Sveti Teofan Zatvornik O ispravljanju srca

Mi, sinovi palog - zaceti u bezakonju, koji smo dosli na svet sa oskrnavljenom prirodom, - u svetoj kupelji krstenja se preporadjamo za sveti zivot, a u tajni miropomazanja dobijamo silu Sv. Duha za sveti zivot. Stoga ako se niko ne moze pohvaliti neporocnoscu i bezgresnoscu, a bez nasilja savesti ne moze se odreci svete duznosti da se prikaze Bogu svetim: sta drugo svako od nas treba da podstakne i zgreje u srcu, ako ne odusevljenu odlucnost za samoispravljanje, ako ne Bozansku revnost za ociscenje srca svog od svega Bogoprotivnog? Ali vaspitanje u sebi svega svetog je tako tesko i slozeno, put ka dobru prolazi preko tolikog mnostva skrivenih raspuca da je za onoga ko je stupio na dobri podvig samoispravljanja obavezno potrebno da prethodno napravi proracun u glavi sta i kako treba da ispravlja, da svoj nacrt stalno nosi u umu i srcu, da bi s njim kao s vernim vodicem sa manje prepreka na putu i pouzdanije doveo do kraja zapoceto delo. Dakle, prvo, sta da ispravljamo kod sebe?! Skoro sve sto postoji u nama. Greh voli punu vlast. Ako u srcu postoji ljubavi za njega, onda vec osvaja celo srce i sveg coveka pokriva svojom zlom i stetnom silom. Za gresnog coveka i covecanstvo se moze isto reci: od pete do glave nema nista zdrava (Isaija, 1,6). U ovo ce se svako lako uveriti ako prodre unutar gresnog srca. Tamo ce videti u korenu seme zla, videce osnovne pobude za greh, kao i to u cemu se ispoljava (pokazuje). Seme svakog moralnog zla je samoljublje. Ono je na samom dnu srca. Covek bi prema naznacenju svome trebalo da zaboravlja na sebe u svom zivotu i delatnosti, - trebalo bi da zivi samo za Boga i ljude. Osvecujuci svoju delatnost njenim uznosenjem, kao blagodarne zrtve, Bogu Spasitelju, trebalo bi da je svu upotrebi na korist bliznjih i da njima daje sve sta god da dobije od Stedrodavca Boga. Jedno ovde ne biva bez drugog: ne moze se voleti Bog bez ljubavi prema bliznjima, niti se bliznji mogu voleti bez ljubavi prema Bogu, - isto kao sto i voleci Boga i bliznje nije moguce ne zrtvovati sebe slavi Bozjoj i blagu bliznjih. Ali kada se covek mislju, srcem i zeljom okrece od Boga, a time i od bliznjih, onda se prirodno zaustavlja samo na sebi, - sebe postavlja za srediste prema kome sve usmerava, ne stedeci ni Bozanske ustave (zakone), ni dobro bliznjih. Eto korena greha! Eto semena sveg moralnog zla! Duboko se ono krije u unutrasnjosti srca. Ali sireci se i smestajuci se sve blize povrsini srca, ovo seme iz njega nice u tri oblika, kao u vidu tri stabla ispunjena njegovom silom, njegovim zivotom: kao samouznosenje, koristoljublje i ljubav prema uzivanjima. Prvo primorava coveka da govori u srcu svome: ko je kao ja; drugo: svime hocu da zavladam; trece: zelim da zivim radi svog zadovoljstva. Koje kaoja!- Koja dusa nije u sebi osecala ovakav pokret? Da se uznose misleno nad drugima mogu ne samo oni koji su prirodno nadareni visokim savrsenstvima, ili su svojim trudom uspeli da ucine nesto vazno i opstekorisno. Samouznosenje je prisutno u svim uzrastima, zvanjima i stanjima; ono prati coveka kroz sve umne i moralne stepene usavrsavanja; ono se ne pokorava

