parcijum, Partium) tretirao kao posebnu dravu. Sporazum je za neko vreme okonao borbu sa Habzburzima, formalno je regulisao javnopravni poloaj Erdelja, odredio njegove granice, ali je i potvrdio podelu zemlje na tri dela i izazvao negativne reakcije Porte. Parcijumom su nazvani delovi istone Maarske koji su u procesu cepanja zemlje na tri dela pripojeni Erdelju, mada mu ranije nisu pripadali. Prema Varadskom sporazumu, bile su to upanije Bihar, Krasna, Srednji Solnok, Maramaro, Zarand i oblast Kevara (Kvr), Lugoa i Karanebea. Tokom 18. veka vei deo je vraen Maarskoj, a 1836. reinkorporirane su i preostale oblasti. Bez obzira na injenicu da do ujedinjenja Erdelja i Kraljevine Maarske nije dolo ni posle smrti Jovana igmunda i bez obzira na tursko vrhovnitvo, erdeljski kneevi su spremno priznavali vrhovnu vlast kralja Maarske, kao i princip da je njihova drava neodvojivi deo teritorija krune svetog Stefana. To ih, meutim, nije spreavalo da s 118

vremena na vreme, pozivajui se na pravo otpora stalea kralju, ratuju protiv kralja Maarske, tj. Habzburga. Tako je i naslednik Jovana igmunda, Itvan Batori, odbranio Erdelj od habzburkog napada i ak se uspeno nadmetao sa Maksimilijanom u osvajanju poljske krune, postavi kralj te zemlje 1576. godine. Osmanski pohodi 15511556. i 1566. i pajerski sporazum su, u stvarnom i u formalnopravnom smislu, okonali cepanje Maarske na tri dela zapoeto zauzimanjem Budima 1541. godine: na zapadu i severu nekadanje jedinstvene kraljevine, od Jadrana do upanije Satmar, nalazila se tzv. kraljevska Maarska, pod neposrednom habzburkom vlau, s administrativnim centrom u slobodnom kraljevskom gradu Pounu (Pozsony, Pressburg, Bratislava). Sredinji deo drave bio je pod turskom okupacijom, s administrativnim i vojnim centrom u Budimu. Na istonom delu nekadanje kraljevine nalazio se Erdelj koji je u periodu 15261556. postao posebna drava pod turskom vrhovnom vlau. Njen centar nalazio se u ulafehervaru (Alba Iulia, Karlsburg, dananja Rumunija), gde se inae nalazi i grob Jovana Hunjadija (Sibinjanin Janka). Odgovarajui maarski izraz za termin kraljevska Maarska je kirlyi Magyarorszg re je o svojevrsnoj razlici kojom su savremenici, ali i kasniji istoriari, naglaavali da su u pitanju samo teritorije pod vlau habzburkog vladara, a ne celokupna dravna teritorija Kraljevine Maarske, znai bez teritorija pod vlau Osmanlija i u sastavu Kneevine Erdelj. Razume se, ova razlika za period istorije Maara posle Karlovakog mira se ne koristi. U tekstu se termin Kraljevina Maarska za period 15381699. koristiti u smislu kraljevska Maarska.

Kraljevska Maarska
Srazmerno prostrane oblasti kraljevske, odnosno Kraljevine Maarske (preko 100.000 km) u decenijama posle mohake bitke dole su pod vlast habzburke dinastije. Prema vaeim dravnopravnim aktima, Kraljevina Maarska bila je samostalna drava i nije predstavljala integralni deo habzbukih poseda. U poetku je jedina veza s ostalim posedima austrijske grane Habzburga (eka, Austrija, slovenake zemlje, Tirol) bila linost vladara. Habzburzi su u Maarskoj vladali sa titulom maarskih kraljeva, dok su carsku titulu sticali izborom za cara Svetog rimskog carstva nemake narodnosti. Vano je imati na umu da se titula cara sve do 1804, kada je Austrija proglaena za carevinu, vezivala za Nemako-rimsko carstvo, a ne za Habzburku monarhiju, a veza izmeu te dve drave bila je linost vladara. Presudan uticaj na prerastanje poetne personalne unije Maarske i ostalih zemalja pod vlau austrijskih Habzburga u realnu uniju imala je stalna turska opasnost i izmetaj rezidencije kralja van teritorije Kraljevine. Maarsko plemstvo je uvidelo da se ostaci Maarske pod snanim osmanskim pritiskom ne bi mogli odrati bez habzburke dinastije, odnosno njene finansijske i vojne pomoi, te je njihov otpor prema dinastiji vremenom slabio. Maarski stalei su nevoljno i pod jakim pritiskom dvora priznali da su odbrana, finansije i spoljni poslovi zajednika pitanja (mixta negotia) znaajna za celu Monarhiju. Mada su Habzburzi od poetka isticali da oni na maarski presto nisu stupili izborima ve nasledstvom, ipak su se u praksi ponaali u skladu sa maarskim shvatanjem da njihova vlast moe legalizovati izborima, i da, shodno tome, habzburki vladari moraju potovati maarski ustav, stara prava i privilegije, kako drave tako i stalea. S druge strane, maarski stalei su, u cilju regulisanja odnosa sa habzburkom 119

kuom i premetanja njihove prestonice u Budim, formulisali 5. lan zakona iz 1547. godine, kojim su priznali Habzburzima pravo nasleivanja maarskog prestola, s time to su zadrali pravo da izaberu odreenog lana te porodice. Praksa je pokazala da su uvek birali najstarijeg mukog lana porodice. Zakon je ostavljao mogunost da, posle izumiranja muke loze Habzburga, maarski stalei izaberu kralja iz druge dinastije. Da bi se garantovala samostalnost drave, staleka prava i privilegije plemstva, pomenuti zakon je naglasio da linost koja stupa na presto mora biti krunisana po zakonima Maarske, to znai da je mora krunisati Maarski dravni sabor na teritoriji Maarske. Vladar je bio obavezan da prilikom krunisanja izda sveanu inaguralnu povelju (diploma inagurale, hitlevl) kojom se obavezivao na potovanje maarskog ustava, zakona i obiaja. Zakon je predviao i polaganje zakletve na inaguralnu povelju. Navedene okolnosti krunisanja smatrane su tzv. stalekim garantijama (rendi biztostkok), bez kojih vladaru nisu priznavani kraljevski prerogativi. Iz odredaba ovog zakona proisticalo je da ostaje na snazi maarski pravni sistem, da Maarski sabor zadrava pravo donoenja zakona, da opstaju centralni dravni uredi, vekovni maarski administrativni sistem, plemike upanije sa irokom samoupravom, kao i sudski sistem zemlje. Prihvaen je princip da se Kraljevinom Maarskom ne sme upravljati na osnovu zakona koje su doneli drugi sabori sem maarskog i da funkcije u dravnoj upravi i sudstvu mogu sticati samo dravljani Maarske. Prihvatanjem koncepta da su spoljni poslovi, odbrana i finansije zajedniki interes sa drugim habzburkim posedima, poetna personalna unija je postepeno prerastala u realnu uniju, te su centralni habzburki uredi u sve veoj meri sticali uticaj nad najviim organima maarskog upravnog sistema. Pri tome kompetencije habzburkih ureda i maarskih centralnih dravnih ureda (Kirlyi Tancs, Magyar Kancellria, Magyar Kamara, Kirlyi Kria) nisu bile jasno razgraniene, ve su se esto preplitale, to je izazivalo stalno trvenje izmeu njih, odnosno na relaciji vladar maarski stalei. Stranci nisu uestvovali u radu upravnih organa Maarske, te su Habzburzi svoju vlast ostvarivali preko centralnih ureda zajednikih za sve svoje posede. Borba se vodila oko toga u kojoj meri maarske ustanove mogu biti podreene ovim centralnim uredima. Da bi zaobili obaveze koje su proisticale iz poloene inaguralne zakletve, habzburki kraljevi due vremena nisu sazivali sabor ili nisu popunjavali mesto palatina. Sa svoje strane, maarski stalei su zahtevali da im se obezbedi uee u formiranju zajednike vojne, spoljne i finansijske politike. Meutim, u tome uglavnom nisu uspevali, emu je pridonelo shvatanje da predstavnici maarskih stalea svoj uticaj na zajednike dravne poslove ne treba da vre ulaskom u sastav centralnih habzburkih ureda i njihovim transformisanjem u skladu sa maarskim interesima, ve posredstvom istorijski nastalih maarskih stalekih ustanova, verujui da time na najbolji nain tite svoje i dravne interese. Pri tome, u tenji da u to veoj meri ouvaju svoju samostalnost i verujui da je Maarska brana turskom prodoru u Zapadnu Evropu, stalei su sa toliko otrine reagovali na apsolutistike i centralizatorske mere habzburke administracije, kao da su bili ravnopravan partner, a ne strana koja je upuena na pomo. Reakcija vladara na takav stav bila je ree sazivanje dravnog sabora i nepopunjavanje poloaja palatina. Ipak, poto je izglasavanje poreza spadalo u nadlenost Maarskog sabora, vladar ga je morao sazivati, to je istovremeno prualo odlinu priliku za iznoenje maarskih albi (gravamina). Stalei nisu bili spremni da izglasaju porez dok njihovim najvanijim zahtevima ne bude udovoljeno. Razume se, u najveem broju sluajeva oni su se morali povinovati eljama kralja, ali u odbrani bitnih interesa zemlje pruali su vrst otpor i bili 120

su spremni da ih i orujem odbrane. U takvim okolnostima nastao je svojevrstan kompromis, odnosno podela vlasti izmeu vladara i stalea, uz veoma iroku unutranju autonomiju Maarske i ouvanje upravnih i sudskih ustanova od najninih do najviih. U tom sistemu vrhovni predstavnici staleke drave palatin, ban, zemaljski sudija imali su poseban znaaj. Tenja dvora da Maarsku u politikom, upravnom, sudskom, ekonomskom, finansijskom i verskom pogledu u najveoj meri integrie u Habzburku monarhiju, odnosno stalna borba maarskih stalea i politiara da ouvaju to vei broj elemenata suverenosti zemlje i sauvaju svoje staleke privilegije kao i postojee verske slobode svojevrsna je oznaka habzburko-maarskih odnosa sve do sloma Monarhije 1918. godine. Od sedamdesetih godina 16. veka do 1604. godine sueljavanje interesa odvijalo se u ustavnim okvirima i ustavnoj formi, dok su u 17. veku suprotnosti nekoliko puta dovele do tekih oruanih sukoba. Uticaj centralne, habzburke, vlasti bio je jai u oblastima u kojima odgovarajua maarska dravna organizacija nije bila izgraena. Meutim, gotovo celokupan maarski staleki sistem preiveo je podelu zemlje, te su nova politika i vojna upravna tela osnovana samo ponegde, ali je i tada uticaj stalea najee bio osiguran. Zahvaljujui tome, u upravnoj i sudskoj organizaciji zemlje maarski stalei su zadrali preovlaujui poloaj. Tako su i funkciju okrunih vojnih glavnih kapetana po pravilu obavljali maarski krupniji posednici, a vii oficirski kadar je vrbovan iz redova srednjeg plemstva, isto kao i inovnici u upanijskoj upravi i sudstvu. Usled preplitanja ovlaenja i stalekih interesa, pogranina vojska (koju je, inae, uglavnom finansirao kralj), kao oruana sila maarskih velikaa, povremeno je mogla biti iskoriena i protiv samog kralja. Ipak, najsnanija uporita maarskih politikih tenji i zamisli bili su veleposedi. Njihovi gospodari obavljali su najvanije dravne i vojne dunosti, na razne naine za njih je bio vezan vei deo lokalnog srednjeg i nieg plemstva, raspolagali su znaajnim tvravama i privatnim vojskama. Bez njihove saglasnosti nisu se mogle donositi vane odluke ni na dravnom ni na lokalnom nivou. Na svojim, gotovo kneevskim, dvorovima svesno su pokuavali da preuzmu odreene dravne, organizacijske poslove, za kojima se ukazala potreba usled premetanja kraljevskog dvora iz Budima u Be.

Kneevina Erdelj
Nastanak Kneevine Erdelj, koji je zavren u periodu 15411570, bio je neposredno prouzrokovan stanjem nastalim posle Mohake bitke, graanskim ratom i osmanskim pohodima, ali je korene imao u predmohakom razdoblju. U srednjem veku Erdelj je bio sastavni deo Maarske i u njemu su bili na snazi opti maarski zakoni, ali, zbog velike udaljenosti od prestonice i tee komunikacije, Erdelj je i tada uivao poseban status. Njegovi stalei su drali posebne staleke skuptine ije su odluke priznavali, kako kralj Ferdinand I tako i kralj Jovan I. Posle konanog odvajanja od matine drave u drugoj polovini 16. veka Erdelj (Transylvania) postao je samostalni dravnopravni subjekt u vazalnom statusu prema Osmanskom carstvu. Kao i u Kraljevini Maarskoj, dravna forma je bila staleka monarhija, s izbornim knezom i, mada su to monije porodice, poput porodica Rakoci ili Batori, pokuavale, naslednost se mogla ostvariti samo privremeno. U srednjem veku stanovnitvo u meureju Dunava i Tise teritorije istono od breuljkasto-umskih predela zvalo je oblastima iza ume, onovremenim terminom Erdelve, odakle je nastao naziv Erdly. Od te rei potie latinski i rumunski naziv (Transylvania, odnosno Transilvania, Ardeal), dok je nemako ime Siebenbrg. 121

Prema osmanskom shvatanju, u politikom smislu Erdelj je pronalazak i svojina velianstvenog sultana Sulejmana. Erdelj je tursko sizerenstvo priznavao preko plaanja godinjeg danka i prilagoavanjem svoje spoljne politike turskoj. Knez bez sultanovog odobrenja nije smeo da zapone rat, niti da sklapa savez sa drugim dravama. Sultan je izbor kneza potvrivao sveanom diplomom i u poetku se meao ak i u izbor kneeve supruge. Erdelj, meutim, nije ukljuen u osmansku dravu: nisu uvedene osmanske ekonomske, upravne, sudske, finansijske ili vojne ustanove i sistemi; u njemu nisu boravile turske trupe; nisu postojale ni turske verske, obrazovne ili druge ustanove; nije se tu nastanilo tursko stanovnitvo. Uvrivanjem dravnosti Erdelja turska vlast postala je manje teskobna, a sloboda u spoljnoj politici vea. Erdeljski kneevi su odravali redovne, mada ne i prijateljske, odnose sa Beom, a povremeno i sa drugim zemljama: u 16. veku sa Francuskom, u 17. veku sa protestantskim silama Engleskom, Nizozemskom i vedskom, a od istonih zemalja sa Poljskom, Vlakom i Moldavijom. Porast ugleda i jaanje meunarodnog poloaja Erdelja bili su vidljivi: knez Itvan Batori 1576. godine izabran je za poljskog kralja; erdeljski knez stalno je izbegavao Portine pozive za uee u ratu na njenoj strani; erdeljski kneevi, u svojstvu pravnog naslednika Kraljevine Maarske, primoravali su Moldaviju i Vlaku na priznavanje njihovog suvereniteta; erdeljski kneevi od Gabora Betlena do turskih pohoda 15581662, sem pune unutranje samouprave, vodili su i gotovo potpuno samostalnu spoljnu politiku. Odlomak iz pisma ora Martinucija upuenog Ferdinandu I ilustruje odnos erdeljskih kneeva prema Osmanskom carstvu: Za Tursku me ne vezuje, niti e me u budunosti ita vezivati; sa njom pregovaram samo prividno prijateljski da bih ovu zemlju okruenu neprijateljima sauvao neokrnjenu, dok nas oruje Vaeg Visoanstva ne oslobodi ropstva... Slino je o Osmanskom carstvu razmiljalo i stanovnitvo Erdelja, s tim to su vremenom mogli zamisliti i rasplet u kojem bi se Kraljevina Maarska prikljuila Erdelju, a ne obrnuto. Poev od plana Itvana Batorija da, posle smrti cara i kralja Rudolfa Habzburkog, pod svojom vlau ujedini sve maarske teritorije, u tom duhu razvile su se i ideje kasnijih erdeljskih kneeva Itvana Bokaija, Gabora Betlena, era Rakocija prvog i drugog, kao i oba Ferenca Rakocija, pa i Tekelia. Osamostaljenje od matine drave i stvaranje Erdelja kao posebne drave prouzrokovano je spoljnim iniocima. Prikljeten izmeu dveju snanih imperija, spoljnu i unutranju politiku Erdelja odreivalo je oseanje slabosti i ugroenosti, to je u prvi plan isticalo probleme vezane za odbranu organizovanje vojske i dravnih finansija, to je jaalo kneevsku vlast na tetu stalea. Iako je staleka skuptina sazivana godinje nekoliko puta, od nje se uglavnom oekivala samo potvrda kneevskih odluka. Jaka kneeva vlast uoavala se u praksi, te je za razliku od razvijenih stalekih sistema, gde su predstavnici aristokratije i crkveni velikodostojnici automatski ulazili u najvie dravne organe erdeljski knez je sam imenovao i smenjivao svoje savetnike. Kneevska kancelarija takoe je imala ograniene nadlenosti. Pri izboru saradnika knez se obino rukovodio kriterijumom lojalnosti i pouzdanosti, a manje strunosti. Vaan oslonac kneeve vlasti bili su posedovni odnosi u Erdelju: najvei zemljoposednik je bila dravna komora i nije postojala praksa, slina onoj u Kraljevini Maarskoj, da se dravna zemljita daruju zaslunim pojedincima. Sem toga, u Erdelju nije bilo veleposeda kao u drugim delovima Maarske, to je spreilo nastajanje suvie jakih porodica sa njima podreenim familijama i privatnim vojskama. Drugi oslonac kneeve vlasti bila je tzv. atname sveana diploma kojom je sultan potvrivao njegov izbor za kneza. Povelja je knezu garantovala vojnu i politiku pomo 122

protiv spoljnih i unutranjih neprijatelja. Razume se, atname je imalo i svoje negativne posledice: nezadovoljnici aktuelnim knezom esto su na Porti traili podrku za svoje postavljanje. Mada su Osmanlije retko udovoljavale tim zahtevima, na ovaj nain su stvarane povoljne okolnosti za meanje u unutranje poslove Kneevine. Kada je na prestolu bila sposobna i odgovorna linost, kao to su bili Itvan Batori, Gabor Betlen, er Rakoci I, jaka kneevska vlast je odgovarala dravnim interesima Erdelja, ali za vreme vladavine manje sposobnih, neodlunih vladara, pokazale su se sve njene mane, kao i nedostaci nesavremenog administrativnog sistema. U Erdelju su postojale tri privilegovane nacije maarska, sekeljska i saska, koje su uivale autonomiju u svojim oblastima. Izvestan stepen optinske autonomije imali su Rumuni u Erdelju, iako oni nisu svrstavani u red privilegovanih nacija. Rumuni plemii individualno su uestvovali u politikom ivotu upanija i stolidca. Tzv. stolice (szk, szkek) su bile samoupravne administrativne oblasti srednjeg nivoa, karakteristine za teritorije nastanjene Sasima i Sekeljima u Erdelju. Pod turskim suverenitetom i kasnije pod Habzburzima, erdeljske upanije, odnosno sekeljske i saske stolice, sauvale su svoju iroku samoupravu.

Teritorije pod osmanskom vlau

Osmanska vlast se od 1541. do 1683. godine postepeno proirivala, slabei vojnu i ekonomsku otpornu snagu maarskih oblasti. Ubrzo posle osvajanja Budima, Porta je, radi osiguranja poreskih prihoda, snabdevanja vojske i stabilizacije svoje vlasti, poela da organizuje dravnu upravu. Sulejman I i njegovi naslednici su u osvojenim oblastima pokuali da uvedu ureenje kakvo su ve izgradili na Balkanu. Meutim, u tome su samo delimino uspeli, ne ostvarivi pri tom svoj prvobitni cilj: da integriu lokalno stanovnitvo u osmansko drutvo i da ostvare potpunu kontrolu nad zaposednutim teritorijama. Osvojene oblasti su sredinom 16. veka svrstane u Budimski i delom u Temivarski vilajet, a kasnije su osnovani Jegarski, Erekujvarski i Varadski vilajet. Stareina osvojenih maarskih oblasti bio je beglerbeg Budimskog vilajeta, u rangu pae, a od 1623. godine redovno je dobijao i zvanje vezira. On je, po potrebi, raspolagao vojnim snagama Temivarskog i Bosanskog vilajeta. Pain glavni savetodavni organ bio je divan. U administriranju njemu poverenih oblasti pomagali su janiarski aga, defterdar zaduen za poreze, komandant dunavske flotile (kapudan-paa) i brojni drugi uredi organizovani po ugledu na carigradske. Budimski paa je vodio ivu prepisku na maarskom jeziku sa bekim dvorom i Dvorskim ratnim savetom. Vilajet je bio podeljen na manje administrativne oblasti sandake razliite veliine, sa sandakbegovima na elu. Oni su imali vojnu, upravnu i pravosudnu vlast. Budimski vilajet se prostirao do Nia i Vidina i krajem ezdesetih godina 16. veka obuhvatao je 20 sandaka, dok se Temivarski vilajet sastojao od osam sandaka. Uz sandakbegove delovale su od njih nezavisne sudije (kadije), koje su bile kljuni funkcioneri sredinjih upravnih i sudskih vlasti. Kadije su, sem sudskih nadlenosti i kontrole rada sandakbegova, imale aktivnu ulogu u razrezivanju i uterivanju poreza, mobilizaciji vojske, nadzoru vaara, zanatlijskih udruenja, raznih verskih zajednica i u izgradnji objekata. U sudstvu njihov pomonik bio je muftija. Poverenici erara bili su emini, a subae su odgovarale za odravanje reda po sandacima. Alajbegovi su imali zadatak da po potrebi obezbede mobilizaciju vlastele. Sve njih, kao i muslimansko 123

svetenstvo po sandacima, imenovala je i plaala carigradska vlada. Direktno od fiska dobijali su platu i peadija, konjica i artiljerija po tvravama. Sandaci su se dalje delili na nahije i sudske okruge (kaze). Maarska vlastela, imunije stanovnitvo gradova i varoica, kao i mnotvo seljaka, izbegli su u Kraljevinu Maarsku ili Erdelj. Njihova mesta zauzeli su predstavnici turskih upravnih i vojnih vlasti, crkve i kulture, a zatim i muslimanski trgovci, zanatlije i razno pomono osoblje. Vrlo brzo su uspostavljene carinarnice. Najbrojnija je bila vojska. Muslimansko stanovnitvo se gotovo potpuno grupisalo u gradovima i vojnim utvrdama, manjim ili veim tvravama. Nema podataka da je neki od spahija stanovao na selu. Nije postojala planska sistematska kolonizacija turskog stanovnitva u Maarskoj i, sem junih delova Segedinskog sandaka, nije bilo muslimanskog stanovnitva po varoicama i selima. U stvari, celokupno tursko stanovnitvo nalazilo se u 8090 utvrenih mesta. Stanovnitvo nekoliko strateki vanih naselja (Estergom, Viegrad, Nograd) planski je zamenjeno muslimanskim, odnosno pravoslavnim ivljem u turskoj slubi. U mestima sa meanim hrianskim i muslimanskim stanovnitvom nastali su posebni kvartovi za razliite veroispovesti, s tim to su se muslimani grupisali oko vojnih i upravnih objekata, odnosno u centru naselja. U varoicama i selima opstali su samoupravni i sudski organi iz predmohakog doba, naravno uz izvravanje poreskih i feudalnih obaveza prema dravi i spahiji. Stanovnitvo tih naselja imalo je pravo da otui svoje nekretnine, ali oni su bili samo posednici, a erar vlasnik celokupnog zemljita. Inae, najvrednija zemljita zadrao je za sebe sultanov erar (sultan-i-has), a ostala zemljita je delimino razdelio u vidu feudalnih poseda paama, sandakbegovima, zaslunim vojnicima i inovnicima. Oni su, srazmerno prihodima ostvarenim na svojim posedima, morali opremati odreeni broj vojnika. Pri stvaranju poreskog sistema osmanske vlasti su detaljno prouile srednjovekovne maarske zakone i poreski sistem i svoju praksu su uglavnom tome prilagodile. Tako su kmetovi bili obavezani da plaaju 50 aki (jedna forinta) po kapiji, desetinu od itarica, vina i ovaca, kao i druga sitna davanja spahijama. Kmetovske porodice su dravi plaale takoe po 50 aki. Pored pomenutih obaveza, povremeno su zahtevani rad na popravkama tvrava, puteva i vanredna davanja u hrani. Naselja koja su se nalazila na dravnim posedima esto su sve svoje feudalne obaveze mogla otkupiti godinjim paualnim plaanjem. Turski poreski sistem nije bio mnogo stroi od maarskog. Mada su u 16. veku u veini sluajeva u graanskim i krivinim parnicama hrianskog stanovnitva sudili Turci, pored njihovog pravnog sistema opstao je i funkcionisao i maarski, i u praksi je zapravo on regulisao odnose unutar hrianske zajednice. Sem navedenih obaveza, vanrednih i neuobiajenih optereenja, odnosno zloupotreba prilikom njihovog uterivanja, poloaj seljatva posebno je otean jer su morali izmiriti poreske obaveze i prema svojim maarskim feudalnim gospodarima i Katolikoj crkvi. Ta praksa je proisticala iz shvatanja maarskih vladajuih krugova da je turska vlast samo privremena, pa su oblasti pod osmanskom vlau tretirali kao okupirane, odnosno kao neotuive delove Kraljevine Maarske, gde nisu prekinuti ni suverenitet vladara, ni feudalna prava maarskih zemljoposednika. Habzburki vladar, palatin i namesnik raspolagali su upranjenim posedima na okupiranim oblastima kao da Turci uopte nisu prisutni. Ovo pravno shvatanje u praksi je sprovela maarska pogranina vojska, koja je u stalnom etovanju po osvojenim teritorijama uterivala poreze, u prvo vreme za svoje potrebe, a kasnije i u svojstvu poverenika odgovarajuih 124

vlastelina. Razume se da ni Turci nisu ostajali duni: u svojim prepadima, koji su povremeno zalazili duboko iza maarskih odbrambenih linija, primoravali su hriane na materijalna davanja. Ipak, turske akcije su se obino odnosile samo na pogranine teritorije, dok je maarska strana uterivala porez gotovo po celoj okupiranoj oblasti. Sem obezbeivanja sredstava za nadoknadu odbrambenih trokova granice, upadima na osmansku teritoriju steena su i saznanja o snazi i spremnosti njihove vojske. Stalnim prisustvom hrianskih graniara u turskim oblastima, meutim, nisu postignuti znaajniji vojni uspesi: njihovi prodori nisu mogli da spree velike turske pohode, ali su doprineli tome da se Turci van utvrenih gradova nisu oseali bezbedno, te su se povlaili iza zidina tvrava i gradova. Iako je dvostruko oporezivanje hriana u okupiranim oblastima za seljatvo predstavljalo veoma teko dodatno optereenje, ono je u nekim sluajevima i obezbeivalo izvesnu zatitu od zloupotreba osmanskih vlasti, ali i slobodno kretanje hrianskih trgovaca s okupiranih oblasti po Erdelju i Maarskoj. Vlasti Kraljevine Maarske su se sve vie uplitale u odnose svog stanovnitva sa teritorijama i iteljima pod osmanskom vlau. Poev od 1574. godine, Maarski dravni sabor je tokom 16. veka tri puta zabranio dobrovoljno pokoravanje osmanskim vlastima, a prema zakonima donetim 1622, 1625. i 1635. godine, lica koja su putovala na tursku teritoriju, prodavala oruje Turcima ili sa njima sklapala savez kanjavana su smru i konfiskacijom imovine. U drugoj polovini 17. veka pod optubom turcizma osuivani su i oni koji bi se odevali u tursku odeu, prihvatali turske obiaje (npr. puili duvan), prenosili turska pisma, esto boravili u turskim tvravama, zalagali ili prodavali nekretnine Turcima ili ako bi se obraali kadiji a imali mogunost da se obrate maarskim vlastima, koje su smatrale da je dotino pitanje u njihovoj nadlenosti. Planovi Osmanlija izjalovili su se i u drugim vidovima. S obzirom na to da se evropskim osvajanjima postepeno smanjivao procentualni udeo Turaka i muslimana u ukupnom stanovnitvu Osmanskog carstva, jedan od prvenstvenih interesa Porte bio je pridobijanje to irih slojeva pokorenog stanovnitva za svoje ciljeve. Na Balkanu, gde je osmanska vlast uspela da se utvrdi, ta politika je davala veoma dobre rezultate. Mnogi Grci, Bugari, Srbi, Bosanci i Albanci prelazili su u muslimansku veru i imali odreenu ulogu u administrativnom, sudskom i vojnom sistemu Osmanskog carstva. Neki od njih su zauzimali i najvie inovnike ili vojne poloaje i odigrali su vanu ulogu u istoriji Turske. Sem preobraenika, brojni balkanski hriani su stupali u slubu osmanske armije (vei deo turske vojske u osvojenim maarskim i hrvatskim zemljama inili su Juni Sloveni) i civilne administracije. Drugaija je bila situacija u Maarskoj. Katolici su bili izrazito neprijateljski raspoloeni prema osmanskoj dravi, a neuspena je bila i akcija Porte da pridobije protestante i vie socijalne slojeve veih varoica, te je broj maarskih preobraenika bio veoma mali. Maarsko seljatvo nije skrivalo svoje neprijateljstvo prema Turcima i odbijalo je uklapanje u osmanski administrativni i drutveni sistem, nije stupalo ni u redove osmanske vojske, ve se radije opredeljivalo za hriansku pograninu vojsku ili je odlazilo u hajduke. Katoliko i protestantsko stanovnitvo zaposednutih oblasti radije je naputalo ove oblasti nego ostajalo da ivi pod turskom vlau, to je, zajedno sa tekim gubicima tokom turskih pohoda, dovodilo do toga da cele oblasti opuste i da se na njima nastani pravoslavni slovenski, prvenstveno srpski ivalj. Protivtursko raspoloenje stanovnitva u velikoj meri su podravale hrianske crkve katolika i protestantske. Lieno bilo kakve podrke lokalnog stanovnitva, Osmansko carstvo je svoju vlast na maarskim teritorijama moralo organizovati oslanjajui se samo na svoje snage i, sve 125

do poraza u Bekom ratu, imala je problema s uvrivanjem vlasti, svog politikog i pravnog sistema. tavie, vremenom je morala da prihvati opstajanje, pa ak i jaanje, maarskih ustanova. Razlike izmeu karaktera osmanske vlasti na Balkanu i u Maarskoj svakako su prouzrokovane i injenicom da su balkanske zemlje u celosti potpale pod tursku vlast, da je njihova dravnost ukinuta i da su njihove crkve dole pod kontrolu osmanske drave. Meutim, nezaobilazna je i injenica da su se Osmanlije na teritoriji Kraljevine Maarske sudarile sa dravama i drutvima organizovanim po zapadnoevropskim normama, koje su njihov prethodni petstogodinji dravni ivot uinile daleko otpornijim nego to je to bio sluaj sa balkanskim susedima.

Izgradnja odbrambenih sistema hriana i Turaka

Maarska odbrambena linija, sastavljena od pograninih tvrava i utvrda, formirana je duim istorijskim razvojem, iji se zaeci nalaze u odbrambenoj politici Sigismunda Luksemburkog i Matije Korvina. U srednjem veku postojala je spoljna (Orava BeogradabacJajceKninJadransko more) i unutranja (KaranebePetrovaradin KrupaSenj) odbrambena linija. Osmansko carstvo je oba odbrambena sistema razorilo uglavnom u prve tri decenije 16. veka, tako da su posle Mohake bitke Maarska i Hrvatska, odnosno Slavonija, ostale bez velikih odbrambenih tvrava. Zauzeti ratovanjima dvojice kraljeva Maarske, stalei su, uz pomo habzburkog vladara, tek poetkom etredestih godina, uglavnom posle zauzea Budima, preduzeli mere za izgradnju nove odbrambene linije. Kimu odbrambenog sistema inile su srednjovekovne kraljevske i plemike tvrave, zamkovi, samostani i crkve srazmerno irokih zidova i sa visokim kulama. Razume se, usled razvoja vojne tehnike, odnosno velike vatrene moi turske vojske, ti objekti su se pokazali nesavremenim i ukazala se potreba za njihovom temeljitom modernizacijom. Osavremenjivanje je iziskivalo velika materijalna ulaganja vladara i stalea, koji su u poetku izdravali veinu tvrava. Na dravnim saborima 15431544. godine maarski stalei su od vladara traili da vodi rauna o tvravama koje njihovi vlasnici nisu mogli da izdravaju, odnosno da on finansira popravku pograninih tvrava i da u njima izdrava vojsku. U velikom poduhvatu modernizacije tvrava znaajnu ulogu imali su italijanski arhitekti, odnosno italijanska vojna arhitektura, koja je smatrana najmodernijom u to doba. Pri organizaciji i izgradnji odbrambene linije osnovna zamisao bekog dvora je bila da se napredovanje Osmanlija mora, i uz velika materijalna ulaganja, zaustaviti to dalje od austrijskih pokrajina, ve na teritoriji Maarske. Slino miljenje vladalo je i u nemakim zemljama: Carevinski savet Svetog rimskog carstva nemake narodnosti Maarsku je pominjao kao istureni bastion odbrane nemakog naroda. Mada je ta koncepcija Maarsku pretvarala u stalno bojite, maarskim staleima je bilo jasno da je to jedini nain za opstanak zemlje. Odbrambeni sistem, svojevremeno nazivan propugnaculum Christianitatis, pod nadzorom Dvorskog ratnog saveta, zavren je sedamdesetih godina 16. veka. Protezao se od Jadranskog mora, preko Karlovca, prema tvravi Kanjia, du jezera Balaton prema severu, gde su tvrave er i Komarom obezbeivale puteve koji su vodili prema zapadu. Na severu zemlje nalazile su se tvrave severnog Srednjogorja do Tise, od Satmara linija je vodila na jug du zapadnih granica Erdelja. Osnovni zadatak odbrambene linije je bio da uspori napredovanje velikih turskih armija i da sprei upade manjih vojski. Broj od 100120 pograninih tvrava organizovan je u est generalnih kapetanija 126

(fkapitnysg): hrvatsku, slavonsku, kanjiku, ersku, gornjomaarsku i kapetaniju rudarskih oblasti, sa centrima u Karlovcu, Varadinu, Velikoj Kanjii, eru, Koicama i Komaromu. U tvravama je bilo ukupno oko 20.00022.000 vojnika. Za odbranu dunavske plovidbe organizovana je flotila ajkaa u Komaromu. Osim velikih tvrava, odbrambenu liniju inile su srednje i manje tvrave i utvrde koje su se esto nalazile u zaleu velikih, strategijski vanih tvrava. Njihov zadatak je bio da spree manje turske upade, ali i da slue kao baze napada na osmansku teritoriju. Straare razliitih veliina sluile su za osmatranje granice i suzbijanje upada manjih pljakakih odreda. Najmanje tvrave imale su po 2040 vojnika, a velike 5001.000, pa i vie: u tvravu Kanjia smeten je garnizon od 1.950 ljudi, tvrava er raspolagala je sa 1.400 vojnika, a Komarom sa 1.024. Pogranina vojska je imala arolik sastav. Prema odluci Maarskog sabora iz 1554. godine, veleposednici i plemstvo su na svakih sto kmetova morali potpuno da opreme po dva konjanika i da ih dre stalno pod orujem. Plaenike po kraljevskim i privatnim plemikim tvravama plaale su dravna blagajna i vlastela. U sluaju vee opasnosti, proglaavana je plemika insurekcija. Tada je plemstvo bilo u obavezi da lino poe u boj i da, u srazmeri sa veliinom poseda, na svakih sto kmetova opremi deset konjanika i po deset strelaca snabdevenih pukom. Vojsku bi u tom sluaju predvodio kralj ili palatin. Vrhovnu komandu nad odbrambenom linijom imao je vladar preko svojih centralnih ureda, a od 1556. godine Dvorski ratni savet u Beu, koji je ujedno bio odgovoran za njeno funkcionisanje. Meutim, Dvorski ratni savet taj veliki zadatak nije uspeo da izvri u onoj meri koju su okolnosti iziskivale. Rad Dvorskog ratnog saveta vezan za opremanje i upravu nad pograninim tvravama bio je neorganizovan, neodgovoran i aljkav. I pored mnogih albi lokalnih komandanata, tvrave su esto bile zaputene, nesnabdevene municijom i orujem, slabo odravane, a posade su ostajale bez plate; kapetani imenovani za komandante tvrava esto nisu bili dorasli zadatku. Pored toga, odravanje slubenih veza sa Dvorskim ratnim savetom bilo je oteano, a usled iznenadnih turskih napada nije bilo ni vremena za prepisku, te su pogranine tvrave uglavnom delovale samostalno i njihovi komandanti su donosili odluke prema situaciji na terenu. Nepostojanje jake centralne uprave nedostajalo je i stoga to tvrave meusobno nisu mogle redovno i dovoljno da se potpomau. Nije postojala mobilna vojska koja bi mogla da se prebacuje na ugroena mesta ili da napadne Turke, te je u nudi pomo pruala posada susedne tvrave. Slino tome, i prilikom upada hriana na tursku teritoriju, koriena je posada odreene tvrave, slabei na taj nain svoju odbranu. Zbog neredovne isplate, posade tvrava su esto globile stanovnitvo okolnih sela, plenile njihovu imovinu, to bi prouzrokovalo albe, pa i raseljavanje stanovnitva. Odbrambena linija je finansirana novcem od poreza prikupljenog u Maarskoj, pomoi koja je stizala od eke, austrijskih i slovenakih pokrajina, iz Nemakog carstva i od pape. Te sume su na papiru delovale impozantno, ali je u praksi pomo bila osetno nia, stizala je neredovno i, prolazei kroz mnoge instance, kopnila je na putu od poiljaoca do ratnika u prvim borbenim redovima. Visina ratnog poreza u drugoj polovini 16. veka u Hrvatskoj je u proseku iznosila 3.500 forinti, a izdaci odbrane izmeu 200.000 i 550.000 forinti. U Maarskoj je u isto vreme od 160 znaajnijih tvrava polovina bila u vlasti krune, druga polovina u rukama domaih magnata, a posade u njima do sredine 17. veka bile su sastavljene od domaih ljudi (milites nativi). Trokovi odbrane Maarske su krajem 16. veka iznosili godinje oko milion forinti, od ega je oko 400.000 forinti poticalo iz domaih izvora. 127

Osmanskom carstvu je takoe bilo potrebno gotovo trideset godina da od osvojenih i novopodignutih tvrava izgradi uspean odbrambeni sistem koji je mogao da osujeti vojne prodore hriana. Stvorena je vieslojna odbrana od 100 do 130 tvrava, u zavisnosti od ratne sree. Glavni teret odbrane snosile su ogromne tvrave poput onih u Budimu i Peti, Estergomu i Temivaru. Od 17. veka njima su pridodate i tvrave Kanjia (Nagykanizsa), Eger (Jegra), Veliki Varadin, Erekujvar (jvr, Nov Zmky, Slovaka), u kojima je bilo stacionirano od 1.000 do 2.000 vojnika. U prvoj borbenoj liniji nalazile su se i vee tvrave sa 400500 vojnika (Siget, Filek, Hatvan, Palota). Iza njih se protezala linija utvrda sa 100300 vojnika, dok su treu odbrambenu liniju inile slabo utvrene palanke sa 50100 vojnika. Ukupan broj vojnika te tri linije se (kao i na drugoj strani) kretao od 20.000 do 25.000 vojnika. Sem pomenute vojske, tokom 16. veka u osvojenim oblastima nalazilo se i 7.0009.000 spahija stalno spremnih za boj. Na veim rekama Dunavu, Tisi, Dravi i Moriu krstarile su flotile turskih ajkaa. Prema saznanjima bekih vlasti, na teritoriji graninih vilajeta budimskog, temivarskg i bosanskog sredinom 16. veka nalazilo se ukupno 40.727 vojnika, od kojih je bilo 29.777 pod komandom budimskog, 4.950 pod komandom temivarskog i 4.000 pod komandom bosanskog pae. U sluaju opasnosti, moglo se dii jo 10.00015.000 vojnika. Najvei broj vojnika bio je smeten u oblastima iz kojih se mogao oekivati napad: u Budimu se nalazio garnizon od 2.325, u Peti od 1.800 vojnika, u Estergomu i Parkanju od po 1.900, u Sekefehervaru od 1.647 vojnika. U nekim periodima ukupni izdaci za plate vojnika na Vojnoj granici premaivali su ukupne prihode iz osvojenih maarskih i hrvatskih oblasti, te je manjak nadoknaivan iz centralnih carigradskih kasa, a u 17. veku od poreza sakupljanih na Balkanu. Stoga se postavljalo pitanje isplativosti okupacije pomenutih teritorija.

Reformacija u Maarskoj
Jedna od drutvenih pojava koja je umnogome odredila istoriju Maarske svakako je reformacija. Ona je tekla naporedo sa jaanjem turske opasnosti, da bi svoj vrhunac dostigla u drugoj polovini 16. veka. Istorija reformacije (i protivreformacije) u Maarskoj tesno se ispreplitala s odnosima Kraljevine Maarske i Erdelja prema Habzburkoj monarhiji i Osmanskom carstvu, ali i sa politikim odnosima izmeu dveju maarskih drava. Pri tome je versko raspoloenje irih slojeva stanovnitva podsticajno delovalo na odbranu, kako od turskog nadiranja tako i od centralizatorskih i apsolutistikih tenji bekog dvora, ali i na razvoj kulture na narodnom jeziku. Reformacija se u Maarskoj pojavila u godinama pred Mohaku bitku, a njeno kasnije irenje bilo je uslovljeno sloenim politikim i drutvenim prilikama na tri dela podeljene Maarske. U momentu pojave novih ideja, 80 /o_85% stanovnitva Maarske bili su katolici, ostali su veinom bili pravoslavni, a veoma je mali deo stanovnitva pripadao pretprotestantskim jeretikim pravcima i jevrejskoj veri. Za pedesetak godina situacija se u potpunosti izmenila: sedamdesetih godina protestanti su inili 75%80% stanovnitva! Do pedesetih godina nove ideje su prihvatane u uverenju da je posredi reformacija unutar Katolike crkve. Od sredine pedesetih godina rascep unutar Crkve je postao oevidan i dolo je do organizovanja protestantskih crkava na tlu Maarske. Reformacija se u poetku irila u luteranskom duhu, a kasnije je prevladalo kalvinistiko uenje. Poznavanje nemakog jezika i jake veze s evropskim dogaajima uinili su da novi duhovni pravac svoje prve pristalice nae na kraljevskom dvoru u 128

krugovima dravnih dostojanstvenika oko kraljice Marije Habzburke, zatim u rudarskim, saskim i slobodnim kraljevskim gradovima, kao i meu aristokratijom. Prvi centri reformacije meu aristokratijom, koji su imali uticaja i na okolna naselja, nastali su uglavnom posle 1526. i 1541. godine na dvorovima zemaljskog sudije Eleka Turzoa, erdeljskog vojvode Petera Perenjija, Tamaa Nadadija, porodice Terek i na temivarskom dvoru Petra Petrovia. Njih su pridobili ueni ljudi koji su na stranim univerzitetima doli u dodir sa protestantizmom. Srazmerno brzom i zaista irokom prihvatanju protestantskih ideja, sem ve od ranije postojeih zahteva za reformom Crkve i injenice da je prihvatanje protestantskih uenja davalo okvir protivhabzburkoj politikoj orijentaciji, nesumnjivo je doprinela velika privlanost bogosluenja na narodnom jeziku. Sem pomenutih, pri opredeljenju za novu veru bitan inilac su predstavljala sama nova uenja, ubedljivost propovednika, kao i njihova meusobna povezanost, odnosno srazmerno tesna povezanost s evropskim zbivanjima (protestantski propovednici su uporno poseivali evropske linosti, univerzitete i kulturne centre znaajne za irenje protestantizma). Vana je bila i injenica da je protestantizam u materijalnom pogledu bio manje zahtevan od Katolike crkve. Pri tome su i vaei maarski zakoni olakavali irenje protestantskih uenja: svaki vlastelin i sve samoupravne zajednice (slobodni kraljevski gradovi, odreene varoice) imali su pravo da pozivaju paroha prema sopstvenom izboru, to je praktino znailo da je o prihvatanju protestantske vere u odreenom naselju odluivao vlastelin, odnosno magistrat grada ili varoi. Za razliku od barona, plemstvo, koje je bilo neprijateljski raspoloeno prema svemu to je strano, sporije je prihvatalo nove ideje. Dravni sabor je pod njihovim pritiskom 1523. i 1525. godine doneo zakone koji su propagatore i simpatizere protestantizma osuivali na smrt i konfiskaciju imovine. Bilo je i sluajeva spaljivanja protestantskih knjiga, pa ak i propovednika. Itvan Verbeci je na nemakom Carevinskom saboru u Vormsu 1521. godine pokuao da ubedi Martina Lutera da napusti svoja uenja. Bez obzira na poetni otpor plemstva i na privrenost obojice kraljeva katolianstvu, reformacija je u maarskim oblastima napredovala brzo i uglavnom nenasilno. Za dve decenije sastav Dravnog sabora je osetno izmenjen, te je posle 1548. godine bilo mogue doneti zakone samo protiv uenja novijih od Luterovih. Prema nedovoljno pouzdanim podacima iz 18. veka, prvi propagator Luterovog uenja bio je Surdaser, franjevaki redovnik iz leske, koji je ve 1517. godine delovao u Sebenu (Nagyszeben, Sibiu, Rumunija). U prvoj fazi prihvatanja Luterovih ideja njeni propagatori su bili visokoobrazovane linosti iz katolike jerarhije, poput Konrada Kordatusa i Johana Kreslinga, koji su ve od 1521. godine na budimskom dvoru zagovarali prihvatanje novih ideja. Meu najuticajnije reformatore spadao je Maa Biro iz Deve, humanistiki naunik, autor prvog udbenika na maarskom jeziku. U matinoj knjizi Krakovskog univerziteta pored njegovog imena stoji primedba: Ovaj Maa je meu Maare preneo Luterovu kugu, grenik, opasan ovek. Jedan od najpoznatijh reformatora u Maarskoj, Mihalj Starai, koji je zavrio univerzitet u Padovi, odlian pesnik, propovednik i zatitnik interesa kmetova, dobar znalac slovenskih jezika, za sedam godina je du Drave osnovao 120 protestantskih zajednica. Nepokolebljivi sagovornik, koga su se luterani bojali kao vatre, bio je Marton anta Kalmanehi, prvi kalvinistiki biskup u Maarskoj (1556). Najvatreniji propagator i najuspeniji u raspravama voenim sa katolicima bio je popularni voa kalvinista Peter Melijus Juhas. Itvan Ki iz Segedina svoju delatnost je razvio iskljuivo na okupiranim teritorijama. 129

Njegovi teoloki radovi (objavljivani su u vajcarskoj i Londonu) privukli su panju i meunarodnih naunih krugova. Veina maarskih reformatora bili su nekadanji katoliki svetenici ili pripadnici katolikih crkvenih redova, pre svega najpopularnijeg reda u Maarskoj franjevaca. Oni su verovali da svojim radom pridonose, ve due vremena oigledno neophodnoj, reformi Katolike crkve a ne rascepu unutar nje. U stvari, rascep je postao oigledan tek kada se na Tridentskom crkvenom saboru pokazalo da Rim nije spreman da prihvati ponuene reforme. Sem Maaa Biroa, Itvana Kia, Mihalja Staraija, iz njihovih redova je poticao i maarski Auter, Andra Horvat Skaroi i dramski pisac i osniva uvenog protestantskog kolegijuma u aropataku Itvan Kopai (u aropataku je 1541. tampan prevod Novog zaveta na maarski jezik prva knjiga na maarskom jeziku koja nije tampana u inostranstvu). Mada je veliki deo propagatora reformacije poticao iz trgovita, stanovnitvo trgovita i sela prikljuilo se reformaciji tek tridesetih i etrdesetih godina 16. veka. Meutim, raskol je tada bio toliko silovit da su ubrzo po Maarskoj preostala samo ostrvca katolika. Konkurenciju kalvinizmu krae vreme je predstavljao antitrinitarizam, koji je, zbog nedovoljne koherentnosti, ubrzo marginalizovan. Luteranizam je potisnut na podruja nastanjena Slovacima i Nemcima. Kalvinistika vera postala je preovlaujua. U istonom delu Maarske, na podrujima pod vlau kralja Jovana I, reformacija se irila kao reakcija na izvesne negativne pojave u Katolikoj crkvi, ali i kao forma otpora Habzburzima. Uspeh reformacije je u Erdelju bio potpun: protestanti su zauzeli sve funkcije u dravnoj upravi i katolici su od 1551. godine na kneevskom dvoru smeli da borave samo kao privatna lica, bez ikakvih zvaninih funkcija. Izvrena je sekularizacija imovine Katolike crkve (1556) i, uporedo s tim, znatno je ograniena sloboda katolike veroisposvesti. U petnaestogodinjem periodu 15661581. katolika vera je u sutini zabranjena zakonom koji je propisao da svi katoliki crkveni ljudi moraju da napuste Erdelj. Sam kralj Jovan II je 1562. godine napustio katoliku veru i preao u kalvinizam, mada time njegov verski preobraaj nije okonan umro je kao antitrinitarac. Mada su habzburki vladari mahom bili veliki protivnici reformacije, irenje reformacije ni u Kraljevini Maarskoj nije nailazilo na vee tekoe. Habzburzi u Maarskoj nisu mogli da vode agresivnu protivreformacijsku politiku, slinu onoj u slovenakim, austrijskim i ekim zemljama, usled samosvesnosti i snage maarskih stalea, kao i injenice da su Maari podnosili velike gubitke na turskom frontu i raspolagali srazmerno jakim vojnim snagama. S druge strane, protestantski maarski stalei, zbog uvaavanja dinastije, nisu izvrili sekularizaciju imovine Katolike crkve, niti su unitili njenu potpuno onemoalu organizaciju. Ovaj propust je imao dalekosene posledice: omoguio je da od poslednjih decenija 16. veka pone postepeno oivljavanje Katolike crkve u Kraljevini Maarskoj, a od prvih decenija 17. veka ak i ofanziva rekatolizacije stanovnitva i drutva. Na teritoriji Budimskog paaluka reformacija nije nailazila na otpor, jer su osmanske vlasti uglavnom tolerisale verske zajednice iji se centar nalazio unutar granica njihove drave. Rad protestantskih propovednika nije spreavan, zapravo odnos turskih vlasti prema protestantizmu bio je uglavnom ravnoduan. Jedan budimski paa je, govorei o razliitim hrianskim konfesijama i islamu, primetio: Imamo jednog boga, jednako smo ljudi, ako se i razlikujemo po veri. Ovakvo shvatanje bilo je blisko i kalvinistima. Uz katoliku crkvenu organizaciju, koja je u mnogim mestima ostala bez 130

svetenstva i bez vernika, do ezdesetih godina 16. veka obrazovane su i osnovne protestantske crkvene organizacije. Organizacija je obuhvatala crkvene okruge (biskupije) i unutar njih crkvene upe, sa dekanom na elu. O crkvenim pitanjima raspravljalo se na crkvenim saborima. Za razliku od katolikih, protestantske crkvene organizacije bile su nezavisne od bilo kakvog spoljnjeg centra, ali i jedna od druge. Erdeljski knez Jovan igmund je za potrebe rumunskih protestanata organizovao biskupiju, a protestantizmu sklon Maksimilijan I podravao je pokuaje maarskih i nemakih protestanata da preobrate junoslovenske narode i Rumune. Dok se versko pitanje, usled agresivne protivreformacijske politike bekog dvora, u 17. veku osetno zaotrilo i dovelo do oruanih sukoba irokih razmera, tokom 16. veka meukonfesionalni odnosi su bili mnogo tolerantniji. O tome svedoi i podatak da je kratko vreme po anatemisanju katolianstva, erdeljski staleki sabor januara 1571. godine doneo zakon koji je garantovao slobodu ispovedanja etiri konfesije: katolike, luteranske, kalvinistike i unitaristike. Bio je to prvi zakonski akt te vrste u Evropi. Iako je u poetku sprovoenja ovog zakona bilo tekoa, vremenom je postao okvir koegzistencije pripadnika razliitih konfesija, ali i garant opstanka ovih konfesija u kasnijim burnim vremenima protivreformacije. Zahvaljujui tome, brojni protestanti (ali i Jevreji), prognani iz austrijskih zemalja, eke, Moravske i Maarske, nali su utoite u Erdelju. Slino tome, habzburka dinastija je u 16. veku u Kraljevini Maarskoj, prilino neodluno, progonila samo ekstremne protestantske sekte. Karakteristika tih vremena nije bilo verski motivisano nasilje, ve verske rasprave koje su izazivale ivo interesovanje kako obrazovanih ljudi, tako i obinog sveta. O nunosti i nainu reforme Crkve rasprave su voene unutar i van zidina crkvenih ustanova: meu svetenstvom i redovnicima, meu plemstvom, graanstvom i seljatvom u privatnim razgovorima, ali i na javnim skupovima sazivanim upravo radi rasprave o verskim pitanjima ili na spontanim okupljanjima metana oko propovednika novih ideja. Rasprave su se proirile ak i na teritorije pod turskom vlau. Iako su se one u ekstremnim sluajevima zavravale zatoenjem, pa i pogubljenjem protivnika, reformacija u maarskim oblastima moe se okarakterisati kao miran proces tokom kojeg su predstavnici pojedinih konfesija shvatili da im je u interesu miran suivot a ne sukobi, to se u odreenim sluajevima ogledalo i u zajednikom korienju crkava.

Kultura maarske kasne renesanse i reformacije

Razvoj kulture u Maarskoj u 16. veku bio je odreen rasparanou nekadanje jedinstvene dravne teritorije, turskim ratovima, graanskim ratom i irenjem protestantske vere. Bez obzira na teku i sloenu situaciju, pored privrednih veza, upravo je duhovno stvaralatvo bilo spona koja je, bar do izvesne mere, povezivala maarske zemlje. tavie, posmatrajui tamparstvo, knjievnu delatnost, pa i druge vidove kulture, mogli bismo zakljuiti da nepovoljne prilike nisu prouzrokovale nazadovanje u kulturnoj sferi, ve dozrevanje i blag razvoj kasnorenesansne i humanistike kulture u oblastima koje nisu zaposele Osmanlije. Poseban polet tampanju knjiga i knjievnom stvaralatvu dala je reformacija. Pogodnosti irenja ideja putem tampane knjige u 16. veku izdano i veoma spretno su koristili protestantski propovednici. Pored tamparija na dvorovima veleposednika, ubrzo su se pojavile i pokretne tamparije i ba u jednoj takvoj tampariji objavljen je 1590. godine prvi kompletan tekst Biblije (protestantske) na maarskom jeziku u prevodu 131

Gapara Karoljija. Njen tekst je dugo bio pravopisno-gramatika norma protestantske knjievnosti. Pokazalo se da je izdavanje knjiga i unosan posao, tako da je Maarska od zemlje siromane knjigom postala zemlja sa srazmerno obimnim izdavatvom: u periodu od 1529. do 1600. godine u dvadesetak tamparija objavljene su 894 knjige. Od tog broja, 60% bile su knjige religiozne sadrine, a preostalih 40% bili su bukvari i drugi udbenici, kalendari, pouna i zabavna literatura, pesmarice, hronike itd. U izdavatvu protestanti su znatno prednjaili nad katolicima sve do sedamdesetih godina 16. veka, kada su jezuiti, koje je u Erdelj pozvao knez Itvan Batori, poeli da preduzimaju prve korake u cilju suprotstavljanja efikasnoj protestantskoj verskoj propagandi. Slino protestantima, i katoliki svetenici su bili u bliskoj prepisci s evropskim verskim i kulturnim centrima. Meutim, oni su svoje veze koristili pre svega za upoznavanje evropske kulturne javnosti sa savremenim dogaajima i problemima Maarske posle Mohake bitke, a u manjoj meri za odbranu poloaja Katolike crkve u samoj zemlji. Miklo Olah objavio je 1531. godine detaljan opis Maarske i njenih znamenitosti. Dela Itvana Brodaria, ora Sremca, Ferenca Forgaa i Antala Verania na latinskom jeziku verno su odslikala istoriju Maarske u periodu od 1526. do 1570. godine. Vrhunac tih pokuaja bio je obiman pregled istorije Maara koji je, na odlinom latinskom jeziku, napisao Miklo Itvanfi. Najpopularnija umetnika forma bile su instrumentalizovane pesme poeme koje su pisali maarski autori, obino u kasnorenesansnom, humanistikom maniru, sa muzikom pratnjom. Najcenjenija linost doba u tom anru bio je kantautor lutalica ebeen Lanto Tinodi. Njegove pesme o junakim borbama sa Turcima, opsadama gradova i vitekom ivotu prihvaane su po svim maarskim oblastima. Za nas je, osim umetnikih vrednosti, njegov opus znaajan jer je oima svedoka detaljno i tano opisao brojna istorijska zbivanja. Svoje pesme publikovao je 1554/1555. godine. Radi lake pristupanosti irim slojevima naroda, brojni protestantski propovednici i katoliki svetenici su svoja uenja irili takoe u obliku pesme. Pravi podsticaj svetovnoj knjievnosti ovog doba ipak nisu dale pomenute junake pesme, hronike, istorije itd. ve delatnost barona Balinta Balaija, izuzetno talentovane i sloene renesansne linosti, liriara evropskog nivoa, koji je svojim veoma sveim, plastinim i silovitim ljubavnim pesmama, pesmama o pograninom ratovanju i o svom odnosu prema Bogu ostavio znaajan trag u maarskoj knjievnosti i snano uticao na kasnije generacije stvaralaca i italaca. Sem njega, najznaajniji pesnici toga doba bili su Peter Bornemisa i Jano Rimai. Razvoju likovnih umetnosti nisu pogodovala ni ratna vremena, ali ni nova protestantska shvatanja, prema kojima je ukraavanje verskih objekata bilo nepotrebno. Ipak se i na tom polju primeuju uticaji renesanse (na primer, u praksi ukrasnog farbanja svodova i galerija crkava po toskanskom uzoru, kao i renesansnih cvetnih motiva). Italijanski uticaj ogledao se i u arhitekturi, pre svega u projektovanju nisko profilisanih tvrava sa modernim odbrambenim sistemima. Poznati su radovi Pjetra Feraboska, koji je kreirao planove tvrava u Pounu, Komaromu i eru, zatim Baldiga, Otavija, ulija, koji su bili projektanti tvrava u Erekujvaru, Jegru i Satmaru. Tvrave prema italijanskom uzoru u Erdelju izgraene su u Varadu, Samoujvaru (Gherla, Rumunija) i Fogarau (Fagaras, Rumunija). Veleposednici su svoje kurije takoe gradili prema italijanskim uzorima.

132

Privreda Maarske u 16. veku

Ratovi, turska osvajanja i podeljenost zemlje prekinuli su, ukupno gledano, pozitivne tokove ekonomskog razvoja predmohakog razdoblja, ali suprotno onome to bi se moglo oekivati tokom 16. veka nisu proizveli opti pad i nazadovanje privrednog ivota na prostorima nekad jedinstvene Kraljevine. tavie, sticajem okolnosti privredni prostor ostao je jedinstven i posle raspada zemlje, to je pozitivno uticalo na ouvanje svesti o zajednitvu stanovnitva Erdelja, okupiranih oblasti i Kraljevine Maarske. Tradicionalna osnova ugarske privrede bio je izvoz sirovina i prehrambenih proizvoda u june nemake zemlje, Italiju, Austriju, eku, lesku i Poljsku i uvoz tekstila, proizvoda od gvoa, zaina i luksuznih proizvoda. Opadanjem znaaja maarskih rudnika zlata i srebra, usled priliva zlata iz Novog sveta u Evropu u postmohakom periodu, naroit znaaj dobio je izvoz ive stoke i ivotinjskih koa. Tokom 16. veka izvoz je bio u stalnom porastu, da bi do osamdesetih godina Maarske teritorije postale najvei izvoznici hrane u Evropi sa godinjim izvozom od 200.000 grla stoke (koa je izvoena bar u istim koliinama), daleko prevazilazei Dansku (100.000) i Pomeraniju (50.000). Vrednost maarskog izvoza je ve etrdesetih godina dvostruko premaivala vrednost uvoza i pozitivan bilans odravan je i sledeih decenija. Dobar deo prihoda od te trgovine ostvarivali su zapadni trgovaki partneri, ali ne male sume ostajale su u rukama trgovaca iz slobodnih kraljevskih gradova koji su organizovali ovu trgovinu, odnosno samih proizvoaa s Alfelda i lokalnih trgovaca. U tom smislu upeatljiv je primer ebeena Tekelija iz Nasombathelja, koji se, zahvaljujui ogromnim prihodima, od sitnog trgovca stokom uzdigao u redove aristokratije. Povoljne mogunosti trgovine stokom privukle su i plemstvo i veleposedniku aristokratiju, ali njihovi pokuaji u tom pravcu bili su neuspeli, te je tokom celog 16. veka trgovina stokom ostala u rukama graanstva i seljatva. Plemstvo i aristokratija dominirali su u krupnoj trgovini itaricama, za kojima je postojala stalna potranja usled potreba brojne vojske u zemlji. Za trgovinu zainteresovani veleposednici poput palatina Tamaa Nadadija i barona Itvana Ilehazija, kao i vrhovnog zemaljskog sudije grofa Mikloa Palfija potrebne koliine itarica obezbeivali su prvenstveno radom svojih kmetova na alodijalnim zemljitima, a manjim delom putem desetine i najamnog rada. Uzlet trgovine imao je svoje i dobre i loe strane. Dugorona posledica bila je zadravanje tradicionalne agrarno orijentisane proizvodne strukture i prakse uvoza jeftine industrijske, odnosno zanatlijske robe iz Zapadne Evrope, to je unazadilo ugarsko zanatstvo, koje je ionako bilo slabo razvijeno u odnosu na Zapadnu Evropu. Kao primer za to moe da poslui podatak da je po zapadnoevropskim gradovima bilo oko sto vrsta zanata, a u ugarskim gradovima obino manje od pedeset. Slino tome, u ugarskim gradovima su zanatlije i lica koja su se bavila nekim vidom industrije inila oko 25% stanovnitva, a u najrazvijenijim gradovima Evrope oko 50%. To znai da je zanatlijska proizvodnja u veini naselja zadovoljavala najosnovnije potrebe vezane za preradu hrane, odevanje i obuvanje, proizvodnju alata i popravke, dok je proizvodnja za ire trite bila zastupljena samo u retkim sluajevima. Dobra strana razvoja trgovine iskazivala se na nekoliko naina. Uzgoj stoke je odgovarao nesigurnim ratnim vremenima, jer je stoka mogla lako da se pomera s ugroenih podruja. Osim toga, uzgoj stoke nisu oporezivali ni maarska vlastela ni osmanske vlasti i nalazila se van klasinog feudalnog sistema vezanog za kmetovske 133

sesije. Uklanjanju feudalnih okvira pogodovalo je i to to je u uzgoj i trgovinu stokom bio ukljuen veliki broj ljudi angaovanih na ugovornoj bazi. S druge strane, brojni trgovci stokom kretali su se po celoj teritoriji nekadanje Kraljevine, sticali su i irili informacije, i po prirodi posla morali su da znaju vaee pravne propise, aktuelne bezbednosne i opte prilike na irem podruju. Upravo iz tih razloga na okupiranim podrujima oni su postajali seoske sudije i venici i umnogome su doprineli organizovanju maarske samoupravne vlasti u pomenutim oblastima, odnosno unutar pojedinih sela. Oni su time odravali u ivotu maarske pravne norme i pravne obiaje na teritorijama pod turskom vlau. Usled injenice da je uzgoj stoke bio najraireniji u meureju Dunava i Tise, Jasaga i na levoj obali Tise, i da maarske trgovce iz razliitih razloga nisu mogli zaobii ni turski ni junoslovenski, ali ni zapadni trgovci, i s obzirom na to da je trgovina povezivala zainteresovana lica iz sva tri dela Maarske, ona je u velikoj meri pridonosila ouvanju svesti o jedinstvu Kraljevine. Oivela trgovina imala je uticaja i na aktuelna idejna kretanja: zbog trgovine na hiljade stanovnika sela bilo je u pokretu, a to je znatno proirilo njihove vidike i uinilo ih prijemivijim za prihvatanje novina, poput reformacije. Protestantski biskup Peter Melijus Juhas je ezdesetih godina 16. veka izriito oznaio maarske trgovce i preduzimae kao najuspenije propagatore protestantskih uenja.

Dugi rat sa Turskom 15911606. godine

Dvadesetpetogodinji period od Jedrenskog mira 1568. do 15911593. godine protekao je bez rata s Osmanlijama. Ipak, pogranine borbe su bile stalne: samo 1576. godine, na primer, zabeleeno je ezdeset veih turskih upada. Napadi su u periodu 1580 1590. bili ak ei. Cilj tih prodora bila je pljaka materijalnih dobara i otimanje ljudi za robove. Naravno, i hrianska strana je uzvraala istom merom: redovni su bili prodori duboko na tursku teritoriju, a dolazilo je i do pravih bitaka sa po nekoliko hiljada vojnika na obe strane: 1587. godine Ferenc Nadadi, sa maarskom pograninom vojskom, zauzeo je tvravu Terekopanj (Trkkoppny), zarobivi veliki broj Turaka, zajedno sa begom. Iste godine, pridruivi se trupama era Zrinskog i Boldiara Baanjija, u otvorenoj bici pobeena je ujedinjena vojska podunavskih turskih tvrava. Na pobedu igmunda Rakocija u bici kod Siksoa (1588) budimski paa je sledee godine odgovorio podvlaivanjem nekoliko sela. Mada je 1590. godine car Rudolf II obnovio Jedrenski mir sa Portom, diplomatskim krugovima postajalo je sve jasnije da se stiu uslovi za novi veliki rat s Osmanskim carstvom. Posle poraza turske flote u Lepantskoj bici 1571. godine u hrianskoj javnosti je ivo opstajala misao o potrebi zajednikog nastupanja protiv iskonskog neprijatelja. Kao revnosni hrianin car Rudolf II je svojom najvanijom dravnikom dunou smatrao borbu protiv Osmanskog carstva, te je ubrzo po stupanju na presto, 1577. godine, sazvao savetovanje vojnih i politikih prvaka u vezi s tim pitanjem. Na savetovanju je, umesto predloga glavnog kapetana Gornje Maarske Johana Ruebera da bi prema Osmanskom carstvu u vojnom i politikom pogledu bilo opravdano zauzeti vri stav i da se, s obzirom na posebnosti naina ratovanja Osmanlija, moraju organizovati zimski pohodi protiv njih, odnosno da tokom leta treba odbraniti steene oblasti usvojeno je miljenje kapetana Gornje Maarske Lazarusa vendija da se treba uzdravati od izazivanja Turaka i da je, u tom cilju, neophodno redovno plaati godinji danak i zabraniti pograninoj vojsci napade na turske teritorije. 134

Za razliku od habzburkog dvora, kralj Poljske Itvan Batori je pourivao rat protiv Osmanskog carstva i poetkom osamdesetih godina zapoeo diplomatske pripreme za stvaranje iroke srednjoevropske protivturske koalicije u koju bi ule Poljska, eka, nemake kneevine, austrijske nasledne pokrajine, Mletaka republika, Kraljevina Maarska, Erdelj i rumunske kneevine. Poto su, zbog iznenadne Batorijeve smrti, obustavljene dalje pripreme (1586), Poljska je, uz posredovanje Engleske, 1591. godine zakljuila mir s Osmanskim carstvom. Osmansko carstvo je Mletaku republiku neutralisalo pretnjama, a sa panijom je ionako imalo sreene odnose, te se, uz dobre trgovake odnose s Engleskom i zavren rat sa Persijom, nalazilo u povoljnoj diplomatskoj situaciji za pokretanje rata. U skladu s ovakvim meunarodnim prilikama, do rata je dolo inicijativom Osmanskog, a ne Habzburkog carstva, tim vie to je Porta ratom pokuala da rei svoje unutranjopolitike probleme, ali i da spere ljagu lepantskog poraza. Habzburko carstvo nije bilo dovoljno pripremljeno za rat: novana pomo koja mu je do Jedrenskog mira upuivana iz Nemakog carstva, panije i od rimskog pape ve due vremena nije pristizala. Zbog oskudice novca i formalnog mira, tvrave nisu odravane na pravi nain, te je u trenutku izbijanja rata odbrambeni sistem bio prilino oronuo i neodgovarajue opremljen municijom i vojskom. Ipak, upravo u pogledu ratne tehnike i naina ratovanja, sukob je doneo odreene novine: bio je to prvi moderan rat na tlu Maarske u kojem su koriena savremena borbena sredstva, i to u velikim razmerama i sa savremenom organizacijom. Posledice novina ratovanja su se osetile i na bojitu: hriani su u pogledu tehnike opremljenosti vojske i taktike nadmaili osmansku vojsku, ali je tu prednost Osmansko carstvo uspevalo da nadoknadi brojnom snagom i dobrom snabdevenou. Do poetka rata, koji je kasnije nazvan Petnaestogodinjim ili Dugim ratom (1591 1606), dolo je gotovo neprimetno, prerastanjem dugogodinjih pograninih sukoba u rat meunarodnih razmera. Neposredan povod bio je niz napada bosanskog pae Hasana Predojevia na Biha (zauzet 1592) i Sisak, odnosno njihovu iru okolinu 15911592. godine. Tekom te dve godine Turci su u Hrvatskoj i Slavoniji osvojili 26 tvrava i zarobili 35.000 ljudi. Kada su hriani, pod vostvom Ferenca Nadadija i carskih generala Egenberga i Ojerperga, leta 1593. godine naneli teak poraz viestruko nadmonim turskim trupama, sultan Murat III je iskoristio priliku da objavi rat caru Rudolfu II. Sultan je imao velike ciljeve: osvajanje Bea, slamanje moi Nemakog carstva, kao i konano osvajanje i prisajedinjenje Kraljevine Maarske Osmanskom carstvu. Poetak ratnih operacija obeleen je znaajnim osmanskim uspesima: pod vostvom velikog vezira Sinana, zauzeti su Sisak, Vesprem i Varpalota. Meutim, kada je napadnuto mesto i tvrava Tata, hrianska vojska je kao protivmeru opsela Sekefehervar i, mada sam grad nije uspela da zauzme, 3. novembra 1593. porazila je kod Pakozda tursku vojsku koja je pohitala da deblokira tvravu. Ova pobeda, kao i pobeda kod Siska, imala je znatan psiholoki efekat na dalje ratovanje, jer je razbijen mit o nepobedivosti Osmanlija. Tada se Dvorski ratni savet vratio ratnom planu Johana Ruebera, te je hrianska vojska, pod komandom zemaljskog sudije, grofa Mikloa Palfija, povela ofanzivu u zimu 1593/1594. i potukla Osmanlije kod Romhanja i Fileka, to je dovelo do povlaenja njihove vojske iz ostalih tvrava u upaniji Nograd. Mada nije bila posredi prostrano osloboena oblast, ipak je zimsko ratovanje 1593/1594. godine oznailo prekretnicu u istoriji habzburko-turskih ratova. Od vremena Mohake bitke 135

prvi put se dogodilo da je vojska sa teritorije Maarske prela u napad i da je uspela da oslobodi celu jednu oblast od osmanske vlasti. Posle ove pobede reale su se druge: maarska vojska je poela sa ienjem odbrambene oblasti pred Budimpetom; kapetan rudarskih oblasti severne Maarske imon Forga je, na elu maarske plemike vojske, 1. maja 1594. potukao budimskog pau, a nadvojvoda Maksimilijan je sa slavonskom vojskom vratio Sisak i Petrinju. Turska vojska je ove godine kao svoju najveu pobedu zabeleila zauzee era, predstrae Bea. Neoekivani hrianski uspesi oiveli su ideju o evropskoj protivturskoj akciji. Papa Kliment VIII je od 1594. godine ustalio redovnu godinju novanu pomo za rat protiv Osmanlija, a kasnije je poslao i italijanske pomone trupe na bojita. Pokuao je da oivi hriansku ligu. Meutim, panija, Francuska, Poljska i Rusija zauzele su samo stav dobronamerne neutralnosti. Stalei u Nemakom carstvu, kao i austrijski, eki i maarski stalei, osetno su poveali svoju novanu pomo. Maarsko plemstvo se 1595. godine, privremeno, odreklo svoje osloboenosti plaanja poreza i platilo poreze u korist rata s Osmanskim carstvom. Erdeljski knez igmund Batori uspeo je da prikljui koaliciji Moldaviju i Vlaku, a kao priznanje za savez sa carem za enu je dobio habzburku princezu Mariju Kristiernu. Savez s Erdeljom je podstakao dalje ratne napore. Glavnokomandujui ugarske vojske Karl Mansfeld, pri ponovnoj opsadi Estergoma, razbio je vojsku budimskog pae koji je pokuao da razbije opsadu tvrave. Estergom je neto kasnije zauzet. Istovremeno, erdeljska vojska je zauzela vei broj tvrava; vlake trupe kneza Mihajla zauzele su Trgovite; svoj najvei poraz Turci su doiveli od ujedinjenih erdeljsko-vlakih trupa Itvana Bokaija (15571606) i vlakog vojvode Mihajla, kod ureva 29. oktobra 1595. Tom prilikom poraen je veliki vezir Sinan. Grof Miklo Palfi je zapoeo pripreme za opsadu Budima. Osmanski vodei politiari su uvideli da je njihova vlast u Podunavlju uzdrmana, te je sledee godine sultan Mehmed III pokrenuo ogromnu armiju od 170.000 ljudi. Planiran je pohod na Prag, sedite cara Rudolfa, ali je glavni ratni cilj bilo zauzimanje Jegre i sredita Gornje Maarske, Koica. Turska vojska uspela je da zauzme Jegru, ali ne i Koice. Godine 1596. je kod Mezekerestea (Mezkeresztes) dolo do najvee bitke Petnaestogodinjeg rata i prve velike otvorene bitke posle Mohaa. Sa hrianske strane vojsku su predvodili nadvojvoda Maksimilijan i knez Batori, a osmansku sam sultan. Vie manjih bitaka, otpoetih 22. oktobra, kulminirale su u trodnevnoj bici od 26. do 28. oktobra. Hriani su u poetku prevladali, nateravi tursku vojsku u bekstvo, ali kad su se carski plaenici bacili na pljakanje turskog logora, janiari su preli u snaan protivnapad i primorali hriansku vojsku na povlaenje. Na bojitu je ostalo 20.000 poginulih Turaka i 12.000 hriana. U daljem ratovanju bilo je veoma mnogo obrta, opsada, osvajanja i gubljenja tvrava i gradova po nekoliko puta, prelazaka pojedinih oblasti iz hrianskih u turske ruke i obratno. Veliki uspeh hriana bilo je vraanje Estergoma i era i odbrana Varada. Hrianske vojske su tri godine neuspeno opsedale Budim: 1598, 1602. i 1603. godine. Godine 1602. osvojile su Petu i zadrale je dve godine. Do 1598. godine rat je krajnje iscrpeo finansijske i ekonomske resurse obe carevine i pretvorio se u stajai rat bez smisla. Mada su ratne operacije nastavljene, postalo je jasno da sve slabije snabdevane hrianske vojske ne mogu da zadaju odluujui poraz Osmanlijama. Pokuaji maarskih, ekih i moravskih stalea da rat privedu kraju propadali su zbog nesposobne vladavine Rudolfa II i protivljenja ratne stranke na njegovom dvoru. Maarska se nalazila u sve 136

teoj optoj situaciji i, prema miljenu savremenika, pretila joj je potpuna propast. Hrianski uspesi i, jo vie, jaanje Persije pod talentovanim mladim ahom Abasom, odnosno njegove inicijative za stvaranje protivturskog saveza s evropskim vladarima, nagnali su Portu da tokom 15971598. zatrai primirje. Meutim, usled ogromnih zarada koje je dvoru bliskim krugovima donosio rat, Rudolfovi savetnici nisu podravali ideju o zakljuivanju miru. Sem za bogaenje, oni su ratne prilike smatrali pogodnim i za obraun sa protestantima, te je rat jo godinama nastavljan. U suprotnosti sa tim, spoljne i unutranjopolitike okolnosti nalagale su obustavljanje neprijateljstva tenja Poljske da proiri svoj politiki uticaj na rumunske kneevine, problemi koji su nastali zbog neodlunosti igmunda Batorija da preda Erdelj kralju Rudolfu i zapleti koji su iz toga proizali, kao i sve manje novanih sredstava za nastavljanje borbi, od 1595/1596. ratovanje su uinili manje uspenim. Na bojnom polju je dolo do potpune pat-pozicije: nedovoljno brojne carske trupe nisu smele da ulaze u ozbiljnije vojne sukobe, niti da ulaze u odluujuu bitku. Tako je ratovanje vremenom postalo besciljno. Porastu nezadovoljstva i elji za mirom doprinelo je stanje u kojem se stanovnitvo Maarske nalo zbog odbijanja mirovnih ponuda: duge godine ratovanja donele su velika razaranja, veliki broj rtava i ekonomski slom. Naroito teko su padale zloupotrebe i zlodela slabo i neredovno plaanih vojski, naroito carske vojske, koja je pljakala stanovnitvo i neretko muila ljude do smrti ne bi li dola do plena. Nisu poteeni ni plemii, ni crkve, pa ak ni groblja. Sigurni su bili samo oni koji su uspeli da se sklone iza vrstih zidina tvrava i gradova. Strani plaenici su se prema lokalnom stanovnitvu ponaali kao prema robovima, te nije udno to se irilo uverenje da su Turci milostiviji od hrianskih osloboditelja.

Bokaijev ustanak 16041606 prvi oruani pokret maarskih stalea protiv Habzburga
Pomenuti razlozi, kao i odnos prema protestantima, unitili su entuzijazam i podrku koju je habzburki dvor poetkom rata imao u Maarskoj. Progoni protestanata postajali su sve ei i sve tei. Kraljeva zabrana da se na stalekim saborima ubudue raspravlja o verskim pitanjima (uveni 22. lan iz 1604. godine, koji je Rudolf samovoljno prikljuio odlukama sabora) izazvala je veliki protest i bitno je pridonela izbijanju ustanka. U velikoj besparici dvor se odluio na jo jedan potez koji je od njega udaljio i vie slojeve maarskog plemstva: poeo je, preko nametenih izdajnikih parnica, da oduzima posede i tvrave koje je zaloio kod plemstva. Zloupotrebe i diktatorsko nastupanje carskih vojskovoa koji su pre svega u Erdelju povremeno prelazili u otvoreni teror nad stanovnitvom, samo je dolio ulje na vatru, te je izbio ustanak. Ustanak je predvodio dugogodinji pristalica Habzburga, najblii savetnik erdeljskog kneza, Itvan Bokai. Razljuen politikom rekatolizacije i nespremnou habzburkog dvora da stvarno pomogne Erdelj u borbi protiv Osmanskog carstva, krajnje ozlojeen strahovladom carskog guvernera, generala Baste, u Erdelju, pod geslom odbrane stalekog ustava i slobode veroispovesti, 1604. godine pozvao je narod na ustanak. Napustivi carsku armiju, njemu su se pridruili u prvi mah hajduci, pa kmetovi i plemstvo. Svojom vojskom je brzo osvojio teritorije gotovo cele Maarske i doao do granica Austrije, Moravske i leske. Bokaija su erdeljski (21. februara) i gornjomaarski redovi (20. aprila 1605) izabrali za svog kneza. U sutini dolo je do ujedinjenja 137

Kraljevine Maarske i Erdelja pod jednim vladarem. Razmiljajui o politikom ujedinjenju Erdelja i Kraljevine Maarske pod svojom vlau i osmanskim protektoratom, Bokai je zatraio kraljevsku krunu od Porte. Meutim, dok je veliki vezir Mehmed Lala stigao sa krunom, Bokai je promenio svoje politiko usmerenje: videvi da su Turci zauzeli tvravu Estergom i da sultan zahteva za sebe sve tvrave koje je on osvojio od Habzburga i sve koje e ubudue osvojiti, primio je krunu kao poklon, a ne kao kraljevsku insignaciju, i u novembru prihvatio ponudu cara Rudolfa II za zakljuivanje mira. Rudolf II je takoe bio motivisan za pregovore, jer protiv Bokaija nije uspeo da dobije pomo ni sa koje strane. Rezultat dugotrajnih pregovora bio je Beki mir, zakljuen 23. juna 1606. izmeu triju zainteresovanih strana: poverenika Rudolfa II, poverenika maarskih stalea i erdeljskog kneza Bokaija. Odredbe ovog mira zadovoljavale su najvanije zahteve maarskih i erdeljskih stalea. Garantovale su slobodu protestantske veroispovesti (plemstvu, slobodnim kraljevskim gradovima i pograninoj vojsci); potvreno je da se Maarskom sme upravljati samo preko palatina i Maarskog saveta u skladu sa maarskim zakonima i da inovnika mesta popunjava domae stanovnitvo bez obzira na versku pripadnost. Odlueno je da se razdvoje finansijski poslovi Maarske od finasija ostalih pokrajina dinastije. Ugovorom je odreeno: da na sledeem stalekom saboru bude izabran palatin, koji e voditi poslove zemlje zajedno sa Maarskim savetom; da Bokai do svoje smrti dobija upravu nad etiri severnomaarske upanije, ali da te upanije svoje poslanike alju u maarski, a ne erdeljski staleki sabor; da e kruna sv. Stefana biti vraena iz Praga u Poun; da niko ne sme biti kanjavan bez zakonitog postupka; da e biti obeteeni svi koji su oteeni tokom veleizdajnikih parnica; da treba sklopiti mir sa Turcima, a ako do mira ne doe, stalei e sa carskom vojskom poi na Turke; da se daje amnestija za uesnike ustanka itd. Ugovor je, u stvari, priznavao samostalnost Erdelja. Posle ratifikacije ovog ugovora, maarski stalei su stupili u savez s austrijskim, tajerskim, ekim, moravskim, leskim i luikim staleima, koji su garantovali ispunjavanje odredaba mirovnog ugovora. Beki mir je imao izuzetan znaaj za istoriju Maara poto je garantovao slobodu protestantske veroispovesti i posluio kao pravna osnova maarskim staleima za borbu protiv centralizacije i protivreformacije koje je sprovodio beki dvor u narednim decenijama. S obzirom na to da je sloboda protestantske veroispovesti ozakonjena, odnosno ukljuena u maarski pravni sistem, od tada je svaki napad bekog dvora na njih smatran kao atak na dravnopravne posebnosti i politike slobode Maarske i izazivao jake reakcije koje su se, u sluaju teih istupa protiv verskih sloboda, zavravale oruanim otporom maarske strane. Sprovoenjem odredaba Bekog mira, uz znaajnu ulogu kneza Bokaija, s uspehom su oivljeni ve nekoliko godina zamrli mirovni pregovori sa Turcima, te je izmeu poslanika Rudolfa II, sultana Ahmeda I i Itvana Bokaija 11. novembra 1606. zakljuen itvatoroki mir, koji je okonao petnaestogodinje ratovanje. Ugovorne strane su se sporazumele: da sultan prizna habzburkog vladara kao sebi ravnopravnog i da se, u skladu s tim, ukine plaanje danka sultanu (za uzvrat sultan dobija jednokratni poklon u vrednosti od 200.000 forinti); da budu obustavljena sva pogranina ratovanja, pa i upadi Tatara; da se zabranjuje opsada tvrava i uzimanje robova; da e sporove reavati pogranini kapetani, hrvatski ban i budimski paa, u krajnjem sluaju car i sultan; da se ne smeju dizati nove tvrave, ali da se stare moraju popraviti; da e ugovorne strane uzajamno razmeniti diplomatske poslanike; da se 11 tvrava, sa njima pripadajuim 138

selima, oslobode od turske vlasti; da tvrave Estergom, Jegra i Kania ostanu Osmalijama; da maarsko plemstvo koje ivi u turskim oblastima postane slobodno i da ne plaa poreze; da spahije ne smeju lino obilaziti oblast prilikom ubiranja poreza; da mirovni ugovor ne ograniava pravo maarskog plemstva da ubire poreze od svojih podlonika na osmanskoj teritoriji. Sprovoenje Bekog i itvatorokog mira garantovali su eki, moravski, leski, austrijski i luiki stalei. Ubrzo posle zakljuivanja itvatorokog mira, knez Bokai je umro. Savremenici su bili ubeeni da je otrovan. Mada su o Bekom i itvatorokom miru decenijama posle njihovog zakljuivanja voene rasprave, ti sporazumi su u datim okolnostima zadovoljavali osnovne zahteve sve tri strane. Obe carevine su sledeih godina teile ouvanju mira. Habzburku carevinu je na takvu politiku upuivala njena angaovanost u Tridesetogodinjem ratu. Dvorski ratni savet je ak oslabio granicu prema Osmanskom carstvu, usmeravajui oko 6.000 vojnika na zapadna ratita. Poto turski upadi, i pored zakljuenog mira, nisu prestajali, stanovnitvo pograninih oblasti bilo je prinueno na organizovanje samoodbrane. Varoice su opasane zidovima, a tornjevi crkava su pretvarani u straarnice. Stanovnici naselja, za uzvrat za izvesne privilegije, prihvatali su vojne obaveze pod komandom svojih vlastelina. Mnoga vlastela se ukljuivala u odbranu granica sa svojim privatnim vojskama. U toku politikih i vojnih zbivanja Dugog rata dola je u pitanje i opravdanost postojanja Erdeljske kneevine. Neko vreme se inilo da e u osmansko-habzburkom ratu Austrija prevladati i da e Habzburzi zagospodariti i Erdeljom. Pokazalo se, meutim, da Habzburka monarhija za to jo uvek nema dovoljno snage, te je opstala ravnotea snaga koja je tokom 16. veka stvorila politike okvire stvaranju Erdelja kao zasebne drave. Nasuprot maarskoj politikoj misli, koja je tokom celog 16. veka bila zaokupljena idejom ujedinjenja Kraljevine Maarske i Erdelja, u zavrnim godinama Dugog rata poelo je preovlaivati miljenje da je podela zemlje u izvesnom smislu i korisna: kraljevska Maarska' preko Habzburga moe za celu Maarsku da obezbedi neophodnu stranu finansijsku i vojnu pomo, a Erdelj, u sluaju potrebe, sam ili ak uz osmansku pomo, moe vojnom silom ograniiti namere Habzburga da lie maarske stalee njihove politike vlasti. Slino tome, estergomski nadbiskup Peter Pazmanj smatrao je da Habzburzi uvaavaju maarske stalee samo dotle dok je Erdelj samostalan i dok ima svog kneza koji moe, prema potrebi, i da vojno intervenie u njihovu korist. Baron Itvan Ilehazi, prvi protestantski palatin zemlje (16081609), postojanje dve maarske drave objanjavao je injenicom da habzburka dinastija ne moe trajno vojno da zadri Erdelj sve dok se Osmanlije ne proteraju iz sredinjih delova zemlje, jer Turci uvek mogu s lakoom da presretnu hrianske vojske ili preseku njihove komunikacije.

Posledice Petnaestogodinjeg rata

Posledice Petnaestogodinjeg rata bile su tee i dalekosenije od svih protivturskih ratova tokom 16. i 17. veka zajedno. Duboke etnike, demografske i ekonomske promene izazvane stranim pustoenjima tokom ovog rata umnogome su odredile ukupan razvoj Kraljevine Maarske u narednim vekovima, a unutar nje, pre svega, sudbinu Maara. Do Petnaestogodinjeg rata (da su Turci proterani) nanete tete mogle su biti sanirane, a zemlja je jo mogla biti vraena na put normalnog razvoja. Meutim, posle Petnaestogodinjeg rata i samim savremenicima je postalo jasno da Maarska vie nikad nee moi da postane ono to je u normalnim prilikama mogla biti. 139

Za razliku od prethodnih ratova koji su trajali samo godinu-dve i pogaali samo odreene delove zemlje, Dugi rat i Bokaijev ustanak su se odvijali praktino na celoj dravnoj teritoriji i pustoenja su se ponavljala svake godine. Naroito teke posledice imala je nova praksa Porte da njene trupe prezime na bojitu. Od osmanskih snaga najvea razaranja izazvali su krimski Tatari: u blioj okolini njihovih zimskih stanita zamro je svaki ivot. U najpogoenijoj, sredinjoj oblasti maarskih zemalja jedva da se moglo nai naselje ije se stanovnitvo tokom Dugog rata nije bar jednom razbealo pred naletom neprijateljske vojske. O katastrofalnim razmerama unitenja govori podatak da je juna oblast zemlje, koju su Tatari najvie poharali, decenijama kasnije bila gotovo potpuno nenastanjena, nekultivisana i da je u srenijim oblastima, u severnim delovima meureja Dunava i Tise, oivela samo jedna treina sela iz 16. veka. Stanovnitvo razorenih naselja okupilo se u vee varoice (Cegled, Kekemet, Nakere), ali broj njihovog stanovnitva ni na taj nain nije dostigao predratni nivo. U oblastima Kraljevine Maarske je, i prema veoma opreznim proraunima, opustelo oko 25 /o kmetovskih porti. Naselja na kojima je ivot posle zavretka rata obnovljen bila su manja, neotpornija i siromanija nego pre Dugog rata. Mnoge dotad znaajne varoice, koje su bile trini centri, posle rata su oivele kao beznaajna mala sela, to je izmenilo privrednu strukturu zemlje. Moe se zakljuiti da je u nekim delovima Maarske mrea naselja potpuno unitena, na drugim mestima je pretrpela nenadoknadive tete, a ni najpoteenije oblasti nisu prole bez tekih razaranja. Pri tome su broj stanovnika i gustina stanovnitva osetno opali. Dugi rat je, meutim, imao i druge teke i dalekosene posledice. Ratovanja, koja su mahom pogaala sredinje delove Maarske i rene doline, najtee gubitke nanosila su maarskom ivlju koje je mahom nastanjivalo upravo te oblasti. Gubici Maara bili su vei od gubitaka drugih etnikih skupina i zato to su oni inili veinu sastava pogranine vojske i mobilnih trupa. Istovremeno, Rumuni, Rusini i Slovaci, koji su preteno nastanjivali planinske oblasti i bili manje zastupljeni u vojsci, pretpeli su primetno manje gubitke. Opustela naselja esto su naseljavali upravo ti narodi, pomerajui tako svoju etniku granicu prema sredinjim delovima Maarske. Od svih nemaarskih stanovnika Maarske najvee etniko teritorijalno proirenje posle Petnaestogodinjeg rata postigli su Srbi. Rado vieni od strane Osmanlija, naseljavali su se prvenstveno u opustelim junim oblastima pod turskom vlau, a njihov broj se prilivom sunarodnika sa Balkana stalno uveevao. Delovi Maarske juno od linije Moria vremenom su postali do te mere homogeno naseljeni Srbima da su ove oblasti njihovi savremenici Maari nazivali Racorszg (Racka zemlja). Tokom 17. veka Srbi su napredovali i u Prekodunavlju i u poslednjim decenijama 17. veka osnovali nekoliko naselja ak i severno od Budima.

Maarska u prvoj polovini 17. veka

Politika situacija posle zakljuivanja Bekog i itvatorokog mira bila je napeta i prilino konfuzna. Stanovnitvo Erdelja je bilo nezadovoljno ponovnim odvajanjem od Maarske, a politiku nesigurnost izazvala je i iznenadna smrt Itvana Bokaija. Osumnjien da je otrovao kneza Bokaija, pogubljen je Mihalj Katai. Viestruko teak problem predstavljalo je odbijanje cara Rudolfa II da ratifikuje mirovni ugovor i njegova nespremnost da prihvati politike i verske ustupke date maarskim staleima Bekim mirom. Njegovo dranje dovelo je u pitanje celokupne uravnoteene odnose Maarske i Osmanskog carstva, koji su postignuti Bekim i itvatorokim mirom, to je predstavljalo opasnost i za poloaj same dinastije. To je krajnje zaotrilo odnose unutar 140

porodice Habzburga. Pored toga, u dvorskim krugovima je ve godinama postojalo nezadovoljstvo vladarem: oboleo od hronine depresije, Rudolf II se nerado posveivao dravnikim dunostima, vie se zanimao za alhemiju, astrologiju i tehniku, dok su se dravnim poslovima bavili habzburke nadvojvode i dravni inovnici. Pored toga, izvor napetosti bili su i maarski hajduci koji su, tokom Petnaestogodinjeg rata i Bokaijevog ustanka, postali nezaobilazan politiki inilac maarske politike scene i znatna vojna snaga. Dvorski krugovi su razmiljali da li da ih iskoriste kao jezgro maarske mobilne vojske ili da ih unite. Hajduci su bili protivnici Habzburga, katolikog klera, ali i Turaka, a zbog njihove slobode i privilegija kmetovi su ih rado prihvatali. Nezadovoljni politikim razvojem i ugroavanjem svojih prava od strane plemstva i bekog dvora, hajduci su 1607. godine digli ustanak. Maarsko plemstvo je stupilo u pregovore s njima. Na tim pregovorima hajduki kapetani su zahtevali da se Rudolf II odrekne maarskog prestola. Erdeljski pretendent na presto Gabor Batori obeao je slobodu veroispovedanja i potovanje njihovih privilegija. Smatrajui da e moi da iskoristi vojnu snagu hajduka protiv svog brata Rudolfa II, nadvojvoda Matija je takoe potvrdio Bokaijevu darovnicu hajducima i pozvao njihove predstavnike na Pounski sabor, pridobijajui ih tako na svoju stranu. Taj politiki potez omoguio je nadvojvodi Matiji da prikupi 20.000 vojnika, od kojih su polovinu inili maarski hajduci, i da sa njima 1608. krene protiv Rudolfa II. Pre pokretanja akcije protiv Rudolfa nadvojvoda Matija je zakljuio sporazum sa maarskim staleima, a zatraio je i saglasnost pape, kardinalskog kolegijuma, veine nemakih kneeva i budimskog pae. Meutim, do rata izmeu brae ipak nije dolo, poto se Rudolf II odrekao maarskog prestola bez borbe.

Pounski sabor 1608. godine

Podrku maarskih stalea u borbi protiv Rudolfa II nadvojvoda Matija je prilikom svog izbora za kralja Maarske morao bogato nagraditi. Na Pounskom saboru 1608. godine ratifikovani su Beki i itvatoroki sporazumi i izglaene su katolikoprotestantske suprotnosti. U skladu sa tim zakonima, Matija je morao da se odrekne najveeg dela uspeha svojih prethodnika vezanih za centralizaciju uprave nad Maarskom i da potvrdi njenu samostalnost i ustav. Najvaniji zakoni usvojeni na ovom saboru koji su umnogome odredili fizionomiju maarske drave i drutva u sledea dva veka i na koje su se maarski stalei dugo pozivali u svom otporu bekom dvoru regulisali su sledea pitanja: umesto centralizovanih bekih ureda ojaane su ustanove staleke autonomije izborom palatina, kancelara i rizniara; finansijski poslovi Maarske odvojeni su od austrijskih, proklamovan je princip da se u finansijske poslove Maarske ne smeju meati habzburki centralni uredi; pravo da sva zvanja u dravnoj upravi dobijaju iskljuivo lica roena u Maarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji iz redova plemstva i da se u upravu nad Maarskom ne smeju meati stranci; donet je zakon o ravnopravnosti katolike i protestantske veroispovesti. Verske slobode su se individualno odnosile na barone, plemstvo, stanovnitvo slobodnih gradova, pograninu vojsku, dok su kmetovi verske slobode dobili u okviru seoske optine ili varoice kolektivno. Odreeno je da se iz zemlje, osim iz pograninih tvrava, mora povui sva strana vojska i da, sem tvrave er, u svim utvrdama komandanti moraju biti maarski plemii. Sline odredbe zahtevane su i za hrvatske zemlje. Obrazovana su dva saborska doma: u Gornjem domu sedeli su magnati i 141

najvii crkveni velikodostojnici, u Donjem domu predstavnici upanija, gradova i nie svetenstvo. Svi gradovi zajedno dobili su samo jedan glas. Prema zakonima donetim na ovom saboru, drava se nije smela meati u odnose feudalaca i kmetova, poveana su prava plemstva na vlastelinskim sudovima, ograniena su prava seoskih samouprava, pravo selidbe kmetova, ogranieno je pravo kralja u darovanju plemstva, to je prekinulo dotadanju praksu da imuniji seljaci, uz isplatu odgovarajue takse, mogu da kupe plemiku titulu. Izglasani su zakoni koji su titili proizvodne uslove plemstva i poveavale njihove mogunosti u trgovini na tetu graana i stanovnika varoica, koji su bili ozbiljna konkurencija plemikoj robnoj proizvodnji. Zakoni su zapravo garantovali staleka prava, ne samo u odnosu na dvor ve i u odnosu na kmetove. Zakonima je uspostavljena izvesna ravnotea vlasti izmeu vladara i stalea, to znai da su u upravi nad zemljom ravnopravno uestvovali vladar i maarski stalei. Zakoni doneti na ovom saboru doveli su do jaanja stalekih prava i na unutranjopolitikom planu, kako u politikom tako u ekonomskom i drutvenom pogledu. U godinama posle Pounskog sabora 1608. godine Matija II je, oslanjajui se na injenicu da su pitanja spoljne politike i vojske i dalje ostala u nadlenosti beke administracije, inio pokuaje da reafirmie politiku centralizacije u Maarskoj, ali opte stanje koje je stvoreno usvajanjem zakona na Pounskom saboru nije mogao da izmeni. Njegov prvenstveni politiki cilj u ugarskim oblastima bio je da ovlada Erdeljom. Upliui se u sukobe vezane za izbor kneza, Matija II je u Pounu 1613. zakljuio sporazum sa Batorijem, na osnovu ijih odredaba su katoliki misionari i jezuiti dobili pravo rada u Erdelju, a Batori se obavezao na moguu protivtursku akciju. To je, meutim, bio krajnji domet njegove erdeljske politike: 1615. godine morao je da prihvati pravo erdeljskih stalea na izbor kneza, kao i izbor Gabora Betlena za kneza Erdelja.

Katolika restauracija u Maarskoj

Sedamnaesti vek je doneo odluujue promene u verskoj strukturi preteno kalvinistikog stanovnitva Maarske. Glavni pravac promena, uz primetno poveanje srazmere pravoslavnog stanovnitva, odredila je rekatolizacija sve irih slojeva drutva. U tome su znaajna bila dva razloga. Prvo, izglaivanjem politikih sukoba sa dvorom 1608. godine i obezbeenjem svojih stalekih interesa, maarska aristokratija je bila spremna da prihvati vladajuu ideologiju Habzburke monarhije. Drugo, dvor je u okviru svoje politike centralizacije i rekatolizacije, sve izraenije poslednjih decenija 16. veka, postigao prve uspehe u potiskivanju protestantizma u Gornjoj i Donjoj Austriji, Vojnoj granici i Hrvatskoj. Na ozbiljan otpor naiao je jedino u Maarskoj, te je ovde morao da se odrekne nasilnih metoda. Za sprovoenje svojih zamisli eleo je da iskoristi mirno stanje i trenutne dobre odnose sa maarskim staleima. Pri tom je raunao na maarske magnate kojima je ispunio najvanije zahteve, odnosno na njihov uticaj na nie drutvene slojeve: verovalo se da e se plemstvo i kmetovi u okolini pojedinih veleposednika, povratnika katolikoj veri, ugledati na njih, te da e na taj nain ideja rekatolizacije postati prijemiva za iri krug ljudi. U pogledu rekatolizacije aristokratije dogaaji su opravdali oekivanja dvora: od Pounskog sabora 1608. godine sve vei broj aristokrata prelazio je iz protestantske u katoliku veru. Dok je na saboru 1619. godine odnos protestantskih i katolikih magnata bio isti, u kasnijem periodu broj katolika je znatno povean. Uporedo sa tim procesom, 142

katolikom kleru su vraeni posedi oduzeti za vreme Bokaijevog ustanka. S obzirom na to da su, prema zakonima iz 1608. godine, u Gornjem domu Dravnog sabora sedeli prelati i magnati, prelaskom magnata u katoliku veru maarski vodei drutveni krugovi su se poeli deliti, ne samo teritorijalno (Kraljevina Maarska i Erdelj) ve i horizontalno na magnate katolike i plemstvo i kmetove, koji su veinom ostali protestanti. Treba primetiti da, bez obzira na injenicu to maarska katolika aristokratija u verskim pitanjima nije bila nimalo tolerantnija prema svojim protestantskim zemljacima od nemakih i ekih carskih savetnika, ona ipak nije bila spremna da sarauje u politici centralizacije vlasti u rukama habzburkog vladara politike tendencije koja je postala naroito aktuelna u drugoj polovini 17. veka. Voa katolike restauracije u Maarskoj bio je kardinal Peter Pazmanj, estergomski nadbiskup, ovek izuzetnog obrazovanja. On je zasluan za prelazak brojnih magnatskih porodica iz kalvinizma u katolicizam. Pazmanjeva knjievna dela su veoma vredna ostvarenja barokne prozne knjievnosti. Oko sebe je okupio obrazovane ljude, dobre organizatore, koji su preko jezuitskih kola, kolegijuma i misija irili shvatanje da je interes Maarske da u potpunosti sarauje sa Habzburzima. Prema tom shvatanju, vladavina strane dinastije opravdana je borbom protiv Osmanskog carstva i Maarska, kao bastion hrianstva, moe samo uz pomo dinastije da izvri tu svoju istorijsku obavezu. Pored kardinala Pazmanja, znaajnu ulogu u procesu rekatolizacije imao je palatin Miklo Esterhazi koji je izgradnjom baroknih crkava i religijskih objekata privlaio vernike katolianstvu. Sem pomenute delatnosti i njihovog linog primera, oni su u borbi protiv protestanata upotrebljavali upravo njihove metode agitacije (snana, dobro osmiljena, ubedljiva agitacija preko propovedi i tampanih dela, esto obraanje vernicima, neposredno i prijateljsko nastupanje), to je protestante dugo ostavljalo zbunjenim. Na narodne mase povoljniji utisak ostavljale su impozantne, lepo dekorisane katolike crkve i sveta mesta, dobro organizovane procesije, od jedva dekorisanih i strogih protestantskih crkava i obiaja. Umanjenoj otpornoj snazi protestanata doprinele su i teoloka i politika razmimoilaenja u njihovim redovima, to je onemoguivalo njihovo jedinstveno nastupanje naspram jedinstvenog katolikog fronta. Rekatolizaciju stanovnitva Kraljevine Maarske najenerginije su sprovodili jezuiti, koji su zasluni i za jaanje i konsolidaciju katolike hijerarhije na pomenutim prostorima. Oni su stvorili iroku mreu samostana po Kraljevini Maarskoj i, uprkos ponovljenim proterivanjima, uspeli su da se ukorene i u Erdelju. Puno panje posvetili su organizovanju srednjokolske i visokokolske mree. Uspena delatnost jezuita podsticala je i druge crkvene redove franjevce, pijariste, pavlikijance i kapucine. Rekatolizacija se odvijala od gornjih drutvenih slojeva ka niim, a u geografskom smislu napredovala je iz pravca Hrvatske i Prekodunavlja prema zapadnim i severnim oblastima Kraljevine Maarske. Protivtea rekatolizaciji bila je zabrana delatnosti katolikih velikodostojnika u Erdelju i na okupiranim teritorijama, a jo vie pohodi Gabora Betlena i era Rakocija I za vreme Tridesetogodinjeg rata, koji su na prostoru Kraljevine Maarske rezultirali viestrukim garantovanjem, pa i proirivanjem slobode veroispovesti protestanata, u vremenu kada je u svojim drugim zemljama dinastija uspela da zavri proces protivreformacije. Na taj nain ostvarena ravnotea je, u promenjenim politikim odnosima, posle Veelenjijeve zavere (16671670), poremeena, te je dvor sa nenasilnih sredstava u poslednjim decenijama 17. veka i u Maarskoj preao na agresivnu rekatolizaciju, koju su karakterisali progoni protestanata i oduzimanje njihovih crkava, 143

kola, liavanje protestanata sudelovanja u radu gradskih vlasti itd. Nasilna protivreformacija imala je veliku ulogu u nastanku pokreta kuruca i izraene protivhabzburke nastrojenosti maarskih stalea i irih narodnih slojeva. Mada su protestanti u tom razdoblju u zapadnim predelima Maarske izgubili vie od 900 crkava, preostalo im je jo preko 1.300 crkava. Iako su rezultati protivreformacije tokom 17. veka postali ve oigledni, protestanti su u tom veku jo zadrali svoju veinu u odnosu na druge veroispovesti. Do njihovog jaeg potiskivanja dolo je krajem 17. i poetkom 18. veka, kada im je na teritorijama povraenim od Osmanskog carstva zabranjeno javno bogosluenje i kada je poela masovna kolonizacija katolikih Nemaca i pravoslavnih Srba, odnosno spontano useljavanje pravoslavnih Rumuna i Rusina, ime je etnika i verska struktura stanovnitva korenito izmenjena. U desetogodinjem periodu posle zavretka Dugog rata i Bokaijevog ustanka za habzburke vladare u Beu najvei izazov bilo je izuzetno izraeno jaanje stalea, kakvo se nigde drugde u Evropi toga doba nije zapaalo. Postojala je opasnost da se Habzburka monarhija pretvori u labavi savez zemalja, poput Nemakog carstva. tavie, u politikom razvoju posle 1606. godine oseala se tenja da se neke od nezadovoljnih pokrajina odvoje od Habzburkog carstva. Ojaali austrijski, eki i maarski stalei stupali su u meusobne saveze sa ciljem zajednikog nastupanja protiv vladarevih politikih tenji usmerenih na ograniavanje prava i privilegija stalea i sprovoenje rekatolizacije. Mletaki poslanik je iz Bea izvetavao svoju vladu da su pravi ciljevi stalea da stupe u konfederaciju i da formiraju administraciju koja bi bila slina nizozemskoj ili vajcarskoj na taj nain to e se osloboditi vlasti austrijske kue, ili da je (njenu vlast) u toj meri ogranie da ostane samo nominalna. U takvoj situaciji poseban znaaj dobila je verska politika habzburke kue. Oni su ostali katolici iako je veina stanovnitva Habzburke monarhije (sem Tirola, tajerske, Kranjske i Hrvatske, gde protestanti nisu inili veinu) sredinom 16. veka prihvatila protestantska uenja. Istina, na saboru Nemake carevine 1555. u Augzburgu usvojen je princip ija je teritorija onoga je i vera, to je znailo da vera vlastelina, odnosno vladara, odreuje veru podlonog stanovnitva. Meutim, taj princip u zemljama kao to su bile Maarska i eka bio je potpuno neprihvatljiv. S druge strane, princip je vaio i u suprotnom smeru: vladari koji su dolazili na presto zemalja ije je stanovnitvo bilo od vladara razliite vere prihvatali bi preovladavajuu veroispovest. Katoliki Habzburzi kao vladari zemlje sa protestantskom veinom predstavljali su u tom smislu izuzetak u Evropi. Sem specifine uloge dinastije u politikom ivotu Evrope i tesne povezanosti sa papstvom i severnoitalijanskim finansijskim krugovima, prokatoliko opredeljenje austrijskih Habzburga bilo je uslovljeno i jakim uticajem mone panske grane porodice. Situaciju je inila sloenijom okolnost da su austrijski Habzburzi bili i carevi Nemakog carstva, gde je u veini severnih nemakih pokrajina stanovnitvo bilo protestantsko. Poto je u 1617. veku vera bila jedan od najvanijih odreujuih inilaca u razmiljanju ljudi, evropske drave su svoju politiku stabilnost pokuavale da osiguraju uvanjem verskog jedinstva stanovnitva ili njegovim uspostavljanjem, to je dovodilo do ugnjetavanja verskih manjina, njihovog progona, pa i do graanskih ratova irom Evrope. Meutim, progonjena je uvek manjina. Samo je habzburka dinastija pokuala svoju volju da nametne veini stanovnitva, cenivi da e na taj nain razbiti saradnju stalea sklonih separatizmu i oslabiti ih do te mere da e njihova prava moi osetno da ogranii. Uz politiku napetost koja je postojala u Nemakom carstvu, upravo ovakva politika dovela je do ustanka u ekoj, izbijanja Tridesetogodinjeg rata i pohoda erdeljskih 144

kneeva protiv Habzburga. Nosilac odlune politike protivreformacije bio je Ferdinand II, unuk Ferdinanda I, koga su vaspitavali jezuiti u strogom katolikom duhu. Ferdinandova netrpeljivost prema protestantima pokazala se jo kada je kao nadvojvoda vrio vlast u alpskim naslednim posedima Habzburga. eki i maarski stalei su se njegovom izboru priklonili teka srca, zbog injenice da bi njegovim odbijanjem bio otvoren put Filipu III panskom na prestole austrijskih Habzburga, pod ijom bi vlau svakako izgubili svoje dotadanje privilegije. eki redovi su Ferdinanda izabrali 1617. godine, a maarski sledee godine. Njegov izbor je na Maarskom dravnom saboru sproveden uz estoku politiku borbu izmeu Gornjeg i Donjeg doma i pod jakim pritiskom katolikog klera. Sem to se izrazito protivilo Ferdinandovom izboru za kralja, nie plemstvo se alilo i zbog sve primetnijeg jaanja uticaja katolika na dravne poslove, ali i zbog novih poreza, stranih inovnika i ekscesa najamnike carske vojske. Ferdinand je prilikom izbora poloio zakletvu na ustav, zakone i obiaje eke i Maarske, obeavajui i potovanje verskih sloboda. Ubrzo se pokazalo da svoju zakletvu ne shvata ozbiljno, to je izazvalo snaan otpor austrijskih, ekih i maarskih stalea. Zamajac dogaajima dao je ustanak u ekoj (oktobar 1618 novembar 1620) protiv Ferdinanda II.

Gabor Betlen protiv pokuaja ekog reenja maarskog pitanja

Kada je saznao za praki ustanak i tekoe Ferdinanda II oko izbora za nemakog cara slino brojnim savremenicima erdeljski knez Gabor Betlen (15801629) procenio je da je vlast Habzburga ozbiljno dovedena u pitanje i da je dolo vreme za dalje uvrivanje poloaja Erdelja i maarskih stalea. Na osnovu iskustva iz prethodnih godina, maarski i erdeljski stalei su stekli utisak da je krajnja namera dinastije u Maarskoj da pod svojom vlau ujedini Kraljevinu Maarsku i Erdelj, ali u formi koja bi znaila ukidanje dravnosti i Erdelja i Kraljevine Maarske, kao i nasilnu rekatolizaciju njihovog stanovnitva. Istovremeno, bilo je jasno da odbrana interesa austrijskih, ekih i maarskih stalea, odnosno dravnih interesa Erdelja, zahteva jedinstveno nastupanje protiv Ferdinanda. U takvim okolnostima, juna 1619, protestantska grupacija maarskog plemstva, pod vostvom Sanisla Turza, otpoela je pregovore o pridruivanju konfederisanim ekim, moravskim, leskim i austrijskim redovima, koji su Betlenu nudili eki presto. Istovremeno, voe pristalica Betlena iz Kraljevine Maarske uputile su poziv knezu da intervenie protiv Habzburga na strani maarskih stalea. Raunajui na konfederaciju austrijskih, ekih i maarskih stalea i pomo evropskih protestanata ekom ustanku, Gabor Betlen se odluio na vojnu intervenciju. Nastupao je pod geslom zatite verskih sloboda i stalekih prava. Meutim, njegovi dugoroni ciljevi su bili znatno ambiciozniji. Nameravao je da, u sklopu ire evropske protivhabzburke akcije, pod svojom vlau ujedini Erdelj, Maarsku i austrijske pokrajine i da dobije titulu izbornog kneza u Nemakom carstvu, u cilju velike protivturske akcije. Njegov krajnji cilj bilo je proterivanje Osmanlija i ujedinjenje Maarske. Najveim grehom habzburkih vladara zapravo nije smatrao politiku protivreformacije, ve njihovo zapostavljanje borbe s Osmanlijama. Betlen je u sukob krenuo sa vrstim zaleem: sultan je dao saglasnost za rat, a unutranja situacija u Erdelju bila je stabilna. Zapravo, on je do 1619. od Erdelja stvorio srazmerno jaku i bogatu dravu, zbog ega se i petnaestogodinji period njegove vladavine esto naziva zlatnim dobom Erdelja. Smatra se da je od vremena kralja Matije 145

Korvina bio najuspeniji centralizator i organizator drave. Kao odlian diplomata, bio je jedan od inicijatora i organizatora protivhabzburkih evropskih koalicija. Na unutranjopolitikom planu Betlen je sredio haotinu situaciju u dravnim finansijama i ograniio je prava veleposednika. Mada nije ukinuo kmetstvo, teio je da zatititi kmetove od zloupotreba vlastele. Dravnu kasu nije popunjavao poveanjem poreza, ve vraanjem dravnih dobara pod kontrolu drave i oivljavanjem ekonomskog ivota i trgovine. Pod njegovom vlau po Erdelju nisu krstarili nemaki najamnici, turski vojni odredi i jezuitski misionari ve trgovci. U ekonomskoj politici rukovodio se principima merkantilizma. Naselio je vrsne moravske zanatlije u Erdelj, darovao je slobodu panskim Jevrejima koji su se doselili iz Osmanskog carstva, omoguio je rad grkih trgovakih drutava. Njegova vlast je bila apsolutna. eleo je da ojaa slobodne, dinamine elemente drutva, kao i da obezbedi kulturni i obrazovni napredak zemlje. Talentovane ake je slao na strane fakultete, otvorio je viu kolu u Nasombatu (Trnava, dananja Slovaka). Talentu i spretnosti davao je prednost nad stalekim poreklom. Betlen je vodio rauna o potovanju prava sve etiri priznate religije u Erdelju, ali je snano podravao kalvinizam. Bio je tolerantan u verskom pogledu, pa je pozvao natrag u zemlju iz nje proterane jezuite i novano potpomagao da jezuita er Kaldi prevede Bibliju na maarski jezik. Erdeljskim katolicima je dozvolio da imaju biskupskog namesnika, pravoslavnim Rumunima da imaju vladiku. Rumunske svetenike je oslobodio kmetovskih obaveza, a Jevreje obaveze noenja ute zvezde. Istovremeno, Betlen je stvorio brojnu, disciplinovanu i dobro organizovanu armiju, baziranu na kmetovima, hajducima i linoj sposobnosti oficira. Knez Betlen je u pohod iz Erdelja krenuo krajem avgusta 1619. sa 18.000 vojnika, a pridruivanjem seljaka iz Gornje Maarske taj broj se ubrzo poveao na 30.000. Posle zauzimanja Koica vojska se podelila na severno krilo, pod kneevom komandom, i juno krilo, pod komandom era Seija i Ferenca Redeija. Vojske su, ne nailazei gotovo ni na kakav otpor, zaposele vei deo Kraljevine Maarske. Ferdinanda II je iznenadio Betlenov napad, jer je u poetku mislio da je on krenuo protiv eha. Maarske veleposednike, koji su smatrali da su sutinska dravna i staleka pitanja reena, Betlenov pokret je doveo u ozbiljnu dilemu. Strepeli su da bi njegov vojni poraz mogao ugroziti dostignua Pounskog sabora iz 1608. godine, te su mu pruili podrku tek kad su videli njegove brze vojne uspehe i shvatili da bi Betlenova pobeda mogla ojaati njihov drutveni poloaj. Rezultat Betlenovog napada za eki ustanak bilo je slabljenje snanog pritiska carske vojske na eke i moravske trupe. Knez Betlen je sa svojom vojskom 14. oktobra uao u Poun, a tokom novembra, zajedno sa vojskom konfederisanih austrijskih i ekih stalea, dolo je i do opsade Bea, to je izazvalo zaprepaenje, ali i nadu u Evropi. Meutim, opte vojne i politike prilike su se brzo promenile, a to je uticalo i na Betlenove ciljeve. Izbor Ferdinanda za nemakog cara i Fridriha Falakog za kralja eke, izostanak oekivane meunarodne podrke, napad s lea pretendenta na kneevski presto Homonaija (koga su podravali dvor i Poljska), opasni razvoj vojne i politike situacije u dve rumunske kneevine, nesigurnost podrke maarskih magnata nagnali su Betlena da postane oprezan i na Pounskom dravnom saboru ne prihvati krunisanje za maarskog kralja, ve samo izbor za kneza Maarske (8. januara 1620) i da zakljui primirje sa Ferdinandom. Nedelju dana posle izbora za kneza Maarske stupio je u veiti savez sa eko-moravsko-lesko-luikim i gornjoaustrijskim staleima, obeavajui im vojnu pomo u sluaja napada na njihove teritorije. Na poziv cara i ekih 146

stalea, sledeih nekoliko meseci knez se posvetio posredovanju u mirovnim pregovorima izmeu Ferdinanda i eha. Meutim, oni su bili bezuspeni, te je Betlen otkazao primirje i poslao vie od 5.000 konjanika u pomo ekim ustanicima. Dvor je okupljao vojne snage za konaan obraun, a eki redovi i knez Betlen su u Carigradu poveli pregovore radi obezbeenja osmanske vojne pomoi protiv Habzburga. Pokazalo se da je Porta bila spremna da prihvati savez i garantuje zatitu jedino u sluaju formalnog prekida veza Maarske sa Habzburzima i po cenu predaje tvrave Vac pod tursku vlast. Videvi da od protestantskih kneeva ni dalje ne stie pomo, a da su Habzburzi uspeli da obezbede znatnu vojnu podrku katolikih kneeva, odnosno Katolike lige, Betlen je pristao na te uslove. U takvim okolnostima, na saboru u Bestercebanji je, uz prethodno garantovanje stalekih prava, 25. avgusta dolo do prve detronizacije Habzburga i izbora Gabora Betlena za kralja Maarske. Meutim, on je iz opreznosti odloio krunisanje za kralja i poao je na ratite. Za njegovu uzdranost bilo je vie razloga: dranje Turske bilo je dvosmisleno, a predstojale su jo odluujue bitke sa Ferdinandom i njegovim saveznicima. Ubrzo se pokazalo da se opta situacija razvija nepovoljno za konfederisane stalee. Tokom avgusta carske bavarske trupe su, uz pomo snaga Katolike lige, porazile staleki pokret Gornje i Donje Austrije, dok je budimski paa, suprotno ugovoru, zauzeo Vac, ali nije pruio vojnu podrku Betlenu u borbi protiv Ferdinanda. Posle katastrofe eha kod Bele gore 9. novembra 1620, sem pojedinih odreda koji su u ekoj i dalje pruali otpor, protiv vojske Ferdinanda i njegovih saveznika u tom momentu u celoj Evropi ostala je samo Betlenova vojska. Savremenicima se inilo da e Maarska ubrzo doiveti sudbinu eke. Uplaeni mogunou da, poput eke, izgube dravnu samostalnost, a stanovnitvo doivi teku odmazdu, ali strepei i od suvie velike moi Betlena, odnosno mogunosti osmanskog protektorata u sluaju njegove pobede, maarsko plemstvo je poelo da okree lea Betlenu. Tokom ratovanja 1621. godine, posle poetnih tekoa i povlaenja, Betlenova vojska je izvojevala pobedu nad carskim generalom Bukojem kod Erekujvara, preduzela protivnapad i, posle nekoliko pobeda, prodrla u Moravsku. Ti uspesi stvorili su povoljne uslove za potpisivanje mirovnog ugovora izmeu Ferdinanda II i Gabora Betlena u Nikolsburgu 31. decembra 1622. Prema odredbama ovog ugovora, sem teritorijalnih dobitaka Erdelja, garantovano je potovanje zakona donetih u periodu 16061608. godine. Betlen je proglaen knezom Nemakog carstva i dobio je u posed kneevine Opeln i Ratibor. Ostavljene su na snazi njegove darovnice plemikih titula. Betlen je bio obavezan da vrati osvojene teritorije Prekodunavlja i da se odrekne maarske krune. Betlen i Ferdinand II su obeali meusobnu pomo u borbi protiv Turaka. Posebno je znaajna i injenica da je Ferdinand u mirovnom ugovoru preutno priznao dravni suverenitet Erdelja. U toku Tridesetogodinjeg rata Gabor Betlen je jo dva puta ratovao protiv Habzburga: 16231624. u savezu sa nemakim protestantskim kneevima i 1626. godine na strani englesko-holandsko-danskog saveza, meutim vie nije uivao podrku stalea Kraljevine Maarske i vee politike uspehe od onih izvojevanih Nikolsburkim mirom nije postigao. Delatnost Gabora Betlena je za istoriju Maara imala veliki znaaj, jer je Nikolsburkim mirom i svojom kasnijom delatnou osigurao ouvanje dravne samostalnosti Erdelja i Kraljevine Maarske, odnosno uspeo je spreiti da, kao u ekoj i austrijskim pokrajinama, beki dvor sprovede nasilnu rekatolizaciju i da izvri politiku integraciju u Habzburku monarhiju. Pokreti Gabora Betlena i kasnije era Rakocija, 147

nadovezajui se na Bokaijev ustanak, jasno su pokazali dinastiji da su Maari spremni da, po potrebi i orujem, odbrane svoju dravnu samostalnost, staleki ustav i verske slobode. Posledica tih borbi je bio bitno razliit razvoj drutvenih i politikih prilika u Maarskoj od onih u ostalim delovima Habzburke monarhije: dok je drugde sprovedena rekatolizacija stanovnitva, slamanje politike moi stalea i zapoeta izgradnja centralizovane dravne uprave sa presudnom ulogom vladara, Maarska je tokom 17. veka sauvala prevlast protestantske konfesije, u dravnopravnom pogledu ouvala je svoju zasebnost, kao i podelu zakonodavne i izvrne vlasti izmeu stalea i vladara. Sve to je u kasnijim decenijama postepeno dovelo do uobliavanja stvarnog (ne i pravnog) dualistikog ureenja Habzburke monarhije. Borbe voene u ovim ratovima podigle su i ugled maarskih vojnika: dva od tri najslavnija carska generala (Bukoj i Dampier) poginuli su u okrajima sa Betlenovom armijom, a dva puta je pobeena i Valentajnova vojska. Visoki ugled maarskih husara nastao je upravo kao rezultat Betlenovih uspeha. Naslednik Gabora Betlena na kneevskom prestolu Erdelja bio je er Rakoci. Nastavljajui Betlenovim stopama, uspeo je da sauva politika i ekonomska postignua svog prethodnika. Rakoci se pod firmom odbrane verskih sloboda protestanata prikljuio vedskofrancuskom savezu i objavio rat Habzburzima. U ratovanjima tokom 16441645, posle prvih neuspeha, zauzeo je oblasti severne Maarske i prodro u Moravsku, ali je zbog turske intervencije morao da zakljui mir sa Ferdinandom III, u Aincu 16. decembra 1645. Prema odredbama mirovnog ugovora, dobio je na upravu osvojenih sedam gornjomaarskih upanija (Satmar, Sabol, Abauj, Bereg, Ugoa, Zemplen i Borod) i ponovo je garantovana dravna samostalnost Maarske, kao i prava i slobode stalea odreeni prvim (1606) i drugim (1624) bekim mirom, odnosno odlukama Pounskog dravnog sabora iz 1608. Prema odredbama ovog mirovnog ugovora, sloboda protestantske veroispovesti proirena je na stanovnitvo varoica i sela u odnosu na feudalne gospodare. Istovremeno, Rakoci je morao da obea da se vie nee meati u poslove Kraljevine Maarske.

Politiki odnosi u Habzburkoj monarhiji posle Vestfalskog mira

Vestfalski mir, kojim je zavren Tridesetogodinji rat, u mnogim pogledima oznaavao je poetak nove epohe, kako u istoriji Evrope tako u istoriji Habzburkog carstva. Izmeu ostalog, odrazio se i na slabljenje evropske moi Habzburga i njihovih veza sa panskom granom dinastije, na afirmaciju principa dravnog suvereniteta u odnosu na univerzalno carstvo i ideju verske tolerancije. Sveto rimsko carstvo bilo je svedeno na labavu uniju nezavisnih drava nad kojom je vlast cara bila samo nominalna. U takvoj situaciji u odranju evropske moi i ostvarenju svojih politikih tenji habzburka dinastija se od druge polovine 17. veka oslanjala na politike, vojne, ekonomske, prirodne i ljudske resurse naslednih habzburkih zemalja, eke i Maarske (Habzburko carstvo sredinom 17. veka zauzimalo je prostor od 303.000 kvadratnih kilometara, sa est-sedam miliona stanovnika). Pri tome njoj je bilo u ivotnom interesu da nad pomenutim teritorijama ostvari to potpuniji nadzor, a to je imalo za posledicu pojaane napore Habzburga u sprovoenju centralizacije uprave, slamanju moi stalea i izgradnji apsolutistikog politikog sistema. Vojni i politiki dogaaji Tridesetogodinjeg rata ili su u prilog tim zamislima: dolo je do promena odnosa snaga politikih inilaca u Habzburkoj monarhiji koji su 148

vremenom omoguili vei stepen integracije zemalja i pokrajina u njenom sastavu. Te veoma bitne unutranjopolitike promene ogledale su se, pre svega, u pobedi protivreformacije, i preovlaivanju vladareve vlasti nad staleima. Austrijski, eki i moravski stalei, koji su pri kraju 16. i u prvim decenijama 17. veka znatno ojaali i, zajedno sa maarskim staleima, nameravali Habzburku monarhiju da pretvore u staleku konfederaciju, bili su poraeni i primorani na defanzivu. Bez obzira na to, arolik etniki sastav, razliite istorijske tradicije, postojanje snano izraene pokrajinske svesti, odsustvo zajednikog dravnog patriotizma stavljalo je sprovoenje apsolutistikih zamisli u zavisnost jedino od stvarne snage vladara, nadmoi vladareve stajae vojske nad stalekom vojnom organizacijom i obezbeivanja finansijskih sredstava za izdravanje i funkcionisanje stajae vojske i centralnih dravnih ureda. Pokrajinska, staleka vojska je postepeno gubila svoj znaaj osim maarske. Pobedom apsolutizma u ekoj i slomom staleke opozicije u naslednim zemljama vladar je dobio odluujuu ulogu i u pitanju oporezivanja. Tome je doprinelo i brojno novo plemstvo u ekim i austrijskim zemljama stvoreno proterivanjem protestantskog plemstva i darivanjem poseda i plemikih titula dvoru lojalnim licima tokom Tridesetogodinjeg rata. Neposredno zavisno od vladara, novo plemstvo je podravalo vladara u njegovim politikim stremljenjima ka preobliavanju odnosa snaga u Habzburkoj monarhiji. Za razliku od zapadnoevropskih zemalja, u zavoenju apsolutne vlasti habzburki vladar nije bio u prilici da se oslanja na domae graanstvo, jer je ono u ekonomskom i materijalnom pogledu pretrpelo teke gubitke i bilo je desetkovano iseljenjem protestanata. Najznaajnija prepreka centralizaciji celokupne drave i oduzimanju uprave nad njom iz ruku stalea bila je poseban razvoj maarskih zemalja. Otpor maarskih stalea i pohodi erdeljskih kneeva spreili su ostvarivanje pominjane politike dvora u Kraljevini Maarskoj i Hrvatskoj. Uvoenje apsolutistike vlasti u Maarskoj ilo je utoliko tee to su se ovi pokuaji neprestano sukobljavali i lomili na poloaju Habzburga u evropskoj politici, tj. na njihovom odnosu prema Francuskoj i Osmanskom carstvu. Maarska nije samo u dravnopravnom pogledu bila zasebna celina ve i zaokruena staleka autonomija, sa palatinom i zemaljskim sudijom na elu, a u Hrvatskoj banom kao punopravnim kraljevim namesnikom. Maarska dvorska kancelarija u Beu i Maarska dvorska komora u Pounu bile su neposredni kraljevi organi koji nisu zavisili od centralnih carskih ustanova u Beu. Jedino je Dvorski ratni savet rukovodio odbranom od Osmanlija u Maarskoj, a nadlenosti beke Dvorske komore bile su ograniene samo na rudnike u Gornjoj Maarskoj. U poslednjoj treini 17. veka car Leopold I uinio je velike napore da jednom zasvagda rei to pitanje potpunim i sveobuhvatnim integrisanjem Maarske u habzburku dravu.

