DOBROTOLjUBLjE 3

DOBROTOLJUBLJE -TOM III
PREDGOVOR - Sveti Teofan Zatvornik
BLAŽENI DIJADOH
Kratko svedočanstvo o njemu
* UKAZANjE O KRAJNjOJ GRANICI ILI O VRHUNCU OSNOVNIH VRLINA

* PODVIŽNIČKO SLOVO, PODELjENO NA STO DELATNIH POGLAVLjA,
ISPUNjENIH POZNANjEM I DUHOVNIM RASUĐIVANjEM
PREPODOBNI OTAC JOVAN KARPATSKI
* PREPODOBNOG OCA JOVANA KARPATSKOG STO POUČNIH POGLAVLjA

MONASIMA KOJI SU MU PISALI IZ INDIJE
BLAŽENI AVA ZOSIMA PALESTINSKI
* RAZGOVORI BLAŽENOG AVE ZOSIME
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK
1. PODVIŽNIČKO SLOVO
2. ČETIRI STOTINE POGLAVLjA O LjUBAVI:
* Predgovor Elpidiju
* STOTINA PRVA
* STOTINA DRUGA
* STOTINA TREĆA
* STOTINA ČETVRTA
3. SAGLEDATELjNA I DELATNA POGLAVLjA, IZABRANA IZ SEDAM STOTINA

POGLAVLjA GRČKOG DOBROTOLjUBLjA
BLAŽENI AVA TALASIJE

AVA TALASIJE PREZVITERU PAVLU,
O LjUBAVI, UZDRŽANjU I DUHOVNOM ŽIVOTU
* STOSLOV PRVI
* STOSLOV DRUGI
* STOSLOV TREĆI
* STOSLOV ČETVRTI
SVETI TEODOR, EPISKOP EDESKI
* STO DUŠEKORISNIH POGLAVLjA
PREPODOBNI TEODOR
* SAGLEDATELjNO SLOVO
PREPODOBNI OTAC SVETI AVA FILIMON
* MNOGOKORISNO KAZIVANjE O AVI FILIMONU
PREPODOBNI OTAC TEOGNOST
* POGLAVLjA O DELATNOM I SAGLEDATELjNOM ŽIVOTU, KAO I O

SVEŠTENSTVU
PREPODOBNI FILOTEJ SINAJSKI
* 40 POGLAVLjA O TREZVOUMLjU
ILIJA, PREZVITER I EKDIK
* CVETNIK
DOBROTOLjUBLjE
sadržaj
PREDGOVOR
Predlažemo treći tom Dobrotoljublja. Gotovo sva poglavlja koja se nalaze u njemu
preuzeta su iz grčkog Dobrotoljublja. Jedino se dodaje razgovor ave Zosime, koji je
ispratio svetu Mariju Egipćanku, te Podvižničko slovo prepodobnog Maksima
Ispovednika. Sve se nalazi u sledećem poretku:
Podvižničko slovo blaženog Dijadoha, episkopa Fotike u sto poglavlja, sa ukazanjem na
deset vrhunaca glavnih vrlina, koje mu prethodi.
Sto utešnih i poučnih poglavlja prepodobnog Jovana Karpatskog.
Razgovori ave Zosime.
Prepodobni Maksim Ispovednik:
Podvižničko slovo u pitanjima i odgovorima
400 poglavlja o ljubavi
Sagledateljna i delatna poglavlja izabrana iz 700 poglavlja.
400 poglavlja o ljubavi, uzdržanju i duhovnom životu prepodobnog Talasija.
100 dušekorisnih poglavlja svetog Teodora, edeskog episkopa.
Sagledateljno poučno slovo drugog Teodora.
Mnogokorisna Povest o avi Filimonu.
75 poglavlja o delatnom i sagledateljnom životu prepodobnog Teognosta.
40 poglavlja o trezvoumlju prepodobnog Filoteja Sinajskog.
Cvetnik Ilije prezvitera.
BLAŽENI DIJADOH,episkop Fotike u Epiru ilirijskom

sadržaj
O poreklu i ranom životu svetog Dijadoha pre njegovog episkopstva nije ništa poznato.
Kao episkop on se proslavio i svetim životom i mudrim učenjem. Viktor, episkop Utike (u
Africi), u predgovoru knjige Istorija o mučeništvu od Vandala (Migne PL.58), napisanoj
490. godine, sebe imenuje njegovim učenikom, smatrajući da zbog toga poseduje veliku
čast. On dodaje: "Ovaj blaženi Dijadoh je dostojan svake pohvale. On je za sobom
ostavio mnogo pisanih spomenika pravoslavnog učenja o dogmatima i hrišćanskom
životu". Iz toga se može zaključiti da je živeo u drugoj polovini V veka, i da je verovatno
dočekao njegov kraj. Naime, na poslanici epirskih episkopa imperatoru Lavu (457 - 473)
nalazi se i njegov potpis. Druge okolnosti njegovog života nisu poznate.
Njegovi poznati spisi su: a) Dve besede - jedna na Vaznesenje Gospodnje, sa izloženim
pravoslavnim učenjem o Ovaploćenju Boga Slova, a druga protiv arijanaca; b) 100
podvižničkih poglavlja o duhovnom životu, kojima prethodi ukazanje o deset vrhunaca
glavnih vrlina.
Iz tih njegovih spisa delove navodi Sofronije, patrijarh jerusalimski u svojoj okružnoj
poslanici protiv monotelita (Biblioteka patrijarha Fotija, 231). Često se na njega pozivao
i prepodobni Maksim Ispovednik.
O njegovim podvižničkim poglavljima, koja i mi uključujemo u zbornik, blaženi Fotije
govori: "Ovo slovo (tj. 100 poglavlja) izuzetno je korisno onima koji se podvizavaju. U
njemu za one koji su dugim vežbanjem stekli naviku u delanju, koje vodi ka
savršenstvu, nema ničeg nejasnog. Jer, u tom slučaju njihovo znanje, stečeno
iskustvom, lako sledi tragove učenja koje predlaže beseda". Sa svoje strane, sastavljači
grčkog Dobrotoljublja, u svom predgovoru slovu kažu: "Sveti otac naš Dijadoh je bio
muž mudar u delanju i svetao u sagledavanju, u šta se svako može uveriti ukoliko
pročita slovo koje se u celosti sačuvalo do naših dana, i koje je prekrasno sastavio
crpeći duhovnu mudrost iz dugogodišnjeg iskustva i iz božanstvenih uzleta svoga srca.
Podelivši ga na sto poglavlja, on se stara da nam raskrije najdublje tajne željene vrline.
On ih je, pri tome, ispunio mnogim svedočanstvima Božanstvenog Pisma i
sagledavanjima svog verom prosvećenog razuma. Može se reći da je u ovom slovu on
svim trezvoumnim i bogonosnim ocima, koji su ga sledili, ostavio primerno učenje o
sveštenom trezvoumlju i o svim vrlinama. Zbog toga ćeš naći da se mnogi od njih
obraćaju tim poglavljima kao najtačnijem ukazatelju istine. U svojim spisima o
trezvoumlju oni iz njih navode doslovna svedočanstva. Tako su, posle sabora održanog
za vreme Andronika Paleologa, činili Grigorije i Simeon Solunski, Grigorije Sinait,
episkop Kalist, i mnogi drugi, svedočeći besprekornost njegovog učenja".
Sveta Crkva spomen svetog Dijadoha poštuje zajedno sa svim svetima koji su se
proslavili u podvižništvu, tj. na Siropusnu subotu. Na službi tog dana, u drugoj pesmi se
peva: "Pevam i Dijadoha, zajedno sa vrhovnim ocima Evstatijem i Juvenalijem".
BLAŽENI DIJADOH, EPISKOP FOTIČKI

UKAZANjE O KRAJNjOJ GRANICI ILI O VRHUNCU OSNOVNIH VRLINA
sadržaj
1. Krajnja granica ili vrhunac savršenstva vere jeste bestrasno pogružavanje uma u
Boga.
2. Krajnja granica nade je preseljenje uma ka očekivanim dobrima.
3. Krajnja granica trpljenja jeste posmatranje umnim očima nevidljivog kao vidljivog, uz
nepokolebivo držanje trpljenja.
4. Krajnja granica siromaštvoljublja [nesticanja] jeste želja da se ništa nema, kao što
drugi želi da ima.
5. Krajnja granica razumevanja jeste neznanje za sebe u istupljenju (ili u potpunom
ustremljenju) ka Bogu.
6. Krajnja granica smirenoumlja jeste odlučno zaboravljanje sopstvenih dobrih dela.
7. Krajnja granica negnevljivosti jeste velika želja da se ne gnevimo.
8. Krajnja granica čistote jeste osećanje koje je neprestano prilepljeno uz Boga.
9. Krajnja granica ljubavi jeste veliko prijateljsko osećanje prema onima koji nas vređaju
i sramote.
10. Krajnja granica savršenog preobražaja u sladosnom okušanju Boga jeste
prihvatanje teskobe smrti kao radosti.
ISTOG BLAŽENOG DIJADOHA,
EPISKOPA FOTIKE U DREVNOM EPIRUILIRIJSKOM
PODVIŽNIČKO SLOVO, PODELjENO NA STO DELATNIH POGLAVLjA, ISPUNjENIH

POZNANjEM I DUHOVNIM RASUĐIVANjEM
sadržaj
1. O trima vrlinama koje kao vodiči treba da prethode duhovnom sagledavanju uma[1].
Duhovnom sagledavanju, braćo, treba da prethode vera, nada i ljubav, a iznad svega
ljubav. Jer, one (vera i nada) nas uče da prezremo vidljiva dobra, a ljubav samu dušu
kroz vrline sjedinjuje sa Bogom, umnim čulom dostižući Nevidljivoga.
2. Kada i kako čovek postaje dobar.
Po prirodi je blag samo Bog. Međutim, i čovek može biti dobar kroz revnosno staranje o
dobroj naravi. Jer, Onaj ko je suštastveno blag njega menja u ono što nije po prirodi
ukoliko duša, kroz marljivo staranje o dobru, prebiva u Bogu, saglasno svojoj želji i
iskanju. Jer, rečeno je: Budite dobri i milostivi kao i Otac vaš nebeski (Lk.6,36; Mt.5,48).
3. Kada i kako se začinje greh.
Zla nema u prirodi, i nema nikog zlog po prirodi. Jer, Bog nije stvorio ništa zlo. Međutim,
iako ga nema u prirodi, ono počinje da biva kada čovek sa pohotom srca u sebe
proizvoljno unosi njegov lik. Stoga treba da se sa svim staranjem neprestano sećamo
Boga i da izbegavamo uobičajene pozive na zlo. Jer, dobro koje postoji po prirodi jeste
jače od zla koje u prirodu ulazi spolja, kroz navike. Dobro, naime, postoji, a zlo ne, osim
kad se čini.
4. Kada i kako dostižemo podobije Božije.
Svi smo mi [stvoreni] po obrazu Božijem. Podobije Božije, pak, postižu samo oni su iz
velike ljubavi svoju slobodu potčinili Bogu. Jer, ukoliko nismo svoji i ukoliko se odričemo
sebe, mi bivamo slični Onome koji nas je po svojoj ljubavi pomirio sa sobom. To, pak,
niko ne može postići ukoliko svoju dušu ne ubedi da se ne povodi za varkama
samodovoljnog i samougađajućeg života.
5. Šta treba činiti da bi volja bila uvek spremna da čini samo dobro.
Samovlasnost je proizvoljenje slovesne duše koje se sa gotovošću ustremljuje ka čemu
god hoće. Proizvoljenje ćemo imati uvek usmereno samo ka dobru ukoliko stalno
dobrim mislima istrebljujemo svaku zlu pomisao.
6. Šta je svetlost istinskog poznanja i šta čini da se um njome koristi.
Svetlost istinskog poznanja jeste nepogrešivo razlikovanje dobra od zla. (Ukoliko postoji
takvo razlikovanje i ukoliko se po njemu upravlja celokupan život), pravi put kojim se um
uspinje ka Suncu pravde, tj. Bogu, uvodi čoveka u bezgranično misleno prosvećenje u
kome sa smelošću (verom i nadom) najzad ište samo ljubav. Ono što je pravedno treba
uzimati iz ruku onih koji ga poriču i omalovažavaju, premda bez gneva, budući da se
revnost iz blagočašća ne pobeđuje (gnevnom) mržnjom, nego ukorevanjem i
ubeđivanjem (sa ljubavlju).
7. O tome kakav je učinak duhovne besede i o tome da pokret ljubavi besedu o Bogu
čini lakom i obilnom.
Duhovna beseda unosi ubeđenost u umno osećanje. Ona, naime, dejstvom ljubavi
ishodi od Boga. Tada se naš um bez napora i teškoća kreće kroz talase
bogoslovstvovanja, ne osećajući mučni i zabrinjavajući nedostatak svetlih pomisli. U
tom stanju on se slobodno nosi u mnogoobuhvatnim sagledavanjima, po želji dejstva
ljubavi. Jer, dobro je delo u razgovoru o Bogu uvek sa verom očekivati umno
prosvećenje koje se pokreće ljubavlju. Nema, naime, ničeg ispraznijeg od uma koji se
bez Boga laća mudrovanja o Bogu.
8. Kada treba pristupati razgovoru o Božanstvenim stvarima.
Onaj ko nije prosvećen ne treba da se laća duhovnih sagledavanja. Međutim, ni onaj ko
je bogato obasjan blagodaću Svetog Duha ne treba da se upušta u razgovore o njima.
Jer, kod prvih nedostatak svetlih pomisli oblači um u mrak neznanja, a kod drugih
njihovo izobilje ne daje da se govori, budući da duša koja se opija Božijom ljubavlju želi
da se bezmolvno [tj. u tišini] naslađuje slavom Gospoda. Prema tome, ka
bogousmerenim rečima (tj. razgovorima o Bogu) treba pristupati pri srednjoj meri
duhovnog uzbuđenja. Takva mera, naime, pruža duši neki obraz preslavnih reči (koje
tačno i jasno izobražavaju nevidljive duhovne predmete), dok željeno duhovno
obasjanje hrani veru onog koji govori u veri, kako bi onaj ko poučava prvi okusio od
ploda poznanja koje izliva ljubav. Zemljoradnik koji se trudi treba prvi da okusi od
plodova (2.Tim.2,6).
9. O daru poznanja i daru mudrosti: kako svaki od njih prosvećuje i kako se stiče.
Kao i svi Božanstveni darovi, i mudrost i poznanje jesu dar Duha Svetog. Svaki od tih
darova, kao i svi drugi, ima svoje posebno dejstvo. Stoga i apostol svedoči da se
jednome daje reč mudrosti, ? drugome reč znanja (1.Kor.12,8). Poznanje opitno
(osetljivo) spaja dušu sa Bogom, premda je ne pokreće na razgovor na tu [temu] ili o
drugim duhovnim stvarima. Stoga neki od onih koji sa mudroljubljem provode
usamljenički život ne pristupaju razgovoru o Božanstvenim stvarima, iako su im čula
prosvećena poznanjem. Ukoliko se nekome i daje zajedno sa poznanjem straha Božijeg
(što retko biva), mudrost sa ljubavlju raskriva najunutrašnjija dejstva poznanja. Jer,
(poznanje) obično prosvećuje unutrašnjim dejstvom, a (mudrost) - rečju. Oni se, pak,
stiču na sledeći način: poznanje donosi molitva i veliko bezmolvije uz savršenu
bezbrižnost, a mudrost - nenadmeno izučavanje Reči Duha, a pre svega blagodat
svedarežljivog Boga.
10. Kada se nalazi u stanju borbe, duša treba da ćuti. Kada se, pak, uspokoji, ona treba
da govori, obuzdavajući, ipak, um smirenoumljem.
Kada se gnevno pokrene protiv strasti, duša treba da zna da je nastupilo vreme za
ćutanje, s obzirom da je i to deo borbe. Primetivši, pak, da je smućenje prošlo (bilo
[dejstvom] molitve, bilo milostinje), čovek može da se preda porivu ljubavi ka
božanstvenim razgovorima, uzdržavajući, ipak, krila uma, uzdama smirenja. Jer, onaj ko
sebe krajnje ne smiri samouniženjem, ne može dostojno govoriti o veličini Božijoj.
11. Duhovna beseda ne vodi u taštinu, dok beseda svetske mudrosti vodi. Zbog čega
se to dešava?
Duhovna beseda dušu čuva od taštine. Jer, ispunjavajući sve njene delove osećanjem
bogatstva duhovne svetlosti, ona čini da duša ne oseća nikakvu potrebu za ljudskom
čašću. Zbog toga ona i um čuva od maštanja, izmenjujući ga (tj. pogružavajući ga)
celog u ljubav Božiju. Beseda pak, svetske mudrosti stalno navodi čoveka na
slavoljublje: nemajući mogućnosti da osećanju iskustveno pruži osećaj dobra od same
sebe (koji bi ispunio srce), ona svojim privrženicima u zamenu daruje ljubav prema
ljudskim pohvalama, budući i sama pronalaskom taštih ljudi. Takvo svojstvo Reči Božije
i sami ćemo nepogrešivo upoznati ukoliko vreme u kome nemamo potrebe da govorimo
provodimo u toplom sećanju na Boga, držeći se bezbrižnog ćutanja.
12. O samoljublju i bogoljublju: šta je svojstveno samoljubivome, a šta bogoljubivome.
Onaj ko ljubi sebe, ne može ljubiti Boga. Boga istinski voli onaj ko ne voli sebe usled
preizobilnog bogatstva ljubavi Božije. On više nikada ne traži slavu za sebe, nego uvek
jedino slavu Božiju. Jer, kao što samoljubivi čovek prirodno traži svoju slavu, tako i
bogoljubivi prirodno traži i ljubi slavu svoga Tvorca. Bogoljubivoj duši, koja je ispunjena
osećanjem Božijim, svojstveno je da, pri ispunjavanju svih zapovesti, traži samo slavu
Božiju, a za sebe - naslađivanje smirenjem. Jer, Bogu priliči slava zbog Njegovog
veličanstva, a čoveku - smirenje, preko koga postaje svoj Bogu. Ukoliko imamo sličnu
želju i mi ćemo, po primeru svetog Jovana Krstitelja, radujući se slavi Gospodnjoj,
neprestano govoriti: On treba da raste, a mi da se umanjujemo (Jn.3,30).
13. Kada i zašto se dešava da nekome izgleda da ne ljubi Boga onako kako bi želeo,
premda ga u stvari silno ljubi.
Video sam jednog čoveka koji se veoma žalostio i plakao stoga što ne ljubi Boga kako
bi želeo, premda ga je ljubio tako da je u svojoj duši neprestano imao plamenu želju da
se u njemu proslavi jedino Bog, a da sam ne bude ništa. On u stvari ne zna kakav je, a
pohvale koje mu izgovaraju ne predstavljaju za njega nikakvu nasladu. U velikoj želji za
smirenjem, on ne shvata sopstvenu vrednost. Služeći Bogu, kao što zakon naređuje
jerejima, on silnim raspoloženjem za bogoljublje kao da potkrada pomisao o
sopstvenom dostojanstvu, negde duboko u svojoj ljubavi prema Bogu u duhu smirenja
skrivajući pohvalu koja ga prati. Iz silne želje za smirenjem on u sopstvenim mislima
uvek izgleda kao nepotrebni sluga, potpuno lišen svake vrednosti koja se od njega
zahteva. Tako čineći, i mi treba da bežimo od svake časti i slave iz preizobilnog
bogatstva ljubavi prema Gospodu, koji nas je toliko zavoleo.
14. O čoveku koji u srcu oseća ljubav prema Bogu, i o tome kako on, savršeno se
oslobađajući ljubavi prema sebi, dolazi do ushićenja u ljubavi prema Bogu.
Onoga ko u srcu oseća ljubav prema Bogu i sam Bog poznaje. Jer, koliko čovek u svoje
srce prima ljubav prema Bogu, toliko i sam prebiva u ljubavi Božijoj. Zbog toga on ne
prestaje da u silnoj ustremljenosti želi prosvećenje razuma. On ka njemu stremi tako
napregnuto da ponekad oseća potpunu iscrpljenost snage i samih svojih kostiju, te više
i ne zna za sebe, već se sav menja, budući progutan ljubavlju prema Bogu. Takav i
jeste i nije u ovom životu: još stranstvujući u svome telu, on pokretom duše usled ljubavi
neprestano odlazi Bogu i kod Njega nalazi utočište. Neprestano u srcu goreći
neugasivim plamenom ljubavi, on je po neophodnosti svim srcem prilepljen uz Boga.
Zbog te ljubavi prema Bogu on se savršeno oslobađa ljubavi prema sebi. Jer, ako smo
van sebe, Bogu smo, ? ??o smo prisebni, vama smo (2.Kor.5DZ).
15. Kada čovek počinje da ljubi bližnjega i zašto telesna ljubav ubrzo prolazi, a duhovna
- nikad.
Onaj ko počne bogato da oseća ljubav prema Bogu, u duhovnom osećanju započinje da
voli i bližnjega. I počevši, on ne prestaje. Takva je ljubav o kojoj govori celokupno Sveto
Pismo. Telesna, pak, ljubav, budući da nije vezana duhovnim osećanjem, lako
iščezava, čim se ukaže makar i beznačajan povod. Duhovna ljubav nije takva: čak i da
se desi da pretrpi ogorčenje, bogoljubiva duša ne prekida savez ljubavi, budući da stoji
pod dejstvom Božijim. Zagrejavši se toplinom ljubavi prema Bogu, ona se istog trenutka
vraća dobrom nastrojenju duha i sa velikom radošću prihvata ljubav prema bližnjemu,
pa makar od njega pretrpela uvredu ili veliku štetu. Jer, gorčinu nesuglasica potpuno
potire sladost Božija.
16. Kako se stiče ljubav prema Bogu koja se oseća u srcu. O savršenoj ljubavi koja je
tuđa očišćavajućem strahu Božijem i o drugoj ljubavi, nesavršenoj, sjedinjenoj sa
očišćavajućim strahom.
Niko ne može da zavoli Boga iz sveg srca ukoliko najpre u osećanju srca nije zagrejao
strah Božiji. Jer, duša do delatne ljubavi dolazi tek pošto se očisti i omekša delovanjem
straha Božijeg. Strah, pak, Božiji i navedeni njegov plod niko ne može da stekne ukoliko
se ne oslobodi svih životnih briga. Jer, strah Božiji počinje spasonosno da deluje tek
kad se um uspokoji u potpunom bezmolviju i bezbrižnosti. Tada ga on silnim osećanjem
čisti od svake zemaljske neosetljivosti, kako bi ga uzdigao do savršene ljubavi prema
sveblagom Bogu. Prema tome, strah je svojstvo pravednika koji se još čiste i koji su
dostigli srednju meru ljubavi. Savršena, pak, ljubav pripada onima koji su već očišćeni i
u kojima nema straha, budući da savršena ljubav izgoni strah napolje (1.Jn.4,18). I
jedno i drugo se dešava samo pravednima koji dejstvom Duha Svetoga upražnjavaju
vrlinski život. Stoga i Pismo na jednom mestu kaže: Bojte se Boga svi sveti Njegovi
(Ps.33,10), a na drugom: Zavolite Gospoda svi prepodobni Njegovi (Ps.30,24). Ono
nam daje na znanje da je strah Božiji svojstven samo pravednicima koji se još čiste i
koji imaju, kako je rečeno, srednju meru ljubavi, dok je pravednicima koji su se očistili
svojstvena savršena ljubav. Kod njih već nema nikakve strašljive pomisli: oni dejstvom
Duha Svetoga prebivaju u neprestanom gorenju i prilepljivanju duše ka Bogu, kao što
govori prorok: Prilepi se duša moja za tebe i primi me desnica tvoja (Ps. 62,9).
17. Kako bolesna duša počinje da se leči dejstvom straha Božijeg i kako malo po malo
ljubavlju dolazi do savršenog zdravlja.
Rane na telu koje se ne očiste i ne pripreme ne prihvataju lekove koje na njih stavlja
lekar. Ukoliko se, pak, očiste, one osećaju delovanje lekova i na taj način se potpuno
isceljuju. Tako je i sa dušom: dok ostaje u lenjosti i dok je pokrivena gubom slastoljublja,
ona nije u stanju da oseća strah Božiji, pa makar joj neprestano govorili o Strašnom i
neumitnom sudu Božijem. Kada, pak, dejstvom pune pažnje prema sebe počne da se
čisti, ona počinje da oseća i strah Božiji, koji je, poput nekog životvornog leka, prožima
toplinom. Dejstvo izobličavanja je, kao neki oganj, malo po malo čisti i najzad dovodi do
savršenog očišćenja. Pri tome, po meri rasta ljubavi u njoj dolazi do umanjenja straha,
sve do pojave savršene ljubavi u kojoj, kako je rečeno, nestaje strah. U njoj postoji
savršeno bestrašće, izazvano dejstvom slave Božije. Neka i nama najveća pohvala
bude najpre strah Božiji, a zatim ljubav, koja je punota zakona savršenstva u Hristu.
18. Duša koja je sputana svetovnim brigama ne može da vo li Boga, niti je u mogućnosti
da pravilno sudi o svom stanju.
Duša koja se nije oslobodila svetskih briga ni Boga ne može iskreno zavoleti, pa ni
đavola zamrzeti kako treba. Staranje o ovom životu na njoj leži kao neki teški pokrivač:
njen um nikako nije u stanju da samostalno rasuđuje, niti da u sebi primetno čuje
nepogrešivu presudu suda (savesti). Stoga je svakako neophodno udaljavanje od sveta.
19. Šta je svojstveno čistoj duši.
Čistoj duši je svojstvena reč bez zavisti, nezlobiva revnost i neprekidna ljubav za slavu
Gospodnju. (Kada je duša čista) i um tačno uređuje svoje tasove (kao što se na
terazijama ujednačuju tasovi). On tada u svom rasuđivanju o svemu počiva kao na
najčistijem i nepotkupljivom sudištu.
20. Neophodno je sa verom sjedinjavati dela, a sa delima - veru.
Vera bez dela i dela bez vere podjednako se lišavaju odobrenja. Da bi onaj ko veruje
pokazao svoju veru treba Gospodu da prinese dela. I ocu našem Avraamu ne bi se
uračunala u pravednost vera da nije prineo i plod vere - sopstvenog sina kao žrtvu
Bogu.
21. Kakva je vera bez dela i kakva je vera koja dejstvuje ljubavlju.
Onaj ko ljubi Boga veruje iskreno i prepodobno čini dela vere. Onaj, pak, ko samo
veruje, ali ne prebiva u ljubavi, u stvari nema ni samu veru. On veruje sa nekakvom
lakomislenošću uma, ne noseći u sebi stvarnu težinu i slavu ljubavi. Samo je vera koja
kroz ljubav dela (Gal.5,6) veliko vozglavljenje vrlina.
22. Ne treba znatiželjno ispitivati dubinu vere.
Onaj ko ispituje dubinu vere biva zapljuskivan talasima pomisli. Onaj, pak, ko je
sagledava sa prostosrdačnim raspoloženjem ima nasladu u slatkoj unutrašnjoj tišini.
Kao voda zaborava, dubina vere ne trpi da je gledaju, ili da je razmatraju radoznalim
pomislima. Plovimo po tim vodama u prostoti uma kako bismo dospeli u pristanište volje
Božije.
23. Zbog čega duša, i pored silne želje, nije u stanju ni osećanjem srca ni ukusom da
oseća miomiris nebeskih blaga.
Niko ko sam sebe ne ukoreva ne može iskreno da voli ili da veruje. Jer, kada je naša
savest uznemirena samoosuđivanjem, umu nije dopušteno da oseća miomiris
nadsvetskih dobara. On se tada razdire sumnjama. Na osnovu ranijeg iskustva vere on
sa toplom željom stremi ka njima, ali ne može sa ljubavlju da ih primi u osećanje srca,
usled, kako sam već rekao, česte griže savesti. Međutim, ukoliko se očistimo
najtoplijom molitvom i pažnjom, ponovo ćemo dobiti željeno blago, okušavajući ga u
Bogu sa još većom opitnošću.
24. O dvojakom čulu, telesnom i duhovnom, i o tome kako treba pobuđivati duhovno
čulo ka okušanju nebeskog.
Telesna čula nas i nevoljno odvlače ka vidljivim dobrima. Tako nas ka nevidljivim
dobrima obično vodi umno-duhovno čulo, ukoliko okusi od Božanstvene dobrote. Sve
traži sebi srodno: duša, kao bestelesna, traži nebeska blaga, a telo, kao zemaljski prah
- zemaljske slasti. Prema tome, u stanje da opitno okusimo ono što je neveštastveno
dospećemo ukoliko trudovima stanjimo svoje zemaljsko telo.
25. Duševno čulo je u stanju nevinosti bilo jedinstveno u svom delovanju. Posle pada u
greh ono se razdvojilo, ali ga blagodat Svetog Duha ponovo vraća u prostotu jedinstva.
Da je prirodno čulo jedinstveno uči nas sama činjenica svetog poznanja (tj. razum
prosvećen blagodaću). Posle Adamovog prestupa ono se razdelilo na dva dejstva. Ipak,
Duh Sveti ga ponovo čini jedinstvenim i prostim. To, pak, u sebi niko ne može da uvidi
ukoliko se u očekivanju budućih blaga rado ne odriče od dobara ovoga života i
uzdržanjem ne isušuje svaku želju telesnih čula. Usled potpune bezbrižnosti jedino
njegov um zdravo i bodro vrši svoja kretanja. Zbog toga on osećanjem može da
neizrecivo okuša Božanstvenu blagost i da, u isto vreme, po meri svog napredovanja,
svoju radost saopštava i telu. Svoju obradovanost on [tada] izvesnom bezmernom rečju
u ljubavi izražava, govoreći: U Njega se pouzda srce moje, i pomože mi, i procveta telo
moje, i od volje svoje ispovedaću se Njemu (Ps.27,7). Ta radost, koja se oseća i u duši i
telu, jeste nelažno predosećanje večnog i nepropadljivog života.
26. Um treba čuvati od smućenja kako bi verno mogao da pre pozna da li su pomisli
[koje se javljaju] od Boga ili od đavola.
Onaj ko se podvizava treba uvek da svoje misli čuva od smućivanja kako bi um
pouzdano mogao da razlikuje pomisli koje nailaze. Razlikujući dobre i bogoposlane, on
treba da ih slaže u riznicu sećanja, a neprilične i demonske treba da izbacuje iz
prirodnih skrivnica. Kada je mirno, more je za ribolovce providno do svojih dubina.
Stoga od njih ne može da se sakrije skoro nijedno od živih bića koja u njemu žive. Kada
ga, pak, vetrovi uzburkaju, u neprozirnoj mutnoći se skriva sve ono što se za vreme
prijatne tišine štedro pružalo pogledu. Zbog toga u to vreme veština ribolovnog zanata
ostaje beskorisna. Slično se dešava i sagledateljnom umu, naročito kada se dubina
duše uzburka nepravednim gnevom.
27. Zašto je malo onih koji su svesni svojih padova i šta je neophodno da bi se došlo do
toga.
Veoma je malo onih koji tačno znaju sve svoje padove i čiji se um nikada ne odvaja od
sećanja na Boga. Kad su zdrave, naše telesne oči mogu sve dobro da vide, čak i
najsitnije komarce i mušice koje lete vazduhom. Kada su, pak, zaprašene ili prekrivene
nečim vlažnim, one mogu, premda slabo, da vide samo ono što je krupno i što često
sreću, dok ono što je malo uopšte ne primećuju. Tako je i sa dušom. Kada pažnjom
prema sebi izgoni pomračenost koja biva usled svetoljublja i kada svoje male padove
smatra veoma velikim, ona suze dodaje suzama sa velikom blagodarnošću,
skrušavajući se, po rečenome: Ali će pravedni ispovedati tvoje ime (Ps.139,14). Kada
je, pak, opsednuta svetoljubivim raspoloženjem, ona jedva da još pomalo oseća
[prekore savesti] kada izvrši ubistvo ili nešto drugo dostojno kazne, dok druge padove
uopšte i ne primećuje. [Naprotiv], ona ih često, nesretna, čak smatra vrlinama, ne
stideći se da ih sa žarom brani.
28. Kako Sveti Duh čisti dušu i šta da činimo u tom smislu.
Samo je Sveti Duh u stanju da očisti um. Jer, ako ne dođe Najkrepkiji i ne uhvati i sveže
onog grabljivca (Lk.11,22), ono što je oteto nikako neće moći da bude oslobođeno.
Svim vrlinama, a naročito duševnim mirom treba u sebi uspokojavati Duha Svetoga,
kako bi naš svetilnik razuma uvek svetleo. Jer, kada on neprestano svetli u dubini duše,
u umu bivaju očigledni i najmanji demonski prilozi. Pored toga, oni postaju nemoćni i
nestalni, budući da ih izobličava Sveta i preslavna Svetlost. Stoga apostol i govori: Duha
ne gasite (1.Sol.5,19), tj. ne žalostite (Ef.4,30) blagost Svetoga Duha zlim delima ili
pomislima, kako se ne biste lišili onog svepobedničkog svetilnika. Jer, pri tome se ne
gasi uvekprisutni i životvorni Duh, već Njegovo ožalošćenje ili pre - odvraćanje čini da
naš um ostaje ogorčen i tuđ svetlosti poznanja.
29. O jedinstvenosti duševnog čula pre greha i njegovoj razdeljenosti posle greha. O
tome kada se nerazumne želje sjedinjavaju i usaglašavaju sa razumnim.
Jedinstveno je, kako sam rekao, prirodno duševno čulo (s obzirom da su pet poznatih
telesnih čula posebna stvar, koja služi potrebama tela, kako nas uči svesveti i
čovekoljubivi Duh Božiji). Jedinstveno je, kako sam rekao, prirodno duševno čulo
Međutim, ono se danas u projavama pokreta duše razdeljuje na dvoje usled saplitanja
na zlo, koje se uz umu prilepilo kroz neposlušnost. Jer, njega čas privlači strasni deo
duše (zbog čega sa sladošću saosećamo sa ovozemaljskim dobrima), čas se naslađuje
sa njenim slovesnim i mislenim pokretima (s obzirom da naš um, dok je celomudren, sa
željom stremi ka nebeskim lepotama). Ukoliko steknemo naviku da preziremo
ovosvetska dobra, na kraju ćemo moći i da zemaljsku želju duše privedemo u
saglasnost sa njenim slovesnim nastrojenjem, putem opštenja sa Duhom Svetim, koji u
nama domostrojno [deluje]. Jer, ukoliko Njegovo Božanstvo ne ozari skrivnice našeg
srca, mi nećemo biti u stanju da nepodeljenim čulom, tj. svecelim raspoloženjem duše
okusimo nebeska blaga.
30. Kada se i kako umnim čulom razlikuju istinite utehe od lažnih.
Umno čulo predstavlja njegov ukus koji tačno razlikuje [duhovne] stvari. Zdravim
telesnim čulom ukusa mi nepogrešivo razlikujemo dobro od lošeg, te prijatno želimo (a
neprijatno odbijamo). Počevši da deluje pravilno nastrojen i postavši potpuno bezbrižan
za sve prolazno, i naš um stiče mogućnost da bogato oseti Božanstvenu utehu i da se
nimalo ne obazire na ono što joj je suprotno. Probajući zemaljske slasti, telo čulom stiče
nepogrešivo iskustvo. Izdigavši se iznad telesnog mudrovanja, i um može nelažno da
okuša i razlikuje utehu Svetog Duha, po rečima: Probajte i vidite da je blag Gospod
(Ps.33,9). Po dejstvu ljubavi imajući u sebi nezaboravno sećanje na navedeno
okušanje, on nepogrešivo razlikuje bolje, po rečima svetog apostola: I za to se molim
Bogu da ljubav vaša sve više izobiluje u poznanju i svakom rasuđivanju, da procenite
šta je najbolje (Fil.1, 9-10).
31. O lažnoj utesi satane za vreme odmora u snu. Kako je um razgoni toplim
prizivanjem Isusovog imena, nagoneći u bekstvo samog satanu.
Kada um počne da oseća blagodatnu utehu Svetog Duha i satana u dušu ubacuje svoju
utehu u obliku prividno slatkog osećanja za vreme noćnog odmora, u trenutku
najtananijeg sna (ili usnivanja). Ukoliko um u to vreme bude zauzet toplim sećanjem na
sveto ime Gospoda Isusa, te ukoliko presveto i preslavno ime iskoristi kao najvernije
oružje protiv prelesti, lukavi zavodljivac će se odmah udaljiti. Zbog toga će se on,
najzad, raspaliti na ličnu borbu protiv duše. Tačno prepoznajući varljive prelesti lukavog,
um sve više napreduje u iskustvu rasuđivanja.
32. O dobroj utesi duše dok je budna ili za vreme odmora u snu. Kako satana za vreme
sna pokušava da prelesti dušu lažnom utehom.
Dobra uteha se dešava ili u budnom stanju tela ili pri pogruženju u san, tj. kad se
[čovek] u toplom sećanju na Boga na neki način ljubavlju prilepljuje uz Njega. Varljiva,
pak, i lažna uteha, kako sam rekao, uvek biva u vreme kad podvižnik dospeva u tanani
dremež, ili zaborav, pri posrednom sećanju na Boga. Proishodeći od Boga, dobra uteha
očigledno privlači duše podvižnika blagočašća ljubavi Božijoj, koja se izražava silnim
izlivanjem osećanja. Varljiva, pak, uteha obično obavija dušu nekakvim vetrom varljive
prelesti. Za vreme telesnog sna ona pokušava da osećanja zapleni okušanjem nečeg
prijatnog, bez obzira što je um u izvesnoj meri zdrav u odnosu na sećanje na Boga.
Prema tome, ukoliko se, kao što sam rekao, u to vreme bude pažljivo sećao Gospoda
Isusa, um će odmah rasejati obmanjivo navodnoprijatno vejanje neprijatelja. On će sa
radošću stupiti u borbu sa njim, imajući spremno oružje (na osnovu blagodati i pohvalne
duhovne opitnosti).
33. Kako razlikovati radost u Duhu Svetome od lažne, đavolske radosti. Kada đavo
pristupa obmanjivanju lažnom utehom.
Ukoliko duša nepokolebivim i nemaštarskim pokretom usplamti u ljubavi Božijoj,
uvlačeći u njenu neizrecivu dubinu na neki način i samo telo u budnom stanju, kao što
sam rekao, ili pri pogružavanju podvižnika u san pod dejstvom svete blagodati (pri čemu
ne pomišlja ni na šta drugo osim na ono u šta je uvučena), prepoznaćemo dejstvo
Svetog Duha. Sva prepuna prijatnih osećanja od neizrecive Božanske sladosti, ona u
tom trenutku ne može da misli ni o čemu drugom, već samo oseća da je obradovana
nekom neiscrpnom radošću. Treba, međutim, da znamo da uteha pri kojoj um u
rasplamsalosti poprima izvesno sumnjivo kolebanje ili neku nečistu pomisao (koristeći
sveto ime Gospodnje radi odbijanja zla, a ne jedino iz ljubavi prema Bogu) dolazi od
prevaranta. Tom prilikom je i radost samo prividna. Takva radost se nameće spolja: ona
nije svojstvo i postojano raspoloženje duše. Očigledno je da neprijatelj hoće da dušu
uvuče u preljubu. Videći da um počinje da pokazuje pravo iskustvo [u vladanju] svojim
čulima, on svojim utehama (koje izgledaju kao dobre), pristupa duši očekujući da,
zaneta tromom i vlažnom sladunjavošću, neće prepoznati svoje mešanje sa varalicom.
Po tim znacima možemo da razlikujemo duha istine i duha obmane (1.Jn.4,6). Onaj ko
se nije uverio da se blagodat naselila u dubinu njegovog uma nije u stanju da je oseti
čulima. On ni gorčinu demonsku ne može osetno iskusiti ukoliko se zli duhovi ne
gnezde negde oko delova srca. Demoni, naravno, nikako ne žele da ljudi saznaju za
tako nešto kako se um protiv njih ne bi naoružao neprestanim sećanjem na Boga.
34. O dvojakoj ljubavi - prirodnoj i duhovnoj (blagodatnoj), i o njihovim odlikama.
Ljubav u duši može da bude prirodna. Međutim, postoji i ljubav koju izliva Sveti Duh.
Ukoliko zaželimo, prva stupa u odgovarajuće kretanje i našom voljom. Stoga nju lako
rasipaju zli duhovi, ukoliko prestanemo da napregnutim usiljem podržavamo svoje
proizvoljenje. Drugo [osećanje], pak, razgoreva dušu ljubavlju prema Bogu, pri čemu se
svi njeni delovi prilepljuju za neizrecivu sladost Božanstvene zaljubljenosti u nekoj
neizmernoj jednostavnosti raspoloženja. Jer, um tada kao da je trudan duhovnim
(blagodatnim) dejstvom i izliva iz sebe neki obilni potok ljubavi i radovanja.
35. O Božijoj blagodati i o njenom umiravanju uzbuđenih pokreta duše.
Uzburkano more se obično smirava kada na njega sipaju ulje. Jer, masnoća ulja
pobeđuje silu bure koja podiže talase. I naša duša se, umašćena blagodaću Svetoga
Duha, ispunjava sladosnom tišinom. Prorok kaže: Najzad, Bogu se povinuj, dušo moja
(Ps.61,6). Tada se, na njenu radost, u njoj preseca svaka njena uzburkanost, ustupajući
mesto blagosti Duha (koja je osenjuje) i bestrašću (koje se iz nje rađa). Ma koliko
demoni pokušavali da je potresu u tim trenucima, ona prebiva u miru i svakom
radovanju. U takvo stanje, međutim, ne može dospeti onaj ko ne bude neprestano
uslađivao svoju dušu strahom Božijim. Jer, strah Gospodnji podvižnicima donosi neku
vrstu neporočnosti i čistote. Strah Gospodnji je čist, govori prorok, i prebiva u vekove
vekova (Ps.18,10).
36. Kako i kada duša može da oseti slavu Božiju. O lažljivosti đavola koji ponekad
pokazuje svetlost ili nešto što liči na svetlost.
Slušajući o čulu uma, niko ne treba da misli da mu se slava Božija javlja na čulan
[način]. Mi kažemo da čista duša na neki neizrecivi način okuša Božanstvenu utehu.
Doduše, njoj se pri tome ništa nevidljivo ne javlja na čulan način. Jer, mi verom hodimo,
? ne gledanjem, kako govori blaženi Pavle (2.Kor.5,7). Ukoliko mu se javi svetlost, ili
neki ognjenovidni zrak, ili glas, podvižnik ni u kom slučaju ne treba da ih prihvati kao
istinito javljanje. Jer, očigledno je u pitanju prelest vražija. Naime, mnogi od onih kojima
se dešavaše [takvo viđenje] iz neznanja skretahu sa istinitog puta. Mi, međutim, znamo,
da smo udaljeni od Boga sve dok kao stranci boravimo u truležnom telu (2.Kor.5,6). Mi,
naime nemamo mogućnosti da očigledno vidimo ni Njega, niti Njegove divne
nadnebeske [stvari].
37. O snovima koje šalje Bog, i o snovima koje ubacuje đavo, te o razlici među njima.
Snovi koji se duši javljaju po Božijoj ljubavi jesu nepogrešivi pokazatelji njenog zdravlja.
Oni ne prelaze iz jednog oblika u drugi, ne rađaju strah, ne izazivaju smeh, niti
iznenadnu tugu. Oni duši pristupaju u punoj tišini, ispunjavajući je duhovnom radošću.
Stoga duša, i nakon što se telo probudi, svom usrdnošću ište radost koju je osetila u
snu. U demonskom maštanju sve biva suprotno. Ona se ne zadržavaju u istom obliku:
njihov izgled ne ostaje dugo bez promena. Naime, oni ne mogu dugo da se koriste onim
što nije u njihovom proizvoljenju i što su pozajmili od svoje lažljivosti. Pri tome oni
mnogo govore i obećavaju velike [stvari], a još više plaše pretnjama, uzimajući često vid
ratnika. Ponekad duši sa šumnom bukom pevaju ponešto varljivo. Kada je čist, um ih
brzo prepoznaje. Ponekad on misaonim naporom budi telo, a ponekad rado ostaje u
zatečenom stanju, budući zadovoljan što može da prepozna njihovo lukavstvo,
izobličavajući ih u samom snu, čime izaziva njihov veliki gnev. Uostalom, dešava se da
ni dobri snovi duši ne donose radost, nego neku sladosnu tugu i bezbolnu suzu. Oni se
dešavaju onima koji su već uznapredovali u smirenoumlju.
38. O vrlini neverovanja nikakvim snovima.
Izložili smo kako se razlikuju dobri i loši snovi, oslanjajući se na [reči] koje smo čuli od
iskusnih staraca. Stoga, neka nam bude velika vrlina pravilo da ne verujemo nikakvom
snenom maštanju. Jer, snovi najvećim svojim delom nisu ništa drugo do idoli pomisli,
igra uobraženja, ili još, kako sam već govorio, đavolsko izrugivanje i zabava. Ukoliko
ponekad, pridržavajući se navedenog pravila, ne primimo snoviđenje koje nam se šalje
od Boga, sveljubeći Gospod Isus se neće progneviti na nas, znajući da snove
izbegavamo zbog opasnosti od demonskih zamki. Jer, premda je opisani način
razlikovanja snova pouzdan, dešava se da duša, budući neosetno i nevoljno oskvrnjena
nekakvim vražijim nagovorom (što, kako mi se čini, niko ne može izbeći), gubi trag
pouzdanog razlikovanja, te loše snove smatra dobrim.
39. Primer koji pokazuje da Bog ne krivi onoga koji ne veruje snovima koje šalje.
Neka nam sledeći slučaj posluži kao dokaz onoga što smo rekli. Posle dugog
odsustvovanja gospodar se vratio kući. Stojeći noću pred vratima, on je pozvao slugu
da mu otvori. Ne raspoznajući dobro da li se zaista radi o njegovom gospodaru, sluga
odlučno odbija da mu otvori, plašeći se da, obmanut sličnošću glasa, ne pusti zločinca,
te da postane upropastitelj imovine koju mu je gospodar poverio. Kada se razdanilo,
gospodar ne samo što se na njega nije naljutio, nego ga je obasuo velikim pohvalama
što je njegov glas smatrao za obmanu, ne želeći da izgubi bilo šta od njegovog imanja.
40. O viđenju duhovne svetlosti u sebi. O demonskoj svetlosti. O tome kako da
postignemo da, živeći u svetu, budemo tuđi svetu.
Naš um sav postaje svetao kad u njemu počne primetno da deluje Božanska svetlost.
Ne treba ni najmanje da sumnjamo da on tada obilno vidi svetlost koja u njemu postoji.
To se dešava čim duša snažno zagospodari nad strastima. Međutim, dešava se da se
nešto slično prizračno (bilo svetlost, bilo plamen) javlja u umu [pod dejstvom] vražije
zlobe, kao što nas uči božanstveni Pavle kad govori da se i satana ponekad pretvara u
anđela svetlosti (2.Kor.11,14). Zbog toga podvižničkom životu ne treba pristupati sa
takvom nadom (tj. da se u sebi vidi svetlost), kako satana dušu ne bi zatekao unapred
spremnu za prihvatanje prelesti i kako je zaista ne bi uhvatio. Mi na umu treba da
imamo samo jedno, tj. da dostignemo ljubav prema Bogu svim čulima i punim srdačnim
osvedočenjem - što i znači ljubiti Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i
svim umom svojim (Lk.10,27). Onaj u kome se rečeno dešava uz blagodat Božiju, živeći
u svetu postaje tuđ svetu.
41. O poslušanju, koje je najveća među vrlinama. Ono sačinjava vrata ljubavi i
predvodnicu svih vrlina.
Kao što se pouzdano zna, poslušanje je prvo dobro među uvodnim vrlinama. Ono
odseca nadmenost i u nama rađa smirenoumlje. Za one koji ga se usrdno pridržavaju,
ono postaje ulazna kapija ljubavi prema Hristu Bogu. Odbacivši ga, Adam je pao u
dubinu ada. Zavolevši ga, Gospod je, u skladu sa domostrojem našeg spasenja, bio
poslušan svome Ocu čak do Krsta i smrti (Fil. 2,8), iako ni u čemu nije ustupao Njegovoj
veličini. Svojim poslušanjem izgladivši krivicu ljudske neposlušnosti, On one koji žive u
poslušanju uznosi ka blaženom i večnom životu. Prema tome, oni koji stupaju u borbu
sa đavolskom gordošću, pre svega treba da se potrude da steknu tu vrlinu. Ukoliko
bude prethodila, ona će im potom nepogrešivo pokazati sve staze vrlina.
42. O tome da uzdržanje treba primenjivati u svemu kako se ne bi sticale samo telesne
vrline, već i one koje čiste unutrašnjeg čoveka.
Uzdržanje je svojstvo svih vrlina. Stoga podvižnik treba u svemu da se uzdržava
(1.Kor.9,25). Ceo lik čoveka se unakazuje ukoliko se od njega udalji makar i najmanji
deo tela. Slično tome, čovek (iako možda sam i ne primećuje) razara celokupnu
blagoobraznost uzdržanja ukoliko zanemari makar jednu vrlinu. Stoga treba marljivo
prohoditi ne samo telesne vrline, nego i one koje imaju moć da čiste našeg unutrašnjeg
čoveka. Jer, kakva je korist od devstvenog tela, ukoliko duša bludniči sa demonom
neposlušnosti? Ili, kako će uvenčati onaj ko se čuva od stomakougađanja i svake druge
telesne pohote, ali pokazuje nemar prema nadmenosti i slavoljublju, ne budući u stanju
da pretrpi ni najmanju uvredu. [Treba, međutim], znati da će svetlost pravde uravnotežiti
tas (nagrade) sa delima pravde samo kod onih koji su ih obavljali u duhu smirenja.
43. O koristi i načinu čuvanja uzdržanja u hrani.
Podvižnik treba da zamrzi sve beslovesne pohote. Ta mržnja kod njega treba da se
pretvori u naviku. Međutim, uzdržanje od hrane ne treba da se preobrazi u stanovište da
su neka jela mrska. Takvo [stanovište] jeste đavolsko delo i nije daleko od kletve. Jer,
mi se od nekih jela ne uzdržavamo stoga što su po prirodi zla (daleko bilo!), nego da
bismo unekoliko ukrotili uspaljene udove tela. Drugi razlog uzdržanja jeste da se hrana
koja nam preostane upotrebi za podmirenje nasušnih potreba siromaha, čime se
projavljuje iskrena ljubav.
44. Šta treba da učinimo da bi nam bilo lako da se odreknemo slasti nekih jela i drugih
zadovoljstava.
Jesti i piti od svega što je predloženo sa blagodarnošću Bogu nije protivno zakonu
poznanja. Jer, svako sazdanje Božije je vrlo dobro(Post.1,31). Međutim, dobrovoljno
uzdržavanje od prejedanja i naslađivanja jelima jeste veoma blagorazumno i mudro.
Ipak, mi nećemo biti u stanju da se dobrovoljno odreknemo predloženih slasti ukoliko na
samom delu i iskustvu svim čulima ne osetimo Božanstvenu sladost.
45. O izbegavanju preteranog uzdržavanja kako bi telo bilo dovoljno snažno za duhovne
podvige.
Opterećeno mnoštvom jela, naše telo čini da je um nekako nemaran i nepokretan. Sa
druge strane, ukoliko je izmoždeno preteranim uzdržanjem, ono sagledateljni deo duše
čini tromim i lenjim za poučavanje. Stoga treba način telesne ishrane usaglasiti sa
stanjem sila i snage tela. Naime, kada je zdravo treba ga po meri pritešnjavati, a kada je
nemoćno - donekle mu popuštati. Podvižnik ne treba da se raslabi telesno, već treba da
ima dovoljno snage za podvig, kako bi se duša barem telesnim naporima čistila.
46. O ublažavanju uobičajene strogosti u uzdržanju u slučaju dolaska bratije ili stranaca.
Prilikom dolaska nekoga od bratije ili stranaca pokreće se taština. Koristeći slučaj, ona
nas nadima svojim otrovom, podstičući nas da ne narušavamo svoje pravilo ishrane.
Tada je neophodno unekoliko oslabiti uobičajenu meru jela. Na taj način ćemo od sebe
oterati demona, koji će biti žalostan zbog bezuspešnosti svoga pokušaja. Ujedno ćemo
sa rasuđivanjem ispuniti i zakon ljubavi. Najzad, popuštanjem mi ćemo i tajnu našeg
uzdržanja sačuvati od objavljivanja.
47. O tome da post i druge telesne vrline bez pravilnog srdačnog nastrojenja nemaju
vrednosti pred Bogom.
Kao oruđe koje pomaže onima koji streme ka celomudrenosti, post ima vrednost,
premda ne pred Bogom. Stoga podvižnici blagočašća ne treba suviše visoko da misle o
njemu, već da dostizanje svog cilja očekuju samo od vere u Boga. Majstori zanata
savršenstvo svoje veštine ne dokazuju vrednošću oruđa. Naprotiv, oni strpljivo
dovršavaju svoje rukodelje, koje već samo služi kao pokazatelj mere njihove veštine.
48. O koristi umerenosti u piću za duhovnu plodnost duše.
Zemlja koja se umereno navodnjava čini da čisto seme koje je u nju bačeno rađa sa
velikim prirastom. Međutim, kada je nakvašena suviše obilnim kišama, ona donosi samo
trnje i korov. Tako i zemlja srca projavljuje čistim svoje prirodno seme ukoliko vino
upotrebljavamo sa merom. Tada ona čini da i seme koje seje Duh Sveti niče bogato
lišćem i plodom. Kada je, pak, preko mere ovlažimo mnogim pićem, ona svim svojim
pomislima donosi samo trnje i korov.
49. O neumerenosti u piću koja izaziva sramnu pohotu.
Plivajući u talasima mnogog pića, naš um strasno gleda na likove koje mu u snu
predlažu demoni. On tada čak i sam od sebe slika neka lepa lica, te se svojim
maštanjima, kao nekim živim bićima, naslađuje i raspaljuje. Jer, ukoliko se detorodni
delovi tela raspale od vinske toplote, na um navaljuje potreba da u sebi slastoljubivo
predstavlja senke strasti. Stoga treba da, poštujući umerenost, izbegavamo štetu koja
dolazi od suviška. U odsustvu slasti koja ga pokreće na izobražavanje greha, um
prebiva slobodan od maštarenja i, što je još više, od naslađivanja.
50. O izbegavanju upotrebe veštački pripremljenih napitaka koji razdražuju glad.
Oni koji žele da ukrote nemirne telesne udove ne treba da koriste veštački pripremljene
napitke koje veštaci sličnih izuma nazivaju predpićem, s obzirom da mnoštvu jela
obično otvaraju put u stomak. Njihovo svojstvo biva na štetu telima podvižnika. Osim
toga, i besmislena smeša veštastava koja ulaze u njihov sastav snažno napadaju
bogobojažljivu savest. Jer, šta nedostaje prirodi vina da bi bilo neophodno smekšavati
njegovu silu dodavanjem raznoraznih slasti?
51. Čemu je hteo da nas nauči Gospod primivši na Krstu sirće iz sunđera nataknutog na
trsku.
Naš Gospod i Učitelj sveštenog (podvižničkog) života, Isus Hristos za vreme svoga
stradanja beše iz ruku onih koji su služili naredbama đavola napojen sirćetom kako bi
nam, kako mi se čini, ostavio jasan primer raspoloženja sa kojim treba da prohodimo
sveštene podvige. Time On kao da je rekao: "Onaj ko se podvizava protiv greha ne
treba da upotrebljava slatka jela i pića, već treba strpljivo da podnosi gorčinu borbe". Uz
sunđer se može dodati značenje isopa, kako bi se jasnije predstavio način našeg
očišćenja. Kao opor, isop predstavlja svojstvo podviga, a kao predmet koji se koristi
prilikom umivanja, sunđer napominje puno savršenstvo očišćenja.
52. Zašto duhovni [ljudi] ne treba da koriste kupanje.
Niko ne smatra da je korišćenje kupanja grešno ili nerazumno. Ipak, njegovo
izbegavanje radi uzdržanja ja ću nazvati najhrabrijim i najcelomudrenijim delom. Na taj
način se ni naše telo ne izlaže raslabljivanju slasnim umivanjem, niti se u duši pobuđuje
sećanje na neslavno obnaživanje Adama (čime se izbegava potreba da se, slično
njemu, brinemo o lišću kojim bi se pokrila druga sramota obnaženja). Taj [podvig] je
naročito neophodan nama koji smo se nedavno oslobodili od pogubne iskvarenosti
ovog života. Mi, naime, na svaki način treba da se staramo da prebivamo u
nerazlučnom sjedinjenju sa lepotom celomudrenosti kroz neporočnu čistotu svog tela.
53. Zašto u opštežićima treba pozivati lekara radi lečenja bolesti. Šta u takvim
slučajevima treba da čini onaj ko živi usamljeno u pustinji.
Ništa nas ne sprečava da prilikom bolesti pozivamo lekara. Bog je predvideo da će se
pojaviti potreba za lekarskom veštinom. On je blagovoleo da se ona na osnovu ljudskog
iskustva najzad i uobliči. Zbog toga je unapred uložio lekovita svojstva u čitav niz tvari.
Ipak, nadu u ozdravljenje ne treba polagati na njih, nego na istinitog našeg Lekara i
Spasitelja, Isusa Hrista. Ja, naravno govorim onima koji podvižnički život provode u
opštežićima ili u gradovima. Jer, u okolnostima u kojima se nalaze, oni ne mogu uvek
da imaju neprekidno dejstvo vere s obzirom da su okruženi ljubavlju. Osim toga, [oni
treba da paze] da ne upadnu u taštinu i đavolsko iskušenje, tj. da pred mnogim izjavljuju
kako im lekar nije potreban. Onaj, pak, ko provodi otšelnički život u pustinjskim mestima
sa dvojicom ili trojicom jednomislene braće, treba da se poveri jedinome Gospodu,
Iscelitelju svake naše bolesti i nemoći, ma kakve da ga bolesti saletele. U samoj pustinji
on od Gospoda ima dovoljno utehe u bolesti. Osim toga, dejstvo vere kod njega može
da bude neoskudno. Isto tako, pokriven dobrom zavesom pustinje, on nema mogućnosti
da istakne svoju vrlinu trpljenja. Radi toga Gospod i naseljava istomišljenike u dom
(Ps.67,7).
54. Šta svedoči malodušnost u bolesti, a šta blagodušnost.
Ukoliko se krajnje opterećujemo zbog rastrojstva zdravlja koje nam se dešava, treba da
znamo da nam je duša još uvek porobljena teloljubljem. S obzirom da želi veštastvene
naslade, ona neće da se odreši od žitejskih dobara, smatrajući velikom nevoljom
nemogućnost da se, zbog bolesti, koristi stvarima koje su prijatne za plotski život.
Ukoliko, pak, ona sa blagodarnošću [Bogu] podnosi teskobu koju donosi bolest,
očigledno je da se ne nalazi daleko od predela bestrašća. Tada ona sa radošću očekuje
i samu smrt kao vinovnicu stupanja u istinski život.
55. Šta duša treba da [pomišlja] da se ne bi naslađivala dobrima ovoga sveta, već da bi
više želela da se razreši od tela.
Duša neće poželeti da se razreši od tela sve dok ne postane potpuno ravnodušna
prema ovom vazduhu (tj. prema svemu žitejskom i svetskom). Sva telesna čula se
protive veri, s obzirom da ištu da okušaju samo od onog što je sadašnje, dok vera
obećava bogatstvo budućih dobara. Stoga podvižnik nikada ne treba da misli o hladu
razvijenih krošnji, o bistrim izvorima, o rascvetalim lugovima, o velelepnim kućama, niti
o prijatnim razgovorima sa srodnicima, kao što uostalom ne treba da se podseća ni na
bogate darove kojih se nekada udostojio. On, naprotiv, treba sa blagodarnošću da se
koristi samo onim što mu je neophodno, te da ovaj život smatra nekom vrstom
stranstvovanja koje je tuđe svakoj plotskoj utesi. Ako na taj način pritesnimo svoju
misao, mi ćemo je moći čitavu obratiti na stazu koja vodi u život večni.
56. Neumereno korišćenje telesnih čula ometa sećanje na Boga i Njegove zapovesti.
Kako izbeći to zlo.
Vid, ukus i ostala čula rasejavaju srdačno sećanje ukoliko se upotrebljavaju preko mere.
O tome nas prva uverava Eva. Jer, sve dok nije slastoljubivo pogledala na zabranjeno
drvo, ona je marljivo pamtila zapovest Božiju. Pokrivana krilima ljubavi Božije, ona nije
videla svoju nagotu. Međutim, kada je slastoljubivo pogledala na drvo, dodirnula ga sa
velikom pohotom i najzad okusila od njegovog ploda sa nezadrživom željom, ona je
odmah stekla sklonost ka telesnom samonaslađivanju. Budući obnažena i sjedinivši se
sa strašću, ona je sve svoje žuđenje usmerila na traženje sadašnjih uteha. Ona je uz to,
pod dejstvom prividne privlačnosti ploda, svom padu dodala i pad Adamov. Za ljudski
um je [od njihovog pada] već postalo teško da se seća Boga i Njegovih zapovesti. Mi,
međutim, sa neprestanim sećanjem na Boga i gledajući u dubinu svog srca, treba da
provodimo ovaj život (koji je sklon prelesti) kao da smo slepi očima. Jer, duhovnom
mudroljublju je zaista svojstveno da očuva nepokretnim poziv koji je u nama prisutan:
Prijatan beše za gledanje (Post.3,6). Tome nas uči i mnogoiskusni Jov, govoreći: Ako je
za očima mojima pošlo srce moje... (Jov 31,7). Takvo delanje je siguran znak krajnjeg
uzdržanja.
57. Onaj ko hodi duhom izbegava plotske želje, te đavo uzalud iskušava njegovu
čistotu.
Onaj ko uvek prebiva u svom srcu dalek je od svih krasnih stvari ovog života. Hodeći
duhom, on ne može da upražnjava telesnu pohotu. On svoj put prohodi ograđen
vrlinama. One služe kao čuvari pri vratima njegovog grada čistote. Stoga sve zamke
đavola protiv njega ostaju bezuspešne, premda strele pohote koja je zajednička svima
ponekad dolaze do prozora prirode.
58. Kako proterati uninije koje ponekad napada nakon što se odagnaju telesne pohote.
Kada duša najzad prekine da žudi za krasotama zemaljskih stvari, često joj se prikrada
duh uninija, koji ne dopušta ni da se usrdno potrudi u služenju reči, ni da čvrsto želi
buduća dobra. Čak i privremeni život on joj predstavlja kao krajnje nepotreban, kao lišen
vrednih vrlinskih dela. On umanjuje i značaj poznanja, [navodeći] da se daje i mnogim
drugim i da nam ne pruža ništa naročito. Tu mlaku i razlenjujuću strast ćemo izbeći
ukoliko svoju misao krajnje stesnimo, pazeći jedino na sećanje na Boga. Samo na taj
način pronašavši žar koji mu je svojstven, duh može od sebe oterati tu lenjost.
59. Koliko je u duhovnom podvigu velika pomoć od neprestanog pominjanja Isusovog
imena u dubini srca.
Ukoliko mu sećanjem na Boga zatvorimo sve izlaze, naš um će imati potrebu za nekim
delanjem kako bi se zaposlila stalna pokretnost koja mu je svojstvena. Njemu treba dati
jedino svešteno ime Gospoda Isusa: neka njime u potpunosti podmiri svoju revnost u
dostizanju postavljenog cilja. Međutim, treba znati da, po reči apostola, niko ne može
reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3). Od nas se zahteva da u
unutrašnjosti uma (koji se u sebi pritešnjuje) neprestano izgovaramo iskaz (Gospode,
Isuse Hriste, i ostalo). Pri tome, on ne treba da skreće ni u kakvo maštanje. Oni koji ovo
sveto i preslavno ime neprestano misleno drže u dubini svoga srca, biće u stanju da
vide svetlost svog uma (tj. jasnost misli ili određeno saznanje o svim unutrašnjim
pokretima). Osim toga, ukoliko se sa napregnutom brižljivošću drži u mislima, ovo
predivno ime sasvim primetno spaljuje svaku nečistotu koja se pojavljuje u duši. Jer, po
reči apostola, Bog naš je oganj koji spaljuje svako zlo (Jev.12,29). Zbog toga Gospod,
najzad, dušu dovodi do velike ljubavi prema Njegovoj slavi. Jer, zadržavajući se u
toplom srcu kroz sećanje uma, preslavno i mnogožuđeno ime u nama stvara naviku da
Njegovu blagost ljubimo bez prepreka. Naime, tada više nema ničega što bi postavljalo
prepreku. To je onaj dragoceni biser koji se stiče prodajom celokupnog imanja. I [čovek]
stiče neizrecivu radost što ga je našao (Mt.13,46).
60. O dvojakoj radosti - početnoj i savršenoj, i o suzama između njih.
Jedno je početna radost, a drugo - završna. Prva može biti pomešana sa maštanjima (o
sebi), a druga je jaka smirenoumljem. Između njih je bogoljubiva tuga i bezbolni plač.
Jer, gde je mnogo mudrosti, mnogo je i razuma. Ko umnožava razum, umnožava muku
(Prop.1,18). Zbog toga najpre treba početnom radošću pozvati dušu na podvig. Potom
je treba predati izobličenju i proveri istinom Duha Svetoga zbog ranije počinjenih
grehova, kao i zbog saplitanja u samozaboravu. Kaznio si čoveka izobličavajući ga za
bezakonje, i istopio si kao paučinu dušu njegovu (Ps.38,12). Pošto je izobličenje Božije
ispita kao u ognju, duša prima dejstvo nemaštarske radosti u toplom sećanju na Boga.
61. O zaboravu Boga i o ponovnom uspostavljanju sećanja na Njega. O uzrocima prvog
i o sredstvima kojima se postiže drugo. O višim projavama sećanja.
Kada je duša uzrujana gnevom, ili opterećena preteranim jedenjem, ili pomračena
teškom tugom, um nije u stanju da se drži sećanja na Boga, čak ni kad bi se podsticao.
Sav omračen žestinom tih strasti, um je potpuno otuđen od sopstvenog čula. Zbog
surovosti strasti njegovo sećanje potpuno ogrubljuje, usled čega želja [za sećanjem na
Boga] nema na čemu da ostavi svoj pečat (koji bi mu omogućio nezaboravno i
neizmenjivo bogomislije). Kada je, pak, duša slobodna od takvih uznemirenja, zaboravu
samo na trenutak polazi za rukom da ukrade misao o ljubljenom Gospodu s obzirom da
um, sabravši svoje dejstvo i živost, odmah opet sa žarom prihvata mnogoželjeni i
spasonosni ulov svoj. Jer, tada sama blagodat zajedno sa umom bogomisli i kliče:
Gospode, Isuse Hriste, slično majci koja, učeći dete, često ponavlja reč "otac", sve dok
ga ne dovede do navike da je jasno izgovara umesto bilo koje druge reči, čak i u snu.
Stoga apostol govori da nam sam Duh pomaže u našim nemoćima: jer ne znamo kako
treba o čemu ćemo se moliti, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim
(Rim.7,26). S obzirom da smo kao deca pred savršenstvom te molitvene vrline, mi
svakako imamo potrebu za Njegovom pomoći. Kada Njegova neizreciva sladost
obuhvati i usladi sve naše pomisli, mi sa punim žarom možemo da se damo na sećanje
na Boga i Oca našeg i da ga ljubimo. Divni Pavle govori: Njime [tj. Duhom Svetim]
vičemo: Ava, Oče (Rim.8,15), kada nas podstakne da prizivamo Boga Oca.
62. Kada i kako možemo dopustiti gnev.
Gnev obično više nego bilo koja druga strast uznemirava i smućuje dušu. Međutim, ima
slučajeva kada joj je on krajnje koristan. Kada se bez smućenja gnevimo na ljude koji se
nečastivo ili bestidno ponašaju sa ciljem da se spasu, ili da se u najmanju ruku postide,
mi svojoj duši pružamo korist koju bi imala i od krotosti. Jer, u takvom slučaju
sadejstvujemo ciljevima Božije pravde i dobrote. Osim toga, njega koristimo kada se u
duši jave ženoljubivi pokreti, usmeravajući ga protiv greha, čime je često treznimo i
dajemo hrabru silu da im se suprotstavi. Mi ne treba da sumnjamo da i kad se nalazimo
u krajnjem duhovnom rastrojstvu možemo gnevno da zapretimo samom duhu
rastrojitelju, uzvisujući se mudrovanjem čak i nad užasima kojima se hvali teskobnost
smrti. Želeći da nam to pokaže, Gospod je pri Lazarevom vaskrsenju najpre u duhu
zapretio adu i obodrio sebe, a zatim sa nesmetenom voljom (kao i uvek) vratio telu
Lazarevu dušu. Stoga meni izgleda da je celomudreni gnev Bog, naš Sazdatelj, našoj
prirodi podario više kao oruđe pravde. Da ga je Eva upotrebila protiv zmije, ne bi
potpala pod pogubno dejstvo strasne pohote. Stoga smatram da će se onaj ko se
celomudrenim gnevom koristi iz revnosti prema blagočašću na terazijama pravedne
nadoknade pokazati kao pohvalniji od onoga ko usled nepokretnosti uma nikada ne
zapada u gnev. Jer, kod drugog upravitelj ljudskih misli i osećanja ostaje neizvežban,
dok prvi, sedeći na konjima vrlina, uvek prebiva u borbi, jureći kroz demonske horde, i
neprestano obučavajući strahu Božijem četvoropreg uzdržanja, koji Sveto Pismo naziva
kolesnicom Izrailjevom, kao što nalazimo u opisu uzimanja na nebo božanstvenog Ilije
(2.Car.2,12). Prve je Judejce Bog na mnoge načine obučavao četirima vrlinama [tj.
mudrosti, celomudrenosti, pravednosti i hrabrosti]. Zbog toga je uzet na nebo veliki
učenik mudrosti. On je, kako mi izgleda, ove vrline imao kao konje kada ga je Duh uzeo
u vejanju ognja. (2.Car.2,12).
63. Savršenome u duhovnom životu ne priliči da se sudi.
Onaj ko se udostojio svetog poznanja i ko je okusio sladost Božiju, ne treba ni da se
spori (kada na njega ulože žalbu), niti da sam protiv bilo koga podiže tužbu, čak i da mu
skinu odeću koja je na njemu. Jer, pravda vlasti ovog veka jeste niža od pravde Božije,
ili, bolje rečeno - nije ništa pred pravdom Božijom. Deca Božija se i razlikuju od ljudi
ovoga veka neuporedivošću svoje pravde. Stoga se pravda drugih naziva ljudskom, a
pravda prvih - Božijom. I Gospod naš vređan, ne uzvraćaše uvredom i stradajući ne
prećaše (1.Pt.2,23). Naprotiv, On ne samo da je skidanje odeće pretrpeo ćuteći, nego
se (što je neuporedivo više) molio Ocu da oprosti Njegovim zlotvorima. Ljudi, pak,
ovoga sveta ne prestaju da se spore sve dok sa dobitkom ne dobiju ono što traže od
onih sa kojima se prepiru: oni čak ištu rast na dug. Na taj način njihova pravda često
biva početak velike nepravde.
64. Bolje je, predavši nepravdu Sudu Božijem, posvetiti se molitvi i čuvanju srca, negoli
suditi se.
Čuo sam kako neki blagočastivi ljudi govore da ne treba dozvoljavati da svako kome se
prohte razvlači ono što imamo za svoje izdržavanje i uspokojavanje siromaha. [Oni
smatraju] da bismo u suprotnom, tj. snishodeći takvome zlu, postali vinovnici greha onih
koji nam čine nepravdu, naročito kada se radi o Hrišćanima. Međutim, postupati na taj
način znači hteti više spasavati svoje, negoli sebe samog. Ukoliko, ostavivši molitvu i
pažnju prema sopstvenom srcu, počnem da tražim sud za one koji su me oštetili i da
skapavam po sudskim hodnicima, biće očigledno da je za mene ono što tražim
dragocenije od mog sopstvenog spasenja, da ne kažem - i od same spasonosne
zapovesti. Kako ću se ja pokazati sledbenikom jevanđelske zapovesti koja govori: Koji
tvoje uzme, ne išti (Lk.6,30), ukoliko, po rečima apostola, ne budem sa radošću
podnosio otimanje imovine svoje (Jev.10,34). Jer, ta (zapovest) i onoga ko na sudu
dobija ono što mu je uzeto ne oslobađa od greha lakomosti? Ono što je propadljivo
(privremeno, tj. sudovi koje propadljivi pokreću zbog propadljivih stvari) ne može da
zameni neiropadljivi Božiji Sud. Krivac treba da pazi na zakone pod koje potpada njegov
slučaj i po kojima treba da se brani. Dobro je delo trpeti nasilje od onih koji žele da nam
učine nepravdu i moliti se za njih, budući da će im greh lakomosti biti oprošten radi
pokajanja, a ne stoga što su nam vratili ono što su oteli. Jer, pravda Božija hoće da mi
samog lakomca (a ne ono što je uzeo) prihvatimo kao slobodnog od greha kroz
pokajanje.
65. Prodaj sve i razdaj siromasima. Na to više od svega podstiče smirenje.
Veoma je prikladno i iznad svega dušekorisno da, poznavši istinski put blagočašća,
odmah sve svoje rasprodamo i, po zapovesti Gospodnjoj, dobijeno razdelimo
siromasima, ne dopustivši sebi da, pod izgovorom želje da svagda imamo mogućnost
da ispunjavamo zapovest (o pomaganju siromasima), ne poslušamo spasonosnu
naredbu (o podeli svega odjednom). [Od ispunjavanja zapovesti] mi ćemo najpre imati
dobru bezbrižnost, iz koje proizilazi siromaštvo, koje ne podleže napadima. Ona misli
samo o gornjem. Najzad, ona ne daje povod za nepravedna potraživanja, budući da
nećemo imati ništa što bi moglo raspaliti oganj lakomosti kod lakomih. Tada će nas više
od svih drugih vrlina kao nage ogrejati smirenoumlje i uspokojiti u svojim nedrima. Dete
po svojoj mladalačkoj prostoti skida svoje odelo i odbacuje ga od sebe, po svojoj velikoj
nezlobivosti nalazeći da mu je nagota prijatnija od šarene lepote njegovog odela. Tada
ga majka uzima u ruke i uspokojava i greje u svom naručju. Jer, rečeno je: Gospod
čuva odojčad. Smirih se i spase me (Ps.114,5).
66. Razdati sve predstavlja put ka smirenju.
Gospod od nas traži da položimo račun o davanju milostinje po onome što imamo, ? ne
po onome što nemamo (2.Kor.8,12). Zar ću ja biti prekoren što više ništa nema [da
dajem], ukoliko u strahu Božijem i sa plamenom usrdnošću za kratko vreme, povinujući
se zapovesti Gospoda, razdam sve što bih mogao razdavati tokom dugih godina?
Možda će neko reći: "(Ukoliko sve razdamo), odakle će potom dobijati milostinju
siromasi koji se sada hrane od naših davanja prema snazi". Takvome treba dati sledeću
pouku: "Nemoj da se usuđuješ da pomiljaš nešto prekorno za Boga da bi prikrio
sopstvenu ljubav prema posedovanju. Jer, Bogu neće nedostajati načini da brižljivo
obezbedi svoje sazdanje, kao što čini od početka. Da li su siromasi ostajali bez hrane i
odeće pre nego što je ovaj ili onaj bivao pobuđen na davanje milostinje? Budi, dakle,
uveren da je mnogo bolje odmah po poznanju istine rado sve potrošiti na potrebe
siromaha, odbacivši nerazumno mudrovanje i nadmenost (na koju nas nagovara
pristrasnost prema bogatstvu), te zamrzevši svoje požude (što i znači - zamrzeti dušu
svoju). Jer, potom bismo se, nemajući više povoda za samohvalisavo radovanje zbog
postojanog razdavanja imetka, već unižavali s obzirom da ništa dobro ne činimo.
Naime, sve dok izobilujemo bogatstvom, mi se mnogo naslađujemo razdavanjem (kada
smo raspoloženi), kao oni koji sa radošću ispunjavaju Božanstvenu zapovest. Ukoliko,
pak, sve potrošimo, mi se ispunjavamo smirenim i skrušenim osećanjima, kao oni koji
ništa pravedno ne čine. Usled toga se duša u velikom smirenju vraća sebi kako bi se
prilježnom molitvom, trpljenjem i smirenoumljem udostojila onoga što više ne može da
stiče svakodnevnim davanjem milostinje. Jer, rečeno je: Siromah i ubogi hvaliće ime
tvoje Gospode (Ps.73,21). Osim toga, Bog dar bogoslovstvovanja priprema samo onima
koji su se najpre rešili da se odreknu svega svoga radi slave Jevanđelja Božijeg, tj. kako
bi bogoprijatnim siromaštvom blagovestili o bogatstvu Carstva Božijeg. Da razumemo
rečeno pomaže nam onaj ko je rekao: Pripremio si (je) U dobroti tvojoj siromahu, Bože, i
potom dodao: Gospod će dati reč onima koji blagoveste snagom mnogom (Ps.67,11-
12)".
67. O daru bogoslovstvovanja, tj. kolika i kakva dobra od njega proizilaze.
Svi darovi Boga našeg su vrlo dobri i blagotvorni. Ipak, ni jedan od njih ne razgoreva i
ne pokreće naše srce ka ljubavi prema Njegovoj blagosti kao dar bogoslovstvovanja.
Kao prvi porod blagosti Božije, on duši pruža i prva uzdarja. On nas, najpre, podstiče da
sa radošću preziremo sve prijatne životne utehe, s obzirom da u njemu umesto
prolaznih uteha imamo neizrecivo bogatstvo Reči Božijih. Osim toga, on nekom
ognjenom promenom ozaruje naš um, čineći ga zajedničarem duhova koji služe.
Pripremivši se dostojno, ljubljeni, potecimo ka toj prekrasnoj i svevidećoj vrlini, koja
preseca svaku zemaljsku brigu i koja u ozarenju neizrecive svetlosti um hrani Rečima
Božijim. I da ne govorim mnogo: [ona je vodi] ka vrlini koja slovesnu dušu preko svetih
proroka priprema za neodvojivo opštenje sa Bogom Slovom. Pripremivši bogoumilne
pesme u dušama ljudskim (o divnoga čuda), ova božanstvena nevestovoditeljka glasno
peva veličinu Božiju.
68. Zbog čega naš um nije brz na molitvu kao što je brz na bogoslovsko sagledavanje i
koliko je molitva neophodna za napredak u sagledavanju.
Naš um većim delom nije mnogo spreman za molitvu, s obzirom da ga vrlina molitve
stešnjava i ograničava. Bogoslovstvovanju se, pak, radije predaje s obzirom na prostor i
neograničenost božanstvenih sagledavanja. Stoga, da ne bismo davali mesta njegovom
slobodnom razmatranju i da ne bismo popuštali njegovoj sklonosti da se bezmerno
predaje visokoparnim lutanjima, najbolje je da se upražnjavamo u molitvi,
psalmopojanju i čitanju Pisma, ne prenebregavajući pritom ni tumačenja mudroljubivih
otaca, čije su reči ispunjene istinskim poznanjem vere. Dejstvujući tako, mi mu nećemo
dozvoliti da svoje izreke meša sa blagodatnim rečima, niti da se, podstaknut taštinom,
rasejava u lutanjima pod dejstvom samozadovoljstva i pričljivosti. Naprotiv, mi ćemo se
naučiti da ga čuvamo čistim za vreme sagledavanja, sve njegove pomisli učinivši
suzotočnim. Uspokojivši se u časovima bezmolvija i opijajući se sladošću molitve, um
ne samo da će se osloboditi od strasnih pokreta o kojima smo govorili, već će se
obnoviti i dobiti snagu da lako i bez napora prebiva u božanstvenim sagledavanjima,
napredujući istovremeno i u sagledavanju rasuđivanja sa velikim smirenjem. Treba,
međutim, da znamo da je molitva viša od svake sveobuhvatnosti sagledavanja. Ona je
svojstvena isključivo onima koji su u svakom čulu i osvedočenju preispunjeni svetom
blagodaću.
69. Blagodat najpre primetno deluje na dušu. Potom umanjuje svoje dejstvo, ili ga
sasvim skriva. O blagotvornosti [takvog dešavanja) za dušu.
Blagodat u početku obično vrlo primetno ozaruje dušu svojom svetlošću. Kada, pak,
uspesi u duhovnohrišćanskom životu počnu da se umnožavaju, ona već većim delom
svoja tajanstvena dejstva u bogoljubivoj duši obavlja neprimetno, kako bi nas nakon
(umirenja duše) sa radovanjem uvela na stazu božanstvenih sagledavanja, iz neznanja
nas prizivajući u znanje. Usred podviga ona želi da naše duhovno znanje sačuva od
taštine. Nama priliči da se umereno podvrgavamo tuzi kad nas blagodat (prividno)
napušta, kako bismo se još više smirili i naučili da budemo pokorni Gospodnjim
opredeljenjima, te da potom blagovremeno pristupamo radosti, okriljujući se dobrom
nadom. Jer, bezmerna tuga dušu uvodi u beznađe i očajanje, a prekomerna radost je
dovodi do samomnjenja i nadmenosti. Ja govorim o onima koji su po životu i razumu još
uvek deca. Sredina između prosvećenja blagodaću i ostavljenosti jeste iskustvo, a
između tuge i radosti - nada. Jer, kaže se: Trpeći potrpeh Gospoda i obrati na me
pažnju (Ps.39,2), i još: Po mnoštvu bolova mojih, utehe tvoje obradovaše dušu moju
(Ps.93,19).
70. Koliko je pričljivost štetna, a ćutanje blagotvorno za dušu.
Ako se vrata kupatila često otvaraju, unutrašnja toplota će brzo izaći napolje. I duša
onog ko mnogo govori, čak i o dobrome, kroz vrata reči ispušta svoje sećanje (tj.
svesno stajanje u poretku duhovnih stvari). Usled toga se um na kraju lišava najčistijih
misli, u neurednoj navali pomisli smeteno vodeći reč o predmetu koji se pokrenuo. U
tom slučaju on već nema Duha Svetoga, koji je čuvao našu misao od maštanja. Jer,
Blagi Duh, kao tuđ svakom metežu i maštanju, beži od pričljivosti. Ćutanje je, naprotiv,
blagotvorno, budući majka mudrih pomisli.
71. Kako bogoljubiva duša treba da upravlja osećanjem pravednosti.
Učenje [duhovnog] poznanja nam saopštava da u početku na bogoljubivu dušu (koja je
stupila na put bogougađanja) napada mnoštvo strasti, naročito gnev i mržnja. Ona se
tome podvrgava ne toliko po delovanju zlih duhova, koliko po poretku napredovanja u
duhovnom životu. Jer, dok se rukovodi svetskom mudrošću, duša ostaje ravnodušna
kad vidi da neko gazi pravdu. Budući zauzeta svojim pohotama, ona ne brine o pravdi
Božijoj. Počevši da se uznosi iznad svojih strasti i pohota i oslobađajući se od ovdašnjih
stvari, te po svojoj ljubavi prema Bogu, ona već ne može ravnodušno da posmatra
nepravdu, čak ni u snu. Ona se gnevi i smućuje protiv zlotvora sve dok ne ugleda kako
sami napadači na Božiju pravdu štite njeno dostojanstvo po dejstvu blagočastive pomisli
(tj. došavši u strah Božiji i pokajanje). Na taj način duša prirodno mrzi nepravedne, dok
pravedne voli krepkom ljubavlju. Oko duše, naime, ne biva potkradano (tj. odvlačeno na
nepravilno gledanje) kada je njena zavesa, tj. telo stanjena krajnjim uzdržanjem.
Uostalom, mnogo je bolje oplakivati neosetljivost nepravednih, negoli mrzeti ih. Iako su
dostojni mržnje, učenje istine ne odobrava da se bogoljubiva duša smućuje mržnjom.
Jer, u duši u kojoj postoji mržnja istinsko poznanje nije delatno.
72. Um bogoslov i um znalac.
Razgorevan Rečima Božijim bogoslovski um se u duši naslađuje i dovoljno široko
dostiže svoju meru bestrašća. Jer, reči su Gospodnje, kaže se, reči čiste, srebro
ražeženo, očišćeno od zemlje (Ps.11,7). Oslanjajući se, pak, na opit blagodatnih
dejstava, spoznajni um biva iznad strasti. I bogoslov učestvuje u saznajnom iskustvu
ukoliko u sebi nasadi najsmirenija raspoloženja, a poznavalac u izvesnoj meri dotiče
sagledateljne vrline ukoliko rasuđivačka sila njegove duše ide pravim putem. Jer, oba
ova dara [čovek] ne može imati u savršenoj meri. Na taj način se onaj ko ima jedan od
njih divi onome čime ga drugi nadvisuje, napredujući u smirenoumlju i u revnosti za
pravedni život. Stoga apostol kaže: Jednome se daje kroz Duha reč mudrosti, ?
drugome reč znanja po istom Duhu (1.Kor.12,8).
73. O glasnoj molitvi i o onoj koja se tvori samo u srcu.
Izobilujući svojim prirodnim plodovima, duša glasnije obavlja svoje psalmopojanje,
stičući raspoloženje da se moli naglas. Ukoliko, pak, oseti dejstvo Duha Svetoga, ona
sa punom radošću i sladošću peva i moli se jedino u srcu. Prvo nastrojenje prati
maštarska radost (usled samozadovoljstva), a drugo - duhovne suze i neko
bezmolvoljubivo radovanje. Zadržavajući glas, sećanje ostaje toplo, sazdajući neke
suzotvorne samousredsređujuće pomisli. U tome se zaista mogu videti semena molitve
koja se sa suzama, pa ipak radosno, seju u zemlju srca sa nadom na obilnu žetvu
(Ps.125,5). Uostalom, kada nas pritiska velika tuga, mi možemo nešto glasnije da
obavljamo svoje psalmopojanje, radošću nade potiskujući skorbne vapaje duše, sve dok
se teški oblak tuge ne razveje vetrom psalamskog napeva.
74. O prirodnom i o blagodatnom bogoljublju.
Dostigavši do poznanja sebe same, duša iz sebe porađa neku toplinu i bogoljubivu
stidljivost. Neuznemiravana žitejskim brigama, ona ljubav (prema Bogu) odražava iz
sebe u miru, srazmerno tražeći Boga mira. Međutim, sećanje (na Boga koga traži) se
ubrzo rasejava ili stoga što je utisci čula potkradaju ili što po svojoj oskudnosti priroda
brzo iscrpljuje svoje sopstveno dobro. Stoga grčki mudraci nisu mogli da postignu kako
treba ono što su tražili preko uzdržanja. Naime, njihov um nije osetio dejstvo večne i
sveistinite mudrosti. Bogoljubiva, pak, toplina koju Duh Sveti daje srcu jeste mirna i
neprekidna. Ona sve delove duše priziva ljubavi prema Bogu. Ona se ne pruža van
srca, nego sama po sebi celokupnog čoveka veseli nekom bezmernom ljubavlju i
radošću. Oni koji su je upoznali treba da se trude da je dostignu. Jer, prirodna ljubav je
znak izvesnog zdravlja prirode zbog uzdržanja. Ipak, ona nije u stanju da um uzdigne
do bestrašća: to postiže duhovna (blagodatna) ljubav.
75. O svetlonosnom delovanju blagodati na dušu, i o njenom pomračenju pod dejstvom
mračnih sila.
Kada duva severni vetar, vazduh koji nas okružava biva čist usled izvesne tananosti i
osvežavajućeg dejstva duvanja. Kada, pak, duva južni vetar, vazduh kao da se
zgušnjava i postaje težak: naime, južni vetar iz svojih (tj. južnih) zemalja donosi i po
celom svetu raznosi nekakvu suvu maglu. I duša je izvan demonskog pomračenja kada
prima dejstvo istinskog i Svetog Duha. Kada je, pak, silno obuzme duh prelesti, ona se
sva prekriva oblacima greha. Stoga mi svoje stremljenje treba uvek svom snagom da
usmeravamo ka očišćavajućem i životvornom vejanju Svetog Duha, tj. ka duhu koji je
prorok Jezekilj u svetlosti poznanja video iz pravca severa (Jez.1,4). Na taj način će
uvek biti čist sagledateljni deo naše duše i mi ćemo se udostojiti da nelažno pristupamo
Božanstvenim viđenjima, u vazduhu svetlosti gledajući ono što je u svetlosti. To i jeste
svetlost istinskog poznanja.
76. Kako Duh istine i duh prelesti dejstvuju u duši pre i posle krštenja.
Neki su izmislili da se blagodat i greh, tj. Duh istine i duh prelesti zajedno kriju u umu
onih koji se krštavaju. Stoga, kažu, jedan poziva um na dobro, a drugi na ono što je
suprotno. Ja sam, međutim, iz Svetoga Pisma i (iskustva) umnog čula razumeo da pre
krštenja blagodat spolja usmerava dušu na dobro, dok se satana gnezdi u samim
njenim dubinama, pokušavajući da umu zagradi sve desne izlaze. Od trenutka, pak,
kada se preporađamo u krštenju demon izlazi napolje, a blagodat ulazi unutra. Stoga
nalazimo da je nekada nad dušom gospodarila prelest, dok posle krštenja nad njom
gospodari istina. I nakon toga satana dejstvuje na dušu po prežnjem, a često i gore
nego ranije. Ipak, on nije saprisutan blagodati (daleko bilo), već na neki način stvara
dimnu zavesu pred umom preko telesne vlažnosti i prijatnosti beslovesnih slasti. Sve to
biva po popuštenju Božijem kako bi čovek postigao naslađivanje dobrom tek pošto
prođe kroz buru, oganj i iskušenje. Jer, rečeno je: Prođosmo kroz oganj i vodu i izveo si
nas u pokoj (Ps.65,12).
77. Način delovanja Božije blagodati u duši.
Od samog trenutka krštenja, kako rekoh, blagodat počinje tajno da prebiva u samoj
dubini uma, krijući svoje prisustvo i od samog njegovog čula. Onome, pak, ko počne da
ljubi Boga svim svojim proizvoljenjem, ona na neizreciv način kroz čulo uma besedi sa
dušom, saopštavajući joj jedan deo svojih dobara. Onaj ko želi da zauvek u sebi zadrži
taj pronalazak sa velikom radošću rešava da se odrekne svih sadašnjih dobara. On,
naime, hoće da stekne polje na kome je našao sakriveno blago života (Mt.13,44).
Naime, onaj ko se odrekne sveg životnog bogatstva u sebi nalazi mesto na kome se
sakrila blagodat Božija. Po meri napredovanja duše i Božanski dar (blagodati) otkriva u
umu svoju blagotvornost. Međutim, tada Gospod dopušta da i demoni mogu više da
uznemiravaju dušu kako bi je naučio da rasuđujući razlikuje dobro od zla i kako bi je
učinio smirenijom. Jer, podvrgavajući se takvim iskušenjima, ona se pokriva velikim
stidom od sramote zbog demonskih pomisli.
78. Kroz krštenje se Sveti Duh useljava u srce, dok se zli duh izgoni. Međutim, time se
sklonost ka grehu ne uništava potpuno.
Sa obrazom Božijim u nas je [usađen] umni pokret duše. Telo je, pak, na neki način
njen dom. Međutim, Adamovim prestupom su se oskrnavile ne samo naravstvene crte
duše, već je i naše telo postalo podložno propadanju? Stoga se Svesveti Bog Slovo
ovaplotio. Kroz svoje sopstveno krštenje, On nam kao Bog dariva vodu spasenja kojom
se preporađamo. Jer, mi se preporađamo u vodi, dejstvom Svetog i Životvornog Duha.
Stoga se odmah očišćujemo i po duši i po telu, ukoliko Bogu pristupamo sa punim
raspoloženjem. Pri tome se Duh Sveti useljava u nas, izgoneći greh (ili oca greha),
budući da je nemoguće da bi pri jedinstvu i prostoti (koji su osobene crte duše) zajedno
prebivaju oba lica, kao što neki misle. Osim toga, gde će se naći mesto za lice lukavog
kada se Božanska blagodat kroz sveto krštenje u nekoj bezmernoj ljubavi spoji sa
crtama obraza Božijeg, [čineći] zalog njegovog podobija? Jer, kakvu zajednicu ima
svetlost s tamom (2.Kor.6,14). Prema tome, mi koji hodimo stazom sveštenih podviga,
verujemo da se banjom netruležnosti (Tit.3,5) mnogooblična zmija izbacuje iz dubina
uma. Ipak, nemojmo se čuditi ako i posle krštenja opet zajedno sa dobrim pomislima
nailaze i zle. Jer, banja osvećenja skida prljavštinu greha, ali ne uništava dvojstvenost
naših želja i ne sprečava demonima da vojuju protiv nas i da nam govore zavodljive
reči. Mi, naime, treba da silom Božijom, naoružavši se oružjem pravde, sačuvamo ono
što nismo uspeli da zadržimo dok smo se nalazili u prirodnom stanju.
79. Blagodat deluje preko čula uma, a satana preko telesnih čula i požude.
Satana se, kako rekoh, svetim krštenjem izbacuje iz duše. Ipak, njemu se, iz navedenih
razloga, dopušta da na nju dejstvuje preko tela. Blagodat Božija se useljava u samu
dubinu duše, tj. u um. Jer, rečeno je: Sva je slava kćeri careve unutra, tj. nevidljiva za
demone (Ps.44,14). Prema tome, kada se sa toplinom sećamo Boga, mi osećamo da
Božanstvena ljubav kao potok izbija iz same dubine našeg srca. Naprotiv, zli dusi
napadaju telesna čula i gnezde se u njima. Oni na one čija duša još nije odrasla
najlakše deluju preko tela, koje im je dostupno. Na taj način, kako kaže božanstveni
apostol, naš se um uvek naslađuje zakonom Duha, dok se telesna čula rado predaju
slastoljubivim sklonostima (Rim.7,22). Otuda kod onih koji revnosno napreduju u
poznanju, blagodat preko čula uma i samo telo raduje neizrecivim veseljem. Ukoliko,
pak, nađu da nemarno i bezbrižno hodimo stazom blagočašća, demoni, tj. ubice plene
našu dušu preko telesnih čula, nasilno je vukući ka onome što ne želi.
80. [Reč] protiv onih koji govore da blagodat i greh zajedno obitavaju u srcu krštenih.
Oni koji govore da dva lica, tj. Duh blagodati i duh greha, zajedno prebivaju u srcima
verujućih u potvrdu svog mišljenja uzimaju reči jevanđeliste: Svetlost svetli u tami, i
tama je ne obuze (Jn.1,5). Oni izvode zaključak da se Božanstvena svetlost nimalo ne
oskrnavljuje zajedničkim prebivanjem sa lukavim, tj. da se Božanstvena svetlost na neki
način približila đavolskoj tami. Međutim, reči istog Jevanđelja ih izobličavaju i pokazuju
da ne mudruju saglasno sa Svetim Pismom. Bog Slovo, istinita Svetlost je blagoizvoleo
da se javi tvorevini u svom Telu. Po svom bezgraničnom čovekoljublju On je u nama
zapalio svetlost svog svetog poznanja, koje mudrost sveta nije obuhvatilo. Ona, naime,
nije poznala svetlost Božiju s obzirom da je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu
(Rim.8,7). Zbog toga je Bogoslov i upotrebio sličan izraz. Rekavši još nekoliko reči, divni
muž navodi: Beše svetlost istinita koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi u svet. On
kao da kaže da ta svetlost rukovodi i oživotvorava. U svetu beše, i svet kroz njega
postade, i svet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše. ? onima koji ga primiše
dade vlast da budu čeda Božija, onima koji veruju u ime Njegovo (Jn. 1,9-12).
Objašnjavajući reč - ne primiše [tj. ne poznaše], premudri Pavle govori: Ne kao da to
već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene
dostiže Hristos Isus (Fil.3,12). Prema tome, jevanđelist ne govori da satana nije poznao
svetlost istinitu (ta, on joj je bio tuđ od samog početka), nego dostojno opovrgava ljude
koji zbog svog pomračenog srca ne žele da priđu svetlosti Božijeg poznanja, iako
slušaju o silama i čudima Njegovim.
81. Postoje dve vrste zlih duhova: istančani, koji vojuju protiv duše, i grubi, koji više
deluju na telo.
Učenje [duhovnog] poznanja nam saopštava da postoje dve vrste zlih duhova: jedni su
istančani, a drugi grubo-veštastveni. Istančani ratuju protiv duše, dok grubi obično plene
telo posredstvom nekih sramnih slasnih pokreta. Stoga se duhovi koji napadaju na dušu
uvek protive i onima koji napadaju na telo, premda se podjednako staraju da naškode
ljudima. Ukoliko blagodat ne obitava u čoveku, zli duhovi se, slično zmiji, gnezde u
dubini srca, ne dozvoljavajući duši da se uzdigne i poželi dobro. Kada, pak, blagodat
tajno obitava u umu, oni kao neki tamni oblaci proleću delovima srca, pretvarajući se u
grehovne strasti i u raznovrsne privide i maštanja, kako bi putem uspomena i sanjarenja
rasejavali um i odvlačili ga od opštenja sa blagodaću. Prema tome, kada nas duhovi koji
napadaju na dušu raspaljuju na duševne strasti, ponajpre na samomnjenje i gordost (tj.
majku svih zala), mi treba da pomišljamo na [predstojeće] raspadanje svoga tela. Na taj
način ćemo postideti nadmenost samoljubivog samouznošenja. Slično treba da činimo i
kada demoni koji ratuju protiv tela naše srce navode na uskipelost sramnim pohotama.
To sećanje silno razara sve napade zlih duhova, [vraćajući] nas na sećanje na Boga.
Međutim, ukoliko povodom sećanja na smrt demoni počnu da nam podmeću misao o
ništavnosti ljudske prirode, koja zbog raspadanja u sebi nema ničeg dobrog (s obzirom
da oni vole da uzvraćaju onima koji ih muče sličnim mislima), mi treba da se setimo
časti i slave Carstva nebeskog, ne zaboravljajući, uostalom, da u mislima držimo
strahotu nelicemernog Suda Božijeg. Na taj način ćemo odbiti i malodušnu
beznadežnost, [u isto vreme] pružajući čvrstinu i snagu za suprotstavljanje našem srcu,
koje je sklono lakomislenosti.
82. U srcu onih koji imaju blagodat ne može da bude đavo. Protiv njih on vojuje
posredstvom tela.
Gospod nas u Svetom Jevanđelju uči da satana, ukoliko pri povratku svoj dom nađe
pometen i ukrašen (tj. besplodno [ljudsko] srce), uzima sedam drugih duhova, gorih od
sebe. On tada ulazi u dom i u njemu se gnezdi, čineći da je potonje stanje čoveka gore
negoli prvo (Lk.11,25). Iz toga treba shvatiti da satana ne može ući u dubinu duše i u
nju se nastaniti sve dok Duh Sveti obitava u nama. I božanstveni Pavle uči istom
shvatanju stvari. Na osnovu podvižničkog (opitnog) svedočanstva videći njenu suštinu
(tj. kakva je u punoj istini), on govori: Radujem se zakonu Božijemu po unutrašnjem
čoveku, ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma moga, i
porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim (Rim.7,22-23). O onima, pak, koji
su napredovali u životu po duhu, on govori dalje: Nikakve, dakle, sad osude nema
onima koji u Hristu Isusu ne žive po telu nego po duhu. Jer, zakon Duha života u Hristu
Isusu oslobodi me od zakona greha i smrti (Rim.8,1-2). Da bi, opet, pokazao da satana
iz tela vojuje na dušu koja je postala pričesna Svetom Duhu, on na drugom mestu
govori: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i
obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira, ? iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete
moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga, i kacigu spasenja uzmite, i mač Duha, koji
je reč Božija (Ef.6.14-17). Međutim, jedna je stvar porobljenost, a druga - borba. Prva
označava neko nasilno uzimanje pod vlast, a druga ukazuje na ravnopravno
suprotstavljanje. Stoga apostol i govori da đavo ognjenim strelama napada na duše koje
u sebi nose Hrista Gospoda. Onaj ko ne može rukama da dohvati svog protivnika,
obično protiv njega koristi strele. Vodeći borbu sa njim izdaleka on hoće da ga povredi
letom strele. Budući da zbog prisustva blagodati više ne može da se kao ranije gnezdi u
umu, satana se gnezdi u telu preko pohotljive vlažnosti i njenih prohteva, pokušavajući
da prevari dušu. Stoga treba isušivati telo, kako se um, povučen pohotljivom vlažnošću,
ne bi hvatao na mamac sladostrašća i padao. Iz samih reči apostola se možemo lako
uveriti da um podvižnika stoji pod dejstvom Božanske svetlosti, zbog čega služi Božijem
zakonu i njime se naslađuje. Telo, pak, budući sklono zlu, [prihvata] potčinjavanje zlim
duhovima, usled čega biva privučeno da služi njihovim zlim nagovaranjima. Iz toga je
samo po sebi jasno da um nije neko opšte obitavalište za Boga i đavola. Jer, kako bih ja
mogao umom mojim da služim zakonu Božijem, a telom zakonu grehovnom kad se um
moj u potpunoj slobodi ne bi protivio demonima (rado se pokoravajući blagom delovanju
blagodati) i kad telo u isto vreme ne bi bilo privlačeno prijatnim mirisom beslovesnih
slasti usled, kako sam rekao, popuštenja da se u telima podvižnika ugnezdi zao duh?
Apostol govori: Jer znam da dobro ne živi u meni, tj. u telu mojemu (Rim.7,18). Na taj
način, demoni se bore protiv uma onih koji se posredstvom podviga suprotstavljaju
grehu (budući da apostol ne govori o sebi), starajući se da telo razneže i raslabe
prijatnim pokretima, navodeći ga na uživanje. Jer, njima je, po pravednom popuštenju,
dopušteno da se sakriju u dubinu tela čak i onih koji se krepko podvizavaju protiv greha,
budući da se proizvoljenje ljudskog mudrovanja uvek nalazi na probi. Onaj ko još u
ovom životu, posredstvom podvižničkih trudova, može da umre, najzad sav postaje dom
Duha Svetoga. On je i pre smrti već vaskrsao. Takav je bio i sam blaženi Pavle. Takvi
su bili i bivaju svi podvižnici koji su se podvizavali savršenim podvigom i koji se
podvizavaju protiv greha.
83. Kako se smatra da iz srca izlaze pomisli koje seje satana.
Srce iz samog sebe iznosi kako dobre, tako i loše pomisli. Uostalom, zle pomisli ono ne
izvodi iz sopstvene prirode: neke od njih ima stoga što se sećanje na zlo kod njega,
usled ranijih prelesti, pretvorilo u naviku, dok se veći njihov deo, i pritom najgorih,
začinje pod zlim uticajem demona. Mi, međutim, osećamo kao da izlaze iz srca. Zbog
toga su neki pomislili da u našem umu zajedno prebivaju blagodat i greh. Kao potvrdu
[svog mišljenja] oni privode i reči Gospoda: ? što izlazi iz usta izlazi iz srca, i ono pogani
čoveka. Jer, iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, i ostalo (Mt.15,18-19).
Međutim, oni ne znaju da naš um, pod dejstvom nekog tananog čula, usvaja zle pomisli
koje u njega ubacuju zli duhovi. I samo telo, sklono ugađanju sebi, još više (premda ne
znamo kako) na njih nagovara dušu, budući da je sa njom zajedno sraslo. Jer, telo
bezmerno voli ugodnosti koje pruža prelest. Iz tog razloga izgledaju da pomisli koje u
dušu ubacuju demoni izlaze iz srca. Mi ih u stvari usvajamo kada želimo da se njima
nasladimo. Gospod je navedene reči i izrekao kao prekor, kako svedoči samo
Božanstveno Jevanđelje. Jer, onaj ko se naslađuje pomislima koje lukavi satana u
njega ubacuje i ko sećanje na njih upisuje u svoje srce, očigledno pokazuje da ih potom
već porađa iz sopstvenog [uma].
84. Primer iz Svetog Pisma koji pokazuje da blagodat i đavo ne mogu zajedno da
prebivaju u srcu.
Gospod u Jevanđelju govori da jaki ne može biti izbačen iz svog doma ukoliko ga ne
sveže onaj ko je još jači od njega. Tek on će oteti sve njegovo i izbaciti ga (Mt.12,29).
Kako će posle takve sramote onaj ko je izbačen moći ponovo da uđe i da prebiva
zajedno sa pravim gospodarem doma, koji sa svojim domom raspolaže po svojoj volji? I
koji car bi tiranina koji je ustao na njega hteo da zajedno sa sobom drži u carskim
odajama? Zar ga neće on odmah poseći, ili vezanog predati svojim vojnicima na
zaslužene muke i najstrašniju smrt?
85. Dokaz iste tvrdnje iz iskustva duhovnog života, tj. na osnovu dejstva blagodati u
onome ko napreduje.
Onaj ko na osnovu toga što mi zajedno pomišljamo i o dobru i o zlu zaključuje da Duh
Sveti i đavo mogu zajedno da obitavaju u ljudskom umu, treba da zna da se [slična
pojava] dešava stoga što još nismo okusili i videli da je blag Gospod (Ps.33,9). Jer, u
početku, kako sam već govorio, blagodat skriva svoje prisustvo u krštenima, očekujući
proizvoljenje duše. Kada se već čovek potpuno obrati Bogu, ona neizrecivim nekim
čulom otkriva srcu svoje prisustvo. I ona ponovo očekuje kretanje duše, popuštajući u
međuvremenu da demonske strele pogađaju samu dubinu njenog osećanja kako bi sa
toplijim proizvoljenjem i najsmirenijim raspoloženjem iskala Boga. Ukoliko čovek najzad
sa tvrdom odlučnošću počne da ispunjava zapovesti i neprestano priziva Gospoda
Isusa, oganj svete blagodati će se prostreti i na spoljašnja čula srca, vidno istrebljujući
trnje na ljudskoj njivi. Usled toga će se i đavolski saveti i nagovaranja zaustaviti negde
daleko od tog mesta (tj. od srca sa blagodaću), samo lako dotičući strasni deo duše. ?
kada se čovek svojim podvizima obuče u sve vrline, i naročito u vrlinu nesticanja,
blagodat ozaruje celokupno njegovo biće u nekom najdubljem osećanju, razgorevajući u
njemu najtopliju ljubav prema Bogu. Tada se i strele đavolske gase još pre nego što
dostignu do telesnih čula. Vejanje Duha Svetog srce ispunjava dubokim mirom, a
ognjene đavolske strele se gase još dok lete vazduhom. Uostalom, ponekad Bog
dopušta da se čak i čovek koji je dostigao tu meru podvrgava zlom dejstvu demona,
ostavljajući njegov um na neko vreme neosvetljenim kako naša samovlasnost [tj. volja]
ne bi bila sasvim vezana uzama blagodati, budući da greh treba da se pobeđuje
podvigom i budući da čovek još uvek treba da napreduje u duhovnom iskustvu. Jer, ono
što se smatra savršenim kod učenika (tj. napredak do samog vrha lestvice koja je
pokazana Jakovu), ni izdaleka nije savršeno u poređenju sa bogatstvom Boga, koji
poučava ljubavi koja revnuje za napredovanje.
86. Božije popuštenje koje vaspitava, a Božije odvraćanje koje kažnjava.
Sam Gospod govori da je satana pao sa neba (Lk.10,18), kako (unakaženi) ne bi video
obitavališta svetih anđela. Kad on nije dostojan opštenja sa dobrim slugama Božijim,
kako će moći da zajedno sa Bogom obitava u umu čovečijem? Možda će neko reći da
tako biva po popuštenju. Međutim, time se ništa ne dokazuje. Jer, vaspitno popuštenje
nikako ne lišava dušu Božanske svetlosti: blagodat samo, kako sam već govorio, skriva
od uma svoje prisustvo da bi se duša zbog đavolske gorčine, tj. njegovih dejstava
pokrenula da sa svim strahom i velikim smirenjem potraži pomoć od Boga. Slično i mati
svoje dete, koje se loše ponaša (ne želeći da se potčini potrebi hranjenja mlekom, na
kratko vreme ispušta iz svoga zagrljaja. Uplašivši se neobičnih nepoznatih ljudi KOJI ga
okružuju, ono u velikom strahu i sa suzama ponovo hrli u majčin zagrljaj. Tome
nasuprot, odvraćanje Božije dušu (koja ne želi da ga ima u sebi) prepušta demonima u
ropstvo. Međutim, mi verujemo da nismo nedonoščad, nego istinska čeda Božije
blagodati, koja se hrane retkim popuštenjima (iskušenja) i čestim utehama. [Mi
verujemo] da ćemo pod dejstvom njene dobrote dospeti u čoveka savršena, u meru
rasta punote Hristove (Ef.4,13).
87. O dejstvu na dušu vaspitnog popuštenja Božijeg i Božijeg odvraćanja kojim se
kažnjavamo. O tome kako treba dejstvovati u prvom i u drugom slučaju.
Vaspitno popuštenje najpre pogađa dušu velikom tugom, osećajem poniženja i
izvesnom merom beznađa, kako bi se u njoj ugušila taština i želja da sobom zadivljuje, i
kako bi se privela doličnom smirenju. Međutim, odmah potom ono u srcu izaziva umilni
strah Božiji i ispovest sa suzama, te veliku želju za dobrim ćutanjem. Međutim,
napuštanje, koje se dešava zbog Božijeg odvraćanja, dušu prepušta samoj sebi, usled
čega se ispunjuje očajanjem i neverjem, nadmenošću i gnevom. Poznajući i jedno i
drugo, tj. popuštenje i napuštanje, mi treba da pristupamo Bogu saglasno sa svojstvima
svakog od njih: u prvom slučaju treba Bogu da prinosimo blagodarnost i obećanja, s
obzirom da neobuzdanost naše naravi milostivo kažnjava lišavanjem utehe sa namerom
da nas očinski nauči da razlikujemo dobro od lošeg, a u drugom - neprestano
ispovedanje grehova, neprekidne suze i veliko usamljivanje, kako bismo, svojim trudom
umolili i umilostivili Boga da pogleda, kao ranije, na srca naša. Uostalom, treba znati da
se u slučaju vaspitnog popuštenja blagodat skriva u duši, na neuhvatljiv način joj
pomažući u njenoj borbi protiv satane prsa u prsa, tako da njenim neprijateljima izgleda
da je pobeda nad njima delo nje same.
88. Primerom se objašnjava zbog čega se pri blagodati pomišlja i dobro i zlo. I ko se
udostojava da pomišlja samo o duhovnom.
Onaj ko se u zimsko vreme, stojeći negde na otvorenom prostoru, okrene licem ka
istoku u rano jutro, svojom prednjom stranom će biti ogrejan suncem, dok će mu zadnja
strana ostati van uticaja sunčeve toplote. U tom trenutku, naime, sunce nije nad
njegovom glavom. Tako biva i sa onima koji se još nalaze na početku duhovnog
delanja: njihovo se srce ponekad delimično ogreva svetom blagodaću, usled čega
njihov um počinje da rađa duhovna razmišljanja. Ipak, spoljašnji delovi njihovog srca još
uvek nastavljaju da mudruju po telu. Naime, svi delovi srca još ni izdaleka nisu u
dubokom osećanju ozareni svetlošću blagodati. (Oni koji to nisu razumeli izmisliše da
se u umu podvižnika nalaze dva lica koja se međusobno suprotstavljaju). Eto zbog čega
se dešava da duša u isto vreme pomišlja i dobro i zlo. Tako u pomenutom primeru
čovek u isto vreme oseća i hladnoću i toplotu. Jer, od trenutka kada je skliznuo u
dvojstvenost poznanja, naš um oseća neku nuždu da, i bez svoga htenja, u isto vreme
pomišlja i dobro i zlo. To se naročito [može primetiti] kod onih koji su dostigli do tananog
rasuđivanja. Ma koliko se trudio da uvek pomišlja samo dobro, on se uvek seća i lošeg.
Jer, od Adamovog pada ljudsko sećanje se nekako razdelilo na dvojaku pomisao.
Međutim, ukoliko mi sa toplom revnošću počnemo da ispunjavamo Božije zapovesti,
blagodat će, osvetljavajući sva naša čula u nekom dubokom osećanju, popaliti sva naša
grehovna sećanja. Naslađujući nas mirom neprestane ljubavi, naše srce će da nas
navikava da pomišljamo samo ono što je duhovno, a ne telesno. To se veoma često
dešava onima koji se približavaju savršenstvu i koji neprestano u srcu svome imaju
sećanje na Gospoda.
89. Kroz krštenje blagodat obnavlja u nama obraz Božiji. Podobije, pak, ona izobražava
kasnije zajedno sa naporima čoveka koji stiče vrline, na čijem se vrhu nalazi ljubav, kao
najsavršenija crta bogopodobija.
U krštenju koje nas preporađa sveta blagodat nam daruje dva dobra, od kojih jedno
bezgranično prevazilazi drugo. Jedno od njih ona daje odmah: u samoj vodi se
obnavljaju i prosvećuju sve crte duše koje sačinjavaju obraz Božiji i [čovek] se pere od
svake grehovne prljavštine. Drugo, tj. podobije Božije, ona očekuje da ostvari zajedno
sa nama. Prema tome, kada um sa velikim oduševljenjem počinje da okuša dobra
Svesvetog Duha, treba da znamo da blagodat počinje, da tako kažem, da na crtama
obraza izobražava crte podobija. Slikari u početku samo jednom skicom ocrtavaju lik
čoveka, da bi potom, malo po malo, dodavali jednu boju za drugom, predstavljajući
obraz onoga koga slikaju, koji je sa njim sličan čak do pojedinačnih vlasi. I sveta
blagodat Božija u početku kroz krštenje u čoveku obnavlja crte obraza Božijeg,
postavljajući čoveka u stanje u kome je bio kada je bio sazdan. Kada uvidi da mi sa
svim proizvoljenjem stremimo ka krasoti podobija Božijeg, te stojimo nagi i bez straha u
njenoj radionici, ona u duši slika vrlinu za vrlinom, uznoseći njen lik iz slave u slavu i
dodajući joj crte podobija Božijeg. Pri tome osećaj pokazuje kako se u nama oblikuju
crte podobija. Ipak, savršenstvo podobija prepoznajemo tek kroz prosvećenje.
Napredujući u izvesnoj meri i neizrecivom skladu, um osećajem prima sve vrline.
Međutim, duhovnu ljubav ne može steći onaj ko se nije osvedočeno prosvetio Duhom
Svetim. Ukoliko od Božanske svetlosti ne primi savršeno podobije, umu će savršena
ljubav još uvek ostati nedostupna, pa makar i stekao sve druge vrline. Jer, samo kada
se savršeno upodobi Božijoj vrlini (u meri koja mu je dostupna), čovek će poneti i
podobije Božanstvene ljubavi. Kada se pri slikanju portreta skici doda najpodesnija boja,
lik čak po osmehu postaje sličan onome koga portretišu. I Božanska blagodat,
izobražavajući u nekome podobije, dodaje svetlost ljubavi, pokazujući da je obraz Božiji
sveukupno doveden do blagoljepija podobija. Osim toga, bestrašće duši može da
dostavi jedino vrlina ljubavi. Jer, ljubav je punota zakona (Rim.13,10). Naš unutrašnji
čovek se svakodnevno obnavlja u dodiru sa ljubavlju. Ipak, u punotu uzrasta on dolazi
samo sa punim savršenstvom ljubavi.
90. U početku se u celini mogu osetiti blagodatne utehe, koje se potom skrivaju. Prvo se
dešava da bi se podržala revnost u podvizima, a drugo - da bi se podvižnik smirio.
Potpuno projavljivanje blagodati se ostvaruje u ljubavi... Kako ono biva.
Ukoliko čovek vatreno zavoli vrlinu Božiju, Duh Sveti u samom početku podvižništva
duši daje da se sa osećajem osvedoči u sladost Božiju kako bi um tačno i jasno
spoznao veličinu ploda bogoljubivog truda. Međutim, On potom na dugo vreme sakriva
bogatstvo životvornog dara kako bismo mi, i pored napredovanja u svim vrlinama, mislili
o sebi da smo ništavni, budući da ne vidimo da je sveta ljubav u nama postala stalni
deo naše naravi. U to vreme se dešava da demon mržnje silno navaljuje na duše
podvižnika usled čega se one mrzovoljno odnose čak i prema onima koji ih vole: oni čak
ni za vreme pozdrava ne mogu da se oslobode pogubnog dejstva mrskosti. Usled toga
duša silno tuguje i boluje. Iako u sećanju drži duhovnu ljubav, ona nije u stanju da je
probudi u svom osećaju, usled, kako joj izgleda, nedovoljnog napora u usavršavanju.
Stoga treba silom da se teramo na vršenje dela ljubavi, te ćemo moći da je osetimo u
svoj njenoj punoti i osvedočenosti. Međutim, njenom savršenstvu niko od onih koji živi u
telu ne može da priđe, izuzev svetih koji su se udostojili mučeništva i savršenog
ispovedništva. Jer, onaj ko ih je dostigao, potpuno se preobražava, te čak i hrani nerado
prilazi. Uostalom, zar bi onaj ko se hrani Božanskom ljubavlju mogao još da oseća želju
za dobrima sveta? Zbog toga premudri Pavle, veliki sasud poznanja, blagovesteći nam
o budućim utehama namenjenim pravednicima, iz sopstvenog svedočenja govori:
Carstvo Božije nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome
(Rim.14,17), što predstavlja plod savršene ljubavi. Na taj način, oni koji napreduju u
savršenstvu često i ovde mogu da je okušaju. Ipak, u punom savršenstvu ne može da je
stekne onaj u kome najpre nije život progutao ono što je smrtno (2.Kor. 5,4).
91. O dejstvu blagodatne ljubavi prema Bogu.
Jedan od onih koji nezasito ljube Boga mi pričaše: "Jednom sam poželeo da zaista
poznam ljubav Božiju. I Blagi mi je [traženo] darovao u punom osećanju i sa potpunim
osvedočenjem. To dejstvo sam osećao sa velikom snagom, usled čega je moja duša sa
neizrecivom nekom radošću i stremljenjem želela da napusti telo i da ode ka Gospodu,
te da sasvim zaboravi način privremenog života". Onaj ko je okusio dejstvo te ljubavi ne
ljuti se ni na koga, pa makar doživeo hiljade uvreda i lišavanja: on ostaje u duši
prilepljen ljubavlju za onoga ko ga vređa i žalosti. Njegova [revnost] se razgoreva samo
protiv onih koji napadaju na siromahe ili protiv Boga govore nepravdu, kako govori
Pismo (Ps. 74,6), ili, pak, na neki drugi način žive u zlu. Jer, onaj ko Boga ljubi mnogo
više nego sebe (tj. ko ne ljubi sebe, nego samo Boga) već ne misli o sopstvenoj časti,
već želi jedino da se poštuje pravednost Onoga koji ga je počastvovao večnom čašću.
To on ne želi nekom olakom i privremenom željom. Naprotiv, usled savršenog iskustva
ljubavi prema Bogu, to raspoloženje je kod njega postalo nepromenjivo svojstvo naravi.
Treba takođe znati da onaj ko je Bogom doveden do takve ljubavi biva iznad same vere,
u osećanju srca potpunom ljubavlju držeći Onoga koji se verom poštuje, kao što nam
jasno ukazuje sveti Pavle, govoreći: ? sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih
najveća je ljubav (?.?o?.13,13). Jer, onaj ko Boga drži punim bogatstvom ljubavi, kao
onaj ko sav prebiva u čežnji, kako rekoh, biva neuporedivo iznad svoje vere.
92. Radi uspeha u bogoslovstvovanju neophodno je obnavljati narušeni mir sa drugima.
Umereno dejstvo svetog poznanja nas, po svom svojstvu, navodi da znatno tugujemo
ukoliko svojom razdražljivošću nekoga uvredimo i načinimo ga svojim neprijateljem. Za
sličan postupak ono ne prestaje da grize našu savest, sve dok posredstvom objašnjenja
i izvinjenja ne uspemo da uvređenoga vratimo ka pređašnjem dobrom raspoloženju
prema nama. Takva skrušenost se sa naročitom snagom projavljuje kada se neko od
ljudi ovoga sveta, makar i nepravedno, naljuti na nas. To nas krajnje opterećuje i žalosti,
budući da smo za njega postali sablazan i uzrok posrtanja. Zbog toga i um naš u tim
trenucima više nije sposoban da bogoslovstvuje. Po svojoj prirodi budući u potpunosti
ljubavlju, učenje [duhovnog] poznanja našoj misli ne dopušta da se uznese do
božanstvenih sagledavanja ukoliko prethodno ne vaspostavi ljubav sa onim ko se
nepravedno gnevi na nas. U slučaju da on neće [da se izmiri], ili da se udaljio iz naših
krajeva, mi treba u duši sa najboljim raspoloženjem prema njemu da zamislimo njegov
lik, u dubini srca ispunjavajući zakon ljubavi. Jer, oni koji žele da steknu bogopoznanje
treba i lica onih koji se nepravedno gneve na njih da zamišljaju u svom umu sa
bezgnevnom pomisli. Ukoliko postigne [rečeno], um će ne samo u oblasti bogoslovlja
koračati bezbedno i nepogrešivo, već će i sa velikom smelošću uzrastati u ljubavi
Božijoj, sa drugog stepena se penjući na prvi.
93. Put vrline je u početku težak i gorak, a kasnije postaje lagan i prijatan.
Put vrline za one koji tek počinju da vole blagočašće izgleda surov i strašan. On nije
takav sam po sebi, već se priroda čoveka od samog izlaska iz majčine utrobe navikava
da živi lagodno u uživanjima. Za one koji su već uspeli da stignu do njegove sredine, on
poprima sasvim drugi, veoma blag i prijatan vid. Jer, kada naša zla stremljenja budu
potisnuta dobrim navikama, zajedno sa njima iščezava i samo sećanje na beslovesna
uživanja. Usled toga duša sa velikom radošću korača svim stazama vrline. Stoga
Gospod, izvodeći nas na put spasenja, govori da je tesan i pun skorbi put koji vodi u
život i da je malo onih koji njime idu (Mt.7,14). Onima, međutim, koji su se sa velikom
željom ustremili na ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti, On govori: Jaram je moj
blag i breme je moje lako (Mt.11,30). Nama predstoji da u početku našeg podviga
nasilnim naporom volje ispunjavamo svete zapovesti Božije, kako bi nam blagi Gospod,
uvidevši našu nameru i trud, darovao spremnost da rado služimo Njegovoj preslavnoj
volji. Jer, od Gospoda se dobija volja (Prič.8,35). Posle toga, mi već počinjemo sa
velikom radošću da neprestano činimo dobro. Tada zaista osećamo da je Bog onaj koji
čini u nama i da hoćemo i da tvorimo po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13).
94. Spoljašnja i unutrašnja iskušenja podvižnika čine sposobnim da u sebi odrazi
Božanske krasote.
Vosak koji nije zagrejan i omekšan ne može dobro da primi pečat koji se u njega
utiskuje. Tako i čovek koji nije podvrgnut naporima i bolestima ne može da primi pečat
vrline Božije. Stoga Gospod govori božanstvenom Pavlu: Dosta ti je blagodat moja; jer
se sila moja u nemoći pokazuje savršena (2.Kor.12,9). I sam apostol se hvali govoreći:
Zato ću se najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova
(2.Kor.12,9). Takođe, i u Pričama je napisano: Jer, Gospod kara onoga koga ljubi, i bije
svakog sina koga prima (Prič.3,12). Apostol nemoćima naziva napade neprijatelja Krsta,
koji su se često dešavali i njemu i svima svetima kako se ne bi pogordili zbog mnoštva
otkrivenja (2.Kor.12,7), već kako bi kroz smirenje prebivali u stanju savršenstva,
prepodobno čuvajući Božanski dar putem čestih uniženja. Mi, pak, nemoćima nazivamo
lukave pomisli i telesne nepravilnosti. Jer, tada su tela svetih (koji su se podvizavali
protiv greha) bila predavana smrtonosnim ranama i raznim drugim mukama, usled čega
su bila iznad strasti koje su kroz greh ušle u ljudsku prirodu. Danas, pak, kada se u
Gospodu umnožava mir Crkvama, telo podvižnika blagočašća treba da se iskušava
čestim nepravilnostima [tj. bolestima], a duša lukavim pomislima, naročito onih koji
imaju poznanje koje je praćeno sa svakim osećanjem i osvedočenošću, kako ne bi pali
u taštinu i rasejanost i kako bi mogli, radi velikog smirenja, u svoja srca da smeste pečat
Božanske lepote, po rečima svetog proroka: Znamenova se na nama svetlost lica
tvoga, Gospode (Ps.4,7). Stoga treba sa blagodarnošću da trpimo volju Gospodnju.
Tada će nam se i bolesti i borba protiv demonskih pomisli uračunati kao neko drugo
mučeništvo. Jer, onaj ko je nekada iz usta bezakonih vlastodržaca govorio svetim
mučenicima: "Odreknite se Hrista i zavolite slavu ovoga veka", i danas isto neprestano
ponavlja slugama Božijim. Onaj ko je tada mučio tela pravednih i ko je kroz služitelje
đavolskog mudrovanja užasno vređao časne učitelje i danas na ispovednike blagočašća
navodi razna stradanja sa velikim poniženjima i izrugivanjima, naročito ukoliko, radi
slave Gospodnje, sa velikim žarom pomažu ugnjetenim i siromasima. Zbog svega toga
trebalo bi sa svom izvesnošću i trpljenjem da u sebi izgradimo svedočanstvo savesti
pred licem Božijim, po [Davidovoj] reči: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju
(Ps.39,2).
95. O dvojakom smirenju - tj. smirenju naprednih i smirenju savršenih.
Smirenje se ne stiče lako. S obzirom da je vrlo uzvišena [stvar], neophodni su veliki
napori da bi se dostiglo. Pričesnicima svetog poznanja ono dolazi na dva načina. Kod
podvižnika blagočašća koji se nalazi na sredini duhovnog puta smirena misao se
održava ili usled telesne nemoći, ili usled neprijatnosti od strane onih koji ustaju na
revnitelje pravednog života, ili usled lukavih pomisli. Kod onoga, pak, čiji se um u
punom osećaju i osvedočenju ozaruje svetom blagodaću, smirenoumlje postaje
prirodno raspoloženje duše. Jer, hranjena i nasićenja blagošću Božijom, ona ne može
više da se nadme do uznošenja slavoljublja, čak i da neprestano ispunjava zapovesti
Božije. Naprotiv, u opštenju sa Božanskim snishođenjem, ona sebe smatra
beznačajnijom od svih. Prvo smirenoumlje je uglavnom praćeno tugom i teskobom, a
drugo - radošću i svemudrim stidom. Jedno, kako rekoh, dolazi podvižnicima koji su na
sredini puta, a drugo se udeljuje ljudima koji se približavaju savršenstvu. Stoga se prvo
često podavljuje žitejskim uspesima, dok se drugo ne koleba čak ni kada bi se
[podvižniku] ponudila sva carstva ovoga sveta. Ono ne samo da se ne plaši najstrašnijih
strela grehovnih, već ih uopšte i ne oseća. Jer, budući duhovno, ono više nema
nikakvog osećaja za telesnu slavu. Podvižnik njega dostiže tek pošto prođe kroz prvo
smirenje. Jer, ukoliko najpre kroz vaspitnu skorb stradanja ispitivački ne smekša našu
samovlasnost [tj. volju], blagodat nam neće dati drugo bogatstvo.
96. O čuvanju od praznih loših pomisli i razgovora.
JBubitelji uživanja sadašnjeg veka prelaze od pomisli na pad. Nošeni mnjenjem bez
rasuđivanja, oni skoro sve svoje strasne zamisli sa žudnjom izražavaju ili u bezakonim
rečima ili u nepodobnim delima. Oni, pak, koji su odlučili da vode podvižnički život
[ostavljaju zla dela i] prelaze ka zlim pomislim, ili ka zlim i štetnim rečima. Ukoliko vide
da se oni predaju osuđivanju i zloslovljenju drugih, ili da vode isprazne i neumesne
razgovore, ili da se neprilično smeju, ili da se bezmerno gneve, ili da žele ispraznu i
nekorisnu slavu, demoni ih odmah u gomilama napadaju. Uzevši slavoljublje kao povod
za svoju zloću i uskočivši kroz nju kao kroz neka mračna vrata, oni pljačkaju njihove
duše. Stoga oni koji se predaju sticanju vrlina ne treba da priželjkuju slavu, niti da ištu
razgovore sa mnogima, niti da često izlaze i šetaju se, niti da bilo koga osuđuju (čak i
da je dostojan osude), niti da su pričljivi (makar i govorili samo o dobrome). Jer,
pričljivost znatno rasejava um i ne samo da ga čini nesposobnim za duhovno delanje,
nego ga još i predaje u ruke demona uninija. Oslabivši ga malo po malo, on ga dalje
predaje demonu bezmerne tuge, a na kraju i demonu gneva. Stoga um uvek treba
upražnjavati u ispunjavanju svetih zapovesti i u dubokom sećanju na slavu Gospodnju.
Jer, onaj ko poštuje zapovesti, kaže Pismo, neće poznati lukavu reč (Prop.8,5), tj. neće
skrenuti ka neumesnim pomislima ili rečima.
97. Neprestano sećanje na Gospoda i neprestana molitva sa čuvanjem uma jesu jedino
sredstvo za očišćenje srca.
Znak da je duša bolno počela da mrzi strasti jeste osećaj oštrog bola srca koje prima
ubode demonskih strela, pri čemu se čoveku čini da nosi same strele. Ona se tada
nalazi na početku svog očišćenja. Jer, ukoliko ne pretrpi veliki bol od bestidnosti greha,
ona kasnije neće moći bogato da se raduje blagosti pravednosti. Nakon toga, onaj ko
želi da očisti svoje srce neka ga zagreva neprestanim sećanjem na Gospoda Isusa,
imajući u njemu jedinstveno poučavanje i neprestano delanje. Jer, onaj ko želi sa sebe
da zbaci sopstvenu gnjilost ne treba samo povremeno da se moli. Naprotiv, on uvek
treba da se bavi molitvom i da čuva um, pa makar se nalazio i daleko od molitvenog
doma. Onaj ko hoće da očisti zlato [ne treba] ni za kratko vreme da ostavi ognjište bez
vatre, inače će se ruda koju čisti ponovo stvrdnuti. Tako ni [podvižnik] ne treba samo
povremeno da se seća Boga, tj. da u drugo vreme ne misli o Njemu. Jer, ono što stiče
molitvom, on će izgubiti kada je prekrati. Ljubitelju vrline je svojstveno da neprestanim
sećanjem na Boga čisti zemljanost srca. Na taj način će, pri postepenom isparavanju
zla pod dejstvom ognja dobrog sećanja, duša u punoj slavi da savršeno dođe do svoje
prirodne prozračnosti.
98. U čemu se sastoji bestrašće ili čistota srca.
Bestrašće nije stanje u kome nas ne napadaju demoni. Jer, u tom slučaju bi, po
apostolu, trebalo izići iz ovoga sveta (?.?o?. 5,10). Bestrašće znači da ostajemo mirni i
kada nas oni napadaju. Oni koji su obučeni u oklope mogu da se podvrgavaju streljanju
protivnika, da čuju zvuk strela koje lete i čak da vide same strele koje su na njih
odapete, pa ipak da ostanu neranjivi usled tvrdoće svoje ratničke odeće. Ograđeni
gvožđem, oni nisu podvrgnuti ranama za vreme borbe, Mi se, pak, posredstvom činjenja
dobrih dela oblačimo u oklop svete svetlosti i u šlem spasenja, te razgonimo mračne
demonske redove. Jer, čistotu ne donosi samo prestanak činjenja zla, nego još više
velika revnost za dobro, koja na kraju potpuno iskorenjuje zlo.
99. O dva demona koji nas napadaju duže od svih drugih - demonu prekomerne
revnosti i telesne pohote. Kako se boriti protiv njih.
Pošto čovek Božiji pobedi skoro sve strasti, ostaju dva demona koji ratuju protiv njega.
Jedan od njih muči dušu, usled njenog velikog bogoljublja raspaljujući je na preteranu
revnost i na nameru da ne dopusti da iko drugi ugodi Bogu više od nje, dok drugi muči
telo, pobuđujući ga nekim ognjenim dejstvom na telesnu pohotu. Sa telom se navedeno
dešava stoga što je slast svojstvena našoj prirodi, u koju je uložena radi rađanja dece
(usled čega se teško savlađuje), a potom i po popuštenju Božijem. Jer, kada vidi da se
podvižnik visoko uznosi zbog umnožavanja vrlina, Gospod ponekad dopušta da ga
uznemiri pogani demon kako bi sebe počeo da smatra gorim od svih drugih ljudi. Takav
napad strasti ponekad biva nakon učinjenih dobra dela, a ponekad i pre njih. Bilo da im
prethodi ili da im sledi, pokret ove strasti primorava dušu da se smatra nekorisnom, ma
kako inače bila velika dela koja čini. Protiv prvog mi treba da se borimo udvajanjem
smirenja i ljubavi, a protiv drugog - uzdržanjem, negnevljivošću i udubljenim sećanjem
na smrt. Na taj način ćemo u sebi neprestano osećati dejstvo Svetog Duha i u Gospodu
postati viši od strasti.
100. Bogu treba ispovedati i sve nevoljne i neznane grehe. Inače će u času smrti biti
teško.
Oni među nama koji su postali pričesnici svetog poznanja neosporno će morati da daju
odgovor i za nehotičnu rasejanost uma, kao što govori božanstveni Jov: Zabeležio si i
kad sam nehotično prestupio (Jov 14,17). I pravedno je. Jer, onaj ko neprestano
upražnjava sećanje na Boga i ko ne prenebregava Njegove svete zapovesti neće pasti
ni u nehotični ni u hotimični greh. Treba, dakle, odmah da Vladici prinesemo skrušeno
ispovedanje i za nevoljne padove, tj. za kršenje uobičajenog [monaškog] pravila (jer,
nije moguće da čovek ne pada u ljudske grehe), sve dok nam se savest kroz suze
ljubavi sasvim ne osvedoči da nam je oprošteno. Jer, sveti Jovan je govorio: Ako
ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od
svake nepravde (1.Jn.1,9). Stoga treba neprestano da pazimo na osećanje skrušenog
ispovedanja kako naša savest ne bi na neki način obmanula samu sebe, pomislivši da
se već dovoljno ispovedala Bogu. Jer, sud Božiji je mnogo stroži od suda naše savesti,
čak i kad čovek kod sebe ne primećuje loše postupke, kao što nas uči premudri Pavle,
govoreći: Ni sam sebe ne sudim. Jer ne osećam ništa na svojoj savesti, ali stoga nisam
opravdan. ? onaj koji me sudi jeste Gospod (1.Kor.4,3-4). Ukoliko se, dakle, ne budemo
kako treba ispovedali za njih, u vreme izlaska naše duše osetićemo u sebi neki
neodređeni strah. Mi, pak, koji ljubimo Gospoda, treba da želimo i da se molimo da u to
vreme budemo slobodni od svakog straha. Jer, onaj ko tada bude obuzet strahom, neće
slobodno proći mimo knezova tartara. Oni, naime, tu bojažljivost duše smatraju znakom
njenog saučesništva u njihovom zlu. Duša, pak, koja je obradovana ljubavlju Božijom, u
čas razrešenja od tela sa anđelima mira leti iznad svih mračnih hordi. Ona je na neki
način dejstvom duhovne ljubavi dobila krila, s obzirom da je ljubav savršeno ispunjenje
zakona. Stoga će oni koji sa takvom smelošću odlaze iz ovog života prilikom Drugog
dolaska Gospodnjeg biti uzeti sa svima svetima. Oni, pak, koji u vreme smrti osećaju
makar i mali strah biće ostavljeni u gomili svih drugih ljudi, kao podložni sudu, kako bi
bili ispitani ognjem suda i dobili nasleđe po svojim delima od blagog Boga našeg i Cara
Isusa Hrista. Jer, On je Bog pravde i Njegovo je bogatstvo blagosti Carstva Njegovog,
koje daje nama koji ga ljubimo u vekove i u sve vekove vekova. Amin.
Tumačenje svetog Maksima povodom reči stotog poglavlja: "Kako bi bili ispitani ognjem
suda"... i dalje.
"Oni koji su stekli savršenu ljubav prema Bogu i koji su putem vrlina učinili da su im se
krila duše osnažila za lak let, bivaju uzneseni, kako kaže apostol, na oblacima i na sud
neće ići. Oni, pak, koji nisu dostigli takvo savršenstvo i koji pored dobrih dela imaju i
grehe, ići će na sud, te će kroz ispitivanje dobrih i zlih dela kao ognjem biti oprobani. I
ukoliko tas sa dobrim delima prevagne, oni će biti izbavljeni od mučenja".
________________________________________
NAPOMENE:
Ovih naslova nema u grčkom originalu. Njih je smislio latinski prevodilac. Mi ih
preuzimamo, smatrajući da će znatno pomoći da se učenje svetog Dijadoha lakše
razume i zapamti (Patrol. graecae Migne, t. 65),- prim. prev.
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI OTAC JOVAN KARPATSKI