nikakvim spoljasnjim odnosima, i makar da covek zivi sam, nepoznat i dalek za druge, on je uvek i svuda otvoren za iskusenje - preuznosenje. Otkako je u srce primio prvo laskanje zmije: bicete kao bogovi, od tada je poceo da se uzdize nad svima, kao Bog, - poceo je da se izdize iznad one crte na koju su ga postavili priroda i drustvo - ovo je opsta bolest svih i svakog. Cini se, sta ima tu opasno kad uzivam u misli da sam iznad jednog, drugog, treceg? - Ali pogledajte samo koliko zla i mracnih pobuda proizilazi iz ove beznacajne za nas misli! Onaj koji se mislju i srcem uznosi nad svima, ako i preduzima nesto, cini to ne prema glasu razuma i savesti, ne prema savetima mudrih, ili prema reci Bozjoj, vec prema svojim shvatanjima, zato sto on tako zeli: on je svojevoljan; - ako ostvaruje zapoceto, - sve ocekuje samo od sebe: on je samouveren, sapouzdan; kada ostvari, sve pripisuje sebi, te je zato ohol, gord, sebican, nezahvalan; - postavljajuci se prema drugima, zeli da se svuda i u svemu ispunjava njegova volja, - da se sve pokrece na njegov mig rukom: on je vlastoljubiv i sklon nasilju; postavljajuci druge u odnos prema sebi, - on ne moze da trpi njihov uticaj, ma koliko skroman bio: prezriv je i nepokoran; nailazeci na krsenje svoje volje postaje besan, kada ga uvrede, postaje osvetoljubiv; zudi za cascu i slavom, kada ima snazan karakter; licemeran je i sujetan kada je slabe duse, drzak, svojeglav, ohol, sklon svadjama, kada je nizak. Eto u kakvim se vidovima javlja samouznosenje, eto koliko gresnih pokreta duguje njemu za svoje postojanje! - Jedva da postoji neko ko moze sebe da ne izoblicava zbog ovog ili onog. Hocu da sve bude moje, pomislja koristoljubivi - i eto druge grane korenitog moralnog zla. Najprimetnije se pokazuje ovde duh samoljublja. Ono, kao samo licno, ovde deluje: koristoljubivac nece reci ni reci, naciniti ni korak, ni pokret, a da za njega odatle ne proistice nekakva korist. Tako je kod njega sve proracunato, tako je sve uredjeno, sve se tako odvija da i vreme, i mesto, i stvari, i lica - sve sto dodiruje njegova ruka i misao - nosi u njegovu riznicu sebi srodan danak. Licna korist, interes - to je osnovna opruga koja svuda i svagda dovodi do brzog kretanja citavo njegovo bice, i posle njenog aktiviranja on je spreman da sve pretvori u sredstvo za svoje ciljeve: trazice najvise stepene dostojanstva i casti, ako mu to donosi korist, uzece i najtezu duznost, samo ako od toga ima vecu dobit od drugih, - opredelice se za sve poslove, nece ni jesti, ni piti, samo da stekne svoju korist. On je ili koristoljubiv, ili gramziv, ili skrt, i tek pod jakim uticajem sujete moze da voli velicanstvenost i raskosnost. Njegova svojina mu je draza od samog sebe, od ljudi i Bozanskih pravila. Dusa njegova kao da je progutana stvarima i ne zivi svoj zivot, vec zivot stvari. Eto sile i oblasti druge grane zlog semena - samoljublja! I ko nema nekakvih stvari s kojima mu je toliko bolno da se rastane kao da gubi samo srce, kao da se rastaje sa srecom? Zelim da zivim radi svog zadovoljstva, govori zarobljenik ploti, - i zivi radi svog zadovoljstva. Dusa mu se gubi u telu i culima. O nebu, duhovnim potrebama, o zahtevima savesti i duga on ne razmislja, ne zeli i cak ne moze da razmislja (Rimlj., 8,7). Njemu su poznate samo razlicite vrste uzivanja; jedino s njima on i ume da se ophodi, govori o njima i razmislja. Koliko je blaga na zemlji, koliko potreba u njegovom telu, koliko oblasti punih zadovoljstava za onoga ko se predao culnosti, i za svaku od njih se kod njega stvara posebna naklonost. Otud slastoljublje, prozdrljivost, razmazenost, kicostvo, lenjost, razbludnost - naklonosti cija je snaga jednaka snazi zakona prirode koji gusi slobodu. Ako bude udovoljavao