Tursko pitanje
Vestfalski mir zakljuen je sa namerom da bude hrianski, opti i stalan. Nije, meutim, posvetio dovoljno panje jednom ivotno vanom otvorenom pitanju opasnosti od Osmanskog carstva. Brzo reavanje tog problema nemako-rimskom caru i kralju Maarske Leopoldu I nalagali su i spoljnopolitiki i unutranjopolitiki razlozi. Odmah posle poetka mirovnih pregovora zaraenih hrianskih zemalja 1645. godine osmanska ratna flota je isplovila. Ona je, u nameri da obezbedi svoju prevlast na istonom Mediteranu i da stekne povoljnije pozicije u sluaju zajednike protivturske akcije hrianskih drava, napala mletake posede na istonoj obali Jadranskog mora i na Kritu. 149

Bilo je jasno da je Osmansko carstvo i dalje zastraujua sila koja se moe nadvladati samo ujedinjenjem snaga hrianskih drava i njegovim istovremenim porazom na kopnu i moru. Pri tome su savremenici osnovnim preduslovom protivturske koalicije smatrali tesnu saradnju pape i Habzburke monarhije, odnosno Nemakog carstva, pod vostvom Habzburga. Javno mnjenje Evrope je smatralo da su posle Vestfalskog mira stvoreni potrebni uslovi za konaan obraun s Osmanlijama i pourivano je pokretanje zajednike akcije. Krajem etrdesetih i poetkom pedesetih godina evropske gradove preplavile su broure i leci u kojima se pozivalo na ujedinjenje protiv Osmanskog carstva. Predstavnici najugroenijih zemalja obraali su se evropskim vladarima i evropskoj javnosti radi to hitnijeg pokretanje rata. Razumljivo, kao i u prethodnim decenijama, u sreditu panje maarskih i hrvatskih politiara, ali i irih slojeva stanovnitva, nalazila su se pitanja ujedinjenja Maarske i proterivanja Osmanlija sa njenih teritorija. S obzirom na nove politike okolnosti, hitno reavanje tog problema smatralo se nezaobilaznim uslovom opstanka nacije. Meutim, politiki krugovi oko dinastije su, u potpunoj suprotnosti sa raspoloenjem u Evropi i Maarskoj, zadovoljenje svojih interesa videli u mirnim odnosima sa Turskom, te je car Ferdinand III 1650. zakljuio sporazum sa sultanom Muhamedom IV o produenju vanosti itvatorokog mira za sledee 22 godine. Zakljuivanje sporazuma veoma je ozlojedilo maarsku stranu, tim vie to se tokom Tridesetogodinjeg rata opta situacija u vezi sa turskom opasnou pogorala. etiri decenije je bila na snazi u korist Osmanlija izmenjena verzija itvatorokog mira, a iznenaujua popustljivost koju je Ferdinand III pokazao prema Osmanskom carstvu prouzrokovala je ee, bezobzirnije i ee turske napade du granica nego bilo kada pre. Dolazilo je do sukoba velikih razmera, kao to su, izmeu ostalih, bili podvig glavnog kapetana rudarskih oblasti Adama Forgaa koji je u bici kod Vezekenja zaustavio pohod Mustafa-bega protiv rudarskih gradova na severu Maarske, zatim vojevanje bana Nikole Zrinskog koji je pomagao Zadranima prilikom turske opsade, porazio Turke kod Kostajnice i oslobodio opsade tvravu Kikomarom. Posebno nezadovoljstvo maarskih i hrvatskih stalea izazvala je injenica da su tokom vanosti itvatorokog mira Osmanlije stavile pod svoj nadzor 20 upanija i da su tokom upada prodirale sve dublje iza graninih utvrenja. Carska vojska je, prilikom veih turskih upada, bila sprema da brani Be, ali je pasivno posmatrala opsade maarskih i hrvatskih gradova. Neraspoloenju je doprinelo rasputanje veine vojske iz prethodnih ratova i smetanje nekih od preostalih pukova u ugarske gradove. Na ekonomskom planu za maarske trgovce veliki udarac znailo je davanje trgovakih monopola dvorskim aristokratima i kreditorima. Mletaki poslanik u Beu je zabeleio: Maari se ne mire sa svojim odsecanjem od svetske trgovine. Najistaknutije linosti ugarskog politikog ivota i dravnih ustanova (palatin Pal Palfi, banovi Nikola i Petar Zrinski, palatin Ferenc Veelenji, Laslo Esterhazi, zemaljski sudija i hrvatski ban Adam Baanji, zemaljske sudije Adam Forga i Ferenc Nadadi), bez obzira na razliitost njihovih politikih opredeljenja, bile su nezadovoljne unutranjom i spoljnom politikom habzburkog dvora i slagale su se u tome da je formalni mir s Osmanskim carstvom, usled pretrpljenih gubitaka, vie tetio Maarskoj nego otvoreni rat i da nastala opta vojno-strateka, ekonomska i politika situacija preti konanim slomom drave i propau nacije. Istovremeno, oni su smatrali da smisao postojanja Habzburke monarhije daje jedino zajednika odbrana od turskog nadiranja i da je njen glavni spoljnopolitiki zadatak, naroito u povoljnim meunarodnim prilikama 150

stvorenim posle Vestfalskog mira, proterivanje Osmanlija iz Maarske. Veina maarskog i hrvatskog plemstva prihvatila je stav, koji je uobliio istaknuti vojskovoa protivturskih borbi i najistaknutiji maarski knjievnik 17. veka, grof Nikola Zrinski, koji je smatrao da osloboenje od Turaka moraju izvojevati domae snage, jer ako bi to uinio beki dvor, cena bi bila gubitak nezavisnosti. Zrinski je uspenost poduhvata uslovljavao prethodnim korenitim reformama u upravi, privredi, vojnoj organizaciji, ali i u shvatanjima vodeih linosti i drutvenih slojeva Maarske. Najvei znaaj u pripremama za predstojei rat imala je reorganizacija vojske, o emu je Zrinski napisao poseban traktat. Predviene mere usmerene na jaanje i centralizaciju dravnih organa i administrativnog sistema Kraljevine Maarske, sem to bi otklonile mnoge mane zastarelog administrativnog sistema i omoguile efikasnije suoavanje s Osmanlijama, uvrstile bi pozicije zemlje u odnosu prema habzburkoj dinastiji. U cilju pronalaenja najboljeg reenja za osiguranje budunosti zemlje, maarski i hrvatski politiari su, sem kontakata sa bekim dvorom i odgovarajuim centralnim uredima Habzburke monarhije, stupili u diplomatske veze sa francuskim, vedskim i poljskim dvorovima, nemakim kneevima i, naravno, s erdeljskim knezom erom Rakocijem II. Postajalo je sve jasnije da ako nije mogue ujediniti Maarsku pod ezlom habzburke dinastije, to treba sprovesti uz pomo Erdelja, Poljske i, po mogustvu, uz pomo protestantskih evropskih zemalja. Pedesetih godina Nikola Zrinski je mislio da erdeljskog kneza era Rakocija II treba izabrati za kralja Maarske, ali ta namera nije ostvarena jer je Rakoci poginuo 1660. godine. Na poslednjem dravnom saboru na kojem su birali kralja, 1655. godine, maarski stalei su uspeli da osujete tenje dvora da se Maarska proglasi za veiti, nasledni posed Habzburga i da upranjeno mesto palatina ostane nepopunjeno. Mladi nadvojvoda Leopold je na presto Maarske doveden izborom, uz uslov (koji je od Ferdinanda I stalno ponavljan u tim prilikama) dat i u obliku zakona da e Njegovo Visoanstvo, potraivi pomo i nemakih kneeva, jo za vreme svog sretnog vladanja osloboditi zemlju ispod turskog jarma. Imajui u vidu da je, u cilju organizovanja Maarske stajae vojske i za organizaciju vojnog pohoda protiv Osmanskog carstva, potrebna delotvorna zemaljska vlast, Nikola Zrinski je, uz svesrdnu podrku plemike opozicije, pokuao da zauzme poloaj palatina. Zaokupljen odbranom interesa svoje dinastije na zapadu Evrope, Leopold I se izjasnio protiv njegove kandidature, dajui time na znanje da ne podrava antitursku politiku Nikole Zrinskog i maarskih stalea. Na poloaj palatina stalei su izabrali Ferenca Veelenjija. Svesno kritinosti situacije, bez obzira na vladarevu politiku prema Turskoj, plemstvo se posle izbora kralja poelo spremati za rat. Dravni sabor je doneo vie zakona koji su propisivali obnovu pograninih tvrava, njihovo opremanje orujem i municijom, izgradnju magacina za hranu, a polovinu razrezanog poreza raspodelio je na aristokratiju i plemstvo.

Stradanje Erdelja
U periodu od 1656. do 1658. godine maarski stalei su morali da se suoe sa tekim izazovima: kriza oko Poljske, pohod era Rakocija II, erdeljsko-turski rat i izbor nemako-rimskog cara. Najdalekosenije posledice imao je Rakocijev pohod na Poljsku i erdeljsko-turski rat. Ve poetkom pedesetih godina poljski kralj Jovan Kazimir, koji nije imao naslednika, ponudio je eru II Rakociju da usvoji njegovog sina Ferenca I Rakocija. Ta namera, meutim, nije ostvarena. Kad je 1656. godine vedski kralj Karlo X 151

Rakociju ponudio savez protiv Poljske, on je morao da se odlui. Razmiljajui u okvirima ujedinjenja snaga Poljske, Erdelja i Kraljevine Maarske i verujui u pomo hrianskih sila u moguem sukobu s Osmanlijama uz prethodni sporazum sa Vlakom, Moldavijom i kozacima Rakoci je pristao uz vedsku i 1657. godine zaratio sa Poljskom. Posle poetnih uspeha i zauzimanja Varave i Krakova doiveo je neuspeh kada su se nemako-rimski car i sultan okrenuli protiv njega: car Leopold I je poslao vojsku u pomo poljskom kralju, a veliki vezir Mehmed uprili naredio je krimskim Tatarima da proteraju erdeljsku vojsku iz Poljske. Posle propasti pohoda, zbog odbijanja da odstupi sa kneevskog prestola, Porta se odluila za kaznenu ekspediciju protiv Erdelja. Dva meseca pre poetka turskog pohoda (marta 1658) Rakoci je kralju Leopoldu ponudio savez za zajedniku borbu protiv Osmanskog carstva. Istovremeno je u toku bio izbor cara Svetog rimskog carstva nemake narodnosti. Izborni knez Majnca i ujedno predsednik Rajnske lige, Jovan Filip, podravao je izbor nadvojvode Leopolda Vilhelma. Erdeljski knez i maarska aristokratija su uloili veliki napor (izmeu ostalog, i preko 200.000 talira) da se za cara izabere kralj Maarske Leopold. Uz obeanje da e pohitati u pomo napadnutom Erdelju, on je izabran za cara. Podstaknut tim obeanjima, Rakoci se uspeno suprotstavio napadima budimskog pae. Palatin Veelenji je proglasio opti ustanak (insurrectio), Nadadi je digao dva puka, upanije Gornje Maarske su se organizovale za odbranu, a Nikola Zrinski je vodio uspene pregovore sa Mletakom republikom o stvaranju mletako-hrvatsko-maarskog saveza za pomo Erdelju. Leopold se, meutim, predomislio i, prekrivi obeanje dato prilikom krunisanja za cara, odluio da ne naruava itvatoroki mir. Osmanska vojska sa preko sto hiljada vojnika, pod vostvom velikog vezira Mehmeda uprilia, prodrla je u Erdelj i, zajedno sa trupama krimskih Tatara, teko ga poharala. U bici kod Sasfenea 1660. godine smrtno je ranjen i knez er Rakoci II. Veliki vezir je odmah istakao pretenzije na sve Rakocijeve posede i u Kraljevini Maarskoj, te je osmanska vojska sa vie od 50.000 vojnika opsela Varad. Da bi odbranio Varad, Zrinski je preduzeo napad na Kanjiu, ali je, po Leopoldovom nareenju, morao da se povue. Kralj je tada poslao 12,000 vojnika prema Varadu, ali je vojsci zabranio da napadne osmanske trupe. Bez pomoi sa strane, posle etrdesetpetodnevne opsade, jaka varadska tvrava, istoni bastion hrianstva, pala je. To je ujedno znailo gubitak velikih oblasti i slabljenje stratekih poloaja hriana. Prenaglaena spoljna politika era Rakocija II imala je dalekosene posledice po Erdelj i istoriju Maara. Teko poharan, gubitkom Varada i njegove okoline teritorijalno osiromaen, materijalno upropaen, s izgubljenim znaajem u spoljnoj politici, Erdelj vie nije mogao da ima ulogu zatitnika maarske nacionalne samostalnosti i da bude mogui centar ujedinjenja Maarske. Panja politikih inilaca je usredsreena na Kraljevinu Maarsku. Nespremnost dvora da ue u rat i gubitak Varada izazvali su negodovanje javnog mnjenja u zemlji i inostranstvu. Na zasedanju Tajnog saveta, januara 1661, predstavnici maarske aristokratije podrobno su izloili teku situaciju u kojoj se Maarska nala, istiui da bez preduzimanja mera protiv Osmanskog carstva, posle okupacije jo slobodnih oblasti Maarske, slina sudbina oekuje i njoj susedne zemlje. Naglaavali su da se u takvim okolnostima potpuna propast Maarske moe spreiti samo ulaskom u rat ili prihvatanjem osmanskog suvereniteta. Maarske aristokrate su u ime stalea ponudile svoju imovinu, ivote i krv u cilju zajednike borbe za osloboenje zemlje. Istovremeno, krajem aprila 1661. godine, Erdeljski sabor je prilikom izbora Janoa Kemenja za kneza, proglasio zbacivanje osmanskog suvereniteta i stavljanje Erdelja pod 152

protektorat Leopolda, kao nemako-rimskog cara i kralja Maarske. Spremnost maarskih stalea da se, bez ikakvih politikih uslova, vre veu za dinastiju bio je san svih prethodnih habzuburkih vladara na maarskom prestolu. Meutim, Leopold tu spremnost nije uspeo da iskoristi, tavie povukao Je pogrene poteze. On niim nije pokuao da ublai veliko nezadovoljstvo stanovnitva prouzrokovano ponaanjem carske vojske koja je tri puta prelazila Gornju Maarsku i nijednom se nije upustila u borbu s Osmanlijama, a ponaala se krajnje rasputeno, pljakajui i zlostavljajui lokalno stanovnitvo. S druge strane, umesto da verske suprotnosti reava zakonskim putem, Leopold je podrao nasilno preuzimanje protestantskih crkava u korist katolika. Maarski sabor, koji je Leopold 1662. godine sazvao da bi pokazao kako vlada situacijom u Maarskoj, nije potvrdio vladareva oekivanja. Stalei su zahtevali veu disciplinu ili povlaenje nemakih trupa iz Maarske, osiguranje verske ravnopravnosti i jaku, dobro organizovanu upravu nad zemljom. Poseban znaaj dobio je zahtev za proterivanje Osmanlija iz zemlje i ukljuivanje maarske strane u formiranje politike Monarhije prema Turskoj. U tom smeru doneti su i vani zakoni: da se od banderijalnih vojski velikaa, hajduka i kmetova stvori mobilna stalna maarska vojska; da beki dvor moe zakljuiti mir sa Portom samo uz pristanak maarskih tajnih savetnika; da na Porti ubudue mora da boravi i maarski poslanik. Sprovoenje u ivot ovih zakona oznailo bi kraj centralizacije sprovoene iz Bea, ak i u pitanjima vojske i diplomatije. Meutim, takav razvoj spreen je turskim napadom 1663. godine.

Rat s Osmanskim carstvom 16631664. godine

Poetkom 1663. godine erdeljeski knez Mihalj Apafi obavestio je maarskog palatina da se Porta sprema da prisajedini Kraljevinu Maarsku. Priblino u isto vreme engleski poslanik Vinelsi izvestio je svoju vladu da e Osmansko carstvo okupirati Maarsku sa vojskom od 209.000 ljudi. I zaista, veliki vezir Ahmed uprili krenuo je u pohod na elu armije kakvu Turska nije pokretala od vremena Sulejmana Velianstvenog 120.000 vojnika kojima treba dodati vojsku Budimskog i Temivarskog vilajeta i tatarsku pomonu vojsku (prema nekim podacima, sin tatarskog kana Ahmed Girej stigao je u Maarsku sa 100.000 Tatara i 30.000 kozaka). Povod za rat bila je odluka Dvorskog ratnog saveta, posle turskog zauzea Varada, da poalje trupe u Erdelj. Zapravo Porta je elela da jednom za svagda umiri Erdelj i Maarsku njenim prisajedinjenjem Osmanskom carstvu. Na ponudu mira iz Bea veliki vezir je odgovorio zahtevom da se za odranje mirnog stanja dvor mora obavezati na jednokratnu isplatu dva miliona forinti, ponovno plaanje godinjeg danka od 30.000 forinti, obezbeivanje slobodnog prolaza kroz Hrvatsku i Karintiju u Italiju i ruenje tvrave Novo Zrinje. Zarobljeni turski pijuni govorili su da Ahmed uprili, ne namerava da pokori samo Maarsku, ve i Moravsku i lesku. Apafi je izvestio palatina da veliki vezir planira sazivanje maarskog izbornog sabora u Pounu. Beki dvor se, posle due pasivnosti, odluio da zatrai pomo evropskih zemalja za voenje odbrambenog rata. Meutim, deo maarskih aristokrata, sa Nikolom Zrinskim na elu, i Rajnski savez smatrali su da se trajni mir s Osmanskim carstvom moe obezbediti samo ofanzivnim ratom. Posle savetovanja poetkom 1663. godine sa ciljem da obezbede unutranje vojne i drutvene uslove za voenje rata i aktiviranje meunarodne vojne pomoi maarski magnati su mobilisali pograninu vojsku, upanije i gradove, a palatin je, bez kraljeve dozvole, 22. maja objavio opti zemaljski 153

ustanak za odbranu zemlje. Posle sklapanja saveza tri najznaajnije javne linosti zemlje palatina, zemaljskog sudije i hrvatskog bana, poslata je delegacija za dogovore sa Rajnskim savezom. Leopold I je za komandanta ugarske vojske odredio Nikolu Zrinskog. U meuvremenu, krajem juna 1663. godine, osmanska armija je stigla u Budim. inilo se da bi tu silu mogla zaustaviti samo evropska koalicija. Na veliku sreu hriana i tetu muslimana, kia je padala 40 dana, te je, zbog nepovoljnih okolnosti, veliki vezir odustao od pohoda na Be. Umesto toga, posle etrdesetodnevne teke opsade, zauzeo je strateki vanu tvravu Erekujvar, koja je uvala pristup rudarskim gradovima na severu Maarske, i poharao Moravsku. Meutim, njegov drugi pokuaj prodora u tu zemlju i zauzimanja Pouna su propali. Tatari su arili i palili po Maarskoj. Osvojene su vane tvrave Leva i Njitra (Levice i Nitra, oba naselja u dananjoj Slovakoj). Zemlju su preplavili patenti u kojima veliki vezir poziva stanovnitvo i politike inioce Maarske da mirno prihvate osmansku vlast. Ahmed uprili je, u sluaju mirnog pokoravanja osmanskom suverenitetu, zemlji nudio isti status i slobode koje je uivao Erdelj. Erdeljskog kneza Apafija je pozivao da prihvati dostojanstvo maarskog kralja. Mada su u veoma tekoj situaciji ozbiljno raspravili i o toj mogunosti, najvii svetovni i crkveni dostojanstvenici Maarske su odbacili tursku ponudu. Smatrali su da bi njenim prihvatanjem Kraljevina Maarska, posle gotovo sedmovekovne istorije, izgubila svoju dravnost, kao i mogunost da kao deo hrianske Evrope doivi osloboenje okupiranih delova svoje dravne teritorije. Zbog toga je na vezirovu ponudu odgovor stigao orujem: Nikola Zrinski je zabeleio nekoliko manjih, ali znaajnih, pobeda nad osmanskom vojskom. Tokom jeseni 1663. stigle su jedinice Rajnske lige pod komandom generala Hoenloa, a krajem godine predstavnici evropskih drava vodili su u Regenzburgu pregovore o stvaranju protivturskog saveza. Stvaranje saveza znatno su ubrzali uspesi hriana u zimskom pohodu. Maarsko-hrvatske snage i vojska Rajnske lige, ukupne jaine oko 25.000 vojnika, pod vrhovnom komandom Zrinskog, januara 1664. napale su teritorije uz Dravu i zauzele nekoliko tvrava u upaniji omo, oslobodile grad Peuj i opsele njegovu tvravu. Saveznika vojska je prodrla 240 kilometara u dubinu osmanske teritorije i spalila most na Dravi kod Osijeka, presecajui time vezu izmeu Srema i zapadne Maarske i onemoguavajui snabdevanje turske vojske u tim oblastima. Glavni cilj osijekog napada bio je da uspori pristizanje pojaanja turskoj vojsci i obezbedi uslove za opsadu Nakanie. Ovi brzi uspesi imali su veliki odjek po itavoj Evropi, te je u Regenzburgu stvorena koalicija. Grof Franjo Frankopan i grof Petar Zrinski na regenzburkoj konferenciji evropskih sila skrenuli su panju prisutnima da, u sluaju izostanka ozbiljne akcije protiv Osmanlija, preti realna opasnost da oni zauzmu Be. Voa Rajnske lige Jovan Filip je u februaru 1664. godine zvanino obavestio maarskog palatina da je stvorena koalicija radi razbijanja moi Osmanskog carstva, proterivanja Osmanlija i vraanja pune neokrnjene slobode Kraljevini Maarskoj. Ubrzo se u zemlji okupila velika hrianska armija: 60.000 vojnika opremili su nemaki kneevi, car i Rajnska liga, Maarska je dala 25.00030.000 vojnika i stigle su francuske pomone trupe sa 6.000 vojnika. panski Habzburzi i papa su poslali finansijsku pomo. Svoju pomo ponudio je i erdeljski knez Apafi (koji se prethodne godine jo borio na strani Turske). ini se da je najmanje bio oduevljen beki dvor, koji je poetkom 1664. za zapovednika glavne armije od 30.000 vojnika imenovao marala Rajmonda Montekukolija, sa nareenjem da stupi u borbu ako neprijatelj krene na Be. Montekukoli 154

se usredsredio samo na odbranu linije Dunava. Maarsko-hrvatske carske trupe i vojska Rajnske lige, pod komandom Zrinskog, generala Hoenloa i Petera Strocija, otpoele su opsadu snane tvrave Kanjia. Ovu vojsku je veliki vezir veoma brzo napao sa lea sa 40.00060.000 vojnika, prinudivi ih da se povuku prema Novom Zrinju. Umesto da poalje pojaanje, Montekukoli se odluio da preda tvravu. Istovremeno, vojska, pod vrhovnim vostvom grofa Luja de Suea, povratila je Levu i Njitru i u dve bitke pobedila Osmanlije. Laslo Rakoci je poginuo u napadu na Varad. Kada je sultanova vojska krenula prema Beu, Montekukoli je, po prispeu carskih i francuskih trupa, 1. avgusta 1664. stupio u borbu pored reke Rabe kod Sentgotharda i teko porazio tursku vojsku. Turci su u toj bici, zajedno sa ranjenicima, izgubili preko 16.000 ljudi, dok su hriani imali beznaajne gubitke. Tok i ishod bitke pokazao je nadmo meunarodne koalicije nad snagama Osmanskog carstva. Turska vojska je bila demoralisana i ozbiljno oslabljena, te je Ahmed uprili prekinuo pohod. Ipak, Montekukoli od Dvorskog ratnog saveta nije primio naredbu za gonjenje pobeenog neprijatelja. Pobeda je imala ogroman meunarodni odjek i oduevljeno je proslavljana od Moldavije do Pariza. Maarski stalei i evropsko javno mnjenje oekivali su snaan protivnapad i osloboenje bar jednog dela teritorije Maarske i Hrvatske. Umesto toga, dvor je, prekrivi diplomatska pravila, bez dogovora sa svojim saveznicima i bez njihovog znanja, ve 10. avgusta zakljuio mir s Osmanskim carstvom u Vavaru, ali ga je obnarodovao tek 27. septembra, istiui da je to bio veoma teko postignut mir. Odredbe postignutog sporazuma bile su toliko nepovoljne, kao da je odluujuu bitku dobilo Osmansko carstvo a ne hrianska strana: ne samo to su Osmanlijama ostavljene tvrave osvojene prethodnih godina (Navarad, Erekujvar itd.) ve je obeano i ruenje tvrave Sekeljhid blizu Velikog Varada, povlaenje nemake vojske iz erdeljskih tvrava i priznat je suverenitet Osmanskog carstva nad Erdeljom. Sporazumne strane su se obavezivale da nee pomagati Maare u njihovoj borbi protiv druge strane i da e se meusobno obavetavati o njihovim neprijateljskim namerama. Gubitak tvrava je znaio da vie nije bilo oblasti u Maarskoj na koju Turci ne bi mogli izvriti prepad. Bez obzira na to, pogranina vojska je dobila stroga nareenja da ne odgovara na turske izazove i pogranine upade turske vojske. Razoaranje zbog zakljuenog mira bilo je ogromno. Francuski poslanik iz Bea izvetavao je da je opte raspoloenje u Maarskoj takvo da bi Nikola Zrinski mogao veoma lako da digne pobunu protiv dvora. Moldavski knez Gika, u pismu caru Leopoldu, primetio je: Mi, kao i ostali hriani, bili smo spremni da se u Vaoj slubi borimo protiv pagana, ali ovaj mir nas ubija. Poslanik Engleske u Carigradu izvestio je svoju vladu da je, usled tekih gubitaka u bici kod Sentgotharda i u prethodnim sukobima, turska vojska pretrpela tako teke gubitke da je, prema miljenju samih Osmanlija, hrianska koalicija mogla do Jedrena da goni njihovu vojsku. Brzo i neslavno okonanje prvog Leopoldovog rata protiv Osmanskog carstva veoma jasno je pokazalo da on prednost u svojoj spoljnoj politici daje nereenom sporu sa Francuskom, a ne turskom pitanju, odnosno osloboenju Maarske. Beka administracija je Vavarskim mirom postigla za nju dva vana cilja: slobodne ruke na zapadnom frontu protiv Francuza i izvesnu sigurnost da ih Maari uz tursku podrku nee napasti sa lea. S druge strane, krajnje nepovoljne odredbe mirovnog ugovora neposredno su uticale na nastanak Veelenjijeve zavere i tekih zapleta koji su posle nje sledili i, kao krajnja posledica, dovele su do novog rata s Osmanskim carstvom.

155

Veelenjijeva zavera i ukidanje maarskog ustava od strane dvora

Mir je izazvao potpuno razoaranje i ogorenje maarskog i hrvatskog plemstva, ne samo zbog sramnih odredaba Vavarskog mira ve i zato to su dogaaji pokazali da Habzburzi nisu zainteresovani ni za proterivanje Osmanlija, ni za odbranu preostalih teritorija Maarske, odnosno da ih zapravo koriste kao predstrau Beu. Vodee linosti Maarske i Hrvatske smatrale su da Leopold zapravo eli slabu i podeljenu Maarsku. Teke probleme stvarale su bezbednosne posledice Vavarskog mira formiranjem vilajeta Erekujvar vekovni cilj Porte je uglavnom postignut, jer su zauzete strateki vane oblasti severne Maarske i krajnje je oteana veza Kraljevine Maarske s Erdeljom. Slino tome, organizovanjem Velikovaradskog vilajeta stvorena je vrsta, strateki vana baza za dalje turske prodore. Popustljivost bekog dvora podstakla je Osmanlije da nastave pogranino ratovanje i este pljakake pohode na oblasti koje su, usled zabrane dvora da se posade pograninih tvrava uputaju u borbe sa Turcima, ostale gotovo nebranjene. Mnoge stanovnike Maarske obuzeo je strah, pa i panika. U takvoj situaciji najvii dostojanstvenici Maarske okrenuli su se protiv dinastije i otpoeli akciju radi njenog liavanja maarskog prestola i spasavanja nacije od krajnje propasti. Uesnici zavere bili su baron Ferenc Veelenji, palatin, er Lipai, estergomski nadbiskup, Ferenc Nadadi, zemaljski sudija, grof Petar Zrinski (mlai brat Nikole Zrinskog), hrvatski ban, Ferenc Rakoci I (izabrani ali, zbog svog prokatolianstva i politike svog oca, oterani) erdeljski knez. Svi su oni bili katoliki magnati, dugo godina odani kralju, najvei gospodari gornjih i zapadnih delova Maarske. Zaverenici su odluili da pomo potrae sa strane. Poto se francuski kralj Luj XIV nije pokazao dovoljno zainteresovanim, Erdelj je bio krajnje oslabljen, a Poljska zaokupljena svojim brigama, zaverenici su se okrenuli ka Carigradu. Bila je to teka odluka donesena u okolnostima koje su, zbog nespremnosti dvora da brani maarske zemlje i zbog njegove apsolutistike politike, pretile potpunom propau zemlje i naroda. Poznajui dobro situaciju u Osmanskom carstvu, procenjivali su da bi primanje osmanskog suvereniteta bilo manja opasnost od habzburke vlasti. Voa zavere Veelenji, preko erdeljskog kneza, juna 1667. ponudio je Osmanskom carstvu prihvatanje njegovog protektorata pod uslovom da Porta garantuje pravo izbora kralja, potovanje maarskog ustava i maarskih zakona, da se izvri tano razgranienje turskih i ugarskih oblasti, da se garantuje okonanje turskih upada na teritoriju Maarske i pod uslovom da sultan pri svojim pohodima ne trai uee maarsko-hrvatske vojske. Maarska bi, prema ovom projektu, plaala godinji danak sultanu. Ne elei da naruava za sebe veoma povoljan mir, Porta je odbila ponueni projekat, istiui da je slinu tursku ponudu maarski politiari trebalo da prihvate 1663. godine. Sultan je jo dva puta odbacio slinu molbu (1668. i 1670). Znajui za pripremanje zavere, Dvorski ratni savet je 1669. godine naredio grupisanje trupa prema Maarskoj. Iako su o ustanku razmiljali godinama, zaverenici nisu imali detaljno razraen plan dejstva, niti jasnu koncepciju dravnog ureenja posle uspenog ustanka. Nisu obezbedili ni podrku srednjeg plemstva i seljatva. Bez obzira na sve ovo, na injenicu da od Porte nisu dobili podrku i da su najvanije linosti pobune u meuvremenu umrle (Lipai 1666, Veelenji 1667), ustanak je ipak pokrenut marta i aprila 1670. Imao je dva centra: prvi oko Petra Zrinskog i Franje Frankopana, koji su se sporazumeli sa vodeom linou tajerskih redova Erazmusom Tatenbahom, i drugi u Gornjoj Maarskoj oko Ferenca Rakocija I. Mada je dugo pripreman, ustanak je poveden neodluno i u nepovoljnim politikim prilikama, te nije dobio masovnu podrku. 156

Poto je bilo izvesno da je ustanak osuen na neuspeh, Zrinski i Frankopan su se, da bi se iskupili zbog organizovanja ustanka, ve 13. aprila nali u Beu i uputili poziv Ferencu Rakociju da poloi oruje i trai oprost od kralja. Bez obzira na svoj pokajniki gest, oni su baeni u tamnicu. Istovremeno, nekoliko severnomaarskih upanija se pridruilo Rakocijevom pokretu i dolo je do sukoba ustanika i carske vojske oko tvrave Tokaj. Meutim, ira podrka naroda je i ovoga puta izostala. Lieni i nagovetavane podrke Erdelja i budimskog pae, posle vesti o hapenju Zrinskog i Frankopana, ustanici su poetkom maja odluili da poloe oruje. Reakcija beke administracije je bila brza, odluna i obuhvatna. Voe ustanka su na vanrednom sudu, uz zaobilaenje maarskih pravnih institucija, osuene na gubitak ivota i imovine. Petar Zrinski i Franjo Frankopan su pogubljeni u Viner Nojtatu, a Ferenc Nadadi u Beu 30. aprila 1671. godine. Neto kasnije su pogubljena jo trinaestorica plemia, meu kojima i grof Tatenbah, a u direktnoj vezi sa zaverom voeno je 239 parnica. Ferenc Rakoci je uspeo da sauva ivot uz plaanje ogromnog otkupa (400.000 forinti) i uz zalaganje njegove majke, pristalice jezuita, ofije Batori. Dvorski ratni savet je ubrzo u ustanike upanije poslao 10.000 vojnika. Uz njihovu podrku poeo je organizovan progon protestanata, a stotine lica osumnjieno je za uee u ustanku i pohapeno. Zemlja je postala garnizon Nemaca i teror carske vojske nad stanovnitvom prevazilazio je i najbujniju matu. Te mere su, meutim, bile samo uvod u znatno ambiciozniju i dalekosenije zamiljenu politiku akciju. U sloenim meunarodnim okolnostima, u kojima su oba glavna suparnika habzburke dinastije vodila prema njoj agresivnu politiku (Francuska je zauzela Lotaringiju, a Osmansko carstvo Podoliju, deo Ukrajine), slom zavere je bekom dvoru dao povoda za konano reenje maarskog pitanja za potpuno politiko, ekonomsko i versko integrisanje preostalih delova Maarske u Habzburku monarhiju. Dvor je nameravao da, kao i u ekoj posle poraza kod Bele gore, slomi maarsko i hrvatsko plemstvo, da maarsku staleku dravu zameni apsolutistikim politikim sistemom i da izvri rekatolizaciju stanovnitva. Leopold I je izjavio da je Maarska nizom ustanaka proigrala svoje pravo na samostalnu upravu (Verwirkungstheorie) i da je zasluila da se njome upravlja bez sabora, putem uredbi, i da se potpuno podredi centralnim uredima Habzburke monarhije. Odluno je sprovedena politika jednog zakona, jedne vere i jedne vladareve volje. Dvor je pokuavao da, bez formalnog ukidanja vrhovnih organa Maarske, sve vanije upravne, zakonodavne i finansijske poslove preuzme u svoje ruke. Ustav Maarske je suspendovan, na elo drave je februara 1673. postavljena sedmolana Gubernija, pod predsednitvom velikog majstora tevtonskog reda Johana Kaspara Ampringena. Kruna je prisvojila zakonodavno pravo i pravo razrezivanja poreza najvanije poslove staleke skuptine, a Maarsko namesnitvo preuzelo je nadlenosti palatina. Za predsednika Maarske komore postavljen je bezrezervni pristalica vladarskog apsolutizma i nasilne rekatolizacije, biskup (kasnije nadbiskup i kardinal) Leopold Koloni, ija je uzreica bila: Ja u Maarsku pretvoriti u roba, zatim u prosjaka i konano u katolika. Pogranina vojska je rasputena i zamenjena nemakim trupama, stotine plemia su optuene za zaveru i, mada je veina te optube osloboena, posedi su im oduzeti, to je dovelo do znatnog slabljenja materijalne snage plemstva. U nacrtima preureenja maarske drave pominjana je i elja za skorom germanizacijom Maara. U Hrvatskoj se, zaplenom imanja Zrinskih i Frankopana, odnos snaga toliko promenio u korist kralja da je pobeda kraljeve politike bila obezbeena ve u okviru stalekih ustanova. 157

Namere dvora bile su vidljive, pre svega, u tome to je prvu u nizu navedenih mera nametnuo veoma nepovoljan sistem oporezivanja, kojim se predvialo podizanje visine poreza po kmetovskim sesijama za preko 1.300%, kao i oporezivanje plemstva. Ovaj sistem bio je u vezi sa finansiranjem nemakih trupa koje su zaposele Maarsku. Pokuaj primene novog poreskog sistema je propao zbog snanog otpora maarskog plemstva i kmetova. Ukidanjem stalekog ureenja ukinute su i odredbe Bekog mira o pravima protestanta, koje je dvor smatrao jezgrom protivapsolutistikog otpora. Oruanom silom su oduzimane protestantske crkve i kole, ukinuti su protestantski gradski saveti, a pri reorganizaciji cehova prednost su imali katolici. Dolazilo je do krvavih sukoba sa stanovnitvom. Brutalan teror i progoni naterali su na desetine hiljada ljudi u bekstvo. Nisu pomogli ni pozivi bekom dvoru na umerenost, koje su mu upuivale protestantske zemlje, nemake kneevine, Nizozemska i vedska, koje su isticale da e takva politika maarske politiare naterati da se opredele za protursku politiku. Sutinu stava prema tim molbama sadrao je odgovor beke diplomatije vedskom poslaniku: Od trpljenja jeretika je bolje da izgubimo neke teritorije...nije ba velika nesrea ako Turin ugrabi poneki komad Maarske. Protestanti, plemii, graniari, graani i seljaci skrivali su se po zemlji uz erdeljsku granicu ili u Erdelju. Njihova snaga je znatno porasla prikljuenjem pripadnika pogranine vojske koju je Be gotovo u potpunosti (2/3) raspustio i koja se povukla u Erdelj. Ove izbeglice je podravao erdeljski knez Mihalj Apafi, koji je tajno poslao kapetana Kevara (Kvr), grofa Mihalja Telekija, da ih organizuje.

Za Boga i otadbinu ustanak protiv habzburke vlasti 16721685. godine

Izbeglice, pod vostvom Itvana Petrocija, Pala Sepeija i Maaa Suhaja, ve su 1672. godine krenule u oruanu borbu protiv austrijskih vlasti i 14. septembra pored Koica potukle trupe generala Pari fon Spankaua, ime je otpoeo trinaestogodinji protivhabzburki rat (16721685), odnosno drugi oruani ustanak Maara protiv habzburke vlasti. Protestantsko plemstvo severne Maarske je ustanike jedva doekalo, a u njihove redove stupali su i mnogi kmetovi. U poetku bez pravog voe, ustanike mase nisu bile dovoljno organizovane, i na pobunjenikim oblastima zapravo je vladala anarhija i bezvlae. Ipak, ustanici su ubrzo organizovali svoje organe vlasti i uspostavili diplomatske veze sa Poljskom i Francuskom. U domaoj i stranoj javnosti predstavljali su se kao stalei koji se bore za fiziku i duhovnu slobodu maarske otadbine. Od erdeljskog kneza dobili su moralnu i materijalnu podrku. Naziv kuruc, kuruci uao je u iroku upotrebu tokom i u vezi s ovim ustankom i prvobitno je oznaavao izbeglice i borce protiv habzburkog apsolutizma neposredno posle Veelenjijevog ustanka. Kasnije je termin korien za Tekelijeve ustanike i pristalice protivhabzburkih i socijalnih pokreta posle 1697. godine i, konano, Rakocijeve ustanike 17031711. Karakteristika ovih pokreta bilo je sve vidljivije jaanje oseanja nacionalnog zajednitva raznih kategorija stanovnitva od kmetova, rasputene pogranine vojske, plemia razliitog imovnog stanja, preko graana, do pojedinih pripadnika aristokratije. Veinom su bili protestanti. Meu kurucima bilo je i nemaara, pre svega Slovaka, Rumuna, Rusina. Pristalice Habzburga nazivane su labancima. U cilju odmazde zbog ustanka, dvor je u Pounu osnovao vanredni sud, a 158

predsednik Beke dvorske komore, kasnije kardinal i primas Maarske, Leopold Koloni, predloio je da se, radi spreavanja daljih nemira, pokret obezglavi uklanjanjem pripadnika inteligencije. U skladu sa tim namerama, marta 1674, oko 730 protestantskih svetenika, profesora, uitelja i upanijskih inovnika dobilo je poziv da se pojavi pred vanrednim sudom u Pounu gde im je nametnut izbor: prelazak u katoliku veru ili smrt. Njih 300 izabralo je smrt. Iznenaeni takvim raspletom i pritisnuti moguim negativnim unutranjopolitikim i spoljnopolitikim posledicama, vlasti su odustale od izvrenja smrtnih kazni, ali je etrdesetak propovednika prodato za veslae. Njih je sa panskih galija oslobodila holandska flota 1676. godine. Agresivno nastupanje bekog dvora samo je radikalizovalo ustanike, te su napadi kuruca postepeno prerasli u pravi unutranji rat, naroito posle izbijanja novog sukoba Leopolda I sa Francuskom 1673. godine. Navale kuruca vezivale su od 1674/1675. godine jake snage carske vojske, iji se poloaj jo vie pogorao kada su ustanici obezbedili pomo Francuske (1677. godine, preko Poljske, u Erdelj je stiglo 2.000 francuskih vojnika i vojnih strunjaka da pomognu ustanicima, a povueni su 1679) i 1678. godine kada su oni stupili pod vostvo grofa Imre Tekelija. Tekeli je poticao iz kneevske porodice Betlena, bio je natproseno nadaren i obrazovan i raspolagao je i drugim po veliini posedima u Erdelju. Njegova strastvena priroda, nesumnjive vojnike i diplomatske sposobnosti predodreivale su ga za vou. Knez Apafi ga je imenovao za glavnog generala i postavio na elo pokreta kuruca. On ih je predvodio pod geslom Za Boga i otadbinu. Pod vostvom Tekelija, koji je bio dobar vojskovoa i komandant vrste ruke, kuruci su preli u ofanzivu i za nekoliko meseci potisnuli carske trupe iz severoistone Maarske. Stanovnitvo tih oblasti je kuruce prihvatalo kao oslobodioce i u njihove redove stupalo je hiljade plemia, bivih graniara, kmetova. Za nepune dve godine kuruci su zavladali nad celom severnom Maarskom. Tekelijeva delatnost izazvala je veliku panju u inostranstvu. Nemaka tampa ga je opisivala kao umnog oveka, velikog junaka, a francuski poslanik u Poljskoj je govorio da je grof Tekeli najvei gospodar i najpoteniji ovek u Maarskoj. Poljski kralj Jan Sobjeski eleo je da ga politiki vee za svoju zemlju. Uvidevi da se nasilnim sredstvima u Maarskoj ne moe obezbediti politika stabilnost, niti iskorenjivanje protestanata, i trpei diplomatski pritisak zbog svoje unutranje politike (zahtevi Papske kurije i Nizozemske da se odnosi sa Maarskom ree ustavnim putem), Leopold I se odluio na reavanje duboke politike krize politikim sredstvima. Leopoldovoj spremnosti na poputanje Maarima pridonele su i nepovljne spoljnopolitike okolnosti: agresivna politika Osmanskog carstva prema Poljskoj i pripremanje rata protiv Habzburke monarhije, francusko zauzimanje Strazbura. Tako je posle dvadeset godina pauze, uz uee panskih, nizozemskih i papskih posmatraa, za prolee 1681. sazvan Maarski dravni sabor u opronu. Cilj rada dijete izloio je kralj Leopold na maarskom jeziku: da se stvore uslovi za garantovanje opstanka i budueg mirnog ivota nae drage domovine. Doneti zakoni svedoili su o postignutom kompromisu izmeu stalea i kralja. Uspostavljeno je maarsko staleko ureenje: obnovljena je vanost maarskog ustava, za palatina je izabran grof Pal Esterhazi, a za zemaljskog sudiju grof Nikola Drakovi; obnovljena je nezavisnost finansija od bekih centralnih ureda; priznata su prava Maarskog dravnog sabora u pogledu poreza i odravanja diplomatskih odnosa sa Portom, kao i njihovo uee na pregovorima s Osmanskim carstvom. U verskom pogledu su, uz izvesna ogranienja, garantovane slobode iz 1606. godine. Ozlogalaena Gubernija je prestala sa radom. Istovremeno sa 159

saborskim zasedanjima, kralj Leopold je zakljuio primirje sa Tekelijem i zapoeo sa njim mirovne pregovore, tokom kojih je Tekeli naglasio da u ratu protiv Osmanskog carstva vladar moe od Maara oekivati punu podrku. Poravnanje na ovom saboru nije reilo sve probleme. Brzo je dolo do zaotravanja odnosa s Osmanskim carstvom: posle okonanja sukoba sa Rusijom Porta je poela aktivne pripreme za rat protiv Habzburke monarhije (povodom oevidne turske opasnosti, papski nuncije je jo 1679. godine na savetovanju Rusije, Poljske, Habzburke monarhije i Papske kurije predlagao da ponu pripreme za protivturski rat, ali nije doneta odluka u tom smislu). O tome je engleski poslanik u Carigradu ve s prolea 1681. godine obavestio svoju vladu. Analizirajui mogunosti rata s Osmanskim carstvom, dvorski krugovi su poetkom 1682. godine procenjivali da bi, u cilju odranja mirnih odnosa, bilo opravdano ak i preputanje cele oblasti na levoj obali Tise i vanih tvrava Satmar i Eed pod tursku vlast, obrazlaui da bi to bilo manje zlo od moguih posledica rata: Na istoku je u pitanju nekoliko upanija, na zapadu carska kruna. Meutim, takvo reenje nije zadovoljavalo osmanske teritorijalne pretenzije, te je grof Kaprara poslat u Carigrad (bez maarskog poslanika) radi pregovora o produenju Vavarskog mira. Nespremnost dvora na rat, otvorena povreda odluka opronskog sabora i predstojei osmanski pohod primorali su vladu erdeljskog kneza Apafija i Tekelia na odluku. Posle odbijanja bekog dvora da bude postavljen za glavnog kapetana Gornje Maarske, Tekeli je obnovio borbe sa Leopoldom: zauzeo je Koice, a uz tursku pomo i tvravu Filek. vrsto uveren da konano reenje nagomilanih problema moe dati samo nezavisna nacionalna drava, raunajui na sigurnu tursku pobedu u predstojeem velikom ratu, Tekeli je nameravao da pod turskim suverenitetom objedini sve maarske zemlje. Njegova protivhabzburka orijentacija je odgovarala osmanskim ratnim planovima, te ga je Porta proglasila za kralja Maarske, ali on je uzeo samo naslov kneza Severne Maarske. Prema beratu, njegova vlast se prostirala na teritorije 13 severnomaarskih upanija, a oblast je na turskom dobila ime Orta Madar (Srednja Maarska, 16821685). Definisana je kao sultanu vazalna autonomna kneevina i obavezana na plaanje godinjeg danka od 20.000 dukata. Sultan je novoj dravi garantovao zatitu, slobodu ispovedanja vere, potpunu slobodu trgovine i obavezao se da osmanska vojska u buduem pohodu na Be nee pustoiti po Maarskoj i njoj prikljuenim pokrajinama. Erdelj je u diplomatskim pripremama rata bio pasivan. Sultan je kneza 1681. i 1682. godine pozvao na pokretanje rata protiv Habzburga, stavljajui mu u izgled veoma slian dravnopravni poloaj Maarske onom koji su svojevremeno predlagali zaverenici pod vostvom Veelenjija. Meutim, knez Apafi je realnije od Tekelie sagledao odnos snaga Osmanlija i Habzburga (i strepeo je da bi pokretanje celokupne erdeljske vojske protiv Habzburga ostavilo Erdelj nebranjenim, preputenim na milost Osmanskom carstvu) i nije se pokazao spremnim za izvravanje sultanovih naredaba. Po-uen istorijskim iskustvom, on se nije vezao ni za Habzburku monarhiju, te je izostao iz velikih politikih dogaanja narednih godina, postajui tako politiki sve izolovaniji. Potrebno je, meutim, podsetiti se na spoljnopolitiku orijentaciju maarskih vodeih krugova prema Turskoj. Do Mohake bitke opti stav maarskih politiara bio je jednostavan: oni su odluno odbijali svaku mogunost saradnje i pogaanja s Osmanlijama i razlike su postojale samo u proceni da li je Maarska sposobna sama da se suprotstavi osmanskoj sili ili u okviru ire dravnopravne zajednice (maarsko-eka, maarsko-eko-poljska ili eko-austrijsko-maarska personalna unija). Poraz kod 160

Mohaa je pokazao da personalna unija eke i Maarske sama po sebi nije predstavljala branu prodoru Turaka. Zapravo, bio je potreban vei stepen integracije i centralizacije dotadanje dravne zajednice od postojeeg. U novoj situaciji, posle Mohake bitke, uzdrmano je jedinstveno odbijanje saradnje s Osmanskim carstvom dravnici okupljeni oko kralja Jovana Zapolje verovali su da prihvatanje osmanskog suvereniteta moe da sprei raspad zemlje. Tursko zauzimanje Budima rasprilo je te iluzije. Ipak, do sedamdesetih godina 16. veka nastala je nova turska koncepcija, koja je tokom 17. veka zaivela i u praksi: plemstvo Kraljevine Maarske se u borbi za ouvanje stalekih prava naspram habzburke politike upravnog centralizma oslanjalo na Erdelj, u krajnjoj liniji na Tursku. Meutim, ta koncepcija je bila veoma daleko i od pomisli na podvlaenje Osmanskom carstvu, poto je svim politiarima bilo jasno da bi to znailo konanu propast drave. Posle Vavarskog mira i agresivne habzburke politike usmerene na ukidanje dravnopravne samostalnosti Maarske i rekatolizaciju, vodei predstavnici maarskih i hrvatskih stalea su ipak krenuli ovim veoma opasnim putem. Turska orijentacija je svoj vrhunac doivela za vreme Tekelijinog ustanka, kada je na teritoriji Kraljevine Maarske nastala i trea maarska drava i u vreme kada su evropske sile ve sklapale savez za protivtursku akciju. Tako se u vreme izbijanja Bekog rata jedan deo Maara naao na strani Osmanskog carstva.

Vladavina Mihajla Apafija u Erdelju (16611690)

Za vreme svog kratkog kneevanja Jano Kemenj je pokuavao da dobije podrku Habzburga za protivtursku akciju. Meutim, kralj Leopold nije bio zainteresovan. Kemenjeva spoljnopolitika orijentacija odmah je izazvala reakciju druge strane: Porta je za kneza, umesto Kemenja, predloila Mihajla Apafija, koga je i vojno podrala. Knez Jano Kemenj poginuo je u bici sa Turcima januara 1662. Osnovni problem sa kojim se novi knez morao da suoi bilo je pitanje kako sauvati samostalnost Erdelja u okolnostima teke i sloene meunarodne i nestabilne unutranje politike situacije. Apafi je, za razliku od svog prethodnika, ostvario veze sa sva tri znaajna politika inioca od kojih je sudbina Erdelja zavisila: polaganjem zakletve vernosti turskom sultanu sredio je odnos sa Portom, izaslao je diplomatske poslanike u Be i stupio je u politike veze sa vodeim linostima politikog ivota Maarske, Nikolom Zrinskim i Ferencom Veelenjijem; na unutranjem planu morao je da vodi politike borbe sa jo uvek postojeom Kemenjevom prohabzburkom strankom, koja je verovala u protivtursku borbu uz habzburku pomo. Vavarski mir je uinio kraj takvim nadama: postalo je jasno da car Aeopold ne planira proterivanje Osmanlija iz Maarske i Hrvatske, a mirovni ugovor je priznao i suverenitet Osmanskog carstva nad Erdeljom, kao i ostanak u njihovom posedu tvrava zaposednutih za vreme rata (Varad, Lugo, Karanebe). U pogledu Erdelja jedina dobra strana Vavarskog mira bilo je priznanje njegove dravne samostalnosti. Bez obzira na pomenute nepovoljne okolnosti koje su proisticale iz sramnih odredaba Vavarskog mira, Apafijevi poverenici su i narednih godina odravali veze sa politiarima van Erdelja pre svega sa maarskim, ali su postojali i pokuaji politikog pribliavanja zapadnoevropskim interesnim sferama, pre svega Francuskoj. Rezultat tih veza je bilo potpisivanje sporazuma sa diplomatskim predstavnicima francuskog i poljskog kralja u Fogarau 1675. godine, kojim je obeana podrka za ujedinjenje Maarske i za zbrinjavanje izbeglica iz Kraljevine Maarske. Dve godine kasnije je zakljuen sporazum sa Francuskom u Varavi. Luj XIV je obeao 161

materijalnu pomo u borbi protiv Habzburga i zatitu od Osmanskog carstva. Kada je tokom Velikog bekog rata dolo do formiranja Svete lige, Apafi je pokuao, vezivanjem Erdelja za francuske i poljske interese, da osigura opstanak i samostalnost Erdelja i posle protivturskog rata. Mada je u kriznim godinama 16571664. Erdelj doiveo mnoge unutranjopolitike zaplete, velike teritorijalne gubitke i teka razaranja, Apafi je vrstom rukom stabilizovao privredu i finansije zemlje, to je dovelo do novog poleta poljoprivredne proizvodnje, trgovine, osnivanja prvih manufaktura. Poslednjih trideset godina postojanja samostalnog Erdelja u ekonomskom pogledu obeleavao je tihi ekonomski rast i jaanje materijalne sigurnosti stanovnitva, ak i pored znatnog poveanja poreskog optereenja.

Promene u privredi i drutvenim odnosima tokom 17. veka

Koreni promena u privredi, drutvu i etnikom sastavu tokom 17. veka nalaze se u oteenjima koja su tokom ratova s Osmanskim carstvom i habzburkom dinastijom pretrpela mnoga naselja, ali i u itavom nizu drugih inilaca: kraj agrarne konjunkture u evropskim zemljama, smanjenje broja radno sposobnog stanovnitva, sve vea uloga drave u trgovini i ekonomskom ivotu, kao i poveanje broja i znaaja nemaarskog stanovnitva u zemlji. iva trgovina, svojstvena 16. veku, poetkom 17. veka je stagnirala, a kasnije i opadala, to je prouzrokovalo osetno smanjenje uloge maarskog trgovakog sloja. Oni vie nisu uspevali da dre korak ne samo sa privilegovanim trgovakim drutvima podravanim i organizovanim od strane drave, ve ni sa grkim trgovcima iz Osmanskog carstva. Takvu optu situaciju nije mogla da izmeni ni injenica da su neke aristokratske porodice, kao to su bili Baanji i Zrinski, imale velikog udela u trgovini stokom. Plemstvo je krizu pokuavalo da prebrodi proirenjem obima proizvodnje i trgovine itaricama, ali u tome je, usled odreenih drutvenih okolnosti i smanjenja raspoloive radne snage, uspelo samo u manjoj meri: umesto planiranog izvoza i snabdevanja brojne carske i pogranine vojske, uspevalo je da zadovolji samo lokalne potrebe i potrebe svojih privatnih vojski. Znaajne koliine za trite proizvodila su samo vlastelinstva najveih aristokratskih porodica Turzo, Pazmanj, Palfi i Esterhazi. Treba istai da je na poetku turskog perioda u Kraljevini Maarskoj i Erdelju trgovina bila slobodna. Svako je imao pravo da izveze ili uveze robu ako plati propisane carine. Kasnije je, meutim, u obe drave uvedena praksa dravnog monopola na trgovinu pojedinim unosnim artiklima. Drava je ostvarivala prihode na dva naina: sopstvenim monopolom na trgovinu pojedinim proizvodima ili izdavanjem monopolskih prava pod zakup preduzimaima. Prvi nain je bio karakteristian za Erdelj iji su knezovi monopolom na trgovinu stokom, medom, voskom, koama, gvoem, solju i ivom eleli da osiguraju solidne prihode dravi. Erdeljskom otpravniku poslova u Carigradu (kapitiha) jedna od redovnih obaveza bila je da za ivu, iji je izvoz u Tursku organizovao knez, obezbedi to viu cenu. Beki dvor je prvo uveo ogranienje slobodne trgovine najprodavanijeg maarskog izvoznog proizvoda stoke. Italijanskim preduzimaima (appaldator) izdavao je posebne privilegije, da bi taj sistem kasnije primenio i na poslove vezane za rudarstvo, proizvodnju stakla, piva, soljenu ribu, tekstil, bakar itd. Pored stranih preduzimaa, privilegije su najee dobijali pripadnici aristokratije, esto umesto plate. Trgovina je posebno bila pogoena time to je dvor, u duhu protekcionistike politike i bez obzira na 162

ivot u istoj dravi, carinom opteretio i maarsku trgovinu. Razume se, maarski stalei su se alili zbog takve prakse. Poto je dvor njihove zahteve morao bar u izvesnoj meri da uvai, stanje je postalo sasvim haotino, tako da je maarsko plemstvo smatralo pitanjem asti izbegavanje plaanja carine na izvoz robe. Ipak, ekonomska borba je pri kraju 17. veka zavrena pobedom dvora: iskoristivi ukidanje maarskog ustava, a primenjujui odgovarajue odredbe Vavarskog mira, dvor je gotovo u potpunosti monopolizovao trgovinu. Jevrejski bankar iz Bea Samuel Openhajmer je dobio iskljuiva prava za trgovake poslove u vezi sa snabdevanjem vojske i pri tome je uivao svu podrku drave. On i njegov kasniji protivnik Simson Verthajmer postali su nezamenljivi za dvor, poto je preko njihovih veza dvor dolazio do kredita od velikih evropskih jevrejskih bankarskih kua. Uzgred, od Engleske do Poljske trgovinu sa vojskom po celoj Evropi drali su jevrejski bankari i preduzimai. Profit ostvaren u toj trgovini uveavali su putem kreditnih poslova. U monopolizovanoj trgovini samo su pojedine maarske aristokratske porodice uspele da uestvuju, a oni koji su ostali van tih tokova teili su se milju da maarskom plemiu i ne prilii da se bavi trgovinom. To shvatanje se vremenom toliko rairilo da je postao opteprihvaen praktian stav maarskog plemstva u odnosu na trgovinu. Osmanske vlasti nisu ograniavale trgovinu u okupiranim oblastima, niti spoljnu trgovinu, jer su takse, odnosno carina, obezbeivale dobar prihod. U vreme mira hrianski trgovci su slobodno poslovali na turskim teritorijama, pa je ak postojala i mogunost doseljavanja i odseljavanja iz tih oblasti. Na teritoriju Budimskog vilajeta dovoeni su zaini, mirisi, odreene vrste prehrambenih proizvoda, tekstilna roba. Glavni izvozni artikal bila je iva stoka. Osmanska vlast u maarskim oblastima nije kovala novac. Pored turskog novca, u ovim oblastima u redovnoj upotrebi bio je maarski, austrijski, nemaki, nizozemski novac. U varoima i gradovima su se u sve veem broju pojavljivale turske zanatlije, od kojih su se najvie isticali majstori koji su izraivali predmete od koe, raznih vrsta metala i grnari. Mada su objavljivana dela o modernizaciji agrotehnikih metoda i mada su neki od predstavnika plemstva pokuavali da uvedu modernije proizvodne metode, opti nivo poljoprivredne proizvodnje je stagnirao, to znai da je u odnosu na evropske zemlje sve vie zaostajao. Osnovne drutvene klase su i u 17. veku bile iste kao u 16. veku, ali je unutar njih tokom turskog perioda, naroito u 17. veku, dolo do znatnih promena. Iz redova barona postepeno je izrastao sve iri sloj grofova i knezova Carevine. Oni su dobijali poimenian poziv na zasedanja Gornjeg doma Dranog sabora i iz ove dve kategorije formirao se sloj naslednih pripadnika Gornjeg doma (frendisg). Oni su i svojim nainom ivota i ponaanjem iskazivali svoje odvajanje od brojnog plemstva. Srednje plemstvo je u Prekodunavlju, oblasti za koju su bili karakteristini veleposedi, bilo prilino podreeno aristokratiji. U ovoj regiji plemike upanije nisu uspele u pravoj meri da postanu interesne zajednice, za razliku od severnih i istonih oblasti, gde su upanije imale samostalniju ulogu i neretko su uspevale da sprovedu svoju volju, ne samo naspram vladareve ve i magnata. Vodei krugovi plemstva negovali su tesne veze s oficirskim kadrom pograninih oblasti, te su mogli, uz njihovu pomo, da osiguraju svoje interese u odnosu na magnate i seljatvo. Znaajna kategorija maarskog drutva u turskom periodu bio je tzv. viteki red (vitzl rend), ili pogranina vojska. Bio je to sloj profesionalnih vojnika stvoren radi odbrane od Osmanlija u 16. i 17. veku. Sem posada kraljevskih i erdeljskih kneevskih 163

tvrava u irem smislu, ovom sloju pripadale su i posade privatnih tvrava vlastele, kao i hajduci. Pripadnici ovog sloja bili su plemii koji su ostali bez svojih poseda, ali veim delom pripadnici niih drutvenih slojeva, preteno seljatva. U socijalnom pogledu, predstavljali su prelaznu, sredinju kategoriju. Kao drutveni sloj vie su naginjali plemstvu i teili da svoja kolektivna prava priblie pravima plemstva. Izdvajali su se od seljatva, ak su i prikupljali poreze za dravu, vlastelu, a neretko (usled neredovne isplate plata) nelegalno i u svoju korist. Obini vojnici su esto i sami obraivali zemlju, dok su kapetani tvrava i porunici (hadnagy) esto sticali plemiku titulu i s njom i plemike posede (centralne vlasti su esto ostajale bez novca, te su za zasluge dodeljivale zemljine posede). Ovaj socijalni sloj labavio je feudalne stege drutva, omoguavajui da seljaci putem zasluga steknu vii drutveni poloaj. Od Bokaijevog ustanka do Rakocijeve oslobodilake borbe oni su predstavljali osnovu svih protivhabzburkih pokreta i nastupali su kao zasebna politika snaga, ak i na zasedanjima Dravnog sabora, bez obzira to nisu postali poseban stale. Kada je habzburki dvor 1670. i poetkom 18. veka raspustio ovaj red, njihov vei deo doao je u kmetovski poloaj i samo su hajduci i plemstvo koje nije imalo svoja imanja ve ivelo samo od slube u vojsci uspeli da sauvaju svoj specifian prelazni drutveni poloaj. Poseban sloj vitekog reda bili su hajduci (hajdk). Oni su potekli od naoruanog sloja, obana gonia stada (otud potie i njihovo ime: hajt, hajd goni, latinsko bubulci, haidones). Teei da izbegnu kmetovski poloaj i koristei nesigurnosti izazvane turskim upadima, organizovali su se u posebne oruane grupe, koje su se prvi put istakle u Doinom ustanku. Tokom kasnijih decenija njima su se pridruivali, pored odbeglih kmetova i sitnog plemstva, stanovnici varoica, vojnici pograninih tvrava, pa i Jasi, Kumani, Sekelji. Stareine svoje autonomne vojne organizacije (kapetane, porunike, desetare) birali su sami. Do 16. veka bili su preteno peaci, kasnije su se orijentisali na konjaniko vojevanje. Usled slinih privrednih, politikih, socijalnih i vojnih prilika, i u drugim zemljama su nastale grupacije sline maarskim hajducima: poljski i ruski kozaci, junoslovenski hajduci, grki klefti. U osnovi, postojale su tri grupe hajduka: slobodni hajduci koji su stupali u najam za pojedine vojne akcije (zbog njihove bezobzirnosti prema stanovnitvu, njih je dravna vlast stavila van zakona i progonila), hajduci u kraljevoj slubi i hajduci u slubi privatnih zemljoposednika. Broj hajduka je za vreme Petnaestogodinjeg rata, kada su njihove vojnike usluge koristili i carska vojska i knez Bokai, iznosio 25.00030.000, to ih je uinilo nezaobilaznim iniocem politikog ivota i iziskivalo pravno reenje njihovog poloaja. Za razliku od Dvorskog ratnog saveta, koji ih je posle rata jednostavno raspustio, Bokai je eleo da rei njihov drutveni poloaj. Tokom 1605/1606. godine naselio je vie od 10.000 hajduka na svoje posede, darujui im zemlje i slobodu (na teritoriji hajdukih naselja oni su bili osloboeni svih feudalnih i crkvenih davanja, a do 1685. godine i dravnih poreza, uivali su osloboenje od carina i tridesetina), za uzvrat za vojnu slubu. Njegov primer sledili su i neki od erdeljskih knezova, ali i veleposednici. Kasnije se praksa nagraivanja vojske darivanjem zemlje proirila i na oblasti Kraljevine Maarske. Naseljeni hajduci su se sporo privikavali na zemljoradniki ivot i dugo su zadrali svoje vojnike osobine, smatrajui da se nalaze van, ali i iznad seljakog drutva. Njih treba razlikovati od hajduka koji su bili u slubi zemljoposednika, gradova i upanija i imali zadatak da odravaju red i mir u 17, 18. i 19. veku. Dugi rat je imao teke posledice za seljatvo. Pored velikih ljudskih i materijalnih gubitaka, pogoran je i njihov drutveni poloaj. Zato to je stanovnitvo bilo proreeno, 164

a mnogobrojna seljaka gazdinstava razorena, plemstvo je, u nameri da sebi osigura potrebnu radnu snagu i prihode od feudalne rente, na saboru 1608. godine izglasalo zakone koji su u pravnom pogledu vezali kmetove za njihove sesije. Time je uvedeno tzv. veito kmetstvo. Ovaj novi oblik zavisnosti, ak ni u oblastima Kraljevine Maarske, nije postao preovlaujui. I dalje su opstali kmetovi koji su imali slobodu da se sele, a vremenom se njihov broj i uveavao. Okolnosti nisu pogodovale strogom sprovoenju zakona: u oblastima pod turskom vlau kmetovi su se oslobaali svojih feudalnih obaveza otkupom odreenim godinjim. novanim plaanjem; s druge strane, stalne potrebe popunjavanja pogranine vojske i drugih vojnih formacija nagonile su komande tvrava i hajdukih gradova da prime odbegle kmetove. Kmetove severne Maarske i Prekodunavlja privlaile su slobode koje je davala vlastela za naseljavanje svojih opustelih poseda u okupiranim podrujima. Nije bio mali broj ni onih imunijih seljaka koji su za nekoliko stotina forinti od svojih vlastelina dobijali slobodu, pa ak za dodatnih nekoliko stotina forinti sticali i plemike titule. Maarska kancelarija je plemiku titulu prodavala za utvrenu cenu i seljacima, bez obzira da li potiu iz okupiranih oblasti ili iz Kraljevine Maarske. Sem sutinskog poboljanja pravnog i drutvenog poloaja, na taj nain se dolazilo i do sasvim odreenih ekonomskih koristi: seljak je stekao pravo na sticanje poseda (a time i na zakup livada za ispau stoke) i na oslobaanje plaanja carine pri trgovini. Ovakva praksa, kao i masovno dodeljivanje plemikih titula vojnicima, doveli su do toga da je po broju plemia Maarska bila na drugom mesto u Evropi, iza Poljske. Stanovnitvo na tri dela podeljene Kraljevine nije bilo ravnomerno raspodeljeno. Prema popisu domainstava iz 1598. godine, procenjuje se da je pri kraju 16. i poetkom 17. veka na 120.000 km teritorije Kraljevine Maarske i Parcijuma ivelo oko 1.800.000 stanovnika. Prosean broj stanovnika po selima bio je oko 160 ljudi, a gustina oko 15 stanovnika po kvadratnom kilometru. U Erdelju je na gotovo 60.000 km ivelo priblino 800.000 stanovnika (13 stanovnika po km), a u oblastima koje je zaposelo Osmansko carstvo, na oko 120.000 km nalazilo se oko 900.000 ljudi. Od tog broja 50.000100.000 lica bili su osmanski vojnici po tvravama, spahije i muslimansko stanovnitvo. U ovim oblastima bila je i najnia gustina stanovnitva: sedam-osam lica na jednom kvadratnom kilometru. Pomenimo da je u isto vreme u severnoj Italiji na kvadratni kilometar dolazilo 100120 ljudi, u Nizozemskoj i Francuskoj 3440. Poetkom 17. veka broj stanovnika Maarske je bio gotovo isti kao krajem 15. veka (3,33,5 miliona), ali se i do poetka 18. veka poveao samo za nekoliko stotina hiljada (zapravo, prema popisu iz 1715. godine, bio je znatno ispod tri miliona). To znai da su ratovi i epidemije praktino zaustavili ukupan dvovekovni prirast stanovnitva. Taj podatak je posebno upeatljiv ako se zna da su u istom periodu zemlje koje su na poetku imale priblino isti broj itelja, po isteku ovog perioda bar duplirale broj stanovnika! Pri tome treba pomenuti da izvori ukazuju na injenicu da natalitet u Maarskoj nije bio nii nego u evropskim zemljama. U stvari, do Petnaestogodinjeg rata stanovnitvo je pokazalo zavidnu sposobnost preivljavanja ratnih tegoba, ali godinje ponavljani pohodi velikih tursko-tatarskih i hrianskih armija u pomenutom ratu opustoili su itave oblasti, pretvarajui ih gotovo u pustinje. Vojske su, bez obzira da li hrianske ili turske, pljakale imovinu lokalnog stanovnitva, ubijale sve koji bi im se usprotivili, a za njima su sledile glad i bolesti. Sem Petnaestogodinjeg i ostalih ratova, kao i pograninih sukoba, visokom mortalitetu znatno su doprinele este, neretko dugotrajne (tri do pet godina) epidemije kuge i tifusa. Naroito teke gubitke nanele su epidemije kuge 16531656, 16601666. i 16761678. godine. Bolesti su 165

najvie kosile stanovnitvo gradova: primera radi, kuga je 1655. godine prouzrokovala smrt gotovo polovine stanovnika grada oprona. U vojnim logorima, pored dizenterije i tifusa, mnogo vojnika umiralo je od bolesti zvane morbus Hungaricus, koju izvori opisuju kao smrtonosnu i stranu.

Kultura u stoleu propadanja Maara

Maarski pesnici, politiari, filozofi, kao i veina propovednika, 17. vek nazivali su stoleem propadanja Maara. Dok je najvei problem na poetku bila tenja dvora za rekatolizacijom, prema optem uverenju, krajem veka je u pitanju ve bio sam opstanak Maara. Takvom oseanju je pridonelo stalno proirivanje teritorija pod turskom vlau, krajnje zaotravanje verskih suprotnosti i strah od nestanka u stalnoj politikoj i oruanoj borbi sa dva najmonija carstva toga doba habzburkim i osmanskim. Oajanje zbog takve opte situacije samo je jaalo saznanje da maarsko drutvo u sve veoj meri zaostaje iza zapadnoevropskih zemalja u procesu graanskog preobraaja, privredne delatnosti i duhovnog stvaralatva. Ipak, znaajna je injenica da je meu javnim delatnicima prevladalo uverenje da se teki problemi mogu reiti ujedinjenim snagama, svesnom tenjom ka nadoknaivanju i prevazilaenju zaostajanja, irenjem savremenih ideja i znanja i marljivim radom. Znaajne korake u ovom pravcu prvi je uinio erdeljski knez Gabor Betlen. On je smatrao da se protiv propasti treba boriti znanjem i orujem. U doba kada je veina obrazovanih ljudi poticala iz crkvenih krugova, Betlen je teio stvaranju maarske svetovne inteligencije. U tom cilju talentovanim mladiima obezbeivao je stipendije za studije na inostranim univerzitetima i upuivao ih na studije ne samo teologije ve i filozofije, prava, arhitekture i prirodnih nauka. Radi obezbeivanja uslova za kvalitetno obrazovanje u zemlji, Betlen je u ulafehervaru osnovao visoku kolu (1622), u okviru koje se nalaze tamparija i biblioteka. Za predavae je pozvao poznate nemake profesore. Betlen je raznim merama afirmisao znanje kao sredstvo drutvenog uspona. Kmetovima koji su se obrazovali za svetenike darivao je plemiku titulu. Osnivanje visoke kole u ulafehervaru bilo je tim znaajnije jer, posle ukidanja jezuistkog univerziteta u Kolovaru 1603. godine, u maarskim zemljama nije postojala visokokolska ustanova. Osnivanje visoke kole bilo je kao podsticaj i za druge: uz reformatorske visoke kole (akademije) u aropataku (1629), Navaradu (1636), Debrecinu i Kolovaru, evangelici su osnovali visoke kole u Eperjeu (Preov, Slovaka) i Nasebenu, a unitarci u Kolovaru. Univerzitet u Nasombatu, koji je, prema jezuitskim optim normama, oblikovao Peter Pazmanji 1635. godine, bio je najkvalitetnija i najvea visokokolska ustanova. Jezuiti su svoju gimnaziju u Koicama 1660. godine podigli na rang akademije. Osnovni cilj ovih visokih kola bilo je obrazovanje nastavnika i svetenika. Zato su postojali samo filozofski i teoloki fakulteti, a od 1667. godine na univerzitetu u Nasombatu osnovan je i pravni fakultet. S obzirom na ogranienost obrazovnog profila, mnogi, pre svega protestantski studenti, pohaali su strane univerzitete, uglavnom engleske i nizozemske. Kvalitet pomenutih ustanova u zemlji stalno se menjao, ali su svi imali svoje zlatne vekove. Na visokoj koli u ulafehervaru predavali su brojni nemaki profesori izbegli pred strahotama Tridesetogodinjeg rata. Ovde je predavao najvei maarski pedagog svog vremena Jano Apacai ere, a u aropataku najvei evropski pedagog Jan Amos Komenski, ali i poznati puritanac Jano Tolnai Dali. 166

Za pomenute visokokolske ustanove vezivala se i srazmerno iroka mrea verskih srednjih kola. Univerzitet u Nasombatu, raspolagao je najirom mreom srednjih kola koja je obuhvatala jezuitske i pijaristike gimnazije i nie gimnazije. Na osnovu izvora, stie se utisak da su i najmanja maarska sela zapoljavala uitelje. Za uitelja, svetenika i druge profesije koje su iziskivale vie obrazovanje kolovani su predstavnici niih slojeva, kojima je to bio i nain da obezbede drutveni uspon. Za sinove katolikih magnata najbolja obrazovna ustanova bio je Collegium Germanicum et Hungaricum, osnovan u Rimu. Od sredine 17. veka u Maarskoj je preovladala barokna kultura. Ovaj umetniki i obrazovni pravac bio je tesno vezan sa protivreformacijom i jezuitskim redom i u specifinim maarskim uslovima podudarao se sa jaanjem crkvenih i svetovnih vlasti, odnosno s okotavanjem staleko-plemikog drutva. Kako se sedite vladara nalazilo van granica Maarske, nije postojao snaan centar koji bi kulturni razvoj potpomagao i usmeravao u jednom pravcu. tavie, uticaj pojedinih aristokratskih dvorova oseao se u lokalnim ili regionalnim razmerama i pridonosio je diferenciranosti, a ne jedinstvu nacionalne kulture. Uticaj baroka javlja se najpre u arhitekturi. I pored nesigurnih i tekih vremena, tokom 17. veka u Kraljevini Maarskoj i Erdelju nastala je prava groznica graditeljstva. Dok su u Erdelju kneevske tvrave i veleposedniki zamkovi i dalje graeni u stilu toskanske renesanse, na teritoriji pod habzburkom vlau preovladavajui stil bio je barok. U ovom stilu graeni su zamkovi, katolike crkve, samostani itd. Graditelji su mahom bili Italijani, ali je bilo i maarskih majstora koji su uspeno preuzimali nove tehnike. Jednostavnost u dekorisanju ustupila je mesto pompeznosti, zidovi su ukraavani freskama, slikama; nastajale su znaajne zbirke zlatnih i srebrnih predmeta, nakita, velike privatne biblioteke, galerije. Biblioteka Ferenca Nadadija je bila toliko vredna da je iz nje beka carska biblioteka preuzela 459 knjiga. Broj tamparija u 17. veku ostao je nepromenjen (20), ali je njihova produkcija uetvorostruena (oko 4.000 naslova). Tematika tampanih dela bila je veoma slina kao u prethodnom veku, uz osetno poveanje broja strogo naunih dela. Od knjiga sa religioznim sadrajem naroito su bile popularne propovedi i religiozne rasprave. U Maarskoj su se preko tampanih dela irile i moderne ideje drutvenog ureenja sa naroitim naglaskom na tome da nesposoban i zlonameran vladar treba da bude svrgnut. Ideje duhovnih pokreta graanskog usmerenja, tesno vezane sa protestantizmom, naroito su se irile u Erdelju i istonim oblastima Maarske. Njeni centri su bili veliki kalvinistiki kolegijumi u aropataku, Debrecinu, ulefehervaru i Naenjedu. Kalvinistiki uenici i studenti masovno su obilazili srednje kole i univerzitete u Nizozemskoj, Engleskoj i Nemakoj, gde su na njih uticala racionalistika uenja i graanski zahtevi i stremljenja. Agresivna protivreformacijska politika dvora posle 1670. godine u Kraljevini Maarskoj onemoguila je rad protestantskih kola i brojni profesori i nastavnici postali su izbeglice. Dolazak Erdelja pod habzburku vlast 1690. godine imao je presudan znaaj za kulturni ivot Maarske, poto je u tim okolnostima potisnuta maarska obrazovna politika, koja se razvijala u slobodnijim i irim okvirima i razlikovala se od politike u Kraljevini Maarskoj, a takoe i povoljne prilike za razvoj knjievnosti i naunih dela na maarskom jeziku. Jedan od najznaajnijih delatnika 17. veka bio je Jano Apacai ere, prvi propagator Dekartovih i Kopernikovih ideja u Maarskoj i autor Maarske enciklopedije. Zalagao se za demokratizaciju javnog ivota, modernizovanje obrazovanja i isticao vanost obrazovanja i bavljenja naukom na maarskom jeziku. Veliao je englesku 167

revoluciju koja je u toj zemlji pobedila feudalizam. Posebno je znaajno nastajanje jedinstvene maarske jezike forme i pravopisa kroz rad savremenih delatnika i veoma popularne jezike rasprave. Prvorazrednu ulogu u normiranju maarskog jezika imali su Apacai i Albert Senci Molnar, pedagog, filolog i sastavlja renika evropskog znaaja. Gramatike i pravopisne norme razradio je Miklo Mistotfalui Ki, a prihvatili su ih i protestanti i katolici. Objavljivana su struna dela iz oblasti medicine, lingvistike i filologije. Istoriografija je imala ravnomeran razvoj osloboen teolokih shvatanja. Istoriografska dela nastajala su uglavnom na dvorovima erdeljskih knezova i irena veim delom u rukopisnoj formi. U hronikama Janoa Deija, Gapara Bojti Verea, Itvana Samokezija, Janoa Salardija, Farkaa i Mikloa Betlena (obojica erdeljski kancelari i istoriari) detaljno je zabeleena istorija Erdelja od 1600. do 1673. godine. U rukopisu su sauvani i veoma sadrajni memoari kneza Janoa Kemenja i kancelara Mikloa Betlena. Uz brojne pesnike, popularne u svom vremenu, u istoriji knjievnosti dostojnim naslednikom Balinta Balaaija smatra se Nikola Zrinski, koji je bio daleko iznad svojih savremenika. Opevavi podvig svog pradede Nikole Zrinskog koji je junaki poginuo u odbrani Sigeta, stvorio je jedan od najlepih epova barokne knjievnosti (Szigeti veszedelem). Njegov brat Petar stvarao je na hrvatskom jeziku. Dramska dela i njihovo izvoenje, koje je u prethodnom veku puno obeavalo i svojom slobodnom formom (predstave su igrane po gradskim trgovima), u 17. veku izgubilo je svoju kritiku drutvenu funkciju i svelo se u okvire bezazlenih dvorskih i kolskih predstava. to se tie meusobnog uticaja turske i maarske kulture, moe se rei da je, uz postojanje neznatne radoznalosti s obe strane, bilo vidljivo uzajamno potcenjivanje, kao i nespremnost za prijem uticaja. To nipodatavanje, ne samo duhovnih vrednosti, odnosilo se i na obiaje i ishranu (zapravo u ovom poslednjem belee se najvei uticaji Turaka: preko razvijenog turskog voarstva i cvearstva, u Maarsku su dospele nove kulture iz Azije, Male Azije i sa Balkana). Pojedinani uticaji zapaaju se u grnarstvu, koarstvu, odevanju, muzici i poeziji tog vremena. Za nove pojmove, pre svega u oblasti dravne uprave, preuzeto je iz turskog jezika oko 800 rei, a slian uticaj primeuje se i u turskom jeziku. Uopteno govorei, mogli bismo zakljuiti da je, posle povlaenja sa prostora Maarske, sem nekolicine minareta i utvrenja, osmanska vlast za sobom ostavila uglavnom samo tragove razaranja. Uopteno posmatrano, Maarska je i u 17. veku bila prijemiva za savremena evropska duhovna i umetnika stremljenja i pokuavala je da dri korak sa njima. Meutim, obrazovanim slojevima je postajalo sve jasnije da u tome ne uspeva. To saznanje zadralo se veoma dugo.

Ujedinjenje Maarske u okvirima Habzburke monarhije

Beki rat (16831699)
Ve smo pomenuli da je izaslanik habzburkog dvora Albert Kaprara 1682. godine poslat u Istanbul radi produavanja vanosti Vavarskog sporazuma. On je tokom putovanja uoio na osmanskoj teritoriji nesumnjive znake pripremanja velikog rata i o tome hitno obavestio Be. Politiko vostvo Osmanskog carstva je procenjivalo da je, usled zaokupljenosti Leopolda I sukobom sa Francuskom oko teritorija u zapadnonemakim oblastima i Tekelijem u Maarskoj, doao pravi trenutak za konaan 168

obraun, te je 20. februara 1683. objavilo rat Habzburkoj monarhiji. Ogromna armada od 100.000 ratnika i isto tako brojnog pomonog osoblja, pod vostvom borbenog velikog vezira Kara-Mustafe, krenula je iz Jedrena 1. aprila 1683. godine i uputila se uz Dunav i preko Prekodunavlja prema Beu. Spojivi se sa trupama tatarskog kana Murata Gireja, lako su zauzeli Vesprem, Tatu, Papu. Iako je godinama upozoravan na turske ratne pripreme, Leopold I se ni diplomatski ni vojno nije pripremio za sukob. Do januara 1683. imao je samo obeanje svog zeta, bavarskog kneza izbornika Maksimilijana Emanuela II, da e mu obezbediti 8.000 vojnika za odbranu Bea. Dan pre nego to je osmanska sila krenula iz Jedrena, Leopold I je zakljuio sporazum sa poljskim kraljem Janom III Sobjeskim. Prema sporazumu, car je bio obavezan da opremi 60.000, a poljski kralj 40.000 vojnika. Papa je uspeo da sprei francuski napad na Nemako carstvo i intenzivno je radio na stvaranju protivturskog saveza. Mada je 6. maja u Pounu organizovao sjajnu vojnu paradu u kojoj je uestvovalo 30.000 vojnika, Leopold nije imao vie ni vremena ni dovoljno snage za eventualni napad ili bar odbranu maarskih i hrvatskih teritorija i odluio se samo na odbranu Bea. Palatin Pal Esterhazi, zemaljski sudija Nikola Drakovi i kapetan Prekodunavlja Adam Baanji zauzeli su sa 18.00020.000 vojnika poloaje du reka Vag i Rabe, a carska vojska se postrojila za odbranu naslednih habzburkih zemalja i Bea. Kada je osmanska vojska prela reku Rabu, glavnokomandujui hrianske vojske Karlo Lotarinki se sa glavninom armije povukao iza reke Lajte, a car Leopold se sa dvorom 7. jula preselio u Linc. Veliki vezir Kara-Mustafa je maarskom palatinu Esterhaziju ponudio maarsku kraljevsku krunu ako se pokori sultanu. Palatin se obratio s molbom vladaru da prekine sukob sa Francuskom, zakljui s njom savez i da krene protiv Osmanskog carstva, jer ako Vae Visoanstvo oslobodi Maarsku, dobie vie nego kad bi vladalo od Bea do Nizozemske. Pod izgovorom da uva bok od napada poljskih trupa, Tekeli je uglavnom izostao iz turskih ratnih operacija. Nastalu situaciju pokuao je da iskoristi za proirenje svoje drave: zauzeo je Poun i Nasombathelj, a tvrave, gradove i upanije koje je osvojila osmanska vojska emisari su zakleli na vernost Tekeliju. Ta politika imala je svoj kratkoroan i dugoroan praktian cilj. U zemlji koja je ostala bez odgovarajue zatite (ratrkana pogranina vojska, hajduci, odredi pod komandom lokalne vlastele nisu mogli da se suprotstave mnogostruko jaoj osmanskoj vosci), gradovi, stanovnitvo upanija, vlastela i Crkva su jedini spas nalazili stavljajui se pod vlast i zatitu Tekeliju (i sam Dvorski ratni savet je to savetovao rudarskim gradovima), koji je komandovao vojskom od preko 20.000 ratnika. Proirenjem svoje vlasti na vee oblasti Tekeli je nameravao da se osigura u sluaju nereenog ishoda ratovanja poput Petnaestogodinjeg rata ili nespremnosti dvora da protera Osmanlije iz Maarske. Time bi maarsko plemstvo steklo jae pozicije za pregovore, kako sa Turcima tako i sa habzburkim vladarom. Naporedo sa tim, Tekeli je odravao veze sa poljskim kraljem Sobjeskim i Karlom Lotarinkim u cilju eventualnog prikljuenja vojnim naporima hrianskih saveznika. Poznavajui vojnike kvalitete Tekelija i njegovih vojnika, pre svega konjikih pukova, obe pomenute linosti su pokuavale da stvore uslove za njegov prelazak na stranu hrianskih saveznika. Nedelju dana posle preseljenja dvora u Linc otpoela je opsada Bea. Nedovoljno pripremljeno za odbranu, stanovnitvo grada, zajedno sa komandujuim generalom Ridigerom tarhembergom junaki se branilo. Posle sedamdeset jednog dana opsade 169

inilo se da modernizovani, veliki odbrambeni sistemi grada poputaju. Turci su se 2. septembra nalazili nadomak Burga. Meutim, 12. septembra saveznika armija (oko 70.000 vojnika: bavarske, saksonske, carske i maarske trupe, ali veinom Poljaci), pod komandom poljskog kralja i Karla Lotarinkog, napala je tursku vojsku i nanela joj teke gubitke kod Kalenberga, nadomak Bea. U bici je veliki vezir izgubio 10.000 vojnika i kompletan logor s opremom. Hriani su osvojili bogat plen: 300 komada tekog naoruanja, 15.000 atora, ratne trube i zastave, ator velikog vezira sa svim ratnim blagajnama i uredima, est stotina kesa punih pijastera, oruje, konjsku opremu. Sa maarske strane u bici kod Kalenberga su, osim palatinove vojske, uestvovali i puk Karolja Palfija i odred putnokog kapetana Imre Gomboa. Palatin Esterhazi je ranjen u bici. Car Leopold I je odmah ponudio mir, koji je Mustafa odbio, zapeativi time sudbinu Osmanskog carstva u Maarskoj. Kako je slabost Turaka postala oigledna, dolo je do preokreta u habzburkoj politici: Leopold I je odluio da ih protera iz Maarske i Hrvatske. Carsko-poljska armija je poela da goni Osmanlije koje su se povlaile u stalnoj borbi do Parkanja, gde su prihvatile bitku (12. oktobra). Turska vojska je doivela jo jedan poraz: poginulo je 7.000 turskih vojnika, a zarobljeno je 1.200. Sledilo je osloboenje strateki vanog Estergoma (27. oktobra). Veliki vezir je ove neuspehe platio glavom. Zahvaljujui diplomatskim zalaganjima pape, u prolee naredne godine stvorena je Sveta liga, koju su inile, sem pape i nemaki car, Poljska i Mletaka republika. Dvadesetogodinji mir zakljuen sa Francuskom 15. avgusta 1684. spreio je Luja XIV da diverzijama na zapadnom frontu pomogne svog turskog saveznika. Leopold je proklamovao da je njegov ratni cilj osloboenje Kraljevine Maarske i dao optu amnestiju. Godine 1684. saveznici su pozvali erdeljskog kneza Apafija da se pridrui, ali je on izabrao dobronamernu neutralnu poziciju i stalno izbegavao sultanove pozive za uee u ratu. Neke carske trupe su ve 1685. prezimile u severnom i zapadnom Erdelju. Posle znaajne pobede saveznika nad vojskom velikog vezira Sulejmana, kod Naharanja avgusta 1687. godine, Karlo Lotarinki je okupirao Erdelj. Tokom 1684. i 1685. godine Tekeli je, uz posredovanje poljskog kralja, nudio da sa celom svojom vojskom pree na stranu hriana, to je Leopold I odbio. Pritisnuta od strane carske vojske i nevoljna da na strani Osmanlija ratuje protiv hriana, veina kuruca (15.000 konjanika) prela je na stranu cara, a gradovi su se predali. Bio je to kraj kneevine Srednja Maarska. U zimskom periodu 1685/1686. Dvorski ratni savet je izvrio potpunu reorganizaciju carske vojske. Tom prilikom odbaeni su predlozi palatina Esterhazija, grofa Kaprare, papskog nuncija i drugih vojnih i diplomatskih linosti da se formira posebna maarska vojska. Dotad samostalni Tekelijevi i drugi maarski pukovi ukljueni su u carsku armiju. Mleteaki poslanik Fridrih Kornaro je to objanjavao na ovaj nain: Vladar moe obezbediti miran posed zemlje samo ako ima mo u svojim rukama protiv Maara. Zato, ako se u ozbiljnijoj formi pojave zahtevi za organizovanje nacionalne vojske, jih treba odluno odbiti. Tokom ratovanja 1684. godine carsko-maarsko-bavarska vojska je bez uspeha pokuavala da zauzme Budim, koji je branio garnizon od 10.000 Osmanlija, sa ejtan Ibrahim-paom na elu. Godine 1685. voene su iscrpljujue borbe oko Erekujvara i Estergoma, a naredne godine saveznici su zabeleili sjajne uspehe: posle dvomesene teke opsade 2. septembra 1686, posle 145 godinje turske vlasti, carsko-bavarsko-sasko170

brandenburko-maarske trupe (oko 15.000 maarskih vojnika), pod vostvom Karla Lotarinkog i Maksimilijana Emanuela II, oslobodile su Budim. Peuj je osloboen 22. oktobra, Segedin 23. oktobra i vie manjih naselja i tvrava. Osloboen je i veliki deo teritorije izmeu Drave i Save. U bici kod Naharanja (12. avgusta 1687) vojske Karla Lotarinkog i Maksimilijana Emanuela nanele su teak poraz turskoj armiji, to je doprinelo slomu celog sremskog odbrambenog sistema i otvorilo put ka kapiji Balkana, Beogradu. Zbog brzog napredovanja saveznikih trupa, mnoge tvrave su ostale daleko van teritorija koje je nadzirala turska vojska. Da ne bi dolo do nepotrebnih gubitaka prilikom njihove opsade, Dvorski ratni savet se odluio za blokadu tih uporita, to su uglavnom obavile maarske trupe. Turske tvrave su padale relativno sporo: Eger 1687, Sekefehervar 1688, Siget 1689, Nakania 1690. godine. Neka mesta su nekoliko puta promenila gospodara (npr. Lipova). Predavali su se gotovo pod istovetnim uslovima: tvravu, odnosno naselja, naputali su ne samo vojnici ve i tursko civilno stanovnitvo. Hrianska vojska je 1688. godine nastavila prodor na jug. Pod komandom bavarskog izbornog kneza Maksimilijana Emanuela, 6. septembra krvavim juriom zauzela je Beograd. ore Brankovi je dobio grofovsku titulu i zadatak da digne ustanak protiv Turaka na Balkanu. Meutim, prodor saveznika na Balkan doveo je do politikih komplikacija do zatezanja odnosa Habzburke monarhije sa Poljskom, zbog Vlake i Moldavije, i sa Mletakom republikom, zbog jadranske obale. Teke posledice imala je bojazan Francuske od poremeaja evropske ravnotee: prekrivi mirovni ugovor iz 1684. godine, Luj XIV je 25. septembra 1688. sa 80.000 vojnika napao Falaku kneevinu. Njegov napad je, s jedne strane, podstakao Englesku, Holandiju i paniju da zakljue savez sa Leopoldom I, a s druge strane, primorao cara na povlaenje najboljih pukova (preko 60.000 vojnika) i najboljih vojskovoa, meu kojima i Karla Lotarinkog, a 1691. godine i Ludviga Badenskog, iz protivturske kampanje. Ulaskom zapadnoevropskih zemalja u rat, borbe su se proirile na ogromna prostranstva od Irske do Dnjepra i od Rajne do Crnog mora. Poto pokuaji saveznika da zakljue mir s Osmanskim carstvom, kojim bi se ono odreklo Srbije, Bosne, Erdelja i Maarske, nisu urodili plodom, borbe su nastavljene. Kritian momenat vojne kampanje posle francuskog napada savladan je zahvaljajui ustancima na Balkanu. Pod vostvom kneza Ludviga Badenskog, naredne godine postignuti su sjajni uspesi: osmanskoj vojsci je nanet teak poraz kod Grabovca i Batoine 29. i 30. avgusta 1689. i kod Nia 24. septembra. Pobede hrianske vojske podstakle su izbijanje ustanka Srba. Uskoro su zauzeti Vidin, Skoplje i kosovske oblasti; hrianska vojska je prodrla u delove Vlake i dola do Nikopolja. Neki od generala su ve razmiljali o zauzimanju Carigrada. Realnije sagledavi situaciju, Ludvig Badenski je predlagao jaanje odbrambene linije. Posle brzih uspeha, snaan protivnapad reorganizovane turske vojske, pod komandom velikog vezira Mustafe uprilia, s prolea 1690, zatekao je savezniku vojsku u tekom stanju: francuskim napadom i epidemijom kuge oslabljena, ratrkana na irokom prostoru, bila je lako ranjiva. Leopold I se nadao optem protivturskom balkanskom ustanku i aprila 1690. i uz obeanje drutvenih i verskih sloboda, pozvao je balkanske narode, prvenstveno Srbe, na ustanak. Meutim, taj poziv je ostao bez vidnijeg efekta: ozlojeen odnosom carskih vlasti prema oru Brankoviu, a jo vie visokim porezima i loim ponaanjem hrianske vojske prema lokalnom stanovnitvu, oekivana podrka naroda je izostala. Turci i njihovi saveznici su napali na irokom frontu. Dok je Mustafa uprili sa glavninom vojske zauzimao Ni, Vidin, Oravu, Golubac, Smederevo i 8. oktobra 1690. 171

Beograd, Tekeli je prodro u Erdelj, tatarska pomona vojska je zauzela Lugo, Karanebe, Lipovu i opustoila Potisje do Solnoka i Debrecina. Poljake su iz Moldavije potisnule tursko-tatarske trupe i prodrle u Galiciju. Venecija je pretrpela teke poraze na Balkanu i Kritu. Protiv velikog vezira, koji je sa 100.000 vojnika, francuskim vojnim strunjacima i artiljerijom, avgusta 1691, ve doao do Zemuna, Leopold je mogao suprotstaviti armiju samo od oko 45.000 vojnika, sastavljenu od carske peadije i maarske, srpske i hrvatske konjice. Ipak, u bici kod Slankamena, Ludvig Badenski je teko porazio osmansku vojsku (12.000 rtava, veliki vezir i 18 paa, s druge strane u bici je poginulo 3.200 hriana, meu njima i sin Nikole Zrinskog, Adam Zrinski). Septembra 1694. propao je pokuaj velikog vezira Sirmelija da povrati Petrovaradin. Turci, meutim, nisu odustajali od namere da povrate to vei deo izgubljenih teritorija. Godine 1697. sultan Mustafa II nameravao je da zauzme Erdelj ili severne oblasti Maarske. Meutim, na zapadnoevropskom frontu su utihnule borbe, to se odmah osetilo na turskom bojitu. Za glavnokomandujueg postavljen je Eugen Savojski, koji je 11. septembra 1697. naneo turskoj vojsci odluujui poraz u ovom ratu. U najkrvavijoj bici stolea osmanska vojska je izgubila 25.000 ljudi, meu njima i velikog vezira Elmasa Mehmeda, anatolijskog i bosanskog pau i janiarskog agu. Sultan Mustafa II se sklonio u Temivar. Posle ove pobede Savojski je preduzeo ofanzivu prema Bosni, potukao bosanske trupe i spalio Sarajevo. Ratovanje od 1690. do 1697. godine je pokazalo da hrianski saveznici ne mogu due da se odre na Balkanu, odnosno da Osmansko carstvo ne moe povratiti znatnije teritorije Maarske, te je, posle tekih bitaka tokom 1697. godine, postalo jasno da mir mora biti zakljuen.

Karlovaki mir
Eugen Savojski je od septembra 1698. opsedao Temivar, ali ne estoko ve vie radi vrenja pritiska, jer su ve bili u toku mirovni pregovori. Zakljuivanje mira su traili i saveznici Habzburga, Engleska i Holandija, i inili su ozbiljne napore da se rat okona. Posle duih pregovora mir je zakljuen 26. januara 1699. u Sremskim Karlovcima, na 25 godina, izmeu Austrije, Poljske i Rusije, s jedne strane, i Turske, s druge strane. Trebalo je da mir potpie i Mletaka republika, ali ona je to uinila kasnije. Najvee teritorijalne dobitke imali su, naravno, Habzburzi. Njima su pripale teritorije Kraljevine Maarske, Hrvatske i Slavonije, bez Banata i manjeg dela Srema. Prema odredbama ugovora, trgovci obeju zemalja dobili su pravo slobodne trgovine u susednoj zemlji. Kuruci, koji su prebegli u Tursku, morali su tamo i da ostanu, na lokacijama udaljenim od granice. Venecija je mogla da zadri svoja osvajanja na Peloponezu i u Dalmaciji. Poljskoj, koja je od kraja osamdesetih godina slabila, pripale su samo manje teritorije oko KamenecPodoljska (juna Ukrajina). Rusiji je pripala oblast Azova, pravo da dri diplomatsko predstavnitvo u Carigradu i osloboena je obaveze da plaa godinji dana ktatarskom kanu. Maarska je doivela veoma teka iskuenja tokom Bekog rata. inilo se kao da Leopold I vodi rat ne samo protiv Osmanlija ve i protiv Maara, kako bi u to veoj meri smanjio njihov znaaj i ulogu u buduim politikim odnosima u Habzburkoj monarhiji. Na osloboenim teritorijama beki dvor je vojnim komandantima i vojsci dao tako iroka ovlaenja da se inilo kao da je koristi za politiko podvlaivanje i kao sredstvo odmazde zbog kuruckog pokreta. U zlodelima se posebno isticao general Karafa, zapovednik gornjomaarskih carskih trupa. On je svoju surovost dokazao prvo 172

januara 1686. pokoljem u Debrecinu, a kasnije u Eperjeu i drugim mestima. Pod udarom su bili, pre svega, protestanti i imuniji graani, koje je veoma lako stizala optuba za saradnju sa Tekelijem. Mnogi su, u nametenim procesima, osueni na smrt i konfiskaciju imovine. Usled tekog poloaja stanovnitva, dolazilo je i do manjih seljakih ustanaka. Najznaajniji je bio 1697. godine, kada su nezadovoljni seljaci zauzeli tvravu Tokaj i grad aropatak, ali ih je carska vojska porazila. O brojnosti i surovosti carske vojske svedoe rei jednog pripadnika saveznike vojske: Maarska je puna primera strane ucene od strane nemake vojske, njene bezgranine oholosti, osionosti koja ide do potpune samovolje, puna neovenih sukoba do te mere da bi se opisima njihovog nasilja i varvarskih postupaka mogli napuniti tomovi knjiga. Oficiri su zatvarali oi pred tim prizorima nasilja i pljake, jer su i sami gledali na Maarsku kao zlatan rudnik, a na vojni pohod kao avanturu tokom koje se mogu obogatiti. Usled ratnih akcija i takvog odnosa oslobodilake vojske prema zemlji i njenom stanovnitvu, kao i usled zlodela Turaka u povlaenju, prostrane oblasti Maarske su tokom ovog rata opustele. Na teritorijama preko kojih su prolazile sukobljene vojske ostajala su spaljena sela, unitena zemljita i vonjaci, razorene ume. Stanovnitvo sela je pred vojskama bealo. Mnoge oblasti su izgledale kao pustare, retko su se viali ljudi, stambeni fond je prepolovljen, a stanovnitvo osiromailo. Stanovnitvo Gornje Maarske je pred carskom vojskom bealo u planine i u Poljsku. Imajui u vidu razmere propasti, vladaru potpuno lojalan knez Pal Esterhazi je i sam pitao Leopolda: Kakve koristi e imati Vaa Visost da vlada samo nad opustelim umama i gorama? Oslobaanjem Maarske i Hrvatske od osmanske vlasti ostvaren je san za koje su generacije prolivale svoju krv i zemlja je vraena na put razvoja prekinutog Mohakom bitkom. Bilans stosedamedestogodinje turske vlasti, meutim, bio je porazan. Posmatrano uopteno, moe se rei da je osmanska vlast iz korena promenila tok istorije Maara i skrenula je sa njenog dotadanjeg pravca, kako u politikom tako i u drutvenom smislu. Nalazei se na granici dva mona carstva, Maarska je u pomenutom periodu bila jedno od glavnih suvozemnih ratita hrianskog i muslimanskog sveta. Pretrpela je teka razaranja u materijalnim dobrima i proizvodnim sredstvima. Ipak, najtei su bili gubici u ljudskim ivotima: bez obzira na prirast stanovnitva srazmeran onovremenim evropskim kretanjima, broj stanovnika poetkom 18. veka jo se kretao oko predmohakog, s tim to je, usled ratova koji su najvie pogaali maarski ivalj, udeo Maara u ukupnom stanovnitvu znatno opao. Mrea naselja je na prostranim oblastima gotovo potpuno unitena (primera radi, pomenimo da je samo u oblasti Bake pre osmanske vlasti postojalo vie od 500 sela, nekoliko varoica, gradova, a posle Karlovakog mira samo nekoliko desetina). Supruga engleskog poslanika u Istanbulu, ledi Montagu, pisala je o svom putovanju kroz unitene oblasti Maarske: Zaista nema nita tunije ovih dana nego putovati Maarskom, naroito ako znamo da je nekada ova zemlja bila u najveem procvatu, dok se danas na velikim prostranstvima jedva mogu videti ljudi. Na teritorijama pod osmanskom vlau stradala su mnoga kulturna dobra i razoreni su gotovo svi samostani duhovni centri srednjeg veka. Vani privredni centri poput Budima, Segedina i Peuja su unazaeni, a zanatlije i trgovci su se razbeali, usled ega se teite privredne delatnosti premestilo u varoice koje su se bavile trgovinom stokom. Umesto daljeg napretka u zapoetom razvoju zanatstva po evropskom uzoru i urbanizacije, dolo je do ustaljivanja agrarne proizvodnje kao glavne privredne grane i sve osetnijeg zaostajanja za zapadnoevropskim privrednim kretanjima. Uz sve tekoe izazvane podelom zemlje na tri dela, ratove i pritiske obeju 173

carevina, Maarska je u turskom periodu ipak uspela da sauva svoju dravnost i samostalnost. Nov teak izazov predstavljala su pitanja vezana za njeno dalje ouvanje u bitno izmenjenim okolnostima ivota u Habzburkoj monarhiji. Maari vie nisu morali da se bore sa dve susedne carevine ve samo s Austrijom, ali ona je od Karlovakog i Ratatskog mira doivela svoje zlatno doba i postala je znatno opasniji protivnik nego u 16. veku. Posle dugih decenija krvavog ratovanja osnovno pitanje nije bilo da li mir i konano ujedinjene i osloboene zemlje opravdavaju gubitak dela dravnog suvereniteta, ve u kom vidu i koliko daleko se u tome moe ii. Razume se, gledita dvora i maarskih stalea su se o ovom pitanju sutinski razlikovala, zbog ega je uskoro dolo do novog tekog sukoba. Oslobaanjem Maarske mo i ugled Habzburga znatno su porasli. Teritorija Habzburke monarhije je udvostruena: dok se od Vestfalskog mira prostirala na oko 303.000 km, Karlovakim i Poarevakim mirom proirena je za jo 315.000 km. ak i posle Utrehtskog mira, kojim su evropski posedi panske grane Habzburga prikljueni Monarhiji, najveu celinu inila je Maarska (45%). Njene oblasti su imale razliite ali, uopteno, dobre potencijale dotadanja Kraljevina Maarska i Erdelj raspolagali su srazmerno brojnim stanovnitvom, razvijenom privredom, brojnim gradovima i varoicama, postojali su i rudnici zlata, srebra, bakra, gvoa, olova, kalaja, uglja, velike povrine obradive zemlje, bogate ume, kao i reke pogodne za saobraaj. Nekadanje okupirane oblasti bile su uglavnom opustoene: stanovnitvo je bilo malobrojno, privreda zapostavljena, zemljite nekultivisano. Ovde je tek trebalo organizovati politiku vlast, ekonomski ivot, naseliti stanovnitvo, organizovati se za odbranu od Osmanskog carstva itd. Shvatajui ekonomski i politiki znaaj novih teritorija, kamarila je teila da u potpunosti ovlada novim posedima. inilo se da su se za to stekli povoljni politiki uslovi: protivhabzburki kurucki pokret je bio slomljen, a jaku politiku poziciju vladarske kue i preovlaujui uticaj vladara u politikom sistemu u austrijskim i ekim zemljama vie niko nije ozbiljno dovodio u pitanje. Otklanjanje turske opasnosti iz neposredne blizine Bea, ovladavanje nad bogatim prirodnim, ekonomskim, vojnim i finansijskim resursima Maarske i Hrvatske, kao i osetan porast ugleda dinastije u Evropi i njena velika vojna snaga, otvarali su mogunosti ostvarivanja slinih odnosa i u Maarskoj. Uporedo sa jaanjem tenje ka vrem povezivanju habzburkih poseda u stvarnu celinu, u realnu uniju zemalja, u politikim krugovima i javnosti sve vie se govorilo o potrebi ekonomskog, drutvenog i politikog preureenja novosteenih oblasti, ali i Habzburke monarhije u celini. Nova shvatanja su se od 1687. godine izraavala i u postepenom uvoenju jedinstvenog naziva Austrija ili Austrijske zemlje za sve zemlje i pokrajine pod vlau austrijske grane habzburke dinastije, dok se konano od 1711. godine i u zvaninim dokumentima poinje koristiti termin Austrijska monarhija (Austriaca Monarchia, Monarchia Austriaca). Miljenje da je u pitanju jedna drava (a ne skupina manje-vie samostalnih drava) dobilo je potporu i u publicistikim radovima J. J. Vehera, jedno vreme lana Komercijalnog kolegijuma u Beu, Viljema redera, koji pred kraj ivota uestvuje i u nacrtima reformi u Maarskoj i, naroito, F. V. Herniga, pisca knjige Oesterreich ber alles, wenn es nur Will (1684). Motivisana eljom da na teritorijama dobijenim Karlovakim mirom zavlada apsolutistikim metodama, ne vezujui sebi ruke maarskim stalekim ustavom i zakonima, dvor je te oblasti tretirao kao novoosvojene (neoaquistica), a ne kao osloboene teritorije Kraljevine Maarske i inio je napore da na njima zavede svoju 174

neposrednu upravu. Dvoru bliski krugovi su taj stav obrazlagali injenicom da je njihov vei deo u trenutku dolaska Habzburga na presto Maarske bio pod vlau Osmanskog carstva, odnosno Jovana Zapolje, i da je dinastija u prolom ratu orujem dola u posed tih teritorija. Ta tvrdnja je bila samo delimino tana. Maarski stalei su isticali da su sve te oblasti ve sedam vekova bile u sastavu Kraljevine Maarske (hrvatske teritorije od 1102. godine) i da su bile samo privremeno razdvojene turskom okupacijom. Isticali su da je za vreme osmanske vladavine i sam dvor u praksi tretirao pominjane oblasti shodno tim naelima i da je u svim ratovima pretendovao na njih po pravu krune sv. Stefana. Sem toga, okupirane oblasti dvor nije oslobodio samo sopstvenim snagama, ve u okviru iroke meunarodne koalicije, uz uee Maara i maksimalno iskoriavanje prirodnih, ekonomskih i materijalnih resursa zemlje.

Ukljuenje Kneevine Erdelj u Habzburku monarhiju

Hrianska vojska dola je do Erdelja 1687. godine. Trupe glavnokomandujueg generala Karla Lotarinkog okupirale su Erdelj i 27. oktobra 1687. zakljuen je sporazum u Balafalvi (Blaj, dananja Rumunija), prema kojem je Erdelj obavezan da snabdeva carsku vojsku hranom, a za uzvrat Karlo Lotarinki mu je garantovao samostalnost. Beka vlada je ovaj sporazum odbacila i u Erdelj poslala generala Antonija Karafu, koji je primorao erdeljske stalee da usvoje tzv. Fogaraku proklamaciju kojom su prihvatile vlast Leopolda I, tj. vraanje u okvire krune. Carskim trupama je ustupljeno 12 tvrava i prihvaena je obaveza plaanja poreza od 700.000 forinti. Ubrzo je umro knez Apafi. Tada je Porta za novog kneza imenovala Tekelija, koji je 1690. godine blizu prevoja Tervar (Trcsvr), kod mesta Zernjeta, u tekoj bici porazio carskog generala Donata Hajslera, posle ega su ga i erdeljski stalei izabrali za kneza. Ipak, carska vojska, pod vostvom Ludviga Badenskog, brzo je potisnula Tekelija iz Erdelja, u koji se on nikad vie nije vratio. Poloaj Erdelja u Habzburkoj monarhiji regulisan je 1690. izdatom, odnosno u konanoj verziji 1691. obnovljenom, tzv. Diplomom Leopoldinum. Prema tom dokumentu, Erdelj u upravnom pogledu nije prikljuen Maarskoj, ve je kao zasebna pokrajina unutar zemalja krune sv. Stefana prikljuena Habzburkoj monarhiji. Diploma je obnovila civilnu upravu u Erdelju, organizovan je upravni savet, tzv. Gubernijum, sa seditem u Nasebenu. Gubernator je postao er Banfi, Miklo Betlen imenovan je za kancelara, Jano Haler za rizniara i Gergelj Betlen za glavnog generala (fgenerlis). Leopold I je garantovao potovanje erdeljskih zakona i postojanje sve etiri prihvaene dravne veroispovesti. Erdelj je bio obavezan na 100.000 forinti godinjeg poreza. Erdeljski politiari su pokuali da sprovedu prihavatanje kneevstva Mihalja Apafija II, ali je to Leopold I, posle povraaja Velikog Varada 1692, odbacio, Mihalja II internirao u Be i naterao ga da se odrekne kneevskog dostojanstva. Bio je to kraj stopedesetogodinjeg samostalnog dravnog razvoja Erdelja. Prikljuenjem Erdelja Habzburkoj monarhiji, Karlovakim i Poarevakim mirom zavreno je ujedinjenje maarskih i hrvatskih zemalja pod vlau habzburke dinastije (sem Banata). Taj proces po mnogo emu nije tekao prema zamislima i eljama maarskog plemstva, ali pri datom odnosu snaga drugaiji ishod teko da je bio mogu. Da bi se moglo pristupiti reorganizaciji i obnovi zemlje, najpre je trebalo reiti dravnopravne odnose izmeu dinastije i Kraljevine Maarske. Poto je u vreme poetka 175

Bekog rata ve godinama bio u toku protivhabzburki ustanak kuruca, dvor je rat eleo da iskoristi ne samo za proterivanje Osmanlija ve i da u potpunosti potini Maare. U povoljnim vojnopolitikim okolnostima posle Karlovakog mira Leopold I je konano reenje maarskog pitanja hteo da sprovede na irim i radikalnijim osnovama od onih iz 1670. godine. Ustanak Ferenca Rakocija II zaustavio je ostvarenje tog projekta.

Sprovoenje apsolutizma u Maarskoj

Maarski stalei su, u osnovi, eleli da ouvaju, a po mogunosti i da pojaaju, svoj politiki uticaj, privilegije i drutveni status. Razume se, posle Karlovakog mira beka administracije nije htela ni da uje o tome. Politika potpune integracije Maarske u Habzburko carstvo ve je od sloma Veelenjijeve zavere sprovoena sve otvorenije, uz upotrebu sile. Meutim, dvor je, u znatno izmenjenim uslovima posle Karlovakog mira, uspevao da maarskom i hrvatskom plemstvu nametne reenja vanih dravnopravnih i drugih unutranjopolitikih problema po svojoj volji. Maarski dravni sabor, pod jakim pritiskom dvora, jo tokom rata, 1687. godine, doneo je nekoliko sudbonosnih zakona. U formi zahvalnosti dinastiji za oslobaanje zemlje, priznao je nasledno pravo Habzburga na maarsku krunu i ograniio svoje izborno pravo u sluaju izumiranja obe grane dinastije po mukoj liniji. Slino tome, maarski stalei su se odrekli uvenog prava otpora (ius resistendi), sadranog u Zlatnoj buli, predvienog za sluajeve krenja prava stalea od strane kralja. tavie, vladaru je ak priznato i pravo revizije stalekih prava u odreenim granicama. Mada su usvojeni zakoni garantovali potovanja maarskog ustava i konstatovali da e se Maarskom upravljati na osnovu njenih zakona i od strane maarskih stalea, odmah posle 1687. godine osetila se odlunost dvora da u unutranjoj politici potuje samo dinastike interese. Beke vlasti su sa Maarskom postupale kao s osvojenom, neprijateljskom zemljom. Zemlju su okupirale nemake trupe, a maarske oruane formacije su rasputene. Poruene su mnoge tvrave u unutranjosti, kako ne bi mogle da poslue maarskom plemstvu za otpor habzburkom vladaru. Zemlji nije vraeno upravno jedinstvo. Erdelj je ostao odvojen od matine drave. Centralna habzburka nadletva zastupala su stanovite da od novoosloboenih podruja treba organizovati zasebnu zemlju na slian nain kao od Erdelja. Novoosvojene oblasti stavljene su pod upravu Dvorskog ratnog saveta, odnosno komisije osnovane u okviru beke Dvorske komore, pod nazivom Neoacquisita Comissio (Komisija za novoosvojene oblasti), to je znailo neposrednu povredu maarskog ustava. Nekadanji vlasnici poseda u tim oblastima morali su, u nemogue kratkom roku, da dokau svoje vlasnitvo. Sem toga, za povratak svojih preanjih poseda neophodan uslov je bio i posvedoena lojalnost dinastiji, kao i plaanje dravi 10% vrednosti poseda. S obzirom na to da je samo mali broj nekadanjih vlasnika uspeo da zadovolji te kriterijume, mnogi posedi su doli u ruke stranih vojnih zapovednika, snabdevaa vojske itd. Preko promene strukture visokog plemstva u Maarskoj beki dvor je eleo da oslabi otporne snage maarskog plemstva. Mada vlasti nisu spreavale reorganizovanje nekadanjih upanija, one su se u poetku veoma tesno preplitale sa komorskim i vojnim vlastima, jer su vii asnici upanije uglavnom poticali iz njihovih redova. U cilju efikasnije uprave, dvor je odluio da ostvari to je mogue veu versku unificiranost. Tako je od 1701. godine zabranjeno javno ispovedanje protestantske vere u novoosvojenim oblastima. Ovakvom politikom vlasti su, uz pomo jezuita, uspele kod dela rusinskog i rumunskog pravoslavnog stanovnitva da sprovedu prihvatanje unije sa 176

Katolikom crkvom (unijatska konfesija). U sprovoenju te politike vodeu ulogu odigrao je kardinal Leopold Koloni. On je bio autor nacrta Dvorske komisije (1689) za materijalnu i duhovnu obnovu zemlje, poznate kao Einrichtungswerk des Knigreichs Hungarn. Ovaj nacrt, koji je nastao bez uea maarskih velikaa, maarski savremenici, ali i veliki deo kasnijih maarskih istoriografa, kritikovao je, pre svega zbog proklamovane politike njegovog idejnog tvorca da nemirnu, na bunu i odbranu svoje slobode uvek spremnu maarsku krv, treba pripitomiti masovnom kolonizacijom Nemaca, odnosno da, radi vernosti kralju ... Kraljevstvo, ili bar jedan njegov veliki deo, postepeno treba germanizovati. Moramo ipak primetiti da su, i uz pomenuti negativan pristup, reforme bile iskreno usmerene na sveobuhvatnu modernizaciju optih drutvenih i ekonomskih odnosa. Negodovanje maarskog plemstva izazivalo je to to su predviene reforme bile zamiljene tako da njihovo dosledno sprovoenje oslabi ne samo politiku i ekonomsku snagu maarskih stalea, ve su podrazumevale i germanizaciju i protivreformaciju irokih razmera, smanjenje etnikog prostora Maara i bitno umanjenje njihovog uticaja u dravi. Nacrt je predviao ustaljeniji porez, ukidanje osloboenja plemstva od plaanja poreza, zamenu stare milicije stajaom vojskom (sastavljenom pola od Nemaca pola od Maara). U verskom pogledu, priznavao je opronjske zakljuke jedino za staru teritoriju, a ne za novoosvojene krajeve. Pod Kolonievim neposrednim uticajem, habzburke vlasti su inile sve u cilju to breg irenja katolike vere: protestanti su proganjani, oduzimane su im crkve i kole, ogranien im je i suen prostor na kojem su mogli slobodno da ispovedaju svoju veru. Zemlju su preplavili pripadnici raznih katolikih crkvenih redova. Poelo se sa naseljavanjem katolikih Nemaca u opustele zapadne i june krajeve Maarske. Nenaklonost plemstva i irokih slojeva stanovnitva izazvala je injenica da je, posle gubitka Beograda, Leopold I, prilikom naseljavanja Srba, njima darivao toliko iroke privilegije koje su im osigurale nezaobilazan vojni i politiki znaaj, kao i povlaeni ekonomski i pravni poloaj u odnosu na domae kmetovsko stanovnitvo (sloboda veroisposvesti, osloboenje od plaanja crkvene desetine i kuluka vlasteli). Nezadovoljstvu je doprinosila i injenica da je na irokim oblastima na jugu drave formirana Vojna granica, nastanjena preteno Srbima, izuzeta iz nadlenosti maarskih dravnih ustanova i upanija i neposredno podreena Dvorskom ratnom savetu.

S Bogom za otadbinu i slobodu Rakocijev oslobodilaki rat (1703 1711)

Zaotravanje situacije u zemlji zbog pomenute politike dvora, kao i usled veoma tekog materijalnog poloaja i line nesigurnosti seljatva, podudaralo se sa vremenom u kojem je, posle smrti poslednjeg mukog lana panske dinastije Habzburga, poeo dugotrajan Rat za pansko naslee. Neposredan povod izbijanju ustanka dalo je bezobzirno uterivanje poreza i ratne kontribucije, surovo ponaanje carske vojske, kao i problemi koji su nastali u vezi s obavezama seljatva da vojsci obezbedi prevoz i konaite. Voa ustanka bio je knez Ferenc Rakoci II, sin Ferenca Rakocija I i Jelene Zrinske. Gotovo da je bio predodreen za vou ustanka: njegov otac je bio predvodnik protivhabzburkog ustanak u Gornjoj Maarskoj 1670, a ouh, Imre Tekeli, voa kuruckog pokreta od 1678. do 1685. Rakocijevog dedu Petra Zrinskog beka vlada je 1671. pogubila zbog uea u Veelenjijevoj zaveri. Njegova majka se takoe pokazala 177

odlunim protivnikom Habzburga: posle sloma Tekelijeve moi Jelena Zrinska je, sa manjim brojem pristalica, tri godine (16851688) uspevala da odri poslednje kurucko uporite tvravu Munka. Bez obzira na to to su Ferenca Rakocija od dvanaeste godine obrazovali jezuiti pod nadzorom kardinala Kolonia, u duhu lojalnosti dvoru posle svog povratka u zemlju 1694. godine, upoznavi izuzetno teak poloaj stanovnitva, ubrzo se pribliio politikim shvatanjima protivhabzburki nastrojenih velikaa, koji su ga smatrali za svog prirodnog predvodnika i kneza. Pod njihovim uticajem shvatio je da svi slojevi stanovnitva upravo od njega, kao izdanka najbogatije i najuglednije maarske porodice, oekuje zatitu. Ipak, 1697. godine se jo nije bio odluio da stane na elo seljakog ustanka. Meutim, videvi krvavu odmazdu posle poraza ustanka, odluio se za akciju. Sklopio je zaveru sa veim brojem magnata protiv Habzburga i 1700. godine zatraio podrku francuskog kralja Luja XIV (koji je, preko ene, bio Rakocijev roak), kao zatitnika maarskih stalea. Meutim, Rakocijeva pisma su pala u ruke bekih vlasti. Uhapen je i 1701. godine izveden pred vanredni sud u Viner Nojtatu, koji ga je osudio na smrt i konfiskaciju imovine. Rakoci je, meutim, uspeo da pobegne u Poljsku, kod svog prijatelja grofa Mikloa Berenjija. Od protivhabzburke akcije nije odustajao ni posle ovih nezgoda, ali je svoje uee vezivao za odreene uslove. On nije naroito cenio neregularne trupe, neregularan nain ratovanja svojstven kurucima, niti je, poput Tekelija, eleo da ustanak vee za osmansku pomo. Smatrao je da pokretanje oruane borbe ima smisla ako ustanici obezbede podrku regularnih francuskih trupa. Iz tih razloga sve do 1703. godine odbijao je zahteve za dizanje ustanka tekelijanaca i siromanih seljaka sa gornje Tise. U prolee 1703. godine Rakociju je iz Maarske upuena molba da stane na elo ustanka krajnje izmuenog naroda. U povoljnom meunarodnom odnosu snaga on je pristao na dizanje ustanka, u emu je dobio podrku veeg broja poljskih magnata i francuskog poslanika. Doznavi za to, car ga je, u odsustvu, po drugi put osudio na smrt i konfiskaciju imovine. Rakoci je poslao zastave u zemlju sa geslom Sa Bogom za domovinu i slobodu (Cum Deo pro Patria et Libertate) i proglas u kojem je pozvao sve Maare na oruje, bez obzira na socijalni status. Pre njegovog prispea u zemlju izbio je ustanak. Rakoci je 16. juna 1703. preao poljsko-maarsku granicu i stao na elo pokreta (magnat na elu seljakog ustanka!). Njega je na granici doekalo samo nekoliko stotina ogorenih seljaka, ali se ta grupica za nekoliko nedelja poveala na vie hiljada ustanika. Posle prvih vojnih uspeha i irenjem osloboenih oblasti, uvidevi da iza seljakog ustanka stoji Rakoci i da se on zalae za nacionalnu stvar, od jeseni 1703. pokretu se prikljuio i vei deo plemstva, upanijskih inovnika, aristokratije i stanovnitvo gradova istone Maarske. Jezgro Rakocijeve vojske inili su hajduci, otputeni vojnici, nekadanje Tekelijeve pristalice, plaenici vrbovani novcem dobijenim od Francuske i kmetovi. Vojno i politiko rukovodstvo bilo je u rukama plemia. Poetni seljaki ustanak prerastao je u nacionalnooslobodilaki rat. Ubrzanom rastu Rakocijeve vojske bitno je doprineo Patent o osloboenju feudalnih obaveza kmetova i njihovih porodica koje uestvuju u ustanku, izdat 28. avgusta 1703. Rakoci je vojsci zabranio da pljaka plemike domove i da oduzima crkve od katolika. Proklamovao je i vojne propise ( Edictum Militare, 1703), a od 1705. godine poela je da se organizuje regularna kurucka vojska. Bili su vidljivi i prvi rezultati: kuruci su proterali vojsku generala Leopolda lika, a 24. decembra 1703. general andor Karolji zauzeo je utvrenja za odbranu Bea kod Marega (Marchegg). Znaajni uspesi postignuti su i u oblasti izmeu Dunava i Tise, ali do velikih 178

tekoa na ovom delu ratita dolo je jer su Srbi stali na stranu cara. Zbog njihovog vojnog znaaja, Rakoci je 9. avgusta 1703. izdao proglas u kojem poziva Srbe na svoju stranu, obeavajui im linu slobodu i samoupravu. Beki dvor je procenio da postoji opasnost da se Srbi prikljue Rakocijevom pokretu (Srbi su bili ozlojeeni ponaanjem katolika, a kuruci su veinom bili kalvinisti), te je preduzeo mere da bi to spreio. Odreeni broj Srba se zaista opredelio za Rakocijev pokret, ali je veina postupala u skladu sa pogledima crkvene jerarhije koja je, u elji da ouva dotadanje privilegije i da ih po mogunosti i proiri, tokom celog oslobodilakog rata ostala na strani dvora. U znak zahvalnosti za takav stav, carevi Jozef I i Karlo VI su potvrdili srpske privilegije 1706, odnosno 1713. godine. Posledice maarsko-srpskog sukoba bile su teke: Srbi su na jugu zemlje vezivali znatne kurucke vojne snage i tokom ratovanja obe strane su zabeleile velike gubitke u ljudstvu. Teko su stradale oblasti Bake i junih delova Prekodunavlja, gde su Srbi desetkovani, dok su, sa druge strane, zbrisana brojna maarska sela, a poharana su i vea naselja poput Kekemeta, Vesprema i Peuja. Meusobni teki sukobi su i Maarima i Srbim dugo vremena ostali u tekoj uspomeni. Na prelazu iz 1703. u 1704. godinu buna se proirila na desnu obalu Dunava i vezivala povremeno gotovo polovinu austrijske vojske. Ratne operacije su u nekim momentima zahvatale itavu Maarsku i proirile su se i na Erdelj (ustanici su samo 1707. godine drali istovremeno i Prekodunavlje i Erdelj, s time to su 1707. trajno izgubili Erdelj). U prvim godinama ratovanja kuruci su imali brojnu armiju od 60.000 70.000 vojnika. Ta brojnost, meutim, nije uspela da nadoknadi neke nedostatke maarske u odnosu na carsku vojsku: kuruci su bili slabije naoruani, slabo uvebani, njihovi oficiri nisu bili kolovani poput carskih; organizacija i disciplina su bile slabije. Iz tih razloga sami nisu ni pomiljali na zauzimanje Budima, a nisu uspeli da zauzmu ni Segedin (1704. i 1706). Ustanici su severni i istoni deo zemlje drali vrsto u svojim rukama, i pored nekih poraza. Rakoci je za pokretanje akcije odabrao veoma povoljan vojnopolitiki momenat. U Ratu za pansko naslee u to vreme pobeivali su Francuzi i njihovi saveznici, te su Habzburzi povukli najvei broj vojske iz Maarske. inilo se da ovom prilikom Francuska nee pruati pomo samo u novcu i savetnicima, ve da e doi do usaglaene vojne akcije, pa moda i do spajanja maarske i francuske vojske. Francuska vojska je prodirala du Dunava prema Beu, a vojska Rakocijevih kuruca sa oko 70.000 vojnika s istoka. Beki dvor se naao u neugodnoj situaciji: ako bi se te dve vojske spojile i Be pao, Habzburka monarhija bi se mogla lako raspasti. Kuruci su do poetka 1704. godine doli do granice austrijskih zemalja, pa i blizu Bea. Meutim, komandant francuske vojske, bavarski izborni knez Maksimilijan Emanuel II, umesto da napadne prestonicu Monarhije, skrenuo je prema Tirolu, gde se upustio u viemesene gerilske borbe. Engleska i austrijska vojska su taj predah iskoristile da se uvrste za odbranu Bea, te je, pod komandom Eugena Savojskog i vojvode od Marlboroa, kod Hehteta-Blenhajma zaustavljeno napredovanje Francuza. Od tog vremena francuska vojska se stalno povlaila, izgubljena je svaka nada za ujedinjenje sa Rakocijevim trupama i Be je spasen. Poraz francusko-bavarske vojske je za voe maarskih ustanika delovalo obeshrabrujue i zato to su oni za kralja Maarske eleli da biraju bavarskog kneza Maksimilijana Emanuela. Sem toga, u okolnostima sve teim po njega, Luj XIV vie nije bio u mogunosti da osetnije pomogne Rakociju. Izmeu ustanika i cara u tim mesecima voeni su pregovori preko engleske i holandske diplomatije u cilju mirnog reenja spora. Sem stranih inilaca, u tom pravcu su 179

delovali i neki maarski magnati, elei da isposluju reafirmaciju maarskog ustava, ali i da spree moguu radikalizaciju revolucije. Meutim, vostvo pokreta nije moglo da pristane na zakljuivanje mira bez strane garancije, a car takvu garanciju nikako nije hteo da prihvati. On nije eleo da pristane ni na mogunost da Erdelj ponovo postane nezavisna kneevina, te je rat nastavljen. Od 1704. godine na evropskim ratitima pobeivali su Habzburzi i njihovi saveznici. Turci nisu eleli da dovode u pitanje Karlovaki mir pomaganjem ustanika, a ni Rakoci nije mogao da prihvati podrku Turaka. Njegovi poslanici su pregovarali o pomoi na vedskom, danskom, pruskom dvoru, poljskom dravnom saboru, pa ak i kod rimskog pape, ali, sem lepih rei, stvarnu podrku nigde nisu dobili. Jedino je ruski car Petar Veliki 1707. godine zakljuio tajni sporazum sa Rakocijem kojim je predvien poljski presto za njega, ali je cara u akciji spreavao rat sa vedskom, te nije ostvarena vojna saradnja. Vostvu pokreta je ve 1704. godine postalo jasno da se bez strane pomoi nee moi osloboditi habzburke vlasti, te da dalja borba ima smisla samo radi postizanja to boljeg politikog reenja. Uporedo sa vojnim akcijama, organizovani su ekonomski ivot i vlast na osloboenim teritorijama. Rakoci je na saboru u ulafehervaru izabran za erdeljskog kneza (8. jula 1704), a na seenjskom stalekom saboru za komandujueg kneza Maarske (17. septembra 1705). Preduzimao je odlune korake za izgradnju nacionalne drave, centralne dravne uprave i regularne vojske i pri tome je eleo da afirmie merkantilistiku privrednu politiku. Na saboru 1705. godine proklamovana je konfederacija maarskih stalea usmerena protiv apsolutizma. Formulisani su i uslovi sporazuma sa carem: potovanje maarskog ustava, koje bi garantovale strane sile, vraanje prava otpora vladaru i prava slobodnog izbora kralja. Pregovori voeni sledee godine nisu urodili plodom. Na saboru u Onodu 1707. godine proglaena je detronizacija dinastije Habzburga (po drugi put), a plemstvo je obavezano na plaanje poreza. Naredne godine kmetovskim ustanicima je zakonski zagarantovano osloboenje, a nekim selima su date kolektivne privilegije. Ustanici su organizovali i svoju upravu: najvie upravno telo, pored kneza, bio je Senat sastavljen od 28 lanova (tri katolika prelata, 10 magnata, 15 plemia). Diplomatske poslove vrila je Kneevska kancelarija, privrednim poslovima bavio se Ekonomski savet (Consilium Oeconomicum), sa Palom Radaijem na elu, organizovana je ratna proizvodnja i kovan je novac. Sabor je sazivan po potrebi. Erdelj nije prikljuen osloboenim teritorijama, njime se administriralo preko Erdeljskog vea (Consilium Transylvanicum) sastavljenog od vojnih zapovednika i lokalnog plemstva. Godine 1707. ustanak je postigao najvei uspeh, posle ega je nastupila prekretnica u pokretu. Do nje je dolo pod dejstvom spoljnopolitikih i unutranjih dogaaja, s tim to je najnepovoljniji uticaj na dalji tok ustanka imao teak poraz u bici kod Trenena 3. avgusta 1708, koji je oznaio kraj nade u mogunost pobede izvojevane orujem i poetak opadanja pokreta. Vojska se demoralisala i poela da se osipa, tako da je vremenom imala samo 20.000 vojnika. Uporedo sa tim poelo se cepati jedinstvo pokreta: detronizacija Habzburga izazvala je razmimoilaenje meu aristokratijom i plemstvom, a izvesno nezadovoljstvo u njihovim redovima prouzrokovala je i Rakocijeva politika usmerena na poboljanje poloaja seljatva i na osloboenje jednog njihovog dela. Slino tome, seljatvo je postajalo sve manje motivisano saznanjem da se borba vodi prvenstveno radi uspostavljanja stalekih i dravnih prava, a u manjoj meri iz socijalnih pobuda. Pored toga, usled dugotrajnog ratovanja, seljatvo je bilo u veoma tekoj ekonomskoj situaciji, te je socijalna baza ustanka poela da se suava i sa te strane. 180

Znajui da je u politikoj i vojnoj prednosti, car Jozef I je preduzeo korake u pravcu mirnog reenja spora. Bez obzira to je Maarski sabor prethodne godine detronizovao njegovu dinastiju i poeo da trai novog kralja, Jozef I je, da bi pokazao dobru volju, sazvao 1708. godine Dravni sabor u Pounu. Tu je plemstvo, koje se okupilo u prilino skromnom broju, izloilo svoje albe i trailo obnovu starih stalekih prava. Jozef im je uinio neke ustupke: ukinuo je Budimsku komorsku administraciju, koja je simbolizovala poseban poloaj novoosvojenih oblasti, proglasio je amnestiju za sve uesnike ustanka, sem za Berenjija i Rakocija. Istovremeno, car je zahtevao povraaj katolikih crkava. Da bi privukao to vei broj pokajnika, Jozef I je zasedanje Sabora proglasio stalnim. Kuruci su zbog pomenutih okolnosti poeli da gube bezrezervnu masovnu podrku i od 1708. do 1710. godine pretrpeli su vie poraza. Slabljenju pokreta doprinela je i teka epidemija kuge. Bez obzira na tekoe, vostvo pokreta je do poslednjeg trenutka pokuavalo da spase ustanak. Ruski car Petar Veliki je i dalje pokazivao spremnost na saradnju, ali za sprovoenje zajednikih planova vie nije bilo stvarne mogunosti. Pre polaska u Poljsku, gde je trebao da se sastane sa carem, Rakoci je ovlastio glavnog komandanta ustanike vojske andora Karoljija da, radi odugovlaenja, vodi pregovore sa zapovednikom carske vojske u Maarskoj, maralom Janoem Palfijem. Vodei rauna istovremeno o interesima dvora, ali i Maarske, grof Palfi nije hteo da nanese odluujui poraz ustanikoj vojsci, ve je pomirenje eleo da postigne pregovorima, to je bekom dvoru, zbog novih zapleta oko borbe za panski presto, takoe odgovaralo. U takvim okolnostima, Sabor inae lojalan Rakociju, podrao je zakljuivanje mira. Predstavnici konfederisanih maarskih stalea i kraljevi predstavnici su 30. aprila 1711. godine potpisali mir u Satmaru, a 1. maja ustanika vojska je poloila oruje. Satmarskim mirom vladar se obavezao da potuje maarski ustav, da protestantima garantuje slobodu veroispovesti i da ukine sve ustanove strane maarskom pravnom sistemu (npr. Komisiju za novoosvojene oblasti), da se sporna pitanja reavaju na dravnom saboru. Mirom se predviala amnestija za sve, ak i za Rakocija; niko nije smeo da bude pozvan na odgovornost zbog dela poinjenih tokom ustanka, pa ni dezertirali carski oficiri; plemstvu su vraeni posedi koji su konfiskovani zbog uea u ustanku; ostale su na snazi privilegije koje je Rakoci darivao kmetovima vojnicima i seljakim zajednicama. Mada vani ciljevi oruane borbe nisu postignuti (nezavisnost, reafirmisanje dravnosti Erdelja, sloboda izbora kralja, strane garancije mira), u datim vojnim i politikim okolnostima navedene odredbe mira bile su vie nego povoljne. Bio je u pitanju svojevrsan kompromis, pri emu su maarski stalei odustali od neokrnjivosti svojih prava i od nezavisnosti zemlje, a beki dvor od namere da u Maarskoj upravlja apsolutistikim sredstvima mimo zakona i stalekih privilegija, kako je to inio za vreme Bekog rata i narednih godina. Satmarski mir znaio je korekciju unutranjih maarskoaustrijskih odnosa u korist Habzburga, ali i povratak na podelu vlasti izmeu vladara i stalea, kakva je postojala u periodu od 1608. do 1670. godine. Iako pod dinastijom Habzburga, ipak su se otvorile mogunosti daljem drutvenopolitikom razvoju, s odluujuim uticajem maarskog plemstva na samostalan unutranji ivot zemlje. Kao to je Karlovaki mir oznaio kraj osmanske vlasti, tako je i Satmarski mir predstavljao okonanje unutranjih borbi za vie decenija. Rakoci nije prihvatio mogunost amnestije i povratka u zemlju. Prvo je iveo u Poljskoj, kasnije na dvoru Luja XIV, da bi se 1715. godine povukao u jedan francuski manastir. Za vreme austro-turskog rata 17161718, na poziv Porte, 1717. godine otputovao je u Tursku, verujui da e rat omoguiti nastavak oslobodilake borbe. Poto 181

su se te njegove nade izjalovile, ostatak ivota je proveo u Turskoj, bavei se istoriografskim, teolokim i vojnim pitanjima.