sadržaj
O svetom ocu Jovanu Karpatskom se ne zna ni ko je bio, ni u koje je vreme delovao, ni
gde se podvizavao. Jedino imamo svedočanstvo blaženog Fotija, koji u dvesta prvoj
lekciji kaže: "Pročitao sam knjigu u kojoj se pored deset definicija osnovnih vrlina n sto
poglavlja Dijadoha, episkopa Fotike epirske, te nekoliko spisa prepodobnog Nila, nalaze
i spisi Jovana Karpatskog, koje je naslovio Utešna beseda monasima iz Indije koji su ga
zamolili da im se javi rečju podrške i ta beseda se sastoji iz sto poglavlja". Na osnovu
pominjanja uz Dijadoha i Nila, moglo bi se zaključiti da ga je Fotije smatrao njihovim
savremenicima, tj. da je živeo u V veku. Karpat je veliko ostrvo između Rodosa i Krita.
Sveti Jovan se na njemu rodio ili se na njemu podvizavao. Svojom besedom sveti otac
očinski ohrabruje čitaoce da podnesu tegobe i savladaju iskušenja koja ih susreću.
PREPODOBNOG OCA JOVANA KARPATSKOG STO POUČNIH POGLAVLjA

MONASIMA KOJI SU MU PISALI IZ INDIJE
sadržaj
Zemaljskim carevima donoseći prolećno cveće, neki molioci ne samo da nisu bili
odbačeni, već su bili udostojeni posebnih darova. Slično postupam i ja prinoseći vam,
po vašoj želji, stotinu korisnih poglavlja. Pozajmivši ih negde, ja ih prinosim vama koji
živite nebeski život, nadajući se da ćete blagonaklono da ih prihvatite i da ćete me
udostojiti dara vaše molitve.
1. Car svega je večit i Njegovo Carstvo nema ni početka ni kraja. Utoliko treba da je
usrdnije staranje onih koji su rešili da se potrude radi Njega i radi vrlina. Jer, počasti
ovoga života, ma kako bile blistave, prestaju zajedno sa njim, dok one koje Bog
dodeljuje dostojnima ostaju u vekove budući da se daju zajedno sa besmrtnošću.
2. Blaženi David je ispevao pesmu Bogu u ime celokupne tvorevine. On je pomenuo
anđele i sve nebeske sile. Potom se spustio do zemlje, pomenuvši zveri i stoku, ptice
pernate i gmizavce. On je smatrao da je takva pesma u njihovo ime isto što i
poklonjenje Onome ko ih je stvorio, poželevši da svako stvorenje u njemu ima svoj
odgovarajući udeo. Kako bi monah, koji se poredi sa sapfirskim zlatom, bilo kada
mogao sebi da dozvoli bilo kakvo popuštanje ili lenjost u psalmopojanju?
3. Plamen je nekada obuhvatao kupinu, ali je nije sagorevao. Isto tako vrelina tela ne
uznemirava i ne skrnavi ni telo, ni um onih koji su dobili dar bestrašća, čak ni ako im je
telo veoma teško i vrelo. Jer, glas Gospodnji preseca plamen (Ps.28,7) prirode, a htenje
Božije i Njegova reč razdeljuju ono što je po prirodi sjedinjeno.
4. Svojim uvećavanjem i smanjivanjem mesec izobražava stanje čoveka koji čas čini
dobro, čas pada u greh, te ponovo kroz pokajanje stupa na put vrline. Um kod onoga
koji greši nije propao (kao što misle neki među vama). Ni telo meseca se nije smanjilo,
već samo svetlost. Kroz pokajanje čovek ponovo vraća svetlost koja mu je svojstvena,
kao što se i mesec, posle smanjenja, opet oblači u uobičajenu svetlost. Ko veruje u
Hrista, ako i umre, živeće (Jn.11,25). I videćete da sam ja Gospod: Rekoh i učiniću
(Jez. 37,25).
5. Ako budeš pobeđen kada protiv tebe misleno ustane roj neprijateljskih predstava, tj.
ako im se predaš, znaj da si se privremeno odvojio od Božanske blagodati. Stoga si po
pravednom sudu i predan u ruke sopstvenog pada. Podvizavaj se, međutim, kako te
blagodat nikada, čak ni na trenutak, ne bi napustila zbog tvog nemara. Kada, pak,
prestaneš da se saplićeš, postavši sposoban da preskočiš pregradu strasnih pomisli i
skvernih priloga đavolske lukavosti, koji u gomilama nadiru jedni za drugim, nemoj da
se pokažeš nezahvalnim ne priznajući dar koji ti je dan odozgo. Naprotiv, zajedno sa
apostolom ispovedi: Ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom (1.Kop. 15,10)
izvojeva u meni pobedu, postavivši me iznad nečistih pomisli koje ustaju na mene. Ona
me je izbavila od muža nepravednog (Ps.17, 40), tj. od đavola i starog čoveka. Krilima
Duha uzdignut u visine i kao razrešen od tela, ja sam mogao da letim iznad demona koji
su me gonili. Oni ljudski um obično love u zamku slastoljublja. Onaj ko je izmolio da
bude od njih izbavljen, kliče: "Onaj ko me je izveo iz Egipatske zemlje, tj. iz dušegubnog
sveta, tajnom rukom je ratovao za mene i porazio Amalika. Gospod mi daje nadu da će i
ostale narode nepotrebnih strasti istrebiti ispred lica našeg" (Izl.17,1416). Bog naš će
dati mudrost i silu. Jer, neki su dobili mudrost, ali ne i silu Duha kojom se pobeđuju
neprijatelji. On će podići glavu tvoju nad neprijateljima tvojim. On će ti dati krila kao
golubu kojima ćeš poleteti i počinuti kod Boga (Ps.54,7). Gospod će tvoje mišice učiniti
kao luk metalni, pokazujući te čvrstim, brzim i moćnim da se suprotstaviš protivniku. On
će baciti pod tvoje noge sve koji ustaju protiv tebe (Ps.17,3540). Uzvrati blagodarnošću
Gospodu za očuvanje tvoje čistote, tj. što te nije predao u ruke pohote tvog tela i krvi i
nečistih i kvarnih duhova, koji preko njih deluju. On te je ogradio desnicom svojom kao
zidom. Podigni mu oltar, kao Mojsije nakon što je Amalik nateran u bekstvo (Izl.17,15). I
zapevaj mu: Zbog toga ćy te ispovedati i hvaliti Gospode. Imenu tvome ću pevati,
veličajući silu tvoju (Ps.17,50), budući da si izbavio od propasti život moj i izvadio me iz
mreže i zamke primamljive, mnogolike i sveiskusne zlobe.
6. U nama nečiste strasti raspaljuju, obnavljaju, uzdižu i umnožavaju zli demoni.
Naprotiv, razmišljanja o Božanskoj Reči (naročito ukoliko su praćena suzama) njih
istrebljuju i umrtvljuju, ma koliko bile ukorenjene. Ona malo po malo čine da pogubna
grehovna duševna i telesna dejstva iščezavaju. Mi jedino ne treba da se olenjimo da
neoslabnom i neodstupnom molitvom i nadom stalno budemo uz Gospoda.
7. Zbog čega Hristos iz usta vernih koji su detinjasti zlobom čini sebi hvalu? Naravno
stoga da bi psalmopojanjem slomio neprijatelja i osvetnika, koji tiraniše preko mere
neprijatelja vrline, zlobnog osvetnika, đavola. Jer, rečeno je: Mnoštvom tvoje slave satro
si one koji ti se protive (Izl.15,7), i koji vojuju protiv nas.
8. Svako jede od plodova sopstvenog puta: jednu polovinu sada, a drugu u budućem
veku.
9. Monah uvek treba da se pridržava primernog posta, da se ne prelašćuje strastima i
da neguje veliko bezmolvije.
10. Mrzitelji naših duša, tj. demoni nagovaraju neke da nas uznesu nekom
beznačajnom pohvalom, da bi zatim i nas naveli da joj je radujemo. Ukoliko potom,
raslabivši se od samomnjenja, dopustimo [da nas obuzme] i taština, našim
neprijateljima neće više biti teško da nas sasvim porobe.
11. Neka ti je miliji onaj ko te grdi, negoli onaj ko te hvali. Jer, onaj ko te hvali (po
Pismu) ničim se ne razlikuje od onoga ko te kune (Prič.27,14).
12. Ukoliko ti se desi da po slabosti popustiš u isposničkom podvigu koji provodiš sa
revnošću, sa zahvalnošću i skrušenim srcem obrati se Promislitelju i Sudiji sviju. Ukoliko
uvek budeš bio smiren pred Gospodom, nikada se nećeš ni pred kojim čovekom
uzvisiti.
13. Znajući da je molitva za nas najpobedonosnije oružje, a za njega [naj]pogubnije,
neprijatelj se na svaki način stara da nas od nje rastavi. Ponekad nam on našaptava
želju da se pozabavimo jelinskom mudrošću, koju smo već napustili. Međutim, nemojmo
slušati njegova nagovaranja kako se ne bismo udaljili od zakona i poretka našeg
duhovnog delanja, i kako umesto smokava i grožđa ne bismo imali berbu trnja i čkalja.
Mudrost ovoga sveta je ludost pred Bogom (1.?o?.3,?9).
14. Javljam vam radost veliku, veli anđeo, koja će biti svemu narodu (Lk.2,10), a ne
samo nekima. I još: Sva zemlja neka ti se pokloni i neka ti peva (Ps.65,4), a ne samo
deo zemlje. Pevanje nije svojstveno onima koji se sa suzama mole da nešto dobiju,
nego onima koji se raduju zbog primanja željenog. Stoga nemojmo očajavati, nego
provodimo sadašnji život u radosti. Iz rečenoga mi treba da crpemo pobudu za radost i
blagodušnost. Ipak, to radovanje treba da rastvorimo sa strahom Božijim, kao što se
kaže na drugom mestu: Radujte se Gospodu sa trepetom (Ps.2,11). Tako su žene, koje
su bile sa Marijom, sa strahom i velikom radošću potrčale od groba (Mt.28,8). Možda
ćemo i mi jednom sa strahom i radošću potrčati od mislenog groba. Jer, bilo bi čudno da
budemo bez straha. Naime, niko nije bezgrešan ni Mojsije, ni apostol Petar. Međutim, u
takvima Božanska ljubav pobeđuje i izgoni strah napolje u trenutku ishoda.
15. U Pismu imaš svedočanstvo da strasnik dobija dar bestrašća ukoliko poveruje od
sveg srca i sa svim smirenjem. Danas ćeš biti, govori Gospod blagorazumnom
razbojniku, sa mnom u raju (Lk.23,43). Krvotočivoj ženi [opet kaže]: Vera tvoja spasla te
je; idi c mirom blaženog bestrašća (Mk.5,34). Ima dosta i drugih sličnih mesta, kao na
primer: Po veri vašoj neka vam bude (Mt.9, 29).
16. [Ponekad] nas sramne pomisli pritešnjuju silnije od demona, iako se strogo
odnosimo prema strastima. Tada još više treba da se učvrstimo u veri u Gospoda, te da
jače budimo u sebi nadu na obećana večna dobra. Naši neprijatelji se iz zavisti staraju
da nam ih uskrate i da nas udalje od njih. Jer, da dobra nisu velika, demoni ne bi
izgarali zavišću, niti bi nas često obasipali skvernim pomislima. Oni očekuju da makar
na taj način zadovolje svoju zlobu, misleći da će nas vrgnuti u očajanje mnogostrukim i
nesnosnim dosađivanjem.
17. Neki kažu da je najistinitije znanje delovanje (u skladu sa spoznatom istinom). Stoga
se starajte da više delima pokazujete veru i znanje. Jer, onaj ko se diči jedino znanjem
[svakako] će čuti: Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču (Tit.1,16).
18. Demoni se staraju da oskrnave podvižnika sramnim maštanjem i istečenjem
semena uglavnom za vreme praznika i svetih sabranja [tj. Svete Liturgije], naročito kada
ima nameru da pristupi svetotajinskoj trpezi. Ipak, oni ni time ne mogu poraziti ili
raslabiti onoga ko je navikao da sve podnosi strpljivo i hrabro. I neka se ne hvale na naš
račun savitljivci (tj. slični zmijama) kao da su uspravni.
19. Zbog postojanosti i revnosti neprijatelji se svete duši, udarajući je raznim i
neopisivim iskušenjima. Ali, budi hrabar. Tim velikim i nebrojenim nevoljama tebi se
plete venac. Osim toga, u nemoći se pokazuje sila Hristova (2.Kor.12,9). I blagodat
Duha je navikla da cveta u najžalosnijim uslovima, kako nam svedoči reč proroka:
Zasija u tami svetlost pravednima (Ps.111,4), naravno, pod uslovom da smelo
pouzdanje i nadu kojom se hvalimo do kraja nepokolebivo održimo (Jev.3,6).
20. Dobro nastrojenje [duše] najviše razara smeh, šale i praznoslovlje. Naprotiv,
zastarelu dušu obnavlja i priprema za približavanje Bogu najviše strah Božiji, dobra
pažnja, neprestano poučavanje u Rečima Božijim, naoružavanje molitvom i iskanje
plodonosnog bdenja.
21. Lako je i istovremeno dušekorisno da se podnosi svaka nevolja, bilo da je
pričinjavaju ljudi, bilo demoni. Jer, mi treba da znamo da zaslužujemo svaku skorb koja
nailazi. Za njih ne treba da prekorevamo nikoga, osim sebe same. Onaj ko drugoga
prekoreva za svoje nevolje napušta pravilno rasuđivanje.
22. Dešava se da čovek, uprkos svog staranja, skreće sa pravog puta usled iskušenja
koja su se namnožila i kojima, kako govori Pismo, biva progutana sva mudrost njegova i
sve umeće njegovo (Ps.106,27). To se popušta da se ne bismo uzdali u sebe
(2.Kor.1,9), i da se ne bi pohealio Izrailj govoreći: Ruka me je moja spasla (Sud. 7,2). Ti
se, međutim, nadaj da ćeš ponovo biti vraćen u svoje pređašnje divno stanje pošto po
Božijoj naredbi od tebe otpadne i bude prognan zlobnik, koji nas nagoni da sve strasno
vidimo i čujemo i koji nas nagovara na greh. On opterećuje um nekim gustim oblakom,
dok telo oseća neizrecivi pritisak i breme. Urođenu pomisao, koja je sama po sebi
jednostavna i bez lukavosti (kao kod novorođenih mladenaca), on čini mnogosložnom i
veoma iskusnom u svakom grehu, razvrativši je i dovodeći do bluđenja levodesno.
23. Čovek koji iznutra raste i uvećava vrline jeste nešto veliko. Pa ipak, i veliki se boji
greha, kao slon miša, tj. da propovedajući drugima sam ne bi bio odbačen (1.Kor.9,27).
24. Neće samo pred krajem sveta đavo progovoriti protiv Svevišnjeg, kako govori Danilo
(7,25), nego se i sada dešava da kroz naše pomisli uznosi teške hule na samo nebo,
ružeći samog Višnjega i Njegova sazdanja i Svete Tajne Hristove. Čvrsto stojeći na
kamenu poznanja, mi ne treba da se plašimo, niti da se čudimo drskosti nečastivca. Mi
treba da se naoružamo verom i toplom molitvom, te da, udostojivši se višnje pomoći,
smelo odgovaramo neprijatelju.
25. Pretnjama i grdnjama neprijatelj drsko napada na dušu koja tek što je napustila telo,
pokazujući se kao ljuti i strašni tužilac i raskrinkavač njenih padova. Ipak, tada se može
videti i [suprotno]: bogoljubiva i verna duša, premdaje mnogo puta bila povređena
grehovima, ne oseća strah od njegovih napada i pretnji, nego se pokazuje silna u
Gospodu. Ona se okriljuje radošću i nadahnjuje smelošću gledajući kako je prate
nebeske sile i kako je svetlošću vere ograđena kao zidom. On sa velikom smelošću
kliče protiv zlog đavola: "Šta mi imamo sa tobom, tuđi Bogu? Šta mi imamo sa tobom,
svrgnuti sa neba i zli slugo? Ti nemaš nikakve vlasti nad nama. Vlast nad nama i nad
svime ima Hristos, Sin Božiji. Njemu smo mi sagrešili, Njemu ćemo i odgovarati, imajući
Njegov časni Krst kao zastupnika Njegovog milosrđa prema nama i spasenja u Njemu.
? ti, okajani, beži daleko od nas. Nema ništa zajedničko između tebe i slugu Hristovih".
Zbog tih smelih reči đavo na kraju okreće leđa, ispuštajući prodoran krik. On je
nemoćan da izdrži pred imenom Hristovim. Leteći iznad neprijatelja, duša ga udara, kao
što ptica koju zovu brzokril udara vranu letu. Nakon toga, nju božanstveni anđeli sa
radošću prenose u mesto koje joj je određeno na osnovu njenog stanja.
26. I malo iskušenje može ponekad po popuštenju Božijem da bude prepreka duhovnog
rasta revnitelja, kao što se možeš ubediti iz primera ehenisa, tj. ribice, koja samim
svojim dodirom može da zaustavi lađu natovarenu čitavim tovarom robe, ne dopuštajući
joj da se dalje kreće. Seti se i onoga ko o sebi kaže: Ja, Pavle, nekoliko puta htedoh
doći ? vama, i spreči me satana (1.Sol,2,18). Međutim, nemoj se smućivati, nego se i
dalje smelo podvizavaj protiv iskušenja, [znajući] da ćeš dobiti blagodat.
27. [Dešava se] da se bogati vrlinama iz lenjosti udalji od svojih dužnosti. Tada na njega
ustaju sile zlog istoka, Amalićani, naročito Madijam (Sud.6...), tj. bludoljubiva sila sa
svim svojim kamilama, tj. strasnim uspomenama, kojima nema broja. Oni tada
uništavaju sve plodove zemaljske, tj. plodove dobrog delovanja i navika. Zbog toga na
kraju osiromašuje Izrailj, zapada u malodušnost i biva prinuđen da zavapi ka Gospodu.
Tada mu se odozgo šalje dobra pomisao koja podražava Gedeona u velikoj veri i
smirenoumlju. On je, naime, nekada govorio: Moja je hiljada najgora u Manasiji
(Sud.6,15). I on se sa svojih trista nemoćnih ljudi podiže protiv takvog mnoštva
napadača, te uz pomoć blagodati preslavno uzdiže znamenje pobede nad
neprijateljima.
28. Nećeš moći da nastupaš na aspidu i otrovnu zmiju, niti da gaziš lava i zmaja
(Ps.90,13) ukoliko dugim molbama nisi od Boga izmolio anđela pomoćnika, koji će,
podigavši te na svojim rukama, učiniti da budeš viši od svakog veštastvoljubivog
mudrovanja.
29. [Dešava se] da neko od onih koji se silno podvizavaju bude pobeđen. On tada ne
treba da pada duhom, niti da slabi u naravstvenom [pogledu], već treba da je
dobrodušan, ispravivši se, podstaknut rečima Isaije, i pevajući pesmu: Pokorite se
silnici, lukavi demoni. Ako se ponovo dignete, ponovo ćete biti pobeđeni. Gospod he
razrušiti svaki dogovor koji sklopite, jer je sa nama Bog (Is.8,910), koji uspravlja pale i
koji nagoni naše neprijatelje da se razdiru od muke i tuge zbog našeg pokajanja.
30. Onaj ko se uči na iskušenjima nikako ne može izbeći žalost. Međutim, kasnije se on
udostojava velike radosti, slatkih suza i božanstvenih pomisli, s obzirom da je bol i
skrušenost uzgajio u srcu svome.
31. Ni Isaak koji je hteo. ni Isav koji je trčao nije dobio željeni blagoslov (Rim.9,16). Jer,
Bog miluje, blagosilja i Duhom pomazuje onoga koga je sam odredio za službu sebi pre
stvaranja sveta, a ne onoga koga bismo mi hteli. Stoga nikako ne treba da zavidimo, niti
da se smućujemo kada vidimo da neki od bratije uspevaju u vrlinama, iako su u svemu
neugledni i među poslednjima. Ti si naravno čuo šta Gospod govori u priči: Podaj mesto
ovome (Lk.14,9) da na njega sedne onaj ko je viši od tebe. Stoga se pre zavidimo Sudiji
koji je premudro i predivno presudio da najmanji i poslednji bude prvi i predvodnik, a da
mi budemo poslednji. premda smo stariji i po podvizima i po godinama. Svaki čovek
treba da se saobrazi sa merom koju mu je dao Gospod. Ako Duhom živimo, po Duhu i
da hodimo, kako je napisano (Gal.5,25).
32. [Može se desiti] da ti onaj ko je kod tebe na poslušanju kaže: "Omogući mi da na
neko vreme, radi vrline, mogu da mrobam ovo ili ono delo, i da ga obavim tako i tako".
Ti nikako nemoj da pristaneš s obzirom da je očigledno da onaj ko govori na taj način
hoće da ispuni svoju sopstvenu volju, i da odbacuje zavete poslušanja.
33. Telesne i duševne strasti će, ma koliko ih bilo, videćeš, sa vremenom iščeznuti uz
Božiju pomoć. Međutim, milost Hristova nikada neće prestati. Jer, milost je Gospodnja
od veka sadašnjeg i do veka budućeg na onima koji ga se boje (Ps.102,17).
34. Carske riznice se pune zlatom, a um istinskih monaha poznanjem.
35. Ponekad se dešava da se učitelj predaje beščašću i da se podvrgava iskušenjima
zbog onih kojima je pružio duhovnu korist Jer, [apostol] govori: Mi smo prezreni
(ponižavani žaocem u telu) i slabi, a vi ste slavni i jaki u Hristu (1. Kor.4,10).
36. Izvor i oslonac iskvarenosti kroz telo jesu strasne pomisli. Međutim, onaj ko se
otrezni posle pada, pokajanjem progoni pomisao iz duše. Naime, kaže se da bi bilo
bolje da plačete ne bi li se iz vaše sredine izbacio onaj ko vas je nagovorio da uradite to
delo, tj. zla i nepodesna pomisao (1.Kor.5,2). Na taj način se plač protivi duhu
iskvarenosti.
37. Ko će objaviti onome ko je pritisnut neslavnim stanjem i nemoću za vrline da će
ugledati Isusa (i to ne samo u budućem veku, nego i ovde) kako sa silom i velikom
slavom ide prema njemu kroz bestrašće? S obzirom da će njegova duša, koja je
ostarela u besplodnosti, po obećanju, slično Sari, najzad roditi sina pravde, on će reći:
Zasmejao me je Bog, tj. "Pružio mi je veliku radost, nakon toliko godina provedenih u
tuzi zbog mnogostrasnosti", ili, po drugom prevodu: "Podmladio me je Bog", tj. Obnovi
se, kao u orla, mladost moja (Ps.102,5). "Jer, iako sam ostarila u gresima i nečasnim
strastima, ja sam se danas ponovo rodila i postala mlada i nežna. Ranije sam bila
ogrubela od veštastva, a sada već lako gledam na svetske stvari, primivši prostotu i
bezrazličnost prema svetskom koja mi je po prirodi svojstvena. Velikom milošću
Božijom moj um je ozdravio, a moje telo je, kao kod Neemana Sirijca, postalo slično telu
mladenaca, umivši se u Jordanu poznanja. Sada sam ponovo proste naravi, s obzirom
da sam se po blagodati Božijoj izbavila od zmijinog mudrovanja, i od hordi zlih pomisli,
mnogoiskusnih u zlu i mnogoveštastvenih (tj. pogruženih u čulnost)".
38. Pretpostavi da ti sam Gospod govori: "U jednom trenutku sam ti oduzeo jedan dar
kojim je tvoj um bio zadovoljan i kojim si se uspokojavao. Umesto njega sam ti dao
drugi, isto tako značajan dar. Ti si, međutim, mislio samo o oduzetome, ne obrativši
pažnju na zamenu. Stoga stenješ, jadikuješ i ranjavaš se tugom. Ipak, ja se radujem
kad vidim da prihvataš skorb od mene (2.Kor.2,2). Zaista, ja tugu šaljem na korist,
starajući se da spasem, a ne da pogubim onoga koga smatram sinom".
39. Uzmi sebi za pravilo da ne jedeš ribu, te posmatraj kako će neprijatelj početi da te
neprestano navodi da je želiš. Osim toga, i ti sam ćeš neumorno početi da stremiš da
jedeš ono što ne bi trebalo ni da želiš. Tako ćeš na primeru videti ono što se desilo sa
Adamom. Čuvši: "Od ovog drveta nemoj da jedeš", on je svu svoju želju ustremio baš
na zabranjen [plod].
40. Nekoga Bog spasava poznanjem, a nekoga prostotom i nezlobivošću. Jer, ti treba
da znaš da Bog neće odbaciti nezlobivog.
41. Oni koji snažnije prilegnu na molitvu, podvrgavaju se strašnijim i svirepijim
iskušenjima.
42. Čak i ako si izabran da se obučeš u bestrašće, nemoj se predavati neradu.
Naprotiv, staraj se svom svojom snagom da ga dostigneš. Jer, za tim uzdišemo želeći
da se obučemo u svoj nebeski stan... da bi život progutao ono što je smrtno (2.Kor.5,24)
ne samo telesno (zajedno sa krajem sveta), nego već ovde misleno (kao zalog). Jer,
pobeda proždre smrt (l.Kop.15,54). U talasima sile koja nam je poslana sa nebesa biće
progutani svi Egipćani koji nas progone i skorbe.
43. Ukoliko si zaboravio onoga ko je rekao: Plašim se da propovijedajući drugima ne
budem sam odbačen (1.Kor.9,27), i: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne
(1.Kop.10,12), i još: Čuvaj sebe (smatrajući se duhovnim) da i ti ne budeš iskušan
(Gal.6,1), ukoliko si zaboravio Solomonovo skretanje sa pravog puta i pad u bezakonje
posle velike blagodati, ukoliko si predao zaboravu neočekivano odricanje velikog Petra,
ti možeš da se uzdaš u svoj razum, da se hvališ svojim životom, dase dičiš
dugotrajnošću svog velikog podvižništva i da daš mesto gordosti. Ipak, brate, nikako
nemoj da se olenjiš (izvalivši se poleđuške), niti se predaj bezbrižnosti. Naprotiv, pre se
boj sve dok ima disanja u tvojim nozdrvama, čak i da si dostigao Mojsijev uzrast. I moli
se govoreći: Gospode, nemoj me odbaciti u vreme starosti. Kada nestane snage moje
nemoj me ostaviti Bože, Spasitelju moj. U tebi je hvalopoj moj svagda (Ps.70,9; 6).
44. Gospod ti, kao Mateju, govori: Hajde za mnom (Mt.9,9). Dok usrdno hodiš za svojim
mnogoželjenim Vladikom po putu života, [može se desiti] da se spotakneš svojom
nogom o kamen strasti i da neočekivano padneš u greh, ili opet da se, nailazeći na
mračna mesta, nehotice oklizneš i padneš. Ipak, ma koliko puta pao i pričinio svome
telu oštar bol, ti (ponovo ustavši sa pređašnjom revnošću) hodi za svojim Gospodom,
sve dok ga ne stigneš. Tako se u svetoj pomisli javih tebi da vidim silu tvoju (koja me
spasava) i slavu tvoju. U ime tvoje podizaNu ruke svoje. Kao od sala i masti nasitiće se
duša moja i usnama radosti hvaliće te usta moja, pevajući ti pesmu (Ps.62,36). Velika je
za mene čast što sam dobio ime Hrišćanina, kao što mi govori Gospod ustima Isaije:
Veliko je što si se nazvao mojim slugom (Is.49,6).
45. Na jednom se mestu kaže da će Otac nebeski dati dobra onima koji mu ištu
(Mt.7,11), a na drugom da će dati Duha Svetoga onima koji ištu od Njega (Lk.11,13).
Tim rečima se stavlja do znanja da će se Božiji molitvenici udostojiti i nebeskih darova,
a ne samo oproštenja grehova. U svom iskanju oni se utvrđuju mišlju da je Gospod
blaga obećao grešnicima. a ne pravednicima. Prema tome, moli se neodstupno i sa
nesumnjivim raspoloženjem, čak i ako nisi savršen u vrlinskom životu (tj. ako si slab i
bezuspešan), te ćeš dobiti mnogo.
46. Neka se neverni ili maloverni seti kako mrav dobija krila, te kako poneki crv dobija
mogućnost da leti, tj. kako se mnogo sličnih divnih pojava dešava među Božijim
stvorenjima. Neka makar na taj način on ostavi bolest neverovanja i nenadanja, te na
kraju okrilati i olista poput drveta sa preslavnim poznanjem. Jer, Gospod govori: Ja
učinih da ozeleni suho drvo i da suhe kosti ožive (Jez.17,24; 37,4; 9).
47. Nikako ne treba da nam se zbog telesnih potreba desi da budemo ophrvani
brigama. Naprotiv, svom dušom treba da verujemo Bogu, kao što je nekada govorio
neki dobri čovek: "Poverite se Gospodu i On će se poveriti vama", i kao što piše blaženi
apostol Petar: Budite celomudreni i trezveni u molitvama (1.Pt.4,7), i sve svoje brige
položite na Boga, jer se On stara za vas (?.??.5,7). Ukoliko još uvek sumnjaš i ne
veruješ da se On brine o tebi i o tvojoj prehrani, pogledaj na pauka, te razmisli koliko se
čovek razlikuje od njega, od koga nema ništa slabije i nemoćnije. On ne stiče imovinu,
nikuda ne izlazi, ne sudi se i ne gnevi se, nema nikakvih zaliha, već u savršenoj krotosti,
celomudrenosti i potpunom bezmolviju provodi život. On nije radoznao u vezi sa
bližnjima, već se tiho i bezmetežno bavi svojim poslom. Njime on i bez govora
ljubiteljima nedelanja saopštava da onaj ko ne želi da se trudi ne treba ni da jede. Ćutljiv
je, pak, on do te mere da je prevazišao i samog Pitagoru (kome se Grci, zbog njegovog
podviga uzdržavanja jezika, dive više nego bilo kom drugom filozofu). Pitagora nije
govorio sa svima, već sa samo povremeno tajno obraćao svojim prijateljima. On se,
takođe, ponekad obraćao bikovima i orlovima, čime je činio nešto besmisleno i dostojno
podsmeha. Vino uopšte nije upotrebljavao, nego je pio samo vodu. Takvo Pitagorino
uzdržavanje jezika pauk je prevazišao svojim savršenim ćutanjem. On je i njegovo
uzdržavanje od vina prevazišao time što mu nije potrebna ni voda. U tom bezmolvnom
stanju prebiva slabi i smireni pauk, koji ne voli da izlazi napolje i luta tamo-amo, niti da
se preko mere predaje trudu i naporima. I Onaj koji živi na visinama i koji gleda na
smirene (a ništa nije smirenije od pauka) čak i do njega prostire svoj promisao,
svakodnevno mu šaljući po malo hrane, tj. čineći da u njegovu mrežu za njegove
potrebe uleti poneki mali insekt.
48. Možda će neko od onih koji robuju sladokuštvu reći: "Ja mnogo jedem, ali se mnogo
i trošim, te nikako ne mogu da izbegnem mnoge ovosvetske poslove i brige". Međutim,
neka i on pogleda na ogromne kitove koji se kreću u Atlantskom okeanu, tj. kako ih Bog
hrani u izobilju i nikada ne gladuju, premda svaki od njih pojede ribe koliko ni
najnaseljeniji grad za jedan dan ne može da potroši. Sve tebe čeka da im daš hranu na
vreme, peva sveti prorok (Ps.103,27). Prema tome, Bog hrani sve: i onog ko se mnogo
trudi, i onog ko se malo trudi. Čuvši navedeno, ti (koji imaš široku i prostranu utrobu)
sve svoje brige prebaci na Boga i veru, stresavši sa sebe svaku svetsku brigu i
mnogobrižni um, te ne budi neveran, nego veran.
49. Ukoliko zaista želimo da ugodimo Bogu i da nas zavoli blaženom ljubavlju,
predstavimo mu svoj um potpuno nagim, tj. sa [rešenošću] da ništa od svega ovoga
sveta ne vuče sa sobom - ni iskustvo, ni sofističko mudrovanje, ni opravdanje, pa čak
da smo izučili svu svetsku mudrost. Jer, Bog se okreće od onoga ko mu prilazi sa
samoumišljenom naravi, tj. kao udebljan taštinom i nadmenošću. Neki tumači su dobro
sujetno samomnjenje nazvali gojenjem samim sobom i nadimanjem.
50. Kako možemo da savladamo greh koji se već ukorenio u nama? Neophodno je
samoprinuđavanje (tj. da vršimo nasilje nad svojim željama). Jer, rečeno je: Čovek se
sa naporom trudi nad sobom i nasilno progoni svoju pogibao (Prič.16,26), neprestano
se prisiljavajući da uzdiže svoje pomisli ka svetinji. Zakoni nam ne zabranjuju da nasilje
rušimo nasiljem (tj. nasilje greha nasiljem dobrih stremljenja). Kada samoprinuđavanje
unesemo u neko dobro staranje (tj. kada sami sebe nasilno teramo na sprovođenje u
delo nekog dobrog stremljenja), mi možemo, sedeći u Jerusalimu, očekivati da nam
siđe sila s visine (Lk.24,49), tj. da prebivamo u neprestanoj molitvi i ostalim vrlinama sve
dok nam ne dođe moćna sila, koja ne liči na naše slabe napore, već (na način koji je
neizreciv telesnim ustima) nadmoćno pobeđuje i odgoni kako našu grehovnu narav,
tako i zlobu demona, te naklonost naših duša ka zlu i sve neprilične pokrete tela.
Nastade, kaže se, šum sa neba kao hujanje silnoga vetra (Dap.2,2), kako bi iz nas
pripudno prognao zlo, koje nas stalno nasilno vuče ka lošim delima.
51. Postavlja neprijatelj zasedu u skrivenom mestu, kao lav iza ograde svoje (Ps.9,30),
krijući od nas zamke i mreže nečistih i nečastivih pomisli. Međutim, ukoliko ne spavamo
i mi možemo njemu postaviti još veće i opasnije mreže, zamke i zasede. Jer, molitva i
Psalam, bdenje i smirenoumlje, služenje bližnjima i milost, blagodarenje i slušanje
Božanskih Reči predstavlja zasedu i mrežu i jamu i bič i klopku i propast za neprijatelja.
52. Dospevši u duboku starost, božanstveni David je, blagodareći Boga koji ga je
izabrao, na kraju svog ispovedanja Božijih blagoslova rekao: Sada je tvoj sluga stekao
[spremno] srce da ti se pomoli ovom molitvom". To je rečeno da bismo razumeli da je
neophodan veliki podvig i da treba mnogo vremena provesti u molitvama kako bi se
dostiglo do bezmetežnog ustrojstva srca, tj. do nekog drugog srdačnog neba, gde
obitava Hristos, kako govori apostol: Ili ne poznajete sebe daje Isus Hristos u vama
(2.Kor. 13,5).
53. Ako nam je Hristos postao premudrost od Boga i pravednost i osvećenje i
izbavljenje (1.Kor.1,30), svakako je postao i pokoj. Jer, On kaže: Hodite ? meni svi koji
ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28). Stoga se sa pravom može reći da
je On za čoveka postao subota, tj. odmor. erJ, ljudski rod jedino u Hristu može obresti
pokoj.
54. Kao što postoji čaša pada i čaša gneva, tako postoji i čaša nemoći. Primivši je od
nas, Gospod je u određeno vreme daje u ruke naših neprijatelja kako bi ubuduće
onemoćali i padali demoni, a ne mi.
55. U spoljašnjim poslovima postoje menjači, tkači, pticolovci, vojnici, zidari. Tako shvati
i za unutrašnja dela, tj. da i među pomislima postoje kockari, trovači, morski razbojnici,
zverolovci, bludnici, ubice i tome slično. Njih treba odmah izgoniti napolje blagočastivim
protivrečenjem i molitvom. Naročito treba izgoniti bludne skvrnitelje, kako ne bi
oskrnavili sveto mesto i kako čoveka Božijeg ne bi učinili mrskim.
56. Gospod se na darivanje spasenja ne podstiče samo rečju (kao u slučaju razbojnika
koji mu je vapijao sa krsta), nego i pomišlju. Tako je krvotočiva rekla u sebi (tj. pomislila
sa verom): Ako se samo dotaknem kraja haljine Njegove, ozdraviću (Mt.9,21). I rob
Avramov je u razumu svome govorio Bogu o Reveki (Post.24,15).
57. Učinjeni greh skoro istog trenutka sam goni onoga ko se kaje ka Bogu, tj. čim oseti
njegov smrad, težinu i besnilo. Onoga, pak, ko neće da se prekloni na pokajanje, greh
ne goni ka Bogu, nego ga zadržava kod sebe i veže ga nerazrešivim uzama, čineći
pogubne želje još jačim i ljućim.
58. Čuvaj se čaranja Jezaveljinih (4.Car.9,22), od kojih su najgora pomisli nadmenosti i
sujetne slave. Ti ćeš se od njih uz blagodat Božiju izbaviti ukoliko budeš ponižavao i
ružio svoju dušu, pružajući se pred Gospodom i prizivajući Njegovu pomoć, te
ispovedajući da je izbavljenje koje tražiš nebeski dar. Stoga se i kaže: Ne može čovek
ništa primati ako mu ne bude dano s neba (Jn.3,27).
59. Dešava se ponekad da za vreme skupa bratije sujetna pomisao navaljuje da kažeš
nešto što nije blagovremeno. Anđelske pomisli, pak, savetuju ti da odagnaš pričljivu i
neblagovremenu pomisao. Ukoliko je, dakle, ne oteraš dobrim ćutanjem, nego joj
dozvoliš da se probije na površinu, bićeš nakićen nadmenošću i moraćeš da se suočiš
sa rđavim posledicama. Bićeš, naime, pravedno predan ili još većem grehu, ili nekim
spoljašnjim nevoljama, ili teškim neprijatnostima od strane bratije, ili mukama u
budućem veku. Jer, mi ćemo dati odgovor i za praznu i sujetnu reč, izgovorenu zbog
neobučenosti jezika. Stoga pomno pazi na svoj jezik.
60. Kaže se da one koje iskušavaju uživanja, gnev, slavoljublje i druge [strasti], danju
prži sunce, a noću mesec (Ps. 120,6). Stoga se moli da te oseni Božanstveni oblak koji
ispušta rosu, kako bi izbegao neprijateljsku jaru.
61. Nikako ne dozvoljavaj da ti se smelo približavaju ljubitelji pijanstva i robovi
neumesnih trpeza, niti oni koji rado govore bestidne reči, pa makar ih krasile sede vlasi i
makar dugo vreme vodili monaški život. Inače će njihova gnjilost zahvatiti i tebe i ti ćeš
biti pribrojan onima čija su srca nečista i neobrezana.
62. Najpre se Petru uručuju ključevi, a potom se popušta da se odrekne Hrista
Gospoda. Tim padom je on ucelomudrio svoje mišljenje o sebi. Jer, iskušenja su uzda
koja, po Božijem promislu, može da obuzda ljudsku nadmenost.
Stoga i ti [pazi]. Nemoj se čuditi ukoliko padneš u razna iskušenja pošto dobiješ
ključeve razumevanja. Naprotiv, proslavi jedinog premudrog Gospoda, koji padovima
obuzdava samomnjenje, koje obično dolazi posle božanstvenog poznanja. Jer,
iskušenja su uzda koja, po Božijem promislu, može da obuzda ljudsku nadmenost.
63. Gospod često od nas uzima dobra, kao na primer bogatstvo Jova. Jer, Gospod ga
je dao, Gospod ga je i uzeo (Jov 1,21). Tim pre će iz ruku naših biti uzeto zlo koje je na
nas naveo Večni. Jer, premudri govori: I dobro i zloje od Gospoda (Sir.11,14). Navodeći
na nas zlo, On nam daruje i večnu radost sa večitom slavom. "Kako sam bdeo, govori
Gospod, da bih vas razorio i da vam učinim zlo, tako ću i obnoviti i više neću razarati, i
nasadiću i više neću čupati". Neka zaćuti narodna izreka koja glasi: "Čim je krenulo
nagore, više se neće popraviti". Jer, Onaj ko je naše poslove izmenio u lošem pravcu,
naravno, može ponovo da ih vrati i u svetlije stanje.
64. Onaj ko silnije i sa većom željom za pobedom napada na demone uzdržanjem, ili
molitvom, ili drugom nekom vrlinom, i sam dobija duboke rane. Stoga on dolazi čak do
beznađa, podozrevajući da na njegovoj duši leži osuda duhovne smrti. Zbog toga je
prinuđen da vapije: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24). Jer, neprijatelj me i
protiv moje volje nagoni da se povinujem njegovim zakonima.
65. Nije slučajno nekada bilo napisano kako su neki govorili među sobom: Ustajte da
odemo narodu koji živi sa nadom, i koji prebiva u spokojstvu (Sud. 18,910), i još: Dođite,
pođimo u Judeju, i pogovorivši sa njima jezikom lukavim, odvratimo ih k nama od istine
(Is.7,56). Tako obično i zli demoni tokom celog života oštre mačeve iskušenja protiv
onih koji su izabrali bezmolvije. One koji su najviše pobožni i bogobojažljivi oni napadaju
sa velikom silom i neizrecivom nametljivošću, nagovarajući ih na greh čak i povodom
samih blagočastivih dela. Oni hoće da ih pobede, te da ih udalje od vere Hristove, od
molitve i dobre nade. Ali mi, Gospode, govoreći sa Davidom (Ps.79,19), nećemo
odstupiti od tebe sve dok nam ne ukažeš štedrost i dok se ne udalje od nas oni koji bi
da nas progutaju, Mi nećemo odstupiti od tebe sve dok ne narediš da od nas odu oni
koji nas iskušavaju i dok se ne obnovimo trpljenjem i čvrstim bestrašćem. Jer, celokupni
ljudski život je ispit. Često u određeno vreme sam Podvigopoložnik popušta da
padnemo pod noge tuđina. Ipak, velikoj i hrabroj duši je svojstveno da ne očajava
prilikom skorbi.
66. Demon je silan da čoveka (koji je skrenuo sa istinskog i prirodnog svog puta) i mimo
njegove volje da prikloni sebi i da ga potčini svojoj volji. Utoliko pre anđeo (koji u
određenom času primi naređenje od Boga) može da celokupno raspoloženje čoveka
okrene na bolje. Svehladni severni [vetar] je silan da najmekšu prirodu vode pretvori u
kamenitu tvrdoću [tj. led]. Šta tek može da učini najtopliji južni [vetar]? Ohlađeni vazduh
sve sebi potčinjava i ispunjava svojom hladnoćom: Naspram lica mraza... ko će opstati
(Ps.147.6). Zar neće utoliko pre toplota po svome svojstvu sve preobraziti? Jer, ko će
opstati i naspram lica toplote? Stoga verujemo da će i hladni i crni ugalj našeg uma,
ranije ili kasnije, postati vreo i svetao od dodira Božanskog ognja.
67. Postoji i u ovom veku (uz verno svedočanstvo i obeležje) stanje bestrašća koje se
pojavljuje u našem skrivenom Josifu. U njemu naš um. izašavši iz Egipta, ostavlja
strasne porive i skriveno najsramotnije ropstvo, te sluša jezik koji nije znao: ne jezik
demona, nečisti jezik koji kvari zdravo poimanje, nego sveti jezik anđela, koji telesni um
preobražavaju u bestelesni, tj. jezik koji prosvećuje prijemčivu dušu.
68. Neka bratija koji behu teško bolesni telom i koji ne mogahu da drže post, obratiše mi
se sa pitaljem: "Kako da se bez posta izbavimo od đavola i strasti". Naima treba
odgovoriti da se loši pokreti i oni koji ih izazivaju mogu prognati i istrebiti ne samo
uzdržavanjem od jela, nego i vapajem ka Bogu iz srca. Jer, rečeno je: Povikaše ka
Gospodu kada se mučahu i iz nevolja njihovih izbavi ih (Ps.106,6). Još je pisano: Iz
utrobe adove beše vapaj moj u mu ču glas moj: i neka izađe iz propadljivosti život moj
(Jona 2,3; 7). Stoga ću, kaže, sve dok ne prođe bezakonje, tj. nasrtaji greha, prizivati
Boga Višnjega (Ps.56,23) da bi mi dao najviše dobročinstvo, tj. da svojom vlašću istrebi
sam prilog greha i potre idole strasnog uma, pokazavši bezidolnim naše nemoći (koje
su prepune idola). Prema tome, ukoliko nisi dobio dar uzdržanja, znaj da će te Gospod,
kada ga prizoveš, uslišiti radi molitve i nade tvoje. Saznavši za namere Gospodnje,
nemoj žaliti zbog nemoći da poneseš podvig posta, nego se postaraj da se izbaviš od
neprijatelja molitvom i blagodušnim trpljeljem. ? Kada vas pomisli o vašoj nemoći i
zlopaćenja poteraju iz grada pošćenja, bežite u drugi (Mt.10,23), tj. u grad molitve i
blagodarenja.
69. Faraon je, moleći se, rekao: "Neka ukloni Bog od mene smrt ovu". I bio je uslišen.
Demoni su od Gospoda iskali da im ne naredi da idu u bezdan. I oni su dobili ono što su
tražili. Zar neće utoliko pre biti uslišen čovek Hrišćanin koji se moli za izbavljenje od
mislene smrti?
70. [Dešava se da podvižnik] bude [neko vreme] prosvećivan i uspokojavan Božanskom
blagodaću. Ukoliko, pak, on, po njenom povlačenju, upada u lutanje uma i neprilične
porive, ropčući ili predajući se beskorisnom uniniju (umesto da hrabro revnuje molitvom
da bi u sebi vaspostavio spasonosno nastrojenje), biće sličan siromahu koji, dobivši
milostinju iz carskog dvora, negoduje što ga nisu uveli unutra i smestili za carskom
trpezom.
71. Blaženi koji ne videše, a verovaše (Jn.20,29). Blaženi su i oni koji, po umanjenju
dejstva blagodati (ne nalazeći utehu u sebi samima, nego naprotiv osećajući
uzastopnost nevolja i duboki mrak) ipak ne padaju u beznađe, već se krepe verom,
hrabro trpeći u uverenju da će videti Nevidljivoga.
72. Smirenje koje se onima koji ga ištu daje blagodaću Božijom, u svoje vreme, posle
mnogih podviga, borbe i suza jeste neuporedivo snažnije i više negoli smirenje kakvo
srećemo kod ljudi koji su otpali od vrline. Oni koji su se udostojili prvog zaista su
savršeni ljudi.
73. Kada je đavo odstupio od Gospoda, pristupiše mu anđeli i služahu mu (Mt.4,11).
Prema tome, nije napisano da su za vreme kušanja Gospoda bili prisutni anđeli. Isto
tako, kada mi bivamo iskušavani, anđeli odstupaju od nas. Po udaljenju, pak, onih koji
nas kušaju, oni ponovo prilaze i služe nam, pružajući nam božanstvene pomisli,
učvršćenje, prosvećenje, skrušenost, trpljenje, sladost i sve što spasava, krepi i
izgrađuje dušu koja se potrudila u borbi. Natanailu je bilo rečeno: Od sada ćete videti
nebo otvoreno i anđele Božije kako uzlaze i silaze na Sina Čovečijega (Jn.1,51), tj. od
sada će se na rod ljudski bogato izliti služenje i pomoć anđela.
74. Sećaj se arhijereja sa čije je desne strane stao đavo kako bi mu se suprotstavljao
(Zah.3,1), tj. [sećaj] se svake desne pomisli, reči i dela, kako se ne bi iznenadio kada ti
se desi nešto slično.
75. Monah treba da zna šta je nemoć, navedena u rečima: Pomiluj me, Gospode, jer
sam nemoćan (Ps.6,3), i da postoji odstupanje od Boga, tj. bolest đavola i njegovih
anđela.
76. Gvožđe se ne može dotaći kada ga dotakne oganj. I česte molitve um čine vrlo
snažnim u borbi protiv neprijatelja. Stoga se demoni na svaki način staraju da nas
raslabe lenjošću i odvuku od trpeljivog prebivanja na molitvi. Oni, naime, znaju koliko je
ona za njih štetna i koliko umu pomaže u borbi.
77. David je prihvatio usrdnost onih koji su zajedno sa njim izašli iz Sekelaga protiv
inoplemenika, iako su, kao premoreni, ostali kod Vosorovog potoka[1]*). Po povratku iz
pobede nad varvarima, on je čuo da su neki govorili da ne treba davati deo plena onima
koji su zbog iznurenosti sedeli kod potoka. Videvši da su se postideli i da ne znaju šta
da kažu, predobri David ih je uzeo u zaštitu govoreći: "Oni su bili ostavljeni da čuvaju
stvari". Potom im je da deo plena koji je bio jednak sa onim koji su dobili ratnici koji su
se hrabro i smelo borili (1.Car.30,21). Zamisli sada da je neki brat u početku pokazao
veliku revnost, a potom unekoliko oslabio u podvizima. Možda će se njemu vera,
pokajanje. smirenje, plač, trpljenje, nada, velikodušnost i ostalo uračunati u stvari
spasenja, ukoliko bude sedeo pored njih i strpljivo sa njima prebivao, čekajući Gospoda
Isusa Hrista. Čak i da je slab u vidljivim podvizima i on će dobiti neki večni dar.
78. Levitima i jerejima su nazvani oni koji su sebe u potpunosti posvetili Bogu, tj. i
delanjem i sagledavanjem. Stokom, pak, levitskom se nazivaju oni koji ne slede trag
strasti, već pokazuju stremljenje ka vrlinama, neprestano ih žele i po svojim snagama
revnuju za njih, premda zbog rđavosti ne uspevaju [u nameri], Ipak, kad dođe vreme i
oni će (možemo se nadati) dobiti dar bestrašća jedino po čovekoljublju Božijem. Jer,
rečeno je: Želju siromaha uslišio si, Gospode (Ps.9,38).
79. Javne i tajne udarce koje nam nanosi neprijatelj mi često osećamo i vidimo.
Međutim, muke i neprijatnosti koje on od nas trpi kada napredujemo u sticanju vrlina, ili
se kajemo za grehe, ili podnosimo uvrede, ili smo blagodušni u nesrećama, ili
prebivamo u molitvama mi, po promislu Božijem, ne vidimo, kako se ne bismo nadimali.
Naime, kada vršimo dela blagočašća, on se razdire, muči, plače i raspada. Jer,
pravedno je y Boga, kako govori apostol, da uzvrati muku onima koji vas muče (2.Sol.
1,6).
80. Panj koji je ostareo na zemlji ili na kamenu od vodene vlage može da potera
izdanke, kao nove sadnice. I mi, kada nas oživi sila Duha Svetoga, možemo da
proklijamo netruležnost, koju smo primili po prirodi, te da damo plod, kao što ga daju
nove sadnice, premda smo i padali u starog čoveka.
81. Duši koja očajava usled obilja iskušenja i mnogih grehova i koja govori: "Propala je
svaka nada. Mi smo ubijeni", Bog (koji ne očajava povodom našeg spasenja) govori:
Oživećete i poznaćete da sam ja Gospod (Jez.37,6). Duši koja je u nedoumici odnosno
vrlina kojima može ponovo da se rodi u Hristu, opet se govori: Duh Sveti doći će na
tebe (Lk.1,35). Gde je, pak, prisutan Duh Sveti, nemoj tražiti zakon prirode i obično
sledovanje uzroka i posledice. Jer, svemoguć je Sveti Duh kome se poklanjamo: On će i
ono što je po prirodi nemoguće u tebi proizvesti svojom silom, usled čega ćeš se
zadiviti. Osim toga, On će tvoj um učiniti pobednikom, iako je ranije trpeo poraz. Jer,
Utešitelj koji nam dolazi odozgo jeste viši od svega. On će i tebe uzdići iznad svih
prirodnih pokreta ploti i demonskih strasti.
82. Podvizavaj se da sačuvaš neoštećenom svetlozarnost tvoga vladičanskoga uma.
Ako počneš sa strašću da gledaš na sve, znači da te je Gospod pomračio, nabacivši
pokrivač na tvoje lice. [Tada] svetlost očiju tvojih pije sa tobom (Ps.37,11). Ipak, čak i da
tako stoje stvari sa tobom, zaboravi na umor i nemoj prestajati da se moliš sa svetim
Davidom: Pošalji svetlost tvoju i istinu tvoju jer sam pomračen uninijem: [Ti si] spasenje
lica moga i Bog moj (Ps.42,35). Kad pošalješ Duha tvoga, opet se izgrađuju, i (tako)
obnavljaš lice zemlje (Ps.103,30).
83. Blažen je onaj ko ovde danonoćno nenasito jede i pije Psalme i molitve, ukrepljujući
se slavnim čitanjem Pisma. Jer, takvo pričešćivanje će duši pružiti neiscrpnu radost u
budućem veku.
84. Svim silama se staraj da ne padaš, budući da krepkom borcu ne dolikuje da pada.
Ukoliko se i desi da padneš, brzo ustaj i opet stoj na dobrom podvigu. Ukoliko se sa
tobom, usled odstupanja blagodati, mnogo puta desi prvo [tj. padanje], neka nebrojeno
bude i drugo, tj. ustajanje. I tako do kraja tvoga života. Jer, pisano je: Ako sedam puta
padne pravedni, sedam puta će i ustati (Prič.24,16). Sve dok držiš oružje svete shime
{tj. rešenost da služiš Bogu), uz suze i molbe Bogu, ti se ubrajaš u one koji stoje, pa
makar i često padao. Dok živiš sa monasima, ti kao smeli vojnik bivaš ranjavan spreda.
Stoga ćeš biti pohvaljen, budući da ranjavan nisi popustio i odstupio. Ukoliko, pak,
odstupiš, Rane ćeš već dobijati od pozadi, kao plašljivac i begunac, koji se zbunio i
napustio redove.
85. Gore je očajavati, negoli grešiti. Juda izdajnik je bio malodušan i neiskusan u borbi.
Stoga je zapao u očajanje. Saletevši ga, neprijatelj je na njega nabacio petlju. Doživevši
strašan pad, međutim, Petar (tj. čvrsti kamen) beše iskusan u borbi, te nije pao duhom.
On se nije predao očajanju u velikoj svojoj tuzi, nego je skočio i izlio gorke suze iz
skrušenog i smirenog srca. Videvši ga, naš protivnik je odmah odskočio i pobegao
daleko, opaljivan silnim plamenom u lice i ljuto zapomažući.
86. Monah je dužan da do samog kraja vodi nepomirljivu borbu protiv tri strasti: protiv
stomakougađanja, protiv taštine i protiv srebroljublja, koje je idolopoklonstvo.
87. Jedan od careva Izrailjevih je pobedio pećinski narod i druge varvare sa njima uz
Psalme i pesme duhovne, koje su pevali uz Davidove reči i njegovu liru. I ti imaš tvoje
pećinske varvare, tj. demone koji se guraju u tvoja čula i udove i koji opterećuju tvoje
telo raspaljivanjem. Oni te navode da strasno gledaš, slušaš i mirišeš, da govoriš
neprilične reči, da imaš oči pune bluda i da si spolja i iznutra sav smeten na vavilonski
način. Pobrini se i ti, najzad, da velikom verom, i Psalmima i duhovnim pesmama
istrebiš te pešternike koji zlotvore u tebi.
88. Gospod hoće da se čovek spasava preko čoveka. Tako se i đavo trudi da čovek
gine preko čovek. Stoga se treba kloniti bliskosti sa prezrivim, zlomislećim i pričljivim
čovekom, kako zajedno sa njim ne bismo dospeli u pakao. Jer, spasenje jedva postiže i
onaj ko se zbliži sa pravednim. Onaj ko sa zlim počne da opšti bez opreza, kao zarazu
ili gubu obrešće brodolom. I ko će žaliti onoga ko sa radosnim licem prilazi zmaju? Beži
od onih koji se nisu naučili da vladaju jezikom, koji seju razdore i koji su smeteni i spolja
i iznutra.
89. Onaj ko želi da ga nazovu mudrim i razumnim i prijateljem Božijim, neka se usrdno
stara da svoju dušu pred Njega predstavi u stanju u kojem ju je primio, tj. čistu,
nepovređenu, neporočnu. Zbog toga će biti uvenčan na nebesima i ublažen od strane
anđela.
90. Jedna dobra reč je nekada nečistog razbojnika učinila čistim i svetim i uvela ga u
raj. I jedna loša reč je Mojsiju preprečila ulaz u obećanu zemlju. Stoga nemojmo
smatrati da je pričljivost beznačajna bolest: zlorečivi i praznoslovci zaključavaju pred
sobom Carstvo nebesko. Pričljivi čovek ovde još može da ima nekakvog uspeha.
Međutim, tamo ne može imati nikakvog: Zla će ga uloviti u propast (Ps.139,12). Dobro
je rekao jedan mudar čovek da je bolje pasti sa visine na zemlju, negoli pasti zbog
jezika. Stoga bi bilo najbolje da poslušamo svetog Jakova koji piše: Neka bude svaki
čovek brz čuti a spor govoriti (Jak.1, 19).
91. Kako ne bismo lutali i rasejavali se, prelešćujući se taštinom, dobro je da slušamo
proroka koji govori: Idite ljudi moji, i uđite u klet vašu, tj. u klet srca vašeg, sakrivenu od
svakog čulnog utiska, u bezobrazno obitavalište, obasjano bestrašćem i osenjeno
svetom blagodaću, zatvorite vrata svoja od svega vidljivog i sklonite se na kratko (s
obzirom da je i ceo život ljudski kratak). Potom on dodaje: Dokle prođe gnjev Gospodnji
(Is.26.20), ili kao što je neko drugi rekao: Dok ne prođe bezakonje (Ps.56,2). Jer, i
bezakonje, pa prema tome i demoni, i strasti, i gresi jesu gnev Božiji, kako i Isaija govori
Bogu: Ti si se razgnevio i mi smo zgrešili (64,5). Taj gnev čovek može izbeći ukoliko u
molitvi neprestano pazi na srce i ukoliko se usrdno stara da bude unutra, u unutrašnjoj
svojoj nepristupnoj kleti. Jer, neko govori: Privuci mudrost u unutrašnjost svoju (up.
Prič.8,12; Sir.45,31; 51,18). Neko drugi, pak, kaže: Sva je slava kćepi Careve unutra
(Ps.44,14), te dodaje: I bi preda mnom trud dok ne uđoh u svetilište Božije (Ps.72,P), na
goru nasleđa, u gotovo žilište (Ps.32,14), koje si sačinio Gospode, u svetinju koju steče
desnica tvoja (Is.77,54).
92. Onaj ko zaista želi da se odrekne sveta neka podražava blaženog proroka Jeliseja.
Obuzet velikom ljubavlju prema Bogu, koja se razvila u plamen, on sa sobom nije uzeo
ni jednu stvar od svoga imetka. [Podvižnik] sve što ima treba da podeli siromašnima.
Uzevši na pleća krst Gospodnji, neka on dragovoljno hodi u smrt, tj. vinovnicu večnoga
Carstva.
93. Kada osetiš da Amorejac u tebi raste kao hrast, usrdno se moli Gospodu da isuši
njegov plod odozgo, tj. greh na delu, kao i njegovo korenje odozdo, tj. nečiste pomisli. I
neka Gospod otera Amorejca od lica tvoga.
94. Ne treba da se čudite kada vidite [ljude] koji se podsmevaju našem bezmolviju. Oni,
naime, sami nisu u stanju da bezmolvstvuju. Bolje je da pevanjem odagnate loš utisak
koji su izazvali. Vi ne treba da zlopamtite, već da uvećavate vaše povinovanje Bogu,
prizivajući u pesmi: Bogu se povinuj, dušo moja (Ps. 61,6). Jer, umesto da me vole,
oklevetaše me, a ja se molih (Ps.108,4) i za moje i za njihovo iscelenje.
95. Ako na moru ne dune silni vetar, neće se pojaviti talasi. Ako na nas ne napadne
demon, neće se uznemiriti strastima ni duša, ni telo.
96. Ukoliko te uvek greje molitva i Božanska blagodat, ti si, po rečima Božanstvenog
Pisma, obučen u oružje svetlosti. Tvoja je odeća topla, a tvoji neprijatelji su obučeni u
stid i drhtanje od hladnoće, kao u dvostruku odeću.
97. Držeći se sećanja na svoje greške, nemoj biti lenj da udaraš u svoje grudi kako bi
razbio i smekšao okamenjeno srce. I rudari razbijaju rudonosno tlo. U njemu ćeš naći
zlatnu žilu i obradovaćeš se zbog skrivenog blaga.
98. Plamen čežnje za višim dobrima i svetom poučavanju u rečima Duha neka
neprestano gori na žrtveniku tvoje duše.
99. Ukoliko se uvek budeš starao da obuvaš noge u pripravnost za jevanđelje mira
(Ef.6,15), svakako ćeš dobro urediti i svoj sopstveni dom i dom tvoga bližnjeg. Ukoliko,
pak, postaneš malodušan (u susretu sa neprijatnostima), bićeš nevidljivo popljuvan i po
zakonu ćeš naslediti ime bosoga (Pon.25,910).
100. Po Jovanu, Bog je ljubav. Stoga onaj ko voli, prebiva u Bogu i Bog u njemu. Onaj,
pak, ko mrzi bližnjega, razorivši savez ljubavi, očigledno umesto ljubavi prihvata mržnju.
Onaj ko mrzi onoga ko je iste prirode sa njim, nalazi se daleko od Boga. Jer, Bog je
ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu (1.Jn.4,16). Njemu slava i
sila u vekove vekova. Amin.
________________________________________
NAPOMENE:
Družina koja je pošla iz Sekelaga brojala je oko 600 ljudi. Došavši do Vosorovog potoka
njih 200 nisu imali snage da idu dalje. David ih je ostavio di čuvaju stvari i pošao dalje
sa njih 400. Njihova usrdnost se projavila u njihovom kretanju na pohod, - prim. prev.
DOBROTOLjUBLjE
BLAŽENI AVA ZOSIMA PALESTINSKI

sadržaj
Drevni latinski prevodilac Razgovora prepodobnog Zosime donosi sledeći predgovor:
"Veoma cenim te razgovore s obzirom da su u njima jasno izložena istinita svojstva
asketskog podviga i s obzirom da su obilno prožeti duhovnim pomazanjem i slatkim
miomirisom svetinje. Ništa drugo nisam tako rado prepisivao i ništa drugo nisam sa
sličnom srdačnom sladošću prevodio. Stoga sam i rešio da ispitam ko im je bio autor i u
koje vreme je živeo, budući da ni jedno ni drugo nije bilo sa izvesnošću poznato,
Nije se sačuvalo mnogo tih razgovora, Zapisivao ih je, očigledno, neki usrdni slušalac
na osnovu reči iz usta samog starca, koji je za vreme svog dugogodišnjeg monaškog
života prošao kroz sve stepene hrišćanskog savršenstva i uspeo se na sam vrh svetinje
koja je dostupna smrtnom čoveku uz pomoć Božanske blagodati. Autor Razgovora ss
zove blaženi ava Zosima. O onome ko ih je zapisivao zabeleženo je samo da je bio
jedan od njegovih redovnih slušalaca, i verovatno sabrat obitelji u kojoj je ava Zosima
živeo pored reke Jordana.
Ko je, pak, bio ava Zosima? Posle dugog i pažljivog istraživanja došao sam do
zaključka da je autor Razgovora upravo slavni Zosima koji je sviše bio izabran da čuje o
načinu života svete pokajnice Marije Egipatske iz njenih sopstvenih usta. On je potom
pričestio i pogrebao prepodobnu majku".
Svoje mišljenje pisac predgovora potvrđuje time što neke okolnosti iz života ave Zosime
koji je izrekao pouke liče na detalje iz života ave Zosime koji je video svetu Mariju
Egipatsku i koji je o njoj ispričao.
1. U Žitiju svete Marije Egipatske se kaže da je ava Zosima u mladosti stupio u manastir
i u njemu proveo pedeset tri godine. Potom je, po ukazanju sviše, prešao u jedan od
manastira uz reku Jordan. Izlazeći iz njega, on je video svetu Mariju. I u Razgovorima
se pominje da je ava Zosima, koji ih je vodio, ranije živeo u nekom manastiru u Tiru.
Osim toga, iz Razgovora ss vidi da je neko vreme bio u Neapolju (u Samariji), te najzad,
u Obitelji svetog Gerasima. Poslednja ukazanja očigledno objašnjavaju prva.
2. U Žitiju svete Marije se za avu Zosimu kaže da je bio bogat duhovnim iskustvom i da
su mu se stoga za savet obraćali ne samo žitelji njegovog, nego i drugih, bliskih i
dalekih manastira. On očito nije voleo da piše, nego je samo govorio. Ni Žitije svete
Marije nije napisao on, nego ga je predao usmeno. Ono je ostalo među bratijom sve dok
ga sveti Sofronije nije zapisao. Da je isti bio i autor Razgovora pokazuje sam vid
njihovog izlaganja: njega su pitali, a on je odgovarao. Dvadesetdeveti razgovor se vodi
u obitelji svetog Gerasima. Može se pretpostaviti da su i drugi vođeni na istom mestu i
da ih je zapisao neko od njegovih najbližil učenika.
3 Ava Zosima, koji govori pouke, voli da navodi izreke otaca. On navodi samo starce
praih vremena i to na način koji ukazuje da je sećanje na njih još uvek bilo sveže. To
ukazuje na kraj četvrtog n početak petog veka. Kažu da je Marija Egipatska počinula
oko 430. godine. Ava Zosima je prešao u obitelj pored Jordana kada mu je bilo. kako se
pretpostavlja, sedamdeset godina. U obitelji je proživeo trideset godine, a umro je u
starosti od sto godina. Za nekoga ko je živeo u prvoj polovini petog veka, izreke staraca
četvrtog veka su mogle biti sveže.
Mi se možemo saglasiti sa takvim rasuđivanjem, određujući autora Razgovora, vreme
kada su vođeni i način njihovog nastanka. Ava je govorio, a učenik koji je voleo
duhovne pouke je zapisivao. Tako razgovori i počinju: "Govorio je", ili "Rekao je", ili
"Pričao je ava Zosima". Može se pretpostaviti da je razgovora bilo mnogo i da ih je
mnogo bilo i zapisanih. Navedeni predstavljaju samo odlomak, koji je očigledno koristio
Jovan Mosh, sastavljač Duhovnog luga (Limonarija).
Pomen prepodobnog Zosime se vrši četvrtog aprila.
U Patrologiji Minjea Razgovori su smešteni u 78. tomu. Oni se mogu naći i u
rukopisnom Pateriku iz Obitelji svetog Save Palestinskog, gde su smešteni ka kraj prve
glave, kao dodatak. U rukopisu su Razgovori predati kao jedna celina, bez razdeljenja.
U štampanoj verziji ih je označeno četrnaest. pri čemu pojedini odeljci sadrže više od
jednog razgovora. Pri prevodu smo smatrali da je prikladnije svaku pouku izdvojiti u
poseban odeljak. U štampanoj knjizi svi Razgovori nisu preneti, a neki od štampanih
nisu preneti u celini, Tako smo na kraju dobili trideset jedan odeljak.
RAZGOVORI BLAŽENOG AVE ZOSIME
sadržaj
1. Osenivši usta krsnim znakom, blaženi Zosima je počeo da govori: "Ovaplotivši se,
Bog Slovo je darovao veliku blagodat onima koji su poverovali i koji veruju u Njega. (I
danas možemo verovati i, ukoliko želimo, odmah postaviti početak). Jer, [čovek] koji
poželi proizvoljenjem i kome blagodat sadejstvuje, ukoliko ushte može ceo svet smatrati
ništavnim".
Potom je on podigao nešto što je našao, tj. slamku, ili nit, ili nešto drugo beznačajno i
dodao: "Da li će se neko boriti, sporiti, zlopamtiti ili sekirati zbog ovoga, izuzev ako nije
izgubio um? Dakle, čovek Božiji, koji se stalno uzdiže i napreduje, svakako će i ceo svet
smatrati ovakvom slamkom. Jer, kao što uvek govorim, nije štetno imati, nego imati
pristrasno. Ko ne zna da je od svega što imamo nama najdraže naše telo? Međutim,
ukoliko dođe čas, nama je naloženo da i njega prezremo. I kad nam je naređeno da
prenebregavamo samo telo, utoliko pre treba da prenebregavamo ono što je izvan tela.
Bez nužde, tj. naprosto i slučajno ne treba ga govorimo o stvarima, niti da se izlažemo
smrti i ginemo, što je inače svojstveno čoveku koji je izgubio um. Naprotiv, treba da
čekamo vreme i da smo spremni".
On se setio brata koji je imao povrće, te je dodao: "Nije li on sejao? Nije li se trudio?
Nije li sadio i obrađivao? Međutim, on nije čupao i nije bacao: on je imao kao da nema
[ništa]. Stoga, kada je kod njega došao starac sa namerom da ga isproba, i počeo da
uništava [povrće], on se izgubio i sakrio. Kada je ostao samo jedan koren, on mu je
rekao: "Ako želiš, oče, ostavi ga da te ugostim". Shvativši da je brat istinski sluga Božiji
(a ne povrća), sveti mu je rekao: "Duh Božiji je počinuo na tebi, brate". Da je bio
pristrasan prema povrću, odmah bi se projavila njegova tuga i uznemirenje. Međutim,
on je pokazao da ga je imao kao da ga nije imao".
Ava Zosima je rekao: "I demoni primećuju takvo ponašanje. Videći da se čovek prema
stvarima odnosi bez strasti, ne uznemiravajući se i ne sekirajući se [zbog njih], oni
zaključuju da on hoda zemljom, ali da u sebi nema zemaljsko razmišljanje"
2. On je opet rekao: "Namere pripadaju proizvoljenju. Plameno proizvoljenje za jedan
čas može prineti Bogu više negoli lenjivo proizvoljelje za pedeset godina. Demoni se
plaše videći da čovek, budući vređan, beščašćen, oštećen i podvrgnut sličnim
neprijatnostima, tuguje što sve ne podnosi plemenito, a ne stoga što se zlopati. Oni,
naime, vide da je on stupio na put istine i da ima jaku želju da hodi po Božijim
zapovestima".
On se setio svetog Pahomija koga je stariji brat, na njegovu želju da (po Božanstvenom
daru) proširi manastir, ukorio govoreći: "Prestani da se upuštaš u suvišno". Čuvši prekor
i znajući da čini dobro, on je osetio pokret [negodovanja]. Ipak, imajući uzdržljivo srce,
on nije protivrečio bratu. Kada je nastupila noć, on je otišao u svoj kutak i počeo da
plače i da se moli, govoreći: "Bože, u meni je još uvek telesno razmišljanje i još uvek
živim po telu. Teško meni, s obzirom da ću, po Pismu (Rim.8,13), umreti. Posle podviga
i pripremanja srca, mene opet obuzima gnev, makar i radi dobra. Pomiluj me, Gospode,
da ne poginem sasvim. Jer, ukoliko me ne utvrdiš i neprijatelj u meni nađe svoj mali
strasni deo, ja ću postati njegov zarobljenik: Jer, koji sav zakon održi, a sagreši u
jednome, kriv je za sve (Jak.2,10). Ipak, verujem da ću, pomagan velikom štedrošću
tvojom, na kraju naučiti da hodim putem svetih tvojih, stremeći za onim što je preda
mnom (Fil.3,13). Oni su, naime, dolično posramili neprijatelja. Ukoliko ga sam najpre ne
pobedim, kako ću, Gospode, moći da naučim one koje prizoveš da zajedno sa mnom
provode ovakav život". U molitvi je on proveo celu noć, sa suzama izgovarajući slične
reči, sve dok nije nastupio dan. Od znoja se pod njim napravilo blato, s obzirom da beše
vreme za žetvu i da je mesto bilo veoma toplo.
Blaženi je govorio, diveći se: "Njegove suze nisu znale za meru. Kako da Gospod
takvom proizvoljenju ne daruje sva blaga? Ja verujem da je iste večeri Bog njemu dao
sve što je iskao, s obzirom da beše mrtav za sve".
3. On je govorio: "Onaj ko, misleći o čoveku koji ga je uvredio, ili mu pričinio štetu, ili ga
oklevetao ili mu učinio neko drugo zlo, počne da ispreda pomisli protiv njega u stvari
zloumišlja protiv samog sebe, slično demonima. Jer, to mu je dovoljno zloumišljanje
protiv sebe. I zašto govorim: "Ako ispreda pomisli"? On će se prema njemu nepravedno
poneti ukoliko ga se ne bude sećao kao svoga lekara. Jer, on čisti ono od čega on
strada. Stoga je dužan da ga se seća kao lekara koga mu je poslao Hristos - Hrista radi
treba da podneseš sve i da ga smatraš dobročiniteljem.
Ukoliko ne odstupiš od zloće i ukoliko ne poželiš da odstupiš, Gospod Bog nije kriv.
Stradanje je obeležje bolesne duše: kad ne bi bio bolestan, ne bi ni patio. Stoga si
dužan da blagodariš bratu preko koga si poznao svoju bolest, te da njegovo
dobročinstvo primiš kao dragoceni lek koji ti šalje Isus. Ukoliko, pak, ne samo ne
zahvaljuješ, nego još ispredaš pomisli protiv njega, u stvari ti kao da govoriš Isusu:
"Neću da me izlečiš. Ne želim da primim tvoje lekove. Hoću da istrulim u svojim
ranama. Hoću da budem poslušan demonima". Šta će, dakle, da učini Gospod? Budući
snishodljiv prema našoj zloći, Gospod nam je dao svete zapovesti koje je čiste kao
[sredstva za] spaljivanje i čišćenje. Stoga onaj ko želi i traži isceljenje i da se oslobodi
bolesti treba da pretrpi ono što mu nalaže lekar. Naravno, bolesnik ne oseća
zadovoljstvo kada ga operišu, spaljuJU [ranu] ili je čiste. Naprotiv, on ih se seća sa
odvratnošću. Ipak, ubedivši se da se bez njih ne može osloboditi bolesti, on se predaje
u ruke lekara, znajući da će malom odvratnošću izbaviti od silnog rastrojstva i
dugotrajne bolesti.
Spaljivač Hristov je onaj ko ti pričinjava štetu. Međutim, ukoliko hrabro pretrpiš, on će te
osloboditi od lakomosti. Ukoliko, pak, ne pretrpiš, sam sebi ćeš pričiniti nepravdu.
Nemoj osuđivati brata svoga. Iz iskušenja mi, međutim, izbegavajući Hristov lek i
ostavljajući samoukorevanje, počinjemo da ispredamo pomisli [gneva] protiv našeg
dobrotvora, slično ludacima".
4. On je govorio: "Ukini pomisli i neće biti ni jednog svetog. Neko od svetih je govorio:
"Onaj ko beži od korisnog iskušenja u stvari beži od večnog života". Ko je bio uzročnik
venaca kod svetih mučenika, ako ne mučitelji? Ko je svetom Stefanu pružio slavu, ako
ne oni koji su ga zasuli kamenjem". On je često navodio izreku Evagrija: "Ja ne krivim
one koji me grde. Naprotiv, ja ih nazivam dobrotvorima i ne odbacujem Lekara duša,
koji taštoj duši nudi lek smirenja. Ja se, naime, plašim da On jednom ne kaže mojoj
duši: Lečismo Vavilon, ali se ne isceli (Jer.51,9)".
On je govorio: "Evagrije se plašio da mu Hristos, prekorevajući ga, ne kaže: "Evagrije,
bio si bolestan taštinom, te sam ti pružio lek smirenja kako bi se očistio. Međutim, ti se
nisi očistio". Mi treba da znamo da o nama govori istinu samo onaj ko nas osuđuje".
On je govorio: "Gospod, koji ispituje srca i bubrege, zna da je sve naše dostojno
prekora, srama i popljuvanja, čak i da nas svi ljudi hvale i uznose. Ukoliko kažu: "Učinio
si jedno ili drugo", ja ću odgovoriti: "Šta je uopšte dobro od svega što sam učinio". Niko
o meni ne govori laž osim onih koji me hvale i uznose. I niko o meni ne govori istinu
osim onih koji me prekorevaju i ponižavaju. Čak ni oni, međutim, ne govore potpunu
istinu. Ukoliko bi saznali samo jedan deo (a ne i svu pučinu naših zala), oni bi se
okrenuli od naših duša kod od blata, kao do smrada i nečistog vazduha. Kad bi se svi
udovi tela ljudskih pretvorili u jezik da nas prekorevaju, ubeđen sam da ipak ne bi mogli
u potpunosti da izraze sve naše beščašće. Jer, onaj ko nas prekoreva i izobličava iznosi
samo jedan deo [naših zala], ne mogući da kaže o svemu.
Pravedni Jov je rekao: Pun sam beščašća (Jov 10,15). Ono što je pupo, pak, u sebe
više ne prima dodatka. Šta tek da kažemo mi, koji smo pučina zla? Nas je đavo smirio
sa svakim grehom i mi smo dužni da budemo zahvalni onima koji nas smiruju. Jer, oni
koji su blagodarni onima koji ih smiravaju u stvari satiru đavola. Sveti oci su rekli da će
se smirenje koje se spušta do pakla uspeti do nebesa, i da će se, naprotiv, gordost koja
se uzvišuje do nebesa, zbaciti u pakao".
On je govorio: "Ko će naterati smirenog da ispreda pomisli protiv bilo koga? Jer, ma šta
da pretrpi ili čuje, smireni sve koristi kao povod da sam sebe izgrdi i ponizi".
On se opomenuo ave Mojsija koji je, kada su ga klirici isterali iz oltara sa rečima: "Izlazi
napolje, Etiopljanine", sam sebe počeo da prekoreva rečima: "Nečisti crnokošče, dobro
su sa tobom postupili. Kad nisi čovek, zašto se guraš među ljude".
5. On je govorio: "Bilo šta da se desi, smireni odmah pribegava molitvi i sve smatra
dobrotvorima. Mi smo, međutim, napustili put istine i rukovođenje svetih, te želimo da
otvorimo put koji je u skladu sa našim lukavim prohtevima.
Jer, šta je lakše od onoga što čujemo od svetog i delatnog nastavnika ave Amona, koji
govori: "Pomno pazi na sebe kako bi mogao da oćutiš i da ne progovoriš kada te neko
oskorbi u bilo kojoj stvari. Pošto neprestanom molitvom tvoje srce postane krotko, ti
zamoli brata za oproštaj".
Zaista, onaj ko voli istiniti i prav put, uvek silno prekoreva i izobličuje sebe ukoliko se
zbog nečega smuti, govoreći: "Što si se razbesnela, dušo moja? Zašto se smućuješ kao
mahnita? Time samo pokazuješ da si bolespa. Jer, kad ne bi bila bolesna, ne bi
stradala. Zaboravljajući da prekoriš samu sebe, ti zameraš bratu koji ti je delatno i
istinski pokazao tvoju bolest. Nauči se zapovestima Hrista, koji vređan ne uzvraćaše
uvredom i stradajući ne prećaše (1.Pt.2,23). Čuješ li šta govori i šta pokazuje delom:
Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me šamarahu. Ne
zaklonih lica svoga od ruganja, ni od pljuvanja (Is.50,6). Ti, pak, okajana, zbog jedne
psovke i uvrede sediš i ispredaš nebrojene pomisli, zloumušljajući protiv same sebe,
slično demonima. Jer, može li demon takvoj duši učiniti nešto strašnije od onoga što
ona sama sebi čini? Gledamo Krst Hristov, svakodnevno čitamo o stradanjima koja je
pretrpeo radi nas, a sami nismo u stanju da podnesemo ni jednu uvredu. Zaista smo
skrenuli sa pravog puta".
On je govorio: "Onaj ko ne bude hodio putem kojim su išli svi sveti, tj. ko hrabro ne trpi
beščašće i štetu, uopšte neće imati nikakav uspeh, pa makar doživeo i Matusalove
godine. Naprotiv, on će samo isprazno potrošiti svoje godine".
On je govorio: "Jednom sam bio kod blažene Dionisije, od koje je jedan brat zatražio
blagoslov. Ona mu je dala koliko je trebalo. Međutim, pošto mu je dato manje nego što
je tražio, on je počeo da je vređa, te da protiv nje i mene govori neprilične reči. Čuvši
ga, nju je zabolelo, te je ushtela da mu nekako uzvrati. Videvši njenu [nameru], ja sam
joj rekao: "Šta radiš? Zloumišljaš protiv same sebe, s obzirom da ćeš svojoj duši oduzeti
svaku vrlinu Jer, šta si dostojno pretrpela za ono što je Hristos pretrpeo za tebe. Znam,
gospođo, da si razbacala nonac kao đubre. Međutim, ukoliko se ne potrudiš da stekneš
krotost, ličićeš na kovača koji udara po komadu gvožđa, ali ne uspeva da napravi
posudu"".
On joj je govorio: "Slušaj šta kaže Ignjatije Bogonosac: "Neophodna je krotost kojom se
slama sva sila kneza ovoga sveta". Znak da smo odbacili svet jeste da se ne
uznemiravamo ni zbog čega. Dešava se, naime, da [čovek] prezre mnoga blaga, da bi
se potom zbog prilepljivanja za jednu iglu smućivao. Na taj način igla zauzima mesto
čitavih riznica, te [čovek] postaje rob igle, ili kukulje [tj. monaškog pokrivala], ili mantije,
ili knjige, prestajući da bude sluga Božiji. Dobro je rekao neko od mudrih: "Koliko je
strasti u duši, toliko je i gospodara". I Gospod govori: Gde je blago vaše, onde he biti i
srce vaše (Mt.6,21). Apostol takođe kaže: Jer od koga je ko pobeđen, tome i robuje
(2.Pt.2,19). Saslušavši me, ona me je pogledala začuđeno i rekla: "Neka bi našao Boga
za kojim čezneš"".
6. Blaženi je govorio: "Duša bi htela da se spase. Međutim, žudeći za ispraznim i baveći
se njime, ona izbegava napore. U stvari, zapravo nisu teške zapovesti, nego naši lukavi
prohtevi. Dešava se da ponekad iz straha od mora ili od razbojnika prezremo sve i bez
ustezanja bacamo svoje stvari, videći da nam se smrt približava, iako smo se
neposredno pre toga srdili već zbog jedne lepte Zbog čega strah Božiji nije snažan
onoliko koliko je snažan strah od mora, kao što reče neko od svetih Kada već možemo
da prezremo sve ne bi li smo još malo poživeli na zemlji i kad već smatramo da smo
imali sreću ukoliko smo, sve ostalo izgubivši, spasli sebe od razbojnika ili od mora (iako
smo se neposredno pre toga srdili već zbog jedne lepte), zbog čega ne mislimo na isti
način i kada se radi o večnom životu? Zbog čega strah Božiji nije snažan onoliko koliko
je snažan strah od mora, kao što reče neko od svetih".
Kao potvrdu svojih reči, ava je ispričao slučaj o kome je jednom čuo. "Jedan [trgovac]
dragim kamenjem i biserjem se ukrcao na brod, zajedno sa svojom decom, imajući
nameru da ostvari zaradu. Desilo se zavoli jednog dečaka iz brodske posade, koji ga je
služio i koji je uživao pored njega, jedući zajedno sa njim. Jednog dana je dečko čuo
kako se mornari došaptavaju među sobom, dogovarajući se da trgovca bace u more
radi njegovog dragocenog kamenja. On je potom sa tužnim licem pošao kod trgovca da
bi ga po običaju uslužio. On ga je zapitao: "Zašto si danas žalostan". On se, međutim,
uzdržao, ništa ne govoreći. Trgovac ga je ponovo pitao: "Reci mi istinu. Šta je bilo".
Dečak je zaplakao i ispričao mu šta su mornari odlučili protiv njega. "Zaista je tako",
pitao je trgovac. On je odgovorio: "Da, tako su se dogovorili".
Tada je trgovac pozvao svoju decu i rekao: "Sve što vam kažem uradite bez ustezanja".
Potom je rasprostro platno i počeo da im govori: "Donesite mi sanduke". Pošto su ih
doneli, on je počeo da vadi kamenje. Nakon što ih je se rasprostro, on im je rekao: "Zar
je to život! Zbog njih sam došao u opasnost da me bace u more i da uskoro umrem, ne
uzevši ništa sa sobom". Zatim je naredio deci: "Bacajte sve u more". Po njegovoj reči
oni su odmah sve bacili u more. Mornari su se zaprepastili, a njihova zamisao je
propala".
Blaženi je rekao: "Vidite li kako je, pošto se pokrenula njegova [dobra] pomisao, on
odjednom postao mudroljubac i u rečima i na delu sa ciljem da sačuva kratki život. I
pravedno je postupio. On je rasuđivao: "Ako umrem, neću imati nikakve koristi od
kamenja". Mi, međutim, nismo spremni da pretrpimo ni mali gubitak radi zapovesti
Hristove. I ukoliko uopšte treba da se žalostimo, razlog treba da nam bude propast
onoga ko nam je pričinio štetu, a ne gubitak imovine. On, naime, sam sebe izbacuje iz
Carstva, budući da nepravednici neće naslediti Carstva Božijega (1.Kor.6,9). Ti, pak,
trpeći nepravdu, primaš život večni, kako govori Gospod: Radujte se i veselite se, jer je
velika plata vaša na nebesima (Mt.5,12).
Zanemarujući tugu zbog propasti uda Hristovog, mi sedimo i ispredamo pomisli o
truležnim, ništavnim, propadljivim i bezvrednim stvarima. Zaista se pravedno mučimo.
Jer, Bog nas je uzdigao u red udova tela, kome je glava sam Hristos, Bog naš, kako je
rekao apostol; Svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo (1.Kor.12,12). ?
glava svih jeste Hristos (Ef.1,22).
Stoga, brat koji te žalosti u stvari jeste kao ranjena ruka ili kao bolesno oko. Kada
osećamo bol, mi ne sečemo ruku, piti vadimo oko, smatrajući da je njihov gubitak velika
šteta. Naprotiv, mi na njih stavljamo najčasniji Hristov pečat [tj. krsno znamenje],
prozivamo svete da se pomole za nas, umnožavamo sopstvene prilježne molitve Bogu i
najzad pripremamo masti i obloge radi isceljenja bolesnog uda. Na isti način na koji se,
dakle, moliš za oko ili ruku kako bi se izlečili i prestali da ti pričinjavaju bol, moli se i za
svoga brata. Mi, međutim, gledamo kako udovi Hristovi trpe štetu i ne tugujemo zbog
njih, već se čak i molimo protiv njih, što je svojstveno ljudima koji nemaju milostivu
unutrašnjost".
On je rekao: "Onaj ko ima milostivu unutrašnjost, ljubav i samilost najpre samome sebi
donosi radost i korist, a potom i bližnjemu. Naprotiv, zloća ranjava i muči najpre onoga
ko je ima. Premda izgleda da on pričinjava štetu bližnjemu ili u odnosu na imovinu, ili na
čast, ili čak na samo telo, on u stvari sam sebe lišava [večnog] života".
On je naveo izreku: "Ono što nije štetno za dušu, nije štetno ni za čoveka".
7. Blaženi je opet rekao: "Neko mi je jednom rekao: "Avo, postoje mnoge zapovesti.
Čisto se pomračuje um od [nedoumice] koju da ispuni i koju da izostavi". Ja sam mu
odgovorio: "Nemoj da se uznemiravaš. Ti samo treba da misliš da ćeš lako steći vrlinu
ukoliko se prema stvarima budeš odnosio bez strasti. Ne svađajući se zbog njih, ti
nećeš biti ni zlopamtljiv"".
[On je govorio]: "Kakav napor predstavlja molitva za neprijatelje? Da li kao kopanje
zemlje? Ili kao putovanje? Da li zahteva izdatke? Ti zahvaljuj za beščašće, pa ćeš biti
učenik svetih apostola, koji su hodili radujući se što su se udostojili da podnesu sramotu
za ime Hristovo (Dap.5,41). Oni su [primili sramotu] za ime Hristovo budući čisti i sveti,
dok je mi [primamo] radi svojih grehova. Mi smo nečasni i prokleti, čak i kad nas niko ne
beščasti. Jer, prorok kaže: Prokleti su koji skreću od zapovesti tvojih (Ps.118,21). Nisu,
naime, svi dostojni da trpe beščašće za ime Hristovo, već samo sveti i čisti, kao što sam
rekao. Mi smo, pak, dužni da pokažemo zahvalnost i da ispovedimo da nas pravedno
beščaste zbog naših rđavih dela.
Međutim, okajana duša zna svoja nečista dela i da zasluženo strada, pa ipak sedi i
obmanjuje sopstvenu savest, ispredajući pomisli i govoreći: "On mi je to rekao i ponizio
me i rugao mi se", zloumišljajući protiv same sebe i zauzimajući mesto demona. I sa
dušom se dešava isto što i kod veština. Naime, glavni majstor učeniku predaje veštinu,
te ga ostavlja da sam radi, nemajući više potrebe da sedi pored njega. On samo
povremeno dolazi da pogleda nije li se ulenjio i nije li pokvario rad. Videći pokornu dušu,
koja lako prima lukave pomisli, i demoni joj predaju satansku veštinu, nemajući potrebu
da sede pored nje. Oni, naime, znaju da ona sama zloumišlja protin sebe, te je samo
povremeno posećuju da pogledaju nije li se ulenjila.
Ima li šta lakše od ljubavi prema svima i od toga da nas svi vole? I koju utehu ne
pružaju zapovesti Hristove? Međutim, naše proizvoljenje ne stremi [njihovom
ispunjavanju]. Jer, kad bi stremilo, uz pomoć Božije blagodati sve bi mu bilo lako. I mala
težnja naše volje privlači Boga u pomoć, kako sam često govorio. Božanstveni Antonije
uči da je za sticanje vrlina neophodna samo naša volja. "Za Carstvo nebesko nije
neophodno da putujemo, niti treba da prelazimo mora kako bismo [stekli] vrlinu". I koji
pokoj nema krotki i smireni? Zaista, krotki će naslediti zemlju i uživaće u mnoštvu mira
(Ps.36,11)".
8. Blaženi je opet rekao: "Jednom smo - ja, jedan brat i nekolicina svetovnjaka išli
neapoljskim putem i došli do mesta gde je bila carina. Znajući običaj, svetovnjaci su dali
porez. Međutim, brat koji je bio sa mnom poče da protivreči, govoreći: "Zar se usuđujete
da tražite od monaha". Čuvši ga, ja sam mu rekao: "Šta činiš, brate? Ti kao da govoriš:
,Hteo, ne hteo, poštuj me kao svetoga'. [Druga bi stvar bila) da tn je on, videvši tvoju
dobru volju i smirelje, ukazao poštovanje i rekao: ,Oprosti, [tj. prođi]'. Prema tome, kao
učenik Krotkog i Smirenog, daj [što traže] i prođi s mirom".
Drugi put, kada sam bio u svetom gradu, prišao mi je jedan hristoljubac i rekao: "Brat i
ja smo imali jedan nesporazum, zbog čega ne želi da se pomiri sa mnom. Molim te,
porazgovaraj sa ljim". Ja sam sa radošću pristao. Pozvavši njegovog brata, ja sam mu
govorio ono što može da raspoloži na ljubav i na mir. Izgledalo je da sam ga ubedio, ali
mi je posle svega rekao: "Ne mogu da se pomirim sa njim budući da sam se zakleo
krstom". Osmehnuvši se, ja sam mu rekao: "Tvoja zakletva znači sledeće: ,3aklinjem se
Hriste, tvojim Časnim Krstom da neću poštovati tioje zapovesti, već ću ispunjavati volju
tvog neprijatelja, đavola'. Mi ne treba da ispunjavamo ono što smo rđavo odredili.
Naprotiv, mi treba da se kajemo i da žalimo zbog zlih zakletvi, kao što govori bogonosni
Vasilije. Jer, da se pokajao i da nije ispunio svoju zakletvu, Irod ne bi upao u veliki greh i
obezglavio Hristovog Preteču".
Na kraju sam mu pokazao mesto iz svetog Vasilija, koji pominje Sveto Jevanđelje, tj.
odbijanje svetog Petra da mu Gospod umije noge (Jn.13,8-9)".
9. Blaženi je opet rekao: "Pitali su me kako [čovek] treba da obuzda gnev. Ja sam
odgovorio da početak obuzdavanja predstavlja ćutanje u vreme smućenja. Zbog toga se
ava Mojsije nije smutio kada su ga ponizili, govoreći: "Šta među nama traži Etiopljanin
[tj. crnac]". [Kasnije] je on rekao: "Premda sam se smutio, ništa nisam rekao". Drugom
prilikom on ne samo da je oćutao, već se nije ni smutio. Naprotiv, on je prekoreo sebe,
govoreći: "Nečisti crnče, dobro su uradili sa tobom. Šta tražiš među ljudima kad nisi
čovek".
Mi se, pak, nalazimo niže i od velikog nemara, ne budući u stanju da dostignemo ni
početnike, smatrajući da su zapovesti preteške i nedostupne. Jer, ne smućivati se i ne
govoriti predstavlja obeležje početnika, a ne savršenog. Uostalom, veliko je ne
smućivati se uopšte, saglasno proroku koji je rekao: Pripremih se i ne smutih se
(Ps.118,60). Međutim, mi ne ištemo da započnemo, niti pokazujemo proizvoljenje koje
bi moglo da privuče blagodat Božiju da nam pomogne. Proizvoljenje koje najzad
naizgled pokažemo, u stvari je lenjo i mlako, nedostojno da primi bilo kakvo dobro od
Boga.
Sve što se tiče nas liči na ono što se dešava sa semenom i rađanjem. Onaj ko ulaže
proizvoljenje, dobija blagodat. Ratar može da poseje malo. Međutim, ukoliko Bog
blagoizvoli, njegov trud će steći mnogo (slično kao što je napisano za Isaaka da je sijao
u onoj zemlji i one godine dobio po sto). Ako, dakle, Gospod blagoizvoli, mi ćemo
svojim proizvoljenjem bez stradanja, prinuđavanja i nespokojstva sve da činimo i sve da
postižemo. Molitva sa trpljenjem i prinuđavanjem rađa čistu i nesputanu molitvu.
Prinudna pripada proizvoljenju, a nesputana blagodati.
Kod svih veština vidimo sličan slučaj. Onaj ko pristupa nekoj veštini sa željom da je
nauči u početku se trudi, greši i često ostaje neuspešan. On se, međutim, ne ljuti, već
opet pokušava. I ako opet izostane uspeh, on ne odustaje, projavljujući proizvoljenje
pred majstorom. Ukoliko se, pak, naljuti i odustane, on se ničemu neće naučiti. Mnogo
puta ostajući bez uspeha i ne odustajući, već pokazujući upornost u trudu i poslu, on
najzad, uz pomoć Božiju, stiče naviku i već radi bez napora i sa lakoćom, uspevajući i
da se prehranjuje [od svoje veštine]. Isto je i u duhovnom [životu]. Onaj ko se prinuđava
da čini vrlinu ne treba da misli da će odmah uspeti. Tako nešto je nemoguće. On
svagda treba da se trudi. Ukoliko ne uspe, on ne treba da odustaje, inače neće postići
uspeh. On treba uvek iznova da se trudi, slično onome ko želi da nauči veštinu. Trpeći
mnogo puta i izbegavajući gnev, on navodi Boga da pogleda na upornost njegovog
proizvoljenja i da mu da silu da sve čini bez prinude.
I ava Mojsije je govorio: "Sila onih koji žele da steknu vrline sastoji se u izbegavaju
malodušnosti kada padnu i u ponovnom pokušavanju"".
10. On je rekao: "Svaka vrlina iziskuje i napor i vreme i našu volju. Međutim, iznad
svega, ona iziskuje Božije sadejstvo. Jer, ukoliko Bog ne ukazuje sadejstvo našem
proizvoljenju, uzalud ćemo se truditi, kao uostalom i zemljodelac kome Bog ne pošalje
kišu na seme u polju koje je obradio i zasejao. Božije pak, sadejstvo ište naše molbe i
molitve, kojima privlačimo Njegovu pomoć, koja nas podržava. Ukoliko, međutim,
zanemarimo molitvu, kako će Bog pogledati na naš trud? Zar ne jednako ravnodušno i
rasejano! I ukoliko se brzo naljutimo, kao što uvek govorim, mi se nećemo udostojiti da
bilo šta primimo. Jer, Bog pazi na naše proizvoljenje i u skladu sa njim nas dariva.
Nije li ranije ava Mojsije bio vođa razbojnika? Nije li počinio mnoštvo prestupa? Nije li ga
gospodar oterao zbog beznaravstvenosti? Pa ipak, on se podvižništvu odao sa velikom
hrabrošću i vrelim proizvoljenjem, dostižući visoku meru vrline. U skladu sa piscem
njegovog [života], on je ubrojan u izabrane sluge Božije. Mi, međutim, vrelinu koju smo
naizgled imali na početku našeg odricanja [od sveta postepeno] gubimo usled svog
nerada, vezujući se za stvari koje hlade [revnost] i koje su isprazne i bezvredne u
poređenju sa ljubavlju prema Bogu i bližnjemu. Osim toga, mi prisvajamo stvari kao da
su naše i kao da ih nismo primili od Boga. Međutim, [apostol] govori: Šta li imaš što nisi
primio? ? kad si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7)".
On je rekao: "Zar je Gospod siromašan ili nemoćan da nam daruje blaga kojima je
obogatio svete patrijarhe ukoliko vidi da napredujemo u onome što nam je već darovao?
Međutim, pošto vidi da mi, usled svoje lakomislenosti, imamo štetu od nevelikih i sitnih
darova, On nam kao čovekoljubiv ne poverava mnogo, kako ne bismo sasvim propali.
Kad bi video da mi napredujemo u neznatnom, On bi nam pružio i više, kao što sam već
rekao. Zaista, ko je nagovorio ljude da svoj novac bace pred noge apostola? Kao što
vam često govorim, Bog nam je kao dobar dao da od svega imamo koristi. Međutim, mi
kroz svoja pristrašća i zlo upotrebe poništavamo darove Božije i udaljujemo ih od sebe.
Zbog svog zlog nauma mi trpimo štetu od dobrih darova".
Op je često govorio: "Niko ne može da naškodi vernoj duši. Bilo šta da pretrpi, njoj se
uračunava u korist. Neverni se, međutim, muči zbog svog neverja kao što se radnik
muči u naporima da bi dobio svoju platu. Kada se napreže, verni u svom očekivanju da
primi nagradu za svoje trpljenje ima veliku utehu. Kakvu će, međutim, utehu imati
neverni, koji ne veruje da će dobiti nagradu od Gospoda? On, zapravo, sedi i raspada
se u pomislima. Bilo kako da postrada, on razmišlja: "On mi je rekao, ali i ja imam da
mu kažem". On zlopamti i pomišlja na nemoguće stvari, koje ne može da ostvari. Jer,
ljudi ne mogu da ostvare ono što zamisle, već samo ono što Bog dopusti, iz uzroka koji
su jedino Njemu poznati. Često [čovek] pokušava da pričini zlo drugome. Međutim,
ukoliko Bog ne dopusti, njegova namera se osujećuje, pri čemu se samo ispituju ljudska
proizvoljenja. Mnogi su hteli da učine zlo svetim patrijarsima. Međutim, Bog nije
dopustio i niko nije mogao da im pričini nikakvu štetu, kao što je napisano: Ne dopusti
čoveku da im učini nepravdu i zbog njih careve izobliči. Ne dotičite se pomazanika mojih
i prorocima mojim ne činite zla (Ps.104,14-15).
Kada zaželi da pokaže izobilje svoje moći, Bog na milostivost pokreće čak i srca
nemilosrdnih, kako je napisano u Danilovoj knjizi: I dade Bog Danilu te nađe milost i
ljubav kod starešine nad evnusima (Dan.1,9). Blažena je duša koja je sebe iz čežnje za
Bogom istinski pripremila da primi Njegove darove Božije. On je nikada neće ostaviti,
već će je u svemu štititi, čak i u stvarima koje iz neznanja ne ište. Dobro je rekao
premudri: "Mudar čovek nalazi zaštitu kod Boga". Zaista, koliko puta je Saul pokušavao
da ubije blaženog Davida? Šta sve nije radio? Šta nije zloumišljao? Međutim, Davida je
štitio Gospod, usled čega se svaka podmuklost Saula osujećivala. Šta više, on sam je
često bio predavan u ruke svetome, koji ga je pošteđivao s obzirom da nije imao
žestoku i razjarenu zlobu".
Jednom su ga pitali: "Može li da se ne gnevi onaj koga ponižavaju i zloslove". On je
odgovorio: "Onaj ko se smatra ništavnim, neće se smućivati, kao što je rekao i ava
Pimen: "Imaćeš spokojstvo ukoliko poniziš sam sebe"".
" 11. On je rekao: "Jednom od sabraće koji su živeli sa mnom ja sam dao shimu i uputio
ga na dobro. S obzirom da beše osetljiv, ja sam snishodio njegovoj slabosti. Jednog
dana on mi reče: "Avo moj, mnogo te volim". Ja sam mu odgovorio: "Još nisam našao
čoveka koji bi me voleo više nego što ja njega volim. Ti sada kažeš da me voliš i ja ti
verujem. Međutim, ukoliko se desi nešto što ti se neće svideti, ti nećeš ostati isti. Mene,
međutim, ništa me ne može otrgnuti od ljubavi prema tebi, ma šta inače pretrpeo".
Prošlo je malo vremena te on (ne znam zbog čega) poče da govori svašta protiv mene,
čak i sramne reči. Ja sam sve čuo i govorio u sebi: "On je Isusov spaljivač i poslan je da
izleči moju taštu dušu. Ukoliko bdi, čovek od takvih ljudi može da stekne ono što je
izgubio zbog onih koji ga hvale. On je moj istinski dobrotvor". I ja sam ga pominjao kao
svog lekara i dobrotvora. Onima koji su mi saopštavali [njegove reči], ja sam govorio:
"On zna samo moju javnu zloću, i to delimično, dok je moja sakrivena [zloća] nemeriva".
Posle nekog vremena mi smo se sreli u Kesariji. Po običaju i kao da se ništa nije desilo,
on mi je prišao, zagrlio me i poljubio, kao uostalom i ja njega. I premda je nastavljao da
govori [protiv mene], prilikom susreta me je toplo grlio. Ja nisam pokazivao ni traga
sumnje ili žalosti, premda sam sve čuo. Jednom prilikom on je pao pred mene i obgrlio
mi noge, govoreći: "Oprosti mi, moj oče, Gospoda radi, što sam mnogo i rđavo govorio
o tebi".
Poljubivši ga, ja sam mu nežno rekao: "Seća li se tvoje bogoljublje da si mi rekao da me
silno voliš i da sam ti odgovorio da još nisam sreo čoveka koji bi me voleo više negoli ja
njega, te da nećeš ostati isti ukoliko ti se desi nešto što ti se neće svideti, dok mene
ništa ne može odvratiti od ljubavi prema tebi? Osvedoči se da mi nije promaklo ono što
si govorio o meni. Čuo sam sve: i gde si i kome si rekao. Ja nikada nisam rekao da nije
tako i niko me nije mogao nagovoriti da bilo šta kažem protiv tebe. Naprotiv, ja sam
govorio da je sve tačno i da ti govoriš iz ljubavi, smatrajući me svojim. Uopšte nisam
prestao da te pominjem u molitvama. Navešću ti i jedan primer ljubavi: jednom me je
jako zabolelo oko. Ja sam pomislio sam na tebe, položio na oko znamenje časnog krsta
i rekao: ,Gospode, Isuse Hriste, isceli me njegovim molitvama'". Istog trenutka sam bio
zdrav". Toliko o bratu.
Blaženi je često govorio: ,,Mi ljudi ne znamo da volimo i da poštujemo jedni druge,
budući da smo izgubili razumevanje. Mi treba da pretrpimo brata koji se gnevi ili je
žalostan. Pošto potom dođe sebi, op će biti zahvalan što smo ga pretrpeli, pokazujući
spremnost da i dušu svoju položi za nas".
12. Blaženi se sećao jednog [brata] koji mu je pričao o svom veoma krotkom avi, koga
je radi velikih vrlina i čudesa cela zemlja poštovala kao anđela Božijeg. "Jednom je,
podstaknut neprijateljem, on prišao avi i počeo u prisustvu svih da ga teško grdi Starac
je stajao i gledao u njegova usta. Najzad je rekao: "U tvojim ustima je blagodat Božija,
brate moj". Razljućen, on vikaše: "Da, rđava stara izelico, ti govoriš [sa namerom] da se
pokažeš krotak". Starac je odgovorio: "Zaista, brate moj. Tačno je sve što kažeš".
Kasnije ga je neko pitao: "Zar se uopšte nisi smutio, kaluđere". On je odgovorio: "Ne,
naprotiv. Osećao sam kao da mi Hristos pokriva dušu"".
Blaženi je rekao: "Zaista treba blagodariti takvima [ljudima]. Onaj ko je strastan treba da
ih smatra lekarima koji leče rane njegove duše i dobrotvorima koji mu otvaraju Carstvo
nebesko".
Blaženi je opet rekao: "Dok sam bio u Tirskom manastiru, tj. pre nego što sam otišao,
posetio nas je jedan vrlinski starac. Jednom smo uzeli da čitamo Izreke staraca.
(Blaženi je, naime, voleo da čita. On je disao knjigama, plodonoseći iz njih svaku vrlinu).
U čitanju smo došli do priče o starcu kod koga su došli razbojnici i rekli: "Došli smo da
uzmemo sve što se nalazi u tvojoj keliji". Pošto je on rekao: "Uzmite, čeda, koliko
hoćete", oni su pokupili [skoro] sve i otišli, ostavivši jednu torbu. On ju je uzeo i potrčao
za njima, vičući: "Čeda, uzmite od mene ono što ste zaboravili u vašoj keliji". Diveći se
nezlobivosti starca, oni su sve vratili u njegovu keliju. Među sobom su pokajnički
govorili: "Zaista je ovo čovek Božiji".
Po čitanju starac mi reče: "Znaš li, avo, da mi je ova priča donela veliku korist". Ja mu
rekoh: "Na koji način, oče". On mi odgovori: "Jednom, dok prebivah u mestima pored
Jordana, ja je pročitah i zadivih se starcu. Potom rekoh: ,Gospode, udostoj i mene da
idem stopama njegovim kao što si me udostojio da primim i shimu njegovu [tj.
monaštvo]'. U meni se ukorenila ta želja. I gle, posle dva dana dođoše razbojnici. Oni
pokucaše na moja vrata i ja odmah shvatih da se radi o razbojnicima. Stoga rekoh u
sebi: ,Slava Bogu, došlo je vreme da se pokažem plod moje želje'. Otvorivši vrata, ja
sam ih srdačno primio. Zapalivši svetiljku, ja sam počeo da im pokazujem stvari,
govoreći: ,Ne sekirajte se. Verujem Gospodu da ništa od vas neću sakriti'. Oni mi
rekoše: ,Imaš li zlata'. ,Imam,- odgovorih,- tri zlatnika". I podigoh poklopac sa posude u
kojoj su bili. Oni uzeše i otidoše s mirom".
Ja sam ga, - sa osmehom je pričao blaženi, - zapitao da li su se razbojnici vratili, kao
što se behu vratili onom starcu. On mi je odmah odgovorio: "Ne dao Bog. Ja nisam
želeo da se vrate"".
On je rekao: "Eto kakva beše čežnja starčeva i spremnost njegova. Imao je snage ne
samo da ne tuguje, već i da se raduje što se udostojio takve stvari".
13. On je kazao: "Setih se da sam, razgovarajući ranije, pomenuo da možemo steći
dušu brata ukoliko se uzdržimo u [trenutku] kada se on smućuje. Sada bih želeo da
ispričam ono što sam čuo od blaženog Sergija, Pedijadskog igumana.
On mi je ispričao: "Jednom sam bio na putu sa jednim svetim starcem. [Desilo] se da
smo zalutali. Ne znajući kuda idemo, nabasali smo na jedno zasejano polje i izgazili
nešto useva. Videvši nas, seljak koji je bio na poslu, poče silno da viče na nas, grdeći
nas gnevno: ,3ar ste vi monasi! Zar se ne bojite Boga? Ne biste radili tako nešto kad
biste pred sobom imali strah Božiji'. Sveti nam je odmah rekao: ,Gospoda radi peka niko
ništa ne govori'. Potom se krotko obratio seljaku, rekavši: Dobro govoriš, čedo. Mi ne
bismo učinili tako nešto kad bismo imali straha Božijeg'. Seljak je opet počeo gnevno da
viče. Starac mu je ponovo rekao: ,Istinu kažeš. Jer, da smo monasi mi ne bismo činili
tako nešto. Ipak, Gospoda radi oprosti nam što smo zgrešili'.
Veoma se iznenadivši, on je prišao i pao starcu pred noge, rekavši: ,Oprosti mi,
Gospoda radi i uzmi me sa vama'"".
Blaženi je rekao: "Eto šta su uz Božiju pomoć mogli krotost i dobrota svetoga. On je
spasao dušu koja je stvorena po obrazu Božijem i koja je Bogu draža od hiljade svetova
sa njihovim stvarima.
Jednom sam se našao kod njega. On mi je rekao: "Pročitaj nam nešto iz Svetog
Pisma". Počevši da čitam Priče [Solomonove], došao sam do mesta gde se kaže: Kod
mnogih drva raste vatra. Gde, pak, nema gneva, prestaje rasprava (Prič.26,20). Zapitao
sam ga: "Šta znači ova izreka, oče". On mi je odgovorio:
"Drva su uzrok plamena vatre. Ukoliko ih ne bude dovoljno, vatra će se ugasiti. I strasti
imaju svoj uzrok. Ukoliko [čovek] ukloni uzroke, strasti će ostati bez dejstva. Naprimer,
uzroci bluda su, kao što je govorio ava Mojsije: ‚Neumereno jedenje i pijenje, dugo
spavanje, besposličenje, zabava, praznoslovlje i ukrašavanje odećom'. Uzroci gneva,
kako je isti rekao, jesu: Davanje i uzimanje, tvorenje sopstvene volje, sklonost ka
poučavanju drugih, smatranje sebe razboritim'. Kod onog ko preseče [uzroke] slabi
strast, Brat je upitao avu Sisoja: ,3bog čega se strasti ne udaljavaju od mene'. On je
odgovorio: ,Stoga što je njihov sasud, tj. uzrok u tebi. Vrati im njihov zalog i one će otići'.
Dvognevan je onaj u kome se borba ne stišava, tj. onaj kome nije dovoljno prvo
razdraženje, već sam sebe raspaljuje na drugi gnev. Onaj, pak, ko uskipti gnevom, ali
odmah dođe sebi i osudi samog sebe, tražeći oproštaj od brata na koga se rasrdio, ne
može da se nazove dvognevnim. Pošto se osudio i pošto se izmirio da bratom, u njemu
se borba smiruje, kao što sam već rekao.
Onaj, međutim, ko se gnevi i ne osuđuje samog sebe, već se sve više raspaljuje i ne
kaje se što se razgnevio, nego što nije još više rekao u svom smućenju, [svakako treba]
da se nazove dvognevnim. U njemu borba ne prestaje, s obzirom da ga preuzimaju
zlopamćenje, tuga i zloba.
Neka bi nas Gospod Isus Hristos izbavio udela takvih [ljudi] i udostojio udela krotkih i
smirenih"".
On je često govorio: "Neophodni su velika budnost i razboritost da bi se savladale
raznovrsne zamki đavolske. Jer, [đavo] ponekad raspaljuje na smućenje bez ikakvog
razloga, dok drugi put navodi i [naočigled] opravdane razloge kako bi izgledalo da se sa
razlogom ljutimo. Međutim, za one koji istinski žele da hode putem svetih gnev je
potpuno tuđ, kao što govori sveti Makarije: "Monahu je tuđe da se gnevi. Njemu je tuđe i
da ožalošćuje bližnjega"".
On je rekao: "Jednom sam kod jednog veštog krasnopisca naručio nekoliko knjiga.
Završivši pisanje, on mi ih šalje i poručuje: "Najzad sam završio. Kad izvoliš, pošalji mi
[novac] i uzmi ih". Jedan brat je čuo [šta se desilo], te je navodno u moje ime otišao kod
krasnopisca, isplatio mu račun i uzeo knjige. U međuvremenu sam i ja, ne znajući šta se
dogodilo, poslao sabrata sa pismom i novcem da preuzme knjige. Shvativši da ga je
brat koji je uzeo knjige ismejao, krasnopisac se silno smutio. "Otići ću kod njega i izgrditi
ga iz dva razloga: što se izrugivao nad bližnjim i što je uzeo ono što mu ne pripada".
Čuvši za [njegovu nameru], ja sam poslao da mu kažu: "Brate moj, ti treba da znaš da
knjige stičemo da bismo se naučili ljubavi, smirenju i krotosti. Ako je, pak, [nabavka]
knjiga treba da bude uzrok svađe, ja neću da ih imam kako se ne bih svađao. Jer, sluga
Gospodnji ne treba da se svađa (2.Tim.2,24)". Prema tome, zanemarivši knjige, ja sam
postigao da brata uopšte nisu uznemirili".
14. Sedeći sa nama i besedeći o [duševnoj] koristi, blaženi je počeo da navodi izreke
svetih otaca. On je došao i do izreke ave Pimena po kojoj onaj ko sam sebe osuđuje u
svemu nalazi spokojstvo. On je [pomenuo i] odgovor ava Nitrijske gore na pitanje: "Šta
je najveće što si našao na ovom [životnom] putu", naime: "Da krivim i prekorevam uvek
sebe samoga". Na njegov odgovor je onaj ko je postavio pitanje dodao: "Drugog puta
zaista nema".
On je rekao: "Kakvu snagu imaju reči svetih! I zaista, oni su govorili iz iskustva, kao što
svedoči božanstveni Antonije. Njihove reči su snažne budući da su ih izrekli ljudi koji su
ih ostvarili, kao što je rekao neko od mudrih: "Neka tvoje reči potvrđuje tvoj život"".
On je ispričao: "Jednom sam bio kraće vreme u Lavri ave Gerasima, gde sam imao
jednog prijatelja. Jednog dana smo sedeli i razgovarali o [duševnoj] koristi. I ja sam se
setio navedenih reči ave Pimena i drugog ave. On mi je ispričao: "Ja iz iskustva
poznajem te reči i spokojstvo koje proizilazi iz njihovog ispunjavanja. Jednom sam u
lavri imao iskrenog prijatelja jednog đakona. Ne znam kako, on je posumnjao u mene,
ožalostio se i počeo da se hladno odnosi prema meni. Primetivši da je namršten, ja ga
pitao za razlog. On mi reče: ‚Uradio si tu stvar'. Ne nalazeći u svojoj savesti da sam je
učinio, ja počeh da ga uveravam. On mi, međutim, kaže: ‚Oprosti, ali ne mogu da ti
poverujem'. Udaljivši se u svoju keliju, ja sam počeo da ispitujem svoje srce [kako bih
utvrdio] da li mi se ipak desilo da učinim takvu stvar. Međutim, ništa nisam nalazio.
Videći ga da drži [sveti] putir i da bratiji predaje (Svetu Pričest], ja sam mu se zakleo da
u svojoj savesti ne nalazim takvu stvar. Međutim, on se ni tada nije uverio.
Ponovo se udubivši u sebe, ja sam se setio tih reči otaca. Verujući u njih, ja sam
unekoliko skrenuo svoju misao i rekao u sebi: ,Đakon me iskreno voli. Pokretan ljubavlju
on je imao smelosti da mi otkrije ono što se u njegovom srcu nalazilo u vezi sa mnom
kako bih bio pažljiv, kako bih se ubuduće čuvao i kako tu stvar ne bih učinio. Jadna
moja dušo, kažeš da nisi učinila tu stvar. Međutim, učinila si hiljade zlih dela i sve si
zaboravila. Gde je ono što si učinila juče ili pre deset dana? Da li se sećaš? Prema
tome, i tu stvar si učinila, ali si zaboravila, kao i ostalo' Na taj način sam svoje srce
ubedio da sam zaista učinio tu stvar, da bih je potom, kao i prethodne, zaboravio. Stoga
sam počeo da blagodarim Gospoda i đakona. Jer, preko njega me je Gospod udostojio
da postanem svestan svoga greha i da se za njega pokajem.
Sa takvim mislima sam ustao i pošao da tražim oproštaj od đakona i da mu zahvalim.
Međutim, tek što sam zakucao na njegova vrata i tek što mi je otvorio, on je učinio
metaniju, govoreći: ‚Oprosti mi. Narugali su mi se demoni [nagovorivši me] da
posumnjam u tebe u vezi sa onom stvari. Zaista me je uverio Gospod da nemaš
nikakve odgovornosti'. On mi nije dozvolio da ga uveravam, rekavši da nema nikakve
potrebe"".
Blaženi je rekao: "Eto pravog smirenja. [Vidite li] dokle ono dovodi srce koje čezne za
njim? On ne samo što se nije sablaznio i oneraspoložio postupkom đakona, koji je
najpre posumnjao u njega, a potom odbio da primi uveravanje, već je na sebe uzeo
greh i čak počeo da mu zahvaljuje".
On je rekao: "Vidiš li šta čini vrlina? Na koji stepen napretka ona uzvodi one koji čeznu
za njom? Jer, da je hteo, brat je mogao da nađe hiljadu povoda da preko đakona
postane demon. Međutim, on se ustremio ka vrlini. Vrlina je i obuhvatila njegovo srce i
on se nije vređao, već je čak i zahvaljivao. Kada bismo i mi uspeli da u svoje srce
dolično posejemo semena krotosti i smirenja, neprijatelj fic bi imao gde da poseje svoje
zlo seme. Međutim, pošto nas nalazi puste od svake dobre pomisli, ili čak kako se
raspaljujemo na zlo, on od nas uzima povod da ispuni svoje delo. Sa vrlinama se
dešava suprotno. Videći dušino proizvoljenje, tj. da čezne da se spase i da usrdno
uzgaja dobra semena, on je ne ispunjava svojim "darovima"".
15. Jednom je on pomenuo starca koga je potkradao brat što je živeo u susedstvu, On
se sećao da je starac znao [šta se dešava], ali da ga nikada nije prekoreo. Naprotiv, on
je još više radio, govoreći: "Možda brat ima potrebu". (Blaženi] se divio dobroti svetih.
On je ispričao sledeće:
"Za vreme mog boravka u Pedijadi jedan iguman mi je ispričao da je blizu opštežića
živeo jedan starac preblage duše. U njegovom susedstvu je živeo jedan brat. Jednom
prilikom, dok je starac bio odsutan, brat je, podigavši se, ušao u njegovu keliju i uzeo
sve njegove sasude i knjige. Kada se vratio u svoju keliju, starac nije zatekao svoje
sasude. Stoga je krenuo kod brata da ga obavesti. Međutim, nasred prostorije on je
video svoje stvari, koje brat nije uspeo da skloni. Ne želeći da postidi brata, niti da ga
prekori, starac je pokazao da ga je navodno [iznenada] zaboleo stomak. Stoga je izašao
napolje i zadržao se dugo, navodno radi nužde, kako bi brat mogao da skloni stvari.
Kada se najzad vratio, počeo je razgovor o nečem sasvim drugom, ne izobličivši brata.
Posle nekoliko dana kod njega su ipak bile prepoznate starčeve stvari. Stoga su neki
ljudi brata baciš u tamnicu bez znanja starca. Saznavši da je brat u tamnici i ne znajući
razlog, starac je otišao kod igumana, kod koga je često bivao, i [rekao]: "Učini mi uslugu
i daj mi nekoliko jaja i nešto hleba". On mu je rekao: "Svakako imaš goste danas". On
odgovori: "Da". On ih je, međutim, uzeo da bi otišao u tamnicu i utešio brata. Čim je
ušao u tamnicu, brat mu je pao pred noge i rekao: "Zbog tebe sam ovde, avo. Jer, ja
sam ukrao tvoje stvari. Tvoja knjiga je kod onoga, a tvoja odeća kod onoga". Starac mu
je, pak, rekao: "Neka se umiri tvoje srce, sine. Ja nisam zbog te stvari došao ovamo. Ja
čak nisam ni znao da si ovde zbog mene. Čuvši da si ovde, ja sam se ražalostio i došao
da te utešim. Evo jaja i hlepčića. ? sada ću učiniti sve što mogu da te izvučem iz
tamnice". Otišavši, on je zamolio neke od velikih (kojima je bio poznat po svojoj vrlini). I
oni poslaše te ga izvadiše iz tamnice.
O njemu su još pričali kako je jednom krenuo na pijacu da kupi odeću. Davši jedan
zlatnik, trebalo je da doplati još nešto sitnine. On je uzeo odeću i položio je ispod sebe,
počevši da odbrojava sitninu na dasku. [U međuvremenu je] došao neko i pokušao da
[ispod njega] izvuče odeću. Primetivši ga, starac se po svojoj dobroti postepeno
podizao, navodno se pružajući mestu gde beše sitnina, sve dok drugi nije izvukao
odeću i otišao. I starac ga nije prekorio".
Blaženi je rekao: "Šta je vredela njegova odeća ili stvari koje je izgubio? Međutim,
njegovo proizvoljenje beše veliko. On je pokazao da je imao kao da ništa nije imao.
Naravno, kad su mu ih ukrali on je ostao isti, ne žaleći i ne smućujući se. Jer, kao što
uvek govorim, nije pogubno imati, nego imati sa strašću. Da je imao i ceo svet, on bi se
[ponašao] kao da nema ništa. Svime što je učinio on je pokazao da je slobodan od
svega".
________________________________________
NAPOMENE:
Na istoku je bio običaj da se rana spaljuje,- prim. prev.
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK

sadržaj
Sveti Maksim je bio Carigrađanin znatnog roda. On je stekao i bogoslovsko i filosofsko i
svako drugo obrazovanje, koje je zahtevalo njegovo vreme. Car Iraklije ga je uzeo u
dvor za prvog sekretara. Svoju dužnost je obavljao pohvalno i sa uspehom.
Kada se podigla monotelitska jeres, u čijem nicanju su učestvovali car i patrijarh, počeli
su nemiri i u dvorcu i u gradu i u drugim delovima carstva. Sveti Maksim je nastale
okolnosti shvatio kao dovoljan razlog da ispuni svoju svagdašnju želju, tj. da napusti
svet i stupi u neku obitelj. Ostavivši svoj posao, on se stupio u Hrisopoljski manastir
(641. g.), sa svom revnošću predavši se podvižničkim naporima po strogom otačkom
ustavu. On se u svemu i za sve pokazao kao primer dostojan podražavanja. Stoga su
ga svi, po javljanju potrebe za postavljanjem novog igumana, jednodušno izabrali za
igumansko služenje, koje je on dolično obavljao, ne štedeći sebe i izbegavajući
čovekougađanje.
Jeres monotelitska je, međutim, sve više rasla, podržavana dvorom i patrijarhom. Sa
njom su rasli i neredi. Ne podnoseći nerede, sveti Maksim je ostavio obitelj i uputio se u
Rim. Usput se on zaustavio u Kartageni u Africi, gde je na saboru izobličio neodrživost
monotelitstva, koje je predstavljao bivši carigradski patrijarh Pir. Potom je otplovio u
Rim, gde je takođe uzeo učešće u saboru protiv monotelita, koji je sazvao sveti papa
Martin povodom careve naredbe da se prihvati i potpiše Tipos vere, tj. izloženje
ispovedanja vere koje je sastavio car, u kome je bilo uneseno i monotelitsko zloverje.
Na saboru su osudili i prokleli monotelitstvo i carski tipos, kao i sve koji prihvataju
jeretičko učenje. Potom su takvo saborsko opredeljenje poslali po zapadu i istoku.
Razgnevljeni car je naredio da uhvate i papu svetog Martina i svetog Maksima i da ih
dovedu u Carigrad. Pošto su ih doveli, sveti Martin je, posle strašnih mučenja, bio poslat
u progonstvo u Herson, gde se i upokojio (655, g.). Svetog Maksima su, međutim, hteli
prevesti na svoju stranu. Usrdno su pokušavali da ostvare svoju kameru najpre u
carskim palatama, a potom u tamnici u Carigradu. Nagovaranja su nastavljena u
trakijskom gradu Viziju, prvom mestu zatočenja svetog stradalnika, a potom ponovo u
Carigradu, u Manastiru svetog Teodora, gde je bio smešten, pod svečanijim i strašnijim
okolnostima. Suđenje su sprovodili senatori, a ponekad su prisustvovali i arhijereji. Cilj
im beše da ubede svetog Maksima da se saglasi sa njihovim učenjem, ili da potpiše
tipos, ili da barem ćuti. Međutim, ništa im nije uspelo. Istina Pravoslavlja u ustima
svetog Maksima uvek beše pobedonosna, primoravajući protivnike ne samo da ćute,
nego i da prihvate njegove razloge. Hrabrost pobornika istine pokušali su da pokolebaju
i obećanjima, i pretnjama, i ukazanjima kako da se neprimetno zaobiđe istina i najzad,
na poslednjem sabranju - udarcima. Ništa nije pomoglo. Svetog Maksima su poslali na
drugo mesto zatočenja preko Selimvrije u Perveru, u brda kod zapadne strane
Mramornog mora.
Međutim, neprijatelji istine nisu spavali: svetog Maksima su opet doveli u Carigrad radi
konačnih ubeđivanja. Ona su bila uporna, premda takođe bezuspešna. Sprovođena su
u tri navrata: u carskim palatama, u tamnici i opet u palatama, gde je i doneta poslednja
odluka - da se stradalnik ostavi među živima, ali da se preda mučenju koje je gore od
smrti. Sa tim ciljem su ga predali u ruke gradskog eparha.
Nečovečni mučitelj je zgrabio prepodobnog, svukao ga i rasprostro po zemlji, te počeo
da ga bije oštrim žilama. Starca su nečovečno tukli sve dok na njegovom telu nije ostalo
ni jedno celo mesto. Sva zemlja pod njim se obagrila krvlju. Potom su starca koji je
jedva disao preneli u tamnicu.
Ujutru su ga opet izveli na mučenje i podvrgli još surovijem postupku: Odrezali su mu
bogorečiti jezik koji je izobličavao jeres i nožem i maljem mu odsekli desnu ruku koja je
pisala poučne i polemične knjige. Potom su ga razodevenog i bosog vukli na trg da bi
mu se narugali, pokazujući narodu odsečeni jezik i ruku.
Nakon strašnih mučenja i izrugivanja, svetoga su poslali u daleko izgnanstvo, u
Mingreliju, gde je zatvoren u Shemarsku tamnicu. Trpeći veliku nevolju tri godine, sveti
Maksim je 662. godine otišao Gospodu, utešivši se pred smrt izvesnim viđenjem.
Spomen svetog Maksima se vrši 21. januara.
Sveti Maksim je napisao mnoga dela - dogmatska, polemička, poučna i podvižnička. U
Grčkom dobrotoljublju se nalaze četristo Poglavlja o ljubavi, sedamsto Poglavlja o
Svetoj Trojici i o Ovaploćenju Boga Slova, tj. više o vrlinama i strastima, te Tumačenje
molitve Gospodnje.
Mi ćemo u naš zbornik uneti Poglavlja o ljubavi, u celini, dok ćemo od sedamsto
poglavlja načiniti izbor jasnih, poučnih i podvižničkih poglavlja. Umesto izostavljenog mi
ćemo po izdanje Minjea prevesti Podvižničko slovo.
Na taj način od svetog Maksima donosimo sledeće:
Podvižničko slovo, tj. pitanja učenika i odgovore starca.
Četiri stotine Poglavlja o ljubavi.
Sagledateljna i delatna poglavlja, izabrana iz sedam stotina poglavlja Grčkog
dobrotoljublja.
PODVIŽNIČKO SLOVO
u pitanjima i odgovorima
Brat i starac
sadržaj
1. Brat je upitao starca, govoreći: "Molim te, oče, reci mi šta je bio cilj Gospodnjeg
Ovaploćenja". Odgovarajući, starac reče: "Čudim se, brate, da me pitaš, iako svaki dan
slušaš Simvol vere. Ipak, reći ću ti da je cilj Gospodnjeg Očovečenja bio naše
spasenje". Brat reče: "Kako to misliš, oče". Starac odgovori: "Čoveka je od početka
stvorio Bog i postavio ga u sred raja. Međutim, on je prestupio zapovest Božiju i pao u
truležnost i smrt. Iako je različitim promišljanjem Božijim rukovođen iz roda u rod, on je
istrajao napredujući samo u rđavom, od različitih telesnih strasti vođen u beznadežnost
života. Zbog toga se jedinorodni Sin Božiji, prevečno Slovo, koji je iz Boga Oca, izvor
života i besmrtnosti, javio nama koji smo sedeli u tami i seni smrti (Mt.4,16). Ovaplotivši
se od Duha Svetoga i Svete Djeve, On je nama pokazao Božanski način življenja. On
nam je dao svete zapovesti, obećavši Carstvo nebesko onima koji po njima budu živeli i
zapretivši večnim mučenjem onima koji ih budu prestupali. Pretrpevši spasonosno
stradanje i vaskrsnuvši iz mrtvih, On nam je darovao nadu vaskrsenja i života večnoga.
On je poslušanjem razrešio osudu praroditeljskog greha i smrću uništio moć smrti. I kao
što u Adamu svi umiru, tako u Njemu svi oživljavaju (l.Kop.15,22). Uznevši se na
nebesa i sevši sa desne strane Oca, On je poslao Duha Svetoga kao obručenje novog
života, kao prosvećenje i osvećenje duša naših, i kao pomoć u čuvanju zapovesti onima
koji se podvizavaju radi spasenja. Ukratko rečeno, to beše cilj Gospodnjeg
Očovečenja".
2. Brat je rekao: "Hteo bih, dakle, oče da čujem koje zapovesti treba da ispunim da bih
se spasao". Starac je odgovorio: "Sam Gospod je posle svoga Vaskrsenja rekao
apostolima: Idite, dakle, u naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga
Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio (Mt.28,19-20). Prema tome, svaki
čovek koji je kršten u ime Životvorne i Bogonačelne Trojice treba da drži sve zapovesti
koje je dao Gospod. Gospod je sa ispravnom verom spojio držanje svih zapovesti,
znajući da se čovek ne može spasti ukoliko jednu stranu izostavi. Imajući ispravnu veru,
i David je govorio: Po svima zapovestima tvojim upravljah se, svaki put nepravedan
omrzoh (Ps.118, 128). Jer, sve zapovesti Gosnodnje su nam darovane protiv svakog
puta koji vodi u nepravdu. Ukoliko se prestupi jedna, na njeno mesto svakako stupa put
zla, koji joj je suprotan".
3. Brat je rekao: "Ko može, oče, da ispuni sve zapovesti, s obzirom da ih je mnogo".
Starac odgovori: "[Ispuniće ih] onaj ko podražava Gospoda i sledi za Njim". Brat reče:
"Ko, pak, može da podražava Gospoda? Jer, Gospod je bio Bog, čak i ako je postao
čovek. Međutim, ja sam čovek grešan, koji robujem bezbrojnim strastima. Kako, dakle,
ja mogu da podražavam Gospoda". Starac odgovori: "Niko od onih koji robuju veštastvu
ovoga sveta ne može da podražavaju Gospoda. Oni, pak, koji mogu da kažu: Eto, mi
smo ostavili sve i za tobom pošli (Mt.19,27) primaju silu da ga podražavaju i da
ispunjavaju sve zapovesti Njegove". Brat reče: "Koju silu primaju". Starac odgovori: "Čuj
Njega samog kako govori: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu
silu vražiju, i ništa vam neće nauditi (Lk.10,19).
4. Primivši tu silu i tu vlast, [sveti] Pavle je govorio: Ugledajte se na mene, kao i ja na
Hrista (l.Kop.11,1). I opet: Nikakve, dakle, sad osude nema onima koji u Hristu Isusu ne
žive po telu nego po duhu (Rim.8,1). I opet: Koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i
željama (Gal.5,24). I opet: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14).
5. Proričući o toj vlasti i pomoći, David je rekao: Koji živi u nomoći Višnjega, pod krovom
Boga nebeskoga nastaniće se. Peću će Gospodu: Zastupnik moj jesi ti, i utočište moje,
Bog moj, i uzdaću se u Njega (Ps,90,2). I nešto dalje: Na aspidu i zmiju otrovnu
nastupaćeš, i zgazićeš lava i zmaja... jer će anđelima svojim zapovediti za tebe, da te
čuvaju na svim putevima tvojim (Ps.90,13; 11). Oni, pak, koji ugađaju telu i vole
veštastvo sveta čuće: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt.
10,37). I nešto dalje: Koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan
(Mt.10,37). I: Koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33). Onaj,
dakle, ko hoće da bude Njegov učenik, da ga bude dostojan i da primi silu protiv zlih
duhova treba da se odvoji od svakog telesnog odnosa i da se oslobodi od svake
veštastvene pristrasnosti, boreći se protiv nevidljivih neprijatelja za Njegove zapovesti.
Gospod nam je dao sebe za primer dok je bio kušan u pustinji od njihovog vođe i u
vaseljeni od njegovih slugu".
6. Brat je rekao: "Ipak, oče, zapovesti Gospodnje su mnogobrojne. Ko ih može sve
poznati da bi se podvizavao za njih? Naročito je teško meni, maloumnome. Stoga bih
hteo da čujem kratku reč, koju bih mogao da zadržim u umu i da se sa njom spasem".
Starac odgovori: "Iako su mnoge, brate, zapovesti se sažimaju u jednoj reči, tj. u
rečenome: Ljubi Gospoda Boga svoga svom snagom svojom... i svim umom svojom, i
bližnjega svoga kao samoga sebe (Mk. 12,30-31; Lk.10,27). Onaj ko se podvizava da
održi tu reč, ispunjava sve zapovesti zajedno. Međutim, onaj ko se nije odvojio od
pristrašća prema veštastvenom, kao što je rečeno, ne može istinski voleti ni Boga, ni
bližnjega. Jer, nije moguće ujedno biti privezan za veštastvo i Boga voleti. O tome
govori Gospod: Niko ne može dva gospodara služiti (Mt.6,24), i: Ne možete služiti Bogu
i mamonu (Lk.16,13). Jer, um koji je prilepljen za stvari ovoga sveta i koji je njima
porobljen zanemaruje Boga i prestupa Njegovu zapovest".
7. Brat je rekao: "Za koje stvari govoriš, oče". Starac odgovori: "Za hranu, novce,
imanja, slavu, srodnike i slično". Brat reče: "Reci mi, oče, zar nije Bog sve navedeno
stvorio i ljudima dao na upotrebu? Kako onda naređuje da se ne vezujemo za njih".
Starac odgovori: "Jasno je da je Bog sve navedeno stvorio i ljudima dao na upotrebu. I
sve što je od Boga dobro je. Koristeći ih na ispravan način mi treba da zahvaljujemo
Bogu. Međutim, pošto smo slabi i veštastveni razumom, mi smo veštastveno
pretpostavili zapovesti o ljubavi. Prilepljujući se za njega, mi ratujemo protiv ljudi. Mi,
međutim, treba svemu vidljivome, pa i samome telu svome, da pretpostavimo ljubav
prema svakom čoveku, koja je znak ljubavi prema Bogu, kao što sam Gospod pokazuje
u Jevanđeljima: Ako me ljubite, zapovesti moje držite (Jn.14,15). On sam govori da
ćemo Njega voleti ukoliko ispunjavamo sledeću zapovest; Ovo je zapovest moja: da
ljubite jedni druge (Jn.15,12). Vidiš li da međusobna ljubav projavljuje i ljubav prema
Bogu, koja predstavlja punotu svake zapovesti Božije? Stoga On i zapoveda da onaj ko
čezne da bude Njegov učenik ne samo da ne treba da se prilepljuje za stvari ovoga
sveta, nego i da se odrekne svega imanja svoga".
8. Brat reče: "Oče, ti si rekao da ljubav prema svakome čoveku treba da
pretpostavljamo vidljivome, pa i samome telu. Međutim, kako ja mogu voleti onoga ko
me mrzi ili me izbegava? Kako ću voleti onoga ko mi zavidi, ko me ranjava
zloslovljenjem, ko mi smišlja spletke i priprema podvale? To mi, oče, po prirodi izgleda
nemoguće. Jer, strast tuge me prirodno primorava da izbegavam onoga ko me je
ožalostio". Starac odgovori: "Gmizavci i zveri, koji se rukovode prirodom, ne mogu da
ne uzvraćaju prema svojim moćima onima koji ih napadaju. Oni, pak, koji su stvoreni po
obrazu Božijem, koji se rukovode slovesnošću, koji su se udostojili božanskog poznanja
i koji su primili zakon od Boga, svakako mogu da se ne odvraćaju od onih koji ih žaloste
i da vole one koji ih mrze. Stoga i Gospod govori: Ljubite neprijatelje svoje... činite dobro
onima koji vas mrze (Mt.5,44). On rečeno zapoveda kao nešto moguće, a ne kao
nemoguće. U suprotnom On ne bi kažnjavao onoga ko prestupi zapovest. I sam
Gospod svojim delima svedoči o rečenome, kao i svi učenici Njegovi, koji su se do smrti
podvizavali za ljubav prema bližnjem, toplo se moleći za one koji su ih ubijali, Međutim,
Mi smo veštastvoljubivi i slastoljubivi, usled čega zanemarujemo zapovesti. Stoga mi ne
možemo da volimo one koji nas mrze. Naprotiv, mi se iz istog razloga često odvraćamo
i od onih koji nas ljube, pokazujući se gorim od zveri i gmizavaca. Zbog toga nismo u
stanju da sledimo stopama Božijim, niti da poznamo Njegov cilj, kojim bismo primili silu".
9. Brat reče: "Evo, oče, ja sam sve ostavio: srodnike, imovinu, raskoš i slavu sveta i u
životu nemam ništa osim tela. Pa ipak, brata koji me mrzi i odvraća se od mene ne
mogu da volim, premda se i podvizavam da mu ne uzvratim na delu zlom za zlo koje mi
je učinio. Reci mi, dakle, šta treba da činim da bih mogao od srca da ga volim, kao
uostalom i svakoga ko me na bilo koji način žalosti ili mrzi". Starac je odgovorio: "Onaj
ko istinski ne poznaje cilj Gospodnji ne može da voli onoga ko ga vređa, čak iako se
odrekao veštastva sveta. Ukoliko mu, pak, Gospod da da ga pozna i ukoliko bude
stremio da hodi po njemu, op će moći iz srca da voli onoga ko ga mrzi i vređa, kao i
apostoli koji su ga poznali".
10. Brat reče: "Šta je bio cilj Gospodnji? Molim te da saznam, oče". Starac mu reče:
"Ukoliko hoćeš da saznaš cilj Gospodnji, slušaj razumno. Budući Bog po prirodi,
Gospod naš Isus Hristos je iz čovekoljublja blagoizvoleo da postane čovek. Rodivši se
od žene, On je bio pod zakonom, po božanstvenom apostolu, kako bi, sačuvavši
zapovest kao čovek, uništio staro prokletstvo Adama. Znajući, dakle, da ceo zakon i
proroci vise o dve zapovesti zakona: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim... i
bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt.22.37; 39), Gospod je od početka do kraja hitao
da ih čovekodolično sačuva.
Prevarivši čoveka od početka, đavo je stekao vlast smrti. Videći da je za vreme krštenja
o Njemu Otac svedočio kao o Sinu, da je kao čovek sa neba primio srodnoga Duha
Svetoga, koji ga je i odveo u pustinju na kušanje, on je svu svoju borbu usmerio protiv
Njega kako bi ga, ukoliko je moguće, naveo da ljubavi Božijoj pretpostavi veštastvo
sveta. Znajući da se oko tri stvari vrti sve čovečije [staranje], tj. oko jela, novca i slave
(kojima svagda čoveka nizvodi u bezdan propasti), đavo je pokušao da i Njega iskuša u
pustinji. Pokazavši se iznad njih, Gospod je zapovedio đavolu da ode od Njega.
11. Znak ljubavi prema Bogu, dakle, jeste [biti iznad tih stvari]. Ne mogavši tim
obećanjima da ga privoli da prestupi zapovest, đavo je kasnije, kada je [Gospod] pošao
po vaseljeni, na sve načine, delajući kroz bezakone Jevreje, pokušavao da ga navede
da prestupi zapovest o ljubavi prema bližnjemu. Gospod je učio putevima života, delom
pokazivao nebesko življenje, objavljivao vaskrsenje mrtvih, vernim obećavao život večni
i Carstvo nebesko, a nevernima pretio večnim mukama, svoje reči potvrđujući
pokazivanjem preslavnih Božanskih čudesa i sve mnoštvo prizivajući u veru. Stoga je
đavo nagovarao bezakone fariseje i književnike na različite podmuklosti protiv Njega sa
namerom da ga (po svom umišljaju) navede da, ne izdržavši iskušenje, padne u mržnju
prema svojim mrziocima. Na taj način je okajani [mislio da] postigne svoj cilj, tj. da ga
pokaže narušiteljem zapovesti o ljubavi prema bližnjemu.
12. Budući Bog, međutim, Gospod je znao njegove zamisli i nije omrzao fariseje koji su
delali pod njegovim uticajem (kako bi i mogao kad je po prirodi dobar). Naprotiv, On je
ljubavlju prema njima odbijao onoga ko ih je pokretao. Njime, pak, pokrenute (koji nisu
bili prinuđeni da ga slušaju, već su mu se dobrovoljno potčinili kroz nemar), On je
savetovao, izobličavao, ukorevao, oplakivao, ne prestajući da im čini dobro. Ružen, On
je pokazivao velikodušnost i u stradanju je trpeo, ukazujući im sva dela ljubavi i
pobeđujući podstrekača čovekoljubljem prema njime pokrenutima. O, preslavnog li rata!
Umesto mržnje, On pokazuje ljubav i blagošću pobeđuje oca zla. Pretrpevši od njih [tj.
fariseja] mnoga zla, ili bolje reći radi njih, On se čovekodolično podvizavao do smrti za
zapovest o ljubavi. Odnevši potpunu pobedu nad đavolom, On je za nas primio venac
vaskrsenja. Na taj način je novi Adam obnovio starog. I božanstveni apostol govori:
Neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu (Fil. 2,5) i ostalo.
13. Cilj Gospodnji, dakle, beše da, sa jedne strane, kao čovek bude poslušan Ocu do
smrti radi nas, čuvajući zapovest o ljubavi, te da, sa druge strane, porazi đavola
stradajući od njega preko njime pokrenutih književnika i fariseja. Budući samovlasno
pobeđen, On je pobedio onoga ko se nadao da ga pobedi, izbavljajući svet od njegove
nadmoći. Na taj način Hristos raspet bi po slabosti (2.Kor.13,4). Njome je, međutim, On
umrtvio smrt i satro onoga koji ima moć smrti (Jev.2,14). Na isti način je i Pavle sebe
smatrao nemoćnim i hvalio se svojim nemoćima kako bi se u njega uselila sila Hristova
(2.?o?.12,9).
14. Izučivši način te pobede, sveti Pavle je, pišući Efescima, govorio: Jer ne ratujemo
protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti (Ef-6.12) i ostalo. Onima koji se bore
sa nevidljivim neprijateljima on je zapovedio da uzmu oklop pravde, kacigu nade, štit
vere i mač Duha o koji će moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga (Ef.6,14-16). Na
delu, pak, pokazujući način te borbe, on je govorio: Ja, dakle, tako trčim, ne kao na
nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar, nego iznuravam telo svoje i
savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (l.Kop.9,26-27), i
opet; Do ovoga časa podnosimo i glad i žeđ i golotinju i udarce (1.Kor.4,11), i opet: U
trudu i naporu, često u nespavanju, u zimi i golotinji (2.Kor.11,27).
15. Takvu je borbu on vodio protiv demona koji su pobuđivali telesna uživanja, odgoneći
ih iznuravanjem sopstvenog tela. Osim toga, on nam je delima pokazivao način pobede
nad [demonima] koji pokreću na mržnju (podstičući najnemarnije [ljude] protiv pobožnog
kako bi ga iskušavali i naveli na mržnju i prestupanje zapovesti o ljubavi), govoreći: Kad
nas grde, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo, kad hule na nas, molimo; postasmo kao
smetlište sveta. svima smeNe do danas (l.Kop.4,12-13). Jer, demoni su [ljude] navodili
da ga grde, hule i progone kako bi ga pokrenuli na mržnju prema onima koji ga grde,
hule i progone, imajući za cilj da ga navedu na prestupanje zapovesti o ljubavi.
Znajući njihove [tj. demonske] zamisli, apostol je blagosiljao one koji su ga grdili, trpeo
progonitelje i hulitelje umoljavao da odstupe od demona koji su ih podsticali, te da
postanu domaći blagome Bogu. Na taj način je on poražavao demone koji su [ljude]
podsticali na zla, svagda zlo pobeđujući dobrom, po ugledanju na Spasitelja. On i ostali
apostoli su sav svet otrgli od demona i usvojili Bogu, porazima pobedivši one koji su se
nadali da ih pobede. Ukoliko, dakle, i ti brate budeš imao taj cilj, moći ćeš da voliš one
koji te mrze. Ukoliko ga ne budeš imao, ni na koji način nećeš moći da ih voliš".
16. Brat reče: "Uistinu je, oče, tako i nikako drugačije. Stoga je Gospod, budući ružen i
udaran i trpeći sve što su mu pričinjavali Judeji, pokazivao saosećanje. Prema njima se
On odnosio kao prema neznalicama i prelešćenima, usled čega je i rekao na Krstu:
Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk.23,34). Lukavstvo i prevaru đavola i njegovih
knezova On je pobedio na Krstu, podvizavajući se do smrti za zapovest o ljubavi, kao
što si rekao, i podarivši nam pobedu nad njima. Razrušivši moć smrti, On je podario
svoje vaskrsenje u život celom svetu. Ipak, moli se za mene, oče, da potpuno poznam
cilj Gospodnji i Njegovih apostola, te da budem trezvouman u vreme iskušenja i poznam
zamisli đavola i njegovih demona".
17. Odgovarajući, starac reče: "Ukoliko se stalno budeš poučavao u rečenome, moći
ćeš da ih poznaš. Shvativši da sam bivaš iskušavan, shvati da se i tvoj brat iskušava, te
mu iskušavanom opraštaj. Kušaču, pak, koji hoće da te navede na mržnju prema
iskušavanom bratu, pokaži protivljenje, ne podajući se njegovom lukavstvu. O tome
govori i Jakov, brat Božiji u Sabornoj poslanici: Pokorite se, dakle, Bogu, ? usprotivite
se đavolu, i pobeći će od vas (Jak.4,7). Ukoliko se, dakle, kao što je rečeno,
trezvoumno i neprestano budeš poučavao u rečenome, moći ćeš da poznaš cilj
Gospodnji i Njegovih apostola, te da, sa jedne strane, voliš druge i saosećaš im kada
greše, i sa druge strane, da se neprekidno ljubavlju protiviš lukavim demonima. Ukoliko
smo, pak, raspušteni, bezbrižni i nemarni, svoju pomisao predajući telesnim uživanjima,
mi se ne borimo protiv demona, nego protiv sebe i protiv braće. Boreći se sa ljudima, mi
u stvari ugađamo demonima.
18. Brat reče: "Tako je, oče. Zbog moje nemarnosti demoni uvek uzimaju povoda [da
ustaju] protiv mene. Molim te, oče, da mi kažeš kako treba da steknem trezvoumlje".
Starac odgovori: "Potpuna bezbrižnost u odnosu na zemaljsko i neprekidno poučavanje
u Božanstvenom Pismu privodi dušu u strah Božiji, koji potom privodi trezvoumlju. Tada
duša počinje da vidi demone koji je napadaju kroz pomisli i počinje da se brani, po
rečima Davida: Na neprijatelje moje pogleda oko moje (Ps.53,7). Pobuđujući učenike na
borbu i vrhovni apostol Petar je rekao: Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo,
kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđenom verom
(1.Pt.5,8-9). I Gospod [je rekao]: Bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt.26,41).
Takođe, i propovednik govori: Ukoliko te napadne duh vladatelja, nemoj ostavljati svoga
mesta (Prop.10,4). Mesto, pak, uma jeste vrlina, znanje i strah Božiji. Veoma
trezvoumno i hrabro se podvizavajući, divni apostol govori: Jer, živeći u telu, ne
vojujemo po telu. Jer oružje našeg vojevanja nije telesno, nego silno Bogom za rušenje
utvrđenja, obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i
pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu. Te smo gotovi kazniti svaku
neposlušnost (2.Kor.10,3-6). Ukoliko se, dakle, budeš ugledao na svetitelje i sa
naporom počineš po Bogu, bićeš trezvouman".
19. Brat reče: "Šta treba da čini, oče, onaj ko hoće da počine po Bogu". Starac
odgovori: "Nije moguće da umom u potpunosti počine po Bogu onaj ko ne steke tri
vrline: ljubav, uzdržanje i molitvu. Jer, ljubav ukroćuje gnev, uzdržanje isušuje pohotu, a
molitva odvaja um od svih misli i postavlja ga nagog pred Boga. Te tri vrline u sebi
sadrže sve ostale i bez njih um ne može da počine po Bogu".
20. Brat reče: "Molim te, oče, da me naučiš na koji način ljubav ukroćuje gnev". Starac
odgovori: "Ljubav [u sebi] sadrži milost i dobročinstvo prema bližnjemu, dugotrpljenje i
podnošenje svega što od njega dolazi, kao što smo više puta rekli. Sadržeći ih u sebi,
ljubav ukroćuje gnev onoga ko ju je stekao". Brat reče: "Nisu mala dela njena. Međutim,
blažen je onaj ko je u stanju da je stekne. Ja sam, pak, uistinu daleko od nje. Ipak,
molim te, oče, da mi kažeš šta je dugotrpljenje".
21. Starac odgovori: "[Dugotrpeljiv je onaj] ko je istrajan u nevoljama, ko podnosi zlo i
čeka kraj iskušenja, ko se ne gnevi olako, ko ne govori nerazumno, ko ne podozreva i
ko ne misli opo što ne priliči blagočastivome, kao što govori Sveto Pismo: Dugotrpeljivi
privremeno trpi da bi mu se potom dala radost. On privremeno sakriva svoje reči i usta
vernih ispovedaće njegovu razumnost (Sir.1,23-24).
22. To su, dakle, odlike dugotrpljenja. Osim toga, svojstvo dugotrpeljivosti je smatrati
sebe uzrokom iskušenja. Jer, mnogo toga nam se događa radi našeg vaspitanja, ili radi
očišćenja prošlih grehova, ili radi ispravljenja sadašnje nemarnosti, ili radi sprečavanja
budućih grehova. Onaj, dakle, ko pomišlja da mu se iskušenje desilo iz navedenih
uzroka, neće negodovati kada prima rane, pogotovu ukoliko je svestan svojih grehova.
On neće okrivljavati onoga kroz koga je došlo iskušenje. Jer, kroz njega ili kroz nekog
drugog trebalo da on ispije čašu sudova Božijih. Naprotiv, on upire pogled Bogu i
zahvaljuje Onome ko je dopustio [la postrada], okrivljujući sebe samog. On rado prima
prekor, kao i David od Semeja (2.Car. 16,5-10) i Jov od žene (Jov 2,9-10). Nerazboriti,
međutim, često od Boga ište samilost, da bi je potom odbio, s obzirom da nije došla kao
što je on želeo, već kako je Lekar duše smatrao za korisno. Zbog toga je on malodušan
i smućuje se, čas se gneveći na ljude, čas huleći na Boga. Na taj način on pokazuje
neblagodarnost i ne prima [urazumljenje] OD žezla [karanja]".
23. Brat reče: "Dobro si rekao, oče. Molim te, reci mi na koji način uzdržanje isušuje
pohotu". Starac odgovori: "Ono čini da se čovek udaljuje od svega što nije neophodno,
već samo izaziva uživanje, da učestvuje samo u onome što je neophodno za život, da
ne juri za prijatnim, već samo za korisnim, da sa merom upotrebljava hranu i piće, da
telu ne pruža suvišnu tečnost, da jedino održava život tela, čuvajući ga slobodnim od
pohotnih stremljenja. Na taj način uzdržanje isušuje pohotu. Naprotiv, uživanje i obilje
jela i pića razgara stomak i upaljuje silnu želju za sramnom pohotom, gurajući [čoveka]
kao živinu na [telesno] mešanje. Tada su oči bestidne, ruke neobuzdane, dok jezik
govori ono prija ušima, uvo sluša isprazne reči, um prezire ono što je Božije, a duša,
razumom vršeći preljubu, priziva telo na bezakona dela.
24. Brat reče: "Vaistinu, oče, tako je. Molim te, nauči me i o molitvi, tj. kako odvaja um
od svih pomisli". Starac odgovori: "Naše pomisli su pomisli o stvarima. Neke od stvari
su, pak, čulne, a neke mislene. Kad je zauzet njima, um ih prebira u sebi, Blagodat,
pak, molitve um spaja sa Bogom. Spajajući ga sa Bogom, ona ga odvaja od svih
pomisli. I nag od njih, um u razgovoru sa Bogom postaje bogolik. Postavši bogolik, on
već od Njega moli samo ono što priliči i nikada ne greši u svojoj prozbi. I apostol
zapoveda: Molite se bez prestanka (1.S'ol.5,17), da bismo, sjedinjujući stalno um svoj
sa Bogom, postepeno odbacili pristrasnost prema veštastvenom".
25. Brat reče: "Kako, međutim, um može neprestano da se moli? Jer, ukoliko pevamo,
ili čitamo, ili razgovaramo, ili služimo, mi ga rasejavamo mnogim pomislima i
predstavama". Starad odgovori: "Božansko Pismo ne zapoveda ništa nemoguće. I sam
apostol je pevao i čitao, i služio i neprestano se molio. Jer, Neprestana molitva znači:
imati pobožan um, imati čežnju koja je prilepljena uz Boga i nadu koja stalno visi na
Njemu, imati uzdanje u Njega u svim delima i događajima. Nalazeći se u takvom stanju,
apostol je rekao: Ko će nas odvojiti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba (Rim.8,35) i
ostalo. I nešto kasnije: Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli (Rim.8,38) [ne
mogu odvojiti od Njega], I opet: Svačim smo ugnjetavani, ali ne potišteni, zbunjivani, ali
ne očajni, progonjeni. ali nismo ostavljeni, oboreni, ali ne pogubljeni, svagda noseći na
telu umiranje Gospoda Isusa, da se u život Isusov na telu našem pokaže (2 Kor.4, 8-
10).
26. Sa takvim raspoloženjem apostol se neprestano molio. Jer, kao što je rečeno, u
svakom delu i događaju njegova nada se oslanjala na Boga. I svi sveti su se uvek
radovali u nevoljama kako bi došli do stanja Božanske ljubavi. Stoga je i govorio
apostol: Zato ćy ce najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova
(2.Kor.12,9). I nešto posle: Kada sam slab onda sam silan (2.Kor. 12,10). Ali, teško
nama okajanima koji smo napustili put svetih otaca i ostali nagi od svakog duhovnog
dela".
27. Brat reče: "Zašto, oče, ja nemam umiljenja". Starac odgovori: "Zato što nema straha
Božijega pred očima našim i što smo postali smestište svakog zla. Usled toga strašne
Božije pretnje preziremo kao proste pojmove. Jer, ko neće steći umiljenje slušajući
Mojsija koji u ime Božije govori grešnicima: Jer se razgore gnjev moj kao oganj i
dospeće do dubine ada, spaliće zemlju i rod njezin i popaliće temelje gora. Zgrnuću na
njih zla i strele moje usmeriću na njih (Izl.32,22-23), i opet: Izoštriću kao munju mač
moj, uzeće sud ruka moja, uzvratiću osvetu neprijateljima svojim i uzvratiću onima koji
me mrze (Izl.32,41), ili Isaiju koji uzvikuje: Ko će vam objaviti da oganj gori? Ko će vam
objaviti večno mesto (Is.33,14), i opet: Idite u svetlost ognja svojega i u vatru koju
raspaliste (Is.50,11), i opet: Izlaziće i gledaće kosti ljudi koji su mi prestupili. Crv njihov
neće umreti i oganj njihov se neće ugasiti. I 6uće na videlu svakom telu (Is.66,24), i
Jeremiju koji govori: Proslavite Gospoda Boga vašeg pre nego što se smrkne i pre nego
što se spotaknu noge vaše na mračnim gorama (Jer.13,16), i opet: Slušaj narode
nerazumni i bez srca: imate oči ? ne vidite, imate uši ? ne čujete. Mene li se nećete
bojati, veli Gospod i preda mnom nećete li biti pobožni, jer ja postavih moru granicu od
peska večnom naredbom koju neće prestupiti (Jer.5,21-22), i opet: Otpadanje tvoje
pokaraće te i zloća tvoja izobličiće te. Poznaj i vidi da ti je gorko što si me ostavio, veli
Gospod... Ja nasadih vinograd rodan i istinit. Kako si se pretvorio u gorčinu i tuđi
vinograd (Jer.2,19-21), i opet: Nisam sedeo na skupu igrača, nego se bojah od lica ruke
tvoje. Sedeh usamljen, jer se ispunih gorčinom (Jer.15,17)?
Ko se neće užasnuti slušajući Jezekilja koji govori: Izliću gnjev svoj na tebe, dovršiću
ljutnju svoju na tebi, sudiću te po putevima tvojim, daću na tebe sve gadosti tvoje...
neće žaliti oko moje, niti ću se smilovati... Tada ćeš poznati da sam ja Gospod (Jez.7,3;
9). Ko neće steći umiljenje slušajući Danila koji opisuje Dan strašnoga suda, govoreći:
Ja, Danilo gledah kako se postavljahu preostali i kako Stari danima sede. Odelo mu
beše belo kao sneg i kosa glave Njegove kao vuna čista. Presto Njegov [beše kao]
plamen ognjeni, točkovi Njegovi kao vreli oganj. Reka ognjena tecijaše pred Njim.
Hiljade hiljada služahu mu i mnoštvo stajaše pred Njim. Sud zasede i knjige se otvoriše
(Dan.7,9-10), tj. [spisak] svačijih dela, ili opet: Videhu noćnom viđenju i gle, beše kao
Sin Čovečiji koji ide na oblacima nebeskim i dođe do Starog danima, te mu se privede, i
dade mu se vlast i čast i carstvo. I cvu narodi, plemena i jezici služiće mu, Njegova vlast
je večna vlast i Njegovo carstvo je večno carstvo. I uzdrhta duh moj u meni, u Danilu, i
viđenja glave moje me uznemiravahu (Dan.7,13-15).
28. Ko se neće uplašiti, slušajući Davida koji govori: Jednom govoraše Bog, ovo dvoje
čuh: da je moć Božija, i tvoja je, Gospode, milost, jer ćeš ti uzvratiti svakome po delima
njegovim (Ps.61,N-12), i propovednika koji govori: Glavno u svemu što si čuo jeste: Boj
se Boga i zapovesti Njegove drži. U tome se sastoji ceo čovek. Bog će svako delo
izvesti na sud, pa i skriveno, bilo dobro ili zlo (Prop.12,13-14).
29. Ko, pak, neće uzdrhtati slušajući apostola koji govori: Jer nam se svima valja javiti
na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u telu učini, bilo dobro ili zlo (2.Kor.5,10). Ko
neće zaplakati zbog našeg neverja i zbog oslepljenosti duše naše. Jer, mi smo sve
rečeno čuli, pa ipak se ne kajemo i ne plačemo gorko zbog svoje velike nemarnosti i
lenjosti. Provideći ih, i Jeremija je govorio: Proklet je onaj ko nemarno vrši dela
Gospodnja (Jer.48,10). Jer, kada bismo pokazivali brigu za spasenje svojih duša, mi
bismo zadrhtali od reči Gospodnjih i pohitali da izvršimo zapovesti Njegove, kojima se
spasavamo. Iako smo od Gospoda čuli: Uđite na uska vrata... što vode u život (Mt.7,13-
14), mi smo više zavoleli širok i prostran put, koji vodi u propast. Stoga ćemo, kad dođe
sa neba da sudi živima i mrtvima, od Njega čuti: Idite od mene, prokleti, u oganj večni
koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41).
30. I mi ćemo rečeno čuti stoga što smo bili nemarni za dobra dela i što nismo voleli
bližnje, a ne stoga što smo zlo činili. Kako ćemo, međutim, podneti onaj Dan ukoliko
smo i zlo činili i ukoliko smo pokazali veliki nemar? Osim toga, starima je preko Mojsija
bilo rečeno: Ne čini preljube, ne ukradi, ne ubij i ostalo. Znajući, međutim, da Hrišćaninu
nije dovoljno da se Drži samo rečenoga da bi bio savršen, Gospod je rekao: Jer vam
kažem da, ako ne bude pravda vaša eeća nego pravda književnika i fariseja, nećete ući
u Carstvo nebesko (Mt.5,20). Zbog toga je u oba slučaja kao pravilo postavio osvećenje
duše (kroz koju se i telo osvećuje) kao i iskrenu ljubav prema svim ljudima, kojom
možemo da steknemo i ljubav prema Njemu. Kao obrazac dao nam je samog sebe sve
do smrti i svoje učenike, kao što je više puta rečeno.
31. Koje ćemo, dakle, opravdanje imati u onaj Dan s obzirom da smo, imajući sličan
obrazac, ipak pokazivali nemar. Oplakujući nas koji smo se udostojili blagodati, pa ipak
ostajemo u nemaru, ispunjeni svakog zla, prorok Jeremija je rekao: Ko će dati vodu
glavi mojoj i izvor suza očima mojim da oplakujem narod ovaj danju i noću (Jer.9,1), ?
čujem i Mojsija koji o nama govori: Jede Jakov i nasiti se i odvrže se ljubljeni. Napunio
se salom, udebljao se, raširio se i ostavio Boga koji ga je stvorio, odstupivši od Boga
Spasitelja svoga (pz.32,15), i Miheja koji plačući govori: Avaj, dušo, nesta pobožnog sa
zemlje i onoga ko ispravlja nema među ljudima. Svaki žalošću ožalošćuje bližnjega
svoga i na zlo pripremaju ruke svoje (Mih.7,2), i psalmopojca, koji slično govori o nama:
Spasi me, Gospode, jer nesta prepodobnoga, jer se umanjiše istine od sinova ljudskih
(Ps.11,1) i ostalo.
32. Proričući, i apostol nas je oplakivao, govoreći: Nema ga koji čini dobro, nema baš ni
jednoga. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod
usnama njihovim. Usta su im puna kletve i gorčine. Noge su im brze da prolivaju krv,
Pustoš i beda je na putevima njihovim i puta mirnog ne poznaše. Nema straha Božijega
pred očima njihovim (Rim.3,12-18). Proviđajući buduće, tj. naše sadašnje rđavo
življenje, on piše Timoteju: Ali ovo znaj da će u poslednje dane nastati teška vremena.
Jer će ljudi biti samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni
roditeljima, neblagodarni, nepobožni, bezosećajnu, nepomirljivi, klevetnici, neuzdržljivi,
surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti (2.Tim,3,M) i ostalo. Stoga teško nama s
obzirom da smo stigli do kraja u zlu.
Jer, ko od nas, reci mi, ne učestvuje u nabrojanim zalima? Nije li se na nama ispunilo
proroštvo? Nismo li svi stomakougodnici? Nismo li svi slastoljupci? Nismo li svi lakomi i
veštastvoljubivi? Nismo li svi gnevljivi? Nismo li svi svadljivi? Nismo li svi zlopamtljivi?
Nismo li svi izdajnici svake vrline? Nismo li svi opadači? Nismo li svi podrugljivi? Nismo
li svi drski? Nismo li svi bratomrsci? Nismo li svi razmetljivi? Nismo li svi oholi? Nismo li
svi gordeljivi? Nismo li svi sujetni? Nismo li svi licemerni? Nismo li svi podmukli? Nismo
li svi zavidljivi? Nismo li svi nepokorni? Nismo li svi lenjivi? Nismo li svi kolebljivi? Nismo
li svi bezbrižni? Nismo li svi nemarni za Spasiteljeve zapovesti? Nismo li sni ispunjeni
svakom zloćom? Nismo li umesto staništa Duha Svetoga, postali obitalište idola? Ne
nazivamo li mi izveštačeno Boga svojim Ocem? Nismo li umesto sinova Božijih, postali
sinovi geene? Nismo li mi koji nosimo veliko ime Hristovo postali gori od Jevreja? Niko,
pak, slušajući istinu, ne treba da uznegoduje, slično njima koji su, iako bezakoni,
govorili: Jednoga Oca imamo - Boga (Jn.8,41), da bi od Spasitelja čuli; Vaš je otac
đavo, i želje oca svoga hoćete da činite (Jn.8.44).
33. Kako, dakle, da i mi, budući prestupnici Njegovih zapovesti, ne čujemo slično od
Njega? Jer, i apostol naziva sinovima Božijim one koji su vođeni Duhom, govoreći: Jer,
koje vodi Duh Božiji oni su sinovi Božiji (Rim.n,14). Kako, dakle, i mi, vođeni smrću,
možemo da čujemo da se nazivamo sinovima Božijim? Jer je telesno mudrovanje smrt
(Rim.8,6). Međutim, oni koji su vođeni Duhom postaju očigledni po plodovima Duha. ?
poznati su plodovi Duha: ? plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost,
dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal.5,22-23). Da li ih mi imamo u sebi? Ili imamo sve
suprotno? Kako, dakle, možemo slušati da se zovemo sinovima Božijim, a ne pre
protivnika? Jer, ono što je rođeno svakako je slično sa onim od koga je rođeno. To
pokazuje i Gospod govoreći: ? šmo je rođeno od Duha, dyx je (Jn.3,6). Mi smo, pak,
postali plot koja želi protiv Duha, usled čega ćemo sa pravom čuti od Njega: Neće duh
moj prebivati sa ovim ljudima jer su plot (Post 6,3). Kako se, dakle, možemo nazivati
Hrišćanima, nemajući u sebi ništa Hristovo?
34. Ali, reći će, možda, neko: "Imam veru. Meni je za spasenje dovoljna vera u Njega".
Takvome odgovara apostol Jakov, govoreći: I đavoli veruju i drhte (Jv.k.2,19), i opet:
Vera, ako nema dela, mrtva je sama po sebi (Jak.2.17.20), kao uostalom i dela bez
vere. Kako mi uopšte verujemo kada ne pokazujemo veru u ono [što govori] o prolaznim
i sadašnjim [stvarima], s obzirom da smo privezani za veštastveno i da po telu živimo,
vojujući protiv Duha. Oni, pak, koji su istinski verovali u Hrista i koji su ga celog uselili u
sebe kroz držanje zapovesti, govorahu: ? živim - ne više ja, nego živi u meni Hristos; ?
što sada živim u telu, živim verom Sina Božcjega, koji me zavole i predade sebe za
mene (Gal.2. 20). Stradajući za Njega i radi spasenja snih, kao pravi Njegovi
podražavaoci i istinski čuvari Njegovih zapovesti, oni govorahu: Kad nas grde,
blagosiljamo, kad nas gone, trpimo, kad hule na nas, molimo (l.Kop.4,12-13), c obzirom
da su Njega čuli da govori: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu,
činite. dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i gone (Mt.5,44) i
ostalo. I u njihovim rečima i u delima pokazivao se Hristos, koji je u njima delovao. Mi,
pak, delamo suprotno svim Njegovim zapovestima, usled čega smo ispunjeni svakom
nečistotom. Stoga smo i postali dom trgovine umesto hrama Božijeg, pećina razbojnička
umesto doma molitve, narod grešan umesto svetog naroda, narod prepun grehova
umesto naroda Božijeg, seme zlo umesto svetog semena, i sinovi bezakonja umesto
sinova Božijih. Jer, mi smo ostavili zapovesti Gospodnje i robujemo zlim dusima kroz
nečiste strasti, prognevljujući Sveca Izrailjeva.
35. Oplakujući nas i želeći da nam pomogne u našem padu, veliki Isaija uzvikuje: Zbog
čega još ranjavate sami sebe, do• dajući bezakonje? Sva je glava u bolu i svo srce u
tuzi. Od nogu do glave nema zdravog mesta, već samo rana i modrica, i rana
pozleđena, neočišćena, neomekšana uljem, nezavijena (Is.1,5-6). I šta nakon toga?
Ostaviće se kći Sionska kao koliba u vinogradu, kao skladište noepća u bašti za
krastavce, kao grad opkoljeni (Is.1,8).
Pokazujući opustošenje duše naše, i apostol je rekao: I kako ne mariše da poznaju
Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično, njih koji su ispunjeni
svake nepravde, bluda, zloće, lakomstva, nevaljalstva, puni zavisti, ubistva, svađe,
lukavstva, zloćudnosti, došaptači, opadači, bogomrsci, nasilnici, gordeljivci, hvalisavci,
izmišljači zala, nepokorni roditeljima, nerazumni, nevere, neosetljivi, nepomirljivi,
nemilostivi. Oni, poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine
to, nego i odobravaju onima koji to čine, Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u
nečistotu, da se beščaste telesa njihova među njima samima (Rim. 1,28-32; 24). I šta
nakon toga? Otkriva se gnev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi (Rim.1,
18).
36. Označavajući takvo opustošenje duše, i Gospod je govorio: Jerusalime, Jerusalime,
koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, koliko puta htedoh da saberem
čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htedoste! Eto će vam se
ostaviti kuća vaša pusta (Mt.23,37-38). Gledajući nas, navodne monahe, koji obavljamo
samo telesna služenja i preziremo duhovna, usled čega smo još i oholi, Isaija opet
govori: Čujte reč Gospodnju, starešine Sodomske, pazite na zakon Božiji, narode
Gomorski. Šta će mi mnoštvo žrtava vaših? Sit sam žrtava paljenica od ovnova i sala od
jaganjaca. Neću više krvi junčije i jarčije. Jer, ko je tražio tako nešto od ruku vaših?
Nećete više gaziti po mome dvorištu. Uzalud je da mi prinesete i najtananije brašno. I
tamjan mi je odvratan. Mladine vaše i subote i dan veliki ne podnosim. Post i nedelanje i
praznike vaše mrzi duša moja. Nasitio sam vas se i ne mogu vas više podnositi. Kad
pružite ruke vaše ? meni odvratiću oči moje od vas. Zašto? Jer, ruke vaše su, govori,
pune krvi (Is. 1,10-15). Jer, svaki koji mrzi brata svoga jeste čovekoubica (1.Jn.Z,15).
Zbog toga svaki podvig koji ne sadrži ljubav postaje tuđ Bogu.
37. Izobličavajući iz daleka naše licemerje, [On] je rekao: Narod ovaj me poštuje ustima,
dok mu je srce daleko od mene. Stoga me uzalud poštuju (Is.29,13) i ostalo. Ono što je
Gospod naš govorio, oplakujući fariseje, primenjivo je i na nas, sadašnje licemere, koji
smo se udostojili velike blagodati, ali se pokazujemo gorim od onih. Ne tovarimo li i mi
teška i nesnošljiva bremena na ramena ljudi, ne hoteći prstom svojim da ih se
prihvatimo (Lk.11,46)? Ne činimo li i mi sva dela naša da bismo se pokazali ljudima
(Mt.6,5)? Ne volimo li i mi začelje na gozbama i prva mesta u zbornicama, da nas ljudi
zovu: "Učitelju, učitelju", i ne gonimo li do smrti one koji nam ne ukazuju [čast]? Nismo li
i mi uzeli ključ od znanja i ne zatvaramo li Carstvo nebesko pred ljudima, drugima ne
dajući da uđu i sami ne ulazeći?
Ne prohodimo li i mi more i zemlju da bismo dobili jednog sledbenika? I kad ga
dobijemo, ne činimo li ga sinom paklenim dvostruko većim od sebe? Nismo li i mi vođi
slepi, koji komarca oceđujemo, a kamilu proždiremo? Ne čistimo li i mi čašu i zdelu
spolja, dok smo unutra puni grabeži i lakomstva, a naročito neuzdržanja? Ne dajemo li i
mi desetak od kima i metvice i svakog povrća, dok prestupamo sudove Božije i ljubav
Njegovu? Nismo li i mi kao okrečeni grobovi, pokazujući se spolja preda ljudima kao
pravedni, iako smo unutra puni licemerja i bezakonja i svake nečistote? Ne podižemo li i
mi grobove mučenicima i ne ukrašavamo li spomenike apostolima, premda smo slični
onima koji su ih pobili? Ko da ne zaplače nad nama koji se nalazimo u takvom stanju?
Ko da ne zarida nad nama zbog takvog našeg zarobljeništva? Zbog toga nas, časne
sinove Božije, smatraju za lončarske sudove. Stoga je potamnelo zlato i izmenilo se
dobro srebro (Plač.4,1-2).
Zbog toga su nazoreji Siona, koji su blistali više od snega, postali kao Etiopljani. Oni koji
behu belji od mleka, potamneše više od crnila. Stoga se naš izgled pomrači više od
čađi. Odnegovani u raskoši, obukosmo se u nečistotu. Umnoži se bezakonje naše više
od bezakonja Sodomljana. Stoga smo od sinova dana i svetlosti postali sinovi noći i
tame (1.Sol.5,5). Od sinova Carstva postali smo sinovi pakla. Stoga iako sinovi
Višnjega, mi umiremo kao ljudi, i padamo kao jedan od knezova (Ps.81, 6-7). Mi smo
predani u ruke bezakonih neprijatelja, tj. divljih demona, i caru nepravednome i
lukavijem od svih na zemlji, tj. njihovom knezu stoga što sagrešismo i bezakonovasmo,
prestupivši zapovesti Gospoda Boga našega, pogazivši Sina Božijega i Krv Novoga
Zaveta držeći za nesvetu (Jev.10, 29).
Ipak, nemoj nas ostaviti do kraja, Gospode, radi imena tvoga, nemoj razoriti Zavet svoj i
nemoj udaljiti milost svoju od nas (Dan.3,34-35) radi štedrosti svoje, Oče naš, koji si na
nebesima, i radi milosti Duha tvoga Svetoga. Ne spominji naša stara bezakonja, neka
nas brzo preduhitre milosti tvoje jer osiromašismo veoma. Pomozi nam Bože, Spasitelju
naš, radi slave imena tvoga. Gospode, izbavi nas i očisti grehe naše radi imena tvoga
(Ps.78,8-9), opomenuvši se prvine naše, Gospode, koju je od nas iz čovekoljublja
primio jedinorodni Sin tvoj, i koju radi nas ima na nebesima kako bi nam dao izvesnu
nadu spasenja i kako radi očajanja ne bismo postali gori. [Pomozi nam] radi Časne Krvi
Njegove, koju je izlio za život sveta, radi Njegovih svetih apostola i mučenika, koji su
radi imena Njegova prolili sopstvenu krv i radi svetih proroka, otaca i patrijaraha, koji su
se podvizavali da ugode svetom imenu tvome.
Nemoj prevideti molitvu našu, Gospode, niti nas ostavi do kraja. Jer, mi se ne uzdamo u
pravdu svoju, nego u milost tvoju, kojom se brineš za rod naš. Preklinjemo i molimo
tvoju Svetinju da nam ne bude na sud Tajna koju je udomostrojio Sin tvoj jedinorodni za
naše spasenje. Nemoj nas odbaciti od lica tvoga. Nemoj se zgaditi na našu
nedostojnost, već nas pomiluj po velikoj milosti svojoj. Po obilju štedrosti svoje otpusti
grehove naše kako bismo neosuđeno došli pred svetu slavu tvoju, kako bismo se
udostojili pokrova tvoga jedinorodnog Sina i kako zbog njih ne bismo bili odbačeni kao
zle sluge.
Da, Vladiko, svemogući Gospode, čuj moljenja naša, jer osim tebe drugoga [Boga] ne
znamo. Mi ime tvoje imenujemo, jer ti činiš sve u svemu i svi od tebe tražimo pomoć.
Pogledaj, dakle, sa neba, Gospode i vidi iz doma svete slave tvoje. Gde je revnost tvoja
i moć tvoja? Gde je obilje milosti tvoje i milosrđa tvoga, jer si trpeo pad naš? Jer, ti si
Otac naš. Avraam nas nije znao, i Izrailj nas nije poznao. Ti, Gospode, Oče naš, izbavi
nas, jer je od početka na nama ime tvoje sveto i tvog jedinorodnog Sina i Duha tvoga
Svetoga. Zašto smo, Gospode, zabludeli sa puta tvoga? Nemoj nas kažnjavati palicom
sudova tvojih. Zašto su otvrdnula srca naša, te se ne boje tebe? Ostavio si nas
samozakonju zablude. Povrati, Gospode, sluge tvoje radi Svete Crkve tvoje i radi svih
od veka svetitelja tiojih da bismo unekoliko nasledili svetu goru tvoju. Protivnici naši
pogaziše svetinju tvoju. Postadosmo kao u početku, dok još nisi vladao nad nama i dok
se još ne prizivaše ime tvoje nad nama (Is.63,15-19).
38. Ukoliko otvoriš nebo, trepet će obuzeti gore od tebe i rastopiće se kao vosak na
domaku ognja. Oganj će popaliti protivnike i strašno će biti ime tvoje protivnicima
[tvojim]. Kada budeš učinio preslavna dela, trepet će obuzeti gore od tebe. Od veka ne
slušasmo, niti oči naše videše Boga osim tebe. Dela koja ćeš učiniti onima koji čekaju
milost susrešće one koji čine pravdu i sećaju se puteva tvojih. Gle, ti si se razgnevio i mi
sagrešismo. Bolje rečeno, mi sargešismo i ti si se razgnevio.
Stoga zalutasmo i postasmo svi kao nečisti. Jer, sva naša pravda je kao krpa od nečiste
[žene]. Mi otpadosmo kao lišće zbog bezakonja naših zbog čega će nas vetar odneti. I
nema nikoga ko priziva ime tvoje i koji bi se setio da te se drži. Okrenuo si lice svoje od
nas i predao si nas zbog grehova naših. I sada, Gospode, ti si Otac naš, a mi smo blato
i svi delo ruku tvojih. Nemoj se gneviti suviše na nas i nemoj se u [ono] vreme setiti
grehova naših. I sada pogledaj, jer smo svi mi narod tvoj. Grad svetoga Siona tvoga
postade pust, kao pustinja posta Jerusalim. Proklet posta dom sveti naš, i slava koju
blagosloviše oci naši bi spaljena ognjem, te sva slavna naša [dela] padoše. I sve si
trpeo, Gospode i ćutao. I smirio si nas veoma (Is.64,6-12).
39. Sve se rečeno obrazno desilo starom narodu, a sada se na nama istinski ispunjava.
Postadosmo rug susedima našim, demonima, podsmeh i poruga onima oko nas
(Ps.78,4). Ipak, pogledaj sa neba i vidi i spasi nas radi svetoga imena svoga. I pokaži
nam lukavstva protivnika naših i izbavi nas od zamki njihovih. Nemoj udaljiti od nas
pomoć svoju, jer mi nismo sposobni da pobedimo one koji napadaju na nas. Ti si moćan
da nas spaseš od svih protivnika. Spasi nas, Gospode, od skorbi ovoga sveta po
blagosti tvojoj kako bismo čistom savešću prebrodili pučinu života, neporočni i bez
mane predstali strašnom prestolu tvome i udostojili se večnoga života".
40. Čuvši sve rečeno i skrušivši se veoma, brat sa suzama reče starcu: "Kako vidim,
oče, nema meni nade na spasenje. Jer, bezakonja moja prevaziđoše glavu moju
(Ps.37,4). Ipak, molim te da mi kažeš šta treba da činim". Odgovarajući, starac reče:
"Spasenje po čovečijim [silama] nije moguće. Međutim, za Boga je sve moguće, kao što
je rekao sam Gospod (Mt.19,26). Preteknimo lice Njegovo u ispovedanju. Poklonimo se
i pripadnimo Njemu i plačimo pred Gospodom Stvoriteljem našim. Jer je On Bog naš
(Ps. 94,2; 6)? Čujmo ga kako govori kroz Isaiju: Kad se obratiš i uzdahneš, spašćeš se
(Is.30,15), i opet: Zar ruka Gospodnja ne može da spase? Ili je otežalo uho Njegovo te
ne može čuti? Naprotiv, gresi naši su stalno između nas i Boga. Zbog grehova naših
okrenuo je [On] lice svoje da nas ne pomiluje (Is.59,1-2).
[On opet] govori: Umijte se i budite čisti. Odvojte lukavstva od duša vaših pred očima
mojom, naučite dobro činiti, tražite suda, izbavite onoga kome se čini nepravda, dajte
pravicu siročetu i opravdajte udovicu, te dođite da pogovorimo, veli Gospod. I ako gresi
vaši budu kao skerlet, ubeliću ih kao sneg, i ako budu kao crvena tkanina, ubeliću ih
kao vunu. I ako hoćete u poslušate me, ješćete dobra zemaljska. Jer. usta Gospodnja
govoriše ovo (Is. 1,16-19). I opet preko Joilja (O? govori]: Obratite se meni svim srcem
svojim u postu i u plaču i u ridanju. Razderite srca svoja, ? ne haljine svoje, jer je
milostiv i štedar Gospod i izglađuje zlobe (Joil. 2.12-13). I Jezekilju opet [On] veli: Sine
čovečiji, reci domu Izrailjevu: Vi govorite i kažete - Prestupi naši i bezakonje naše na
nama su i u njima ginemo. I kako da živi budemo? Reci im: Živ sam ja, govori Gospod, i
neću smrti grešnika, nego da se obrati od puta svoga i bude živ. Obraćenjem obratite se
od puteva vaših. Zbog čega da pomrete, dome Izrailjev (Jez.ZZ, 10-11).
Pokazujući izobilje Božije blagosti, i Treća knjiga o carevima iznosi: Nalazeći se u
Navutejevom vinogradu, koji je prisvojio ubivši ga, nagovoren od Jezavelje, [car] Ahav
je čuo Iliju, koji mu je rekao: Ovako govori Gospod: Nisi li ubio i nisi li nasledio. Na
mestu gde su psi lizali krv Navuteja, i tvoju će lizati. ? Jezavelju će psi pojesti u
predgrađu Jezraela. ? kada ču ove reči, Ahav razdera haljine svoje, priveza kostret oko
tela svoga, i posti i usnu u kostreti. I bi reč Gospodnja Iliji, zoeopeću: Vide li da se
raskajao Ahav od lica moga? Stoga neću pustiti zla u dane njegove (Z.Car.21,19; 23;
27; 29).
I David govori: Greh moj poznadoh, i bezakonje moje ne sakrih. Rekoh: Ispovediću
protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i ti si oprostio bezbožnost srca moga. Za to će se
pomoliti tebi svak prepodobni u vreme pogodno. Ali pri potopu voda mnogih, neće mu
se [one] približiti (Ps.31,5-6).
U Jevanđelju, pak, Gospod govori: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko
(Mt.4,17). Na pitanje Petra: Koliko puta na dan, ako mi zgreši brat moj, da mu oprostim?
Do sedam li puta, kao blag po prirodi i neizmeran u blagosti [On] odgovara: Ne velim ti
do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam (Mt.18,22). Šta se može sravniti sa
takvom blagošću? Šta da se uporedi sa takvim čovekoljubljem?
41. Poznavši, dakle, strah Gospodnji i Njegovu blagost i čovekoljublje iz Starog i iz
Novog Zaveta, obratimo mu se sa svim srcem svojim. I zašto da ginemo, braćo?
Očistimo ruke grešnici, očistimo srca svoja dvojedušni, pomučimo se, tugujmo i plačimo
za grehe svoje. Prestanimo sa zlim delima svojim, poverujmo u štedrosti Gospodnje,
ubojmo se Njegovih pretnji, sačuvajmo Njegove zapovesti, zavolimo jedan drugog iz
sveg srca. I onima koji nas mrze i koji nas vređaju recimo: "Vi ste braća naša", kako bi
se proslavilo ime Gospodnje i kako bi se pokazala radost Njegova. Dajmo oproštaj jedni
drugima za uzajamna iskušavanja, s obzirom da protiv nas vojuje zajednički neprijatelj.
Usprotivimo se svojim pomislima, prizivajući Boga za pomoćnika, te ćemo prognati
lukave i nečiste duhove. Potčinimo telo duhu, pritešnjujući ga i vaspitavajući ga svakim
zlopaćenjem. Očistimo sebe od svake prljavštine tela i duha. Pobuđujmo jedni druge na
napredovanje u ljubavi i dobrim delima.
Nemojmo zavideti jedni drugima, niti se razdražujmo kad nam zavide. Naprotiv,
pokazujmo saosećanje jedni drugima i smirenoumljem lečimo jedni druge. Nemojmo
ogovarati jedni druge, niti se uzajamno podsmevajmo, jer smo udovi jedni drugima.
Odbacimo lenjost i nemarnost i stojmo hrabro boreći se protiv duhova zla, imajući
Zastupnika kod Oca - Isusa Hrista Pravednika: On je pomirenje za grehe naše.
Pomolimo mu se, dakle, čistim srcem iz sve duše svoje i oprostiće nam grehe naše. Jer,
Gospod je blizu svima koji ga prizivaju u istini (Ps.144,18). Stoga i govori: Prinesi Bogu
žrtvu hvale i izvrši Višnjemu zavete svoje. Prizovi me u dan žalosti tvoje i izbaviću te, i
proslavićeš me (Ps. 49,14-15).
I Isaija opet [govori]: Razreši svaku svezu nepravde, raskini užad prinude, otpusti
potlačene, i svaki ugovor nepravedni pocepaj. Razdeli gladnima hleb ceoj u siromahe
bez krova uvedi u kuću svoju. Ukoliko vidiš nagoga, odeni ga, i od semena doma svoga
nemoj se kriti. Tada će granuti ujutru svetlost meoja u ozdravljenje tvoje brzo će zasijati.
I ići će pred tobom npavda mvoja, u slava Gospodnja obuzeće te. I šta potom? Tada
ćeš zavikati i Bog će me čuti. Još dok budeš govorio, On će ti reći: Evo me. Tada će
zasijatnu u tami svetlost tvoja, i tama će tvoja biti kao u podne. I biće Bog uvek sa
tobom, i nasitiće se duša tvoja po želji (Is.58,6-10). Vidiš li da ćemo, razrešivši svaku
svezu nepravde od srca svoga, razvezavši svako uže prisile zlopamćenja u razmenama
našim, i žureći da činimo dobro bližnjemu iz sve duše, mi biti obasjani svetlošću
poznanja, osloboditi se od strasti beščašća, ispuniti se svake vrline, prosvetiti se slavom
Božijom i osloboditi se svakog neznanja. Moleći se Hristu, bićemo uslišeni, Boga ćemo
imati uvek sa sobom i ispunićemo se željama po Bogu.
42. Zavolimo, dakle, jedan drugog i voleće nas Bog. Trpimo jedni druge i On će
dugotrpeti gresima našim. Nemojmo vraćati zlo za zlo i nećemo primiti po gresima
našim. Oproštaj grehova naših naći ćemo u opraštanju braći. Milost Božija je skrivena u
našem milosrđu prema bližnjem. Stoga je Gospod kazao: Opraštajte, i oprostiće vam se
(Lk.6,37), i: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski
(Mt.6,14), i opet: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani (Mt. 5,7), i: Kakvom merom
merite, onakvom će vam se meriti (Mt. 7,2). Eto, Gospod nam je darovao način
spasenja. On nam je dao večnu vlast da budemo čeda Božija (Jn.1,12). U volji našoj,
dakle, jeste spasenje naše.
43. Dajmo, dakle, sebe svecelo Gospodu da bismo ga primili svecelog. Postanimo
Njime bogovi. Budući po prirodi Bog i Vladika, On je stoga i postao čovek. Pokorimo se
Njemu i slušajmo ga, i On će neumorno odbijati neprijatelje naše. Da je narod moj
poslušao mene, govori [On], da je Izrailj hodio putevima mojim, do ništavila bih
neprijatelje njegove ponizio, i na tlačitelje njihove stavio bih ruku moju (Ps.80,14-15).
Svu nadu svoju položimo samo na Njega. Svu svoju brigu bacimo na Njega i od svake
nevolje će nas izbaviti: celog života našeg On će nas čuvati. Svakog čoveka zavolimo
od duše, ali ni na jednog ne polažimo svoju nadu. Jer, dok nas Gospod čuva, prijatelji
nam čine usluge i neprijatelji iznemogavaju pred nama. Međutim, ako nas Gospod
ostavi, i svi prijatelji nas napuštaju, a neprijatelji jačaju protiv nas. Onaj ko se uzda u
sebe samog, pašće padom velikim, a onaj ko se boji Gospoda, biće uznesen. Stoga je i
David rekao: Jer se ne uzdam u luk svoj, i mač moj neće. me spasti. Jer si nas ti spasao
od tlačitelja naših, i mrzitelje naše posramio si (Ps.43,6-7).
44. Nemojmo trpeti pomisli koje umanjuju grehe naše i koje nas ubeđuju da će nam se
oprostiti. Ograđujući nas, Gospod je o njima rekao: Čuvajte se od lažnih proroka, koji
vam dolaze u odelu ovčijem, ? iznutra su vuci grabljivi (Mt.7,15). Sve dok se naš um
uznemirava grehom, mi još nismo dobili oproštaj, budući da još pismo doneli plodove
dostojne pokajanja. Plod pokajanja jeste bestrašće duše, a bestrašće je istrebljivanje
greha. Mi još nemamo savršeno bestrašće, budući da se ponekad uznemiravamo
strastima, a ponekad ne. Prema tome, mi nismo dobili potpuni oproštaj grehova. Jer, od
praroditeljskog greha smo se oslobodili kroz sveto krštenje. Od greha, pak, na koji smo
se drznuli posle krštenja, mi se oslobađamo kroz pokajanje.
45. Pokajmo se, dakle, stvarno da bismo, oslobodivši se strasti, zadobili oproštaj
grehova. Prezrimo privremeno da ne bismo, boreći se zbog njega sa ljudima, prestupali
zapovest o ljubavi i otpali od ljubavi Božije. Po Duhu hodimo i pohotu telesnu nemojmo
činiti (Gal.5.16). Bdimo, budimo trezvoumni, odbacimo san lenjosti. Ugledajmo se na
svete podvižnike Spasiteljeve i podržavajmo podvige njihove. Zaboravljajmo ono što je
za nama i stremimo za onim što je pred nama. Podražavajmo njihov neumorni put,
njihovo vruće raspoloženje, istrajnost uzdržanja, svetost celomudrenosti, smelost
trpljenja, nepokolebivost dugotrpljenja, žalost saosećanja, nepomućenost krotosti,
vrelinu revnovanja, nelicemerje ljubavi, visinu smirenoumlja, jednostaviost nesticanja,
hrabrost, blagost, snishodljivost.
Nemojmo popuštati uživanju, nemojmo se raslabljivati pomislima, nemojmo prljati
savest. Imajmo mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.12,14).
Zbog svega toga bežimo, braćo, od sveta i kneza njegovog. Ostavimo telo i telesno.
Uziđimo na nebesa i na njima neka bude naše življenje. Podražavajmo božanstvenog
apostola, dostignimo Načelnika života i okusimo od Izvora života. Sa anđelima slavimo,
sa arhanđelima pevajmo Gospoda našega Isusa Hrista, kome peka je slava i moć
zajedno sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin".
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK II
ČETIRI STOTINE POGLAVLjA O LjUBAVI
Predgovor Elpidiju
sadržaj
Uz Slovo o podvižničkom životu, šaljem tvome prepodobiju, oče Elpidije, i Slovo o
ljubavi u četiri dela (po sto poglavlja), podražavajući broju Jevanđelja. Ono, možda,
nikako ne odgovara tvome očekivanju, ali nije ni ispod mojih sila. Uostalom, neka zna
tvoja svetost da poslato nije plod moga uma. Pročitavši knjige svetih otaca i izvukavši
ono što se odnosi na naš predmet, ja sam njihovu opširnost sažeo u vidu izreka radi
lakšeg pamćenja i misaone preglednosti, te ih šaljem tvome prepodobiju, moleći te da ih
čitaš sa dobrim raspoloženjem, tražeći samo korist i previđajući ružnoću reči. Osim
toga, moli se za mene nedostojnog, jer sam lišen svake duhovne koristi. Isto tako,
molim te da napisano ne shvataš kao breme, budući da sam ja samo ispunio ono što mi
je naređeno. Naime, danas nas je mnogo koji rečima obremenjujemo savesti, dok je
vrlo malo onih koji delima uče ili se na delima uče. Potrudi se usrdno da pronikneš u
svako poglavlje. Jer, čini mi se da nisu sva za svakoga lako razumljiva. Za mnoga,
naime mnogi moraju da ulože mnogo truda, iako izgleda da su vrlo prosto izrečena. Jer,
može biti da će ono što je otkriveno u njima biti i dušekorisno. Svakako će se takvim i
pokazati uz blagodat Božiju onome ko ih ne bude čitao iz radoznalosti, već sa strahom
Božijim i ljubavlju. Onaj, pak, ko ovu ili bilo koju drugu knjigu počne čitati da bi ulovio reč
na ukor piscu, te da bi sebe pokazao mudrijim od njega (a ne radi duhovne koristi),
nigde, nikada i ništa korisno neće otkriti.