ukusu, - postaje slastoljubac; igra boja ce ga nauciti kicostvu, raznovrsnost zvukova, - mnogoslovlju; potreba za hranom vodi prejedanju; potreba za samoocuvanjem - lenjosti; druge potrebe - razbludnosti. Buduci u zivoj vezi s prirodom preko tela, onaj ko je dusevno predan telu pije iz nje zadovoljstva kroz onoliko kanala koliko telo njegovo ima odvoda, a zajedno sa uzivanjima on usisava u sebe i iskonski duh prirode - duh mehanickog prisilnog delovanja. Stoga, sto neko vise ima uzivanja, to je tesnji krug njegove slobode, a ko je predan svim uzivanjima, taj je, moze se reci, potpuno porobljen okovima ploti. Eto kako se siri u nama zlo od malog, skoro neprimetnog semena. Na dnu srca, kako smo primetili, lezi seme zla - samoljublje; iz njega izlaze tri ogranka zla puna njegove sile - tri njegova vida: samouznosenje, koristoljubivost, culnost, a ova tri radjaju vec nebrojeno mnostvo strasti i porocnih sklonosti; kao sto se na drvetu glavno stablo razgranava na mnostvo grana i ogranaka, tako se i u nama obrazuje celo drvo zla koje, pustivsi koren u srcu, izlazi napolje i pokriva sve sto nas okruzuje. Moze se reci da ovakvo drvo postoji u svakome cije srce makar i malo voli greh, - samo s tom razlikom sto se kod jednoga potpunije otkriva jedna, a kod drugog druga njegova strana. Koji je razlog sto ga mi uglavnom ne primecujemo u sebi i cesto drzimo u mislima ili u sluhu, i ne stideci se govorimo: pa sta sam to uradio? - Sta je tu lose? Uzrok ovome je veoma prirodan, i on je novi porod greha koji u nama zivi. - Ne primecujemo zato sto ne mozemo. To nam ne dozvoljava greh: on je veoma lukav i oprezan. Nepokriveno drvo zla koje smo naslikali moglo bi, prikazavsi se pred ocima uma, da odbije od sebe svakoga; zato se ono odeva u lisce da bi prikrilo svoju rugobu, i prikriva je tako da dusa u kojoj raste ovo drvo ne moze da uoci ne samo koren i stablo, vec ni grane. Ova odeca od lisca su u stvari rasejanost i mnogobriznost. Rasejan covek ne voli da zivi u sebi, a mnogobrizni nema ni trenutak slobodan. Jedan ne moze, drugi nema kada - da primeti ono sto se desava unutra. Odmah nakon budjenja iz sna njihova dusa odmah izlazi napolje, - i kod prvoga odlazi u svet mastanja, a kod drugog se pogruzava u more toboze potrebnih poslova. Sadasnjost za njih ne postoji, sto u stvari i karakterise svu njihovu delatnost. Jedan radije zivi u svetu koji je sam stvorio, a stvarnog se dotice samo delimicno, slucajno, povrsno; drugi je i mislju i srcem sav u buducnosti. Svaki posao zuri da zavrsi sto je moguce pre, da bi pristupio sledecem; pocinje drugi i vec zuri ka trecem; sadasnjim su mu zauzete samo ruke, noge, jezik i ostalo, - a misao mu je sva ustremljena u buducnost. Kako onda s takvim unutrasnjim pokretima da primeti sta se krije u srcu? Ali greh se ne zadovoljava samo ovim pokrivacem od lisca: kroz njega se jos uvek nekako moze prodreti, lisce moze pomeriti vetar nesreca i unutrasnjih potresa savesti i razotkriti ruznocu greha koji se ispod njega krije: zato greh sam od sebe stvara nekakav neprobojni pokrov nalik na stajacu mutnu vodu u koji spusta svoje drvo s njegovim liscem. Ovaj pokrov se obrazuje od neznanja, bezosecajnosti i nebrige. Ne znamo za opasnost koja nam preti, te je zato i ne osecamo; ne osecamo, stoga se i predajemo bezbriznosti. I sta god da preduzmemo da bismo urazumili ovakvog gresnika, sve je uzalud. On je duboko skriven u grehu, kao u moru. Ako proizvodite iznad vode cggo jace zvuke mozete, - onaj u vodi nista nece cuti. Ako pokusate da pokrenete na bilo koji nacin lenjivog gresnika, on se nimalo nece poremetiti. Ako mu opisete