Ukljuenje Maarske u Habzburku monarhiju

Iako je u trenutku zakljuivanja Satmarskog mira car Jozef I ve bio umro, to je drano u tajnosti da ne bi sklapanje mira bilo osujeeno. Pretedent na panski presto postao je Jozefov naslednik, poslednji muki izdanak dinastije, nadvojvoda Karlo. Realna mogunost da, poput Karla V, on koncentrie vlast nad panskim i austrijskim posedima i carsku vlast u Nemakoj, podstakla je Holandiju i Englesku, Karlove saveznike u Ratu za pansko naslee, da mu uskrate podrku, te je on, prema odredbama sporazuma u Utrehtu, morao da se zadovolji carskom krunom, austrijskim posedima, Belgijom i teritorijama u Italiji. Da bi zadrao status velike sile, Karlu je bilo u interesu da postigne mirno reenje spora sa Maarskom. Iz tih razloga, ali i po svojim linim sklonostima, slino Jozefu I, imao je znatno pozitivniji stav prema Maarskoj od Leopolda I. To potvruju njegove rei upuene svom kancelaru jo iz Barselone: Moja je elja da s ovom nacijom postupamo sa vie razumevanja i da predupredimo njihove albe da ih Nemci ugnjetavaju; treba pokazati da u njih imam isto onoliko poverenja kao i u druge i da ih potujemo. U skladu sa tim, beka administracija se pod njegovom upravom uzdravala od nasilnih metoda iz vremena Leopolda I. Mada su Maari vojno poraeni, Karlo je postupao blago i maarsku stranu tretirao gotovo kao ravnopravnu. Nisu sledile nikakve odmazde ili reim poput onog posle poraza eha kod Bele gore. Karlo je 30. marta 1712. godine potvrdio odredbe Satmarskog mira i sazvao sabor u Pounu. Posle mnogih decenija ratovanja konano je za Maarsku usledilo eljno iekivano doba mira i najzad su se mogle iskoristiti pogodne okolnosti nastale isterivanjem Osmanlija i ujedinjenjem zemlje tokom Bekog rata. Osamnaesti vek je za Kraljevinu znaio obnovu zemlje, lagan privredni rast, politiku konsolidaciju i ponovno irenje ideja i dostignua evropske kulture. Pri tome je uspostavljanje tradicionalne drutvene i upravne organizacije pogodovalo poloaju plemstva: njihova volja bila je odluujua na dravnom saboru, oni su upravljali ivotom upanija i, zahvaljujui svojim privilegijama, sa dobrim izgledima ulazili su u ekonomske tokove zemlje. Satmarski mir zatekao je Kraljevinu u velikoj meri razorenu, siromanu. Najvie su nastradali centralni delovi drave, manje zapadni i severni, kao i Eredelj. Iako su u godinama neposredno posle zakljuenja Satmarskog mira bili ispoljeni mnogi suprotni politiki interesi (kuruci su bili nezadovolji ishodom i alili su za prolim vremenima; prohabzburka stranka maarskih magnata bila je nezadovoljna verskim slobodama datim protestantima i injenicom da je, zbog opte amnestije, izgubila mogunost da preuzme posede kuruckog plemstva; dvorski krugovi se nisu odrekli elje da Maarsku u potpunosti podrede centralnoj vlasti i nije bilo jasno mrze li vie kuruce ili dvoru lojalne plemie), ubrzo su i maarski stalei i vladar procenili da se mora brzo i efikasno raditi na obnovi ivota u opustoenim oblastima. Istovremeno sa stabilizovanjem politikih prilika, u svim drutvenim slojevima pojavila se elja za obnovom zemlje. Period od Satmarskog mira do kraja dvadesetih godina 18. veka smatra se reformatorskim periodom istorije Maarske. Nosilac tih reformi bila je maarska aristokratija, ali su pri ostvarivanju reformi i stalei i kralj teili ostvarivanju aktivne saradnje, za razliku od prethodnih i mnogih kasnijih decenija.

182

Dravni sabor 17121715. godine

Zakoni koji su posle stalnih, a esto krajnje unih rasprava, izglasani na dravnim saborima Maarske od 1712. do 1715. i 1722/1723. godine zakljuili su decenijama dug period kurucko-labanckih ratova, regulisali su odnose dameu vladara i maarskih stalea i posluili su kao temelj i okvir politike, ekonomske i drutvene obnove i razroja Maarske za nekoliko decenija. Maarski sabor, kao nastavak krnjeg sabora od 1708. do 1711. godine, sazvan je 3. aprila 1712. Vladar je na sabor stigao 18. maja, 21. maja je izdao garantnu diplomu (hitlevl), 3 sledeeg dana je u veoma sveanoj atmosferi krunisan za kralja Maarske pod imenom Karlo III (kao nemako-rimski car Karlo VI). Tokom avgusta rad sabora je morao biti prekinut zbog velike epidemije kuge, te je zasedanje nastavljeno 1714/1715. godine Doneseno je 136 zakona, iji broj i karakter svedoe o tome da su dravni oci bili svesni sudbonosnosti vremena i teine zadataka u reorganizaciji drave. Karlo III izdavanjem sveane diplome potvrdio je elju da tokom svoje vladavine potuje maarski staleki ustav, sve zakone, prava, privilegije, slobode i obiaje Maarske (osim lana 31. iz 1222. godine o pravu plemstva na otpor kralju) u saglasnosti sa zajednikim tumaenjem zakona od strane sabora i kralja. Obavezao se da e zemljom upravljati na osnovu maarskih zakona, a ne na nain kojim upravlja naslednim habzburkim zemljama i da e uvati teritorijalni integritet Maarske. Potvreno je pravo maarskih stalea da, posle izumiranja muke grane Habzburga, slobodno izaberu novog kralja. Sa svoje strane maarski stalei su prihvatili stroge zakone protiv uvrede velianstva i izdaje. Zakonom je predvieno da e Maarski sabor biti sazivan svake tree godine. Utvreno je da e se u vezi sa pitanjima odnosa s Osmanskim carstvom dvor savetovati sa maarskim aristokratima. Za palatina je izabran Miklo Palfi. Estergomskom nadbiskupu car je darovao za sva vremena titulu kneza Svetog rimskog carstva nemake narodnosti. Potvreni su samostalni zakoni Hrvatske i Slavonije. Ponitene su odluke svih sabora odranih tokom Rakocijevog ustanka. Uesnici ustanka koji su se vratili u predvienom roku amnestirani su. Oni koji se nisu vratili, meu njima i Rakoci i Berenji, proglaeni su izdajnicama drave i konfiskovana je sva njihova imovina. Zakonom je utvreno da kmetovi prilikom putovanja iz jedne u drugu upaniju moraju posedovati dozvolu. Ponuen je i svojevrstan maarski Einrichtungswerke koji je sadrao predloge u vezi sa reformama u oblasti politikog ureenja, oivljavanja trgovine, poljoprivrede, zanatstva, u vezi sa verskim pitanjima itd. Osnovane komisije je do sledeeg sabora trebalo da ponude reenja postojeih problema. Prema novim zakonima, Maarska komora vie nije bila podreena bekoj, ve neposredno kralju, a Beka komora je predala Maarskoj upravu novoosvojenih krajeva, s izuzetkom Vojne krajine. Na saboru je donet zakon koji je potvrdio verske odluke sabora odranih 1681. i 1687. godine, uz ogranienja koja su proisticala iz uredbe Leopolda I iz 1691. godine pod nazivom Explanatio Leopoldina. Odreeno je, takoe, da se crkveni sabori ili drugi vidovi masovnih narodnih okupljanja mogu odravati samo uz prethodnu kraljevu dozvolu. Meu najvanijim zakonima bili su oni koji su se odnosili na vojna pitanja. Maarskom saboru zakonom je potvreno pravo da odluuje o porezu za izdravanje stajae vojske. Reenja vezana za vojsku dovela su do ukidanja posebnih maarskih vojnih formacija, iji su pripadnici ukljueni u carsku armiju. Maarski stalei su u poetku eleli sopstveni maarski ratni savet zaduen za samostalnu maarsku vojsku, ali 183

je, zbog protivljenja dvora i jo jake svesti o turskoj opasnosti, sabor prihvatio reenje koje je vladar nalagao. Stalei su ipak postigli da se ouva nesavremena plemika insurekcija, koja je bila pravna podloga plemike osloboenosti plaanja poreza. Stajaa vojska je bila podreena Dvorskom ratnom savetu, komandni jezik bio je od pedesetih godina 18. veka nemaki, a oficirski kadar dinastiki nastrojen, u poetku sa malim brojem maarskih oficira. Tokom kasnijeg razvoja brojno stanje vojske je ogranieno na 108.000 vojnika. Vojska je popunjavana regrutacijom: svaka upanija je bila obavezna da d odreeni broj vojnika. Od 1752. godine svaki oficir koji je deset godina valjano obavljao svoju dunost morao se smatrati plemiem. Drugi vid odbrambenih snaga predstavljala je plemika insurekcija. Zapovednik tih snaga bio je palatin. Najveu ulogu plemika insurekcija je odigrala u vreme Rata za austrijsko naslee i za vreme Napoleonovih ratova. Stalei su sebi zadrali pravo izglasavanja vojnog poreza i regrutacije. Porezi su izglasavani na tri godine, a plaali su ih kmetovi i graani, dok je plemstvo sebi za veita vremena obezbedilo osloboenje od plaanja poreza. Jedna od sutinskih posledica Karlovakog i Satmarskog mira bila je injenica da je Maarska razoruana. Maarska pogranina vojska je rasputena, u zemlji se nalazila carska vojska pod komandom preteno nemakih oficira i Dvorskog ratnog saveta. Vojsku novostvorene Vojne krajine inili su veinom Srbi koji su uivali relativno iroku samoupravu i bili su neskloni feudalnom i dravnom ureenju zemlje. Maarski stalei su izgubili svoje legalno pravo na zatitu svojih privilegija, stalekog ustava i verskih sloboda oruanim otporom vladaru, koji su uivali od 1222. godine. Zatitu svojih prava mogli su da ostvaruju mirnim putem preko sabora i plemikih upanija. Uslovno reeno, od ratnikog naroda Maari su postali narod pravnika. Maari vie nisu morali da se bore protiv Osmanlija, ali je oslabila i nada u nezavisnu dravu.

Maarska pragmatika sankcija

Posle smrti Karlovog jednogodinjeg sina Leopolda (1716. godine) okosnica spoljne i unutranje politike Karla VI postalo je pitanje nasledstva prestola u zemljama Habzburke monarhije. Pragmatika sankcija, koja se zasnivala na tajnom porodinom ugovoru Habzburga iz 1703, godine, izmeu ostalih, regulisala je i to pitanje. Sutinu dokumenta predstavljao je princip da se sve kraljevine i zemlje pod vlau Habzburga nasleuju kao nerazdvojna celina. U sluaju da Karlo VI umre bez mukog naslednika, prema odredbama Pragmatike sankcije, presto bi pripao najstarijoj kerki Mariji Tereziji. Meutim, porodini ugovor Habzburga nije obavezivao ni zemlje unutar Habzburke monarhije niti strane zemlje, te je Karlo VI uloio veliki napor da obezbedi njegovo opte prihvatanje. Usvajanjem ovog dokumenta u formi ustavnog zakona od strane stalekih skuptina, Karlo VI je, osim obezbeenja prestola svojim naslednicima, eleo da stvori vrstu dravnopravnu vezu izmeu svih dominijuma svoje dinastije, bez obzira da li oni pripadaju naslednim habzburkim zemljama (Donja i Gornja Austrija, unutranja i prednja Austrija), Nemakom carstvu (eka), ili se nalaze van nje, kao Maarska. Hrvatski sabor je jo pre zvaninog proglaenja Pragmatike sankcije (1713. godine) prihvatio nasleivanje prestola od strane Habzburga po enskoj liniji, a u periodu od 1720. do 1725. i ostali staleki sabori, ime je ovaj, ne mali, problem reen unutar Habzburke monarhije. Radi usvajanja Pragmatike sankcije, Karlo VI je 1723. godine sazvao i Maarski dravni sabor. injenica da je Hrvatski sabor jo 1712. godine prihvatio ovaj dokument 184

skrivala je opasnost da, u sluaju da ga Maarski sabor ne prihvati, odnosno da izabere linost iz druge dinastije, doe do raskida vievekovne dravne zajednice sa Hrvatskom. Usled ove mogunosti, kao i zbog iroke aktivnosti koju je dvor pre poetka zasedanja sabora razvio meu maarskim politikim krugovima, Maarski sabor je odmah na poetku zasedanja dobrovoljno ponudio da prihvati nasleivanje i po enskoj liniji. Tri zakona koji se odnose na ovo pitanje poznati su kao Maarska pragmatika sankcija. Prema tim zakonima, maarska kruna se unutar habzburke kue nasleuje po enskoj liniji koja potie od Leopolda I, prema principu primogeniture, sledeim redosledom: kerke Karla III, zatim kerke Jozefa I, pa Leopoldove kerke, s time da unutar enske linije koja doe na presto vaeim se ponovo smatra nasleivanje po mukoj liniji. Posle izumiranja enske linije Leopolda I pravo izbora kralja vraa se maarskoj naciji. Prema odredbama Maarske pragmatike sankcije, Kraljevina Maarska i nasledne pokrajine nerazdvojno su povezane (indivisibiliter as inseparabiliter) i dune su jedna drugoj da pomau u sluaju spoljnog napada (contra vim externam); kralj mora poloiti zakletvu na potovanje i ouvanje zakona Maarske, odnosno privilegije plemstva. Maarska pragmatika sankcija sadravala je jo jednu odredbu koju su u momentu donoenja ovog dokumenta savremenici smatrali drugorazrednim pitanjem, a koja je kasnije postala izuzetno vana: zemlje u okviru krune sv. Stefana, to znai Maarska, Hrvatska, Slavonija i Erdelj, takoe predstavljaju nerazdvojnu celinu. Pomenuta tri zakona postali su osnova razvoja javnopravnih odnosa i dravnopravnog poloaja Maarske do 1918. godine. Osim to je potvrdio neke od zakona donetih na prethodnom dravnom saboru, meu vie od stotinu zakona, doneti su zakoni o oslobaanju od poreza posednikog plemstva, o organizaciji vrhovnog sudstva i Namesnikog vea, osnivanju Dravnog arhiva i o stranim kolonistima u zemlji (seljaci su osloboeni plaanja poreza pet godina, a zanatlije 15 godina).

Upravni organi Maarske od 18. veka

Prema odlukama sabora od 1715. i 1723. godine, reorganizovani su glavni autonomni dravni, upravni i sudski organi Maarske. Najvaniji dravni organi, kako su ih svojevremeno nazivali dikasterije (dicasteria, kormnyszk), bili su podreeni direktno vladaru i nisu bili odgovorni dravnom saboru. S obzirom na to da su njihovi lanovi bili maarski velikai, predstavljali su kompromisno reenje podele vlasti izmeu habzburkog vladara i maarskog plemstva. Najvii rang imala je Maarska kraljevska dvorska kancelarija (Cancellaria regia Hungarico-aulica) u Beu. Njen zadatak je bio da vodi prepisku sa carskim, centralnim dravnim uredima. Podnosila je predstavke maarskih stalea dvoru i obratno, preko nje su kraljeve odluke, uredbe i pisma dolazili do Namesnikog vea koje ih je prosleivalo dalje. Kancelari su poticali iz redova maarskog svetovnog i duhovnog plemstva. Namesniko vee (Consilium locumtenentiale), osnovano 1723, bilo je najvia dikasterija na nivou Maarske, koje je rukovodilo izvrnom vlau i unutranjom upravom zemlje. Bilo je najvaniji organ novog politikog sistema zemlje. Njime je predsedavao palatin, odnosno kraljev namesnik, a njegovo sedite je do 1784. godine bilo u Pounu, a posle u Budimu. U poetku se sastojalo od 22 svetovna i duhovna plemia koje je birao vladar. Njegov delokrug je bio irok, od ubiranja vojnog poreza, voenja katastarskih knjiga, odravanja reda i mira, organizacije zdravstva, trgovine i carine, do kontrole sprovoenja 185

zakona i uredbi. Istina, njegova ovlaenja u pogledu trgovine i carina bila su uska, a nisu se odnosila na koloniste i vojsku. Pitanja vezana za snabdevanje vojske i njihove veze sa civilnim vlastima reavala je Zemaljska komisija (Comissariatus provincialis), organizovana takoe 1723. godine. Finansijskim poslovima (znai kraljevskim posedima, prihodima od rudnika i svim ostalima prihodima) bavila se Maarska kraljevska dvorska komora, shodno odredbama 18. zakonskog lanka iz 1715. godine. Najvaniji stub vlasti stalea bio je Dravni sabor (Dieta). Bio je dvodoman. Gornji dom su inili predstavnici magnata i prelati i njemu je predsedavao palatin. Donji dom su inili poslanici upanija i slobodnih kraljevskih gradova i njime je predsedavao tzv. personalis (szemlynk). Upravni organi srednjeg nivoa bili su upanije i slobodni kraljevski gradovi. upanije su bile autonomne organizacije lokalnog plemstva, imale su pravo da na svojim generalnim skuptinama donose statute, da u svom delokrugu reavaju pitanja vezana za upravna, ekonomska i sudska pitanja i da, radi zastupanja svojih interesa, izaberu svoje poslanike za Dravni sabor i formuliu im uputstva. Mada su u pogledu voenja poslova potpadali pod nadzor Namesnikog vea, ipak su u prvom redu bili organi staleke vlasti. Toj njihovoj ulozi nije smetala ni injenica da je glavne upane birao vladar, jer je i njih morao izabrati iz redova maarskih magnata. Ispod jurisdikcije upanija bile su izuzete odreene privilegisane oblasti (Jaskun okrug, tzv. Hajduag, Potiski i Velikokikindski distrikt). Slobodni kraljevski gradovi imali su privilegije koje su im garantovale srazmerno visoku autonomiju u oblasti ekonomskih pitanja, gradske uprave, finansija, sudstva i verskih pitanja. Slobodni kraljevski gradovi su bili izuzeti ispod jurisdikcije upanija. U javnopravnom pogledu iznad njih stajao je samo kralj, koji je ujedno bio i njihov vlasnik. Smatrani su za pravna lica i uivali su sva prava koja iz toga proistiu. Tretirani su kao kolektivni plemii: imali su svoj grb, peat, pravo donoenja gradskog statuta, izbora svetenika u gradu (patronat), pravo na korienje malih kraljevskih prava (prodaja pia, proizvodnja piva, dranje mlinova, mesarnica, lov, ribolov), ubiranja carina, pravo da svojim stanovnicima daju ili oduzmu status graana, pravo odravanja vaara (ius nundinarum) i zaustavljanja robe, mogli su imati svoje kmetove, na svoju robu su bili osloboeni plaanja tridesetine, carina i skelarina. Sabori iz 1715. i 1723. godine reformisali su i ve veoma nesavremen i mnogo kritikovan spor sudski sistem. Najvia sudska vlast bila je Tabla sedmorice (Tabula septemviralis), kojoj je predsedavao palatin. Nia instanca bila je Kraljevska tabla (Tabula regia) pod predsednitvom personalisa. Ova dva suda zajedno nazivana su Kraljevskom kurijom. Nie instance bile su etiri okrune table. Na najniem nivou bili su upanijski i gradski sudovi, a za kmetove vlastelinski sudovi. *** Satmarski mir i pomenuti dravni sabori bili su dogaaji od sudbonosnog znaaja za istoriju Maara u 18. veku. Njima je Kraljevina Maarska, posle dugotrajne borbe, teritorijalno i politiki konano integrisana u Habzburku monarhiju. Nastalo stanje bilo je rezultat velikih kompromisa, pre svega od strane maarskih stalea. Formalno je sauvana dravnopravna samostalnost zemlje, opstao je najvei deo postavki stalekog ustava, posebni maarski zakoni i privilegije, kao i princip podele zakonodavne vlasti izmeu kralja i Dravnog sabora. Opstao je i reformisan je upravni i sudski sistem na svim nivoima nosioci funkcija su i dalje bili iskljuivo domai ljudi. S druge strane, usled gubitka sopstvenih oruanih formacija i prava na oruani otpor, u odnosima stalea i 186

vladara odluujua re pripala je vladaru, pri emu je on neretko uspevao da svoju volju sprovodi mimo centralnih maarskih dravnih ustanova, a ponekad i suprotno maarskim nacionalnim interesima. Odnosi izmeu beke administracije i maarskih stalea ni u 18. veku nisu bili harmonini, ali su, za razliku od 16. i 17. veka, i pored kriznih perioda, ostali u okvirima politike borbe, voene pre svega preko dravnih sabora. U tim odnosima teku hipoteku predstavljalo je nepovoljno reenje verskih prava protestanata i agresivna politika Katolike crkve usmerena na njihovu rekatolizaciju, pri emu protestanti vie nisu raspolagali nijednim od sredstava kojim su se u prethodna dva veka uspeno suprotstavljali takvoj politici. Maarski stalei su neprestano negodovali i zato to beki dvor nije sproveo potpunu upravnu integraciju zemlje (Erdelj, Vojna granica, Banat), i zbog naina kolonizacije slabo naseljenih oblasti povraenih od Osmanlija, zbog nepostojanja samostalne maarske vojske, gotovo nikakvog uticaja na spoljne poslove, sve veeg uticaja stranih crkvenih ljudi na voenje crkvene politike Maarske itd. Bez obzira na sva sporna pitanja, dugo oekivano osloboenje od Osmanlija i ujedinjenje zemlje, neuporedivo vea politika stabilnost, ekonomske, politike i kulturne prednosti ivota unutar velike carevine, kao i garancija stalekih privilegija u politikom i ekonomskom ivotu zemlje, uinili su da pretean deo aristokratije i plemstva to smatra prihvatljivom cenom za gubitak nezavisnosti zemlje i dela svojih prava. Ovo tim vie to je u novim okolnostima postojala stvarna mogunost za obnovu zemlje, smanjenja njene relativne zaostalosti i ukljuivanja u evropske privredne i kulturne tokove. Razume se, postojali su mnogi teki problemi koje je trebalo hitno reiti: kolonizacija ratom i tekim epidemijama kuge opustoenih centralnih oblasti zemlje, melioracija, oivljavanje ekonomije i privredno povezivanje donedavno razdvojenih delova drave, reenje nagomilanih napetosti na relaciji vlastelin-kmet, kao i sve prisutniji problemi koje je nametala promena etnike strukture stanovnitva.

Ratovi Karla VI posle Ratatskog ugovora

Posle tekih ratnih godina, poev od kuruckog pokreta 1672, preko Bekog rata, Rata za pansko naslee i Rakocijevog ustanka, Habzburka monarhija je bila iscrpljena, u mnogim oblastima opustoena i izranjavljena. U takvim uslovima dvor i maarski stalei smatrali su da je neophodan dui period mira radi reavanja mnogobrojnih otvorenih unutranjih pitanja. Raznovrsnim merama eleli su da podstaknu sreivanje javnopravnih, privrednih, politikih i civilizacijskih prilika u zemlji. Meutim, spoljnopolitiki dogaaji su takvu delatnost u velikoj meri omeli. Austrijska monarhija je za vreme vladavine Karla VI vodila etiri rata: dva sa Turskom, jedan sa panijom i uestvovala je u Ratu za poljsko naslee. Lieni svoje vojne organizacije, Maari vie nisu imali mogunost da samostalno nastupaju, i u narednim ratovima uestvovali su u sastavu regularne austrijske vojske. Do rata sa Turskom dolo je zbog napada Turske na Mletaku republiku: uz poveano samopouzdanje posle pobede izvojevane protiv Rusije 1711. godine i pogreno procenjujui da e u eventualnom ratu sa Habzburkom monarhijom Maari stati na njihovu stranu, turska vojska je 1714. godine zauzela najvanije mletake posede na Peloponezu. Time je naruila Karlovaki mir i izazvala Habzburku monarhiju. Cenei da je rat neizbean, Karlo VI je aprila 1716. zakljuio vojni savez sa Mletakom republikom. Odgovor Porte je bila objava rata. Bez obzira na nereene sporove s Austrijskom monarhijom, panija i Francuska su obeale neutralnost. Zahvaljujui tome, 187

Habzburka monarhija je mogla da usmeri sve svoje snage protiv Osmanskog carstva. Odmah posle objave rata osmanska vojska, sa skoro 200.000 vojnika, krenula je u pravcu Petrovaradina. Carska vojska, pod komandom general-lajtnanta Eugena Savojskog, sa 65.000 vojnika, okupljala se kod Futoga. Bila je znatno malobrojnija od osmanske, ali je raspolagala boljim naoruanjem i visokim moralom. Rezultati mudre Karlove politike prema Maarskoj posle Satmarskog mira pokazali su se upravo u odlunosti i moralu vojske. Maarski vojnici i vojni komandanti, kao to su bili zapovednik konjice Jano Palfi, husarski komandanti Ebergenji i Nadadi ili andor Karolji (koji je uvao severoistonu granicu od planiranog upada Rakocijevih sledbenika), dali su sve od sebe za odbranu od Osmanlija. U borbenim dejstvima istakli su se i srpski graniari. Prve borbe voene su 1. avgusta 1716. blizu Sremskih Karlovaca izmeu Palfijevih husara i turske konjice, da bi ubrzo (5. avgusta) dolo do velike bitke kod Petrovaradina, u kojoj je osmanska vojska pretrpela teak poraz. Poginuo je i veliki vezir Damad Alipaa, dok je hrianska vojska zaplenila kompletan turski logor sa 160 topova. Posle pobede carska vojska je prodrla u Banat i, posle etrdesettrodnevne teke opsade, zauzela Temivar, a ubrzo i preostale banatske tvrave, sem Orave. U daljem prodoru osvojeni su Mala Vlaka i Bukuret, gde je zarobljen vlaki knez koji je podravao Portu. Zahvaljujui ovim vojnim uspesima, okonana je 164godinja osmanska vlast u Banatu. Maarska je povratila svoje predmohake granice. Posle prodora Karlove vojske u Moldaviju, pri kraju godine, Osmansko carstvo je zatrailo mir. U elji da iskoristi rezultate uspenog ratovanja, Karlo VI je odbio ponueni mir i ratne akcije su nastavljene sledee godine. Posle ponovnog okupljanja kod Futoga, juna 1717, deo hrianske vojske je preao Dunav kod Paneva i 18. juna opseo Beograd. Osvajanje grada nije bio lak zadatak s obzirom na to da ga je branilo 30.000 vojnika i 600 topova. tavie, pod vostvom velikog vezira, u deblokadu Beograda krenula je jaka turska vojska. Eugen Savojski se naao pred tekom odlukom: da li osloboditi grad opsade ili sa znatno manjim snagama prihvatiti borbu na dve strane. U meuvremenu veliki vezir je poslao izaslanika kod komandanta tvrave radi usaglaenja zajednike akcije protiv hriana. Nekadanji kuruc, Jano Vekonj, umesto u tvravu, prosledio je pismo Eugenu Savojskom. Saznavi da Turci za naredni dan spremaju koncentrisani napad sa dve strane, Savojski se odluio na opasan potez: ostavivi manji odred da spreava ispade iz tvrave, sa veinom vojske sukobio se s armijom velikog vezira Halila Hadije i u tekoj bici u kojoj se na trenutke inilo da e Turci pobediti porazio vezirovu vojsku (16. avgusta 1717). U ruke hriana ponovo je pao ceo turski logor sa svim dragocenostima i vojnom opremom. Carska vojska zaposela je beogradsku tvravu 22. avgusta. Sjajna pobeda i zauzimanje Beograda bili su tim znaajniji jer je carska vojska na drugim delovima fronta vodila teke borbe s Osmanlijama. Situaciju je pogorao prodor Tatara u Erdelj, ali su tatarsku vojsku ubrzo proterali narodni ustanici. Ferenc Rakoci II je iz Francuske stigao u Osmansko carstvo da bi sa svojim kurucima upao u Maarsku, ali u trenutku njegovog dolaska Beograd je ve bio zauzet, a turska civilna i vojna administracija u panici zbog mogueg daljeg prodora hriana na osmansku teritoriju. Meutim, slino kao i tokom Bekog rata, zavist zapadnoevropskih suparnika Habzburga jo jednom se uplela u sudbinu balkanskih naroda: cenei da bi dalji uspesi Austrijske monarhije ugrozili njene interese, panija je, poto je napala habzburku Sardiniju, pokrenula rat protiv Monarhije. Posle kraeg dvoumljenja, procenjujui da su 188

zapleti na zapadu znaajniji od rata s Osmanlijama, Karlo III je 21. jula 1718. zakljuio mir s Osmanskim carstvom u Poarevcu. Prema odredbama mira, osloboene oblasti Banata, Slavonije i Srema, Bosanska Posavina, Smederevski sandak i delovi Vlake do reke Olte ostali su pod vlau Austrijske monarhije. Mletaka Republika je izgubila posede na Peloponezu, a u zamenu je dobila nekoliko tvrava u Albaniji. Turska je odbila zahtev Karla VI da preda Rakocija i njegove pristalice. Potvreno je pravo austrijskih trgovaca da slobodno trguju po Osmanskom carstvu i balkanskih da trguju po Habzburkoj monarhiji (ovu mogunost su tokom 18. veka balkanski trgovci koristili spretnije od austrijskih). Radi zatite interesa svojih podanika, Habzburka monarhija je osnovala konzulate po Osmanskom carstvu. Protiv pokuaja ponovnog osvajanja ranijih panskih poseda u Italiji (17171719) Habzburka monarhija je za saveznike pridobila Englesku, Holandiju, pa ak i Francusku, te panija nije uspela da ostvari svoje ciljeve. Morala je da prihvati Londonski sporazum kojim je predviena ponovna raspodela spornih teritorija. Karlo VI se konano odrekao prava na paniju, a umesto Sardinije dobio je Siciliju (1720). paniji su pripale Parma, Pjaenca i Toskana. Ovim mirom Habzburka monarhija je dostigla najvee prostranstvo u svojoj dotadanjoj istoriji (oko 725.000 km), ali ga nije zadrala ni do kraja Karlove vladavine. Mo Karla VI je posle ovih ratova bila na vrhuncu. Francuzi i veani su potisnuti iz Nemakog carstva. Francuska se zalagala za mirne odnose s Austrijskom monarhijom. Hegemonija Habzburga u Nemakom carstvu bila je sigurna, a njen posed Belgije, velikog dela Italije i Maarske bio je osiguran. Maarska koja je, zbog svog otpora integraciji u Habzburku monarhiju i turske okupacije, prethodnih vekova umanjila snagu dinastije, sada joj je svojim materijalnim i ljudskim potencijalima samo poveavala mo. inilo se da je dolo vreme da se vea panja posveti unutranjoj politici. Meutim, spoljnopolitiki zapleti su ubrzo primorali Austrijsku monarhiju na voenje ratova, koji su bili manje uspeni od prethodnih. U Ratu za poljsko naslee (17331735) izgubljeni su Napulj i Sicilija. Godinu dana posle zavretka ovog rata umro je Eugen Savojski. Sem to je izgubila svog najboljeg vojskovou, bio je to veliki gubitak za Austrijsku monarhiju jer je Savojski, za razliku od Karla VI, imao jasnu spoljnopolitiku zamisao. Izvlaei zakljuke iz neuspelog nasleivanja panskog prestola, Savojski je smatrao da teite habzburkih poseda treba da budu podunavske oblasti i da Habzburka monarhija svoju budunost treba da potrai na istoku, a ne na zapadu. Predlagao je irenje prema Balkanu. Ubrzo se pruila prilika za ostvarenje tih zamisli. Karlo VI je, na osnovu saveznikog ugovora sa Rusijom 1737. godine po drugi put zaratio s Osmanskim carstvom. Raunajui da e rat s Osmanlijama bogato nadoknaditi gubitke iz prethodnog rata, Austrijska monarhija je protiv Turske pokrenula ne samo ugovorom predvienih 30.000 vojnika ve gotovo celokupnu svoju armiju. Pri tome komandu nije poverila tada najtalentovanijem vojskovoi Janou Palfiju, ve surevnjivim, manje sposobnim generalima Sekendorfu, Hildburghauzenu, Kenigseku, Valisu i Najpergu, koji su se smenjivali na elu vojske. Osmansko carstvo je svojim glavnim neprijateljem smatrala Austrijsku monarhiju, a ne Rusiju, te je protiv nje koncentrisala svoje snage, a one nisu bile male, tim vie to su ih uvebali i savetovali francuski oficiri. Vrednost osmanske vojske ubrzo se pokazala na ratitu: posle prvih znaajnih uspeha habzburke vojske tokom prve godine ratovanja, osmanska vojska je 1738. godine preuzela inicijativu, zauzela Oravu i, kod Grocke 23. jula 1739, u otvorenoj bici potukla austrijsku vojsku i povratila Beograd. Usled katastrofalne finansijske i vojne situacije, bekom dvoru nije 189

preostajalo nita drugo sem da okona rat. Prema Beogradskom miru iz 1739. godine, izgubljene su sve tekovine Poarevakog mira, sem Srema i Banata.

Vojna granica
Usled pomeranja dravnih granica Habzburke monarhije na liniju SavaTisa Mori tokom Bekog rata, odmah posle zakljuivanja Karlovakog mira preduzete su mere za naputanje dotadanjeg odbrambenog sistema i izgradnju nove vojne granice prema Osmanskom carstvu. Petog februara 1699. Dvorski ratni savet je doneo odluku o rasputanju jednog dela regularnih maarskih pukova i pogranine vojske; o ruenju odreenog broja tvrava u unutranjosti zemlje (da ne bi mogle posluiti kao oslonac eventualnom protivhabzburkom ustanku Maara), kao i o obrazovanju Potiskopomorike vojne granice. Na osnovu tih i kasnijih odluka, sledeih decenija organizovana je i stalno unapreivana Vojna granica, ali na bitno drugaijim osnovama od preanjeg odbrambenog sistema. Usled osloboenja celog Banata 1718. godine i pritiska maarskog plemstva, 17431750. godine dolo je do znaajnih promena u Vojnoj granici: rasformirana je Potisko-pomorika granica i formirana je Banatska vojna granica koja je 1768. teritorijalno organizovana i podeljena na tri puka: Nemako-banatski, Srpskobanatski i Rumunsko-banatski (ukinuta 1871). Osnovni zadatak Vojne granice bio je da osigura granice drave od turskih upada i da, pored redovne, stajae vojske smetene po naseljima irom Monarhije, dinastiji osigura stalan priliv lojalne i jeftine vojske. Sem vojnih, osnivanjem Vojne granice reavani su i izvesni politiki problemi. Iz unutranjopolitikih razloga, delu srpskog naroda koji se 1690. uselio u Maarsku nije dodeljena posebna teritorija za nastanjivanje, te su njihovo naseljavanje i organizacija na teritoriji Vojne granice reavali i taj problem, kao i problem popune graniarskih jedinica. Koliko je bila usmerena protiv Osmanskog carstva, Vojna granica je bila usmerena i protiv buntovnih Maara, to se pokazalo za vreme Rakocijevog ustanka i maarske revolucije i oslobodilakog rata 1848/1849, kada je u borbi protiv Maara uestvovalo oko 40.000 krajinika. Maarski politiari su stvaranje Vojne granice posmatrali sa nezadovoljstvom. Osnovni problem predstavljala je injenica da je njenom organizacijom znaajan deo dravnih teritorija Maarske izuzet ispod jurisdikcije najviih maarskih stalekih ustanova, kao i ispod regionalnih upravnih i sudskih organa organizovanih u okvirima upanija. S druge strane, organizacione osnove i politiki znaaj Vojne granice bili su potpuno razliiti od nekadanjeg protivturskog odbrambenog sistema: preanja granica preteno se oslanjala na tvrave i druge objekte maarskih svetovnih i crkvenih velikaa, ije su posade veinom inili Maari; stalei su znaajnim finansijskim sredstvima uestvovali u njenom izdravanju; mada je bila pod vrhovnom komandom Dvorskog ratnog saveta, vojni komandanti su imali prilinu samostalnost u svojim akcijama; usled stalnog pograninog ratovanja, iroki slojevi stanovnitva su se militarizovali. Sve je to omoguilo da se pogranini odbrambeni sistem iskoristi ne samo protiv Osmanlija ve, po potrebi, i protiv Habzburga. Njegovim naputanjem i organizovanjem Vojne granice, iskljuenjem maarskih politikih inilaca i uz oslonac dvora na potpuno drugaije elemente u socijalnom, etnikom, finansijskom, vojnom i upravnom pogledu Maari nisu izgubili samo svoje najvrednije vojne formacije ve je smanjen i njihov politiki znaaj, to je, naravno, imalo svoje politike posledice. Maarskim politiarima je bilo jasno da nainom organizacije Vojne granice beki dvor svesno nastoji da umanji znaaj 190

maarskih stalea i maarskog ivlja u Habzburkoj monarhiji.

Kolonizacija osloboenih oblasti

Vek i po duga osmanska vlast, ratovi, Rakocijev ustanak i strahovite epidemije kuge desetkovale su stanovnitvo meureja Dunava i Tise i junih krajeva Maarske. Jedan od najpreih ciljeva beke administracije bila je kolonizacija stranog stanovnitva u opustoenim oblastima. Ona je, sem ekonomskih razloga, sprovoena i sa politikim ciljem da se maarska komponenta Monarhije u etnikom, ekonomskom i politikom pogledu u to veoj meri oslabi. Mada je ve krajem 17. veka poeo proces unutranje migracije i povratka starog stanovnitva iz Gornje Maarske, ponovno naseljavanje regiona teklo je preteno putem kolonizacije. Kolonizaciju je delom sprovodila drava, delom privatni zemljoposednici. Poetak zvanine politike organizovanog useljavanja vezuje se za kralja Karla III, od dvadesetih godina, mada je organizovano useljavanje Srba sprovedeno veim delom jo za vreme Leopolda I godine 1690. U svom proglasu upuenom nemakom stanovnitvu Porajnja, Karlo III je istakao da namerava Maarsku, opusteli bastion odbrane hrianstva, da naseli Nemcima. Do vee imigracije dolo je za vreme vladavine Marije Terezije, koja je 1766. godine osnovala i poseban dravni ured za pitanja imigracije. Nemce su na komorskim dobrima oekivala izgraena, opremljena sela i viegodinja osloboenost plaanja poreza. Njihovim useljavanjem nastala su svojevrsna vapska seoska naselja u brdskim oblastima Bakonja, Pilia, Vertea, u okolini Budima i Pete, u Satmaru, Tolni, Baranji, Bakoj i Banatu. Nemaki seljaci koji su se useljavali u Baku i Banat, na osnovu odluke Maarskog sabora iz 1723. godine, osloboeni su plaanja poreza pet godina, a zanatlije 15 godina. Feudalne obaveze kolonista bile su regulisane ugovorima, imali su pravo selidbe, rabotu su mogli da otkupe, a sistem po kome je zemljini posed nasleivalo samo jedno od dece, obino najstariji sin, spreavao je usitnjavanje njihovih poseda. S druge strane, emigracija iz Nemakog carstva pridonela je stiavanju socijalne napetosti u nekim njenim oblastima: posle veoma osetnog pada broja stanovnika posle Tridesetogodinjeg rata, vlastela je opustele parcele i sela prikljuila svojim alodijalnim zemljitima, te se krajem 17. veka, kada se broj stanovnika vratio na predratni nivo, javila kod seljatva glad za zemljom. Nemaki seljaci su se iseljavanjem u Maarsku oslobaali feudalnih obaveza koje su bile tee nego maarske. Tokom 18. veka u Maarsku se uselilo preko milion i po (prema nekim podacima, znatno vie od dva miliona) ljudi, od ega preko petsto hiljada Rumuna, 300.000 400.000 Srba, preko pola miliona Nemaca, na hiljade Bugara, Jevreja, Jermena, Cincara, Klimenta, Cigana, Francuza, panaca i drugih, ime je etnika i verska struktura stanovnitva zemlje bitno izmenjena. Veina kolonista naseljavala se u junim upanijama zemlje, te je ova oblast postala u etnikom i verskom smislu najarenija u evropskim razmerama. Oblasti juno od Moria i istono od Tise do podnoja Karpata i Dunava organizovane su u Temivarski Banat (Banatus Temesvariensis), koji je bio izuzet ispod jurisdikcije maarskih dravnih organa i nalazio se u posedu Beke komore i pod vojnom upravom iz Bea. Prvi upravitelj Temivarskog Banata, general Mersi, slino nainu organizovanja Vojne granice, najpre je darivao zemlju Srbima i Rumunima, a kasnije su se, uz poreske i druge olakice i obeanja verske tolerancije, naseljavale pre svega nemake, ali i francuske, italijanske, panske, eke i bugarske porodice. Pri tome je beki dvor do 1778. godine izbegavao, pa i spreavao, rekolonizaciju Maara, 191

obrazlaui to tvrdnjom da su Maari buntovnici, nedovoljno lojalni dvoru, te da bi bilo opasno njihovo vraanje u oblasti uz dravnu granicu. Posebno svojstvo kolonizacije Banata bila je i injenica da su za vreme Marije Terezije u ovu oblast naseljeni i nepoeljni elementi i kanjenici. Do 1780. godine u Temivarskom Banatu kolonizovano je preko 800 sela, ali je i u razdoblju od 1786. do 1846, kada je ve dolo do usporavanja naseljavanja, u istoj oblasti zabeleeno preko 400 sluajeva kolonizacije. Naravno, i stanovnitvo Srema i Bake uveavalo se velikom brzinom, te se, od oko sto hiljada ljudi, koliko je u Banatu, Bakoj i Sremu ivelo 1720, za skoro sedamdeset godina, do 1787, broj stanovnika veoma pribliio, a do 1827. znatno i premaio jedan milion. Odnos Maara prema kolonistima bio je dvojak. Maarski stalei i posednika klasa su naseljavanje opustelih oblasti smatrali neophodnim zbog ekonomskih i fiskalnih razloga. Meutim, nain na koji je kolonizacija sprovoena bio je u suprotnosti sa njihovim nacionalnim interesima, jer je dvor davao prednost nemaarima. iroke verske, kulturne, ekonomske, pa i politike privilegije Srba, odnosno znatne ekonomske olakice davane nemakim kolonistima, stavljali su ih u povlaeniji ekonomski poloaj od starog ili rekolonizovanog maarskog ivlja, a pripadnost favorizovanoj katolikoj veri nemakih kolonista i crkvene privilegije pravoslavnog stanovnitva takoe su pridolice izdizali iznad maarskih kalvinistista, koje je dvor jedva tolerisao. Vodeim linostima maarskog politikog ivota bilo je takoe jasno da se kolonizacijom nemaara osetno menja etniki sastav stanovnitva zemlje (tokom 18. veka udeo Maara u ukupnom stanovnitvu zemlje opao je za oko 15 posto!) i da se time smanjuje otporna snaga nacije politici dvora. Pri tome, maarskim staleima je ozbiljan problem predstavljala injenica da je teritorija Vojne granice izuzeta ispod nadlenosti maarskih dravnih organa i da iroko podruje Banata posle Poarevakog mira nije prikljueno upravnom sistemu zemlje, tim pre to je beka administracija Banat smatrala oglednom oblau koju je naseljavanjem i ekonomskim merama elela da pretvori u posebno znaajan razvijen region. Pored kolonizacije nemaara, drugo osetljivo pitanje u odnosima dvora i maarskih stalea bio je nain obrazovanja Vojne granice.

Poloaj protestanata u 18. veku

Uz nain organizacije Vojne granice i sprovoenja kolonizacije, jedan od nezaobilaznih kamena spoticanja u odnosima Habzburga i Maara bio je odnos dvora prema protestantskoj veri. Pitanje je bilo od ne malog znaaja ako se uzme u obzir da je poetkom 18. veka bar polovina Maara pripadala toj konfesiji i da su u prolosti ve ratovali sa dinastijom zbog njene protivreformacijske politike. Do naglog pogoranja poloaja protestanata dolo je posle Veelenjijeve zavere, to je, izmeu ostalog, izazvao i pokret kuruca 16721685. godine. Posle Karlovakog mira u osloboenim oblastima Leopold I nije dozvoljavao ispovedanje protestantske vere, mada se to u praksi nije moglo u potpunosti sprovoditi, zbog tajnog delovanja protestantskih propovednika. Drugaija je bila situacija u Erdelju, gde je opstao sistem etiri zakonom priznate religije (kalvinistike, evangelike, unitaristike i katolike), pored kojih su poseban poloaj uivale pravoslavna i unijatska konfesija. Zaobilaenjem Maarskog dravnog sabora, Leopold I je 1691. godine proklamovao uredbu (Explanatio Leopoldina) kojom je samovoljno protumaen zakon o verskim slobodama. Uredbom je razgranieno privatno i javno upranjavanje vere: javno veroispovedanje, zapravo slobodno ispovedanje vere, protestantima je dozvoljeno samo na strogo odreenim, tzv. artikularnim mestima, dok se 192

drugde vera mogla ispovedati samo u privatnom krugu (itanje naglas iz verskih knjiga, ali samo u krugu najue porodice). Poloaj protestanata u Maarskoj poboljan je za vreme Rakocijevog ustanka. Mada je on sam bio katolik (veina kuruca bili su protestanti), smatrao je da se mora obezbediti sloboda veroispovesti i razumevanje izmeu raznih konfesija. Saglasno takvom shvatanju, Rakoci je vratio na snagu zakone iz 1608. i 1647. godine koji su garantovali slobodu protestantske veroispovesti. Za vreme Rakocijevog ustanka protestantima su vraene neke njihove crkve, odnosno neke su oni sami zauzeli. Posle Satmarskog mira vraeni su zakoni iz 1681. i 1687. sa Leopoldovim tumaenjem. U 18. veku vie nije sprovoena nasilna rekatolizacija protestanata koju je drava pomagala, ali je protivreformacija nastavljena odluno i tiho. Prema zakonima iz 1715. godine, protestanti sa svojim albama vie nisu smeli da istupaju pred Dravnim saborom kao zajednica, ve pojedinano, linim obraanjem kralju i samo u svoje ime ime je pokretanje pitanja slobode veroispovesti protestanta naglo iskljueno iz politikog ivota zemlje (slian zakon pridoneo je izbijanju Bokaijevog ustanka 1604. godine). Protestanti su za podizanje, pa i za popravku svojih crkava, kao i za odravanje crkvenih skupova, morali da trae dozvolu kralja. U elji da sebi obezbedi nadzor nad protestantskim crkvama, Karlo III je 1731. i 1734. godine izdao uredbe (Carolina Resolutio), koje su za due vreme regulisale status protestanata u zemlji. Zadrano je podvajanje privatnog i javnog ispovedanja vere, kao i odgovarajua ogranienja. Privatno bogosluenje je dozvoljeno na celoj dravnoj teritoriji. Prema uredbama, protestantski propovednici su podreeni nadzoru katolikih dekana; prelazak u protestantsku veru je strogo zabranjivan i smatran je krivinim delom; meoviti brakovi su smeli biti sklapani samo pred katolikim svetenikom; o branim parnicama raspravljali su katoliki crkveni sudovi, ali su, u sluaju protestantskih branih parova, morali da sude prema protestantskom crkvenom pravu. Protestanti koji su eleli da stupe u javne slube morali su da poloe tzv. dekretalnu zakletvu, iji je tekst sadravao pozivanje na Bogorodicu i svece, to je svakom savesnom protestantskom verniku bilo nepremostiva prepreka. Posle druge Karlove uredbe iz 1743. godine protestantske crkve su osnovale po etiri evangelika i kalvinistika crkvena okruga, s izbornim superintendantnim (biskup) i svetovnim nadzornikom na elu. Evangelici su ve poetkom veka uspostavili funkciju opteg nadzornika, a 1774. godine obrazovali su i opti konzistorijum evangelika u Maarskoj. Kalvinisti nisu osnovali ovakvu centralizovanu crkvenu organizaciju. Marija Terezija je protestante smatrala jereticima i prema njima je imala neprijateljski stav koji je teko prikrivala. Zabranila je njihovo kolovanje u inostranstvu dvovekovnu praksu koja je hiljadama protestanata omoguila kvalitetno visokokolsko obrazovanje i imala primetnu ulogu u kulturnoj i obrazovnoj istoriji Maara. Kraljica je zabranila i ustanovu legacije i suplikacije; prelasci na katoliku veru su nagraivani, a protestantima su oduzete i neke kole i crkve. Smatrajui da je u interesu drave da u njenoj slubi bude to vie obrazovanih i talentovanih ljudi, car Jozef II je prema protestantima imao sutinski drugaiji odnos od svoje majke. On je teio njihovom potpunom ukljuivanju u drutveni ivot zemlje, te je ubrzo posle svog stupanja na presto proglasio Uredbu o verskoj toleranciji (25. oktobra 1781), kojom je pripadnicima kalvinistike, evangelike i pravoslavne veroispovesti garantovao slobodno ispovedanje vere i pravo na obavljanje dunosti u dravnoj upravi, pri emu je merilo trebalo da bude samo lini kvaliteti i zasluge. Prema odredbama Uredbe, u naseljima gde je ivelo bar sto protestantskih porodica bilo je dozvoljeno dizanje crkve, stana za propovednika i kole, 193

ali crkva nije smela da ima toranj, zvono i ulaz prema ulici. Kasnije je ovo ogranienje smanjeno na pedeset porodica. Protestanti vie nisu bili obavezni da polau dekretalne zakletve i postale su im dostupne sve dravne i municipalne funkcije. Meutim, i prema ovoj uredbi, u sluaju meovitih brakova, sva deca katolikog oca morala su biti katolici, a veru nekatolikog oca pratili su samo sinovi, dok su keri po majinoj liniji imale pravo da postanu katolkinje. Ova Jozefova uredba, ni uz osetan napredak, nije znaila potpunu ravnopravnost protestanata sa katolicima, jer su brojni ograniavajui propisi ostali na snazi. Jozefovu uredbu o verskoj toleranciji prema protestantima, uz izvesna proirenja prava protestanata i druge modifikacije, ozakonio je i Maarski sabor 1791. godine.

Nae ivote i nau krv!

Nedugo po zavretku nesrenog drugog Karlovog rata sa Osmanskim carstvom, iznenadnom smru cara Karla VI, 20. oktobra 1740. godine, izumrla je muka grana habzburke dinastije. Poto je, usled specifinih okolnosti nastanka i istorije Habzburke monarhije, najvaniji integrativni element bila dinastija, javila se bojazan da e se ona raspasti. Presto je, prema odredbama Pragmatike sankcije, pripao njegovoj najstarijoj kerki Mariji Tereziji, jednom od najtalentovanijih i najznaajnijih vladara dinastije. Ubrzo se pokazalo da Pragmatiku sankciju za ije je prihvatanje od strane evropskih zemalja Karlo VI svojevremeno ulagao velike napore i rtvovao odreene ekonomske i diplomatske interese zemlje strane drave ne potuju. Bavarski izborni knez Karlo Albert prvi je postavio svoje neskromne zahteve: pretendovao je na presto i zahtevao za sebe eku i Maarsku. Pruski kralj Fridrih II smrt Karla VI prokomentarisao je reima: Kucnuo je as potpunog preureenja nemakog dravnog sistema. To je zapravo oznailo poetak sto trideset godina duge borbe izmeu Hoencolerna i Habzburga za hegemoniju nad nemakim zemljama. Fridrihov odreeni cilj u ratu bilo je osvajanje leske, pokrajine sa razvijenom industrijom i pretenim protestantskim ivljem. U poetku neutralna, Francuska je postepeno postala izrazito neprijateljska. Veliki rat, koji se proirio na dobar deo evropskog kopna i brojne prekomorske kolonije evropskih sila, zapoet je napadom Fridriha II decembra 1740. Fridrihove pobede ohrabrile su Bavarce i Francuze, te su njihove vojske ubrzo prodrle u Gornju Austriju. Sa juga u napad su prele panija i Mletaka republika. Pruske trupe su u prolee 1741. osvojile lesku, a francusko-bavarske snage su tokom septembra zauzele Linc. Francuzi su sa Karlom Albertom u novembru osvojili Prag. Saveznici su znali za nezadovoljstvo maarskih stalea politikom Karla VI i raunali su da e iskoristiti povoljnu priliku za osloboenje od habzburke vlasti. Vladarka se nala u veoma tekom poloaju: u Engleskoj, starom neprijatelju Francuske, na vlasti je bila miroljubiva vlada, a u Rusiji su, posle smrti carice Ane Ivanovne, politike prilike bile nestabilne, te nije mogla raunati na njenu pomo. Dvor je bio primoran da razmilja o odbrani same prestonice. Uzgred, francuska vojska, posle osvajanja Linca i prihvatanja Karla Alberta za vladara od strane gornjoaustrijskih stalea, samo zato nije pola na Be jer francuski vodei politiari nisu eleli ruenje Habzburke monarhije. Prema nacrtu podele Habzburke monarhije, Mariji Tereziji bi bilo ostavljeno Austrijsko nadvojvodstvo i Kraljevina Maarska. U takvoj situaciji porastao je znaaj Maarske i Marija Terezija je sazvala njen dravni sabor za 18. maj. Maarski stalei su zaista bili razoarani poslednjim godinama vladavine Karla VI, pored ostalog i zato to od 1729. godine nije sazivan dravni sabor. 194

Karlo je vladao mimo sabora i nije postojala legalna mogunost za iznoenje albi i zahteva nacije. Sem pomenutih problema u vezi sa kolonizacijom i stvaranjem Vojne granice, Maare je ozlojedio dolazak stranaca na visoke crkvene poloaje i njihovo ponaanje, kao i nespremnost dvora da u ratu s Osmanskim carstvom 17371739. maarske generale postavi na visoke komandne poloaje. Neraspoloenje je izazivala i injenica to u najvanijem dravnom organu Habzburke monarhije Tajnoj konferenciji nije bilo nijednog maarskog lana. Ipak, suprotno oekivanjima evropskih dvorova, maarsko izaslanstvo priznalo je jo nekrunisanu Mariju Tereziju za kraljicu. Ostalo je pitanje kako e se odnositi Maarski sabor prema njenim zahtevima. U Donjem domu, gde je sedelo sitno i srednje plemstvo, bilo je dosta kalvinista. Meu njima je jo iveo duh Ferenca Rakocija II, sa kojim su se pre tri decenije, uz pomo Francuza, borili protiv habzburke vlasti. U prilog Mariji Tereziji ilo je preovlaujue miljenje visokog plemstva da, u sluaju propasti Habzburke monarhije, okruena neprijateljski nastrojenim dravama, nezavisna Maarska ne bi mogla dugo opstati. U skladu sa tim, zemaljski sudija Maarske Jano Palfi je ve januara 1741. pozvao narod na oruje i neposredno regrutovani dobrovoljaki odredi poslati su na ratite u lesku. Marija Terezija je 25. juna na saboru, uz veliku pompu, krunisana za kraljicu, a Jano Palfi je izabran za palatina. Tek posle krunisanja usledile su estoke rasprave izmeu kraljice i maarskih stalea. U reavanju spornih pitanja, prema miljenju maarskog plemstva, prepreku su predstavljali delovi dvorskih krugova koji su u sreivanju odnosa videli opasnost za svoj poloaj, mo i materijalne interese. injenica je da su brojni austrijski politiari svakog dinastiji najlojalnijeg Maara smatrali potencijalnim ustanikom, te se nisu oduevljavali milju da se Maari ponovo naoruaju, makar i u interesu dinastije. Ipak, dilema pred kojom su se dvorski krugovi nali bila je prilino jednostavna: pridobiti Maare, i uz njihovu vojnu pomo, pokuati odbraniti dinastiju i dravu ili mirno pustiti da je saveznike snage srue. Poto je shvatila da pridobijanje najviih predstavnika maarske staleke drave nee dati zadovoljavajui rezultat, Marija Terezija se odluila, suprotno vekovnoj tradiciji svoje porodice i savetima najbliih saradnika, da pristupi korenitoj promeni stava prema Maarima i prihvati njihove zahteve. Pri tome je nameravala da usvoji samo one koji ne bi u osnovi menjali odnos snaga u Carevini, odnosno one koji ne bi dovodili u pitanje prevlast vladarske volje nad staleima. Posle detaljnih razgovora sa palatinom i primasom Maarske, kraljica je pozvala maarske stalee 11. septembra u kraljevsku palatu u Poun, gde se odigrala nezaboravna epizoda istorije Maara i habzburke dinastije. Marija Terezija je poslanike doekala na tronu, odevena u crninu, sa krunom svetog Stefana na glavi. Oko nje su se nalazili najvii dostojanstvenici Kraljevine. Izgledala je nevino, nezatieno i izloena volji sudbine. U takvoj atmosferi, setnim glasom odrala je govor na latinskom jeziku: Naputeni od svih, traimo svoje jedino utoite u plemenitosti Maara i njihovom od davnih vremena glasovitom junatvu. U krajnjoj opasnosti u kojoj su naa linost, naa deca, kruna i Carstvo, molimo stalee da nam delotvorno i nesebino pomognu. Naa dunost je da povratimo Maarskoj i njenom narodu negdanje blagostanje i slavu njenog imena... Pri kraju govora, ali naroito kada je pominjala svoju decu, kraljica je zaplakala i pokrila lice. Sabor je bio ganut. Mnogima su oi bile pune suza, sevale su isukane sablje, ulo se tapanje i orili su se uzvici na latinskom Moriamuir pro rege nostro Maria-Theresia! (Umreemo za kralja naeg Mariju Tereziju!) kao i uzvici Vitam et sanguinem! (ivot i krv!). Kraljiina beseda bila je u stvari poziv saboru da proglasi opti poziv na oruje, to 195

se inilo samo u sluaju kada je zemlja u neposrednoj opasnosti od upada neprijatelja. Nadala se da e Maarska dati 100.000 vojnika u stvarnosti okupljeno je neto vie od 60.000 vojnika: osnovano je 13 novih peadijskih i 15 novih konjikih pukova, i odlueno je da se plemstvo lino digne na oruje. Odluka Dravnog sabora da Maarska svom snagom podri kraljicu imala je jako moralno dejstvo. Evropska javnost komentarisala je taj in kao viteko delo. Ugroeni austrijski stalei povratili su hrabrost, a kraljiini neprijatelji su uvideli da nee lako sprovesti svoje planove. Ujedno, dogaaji su pokazali neophodnost uvaavanja maarskog elementa u Monarhiji, ime su ojaani temelji buduem dualizmu Habzburke monarhije. Marija Terezija je kasnije esto govorila da su nju i Monarhiju 1741. godine spasli Maari. U daljem toku ratnih operacija uestvovali su mnogi vojni odredi iz Maarske i njihovo prisustvo je svakako znatno doprinelo ouvanju prestola i zemalja Marije Terezije. Uz masovno uee trupa iz Maarske, poetkom 1742. godine proterani su Bavarci i Francuzi iz Gornje Austrije i zauzet je Minhen. U osvajanju Minhena istakao se grof Karolj Baanji, kasniji vaspita Jozefa II. Obeanjem vojne pomoi, meutim, saborska zasedanja nisu zavrena. Donji dom je za uzvrat zahtevao ispunjenje mnogih zahteva i molbi. Usvojeni su zakoni (29. oktobra) koji su znatno poboljali odnose maarskih stalea i vladara. Kraljica je potvrdila Maarsku pragmatiku sankciju koja je, u sluaju izumiranja enske grane cara Leopolda I, davala pravo Maarima da biraju kralja i izrazila je spremnost da se Maarskom vlada drugaije nego naslednim zemljama. Garantovane su osnovne staleke privilegije i osloboenje plemstva od plaanja poreza. Zakonom je regulisano: da upranjena funkcija palatina moe ostati nepopunjena najvie godinu dana; da e u vladu biti primani i Maari i da e se o pitanjima koja se tiu Maarske konsultovati samo njeni stanovnici; da je Maarska kraljevska komora podreena iskljuivo vladaru, da e Maarska kancelarija sprovoditi svoje odluke samostalno, da se ukida Komisija za novoosvojene zemlje, da e vladar i na najvie crkvene poloaje imenovati iskljuivo domae ljude. Ozakonjen je stav da Erdelj potpada pod jurisdikciju maarske krune i odlueno je da se Parcijum podvrgne maarskom upravnom sistemu. U vezi s ovim dogaajima Marija Terezija je pristala na ponovno prisajedinjenje triju slavonskih upanija (1745) i Potisko-pomorike krajine (17491751), dok je Banat vraen pod upravu Maarskog sabora tek 1778. godine. Ne zaboravljajui svoje trgovake interese, plemstvo je osiguralo i slobodan izvoz stoke. Mnoge je zaudilo to su, trideset godina posle Rakocijevog ustanka, maarski stalei, u situaciji koja je pruala dobre mogunosti za izvojevanje nezavisnosti, ponudili svoju pomo za odbranu Habzburke monarhije. Pri tom, maarsko plemstvo nisu privoleli dramatini vapaji za pomo lepe mlade kraljice (kako su tumaili neki savremenici), ve injenica da su protekle decenije vladavine Karla III odgovarale bitnim interesima maarskih stalea: zemlja je bila zatiena od turske opasnosti, staleka prava i ustanove su najveim delom potovani, feudalni odnosi odluno odravani, protestanti nisu bili proganjani, odredbe Satmarskog mira su potovane. Plemstvo je uivalo privilegije koje su u savremenoj Evropi bile jedinstvene, ali i anahrone. Otud i uzreica iz redova plemstva Extra Hungariam non est vita (Van Maarske nema ivota). Vano je, takoe, da je u dravnim okvirima velike evropske sile bio osiguran mir i politika stabilnost koja je, posle dva veka krvavih ratovanja, i te kako bila neophodna za ekonomski i kulturni razvoj, za temeljnu obnovu maarskog drutva. Ne smemo smetnuti s uma ni svee uspomene na Rakocijev ustanak, koji je, sem sjajnih postignua, ostao u 196

seanju i po veoma tekim ljudskim i materijalnim gubicima. Sudbina Monarhije je narednih ratnih godina zavisila od dogaaja na evropskim bojitima. Habzburke trupe su poetkom 1742. ubrzo osvojile Bavarsku i, prelaskom Rajne, ugrozile Francusku. Njihovu konanu pobedu je uspelo da sprei samo ponovno uplitanje Pruske u rat (1742. i 1744), koja se bojala suvie velikog jaanja Habzburke monarhije. Rat za austrijsko naslee okonan je Ahenskim mirom, kojim je Marija Terezija povratila Belgiju, ali se morala odrei veeg dela leske u korist Pruske, kao i Parme i Pjaence u korist panije. Za dinastiju je bilo posebno znaajno da je mirovni ugovor garantovao potovanje Pragmatike sankcije i integritet teritorija Habzburke monarhije. Godine izmeu Rata za austrijsko naslee i Sedmogodinjeg rata predstavljale su vie primirje nego pravi mir. Bilo je jasno da velike sile oekuju povoljnu priliku za reenje jo otvorenih pitanja. Pruska je iz Rata za austrijsko naslee izala kao prvorazredna evropske sila. Meutim, u evropskim diplomatskim krugovima postavljalo se pitanje da li e taj poloaj uspeti da zadri i u manje povoljnim okolnostima. S druge strane, mada je Austrijska monarhija u prethodnom periodu bila poraena, pokazalo se da je njena unutranja koheziona snaga jaa nego to se pretpostavljalo i njena vladarka nije odustajala od namere da povrati izgubljenu lesku. Snagu Habzburke monarhije pokazivala je i injenica da je ona, uprkos svim tekoama, uspela da odri svoju hegemoniju u Nemakom carstvu. Meunarodne odnose oteavala su i nereena pitanja oko kolonijalnih poseda izmeu Francuske i Engleske. tavie, Francuska nije bila zadovoljna ponaanjem Pruske kao saveznika u prethodnom ratu i nije joj bilo u interesu da ona suvie ojaa. Neuspeno englesko saveznitvo iz prethodnog rata ministar spoljnih poslova Kaunic je, na opte iznenaenje diplomatskih krugova, zamenio francuskim. Beka administracija je mogla raunati i na pomo Rusije. U Sedmogodinjem ratu (17561763) inicijativu je preuzela Pruska. Poto je Pruska nekoliko puta porazila austrijske snage, 1757. godine je uspela da zauzme vei deo eke, ali je pruski kralj Fridrih II 18. juna 1757. godine blizu Praga poraen, posle ega je austrijska vojska prela u protivnapad. U oktobru su husari generala Andraa Hadika napali s lea prusku armiju i opseli Berlin. Sledee godine i ruska vojska je prodrla u Brandenburg, a 1759. nanela je teak poraz pruskoj vojsci. Konaan poraz Fridrihove vojske spreila je smena na ruskom prestolu: posle smrti carice Jelisavete (17411762) car Petar III je odmah prekinuo rat sa Pruskom, posle ega je pruska armija sve svoje snage mogla usmeriti protiv Habzburke monarhije. Veliki rat, u kojem je uestvovalo preko 700.000 vojnika i koji je teko iscrpeo njene uesnice, zavren je mirovnim ugovorom izmeu Austrije, Pruske i Saksonije februara 1763. bez ikakvih teritorijalnih promena. U Sedmogodinjem ratu uee Maara je bilo skromnije nego u prethodnom evropskom ratu. Pouena dogaajima iz vremena Rata za austrijsko naslee, kraljica nije sazivala Maarski sabor. Ovom prilikom aristokratske, velikake porodice su obrazovale vojne kontingente. Crkva je pruila vanrednu finansijsku pomo. Meutim, sve je to bilo daleko ispod kraljiinih oekivanja. Marija Terezija nije elela da za vreme rata ulazi u sukob s maarskim staleima, ve je upravo u ovo vreme vodila naglaenu politiku pridobijanja maarske aristokratije. Njen odnos prema Maarskoj i njenim staleima jasno je pokazivao da je raskrstila sa protivmaarskom politikom veine svojih prethodnika. Savremenicima u Maarskoj se inilo da je prema zemlji dobronamerna. Svoje zamisli je sprovodila odluno, ali sa enskim oseanjem za takt i meru. Kraljica je 197

ponovo prisajedinila 13 sepekih gradova datih u zakup Poljskoj. Maarske aristokratske krugove pokuala je da priblii politici dinastije darivanjem visokih plemikih zvanja i podravanjem njihovog doseljavanja u Be. Redom svetog Stefana, koji je osnovala 1764. godine za nagraivanje diplomatskih i graanskih doprinosa dravi, sledeih godina odlikovala je brojne maarske aristokrate, a mnoge Maare odlikovala je ordenom za vojnike zasluge Marija Terezija. Radi pridobijanja poverenja srednjeg plemstva, Marija Terezija je formirala kolu za maarske plemie i stodvadesetolanu maarsku kraljevsku gardu (1760. godine) koja je popunjavana mladim plemiima koje su slale upanije, sekeljske i saske stolice. U stalnoj vezi sa visokim dvorskim krugovima i savremenim idejnim strujanjima, lanovi kraljevske garde stekli su ire duhovne horizonte i mnogi od njih su kasnije imali znaajnu ulogu u vojsci, politikom i kulturnom ivotu Maarske. Posle zavretka Sedmogodinjeg rata Marija Terezija je sazvala Maarski sabor, kako bi postigla poveanje poreza za milion forinti, regulisala pitanje plemike insurekcije (u vezi s tim nameravala je da isposluje da se plemiima ukine oslobaanje od plaanja poreza) i zakonom regulisala zatitu kmetova od sve veih zahteva vlastele. Bez obzira na sve vidove izraavanja kraljiine dobre volje, maarsko plemstvo je predloene reforme primilo sa neskrivenom nenaklonou, poto su zadirale u vitalne staleke interese. Zbog otpora stalea, Mariji Tereziji je na saboru 17641765. polo za rukom samo da povea poreske obaveze Maarske za 700.000 forinti na ukupno 3,9 miliona forinti. Usled doivljenog neuspeha, a u nameri da izbegne institucionalne prepreke u sprovoenju svojih reformi, vladarka vie nije sazivala Dijetu, ve je Maarskom upravljala i sprovodila svoje zamisli dekretima. Iz istih razloga nije popunila ni upranjeno mesto palatina, ve je za namesnika u Maarskoj postavila svog zeta Alberta, saksonsko-tehenskog kneza. tavie, kako bi naglasila posebnost Erdelja, Marija Terezija ga je 1765. godine digla na rang velike kneevine, to je izazvalo dodatno nezadovoljstvo maarskog plemstva, koje je decenijama stalno ponavljalo zahtev da se Erdelj konano ujedini sa matinom dravom.

Terezijanske reforme
Istoriju Maarske za vreme vladavine Marije Terezije i njenog sina cara Jozefa II u politikom, ekonomskom, ali i u kulturnom i civilizacijskom smislu, bitno je odredio reformski rad pomenutih vladara. Pri sprovoenju reformi oba vladara su se umnogome rukovodila savremenim prosvetiteljskim idejama. Uvoenje uprave nad Maarskom dekretima u maarskoj istoriografiji obino se smatra poetkom perioda prosveenog apsolutizma (17651790) u zemlji. Zavoenje apsolutizma kraljici je omoguilo da deo reformi koje je od 1749. godine intenzivno sprovodila u ostalom delu Habzburke monarhije proiri i na Maarsku. Metode prosveenog apsolutizma jo energinije i odlunije sprovodio je sin Marije Terezije Jozef, koji je od 1764. godine postao njen savladar (Mitregent), a naredne godine car Nemakog carstva. Decenijama dug reformski rad Marije Terezije prvobitno je bio motivisan negativnim iskustvima steenim u Ratu za austrijsko naslee, odnosno potrebom jaanja vojne moi Habzburke monarhije. Kasnije su reforme voene sa veim ambicijama: vladarka je od arolike skupine zemalja i pokrajina pod svojom vlau elela da stvori jedinstvenu zemlju, pri emu su nadlenosti i mo i vladara i drave trebalo da budu znatno osnaene. Tokom prethodnih ratova, ali i u mirnodopskim vremenima, pokazalo 198

se da je jedan od vanih uzroka slabosti Habzburke monarhije njena mnogonacionalnost, upravna nejednakost i rasparanost, znatne privilegije feudalnih stalea, kao i pojedinih zemalja i pokrajina. U skladu sa tim, dugoroni ciljevi reformi postali su smanjenje moi plemstva i Crkve, modernizacija i centralizacija dravne uprave, finansija i poreskog sistema, kao i to sveobuhvatnije ujednaavanje habzburkih domena. Za razliku od prethodnog veka, u promenjenim meunarodnim i unutranjopolitikim prilikama sprovoenje te politike vie nije iziskivalo nasilne metode i postavljeni ciljevi su vremenom uglavnom ispunjeni, ali politika, upravna i verska izjednaenost nije mogla biti sprovedena i u Maarskoj. Osnovne principe preureenja habzburke drave, od kojih su mnogi sadrani u zvaninoj dravnoj politici, razradili su tzv. austrijski kameralisti (Johan Hajnrih Gotlob fon Justi, Karl Anton fon Martini i Jozef Zonenfels). Oni su, uz racionalizaciju i reorganizaciju uprave i finansija, u cilju poveanja efikasnosti i snage drave, predviali itav niz veoma raznovrsnih mera. Prema njihovim zamislima, modernizovana drava morala je da proiri svoje ingerencije na mnoge delove drutva, ali i da preuzme izvesne nadlenosti Crkve i stalea. Predlagali su voenje brige o poveanju broja stanovnika, poboljavanju opteg materijalnog stanja i zdravlja stanovnitva, voenje rauna o poveanju produktivnosti rada stanovnitva. Smatrali su da u vezi sa pomenutim zahtevima drava mora da ini odlune korake u pravcu unapreenja industrije i trgovine, poljoprivredne proizvodnje i agrotehnike, da mora podstai robnu proizvodnju seljatva i umanjiti njihove feudalne obaveze, a istovremeno ograniiti feudalne zahteve vlastele. Predvialo se uvoenje novog poreskog sistema, poboljanje sistema javnog obrazovanja i zdravstva, saobraaja, kao i obezbeivanje uslova za verski mir i toleranciju. Interesantno je da su se tvorci pomenute politike u planiranju reformi neretko ugledali na reenja u protestantskoj Pruskoj. U skladu s ovakvom dravnom politikom, kraljica je, uprkos snanom protivljenju stalea, uspela postepeno da uvede urbare u svim svojim zemljama: proglaeni su urbari 1756. godine za Slavoniju (u upanijama sremskoj, virovitikoj i poekoj predvieno je 24 dana rabote za kmeta sa celom sesijom), 1767. godine za Maarsku i Hrvatsku, 1771. godine za ostatke leske, 1772.. za Donju Austriju, 1778. godine za tajersku i Karintiju itd. Uvoenje urbara za Maarsku bilo je povezano sa sve snanijim seljakim pokretima u Prekodunavlju i imalo je cilj da zatiti kmetove kao subjekte oporezivanja (..seljak mora biti u mogunosti da izdrava sebe i da plaa poreze), kao i da ograniava potraivanja u radnoj i naturalnoj renti i razne zloupotrebe od strane vlastele. Poetkom 1766. svoje namere kraljica je, u pismu upuenom zemaljskom sudiji Miklou Palfiju, obrazlagala sledeim bogobojaljivim reima: Grize me savest posle sasluanja jedne delegacije kmetova, kada vidim kako postupaju sa tim jadnim ljudima... i ne elim da ispatam zbog nekolicine magnata ili plemia. Urbarijalno ureenje je oslobodio kmetstvo vezanosti za zemlju; podrobno je opisao vrste i visinu kmetovskih obaveza, mogunosti njihovog novanog otkupa, cene rada i proizvoda, obaveze seljaka; uveo je izvesne agrotehnike standarde itd. U zavisnosti od konfiguracije terena i kvaliteta zemljita, odreena je veliina kmetovske sesije: u proseku 18 katastrskih jutara oranica, sedam jutara livada i tri etvrtine jutra bate. Poto je urbar zadirao u odnose kmet vlastelin, koji su oduvek smatrani privatnopravnim odnosima uz nepopularnu politiku vladarke prema Erdelju i nezadovoljstvo zbog neustavne vladavine uvoenje urbara izazvalo je veliko nezadovoljstvo maarskog i hrvatskog plemstva. Meutim, manji 199

seljaki ustanci, odnosno izvesno (namerno) kanjenje vlasti prilikom njihovog guenja, opomenuli su plemstvo na oprez, te je otpor upanija samo usporio, ali ne i spreio, sprovoenje urbarijalnog ureenja. Posle iznenadne smrti nadbiskupa Ferenca Barkocija smirile su se strasti i nastupili su harmoniniji odnosi na relaciji dvor maarski stalei, to je podstaklo kraljicu da udovolji odreenim starim zahtevima maarskih stalea. Tako je 1776. godine Rijeka prikljuena Maarskoj, a dve godine kasnije uspostavljena je civilna uprava Banata organizovanjem na tom podruju upanije (torontalske, tamike i kraovske). Pored mera usmerenih na smanjenje upravnih i ekonomskih nadlenosti plemstva, Marija Terezija je odreene mere preduzela i za ograniavanje moi Katolike crkve. Bez obzira na svoja jaka katolika oseanja, u skladu sa svojim apsolutistikim shvatanjima, elela je da Crkvu stavi pod kontrolu drave i donela je uredbe po kojima su papske odluke u Habzburkoj monarhiji mogle biti proglaene samo sa vladarevom dozvolom (placetum regium); zabranila je efovima crkvenih redova sa seditem u inostranstvu da dolaze u zemlju; ograniila je delokrug crkvenih sudova strogo na crkvene poslove. U cilju poveanja broja godinjih radnih dana, vladarka je osetno ograniila broj verskih praznika, to uopte nije izazvalo oduevljenje njenih podanika. Nasuprot ovim, u osnovi naprednim merama, Marija Terezija je i dalje bila uverena da Katolika crkva mora da ouva svoj nadmoan poloaj, a katolika vera da ostane povlaena. Nekatolici su tokom cele njene vladavine bili graani drugog reda i pripadnici drugih konfesija retko su primani u najviu dravnu slubu. U okvirima politike verske unifikacije stanovnitva, beka administracija je postigla rezultate unijaenjem dela pravoslavnih Rusina i Rumuna, ali isti pokuaji sa Srbima naili su na odluan otpor i ostali su gotovo bez ikakvog rezultata. Smatrajui protestante jereticima, Marija Terezija je podravala dotadanje rezultate protivreformacije u ekim i austrijskim zemljama, ali u Maarskoj i Erdelju nije mogla da promeni postojei sistem verske tolerancije, pa je tu okolnost iskoristila da bi preostale protestante iz naslednih zemalja proterala u Erdelj. Jedna od najvanijih terezijanskih reformi bila je reforma organizacije vojske, pri emu je kao primer uzeta pruska vojna organizacija. U sklopu reformi odustalo se od dotadanje prakse ratrkanog smetaja trupa po gradovima i selima i vojska je stacionirana u veim jedinicama, obino veliine puka. Brigu o njima vodila je drava preko centralnih ureda snabdevanjem vojske neposredno od proizvoaa, od ega se oekivalo podsticanje manufakturne proizvodnje. Uvedena su 1748. godine jedinstvena pravila, jedinstvena uniforma, dril, vojna evidencija, kao i odravanje vojnih vebi i velikih manevara. Poboljan je sistem regrutacije vojske. Austrija je bila prva evropska zemlja koja je uvela artiljeriju kao poseban stalan rod vojske. U dvorskim krugovima sve vei znaaj imala su vojna lica i namera dvora je bila da austrijsko plemstvo privue vojnoj slubi. U godinama 17461754. sprovedena je reorganizacija vojnih krajina po regimentama, a da bi se osposobile za borbu sa redovnim vojskama, povedena je briga o zavoenju discipline u tim jedinicama. Dok se od ostalih zemalja Monarhije trailo 108.000 vojnika, vojne krajine su same davale 45.000 (29%) vojnika za ratne pohode. Radi obrazovanja oficirskog kadra, 1752. godine obrazovana je vojna akademija u Viner Nojatu. Marija Terezija je znala da su za modernizaciju drave neophodni visokoobrazovani strunjaci i porast opteg nivoa obrazovanja. U skladu sa tim shvatanjem, pomagala je rad ve postojeih univerziteta i srednjih kola i osnivala je nove. Bila je svesna da austrijsko kolstvo zaostaje za obrazovnim sistemom protestantskih zemalja, te je kao deo 200

optih napora za njegovo unapreenje odluila da izgradi mreu dravnih kola. Materijalna osnova tog velikog projekta bilo je ogromno bogatstvo jezuitskog reda koji je raspustila 1773. godine. Opti nacrt reforme nieg kolstva izradio je J. I. Felbiger 1774. godine, a za maarske prilike nacrt je, sa grupom strunjaka, prilagodio lan Maarske kancelarije Joef Irmenjhazi. Kraljiina kolska reforma imala je podrku mnogih predstavnika maarskog plemstva i inteligencije. Posle eksperimentalne primene ovog nacrta, 1777. godine uveden je novi kolski sistem (poznat pod nazivom Ratio educationis). Njegova sutina bila je u formiranju mree dravnih seoskih (trivium) i gradskih (norma) kola sa jedinstvenim nastavnim programom. Mada je drava podravala verske kole, reforma je bila vaan korak ka laicizovanju obrazovanja. Drava je pod svoj nadzor uzela i srednje kole i univerzitete, iji je zadatak bio obrazovanje dravnih inovnika. Za potrebe visokog obrazovanja plemia, namenjenih pre svega za vie inovnike poloaje u Monarhiji, 1746. osnovan je tzv. Collegium Theresianum. Mogli bismo da zakljuimo da je Marija Terezija tokom svoje vladavine, uz sve tekoe koje su proisticale iz spoljnopolitikih zapleta i unutranjeg otpora stalea, uspela da ostvari ono o emu su njeni preci samo sanjali: od staleke, federalne drave stvorila je apsolutistiku monarhiju i ujedinila je, po svemu veoma razliite, poljske, eke, austrijske i slovenake pokrajine u jednu dravu. Od dravne tvorevine kojoj je okvir dala dinastija, a snagu njena vojska, stvorila je modernu evropsku dravu. Pri tome je odrala dravnopravnu samostalnost Maarske, ime je doprinela uvrenju dualistikog ureenja Habzburke monarhije.

Prvi sluga drave

Posle smrti Marije Terezije, 29. novembra 1780, tron je nasledio njen najstariji sin, tridesetdevetogodinji Jozef. Iako je od 1764. godine bio savladar Marije Terezije, zbog razliitih pogleda i politikih ubeenja, za njenog ivota imao je samo ogranien uticaj na dravnu upravu, ali je dobio slobodne ruke u poslovima Nemakog carstva. Tokom dugih godina provedenih u takvom poloaju, Jozef II je, krijui svoj identitet, proputovao celu Austrijsku monarhiju. Iskustva koje je stekao tokom tih putovanja u velikoj meri su uticala na uobliavanje njegovih reformatorskih planova i administrativnih mera. Posle smrti kraljice Jozef II je ostvarenju svojih planova pristupio energino i beskompromisno, teei da zapoete reforme znatno produbi i sprovede do kraja. Modernizacija drave, prema Jozefovim zamislima, bila je neraskidivo povezana sa radikalnim smanjenjem uticaja, uloge i moi dva najsnanija stuba feudalnog drutva plemstva i Crkve. Mada su osnovni pravci reformi imali vie dodirnih taaka sa tenjama stasajueg graanstva i njihovom politikom ideologijom, dugoroni ciljevi su ipak bili sutinski razliiti: Jozef nije nameravao da ukine feudalni sistem, ve da dravu uini snanijom slabljenjem privilegija stalea. Slinosti u pogledima sa graanstvom postojale su i u vezi sa linom slobodom kmetova, slobodom trgovine i industrije, ograniavanjem uticaja papstva, verskom tolerancijom. Podudarnosti se opaaju i u shvatanju da se svim graanima, bez obzira na staleku pripadnost, mora obezbediti jednakost pred zakonom i jednakost u pogledu oporezivanja. Jozef II, meutim, nije se slagao sa miljenjem da niim slojevima treba obezbediti i politika prava, odnosno uee u politici, jer je to dobro koje nije stvoreno za narod. Postojee podudarnosti u ciljevima objanjavaju zato su graanski elementi drutva i prosveeno plemstvo podravali vladareve reformatorske ciljeve. 201

Jozef je obrazovan u duhu prosveenog apsolutizma, te je sebe smatrao neogranienim gospodarem Austrijske monarhije, ali i prvim slugom svoje zemlje i svojih naroda. Poto je bio ubeen da je narod nezreo za uee u politikom ivotu, eleo je da u svemu upravlja sam. Svojim, neretko grubim, uplitanjem u drutvene i politike tokove izazivao je revolt i u onim sluajevima kada bi njegove akcije bile korisne. uven je njegov moto da sve treba uiniti za narod i nita pomou naroda. Da ga u voenju zamiljene politike nita ne bi ograniavalo, nije se krunisao za kralja, a maarsku krunu je 1784. godine iz Pouna premestio u Carski muzej u Beu, zbog ega su ga njegovi neprijatelji nazvali kraljem sa eirom. Jozefove prve mere bile su usmerene na ograniavanje uticaja katolikog klera, koji je tokom vekova stekao i suvie moi. U okviru te politike ublaio je cenzuru, doprinosei time oivljavanju tampe i knjievnog stvaralatva. Ograniio je politiki uticaj biskupa, kao i uticaj papstva. Ediktom o toleranciji iz 1781. godine data je evangelicima, kalvinistima i pravoslavnima sloboda vere i kulta i otvoren im je pristup viim poloajima u dravnoj upravi. Jevrejima je dozvoljeno da pohaaju javne kole, stupaju u inovniku slubu, osnivaju manufakture i zakupljuju zemljine posede. Granice katolikih biskupija su izjednaene sa politikim (pokrajinskim i sl.) granicama, teritorije crkvenih upa su znatno smanjene, ali im je povean broj. upnicima je dodeljena vana uloga u obrazovanju stanovnitva. Potreban broj svetenika i finansijskih sredstava Jozef II obezbedio je rasputanjem svih crkvenih redova koji se nisu bavili obrazovanjem ili leenjem ljudi, to je znailo i ukidanje preko 700 samostana (17821790) i otputanje 36.000 redovnika. Preostali samostani su stavljeni pod dravni nadzor, a njihovo imanje je uvreno u crkveni fond pod upravom drave. Jozef II je neke opustele zgrade samostana 1784. besplatno predao inostranim osnivaima manufaktura i fabrika. Obrazovanje svetenika je povereno jer su i oni po jozefinskom shvatanju dravni slubenici optim seminarima pod dravnim nadzorom. Jozef II je odreivao i mnoga pitanja vezana za unutranji verski ivot (ukidanje praznika, hodoaa, procesije, naini bogosluenja, sahranjivanja mrtvih itd.), ponekad ak do smenih detalja. Poetak sprovoenja ovih mera nagnale su papu Pija VI da 1782. godine lino poseti cara ne bi li ga privoleo da promeni svoju crkvenu politiku, to je on odluno odbio. Za razliku od pape, vladareve crkvene reforme veina drutva je prihvatala s odobravanjem i zadovoljstvom. Treba primetiti da delatnost Jozefa II nije bila motivisana ateizmom, ve uverenjem da crkva mora biti u slubi drave, kao i ubeenjem da se drava ne moe odrei strunog znanja i rada nekatolika, odnosno da neija verska pripadnost ne sme ograniavati njegova graanska prava. Uporedo sa crkvenim reformama sprovoene su i administrativne reforme, koje su, za razliku od crkvenih, izazvale jako negodovanje plemstva. Ve 1781. godine Monarhiju je stavio pod jedinstvenu centralnu upravu. Jozef II je ukinuo sva privilegovana prava stalea u upravi i prestao da saziva njihove skuptine, a po nekoliko pokrajina povezao je u nove gubernije. Ujedinio je Austrijsku i eku kancelariju i Dvorsku komoru. Slino tome, spojio je Maarsku i Erdeljsku kancelariju, kao i Namesniko vee sa Maarskom komorom, i premestio ju je u Budim, sa grofom Kritofom Nickim na elu. Grof Nicki je bio glavni maarski savetnik i izvritelj Jozefovih reformi u Maarskoj. Uporedo sa sprovoenjem modernizacije administracije porastao je znaaj dravnih inovnika, te je za inovniku slubu postavljen kao uslov odreen stepen obrazovanja, to je omoguilo poveanje udela graanstva i nieg plemstva u birokratskom aparatu. Reforme Marije Terezije i Jozefa II u Maarskoj nailazile su na razliit prijem. Na 202

Saboru 1764/1765. godine, drei se zastarelih ideala staleke federacije, stalei su odluno odbili reformske pokuaje Marije Terezije. Meutim, pozitivni primeri i istovremeno drutveni i politiki pritisci koje je oivotvorenje ideja prosveenog apsolutizma izazivalo, uzrokovali su da je od sedamdesetih godina sve vei broj plemia poeo da prihvata ideje prosvetiteljstva. Plemstvo se u prvi mah zainteresovalo za nove ideje u oblasti ekonomije (savremeni problemi funkcionisanja privrede, potencijali domaeg i evropskog trita, pitanje izvoza robe), ali i za mogunosti koje su te ideje pruale u pogledu modernizacije nacionalnog programa. Nova shvatanja su se irila preko francuske literature, inostranih studija i putovanja, pre svega po Nemakoj, a delom i po Engleskoj. Jak podsticaj prosveenosti dali su dvorski krugovi, ali i dravna politika prosveenog apsolutizma. Avangarda plemstva je inila svesne napore da upozna i po mogunost prenese u zemlju vladajue ideje i nove metode. Oslanjajui se prvenstveno na radove Rusoa i Monteskjea, cilj prosveenih maarskih plemia je bio da modernizuju Maarsku, uvajui njena feudalna svojstva i nadmoan drutveni poloaj plemstva, u toj meri kako ona ne bi zaostajala za savremenim apsolutistikim dravama Evrope. Zaetnik pravca maarske staleke prosveenosti, ali i nove maarske knjievnosti, bio je najznaajnija linost prve faze maarske prosveenosti er Beenjei. Njegovo najuticajnije delo je Egisova tragedija (1772). U toj, ali i kasnijim dramama, pesmama i pamfletima, bavio se svim goruim problemima prosveenog apsolutizma, formulisao je nov koncept obrazovne politike, kao i lik reformistikog plemia. Predlagao je inovaciju i standardizovanje maarskog jezika i osnivanje maarskog uenog drutva kao glavnu ustanovu maarskog kulturnog preporoda. Program novog pokreta u poetku je obuhvatao probleme u vezi sa nacionalnim jezikom, knjievnou i kulturom, ali se vrlo brzo proirio i na ekonomska, politika i nacionalnopolitika pitanja. U tom procesu vanu ulogu odigrale su slobodne zidarske loe. Snagu pokretu u smislu politike promocije ideja prosveenosti davali su iskusni politiari poput grofa Mikloa Forgaa, grofa Ferenca Seenjija, barona Lasla Orcija i barona Joefa Podmanickija. Meu linostima koje su prihvatile prosvetiteljske ideje javilo se usmerenje koje je naglasak stavljalo na originalni antifeudalni sadraj francuske prosveenosti. Sem manjeg broja reformistiki nastrojenih plemia, njihova veina je poticala iz redova nove inteligencije, pisaca, pravnika, lekara, profesora. Nedovoljno jaki da bi se organizovali kao posebna politika snaga, davali su podrku merama prosveenog apsolutizma bekog dvora, pokuavajui da ga usmere u pravcu to dubljih reformi. Glavna linost ove antifeudalne, graanske reformistike opcije bio je pravnik i politiki publicista Joef Hajnoci. Zalagao se za davanje politikih prava seljatvu i za ukidanje privilegija plemstvu i nasilnim sredstvima, ako treba. Pri svemu ovome treba imati na umu da je vei deo plemstva u politikom pogledu bio konzervativan i inertan i drao se svojih starih privilegija i prava, stvarajui time jaku protivteu stremljenjima, ne samo bekog prosveenog apsolutizma ve i domaim prosvetiteljima. Odlune, korenite i brze reformske mere Jozefa II najpre su izazvale negodovanje pomenute veine plemstva, ali pojedini potezi vladara polako su okrenuli protiv njega i njegove dotadanje pristalice. Jedna od takvih mera bilo je uvoenje nemakog kao slubenog jezika. Jozef II je 1784. godine dekretom proglasio nemaki zvaninim jezikom u celoj Carevini da bi se istim jezikom njeni delovi vre povezali izmeu sebe. Prema toj uredbi, jezik uprave, sudova, srednjeg i visokog obrazovanja postao je nemaki. Prelaz je trebalo ostvariti za tri godine. U jeziki i kulturno raznovrsnoj zemlji kao to je bila Austrijska monarhija, ostvarenje ove uredbe vremenom se pokazalo nemoguim, ali je 203

izazvalo snaan revolt i uvreenost nacionalno svesnih krugova nenemakih naroda Monarhije, pre svega u Belgiji i Maarskoj. Njen rezultat je bio potpuno suprotan od zamiljenog: doveo je do jaanja kohezione snage u nacionalnim zajednicama Monarhije i podstakao njihov rad na ouvanju jezika, kulture i tradicije i bio jak podsticaj nastanku nacionalno-preporoditeljskih pokreta. Kao da uvoenje nemakog slubenog jezika nije bilo dovoljan izazov, Jozef II je iste godine naredio da se sprovede popis stanovnitva i kua, a neto kasnije i katastarsko premeravanje, u sklopu tehnikih priprema za ukidanje osloboenosti plemia plaanja poreza. Maarsko plemstvo se osetilo neposredno ugroenim i javljalo se nezadovoljstvo vladarevom politikom. Poto su glavni centri otpora bile plemike upanije, Jozef II je 1785. godine proirio apsolutistiko-birokratsku vlast i na ugarsku polovinu drave, ukinuvi samoupravu ugarskih zemalja, kao i upanija, svodei ih na izvrne organe vlasti. Zemlju je podelio na deset administrativnih okruga (Erdelj na tri) i na njihovo elo je imenovao kraljevske komesare. Ukidanje upanija znailo je unitenje poslednjeg bastiona odbrane maarskih stalekih prava. U privrednoj politici preovladali su liberalni principi fiziokratizma. Proglaena je sloboda unutranje trgovine. Prema stranim dravama Jozef II je vodio otru protekcionistiku politiku u korist domaih preduzea: zabranama, visokim carinama i spaljivanjem zabranjene strane robe titio je trite Carevine od strane konkurencije. Kao rezultat te politike Be je doiveo veliki ekonomski uzlet. Nisu vie izdavane monopolske privilegije na izvoz, a iskljuive privilegije opstale su jo samo u patentnom pravu. Osnivanje manufaktura se lake dozvoljavalo, njihov rad je manje kontrolisan i normiran, a istovremeno su smanjene i dravne subvencije. Ukidane su ekonomske privilegije pojedinih gradova i olakana je seljaka trgovina. Fiziokratizam je doao do izraaja i u agraranim reformama. Godine 1781/1782, s objanjenjem da to zahteva prirodno pravo i opte dobro naroda, ukinuta je lina zavisnost kmetova u austrijskoj polovini drave, 1783. godine u Erdelju, a 1785. godine i u Maarskoj, a u nekim drugim pokrajinama upotpunjene su ranije uredbe o urbarijalnim pitanjima. Ukinuti su gospodski sudski stolovi nadleni za prvostepeno suenje, koji su pre toga bili veliki teret za kmetove; zabranjeno je batinanje; osigurano je pravo kmetova na slobodnu selidbu i slobodan izbor zanimanja. Ukinut je ak i termin kmet. Na velikom delu vladarevih urbarijalnih poseda ukinuta je tlaka, a zemljite podeljeno izmeu kmetova. Jozefove mere u korist kmetova ulile su prevelike nade seljatvu, te je 1784. godine dolo do masovnog (20.000 ustanika) rumunskog seljakog ustanka, koji su predvodili Horija i Kloska. Tom prilikom stradalo je na stotine, pre svega maarskih, plemikih porodica. Jozef II je ustanak vojskom krvavo uguio, a voe ustanka, za primer drugima, svirepo kaznio. Krajnji cilj politike Jozefa II prema seljacima bilo je ukidanje tlake. Patent o poreskoj i urbarijalnoj regulaciji iz 1789. godine predviao je plaanje jedinstvenog poreza na zemljite od strane seljatva i zemljoposednika i ukidanje rabote. Visina dravnog poreza predviena je na 12,22% prihoda. Povrh toga seljak bi vlastelinu za korienje urbarijalne zemlje bio obavezan da plaa 17,25%, ime bi oduio sve svoje obaveze prema zemljoposedniku. Na taj nain seljaku bi ostalo 70% vrednosti njegove proizvodnje. Sprovoenje patenta, koje je stalno produavano, izazvalo bi tolike promene u materijalnoj, ali i drutvenoj situaciji vlastele, da je ova uredba postala neprihvatljiva, ne samo za konzervativni ve i za prosveeni deo maarskog plemstva. Krajnje ozlojeeno zbog uvoenja neogranienog vladarskog apsolutizma, nemakog slubenog 204

jezika i ukidanja samostalnosti Maarske, patent o poreskoj i urbarijalnoj regulaciji bio je kap koja je prelila au, te se plemstvo okrenulo protiv vladara upravo u momentu kada je jozefinski sistem i u unutranjoj i spoljnoj politici dospeo u ozbiljnu krizu. U celoj Habzburkoj monarhiji rasla je politika napetost. U Belgiji se 1787. godine javio otvoren otpor dinastiji, to nije ostalo bez odjeka ni u Maarskoj. Ipak, prelom u unutranjopolitikim zbivanjima nastupio je usled neuspeha Monarhije u spoljnoj politici. Jozefovi pokuaji (1778. i 1785) da udaljenu Belgiju zameni za Bavarsku ime bi zaokruio posede svoje dinastije, ali i poveao udeo Nemaca u Austrijskoj monarhiji doiveli su neuspeh usled odlunog protivljenja Pruske. Ovi neuspesi podstakli su Jozefa II na uvrivanje veza sa Rusijom protiv Osmanskog carstva. Ruska carica Katarina II predloila je Jozefu nacrt podele Osmanskog carstva, koji je, u sluaju uspenog ratovanja, predviao proirenje habzburke vlasti na Srbiju, Bosnu, Hercegovinu i Dalmaciju s Istrom. Rat koji je pokrenut 1788. godine i voen bez veih uspeha doneo je mnogo tekoa vladaru. Pokretanje velike armije i produavanje rata teko je opteretilo ekonomiju zemlje. Uveani zahtevi prema stanovnitvu izazvali su otvorenu pobunu u Maarskoj: upanije su oivele i pomo u novcu, ljudstvu, itaricama, stoci i prehrambenim proizvodima uslovljavale su vraanjem maarskog ustava. upanije su praktino otkazale poslunost centralnoj vlasti. One su u energinim dopisima protestovale protiv apsolutizma i isticale da se zemljom ne moe upravljati uredbama i bez sazivanja staleke skuptine. U dopisu Biharske upanije postavlja se pitanje vladaru: Da li maarska nacija, koja je, uz puno nedaa, uspela da sauva svoju slobodu u Evropi ve hiljadu godina, treba sada usred Evrope, u veku prosveenosti, u doba u kojem druge nacije uspevaju da povrate i svoja davno zaboravljena prava i ponovo postaju nacije da izgubi svoje prastare slobode i da politiki propadne? U loama slobodnih zidara, u redovima plemstva, pre svega protestantskog, razmiljalo se o otcepljenju od Habzburke monarhije pomou Pruske i, moda, Engleske. Ostvareni su i prvi diplomatski kontakti u tom pravcu. U ovakvoj situaciji, poslednji udarac Jozefovoj politici zadala je revolucija u Francuskoj. Vladar, koji se sa bojita vratio bolestan, slomljen ve oevidnim neuspehom svoje unutranje, ali i spoljne politike, 26. januara 1790. sazvao je svoje savetnike da bi veali o smirivanju maarskog pokreta. Na sastanku je zakljueno da je, radi smirivanja situacije, potrebno vratiti krunu svetog Stefana u zemlju, vratiti nadlenosti upanijama, ukinuti slubenu upotrebu nemakog jezika, prekinuti sa katastarskim premeravanjem zemljita i povratiti u celosti staleki ustav. U skladu s ovim stavovima, vladar je 28. januara izdao uredbu kojom je u Maarskoj ukinuo vanost svih svojih prethodnih uredbi, sem uredbi o verskoj toleranciji, oslobaanju kmetova i o crkvenim redovima. Patentom od 28. januara Jozef II je hteo da zaustavi dalje pokrete i odloi sazivanje dravnog sabora, ije odravanje nije smatrao moguim zbog svog zdravstvenog stanja, opte situacije u kojoj se nalazila Hazburka monarhija i primetne uznemirenosti stanovnitva. Potpisivanje patenta je prokomentarisao reima: Od srca elim da Maarska putem ove mere ostvari toliko sree i dobru upravu koliko. sam ja eleo da joj osiguram svim svojim uredbama. Uredba je zaista ublaila tenje ka otcepljenju, ali nije okonala optu uznemirenost. Maari su u politikoj propasti cara videli spasenje nacije i zemlju je preplavilo opte zadovoljstvo i slavlje. Povlaenje veine uredaba znailo je obnovu stalekog ureenja u Maarskoj i vraanje na stvarno dualistiko ureenje Monarhije. Meutim, to vie nije bio dualizam ranijih vremena, jer se u meuvremenu pojavio snaan pokret za maarski nacionalni 205

preporod i za uvoenje maarskog kao zvaninog jezika umesto latinskog, a ostala je i centralizacija uprave u okviru maarsko-hrvatskih zemalja ostvarena prethodnih godina. Neuspeh Jozefove prosveene i napredne reformske politike obino se objanjava suvie velikom brzinom njenog izvoenja, nedovoljnim obaziranjem na politike realnosti zemlje i neugodnom, cininom prirodom samog vladara. Jozef II niim nije pokuao da ublai teke udarce koje je naneo plemstvu i Crkvi, gubei pri tom iz vida da su u nedostatku jakog, stasalog graanstva i uz iskljuivanje seljatva iz politikog ivota ta dva stalea osiguravala opstanak drave i same dinastije. U vreme smrti Jozefa II (20. februar 1790) u Carevini su bili najvei unutranji nemiri. Belgija je bila u procesu otcepljenja od Carstva, u Maarskoj se plemstvo naoruavalo, a nemiri su se javljali i u poljskim oblastima. Turski rat jo nije bio zavren, a stari suparnik, pruski kralj, pod izgovorom da se odravaju vojne vebe, gomilao je trupe na leskoj granici. inilo se da je dovoljan samo jedan nespretan korak pa da se Austrijska monarhija raspadne na sastavne delove. Na tu situaciju je bitno uticala Francuska revolucija, odnosno njeni prvi uspesi. Na viim nivoima vlasti bile su vidljive nesigurnost, zbunjenost i dileme u vezi sa koracima koje treba preduzeti. Plemstvo, ali i nii stalei, iznosili su svoje posebne zahteve i izraavali nezadovoljstvo s apsolutistikom upravom Jozefa II. Plemstvo je i u austrijskoj polovini Monarhije trailo obnovu svojih starih prava, ali je ukinut samo jedan deo Jozefovih reformi. Ipak, zbog Francuske revolucije dolo je do promena u pogledima na reforme u jozefinskom razdoblju i na borbu apsolutistike drave protiv stalekih prava, jer su se reforme do izvesne mere podudarale sa merama za uvoenje novog poretka u Francuskoj. U stvari, reforme u Habzburkoj monarhiji imale su sasvim drugaija svojstva: drutvo je, uprkos jozefinskim reformama, ostalo preteno feudalno, drava apsolutistika, a Katolika crkva, i pored proglaene verske tolerancije, dravna crkva. Iz ovih razloga je, posle zavretka reformskog perioda, dravna organizacija, izgraena na terezijanskim i jozefinskim reformama, postala do sredine 19. veka sredstvo austrijskog birokratskog apsolutizma u borbi protiv novih pojava u drutvenom razvoju, koje su nastale dobrim delom pod uticajem pomenutih reformi.

Kultura u 18. veku

Za kulturu Maarske u prve dve treine 18. veka karakteristina je bila preovlaujua uloga religije i Crkve, pre svega Katolike crkve, koja je u prvim decenijama 18. veka bila reorganizovana i prela u ekspanziju. Pored dobro organizovanih jezuita i uvek prisutnih franjevaca, poveavao se uticaj i znaaj pijarista. Preko crkvene organizacije, verskih kola i crkvenih redova Katolika crkva je bitno uticala na duhovni ivot velikog dela stanovnitva zemlje. Umetniko sredstvo izraavanja moi Crkve i apsolutne vlasti vladara naena je u formi baroka. Monumentalizam i naglaena ukraenost, pompeznost baroknih zgrada, crkava i zamkova imala je cilj da pokae mo crkvene i svetovne vlasti. Zamkovi aristokratije vie nisu imali odbrambenu ulogu, ve su graeni sa ciljem da obezbede komfor i uivanje njihovim stanovnicima. esto su se u njima nalazile pozorine i koncertne dvorane, a oko njih su ureivani parkovi sa vodoskocima po ugledu na francuske. Barok je uticao i na likovnu umetnost. Nastajale su brojne freske sa scenama iz Biblije, portreti vlastele i crkvenih velikodostojnika. Majstori su bili preteno Nemci, poput F. A. Maulbara ili Itvana Dorfmajstera, zaetnika uvene umetnike dinastije. Motivi fresaka na zidovima 206

aristokratskih zamkova vie nisu bile scene iz nacionalne istorije, kao u prolom veku, ve su uzimani iz grke i rimske mitologije. Tenja jozefinizma da drutveni poloaj i ulogu Crkve prilagodi i podredi zahtevima modernizacije drave, irenje prosvetiteljskih ideja meu delovima plemstva i graanstva i svojevrsni pokret katolike prosveenosti u poslednjoj treini veka doveli su do kvalitativnih promena u vie smerova: do laicizovanja obrazovanja i kulture, irenja pismenosti i obrazovanosti i u niim slojevima stanovnitva, stvaranja profesionalne inteligencije, promena u nauci i strunim oblastima, do svesnog rada na afirmaciji narodnih jezika i nacionalnih kultura, kao i do pokreta nacionalnih preporoda. U prvoj polovini veka je i kolstvo bilo pod nadzorom Crkve. Prelomnim momentom obino se smatra osnivanje Dvorske obrazovne komisije 1760. godine, otkad se moe govoriti o stvaranju dravne obrazovne politike i poetku izvoenja reformi. Usled sve izraenije potrebe drave za obrazovanim ljudima u upravi, sudstvu, zdravstvu i kolstvu, kao i zbog pojave novih i irih potreba kulturnog ivota, dvor je posveivao sve veu panju kolstvu i preduzeo korake da obrazovanje stavi pod nadzor drave. Ve je bilo rei o tome da je u laicizovanju obrazovanja veliki korak znaila reforma kolstva i osnivanje dravnih kola od 1777. godine. U okviru ove reforme Maarskoj je osiguran samostalan obrazovni sistem, koji se odnosio i na kole kalvinista. Maarska je podeljena na kolske okruge. Organizovane su preparandije i prve verske meovite kole. U Maarskoj, Erdelju i Hrvatskoj 1785. godine bila je 71 katolika i 47 protestantskih gimnazija. Nastavni jezik seoskih osnovnih kola bio je narodni, a srednjih i viih kola latinski. Do 1773. godine veina katolikih gimnazija nalazila se pod upravom jezuita (oni su 1750. godine u Maarskoj drali univerzitet u Nasombatu, est viih kola i preko trideset gimnazija). Protestantima nije dozvoljeno osnivanje univerziteta, ali se u njihovim poznatim kolegijumima (Debrecin, aropatak, Naenjed, Papa, Eperje, Poun) sticalo kvalitetno obrazovanje. Rudarska akademija meunarodnog ugleda, osnovana 1770. godine, do 1848. godine obrazovala je vie od 3.000 rudarskih inenjera, preteno iz neplemikih porodica. Za obrazovanje dravnih inovnika 1776. godine osnovano je pet kraljevskih akademija. Jezuitski univerzitet u Nasombatu je modernizovan, proiren, podravljen i 1777. premeten u Budim, pa 1784. u Petu. Broj katedara univerziteta povean je sa etiri na 14 pre svega predmetima iz oblasti prirodnih nauka i istorije. U 18. veku je nastavljena vekovna praksa studiranja u inostranstvu: protestanti su odlazili u Englesku, Holandiju, Nemaku i vajcarsku, katolici u pijaristiki centar u Haleu, odnosno u Jenu i Vitenberg, dok je u drugoj polovini veka naroito popularan postao univerzitet u Getingenu, uven kao rasadnik prosvetiteljskih ideja i novih naunih rezultata. Maarski jezik je poetkom veka izgubio onu ulogu u nauci koju je imao tokom 17. veka i jezik nauke postao je uglavnom latinski. Pretean deo literature na maarskom bio je namenjen irim slojevima naroda i bio je religiozne sadrine. Ipak, u irenju naunog horizonta, u primenjenim metodama i metodologiji, u novim oblastima naunog istraivanja dolo je do vidljivog napretka. Najvie se razvijala oblast koju su savremenici zvali nauka o dravi, koja je obuhvatala skup saznanja iz istorije, geografije i etnografije. Upravo u tom smislu koncipirano je poznato vietomno delo rektora Pounskog evagelistikog kolegijuma, istoriara Maaa Bela, Notitia Hungariae, u kojem je on veoma informativno prikazao geografsko-istorijske osobenosti Maarske. Bel se bavio i prikupljanjem i publikovanjem izvora. Jezuitska eruditska kola sakupila je izvore u vezi s istorijom Maarske u nekoliko stotina tomova. Kao rezultat tog ogromnog 207

posla jezuitski istoriografi er Praj i Itvan Katona napisali su opirne istorije Maarske (Katona ak u 42 toma). Zajedno sa Gaborom Heveneijem, oni su prvi u Maarskoj primenili principe kritike izvora u svom radu. Novi kulturni zahtevi podstaknuli su osnivanje tamparija, te se njihov broj izmeu 1760. i 1790. godine sa 17 poveao na 51. Istovremeno, tamparije su proirene i modernizovane. Naroito je porastao broj svetovnih, pa i graanskih tamparija. Najvei broj tamparija osnovan je u Pounu, Peti i Budimu. U kulturnom pogledu naroito vano je bilo preseljenje univerzitetske tamparije u Budim. Izmeu 1712. i 1790. u ovim tamparijama publikovano je 15.000 naslova. Pri tome je udeo religioznih dela, sa 50% ukupnog broja publikacija, pao na 36%, a knjiga na maarskom jeziku sa 27% poveao se na 34%. Porastao je i znaaj biblioteka. Osnovano je nekoliko prelatskih biblioteka, ali su kritike prosvetiteljske ideje dopirale do italaca preko velikih biblioteka aristokrata. Poveao se i broj intelektualaca i plemstva koji su sakupljali knjige i stvarali svoje manje ili vee privatne biblioteke. Ova tendencija olakana je i donoenjem uredbe o ublaavanju cenzure (1781), koja je pospeila knjievni rad, tampanje politikih broura, a pre svega razvoj novinarstva. Lepa knjievnost se takoe razvijala. Posle znaajnih memoarskih radova poetkom veka grofa Mikloa Betlena i Kelemena Mikea, koji je opisao ivot era II Rakocija u izgnanstvu, prve nagovetaje modernijih sagledavanja drutvenih problema predstavljala su dela Ferenca Faludija. Ve smo pomenuli da je kamen mea razvoja maarske kulture 18. veka predstavljala delatnost era Beenjeija, naroito knjiga Agisova tragedija, koja je u knjievnoj formi uobliila ideje nacionalnog preporoda i prosvetiteljstva. uvena je njegova reenica: Svaki narod je postao obrazovan na svom jeziku. Pri kraju veka od prosvetiteljskih knjievnika i pesnika svojim delima i drutvenim angamanom naroito su se isticali Ferenc Kazinci, Joef Karman i pesnik Mihalj okonai Vitez. Poveanje broja pismenih ljudi i uee sve irih slojeva stanovnitva u drutvenom ivotu irilo je i krug italake publike, a takoe i gledalaca predstava pozorinih trupa, koje su nastupale po gradovima, plemikim dvorovima i kurijama i u kolama. U irenju prosvetiteljskih i preporodnih ideja znaajnu ulogu imale su loe slobodnih zidara, u kojima su pripadnici aristokratije, plemstva, ali i pojedini predstavnici graanstva, zajedniki sastavili zahteve za reformisanje drutvenih i politikih odnosa. Postepene, ali iroke i primetne, kulturne i idejne promene koje su se u Maarskoj odigrale u 18. veku poloile su temelje reformskom radu sledee generacije maarskih politiara koji su afirmisali modernu nacionalnu ideologiju i oslobodili drutvo feudalnih stega u revoluciji 1848/1849. godine.

Drutveni odnosi u 18. veku

Strukturu maarskog drutva 18. veka umnogome su odreivali odnosi koji su proisticali iz feudalnih privilegija. Na privilegijama se bazirala ne samo drutvena uloga i politika vlast plemstva ve i graana, pojedinih oblasti, ali i poseban politiki poloaj Sasa, Srba i Hrvata. Maarsku su odlikovale izraene drutvene, verske, etnike i jezike razliitosti. U njoj je ivelo sedam brojnijih etnikih skupina, postojale su etiri priznate i vie tolerisanih konfesija. Drutvo se u osnovi delilo na etiri feudalna reda, u okviru kojih je dolazilo do daljeg raslojavanja u zavisnosti od materijalne snage, pravnog poloaja, zanimanja i znaaja pojedinaca, odnosno drutvenih skupina. 208

Na vrhu feudalne piramide stajalo je vie svetenstvo (praelati), odnosno prvi red. U njega su spadali episkopi i arhiepiskopi. Zajedno sa niim svetenstvom, krajem veka bilo je 20.000 svetenika. Zahvaljujui prostranim posedima, moralnoj i politikoj snazi, koju je podsticala drava, igrali su nesrazmerno veliku ulogu u ivotu stanovnitva u odnosu na svoj broj. Odluujui drutveni inilac svetovno plemstvo bilo je znatno mnogobrojnije. Mada je, u cilju zatite poreske moi zemlje, praksa masovnog primanja u plemiki stale tokom 18. veka ukinuta, prema popisu iz 1787. godine u Maarskoj je ivelo oko 413.000 plemia (u uoj Maarskoj 330.000, u Erdelju 64.000, u Hrvatskoj i Slavoniji 19.000), inei gotovo 4,1% stanovnitva. Iako su privilegije uivali svi plemii, bez obzira na svoj materijalni poloaj, plemstvo se do 18. veka u znatnoj meri podelilo na slojeve sa neretko sueljenim interesima. Na vrhu plemikog drutva nalazila se aristokratija (barones) ili drugi red od preko 150 domaih aristokratskih porodica i preko 200 porodica naturalizovanih stranih plemikih porodica koje se, veinom, nikad nisu doselile u zemlju. Vie plemstvo su inile porodice sa kneevskim, grofovskim i baronskim titulama i sa prihodima od nekoliko stotina hiljada forinti godinje. Oni su bili nosioci najviih dravnih (palatin, zemaljski sudija, hrvatski ban, vodee funkcije u najviim dravnim organima) i vojnih funkcija ili imenovani za glavne upane upanija. tavie, na najviem nivou dolo je do ujedinjenja svetovnog i duhovnog plemstva u linostima episkopa i arhiepiskopa koji su do kraja 18. veka gotovo iskljuivo poticali iz aristokratskih porodica. Trei red, odnosno plemstvo (nobiles), prema veliini svojih poseda i mesta u upravnoj organizaciji, delilo se na vie kategorija. Samo 25%30 /o plemstva raspolagalo je posedima, dok je preostali deo imao samo celinu, deo kmetovske sesije, ili je bio potpuno bez zemlje. Gornji sloj plemstva inilo je imuno posedniko plemstvo (nobiles benepossessionati). Njihovi lanovi su obavljali dunosti u centralnim dravnim organima, ee u organima upanije, ili su postajali oficiri stajae vojske i kraljevske garde. Krajem veka bilo je oko 3.000 ovakvih porodica sa posedima do 10.000 katastarskih jutara. Manje posede i manje znaajne dunosti u upanijskoj upravi (u centralne dravne organe retko su dospevali) imalo je posedniko plemstvo (nobiles possessionati) koje je, sem poseda, imalo bar nekoliko kmetova i elira, pa do nekoliko sela. Postojalo je vie hiljada porodica u ovoj skupini. Najbrojniju grupu od sedamdesetak hiljada porodica inilo je sitno plemstvo, koje je raspolagalo malim posedima, esto manjim i od kmetovske sesije. Donje slojeve ove kategorije, pa i plemstva u celini, inilo je kurijalno (nobiles unius sessionis, curialistae) i armalno plemstvo (nobiles armales, armalistae). Kurijalisti su imali zemlje veliine kmetovske sesije, ali je ta zemlja imala status slobodne plemike zemlje, za razliku od poseda armalnih plemia. I jedni i drugi bili su obavezni da plaaju upanijski porez, tj. domestiku, ali kurijalisti nisu plaali dravni porez. Zbog obaveze plaanja poreza (taxa) zvali su ih takss nemes, takssok, plemiima koji plaaju taksu. Nain ivota i razmiljanja sitnih plemia esto se veoma malo razlikovao od seljakog. Bavili su se zemljoradnjom, zanatima, iz njihovih redova poticali su brojni intelektualci, advokati, lekari, uitelji, nastojnici imanja, popovi, nii slubenici, pa i krmari. Treba ipak istai da je bez obzira na velike razlike u drutvenom i politikom ivotu, materijalnom stanju, nainu ivota, nivou obrazovanosti izmeu aristokratije, posednikog plemstva i sitnih plemia, i bez obzira na njihove razliite interese koji su iz toga proisticali 209

plemstvo u celini istupalo jedinstveno naspram svih pokuaja bekog dvora da narue maarski staleki ustav ili samostalnost zemlje. Pri tome im je primer eke posle 1620. godine bio opominjui: dvor je postigao da progonom i podelom ustanikog plemstva i stvaranjem novog stranog sloja plemia eku pretvori u zemlju po svemu lojalne aristokratije. Bez obzira na injenicu to plemstvo vie nije, kao u prethodnom veku, predvodilo borbu za staleke privilegije i versku toleranciju i u politikom ivotu Habzburke monarhije vie nije igrala tako znaajnu ulogu kao pre, gledano u celini, od etrdesetih godina 18. veka opaa se jaanje poloaja privilegovanih redova Maarske. To je delimino prouzrokovano postepenom unutranjom konsolidacijom i obnovom politikog, drutvenog i ekonomskog ivota, a delom usled porasta znaaja Maarske unutar Habzburke monarhije izazvanog ratovima sa Pruskom. Vaan deo maarskog drutva bili su stanovnici varokih naselja. Prema popisu Jozefa II, u Maarskoj, Hrvatskoj i Erdelju bilo je ukupno neto vie od 600 takvih naselja sa preko 1,6 miliona stanovnika (18,8%). Od pomenutog broja je 61 mesto imalo status slobodnog kraljevskog grada, bilo je 548 trgovita, a preostala varoka naselja imala su neki drugi status poput hajdukih gradova. Tokom 18. veka broj trgovita se uveao za vie od stotinu, a gradova za 12. Bila su to, pre svega, naselja na nekadanjim osmanskim teritorijama. Status svih tih naselja zasnivao se na feudalnim privilegijama, dobijenim od vladara ili od svetovne i crkvene vlastele, eventualno od Kraljevske komore, a ne na drutvenoj i ekonomskoj razvijenosti naselja (ti elementi su bili samo jedan od kriterijuma). Zato je nivo drutvene i ekonomske razvijenosti varokih naselja bio dosta arolik i po razvijenosti ona su nekad prevazilazila manje gradove. Najveim slobodama i pravima raspolagali su slobodni kraljevski gradovi. Status grada sticao se vladarevom darovnicom i njenim prihvatanjem na dravnom saboru. Gradovi su bili direktno podreeni kralju, to im je garantovalo iroka samoupravna prava, poseban sud u apelacionom postupku i zastupljenost na stalekom saboru. Izuzetost ispod jurisdikcije privatnih vlastelina osiguravala im je osloboenost od feudalnih davanja. Gradovi su smatrani kolektivnim plemiima i uivali su sva prava koja su pripadala plemstvu. U privilegije graana spadalo je pravo glasa, obavljanje javnih dunosti, osloboenje od carine i tridesetine itd. U 61 kraljevskom gradu (u Maarskoj 44, Erdelju devet, Hrvatskoj i Slavoniji osam) krajem 18. veka ivelo je 485.000 ljudi (vie od 5 /o stanovnitva). Budim i Peta su 1787. godine imali vie od 50.000 stanovnika (to nije malo ako se uzme u obzir da su stotinu godina ranije bili gotovo potpuno razoreni). Veinu stanovnitva gradova inili su seljaci, eliri, prevoznici, nadniari, sezonski radnici, 14 /o stanovnici sa graanskim statusom (oni su ujedno predstavljali etvrti rgd feudalnog drutva), 3,5% plemii i oko 1% razni inovnici. Iako itelji slobodnih kraljevskih gradova, uopteno gledano, nisu uspeli da probiju okvire feudalnog svojstva statusa svojih gradova, ipak su im pomenute privilegije omoguile sutinski vee slobode i osetno bolje uslove za sveukupni ekonomski, drutveni i kulturni ivot i razvoj od ostalih tipova naselja. Veinu varoi Maarske predstavljala su trgovita, odnosno varoi (oppidum) koje su imale manje privilegije od gradova, ali su se i izmeu sebe razlikovale po irini soboda. Osnovno pravo trgovita koje ih je razlikovalo od sela bilo je pravo dranja sajma, a dalje proirenje privilegija znailo je plaanje feudalnih obaveza odsekom. Gotovo sve varoi su imale pravo izbora sudije i svojih zvaninika, a magistrat mesta imao je (sem odreenih predmeta koji su rezervisani za vlastelinski sud) pravo suenja 210

varoanima, obavljao je administrativne poslove, razrezivao i ubirao porez. Neka trgovita su uspela da dobiju mala kraljevska prava (regalia minora), dok je najveu slobodu predstavljala mogunost otkupljivanja gotovo svih obaveza, a od 1820. godine i potpunog otkupljivanja. Varoi su se od gradova najuoljivije razlikovale u nesamostalnosti sudstva i izbora sudije, odnosno zvaninika (neposredan uticaj vlastelina) i po podreenosti upanijskoj jurisdikciji. Sem toga, varoi nisu smele da budu opasane zidinama i nikad nisu stekle pravo predstavnitva na dravnom saboru. Varoko vee je, u zavisnosti od stepena privilegija i brojnosti stanovnitva, moglo nalikovati gradskom, ali i seoskom. Neke varoi bile su i vee i razvijenije od prosenih kraljevskih gradova. Najvie ih je bilo u irokom luku koji je oiviio nizinske oblasti zemlje, dok su varoi sa najbrojnijim stanovnitvom nastale u sredinjim oblastima Alfelda. Veina stanovnitva (gotovo 90%) bili su seljaci. Seljatvo u pravnom pogledu nije predstavljalo stale, te je bilo lieno prava na zemljinu svojinu i politiko predstavljanje. Kako u pravnom, tako i u socijalnom pogledu, u redovima seljatva postojale su znatne razlike. U drutvenom pogledu na elu seljatva bili su slobodni seljaci: stanovnici Vojne granice, Jaskunskog i Hajdu okruga, Potiskog i Velikokikindskog distrikta, itelji saskih sela i deo Sekelja u Erdelju, zatim potomci nekadanjeg maarskog graniarskog vitekog reda koji su uspeli da sauvaju svoju slobodu. Veinu seljatva inili su kmetovi. Meutim, termin kmet bila je vie pravna nego socijalna kategorija. Postojala je velika razlika izmeu elira i imunih kmetova (hatkrs gazda). Ovi poslednji su esto imali sopstvene sluge i elire. S druge strane, u nainu ivota seljaka i sitnog plemstva esto je postojala neznatna razlika. Meu seljatvom postojale su vidljive razlike i u zavisnosti od geografsko-istorijske pripadnosti: seljatvo u Prekodunavlju je u celini bilo materijalno bolje obezbeeno i bolje ivelo od seljatva u istonim krajevima zemlje. Nije bio bez znaaja ni tip naselja u kojem je seljak iveo: u formalnopravnom pogledu stanovnitvo trgovita, kao i Velikokikindskog i Potiskog okruga, pripadalo je kmetstvu, ali svojim kolektivnim privilegijama uspelo je u znatnoj meri da olabavi feudalne stege i na taj nain osigura sebi povoljnije uslove privrednog i drutvenog ivota, za razliku od neprivilegovanih stanovnika sela koji su na svojim pleima oseali svu teinu feudalnih odnosa. Kmetovske obaveze bile su teke i raznovrsne: dravi su plaali porez srazmerno veliini svojih kmetovskih sesija; crkvi su plaali desetinu od prinosa itarica, ovaca, vina i meda; devetinu svojih proizvoda bili su obavezni da predaju vlastelinu, kome su jo dugovali manja naturalna davanja i radnu rentu rabotu.

Demografske i etnike prilike

Tokom 18. veka stanovnitvo Maarske se, u poreenju sa drugim evropskim dravama, naglo uvealo i pored toga to su epidemije kuge 17081711. i 17381741, svaka pojedinano, odnele nekoliko stotina hiljada rtava (epidemija kuge 17381741, na primer, odnela je oko 300.000 ivota, odnosno oko 6% stanovnitva zemlje). Tome je bitno doprineo prestanak stalnog pograninog ratovanja i osmanskih pohoda, kao i injenica da posle 1741. godine vie nije bilo epidemija koje bi pokosile na stotine hiljada itelja, te je poveanju broja stanovnika, sem masovnog useljavanja, napokon doprineo i prirodan rast stanovnitva. Iznenaenje savremenika i kasnijih istraivaa izazvala je ogromna razlika u broju stanovnika zabeleenih u popisima 17151720. i 17841787. Prema podacima prvog 211

popisa, posle proterivanja Osmanlija bilo je samo 2,5 miliona dua (kasnije su istoriari broj stanovnika na osnovu tog popisa cenili na tri do etiri miliona). Rezultati prvog modernog popisa stanovnitva sa kraja 18. veka svedoe o 9,5 miliona itelja, to znai gotovo etvorostruko poveanje broja stanovnika, u vreme kada je u Evropi najvei rast bio udvostruenje broja stanovnika. Po naredbi Jozefa II rezultati popisa stanovnitva 17841785. provereni su i dopunjeni 1786/1787. godine (popis je obuhvatao Maarsku, Erdelj, civilni deo Hrvatske i Slavonije). Prema njegovim rezultatima, u Maarskoj je ivelo 6.467.000, u Erdelju 1.441.000, a u Hrvatskoj 647.000 ljudi. Pridodajui tome i stanovnitvo Vojne granice, dobija se broj od 9,59,6 miliona stanovnika. Imajui u vidu tadanji stepen prirasta stanovnitva, moe se pretpostaviti da je pri kraju veka broj stanovnika Maarske dostizao 10 miliona, a gustina stanovnitva 31 stanovnik po kvadratnom kilometru. Udeo stanovnitva Maarske u ukupnom broju stanovnika Habzburke monarhije (23 miliona), iznosio je 43% (teritorijalno 55%). Posledice stopedesetogodinje osmanske vlasti, rasparanost zemlje i mnogobrojni ratovi u ovom razdoblju doveli su do temeljne promene etnike strukture Kraljevine Maarske. Od 3,5 do etiri miliona stanovnika Maarske, krajem 15. veka, prema svedoanstvima raznih crkvenih i vlastelinskih popisa, arhivske grae i toponima, 75% 80% stanovnika inili su Maari. Do kraja 17. veka taj odnos je smanjen na neto iznad 50%. Masovna, spontana i organizovana imigracija tokom 18. veka taj odnos je na nivou Maarske do 1790. godine snizila na oko 41,5%, a bez Hrvatske, Slavonije i Vojne granice na 52,5%. Time, ipak, srazmera Maara u broju stanovnika Maarske nije dostigla svoju istorijski najniu taku: usled daljih useljavanja tokom prve polovine 19. veka i gubitaka u dogaajima 1848/1849, prema podacima na tetu Maara tendencioznog austrijskog popisa stanovnitva iz 1850/1851. godine, udeo Maara u uoj Maarskoj opao je na 42,6%, a u odnosu na celokupno stanovnitvo Maarske na samo 36,5%. Jedan od odluujuih inilaca koji su uticali na promenu etnike strukture stanovnitva Maarske bilo je vekovno useljavanje nemaara iz susednih zemalja. Od 15. do 18. veka pripadnici junoslovenskih naroda i Rumuna useljavali su se na teritoriju Maarske i Hrvatske pod snanim pritiskom Osmanskog carstva. Najvei talasi useljenja vezuju se za velike turske pohode i austro-turske ratove. Tako, na primer, turski pohodi u prvoj polovini 16. veka postepeno su pridoneli iezavanju maarskog stanovnitva iz delova Banata i oblasti izmeu Dunava i Tise i njihovom naseljavanju srpskim stanovnitvom. I tokom Petnaestogodinjeg rata velika pustoenja pretrpelo je maarsko stanovnitvo erdeljske oblasti Mezeeg (Mezsg), gde se posle toga naselio rumunski ivalj. Slian efekat imala su i ratovanja 16571661. u Erdelju. Rumuni su doprli ak do severnih i istonih delova Alfelda, odnosno do teritorija sekeljskih i saskih stolica. Tokom ratova je i u drugim oblastima najvee rtve imalo nizinsko, preteno maarsko stanovnitvo, dok je bolje zatieni brdski, veinom rumunski, slovaki i rusinski ivalj, pretrpeo manje gubitke. Usled toga, posle zavretka ratova, kada je opustoena sela trebalo ponovo oiveti, oni su predstavljali veinu novog stanovnitva. Pored pomenutih naroda, stizali su kolonisti iz Nemakog carstva, ali u veem broju tek posle proterivanja Turaka iz Maarske. Tokom 18. veka na sutinsku promenu etnike strukture, za razliku od prethodnog perioda, najvei uticaj nisu imali ratovi, ve kolonizacija retko naseljenih regiona zemlje. Kolonizaciju je podsticala politika bekog dvora usmerena na poveanje broja stanovnika 212

i smanjenje znaaja maarskog elementa Carevine naseljavanjem Nemaca, ali i pripadnika drugih naroda preteno u pogranine oblasti Maarske. S duge strane, usled povoljnijih ekonomskih uslova i manjeg socijalnog pritiska, brojni stanovnici rumunskih i srpskih oblasti Osmanskog carstva odluivali su se na imigraciju u Maarsku (zanemarljiv broj imigranata odlazio je u oblasti Habzburke monarhije van zemalja krune svetog Stefana). Ekonomski i socijalni uzroci bili su jaki motiviui inioci i u procesu unutranjih migracija maarskog, slovakog, rusinskog i rumunskog ivlja. Izrazit primer razmera porasta stanovnitva usled useljavanja predstavljaju Baka, Kraovska, Torontalska i Tamika upanija: dvadeset godina posle Karlovakog mira u Bakoj upaniji je popisano samo 30.868 lica, a na pomenutim banatskim teritorijama 30.000. ezdeset sedam godina kasnije (1787) u Bako-bodrokoj upaniji je ivelo 227.147 ljudi, a u pomenute tri banatske upanije ukupno 565.070! Pomenuta unutranja migracija dovela je do primetne promene prostorne raspodele etnikih skupina unutar Maarske. Jo od kraja 17. veka, sa prenaseljenih zapadnih, severnih i istonih oblasti zemlje (gde je u upanijama ivelo po stotinu i vie hiljada stanovnika), stanovnitvo se kretalo ka slabo naseljenim nizijskim teritorijama (sa jedva 3.0004.000 stanovnika). Sada su to bili nekadanji stanovnici koji su se vraali u oblasti osloboene od Osmanlija, ali je bio znatno vei broj kolonista koji su sada naseljavali opustele oblasti. U tom procesu, sem drave, znatnu ulogu imale su individualne odluke migranata koji su se na selidbu u novoosloboene oblasti esto odluivali da bi izbegli feudalne obaveze i jak dravni nadzor. Zemljoposednika klasa iz oblasti iz kojih se stanovnitvo iseljavalo protivila se toj praksi, ali nije raspolagala efikasnim sredstvima za njihovo spreavanje. S druge strane, vlastela sa posedima u opustelim oblastima rado je prihvatala migrante, jer je na taj nain obezbeivala radnu snagu. Kao rezultat useljavanja i unutranje migracije slovako-maarska jezika granica pomerila se 1040 kilometara na jug na tetu Maara najvie u Njitri, oblastima Ung i Zemplen i du reke Hernad. Ranije meovite oblasti postale su isto slovake. Slino je bilo i u upanijama Bereg i Ugoa, gde su prema jugu pomerili svoje etnike granice Rusini. U upaniji Ugoa u periodu od 1574. do 1775. godine broj rusinskih stareina porodica poveao se 13 puta, a maarskih opao za jednu etvrtinu. Ipak, najveu teritorijalnu dobit u 18. veku ostvarili su Rumuni, kojih je u Erdelju poetkom veka bilo manje od 250.000, u celoj zemlji 400.000500.000, a pri kraju je njihov broj prevazilazio milion i po. Masovno su se useljavali u oblasti Tamikog Banata, odakle je beka vlada ponekad ak orujem terala Maare. Iz Erdelja je preko sto hiljada Rumuna migriralo u istone delove Alfelda (upanije Satmar, Bihar, Arad, delovi upanije Beke). U upaniji Bihar neposredno posle osloboenja od Osmanlija, 1692. godine, popisano je 122 naseljena i 370 nenaseljenih mesta. Devedeset tri posto njihovog stanovnitva inili su Maari, a samo 7% Rumuni. Godine 1773. u istoj oblasti u 330 naselja veinu su inili Rumuni, a samo u 130 Maari. Krajnji rezultat imigracije i unutranje migracije bilo je osetno suavanje maarskog etnikog prostora i njegovo usitnjavanje (izmeu ostalih promena, sruena je i povezana mrea maarskih naselja koja je jo krajem srednjeg veka spajala maarski etniki blok na jugoistoku Erdelja Sekelji sa centralnom maarskom jezikom oblau) i nastajanje etnikih odnosa koji su karakterisali Maarsku, ali i odreivali okvire njenog politikog razvoja do Trijanonskog ugovora. Donje tabele prikazuju, na osnovu crkvenih popisa, popisa neplemikog stanovnitva i drugih onovremenih popisa, procenjenu etniku i versku strukturu 213

stanovnitva Maarske. Stanovnitvo Maarske 1790. godine U hiljadama Maari Nemci Rumuni Slovaci Rusini Slovenci Hrvati Srbi Ua 3.574 724 739 1.062 356 33 101 158 Maarska Erdelj 466 220 779 Vojna 69 44 89 325 388 granica Hrvatska 2 2 396 4 Slavonija 19 2 128 131 Ukupno 4.130 992 1.607 1.062 356 33 950 681 Stanovnitvo Maarske 1790. godine U% Maari Nemci Rumuni Slovaci Rusini Slovenci Hrvati Srbi Ua 52,25 10,6 10,9 15,6 5,2 0,5 1,5 2,3 Maarska Erdelj 30,4 14,3 50,8 Vojna 7,5 4,8 9,7 35,5 42,4 granica Hrvatska 0,5 0,5 98 1 Slavonija 6,8 0,7 45,7 46,8 Ukupno 41,5 10 16,2 10,1 3,6 0,3 9,6 6,8 Pripadnici razliitih konfesija u Maarskoj 1790. godine U hiljadama Katolici GrkoPravo- Evange- Kalvi- UniJevreji Ostali katolici slavni listi nisti tarci Ua 3.747 467 786 637 1.082 86 3 Maarska Erdelj 147 161 684 218 286 34 2 1 Vojna 414 473 28 granica Hrvatska 399 4 1 Slavonija 146 131 3 Ukupno 4.853 628 2.078 855 1.400 34 88 4 Pripadnici razliitih konfesija u Maarskoj 1790. godine U% Katolici GrkoPravo- Evange- Kalvi- UniJevreji Ostali katolici slavni listi nisti tarci Ua 55,0 6,9 11,5 9,4 15,9 1,3 0,04 Maarska Erdelj 9,6 10,5 44,6 14,2 18,6 2,2 0,1 0,1 214

Vojna granica Hrvatska Slavonija Ukupno

45,2 98,8 52,1 48,8

51,7 1,0 46,8 20,9

3,1 0,2 1,1 14,1

6,3

8,6

0,3

0,9

0,004

Iako se u periodu osmanske vlasti i tokom 18. veka etnika struktura stanovnitva Maarske bitno izmenila i od preteno maarske postala vienacionalna drava u kojoj su Maari ostali samo relativna veina, pravni sistem nije prilagoen promenjenim okolnostima. Zahtevi za emancipaciju narodnosti u okvirima Maarske, u smislu sticanja kolektivnih prava zasnovanih na pripadnosti odreenoj naciji, poeli su se javljati krajem 18. veka, u vreme afirmacije nacionalne ideje kod politiki i nacionalno najsvesnijih etnikih zajednica. Zahtevi za prava negovanja svog jezika i nacionalne kulture do revolucije 1848/1849. godine, prerasli su u zahteve za korenitu izmenu politikog sistema zemlje: srpski, hrvatski i rumunski nacionalni programi predviali su politiko i teritorijalno odvajanje od Maarske i neposredno vezivanje za dinastiju u okvirima Habzburke monarhije. Politiko osveivanje i osamostaljenje nemaarskih naroda Maarske odvijalo se u okviru savremenih evropskih kretanja i bilo je vezano za graanski preobraaj drutva i politikog sistema, to je omogueno tek revolucionarnim dogaanjima 1848/1849. godine. Krajem 18. veka staleko politiko ureenje i feudalni privredni sistem jo su bili prilino stabilni i u idejnoj sferi preovlaivala su shvatanja svojstvena tom sistemu: drutvo se delilo po staleima ne po nacionalnoj ili klasnoj osnovi, a drava je u nacionalnom pogledu bila nezainteresovana. Pojam maarske nacije (natio Hungarica) u politikoj terminologiji oznaavao je plemstvo, bez obzira na maternji jezik i nacionalnu pripadnost. Pored Maara koji su inili veinu plemstva, u njihovima redovima bio je i veliki broj i Nemaca, Slovaka, Srba, Rumuna i drugih. Politika prava nisu bila vezana za pripadnost maarskoj naciji ve plemstvu, te njima nije raspolagalo ni maarsko neplemiko stanovnitvo. Pojmom maarske nacije od kraja 18. veka obuhvatano je neplemiko stanovnitvo, ali irenjem nacionalnih i liberalnih ideja i, u skladu sa tim, politikih shvatanja, vie nisu obuhvatani nemaarski narodi. Meutim, politika prava nisu suena na pripadnike maarske nacije, ve su martovskim zakonima iz 1848. godine proirena na sve stanovnike Maarske bez obzira na narodnost. U stalekom politikom i dravnom ureenju Maarske koje je opstajalo do 1848. godine od svih narodnosti Maarske pravno je posebno regulisan poloaj Hrvata, erdeljskih Sasa i Srba. Hrvati i Sasi su smatrani stalekim nacijama (natio) i imali su teritorijalnu autonomiju, dok su Srbi, na osnovu dobijenih privilegija, imali iroku crkveno-kolsku autonomiju (do kraja sedamdesetih godina 18. veka mitropolit je imao ingerencije ak i nad svetovnim licima). Slovaci, Rumuni, Rusini i drugi nisu imali odvojene staleke organizacije.