STOTINA PRVA
sadržaj
1. Ljubav je dobro raspoloženje duše po kome ništa od postojećeg ne pretpostavlja
poznanju Boga. Nije moguće da je zadobije onaj ko ima pristrašće prema bilo čemu
zemaljskom.
2. Ljubav se rađa od bestrašća, bestrašće od nade u Boga, a nada od trpljenja i
dugotrpeljivosti. One se rađaju od sveobuhvatnog uzdržanja, uzdržanje od straha
Božijeg, a strah od vere u Gospoda.
3. Onaj ko veruje u Gospoda, boji se ada, a ko se boji mučenja uzdržava se od strasti.
Onaj ko se uzdržava od strasti trpeljivo podnosi nevolje. Onaj ko trpi nevolje imaće nadu
u Boga. Nada, pak, u Boga oslobađa od zemaljske pristrasnosti. Um koji je oslobođen
od pristrasnosti imaće ljubav prema Bogu.
4. Onaj ko ljubi Boga poznanje Boga pretpostavlja svemu stvorenome od Njega. Kroz
čežnju, on je neprestano prilepljen uz njega.
5. Sve što postoji stvoreno je kroz Boga i za Boga i Bog je bolji od svega što je stvorio.
Stoga onaj ko ostavlja Boga i zanima se lošijim, pokazuje da Bogu pretpostavlja ono što
je kroz Njega postalo.
6. Onaj čiji je um prilepljen uz ljubav prema Bogu, sve vidljivo, pa i samo telo svoje,
prezire kao tuđe.
7. Ukoliko je duša bolja od tela, i ukoliko je Bog nesravnjeno bolji od sveta koji je
stvorio, onda se onaj ko telo pretpostavlja duši, te stvoreni svet Bogu ni po čemu ne
razlikuje od idolopoklonika.
8. Onaj ko je odvojio um od ljubavi i privrženosti prema Bogu i privezao ga za čulno,
duši pretpostavlja telo i Bogu Tvorcu Njegova stvorenja.
9. Ukoliko je život uma svetlost poznanja, koju rađa ljubav prema Bogu, onda je dobro
rečeno da nema ničeg većeg od Božanske ljubavi.
10. Um koji se sa ljubavnom čežnjom uznosi Bogu ne oseća ništa od postojećeg. Jer,
obasjavan Božanskom i beskrajnom svetlošću, on je bezosećajan za sve od Boga
stvoreno, slično čulnom oku [koje ne primećuje] zvezde kada se rodi sunce.
11. Sve vrline sadejstvuju umu u sticanju Božanske ljubavi, a iznad svega čista molitva.
Njome uznošen ka Bogu, um biva izvan svega postojećeg.
12. Kada kroz ljubav bude obuzet Božanskim poznanjem, um istupa izvan postojećeg i,
osetivši Božansku beskrajnost, slično božanstvenom Isaiji, od ushićenja dolazi u
osećanje smirenja, sa skrušenošću govoreći reči proroka: O kukavni ja, jer se skruših,
jer budući čovek i imajući nečiste usne i živeći u narodu koji ima nečiste usne videh
Cara, Gospoda Savaota svojim očima (Is.6,5).
13. Onaj ko ljubi Boga, ne može a da ne voli svakoga čoveka kao samoga sebe, prema
i negoduje zbog strasti onih koji se još nisu očistili. Videći, međutim, njihovo ispravljanje,
on se raduje neizmernom i neizrecivom radošću.
14. Nečista duša je strasna, budući ispunjena pomislima pohote i mržnje.
15. Onaj ko u srcu svome vidi trag mržnje prema ma kom čoveku za ma kakvu
pogrešku potpuno je tuđ ljubavi prema Bogu. Jer, ljubav prema Bogu nikako ne trpi
mržnju prema čoveku.
16. Ako me ljubite, govori Gospod, zapovesti moje držite (Jn.14,15). Ovo je zapovest
moja: da ljubite jedan drugog (Jn.15,12). Onaj, dakle, ko ne ljubi bližnjega, ne drži
zapovest, a ko ne drži zapovest - ne može ni Gospoda ljubiti.
17. Blažen je čovek koji sve ljude može podjednako da voli.
18. Blažen je čovek koji nije privezan ni za jednu propadljivu ili prolaznu stvar.
19. Blažen je um koji se, prošavši sve stvari, neprestano naslađuje Božanskom
krasotom.
20. Onaj ko staranje o telu dovodi do pohote i ko ima zlopamćenje prema bližnjem zbog
privremenih stvari više služi tvari, negoli Tvorcu.
21. Onaj ko telo svoje čuva od uživanja i od bolesti stiče satrudnika u služenju boljem.
22. Onaj ko beži od svih svetskih pohota postaje viši od svakog svetskog veštastva.
23. Onaj ko ljubi Boga neizostavno ljubi i bližnjega. On ne može da čuva imanje, već
njime bogodolično raspolaže, dajući svakome ko zaište.
24. Onaj ko čini milostinju podražavajući Boga ne vidi razliku u telesnim potrebama
između dobroga i rđavoga, pravednoga i nepravednoga, već svakome podjednako
razdeljuje prema potrebi, premda zbog dobrog proizvoljenja vrlinskoga pretpostavlja
poročnome.
25. Po prirodi blag i bestrasan, Bog sve podjednako voli kao svoja stvorenja, premda
vrlinskog proslavlja jer stiče poznanje, a poročnog po svojoj dobroti miluje i obraća,
kažnjavajući ga u ovome svetu. I čovek koji je po svom nastrojenju dobar i bestrasan
sve ljude podjednako voli: vrlinskog zbog prirode i dobrog proizvoljenja, a poročnog
zbog prirode i sastradavanja, milujući ga kao nerazumnoga i kao onoga koji hodi u tami.
26. Raspoloženje ljubavi se ne prepoznaje samo razdavanjem imetka, nego i
predavanjem Reči Božije i telesnim služenjem.
27. Onaj ko se istinski odrekao svetskih stvari, te bližnjemu iz l.ubavi nelicemerno služi,
ubrzo postaje slobodan od svake strasti i zajedničari u Božanskoj ljubavi i znanju.
28. Onaj ko je u sebi stekao Božansku ljubav, po rečima božanstvenog Jeremije, ne
zamara se sledeći Gospoda Boga svog (Jer. 17,16), već hrabro podnosi svaki napor,
uvredu i ruženje, ne misleći zla nikome.
29. Ukoliko te peko uvredi ili u nečemu ponizi pazi da te pomisao gneva, odvojivši te
žalošću (zbog uvrede) od ljubavi, ne vrgne u oblast mržnje.
30. Ukoliko te zaboli uvreda ili beščašće znaj da si dobio veliku korist, s obzirom da je
kroz poniženje iz tebe isterana taština.
31. Sećanje na vatru ne zagreva telo. Ni vera bez ljubavi u duši ne proizvodi svetlost
poznanja.
32. Svetlost sunca privlači zdravo oko. I poznanje Boga prirodno kroz ljubav privlači čisti
um.
33. Um je čist ukoliko se odvojio od neznanja i ukoliko je osvetljen Božanskom
svetlošću.
34. Duša je čista ukoliko se oslobodila od strasti i ukoliko se neprestano veseli
Božanskom ljubavlju.
35. Strast je za osudu s obzirom da predstavlja neprirodno kretanje duše.
36. Bestrašće je mirno stanje duše: u njemu duša postaje teško pokretna na zlo.
37. Onaj ko je sa trudom stekao plodove ljubavi ne namerava da se odvoji od nje,
makar pretrpeo i hiljade zala. Neka te u [rečeno] uveri učenik Hristov Stefan i slični
njemu, te i On sam, s obzirom da se molio za svoje ubice i za njih tražio oproštaj od
Oca, budući da nisu znali šta čine (Lk.23,34).
38. Ljubavi je svojstveno dugotrpljenje i dobrota (l.Kop.13, 4). Stoga je očigledno da
postaje tuđ ljubavi onaj ko se gnevi i čini zlo. Tuđ, pak, ljubavi tuđ je Bogu, budući da je
Bog - ljubav (1.Jn.4,7).
39. Nemojte govoriti da ste hram Gospodnji, kaže božanstveni Jeremija (Jer.7,4). Ni ti
nemoj govoriti da te gola vera u Gospoda našeg Isusa Hrista može spasti. Jer, rečeno
nije moguće ukoliko ne stekneš i ljubav prema Njemu kroz dela. Jer, gola vera [ne
koristi], budući da i đavoli veruju i drhte (Jak.2,19).
40. Delo ljubavi sačinjavaju usrdno dobročinstvo bližnjem, dugotrpeljivost, trpljenje i
upotrebljavanje stvari po pravom smislu.
41. Onaj ko voli Boga nikoga ne ožalošćuje i ni na koga se ne žalosti radi prolaznih
[stvari]. On se ožalošćuje i ožalošćuje [druge] spasonosnom samo žalošću, kakvom se
blaženi Pavle i sam žalostio i ožalošćavao Korinćane (2.Kor.7,8-I; 2.Kor.2,4).
42. Onaj ko voli Boga živi anđelski život na zemlji: posti i bdi, peva i moli se i o svakom
čoveku uvek dobro misli.
43. Svako se trudi da dobije ono što želi. Božanstvo je, međutim, neuporedivo bolje i
dostojnije želje od svih dobara i [stvari] koje se mogu želeti. Koliko, dakle, samo truda
treba mi da pokažemo da bismo dostigli Onoga ko je po prirodi dobar i poželjan.
44. Nemoj prljati svoje telo sramnim delima i nemoj skrnaviti dušu zlim pomislima, te će
mir Božiji doći na tebe, donoseći ljubav.
45. Iznuravaj telo svoje gladovanjem i bdenjem i bez lenjosti upražnjavaj psalmopojanje
i molitvu, te će osvećenje celomudrenosti doći na tebe, donoseći ljubav.
46. Onaj ko se udostojio božanstvenog poznanja i kroz ljubav stekao njegovo
prosvećenje nikada neće primiti nadmenost duha taštine. Onaj, pak, ko se nije udostojio
da ga stekne, lako se njime zanosi. Ukoliko, međutim, u svemu što radi ima pogled
obraćen na Boga, sve radi Njega čineći, on će lako uz Njegovu pomoć izbeći taštinu.
47. Onaj ko još nije dostigao božanstveno poznanje koje dela kroz ljubav, visoko umuje
o onome što čini po Bogu. Onaj, pak, ko ga se udostojio, sa raspoloženjem govori reči
patrijarha Avraama (izgovorene prilikom božanstvenog javljanja): Ja sam zemlja i pepeo
(Post 18,27).
48. Onaj ko se boji Gospoda uvek ima smirenoumlje kao sabesednika. Njegovim
podsećanjem on dostiže do Božanstvene ljubavi i blagodarnosti. Jer, on se seća svog
ranijeg svetskog života, raznovrsnih pogrešaka i iskušenja koja su mu se dešavala od
mladosti, te kako ga je Gospod od svega izbavio (up. Z.Tim.3,11) i preveo ga iz
strasnog života u život po Bogu. Sa tim strahom on prima i ljubav, blagodareći
neprestano sa dubokim smirenoumljem Dobrotvora i Upravitelja života našeg.
49. Nemoj prljati um svoj zadržavajući u sebi pomisli pohote i gneva kako ne bi, otpavši
od čiste molitve, upao u duh uninija.
50. Um se lišava smelosti prema Bogu ukoliko besedi sa rđavim i nečistim pomislima.
51. Vođen strastima, nerazumni se smućuje pokretima gneva i bez razloga hita da
pobegne od bratije. Kada se, pak, raspaljuje pohotom, on, raskajavši se, opet pribegava
njima. Razborit, međutim, u oba slučaja čini suprotno: u slučaju gneva on seče uzroke
smućenja, oslobađajući se ogorčenja prema bratiji. U slučaju, pak pohote, on se
uzdržava od nerazumnih čežnji i susreta.
52. U vreme iskušenja nemoj napuštati svoj manastir, već hrabro podnosi talase
pomisli, naročito tuge i uninija. Jer, na taj način ćeš, po promislu budući iskušavan
nevoljama, imati tvrdu nadu na Boga (up. 2.Kor.1,6). Ukoliko, pak, ostaviš manastir,
pokazaćeš se neiskusan, strašljiv i nepostojan.
53. Ukoliko nećeš da otpadneš od ljubavi po Bogu, nemoj dopusti da brat tvoj zaspi
ogorčen na tebe, niti da ti zaspiš ogorčen na njega. [Naprotiv], idi te se najpre pomiri sa
bratom svojim, pa onda dođi i sa čistom svešću prinesi Hristu dar ljubavi kroz usrdnu
molitvu.
54. Po rečima božanstvenog apostola, onome ko nema ljubavi ništa ne koriste svi
darovi Duha (1.Kor.13,3). Prema tome, koliko samo napora treba da uložimo da bismo
je stekli.
55. Ljubav ne čini zla bližnjemu (Rim.13,10). Prema tome, zar onaj ko zavidi bratu,
žalosti se zbog njegovog napretka, porugama kalja njegov ugled ili po nekoj zloj navici
potajno radi protiv njega neće sebe učiniti tuđim ljubavi i krivim Večnom sudu?
56. Ljubav je punota zakona (Rim.13,10). Zar onaj, dakle, ko ima zlopamćenje prema
bratu, pravi mu zamke, kune ga i raduje se njegovom padu nije zakonoprestupnik i zar
nije dostojan večne muke?
57. Onaj ko ogovara brata i osuđuje brata svoga, ogovara zakon i osuđuje zakon
(Jak.4,11). Zakon, pak, Hristov jeste ljubav (Jn. 13,34). Zar klevetnik neće otpasti od
ljubavi Hristove i samom sebi postati uzrok večne muke?
58. Nemoj dati sluha svoga jeziku klevetnika, ni jezika svoga sluhu ogovarača, koji rado
govori ili sluša protiv bližnjega, kako ne bi otpao od Božanstvene ljubavi i postao tuđ
večnom životu.
59. Nemoj primati prekore na oca tvoga, niti podstrekavaj onoga ko ga sramoti da se
Gospod ne bi razgnevio na dela tvoja i da te ne bi istrebio iz zemlje živih (up. Pon.7,15).
60. Zatvori usta onome koji kleveta u uši tvoje kako sa njim ne bi sagrešio dvojnim
grehom, i sam navikavajući na pogubnu strast i njega ne sprečavajući da zloslovi protiv
bližnjega.
61. A ja vam kažem, govori Gospod, ljubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji
vas mrze i molite se za one koji vas vređaju (Mt.5,44). Zašto je tako nešto zapovedio?
Da bi te oslobodio mržnje, žalosti, gneva i zlopamtljivosti, i da bi te udostojio najvećeg
blaga savršene ljubavi. Nju, naime, ne može da ima onaj ko sve ljude ne ljubi
podjednako po ugledu na Boga, koji sve ljude podjednako ljubi i koji hoće da se svi
spasu i da dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4).
62. A ja vam kažem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu
tvom, okreni mu i drugi. I koji hoće da se sudi s tobom u košulju tvoju da uzme, podaj
mu u haljinu. I ako te ko potera jednu milju, udu c njim dve (Mt.5,39-41). Zašto? Da bi te
sačuvao od gneva i smućenja i da bi drugoga vaspitao tvojom nezlobivošću, te da bi
obojicu, kao dobar Otac, podveo pod igo ljubavi.
63. Mi u sebi nosimo strasna maštanja o stvarima prema kojima smo nekad bili
pristrasni. Onaj, dakle, ko pobeđuje strasne maštarije, nesumnjivo prezire i stvari od
kojih potiču. Borba sa sećanjima je, naime, teža od borbe sa samim stvarima s obzirom
da je lakše grešiti razumom, negoli na delu.
64. Jedne od strasti su telesne, a druge duševne. Telesne imaju povode od tela, a
duševne od spoljašnjih predmeta. I jedne i druge odsecaju ljubav i uzdržanje: ljubav
duševne, a uzdržanje telesne.
65. Jedne od strasti pripadaju razdražajnom delu duše, a druge želateljnom. I jedne i
druge se pokreću kroz čula. Pokreću se, naime, kada se duša nalazi izvan ljubavi i
uzdržanja.
66. Teže je savlađivati strasti razdražajnog dela duše, negoli želateljnog. Stoga je
Gospod i dao veći lek protiv njih, tj. zapovest ljubavi.
67. Strasti se dotiču samo jednog dela duše: ili razdražajnog, ili želateljnog, ili slovesnog
(kao u slučaju zaboravnosti i neznanja). Uninije, pak, zahvata sve sile duše, pokrećući
skoro sve strasti. Stoga je ono teže od svih ostalih strasti. Dajući lek protiv njega,
Gospod je dobro rekao: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19).
68. Nikada nemoj povrediti nikoga od braće, naročito bezrazložno, da se on, ne
podnoseći uvredu, ne bi udaljio [iz manastira]. Jer, tada nikada nećeš moći da izbegneš
prekor savesti koji će ti uvek izazivati tugu u vreme molitve i um lišavati smelosti prema
Bogu.
69. Nemoj trpeti sablazni podozrenja ili ljude koji ti ih [prenose]. Jer, oni koji se na bilo
koji način sablažnjavaju od događaja koji se dešavaju hotimice ili nehotimice, ne znaju
puta mirnog (Rim.3,17), koji svoje ljubitelje kroz ljubav vodi do poznanja Boga.
70. Nema savršenu ljubav onaj ko menja svoje raspoloženje prema ljudima u skladu sa
njihovim osobinama, tj. jednoga voleći, a drugoga mrzeći, ili jednog i istog [čoveka] čas
voleći, čas mrzeći iz istih razloga.
71. Savršena ljubav ne razdeljuje jednu prirodu ljudi po različitosti njihovih raspoloženja.
Ona uvek gleda samo na nju i sve ljude podjednako ljubi: vrlinske - kao prijatelje, a
poročne - kao neprijatelje, čineći im dobro, dugotrpeći, podnoseći njihove postupke i
uopšte ne misleći o zlu. Ona čak i strada za njih, ukoliko nastane pogodno vreme, sve
sa [namerom] da ih učini prijateljima. Ukoliko i ne uspe, ona ne odstupa od svog
raspoloženja, pokazujući uvek na isti način plodove ljubavi prema svim ljudima.
Pokazujući svoju ljubav prema nama, i Gospod i Bog naš Isus Hristos je stradao za celo
čovečanstvo, svima podjednako darujući nadu vaskrsenja, premda svako sebe čini
dostojnim ili slave ili mučenja.
72. Onaj ko ne prezire slavu i beščašće, bogatstvo i siromaštvo, uživanje i tugu, još nije
stekao savršenu ljubav. Jer, savršena ljubav prezire ne samo navedeno, nego čak i ovaj
prolazni život i smrt.
73. Čuj šta govore oni koji su se udostojili savršene ljubavi: Ko će nas rastaviti od
ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač?
Kao što je napisano: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje. Ali u
svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni
smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni
dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu
Gospodu našem (Rim.8,35-39).
74. O ljubavi prema bližnjemu čuj, opet, šta govore: Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to
mi svedoči savest moja Duhom Svetim da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez
prestanka jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike
moje po telu koji su Izrailjci (Rim.9,1-4), itd. Slično je govorio i Mojsije (Izl.32,33) i ostali
sveti.
75. Onaj ko ne prezire slavu i uživanje i srebroljublje, koje ih razvija i radi kojih i nastaje,
ne može da odstrani povode za gnev. Onaj, pak, ko ih ne odstrani ne može da zadobije
savršenu ljubav.
76. Smirenje i zlopaćenje oslobađaju čoveka od svakog greha: jedno odseca duševne,
a drugo - telesne strasti. Tako je činio i blaženi David, moleći se Bogu rečima: Vidi
smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18).
77. Gospod čini bestrasnim one koji ispunjavaju zapovesti. Kroz božanstvene, pak,
dogmate On im daruje svetlost poznanja.
78. Svi dogmati su odnose ili na Boga, ili na vidljive i nevidljive [stvari], ili na promisao i
sud koji se [projavljuje] u njima.
79. Milostinja leči razdražajni deo duše, post pogašuje pohotu, dok molitva očišćuje um i
priprema ga za sagledavanje postojećeg. Jer, prema silama duše Gospod nam je dao i
zapovesti.
80. Naučite se od mene, govori Gospod, jer sam krotak i smiren srcem (Mt.11,29) i
ostalo. Krotost čuva gnev od smućenja, a smirenje oslobađa um od nadmenosti i
taštine.
81. Postoje dve vrste straha Božijeg: jedan se u nama rađa od pretnje mučenjem. Od
njega u nama po redu nastaju uzdržanje, trpljenje, nada na Boga, bestrašće i ljubav.
Drugi je, međutim, spojen sa ljubavlju. On duši neprekidno donosi pobožnost kako zbog
smelosti ljubavi ne bi došlo do prenebregavanja Boga.
82. Prvi strah savršena ljubav izgoni napolje (1Jn.4,18) iz duše koja ju je stekla i koja se
više ne boji mučenja. Drugi, pak, kao što je rečeno, ona uvek ima sjedinjen sa sobom.
Prvom strahu dolikuju reči Pisma: Strahom Gospodnjim svako se uklanja od zla
(Prič.16,6), i: Početak mudrosti je strah Gospodnji (Prič.1,7; Ps. 110,10), a drugom:
Strah je Gospodnji čist i ostaje u vek veka (Ps. 18,9), i: Nema oskudice onima koji ga se
boje (Ps.33,10).
83. Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu,
lakomstvo (Kol.Z,5). Zemljom [apostol] naziva telesno mudrovanje, bludom - greh
delom, nečistotom - saglasnost na greh, strašću - strasnu pomisao, zlom pohotom -
prosto primanje pohotne pomisli, lakomstvom - veštastvo koje rađa i uvećava strast.
Božanstveni apostol, dakle, zapoveda da umrtvimo sve navedeno, što sačinjava delove
telesnog mudrovanja.
84. Sećanje najpre unosi u um prostu pomisao. Ukoliko se ona zadrži, pokreće se
strast. Ukoliko se ne istrebi, ona će privoleti um na saglasnost, što već dovodi do greha
na delu. Uzrok, pak, koji rađa i uvećava strasti, kao što je rečeno, jeste lakomstvo. Po
mom mišljenju, njime se označava stomakougađanje, tj. majka i hraniteljka bluda. Jer,
lakomstvo je zlo ne samo u odnosu na imanje, već i u odnosu na hranu. Pišući
[Hrišćanima] iz neznabožaca, premudri apostol zapoveda da se najpre uništi posledica
greha [tj. greh delom], te da se potom, stupajući obrnutim redom, završi i sa uzrokom
greha. Uzrok, pak, koji rađa i uvećava strasti, kao što je rečeno, jeste lakomstvo. Po
mom mišljenju, njime se označava stomakougađanje, tj. majka i hraniteljka bluda. Jer,
lakomstvo je zlo ne samo u odnosu na imanje, već i u odnosu na hranu, kao što je i
uzdržanje dobro ne samo u odnosu na hranu, već i na imanje.
85. Ptica kojoj je vezana noga pri pokušaju da leti pada na zemlju vučena uzicom. I um
koji još nije stekao bestrašće pri uzdizanju ka poznanju nebeskih [stvari] pada na zemlju
vučen strastima.
86. Kada se potpuno oslobodi od strasti, um neometano ?O ?? ka sagledavanju bića,
idući ka poznanju Svete Trojice.
87. Kada je čist, um prima pojmove stvari i preko njih se kreće ka duhovnom
sagledavanju. Ukoliko, pak, kroz lenost postane nečist, on pojmove drugih stvari prosto
uobražava, dok ljudske [pojmove] koje prima pretvara u sramne i lukave pomisli.
88. Ukoliko u vreme molitve tvome umu nikada ne dosađuje nikakva svetska pomisao,
znaj da nisi iznan granica bestrašća.
89. Kada počne da oseća svoje sopstveno zdravlje, duša i snoviđenja počinje da gleda
prosto i spokojno.
90. Lepota vidljivih [stvari] privlači čulno oko. I poznanje nevidljivih [stvari] privlači čisti
um. Nevidljivim, pak, nazivam bestelesne [stvari],
91. Veliko je ne biti pristrasan prema stvarima. Mnogo je veće ostajati bestrastan i u
maštanjima. Jer, borba sa demonima kroz pomisli je žešća od borbe kroz stvari.
92. Onaj ko je stekao vrline i obogatio se znanjem, stvari vidi onakvima kakve su po
prirodi, te sve čini i govori po pravom smislu, uopšte ne praveći pogreške. Jer, mi
postajemo vrlinski ili poročni sudeći po slovesnoj ili beslovesnoj upotrebi stvari.
93. Znak krajnjeg bestrašća jeste ushođenje prostih pojmova o stvarima u srce i u
budnom stanju tela i u snu.
94. Kroz ispunjavanje zapovesti um sa sebe svlači strasti. Kroz duhovno sagledavanje
vidljivih stvari on ostavlja strasne pojmove o stvarima. Kroz poznanje nevidljivih stvari,
on [napušta] sagledavanje vidljivoga. I njega samog [tj. poznanje nevidljivoga]
zapostavlja kroz poznanje Svete Trojice.
95. Rađajući se i obasjavajući svet, sunce pokazuje i samo sebe i stvari koje osvetljava.
Rađajući se u čistom umu, i Sunce pravde pokazuje i sebe i smisao svega što je stvorilo
i što će učiniti.
96. Boga ne poznajemo po Njegovoj suštini, nego po Njegovom veličanstvenom delanju
i promislu o bićima. Kroz njih kao kroz ogledalo mi vidimo Njegovu bezgraničnu blagost,
mudrost i silu (up. Rim.1,20).
97. Čisti um se nalazi ili u prostim pojmovima ljudskih stvari, ili u prirodnom
sagledavanju vidljivog, ili u sagledavanju nevidljivog, ili u svetlosti Svete Trojice,
98. Nalazeći se u sagledavanju vidljivih [stvari], um istražuje ili njihov prirodni smisao, ili
smisao onoga što označavaju, ili pak sam njihov uzrok.
99. Zanimajući se sagledavanjem nevidljivih [stvari], um istražuje njihov prirodni smisao,
uzrok njihovog postanka i njihove posledice, te promisao i sud o njima.
100. Našavši se u Bogu i raspaljivan čežnjom, um najpre ište smisao Njegove suštine.
Međutim, u onome što je u Njemu po sebi on ne nalazi utehu: tako nešto je nemoguće i
podjednako nesmestivo za svaku stvorenu prirodu. On se teši onim što je oko Njega, tj.
večnošću, beskrajnošću i neograničenošću, blagošću, mudrošću, te tvoračkom,
promisliteljskom i suditeljnom silom u odnosu prema bićima. Jedino što možemo da
shvatimo o Njemu jeste Njegova beskrajnost i nemogućnost da ga poznamo, kao što su
rekli muževi bogoslovi, Grigorije i Dionisije.
STOTINA DRUGA
sadržaj
1. Ona ko zaista voli Boga moli se bez rasejanosti. Onaj, pak, ko se moli bez rasejanosti
zaista ljubi Boga. Bez rasejanosti ne može da se moli onaj ko um ima privezan za bilo
šta zemaljsko. Prema tome, Boga ne voli onaj čiji je um vezan za bilo šta zemaljsko.
2. Um koji se dugo bavi nekom čulnom stvari svakako poseduje strast prema njoj, tj. ili
pohotu, ili tugu, ili gnev, ili zlopamćenje. Ukoliko ne prezre tu stvar, um neće moći da se
oslobodi strasti,
3. Nadvladan strastima, um se privezuje za veštastvene stvari. Odvojivši ga od Boga,
one ga navode da se bavi njima. Ljubav Božija, međutim, um odrešuje od okova,
ubeđujući ga da prezire ne samo čulne stvari, nego i sam privremeni život.
4. Delo zapovesti je da pojmove o stvarima učini prostim, a čitanja i sagledavanja - da
um učine neveštastvenim i bezvidnim. Iz njih se, opet, rađa nerasejana molitva.
5. Da bi se um potpuno oslobodio od strasti i da bi se mogao moliti bez rasejanosti nije
dovoljan samo put delanja. Neophodna su i različita duhovna sagledavanja. Jer, delanje
oslobađa um samo od neuzdržanja i mržnje, dok ga duhovna sagledavanja izbavljaju od
zaboravnosti i neznanja. Tek tada um može da se moli kako treba.
6. Postoje dva krajnja stanja čiste molitve. Jedno se dešava onima koji se bave
delanjem, a druga onima koji se bave sagledavanjem, Prvo nastaje u duši ad straha
Božijeg i dobre nade, a drugo od Božanske ljubavi i krajnje čistote. Obeležje prvog
stepena jeste sabrani um u odnosu na sve svetske pojmove i molitva bez rasejanosti i
smetnje kao pred samim Bogom (kao što se zaista i zbiva). Znak drugog stanja jeste
um koji u molitvenoj čežnji biva obuzet Božanskom i beskrajnom svetlošću, te više ne
oseća ni sebe, niti išta drugo od postojećeg, osim Onoga koji je ljubavlju u njemu
izdejstvovao prosvećenje. Stremeći ka smislovima Boga, um tada stiče čista i
razgovetna otkrivenja o Njemu.
7. [Čovek] se prilepljuje za ono što voli. Ne želeći da ga se liši, on prezire sve što ga u
tome ometa. Onaj ko voli Boga istrajava u čistoj molitvi, te iz sebe izbacuje svaku strast
koja ga ometa.
8. Onaj ko odbaci majku svih strasti, tj. samoljublje, lako će, uz Božiju [pomoć] odstraniti
i ostale, tj. gnev, tugu, zlopamćenje itd. Onaj, pak, ko je savladan prvom, i od drugih
biva ranjavan, makar i ne hteo. Samoljublje je, opet, strast prema telu.
9. Ljudi se međusobno vole iz pet uzroka. Od njih su neki dostojni pohvale, a neki
osude. Oni se, dakle, vole ili radi Boga (kao što vrlinski [čovek] voli sve, i kao što njega
voli čak i nevrlinski), ili po prirodi (kao što roditelji vole decu i obratno), ili iz taštine (kao
što hvaljeni voli onoga koji ga hvali), ili zbog srebroljublja (kao što se voli bogati radi
dobitka), ili iz slastoljublja (kao što onaj ko služi stomaku i onome što je pod stomakom
[voli lica koja mu u tom smislu služe]). Prva [ljubav] je pohvalna, druga - srednja, a
ostale su strasne.
10. Ukoliko se dešava da jedne mrziš, druge i voliš i mrziš, treće voliš pod meru, a
četvrte prekomerno, nejednakost će ti pokazati da si daleko od savršene ljubavi koja
podrazumeva da svakog čoveka podjednako voliš.
11. Ukloni se od zla i čini dobro (Ps.ZZ,14), tj. bori se sa neprijateljima da bi umanjio
strasti, a potom se drži trezvoumlja kako se ne bi umnožile. I opet, bori se da stekneš
vrline, a potom se drži trezvoumlja kako bi ih sačuvao. To je ono rečeno: Delati i
negovati (Post.2,15).
12. [Demoni], koji nas po dopuštenju Božijem kušaju, ili raspaljuju želateljni deo duše, ili
smućuju razdražajni, ili pomračuju slovesni, ili telo oblažu patnjom, ili razgrabljuju naše
stvari.
13. Demoni nas iskušavaju sami ili protiv nas naoružavaju ljude koji se ne boje
Gospoda. Sami nas iskušavaju kada se udaljujemo od ljudi, kao Gospod u pustinji
(Mt.4,3-10), a preko ljudi kada su oko nas, kao i Gospoda preko fariseja (up. Mt.9,34).
Ipak, gledajući na naš obrazac [tj. Gospoda], mi ćemo ih odbiti u oba slučaja.
14. Kada um počne da napreduje u ljubavi Božijoj, demon hule počinje da ga kuša i da
mu ubacuje pomisli. Ljudi takve pomisli ne mogu izmisliti, već samo njihov otac - đavo.
On to čini stoga što zavidi bogoljupcu, hoteći da ga dovede do očajanja. Jer, [čovek] koji
poveruje da sam izmišlja takve pomisli, više neće moći da se usudi da se Bogu uznosi
sa uobičajenom molitvom. Međutim, zločinac ne postiže svoj cilj, nego nas još više
utvrđuje. Jer, kada nas napada i kada se branimo, mi postajemo iskusniji i istinitiji u
ljubavi Božijoj. Mač njihov da uđe u srce njihovo c lukovi njihovi da se polome
(Ps.36,15).
15. Posmatrajući vidljive stvari, um ih preko čula poima u njihovoj prirodi. Ni sam um
nije zlo, ni prirodno poimanje, ni stvari, niti čula, s obzirom da su dela Božija. Šta je,
međutim, zlo? Očevidno, strast [koja proizilazi] iz prirodnog poimanja. Ona može da se
izbegne pri upotrebi pojmova ukoliko um bdi.
16. Strast je neprirodno kretanje duše ili zbog beslovesne ljubavi ili zbog nerasudne
mržnje prema nekome ili prema nečemu čulnom. Na primer, postoji beslovesna ljubav
prema jelima, prema ženi, novcu ili prolaznoj slavi, ili prema čulnim stvarima ili prema
nečemu što ih pruža. I nerasudna mržnja se odnosi na nešto od navedenoga, ili na
onoga ko ometa pristup ka njima.
17. I opet, zlo je pogrešna upotreba pojmova, za kojom sledi zloupotreba stvari. Na
primer, u odnosu na ženu pravilna upotreba supružanstva ima za cilj rađanje dece.
Onaj, pak, ko gleda samo na uživanje greši u rasuđivanju, smatrajući dobrim ono što
nije dobro. On, dakle, opšteći sa ženom čini pogrešnu upotrebu. Slično biva i u odnosu
na druge stvari i pojmove.
18. Kada demoni tvoj um udalje od celomudrenosti i opkole ga bludnim pomislima, ti sa
suzama govori Vladici: Oni koji me izagnaše, sada me opkoliše (Ps.16,11), i: Radosti
moja, izbavi me od onih koji me opkoliše (Ps.31,7), te ćeš se izbaviti.
19. Demon bluda je snažan i silno napada one koji se bore sa strašću. On je naročito
snažan ukoliko je [čovek] nemaran u odnosu na [količinu] hrane i razgovor sa ženama.
On najpre um potkrada prijatnošću slasti, a zatim kroz sećanje pristupa [čoveku] kad se
odmara raspaljujući mu telo i predstavljajući umu različite [sramne] oblike, prizivajući ga
na pristanak na greh. Ukoliko hoćeš da se u tebi ne zadržavaju takve [slike], prigrli post,
trud, bdenje i dobro bezmolvije sa upornom molitvom.
20. [Demoni] stalno ištu našu dušu i pokušavaju da je uhvate posredstvom strasnih
pomisli, te da je bace u greh razuma ili u greh na delu. Međutim, kada vide da um ne
prima njihova [iskušenja], oni se postiđuju i posramljuju (Ps.34,4). Kada ga, pak, nađu
zauzetog duhovnim sagledavanjem, oni se brzo vraćaju nazad veoma postiđeni
(Ps.6,11).
21. Delo đakona vrši onaj ko vežba um svoj za sveštene podvige i odgoni od sebe
strasne pomisli. Delo prezvitera vrši onaj ko prosvećuje um svoj u poznanju bića i
otklanja lažnoimeno znanje. Delo, pak, episkopa vrši onaj ko usavršava um svoj svetim
mirom poznanja Svete Trojice kojoj se poklanjamo.
22. Demoni slabe kada se kroz ispunjenje zapovesti u nama umanjuju strasti, a ginu
kada one kroz bestrašće duše potpuno iščezavaju iz nje. Oni [tada] u duši ne nalaze
strasti pomoću kojih su se u n.oj držali i pomoću kojih su vojevali protiv nje. To i znači
rečeno: Iznemoći će i nponašće od lica Tvoga (Ps.9,3).
23. Jedni ljudi izbegavaju strasti iz straha od ljudi, drugi iz taštine, i drugi opet iz
uzdržanja. Neki se, najzad, oslobađaju strasti po sudovima Božijim.
24. Sve reči Gospodnje se svode na četiri [stvari]: zapovesti, dogmate, opomene i
obećanja. Njih radi i mi podnosimo svaku teskobu života, tj. postove, bdenja, spavanje
na goloj zemlji, trudove i zamore u služenju [bližnjima], vređanja, beščašća, mučenja,
smrti i slično. [Prorok David] kaže: Radi reči usta tvojih ja sačuvah puteve žestoke
(Ps.16.4).
25. Nagrada za uzdržanje jeste bestrašće, a za veru - poznanje. Bestrašće, pak, rađa
rasuđivanje, a poznanje - ljubav prema Bogu.
26. Kada postigne delatne vrline, um napreduje u razboritosti, a kada postigne
sagledateljnu vrlinu - napreduje u poznanju. [Razboritost] podvižniku pruža razlikovanje
vrline od poroka, a [poznanje] svoga zajedničara privodi smislu bestelesnih i telesnih
[bića]. Blagodati bogoslovlja, pak, um se udostojava kada na krilima ljubavi prevaziđe
navedeno, te prebiva u Bogu i uz pomoć Duha ispituje Njegov smisao po svojoj
mogućnosti.
27. Želeći da bogoslovstvuješ, nemoj tražiti smisao [Boga] po sebi s obzirom da njega
ne može postići ne samo ljudski um, nego ni um bilo kojeg bića posle Boga [tj. ni
anđela]. Naprotiv, ispituj po mogućnosti samo ono što je oko Njega, tj. Njegovu večnost,
bezgraničnost i neograničenost, blagost i mudrost, te tvoračku, promisliteljsku i sudijsku
silu za sva bića. Jer, među ljudima je veliki bogoslov onaj ko, makar i delimično,
razotkrije navedeni smisao.
28. Snažan je čovek koji je delanju pripojio znanje. Jer, delanjem on isušuje pohotu i
umiruje gnev, a znanjem okriljuje um svoj i uznosi se ? Bogu.
29. Govoreći: Ja i Otac smo jedno (Jn.10,30), Gospod označava istovetnost suštine.
Kada opet kaže: Ja sam u Ocu i Otac u meni (Jn.14,I), On ukazuje na nerazdeljivost
Ipostasi. Prema tome, razdeljujući Sina od Oca triteisti padaju u dvostruku provaliju.
Govoreći da je Sin savečan Ocu i razdeljujući ga [istovremenoj od Njega, oni su
prinuđeni da govore da nije rođen od Oca, te padaju [u jeres] koja priznaje tri Boga i tri
načela. Ili, opet, govoreći da je Sin rođen od Oca i razdeljujući ga od Njega, oni su
prinuđeni da govore da mu nije savečan, te Gospodara vremena potčinjavaju vremenu.
Treba, dakle, po velikom Grigoriju [Bogoslovu] sačuvati i [veru] u Jednog Boga i
ispovedati Tri Ipostasi, svaku sa Njenim [ličnim] svojstvima. Jer, po njemu, [Sveta
Trojica] se "deli", premda "nerazdeljivo" i "sjedinjuje", premda "razdeljivo". Stoga je
čudesno i razdeljenje i sjedinjenje. Jer, u čemu bi se sastojala čudesnost kad bi se Sin
sa Ocem sjedinjavao i razdeljivao kao čovek sa čovekom i ništa više?
30. Onaj ko je savršen u ljubavi i ko je dostigao vrhunac bestrašća ne poznaje razliku
između sebe i drugoga, ili svoga i tuđeg, ili između vernog i nevernog, ili između roba i
slobodnog, ili čak između muškog i ženskog. Onaj ko je savršen u ljubavi i ko je iznad
tiranije strasti i gledajući na jednu čovečansku prirodu, on sve smatra jednakim i prema
svima je podjednako raspoložen. Jer, za njega nema više Judejca ni Jelina, nema više
roba ni slobodnog, nema više muškog ni ženskog, nego je sve i u svemu Hristos
(Gal.3,28).
31. Povod da u nama pokreću strasne pomisli demoni nalaze u strastima koje se
gnezde u duši. Potom oni njima ratuju protiv uma, navodeći ga da se saglasi na greh.
Pošto ga pobede, oni ga navode u greh razumom. Kada i u tome uspeju, oni ga kao
zarobljenika vuku na greh delom. Opustošivši, dakle, dušu kroz pomisli, demoni se
povlače zajedno sa njima, te u umu ostaje samo idol greha, o kome govori Gospod:
Kada ugledate gnusobu opustošenja gde stoji na mestu svetome, ko čita da razume
(Mt.24,15). Sveto mesto i hram Božiji jeste um čovečiji. Opustošivši dušu strasnim
pomislima, demoni su u njemu postavili idol greha. Isto se desilo i istorijski, u šta ne
sumnja niko od onih koji su čitali dela Josipa [Flavija], Osim toga, neki govore da će se
isto desiti i pri antihristu.
32. Postoje tri pokretača koji nas podstiču na dobro: prirodna semena [dobra u nama],
svete sile [tj. anđeli] i dobro proizvoljenje. Prirodna semena nas pokreću da ljudima
činimo ono što bismo hteli da oni nama čine (Lk.6,31). Osim toga, ona nas pokreću da
po prirodi ukažemo milost ukoliko vidimo da se neko nalazi u teskobi ili nevolji. Svete
sile nam pomažu da, pokretani na dobro delo, nađemo dobru saradnju i napredujemo.
Dobro proizvoljenje nam, pak, pomaže da razlikujemo dobro od zla i da izabiramo
dobro.
33. Tri su, opet, pokretača koji nas navode na zlo: strasti, demoni i zlo proizvoljenje.
Strasti [nas pokreću] kada beslovesno želimo neku stvar, tj. hranu u nevreme i bez
potrebe, ili ženu bez namere rađanja dece i nezakonitu, kada se neopravdano gnevimo
ili žalostimo na onoga koji nas beščasti ili nam nanosi štetu. Demoni [nas pokreću]
kada, ulučivši zgodno vreme u našem nemaru, iznenada napadnu na nas, sa velikom
žestinom pokrećući navedene strasti i njima slično. Zlo proizvoljenje [nas], međutim,
[pokreće] kada i pored znanja o dobru pretpostavljamo zlo.
34. Nagrada za napore oko vrline jeste bestrašće i poznanje: njih dvoje su zastupnici za
Carstvo nebesko, kao što su strasti i neznanje zastupnici za večno mučenje. Onaj,
dakle, ko se ne trudi radi samog dobra, nego radi ljudske slave, čuće reči iz [Svetog]
Pisma: Ištete u ne primate, jer pogrešno ištete (Jak.4,3).
35. ??O?? od onoga što ljudi čine jeste po prirodi dobro, premda zbog nekih razloga
može biti i da nije dobro. Na primer, post i bdenje, molitva i psalmopojanje, milostinja i
gostoprimstvo su po prirodi dobra dela. Međutim, kada se vrše iz taštine, ona već nisu
dobra Tri su, opet, pokretača koji nas navode na zlo: strasti, demoni i zlo proizvoljenje.
U svim našim delima Bog prati nameru, tj. da li sve činimo radi Njega, ili iz nekog
drugog razloga.
36. U svim našim delima Bog prati nameru, tj. da li sve činimo radi Njega, ili iz nekog
drugog razloga.
37. Kada čuješ [Sveto] Pismo da govori: Jer ćeš dati svakome po delima njegovim
(Rim.2,6), shvati da Bog neće nagraditi dela koja su učinjena bez dobrog cilja, premda i
izgledaju dobra, nego samo dela koja su učinjena sa dobrim ciljem. Jer, sud Božiji ne
gleda na dela, nego na cilj sa kojim se čine.
38. Demon gordosti ima dvostruko lukavstvo. On ili ubeđuje monaha da sve uspehe
pripiše sebi, a ne Bogu - Davaocu dobara i Pomoćniku u uspehu, ili ga (ukoliko ne uspe
[u prvoj nameri]), nagovara ga da nipodaštava manje savršenu bratiju. Gordost se
pojavljuje kada strasti prestanu da dejstvuju ili usled nedostatka njihovih uzroka ili usled
lukavog odstupanja demona.
Monah koji tako čini, međutim, ne zna da ga đavo ubeđuje da porekne pomoć Božiju.
Jer, nipodaštavajući one koji još nisu uspeli u dobru, on očigledno smatra da je sam
svojim silama napredovao. To je, međutim, nemoguće, kao što je i Gospod rekao: Bez
mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5). Jer, naša nemoć bez Davaoca dobara ne može
dobro privesti kraju, čak i kad je pokrenuta ka njemu.
39. Onaj ko je poznao nemoć ljudske prirode stekao je opit Božije sile. Nešto stekavši
pomoću nje i nešto se trudeći da postigne, on nikada nikoga od ljudi ne nipodaštava.
Jer, on zna da je Bog njemu pomogao da se oslobodi od mnogih i teških strasti i da
može da pomogne svakome drugome, naročito onima koji se podvizavaju Njega radi.
On po nekim svojim sudovima ne oslobađa sve odjednom od strasti, nego kao dobar i
čovekoljubiv lekar one koji se trude isceljuje u svoje vreme.
40. Gordost se pojavljuje kada strasti prestanu da dejstvuju ili usled nedostatka njihovih
uzroka ili usled lukavog odstupanja demona.
41. Skoro svaki greh nastaje radi uživanja. On se, pak, istrebljuje zlopaćenjem i tugom,
bilo voljnom - kroz pokajanje, ili nevoljnom - kroz nevolju koju ustrojava promisao Božiji.
Jer, kaže se, da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni? A kad nam Gospod
sudi, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (l.Kop. 11,31-32).
42. Kada ti dođe neočekivano iskušenje, nemoj kriviti onoga kroz koga je došlo, nego
traži njegov uzrok [u sebi], te ćeš naći ispravljenje. Jer, preko jednog ili preko drugog
trebalo je da ispiješ gorku čašu sudova Božijih.
43. Ukoliko si rđav nemoj odbijati zlopaćenje kako bi se smirio i odbacio gordost.
44. Jedna iskušenja ljudima pričinjavaju uživanje, druga - žalosti, a druga opet - telesnu
patnju. Jer, saglasno sa uzrocima strasti u duši Lekar duša po svojim sudovima prilaže i
lek.
45. Navale iskušenja na jedne nailaze radi uklanjanja već učinjenih grehova, na druge -
radi prekraćenja onih koji još traju, a na peke - radi ometanja onih koji bi se tek učinili.
Uostalom, postoje i iskušenja koja se popuštaju radi ispitivanja, kao kod Jova.
46. Razumevajući celebnost Božanskih sudova, blagorazuman [čovek] sa
blagodarnošću podnosi sve nevolje koje ga snalaze, smatrajući da njihov uzrok nije
ništa drugo do njegovi gresi. Nerazuman, pak, [čovek] ne poznaje premudri promisao
Božiji. Grešeći i bivajući kažnjavan, on ili Boga ili druge ljude smatra uzrokom svojih
nevolja.
47. Postoje sredstva za zaustavljanje delovanja strasti i za sprečavanje njihovog
uzrastanja. Postoje i druga sredstva koja ih ograničavaju ili čak ukidaju. Na primer, post,
trud i bdenje ne dozvoljavaju da pohota uzrasta, dok je otšelništvo, sagledavanje,
molitva i ljubav prema Bogu ograničavaju i ukidaju. Isto tako, nezlopamtivost i krotost
obuzdavaju gnev i ne daju mu da uzrasta, dok ga ljubav, milostinja, blagost i
čovekoljublje ograničavaju.
48. Pohota onoga koji svoj um ima neprestano okrenut ka Bogu postepeno prerasta u
božansku čežnju, dok mu se gnev preobraća u božansku ljubav. Dugovremenim
učestvovanjem u božanskom obasjanju um postaje sav svetlozaran. Potčinivši sebi
stradalni deo [duše], on ga preobraća, kao što je rečeno, u neuhvatljivu božansku
čežnju i u neprestanu ljubav, svecelo ga prevodeći od zemaljskog ka Božanskom.
49. [Ima ljudi] koji ne zavide, ne gneve se i koji nisu zlopamtljivi prema onome ko ih je
uvredio. Ipak, iz njihovog ponašanja se još ne može zaključiti da imaju i ljubav prema
njemu. Jer, oni i bez da vole mogu da, po zapovesti (up. Rim.13,17), ne vraćaju zlo za
zlo. Međutim, bez primoravanja sebe, oni ne mogu da vraćaju dobro za zlo. Jer, da čini
dobro iz [sveg] raspoloženja i onima koji ga mrze (Mt.5,44) može samo onaj ko ima
savršenu duhovnu ljubav.
50. [Čovek] koji ne voli nekog drugog ne mora ujedno i da ga mrzi, kao što ni onaj ko ne
mrzi drugoga ne mora samim tim i da ga voli. Naprotiv, on prema njemu može da se
nalazi u srednjem stanju, tj. niti da ga voli, niti da ga mrzi. Jer, raspoloženje ljubavi
izazivaju samo pet pobuda koje su navedene u devetom poglavlju stotine, od kojih je
jedna pohvalna, jedna srednja, a tri poročne.
51. Videći da se tvoj um sa uživanjem bavi veštastvenim stvarima i da rado razmišlja o
njima, znaj da ih više voli negoli Boga. Jer, gdje je blago vaše, veli Gospod, onde će biti
i srce vaše (Mt.6,21).
52. Um koji se sjedinio sa Bogom i u Njemu prebiva molitvom i ljubavlju postaje mudar,
blag, silan, čovekoljubiv, milostiv, dugotrpeljiv. Prosto rečeno, on u sebi sadrži skoro sva
božanska svojstva. Udaljivši se, pak, od Njega i priljubivši se za veštastvo, on postaje
slastoljubiv, zveropodoban i sličan životinjama, boreći se sa ljudima oko njega.
53. [Sveto] Pismo veštastvene stvari naziva svetom. Svetovnjaci su oni čiji se um bavi
veštastvenim stvarima i kojima [Sveto] Pismo govori sa opomenom: Ne ljubite svet ni
ono što je u svetu... Pohota telesna, pohota očiju i nadmenost življenja nije od Oca,
nego je od sveta (1.Jn.2,15-16), itd.
54. Monah je onaj ko je um svoj odvojio od veštastvenih stvari i prebiva u Bogu
uzdržanjem, ljubavlju, psalmopojanjem i molitvom.
55. Delatelj je misleni čuvar stoke. Jer, naravstveni uspesi mogu biti označeni kao stoka
s obzirom da je Jakov rekao: Ljudi pastiri su sluge tvoje (Post.46,34). Sagledatelj je,
međutim, pastir ovaca. Ovce, naime, označavaju pomisli koje um napasa na gori
sagledavanja. Zbog toga je svaki pastir ovaca gnusan Egipćanima (Post.46,34), tj.
neprijateljskim silama.
56. Poročan um sleduje telo koje je raspaljivano sopstvenom čulnom pohotom i
uživanjem i slaže se sa njegovim maštanjem i stremljenjima. Vrlinski um se, pak,
uzdržava i udaljuje od strasnih maštanja i stremljenja, nastojeći da poboljša njegovo
ponašanje.
57. Neke vrline su telesne, a neke duševne. Telesne su post, bdenje, spavanje na
zemlji, služenje [drugima], rukodelje da se ne bi bilo na teretu drugima ili radi davanja
[siromašnima], itd. Duševne, pak, vrline su ljubav, dugotrpljenje, krotost, uzdržanje,
molitva itd. Ukoliko se desi da zbog neke nevolje ili telesnog stanja (kao što je bolest ili
nešto slično) nismo u stanju da vršimo navedene telesne vrline obrešćemo oproštaj od
Gospoda koji zna naše razloge. Međutim, ukoliko ne upražnjavamo duševne vrline
pećemo imati nikakav izgovor, s obzirom da ne podležu sličnim smetnjama.
58. Ljubav prema Bogu ubeđuje onoga ko je poseduje da prezire svako prolazno
uživanje i svako stradanje i žalost. Neka te uvere u rečeno svi sveti koji su toliko mnogo
stradali radi Hrista.
59. Čuvaj se majke svih zala, tj. samoljublja koje predstavlja beslovesnu ljubav prema
telu. Od njega se navodno opravdano rađaju tri prvotne strasne i najopštije bezumne
pomisli, tj. stomakougađanje, srebroljublje i taština. One kao povod uzimaju navodnu
neophodnost telesne potrebe. Iz njih se potom rađa celokupan spisak zala. Treba,
dakle, kao što je rečeno, biti veoma pažljiv i boriti se protiv njega sa velikim
trezvoumljem. Jer, kad se ono odbaci, odbacuje se istovremeno i sve što je od njega.
60. Strast samoljublja nagovara monaha da ima milost prema telu i da mu snishodi
preko mere u pogledu hrane, navodno radi [dobrog] staranja i upravljanja. Na taj način,
zavođen malo po malo, on upada u propast slastoljublja. Svetovnjaka, pak, ona
nagovara da se pobrine da ispuni svoju pohotu (up. Rim.13.14).
61. Govore da krajnji stepen molitve predstavlja odvajanje uma od tela i sveta, tj. da
bude neveštastven i bezvidan. Onaj ko, dakle, takvo stanje održava nenarušivim zaista
se moli bez prestanka (up. 1.Sol.5,17).
62. Umirući, telo ce odvaja se od svih stvari ovoga sveta. I um na krajnjem stepenu
molitve umire, odvajajući se od svih svetskih pojmova. Ukoliko ne umre takvom smrću,
on neće moći da prebiva i živi sa Bogom.
63. Monaše, neka te niko ne prevari [tvrdeći] da se možeš spasti robujući slastoljublju i
taštini.
64. Telo greši preko stvari. Telesne vrline, pak, jesu njegov vaspitač kako bi se
ucelomudrilo. Tako i um greši strasnim pomislima. Njegov, pak, vaspitač jesu duševne
vrline koje mu [pomažu] da čisto i bestrasno posmatra stvari i bude celomudren.
65. Dane nasleđuju noći i leta zime. Tako i taštinu i uživanje [nasleđuju] žalosti i patnja
ili u sadašnjem ili u budućem veku.
66. Niko od onih koji greše neće moći da izbegne Budući sud bez ovdašnjih voljnih
napora ili nevoljnih beda.
67. Govore da Bog zbog pet razloga dopušta da nas napadaju demoni. Prvi je razlog,
kažu, da budući napadani i braneći se, shvatimo razliku vrline i zla; drugi - da bismo
borbom i trudom stekli vrlinu koja će biti čvrsta i neizmenjiva; treći - da napredujući u
vrlini ne bismo visoko mislili o sebi već se naučili smirenoumlju; četvrti - da bismo iz
iskustva upoznali zlo i omrzli ga savršenom mržnjom (Ps.139,22); i peti, povrh svih - da
ne bismo, postavši bestrasni, zaboravili svoje slabosti ili silu Onoga ko nam je
pomagao.
68. Um onoga ko je gladan mašta o hlebu, a onoga ko je žedan - o vodi. Tako i um
stomakougodnika mašta o raznovrsnim jelima, slastoljupca - o ženskim oblicima,
taštoga • o ljudskim počastima, srebroljupca - o dobicima, zlopamtljivca - o odmazdi
uvrediocu, zavidnika - o činjenju štete onome kome zavidi. Slično je i kod ostalih strasti.
Jer, um koji je uznemiravan strastima prima strasne pojmove i pri budnom stanju tela i u
snu.
69. Kada pohota uzraste um u snovima mašta o stvarima koje dostavljaju uživanje.
Kada, pak, naraste gnev on [u snu] vidi stvari koje izazivaju strah. I nečisti demoni
usiljavaju i raspaljuju strasti, uzimajući za saradnika našu nemarnost. Njih, pak,
umanjuju sveti anđeli, pokrećući nas na delanje vrlina.
70. Ukoliko je često nadraživan, želateljni deo duše u dušu usađuje duboku naviku
slastoljublja. Isto tako, ukoliko je stalno uznemiravan, razdražajni deo um čini strašljivim
i nemuževnim. Prvi [deo] se leči podvigom dugog posta, bdenja i molitve, a drugi -
blagošću, čovekoljubljem, ljubavlju i milostinjom.
71. Demoni nas napadaju ili preko stvari ili preko strasnih misli o samim stvarima. Preko
stvari napadaju one koji se nalaze među stvarima, a preko misli one koji su odvojeni od
stvari.
72. Koliko je lakše grešiti razumom negoli delima, toliko je teže boriti se sa mislima
negoli sa stvarima.
73. Stvari se nalaze van uma, a misli o njima - u njemu. Prema tome, od njega zavisi da
li će ih koristiti dobro ili rđavo. Jer, zloupotreba stvari ide za pogrešnom upotrebom
misli.
74. Um prima strasne misli na tri (načina): preko čula, preko sastava tela i preko
sećanja. Um se, dakle, pokreće na strasne pomisli preko čula na koja deluju stvari
prema kojima imamo strast. Opet, on se pokreće na strasne pomisli ili na ustajanje
protiv promisla [Božijeg] preko sastava tela, koji se menja usled neumerenosti u jelu, ili
pod dejstvom demona, ili zbog neke bolesti. Najzad, on se pokreće na strasne pomisli i
kroz sećanje koje donosi misli o stvarima prema kojima smo imali strast.
75. Od stvari koje nam je Bog dao na upotrebu neke se nalaze u duši, neke u telu, a
neke opet izvan tela. U duši se nalaze njene sile, u telu - čula i drugi udovi, a izvan tela -
hrana, imetak i ostalo. Dobro, dakle, ili rđavo korišćenje njima i onim što od njih
proishodi pokazuje nas vrlinskima ili poročnima.
76. Od onoga što proishodi iz stvari nešto se nalazi u duši, nešto u telu, a nešto izvan
tela. U duši su znanje i neznanje, zaboravnost i sećanje, ljubav i mržnja, žalost i radost
itd. U telu su uživanje i bol, osetljivost i neosetljivost, zdravlje i bolest, život i smrt i
slično. Izvan tela su deca i bezdetnost, bogatstvo i siromaštvo, slava i neslavnost itd.
Nešto od toga ljudi smatraju dobrom, a drugo zlom. Međutim, ništa od toga nije zlo po
svom zamislu, već postaje zlo ili dobro u zavisnosti od upotrebe.
77. Znanje je po prirodi dobro, kao uostalom i zdravlje. Međutim, mnogima je više
koristilo ono što je suprotno. Jer, poročnima znanje ne biva na dobro, premda i jeste po
prirodi dobro, kao što je rečeno. Slično tome, [njima ne biva na dobro] ni zdravlje, ni
bogatstvo, ni radost, budući da ih ne upotrebljavaju na korist sebi. Nije li za njih onda
korisnije suprotno? Prema tome, ni ono suprotno po svom smislu nije zlo, premda se i
misli da je zlo.
78. Nemoj zloupotrebljavati pojmove [o stvarima] da ne bi po nuždi zloupotrebio i stvari.
Jer, onaj ko najpre ne sagreši u razumu, nikada neće sagrešiti na delu.
79. Obličje zemaljskoga jesu glavni poroci, tj. nerazumnost, strašljivost, razuzdanost i
nepravičnost, a obličje nebeskoga su glavne vrline, tj, blagorazumnost, hrabrost,
celomudrenost i pravičnost. No, kao što nosimo obličje zemaljskoga, tako ćemo nositi i
obličje nebeskoga (l.Kop. 15,49).
80. Ukoliko hoćeš da nađeš put koji vodi u život (Mt.6, 14), traži ga u Putu koji je rekao:
Ja sam put i istina i život (Jn.14,6). Tamo ćeš ga naći. Međutim, traži ga sa velikim
trudom, s obzirom da ih je malo koji ga nalaze (Mt.7,14), kako ne bi otpao od onih
"malo" i našao se sa mnogima.
81. Duša prestaje da greši iz pet [razloga]: iz straha od ljudi, iz straha od Suda [Božijeg],
zbog buduće nagrade, iz ljubavi prema Bogu, ili, najzad, zbog griže savesti.
82. Neki govore da zlo u suštini ne bi postojalo da nema neke druge sile koja nas vuče
? njemu. Ta sila nije ništa drugo do nemar prema prirodnoj delatnosti uma. Stoga oni
koji pokazuju marljivost uvek čine dobro i nikada zlo. Ukoliko, dakle, hoćeš, i ti možeš
odagnati od sebe nemarnost, te ćeš ujedno proterati i zlo, koje predstavlja pogrešnu
upotrebu misli, kojoj sledi zloupotreba stvari.
83. U prirodi našeg slovesnog dela je da se potčinjava Božanstvenom Slovu i da
upravlja našim beslovesnim delom. Ukoliko se taj poredak sačuva u svemu, zla neće
biti u bićima, niti će se naći ono što vuče na njega.
84. Neke pomisli su proste, a neke složene. Proste pomisli su bestrasne, a složene su
strasne s obzirom da se sastoje iz strasti i misli. Stoga mi možemo videti kako mnoge
proste pomisli prate složene, kada počnu da se kreću prema grehu u razumu.
Navedimo [primer] zlata. Nekome je došla u sećanje strasna pomisao o zlatu. On se u
razumu ustremio da ga ukrade i tako učinio greh u umu svome. Zajedno sa sećanjem o
zlatu išlo je i sećanje o novčaniku, o ladici, o riznici i dr. I dok je sećanje na zlato bilo
složeno (s obzirom da je u sebi imalo strast), dotle je sećanje na novčanik, ladicu i
drugo bilo prosto (budući da prema njima um nije imao strast). Slično biva i sa svakom
drugom pomisli, tj. o taštini, o ženi, i svemu ostalom. Jer, nisu strasne sve pomisli koje
prate strasnu pomisao, kao što je pokazao primer. Na taj način, dakle, možemo poznati
koje su misli strasne, a koje proste.
85. Neki govore da demoni u snu dotiču [detorodne] udove [našeg] tela, pokrećući strast
bluda. Pokrenuta strast potom kroz sećanje privodi oblik žene u um. Drugi, pak, govore
da se demoni u umu javljaju sa izgledom žene, te da, dotičući udove tela, pokreću
žudnju i izazivaju maštarije. Neki, opet, govore da strast kojom je opsednut demon koji
se približava pokreće strast [u čoveku], raspaljujući dušu prema pomislima i donoseći
kroz sećanje [razne] oblike. I za druge strasne maštarije govore slično, tj. da se sa
jednim dešava na jedan način, a sa drugim na drugi. Međutim, ukoliko je u duši prisutna
ljubav i uzdržanje, ni na Jedan od navedenih načina demoni ne mogu da pokrenu ni
jednu strast, ni u budnom stanju tela, ni u snu.
86. Neke od zapovesti Zakona [tj. Starog Zaveta] treba ispuniti i telesno i duhovno, a
neke samo duhovno. Tako zapovesti: Ne čini preljube, ne ubij, ne kradi i druge slične
(Izl.20,13-15) treba sačuvati i telesno i duhovno trojakim načinom. Obrezivati se
(Lev.12,3), pak, čuvati subotu (Izl.31,13), klati pashalno jagnje, jesti sa beskvasnim
hlebovima i gorkim zeljem (Izl.12,8; 23,15) i slično treba ispunjavati samo duhovno.
87. Postoje tri opšta naravstvena stanja kod monaha: prvo - uopšte ne grešiti na delu,
drugo - ne zadržavati u duši strasne pomisli i treće - izgled žena i uvredilaca bestrasno
posmatrati u razumu.
88. Nesticateljan [tj. siromaštvoljubiv] jeste onaj ko se odrekao svega što je imao i ko na
zemlji nema ništa osim tela. On je čak i prema njemu raskinuo svaki odnos, staranje o
sebi predavši Bogu i pobožnim [ljudima].
89. Od onih koji stiču [bogatstvo] jedni postupaju bestrasno (zbog čega se ne žaloste
kada ga se liše, kao i oni koji su otimanje svoje imovine podnosili sa radošću -
(Jev.10,34), dok drugi postupaju strasno (zbog čega postaju prežalosni kada treba da
ga se liše, kao bogataš iz Jevanđelja koji je otišao žalostan (Mt.19, 22). Ukoliko ga se,
pak, i liše oni do smrti žale za njim. Prema tome, lišavanje bogatstva pokazuje
raspoloženje bestrasnog i strasnog.
90. Vrhunske molitvenike demoni napadaju [sa ciljem] da ne primaju proste pomisli o
čulnim stvarima, znalce [tj. srednje, sa ciljem] da u sebi zadržavaju strasne pomisli, a
one koji se podvizavaju u delanju [tj. početnike, sa ciljem] da ih nagovore na greh
delom. Na svaki način se, dakle, okajani bore protiv svih [sa ciljem] da ljude odvoje od
Boga.
91. Oni koji se po promislu Božijem u ovom životu trude u pobožnosti ispituju se sa tri
iskušenja: ili darivanjem prijatnoga, tj. zdravlja, lepote, dece, imanja, slave i sličnog, ili
navođenjem neprijatnoga, tj. gubljenjem dece, imanja i slave, ili onim što telu pričinjava
patnju, tj. bolestima, mučenjima i slično. Prvima govori Gospod: Koji se ne odreče
svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33), a drugima i trećima: Trpljenjem
svojim spasavajte duše vaše (Lk.21,19).
92. Govore da četiri uzroka menjaju sastav tela, izazivajući u umu bilo strasne bilo,
bestrasne pomisli: anđeli, demoni, vetrovi i hrana. Anđeli, vele, izmenjuju [sastav tela]
rečju, demoni - dodirom, vetrovi - svojim promenama, a ishrana - kakvotom jestiva i
pića, te njihovim obiljem ili nedovoljnošću. Osim rečenog, do izmena dolazi i sećanjem,
slušanjem i gledanjem, tj. pošto duša najpre postrada od žalosnih ili radosnih utisaka
koje prima u sebe. Postradavši od njih, duša menja sastav tela, nasuprot ranije
rečenome, tj. da se najpre menja sastav tela koji potom u umu izaziva pomisli.
93. Smrt u pravom smislu jeste odvajanje od Boga. Žalac, pak, smrti jeste greh
(LKop.15,56). Primivši ga u sebe, Adam je istovremeno bio prognan i od drveta života, i
iz raja, i od Boga (Post.Z), čemu je po neophodnosti usledila i smrt tela. Život, međutim,
u pravom smislu jeste Onaj ko je rekao: Ja sam život (Jn.11,25). Pretrpevši smrt, On je
umrlog [čoveka] ponovo priveo u život.
94. Onaj ko piše slovo ima [za cilj] ili da se podseća, ili da koristi drugima, ili i jedno i
drugo. On, opet, piše ili da bi štetio nekima, ili da bi se pokazao ili stoga što je prinuđen.
95. Zeleno mesto (Ps.22,2) jeste delatna vrlina, a voda odmora (Ps.22,2) - poznanje
onog što postoji.
96. Senka smrti (Mt.4,16) jeste čovečji život. Onaj ko je sa Bogom i sa kim je Bog smelo
može da kaže: Ako i pođem posred senke smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom
(Ps.22,4).
97. Čist um pravilno posmatra stvari, uvežbana reč viđeno dovodi pred oči [drugih], a
jasan sluh ga prima. Onaj, pak, ko je lišen svih troje ruži onoga ko je rekao.
98. Sa Bogom je onaj ko poznaje Svetu Trojicu i Njeno delo stvaranja i promisao, te
onaj ko je stradalni deo duše učinio bestrasnim.
99. Govore da štap označava Sud Božiji, a palica - promisao. Onaj ko je stekao njihovo
poznanje može da kaže: Štap tvoj i palica tvoja me utešiše (Ps.22,4).
100. Kada se um oslobodi od strasti i kada se prosveti sagledavanjem bića, moći će da
se sjedini sa Bogom i da se moli kao što treba.
STOTINA TREĆA
sadržaj
1. Blagoslovena upotreba pojmova i stvari rađa celomudrenost, ljubav i poznanje, a
beslovesna - razuzdanost, mržnju i neznanje.
2. Pripremio si preda mnom trpezu (Ps.22,5), itd. "Trpeza" označava delatnu vrlinu, koju
je pripremio Hristos pred onima koji nas vređaju. "Ulje", koje pomazuje um, označava
sagledavanje onoga što postoji. "Čaša Božija" jeste poznanje Boga, a "milost" Njegova
jeste Slovo Njegovo i Bog. Jer, Svojim Ovaploćenjem On nas "prati nas u sve dane",
sve dok ne zadobije sve one koji se spasavaju, kao [nekad] Pavla (up. Fil.3,12). "Dom"
pak, označava Carstvo [Božije], u koje će dospeti svi sneti. "Za duge dane" označava
večni život.
3. Zloća se projavljuje zbog zloupotrebe duševnih sila, tj. želateljne, razdražajne i
slovesne sile. Zloupotreba slovesne sile jeste neznanje i nerazboritost, a razdražajne i
želateljne - mržnja i razuzdanost. Pravilna, pak, njihova upotreba jesu znanje i
razboritost, ljubav i celomudrenost. Ako je tako, onda ništa od Bogom sazdanih bića i
događaja nije zlo.
4. Nisu jela zla, već stomakougađanje, niti rađanje dece - već blud, niti novac - već
srebroljublje, niti slava - već taština. Ako je tako, onda u bićima ništa nije zlo. [Zlo] se
sastoji u njihovoj zloupotrebi do koje dolazi zbog nemarnosti uma za prirodno rukovanje.
5. Po blaženom Dionisiju [Areopagitu] u demonima postoji sledeće zlo: beslovesan
gnev, bezumna želja, nepromišljeno maštanje. Beslovesnost, bezumlje i
nepromišljenost kod slovesnih bića predstavljaju lišenost slovesnosti, uma i
promišljenosti. Ta lišenost je poznija od posedovanja. Prema tome, oni su ranije imali i
slovesnost i um i blagočastivu promišljenost. Ako je tako, onda Ni demoni nisu po
prirodi zli. Naprotiv, oni su postali zli od zloupotrebe [svojih] prirodnih sila.
6Neke strasti rađaju samo razvratnost, neke - samo mržnju, a neke i razvratnost i
mržnju.
7. Prejedanje i sladokuštvo jesu uzrok razvratnosti, a srebroljublje i taština - mržnje
prema bližnjemu. Njihova, pak, majka, tj. samoljublje jeste uzrok i jednog i drugog.
8. Samoljublje je strasna i beslovesna ljubav prema telu, kojoj se protive ljubav i
uzdržanje. Onaj ko poseduje samoljublje svakako ima i sve ostale strasti.
9. Niko nikad ne omrznu na svoje telo (Ef.5,29), govori apostol, ali ga iznurava i
savlađuje (1.Kor.9,27), ne dajući mu ništa osim hrane i odeće (1.Tim.6,8), i to u meri
neophodnoj za život. Prema tome, na taj način ga [čovek] bestrasno voli kao slugu
Božanstvenog, pružajući mu negu koja odgovara njegovim potrebama.
10. Svako nastoji da služi onome koga voli. Onaj, dakle, ko voli Boga svakako nastoji da
čini ono što mu je ugodno. Onaj, pak, ko voli telo čini ono što mu ugađa.
11. Bogu je ugodna ljubav, celomudrenost, sagledavanje i molitva, a telu -
stomakougađanje, razvratnost i ono što ih uvećava. Otuda, koji su po telu ne mogu
ugoditi Bogu (Rim.8,8), a koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama (Gal.5,24).
12. Ukoliko se okrene prema Bogu, um telo drži za slugu i ne daje mu ništa osim
neophodnog za život. Ukoliko se, pak, okrene telu, on postaje rob strastima i staranje o
njemu pretvara u pohote (Rim.13,14).
13. Ukoliko hoćeš da savladaš pomisli pazi na strasti. Tada ćeš ih lako proterati iz uma.
Kod pomisli bluda, na primer, posti, bdi, trudi se, samuj. Kod pomisli, pak, gneva i tuge
preziri slavu i beščašće i veštastvene stvari. Kod pomisli zlopamćenja treba da se moliš
za onoga ko te je uvredio, pa ćeš se izbaviti.
14. Nemoj upoređivati sebe sa najslabijim ljudima, nego pre uzrastaj u skladu sa
zapovešću o ljubavi. Jer, upoređujući se sa najslabijima, upašćeš u propast
visokoumlja. Uzrastajući, pak, u ljubavi popećeš se na visinu smirenoumlja.
15. Ako stvarno držiš zapovest o ljubavi prema bližnjem zbog čega pokazuješ gorčinu
prema onome ko te žalosti? Nije li očigledno da njoj pretpostavljaš prolazne stvari i da
se boriš protiv njega s obzirom da nastojiš da ih stekneš?
16. Ljudi ne cene zlato zbog neke potrebe, već stoga što omogućuje da se dođe do
mnogih uživanja.
17. Postoje tri uzroka ljubavi prema bogatstvu: slastoljublje, taština i neverje. Najgori od
njih jeste neverje.
18. Jer, slastoljubac voli srebro da bi živeo u uživanju, tašt [čovek] - da bi se n,ime
proslavio, a nevernik - da bi ga sakrio i čuvao, bojeći se gladi, ili starosti, ili bolesti, ili
stranstvovanja, više se uzdajući u njega negoli u Boga Tvorca svake tvari i Promislitelja
i o poslednjim i najsitnijim životinjama.
19. Četiri vrste ljudi sabiraju bogatstvo: trojicu smo napred pomenuli, a četvrti je
domoupravitelj. Očigledno je da samo on pravilno sabira [sa namerom] da svakom deli
po potrebi i da mu nikad ne nestane.
20. Sve strasne pomisli ili nadražuju želateljni [deo duše] ili uznemiruju razdražajni
[deo], ili pomračuju slovesni [deo]. Otuda se događa da um oslepi za duhovno
sagledavanje i molitveno ushođenje. Stoga monah, a osobito bezmolvnik, treba da
tačno pazi na svoje pomisli, da prepoznaje njihove uzroke i da ih odseca. [Op] treba da
zna da želateljni deo duše nadražuju strasna sećanja na žene. Uzrok, pak, [sećanja]
jeste neumerenost u jelu i piću, kao i često i nerazumno opštenje sa ženama. Njih
saseca glad, žeđ, bdenje i povlačenje. Razdražajni [deo duše], opet, uznemiruju strasna
sećanja na uvredioce. Njihovi uzroci su slastoljublje, taština i veštastvoljublje. Jer,
ostrašćeni se žalosti zbog njih, tj. ili stoga što ih se lišio, ili stoga što nije uspeo [da ih
stekne]. Njih odseca ljubav prema Bogu, s obzirom da rađa prezir i omalovažavanje
prema njima.
21. Bog poznaje samoga sebe. On poznaje i sazdanja svoja. I svete sile znaju Boga i
sazdanja Božija. Ipak, one ne znaju Boga i Njegova stvorenja kao što Bog zna sebe i
svoja stvorenja.
22. Bog zna samoga sebe po svojoj blaženoj suštini, a svoja stvorenja po svojoj
mudrosti, kojom je i u kojoj je sve stvorio. Svete, pak, sile znaju Boga po zajedničarenju,
iako je On iznad svakog zajedničarenja. Njegova, opet, stvorenja poznaju poimanjem i
sagledavanjem.
23. Sazdanja su izvan uma. Ipak, on u sebe prima sagledavanja o njima. Međutim, nije
tako i u odnosu na večnog, bezgraničnog i neopisivog Boga, koji je stvorenjima darovao
i biće, i blagobiće i večnobiće.
24. Slovesno i misleno biće zajedničari u Svetome Bogu i svojim bićem i svojom
sposobnošću za blagobiće, tj. za svetost, mudrost, i svojim večnobićem po blagodati.
Time ono i poznaje Boga. Njegova, pak, stvorenja, kao što je rečeno, [poznaje]
poimanjem i sagledavanjem tvoračke mudrosti koja se nalazi u njima. Ona se u umu
nalazi kao jednostavna i bezlična.
25. Svojom krajnjom blagodaću privodeći u biće slovesnu i mislenu suštinu, Bog joj je
predao četiri božanstvena svojstva koja je održavaju, čuvaju i spasavaju: biće,
večnobiće, blagost i mudrost. Prva dva je predao suštini, a druga dva, tj. blagost i
mudrost - volji, kako bi ono što je On po suštini, tvar postala po zajedničarenju. Stoga
se kaže da smo postali po obrazu i po podobiju Boga. Mi smo, dakle, biće po obrazu
Onoga koji jeste, i večnobiće (ne bespočetno, premda beskrajno) po obrazu Onoga koji
večno postoji. I opet, mi smo po blagodati blagi po podobiju Blagoga ? o prirodi, i po
blagodati mudri po podobiju Mudroga po prirodi. Prema tome, Svako slovesno biće ima
obraz Božiji, a podobije - samo blagi i mudri.
26. Sva slovesna i mislena suština deli se na dvoje, tj. na anđelsku i ljudsku prirodu. I
sva anđelska priroda deli se opet na dve opšte volje i grupe: svete i nečiste, tj. na svete
sile i nečiste demone. I sva ljudska [priroda] se takođe deli na samo dve opšte volje, tj.
na pobožne i bezbožne.
27. Kao samopostojanje, samoblagost i samomudrost, ili, istinitije rečeno, budući iznad
svega navedenoga, Bog nema ništa sebi suprotno. Sve, pak, tvari imaju svoje
postojanje kroz zajedničarenje i blagodat. Slovesna i mislena bića, koja imaju
mogućnost blagosti i mudrosti, imaju i svoje suprotnosti: postojanje kao suprotnost ima
nepostojanje, a mogućnost za blagost i mudrost - zlo i neznanje. Njihovo večno
postojanje ili nepostojanje jeste u vlasti Tvorca, dok zajedničarenje [u blagosti i
mudrosti] stoji u njihovoj volji.
28. Govoreći da suština [stvorenih] bića od večnosti sapostoji sa Bogom, te da su od
Njega dobili samo svojstva, grčki filosofi u stvari vele da [njihova] suština nema ništa
sebi suprotno, već da suprotnosti imaju samo svojstva. Mi, pak, kažemo da samo
Božanska suština, kao večnopostojeća i beskonačna, nema ništa sebi suprotno. Ona
[jedina] daruje večnost i drugim [bićima]. Suština, pak, [stvorenih] bića kao svoju
suprotnost ima nebiće. Njeno večnobiće ili nebiće stoji u vlasti
Gospodstvenopostojećeg. Međutim, s obzirom da se Bog ne raskajava za svoje darove
(Rim.11,29), ona postoji večno i postojaće, držana svedržiteljskom silom, premda i ima
nebiće za [svoju] suprotnost, kao što je rečeno, budući da je iz nebića izvedena u biće,
te budući da u Njegovoj volji ima svoje biće ili nebiće.
29. Zlo je odsustvo dobra i neznanje - odsustvo znanja. Tako je i nebiće odsustvo bića,
premda ne Gospodstvenopostojećeg (koje nema suprotnosti [tj. ne može da ne
postoji]), nego bića koje postoji zajedničarenjem sa Gospodstvenopostojećim. I dok
prva dva odsustva [tj. dobra i znanja] zavise od volje [stvorenih] bića, dotle se odsustvo
drugog [tj. samog postojanja bića] nalazi u volji Tvorca, koji po [svojoj] blagosti uvek
hoće da stvorenja postoje i da im večno blagotvori.
30. Od svih stvorenja neka su slovesna i mislena (prijemčiva za suprotnosti, tj. vrline i
poroke, znanje i neznanje), a neka raznovrsna tela (sastavljena od suprotnosti, tj. od
zemlje, vazduha, vatre i vode). I dok su jedna potpuno bestelesna i neveštastvena (iako
ih ima i udruženih sa telom), dotle su druga sastavljena samo iz veštastva i oblika.
31. Sva tela su po prirodi nepokretna. Ona se pokreću dušom: jedna - slovesnom [tj.
ljudi], druga - beslovesnom [životinje], a neka bezosećajnom [biljke].
32. Od duševnih sila neke hrane i uzrastaju [telo], druge [izazivaju] maštanja i nagone, a
treće [omogućuju] slovesnost i mišljenje. Biljke zajedničare samo u prvoj, beslovesne
životinje učestvuju i u drugoj, dok ljudi zajedničare u sve tri. Prve dve sile su propadljive,
dok se treća pokazuje kao netruležna i besmrtna.
33. Jedne drugima predajući prosvećenje, svete sile i ljudskoj prirodi predaju ili od svoje
vrline ili od svoga znanja. Ta vrlina je bogopodobna blagost, kojom blagotvore i same
sebi i jedne drugima i nižim od sebe, čineći ih bogolikima. One takođe predaju i neko
više znanje o Bogu, kao što se govori [u Psalmu]: A ti si Višnji do veka, Gospode
(Ps.91,9), ili neko dublje znanje o telima, ili tačnije znanje o bestelesnima, ili određenije
znanje o promislu, ili jasnije znanje o Sudu.
34. Nečistota uma jeste prvo - lažno znanje, drugo - nepoznavanje opšteg (govorim o
ljudskom umu, s obzirom da anđelu nije svojstvo da ne zna nešto od pojedinačnog),
treće - posedovanje strasnih pomisli i četvrto - saglašavanje na greh.
35. Duša je nečista kada ne deluje po prirodi. Iz toga se u umu rađaju strasne pomisli.
Ona, pak, deluje po prirodi kada njene stradalne sile, tj. razdražajna i želateljna, ostanu
bestrasne pri dejstvu stvari i misli koje im odgovaraju.
36. Nečistota tela predstavlja greh na delu.
37. Bezmolvije voli onaj ko je nepristrasan prema svetskom. Sve ljude, opet, voli onaj ko
ne voli ništa ljudsko. Poznanje Boga i Božanskog ima onaj ko se ničim ne sablažnjava -
ni [ljudskim] gresima, ni podozrivim pomislima.
38. Veliko je ne biti pristrasan prema stvarima, ali je mnogo veće ostati bestrasan i
prema mislima o njima.
39. Ljubav i uzdržanje um čine bestrasnim i prema stvarima i prema mislima o njima.
40. Um bogoljupca ne ratuje ni protiv stvari, ni protiv misli o njima, nego protiv strasti
koje su povezane sa mislima. Prema tome, on ne ratuje protiv žene, niti protiv
uvredioca, niti protiv maštanja o njima, nego protiv strasti koja je sa maštanjima
povezana.
41. Sva borba monaha protiv demona sastoji se u odvajanju strasti od misli, budući da
drukčije ne može bestrasno posmatrati stvari.
42. Drugo je stvar, a drugo misao, a drugo strast. Stvar je na primer čovek, žena, zlato i
ostalo. Misao je na primer jednostavno sećanje na nešto od navedenoga. Strast je na
primer beslovesna ljubav ili nerasudna mržnja prema navedenom. Monahova borba je
usmerena protiv strasti.
43. Strasna misao je pomisao koja je složena od strasti i misli. Odvojimo strast od misli i
ostaće prosta pomisao. Njih pak, ako hoćemo odvajamo duhovnom ljubavlju i
uzdržanjem.
44. Vrline odvajaju um od strasti, duhovna sagledavanja ga odvajaju od jednostavnih
misli, a čista molitva ga uznosi ka samom Bogu.
45. Vrline postoje radi poznanja stvorenja, znanje - radi onoga ko saznaje, a onaj koji
saznaje - radi Onoga koji se nesaznajno saznaje i koji je iznad [svakog] saznanja.
46. Preizobilni Bog stvorenja nije priveo u biće iz neke potrebe, nego da bi uživala
zajedničareći u Njemu saobrazno [svojoj prijemčivosti], i da bi se radovao zbog dela
svojih (Ps.104,31), gledajući kako se vesele i kako se večito nenasito nasićuju opim
čime se ne mogu nasititi.
47. Svet ima mnogo siromašnih duhom, premda ne kao što dolikuje, i mnogo onih koji
plaču, premda zbog štete u bogatstvu ili gubljenja dece, i mnogo krotkih, ali prema
nečistim strastima, i mnogo gladnih i žednih, ali u odnosu na otimanje tuđega i
nepravednu korist, i mnogo milostivih, ali prema telu i telesnom, i čistih srcem, ali radi
taštine, i mirotvoraca, koji, međutim, dušu potčinjavaju telu, i mnogo prognanih, premda
zbog svoje nepristojnosti, i mnogo vređanih, ali zbog sramnih grehova. Međutim,
blaženi su samo oni koji navedeno čine i trpe radi Hrista i po Hristu. Zbog čega? Jer je
njihovo Carstvo nebesko i jer će Boga videti (Mt.5,3-12). Prema tome, oni nisu blaženi
stoga što navedeno čine ili podnose (s obzirom da i pomenuti isto čine), nego stoga što
radi Hrista i po Hristu rečeno čine i podnose.
48. U svemu što činimo, kao što je mnogo puta rečeno, Bog traži cilj, tj. da utvrdi da li
delamo radi Njega ili radi nečega drugog. Kada, dakle, hoćemo da učinimo dobro, cilj ne
treba da nam bude čovekougađanje, nego Bog. Uvek gledajući u Njega, mi sve treba da
činimo Njega radi. Inače ćemo i trud podneti i nagradu izgubiti.
49. Za vreme molitve izbaci iz uma svoga čak i jednostavne misli o ljudskim stvarima i
sagledavanje svega stvorenoga kako maštajući o manje značajnom ne bi otpao od
Onog koji je nesravnjivo bolji od svega postojećeg.
50. Ukoliko zaista zavolimo Boga, ljubav će nam pomoći da odbacimo strasti. A ljubav
prema Njemu se sastoji u pretpostavljanju Njega svetu i duše telu, u preziranju svetskih
stvari, u posvećivanju Njemu kroz svagdašnje uzdržanje, ljubav, molitvu, psalmopojanje
i ostalo.
51. Ukoliko se Bogu posvećujemo dugo vreme i ukoliko brinemo o stradanom delu
duše, nećemo više zastranjivati zbog napada pomisli. Naprotiv, tačnije ćemo poimati
njihove uzroke i odsecati ih, postajući obazriviji. Na nama će se ispuniti [reč proroka]: I
pogleda oko moje na neprijatelje moje, u uho moje čuće o lukavima koji ustaju protiv
mene (Ps.91,12).
52. Kada primetiš da se tvoj um pobožno i pravedno bavi mislima koje se odnose na
svet, znaj da je i telo tvoje čisto i bez greha. Ukoliko, pak, vidiš da se um bavi gresima u
razumu i ne presečeš ga, znaj da ni tvoje telo neće zadocniti da padne u njih.
53. Kao što telo ima svet stvari, tako i um ima svet misli. Ono što čini telo delom u svetu
stvari, um čini u svetu misli. I kao što telo bludniči sa telom žene, tako i um bludniči sa
mišlju o ženi maštarijama sopstvenog tela. Jer, on u razumu vidi oblik svoga tela kako
se sjedinjuje sa oblikom ženskog [tela]. Isto tako, on se oblikom svoga sopstvenog tela
u razumu sveti obliku onoga ko ga je uvredio. Slično biva i sa ostalim gresima. Jer, Ono
što čini telo delom u svetu stvari, um čini u svetu misli.
54. Zar ne treba da se užasnemo, da ustreptimo ili dođemo izvan razuma [kada čujemo]
da Bog i Otac ne sudi nikoga, nego je sav sud dao Sinu (Jn.5,22), te da Sin uzvikuje:
Ne sudite, da vam se ne sudi (Mt.7,1), i: Ne osuđujte i nećete biti osuđeni (Lk.6,37), ili
kada apostol slično veli: Ne sudite ništa pre vremena, dokle ne dođe Gospod
(l.Kop.4,5), i: U čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ (Rim. 2,1). Naprotiv, Ostavivši plač
zbog svojih grehova, ljudi su uzeli sud od Sina, te sami, kao bezgrešni, sude i osuđuju
jedni druge. I dok se zbog toga nebo užasava, a zemlja trese, oni se kao neosetljivi ne
stide,
55. Onaj ko se bavi tuđim gresima ili iz podozrenja sudi brata, još nije postavio početak
pokajanja, niti ispitivanju i poznanju svojih grehova, koji su vaistinu teži od gomile olova.
On još nije saznao kako čovek postaje teškosrdan, voleći sujetu i tražeći laž (Ps.4,3).
Zbog toga on kao nerazuman i kao onaj ko hodi u tami ostavlja svoje grehe i mašta o
tuđim, bilo stvarnim, bilo zamišljenim iz podozrenja.
56. Samoljublje, kao što je mnogo puta rečeno, jeste uzrok svih strasnih pomisli. Jer, iz
njega se rađaju tri glavne pomisli želje, tj. stomakougađanje, srebroljublje i taština. Iz
stomakougađanja se rađa pomisao bluda, iz srebroljublja - pomisao lakomstva, a iz
taštine - pomisao gordosti. Za jednom od njih tri slede sve ostale strasne pomisli, tj.
pomisao gneva, tuge, zlopamćenja, uninija, zavisti, ogovaranja itd. Te strasti vezuju um
za veštastvene stvari, svlačeći ga na zemlju. One ga pritiskaju kao najteži kamen iako je
po prirodi lakši i pokretniji od ognja.
57. Početak svih strasti jeste samoljublje, a kraj - gordost. Samoljublje, pak, jeste
beslovesna ljubav prema telu. Onaj ko ga je odsekao, ujedno je odsekao i sve strasti
koje ističu iz njega.
58. Telesni roditelji su pristrasni prema svojoj deci. I um je prirodno privržen svojim
mislima. Pristrasnim roditeljima deca izgledaju najpristojnija i najlepša, čak iako su
dostojna podsmeha. I nerazboritom umu njegove pomisli izgledaju najpametnije, iako su
najružnije. Mudrom, pak, [čoveku] njegove misli ne izgledaju tako. Čak i kada je
potpuno uveren da su istinite i dobre, on ne veruje svome sudu. Naprotiv, on postavlja
druge mudrace za sudije svojih reči i misli da kako ne bi trčao uzalud (Gal.2,2), te od
njih prima potvrdu.
59. Kada pobediš neku od beščasnih strasti, kao na primer - stomakougađanje ili blud,
ili gnev ili lakomost, odmah te napada pomisao taštine. A ako i nju pobediš, prihvata te
pomisao gordosti.
60. Sve nečasne strasti koje vladaju dušom izgone iz nas pomisao taštine. Kada, pak,
budu pobeđene, one ponovo u dušu vraćaju taštinu.
61. Taština rađa gordost, bilo da se izgoni iz duše, bilo da ostaje u njoj. Ukoliko se
izagna, izaziva nadmenost, a ukoliko ostane - razmetljivost.
62. Taštinu izgoni tajno delanje [tj. molitva], a gordost - pripisivanje Bogu [svih] uspeha.
63. Onaj ko se udostojio poznanja Boga i ko je bogato okusio sladost koja se u njemu
nalazi prezire sva uživanja koje se rađaju u želateljnom [delu duše].
64. Onaj ko želi zemaljsko želi ili jela, ili ono što ugađa podstomačnim [udovima], ili
ljudsku slavu, ili imanja, ili bilo šta drugo što je povezano sa njima. I ukoliko um ne na!je
nešto bolje na šta bi preneo svoju želju, nikada se neće usuditi da ih prezre.
Neuporedivo, pak, bolje od svega jeste poznanje Boga i Božanskog.
65. Oni koji preziru uživanja pokrenuti su ili strahom, ili nadom, ili poznanjem ili ljubavlju
prema Bogu.
66. Poznanje Božanskog bez "strasti" nikada neće ubediti um da potpuno prezre
veštastveno, već će da liči na jednostavnu pomisao o čulnoj stvari. Zbog toga se mogu
naći mnogi ljudi koji imaju veliko znanje, ali se ipak valjaju u telesnim strastima kao
svinje u blatu. Jer, očistivši se unekoliko revnovanjem i stekavši nešto znanja, oni su
potom postali nemarni i slični Saulu, koji se udostojio carstva da bi potom, zbog
nedostojnog života, sa strašnim gnevom bio odbačen.
67. Kao što jednostavna pomisao o ljudskim stvarima ne prinuđuje um da prezre
Božansko, tako ni jednostavno poznavanje Božanskog ne ubeđuje um da konačno
prezre ljudsko. Jer, istina sada postoji u senci i zagoneci. Stoga je neophodna blažena
"strast" svete ljubavi koja um povezuje sa duhovnim sagledavanjima i ubeđuje ga da
veštastvenom pretpostavlja neveštastveno i čulnom - misleno i Božansko.
68. Onaj koje odsekao strasti i pomisli učinio jednostavnim, nije ih samim tim obratio
Božanskome. Naprotiv, može se desiti da [čovek] nema strast ni prema ljudskom, ni
prema Božanskom, što se i dešava delateljima, koji se nisu udostojili znanja. Oni,
naime, izbegavaju strasti ili iz straha od mučenja ili zbog nade na Carstvo.
69. Verom hodimo, a ne gledanjem (2.Kor.5,1) i znanje imamo kao u ogledalu i
zagonetki. Stoga je neophodno da se mnogo bavimo njime kako bismo dugotrajnim
izučavanjem i upražnjavanjem stekli neuklonjivu naviku u sagledavanju.
70. [Dešava se] da za neko vreme odsečemo uzroke strasti i [počnemo] da se bavimo
duhovnim sagledavanjima. Međutim, ukoliko se ne budemo uvek njima bavili, imajući ih
kao svoje zanimanje, lako ćemo se opet okrenuti telesnim strastima, nemajući drugi
plod izuzev jednostavnog znanja sa nadmenošću, čiji kraj jeste postepeno pomračenje
poznanja i potpuno okretanje uma ka veštastvenom.
71. Strast ljubavi je za osudu ukoliko se um zanima veštastvenim stvarima, ali je za
pohvalu kada se um sjedinjuje sa Božanskim. Jer, um, se obično pruža ka stvarima na
kojima se zadržava. Ka onome, pak, ka čemu se pruža, on okreće svoju čežnju i ljubav,
tj. ili prema Božanskom i mislenom (koje mu je srodno), ili prema telesnim stvarima i
strastima.
72. Bog je stvorio nevidljivi i vidljivi svet. On je, svakako, stvorio i dušu i telo. I kad je
vidljivi svet toliko divan, koliko je tek nevidljivi? I ako je nevidljivi bolji od vidljivoga, koliko
je tek iznad oba Bog koji ih je stvorio? Ako je, dakle, Tvorac svega dobrog bolji od
svega stvorenog, zbog čega um ostavlja Boljeg od svega i bavi se onim što je gore od
svega, tj. telesnim strastima? Svakako stoga što se od rođenja susreće sa njima i
privikava na njih, dok savršeno iskustvo Onoga koji je bolji od svega i koji je iznad
svega još nije stekao. Ukoliko, dakle, dugim podvigom uzdržavanja od uživanja i
poučavanja u Božanskom postepeno počne da kida veze sa njima, on će početi da se
pruža ka Božanskom, postepeno napredujući i poznajući svoje dostojanstvo. On će
najzad svu svoju čežnju preneti na Božansko.
73. Onaj ko bestrasno govori o gresima brata [svakako ima u vidu jedan od] dva
razloga: ili da ga ispravi, ili da drugome koristi. Onaj, pak, ko govori o njima bilo njemu,
bilo drugome mimo dva navedena razloga u stvari ga ismeva ili ponižava. Stoga on
neće izbeći ostavljenost od Boga, tj. svakako će upasti ili u isti ili u drugi greh. Tada će
se, izobličen i naružen od drugih, i sam posramiti.
74. Jedan isti greh na delu ne čine svi ljudi iz istog uzroka. Naprotiv, uzroci mogu biti
različiti. Jedno je, dakle, grešiti po navici, a drugo - iznenadno. Jer, poslednji ni pre ni
posle greha nije pomišljao o njemu. Osim toga, on veoma tuguje zbog dela. Onaj, pak,
ko greši po navici, čini obratno. Jer, on ni pre greha nije prestajao da greši u razumu.
Osim toga, i posle dela on ima isto raspoloženje.
75. Onaj ko čini vrline iz taštine svakako će i znanje iskati iz taštine. On očigledno ništa
ne čini i ne govori radi nazidanja [drugih], nego se u svemu trudi da ulovi slavu od onih
koji gledaju ili slušaju. Ta strast će se pokazati ukoliko neki od navedenih počnu da
kude njegova dela i reči. Naime, on će početi da se veoma žalosti, i to ne stoga što nisu
stekli nazidanje (s obzirom da mu tako nešto nije ni bilo cilj), nego stoga što je sam
ponižen.
76. Strast srebroljublja se utvrđuje po radosti sa kojom [čovek] prima, i žalosti pri
davanju. Takav ne može biti gospodar.
77. Neko ko strada i pokazuje trpljenje [svakako ima u vidu] ili ljubav Božiju, ili nadu na
nagradu, ili strah od mučenja, ili strah od ljudi, ili prirodu, ili uživanje, ili dobit, ili taštinu ili
neophodnost.
78. Jedno je ukloniti se od pomisli, a drugo - osloboditi se od strasti. Dešava se da se
neko mnogo puta uklanja od pomisli ukoliko nisu prisutne stvari koje izazivaju strast.
Strasti se, međutim, skrivaju u duši. Pri pojavi stvari one se odmah pokazuju. Treba,
prema tome, paziti na um u odnosu na stvari kako bi se saznalo prema kojoj ima strast.
79. Pravi prijatelj jeste onaj ko žalosti i nevolje u [raznim] okolnostima i nesreće u vreme
iskušenja bližnjeg podnosi kao svoje sopstvene, premda bez buke i smućenja.
80. Nemoj prezirati savest koja ti uvek savetuje ono što je najbolje. Jer, ona ti predlaže
Božanske i anđelske savete, oslobađa od tajnih oskrnavljenja srca i daruje smelost
prema Bogu u vreme ishoda.
81. Ukoliko hoćeš da imaš poznanje, da postaneš umeren i da ne robuješ strasti
nadmenosti, uvek u stvarima traži ono što je sakriveno od tvog znanja. I naći ćeš mnoge
i različite stvari koje su ti izmicale, te ćeš se začuditi svome neznanju, umeravajući
svoje mišljenje. Poznavši sebe, ti ćeš razumeti mnoge, velike i divne stvari. Jer,
mišljenje da se zna ne dopušta da se napreduje u znanju.
82. Zaista želi da se spase onaj ko ne odbacuje lekove lekara. Ti lekovi su patnje i
žalosti koje nas postižu preko raznih nevolja. Onaj, pak, ko im se protivi ne zna šta će
njima steći, niti kakvu će korist od njih imati u [vreme] svog odlaska.
83. Taština i srebroljublje se rađaju jedna od druge. Jer, tašti se bogate, a bogati su
tašti. Tako je kod svetovnjaka. Međutim, monah je taštiji kad nema ništa. Naime, on
krije srebro (ukoliko ga ima), stideći se što ima stvar koja ne priliči njegovom činu.
84. Svojstvo taštine monaha jeste da se uznosi vrlinom i onim što je prati, a svojstvo
gordosti jeste da se nadima uspesima i da unižava druge, uspehe pripisujući sebi, a ne
Bogu. Svojstvo, pak, taštine i gordosti svetovnjaka jeste da se uznosi i nadima lepotom i
bogatstvom, snagom i pameću.
85. Uspesi svetovnjaka jesu padovi za monahe i uspesi monaha jesu padovi za
svetovnjake. Uspesi, na primer, svetovnjaka jesu bogatstvo, slava, moć, naslađivanje,
ugodnost tela, mnoštvo dece i slično. Monah, pak, koji dospe do navedenoga - gine.
Uspesi, međutim, monaha jesu nesticanje, nepoznatost, nemoć, uzdržanje, zlopaćenje i
sve što ih prati. Svetoljubac koji nevoljno upadne u njih, smatraće ih velikom nesrećom.
Često je on čak u opasnosti da sebi namakne omču [na vrat], (što su neki i učinili).
86. Jela su stvorena iz dva razloga: radi ishrane i lečenja. Oni koji ih upotrebljavaju
mimo tih [razloga] biće osuđeni kao slastoljupci s obzirom da zloupotrebljavaju ono što
je Bog dao za [pravilnu] upotrebu. Zloupotreba jeste greh i u svim [drugim] stvarima.
87. Smirenoumlje je neprestana molitva sa suzama i bolom. Neprekidno prizivajući
Boga u pomoć, ono ne dopušta da se [čovek] nerazborito uzda u svoju silu i mudrost,
niti da se uznosi nad drugima, što je [izraz] ljute bolesti strasti gordosti.
88. Jedno je boriti se sa jednostavnom pomišlju kako ne bi pokrenula strast, a drugo je
boriti se sa strasnom pomišlju kako se ne bi desilo saglašavanje. Oba, pak, vida borbe
[pokušavaju] da spreče zadržavanje pomisli.
89. Tuga se udružuje sa zlopamćenjem. Kada um sa tugom zamišlja lice brata,
očigledno je da ima zlopamćenje irema njemu. Putevi, pak, zlopamtljivaca [vode] u smrt
(Prič.12,28), s obzirom da je svaki zlopamtljivac zakonoprestupnik (Prič.21,24).
90. Ukoliko imaš zlopamćenje prema nekome, moli se za njega i zaustavićeš kretanje
strasti. Molitvom ćeš udaljiti tugu od sećanja na zlo koje ti je učinio. Ispunivši se ljubavlju
i postavši čovekoljubiv, potpuno ćeš ukloniti strast iz duše. Ukoliko drugi ima
zlopamćenje prema tebi, postani blagonaklon i smiren i odnosi se dobro prema njemu,
te ćeš ga osloboditi od strasti.
91. Žalost onoga koji ti zavidi sa mukom ćeš zaustaviti. Jer, on smatra svojom
nesrećom ono u čemu ti zavidi. Tu zavist nije moguće zaustaviti drukčije do skrivanjem
od njega. Međutim, koju ćeš stranu prenebregnuti ukoliko [tvoja vrlina] mnogima koristi,
a njega žalosti? Treba, dakle, pretpostaviti korist mnogih, a po mogućnosti ni njega ne
prenebregnuti. Pri tome, ne [treba da dopustiš] da i sam budeš ulovljen od lukave strasti
i da se pokažeš kao onaj ko se bori protiv strasnika, a ne protiv strasti. Stoga sa
smirenoumljem smatraj njega većim od sebe, u svako vreme, na svakom mestu i u
svakoj stvari dajući mu prednost. Svoju, pak, zavist možeš zaustaviti ukoliko počneš da
se raduješ onome čemu se raduje onaj kome zavidiš i da se žalostiš zbog onoga zbog
čega se on žalosti, ispunjavajući [zapovest] apostola: Radujte se sa radosnima i plačite
sa onima koji plaču (Rim.12,15).
92. Naš um se nalazi između dvojice, tj. između anđela i đavola, od kojih svaki čini [tj.
savetuje] ono što mu je svojstveno, naime - jedan vrlinu, a drugi zlo. Međutim, um ima
vlast i silu da sleduje ili da odbaci ono što hoće.
93. Svete sile nas podstiču na dobro, a prirodna semena i dobro proizvoljenje nam
pomažu. Demonskim napadima, pak, pomažu strasti i zlo proizvoljenje.
94. Ponekad sam Bog pristupa čistom umu i poučava ga. Ponekad mu dobro predlažu
svete sile, a ponekad priroda stvari koju sagledava.
95. Um koji se udostojio poznanja treba da sačuva bestrasne pojmove o stvarima,
nepokolebiva sagledavanja i nepomućeno stanje molitve. Ipak, on, ne može uvek da
održi navedeno, budući kao dimom pomračavan telesnim isparenjima koje raspaljuju
demoni.
96. Mi se ne gnevimo na sve ono radi čega se žalostimo, s obzirom da je više onoga što
pričinjava žalost od onoga što izaziva gnev. Na primer, nešto se razbilo, nešto se
izgubilo, neko je umro. U takvim [slučajevima] se samo žalostimo, a u drugim - i
žalostimo i gnevimo, nalazeći se [u stanju] nemudroljublja.
97. Um koji prima misli o stvarima prirodno se saobražava svakoj misli. Sagledavajući
[stvari] duhovno, on se različito preobražava, saglasno svakom sagledavanju. Našavši
se, pak, u Bogu, on postaje potpuno bezobličan i bezvidan. Sagledavajući
Jednoobraznog, um i sam postaje jednoobrazan i potpuno svetlovidan.
98. Savršena je duša čija se stradalna sila u potpunosti okrenula Bogu.
99. Um je savršen ukoliko je istinitom verom nadsaznajno spoznao Nadsaznajnoga,
ukoliko je sagledao Njegova stvorenja uopšte i ukoliko je, po meri dostupnoj ljudima, od
Boga dobio sveobuhvatno znanje o promislu i Sudu koji se odnosi na njih.
100. Vreme se deli na tri dela. Vera se prostire na sva tri dela, nada - na jedan, a ljubav
- na dva. Vera i nada [se prostiru] do izvesne [granice], a ljubav ostaje u beskonačne
vekove. Budući sjedinjena sa Nadbeskonačnim, ona večito uzrasta. Zbog toga je od njih
najveća ljubav (1.Kor.13,13).
STOTINA ČETVRTA
sadržaj
1. Um se najpre divi poimajući bezgraničnost Božanskog u svemu, te mnogoželjenu
bezobalnu pučinu [Božiju]. Potom se on čudi [načinu] na koji je [Bog] iz nebića priveo u
biće sve što postoji. Međutim, kao što veličanstvu Njegovom nema kraja (Ps.144, 3),
tako je i mudrost Njegova nepostižna.
2. Jer, kako da se on ne divi sagledavajući neizmernu i natčudesnu pučinu blagosti? Ili
kako da se ne ushićuje pomišljajući kako i otkuda je proizašla slovesna i umna priroda i
četiri sastojka od kojih su nastala tela, s obzirom da nikakvo veštastvo nije pretpostojalo
njihovom stvaranju? I koja sila je sve pokrenula u dejstvo i sve privela u biće? Međutim,
sinovi Jelina [tj. neznabošci] ne prihvataju [da je Bog sav svet stvorio iz ničega], budući
da ne poznaju [Njegovu] svemoćnu blagost i delotvornu i nadumnu mudrost i znanje.
3. Budući Tvorac od večnosti, Bog kada ushte stvara jednosušnim Slovom [svojim] i
Duhom po bezgraničnoj blagosti [svojoj]. I nemoj reći: "Iz kog razloga je sad stvorio
[sve] kada je oduvek blag". Jer, i ja ću ti reći da se neispitiva mudrost beskonačne
Suštine ne podvodi pod ljudsko znanje.
4. Kada je ushteo, Tvorac je osuštinio i projavio od večnosti u Njemu pretpostojeće
znanje o bićima. Jer, neumesno je sumnjati da li svemogući Bog može osuštiniti ono što
hoće kada ushte.
5. Istražuj iz kog uzroka je Bog [sve] stvorio, budući da je [takvo] znanje moguće.
Međutim, kako i zbog čega [je sve stvorio] tek nedavno, nemoj ispitivati, s obzirom da
[znanje o tome] ne može stati u tvoj um. Jer, nešto od Božanskog je shvatljivo, a nešto
nije dostižno ljudima. Po rečima jednog svetitelja, "neobuzdano sagledavanje može da
gurne u provaliju" [up. Sveti Grigorije Bogoslov, Slovo 45].
6. Neki govore da stvorenja večno postoje sa Bogom. To je, [naravno], nemoguće. Jer,
kako mogu po svemu ograničena [stvorenja] večno sapostojati Onome ko je po svemu
beskonačan? I kako bi uopšte bila stvorenja kad bi bila savečna Tvorcu? Ta misao,
naravno, pripada Jelinima koji Boga ne smatraju tvorcem suštine bića, već samo
[njihovih] svojstava. Mi, pak, [Hrišćani], koji Boga poznajemo kao svemogućeg,
govorimo da je Tvorac ne [samo] svojstava, nego i suštine sa njenim svojstvima. Ako je
tako, onda stvorenja nisu od večnosti sapostojeća Bogu.
7. Božanstvo i Božanstveno je u nečemu poznato, a u nečemu nepoznato. Poznato je u
onome što se oko Njega sagledava, a nepoznato u onome što je samo po sebi.
8. U jednostavnoj i bezgraničnoj suštini Svete Trojice nemoj tražiti da nađeš
[raznovrsna] svojstva i mogućnosti kako je ne bi učinio složenom po uzoru na stvorenja.
Jer, tako nešto misliti o Bogu jeste neumesno i nedozvoljivo.
9. Jedino bezgranična Suština [tj. Bog] jeste jednostavna i jednoobrazna i beskakvotna i
mirna i bezmetežna i svemoguća i svestvaralačka. Svaka, pak, tvorevina jeste složena
iz suštine i svojstava i uvek ima potrebu za Božanskim promislom, s obzirom da nije
slobodna od promena.
10. Svaka umna i čulna suština je, [u trenutku] kada ju je Bog privodio u biće, dobila sile
da shvata stvorenja: umna sila da prima misli, a čulna - osećaje.
11. Bog samo saopštava, a tvar i prima i saopštava. Tvar učestvuje u biću i dobrobiću, a
predaje samo dobrobiće. Međutim, drugačije predaje telesna, a drugačije bestelesna
suština.
12. Bestelesna suština dobrobiće predaje i kad govori i kad dela i kad je sagledavaju, a
telesna - samo kad je sagledavaju.
13. Večnobiće ili nebiće slovesne i mislene suštine nalazi se u volji Onoga koji je sve
vrlo dobro stvorio. Međutim, da li će [stvorenja] biti dobra ili zla po proizvoljenju zavisi od
njihove volje.
14. Zlo se ne sagledava u suštini stvorenja, nego u [njihovom] pogrešnom i
beslovesnom pokretu.
15. Duša se kreće blagosloveno ukoliko se njen želateljni [deo] odlikuje uzdržanjem,
ukoliko je njen razdražajni [deo] prilepljen uz ljubav, kloneći se mržnje, i ukoliko njen
slovesni [deo] stremi Bogu molitvom i duhovnim sagledavanjem.
16. Savršenu ljubav i duboko poznavanje Božanskog promisla još nema onaj ko u
vreme iskušenja nije dugotrpeljiv u nevoljama koje mu se dešavaju, nego odseca sebe
od ljubavi prema duhovnoj braći.
17. Cilj Božanskog promisla jeste da pravom verom i duhovnom ljubavlju sjedini one koji
su na razne načine zlom razdeljeni. Jer, Spasitelj je i stradao [sa ciljem] da rasijanu
decu Božiju sabere ujedno (Jn.11,52). Stoga onaj ko neće da prihvati teškoće, da
podnese žalosti, niti da pretrpi bol [u stvari] luta izvan Božanske ljubavi i cilja promisla.
18. Ako ljubav dugo trpi i ako je blagotvorna (l.Kop.13,4), onda od cilja Božanskog
promisla otpada onaj ko je malodušan zbog neprijatnih događaja i ko se ozlobljuje na
one koji su ga ožalostili, odsecajući se od ljubavi prema njima.
19. Pazi na sebe [i utvrdi] da li se u tebi, a ne u bratu, nalazi zlo koje te odvaja od njega.
Stoga požuri da se izmiriš sa njim (up. Mt.5,24) kako ne bi otpao od zapovesti o ljubavi.
20. Nemoj prezreti zapovest o ljubavi s obzirom da ćeš njome postati sin Božiji. Ukoliko
je, pak, prestupiš, pokazaćeš se kao sin geene.
21. Od ljubavi prema prijatelju odvaja sledeće: ukoliko zavidimo ili nam zavide, ukoliko
činimo štetu ili nam čine štetu, ukoliko beščastimo ili nas beščaste, te pomisli
podozrenja. Nisi li i ti učinio ili postradao od nečeg sličnog, te se odvajaš od ljubavi
prema prijatelju?
22. [Pretpostavimo] da ti se desi iskušenje od [strane] brata i da žalost povede ka
mržnji. Međutim, nemoj biti pobeđen mržnjom, već mržnju pobedi ljubavlju. Pobedićeš,
pak, tako što ćeš se iskreno za njega moliti Bogu, što ćeš od njega primiti objašnjenje,
što ćeš mu se sam izviniti, smatrajući sebe vinovnikom iskušenja i najzad -
dugotrpljenjem dok ne prođe oblak.
23. Dugotrpeljiv je onaj ko čeka kraj iskušenja i prima pohvalu za istrajnost.
24. Dugotrpeljiv muž poseduje veliki razum (Prič.14,29), s obzirom da sve što se dogodi
upućuje na kraj. U očekivanju njega, on podnosi [sve] nevolje. Kraj, pak, po
božanstvenom apostolu, jeste život večni (Rim.6,22). A ovo je večni život da poznaju
tebe jedinoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista (Jn. 17,3).
25. Nemoj biti brz da odbaciš duhovnu ljubav budući da ljudima drugi put spasenja nije
ostavljen.
26. Zbog mržnje koja se danas u tebi pojavila pod uticajem lukavog nemoj jučerašnjeg
vrlinskog duhovnog brata smatrati poročnim i zlim, već dugotrpeljivom ljubavlju izbaci iz
duše današnju mržnju, sećajući se jučerašnjih dobara.
27. Onoga koga si juče hvalio kao dobrog i slavio kao vrlinskog nemoj danas zlosloviti
kao poročnog i zlog stoga što si ljubav promenio u mržnju, osuđivanje brata nudeći kao
opravdanje svoje zle mržnje. Naprotiv, iako si još obuzet žalošću, ostani pri pohvalama
kako bi se lako vratio spasonosnoj ljubavi.
28. Radi skrivene u tebi žalosti [prema bratu], nemoj menjati svoje uobičajene pohvale o
njemu u razgovoru sa ostalom bratijom, mešajući neprimetno sa svojim rečima
prekorevanje, Naprotiv, u susretima govori o njemu čistu pohvalu i iskreno se moli za
njega kao za samoga sebe, te ćeš se brzo osloboditi pogubne mržnje.
29. Nemoj reći: "Ja ne mrzim brata", ukoliko se odvraćaš od sećanja na njega. Naprotiv,
čuj Mojsija koji govori: Nemoj mrzeti brata svoga u razumu svome. Prekorom pokaraj
brata svoga i zbog njega nećeš biti uvučen u greh (Lev.19,17).
30. Budući iskušavan, brat može da je uporan i da te zloslovi. Ipak, ti nemoj izlaziti iz
stanja ljubavi, premda te i uznemirava u razumu isti lukavi demon. Ti, pak, nećeš izaći iz
stanja ljubavi ukoliko budeš blagosiljao kad te grde (l.Kop.4,12), ukoliko budeš dobro
mislio o okome ko ti misli zlo. To je put mudroljublja po Hristu. Onaj ko njime ne ide
neće se nastaniti zajedno sa Njim.
31. Nemoj smatrati blagorazumnim one koji ti prenose reči koje izazivaju žalost i mržnju
prema bratu, čak i kad ti izgledaju istinite. Naprotiv, okreći se od njih kao od
smrtonosnih zmija kako bi i njih zaustavio u zloslovljenju i kako bi dušu svoju izbavio od
lukavstva.
32. Nemoj ranjavati brata zagonetnim rečima da ti ne bi vratio istom merom, što će,
opet, iz obojice isterati raspoloženje ljubavi. Naprotiv, sa smelošću koju ljubav daje idi i
pokaraj ga (Mt.18,15) kako bi uklonio uzroke ožalošćenja i obojicu oslobodio smućenja i
ogorčenja.
33. Ispitaj svoju savest sa svakom tačnošću [i utvrdi] da li je možda tvojom krivicom brat
odbio da se pomiri sa tobom. Nemoj, dakle, prezreti savest koja zna ono što je
sakriveno u tebi, koja te može osuditi u čas tvoga ishoda i koja ti u vreme molitve
postaje smetnja.
34. U vreme mira nemoj se sećati onoga što ti je brat rekao u vreme žalosti (bilo da ti je
uvreda rečena u lice, bilo preko drugog koji ti je preneo) kako se ne bi, prihvativši
pomisao zlopamćenja, vratio pogubnoj mržnji prema bratu.
35. Slovesna duša koja gaji mržnju prema bilo kom čoveku ne može biti u miru sa
Bogom, koji je dao zapovest: Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš
nebeski neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt.6,15). Ukoliko, pak, on neće da se
pomiri, ti se čuvaj mržnje, moleći se iskreno za njega i ne zlosloveći ga ni pred kim.
36. Neizrecivi mir svetih anđela zasniva se na dva raspoloženja: na ljubavi prema Bogu
i jednog prema drugome. Isto važi i za sve svetitelje svih vekova. Svedobro je, dakle,
naš Spasitelj rekao da o ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci (Mt.22,40).
37. Nemoj biti samodopadljiv da ne bi bio bratomrzac, i nemoj biti samoljubiv da bi bio
bogoljubiv.
38. Ukoliko želiš da živiš zajedno sa duhovnom [braćom], svoje prohteve ostavi pred
[njihovim] vratima. U suprotnom nećeš biti u miru ni sa Bogom, ni sa sažiteljima.
39. Onaj ko je uspeo da stekne savršenu ljubav i da ceo život svoj uredi prema njoj
zaista Duhom Svetim može reći da je Isus Gospod (up. 1.Kor.12,3). Iz suprotnog
očigledno biva suprotno.
40. Ljubav prema Bogu voli da um uvek okriljuje božanstvenim razgovorom, a ljubav
prema bližnjemu čini da se uvek o njemu dobro misli.
41. Onaj ko još uvek voli taštinu i koji je privezan za neku od veštastvenih stvari
svakako će se žalostiti na ljude zbog prolaznih [stvari], biti zlopamtljiv, imati mržnju
prema njima i robovati sramnim pomislima. Bogoljubivoj duši sve navedeno jeste tuđe.
42. Ukoliko ne govoriš i u razumu ne činiš ništa sramno, ukoliko nisi zlopamtljiv prema
onome ko ti je pričinio štetu i rđavo govorio o tebi i ukoliko za vreme molitve uvek imaš
neveštastven i bezvidan um, znaj da si dostigao meru bestrašća i savršene ljubavi.
43. Nije mali podvig osloboditi se od taštine. Nje, se [čovek] oslobađa tajnim delanjem
vrlina i čestom molitvom. Znak, pak, oslobođenja jeste prestanak zlopamćenja prema
onome koji je zlo govorio ili govori [o nama].
44. Ukoliko hoćeš da si pravedan, svakom delu u sebi, tj. duši i telu, daj ono što mu
priliči. Slovesnom delu duše [pruži] čitanje, duhovno sagledavanje i molitvu,
razdražajnom [delu] - duhovnu ljubav, koja se suprotstavlja mržnji, a želateljnom [delu] -
celomudrenost i uzdržanje. Telu, pak, [daj] hranu i odelo, tj. samo ono što je neophodno
(1 Tim.6,8).
45. Um dejstvuje po prirodi kada su mu strasti pokorene, kada sagledava smisao bića i
kada prebiva u Bogu.
46. Zdravlje i bolest se odnose na telo živih [bića], a svetlost i tama - na oči. Tako se i
vrlina i porok odnose na dušu, a znanje i neznanje - na um.
47. Hrišćanin upražnjava mudroljublje u tri [stvari]: u zapovestima, u dogmatima i u veri.
Zapovesti um odvajaju od strasti, dogmati ga uvode u znanje bića, a vera - u
sagledavanje Svete Trojice.
48. Jedni podvižnici samo odbijaju strasne pomisli, a drugi odsecaju i same strasti.
Strasne pomisli se odbijaju ili psalmopojanjem, ili molitvom, ili uznošenjem [misli], ili
nekim drugim dostupnim zanimanjem. Strasti se, pak, odsecaju preziranjem stvari koje
su ih izazvale.
49. Stvari prema kojima stičemo strasti jesu - žena, novac, slava itd. Žena se može
prezreti jedino ukoliko se posle udaljavanja [od sveta] telo bude dolično isušilo
uzdržanjem. Novac se može prezreti ukoliko svoju misao ubedimo da u svemu bude
zadovoljna onim što ima. Slava se, pak, može prezreti ukoliko se zavoli tajno činjenje
vrline, poznato jedinome Bogu. Na isti način treba postupati i u odnosu na druge strasti.
Onaj koji sve navedeno prezre nikad neće doći do bilo kakve mržnje.
50. Onaj ko se odrekao stvari, tj. žene, novaca i ostalog, učinio je monahom spoljašnjeg
čoveka, ali ne i unutrašnjeg. Ko se, pak, odrekao i samih strasnih misli o njima, učinio je
monahom i unutarnjeg čoveka, tj. um. Spoljašnjeg čoveka svako ko hoće lako može
učiniti monahom. Naprotiv, da bi se unutrašnji čovek učinio monahom neophodan je
veliki podvig.
51. Ko je, dakle, onaj ko se u našem rodu potpuno oslobodio strasnih misli i udostojio
čiste i neveštastvene molitve, što i predstavlja obeležje unutrašnjeg monaha?
52. Mnoge strasti su skrivene u našim dušama. One se pokazuju tek kada se pojave
stvari [koje ih izazivaju].
53. Onoga ko je stekao delimično bestrašće strasti ne napadaju u odsustvu stvari.
Međutim, ukoliko se pojave stvari, strasti odmah uznemiruju um.
54. Nemoj misliti da imaš savršeno bestrašće [ukoliko si miran] kada odsustvuju stvari
[koje izazivaju strasti). Ukoliko, pak, pri pojavi [stvari] ostaneš nepokretan [u odnosu na
strast], a potom i mišlju o njoj, znaj da si stupio u granice bestrašća. Ipak, ni tada nemoj
biti nemaran. Dugotrajna vrlina umrtvljuje strasti. Međutim, ukoliko se ona zanemari,
one opet ustaju.
55. Onaj ko voli Hrista, svakako ga i podražava prema [svojim] silama. Hristos ljudima
nije prestajao da čini dobro. On je bio dugotrpeljiv i kada je izostala blagodarnost kod
ljudi i kada su hulili. I kada su ga tukli i kada su ga ubijali On je trpeo, nikome uopšte ne
misleći zlo. To troje sačinjava delo ljubavi prema bližnjemu. Onaj ko njih nema, a govori
da voli Hrista ili [se nada] da će naslediti Njegovo Carstvo - u stvari sebe vara. Jer,
Gospod je rekao: Ćeće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko,
no koji čini volju Oca moga (Mt.7,21), i opet: Ako me ljubite, zapovesti moje držite
(Jn.14,15) i ostalo.
56. Sav cilj zapovesti Spasitelja jeste da um [čoveka] oslobodi od neuzdržanja i mržnje,
te da ga uvede u ljubav prema sebi i bližnjemu. Jer, iz nje se rađa svetlost po dejstvu
svetog znanja.
57. Udostojivši se izvesnog znanja od Boga, nemoj zanemarivati ljubav i uzdržanje. Oni,
naime, očišćuju stradalni deo duše i neprekidno ti otkrivaju put ka poznanju.
58. Put ka poznanju, pak, jesu bestrašće i smirenje, bez kojih niko neće videti Gospoda
(Jev.12,14).
59. Znanje nadima, a ljubav izgrađuje (1.Kop.8,1). Stoga znanju pridruži ljubav i
postaćeš skroman i duhovni domostroitelj, koji izgrađuje i sebe i sve koji mu se
približuju.
60. Ljubav izgrađuje stoga što ne zavidi, što se ne ogorčava na one koji zavide, što ne
ističe predmet koji [može izazvati] zavist, što ne smatra da je dostigla savršenstvo (up.
Fil.3,12), što se ne stidi da prizna svoje neznanje. Na taj način, dakle, ona um čini
skromnim i neprekidno priprema napredovanje u poznanju.
61. Nekako je prirodno da znanje prati visokoumlje i zavist, naročito kod početnika.
Visokoumlje [biva] samo iznutra, a zavist - i iznutra i spolja: iznutra - prema onima koji
imaju znanja, a spolja - od onih koji imaju znanje. Ljubav, međutim, uništava sve troje:
visokoumlje - budući da se ne nadima, unutrašnju zavist - budući da ne zavidi, a
spoljašnju - budući da dugo trpi i da je blagotvorna. Onaj, dakle, ko ima znanje treba da
stekne i ljubav kako bi um u svemu sačuvao neranjivim.
62. Onaj ko se udostojio blagodati znanja i [u isto vreme] ima ogorčenje, ili zlopamćenje
ili mržnju prema [nekom] čoveku, liči na onoga ko trnjem i bodljom bode [svoje] oči.
Stoga je znanju svakako neophodna ljubav.
63. Nemoj sve svoje staranje posvetiti samo telu. Naprotiv, njemu odredi podvig po
svojoj snazi, a sav svoj um usmeri na unutrašnje. Jer, telesno vežbanje za malo je
korisno, a pobožnost je korisna u svemu (1.Tim.4,8).
64. Onaj ko se neprekidno trudi oko unutrašnjeg (postaje) celomudren, dugotrpeljiv,
blagotvoran i smirenouman. Osim toga, on sagledava i bogoslovstvuje i moli se. O tome
i govori apostol: Po Duhu hodite (Gal.5,16), i ostalo.
65. Onaj ko ne ume da hodi duhovnim putem ne vodi brigu o strasnim pomislima, već
svo staranje posvećuje telu, te ili ugađa stomaku i živi neuzdržljivo, ili se žalosti, gnevi i
zlopamti, pomračujući svoj um. [On se, takođe, druge strane] predaje neumerenom
podvigu, pomućujući razum.
66. [Sveto] Pismo ne odbacuje ništa od onoga što nam je Bog dao na upotrebu, već
kažnjava neumerenost i ispravlja beslovesnost. Ono ne zabranjuje da se jede, niti da se
rađaju deca, niti da se poseduje novac i da se pravilno upotrebljava. Ono zabranjuje
stomakougađanje, blud i ostalo. Ono takođe ne zabranjuje ni da se misli o navedenome
(s obzirom da je radi toga i nastalo), nego da se o njemu strasno misli.
67. Od onoga što činimo po Bogu nešto vršimo po zapovesti, a nešto nezavisno od
zapovesti, tj. kako bi neko rekao, kao dobrovoljno prinošenje. Tako, po zapovesti volimo
Boga i bližnje, volimo neprijatelje, izbegavamo preljubu i ubistvo i ostalo. Kada [nešto od
navedenoga] prestupimo primamo osudu. Nezavisni od zapovesti jesu devstvenost,
bezbračnost, nesticanje, otšelništvo i ostalo. Oni imaju značenje darova. Naime, ukoliko
neku od zapovesti po slabosti ne možemo da ispunimo, mi tim darovima
umilostivljujemo našeg blagog Vladiku.
68. Onaj ko ceni bezbračnost ili devstvenost svakako treba da ima bedra opasana
uzdržanjem i svetiljke zapaljene molitvom, sagledavanjem i duhovnom ljubavlju
(Lk.12,35).
69. Neki od bratije smatraju da nemaju darove Duha Svetoga. Oni usled nemarnosti za
vršenje zapovesti ne znaju da onaj koji ima neiskvarenu veru u Hrista u sebi ima sve
Božanske darove. S obzirom da smo zbog svoje lenjosti daleko od delatne ljubavi
prema Njemu (kojom se otkrivaju božanstvene riznice u nama), nama opravdano
izgleda da smo tuđi Božanskim darovima.
70. Ako se, po božanstvenom apostolu, Hristos verom useljuje u srca naša (Ef.3,17), i
ako su u Njemu sakrivena sva blaga mudrosti i znanja (Kol.2,3), onda su u našim
srcima skrivena sva blaga mudrosti i znanja. Ona se u srcu svakoga otkrivaju
saobrazno sa [merom] očišćenja kroz zapovesti.
71. Eto blaga sakrivenog u polju (Mt.1Z,44) srca tvoga, koje još nisi pronašao zbog
lenjosti. Jer, da si ga našao, prodao bi sve kako bi kupio polje [u kome se oko nalazi].
Ostavivši ga, pak, ti radiš okolo njega, nalazeći samo na trnje i bodlje.
72. Spasitelj kaže: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Oni će videti Njega i
blaga u Njemu ukoliko ljubavlju i uzdržanjem sebe očiste. I utoliko će ga više [videti],
ukoliko više uzrastaju u očišćenju.
73. On opet govori: Prodajte sve što imate i dajte milostinju... i gle sve će vam biti čisto
(Lk.12,33; 11,41), tj. nemojte se više baviti stvarima koje se tiču tela, već požurite da od
mržnje i neuzdržanja očistite um (koga Gospod naziva srcem - Mt.15,19). Jer, oni prljaju
um i ne dozvoljavaju mu da vidi Gospoda, koji se u njemu nastanio kroz blagodat
svetog krštenja.
74. [Sveto] Pismo vrline naziva putevima. Ljubav je, pak, istaknuta kao najveća od svih
vrlina. Stoga i apostol govori: Pokazaću vam još uzvišeniji put (l.Kop.12,31) koji nas
ubeđuje da prezremo veštastvene stvari i da ništa privremeno ne pretpostavljamo
večnome.
75. Ljubav prema Bogu se protivi pohoti, ubeđujući um da se uzdržava od uživanja.
Ljubav, pak, prema bližnjemu protivi se gnevu, dovodeći do prezira slave i bogatstva.
To su dva dinara koja je Spasitelj dao gostioničaru (Lk.10,35) da se pobrine o tebi.
Međutim, nemoj se pokazati nezahvalnim, pridružujući se razbojnicima, kako ponovo ne
bi bio izranavljen. Jer, tada već nećeš biti polumrtav, već [sasvim] mrtav.
76. Očisti um svoj od gneva, zlopamćenja i sramnih pomisli, te ćeš prepoznati useljenje
Hrista u sebi.
77. Ko te je prosvetio verom u Svetu, obožavanu i jednosušnu Trojicu? Ili, ko te je
upoznao sa domostrojem [spasenja], tj. sa Ovaploćenjem Jednoga od Svete Trojice?
Ko te je naučio smislu bestelesnih sila ili stvaranja i svršetka vidljivog sveta, ili
vaskrsenja mrtvih i večnog života, ili slave Carstva nebeskog i Strašnog suda? Nije li
[sve navedeno učinila] blagodat Hristova koja se uselila u tebe i koja je zalog Duha
Svetoga? Šta je veće od te blagodati? Ili, šta je bolje od te mudrosti i znanja? Ili, šta je
uzvišenije od tih obećanja? I ukoliko smo [i pored svega] lenjivi i nemarni i ne čistimo
sebe od prljavština i strasti koje oslepljuju um (smetajući nam da gledamo smisao koji je
jasniji od sunca), treba da krivimo sami sebe, a ne da odričemo useljenje blagodati.
78. Obećavši ti večna blaga (up. Tit.1,2) i davši ti zalog Duha u srce (2.Kor.1,22), Bog ti
je zapovedio da se brineš o životu, tj. da unutrašnji čovek, oslobodivši se od strasti, još
odavde počne da se naslađuje večnim blagima.
79. Udostojivši se božanstvenih i uzvišenih sagledavanja, veoma se trudi u ljubavi i
uzdržanju, da bi, sačuvavši stradalni [deo duše] neuzburkanim, u duši imao neprestanu
svetlost.
80. Razdražajni [deo] duše obuzdavaj ljubavlju, želateljni [deo] isušuj uzdržanjem, a
slovesni [deo] okriljuj molitvom, te svetlost uma [tvoga] nikad neće potamneti.
81. Ljubav razaraju beščašće, šteta, klevetanje ili vere ili života, batine, rane i ostalo,
bilo da se događaju [čoveku] lično, bilo nekome od njegovih srodnika ili prijatelja. Onaj
ko ljubav izgubi zbog nekih od navedenih uzroka još nije poznao cilj Hristovih zapovesti.
82. Koliko god možeš, staraj se da voliš svakog čoveka. Ukoliko ne možeš [da sve
voliš], makar se postaraj da nikog ne mrziš. Međutim, ni u tome nećeš uspeti ukoliko ne
prezreš sve stvari u svetu.
83. [Recimo] da je neko pohulio. Ti, međutim, nemoj mrzeti njega, nego hulu i demona
koji ga je podstakao na huljenje. Ukoliko, pak, omrziš onoga koji je pohulio, omrzao si
čoveka i prestupio zapovest. Ono što je on učinio rečju, ti činiš delom. Ako, pak, čuvaš
zapovest, pokazaćeš [dela] ljubavi. Naime, ukoliko možeš pomozi mu kako bi ga
odvratio od zla.
84. Hristos neće da imaš ni mržnju, ni ogorčenje, ni gnev, ni zlopamćenje prema bilo
kom čoveku, na bilo koji način i radi bilo koje prolazne stvari. To svima gromoglasno
trube četiri Jevanđelja.
85. Mnogi od nas govore, a malo nas dela. Međutim, zbog svoje nemarnosti niko ne
treba da kvari Reč Božiju. Naprotiv, svako treba da prizna svoju nemoć, a ne da sakriva
Božiju istinu kako sa prestupanjem zapovesti ne bi bio osuđen i za krivo tumačenje Reči
Božije.
86. Ljubav i uzdržanje oslobađaju dušu od strasti, čitanje i sagledavanje izbavljaju um
od neznanja, a stanje molitve molitvenika postavlja pred samog Boga.
87. Kada vide da preziremo stvari u svetu kako zbog njih ne bismo mrzeli ljude i otpali
od ljubavi, demoni na nas podižu klevete kako bismo, ne podnoseći žalost, omrzli
klevetnike.
88. Nema težeg bola za dušu od klevete, bilo da se kleveta [naša] vera ili život. I niko ne
može ostati ravnodušan na klevetu ukoliko ne gleda na Boga, koji jedini može da izbavi
iz nevolja (kao što je i Suzanu izbavio), da ljudima otkrije [istinu] (kao i o njoj) i da dušu
utešiti nadom.
89. [Po meri tvoje] molitve iz [sve] duše za onoga ko te je oklevetao, Bog će otkriti i
pravu [istinu o tebi] onima koji su se sablaznili.
90. Po prirodi blag je samo Bog (Mt.19,17), dok je po nastrojenju [volje] dobar samo
onaj ko podražava Boga. Njegov cilj je da zle [ljude] sjedini sa Onim ko je no prirodi blag
kako bi i oni postali dobri. Zbog toga on blagosilja kada ga [zli] grde, trpi kada ga gone,
moli se kada hule (up. 1.?or.4,12-13) i moli se za one koji ga ubijaju. Sve [navedeno on]
čini [samo] da ne bi otpao od cilja ljubavi.
91. Zapovesti Gospodnje nas uče da se blagosloveno koristimo srednjim stvarima.
Blagoslovena, naime, upotreba srednjih [stvari] čini da je stanje duše čisto. Čisto, pak,
stanje rađa rasuđivanje, iz koga se rađa bestrašće, iz koga se rađa savršena ljubav.
92. Bestrašće još nema onaj ko u času iskušenja nije u stanju da previdi manu prijatelja,
bilo da je stvarna ili samo umišljena. Jer, uzburkane strasti koje leže u duši njemu