njegovo sopstveno stanje, on ce redji: to nisam ja. Ako mu predocite krajnju opasnost od koje nije daleko, on ce vas uveravati da se to njega ne tice: ako ga budite iz sna, on se nece postideti da kaze: ja radim. - Toliko je cvrst pokrov kojim Greh skriva sebe od ociju onoga kime gospodari! To je u opstim crtama ono sto moramo da izmenimo kod sebe, to je siroko popriste delovanja u svetom podvigu samoispravljanja! Treba skinuti pokrov sa greha - isterati iz duse bezbriznost, bezosecajnost, samoljublje, rasejanost i mnogobriznost; potrebno je odseci njegove grane - sve porocne strasti i sklonosti; na kraju treba iskopati sa samim korenom, isterati samoljubivost samopozrtvovanoscu. -To nije nimalo lak i jednostavan posao! Grehovna necistota koju smo opisali ne pokriva dusu kao prasina koju moze da otrese lak pokret vetra. Ne, ona je prodrla u samo nase bice, srasla s njim u jednu celinu, postala njegov deo; zato je oslobadjanje od nje isto sto i odsecanje sebe od sebe, isto sto i vadjenje oka, secenje ruke. Uostalom, ova poteskoca ne treba da nas rastuzuje, vec da nas pobudjuje na delovanje. Onaj koji iskreno zeli spasenje ne gleda na prepreke; one ga cine jos bodrijim, odlucnim da pristupi i revnosno otpocne spasonosno delo samoispravljanja. 2. Kako se obavlja ovo delo? - Od cega poceti, kako nastaviti, sta dalje, koji je razvoj uopste unutrasnjeg samoispravljanja. Ljudsko srce je duboko; kako saznati sta se u njemu desava, a jos vise sta u njemu treba da se desava u slucaju odredjenih okolnosti. Svako ima svoj karakter, svoje raspolozenje, svoje strasti, sklonosti, navike. Svako, dakle, treba da ima i svoj razvoj unutrasnjeg samoispravljanja; jedan za sve nije moguce utvrditi. Samoispravljanje nije stvar hladnog zakljucivanja, vec zivog i revnosnog delovanja koje se odvija duboko u srcu. Hriscanstvo je tajna ne samo u osnovi, vec i u dodacima. Postupak njegovog obrazovanja u srcu je slican putu kroz skriveni i zamrseni podzemni tunel. Onome koji se resi da stupi na taj put ce reci: evo puta, - i on krece vec sam. Ko se, dakle, moze spasti, reci ce neko, sagledavajuci sve teskoce samoispravljanja? Odgovaramo odgovorom Spasitelja na slicno pitanje: ljudimaje ovo nemoguce, a Bogu je sve moguce (Matej., 19, 25,26). Onaj ko je resio da vodi hriscanski zivot kroz Sv. Tajne dobija blagodat Duha koja prosvecuje, ukrepljuje i tesi. Prebivajuci nerazdvojno s njim, ona ga vodi za sve vreme opasnog zemaljskog stranstvovanja na najpremudriji i najsmotreniji nacin. I ko se moze nadati da ce sam izvrsiti ispravljanje svog srca? - Zar u ovom svetom delu moze iko da ocekuje uspeh od pomoci coveka i ljudskog umeca? Cujte sta govori Gospod: i pokropicu vas vodom cistom, i bicete cisti; ja cu vas ocistiti od svijeh necistota vasih: i dacu vam novo srie, i nov cu duh metnuti u vas, i izvadicu kameno srce iz tijela vasega, i dacu vam srie mesno. I duh svoj metnucu u vas (Jezek. 36, 25-27). Sve je od Gospoda. Njemu i predajemo sebe - izlozicemo Njegovom blagodatnom dejstvu sebe kao necistu i ruznu mesavinu, da bi od nas stvorio, kao umetnik i tvorac, - dobre sasude casne, - stvorenja veoma dobra. Sa svoje strane mi mozemo samo da pokazemo Bogu iskrenu zelju za samoispravljanjem i potpunu spremnost da se pokorimo njegovim zahtevima. Sta se desava s onim koga poseti blagodat Gospodnja, kako ga ona vodi putem ociscenja u stanje cistote i neporocnosti, - to je Spasitelj prikazao u prici o bludnom sinu. Najpre blagodat poucava coveka kako da razotkrije i skine sa sebe pokrove: jer kako da pristupi poslu, ako ne vidi sta treba da radi? Ovo delovanje skida s