215

3. DUGI 19. VEK I (17901918) Od vladavine Leopolda II do revolucije (17901848)

Nacionalno buenje Maara, pokret plemstva i maarski jakobinci
Kada je Jozef II na samrti povukao svoje protivustavne uredbe, u Maarskoj je nacionalna euforija dostigla vrhunac. Odmah su poele pripreme da se kruna svetog Stefana, koju je Jozef II uvao u Beu kao muzejski eksponat, vrati u Budim. upanije su za tu priliku organizovale posebne plemike ete (banderije), koje su, pored vraanja krune, bile zaduene i za njeno uvanje. Organizovana su i velika narodna slavlja. U gradovima se odjednom vie nije nosila nemaka graanska odea, ve je u modu ponovo ula plemika nonja iz doba kuruca sa poetka 18. veka. Vest o smrti cara stigla je u Budim istog dana kada i kruna, ali je objavljena nekoliko dana kasnije, da bi se sveopte slavlje moglo privesti kraju. Ove spoljanje manifestacije prikrivale su ozbiljne politike sadraje. Jedinstveno odupiranje jozefinskim centralizatorskim tenjama u toj meri je povealo samopouzdanje plemiko-nacionalnog pokreta da su njegove voe poele da razmiljaju ak i o otcepljenju Maarske od Austrije. Za ove svoje ciljeve pokuavale su da obezbede pomo spolja. Voeni su tajni razgovori sa pruskim dvorom o tome ko bi od pruskih prineva mogao da zauzme maarski presto. Istovremeno se pojavilo mnogo broura i politikih spisa o buduem ureenju Maarske. Povod za ovakvu aktivnost bilo je zasedanje Dravnog sabora, koji je, posle dvadeset pet godina pauze, sazvao novi kralj Leopold II za 6. jun 1790 (poeo je, u stvari, 10. juna u Budimu). Plemstvo je sistem Jozefa II shvatalo kao raskidanje drutvenog ugovora zakljuenog izmeu vladara i plemikog stalea. Raskid je davao pravo naciji (u to vreme se u naciju raunalo samo plemstvo) da zakljui novi drutveni ugovor. Nacrti ustava i programi reformi pokuavali su da daju osnove za zakljuivanje novog drutvenog ugovora. Od svih planova koji su se tada pojavili, tenje i zahteve plemstva najpotpunije i najdelotvornije objedinio je jedan od voa plemikog pokreta Peter Balog iz Oe, koji je bio i sudija kraljevskog Sudbenog stola (vrhovni sud). Prema njegovoj zamisli, poto se Jozef II nije krunisao za maarskog kralja, habzburka dinastija je izgubila pravo na maarsku krunu i Maarska bi trebalo da bude nezavisna u odnosu na ostale habzburke zemlje. Vodeu ulogu u njoj trebalo bi da ima srednje plemstvo (kznemessg), koje bi imalo prevagu u odnosu na aristokratiju i vladara. Uticaj stalea trebalo bi da doe do izraaja u izvrnoj vlasti, u senatu, u sopstvenoj vojsci, u voenju samostalne unutranje i spoljne politike, kao i u sopstvenoj monetarnoj politici i sopstvenom zakonodavstvu. Pored tenji za ograniavanjem vlasti kralja i aristokratije, u svoj ustavni nacrt srednje plemstvo je ugradilo i ideje prosveenosti, Amerike revolucije, kao i neke ideje Francuske graanske revolucije, uz naglaavanje da se pod narodom i nacijom podrazumeva plemstvo, i to posebno srednje plemstvo. Pored tradicionalne plemike opozicije, javili su se i predstavnici prosveenog plemstva i inteligencije. Oni u poetku privrenici ideja Jozefa II predlagali su vie reformi radi reavanja mnogih problema drutva. Njihov program je najpotpunije izneo Joef Hajnoci. Kao programski ciljevi u njegovim lecima i spisima navedeni su ukidanje privilegija plemstva za neplaanje poreza i ukidanje zabrane prema kojoj kmetovi ne mogu doi do zemlje, odnosno ne mogu uestvovati u vrenju javnih slubi. Hajnoci i 216

njegovi saborci predviali su i proirivanje prava na osnovu kojih neko moe biti biran u dravni sabor, kao i jednakost veroispovesti. Njihov zahtev za uspostavljanje dravnog kolskog sistema na nacionalnom jeziku predstavljao je prve korake ka izgradnji graanskog drutva. I pored svoje odmerenosti, Hajnoci nije mogao da rauna na podrku veine plemstva, koje je u euforiji nastaloj posle Jozefove smrti htelo pre svega da povrati svoje davnanje povlastice. U sutini konzervativno, maarsko plemstvo bilo je protiv toga da se povea broj onih koji bi mogli uivati blagodeti novog ustavnog poretka. Leopold II je maarski presto nasledio u kriznoj situaciji za habzburku dinastiju. Jo se nije bio zavrio poslednji austro-turski rat, a suparnika i na uspehe Habzburga zavidna Pruska ve je bila mobilisala svoju vojsku. Pored toga, u vie provincija Carstva dolo je do separatistikih protivdinastikih pobuna i pokreta (na primer, Belgija je proglasila otcepljenje od Habzburke monarhije), a ni na zapadnim granicama Carstva, zbog Francuske revolucije koja je u osnovi pretila opstanku feudalnog sistema, situacija nije bila povoljna. Leopold II je imao ve etvrtvekovno vladarsko iskustvo, mada je svoje vladarske sposobnosti dotad mogao da pokae samo na elu jedne habzburke sekundogeniture, kao to je bila Kneevina Toskana. Meutim, i to je bilo dovoljno da novi vladar pokae svoju privrenost idejama prosveenog apsolutizma. Njegovi opti vladarski ciljevi nisu se mnogo razlikovali od ciljeva njegovog starijeg brata Jozefa II, ali su se razlikovali metodi njegovog vladanja, koji su bili prilagodljiviji. Vanim je smatrao mudrost, hladnokrvnost i strpljivost. Nije prezao ni od toga da se koristi radom tajne policije. Zahvaljujui svojim politikim sposobnostima, uspeo je sve konce zamrenih politikih odnosa da zadri u svojim rukama. Plemstvo austrijskih pokrajina smirio je tako to je ukinuo uredbe svog prethodnika za regulisanje urbarijalnih odnosa i obavezu plemstva da plaa porez. Umirio je Prusku (konvencija iz Rajhenbaha), a sa Portom je zakljuio Svitovski mir. U isto vreme svoju poziciju je ojaao i u Maarskoj. Plemstvo je liio spoljnog (pruskog) saveznika, a u isto vreme uspeo je da pridobije saveznike u maarskom graanstvu, koje je tada preteno bilo nemakog porekla. Dozvolio je sazivanje Srpskog nacionalnog sabora u Temivaru 1. septembra 1790. i podrao je zahtev Srba za teritorijalnu autonomiju. Pomou svojih plaenika objavljivao je letke protiv maarskog plemstva, a ak je podbunjivao kmetove protiv njihovih spahija, obeavajui im kraljevsku podrku. Kada se Dravni sabor 11. novembra 1790. iz Budima preselio u Poun (dananja Bratislava), nisu bili vidljivi veliko nacionalno ushienje i revolt maarskog plemstva iz prolea te godine. Umesto proirenja stalekih prava, postignut je kompromis izmeu plemstva i vladara, tako da je maarsko plemstvo uspelo da zadri svoje dotadanje privilegije. Zakoni doneseni na ovom saboru, a koje je vladar proglasio naredne (1791) godine, inaugurisali su dravnopravnu samostalnost Maarske u okviru Habzburke monarhije bar na papiru. Na primer, u 10. lanu zakona 1790. konstatovao je da je Maarska slobodna i nezavisna u svojoj unutranjoj dravnoj upravi, kojom se upravlja na osnovu njenih zakona i obiaja. Nizom zakona regulisano je voenje dravnih poslova veinom na bazi propisa iz vremena pre Jozefa II. Maarska je ponovo dobila svog palatina namesnika (vicekralja), istina iz dinastije Habzburga. Palatin je postao etvrti vladarev sin, osamnaestogodinji Leopold Aleksandar. Znaajna je bila i saborska regulativa, koja se odnosila na crkve, prema kojoj je zadran primat Katolike crkve, ali su i ostalim takozvanim nedravnim crkvama (protestantskoj i pravoslavnoj) obezbeeni skoro isti uslovi za rad i isti status. 217

Pristalicama prosveenih reformi nadu za drutvenopolitiki preobraaj davalo je to to je u vie sluajeva sam kralj Leopold II predlagao reforme. Tako je izdao naredbu da se do narednog stalekog sabora pripreme reforme u poreskoj, ekonomskoj, dravnopravnoj, verskoj, kulturno-prosvetnoj, sudskoj i vojnoj oblasti. Pristalice reformi su poele da nude vladaru svoje planove reformi. Meutim, vladar je umro 1792, a poslednja komisija koja je trebalo da predloi potrebne reforme i promene u odreenoj oblasti zavrila je rad tek 1795. Do tada su se opte okolnosti u potpunosti izmenile i pripremljeni predlozi nikad nisu stigli do sabora. Do 1792. godine postalo je jasno da se u Francuskoj ne vodi borba izmeu stalea i kralja nego za temeljnu reformu drutva, za ukidanje stalea i stvaranje graanskog drutva. I oni ija se vlast zasnivala na privilegijama, a i oni koji su se borili za ukidanje tih privilegija, pomo su oekivali od vladara. Delovanje vladara u pravcu proirivanja prava kmetova i graanstva, kao i za reavanje verskog pitanja u duhu prosveenosti, davali su nade onima kojima je cilj bilo reformisanje celokupnog drutveno-ekonomskog sistema. Car i kralj Leopold II, da bi onemoguio sline dogaaje kao u Francuskoj, zaista je zapoeo, u duhu prosveenosti, sa pripremama ustavne reforme, kojom bi svoje saborsko predstavnitvo dobili i drutveni slojevi koji nisu bili pripadnici povlaenih klasa. Njegovi politiki metodi su, meutim, ukazivali na to da on stvarno nije eleo da prekine s apsolutistikim nainom vladanja. Vreme mu, meutim, nije dozvolilo da svoj naum sprovede u delo, jer je 1. marta 1792. preminuo. Promene na prestolu olakale su iznalaenje zajednikog jezika izmeu maarskog plemstva i habzburke dinastije. Novi car i kralj Franc I (17921835), suprotno zamislima svoga oca, nije bio pristalica novih ideja o drutvenom ustrojstvu i eleo je da ojaa staro drutveno ureenje. On je ve 20. maja 1792, dok jo nije bio ni krunisan za kralja (krunisan je 6. juna 1792), sazvao novi dravni sabor, koji je radio neto vie od mesec dana (do 27. juna 1792). Na saboru su doneti i neki zakoni koji su odgovarali pobornicima reformi (na primer, o uvoenju maarskog jezika kao posebnog predmeta u kolama na teritoriji Maarske, zatim o podreivanju rudarstva Maarskoj komori), ali i neki drugi zakoni (na primer, o odobravanju novanih sredstava za rat protiv revolucionarne Francuske, ili o ukidanju Ilirske dvorske kancelarije, koja je bila ustanovljena na Temivarskom saboru i koju je priznao Leopold II). Voe pokreta iz 1790, koje su bile pripadnici i masonske organizacije, sa razoaranjem su gledale kako se menja raspoloenje u drutvu u odnosu na reforme i samostalnost Maarske. Svojih slobodarskih ideja ni dalje nisu hteli da se odreknu. Na elo onih koji su se i dalje borili za samostalnost Maarske u okviru Habzburke monarhije, pa ak i za njenu nezavisnost, doao je baron Laslo Orci. Pored Orcija, dua ovog pokreta je postao njegov lini sekretar Ferenc Sentmarjai. Pristalicama ove opcije je polo za rukom da proire svoj uticaj pre svega u severoistonim upanijama (Bihar, Sabol, Zemplin itd.). Svoje ideje su propagirali na sve mogue naine na primer, osnivali su tzv. italake kruoke, od kojih su najznaajniji bili u Budimu, Peti, Velikom Varadinu (Navarad, dananja Oradea u Rumuniji) i Kesegu (Kszeg). Veliki deo lanstva ovih kruoka poistovetio se s idejama radikalnog demokratizma. Kao svoj cilj istakli su ak i borbu za graansku republiku i prihvatili revoluciju kao mogui put za ostvarenje te zamisli. Zbog toga su pristalice ovih ideja u tajnim policijskim izvetajima nazivane jakobincima. Ovim radikalskim krugovima, koji nisu mogli da pronau legalne okvire delovanja, novu mogunost je ponudio opat Ignjat Martinovi maja 1794. Martinovi, koji je bio i franjevaki redovnik, svetenik u vojsci, univerzitetski profesor prirodnih nauka, tajni 218

agent Leopolda II, opat sasvarske opatije, dvorski hemiar i tajni agent novog kralja Franca I, nezadovoljnicima je ponudio mogunost osnivanja tajne (revolucionarne) organizacije. U Ignjatu Martinoviu, oveku visoke inteligencije, elja za promenama sjedinila se sa velikom obrazovanou. Kada je uvideo da u sistemu kralja Franca vie nema mogunosti za napredovanje, odluio je da pristupi organizovanju pokreta koji bi objedinio protivnike tadanjeg reima. Martinovi je osnovao dva drutva na principima organizacije slobodnih zidara. Za pripadnike plemstva naklonjene novim reformama osnovao je jednu iru organizaciju Drutvo reformatora (Reformtorok Trsasga), iji je cilj bio, uz uvoenje drutvenih reformi, i borba za nezavisnost Maarske. Druga organizacija bilo je Drutvo slobode i jednakosti (Szabadsg s Egyenlsg Trsasga), iji je osnovni cilj bio drutveno preureenje u Maarskoj na principima graanskog drutva. Obe organizacije su svoje ciljeve elele da ostvare uz pomo Francuske. Organizovanje ovog pokreta trajalo je nekoliko meseci. Obe organizacije su imale ukupno nekoliko stotina lanova. Tokom leta 1794. Martinovi i nekoliko njegovih pristalica su, zbog jedne dounike prijave, bili uhapeni. Krajem te godine poela je temeljna istraga i, na kraju, podnete su 53 prijave protiv lanova tajnih organizacija. Na kraju postupka 1795. godine doneto je 18 smrtnih presuda, od kojih je sedam bilo i izvreno. Dana 20. maja 1795. u Budimu su, pored voe Martinovia, pogubljeni i direktori tajnih organizacija Joef Hajnoci, Ferenc Sentmarjai, Jano Lackovi i grof Jakov igrai, kao i rukovodioci pokreta Pal Ez i andor Solarik. Ostali uesnici pokreta, a meu njima najistaknutiji maarski intelektualci toga vremena i pristalice reformi, kao to su bili knjievnici Ferenc Kazinci ili Jano Batanji, osueni su na due vremenske kazne i bili su pozatvarani u tvrave Kuftajn i pilberg.

Maarska za vreme Napoleonovih ratova

Od Franca I sva osmorica njegove brae bila su sposobnija i kao vojskovoe, i kao palatini namesnici, i kao upravitelji raznih delova Habzburkog carstva. I pored svoje ogranienosti, Franc I je jo za vreme ivota svog ujaka Jozefa II bio pripreman za vladara. U zabelekama njegovog vaspitaa, grofa Koloreda, ne mogu se proitati ba neke pohvale o sposobnostima budueg vladara, jer je Franc bio sebian, nepoverljiv, sumnjiav, surov, plaljiv i trome pameti. Sam Jozef II je uvideo da njegov naslednik nema potrebne vladarske sposobnosti i da ga jedino odlikuje privrenost redovnom i sistematinom radu u smislu prvog inovnika drave. Franc I, iako je imao visoko miljenje o svom stricu, od njegovih metoda kasnije je jedino prihvatio tenju za koncentracijom moi u rukama vladara. Mada ga je otac za vreme svog kratkog vladanja upuivao u dravne poslove, kada je umro, Franc se, uspanien, oslonio iskljuivo na svoje savetnike, poto nije imao sopstvenu zamisao o potrebnim reformama i nainu vladanja. Prilikom izbora svojih savetnika, meutim, nije se rukovodio njihovim sposobnostima nego njihovom privrenou. Zato je mnoge postavljao na pogrena mesta. U odnosu na svoje prethodnike, moda je u najveoj meri koristio metode i usluge tajne policije, koja je za vreme njegove ne kratke vladavine stekla veliki uticaj u dravnom aparatu. Pomou nje Franc se trudio da onemogui svaku promenu, svaki spoljanji uticaj koji je bio u duhu tog vremena, iako je vladao u veoma burnom i dinaminom vremenu. Bio je to period Francuske revolucije, Napoleonovih ratova, pojave novih ideja (kao to je liberalizam i nacionalizam) itd. Umesto da je dravna vlast brzo i prikladno reagovala na promene, koje je vreme nametalo, Franc se odluio za 219

odravanje starog sistema i onemoguavanje novih uticaja. To je odlikovalo Habzburku monarhiju (a u okviru nje i Maarsku) za vreme njegove vladavine. Posle obraunavanja reima sa pristalicama slobodarskih ideja i njihovim tajnim organizacijama strah je zavladao u zemlji. Progoni intelektualaca, pa ak i onog dela plemstva koje je aktivno uestvovalo ili bilo naklonjeno nacionalnom pokretu sa poetka devedesetih godina, postali su svakodnevni. Mnogi nosioci visokih dravnih funkcija su smenjeni. Osnovne smernice upravljanja dravom odredio je nadvojvoda Leopold Aleksandar, palatin Maarske, u svom memorandumu iz 1795. On je bio za uvoenje jake dravne administracije, za prisustvo nemakih i ekih pukova u zemlji i za jaanje uticaja Katolike crkve. Podravao je pootravanje cenzure i proirivanje mree i nadlenosti tajne policije. Istovremeno se protivio proirivanju mree seoskih kola jer je smatrao da itanje i pisanje nisu za seljake, poto bi znanje steeno u kolama promenilo njihov nain razmiljanja. Uitelje i profesore smatrao je najveim krivcima za neredovno stanje i irenje slobodarskih ideja. I pored ovakvog palatinovog miljenja i nastojanja, on je uspeo da uspostavi dobre odnose sa Maarima. Palatin Leopold Aleksandar, koji je bio zaljubljenik u hemiju, doiveo je tragian kraj, kada je juna 1795. za jedno porodino slavlje pripremao vatromet. Dolo je do eksplozije u kojoj je zadobio teke opekotine i posle nekoliko dana je umro. Kralj Franc I je memorandum svog brata smatrao zavetanjem i, kad je za novog maarskog palatina namesnika septembra 1795. imenovao svog drugog mlaeg brata nadvojvodu Jozefa, preporuio mu je da u upravljanju Maarskom postupi po uputstvima svog prethodnika. Nadvojvoda Jozef, u svojstvu maarskog palatina, na elu dravne uprave proveo je vie od pola veka. Njegova politika inteligencija, umerenost i nastojanje na zbliavanju dva dela Carstva umnogome su doprineli tome da je na prekretnici 18. i 19. veka dolo do izvesnog poputanja, posebno u Maarskoj, a i izmeu zapadnog i istonog dela Habzburke monarhije. Mnogi osuenici iz vremena jakobinske zavere bili su osloboeni, te su se mnogi ranije smenjeni funkcioneri (elnici upanija, nosioci visokih dravnih funkcija itd.) vratili na svoja ranija mesta. Popularnost koju je stekao meu svojim podanicima izazvala je sumnje njegovog starijeg brata, cara i kralja Franca I, da Jozef eli da osnuje sopstvenu dinastiju, kako bi u potpunosti mogao da zavlada Kraljevinom Maarskom. Zbog toga se Jozef povukao i tokom vremena odustao od mnogih veih projekata o modernizaciji Maarske. Izmeu 1793. i 1815. u Evropi je rat postao uobiajena pojava, a godine mira su sve vie liile na vanredne dogaaje. Habzburka monarhija je bila lanica svake koalicije, koje su prvo htele da onemogue irenje revolucije u Evropi, a zatim su se borile protiv irenja francuskog uticaja na starom kontinentu, pa i van njega. Mada je Habzburka monarhija u toku ovih ratova postigla i neke manje uspehe, ukupno gledano, ovi ratovi su joj naneli velike gubitke. Na primer, 1794. izgubljena je Belgija, a posle poraza 1797. izgubljen je i vei deo italijanskih poseda. Francuskoj je polo za rukom da izmeni kartu Evrope. To je imalo posledice i za Franca I koji se 1806. odrekao titule cara Svetog rimskog carstva (od 1804. nazivao se naslednim carem Austrije). Najvei udarci za Monarhiju su, meutim, dolazili tek posle ovih zbivanja. Pounskim mirom, zakljuenim 26. decembra 1805. posle izgubljene bitke kod Austerlica (2. decembra 1805), oduzeti su Monarhiji ne samo jo neki italijanski posedi nego i Tirol i Vorarlberg, koji su bili sastavni delovi Austrije. Godine 1809. Franc I je kod Vagrama (Wagram) doiveo novi teki poraz. Posledica ovog poraza je bio mir u enbrunu (Schnbrunn), po kojem se 220

morao odrei 150.000 kvadratnih kilometara svoje teritorije i 3,5 miliona svojih podanika, a pored toga morao je Napoleonu jo i da plati veliku ratnu odtetu. Izgledalo je da Austrija vie nee biti meu velikim silama. Narednih godina, iako nevoljno, Franc I je ak morao da ue u savez sa Napoleonom. Prvo mu je dao ruku svoje keri Marije Lujze, a zatim je 1812. sa tridesetak hiljada vojnika Austrija morala da uestvuje u Napoleonovom neuspenom pohodu na Rusiju. Na kraju, Austrija se, uz stranu pomo, ipak oduprla Napoleonu i nala se na strani pobednike koalicije. Godina 1813. i 1814. je ve bila aktivan uesnik saveza koji je pobedio Napoleona. Vojska Habzburke monarhije je 1790. imala 300.000, a 1813. godine 550.000 vojnika. Vojnici koji su bili iz Maarske svrstani su u 11 peadijskih i devet husarskih konjikih pukova (1809. ih je ve bilo 15 i 12). Pored njih, u sastavu vojske nalazila su se jo tri erdeljska i deset pukova iz Vojne krajine. To znai da je u vreme rata iz zemalja maarske krune pod orujem bilo oko 116.000 vojnika, tj. svaki 85. stanovnik zemlje. Posadu unutar pukova, nasuprot oficirskom kadru, inili su ljudi iz iste oblasti zemlje, koji su pored slubenog (nemakog) jezika mogli da koriste i svoj maternji jezik. Vojnici su veinom bili stacionirani u drugom delu Carstva, daleko od svog zaviaja. Poto nije bilo dovoljno kasarni, vojska je bila smetena i po kuama graanstva i kmetova, to je za njih bilo dodatno optereenje. Do 1802. vojni rok je trajao doivotno ili do onesposobljenosti. Te godine on je skraen na 10 godina za peadiju i 12 godina za konjicu, a od 1841. skraen je jo za dve godine po rodu vojske. Tokom ovog perioda izmenjen je i nain regrutacije. Dravni sabor je odredio kvotu na nivou zemlje, posle ega je kvota podeljena izmeu upanija i optina. Prema tom principu, vojska se popunjavala dobrovoljcima, a ako njih nije bilo dovoljno, onda se pribegavalo nasilnoj regrutaciji. Od tridesetih godina 19. veka odlazak u vojsku odreivan je u okviru jedne pozvane generacije izvlaenjem. Onaj ko je bio izvuen morao je otii u vojsku, ali, ako je bio dovoljno imuan, mogao je umesto sebe poslati nekog drugog kome je, naravno, morao da plati. Uzroci niza neuspeha austrijske vojske u ratovima protiv Napoleona nisu bili samo nazadno i prevazieno ustrojstvo armije Habzburkog carstva. Istinski revolucionarni duh francuske vojske i Napoleonovo ratniko umee su predstavljali, bar u prvom ratnom periodu, veliku prednost u odnosu na austrijsku, a i na vojske nekih drugih zemalja protivfrancuske koalicije. Sposobnih vojskovoa bilo je i u austrijskoj vojsci (na primer, kraljev mlai brat, nadvojvoda Karlo), a i na niim nivoima komandovanja. Meutim, i pored toga, jedan od najveih uzroka u neuspesima austrijske vojske bio je zaostali i dotrajali dravni aparat Austrijskog carstva, koji nije imao nikakvu koncepciju ratovanja i bio je nesposoban da obezbedi potrebne potencijale (i ljudske i materijalne) za uspeno voenje borbe. Pored toga, austrijska privreda se u tom periodu nije mogla meriti sa privredom Francuske. U Maarskoj, u skoro dve decenije ratnog perioda, nije dolo do nekih znaajnijih promena, i ona je bez veih protivljenja podnosila sudbinu koja je zadesila Habzburku monarhiju. Osnovica saradnje vladara i stalea (posebno plemstva) bio je zajedniki strah od irenja revolucije. Napoleonov proglas Maarima iz 1809, posle neslavno izgubljene bitke kod era (Gyri szgyennap), da se otcepe od Austrije nije naiao na odjek u zemlji. Mada je Napoleon maarsko plemstvo pozvao samo na otcepljenje i nije imao nikakvu nameru da se mea u unutranje (drutveno-ekonomsko) ureenje Maarske, nije bilo snaga koje bi neto mogle da uine. Dodue, ak i malobrojna inteligencija i plemstvo opredeljeno za reforme i promene, u Napoleonovoj ponudi videli su novu 221

zavisnost, jer, ako bi se i odrekli zavisnosti od Habzburga, novog kralja bi im nametnuo Napoleon. S druge strane, u to vreme interesi vladara i plemstva su se, osim ideoloke povezanosti, susreli na jo jednom polju, a to je bila konjunktura proizvodnje poljoprivrednih proizvoda. Naime, ratna dejstva su veinom zaobila teritoriju Maarske i ona je uspela da sauva svoj ekonomski potencijal. U isto vreme brojnu vojsku je trebalo snabdevati. Zbog toga je potranja maarskih poljoprivrednih (i ne samo poljoprivrednih) proizvoda bila velika. Njihove cene su porasle, a posle 1795. i prinosi su bili veliki. Ova konjunktura, iju je ekspanziju u neku ruku koila nastupajua inflacija, ipak je prodrmala celo maarsko drutvo koje je preteno ivelo od poljoprivrede. Vii slojevi su uspeli da ostvare dobru zaradu. Kontinentalna blokada uvedena 1806. jo vie je podsticala konjunkturu i povoljno uticala na celokupnu privredu. Ova saradnja je, naravno, u mnogim sluajevima iziskivala i rtve. Novi kontingenti vojske i porezi za njeno izdravanje u proseku su se odreivali u okviru ustavnih odredbi na dravnim saborima, koji su za oko dve decenije ratnog perioda bili srazmerno esti (1796, 1802, 1805, 1807, 1808. i 18111812). U isto vreme, kada je to bilo potrebno, upanije su pruale pomo u ljudstvu i materijalnim dobrima i mimo sabora. Plemstvo je ak samo ponudilo vladaru da e za vreme vanrednih prilika plaati odreeni porez za izdravanje vojske i odbranu zemlje (na saboru 1807). Maarska je svoj danak plaala i krvlju svog stanovnitva, jer je procenjeno da je njen gubitak za vreme ratnog perioda bio oko 150.000 ljudi. Najvee terete rata podnosilo je seljatvo, tj. nii slojevi drutva. Plemstvo je nerado uestvovalo u ratnim zbivanjima. Na primer, vladar je vie puta nareivao da plemike ete uestvuju u vojsci (insurekcija), to je u poetku plemstvo i prihvatilo, ali se, u stvari, samo jednom sukobilo sa Napoleonovom vojskom, i to 1809. kod era, na svojoj teritoriji, i bilo strahovito poraeno. U isto vreme i sam habzburki dvor je koio razvoj tzv. maarske plemike vojske (davanjem nesavremenog naoruanja, nepruanjem potrebnog strunog oficirskog kadra itd.), jer je smatrao da bi ona vrlo lako mogla da postane opasno orue u rukama maarskog plemstva ako bi dolo do ozbiljnijeg suprotstavljanja plemstva interesima Habzburga u Maarskoj. Mada je Maarska uglavnom bila poteena ratnih razaranja, ipak je njene zapadne krajeve pustoila francuska vojska. Zato su njene zapadne upanije Moon i opron posle godinama bile osloboene plaanja bilo kakvog poreza. Konjunktura privrede je takoe imala svoju cenu. Najvei kupac proizvoda bila je drava, koja je za vreme ratnih godina imala stalni deficit. Na primer, 1810. dravni dug je bio dvanaest puta vei od godinjeg prihoda Habzburke monarhije (Maarska je obezbeivala treinu celokupnog dravnog prihoda, mada to, zbog nerazvijenosti njene privrede, nije bilo srazmerno njenom udelu u stanovnitvu i teritoriji Monarhije). Manjak je pokrivan izdavanjem papirnih novanica, to je prouzrokovalo inflaciju. Vlada je izmeu 1810. i 1816. sprovela vie devalvacija. Plemstvo, koje je dotad imalo koristi od konjunkture, bilo je u velikim gubicima jer je posle toga automatski opadala vrednost njihovih prihoda. Zbog toga je na dravnom saboru odranom od 29. avgusta 1811. do 26. maja 1812. dolo do sukoba izmeu kralja i plemstva, jer je plemstvo dovelo u pitanje pravo vladara da, bez odobrenja sabora, sam odluuje o emisiji papirnih novanica. Od 1814. dvor se oseao sve snanijim u odnosu na maarsko plemstvo (posebno posle Bekog kongresa) i sve je vie zapostavljao maarski plemiki ustav i prava plemstva,

222

koje tada ve nije imalo snagu (kao 1790) da bi uspeno moglo da se odupre dvorskom apsolutizmu. Zbog toga Franc I od 1812. do 1825. nije ni sazivao Maarski dravni sabor.

Privredni ivot
Okvire maarskog ekonomskog razvoja odreivala je ukupna ekonomska politika Habzburke monarhije, koja je imala tri osnovne smernice: poveanje dravnog prihoda, snabdevanje austrijskih naslednih pokrajina poljoprivrednim proizvodima i sirovinama za industrijsku proizvodnju i zatitu austrijske industrije, odnosno obezbeivanje monopola za industrijske proizvode ovih pokrajina. Najvanije orue za postizanje ovih ciljeva bio je sistem dvojne carine u okviru Carstva. Ovaj carinski sistem je nastojao da odri postojee stanje i podelu rada izmeu dva dela Habzburke monarhije. Preko zabrana i visokih carina onemoguavan je ulazak industrijskih proizvoda razvijenijih zapadnih zemalja u Carstvo, dok su istovremeno maarski poljoprivredni proizvodi usmeravani na trite austrijskih pokrajina, i tako spreavan i onemoguavan razvoj maarske privrede. Na dravnim saborima Maarske neprekidno se raspravljalo o nepogodnom carinskom sistemu, ali, osim izmene nekih carinskih stopa, nisu postignuti znaajniji rezultati. Meu iznimke su spadali zakoni sa sabora iz 1840, koji su olakali osnivanje preduzea po kapitalistikom modelu i regulisali mogunost dobijanja kredita za ovakve poduhvate. Sveobuhvatnu ekonomsku reformu tek je etrdesetih godina sprovela liberalna opozicija. Ona se zalagala za preureenje ekonomskih odnosa dveju polovina Carstva na bazi ravnopravnosti. Unapreenjem domae privrede, umesto drave, bavila su se razna graanska udruenja: Zemaljsko udruenje za unapreenje industrije i zanatstva (Orszgos Vdegylet), Maarsko industrijsko (zanatlijsko) udruenje (Magyar Ipar Egyeslet), Drutvo za osnivanje fabrika (Gyralapit Trsasg) itd. Stanovnitvo Maarske se preteno bavilo poljoprivredom. Poveanje broja stanovnika i razvoj privrede u naslednim austrijskim pokrajinama, tj. u zapadnom delu Carstva, davali su jak podstrek razvoju maarske poljoprivrede i proizvodnji sirovina. Ovu potranju je, pre svega, zadovoljavala proizvodnja na velikim posedima, iji su vlasnici preteno bili pripadnici viih slojeva plemstva. Proizvodnja veeg obima na srednjim i sitnijim posedima, pre poetka konjunkture, za vreme Napoleonovih ratova, postojala je samo u junim i sredinjim krajevima Maarske, i to posebno na teritoriji tzv. varoica, kao i u krajevima poznatim po proizvodnji vina (Jegra, Tokaj itd.). U prvoj polovini 19. veka u proizvodnju veih razmera ukljuila su se i prekodunavska (Dunntl) podruja, kao i vea sela u Podunavlju i u sredinjim delovima Maarske. Maarska poljoprivreda je poela da se razvija i u kvalitatitvnom i u kvantitativnom smislu. Poelo se s isuivanjem movara i krenjem uma, ime je uveavana povrina obradive zemlje. Poboljavao se i kvalitet orua za obradu zemlje. Umesto drvenih plugova, poeli su se koristiti polumetalni plugovi. Na majurima (spahilucima) pojavila su se jo neka poljoprivredna orua metalne drljae, vralice na konjsku vuu itd. Do izvesne modernizacije dolo je i na sitnim posedima, ali su orua seljaka veinom jo bila od drveta. Godine 1828. u dve treine optina ve je korien tropoljni nain obraivanja zemlje, mada je u nekim zaostalijim krajevima jo korien i dvopoljni nain. U isto vreme, na najbolje i najmodernije opremljenim spahilucima ve se uvodio i sistem plodoreda prilikom obrade zemlje. Poveanje plodnosti zemlje ipak nije bilo na potrebnom nivou, poto se za vetako ubrivo jo nije znalo, a stajskog ubriva je bilo malo, jer se, u odnosu na povrinu obraene zemlje, dralo malo stoke. 223

Poelo je gajenje novih vrsta biljaka (detelina, lucerka itd.). Sve vee povrine zasejavane su penicom, iako u nekim delovima zemlje to nije preovladalo jer je osnovna sirovina za hleb bio ra. Od biljaka koje je trebalo okopavati najrasprostranjeniji je bio kukuruz, i to pre svega u delovima zemlje gde su iveli Rusini i Rumuni. Krompir, ija je proizvodnja u 18. veku jo bila pod dravnom kontrolom, tokom prve polovine 19. veka rasprostranio se u celoj zemlji i brzo je postao jedna od osnovnih namirnica. Proizvodnja duvana se poela razvijati posle uvoenja kontinentalne blokade poetkom veka. Od industrijskih biljaka poelo se sa gajenjem eerne repe. Uvoenjem novih tehnologija proizvodnje dalje se razvijala proizvodnja vinove loze i vinarstvo. Najvanija grana stoarstva bila je uzgoj goveda. U ovom razdoblju se sve vie proirio stajski uzgoj stoke, ponegde zbog smanjenja povrina panjaka, a ponegde zbog sve vee potrebe za ubrivom. Poelo se i sa selektiranjem rasa i uzgojem novih i boljih vrsta. Tako se za srazmerno kratko vreme s uzgoja tzv. sivog maarskog goveda prelo na uzgoj vrsta uvezenih iz inostranstva, pre svega iz vajcarske. Poboljanje uzgoja uopte i uzgoja boljih vrsta konja pomagala je i drava, i to najvie radi vojnih potreba. Za prevoz su se u to vreme konji vie upotrebljavali od volova, ali seljaci su preteno volove i dalje koristili za obradu zemlje. Znaajan je bio i uzgoj svinja (koje su uglavnom jo drane van obora), pre svega za izvoz. U najveoj meri se razvijalo uzgajanje ovaca, jer je potreba austrijskih predionica za vunom bila velika. Vuna je dvadesetih godina bila najznaajnija izvozna sirovina Maarske. Sve su vie, zbog kvaliteta vune, gajene merino ovce. Prva polovina 19. veka i u oblasti zanatstva i industrije bilo je vreme promena i razvoja. Pored modernizacije, jo je dugo uporedo opstao i nain zadrunog privreivanja, odnosno kune radinosti. To se, pre svega, odnosilo na proizvodnju odreenih tkanina, grnarije, drvenih predmeta itd. U nekim delovima Maarske (u upanijama Va, Arva, Sepe, aro i drugim) ovaj nain privreivanja bio je veoma rasprostranjen u seljakim domainstvima. Razvijala se i zanatska proizvodnja, koja je imala cehovski (esnafski) karakter. Izmeu 1785. i 1846, prema proceni, broj zanatlija se gotovo udesetostruio i iznosio je 300.000. Istovremeno je sistem organizacije cehova ve poinjao da slabi. Esnafi su u sve veoj meri gubili svoj znaaj u gradovima. Nisu mogli da izdre sve veu konkurenciju industrije (posebno inostrane), ni u kvalitativnom, a ni u kvantitavnom smislu. Na opadanje njihovog uticaja ukazuje i to to je bilo sve vie onih koji su se zanatskom proizvodnjom bavili van esnafskog sistema. Esnafi su se i dalje vrsto drali svojih privilegija i monopola, ali sa sve manjim uspehom. Za budunost maarske privrede mnogo je vanija bila pojava manufaktura, pa ak i nekih veih fabrika. Konjunktura sa poetka 19. veka dala je podsticaj nastanku elezara i drugih fabrika za proizvodnju oruja i maina (pre svega, poljoprivrednih maina i orua). Meu tim industrijskim postrojenjima bilo je i onih koja su raspolagala znatnijim kapitalom, te su bila obrazovana kao akcionarska drutva. Najznaajnije su bile elezare i fabrike u Muranju (Murnyi Unio Rt) i u Rimi (Rimai Vasmvek Rt). Osnivai ovih fabrika i akcionarskih drutava bili su pripadnici plemstva (aristokratije) i tada jo malobrojnog krupnog graanstva. Zbog narudbina vojske, ali i zbog potreba seoskih domainstava, nastale su i nove tekstilne manufakture u kojima su najee radili pripadnici seljakog sloja. U periodu izmeu 1790. i 1815. postojalo je 116 industrijskozanatskih preduzea, meu kojima su najznaajnija bile elezare, fabrike maina, stakla i papira. U ovim industrijskim postrojenjima na sloenijim poslovima esto su radili strunjaci iz stranih zemalja. 224

Problemi koji su nastali posle doba konjunkture u vezi s unovavanjem poljoprivrednih proizvoda naveli su vlasnike poseda, posebno velikih, da zaponu sa preradom tih poljoprivrednih proizvoda. Najpre su se pojavile fabrike za proizvodnju eera. Godine 1840. u Maarskoj je ve postojalo 25 eerana, i to preteno u vlasnitvu latifundista. U to vreme se javljaju i prvi industrijski mlinovi. Najznaajniji je bio u Peti. Osnovao ga je poznati maarski reformator, grof Itvan Seenji. Na majurima (spahilucima i latifundijama) proizvodio se i alkohol. irenje javnog rasvetljenja u gradovima i nekim veim mestima pospeilo je i preradu biljnog ulja. Usled razvoja prehrambene industrije, poveana je potranja industrijskih maina. U isto vreme, usled poveanja potreba industrije u austrijskom delu Carstva, stvoreni su uslovi za izvoz i nekih polugotovih i gotovih proizvoda. Najznaajnija grana zanatskoindustrijske proizvodnje do etrdesetih godina u Maarskoj postala je proizvodnja gvoa i maina. Od tridesetih godina 19. veka u industrijskoj proizvodnji poele su da se koriste parne maine. Najznaajnije i najmodernije fabrike maina u tom periodu bile su fabrike Itvana Vidaa i Abrahama Ganca u Peti. Pre 1848. razvoj saobraaja jo nije dostigao te razmere da bi znatnije uticao na rast mainske industrije i proizvodnje maina. U ovom sluaju izuzetak je jedino bila fabrika brodova i plovila u Starom Budimu (budai hajgyr), koja je osnovana 1835. Pored metalne industrije, etrdesetih godina bila je znaajna i tekstilna industrija. Privredni zakoni doneseni etrdesetih godina na saborima Maarske, a pored toga i osnivanje raznih privrednih udruenja i asocijacija, najvie su uticali ba na razvoj ove industrijske grane, koja je ipak znatno zaostajala za tekstilnom industrijom austrijskog dela Carstva. Tada su osnovane i prve fabrike za proizvodnju porculana (u Herendu), keramike (olnai u Peuju) i graevinskog materijala. Spoljnotrgovinska razmena Maarske se u osnovi svodila na izvoz poljoprivrednih proizvoda i uvoz gotovih industrijskih proizvoda. U veem delu predrevolucionarnog razdoblja izvoz je nadmaivao uvoz. Do 1815. najznaajniji izvozni proizvod bila je vuna (dve petine celokupnog izvoza), a zatim i izvoz stoke i vina. U to vreme od industrijskih proizvoda u veim koliinama izvozilo se samo gvoe. Od ukupnog uvoza tri petine su sainjavali tekstilni i jo neki poljoprivredni proizvodi (na primer, eer). Vie od polovine maarskog robnog prometa odvijao se sa Donjom Austrijom, a samo je jedna osmina celokupnog robnog prometa s inostranim zemljama. Najznaajniji inostrani partner Maarske u tom vremenu bila je Otomanska carevina. U periodu 17901848. obim spoljne trgovine Maarske povean je za oko pet puta, ali je i tada bio manji nego, na primer, godinji promet luke u Trstu. U prvoj polovini 19. veka formiranje jedinstvenog unutranjeg trita jo je bilo u poetnoj fazi. Mada je u veim gradovima bilo ve prodavnica, pa ak i nekih robnih kua koje su radile redovno, vei deo stanovnitva se i dalje snabdevao na povremenim vaarima i od takozvanih putujuih trgovaca. Pored nerazvijenosti mree puteva, stvaranje jedinstvenog unutranjeg trita oteavalo je i postojanje mnogih unutranjih (regionalnih, lokalnih) carina i taksa. U Maarskoj je suvozemni saobraaj bio razvijeniji nego reni saobraaj, jer veina reka nije bila plovna. U posmatranom periodu duina kaldrmisanih puteva je sa 770 km poveana na 1.770 km. Vei deo ovih puteva nalazio se u razvijenijim zapadnim krajevima zemlje i vodili su prema Beu i Jadranskom moru. Maarska roba je, zbog nedovoljne razvijenosti mree puteva, esto gubila svoja trita. Od vodenih puteva najznaajniji je bio Dunav. Od 1830. godine broj parnih brodova (posebno na Dunavu i 225

jo nekim velikim rekama) znatno se poveao i oni su polako zamenjivali brodove na konjsku vuu (uz pomo konopaca s obale). Novi nain vodenog transporta je bio jeftiniji i bri. Mada su do 1848. bile izgraene i prve eleznike pruge (PetaVac 1846, Peta Solnok i Beko Novo Mestoopron 1847), one se nisu koristile za prevoz robe. Osim nekoliko godina intenzivne konjunkture, u Maarskoj se za vreme celog predmartovskog perioda oseala oskudica novca. Spahije, odnosno posednici i preduzimai, do kredita su do tada mogli da dou jedino na ve zastareli nain: od nekih crkvenih fondova, odnosno odreenih upanijskih i dravnih organa (kao to su bili siroadski stolovi ili razni legati itd.). Najrasprostranjenije je bilo uzimanje kredita na godinji prinos poseda, to je zapravo bila blaga forma zelenatva. Od bekih i stranih banaka i tedionica kredite su mogli dobiti samo najbogatiji i najuticajniji aristokrati. Razlog za to nalazio se u samom sistemu maarskog drutva. Naime, u sluaju propasti, posed jednog maarskog plemia nije mogao biti oduzet, i zato se na njega nije mogao uzimati hipotekarni zajam. Drava je u tom pogledu titila plemstvo, ali je time ujedno koila i razvoj privrede, jer se onemoguavalo primenjivanje principa tada nastajueg kapitalistikog privreivanja. Prve promene na tom polju desile su se tridesetih godina 19. veka, kada su, mimo specifinih okvira maarske privrede, nastale i prve znaajnije novane ustanove. Prva tedionica osnovana je 1835. pod imenom Braovska tedionica (Brassi Takarkpnztr), dok je 1840. osnovana i prva znaajna novana ustanova Prva petanska domaa tedionica (Pesti Hazai Els Takarkpnztr). Naredne godine osnovana je i prva banka, koja je uspeno poslovala vie od sto godina. To je bila Petanska maarska komercijalna banka (Pesti Magyar Kereskedelmi Bank). Do 1848. u Maarskoj je osnovano 36 manjih i veih novanih ustanova, koje su bile zaeci maarskog bankarstva, koje se razvilo u drugoj polovini, a posebno pri kraju 19. veka.

Drutveni preobraaj
U doba prosveenog apsolutizma drava je nastojala da utvrdi broj stanovnika i sprovede njihovo raslojavanje prema odreenim kriterijumima, kao i da utie na demografska kretanja. Razlozi nisu bili toliko nauni koliko pragmatini. Drava je elela da zna taan broj svojih poreskih i vojnih obveznika. Na osnovu vie pokazatelja moe se rei da je demografska slika Maarske u prvoj polovini 19. veka pokazivala veliku arolikost. Naime, pored stalnog poboljanja, mogu se uoiti znaci krize feudalnog ureenja i prvi znaci stvaranja graanskog drutva. Za period 17871851. ne raspolae se tanim demografskim podacima za Maarsku, iako je i tada bilo popisa na nekim njenim teritorijama i u odreenim regijama, kao i pokuaja popisa (koji su se odnosili na njenu celokupnu teritoriju). Meutim, ovi popisi nisu dali oekivane rezultate. Na osnovu zvaninih podataka za zemlje pod vlau maarske krune (Erdelj, Hrvatska i Vojna granica), broj stanovnika se izmeu 1787. i 1851. poveao sa 9.515.000 na 13.190.000. U tadanjoj Evropi ovaj rast stanovnitva smatrao se osrednjim. Proseni rast od pet promila godinje u posmatrane 64 godine skoro iskljuivo se moe pripisati prirodnom prirataju. Znaajnija migracija bilo je samo useljavanje Jevreja, iji se broj u datom razdoblju sa 85.000 poveao na 260.000 270.000. Oni su se ranije useljavali iz zapadnih delova Monarhije (Austrije, eke, Moravske), dok su u prvoj polovini 19. veka dolazili veinom s istoka, iz Galicije. Jedan maarski demograf, Andra Faj, izmeu 1837. i 1846, na uzorku od 770.000 ljudi, posmatrao je demografska kretanja u zemlji. On je doao do zakljuka da na svakih 226

1.000 stanovnika godinje dolazi 40 novoroenih i 31 umrli. Ovakvi, srazmerno visoki postoci (roenih i umrlih) svojstveni su predindustrijskim drutvima, jer prvi uticaj industrijske revolucije na demografska kretanja bilo je smanjenje broja umrlih, ali i smanjenje broja roenih; zatim je uspostavljena izvesna ravnotea, tj. smanjen je i broj roenih i broj umrlih (danas u Maarskoj ovi podaci su: 12 roenih i 13 umrlih godinje na 1.000 stanovnika, to se priblino podudara sa zapadnoevropskim podacima). Stopa smrtnosti bila je visoka zbog velike smrtnosti dece. Od hiljadu novoroenadi prvu godinu svog ivota nije doivelo njih 288, svoju treu godinu 135 dece, a deset godina nije doivelo vie od polovine njih. U to vreme u Zapadnoj Evropi stanovnitvo se prepolovljavalo oko svoje 17. godine, dok se u Maarskoj to dogodilo mnogo ranije. Ve su neki savremenici upozoravali na ovaj problem, ije su uzroke videli pre svega u neorganizovanosti zdravstva, nehigijenskom nainu stanovanja, nematini (pothranjenosti), visokom procentu vanbrane dece itd. Meu novoroenima bio je vei procenat muke dece, to je povealo udeo mukaraca u odnosu na ene u okviru celokupne populacije. Ovo je takoe bilo svojstveno predindustrijskim drutvima. etrdesetih godina 19. veka, prema proceni demografa, prosean vek ivljenja bio je oko 3839 godina. Na naglo smanjenje broja stanovnika u odreenim periodima izmeu 1790. i 1848, pored ratova, najvie su uticale epidemije i nematine (izazvane slabim prinosima itd.). Maarska je za vreme francuskih ratova izgubila oko 150.000 ljudi, dok je u velikoj epidemiji kolere, koja je 1831. harala po celoj zemlji, ali pre svega u siromanijim severoistonim krajevima, izgubila oko etvrt miliona stanovnika. Stanje je bilo toliko teko da je zbog toga, a i zbog sve veeg broja novih problema (kriza feudalizma, nefunkcionisanje drave itd.), te godine dolo do poslednje seljake bune (pobune kmetova) u maarskoj istoriji. Do irenja opakih bolesti (kuga, boginje, kolera, tifus itd.) dolazilo je i zbog nestaice hrane. U godinama loih prinosa, kao to su bile 1794, 1815 1817, 18301831, 1846, takoe je stradao veliki broj stanovnika. Drava je svojom intervencijom pokuavala da ublai razmere katastrofe (deoba namirnica, poboljanje zdravstvene slube itd.), ali je do znatnijeg poboljanja dolo tek u drugoj polovini veka. Prema popisu iz 1828, u jednom prosenom domainstvu u Maarskoj ivelo je est ljudi, a prosena porodica je odgajala 2,8 dece (to ni priblino nije bilo u skladu sa brojem roenih). Broj lanova domainstva imunijih porodica bio je malo iznad proseka. U isto vreme savremenici su ukazali na dve pojave koje takoe mogu uticati na smanjenje broja stanovnika: samoubistva i kontrola raanja (pre svega u onim delovima zemlje gde su veinom iveli Maari). Prvu pojavu objanjavali su optim razvojem drutva i pomanjkanjem verskog ubeenja, dok su za drugu tvrdili da je posledica prenaseljenosti odreenih podruja. Maarska je do sredine 19. veka jo bila jedno od najree naseljenih podruja Habzburke monarhije (proseno 43 stanovnika na jedan kvadratni kilometar). Ree su bile naseljene samo zemlje na severu i istoku Evrope. Podela stanovnitva unutar zemlje po regijama nije bila ravnomerna, zbog planskog naseljavanja koja je sproveo dvor i unutranjih migracija. Na primer, dok je u Maramarou (na istoku zemlje, tj. u Erdelju) prosena gustina naseljenosti bila 16 stanovnika na jedan kvadratni kilometar, dotle je u zapadnim delovima zemlje, u blizini austrijske granice, gustina naseljenosti iznosila 55 57 stanovnika na jedan kvadratni kilometar. Ove razlike mogu se povezati i s ekonomskim, trinim i istorijskim razlozima.

227

Procentualnu zastupljenost gradskog stanovnitva u celokupnoj populaciji su ve i savremenici smatrali jednim od pokazatelja razvijenosti. Odreivanje statusa grada, meutim, bilo je veoma sloeno, pre svega zbog istorijsko-pravnih razloga. Na primer, bilo je sluajeva da je naselje od 1.100 stanovnika, koje je imalo status slobodnog kraljevskog grada nasleenog jo iz srednjeg veka (naselje Rust-Rustzt, koje je bilo poznato po proizvodnji vina jo u srednjem veku), u prvoj polovini 19. veka imalo ukupno 52 stanovnika. U isto vreme naselja koja su se razvila u meuvremenu na primer, Mikolc (Miskolc) ili Veliki Varadin-Navarad (Nagyvrad) po broju stanovnika od nekoliko desetina hiljada i po svom znaaju, kao privredni, politiki i kulturni centri, trebalo je da imaju, a nisu imali, taj status. Ako se u vidu ima tadanjih 126 naselja s odreenim gradskim privilegijama i 783 varoice, onda se moe zakljuiti da je u Maarskoj oko 25% celokupnog stanovnitva ivelo u gradovima. U prvoj polovini 19. veka u Engleskoj je polovina celokupnog stanovnitva, u Francuskoj treina, a u Pruskoj gotovo treina celokupnog stanovnitva, ivela u gradovima. Prividno visok procenat gradskog stanovnitva u Maarskoj u tom periodu smanjuje se im se kao kriterijum za odreivanje graanskog sloja uzme delatnost, odnosno izvor prihoda. ak je i veina stanovnitva znaajnijih gradskih naselja ivela od poljoprivrede. Broj onih koji su iveli od zanatstva, trgovine i slobodnih profesija (lekari, profesori, advokati itd.) bio je manji od 10% celokupnog stanovnitva. Maarsko drutvo prve polovine 19. veka delilo se na tri osnovne kategorije visoko plemstvo (aristokratija), srednje i nie plemstvo (dentri) i seljatvo (najveim delom u kmetovskom poloaju). Kao nova drutvena klasa u to vreme poelo se javljati graanstvo, koje jo nije imalo takvu unutranju slojevitost kao plemstvo. Graanstvo u Maarskoj prve polovine 19. veka uglavnom je bilo stranog porekla. Mada je, prema poznatom plemikom zakoniku Verbecija, nazvanom Tripartitum (Hrmasknyv), svaki plemi bio jednak, tokom vekova je u svest ljudi ulo i opte je bilo prihvaeno prvenstvo aristokratije nad veim delom plemstva, tj. dentrija. Godine 1840. u Maarskoj je bilo etiri vojvodske porodice (Esterhazi, Baanji, Palfi i Graalkovi), 79 grofovskih i 84 baronske. GBima se prikljuilo i 38 aristokratskih porodica stranog porekla (indigene), koje su vremenom dobile i maarsko dravljanstvo. Ovaj sloj visokog plemstva skoro da je bio poseban svet unutar maarskog drutva. Istorijski gledano, maarska aristokratija nije bila stara, jer su i najznaajnije navedene aristokratske porodice svoju aristokratsku lozu mogle datirati unatrag dva ili vie vekova. Veina njih titule je dobila pri kraju 17. i tokom 18. veka. Njihovi preci su ranije (za vreme turskog perioda i jo ranije u srednjem veku) veinom pripadali sloju srednjeg i sitnog plemstva. U isto vreme bilo je i takvih porodica koje su pripadale srednjem ili sitnom plemstvu, a koje su svoje poreklo mogle dokazati od doba dolaska Maara u Panonsku niziju. Vei deo zemljinih poseda bio je u rukama aristokratskih porodica. Iz njihovih redova potekla je najvea vlastela, kao to su bile vojvode Esterhazi (ije je vlastelinstvo zauzimalo vie od milion jutara zemlje), mada svi aristokrati nisu bili posednici. Mnogi od njih su se odluili za sveteniki ili vojniki poziv. Naravno, bez obzira na to to su bili bez velikih poseda, u crkvenoj i vojnoj hijerarhiji zauzimali su najvie poloaje. Isto tako, visoki dravni poloaji (u vladi, sudstvu, upanijama) veinom su bili rezervisani za pripadnike aristokratije. Iako je i meu pripadnicima srednjeg plemstva bilo takvih koji su po imovini ili po poloaju u dravnoj, odnosno vojnoj hijerahiji, bili ravni aristokratiji, ovi ih nisu smatrali sebi ravnima. 228

Nain ivota aristokratskih porodica u najveoj meri je odreivalo njihovo imovinsko stanje. Na osnovu nekih stereotipnih predstava o njihovom ivotu, bilo je opteprihvaeno da jedan maarski aristokrat ivi u Beu, da je blizak dvoru, da troi velike sume novca na luksuz, a o svojoj zemlji jedva da neto zna. U mnogim sluajevima je to bila i istina. Zbog takvog naina ivota, tokom 18. i prve polovine 19. veka vie propalih poseda stavljeno pod nadzor drave (po dananjoj terminologiji sproveden je steajni postupak). Sam grof Itvan Seenji, jedan od najveih reformatora maarskog drutveno-ekonomskog ivota u prvoj polovini 19. veka, prema sopstvenom priznanju, u svojoj mladosti iao je tim putem. Na primer, znanje maternjeg jezika u poetku, sve do druge decenije 19. veka, nije bilo uslov da bi se neko mogao smatrati maarskim aristokratom. Maarski jezik, bez obzira na svoje maarsko poreklo, ee nisu znale ene nego mukarci. Najvie se govorilo nemaki, a zatim francuski. Ovaj proces je zapoeo jo za vreme Marije Terezije. Nerazvijeno nacionalno oseanje bilo je manje uoljivo kod aristokratije iz Erdelja, pre svega zato to je ona veinom bila protestantske vere. Negovanje nacionalnih oseanja, kulture i svog jezika (kod aristokratije), tek je od dvadesetih, odnosno tridesetih godina 19. veka, postalo uobiajeno. I na saboru 1839. pripadnici aristokratske opozicije slabo su govorili maarski jezik. Nasuprot tome, njihov nain ivota, poloaj i uticaj u drutvu su tako visoko cenjeni da su i nii slojevi plemstva njih videli kao uzore i cilj im je esto bio da uu u aristokratske krugove. Tako ni u prvoj polovini 19. veka, posebno u predmartovskim danima, kada su nastajale razne organizacije za negovanje nacionalne ekonomije, kulture i nauke, one se nisu mogle zamisliti bez prisustva visokog plemstva, posebno kada je bilo rei o njihovom rukovoenju. Pred revoluciju u Maarskoj je bilo oko 550.000 pripadnika plemstva. Svaki 24. stanovnik pripadao je plemstvu (samo je u Poljskoj postojao vei procenat plemstva). Pored prividne pravne jednakosti, u stvarnosti su se pokazivali mnogi stereotipi, nejednakosti u nainu ivota i optih mogunosti unutar plemikog stalea. Ako se imaju u vidu krajnosti, onda moemo rei da su u okviru plemstva razlike bile velike. Bilo je onih sa vie hiljada ili vie desetina hiljada jutara zemlje, onih sa skromnijim posedom, kao i onih koji su imali samo okunice. Neki od ovih bez poseda postali su vojnici, advokati, lekari, profesori, neki su postali zanatlije (malo je ovakvih bilo), a neki su morali, da bi preiveli, da postanu (i pored plemikog porekla) biroi, nadniari itd. Najvei uticaj su imali plemii sa posedima. Njihov procenat u okviru celokupnog plemstva iznosio je oko 20%. Iz njihovih redova su uglavnom bili dravni i upanijski inovnici, sudije, lanovi Namesnikog vea, Dvorske kancelarije, rukovodioci upanija itd. Srednje i nie plemstvo veinom je ivelo u provinciji. Bez obzira na to to je u njihovim redovima bilo ak bogatijih i od nekih aristokrata, ipak ih ovi nisu, ili su ih veoma teko, prihvatali. Nain ivota srednjeg, a posebno nieg sloja plemstva, esto je bio slian nainu ivota bogatijeg graanskog ili seljakog sloja. U mnogo sluajeva ni taj srednji nivo nisu dostizali. Kao i visoko plemstvo (kojem su teili), i nii slojevi plemstva su predstavljali zatvorenu drutvenu kategoriju. Bez obzira na to to je od njih bilo uticajnijih i imunijih graana ili seljaka, nii plemii ih nisu prihvatali i najee su ih omalovaavali. Zato su pripadnici ovog sloja plemstva sve do druge-tree decenije 19. veka veoma retko izlazili iz atara svoga sela ili varoice. Onih koji su stigli do Pete, Budima ili Bea bilo je malo. Takvim zatvorenim nainom ivota ouvani su stari obiaji i odnosi unutar porodice, pa je srednji i nii sloj plemstva u najveoj meri uvao tradicije 229

maarskog plemstva, plemikog drutva i veinom se odupirao svakom pokuaju modernizacije, promene ili reforme. Opti drutveno-ekonomski napredak ipak je, i zbog nekih unutranjih potreba, vremenom oslabio jedinstvo ovog sloja plemstva. To je zapoelo dvadesetih, a jo se vie osealo tridesetih godina i u predmartovskom periodu. Dolo je i do podele, jer su se i u redovima nieg plemstva pojavili oni koji su shvatili izazov vremena, prihvatali ideje sa Zapada i zalagali se za reformisanje drutva po graanskim principima (od jednakosti pred zakonom, opte poreske obaveze, do ukidanja monopola plemstva itd.). U poetku se veina ovog plemikog sloja odupirala novim idejama, ali je vremenom bilo sve vie onih koji su prihvatali reforme. Ako je u najveoj meri i istinita tvrdnja o nerazvijenosti graanstva u prvoj polovini 19. veka u Maarskoj, ipak su promene koje su se u tom periodu deavale bile znaajne, posebno u odnosu na prethodni vek. Najznaajnije promene dogodile su se u gradovima i naseljima gradskog tipa. Povean je broj gradskog stanovnitva (u posmatranom periodu broj ukupnog stanovnitva zemlje povean je za 40%, a gradskog za 100%). etrdesetih godina 19. veka u slobodnim kraljevskim gradovima, i po broju stanovnika znaajnim naseljima i naseljima s odreenim gradskim privilegijama (ukupno njih 224) ivelo je oko dva miliona stanovnika. To je znailo da je svaki sedmi stanovnik Kraljevine Maarske bio gradski itelj. U predrevolucionarnom periodu uoljive su i postepene promene u odnosu na gradove: mnogi nekada znaajni slobodni kraljevski gradovi izgubili su svoj znaaj i privilegije i postali varoice (naroito u severnom delu Maarske), dok su se mnoga ranije manja poznata naselja, pre svega zbog konjunkture poljoprivrede, izdigla u rang gradova, tj. ekonomskih, kulturnih i politikih centara odreenih regija (naroito podruje izmeu Dunava i Tise i juni predeli Maarske). Za vreme ratne konjunkture (u doba Napoleonovih ratova) u Maarskoj se javlja nova drutvena kategorija: trgovci poljoprivrednim proizvodima (na primer, itom). Ovi krupni trgovci postali su prvi kapitalisti u Maarskoj, poto su kupovinom i preprodajom poljoprivrednih proizvoda uspeli da steknu znatan kapital. U poetku su to uglavnom bili Jevreji. Oni su trgovinom steeni kapital vremenom poeli da ulau u proizvodnju (u manufakture, fabrike itd.). Uz poveanje broja graanstva (koje je u prvoj polovini 19. veka preteno bilo stranog porekla) vremenom je jaala i njegova svest. Graanski sloj u Maarskoj je do 1848. ve stekao izvestan uticaj u drutvu. Graanstvo u Maarskoj, iako nije trailo ukidanje raznih privilegija steenih roenjem, ipak se zalagalo da bude priznato kao inilac drutvene strukture, i to pre svega na osnovu svog uinka, odnosno zasluga steenih u izgradnji novog drutva. Njegove vrednosne norme su se temeljile na onovremenim opteprihvaenim evropskim graanskim principima: tedljivost, marljivost, pobonost, interes porodice, humanost i patriotizam. Kad je re o ove dve poslednje norme, onda se mora naglasiti njihova vanost za tadanje graanstvo. Humanost je bila vana zato to je graanstvo htelo da dokae svoju brigu za drutvo i za siromanije slojeve. To je za graanstvo bilo pitanje prestia u odnosu na stare drutvene kategorije. Dokazati svoj patriotizam je takoe bilo vano za graanstvo, posebno onda kada je ono u jednoj zemlji, kao to je Maarska u datom momentu preteno bila, stranog porekla. U isto vreme, bez obzira na naprednost graanske ideje u tom razdoblju, graanstvo u Maarskoj, posebno njegovi bogatiji slojevi, to se naina ivota tie, preuzeli su dosta od po imovini njima ravnog dela aristokratije i plemstva. 230

Najbrojniji deo maarskog drutva bilo je seljatvo, koje je pre 1848. preteno bilo u kmetskom poloaju. Seljatvo je inilo otprilike etiri petine ukupnog stanovnitva Maarske. Njegov manji deo je u pravnom smislu bio slobodan i uivao je izvesnu autonomiju, kao Jasi, Kumani (Kuni), Sekelji (Sikulje) itd. Pripadnici ovog slobodnog sloja seljatva, iako nisu bili plemii, po nainu ivota esto se nisu razlikovali od niih slojeva plemstva. Kmetstvo je podnosilo terete koje je odreivala drava, a pored nje i upanije i Crkva. Pored optih obaveza, oni su ili u vojsku, izvodili su javne radove itd. Ovakvi teki nameti su vremenom, a i prema miljenju savremenika, doveli do deformacije ovog drutvenog sloja, i fizike i psihike. Prema jednom savremeniku, filozofija kmetova je bila: Ako nemam nita, niko mi nita ne moe ni uzeti, a ako imam neto, onda to moram dati drugom. Nasuprot navedenim ocenama, u razdoblju 17901848, a posebno od prve i druge decenije 19. veka, ipak se moe uoiti blago poboljanje uslova ivota kmetstva. Sveopta konjunktura, koja se javila poetkom veka, u izvesnom smislu je zahvatila i ovaj drutveni sloj. Mogunost prodaje poljoprivrednih vikova povoljno je uticala na seljatvo. Tako su, pored ostalog, neke optine i naselja uspeli da otkupe od vlasnika ak i svoju slobodu, kao na primer Kekemet (Kecskemt), Nakere (Nagykrs), Sente (Szentes), Nirehaza (Nyiregyhza). Do poboljanja je dolo i u uslovima i nainu ivota seljatva. Zavisno od podneblja, prelo se i na izgradnju boljih stambenih objekata umesto zemunica i raznih koliba. U brdovitim i umovitim krajevima poele su se izgraivati objekti od drveta, a tamo gde nije bilo drveta za izgradnju, kue su graene od naboja i erpia. Zbog krenja velikih umskih povrina, pojavile su se i prve kue izgraene od kamena i opeke. Od prve polovine 19. veka prilikom izgradnje stambenih objekata sve ee su uzimani profesionalni zidari. I raspored prostorija se menja. Sve je bilo manje krajeva u zemlji gde su ivotinje smetene u kui. Za njih su poeli da se grade obori i tale. Seljaka kua je sve ee imala i po nekoliko prostorija (soba, kuhinja, ostava itd.) i bila opremljena nametajem, koji su izraivale zanatlije. Izmenjen je i nain odevanja. Tradicionalna nonja se postepeno poela (pre svega u prazninim danima) zamenjivati modernijom i kvalitetnijom nonjom. Umesto oje i grubog platna, korieni su finija platna, tofovi, pa ak i svila. Ove promene nisu se desile odjednom. Stari obiaji su se jo dugo odrali, ali tada ve zajedno sa novim obiajima. Novi uslovi i nov nain ivota prvo su se osetili u bogatijim zapadnim krajevima Maarske i u znaajnijim nastajuim novim gradskim centrima izmeu Dunava i Tise, a delimino i u junim krajevima zemlje.

Kultura i obrazovanje
Pod uticajem politikih i ekonomskih promena u Evropi, dolo je do promena i u Maarskoj. One nisu nastale samo u oblasti politike, drutva i privrede, nego i u duhovnoj sferi. Opti privredni razvoj iziskivao je potrebu primene najnovijih dostignua prirodnih nauka, ili bar njihovo prilagoavanje maarskim uslovima, iako nije bilo dovoljno strunih kadrova, a mogunosti za nauna istraivanja poetkom 19. veka bile su veoma skromne. Nauni kadar je u to vreme bio koncentrisan uglavnom oko Univerziteta u Peti. Bez obzira na skromne mogunosti, u oblasti agrara, biologije, hidrogradnje, matematike i geometrije, fizike i medicine postignuta su znaajna otkria i rezultati. Najznaajnija otkria u evropskim razmerama bila su otkria Anjoa Jedlika, 231

koji je 1828. konstruisao prvi elektromotor, i Janoa Boljaija, koji je 1832. objavio svoja istraivanja iz oblasti elementarne geometrije. Oba rezultata su ostala nepoznata u domaoj javnosti i mnogo vie panje su izazvala na Zapadu, gde je za njih postojalo odreeno interesovanje. Pored ovih otkria, veoma su znaajni u to doba bili i rezultati Pala Vaarheljija u izgradnji kanala i regulisanju reka, kao i Pala Kitaibela, koji je svojim istraivanjima u oblasti biologije, popisom biljki u Maarskoj, postavio temelje ove prirodne nauke u Maarskoj. Pored prirodnih i primenjenih nauka, brzo su se razvijale i drutvene nauke i umetnost. Jedna od najznaajnijih meu drutvenim naukama bila je istoriografija. I u Maarskoj, kao i na Zapadu, poeli su u to doba da se objavljuju istoriografski izvori. Na osnovu ovih zbirki dokumenata, u to vreme je nastalo vie istorijskih dela koja su se bavila prolou Maara, a i nekih susednih naroda. Najvei domet u tadanjoj istoriografiji dostigao je Mihalj Horvat, liberalni istoriar, koji je i u revoluciji 1848/1849. imao znaajnu ulogu, ne samo kao naunik nego i kao politiar. Znaajna dela nastala su i iz oblasti filozofije i istorije knjievnosti (Ferenc Toldi napisao je prvu sintezu istorije maarske knjievnosti). Pored domaih naunih rezultata, tokom prve polovine 19. veka objavljeni su prevodi dela stranih naunika i naunih centara. Da bi se i nauka i umetnost (pre svega knjievnost) mogle razvijati, prvo je trebalo izvriti reformu maarskog jezika. Njegovo usklaivanje sa novim potrebama u poetku je bilo teko. Maarski jezik sa kraja 18. veka nije bio u potpunosti pogodan da na polju nauke, knjievnosti, javnog ivota itd. zameni dotad korieni latinski, nemaki i francuski jezik. Nedostajali su struni termini, nisu postojale opteprihvaene pravopisne norme. Reforma jezika, koja je pokrenuta na samom kraju 18. veka, imala je zadatak da maarski jezik uini modernim jezikom, na kome e moi da se iskau nauni, tehniki i umetniki pojmovi. Reforma jezika nije bila samo struno pitanje, tj. da se taj novi, poboljani jezik moe koristiti u nauci i umetnosti, nego i politiko pitanje. Nova nastupajua klasa (graanstvo), a delom i drutveno-politikim reformama sklona liberalna aristokratija, kao i srednje plemstvo, poboljanje i standardizaciju maarskog jezika smatrali su i delom sveopteg nacionalno-politikog programa, iji je cilj bio reformisanje celokupnog maarskog drutva. Meu pobornicima reforme jezika najpoznatiji je bio knjievnik Ferenc Kazinci, koji je uestvovao u Martinovievoj zaveri. On je imao velike zasluge u razvoju i standardizaciji maarskog jezika, koji je posle nekoliko decenija, tj. oko sredine prve polovine 19. veka (osveen sa vie desetina hiljada novih izraza i rei), mogao da izrazi rezultate i zadovolji potrebe svih navedenih inioca drutvenog, politikog, ekonomskog i umetnikog ivota zemlje. Kao osnova uzet je govor podunavskog dela Maarske, a delimino i podruja gornje Tise. Iz sinteze ova dva govora nastao je dananji maarski knjievni jezik. Tokom reforme velika panja polagala se i na istotu jezika, tj. da se iz njega izbace dotad esto koriene strane rei. Pobornici reformi su ih zamenili novim maarskim reima. Konanu standardizaciju i odreivanje pravila pravopisa izvrila je poetkom tridesetih godina Maarska akademija nauka. Obnovljeni maarski jezik mogao je da udovolji novim potrebama pri komunikaciji, a ujedno i da preuzima najnovije zapadne vrste knjievnog izraavanja i formi. Rezultati su se od poetka 19. veka videli prvenstveno u delima pesnika Janoa Batanjija, Mihalja Viteza okonaija, Danijela Berenjija, Karolja Kifaludija, Mihalja Fazekaa, Mihalja Veremartija, Ferenca Keleija, kao i proznih pisaca Mikloa Joike i drugih. Najvie su pripadali romantiarskom pravcu. U prvim decenijama 19. veka 232

nastaju i prve, prema tadanjem shvatanju, moderne maarske drame, od kojih je najznaajnija i prva bila drama Joefa Katone Bank ban (Bnk bn). Poto je vei deo ovih knjievnika pripadao plemikom staleu, i njihova dela su veinom bila pisana po ukusu i oekivanjima tog drutvenog sloja ali, za razliku od ranijih dela maarskih knjievnika, pisana su na maarskom jeziku. Meu ovim knjievnicima bilo je i onih koji su u svojim delima ve propagirali ideje liberalnog graanskog drutva. Od etrdesetih godina, irenjem opteg nivoa obrazovanosti, javljaju se novi knjievnici, koji su ve iskljuivo pisali za graansko, pa ak i seljako malograansko drutvo, koristei obian narodni jezik, a u svojim delima su kritikovali plemstvo. Od njih su najznaajniji bili andor Petefi i Jano Aranj. U ovom periodu su i itaoci izmenili stav prema knjievnim delima, jer je u prethodnom veku pisanje i itanje esto smatrano gubljenjem vremena, te su i knjievnici esto bili potcenjivani. Od prve polovine 19. veka bavljenje knjievnou postalo je priznata delatnost. Tada su je ve priznavali i aristokrati i plemstvo i nastajajue graanstvo, pa ak i nii slojevi. Od toga se ve moglo i iveti. Poveanjem broja italaca i zainteresovanih do promene dolo je i u izdavatvu. Dotadanje pojedinane akcije bogatih mecena zamenili su profesionalni izdavai i na taj nain knjievna dela su polako postala roba. Od dvadesetih godina veka izdavai su poeli redovno da isplauju i honorare autorima. U poetku razvoja izdavake delatnosti tira izdanja je bio oko 400 500 primeraka, dok su tirai samo nekoliko godina kasnije dostizali i po nekoliko hiljada primeraka. irenju modernog, reformisanog knjievnog jezika svoj doprinos su dali i razvoj pozorita i pojava moderne tampe. Prvo stalno glumako drutvo osnovano je pre reforme jezika, 1790. u Peti, ali je ono bilo kratkog veka (ovo drutvo je rasformirano usled nedostatka stalnog izvora finansiranja 1796). Najvei problemi za opstanak pozorita u to vreme bili su nepostojanje pozorinih zgrada i neustaljena pozorina publika. Sve do tridesetih godina veka povremene glumake trupe putovale su iz mesta u mesto i predstave su prikazivale gde god se moglo. U doba reformi, za vreme stvaranja nacije, merodavni dravni organi poeli su da razmiljaju o potrebi stvaranja stalnog pozorita sa stalnim seditem. Do tridesetih godina izgraeno je nekoliko pozorinih zgrada u Maarskoj (u Kolovaru Kolozsvr, Mikolcu, Balatonfiredu Balatonfred, Kekemetu itd.), ali jo nisu postojale stalne trupe. Prvo stalno pozorite sa stalnim seditem osnovano je 1837, uz pomo Petanske upanije, u Peti, pod imenom Petansko maarsko pozorite (Pesti Magyar Szinhz). Meu osnivaima pozorita, osim upanije, bilo je i pojedinaca iz reda aristokratije, plemstva, graanstva, inteligencije, pa ak su i neke seoske optine dale svoj prilog za osnivanje stalnog pozorita. Ovo pozorite je godine 1840. dolo pod zatitu drave i ubrajano je meu institucije od nacionalnog znaaja (na osnovu 44. zakonskog lana iz 1840) i dobilo je naziv Nacionalno pozorite (Nemzeti Szinhz). Poetkom tampe u Maarskoj obino se smatra 1705. godina, kada je poeo da izlazi list Mercurius Veridicus eh Hungaria. Posle nekoliko kratkotrajnijih pokuaja, od kojih naroitu panju zavreuje Nova Posoniensis Maaa Bela, prvi stalni, redovni list bio je Pressburger Zeitung (1764), da bi 1780. godine u Pounu poeo da izlazi prvi list na maarskom jeziku Magyar Hrmond (Maarski kaziva vesti). Drugi stalan list na maarskom bio je Magyar Kurir (Maarski kurir, 1786). Ubrzo su tampane i prve knjievne novine Magyar Museum, a slini listovi poeli su da izlaze u Komaromu, eru, Peti. Prva dva lista imala su oko 2.500 pretplatnika, ali je broj njihovih italaca bio 233

mnogo vei, poto su ih kupovale kole, razna drutva itd. Slamanjem maarske jakobinske zavere i maarska tampa je doivela teke trenutke, poto su neki listovi bili ukinuti, a ostalima je uvedena otra cenzura. Od samog poetka 19. veka listovi, onemogueni cenzurom, izgubili su u kvalitetu i jednostavno su samo izvetavali o odreenim dogaajima. Dok je 1792. ukupno izlazilo 18 listova (od kojih je polovina bila na maarskom jeziku), 1805. je na maarskom izdavano samo pet listova. Tokom narednih godina maarska tampa se ipak poela razvijati, i to pre svega zbog opteg drutvenog razvoja i novih potreba. Godine 1831. izlazilo je ve 27 listova i asopisa, od politike tampe do naunih asopisa i popularnih revija. U to vreme centar maarske tampe, umesto Bea, postala je Peta. Prava, i u dananjem smislu moderna, maarska politika tampa nastala je u narednoj deceniji 19. veka. Iako se sa pokretanjem takvog lista eksperimentisalo ve u tridesetim godinama (1832. krugovi bliski grofu Seenjiju pokrenuli su list Jelenkor /Sadanjost/, koji je do 1837. imao 4.000 pretplatnika, ali nije postigao oekivani uticaj, pre svega zbog nekvalitetnosti). Kvalitetne novine, koje su zadovoljavale tada aktuelne politike i drutvene potrebe, poele su da izlaze tek 1841. pod imenom Pesti Hirlap (Petanske novine). Pokretanje ovog lista bilo je vezano za ime Lajoa Kouta, koji je bio njegov urednik. Kout je, takoe, jo tridesetih godina pokretao neke politike listove ( Orszggylsi Tudsitsok Saborski izvetaji, Trvnyhatsgi Tudsitsok Municipalni izvetaji), ali su oni, zbog nedovoljne finansijske potpore i tehnike izdavanja, bili kratkog veka. Petanske novine su, ubrzo posle svog pokretanja, postale propagator preobraaja maarskog drutva i liberalnih graanskih ideja. Novinu u listu predstavljao je uvodni lanak (tj. komentar). Pisac uvodnih lanaka uglavnom je bio sam Kout. Listovi etrdesetih godina su se ve opredeljivali prema politikom programu i profilu odreenih tada postojeih politikih grupacija. Tako je Jelenkor propagirao Seenjijev konzervativizam, Vilg (Svet) je bio list neokonzervativaca, dok je Nemzeti jsg (Nacionalne novine) propagirao stavove katolikog klera, a Hirnk (Glasnik) vladine stavove. Godine 1847. u Maarskoj je ve izlazilo 59 listova i asopisa, od kojih su 33 objavljivana na maarskom jeziku. U samo predveerje revolucije, poetkom 1848, pojavio se i prvi maarski dnevni list, Budapesti Hirad (Budimpetanski vesnik), dok su ostali listovi uglavnom izlazili jednom ili dva puta nedeljno. U prvoj treini 19. veka poela je da se razvija umetnost. Interesovanje za evropsku muziku javilo se meu plemstvom i bogatijim graanstvom. Muzika kultura Bea je izvrila velik uticaj na muziku umetnost Maarske. U ovim godinama su, kao poseban maarski muziki izraz zasnovan na folkloru, postali popularni palota (maarska igra omiljena u krugovima plemstva) i arda, koji je postao omiljen i meu viim, ali i niim drutvenim slojevima. Znaajna dela velikih umetnikih vrednosti ostvarena su i u oblasti ozbiljne muzike. Poetkom etrdesetih godina nastaje prva maarska opera Hunjadi Laslo (Hunyadi Lszl) autora Ferenca Erkela, koja je svojom temom i porukom uveliko uticala na razvoj nacionalnog oseanja vodeih drutvenih klasa. U tim godinama je nastala i Himna (koja je i danas zvanina himna Maarske), iji su autori bili Ferenc Kelei (tekst) i Ferenc Erkel (muzika). Graanski duh, sve prisutniji i meu irim slojevima maarskog drutva, doneo je interesovanje i za slikarstvo i primenjene umetnosti. Umetnike slike postaju est ukras plemikih dvoraca, a i graanskih, kua, stanova itd. Tridesetih godina javljaju se prvi, prema evropskim kriterijumima prihvaeni, slikari umetnici, koji su prvo slikali pejzae i portrete, ali kasnije i slike s istorijskim temama (to je svojstveno maarskom slikarstvu u drugoj polovini 19. veka). Najpoznatiji slikari su bili Karolj Broki, Karolj Marko i Miklo 234

Baraba. U to vreme stvara i svoje prve skulpture evropskog nivoa vajar Itvan Ferenci, koji se usavravao u Rimu. Tridesetih godina veka se, usled bogaenja drave i pojedinaca iz viih drutvenih slojeva, menja i opta slika gradova, pre svega Budima i Pete. Na osnovu planova i zamisli najuvenijih tadanjih arhitekata i graditelja Joefa Hilda i Mihalja Polaka podiu se prve reprezentativne javne zgrade (Nacionalnog muzeja, Petanske upanije, Pozorita itd.) i privatne palate. U periodu 17901848. kulturni nivo i irih drutvenih slojeva osetno je porastao. Nisu vie, kao ranije, samo vii slojevi bili spremni i sposobni da prihvate nove naune rezultate i umetnika dostignua nego je i u niim slojevima (plemstva, seljatva, zanatlija) bilo sve vie onih koji su pokazivali interesovanje za nova dostignua. Bio je to rezultat reformi kolstva koje su omoguile opismenjavanje veeg broja stanovnika. To se prvenstveno odnosi na reforme Marije Terezije, koja je 1777. izdala svoj regulament, pod nazivom Ratio Educationis, o obaveznom osnivanju niih narodnih kola. Godine 1806. tadanji vladar Franc I izdao je novu uredbu (Ratio Educationis II), koja je regulisala sistem i rad kolstva i nastavne programe i planove. Prema ovoj uredbi, deca u dobi od est do dvanaest godina bila su obavezna da pohaaju kolu. Ova uredba je predviala stroge mere za roditelje ako im deca ne idu u kolu. U niim narodnim (osnovnim) kolama nastava se izvodila na maternjem jeziku, ali su svi uitelji morali znati i maarski jezik. U manjim mestima kola je imala dva odeljenja sa po jednim ili dva uitelja, dok je u veim mestima bilo najmanje tri odeljenja sa tri uitelja. Uredba se odnosila samo na kole u nadlenosti optina, gradova i Katolike crkve, dok su kole u okrilju drugih crkava (protestanti, pravoslavni itd.) radile po svojim pravilima. Razlike izmeu propisa predvienih uredbom i stvarnog stanja na terenu bile su velike. Mnoga mesta nisu mogla da otvore kole kao to je bilo propisano, jer u poetku nije bilo dovoljno kvalifikovanih uitelja. Nastava se, bez obzira na predviene kazne, veinom odvijala samo u zimskom periodu, jer su u prolee i jesen deca veinom radila na poljima i posedima. U kolama se uilo pisanje, itanje, matematika i veronauka. Kvalitet kolstva i poseenost nastave u krajevima gde su iveli i katolici i protestanti bili su veinom u skladu sa tadanjim evropskim normama. Prema procenama, u to doba u kolu je ilo oko 40% dece kolskog uzrasta. Bez obzira na manjkavosti i neke propuste, u ovom razdoblju kolski sistem se ipak razvijao. Za pedesetak godina broj nastavnog osoblja se poveao za vie od 150%, a u razvijenijim krajevima zemlje poboljan je kvalitet nastave, jer su u programe uneti i novi predmeti (crtanje, geometrija, neka saznanja iz oblasti prirodnih nauka itd.). Sve se vie panje polagalo i na to da se deca osposobe za nastavak kolovanja. Osnovne ustanove srednjokolskog obrazovanja bile su gimnazije. U praksi, bez obzira na neke postojee razlike, one su se delile na male i velike gimnazije. Prve su imale etiri, a druge est razreda. Godine 1846. u Maarskoj je bilo 102, a u Erdelju 20 gimnazija. U ovom periodu te kole su se najbre razvijale, i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu. Najvie novih gimnazija (malih) bilo je osnovano tokom prve polovine 19. veka u krajevima naseljenim protestantima. U katolikim, a i pravoslavnim gimnazijama, u poetku su nastavnici bili uglavnom svetenici i kalueri, a u protestantskim gimnazijama svetovna lica. Tridesetih godina 19. veka gimnazije u Maarskoj je pohaalo oko 20.00022.000 uenika. Podele po smerovima i predmetima nije bilo jednom odeljenju sve predmete predavao je jedan profesor. Akcenat je bio na uenju latinskog jezika, koji je bio ujedno i jezik nastave sve do 1844, kada je kraljevskom uredbom u veini kola kao jezik nastave 235

uveden maarski jezik. Nastavni program veinom je bio zasnovan na prouavanju drutvenih nauka. U drugoj i treoj deceniji, jaanjem reformski opredeljene opozicije i njenog uticaja, u kolski program bilo je uvedeno vie predmeta iz oblasti prirodnih nauka. Prelaz izmeu srednjeg i visokog obrazovanja bili su liceji, preparandije (uiteljske kole) i neke trgovake i tehnike akademije. Liceji i njima sline ustanove su ujedno predstavljali i prvi stepen visokog obrazovanja, a oni su, pored uitelja, obrazovali i inovnike za potrebe dravnog aparata. Visokoobrazovne institucije bili su Univerzitet u Peti, neke akademije i protestantski kolegijumi. Petanski univerzitet je imao etiri fakulteta: filozofski, pravni, medicinski i teoloki. Maturski i prijemni ispiti nisu postojali, nego su se budui studenti upisivali sa svedoanstvom o zavrenom estom razredu gimnazije. Nastava je bila javna i besplatna. Materijalna sredstva za potrebe nastave i naunih istraivanja pri Univerzitetu pribavljana su od zemljinih prihoda poseda Univerziteta. Sadraj nastave od 1795. godine bio je pod jakim nadzorom vlade. Inenjeri (geodeti i hidroinenjeri) mogli su se obrazovati jedino u Institutu za inenjere u Peti, koji je osnovan 1782. Pored ovog instituta, znaajna je bila i Akademija rudarstva u elmecbanji (Selmecbnya, na severu Maarske). U Maarskoj je u tom razdoblju postojalo pet kraljevskih akademija u Pounu (Pozsony), Kai (Kassa), eru, u Velikom Varadinu i Zagrebu. Pored njih, bilo je jo tri katolika liceja u Jegri, Peuju i Temivaru i sedam protestantskih kolegijuma, koji su takoe obrazovali pravnike. U prvim decenijama beka vlada je onemoguavala odlazak iz Maarske na studiranje u inostranstvo, pre svega da se preko ovih studenata ne bi u zemlju unosile nove napredne zapadne ideje o graanskom drutvu. Pored ovih dravnih visokokolskih ustanova, bile su jo dve privatne ustanove fakultetskog nivoa, na kojima su se obrazovali budui agronomi i strunjaci za poljoprivredu. Prvu je osnovao 1797. godine u Kesthelju grof er Feteti i nosila je naziv Georgikon (Georgikon), a drugu 1818. nadvojvoda Albreht u Moonmaarovaru (Mosonmagyarvr). Visokokolski sistem u Maarskoj bio je za to vreme na zadovoljavajuem nivou. Jedino je obrazovanje oficira bilo zapostavljeno, jer je za Habvburku monarhiju to imalo bezbednosni znaaj. Iako je jo pre revolucije 1848. bila podignuta odgovarajua zgrada za Vojnu akademiju (Ludovika), ona nije mogla zapoeti rad.

Nacionalno pitanje
Proces nacionalnog buenja u prvoj polovini 19. veka zahvatio je i narodnosti, tj. nemaarske narode. Svest o pripadnosti odreenoj naciji u to vreme postajala je vanija od drugih oblika pripadnosti, kao to su bila vezivanja za odreenu klasu, stale, veru, mesto itd. Poznati demograf i statistiar Elek Fenje je u svojoj Statistici, objavljenoj 1842, u Maarskoj izbrojao 18 manjih i veih narodnosnih, odnosno etnikih zajednica. Najbrojniji su bili Maari sa oko 4.800.000 pripadnika i predstavljali su 38% celokupnog stanovnitva. Mada su oni bili u manjini u odnosu na celokupno stanovnitvo, ipak su bili najvanija etnika zajednica u zemlji, pre svega zato to su naseljavali centralne i najznaajnije delove Maarske i to su (pored Hrvata) jedini imali potpuno razvijenu drutvenu strukturu (plemstvo, graanstvo, inteligencija, kmetstvo). Druga po veliini najvea etnika zajednica bili su Rumuni, koji su veinom iveli u Erdelju. Njih je bilo oko 2.200.000, ili 17% celokupnog stanovnitva. Na treem mestu su bili Slovaci sa 1.700.000 itelja, ili 13% celokupnog stanovnitva. Nemaca je bilo oko 1.270.000, ili 236

9,8% stanovnitva. Srba je prema popisu bilo 1.250.000 (statistiari su u ovu etniku zajednicu u to vreme ubrajali i Bunjevce kao Srbe katolike), ili 9,7% celokupnog stanovnitva. Elek Fenje je broj Hrvata procenio na oko 900.000 (7%), a Rusina na oko 440.000 (3,5%). Jevreja je pri kraju prve polovine veka bilo oko 244.000 (2%). Ostale manje etnike zajednice (Slovenci, Bugari, Grci, Jermeni, Francuzi itd.) zajedno nisu dostizali veu zastupljenost u ukupnom stanovnitvu od 0,5%. to se tie podele prema verskoj pripadnosti, prema Fenjeu, katolika je bilo oko 6.100.000 (47,5%). Meu njima je bilo Maara, Nemaca, Slovaka, Hrvata itd. Grkokatolika (unijata) je bilo oko 1.300.000 (10%). Meu njima je bilo Rumuna, Rusina i Maara. Pravoslavnih, tj. Srba i Rumuna, bilo je oko 2.300.000 (18%). Reformatskoj crkvi (kalvinisti) pripadalo je 1.850.000 (14%) Maara, dok je evangelista (luteranci) bilo oko 1.000.000 (8%), a meu njima je bilo Maara, Nemaca i Slovaka. Broj Jevreja i pripadnika njihove vere se poklapao (244.000, ili 2%). Nacionalni preporodi narodnosti tekli su naporedo sa maarskim nacionalnim preporodom. U isto vreme izmeu preporoda narodnosti i maarskog preporoda bilo je izvesnih vremenskih pomeranja, zbog razliitog stepena razvoja pojedinih narodnosti, tj. zbog njihove unutranje drutvene strukture. Jedino izmeu maarskog i hrvatskog (ilirskog) pokreta nije bilo vee razlike, zbog slinosti strukture drutva. Naime, Hrvati (iako u manjoj meri), kao i Maari, imali su potpunu drutvenu strukturu od kmetova, do inteligencije i plemstva. Nemaka etnika zajednica u Ugarskoj imala je odlike graanskog drutva. Sasi (Nemci) iz Erdelja i Nemci iz ostalih delova Ugarske u osnovi su se razlikovali po tome to su Sasi predstavljali srazmerno zatvorenu nacionalnu zajednicu, a graanska prava su im se zasnivala na privilegijama dobijenim u prethodnim vekovima. Zbog toga je u njihovoj zajednici bilo mnogo protivrenosti koje su se odnosile na prihvatanje naela moderne graanske misli. Kod Nemaca iz ostalih krajeva Ugarske srazmerna otvorenost prema novim idejama postepeno je dovodila do pomaarenja. To se, pre svega, odnosilo na pripadnike graanskog stalea. Spontanog pomaarivanja u prvoj polovini 19. veka najvie je bilo u gradovima, i to u onima koji su bili okrueni maarskim stanovnitvom: Peuju, Stonom Beogradu (Sekefehervar), eru, Segedinu, Peti i Budimu. U ovim gradovima esto su se, osim Nemaca, maarizovali i pripadnici drugih etnikih zajednica. Vii drutveni slojevi, tj. plemstvo, Rumuna, Srba, Slovaka i Rusina, preko svojih stalekih privilegija, najveim delom se stopilo sa maarskim plemstvom i ba u ovom periodu se snano asimilovalo i prihvatilo maarski jezik. Veinu ovih nacionalnih drutava inili su seljaci kmetovi i sitno graanstvo. Meu Srbima i Rumunima brojan je bio i sloj slobodnih seljaka vojnika graniara. Znaajnu ulogu u razvijanju nacionalne ideje kod Srba odigrao je i sloj trgovaca, od kojih su neki po svojoj ekonomskoj moi i uticaju pripadali viim krugovima drutva, ak i u poreenju sa Maarima. Srpsko graanstvo se obogatilo, pre svega, prilikom regulisanja donjih tokova Dunava (erdap itd.) tridesetih i etrdesetih godina 19. veka, kada je Dunav postao glavna prometnica u trgovini izmeu Istoka i Zapada. U isto vreme srpsko graanstvo u Ugarskoj bilo je jedno od najosveenijih to se nacionalne pripadnosti tie u odnosu na graanstvo koje je pripadalo ostalim narodnostima. U okviru svih nacionalnih drutava, ako ne po broju a ono po uticaju, znaajnu ulogu u prosveivanju odigrala je i inteligencija, pre svega svetenici i uitelji. Uloga i uticaj svetenstva kod pravoslavnih etnikih zajednica, posebno na poetku razvoja nacionalne svesti, ak su bili i presudni (na primer kod Srba). Grkokatolika crkva je 237

kod Rumuna imala slinu ulogu, tj. u izvesnom smislu bila je nacionalna crkva. Kod narodnosti je upravo inteligencija zapoela proces osveivanja naroda, budei njihovu svest da su oni pripadnici drugog naroda a ne maarske politike nacije. Prvo i osnovno sredstvo stvaranja posebne nacije je bio jezik. Na poetku posmatranog perioda (prelaz iz 18. u 19. vek) nijedna od pomenutih narodnosti nije imala svoj, na modernim lingvistikim principima zasnovan, nacionalni jezik. Slovaci, posebno evangelisti, na primer, kao svoj jezik koristili su veinom srednjovekovni eki, dok su Slovaci katolici koristili vie lokalnih dijalekata. Srbi su u to vreme koristili staroslovenski jezik, koji je veoma liio na ruski jezik. Rumunski grkokatoliki svetenici su bili meu prvima koji su ve krajem 18. veka narodni jezik pokuali da uvedu kao knjievni jezik i koristili su ga i na bogosluenjima. Kod Hrvata je prve reforme jezika sproveo Ljudevit Gaj, a kod Srba Vuk Stefanovi Karadi. Kod Srba, zbog konzervativizma crkve, pa ak i dela graanstva, prihvatanje narodnog jezika kao knjievnog ilo je sporije, ali je do kraja prve polovine 19. veka on ipak preuzeo prvenstvo nad staroslovenskim jezikom. Kod Slovaka su, prilikom stvaranja knjievnog jezika, velike zasluge imali Ljudevit tur i Jan Kolar, koji su za knjievni jezik uzeli srednjoslovaki. Ovi jezici, koji su u prvoj polovini 19. veka prihvaeni kao knjievni jezici pomenutih naroda i narodnosti, sa nekim odreenim izmenama i dopunama, ostali su kao opteprihvaeni nacionalni jezici do danas. Na ovim svojim novim, reformisanim i normiranim jezicima, narodnosti su poele da stvaraju svoju modernu nacionalnu knjievnost i postavile su temelje svoje nacionalne kulture. Srbi su u Peti 1826. osnovali Maticu srpsku, koja je kasnije posluila kao primer i ostalim slovenskim narodima u Habzburkoj monarhiji prilikom osnivanja njihovih matinih nauno-kulturnih drutava. Snagu srpskog, pre svega graanstva, pokazuje i to to su 1790. i 1810. u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu osnovane prve srpske gimnazije, a 1812. u Sentandreji (Szentendre) osnovana je i prva srpska uiteljska kola. Pored prvih dela iz lepe knjievnosti, u prvoj polovini 19. veka poela su se javljati i prva istoriografska dela, koja su se bavila poreklom naroda koji su iveli na teritoriji Kraljevine Ugarske. Poreklom Rumuna meu prvima se bavio George Sinkai. Jan Kolar je u svojim sonetima pod naslovom Devojka slave (Slvy dcera) opevao slavnu prolost Slovena i njihovu tunu sadanjost, sa ciljem da ih nacionalno osvesti. Kod Srba je Jovan Raji odigrao slinu ulogu. On nije napisao samo istoriju Srba nego i ostalih slovenskih naroda (Bugara, Hrvata itd.). Sva ova dela, iako su imala naune pretenzije, stvarana su u duhu romantizma, koji je u prvoj polovini 19. veka presudno uticao na razmiljanje i pojedinaca i zajednica, pre svega nacionalnih. Nasuprot osveivanju narodnosti u smislu nacionalne pripadnosti, u to vreme je dolo i do saradnje izmeu pripadnika maarske etnike zajednice i pripadnika narodnosti. To je najvie dolo do izraaja na kulturnom planu. Znaajna je bila saradnja maarskog knjievnika i reformatora jezika Ferenca Kazincija sa Lukijanom Muickim i Mihajlom Vitkoviem, kao i, u kasnijem razdoblju, izmeu Jakova Ignjatovia i maarskog pesnika andora Petefija. Saraivali su i grof Itvan Seenji i Jan Kolar. Druga znaajna karika u irenju i jaanju nacionalne kulture bila je pozorina umetnost. Kod narodnosti u Maarskoj u prvoj polovini 19. veka ona je jo bila na nivou amaterizma, odnosno putujuih pozorita. Razvoj nacionalne ideje, pre svega u oblasti kulture, kod narodnosti je u ovom periodu bio znaajan, mada je ona dopirala samo do sitnograanskih elemenata drutva, dok je seljatvo tada jo bilo van njenog uticaja. Ovaj znaaj se video u tome to su se,

238

uporedo sa borbom na kulturnom planu, u prvoj polovini 19. veka poeli javljati i prvi politiki zahtevi u okviru nacionalnih drutava. U najpovoljnijem poloaju bili su Hrvati, koji su imali svoju autonomiju u okviru Kraljevine Ugarske i svoje staleke institucije (upanije, sabor, upravni aparat, hrvatske poslanike na maarskim dravnim saborima itd.) preko kojih su mogli organizovano istupati. Zbog toga se prvo kod njih javila ideja o odreenoj samostalnosti u odnosu na centralnu vlast. Tu ideju su u poetku nameravali da ostvare u saradnji s ostalim junoslovenskim narodima (ideja, zatim pokret ilirizma). Jedna od prvih takvih politikih programa, koji je razmatrao ve i neka drutvena i ekonomska pitanja, bila je Disertacija grofa Janka Drakovia iz 1832. Iako su bili u nepovoljnijem poloaju nego Hrvati, Srbi su se takoe javili sa svojim politikim zahtevima, i to ve krajem 18. veka. Na Temivarskom saboru 1790. ve se ozbiljno postavilo pitanje teritorijalne autonomije Srba (tada se mislilo na podruje dananjeg Banata, koji jo nije bio sasvim ukljuen u ugarsku dravnu teritoriju). Pored ovog zahteva, koji nije bio prihvaen tokom narednih decenija, Srbi su izneli i nove zahteve za priznavanje kolektivnih prava, priznavanje statusa naroda itd. U odravanju i artikulisanju ovih zahteva veliku ulogu su igrali narodnocrkveni sabori, koji su odravani povremeno. Treba naglasiti i to da je, iako skuena, narodnocrkvena autonomija Srba omoguavala ouvanje nacionalnog identiteta. Pored toga, znatan broj Srba je uestvovao u radu lokalnih, upanijskih i dravnih organa. Zbog toga pre 1848. srpsko-maarske nesuglasice i nisu bile znaajne. Na razvoj srpske nacionalne svesti u Maarskoj znaajan uticaj imala je i Kneevina Srbija, koja je posedovala znaajnu autonomiju u okviru opadajue Otomanske carevine. Maarska liberalna opozicija je u svojoj borbi za preobraaj maarskog drutva raunala i sa narodnostima. Predvodnici reformistikog pokreta su mislili da e pripadnici etnikih zajednica, ako dobiju politika i graanska prava, postati lojalni prema maarskoj dravi, jer e se u tom sluaju nai u boljem poloaju i iveti na viem civilizacijskom nivou od svojih sunarodnika u okolnim zaostalijim dravama i carstvima. Meutim, osnovna zabluda maarskih reformista je bila u tome to nisu primetili da narodnosti, zadobijanjem pojedinanih graanskih prava, nee odustati od svojih kolektivnih nacionalnih prava. Osnovna razlika u shvatanju nacije izmeu Maara i pripadnika narodnosti bila je u tome to su prvi naciju poistoveivali sa dravom (politika nacija), dok su drugi naciju shvatali kao zajednicu ljudi koji govore isti jezik, imaju iste obiaje, prolost itd. Ove dve razliite koncepcije shvatanja nacije dovele su tokom prve polovine 19. veka, a naroito kasnije, do preplitanja odnosa, neslaganja i sukoba izmeu Maara i narodnosti. Maarski reformisti, a i oni koji su bili za ouvanje starog drutva, u nastojanjima narodnosti videli su opasnost za teritorijalno jedinstvo Ugarske i esto su, prvenstveno slovenske narode u okviru Habzburke monarhije (a u okviru nje Ugarske), ve tada optuivali za panslavizam (pod vostvom Rusije) i za nastojanje da se otcepe. U to vreme ova optuba nije imala nikakve realne osnove. S druge strane, kada se uporede nastojanja te dve strane, vidi se da su i Maari i narodnosti u osnovi imali iste ciljeve to se tie izgradnje samostalnog nacionalnog drutva. Maari su se za svoju narodnost borili protiv Bea, tj. dvora i njegovog apsolutizma, a narodnosti su, radi ouvanja svog nacionalnog identiteta, poeli da se sukobljavaju sa maarskim reformistima. Tokom tree i etvrte decenije 19. veka razne grupacije i pristalice maarskog reformistikog pokreta poele su da izgrauju svoje stavove o nacionalnom pitanju. Na 239

prvi pogled desno krilo pokreta, tj. umereni reformisti, kojima je pripadao i grof Itvan Seenji, imali su trpeljiviji stav prema nacionalnom pitanju. Oni su bili protiv otvorene maarizacije (na primer, uvoenja maarskog jezika kao slubenog jezika). Nisu eleli sukobe u vezi s ovim pitanjem, jer su svoje reforme eleli da ostvare iskljuivo u okviru Habzburke monarhije. Smatrali su da se postepenim reformama i transformacijom drutveno-ekonomskog sistema moe postii to da e narodnosti, posle dobijanja graanskih prava, vremenom same odustati od zahtevanja kolektivnih prava. Ovoj struji su bili bliski i neki liberali grof Lajo Baanji i Ferenc Deak. Veina liberala i pripadnici radikalske struje imali su slian stav prema nacionalnom pitanju. Njihov predvodnik bio je Lajo Kout. Njihovi zahtevi u pogledu graanskih reformi i temeljnog preobraaja drutva bili su najradikalniji. Zahtevali su konstituisanje graanskog drutva na principima koji su se zasnivali na idejama amerike i francuske revolucije. Meutim, oni nisu prihvatali odreene zahteve pripadnika narodnosti koji su se odnosili na njihova kolektivna prava, poto su ih smatrali suvinim pored optih graanskih prava. Mislili su da e narodnosti dobijanjem graanskih prava odustati od svojih prvobitnih nacionalnih zahteva. Pristalice bekog dvora, maarski aristokrati (konzervativci), tj. aulici, na izgled su bili trpeljivi prema zahtevima narodnosti, ali samo zato da bi obezbedili njihovo saveznitvo u borbi protiv liberalne i reformistiki opredeljene opozicije, sa ciljem da Habzburko carstvo sauvaju onakvim kakvo je i bilo. Na kraju, moe se zakljuiti da se u ovom razdoblju probudila nacionalna svest kod narodnosti u Ugarskoj. Razvijenosti nacionalnog drutva, ovih narodnosti nije bila istovetna, a ni njihov poloaj u okviru tada jo feudalnog drutva. Neke su tek poele sa stvaranjem onih klasa koje e kasnije povesti ozbiljniju borbu za ouvanje nacionalnog identiteta (Slovaci, Rusini, pa i Rumuni), dok su neke preko svojih ranije zadobijenih privilegija i autonomija (Hrvati, Srbi, Nemci) uspele da postave i svoje prve politike zahteve. U svakom sluaju, nacionalni pokreti narodnosti u Ugarskoj u prvoj polovini 19. veka uglavnom su se zadrali na kulturnom planu.

Doba reformi, politika borba za promene (18251848)

U Evropi ovoga vremena esto se deavalo da je prilikom postavljanja zahteva za promenu drutveno-ekonomske i politike strukture, tj. uvoenje graanskih reformi, deo plemstva imao vodeu ulogu. Nasuprot tome, u Ugarskoj velika veina plemstva (iako sa razliitim pristupom) bila je za promene u duhu liberalizma. Veina drutva je postepeno postala svesna besperspektivnosti postojeeg drutvenog ureenja. Sve je vie bilo onih koji su ukazivali na nemogunost odravanja starog drutveno-ekonomskog sistema i na primere drutvene transformacija na Zapadu. Sve ovo ipak ne bi bilo dovoljno da se veina plemstva odlui za reforme. Naime, ono je uspelo, i pored pritisaka iz Bea, da ouva svoje privilegije, status i uticaj na nie stepene dravne uprave. Na taj nain plemstvo je osealo izvesnu sigurnost i, radi odravanja svoje vodee uloge u drutvu, opredelilo se postepeno za modernizaciju. Od 1812. vladar nije sazivao staleku skuptinu trinaest godina. Za to vreme je ponovo porastao pritisak na upanije i vladalo se uredbama. U godinama 1821. i 1822. donete su dve uredbe, koje su bile veoma nepopularne. Prva se odnosila na ispunjavanje kvote uea u vojsci, to je znailo da se manjak od 28.000 regruta iz Ugarske iz prethodnih godina momentalno morao popuniti. Druga uredba odnosila se na obavezu 240

plaanja poreza i dabina u srebru. Ova uredba se prvobitno odnosila samo na seljatvo, ali je posredno ograniavala i poveanje prihoda plemstva. Veina upanija je otvoreno odbijala sprovoenje ovih uredbi, to je dovelo do sukoba izmeu upanija i dvora. Stanje je pomalo liilo na ono iz 1790. Dvor je na kraju ubrzo morao uvideti da mora sazvati dravni sabor kako ne bi dolo do veih sukoba. Prvi, kako se i u istoriografiji naziva, reformski sabor sazvao je vladar 1825. i trajao je do 1827. Na njemu je doneto nekoliko zakona i odluka, ali su dve odluke bile posebno znaajne. Prva je bila osnivanje Maarske akademije nauke i umetnosti (Magyar Tudomnyos Akadmia) godine 1825, u emu je najznaajniju ulogu igrao grof Itvan Seenji, koji je bio i inicijator i prvi donator, jer je za fond Akademije dao jednogodinji prihod svojih imanja u visini od 60.000 forinti u srebru. Njegov primer su tada sledili i drugi aristokrati i imuni plemii. Druga znaajna odluka bila je da se ponovo uzme u razmatranje program reformi, koji je u osnovi sainjen jo devedesetih godina 18. veka, a kasnije dopunjavan novim idejama i predlozima. Ponovo je na teren, kao nekada, poslato devet komisija. Politikim voama je uskoro postalo jasno da nije dovoljno samo popravljati stari sistem, ve da su potrebne opte i korenite reforme. O moguim novim reformama raspravljalo se skoro dve i po godine, ali se nije dolo do opteprihvaenog reenja, jer su pripremljeni zakljuci bili konzervativni. Javnost je traila vie od toga. Na kraju, predlozi reformi poslati su upanijama radi davanja miljenja. Plemstvo (veinom srednje i nie), koje je imalo uticaja, uspelo je da neke svoje liberalne predloge uvrsti meu opteprihvaene. Dvor je morao da popusti. Baza reformistiki opredeljenog plemstva je bila raznovrsna. Veina aristokrata je sauvala svoje dotadanje privilegije, te je bila za postepene reforme i za saradnju sa dvorom. Kimu reformistikog pokreta je inio uglavnom srednji sloj plemstva (manji deo aristokratije, a veina srednjeg i nieg plemstva), kome je bilo jasno da se njihov poloaj, a i poloaj celokupnog drutva, ne moe za due vreme srediti obinim popravkama starog ureenja. Oni su bili mnogo obrazovaniji, politiki bolje obaveteni i imali su ire vidike. Shvatili su da je, mereno evropskim merilima, staro feudalno ureenje zastarelo. Njih su pomagali i oni siromaniji slojevi plemstva, srazmerno malobrojan slobodnoseljaki sloj i nastajue graanstvo. U svakom drutvenom sloju, naravno, bilo je i pristalica i protivnika korenitih reformi. Ipak su upanije izmeu 1830. i 1848. godine na dravne sabore uglavnom slale delegate koji su bili za liberalne reforme i korenit preobraaj. Ideje za ostvarivanje reformi su se razlikovale od upanije do upanije, od grada do grada. Ove razliite ideje za sprovoenje reforme u duhu liberalizma polako su postale celina zahvaljujui delovanju grofa Itvana Seenjija. On se zalagao za stvaranje zajednike platforme svih onih snaga koje su prieljkivale reforme. Osnovao je prvu Kasinu (1827) i razna drutva i organizacije koji su bili vana sredita okupljanja reformista. U svojim delima ( Hitel Kredit 1830, Vilg Svet 1831, Stdium Stadij 1833) zalagao se za stvaranje graanske Ugarske, koja bi i dalje u odreenom smislu bila povezana sa Beom, za potrebu jaanja robne proizvodnje, koju je koio avicitet (tj. da se posed plemia nije mogao otuiti ni onda kada bi zapao u dugove, a zbog ega veinom beke banke nisu davale kredit za razvoj proizvodnje i infrastrukture), da i neplemii mogu imati posede, za zajedniko noenje javnih tereta i jednakost pred zakonom, da umesto latinskog maarski jezik bude slubeni u zemaljskoj upravi, te da Kraljevsko namesniko vee dobije vee nadlenosti u voenju zemlje, izgradnji infrastrukture i

241

novog sistema celokupne privrede, kao i za mogunost dobrovoljnog otkupa kmetova od feudalnih stega. Pristalice liberalnog reformistikog pokreta prihvatile su ove Seenjijeve ideje i na njima su zasnivale svoj program tokom tridesetih godina, dok su njegovi neistomiljenici, konzervativni aristokrati, ovaj program smatrali suvie radikalnim i borili su se na saborima protiv njegovog ostvarenja. Maarski reformistiki pokret bio je jedinstven u svojoj tenji da se usaglase interesi i formira jedinstven front svih u nastojanjima za preobraaj odreenih slojeva maarskog drutva. Tako su se u istom taboru nali plemstvo, graanstvo, kmetstvo, odnosno posednici i oni bez poseda, Maari i nemaari, kao i pripadnici raznih veroispovesti. Osnovna odrednica programa usaglaavanja interesa bilo je izjednaavanje interesa posednika i kmetova, poto su to bile dve suprotstavljene drutvene kategorije. Uspeno usaglaavanje trebalo je da bude garancija i za uspeh celokupnog programa. U poetku reformskog doba inilo se da dobrovoljni otkup predstavlja mogunost da doe do konsenzusa, jer bi tako posednik mogao da modernizuje svoj posed, tj. doao bi do kapitala, a kmet bi postao slobodan. Meutim, problem se pojavio kada se postavilo pitanje ko e da plati otkup sam kmet ili drava. Na takozvanom dugom saboru, koji je odran izmeu 1832. i 1836, o ovom pitanju se mnogo raspravljalo. Donji dom je najzad 1834. doneo zakon o dobrovoljnom otkupu, ali njegovo sprovoenje, zbog protivljenja dvora, poelo je tek 1840. Tada se videlo da veina kmetova ne moe da se otkupi. Liberali su uvideli da je potrebna intervencija drave da bi se ceo proces ubrzao. Ve su se na pomenutom saboru javili pojedinci i grupe radikalnih liberala koji su se zalagali za proirenje prvobitnih zahteva opozicije i unoenje novih zahteva u program reformi. Na ovom dugom saboru (18321836) pojavila se prva organizovana grupa liberala koja se ve svesno zalagala za korenite promene i uvoenje graanskog drutva. Predvodnici ove grupacije bili su Miklo Veelenji, Ferenc Kelei i Ferenc Deak. Najznaajniji meu njima bio je Miklo Veelenji, koji je u politiku uao kao pristalica Seenjija, ali su mu ubrzo programski ciljevi Seenjija postali nedovoljni. Veelenji je u svojim delima ve u celini sagledavao mogunost i potrebu transformisanja u graansko drutvo. Sline poglede imali su i Kelei i Deak. Na ovom saboru se prvi put u javnosti pojavio mladi advokat iz upanije Zemplin (Zempln megye, upanija u severnoj Maarskoj) Lajo Kout. On je na saboru bio lini predstavnik jednog plemia iz svoje upanije. Pored toga, iskoristio je i mogunost da javnost izvetava o radu sabora, i to preko svog lista (prepisivanog runo) Saborski izvetaji. U listu je rad sabora komentarisan u duhu reformistike opozicije. Zbog protivljenja konzervativaca, posebno u Gornjem domu, mnogi predlozi opozicije nisu proli. Za vreme trajanja ovog sabora dolo je i do generacijske smene u redovima reformista, te je u narednim godinama reformistiki pokret poeo delovati jedinstvenije i odvanije. Za vreme ovog sabora dolo je do smene na habzburkom prestolu. Car i kralj Franc I je 1835. umro, a nasledio ga je njegov nesposobni sin Ferdinand V, koji je vladao (odnosno drugi su vladali u njegovo ime) do kraja 1848. Dogaanja na samom saboru inila su se suvinim i problematinim za beki dvor, koji jo nije bio voljan da olabavi apsolutistiki sistem vladanja. Radi pokuaja smirivanja situacije, odmah posle zakljuivanja sabora, uhapene su voe tzv. saborske omladine Laslo Lovai i njegovi drugovi, koji su bili istaknuti rukovodioci reformistikog pokreta. I najpoznatiji voa, Miklo Veelenji, bio je optuen (jo za vreme trajanja sabora) i 1839. uhapen i osuen

242

na viegodinju robiju. Lajou Koutu je, zbog njegovih komentara i nastupanja, bio zabranjen dalji publicistiki rad, a kasnije je uhapen i osuen. Nacionalno-drutveni reformistiki pokret je svoj prvi uspeh postigao na saboru 1839/1840, kada su doneti zakoni o dobrovoljnom otkupu kmetova, o menicama, o zanatstvu, industriji i trgovini, o regulisanju statusa Jevreja (ozakonjeno je njihovo naseljavanje u slobodnim kraljevskim gradovima i bavljenje zanatstvom, industrijom i trgovinom). Opoziciji je polo za rukom da izdejstvuje oslobaanje politikih zatvorenika Veelenjija, Lovaija, Kouta i drugih. Od ranije osuenih predvodnika jedino se Kout vratio na politiku scenu. Ostala dvojica su u zatvoru teko obolela i bila onesposobljena za dalji politiki rad. Od poetka etrdesetih godina Kout je postepeno postao najuticajniji voa reformistikog pokreta. Godine 1841. postao je glavni i odgovorni urednik prvog modernog maarskog politikog lista Pesti Hirlap (Petanske novine). Kout je izgradio iroku mreu izvetaa sa terena, iz provincije. Ovaj list, pod urednitvom Lajoa Kouta, vie nije samo donosio vesti nego je komentarisao i organizovao opozicioni pokret, a ujedno je agitovao u korist liberalnih ideja i potrebe za uvoenjem graanskog drutva u svim segmentima. Pored kritika, Kout je u svom listu iznosio i novi program, prema kojem vie nije bio dovoljan samo dobrovoljan otkup kmetova od feudalnih obaveza ve i potreba sveopteg oslobaanja kmetova, ukidanje plemikih privilegija i uvoenje opte poreske obaveze za pripadnike svih slojeva drutva (od plemia do seljaka). Jedan od Koutovih glavnih ciljeva je bilo organizovanje jakog srednjograanskog sloja, koji je trebalo da bude nosilac borbe za reforme i koji bi se izborio za nacionalna prava i ustavni status Ugarske u okviru Habzburke monarhije. Tokom etrdesetih godina sve se vie ispoljavao sukob izmeu Seenjija i Kouta. Tada ve vie nije bilo pitanje da li industrija ili poljoprivreda treba da dobiju prioritet u reformama, ili o redosledu modernizacije, odnosno da li da se prvo reformie ekonomski sistem pa onda politiki ili obratno, nego je bio posredi metod, razliiti pogledi na pitanje transformacije drave i drutva. Seenji je svoje ideje o reformama veim delom eleo da sprovodi u saradnji sa dvorom (jer nije hteo, da maarsko plemstvo proe kao poljsko plemstvo u Galiciji deceniju ranije), dok je Kout smatrao da maarski reformski pokret mora da deluje nasuprot vladi i dvoru, tj. treba da se izbori za ustavni status i samoupravu Ugarske u okviru Habzburke monarhije. Voe maarskog pokreta su najee podrazumevale personalnu uniju, tj. samo zajednikog vladara s austrijskim delom Monarhije. Ova dva gledita predstavljala su i dve koncepcije transformacije zemlje i drutva umerenu i radikalnu, iako su se obe temeljile na idejama liberalizma. Apsolutistika vlada je 1843. Kouta smenila sa mesta urednika Petanskih novina, ali nije mogla da stane na put opozicionom reformskom pokretu. Na saboru 1843/1844. donet je zakon da maarski jezik bude slubeni u zemlji umesto dotadanjeg latinskog. U hrvatskim zemljama (Hrvatska i Slavonija) i dalje je slubeni jezik ostao latinski. Od sredine etrdesetih godina Lajo Kout je refomistiki pokret preneo i na polje ekonomije. Zalagao se za razvoj domae privrede i suprotstavljanje privredi iz drugih delova Austrije. Pozivao je na bojkot robe iz tih krajeva i 1844. godine osnovao Udruenje za unapreivanje domae industrije i zanatstva (Vdegylet). To nije bilo samo drutvo ve, u izvesnom smislu, nacionalni pokret, i vie se bavilo politikom nego privredom. U to vreme se pokualo da se osnuju posebna struna drutva za trgovinu i industriju.

243

U drugoj polovini etrdesetih godina konano su osnovane prve politike organizacije, koje su ve umnogome liile na politike stranke. Prvi su se 1846. organizovali konzervativci (Konzervativna stranka Konzervativ Prt), koji su tada izdali i svoj program o umerenim reformama. U prolee 1847. osnovana je Opoziciona stranka (Ellenzki Prt), iji je program izradio Ferenc Deak. Program je dobio naziv Deklaracija opozicije (Ellenzki Nyilatkozat) i u njemu su istaknuti sledei zahtevi: opta poreska obaveza, jednakost pred zakonom za sve, obaveza oslobaanja kmetova uz odtetu posednicima koju bi isplatila drava, mogunost slobodne prodaje plemikih imanja i poseda, sloboda tampe, uvoenje parlamentarizma i postavljanje parlamentu odgovorne vlade, unija Erdelja i Ugarske (naime, Erdeljom, delom Ugarske, od poetka 18. veka upravljalo se iz Bea kao posebnom krunovinom). Opoziciona stranka je objedinjavala razne grupe, koje su bile za navedene reforme, i u njima su se nalazile poznate i istaknute linosti iz politike, kulture, nauke itd. Meu poznatijima su bili pravnik Ferenc Deak, knjievnik i publicista Joef Etve, knjievnik igmond Kemenj, istoriar Laslo Salai, Lajo Baanji, Laslo Teleki, pripadnici poznatih aristokratskih porodica Andrai i Karolji itd. Nesumnjivo da je tada ve najpoznatiji meu voama opozicije bio Lajo Kout. Uspeh Kouta i reformistike opozicije je jaao. Pri kraju etrdesetih godina postalo je sve jasnije da dvor odbacuje skoro svaki predlog za promenu, te zbog toga konzervativci, koji su bili u saradnji sa njim, i ne mogu da postignu skoro nikakve rezultate. S druge strane, opozicioni pokret je uspeo da ostvari odreene rezultate u modernizaciji ekonomije, drutva, pa i drave, to je dovelo do toga da je porastao broj onih koji su se opredelili za potpunu transformaciju. I dalje je, bez obzira na osnivanje stranke, reformski pokret u drutvenom i socijalnom smislu imao raznoliku bazu, to znai da maarski pokret za reforme nije predstavljao borbu jedne klase protiv ostalih klasa. Pristalice starog ureenja ili pristalice reformi ne mogu se poistovetiti ni sa jednom starom ili novom drutvenom klasom, odnosno slojem. Linije podele nisu ile izmeu klasa ili slojeva nego unutar pojedinih klasa, i to ne u okviru odreenih slojeva nego u okviru svake kategorije. U jesen (novembra) 1847, u optem nezadovoljstvu i napetosti koji su proimali celokupno drutvo, poelo je zasedanje poslednje staleke skuptine Dravnog sabora u Pounu.