oslepljuju um, ne dozvoljavajući mu da vidi svetlost istine niti da razlikuje bolje od
gorega. On, dakle, nije stekao savršenu ljubav, koja napolje izgoni strah od Suda (up.
1.Jn.4,18).
93. Vernom prijatelju nema cene (Sir.6,15), budući da nesreće prijatelja smatra svojim,
stradajući zajedno sa njim i zlopateći se čak do smrti.
94. U vreme blagostanja mnogo je prijatelja (up. Prič.19,4). U vreme, pak, iskušenja,
jedva ako ćeš jednoga naći.
95. Svakog čoveka treba da volimo iz [sve] duše, dok nadu treba da polažemo jedino na
Boga, služeći mu iz sve snage. Jer, ukoliko nas On čuva, svi prijatelji će nam biti na
usluzi i svi neprijatelji će biti nemoćni. Međutim, čim nas On ostavi, svi prijatelji se
okreću od nas i svi neprijatelji jačaju u odnosu na nas.
96. Postoje četiri opšta načina bogoostavljenosti: prvi predstavlja domostroiteljnu
[ostavljenost] (kao sa Gospodom - kako bi prividnim ostavljenjem bili spaseni oni koji su
[zaista] ostavljeni), drugi predstavlja [ostavljenost] radi ispitivanja (kao sa Jovom i
Josifom - kako bi se jedan pokazao stub hrabrosti, a drugi stub celomudrenosti), [treći]
predstavlja [ostavljenost] radi duhovnog vaspitanja (kao sa apostolom [Pavlom] - kako
bi se smirenoumljem sačuvalo izobilje blagodati), a [četvrti) predstavlja [ostavljenost]
radi odvraćanja [Božijeg] (kao što je bilo sa Jevrejima - kako bi se, budući kažnjavani,
obratili pokajanju). Svi načini [ostavljenosti] jesu spasonosni budući da su ispunjeni
Božanskom blagošću i čovekoljubljem.
97. Samo strogi čuvari zapovesti i istinski tajnici sudova Božijih ne napuštaju prijatelje
koji se iskušavaju po popuštenju Božijem. Naprotiv, preziratelji zapovesti i neposvećeni
u tajne sudova Božijih uživaju sa prijateljem koji je u blagostanju, ali ga napuštaju u
[vreme] kad se zlopati u iskušenju. Dešava se čak i da staju na stranu [njegovih]
protivnika.
98. Prijatelji Hristovi sve [ljude] istinski vole, premda njih ne vole svi. Prijatelji, pak, sveta
ne vole sve, kao što ni njih ne vole svi. Prijatelji Hristovi do kraja zadržavaju
neprekidnost u ljubavi, a prijatelji sveta - samo dok se međusobno ne sukobe oko
nečega svetskog.
99. Veran prijatelj je moćna zaštita (Sir.6,14). Naime, on je u blagostanju prijatelja dobar
savetnik i jednodušni saradnik, a u zlopaćenju - istinski zastupnik i najsastradalniji
zaštitnik.
100. Mnogi su dosta toga kazali o ljubavi. Međutim, ukoliko je potražiš, naći ćeš je
jedino među učenicima Hristovim. Jer, jedino oni imaju istinsku Ljubav kao učiteljicu
ljubavi. O njoj su govorili: Ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, a
ljubavi nemam, ništa sam (l.Kop.13,2). Onaj, dakle, ko je stekao ljubav, stekao je
samoga Boga: Jer Bog je ljubav (1.Jn.4,8). Njemu slava u vekove. Amin!
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK III
SAGLEDATELjNA I DELATNA POGLAVLjA,IZABRANA IZ SEDAM STOTINA
POGLAVLjA
GRČKOG DOBROTOLjUBLjA
sadržaj
1. Jedan je Bog beznačalni, nepostižni, koji u potpunosti ima silu bića, koji savršeno
isključuje svaku misao o kada i kako, s obzirom da je za sve nedostupan i da ga
nikakva tvorevina ne može poznati u Njegovoj prirodi.
2. Sve postojeće se naziva mislivim, poznatljivim: za njegovo poznanje postoje dokazna
načela. Bog se, međutim, imenuje nemislivim. Ipak, na osnovu poznatljivog i mislivog se
veruje da On jeste.
3. Poznanja stvorenih stvari kao svoj dokaz imaju svoje sopstvene osnove (koje se stiču
prirodnim putem). Njima se ona prirodno i određuju. O Bogu se, međutim, uz pomoć
osnova koje se nalaze u tim stvarima, samo veruje da jeste. On blagočastivim daje
ispovedanje i veru (tvrđu od svakog dokaza) da sam jeste. Vera je istinsko poznanje
koje ima nedokaziva načela, budući uverenje o stvarima koje prevazilaze um i slovo.
4. Bog je načelo, sredina i kraj svega što postoji: počelo kao Tvorac, sredina kao
Promislitelj, kraj kao Završitelj. Jer, Kao što govori Pismo, od Njega i kroz Njega i radi
Njega je sve (Rim.11,36).
5. Najdostojnija poštovanja jeste duša koja je po prirodi razumna. Kao blag, Bog svaku
dušu sazdaje po svom obrazu, privodeći je u biće kao samopokretnu (slobodnu). Stoga
svaka [duša] po svom proizvoljenju ili izabira čast, ili svojim delima samovlasno sakuplja
beščašće.
6. Bog je, kao što je napisano, Sunce pravde (Mal.4,2), koje sve podjednako obasjava
zracima svoje blagosti. Po svome nastrojenju, duša obično biva ili vosak (kao
bogogubiva) ili blato (kao veštastvoljubiva). Blato se po svojoj prirodi suši od sunca, dok
vosak od njega po prirodi smekšava. Tako i svaka veštastvoljubiva i svetoljubiva duša,
koja po svom nastrojenju ne prima i odbacuje urazumljujuće napomene Božije,
ogrubljuje kao blato, te sama sebe, slično faraonu, baca u pogibao. Naprotiv, svaka
bogoljubiva duša se pri tome smekšava, kao vosak primajući pečat likova Božanstvenih
stvari, u duhu postajući stanište Boga.
7. Onaj ko je svoj um obasjao Božanstvenim razumevanjem, ko je svoje reči
Božanstvenim pesmama priučio da neprestano poštuju Tvorca i ko je čula osvetio
neporočnim gledanjem na sve - na prirodno dobro bića po obrazu dodaje blagobiće po
podobiju proizvoljnim dobrim nastrojenjem.
8. Svoju dušu čuva neoskrnavljenom onaj ko svoj um prinuđava da misli jedino na Boga
i Njegova savršenstva, ko reč postavlja kao njihovog pravilnog tumača i razjasnitelja, a
čula vaspitava da blagočastivo gledaju na vidljivi svet i na sve što je u njemu, te da duši
saopštavaju veličinu razuma koji je u njemu sakriven.
9. Oslobodivši nas od gorkog ropstva tiranima - demonima, Bog nam je darovao
čovekoljubivo breme bogopoštovanja, tj. smirenje kojim se ukroćuje sva sila đavolska.
Oni koji prime njegovo breme mogu da dođu do svakog dobra i da ga sačuvaju
neukradivim.
10. Onaj ko veruje boji se Boga. Onaj ko se boji Boga prihvata smirenje. Onaj ko se
smirava postaje krotak, primajući nastrojenje koje je nedostupno za neprirodne pokrete
gneva i pohote. Krotki čuva zapovesti. Onaj ko ih čuva - čisti se. Onaj ko se očistio -
ozaruje se. Onaj ko se ozario leže sa Ženikom Slovom u skrivnici tajni.
11. Zemljodelac koji obilazi polje i gleda koje drveće je pogodno za presađivanje
ponekad nailazi na blago. I svaki smireni i nepatvoreni podvižnik, koji ima ravnomerno
duševno nastrojenje, tuđe korovu zemaljskih strasti, slično najblaženijem Jakovu na
očevo pitanje o načinu brzog uspeha (Kad brže nađe, sine) može da odgovori: Gospod
Bog tvoj dade, te izađe pred mene (Post.27,20). Bog nam [ponekad] i bez našeg truda
daje mudra sagledavanja svoje mudrosti, usled čega mi pomišljamo da smo obreli
duhovno blago. Iskusni i opitni podvižnik jeste duhovni zemljodelac koji divlje drvo koje
je ugledao čulima među vidljivim stvarima presađuje na duhovno polje i pronalazi blago,
tj. blagodatno viđenje projavljivanja Božije mudrosti u stvorenim stvarima.
12. Onaj ko ište poznanje radi pokazivanja i ko ga ne dostiže neka ne zavidi bližnjemu i
neka se ne satire tugom. Bolje je da on prođe pripremni trud za poznanje, tj. trud
delatne vrline. Trudoljubivo ispunjavajući najpre telom [vrlinu], on će dušu pripremiti za
primanje poznanja.
13. Oni koji se pravo sa blagočastivom namerom staraju da poznaju stvari, izbegavajući
svako pokazivanje pred drugima, susreću presvetla sagledavanja. Oni će naći ukazanje
za najvernije samopoznanje. Takvima govori zakon: Ušavši u zemlju obećanu, nasledite
velike i dobre gradove koje niste gradili, domove pune svakih dobara, koje niste zidali,
iskopane izvore, koje niste kopali, vinograde i masline, koje niste sadili (Pon.6,10-11).
Jer, onaj ko živi za Boga a ne za sebe, postaje ispunjen Božanstvenim darovima koji
nisu uvek primetni zbog pretećeg napada strasti.
14. Licemer je spokojan i ćuti sve dok misli da ga nisu odgonetnuli, budući zadovoljan
slavom koju stiče od pravednog izgleda. Ako ga otkriju, on izriče uvredljive reči. misleći
da vređanjem drugih sakrije svoju sramotu. Upoređujući ga sa porod aspidinim, reč
Pisma mu kao lukavom naređuje da rodi rod dostojan pokajanja, saglasno sa onim što
izgleda, preobrazivši i skriveno nastrojenje srca.
15. Onaj ko se sa ciljem da povredi bližnjega pretvara da je prijatelj jeste vuk koji
ovčijom kožom pokriva svoj zločin. Susrevši prostosrdačnu narav, ili nešto što je
hrišćanski jednostavno rečeno i učinjeno, on ih hvata i proždire. Potom koristi bezbrojne
uvrede protiv onih čije reči i naravi napada, [nabeđujući ih] da uhode slobodu njegovu,
koju ima u Hristu Isusu (Gal.2,4).
16. Onaj se sa zlim ciljem pretvara da je ćutljiv priprema zamku svom bližnjem. Ukoliko,
pak, ne uspe, on odlazi, te svojoj strasti dodaje trzanje srca. Onaj, međutim, ko ćuti radi
koristi umnožava druželjubivost, te odlazi sa radošću s obzirom da je dobio prosvećenje
koje razgoni tamu.
17. Onaj ko na sabranju bratije namerno prekida slušanje besede ne krije da je bolestan
od slavoljublja. Ulovljen njime, on iznosi mnoge vezane i nevezane reči o predmetu
besede, želeći da pokvari njen tok.
18. Mudar [čovek] i poučavajući i učeći želi da se uči i da uči jedino korisno. Navodni,
pak, mudrac i kada pita i kada ga pitaju iznosi jedino ono što hrani znatiželju.
19. Onaj ko je pričesnik dobara blagodati po Božijem blagovoljenju, i drugima treba da
ih predaje, po reči Gospodnjoj: Na dar ste dobili, na dar i dajite (Mt.10,8). Onaj ko u
zemlju sakriva dar kleveće Darodavca kao tvrdog (Mt.25,24), te napušta vrlinu radi
poštede tela. Onaj, pak, ko neprijateljima prodaje istinu biva osuđen. Kao slavoljubivi ne
podnevši beščašće, on prihvata davljenje.
20. Oni koji se još boje borbe protiv strasti i straše napada nevidljivih neprijatelja treba
da ćute, tj. u borbi za vrlinu ne treba da upotrebljavaju protivrečenje, već da se obraćaju
molitvi, predavši Bogu staranje o sebi i svoju zaštitu. Njima se u knjizi Izlaska govori:
Gospod će se boriti za vas, a vi ućutite (Izl.14,14). Oni, pak, koji po porazu neprijatelja
koji ih gone zatraže da, sa osećanjem blagodarnosti, shvate koju vrstu vrline da
započnu, treba samo da otkrivenim srdačnim uhom paze na reči Gospodnje, kao što je i
Izrailju bilo naređeno: Počuj, Izrailju (Pon.6,4). Onome, najzad, ko nakon očišćenja srca
nezadrživo poželi Božanstveno poznanje priliči pobožna smelost zbog koje će mu biti
rečeno: Zašto vičeš ka meni (Izl.14,15). Prema tome, onome kome je radi straha
naloženo ćutanje priliči pribegavanje ka Bogu. Onome kome se naređuje da sluša priliči
spremnost za slušanje i ispunjavanje Gospodnjih zapovesti. Onaj, pak, ko je dostigao
duhovno razumevanje, treba u molitvi neprestano da vapije, ištući izbavljenje od zla i
izjavljujući blagodarnost zbog dobijenih dobara.
21. Duša se nikada ne može pružiti ka poznanju Boga ukoliko je se sam, po blagom
snishođenju, ne kosne i ne uzvede k sebi. Ni um ljudski nikada ne bi mogao poteći gore
i primiti neko Božanstveno ozarenje kad ga sam Bog ne bi oduševljavao (po meri
njegovih mogućnosti) i prosvećivao Božanstvenim obasjanjima.
22. Onaj ko veruje, po Jevanđelju, pomera goru (Mt.17,19) greha životom delatnog
dobra, čupajući iz sebe ranije pristrašće prema čulnim stvarima, koje su nepostojane i
promenjive. Onaj, pak, ko je uzmogao da postane učenik, komadima hleba duhovnog
poznanja koje je irimio iz ruku Slova nasićuje hiljade, delima pokazujući umnožavajuću
silu Slova (Mt.15,32). Najzad, onaj ko je uzmogao da bude apostol isceljuje od svake
bolesti i svake nemoći i izgoni nečiste duhove (Mt.10,1). Izgonjenje duhova [označava]
proganjanje dejstva strasti, isceljivanje od bolesti - uzvođenje uz pomoć nade ka
blagočastivom nastrojenju onih koji su ga se lišili, lečenje od nemoći - buđenje i
ukrepljivanje raslabljenih od lenjosti rečju o sudu. Onaj, opet, ko je dobio vlast da staje
na zmije i skorpije (Pk. 10,19) iskorenjuje početak i kraj greha.
23. Apostol i učenik je uvek i verujući. Učenik, opet nije uvek apostol, premda i jeste
verujući. Verujući, pak, nije ujedno i učenik i apostol. Uostalom, životom i
sagledavanjem i on može da dođe do čina i dostojanstva (učenika), a [učenik] do čina i
dostojanstva (apostola).
24. [Bića] koja nastaju u vremenu rastu do pune mere, a zatim se zaustavljaju, s
obzirom da se prekida njihov prirodni rast. Međutim, ono što Božija blagodat stvara po
poretku vrlinskog života ne prestaje da uzrasta ni kad dostigne savršenstvo. Jer, kraj
jednoga, postaje početak drugoga. Onaj ko je delatnom vrlinom presekao truležne
strasti koje žive u njemu ujedno započinje druga Božanstvena preobraženja iz slave u
slavu (2.Kor.3.18). Uostalom, Bog koji u njemu dela ne prestaje da tvori dobro. Svojstvo
svetlosti je da svetli, a svojstvo Boga je da čini dobro. Po zakonu, koji odgovara stanju
privremenih stvari, koje se rađaju i umiru, poštuje se subota kao presecanje delanja. Po
Jevanđelju, međutim, koje odgovara stanju duhovnih i mislenih stvari, subota se
praznuje činjenjem dobrih dela. Poneki na to negoduju, s obzirom da ne razumeju da je
subota radi čoveka, a ne čovek radi subote i da je Sin Čovečiji Gospodar i subote
(Mk.2,27-28).
25. Da bi duša okusila duhovnu radost nije dovoljno samo da pobedi strasti. Ona treba
da stekne i vrline kroz ispunjavanje zapovesti. Ne radujte, govori Gospod, što vam se
duhovi, tj. dejstva strasti pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na
nebesima, tj. što ste po blagodati usinovljenja radi vrlina upisani u mesto bestrašća.
26. Sve dok se umom do [stepena] čistote ne izdvojimo od svoje prirode i svega što je
nakon Boga mi ne možemo da smatramo da smo stekli nepromenjivu naviku u vrlini.
Tek kad se u nama ljubavlju ustanovi takvo nastrojenje mi ćemo poznati silu
Božanstvenog obećanja. Jer, savršena nepodvižnost dostojnih zasniva se, kao što
treba verovati, na ljubavnom ukorenjenju sile uma. Onaj ko nije izašao iz sebe i svega
što se može misliti i ko se nije utvrdio u ćutanju koje prevazilazi svako mišljenje (u
prekidu svih umnih pokreta) nikako ne može biti slobodan od izmenjivosti.
27. Pošto je postavio šator svoj izvan naselja, tj. pošto je svoje srce i svoj um čvrsto
ustanovio izvan svega vidljivog, veliki Mojsije počinje da se poklanja Bogu. Pošto je
stupio u primrak, tj. u bezvidno i bespredmetno mesto viđenja, on prebiva u vršenju
najsveštenijih tajinstava (Izl.33,20-21).
28. U Svetom Pismu može da se razlikuje telo i duh, kao da je neki duhovni čovek. Ne
bi grešio pred istinom onaj ko bi rekao da je bukva Pisma njegovo telo, a njegov smisao
- duh ili duša. Jasno je da je mudar onaj ko ostavlja telo, kao nešto truležno, i sav se
prilepljuje duhu, kao nečem netruležnom.
29. Onaj ko zakon ispunjava životom i vladanjem uzdržava se od strasnih dela,
prinoseći Bogu na žrtvu dejstvo beslovesnih strasti. To je njemu po njegovoj duhovnoj
detinjatosti dovoljno za spasenje.
30. Onaj koga proročka reč vaspitava da odbaci strasna dela prilaže i izbegavanje
saosećanja i slaganja sa njima (što se inače odvija u duši) kako, pokazujući se
uzdržljivim od greha lošijim delom, tj. telom, ne bi skriveno grešio sa neuzdržljivošću
boljim delom, tj. dušom.
31. Onaj ko je iskreno prihvatio jevanđelski život, odsecajući u sebi početak i kraj greha,
svaku vrlinu vrši i delom i umom, prinoseći Bogu žrtvu hvale i ispovedanja zbog
izbavljenja od stvarnih napada strasti. On je slobodan od mislene borbe sa njima.
Nenasita sladost njegovu dušu hrani nadom budućih dobara.
32. Osećanje čulnih utisaka prati delatelja koji se trudi nad vršenjem vrlina. Naprotiv,
neosetljivost ili nekolebanje čulnim utiscima svojstveno je sagledatelju, koji je svoj um
usredsredio u Bogu, otržući ga od tela i sveta. Jedan se delatnim trudom na dobrom
putu podvizava da dušu odvoji od prirodnih veza saosećanja telu, zbog čega često
oseća umor i slabljenje svog dobrog nastrojenja. Drugi zanose tog saosećanja istrže
upražnjavanjem i prebivanjem u sagledavanju. On više ničim ne može da bude
zarobljen i zadržan, postavši čist od onog čime su ga obično ranjavali i zadržavali oni
koji su želeli da njime ovladaju.
33. Plod neposlušanja jeste greh, a plod poslušanja jeste vrlina. Za neposlušanjem sledi
prestupanje zapovesti i prekid saveza sa Onim ko je dao zapovesti. Za poslušanjem,
pak, sledi ispunjenje zapovesti i prisnije sjedinjenje sa Onim ko ih je zapovedio. Onaj ko
kroz poslušanje izvršava zapovest ujedno ispunjuje i pravdu, čuvajući nerazrušivim i
jedinstvo ljubavi sa Onim ko ih je zapovedio. Onaj, pak, ko kroz neposlušanje prestupa
zapovest, čini greh i sebe odvaja od jedinstva ljubavi sa Onim ko ih je zapovedio.
34. Onaj ko posle raskidanja saveza zbog prestupa opet ide ka sjedinjenju najpre se
udaljava od strasti, zatim od strasnih pomisli, potom od prirode i svega prirodnog (tj. od
veštastvenog sveta), zatim od mislenih stvari i znanja o njima (tj. od duhovnog sveta).
Prešavši, najzad, raznovrsnost planova promisla (tj. toka dešavanja), on se na nepoznat
način približava samoj Jedinici, u kojoj jedinoj vidi svoju postojanost, te se raduje
radošću neiskazanom (1.Pt.1,8), kao onaj ko je obreo mir Božiji, koji prevazilazi svaki
um (Fil.4,7). On onoga ko ga se udostoji neprestano čuva od pada.
35. Strah od geene one koji se uvode na ovaj put (tj. početnike) navodi da izbegavaju
greh. Želja za dobijanjem dobara dodaje usrđe onima koji napreduju u vršenju vrlina.
Tajna, pak, ljubavi uzdiže um iznad svega tvarnog, čineći ga slepim za sve što je nakon
Boga. Jer, samo one koji su slepi za sve što je nakon Boga, Gospod umudruje,
pokazujući im ono Božanstveno (Ps.145,8).
36. Svako zdanje dobara zidajući na Gospodu, kao na nekoj osnovi vere, polažimo
zlato, srebro i drago kamenje, tj. čisto i nepomešano bogoslovlje, svetao i slavni život,
božanstvene pomisli, biserolika sagledavanja, a ne drva, seno i slamu (1.Kor. 3,12), tj.
idolosluženje ili pristrašće prema čulnome, nerazumni život, strasne pomisli koje su
lišene zrelog klasja (tj. mudrih razumevanja).
37. Onaj ko se posvetio poznanju treba da utvrdi stope svoje duše pred Gospodom, kao
što je Bog rekao Mojsiju: Ti ovde stani sa mnom (Izl.34,2). Treba, međutim, znati da i
među onima koji stoje pred Gospodom postoji razlika. [To će primetiti] mudroljubac koji
ne čita tek usput [reči]: Ima neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok
ne vide Carstvo Božije da je došlo u sili (Mk.9,1). Jer, Gospod se onima koji stoje pred
Njim ne javlja uvek u slavi: onima koji se tek uvode na put ka Njemu (početnicima) On
dolazi u vidu sluge, a onima koji su moćni da idu za Njim na ushođenje na visoku goru
Njegovog Preobraženja, On se javlja u obrazu Božijem, tj. kao što je bio pre stvaranja
sveta. Prema tome, jedan isti Gospod se ne javlja podjednako onima koji mu pristupaju:
saglasno sa verom svakoga On menja i viđenje.
38. Za onog ko prohodi delanje kaže se da privremeno živi u telu kao stranac koji ima
cilj da vršenjem vrlina od duše odseče saosećanje prema telu i da se odvoji od
veštastvenih prelesti. Za sagledatelja se, pak, kaže se da je stranac u samoj vrlini,
sagledavajući istinu kao u ogledalu i zagoneci. Jer, on još nije video licem u lice pravi
izgled očekivanih dobara. Svaki svetitelj u odnosu na buduća dobra hodi kao u slici,
vapijući: Ja sam kao došljak kod tebe i prolaznik, kao i svi oci moji (Ps.37,7;13).
39. Dobro je iskati Boga, od svega se uvek udaljujući, kao što nam je zapoveđeno
(Ps.45,11; 104,4). Po svojstvu sadašnjeg života mi u svom iskanju Njega ne možemo
doći da granica dubine Božije. Ipak, možda ćemo dostići neznatnu dubinu Njegovu,
ugledavši Svetinju nad svetinjama i duhovnost nad duhovnošću. Arhijerej rečeno
obrazno pokazuje kada iz Svetinje (prvog dela šatora), koja je svetija od predvorja, ulazi
u Svetinju nad svetinjama, koja je svetija od Svetinje.
40. Sin Boga i Oca, Bog Slovo je postao Sin Čovečiji i čovek da bi ljude načinio
bogovima i sinovima Božijim. Stoga treba da verujemo da ćemo biti tamo gde je sada
sam Hristos kao glava celog tela (Kol.1,18), koji je kod Oca postao Preteča po telu. U
saboru bogova, tj. spasenih u sredini će stajati Bog, deleći dostojanstva tamošnjeg
blaženstva. Dostojni neće biti udaljeni mestom jedni od drugih.
41. Onaj ko ispunjava strasne prohteve tela živi u Haldejskoj zemlji kao služitelj i
sačinitelj idola. Ukoliko, pak, zdravo rasudivši, unekoliko dođe do poznanja načina
života koji mu priliči (te stekne saosećanje prema njemu), on ostavlja Haldejsku zemlju i
ide u Haran mesopotamijski (Post.I,28-31), tj. u stanje koje se nalazi na granici između
vrline i greha i koje još nije čisto od čulne prelesti. Ukoliko pređe granice srednjeg
čulnog razumevanja dobra, on stupa u dobru zemlju, tj. u stanje koje je slobodno od
svakog greha i neznanja. Nelažno Bog [takvo stanje] pokazuje i obećaje kao nagradu
za vrlinu onima koji ga ljube.
42. Onaj ko revnuje za mudroljublje u duhu blagočašća i ko staje u borbeni red protiv
nevidljivih sila treba da se moli da uz njega ostanu i prirodno razlikovanje (dobra i zla -
čija svetlost nije velika) i prosvećujuća blagodat Duha. Prvo vaspitava telo u delatnoj
vrlini, a druga ukazuje umu da svemu pretpostavlja život sa mudrošću (Mud.8,2), kojom
se ruše utvrđenja zla i svaka oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega (2.Kor.10,4).
To pokazuje i Isus Navin je u molitvi iskao da sunce stane prema Gavaonu, tj. da se u
njemu sačuva nezalazna svetlost poznanja Boga na gori mislenog sagledavanja, i
mesec prema dolini (Is.10, 12), tj. da prirodno razlikovanje dobra i zla, koje leži nad
telesnom nemoći, ostane neizmenjivo u odnosu na vrline. Gavaon je visoki um, a dolina
je telo smireno smrću. Sunce je Slovo koje prosvećuje um, koje mu daje silu za
sagledavanja i koje ga izbavlja od svakog neznanja. Mesec je, pak, prirodni zakon koji
obavezuje telo da se po zakonu pokori duhu i primi breme zapovesti. Mesec se prihvata
kao simvol prirode s obzirom na njegovu promenjivost. Uostalom, kod svetih priroda nije
promenjiva usled stamene navike u vrlini.
43. Gavaon je visoki um, a dolina je telo smireno smrću. Sunce je Slovo koje prosvećuje
um, koje mu daje silu za sagledavanja i koje ga izbavlja od svakog neznanja. Mesec je,
pak, prirodni zakon koji obavezuje telo da se po zakonu pokori duhu i primi breme
zapovesti. Mesec se prihvata kao simvol prirode s obzirom na njegovu promenjivost.
Uostalom, kod svetih priroda nije promenjiva usled stamene navike u vrlini.
44. Oni koji traže Gospoda treba da ga ištu u samima sebi verom koja se posvedočuje
delima. Blizu ti je reč, govori apostol, u ustima tvojima i u srcu tvome, tj. reč vere
(Rim.10,8). Jer, iskanje reči vere i jeste iskanje samog Hrista.
45. Pomišljajući o visini Božije bezgraničnosti, mi ne treba da očajavamo [misleći] da
Božije čovekoljublje neće dostići do nas. Pomišljajući na bezmernu dubinu našeg pada
kroz greh, mi ne treba da sumnjamo u mogućnost ustajanja vrline koja je umrtvljena u
nama. I jedno i drugo je moguće za Boga. On može da siđe i naš um prosveti
poznanjem, kao što može opet da podigne vrline u nama, uzvisivši nas sa sobom,
posredstvom dela pravde. Da ne rečeš u srcu svome, govori apostol: Ko će se popeti
na nebo. Tojest, da svede Hrista. Ili: Ko će sićiu bezdan? Tojest, da izvede Hrista iz
mrtvih (Rim.10,6). I jedno i drugo je moguće za Boga.
46. Oni koji, slično životinjama, žive jedino za čula zlo upotrebljavaju tvorevinu Božiju na
ugađanje strastima. Oni lutaju u tami čitav svoj vek Ne shvatajući očiglednu reč
mudrosti kako bi poznali i proslavili Boga iz Njegove tvorevine i ne razumevajući otkuda
smo mi, šta smo, kakvom kraju idemo i za koje stremljenje smo, posredstvom vidljivog,
sazdani, Oni lutaju u tami čitav svoj vek i jedino neznanje o Bogu obuhvataju obema
rukama.
47. Oni koji paze jedino na bukvu Pisma i koji telesnim služenjem zakonu vezuju
dostojanstvo duše misle da žrtvama beslovesnih životinja mogu ugoditi Bogu. Kod njih
se može naći velika briga o telu i njegovom spoljašnjem očišćenju. O krasoti duše, koja
je unakažena ranama greha, oni ne pomišljaju, premda je radi nje stvoreno svo
mnoštvo vidljivih stvari, te predan sav zakon i sva Božanstvena Reč.
48. [Rečeno je] da Gospod leži da mnoge obori i podigne u Izrailju (Lk.2,34). Ako se i
jedno i drugo uzme sa dobre strane, [rečeno] će značiti: [On leži] da bi se u vernima
oborile strasti i zle pomisli i podigle vrline i sve bogoljubive pomisli.
49. I dok su vrata bila zatvorena, gde se behu učenici Njegovi sakupili zbog straha od
Judejaca... (Jn.20,19). Oni koji su se iz straha od duhova zlobe u oblasti otkrivenja i na
visini Božanstvenih sagledavanja tvrdo učvrstili, zaključavši čula slično vratima, primaju
na neznani način Boga Slova koji dolazi i javlja im se mimo načina čulnih javljanja. On
im kroz [pozdrav]: Mir vam, daje bestrašće, a kroz duvanje - zajednicu Duha Svetog,
pružajući im i vlast nad zlim duhovima i pokazujući im simvole svojih tajni.
50. Haldejska zemlja jeste strasni život, u kome prave grehovne idole i klanjaju im se.
Mesopotamija je način življenja koji naginje čas na jednu, čas na drugu stranu. A
obećana zemlja predstavlja stanje (duha) koje je ispunjeno svim (duhovnim) dobrima.
Onaj ko, slično drevnom Izrailju, bude nemaran prema dobrom nastrojenju, opet upada
u ropstvo strasti i lišava se slobode koja mu je darovana.
51. Može se primetiti da niko od svetih nije dobrovoljno odlazio u Vavilon. Jer,
neumesno je i nerazumno da oni koji ljube Boga izabiraju zlo umesto dobra. Poneki od
njih su, međutim, zajedno sa narodom bili tamo odvedeni. Pod njima mi razumemo one
koji radi spasenja onih koji imaju potrebu za rukovodstvom, pod posebnim okolnostima i
ne sami po sebi, ostavljaju visoku reč poznanja i prelazi na učenje o strastima. Zbog
istih okolnosti je i veliki apostol smatrao da je bolje da ostane u telu, tj. da produži da
učenicima predaje naravstveno učenje, premda je imao želju da se odvoji od
naravstvenog učenja i bude sa Hristom kroz nadsvetsko i prosto duhovno sagledavanje
(Fil.1,23).
52. Svirajući u harfu, blaženi David je uspokojavao Saula, koga je davio zli duh
(1.Car.1b,23). Tako i svaka duhovna reč (sladosna zbog mislenih sagledavanja koja je
proniču) uspokojava razdeljeni um, oslobađajući ga od zle savesti koja ga davi.
53. Smeđ sa dobrim očima, slično velikom Davidu (1.Car. 16,12), jeste onaj ko pri
svetlosti života po Bogu ima i svetlozarnu reč poznanja, koja mu je svojstvena. Kod
takvih se dobro delanje povezuje sa sagledavanjem, te prvo sija raznim vidovima vrlina,
a drugo blista božanstvenim pomislima.
54. [Čovek] se moli sa dobije nasušni hleb. Ipak, on ga ne prima onakvim kakav jeste,
već po meri svoje prijemčivosti. Kao čovekoljubiv, Hleb života (Jn.6,35) sebe daje svima
koji ištu. Ipak, On se ne daje svima podjednako. Onima koji su učinili velika dela pravde,
On se daje više, a onima koji su oskudniji u njima - manje: svakome po meri njegovog
dostojanstva (ili nastrojenja) njegovog uma.
55. Gospod se posredstvom vrlina nalazi pored onoga ko prohodi delatelja. Međutim,
On je daleko od onoga ko vrline ne računa ni u šta. Opet, On se posredstvom istinskog
poznanja stvari nalazi pored sagledatelja. Od onoga, pak, ko u tome greši u izvesnoj
meri, On ostaje daleko.
56. U početku vaspitanja ljudi u blagočastivosti obično se čitava stvar usmeruje samo
na telo. Na prvim koracima pristupanja ka bogočašću mi govorimo više po bukvi, negoli
po duhu. Pristupajući postepeno ka duhu i telesnost izreka stanjujući duhovnim
sagledavanjima, mi već čisto postojimo u čistom Hristu po meri dostupnoj ljudima. Mi
već možemo da govorimo kao apostol: Ako i poznasmo Hrista po telu, no sada ga (u
slavi Njegovoj) više ne poznajemo (2.Kor.5,16). To se [dešava] usled prostog (ili čistog)
pristupanja uma Slovu bez pokrova, s obzirom da smo uspeli da od telesnog
razumevanja Slova pređemo ka gledanju slave Njegove, kao Jedinorodnoga od Oca
(Jn.1,14).
57. Onaj ko je započeo da živi životom u Hristu prevazilazi i zakonsku i prirodnu pravdu,
kako nam nagoveštava i božanstveni apostol, govoreći: U Hristu Isusu niti obrezanje što
pomaže niti neobrezanje (Gal.6,15). Rečju obrezanje on označuje zakonsku pravdu, a
rečju neobrezanje podrazumeva sličnu pravdu po zakonu prirode.
58. Slovo Božije je put (Jn.14,6) za one koji, provodeći delatni život, verno i čvrsto hode
poprištem vrlina, ne skrećući ni na desno iz taštine, ni na levo saplitanjem na strasti, već
po Bogu upravljajući svoje stope. Asa, car judejski (3.Car.15,23) nije uspeo do kraja da
[postupa na taj način]: on se razboleo, kao što se o njemu govori, pod starost nogama,
oslabivši i onemoćavši da ide dalje putem života po Bogu.
59. Ja sam vrata, rekao je Gospod (Jn.10,9). One koji su dobro prošli sav put vrlina u
neporočnom hodu svog delatnog života, On uvodi u oblast poznanja i kao svetlost um
pokazuje presvetle riznice mudrosti. On je ujedno i put, i vrata, i ključ i Carstvo. On je
put kao Vodič, ključ kao Onaj ko dostojnim otključava ulaz u Božanstvene riznice, vrata
kao Uvoditelj, Carstvo kao Onaj ko nasleđuje i koji po učestvovanju postoji u svima.
60. Gospod se naziva svetlošću, životom, vaskrsenjem, istinom. Svetlošću [se imenuje]
kao obasjanje duša, kao razgonitelj tame neznanja, kao prosvetitelj uma u razumevanju
neshvatljivih stvari i pokazatelj tajni koje su dostupne jedino čistima; životom - kao
podatelj odgovarajućeg kretanja u oblasti Božanstvenih stvari dušama koje su ga
zavolele; vaskrsenjem - kao buditelj uma od mrtvog pristrašća prema veštastvenom i
kao njegov očistitelj od svake truležnosti i mrtvosti; istinom - kao darivalac neizmenjivog
raspoloženja za dobra dela onima koji su dostojni.
61. Boga u sebi ne proslavlja onaj ko ga samo rečima pobožno poštuje, već onaj ko radi
Njega i zapovesti strpljivo podnosi stradanja i trudove. Takvog i Bog obratno proslavlja
slavom koju ima u sebi. On u sebi nosi blagodat bestrašća kao nagradu za vrlinu po
zajedničarenju. Onoga ko u sebi proslavlja Boga stradanjima za vrlinu u svom delatnom
životu, sam Bog proslavlja kroz bestrasno ozarenje Božanstvenim zracima u stanju
sagledavanja. Idući na dobrovoljno stradanje, Gospod je rekao: Sada se proslavi Sin
Čovečiji, i Bog se proslavi u Njemu. Ako se Bog proslavi u Njemu, i Bog će Njega
proslaviti u sebi, i odmah će ga proslaviti (Jn.13,3132). Otuda je jasno da posle
stradanja radi vrlina dolaze Božanstveni darovi blagodati.
62. Sve dok vrši prelaženje iz sile u silu i iz slave u slavu, tj. uzrastanje iz vrline u vrlinu i
od poznanja ka poznanju, duša ostaje došljakinja, po rečenome: Mnogo obitavaše duša
moja (Ps.119,6). Jer, ona treba da pređe veliko rastojanje i mnoštvo stepena poznanja
da bi prošla kroz mesto šatora divnog, do doma Božijeg, s glasom radosti i ispovedanja
odjeka praznujućeg (Ps. 41,5), svagda dodajući glas glasu i duhovni glas duhovnom
glasu, napredujući u duhovnim sagledavanjima sa radošću zbog umom ugledanih
stvari, sa veseljem i odgovarajućom blagodarnošću. Takvo praznovanje obavljaju svi
koji su dobili blagodat Duha koji viče u srcima njihovim: Ava, Oče (Gal.4,6).
63. Mesto šatora divnog, jeste bestrasno i nepokolebivo dobro nastrojenje prema
vrlinama, zbog koga Bog Slovo ukrašava dušu raznim krasotama vrlina kao šator. Dom
Božiji jeste poznanje koje se sastoji iz mnogih i raznih sagledavanja, zbog kojih Bog
posećuje dušu i ispunjava je mnoštvom mudrosti. Glas radosti jeste poskakivanje duše
pri pogledu na mnoštvo vrlina. Ispovedanje jeste blagodarenje za slavno nasićenje ili
ispunjenje mudrošću. Odjek jeste neprestano tajanstveno slavoslovlje koje se sastoji iz
spoja i jednog i drugog - i radovanja i ispovedanja.
64. Onaj ko je hrabro savladao telesne strasti, ko je odneo dovoljno pobeda nad
nečistim dusima i ko je njihove pomisli izagnao iz oblasti svoje duše treba da se moli da
mu se da čisto srce i da se u njegovoj unutrašnjosti obnovi pravi duh, kako bi se
blagodaću savršeno očistio od rđavih pomisli i ispunio se božanstvenim pomislima.
65. Onaj ko je svoje srce učinio čistim ne samo da poznaje smisao i značenje
drugostepenih stvari koje postoje nakon Boga, već na neki način, prošavši sve njih,
gleda i samog Boga. U tome se i sastoji krajnja granica dobra. Posetivši takvo srce, Bog
u njemu Duhom piše svoja slova, kao na Mojsijevim tablicama, saglasno sa merom
uzrasta u dobrom delanju i sagledavanju, po zapovesti koja tajanstveno zapoveda:
Rasti i množi se (Post.35,11).
66. Sveti primaju um Hristov, po rečenome: Mi imamo um Hristov (1.Kor.2,16). On nas
ne lišava naše umne sile, niti suštastveno i ličnosno prelazi u naš um (tj. na njegovo
mesto). On svojim osobinama osenjuje silu našeg uma i povezuje u jedno dejstvo. Po
meni, um Hristov ima onaj ko o svemu misli u Njegovom duhu, i koga sve privodi ka
misli o Njemu.
67. Mi se telom Hristovim (po reči apostola: A vi cme telo Hristovo, i udovi ponaosob -
1.Kop, 12,27) ne nazivamo stoga što se lišavamo svojih tela ili što On lično prelazi u
nas, razdeljujući se u udove, već stoga što se i naše telo, kao i Njegovo, oslobađa
grehovne truležnosti. Jer, Hristos je po prirodi kao čovek bio bezgrešan i telom i dušom.
I mi, koji verujemo u Njega i koji smo se Duhom obukli u Njega, proizvoljenjem možemo
u Njemu biti bez greha.
68. Sve dok se nalazi u ovom životu, [čovek] ima samo delimično poznanje i proroštvo i
zalog Svetoga Duha, ma koliko da je savršen po ovdašnjem stanju u delanju i
sagledavanju. To stanje će jednom dostići savršenstvo, kada će se dostojnim istina
pokazati licem u lice, tj. kakva je samo po sebi. Tada oni neće imati samo deo punote,
već će samu punotu nositi u sebi po zajedničarenju. Jer, apostol govori da će tada svi
(tj. spaseni) dostići u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), u kome su sakrivena sva
blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3). Po njenom pojavljivanju će prestati ono što je
delimično (l.Kop. 13,10).
69. Poneki ištu [da saznaju] kakvo će biti stanje onih koji će dostići savršenstvo u
Carstvu Božijem. Da li će, naime, i tamo postojati napredovanje i prelazak (ka sve
boljem), ili će se održavati nepromenjivo stanje koje je ustanovljeno? Kakva će tada biti
tela i duše i kako da se o tome misli? Ako se razmisli, na to bi se moglo reći sledeće. U
odnosu na telesni život, hrana ima dvojako značenje: ona služi i za rast i za održavanje
onih koji se hrane. Sve dok ne postignemo meru telesnog uzrasta, mi se hranimo radi
rašćenja. Kada se, pak, zaustavi u rašćenju, telo se već hrani radi održavanja. I u
odnosu na dušu hrana ima dvojako značenje. Dok napreduje, ona se hrani vrlinama i
sagledavanjima, prolazeći sve postojeće i hodeći ka meri rasta punote Hristove.
Dospevši do nje, ona se zaustavlja u napredovanju i uzrastanju navedenim sredstvima,
hranjena neposredno već netruležnom hranom na način koji prevazilazi razumevanje
(koji je možda baš zbog toga viši i od uzrastanja). Ona hranu već prima samo radi
održavanja danog joj bogovidnog savršenstva i radi izjavljivanja bezmerne sladosti koja
dolazi od nje. Dobijajući od nje svagda jednako blagobiće, ona postaje bog po pričešću
Božanstvenom blagodaću, prestajući sa svim umnim i čulnim dejstvima. Ona ujedno čini
da se prekidaju i sva prirodna dejstva tela, koje se obožuje zajedno sa njom u meri koja
mu je dostupna. Jer, kroz dušu i telo prosijava jedino Bog, koji preobiljem slave
savlađuje njihova prirodna obeležja.
70. Oni koji vole da idu do kraja ištu da [poznaju] u čemu će se sastojati razlika večnih
staništa i obećanog nasleđa, tj. da li u mestu, ili u količini i kakvoti duhovnih
savršenstava. I jednima izgleda jedno, a drugima drugo. Onaj, pak, ko je poznao šta
[znači]: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21), te: U kući Oca moga stanovi su
mnogi (Jn.14,2), [svakako] će stati na stranu drugog.
71. Carstvo Boga i Oca po svedržiteljstvu pripada svima koji veruju, a po blagodati
onima koji se u potpunosti odbacili bilo kakvo raspoloženje prema prirodnom životu i
duše i tela, tj. onima koji su stekli duhovni život i koji mogu da govore: A živim • ne više
ja, nego živi u meni Hristos (Gal.2,20).
72. Onaj ko trudovima vrline uspe da umrtvi udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), te
da ispunjavanjem zapovesti Slova pobedi svet koji postoji u njemu, više neće imati
nikakve skorbi s obzirom da je ostavio svet i počeo da prebiva u Hristu, Pobedniku
strasnog sveta i Darodavcu svakog mira. Jer, onaj ko nije ostavio pristrasnost prema
veštastvenome, svakako će imati skorb, menjajući se u osećanjima zajedno sa
izmenom onoga što je promenjivo po prirodi. Onaj ko je počeo da živi u Hristu ni pod
kakvim vidom neće već osetiti promenu u veštastvenom, ma kakva inače bila. Stoga
Gospod govori: Ovo sam vam kazao, da u meni mir imate. U svetu ćete imati žalost; ali
ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33). Tj. u meni, u Slovu ćete imati mir, budući
izbavljeni od prevrtljivosti i smetenosti zemaljskih stvari i strasti. U svetu, tj. u
pristrasnosti prema veštastvenome ćete imati skorb usled neprestane promene jednog
u drugo. Skorb će imati i jedan i drugi, tj. i onaj ko dejstvuje vrlinski (usled truda koji je
sa njima povezan) i onaj ko voli svet (usled gubitka i lišavanja u veštastvenom). Ipak,
kod jednog je ona spasonosna, a kod drugog razorna i pogubna. I za jednog i za drugog
Gospod jeste pokoj: za prvog stoga što mu posle truda vrlina daje odmor bestrašća u
stanju sagledavanja, a za drugog stoga što mu kroz pokajanje oduzima pristrašće
prema truležnom.
73. Mi treba ne samo da smo ubice telesnih strasti, već i istrebitelji strasnih duševnih
pomisli, podražavajući svetog koji govori: Izjutra sam ubijao sve grešnike zemlje kako
bih iz grada Gospodnjeg istrebio sve koji čine bezakonje (Ps.108,8), tj. telesne strasti i
duševne bezakone pomisli.
74. Onaj ko sa blagočastivim i pravim poznanjem put vrlina sačuva pravim, ne skrećući
na suprotnu stranu, shvatiće posetu Božiju koja će mu se desiti usled bestrašća, kao što
uverava isti sveti prorok, govoreći: Pevaću u razumeću na putu neporočnom kada ćeiu
doću k meni (Ps.100,2).
75. Onaj ko se uvodi na put blagočašća ne treba samo blagošću da se rukovodi na
ispunjavanje zapovesti. On i sećanjem na strogost sudova Božanstvene pravde češće
treba da se podstiče na podvig. Tako će on ljubavlju želeti Božanstveno, a strahom se
uzdržavati od rđavog. Zbog toga [psalmopojac] kaže: Milost i sud neeaćy ti, Gospode
(Ps. 100,1), svedočeći da onaj ko se naslađuje ljubavlju molitveno besedi sa Bogom, a
onaj ko se krepi strahom Njemu uzašilje pesmu.
76. Jedno je prebespočetno i nadsuštastveno blago Biće, Triipostasna Jedinica, Otac,
Sin i Duh Sveti, bezgranično sasuštastvo Trojice. Bilo kakvo razumevanje Njegovog
Bića, tj. kako jeste, šta jeste ili kakav je - za stvorene umove ostaje nedostupno. Ono
izmiče svakom razumevanju umnih, ne izlazeći iz svoje prirodne skrivenosti. Ono
bezmerno prevazilazi svako poznanje.
77. Jedan je Bog Otac, Jedinog Sina Roditelj i Jedinog Duha Svetog Ishoditelj:
neslivena Jedinica i Trojica nerazdeljiva, bespočetni Um, Jedini Roditelj Jedinog,
suštinski bespočetnog Slova i Jedinog večnog Života, tj. Duha Svetog Istočnik.
78. Jedan je Bog, Jedinica beznačelna i nadpostojeća, koja nema delova i koja je
nerazdeljiva. Jedan isti je i Jedinica i Trojica.
79. Hristos Bog se rađa. Sa primanjem tela koje ima razumnu dušu postaje čovek On
koji je iz nebića darovao biće svemu što postoji. Njega je natprirodno rodila Djeva, ne
lišivši se ni jednog znamenja devstvenosti. On je postao čovek, ne izmenivši prirodu i ne
pretvarajući sile. On i onu koja ga je rodila čini Majkom i čuva Djevom. On čudom
ukazuje na čudo, u jednom prikrivajući drugo. Bog je po svojoj prirodi uvek tajanstveno
sakriven. Ukoliko ponekad i izlazi iz svoje prirodne skrivenosti, Njegovo pojavljivanje je
čini još skrivenijom. Na taj način On (u svom čovečanskom Rođenju) Djevu čini Majkom
koja rađa, pri čemu samo Rođenje uze devstvenosti čini nerazrušivim.
80. Mi sa verom treba da gledamo na tajnu Božanstvenog Ovaploćenja. Mi bez
znatiželje treba da proslavljamo Onoga ko je blagoizvoleo da dođe među nas. Jer, ko bi
mogao, nadajući se na silu ispitivanja svoga razuma, reći kako se začinje Bog Slovo?
Kako se bez semena obrazuje Njegovo telo? Kako je Majka ona koja je i posle rođenja
ostala Djeva? Kako je Onaj ko je iznad svakog savršenstva napredovao u uzrastu
(Lk.2,52)? Kako je Čisti primio krštenje? Kako je nasićavao Onaj ko je sam bio gladan?
Kako je Onaj ko se sam zamarao pružao silu? Kako je Onaj ko je stradao delio
iscelenja? Kako je oživotvoravao Onaj ko je sam umro? I kako je, da prvo kažemo na
kraju, Bog postao čovek? Još tajanstvenije je [pitanje o načinu] prisustva ipostasi Slova
u telu, premda je istovremeno po prirodi ipostasno u Ocu. Kako je Onaj ko je Bog po
prirodi postao čovek po prirodi, ne odrekavši se ni od jedne prirode: ni od Božanske (po
kojoj je Bog), ni od naše (po kojoj je posao čovek)? Sve te tajne prima jedino vera koja
ispoveda postojećim stvari koje su iznad reči i razuma (Jev.11,1).
81. Prekršivši zapovest, Adam je poznao da rođenje naše prirode ima početak u čulnom
uživanju. Izgoneći je iz prirode, Gospod nije smatrao da je umesno da se sam rodi od
semena. Prestupivši zapovest, žena je pokazala da rođenje naše prirode počinje
patnjama. Odgoneći ih od prirode, Gospod pije dozvolio da pri Njegovom rađanju ona
koja ga je rodila pretrpi kvarenje. Time On proizvoljno uživanje i neproizvoljne patnje
(koje su od njega nastale) isključuje iz prirode (postavši Istrebitelj onoga što sam nije
stvorio) i ujedno uči da u duhu tajanstveno treba da se začinje drugi život, koji se možda
obrazuje u patnji i skorbima, ali se svakako okončava božanstvenim uživaljem i
beskonačnim radovanjem. Onaj ko je stvorio čoveka postaje čovek i rađa se kao čovek
da bi spasao čoveka. Iscelivši strasti stradanjem, On postaje Umrtvitelj naših strasti,
svojim natprirodnim telesnim lišavanjima čovekoljubivo obnavljajući naša duhovna
raspoloženja.
82. Za vrlinu je blagotvorno da se [čovek] podvizava usred bolnih napora. U takvom
slučaju ona kao nagradu za blagodušno trpljenje donosi bestrašće duše. Ljubavlju
sjedinjena sa Bogom, duša se bestrašćem odvraća od raspoloženja prema telu i svetu.
Iscrpljivanje tela predstavlja ukrepljenje duše.
83. Prevareni čulnim uživanjem, mi smo istinskom životu pretpostavili smrt. Podnesimo
blagodarno telesnu patnju koja ubija uživanje kako bismo, pošto se njegovom smrću
uništi i smrt koja je kroz njega došla, primili život koji se vraća u nas. On je ranije prodan
za uživanje, a sada se opet kupuje za neznatnu patnju tela.
84. Kada je telo zdravo i podmireno, obično raste sila greha. Očigledno je, međutim, da
se i sila vrlina podmlađuje kada je ono u oskudici. Hrabro nosimo zlopaćenje tela da
bismo se očistili od duševnih skverni i da bismo se udostojili buduće slave. Stradanja
sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18).
85. Lekari koji leče telo ne predlažu isti lek svima. I Bog koji leči duševne bolesti zna
više načina koji su prigodni za sve: On svakoj duši pruža ono što joj je neophodno,
vršeći iscelenje. Mi treba da mu zahvalimo što nas leči, čak i kad osećamo muku. Jer,
kraj će biti blažen.
86. Ništa toliko ne izobličava nastrojenje duše kao nemir izmoždenog tela. Ako mu se
ona poda, pokazaće da telo voli više negoli Boga. Ukoliko, pak, ostane nepokolebiva
pred takvim napadima, obnaružiće da vrlinu poštuje više negoli telo. Stoga će ona
primiti Boga kao sažitelja. On je radi nje stradao našom prirodom. On i njoj kao nekada
učenicima uzvikuje: Ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33).
87. Svi sveti su bili udeonici u vaspitnom kažnjavanju. Budimo i mi zajedno sa njima
blagodarni kada se vaspitno kažnjavamo kako bismo se udostojili da budemo učesnici i
u njihovoj slavi. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima
(Prič.3.12; Jev.12,6).
88. Primivši rebro (tj. ženu iz rebra) koje mu je predložilo uživanje, Adam je čoveštvo
izbacio iz raja. Blagoizvolevši da kopljem bude proboden u rebro, Gospod je razbojnika
uveo u raj. Zavolimo skorbno premaranje tela i omrzimo njegova uživanja. Takvo
[ponašanje], naime, uvodi u raj i čini da postajemo njegovi zajedničari. Uživanja,
međutim, izgone iz njega i lišavaju nas njegovih dobara.
89. Postavši čovek, Bog strada telom. Neće li se zbog toga radovati onaj ko strada, s
obzirom da ima Boga za saučesnika u stradanju? Jer, stradanje sa Njim postaje uzrok
[sticanja] Carstva. Istinit je, naime, onaj ko je rekao: Sa Njim stradamo da se s Njim i
proslavimo (Rim.8,17).
90. Svakako je neophodno da podnosimo patnju usled uživanja koju je naš praroditelj
rastvorio sa našom prirodom. Stoga hrabro nosimo privremenu patnju koja pritupljuje
žaoku uživanja i izbavlja nas od večnih muka koje ono donosi.
91. Kraj svih dobara jeste ljubav, s obzirom da ona sve koji hode u njoj vodi, privodi i
približuje vrhovnom dobru - Bogu, Vinovniku svakog dobra. Ona je uvek verna, nikada
ne otpada i svagda ostaje nepromenjiva. Kao tvrdi temelj istine, vera je osnova nade i
ljubavi, koje slede za njom. Nada je krepost ljubavi i vere, koje sa desne i leve strane
stoje pored n.e. Ona i jednoj i drugoj pokazuje vernost (Onoga u koga se veruje) i
dostojnost ljubavi (Onoga ko se voli), sama učeći putu ka Njemu. Ljubav je njihovo
ispunjenje, s obzirom da cela obuhvata ono što je predmet poslednje želje i da daruje
uspokojenje u Njemu. Umesto vere u ono što jeste i nade u ono što će biti, ona sobom (i
u sebi) uvodi u Njegovo posedovanje kao sadašnjeg i okušanje kao prisutnog.
92. Postoje tri najveća i načelna zla koji su praroditelji svakog zla: neznanje, samoljublje
i mržnja. Oni su među sobom srodnički povezani i podržavaju jedno drugo. Jer, od
neznanja Boga [se rađa] samoljublje, a od njega - mržnja u odnosu na saprirodne. I niko
ne protivreči da ih lukavi izaziva i budi u nama, učeći nas da zloupotrebljavamo svoje
sile - slovesnost, želju i dejstvenost.
93. Ka Bogu treba da se uznosimo slovesnošću i poznanjem (zamenjujući) neznanje.
Njega treba da ištemo sa čežnjom, čisteći je od strasti samoljublja. Mi treba da se samo
prema Bogu ustremljujemo sa svom željom i snagom, odvojivši je od mržnje. Mi treba
da nastojimo da steknemo jedino Boga i da u sebi sazdamo Božanstvenu i blaženu
ljubav koja sjedinjuje sa Bogom i koja bogoljupca čini bogom. Ona je, dakle, od njih (tj.
bogopoznanja i bogočežnje) i oni su radi nje.
94. Kada odbacimo samoljublje (koje je, kao što sam rekao, početak i majka svih zala)
ujedno ćemo odbaciti i sve što je od njega. Jer, kada njega više ne bude bilo, nikakav
vid ili trag zla ne može da se ustali u nama.
95. Mi sami sebe i jedni druge treba da poštujemo i volimo po primeru samog Hrista,
koji je blagovoleo da postrada za nas.
96. Dejstvo i dokaz savršene ljubavi prema Bogu jeste iskreno i dobro raspoloženje
prema bližnjemu. Jer, božanstveni Jovan govori: Koji ne ljubi brata svoga koga vidi,
kako može ljubiti Boga, koga nije video (1.Jn.4,20).
97. Eto dveri kojima onaj ko ulazi stupa u Svetinju nad svetinjama, udostojavajući se da
postane gledalac nepristupne krasote Svete i carstvene Trojice.
98. Mi ne možemo da se sprijateljimo sa Bogom sve dok protiv Njega buntujemo
strastima, dok rado plaćamo danak greha zlom tiraninu i upropastitelju duša naših i dok
odlučno ne ustanemo u rat protiv lukavoga. Sve dotle smo mi neprijatelji i protivnici
Bogu, bez obzira što prisvajamo ime verujućih: sve dotle mi samovoljno robujemo
strastima beščašća. Mi nećemo imati nikakve koristi od svetskog mira s obzirom da
nam duša ima rđavo nastrojenje, te ustaje protiv svog Tvorca, izbegavajući da stane
pod Njegovu carsku vlast. Naprotiv, ona se prodaje bezbrojnim zlim gospodarima koji je
guraju u grehe, lažljivo je učeći da umesto spasonosnog puta bira put koji vodi u
pogibao.
99. Bog nas je sazdao da bismo postali pričesnici Božanske prirode (2.Pt.1,4) i
pričesnici Njegove večnosti i da bismo mu postali podobni (1.Jn.3,2) po blagodatnom
oboženju. Radi toga je sve što postoji sazdano i postoji, a nepostojeće se još privodi u
biće i rađa.
100. Ukoliko hoćemo da se nazivamo i budemo Božiji, prihvatimo podvig da Slovo ne
predajemo stradanju (slično Judi). te da se ne odričemo od Njega (slično Petru).
Odricanje od Slova jeste odbijalje da se čini dobro usled nekog straha, a izdajstvo jeste
namerno grešenje delom i samovoljni poriv ka sagrešenju.
101. Otrgnuvši ljude jedne od drugih i krivo protumačivši zakon, samoljublje i telesno
mudrovanje je raseklo jednu prirodu (jednoprirodnih) na mnoge delove, donevši
surovost koja je obuzela sve i naoružavši prirodu protiv same sebe (tj. ljude jedne protiv
drugih). Onaj, pak, ko zdravim smislom i blagorodnim mudrovanjem uspe da uništi
takvo nastrojenje prirode, najpre samome sebi ukazuje milost. Jer, on svome srcu daje
nastrojenje koje odgovara prirodi. On se takvim nastrojenjem i samom Bogu približuje,
pokazujući na sebi šta znači biti po obrazu i kako je blagoljepno Bog na početku sazdao
našu prirodu podobnu sebi. Ona je prejasno u sebi odražavala Njegovu blagost, s
obzirom da ju je u svemu sazdao sličnom sebi, tj. bistrom, mirnom, nesmutljivom. Ona
beše sa Bogom i sa samom sobom tesno vezana ljubavlju po kojoj Boga grlimo sa
čežnjom (tj. kao željeno dobro), a jedni druge sa saosećanjem (s obzirom da smo jedne
prirode).
102. Čovekoljubivi Bog je postao čovek da bi ljudsku prirodu (tj. sve ljude) sabrao sebi i
zaustavio njenu sklonost ka zlu, kojom sama sebe razdeljuje i kojom sama na sebe
ustaje, nemajući nikakvog zastoja usled nepostojane pokretljivosti (izmenjivosti)
raspoloženja u odnosu na druge.
103. Odrecimo se po svojim silama uživanja sadašnjeg života od straha zbog njegovih
teskoba, te ćemo se u potpunosti izbaviti od svake strasne pomisli i od svake demonske
zamke. Jer, mi radi uživanja volimo strasti i radi patnje bežimo od vrlina.
104. Prelest i strast greha obično iščezavaju zajedno sa ispunjenjem uslova kojima se
oni vrše. Sam opit ukazuje da posle svake grehovnog uživanja sledi skorbna patnja.
Stoga [grešni] čovek ima puno stremljenje ka strastima i punu odvratnost prema
neprijatnosti i patnji, smatrajući (iako je nemoguće) da ih može odvojiti međusobno.
Hoteći da svoje samoljublje naslađuje jedino uživanjem i ne trpeći nikakvu patnju, on
(po običaju zaslepljen strašću) zaboravlja da grehovna slast nikada ne biva bez gorčine
nezadovoljstva. Jer, sa grehovnim uživanjem je po prirodi rastvorena gorčina patnje.
Oni koji je okušaju zaboravljaju [tu činjenicu] usled obuzetosti strasnom slašću. Slast
obuzima svu njihovu pažnju, usled čega je od njihovih čula sakriveno ono što potom
sledi. Iz samoljublja stremeći za slastima i starajući se da na svaki način izbegnemo
gorčinu, mi u sebi rađamo bezbrojne propadljive strasti.
105. Takvo osećanje slasti i gorčine ne doživljava onaj ko se, oslobodivši se od svake
telesne sklonosti, sjedinjuje ili pre prilepljuje umom za Boga, koji je uistinu najdraže,
najdragocenije i najviše dobro.
106. Bogu niko ne može da služi čisto ukoliko u potpunosti ne očisti dušu. Niko ni tvari
ne može da služi ukoliko ne ugađa telu. Vršeći propadljivo telesno služenje kao
slastoljubiv, čovek neprestano doživljava i uživanje i patnju, kušajući od drveta
neposlušnosti, u kome je u isto vreme rastvoreno poznanje dobra i zla koje se čulima
opaža na samom delu.
107. Gde ne vlada razum obično je prisutna vlast čula, sa kojom je nekako rastvorena
sila greha koja kroz slast dušu vuče ka žaljenju tela, koje joj je srodno po prirodi. Usled
toga ona na sebe uzima strasno i slastoljubivo staranje o telu (kao neko svoje prirodno
delo), koje čoveka odvodi od pravog prirodnog života i navodi ga da postane tvorac zla
koje nema samostalno postojanje.
108. Zlo za slovesnu dušu jeste zaborav njenih prirodnih dobara, koji nastaje zbog
strasnog odnosa prema telu i svetu. Ukoliko postane rukovoditelj, um ga uništava
svojim poznanjem duhovnih poredaka. On kako priliči tumači nastanak i prirodu sveta i
tela, navodeći dušu u duhovnu oblast koja joj je srodna i u koju više ne ulazi zakon
greha, s obzirom da mu nedostaje čulo koje bi moglo da mu posluži kao most kojim bi
ga doveo do uma (ili do umne duhovne oblasti). Svi raniji odnosi tog čula prema duši su
razrušeni i svi čulni prizori su mimoiđeni, usled čega ih um uopšte ne oseća, postavši im
tuđ kako po nastrojenju, tako i po prirodi.
109. Držeći strasti u svojoj vlasti, um čula čini oruđima vrlina. Držeći, pak, um u svojim
rukama, strasti čula usmeravaju ka grehu. Stoga duša treba trezvoumno da gleda i
rasuđuje o načinu dobrog vida dejstvovanja, kako bi ono što je ranije koristila pri vršenju
greha [sada] upotrebljavala za rađanje i utvrđivanje vrlina.
110. Sveto Jevanđelje donosi odricanje od telesnog života i prihvatanje duhovnog
života. Ja govorim o onima koji uvek umiru (l.Kop.15,31) po čoveku, tj. po ljudskom telu
u svetu ovog života. Oni, po božanstvenom apostolu, žive samo za Boga Duhom. Oni
više ne žive svojim životom, nego u njima živi Hristos (Gal.2,20). Na taj način se mrtvi
telom smatraju i oni koji u ovom svetu imaju velike skorbi, mučenja, teskobe, ali sa
radošću trpe gonjenja i iskušenja svake vrste.
111. Svaka strast se sastoji i rađa iz spoja nečeg čulnog sa čulom pri skretanju
prirodnih delatnih sila, tj. razdražajne (ili želateljne) sile od ispravnog i prirodnog načina
njenog dejstva. Ukoliko um, uvidevši cilj spajanja čulnog predmeta, čula i prirodne
delatne sile koja u njemu učestvuje, svojim rasuđivanjem uspe da svakoga posebno
prizove u njemu svojstveno stanje, svakoga sagledavajući samog po sebi (tj. čulni
predmet bez odnosa sa čulom, čulo bez njegovog srodstva sa čulnim predmetom i
delatnu silu koja u tome učestvuje )na primer, želju, ili neku drugu) bez strasnog
raspoloženja prema čulnom predmetu ili osećanju), spoj strasti će se zdrobiti i rasejati
kao i tele koje su nekada izlili Izrailjci (Izl.32,20). On će se rasuti po vodi poznanja, pri
čemu će se potpuno uništiti i najtananije pomišljanje na strasti, pošto se stvari koje je
izazivaju vrate u stanje koje im je svojstveno po prirodi.
112. Život koji je isprljan mnogim grehovnim padovima zbog telesnih strasti jeste
opoganjena haljina (Jd.23). Jer, načinom svog života, kao nekom odećom, svaki čovek
obično projavljuje kakav je - pravedan ili nepravedan. Jedan ima čistu odeću, tj. vrlinski
život, a drugome je sa život isprljan zlim delima. Ili bolje, haljina opoganjena od tela
jeste unutrašnje nastrojenje i raspoloženje duše. U duši se uobličuje obraz po savesti (ili
pred savešću) na osnovu sećanja na rđave pokrete i dejstva koji proizilaze od tela.
Videći neprestano na sebi takvu odeću, ona se prožima smradom strasti. Od duha se
kroz razumno međusobno spajanje vrlina u duši obrazuje netruležna odeća. Kad se
obuče u nju, duša postaje dobra i slavna. Od tela se, opet, kroz propadljivost raznih
strasti i njihovog međusobnog srodstva stvara neka nečista i opoganjena odeća za
dušu, pokazujući njene osobine i nalažući na nju drugi obraz i podobije umesto
Božanstvenog.
113. Tvrda i verna osnova nade na oboženje ljudske prirode jeste Očovečenje Boga, po
kome čovek postaje bog u meri u kojoj je Bog postao čovek. Jer, očigledno je da Onaj
ko je postao čovek bez greha može i prirodu da oboži, uopšte je ne pretvarajući u
Božanstvo. On, naime, može da je uzvisi do sebe u meri u kojoj se sam smirio čoveka
radi. Tajanstveno nas tome poučavajući, veliki apostol govori da će se u vekovima koji
dolaze pokazati preveliko bogatstvo blagodati Božije (Ef.2,7).
114. Nečistotom uživanja kao rđom pokrivenu dušu čisti bolna patnja. Kada ona na delu
pozna štetu od naklonosti prema veštastvenome, bolna patnja sasvim iskorenjuje u njoj
svaku sklonost prema uživanju. Stoga Bog po pravednom sudu popušta đavolu da
ugnjetava ljude mučnim skorbima.
115. Uživanje i patnja, te želja i strah koji ih slede nisu u početku bili stvoreni zajedno sa
ljudskom prirodom. U suprotnom bi oni pripadali broju crta koje je određuju. Govoreći u
skladu sa učenjem velikog Grigorija Niskog, oni su uvedeni nakon gubitka savršenstva,
koje je bilo svojstvenoj našoj prirodi. Oni su pripojeni uz najbeslovesniji deo paše
prirode. Odmah posle prestupanja zapovesti preko njih se odmah očigledno i jasno
pokazala naša sličnost sa beslovesnim životinjama, [koja kao da je zamenila] blaženo
podobije Božije. Jer, trebalo je da, po pomračenju dostojanstva slovesnosti, ljudska
priroda pravedno trpi kaznu od onoga čime je usvojilo crte beslovesnosti. Bog je
premudro ustrojio da čovek na taj način shvata prednost slovesnosti.
116. I strasti postaju dobre u rukama revnitelja za dobro i spasonosni život. Mudro ih
odvojivši od telesnog, oni ih upotrebljavaju za sticanje nebeskog. Naime, želju čine
čežnjivim kretanjem duhovnog stremljenja ka Božanstvenim dobrima, slastoljublje -
živim radovanjem pod dejstvom ushićenja uma Božanstvenim darovima, strah -
predupređujućim staranjem da se ne podvrgnu budućem mučenju zbog sagrešenja,
tugu - kajanjem usmerenim na ispravljanje sadašnjeg zla. Ukratko rečeno, oni se
strastima služe da bi uništili ili odbili sadašnje ili očekivano zlo, kao i da bi stekli i
sačuvali vrline i poznanja. Slično i mudri lekari uništavaju ili odbijaju već postojeću
povredu ili štetu koja će se pojaviti u telu od otrova otrovnice.
117. Zakon Prvog Zaveta delatnim mudroljubljem čisti našu prirodu od svake skverni.
Zakon Novog Zaveta sagledateljnim tajnovodstvom misleno uzvodi um od telesnog ka
prizorima mislenih stvari, koje su mu srodne.
118. Sveto Pismo samo početnike i one koji se još nalaze u predverju Božanstvenog
doma vrlina naziva strašljivima (tj. onima koji se rukovode strahom). One koji su stekli
srazmernu naviku u razumevanju i u načinu vršenja vrlina obično naziva naprednima.
One, pak, koji su se duhovnim razumevanjem popeli na sam vrh istinskog poznanja
vrlina ono naziva savršenima. Prema tome, onaj ko se odvojio od vethog prebivanja u
strastima i ko je sve svoje raspoloženje, po dejstvu straha, predao Božanstvenim
zapovestima neće biti lišen ni jednog dobra koje priliči početnicima, premda i nije stekao
naviku u vrlinama i premda nije postao pričesnik mudrosti o kojoj se govori među
savršenima (1.Kor.2,6). Isto tako ni onaj koji napreduje neće biti lišen ni jednog dobra
koje priliči njegovom stepenu, premda još nije stekao zrelo poznanje Božanstvenih
stvari koje je svojstveno savršenima. Savršeni, pak, tajanstveno se udostojivši
sagledateljnog bogoslovlja i svoj um načinivši čistim od svakog veštastvenog maštanja,
usađuju u sebe Božanstvenu ljubav koja bez ikakvog nedostatka nosi puno podobije
obraza Božanstvene krasote.
119. Strah može biti dvostruk: čisti i nečisti. Strah koji se rađa usled greha pod dejstvom
očekivanja muka jeste nečist. On kao svoj uzrok ima greh koga smo svesni. On nije
trajan, s obzirom da iščezava kada kroz pokajanje iščezne greh. Postoji i čisti strah koji
je stalan u duši. On nikada ne odlazi: ni kad nema plašljivog nespokojstva koje izazivaju
gresi. On je nekako svagda prisutan pored Boga, tj. kao neki danak od strane tvari, koji
projavljuje svima prirodno strahopoštovanje pred Njegovom veličinom, koja nadmašuje
svako carstvo i silu.
120. Duh Sveti jeste u svima: On sve obuhvata, o svima promišlja i kod svih pokreće
prirodna semena (dobra). U onima koji su pod zakonom On se uglavnom pokazuje kao
ukazatelj prestupa zapovesti i prosvetitelj predskazanog Hristovog obećanja. U svima
koji su u Hristu On, osim rečenog, sprovodi usinovljenje. Kao davalac mudrosti, pak, On
ni u jednom od navedenih lica ne postoji prosto i bezuslovno: On je samo u onima koji
su se, razumevajući delo i živeći bogopodobno, učinili dostojnim Njegovog Božanskog
useljenja. Jer, onaj ko ne čini volju Božiju ima nerazumno srce (čak i da je verujući), u
kome delaju zle pomisli, i telo obeleženo gresima, s obzirom da je uvek puno nečistim
strasnim pohotama.
121. Bog koji želi da se svi ljudi spasu i koji je gladan njihovog oboženja, nadmenost i
taštinu isušuje prokletstvom, kao besplodnu smokvu (Mt.21,19), hoteći da oni pravu
pravednost pretpostavljaju pokaznoj pravednosti, skidajući sa sebe licemerni hiton
dobronaravne spoljašnjosti. Božanstvena Reč hoće da oni iskreno pristupaju vrlini, te da
ostalo vreme provode u blagočastivom životu, starajući se da više pred Bogom drže
dobro raspoloženje duše, negoli da pred ljudima pokazuju spoljašnji dobronaravni
izgled.
122. Đavo je i neprijatelj Božiji i osvetnik. On je neprijatelj kada iz mržnje prema Njemu
pokazuje prevarnu i pogubnu ljubav prema ljudima, pobuđujući razne strasti. On slašću
kojom od njih očekujemo vara naše proizvoljenje koje privremena dobra pretpostavlja
večnom blagu. Njima on potpuno obuzima raspoloženje duše, odvajajući nas od
Božanstvene ljubavi i čineći nas proizvoljnim neprijateljima našeg Tvorca. Pošto je na
nas izlio svu svoju mržnju, on postaje i osvetnik kada traži našu kaznu, s obzirom da
smo mu se kroz greh potčinili. Jer, đavo iznad svega voli da vidi kako se čovek
kažnjava. Kada mu je dozvoljeno, on slično buri naleće na one nad kojima je, po
popuštenju Božijem, dobio vlast. On izmišlja razna neproizvoljna stradanja (zbog
proizvoljnih strasti) ne radi želje da ispuni naredbu Božiju, već radi nasićenja svoje
strasne mržnje prema nama, te da nailazak mučnih slučajnosti umesto urazumljenja
kod nje izazove gubitak vere u samo postojanje Boga.
123. Bez Božijeg popuštenja ni sami demoni ni u čemu ne mogu da služe đavolu. Jer,
Bog zna kako da sa odgovarajućim čovekoljubivim i blagim promišljanjem dopušta
đavolu da kroz svoje sluge vrši razna kažnjavanja za ono u čemu smo sagrešili. Pismo
nam o tome jasno svedoči u pripovesti o Jovu. U njoj se kaže da đavo Jovu nije mogao
da učini savršeno ništa bez Božanstvenog dopuštenja.
124. Kao blag i želeći da iz nas u potpunosti iščupa seme zla, tj. slastoljubivu pohotu
koja um lišava Božanstvene ljubavi, Bog dopušta đavolu da na nas navodi patnju i
stradanja, kako bismo gorčinom očistili dušu od otrova ranijih pohota i prihvatili mržnju i
potpunu odvratnost prema novim, koje samo prelašćuju čulnost. [Kroz patnju čovek vidi]
da mu one pri ranijem uživanju ni u čemu nisu koristile (osim što su donele mučne
posledice). Na taj način Bog samu mučnu i čovekomrzačku silu neprijatelja čini uzrokom
povratka ka vrlini onih koji su proizvoljno grešili protiv nje.
125. Onaj ko strada zbog gaženja blagodati nevolju koja mu se dešava prihvata sa
blagodarnošću i radošću ukoliko shvati cilj Božanstvenog promišljanja koje ga leči, te
rado ispravlja greh zbog koga se kažnjava. Onaj, pak, ko ostaje neosetljiv prema
isceliteljskim namerama, biva pravedno lišen blagodati koja mu je data. On se predaje
smetenosti strasti, budući prepušten ostvarivanju onoga ka čemu ima unutrašnje
raspoloženje i stremljenje.
126. Onaj ko sa blagodarnošću ne prima mučnu patnju koja kroz nevoljna iskušenja na
njega nailazi po Božijem dopuštenju radi njegovog ispravljalja i ko no pokajanju ne
odbaci samomnjenje, po kome sam sebi izgleda pravedan - biće predan u plen, trpeće
lance i uze, glad, smrt i mač i sasvim se proterati iz svoje zemlje s obzirom da se
protivio Božanstvenim opredeljenjima pravednih sudova i samovoljno odbijao da se
složi da po Božanstvenoj naredbi bude pod jarmom vavilonskog cara. Sve to i mnogo
Drugo trpi i onaj ko se izvodi (kao iz svoje zemlje) iz blagog nastrojenja i navike u duhu
vrlina i poznanja, te usled gordosti i sujetnog mišljenja o sebi odbija da, radi očišćenja
svojih grehova, dobrovoljno proživi u nevoljama, u gonjenjima, u teskobama, kako kaže
božanstveni apostol (2.Kor.12,10; 6,4). Veliki apostol je znao da spoljašnje uniženje
kroz telesnu nevolju ima svojstvo da u duši čuva Božanstvene riznice. On ih je trpeo
dobrovoljno i za sebe i za one kojima je kroz sebe trebalo da projavi obrazac vere i
vrline. Na taj način su oni, stradajući zbog neke svoje krivice (slično Korinćaninu koji se
podvrgao epitimiji - 1.Kor.12.4), pred sobom kao utehu i primer za podražavanje imali
onoga ko nevino strada.
127. Božanstveni apostol razna dejstva Svetoga Duha naziva raznim darovima. Njih
saopštava isti Duh (1.Kor.12,4). Javljanje Duha se daje po meri vere koja se nalazi u
svakome i po učestvovanju u izvesnom daru. Naime, svako od verujućih prima dejstvo
Duha u skladu sa verom i sa duševnim nastrojenjem koje postoji u njemu. Ono mu daje
dovoljno raspoloženje i silu da ispunjava zapovesti.
128. Jedan [čovek] dobija reč mudrosti, drugi reč znanja, drugi - veru, a drugi neki od
ostalih darova koje nabraja veliki apostol (1.Kop.12,8-12). Jedan po meri kroz Duha
dobija dar savršene i neposredne ljubavi prema Bogu koja nema ničega veštastvenog,
drugi kroz istog Duha prima dar savršene ljubavi prema bližnjemu, a drugi - neki drugi
dar od istog Duha, kao što sam rekao. Svako ima neki dar koji u njemu deluje. Jer,
svako delatno i silno raspoloženje za ispunjavanje zapovesti apostol naziva darom
Duha.
129. Vera je sila koja svu unutrašnjost drži u dobrom nastrojenju. Ona je, zapravo,
samo dobro nastrojenje koje pruža natprirodno, neposredno i savršeno sjedinjenje
verujućeg sa Bogom u koga veruje.
130. Sastojeći se iz duše i tela, čovek podleže dejstvu dva zakona - zakona tela i
zakona duha. Zakon tela ima čulno dejstvo, a zakon duha - misleno ili duhovno.
Delujući čulno, zakon tela obično vezuje sa veštastvom, a zakon duha, dejstvujući
misleno ili duhovno, neposredno sjedinjuje sa Bogom. Biće stoga savršeno prirodno da
onaj Ko ne posumnja u srcu svome (Mk.11,23), tj. ne preseče neposredno sjedinjenje
sa Bogom koje se ostvaruje kroz veru, kao bestrasni (ili još pre kao onaj ko je postao
bog zbog sjedinjenja sa Bogom kroz veru) kaže gori ovoj: Pređi odavde tamo, i da ona
pređe (Mt.17,20). Tom rečju se kao prstom ukazuje da su mudrovanje i zakon tela
zaista teški i teškopokretni, a za naše prirodne sile - i sasvim nepokretni i nepomerljivi.
131. Kroz čulnost se u čovekovu prirodu ukorenila sila beslovesnog stremljenja prema
životu ili životnosti. Stoga mnogi smatraju da čovek nije ništa drugo do telo koje ima
jedino sposobnost za naslađivanje sadašnjim životom.
132. Rekavši: Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu (Mt.6,33), tj. pre svega
poznanje istine i potom delatno upražnjavanje u sticanju prepodobne naravi, Gospod je
očigledno pokazao da verujući treba da ištu jedino Božanstveno poznanje i vrline,
kojima se ono ukrašuje.
133. Mnogo toga verujući treba da ištu radi bogopoznanja i vrline: oslobođenje od
strasti, trpljenje iskušenja, shvatanje vrlina i načina delanja koji im odgovaraju, izgnanje
pristrašća duše prema telu, odstranjivanje raspoloženja čula prema čulnome, savršeno
odvajanje uma od svega tvarnog. Uopšteno rečeno, bezbrojno je mnoštvo stvari koje su
neophodne za udaljenje od greha i neznanja, te sticanje poznanja i vrlina. Stoga je
Gospod i rekao: I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt.21,22). On saopštava
da blagočastivi sa razumom i verom treba da ištu i traže sve što pomaže sticanje
bogopoznanja i vrlina, i samo to. Jer, to je spasonosno za nas i Gospod ga uvek daje
onima koji traže.
134. Miris života za život (2.Kor.2,16) beše apostol kako svojim primerom koji je sve
verne podsticao da delatno streme ka sticanju miomirisa vrlina, tako i kao propovednik
poslušnosti reči blagodati koja od čulnog života privodi duhovnom životu. Miris smrti za
smrt, pak, beše za one koji su od smrti neznanja skliznuli u smrt neverja, omogućivši im
da osete osudu koja ih očekuje.
135. Postoje tri sile u duši: slovesna, razdražajna i želateljna. Mislenom mi ištemo da
znamo šta je dobro, želateljnom - čeznemo za spoznatim dobrom, a razdražajnom se
podvizavamo i borimo za njega. Oni koji ljube Boga njima streme ka Božanstvenoj vrlini
i poznanju, jednom ištući, drugom želeći, a trećom se podvizavajući. Oni primaju
netruležnu hranu i poznanje Božanstvenih stvari koje puni um.
136. Sazdavši ljudsku prirodu, Bog je sa bićem koje joj je darovao po svojoj volji spojio i
silu da ispunjava dolično. Pod tom silom podrazumevam suštinski položeno u našu
prirodu kretanje (stremljenje) ka vršenju vrlina, koje se svesno projavljuje na delu po
volji onoga ko ga ima.
137. Ukoliko se bude držao jedino čulnog razlikovanja stvari na osnovu prijatnosti i
neprijatnosti koja je svojstvena telu, čovek će, prestupivši Božanstvenu zapovest,
okusiti od drveta poznanja dobra i zla, tj. od čulne beslovesnosti ili nerazumnosti. On će
umeti jedino dobro da razlikuje ono što služi za održanje celovitosti tela. Stoga će
prijatno prihvatati kao dobro, dok će neprijatno izbegavati kao zlo. Međutim, ukoliko se
bude u potpunosti držao jedino umnog rasuđivanja, koje dobro razlikuje vremensko od
večnog, on će, očuvavši Božanstvenu zapovest, okusiti od drveta života, tj. mudrosti
(koje se izgrađuje u umu). [Na taj način], on će dobro umeti da razlikuje ono što služi na
spasenje duše, primajući slavu večnih dobara za dobro, dok će truležnost vremenskih
dobara odbacivati kao zlo.
138. Dobro za um jeste bestrasno raspoloženje, a zlo - strasna sklonost prema
čulnome. Za čula dobro predstavlja strasno kretanje prema telu, po nagovoru
slastoljubive pohote, a zlo - neprijatno stanje izazvano njegovim lišavanjem.
139. Vinograd daje vino, vino izaziva pijanost, a pijanost - istupljenje (tj. privremeni zli
gubitak svesti). I živi um (koji se može uporediti sa vinogradom) rađa poznanje (kada se
obrađuje vrlinama), a poznanje rađa dobro istupljenje, koje um vadi iz čulnih uza.
140. Zajedno sa pomislima o čulnim stvarima lukavi zlobno [u nas] polaže i uobrazilju o
njihovim spoljašnjim izgledima i oblicima, čime obično pobuđuje strasne želje. [On u
tome uspeva] kada se naša slovesna delatnost zaustavlja u svom prelaženju ka
mislenom i duhovnom posredstvom čula. Na taj način neprijatelj uspeva da pokvari
dušu, gurajući je u strasni nemir.
141. Slovo Božije jeste svetlost i oganj s obzirom da osvetljuje prirodne pomisli i spaljuje
neprirodne. Ono razgoni mrak čulnog života kod onih koji kroz ispunjavanje zapovesti
streme ka očekivanom boljem životu, dok one koji se samovoljno iz ljubavi prema telu
drže tamne noći (čulnog) života kažnjava ognjem suda i osude.
142. Sila našeg uma je po prirodi sposobna da spoznaje telesna i bestelesna bića.
Poznanje, pak, o Svetoj Trojici ona prima jedino po blagodati. Ona samo veruje da Ona
postoji, ne usuđujući se da pita šta je po prirodi, kao što (čini) demonski um.
143. Onaj ko je čistim okom vere ugledao lepotu budućih dobara rado prihvata da se
povinuje naredbi koja nalaže da izađe iz svoje zemlje, od svojih srodnika, i doma
očevog, ostavljajući svako saosećanje i pristrašće prema telu, osećanju i svemu
čulnome. Ukoliko se desi neko iskušenje sa te strane, on pokazuje [misao koja ide]
iznad prirode, s obzirom da prirodi 1fetiostanl,a njen uzrok, slično velikom Avraamu koji
je Boga pretpostavio Isaaku (Post.22,1).
144. Onaj ko se stara da prohodi vrlinu i da izučava Božanstvena Pisma nemajući u
vidu slavu, niti lakomost, niti laž, niti čovekougađanje, niti pokazivanje (1.Sol.2,3-5), sa
razumom hodi putem istine. On sve dela i govori i pomišlja radi Boga.
145. Onaj ko posti i uzdržava se od svake hrane koja raspaljuje strasti i čini mnogo toga
drugog što može da pomogne u izbavljenju duše od grehovnih stremljenja, priprema put
o kome se kaže: Pripravite put Gospodnji (Lk.3,4) , da Bog zajedno sa njim hodi po
njemu.
Onaj, pak, ko navedeni način života ne uzima radi bogougađanja, već radi taštine ili
lakomosti, radi laži i čovekougađanja ili radi nečeg drugog, u stvari Božije staze ne čini
pravim. On će poneti trud u pripremi puta, ali se neće udostojiti da Bog zajedno sa njim
hodi po njemu.
146. Onaj ko se posvetio istinskom životu zna da svaka skorb (i proizvoljna i nevoljna)
jeste smrt za roditeljku smrti - pohotu (Jak.1,15). Stoga on svako susretanje oštrih
nevoljnih iskušenja prima sa radošću i veseljem, trpljenjem čineći da skorbi postanu
lagan i gladak put ka nagradi nebeskoga prizvanja (Fil.3,14), koju dobijaju oni koji
nezabludivo i blagočasno prohode božanstveno putovanje. Jer, smrt pohote jeste skorb,
bilo da je proizvoljna, bilo da nailazi mimo naše volje.
147. Onaj ko mnogokrivu i mnogosastavnu pohotu (koja se mnogoobrazno splela sa
svim čulnim) uspe da podavi uzdržanjem, krive puteve će načiniti pravim. Onaj, pak, ko
nesnosne i žestoke skorbi koje nailaze potre trpljenjem oštre puteve će načiniti glatkim.
Kao nagradu za vrlinu i za trud radi nje, tj. zbog njihovog dobrog i zakonitog prihvatanja,
on će, po pisanome, ugledati spasenje Božije (Is.40,5). On je pohotu pobedio željom
vrlina, a patnju skorbi je podavio ljubavlju prema istini, jednim i drugim hrabro vršeći
božanstvene podvige.
148. Onaj ko uzdržanjem ispravlja nakrivljenost (tj. neuravnoteženost i razvaline)
proizvoljnih strasti (tj. pokreta pohote) i ko trpljenjem izglađuje oštre slučajnosti
neproizvoljnih iskušenja (tj. razne vidove skorbi), čineći ih ravnim putem, po pravdi će
ugledati spasenje Božije. Jer, on je postao čist srcem kojim, usled vrlina i pobožnih
sagledavanja, gleda Boga na kraju borbi i podviga, po reči Gospodnjoj: Blaženi čisti
srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Zbog trudova u vršenju vrlina on prima blagodat
bestrašća bez koje niko neće videti Boga.
149. Sve dok u sebi ima živo sećanje na Boga, um ište Gospoda kroz sagledavanje
(Ps.26.4; 8), premda ne prosto, nego u strahu Gospodnjem (2.Dnev,26,5), tj. sa
ispunjavanjem zapovesti. Jer, onaj ko ište Gospoda neće uspeti da ga nađe ukoliko se
ne drži tog ispunjavanja, s obzirom da ga nije tražio u strahu Gospodnjem. Njemu će
Gospod pomoći, s obzirom da pomaže svakome ko sa poznanjem čini ono što je
neophodno. On će ga naučiti raznim vrlinama, otkrivajući mu istinsko značenje
stvorenih stvari.
150. Bez vere, nade i ljubavi se ništa rđavo do kraja ne može istrebiti, kao što se ni
ništa dobro u potpunosti ne može utvrditi u nama. Vera um koji se bori ubeđuje da
pribegava Bogu i pobuđuje ga na hrabrost, uveravajući ga da su za njega spremna
razna duhovna oružja. Nada je za njega neobmanjivi jemac Božanstvene pomoći,
obećavajući mu savlađivanje suprotnih sila. Ljubav ga, pak, čini teško odvojivim, ili bolje
rečeno - neodvojivim od srodnog spajanja sa Božanstvenim, čak i u vreme same borbe,
prilepljujući svu silu njegovog raspoloženja čežnji ka Božanstvenom.
151. Vera teši um koji se bori, bodreći ga [očekivanjem] nesumnjive pomoći. Stavljajući
pred oči pomoć kojoj se veruje, nada odbija napad protivnika. Ljubav, pak, za
bogoljubivi um čini mrtvim (ili nedelatnim) napad neprijatelja, savršeno ga
razoružavajući čežnjivim ustremljenjem ka Bogu.
152. Obraćanje Bogu samo po sebi jasno svedoči o punom srdačnom prihvatanju
Božanstvene nade, bez koje nikada, ni kod koga i ni po čemu ne biva ustremljenja ka
Bogu. Jer, nadi je svojstveno da pred očima predstavlja budućnost kao sadašnjost, te
da one koje napada neprijateljska sila uverava da od njih ne odstupa Bog koji ih
pokriva. Za Njega i radi Njega svetima i predstoji borba. Jer, bez očekivanja nečeg što
se teško ili lako ispunjava niko se ne okreće ka dobru.
153. Svaki um, koji je opasan Božanstvenom silom u vidu nekakvih starešina ili
knezova, ima: slovesnu silu, u kojoj se rađa razumna vera, koja uči da uvek
sagledavamo Boga kao neizrecivo prisutnog i da se naslađujemo nadom budućih
dobara kao da su sadašnja; želateljnu silu, u kojoj se ukorenjuje Božanstvena ljubav
koja proizvoljenje prilepljuje uz čežnju za najčistijim Božanstvom i koja čini da imamo
neodvojivo raspoloženje prema Željenome, i razdražajnu silu, u koju se silno nastanjuje
Božanstveni mir, koji sve pokrete želja ustremljuje ka ljubavi prema Božanstvu. Svaki
um ove sile ima kao pomoćnike u iskorenjivanju zla i u nasađivanju i čuvanju vrlina.
154. Onaj ko se najpre nije očistio od strasti ne treba da se upušta u razmatranje
prirodnih stvari, s obzirom da obrazi čulnih stvari mogu njegov um uvući u strast, budući
da ih se nije potpuno oslobodio. Iz ugađanja čulnosti dugo se zadržavajući u svojim
maštanjima na vidljivosti čulnih stvari, um stvara nečiste strasti, te ostaje bez snage da
kroz sagledavanje pređe na mislene stvari, koje su mu srodne.
155. Onaj ko za vreme ustajanja strasti hrabro zaključa čula u potpunosti izgoni
maštanje i sećanje na čulne stvari, te potpuno davi prirodne pokrete uma koji se
usmeravaju na ispitivanje onoga što je van njega. Uz pomoć Božanstvene blagodati, on
će pobedonosno posramiti zlo, tiransko nasilje strasti i đavola koje na njega ustaje.
156. Kada je um bezuman, gnev nezadrživ, a pohota skotska, dospeva se do neznanja i
svojevoljnosti, te sramni pokreti ovladavaju dušom. Tada grehovna navika nastupa sa
silom, pomešavši se sa raznim čulnim slastima.
157. Um koji je naučio da razumno izbegava nevidljive sukobe i borbe {sa nevidljivim
neprijateljima) u vreme napada zlih sila ne treba da pristupa prirodnom rasuđivanju, niti
bilo čemu drugom. On treba samo da se moli, da trudom zamara telo, da sa svim
staranjem preseca veštastveno mudrovanje, te da čuva zidine grada, tj. temeljne
duševne vrline ili načine čuvanja vrlina - uzdržanje i trpljenje. [U suprotnom] će
neprijatelj desnim [prilozima] da prelasti dušu, ulovivši njenu volju na svoju stranu i
udaljivši je od Boga, pojeći je mutnom tečnošću (Av.2, 15). [Na taj način] on navodnim
dobrom navodi na zlo srca koja ištu dobro.
158. Onaj ko je rasudljivim i sveobuhvatnim uzdržanjem i trpljenjem hrabro zaključao
čula, te duševnim silama pregradio ulaz čulnih obraza u um, sa lakoćom ruši sve zle
zamke đavola, terajući ga nazad sa stidom istim putem kojim je i došao (4.Car. 19,33).
159. Onaj ko se za vreme iskušenja uzdržava od pomišljanja na stvari i sa
usredsređenošću uma na sebe i na Boga ostaje prilježan u molitvi [odvajajući se] od
svega - ubija grehovnu sklonost, te čini da se đavo sa stidom vraća nazad. On se duši
približio sa uobičajenom drskošću, nadajući se na pomenutu sklonost i pomislima
gordosti ustajući na istinu. Poznavši, postradavši i učinivši rečeno, veliki David je,
[iznoseći] svoj opit poretka mislene borbe, rekao: Kad ustane grešnik naspram mene
postadoh gluvonem i ponizih se i ućutah od dobara (Ps.38,2-3). Posle njega je i
božanstveni Jeremija naređivao narodu da ne izlazi na njive i ne hodi po putu dok mač
neprijateljski kruži naokolo (Jer.6,25).
160. Prirodne želje i zadovoljstva ne podležu prekoru s obzirom da su neophodne
posledice ustrojstva naše prirode. Jer, oni nam i mimo naše volje po prirodi pružaju
zadovoljstvo: hrana zadovoljava prethodeću glad, piće utoljuje muku žeđi, san obnavlja
sile koje su istrošene budnim stanjem, kao i sve drugo što biva kod nas po prirodnim
potrebama, neophodno radi blagostanja naše prirode i korisno za sticanje vrlina kod
onih koji revnuju za njih. Sve je to umesno kod onih koji izbegavaju grehovno saplitanje
i koji [se drže] razumne mere, ne dopuštajući da se podvrgnu ropstvu proizvoljno
nastalim prekornim i protivprirodnim strastima, koje u nama kao jedini uzrok imaju
nerazumno upravljanje kretanja prirodnih potreba i želja. Oni, uostalom, u nama nisu
uređeni da bi nas pratili i u besmrtan i dugovečni život.
161Najviša blagost je učinila da božanstvene i bestelesne prirode mislenih stvari
odražavaju neizrecivu Božansku slavu: one su, saglasno sa svojom prirodom, sposobne
da prihvataju svo neshvatljivo blagoljepije nepristupne krasote. Čak su se i u čulnim
tvarima (koje su u mnogome iza mislenih bića) zapečatili očigledni tragovi njene
veličine. Ljudski um koji se u njih udubljuje, oni mogu upravno da prenose ka Bogu,
uzdižući ga iznad svega vidljivog i uvodeći ga u oblast vrhovnog blaženstva.
162. Delatno mudroljublje delatelja čini višim od strasti, a sagledateljno mudroljublje
znalca postavlja iznad svega vidljivog, uzvodeći njegov um ka predmetima koji su mu
srodni.
163. Onaj ko sa delanjem sjedinjuje poznanje i sa poznanjem delanje jeste presto Božiji
i podnožje nogu Njegovih: presto po poznanju i podnožje po delanju. Onaj ko bi nazvao
nebom um koji je očišćen od svakog maštanja o veštastvenom i koji je uvek zauzet, ili
pre ukrašen izvučenim mislima o Božanstvenom, ne bi otišao, čini mi se, daleko od
granica istine.
164. Počelo kretanja svake strasti obično jeste čulni predmet koji joj je srodan. Jer, bez
predmeta koji posredstvom nekog čula sebi privlači sile duše, strasno kretanje se
nikada ne bi porodilo. Naime, strast se ne može obrazovati bez čulnog predmeta. Kad
ne bi bilo žena, ne bi bilo ni bluda; kad ne bi bilo jela, ne bi bilo ni stomakougađanja;
kad ne bi bilo zlata, ne bi bilo ni zlatoljublja. Prema tome, kao počelo svakog strasnog
kretanja naših prirodnih sila služi čulni predmet, ili demon koji preko njega dušu
raspaljuje na greh.
165. Između Boga i čoveka stoje čulni predmeti i predmeti koji se umom sagledavaju.
Želeći da prođe do Boga, ljudski um ne treba da se porobi čulnim predmetima u
delatnom životu, niti da se zadržava na mislenim predmetima u sagledateljnom životu.
166. Gnev Božiji jeste bolno osećanje onih koji se vaspitavaju. Ono se izaziva
navođenjem nevoljnih neprijatnosti u životu kojim Bog često privodi skromnosti i
smirenju um koji se predao nadmenosti usled vrline ili znanja. Njima mu se omogućuje
da pozna sam sebe i svoju nemoć. Osetivši je, on odbacuje sujetno nadimanje srca.
167. Gnev Gospodnji predstavlja skraćivanje ili prekidanje udeljivanja Božanskih
darova. Ono se dešava na korist svakog uma koji visoko i mnogo o sebi misli i koji se
hvali dobrima koja mu je dao Bog kao da su plod njegovih vlastitih vrlina.
168. Među stvarima po Božanskom promislu zaista postoji pravilo i zakon koji čini da se
oni koji su se pokazali neblagodarni za dobra koja su primili kažnjavaju suprotnim [tj.
skorbima] kako bi postali zahvalni, te kako bi stekli iskustvo poznanja Božanske sile
koja čini dobro. Jer, kad bi nam promislom bilo dopušteno da se nesmetano nadimamo
onim što je u nama dobro, mi bismo sasvim upali u bogoprotivnu gordost, uzmaštavši
da vrline i znanja stičemo sopstvenim prirodnim silama, a ne blagodaću.
169. Onaj ko misli da je već dostigao vrh vrlina uopšte neće stati da traži istočni uzrok
dobra, samome sebi pripisujući silu da napreduje u dobru i sam sebe lišavajući
utvrđenja i utemeljenja spasenja - tj. Boga. Onaj, pak, ko u sebi oseća prirodnu
oskudicu sila za dobro, ne prestaje da žurno hodi ka Onome ko može da dopuni ono što
mu nedostaje.
170. Gnev pravedno posećuje um koji visoko misli o sebi. On se, naime, ostavlja sam
sebi, pri čemu se popušta da trpi napade od demona i u delanju i u umovanju kako bi
osetio svoju prirodnu nemoć i stekao poznaše sile i blagodati koja pokriva i njega i
svako dobro u njemu i kako bi se smirio, udaljujući daleko od sebe neprirodnu i tuđu
nadmenost. Inače će na njega naići drugi gnev - gnev oduzimanja ranije uručenih
darova.
171. Onaj ko se nije urazumio prvim vidom gneva, tj. ostavljenošću, i ko se nije smirio
priznavši ga dobrim učiteljem blagodarnosti, susreće drugi gnev koji od njega oduzima
dejstvo ranijih darova i lišava ga sile koja ga je dotle čuvala. Tako govori Bog o
neblagodarnom Izrailju, predstavljajući ga u obrazu vinograda: Oduzeću njegovu ogradu
i 6uće razgrabljen. Razoriću njegov zid i biće razrušen. Ostaviću moj vinograd i više se
neće obrezivati, niti kopati. U njemu će kao na ledini nuću trnje. Zapovediću oblacima i
na njega neće izliti kišu (Is.5,5-6).
172. Postoji još jedan put koji vodi nečastivosti: neosetljivost prema gubitku vrlina. Jer,
onaj ko je navikao da pokazuje neposlušnost Bogu (prestupanjem zapovesti), odreći će
se i samog Boga pri određenim okolnostima (koje će pretiti smrću za ispunjavanje
zapovesti). On, naime, telesni život pretpostavlja Bogu i telesna zadovoljstva u osećanju
srca ima iznad svih Božijih zapovesti.
173. [Ponekad se dešava da] bogoljubivi i vrlinski čovek, slično Jezekiji, razumpo se
opasavši silom protiv demona, iskusi napad zlih duhova koji sa njime nevidljivo u umu
zapodevaju bitku. Radi molitve, njemu se odozgo od Boga šalje anđeo, tj. velika reč
mudrosti, te on ruši i razvejava svo đavolsko zborište. Ukoliko, pak, uzrok pobede i
spasenja ne pripiše Bogu, već samome sebi, on neće mu uzvratiti po Njegovom uzdarju
(2.Dnev. 32,25), niti će sa veličinom spasenja izjednačiti mnoštvo blagodarnosti, On
svoje dobro raspoloženje neće uravnotežiti sa dobročinstvom Onoga ko ga je spasao.
174. Prosvetimo um Božanstvenim razumevanjem, a telo ukrasimo načinima uzdržanja
koji mu odgovaraju. Odbacivanjem strasti telo učinimo razumnom radionicom vrlina. Jer,
ukoliko su upravljane razumom, strasti (koje su urođene telu) nemaju ništa prekornog.
One izazivaju prekor kada se dozvoli da se kreću bez njegovog ograničenja. Stoga se
kaže da treba da odbacujemo prirodne strasti ukoliko se neprirodno upotrebljavaju,
izmakavši upravljanju razuma.
175. Onaj ko se naduo srcem zbog dobijenih darova i pao u visokoumlje [pomislivši] da
nije primio (1.Kor.4,7) [primljeno], dočekuje gnev koji nailazi na njega s obzirom da Bog
dopušta đavolu da se sa njim splete misleno, te da pokoleba njegove delatne poretke
vrlina i pomrači njegova umna svetla razumevanja kako bi osetio svoju nemoć i shvatio
odakle dolazi sila koja jedina može da pobeđuje strasti u nama, te kako bi se pokajao i
smirio, odbacivši nadmenost samomnjenja. Na taj način će on umilostiviti Boga da od
njega odvrati gnev koji obično nailazi na nepokajane i koji oduzima blagodat koja čuva
dušu, ostavljajući praznim neblagodarni um.
176. Onaj ko telo nije osvetio vrlinama i ko dušu nije prosvetio istinskim poznanjima ne
može da istinski blagosilja Gospoda. Raspoloženje za vrline predstavlja lice
sagledateljnog uma, podignuto na visinu istinskog poznanja kao na nebo.
177. Blažen je onaj ko je zaista spoznao da Bog u nama kao u oruđima vrši svako delo i
sagledavanje, vrlinu i poznanje, pobedu i mudrost, dobrotu i istinu, pri čemu mi od sebe
ne doprinosimo ništa osim raspoloženja koje želi dobro. Imajući ga, veliki Zorovavelj je,
obraćajući se Bogu, rekao: Blagosloven si [Bože], koji si mi dao mudrost. Tebe
ispovedam, Gospode Bože otaca naših. Od tebe je pobeda, od tebe je mudrost i tvoja je
slava. Ja sam sluga tvoj (2.Jezd.4,59-60). Kao istinski blagodarni sluga, on je sve
preneo na Boga, koji je sve darovao. On Njega primivši, on je imao mudrost.
Ispovedajući ga, on mu je pripisao svu silu darovanih dobara: svezu pobede i mudrosti,
vrline i znanja, delanja i sagledavanja, dobrote i istine. Kada se spoje jedne sa drugima,
one ispuštaju zrake jedne slave i svetlozarnosti Božije.
178. Sva savršenstva svetih su očigledno bila darovi Božiji. Niko nije imao ništa osim
darovanog dobra koje Bog, kao Vladika svega, odmerava saglasno sa stepenom
blagodarnosti i raspoloženja onoga ko ga prima. I [čovek] ovladava jedino onim što
posvećuje Bogu.
179. Svako od nas po meri vere koja je u nama stiče očigledno dejstvo Duha. U stvari,
svako sam za sebe postaje udelitelj blagodati. Stoga niko od dobromislećih neće stati
da zavidi drugome, koji obiluje blagodaću. Jer, i u njemu samom leži mogućnost da
stekne raspoloženje koje uslovljava primanje Božanstvenih dobara.
180. Uzrok razlike u razdavanju Božanstvenih dobara leži u meri vere svakoga
(Rim.12,6). Saobrazno sa verom mi imamo i revnosnu gotovost da dejstvujemo u duhu
vere. Prema tome, onaj ko dela merom svoje delatnosti pokazuje meru vere, primajući i
blagodat po meri vere. Onaj, pak, ko ne dela merom nedejstvenosti pokazuje meru
neverja, trpeći i nedostatak blagodati po meri neverja. Stoga ne čini dobro onaj ko zavidi
onome ko čini dobro, s obzirom da je očigledno da u njegovim (a ne u tuđim) rukama
stoji umnožavanje vere i dela, te primanje blagodati, koja dolazi po meri vere (i dela koja
joj odgovaraju).
181. I počinuće na njemu, govori Isaija, Duh Božiji, Duh mudrosti i razuma, Duh saveta i
kreposti, Duh poznanja i umeća i ispuniće ga Duh straha Božijeg (Is.11,2-3). Tim
darovima odgovaraju i drugi darovi: strahu - uzdržavanje od zlih dela, kreposti - činjenje
dobrih dela, savetu - razlikovanje onoga što je suprotno obavezama, umeću -
nepogrešivo viđenje neophodnog, poznanju - na delu postizanje slovesnosti koja je
skrivena u vrlinama, razumu - savršeno raspoloženje duše prema spoznatome,
mudrosti - neshvatljivo sjedinjenje sa Bogom koje pričesnika čini bogom po
zajedničarenju.
182. Duh straha Božijeg jeste uzdržavanje od zlih dela. Duh kreposti jeste usrdno
stremljenje i kretanje ka odlučnom ispunjavanju zapovesti. Duh saveta jeste navika
razlikovanja (dobra i zla), na osnovu koje razumno ispunjavamo zapovesti, odvajajući
dobro od rđavog. Duh umeća jeste nepogrešivo znanje načina vršenja vrlina, na osnovu
koga nikada ne odstupamo od zdravog rasuđivanja razuma. Duh poznanja jeste
ispravno shvatanje zapovesti i njihovih razumnih osnova pa kojima stoje obrazi vrlina.
Duh razuma jeste slaganje sa obrazima i osnovama vrlina (tj. rešenost da se ispune prvi
i da se dejstvuje po drugima) ili, bolje rečeno, preobražavanje (sebe po njima) na
osnovu čega se vrši rastvaranje prirodnih sila sa obrazima i osnovama zapovesti. Duh
mudrosti jeste ushićenje Uzrokom duhovnih uvida koji postoje u zapovestima i
sjedinjenje sa Njim. Usled tog sjedinjenja mi se, po meri dostupnoj ljudima, na
nepoznati način posvećujemo u razumevanje stvari (koje postoji u Bogu), te ga
saopštavamo i drugim ljudima rečju koja izlazi iz srca kao iz nekog istočnika.
183. Slepu veru ima onaj ko ne ispunjava zapovesti Božije po veri. Ako su zapovesti
Božije svetlost, očigledno je da će bez Božanstvene svetlosti ostati onaj ko ih ne
ispunjava. Jer, on poseduje samo glasovno, a ne istinsko božanstveno zvanje.
184. Niko ko greši ne može da navede nemoć tela kao opravdanje za greh. Jer,
jedinstvo sa Bogom Slovom je, razrešenjem od kletve, u sili obnovilo svu prirodu,
učinivši da skretanje našeg proizvoljenja prema strasti ostaje bez izvinjenja. Božanstvo
Slova, koje je po blagodati uvek saprisutno sa onim ko veruje u Njega, zaglušuje zakon
greha koji postoji u telu (Rim.8,2).
185. Znanje koje nije obuzdano Božanstvenim strahom proizvodi nadimanje. Ono
onoga ko se nadima nagovara da smatra sopstvenim ono što mu je darovano.
Delatnost, međutim, koja se umnožava zajedno sa Božanstvenom ljubavlju ne prima
znanje preko potrebne mere, što delatelja privodi smirenoumlju.
186. Nebesko stanište jeste bestrasna vrlinska navika i znanje koje nema nikakve
zablude koja bi mogla da smućuje misli.
187. Prvo bestrašće jeste savršeno uzdržanje od zlih dela, koje se primećuje kod
početnika. Drugo bestrašće jeste potpuno odbacivanje pomisli o mislenom slaganju na
zlo, koje je svojstveno onima koji sa razumom prohode put vrlina. Treće bestrašće jeste
nepokretnost strasne želje koje se može naći kod onih koji od vidljivih stvari ushode ka
mislenim sagledavanjima. Četvrto bestrašće jeste savršeno očišćenje i od najprostijeg i
golog maštanja, koje nastaje u onima koji su kroz viđenje i sagledavanje svoj um učinili
čistim i jasnim ogledalom Boga. Prema tome, onaj ko se očistio od strasnih dela, ko se
oslobodio od mislenog slaganja sa njima, ko je presekao pohotno kretanje ka njima i um
očistio čak i od prostog pomišljanja na njih (tj. onaj ko ima četiri glavna bestrašća) -
izlazi iz oblasti veštastvenih stvari i stupa u božanstveni i mirni čin mislenih bića.
188. Prvim bestrašćem se naziva pokret tela koji se ne pomera sa mesta prema
stvarnom grehu (tj. nepokretnost i pored postojanja pobude). Drugo bestrašće jeste
savršeno odbacivanje duševnih strasnih pomisli (kojima može da se prlja pokret
[naveden kod] prvog bestrašća), usled čega se izbegava pobuđivanje njihovog dejstva.
Treće bestrašće jeste savršena nepokretnost pohote prema strastima (kojom se
ostvaruje i drugo bestrašće, ostvarivano kroz čistotu pomisli). Četvrto bestrašće jeste
savršeno odbacivanje svih čulnih maštanja u mislima (na osnovu koga je započeto i
treće, koje izbegava slikanje predstava strasti).
189. Početak i kraj spasenja svakoga jeste mudrost koja na početku rađa strah, a na
kraju ljubav. Ili bolje, u početku ona sama jeste strah koji svog ljubitelja zadržava od zla,
da bi se potom na kraju sama po sebi prirodno pokazala kao ljubav, ispunjavajući
duhovnim radovanjem one koji su životom sa njom zamenili posedovanje svih vidljivih
dobara.
190. Svako ispovedanje smiruje dušu. Sa jedne strane je uči da prizna da je opravdana
blagodaću, a sa druge - da shvati da je sama kriva za svoja sagrešenja zbog svog
nemara.
191. Ispovedanje može biti dvojako po sadržaju: jedno se ostvaruje u osećanjima
blagodarnosti zbog darovanih dobara, a drugo u osećanjima samoizobličavanja i svesti
o onome što je rđavo učinjeno. Jer, ispovedanjem se naziva i blagodarno pominjanje
dobro proživljenih Božijih dobročinstava i otkriveno saznanje o rđavim delima onih koji
su za njih krivi. I jedno i drugo postaje majka smirenja. Jer, obično se smirava i onaj ko
zahvaljuje za dobra, i onaj ko sebe kažnjava za pregrešenja. Jedan se smatra
nedostojnim darovanih dobara, a drugi moli za oproštaj pregrešenja.
192. Strast gordosti se sastoji iz dva neznanja ili neshvatanja. Spojivši se, oni čine
jedno sliveno (gordo) mudrovanje. Jer, gord je jedino onaj ko ne priznaje ni Božansku
pomoć, ni ljudsku nemoć. Na taj način je gordost lišenost Božanskog i ljudskog znanja.
193. Taština je odstupanje od cilja po Bogu i pristupanje drugom cilju, koji nije po Bogu.
Jer, tašt je onaj ko se brine o vrlini radi svoje, a ne radi Božije slave. On ima u vidu
jedino da svojim trudovima prikupi nepostojane ljudske pohvale.
194. Čovekougodnik se stara samo o pokazivanju svog spoljašnjeg ponašanja i o
zasluživanju dobre reči od lažljivca. Time on kupuje gledanje i slušanje od onih koji se
naslađuju ili dive samo vidljivom i čuvenom, određujući vrlinu samo opim što lokazuju
čula. Čovekougađanje je, prema tome, pokazivanje pred ljudima i radi ljudi dobre naravi
i reči.
195. Licemernost je pritvorno prijateljstvo, ili mržnja prikrivena druževnošću, ili
neprijateljstvo koje dejstvuje pod maskom dobronamernosti, ili zavist koja oponaša crte
ljubavi, ili život koji se prekriva lažnim izgledom vrline, a ne stvarnom vrlinom, ili
izigravanje pravednosti koja se vrši samo na pokaz, ili obmana koja ima izgled istine.
Sve to žure da ostvare oni koji iskvarenom naravstvenošću oponašaju zmiju.
196. Uzrok svih tvari i svih dobara koja se u njima nalaze jeste Bog. Onaj ko se nadima
vrlinom ili znanjem i sa merom vrline, tj. napredovanja u njoj uz pomoć blagodati (ne
zadržavajući svest o svojoj nemoći) očigledno nije izbegao zlog duha gordosti. Radi
sopstvene slave čineći dobro, on je sebe pretpostavio Bogu, budući zakačen udicom
taštine. On tvori vrlinu ili govori o njoj samo da ga ljudi vide (Mt.23,5), postavljajući
ljudsko odobravanje iznad Božanskog i bolujući od čovekougađanja. Onaj, pak, ko svoje
ponašanje ukrašava časnim izgledom vrlina sa zlom namerom da obmane i ko
vidljivošću pobožnosti pokriva rđavo nastrojenje srca trguje vrlinom iz licemerne zloće.
Očigledno je da je niko od njih svoj cilj nije usmerio pa Uzrok svega, nego na nešto
drugo.
197. Demoni ne mrze ni celomudrenost, ne gnušaju se posta, kao ni razdavanja imanja,
ni gostoprimstva, ni psalmopojanja, ni usrdnosti za čitanje, ni usamljenosti, ni visokih
sagledavanja, ni spavanja na goloj zemlji, ni bdenja, niti bilo čega drugog što odlikuje
život po Bogu, samo ako je njegov cilj postavljen u nešto što se njima dopada.
198. Demoni koji napadaju [ljude] koji nemaju vrline jesu oni koji uče bludu i pijanstvu,
srebroljublju i zavisti. Demoni. pak, koji napadaju [ljude] koji imaju vrline jesu oni koji
uče samomnjenju, taštini i gordosti, čime preko desnog sakriveno u nas seju levo.
199. Duhovi zlobe nam nevidljivo pristupaju noseći prevarni izgled duhovnog
prijateljstva sa namerom da nam dobrom donesu grehovnu smrt (Rim.7,13) i govore: I
mi ćemo zajedno sa vama da gradimo (2.Jez.5,65). O kada bismo i mi njima odgovorili:
Nećete vi sa nama zidati dom Gospodu Bogu našem. Mi sami ćemo ga sagraditi
Gospodu Bogu Izrailjevom (2.Jez.5,68). Mi smo već izbegli duhove koji napadaju na
one koji nemaju vrline. Mi i sada hoćemo da smo sami da nas vi ne biste iskušavali da
se uznesemo zbog njenog obilja, te da ne bismo pali padom koji je mnogo pogubniji od
prvog. Jer, tada je nada na podizanje bila veća s obzirom da smo se ubrajali u one
kojima se zbog nemoći snishodljivo prašta. Sada bismo, pak, bili omraženi zbog
gordosti. I opet, mi nismo sami stoga što imamo svete anđele kao pomoćnike u dobru,
pa najzad i samog Boga koji nam se javlja delima pravde i koji nas izgrađuje u sveti
hram, slobodan od svake strasti.
200. Rečeno je: Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16). Ona biva
dvostruko potpomagana. Prvo, (kad je molitvenik sam pravedan) i kad uznosi molitvu
Bogu imajući dela po zapovestima. Zbog toga se ona ne sastoji samo iz reči i ne prinosi
se samo praznim zvukom. Ona nije prazna i bez osnove, već dejstvena i živa,
oživljavana delima po zapovestima. Jer, sila i snaga molitve zavise od ispunjavanja
zapovesti kroz tvorenje vrlina. Drugo, kad onaj ko ište molitve od pravednika i sam čini
dela molitve, obećavajući da će da se ispravi i zaista ispravljajući raniji život. Svoji
dobrim obraćenjem, on molitvu pravednog čini silnom i mnogomoćnom.
201. Onaj ko se više naslađuje grešnim delima negoli vrlinama nema nikakve koristi
ukoliko pribegava molitvi pravednog. Nekada je i veliki Samuilo oplakivao Saula koji je
grešio, ali nije bio u stanju da za njega umilostivi Boga. Jer, kao pomoć svome plaču on
nije imao odgovarajuće ispravljenje grešnika. Stoga je Bog zaustavio svog slugu od
beskorisnog plača, govoreći mu: Dokle ćešplakati zbog Saula? Ja ga odbacih da ne
caruje više nad Izrailjem (1.Car.16,1).
202. Ni najsaosećajniji Jeremija nije bio uslišen kad se molio za Judejski narod, koji se
do bezumlja prilepio za demonsku prelest. Jer, njegova molitva nije bila potkrepljenja
obraćenjem bezbožnih Judejaca od prelesti. I Jeremiju zaustavljajući od neprestane
beskorisne molitve, Bog govori: Nemoj se moliti za te ljude i nemoj tražiti da ih
pomilujem. Nemoj iskati i nemoj pristupati meni za njih, jer te neću uslišiti (Jer.7,16).
203. Znak velikog neznanja (da ne kažemo bezumlja) jeste kad onaj ko se u srcu
naslađuje pogubnim delima ište spasenje molitvama svetih, i kad moli oproštaj, premda
se u isto vreme sa samohvalisanjem u mislima i čulima stvarno oskrnavljuje. Onaj ko
ište molitvu pravednoga ne treba sebi da dozvoljava da je čini besplodnom i
nedejstvenom, ukoliko zaista mrzi zlo. On treba da je okriljuje svojim vrlinama, čineći je
dejstvenom i moćnom da dospe do Onoga ko može da da ostavljenje pregrešenja.
204. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16), potpomagana ili
pravednikom, koji je tvori, ili onim ko moli pravednika da je čini. Sa strane pravednika
nju potpomaže smelost koju ima pred licem Onoga ko ispunjava molbe pravednih. Sa
strane onoga ko je ište od pravednog, nju potpomaže napuštanje ranije rđave naravi i
svesrdno okretanje vrlini.
205. Slovo istine poznaje dvostruku tugu. Jedna se u duši izgrađuje nevidljivo, a druga
se vidljivo ustrojava u čulnom poretku. Jedna obuzima svu dubinu duše, budući da je
izazvana bičevima savesti, a druga oblaže čulnost, zadržavajući je od prirodnog
razlivanja težinom skorbnih nevolja.
206. Reč istine poznaje dve žalosti i dve vrste iskušenja. Jedne nastaju pobuđivanjem
rđavih želja u oblasti proizvoljenja, a druga nailaze mimo proizvoljenja u vidu nevoljnih
neprijatnosti, skorbi i nevolja. Prva postaju uzrok duševne žalosti, a druga - čulne
žalosti.
207. Iskušenje koje se obrazuje u oblasti proizvoljenja [tj. volje] duši pričinjava tugu, dok
čulnosti pruža zadovoljstvo. Naprotiv, nenamerno iskušenje (koje se razumno susreće)
teši dušu, dok telo obremenjuje žalošću.
208. Mislim da je Gospod i Bog naš, učeći svoje učenike kako treba da se mole, rečima:
I ne uvedi nas u iskušenje (Mt.6,13) podsticao da izbegavamo iskušenja koja nastaju u
oblasti proizvoljenja, tj. od razbuktale pohote koja koleba dobra raspoloženja i namere.
Naprotiv, veliki Jakov, koji se imenuje i bratom Gospodnjim, one koji se podvizavaju za
istinu uči da ne budu savladani iskušenjima koja nailaze. Govoreći: Svaku radost imajte,
braćo moja, kada padnete u različna iskušenja (Jak.1,2), on je imao u vidu
neproizvoljna iskušenja, tj. ona koja dolaze mimo naše volje, izazivajući skorbi i
teskobe. To jasno pokazuju i reči koje slede za njima. Jer, Gospod dodaje: No izbavi
nas od zloga, a veliki Jakov navodi: Znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje, a
trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka
(Jak.1,3-4).
209. Savršen je onaj ko se sa proizvoljnim iskušenjima bori uzdržanjem, a neproizvoljna
[tj. nevoljna] podnosi sa trpljenjem. Potpun je, pak, onaj ko delanje vrši sa poznanjem, a
sagledavanje ne ostavlja nedejstvenim.
210. Prirodna dejstva uma i osećanja su međusobno suprotna s obzirom na krajnju
različitost i neshodnost njihovih predmeta. On za svoje predmete ima mislena i
bestelesna bića, koja opaža bestelesno, a ona - čulne i telesne prirode, koje opaža
čulno.
211. Čim čula počne da smatra svojom prirodnom silom, um odmah, zaplevši se
vidljivošću čulnih stvari, postaje pronalazač telesnih zadovoljstava. On usled pristrasnog
raspoloženja prema osećanjima nema snage da se podigne iznad prirode vidljivih stvari.
212. Spasonosnim uživanjem se naziva radost duše zbog vrlina. Dušekorisnom, pak,
patnjom se naziva skorb tela zbog vrlina. Stoga onaj ko se strasno predaje čulnim
dobrima svoje stremljenje obraća na ono što nije ispravno. I onaj ko izbegava
slučajnosti koje dovode do lišavanja tih dobara beži od onoga od čega ne bi trebalo da
se udaljava.
213. Bez sunčeve svetlosti oko ne može da opaža čulno. Ni bez duhovne svetlosti
ljudski um nikada ne može da opaža duhovno sagledavanje. Jer, čulna svetlost prirodno
osvetljava čula radi opažanja čulnih stvari, a duhovna svetlost obasjava um radi
sagledateljnog shvatanja natčulnog.
214. Izmišljanje proizvoljnih teškoća i nailaženje nevoljnih, iscrpljuju pohotu i presecaju
njeno snažno kretanje. Ipak, oni ne uništavaju silu ili sposobnost za rađanje, koja leži u
našoj prirodi kao zakon. Jer, dobrovoljno mudroljublje obično porađa bestrašće volje, a
ne prirode. Zbog bestrašća volje um posećuje blagodat Božanstvene sladosti.
215. Nije moguće da Gospod (koji je po prirodi mudar, pravedan i svemoguć) kao
mudar ne zna način iscelenja (naše grehom bolesne prirode), da kao pravedan neće
nekako vlasno da izdejstvuje spasenje čoveka (koji je voljno pao pod breme i krivicu
greha), i da kao svemoguć ne može da izvrši ono što je neophodno za naše izlečenje.
216. Premudrost Božija se projavljuje u Njegovom istinskom suštastvenom postajanju
čovekom. Njegova pravda [se projavljuje] u Njegovom prihvatanju prirode (kroz
rođenje), koja je sposobna da strada slično nama. Njegova svemoć [se najzad,
projavljuje] u Njegovom ustrojstvu (kroz stradanja i smrt) neprestanog života i
neizmenjivog bestrašća za našu prirodu.
217. Zavideći Bogu i nama, đavo je prevarno čoveku saopštio da mu Bog zavidi. Time
ga je on i naveo na prestupanje zapovesti. On Bogu zavidi, [ne želeći] da postane
očigledna zaista sveopevana Njegova sila koja čoveka čini bogom. Čoveku, pak, on
zavidi [jer ne želi] da zbog vrline očigledno postane pričesnik Božanske slave. Pakosnik,
dakle, ne zavidi samo nama zbog naše slave kod Boga usled vrlina, već i Bogu zbog
projavljivanja Njegove sveopevane ljubavi koja se pokazuje u našem spasenju.
218. Jedino po bezgranično moćnom htenju svoje blagosti Bog obuhvata i održava sve -
i anđele i ljude, i dobre i zle. Oni, međutim, nisu podjednako pričesni Bogu. On bez
zadržavanja prohodi kroz sve, saobrazno sa njihovim nastrojenjem.
219. Mi u Hristu ne priznajemo razliku lica, s obzirom da je Trojica ostala Trojica i nakon
što se Slovo ovaplotilo. Ovaploćenjem se, naime, Svetoj Trojici nije dodalo novo lice. U
Njemu priznajemo razliku priroda kako se telo po prirodi ne bi ispovedalo jednosušno
Slovu.
220. Krivokletnik je onaj ko se lažno zaklinje imenom Gospodnjim, tj. obećaje Bogu da
će da živi vrlinski, da bi potom sve svoje staranje okrenuo na ono što je tuđe zavetu koji
je izrekao sopstvenim ustima. On neispunjavanjem zapovesti prestupa zavetno
obećanje blagočastivog života. Kratko rečeno, izabravši život po Bogu i ne postavši
potpuno mrtav za sadašnji život, on se pokazuje kao lažov i kletvoprestupnik. On nije
ispunio zakletvu Bogu da će neporočno ići putem bogougodnih podviga.
221. Onaj ko nailazak nevoljnih iskušenja podnosi sa nepokolebivim mišljenjem (slično
blaženom Jovu i hrabrim mučenicima), postaje silni svetilnik koji, silom primljenom od
Gospoda, čuva neugasivu svetlost spasenja. I onaj ko, osvetljen svetlošću poznanja,
prepoznaje zamke lukavog i poznaje način sukobljavanja u nevidljivoj borbi postaje
svetilnik drugima. Slično velikom apostolu, on može dostojno da kaže: Jer nam njegove
namere nisu nepoznate (2.Kor.2,11).
222. Svetilnik bez ulja ne može da ostane stalno upaljen. Ni svetlost duhovnih darova
ne može da se sačuva bez dobrog nastrojenja koje je prešlo u naviku i koje hrani
unutrašnju dobrotu odgovarajućim rečima, delima i naravima, kao i osećanjima i mislima
koje su mu prilične. Jer, svaki duhovni dar iziskuje odgovarajuću naviku (ili nastrojenje)
koja mu neprestano doliva (po primeru ulja) neko misleno veštastvo. Na taj način, on na
osnovu dobrog nastrojenja onoga ko ga je primio ostaje celovit.
223. Bog se naziva i jeste Otac po blagodati samo onih koji vrlinskom naravi svedoče o
svom blagodatnom rođenju u duhu od Boga. U toj naravi, koja sačinjava lice duše i u
vrlinama koje ih odražavaju, vide se očigledne crte Boga koji ju je rodio. Oni koji ih
poseduju podstiču one koji ih vide na proslavljanje Boga. Oni svoj život predstavljaju
podražavanju, kao najbolji obrazac vrlina. Jer, Bog se obično ne proslavlja golim
rečima, već delima pravde, koja mnogo više negoli reči objavljuju veličinu Božiju.
224. Onaj ko u sebi pokazuje poznanje koje se ostvaruje delanjem, i delanje koje
oživljuje poznanje, pronašao je način istinskog dejstva Božijeg u nama. Onaj, pak, ko
navedene crte ima razdvojene - ili je poznanje učinio pukom maštom, ili je delanje
pretvorio u bezdušnog idola. Jer, nedelatno poznanje se ničim ne razlikuje od maštanja,
nemajući potvrdu svoje delatnosti. I opet, neosmišljena delatnost je isto što i idol, s
obzirom da nema poznanje koje je oživljava (oduševljava).
225. Zaista je nadmenost prokleta strast. Ona se sastoji iz spajanja dva zla - gordosti i
taštine. Gordost odriče Tvorca vrlina i prirode, a taština krivotvori i prirodu i samu vrlinu.
Jer, gordi ništa ne čini po Bogu, a kod taštog ništa ne biva po prirodi.
226. Strahom sprečavajući nepravdu, pisani zakon uči pravdi. Vremenom navika rađa
pravdoljubivo raspoloženje, koje čini da je nastrojenje za dobro čvrsto. Ono, opet, čini
da se prethodna poročnost zaboravlja.
227. Obrezanje u duhovnom smislu predstavlja savršeno odsecane sklonosti prema
telesnim pohotama.
228. Subota je upokojenje kretanja strasti ili njihova savršena nedejstvenost. Jer, On
sam jeste Subota, kao počinak od znoja i žitejskih briga i od trudova na delima pravde.
On sam jeste i Pasha, kao oslobodilac držanih na gorkom poslu greha. On je i
Pedesetnica, kao početak i kraj svega.
229. Bog nije zapovedio da se poštuje subota, novi mesec i praznici sa namerom da
ljudi poštuju dane kao dane. Jer, to bi značilo uzakoniti služenje tvari više negoli Tvorcu
(Rim.1,25), sa mišlju da su, navodno, dani sami po sebi prirodno dostojni poštovanja i
poklonjenja. Naprotiv, kroz ustanovljenje poštovanja dana, On je simvolički naredio da
poštuju Njega samog. Jer, On sam jeste Subota, kao počinak od znoja i žitejskih briga i
od trudova na delima pravde. On sam jeste i Pasha, kao oslobodilac držanih na gorkom
poslu greha. On je i Pedesetnica, kao početak i kraj svega.
230. Duhovnim žrtvama smatramo ne samo umrtvljenje strasti, koje se kolju mačem
Duha, koji je reč Božija (Ef.6,17), već i posvećivanje svih prirodnih sila Bogu, koje se
ognjem blagodati Duha Bogu prinose kao svepaljenica.
231. Vlast greha ili plotsko mudrovanje se preseca blagodaću svetog krštenja, dok ga
delatno povinovanje Božanstvenim zapovestima sasvim umrtvljuje mačem Duha,
232. Strast stomakougađanja je slastoljubivom pomisli, kao mačem, obezglavila mnoge
vrline. Ona semena celomudrenosti ubija neuzdržanjem, zakonitost pravde kvari
lakomošću, prirodne sveze čovekoljublja preseca samoljubljem. Kratko rečeno, strast
stomakougađanja istrebljuje sav porod vrlina.
233. Svaki revnitelj spasenja prileže i uz dela vrline i uz svete pomisli. Jer, bez vrlina i
poznanja još niko nikada nije uspeo da stekne spasenje. Delo vrline jeste privođenje u
poredak telesnih pokreta, zdravim rasuđivanjem kao uzdom iskusno ih zadržavajući od
neumesnih saplitanja. Delo, pak, poznanja jeste dobro promišljanje i razumno
rasuđivanje kako treba dejstvovati i potom se trud na ostvarivanju zaključenog.
234. Onaj ko je umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), ko je ugasio svo svoje
telesno mudrovanje, ko je odsekao svako saosećanje prema njemu tako da sa blaženim
apostolom Pavlom može da kaže: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim.8, 35),
dolazi [u položaj] da je bez oca i bez majke i bez ostale rodbine, slično velikom
Melhisedeku (Jev.7,3). Zbog potpunog sjedinjenja sa duhom, koje se desilo kod njega,
oni nemaju čime da zadržavaju njegovo telo i prirodu.
235. Kraj sadašnjeg života nije pravedno, kako mi se čini, nazivati smrću. Pre bi ga
trebalo nazvati izbavljenjem od smrti, udaljenjem iz oblasti truležnosti, oslobođenjem od
ropstva, prestankom uznemirenja, presecanjem borbe, izlaskom iz tame, odmorom od
trudova, smirivanjem ključanja, skrivanjem od stida, bežanjem od strasti, i uopšte - od
granice svih zala. Ispravivši se kroz slobodno samoumrtvljavanje, sveti su sebe učinili
tuđima i strancima za ovaj svet. Hrabro se boreći sa svetom i telom i sa izdancima koji
iz njih izrastaju, oni su u sebi sačuvali neokrnjeno dostojanstvo duše, izbegavši
saosećanje prema čulima koja porađaju prelest.
236. Sveti su bili blagi i čovekoljubivi, nežni i milosrdni, pokazujući podjednako
raspoloženje ljubavi prema celom rodu. Uz njegovu pomoć, oni su čitav život čuvali
najbolje od svih dobara - smirenje (tj. čuvarku dobara i rušiteljsku zla koje im je
suprotno), ostajući neulovljivi za sva iskušenja koja nas opterećuju, kako proizvoljna
(koja su od nas), tako i neproizvoljna (koja nisu od nas). Prva su oni podavljivali
uzdržanjem, a druga odbijali trpljenjem.