ociju uma zaslepljenost, srcu se vraca osecaj, i volja se budi iz uspavljujuce bezbriznosti. Ujedno dusa nehotice zaustavlja paznju na sebi i usredsredjuje se ka unutra: tuga i strah, prenoseci dusu u zagrobni svet, pred presto suda, odvajaju je od sveta i predocavaju joj drugi visi vecni predmet. - Obnazeno drvo greha stoji sada pred ocima uma gresnika, u svoj rugobnoj nagosti, i sada vec - ne kao svoj rod - radja samoosudjivanje, pokriva stidom, pali osudom i grizom savesti. Zrak milosrdja Bozjeg u smirenoj dusi radja toplinu umilenja i izmamljuje potoke suza pokajanja; - obilne neprestane suze sa samim korenom na kraju izbacuju iz srca celo drvo greha. - Tako se sve odvija. Covek sada stoji na cistoj zemlji neporocnosti i revnuje za sveto blagocesce. Kratko i lako izgleda samoispravljanje kada se opise; ali nije tako kratko, a jos manje lako u stvarnosti. Raznolike su nase potrebe: raznolika su i zastitnicka delovanja blagodati u nama: jednoga ona prima odmah u blazeni mir, izovodi u oblast duha, gaji i miluje (usladjuje); drugoga dugim tumaranjem (stranputicama) iskusava i posle raznovrsnih stranstvovanja odvodi tamo, kao umornog i namucenog putnika. Jer iako u pocetku vodi putem krivudavim, nagoni ga stegom na tjeskobu i drhtavicu, muci ga stegom svojom dok se ne mogne u nj pouzdati, iskusava ga zapovijedima svojim, a na kraju ce ga privesti pravom putu i otkriti mu svoje tajne (Sir. 4,18,19,20). Pozurimo u ovaj blagodatni mir, u mesto veselja duhovnog, u sama skrivena nedra Bozanskog delovanja i osvecenja. - Tesko je! Ali sta ima bez teskoca? Otkako je prokleta za coveka zemlja u delima svojim, - covek u znoju lica svoga pribavlja za sebe blago telesno, a utoliko pre duhovno. Ali zato koliko je na kraju utehe u zadobijenom. Zena kad radja trpi muku, ali od radosti zbog rodjenog deteta zaboravlja sve credjasnje muke (Jovan. 16,21). Stradanja sadasnjega vremena nisu nista prema slavi koja ce nam se otkriti - (Rimlj. 8, 18), - otkriti se i ovde u duhu, i tamo, u celom nasem bicu. I sta jos narocito moze da nam posluzi kao uteha? To sto trud samoispravljanja nije toliko tezak u stvarnosti kako nam se to cini na prvi pogled. On izgleda neobuhvatan samo sa strane, samo dok ga ne zapocnemo. - I ovde, kao i u obicnim poslovima sve zavisi od odusevljenja s kojim pristupamo poslu. Pitajte bilo kog istinski delatnog coveka o tezini posla: i on ce vam reci da njegove poslove mogu da broje i mere samo drugi, a za njega ih nema, on ih ne primecuje. Odusevljenje, pokrecuci brzo sve njegove snage, guta sve nemire, izdize ga iznad svih prepreka, i okruzen neprijatnostima - on ide kao po ravnom i sirokom putu. - Isto je tako u delu spasenja: tesan je put ka carstvu, teskim se cini jaram Hristov: ali samo dotle dok smo mi jos uvek izvan, dok se premisljamo i promisljamo razvoj novog zivota. Ali kada se stvori u srcu spasonosna odlucnost, - ona donosi i odusevljenje za dobro delanje. Odusevljeni sledbenik Hristov ide za Njim, radujuci se i blagosiljajuci jaram od Njega primljen. Sa strane ce videti njegov trud, muku i srditost - a on kao pred Srceznalcem na glas pred svima ispoveda da on i svi njemu slicni zive - kao neznani i poznati, kao zalosceni a uvijek radosni, kao siromasni a mnoge bogateci, kao oni koji nista nemaju a sve posjeduju (2 Kor. 6,9-10). - Pitacete gde naci takvo odusevljenje? - Molicemo se i molitva vere ce spustiti ovaj bozanski oganj. Molicemo se za odusevljenje, za odlucnost i budjenje iz grehovnog sna. Jer nam je sada spasenje blize... Noc poodmace, a dan se priblizi (Rimlj. 13,12). Jer Bog koji rece da iz tame zasija svjetlost, On zasija u srcima nasim radi prosvjetljenja znanja slave Bozije u

licu Isusa Hrista- (2 Kor. 4, 6); A Bog nade da vas ispuni svakom radoscu i mirom u vjeri, da izobilujete u nadi silom Duha Svetoga (Rimlj. 15,13).