Graanska revolucija i rat za osloboenje (18481849)

Od revolucije do poetka rata za osloboenje
Na prekretnici 1847/1848. godine poelo je revolucionarno vrenje u itavoj Evropi. Tako je ve u januaru 1848. dolo do revolucije na Siciliji, u februaru se masa pobunila u Parizu, a talas protesta i revolucija irio se prema Srednjoj Evropi. U martu je revolucionarni zanos stigao i do granica Habzburkog carstva. Zahvaljujui tim uticajima, poeo se ubrzavati rad i na poslednjoj maarskoj stalekoj skuptini. Najagilniji voa maarske reformistike opozicije Lajo Kout je ve 3. marta 1848. na saboru opominjao svoje kolege poslanike da se ne smeju razii pre nego to usvoje zakone koje od njih narod oekuje, jer bi to bilo neodgovorno. Tog dana je odrao na Pounskom saboru i svoj poznati govor, koji je imao velikog odjeka i uticaja na naredne dogaaje. On je ponovo izneo zahtev opozicije za graanski preobraaj i donoenje ustava zasnovanog na 244

principima graanskih ideja, kao i zakona i mera da bi se preobraaj mogao sprovesti mirnim putem. Kout je u svojim zahtevima bio oprezan, jer je eleo da ih usvoje oba doma. U isto vreme je traio ustav i za austrijske delove Monarhije, ime je izvrio ne mali uticaj na dogaaje u Beu. Revolucija u Beu izbila je 13. marta 1848. Dan posle (14. mart) krenula je delegacija Ugarskog sabora u Be, sa ciljem da kod vladara izdejstvuje imenovanje prve maarske vlade. lanovi delegacije su bili grof Itvan Seenji, Lajo Baanji, Lajo Kout, Moric Sentkiralji i Bertalan Semere. Stanovnici Bea su delegaciju doekali velikim ovacijama, posebno Kouta, jer su mu bili zahvalni to je u svom saborskom govoru zahtevao donoenje ustava i za zapadne delove Monarhije. Kout je istovremeno uticao i na sam tok revolucionarnih dogaaja u Beu. Vest o revoluciji u Petu je stigla 14. marta. Revolucionarno opredeljena omladina, okupljena oko organizacije Mlada Maarska (Fiatal Magyarorszg), ije su voe bile tada ve istaknuti mladi intelektualci, kao andor Petefi, Mor Jokai i Pal Vavari, odluila se za delovanje. Iako jo nisu znali kako e svoje zamisli sprovesti do kraja, znali su jedno vreme se ne sme gubiti. Revolucija u Peti je zapoela 15. marta 1848. oko pola devet ujutro, kada su voe omladine iz poznate kafane Pilvaks (Pilvax), uz podrku studenata petanskog univerziteta, krenule prema tampariji Landerer i Hekenast, gde su odtampali svoj program od 12 taaka u vidu letka. To su uradili bez ovlaenja cenzure i zato se to smatra danom roenja maarske slobodne tampe. Zahtevi koji su se u tom programu nalazili bili su sledei: (1) sloboda tampe i ukidanje cenzure; (2) imenovanje parlamentu odgovorne vlade sa seditem u Peti; (3) sazivanje dravnog sabora (parlamenta) svake godine u Peti; (4) jednakost pred zakonom bez obzira na drutvenu i versku pripadnost; (5) osnivanje nacionalne garde (vojske); (6) uvoenje poreske obaveze za svakog; (7) ukidanje kmetstva; (8) konstituisanje porotnih sudova; (9) osnivanje nacionalne banke; (10) vojska da polae zakletvu na ustav, da se maarski vojnici vrate u zemlju, a vojnici iz drugih zemalja Carstva da odu iz zemlje; (11) osloboenje svih politikih zatvorenika; (12) stvaranje unije Erdelja i Ugarske. Ovi zahtevi takozvane Martovske omladine (Mrciusi ifjak) u velikoj meri su se poklapali sa zahtevima reformistike opozicije predoeni na dravnom saboru. Posle tampanja i podele svog programa, omladina, kojoj su se tada ve i mnogi graani pridruili, uputila se prema zgradi Nacionalnog muzeja, gde je u bati odran veliki narodni skup. Pomenuti program je prihvaen i doneta je odluka da se on uputi Skuptini grada Pete na usvajanje. Tada su se masi prikljuili i podupan Petanske upanije Pal Noari i lan gradske skuptine Gabor Klauzal. U Skuptini grada dogovoreno je da e zahteve revolucionara Kraljevskom namesnikom veu (Kirlyi Helytarttancs), koje je svoje sedite imalo u Budimu, proslediti jedna trolana delegacija iji su lanovi bili Pal Njari, Gabor Klauzal i Leopold Rotenbiler, zamenik gradonaelnika Pete. Prema procenama, u poslepodnevnim satima 15. marta, ovu delegaciju u Budim pratila je masa od 20.000 ljudi. Delegaciju je u Budimu primio Ferenc Zii, potpredsednik Namesnikog vea. Vee, koje je bilo zbunjeno zbog dogaaja u Beu i videvi toliku masu pred svojom zgradom, prihvatilo je zahteve formulisane u 12 taaka. Ve su tog dana ukinuli cenzuru, a poslove vezane za tampu obavljala je jedna komisija koju je imenovalo Namesniko vee. Vee je obealo da se vojska nee meati u tok dogaaja i da je odravanje reda i mira zadatak petanske novonastale graanske strae. Zbog pritiska mase, najvie upravno telo tadanje Ugarske nije stalo na put

245

revolucionarnim dogaajima, mada to i nije moglo da uradi, jer ni iz Bea nije imalo uputstva, poto je stanje i u tom gradu tih dana bilo kritino za staru vlast. Dana 15. marta uvee, takoe na pritisak mase, Namesniko vee je iz zatvora pustilo Mihalja Tania, koji je bio zatvoren zbog svojih politikih ideja koje su se prvenstveno odnosile na drutvenoekonomske odnose. Tani je bio predstavnik niih, tj. plebejskih slojeva, i ideje su mu bile radikalnije nego ideje liberalne opozicije. Prema jednom savremeniku, kada je masa, sa Taniem na elu, krenula preko lananog mosta u Petu, narod je ispregao konje iz njegovih kola i sam ga je vukao preko Pete do njegovog stana. Revolucionarna zbivanja tog dana su se zavrila izvoenjem opere Bank Ban u Nacionalnom pozoritu, koja je u tom momentu, iako je dogaaj dela vezan za srednji vek, verno odslikavala revolucionarno raspoloenje mase, i to pre svega u nacionalnom duhu. Mora se istai da je omladina, koja je predvodila petansku revoluciju, bila na visini svog zadatka, jer je revoluciju izvela bez krvi, a njeni osnovni zahtevi su prihvaeni. Revolucionarna zbivanja su se ubrzo prenela i na provinciju. Na vest o petanskoj revoluciji i beki dvor je poeo da deluje. Posle tri dana neodlunosti, vladar Ferdinand V je imenovao Lajoa Baanjija za predsednika prve odgovorne maarske vlade. Kout je imao veliku ulogu u tome da vladar imenuje Baanjija za predsednika vlade, jer je, za vreme dok je kralj oklevao, u vie navrata pregovarao sa voama beke revolucije i opozicije, iji je uticaj u tim danima dosezao sve do Dravnog saveta. Na kraju je dolo do odlunog preokreta u odnosu na Baanjijevo imenovanje zbog vesti o revoluciji u Peti. Saborska delegacija se vratila u Poun i sabor je, tada ve sa dozvolom dvora, poeo izradu zakona koje je zahtevala opozicija. Posao koji sabor nije bio sposoban da uradi mesecima sada je zavren za nedelju-dve. Revolucionarna omladina, koja je 15. marta zahtevala da se sabor premesti u Petu, 19. marta je uputila jednu delegaciju u Poun sa zahtevom da se to i uini. Baanji i nekoliko voa reformista su ve otpoeli preseljavanje, kada se Kout odluno usprotivio toj ideji. Mada je Lajo Kout Petu priznavao kao centar i budui glavni grad Maarske, nije se slagao sa tim da se zakoni donesu pomou pritiska javnosti i revolucionarno opredeljenih masa. Kout se istovremeno pribojavao da e, u sluaju preseljavanja sabora u Petu, graanski radikali, iji je uticaj bio u usponu, preuzeti kontrolu nad saborom i moi da izdejstvuju donoenje takvih zakona koje je Kout smatrao preuranjenim. Pored toga, Kout je bio protiv preseljavanja i zato to nije eleo da se izgubi dragoceno vreme. Sabor je na kraju ostao u Pounu, da bi mogao da zavri svoj istorijski zadatak. Donoenje potrebnih novih zakona zavreno je 11. aprila 1848. Tog dana je pred vladarem, koji je u meuvremenu stigao u Poun, poloila zakletvu i prva maarska odgovorna vlada. Njeni lanovi su bili: grof Lajo Baanji, predsednik, i ministri: grof Itvan Seenji za saobraaj, Lajo Kout za finansije, Ferenc Deak za pravosue, baron Joef Etve za obrazovanje i vere, Gabor Klauzal za trgovinu, Bertalan Semere za unutranje poslove, pukovnik Lazar Mesaro za odbranu i knez Pal Esterhazi za spoljne poslove. Meu ministrima je bilo konzervativaca, umerenih liberala, liberala, graanskih radikala, centralista i politiki neopredeljenih. U tim presudnim trenucima jedino se jedna takva vlada, ije se konstituisanje zasnivalo na kompromisima, i mogla formirati i odrati. Na primer, grof Seenji se nije slagao s ulaskom Kouta u vladu, ali su politiari realisti, kao palatin, nadvojvoda Stefan Habzburki i predsednik vlade grof Baanji, znali da ona vlada iji lan nije Lajo Kout u tom momentu nema izgleda da opstane. Kralj 246

Ferdinand V je tog dana (11. aprila) potvrdio donete zakone, koji su u istoriju uli pod imenom aprilski zakoni. Bilo ih je ukupno 31. Zakoni je trebalo da promene politiko i drutveno ureenje zemlje. Oni su se veinom temeljili na ranijim zahtevima reformistike opozicije. Doneseni su na brzinu i zbog toga nisu regulisali neka osnovna pitanja (status vojske, pitanje samostalne emisione banke itd.). Uostalom, bilo je naglaeno da su ovi novi zakoni privremeni i da e vremenom biti dopunjavani, odnosno da e biti doneseni novi zakoni, i to ve na novoizabranoj skuptini (koja e se birati na principima narodnog predstavnitva). Istog dana kada je vladar potvrdio nove zakone bila je zakljuena i poslednja staleka skuptina Ugarske. Vlada se iz Pouna u Petu preselila 14. aprila. Na sveanom doeku je bilo okupljeno oko 7.000 lanova nove Nacionalne garde i nekoliko desetina hiljada graana. Sveani govor prilikom prijema odrao je Pal Vavari, jedan od voa Martovske omladine, na osnovu ega se moglo zakljuiti da je revolucija prebrodila ono najtee. Meutim, to je bilo samo prividno, jer je najtee tek dolazilo. Trebalo je obezbediti sprovoenje novih zakona, a i obrazovati nova ministarstva. Nova vlada u poetku nije imala ni dovoljno vlasti, a ni dovoljno novca, za uspeno reavanje novonastale situacije. U isto vreme nesuglasice izmeu ponekih voa maarske revolucije postale su sve uoljivije, za ta je bio zasluan i beki dvor, koji je u meuvremenu u tajnosti pobegao u Inzbruk. Revoluciju su poeli da ugroavaju i pokreti narodnosti, koje su sve vie zahtevale i pruale otpor. Posle ovih zbivanja sve aktuelnije je postalo pitanje obrazovanja samostalne maarske vojske. Najvei pobornik stvaranja vojske bio je Lajo Kout, koji je najvie uinio i za prikupljanje sredstava za nju. Ovi problemi i zadaci su u najveoj meri i odredili dalji pravac delovanja nove maarske vlade, a i budueg parlamenta, tokom prolea i leta 1848. godine. Nasuprot oekivanju maarskih liberala, pripadnici narodnosti nisu se u potpunosti zadovoljili donoenjem zakona, koji su predviali samo individualna graanska prava. Posle prvih izraza simpatija prema maarskoj revoluciji ubrzo su poeli da istiu svoje zahteve koji su se odnosili na kolektivna prava. U poetku su svi ovi zahtevi, peticije, proglasi (osim pokreta Hrvata) u osnovi priznavali teritorijalnu celovitost Ugarske, ali su traili priznavanje statusa naroda svim narodnostima i da im se omogui, pored dravnog sabora, sazivanje posebnih nacionalnih sabora (tj. parlamenata). Na ispunjavanje ovih zahteva maarski liberali, koji su doli na vlast, nisu bili spremni. Oni su se zalagali za jedinstvenu nacionalnu dravu i propagirali da u Ugarskoj postoji samo jedna nacija maarska politika nacija, iji su lanovi i pripadnici narodnosti. Prema shvatanju vodeih slojeva maarskog politikog ivota, prihvatanje konstituisanja posebnih autonomnih oblasti narodnosti dovelo bi do cepanja teritorije jedinstvene Ugarske. U isto vreme maarski liberali nisu prihvatali ak ni to da u onim upanijama u kojima su u veini ivele narodnosti slubeni jezik postane, pored maarskog, i jezik one narodnosti koja na toj teritoriji ivi, iako su i narodnosti neke teritorije smatrale svojim, iako su bile u manjini na njima. Dogaaji koji su ubrzo usledili odgovarali su ciljevima bekog dvora, koji je na narodnosti raunao kao na saveznike protiv maarske revolucije. Od prolea do jeseni 1848. najvie je ojaao pokret Hrvata, Srba i dela Rumuna iz Erdelja. Reavanju hrvatskog pitanja veliku panju su posvetili i Be i Peta. Maarska vlada je u ovom sluaju, da bi se nalo reenje, bila voljna najvie da uini jer su Hrvatska i Slavonija bile zdruene (autonomne) zemlje krune svetog Stefana. Meutim, beki dvor je spreio kombinacije maarske vlade. Jo 23. marta Josip Jelai, poverljiv ovek dvora, imenovan je za hrvatskog bana, koji je uinio sve da se prekinu veze 247

izmeu Hrvatske i Ugarske. Radio je samovoljno, bez dogovora sa maarskom vladom, ak i u sluaju oslobaanja kmetova, kada je postupao ne obazirui se na novodonesene zakone. Hrvatsku je uinio jakim uporitem bekog dvora. Kada je maarska vlada, 27. avgusta 1848, priznala potpunu autonomiju Hrvatske, bio je odluan u tome da, prema uputstvu dvora, pokrene vojsku protiv Ugarske. Srpski pokret je pre hrvatskog doao u oruani sukob sa Maarima. Iako u peticijama Srba iz Budima od 19. marta i Srba iz Novog Sada od 27. marta jo nije bio iznesen zahtev za posebnom teritorijom s obzirom na to da su Srbi u prvim danima podravali maarsku revoluciju, oekivalo se da e im nova vlast izai u susret i da e im priznati kolektivna prava. Ve poetkom aprila u Poun je stigla delegacija Srba sa takvim zahtevom. Iz tog vremena datira i onaj (u istoriografiji esto opreno tumaen, u ponekim sluajevima ak i negiran da se uopte desio) poznati sukob lana delegacije ora Stratimirovia i Lajoa Kouta, kad je Kout izjavio: Nek meu nama odlui sablja! Ve 14. aprila 1848 (po gregorijanskom kalendaru) Srbi su se sakupili u Sremskim Karlovcima, zahtevajui priznavanje svojih nacionalnih kolektivnih prava, ali i posebnu autonomnu oblast (mada su na predvienoj teritoriji inili oko 1/3 stanovnitva). Iste ove zahteve za stvaranje Srpskog vojvodstva ponovili su i prihvatili na svojim skuptinama, takoe u Sremskim Karlovcima, odranim u maju i oktobru 1848. Uporedo s odravanjem ovih skuptina, u junim krajevima Ugarske poele su demonstracije i sukobi. U junu 1848. ve je dolo do ozbiljnih oruanih sukoba, kada je komandant Petrovaradinskog garnizona, general Jano Hrabovski, izdao naredbu svojim vojnicima da slome srpski pokret. Unija Erdelja i Maarske je u tu pokrajinu donela oslobaanje kmetova, ali je rumunski pokret ve tokom marta poeo da ispoljava svoje rezerve prema promenama. Rumuni su u poetku zahtevali da se, pored tri dotad privilegovana naroda (Sasi, Maari, Sekelji-Sikulje), i Rumuni proglase za narod. Poto se status pomenutih privilegovanih naroda zasnivao na feudalnim privilegijama, ovaj zahtev je 1848. ve bio prevazien. Inae u Erdelju, koji je u to vreme bio zaostaliji od ostalih delova Ugarske, oslobaanje kmetstva bilo je sporije. To su voe rumunskog pokreta iskoristile za svoje ciljeve. Ve u maju 1848. odustali su od svojih prvobitnih zahteva i na svom saboru, odranom u mestu Bla (Balzsfalva, dananji Blaj u Rumuniji), zaloili su se za posebnu autonomnu teritoriju, a nije im bila strana ni ideja o oruanoj pobuni. Na to su mogli pomiljati jer su imali dobro izvebane i naoruane rumunske graniarske pukove. Svoje sunarodnike, koji su iveli u drugim delovima Ugarske i koji su bili za saradnju sa Maarima, ak nisu ni sasluali. Rumunski pokret se za oruani ustanak konano odluio u septembru na svom drugom saboru, odranom takoe u Blau. Tankom sloju inteligencije, koja je bila predvodnik slovakog pokreta, nije polo za rukom da pokrene ire mase svojih sunarodnika. Na majskom saboru u Liptosentmiklou (Liptszentmikls, dananji Liptovsky Mikul u Slovakoj) prihvatili su dokumenat sa zahtevima formulisanim u 14 taaka. Svoje zahteve su poslali vladaru, maarskom parlamentu, vladi i palatinu Maarske, ali nisu imali potreban odjek meu masama Slovaka. Voe slovakog pokreta su uestvovale na Sveslovenskom kongresu u Pragu, gde su kasnije obrazovali jednu dobrovoljaku jedinicu, iji su pripadnici preteno bili esi. U septembru 1848. pokuali su da upadnu u severne delove Ugarske, ali je ova akcija ostala bez odjeka, poto u tim krajevima nije bilo takvih problema kao u Erdelju, a ujedno nije ni bilo dobro organizovanih graniarskih jedinica kao kod Srba i Rumuna. Za sve vreme revolucije i kasnijeg rata Slovaci su, uz pomo dvora, uspeli da oforme jo 248

samo dva manja bataljona, koji se nisu posebno istakli u borbama sa maarskom vojskom. Pokret Slovaka je stoga ostao u skromnim okvirima. Pored toga, veliki deo Slovaka je do kraja ostao uz maarske revolucionare i vie hiljada njih se borilo u jedinicama maarske vojske. Ostale narodnosti u Ugarskoj Nemci, Rusini i drugi, nisu stvorili svoje posebne pokrete, iako su se i u njihovim redovima pojavili neki pojedinani zahtevi za reavanje njihovih problema. Kada je bio u pitanju stav prema nacionalnim pokretima, voe maarske revolucije nisu bile jedinstvene. Neki su eleli da pregovaraju sa predstavnicima narodnosti radi njihovog pridobijanja za ciljeve maarske revolucije, a neki su istrajali u svojim stavovima da se ne sme popustiti. Kad je veina voa revolucije prihvatila pregovore i saradnju, ve je bilo kasno i dolo je do tekih i krvavih borbi izmeu Maara i nemaara. Kontrarevolucija, predvoena dvorom, jaala je sve vie. Posle prvih uspeha u Italiji, pokazala je svoje prave namere rasterivanjem Sveslovenskog kongresa u Pragu, to nije dovelo do otrenjenja Slovena. Istoga dana (12. juna 1848) komandant Petrovaradinskog garnizona izdao je zapovest, istina po nalogu bekog dvora, da se ugui srpska pobuna. Ovaj proces je, meutim, uzeo drugi tok, jer je od pobunjenika ubrzo nastala, uz pomo bekog dvora, jaka vojska, koja je dobila zadatak da se bori protiv maarske revolucije. Vlada Baanjija je bila primorana da se u sve teoj situaciji bori za sprovoenje zakona donetih na poslednjoj stalekoj skuptini. Juna 1848. obavljeni su izbori za novi sabor, sada ve na principima narodnog predstavnitva. Iako je skoro svako, na osnovu zakona o jednakosti graana, dobio pravo da bude biran i da bira, zbog visokog cenzusa birako telo je bilo veoma sueno, kao i u drugim tadanjim evropskim zemljama (neto vie od 7% celokupnog stanovnitva). Ipak, parlament sastavljen na novim principima ve je bio parlament kakav su imale i druge zapadne zemlje (i tamo je postojao visok cenzus za dobijanje glasakog prava). Nova skuptina, koja se sastala u julu u Peti, umesto da se bavila donoenjem novih i dopunjavanjem i razradom ve donetih zakona, morala se baviti pitanjem odbrane revolucionarnih tekovina i organizovanjem vojske. Lajo Kout je, na sednici 11. jula 1848, traio od parlamenta da izglasa mobilisanje 200.000 novih regruta i za njihove potrebe 42 miliona forinti. Tokom leta 1848. sve je vie bilo nesloge izmeu Kouta, koji je zagovarao pripremu za odbranu zemlje, i grofa Baanjija i palatina nadvojvode Stefana, koji su bili za dalje pregovore sa narodnostima i dvorom. Dogaaji, koji su se odigrali izmeu marta i septembra 1848. imali su sve odlike graanske revolucije. Osnovni cilj da se drutveno-ekonomski i politiki sistem preurede postignut je poto su promene pokrenute u svim oblastima. Meutim, najvei problem je bio to se do ovih promena nije moglo doi mirnim putem jer je, uporedo s njima, dolo do novih (pre svega, nacionalnih zahteva nemaarskog stanovnitva) pobuna, sukoba i intervencija. Ovakva dvojakost u sprovoenju ideja graanske revolucije uveliko je uticala na ishod, tj. na uspenost graanske revolucije u Ugarskoj. Revolucija i preobraaj su krenuli mirno, ali okolnosti i esto veoma opreni zahtevi uesnika zbivanja, koji se mogu okarakterisati kao iskljuivi i nepopustljivi, ve u leto 1848. doveli su do krvavih sukoba.

249

Rat za osloboenje Maarske, proglaavanje nezavisnosti, slom revolucije i oslobodilakog rata

Graanski preobraaj u Maarskoj suoio se s apsolutistikim tenjama i otporom habzburkog dvora, ali i sa zahtevima dela nemaarskih naroda koji su iveli u Ugarskoj. Maarska revolucija je tako bila primorana da borbu vodi na dva fronta. Meutim, da je bilo razumevanja meu vostvom maarske revolucije, a i meu vostvom pokreta narodnosti, ne bi dolo do tako krvavog i tekog sukoba. Na kraju, iz ovoga je izvukla korist trea strana, tj. habzburki dvor, kome je polo za rukom da esto sopstvenu kritinu situaciju iskoristi za svoje ciljeve i, uz domau i stranu pomo, na kraju slomi revoluciju i okona oslobodilaki rat. Ve od leta 1848. pokazali su se prvi znaci krize. Poetkom avgusta maral Radecki, glavnokomandujui austrijske vojske u Italiji, slama tamonji revolucionarnooslobodilaki pokret i zauzima centar Lombardije, Milano. Beka nacionalna garda je krajem avgusta slomila otpor sitnog graanstva i radnitva. Poljaci, pritisnuti od Rusa, odustaju od svojih revolucionarnih zahteva. Ruske trupe su uguile pokret u Vlakoj, iji je voa bio Nikolaj Balesku. Habzburgovci su se sada oseali sigurnim i poeli su pripreme za guenje maarske revolucije. Glavni adut u rukama dvora bio je Josip Jelai, koji je, iako na kratko lien banske funkcije, poetkom septembra vraen na mesto bana Hrvatske i Slavonije. Maarski parlamenta je poslao 9. septembra u Be svoju delegaciju od sto lanova radi pregovora sa dvorom u cilju iznalaenja reenja. Uspeh nije postignut, jer je tada ve bilo odlueno da se Ugarska napadne. U isto vreme, posle ovog neuspeha poelo je i osipanje prve maarske vlade. Knez Esterhazi je dao ostavku, grof Seenji se razboleo i otiao na leenje u Austriju. Predvodnici revolucije su tek tada uoili da je dolo do preokreta i da se mora zapoeti sa pripremama za odbranu zemlje, za ta se Kout nekoliko meseci ranije ve zalagao. Ovo otrenjenje je dolo kasno. Ban Jelai je 11. septembra sa svojim trupama preao granicu Maarske i zapoeo svoj pohod protiv Maara. Ta vest je izazvala nove demonstracije u Peti. Predsednik vlade Baanji, sa nekoliko svojih ministara, dao je ostavku. U slubi su ostali samo ministri finansija Lajo Kout, unutranjih poslova Bertalan Semere i odbrane Lazar Mesaro. Palatin Stefan je hteo da preuzme vlast, ali je tu njegovu nameru osujetio sabor. Naeno je kompromisno reenje, i Lajo Baanji je ponovo imenovan za predsednika vlade. Ovu odluku parlamenta privremeno je ak priznao i vladar. Na pritisak radikalnijih voa revolucije, grof Baanji je 14. septembra izdao uredbu o osnivanju domobranstva (honvdsereg), to je podrao i parlament. Na osnovu ove uredbe, na svakih 127 stanovnika zemlje trebalo je sakupiti po dva regruta. Dan kasnije (15. septembra) parlament je osnovao Zemaljski komitet za odbranu (Orszgos Honvdelmi Bizottmny), kojem je prvenstveni zadatak bio da u organizovanju odbrane zemlje pomae predsedniku vlade. Napredovanjem carske vojske, pod komandom bana Jelaia, situacija se sve vie komplikovala. Dana 23. septembra zemlju je napustio poslednji palatin Ugarske, nadvojvoda Stefan Habzburki, koji je, pre nego to se povukao u Be, pokuao da se sretne sa Jelaiem, kako bi ga odvratio od njegovih namera, ali ovaj nije hteo ni da ga saslua.

250

Da bi se ubrzalo stvaranje maarske revolucionarne vojske, 24. septembra Lajo Kout je krenuo u sredinje delove Maarske da sakupi to vie dobrovoljaca. Obiao je mnoge gradove i mesta (Cegled Cegld, Nakere Nagykrs, Kekemet Kecskemt, Abonj Abony, Solnok Szolnok, Sente Szentes, ongrad Csongrd, Hodmezevaarhelj Hdmezvsrhely, Segedin Szeged itd.). Rezultat nije izostao, jer su se za nekoliko dana u domobranstvo prijavile desetine hiljada dobrovoljaca. Da bi se to vie ljudi prijavilo u vojsku, parlament je doneo nove zakone i dopunio ve donete (na primer, o daljem ukidanju starih nameta). Nakon to je ban Jelai 26. septembra zauzeo Sekefehervar (Stoni Beograd), premijer Baanji i voe maarske revolucije odluili su se da deluju. Maarska vojska se u to vreme nalazila u okolini jezera Velence. Komandant vojske je bio general Jano Moga koji, kao oficir privren dvoru, nije hteo da se sukobi sa Jelaievim trupama i neprestano se povlaio. Do promene je dolo tek kada je u njegov logor poslata trolana delagacija maarskog parlamenta, koja je uspela da ga ubedi da se sukobi sa napredujuom carskom vojskom. Ratni savet, odran 28. septembra, doneo je odluku da, ako ban Jelai napadne maarsku revolucionarnu vojsku, ova uzvrati. Tako je 29. septembra, kod mesta Pakozd (Pkozd) u zapadnoj Ugarskoj, dolo do prvog oruanog sukoba izmeu carske vojske predvoene hrvatskim banom i maarske vojske. Iako po broju manja, slabo naoruana i uglavnom bez strunog komandnog kadra, maarska vojska je ipak porazila carsku vojsku. Ban Jelai je bio prisiljen da sa generalom Mogom zakljui trodnevni prekid vatre i da se povue prema Beu. Vojsku, koja mu je pritekla u pomo pod komandom generala Rota, jedinice Artura Gergeija i Mora Percela porazile su 7. oktobra kod Ozore. Posle ovih prvih pobeda maarska vojska je nastavila da napreduje prema zapadnim granicama zemlje. Zbog poetka oruanog sukoba i nastalih komplikacija, predsednik vlade, grof Baanji, konano je dao ostavku na svoju funkciju. Jo pre toga parlament je pozvao u Petu Lajoa Kouta, koji je poetkom oktobra postao predsednik Zemaljskog komiteta za odbranu, koji se u meuvremenu transformisao u revolucionarnu vladu. Posle bitaka kod Ozore i Pakozda, maarskoj vojsci je polo za rukom da celi zapadni deo zemlje oisti od carskih jedinica. Kako se proula vest da je maarska revolucionarna vojska stigla do austrijske granice, 6. oktobra 1848. u Beu je ponovo izbila revolucija, koja je imala radikalnije zahteve od martovske revolucije, tim pre to su u njoj masovno uestvovali nii slojevi drutva. Dvor i carska vlada su pobegli u Olomuc (Olmtz, u ekoj). U prvim danima je jo u Beu radio parlament, ali je, kada su se iz njega povukli eki poslanici, i on prestao sa radom. Zbog neodlunosti komandanata maarske vojske, poto ona nije bila pokrenuta prema Beu ni posle mnogobrojnih poziva Belija za pomo, izgubilo se dragoceno vreme. Za to vreme dvor je uspeo da reorganizuje svoju preostalu vojsku, koja je stavljena pod komandu kneza Vindigreca. Parlament je 10. oktobra doneo odluku da se dalje goni pobeena vojska bana Jelaia, to je znailo da se maarska vojska upuuje preko austrijske granice. Nasuprot tome, glavnokomandujui, general Moga, i dalje je oklevao. Tek kada se Kout pojavio u logoru maarske vojske, dolo je do promene, ali je tada ve bilo kasno. Naime, knez Vindigrec je 24. oktobra zapoeo opsadu Bea, radi slamanja nove revolucije. Do bitke izmeu carske vojske i maarske revolucionarne vojske dolo je nadomak jednog od predgraa Bea, kod vehata (Schwechat), 30. oktobra. Maarska vojska je pretrpela prvi poraz. General Moga je dao ostavku na komandno mesto, a Lajo Kout je za novog komandanta imenovao generala Gergeija. 251

Vindigrec je posle pobede zauzeo Be i poeo je da proganja revolucionare. Situacija je postala sloena i u drugim delovima Ugarske. Tokom oktobra dolo je do otrih sukoba i u Erdelju, gde su rumunski ustanici podravali carsku vojsku. U isto vreme su prestali pregovori zapoeti sa voama srpskog pokreta na jugu zemlje i Zemaljski komitet za odbranu je dao nalog generalu Antalu Veteru da zapone sa dejstvima protIv ustanika. Do promene je pri kraju 1848. dolo i na elu Habzburke monarhije. Dvorskoj kamarili je polo za rukom da izdejstvuje abdikaciju cara i kralja Ferdinanda V, koga su optuili da je bio popustljiv prema Maarima. Na njegovo mesto je doveden njegov neak Franc Jozef I, koga su 2. decembra proglasili punoletnim i krunisali za cara Austrije. Maari ga sve do 1867. nisu priznavali za svog vladara. Dolazak Franca Jozefa na presto je ujedno znaio da e u politici dvora prema Maarima prevagnuti tzv. tvrda linija, te da se te dve strane nee vie dogovarati radi iznalaenja reenja za nastali problem nego e se svaka strana boriti do kraja. Borbe su se nastavile. Dok je maarska vojska na zapadu bila primorana na povlaenje, dotle je general Joef Bem skoro u potpunosti oslobodio istone krajeve (Erdelj) od carskih trupa. Knez Vindigrec na svom putu prema Peti nije naiao na vei otpor, osim otpora jedinica pod komandom generala Percela, koje je nadomak Budima, 30. decembra, u jednoj manjoj bici porazila Vindigrecova vojska. Dan kasnije je u Peti doneta odluka da parlament svoje sedite premesti u Debrecin (Debrecen), u istoni kraj zemlje. Nekoliko dana posle Nove godine (poetkom januara 1849) vojska kneza Vindigreca je ula u Budim, a zatim je prela preko lananog mosta i zauzela i Petu. Ubrzo je carska vojska zaposela i sredinje delove Ugarske, tako da je od tada maarska vlada imala vlast samo nad istonim, tj. prekotiskim (Tiszntl), i nekim junim krajevima, kao i nad Erdeljom. Revolucionarno vrenje u Evropi je do prekretnice 1848/1849. prestalo. Maarska je ostala sama u svojoj borbi za peobraaj. Situaciju je oteavalo i to to su se poetkom 1849. javljale razliite struje meu maarskim revolucionarnim vostvom, i to sa esto veoma oprenim ciljevima. Bilo je onih koji su hteli primirje i zakljuivanje mira sa dvorom (aristokratija i delom srednje, pa ak i nie plemstvo, koje se pribojavalo za svoju egzistenciju u sluaju otcepljenja), dok su u to vreme veoma ojaali radikali (u njihovim redovima bilo je manje pripadnika aristokratije i imunog plemstva, a vie pripadnika niih slojeva drutva), koji su bili za proglaavanje nezavisne Ugarske. Umerenjacima je bio blizak i glavnokomandujui maarske vojske, general Gergei, koji je 5. januara 1849. izdao svoju Vacku deklaraciju (Vci nyilatkozat), u kojoj se ogradio od Zemaljskog komiteta za odbranu predvoenog Lajoem Koutom, izjavivi da naredbu prihvata samo od ministra koji je lan kabineta koji je imenovao kralj (Kout je bio lan prvog kabineta koji je imenovao vladar, ali veina lanova nove revolucionarne vlade nisu ranije bili lanovi prve odgovorne vlade iz 1848). Pristalice primirja su poetkom januara pokuale da pregovaraju sa dvorom, ali ih njegov predstavnik, knez Vindigrec, nije hteo ni da primi. Meutim, oni su i dalje nastavili da deluju i u Debrecinu, u novom seditu parlamenta. Radikalna struja, ije su voe bili grof Laslo Teleki, Laslo Madaras i Mor Percel, od poetka 1849. imala je veliki uticaj i na samog Kouta. Njihov program je predviao nezavisnu Maarsku, koja bi bila republika. Grof Teleki je ak predviao i federalizaciju budue nezavisne maarske republike. U prvim mesecima 1849. napori revolucionarne maarske vlade da se reorganizuje ukupan ivot i vojska poeli su da donose prve rezultate. Niz uspeha u prolee 1849. zapoeo je general Bem, kome je u martu polo za 252

rukom da u potpunosti oisti Erdelj od carske vojske. U isto vreme situacija se dalje komplikovala, jer su tada u operacijama austrijske vojske u Erdelju uestvovale i regularne jedinice ruske carske vojske. U svakom sluaju, Bemova pobeda je dola u najboljem trenutku, jer je obeleavanje prve godinjice izbijanja revolucije moglo da protekne u prazninom raspoloenju, sa nadom u konanu pobedu. Iako u manjoj meri, maarskim uspesima u prolee 1849. doprineo je i sam car Franc Jozef svojim novim ustavom, koji je proklamovan 4. marta, a u istoriju je uao kao Oktroisani ustav iz Olomica (Olmtzi oktrojlt alkotmny). Ovaj ustav je mnoge aktere dogaaja iz 1848/1849. otreznio. Naime, on je ukinuo dotadanju teritorijalnu celokupnost maarske drave, jer je predviao njenu podelu u pet pokrajina. U isto vreme, predviao je ujedinjenje Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Primorja sa Rijekom, zatim specijalni status za Vojnu granicu i za Erdelj, a nameravao je da od Bake upanije i Tamike upanije oformi i Srpsku Vojvodinu. Na ovaj nain osakaena Ugarska takoe bi dobila status pokrajine, kao i ostale novoformirane teritorijalne jedinice. Ustav, meutim, nije precizirao granice izmeu pojedinih pokrajina. Iako je deklarativno priznavao jednakost svih naroda i narodnosti, odnosno nacionalnih zajednica, ovaj ustav nije ulazio u pojedinosti. Slovaci ak nisu u njemu ni pomenuti kao posebna nacionalna zajednica. Zbog svega ovoga, neke voe nacionalnih pokreta pokuavale su da dou u vezu sa dvorom radi pojanjavanja nekih nepreciznih delova ustava, dok su ostale voe narodnosti razmiljale o zapoinjanju novih pregovora sa voama maarske revolucije. Preterana centralizacija po novom ustavu nije se svidela ni najkonzervativnijim krugovima aristokratije u Austriji i Maarskoj. Videvi ovu razoaranost pripadnika narodnosti i mnogih neprijatelja maarske revolucije, kod Maara se poveavala nada u mogunost pobede revolucije. Prvi uspesi nisu izostali. Tokom aprila jedinice maarske revolucionarne vojske su u nizu bitaka (Hatvan, Sentoma/Srbobran Szenttams, Tapiobike Tpibicske, Iaseg Isaszeg, Vac Vc, Karanebe Karnsebes, Naalo Nagysall, Stari Beej becse, Komarom Komrom, Baaid Basahid itd.) uspele da oslobode vei deo teritorije Ugarske. Osloboeni su bili, pored Erdelja, istoni krajevi, teritorije izmeu Dunava i Tise, severni i delovi junih krajeva, Peta, a u maju i Budim, ime su stvoreni uslovi za napredovanje prema Austriji. U danima euforije zbog pobede maarske vojske, 14. aprila 1849. u Debrecinu, dolo je do detronizacije i proglaenja nezavisnosti Maarske. Maarska je ostala kraljevina, sa dravnim upraviteljem, tj. regentom na elu, za koga je izabran Lajo Kout. Izbor novog kralja je bio odloen za kasnije. Prvi predsednik vlade nezavisne Maarske postao je Bertalan Semere, koji je bio lini protivnik Kouta, zbog ega je ve na poetku dolo do velikih nesuglasica u rukovoenju novom nezavisnom dravom. Kout i rukovodioci oko njega, proglaenjem nezavisnosti zemlje, hteli su da internacionalizuju maarsko pitanje. Nadali su se da e doi do novih revolucija u Evropi i da e nezavisna Maarska dobiti pomo od velikih sila. Uostalom, ve je i Baanjijeva vlada nastojala da uspostavi diplomatske veze s evropskim zemljama, slala je u njih razne ambasadore i izaslanike, ali niko ih nije zvanino primao. Velikim silama nije bilo u interesu da se raspadne Habzburka monarhija. Istina, one su malo znale o Maarskoj, a proteklih godinu dana je bilo premalo da bi se na tom planu situacija izmenila. One nisu ni htele da menjaju politiku ravnotee sila, koja je ustanovljena na Bekom kongresu 1815. Habzburka monarhija je bila garant za tu politiku, pre svega radi onemoguavanja prodora Rusije na zapad. Ovu tezu najvie su podravale Francuska i Engleska. Neke 253

drave su ipak, i pored oklevanja velikih sila, priznale nezavisnu Maarsku. Tako su Turska i Sjedinjene Amerike Drave poslale svoje ambasadore u osloboenu Petu, ali oni, zbog razvoja dogaaja, nisu mogli na vreme da stignu u prestonicu. Sa Pijemontom i Republikom Venecijom Maarska je, uz razmenu ambasadora, ak zakljuila i vojni ugovor, to, meutim, nije moglo bitno da izmeni situaciju na terenu. Drave koje su priznale nezavisnu Maarsku u to vreme nisu imale velikog uticaja u meunarodnoj politici. Na unutranjem planu Kout i ostale voe su hteli da privole na saradnju ili da izoluju onaj deo liberalnog plemstva koji je marta 1848. bio predvodnik graanske revolucije i u jesen te godine prihvatio oruanu borbu radi odbrane tekovina revolucije, ali koji se, posle nastalih komplikacija, povukao i poeo da razmilja o kompromisnom reenju. Pored ovih nastojanja, Deklaracija o nezavisnosti Maarske (Fggetlensgi Nyilatkozat), koja je proglaena aprila 1849, imala je taj nedostatak to u njoj nisu pominjana prava narodnosti. I pored toga to su voe maarske revolucije i oslobodilakog rata u vie mahova pregovarale sa predstavnicima narodnosti, u vreme proglaavanja nezavisnosti jo uvek su bile neodlune u vezi sa njihovim zahtevima i pravima. Situacija se za vreme proglaavanja nezavisnosti dalje komplikovala. Poetkom maja ruski car je zvanino najavio da e pruiti vojnu pomo svom roaku, austrijskom caru, za slamanje maarske vojske. Zbog toga je ona i posle zauzimanja Budima, 21. maja 1849, bila onemoguena u daljem napredovanju na zapad, )er su s istoka preko maarske granice poele nadirati ruske trupe. Maarska vojska je ponovo morala da se brani. Stanje na frontovima joj uopte nije ilo u prilog nasuprot vojsci od 170.000 vojnika, na zapadu je protiv nje stajala austrijska vojska od 150.000, a na istoku ruska vojska od 200.000 vojnika. Poetkom juna vlada i dravni aparat vratili su se iz Debrecina u Petu, a odmah su morali da prave planove za novu evakuaciju. Sve vie se smanjivalo podruje koje je maarska vojska jo mogla da brani. Tako se vlada odluila za preseljenje u Segedin, a posle mesec dana u Arad, to je bilo i njeno poslednje sedite. Situaciju je jo vie oteavalo i to to je u letnjim mesecima dolo do novih sukoba izmeu politikog i vojnog vrha. Komandanti vojske na terenu su se tih dana neprekidno menjali, to je doprinelo tome da je maarska vojska gubila bitku za bitkom od svojih mnogo jaih neprijatelja. Vlada je inila svoje poslednje napore radi smirivanja i reavanja nastale situacije. Tako je u poslednjim trenucima ponovo dolo do pregovora sa predstavnicima narodnosti u cilju postizanja saradnje i zajednikog delovanja. Najdalje se u pregovorima stiglo sa Rumunima, sa ijim voom Nikolajem Baleskuom je 14. jula 1849. potpisan ugovor o saradnji. Dve nedelje kasnije donesen je zakon o pravima narodnosti i nacionalnih zajednica, koji je za svoje vreme bio veoma napredan i u sebi sadravao skoro sve one zahteve koje su narodnosti zahtevale jo 1848. Tim zakonom su prvi put regulisana i prava Jevreja u Maarskoj. Poslednja velika bitka odigrala se 9. avgusta kod Temivara, gde su maarsku oslobodilaku vojsku porazile austrijska i ruska carska vojska. Dva dana posle toga Lajo Kout je abdicirao, svu vlast je preneo na generala Artura Gergeija, napustio zemlju i krenuo u izgnanstvo u Tursku. Gergei, koji je u meuvremenu sa svojim trupama stigao u Arad, predao se ruskoj vojsci kod mesta Vilago (Vilgos), 13. avgusta. i pored toga to je glavnina maarske vojske kapitulirala, borbe su jo neko vreme nastavljene. Tako je tek etiri dana posle kapitulacije general Jovan Damjani predao Austrijancima tvravu Arad, 254

dok je tvrava Munka u ruke neprijatelja pala tek krajem avgusta, a tvrave Petrovaradin i Komarom tek poetkom septembra i poetkom oktobra. O razlozima sloma maarske revolucije i oslobodilakog rata Lajo Kout je u jednom svom kasnije napisanom pismu napomenuo da je, pored toga to Evropa nije htela da prui pomo i to je dolo do meunacionalnih sukoba unutar Ugarske, moda najvei problem ipak bio taj to je za sve vreme trajanja revolucije, a posebno oslobodilakog rata, postojalo veliko suparnitvo izmeu civilne vlasti i vojske, tj. njenih komandanata, pri emu je na obe strane nedostajalo sposobnih ljudi koji bi mogli da ree nastale probleme.

Doba neoapsolutizma i provizorijuma (18491867)

Bahovo doba
Posle sloma revolucije i rata za osloboenje u Maarskoj su neko vreme (otprilike do sredine 1850) vladali teror i vojna diktatura, na ijem je elu bio baron Julijus Hajnau, komandant carske vojske u Maarskoj. Na osnovu istorijskih izvora utvreno je da je u jesen 1849, za vreme odmazde protiv uesnika zbivanja iz 1848/1849, doneto i izvreno oko 120 smrtnih presuda, a da je jo vei broj likvidiran bez sudske presude. Pored ovoga, doneseno je vie od 1.200 sudskih presuda na vremenske kazne. Poznati knjievnik tog doba Jano Vajda, navodi da je oko 40.00050.000 pripadnika bive maarske revolucionarne vojske silom bilo regrutovano u austrijsku carsku vojsku, a da je vie hiljada bivih honveda (domobrana) pobeglo van granica Maarske. Kada je preki sud u Peti na smrt osudio grofa Lajoa Baanjija, predsednika prve maarske odgovorne vlade, a vojni sud u Aradu takoe na smrt osudio 13 generala revolucionarne maarske vojske, vlada velikih sila i meunarodno javno mnjenje su protestovali. Meu onima koji su izrazili svoje neslaganje sa presudama bili su ruski car Nikolaj I, engleski ministar spoljnih poslova lord Palmerston, bivi austrijski kancelar Meternih i drugi, ali mladi car Franc Jozef I nije poputao i dozvolio je da se ovi ljudi pogube. Dana 6. oktobra 1849. u Peti je pogubljen grof Baanji, a u Aradu su pogubljena trinaestorica maarskih generala. Taj dan se u maarskoj istoriji smatra danom alosti. Neuspeh maarske revolucije i rata za osloboenje je habzburkom dvoru doao u najpogodnije vreme, jer se carskom dvoru ukazala prilika da ukine dotadanju samostalnost Kraljevine Maarske u okviru Habzburke monarhije, emu je dvor odavno teio, nemajui obzira prema ranijim dogovorima, sporazumima i nagodbama sa Maarima (na primer, Pragmatika sankcija itd.). Teritorija Ugarske je posle 1849. bila raskomadana. Unija sa Erdeljom je bila raskinuta. Erdelj je ponovo doao neposredno pod upravu Bea kao posebna krunovina. Takoe je i Hrvatska bila izdvojena iz sastava zemalja krune sv. Stefana i postala je nezavisna od Ugarske, a pod upravom Bea. Na jugu Maarske, koja je u nacionalnom smislu bila meovita teritorija (na primer, Bakobodroka, Torontalska, Tamika i Kraovsko-severinska upanija i delovi Sremske upanije), carskim dekretom, novembra 1849, osnovani su Vojvodstvo Srbija i Tamiki Banat, ije je sedite postalo Temivar. Na elo ove krunovine, kao vojni upravitelj, doao je grof Johan Koronini-Kromberg. Preostala teritorija Ugarske bila je podeljena na pet okruga sa centrima u opronu, Pounu, Kai, Peti-Budimu i Navaradu. U poetku ovi okruzi su bili pod vojnom upravom, a kasnije su njima upravljali tzv. okruni veliki upani, koji su uputstva dobijali iskljuivo iz Bea. Nekadanje upanijske, gradske i 255

optinske samouprave bile su ukinute, ali su u okviru okruga kao vid teritorijalne organizacije i dalje postojale. Cilj ovakvog komadanja zemalja krune sv. Stefana je bio da se u potpunosti onemogui Maarima podizanje novog ustanka, a ovakvom podelom Ugarske stvarali su se i uslovi za nastanak jedinstvene centralizovane i germanizovane habzburke drave sa centrom u Beu. Na elo preureene Ugarske (u vidu provincije) vladar je za guvernera postavio svog strica, nadvojvodu Albrehta Habzburkog. Uz njega, Ugarskom je iz Bea upravljao i svemoni ministar unutranjih poslova Aleksandar Bah, po kojem je ovo razdoblje i nazvano dobom Bahovog apsolutizma. Ministar Bah je Maarskom vladao uz pomo svog glomaznog inovnikog aparata, koji je bio sastavljen preteno od Austro-Nemaca, eha i drugih. Oni su, zbog svoje uniforme i svog naina rada, u narodu dobili podrugljiv naziv Bahovi husari. Pod geslom da su Maari proigrali svoja prava, aktuelni beki reim je pravdao svoju politiku i postupke prema Maarskoj i Maarima. Meutim, ni narodnosti koje su za vreme revolucije i oslobodilakog rata istrajale na strani dvora nisu dobile vea prava, odnosno ono za to su se 1848. zalagale. Neka obeanja iz Oktroisanog ustava nisu bila potovana. Naprotiv, Franc Jozef I je svojim patentom od 31. decembra 1851. otvoreno proklamovao carski apsolutizam, koji je u istoriji, posle niza ranijih takvih pokuaja, dobio naziv neoapsolutizam. Mladi Franc Jozef je smatrao da je on vladar po Bojoj milosti, te je, pod uticajem lanova dvorske kamarile iji je predvodnik bila njegova majka nadvojvotkinja Sofija, vladao svojim zemljama apsolutistiki i autokratski, uz pomo svoje vojske, andarmerije, pijuna, dounika i inovnika. On nije priznavao nacionalne osobenosti svojih naroda nego se trudio da se uzdigne iznad njih, kako bi sredio nastale suprotnosti izmeu njih, i to pre svega u duhu nadnacionalnog, uz jaku podrku nadmonosti Austr-Nemaca. Posebno se to osealo od 1854, kada se u celom Carstvu, a tako i u Maarskoj, nemaki jezik poeo da uvodi kao slubeni jezik, to je predstavljalo otvorenu germanizaciju. Najvei deo Maara je mrzeo ovaj reim, suprotstavljao se apsolutizmu cara i njegovog ministra Baha. Starokonzervativci privreni dvoru pokuavali su da zadobiju razne pozicije u novom sistemu, ali ni oni sami nisu bili zadovoljni preteranom centralizacijom, ukidanjem starog feudalnog ustava i zlostavljanjem aristokratije. U okviru brojno velikog plemstva, meutim, bilo je i onih (posebno meu osiromaenim sitnim plemiima) koji su uestvovali u novoj upravi, pre svega zbog egzistencijalnih razloga. Bilo je i onih koji su pokuavali da podignu novi ustanak. Nekoliko takvih pokuaja je i bilo tokom pedesetih godina u okolini Pete, u zapadnim krajevima zemlje i u Erdelju. Najvei je bio u Erdelju, iji je predvodnik, etrdesetosmaki pukovnik Karolj Mak, bio u neposrednoj vezi sa maarskom emigracijom predvoenom Lajoem Koutom. Dravna uprava je, meutim, oslanjajui se na svoje dounike, sve ove zavere otkrila (samo posle erdeljske zavere doneto je preko 600 sudskih presuda, a voe su bile pogubljene), a neko vreme (sredinom pedesetih godina) dolo je do zabrana odravanja i najbezazlenijih manifestacija, bilo kulturnog ili slinog karaktera. Vei deo plemstva koji nije bio zadovoljan Bahovim reimom odluio se za pasivan otpor prema reimu, koji je postao politiki program. Nekada politiki aktivni ljudi povukli su se na svoja imanja i dogaaje su posmatrali iz prikrajka. Nisu plaali porez i gde god su mogli izigravali su reim. Istovremeno, posle prvih neuspeha, nisu dalje prihvatali ni ideju o pokretanju novog ustanka. Idejni voa ove politike pasivne rezistencije je bio Ferenc Deak, bivi

256

ministar pravde u Baanjijevoj vladi. Deak je bio za dogovor i smatrao je da ne treba prenagljivati. Smatrao je da treba saekati povoljnu priliku da Be popusti. Nasuprot ogranienjima i centralizaciji koje je reim uveo, kao i pokuaju denacionalizacije (posebno u sluaju Maara), tokom pedesetih godina, posebno na ekonomskom planu, nastavilo se sa sprovoenjem graanskih reformi, najee u interesu opstanka Bahovog reima, i ujedinjavanjem celokupne teritorije Habzburke monarhije. Ve je 1850. bila ukinuta carinska granica izmeu austrijskog i maarskog dela Carstva. Od tekovina revolucije iz 1848. zadrano je ukidanje kmetstva, opta poreska obaveza i jednakost pred sudovima. Za otkup od feudalnih obaveza, meutim, ni sada nije bilo naeno reenje, jer je drava, da bi prikupila sredstva za obeteenje plemstva, na direktne poreze razrezala posebne takse koje je plaalo celo drutvo. Na osnovu poreske jednakosti ove namete su plaali i plemii i dojueranji kmetovi, kao i pripadnici graanske klase, s tom razlikom to su na ime obeteenja pripadnici plemstva dobijali odreene sume od drave. Oni su mogli to da iskoriste za modernizaciju svojih poseda i na taj nain sebi da stvore prednost u okviru nastanka kapitalistike konkurencije, to je i bilo u skladu sa namerama reima o potpori krupnih posednika, najee na tetu sitnih posednika i seljatva. Za vreme Bahovog reima reformisano je i sudstvo u Maarskoj. Uveden je austrijski Opti graanski zakonik, a na osnovu njega austrijski Kazneni zakonik i Zakonik o graanskom sudskom postupku. Umesto biveg feudalnog ustrojstva administracije (koja se, zbog kratkog trajanja revolucije, nije mogla u potpunosti reformisati) uvedena je modernija graanska administracija, koja je vremenom ak i prerasla potrebne okvire. U cilju podsticanja izgradnje kapitalistikih odnosa, postalo je slobodnije i bavljenje zanatima. Cehovski sistem privreivanja je i dalje slabljen. Poetkom pedesetih godina prvi put su uvedene privredne komore, koje je trebalo da olabave stege nad zanatstvom, industrijom i trgovinom, iji su nosioci bili cehovi (esnafi). I pored ekonomskih reformi, za vreme Bahovog apsolutizma nije obnovljen zakon o emancipaciji Jevreja (koji je donet za vreme revolucije), zbog ega su oni i dalje ostali u podreenom poloaju u odnosu na neke druge narode. U to vreme su uvedene i gruntovnice, potanske marke, dravni monopol na duvan i jo neke proizvode, kao i vie propisa i regulativa kojima je cilj bio uvrivanje novonastalih kapitalistikih odnosa i samog graanskog drutva. Posebno se povoljna prilika za sticanje dobiti ukazala poljoprivredi celog Carstva (naroito u njegovom maarskom delu) zbog velike potranje poljoprivrednih proizvoda za vreme Krimskog rata. U odnosu na raniji period, brzo se razvijala mrea eleznice. U drugoj polovini pedesetih godina skoro su svi vei gradovi, odnosno znaajniji privredni centri (Segedin, Temivar, Arad, Debrecin, Navarad, Mikolc), bili povezani sa Petom, a preko nje sa meunarodnom eleznikom mreom. Bez obzira na neke pozitivne strane ekonomskih reformi, one su u Maarskoj teko prihvatane, a veim delom nisu uopte prihvaene. Osnova nepoverenja Maara, a i na . roda koji su s njima iveli, bila je u tome to su u novim ekonomskim merama videli samo nastojanja Bea da povee Carstvo u jednu celinu, pri emu se prvenstveno vodila briga samo o ekonomskim i drugim interesima zapadnih delova Monarhije (Austrije), dok su ostali delovi Carstva, pre svega Maarska, bili zapostavljeni i prisiljeni da svojim resursima opsluuju i pomau razvoj privrede pomenutih teritorija Habzburke monarhije. Na kraju, mora se istai i to da su promene, posebno ekonomske, koje su pedesetih godina izvrene, esto bile polovine, donoene prebrzo, a ponekad i 257

izvravane neplanski. Zbog toga i zbog preglomaznog dravnog aparata, tj. zbog velikog optereenja privrede, krajem pedesetih godina nazirala se kriza celog reima uspostavljenog posle sloma revolucije i rata za osloboenje.

Kriza Bahovog reima i sazivanje Dravnog sabora

Neuspeh centralizma i novog apsolutizma u Habzburkoj monarhiji postao je uoljiv onog trenutka kada su se ponovo postavila istorijska pitanja koja su ve 1848. bila aktuelna, a nisu bila reena ni 1849. Tokom pedesetih godina Austrija je na unutranjem planu preivela nekoliko ozbiljnih kriza: ekonomska kriza 1857, finansijski krah 1859, najzad opti neuspeh u pacifikaciji Maarske. Pored unutranjih problema, reali su se i neuspesi na spoljnom planu. Habzburko carstvo je neslavno prolo u Krimskom ratu (18531856), posle ega se izolovalo na diplomatskom planu. Dogodilo se to upravo onda kada su zategnutosti (bilo drutvene, bilo nacionalno-politike) irom Evrope jaale. Previranja su zapoela u Rusiji, na Balkanu, u Italiji i u samoj Habzburkoj monarhiji (posebno u njenom istonom delu, u Maarskoj). Zapravo i nije bilo znaajnog pitanja u Evropi koje na neki nain nije bilo povezano s Austrijom. Na primer, reavanje italijanskog, nemakog, poljskog i maarskog pitanja bilo je usko povezano sa sposobnou preivljavanja i opstanka Austrije kao velike sile, to je bilo uslovljeno njenim geopolitikim poloajem, kao vanim iniocem u ravnotei evropskih sila. Prvo je poelo da se reava italijansko pitanje. U kratkom ratu 1859. Habzburzi su poraeni u Italiji i izgubili pretean deo svojih tamonjih poseda. Kriza Bahovog sistema je postala vidljiva za svakoga, bilo unutar, bilo van Monarhije. Franc Jozef, kao apsolutistiki vladar, pritisnut okolnostima, u nadi da e se neto moi spasiti, ali ne korenitom promenom dotrajalog sistema nego samo sitnim promenama, poeo se oslobaati svojih do jue najvanijih i najvernijih ministara i savetnika. Smenjeni su grof Buol-auentajn, ministar spoljnih poslova, zatim Bah, ministar unutranjih poslova, baron Kempen, ministar policije, nadvojvoda Albreht, guverner Maarske i drugi. Ve u vreme Krimskog rata maarska emigracija, sa Lajoem Koutom na elu, nastojala je da se ukljui u evropsko preureenje, i to na strani svojih zapadnih saveznika. Cilj joj je bio da se Maarska oslobodi stega Habzburke monarhije i da kao slobodna i nezavisna drava sama reava svoje probleme. Lajo Kout je, na osnovu pouka iz neuspene revolucije i rata za osloboenje, promenio tokom pedesetih neke svoje ranije poglede na nacionalno pitanje i postao je pobornik saradnje malih naroda Podunavlja i Balkana. Maarska emigracija bi se prilikom svakog potresa u Habzburkoj monarhiji ponadala da e doi do svog cilja. Za vreme italijanskog rata osnovana je ak i tzv. Maarska nacionalna direkcija (Magyar Nemzeti Igazgatsg), privremena emigrantska vlada, iji su lanovi bili Lajo Kout, er Klapka i Laslo Teleki, sa namerom da se pomogne borbi Maara protiv Habzburga na meunarodnom planu. U isto vreme stvorena je i Maarska legija, koja je uestvovala u borbama na strani Italijana, a u sluaju ustanka u Maarskoj predvialo se da se ona, uz francusku pomo, pojavi na tlu Maarske. Meutim, posle zakljuivanja mira u Vilafranki, aktivnost maarske emigracije se privremeno stiala. I vladaru i vodeim krugovima Habzburke monarhije je postalo jasno da se neto mora preduzeti da bi se drava sauvala. Pitanje je bilo samo ta i do koje mere. Dogaaji u istonom delu Carstva su veoma brzo uverili vodee politike krugove da se, pored tekueg italijanskog pitanja, mora pokrenuti i reavanje maarskog pitanja. Zbog takvih 258

prilika i raspoloenja javnosti (na koju je tada presudan uticaj imala maarska emigracija predvoena Lajoem Koutom), i stanje u Maarskoj je poetkom 1860. postalo prenapeto. Prvi put od 1849. godine, 15. marta proslavljena je godinjica maarske revolucije, uz demonstracije i nerede, pri emu je ak bilo i mrtvih. Situacija je bila veoma napeta i pretila je nova revolucija. Sa politikog stanovita, ovi dogaaji su prvenstveno podstakli nadanja konzervativaca, koji su jo tokom pedesetih godina poeli da prave razne planove za reavanje statusa Maarske unutar Carstva, prvenstveno zasnovanog na sistemu od pre 1848. Dvorski krugovi, znajui da su ovi konzervativci aulici (aristokrati bliski dvoru grofovi Emil Deefi, Antal Seen, er Aponji, Laslo Seenj-Mari, er Majlat i jo neki) malobrojni i da ne uivaju podrku maarskog drutva (mada su oni sami tvrdili suprotno), nisu ih u poetku shvatali ozbiljno. Meutim, promene krajem decenije uinile su ih, ako ne i poeljnim, ono bar nunim u oima dvorskih krugova, da bi se situacija u Maarskoj stiala. Teko je presuditi da li je car pomou pregovora sa konzervativcima hteo da dobije u vremenu ili je stvarno verovao da e nekim sitnim popravkama (davanjem izvesne samostalnosti u oblasti unutranjih poslova, pravosua, obrazovanja itd.) moi da rekonstruie predrevolucionarno stanje. Poetak pregovora izmeu Maara i dvora znaio je pokretanje stvari sa mrtve take, to je bilo neophodno jer je sada postojalo vie predloga za reavanje statusa Maarske. Pored pomenutog predloga konzervativaca, obnovljen je i predlog iz 1849. o nezavisnosti Maarske, koji je (uz podrku dela domae javnosti, a pod uticajem emigracije) imao izglede, ako ne i da pobedi, bar da otea situaciju. Trei predlog, zasnovan na idejama 1848, odnosio se na samostalnost Maarske u okviru Habzburkog carstva, na bazi Pragmatike sankcije (iz 18. veka), tj. predviao je mogunost priznavanja odreenih zajednikih poslova izmeu dva dela Carstva. Njega su zastupali Ferenc Deak i baron Joef Etve i imao je izvesnu podrku u javnosti, ali u tom trenutku ne i dovoljnu za usvajanje, iako je bio manje nametljiv nego dva prethodna. Stoga su i sami njeni zagovornici, pre svega Deak, procenili da im prilike jo ne pogoduju, pa su se, odbijanjem druga dva predloga, stavili u poziciju daljeg iekivanja. Rezultat pregovora i saradnje dvora sa grupom maarskih aristokrata i aristokratijom ostalih krajeva Carstva tokom 1860. bilo je donoenje Oktobarske diplome (20. oktobra), koja je trebalo da postane osnovni dokument, tj. neka vrsta ustava za preureenje Habzburke monarhije. Ona je bila prvi takav pokuaj od 1849. Ovaj akt je istovremeno imao ustavne (mada ograniene), apsolutistike, federalistike i centralistike crte. Oktobarska diploma je regulisala dravnopravne odnose u Carstvu. Vladar je obeao da e zakonodavnu vlast ubudue vriti dravni, odnosno zemaljski sabori, zajedno sa Rajhsratom, takozvanim Carevinskim veem (ustavnost). Naredio je ponovno konstituisanje zemaljskih i pokrajinskih sabora, a od njihovih delegiranih lanova da se nanovo konstituie i Carevinsko vee (federalizam). U nadlenosti Carevinskog vea bili bi finansijsko-kreditni, poreski, carinski i trgovaki poslovi (centralizam). Vee bi, takoe, predlagalo neke zakone o dravnom budetu, vojnoj obavezi itd., a mogli bi stupiti na snagu samo uz saglasnost i odobrenje vladara. Vojni poslovi bi veinom, a spoljna politika u potpunosti, ostali u nadlenosti cara (apsolutizam). U sluaju Maarske, pored sabora, vraeni su upravni organi koji su postojali pre revolucije, kao to su bile Maarska kraljevska dvorska kancelarija (Magyar Kirlyi Udvari Kancellria) sa seditem u Beu i Maarsko kraljevsko namesniko vee (Magyar 259

Kirlyi Helytarttancs) sa seditem u Budimu. U Erdelju, koji je i dalje ostao odvojen od Maarske, takoe su vraeni sabor i kancelarija. Najvei ustupak, iako prividno, uinjen je Maarskoj. Diploma je predviala objedinjenje teritorije Maarske na starim istorijskim osnovama (upanijsko ureenje), veinom u okviru sentitvanskih granica. To bi ujedno znailo i povraaj nekih, posle revolucije otcepljenih, delova zemlje, kao to su Hrvatska i Slavonija, ili Vojvodstvo Srbija i Tamiki Banat (koji su krajem 1860. bili i ukinuti, a teritorija prikljuena Maarskoj). Diploma, meutim, nije razreila bolno pitanje prisajedinjenja Erdelja Maarskoj. Svaki sloj maarskog drutva je ovo prieljkivao, ali vladar i dvorski krugovi nisu hteli da dopuste ni najmanje podseanje na revolucionarne dane. Sabor Maarske je u nadlenostima izjednaen sa ostalim pokrajinskim saborima u Carstvu, ali je i dalje ostao podreen Carevinskom veu. Upravo je ovakva formulacija uverila pristalice Ferenca Deaka da jo nije dolo vreme za pregovore, jer dvor jo nije bio spreman da popusti i da prizna ravnopravnost Maarske sa drugom polovinom Carstva. Ubrzo se ispostavilo da ovaj akt nikog nije zadovoljio. Nisu ga prihvatili ni u austrijskom, ni u maarskom delu Monarhije. Diploma je samo stala na put preterivanjima Bahovog reima, ali je sutina i dalje ostala ista, jer je Maarska, umesto samostalnosti, i dalje ostala samo deo mehanizma Carstva. Posle Oktobarske diplome, ve je 26. februara 1861. donesen novi dokument Februarski patent. Franc Jozef je Patentom praktino povukao Diplomu. Patent je nedvosmisleno promovisao novo ureenje u duhu dravnog centralizma, po kojem bi se svi poslovi vrili iz jednog centra iz Bea. Predviao se dvodomni centralni parlament, ije lanove ne bi delegirale zemaljske, odnosno pokrajinske skuptine, nego bi se poslanici birali po unapred utvrenom kljuu u pojedinim pokrajinama i zemljama celokupnog Carstva, i to na osnovu starog kurijalnog sistema, uz visoki imovinski cenzus. Od ukupno 343 poslanika mesta, Maarskoj bi pripalo 85, ekoj 45, Hrvatskoj i Slavoniji devet, Erdelju 25, Donjoj Austriji 18, Gornjoj Austriji 10, tajerskoj 13 itd. Nesrazmera u ovoj podeli se lako moe uoiti ako se ima u vidu da su u Carstvu, posle pokuaja konzervativaca, prednost stekli oni krugovi iji je cilj bio da se obezbedi vostvo austronemakom graanstvu, koje je bilo u usponu. Ovom graanstvu, a i graanstvu uopte (u politikoj ili u ekonomskoj sferi), u doba njegove ekspanzije, podeljenost unutar Carstva ni u kom sluaju nije odgovarala. Patent je bio neuspeo jer je, u doba zamaha nacionalnih preporoda, namerno zanemario nacionalni momenat. U Maarskoj je negodovanje protiv ovog dravnopravnog akta bilo burno. Dok su za vreme Oktobarske diplome javna glasila veinom pisala umerenije, dotle su ona posle pojave Februarskog patenta objavljivala sve otrije kritike na raun dvorskih krugova zbog centralistikih tenji. Maarska tampa je odluno odbacila mogunost da se Maari pojave u bekom centralnom parlamentu. Pod uticajem spoljanjih i unutranjih okolnosti, kao i pritiska Maara, Franc Jozef je odluio da sazove Maarski dravni sabor, da bi pokuao da rei status Maarske, a po mogustvu na osnovama Februarskog patenta. Meutim, to je bilo neizvodljivo, jer su, iako su postojale razliiti predlozi za reavanje statusa Maarske, svi bili jedinstveni u odbijanju Patenta. Poetkom aprila 1861. sastao se Maarski dravni sabor. Odmah je bilo jasno da nee biti delotvoran, jer su veinu inili poslanici birani i revolucionarne 1848, to je obeleilo celo zasedanje. Pojavile su se dve struje. Prvu je predvodio Ferenc Deak, a drugu grof Laslo Teleki (donedavno Koutov saborac u emigraciji, koga je austrijska 260

tajna policija uhapsila i vratila u zemlju, ali je bio osloboen i ponovo se ukljuio u politiki ivot zemlje), koga je ubrzo posle samoubistva zamenio njegov neak Kalman Tisa. Obe struje su status Maarske htele da ree na osnovu zakona iz 1848. Razlika meu njima je bila to je Deak u svojoj adresi (po njoj je njegova struja nazvana Strankom adrese) zastupao izvesno zajednitvo sa drugom polovinom Carstva na osnovama Pragmatike sankcije, dok je Teleki, odnosno kasnije Tisa, u svom dekretu (po ovome su nazvani Strankom dekreta) istrajao na onom odnosu koji je postojao 1848, tj. na personalnoj uniji. Prevagu je odneo Deak. Stoga je dopis sa sabora vladaru upuen u formi adrese. Osnovni zahtevi su bili: da se Franc Jozef I krunie za maarskog kralja, vrate osnovni zakoni iz 1848. i imenuje odgovorna maarska vlada. Kad je vladar video da Maari i dalje istrajavaju na ureenju iz 1848, odluio je da raspusti Maarski sabor. Pokuaj za preureenje Habzburke monarhije, koji su 1860. zapoeli konzervativci, doiveo je slom zbog veih zahteva liberala. Beki centralni parlament je ostao i posle rasputanja Maarskog sabora okrnjen, jer u njega, kako se to i predvialo, nisu uli Maari, ak ni Hrvati. Anton merling, na elu centralne carske vlade, pristupio je zavoenju prinudne uprave (provizorijuma) u Maarskoj na osnovu teze da su Maari proigrali svoja prava, elei i time da ih prinudi da se njihovi predstavnici pojave u Bekom parlamentu.

merlingov provizorijum i Nagodba

Javnost u Maarskoj, a i van nje, burno je reagovala na ove dogaaje. U tampi su se reali napisi o pravima Ugarske, o potrebi reavanja maarskog pitanja, o tetnosti merlingove politike za celu Habzburku monarhiju itd. Situacija, meutim, jo nije bila toliko kritina da neki vodei krugovi Carstva jo jednom ne bi pokuali da ostvare centralistiku politiku. Habzburkoj dravi je bio potreban jo jedan potres da bi konano odustala od ovakve politike. Posle rasputanja Maarskog sabora dolo je do odreene ravnotee i smirivanja prilika u Evropi. Pristalice merlingove centralistike zamisli mogle su da predahnu. Za to vreme, bez obzira na to to su, posle uvoenja prinudne uprave, mogunosti za politiki rad bile ponovo skuene, mnoge istaknute linosti ranijeg i tadanjeg maarskog politikog ivota (u zemlji i van nje) neumorno su radile na tome da se pronae valjana formula za reavanje statusa Maarske. U isto vreme i u privrednom ivotu su nastavljene reforme koje su zapoete jo za vreme reima Aleksandra Baha (na primer, 1864. otvorena je i berza u Peti). Tokom privremene prinudne uprave Maarska je i dalje ostala teritorijalno razjedinjena, slino kao za vreme prethodnog reima. Naime, izmeu 1861. i 1865. upanijska administracija nije radila, Erdelj, kao i Hrvatska i Slavonija, a i Vojna granica, i dalje su bili odvojeni od Maarske. Njima se upravljalo putem centralnih upravnih tela, osnovanih 1861, ali uz veliki uticaj iz samog centra, iz Bea. Do izvesne promene, pre svega u funkcionisanju upanija, dolo je krajem ovog perioda, kada se ve ozbiljno radilo na pripremanju nagodbe izmeu Austrije i Maarske. Od kraja pedesetih i poetka ezdesetih godina, na osnovu do tada postojeih miljenja i stavova, poele su se kristalisati dve osnovne zamisli u odnosu na budui status Maarske. Prema prvoj zamisli iji su pobornici bili Ferenc Deak, Joef Etve, Lajo Moari, Agoton Trefort, baron Gabor Kemenj i drugi Maarska je svakako trebalo da ostane u okvirima Habzburke monarhije. Iako su meu pobornicima ove 261

zamisli postojale neke razlike, osnovna ideja je bila da Maarska stekne svoju samostalnost u okviru Carstva, tj. da treba da postane partner njegovom zapadnom delu (okupljenom oko austrijskih zemalja). Spor izmeu predstavnika ove zamisli bio je oko toga da li da neki elementi suvereniteta budu zajedniki ili da se i oni ouvaju u okviru drava lanica budue dvojne monarhije. Dogaanja tokom narednih godina sve vie su ila u prilog onoj grupi koja je bila za ogranienu suverenost, tj. za ustaljivanje institucije zajednikih poslova. U sasvim drugim okolnostima i sa drugaijim pristupom ovom pitanju radili su lanovi maarske emigracije, predvoeni Lajoom Koutom, erom Klapkom i Laslom Telekijem. Oni su analizom i razmatranjem razloga neuspeha maarske revolucije i rata za osloboenje doli do zakljuka da e za Maarsku, umesto da trai izmirenje s Austrijom, biti bolje da krene putem nezavisnosti i sporazumevanja sa susednim malim narodima, iji su sunarodnici manjim ili veim delom iveli u zemljama krune svetog Stefana. Najznaajniji dokumenti emigracije koji su se bavili ovim pitanjem bili su Kitahijski ustavni nacrt (Ktahyai Alkotmnytervezet) iz 1851, koji je svoju konanu verziju dobio 1859, i Plan dunavske konfederacije (Dunai konfderci tervezete) iz 1862. Oba je sainio Lajo Kout, ali su u njihovoj izradi uestvovali i pomenuti lanovi emigracije. Prvi dokument se vie bavio buduim unutranjim ureenjem Maarske, na osnovama narodnog suvereniteta, kolektivne samouprave narodnosti i dravne organizacije na principima samouprave pojedinih manjih upravnih celina (optina, upanija itd.), uz postojanje ustava i parlamentu odgovorne vlade i drugih liberalnih tekovina. Drugi Koutov dokument, koji je veoma uzburkao strasti meu vodeim maarskim politiarima, bio je nadgradnja prvom dokumentu i bavio se vie spoljnopolitikim pitanjem. U ovom dokumentu predvia se otcepljenje Maarske od Austrije (uz doputenje Evrope) i njeno stupanje u savez (u obliku konfederacije) sa nastajuim dravama okolnih naroda, Rumuna, Srba i Hrvata. U okviru Dunavske konfederacije svaka drava lanica bi zadrala svoju suverenost. Zajedniki poslovi bili bi odbrana, diplomatija i neki ekonomski poslovi. Ovaj utopistiki plan u svom vremenu nije imao izgleda da bude ostvaren, jer mu ni meunarodne okolnosti, a ni odnosi unutar Maarske, kao ni tenje balkanskih drava, nisu odgovarali. Dogaaji su ipak ili u prilog zamisli koja je Maarsku videla u okviru Habzburke monarhije. Austrijska tajna policija je u godinama 1863. i 1864. onemoguila dva vea pokuaja dizanja ustanka u Maarskoj, koje je podsticala emigracija. Posle neuspelih pokuaja podizanja ustanka i objavljivanja politikih ciljeva ubrzo se pokazalo da je ogromna veina maarskog drutva, iako u opoziciji prema tadanjim vodeim austrijskim krugovima, za reavanje statusa Maarske u okviru Habzburke monarhije. Kao i ranije, prvi (a ujedno i poslednji put), u vezi sa pitanjem preureenja oglasili su se konzervativni aristokrati svojim memorandumom iz 1863, iji je tvorac bio grof er Aponji. Oni su se veoma pribliili idejama 1848. Predlagali su samoupravu Maarske, imenovanje maarske vlade i neke zajednike poslove (spoljna politika, vojska itd.). U ovom memorandumu su se prvi put javno pojavili obrisi budueg ureenja koji su, s izvesnim dopunama, prihvaeni 1867. Osnovni problem je bio to su ovaj memorandum predlagali oni krugovi koji su u maarskom drutvu bili bez baze, a njihove voe su u novim okolnostima ujedno bile i nesposobne da sprovedu ono to su naumile. Posle ovih pokuaja Franc Jozef se konano morao pomiriti s tim da se preureenje Monarhije mora sprovesti, i to s onim krugovima koji uivaju podrku velikog dela maarskog drutva i imaju dovoljno snage da svoje ideje sprovedu u delo. Povodom 262

maarskog pitanja do sukoba je dolo i u bekom Rajhsratu (centralni parlament). Liberali, predvoeni Moricom Kajzerfeldom, videvi da je merling nesposoban da privoli Maare da uu u Rajhsrat, od 1862. poeli su da se zalau za saradnju sa njima, i to na drugim osnovama (tj. predlagali su poetak dogovaranja s njima o buduem statusu Maarske), te su tokom narednih godina i dali svoj doprinos pokretanju stvari sa mrtve take. Od kraja 1864. ubrzani su pregovori izmeu predstavnika dvora i maarskih vodeih politikih krugova o buduem statusu Maarske. Prvi korak u tom pravcu bio je susret Ferenca Deaka sa posebnim vladarevim izaslanikom, baronom Antonom Augusom, 27. decembra 1864. Oni su razgovarali o uslovima budue nagodbe. Posle nekoliko krugova pregovora, 16. aprila 1865. u listu Petanski dnevnik (Pesti Naplo) pojavio se Deakov Uskrnji lanak (Husvti cikk), u kojem je izjavio da e Maari biti spremni da na zakonit nain dovedu u sklad svoje zakone sa sigurnou opstanka Carstva. Kao nastavak ovog programskog Deakovog lanka, u maju iste godine u bekom listu maarskih konzervativaca Debatte pojavila se serija lanaka, poznata, kao Majski program (Mjusi program). U ovim lancima je do detalja bila prikazana budua nagodba izmeu Austrije i Maarske, od takozvanih zajednikih poslova do unutranjeg ureenja dva dela Carstva. Od kraja avgusta 1865. poele su pripreme za sazivanje Maarskog dravnog sabora, koji je zapoeo rad 14. decembra 1865. Njegov zadatak je bio da se austrougarska nagodba pripremi i sprovede. Na saboru su u veini bile pristalice Ferenca Deaka, kojima su se tokom zasedanja prikljuili i poslanici Erdeljskog sabora, posle odluke o prestanku rada tog sabora i ujedinjenja Erdelja sa Maarskom. Zasedanje Maarskog sabora je na nekoliko meseci bilo prekinuto tokom leta 1866. zbog austro-pruskog rata. Za vreme njegovog trajanja maarska emigracija je poslednji put pokuala da izmeni tok dogaaja. Iako sa slabim izgledima, er Klapka je, uz znanje i pomo pruskog kancelara Ota fon Bizmarka, a bez saglasnosti Lajoa Kouta, sa jednom legijom dobrovoljaca upao u Austriju u nameri da se rat prenese i na teritoriju Maarske. Klapka nije postigao eljeni cilj, jer se veoma brzo ispostavilo da su Bizmarku maarski emigranti potrebni samo zato da bi izvrio vei pritisak na Austriju. Njen raspad ni on sam nije eleo, nego je samo hteo da je iskljui iz ujedinjenja Nemake. Dana 19. novembra 1866, posle zakljuivanja mira izmeu Pruske i Austrije, Maarski sabor je nastavio rad. Car Franc Jozef je ve 17. februara 1867. grofa ulu Andraija imenovao za predsednika druge odgovorne maarske vlade, a tri dana kasnije, na predlog Andraija, imenovani su i ostali lanovi vlade. Meu njima je bilo pripadnika i graanske klase (Boldiar Horvat) i dentrija (Itvan Gorove, Menjhert Aonjai) i aristokratije (grof er Feteti, grof Imre Miko, baron Bela Venkhajm, baron Joef Etve). Jedan od prvih zadataka Andraija i njegove vlade je bio da se u maarskom parlamentu ratifikuje nagodba izmeu Austrije i Maarske. Parlament je ve 30. marta 1867. veinom prihvatio predlog osnove, a 29. maja iste godine, posle opirne debate u parlamentu, s ogromnom veinom izglasan je 12. zakonski lan, kojim su regulisani budui odnosi dveju zemalja Habzburke monarhije, koji je u istoriju uao pod nazivom Austrougarska nagodba. U danima sprovoenja ove nagodbe, Lajo Kout se oglasio svojim lancima u maarskoj tampi. Dana 22. maja 1867. u listu Maarske novine (Magyar jsg) objavljen je njegov lanak, koji je u javnosti dobio popularan naziv Kasandrino pismo. U ovom lanku Kout je direktno optuio Deaka da je, sklapanjem Nagodbe, izdao 263

nacionalne interese. Naglasio je da je za vreme austro-pruskog rata istrajnim delovanjem Maara moglo doi do raspada Habzburke monarhije. I neki drugi politiari, na primer Kalman Tisa, takoe su kritikovali Deaka to, posle neuspeha Austrije u pomenutom ratu, nije proirio maarske zahteve u odnosu na one koje je sadravao nagodbeni zakon. Odgovarajui na Koutove napade i napade drugih, Deak i njegove pristalice su otvorili itavu polemiku na stranicama maarskih listova u kojima su branili Nagodbu i svoje stavove. U polemici su se iskristalisala dva pogleda. Prema Koutu, razvoj nacionalne ideje ide ka ruenju dotrajalih i anahronih drava kakva je Habzburka monarhija. S druge strane, Deak je, izvukavi pouke iz sloma maarske revolucije i rata za osloboenje, zakljuio da jedna nezavisna Maarska nema mogunosti za opstanak u trenutnoj konstelaciji evropskih snaga, to je bio sluaj i 1849. Evropska politika je jo Habzburku monarhiju posmatrala kao vaan inilac ravnotee sila, te ju je zbog toga smatrala i nunom. Ferenc Deak je bio svestan da Nagodba ne predstavlja maksimalne zahteve Maara, ali je prihvatio injenicu da je ona bila trenutno jedina realna mogunost, a ujedno i nunost, iako na osnovu kompromisa da se rei dravnopravni status Maarske. Sa drutvenog gledita, 1867. je u neku ruku bila nastavak 1848. Ponovo su na vlast u Maarskoj doli liberalno opredeljeni predstavnici dela aristokratije i srednjeg plemstva (dentrija), s tom razlikom to je do toga 1848. dolo revolucijom, a 1867. mirnim putem pregovorima. Ba ovaj momenat je i odredio sam karakter budueg dualistikog ureenja u odnosu na ono etrdesetosmako, jer su se, umesto odlunih i korenitih, donosili kompromisni i nedoreeni zakoni i odluke. Ostaci starog sistema, iako u promeni, odravali su se i tokom dualizma. Prihvatanje Nagodbe je okonano 8. juna 1867, kada je, uz veliku pompu, Franc Jozef I u Budimu, posle nepunih 19 godina vladanja, krunisan za apostolskog kralja Maarske. Ironijom sudbine, maarsku krunu, u svojstvu predsednika vlade, stavio mu je na glavu ula Andrai, nekadanji husarski pukovnik, koga je, zbog uea u dogaajima 1848/1849, svojevremeno preki sud osudio na smrt.

Doba dualizma (18671918)

Sistem i stabilizacija dualistikog ureenja
Nagodba je bila kamen-mea u istoriji Habzburke monarhije. U tome su se slagali i njeni pobornici, a i njeni neprijatelji. Dualistiko ureenje je od trenutka svog nastanka bilo u unakrsnoj vatri kritike. Njeni pobornici su smatrali da je ono u Monarhiji stvorilo sreene odnose, osiguralo joj mogunost razvoja i privrede i drutva, te je doprinelo mogunosti svrstavanja Dvojne monarhije meu evropske drave. Protivnici Nagodbe su isticali da je ona doprinela raspadu istorijske maarske drave, jer je ona svoju sudbinu vezala za jednu dravu koja je bila osuena na propast. Najzad, sistem dualizma je u oima onih generacija koje su tokom 20. veka doivele velika pustoenja tokom svetskih ratova, raspad Monarhije itd. postao simbol dugotrajnog mira i mogunosti za napredak. Meutim, dualizam je u isto vreme u sebi nosio i one klice razdora i raspada koje su doprinele traginom raspletu pri kraju Prvog svetskog rata. Nova drava stvorena Nagodbom nazvana je Austrougarskom monarhijom (Osztrk-Magyar Monarchia). Novonastala dvojna drava je po svojoj unutranjoj organizaciji bila jedinstvena u tadanjoj Evropi. Jedan od centara je bio Be (za zemlje zapadno od reke Lajte-Translajtanija), a drugi Peta, za nekoliko godina Budimpeta (za 264

zemlje istono od reke Lajte-Cislajtanija). Linost vladara (austrijskog cara i maarskog kralja) objedinjavala je ova dva dela drave, a zajedniki poslovi bili su spoljna politika, vojska i zajednike finansije (za finansiranje spoljnih poslova i vojske). U svim ostalim poslovima zemlje lanice Dualistike monarhije bile su samostalne, sa svojim dvodomnim parlamentima i njima odgovornim vladama na elu. Iako je Nagodba predviala instituciju zajednike vlade, ona kao takva zapravo i nije postojala. Zajednike ministre je imenovao vladar, bez nekih veih dogovora sa vladama zemalja lanica. Bez obzira na ovu injenicu, vlade zemalja lanica su ipak mogle, u izvesnom smislu, da zagoravaju ivot zajednikim ministrima, posebno zajednikom ministru finansija, koji je i najvie zavisio od austrijske i maarske vlade. Kao neka vrsta zajednike vlade postojao je Kolegijum zajednikih ministara (koji nije bio izjednaen sa vladom). U radu ovog tela redovno su uestvovali i predsednici austrijske i maarske vlade. Na pojedine sednice pozivani su i odreeni resorni ministri iz vlada zemalja lanica, zavisno od pitanja koja su razmatrana. Kolegijumu je predsedavao sam vladar, a u njegovom odsustvu zajedniki ministar spoljnih poslova. Ovo telo je u osnovi odluivalo o pitanjima koja su se odnosila na celu Monarhiju (pitanja rata i mira, naela spoljne politike itd.). Nad zajednikim ministrima nadzor nije imao zajedniki parlament nego dve delegacije koje su predstavljale poslanstva austrijskog i maarskog parlamenta. Svaka delegacija je imala po ezdeset lanova. Delegacije su, na zahtev maarske strane, da bi se otklonila i sumnja da postoji zajedniki parlament, radile odvojeno za vreme svojih zasedanja, kontakt su veinom odravale pismenim putem i okupljale su se samo u retkim prilikama radi glasanja o nekim spornim pitanjima. Delegacije su najvie uticaja imale na zajednikog ministra finansija. Ostala dvojica zajednikih ministara su uglavnom neposredno zavisila od vladara. Za vreme dualizma od trojice zajednikih ministara jedan je uvek bio Maar ili bar maarski dravljanin. Do kraja Prvog svetskog rata od deset ministara spoljnih poslova etvorica su bili Maari, a od jedanaest ministara finansija takoe su etvorica bili Maari. Meu zajednikim ministrima vojske nije bilo nijednog Maara. Pored osnovnih i sutinskih odredaba Nagodbe, postojali su i zajedniki poslovi koje su drave lanice reavale pregovorima. Takva su bila pitanja kvote i neka privredna pitanja (carine, trgovina itd.). Kvota o ueu u finansiranju zajednikih poslova, na osnovu Nagodbe, odreena je prema ekonomskim mogunostima zemalja lanica. Tako je austrijski deo Monarhije uestvovalo sa 70%, a Maarska sa 30%. Za sve vreme trajanja dualizma nain raspodele kvote izazivao je velike rasprave izmeu dveju strana. Austrijska strana najee je optuivala maarsku stranu da je ova raspodela nepravedna i da bi udeo Maarske u finansiranju zajednikih poslova trebalo da bude vei. Maari su to redovno odbijali. Sporazumi u oblasti carina i trgovine obnavljani su svakih deset godina, to je znailo da se obnavljanje moglo i odbiti. Za vreme dualizma bilo je i nekoliko ozbiljnijih potresa u Monarhiji kada se neka od strana u odreenim okolnostima dvoumila da li da obnovi ove sporazume, ali, pre svega uticajem vladara, oni su redovno obnavljani svakih deset godina. U isto vreme, iako je vojska spadala meu zajednike poslove, usaglaavanjem dveju strana, a posle uvoenja opte vojne obaveze u Austrougarskoj (1868), obe zemlje lanice su osnovale i svoje posebne teritorijalne jedinice, kao sastavne delove zajednike carske i kraljevske vojske. U Austriji je to bio landver (Landwehr) sa nemakim komandnim jezikom, a u Maarskoj je to bilo domobranstvo (Honvdsg) sa maarskim komandnim jezikom. Komandni jezik zajednike vojske bio je nemaki. 265

U novom dualistikom sistemu pozicija vladara je ostala jaka i nije se svodila samo na reprezentativnu funkciju. U Austrougarskoj monarhiji nije vailo osnovno naelo evropskih klasinih parlamentarnih monarhija da vladar samo vlada a ne upravlja. Stvaraoci dualistikog ureenja imali su u vidu potrebu ravnotee dvaju delova Monarhije, pa su, da bi se to ouvalo, arbitrau prepustili vladaru. Franc Jozef je tokom dualizma koristio to svoje pravo, pored svojih prava uticaja na spoljnu politiku, rukovoenje vojskom itd. esto se uplitao u izvrnu vlast u zemljama lanicama Monarhije, ponaajui se kao apsolutni vladar. Na primer, u pravnom sistemu Dvojne monarhije ustalio se jedan neobian obiaj da su o jednom zakonskom predlogu parlamenti zemalja lanica mogli raspravljati samo ako ga je vladar prethodno odobrio (u formi predloga), te bi isti taj akt, poto bi ga usvojio dotini parlament, ponovo doao (sada ve u formi zakona) pred vladara radi potvrivanja. Ovakvu praksu parlamentarni sistemi drugih zemalja nisu poznavali. Maarski parlament i vladu posle Nagodbe ekao je veliki posao. Trebalo je prvo uspostaviti teritorijalno jedinstvo Maarske, organizovati dravnu upravu i kolstvo, regulisati nacionalno pitanje i stvoriti uslove za razvoj privrede. Vei deo ovih poslova je uraen, ili bar pokrenut, za vreme vlade ule Andraija (18671871). to se tie teritorijalne celovitosti zemalja krune svetog Stefana, ona je, na osnovu Nagodbe i jednog posebnog zakona iz 1868. o ukidanju erdeljskog parlamenta i upravnih organa (na primer, kancelarije u Erdelju), veim delom uspostavljena. Naime, ponovo je uspostavljena unija Erdelja sa Maarskom, koja je bila proglaena jo 1848. Odnosi sa Hrvatskom i Slavonijom regulisani su takoe 1868. Hrvatsko-ugarskom nagodbom. Dravnopravni odnosi izmeu Hrvatske i Maarske su jo 1848. bili prekinuti. Hrvatska strana je elela normalizaciju odnosa, ali na osnovama zakona donetog 1861. Prema njemu, prihvatani su zajedniki vladar i neki tzv. zajedniki poslovi, u sluaju da maarska strana prizna Hrvatima odreene teritorijalne zahteve (Rijeka, Meumurje, Vojna granica, Dalmacija). To je zapravo bio stav Narodne stranke, koja je tada imala veinu u Hrvatskom saboru, dok su unionisti postavljali manje zahteva. Pregovori su se vodili, ali bez uspeha. Tada se umeao i sam vladar, koji je 25. maja 1867. raspustio Hrvatski sabor i, na Andraijev predlog, za hrvatskog bana imenovao Levina Rauha, unionistikog velikaa. Na izborima 1867, uz pomo izmenjenog izbornog zakona, pritisaka i podvala, unionisti su pobedili, te su od tada pregovori o Hrvatsko-ugarskoj nagodbi ubrzani i naredne godine je dolo do sporazuma. Prema Hrvatsko-ugarskoj nagodbi, Maarska i Hrvatska su jedna drava i prema ostalim delovima Monarhije i prema stranim zemljama. Hrvatska strana je naknadno tada prihvatila Austrougarsku nagodbu, uz uslov da se ubudue slini sporazumi donose uz njenu saglasnost. Prema Nagodbi, Hrvatska i Slavonija su u okviru Maarske dobile svoju unutranju samoupravu (administracija, obrazovanje, sudstvo, verska pitanja, neki ekonomski poslovi itd.), na ijem je elu bio sabor sa vladom, kojom je upravljao hrvtaski ban. Slubeni jezik je postao hrvatski i maarska vlada je u svom optenju sa Hrvatskom koristila hrvatski jezik. U Maarskoj vladi je jedan ministar bez portfelja bio zaduen za hrvatska pitanja. U Maarskom parlamentu je, posle usvajanja Nagodbe, sedela i delegacija hrvatskih poslanika (ukupno 42 lana). Zajedniki poslovi izmeu Hrvatske i Maarske postali su finansije, odbrana i veina ekonomskih poslova. Hrvatska je u finansiranju zajednikih hrvatsko-maarskih poslova uestvovala sa 44%. Maarska strana je priznala teritorijalne pretenzije Hrvatske na Hrvatsko-slavonsku vojnu granicu i Dalmaciju, ali su se oko Meumurja i Rijeke lomila koplja. Tako su, na kraju 266

Meumurje, i grad Rijeka (Rijeka krpicakoja nije bila direktno povezana sa teritorijom Maarske) bili prikljueni Maarskoj, dok je teritorija Rijeke upanije prikljuena Hrvatskoj. Do revizije Hrvatsko-ugarske nagodbe dolo je 1873, ali nije menjana sutinu prvobitne Nagodbe. U osnovi, posle Austrougarske i Hrvatsko-ugarske nagodbe, Ugarska je povratila teritorijalnu celovitost. Van njene teritorije u upravnom smislu ostala je samo Vojna granica. Vlada ule Andraija je ve 1868. pokrenula to pitanje, zahtevajui od vladara da se Vojna granica pripoji i u upravnom smislu teritoriji Ugarske. Ovaj proces se, meutim, oduio i potrajao je vie od jedne decenije (tanije od 1871. do 1884), pri emu je na kraju Vojna granica ukljuena u teritoriju Ugarske i Hrvatske. Meu vana pitanja koja je trebalo regulisati spadao je izborni sistem i dravna uprava. Izbori za sabor 1869. veinom su sprovedeni na osnovu zakona donetog 1848. U dravnoj upravi je, meutim, dolo do ozbiljnih promena. Prvo je razdvojeno sudstvo od uprave, a prema Zakonu o dravnoj upravi iz 1870. lokalni organi vlasti, optine i upanije, dovedeni su u veu zavisnost od vlade nego to je to ranije bilo. Prema ovoj vrsti centralizacije postojao je i veliki otpor, i to posebno zato to je municipijima oduzeto pravo razrezivanje posebnih poreza, to je u sutini znailo ekonomsku zavisnost upanija od vlade. Neke ranije nadlenosti su ostale lokalnim organima uprave, ali se oni vie nisu mogli odupirati centralnim organima vlasti u toj meri kao to je to bio sluaj nekada. upane je, umesto ranijeg izbora, prema novom zakonu imenovala vlada. Dobra strana ove centralizacije je bilo to to je ceo aparat uprave, uz kontrolu vlade, postao kvalitetniji, struniji i funkcionalniji. Uz reformu dravne uprave, poelo je i sprovoenje reforme sudstva. Za vreme dualizma jednakost pred zakonom nije bila samo deklarativna nego i sutinska. Tokom sedamdesetih godina bilo je osnovano vie od 300 sreskih i 100 viih sudova u kojima vie nisu radile birane sudije nego ih je imenovala vlada na osnovu strunosti. Andraijeva vlada je za vreme svog mandata regulisala jo dva veoma vana pitanja. Godine 1868. doneseni su zakoni o kolama i narodnostima, koji su, na osnovu tadanjih evropskih standarda, reavali ova dva veoma vana pitanja drutvenopolitikog ivota. Posle odlaska ule Andraija na funkciju zajednikog ministra spoljnih poslova (1871), vladu je obrazovao Menjhert Lonjai (18711872), koji je nastavio sa daljim reformama. On je bio priznat ekonomski strunjak, ali su ga i njegovi stranaki drugovi teko prihvatali zbog njegovih esto nasilnikih metoda rada. Za vreme njegovog upravljanja opao je ugled Deakove stranke, iji je Lonjai bio lan. Nasuprot tome, u njegovo vreme je donet Zakon o zanatima i industriji (1872), ija je najvea zasluga to je, u duhu liberalizma, ukinuo cehove (esnafe) i liberalizovao bavljenje zanatstvom. U to vreme su regulisana i druga pitanja koja su jo od 1848. ostala nereena ukinuta su neka posebna prava monopola ranije vlastele (na peenje rakije, dranje kafana, prodavnica itd.), u potpunosti su regulisana prava vlasnitva bivih kmetova (tj. njihovih potomaka) na zemlju, konano je zavrena procedura razdvajanja seljakih i plemikih imanja i pitanje obeteenja. Tokom prve polovine sedamdesetih godina stranaki odnosi unutar zemlje su se vrlo iskomplikovali, te je dolo do smene nekoliko vlada. Lonjaija je na elu maarske vlade zamenio Joef Slavi od 1872. do 1874, a njega Itvan Bito od 1874. do 1875. Razlozi za to su bili zavretak prve faze stabilizacije dualizma (posle neuspelih trijalistikih kombinacija 1871. sa esima, dualistiko ureenje se pokazalo trajnijim 267

reenjem), koji je iziskivao novi odnos meu strankama, tj. pregrupisavanje u okviru izmenjenih okolnosti, zatim meunarodna ekonomska kriza koja je Maarsku zahvatila 1873. i dovela do ozbiljnih poremeaja u privredi i dravnom budetu.

Politike stranke i stranako pregrupisavanje za vreme dualizma

Stranake odnose u parlamentu, a i sveukupne odnose u drutvu, odreivao je odnos prema Nagodbi. Nije se ustalila praksa tadanjih evropskih drava podele stranaka na osnovu ideolokih opredeljenja (na primer, konzervativci i liberali) nego se u Maarskoj osnovna podela odnosila na to da li se Nagodba prihvata ili odbacuje. U isto vreme i vladajue i opozicione stranke su po ideolokom opredeljenju u osnovi bile liberalne. Ni drutvena baza ovih stranaka se ne moe podeliti. U oba bloka presudan uticaj je imao dentri (posedniko plemstvo), uz koji su se u strankama nalazili i pripadnici aristokratije i graanstva. U isto vreme, tokom celog perioda dualizma, one stranke koje su bile organizovane po strogo ideolokom principu i predstavljale odreene klase ili drutvene grupacije (radnitvo, seljatvo, agrarni proletarijat itd.) nisu uspele da obezbede uee u parlamentarnom ivotu zemlje. U Maarskoj su u poetku dualistikog perioda postojale samo takozvane izborne stranke, koje nisu imale razraen stranaki sastav u dananjem smislu, a nisu predstavljale ni jedinstvene drutvene kategorije. Odreene grupacije su se samo za vreme izbora aktivirale i vodile kampanju, uz podrku nekih krugova, da bi njihovi lanovi uspeli da uu u parlament. Stranake discipline skoro da i nije bilo, pa se tako esto deavalo da su pojedinci i grupe prelazili iz jedne u drugu stranaku grupaciju u zavisnosti od toga ko im je nudio vie za odreene usluge, odluujui tako o buduem sastavu parlamenta. Zaeci stranakog ivota u Maarskoj potiu iz reformskog doba, tj. pre 1848. Posle revolucionarnih dogaaja stranaki ivot je zamro i tek je posle sloma neoapsolutistikog reima ponovo oiveo. Prvi su se oglasili konzervativci koji, meutim, nisu uspeli da se utemelje u drutvu, te su liberali veoma brzo ojaali i postali vodea snaga drutva. Tako su se, ve za vreme saborskih izbora 1861, pojavile dve stranke koje su i odredile stranaki ivot u vreme dualizma. To su bile Stranka dekreta i Stranka adrese. Obe stranke su svoj program zasnivale na liberalnim idejama, ali su se razlikovale u stavu zauzetom prema nagodbenim pregovorima i prema kasnije prihvaenoj Austrougarskoj nagodbi. Neposredno pre usvajanja Nagodbe, krajem 1866, nastala je Deakova stranka (Dek prt). Ona je objedinjavala sve one koji su prihvatali Nagodbu. Bila je vie savez raznih politikih struja nego klasina politika stranka. U Deakovoj stranci je bilo konzervativnih aristokrata, liberalnih aristokrata, predstavnika srednjeg i nieg plemstva, inteligencije plemikog i graanskog porekla itd. Vodei sloj ove stranke bili su liberalni aristokrati (grof Andrai, baron Etve, baron Venkhajm i drugi) i srednjoposednici veinom iz zapadne Maarske. Deakovoj stranci prili su i neki povratnici iz emigracije (Ferenc Pulski, er Klapka, Itvan Tir). U okviru stranke postojala je i konzervativna struja, kojoj su pripadali grof Albert Aponji, baron Pal enjei i jo neki aristokrati. Oni, meutim, nisu mogli bitno, da utiu na stranaku politiku. Osnovni cilj ove stranke je bila izgradnja graanskog drutva u duhu ideja liberalizma, uz ouvanje Nagodbe. Stranka nije imala poseban program. Njenim programom se mogu smatrati razni govori i lanci njenih prvaka, posebno Ferenca Deaka, na saborima 24. novembra 1868. i 28. juna 1873. 268

Deakova stranka je u vreme usvajanja Nagodbe imala 250 saborskih poslanika. Ovaj broj mandata, odnosno njihovo umereno poveanje, stranka je ostvarila i na izborima 1869. i 1872. Najjaa opoziciona stranka u vreme usvajanja Nagodbe, a iizvesno vreme posle toga, bila je Srednja levica (Balkzpprt), iji je predvodnik bio Kalman Tisa. Ova stranka je bila homogenija od prethodne, posebno u svojoj drutvenoj strukturi. inilo ju je uglavnom srednje plemstvo, poreklom iz istonog dela Maarske, kao to su bili Kalman Tisa, Pal Moric, Kalman Gici, Pal Njari i drugi. U redovima stranke je bilo i nekoliko liberalnih aristokrata, kao grof Ede Karolji, baron Frie Podmanicki itd. Bilo je i povratnika iz emigracije, kao etrdesetosmaki general Mor Percel. Srednja levica se, kao i stranka na vlasti, zalagala za graansku dravu liberalnog tipa. Ona je, meutim, odbacivala Nagodbu, jer se pribojavala toga da bi Maarska preko zajednikih poslova ponovo mogla doi pod austrijski uticaj i time umanjiti svoj uticaj u Carstvu. Stranka je stoga svojim glavnim ciljem smatrala ouvanje samostalnosti i suverenosti Maarske, i zato se zalagala da se pitanje odnosa izmeu dveju polovina Carstva rei stvaranjem personalne unije. Srednja levica je ovu svoju nameru htela da sprovede mirnim, tj. parlamentarnim putem. Prvi svoj program objavila je 26. juna 1867, a drugi, poznat pod imenom Biharske punktacije (Bihari pontok), objavila je 1. aprila 1868. U svom drugom programu, koji je dopunjavao prvi, odluno je reeno da je Maarska slobodna i nezavisna drava koja nije podreena nijednoj drugoj dravi ili narodu. Stranka se u svom programu zaloila za izgradnju posebne dravne uprave Maarske, za ukidanje zajednikih ministarstava, za stvaranje samostalne maarske vojske itd. Realizacija ovakvog programa u datim uslovima mirnim putem bila je nemogua. To su veinom znale i njene pristalice. Zbog moguih prepreka u ostvarivanju ovih programskih ciljeva stranke, od poetka su se oseale oscilacije u delovanju i raznim nastupanjima njenih pripadnika u odnosu na prvobitne i osnovne ciljeve. Srednja levica je imala oko sto poslanika u saboru, a na prvim izborima posle usvajanja Nagodbe zabeleila je blag porast broja svojih poslanika. Trea opoziciona parlamentarna stranka bila je Stranka krajnje levice (Szls bal), koja je 1868. promenila naziv u etrdesetosmaka stranka (48-as prt), a dve godine kasnije u Zemaljska etrdesetosmaka stranka (Orszgos 48-as prt). Stranka je imala raznolik sastav, ali su u njenim redovima uglavnom bili sitni posednici, intelektualci bez poseda i nii slojevi graanstva. Vodee linosti stranke bili su Joef Madaras, blizak saradnik Kouta iz dana revolucije, Laslo Besermenji, andor iki, Imre Laslo i drugi. I u ovoj stranci je bilo povratnika iz emigracije (Danijel Iranji, Ignac Helfi itd.). Krajnja levica (koju su popularno nazivali etrdesetosmakom strankom) smatrana je nosiocem ideja radikalnih demokrata i onih liberala koji su do kraja istrajali i pored revolucije i rata za osloboenje. Posebno u poetku (negde do sredine sedme decenije 19. veka), za svog neprikosnovenog vou smatrala je Lajoa Kouta, s kojim je bila u tesnoj vezi. U danima usvajanja Nagodbe, Stranka krajnje levice je, u saradnji sa raznim ilegalnim kruocima revolucionarnih demokrata i organizacija, organizovala i uestvovala u demonstracijama i pokretima za osloboenje Maarske od Habzburga i njihove vlasti. Neki lanovi ove stranke su izvesno vreme saraivali i sa nastajuim organizacijama radnitva. Stranka je donela tri programa (1868, 1870, 1872). Osim nekih manje vanih razlika, programima je zajedniko da se istrajavalo na samostalnosti Maarske na osnovama ureenja iz 1848. Meutim, ve u njenom prvom programu (1868) kao metod ostvarivanja njenih ciljeva istie se miran, tj. parlamentaran put. Naime, posle pokreta iz dana usvajanja Nagodbe, 269

ostale dve stranke, posebno vladajua, otro su reagovale na poteze etrdesetosmaa i dolo je ak i do nekih hapenja (sluaj Besermenji itd.). Zbog ovoga, a i da bi mogla raditi, stranka je morala najaviti mirne metode za ostvarivanje svojih ciljeva. Stranka je 1867. imala dvadeset poslanika, dok je ve 1869. poveala svoje mandate na etrdeset, to je zadrala i na narednim izborima. Prilike u kojima se u prvoj polovini sedamdesetih godina nala Maarska (stabilizacija dualizma, ekonomska kriza itd.) pokazale su da je izlino postojanje tolikog broja razliitih stranaka. S druge strane, opti razvoj koji je posle 1867. postao osetan u mnogim oblastima ivota velikom delu maarskog drutva pokazao je da je suprotstavljanje Nagodbi nepotrebno. U strankama nastalim u vreme usvajanja Nagodbe ve je poetkom sedamdesetih dolo do pregrupisavanja, osipanja lanstva itd. U poetku se inilo da e se to u najveoj meri desiti u Deakovoj stranci, poto je 1871. umro Joef Etve, a ula Andrai je postao zajedniki ministar spoljnih poslova, to je umanjilo njegovo uestvovanje u domaem politikom ivotu. Zbog bolesti, iz aktivnog politikog ivota povukao se i Ferenc Deak. Stranka je tako ostala bez svojih vodeih ljudi. U isto vreme, najvea opoziciona stranka, Tisina Srednja levica, videvi promene koje su se u tim godinama desile, a koje su najvie pogodovale bogatijim slojevima drutva, poela je lagano da prihvata Nagodbu. Protiv Nagodbe je jedino jo istrajavala etrdesetosmaka stranka. Pregrupisavanje stranaka podstakla je i ekonomska kriza 1873. Do prvog zvaninog rascepa dolo je u Tisinoj stranci, kada su se krajem 1873. izdvojili pripadnici njenog levog krila, iji su predvodnici bili Lajo Moari i Lajo avolski, koji su se protivili moguem spajanju sa Deakovom strankom. Kalman Gici sa svojim pristalicama istupio je iz Srednje levice zato to je bio za to bre spajanje sa drugom strankom. Gicijevim izdvajanjem nastala je tzv. Srednja stranka (Kzpprt). Do rascepa je dolo i u etrdesetosmakoj stranci. Marta 1874. stvorena je, na nagovor i uz pomo Lajoa Kouta, Nezavinjaka stranka (Fggetlensgi prt), u koju je uao 21 poslanik iz bive etrdesetosmake stranke i sedam poslanika iz Srednje levice, meu njima i Moari. etrdesetosmaka stranka se raspala zbog unutranjih sukoba izmeu onih koji su se protivili nagodbenom sistemu i onih koji su bazu stranke eleli da proire pre svega pripadnicima niih slojeva drutva i program stranke dopune socijalnim sadrajem (na primer, uvoenje opteg prava glasa). Predvodnici nove Nezavinjake stranke postali su Erne imonji i Ignac Helfi. Nova stranka je i dalje ostala u opoziciji prema dualistikom ureenju, mada je vremenom i u njoj uticaj dentrija postao preovlaujui, to je dovelo do slabljenja njenih prvobitnih ciljeva. Zbog odugovlaenja spajanja dveju najjaih stranaka, dolazilo je do kriza vlada (izmeu 1871. i 1875. smenile su se etiri vlade), a dovedena je u opasnost i stabilnost Austrougarske. Zbog toga je dolo do stranog meanja u unutranje stvari. Godine 1875. ula Andrai je uspeo da privoli Franca Jozefa da prihvati spajanje ostatka Deakove i Tisine stranke i da se tako stvori nova vladajua i ujedno prihvatljiva stranka. Kralj je imao samo jedan uslov da Kalman Tisa napusti svoj raniji opozicioni stav prema Nagodbi. Tisa je to i uinio i, njegovim ulaskom u privremenu maarsku vladu, spajanje stranaka (Deakove, Tisine i Gicijeve) privedeno je kraju. Meutim, 1875. osnovana je Slobodoumna stranka (Szabadelv prt), koja je u narednih trideset godina bila vladajua stranka i sastavljala budue maarske vlade. Voa stranke je postao Kalman Tisa. Ni nova stranka nije u potpunosti odgovarala zapadnoevropskom modelu stranke obrazovane na osnovu ideolokih opredeljenja, ali je u odnosu na ranije stranke pokazivala, bar u prvim 270

decenijama, mnogo veu homogenost. Na izborima 1875. Slobodoumna stranka je dobila u parlamentu 333 mandata, dok je Nezavinjaka stranka dobila samo 33 mandata, Konzervativna stranka 18 mandata, poslanici narodnosti 24 mandata. U novoj vladajuoj stranci, koja je presudno uticala na razvoj Maarske u narednom periodu, bilo je predstavnika dentrija, aristokratije i graanstva. Ipak, vlast se najveim delom koncentrisala u rukama veleposednika i najbogatijeg sloja graanstva (posebno od osamdesetih i devedesetih godina). Skoro u isto vreme kada je nastala nova Tisina stranka nastala je Konzervativna stranka (Konzervativ prt), iji je predvodnik bio baron Pal enjei. Ova stranka je ve mnogo vie liila na stranku koja je imala svoj ideoloki profil. Oslanjala se na tradicije evropskog konzervativizma, koji se u poslednjim decenijama 19. veka sve vie javljao. Meu elnicima ove stranke bili su i Benjamin Kalai i grof Albert Aponji. Bez obzira na to to se stranka zalagala za jedinstvenu Maarsku, potovanje zakonitosti, promiljene reforme, stabilizaciju privrede i osnivanje stranaka na osnovu ideolokih opredeljenja, ona nije uspela da ostvari vei uticaj ni tokom narednog perioda. Posle pregrupisavanja maarskih politikih stranaka tokom sedamdesetih godina, na ovom planu je dolo do zatija, koje je potrajalo narednih dvadesetak godina. Meutim, kada su se pri kraju veka pred maarsko drutvo postavila nova pitanja i poeli da se naziru i prvi znaci krize dualistikog sistema, ponovo je dolo do pregrupisavanja politikih stranaka, i to na slian nain kao sedamdesetih godina. Prva kolebanja javila su se u redovima vladajue Slobodoumne stranke, tako da ju je deo njenih lanova napustio i priao konzervativcima. Oni su 1892. osnovali novu stranku pod nazivom Nacionalna stranka (Nemzeti prt), iji je predvodnik bio Albert Aponji. Osnov za poetak pregrupisavanja je ponovo bilo dravnopravno a ne ideoloko pitanje suavanje autonomnosti municipija. Nova stranka se zalagala za njihova ira prava. Narednih godina su se polemike u maarskom politikom ivotu povele oko crkvenih pitanja, tj. razdvajanja Crkve od drave i uvoenja nekih graanskih zakona. Tada se ukazala prilika da doe do stranakog pregrupisavanja prema ideolokim opredeljenjima, to je u poetku i bilo. Nove zakone u parlamentu su pobornici Nagodbe (Slobodoumna stranka) i njeni protivnici (Nezavinjaka stranka) zajedno izglasali, uz protivljenje konzervativaca. Godine 1895. nastala je i nova stranka na osnovi konzervativnih ideja i radi odbrane prava i interesa Crkve, koja se nazivala Katolika narodna stranka (Katolikus Npprt), iji su predvodnici bili grofovi Zii. Iako je ova stranka vrsto zastupala konzervativizam, u svojim socijalnim zahtevima je nadmaila i liberale. Na primer, zalagala se za odbranu sitnoseljakih poseda, obavezno socijalno osiguranje radnika, poresko oslobaanje najsiromanijih slojeva itd. Meutim, ve za vreme izbora 1896. pobornici Nagodbe i njeni neprijatelji su se ponovo sukobljavali ne na osnovu ideolokih ubeenja ve na osnovu svojih trenutnih interesa (u dravnopravnom smislu). Poslednje pregrupisavanje stranaka dogodilo se poetkom 20. veka povodom vojnih pitanja, opet na osnovu dravnopravnog, a ne na osnovu ideolokog opredeljenja. Vladajua Slobodoumna stranka se poela osipati jer su je neki njeni lanovi napustili i osnovali nove stranke (Nova stranka j prt, Stranka ustava Alkotmnyprt itd.). Razilaenje je nastalo na osnovama prihvatanja Nagodbe. U isto vreme svoje redove je sredila i Nezavinjaka stranka, iji je voa u to vreme bio sin Lajoa Kouta, Ferenc Kout. U savez sa novim strankama i nezavinjacima uli su i konzervativci. Nova 271

koalicija stranaka (koja je u ideolokom smislu bila veoma raznolika) na izborima 1905. odnela je ubedljivu pobedu. Slobodoumna stranka je posle trideset godina upravljanja bila prisiljena na povlaenje. Koalicija i posle pobede nije mogla odmah da obrazuje vladu, jer je u njoj bilo stranaka koje nisu prihvatale Nagodbu. Zato se Franc Jozef usprotivio njihovom dolasku na vlast. Tek kada je Ferenc Kout, slino kao pre trideset godina Kalman Tisa, odustao od svog osnovnog programa i prihvatio Nagodbu, posle dobijanja vanrednih izbora 1906. koalicija je mogla da obrazuje vladu. Za vreme svoje vladavine koalicija se u mnogo emu pokazala nesposobnom i nedoslednom, i na izborima 1910. bila je poraena od Nacionalne stranke rada (Nemzeti Munkaprt), ije je ime zapravo prikrivalo nekadanju Slobodoumnu stranku, koja je u meuvremenu bila reformisana. Voa nove stranke je postao sin Kalmana Tise, grof Itvan Tisa. Posle neuspeha Koutova stranka se podelila, poto ga je njegov stranaki kolega ula Jut, napustio osnovavi svoju stranku (Jutova stranka Justh-prt), ali s istim programom kao i Koutova. Na ovaj nain maarska stranaka pozornica, pred poetak Prvog svetskog rata, koji je oznaio kraj srenog mirnog razdoblja,pokazivala je skoro istu sliku kao i u doba sklapanja Nagodbe, tj. vodee i merodavne stranke su se jo uvek zasnivale na dravnopravnim a ne na ideolokim osnovama. Nasuprot ovakvim svojstvima politikog ivota i nekim pokuajima konzervativaca tokom proteklog perioda da osnuju stranke na osnovu ideolokih ubeenja, krajem 19. i poetkom 20. veka pojavile su se politike stranke onih novih drutvenih slojeva koji su nastali optim razvojem i raslojavanjem maarskog drutva. Tako je 1890. osnovana Socijaldemokratska stranka Maarske (Magyarorszgi Szocildemokrata Prt). Ona se ukljuila u politiki ivot zemlje, ali sve do Prvog svetskog rata, zbog izbornog sistema, nije mogla postati parlamentarna stranka, iako je imala iroku bazu u redovima radnitva i niih slojeva drutva, ali koji nisu imali pravo glasa. U vreme stvaranja Socijaldemokratske stranke poeli su stranaki da se organizuju i sitni (seljaki) posednici, koji su poetkom 20. veka uspeli neke svoje predstavnike (Andra Ahim, Itvan Naatadi-Sabo) da izaberu u parlament. Nasuprot pokretima seljatva i radnitva, jedan sloj graanske inteligencije okupio se oko Oskara Jasija. Meutim, oni nisu imali tako iroku bazu i ostali su uglavnom u okviru duhovnog pokreta. Graanski radikali, kako su ih svojevremeno nazivali, ukazivali su, meutim, na potrebu obnavljanja liberalnih ideja, na osnovu kojih bi se celokupno maarsko drutvo moglo reformisati, po ugledu na praksu i merila zapadnoevropskih demokratija. Maarsko drutvo, koje je inae za vreme dualizma postiglo brz razvoj i preobraaj, zbog ostataka starog arhainog drutva i zbog specifinih okolnosti u kojima se nalazilo, nije moglo u datom momentu da odgovori novim izazovima.

Mirno razdoblje dualizma doba Kalmana Tise

Godine 1875, posle ujedinjenja stranaka, Kalman Tisa je postao predsednik maarske vlade. U maarskoj istoriji (posebno za vreme dualizma) on se najdue nalazio na elu maarske vlade petnaest godina. Period izmeu 1875. i 1890. moe se nazvati mirnim razdoblje dualizma, posebno ako se ima u vidu ta se desilo posle Tisine vladavine. Kalmanu Tisi je u odravanju stabilnosti dualizma u Maarskoj pomoglo i to to su tada prilike i u drugoj polovini Monarhije bile stabilne. Doba njegove vladavine je bilo vreme kapitalizacije na ovim prostorima i bogaenja, a nove snage drutva koje bi 272

mogle poremetiti ovaj proces jo nisu bile ojaale. Pored toga, ovo razdoblje je bilo relativno mirno (osim velike istone krize 18751878) i na meunarodnom planu. Doba Kalmana Tise su savremenici esto nazivali zlatnim dobom dentrija, tj. dobom vladavine srednjeg plemstva, mada je on sam bio velikoposednik. Tisa je poticao iz porodice u kojoj je vladao duh dentrija. Njegov otac je pre revolucije bio administrator upanije Bihar. Sa bratom se ve u prvim danima prikljuio revoluciji i ostao uz Kouta do poslednjih dana revolucije i oslobodilakog rata. Posle sloma morao je da bei iz zemlje. Tada je putovao po Zapadnoj Evropi, stekao korisna iskustva i proirio sopstvene vidike, to mu je kasnije pomoglo, posebno kada je doao na elo vlade. Kada je politiki ivot pri kraju pedesetih godina poeo da oivljava, prikljuio se politikoj grupaciji svog ujaka Lasla Telekija, koja je kasnije postala Stranka dekreta. Ubrzo posle Telekijeve smrti postao je i njen voa. Mada je sa svojom strankom neko vreme posle usvajanja Nagodbe bio u opoziciji, vremenom je poeo da menja svoje stavove u pravcu prihvatanja Nagodbe i, posle izvrenog stranakog pregrupisavanja, 1875. postao predsednik vlade. U ideolokom smislu u osnovi je pripadao liberalima, ali nije uvek i u svemu prihvatao njihove doktrine i esto je za vreme svog premijerstva i odstupao od njih, najvie u pravcu konzervativizma. Zbog toga se njegovo doba u nekim istoriografskim radovima esto naziva dobom konzervativnog liberalizma. Trudio se da svojim pristalicama u novom nastajuem dravnom aparatu obezbedi dobre poloaje i esto je ak zanemarivao injenicu da su neki od njih to koristile u svrhu linog bogaenja. On sam je, meutim, iveo veoma skromno, iako je imao ogromne posede. Zbog toga se njegova linost nikada nije dovodila u vezu sa raznim mahinacijama ili korupcijom. Zbog svog naina ivota, imao je veliki autoritet meu svojim pristalicama, koji su ga nazivali generalom. U zamrenim odnosima dualistikog sistema, kao i u sloenoj unutranjopolitikoj situaciji, veoma se dobro snalazio. Zbog metoda koje je koristio u radu da bi postigao svoj cilj, kasnije generacije i istoriografija su ga esto kritikovale, mada uglavnom neopravdano. Za vreme vladavine Kalmana Tise nisu doneta neka znaajna sistemska reenja u odnosu na korenito reformisanje drutva, privrede itd., ali je njegov istrajni rad, koji se zasnivao na sporijim i manjim promenama, uveliko doprineo stabilnosti dualistikog ureenja i unutranjeg mira u Maarskoj. Za vreme njegovog upravljanja vea panja polagana je na administriranje (upravljanje), na sadrinsko dopunjavanje dualistikog ureenja i na obezbeivanje uslova za graanski razvoj. I sam Tisa je smatrao da njegov zadatak nije sprovoenje velikih reformi i brzog razvoja nego je u ostvarivanju promena vie bio za model zrno po zrno pogaa. Na primer, za vreme njegovog rukovoenja vladom doneto je vie od 600 zakona, meu kojima nijedan nije predstavljao epohalnu promenu, ali su ba ti zakoni pomogli da pone da funkcionie pravna drava i u isto vreme su joj dali pravi sadraj. Kada je Kalman Tisa sredinom sedamdesetih godina doao na vlast, kljuno pitanje je bilo postizanje ravnotee u dravnom budetu. Budet Maarske je od ekonomske krize 1873 (a ve i pre toga) bio u veoma tekom poloaju gubici su postajali sve vei. Deficit budeta je u to vreme iznosio oko ezdeset miliona forinti, a dugovi drave oko pola milijarde forinti. Postojala je opasnost da strane banke obustave davanje zajmova Maarskoj ako vlada hitno ne sredi dravne finansije. Hitno reavanje finansijske situacije iziskivali su i interesi spoljne politike. Naime, dogaaji na Balkanu su se od 1875. iskomplikovali. Austrougarska je bila zainteresovana za reavanje tamonjih zbivanja, ali istovremeno je postojala i mogunost da se Monarhija umea. To se ne bi 273

moglo uspeno izvesti ako izmeu njena dva dela ne bi bilo potpunog slaganja. Meutim uee Maarske dovodile su u pitanje ozbiljne finansijske tekoe. Ministar finansija u maarskoj vladi Kalman Sel hteo je da finansijsku konsolidaciju postigne pre svega tednjom, podizanjem novih zajmova i uvoenjem novih poreza. Smanjeni su izdaci pojedinih ministarstava, domobranske vojske, neka nerentabilna dravna preduzea su stavljena pod steaj ili su prodata, a s austrijskom vladom su zapoeti pregovori da se obaveze Maarske u finansiranju zajednikih poslova smanje. Da bi ojaala svoj nadzor nad ekonomijom, vlada je otkupila vei deo deonica maarske istone eleznice, to je ujedno znailo i poetak procesa podravljenja maarske eleznike mree. Bez obzira na ove mere, dobra volja zapadnih bankara je i dalje bila potrebna maarskoj vladi, poto prikupljenih nekoliko desetina miliona forinti za sreivanje dravnih finansija nije bilo dovoljno. Maarski parlament je stoga krajem 1875. opunomoio ministra finansija da raspie dravni zajam u vrednosti od osamdeset miliona forinti u zlatu, a zapoeto je i pretvaranje dotadanjih kratkoronih zajmova u dugorone. Ova akcija je uspela. Tisinom kabinetu je polo za rukom da sredi finansije i sauva svoj kredibilitet kod zapadnih finansijera. Budet je posle izvesnog vremena uravnoteen, a tokom osamdesetih godina u njemu su se pojavili, posle dugog vremena, i prvi vikovi. Drugo znaajno pitanje sredinom sedamdesetih godina bilo je pitanje obnavljanja (posle desetogodinjeg isteka) carinske unije i ekonomskog sporazuma izmeu Maarske i Austrije. U obe zemlje veliki deo javnog mnjenja bio je protiv obnavljanja ekonomske nagodbe, to bi u tom sluaju dovelo u pitanje celokupan sistem dualizma. Osnovni razlog neslaganja je bio taj to su Austrijanci, kao snabdevai Maarske industrijskom robom, traili carinske olakice za izvoz svojih proizvoda, dok se maarska strana alila zbog velikih nameta u Austriji na njene poljoprivredne proizvode. U isto vreme Maari su izali i sa zahtevom za osnivanje samostalne maarske nacionalne banke, tj. samostalne emisione banke. Ova pat pozicija je zapravo unapred bila programirana, i to onda kada se na po razvijenosti dva veoma razliita ekonomska sistema primenjivala ista carinska i ekonomska politika. Obe strane su tvrdile da su njihovi ekonomski interesi ugroeni i da se moraju rtvovati za interese druge strane. Nesuglasice su na kraju reene kompromisom na taj nain to su uvedene neke carine i porezi koji su titili austrijsku robu, a takoe je nekim novim carinama i odreenim porezima zatiena maarska poljoprivredna proizvodnja. to se tie emisione banke, doneta je odluka da se dotadanja Centralna austrijska banka, u duhu Nagodbe, transformie u Austrougarsku banku (Osztrk-Magyar Bank), koja bi imala svoje centrale u Beu i Budimpeti. Na ovaj nain otklonjene su sve prepreke, i 1877. je izmeu austrijske i maarske strane ponovo obnovljen za narednih deset godina sporazum o ekonomskoj saradnji. Javnost u Maarskoj je obnavljanje sporazuma o ekonomskoj saradnji primila sa velikim ogorenjem, poto su mnogi smatrali da je dolo vreme za razdvajanje ekonomija dveju zemalja lanica. Kalman Tisa je mnogo izgubio od svoje popularnosti, ali je dvoru i vrhu Austrougarske dokazao da je pravi privrenik dualizma. Za vreme svoje vladavine on je 1887. po drugi put obnovio sporazum o ekonomskoj saradnji izmeu Austrije i Maarske, ali je tada ve bilo manje otpora i u javnom mnjenju, jer su se posle tolikog vremena ve oseali efekti konsolidacije privrede i opteg razvoja. Dobu Kalmana Tise bila je svojstvena privrenost idejama liberalizma, ali i jaanje nacionalizma i netrpeljivosti prema drugim narodima. Najvie se to pokazalo u odnosu 274

prema Jevrejima. Antisemitizam je tokom osamdesetih godina bio sve uoljiviji, i to pre svega zato to su ih pripadnici starih drutvenih klasa smatrali najveim krivcima za kapitalizaciju Maarske, koja je dovela do korenitih promena u drutveno-ekonomskoj strukturi zemlje. Godine 1882, zbog ubistva jedne devojke u Tisaeslaru (Tiszaeszlr) u istonoj Maarskoj, kolektivno su optuivani Jevreji. Insceniran je ak i sudski proces u kojem su Jevreji iz tog mesta optueni da su izveli ritualni obred prinoenja rtve svom bogu. Tisina vlada se energino suprotstavila antisemitskoj agitaciji i progonima, te je na kraju sam dravni tuilac traio oslobaanje optuenih, do ega je na kraju i dolo. Antisemitski hukai na ovaj nain nisu mogli da ostvare vei uticaj, a ak im se i stranka, koju su na brzinu osnovali i koja je u jednom izbornom mandatu postala ak i parlamentarna stranka (Antisemitska stranka Antiszemita Prt), za kratko vreme nestala sa politike scene. Mirno razdoblje razvoja dualistikog sistema, koje je u mnogo emu nosilo lini peat Kalmana Tise, 1889. godine je okonano. Maarska vlada je te godine podnela parlamentu svoja dva predloga o reformi vojske. Prvi predlog odnosio se na to da se kvota regruta odreuje proporcijalno broju stanovnika, a drugi da budui rezervni oficiri umesto na nemakom jeziku svoj ispit polau na maarskom. Povodom ovih predloga, koji nisu bili toliko znaajni, dolo je do velikih demonstracija i odupiranja javnosti vladinim predlozima. Na kraju je i ovo pitanje reeno kompromisom. Parlament je i dalje zadrao iskljuivo pravo da odreuje kvote bez usaglaavanja sa brojem stanovnika zemlje, dok je predlog o polaganju ispita na maarskom jeziku prihvaen. Ovaj kompromis je dalje slabio poziciju Kalmana Tise, u iju je snagu posumnjao i Franc Jozef. Tisa, kao vet politiar, to je shvatio i svesno je radio na tome da ode sa ela vlade u velikom stilu. Prilika za to mu se ubrzo i ukazala povodom pitanja dravljanstva Lajoa Kouta. Naime, jo 1879. donet je Zakon o dravljanstvu (zapravo obnovljen je stari zakon) prema kojem je svaki dravljanin Maarske bio obavezan da se javi odreenoj slubi radi izjanjavanja da li eli da zadri svoje dravljanstvo. Dravljani koji su iveli u inostranstvu mogli su da se jave nekom od diplomatskih predstavnitava. Za Lajoa Kouta je jo bila na snazi smrtna presuda, ali i pored toga svako je znao da se on nee zakleti na vernost Francu Jozefu i da se nikada nee pojaviti ni u jednom konzulatu. Kalman Tisa je, uz veliku podrku javnosti, predlagao izmenu ovog zakona, i to na taj nain da se ono lice koje je izabrano za poasnog graanina nekog maarskog grada automatski oslobaa od ponovnog izjanjavanja i zadrava svoje dravljanstvo. Lajoa Kouta je jo od vremena usvajanja Nagodbe vie gradova izabralo za svog poasnog graanina. Meutim, Kout ni to nije prihvatio, nego je u otvorenom pismu javnosti izjavio da on sebe ni u kom sluaju i nikada nee smatrati podanikom Franca Jozefa. Posle toga, Tisa je sa svojim predlogom ostao u manjini ak i u svojoj vladi i bio je prisiljen da podnese ostavku. Sa politike scene ipak je otiao u velikom stilu, i to kao heroj koji se zalagao za prava velikog emigranta Lajoa Kouta.

Poetak krize i kriza dualistikog ureenja

Na prekretnici 19. i 20. veka u oba dela Austrougarske monarhije poeli su se javljati problemi, i to pre svega unutranjopolitiki. Politika aktivnost narodnosti, koje su u meuvremenu materijalno ojaale, intenzivirala se, ali maarske vlade ni dalje u njima nisu videle partnere. Zbog visokog izbornog cenzusa, velike mase seljaka i radnika nisu imale pravo glasa. Od kraja ezdesetih godina javljale su se i vremenom jaale 275

interesne organizacije, politike organizacije i stranke radnitva. Taj proces je dostigao vrhunac osnivanjem Socijaldemokratske stranke Maarske 1890. Tokom devedesetih godina, pre svega u junim krajevima, tj. na teritoriji izmeu Dunava i Tise (Alfld), naglo se irio uticaj tzv. agrarno-socijalistikog pokreta, i to posebno meu siromanim seljacima i bezemljaima. U redovima liberalno-demokratske inteligencije nastao je pokret graanskog radikalizma (iji je najistaknutiji predstavnik bio Oskar Jasi), koji je, posebno od poetka 20. veka, imao snaan kulturno-idejni uticaj. One snage i slojevi drutva koji nisu imali pravo glasa od poetka 20. veka su sve zdunije i glasnije zahtevali uvoenje opteg prava glasa. Naime, prema maarskom izbornom sistemu, pravo glasa imala je otprilike samo jedna etvrtina punoletnih mukaraca. U danima svog nastanka ovaj sistem je bio donekle liberalan, ali vremenom je zastareo, jer je po itavoj Evropi dolo do velikih promena. U odnosu na razvoj graanskog drutva, osnovni problem nije bio cenzus nego nastojanje da se po svaku cenu sauva dualistiko ureenje. Vei deo javnosti u to vreme (i Maari i nemaari, istina iz razliitih razloga) bio je protiv dravnopravnog okvira nastalog Nagodbom. Na primer, osim dva izborna mandata na onim podrujima na kojima su veinsko stanovnitvo inili Maari, pobedu je odnosila nezavinjaka opozicija. Znai, iako je to bio svojevrsni paradoks, vladajue snage su dugo uspele da se odre pomou glasova pripadnika nemaarskih naroda. Bez dravne subvencije vladajua stranka, na primer, nije mogla da izdrava svoju tampu. Meutim, demokratizacija sistema i posebno zahtevi za uvoenje opteg prava glasa u osnovi su predstavljali opasnost dualistikom ureenju. Zbog toga su za vreme dualizma izbori esto bili manipulisani na razne naine, na primer, izbornom geometrijom (nepravilna podela izbornih jedinica), pritiskom na birae, falsifikovanim izbornim listama itd. I pored sve veih napetosti u drutvu, parlamentarne stranke kao da nisu imale sluha za stvarne dogaaje i procese u drutvu i u samoj zemlji, bez obzira na to to se demokratizacija, i pored raznih smetnji, iako sporo, u drugim evropskim zemljama nastavljala (opte pravo glasa u Nemakoj uvedeno je ve krajem 19. veka, a u austrijskom delu Monarhije 1907. godine itd.). Period posle ostavke Kalmana Tise, nasuprot prethodnom periodu koji je postao sinonim za miran razvoj, bio je ispunjen politikim krizama. Uzroci kriza ne mogu se svesti na to da je posle Tise nedostajala vrsta ruka, ve su to bile izmenjene opte prilike. Usled drutveno-ekonomskog razvoja, odnosi izmeu Austrije i Maarske su ponovo postali zategnuti, i to pre svega odnosi narodnosti i maarske politike elite, a i zbog jaanja seljako-radnikog drutvenog sloja. Oni koji su bili na vlasti nisu bili sposobni da sprovedu takav program koji bi reio novonastale odnose. Dolazilo je do estih kriza vlada, to je ukazalo na to da je u postojeim okvirima dualizma nemogu dalji razvoj, odnosno promene prema demokratizaciji drutva. Naslednik Kalmana Tise na elu vlade, grof ula Sapari (18901892), eksperimentisao ]e sa dravnopravnim reformama. andor Vekerle (18921895), prvi predsednik maarske vlade graanskog porekla, svojim glavnim zadatkom smatrao je razdvajanje Crkve od drave, to je najveim delom zakonima donetim za vreme njegovog predsednikovanja i ostvareno. Osim toga, Vekerle je velike zasluge imao i za uvoenje nove austrougarske valute sa zlatnom podlogom (1892) i u njenoj stabilizaciji. Naredni premijer, baron Dee Banfi (18951899), bio je pristalica otrijeg nastupanja prema nemaarskim narodima, pri emu je naglaavao zajednike interese dvaju vladajuih naroda (Austro-Nemaca i Maara) u cilju jaanja dualizma. U svojim nastojanjima nije postigao uspehe. Maarski parlament, na primer, 1897. nije prihvatio 276

njegov predlog za obnavljanje sporazuma o carinskoj uniji i ekonomskoj saradnji izmeu Austrije i Maarske. Suprotno principima parlamentarizma, sporazum o saradnji produile su dve vlade. Na samom kraju veka bilo je godina kada je dravni budet usvajala samo vlada, ali ne i parlament. Meu retke periode mira spadalo je onih nekoliko meseci 1896. kada je proslavljana hiljadugodinjica dolaska Maara u ove krajeve, tj. u Karpatsko-panonsku niziju. Velika izloba, koja je tada prireena i bila otvorena nekoliko meseci, uistinu je prikazala, pored prolosti, i sve ono to je na ekonomskom planu postignuto u vreme dualizma. Budimpeta je bila prvi grad kontinentalne Evrope koja je 1896. dobila podzemnu eleznicu, izgraen je novi most na Dunavu koji je nazvan mostom Franca Jozefa, izgraena je nova velelepna zgrada Muzeja primenjenih umetnosti, a u promet je bio puten i novi kruni bulevar u Peti (izgraen po uzoru na beke ringove). Tokom leta te godine, zbog velikih proslava, bilo je primirje na politikoj sceni, ali je ve u jesen, kada su odravani izbori, ponovo dolo do otre borbe izmeu raznih politikih grupacija i stranaka. Izmeu 1899. i 1903. predsednik maarske vlade bio je Kalman Sel, koji je nastojao da stiava strasti, ali je njegova vlast bila okonana, kao i vlast Kalmana Tise, zbog pitanja zajednike vojske. Ovo pitanje je od kraja devedesetih godina ponovo dolo u centar panje. To je bilo vreme kada su se irom Evrope, na osnovu zakona o optoj vojnoj obavezi, poele stvarati brojno velike armije i kad se brzo razvijala vojna tehnika. Ove nove potrebe iziskivale su mnogo vea materijalna sredstva nego to su drave ranije izdvajale za vojsku. Bila su potrebna ulaganja i u nove strateke investicije (izgradnju eleznice i druge). Drutvo, koje je u vreme dugog mirnog razdoblja bilo prilino neprijateljski raspoloeno prema militarizmu, sa negodovanjem je podnosilo sve vee izdatke za vojsku. Zbog toga je armija Austrougarske, u odnosu na armije ostalih velikih sila, poela da zaostaje. Javnost se jaanju uticaja vojske odupirala i zato to je ona bila instrument apsolutizma, tj. bila je van parlamentarnog nadzora, a posebno zato to je smatrana anacionalnom, jer je iskljuivi uticaj na nju imao samo vladar. Suprotnosti u vezi s ovim pitanjem usaglaavala je takozvana zajednika vlada. Tu su se postizali naelni dogovori o budetu za vojsku, to su zatim prihvatale delegacije. Brojno stanje vojske posebno su odreivala dva parlamenta (austrijski i maarski). Na taj nain, a i zbog otpora pojedinih parlamenata, brojnost austrougarske vojske, u odnosu na broj stanovnitva Monarhije, nije bila zadovoljavajua. Rukovodstvo vojske je poetkom 20. veka smatralo da se ta nesrazmera mora uskladiti, tj. da se brojno stanje vojske mora poveati i da je neophodno izdvajati vea sredstva za modernizaciju armije. Maarska opozicija je za prihvatanje ovakvih odluka zahtevala odreene ustupke. Neki od tih ustupaka bili su i uvoenje maarskog komandnog jezika u maarskim jedinicama zajednike vojske, zatim korienje maarskih nacionalnih simbola itd. Franc Jozef je ove zahteve smatrao preteranim i nije na njih pristao. Maarski parlament je posle toga blokirao dalje pokuaje reorganizacije i snaenja austrougarske vojske. Na kraju je ovaj interegnum doveo do pada vlade. U jesen 1903. predsednik vlade je postao grof Itvan Tisa, sin Kalmana Tise. Itvan Tisa je smatrao da je opstanak tzv. istorijske Maarske mogu samo ako Austrougarska sauva poziciju velike sile. Njegova glavna delatnost je bila ouvanje dualistikog ureenja i priprema za veliki rat, koji je on, u blioj ili daljoj budunosti, smatrao neizbenim. to se njegovih metoda upravljanja tie, ako je smatrao da su interesi nacije bili u opasnosti, nije se ustruavao da odbaci pravila parlamentarizma. Tako je u jesen 277

1904, uz povredu poslovnika, uspeo da ga izmeni, a godine 1912, kada je bio predsednik parlamenta, uz pomo obezbeenja udaljio je one poslanike koji su, prema njegovom miljenju, ometali rad zakonodavnog tela u vezi sa reformisanjem i razvojem zajednike vojske shodno namerama i ciljevima vrha Monarhije. Od 1913. je ponovo bio predsednik vlade. Njegova delatnost je u predveerje Prvog svetskog rata iskljuivo bila usmerena na pripreme za veliki okraj, ime je pravdao mere svoje vlade o ograniavanju slobode tampe, ukidanju prava na trajk i druge. Usvojen je i zakon o posebnim nadlenostima vlade u sluaju rata. Podela u okviru vladajue elite u Maarskoj je postojala i izmeu agraraca (posednika) i merkantilista (industrijalaca). Pristalice agraraca su se organizovale jo za vreme vladavine Kalmana Tise. Njihov cilj je bila zatita poljoprivrede. Zahtevali su od vlade podizanje zatitnih carina na poljoprivredne proizvode, ograniavanje uticaja trgovakog i finansijskog kapitala i ograniavanje dravne potpore industriji. I pored toga to su sva ova nastojanja ila u korist posednikog sloja, ponekad je ova grupacija podravala i zahteve siromanijih agrarnih slojeva (na primer, za stvaranje zemljoradnikih zadruga). U politikom pogledu pripadnici pokreta agraraca esto su bili protivreni, poto su se nalazili i u vladajuoj stranci i u redovima opozicionih politikih partija. Druga grupacija (merkantilisti) zalagala se za suprotne ciljeve, tj. zahtevala je veu dravnu potporu za razvoj industrije. Bili su pristalice carinske unije i sporazuma o ekonomskoj saradnji izmeu Austrije i Maarske. U politikom pogledu zastupali su mnotvo razliitih ideja, slino kao i agrarci. Opstrukciju, kao vid parlamentarne borbe protiv vladajue veine, opozicija je poela da koristi poetkom devedesetih godina 19. veka. Tako su se neki zakonski predlozi godinama nalazili na dnevnom redu parlamenta. Meutim, onemogueno je usvajanje i nekih dobrih zakonskih reenja samo iz formalnih razloga. Zato je dolazilo do estokih sukoba u parlamentu (esto i do fizikog obrauna), to je na kraju dovelo do krize parlamentarnog sistema, a javnost je izgubila poverenje u parlament. Nekada je i funkcionisanje drave dovoeno u pitanje. Zbog nastalih problema, 1905. godine, posle trideset godina upravljanja dravom, Slobodoumna stranka je sila sa politike scene. Nova pobednika koalicija na vlast je mogla doi samo ako prihvati osnovna naela dualistikog ureenja (tj. da se odrekne svojih zahteva za izdvajanje Maarske iz Monarhije). Zbog usaglaavanja stranaka i prihvatanja naela dualizma od strane odreenih partija, na vlast je stupila tek od 1906. godine. Predsednik koalicione vlade postao je andor Vekerle (19061909). Za vreme interegnuma vladom je rukovodio baron Geza Fejervari (19051906), koga je imenovao vladar. Meutim, za etiri godine svoje vladavine ni nova stranaka koalicija nije uspela mnogo da uini, ak je veoma liila na raniju vlast. Zbog nedovoljnog zalaganja za potrebne promene, a esto i nesposobnosti, posle izbora 1910. na vlast je dola Nacionalna stranka rada, koja je zapravo bila reformisana i obnovljena nekadanja Slobodoumna stranka. Posle dolaska ove stranke na vlast, smena vlada i njenih predsednika u Maarskoj je postala esta pojava. Do Prvog svetskog rata, tj. za etiri godine, na elu maarske vlade smenjivali su se grof Karolj Kuen Hedervari, Laslo Luka i grof Itvan Tisa. U poslednjim godinama i decenijama dualizma kriza je u oba dela Monarhije bila stalna, to je stvaralo velike tekoe, kako u unutranjim odnosima, funkcionisanju drave i ekonomije, tako i u spoljnoj politici, poto je opao ugled Monarhije kao velike 278

sile. Za takvo stanje svakako su bili krivi i aktualni lideri politikog ivota, poto su, esto zbog svojih prevelikih elja, izgubili smisao za realnost. Ali, treba imati u vidu i to da je i sam sistem dualizma bio protivrean i da je, zbog polovinih reenja koje je nudio, omoguavao nastanak kriznih situacija. Upravo jedan takav sistem onemoguio je razvoj i korenito prestrukturiranje drutva, a u manjoj meri i privrednog sistema, u pravcu onih zahteva i izazova koji su se u to vreme, pod uticajem modernih zapadnoevropskih ideja, postavljali pred dravnu zajednicu Austrije i Maarske.