sadržaj
Prepodobni otac naš Talasije je bio u punoj snazi u prvoj polovini sedmog veka. On
beše prezviter i starešina jednog manastira u Libijskim pustinjama. Sa ljubavlju prema
pobožnosti blaženi ava je sjedinio staranje za duhovno prosvećenje. On se mnogo
bavio izučavanjem Svetog Pisma. Bio je savremenik svetog Maksima Ispovednika, sa
kojim je bio u duhovnom opštenju. Postoji nekoliko pisama koje je sveti Maksim njemu
uputio. Njemu je posvećena i cela knjiga u kojoj sveti Maksim objašnjava teško
razumljiva mesta Svetog Pisma. Sveti Maksim ga je veoma cenio: U jednom od pisama
ga čak naziva svojim učiteljem. Njegova končina je verovatno bila oko 660. godine.
Predlažemo četiri stotine izreka o ljubavi, uzdržanju i duhovnom životu, koje su prepune
poučnosti. One su prevashodno naravstveno-asketskog sadržaja, Ima, uostalom, i onih
koje sadrže dogmatske misli, koje je koristio sveti Damaskin u svom Izloženju vere. Ako
se redom čitaju početna slova izreka u originalu dobiće se određena misao [akrostih],
koja i stoji na početku svakog stoglava.
DOBROTOLjUBLjE
STOSLOV PRVI
čiji akrostih glasi:
sadržaj
Duhovnom bratu i ljubljenome goslodinu Pavlu, Talasije,
naizgled bezmolvnik, a u stvari delatelj sujete.
1. Ljubav koja je potpuno ustremljena ka Bogu vezuje one koji vole sa Bogom i jedne sa
drugima.
2. Um koji je stekao duhovnu ljubav o bližnjem ne misli ništa što ne priliči ljubavi.
3. Onaj ko ustima blagosilja, a srcem ponižava pod vidom ljubavi skriva licemerje.
4. Onaj ko je stekao ljubav bez smućenja podnosi sve skorbno i neprijatno što mu
pričinjavaju neprijatelji.
5. Samo ljubav spaja tvar sa Bogom i jednu sa drugom u jednomisliju.
6. Istinsku ljubav je stekao onaj ko protiv bližnjega ne dopušta ni podozrenje, ni [rđavu]
reč.
7. Častan je pred Bogom i ljudima onaj ko ne preduzimaništa što bi moglo naškoditi
ljubavi.
8. Nelicemernoj ljubavi je svojstvena istinita reč od savesti dobre (1.Tim.1,5).
9. Onaj ko bratu prenosi prekore koje su drugi izrekli,pod vidom dobronamernosti u
stvari krije zavist.
10. Telesne vrline privlače slavu od ljudi, a duhovne - od Boga.
11. Ljubav i uzdržavanje čiste dušu, dok um obasjava čista molitva.
12. Silan je čovek koji delom i znanjem odgoni zlo.
13. Onaj ko je stekao bestrašće i duhovno razumevanje, našao je blagodat kod Boga.
14. Ako hoćeš da se izbaviš od strasnih pomisli, stekni uzdržanje i ljubav prema
bližnjem.
15. Sačuvaj se od neuzdržanja i mržnje, pa nećeš nailaziti na prepreke za vreme
molitve.
16. Kao što se u gnojnoj jami ne mogu naći aromati (mirisi), tako se ni u duši koja pati
od zlopamćenja ne može naći miomiris ljubavi.
17. Smelo obuzdavaj gnev i pohotu, pa ćeš se uskoro izbaviti od rđavih pomisli.
18. Taština se istrebljuje skrivanjem dobrih dela, a gordost se progoni ukoliko nikoga ne
ponižavamo.
19. Taštini su svojstveni licemerje i laž, a gordosti - samomnjenje i zavist.
20. Vlastelin je onaj ko ima vlast nad sobom, tj. ko je dušu i telo potčinio slovesnosti.
21. Iskrenost prijatelja se poznaje u iskušenju, tj. ukoliko učestvuje u našoj nevolji.
22. Zatvori čula posredstvom bezmolvnog usamljivanja i podvrgavaj strogom sudu
pomisli koje se rađaju u srcu.
23. Pomisli koje se odnose na bolne uvrede susreći bez zlopamćenja, dok se prema
slastoljubivim odnosi neprijateljski.
24. Bezmolvno usamljivanje, molitva, ljubav i uzdržanje jesu četvoropreg koji um uznosi
na nebesa.
25. Iznuri svoje telo pošćenjem i bdenjem, pa ćeš prognati mučnu slastoljubivu
pomisao.
26. Nečiste pomisli nestaju od straha Božijeg kao što se topi vosak pred licem ognja
(Ps.67,3).
27. Za razumnu dušu je veliko zlo kad dugo prebiva u sramnoj strasti.
28. Strpljivo podnosi udarce žalosnih i poraznih slučajnosti. Njima Božiji promisao hoće
da te očisti.
29. Napustivši imovinu i odrekavši se sveta, odrekni se, na kraju, i zlih pomisli.
30. Umu priliči da se uvek poučava u Rečima Božijim.
31. Božije je delo da upravlja vaseljenom, a dušino - da upravlja telom.
32. Sa kakvom nadom ćemo sresti Hrista sve do sada robujemo telesnim uživanjima?
33. Patnja i tuga (bilo da su dobrovoljni, bilo da ih šalje promisao) izgone uživanje.
34. Srebroljublje je hrana strasti, budući da podržava i đubri sveobuhvatno samoljubivo
uživanje.
35. Neuspelost uživanja rađa tugu, a uživanje je povezano sa svakom strašću.
36. Bog će ti meriti merom koju ti upotrebljavaš prema svom telu (Mt.7,2).
37. Božanski sudovi su nagrada za dela koja su učinjena posredstvom tela.
38. Vrlina i poznanje rađaju besmrtnost. Njihov nedostatak je majka smrti.
39. Tuga po Bogu uklanja uživanje, a uklanjanje uživanja jeste vaskrsenje duše.
40. Bestrašće je nepokretnost duše na zlo. Ono se ne može steći bez blagodati
Hristove.
41. Hristos je Spasitelj duše i tela. Onaj ko ide Njegovim stopama oslobađa se svakog
zla.
42. Ukoliko želiš da obreteš spasenje, odrekni se uživanja i usvoj uzdržanje, ljubav i
molitvu.
43. Bestrašću je svojstveno istinsko rasuđivanje, kojim se sve čini sa pravom merom.
44. Gospod naš i Bog jeste Isus Hristos. Um koji ide za Njim neće ostati u tami.
45. Saberi svoj um i prati pomisli. Ako nađeš da su neke strasne, postaraj se da ih
savladaš.
46. Postoje tri izvora iz kojih dolaze pomisli: čula, sećanje i izobilje sokova u telu.
Najupornije su one koje dolaze iz sećanja.
47. Onaj kome je darovana mudrost poznaje smisao bestelesnih, te zna kakav je
početak i kraj sveta.
48. Nemoj biti lenj u delu koje ti priliči, te će se prosvetiti tvoj um. Jer, takvima je
obećano: Daću ti blago tajno i bogatstvo sakriveno (Is.45,3)
49. Onaj ko se oslobodio strasti dobio je blagodat od Boga.Onaj ko je udostojen
poznanja stekao je veliku milost.
50. Um koji se oslobodio od strasti postaje svetlovidan, budući da se neprestano
obasjava sagledavanjem svega postojećeg.
51. Svetlost duše je poznanje. Lišen nje, nerazumni korača u tami.
52. Nerazumni provodi život u tami, obuhvaćen mrakom neznanja.
53. Onaj ko voli Isusa, izbaviće se od zla. Onaj ko ga sledi, videće istinsku svetlost.
54. Oslobodivši se strasti, um vidi istančane pomisli ikada je telo u budnom stanju i
kada se pogružava u san.
55. Dostigavši viši stepen čistote, um se oseća pritešnjen tvorevinom i želi da bude
daleko od svega stvorenog,
56. Blažen onaj ko je dostigao bezgraničnu bezgraničnost. Nju može da dostigne samo
onaj ko je prešao sve ograničeno.
57. Onaj ko poštuje Boga ispituje Njegove reči, a onaj koga istinski ljubi pronalazi
[njihov smisao].
58. Um koji se ispravno kreće nalazi istinu. Onaj ko je pokretan bilo kakvom strašću
neće je videti.
59. Bog je nesaznatljiv u svojoj suštini i neizmeriv u svojoj veličini.
60. Biću koje nema ni početak ni kraj ne možemo opredeliti ni prirodu.
61. Spasenje svake tvari jeste sveblagi promisao njenog Sazdatelja.
62. Gospod po svom milosrđu podržava sve koji padaju i podiže sve koji su nagnuti.
63. Hristos je Sudija živih i mrtvih i pravedno uzvraća za svako delo (Dap. 10,42;
Ps.61,13).
64. Ukoliko hoćeš da zapovedaš svojoj duši i telu, postaraj se da najpre ukloniš uzroke
strasti.
65. Spoj duševne sile sa vrlinama, te će se svako strasno stremljenje od njih odvezati.
66. Stremljenja pohote obuzdavaj uzdržanjem, a stremljenja gneva - duhovnom
ljubavlju.
67. Bezmolvno usamljivanje i molitva su najjača oruđa vrline. Čisteći um, oni ga čine
prozorljivim.
68. Koristan je samo duhovan razgovor. Svakom drugom treba pretpostaviti ćutanje.
69. Od pet vrsta razgovora, tri upražnjavaj, u četvrtoj nemoj učestvovati, a od pete se
uzdrži.
70. Bezmolvije voli onaj ko je slobodan od pristrašća prema bilo čemu svetskom. Sve
ljude voli onaj ko ne voli ništa ljudsko.
71. Učitelj istine je savest. Onaj ko je sluša izbegava saplitanje.
72. Savest ne okrivljuje samo one koji su dostigli vrhunac vrline i one koji su pali do
samog dna zla.
73. Savršeno bestrašće rađa čiste pomisli. Savršeno poznanje nas, pak, postavlja pred
lice Nedostižnog.
74. Žalošću koja se ne može pohvaliti žalosti se onaj ko nije uspeo da postigne
uživanje. Onaj, pak, ko ga je prezreo prebiva izvan svake žalosti.
75. Tuga je, uopšte, nedostatak uživanja - bilo po Bogu,bilo po svetu.
76. Carstvo Božije su dobrota i mudrost. Onaj ko ih je stekao živi na nebesima.
77. Okajan je čovek koji duši pretpostavlja telo, a Bogu - svet.
78. Podjednaku ljubav prema svima stekao je onaj ko ne zavidi onima koji uspevaju u
dobru i žali one koji su nemarni za njega.
79. Upravljanje [drugima] uistinu priliči onome ko je kao zakon duši i telu postavio
zahteve vrline.
80. Dobri duhovni trgovac je onaj ko se radi budućeg podjednako odrekao i od uteha i
od žalosti ovog života.
81. Dušu krepe ljubav i uzdržanje, a um - čista molitva i duhovno sagledavanje.
82. Slušajući korisno slovo, nemoj suditi onoga ko govorikako se ne bi lišio dušekorisne
pouke.
83. Zlo srce pomišlja zlo. Krivim tumačenjem postupaka bližnjega ono i njegovih dobre
strane pretvara u loše.
84. Nemoj verovati pomisli koja osuđuje bližnjega, budući da onaj ko ima zlu riznicu
pomišlja zlo.
85. Dobro srce iz sebe iznosi dobre pomisli. Jer, njegove pomisli su saobrazne sa
njegovom riznicom.
86. Pazi na svoje pomisli i beži od zla kako ti se um nebi pomračio i kako ne bi stao da
gleda na stvari na izopačen način.
87. Razmišljaj o Judejcima i čuvaj se od njihovih dela. Budući oslepljeni zavišću, oni su
Gospoda i Boga hulno nazivali Veelzevulom.
88. Zla podozrivost pomračuje razum i čini da ispravno vidi kao naopako.
89. Blizu svih vrlina izvire i zloba. Stoga lukavi ljudi imaju sklonost da vrline tumače kao
zloću.
90. Ukoliko um dugo ostaje u stanju uživanja ili tuge, brzo će upasti u strast uninija.
91. Čista savest oduševljava dušu, a nečista savest je baca na dno ada.
92. Pokrenuvši se, strasti progone taštinu. Kada, pak, budu prognane, ona se ponovo
vraća.
93. Ukoliko hoćeš da se izbaviš od svih strasti zajedno, usvoji uzdržanje, ljubav i
molitvu.
94. Um koji molitveno prebiva u Bogu čak i stradalni [deo]duše oslobađa od strasti.
95. Davši postojanje tvarima, Bog ih svojim promislom obuhvata sve zajedno.
96. Iako Vladika svega, On je blagoizvoleo da postane sluga, pokazavši najviši stepen
svog promisla o tvorevini (Fil.2,7).
97. Nepromenjivo se ovaplotivši, Bog Slovo se telom sjedinio sa celokupnom
tvorevinom.
98. Divno je čudo na nebu i na zemlji [činjenica] da je Bog na zemlji i čovek na nebu.
99. [Cilj tog događaja] jeste sjedinjenje čoveka sa anđelima i ujedno darivanje oboženja
celokupnoj tvorevini.
100. Osvećenje i oboženje anđela i ljudi jeste poznanje Svete i Jedinosušne Trojice.
101. Oproštaj grehova jeste oslobođenje od strasti. Onaj ko ih se uz blagodat nije
izbavio, još nije dobio oproštaj.
STOSLOV DRUGI
sadržaj
Moli se za mene, brate najčasniji,
budući da po delima mog proizvoljenja očekujem velike nevolje,
duševne žalosti i telesne skorbi.
1. Želiš li da se odjednom oslobodiš strasti? Odreci se majke svih strasti - samoljublja.