Spoljna politika Austrougarske

Austrougarska je posle 1867. zauzimala prostor od oko 600.000 kvadratnih kilometara, imala oko 35.000.000 stanovnika i 1.000.000 vojnika. Ovi podaci su sami po sebi impozantni, posebno za to vreme. Monarhija je imala veu teritoriju od Francuske, pa ak i od novoujedinjene Nemake. Po broju stanovnika je bila trea u Evropi, iza Rusije i Nemake. Ako bi za odreivanje pozicije velike sile bili potrebni samo ovi kriterijumi, onda bi ona, bez sumnje, pripadala tadanjim velikim silama. Drugi pokazatelji, koji su pri kraju 19. veka odreivali status velike sile, za Austrougarsku su bili nepovoljni. Naime, tada se ve mo jedne drave uveliko merila ekonomskim pokazateljima. Na primer, Monarhija je samo u proizvodnji ita bila u evropskom vrhu, dok je proizvodila manje uglja i gvoa od Belgije, koja je dvadeset puta bila manja od nje. U Zapadnoj Evropi krajem 19. veka vie od treine stanovnitva je ve ivelo od industrijske proizvodnje, dok je taj procenat u Austrougarskoj iznosio u to vreme jedva oko 10%. Infrastruktura je krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina bila tek u izgradnji. Na osnovu ovih pokazatelja, Austrougarska je bila srednje razvijena zemlja, to znai da je pripadala drugorazrednim silama. Meutim, njeno prisustvo na meunarodnoj sceni je ipak bilo znaajno, pre svega zbog njenog geopolitikog poloaja, tj. kao vaan inilac u ravnotei evropskih sila. Austrougarska se, u odnosu na ostale vodee evropske sile (osim Rusije), razlikovala i po etnikoj strukturi, jer je u njenim granicama ivelo 11 naroda. Razlikovala se i od istonih zemalja u kojima je takoe ivelo vie naroda, ali dok u Austrougarskoj nijedan narod nije imao apsolutnu veinu poto su i dva najjaa naroda (Austro-Nemci i Maari) sainjavali samo jedva oko 40% celokupnog stanovnitva dotle su u istonim vienacionalnim zemljama odreeni narodi inili znatnu veinu u odnosu na druge etnike zajednice. Pored toga, od 11 naroda u okviru Austrougarske samo je pet naroda u celini ivelo u Monarhiji (Maari, esi, Slovaci, Slovenci i Hrvati), dok su ostali bili samo manje etnike zajednice naroda iz okolnih nacionalnih drava. Zato su okolne drave, koristei se ovim stanjem, predstavljale stalnu opasnost za Austrougarsku. Ni narodnosti Monarhije (osim Italijana) nisu odbijale mogunost zadovoljavanja svojih nacionalnih interesa (bar u poetku) u okvirima Monarhije. Ovakvo mnotvo tenji i nastojanja u okviru Austrougarske veoma je oteavalo stvaranje jedinstvenog stava u voenju spoljne politike. Dvor, koji je imao presudan uticaj u voenju spoljne politike, nastojao je da onemogui nacionalna nastojanja, tj. stvaranje nacionalnih programa. Razliitost spoljnopolitikih tenji ogledala se i u tome to je za Austro-Nemce glavno pitanje bilo nemako ujedinjenje, a istono pitanje im je u poetku bilo sporedno. Maari su, meutim, bili protiv aktivnog uea Monarhije u zapadnoevropskom pregrupisavanju, odnosno njenom uestvovanju u reavanju nemakog pitanja. Za njih su vaniji bili odnosi sa jugoistokom, jer su se najvie 279

pribojavali Rusije i njenih tenji na Balkanu. eka nastojanja su se razlikovala i od austronemakih i od maarskih. esi su na prekretnici ezdesetih i sedamdesetih godina bili antinemaki, a rusofilski nastrojeni. eleli su saradnju Austrougarske i Rusije. Srpska i rumunska koncepcija je bila donekle slina ekoj. Poljaci su bili i antinemaki i antiruski raspoloeni. Sve ove razliitosti su na kraju doprinele tome da konce u voenju spoljne politike u svojim rukama zadri vladar sa nekoliko svojih najbliih saradnika. Posle Nagodbe, u voenju austrougarske spoljne politike (istina u skromnijim okvirima) uestvovala je i maarska politika elita. Osnova maarskog spoljnopolitikog programa bila je obezbeivanje od ugroenosti, kako sa zapada (Nemci) tako i s istoka (Rusi). Maarski politiari su veu opasnost videli u ruskom ekspanzionizmu i stoga su za njegovo otklanjanje ulagali i vee napore. Ta njihova tenja se videla i prilikom francusko-pruskog rata 1870, kada su i maarsko javno mnjenje i vodea politika elita podravali Francuze, oekujui njihovu pobedu. Naime, smatralo se da e se posle njihove pobede stvoriti uslovi da se u saveznitvu sa njima (Austrougarska i Francuska) krene protiv Pruske i Rusije, koje su tada bile saveznici. Dogaaji su, meutim, uzeli drugi tok i Maari su se ubrzo morali pomiriti sa injenicom da je u njihovom susedstvu nastala nova velika sila ujedinjeno Nemako carstvo. Novonastalu situaciju je i sam Franc Jozef, iako nerado, prihvatio, ali je nastojao da ouva (bar prividno) mogunost nezavisnog delovanja na meunarodnoj sceni. Promena kursa austrougarske spoljne politike sprovedena je za vreme ministrovanja ule Andraija. Njemu je najvanije bilo da se izgradi brana ruskom prodoru, te je radi toga bio spreman da zanemari svoje rezerve prema zbliavanju sa novonastalim Nemakim carstvom, tj. izrazio je svoju spremnost na usku saradnju sa njim. Tako je u narednim decenijama (to je Andrai zapoeo) saradnja sa Nemakom predstavljala okosnicu spoljnopolitikog delovanja Austrougarske u svim vanim meunarodnim pitanjima. U isto vreme, iako je ona tokom proteklih godina sve vie slabila, nastavljena je i meudinastika saradnja, tj. saradnja Habzburke monarhije sa Ruskim carstvom. Godine 1873. u duhu te saradnje nastao je Trojecarski savez (Austrougarska, Rusija i Nemaka). Uee Monarhije u tom savezu u Maarskoj je nailo na otre kritike, jer se mislilo da ona mora da rtvuje svoje interese, i to posebno na Balkanu, zarad ruskih interesa. Ove strepnje maarske javnosti su samo ukazivale na to da je i savremenicima bilo jasno da je Austrougarska najslabija karika u lancu velikih sila. Prividna saglasnost na meunarodnoj sceni o zajednikom nastupanju poela je da slabi izmeu 1875. i 1878. za vreme trajanja velike istone krize, kada je dolo do veoma zategnutih odnosa izmeu Austrougarske i Rusije u vezi sa podelom sfera uticaja. Zbog bojazni od mogueg rasta ruskog uticaja, u osnovi liberalna maarska javnost, suprotno svojim tradicijama, nije podrala ustanak balkanskih naroda nego se zalagala za ouvanje Turske, jer je u njoj videla branu prodoru Rusije. Ovakav stav javnosti je samo pridoneo tome da zajedniki austrougarski ministar spoljnih poslova Andrai i predsednik maarske vlade Tisa od rukovodstva Monarhije zahtevaju rat (u savezu s Engleskom) protiv Rusije. Vodei krugovi Austrougarske nisu prihvatili ove zahteve Maara. Srene diplomatske okolnosti po Monarhiju 1878, kada je na Berlinskom kongresu dobila mandat za okupaciju Bosne i Hercegovine, doprinele su tome da prividno sauva status ravnopravne velike sile. Meutim, prisvajanje ovih pokrajina nije usreilo ni austrijske ni maarske politiare, jer se broj slovenskog stanovnitva u okviru Monarhije jo vie poveao. Ovo neodreeno stanje pokazalo se i kada je 1908. izvrena aneksija Bosne i Hercegovine, koja, meutim,

280

u dravnopravnom smislu nije ukljuena ni u austrijski ni u maarski deo dvojne drave, nego je i dalje ostala pod nadzorom zajednikog ministarstva finansija. U narednim decenijama osnovni spoljnopolitiki interesi Monarhije su se mogli ostvariti samo na osnovu kompromisa raznih politikih struja i gledita, to je uslovljavalo i odreenu nestabilnost u meunarodnom nastupanju Austrougarske i esto dovodilo do odreenih neprincipijelnosti u rukovoenju spoljnom politikom. Tako je, na primer, na nemaki pritisak, 1881. obnovljen Trojecarski savez, a 1882. godine potpisan je Trojni savez izmeu Austrougarske, Nemake i Italije. U tom savezu je ve bila predviena i mogunost zajednikog vojnog nastupanja njegovih lanica. Ugovor, koji je Monarhija 1883. potpisala sa Rumunijom, imao je ve nedvosmisleno protivruski ton. Do kraja 19. veka maarsko javno mnjenje nije vie zahtevalo energinije nastupanje protiv Rusije, jer su se ekspanzionistike tenje Rusije usmerile prema Dalekom istoku, a inilo se da je Rusija polako poela da prihvata status quo na Balkanu. Maarski politiari, iako su pozivali na budnost, poetkom 20. veka nisu vie verovali u mogunost oruanog sukoba. Maarska, kao deo Austrougarske, u okviru evropske podele na blokove saraivala je sa Nemakom, Italijom i Rumunijom. Meutim, poetkom veka poele su se javljati i prve nesuglasice u okviru ovog tabora, i to pre svega u vezi sa trgovinskom i ekonomskom saradnjom. Spoljnopolitiko delovanje Austrougarske je u to vreme u sve veoj meri bilo usmereno na zadravanje postojeih odnosa. Ipak se i njena aktivnost poveavala jer su se velike sile, prebrodivi velike drutveno-ekonomske promene, sve vie spremale na novu podelu sveta. Veliki okraj je sve vie smatran neizbenim. Evropa je sve vie liila na bure baruta. Baklju je (28. juna 1914) bacio jedan sarajevski ak, Gavrilo Princip, kada je izvrio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Evropa se zapalila. Mnogi su ve tada, a vremenom je bilo sve vie takvih, shvatili da to nije bio pravi razlog za poetak Prvog svetskog rata.

Nacionalno pitanje
U vienacionalnoj Maarskoj u vreme Nagodbe Maari su imali relativnu veinu od oko 40%. Njihov broj se za vreme dualizma bre uveavao nego broj pripadnika narodnosti. Dravni popisi stanovnitva (redovno sprovoeni od 1869. svake desete godine) tek su od 1880. redovno beleili i nacionalnu pripadnost. Na osnovu uporeenja sa popisom iz 1851 (koji je takoe beleio nacionalnu pripadnost), moe se zakljuiti da je broj Maara u Maarskoj (bez Hrvatske), u odnosu na ukupno stanovnitvo od 13,2 miliona (1851), iznosio 4,8 miliona (oko 36,8%), a ve 1880. Maara je bilo 6,4 miliona, to je za tridesetak godina predstavljalo poveanje od 34%. Njihov broj se procentualno izmeu 1880. i 1910. jo vie poveao i dostigao je oko 55% zastupljenosti. U isto vreme broj pripadnika narodnosti izmeu 1851. i 1880. poveao se za 10%, a izmeu 1880. i 1910. za 17%. To znai da se broj Maara izmeu 1850. i 1910. u okviru Austrougarske sa 4,9 miliona poveao na 10,1 milion, odnosno za 107%. To je bilo znatno poveanje ak i u evropskim okvirima (u istom periodu stanovnitvo Habzburke monarhije povealo se za 60%, a stanovnitvo Evrope za 70%). Procentualna zastupljenost Maara u istom periodu u okviru Habzburke monarhije poveala se sa 16% na 21%, u zemljama maarske krune (Maarska sa Hrvatskom) sa 37% na 48%, a u delovima Maarske bez Hrvatske sa 42% na 54,5% (prema popisu iz 1910, na teritoriji Maarske bez Hrvatske ivelo je: 54,5% Maara, 16% Rumuna, 10,7% Slovaka, 10,4% Nemaca, po 2,5% Rusina 281

i Srba, 1,1% Hrvata i 2,2% ostalih). Savremenici su vodili velike rasprave o prirodi brzog porasta broja Maara. Najee su ga pripisivali asimilaciji. Neki su nepotrebno naglaavali nasilnu maarizaciju, mada, iako je postojala takva tenja odreenih krugova, ona ipak nije preovladavala. Do asimilacije je uglavnom dolo zbog opteg, a posebno ekonomskog razvoja. Prava sredita asimilacije bili su nastajui gradovi, industrijski centri. Do asimilacije je dolazilo i zato to je, zbog drutvenog poloaja, bilo bolje pripadati maarskoj naciji. Tako je meu asimilovanim stanovnitvom bilo najvie Jevreja, Nemaca, Slovaka i Ukrajinaca. Kod naroda koji su uivali izvesnu samostalnost (Hrvati), ili su pri padali drugoj veroispovesti (Srbi i Rumuni), asimilacija je bila manje znaajna. Veina vodeih politiara nemaarskih naroda bila je prema Nagodbi podozriva. U njoj su videli sporazum dvaju vodeih naroda u Monarhiji, Austro-Nemaca i Maara. Iako su u vreme njenog usvajanja prihvatali u osnovama nastanak dvojne drave, od nje su u isto vreme oekivali da e reiti njihov status (da im se prizna status naroda i da dobiju unutranju samoupravu). Maarska vladajua politika elita je, meutim, u ovim nastojanjima videla opasnost za jedinstvenu maarsku politiku naciju i jedinstvo teritorija maarske krune i odbijala ih je. esto su bili u pitanju i praktini razlozi, jer je bilo teko zaokruiti neke teritorije sa narodnosnom veinom zato to je na tim teritorijama najee bila velika izmeanost naroda. Od nemaarskih naroda Maarske jedino su Hrvati dobili svoju autonomiju (Hrvatsko-ugarskom nagodbom iz 1868), to im je pomoglo u izgraivanju osnovnih elemenata dravnosti. U isto vreme tzv. Mala nagodba ipak nije smirila situaciju u potpunosti, jer je hrvatska javnost na nju gledala samo kao na trenutno poputanje. Nakon to je 1861. federalistiko preureenje Ugarske onemogueno, prvaci narodnosti su se posle Austrougarske nagodbe zalagali za priznavanje statusa nacije svojim sunarodnicima i za dobijanje kolektivnih prava. Jedna od takvih bila je i zamisao Svetozara Miletia o arondiranju (zaokruenju) upanija prema nacionalnom principu. Vodei maarski politiki krugovi su i to smatrali suvinim. Tako je, kao svojevrsni kompromis izmeu naelnog liberalizma i sistema nacionalnih autonomija, 1868. nastao Zakon o narodnostima (44. zakonski lan). Njegovi tvorci bili su Joef Etve i Ferenc Deak. Oni su tim zakonom, uz priznavanje pojedinanih graanskih prava pripadnicima nemaarskih naroda i uz reorganizaciju sistema dravne uprave na bazi administrativne samouprave na optinskom i eventualno upanijskom nivou, hteli da premoste jaz izmeu pozicije vodeih maarskih politiara i zahteva narodnosti. Zakon je priznavao jedino maarsku politiku naciju, ali su delovi bili i ostali narodi, bez obzira na etniku pripadnost. Sam zakon, koji je za svoje vreme bio napredan (u to vreme je nacionalno pitanje bilo zakonom regulisano samo u vajcarskoj), zbog suprotnosti koje je u sebi nosio, a posebno zbog kasnije zloupotrebe od strane vladajue elite, nije u potpunosti udovoljio svom osnovnom cilju reavanju nacionalnog pitanja. Posebno pri kraju 19. veka, kada je dolazilo i do veih sukoba zbog nereenog nacionalnog pitanja, mnogi savremenici (Jano Vajda, Lajo Moari) upozoravali su vodee krugove na potrebu primene (ovim zakonom, meutim, nisu bile predviene nikakve sankcije u sluaju njegovog nesprovoenja). Meutim, za vreme dualizma neki njegovi delovi su ipak sprovoeni pripadnici narodnosti su, na primer, mogli svoj jezik da koriste u optenju s upravnim organima i sudovima na nivou optina i upanija (slubeni jezik odreene optine odreivan je na osnovu sastava stanovnitva). Tako je, pored maarskog jezika, u slubenoj upotrebi u odreenoj optini ili upaniji bio i jezik kojim je govorila bar jedna 282

petina stanovnitva. Zakon je propisivao i obavezu drave da se na teritorijama gde su ivele narodnosti brine i o sprovoenju osnovnokolske nastave na jeziku tih narodnosti. U vreme dualizma zastupljenost narodnosti u parlamentu nije odgovarala njihovom udelu u celokupnom stanovnitvu, ali je u postnagodbenom periodu ova zastupljenost ipak bila znatna. Vremenom je, meutim, u parlamentu bilo sve manje pripadnika narodnosti, zato to su uviali da svoje zahteve i ciljeve ne mogu ostvariti parlamentarnim putem. Ovakvo stanje iz osamdesetih i poetka devedesetih godina sredinom poslednje decenije 19. veka poelo se menjati. Istina, pripadnici Rumunske nacionalne stranke su ve 1892. uputili jedan memorandum vladaru, traei njegovu pomo zbog neprimenjivanja Zakona o narodnostima. Maarska vlada je, meutim, na ovaj korak reagovala silovito; sastavljae ovog memoranduma osudili su na robiju, a njihova stranka je bila rasputena. Pritisak na nemaarske narode pojaao se dolaskom barona Deea Banfija na elo maarske vlade. U predveerje milenijumskih proslava u Maarskoj, tanije u avgustu 1895. u Budimpeti, sazvan je Kongres narodnosti, kojem su prisustvovali predstavnici Rumuna, Srba i Slovaka. Cilj ovog kongresa je bilo organizovano suprotstavljanje pritisku vlade i izraavanje neslaganja sa nainom proslave. Ponovo su izneseni zahtevi za prekrajanje upanija po nacionalnom principu i uvoenje jezika narodnosti u slubenu upotrebu na svim nivoima, kao i neki novi zahtevi koji su se odnosili na pravednije odreivanje izbornih jedinica, pravo glasa itd. U vezi sa proslavom isticana je zasluga nemaarskih naroda za osnivanje i razvoj maarske drave tokom proteklih vekova. Na prekretnici 19. i 20. veka jaala je politika aktivnost narodnosti. Broj njihovih predstavnika u parlamentu se poveavao, ali je i dalje bio manji nego u postnagodbenom periodu. Pod uticajem opteg razvoja u Maarskoj, i u redovima narodnosti je poeo proces diferencijacije i u drutvenom i u politikom smislu. Polako su se pojavljivale pristalice raznih ideja liberali, konzervativci, radikali. Takoe su se, naroito meu njihovom politikom elitom, pojavila i razliita gledanja na maarsku unutranjopolitiku scenu i dogaanja. To se pokazalo za vreme parlamentarne krize 1905, kada su neke stranke narodnosti podravale razliite maarske opozicione stranke. U godinama pred Prvi svetski rat osetno je pojaan pritisak maarskih vlada na narodnosti. Poveao se broj sudskih procesa protiv listova narodnosti, njihovih udruenja i organizacija. U parlamentu je suprotstavljanje poslanicima narodnosti postalo sve izraenije. Godine 1907. dolo je do otrog protesta junoslovenskih poslanika u Maarskom parlamentu povodom donoenja zakona koji je odreivao obavezno uvoenje maarskog jezika na eleznici u zemljama maarske krune (tako i u Hrvatskoj), to je u osnovi znailo da se na eleznici mogu zaposliti samo oni koji znaju maarski. Proteste u Hrvatskoj maarska vlada je kaznila tako to je osudila pedesetak politiara. Iste godine je dolo i do najkrvavijeg okraja povodom nacionalnog pitanja, kada je u ernovi (potkarpatsko podruje), prilikom posveivanja jedne crkve, dolo do nemira i sukoba sa andarmerijom. Na licu mesta posle okraja ostalo je petnaest mrtvih. Preokret se u to vreme osetio i u samom zakonodavstvu. Maarski parlament je 1907. izglasao zakon koji se odnosio na kolstvo, a po svom sainitelju Albertu Aponjiju dobio je naziv leks Aponji. Prema ovom zakonu, maarski jezik je postao obavezan predmet i u kolama narodnosti, s obrazloenjem da deca moraju biti sposobna da posle zavretka etvrtog razreda (osnovno obrazovanje) pravilno komuniciraju na maarskom jeziku. I ovaj zakon je otro kritikovan i nije postigao eljeni efekat, ak je u velikoj meri tetio ugledu Maarske na meunarodnoj sceni. Ove negativne tendencije u godinama 283

pred Prvi svetski rat nanele su veliku tetu Maarskoj, posebno posle Prvog svetskog rata, kada su se na njih pobednici esto pozivali, zanemarujui pozitivne primere i procese tokom dualistikog perioda. Meutim, posebno u poslednje dve decenije pred Prvi svetski rat, i u okviru drutava narodnosti dolo je do napretka u politikom, drutvenom, kulturnom i ekonomskom pogledu. Krajem 19. i u 20. veku i na tada jo zaostalim teritorijama Maarske, gde su preteno ivele narodnosti, izgraena je eleznica, osnovane su mnoge fabrike i industrijska postrojenja, tedionice i banke. U ekonomskom pogledu posebno su bile znaajne delatnosti slovake Tatra banke, rumunskih Albina i Viktorija banaka, zatim mree srpskih tedionica i banaka u junim krajevima Ugarske (dananja Vojvodina). to se industrijskih postrojenja tie, njih je u to vreme najvie izgraeno u Banatu, severnoj Maarskoj (dananja Slovaka) i junim krajevima Erdelja. Pod uticajem ovog razvoja, polako je dolo i do drutvene diferencijacije narodnosti. Formirala se nacionalna graanska klasa, razvijalo se seljatvo, koje se delimino poelo i urbanizovati, stvarala se i radnika klasa. Rumuni i Rusini su, i pored promena, preteno ostali agrarno drutvo, jer zastupljenost onih koji su iveli od industrije, zanatstva i trgovine nije prelazila 8%, odnosno 5%. Od rumunskog stanovnitva je samo 4,5%, a od Rusina samo 1%, ivelo u gradskim naseljima, dok su Slovaci, Srbi i Hrvati bili znatno urbanizovaniji. U proseku 70%77% slovakog, srpskog i hrvatskog stanovnitva bavilo se poljoprivredom, dok je zastupljenost onih koji su iveli od industrije, zanatstva i trgovine iznosila oko 15%20%. U okviru ovih drutava vei je bio i procenat onih koji su znali da itaju i piu, a takoe je vei znaaj imala i inteligencija. Vei broj velikoposednika i trgovake buroazije postojao je samo meu Srbima, dok su Slovaci imali razvijenije srednje graanstvo, a potpunu drutvenu strukturu imali su jedino Hrvati. U vreme dualizma visok stepen razvoja dostigla su drutva narodnosti i na kulturnom planu. Najvie su se irili osnovi opte kulture i pismenost. Znaajnu i naprednu delatnost pokazala su razna nauno-prosvetna i kulturna drutva Matica slovenska, a posle njenog ukidanja lokalna drutva kod Slovaka, udruenje Astra kod Rumuna, te Matica srpska kod Srba. Sva ova drutva su imala velike zasluge u razvoju i negovanju nacionalnog jezika i knjievnosti, istorije, pozorita i folklora. Takoe je bilo znaajno i izdavatvo, posebno izdavanje listova. Pred Prvi svetski rat izlazilo je u Maarskoj 15 rumunskih, 15 srpskih i hrvatskih, 13 slovakih dnevnih i nedeljnih listova, a na vie jezika objavljivani su knjievni i nauni asopisi. Zahvaljujui ovoj irokoj kulturnoj delatnosti, obrazovanost i nacionalno oseanje ojaali su meu pripadnicima narodnosti i time ih pripremili za stvaranje sopstvenih drava.

Razvoj i kapitalizacija privrede

Graanska revolucija 1848. otklonila je i poslednje prepreke kapitalistikom razvoju. Za vreme Bahovog apsolutizma i kasnije za vreme provizorijuma izgraene su one institucije ekonomskog ivota koje su obezbedile razvoj kapitalistike trine proizvodnje. Za vreme dualizma rast ukupne godinje proizvodnje kretao se u proseku izmeu 2,5%3%, a nacionalni dohodak po stanovniku je u proseku dostizao godinji rast od 2%. Od ovog su bri rast u to vreme imale samo neke skandinavske zemlje, a slian samo Nemaka. Maarska je od zaostale agrarne zemlje iz sredine 19. veka do poetka 20. veka postala agrarno-industrijska zemlja sa znatnom industrijskom proizvodnjom 284

(posebno u prehrambenoj industriji) i izvozom. Pola stolea posle usvajanja Nagodbe i danas se u istoriografiji to pominje kao razdoblje u kojem se Maarska najvie i najdinaminije razvijala. Nagodbom iz 1867. bila su obuhvaena tri pitanja usko vezana za privredu. Prvo je bilo pitanje uea u zajednikim finansijama. Udeo Maarske je u poetku iznosio 30% ukupnih zajednikih finansija, ali je vremenom, usled njenog ekonomskog razvoja, on povean, tako da je poetkom 20. veka iznosio 36,4%. Drugo pitanje bio je sporazum o ekonomskoj saradnji izmeu Austrije i Maarske, koji je trebalo obnavljati svake desete godine. Na osnovu tog sporazuma, Maarska je prihvatila finansiranje dela starih dravnih dugova, ula je u carinsku uniju s Austrijom, kao to je i svoju ekonomsku i poresku politiku vodila u skladu s interesima zapadnih delova Carstva. Periodino obnavljanje ovog sporazuma esto je bilo praeno politikim i ekonomskim protivljenjima, ali je u isto vreme postojala i mogunost da se vremenom neki njegovi delovi osavremene, isprave i usaglase izmeu dveju zainteresovanih strana. Tree pitanje odnosilo se na zajedniku valutu, odnosno na opstanak zajednike emisione banke (Austrijske narodne banke, od 1878. Austrougarske banke). O sudbini zajednike valute takoe se odluivalo svake desete godine prilikom obnavljanja sporazuma o ekonomskoj saradnji. Valuta Monarhije je do 1892. bila forinta u srebru, a tada je uvedena kruna, koja je imala zlatnu podlogu. Nova valuta je doprinela stabilizaciji privrede, jer je ona bila konvertibilna i stvorila je vrste vrednosne odnose s ostalim valutama evropskih i prekomorskih zemalja. I tada, a i u kasnijim vremenima, esto se raspravljalo o tome da li se Maarska u ekonomskom smislu rtvovala za interese Austrije. Ovo pitanje je i danas otvoreno pred istoriarima, jer nije izreena poslednja iole prihvatljiva ocena. U svakom sluaju, moe se zakljuiti da su se u okvirima zajednikog trita Habzburke monarhije nalazila podruja koja su bila veoma razliita i po razvijenosti i po svojim ekonomskim mogunostima. Istina je, meutim, i to da su ta podruja preko zajednikog trita Austrougarske bila povezana sa centrima Evrope, to je svakako povoljno uticalo na njihov razvoj. Karakteristika ovog zajednikog ekonomskog sistema bila je i izgraena mrea puteva i eleznice i sistem tedionica i banaka. Meutim, sporazumom o ekonomskoj saradnji Maarska je odustala od sopstvene carinske politike, koja je kljuna u razvoju celokupne ekonomske politike jedne zemlje. Sporazum je, meutim, uvrstio ve postojeu podelu ekonomskih interesa zapadnih i istonih delova Monarhije. Austrija je pri tome dobila prednost u razvoju i zatiti industrije, a Maarska u razvoju i zatiti svojih interesa u oblasti poljoprivrede. Maarska ekonomska politika je u posmatranom periodu bila liberalna i izbegavano je neposredno meanje drave u privredu, to nije znailo da drava nije na razne naine pokuavala da ostvari svoj uticaj na privredu. Glavni zadatak drave je bilo pomaganje razvoja privatnog sektora, posebno zato to je maarska industrija zaostajala za industrijom Austrije i eke. Pomo je pruena davanjem poreskih olakica, pa ak u nekim sluajevima i potpunim oslobaanjem poreske obaveze na dui period itd. Nove grane industrije, posebno od 1890, pomagane su se i raznim kreditima i nepovratnim subvencijama. Drugi vid dravne pomoi bile su narudbine od strane drave. Uee maarske privrede u narudbinama zajednike drave bilo je u skladu s ueem Maarske u kvoti finansiranja zajednikih izdataka. Pri kraju 19. i poetkom 20. veka, usled izmenjenih okolnosti, drava se javljala i kao investitor, tako da je u periodu izmeu 1890. i 1914. godine 20% ukupnih industrijskih ulaganja otpadalo na dravu. 285

U vreme usvajanja Nagodbe tri etvrtine ukupnog nacionalnog dohotka Maarske je poticalo od poljoprivrede. Razvojem industrije i uslunih delatnosti udeo agrarne proizvodnje u nacionalnom dohotku zemlje u godinama pred Prvi svetski rat iznosio je 44%, ali je jo bio najvaniji deo privrede (na kraju perioda oko 60% stanovnitva jo je ivelo od poljoprivredne proizvodnje). Za vreme dualizma rast poljoprivredne proizvodnje je iznosio oko 3%4%, dok je rast industrijske proizvodnje i trgovine iznosio 4%5%. to se tie razvoja poljoprivrede, posle oslobaanja kmetova posedniki odnosi su doli u nepovoljnu situaciju. Vie od polovine ukupnog poljoprivrednog zemljita inili su posedi manji od 100 jutara, od kojih su tri petine bili posedi manji od pet jutara. To je nepovoljno uticalo na mogunost razvoja. U isto vreme treina ukupnog poljoprivrednog zemljita je bila u rukama posednika s imanjima veim od 1.000 jutara. Ipak, i pored nepovoljne posednike strukture, u periodu izmeu 1851. i 1914. dolo je do razvoja, i to pre svega ekstenzivne poljoprivrede, tj. poveavane su obradive povrine. Poveanje je iznosilo oko 60%, tj. sa 14 miliona na 22 miliona katastarskih jutara. Ovo poveanje je postignuto manjim delom preoravanjem panjaka i veim delom obraivanjem dotad neobraenih povrina. Poveanju povrina obradive zemlje doprinelo je i to to su, posebno od osamdesetih godina, zapoeti veliki melioracioni radovi u slivnom podruju Dunava i Tise, ime se dobilo oko 38.000 kvadratnih kilometara nove, veinom obradive zemlje. Pored toga, i prinosi su poveavani (krajem 19. veka bili su dva puta vei nego sredinom veka). Godinja proizvodnja itarica u Maarskoj 1860. iznosila je est miliona tona, dok je u prvoj deceniji 20. veka bila ve 14 miliona tona. Od itarica, na prvom mestu, to se proizvodnje tie, bila je penica. Znaajna je bila i proizvodnja kukuruza, a proizvodnja eerne repe i krompira je bila u naglom porastu. Poljoprivreda je u posmatranom razdoblju i u tehnikim pogledu znatno napredovala, a pri kraju 19. veka proizvodnja je sve vie mehanizovana. Na primer, u to vreme se vridba runo ili uz pomo konja obavljala samo u zaostalijim planinskim krajevima. Bilo je sve vie novih izuma poljoprivredne mehanizacije parni plugovi, maine za sejanje, vralice, traktori. Poetkom 20. veka poeli su da se koriste i traktori sa motorom na unutranje sagorevanje, a do Prvog svetskog rata u Maarskoj ih je bilo nekoliko hiljada. Tokom devedesetih godina 19. veka u maarskoj poljoprivredi poelo se koristiti vetako ubrivo. Meutim, ovaj razvoj nije bio ravnomeran i postojale su velike razlike po regijama. Na primer, korienje mehanizacije u zapadnim krajevima Maarske proseno je bilo dvaput vee od proseka zemlje u celini. Poljoprivredna proizvodnja je imala i svoja posebna regionalna svojstva. Tako se u istonim delovima zemlje, bilo na veleposedima ili na seljakim posedima, uglavnom proizvodilo ito, dok se u zapadnim delovima zemlje vea panja polagala na proizvodnju industrijskog bilja i stoarstvo (posebno na uzgoj goveda). Za vreme dualizma reorganizovano je i stoarstvo. Sve je manje bilo ovaca (iji je uzgoj na poetku 19. veka jo bio znatan) i sve su vie uzgajana goveda i svinje. Krajem veka su se pojavile i velike moderne stone farme. U to vreme organizovana je i veterinarska sluba irom zemlje (ve 1874. ona je bila zakonom regulisana). Pri kraju veka nastale su i prve organizacije za zatitu interesa poljoprivrednih proizvoaa. Najstarija i najznaajnija organizacija je bila Zemaljsko maarsko (poljo) privredno udruenje (Orszgos Magyar Gazdasgi Egyeslet OMGE), koje je zastupalo interese veleposednika. Godine 1896. osnovan je Savez maarskih gazda (Magyar 286

Gazdaszvetsg), koji je ve titio i interese seljakih posednika. Pomou ovog saveza razvijao se i zadruni pokret, koji je pred Prvi svetski rat ve imao oko milion lanova. Stvaranjem interesnih organizacija i saveza vremenom se pojavio i zahtev za dravnu pomo i podrku poljoprivredi, to se posebno iskazalo u politikom pokretu agraraca, koji je uspeo da se izbori za neke povlastice. Za vreme dualizma industrijska proizvodnja, u odnosu na stanje iz vremena usvajanja Nagodbe, postigla je zavidan nivo razvijenosti. Pred kraj perioda ve je obezbeivala oko treinu celokupnog nacionalnog dohotka. Na poetku razvoja najvei problemi su bili nedostatak dovoljne koliine kapitala i nedostatak kvalifikovane radne snage. Zbog toga je bilo neophodno obezbediti uvoz kapitala i priliv kvalifikovane radne snage (veinom iz zapadnih delova Monarhije). Svojstva ukupnog privrednog razvoja zapravo su odredila i pravac razvoja industrije. Tako je u agrarnoj zemlji kao to je to bila Maarska vodea grana industrije postala prehrambena proizvodnja. Budimpeta je do devedesetih godina 19. veka postala drugi grad u svetu (iza Mineapolisa, SAD) po proizvodnji brana i ostalih mlinarskih proizvoda. Maarsko mlinarstvo je preraivalo i penicu uvezenu iz balkanskih zemalja. U isto vreme razvila se i prerada mesa (tada su osnovane i danas veoma poznate fabrike mesnih preraevina Herc i Pik) i proizvodnja eera, koja je imala i veliku dravnu potporu. Industrijska revolucija u Maarskoj odigrala se tokom osamdesetih godina 19. veka. Privreda je tada dostigla takav nivo da je rast proizvodnje postao stalan i vei nego rast stanovnitva. Struktura industrije se, zbog carinske unije, nije ravnomerno razvijala. Tako je tekstilna industrija zaostala, ali su se razvile prehrambena proizvodnja, proizvodnja gvoa i metalurgija, proizvodnja maina i graevinskog materijala. Vodea grana teke industrije je postala proizvodnja industrijskih postrojenja i maina. Izgradnja eleznice i puteva je podsticala razvoj ove grane industrijske proizvodnje. Centar mainogradnje je postala Budimpeta. Na razvoj najpoznatijih fabrika, kao to su Ganc, Mehvart, Lang itd., pored velikih potranji, uticali su i njihovi pronalasci koji su primenjivani irom Evrope. U fabrici Ganc proizvodili su se prvi transformatori na svetu, kao i neke vrste elektromotora. Ta fabrika je izgradila 1902. i prvu elektrificiranu elezniku prugu, koja se nalazila u Italiji. Na kraju perioda zapoelo se i sa proizvodnjom benzinskih i dizel motora, automobila, kamiona i aviona. Od poetka 20. veka razvoju maarske industrije doprinele su i narudbine austrougarske vojske. Tako je koncern Alfreda Vajsa sa epela postao jedan od najveih industrijskih centara u celoj Monarhiji, najvea fabrika topova Austrougarske osnovana je u Maarskoj, u gradu eru, godine 1913. Broj zaposlenih u graevinskoj industriji u posmatranom periodu poveao se pet puta, i to pre svega zahvaljujui velikim graevinskim radovima koji su se sprovodili irom zemlje. Obim industrijske proizvodnje izmeu 1898. i 1913. je utrostruen. Teka industrija je bila koncentrisana u tri regije: u Budimpeti, u severnim krajevima Maarske (dananja Slovaka) i u Kraovsko-severinskoj upaniji (danas u Rumuniji). Brzo se poveavao i broj onih fabrika koje su zapoljavale vie od hiljadu, odnosno i po nekoliko hiljada radnika. Takvih je 1890. bilo samo 11, a dvadeset godina kasnije 36. Razvoj industrije u vreme dualizma nije bio ujednaen. Doba grundovanja (osnivanja), koje je poelo neposredno posle usvajanja Nagodbe, bilo je prekinuto propau beke berze i ekonomskom krizom iz 1873. Posle toga nekoliko godina je trajala recesija. Mada je vei deo nastalih fabrika preiveo krizu, u njih neko vreme nisu 287

bila ulagana nova sredstva. Kriza je prevaziena tek krajem sedamdesetih i poetkom osamdesetih godina, ali je novi period uspona industrijskog razvoja zapoeo tek sredinom osamdesetih godina. Do osetnijeg razvoja industrije dolo je tek tokom devedesetih godina. Veina fabrika se transformisala u akcionarska drutva, a nove su ve u toj formi i nastajale, jer se potrebna koliina kapitala za njihovo osnivanje jedino tako mogla prikupiti. Od kraja 19. veka poeli su nastajati i prvi monopoli. Za razvoj privrede bitna je bila izgradnja infrastrukture. Za vreme dualizma vie od polovine ukupnih dravnih investicija ulagano je u izgradnju eleznice, puteva i regulisanje renih tokova. U vreme usvajanja Nagodbe Maarska je imala eleznike pruge u ukupnoj duini od 2.160 km. Samo u narednih sedam godina (od 1867) izgraeno je jo 4.100 km pruge. Na poetku dualistikog perioda pruge su se uglavnom gradile uz pomo privatnog kapitala, ali je drava garantovala kamatu od 5% do 6% na uloeni kapital. Na taj nain je smanjen rizik i ulaganje u eleznicu je postalo unosan posao. Krajem veka drava je izgradnju eleznice uglavnom uzela u svoje ruke. To je bilo potrebno i zato to je ekonomska kriza iz 1873. i ovu delatnost usporila. Tek je, uz pomo drave, tokom osamdesetih godina ponovo dolo do veih ulaganja u izgradnju. Duina eleznike mree u Maarskoj 1890. je ve iznosila oko 11.000 km. Izmeu 1880. i 1891. glavne pruge su prele u vlasnitvo drave. Do kraja perioda (do 1914. godine) mrea eleznica je iznosila 21.800 km, po emu se Maarska u tom pogledu pribliila zapadnoevropskim dravama. Ovako brza izgradnja i razvoj eleznice su u tom periodu imali presudnu ulogu i za razvoj privrede. Za razvoj eleznice i stvaranje uslova da ona presudno utie na industriju, posebno teku industriju, najvee zasluge imao je dugogodinji ministar trgovine i saobraaja Gabor Baro. Zbog intenzivnog razvoja eleznice, izgradnja drumova i stvaranje uslova za renu plovidbu bili su u drugom planu. Pored toga, za izgradnju drumova nije bila zainteresovana samo drava, nego je to veinom (bar u poetku) bilo preputeno lokalnim organima vlasti. Meutim, do poetka 20. veka i u ovoj delatnosti dolo je do odreenog poboljanja, pre svega zbog veeg ulaganja drave u ove poslove. Tako je novo regulisanje donjeg toka Dunava krajem 19. veka znatno poboljalo uslove plovidbe ovom rekom. Pred sam poetak Prvog svetskog rata Budimpeta je bila najznaajnija luka (po prometu robe) na Dunavu, ispred Bea i Braile. Modernizacijom svoje ekonomije Maarska se, preko zajednike drave s Austrijom, u sve veoj meri povezivala sa meunarodnim trgovakim centrima. Na primer, pred poetak Prvog svetskog rata 45% ukupnog nacionalnog dohotka poticalo je od spoljne trgovine. Oko 70%80% ovog prometa ostvarivano je trgovinom s austrijskim delom Monarhije. Glavni izvozni proizvodi bili su poljoprivredni, a od devedesetih godina i odreeni poluindustrijski i industrijski proizvodi. Budimpeta je do prekretnice 19. i 20. veka postala i jedan od najznaajnijih trgovakih centara srednje i jugoistone Evrope. Ona je bila najznaajniji posredniki centar za dalji izvoz na Zapad stoke, koja je pristizala iz balkanskih zemalja. Njena berza za itarice je imala takav uticaj da je mogla znatno da utie na formiranje evropskih cena itarica. Razvojem celokupne privrede, tokom 19. veka promenila se i struktura izvoza. Pri kraju prve polovine 19. veka oko 90% izvoza inili su poljoprivredni proizvodi, dok je taj procenat u prvoj deceniji 20. veka opao na oko 51%, to ukazuje na vei znaaj industrije. U isto vreme, u poslednjim decenijama dualizma, bez obzira na poetke politike krize, dravni budet je u proseku bio u ravnotei, a odreenim periodima beleio je i suficit. 288

Jedna od najvanijih pretpostavki za razvoj kapitalistike privrede bilo je stvaranje modernog bankarskog sistema. U doba dualistikog perioda (posebno od devedesetih godina 19. veka) u Maarskoj je stvoren moderan i jak bankarski sistem. Na poetku perioda (1867) postojale su samo etiri banke i oko 80 tedionica, kreditnih zadruga i drugih novanih zavoda. Sistem stvoren Nagodbom pogodovao je osnivanju novih novanih ustanova, pa su samo u narednih sedam godina osnovane jo 564 takve ustanove. U tim godinama se odomaio u Maarskoj novi tip novane ustanove komercijalna banka, koja se vie nije bavila samo tednjom i uvanjem uloga graana nego je aktivno uestvovala u osnivanju fabrika i akcionarskih drutava. Jedna od najznaajnijih takvih banaka bila je Maarska sveopta kreditna banka (Magyar ltalnos Hitelbank), koja je pre svega ulagala u izgradnju eleznice, ali je osnivala i fabrike, a u pojedinim godinama ak je bila i neka vrsta dravne banke, tj. kreditirala je i samu dravu. Ekonomska kriza iz 1873. presudno je uticala i na ovu delatnost, jer su pre krize i u ovoj oblasti osnivane ustanove kojima je jedini cilj bilo pekulisanje. Posle recesije, tokom sedamdesetih i prve polovine osamdesetih godina, i bankarstvo je poelo oivljavati, ali tada su se nove novane ustanove poele osnivati promiljenije i temeljnije. U narednoj deceniji, uz monetarnu reformu, dolo je do procvata ove delatnosti. Stoga se poslednja decenija 19. i prva decenija 20. veka slobodno moe nazvati zlatnim dobom bankarstva u Maarskoj. U to vreme (esto uz pomo stranog kapitala) nastale su velike grupacije banaka koje su drale u svojim rukama veliki deo industrije u zemlji, pa ak i u nekim okolnim (pre svega balkanskim) zemljama. Banke i velike tedionice bile su koncentrisane u Budimpeti. U provinciji, osim nekih izuzetaka, skoro da i nije bilo znaajnih novanih ustanova, a ako ih je i bilo, veinom su bile povezane sa velikim petanskim novanim ustanovama. Tako su u periodu 19001913. pet najveih grupa banaka, sa centrima u Budimpeti, svoj uticaj u industriji poveale sa 44 fabrika na 225 industrijskih postrojenja. U isto vreme njihov kapital se u ovom periodu poveao sa 120 miliona na 700 miliona kruna. Njihov udeo u finansijskom kapitalu Maarske porastao je sa 17% na 47%. Od poetka veka ove banke su se ve pojavljivale i kao izvoznici kapitala, pre svega u okolne zemlje. Na kraju, na razvoj i jaanje uticaja bankarstva ukazuje i to da se broj novanih ustanova izmeu 1867. i 1890. sa 85 poveao na 1.225, a njihov broj je 1913. iznosio 5.033. Kapital kojim su raspolagali u istom periodu porastao je sa 85 miliona na 1,2 milijarde (1890), odnosno na 6,6 milijardi (1913). Bankarski sistem je bio onaj deo celokupnog privrednog sistema koji se najdinaminije razvijao i dostigao nivo razvijenih zapadnoevropskih zemalja.

Drutvene prilike
Revolucija 1848. godine bila je najznaajnija prekretnica u drutvenoj istoriji novovekovne Maarske. Proces koji je zapoeo jo krajem 18. veka 1848. se ubrzao i revolucijom je dolo do promena u svim delovima maarskog drutva. Za vreme dualizma dolo je i do dinaminog demografskog razvoja. Opte poboljanje kvaliteta ivota odrazilo se i na poveanje sigurnosti ljudi, te je u ovom periodu naglo porastao broj stanovnika. U zemljama ugarske krune 1910. godine ivelo je 20,9 miliona stanovnika. To je, u odnosu na sredinu 19. veka, ukupno poveanje od 60%. Prosean godinji rast stanovnitva iznosio je 7,4 promila, u odnosu na oko pet promila rasta od pre 289

1848. Produen je i prosean vek ivljenja. U vreme zakljuivanja Nagodbe prosean ljudski vek je bio oko 30 godina, a pri kraju prve decenije 20. veka oko 40 godina. Velika procentualna zastupljenost mladih u stanovnitvu jedne drave ukazuje da je u pitanju zemlja u razvoju. Takav je bio sluaj u Maarskoj. Na prekretnici 19. i 20. veka prosena starost stanovnitva iznosila je 27 godina. Demografski proces u vreme dualizma svojstven je zemljama u kojima se odigravala industrijska revolucija: od poetka osamdesetih godina 19. veka naglo je poela da opada smrtnost (sa 35 promila, do Prvog svetskog rata smrtnost je opala na 23 promila), a u isto vreme i broj novoroenih sa 43 promila smanjio se na 34 promila. Bez obzira na ovaj proces, broj stanovnika u Maarskoj se poveavao (u proseku za 11 promila godinje), ali, zato to je opadanje smrtnosti pratilo i opadanje broja novoroenih, u Maarskoj nije dolo do tzv. demografske eksplozije. I pored poboljanja demografskih prilika u odnosu na razvijene zapadnoevropske zemlje, smrtnost je jo uvek bila relativno visoka, zbog velike smrtnosti dece. Na osnovu statistikih podataka iz 1910. godine, utvreno je da je od 1.000 novoroene dece njih 206 umrlo pre svoje prve godine, a jo 104 pre pete godine ivota (45% svih umrlih su bila deca). Loije pokazatelje u Evropi imala je samo Rusija. Na veliku smrtnost dece uticale su epidemije. Tokom dualizma ipak je donekle ogranien uticaj epidemija na populaciju. Poslednja velika epidemija kolere, koja je bila slina srednjovekovnim epidemijama, bila je izmeu 1872. i 1874. Ona je za skoro tri godine odnela oko pola miliona ivota. Poboljanjem higijenskih uslova u narednim godinama, ovakve epidemije vie nisu bile masovne. Od poetka 20. veka nova masovnija bolest postala je tuberkuloza. Po broju umrlih od te bolesti i broju samoubica Maarska je bila pri samom vrhu u onovremenoj Evropi. Pod uticajem sveopteg razvoja i poboljanja ivotnih uslova, u vreme dualizma dolo je do znaajnog razvoja medicine i medicinske slube. U tom periodu je donet i zakon (koji je bio meu prvima u Evropi) koji je regulisao dunosti optina, upanija i drave u zatiti zdravlja stanovnitva. Zakon je odredio higijenski minimum stambenih objekata, radnih prostorija, kola i drugih javnih ustanova, kako bi se spreile epidemije. Gradovi i naselja sa vie od 6.000 stanovnika bili su obavezni da zaposle najmanje jednog okrunog lekara, a oni su bili duni da na troak svog poslodavca besplatno lee siromano stanovnitvo. Manje optine i naselja su zajedniki (vie njih) bili obavezni da zaposle lekara. Iako je zakon sporo sprovoen, njegovi efekti su se ve za nekoliko godina pokazali. Broj lekara i ostalog medicinskog osoblja se za kratko vreme udvostruio, a broj bolnikih leajeva poveao se etiri do pet puta. Od kraja 19. veka izgraeni su veliki kliniki centri, od kojih i danas mnogi postoje. Nivo obrazovanja lekara je dostigao evropske standarde. Iako je poetkom 20. veka na jednog lekara dolazilo u proseku 3.300 stanovnika, razlike po podrujima i regijama su bile velike. Prednosti poboljanja uslova zatite zdravlja veinom su osetili samo stanovnici gradova, poto je, i pored zakonske obaveze, u to vreme u proseku na svakih est sela dolazio samo jedan lekar. Kad se ovo uporedi s odreenim podrujima, razlike su bile jo vee. Tako je na podruju izmeu Dunava i Tise (sredinji deo Maarske) na 100.000 stanovnika dolazilo est puta vie lekara nego na isti broj stanovnika u Erdelju i pet puta vie nego u Hrvatskoj. Modernizacija i kapitalizacija privrede u doba dualizma dovele su do velikih migracija. Migracije su bile unutranje (vei deo) i spoljne (manji deo). Tako ve 1910. svaki trei stanovnik nije iveo u mestu svog roenja. Najee su to bili okolni gradovi 290

ili sama Budimpeta. Na prekretnici dva veka bilo je najvee iseljavanje stanovnitva u inostranstvo. Za vreme dualizma se oko 2,2 miliona ljudi iselilo iz zemlje. Najvei deo njih (oko est sedmina) uputio se prema Americi, a ostali veinom prema zapadnim krajevima Monarhije ili Nemakoj. Meutim, stvarni gubitak u broju stanovnitva Maarske bio je manji, jer se oko etvrtina iseljenih vratila, a u istom periodu, preteno iz zapadnih delova Austrougarske, oko 300.000400.000 ljudi doselilo se u Maarsku. Meu emigrantima je bio veliki broj nemaarskog stanovnitva iz Maarske (zastupljenost Maara meu emigrantima iznosila je oko 1/3). Najei povod za naputanje svoje domovine bio je ekonomski, odnosno potraga za boljim ivotom. U promeni urbanistike slike Maarske za vreme dualizma odigrala su se uporedo dva suprotna procesa. S jedne strane, dolo je do ubrzane urbanizacije, razvoja i poveanja gradskih naselja, dok je, s druge strane, dolo do razvoja salakog tipa stanovanja. Poveanje broja salaa posebno je bilo karakteristino za sredinje i june delove Maarske (izmeu Dunava i Tise), ali ih je u velikom broju bilo i u drugim krajevima zemlje. Do ovog je dolo zato to su mnogi, sagradivi salae na svojim imanjima, jedino tako mogli da obrade svoju zemlju. Godine 1910. je ve oko 700.000 ljudi ivelo na salaima, i to najee u tekim i zaostalim ivotnim i civilizacijskim uslovima. Uporedo s ovim procesom odigrala se i urbanizacija. Broj gradskog stanovnitva se tri puta bre poveavao nego broj stanovnitva u zemlji. Prema statistikim podacima, 1910. je ve svaki etvrti stanovnik zemlje iveo u gradu. Meu gradskim iteljima brzo se poveavao broj onih koji su ve iveli od industrije i raznih neproizvodnih grana. Gradovi, posebno njihovi centri, brzo su poeli da lie na evropske gradove. Podizane su velelepne javne zgrade. Poela je izgradnja kanalizacije, vodovodne i gasne mree. U vreme dualizma najbre se razvijala Budimpeta. Ona je u to vreme postala politiki, kulturni i privredni centar zemlje. Mnogi najnoviji tehniki izumi (javni prevoz, telefon, struja itd.), i u irim razmerama gledano, nali su svoju primenu ba za vreme izgradnje glavnog grada. Ve poetkom 20. veka Budimpeta je imala petnaest puta veu ekonomsku snagu nego po veliini drugi grad u Maarskoj Kolovar, a nekoliko desetina puta veu nego trei grad u Maarskoj Subotica (koja se sada nalazi u Srbiji). Broj stanovnika Budimpete se za vreme dualizma poveao tri puta i 1913. dostigao je 1.100.000 stanovnika. Za ovo vreme grad se i pomaario jer, dok je krajem 18. veka imao 50.000 stanovnika od kojih je samo oko 20% bilo Maara, poetkom 20. veka ve se 86% stanovnitva milionskog grada u nacionalnom smislu izjanjavalo kao Maari. Drutveno ustrojstvo Maarske, i pored nekih feudalnih ostataka, na kraju dualistikog perioda moe se u osnovi okarakterisati kao graansko drutvo. Najvee promene u drutvenom ustrojstvu pokrenula je graanska revolucija 1848. osloboenjem kmetova i proglaenjem graanske jednakosti. Do znaajnih promena u strukturi drutva, meutim, dolazilo je sporo. Tako je uticaj aristokratije i posednikog plemstva (dentrija) na drutvena kretanja opstao sve do kraja 19. veka skoro u slinom obimu kao i pre revolucije. Graanstvo, koje se razvojem privrede sve vie bogatilo, sporo je ostvarivalo uticaj na drutvenopolitiki ivot zemlje. Seljatvo, ak i njegovi najbogatiji slojevi, teko se moglo uzdizati na drutvenoj lestvici. Ipak, pod uticajem velikih promena u vreme dualizma, mada sporo, ubrzavala su se drutvena kretanja. Nastajale su nove drutvene klase i slojevi. Za vreme dualizma drutvo je imalo dvojaka svojstva: na svim nivoima bio je uoljiv opstanak starih drutvenih elemenata iz feudalnog doba koji su iveli uporedo sa novim drutvenim klasama i njihovim tenjama. 291

Na vrhu drutvene piramide nalazile su se aristokratija i krupna buroazija, to je na neki nain predstavljalo drutveni dualizam (stari i novi elemenat). Kljune pozicije u dravnom aparatu i drutveni presti jo je imala aristokratija. Njeni pripadnici, prilagoavajui se izazovima novog vremena, ukljuili su se i u privredni ivot (posebno u oblasti bankarstva), gde su takoe zauzimali kljune pozicije. Meu lanovima upravnih odbora velikih banaka i fabrika bilo je pripadnika poznatih starih aristokratskih porodica. U to vreme je postojalo jo oko 1.200 aristokratskih porodica, koje su bile povezane sveu o svom privilegovanom poreklu i poloaju, ali je bilo i otrih podela meu njima. Na primer, samo je polovina porodica pripadala zemljoposednikom sloju, a od njih je samo oko 200 imalo posede vee od 10.000 jutara. Mnoge aristokratske porodice bile su stranog porekla i oseale su se pripadnicima carevinske, tzv. nadnacionalne aristokratije. U isto vreme istorijske maarske aristokratske porodice, kao Andrai, Karolji, Baanji, Seenji, Teleki, Zii i druge, prilikom svojih nastupanja u novim okolnostima, neprestano su naglaavale zasluge svojih porodica i predaka u istoriji i razvoju Maarske, te su zbog toga esto polagale pravo na prvenstvo. Uticaju aristokratije je doprineo i sam vladar, kada je nastavio tradiciju svojih predaka, time to je na kljune pozicije u dravnom aparatu i vojsci postavljao pripadnike ovog sloja. Istovremeno se u doba dualizma iz Austrije prenela praksa da se zaslunim licima graanskog porekla, bilo za uspehe u privredi ili nauci, dodeljuju titule grofa ili barona. Ako se aristokratija u sve modernijem politikom i poslovnom ivotu i meala sa pripadnicima ostalih klasa, u drutvenom ivotu je i dalje bila zatvoren sloj. Centri tog posebnog aristokratskog ivota bili su dvorci u provinciji i gradske palate, sa najnovijom tehnikom opremom i komforom (vodovod, kupatilo, struja, telefon itd.). Aristokratsku porodicu je opsluivala brojna posluga. Dogaaji u ivotu jedne porodice (lov, balovi, putovanja, bavljenje nekim sportom itd.) i njen nain ivota, u odnosu na prvu polovinu 19. veka, jedva da su se promenili. S druge strane, vezu izmeu tradicionalnih drutvenih grupa i novih drutvenih slojeva predstavljali su oni koji su zauzimali kljune pozicije u privredi zemlje (krupna buroazija) i vremenom su za svoje zasluge dobijali aristokratske titule (grofovi, baroni). Manji deo ove nove aristokratije pripadao je starom gradskom graanstvu, a najvei deo jevrejskim trgovcima. Jevreji poetkom 19. veka nisu mogli da poseduju zemlju, niti da se bave zanatima i nekim drugim delatnostima. Stoga su poeli da se bave trgovinom, pomou koje su neke porodice stekle veliko bogatstvo, koje im je omoguilo uspon na drutvenoj lestvici. Vii sloj graanstva Maarske u vreme dualizma inilo je oko 800 do 1.000 porodica, ali je njegovoj eliti pripadalo samo 100150 porodica, i to pre svega onih koje su imale najznaajniju ulogu u industriji i bankarstvu. Najvei broj njih (najmanje dve treine) iveo je u Budimpeti. ak i u veem delu dualistikog perioda njihov drutveni status nije bio u skladu sa njihovim ueem u privrednom ivotu zemlje. Davanje najistaknutijim porodicama plemikih titula imalo je i taj cilj da se ovaj nesklad umanji. Novopeeni plemii, iako su se u naelu pridravali graanskih ideala (briga za porodicu, tedljivost, marljivost itd.), trudili su se da prihvate nain ivota stare aristokratije (drutveni ivot, izgradnja palata, zapoljavanje velikog broja posluge itd.). Srednjom klasom u to vreme nazivalo se posedniko plemstvo, koje po poreklu nije pripadalo aristokratiji, ali je raspolagalo velikim posedima, ponekad ak i veim od aristokratskih. Posebna odlika ovog sloja bila je velika uloga u okviru njega i za vreme dualizma opstalog dentrija (istorijske srednje klase), koji je u to vreme u sve veoj 292

meri gubio svoje posede i okretao se slobodnim profesijama i slubenikom ivotu. Time je, u izvesnom smislu, zapoet proces njegovog prelaska u graansku klasu. Ipak je veina pripadnika ovog drutvenog sloja zaostala u procesu izgradnje graanskog drutva. Do prekretnice 19. i 20. veka naziv dentri je postao sinonim za, u ekonomskom smislu, propali drutveni sloj, koji se jo uvek grevito borio za svoj presti. Srednje graanstvo je bilo veoma raznovrsno po svojoj funkciji, poreklu, nacionalnoj pripadnosti, stepenu asimilovanosti i drutvenom poloaju. Ovaj sloj bogate srednje buroazije inilo je nekoliko hiljada porodica. Njemu su pripadali i vii (po poloaju) slubenici u dravnoj i upanijskoj administraciji, kao i mnogi intelektualci. Meu pripadnicima ovog sloja takoe je uoljivo prilagoavanje nainu ivota i normama dentrija, kao to je bio sluaj i kod visokog graanstva i aristokratije. Prema poslednjem popisu pre Prvog svetskog rata (1910), jedna osmina stanovnitva pripadala je sloju sitnog graanstva. Ovaj, po svom broju znaajan sloj, koji su preteno inile zanatlije, sitni trgovci, nii inovnici itd., nije postao osnova razvoja graanskog drutva, jer je u ekonomskom smislu bio slab, a u drutvenom smislu podeljen. Grupa koja se iz ovog drutvenog sloja najvie pribliila graanskim merilima bili su trgovci, dok su u okviru nje nii inovnici predstavljali onu kategoriju koja se najvie zalagala za stari nain ivota i za privilegije. Osnovica drutva je jo uvek bilo seljatvo, koje je u celokupnoj drutvenoj strukturi Maarske bilo zastupljeno sa oko 38%. Po nainu ivota ova klasa je bila jedinstvena, ali je u okviru nje postojalo vie podela. Na primer, veliki jaz je postojao izmeu onih seljaka koji su imali vie zemlje i onih koji su je jedva imali. Bogatije seljatvo, iako se ukljuilo u nastajuu kapitalistiku privredu, nije menjalo ustaljeni nain svog ivot. Njegovi ciljevi su bili postizanje blagostanja u okviru seljakog drutvenog sloja i poveanje poseda. U odreenim krajevima postojanje jakog srednjoseljakog sloja i poseda u osnovi je odredilo karakter privrede. U okviru seljake klase najvie je bilo onih koji su raspolagali sa malo zemlje. Njihovo preivljavanje skoro da je iskljuivo zavisilo od toga kakav je bio prinos u odreenoj godini. Ako su prinosi bili dobri, onda su mogli da izau na kraj, ali ako je rod bio slab, nastajali su glad i nematina. esto je zbog toga (uz uee bezemljaa) ak dolazilo i do veih buna. etvrtinu celokupnog drutva inili su bezemljai i radnici. Godine 1870. je ve 61% celokupne agrarne populacije ivelo od najamnog rada. Ovaj postotak se u kasnijim godinama jo vie poveao. Industrijski proletarijat se razvijao uporedo sa razvojem privrede. I njegov broj se poveavao. Njegov gornji sloj, tj. kvalifikovani radnici, veinom su bili stranog porekla, ili su se regrutovali iz redova propalih zanatlija. Na prekretnici 19. i 20. veka sve je vie bilo onih koji su iz seljakog sloja preli u sloj radnika. Pred Prvi svetski rat oko 60% radnika je radilo u velikim fabrikama i jedna treina je ivela u Budimpeti. O jaanju radnikog sloja svedoe i podaci da su krajem devedesetih godina 19. veka nastali i njihovi prvi sindikati. Ti sindikatu su za vreme krize dualistikog ureenja, posebno poetkom 20. veka, organizovali velike trajkove (1897, 1904, 19051906. itd.), koji su esto slamani uz pomo andarmerije i vojske. U ovim pokretima radnika esto su uestvovali i bezemljai, koji su u tim godinama vie puta uzastopno organizovali tzv. etelake trajkove. Svi ti pokreti su imali jedan cilj poboljanje uslova ivota najniih drutvenih klasa.

Kultura i obrazovanje

293

Iako su Maari za vreme Bahovog apsolutizma, a ak i posle, bili u politikom pogledu u pasivnom otporu prema aktualnom reimu, u periodu 18501867. nastala su mnoga vredna umetnika dela (u knjievnosti, likovnoj i muzikoj umetnosti), pronalasci, remek-dela graevinarstva itd. Iako je u politikom smislu bilo zatije, u umetnosti i nauci je dolo do velike aktivnosti i razvoja. U vreme neoapsolutizma i provizorijuma dolo je i do modernizacije i razvoja (u odreenom smislu) kolskog sistema. Sve je ovo stvorilo potrebne pretpostavke da se posle 1867. ubrzano razvijaju ove delatnosti i kulturno-nauno stvaralatvo. Modernizacija sistema obrazovanja je zapoeta jo u danima posle revolucije. Reforma je, pre svega, odraavala austrijske, odnosno germanizatorske tenje i interese. Obrazovanje je bilo u slubi drave. Maarski kolski sistem, i pored svojih specifinosti, reformisan je po ugledu na austrijski kolski sistem. Obrazovne institucije su bile pod jakom kontrolom drave. Uvedene su organizacione promene i reformisan program, nastavni planovi i celokupan kolski sistem od najnieg do najvieg nivoa. Ovaj novi sistem je u najveoj meri odredio put daljeg razvoja maarskog kolskog sistema u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka. U odnosu na raniji period, on je u mnogo veoj meri obezbedio potrebno kvalifikovano nastavno osoblje, a dravi potrebne kadrove, kako za samu dravnu upravu tako i za potrebe privrede, nauke itd. Naporedo sa jaanjem uticaja drave na celokupan kolski sistem, u to vreme je jaao i uticaj Crkve (posebno katolike) na kolstvo. Zbog toga je u to vreme nastao i svojevrstan paradoks u vreme jaanja graanskih ideja i drutva uporedo je nastajao i sistem konfesionalnih kola (bez obzira na veru i nacionalnu pripadnost), i to posebno u oblasti srednjeg obrazovanja. kolski sistem stvoren pre Nagodbe u osnovi je opstajao i posle velikih reformi za vreme dualizma. Najvei i najznaajniji reformatori kolskog sistema (od osnovnog do univerzitetskog obrazovanja) za vreme dualizma u Maarskoj bili su ministri baron Joef Etve i njegov naslednik Agoton Trefort. Godine 1868. je donet zakon o kolama (38. zakonski lan), koji je predvideo obavezno kolovanje u uzrastu od este do dvanaeste godine. kole (posebno osnovne) su na osnovu zakona dole pod nadzor drave, a nastava, takoe u osnovnim kolama, bila je besplatna. Po zakonu je svaka optina, ako nije bilo konfesionalne kole i ako je bilo najmanje tridesetoro dece izmeu est i dvanaest godina, bila obavezna da osnuje kolu na svoj troak. Jezik nastave je bio onaj koji je bio u slubenoj upotrebi u dotinoj optini. Sprovoenjem ovog zakona, samo u periodu izmeu 1869. i 1890, broj kola povean je sa 13.788 na 16.805, broj uitelja sa 17.794 na 24.908, a pismenost kod mukaraca je porasla sa 40,8% na 66,2%, a kod ena sa 25,01% na 46,49%. Od 1867. do Prvog svetskog rata broj dravnih kola je sa 3,5% porastao na 28%. U vreme Nagodbe, od 1.100.000 dece obavezne da pohaaju nastavu, vie od polovine nije ilo u kolu, dok pred Prvi svetski rat od 2.500.000 dece kolskog uzrasta samo 10%15% nije pohaalo nastavu. Pozitivnim promenama, pre svega u osnovnom obrazovanju, u izvesnoj meri je davala drugo znaenje dopuna zakona o kolama iz 1879, po kojoj je u kole sa nemaarskim nastavnim jezikom kao obavezan predmet uveden maarski jezik. Reforma kolstva se u velikoj meri odnosila i na srednje kole. U to vreme (tj. posle Nagodbe) uvedena je osmogodinja srednja kola. Meu srednjim kolama je postojala izvesna raznolikost, jer su postojale tzv. graanske kole (u izvesnom smislu odgovarale su dananjim strunim kolama-trostepenim), realne gimnazije i klasine gimnazije. Realne gimnazije su davale bolje osnove iz egzaktnih nauka, mada to nije bila redovna 294

praksa. Klasine gimnazije su bile najbolja preporuka za nastavak kolovanja na univerzitetima, i to pre svega u oblasti medicine, prava, drutvenih nauka itd. U drugoj polovini 19. veka se kao zavrna faza kolovanja sve vie ustalila matura. U to vreme se u srednjim kolama prelo na predmetnu nastavu (tj. jedan profesor vie nije predavao vie predmeta nego jedan ili dva). U skladu s tim, mnogo se panje polagalo na obrazovanje uiteljskog i nastavnikog kadra. Zbog toga su na poetku dualizma osnovane mnoge akademije i liceji. U modernizaciji univerzitetske nastave u poetku se najvie panje polagalo na prirodno-tehnike nauke. Tako je ve 1871. u Peti bio osnovan Tehniki fakultet. Godinu dana kasnije (1872) bio je u Kolovaru osnovan i drugi univerzitet u Maarskoj. On je u sebi objedinio pravni, filozofski, medicinski i tehniki fakultet. Tokom sedamdesetih godina medicinski fakultet u Peti je ve po kvalitetu nastave i rezultatima dostigao evropski nivo i standard. Godine 1872. u Peti je osnovana Likovna akademija, a 1875. Muzika akademija. Pored ova dva univerzitetska centra, za vreme dualizma osnovani su jo neki univerziteti i fakulteti (u Zagrebu, Pounu i Debrecinu). Prema statistikim podacima iz 1910, u Maarskoj je bilo tri univerziteta i jo nekoliko posebnih fakulteta, 10 pravnih viih kola (akademija), 46 teolokih viih kola, 245 gimnazija (realnih i klasinih ukupno), 48 privredno-trgovakih strunih kola, 43 umetnike kole i 49 uiteljskih kola (liceja). U drugoj polovini 19. veka naslednici Petefija i Aranja bili su pesnici skromnijih sposobnosti. Mor Jokai je pisao romane u romantiarskom stilu, koji je imao svoje predstavnike i u predrevolucionarnim danima. U drugoj polovini 19. veka nastala su njegova najvea dela, koja su u duhu nacionalnog zanosa opisivala dogaaje za vreme revolucije i neoapsolutizma. Jokai je tokom druge polovine 19. veka bio veoma popularan, jer nije bio samo romanopisac nego je, pored toga, ureivao novine, bavio se politikom itd. Jedan savremenik ga je nazvao predstavnikom nacije. Pored popularnosti u zemlji, Mor Jokai je bio priznat i van granica zemlje. Dobio je mnoga strana odlikovanja, meu kojima je najznaajnije bilo priznanje Francuske akademije. Krajem devedesetih godina 19. veka ga je i srpski kralj Aleksandar Obrenovi odlikovao ordenom Svetog Save. Novine u knjievni ivot je uneo knjievnik (romanopisac i novelista) Kalman Miksat, koji je poeo da naputa dotad prihvaen romantiarski pravac i da pie u duhu realizma. Veliku panju posvetio je i niim slojevima drutva, a kritikovao je propadajui sloj dentrija, pri emu je esto ukazivao na njegovu nesposobnost da se ukljui u nove drutvene tokove. Na poetku dualistikog perioda romantizam je jo bio preovlaujui pravac u pozorinoj, likovnoj i muzikoj umetnosti. U to vreme je, pored ozbiljnih muzikoscenskih dela, poeo uspon, pod uticajem Bea, operete i dramsko-muzikih dela. Taj anr je bio karakteristian za nove drutvene klase, posebno za graanski ukus. Najpoznatiji stvaraoci u ovom anru bili su Ede Sigligeti i Joef Sigeti. ( U to vreme su se pojavile prve, u drutvu opteprihvaene umetnice Lujza Blaha, Mari Jasai, Emilija Marku itd. Dela poznatih slikara tog doba, kao to su bili Viktor Madaras, Bertalan Sekelj, Mor Tan, ula Bencur, prikazivala su velike trenutke maarske istorije u duhu romantizma i imala su velik uticaj na odravanje patriotskog zanosa i svesti o veliini Maara. Bez obzira na povod, ovi slikari su bili autori remek-dela maarskog slikarstva. Do promena je dolazilo i u slikarstvu, jer je moda i najvei maarski slikar 19. veka Mihalj Munkai, osim velikih istorijskih tema, slikao i ono to nije bilo u neposrednoj vezi sa prolou, 295

odnosno na njegovim slikama esto su se pojavljivali obini ljudi. Tako se u maarskom slikarstvu poeo javljati naturalizam. Kulturna slika poslednje treine 19. veka u Maarskoj pomalo je liila na onu sa poetka veka. Iako su se pojavljivali novi pravci, preovlaivao je u najveem delu romantizam, mada je ve bio u opadanju. Pri tome se kultura irila i meu niim slojevima drutva, iako su se oni u kulturnom smislu zadovoljavali delima manje umetnike vrednosti. Na prekretnici 19. i 20. veka, pod uticajem Zapada i zapadnih delova Monarhije, dolo je do promena u strukturi kulturnog stvaralatva i do sve veeg uticaja novih pravaca. Kako se menjala struktura drutva, tako su i kulturno-umetniki i nauni ivot postajali sloeniji i slojevitiji. Pored ve poznatih pravaca (plemikoromantiarskog i narodno-klasicistikog), javljali su se novi graanski pravci. Do najveih promena i vrenja dolo je u knjievnosti. Predstavnici novog vremena, kao to su bili Endre Adi, Ferenc Herceg, Geza Gardonji, igmond Moric, Mihalj Babi, Dee Kostolanji i drugi, sve su se vie suprostavljali tradicionalnim shvatanjima. U njihovim delima vea panja posveivana je niim slojevima drutva i graanskim idejama koje su nastojale da prekinu sa starom tradicijom dominacije plemstva i da utiu na drutvene promene. Knjievnici novih pravaca su u svojim delima, pre nego to su to mnogi politiari i uticajni ljudi shvatili, upozoravali na potrebu korenitih promena i transformaciju drutva kako bi ono moglo odgovoriti novim izazovima i preiveti. Novi talasi su, pored knjievnosti, zahvatili i muziku umetnost. Pojavom umetnika kao to su bili Bela Bartok, Zoltan Kodalj, Jene Hubai i drugi, poelo je prilagoavanje maarske muzike umetnosti zapadnim normama, uz odravanje i ugledanje na izvorne (narodne) oblike muzikog stvaralatva. U likovnoj umetnosti su se pojavili prvi pripadnici impresionizma. Najpoznatiji predstavnici tog pravca bili su Karolj Ferenci, Pal Sinjei Mere. Jano Vasari je imao velik uticaj na odomaenje secesije u Maarskoj poetkom 20. veka, dok je Karolj Kerntok, sa Joefom Ripl Ronaijem, uticao na pojavu avangarde u maarskoj umetnosti. U doba dualizma snano se razvijala i nauka u Maarskoj. Pod uticajem nemake, francuske i engleske nauke, razvijale su se u Maarskoj drutvene nauke, pre svega pravo, istorija i lingvistika. Novinu su u naunom ivotu predstavljale prirodne nauke, koje su se, u odnosu na drutvene, jae razvijale u drugoj polovini 19. i poetkom 20. veka. Fiziar i matematiar svetskog glasa, baron Lorand Etve, sin Joefa Etvea, svojim pronalascima i rezultatima doprineo je ubrzanju razvoja tehnikih nauka. On je tokom svog naunopedagokog rada na Univerzitetu u Budimpeti (iji je rektor bio krajem 19. veka) stvorio pravu kolu fiziara i matematiara, iz koje su izali veliki naunici kao to su Jano Nojman, Leo Silard, Jene Vigner i drugi, koji su tokom 20. veka imali presudan uticaj na razvoj matematike i atomske fizike. Iz oblasti prirodno-tehnikih nauka znaajni su bili pronalasci Tivadara Pukaa (telefonska centrala), Donata Bankija (karburator) i Kalmana Kandoa (elektrina lokomotiva). Pored pomenutih oblasti, pri kraju 19. veka i medicinska nauka je dostigla svetski glas. Njeni najznaajniji predstavnici su bili Frie Koranji, Jano Balaa, Endre Hee i drugi. Izdavaka delatnost u Maarskoj takoe je bila u usponu. Krajem 19. veka izala je Velika enciklopedija Palas (Pallas Nagy Lexikona) u esnaest tomova, a na poetku 20. veka poela je da izlazi enciklopedija Revai (Rvai Nagy Lexikona), koja se pojavila u dvadeset jednom tomu (poslednji tomovi su se pojavili tek dvadesetih godina 20. veka). Ove enciklopedije su bile na nivou svetskih enciklopedija (nemakih, engleskih, francuskih, austrijskih itd.). Godine 1892. u Maarskoj su izlazila 734 lista i asopisa. Od 296

tog broja 526 je izlazilo na maarskom, a ostali na drugim jezicima. Meu tim listovima i asopisima, 103 su bile politike novine, 224 lokalni listovi, 81 knjievni i 310 struni asopisi itd.

Period Prvog svetskog rata (19141918)

Iako Austrougarska nije bila, kako su je mnogi nazivali, tamnica naroda, do poetka 20. veka nastala je takva situacija da su njeni narodi (bar vei deo) hteli da je se oslobode. Pogodna prilika za ostvarenje tih tenji je nastala tokom Prvog svetskog rata i pobedom sila Antante. Velike sile su se godinama pripremale za odluan okraj. Atentat u Sarajevu, juna 1914, u kojem su ubijeni nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga, bio je samo povod za rat (koji je u istoriju uao pod imenom Prvi svetski rat). U prvi mah vest o atentatu je odjeknula vie kao senzacija, ali su krugovi u Austrougarskoj raspoloeni za rat, iji je voa bio ef generaltaba Konrad fon Hecendorf, hteli da iskoriste priliku za obraun sa Srbijom, za ta su se godinama pripremali. Bez obzira na to to su oni dobili podrku nemakih militaristikih krugova, Monarhija se jo mesec dana dvoumila da li da pokrene ratnu maineriju. Tome se naroito suprotstavljao predsednik maarske vlade, grof Itvan Tisa, jer je znao da e Srbiji pomoi velike sile. Sa tog stanovita Tisa je negativno ocenio meunarodni poloaj i mogunost za uspeh Austrougarske u sukobu sa Srbijom. Naime, smatrao je da je na Balkanu jedini pouzdan saveznik Dvojne monarhije Bugarska, koja je posle balkanskih ratova bila iscrpljena. U isto vreme pribojavao se i od Nemaca, jer je smatrao da podravaju Rumuniju, koja je polagala pravo na neke teritorije Maarske (Erdelj). Tek kad su ga Nemci u to razuverili i kad su na njega izvrili pritisak, Tisa je odustao od protivljenja i na sednici austrougarske zajednike vlade (19. jula) pristao na slanje ultimatuma Srbiji, koji je zapravo znaio objavu rata. Vlada Nikole Paia ultimatum Austrougarske, meutim, nije odbila zato to nije imala veze s atentatorima nego zato to su je na to nagovorile Rusija i Francuska, obeavajui joj pomo u sluaju napada. Austrougarska je Srbiji objavila rat 28. jula 1914. Njena dunavska flota je operacije zapoela jo te noi. Beograd je bio bombardovan. Pretposlednjeg dana jula, skoro u isto vreme, Rusija i Austrougarska su izdale naredbu za mobilizaciju. Za dva dana i Nemaka je zapoela mobilizaciju i objavila rat Rusiji, a 3. avgusta Francuskoj. Monarhija je Rusiji objavila rat 5. avgusta. Istog dana nastalo je ratno stanje izmeu Nemake i Engleske, a nedelju dana kasnije i izmeu Engleske-Francuske i Austrougarske. Odjek sarajevskih pucnjeva je poetkom avgusta u potpunosti utihnuo pred topovskom paljbom armija, klicanjem masa ratu, ratnih razaranja itd. Poetak rata i u Maarskoj, kao i u mnogim drugim evropskim zemljama, naiao je na odobravanje javnosti. Mase ljudi, obuene u vojnike uniforme, krenule su na front, uverene u brz povratak, sa pesmom i okiene cveem. Ovo veliko oduevljenje je ve posle nekoliko nedelja i meseci splasnulo. Armije austrougarske vojske su na samom poetku rata (zbog neopremljenosti i loeg rukovoenja) doivele neuspehe, pre svega u Srbiji (Cerska i Kolubarska bitka) i na Istonom frontu. Tek uz pomo nemake armije uspele su da zaustave prodor ruskih snaga u zimu 1914/1915. i da tokom 1915. zauzmu Srbiju. Tokom 1915. centralne sile (Nemaka, Austrougarska, Bugarska i Turska) na Istonom i Balkanskom frontu postigle su uspehe, ali nije im polo za rukom da ove uspehe iskoriste za svoje ciljeve. Ve 1916, u poznatoj ofanzivi Brusilov, ruske snage su 297

potisnule austrougarsku vojsku, posle ega je i Rumunija ula u rat i upala u Erdelj. Nemaka je ponovo pruila pomo Monarhiji, Rumunija je potisnuta i bila je prinuena na primirje. U godini 1917. poloaj centralnih sila, istupanjem Rusije, na kratko je postao povoljniji, ali je ulaskom Sjedinjenih Amerikih Drava u rat stanje za njih ponovo postalo teko, bez obzira na to to su Nemaka na Zapadnom frontu, a Austrougarska na Italijanskom frontu postigle manje uspehe. Od te godine sve se vie pokazivala nadmo Antante u ljudstvu i ekonomskim mogunostima. Austrougarska, koja je od prve godine rata doivljavala velike gubitke u ljudstvu i materijalnim dobrima, do kraja 1917. je bila iscrpljena. Dezertiranje i pobune su u njenoj vojsci uzimale sve veeg maha, to je negativno delovalo na moral ljudi. Istovremeno sa tekoama na frontu, tekoe su se pojavile i u samoj zemlji. Civilno stanovnitvo bilo je ugroeno. Vanije fabrike su bile preusmerene na ratnu proizvodnju, te su bile stavljene pod nadzor vojske. Ve u prvoj godini rata javili su se problemi u snabdevanju stanovnitva ivotnim namirnicama, ogrevom i drugim potreptinama. Poela je da cveta crna berza. Proizvodnja penice 1916. je koliinski dostizala samo dve treine predratne proizvodnje, a 1918. ova proizvodnja je opala na polovinu predratne proizvodnje. Vlada je uskoro poela da sprovodi rekviriranje osnovnih namirnica, to se negativno odrazilo na seosko stanovnitvo, ali nije reilo ni probleme snabdevanja gradskog stanovnitva, ak ni putem bonova. Poloaj zaposlenih, prvenstveno onih koji su iveli od plata, bio je veoma teak. Inflacija je uzela ogromne razmere. Za vreme rata koliina papirnog novca je porasla za petnaest puta. Inflaciju su podsticali i javni ratni zajmovi, kojih je za etiri godine drava raspisala osam. Ratni invalidi i porodice poginulih vojnika su dobijali minimalnu pomo. Prema svojevremenim raunicama, realna vrednost zarade radnika u ratnim godinama iznosila je samo oko 50% predratne zarade, a realna zarada dravnih slubenika oko 40% njihove predratne zarade. Pod uticajem krize, nematine i nekih spoljnih dogaaja (ruskih revolucija, posebno Oktobarske), sve vie se menjalo raspoloenje masa u Maarskoj. Od kraja 1916. sve je bila uoljivija, bilo u parlamentu ili na ulici, prisutnost socijaldemokrata i graanskih radikala (iji je voa bio grof Mihalj Karolji). U Maarskoj su demonstracije i trajkovi bili sve masovniji i zahtevalo se zakljuivanje primirja sa zapadnim silama. Dana 21. novembra 1916, u 86. godini ivota, umro je car i kralj Franc Jozef I. Svojom Monarhijom i svojim narodima vladao je 68 godina kao austrijski car i 49 godina kao maarski kralj. Njegovom smru zavrila se epoha koja je zapoela sredinom 19. veka takoe u ratu, ali u kojoj je posle izvesnog vremena nastao period mira i razvoja. Monarhija je u trenutku smrti starog monarha bila u veoma tekom poloaju. Smrt Franca Jozefa je u narednom periodu samo ubrzala konani raspad Austrougarske. Njegov naslednik na prestolu bio je Karlo IV (kao maarski kralj, dok je kao austrijski car bio Karlo I). Bio je mlad i neiskusan, ali i nedovoljno energian. Odmah po stupanju na presto obeao je korenite reforme svojim podanicima, i to da bi sauvao svoje nasledstvo. U isto vreme shvatio je da se to jedino moe izvesti ako zapone pregovore o primirju. Njegova obeanja o reformama, meutim, nisu ispunjena, a njegovi pokuaji u kontaktima sa silama Antante radi zakljuivanja primirja bili su neuspeni. Najvei rezultat koji je postigao i to je nailo na odobrenje masa bilo je smenjivanje Itvana Tise, juna 1917, sa mesta predsednika maarske vlade. Tisini naslednici su ipak nastavili njegovim putem, i sve do kraja rata do ozbiljnih promena, posebno na unutranjem planu, nije dolo. 298

Poslednja ratna godina je u svakom pogledu (politikom i vojnom) najavljivala raspad Austrougarske. Januara 1918. objavljeno je poznatih 14 taaka amerikog predsednika Vudroa Vilsona. U njihovoj doslednoj primeni voe Monarhije, u izvesnom smislu, videle su mogunost spasa za Monarhiju, dok su ih njene narodnosti veinom odbacivale, odnosno njihove voe su se takoe pozivale na one delove koji su odgovarali njihovim ciljevima i interesima (otcepljenje od Monarhije i stvaranje samostalnih drava). Te zahteve vodeih politiara narodnosti potkrepljivali su i tajni sporazumi sa poetka rata po kojima su bile obeavane teritorije Austrougarske buduim dravama Rumuna, eha i Slovaka, Junih Slovena itd. U to vreme skoro nijedan dan u Maarskoj, a i ire u Monarhiji, nije proao bez pobuna ili velikih trajkova i demonstracija. Najirih razmera bile su februarska pobuna mornara u austrougarskoj ratnoj luci Kotor, koju je uguio komandant flote na Jadranu, kontraadmiral Miklo Horti, zatim pobuna vojske u Peuju 20. maja, koja je uguena posle jednodnevne borbe. U poslednjoj godini rata dolo je i do progona nekih organizacija i stranaka koje su propagirale mir i defetizam. Tokom 1917 (od smene Itvana Tise) i 1918. stalne su bile i krize vlada. Tisu je zamenila vlada grofa Morica Esterhazija, koja je opstala samo dva meseca. Posle toga vladar je za predsednika maarske vlade imenovao iskusnog starog politiara andora Vekerlea, koji je u vremenu izmeu 20. avgusta 1917. i 23. oktobra 1918. tri puta davao ostavku i tri puta ga je vladar ponovo postavljao na tu funkciju. Poetkom aprila 1918. predstavnici narodnosti Austrougarske na svojoj konferenciji u Rimu doneli su deklaraciju, izjasnili se protiv opstanka Monarhije i izrazili elju za osnivanje svojih nezavisnih drava. Ova deklaracija je imala veliki uticaj na sile Antante da prihvate koncepciju Francuske da Austrougarsku treba razbiti i na njenim ruevinama stvoriti nove nezavisne drave (pod uticajem, pre svega, Francuske), kako bi se stvorila brana (cordon sanitaire) protiv mogueg prodora nastajueg Sovjetskog Saveza. U isto vreme nove drave bi imale i tu ulogu da onemogue eventualno jaanje i prodor (pre svega na jugoistok) budue revanistiki nastrojene Nemake. eki i slovaki politiari su ve 1916. osnovali svoje Nacionalno vee, a tokom 1918. slina vea osnovale su i ostale narodnosti. Tokom 1918. reali su se neuspesi austrougarske vojske na Italijanskom i na Balkanskom frontu. Poetkom avgusta snage Antante su probile i nemake linije, kako na Zapadnom tako i na Balkanskom frontu. Raspad je bio neminovan. Od lanica saveza centralnih sila septembra 1918. oruje su prvo poloili Bugari, zatim su u oktobru kapitulirali Turci. Posle toga, pod komandom francuskog generala Frane Deperea, saveznici su krenuli prema Ugarskoj. Rat se bliio kraju. Cena ratovanja na strani centralnih sila za maarsku dravu bila je vie nego katastrofalna. Gotovo polovinu vojske Dvojne monarhije tokom rata inili su dravljani Ugarske (za period 19141918. to je znailo 3.800.000 ljudi). Od ukupno za rat utroenih 70 milijardi kruna, Maarska je dala 25 milijardi. Gubici u ljudstvu iznosili su ukupno 2.138.496 ljudi, od kojih je 380.774 umrlo, 743.359 je ranjeno, 399.555 je nestalo, a 614.808 je palo u zarobljenitvo.

299

4. MAARSKA U 20. VEKU Izmeu dvaju svetskih ratova

Revolucije 19181919.
U jesen 1918. Austrougarska monarhija se raspadala. Maarski parlament, na svom poslednjem zasedanju 16. oktobra 1918, raspravljao je o budunosti Maarske. Tom prilikom Mihalj Karolji je izjavio: Rat smo izgubili. Sada je vano da i mir ne izgubimo. Mnogi poslanici nisu ga dovoljno sluali i razumeli. Do odreenog otrenjenja meu njima dolo je ve sutradan, kada je Itvan Tisa i sm morao da prizna: Izgubili smo rat! Njegove rei oznaile su kraj jedne epohe. Meutim, maarsku dravu i narod tek su ekala nova iskuenja. Rat je ostavio dubok trag u ekonomskom i politikom smislu. Maarska je delila sudbinu poraenih u Prvom svetskom ratu i mnoga zbivanja na njenom prostoru narednih godina odredila su njenu budunost i sudbinu. Odluku sila pobednica da se razbije vienacionalna Austrougarska monarhija, na principima Vilsonovih 14 taaka o stvaranju etniki istijih drava u Evropi, sa posebnim oduevljenjem prihvatili su slovenski narodi koji su iveli na prostoru Austrougarske. U Pragu je 14. oktobra 1918. usvojena Deklaracija nezavisnosti, a 28. oktobra u gradu je vlast preuzelo Narodno vee koje je, istoga dana, proglasilo otcepljenje od Austrougarske. Samo dva dana kasnije i Narodno vee Slovake donelo je odluku o raskidu dravnopravnih odnosa s Ugarskom i prikljuenju ekoj. U Zagrebu je 6. oktobra obrazovano Narodno vijee. Hrvatski sabor je zasedao krajem istog meseca i doneo znaajnu odluku da se Hrvatsko-ugarska nagodba iz 1868. proglaava nitavnom. Dalmacija, Hrvatska i Slavonija sa Rijekom bile su nezavisne drave u odnosu na Ugarsku i Austriju. Odlueno je i da se ove teritorije prikljue buduoj jugoslovenskoj dravi koja se stvarala. Na Velikoj narodnoj skuptini, 25. novembra u Novom Sadu, odlueno je da se Banat, Baka i Baranja prikljue Kraljevini Srbiji, dok je Velika narodna skuptina Erdelja, u Alba Juliji 1. decembra, donela odluku da se ova teritorija ujedini sa Rumunijom, bez obzira na nacionalnu strukturu stanovnitva. Istoga dana stvorena je i prva jugoslovenska drava Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. U Beu su ulagani napori da se na kraju rata spase ono to se spasti nije moglo. Karlo IV je 16. oktobra proglasio Austriju saveznom dravom, dok su Maari, u Budimpeti 25. oktobra, obrazovali Maarsko narodno vee pod vostvom grofa Mihalja Karoljija, u cilju ostvarenja maarske nacionalne nezavisnosti. Vee je zahtevalo trenutno potpisivanje mira i okonanje ratnih sukoba, agrarnu reformu i davanje odreenih prava nacionalnim manjinama, posebno slovenskim. Nekoliko dana kasnije obrazovan je i Izvrni odbor, u koji su uli iz Karoljijeve partije Dee Abraham, Tivadar Baanji, Jano Hok, Zoltan Janoi, Marton Lovasi; socijaldemokrati Vilmo Bem, Erne Garami, andor Garbai, igmund Kunfi, Jakab Veltner i graanski radikali Lajo Biro, Oskar Jasi, Lajo Purjes i Pal Sende. Maarsko javno mnjenje smatralo je tada da e Mihalj Karolji kao liberalni politiar zameniti andora Vekerlea, ali je kralj za predsednika vlade imenovao grofa Janoa Hadika. Pod pritiskom narodnog nezadovoljstva, Karlo IV je morao da popusti i 31. oktobra 1918. zatraio je od Karoljija da formira novu vladu. Istoga dana, revoltirano i nezadovoljno stanovnitvo Budimpete ubilo je grofa Itvana Tisu, nekadanjeg 300

predsednika vlade, koji je simbolizovao dualistiko vreme sa kojim je nova maarska drava posle poraza u ratu elela da raskine. Tim inom otpoela je u Maarskoj buroasko-demokratska revolucija, nazvana revolucijom jesenjih rua, i stvorena je Maarska Demokratska Republika. Oko trideset hiljada naoruanih radnika i graana Budimpete, zajedno sa pripadnicima ranije osnovanog Vojnog vea, uspeli su da zauzmu sve znaajnije strateke objekte u glavnom gradu Maarske. Nova vlast je elela da sauva graanski poredak i sprei irenje i produbljivanje revolucije i sleva i zdesna, posebno poetkom 1919. kada se osnivaju nacionalistike organizacije: MOVE Magyar orszgos vder egylet (Udruenje za odbranu maarske drave), koju je osnovao 22. februara ula Gembe, zatim EME bred magyarok egyeslet (Udruenje probuenih Maara) i Partija maarskog jedinstva, koju je obrazovao konzervativni politiar Itvan Betlen. Revolucionarne demokratske snage su ipak trijumfovale, a posle etrdesetosmake revolucije u 19. veku prvi put je obrazovana maarska vlada. Mihalj Karolji je bio najistaknutija linost levog krila opozicionih snaga u Parlamentu i osniva etrdesetosmake nezavisne stranke koja je jo 1916, prilikom osnivanja, zahtevala samostalnost Maarske, socijalne i demokratske reforme i okonanje rata. Jedan od najznaajnijih programskih ciljeva bio je da se po svaku cenu sauva teritorijalni integritet Ugarske. Kao vrsni politiar pokuavao je da uspostavi saradnju s ostalim politikim strankama, posebno sa Radikalnom strankom, na ijem elu je bio Oskar Jasi, dobar znalac nacionalnog pitanja. U to vreme on pie i objavljuje knjigu O budunosti Monarhije. Njegove osnovne ideje bile su preureenje Austrougarske na federalnom i demokratskom principu. Predlagao je da se Monarhija reorganizuje stvaranjem pet nacionalnih drava Austrije, Maarske, eke, Poljske i Ilirije, koja bi imala pijemontsku ulogu da objedini balkanske drave. Znaajna politika snaga bila je i Socijaldemokratska partija Ugarske, koja je kroz svoje glasilo Narodni glas propagirala potrebu raskida sa starim dualistikim sistemom, potpisivanje mira sa silama Antante i garantovanje principa samoopredeljenja narodnostima. Austrougarska, svesna svog tekog poraza u ratu, jo poetkom oktobra 1918. preduzela je poslednje diplomatske pokuaje. Ministar inostranih poslova Itvan Burijan poslao je notu Vilsonu, zahtevajui povoljnije reenje za Monarhiju. Meutim, Vilsonov odgovor od 18. oktobra zapeatio je sudbinu Austrougarske. U Padovu je 31. oktobra stigla austrougarska vojna delegacija i zatraila od sila Antante primirje, koje je i zakljueno 3. novembra 1918. Nekoliko dana kasnije, 11. novembra, i Nemaka je bila prisiljena na kapitulaciju, ime je Prvi svetski rat bio zavren. Bilo je to veliko olakanje za mnoge u Maarskoj kojima je bilo dosta rata i haotinog stanja. I pored postojanja ekstremnijih nacionalistikih struja, koje je poetkom januara Mihalj Karolji uspevao u odreenom smislu da paralie, kao i sve izraenijih levih opcija, veina je spas traila ba u Karoljiju, koji je imao odreeni uticaj na Zapadu. Stvaralo se raspoloenje da je jedino on sposoban da obezbedi pravedan mir za Maarsku ako se ona transformie u demokratsku i neutralnu republiku. Dolaskom Karoljija na vlast i pobedom buroasko-demokratske revolucije, liberalna maarska buroazija, u savezu sa socijaldemokratima, elela je da potpuno raskine s ostacima feudalnih odnosa i da omogui maarskom drutvu bri kapitalistiki razvoj. Kada se srpska vojska poetkom novembra pripremala da pree Savu i Dunav i krene prema severu, grof Mihalj Karolji otputovao je u Beograd da se sretne sa francuskim generalom Frane Depereom. Sedmog novembra obavestio ga je da je 301

stvorena nova demokratska Maarska i zahtevao da Francuska ne odobri ulazak vojnih snaga okolnih malih drava na njenu teritoriju. Meutim, maarska delegacija nije bila u poziciji da diktira uslove, jer su, podrani od Francuza, esi, Rumuni i Jugosloveni imali svoje odreene teritorijalne zahteve. Za maarsku stranu bilo je posebno vano da se potpie vojno primirje, to je 13. novembra i uinio general Bela Linder. Prema njemu, maarske trupe trebalo je da se povuku severno od linije reke Mori, Baje i Peuja. Do ovih granica stigla je srpska vojska, ali prema Maarskoj sa severa nadirala je slovaka, a s istoka rumunska vojska. Maarski parlament je 16. novembra proglasio Maarsku Demokratsku Republiku. Od kralja Karla IV je zatraeno da abdicira, ali on je samo dao obeanje da se izvesno vreme nee baviti dravnim poslovima. Maarska je krajem 1918. i poetkom 1919, pritisnuta vojnom blokadom, doivljavala duboku politiku i drutveno-ekonomsku krizu. U zemlji je bila velika nezaposlenost, privreda je bila razorena, a vane sirovine za oivljavanje mnogih industrijskih grana su nedostajale. Karoljijeva vlada pokuavala je da demokratskim i socijalnim merama smiri unutranje nezadovoljstvo, posebno seljatva. Vlada se u to vreme suoavala i sa politikom krizom. Sredinom decembra 1918. jaaju desne snage u samoj Karoljijevoj partiji, te su njeni pripadnici Tivadar Baanji i Marton Lovasi napustili vladu. Tada je dolo do prve krize. Jo izraenija kriza nastupila je sredinom januara 1919, kada su i socijaldemokrati zahtevali vei uticaj, a reenje je pokuano da se nae imenovanjem nove vlade, sa Deneom Berinkeijem na elu. Voa Stranke malih posednika Itvan Sabo Naatadi postao je ministar narodne privrede i imao je teak zadatak da sprei nezadovoljstvo seljaka zbog odugovlaenja sprovoenja agrarne reforme. Posebno znaajno za Karoljijevu vladu bilo je i povlaenje Oskara Jasija zbog neuspele nacionalne politike. Iako je Mihalj Karolji proglaen za predsednika Republike, prilike u Maarskoj se nisu stabilizovale. I pored porasta revolucionarnog raspoloenja, ipak je postojala nada da e sile Antante izai u susret novoj demokratskoj Maarskoj. Boljeviziranje narodnih slojeva pod uticajem Oktobarske revolucije u Rusiji bilo je sve primetnije. Naime, posle potpisivanja separatnog mira u Brest-Litovsku 3. marta 1918. izmeu sovjetske Rusije i centralnih sila vie desetina hiljada Maara ostalo je u Rusiji da se bori u redovima Crvene armije, a 24. marta osnovana je i maarska sekcija Komunistike partije Rusije, da bi deset dana kasnije bilo pokrenuto partijsko glasilo Socijalna revolucija. Posle okonanja Prvog svetskog rata mnogobrojni povratnici s Istonog fronta postali su propagatori komunistikih ideja i zagovornici izgradnje sovjetske vlasti. Komunistika partija Maarske osnovana je 24. novembra 1918. Sedmog decembra u Budimpeti je pokrenut i list Crvene novine radi irenja boljevikih ideja. Ve 11. marta 1919. socijaldemokrati i maarski komunisti poinju da pregovaraju. Tom prilikom je Bela Kun izloio deset taaka kao osnovu budue saradnje i ujedinjenja ove dve partije. Nova partija dobila je ime Socijalistika partija Maarske (Magyarorszgi Szocialista Prt). Poetkom 1919. Karoljijeva vlada bila je suoena sa sve izraenijim socijalnim nezadovoljstvom, ali i pritiskom pobednikih sila da se likvidira boljeviki pokret. Da bi se pomoglo francusko-britanskoj intervenciji protiv sovjetske Rusije, prema odlukama Mirovne konferencije u Parizu, trebalo je stvoriti neutralnu zonu du maarsko-rumunske granice, o emu je Karoljija obavestio 20. marta francuski vojni predstavnik u Budimpeti, pukovnik Viks. Prema Viksovoj noti upuenoj Maarskoj, trebalo je da 302

Maarska povue svoje trupe oko pedeset kilometara na zapad. Karoljijeva vlada, ne pristajui na to, podnela je neopozivu ostavku. Sutradan je uhapen Bela Kun. Meutim, nezadovoljstvo naroda i sve izraenije revolucionarno raspoloenje masa doveli su do toga da se istoga dana proglasi Maarska Sovjetska Republika, koja e postojati samo 133 dana. Obrazovan je 21. marta Revolucionarni savet, sastavljen od socijalista i komunista, na ijem elu je bio socijaldemokrata andor Garbai. Meutim, najznaajnija linost postaje tridesettrogodinji Bela Kun, koji je postao narodni komesar za spoljne poslove. U to vreme se mislilo da bi revolucionarna Maarska mogla biti posrednik izmeu boljevikog Istoka i demokratskog Zapada. U svom revolucionarnom zanosu maarski boljevici su verovali da se komunistiki reim mnogo bre moe uspostaviti u njihovoj dravi, koja je u svakom pogledu bila razvijenija od carske, ali i sovjetske Rusije. Od prvih dana postojanja Maarske Sovjetske Republike preduzimane su revolucionarne mere po ugledu na Oktobarsku boljeviku revoluciju. Jedna od prvih mera bila je nacionalizacija privatnih rudarskih, industrijskih i trgovakih preduzea sa preko dvadeset zaposlenih. Na njihovo elo postavljeni su komesari, a obrazovani su i takozvani fabriki sovjeti koji su preuzeli upravljanje fabrikama. Revolucionarna vlast preuzela je i kontrolu sudskih organa, koji su iskljuivo sluili spreavanju kontrarevolucionarnih aktivnosti. Dvadeset osmog marta, radi reavanja stambenog problema radnitva, posebno u Budimpeti, donet je dekret o rekviziciji stanova. Ova mera posebno je pogodila maarsko plemstvo, jer su njihovi stanovi sada davani radnicima na koritenje uz nisku zakupninu. Donet je i dekret o podravljenju kolstva. Tada je u Maarskoj bilo 80% verskih osnovnih kola i 65% privatnih srednjih kola. Meutim, ove odluke nisu mogle da se sprovedu zbog kratkog trajanja Maarske Sovjetske Republike. Revolucionarne ideje prihvatili su i mnogi maarski intelektualci koji su imali evropski ugled, meu kojima i er Aleksi, Lajo Filep, Geza Gardonji, Dee Kostolanji, Ana Lesnai i mnogi drugi. Za resor nauke i kulture, u poetku, bio je zaduen igmund Kunfi, da bi te poslove kasnije preuzeo er Luka. Jedno od najosetljivijih pitanja maarskog drutva bilo je reenje agrarnog pitanja. S tim je morala da se suoi i Karoljijeva vlada. Da bi se smirio, u odreenom smislu, revolucionarni bunt seljatva, i sam Karolji je ve 23. februara 1919. rasparao svoje imanje i podelio zemlju siromanim seljacima. Zbog toga su ga politiki protivnici, ali i pristalice, nazvali crvenim grofom. Nova revolucionarna vlada, pod pritiskom socijalnih nezadovoljstava, prila je nacionalizaciji velikih poseda i odredila zemljini maksimum od 55 hektara. U to vreme i antiboljevike snage u Maarskoj su poele da se organizuju. Stvoren je 12. aprila 1919. Antiboljeviki komitet, s Itvanom Betlenom na elu. Ove kontrarevolucionarne snage okupile su se u Segedinu. Znaajnu ulogu imao je grof ula Karolji, a 6. juna njima su se prikljuili i Miklo Horti i Pal Teleki. Maarska Sovjetska Republika delovala je u sloenim uslovima, ugroena, pre svega, antiboljevikim stavom pobednikih sila, ali i susednih drava. Rumunija i ehoslovaka su bile veoma zainteresovane za vojnu intervenciju, a nova jugoslovenska drava ostala je po strani. Ona je ak izjavila da vojne snage bez potrebe nee angaovati, ali je ipak grupisanjem znatnijih vojnih snaga u graninom regionu vrila odreeni pritisak na zbivanja u Maarskoj.

303

Napad na Maarsku Sovjetsku Republiku otpoeo je tako to su francuske trupe umarirale u Hodmezevaarhelj i Mako. Iskoristivi ovu situaciju, rumunske jedinice prele su demarkacionu liniju 16. oktobra 1919. Ne nailazei na vei otpor, ve 19. oktobra zauzele su Satmarnemet, Navarad i Arad, 23. oktobra Debrecin, a 24. oktobra ulu. Dvadeset sedmog oktobra pridruile su im se i ehoslovake trupe. Kada je ehoslovaka saznala da su Rumuni zauzeli ap u Karpatskoj Ukrajini, to je bila njena interesna teritorija, i ona je krenula u frontalni napad. Drugog maja srele su se ehoslovake i rumunske trupe, a izmeu njih su saveznike snage uspostavile demarkacionu liniju. Rumuni su bili spremni, posle dolaska na levu obalu Tise, da nastave napad i na Budimpetu, kako bi time opravdali svoje teritorijalne zahteve prema Erdelju i Banatu. Komandant na frontu prema Rumuniji, socijaldemokrata Vilmo Bem, nije mogao da se odupre pritisku rumunske vojske, a dolo je i do odreenog razlaza izmeu socijaldemokrata i komunista. Socijaldemokrati su zahtevali od Izvrnog sovjeta likvidaciju diktature proletarijata. Meutim, fabriko radnitvo Budimpete i veih industrijskih gradova zahtevalo je da se borba nastavi i da se stvori nova crvena vojska. Revolucionarna boljevika vlada otpoela je da organizuje vojne jedinice. U poetku je raspolagala sa oko 25.000 vojnika, da bi do poetka juna uspela da naorua oko 200.000 vojnika. Glavni vojni zapovednik postao je Vilmo Bem, a naelnik generaltaba Aurel tromfeld. Maarska Crvena armija, spasavajui svoj pokuaj boljevizacije kroz otpor rumunskim, ehoslovakim i francuskim intervencionistikim trupama, krenula je u protivnapad, u nameri da se sastane sa sovjetskom armijom od koje je oekivala pomo. Snanom vojnom akcijom ak je uspela 21. maja 1919. da povrati Mikolc. Konsolidujui svoje revolucionarne vojne snage, maarska Crvena armija uspela je 6. juna da ue u Koice, a deset dana kasnije u Preov, gde je proglaena Slovaka Sovjetska Republika. Obrazovan je 28. juna i Izvrni revolucionarni komitet, s Antonijem Januekom na elu, koji e veoma kratko trajati. Maarska Sovjetska Republika doivljavala je teke trenutke sredinom jula 1919. Usled politikog i vojnog pritiska morala se povlaiti. Rumunske trupe izmeu 28. i 30. jula prele su Tisu i krenule prema Budimpeti. U glavnom gradu Maarske nastao je haos. Prvog avgusta, na sednici budimpetanskog Sredinjeg radnikog saveta, objavljena je ostavka revolucionarne vlade. Za mandatara nove vlade imenovan je ula Pajdl, ali je ona radila samo nekoliko dana. U noi izmeu 3. i 4. avgusta u Budimpetu su umarirale rumunske trupe i diktatura proletarijata u Maarskoj je okonana. Bela Kun i ostali rukovodioci maarske boljevike revolucije morali su se povui, prvo u Be, a kasnije u Moskvu, dok je Tibor Samueli, koji se zalagao da revoluciju treba nastaviti po svaku cenu, naen ubijen na austrijsko-maarskoj granici. Bela Kun je emigrirao u Sovjetski Savez. Radio je u Kominterni, ali je 1936. traio da pree na drugi posao. Staljin mu je izaao u susret i neko vreme bio je zaposlen u izdavakom preduzeu, ali je 1937. uhapen. Dugo se smatralo da je umro prirodnom smru novembra 1939. Meutim, novija istraivanja potvruju da je on, kao i mnogi drugi boljeviki revolucionari, streljan. Bilo je to 29. avgusta 1938. Supruga Irena, sin Miklo i erka Agne vratili su se u Maarsku 1960. Dogaaji vezani za postojanje i ukidanje Maarske Sovjetske Republike i danas su predmet ozbiljnih istoriografskih istraivanja usmerenih, pre svega, na traenje uzroka njenog tako brzog kraha. Meutim, tome je znatno doprineo odnos velikih pobednikih sila, koje su krojile sudbinu Evrope 1919. godine u Parizu. 304

Trijanonski mirovni ugovor i dolazak Mikloa Hortija na vlast

Pariska mirovna konferencija otpoela je januara 1919, sa zadatkom da pripremi mirovne ugovore sa poraenim zemljama, meu kojima je bila i Maarska, i da odredi nove dravne granice. Trebalo je zauzeti i stav prema dogaajima u sovjetskoj Rusiji, ali i irenju boljevikih ideja prema Zapadu. U cilju stvaranja takozvanog versajskog sistema, itavo preureenje Evrope zasnivalo se na principima Vilsonovih 14 taaka koje su isticale javnost diplomatije, ravnopravnost svih naroda, naelo samoopredeljenja i pravo naroda na stvaranje nezavisnih nacionalnih drava, zatim odreivanje strategijskih granica uvaavanjem ekonomskih i istorijskih prava itd. I pored ovako postavljenih optih naela, ipak se najvie potovalo pravo da pobednik diktira uslove mira i odreuje sudbinu poraenih drava. Zato te drave nisu mogle imati nikakvog uticaja na konane odluke Mirovne konferencije i bez pogovora su ih morale prihvatiti. Maarska, kao poraena strana u ratu, u vreme potpisivanja mira posebno je bila optereena nastojanjima da se boljevika revolucija izvede i na njenom prostoru. Posle ukidanja Maarske Sovjetske Republike i obrazovanja vlade ule Pajdla, kao predstavnika desne struje Socijaldemokratske partije, pojavila se nada da e pobednike sile biti blagonaklone prema novoj Maarskoj. Ona se odricala boljevike proleterske diktature. Ve sutradan posle uguenja crvene revolucije, proklamovano je vraanje na republikansko dravno ureenje, to je isticano jo sredinom novembra 1918. Neke mere sovjetske vlasti su suspendovane. Jedna od najvanijih svakako je bila da se oduzeta, tj. konfiskovana zemlja, vrati starim vlasnicima. Meutim, i pored nastojanja nove vlade, bilo je teko vratiti se na vreme demokratske revolucije Mihalja Karoljija. Prisustvo rumunskih trupa u Budimpeti umnogome je bilo diktirano odnosom sila Antante prema Maarskoj. Zadatak rumunskog generala Holbana, koji je postavljen za vojnog komandanta grada 4. avgusta, bio je da kontrolie situaciju, mada je politika ipak bila pomirljivija. Francuska i SAD su pokuavale da, u izvesnoj meri, ublae rumunski pritisak, pa su ak i upozoravale Rumuniju da moe izgubiti svoje saveznike prednosti. Meutim, ba u to vreme otpoeli su pregovori o francuskoj i britanskoj eksploataciji rumunske nafte. Za sreivanje prilika u Maarskoj jedno od glavnih pitanja bilo je povlaenje rumunskih trupa. U tom cilju iz Pariza, sa Mirovne konferencije, poslat je britanski diplomata Dord Klark. Posle otrih nota zapadnih saveznika, rumunska vojska je 11. novembra napustila Budimpetu i povukla se istono od Tise. Tada se postavilo pitanje ko e odravati red i mir u dravi. Klark je bio naklonjen Hortiju, ali je pregovarao i s ostalim politikim strankama, radi stvaranja nove koalicione vlade. Pored razgovora sa Fridrihom i Hortijem, susreo se i sa Martonom Lovasijem, demokratski orijentisanim Vilmoem Vaonjijem, socijaldemokratom Erneom Garamijem i Itvanom Naatadi Sabom. I Habzburzi su u to vreme pokuavali da utiu na zbivanja u Maarskoj. Jozef Habzburki imenovao je za predsednika vlade Itvana Fridriha, nekadanjeg ministra vojske u Karoljijevoj vladi. Na zahtev Klarka, 17. novembra morala je biti stvorena nova vlada. Fridrih, uvidevi da mu je pozicija izmenjena, dao je ostavku, uz uslov da Karolj Husar obrazuje novu vladu. Poto je u Segedinu oformio Centar kontrarevolucionarne aktivnosti, admiral Horti je 16. novembra 1919. sa svojom nacionalnom armijom trijumfalno uao u Budimpetu 305

na belom konju. Tom prilikom je izjavio da je glavni grad pokuao boljevikom revolucijom da pogazi hiljadugodinju maarsku istoriju i da je u prainu bacio nacionalne boje i svetu krunu zamenivi je crvenim ritama. Odmah je usledio obraun, posebno sa socijaldemokratski opredeljenim politiarima. U veoma sloenoj politikoj situaciji u Maarskoj Klark nije podravao stvaranje demokratske koalicione vlade. Smatrao je da bi vodeu ulogu mogla imati Hrianska partija nacionalnog ujedinjenja KNEP (Keresztny Nemzeti Egyesls Prtja), koja je, kao udruena politika grupacija, osnovana u oktobru 1919. od frakcija hrianskih socijalista i Hrianske nacionalne stranke grofa Pala Telekija. Ovu ideju, naravno, podravala je i Mirovna konferencija u Parizu. Francuska nije bila zadovoljna Fridrihovom kontrarevolucionarnom vladom i od prvog dana revizionistiki opredeljenim Hortijem, dok su Britanci i, posebno, Italijani podravali i blagonaklono pratili zbivanja u Maarskoj. Maarska delegacija, sa grofom Albertom Aponjijem na elu, imala je teak zadatak da sa pobednicima zakljui to povoljniji mirovni ugovor. Delegacija, u kojoj su bili i Itvan Betlen i Pal Teleki, stigla je u Pariz januara 1920. O odnosu pobednikih sila prema njoj jasno govori podatak da ih na eleznikoj stanici nije doekao niko od francuskih politikih zvaninika. Bio je to prvi nagovetaj kakav e odnos pobednici imati prema Maarskoj. Maarska delegacija je bila svesna svog nezavidnog poloaja, ranije primivi ultimativne note pobednika. Meutim, kada joj je 15. januara Vrhovno vee predalo uslove primirja, nestale su i poslednje nade za povoljno reenje maarskog pitanja. Aponji je sutradan pokuavao da upozori Konferenciju da su uslovi za Maarsku krajnje nepovoljni, jer bi Maarska prema njima trebalo da izgubi dve treine svoje istorijske teritorije. Pozivajui se na Vilsonov etniki princip, upozorio je da bi ovim novim prekrajanjem dravnih granica Evrope treina Maara ivela u drugim dravama, ime bi umnogome bilo narueno privredno jedinstvo Podunavlja i Srednje Evrope. Predlagao je i plebiscit, uz zalaganje Pala Telekija da se odrede prave etnike granice novih drava. Naravno, ovakve inicijative naile su na otre reakcije rumunskih, ehoslovakih i jugoslovenskih delegacija, koje su iznosile svoje argumente, potkrepljivane etnikim i stratekim razlozima. Zapadne pobednike sile na Mirovnoj konferenciji nisu bile jedinstvene u pogledu sudbine budue maarske drave. Promena u Francuskoj imenovanjem Aleksandra Milerana za predsednika, umesto ora Klemansoa, a posebno izjava Lojda Dorda i predsednika italijanske vlade Franeska Nitija da Maarska mora postati vaan inilac u odbrani Evrope od boljevizacije, ohrabrile su lanove maarske delegacije koji su se ponadali povoljnijem reenju. I delegacija SAD-a pokazivala je blagonakloniji stav prema Maarskoj, negodujui zbog odbijanja Konferencije da se granice Maarske odrede plebiscitom. I pored takvih zalaganja, oseao se sukob ekonomskih i politikih interesa meu pobednikim silama, pre svega Francuske i Velike Britanije, a i Italije, koja je elela svoj strateki interes da proiri u Podunavlju. Maarskoj delegaciji je 6. maja 1920. predat ultimativni mirovni ugovor. Nemajui mogunosti da reaguje, maarska delegacija je bila prinuena da u versajskom dvorcu Trijanonu, 4. juna 1920, potpie mir sa silama Antante. U ime maarske vlade andora imonji emadama mir su potpisali ministar za socijalnu politiku Agoton Bener i poslanik Alfred Drae-Lazar. Trijanonskim mirovnim ugovorom precizirane su granice nove drave prema susedima, a ukupna vojna snaga ograniena je na 35.000 vojnika. Maarska nije mogla da ima ni avijaciju, ni mornaricu. Opta vojna obaveza je ukinuta, a 306

vojska se mogla upotrebljavati iskljuivo za odravanje reda u dravi i kao pogranina policija, regrutovana iskljuivo od dobrovoljaca na dui rok. Bio je zabranjen uvoz oruja i municije, a Maarska je mogla da ima samo jednu fabriku oruja sa kontrolisanom proizvodnjom. Odreeno je da vojska ne moe imati teko naoruanje, tj. topove veeg kalibra od 105 milimetara. Maarskoj su nametnute i teke reparacione obaveze. Ovim mirovnim ugovorom teritorija maarske drave (bez Hrvatske) sa 283.000 km smanjena je na samo 93.000 km, a broj stanovnika sa 18,2 miliona na 7,6 miliona. Teritorija nekadanje istorijske Ugarske svedena je na samo 40%, ime je Maarska postala jedna od najmanjih evropskih drava. Novostvorenoj ehoslovakoj pripalo je 63.000 km, sa oko 3,5 miliona stanovnika, od kojih je 1.072.000 bilo Maara; Rumunija je dobila najvei deo maarskih teritorija, oko 102.000 km, sa 3,5 miliona stanovnika, od kojih je ak 1.664.000 bilo Maara; prva jugoslovenska drava dobila je 21.000 km, sa oko 1,6 miliona stanovnika, tako da je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca ostalo da ivi preko 460.000 Maara; Austriji je pripalo 4.000 km, sa oko 300.000 stanovnika. Trijanonskim mirom i odlukama 3,3 miliona Maara ostalo je izvan matine drave. Mirovne konferencije u Maarskoj su primljene sa velikim negodovanjem i od prvog dana stvaralo se opte uverenje da joj je uinjena velika nepravda. Javljale su se iredentistike parole (Ne, ne, nikada vie, Sve nazad, Krnja Maarska nije drava, a cela Maarska je raj itd.), koje je prihvatila veina Maara. Danom nacionalne alosti proglaen je 4. jun i tog dana zvona svih crkava u dravi istovremeno su zvonila itav sat. Ve tada je pre asova u kolama i prilikom javnih manifestacija itana molitva: Verujem u jednog Boga. Verujem u jednu otadbinu. Verujem u veitu boiju pravdu. Verujem u vaskrsnue Maarske. Amin. Maarski parlament je Trijanonski mirovni ugovor ratifikovao 13. novembra, a na snagu je stupio tek 26. jula 1921. Sjedinjene Amerike Drave su mir sa Maarskom potpisale 29. avgusta iste godine. Trijanonskim mirovnim ugovorom Maarska je, isto kao i Austrija, morala da prihvati injenicu stvaranja novih drava nastalih raspadom Habzburke monarhije. Iako je Maarska svedena na veoma uske dravne okvire i veliki broj Maara ostao izvan njenih granica, ipak je ona, posle revolucionarne 1848. godine, postala samostalna drava, u najveoj meri nacionalno homogena, sa srazmerno malim brojem manjinskog stanovnitva. U sudbonosnim danima za maarski narod i dravu, u vreme potpisivanja mira sa silama pobednicama, uvidelo se da dravi nedostaju dva znaajna inioca funkcionisanja buroaskog drutva koji bi bili olieni kroz instituciju parlamenta i efa drave. Parlamentarni izbori obavljeni su krajem januara 1920. Pobedila je Zemaljska partija malih posednika, koja je stupila u koaliciju sa Hrianskom zemljoradnikom strankom i KNEP-om koji su zastupali interese veleposednikog sloja i srednjeg graanstva. Posle poraza Maarske Sovjetske Republike, u veoma sloenim spoljnopolitikim, ali i unutranjim prilikama, postojala su dva politika reenja za dravno ureenje Maarske. Jedna struja, takozvanih legitimista, smatrala je da je potrebno braniti kontinuitet davanjem podrke Habzburzima, sa eljom da se na maarski presto vrati Karlo IV, a posle njegove smrti Oto Habzburki. Mada manje brojna, ona je imala podrku katolike aristokratije i Crkve, ali i srednje i sitne buroazije. Nasuprot ovoj struji bile su pristalice slobodnog izbora maarskog kralja, za ta su se zalagali i oni koji su podravali Mikloa Hortija i sve znaajnije linosti maarskog politikog ivota. Ovu

307

grupaciju podravala je protestantska crkva i njeni pripadnici iz redova srednjeg sloja drutva, posebno seljatva, dravnih inovnika, ali i veeg dela vojske i oficirskog kadra. Posle parlamentarnih izbora 1920. godine i prvog zasedanja novoizabranog parlamenta, 16. februara, poslanici su bili suoeni sa vanim pitanjem reavanja kraljevske vlasti, i pored toga to je Maarska proglaena za ustavnu monarhiju. Sam admiral Miklo Horti (18681957) imao je ambicije da ponese krunu svetog Stefana, ali je bio svestan da je moe nositi samo katolik. Naeno je, za ono vreme, kompromisno reenje imenovanjem Hortija za regenta 1. marta 1920. Za vreme itave njegove vladavine Maarska je bila kraljevina bez kralja. U to vreme Horti je postao veoma popularan. Pal Teleki je poruivao: Horti je vrst vojnik i neizmerno mrzi komunizam. U njega moete imati puno poverenje. To je ovek vrste volje i sigurno e u Maarskoj uvesti red. Vlada Pala Telekija, koja je obrazovana 19. jula 1920, nastojala je da uvrsti novi reim u Maarskoj. Sprovoenjem radikalnijih mera Teleki je eleo da, uz podrku krupnih zemljoposednika i industrijalaca, uvrsti svoje pozicije. Da bi, u odreenom smislu, ublaio pritisak najbrojnijeg srednjeg sloja i sve izraeniji pritisak desnih opcija olienih u jaanju antisemitizma, bio je prinuen da uvede tzv. numerus klausus, kojim je bio ogranien upis Jevreja na maarske univerzitete. Paljivo je pristupio i reavanju agrarnog pitanja, uvodei ogranienu reformu, strahujui od politikog pritiska veleposednika, tako da je samo 7% ukupnog zemljita ulo u agrarni fond za raspodelu. Znatniji deo ove zemlje pripao je tzv. vitekom redu (Vitzi Rend), koji je osnovao sam admiral Miklo Horti septembra 1920. U njega su mogli da uu samo oni oficiri i vojnici koji su se istakli u vojnoj slubi i ispoljavali vernost regentu i maarskim nacionalnim interesima. Suoena s ovim mnogobrojnim politikim, socijalnim i drugim problemima, maarska vlada dola je u iskuenje ve u martu 1921. Naime, i same legitimiste iznenadila je injenica da se u Maarskoj 21. marta pojavio u predgrau Budimpete Karlo Habzburki, bivi kralj, sa suprugom Zitom, koji su posle rata iveli u vajcarskoj. Sa Hortijem se sreo 26. marta i zatraio da mu bezuslovno preda vlast, naglaavajui da njegov povratak na presto podravaju Francuska i bataljon Ostenberg sa dve hiljade dobro naoruanih vojnika. Horti nije odustajao, ve je Karla plaio da e na njegov dolazak i pokuaj restauracije Habzburga reagovati Mala antanta koja je, izmeu ostalog, i organizovana kao odbrambeni savez od revizionistikih tenji Maarske. Ona je, zaista, 29. marta uloila svoj diplomatski protest. Meutim, Horti je svoje pozicije u dravi ouvao tek posle izjava engleskih i italijanskih zvaninika da pobednike sile nee dozvoliti, u interesu ouvanja versajskog sistema, restauraciju Austrougarske monarhije. Hortijeve pristalice, koje su bile mnogobrojnije, stupile su u oruani sukob 23. oktobra, a ve sutradan su uspele da razoruaju Karlove snage. Karlo je prvo interniran u Tihanj, jedan katoliki manastir kod Balatona, da bi kasnije morao da se povinuje zakonskoj odluci Betlenove vlade da je dinastija Habzburga detronizovana. Prvog aprila 1922. Karlo je umro od zapaljenja plua na ostrvu Madeira. Tada je njegov sin Oto imao deset godina. Maarski legitimisti su time, u odreenom smislu, bili potisnuti sa politike scene Maarske, a i drave lanice Male antante mogle su izvesno vreme da odahnu. Karlov pokuaj da se vrati na presto nije uspeo, ali je umnogome doprineo da Maarska ne bude primljena u Drutvo naroda. On je uticao na prilike u samoj Maarskoj i izazvao krizu Telekijeve vlade, koja je bila prinuena da se povue. Grof Itvan Betlen, u koga je admiral Horti imao veliko poverenje i koji je tada smatran za najuticajnijeg 308

politiara, sastavio je 14. aprila 1921. novu vladu. Desetogodinje delovanje ove vlade poznato je u maarskoj istoriji kao period Betlenove konsolidacije. Njegov osnovni cilj bio je da novu Maarsku izvede iz spoljnopolitike izolacije, a na unutranjem planu da se to pre otklone posledice rata.

Vlada Itvana Betlena

Betlenova vlada prihvatila je ideju o potrebi revizije dravnih granica, ali je realnije procenjivala tadanju situaciju, uviajui da su veoma male mogunosti za ostvarenje tih ciljeva. Betlen je smatrao da Trijanonski ugovor, bez obzira na nepravdu, ne iskljuuje mogunost da se Maarska pozove, u odreenom trenutku, i na postojanje svojih istorijskih granica. Maarskom narodu je svoj konsolidacioni program objavio 26. novembra 1921. U vreme njegove vladavine Maarska je, i pored poraza u ratu i za nju nepovoljnog mira, doivela uspon u kulturnom, ekonomskom i spoljnopolitikom smislu. Veoma brzo je uvideo da, ako eli due da se odri na vlasti, uz sebe mora imati jaku i uglednu stranku koja bi mogla sebi da obezbedi veinu u parlamentu. Spajanjem vie politikih grupacija i angaovanjem vodeih politikih linosti i javnih radnika osnovao je novu partiju koju je nazvao Partijom jedinstva (Egysges Prt). Naravno, bio je svestan i da svoje politike ciljeve nee moi da ostvari bez potpune podrke regenta Hortija. elei da obezbedi Maarskoj aktivno uee u politikim zbivanjima, Betlen je kao prvorazredni spoljnopolitiki zadatak postavio prijem Maarske u Drutvo naroda ve maja 1922, da bi mu to uspelo 18. septembra iste godine. Time je Maarska postala, u odreenom smislu, ravnopravan inilac u meunarodnim pregovorima i bile su joj otvorene ire mogunosti delovanja na spoljnopolitikoj evropskoj sceni, posebno u traenju novih saveznika u cilju spreavanja i suzbijanja pritisaka od strane lanica Male antante. Vlada Itvana Betlena trebalo je da rei i pitanje takozvane Baranjske republike. Naime, nova jugoslovenska drava je i posle potpisivanja Trijanonskog ugovora drala pod izvesnom vojnom i politikom kontrolom Peuj i baranjski trougao. Ovo podruje proglaeno je 15. avgusta 1921. Baranjskom republikom, koja je, posle poraza buroasko-demokratske i sovjetske revolucije, bila stecite pristalica Mihalja Karoljija i Bele Kuna. Mada je, u izvesnom smislu, ona bila pod kontrolom nove jugoslovenske drave, vetom diplomatskom aktivnou Betlen je uspeo da to podruje vrati u sastav maarske drave. Betlen se trudio da oko sebe okupi i angauje znaajne linosti maarskog javnog i politikog ivota. Tako su ministri spoljnih poslova u njegovo vreme bili Miklo Banfi, Geza Daruvari, Tibor kitovski, Lajo Valko i ula Karolji, a ministri unutranjih poslova Kuno Klebersberg, Ivan Rakovski i Bela kitovski itd. Prvih godina Betlenova vlada se veoma trudila da stabilizuje unutranje prilike, pre svega da rei privredne i socijalne probleme i potpuno uvrsti kontrarevolucionarni reim. Pokuala je delimino da rei i agrarno pitanje. Meutim, ni ova reforma nije mogla da odgovori zahtevima mnotva zainteresovanih. Tekom mukom uspela je da podeli sitnim seljacima (njih je bilo oko 400.000) milion dvesta hiljada jutara, istina nekvalitetne zemlje (u proseku jedno do dva jutra). Meunarodni krediti omoguili su Maarskoj krai ekonomski i privredni polet. Meutim, zbog svetske ekonomske krize 1929, treina industrijskih kapaciteta ostala je neiskoriena, a cene poljoprivrednih proizvoda pale su za 70%. To je umnogome uticalo 309

da veliki broj sitnih posednika propadne. Zbog smanjene industrijske proizvodnje, i vie desetina hiljada maarskih radnika ostalo je bez posla. Maarska je 1924. traila od Drutva naroda zajam kako bi izvrila sanaciju privrede, uputivi zahtev Stalnoj meunarodnoj reparacionoj komisiji da je oslobodi obaveze isplate reparacija i da joj odobri vei meunarodni kredit. Ovome su se odmah suprotstavile lanice Male antante, zahtevajui od Francuske i Velike Britanije da, ako se kredit i odobri, to mora da bude pod odreenim uslovima: da se moe koristiti iskljuivo za privrednu obnovu, da se njime uslovi lojalno dranje prema susednim zemljama i da se dravama Male antante daju maksimalne povlastice prilikom zakljuivanja trgovinskih sporazuma sa Maarskom. Plan za privrednu obnovu Maarske, koji je predviao smanjenje njenih reparacionih dugovanja, prihvatilo je i Drutvo naroda sredinom marta 1924. Ovaj plan imao je politiku dimenziju jer su pobednike sile i Mala antanta garantovale Maarskoj dravni integritet i nezavisnost, dok je ona morala da se obavee da e u potpunosti potovati odredbe Trijanonskog mirovnog ugovora, naroito one koje su se odnosile na obaveze o vojnim pitanjima i naoruanju. Time je, u stvari, priznata ravnopravnost izmeu pobednika i pobeenih, to je u prvih nekoliko godina posle okonanja Prvog svetskog rata bilo gotovo nezamislivo. Betlenova vlada preduzela je reforme bankarskog i monetarnog sistema. Maja 1924. osnovana je Narodna banka Maarske koja je trebalo da podstie industrijski razvoj zemlje. Prvog januara 1927. stara novana jedinica kruna zamenjena je novim, stabilnijim maarskim pengom, pri emu je jedna zlatna kruna vredela 1,16 penga. Za odreenu stabilizaciju maarske privrede i bankarske politike bio je zasluan Betlenov ministar finansija Tibor Kalai, koji je imao znatnu podrku i finansijsku potporu jevrejskih bankarskih krugova. Vlada je izvrila i reviziju maarskog parlamentarnog sistema. Obnovila je Gornji dom u Maarskom parlamentu koji je imao zadatak da vri odreenu kontrolu i da spreava ispoljavanje ekstremnijih stavova i zahteva poslanika Donjeg doma. Do kraja svoje vladavine Betlen je uspeo da uspostavi apsolutnu kontrolu poslanika vladajue stranke, tako da je 1931. u Donjem domu, od 250 poslanika, bilo iz Partije jedinstva 155 poslanika. U spoljnopolitikoj orijentaciji Betlenove vlade posebno je bilo znaajno i uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. To nije bila sluajna diplomatska aktivnost maarske drave, jer lanice Male antante nisu priznavale boljeviku Rusiju. To je trebalo da umanji njihov pritisak, a nisu bili manje znaajni ni ekonomski interesi, jer je sovjetsko prostranstvo prualo velike mogunosti za izvoz maarskih industrijskih i poljoprivrednih proizvoda. ak je 5. septembra 1924. potpisan i diplomatski sporazum izmeu Maarske i Sovjetskog Saveza, a nedelju dana kasnije i trgovinski, s tim da budu ratifikovani u roku od tri meseca. Meutim, Engleska je intervenisala i do toga, ipak, nije dolo. U to vreme Maarska je pokuavala da uspostavi diplomatske odnose i sa susednim dravama. U sklopu tih nastojanja trebalo je da doe i do izvesnog poboljanja maarskojugoslovenskih odnosa posle Hortijevog govora na proslavi etiristogodinjice Mohake bitke. Ovoj maarskoj ponudi jugoslovenskoj strani usprotivila se Italija. Benito Musolini je tada Maarskoj ponudio isplativije saveznitvo nego to bi bilo saveznitvo sa prvom jugoslovenskom dravom. Revizionistike snage u Maarskoj su ojaale, ne samo zbog italijanske podrke ve i zbog ukidanja stalne vojne kontrole nad Maarskom u martu 1927. Sledeeg meseca, 5. aprila, Maarska i Italija su potpisale u Rimu desetogodinji 310

ugovor o prijateljstvu. Betlen i Musolini su se sporazumeli da im je zajedniki interes i cilj razbijanje Male antante i suavanje i ometanje francuskog uticaja u Podunavlju i na Balkanu. Betlen je veliku panju posvetio i surovom spreavanju svih pokuaja obnove rada komunista. U aprilu 1921. voeni su sudski procesi protiv Erebet Andi, Andora Bereija i Zoltana Vaa. Maarski parlament je zakonom zabranio rad Komunistike partije, koja je od tada sve do 1945. godine radila u ilegali. Vlada Itvana Betlena je u prvim godinama svog postojanja bila suoena i sa postojanjem ultradesniarskih, ovinistikih i antisemitskih ideja, iji je glavni nosilac bio ula Gembe, koji je bio zagovornik vojne diktature i preureenja maarske privrede na rasistikim i antisemitskim osnovama. On je odbijao mogunost saradnje sa zapadnim demokratskim zemljama koje su Maarskoj nametnule mir pod nepovoljnim i poniavajuim uslovima. Za razliku od Betlena, ova desniarska struja je smatrala da ne postoji mogunost za mirnu reviziju maarskih granica i da se to moe sprovesti samo orujem i ratom. Krajem 1922. i poetkom 1923. godine pojaana je aktivnost rasistikih organizacija MOVE i EME. Gembe je pokuao da organizuje opozicioni savez politikih istomiljenika, suprotstavljajui se Betlenu. Meutim, predsednik maarske vlade imao je u to vreme masovniju podrku i, posebno, Hortijevu podrku. Gembe je napustio KNEP i osnovao Partiju maarske nacionalne nezavisnosti (Magyar Nemzeti Fggetlensgi Prt) koja je u javnosti bila poznatija kao Rasistika partija. Njen osnovni cilj bio je obnova sentitvanske Ugarske, isticanjem da Maarska mora imati prvorazrednu ulogu zbog njene civilizacijske nadmoi na prostoru Podunavlja i ire. Osnovana je Revizionistika liga, koja je imala zadatak da uporno nastoji da se kod Maara izgradi svest o potrebi revizije Trijanonskog ugovora. Ona je bila aktivna u itavom meuratnom periodu, a osnovala je i svoje ekspoziture u Londonu, Parizu, Rimu, Berlinu i enevi. Nastojala je da dokae potpunu opravdanost teritorijalnih zahteva pozivanjem na istorijska prava. U tome je posebnu ulogu imao Kuno Klebersberg, koji je od 1922. do 1931. u Betlenovoj vladi bio ministar vera i prosvete. Kroz nastavne programe on je propagirao kulturnu i civilizacijsku nadmo Maara u Karpatskom basenu i Podunavlju. Smatrao je da je to posebno vano razvijati u osnovnokolskom obrazovanju, prouavanjem nacionalne istorije, upoznavanjem sa znaajnim linostima iz politike i kulturne istorije Maarske, ime bi se izgraivalo nacionalno oseanje i svest o nadmoi nad ostalima, posebno susednim narodima. Betlenova vlada je do 1930. iz dravnog budeta izdvojila 48 miliona penga za gradnju i rekonstrukciju osnovnih kola, kao i za materijalno stimulisanje nastavnog kadra. Maarsku je u jesen 1925. potresala afera koju su organizovale maarske izrazito desniarske snage, a bila je vezana za falsifikovanje francuskih novanica od hiljadu franaka. Namera im je bila da njima preplave Francusku i tako se osvete ovoj dravi koja je Maarskoj nanela poniavajuu nepravdu, ali i da dou do odreenih sredstava za svoje iredentistike ciljeve. U ovu aferu bilo je ukljueno i nekoliko visokih dravnih funkcionera, meu kojima i Pal Teleki, Imre Nadai, ef policije, a verovatno je i sam Betlen bio obaveten o ovoj akciji. Bio je to i pokuaj spreavanja irenja francuskog uticaja na zbivanja u Maarskoj i Podunavlju. Jo je odreenija bila akcija britanskog lorda Harolda Rotermira. On je 21. juna 1927. u Dejli telegrafu objavio tekst pod naslovom Mesto Maarske pod suncem. Uz podrku Musolinija, on je smatrao da se sigurnost Srednje Evrope moe osigurati samo revizijom odluka Trijanonskog ugovora, istiui da je reenje ovog pitanja mogue samo primenom etnikog principa, mislei pri 311

tom da je veliki broj Maara odlukom Mirovne konferencije ostao izvan svoje matine drave. Ovakva razmiljanja, ak i na Zapadu, davala su podsticaj jo izrazitijem uspostavljanju revizionizma u Maarskoj. ak je i sam Itvan Betlen, poetkom 1928, u jednom govoru u Debrecinu, izjavio: Mi nismo izgubili pokrajine. Nas su raskomadali... Mi ne moemo da se odreknemo jedne treine svoje rase... Mi ne moemo da prihvatimo ove granice koje su nam nametnute. U takvim okolnostima i raspoloenju osnovana je Revizionistika liga, sa Ferencom Hercegom na elu, koja je objavila svoj nacionalistiki program, iji je glavni cilj bio obnova sentitvanske Ugarske. Njeno osnivanje izazvalo je reagovanje lanica Male antante, posebno Rumunije, ali je umnogome otealo ionako nezavidan poloaj Maara u tim dravama. Jedan od najozbiljnijih problema sa kojim se suoila Betlenova vlada bilo je izbijanje svetske ekonomske krize, koja je imala dugotrajnije posledice za maarsku spoljnu i unutranju politiku. Kriza je pogodila i Maarsku, mada, kao agrarnu zemlju, neto kasnije nego druge evropske drave. U 1930. i 1931. ona je bila izrazita. Seljatvo je zapalo u ogromne dugove, a preko 600.000 ljudi nije moglo da obezbedi preivljavanje na selu. Industrijska proizvodnja pojedinih fabrika pala je od 40% do 80%, a zaposlenost 1932. godine, u odnosu na 1928, smanjila se za 30%. Sve je ovo uticalo na drastian pad ivotnog standarda, koji je u poetku svoje vlasti, posle maarskog poraza u ratu, Betlen pokuavao da podigne. Socijalno nezadovoljstvo je jaalo, posebno u veim gradovima. Tako su 1. septembra 1930. izbile masovne radnike demonstracije, koje su se prenele i na ostale gradove er, Mikolc, Peuj itd. irom drave organizovani su i marevi gladi. Zbog nezavidnog poloaja maarskog sitnog seljatva, uslovljenog ekonomskom krizom, 1930. godine osnivana je Nezavisna stranka malih posednika, koju je u poetku vodio Tibor Ekart, a kasnije Zoltan Tildi i Endre Baji ilinski. Zbog teke ekonomske situacije u zemlji, jaale su i nacionalistike stranke koje su podrku za svoje politike ciljeve traile i nale u niem srednjem sloju. I pored toga to je Betlenova vlada, u odreenom smislu, imala podrku velikih zapadnih sila, jer je uspela da zaustavi irenje boljevike revolucije i sprei restauraciju Habzburga, ona nije mogla da se odri na vlasti zbog nagomilanih ekonomskih problema i morala je da se povue 12. avgusta 1931.

Pribliavanje Italiji i Nemakoj

Itvan Betlen je 18. avgusta 1931. podneo ostavku na mesto predsednika vlade. Sledeeg dana zamenio ga je grof ula Karolji, njegov ministar inostranih poslova, koji je na ovoj dunosti bio od decembra 1930. Posle tri dana on je obrazovao novu maarsku vladu, nameravajui da u nju ukljui predstavnike liberalne opozicije iz redova srednje klase. To mu nije polo za rukom jer je i sam bio predstavnik najkrupnijih maarskih veleposednika (imao je u posedu oko 25.000 jutara zemlje). Iako zasluan, kao predsednik gradske vlade, za guenje boljevike revolucije u Segedinu, sada nije nailazio na iru podrku. Posebne reakcije izazvao je njegov izbor nekih ministara. Za ministra spoljnih poslova postavio je poznatog maarskog bankara Lajoa Valka, koji je bio blizak saradnik Itvana Betlena, a 1924. u njegovoj vladi bio je i ministar finansija. Maarsku politiku javnost iznenadio je i postavljenjem Ferenca Kereste Fiera na mesto ministra unutranjih poslova.

312

ula Karolji, kao dalji roak Mihalja Karoljija, smatran je frankofilom. Postavi ministar spoljnih poslova, a posebno kao predsednik vlade, nije se uklapao u buduu spoljnopolitiku orijentaciju maarske drave. Meutim, injenica je da su on i Betlen januara 1931. posetili Be da bi ostvarili vri trajni savez izmeu Italije, Austrije i Maarske. Karoljijeva vlada od samog osnivanja nije puno obeavala. Mnoge protivurenosti nije mogla da rei, posebno one koje su bile prouzrokovane ekonomskom krizom. Dola je u krizu ve mesec dana posle konstituisanja. Posle jedne eleznike katastrofe, 13. septembra 1931, kada je izvrena diverzija na vijaduktu Bijatorbar na pruzi Be Budimpeta, za glavne krivce maarske vlasti optuile su komuniste. Bio je to povod da Karolji uvede instituciju prekog suda. Posle ove tragedije poela je otra propaganda protiv maarskih komunista koji su teku ekonomsku situaciju eleli da iskoriste za svoje revolucionarne ciljeve. Drastinija primena prekog suda otpoela je ve jula 1932, posle hapenja komunistikih voa Imrea alaija i andora Firsta. Oni su osueni na smrtne kazne, a do tada su uhapeni komunisti zbog svoje politike aktivnosti kanjavani vremenskom zatvorskom kaznom od osam do deset godina. Komunistika partija Maarske u itavom meuratnom periodu, posle neuspeha 1919, preivljavala je duboku krizu. Partijsko rukovodstvo i znaajniji kadrovi povukli su se u Sovjetski Savez, meu njima Bela Kun, Erne Gere, er Luka, Maa Rakoi, Joef Revai, Imre Na, Zoltan Va i drugi, dok su u zemlji, u tekim uslovima progona Hortijevog reima, u ilegalnim uslovima rada delovali Ferenc Donat, Lajo Feher, Jano Kadar, ula Kalai, Gabor Peter, Laslo Rajk, Itvan Sirmai i andor Zeldi. Grof ula Karolji i njegova vlada bili su prinueni da 21. septembra 1932. podnesu ostavku. Horti je traio jaku i autoritativnu linost. Naao ju je u uli Gembeu, kojeg je 29. septembra postavio na mesto predsednika vlade. Generalski in, mesto ministra vojske u Betlenovoj vladi, regentovo poverenje i druenje iz vremena obrauna sa komunistima bile su dovoljna preporuka da ba on, pored Hortija, bude proglaen za spasioca nacije. Desila se promena koja je u ranijem periodu bila gotovo nezamisliva. Naime, raniji predsednici vlada bili su aristokratskog porekla, a sada je na to mesto doao general, sin seoskog uitelja, evangelistike veroispovesti. Novu maarsku vladu formirao je 1. oktobra Gembe, jedna od nesumnjivo najzanimljivijih i najspornijih linosti maarske meuratne istorije. Mada razliito tumaen i ocenjivan u maarskoj istoriografiji, svojim politikim delovanjem usmerio je Maarsku, i na spoljnopolitikom i na unutranjem planu, ka izgradnji totalitarnog sistema. Te njegove aktivnosti bile su u skladu s nacionalnim interesima onog vremena i optim raspoloenjem Maara. Formirajui novu vladu, Gembe je preuzeo i resor ministarstva odbrane. Ministar unutranjih poslova postao je Ferenc Kereste Fier, spoljnih poslova Endre Puki, kojeg e 1933. zameniti Kalman Kanja, finansija Bela Imredi, poljoprivrede Miklo Kalai, kojeg e poslednje godine njegove vladavine zameniti Kalman Daranji. Znaajno mesto ministra vera i prosvete poverio je Balintu Homanu. Oduevljen italijanskim faizmom, imao je nameru da u zemlji uvede korporativni sistem. Bio je svestan da se pribliavanje Nemakoj, koja je takoe bila nezadovoljna i poniena Versajskim mirom, najlake moe ostvariti preko Italije i Austrije. Zato je izmeu 10. i 13. novembra 1932. posetio Benita Musolinija i razgovarao o stvaranju bloka RimBerlinBeBudimpeta. Radi dalje razrade ove ideje, austrijski kancelar Engelbert Dolfus posetio je 2021. novembra Budimpetu. Gembe je od 17. do 19. juna 1933. bio u poseti Hitleru i nije sluajno da je ba on bio jedan od prvih stranih 313

zvaninika koji je eleo susret sa njim. Glavna tema tih razgovora bili su zajedniki interesi da se Mala antanta razbije. Sredinom februara 1934. on e Adolfu Hitleru uputiti i jedno pismo u kojem je traio njegovu podrku za jaanje saradnje maarske i nemake nacionalne manjine u ehoslovakoj radi razbijanja ove versajske drave. Imenovanjem Gembea za predsednika vlade, u Maarskoj se stvarala klima da je on jedina linost, pored regenta Hortija, koja moe da uvede red i mir u zemlji, ali i da se ispravi trijanonska nepravda. Njegovim imenovanjem ekstremnije nacionalistike stranke i grupacije poele su da dobijaju znaajniju podrku totalitarnih reima, prvenstveno u Italiji i Nemakoj. ula Gembe je svojom politikom uspevao da, posle ekonomske krize, u odreenom smislu konsoliduje ekonomiju i privredni ivot. Po ugledu na Nemaku, uveo je mere socijalne zatite i zapoeo velike graevinske radove, smanjivi tako nezaposlenost. Posebno je nastojao da se ivotni standard srednjeg sloja stanovnitva podigne. Zbog tenji ka sve izraenijoj faizaciji zemlje, po ugledu na italijansku, u Maarskoj su ga podrugljivo nazivali Gembolini. ak je u martu 1935. raspustio parlament. Meutim, i sam Horti je bio svestan da nije pogodan trenutak za radikalnije mere, te je 30. marta 1935, otvarajui rad novog parlamenta, istakao da je za maarsku dravu posebno znaajno jaanje progresivnog konzervativizma. Poto su Maarsku mirovni ugovori obavezivali na smanjenje vojnih snaga, Gembe je forsirao osposobljavanje mladih kroz organizaciju Levente, ali i preko skautskog pokreta. Jo kao ministar vojske 1931. eleo je da uvede obavezni vojni rok. To mu je uspelo tek 1935, kada se nezvanino u Maarskoj sluio dvogodinji vojni rok. Jedna od vanih odlika njegove vladavine bila je i drastian progon komunista, a meu uhapenima naao se i Jano Kadar, budui predsednik maarske drave posle Drugog svetskog rata. Meutim, zanimljivo je da je ba u njegovo vreme, posle 1934, po nalogu Musolinija, dolo do uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Gembeeva vlada dola je u ozbiljnu meunarodnu krizu posle ubistva jugoslovenskog kralja Aleksandra, u Marselju 9. oktobra 1934. Zajednikog partnera u slabljenju prve jugoslovenske drave Maarska je nala u hrvatskom ustakom pokretu. U Cirihu je ve 24. jula 1933. zakljuen sporazum izmeu Ante Pavelia i Tibora Eharta, voe maarske Revizionistike lige, da se ne samo razbije Jugoslavija ve i s istorijske scene ukloni srpski i jugoslovenski kralj Aleksandar. Naime, Maarska je bila optuena za neposrednu umeanost u ubistvo kralja Aleksandra u Marselju, jer je, kao Musolinijev saveznik, podravala hrvatski ustaki pokret i dozvolila obuavanje ustaa za teroristike akcije na Janka Pusti. Mada je ovaj poligon za obuavanje hrvatskih ustaa bio rasputen aprila 1934, istrani postupak protiv atentatora na jugoslovenskog kralja umnogome je teretio maarsku dravu. Jugoslovensko-maarski odnosi zapali su u veliku krizu, a pod poseban represivan udar dola je maarska nacionalna manjina u Jugoslaviji. Gembeev san o stvaranju totalitarnog sistema u Maarskoj rasprio se onoga trenutka kada je, zbog bolesti, 14. maja 1936, morao da se povue iz politikog ivota. Zamenjivao ga je ministar poljoprivrede Kalman Daranji, koji je smatran konzervativnim politiarem. estoga oktobra 1936. Gembe je umro, a novu vladu obrazovao je Daranji nedelju dana kasnije. Bila su to veoma sloena i osetljiva vremena, pre svega zbog sve izraenijeg nemakog ekspanzionizma i Hitlerovih nacionalistikih planova da svi Nemci ive u jednoj dravi. Daranji je smatrao da se tim osnovnim tenjama i Maarska mora pridruiti, naravno uz pomo sve monijeg Treeg rajha. Pored toga, isticao je da, ako 314

Maarska eli da ostvari obnovu sentitvanske Ugarske, ona se mora pripremiti za nastupajui rat. U svome govoru u eru, 5. marta 1938, Daranji je istakao da njegova vlada pokree, za naciju znaajan, petogodinji program koji ukljuuje i dravno ulaganje od milijardu zlatnih penga za naoruanje. Maarski parlament je 30. aprila prihvatio njegov predlog. U to vreme Hitler je diplomatskim pritiskom uspeo Rajhu da pripoji Austriju, a, zbog popustljivosti Velike Britanije i Francuske, otpoelo je razaranje versajskog sistema. Ova situacija veoma je podsticajno delovala i na maarske najekstremnije snage, koje su smatrale da je, jedino uz saveznitvo sa Hitlerom, mogue ispraviti trijanonsku nepravdu. Sve izraenija agresivnost totalitarnih sistema, koji su stvarani u Italiji i Nemakoj, i ispitivanje odnosa snaga sa demokratskim dravama, ali i Sovjetskim Savezom, nala je svoj ratni poligon u panskom graanskom ratu. I maarski komunisti i demokratski opredeljene snage pole su 1936. da brane republikansku paniju. Oko 1.200 Maara borilo se protiv Franciska Franka, meu njima i: Mate Zalka, Jano Gal, Imre Meze, Imre Minih, Laslo Rajk, Mihalj Salvai i drugi. Vie stotina Maara poloilo je svoje ivote suprotstavljajui se faizaciji panije. Kalman Daranji, veoma paljivo procenjujui meunarodnu situaciju, smatrao je da, ako eli Hitlerovu naklonost u ostvarivanju dalekosenih ciljeva, mora radikalizovati jevrejsko pitanje. Meutim, u Maarskoj je to bilo jedno od najosetljivijih pitanja, ne samo uoi ve i u toku Drugog svetskog rata. Ve maja 1938, posle donoenja antisemitskih zakona, grupa od ezdesetak maarskih intelektualaca obratila se javnosti Apelom savesti, upozoravajui na svu traginost irenja antisemitizma. Meu njima bili su: Bela Bartok, Joef Darva, Noemi Ferenci, igmund Moric, Arpad Sakai i Lajo Zilahi. Kalman Daranji je 12. maja 1938. podneo ostavku i Horti je imenovao novog predsednika vlade. Smatrao je da je u tom trenutku za Maarsku najpogodnija linost Bela Imredi. On je novu maarsku vladu obrazovao 14. maja 1938. Njega su moda najbolje okarakterisali njegovi partijski istomiljenici i poznanici koji su ga nazivali maarskim Savonarolom. itava 1938. godina protekla je u znaku oekivanja novih promena u Maarskoj. Stranka strelastih krstova posebno je isticala da je 1938. godina naa. U to raspoloenje uklapalo se i obeleavanje devetstogodinjice od smrti kralja Stefana, osnivaa maarske drave. U njegovoj prestonici Sekefehervaru odrana je sveana sednica Parlamenta, a u Budimpeti je na Dan svetog Stefana, 20. avgusta, odrana procesija svete desnice, tj. balsamovane ruke ovog maarskog kralja. Ne sluajno, te godine je odran i 34. euharistiki kongres Rimokatolike crkve. Pripremajui se da razbije ehoslovaku, Hitler je avgusta 1938. u posetu pozvao Mikloa Hortija, Belu Imredija, Kalmana Kanju i ministra vojske Jenea Raca, zahtevajui od njih da daju garancije i podrku njegovim zahtevima da se Sudetska oblast pripoji Nemakoj, a, ako bude potrebno, i da vojno interveniu.

Na putu ka ratu
Septembra 1938. Velika Britanija, Francuska, Italija i Nemaka potpisale su Minhenski sporazum. Nemaka je, iako poraena strana u Prvom svetskom ratu, za dvadesetak godina ponovo postala znaajan inilac evropske politike. 315

Zemlje zapadne demokratije, pod Hitlerovim pritiskom, radi ouvanja evropskog mira, prihvatile su njegove zahteve da se Sudetska oblast, gde je ivelo oko tri miliona Nemaca, pripoji Treem rajhu. Bio je to poetak ne samo raspada versajske ehoslovake ve i saveza Male antante, to je u Maarskoj sa zadovoljstvom pozdravljeno. Time je otpoelo ponovno prekrajanje politike karte Evrope. Posle Minhenskog sporazuma, 2. novembra 1938, dolo je do Prve beke arbitrae kojom su reavani granini problemi. Maarska je tada vratila u svoje dravnopravne okvire 11.927 km teritorija izgubljenih Trijanonskim ugovorom, kao i gradove Koice, Ugorod i Munkaevo. Ovaj znaajan spoljnopolitiki uspeh Hortijevog reima ojaao je uverenje da se revizija granica moe izvriti i mirnim putem. U vreme Hitlerovih spoljnopolitikih uspeha i sve izraenije nacionalsocijalistike propagande, nemaka manjina u Maarskoj poinje da se organizuje. Dvadeset estog novembra 1938. osnovan je Volksbund, koji je u svom programu imao, pre svega, kulturno i prosvetno organizovanje, ali je vremenom sve vie prerastao u propagandnu i nacionalistiku organizaciju. Na unutranjem planu, predsednik vlade Bela Imredi je pokuavao da neto blae pristupi reavanju jevrejskog pitanja, mada je Nemaka to postavljala kao jedan od vanih uslova za podrku maarskim revizionistikim zahtevima. Tako je ak i izrazitog antisemitu i predsednika Stranke strelastih krstova, Ferenca Salaija, osudio na trogodinju robiju. Da bi potvrdila sve izraenije pribliavanje Nemakoj, Maarska je 13. januara 1939. pristupila Antikominterna paktu. Posle toga smenjen je Bele Imredi, koji je eleo da vlada mimo parlamenta. Po drugi put je, 16. februara, predsednik maarske vlade postao grof Pal Teleki, rodom iz Erdelja i poznati geograf koji je objavio oko 150 naunih radova i u svojoj struci bio veoma cenjen i izvan Maarske. U maju 1939. na parlamentarnim izborima u Maarskoj ogromnu veinu dobila je vladajua Maarska partija jedinstva. Od 260 mandata ona je dobila 183. Ogranienjem izbornog prava ona je uspela da izvojuje ovakvu pobedu, ali i uz podrku Legitimistike stranke koja je osvojila 1,5% mandata. Glavni uslovi za sticanje birakog prava regulisani su izbornim zakonom iz 1938. koji je predviao da pravo glasa imaju lica koja poslednjih est godina stanuju u istom mestu, imaju najmanje deset godina maarsko dravljanstvo, s uspehom zavrenih est razreda osnovne kole, 26 godina ivota (mukarci), odnosno 30 godina (ene). Prema ovako strogim kriterijumima, 1939. godine 2.760.000 maarskih dravljana imalo je prvo glasa. Iznenaujue visok procenat glasova (23%) dobila je Stranka strelastih krstova, to je ukazivalo na to da ekstremistike snage u Maarskoj sve vie jaaju. Komentariui ovu pojavu, grof Mihalj Karolji e u svojim memoarima zabeleiti: Bila je to zastraujua pojava, a u tadanjem dravnom vrhu nije se moglo ni slutiti da e se, radi ispravljanja trijanonske nepravde, izgubiti i sama drava. Veliko iskuenje za Telekijevu vladu bio je napad Nemake na Poljsku 1. septembra 1939. Hitler je od Maarske zahtevao aktivnije uee kao dokaz saveznitva i zahvalnosti za podrku u ostvarenju revizionistikih ciljeva. Meutim, Teleki se pozivao na maarsko-poljsko prijateljstvo. ak je imao hrabrosti da odbije ultimatum da nemake trupe u ratu mogu da preu preko maarske teritorije, a posle poljskog poraza prihvatio je oko 140.000 izbeglica. Maarski parlament je decembra 1939. otpoeo raspravu o predloenom zakonu o odbrani domovine. Maarskoj vladi, prema lanu 2. predloenog zakona, data su iroka ovlaenja za proglaenje ratnog stanja. U to vreme, u odreenom smislu, radikalizuje se 316

i odnos prema jevrejskom stanovnitvu. Zakon iz 1938. odnosio se, pre svega, na inteligenciju, a sada je pod udar dolazio jevrejski finansijski kapital. Mada je posle nemako-poljskog sukoba na pomolu bio svetski rat, Teleki je pokuavao diplomatskim akcijama da vrati Maarskoj sve one teritorije koje je u Trijanonu izgubila. Za njega je od prvorazredne nacionalne vanosti bilo reavanje erdeljskog pitanja. Veliki spoljnopolitiki uspeh Teleki je postigao posle Druge beke arbitrae, 30. avgusta 1940, kojom je severni deo Erdelja vraen Maarskoj. Na toj teritoriji od 43.104 km ivelo je oko 2,4 miliona stanovnika, od kojih je vie od polovine bilo Maara. Oko 200.000 Rumuna, zbog represivnih mera koje su primenile maarske vlasti, napustilo je ovu teritoriju. Nita blai nisu bili ni Rumuni prema 400.000 Maara na prostoru juno od razgranienja, gde su takoe injeni zloini, ime je u velikoj meri splanjavalo euforino raspoloenje erdeljskih Maara. Rumunsko-maarski odnosi dovedeni su gotovo do ratnog stanja, koje je u velikoj meri podsticao i Hitler. Posle ovog spoljnopolitikog uspeha Telekijeva vlada bila je suoena i sa jaanjem izrazito pronemaki orijentisanih snaga, posebno u vojsci, iji su najizrazitiji predstavnici bili naelnik generaltaba Henrih Vert, ministar odbrane Karolj Barta i general Laslo Dee, naelnik drugog odseka VKF-a. Najznaajniju ulogu sigurno je imao penzionisani general i maarski ambasador u Berlinu Deme Stojai. Oktobra 1940. otpoela su i partijska previranja u Maarskom parlamentu. Tada se iz vladajue Maarske partije jedinstva izdvojilo esnaest germanofilskih poslanika, pod vostvom Bele Imredija, koji su osnovali Partiju maarske obnove (Magyar Megjhods Prtja) i u svemu podravali politiku saradnje sa Hitlerom. Dvadesetog novembra 1940. Maarska je stavljena pred svren in. Svoju zahvalnost Hitleru za vraene teritorije morala je da potvrdi pristupanjem Trojnom paktu. U dalekosenim ciljevima voenja evropskog rata Hitler je krajem 1940. godine podsticao i maarsko-jugoslovensko zblienje. Sporazum o venom prijateljstvu ovih dveju drava potpisali su 12. decembra 1940. grof Itvan aki i Aleksandar CincarMarkovi. Njime su se obe strane obavezale na dobrosusedstvo i obostrano poverenje kao znaajnu osnovu za trajniju saradnju u veoma osetljivim ratnim uslovima. Iako se posebno isticalo da je zajedniki interes obe zemlje ouvanje mira u regionu, maarska strana je isticala svoju preovlaujuu ulogu na podunavsko-balkanskom prostoru. Meu revizionistikim snagama, koje su uoi rata sve vie jaale meu maarskim stanovnitvom, posebno u Bakoj, ovaj sporazum izazvao je veliko razoaranje. Njihova elja da se pripoje i ovi prostori, gde je ivelo veinsko maarsko stanovnitvo, posebno u Potisju i severozapadnim delovima Jugoslavije, tim sporazumom postala je manje realna, ali su naredni dogaaji, ipak, ili njima u prilog.

Privredni, drutveni i kulturni ivot

Smanjenje dravne teritorije posle Prvog svetskog rata umnogome je uticalo i na ekonomske prilike. Ne samo da su izgubljeni znatni ekonomski resursi ve je i trite bilo veoma sueno. Svetska ekonomska kriza nesumnjivo je ostavila mnoge, pa i politike posledice u Maarskoj, mada se ona u ovoj agrarnoj zemlji osetila neto kasnije (1930/1931). Za veoma kratko vreme oko 600.000 ljudi postalo je viak radne snage u oblasti poljoprivredne proizvodnje. Posledice su bile vidne i u industriji. Industrijska

317

proizvodnja je pala za 40% do 80%, a zaposlenost u ovoj privrednoj grani bila je za 30% nia nego 1928. Nova maarska drava bila je prinuena da se orijentie na izvoz i pored toga to je imala mnotvo unutranjih potekoa i problema. Ono to je mogla da izvozi bili su uglavnom poljoprivredni vikovi, koje je, posle dolaska Hitlera na vlast, poela da preuzima Nemaka, sa ciljem da utie na spoljnopolitiku orijentaciju Maarske, vezujui je ekonomski za sebe. U cilju podsticanja maarskog izvoza u Rajh, zakljuen je i prvi nemako-maarski trgovinski ugovor 21. februara 1934. U to vreme je strani kapital odigrao vanu ulogu u obnavljanju maarske privrede. Godine 1937. engleski kapital u Maarskoj iznosio je 8,6%, vajcarski 21,4%, ameriki 10,2%, belgijski 3,7%, francuski samo 2,7%, eki 3,2%, holandski 5,2%, austrijski 16,5% i nemaki 11,7%. Posle prikljuenja Austrije najznaajnije uee imao je Trei rajh. Deoniarskog kapitala u kreditnim zavodima 1937. godine najvie je imala Velika Britanija 34,9%, Italija 17,8% vajcarska 13,9%, SAD 6,6%, a zanimljivo je da je u to vreme Trei rajh uestvovao samo sa 0,32%. Usled ratnih razaranja maarska industrijska proizvodnja je tek krajem dvadesetih godina uspela da dostigne predratni nivo. Posebna panja bila je usmerena na razvoj lake industrije. Broj radnika u tekstilnoj industriji je upetostruen, a jedna od vanih grana na koju se oslanjala maarska drava u izvoznoj orijentaciji ka evropskom tritu bila je proizvodnja konzervirane hrane. Krajem dvadesetih godina u zapadnim delovima zemlje poela je intenzivnija eksploatacija i proizvodnja sirove nafte i boksita. Nemaka je posebno bila zainteresovana za proizvodnju aluminijuma, ulaui svoj kapital. U to vreme Maarska je poela da izvozi i dizel lokomotive i teka transportna vozila. Udeo industrije u celokupnom nacionalnom dohotku izmeu dva svetska rata iznosio je od 305 do 36%. Nacionalni dohodak po stanovniku uoi Drugog svetskog rata iznosio je 120 amerikih dolara, ime se Maarska svrstavala u red srednje razvijenih evropskih drava. Industrijalizacija je postajala izraenija, ali je jo uvek polovina maarskog stanovnitva ivela od poljoprivrede. Drutvena struktura je takoe bila specifina. Znaajnu ulogu u ekonomskom, ali i politikom ivotu zemlje, imalo je oko 500 aristokratskih i veleposednikih porodica, meu kojima su bile: ii, Palaviini, Feteti, Esterhazi, Karolji i druge. Veleposednici preko 200 katastarskih jutara inili su samo 0,3% svih posednika, a raspolagali su sa 43,11% ukupne zemljine povrine. U privrednom ivotu zemlje vanu ulogu imalo je i oko pedeset bankarskih porodica, od kojih su neke bile jevrejskog porekla. Pored ovog elitistikog sloja, bilo je i oko 12.000 porodica koje su pripadale takozvanom sitnom plemstvu. One su umnogome drale kljune pozicije u lokalnoj i dravnoj upravi, vojsci i bile na znaajnim politikim funkcijama. Ovaj drutveni sloj podravao je mnoge mere Hortijevog reima, ali je meu njima bio znatan broj porodica jevrejskog porekla koje nisu blagonaklono gledale na politiku pribliavanja Treem rajhu. Veliki broj stanovnika iveo je od zanatstva i trgovine. Bili su to predstavnici nie srednje klase u maarskom drutvu. Prema nekim procenama, njih je bilo oko 350.000. Meutim, vredno je istai da je preko 60% zanatlija i trgovaca radilo bez pomone radne snage, tako da se na taj nain problem nezaposlenosti nije mogao reiti. U periodu izmeu dva svetska rata zabeleen je srazmerno visok porast broja stanovnika. Tako je on 1920. godine iznosio 7.600.000, da bi 1938, uoi bekih arbitraa 318

i vraanja istorijskih teritorija Maarskoj, iznosio 9.255.000. Od ukupnog broja stanovnitva, u glavnom gradu Maarske ivelo je 16,6%, dok je u ostalim veim gradovima ivelo jo 19,7%, a na selu 63,7% Maara. Najbrojniji drutveni sloj bilo je seljatvo. Njih oko 300.000 posedovalo je zemlju, dok se oko 200.000 nije moglo izdravati od ono malo zemlje koju je posedovalo. U mnogo teem poloaju bilo je oko 800.000 bezemljaa koji su nekakvu minimalnu egzistenciju traili i nalazili na imanjima veleposednika kao sezonska radna snaga. Pored njih, najtee je iveo oko jedan milion pripadnika gradskog industrijskog proletarijata. Iako je Maarska uglavnom bila agrarna drava, nije mogla dovoljno da ulae u intenzivniju proizvodnju. Moda najbolje o tome svedoi podatak da je u Maarskoj 1924. bilo 1.189 traktora, u vreme ekonomske krize 6.800, a uoi Drugog svetskog rata samo 7.000. Maarsko drutvo izmeu dva svetska rata odlikovala je velika socijalna raslojenost. Iako su feudalni odnosi bili ukinuti revolucionarne 1848/1849, naslee i tradicija imali su duboke korene. Posebno se to izraavalo u isticanju porekla, korienju plemike titule i svih privilegija koje je ona nosila. Ovaj manje brojan sloj, u odreenom smislu kastinski zatvoren, obeleavao je poseban nain oslovljavanja, pozdravljanja, titulisanja, ali i uspostavljanja rodbinskih odnosa radi uveanja svojih imanja. Razlika u mentalitetu izmeu aristokratskog i narastajueg bogatijeg srednjeg sloja i dalje je bila ogromna, a poreklo i prezime bili su mnogo znaajniji od line sposobnosti. Odreene nasleene eme drutvenih odnosa gotovo da su ostale nepromenjene. U maarskom drutvu postojalo je nepisano pravilo da je teko uzdii se u vii drutveni sloj. Tako su sinovi najbogatijih seljaka eventualno mogli da postanu dravni inovnici, ali samo ako su studirali poljoprivredne nauke; sinovi sitnoposednikih seljakih porodica mogli su da postanu uitelji, a bogatijih svetenici; nii srednji sloj morao se zadovoljiti, u najboljem sluaju, eventualnim dobijanjem dravne slube u poti, na eleznici, u andarmeriji ili policiji (ova mesta nudila su, ne samo mogunost napredovanja i bolju egzistenciju, ve i dravnu penziju). Izmeu dva svetska rata, bez obzira na mnoge potekoe kroz koje je prolazilo maarsko drutvo, dolo je do znaajnih promena, posebno u nainu i stilu ivljenja. Uoi Drugog svetskog rata 40% Maara ivelo je u gradovima, a 71% koristilo je elektrinu energiju u svojim domovima. Vodovod i kanalizaciona mrea postojali su u dvadeset pet gradova, uglavnom samo u centralnim delovima. U Budimpeti, Mikolcu, Debrecinu i Peuju znaajno sredstvo javnog prevoza bio je elektrini tramvaj, a prvi semafori postavljeni su 1928. Taksi sluba jedva da je postojala, mada je posebna atrakcija, ne samo u prestonici, bila vonja fijakerom. Privatni automobili su bili retkost, a uoi rata bilo ih je oko 13.000. Zato se iz godine u godinu poveavao broj bicikala i motocikala. Velika panja poklanjala se odevanju, posebno u gradovima. Dok se na selu zadrao tradicionalan nain odevanja negovanjem prekrasno vezene narodne nonje, dotle se u gradovima oseao uticaj evropskih modnih trendova i pored odreenih konzervativnih suprotstavljanja. Na ulicama veih gradova pojavljivali su se mladi sportski odeveni, a devojke su sve ree nosile duge suknje i steznike, a sve ee haljine jednostavnijeg kroja. Do tada je gotovo bilo nezamislivo da se dama na ulici pojavi bez raskonog eira, a kamoli u pantalonama iznad lanaka. U maarskim prodavnicama, iz godine u godinu, bivalo je sve vie kvalitetne robe. Od polovine tridesetih godina razvija se itav lanac trgovakih radnji firme Meinel. Prva velika robna kua Korvin otvorena je 1926. godine, a pravu atrakciju za kupce 319

predstavljale su pokretne stepenice. Ona nije zaostajala za slinim u Beu, Minhenu ili Berlinu. Budimpeta je od 1925. postala i centar meunarodnih godinjih sajmova koji su bili stecite evropskog poslovnog sveta. Za graane, posebno glavnog grada, pojavili su se novi vidovi zabave. Za Boi 1922. otvorena je Budimpetanska opera, koja je postala mesto okupljanja gradske elite. U maarskom drutvu se oduvek negovala lepa knjievnost. Intelektualni knjievni krug se poetkom dvadesetih godina 20. veka okupljao oko asopisa Nyugat (Zapad), koji je izlazio od 1908. do 1941. Mnogi njegovi saradnici bili su na vrhuncu svog stvaralatva, a moda je najpoznatiji meu njima bio Moric igmund. Ovom krugu pripadali su i: Dee Kostolanji, Kalman Miksat, Mihalj Babi, ula Krudi, Frie Karinti, Lajo Na i drugi. Meutim, krajem dvadesetih godina pojavila se mlaa generacija, meu kojima Atila Joef, Laslo Nemet, ula Ilje, Lerinc Sabo i drugi. Tridesete godine u maarskoj knjievnosti obeleava pojava novih pisaca, meu kojima je najznaajniji bio Miklo Radnoti, koji je, kao Jevrejin, za vreme Drugog svetskog rata radio u Borskom rudniku i doiveo traginu sudbinu 1944. godine. U to vreme stvarao je i pesnik koji se po mnogo emu ravan andoru Petefiju i Endreu Adiju Atila Joef, za koga je prof. dr Sava Babi napisao u Istoriji maarske civilizacije da se uzdigao sa drutvenog dna do samog vrhunca poezije. On je od svoje bede, kao od zrnca peska, ostvario biser. Moda je on poslednji pesnik koji je znao za celovitost i jedinstvo ukupnog sveta. Mlaa generacija maarskih pisaca smatrala je da je ak i Nyugat konzervativan asopis pa su pokretali svoje. Tako su, na primer, Atila Joef, Pal Ignotu, Ferenc Fejto i Zoltan Gapar pokrenuli asopis Szp Sz (Lepa re). Prvog decembra 1925. poeo je da emituje program Radio Budimpeta. Vredno je istai da je prvih godina emitovanja na 10.000 stanovnika dolazio jedan radio-prijemnik, da bi se 1930. ovaj broj znatno poveao, tako da je na isti broj stanovnika dolazilo 43. U isto vreme taj broj je u ehoslovakoj iznosio 68, u Poljskoj 25, u Rumuniji 12, u Jugoslaviji 11, u Bugarskoj tri. Ubrzo je radio postao statusni, prestini znak u Maarskoj, tako da je uoi rata na hiljadu domainstava dolazilo 462 radio-prijemnika. Maarska drava u meuratnom periodu znaajnu panju, posebno od poetka tridesetih godina, poklanjala je i smanjenju broja nepismenih. Taj procenat sveden je na 15%, dok je u Jugoslaviji iznosio 45%, u Rumuniji 42%, u Bugarskoj 39%, a u zapadnim zemljama izmeu tri i osam procenata. Maarska javnost je s oduevljenjem pozdravila proizvodnju prvog nacionalnog zvunog filma 29. aprila 1931, koji je proizvela filmska kua Hunija. Do 1938. ona je uspela da snimi ak 132 maarska filma razliitog anra. Veliku promenu u oblasti muzike unele su pojava gramofona i proizvodnja ploa, to je ozbiljno zapretilo da e izvorna maarska ciganska muzika po lokalima i elitnim hotelskim restoranima biti potisnuta. Meutim, sve vie evropskih turista masovno je dolazilo u Maarsku da slua ba tu muziku, uz dobro jelo i kvalitetno vino. Godinji broj stranih turista dvadesetih godina bio je oko 50.000, da bi se krajem tridesetih godina uetvorostruio. U oblasti turizma znatna sredstva ulagana su u ureenje jezera Balaton, ali i drugih mesta koja su postajala vani centri, posebno banjskog turizma. Maarska drava veliku panju poklanjala je i sportu i rekreativnim aktivnostima. Pored belih sportova, tenisa, maevanja i jedrenja, koji su bili rezervisani za vii sloj drutva, sve popularniji je postajao fudbal. Meu navijaima najpoznatija dva kluba Ferencvaroa i Maarskog sportskog kluba (MTK) dolazilo je do posebnog 320

suparnitva, ali i polarizacije. Dok je prvi privlaio niu klasu i proletarijat, dotle je drugi imao masovnu podrku srednje klase i, naroito, jevrejskih krugova sa znatnim kapitalom, sve dok nije bio zabranjen. I pored toga to je maarsko drutvo iz godine u godinu beleilo napredak u mnogim oblastima privrednog i drutvenog ivota, ono je bilo suoeno sa problemom masovnijeg iseljavanja. Prve vee seobe poele su posle uguenja buroaskodemokratske i, posebno, boljevike revolucije. Podsticaj iseljavanju dala je i svetska ekonomska kriza kada je, zbog velike nezaposlenosti, mnotvo radnika, posebno rudara, posao potrailo u Francuskoj i Belgiji. Meutim, obeana zemlja za Maare dvadesetih godina 20. veka bila je Amerika, gde se, u to vreme, iselilo oko 30.000 ekonomskih emigranata. Iz vie razloga iz Maarske se iselio i znatan broj intelektualaca koji su svoju naunu i umetniku karijeru stvarali irom sveta. Meu njima bili su: sociolozi Karl Manhajm i Karolj Polanji, estetiar i teoretiar umetnosti Arnold Hauzer, ekonomista Jene Varga, matematiari Diene Pal i Jano Nojman, uveni fiziari Edvar Teler, Silard Leo i Eugen Vigner. Znaajnu naunu karijeru u SAD-u ostvario je i atomski fiziar Silard Leo, a meu atomskim istraivaima, pored engleskog, u Americi se najee govorio maarski jezik. Pravu afirmaciju i filmsku karijeru napravio je u Velikoj Britaniji andor Korda, a Bela Bala postao je uveni estetiar filma. Razni umetnici svoje najbolje stvaralake godine proveli su izvan svoje domovine: slikari Laslo Moholi Na i Bela Uic, vajari Joef aki i Laslo Mesaro, poznati pozorini reditelj Ferenc Molnar i uveni violinista Endre Gertler. Pored dva znaajna politiara koji su odmah posle Prvog svetskog rata napustili Maarsku (Mihalj Karolji je otiao u Francusku, a Oskar Jasi u SAD), uoi Drugog svetskog rata domovinu je, 1940. godine, napustio i uveni kompozitor Bela Bartok, nastavljajui da komponuje u Njujorku. Koliko je bilo rasipanje maarskih duhovnih i intelektualnih snaga u itavom 20. veku moda najbolje svedoi podatak da je ova drava dala ak dvanaest nobelovaca (Filep Lenard, Robert Baranj, Rihard igmondi, er Hevei, er Bekei, Jene Vigner, Dene Gabor, Jano Polanji, Eli Vizel, er Olah, Jano Haranji). Izuzetak je bio Albert Sent-eri, poznati biohemiar, koji je, vrativi se u zemlju 1927. godine na poziv ministra prosvete, radio na Segedinskom univerzitetu i tu stekao svetsku slavu, dobivi Nobelovu nagradu 1937. za otkrie vitamina C i njegove uloge u biolokim oksidacijama. Meutim, i njega e sustii sudbina ponovnog emigranta, jer je Maarsku morao napustiti 1947.

Uee Maarske u Drugom svetskom ratu

Od napada na Jugoslaviju do katastrofe Druge armije na Donu
U vreme nemakog pritiska da i Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, maarski poslanik u Berlinu Deme Stojai obavestio je 17. marta 1941. Hitlera da Maarska ne odustaje od svojih revizionistikih ciljeva prema jugoslovenskim teritorijama koje su nekada bile u sastavu Maarske, bez obzira, to je Kraljevina Jugoslavija nagovetavala promenu u spoljnopolitikoj orijentaciji. Posle jugoslovenskog pristupanja Trojnom paktu 25. marta 1941. i demonstracija 27. marta, Hitler je odluio da jo jednu versajsku tvorevinu razbije. Radi usklaivanja 321

zajednikih akcija u napadu na Jugoslaviju, Budimpetu je 30. marta 1941. posetio Fridrih fon Paulus, koji je sa Henrihom Vertom detaljno razradio maarske obaveze ostvarivanju Hitlerovog Plana 25. Kako su tekli njihovi razgovori najbolje svedoi Paulusova opaska da su se oni odvijali bez ikakvih potekoa i na obostrano zadovoljstvo. U skladu sa zakljucima i preuzetim obavezama, Maarska je poetkom aprila otpoela sa deliminom mobilizacijom svojih trupa etvrtog peadijskog i Petog segedinskog korpusa, odnosno pograninih jedinica grupisanih blizu jugoslovenskomaarske granice. Ve 1. aprila u 17 asova u Budimpeti je sazvan Vrhovni savet odbrane. Prisutni su bili, pored regenta Hortija i grofa Pala Telekija, jo i: ministar spoljnih poslova Laslo Bardoi, ministar unutranjih poslova Ferenc Kereste Fier, ministar trgovine i privrede dr Joef Varga, ministar za snabdevanje dr Dee Laki, ministar finansija dr Lajo Remenji neler, ministar pravde dr Laslo Radoai, ministar za poljoprivredu baron dr Danijel Banfi, ministar vera i prosvete dr Balint Homan, naelnik generaltaba genaral-pukovnik Henrih Vert, ministar odbrane Karolj Barta i generalni sekretar Vrhovnog saveta odbrane Antal Narai. Prvi se za re javio kraljevski ministar za spoljne poslove Laslo Bardoi. On je istakao da je nacionalni interes zatita maarske nacionalne manjine u Jugoslaviji, ali da Sporazum o venom prijateljstvu obavezuje Maarsku na diplomatsku obazrivost i da se, sve do trenutka dok postoji jugoslovenska drava, Maarska mora uzdrati od agresivnijeg istupanja. Smatrao je da e, u sluaju raspada Kraljevine Jugoslavije, Maarska imati meunarodno pokrie za vraanje teritorija izgubljenih posle Prvog svetskog rata. Isticao je, ako doe do pobede zapadnih sila, da e Maarska doi u jo teu situaciju nego to je bila prilikom potpisivanja Trijanonskog mirovnog ugovora. On je tada upozoravao i na ne malu zainteresovanost Sovjetskog Saveza za podruje Balkana, posebno jugoslovensko, to bi svakako uticalo i na zbivanja vezana za maarske dravne interese. Ostali ministri upozoravali su na razne opasnosti od ulaska Maarske u rat, ali je Balint Homan posebno naglaavao da e Maarska morati da se nae pred dilemom da li da bude uz Trei rajh ili uz Sovjetski Savez. Ovo njegovo miljenje podrao je Henrih Vert, podseajui na opominjujue pismo Adolfa Hitlera u kojem se zahtevalo aktivnije uee Maarske u narednim dogaanjima i predlagala odlunija vojna akcija. Predsednik vlade Teleki upozoravao je na snagu britanske imperije i da se svaki naredni korak maarske diplomatije mora dobro promisliti, pre svega prema Jugoslaviji, posebno prema Delvideku (junim krajevima). Regent Horti je u odreenom smislu podrao Telekija, ali je predloio da se naelnik generaltaba i predsednik vlade ipak sporazumeju u pogledu broja vojnih jedinica koje se stavljaju u stanje pripravnosti. U to vreme Horti se, preko maarskog poslanika u Londonu era Barce, posebno interesovao kakve bi bile reakcije ako bi Maarska uzela uee u raskomadavanju Jugoslavije. Barca je preneo britanski stav da, ako Maarska dozvoli nemakim vojnim jedinicama prelaz preko svoje teritorije, Engleska e prekinuti diplomatske odnose, a ako napadne Jugoslaviju, objavie joj rat. Naavi se u bezizlaznoj situaciji, predsednik vlade Pal Teleki izvrio je 3. aprila 1941. samoubistvo pod nedovoljno razjanjenim okolnostima. Mada je i sam bio tvorac maarske spoljne politike u predveerje Drugog svetskog rata, shvatio je da njegovi planovi integracije balkansko-podunavskog prostora podsticanjem jugoslovenskomaarskog prijateljstva gube znaaj. Bilo je teko opredeliti se izmeu Londona i Berlina. U svom oprotajnom pismu Hortiju, izmeu ostalog, napisao je: Maarska je pogazila re o venom prijateljstvu sa Jugoslavijom iz kukaviluka. Stali smo na stranu 322

nitkova, biemo leinari najprljavija nacija. Nisam te spreio, kriv sam. Njegovo rtvovanje bilo je uzaludno, jer su ve sutradan nemake trupe ule u Budimpetu i odatle krenule u pohod na Jugoslaviju i Grku. Nemaki poslanik u Budimpeti Oto Ermansdorf je tada u svojim izvetajima Berlinu javljao da leviarski krugovi u Maarskoj ele da prikau Telekijevo samoubistvo kao njegov revolt protiv neumerenih nemakih zahteva koji, pre svega, ugroavaju maarski suverenitet. Takoe je zabeleio da Maari i suvie respektuju Srbe, da puno panje poklanjaju obavezama iz Sporazuma o venom prijateljstvu, da je zbog toga maarski vojnik sada nedovoljno psihiki pripremljen da tako brzo napadne Jugoslaviju, te da e Maarska ui u rat samo u sluaju ako se jugoslovenska drava raspadne. O Telekijevom samoubistvu Horti je obavestio i Hitlera i Musolinija. Objanjavajui im motive, pored onih koje je Teleki naveo u oprotajnom pismu, isticao je da je on smatrao da Maarskoj preti opasnost od Rusa i Rumuna, te da treba tedeti ljudske i materijalne snage. Horti je svojim saveznicima pisao da je grof Teleki postao rtva duevnog konflikta, grie savesti, koju osea ceo maarski narod. Novi predsednik vlade postao je Laslo Bardoi. Maarska kao drava nije neposredno uestvovala u napadu na Jugoslaviju 6. aprila 1941. Posle 10. aprila, kada je u Zagrebu proglaena Nezavisna Drava Hrvatska, maarska vlada je smatrala da jugoslovenska drava vie ne postoji. Sa velikim zadovoljstvom je pozdravila proglaenje nove hrvatske drave, uz blagoslov Treeg rajha, mada je bila svesna da e sa njom imati problema oko teritorijalnog razgranienja. Maarski konzul u Zagrebu Laslo Bartok pourio je 14. aprila da u Karlovcu doeka i pozdravi Antu Pavelia, ali i da objasni namere svoje vlade, ne samo u vezi sa razgranienjem sa NDH ve i sa zahtevima Maarske da joj se, kao u prolosti, ustupi Rijeka kao slobodna luka. Takoe, bilo je i rei o Meumurju, na koje su obe strane polagale istorijsko pravo. Maarska je NDH zvanino priznala 22. aprila podizanjem konzularnog predstavnitva na nivo poslanstva, dolaskom viteza Ferenca Maroija 3. juna 1941. u glavni grad NDH i predajom akreditiva, sutradan, Anti Paveliu. Desetog aprila, posle proglaenja NDH, odrana je vanredna sednica maarske vlade na koju su pozvani i naelnik generaltaba Henrih Vert i naelnik vojne kancelarije Mikloa Hortija Lajo Kereste Fier, to je znailo da e se raspravljati o vojnim pitanjima i ueu Maarske u ratu. Laslo Bardoi je obavestio lanove vlade da formiranjem NDH Maarsku vie ne obavezuje Sporazum o prijateljstvu sa Jugoslavijom iz decembra 1940. Posebno je isticano da je jugoslovenska strana prva prekrila Sporazum bombardujui Segedin i Peuj. Desetog aprila upuen je i proglas maarskom narodu s objanjenjem zato maarska drava namerava da ue u rat. Opravdanje je naeno u tome da je Maarska, u sloenoj situaciji koja je nastala posle odbijanja Jugoslavije da pristupi Trojnom paktu, a prilikom njenog raspada, u moralnoj obavezi da zatiti Maare koji ive u Jugoslaviji. I u ovom proglasu Miklo Horti je isticao da maarska drava, a posebno predstojea vojna akcija, nije usmerena protiv srpskog naroda. Na kraju ovog proglasa regent Horti izdao je nareenje svojim honvedima da krenu ka junim hiljadugodinjim granicama. Vojne akcije protiv Jugoslavije otpoele su u jutarnjim asovima 11. aprila. Maarska je u ratu sa Jugoslavijom mobilisala oko 365.000 vojnika, dok je u samom napadu uestvovalo 80.000 honveda. Njen operativni plan ratnih dejstava u potpunosti je bio usaglaen sa nemakim i italijanskim rasparavanjem prve jugoslovenske drave. U akciji vraanja jugoslovenskih teritorija koje su Maarskoj oduzete Trijanonskim 323

mirovnim ugovorom, uestvovala je Trea (Juna) armija kojom je komandovao Elemer Novak Gorondi. Napad je izvren u etiri pravca: prvi prema Baranji, drugi prema Novom Sadu, trei prema Subotici i srednjoj Bakoj, a posebno je trebalo da bude znaajna vojna akcija u banatskom Potisju. Na prostoru Bake nije bilo snanijeg otpora jugoslovenske vojske, osim jednog incidenta kod Srbobrana, koji je posluio Maarima kao povod za surov drastiniji obraun sa kolonizovanim srpskim stanovnitvom oko sela Siriga. Naime, maarske vlasti elele su od prvog dana da vrate etniku sliku od pre 1918. godine. U kratkotrajnom Aprilskom ratu stradalo je oko 3.000 jugoslovenskih dravljana, ali je pripremljeno i plansko proterivanje srpskih kolonista naseljenih posle Prvog svetskog rata, a na njihovo mesto naseljeno je oko 15.000 maarske seoske sirotinje iz Bukovine. U napadu Maarske na Jugoslaviju posebno je znaajan bio Banat. Maarska je elela da ovaj rat iskoristi da i ovo podruje vrati, ali je i Rumunija imala iste tenje. Mada su maarske vojne jedinice prele 11. aprila Tisu i trijumfalno ule u Novi Kneevac, Padej i Novi Beej, Hitler nije eleo u tom trenutku da otvara pitanje Banata. Obeavao ga je i Maarima i Rumunima, a reenje je naao u tome da on u vreme rata bude pod upravom domaih Nemaca, i to u sastavu Nedieve Srbije. U kratkotrajnom Aprilskom ratu, prema nekim podacima, poginulo je preko stotinu maarskih vojnika, mada su vlasti taj broj dvostruko umanjivale, jer su elele da predstave da je i ovom prilikom Maarska uspela mirnim putem da vrati teritorije koje je izgubila Trijanonskim ugovorom. Zavretkom ovog rata maarske vlasti su nastojale da to pre uspostave efikasan politiki sistem na vraenoj teritoriji. Ne samo da se od prvih dana otpoelo sa denacionalizacijom Bake ve je uvedena i vojna uprava, s osnovnim ciljem da se ovaj prostor pacifikuje. Smatralo se da postoji stalna opasnost od akcija srpskih etnika, komunista i judeoboljevika. Zadatak joj je bio i da ove krajeve ukljui u celokupan drutveni, politiki i ekonomski ivot maarske drave. Ratom protiv Jugoslavije Maarska je vratila teritoriju od ukupno 11.601 km, ime je broj stanovnika uvean za oko milion, od kojih: 301.000 Maara, 243.000 Srba, 220.000 Hrvata, 197.000 Nemaca, 80.000 Slovenaca, 40.000 Slovaka, 15.000 Rusina i 15.000 Jevreja. Bekim arbitraama i ratom protiv prve jugoslovenske drave Maarska je gotovo dvostruko uveala svoju teritoriju u odnosu na uspostavljene trijanonske granice. Vezivanjem za Trei rajh maarska drava je sada imala oko etrnaest miliona stanovnika i teritoriju od 173.000 km. Posle vojne akcije Maarske protiv Jugoslavije zapadne sile nisu Maarskoj objavile rat, ali su sa njom prekinule diplomatske odnose. Jo uvek su smatrale da preko Maarske mogu ostvariti vei uticaj u ovom delu Podunavlja. U nemakim pripremama za napad na Sovjetski Savez Maarska je imala znaajnu ulogu. Iskreno saveznitvo sa Treom rajhom trebala je da dokae to veim vojnim angaovanjem na istonom ratitu u borbi protiv boljevizma. Naelnik generaltaba Henrih Vert je 14. juna 1941. uputio jedan memorandum Bardoiju u kojem je zahtevao od predsednika vlade da i Maarska otpone s ozbiljnijim pripremama za podrku Hitleru u ratu protiv Sovjetskog Saveza. Pozivao se na to da je ovaj rat posebno znaajan za maarske nacionalne interese, jer e u njemu posebnu ulogu imati i Rumunija koja bi time bila u odreenoj prednosti prilikom prekrajanja granica nove Evrope. Ribentrop je 16. juna savetovao Maarima da pojaaju svoje vojne snage prema ruskoj granici, ali 324

Maarima nije saoptio datum napada. Nemaka strana nije zahtevala neposrednije uee Maarske u pohodu na Rusiju, jer se procenjivalo da su nemake vojne snage dovoljne da u munjevitom ratu poraze Sovjete. Rat izmeu Nemake i Sovjetskog Saveza poeo je 22. juna 1941. Ve sledeeg dana Maarska je prekinula diplomatske odnose sa SSSR-om, a Horti je izjavio da je na ovaj trenutak ekao dvadeset dve godine. Inscenirano je bombardovanje Koica 27. juna, koje su izveli maarski piloti nemakim avionima sa sovjetskim oznakama. Istoga dana Maarska je objavila rat Sovjetskom Savezu. U poetnim akcijama u ratu protiv Sovjetskog Saveza uestvovalo je oko 45.000 maarskih vojnika u formaciji koja je nazvana Karpatska grupa, da bi se iz nje u julu izdvojila Brza divizija koja je bila pod neposrednom nemakom komandom. Ova maarska vojna formacija je do kraja 1941. imala znatne gubitke na Istonom frontu. Ne samo da je svaki deseti vojnik poginuo, a svaki trei ranjen, ve je uniteno i 80% vojne opreme. Iz tih razloga Nemci su ovu diviziju, posle neslavnog ratovanja, 4. decembra morali da vrate u Maarsku. Bio je to samo poetak neslavnog i traginog ratovanja Hortijeve Maarske na Istonom frontu. Ustanak jugoslovenskih komunista na prostoru Bake posle napada Nemake na Sovjetski Savez brzo je uguen. Naime, maarske vojne vlasti imale su veliko iskustvo u borbi protiv komunista jo iz vremena uguenja Maarske Sovjetske Republike. U prvoj fazi rata Nemake sa Sovjetskim Savezom Maarska nije imala veeg uea ali, kada su nastupile potekoe u zimu 1941, Hitlerovi zahtevi da Maarska poalje to veu vojnu silu na Istoni front bili su sve uestaliji. Osmog i devetog septembra 1941. Horti se sastao sa Hitlerom radi dogovora o ueu Maarske u ratu na Istoku. Ni ovoga puta nije zaboravio da Hitleru skrene panju da mu je uoi rata obeao Banat. Hitler mu je ponovio da je stav iz sredine aprila 1941. neizmenjen, da e ovo pitanje biti reeno posle pobede Rajha i da su za Nemaku, Rumuniju i Maarsku u tom trenutku mnogo znaajniji zajedniko angaovanje u ratu i pobeda nad boljevizmom. Nemaki pritisci na Hortija da poalje to vie maarskih vojnika na Istoni front pojaani su posle zaustavljanja nemakih vojnih snaga kod Moskve. Radi toga je u Budimpeti boravio, izmeu 6. i 10. januara 1942, nemaki ministar spoljnih poslova Joakim fon Ribentrop. Horti je pokuavao da ga uveri da Maarska ima velikih problema s uspostavljanjem mira u junim krajevima, gde je, navodno, izbio narodni ustanak Srba i Jevreja i da su znatnije vojne snage potrebne za reenje ovog problema. Naime, jedan bezazleni vojni okraj ajkakog partizanskog odreda sa maarskom andarmerijom posluio je kao povod za masovnu raciju u ajkakim selima, gde su najvie stradali urug i abalj. Oko 2.500 ubijenih srpskih itelja ajkake nije bilo dovoljno kao argument za nemaku stranu da je u Maarskoj izbio oruani ustanak i da su njene vojne snage potrebne za smirivanje krajeva gde ive Srbi. Racija je proirena i na Novi Sad, koji je smatran centrom komunista. Ovoga puta Hitler je zahtevao od Hortija izraeniji antisemitizam. U novosadskim traginim dogaajima od 20. do 23. januara stradalo je preko 1.200 Novosaana, od kojih je bilo preko 800 Jevreja. Do kraja januara racijom je bio obuhvaen i Stari Beej, gde je stradalo preko stotinu, uglavnom vienijih Srba i Jevreja. U ovim traginim dogaajima stradalo je oko 4.000 ljudi. Ovo uspostavljanje mira u junoj Bakoj, iako je u izvesnom smislu uspelo da paralie otpor okupaciji, nije pomoglo Hortiju da umanji Hitlerov zahtev da se 150.000 maarskih honveda poalje na Istoni front. Meutim, ovi tragini dogaaji umnogome e oteati maarski poloaj kod 325

lanica Antihitlerovske koalicije i njenu sudbinu od vremena kada je Nemaka otpoela da gubi rat poetkom 1943. godine. Istina, ve od februara 1942. u Maarskoj se javljaju demokratski orijentisani pojedinci i grupe koji su pokuavali da javnost upozore na svu pogubnost daljeg vezivanja za Trei rajh. Posebno od jeseni 1942. godine na Zapadu poinju da se organizuju snage koje deluju u pravcu stvaranja demokratske Maarske, upozoravajui da e vezivanje Hortija za Hitlera dovesti do tekih posledica posle rata. Na njihovom elu bio je Tibor Ekart, jedan od lidera Stranke malih posednika. On je uspeo da utie na svog partijskog druga, poslanika u Maarskom parlamentu Endre Baji ilinskog, da jo 5. avgusta 1942. uputi memorandum Bardoiju da bi, radi sudbine drave, bilo oportuno maarske trupe povui s Istonog fronta. Da bi se u izvesnom smislu suzbile probritanske snage u Maarskoj, 7. septembra 1942. za naelnika generaltaba imenovan je general Ferenc Sombathelji, dotadanji komandant maarskog korpusa na Istonom frontu. Tekoe koje su nastale u munjevitom ratu na Istoku pojaavale su nemaki pritisak na Maarsku. Pored vojnog, poveani su i zahtevi za veim ekonomskim ueem. Maarska je obeala Rajhu da e poveati isporuku aluminijuma sa 150 na 250 tona godinje i penice u koliini od 146.000 tona, na raun etve iz 1941. godine. Poetkom 1942. godine od poverenika za privredu na jugoistoku Augusta Klodijusa zatraeno je da izvri procenu mogue maarske ekonomske pomoi Rajhu u ratu na Istoku. Na osnovu njegovih poverljivih informacija, od Maarske je zatraeno poveanje proizvodnje i isporuke nafte sa 60.000 na 80.000 tona godinje i da povea proizvodnju hrane za potrebe nemake vojske. U Budimpeti je 16. i 17. januara odran sastanak maarskih i nemakih privrednika o veem ulaganju nemakog kapitala u naftnu industriju, naroito u istraivake radove, jer je zajednika procena bila da u Maarskoj postoje znatno vee rezerve nego to se eksploatiu. Na Maarsku je vren i pritisak da povea izvoz penice u Rajh i Italiju sa ranije ugovorenih 270.000 tona za jo dodatnih 23.000 tona, zatim 200.000 tona kukuruza, 34.500 tona semenskog kukuruza i 15.000 tona eera. Od 14. do 23. aprila 1942. odrana je u Berlinu 22. sednica Nemako-maarskog komiteta i potpisan je protokol o izvozu potrebnih sirovina iz Maarske u Rajh u vrednosti od 150 miliona rajhs maraka na ime odobrenih kredita maarske vlade. Krajem aprila i poetkom maja 1942. odrani su u Beu i pregovori o saradnji u oblasti industrije. Maarska je opet bila u podreenom poloaju. Klirinka razmena, uz nerealan kurs valuta, neusklaenost realnih cena proizvoda, fiktivno ulaganje i kreditiranje maarskih preduzea, plaanje robe kreditnim ekovima, predstavljali su odreeni vid ekonomske eksploatacije, a Maarska je morala da plaa danak nemakom saveznitvu. Ekonomski pritisak Nemake ipak je manje tragino doivljavan u odnosu na to da je hortijevska Maarska, iako suverena drava, morala da povea svoje vojne snage na Istonom frontu. Od nje se zahtevalo da poalje na Staljingrad oko 260.000 vojnika i oko 30.000 maarskih folksdojera. U Maarskom parlamentu je, posle traginih dogaaja u junoj Bakoj, 19. februara 1942. za zamenika regenta izabran Itvan Horti, stariji sin Mikloa Hortija. Istoga dana nemaki poslanik Ditrih fon Jagov je javio Berlinu da je Itvan probritanski orijentisan, da se esto javno izjanjava protiv nacionalsocijalistikih ideja i da je naklonjen Jevrejima. I u Maarskoj su reakcije na ovaj izbor bile razliite. Laslo Bardoi 326

je podneo ostavku 9. marta 1942, a na njegovo mesto imenovan je Miklo Kalai. On je pokuavao da nastavi generalnu dravnu politiku oslonca na Trei rajh. Sa Hitlerom se sastao 7. i 8. juna 1942. Hitler je i ovoga puta ultimativno traio od Maarske vee vojno i ekonomsko uee u ratu protiv boljevizma. Takoe je insistirao da se rumunskomaarski sukob oko Erdelja i Banata odloi za kasnija vremena. Maarska strana je upozoravala da se Rumuni veoma loe odnose prema tamonjem maarskom stanovnitvu. Ovaj sukob se jo vie zaotrio jula 1942. ak je postojala i opasnost izbijanja rata izmeu ovih dveju drava. Maarska je imala ito koje je bilo neophodno Nemakoj, a Rumunija naftu, ime je mogla da pridobije Hitlerovu naklonost. U cilju smirivanja maarsko-rumunskog teritorijalnog razgranienja, Ribentrop je, 22. septembra 1942, razgovarao s Antoaneskuom, pokuavajui da smiri veliku zategnutost i netrpeljivost. Maarsku javnost veoma je potresla tragina smrt Hortijevog sina Itvana. Pod nedovoljno razjanjenim okolnostima, on je poginuo na Istonom frontu. Izgubio je ivot na najvei maarski dravni praznik, 20. avgusta 1942, kao pilot maarskog vazduhoplovstva. Prema nemakoj verziji, on je poginuo zbog preterane upotrebe alkohola, dok je po zvaninoj, on hrabro poginuo borei se protiv boljevizma. U to vreme se prialo da je Hortijev mlai sin uklonjen s istorijske scene, kako Miklo Horti ne bi mogao da osnuje novu maarsku dinastiju. Meutim, injenica je da se nemakoj strani nije dopadao sve izrazitiji antiratni i probritanski stav zamenika regenta. Jo poetkom 1942, poto su Nemci zaustavljeni kod Moskve, i maarski komunisti, mada malobrojni, otpoeli su sa manjim akcijama. Prvog februara, u ilegalnim uslovima, izaao je i prvi broj Slobodnog naroda. Odmah je usledio surov obraun sa maarskim komunistima. Njih stotinak je uhapeno, meu kojima i Ferenc Roa, urednik Slobodnog naroda, a Zoltan onherc je pogubljen 9. oktobra 1942. Maarsko ratovanje, kao posledica vezivanja za Hitlerovo preureenje Evrope, imalo je najtraginije posledice u borbama na Istonom frontu kod Voronjea i na Donu. Druga armija, koja je imala oko 200.000 vojnika, ratujui po estokoj zimi, drei veliku duinu fronta, bila je izloena snanim udarima Crvene armije, koja je otpoela napad 12. januara 1943. Od ukupnog broja maarskih vojnika koji su uestvovali u tim borbama, vie od treine ih je poginulo, treina je zarobljena, a treina se vratila kui, uglavnom kao ranjenici. I Nemaka je platila danak svom ratovanju. Do marta 1943. ona je na ovom ratitu izgubila oko 970.000 vojnika i oficira.

Kalaijeva politika klackalice

Katastrofalan poraz maarske Druge armije kod Voronjea i na Donu, ali i kasniji razvoj dogaaja na evropskim i svetskim ratitima, doveli su do izvesnog otrenjenja i razoaranja u ratno saveznitvo sa Hitlerom. Postojalo je sve jasnije da se uz pomo nemakog totalitarizma nee moi ostvariti san o obnovi sentitvanske Ugarske. Reim je, posle odreenih akcija maarskih komunista, otpoeo s odmazdama, to je nateralo Arpada Sakaia, predstavnika levog krila Socijaldemokratske partije Maarske, da posreduje kod lanova Komunistike partije Maarske da se akcije prekinu. Centralni komitet Komunistike partije Maarske je 15. maja 1943. doneo odluku da obustavi akcije i, zbog sloenih okolnosti za delovanje, da do daljeg raspusti Komunistiku partiju na prostoru maarske drave. U to vreme u zemlji se nalazilo samo sedamdesetak njenih lanova. Otpoelo se sa drugim vidovima delovanja, a posebno je 327

bilo znaajno osnivanje Partije mira, koja je imala zadatak da kao legalna radnika politika grupacija okupi levo orijentisane graanske politiare. Meutim, Hortijev reim se odluno suprotstavljao svakoj organizovanijoj akciji. Nasuprot jaanju probritanskih snaga, u Maarskoj se sve vie istiu, od marta 1943, ekstremnije pronacistike orijentisane politike grupacije, mada su, u to vreme, pristalice Bele Imredija i Ferenca Salaija bile malobrojne. Maarske vlasti su pokuavale donekle da spree aktivnost pronacistikih snaga u zemlji, ali je Maarska sve vie morala da plaa ceh zbog saveznitva sa Hitlerom. I meu najekstremnijim maarskim grupacijama dolazilo je u toku rata do razdora. Ve 24. septembra 1941. jedna grupa maarskih poslanika, sa grofom Fidelom Palfijem na elu, napustila je Stranku strelastih krstova i osnovala tzv. Nacionalsocijalistiki partijski savez maarskog preporoda (Magyar Megjhods Nemzetisocialista Prtszvetsg). Oni su zahtevali da se jevrejsko pitanje konano rei i da se raspusti parlament. Vezenmajer je obavetavao Hitlera da, i pored toga, u Maarskoj nema sigurnih politikih snaga na koje se moe osloniti i da se veoma ozbiljno moraju razmotriti Kalaijeva politika klackalice i kolebanja izmeu Berlina i Londona. Hitler je sve vie gubio poverenje u Hortijevo iskreno saveznitvo i pozvao ga je 16. i 17. aprila 1943. u Klajshajm da ga ukori to mu predsednik vlade igra dvostruku igru. Horti se pravdao da Kalai to ini kako bi Britance odvratio od bombardovanja vitalnih industrijskih objekata koji su potrebni Rajhu. Hitler je upozoravao Hortija da ne voli da ima oko sebe lane prijatelje, to je regenta iznenadilo i uvredilo jer je po godinama i inu bio stariji od Hitlera. Ni Horti nije ostao duan Hitleru, protestujui zbog veoma loeg i nekorektnog ponaanja nemakih oficira prema maarskim u vreme bitke kod Voronjea. Iako su razgovori protekli u veoma napetoj atmosferi, sloili su se da im je zajedniki pravi neprijatelj boljevizam. Strahujui da e se Britanci i Amerikanci iskrcati na jugoslovensku jadransku obalu, Nemaka je zahtevala da se Maarska i tu znatnije vojno angauje. U to vreme u Maarskoj se javljaju odreene snage i pojedinci koji se zalau za saradnju s Englezima, smatrajui da je rat pri kraju i da je bolje uspostaviti veze sa Britancima nego da ih okupiraju Sovjeti. Posebnu aktivnost u tom cilju vodio je nobelovac Albert Sent-eri. Jedna od vanih osobenosti Kalaijeve politike klackalice bila je upravo ta da je on smatrao da je za sudbinu Maarske vano da je, posle neslavnog rata, okupira Velika Britanija a ne SSSR, da bi se po svaku cenu spreio boljeviki prodor u Podunavlje. Mada je bio svestan da Maarskoj predstoji nemaka ili sovjetska okupacija, smatrao je da je za maarski narod bolje da to bude demokratska Velika Britanija, jer bi u tom sluaju poloaj Maarske na buduoj mirovnoj konferenciji bio povoljniji. U to vreme zalagao se i za stvaranje jednog odbrambenog fronta prema Sovjetima, koji bi drali iskljuivo maarski vojnici. Meutim, poetkom 1944. godine za to vie nije bilo mogunosti, ali ni borbene spremnosti. Uspelo mu je da, do 15. februara mobilie samo 40.000 vojnika i da ih poalje na istone granice. Kalai je pokuavao da imenovanjem pojedinih ministara u svojoj vladi, zajedno sa Hortijem, sprovodi politiku kolebanja izmeu Hitlera i erila. U njoj su bili i optepoznati nemaki ljudi, ali i oni koji su smatrani probritanski orijentisanim. Tako je ministar unutranjih poslova bio Ferenc Kereste Fier, spoljne poslove vodio je 1942. i 1943. godine sam Kalai, da bi to mesto od 1943. prepustio Jeneu Giiju. Na elu Ministarstva odbrane bio je Karolj Barta 1942. godine, sledee Vilhelm Na, a do kraja 328

rata Lajo atai. Ministar pravde bio je Laslo Radoai, finansija Lajo Remenji neler, poljoprivrede Danijel Banfi itd.

Nemaka okupacija Maarske i kraj rata

Posle nemakog poraza na Istonom frontu, kod Staljingrada i Kurska, nemakomaarska vojna saradnja dobija nove okvire i sadraje. Maarska vojska povuena je u pozadinu nemakih vojnih snaga i bila je angaovana, pre svega, u borbi protiv sovjetskih partizana. Meutim, kako je sovjetski pritisak bio sve izraeniji prema zapadu, tako je maarska vlada sve vie insistirala kod nemake Vrhovne komande da se vojne jedinice povuku na teritoriju Maarske kako bi branile sopstvenu dravu. Hitler je bio dobro obaveten o raspoloenju maarskog javnog mnjenja, te je znatnije vojne snage grupisao u Austriji sa zadatkom da izvre mirnu okupaciju Maarske u trenutku kada ona izrazi elju da napusti savez sa Nemakom. Na pomenutom sastanku u Klajshajmu maarski regent morao je fireru da objasni svoju naredbu od 12. februara o povlaenju maarskih trupa s Istonog fronta i da podnese podroban izvetaj o situaciji u Maarskoj. Od Hortija je traeno da prihvati nemaku okupaciju i da raspusti Kalaijevu vladu. Pod ovakvim pritiskom, 19. marta sazvana je sednica Ministarskog i Krunskog saveta. Oni su prihvatili injenicu da je Nemaka Maarsku okupirala. Gotovo da nikakvog otpora nije bilo, mada su za tu akciju Nemci imali na raspolaganju samo petest divizija. Posle okupacije Nemci su stvarnu vlast imali samo u veim gradovima. Na okupaciju Maarske od strane Treeg rajha reagovala je Maarska partija mira ve 19. marta, pozvavi narod da se ujedini u Maarskom frontu koji je i osnovan poetkom aprila. U njega su uli, pored Partije mira, i predstavnici Socijaldemokratske partije, Stranke malih posednika, a kasnije i Narodne seljake stranke. Posle nemake okupacije Maarske odmah je otpoeo obraun sa probritanski raspoloenim intelektualcima i leviarima. Pod udar je doao i sam Kereste Fier, dotadanji ministar unutranjih poslova, Andor Sentmikloi, dravni sekretar inostranih poslova, ak dvadeset osam lanova Gornjeg doma i poslanika, meu kojima i izraziti antinacista Endre Baji ilinski. Pod nemakim pritiskom Horti je morao da raspusti Kalaijevu vladu, a novu je trebalo da obrazuje Edmund Vezenmajer, koji je postao opunomoenik Rajha za Maarsku. Ve u vozu, dok se vraao sa razgovora sa Hitlerom, Horti je dobio obavetenje od Vezenmajera da na elu nove maarske vlade treba da budu Bela Imredi, Jene Rac ili Jene Ruskai, poznati nemaki ljudi. Imredi je, im se vratio u Budimpetu, zatraio prijem kod Hortija, ali regent nije eleo da ga primi. Pregovori o izboru novog predsednika maarske vlade potrajali su do 22. marta i, na Hitlerovu pretnju, Horti je bio prinuen da za predsednika postavi Demea Stojaija, dotadanjeg maarskog ambasadora u Berlinu. Jedan od najvanijih zadataka nove vlade bio je reavanje jevrejskog pitanja. Ve 29. marta 1944. izdata je naredba da Jevreji moraju da nose ute trake sa Davidovom zvezdom, a od kraja aprila poinje i njihova getoizacija, a kasnije i deportacija u koncentracione logore, prvenstveno u Auvic. Prvi na udaru bili su Jevreji s onih teritorija, posebno Bake, koje su ponovo vraene Maarskoj. Deportacija oko 400.000 maarskih Jevreja izvrena je do sredine maja i neto u junu. Pod pritiskom demokratskog Zapada, ali i rimskog pape, predsednika SAD-a Ruzvelta i vedskog kralja, Horti je pokuavao da ublai nemaki pritisak za radikalno reavanje jevrejskog pitanja. Posebnu ulogu u Maarskoj u vezi sa spasavanjem maarskih Jevreja imao je vedski 329

diplomata Raul Valenberg, koji je preko svojih veza uspeo da spase mnoge jevrejske porodice i omogui im da napuste Maarsku. Nemaka okupacija Maarske i veliki ekonomski problemi doveli su do jo veeg pada ivotnog standarda. Cene osnovnih ivotnih namirnica od marta do septembra 1944. poveane su pet-est puta. Naturalna razmena bila je sve ea, a gradsko stanovnitvo, da bi preivelo, bilo je prinueno da prodaje ili da menja za namirnice svoje najdragocenije stvari. Maja 1944. Bela Imredi je postao vrhovni ministar privrede sa posebnim ovlaenjima i zadacima da maarsku privredu jo vre vee za Trei rajh. Meutim, u to vreme nemaki dug Maarskoj povean je za 890 miliona penga, to je doprinelo jo veem nezadovoljstvu stanovnitva prema saveznitvu sa Rajhom. U to vreme, kao odgovor drava lanica Antihitlerovske koalicije na nemaku okupaciju Maarske, usledilo je sve ee i ee bombardovanje privrednih objekata, gradova i saobraajnica. Treeg aprila 1944. i glavni grad Maarske je prvi put estoko bombardovan. Od tada je avijacija Antihitlerovske koalicije otpoela jae da bombarduje znaajne privredne centre, ali i saobraajnice u Maarskoj. U ovako sloenoj situaciji nastupila je i politika kriza. U vladajuoj Maarskoj partiji jedinstva dolo je do raskola ve aprila 1944. Sedamnaest poslanika i jedan lan Gornjeg doma napustili su stranku, a poetkom maja celokupno vostvo stranke dalo je ostavku. Krajem maja jo etrnaest poslanika vratilo je svoje mandate. Drave lanice Antihitlerovske koalicije 13. maja uputile su zahtev Maarskoj, Rumuniji, Finskoj i Bugarskoj da raskinu savez sa Hitlerom. Meutim, Maarska je i dalje vodila politiku iekivanja narednih dogaaja. Prva maarska armija je sredinom jula doivela strahoviti poraz juno od Lavova. Oko 20.000 ranjenih maarskih vojnika vratilo se kui. Bio je to jo jedan povod za otrenjenje, ali Nemaka nije lako isputala svog saveznika iz ruku. Horti je pokuao da obrazuje novu vladu ne konsultujui se sa Hitlerom. eleo je da umesto Stojaija postavi generala Gezu Lakatoa, na ta je Hitler, preko Vezenmajera, otro reagovao. Zbog kapitulacije Rumunije i sovjetskog vojnog napredovanja prema Maarskoj, Stojaijeva vlada je zapala u krizu. Horti je 24. avgusta saoptio Gezi Lakatou da ima nameru da njemu poveri sastav nove vlade. Vezenmajer je uslovljavao da u vladi moraju biti i istaknuti nemaki ljudi, posebno Remenji neler i Bela Jurek. Nova vlada bila je jedinstvena u tome da se mora nastaviti rat protiv boljevizma, ali i Rumunije, koja je sada bila na suprotnoj strani. Posebnom odlukom 29. avgusta Horti je raspustio Stojaijevu vladu. U to vreme Horti je inio oajnike napore da Maarsku spase od boljevike okupacije i poslao je general-pukovnika Itvana Nadaija u britansko-ameriki vojni tab u Napulj na pregovore. Meutim, odgovor je bio da se Maari za pregovore moraju obratiti Sovjetima. Oni su to i uinili, i jedna delegacija, koju je predvodio Ede Acel, stupila je u vezu sa vojnom komandom Crvene armije, ali to nije znatnije uticalo na naredna dogaanja. Novu maarsku vladu formirao je general-pukovnik Geza Lakato. Ona je 7. i 8. septembra 1944. odrala sednicu Krunskog saveta, na kojoj je raspravljano o mogunostima izlaska Maarske iz rata, ali neka radikalnija odluka nije doneta, mada je vladama SAD-a, Velike Britanije i SSSR-a upuena molba za uspostavljanje primirja.

330

Poetkom septembra 1944. obnovljen je rad Komunistike partije Maarske. Uz pomo sovjetskog oruja, ne samo da su se u zemlju vratili partijski kadrovi koji su bili u Moskvi, ve se nastojalo da ona postane znaajan inilac u oslobaanju Maarske. Dvadeset osmog septembra Horti je poslao jednu delegaciju u Moskvu, koju je predvodio general-pukovnik Gabor Farago. U delegaciji su bili i Domonko Sent Ivanji i grof Gabor Teleki, sin Pala Telekija. U svojim memoarima Horti je zabeleio da je ova delegacija imala posebna uputstva za pregovore sa Rusima. Ona je trebalo da obezbedi momentalni prestanak ratnih dejstava Crvene armije u Maarskoj, uee amerikih i britanskih snaga u okupaciji Maarske i slobodno povlaenje nemakih vojnih jedinica sa teritorije Maarske. Ali ni ovoga puta, kao ni posle Prvog svetskog rata, Maarska nije bila u poziciji da diktira uslove. Sovjetska strana je Maarskoj postavila ultimativne zahteve ako eli da ostane samostalna i nezavisna drava, svoje vojne snage mora, kao i Rumunija i Bugarska, da upotrebi za slamanje Treeg rajha. Posle duih pregovora i traenja to povoljnijeg reenja, maarska delegacija je u Moskvi 11. oktobra potpisala primirje pod sledeim uslovima: da u roku od deset dana povue svoje vojnike i dravne inovnike na granice koje je Maarska imala do 31. decembra 1937, da se obrazuje saveznika vojna misija za Maarsku i da Maarska mora bezuslovno da prekine sve veze sa Nemakom i objavi joj rat. Desniarske i pronemake snage u Maarskoj protivile su se svakom pokuaju pregovaranja, posebno sa Rusima, i pripremale su dravni udar, ekajui pogodan trenutak. Nemci su svoje poslednje nade polagali u vou Stranke strelastih krstova Ferenca Salaija. Izgubivi poverenje u Hortija, Hitler je odluio da maarski problem rei bez njega. Otpoelo se s ostvarenjem operacije koja je ifrovano nazvana Pancerfaust. Za ovako osetljivu operaciju, slino kao i u Italiji vezano za Musolinija, opet je angaovan Oto Skorceni, sa zadatkom da zauzme kraljevsku palatu. Poetkom oktobra 1944. Sovjetska vrhovna komanda je donela odluku da jedinice Drugog ukrajinskog fronta otponu vojnu akciju protiv Maarske. Glavni cilj je bio da se Maarska izbaci iz rata kao nemaki saveznik, ali i da se vojnim akcijama u zapadnoj Maarskoj stvore mogunosti za prodor ka Beu i junoj Nemakoj. Glavni pravac sovjetskog napada bio je prema Debrecinu i Njirehazi. estog oktobra otpoela je estoka ofanziva i razbijena je Trea maarska armija. Uvidevi da je rat za Maarsku izgubljen, a pouen iskustvom iz Prvog svetskog rata, Miklo Horti je 15. oktobra sazvao poslednju sednicu Krunskog saveta. Posle sednice emitovan je na radiju njegov proglas maarskom narodu da prihvati primirje, ali nije pozvao narod na otvorenu borbu protiv faizma. Nemci su odmah reagovali i njihove trupe su zauzele zgradu maarskog radija, odakle je Salai uputio poziv da se borba nastavi u interesu sveopteg maarstva. U meuvremenu je Miklo Horti, mlai, uhapen i regent je bio prinuen da povue svoj proglas i objavi abdikaciju u korist Salaija. Novi proglas objavio je 16. oktobra u kome je, pod prinudom, izjavio da svoj proglas od prethodnog dana smatra nitavnim i da izdaje novu naredbu o nastavku borbe. Istoga dana Horti je sa svojom porodicom odveden u Nemaku, a Ferenc Salai je obrazovao novu maarsku vladu, uglavnom od lanova Stranke strelastih krstova. Obrazovan je i Dravni savet, koji je vrio vlast umesto regenta. U njega su uli: predsednik Gornjeg doma igmund Perenji, predsednik Parlamenta Andra Tanadi Na, ministar predsednik Ferenc Salai i estergomski biskup Justinijan eredi. Savet je Salaija 27. oktobra proglasio za vou nacije (nemzetvezet). On je odmah proglasio optu radnu 331

mobilizaciju stanovnitva od 14 do 70 godina, otpoeo izmetanje znaajnih privrednih objekata u Nemaku, kao i zlatnih rezervi Narodne banke. Naredio je i da se miniraju fabrike, mostovi, javne zgrade, a prema politikim zatvorenicima i Jevrejima preduzeo je jo odlunije mere nego to su bile posle marta 1944. U to vreme sovjetske vojne vlasti uputile su proglas maarskom narodu da se vojnici Crvene armije ne bore protiv maarskog naroda ve protiv faizma, na iju stranu je stao i sam Hortijev reim. Do kraja 1944. godine sovjetske snage kontrolisale su veliki deo maarske teritorije. Osloboena je cela Baka, a pod kontrolom nemako-maarskih snaga ostala su samo Budimpeta s okolinom i zapadni delovi zemlje. U veoma osetljivim i zotrenim meunacionalnim odnosima, uslovljenim ratom, jugoslovenski komunisti su krajem decembra 1944. u Kianju osnovali Petnaestu vojvoansku brigadu, sastavljenu iskljuivo od vojvoanskih Maara. Njihov prvenstveni zadatak bio je, ne samo da uestvuju u zavrnim operacijama za osloboenje Jugoslavije, pa i Maarske, ve i da pokau da nisu svi Maari za Hitlera i Hortija. Posle osloboenja istonih delova Maarske, na inicijativu Komunistike partije Maarske i Maarskog fronta nacionalne nezavisnosti, sazvana je privremena narodna skuptina, 21. decembra 1944. godine u Debrecinu, koja je sledeeg dana izabrala i privremenu narodnu vladu Maarske. Poetkom januara 1945. otpoele su borbe za osloboenje glavnog grada Maarske. estoke borbe voene su do 13. februara, kada su i Peta i Budim bili osloboeni. Rezultat ovih ratnih dejstava bio je sledei: Crvena armija je zarobila oko 110.000 nemakih vojnika, Budimpeta je bila u ruevinama, gotovo treina zgrada potpuno je sruena, nijedan most na Dunavu nije bio upotrebljiv, a poginulo je oko 20.000 civila. Dvadesetog januara 1945. Maarska je u Moskvi potpisala ugovor o primirju sa SSSR-om, SAD-om i Velikom Britanijom. Prema njemu, Maarska se obavezala da e oko osam peadijskih divizija uestvovati u ratu protiv Nemake i da e vratiti sve teritorije koje je zauzela posle bekih arbitraa. Posle osloboenja Budimpete vee vojne operacije bile su samo oko Balatona. itava teritorija Maarske osloboena je 4. aprila 1945. Prema nepotpunim podacima, u borbi za osloboenje Maarske poginulo je gotovo 140.000 vojnika Crvene armije. Nacionalna vlada je, povodom osloboenja Maarske, izdala proglas, sa potpisom njenog predsednika Bele Dalnoki Mikloa, u kojem se posebno isticalo da maarski narod nee vie biti rtva hitlerovske Nemake, a ni maarske reakcije, da se eli obezbediti skromno, ali zaslueno mesto u redovima slobodoljubivih naroda i da je zavrena jedna tamna stranica istorije Maara.

U Sovjetskom taboru
Narodno-demokratski period i dolazak komunista na vlast
Prvih godina posle rata veina maarskog stanovnitva pomirila se sa tim da je nemaku okupaciju, od marta 1944, zamenila sovjetska. Komunisti, koji su odjednom postali znaajan inilac, uz pomo sovjetskog oruja, nisu imali veinsku podrku naroda. Zato je u narednom periodu njihov najvaniji zadatak bio da sebi obezbede politiku prevlast i uticaj na celokupna zbivanja u zemlji.

332

Obnova razruene Maarske otpoela je 1945. godine. Ratna teta bila je procenjena na pet milijardi amerikih dolara (pet nacionalnih dohodaka iz 1938). Oko 40% dravne imovine je razoreno, ali i 40% eleznike mree, koju su Nemci unitili prilikom povlaenja. Poljoprivredna proizvodnja je znatno opala, a uniten je i stoni fond. Gotovo da je prepolovljen broj rogate stoke i konja, 76% svinja, 80% ovaca. Privremena narodna skuptina, obrazovana u Debrecinu, morala je hitno da rei agrarno pitanje. Ona je svoje odlune izmene u ovoj oblasti nagovestila donoenjem dekreta 15. marta 1945, kojim je oko 620.000 bezemljaa i malih posednika dolo do zemlje. Jedno od vanijih pitanja bilo je i odravanje optih, tajnih i neposrednih izbora. Pravo glasa je tada imalo oko pet miliona Maara. Nemako stanovnitvo u ovoj zemlji, kao i u ostalim dravama gde su komunisti preuzeli vlast, proglaeno je kolektivnim krivcem za izbijanje Drugog svetskog rata i, prema odlukama Pozdamske konferencije, izgubilo je sva graanska prava. Shodno ovim odlukama, maarska vlada je 29. decembra 1945. donela naredbu o progonu Nemaca, posebno onih koji su bili u Folksbundu. U to vreme u Maarskoj je ivelo oko pola miliona Nemaca. Ovu zemlju, od januara do decembra 1946, napustilo je oko 140.000 Nemaca, iselivi se u Nemaku, u zonu koju su drali zapadni saveznici. Sledee godine iseljeno je jo oko 60.000, najveim delom u nemaku okupacionu zonu koja je bila pod kontrolom Sovjeta. Taj proces iseljavanja bio je, kao uostalom i u drugim zemljama Istone Evrope, obustavljen 1948. Posle rata u Maarskoj je poelo suenje ratnim zloincima, pogotovo krajem 1945. i poetkom 1946. godine. Poseban publicitet dat je suenju Ferencu Salaiju i lanovima njegove vlade. Maarskim istranim organima Salaija su predali Amerikanci, koji su ga uhapsili u maju 1945. Suenje je otpoelo 5. februara, a Narodni sud osudio je njega i njegove najblie saradnike na smrt veanjem. Smrtna kazna je izvrena 12. marta 1946. Do 1950. godine u Maarskoj je pred sud izvedeno 59.429 optuenih za ratne zloine. Mnogi od njih osueni su na vremenske zatvorske kazne ili osloboeni optunice, dok je njih 477 osueno na smrt, a kazna je izvrena nad 179 osuenika. Na maarskoj politikoj sceni posle Drugog svetskog rata delovalo je nekoliko politikih partija koje su se pripremale za izbore. Najbrojnija i sa najveim politikim uticajem bila je Nezavisna partija malih posednika koja je, u to vreme, imala 900.000 lanova. Ona je u svom programu zalagala za narodno demokratsko ureenje, privatno vlasnitvo i hrianski moral. Predsednik ove stranke bio je Bela Varga, a generalni sekretar Bela Kova. Posle osloboenja broj lanova Komunistike partije Maarske naglo se poveao (krajem 1944. iznosio je jedva 3.000, a u jesen sledee godine pola miliona). Generalni sekretar Komunistike partije bio je Maa Rakoi, a istaknuti rukovodioci bili su Erne Gere, zaduen za privredna pitanja, Mihalj Farka, za vojna pitanja, Joef Revai, bio je vodei ideolog, dok su Imre Na, Jano Kadar i Laslo Rajk imali posebna ovlaenja od Moskve. Za postepeno jaanje uticaja maarskih komunista posebno je znaajno i uspostavljanje diplomatskih odnosa, 25. septembra 1945, izmeu Maarske i Sovjetskog Saveza. Predstavnik siromanijeg dela seljatva u politikom ivotu Maarske bila je Narodna seljaka partija sa gotovo 170.000 lanova. Oni su zahtevali jo radikalniju 333

agrarnu reformu. Istaknutiji lanovi bili su Imre Kova, Itvan Bibo, Ferenc Erdei, Peter Vere i Joef Darva. Socijaldemokratska partija imala je oko 400.000 lanova (u Budimpeti 50.000) i zalagala se za aktivnu socijalnu politiku i dravni napredak u svim oblastima ivota. U njenom vostvu bili su Ana Ketli, Ferenc Seder, Antal Ban, er Maroan i Arpad Sakai. Njeno osnovno politiko geslo, u to vreme, bilo je: Danas za demokratiju sutra za socijalizam. U odnosu na pomenute partije, neto manji politiki uticaj imale su Graanska demokratska partija i Maarska radikalna partija. etvrtog novembra 1945. u Maarskoj su odrani prvi posleratni parlamentarni izbori. Najvie poslanikih mandata (245) osvojila je Nezavisna partija malih posednika (57,03%). Na drugom mestu bila je Komunistika partija Maarske (16,95%), s osvojenih 70 mandata. Iza njih je bila Socijaldemokratska partija samo sa mandatom manje od komunista. Neto skromnije rezultate na izborima imale su Narodna seljaka partija sa 23 mandata, Graanska demokratska partija sa samo dva mandata, dok Maarska radikalna partija nije osvojila nijedan mandat. Bez obzira to je na prvim posleratnim parlamentarnim izborima u Maarskoj vie od 80% glasova bilo protiv komunista i to je Nezavisna stranka malih posednika odnela veliku izbornu pobedu, ona nije mogla da osnuje sopstvenu vladu, ve je morala da prihvati, pod pritiskom, koalicionu. Odluka o dravnom ureenju donesena je 31. januara 1946, kada je ukinuta monarhija, a za predsednika Republike, 1. februara 1946, proglaen Zoltan Tildi, nekadanji reformatski svetenik, a za predsednika vlade Ferenc Na. Komunisti su za sebe uspeli da obezbede znaajne ministarske poloaje U stvaranju totalitarnog boljevikog sistema posebno je bio znaajan resor Ministarstva unutranjih poslova, na ije elo je doao provereni moskovski kadar Laslo Rajk. Mada je Nezavisna partija malih posednika imala skuptinsku veinu, komunisti, od poetka 1946. godine, poinju da igraju sve znaajniju ulogu u politikom, privrednom, drutvenom, pa i kulturnom ivotu zemlje. Ve tada pokuavaju da suzbiju uticaj Nezavisne partije obrazovanjem levog bloka u Parlamentu, a 5. marta 1946. pozivom na saradnju sa Socijaldemokratskom partijom i Narodnom seljakom strankom. Posledice ratovanja i saveznitva sa Hitlerom bile su prinudno iseljavanje oko 200.000 Maara iz Jugoslavije, Rumunije i Potkarpatja. U ovim zemljama maarsko stanovnitvo bilo je pod odreenom represijom. Uz intervenciju Staljina, koji je i na taj nain hteo da ojaa ionako slab uticaj maarskih komunista, prekinute su ove prinudne mere. Dok je sa tim zemljama otpoela izvesna normalizacija meunacionalnih odnosa, dotle su maarsko-ehoslovaki odnosi postajali sve sloeniji. Naime, nova ehoslovaka elela je ne samo da se oslobodi nemakog stanovnitva na svojoj teritoriji ve i maarskog, naravno uz pomo Sovjetskog Saveza. Petog aprila 1945. ehoslovake vlasti donele su uredbu prema kojoj Nemci i Maari vie nisu bili graani te drave. Pre toga, 27. februara, Maarska i ehoslovaka potpisale su ugovor o razmeni stanovnitva. Mada brojni odnos nije bio odgovarajui, ipak je oko 190.000 Maara napustilo Slovaku. Postojale su ideje o razmeni stanovnitva i izmeu Jugoslavije i Maarske, ali se to nije moglo sprovesti, jer je na prostorima Jugoslavije ivelo znatno vie Maara nego to je to bio sluaj sa slovenskim stanovnitvom u Maarskoj. 334

Sudbinu Maarske i posle Drugog svetskog rata odreivale su pobednike velike sile, jer je Maarska bila na strani poraenih. Na Konferenciji mira u Parizu, koja je otpoela 29. jula 1946, Maarska je morala da potpie bezuslovni mir. Desetog februara 1947. ona je doivela jo tee ponienje nego u Trijanonu. Mir je potpisao Jano enei, ministar spoljnih poslova i voa maarske delegacije na Mirovnoj konferenciji. Maarska je ne samo dovedena u granice iz vremena pre bekih arbitraa, ve je imala da plati i tri miliona amerikih dolara ratne odtete, i to: Sovjetskom Savezu dvesta, Jugoslaviji sedamdeset, a ehoslovakoj trideset miliona. Ferenc Na, voa najuticajnije politike grupacije, Nezavisne partije malih posednika, nadao se da e se, posle Mirovne konferencije u Parizu, sovjetske trupe povui sa teritorije Maarske i da e se njena sudbina reavati na demokratskim izborima. Meutim, nije dobio podrku ni od zapadnih saveznika. Od 1947. godine Staljin je pokuavao da zemlje narodne demokratije to vre vee ekonomski, ali i politiki, te dolazi do obrazovanja Informacionog biroa. Iako je on osnovan kao konsultativni organ, osnovni zadatak mu je bio da ojaa uticaj komunista u tim zemljama. Posebnu ulogu imali su i jugoslovenski komunisti, sa Josipom Brozom na elu, te je 8. decembra 1947. potpisan Sporazum o uzajamnoj bratskoj saradnji i pomoi Jugoslavije Maarskoj na dvadeset godina. Osamnaestog februara 1948. zakljuen je Dogovor o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoi izmeu SSSR-a i Maarske. Novi parlamentarni izbori u Maarskoj odrani su 31. avgusta 1947. Sada je odnos politikih snaga bio sasvim drugaiji nego 1945. godine. Na izbore je izalo deset partija. Komunistika partija je uspela da dobije sto mandata, jer je za nju glasalo, prema zvaninim podacima, 1.113.050 glasaa, Nezavisna partija malih posednika osvojila je 68 mandata (769.763 glasa), dok je Socijaldemokratska partija dobila 67 mandata (744.641 glas). U novijim istraivanjima navodi se podatak da su komunisti tampali oko 200.000 glasakih listia vie, od kojih su uspeli da iskoriste oko 70.000, ime im je uspeh na izborima bio vei za 18%. U boljevizaciji maarskog drutva poseban pritisak vren je na Stranku malih posednika, iako je ona ostvarila slabije izborne rezultate nego 1945. godine. Na njenoj Zemaljskoj konferenciji, koja je odrana 17. aprila 1948. u Budimpeti, konstatovano je da je njen uticaj u odreenoj meri spreavan. Predsednik stranke Itvan Dobi izjavio je da ona u celini prihvata naela narodno-demokratskog poretka i da e u svemu doprineti razvoju maarskog drutva. On je ak javno osudio zloinaku politiku Ferenca Naa i izjavio da e maarski seljaci u Frontu nacionalne nezavisnosti saraivati sa svojim pravim prijateljima i saveznicima radnikom klasom Maarske. Takva nastojanja stranke pozdravio je posebno generalni sekretar Komunistike partije Maa Rakoi, koji je bio najznaajniji gost ove konferencije, kako su zabeleili novinski izvetai. Da bi se jo vie ojaale pozicije maarskih komunista, 12. juna 1948, na etvrtom kongresu Komunistike partije i Trideset sedmom kongresu Socijaldemokratske partije, doneta je odluka o spajanju ove dve partije i stvaranju nove pod nazivom Maarska radnika partija. Bio je to poetak stvaranja jednopartijskog monopola. Predsednik ove nove partije bio je Arpad Sakai, a generalni sekretar Maa Rakoi, dok su njegovi zamenici bili Mihalj Farka, Jano Kadar i er Maroan. Sukob Jugoslavije sa zemljama Informacionog biroa 1948. godine bio je jedan od vanijih dogaaja u sovjetskom taboru. Napadima Staljina na jugoslovenske komuniste i Josipa Broza pridruila se i Maarska. Dolazilo je i do estih pograninih sukoba, a 335

antijugoslovenska kampanja posebno je jaala 1949. i 1950, kada je zapretila i vojna intervencija protiv Jugoslavije. Prema seanjima generala Bele Kiralja, koji je posle revolucionarnih dogaaja emigrirao u SAD i postao jedan od poznatijih istoriara, on je trebalo da bude na elu vojnih snaga koje bi intervenisale protiv Josipa Broza, a ne protiv Jugoslavije. Meutim, zbog izbijanja Korejskog rata, do toga nije dolo. Promene koje su izvrene u maarskom drutvu bile su zakonski uspostavljene donoenjem staljinistikog ustava 20. avgusta 1949, a uveden je i grb sa ekiem, klasom ita i crvenom petokrakom. Sukob Informacionog biroa sa Jugoslavijom iskorien je u Maarskoj za potpuno jaanje uticaja komunista i izgradnju kulta linosti Maaa Rakoija. Ove tendencije bile su povezane, po ugledu na sovjetsko iskustvo, ne samo sa represivnim merama prema neistomiljenicima ve i sa montiranim politikim procesima. U tim aktivnostima posebno je bila znaajna Sluba dravne bezbednosti, na ijem elu je bio Peter Garba. Poseban publicitet Rakoijev reim davao je suenju Laslu Rajku, septembra 1949. Naime, prema staljinistikom metodu, trebalo se prvo obraunati sa neistomiljenicima u partijskom vrhu koji su se protivili sovjetizaciji Maarske i koji su mogli biti okarakterisani kao imperijalistiki agenti i plaenici titoistikih snaga. Na montiranom procesu, pored Rajka, osueni su na smrtne kazne, 15. oktobra 1949, jo i Tibor Senji i Andra Salai. Prema kasnije objavljenim seanjima jednog od islednika, koji je prisustvovao izvrenju smrtne kazne, pre nego to im je stavljena oma oko vrata Senji je zatraio da popije au konjaka, Salai je iz sveg glasa uzviknuo Prevarili ste nas, dok je Rajk klicao Komunistikoj partiji Maarske i Sovjetskom Savezu. Dvadeset etvrtog oktobra izvrena je smrtna kazna i nad erem Palfijem, Belom Korondijem, Deeom Nemetom i Otom Horvatom. Obraun sa najbliim partijskim i politikim saradnicima nastavljen je i narednih godina. Tako su se od maja 1951. u zatvoru nalazili: Jano Kadar, ula Kalai, Geza Loonci, Ferenc Donat i Silard Ujhelji, koji su osloboeni tek 1955. godine. Parlament je 14. avgusta 1952. izabrao Maaa Rakoija za predsednika vlade. Tim inom je spojena dravna i partijska funkcija. Na tom poloaju on je ostao do 4. jula 1953, kada je za predsednika izabran Imre Na. Prve posleratne godine obeleila je i velika inflacija i nedostatak mnogih ivotnih namirnica. Da bi to spreile, nove vlasti su 1. avgusta 1946. uvele forintu kao novu novanu jedinicu. Prvog avgusta 1947. poeo se ostvarivati takozvani trogodinji plan razvoja maarske privrede, ime je trebalo da bude obezbeena jo vea dravna intervencija. Naime, prema odluci Treeg kongresa Komunistike partije Maarske, koji je odran od 28. septembra do 1. oktobra 1946, predloen je Narodnoj skuptini ovaj plan koji je ona i usvojila. Sledee godine sve banke i fabrike bile su nacionalizovane. I pored napora da se postigne vea proizvodnja u oblasti teke industrije, ona je tek 1948. godine uspela da dostigne predratni nivo, dok je u poljoprivredi, a naroito u prehrambenoj industriji, situacija bila jo tea. Loi rezultati u pokuaju industrijalizacije zemlje naveli su maarske komuniste da 1. januara 1950. proglase poetak ostvarivanja sada petogodinjeg plana, po ugledu na sovjetsku petoljetku. Upravljanje nacionalnom ekonomijom bilo je utemeljeno na ostvarivanju obaveznih planskih ciljeva i centralizovanoj proizvodnji.

336

to se tie poljoprivredne proizvodnje, Maarska se nala u jo bezizlaznijoj situaciji. Radikalno sprovoenje agrarne reforme dalo je negativne rezultate, tako da su prinosi glavnih poljoprivrednih proizvoda, posebno penice, pali za 20% u odnosu na 1937. godinu. Na proizvoae su destimulativno delovali i kolektivizacija i prinudni otkup. U Maarskoj je krajem 1948. otpoela kolektivizacija, to je izazvalo jo vee nezadovoljstvo seoskog stanovnitva. Sprovodei lenjinistiko naelo da je industrijalizacija plus elektrifikacija jednako socijalizam, poljoprivreda je kao nisko akumulativna grana bila zapostavljena, o emu svedoi podatak da je maarska drava u nju ulagala samo 13% svog dohotka. Pad poljoprivredne proizvodnje prouzrokovao je i prinudni otkup, to je dovelo do razoaranja seljatva u revolucionarne promene, ali i do toga da je snabdevanje gradskog stanovnitva dovedeno u pitanje. Represivne mere prema seljatvu u otkupu poljoprivrednih proizvoda, ali i prema klanju svinja na crno, posebno su sprovoene izmeu 1951. i 1953. godine. U tom periodu kanjeno je preko 850.000 ljudi, a ak 387.000 je poslato na izdravanje zatvorskih kazni. Kasnijim istraivanjima utvreno je da je bilo 40.800 onih koji su svoje komije i roake potkazivali policiji i partijskim organima. Nezadovoljstvo na selu poveavano je i zbog smanjenja nadnica za poljoprivredne radnike, koje su do sredine pedesetih godina umanjene za oko 50%. To je bio jedan od razloga da se i seljatvo aktivnije ukljui u revolucionarne dogaaje 1956. godine. Posle Drugog svetskog rata dolo je i do velikih promena u maarskom drutvu, posebno u nainu ivljenja, kulturi, prosveti itd. Dva drutvena sloja, veleposednici i kapitalisti, nestala su radikalnim merama nove vlasti. Zajedno sa veleposednicima nestalo je i mnotvo seoskih slugu i nadniara koji su se pretvorili u sitne zemljoposednike. ak oko 90% onih koji su iveli od poljoprivrede postali su privatni vlasnici. Bio je to samo politiko-taktiki potez maarskih komunista, jer je i ovde, kao u drugim zemljama tzv. narodne demokratije, primenjivan sovjetski model, tj. uvoenje prisilne kolektivizacije i ukidanje privatnog vlasnitva. Novim promenama nestao je i srednji sloj maarskog drutva, koji je uglavnom inilo sitno plemstvo. Posebnom uredbom 1946. godine ukinuta je titula plemia i sve privilegije koje je ona nosila. U Maarskoj, kao u i ostalim zemljama koje su bile u sovjetskom taboru, bila je esta pojava da su mnoge rukovodee funkcije dobijali oni koji su bili radnikog ili siromanog seljakog porekla. Inteligencija je bila uglavnom uzdrana i ekala je rasplet dogaaja. Proletersko poreklo sada je postalo veoma vano, to se odrazilo i na broj kolovanih ljudi. Pre i u toku rata samo 4% uenika srednjih kola i isto toliko studenata bili su proleterskog porekla, a do polovine pedesetih bilo ih je 33%. Posebnim dekretom iz avgusta 1945. u Maarskoj je uvedeno obavezno osnovnokolsko obrazovanje, a 1948. godine sve kole su nacionalizovane, ak i one koje su bile u okviru verskih institucija. Juna 1948. podravljeno je 6.500 katolikih verskih kola. U boljevizaciji maarskog drutva pod poseban udar doli su i katoliki i protestantski svetenici. Godine 1948. ak je 225 katolikih svetenika izvedeno pred Narodni sud, a vlast je posebno pratila aktivnost kardinala Joefa Mindsentija. Mnoge mere koje su regulisale odnos drave i Crkve izazivale su odreena reagovanja i nezadovoljstvo, to nije moglo da ublai ni osnivanje 1951. godine Dravne kancelarije za verska pitanja. 337

U kulturu i umetnost uvode se principi socijalistikog realizma. Trebalo je da poslue optim naporima da se gradi novo, a ne da kultura i umetnost budu privilegija buroaske elite.

Maarska jesen 1956. godine

Staljinova smrt 5. marta 1953. predstavljala je nesumnjivo znaajan datum, ne samo u istoriji meunarodnog radnikog i komunistikog pokreta ve i u odnosima Istoka i Zapada. Protivnicima Rakoijevog reima u Maarskoj je laknulo. Oni su u tome videli mogunost da doe do nekih promena, pre svega u demokratizaciji zemlje i slabljenju uticaja komunista. Meutim, ni u samom Sovjetskom Savezu proces destaljinizacije nije tekao brzo, mada je najava bilo posle izbora Nikite Sergejevia Hruova za generalnog sekretara Partije 7. septembra 1953. U Maarskoj je Maa Rakoi i posle Staljinove smrti nastavio jo stroe da sprovodi jednopartijski monopol i tvrdu staljinistiku liniju. Tek posle Dvadesetog kongresa KPSS, koji je odran februara 1956. u Moskvi, nagoveten je obraun sa kultom linosti. Bio je to jasan znak da staljinistiki period treba da se preispita i u ostalim dravama, pa i u Maarskoj. Hladni rat izmeu Istoka i Zapada bio je sredinom pedesetih godina posebno izraen, to je uslovilo da se i istoni blok vojno organizuje u Varavski pakt 14. maja 1955. Pored SSSR-a, u njega su uli: Maarska, Poljska, ehoslovaka, Nemaka Demokratska Republika, Rumunija i Albanija, a prilikom osnivanja bio je prisutan i kineski ministar odbrane. Na ovaj nain ne samo da je ojaan vojni savez meu istonim dravama ve je naena i pravna osnova da sovjetske trupe budu i dalje stacionirane u tim zemljama. U reviziji staljinistikog perioda posebno je bilo znaajno i rasformiranje Informacionog biroa 17. aprila 1956, ali i uspostavljanje boljih odnosa sa Jugoslavijom. Jugoslavija je trebalo da odigra znaajnu ulogu u destaljinizaciji zemalja istonog bloka, posebno u Maarskoj, jer su odnosi sa Maarskom posle sukoba 1948/1949. bili zategnuti. Ovakvim tendencijama posebno se protivio Maa Rakoi koji je smatran jednim od najizrazitijih antititoista. Od poetka 1956. Jugoslavija je poela da nalazi mogunosti za uspostavljanje bolje saradnje sa Maarskom, uz posebno podsticanje Hruova, koji je sa Josipom Brozom 2. juna 1956. potpisao Beogradsku deklaraciju. U to vreme Jugoslavija je postala i jedan od inicijatora pokreta nesvrstanosti. Posle susreta Broza sa Nehruom na Brionima, egipatski predsednik Naser je 26. jula 1956. objavio nacionalizaciju Sueckog kanala, to je posebno uticalo i na odnos velikih sila prema dogaajima u Maarskoj u jesen te godine. Za jugoslovensku stranu bilo je izuzetno znaajno da se, u cilju uspostavljanja bolje saradnje sa Maarskom, izvri revizija procesa Laslu Rajku. Takoe je budno pratila aktivnosti srednje linije maarskih komunista, meu kojima su bili Jano Kadar, Marton Horvat i Zoltan Va. Oni su se zalagali, kao rtve Rakoijevog reima, za bezuslovnu smenu Rakoija, ali su vaili i za ljude odane Sovjetskom Savezu. Najava odreenih promena u Maarskoj bila je izbor Imre Naa za predsednika vlade, 4. jula 1953, umesto Maaa Rakoija. On je na ovoj funkciji ostao do 18. aprila 1955, kada je smenjen i ak izbaen iz Maarske radnike partije. U svoj reformistiki program Na je ukljuio preispitivanje rada dravne bezbednosti, izjasnio se za razumnije investicije, za poboljanje nezavidnog poloaja seljaka nastalog usled kolektivizacije i 338

otkupa. Kritikujui, u izvesnom smislu, sovjetski model razvoja zemlje forsiranjem teke industrije, smatrao je da time Maarska samo koristi privrednom napretku Sovjetskog Saveza. estoko se protivio Rakoijevoj politici stvaranja drave gvoa i elika. Isticao je da se u zemlji mora razvijati poljoprivredna proizvodnja i da Maarska, kako je esto isticao, mora postati bata Evrope. eleo je da izvri reforme u Maarskoj i ponovnim uvoenjem viepartijskog sistema preko Patriotskog narodnog fronta (Hazafias Npfront). Meutim, staljinistiko krilo u Partiji jo uvek je bilo jako, mada su osloboeni iz zatvora opozicionari Geza Loonci, Ferenc Donat, andor Harasti i Silard Uljhelji, koji su smatrani pristalicama Naevog reformistikog kursa, kao i Jano Kadar, er Maroan i ula Kalai, koji su se pravo iz zatvora ukljuili u najvii partijski aparat. Posle uklanjanja Imre Naa, zbog skretanja udesno, Maarskom su i dalje upravljali Maa Rakoi, Erne Gere, Joef Revai i Mihalj Farka, koje su mnogi u Maarskoj nazivali moskovski etvoropreg. I Maarska radnika partija, na svom martovskim plenumu 1956, morala se suoiti sa novonastalim problemima. Na dnevni red zasedanja stavljena je rasprava o odlukama 20. kongresa KPSS i zauzet je stav da i u Maarskoj mora doi do korenitih promena. Centar opozicionog delovanja Rakoijevom reimu postali su pisci i deo studentske omladine. Okupljeni oko Petefi kruoka, oni su se sve glasnije suprotstavljali staljinizaciji kulture, otvoreno se protivili zabranama pozorinih predstava, ali i knjiga, i posebno kritikovali rad biveg ministra kulture Joefa Revaija i tadanjeg Joefa Darvaa, kao i Martona Horvata, koji je u ime komunista u Maarskoj radnikoj partiji vodio agitaciju i propagandu. Bili su to pisci Tibor Deri, Laslo Benjamin, Zoltan Zelk, Tibor Merai, a meu novinarima Miklo Gime, Peter Kende i drugi koji e u narednim dogaanjima postati najblii saradnici Imre Naa. Tadanji sovjetski ambasador u Budimpeti Jurij Andropov sa panjom je pratio rasprave koje su voene u Petefi kruoku. U svojim izvetajima je naglaavao da su sve odluniji zahtevi za iznalaenje humanijih puteva izgradnje socijalizma, a kasnije je upozoravao da dogaaji izmiu kontroli vlasti. U cilju sagledavanja stvarne situacije, u Budimpetu je 7. juna 1956. poslat Mihail Suslov. On je odmah osudio delovanje neprijateljskih snaga, ali je priznao da je izgradnja socijalizma u periodu 19491953. bila spreavana i zahtevao je bre ispravljanje greaka. Spasavajui u odreenom smislu Rakoija, Suslov je skoro svu odgovornost svalio na ministra unutranjih poslova Mihalja Farkaa. Smatrao je da Rakoija ne treba rtvovati, jer bi to bio veliki poklon Amerikancima. Meutim, na Plenumu Centralnog komiteta Maarske radnike partije, koji je odran od 18. do 21. jula 1956, Rakoi je smenjen sa svih funkcija. Priznate su greke u odnosu na Jugoslaviju i otpoelo se sa hvaljenjem jugoslovenskog puta izgradnje socijalizma. Na mesto generalnog sekretara Partije, umesto Rakoija, doao je Erne Gere. Dvadeset osmog juna 1956. dolo je u Poljskoj, u Poznanju, do manjeg oruanog ustanka protiv sovjetske prevlasti, koji je ubrzo uguen. Iz zatvora je puten Vladislav Gomulka, koji je odmah preuzeo najviu partijsku funkciju. Nezadovoljstvo je u odreenom smislu ispoljeno, ali to je bila samo poetna iskra da se i u Maarskoj razbukti antisovjetsko raspoloenje koje je tinjalo odranije. Predoseajui da se u Maarskoj pripremaju protesti, Hruov i Broz su se od leta do jeseni 1956. esto susretali. U septembru i oktobru ak su sedamnaest dana proveli zajedno.

339

Posebna vanost u uspostavljanju bolje saradnje izmeu Jugoslavije i Maarske data je ponovnoj sahrani Lasla Rajka, Tibora Senjija, Andraa Salaija i era Palfija, nekadanjeg Hortijevog generala koji se prikljuio radnikom pokretu i uestvovao u osloboenju Maarske, ne sluajno 6. oktobra 1956, jer su 6. oktobra 1849. u Aradu pogubljene voe revolucije. Prema nekim procenama, bilo je prisutno oko 100.000 ljudi. U tom trenutku svi su se pitali ko je kriv za njihovu smrt. Mnogi su traili odgovor u Rakoijevoj strahovladi. Na sahrani je prvi govorio Antal Apro, lan Politbiroa CK Maarske radnike partije, koji je istakao da je ovaj in rehabilitacija nevino osuenih na osnovu odluka rukovodstva i elje naroda, a knjievnik Bela Sas, takoe rehabilitovani osuenik, rekao je, izmeu ostalog, da zauvek treba pokopati nezakonitost, samovolju, unititi maarske uenike kulta linosti. Dvanaestog oktobra 1956. Jugoslavija i Maarska su svoje diplomatske odnose podigle na nivo ambasada. Bio je to jo jedan znak uspostavljanja boljih odnosa. Revolucionarno raspoloenje maarskog naroda sve je vie jaalo. Trinaestog oktobra 1956. Imre Na je vraen u Partiju. Pisci su 17. oktobra odrali svoju skuptinu. Pored mnogih zahteva, istaknuto je da 15. mart dan Koutovog ustanka protiv Austrije 1848. godine, treba da postane nacionalni praznik. Iznoeni su i mnogi politiki zahtevi. Maa Rakoi, osetivi da narodno nezadovoljstvo raste, zbog bolesti se povukao i otiao u Sovjetski Savez, gde je iveo do 1971, javljajui se povremeno u moskovskoj tampi i napadajui Janoa Kadara za revizionizam. Studenti Tehnikog fakulteta u Segedinu su 22. oktobra 1956. izneli svoje revolucionarne zahteve u 16 taaka, traei, izmeu ostalog, da Imre Na preuzme vostvo drave, da se sprovede radikalna promena privredne politike, vrati Koutov grb kao dravni simbol, povuku sovjetske trupe iz Maarske i drugo. Meutim, bura se tek pripremala. Za 23. oktobar u Budimpeti su zakazane velike demonstracije koje su najavili intelektualci i omladina, u znak podrke poljskim dogaajima. Mada su 23. oktobra zabranjene politike demonstracije i okupljanje, vie niko ovu naredbu nije potovao. Na budimpetanske ulice izalo je oko 200.000 ljudi. Demonstranti su u poetku iznosili manje radikalne zahteve, koji su se odnosili na donoenje novih privrednih planova koji e voditi rauna o podizanju ivotnog standarda stanovnitva, uvoenje radnikog samoupravljanja po fabrikama, maarsko-sovjetsko prijateljstvo na principima ravnopravnosti, uvoenje socijalistike demokratije, s Imre Naom na elu itd. Meutim, ve prvoga dana pojavile su se i antisovjetske parole, sa maarske trobojke skinut je grb koji je umnogome podseao na sovjetski, a pojavile su se i neke iredentistike parole iz Hortijevog vremena. Radikalnije zahteve uputili su i studenti: da sovjetske trupe napuste teritoriju Maarske, da se novo partijsko rukovodstvo izabere tajnim glasanjem, da se smene svi rukovodioci iz Rakoijevog vremena, da se odri javno suenje Mihalju Farkau, da se sprovedu viepartijski izbori i da se odmah ukloni Staljinov spomenik kao simbol jednog totalitarnog reima, to je i uinjeno uvee oko 21,30 asova. Prezidijum CK KPSS odmah je razmatrao dogaaje u Maarskoj, na svojoj sednici u kasnim veernjim satima 23. oktobra, i saglasio se sa predlogom Hruova da se, u cilju zatite socijalizma, na budimpetanske ulice izvedu sovjetska vojska i tenkovi. Iste noi oni su zaposeli najznaajnije objekte u gradu. Ovo je jo vie razgnevilo demonstrante i pobudilo nacionalna oseanja i patriotizam. Naredna dogaanja bilo je gotovo nemogue kontrolisati. Otpoele su i arke izmeu vojske i demonstranata. Upotrebljeno je oruje, a pale su i prve rtve s obe strane. 340

Ulje na vatru dolio je i govor, emitovan preko radija, Ernea Gerea, koji se upravo vratio iz Jugoslavije, i ocenio demonstracije kao neprijateljsku i kontrarevolucionarnu provokaciju. Demonstranti, okupljeni pred zgradom Parlamenta, zahtevali su da im se obrati Imre Na. On je nastupio veoma oprezno u pogledu revolucionarnih zahteva, pozivao je na mir i razum, obeavao da e se Maarska radnika partija obnoviti, da e vlada razmotriti sve zahteve demonstranata. Meutim, ovakvim govorom revolucionarna masa nije bila zadovoljna. I pored haotinog stanja u gradu, rukovodstvo Maarske radnike partije odralo je sastanak. Za predsednika vlade postavljen je Imre Na, ali je Gere ostao generalni sekretar Partije do 25. oktobra, kada je na to mesto doao Jano Kadar. Sutradan je nova vlada proglasila vanredno stanje, uvela policijski as, pozvala na mir i ak traila da se ustanici predaju, uz obeanje da im se nee suditi. I pored toga to su u vladi bila dvojica univerzitetskih profesora filozof er Luka i poznati urolog Antal Babi, a na elo dravne bezbednosti doao Ferenc Minih, koji je neposredno pre postavljenja bio imenovan za ambasadora u Beogradu sa zadatkom da reorganizuje ovu slubu, revolucionarno raspoloeni ustanici zahtevali su, posebno od Naa, radikalnije promene. Nezadovoljstvo je sve vie raslo i preneto je iz Budimpete i u ostale maarske gradove. Ustanici su poeli na razne naine da se naoruavaju, a veliku nadu polagali su i u pomo sa Zapada, posebno od SAD-a. Od 24. oktobra otpoeo je surov obraun ustanika, pre svega sa pripadnicima Slube dravne bezbednosti, koji je u mnogim sluajevima poprimao i oblike lina. Celokupan sistem u Maarskoj se raspadao. Rukovodstvo Maarske radnike partije pokuavalo je pojedinim merama da smanji radniko nezadovoljstvo, jer je i u fabrikama poeo obraun sa rukovodiocima koji su bili privreni Rakoiju. Osnovani su radniki saveti, razni komiteti koji su postavljali razliite zahteve, donosili odluke i ak preuzimali odreene funkcije vlasti. Maarska radnika partija doivljavala je teke trenutke i iskuenja gotovo se raspala. Doneta je odluka da se formira nova pod nazivom Maarska socijalistika radnika partija, a izabran je i inicijativni odbor u koji su uli Jano Kadar, Imre Na, Zoltan Va, Zoltan Sabo i drugi. ak je 28. oktobra centralni list Maarske radnike partije pisao u svom uvodniku: Omladina Budimpete izrazila je plemenitu, vrelu strast koja je izvirala iz srca celog naroda. Potrebno je da shvatimo da se u naoj domovini razvio veliki nacionalni demokratski pokret koji ujedinjuje itav narod, poslednjih godina ugnjetavan samovoljom pojedinaca. Taj pokret izazivao je i zahtev radnika da preduzea zaista postanu njihova. Meutim, malo ko je u Maarskoj tada itao ovo partijsko glasilo. Tridesetog oktobra, kada su ulini sukobi i pukaranja prestali, Na je objavio promenu vlade. Jano Kadar i Geza Loonci postali su dravni sekretari, a stvoren je i ui kabinet u kojem su bili i Zoltan Tildi, Bela Kova i Ferenc Erdei. Istoga dana objavio je i da je postignut dogovor da se ponovo uvede viepartijski sistem s onim partijama koje su delovale posle rata. Meutim, pored ovih, pojavile su se i nove, posebno one koje su imale izrazito katoliko obeleje, a naroitu ulogu trebalo je da odigra Katolika narodna partija (Katolikus Npprt), sa dr Endreom Vargom na elu. Ove partije su u revolucionarnim dogaanjima 1956. godine veliku nadu polagale u kardinala Mindsentija, koji je, posle sedmogodinjeg kunog pritvora, puten na slobodu. Verovale su da jedino on svojim vezama moe uticati na SAD da se umeaju u revolucionarne dogaaje i pomognu da Maarska ponovo postane kraljevina. ak je istican i zahtev da Mindsenti postane predsednik vlade. 341

Na je 30. oktobra obavestio graanstvo da e se, Na zahtev vlade, sovjetski tenkovi povui sa budimpetanskih ulica, to je i uinjeno, ali su se meu stanovnitvom irile vesti da Sovjeti grupiu znatnije vojne snage u Rumuniji. Pod pritiskom revolucionarnih zbivanja, Na je ve 1. novembra objavio da Maarska istupa iz Varavskog pakta, da se proglaava neutralnost i od Ujedinjenih nacija zahteva meunarodna garancija takvog statusa. Drugog novembra formirana je nova vlada. Dravni sekretari bili su: Zoltan Tildi, Bela Kova, Itvan Sabo, Ana Ketli, ula Kelemen, Joef Fier, Itvan Bibo, Ferenc Farka, Geza Loonci, Jano Kadar, dok je ministar odbrane postao Pal Maleter. Drugog novembra Generalna skuptina Ujedinjenih nacija prihvatila je predlog SAD-a da se obustavi vatra izmeu Egipta i Izraela i da se vojne snage povuku iza granica uspostavljenih 1948. godine. Ovaj predlog podrao je i Sovjetski Savez. Ovakva odluka Ujedinjenih nacija, u odreenom smislu, dala je mogunosti SSSR-u da primeni radikalnije mere u cilju guenja maarskog narodnog ustanka. Naime, sovjetska strana je maarske dogaaje od prvog dana procenjivala kao izrazit oblik kontrarevolucije, sa eljom da se izvri obnova kapitalizma. injenicu da se u maarskom drutvu na stravian nain obraunava sa komunistima, a posebno izjavu Imrea Naa da Maarska eli da istupi iz Varavskog pakta, Hruov je procenio kao pokuaj zapadnog bloka da se oslabi prva zemlja socijalizma. Upotrebom vojne sile SSSR je morao da pokae da je znaajan inilac u hladnoratovskoj zategnutosti. Mada su SAD i druge zapadne zemlje s odobravanjem gledale na maarski narodni ustanak protiv Sovjetskog Saveza i komunista, nita nisu preduzimale. Nisu bile spremne da zbog Maarske stupe u novi svetski sukob. Prema novijim istraivanjima, ak je i Dvajt Ajzenhauer u jednoj poverljivoj poruci Hruovu napisao da se SAD nee meati u dogaanja u Maarskoj ako Sovjeti ne podre Egipane u sukobu oko Sueckog kanala. Uoivi promene u sovjetskoj politici i izraenoj elji za vojnom intervencijom, 2. novembra Jano Kadar je napustio Budimpetu i otiao u Solnok, zajedno sa svojim istomiljenicima Antalom Aproom i Itvanom Koom. Sa njima je bio i andor Nogradi, koji je bio zaduen za vojna pitanja i saradnju sa sovjetskom armijom. Napustivi Naovu vladu i osnivajui novu, Kadar je izjavio da je Naa napustio jer nije uspeo da zaustavi kontrarevoluciju. Ovim inom, a posebno traenjem da Sovjeti vojno interveniu, dao je legitimitet ovoj akciji. U to vreme Na je zatraio azil u Ambasadi Jugoslavije u Budimpeti, gde se i sklonio poto su 4. novembra ujutro sovjetske trupe napale ustanike i istoga dana potpuno slomile njihov otpor, mada je sporadinih borbi bilo sve do sredine decembra. Dok su sovjetske trupe guile kontrarevoluciju, radio Solnok i Moskva emitovali su Kadarov proglas narodu da je obrazovana nova revolucionarna radniko-seljaka vlada pod njegovim predsednitvom. U donetoj deklaraciji istaknuta je potreba breg i vieg podizanja ivotnog standarda i revizija petogodinjeg plana. Obeani su likvidiranje birokratije i demokratizacija drutva, kao i uvoenje radnikog samoupravljanja u preduzeima. Predvieni su unapreenje poljoprivrede, ukidanje obaveznog otkupa i demokratski izbori organa uprave. Naravno, za dogaaje u jesen 1956. glavni krivci naeni su u pogrenoj politici koju su vodili Rakoi i Gere. Najavljen je novi maarski put u socijalizam. etvrtog novembra Imre Na se sklonio u Ambasadu Jugoslavije. Zajedno sa njim bili su: Zoltan Santo, bivi ambasador u Varavi, Zoltan Va, koji je u Naovoj vladi bio zaduen za snabdevanje, knjievnik i filozof er Luka, Gabor Tanco, sekretar Petefi 342

kruoka, Julija Rajk, supruga Lasla Rajka, Ferenc Donat, koji je u Naovoj vladi bio zaduen za poljoprivredu, andor Harasti, predsednik Udruenja maarskih novinara, Naov sekretar Joef Silai i drugi. Meu njima bilo je i petnaest njihovih supruga i sedamnaestoro dece. Istoga dana u Ambasadu SAD-a sklonio se kardinal Joef Mindsenti, koji je u njoj proveo narednih petnaest godina. Posebnim sporazumom izmeu Vatikana i maarske vlade 1971. godine dozvoljeno mu je da napusti zemlju i da ode u Be, gde je i umro 1974. Sasvim drugaiju sudbinu doiveo je Imre Na. On je 22. novembra 1956. napustio Ambasadu Jugoslavije, uz garanciju da e mu se omoguiti da ode u neku drugu dravu. Meutim, Sovjeti su ga uhapsili. Na smrt je osuen juna 1958. O ulozi Jugoslavije u maarskim dogaajima 1956. godine i njenom odnosu prema sovjetskoj vojnoj intervenciji, posebno prema Imreu Nau, istoriografija jo nije dala izriite odgovore. Meutim, veoma je indikativno jedno sauvano pismo Hruova i Georgija Maljenkova Josipu Brozu, Aleksandru Rankoviu i Edvardu Kardelju, sutradan posle uguenja revolucije 5. novembra, u kojem se posebno isticalo: Saoptavamo vam da je u Maarskoj sve bilo pripremljeno i ostvareno kako smo se dogovorili prilikom naeg poslednjeg susreta... aljemo vam srdane komunistike pozdrave. Ne moemo da vam ne kaemo da je na poslednji razgovor ostavio na nas najbolji utisak i pokazao puno jedinstvo pogleda u oceni dogaaja i preduzimanju mera koje su potrebne za odbranu tekovina socijalizma. Sve to pokazuje nae jedinstvo i iskrenu tenju obeju strana da jaaju komunistike veze. Dogaaji u Maarskoj u jesen 1956. ostae u istoriji maarskog naroda, posebno u njegovoj svesti, kao narodni oruani ustanak protiv Rakoijevog reima i sovjetske prevlasti, u kojem nije bilo elemenata graanskog rata. Bio je to pokuaj demokratske revolucije, koja je sovjetskom vojnom intervencijom prekinuta, da bi se, u izvesnom smislu, nastavila tek etvrt veka kasnije. Epilog ovih dogaanja bilo je 2.500 poginulih i oko 20.000 ranjenih. Izmeu 1956. i 1959. voena je istraga protiv 35.000 ljudi, a 22.000 je osueno na viegodinju robiju. Na smrt je osueno 360 lica. Prema novijim istraivanjima, u tim danima likvidirano je oko 200 pripadnika Rakoijevog reima, a 26 ih je linovano. Sklanjajui se od odmazde zbog uea u revoluciji, Maarsku je ve prvih nedelja napustilo oko 20.000 stanovnika, koji su svoje privremeno boravite nali u Jugoslaviji, u posebnim kampovima, odakle su uglavnom otili u SAD i Kanadu. Zbog odreene represije Kadarevog reima, ali i nezadovoljstva promenama, Maarsku e do poetka ezdesetih godina napustiti jo oko 150.000 ljudi.