2. Zdravlje duše je bestrašće i poznanje. Njih ne može da stekne onaj ko je porobljen
telesnim uživanjima.
3. Uzdržanje sa trpljenjem i ljubav sa velikodušnošću iskorenjuju i telesno i duševno
slastoljublje.
4. Uzrok duševne zloće jeste samoljublje. Samoljublje, pak, jeste teloljublje (ili
samosažaljenje).
5. Osobina slovesne sile jeste potčinjavanje [sebe] slovesnosti, i potčinjavanje i
porobljavanje [sebi] tela.
6. Sramno je da se slovesno potčinjava beslovesnome, i da se misli isključivo o
podmirivanju bestidnih pohota.
7. Lukavo delo slovesne duše jeste da ostavi svog Tvorca i da obožava telo.
8. Tebi je zapoveđeno da ti telo bude sluga, a ne da se protivprirodno staviš u ropstvo
njegovim uživanjima.
9. Rastrgni veze prijateljstva sa telom i [tom] sluzi nemoj davati ništa osim krajnje
nužnog.
10. Zatvori čula u tvrđavu bezmolvne usamljenosti, kako um ne bi nagovarala na pohote
koje su im svojstvene.
11. Najjača oružja onoga ko trpeljivo bezmolvstvuje jesu uzdržavanje, ljubav, molitva i
čitanje.
12. Um ne prestaje da kruži oko uživanja sve dok se, potčinivši plot, ne preda
sagledavanju.
13. Podvizavamo se u ispunjavanju zapovesti kako bismo se oslobodili od strasti.
Podvizavajmo se i u čuvanju Božanskih dogmata kako bismo se udostojili poznanja.
14. Besmrtnost duše dolazi od bestrašća i poznanja. Nju ne može da stekne onaj ko je
porobljen uživanjima.
15. Potčinjavaj sebi telo, uklanjajući njegove slastoljubive [želje], pa ćeš se izbaviti
teškog ropstva.
16. Ti si sazdan kao slobodan i prizvan na slobodu. Stoga nemoj dozvoliti da robuješ
nečistim prilozima.
17. Tugom i uživanjima, željama i bojaznima demoni privezuju dušu za čulnost.
18. Strah Božiji sprečava pohotu, a tuga po Bogu odgoni slastoljublje.
19. Želja za mudrošću prezire bojazni, a sladost poznanja progoni tugu.
20. Sveto Pismo sadrži četiri (stvari): zapovesti, dogmate, opomene i obećanja.
21. Pohotu zaustavljaju uzdržanje i trud, a iskorenjuju je - bezmolvno usamljivanje i
Božanstvena ljubav.
22. Nemoj ranjavati brata zagonetnim podozrivim rečima,s obzirom da ih ni sam nećeš
podneti ukoliko ti se upute.
23. Velikodušnost i nezlobivost zaustavljaju gnev, a ljubav i samilost ga uništavaju.
24. Onaj kome je dano poznanje poseduje umnu svetlost. Onaj, pak, ko je obeščasti,
videće tamu.
25. Ispunjavanje zapovesti rađa bestrašće, a bestrašće duše čuva poznanje.
26. Čulno sagledavanje prevedi na umno, pa ćeš čulo uzdići iznad čulnog.
27. Čulna [tj. vidljiva] žena označava delatnu dušu. Sjedinivši se sa njom, um rađa
vrlinu.
28. Izučavanje Reči Božijih poučava poznanju Božijem onoga ko ga istinski, revnosno i
pobožno traži.
29. Što je svetlost za one koji gledaju i za ono što gledaju, to je Bog za one koji misle i
za predmet mišljenja.
30. Čulni nebeski svod označava svod vere na kome, slično[nebeskim] svetilima, sijaju
svi sveti.
31. Jerusalim je nadnebesno poznanje bestelesnih. U njemu se sagledava viđenje mira.
32. Nemoj biti nemaran prema delanju. Inače će se umanjiti i poznanje. Jer, tada ćeš
se, usled gladi koja nastupi, spustiti u Egipat (Post.26,1-2).
33. Duhovna sloboda je oslobođenost od strasti. Nju niko ne dostiže bez milosti
Hristove.
34. Obećana zemlja jeste Carstvo nebesko. Mi ga postajemo dostojni kroz bestrašće i
poznanje.
35. Misleni Egipat je mrak strasti, u koji se niko ne spušta ukoliko najpre ne postrada od
gladi.
36. Ispunjavaj uho svoje duhovnim rečima, te ćeš svoj um udaljiti od nečistih pomisli.
37. Po prirodi je blag i mudar samo Bog. I um koji se postara može po pričešću biti
sličan.
38. Sputavaj stomak, san, gnev i jezik, te se neće o kamen spotaći noga tvoja
(Ps.90,12).
39. Staraj se da podjednako zavoliš svakog čoveka, te ćeš odjednom prognati sve
strasti.
40. Viđenje čulnog zajedničko je umu i čulu. Poznanje, pak, mislenog svojstveno je
samo umu.
41. Um ne može da počne da se bavi mislenim [stvarima] ukoliko najpre ne preseče
sklonost ka čulima i čulnome.
42. Čulo je prirodno pristrasno vezano za čulnost. Rasejavajući se njime, ono rasejava i
um.
43. Predaj čulo u službu umu i nemoj mu davati vremena da ga rasejava.
44. Kada se desi da um skrene pažnju na čulne [stvari], preduhitri njegovo rasejavanje
čulima time što ćeš ga uzdići ka umom razumevanju predmeta.
45. Znak da se um bavi mislenim [stvarima] jeste prezir prema svemu što laska čulima.
46. Stremeći mislenom sagledavanju, um ima neodstupnu sladost.
47. Um koji se obogatio poznanjem Jedinoga, svakako će sebi potčiniti čula.
48. Nemoj dozvoljavati svome umu da kruži oko čulnih [stvari], kako se ne bi nakupio i
uživanja i tuge koji su im svojstveni.
49. Kod onih čiji je um uvek zauzet Božanstvenim predmetima, i stradalni [tj. želateljni i
razdražajni] deo duše postaje božanstveno oružje.
50. Um ne može da se ispuni poznanjem ukoliko se pre toga stradalni [tj. želateljni i
razdražajni] deo duše ne ukrasi vrlinama koje su mu svojstvene.
51. Um postaje stran svetu kada savršeno odbaci vezu sa čulnim.
52. Osnovna osobina slovesnog dela duše treba da bude stalna zauzetost
poznavanjem Boga, a stradalnog [tj. želateljnog i razdražajnog] dela - ljubav i uzdržanje.
53. Um ne može uvek biti zauzet nečim čulnim ukoliko za njega nije vezan strašću.
54. Savršen je um koji je ispunjen poznanjem. Duša je, pak,savršena ukoliko se
učvrstila u vrlini.
55. Sklonost uma ka čulnome čini da postaje rob telesnih uživanja.
56. Um napušta mesto poznanja kada se stradalni [tj. želateljni i razdražajni] deo duše
udalji od svojih vrlina.
57. Mi smo primili vlast da budemo čeda Božija (Jn.1,12). Međutim, to ne možemo
postati ukoliko sa sebe ne svučemo strasti.
58. Neka niko ne misli da je na delu postao čedo Božije ukoliko u sebi nije stekao
božanstvene crte.
59. Upodobljavanje dobroj ili zloj naravi čini nas sinovima Boga ili satane.
60. Mudar čovek je onaj ko pazi na sebe i žuri da se očisti od svake prljavštine.
61. Okorela duša ne oseća čak ni kad je bičuju. Ona ni prema dobrotvoru svome nema
saosećanja.
62. Onaj ko je obučen u nečisto ruho biva izbačen sa svadbe Božije i postaje zajedničar
tame najkrajnje (Mt.22,12-13).
63. Onaj ko se boji Boga stara se za svoju dušu i izbegava zlo društvo.
64. Ne može primiti milost Božiju onaj-ko ga je napustio da bi služio uživanjima.
65. Reč Isusa Hrista je da niko ne može dva gospodara služiti (Mt.6,24), bez obzira što
mi možda i nećemo da joj verujemo.
66. Duša koja se oskrnavila od strasti postaje gruba. Bez paljenja i odsecanja ona neće
biti sposobna za veru.
67. Ogrubelima su potrebne strašne muke, s obzirom da bez jakih bolova ne mogu
smekšati.
68. Razuman čovek brine o svojoj duši i posredstvom dobrovoljnih muka izbegava
nevoljne muke.
69. Briga o duši jesu zlopaćenje (podvizi samoumrtvljavanja) i smirenje, radi kojih Bog
oprašta sve grehe.
70. Pohota i gnev umnožavaju grehe, dok ih uzdržanje i smirenje brišu.
71. Tuga po Bogu srce čini skrušenim. Nju porađa strah od adskih muka.
72. Tuga po Bogu čisti srce i udaljava ga od nečistih uživanja.
73. Trpljenje je trudoljubivost duše. Ukoliko postoji trudoljubivost, nestaje slastoljubivost.
74. Svaki greh se čini radi uživanja. Svako praštanje biva zbog zlopaćenja i tuge.
75. Promislom Božijim se neproizvoljnim bolovima podvrgava onaj ko ne namerava da
se pokaje i podvrgne proizvoljnim bolovima.
76. Hristos je Spasitelj celog sveta. On je ljudima darovao pokajanje na spasenje (Mt.
4,17).
77. Pokajanje rađa ispunjavanje zapovesti, a ispunjavanje zapovesti čisti dušu.
78. Očišćenje duše je oslobođenje od strasti. Oslobođenje od strasti, pak, rađa ljubav
[prema Bogu].
79. Čista duša voli Boga. Čist je i um koji se oslobodio neznanja.
80. Za zapovesti Božije se podvizavaj čak do smrti. Jer, očistivši se kroz njih, ti ćeš ući u
život.
81. Koristi se telom kao slugom zapovesti, pazeći da je,po mogućnosti, neslastoljubivo i
bez bolesti.
82. Pobuna tela se dešava zbog nemara u molitvi, uzdržanju u hrani i dobrom
bezmolviju.
83. Dobro bezmolvije rađa dobra čeda - ljubav, uzdržanje i čistu molitvu.
84. Čitanje i molitva čiste um, a ljubav i uzdržanje čiste stradalni [tj. želateljni i
razdražajni] deo Duše.
85. Drži se uvek istog uzdržanja kako kroz neravnomernost ne bi upao u ono što mu je
suprotno.
86. Odredivši sebi pravilo, nemoj potom biti neveran.Jer, onaj ko ga krivo tumači
[izbegavajući da ga sprovodi], sam sebe vara.
87. Strasne duše su misleni zapadi. Jer, u njima je već zašlo Sunce pravde.
88. Sin Božiji je onaj ko se Bogu upodobio u blagosti,mudrosti, sili i pravdi.
89. Bolest duše je zla sklonost. Njena smrt, pak, jeste greh koji se izvrši na delu (Rim.
5,12).
90. Misleno nesticanje je savršeno bestrašće. U njemu se um udaljava od svega što je
ovdašnje.
91. Poštuj sve što je vezano za duševnu vrlinu: time se donosi plod pravde.
92. Sagledavanje mislenih [stvari] jeste, kako kažu, bestelesno, s obzirom da je potpuno
strano veštastvu i svakom obliku.
93. Četiri sastojka se sastoje iz veštastva i oblika. Iz njih se sastoje i tela koja su iz njih
sastavljena.
94. Slovo koje je iz čovekoljublja postalo telo (Jn. 1,14) nije izmenilo ono što je bilo, niti
promenilo ono što je postalo.
95. Za jednog Hrista govorimo da se [sastoji] iz Božanstva i čoveštva i da je u
Božanstvu i u čoveštvu, te da je iz dve prirode i u dvema prirodama.
96. Jednu Ipostas ispovedamo u Hristu, nerazdeljivo sjedinjenu iz dve prirode.
97. U Hristu slavimo jedinstveno i nerazdeljivo Lice i ispovedamo nesliveno sjedinjenje
dveju priroda.
98. Poklanjamo se jedinstvenoj triipostasnoj suštini Božanstva i ispovedamo
jednosušnu Svetu Trojicu.
99. Tri Ipostasi imaju [tri] osobenosti: Očinstvo, Sinovstvo, Proishođenje. Zajednički su
im, pak: suština, priroda, Božanstvo i blagost.
STOSLOV TREĆI
sadržaj
Zlom ne treba smatrati ono što opterećuje plot, a čisti dušu, nego
ono što ranjava savest, a naslađuje telo.
1. O Onome ko je po prirodi dobar, dobro umuj, i o svakom čoveku pomišljaj dobro.