Reim Janoa Kadara

Posle uguenja demokratske revolucije u Maarskoj na vlast je, uz pomo sovjetskih tenkova, doao Jano Kadar. Trideset dve godine on je bio kljuna linost koja je kreirala celokupan drutveni, politiki i, posebno, ekonomski ivot zemlje. Bio je skroman ovek koji je, u izvesnom smislu, bio protivnik kulta linosti koji se razvijao u Sovjetskom Savezu, Jugoslaviji i Rumuniji. Kao precizni mehaniar za opravku pisaih maina (mada se tim poslom nikada nije bavio), imao je potrebno radniko poreklo, koje je bilo jedan od vanih preduslova da zauzme visoku partijsku funkciju. U dogaajima 1956. godine imao je oreol muenika Rakoijevog reima, ali je posle toga veliki broj 343

graana bio uveren da ga je, jo pre revolucionarnih dogaaja, Hruov odredio za Rakoijevog naslednika. Kadar je smatrao da je prvenstveni zadatak nove vlade da zalei rane prouzrokovane dogaajima koji su potresli Maarsku 1956. godine. Prve godine njegove vladavine odlikovale su se elementima tvrde poststaljinistike diktature koja je trajala sve do poetka novembra 1962. Naime, nova vlada je ve 11. decembra 1956. proglasila postojanje prekog suda radi obrauna sa kontrarevolucionarima. Zabranila je revolucionarne odbore i otpoela progon neistomiljenika. Raspustila je udruenja knjievnika i novinara, a sve partije, osim Maarske socijalistike radnike partije, bile su zabranjene. Poeli su i sudski procesi. Posebna vanost davana je suenju Nau, poetkom februara 1958. Na nije eleo sa reimom Janoa Kadara ni pogodbu, ni milost, ni pomilovanje. Smrtna kazna nad njim, kao i nad njegovim najbliim saradnicima Palom Maleterom, Mikloem Gimeom i Joefom Silaijem, izvrena je 16. juna 1958. Na doivotnu robiju osuen je andor Kopai, bivi ef budimpetanske policije, koji je kasnije pomilovan i emigrirao iz Maarske. Na dvadeset godina robije osuen je Ferenc Donat, na est Zoltan Tildi itd. Uoavajui nezadovoljstvo maarskog naroda zbog prisustva sovjetskih trupa, Kadar je 25. maja 1957. zakljuio sporazum sa Sovjetskim Savezom o privremenom prisustvu sovjetskih vojnih snaga. Ta privremenost trajala je trideset tri godine. Narod je polako i postupno poeo da se miri i prihvata injenicu da Maarsku vodi Jano Kadar i da prevlast ima Maarska socijalistika radnika partija, koja je tada imala preko 300.000 lanova. Krajem pedesetih godina Kadar je pokuavao da stvori oputeniju politiku klimu. Na novembarskim izborima 1958. ubedljivu pobedu odneo je Patriotski narodni front s osvojenih 99,6% glasova. Time je, u odreenom smislu, vraen stari politiki sistem, ali to nikako nije znailo da e se Maarskom moi upravljati na stari nain, to je veoma dobro shvatao i sam Kadar. Na Sedmom kongresu Maarske socijalistike radnike partije, koji je odran od 30. novembra do 5. decembra 1959, Kadar je objavio novu dravnu politiku. Za razliku od Rakoijeve devize Ko nije sa nama, taj je protiv nas, isticao je Ko nije protiv nas, taj je sa nama. Tada je doneo i posebnu uredbu o amnestiji uesnika dogaaja iz 1956. godine, koje je podelio na stvarne krivce i one koji su bili zavedeni. Marta 1963. doneta je i opta amnestija, ime su se normalizovali odnosi s Ujedinjenim nacijama u vezi s tim pitanjem. Iz Partije su 1962. godine izbaeni Maa Rakoi i Erne Gere. Bila je to izvesna poruka naciji da vie nema povratka na stari staljinistiki period. Kadar je od poetka ezdesetih godina vodio sve liberalniju politiku. Postepeno je sklanjao sa kljunih pozicija staljiniste, pokuavao da deideologizuje svakodnevni ivot, a svoju aktivnost usredsredio na reavanje privrednih problema. Na Osmom kongresu Maarske socijalistike radnike partije, koji je odran od 20. do 24. novembra 1962, Kadar je izjavio da je u Maarskoj zavren period postavljanja temelja socijalizmu i da sada nastupa period njegove izgradnje . Reforme iz 1965. davale su odreene rezultate. Industrijska proizvodnja je porasla, a poveala se trgovinska razmena, i s istonim i sa zapadnim zemljama. Naputen je planski sistem, uspeh preduzea zavisio je iskljuivo od poslovanja, a lina primanja radnika i rukovodilaca zavisila su od produktivnosti. Privredni razvoj Maarske bio je uspeniji nego u drugim istonoevropskim zemljama. To je izazivalo zavist drugih blokovskih zemalja, ali i SSSR-a, koji se, u izvesnom smislu, plaio da se, zbog privrednih uspeha, ne postave i vei zahtevi za politikim slobodama. I pored oiglednih uspeha Kadareve vlade, mnogi Maari nisu bili 344

zadovoljni. U toku 1963. godine zemlju je napustilo oko 120.000 Maara. U periodu od 1963. do 1968. Kadarev reim se donekle stabilizovao, ali nije uspeo da ublai antisovjetsko i antikomunistiko raspoloenje. Novi ekonomski mehanizam poeo je da deluje od 1. januara 1968. Realnije su procenjivane ekonomske mogunosti, smanjen je tempo investiranja, a posebna panja posveena je podizanju ivotnog standarda stanovnitva i izgradnji infrastrukture. On je u svemu trebalo da odbaci dotadanje kruto dravno dirigovanje u privredi, a reforme je trebalo da se odvijaju u dve faze. Prva je trebalo da traje do 1973. godine, a glavni zagovornici ovog reformskog kursa bili su Ree Njer, Lajo Feher, Tibor Lika i Jene Fok. Razvoj industrije nije bio vie iskljuivo dravni zadatak. Sve vea panja poklanjana je poljoprivredi, mada je vlada Janoa Kadara izmeu 1958. i 1961. godine pribegla ponovnoj kolektivizaciji. Sada je ak 77% poljoprivrednog zemljita bilo zadrunog tipa, ali, za razliku od ranijeg perioda, kolektivizacija nije sprovoena prisilno. U to vreme 16% zemljita bilo je u dravnim rukama, a gotovo da u Maarskoj i nije bilo privatnih poljoprivrednih proizvoaa. Reforme od 1968. do 1973. doivele su krah. Drava je bila prinuena da velika preduzea ponovo stavi pod svoju kontrolu, vraeno je dirigovano upravljanje, smanjena je dobit preduzea itd. Drugo reformsko doba trebalo je da otpone 1978. Meutim, maarska privreda je utonula u optu privrednu krizu, koja je zahvatila i ostale zemlje istonog bloka. I pored toga, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina na Zapadu se smatralo da je Maarska najsrenija zemlja istonog bloka i da je raj za potroae, a nazivali su je tada i zemljom gula komunizma. Meutim, napredak Maarske u celini bio je veoma skroman. Od poetka osamdesetih godina do izraaja dolaze sve vee drutvene suprotnosti, a primetno je bilo i sve vee siromaenje naroda. Rukovodstvo drave nije elelo da prizna da je glavni uzrok neostvarivanja promena politiko ureenje. Vlada se hvalila uspesima: da su gotovo svi Maari 1980. godine imali elektrinu energiju, da 65% stanovnitva ima tekuu vodu u stanovima i kuama, da se potronja mesa po stanovniku, u odnosu na period pre Drugog svetskog rata, poveala sa 34 kilograma na 73, a eera sa 10,5 na 35 kilograma. Zabeleeno je i da je u Maarskoj bilo 1,2 miliona automobila, istina najveim delom istonoevropske proizvodnje. Treeg juna 1980. Bertalan Farka, kao lan sovjetske posade, postao je prvi Maar koji je boravio u kosmosu. Krajem sedamdesetih godina u maarskim prodavnicama pojavilo se vie robe sa Zapada, ali je malo ko mogao da je kupi. Tih godina je u Maarskoj lini standard bio prilino nizak, a, po ugledu na sovjetski model, vodilo se rauna samo o drutvenom standardu. U spoljnoj politici Maarska se drala umerenog kursa. I nadalje je prisnu saradnju imala sa zemljama istonog bloka, osim sa Rumunijom zbog nezavidnog poloaja maarske manjine u Erdelju. Kao lanica Varavskog pakta uestvovala je i u vojnoj intervenciji protiv ehoslovake avgusta 1968. Maarska je 1964. godine zakljuila ugovor sa Vatikanom, prema kome je papa Pavle VI ponovo mogao da postavlja biskupe u Maarskoj. Bio je to prvi sporazum koji je neka od socijalistikih drava zakljuila sa Vatikanom. Od 1968. godine Maarska je imala uspostavljene diplomatske odnose sa sedamdeset zemalja, a 1975. sa sto etiri. Posebno je bilo znaajno od sredine sedamdesetih godina uspostavljanje boljih odnosa sa SAD-om, ali i sa drugim zemljama Zapada, kao i dobijanje kredita. Poelo se ulagati u

345

turizam, a 1976. otvoren je i luksuzni hotel Hilton u neposrednoj blizini Matijine crkve u Budimu. Posebnim spoljnopolitikim uspehom Maari su smatrali vraanje krune svetog Stefana u Maarsku iz SAD-a. estog januara 1978. ameriki ministar spoljnih poslova Sajrus Vens predao ju je predsedniku Maarskog parlamenta Antalu Aprou. Ova kruna za Maare bila je ne samo emotivni simbol ve i inilac koji je kroz istoriju vezivao sve njih, bez obzira u kojoj su dravi iveli. SAD su elele da ovim gestom pokau elju za boljom saradnjom sa maarskim narodom kod kojeg je postojala elja za demokratizacijom drutva. Maarska je poetkom osamdesetih godina imala preko 10,6 miliona stanovnika. Od ukupnog broja zaposlenih, 45% je bilo enske radne snage, 40% je radilo u industriji, 20% u poljoprivredi, a 10% u trgovini. Oko petine stanovnitva Maarske ivelo je u Budimpeti. Poslednje godine Kadarevog reima odlikovale su teki drutveni, ekonomski i politiki problemi. Inflacija je rasla, a ivotni standard je znatno opao. Maarski dug iznosio je 22 milijarde amerikih dolara. Sve vie ljudi je ostajalo bez posla. Poveana je smrtnost, porastao broj samoubistava i neumereno konzumiranje alkohola. Nervoza je bila nacionalna bolest, kako je zabeleio jedan analitiar maarske stvarnosti. Pored toga, i korupcija je zavladala u maarskom drutvu. Sve ovo ne samo da je ubrzalo pad Janoa Kadara ve je i povealo opte nezadovoljstvo Maara njegovim reimom i ubrzalo elju za demokratskim promenama.

Na putu ka demokratskim promenama

Sredinom osamdesetih godina komunistiki sistem doao je u krizu i u samom Sovjetskom Savezu. Perestrojka Mihaila Gorbaova nije davala eljene rezultate. Istoni blok zahvatila je elja za sve izraenijom desovjetizacijom. Opozicione grupe Kadarevom reimu poinju da se organizuju ve 1985. godine, ali su dole do izraaja tek 1987. Prve naznake odreenih promena videle su se u smeni predsednika vlade. Umesto era Lazara, 25. juna 1987. za predsednika vlade izabran je Karolj Gros, koji se kritiki odnosio prema Kadarevom reimu i bio spreman da pokrene odreene reforme. Od tog vremena u Maarskoj su zahtevi za vraanje viepartijskog sistema bili sve izraeniji. I u Maarskoj socijalistikoj radnikoj partiji sve su vie dolazile do izraaja reformistike snage, s Imre Pogaijem na elu. Na tim pozicijama bili su i Ree Njer, Maa Sire i Miklo Nemet. Vaan korak u demokratizaciji maarskog drutva uinio je Pogai. On je 28. januara 1989. javno priznao da je 1956. godine bio narodni ustanak protiv politike oligarhije i Rakoijeve strahovlade, a ne kontrarevolucija. Krajem 1988. i poetkom 1989. na politiku scenu Maarske vratile su se neke stare partije. Tako je 18. novembra 1988. obnovila rad Nezavisna partija malih posednika, a 2. aprila 1989. Hrianska demokratska narodna partija. Meutim, na elo opozicionih snaga stavio se Nezavisni forum pravnika, koji je 22. marta 1989. uspeo da sprei da Maarska socijalistika radnika partija bude glavna politika snaga u demokratizaciji drutva. Od 13. juna 1989. organizovani su nacionalni okrugli stolovi, na kojima su zahtevane promene mirnim putem, vraanje viepartijskog sistema i organizovanje slobodnih viestranakih izbora. 346

Poetkom 1988. godine osnovane su nove partije koje su bile opozicija Kadarevom reimu. Nosioci njihovih ideja bili su mladi, koji su 30. marta osnovali Demokratski savez mladih (Fiatal Demokratk Szvetsge FIDESZ). Znaajnije politiko grupisanje odigralo se krajem 1989, kada je 3. septembra osnovan Maarski demokratski forum (Magyar Demokrata Frum MDF) i Savez slobodnih demokrata (Szabad Demokratk Szvetsge SZDSZ), koji je zvanino otpoeo rad 13. novembra. Maarski demokratski forum bio je izrazito rodoljubiva i patriotska stranka sa velikom bazom i na selu i po gradovima. Svoj politiki program gradila je na antikomunizmu, ali i na antisovjetizmu. U svojoj politikoj aktivnosti ipak je nastupala prilino obazrivo u obraunu sa starim sistemom. Za razliku od nje, Savez slobodnih demokrata, koji je okupljao mnoge intelektualce, radikalnije je nastupao, traei potpuni raskid sa poluvekovnom prolou. U to vreme masovniju podrku imao je Maarski demokratski forum, jer je u maarskom drutvu, i pored izrazitog antisovjetizma, ipak postojao strah od revolucionarnih promena, jer su dogaaji iz 1956. godine, iako je prolo tri decenije, bili jo u seanju. Odreeno odmeravanje politikih snaga izmeu vladajuih stranaka i opozicije dolo je prilikom javne sahrane Imrea Naa 16. juna 1989. Tada se u Budimpeti okupilo oko 250.000 ljudi, koji su svojim prisustvom pokazali da daju podrku onoj politici koju je zapoeo Na 1956. godine. Na je rehabilitovan 6. jula 1989, istoga dana kada je umro Jano Kadar. Te godine, 23. septembra, prvi put je u Maarskoj slobodno obeleen poetak revolucionarnih dogaanja 1956. godine. Odreeni podsticaj opozicionim snagama bila je i poseta amerikog predsednika Dorda Bua Maarskoj jula 1989. Srdano i sa velikom pompom doekan, ipak je izazvao odreeno nezadovoljstvo jer je obeao mnogo manju pomo nego to se oekivalo. U to vreme Maarska je intenzivirala svoje meunarodne veze i uspostavila odnose sa 141 zemljom, a i diplomatske odnose s Izraelom i Junom Korejom. Od susednih zemalja jedino je s Rumunijom imala zategnute odnose zbog progona Maara u Erdelju. Maarska socijalistika radnika partija dola je u krizu posebno posle povlaenja Janoa Kadara. Osmog maja 1989. on se povukao sa partijske funkcije, a generalni sekretar postao je Karolj Gros. Reformistiko krilo odnelo je pobedu, a Partija je od 5. do 7. oktobra 1989. odrala svoj poslednji kongres, promenila naziv u Maarsku socijalistiku partiju i otpoela pripreme za predstojee izbore. Ovoj novoj partiji pristupilo je samo nekoliko desetina hiljada lanova. U jesen 1989. sruen je Berlinski zid. Ovaj dogaaj simbolino je naznaio ne samo ujedinjenje dve Nemake 3. oktobra ve i poetak kraja blokovskog sistema i pad komunizma. Desetog septembra Maarska je otvorila svoje zapadne granice i prihvatila izbeglice iz Istone Nemake. Proces otvaranja granice prema Zapadu otpoeo je u Maarskoj jo 24. avgusta, a gvozdena zavesa zvanino je sruena kada su kod oprona ministri unutranjih poslova Austrije i Maarske ula Horn i Alojz Mok svojeruno presekli ice. Ovaj gest posebno je pozdravljen na Zapadu. Dvadeset treeg oktobra 1989. Maa Sire, privremeni predsednik Republike, objavio je naciji da dotadanja Narodna Republika Maarska postaje Republika Maarska. Prvi meseci 1990. godine protekli su u politikim aktivnostima stranaka za nove viestranake parlamentarne izbore, koji su odrani od 25. marta do 8. aprila. U predizbornoj kampanji voena je estoka borba izmeu glavnih opozicionih stranka Maarskog demokratskog foruma i Saveza slobodnih demokrata. Na izborima, prema 347

oekivanju, najvie poslanikih mandata, ak 164, osvojio je Maarski demokratski forum, na ijem elu je bio istoriar Joef Antal. Nezavisna partija malih posednika osvojila je 44 mandata, a Hrianska demokratska narodna partija 21. To su bile vladine partije, dok su opoziciju inili Savez slobodnih demokrata sa 92 poslanika mandata, Demokratski savez mladih sa 21 i Maarska socijalistika partija sa 33 poslanika. Neznatan broj mandata dobili su nezavisni kandidati (est), kandidati vie partija (etiri) i Agrarni savez (jednog poslanika). Mada je Maarski demokratski forum odneo ubedljivu pobedu, 29. aprila dolazi do koalicionog sporazuma sa Savezom slobodnih demokrata, prema kome je na mesto predsednika Parlamenta i vrioca dunosti predsednika Republike postavljen Arpad Genc, slobodni demokrata. On je bio aktivan uesnik u dogaajima 1956. godine i osuen na doivotnu robiju. Za uzvrat slobodni demokrati su obeali da e u svemu podrati reformske promene Maarskog demokratskog foruma. Arpad Genc je za predsednika Republike izabran 3. avgusta 1990. Nova maarska demokratska vlada nasledila je gotovo upropaenu privredu, veliki meunarodni dug, nezaposlenost itd. Meutim, desilo se pravo udo. Maarska se ovoga puta bez krvi oslobodila, ne samo nasledstva iz vremena Drugog svetskog rata ve i komunistikog sistema koji je graen pola veka. Demokratske promene ozakonjene su Ustavom 23. oktobra 1990. Promenjeni su dravni simboli, vraen je stari grb sa krunom svetog Stefana, bez ikakvih komunistikih obeleja. Bio je to raskid sa komunistikom prolou. Poslednji sovjetski vojnik napustio je maarsku teritoriju 19. juna 1991. Maarska je, uspostavivi viepartijski parlamentarizam, postala demokratska zemlja. Vratila je svoju nacionalnu nezavisnost i slobodu i krenula u izgradnju demokratskog drutva u okvirima zajednice evropskih naroda, ime je otvorena nova stranica u hiljadugodinjoj istoriji maarskog naroda.

348

HRONOLOGIJA NAJVANIJIH DOGAAJA

Oko 1000. pre Hr. Prvi arheoloki trag o Maarima u prapostojbini, u centralnoj Aziji. Oko 500. pre Hr. Maari, lovci i ribolovci, izmeu reka Volge, Kame, Urala i planine Ural. Prelaz na nomadsko stoarstvo. 8. vek do 830. Preseljavanje Maara u junoruske stepe. Maari u okvirima Hazarskog carstva. Zajedniki ivot Maara sa maarskim Turcima. 830. Prvo pominjanje Maara u pisanim izvorima. 9. vek Pomeranje Maara do donjeg Dunava. 895. Napad bugarskog cara Simeona na Vizantiju. Vizantijski car Lav VI poziva u pomo Maare. 895/6. Maari ratuju u savezu sa Vizantijom protiv Bugara. Peenezi napadaju Maare s lea. 896. Doseljavanje Maara u Panoniju, koja je bila podeljena izmeu kneevine Donje Panonije, vazala Velike Moravske i Bugarske. 10. vek Doba pljakakih pohoda Maara po Evropi. 91030. Hrvatski vladar Tomislav pobeuje Maare. 933. (15. mart) Poslednji upad Maara u Saksoniju. Hajnrih Ptiar ih pobeuje kod Riade (Untruta), u blizini Merseburga. 955. Upad Maara u Bavarsku. Nemaki kralj Oton I Veliki i augzburki biskup Ulrih pobeuju Maare kod reke Leh kraj Augzburga. Voe Maara Lehel i Bulu pogubljene. Prestanak pljakakih pohoda Maara prema Zapadnoj Evropi. 960. Srpski knez aslav Klonimirovi gine u borbi protiv Maara. 970. Poslednji upad Maara u Vizantiju. Nzihov poraz kod Arkadiopolja (Lile Burgas) u Trakiji. Prestanak pljakakih pohoda Maara. 973. Izaslanici kneza Geze trae od nemakog cara Otona I misionare za pokrtavanje Maara po obredu Rimokatolike crkve. 997/8. Stefan, Gezin sin, pobeuje Kopanja. 1000. Krunisanje Stefana I za kralja Maarske krunom koju je poslao papa Silvestar II. 103877. Period dinastikih borbi i paganskih buna. 1044. Prvi pohod nemakog cara Hajnriha III na Ugarsku. Vraanje Petra na vlast kao nemakog vazala. 1046. Paganska buna pod vostvom Vate. 1068. Upad Kumana i Peenega u Maarsku. Pobeda Maara kod Kerlea. Vitetvo princa, kasnije kralja Ladislava. 1071. Upad Peenega sa vizantijske na maarsku teritoriju. Maarsko-vizantijski rat. Maari zauzimaju Sremsku Mitrovicu i Beograd. Vizantijski car Mihajlo VII Duka Parapinak alje krunu princu (knezu) Gezi. Poetak sukoba kralja Salomona sa prinevima Gezom i Ladislavom. 1074. Bitka kod Mooroda. Prinevi pobeuju Salomona. 1083. Ladislav I puta Salomona iz zatvora, koji naputa Maarsku. Stefan I, Emerih i Gelert (Gerard) proglaeni za svece Rimokatolike crke. 1091. Ladislav I osniva Zagrebaku biskupiju i katedralu posveenu prvom maarskom kralju, svetom Stefanu. Pohod Ladislava protiv Hrvatske. Gezin sin Almo postaje hrvatski kralj. Zbog upada Kumana u Maarsku, Ladislav se vraa iz Hrvatske. 349

1096. (majavgust) Uesnici Prvog krstakog rata prolaze kroz Maarsku. 1097. Pohod Kolomana protiv Hrvatske. Bitka na planini Gvozd (Petrova gora). Pogibija poslednjeg hrvatskog kralja Petra Svaia (Snaia). 1102. Pacta conventa. Ugovor predstavnika dvanaest hrvatskih plemena (rodova) sa maarskim kraljem Kolomanom. 1105. Koloman ulazi u Zadar, ibenik, Trogir i Split. 1108. Kolomanove privilegije dalmatinskim gradovima. Prestanak nemakog uticaja na Maarsku. Oslepljenje Almoa i njegovog sina Bele. 1115. Mletaki dud Ordelafo Falijeri zauzima deo Dalmacije od Maarske. 112729. Maarsko-vizantijski rat. Stefan II rui Beograd i njegovim kamenjem utvruje Zemun. Jovan II osvaja Hram, Branievo i Zemun. Pustoi Banat i Srem. Stefan II ponovo zauzima Srem i Branievo. 1131. Bela II, uz pomo svoje ene Jelene, kerke rakog velikog upana Uroa I, na saboru u Aradu nareuje da se pobije 68 Kolomanovih pristalica. 1132. Upad u Maarsku pretendenta Borisa, nepriznatog Kolomanovog sina. Bele II ga pobeuje u bici kod reke ajo. 1136. Bela II vraa Dalmaciju i potinjava Ramu Maarskoj. Upravu nad Ramom povereva svom sinu Ladislavu. 1141. Geza II, kralj Maarske. Regentstvo njegove majke Jelene i ujaka bana Beloa. 1147. Prolaz francuskih i nemakih krstaa kroz Maarsku. 1150. Bitka na Tari. Manojlo I Komnin pobeuje Srbe i Maare. 1155. Primirje izmeu Maarske i Vizantije. 1161. Geza II imenuje svog mlaeg sina, Belu (III), za kneza Hrvatske i Dalmacije, koje su u meuvremenu vraene od Venecije. Belina batina. 1164. (prolee) Manojlo I Komnin, preavi Dunav kod Banotora, prodire do Baa. Vodi princa Belu sa sobom i veri ga svojom kerkom Marijom. Bela u Vizantiji postaje, pod imenom despot Aleksije, prezumtivni naslednik Manojla Komnina. Trai od Stefana III Belinu batinu. 1165. (11. april) Smrt Stefana IV u Zemunu. Tvravu zauzimaju Maari. 1166. Manojlo I Komnin zauzima onostrani Srem i potinjava ugarskog vazala, bosanskog bana Boria. 1167. (leto) Manojlo I Komnin prodire u Srem. Bitka sa upanom Dionizijem. Podela Srema du Save izmeu Maarske i Vizantije. Kraj vizantijskog prodiranja u Ugarsku i politikog uticaja na ovu zemlju. 1172. Degradiranje i raskid veridbe Bele-Aleksija i Marije. Njegova enidba Agnezom-Anom atijon, svastikom Manojla Komnina. Bela III kralj Maarske. 1176. Maarske ete pomau Vizantiji u bici protiv Turaka Selduka kod Miriokefalona. 118081. Bela vraa Ugarskoj svoju batinu (Hrvatsku i Dalmaciju). 1182. Bela III vraa Maarskoj onostrani Srem (Mavu). Princ Emerih, njegov stariji sin, krunisan za mladog kralja. 1183. Bela III, u savezu sa velikim upanom Stefanom Nemanjom, kao osvetnik Aleksija II i Marije, napada Andronika I Komnina, prodire do Nia i Sofije. Donosi u Ostrogon ruku svetog Prokopija. 1189. Uesnici Treeg krstakog rata prolaze kroz Maarsku. 1192. Kanonizacija Ladislava I. 350

1193. Bela III poklanja Modruku upaniju krkim knezovima. 1194. Bela III ustupa Emerihu upravu nad Hrvatskom i Dalmacijom. 11971203. Sukob kralja Emeriha i princa Andrije, kneza Hrvatske, Dalmacije, Huma i Rame. 1201. Emerih se mea u sukob sinova velikog upana Stefana Nemanje, Vukana i Stefana, pomaui starijeg i uzima naslov kralja Srbije. 1202. etvrti krstaki rat. Krstai zauzimaju Zadar. 1205. (prolee) Andrija preuzima svu vlast. Emerihova udovica Konstanca Aragonska bei sa svojim sinom Ladislavom III za Be. 1205. Andrija II uzima naslov kralja Galicije i Vladimira (Volinije). 1211. Andrija II naseljava nemake vitezove u Erdelju. 1213. (23. septembar) Kraljica Gertruda ubijena u okolini Pilia. 1214. Princ Bela (IV) krunisan za mlaeg kralja. 1217/18. Krstaki rat Andrije II. Stefan, Nemanjin sin, proglaava se kraljem Srbije i papa Honorije III mu alje krunu. Rat Maarske i Srbije zbog proglaenja Srbije za kraljevinu. Posredovanje i udo svetog Save. Preobraenje ugarskog kralja u pravoslavlje. 1220. Mlai kralj Bela imenovan za hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog kneza. 1221. Mlai kralj Bela sprovodi reviziju darivanja krunskih poseda. 1222. Andrija II izdaje Zlatnu bulu. 1224. Andrija II saskim kolonistima u Erdelju dodeljuje privilegije (Andreanum). 1225. Andrija II proteruje nemake vitezove iz Erdelja. 1226. Andrija II imenuje Belu za kneza Erdelja, a svog drugog sina, galikog kralja Kolomana, za upravitelja Slavonije (Hrvatske i Dalmacije). 1233 (1918) Mlai kralj Bela zauzima Vlaku niziju i uzima naslov kralja Kumanije. 1234. Kanonizacija Andrijine kerke Jelisavete. 1235/37. Putovanja brata Julijana kod Maara ostalih u prapostojbini. 1241. (11. april) Upad Mongola u severozapadnu Maarsku. Poraz maarske vojske na pustari Muhi pored reke ajo. 1241/42. Mongoli (Tatari) pustoe Maarsku. 1246. Bela IV u bici kod Bekog Novog Mesta pobeuje Fridriha Svaalicu, koji gine. Bela osvaja tajersku i daje je na upravu svom starijem sinu Stefanu V. 1254. Prvi rat Bele IV s Otokarom II. 125456. Prijateljski odnosi izmeu Bele IV i srpskog kralja Uroa I. 1260. Drugi rat Bele IV s Otokarom II oko tajerske. Na strani Bele ratuju srpske pomone trupe. 1261. Bela IV ustupa Otokaru II Pemislu tajersku. Flagelanti u Maarskoj. Prvi rat Bele IV i Stefana (V). 126365. Drugi rat Bele IV i Stefana (V). Podela Maarske. Juna Maarska pripada Stefanu. 1266 (1918) Stefan (V) zauzima Vidin i uzima titulu kralja Bugarske. 1267/68. Rat izmeu Bele IV i Uroa I zbog Mave. Uro u maarskom zarobljenitvu. 1272. (leto) Slavonski ban Joakim Gut-Keled otima prestolonaslednika Ladislava (IV) i zatvara se sa njim u Koprivnicu. Stefan V umire, sahranjen na Margaritinom ostrvu. 351

1278. Bitka na Moravskom polju. Rudolf Habzburki, uz pomo Ladislava IV, pobeuje Otokara II, koji gine. 1280/81. Ladislav IV pobeuje Kumane kod Hodmezevaarhelja. Deo Kumana naputa Maarsku i naseljava se u Branievskoj oblasti. 1291. Ladislav IV prua pomo svojim urjacima Dragutinu i Milutinu protiv kumanskih poglavica Drmana i Kudelina. 1298. Zakoni Andrije III. 130187. Anujsko doba. 1301. Karlo I Robert i Vaclav (III), (Ladislav) Pemislovi krunisani za kralja Maarske. 1304. Oton Vitelsbah krunisan za kralja Maarske. 1307. (leto) Transilvanski vojvoda Ladislav Apor zarobljava Otona Vitelsbaha i uzima mu krunu. (jesen) Karlo I Robert izdajom zauzima Budim. (10. decembar) Karlo I Robert na saboru na Rakoevom polju proglaen za kralja Maarske. 1308. (prolee) Papski legat Gentilis u Ugarskoj. Prinudi Ladislava Apora da preda krunu i raskine veridbu svoje kerke i Stefana Vladislava II, pretendenta na maarski presto. 1310. (27. jul) Karlo I Robert krunisan (trei put) za kralja Maarske krunom svetog Stefana. 1311. Rat Karla I Roberta sa Matejom akom. 1312. Bitka Karla I Roberta s Abama kod Rozgonja (Rozanovce). Karlo I preputa stvarnu vlast nad Hrvatskom Mladenu ubiu. 1316. Karlo I Robert pobeuje Gisingovce. Smrt Stefana Dragutina. Mavu nasleuje njegov sin Vladislav. 131720. Karlo I Robert zauzima od Stefana Uroa II Milutina tvravu Mavu, od Mateje aka Komarom (Komarno) i pobeuje oligarhe Bore. 1318. Sastanak biskupa Maarske u Kaloi. Sukob Karla I Roberta s Avgustinom Kaotiem. 131821. Borba Karla I Roberta protiv Ladislava Apora. Zauzima Transilvaniju. 1320. Brak Karla I Roberta sa Jelisavetom Pjast, sestrom budueg poljskog kralja Kazimira III. Karlo I Robert naseljava rudare iz Kutne Hore u Kermecbanji (Kremnica) i osniva u ovom mestu kovnicu. Zabranjuje da privatnici trguju plemenitim metalima. 1321. Smrt Mateja aka. 1322. Karlo I Robert pobeuje slavonske velikae Babonie i odvodi Mladena ubia u zarobljenitvo. 1323. Karlo I Robert prenosi svoje sedite iz Temivara u Viegrad na Dunavu. 1326. Poetak kovanja forinte u zlatu. 1327. Karlo I Robert uvodi urbar. 1330. Atentat Felicijana Zaha na Karla I Roberta i njegovu porodicu. Poraz Karla I Roberta protiv Bazaraba u Vlakoj. 133237. Papski bankari Jakov Berengarij i Nikola de Bonafoto u Ugarskoj. 1333. Poseta Karla I Roberta napuljskom kralju Robertu. Veridba njegovog drugog sina Andrije i Robertove unuke i naslednice Jovane. 1335. Karlo u Treninu zakljuuje sporazum sa ekom i Poljskom. (rano leto) Rat Karla I Roberta protiv Stefana Duana. 352

(novembar) Viegradski dogovor kraljeva eke, Poljske i Maarske protiv Habzburga. Rat sa Habzburzima. Prodor Maara do Ljubljane. 1336. Novana i poreska reforma Karla I Roberta. Dobit komore zamenjen portalnim porezom. 1342. Rat Karla I Roberta protiv Stefana Duana, koji nastavlja Lajo I. 1344. Neuspean pohod slavonskog bana Mikca protiv Mladena ubia. Vlaki vojvoda Vlajko, Bazarabov sin, pokorava se Lajou I. 134445. Lajo I sa poljskim kraljem Kazimirom III ratuje protiv Litvanaca. 1345. Pohod Lajoa I protiv Mladena ubia. Lajo zauzima Knin. Ubistvo Andrije, brata Lajoa I i Jovaninog mua. upan Sekelja Andrija Lackovi pobeuje Tatare. Lajo na elo Moldavskog vojvodstva postavlja Dragoa. 1346. (1. jul) Prvi rat Lajoa I sa Mletakom republikom. Njegov poraz pod Zadrom. Osnivanje Prakog univerziteta. 1347. (novembar) Primirje sa Mletakom republikom. Prvi napuljski pohod Lajoa I. Obnavljanje Milkovske biskupije. 1348. (februar) Lajo I ulazi u Napulj. Kraljica Jovana i njen drugi mu Ludvik Tarentski bee u Marselj. Lajo I nareuje da se pogubi Karlo Draki. 1349. Smrt Margarite Luksemburke, prve ene Lajoa I. 1350. (april) Drugi pohod Lajoa I na Napulj. 1351. Zakon kralja Lajoa I Velikog. Regulisanje poloaja seljaka (uvoenje none) i plemstva (avicitet). Formiranje (pravno) jedinstvenih klasa feudalaca i kmetova. 1351/52. Drugi pohod Lajoa I na Litvance. 1353. Brak Lajoa I i Jelisavete, kerke bosanskog bana Stefana II Kotromania. 1354. Lajo I u Zagrebu uzima krst. Rat Lajoa I protiv srpskog cara Stefana Duana. Smrt slavonskog hercega Stefana, najmlaeg brata Lajoa I. 1355. (20. decembar) Lajo I se protivi da Duan bude zapovednik vojske protiv Turaka. Smrt cara Stefana Duana. Trei pohod Lajoa I na Litvance. 135658. Drugi rat Lajoa I sa Mletakom republikom. 1357. Dalmatinski gradovi se predaju Lajou I. 1358. (18. februar) Zadarski mir izmeu Lajoa I i Mletake republike. 13581808. Dubrovnik pod vrhovnom vlau maarskih kraljeva. 1359. Rat Lajoa I protiv srpskog cara Uroa. Gospodari Branieva, Rastislalii, priznaju Lajoevu vrhovnu vlast. U Moldaviji vojvoda Bogdan proteruje Dragoa. 136070. Ratovi Lajoa I sa moldavskim vojvodom Bogdanom, koji mu se na kraju potinjava. 1361. Osamostaljenje Rastislalia. 1363. Pohod Lajoa I protiv bosanskog bana Tvrtka. Prenoenje sedita Kalokobake nadbiskupije u Petrovaradin. 1364. Lajo I uzima na svoj dvor Karla Malog Drakog. Uestvuje na kongresu poljskog, ekog i kiparskog kralja posveenom borbi protiv Turaka. Osnivanje Krakovskog univerziteta. 136569. Lajo I zauzima Vidin, zarobljava cara Jovana Stracimira i uspostavlja Bugarsku banovinu. 1366. Bosanski ban Tvrtko trai pomo Lajoa I protiv svog pobunjenog brata. Poseta vizantijskog cara Jovan V Paleologa Lajou. Ivan iman spreava povratak Jovana V. 1367. Osnivanje Peujskog univerziteta. 353

1369. Lajo I, ukinuvi Bugarsku banovinu, vraa Jovana Stracimira u Vidin. 137082. Ugarsko-poljska personalna unija. 1371. Kotor priznaje vrhovnu vlast Lajoa I. 1372. Veridba Marije, kerke Lajoa I, i igmunda, sina cara Karla IV Luksemburkog. 1373. Nikola Gorjanski, u savezu sa srpskim knezom Lazarem, pobeuje Nikolu Altomanovia. Papa Grgur XI poziva Lajoa I u krstaki rat protiv Turaka. 1376. Pobuna u Krakovu protiv maarske posade. 1377. Pohod Lajoa I protiv Litvanaca. Galiciju i Podoliju podreuje Ugarskoj. 137881. (Trei) rat izmeu Lajoa I i Mletake republike. 1381. (24. avgust) Torinski mir izmeu Mletake republike i Maarske i njenih saveznika. 1384. (jun) Maarski sabor odran posle trideset tri godine. Lajoeva trea kerka Jadviga krunisana za poljsku kraljicu. Raspad ugarsko-poljske personalne unije. 1385. (leto) igmund Luksemburki se eni Marijom, drugom Lajoevom kerkom. 1385. (septembar) Napuljski kralj Karlo (Mali) Draki postaje kralj Maarske. Poljaci zauzimaju Galiciju od Ugarske. Bosanski kralj Tvrtko I zauzima Kotor. Dolazak Karla II. 1386. Atentat na Karla II i njegova smrt. Njegove pristalice proglaavaju njegovog malog sina Ladislava Napuljskog za kralja. (prolee) igmund Luksemburki se vraa u Maarsku. (25. jul) Bitka kod Gorjana. Pogibija Nikole Gorjanskog i zarobljavanje kraljica. 1387. (poetak godine) U Novigradu ubijena udova kraljica Jelisaveta. Osloboenje kraljice Marije. 1389. (prva polovina godine) Knez Lazar, posredovanjem svog zeta Nikole Gorjanskog mlaeg, miri se sa igmundom. (novembar) Pohod igmunda na Srbiju posle Kosovske bitke. Stefan Lazarevi postaje turski vazal. 1389/90. Tvrtko I zauzima, izuzev Zadra, sve dalmatinske gradove. 139092. Tri pohoda igmunda na Srbiju. 1391. Upad Turaka u Srem. Bitka kod Naolasija (Manelos). Smrt kralja Tvrtka I. 1393. Turci zauzimaju trnovsku Bugarsku. 1394. Ugovor igmunda sa bosanskim kraljem Dabiom. Upad Turaka u Vlaku. 1395. (17. maj) igmundova pobeda nad Turcima kod Rovina (Malog Nikopolja). Smrt kraljice Marije. Jadviga pretenduje na maarski presto. 1396. (25/26. septembar) Krstai, predvoeni igmundom, kreu iz Maarske do Nikopolja. Sultan Bajazit I kod Nikopolja pobeuje igmundovu vojsku. Buna Lackovia. 1397. (22. februar) Prvi krvavi krievaki sabor. igmund nareuje da se ubiju Lackovii. (oktobar) Sabor u Temivaru. Ukidanje klauzule Zlatne bule o pravu na otpor. Zakoni za odbranu Maarske. Privilegije igmunda Kovinu. 1398. Pohod igmunda protiv bosanskog kralja Ostoje. 1401. (28. april 29. oktobar) igmund u zatoenitvu maarskih velikaa. 1402. Bitka kod Angore. Smrt Bajazita I. Poetak turskih meusobica. (septembar) Ugovor igmunda s Albertom IV Habzburkim o uzajamnom nasleivanju. 354

(25. decembar) Zavera maarskih velikaa za svrgavanje igmunda i pozivanje Ladislava Napuljskog na maarski presto. 1403. (5. avgust) Krunisanje Ladislava Napuljskog u Zadru. (8. oktobar) igmundova pobeda nad veinom ustanika. Poetak kvarenja srebrnog denara. 1404. Stefan Lazarevi priznaje igmundovu vrhovnu vlast. igmund uvodi placetum regium. 1405. Jovan Moroviki prodire do Bobovca. Svrgnut bosanski kralj Ostoja i postavljen Tvrtko II. igmund se eni Barbarom, kerkom Hermana Celjskog. igmundov zakon o gradovima. 1408 (jun) igmundov pohod protiv Bosne, zauzima Dobor. Jovan Moroviki zarobljava bosanskog kralja Tvrtka II i vraa Ostoju. Osnivanje Zmajevog reda. 1409. Ugarske trupe pomau Stefanu Lazareviu u borbi protiv njegovog brata Vuka i Turaka kod Pritine. Mletaka republika kupuje Dalmaciju od Ladislava Napuljskog za 100.000 zlatnika. 140920. Mletaka republika osvaja itavu Dalmaciju. 14091797. Dalmacija pod mletakom vlau. 141013. Prvi igmundov rat sa Mletakom republikom. 1410. Poslednji igmundov pohod na Bosnu. 1411 (1439) Personalna unija Nemake i Maarske. igmund poklanja Debrecin despotu Stefanu Lazareviu. 1412 (1772) igmund se miri sa poljskim kraljem Vladislavom II i zaloi mu trinaest spikih gradova. 1413. U bici kod amorlua pod Vitoom ugarske trupe Jovana Morovikog, zajedno sa Stefanom Lazareviem i Sandaljem Hraniem, pomau Mehmedu I protiv Muse. Kraj perioda turskih meusobica. Hrvoje Vuki zauzima posede Sandalja Hrania. igmund liava Hrvoja svih poseda. 1414. Sabor u Konstancu. Prisutni kardinali priznaju igmundu vrhovno patronatsko pravo u Ugarskoj. 1415. (poetak jula) Hrvoje i Turci pobeuju ugarsku vojsku u Lavi. 141820. Drugi igmundov rat sa Mletakom republikom. itava Dalmacija pod mletakom vlau. 141934. Ratovi husita sa igmundom i njihovi upadi u Maarsku. 1419. (kasna jesen) igmund i Turci u erdapu. Poslednja izgradnja maarskih tvrava na donjem Dunavu. 1420/1. Upadi Turaka u Transilvaniju. 1424. Stefan Lazarevi i vizantijski car Jovan VIII Paleolog poseuju igmunda. Jovan trai pomo protiv Turaka. 1426. Ugovor igmunda i Stefana Lazarevia u Tati. 142632. Vlaka pod igmundovom vrhovnom vlau. 1427. Smrt Stefana Lazarevia. Maari zauzimaju Beograd, Turci Golubac. igmund trai protiv Turaka savez istonih vladara. 1428. (prolee) Opsada Golupca. 1429. igmundov pokuaj naseljavanja nemakih vitezova na donjem Dunavu. 143133. Trei rat igmunda Luksemburkog sa Mletakom republikom. 1432. Smrt vojvode Dana. Vlad Drakul.

355

1433. (31. maj) Krunisanje igmunda za cara. Primirje izmeu igmunda i Mletake republike. 1434. (oktobar) 1436. (maj) Poslednji boravak igmunda u Ugarskoj. 1435. Sabor u Pounu ne prihvata igmundov reformisani odbrambeni plan Ugarske. Odbranu june Ugarske igmund poverava brai Talovcima. (15. mart) Smrt Sandalja Hrania. Borba za njegovo naslee. Matko Talovac zauzima tvrave turskog tienika Radivoja Ostojia i vraa Tvrtka II na presto. igmund alje albanskim ustanicima protiv Turaka za vou bugarskog princa Fruina, sina cara imana. 1436. igmund alje albanskim ustanicima za vou turskog princa i pretendenta Dauda Saudevia elebiju. Skopski sandakbeg Isak gui ustanak. Turci upadaju u Banat i Transilvaniju. 1436/37. Misija Jakova Markijskog u Ugarskoj i Transilvaniji. 1437. (poetak godine) Matko Talovac, u igmundovo ime, zaplenjuje Nelipieve posede. 1437/38. (jun) Seljaki ustanak u Transilvaniji. Unija tri nacije (Maara, Sekelja i Sasa). 1437. (jesen) Upad Turaka u Branievo. Despot ura Brankovi prinuen da im ustupi Branievo. (18. decembar) Izbor austrijskog vojvode Alberta V Habzburkog za kralja Maarske, koji mora da opozove sve igmundove odredbe. 1439. (jul) Segedinski sabor odreuje vanredni porez za odbranu zemlje od Turaka. 1440 (1457) Vladislav I Jagelonac i Ladislav V Posmre, kraljevi Maarske. Ladislavljeva majka Jelisaveta krunie ga ukradenom krunom i poziva eke najamnike u Maarsku, sa Janom Gikrom na elu. 1440. Murat opseda Beograd, ali ga Ivan Talovac odbrani. 1442. Smrt kraljice Jelisavete. Fridrih III, staratelj Ladislava Posmreta, dri njega i krunu na svom dvoru. 1443/44. Dugi zimski pohod. 1444. (jun) Primirje zakljueno izmeu Turaka i hriana u Jedrenu. Vladislav I se u Segedinu zaklinje pred ulijanom ezarinijem da se nee drati mira sa Turcima koji e biti zakljuen u njegovo ime. (avgust) Jovan Hunjadi u Velikom Varadinu zakljuuje mir sa turskim izaslanicima. Obnova rata sa Turcima. (11. novembar) Bitka kod Varne. Smrt Vladislava I i ulijana ezarinija. 1446. Jovan Hunjadi postaje guverner Maarske. 1447. Jovan Hunjadi pogubio Vlada Drakula. 1448. (18. oktobar) Pohod Jovana Hunjadija na Turke. Kosovska bitka (druga). Hunjadi pada u tursko zarobljenitvo, a zatim u zarobljenitvo despota ura Brankovia. 1451. Jovan Hunjadi i ura Brankovi se mire. 1452. Ladislav V Posmre dolazi u Maarsku. Jovanu Hunjadiju prestaje guvernerstvo, postaje glavni zapovednik ugarske vojske i nasledni bistriki upan. 1454. Turci napadaju ura Brankovia. Maari mu pomau. Sukob ura i Mihajla Silaija. 1456. (19. jul) Jovan Hunjadi i Jovan Kapistran odbrane Beograd od Mehmeda II. Smrt Jovana Hunjadija. Sukob Ladislava V i hunjadijevaca. 356

1457. Pogubljenje Ladislava i zatoenje Matije Hunjadija. (23. novembar) Smrt Ladislava V. 1458. (25. januar) Izbor Matije Hunjadija za kralja Maarske. Brak Matije (u zatvoru) sa Katarinom, kerkom ora Podjebrada. Potinjavanje Jana Gikre. 1459. Pobuna Ladislava Gorjanskog i Mihajla Silaija. Matija, uz pomo Ivana Viteza, pobeuje pristalice Fridriha III. Turci osvajaju Smederevo. Konaan pad despotovine. Papa Pije II organizuje krstaki rat. 1460. Upad Turaka u Banat do Titela. Turci zarobljavaju Mihajla Silaija. 1461. Pogubljenje Mihajla Silaija u Carigradu. Matijini pregovori, posredstvom pape Pija II, sa Fridrihom III u Gracu o vraanju maarske krune. 1462. Otpor ugarskog plemstva sakupljanju vanrednog poreza za otkup krune. 1463. Sporazum u Bekom Novom Mestu izmeu Matije i Fridriha III o vraanju krune i uzajamnom nasleivanju. Matijin savez sa Mletakom republikom protiv Turaka u Petrovaradinu. 1464. Matijin pohod na Bosnu. Zauzima Jajce i Usoru, ali ne i Zvornik. Stvara Jajaku i Srebrniku banovinu. Smrt kraljice Katarine Podjebrad. Matijino krunisanje za kralja Maarske. 1465. Matija zauzima Kostolanj, pogubi vehlu i drugove. Maarske ene koje su zarobili husiti udaje za Srbe u Sremu. 1466. Matej Maroti vraa crkvenu desetinu sa svojih imanja pe-ujskom biskupu Ivanu esmikom. Srbi plaaju tek od tree godine pun iznos desetine. 1467. Buna u Transilvaniji. Osnivanje Akademije istropolitane. 146878. Matijin rat protiv eke. 1469. (3. maj) Matija u Olomicu krunisan za ekog kralja. ore Podjebrad imenuje za svog naslednika Vladislava II Jagelonca. 1470. Turci izgrauju abac. Maarska vojska upuena protiv Turaka pustoi posede Gorjanskih u okolini Novog Sada, u junoj Bakoj. tamparija Andrije Hesa u Budimu. 1471. Smrt ora Podjebrada. Zavera Ivana Viteza i Ivana esmikog. Nikola Iloki postaje bosanski kralj. Roenje Ivania Korvina, Matijinog vanbranog sina. 1473. tampanje Budimske hronike u tampariji Andrije Hesa. 1474/7. Matija napada Fridriha III. 1474/5. Moldavskom vojvodi Stefanu Velikom protiv Turaka pomau ugarske trupe pod zapovednitvom Blaa Maara (Podmanickog). 1476. (februar) Matija zauzima abac. Matijina enidba Beatrisom Aragonskom. 1480. (septembar) Turci zauzimaju Otranto. Prodor ugarske vojske do Sarajeva. 1481. (avgust) Smrt Mehmeda II. Bajazit II, Matijin tast, napuljski kralj Ferante, uz pomo eta Blaa Maara, oslobaa Otranto. Prodor ugarske vojske do Kruevca. 1482. Prodor Turaka do Beeja i Temivara. Matija obnavlja rat sa Fridrihom III. Poziva ora i Jovana, poslednje Brankovie, u Srem. 1483. Matija zakljuuje primirje sa Turcima. 1485. Matija zauzima Be i Opavu u leskoj. 1486. Produeno primirje izmeu Turske i Maarske. Vei dekret kralja Matije. Matijin plan da ga nasledi Ivani Korvin. 1487. Veridba Ivania Korvina i Bjanke Sforca.

357

1488. Matija zauzima Glogovu u leskoj. Ankona pod vlau kralja Matije. Moskovski veliki knez Ivan III trai graevinske radnike od Matije. 1489. Mirovni pregovori sa Fridrihom III. 1490. (kraj jula) Izbor ekog kralja Vladislava II Jagelonca za kralja Maarske. 14901526. Ugarska pod vladavinom Jagelonaca. 1491. Zavretak primirja izmeu Turske i Maarske. 1492. Mir izmeu Vladislava II i Maksimilijana Habzburkog. Stefan Batori i Pavle Kinii razbijaju Matijinu crnu vojsku. 1493. Bitka na Krbavskom polju. 1495. Primirje izmeu Turske i Maarske. 1498. Obnavljanje primirja izmeu Turske i Maarske. 1501. Papa Aleksandar VI i Mletaka republika obnavljaju novanu pomo Ugarskoj za odbranu protiv Turaka. 1505. Maarski sabor zabranjuje izbor stranca za kralja Maarske. Brak Vladislava II i Ane Kandal od Foa. 1506. Upad Maksimilijana Habzburkog u Maarsku. Roenje prestolonaslednika, princa Lajoa (II). 1513. Turci zauzimaju Knin. 1514. (prolee) Toma Baka najavljuje krstaki rat i predaje zastavu oru Doi Sekelju. Seljaki rat u Ugarskoj. Osveta feudalaca. Verbecijevi zakoni protiv seljaka. 1515. Sporazum Vladislava II i Maksimilijana Habzburkog o uzajamnom nasleivanju. Brak princa Lajoa (II) i Marije, unuke Maksimilijana Habzburkog. 1521. (15. avgust) Sulejman II osvaja Beograd, abac i sremske gradove. Bali-beg Jahja Pai upada u okolinu ablja u Bakoj. 1525. Rascep na Saboru izmeu dvora i Jovana Zapolje. 1526. (kraj juna) Zauzimanje Petrovaradina, Iloka i ostalih manjih mesta u severnom Sremu. (29. avgust) Mohaka bitka, pogibija kralja Ludovika II. Dvor se povlai u Poun. (10. novembar) Njitranski biskup Itvan Podmanicki, na Dravnom saboru u Sekefehervaru, za maarskog kralja krunie Jovana I Zapolju (15261540). (17. decembar) Pounski sabor za kralja Ugarske bira austrijskog nadvojvodu i ekog kralja Ferdinanda I. 1527. (3. novembar) Na Dravnom saboru u Sekefehervaru njitranski biskup Itvan Podmanicki krunie za kralja Ferdinanda I (1526-1564). 1528. (27. januar) Jovan I Zapolja sporazumeva se sa Sulejmanom I, koji ga priznaje za kralja Ugarske. (8. mart) Posle poraza kod Sine, Jovan I Zapolja se sklanja u Poljsku. 1529. (26. septembar 15. oktobar) Osnivanje prve tamparije Erdelja u Sebenu. (25. april 31. avgust) Osmanski pohod protiv Bea. Herojska odbrana Kesega Nikole Juriia i velika armija Karla V kod Viner Nojtata odvratile su Sulejmana od nastavka pohoda. 1533. Benedek Komjati u Krakovu tampa na maarskom jeziku poslanice apostola Pavla. 1535. Objavljen rad Maaa Biroa Ortographia Ungarica. 1536. Gabor Peti publikuje dva rada na maarskom jeziku u Beu: Novi zavet i Ezopove prie. 1538. (24. februar) Tajni sporazum izmeu Jovana I i Ferdinanda I. 358

(septembar) Neuspeo pohod Ferdinandove vojske radi zauzimanja Osijeka. Njegova vojska poraena kod Gorjana (Gara). 1539. Grammatica hungarolatina Janoa Silvestera prva sistematska gramatika maarskog jezika. 1540. (22. jul) Smrt kralja Jovana I. Njegov naslednik, Jovan igmund (1540 1571), na Dravni saboru u Rakou 13. septembra, izabran za kralja. Kralj Ferdinand oktobranovembra 1540. i aprilaavgusta 1541. preduzima neuspele pohode radi zauzimanja Budima. 1541. (29. avgust) Turci na prevaru zauzimaju tvravu Budim i zapoinju zaposedanje centralnih delova zemlje. (29. decembar) Regent Jovana igmunda, ore Martinuci, u tvravi alu, zakljuuje sa poslanicima Ferdinanda I sporazum o predaji Erdelja Ferdinandu I. Benedek Abadi izdaje u arvaru Novi zavet, prvu knjigu tampanu na maarskom jeziku u Maarskoj. 154344. Osmanlije, osvajanjem tvrava iklo, Peuj, Estergom, Tata, Sekefehervar, Viegrad, Vac, Hatvan i Nograd, znatno proiruju okupiranu oblast. 1545. Ferdinand I zakljuuje primirje sa Portom na osamnaest meseci. 1547. (19. jun) Habzburko i Osmansko carstvo zakljuuju mir na pet godina. 1549. (8. septembar) ore Martinuci, u ime kraljice Izabele, potpisuje sporazum o predaji Erdelja Ferdinandu I. Petar Petrovi organizuje prvu evangelistiku eparhiju u Banatu. 1550. Osnivanje kalvinistikog kolegijuma u Debrecinu. Gapar Heltai i Georg Hofgref osnivaju tampariju u Kolovaru. 1551. (jun) Malobrojna Ferdinandova vojska, pod komandom generala anbatiste Kastalda, ulazi u Erdelj i ulafehervar. Kraljica Izabela sa sinom naputa Erdelj i odlazi u kneevinu Opeln u Poljskoj. (17. decembar) Ferdinand nareuje da se pogubi ore Martinuci. 1552. (junoktobar) Turski pohod protiv Maarske pod vostvom Kara-Ahmeda. Pod vlast Osmanlija potpadaju Potisje, Pomorije, okolina Tamia, kao i vane tvrave Lipova, Temivar i Solnok. Organizovan Temivarski vilajet. (9. septembar 18. oktobar) Itvan Dobo herojski brani tvravu Jegar od ujedinjenih snaga Kara-Ahmeda i budimskog pae. 1553. (mart) Usled bezizgledne vojne situacije i finansijske oskudice, Ferdinandove trupe naputaju Erdelj. Nasebenski svetenik Paul Viner organizuje sasku evangelistiku crkvu. 1554. (septembar) Padom tvrave Filek Turci doseu najseverniju taku svojih osvajanja. Erdeljski maarski luterani osnivaju svoju posebnu crkvenu organizaciju. ebeen Tinodi izdaje zbirku svojih istorijskih pesama pod naslovom Kronika. 1555. (11. aprila) Sulejman I proglaava za kralja Maarske Jovana igmunda, koji se trenutno nalazio u Poljskoj. 1556. (15. jul) Vojske nadvojvode Ferdinanda i palatina Tamaa Nadadija oslobaaju Siget opsade. (novembar) Erdeljski staleki sabor poloio zakletvu vernosti kraljici Izabeli i Jovanu igmundu. U Beu objavljena karta maarske carskog kartografa i lekara Volfganga Lacijusa. 1558. U Beu objavljen prevod na maarski jezik Petera Bornemise Sofoklove Elektre. 359

1559. (15. septembar) Smrt kraljice Izabele. Jovan igmund postaje vladar Erdelja (15591571). 1561. Dolazak jezuita u Nasombat. 1562. Osnivanje jezuitskog kolegijuma u Nasombatu. Kalvinistiki biskup Peter Melijus Juhas tampa u Debrecinu svoje propovedi. Objavljuje se i prvi kalendar na maarskom jeziku. 1563. (8. septembar) Jo za ivota svoga oca, nadvojvoda i eki kralj Maksimilijan, iako ga nije izabrao Sabor, krunisan za kralja Maarske. 1564. (25. jul) Smrt kralja i cara Ferdinanda I. Vojska Jovana igmunda osvojila Satmarsku oblast od kralja Maksimilijana. 1565. Napad carske vojske na Jovana igmunda na severu Maarske. Satmarski sporazum. (avgustseptembar) Osmanlije osvajaju dve tvrave strategijskog znaaja Siget i ulu. 1567. (24. februar) Na crkvenom saboru u Debrecinu formulisane dogme maarske kalvinistike crkve i odreena njena crkvena organizacija. 1568. (17. februar) Selim II i Maksimilijan II zakljuuju mir na osam godina, ime je zavren rat za tvrave koji je trajao od 1541. 1570. (16. avgust) Car Maksimilijan II i Jovan igmund zakljuuju pejerski sporazum. 1571. (6. januar) Erdeljski sabor u Sekeljvaarhelju ozakonjuje slobodu veroispovesti katolike, luteranske, kalvinistike i unitaristike konfesije. (14. mart) Umro, bez naslednika, erdeljski knez Jovan igmund. (25. maj) Erdeljski sabor za vladara bira Itvana Batorija, koji je tajno poloio zakletvu za odranje pejerskog sporazuma. 1572. (februarapril) Pounski sabor, bez izbora, prihvata nadvojvodu Rudolfa za kralja Maarske. Krunisan je 25. septembra. 1574. Po naredbi Itvana Batorija, osniva se rumunska eparhija. 1575. (leto) Turci osvajaju nekoliko tvrava u Podunavlju. Gapar Heltai tampa Istoriju Maara. 1578. Poinje rad tamparija u Nasombatu. 1579. Car Rudolf II izdaje uredbu o obaveznosti kraljevske dozvole za otvaranje tamparija. (1. mart) Papa Grgur XIII osniva kolegijum za obrazovanje maarskih svetenika Collegium Hunaricum. 1581. Jezuitski kolegijum u Kolovaru die se na rang visoke kole. 1582. Itvan Batori, u svojstvu kralja Poljske, pouruje formiranje protivturske koalicije izmeu Habzburga, Mletake republike, Erdelja i Poljske, uz papinu pomo. 1584. U Nasombatu tampana prva zbirka zakona Maarske Corpus Juris Hungarici. 1587. (avgust) Trupe era Zrinskog, Ferenca Nadadija i Boldiara Baanjija izvojevale pobedu nad brojnom turskom vojskom. 1588. (januar) Dravni sabor u Pounu donosi zakon o prihvatanju gregorijanskog kalendara. 1590. U prevodu protestantskog svetenika Gapara Karoljija objavljen potpun prevod Biblije (protestantska verzija). Bala Sikasi objavljuje latinsko-maarski renik. 15911606. Petnaestogodinji rat izmeu Habzburga i Osmanlija. 360

1595. (28. januar) Itvan Bokai u Pragu, u svojstvu poslanika kneza igmunda Batorija, potpisuje sporazum izmeu Erdelja i Habzburke monarhije. 1600. (10. septembar) Kapetan Gornje Maarske oro Basta, po naredbi Rudolfa II, vojno zaposeda Erdelj. 1604. (15. oktobar) Pobeda Bokaijevih hajduka nad veim kontingentom carske vojske. Albert Senci Molnar u Nirnbergu izdaje maarsko-latinski i latinsko-maarski renik. 1605. (21. februar) Itvan Bokai izabran za kneza na Saboru u Maroserdi. (20. april) Na Dravnom saboru u Serenu ustaniki maarski stalei biraju Itvana Bokaija za kneza cele Maarske. (11. novembar) Itvan Bokai od velikog vezira Mehmeda Lale preuzima sultanski atname o imenovanju za kralja Maarske. (12. decembar) Itvan Bokai u upaniji Sabol naseljava i dariva privilegijama oko deset hiljada hajduka. 1606. (23. jun) Zakljuen mir izmeu cara Rudolfa II i kneza Itvana Bokaija. (11. novembar) Uz posredovanje Bokaija, zakljuen itvatoroki mir izmeu bekog dvora i Porte. (29. decembar) Iznenadna smrt Itvana Bokaija. 1608. (25. jun) Zadravajui carsku titulu, tron eke i Tirola, Rudolf II u korist nadvojvode Matije odrie se prestola Maarske, Hrvatske i austrijskih zemalja. 1610. (1. avgust) Sabor Katolike crkve u olni, poetak protivreformacije. 1615. (jul) Prilikom produenja itvatorokog mira na dvadeset godina, zakljuen i prvi habzburko-osmanski trgovinski ugovor. 1618. (maj) Ustankom ekih stalea poinje Tridesetogodinji rat. 1619. (septembaroktobar) Erdeljski knez Gabor Betlen pridruuje se protivhabzburkom ustanku ekih stalea, zauzima Koice, Erekujvar, Poun. 1620. (8. januar) Gabor Betlen odbija kraljevsku titulu koju mu je ponudio Pounski sabor. (25. avgust) Dravni sabor u Bestercebanji bira Gabora Betlena za kralja, ali on to odbija. 1621. (31. decembar) Nikolsburki mir izmeu Gabora Betlena i Ferdinanda II. 1622. U Kelnu izlazi rad Mikloa Itvanfija o istoriji Maarske u 16. veku. 1623. (avgustnovembar) Drugi pohod kneza Betlena protiv Habzburga (zakljuen Drugim bekim mirom 1624). 1624. Albert Senci Molnar izdaje na maarskom jeziku knjigu ana Kalvina Sistem hrianske vere. 1626. (avgustoktobar) Trei pohod kneza Betlena na Habzburge (okonan Pounskim mirom). U Beu izlazi Biblija (katolika) na maarskom jeziku, u prevodu era Kaldija. 1627. (13. septembar) Car Ferdinand II i sultan Murat IV potpisuju mir u Senju. 1630. (septembar) 1631 (mart) Hajduki ustanak u Gornjoj Maarskoj. 1631. (juloktobar) Seljaki ustanak u severnoj Maarskoj. 1633. (6. maj) Estergomski nadbiskup Peter Pazmanj osniva Univerzitet u Nasombatu (pod upravom jezuita). 1643. (april) Erdeljski knez Ferenc Rakoci I pridruuje se vedsko-francuskom protivhabzburkom savezu. 1644. (12. april) er Rakoci I osvaja Koice. 361

(28. maj) Vojska kneza Rakocija zauzima Nasombat. (18. jul) Trupe kneza Rakocija kod Brna ujedinjuju se sa vedskom vojskom. 1645. (18. jul) Ferdinand III i er Rakoci I potpisuju mir u Lincu. 1646. Protestantske izbeglice iz Moravske stiu u aropatak. 1647. Ferdinand III postavlja Nikolu Zrinskog za hrvatsko-slavonskog bana. 1648. Univerzitetska tamparija u Nasombatu poinje rad. 1650. (25. februar) Car Ferdinand III i sultan Mehmed IV zakljuuju sporazum o produenju vanosti itvatorokog i Senjskog mira. 1650. Poinje rad tamparije u aropataku. 1652. (25. avgust) Ujedinjena vojska rudarskih oblasti pobeuje tursku vojsku kod Vezekenja (upanija Bar). 1653. Jano Apacai ere u Utrehtu objavljuje Maarsku enciklopediju. 1656. (6. decembar) Erdeljski knez er Rakoci II sa vedskim kraljem Karlom X potpisuje savezniki ugovor u cilju podele Poljske. 1657. (6. januar) Erdeljski knez er Rakoci II bez dozvole Porte napada Poljsku. Posle osvajanja Krakova i Varave, njegovu vojsku zarobljavaju krimski Tatari. 1658. (majoktobar) Pohod velikog vezira Mehmeda uprilia na Erdelj. Turska vojska osvaja Jenopolje. Za kneza Erdelja Porta imenuje Akoa Baraija. 1659. (novembar) Dva poraza Rakocijeve vojske od budimskog pae Sejdi Ahmeda. Graanski rat izmeu era Rakocija i Akoa Baraija. 1660. (22. maj) Vojska budimskog pae Sejdi Ahmeda porazila Rakocijevu vojsku kod Sasfenea. Rakoci je u bici smrtno ranjen, umire 7. juna. (27. avgust) Armija serdara Ali-pae, posle dugotrajne opsade, osvoja strateki vanu tvravu Varad. Porta organizuje Varadski vilajet. 1661. (jun) Ban Nikola Zrinski poinje izgradnju tvrave Novo Zrinje na turskoj teritoriji. (junseptembar) Neuspean pohod carskog vojskovoe Rajmonda Montekukolija na Erdelj. 1663. (25. septembar) Trupe velikog vezira Ahmeda uprilia zauzimaju Erekujvar; osniva se Erekujvarski vilajet. 1664. (januar-februar) Pohod Nikole Zrinskog i Julijusa Hoenloea. (majavgust) Novi pohod velikog vezira Ahmeda uprilia: oslobaa opsade tvravu Kanjia, razara Novo Zrinje, ali 1. avgusta doivljava teak poraz kod Sentgotharda. (10. avgust) Mir u Vavaru. U Nirnbergu publikovan Mauzolej, ivotopisi maarskih kraljeva. 1666. Pod vostvom palatina Ferenca Veelenjija, bana Petra Zrinskog i zemaljskog sudije Ferenca Nadadija planira se zavera protiv kralja Leopolda I. 1670. (aprilseptembar) Neuspela buna zaverenika protiv Leopolda I. Maarsku okupira jaka carska vojska, a u Pounu formiran preki sud. 1671. (30. april) U Viner Nojtatu pogubljeni Petar Zrinski, Franja Frankopan i Ferenc Nadadi. 1672. Poetak pokreta kuruca. 1678. Pod vostvom grofa Tekelija, kuruci zauzimaju Gornju Maarsku, ali u novembru doivljavaju poraz. 1680. Tekelijeve trupe dopiru do Moravske.

362

1681. (aprildecembar) Na Dravnom saboru u opronu, pod pritiskom Tekelijevih uspeha, Leopold I primoran da uini ustupke maarskim staleima. 1682. (avgustseptembar) Tekelijeve trupe zauzimaju Filek i Koice. Budimski paa imenuje Tekelija za vladara Maarske; osniva se kneevina Srednja Maarska i zemlja deli na etiri dela. Pal Pereslenji izdaje gramatiku maarskog jezika. 1683. (martoktobar) Neuspean pohod velikog vezira Kara-Mustafe protiv Bea. (27. oktobar) Hrianska vojska osvaja Estergom. 1684. (mart) Osniva se Sveta liga savez protiv Osmanskog carstva, iji su lanovi Habzburzi, Poljska, Mletaka republika, a od 1686. godine i Rusija. 1685. (septembaroktobar) Carske trupe, tokom svog napredovanja, unitavaju Tekelijevu kneevinu. Tekeli pada u zarobljenitvo varadskog pae. 1686. (18. jun 2. septembar) Osloboenje Budima od osmanske vlasti. (2122. oktobar) Osloboeni Peuj i Segedin. 1687. (12. avgust) Velika pobeda saveznika nad vojskom velikog vezira Sulejmana kod Naharanja. (decembar) Osloboenje Jegre. Na Pounskom dravnom saboru ugarski stalei se odriu prava na slobodan izbor kralja. 1688. (majseptembar) Osloboenje Sekefehervara i Beograda od osmanske vlasti. Luj XIV preduzima napad na Nemako carstvo kako bi spreio dalje jaanje Habzburga. 1690. (april) Osvojena tvrava Kanjia. (16. oktobar) Leopold I izdaje tzv. Diplomu Leopoldinum kojom je regulisan dravnopravni poloaj Erdelja. (8. oktobar) Turci osvajaju Beograd. 1691. (19. avgust) Pobeda kneza izbornika Ludviga Badenskog kod Slankamena. 1692. (6. jun) Osloboenje Varada. 1695. (21. septembar) Poslednja turska pobeda kod Lugoa. 1697. (junavgust) Ustanak u severoistonoj Maarskoj protiv zloupotreba carske vojske. (11. septembar) Pobeda Eugena Savojskog nad vojskom sultana Mustafe II kod Sente. 1699. (24. januar) Karlovaki mir: osloboenje Ugarske (sem Banata) od osmanske vlasti. 1701. (9. april) Leopold I izdaje uredbu o zabrani protestantskih konfesija u osloboenim oblastima. 1703. (mart) Kurucki pokret u gornjem toku Tise. Ferenc Rakoci II pozvan da stane na elo ustanka. (21. mart) Poetak Rakocijevog rata za osloboenje od Habzburke monarhije. (novembar) Zavreno osloboenje Gornje Maarske, osvojen Nasombat. 1704. (11. januar) Poetak pohoda za osloboenje Podunavlja. (512. jul) Na Dravnom saboru u ulafehervaru Ferenc Rakoci izabran za vladara Erdelja. 1705. (januar) Poetak stvaranja regularne vojske. (30. maj) tampan prvi broj prvih novina u Maarskoj, Mercurius Hungaricus.

363

(12. septembar 1. oktobar) Dravni sabor u Seenju: poetak stvaranja nezavisnog maarskog dravnog aparata, staleka konfederacija i izbor Rakocija za komandujueg kneza. 1705 (27. oktobar) 1706 (22. jul) Mirovni pregovori uz posredovanje Engleske i Holandije. 1706. (13. jun) Dravni sabor u Onodu proglaava detronizaciju Habzburga i nezavisnost Maarske. (15. septembar) Savezniki ugovor izmeu kneza Rakocija i ruskog cara Petra Velikog u Varavi. 1708. (3. avgust) Teak poraz kuruca kod Trenena. 1711. (30. april) Predstavnici kralja i konfederisanih stalea potpisuju sporazum u Satmaru. 1712. (mart) Hrvatski stalei prihvataju da presto nasleuju Habzburzi i po enskoj liniji. (3. april 1712 15. jun 1715) Zasedanje Dravnog sabora u Pounu. 1713. (19. april) Austrijska pragmatika sankcija. 171618. Tursko-habzburko-mletaki rat. 1716. (13. oktobar) Osloboenje Temivara od turske vlasti. 1717. (18. avgust) Osvajanje Beograda. 1718. (21. jul) Poarevaki mir: Banat osloboen od turske vlasti. Severni delovi Srbije i zapadni delovi Vlake prikljueni Habzburkoj monarhiji. 171878. Banat pod posebnom vojnom, kasnije komorskom upravom. 1722. (20. jun) 1723 (19. jun) Zasedanje Dravnog sabora u Pounu, Maarska pragmatika sankcija; osnovano Maarsko dvorsko namesniko vee. (30. mart) Erdelj prihvata nasleivanje habzburke dinastije po enskoj liniji. 1731. (21. mart) Carolina Resolutio. 1735. U elmecbenji osnovana kola za obrazovanje rudarskih inenjera (1765. dignuta na rang akademije). 1736. Osnovana manufaktura za izradu kartona u avaru. 173639. Drugi rat Karla VI s Osmanskim carstvom. 1739. (1. septembar) Beogradski mir: Habzburka monarhija gubi delove Vlake i Srbije. 174080. Rat za austrijsko naslee. 1741. (25. jun) Marija Terezija krunisana za kraljicu Maarske. 175663. Sedmogodinji rat. 1760. (11. septembar) Kraljica Marija Terezija osniva maarsku kraljevsku gardu u Beu. 1764. (7. januar) Pokolj Sekelja u Madefalvi u vezi sa njihovim ukljuivanjem u Vojnu granicu. 1765. (2. novembar) Marija Terezija proglaava Erdelj za veliku kneevinu. Grof Jano Forga osniva tekstilnu manufakturu u Gau. 1767. (23. januar) Proklamovan urbar za Maarsku. 1771. (1. avgust) Osnovano posebno namesnitvo za Hrvatsku i Slavoniju. 1773. (25. jul) Prva podela Poljske. Galicija prikljuena Habzburkoj monarhiji. 1773. (jesen) Habzburka vojska okupirala Bukovinu, maja 1775. Osmansko carstvo se odreklo te teritorije. 1777. (22. avgust) Uvoenje novog kolskog sistema Ratio Educationis. 364

1778. (6. jun) Kraljevskom uredbom Tamiki Banat vraen Kraljevini Maarskoj. 1781. (25. oktobar) Jozef II izdao edikt o verskoj toleranciji. 1782. (12. januar) Rasputanje kontemplativnih crkvenih redova. Organizacija upanija (Torontalska, Tamika, Kraovska) na teritoriji nekadanjeg Tamikog Banata. 1784. (13. april) Maarska kraljevska kruna premetena u Be. (11. maj) Doneta uredba o uvoenju nemakog slubenog jezika u Habzburkoj monarhiji. (31. oktobar 27. decembar) Ustanak Horije i Kloske. 1785. (18. mart) Uredba o reorganizaciji upravne organizacije Maarske, ukidanje upanija. 1786. (maj) Poelo katastarsko premeravanje zemljita Maarske. 1787. (2. decembar) U savezu sa Ruskom carevinom, Habzburka monarhija ulazi u rat protiv Turske. Neuspeo pokuaj zauzimanja Beograda. 1788. (maj) Uspostavljanje veza izmeu maarske opozicije i pruskog poslanika u Austriji. 1789. (martapril) Dolazak prvih maarskih poslanika u Vajmar i Berlin. 1790. (26. januar) Car Jozef II povukao gotovo sve uredbe koje je ranije doneo. (20. februar) Smrt cara Jozefa II. (6. jun) Posle dvadeset pet godina pauze kralj Leopold II saziva Maarski staleki (dravni) sabor. (1. septembar) U Temivaru sazvan Srpski narodno-crkveni sabor. Dravni sabor doneo tzv. X zakonski lanak, na osnovu kojeg je deklarisana samostalnost Maarske u okviru Habzburke monarhije. 1792. (1. mart) Umro car i kralj Leopold II. 1792. (6. jun) Franc I krunisan za maarskog kralja. 1794. (poetak godine) Oponenti vladarevog reima okupljeni oko opata Ignjata Martinovia osnivaju dva tajna drutva: Drutvo reformatora i Drutvo slobode i jednakosti. 1794. (tokom leta) Vlast uhapsila zaverenike predvoene Ignjatom Martinoviem. 1795. (20. maj) Na osnovu sudskih presuda, u Budimu pogubljene voe maarskih jakobinaca: Ignjat Martinovi, Joef Hajnoci, Ferenc Sentmarjai, Jano Lackovi, grof Jakob igrai, Pal Ez i andor Solarik. 1795. (septembar) Palatin Maarske (kraljev namesnik) postaje nadvojvoda Jozef Habzburki, koji je na ovoj funkciji bio skoro do revolucije 1848. 1804. (11. avgust) Franc I uzima titulu cara Austrije. 1805. (26. decembar) Zakljuivanje Pounskog mira izmeu Napoleona i Franca I, prema kojem Austrija ustupa ak i neke svoje teritorije (Vorarlberg, Tirol itd.). 1807. (9. april) Otvaranje Dravnog sabora u Budimu, na kojem maarsko plemstvo, zbog vanrednih prilika, predlae da za vojne potrebe plaa porez dravi. 1809. (15. maj) Napoleon izdaje Proglas Maarima, kojim ih poziva na otcepljenje od Austrije. (14. jun) Maarsku insurgentsku (plemiku) vojsku porazila Napoleonova vojska kod era. (24. jun) Francuska vojska zauzima er. (26. jun) Francuska vojska zauzima glavni grad Poun. 1811. (29. avgust) Na Dravnom saboru dolazi do sukoba izmeu vladara i maarskog plemstva oko prava vladara da sam odluuje o emisiji papirnih novanica. 365

1825. Osnovana Maarska akademija nauka i umetnosti. 1826. U Peti osnovana Matica srpska. 1828. Maarski pronalaza Anjo Jedlik konstruisao prvi elektromotor. 1831. Velika epidemija kolere. 183236. U Pounu odran tzv. dugi dravni sabor, na kojem je usvojen zakon o dobrovoljnom otkupu kmetova od feudalnih obaveza (ovaj zakon je na narednom saboru 1839/1840. ponovo potvren, posle ega je zapoeto njegovo sprovoenje). 1835. Nastanak prve tedionice u Braovu (Brassi Takarkpnztr). 1837. Osnovano prvo pozorite u Peti (Petansko maarsko pozorite Pesti Magyar Szinhz). 1840. Dravni sabor donosi zakone koji olakavaju osnivanje preduzea prema kapitalistikom modelu, to je znailo poetak institucionalizovane kapitalizacije. 1841. Osnovana prva moderna banka Petanska maarska komercijalna banka (Pesti Magyar Kereskedelmi Bank). 1841. Pokrenut prvi moderni list Petanske novine (Pesti Hirlap). 1846. Konstituisana Konzervativna stranka. 1847. Konstituisana Opoziciona stranka. (novembar) 1848 (april) Zasedanje poslednjeg Maarskog stalekog dravnog sabora. 1848. (13. mart) Revolucija u Beu. (15. mart) Revolucija u Peti. (11. april) Car i kralj Ferdinand V potvrdio nove zakone kojim je ukinuto feudalno ureenje u Maarskoj. (14. april) Prva maarska odgovorna vlada preselila se iz Pouna u Petu, ime je ona postala glavni grad drave. (1315. maj) U Sremskim Karlovcima odrana Majska skuptina. (maj) U Blau odran sabor Rumuna. (maj) U Liptosentmiklou odran sabor Slovaka. (jun) Prvi parlamentarni izbori na principu narodnog predstavnitva. (12. jun) Prvi oruani sukob izmeu srpskih ustanika i carsko-kraljevske vojske (Petrovaradinski garnizon). (11. jul) Lajo Kout od Maarskog parlamenta trai mobilizaciju maarske narodne vojske (200.000 regruta) i sredstva (42 miliona forinti) za njene trokove. (27. avgust) Maarska vlada priznaje potpunu autonomiju Hrvatskoj i Slavoniji. (11. septembar) Ban Jelai (tada komandant carskih trupa) prelazi sa svojom vojskom maarsku granicu i zapoinje pohod protiv maarskih revolucionara. (septembar) Prva maarska vlada podnela ostavku. (15. septembar) Maarski parlament osniva Zemaljski komitet za odbranu (iji predsednik poetkom oktobra postaje Lajo Kout), koji, posle pada vlade, postaje revolucionarna vlada. (29. septembar) Kod mesta Pakozd (zapadna Maarska) odigrala se prva bitka izmeu carskih trupa i maarske revolucionarne vojske u kojoj su carske trupe poraene. (6. oktobar) Nova revolucija u Beu. (7. oktobar) Kod mesta Ozore maarska vojska izvojevala svoju drugu pobedu nad carskim trupama.

366

(30. oktobar) Kod vehata (nadomak Bea) maarsku vojsku porazila carska vojska. (2. decembar) Franc Jozef I krunisan za austrijskog cara. (31. decembar) Revolucionarna vlada i parlament premetaju svoje sedite u Debrecin. 1849. (poetak januara) Carske trupe zauzimaju Budim i Petu. (mart) General Joef Bem sa svojom vojskom oistio Erdelj od carskih trupa. (4. mart) Franc Jozef proklamuje tzv. Oktroisani ustav, koji se odnosio na novo ureenje Habzburke monarhije, a pre svega na Maarsku. (martapril) Niz uspeha maarske vojske i oslobaanje veeg dela Maarske. (14. april) U Debrecinu (privremeno glavnom gradu) dolo do detronizacije Habzburga, proglaavanja nezavisnosti Maarske i izbora Lajoa Kouta za regenta. (21. maj) Budim osloboen od carskih trupa. (junjul) Maarska vlada bei prvo u Segedin, zatim u Arad. (9. avgust) Maarsku vojsku kod Temivara porazile austrijska i ruska vojska. (13. avgust) Kapitulacija maarske revolucionarne vojske kod Vilagoa (okolina Arada). (6. oktobar) U Peti pogubljen predsednik prve maarske vlade, grof Lajo Baanji, a u Aradu 13 generala maarske vojske. (novembar) Kao posebna krunovina osnovano Vojvodstvo Srbija i Tamiki Banat, ije je sedite postao Temivar. 1850. Ukinuta carinska granica izmeu Austrije i Maarske. 1851. (31. decembar) Franc Jozef svojim Patentom proklamovao carski apsolutizam. 1854. Nemaki jezik i u Maarskoj postaje slubeni jezik. 1857. Ekonomska kriza u Carstvu. 1859. Habzburzi gube svoje posede u Italiji. Smenjen svemoni ministar Aleksandar Bah. 1860. (20. oktobra) Doneta Oktobarska diploma, koja je predstavljala neku vrstu ustava, na konzervativnim principima, za preureenje Ugarske. 1861. (26. februar) Proklamacija novog dravnog dokumenta, Februarskog patenta, koji je predviao novu centralizaciju Habzburke monarhije. (aprilavgust) Maarski dravni sabor pokuava da doe do reenja o statusu Ugarske u okviru Habzburke monarhije. 1862. Obznanjen plan Dunavske konfederacije, iji je autor bio Lajo Kout. 1865. (14. decembar) Maarski dravni sabor zapoeo rad. Na kraju je reen status Maarske u okviru Habzburke monarhije. 1866. Austrijsko-pruski rat. Nastanak Deakove stranke. 1867. (17. februar) Franc Jozef za predsednika druge maarske vlade imenuje grofa ulu Andraija. (29. maj) Maarski parlament izglasao zakon o Austro-ugarskoj nagodbi. (8. jun) Franc Jozef I u Budimu krunisan za maarskog kralja. Nastanak Tisine stranke (srednja levica, tj. levi centar).

367

1868. Zakljuena Hrvatsko-ugarska nagodba. Donet zakon o kolama i narodnostima. Nastanak etrdesetosmake stranke. 1871. U Peti osnovan Tehniki fakultet. 1872. U Kolovaru osnovan, posle Pete, i drugi univerzitet u tadanjoj Ugarskoj. Na osnovu zakona, ukinuti esnafi. 1873. Ekonomska kriza, koja je imala ozbiljnije posledice. Nastanak Trojecarskog saveza. 187375. Pregrupisavanje politikih stranaka. Osnovana Slobodoumna stranka, koja je bila vladajua narednih trideset godina. 1878. Austrougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. 1882. Nastanak Trojnog saveza. 1890. Osnovana Socijaldemokratska stranka Maarske. 1892. Reforma valute, umesto forinte uvedena kruna koja je imala zlatnu podlogu. Osnovana Nacionalna stranka. 1895. Osnovana Katolika stranka. U Budimpeti odran Kongres narodnosti. 1896. (majnovembar) Milenijumska proslava, povodom hiljadugodinjice dolaska Maara u Karpatsku kotlinu. 1897. Odran prvi zemaljski etelaki trajk. 1902. Budimpetanska fabrika Ganc u Italiji izgradila elektrificiranu elezniku prugu, koja je bila prva takva u svetu. 1904. (19. novembar) Nastanak koalicije opozicionih stranaka. 1905. Parlamentarna kriza. 1907. Otar protest junoslovenskih poslanika u Maarskom parlamentu povodom donoenja novog kolskog zakona (tzv. lex Aponyi). 1908. (6. oktobar) Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu. 1912. (23. maj) U Budimpeti odrane demonstracije. Dolo do sukoba izmeu demonstranata i policije bilo je mrtvih i ranjenih na obe strane. 1914. (februar) Predsednik vlade, grof Itvan Tisa, pregovarao sa predstavnicima narodnosti o buduim odnosima narodnosti i dravne uprave. (28. jun) Atentat u Sarajevu. (23. jul) Austrougarska uruuje ultimatum Srbiji. (28. jul) Austrougarska objavljuje rat Srbiji. 1915. Italija naputa Trojni savez i prelazi na stranu Antante. 1916. (21. novembar) U 86. godini ivota umro car i kralj Franc Jozef I. Na presto doao Karlo IV (kao maarski kralj, dok je kao austrijski car bio Karlo I). 1918. (januar) Objavljeno Vilsonovih 14 taaka o preureenju Dvojne monarhije. (februar) Pobuna mornara austrougarske vojske u Kotoru. (april) Predstavnici narodnosti Austrougarske, na konferenciji u Rimu, doneli deklaraciju u kojoj su se izjasnili protiv opstanka Monarhije. (20. maj) U Peuju dolo do velike pobune vojske, koja je imala krvav ishod. (25. oktobar) U Budimpeti obrazovano Maarsko (nacionalno) narodno vee, iji je predsednik postao grof Mihalj Karolji. (28. oktobar) U Budimpeti organizovane velike demonstracije. (31. oktobar) Za predsednika maarske vlade Karlo IV imenovao grofa Mihalja Karoljija. 368

(31. oktobar) Ubijen bivi predsednik vlade, grof Itvan Tisa. (3. novembar) Potpisano primirje izmeu Austrougarske i Antante, koje je zapravo i potvrdilo raspad vekovne Habzburke monarhije. (16. novembar) Maarski parlament proglaava Republiku. (24. novembar) Osnovana Maarska komunistika partija. (30. novembar) Osnovana organizacija Maarsko zemaljsko udruenje za odbranu otadbine (MOVE). 1919. (27. januar) Umro Endre Adi. (19. februar) Itvan Betlen osnovao Nacionalnu partiju jedinstva. (23. februar) Grof Mihalj Karolji otpoeo agrarnu reformu na svom imanju. (21. mart) Proglaena Maarska Sovjetska Republika. (12. april) Osnovan Antiboljeviki komitet, s Itvanom Betlenom na elu. (5. maj) U Aradu osnovana antirevolucionarna vlada, sa grofom ulom Karoljijem na elu. (1213. jun) Odran kongres Maarske socijalistike partije. (24. jul) Otpoeo napad rumunskih trupa protiv Maarske Sovjetske Republike. (8. avgust) Osnovana Hrianska narodna partija. (22. avgust) Obnovljena etrdesetosmaka nezavisna partija Lajoa Kouta. (28. avgust) Horti izdaje direktivu za borbu protiv boljevikog terora. 1920. (16. januar) Maarskoj delegaciji u Parizu urueni uslovi mira. (2526. januar) Odrani izbori za Maarski parlament. (16. februar) Maarski parlament reava problem kraljevske vlasti. (1. mart) Miklo Horti proglaen za regenta. (6. maj) Maarskoj predat ultimativni Ugovor o miru u Parizu. (4. jun) Potpisan Mirovni ugovor u Trijanonu. (13. novembar) Maarski parlament ratifikovao Trijanonski mirovni ugovor. 1921. (26. mart 6. april) Prvi pokuaj restauracije Habzburga. (14. april) Itvan Betlen izabran za predsednika vlade. (26. jul) Trijanonski mirovni ugovor stupio na snagu. (15. avgust) Proglaena Baranjska republika. (29. avgust) SAD potpisale mir sa Maarskom. (2024. oktobar) Drugi pokuaj restauracije Habzburga. 1922. (8. februar) Zakljuen maarsko-austrijski trgovinski sporazum. (10. mart 14. april) trajk vie hiljada metalskih radnika u Budimpeti. (1. april) Umro Karlo Habzburki. (18. septembar) Maarska primljena u Drutvo naroda. 1923. (1322. mart) Pregovori Itvana Betlena u Rimu. (31. jul 4. avgust) Veliki trajk ciglarskih radnika u Budimpeti. (2. avgust) Osnovana Partija za odbranu rasne istote. 1924. (8. januar) Betlen objavio naciji uslove stranih kredita. (27. januar) Potpisan prvi maarsko-italijanski privredni ugovor o saradnji. (24. jun) Odrana osnivaka skuptina Maarske narodne banke. 369

1925. (18. mart) Maarski parlament prihvatio raspisivanje prvog deviznog zajma. (14. april) Osnovana Maarska socijalistika radnika partija. (18. april) Otvoren Budimpetanski meunarodni sajam. (1. decembar) Radio Budimpeta poeo da emituje program. 1926. (26. februar) Osnovana Agrarna partija. (29. avgust) Govor M. Hortija povodom 400-godinjice Mohake bitke. (810. decembar) Parlamentarni izbori. 1927. (1. januar) Novanica kruna zamenjena pengom. (310. januar) Izbori za poslanike Gornjeg doma. (5. april) Maarska i Italija potpisale desetogodinji ugovor o prijateljstvu. (21. jun) Dejli Mejl objavio tekst lorda Rotermira u kojem se podrava maarski revizionizam. (27. jul) Osnivanje Maarske revizionistike lige. (5. septembar) Otvaranje Biolokog instituta u Tihanju. (7. novembar) Parlament donosi odluku da 15. mart postane dravni praznik. 1928. (16. januar) Maarska demokratska partija se ukljuuje u Nezavisnu nacionalnu demokratsku partiju. (24. februar) Maarski parlament prihvata primenu zakona numerus clausus. (7. septembar) ula Gembe imenovan za dravnog sekretara narodne odbrane. (8. oktobar) Maarska objavljuje pristup Brijan-Kelogovom paktu. 1929. (10. oktobar) ula Gembe imenovan za ministra odbrane. 1930. (1112. april) Pregovori Betlena i Musolinija u Rimu. (13. oktobar) Osnivanje Nezavisne stranke malih posednika. 1931. (26. januar) U Beu Itvan Betlen potpisuje sporazum o saradnji s Austrijom. (29. april) Maarska filmska kompanija Hunia otpoinje proizvodnju zvunog filma. (2830. jun) Parlamentarni izbori. (22. avgust) Obrazovana vlada ule Karoljija. (13. septembar) Diverzija na eleznikom vijaduktu za koju su optueni maarski komunisti. 1932. (29. septembar) Predsednik vlade postaje ula Gembe. (1013. novembar) ula Gembe poseuje Musolinija. (2021. novembar) Austrijski kancelar Engelbert Dolfus poseuje Budimpetu. 1933. (4. februar) Kalman Kanja imenovan za ministra inostranih poslova. (1719. jun) ula Gembe poseuje Hitlera. 1934. (6. februar) Uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. (21. februar) Zakljuen maarsko-nemaki trgovinski sporazum. 370

(17. mart) Potpisan maarsko-austrijsko-italijanski pakt. (9. oktobar) Ubistvo jugoslovenskog kralja Aleksandra u Marselju. (47. novembar) Razgovori Gembea i Hitlera. 1935. (16. februar) Razgovori o maarsko-italijanskoj kulturnoj saradnji. (31. mart 7. april) Parlamentarni izbori. (4. mart) Ferenc Salai osniva Partiju narodne volje. (29. septembar) Susret Gembea i Hitlera. 1936. (14. maj) ula Gembe se povlai iz politikog ivota. (22. avgust) Horti poseuje Hitlera. (6. oktobar) Umro ula Gembe. (12. oktobar) Osnovana vlada Kalmana Daranjija. 1937. (3. decembar) Umro Joef Atila. (12. septembar) Otvaranje mosta Miklo Horti u Budimpeti. 1938. (21. februar) Zabranjena Salaijeva partija. (5. mart) Kalman Daranji izneo dravni program naoruavanja drave. (14. maj) Vladu formira Bela Imredi. (25. maj) Odran Euharistiki kongres u Budimpeti. (2126. avgust) Imredi i Horti poseuju Hitlera. (2. novembar) Prva beka arbitraa. (26. novembar) Osnivanje Folksbunda. (10. decembar) Grof Itvan aki postaje ministar spoljnih poslova. 1939. (13. januar) Maarska se prikljuuje Antikominterni. (3. februar) Pripadnici Stranke strelastih krstova podmetnuli bombu u budimpetanskoj sinagogi. (16. februar) Pal Teleki obrazuje vladu. (7. mart) Vladajua partija menja naziv u Partiju maarskog ivota. (11. april) Maarska istupa iz Drutva naroda. (29. april 1. maj) Teleki i aki odlaze u Berlin. (2829. maj) Odrani parlamentarni izbori. 1940. (14. april) Uvedeno racionalisano snabdevanje eera i masti. (10. jul) Razgovori Telekija i akija sa Hitlerom i anom u Minhenu. (30. avgust) Druga beka arbitraa. (21. oktobar) Osnovana Maarska partija obnove. (20. novembar) Maarska se prikljuuje Trojnom paktu. (12. decembar) Sporazum o jugoslovensko-maarskom prijateljstvu potpisan u Beogradu. 1941. (4. februar) Laslo Bardoi postaje ministar spoljnih poslova. (3. april) Grof Pal Teleki izvrio samoubistvo. (4. april) Formirana vlada Lasla Bardoija. (11. april) Maarska otpoinje rat protiv Jugoslavije. 371

(24. april) Horti poseuje Hitlera. (24. jun) Maarska prekida diplomatske odnose sa SSSR-om. (26. jun) Inscenirano bombardovanje Koica. (27. jun) Maarska ulazi u rat sa SSSR-om. (8. avgust) Donet zakon u cilju zatite nacije, kojim je zabranjeno sklapanje brakova Jevreja sa pripadnicima drugih nacija. (8. i 9. septembar) Razgovori Hortija i Hitlera o ueu Maarske u ratu sa SSSRom. (24. septembar) Osnovan Nacionalsocijalistiki partijski savez maarskog preporoda. (12. decembar) Maarska stupa u rat sa SAD-om. 1942. (69. januar) Poseta Joakima fon Ribentropa Budimpeti radi traenja vee vojne angaovanosti Maarske u ratu protiv SSSR-a. (530. januar) Tragini dogaaji vezani za stradanje jevrejskog i srpskog stanovnitva u junoj Bakoj. (1617. januar) Razgovori nemakih i maarskih privrednika u Budimpeti o ueu Maarske u ekonomskoj pomoi Rajhu u voenju rata na Istoku. (2022. januar) Vilhelm Kajtel poseuje Budimpetu sa zadatkom da se angauje maarska Druga armija na Istonom frontu. (19. februar) Itvan, mlai sin Mikloa Hortija, izabran za zamenika regenta. (9. mart) Laslo Bardoi podneo ostavku na mesto predsednika vlade. (11. april) Odlazak maarske Druge armije na Istoni front. (29. jun) Uvodi se racionalisano snabdevanje hlebom. (20. avgust) Pogibija Itvana Hortija na Istonom frontu. (4. septembar) Prvi avionski napad saveznika na Budimpetu. (24. septembar) Vilmo Nabaonji Na imenovan za ministra odbrane. (2. decembar) Endre Baji-ilinski podnosi interpelaciju u Maarskom parlamentu povodom traginih dogaaja u junoj Bakoj. 1943. (12. januar 9. februar) Stradanje Druge armije na Donu. (1718. april) Horti poseuje Hitlera u Klajshajmu. (24. jul) Jene Geni imenovan za ministra spoljnih poslova. (25. septembar) Antiratni trajk radnika epela. (12. septembar) Kalaji izlae u parlamentu ciljeve maarske spoljne politike. 1944. (18. mart) Razgovori Hortija i Hitlera u Klajshajmu. (19. mart) Nemaka okupacija Maarske. (22. mart) Obrazovanje Stojaijeve vlade. (5. april) Doneta odluka o obaveznom noenju ute trake za Jevreje u Maarskoj. (15. maj 27. jun) Deportacija maarskih Jevreja u koncentracione logore. (10. septembar) Horti imenovan za predsednika Krunskog saveta. (28. septembar) Maarska mirovna delegacija, sa Gaborom Faragom na elu, odlazi u Moskvu. (6. oktobar) Poetak sovjetske vojne akcije za osloboenje Maarske. (15. oktobar) Dolazak Ferenca Salaija na vlast. (19. oktobar) Osloboen Debrecin. 372

(4. novembar) Salai polae zakletvu u Maarskom parlamentu. (2. decembar) U Segedinu se osniva Maarski nezavisni nacionalni front. (4. decembar) Salai poseuje Hitlera. (26. decembar) Poetak borbi za osloboenje Budimpete. 1945. (20. januar) Potpisano vojno primirje izmeu Maarske i SSSR-a. (13. februar) Osloboenje Budimpete. (24. februar) Maa Rakoi postaje generalni sekretar Maarske komunistike partije. (15. mart) Privremena vlada Maarske donosi dekret o agrarnoj reformi. (34. april) Zavrena akcija Crvene armije za osloboenje Maarske. (15. novembar) Osnivanje koalicione vlade. 1946. (1. februar) Proglaenje Republike. (5. mart) Obrazovanje tzv. levog bloka. (1. avgust) Uvoenje forinte kao nove valute. 1947. (10. februar) Potpisan Pariski mirovni ugovor. (31. avgust) Parlamentarni izbori. 1948. (12. jun) Osnivanje Maarske demokratske partije. (21. novembar) Podravljenje banaka. 1949. (15. maj) Parlamentarni izbori. (19. avgust) Donoenje ustava. 1953. (17. maj) Parlamentarni izbori. 1954. (14. decembar) Maarska primljena u Ujedinjene nacije. 1956. (23. oktobar 4. novembar) Maarski revolucionarni dogaaji. 1957. (25. maj) Zakljuen sporazum sa SSSR-om o privremenom prisustvu sovjetske vojske na teritoriji Maarske. 195862. Kadareva vrsta poststaljinistika diktatura. 196368. Stabilizacija Kadarevog reima. 1968-1972/3. Usmeravanje privredne reforme. 197378. Period zaustavljanja reformskog kursa. 197881. Ponovni pokuaj voenja ubrzanog reformskog kursa. 198185. Period produbljivanja konflikata. 198588. Agonija Kadarevog reina. 1989. (28. januar) Pogai javno priznaje da je 1956. bio narodni ustanak. (22. mart) Osnivanje okruglog stola opozicije. (2. april) Obnovljen rad Hrianske demokratske narodne partije. (8. maj) Ostavka Janoa Kadara sa partijske funkcije. (16. jun) Javna sahrana Imre Naa. (6. jul) Rehabilitacija Imre Naa. Umire Jano Kadar. (10. septembar) Maarska prihvata izbeglice iz Istone Nemake. (57. oktobar) Kongres Maarske socijalistike radnike partije. Menja naziv u Maarsku socijalistiku partiju. 373

(23. oktobar) Proglaenje Republike. 1990. (25. mart 8. april) Parlamentarni izbori. (6. jun) Joef Antal objavljuje nameru za istupanje Maarske iz Varavskog pakta. (3. avgust) Arpad Genc izabran za predsednika Republike. (23. oktobar) Donet novi ustav.

374

VLADARI, PREDSEDNICI DRAVE I PREDSEDNICI VLADE MAARSKE

Vladari Maarske 895907. 907947. 948955. 955972. 972997. 9971038. 10381041. 10411044. 10441046. 10461060. 10601063. 10631074. 10741077. 10771095. 10951116. 11161131. 11311141. 11411162. 11621163. 11621172. 11631165. 11731196. 11961204. 12041205. 12051235. 12351270. 12701272. 12721290. 12901301. 13011305. 13051307. 13081342. 13421382. 13821385. 13851386. 13861395. 13871437. 14371439. 14401444. 14451457. 14581490. 14901516. Arpad, knez Zoltan, knez Fajs, knez Takonj, knez Geza, knez Stefan I (sveti), kralj od 1001. Petar Aba amuel Petar (po drugi put) Andrija I Bela I Salomon Geza I Ladislav I (sveti) Koloman Stefan II Bela II Geza II Ladislav II Stefan III Stefan IV Bela III Imre (Emerih) Ladislav III Andrija II Bela I Stefan V Ladislav IV Andrija III Vaclav Oton Vitelsbah Karlo I Robert Ludvig I Veliki Marija Karlo II Marija (po drugi put) Sigismund Albert Vladislav I Ladislav V Matija I Vladislav I 375 Arpadovii

kraljevi

Dinastija Pemislovii Anujci

Luksemburka dinastija Jagelonci Habzburka dinastija Dinastija Jagelo

15161526. 15261540. 15271564. 15641576. 15761608. 16081619. 16191637. 16371657. 16471654. 16571705. 17051711. 17111740. 17401780. 17801790. 17901792. 17921835. 18351848. 18481916. 19161918.

Lajo II Jovan I Zapolja Ferdinand I Maksimilijan Rudolf I Matija II Ferdinand II Ferdinand III Ferdinand IV, nije vladao Leopold I Jozef I Karlo III Marija Terezija Jozef II Leopold II Franc I Ferdinand I Franc Jozef I Karlo IV Regenti Maarske

Dinastija Zapolja Habzburka dinastija

Jovan Hunjadi (14461453) Johan Kaspar Ampringen (16761681) Lajo Kout (1849) Miklo Horti (1920-1944) Vladari Erdelja 1) 15591571. 2) 15711576. 3) 15761581. 4) 15811586. 5) 15851588. 6) 15811588. 7) 15881598. 8) 1599. 9) 15991600. 10) 1600-1602. 11) 16021604. 12) 1603. 13) 16051606. 14) 16071608. 15) 16081613. 16) 16131629. 17) 16291630. 18) 1630. Jovan igmund Itvan Batori, vojvoda Kritof Batori, vojvoda Itvan Batori, knez Jano Gici, gubernator igmund Batori, vojvoda igmund Batori, knez Andrija Batori, knez Mihalj Vitez, kraljevski poverenik igmund Batori, knez (ponovo) oro Basta, kraljevski gubernator Moze Sekelj, izabrani knez Itvan Bokai, knez igmund Rakoci, knez Gabor Batori, knez Gabor Betlen, knez Katalina Brandenburka Itvan Betlen, knez 376

19) 16301648. 20) 16481657. 21) 16521676. 22) 16521657. 23) 16571658. 24) 16581659. 25) 16581660. 26) 16591660. 27) 16601662. 28) 16611690. 29) 16901696. 30) 16911703. 31) 17041711.

er Rakoci I, knez er Rakoci II, knez Ferenc Rakoci I, izabrani knez Ferenc Redei, Gapar eredi, Ako Barai, gubernatori Ferenc Redei, izabrani knez er Rakoci II, knez (ponovo) Ako Barai, prihvaeni knez er Rakoci II, knez Jano Keme, knez Mihalj Apafi I, knez Mihalj Apafi II, knez er Banfi, gubernator Ferenc Rakoci II, knez Erdelja i od 1705. komandujui knez Kraljevine Maarske Predsednici maarskih vlada 18481849. i 18671918.

Lajo Baanji (17. mart 2. oktobar 1848) Lajo Kout (2. oktobar 1848 1. maj 1849), predsednik tzv. revolucionarne vlade, tj. Zemaljskog komiteta za odbranu Bertalan Semere (2. maj 11. avgust 1849) ula Andrai (17. februar 1867 14. novembar 1871) Menjhert Loai (14. novembar 1871 4. decembar 1872) Joef Slavi (5. decembar 1872 21. mart 1874) Itvan Bito (21. mart 1874 2. mart 1875) Bela Venkhajm (2. mart 20. oktobar 1875) Kalman Tisa (20. oktobar 1875 13. mart 1890) ula Sapari (13. mart 1890 17. novembar 1892) andor Vekerle (17. novembar 1892 14. januar 1895) Dee Banfi (14. januar 1895 26. februar 1899) Kalman Sel (26. februar 1899 27. jun 1903) Karolj Kuen-Hedervari (27. jun 3. novembar 1903) Itvan Tisa (3. novembar 1903 18. jun 1905) Geza Fejervari (18. jun 1905 8. april 1906) andor Vekerle (po drugi put) (8. jun 1906 17. januar 1910) Karolj Kuen-Hedervari (po drugi put) (17. januar 1910 22. april 1912) Laslo Luka (22. april 1912 10. jun 1913) Itvan Tisa (po drugi put) (10. jun 1913 15. jun 1917) Moric Esterhazi (15. jun 20. avgust 1917) andor Vekerle (po trei put) (20. avgust 1917 30. oktobar 1918) Andra Hadik (3031. oktobar 1918) Predsednici vlada od 1918. godine Mihalj Karolji (31. oktobar 1918 19. januar 1919) Dene Berinkei (19. januar 1918 21. mart 1919) andor Garbai (21. mart 1919 1. avgust 1919) 377

ula Pajdl (1. avgust 6. avgust 1919) Itvan Fridrih (7. avgust 1919 24. novembra 1919) Karolj Husar (24. novembar 1919 15. mart 1920) andor imonji-emadam (15. mart 1920 18. jul 1920) Pal Teleki (19. jul 1920 14. april 1921) Itvan Betlen (14. april 1921 24. avgust 1931) ula Karolji (24. avgust 1931 1. oktobar 1932) ula Gembe (1. oktobar 1932 12. oktobar 1936) Kalman Daranji (12. oktobar 1936 14. maj 1938) Bela Imredi (14. maj 1938 16. februar 1939) Pal Teleki (16. februar 1939 3. april 1941) Laslo Bardoi (3. april 1941 9. mart 1942) Miklo Kalai (9. mart 1942 22. mart 1944) Deme Stojai (22. mart 1944 29. avgust 1944) Geza Lakato (29. avgust 1944 16. oktobar 1944) Ferenc Salai, kao voa nacije (16. oktobar 1944 28. mart 1945) Bela Dalnoki Miklo, predsednik privremene nacionalne vlade (22. decembar 1944 15. novembar 1945) Zoltan Tildi (15. novembar 1945 4. februar 1946) Ferenc Na (4. februar 1946 31. maj 1947) Lajo Dinje (31. maj 1947 10. decembar 1948) Itvan Dobi (10. decembar 1948 14. avgust 1952) Maa Rakoi (14. avgust 1952 4. jul 1953) Imre Na (4. jul 1953 18. april 1955) Andra Hegedi (18. april 1955 24. oktobar 1956) Imre Na (24. oktobar 1956 4. novembar 1956) Jano Kadar (4. novembar 1956 28. januar 1958) Ferenc Minih (28. januar 1958 13. septembar 1961) Jano Kadar (13. septembar 1961 30. jun 1965) ula Kalai (30. jun 1965 14. april 1967) Jene Fok (14. april 1967 15. maj 1974) er Lazar (15. maj 1975 25. jun 1987) Karolj Gros (25. jun 1987 24. novembar 1988) Miklo Nemet (24. novembar 1988 23. maj 1990) Joef Antal (23. maj 1990 12. decembar 1993) Peter Boro (13. decembar 1993 15. jul 1994) ula Horn (15. jul 1994 1. jul 1998) Viktor Orban (3. jul 1998 2002) Predsednici maarske drave od 1946. godine Zoltan Tildi, predsednik Republike (19461948) Arpad Sakai, predsednik Republike (19481949) Arpad Sakai, predsednik Predsednikog saveta (19191950) andor Ronai, predsednik Predsednikog saveta (19501952) Itvan Dobi, predsednik Predsednikog saveta (19521967) Pal Loonci, predsednik Predsednikog saveta (19671987) 378

Karolj Nemet, predsednik Predsednikog saveta (19871988) Bruno F. traub, predsednik Predsednikog saveta (19881989) Maa Sire, privremeni predsednik Republike (19891990) Arpad Genc, predsednik Republike Maarske (19902000) Ferenc Madl, predsednik Republike Maarske (2000)

379

PREPORUENA LITERATURA
Opta dela Bn, Pter (urednik), Magyar trtnelmi fogalomtr, III, Budapest 1989. Benda, Klmn, Magyarorszg trtneti kronolgija, IIV, Budapest 1983, 412. Bridge, F. R., The Habsburg Monarchy 18041918, London 1962. Csizmadia, Andor (urednik), Magyar llam s jogtrtnet, Budapest 1986, 638 str. Csizmadia, Andor, A magyar kzigazgats fejldse a XVIII. szzadtl a tancsrendszer ltrejttig, Akadmiai Kiad, Budapest 560. Galntai, Jzsef, A habsburg Monarchia alkonya, Budapest 1985. Gamble, Richard C., Calvinism in Switzerland, Germany, and Hungary, Garland Publishing 1992. Godkin, Edwin Lawrence, The History of Hungary and the Magyars (Notable American Authors Series), Reprint Services Corp, 1992, 380. Gonda, I. Niederhauser E., A Habsburgok, Budapest 1977 (objavljeno i na engleskom i na nemakom). Gunst, Peter, Agrarian Development and Social Change in Eastern Europe, 14 Th19th Centuries (Variorum Collected Studies Series), Variorum 1996. Gyni Gbor Kvr Gyrgy, Magyarorszg trsadalomtrtnete. A reformkortl a msodik vilghborig, Budapest 1998. Gyrgy, Ranki, Hungary and European Civilization, Akadmiai Kiad, Budapest 1989. Hank, Pter (urednik), Egy ezredv, Budapest 1986, 413. Hank, Pter, Ungarn in der Donau-Monarchie, Wien-Mnchen-Budapest 1984. Herczegh, Gza, Magyarorszg klpolitikja 8961919, Budapest 1987, 385. Honvri, Jnos (urednik), Magyarorszg gazdasgtrtnete a honfoglalstl a 20. szzad kzepig, Budapest 1997. Horecky, Paul Louis, East Central Europe. A Guide to Basic Publications, Chicago 1969. Jankovics J. Monok I. Nyerges J. Srkzy P. (urednici), La civilt ungherese e il cristianesimo. Nemzetkzi Magyar Filolgiai Trsasg, Budapest-Szeged 1998. Jszi, Oszkr, A Nemzeti llamok kialakulsa s a nemzetisgi krds, Budapest 1986, 312. Kann, A. Robert, A History of the Habsburg Empire 15261918, Berkeley, Los Angeles, London 1977. Kohn, Hans, Pan-Slavism. Its History and Ideology, Notre Dame 1953. Kosa, Lszl (urednik), A magyarsgtudomny kziknyve, Budapest 1993. Kosa, Lszl (urednik), Magyar mveldstrtnet, Budapest 1998. Kosry, Domokos, Nmeth G. Bela (urednici) A magyar sajt trtnete, III, Budapest 1985. Krsenyi, Andrs, Government and Politics in Hungary, Central European University Press, Budapest 2000, 330. Lajos, Szantai, Atlas Hungaricus: Hungary on Printed Maps 15281850, Intl. Specialized Book Service, 1997. Lendvai, L. Ferenc, Protestantizmus, forradalom, magyarsg, Akadmiai Kiad, Budapest 317. Lukacs, John, Budapest 1900: A Historical Portrait o fa City and Its Culture, New York 1988, 255. 380

McCagg, William O., Jewish Nobles and Geniuses in Modem Hungary, East European Monographs, New York 1986. Mezey, Barna (urednik), Magyar alkotmnytrtnet, Osiris kiad, Budapest 1996, 433. Molnr, Erik (urednik), Magyarorszg trtnete, III, Budapest 1971. Molnr, Mikls, A Concise History of Hungary, Cambridge University Press, Cambridge 375. Pndi, Lajos (istorijski atlas), Kztes Eurpa 17631993, Budapest 1995. Pearson, Raymond, National Minorities in Eastern Europe 18451945, London 1983. Pearson, Raymond, Russia and Eastern Europe 17891985. A bibliographical guide, Manchester, New York 1989. Pohl, Walter, Die Habsburger: eine europchaische familiengeschichte, Styria, 512. Sara, Jnos, A Habsburgok s Magyarorszg 9501918, Atheneum, Budapest 2000, 700. Seewann, Gerhard-Dippold Pter (urednik), Bibliographisches Handbuch der ethnischen Gruppen Sdosteuropas, III, Mnchen 1997. Sisa, Stephen, Spirit of Hungary: A Panorama of Hungarian History and Culture, drugo izdanje, Clevland 1990, 374. Sked, Alan, The decline and fall of the Habsburg Empire 18151918, Longman, 295. Sugar P. F. Hanak P. Frank T., A History of Hungary, Indiana University Press, Bloomington 1994. Sugar, F. Peter, East European Nationalism, Politics and Religion (Collected Studies, Cs667), Varioram, Aldershot Brookfield 1999. Teleky, Richard, Hungarian Rhapsodies: Essays on Ethnicity, Identity, and Culture, University of Washington Press, Seattle 1997, 256. Vardy, Steven B., Clio 's Art in Hungary and in Hungarian-America, East European Monographs, New York 1986, 327. Wiebensen D., Sisa J., Lovei P., The Architecture of Historic Hungary, MIT Press, 1998, 436. Zavodszky Gza Feny D. Mario, American Effects on Hungarian Imagination and Political Thought, East European Monographs, New York 1995. Istorija Erdelja Kpeczi, Bla (glavni urednik), Erdly trtnete hrom ktetben, IIII, Akadmiai kiad, Budapest 1987, 1945. Marczali, Henrik, Erdly trtnete, Budapest 1935, 288. Krti, Lszl, The Remote Borderland: Transylvania in the Hungarian Imagination, State University of New York Press, New York 2001, 256. Lazar, Istvan Andrew L. Simon, Transylvania: A Short History, Simon Publications, 2001, 274. Szab, Pter, Az erdlyi fejedelemsg, Budapest 1997, 163. Do 1526. godine Acta archaelogica Academiae Scientiarum Hungaricae Acta historica Academiae Scientiarum Hungaricae

381

Bak, Janos M., The Laws of the Medieval Kingdom of Hungary, 1000 1301: Decreta Regni Mediaevalis Hungariae, Vol 1, drugo izdanje, Charles Schlacks Jr Pub, Idylwilld 1999. Bak Janos, Monarchie im Wellental. Materielle Grundlagen des ungarischen Knigtums in fnfzehnten Jahrhundert, in: Das sptmittelalterliche Knigtum im europischen Vergleich, Vortrge und Forschungen, XXIII, Sigmaringen 1987, 347-384. Bakk J. Kiraly B. (urednik), From Hunyadi to Rakoczy, War and Society in Medieval and Early Modem Hungary, New York 1982. Barta, G., Bauernkrieg in Ungarn Bertnyi, J., The holy croown of Hungary Berend, Nora, At the Gate of Christendom: Jews, Muslims, and 'Pagans' in Medieval Hungary, C. 1000-C 1301 (Cambridge Studies in Medieval Life and Thought. Fourth), Cambridge University Press, 2001. Bowlus, Charles R, Franks, Moravians, and Magyars: The Struggle for the Middle Danube, 788-907, Philadelphia, University of Pennsylvania Press, 1995, 420. Der J., Die heilige Krone Ungarns, Wien 1966. Di Cave, Carlo, L'arrivo degli Ungheresi in Europa e la conquista della patria: fonti e letteratura critica, Centro italiano di studi sull'Alto medioevo, 433. Engel, Pal, tudes historiques, III, Budapest 1960, 1975, 1980. Engel, Pal, The Realm of St. Steven: A History of Medieval Hungary, 895 1526, I. B. Tauris & Co. Ltd, 2001, 416. Feuer-Toth, Rozsa, Art and Humanism in Hungary in the Age of Matthais Corvinus, Akadmiai Kiad, Budapest 1991. Fgedi, Erik, Castle and Society in Medieval Hungary, 10001437, Studia Historica Academiae Scientiarum Hungaricae, Vol 187, Akadmiai Kiad, Budapest 1986. Fgedi, Erik, Kings, Bishops, Nobles, and Burghers in medieval Hungary, Variorum Reprints, 1986. Gerevich, Lajos, The Town in Medieval Hungary, 1991, 152. Gyrffy Gy., St. Stephen King of Hungary, 1994. Gyrffy Gy., Wirtschaft und Gesellschaft der Ungarn um Jahrtausendwende, Akadmiai Kiad, Budapest 1983, 330. Hman B., Geschichte des ungarischen Mittelalters, III, Berlin 1940-1943. Hman B., Gli Angioni d' Italia in Ungheria, 12901403, Roma 1938. Kovacs E. Lovag Zs., Die ungarische Kronungsinsignien, 1980. Krist Gy., Die Arpadendynastie, Die Geschichte Ungarns von 895 bis 1301, 1993. Krist Gy. Makk F., Die erste Konige Ungarns, Herne 1999. Lszl, Gyula, A ketts honfoglals, Magvet, Budapest, 213. Lszl, Gyula, The Magyars: their life and civilisation, Corvina Books, 363. Macek J. Marosi E.-Seibt F. (urednici), Sigismund von Luxemburg, 1994. Makk Ferenc, The Arpads and Comneni, 1989. Makk Ferenc, Ungarische Aussenpolitik 8961196, Herne 1999. Mlyusz Elemr, Kaiser Siegmund in Ungarn, 1990. Nehring K., Matthias Corvinus, Kaiser Friedrich III und das Reich, Mnchen 1975. Nouvelles tudes historiques, III, Budapest 1965. Rady, Martyn C., Nobility, Land and Service in Medieval Hungary (Studies in Russian and East European History and Society), St. Martin's Press, London, New York 2001. 382

Rzs Gy, Die Trkenpolitik Matthias Corvinus, Acta historica Hungariae, 32, 1986. Rokai P. (urednik), 1100-godinjica doseljenja Maara i Vojvodina, Novi Sad 1997. Rna-Tas, Andrs, Hungarians and Europe in the Early Middle Ages : An Introduction to Early Hungarian History, Central European University Press, Budapest 1999, 500. Studia historica Academiae scientiarum Hungaricae Szakly F. Peter K. Miskolczy A., Hungary and eastern Europe, Budapest 1980. Vardy S. B. Grosschmidt G. Domonkos L. S., Louis the Great, 1986. Varga, Domokos, Hungary in greatness and decline: the 14 th and 15th centuries, Hungarian Cultural Foundation, Corvina Kiad, Budapest 159. 15261790. Alexandor, Sandor, The Hungarian Protestant Reformation in the Sixteenth Century Under the Ottoman Impact. Essays and Profles (Texts and Studies in Religion Vol 48), Edwin Mellen Press, 1989. Bak J. M. Kirly B. K, From Hunyadi to Rakoczi, Brooklyn College Press, 1982, 545. Barta, Jnos, Habsburgoks Magyarorszg a XVI-XVIII szzadban. Debrecen 1997, 132. Bayerle, Gusztv, The Hungarian Letters of Alipasha of Buda 1604 1616, Budapest 1991. David, Gza, Studies in Demographic and Administrative History of Ottoman Hungary, Annalecta Isisiana 25, Istanbul 1997. Ember, Gyz, Heckenast Gusztv (glavni urednici), Magyarorszg trtnete 1686 1790, Magyarorszg trtnete tz ktetben, IV/1-2, Budapest, Akadmiai Kiad, 1989, 1569. Finkel, C, The Administration of Warfare. The Ottoman Military Compaignes in Hungary, 15931606, Wien 1988. Gates-Coon, Rebecca, The Landed Estates of the Esterhazy Princes: Hungary During the Reforms of Maria Theresia and Joseph II, The Johns Hopkins University Studies in History, Johns Hopkins Univ. Press, 1994. Ghezzo Marta A., Epic Songs of 16th Century Hungary: History and Style (Studies in Central and Eastern European Music No. 4), Akadmiai Kiad, Budapest 1996. Gyrffy, G. Katalin, Kultra s letforma a XVIII. szzadi Magyarorszgon: idegen utazk megfigyelsei, Akadmiai Kiad, Budapest 197. Heckenast G, Geschichte des osteuropischen Bauernbewegungen im 16-17. Jahrhundert, Budapest 1977. Hiller Istvn, Palatin Nicolaus Esterhzy. Die Ungarische Rolle in der Habsburgerdiplomatie 16251645, Bhlau 1992. Kosry, Domokos, Ujjpts s polgrosods 1711-1867, Budapest 1990, 464. Kosry, G. Domokos, Mvelds a XVIII. szzadi Magyarorszagon, Akadmiai Kiad, Budapest, 757. Magyar kdex, 3. tom (15261790), grupa autora, glavni urednik Szentpteri Jzsef, Kossuth Kiad, Budapest 2000, 460. Mikesch, Hans, Ungarn zwischen Kreuz und Halbmond, Monch (Bernard & Graefe Verlag GmbH & Co. KG), 343. Murdock, Graeme, Calvinism on the Frontier 16001660: International Calvinism and the Reformed Church in Hungary and Transylvania, Oxford Historical Monographs, Clarendon Press, 2000. 383

Pach Zsigmond Pal, Hungary and the European Economy in Early Modern Times (Collected Studies, Cs 469), Aldershot Brookfield, Variorum 1994. Pach, Zsigmond Pl (glavni urednik), Magyarorszg trtnete 15261686, Magyarorszg trtnete tz ktetben, III/1-2, Akadmiai Kiad, Budapest 1987, 1962. Patai, Raphael, The Jews of Hungary: History, Culture, Psychology, Wayne State University Press, 1996. Perjes, Geza, Fall of the Medieval Kingdom of Hungary, East European Monographs, New York 1989, 307. Rgi magyar egyetemek emlkezete: vlogatott dokumentumok magyarorszgi felsoktats trtnethez 1367-1777, Etvs Lrnd Tudomnyegyetem, Budapest 1995, 232. Slottman, William B, Ferenc II Rakoczi and the Great Powers, East European Monographs, New York 1997. Szakly, Ferenc, Virgkor s hanyatls 14401711, Budapest 1990, 368. Szalay, Lszl, A magyarorszgi szerb telepek jogviszonya az llamhoz, Pest 1861, 143. Toth, Istvan Gyorgy, Literacy and Written Culture in Early Modem Central Europe, Central European University Press, Budapest 2001, 266. Vrkonyi, R. gnes, A Kirlyi Magyarorszg 15411683, Budapest 1999, 207. Wellmann, Imre, A magyar mezgazdasg a XVIII. szzadban, Akadmiai Kiad, Budapest, 194. Zombori, Istvn (urednik), A szerbek Magyarorszgon, Szeged 1991, 216. 17901918. cs, Zoltn, A nemzetisgek a trtneti Magyarorszgon, Budapest 1996. Bacskai, Vera, Towns and Urban Society in Early Nineteenth-Century Hungary, Akadmiai Kiado, Budapest 1989. Bona, Gabor, The Hungarian Revolution and War of Independence, 18481849, East European Monographs, New York 1999, 700. Bridge, F. R., From Sadowa to Sarajevo. The foreign Policy of Austro-Hungarian Monarchy 18661914, London-Boston 1972. Domokos, G. Kosary, The Press During the Hungarian Revoluton of 1848 1849, East European Monographs, New York 1987, 374. Fejt, Ferenc, Requiem egy hajdanvolt birodalomrt. Ausztria-Magyarorszg sztrombolsa, Budapest 1990. Fnagy, Zoltn, Modernizci s polgrosods 18491914, Budapest 2001. Frank, Tibor, Ethnicity, Propaganda, Myth-Making: Studies on Hungarian Connections to Britain and America 18481945, Akadmiai Kiado, Budapest 1999. Freifeld, Alice, Nationalism and the Crowd in Liberal Hungary, 18481914, Woodrow Wilson Center Pr, 2000, 392. Galntai, Jzsef, Der sterreichisch-ungarische Dualismus 18671918, Budapest 1985. Gergely, Andrs (urednik), 19. szzadi magyar trtnelem 17901918, Budapest 1998. Ger, Andrs, Elspr kisebbsg. Npkpviselet a Monarchia Magyarorszgn, Budapest 1988. Gyrgy, Lengyel, Hungarian Economy and Society During World War II, East European Monographs, New York 1993, 284.

384

Herwig, Holger H., The First World War: Germany and Austria-Hungary, 1914 1918, Edward Arnold, 1997, 490. Jorg K. Hoensch J. K. Taynor K., A History of Modern Hungary 18671994, 2. izdanje, Addison-Wesley Pub. Co, 1996. Kirly, K. Bela, Basic History of Modern Hungary 18671999, Krieger Publishing Company, 2001, 216. Komlos, John, Economic Development in the Habsburg Monarchy in the 19th Century, East European Monographs, New York 1983, 204. Kovcs, Endre (glavni urednik), Magyarorszg trtnete 18481890, Magyarorszg trtnete tz ktetben, VI/1-2, Akadmiai Kiad, Budapest 1987, 1760. Kvr, Gyrgy, Iparosods agrrorszgban. Magyarorszg gazdasgtrtnete 1848 1914, Budapest 1982. Lajos, Lukacs, Chapters on the Hungarian Political Emigration (18491867), Akadmiai Kiad, Budapest 1996. Magyar Kdex 4. Reformkor s kiegyezs mveldstrtnete 17901867, glavni urednik Szentpteri Jzsef, Budapest 2000. Mazsu, Jnos, The Social History of the Hungarian Intelligentsia, 18251914, East European Monographs, New York 1997. Mrei, Gyula (glavni urednik), Magyarorszg trtnete 1790, Magyarorszg trtnete tz ktetben, V/l-2, Akadmiai Kiad, Budapest 1983, 1456. Pach, Zsigmond Pl (glavni urednik), Magyarorszg trtnete 18901918, Magyarorszg trtnete tz ktetben, VII/1-2, Akadmiai Kiad, Budapest 1978, 1422. Pal, Tibor, Maarska politika javnost i srpsko pitanje na Balkanu 18601878, Novi Sad 2001. Romsics I. Kraly B. K., Geopolitics in the Danube Region: Hungarian Reconciliation Efforts, 1848-1998 (Atlantic Studies on Society in Change, No. 97), Central European University Press, Budapest 1999, 413. Romsics, Ignc, Twentieth Century Hungary and the Great Powers, East European Monographs, New York 1995, 391. Somogyi, va, Kormnyzati rendszer a dualista Habsburg Monarchiban, Budapest 1996. Somogyi, va, Vom Zentralismus zum Dualismus, Budapest 1983. Urbn, Aladr (szerkeszt), Grf Batthynyi Lajos miniszterelnki, hadgyi s nemzetri iratai, I-II, Argumentum kiad, Budapest 2001. Varga, Janos, A Hungarian Quo Vadis: Political Trends and Theories in the Early 1840s, Akadmiai Kiad, Budapest 1994. 19181990. Balog S. Gergely J. Izsk L. Jakab S. Pritz P. Romsics I., Magyarorszg a XX szzadban, Budapest 1985. Ban I. Barta J. Cine Mihalj, Istorija maarske knjievnosti, Novi Sad 1976. Bethlen, Istvn, The Treaty of Trianon and European peace, Arno Press, 1987. Bihari, Pter, A 20. szzad trtnete fiataloknak (Tanknyv), Budapest 1991. ] orovi, Milo, Admiral na belom konju, Beograd 1981. Deak, George, The Economy and Polity in Early 20th Century Hungary, East European Monographs, New York 209. 385

Eby, Cecil D., Hungary at War: Civilians and Soldiers in World War II, Pennsylvania State Univ Press, 1998, 336. Gyorgy, Peteri, The Effects of World War I, East European Monographs, New York 1984, 229. Ivan T. Berend, Gyorgy, Palgrave, The Hungarian Economy in the 20th Century, Croom helm, 1985, 316. Karsai, Elek, A budai vrtl a gyepig 19411945, Budapest 1965. Korom, Mihly, A fasizmus buksa Magyarorszgon, Budapest 1961. Lapring Francis Knight Hans, Remember Hungary 1956: A Pictorial History of the Hungarian Revolution, Alpha Publications, 1975. Lomax, Bili, Hungary 1956, London, Alison and Busby, 1976. Ormos, Mria, From Padua to Trianon 19181920, East European Monographs, New York 1991, 410. Plskei F. Gergely J. Izsk L., 20. szzadi magyar trtnelem 19001994, Korona Kiad, Budapest 1999, 460. Ranki, Gyorgy (glavni urednik), Magyarorszg trtnete 19181945, Budapest, VIII/1-2, 1988, 1397. Ranki, Gyorgy, A msodik vilghbor trtnete, Budapest 1982. Romsics Ignc, Magyarorszg trtnete a XX szradban, Budapest 2000. Ripp, Zoltn, Forradalom s szabadsgharc Magyarorszgon 1956, Budapest 2002, 366. Sava Babi, Maarska civilizacija, Beograd 1996. Tokes, L. Rudolf, Hungarys Negotiated Revolution. Economic Reform, Social Change, and Political Succession, 19571990, Cambridge University Press, Cambridge 1996. Veress, Laura-Louise, Clear the Line: Hungary's Struggle to Leave the Axis During the Second World War, Professional Press, 1996.

386