2. Na Dan suda ćemo dati odgovor pred Bogom za reči, dela i pomisli.
3. Naviknutost na vrlinu ili zlo nagoni nas da govorimo i činimo dobro ili zlo.
4. Um koji je zahvaćen strastima pomišlja nepriličnosti: njegove misli se otkrivaju u
rečima i delima.
5. Zloj misli prethodi strast, uzrok strasti su čula, a uzrok njihovog rđavog korišćenja
jeste, očigledno, um.
6. Zatvaraj čula, bori se protiv pomisli i oružjem zapovesti uništavaj svoje strasti.
7. Staro zlo zahteva dugotrajan podvig. Jer, ukorenjena navika se ne pomera brzo sa
svog mesta.
8. Trajan podvig uzdržanja i ljubavi, trpljenja i bezmolvija uništava [strast] koja se nalazi
u nama.
9. Češće pokreći um na molitvu, pa ćeš rasterati pomisli koje se vrzmaju oko srca.
10. Podvižništvo zahteva trpljenje i hrabrost. Jer, slastoljublje se može prognati jedino
dugotrajnim zlopaćenjem.
11. Napore podvižništva lakše ćeš ispuniti ukoliko sve budeš radio sa merom i po
pravilu.
12. Drži uvek istu meru u podvizima i bez velike nužde ne narušavaj ustanovljeno
pravilo.
13. Ljubav i uzdržanje čiste pomisli, a sagledavanje i molitva obaraju svaku oholost koja
ustaje (2.Kor.10,5).
14. Čista savest je delo podvižničkih napora, tj. posta, bdenja, trpljenja, velikodušnosti.
15. Onaj ko blagodušno trpi udare nevoljnih iskušenja postaje smirenouman, iskusan i
krepak u nadi.
16. Trpljenje se duševna želja za naporima. Ono se sastoji u prihvatanju proizvoljnih
napora i nevoljnih iskušenja.
17. Podnošenje nevolja rastapa zlo, a trpljenje do kraja ga potpuno iskorenjuje.
18. Napori čine da osećanja zlopate, a tuga koje se usled njih rađa izgoni
slastoljubivost.
19. Postoje četiri osnovne strasti koje premudri promisao koristi jednu protiv druge.
20. Slastoljublje se uništava dolaskom tuge, a strah od adskih muka čini da vene
pohota.
21. Blagorazumni um uči vežba svoju dušu, a telo navikava na svaki podvig.
22. Revnuj da monahom pokažeš ne samo svog spoljašnjeg, nego i unutrašnjeg
čoveka. To ćeš [postići] kroz očišćenje obojice od strasti.
23. Prvo odricanje jeste oslobađanje od stvari [tj. imovine], a drugo i treće - oslobađanje
od strasti i neznanja.
24. Onaj ko želi, lako će se oslobađa stvari. Međutim, neophodan je veliki trud da bismo
se oslobodili misli o njima.
25. Onaj ko je obuzdao pohotu, izaći će na kraj i sa gnevom. Jer, u njoj je uzrok
gnevnog razdraženja.
26. Šta, dakle? Jesmo li se očistili od strasnih pomisli i jesmo li okusili čistu i
neveštastvenu molitvu?
27. Um je veliki ukoliko se oslobodio od strasti, ukoliko se uklonio od svega postojećeg i
ukoliko prebiva u Bogu.
28. Onaj ko napreduje mudruje o tri [stvari]: o zapovestima, o dogmatima i o veri u
Svetu Trojicu.
29. Um koji se oslobodio od strasti kreće se u istančanim pomislima, u sagledavanju
bića i u samoj svetlosti.
30. U našim dušama se kriju najgore strasti. One se projavljuju kada se izobliče njihova
dela.
31. Dešava se da je um ponekad neuznemiren usled sticanja izvesnog stepena
bestrašća. Ipak, on ostaje neiskusan, usled odsustva stvari [delatnog upražnjavanja].
32. Strasti se pokreću pod dejstvom tri [stvari]: od sećanja [na predmete sa kojima su
vezane], od sastava [telesnih sokova] i [delovanjem] čula, kao što je rečeno.
33. Um koji zatvori čula i uravnoteži telesni sastav ima samo jednu borbu, tj. protiv
sećanja.
34. Pokreti strasti dolaze kroz čula ukoliko nema uzdržanja i duhovne ljubavi.
35. Umereni post, bdenje i pevanje Psalama uravnotežuju telesni sastav.
36. Tri stvari očigledno kvare dobar sastav tela: odsustvo reda u uzimanju hrane,
promena vazduha i napad demona.
37. Strasna sećanja slabe od molitve, čitanja, uzdržanja i ljubavi.
38. Najpre čula zatvori bezmolvijem, a potom se protiv sećanja bori oružjem vrlina.
39. Zlo razuma je zloupotrebljavanje pojmova, a delatni greh jeste zloupotrebljavanje
stvari.
40. Zloupotreba pomisli i stvari je njihovo nečastivo i nepravedno korišćenje.
41. Neprilične strasti su lanci kojima se um vezuje za čulne stvari.
42. Savršeno bestrašće ima onaj ko nije strasno vezan niti za stvari, ni za sećanja na
njih.
43. Dobra duša čini dobro bližnjemu. Ukoliko naiđe na nezahvalnost, ona se pokazuje
velikodušnom, te strpljivo podnosi čak i stradanje od [onoga kome čini dobro].
44. Zle pomisli su pravo zlo. Onaj ko ih se nije odrekao,neće se naučiti poznanju.
45. Onaj ko sluša Hrista hodi u svetlosti, a onaj ko ga podražava stiče ispravljenje.
46. Zlopamćenje je guba duše. Ono nastaje ili usled beščašća, ili štete, ili pomisli
podozrenja.
47. Gospod oslepljuje um zavidljivca stoga što se nepravedno žalosti zbog dobra
bližnjega.
48. Duša sklona kleveti ima trorezni jezik, budući da ranjava i sebe, i onoga ko sluša, a
ponekad i oklevetanoga.
49. Nezlopamtiv je onaj ko se iskreno moli za nanosi oca uvrede. Od zlopamćenja se,
pak, izbavlja onaj ko ne štedi darove svome neprijatelju.
50. Mržnja prema bližnjemu jeste smrt za dušu. Eto šta ima i šta sebi pričinjava duša
klevetnika.
51. Uninije dolazi od nemara duše. Nemarna je, pak, duša koja je bolesna
slastoljubljem.
52. Onaj ko voli Isusa odaje se naporima. Postojanost u njima izgoni uninije.
53. Duša jača u podvižničkim naporima. Čineći sve sa merom, ona progoni uninije.
54. Onaj ko je zagospodario nad stomakom isušuje pohotu. Njego i um ne robuje
bludnim pomislima.
55. Um uzdržljivoga jeste hram Svetoga Duha, a um stomakougodnika - stanište
gavranova.
56. Prejedanje rađa pohotu za raznim jelima, a glad i prost hleb čini slatkim.
57. Od zavisti se izbavlja onaj ko se u sebi raduje sa onim kome zavide. Druge, pak,
izbavlja od zavisti onaj ko skriva ono zbog čega mu se može zavideti.
58. Udaljavaj se od onoga ko živi nemarno, makar ga mnogi smatrali velikim.
59. Neka ti trudoljubiv čovek bude prijatelj, te ćeš sebi naći zaštitu.
60. Nemarni je sebe prodao mnogim gospodarima. On živi kako ga oni vode.
61. Nemarnost se u vreme mira prema tebi odnosi kao prijatelj, a za vreme iskušenja
ustaje na tebe kao neprijatelj.
62. Pre nego što se podignu strasti, ona je spremna da za tebe položi dušu svoju. Kada,
pak, navale strasti, ono ti uzima dušu.
63. Zapuštena zemlja zarasta u trnje, a nemarna duša se puni nečistim strastima.
64. Blagorazumni um obuzdava svoju dušu, iznuruje telo i potčinjava strasti.
65. Vidljivi pokreti ukazuju na unutrašnje. kao što plodovi obelodanjuju nepoznato drvo.
66. Reči i dela izobličuju licemera. Oni obnaružavaju i skrivenog lažnog proroka.
67. Beslovesni um ne vaspitava svoju dušu: on je udaljava od ljubavi i uzdržanja.
68. Uzrok nepriličnih pojmova jeste loša narav, podržavana gordošću i nadmenošću.
69. Navedenome su još svojstveni licemerje i zloća, kao i podlost, podsmešljivost i
najrđavija laž.
70. Takvi ljudi robuju i zavisti, drskosti, gnevu, tuzi i zlopamćenju.
71. Takav je put onih koji žive u nemarnosti i takve se riznice kriju u meni.
72. Zlopaćenje i smirenje spasavaju dušu i oslobađaju je od pomenutih strasti.
73. Znak razumnog uma jeste korisna beseda, a znak dobre duše - vrlinsko delo.
74. Prosvećen um iznosi mudre reči, a čista duša u sebi uzgaja božanstvene pomisli.
75. Pomisli revnitelja se poučavaju u premudrosti: njegove reči prosvećuju slušaoce.
76. Duša u koju su založene vrline uzgaja blage pomisli. Duša, pak, u koju su založene
zle sklonosti rađa neprilične pomisli.
77. Strasna duša je radionica zlih pomisli i iz svoje riznice iznosi zlo (Mt.12,35).
78Dobra riznica je vrlinska navika i dobar um iz nje iznosi blaga.
79. Um koji je pokretan Božanskom ljubavlju uzgaja dobre misli o Bogu. Onaj pak, koji
je pokretan samoljubljem rađa sve suprotno.
80. Um koji je pokretan ljubavlju prema bližnjem, neprestano o njemu misli dobro
(1.Kor.13,5). Onaj pak, koji je pokretan suprotnim, uvek u njemu pretpostavlja nešto
loše.
81. Vrline su uzrok dobrih pomisli, uzrok vrlina su zapovesti, a uzrok njihovog
ispunjavanja jeste proizvoljenje.
82. Vrline i poroci, koji postoje u duši ili koji je napuštaju izazivaju dobro ili loše
raspoloženje, pokrećući je na pomisli koje su suprotne jedne drugima.
83. Uzrok zlih pomisli jesu strasti, uzrok strasti jeste neposlušnost zapovestima, uzrok
neposlušnosti jeste prelest čula, a prelesti - nepažnja uma na delu čuvanja čula.
84. Kod onih koji napreduju dobra raspoloženja još uvek mogu da budu smenjena
suprotnim. Kod savršenih, pak, ta raspoloženja su nepromenjiva.
85. Snaga duše se sastoji u neizmenjivoj vrlinskoj navici. Onaj ko ju je stekao je
govorio: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim.8,35).
86. Prethodnik svih strasti jeste samoljublje. Nakon svih dolazi gordost.
87. Tri glavne pohotne pomisli imaju svoj izvor u strasti samoljublja. Te tri pomisli jesu:
stomakougađanje, taština i srebroljublje. Iz njih izlaze sve ostale strasne pomisli,
premda ne sve zajedno.
88. Te tri pomisli jesu: stomakougađanje, taština i srebroljublje. Iz njih izlaze sve ostale
strasne pomisli, premda ne sve zajedno.
89. Stomakougađanju sleduje blud, a taštini - gordost. Ostale idu za njima trima.
90. Za svim trima, dakle, idu: tuga, gnev, zlopamćenje, zavist, uninije i ostale...
MOLITVA
91. Vladiko svih, Hriste, izbavi nas i od pogubnih strasti i od pomisli koje rađaju.
92. Tebe radi smo sazdani, da u tebi budemo blaženi, nastanivši se u raj koji si zasadio.
93. Sadašnje beščašće smo sami navukli na sebe, blaženoj sladosti pretpostavivši
pogubnu.
94. Stoga smo sami u sebi primili kaznu, umesto večnog života nasledivši smrt.
95. Kao što si uvek gledao na nas, Vladiko, i do kraja [milostivo] gledaj na nas. Kao što
si blagovoleo da se ovaplotiš nas radi, tako nas i spasi sve.
96. Jer, ti si došao da spaseš nas propale. Nemoj nas odvajati od udela onih koji su se
spasli.
97. Vaskrsni duše i spasi tela, čisteći nas od svake skverni.
98. Raskini lance strasti koji nas sputavaju, kao što si rasterao vojske nečistih demona.
99. I izbavi nas njihove tiranije, kako bismo poslužili tebi jedinome, Svetlosti večnoj.
100. Tada ćemo, po vaskrsenju iz mrtvih, sa anđelima činiti jedinstven blaženi i večno
nerazrušivi hor.
STOSLOV ČETVRTI
sadržaj
Nego, moli se usrdno Bogu našem
da se izbavimo kako od pravog,
tako i od umišljenog zla.
1. Onaj ko je svoj um izbavio od ljubljenja i milovanja tela, Životvornim Duhom je

umrtvio dela telesna (Rim.8,13).
2. Nemoj misliti da ćeš se osloboditi od sklonosti ka telesnom ukoliko se tvoj um još bavi
onim što je svoj^veno telu.
3. Telu su svojstvena čula i sve što je čulno. I duši su svojstveni um i ono što je misleno.
Odvoji svoju dušu od čula i čulnoga, pa će tvoj um početi da prebiva u Bogu, te da se
bavi duhovnim predmetima.
4. Odvoji svoju dušu od čula i čulnoga, pa će tvoj um početi da prebiva u Bogu, te da se
bavi duhovnim predmetima.
5. Bogu su srodna umna bića, koja se samo umom spoznaju.Čula i sve čulne stvari su,
pak, stvoreni da služe umu.
6. Neka ti čula i čulne stvari služe za duhovno sagledavanje, a ne za zadovoljavanje
telesnih pohota.
7. Naređeno ti je da umrtviš dela telesna kako bi kroz naporne podvige vaskrsao svoju
dušu umrtvljenu telesnim uživanjima.
8. Neka Bog bude tvoj gospodar, a ti gospodari nad čulima. Budući dobar, nemoj davati
da nad tobom vlada ono što je gore od tebe.
9. Bog je večan, beskrajan i neograničen. On je onima koji ga slušaju obećao večna,
beskrajna i neiskaziva blaga.
10. Umu je svojstveno da prebiva u Bogu i da umuje o Njemu, o Njegovom promislu i o
Njegovom Strašnom sudu.
11. Ti imaš vlast da izabereš jedno ili drugo. Budi nastrani boljega, pa ćeš sebi potčiniti
lošije.
12. Kao tvorevine blagoga Boga, dobra su čula i dobro je ono što je čulno. Ipak, oni
nikako ne mogu da se uporede sa umom i onim što je umno.
13. Vladika se stvorio slovesno i umno biće, koje je sposobno za poznanje svega i
Njega samog. Čula i ono što je čulno On je sazdao da bi služilo u te svrhe.
14. Neumesno da nepotrebni sluga sebi potčini dobrog gospodara. Tako je neumesno i
da se slovesni um potčinjava truležnom telu.
15. Ukoliko ne vlada nad čulima, um će preko njih pasti u greh. Prelešćen čulnim
uživanjem, on obično rađa nepriličnost.
16. Držeći u vlasti svoja čula, čvrsto zatvaraj i sećanje. Jer, utisci koja su dobijeni
posredstvom čula putem sećanja ponovo pokreću strasti.
17. Zamaraj telo i češće se moli, pa ćeš se uskoro osloboditi neutemeljenih pomisli.
18. Neprestano se poučavaj u Rečima Božijim. Trudoljubivo upražnjavanje te vrste
iskorenjuje strasti.
19. Od lutanja među strastima um izbavljaju čitanje, bdenje, molitva i psalmopojanje.
20. Proleće budi biljke u život. I bestrašće podstiče um na poznanje postojećeg.
21. Ispunjavaj zapovesti, pa ćeš steći mir. Zavoli Boga,pa ćeš dobiti poznanje.
22. Ti si osuđen da hleb poznanja jedeš u bolnom naporu i u znoju svog lica.
23. Nemar je praoca doveo do pada. Lišivši ga rajskih uteha, on ga je osudio na smrt.
24. I ti svojoj Evi naredi da se čuva zmije kako ti, prelešćena, ne bi dala da okusiš od
zabranjenog ploda.
25. Duša po prirodi oživljava telo. I dušu oživljavaju vrlina i poznanje.
26. Onaj ko misli da je mudar liči na bezvodni oblak, koga nose vetrovi taštine i gordosti.
27. Bežeći od sujete, čuvaj se i bluda, kako ne bi, izbegavajući počasti, pao u beščašće.
28. Izbegavajući taštinu, pogledaj ka Bogu, kako ne bi zapao u samomnjenje ili blud.
29. Taštini je svojstveno da deluje radi pokazivanja, a gordosti da ponižava druge i da
se gnevi.
30. Izbegavajući stomakougađanje, čuvaj se čovekougađanja koje se lukavo trudi da
pokaže bledilo tvoga lica.
31. Divan je post koji se raduje skromnom jelu, koji je zadovoljan oskudnom trpezom i
koji izbegava čovekougađanje.
32. Posteći do večeri, nemoj se presićavati kako ne bi ispalo da zidaš ono što si tek
razrušio.
33. Uzdržavajući se od vina, nemoj piti mnogo ni vode, inače ćeš svejedno bludu pružiti
veštastvo [tj. hranu].
34. Gordost nas nagovara da ne tražimo Božiju pomoć, dase uzdamo u sebe i da se
uznosimo nad ljudima.
35. Na raspoloženju su dva sredstva protiv gordosti. Ukoliko se ona ne iskoriste,
nevoljno će naići treće, koje je veoma surovo.
36. Gordost progone molitva sa suzama, izbegavanje da se bilo ko ponizi i nevoljne
skorbi.
37. Urazumljavanje kroz iskušenja jeste duhovni žezal: on uči smirenoumlju onoga ko
se uznosi u svojoj nerazumnosti.
38. Umno je ne potčiniti se pomisli onoga ko nas tajno nagovara protiv bližnjega.
39. Baštovan koji ne brine o korovu guši rast povrća. I um koji ne čisti pomisli, gubi
plodove podvižničkog truda.
40. Razuman je onaj ko sluša savet, naročito kada ga po Bogu daje duhovni otac.
41. Onaj ko je umrtvljen strastima ne može da razume savet, niti je sposoban da se
potčini duhovnom rukovodstvu.
42. Onaj ko ne prima savet ne korača pravim putem, nego stalno luta preko strmina i
provalija.
43. Monah jeste um koji se odrešio od čulnoga i koji slastoljubivoj pomisli ne dozvoljava
da mu izađe na oči.
44. Lekar je um koji je sam sebe izlečio, te onim čime je izlečio sebe leči i druge.
45. Traži vrlinu, a potom se staraj da je ne izgubiš, kako ne bi živeo sramno i umro
nemilosrdno.
46. Gospod naš Isus Hristos je svima darovao svetlost. Međutim, oni koji mu ne veruju
sami sebe drže u mraku.
47. Nemoj smatrati da je mala stvar lišiti se vrline: na taj način je smrt ušla u svet.
48. Poslušno ispunjavanje zapovesti jeste vaskrsenje mrtvih, budući da je život prirodna
posledica vrline.
49. Za umrtvljivanjem uma kroz prestupanje zapovesti nužno ide i smrt tela.
50. Prestupivši zapovest, Adam je potpao pod smrt. Spasitelj je, budući poslušan,
umrtvio smrt.
51. Umrtvi greh kako ne bi vaskrsao mrtav i kako iz male smrti ne bi prešao u veliku.
52. Spasitelj se ovaplotio zbog Adamovog prestupa, tj. da bi, razrešivši kletvu, sve
vaskrsao.
53. Iz ovog života u večni prelazi onaj ko je umrtvio strasti i oslobodio se neznanja.
54. Proučivši Pismo naći ćeš zapovesti. Ispunivši rečeno, oslobodićeš se od strasti.
55. Ispunjavanje zapovesti čisti dušu. Očistivši se, ona postaje pričesnica svetlosti.
56. Drvo života jeste poznanje Boga. Pričestivši se njim, čisti ostaje besmrtan.
57. Početak delatnog života jeste vera u Hrista, a kraj - ljubav prema Bogu.
58. Isus Hristos je Gospod i Bog naš, koji nam je darovao veru u Njega radi zadobijanja
večnog života.
59. On nam se javio, sjedinivši Božanstvo sa dušom i telom, kako bi, kao Bog, izbavio
od smrti i dušu i telo.
60. Steknimo veru kako bismo dospeli do ljubavi, iz koje se rađa svetlost poznanja.
61. Po sticanju vere sledi strah Božiji, uzdržanje oduživanja, trpljenje bola, nada u Boga,
bestrasnost, ljubav.
62. Iz iskrene ljubavi rađa se prirodno poznanje. Posle njega nastupa ispunjenje
vrhovne želje, tj. blagodat bogoslovlja.
63. Um strasti obuzdava silom straha Božijeg, verujući u Boga i u Njegove opomene i
obećanja.
64. Od onoga kome je darovana vera očekuje se uzdržanje.Utvrdivši se, ono rađa
trpljenje, koje podržava trudoljubive navike.
65. Znak trpljenja jeste ljubav prema naporima. Oslanjajući se na njih, um stiče nadu da
će dobiti ono što je obećano i izbeći ono čime se preti.
66. Očekivanje budućih dobara sjedinjuje um sa očekivanim. Živeći u tom spoju, on
zaboravlja na sadašnja dobra.
67. Onaj ko je okusio od očekivanog, napušta sadašnje. Tada, naime, on sve svoje
želje predaje tome što je probao.
68. Buduća dobra je obećao sam Bog. Onaj ko mu je poverovao želi buduće kao da je
sadašnje.
69. Znak da um živi u očekivanim dobrima jeste pokušaj da u sebi utvrdi potpuni
zaborav sadašnjih stvari i da napreduje u poznanju budućih blaga.
70. Dobro je bestrašće kome nas uči Bog istine, odasvud o njemu uveravajući
bogoljubivu dušu.
71. Dobra koja su pripremljena naslednicima obećanja jesu prevečna, pre svih vekova i
iznad svakog uma i reči.
72. Saobrazimo se sa pravilima blagočašća kako bismo se udaljili od strasti i kako ne
bismo otpali od nade.
73. Isus Hristos je jedan od Svete Trojice. Njegov sunaslednik treba i ti da budeš.
74. Onaj koga je Bog naučio poznanju postojećeg neće imati teškoća da veruje Pismu u
onome što predskazuje.
75. Nalazeći um oslobođen od strasti, Sveti Duh ga srazmerno tajno uvodi u poznanje
oioga čemu se nadamo.
76. Saglasno sa očišćenjem uma, duša se rukovodi i ka poznanju Božanskih Reči.
77. Onaj ko je dolično uredio telo svoje i ko se upražnjava u Božanstvenom poznanju,
samim poznanjem se sve više i više čisti.
78. Um koji počinje da se bavi mudroljubljem o Božanskim stvarima, započinje od vere.
Krećući se i hodeći među tim stvarima, on opet dolazi do vere, premda više.
79. Primetili smo da početak mudroljublja o Božanstvenom prati strah, dok njegov kraj
predupređuje ljubav,
80. Um koji počinje da se bavi mudroljubljem polazi od pažljive vere i dostiže do
bogoslovlja, koje se prostire iza granica svakog uma i koje određuju kao nezaboravnu
veru i sagledavanje skrivenih stvari.
81. Reči o Bogu, koje sagledavaju sveti, ne odnose se na ono što je On, nego na ono
što je oko Njega.
82. Sve reči o Bogu mogu biti ili potvrdne ili odrične.
83. Tako se suština, Božanstvo, blagost i druge slične reči izriču potvrdno, a
bespočetno, beskrajno, neograničeno i slične odrično.
84. S obzirom da je Sveta Trojica suština koja je iznad svakog uma i reči, tj. skriveno
Božanstvo, sve što može da se misli o Njoj ima navedeni [tj, odrični karakter].
85. Kao što se veruje u jedinstveno Božanstvo Svete Trojice, tako se ispovedaju i Tri
Lica jedinstvenog Božanstva.
86. Potvrdni i odrični navedeni [izrazi] odnose se uopštena Tri Lica Svete i Jedinosušne
Trojice. Potvrdni [izrazi] su većinom vezani za posebna svojstava svakog Lica, a
odrečni za zajedničku [suštinu].
87. Lična svojstva Božanskih Ipostasi su Očinstvo, Sinovstvo i Proishođenje, i druga
koja se pripisuju pojedinačnom.
88. Ipostas određuju kao suštinu sa ličnim svojstvima.Tako svaka Ipostas ima i ono što
je zajedničko suštini i ono što je svojstveno njoj samoj.
89. Ono što se izriče kao opšte u Svetoj Trojici po odricanju prosuđuje se kao važnije. U
odnosu na svojstva Ipostasi nije tako. Među njima, kako je već rečeno, neka su
potvrdna, adruga odrečna, kao naprimer nerođenost i rođenost, i slična. Nerođenost
označava da se Otac nije rodio, a rođenost znači dase Sin rodio.
90. Izrazi i imenovanja se koriste da bi se razjasnilo ono što se sagledava oko suštine
Svete Trojice, kao što je rečeno (up. 81.). Ono što se tiče [same suštine] jeste
nespoznatljivo umu i neiskazivo rečima: to zna jedino sama Trojica.
91. Kao što se jedna suština Božanstva naziva triipostasnom, tako se Sveta Trojica
ispoveda jednosušnom.
92. Otac se sagledava kao bespočetni i kao početak. Bespočetan je kao nerođen, a
početak kao Roditelj Sina i Ishoditelj Duha Svetog, koji su proizašli od Njega po suštini i
koji prevečno postoje u Njemu.
93. Uzdižući se do Trojice, jedinica ostaje jedinica, i Trojica, svodeći se do jedinice,
ostaje Trojica. To i jeste začućujuće!
94. Sin i Duh Sveti se ne ispovedaju kao bespočetni, premda su večni. Oni nisu
bespočetni budući da se prema Ocu odnose kao prema početku i izvoru. Večni su, opet,
jer od večnosti sapostoje Ocu, jedan rođenjem, a drugi ishođenjem.
95. Jedinstveno Božanstvo Svete Trojice drže nerazdeljivim i čuvaju neslivenim Tri
Ipostasi jedinstvenog Božanstva.
96. Lično svojstvo Oca jeste nerođenost, Sina - rođenost, Duha Svetoga - ishođenje.
Načelo Sina i Svetoga Duha koje se pominje ne smatra se vremenskim. Ta i kako bi?
Naprotiv, hoće dase istakne Načelo iz koga (kao svetlost iz sunca) imaju večno
postojanje. Jer, Oni iz Njega proizilaze po suštini, premda i nisu posle Njega.
97. Lična svojstva Ipostasi se uvek sagledavaju kao nepokretna i neizmenjiva, dok je
opšta suština ili Božanstvo - nerazdeljno.
98. Ispovedamo Jedinicu u Trojici i Trojicu u Jedinici,tj. kao nerazdeljivo razdeljivu i
razdeljivo sjedinjenu.
99. Jedan se početak u Božanstvu sagledava, tj. Otac, kao početak Sina i Duha,
Roditelj i večni, beskrajni, bezgranični, jednosušni i nerazdeljivi izvor savečnih. On je
Tvorac, Promislitelj i Sudija svih tvari, kroz Sina u Svetom Duhu. Jer, rečeno je da je
sve od Njega, kroz Njega i radi Njega (Rim.11,36). Njemu slava u vekove. Amin.
100. Sina i Svetoga Duha ispovedamo savečnim, ali ne i sabespočetnim Ocu. Oni su
savečni stoga što sapostoje sa beskrajnim Ocem. Oni, pak, nisu bespočetni budući da
nisu bezuzročni, s obzirom da iz Njega proizilaze, kao svetlost iz sunca, premda i nisu
posle Njega, kao što rekosmo. Oni se nazivaju bespočetnim kada se misli na početak u
vremenu, kako se ne bi pomislilo da podležu vremenu Oni od kojih proizilazi vreme.
Oni, dakle, nisu bespočetni u odnosu na Uzrok, ali su bespočetni u odnosu na vreme, s
obzirom da po stoje pre svakog vremena i veka, s obzirom da su iznad svakog veka i
vremena, s obzirom da je od Njih proizišao svaki vek i vreme, kao i sve što sadrže vek i
vreme i s obzirom da su, kao što smo rekli, savečni sa Ocem. Njemu zajedno sa Njima
pripada slava i sila u vekove vekova. Amin.
SVETI TEODOR, EPISKOP EDESKI

sadržaj
Teodor je sin molitava i viđenja svojih roditelja, stanovnika Edese. Kada je počeo da se
školuje, on nije pokazivao sposobnost za učenje, Stoga se molio Bogu da mu otvori
razum. Jednom se za vreme Liturgije sakrio pod svetu trpezu, gde mu je neki dečak,
nahranivši ga saćem, usladio usamljenost. Saznavši za događaj, episkop koji je
sveštenodejstvovao posvetio je Teodora za čteca. I on je ostao u obitelji, gde je lako i
slobodno izučavao tadašnji krug nauka kod opšteg nastavnika Sofronija. Sa osamnaest
godina on je ostao bez roditelja. Potom je podelio svoje imanje siromašnima, ostavivši
jedan deo sestri. Sa dvadeset godina je otišao u Obitelj svetoga Save koja se nalazi
blizu Jerusalima, gde je dvanaest godina proveo u opštežiću. Zatim je dvadesetčetiri
godine proveo kao zatvornik. Iz njegovog zatvora su ga izveli po zahtevu patrijarha
Antiohije i patrijarha Jerusalima. Potom je bio rukopoložen za episkopa grada Edese.
Kada je stigao u Edesu, sve svoje snage je upregao na dobro Crkve i vernika. Međutim,
njegovi napori su nailazili na velike prepreke od strane muslimana koji su vladali
gradom, te jeretika, koji su bili glavni živalj. Videći uzaludnost svojih napora. pa čak i
opasnost za svoj život, sveti Teodor je krenuo u Bagdad, kod kalifa Mavije, da moli za
milost. Izlečivši kalifa od bolesti, on ga je nagovorio da izda zapovest Kilikiji, Siriji i
Mesopotamiji, da vrate Edeskoj Crkvi njenu imovinu i da ne ometaju obraćanje u
Pravoslavlje. Kada se vratio u Edesu, pravoslavna pastva ga je radosno dočekala. Ona
se potom množila, zahvaljujući obraćanjima jeretika. Revnosni, Bogom vođeni pastir je
blagotvorno upravljao njome. Osetivši da mu se približava smrt i želeći da počine u
svojoj pređašnjoj usamljeničkoj keliji, on je otišao u Palestinu. Na mestu svojih
pustinjačkih podviga on je uskoro i usnuo u Gospodu, 9. jula, kada se i slavi njegov
spomen. U Carigradu je tada, u IX veku vladao Mihail sa majkom Teodorom.
Pažnji čitalaca predlažemo sto dušespasonosnih poglavlja koje je on sastavio na molbu
staraca obitelji, dok je još živeo kao zatvornik. O njima sastavljači grčkog Dobrotoljublja
pišu: "Ne možemo sa sigurnošću kazati da li je sveti Teodor ostavio za sobom i neke
druge spise. Sto poglavlja koja je trudoljubivo sastavio mi smeštamo zajedno sa drugim
spisima otaca koji su posvećeni trezvoumlju. On je dobro opisao delo sveštenog
trezvoumlja. Ona mogu doneti bogatu duhovnu korist onima koji ih sa dostojnom
pažnjom budu čitali".
PREPODOBNI I BOGONOSNI OTAC NAŠ TEODOR,
VELIKI PODVIŽNIK I EPISKOP EDESE
STO DUŠEKORISNIH POGLAVLjA

sadržaj
1. Pošto smo se blagodaću blagog Boga, odrekavši se satane i njegovih dela, sjedinili
sa Hristom u početku u banji preporoda, a potom ponovo u monaškim zavetima,
[potrudimo se] da ispunjavamo Njegove zapovesti. Od nas se navedeno traži ne samo
zbog dvostrukog obećanja, nego i zbog prirodnog duga. Bog nas je, naime, u početku
sazdao veoma dobrim. Stoga smo dužni da i budemo dobri. Greh je ušao u nas zbog
naše nepažnje i u nama proizveo ono što je protivprirodno. Ipak, po svojoj velikoj
milosti, Bog nas je ponovo prizvao i kao Bestrasni obnovio svojom strašću. Iskupljeni
cenom Krvi Hristove, mi se izbavljamo od drevnog prestupa praoca. Prema tome, neće
biti ništa veliko ukoliko postanemo pravedni. Naprotiv, ukoliko otpadnemo od
pravednosti, bićemo dostojni žalosti i osude.
2. Dobro delo koje je lišeno ispravne vere jeste potpuno mrtvo i nedejstveno. I sama
vera bez pravednih dela ne spasava nas od večnog ognja. Jer, Gospod govori: Ako me
neko ljubi, zapovesti moje držaće (Jn.14,23). Stoga, ukoliko ljubimo Gospoda i
verujemo u Njega, ispunjavajmo Njegove zapovesti kako bismo dobili večni život.
Ukoliko, pak, prezremo ispunjavanje naredbi kojima se pokorava sva tvorevina, mi sebe
ne možemo nazvati vernima, premda smo počastvovani iznad svake tvari. U tom
slučaju ćemo se jedini od svih pokazati kao neposlušni naredbama Tvorca i kao
nezahvalni Dobrotvoru.
3. Ispunjavajući Hristove zapovesti, mi ništa ne činimo za Njega, kome ništa nije
potrebno i koji, zapravo, daje sva dobra. Naprotiv, mi sami sebi činimo dobro budući da
njima dobijamo večni život i naslađivanje neizrecivim blagima.
4. Onaj ko nas ometa u ispunjavanju zapovesti Božijih, makar bio i otac, ili mati, ili bilo
ko, treba da nam postane odbojan i mrzak. Inače ćemo i mi čuti: Koji ljubi oca ili mater,
ili bilo koga od ljudi, većma nego mene, nije mene dostojan (Mt.10,37).
5. Prinudimo se koliko god možemo da ispunjavamo zapovesti Gospodnje kako ne
bismo bili vezani nerazrešivim uzama zlih pohota i dušegubnim uživanjima. Inače će i
na nas da se primeni osuda koja je izrečena besplodnoj smokvi: Poseci je! Zašto i
zemlju da slabi (Lk.13,7). Jer, kaže, svako ko dobra roda ne rađa seče se i u oganj baca
(Lk.3,9).
6. Onaj ko biva pobeđivan pohotama i uživanjima i kreće se u svetu, ubrzo će upasti u
mreže greha. Greh koji je jednom učinjen jeste isto što i vatra u suvoj travi, ili kamen koji
se kotrlja sa brda, ili vodeni tok koji se širi ulivanjem novih pritoka. Sve to na svaki način
vodi pogibli onoga ko živi grešno.
7. Dok živi protivprirodno [usled greha], duša postaje divlja, ispunjavajući se trnjem
uživanja. Ona postaje stanište neobičnih zveri, kao što je rečeno: Onde će se upokojiti
onokentauri, onde će jež podizati mladunčad i demoni će se susretati sa onokentaurima
(Is.34,14-15), što predstavlja različite nečasne strasti. Kada se, pak, povrati u svoje
prirodno stanje (što zavisi od njene volje sve dok je vezana za telo), duša pripitomljava
sebe marljivim trudoljubljem i životom u skladu sa zakonom Božijem. Zveri koje su se
gnezdile u njoj će se razbežati da bi joj prišli čuvari našeg života, tj. anđeli, praveći od
njenog obraćenja dan veselja. I blagodat Svetoga Duha će sići na nju, učeći je poznanju
da bi se očuvala u dobru i da bi ga uvećala.
8. Molitvu oci nazivaju duhovnim oružjem bez koga ne treba izlaziti u borbu, kako ne
bismo bili zarobljeni i odvedeni u neprijateljsku zemlju. Međutim, čistu molitvu ne može
da stekne onaj ko se nije priljubio uz Boga sa ispravnim srcem. On, naime, daje molitvu
onome ko se moli i čoveka uči poznanju.
9. Od nas ne zavisi da li će strasti uznemiravati dušu i izazivati borbu. Međutim, od nas
zavisi da li će se strasne pomisli zadržavati u nama i pokretati strasti. Prvo je
bezgrešno, s obzirom da ne zavisi od nas. Drugo nam, međutim, donosi vence (ukoliko
se smelo suprotstavimo i pobedimo), ili nas podvrgava mukama (ukoliko iz
ošamućenosti i strašljivosti budemo poraženi).
10. Postoje tri opšte strasti iz kojih se rađaju sve ostale: slastoljublje, srebroljublje i
slavoljublje. Njih slede pet drugih duhova zlobe. Od njih se, najzad, rađa veliko mnoštvo
strasti i svi vidovi mnogoobrazne rđavosti. Onaj ko je pobedio tri načelnika i vođe,
ujedno je savladao i drugih pet, a za njima pokorava i sve strasti.
11. Kada se sećamo onoga što smo učinili pod dejstvom strasti, duša se iznova muči.
Ukoliko se strasne uspomene sasvim izbrišu iz srca i više ga ne izazivaju značiće da su
nam pređašnji gresi oprošteni. Jer, sve dok se duša strasio kreće očigledna je vlast
greha.
12. Telesne i veštastvene strasti obično slabe i venu usled telesnih zlopaćenja, dok se
duševne i nevidljive uništavaju smirenoumljem, krotošću i ljubavlju.
13. Strasnu pohotu isušuje uzdržanje i smirenoumlje, plameni gnev ukroćuje ljubav, a
pomisli koje lutaju sakuplja usredsređena molitva zajedno sa sećanjem na Boga. Na taj
način se čiste tri dela duše. Ispravljajući ih, i božanstveni apostol govori: Starajte se da
imate mir sa svima i svetost, bez koje ni?o neće videti Gospoda (Jev.12,14).
14. Neki se nalaze u nedoumici da li da kažu da pomisao pokreće strasti, ili da strasti
pokreću pomisao. Jer, jedni kažu jedno, a drugi drugo. Ja, pak, smatram da pomisli
dolaze od strasti. Jer, da u duši nema strasti, ni strasne pomisli je ne bi uznemiravale.
15. Demoni koji neprestano ratuju protiv nas imaju običaj da nas ometaju u vrlinama
koje možemo da vršimo s obzirom da su po meri naših snaga, i da nas nagovaraju da
se prihvatamo onih koje nadmašuju naše snage i koje nisu blagovremene [tj. za koje
nismo dorasli]. One koji napreduju u poslušanju oni nagovaraju da se late dela
bezmolvnika, a bezmolvnicima i otšelnicima došaptavaju da se drže opštežiteljnog
pravila. Na isti način oni postupaju i kada su u pitanju druge vrline. Međutim, nama ne
treba da su nepoznate njihove podvale. Mi, naime, znamo da je dobro ono što se čini u
svoje vreme i sa merom, te da je štetno sve što je neumereno i neblagovremeno.
16. One koji se kreću u svetu i susreću sa predmetima strasti, demoni napadaju i
nagovaraju na grešna dela. One, pak, koji žive u pustinjama u kojima su retki [navedeni]
predmeti, oni uznemiravaju pomislima. Drugi [vid] borbe je mnogo teži od prvog. Jer, za
borbu koja biva sa predmetima neophodni su i vreme, i mesto, i ostale povoljne
okolnosti. Naprotiv, um se lako kreće i teško zagrađuje [od spoljašnjih uticaja]. Kako
bismo se suprotstavili u netelesnoj borbi data nam je čista molitva i naloženo nam je da
u njoj neprestano prebivamo. Ona jača um za podvig koji se vrši i bez učešća tela.
17. Ukazujući na potpuno umrtvljivanje strasti, apostol govori: A koji su Hristovi, raspeše
telo sa strastima i željama (Gal.5,24). Jer, tek kada umrtvimo strasti, uništimo pohote i
mudrovanje tela potčinimo duhu, mi uzimamo na sebe krst i idemo za Hristom.
Udaljavanje [od sveta] nije ništa drugo do umrtvljivanje strasti i javljanje života
sakrivenog u Hristu.
18. Oni koji stradaju od pobune tela smrti (Rim.7.24) i napuštaju neprestanu borbu sa
njim, ne treba da osuđuju telo, nego same sebe. Jer, da mu nisu davali snage i pobrinuli
se da zadovolje njegove pohote, oni ne bi toliko stradali. Ili možda ne vide one koji su
raspeli svoje telo sa strastima i pohotama, i koji na smrtnom telu svome nose umiranje
Isusovo. Oni ga imaju kao pomoćnika u dobru, a ne kao protivnika: ono je, naime,
pokorno i upravlja se zakonom Božijim. Neka i oni postupaju na sličan način, te će i oni
uživati u istom miru.
19. Svako slaganje pomisli sa bilo kojom zabranjenom pohotom, tj. naginjanje ka
uživanju predstavlja greh za monaha. Jer, u početku pomisao pomračuje um preko
stradalnog dela, a potom se duša slaže sa uživanjem, podležući u borbi. To je, dakle,
slaganje koje je, kako rekosmo, greh. Ukoliko se navedeno stanje produži, rodiće se
takozvana strast koji malo po malo dovodi do greha na delu. Zbog toga prorok hvali one
koji razbijaju o kamen decu vavilonsku (Ps.136,9). Značenje rečenoga je jasno za
onoga ko je razuman i razborit.
20. Kao služitelji ljubavi i mira, anđeli se raduju našem pokajanju i napredovanju u vrlini.
Stoga se oni staraju da nas ispune duhovnim sagledavanjima, pomažući nam u svakom
dobru. Naprotiv, kao pronalazači gneva i zlobe, demoni se raduju kada se smanjuje
vrlina. Njihov trud predstavlja uvlačenje naših duša u sramna maštarenja.
21. Vera je dobro blagog raspoloženja. Ona u nama rađa strah Božiji, koji nas uči
ispunjavanju zapovesti, tj. delanju. Iz delanja, opet, niče časno bestrašće. Čedo
bestrašća, najzad, jeste ljubav koja i predstavlja ispunjenje svih zapovesti, vezujući ih i
držeći ih sve zajedno.
22. Kada je zdravo, telesno čulo oseća bolest koja ga zahvata. Onaj, pak, ko je ne
oseća, pati od bezosećajnosti. I um čija je delatnost nepovređena poznaje svoju snage i
vidi otkuda na njega nadiru najmučnije strasti. On stoga u tom smeru upravlja svoje
najjače suprotstavljanje. Strašno je, međutim, ukoliko svoje dane provodi u
bezosećajnosti, slično onome ko se protiv neprijatelja bori noću usled čega ne vidi
njegove pokrete.
23. Naše sile će dejstvovati u skladu sa svojom prirodom ukoliko se slovesna [sila] duše
uporno usmeri na sagledavanje vrlina, ukoliko se želateljna sila veže za navedeno
sagledavanje i za Onoga ko nam ga pruža, tj. za Hrista Gospoda, i ukoliko se
razdražajna sila naoruža protiv demona.
24. Prema svetom Grigoriju Bogoslovu, slovesna duša se sastoji iz tri dela. On je vrlinu
slovesne sile nazvao razboritošću, razumnošću i mudrošću. Vrlinu razdražajne sile je
nazvao hrabrošću i trpljenjem, dok je vrlinu želateljne sile označio kao ljubav,
celomudrenost i uzdržanje. Pravednost je, pak, raširena u svima, učeći ih da dejstvuju
na odgovarajući način. Razboritošću se, dakle, [duša] suprotstavlja protivnim silama,
braneći vrline, celomudrenošću bestrasno gleda na stvari, ljubavlju činn da volimo sve
ljude kao same sebe, uzdržanjem ograničuje svako uživanje, a hrabrošću i trpljenjem se
naoružava za nevidljivu borbu. Takvo je blagozvučno sazvučje duševne svirale.
25. Onaj ko se trudi oko celomudrenosti i ko čezne za blaženom čednošću (koja bez
pogreške može da se nazove bestrašćem), neka zlopati i porobljuje telo, prizivajući
smirenoumno Božanstvenu blagodat, te će dobiti željeno. Onaj, pak, ko hrani svoje telo
ne uzdržavajući se u jelu i piću napatiće se od duha bluda. Mnogo vode gasi plamen. I
glad, tj. uopšte rečeno, svako uzdržavanje sa duševnim smirenjem gasi raspaljenost
tela i sramna maštarenja.
26. Neka od tvoje duše, hristoljupče, sasvim odstupi strast zlopamćenja. Nikako nemoj
dozvoliti da se u tebi nastani bilo kakvo neprijateljstvo. Jer, zlopamćenje koje se gnezdi
u srcu liči na vatru koja tinja u slami. Naprotiv, ti treba da se usrdno moliš za onoga ko
te je uvredio i da mu činiš dobro koliko i čime možeš, kako bi svoju dušu izbavio od
smrti i kako se ne bi lišio smelosti u molitvi.
27. U dušama smirenih počiva Gospod, a u srcu gordih - strasti beščašća. Jer, najviše
moći protiv nas njima pružaju visokoumne pomisli. Naprotiv, blaženo smirenje u
najvećoj meri iz duše zajedno sa korenom čupa njihov korov. Stoga je ono opravdano
nazvano strastoubicom.
28. Neka se tvoja duša čisti od zlih uspomena i neka se prosvećuje dobrim pomislima,
držeći uvek na umu izreku da u vreme izlaska [iz tela] slastoljubivo srce predstavlja
tamnicu i lance, a trudoljubivo - otvorena vrata. Jer, čiste duše, po izlasku iz tela, prate
anđeli, rukovodeći ih ka blaženom životu. Naprotiv, duše koje su se uprljale i koje se
nisu očistile pokajanjem, avaj, preuzimaju demoni.
29. Prekrasna je glava koja je ukrašena dragocenom dijademom sa blistavim indijskim
kamenjem i biserom. Međutim, neuporedivo je lepša duša koja je bogata poznanjem
Boga, koja je prosvećena svetlim sagledavanjima i koja u sebi ima Presvetog Duha. Ko
može dostojno da opiše lepotu takve blažene duše!
30. Nemoj dozvoliti da se gnev i jarost nastane u tvojoj duši. Jer, rečeno je: Jarostan
muž je ružan (Prič.11,25), dok u srcu krotkih počiva mudrost (Prič. 14,33). Ukoliko strast
gneva zavlada tvojom dušom, oni koji žive u svetu će se pokazati kao bolji od tebe. Ti
ćeš, pak, biti pokriven sramotom kao neiskusan monah.
31. U svakom iskušenju i u svakoj borbi neka ti molitva bude nepobedivo oružje. Na taj
način ćeš pobediti blagodaću Hristovom. Ipak, ona treba da bude čista, kako nam
zapoveda naš premudri učitelj, govoreći: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom
mestu, podižući svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja (1.Tim.2,8). Prema tome, onaj ko
je nemaran prema molitvi, biće predan iskušenjima i strastima.
32. Napisano je da vino veseli srce čoveka (Ps.103,15). Ti si, međutim, obećao da ćeš
plakati i ridati. Stoga udalji od sebe takvo veselje, pa ćeš biti obradovan duhovnim
darovima. Ukoliko se, pak, budeš uveseljavao vinom, provodićeš život zajedno sa
sramnim pomislima i mnogo tugovati.
33. Nemoj misliti da praznici postoje radi pijenja vina. Naprotiv, oni [su ustanovljeni] radi
obnove uma i duševne čistote. Puneći utrobu jelima i pićima, u stvari ćeš progneviti
Onoga kome je praznik posvećen.
34. Nama je zapoveđeno da stalno bdijemo u psalmopojanju, molitvama i čitanju,
naročito u dane praznika. Monah koji bdi, istančava svoj razum radi dušekorisnih
sagledavanja, dok neumereno spavanje ogrubljuje um. Međutim, pazi da se za vreme
bdenja ne upuštaš u prazne povesti i lukave pomisli. Jer, bolje je da spavaš, negoli da
bdiš u ispraznim razgovorima i pomislima.
35. Smrt će obresti i onaj ko u svome krilu hrani zmiju i onaj ko gaji zle pomisli u svom
srcu. Jedan će umreti od otrovnog ujeda u telo, a drugi od smrtonosnog otrova koji je
primio u dušu. Mi bez odlaganja ubijamo rod otrovnice. Isto tako ne bi trebalo da
dozvolimo zlim pomislima da se rađaju u srcu, kako se potom ne bismo gorko napatili.
36. Čista duša opravdano može da se nazove izabrani sasud, i zatvoreni vrt (Pes.4,12) i
presto osećanja (Prič. 12,23). Međutim, duša koja je oskrnavljena nečistotom jeste
prepuna smrdljive prljavštine.
37. Od iskusnih i delatnih staraca sam čuo da se lukave pomisli u duši rađaju od
ukrašavanja u odeći, od presitog trbuha i štetnih razgovora.
38. Pohlepa za imovinom ne treba da se nastani u duši podvižnika. Jer, monah sa
mnogim imanjem jeste brod koji ??opušta vodu, koji premeću talasi mnogih briga i koji
na kraju tone u dubinu žalosti. Bolest srebroljublja rađa mnoge strasti, zbog čega je sa
pravom nazvana korenom svih zala.
39. Nesticanje i ćutanje su dve riznice sakrivene na polju monaškog života. Idi prodaj
sve što imaš i podaj siromasima, te ćeš steći to polje. Iskopavši blago, potrudi se da ga
pažljivo sačuvaš kako ti ga ne bi ugrabili. Na taj način ćeš se obogatiti neukradivim
bogatstvom.
40. Pošto si počeo da živiš zajedno sa duhovnim ocem, i pošto si osetio korist od
njegove blizine, nemoj dopustiti da te bilo ko udalji od ljubavi prema njemu i od života sa
njim. Nemoj ga osuđivati ni za što i nemoj govoriti o njemu loše, makar te grdio, pa čak i
tukao. Zatvori uvo svoje za one koji počnu da govore protiv njega. Ni u kom slučaju se
nemoj družiti sa onim ko ga grdi, kako se na tebe ne bi naljutio Gospod i kako te ne bi
izbrisao iz knjige živih.
41. Podvig poslušanja se zasniva, kako smo upoznati, na odricanju od svega. Onaj ko
mu se posvetio treba da se ogradi sa tri oružja: sa verom, nadom i sveuvažavanom i
Božanstvenom ljubavlju. Zaštićen njima, on će uspešno moći da se podvizava dobrim
podvigom i da stekne vence pravde.
42. Nemoj biti sudija postupaka svog [duhovnog] oca, već ispunjavaj njegove zapovesti.
Jer, demoni imaju običaj da ti ukazuju na njegove nedostatke, kako bi zatvorili tvoje uši
za njegove pouke. Na taj način će te ili udaljiti sa [podviga) kao slabog i plašljivog borca,
ili raslabiti pomišlju neverovanja i razlenjiti za svaki vid vrline.
43. Onaj ko ne sluša zapovesti oca prestupa najznačajnije svoje zavete. Onaj, pak, ko
je stekao poslušanje i odsekao svoju volju nožem smirenoumlja ispunjava (u meri koja
zavisi od njega) ono što je pri mnogim svedocima obećao Hristu.
44. Pošto smo mnogo razmatrali, jasno smo uvideli i uverili se da onima koji se
podvizavaju u poslušanju ocima veoma zavide neprijatelji našeg života, tj. demoni. Oni
na njih škrguću zubima i smišljaju najrazličitije zamke. Šta sve ne čine, šta sve ne
podmeću kako bi ih odvojili od otačkih nedara? Oni im nalaze naizgled opravdane
povode [za neposlušanje], stvaraju nezadovoljstvo, pobuđuju mržnju prema ocu,
njegove pouke predstavljaju kao zamerke, a njegove zamerke kao oštre strele koje se
zabadaju u srce. "Zašto si, kažu, budući slobodan, izabrao da budeš rob pod vlašću
nemilosrdnog despota? Dokle ćeš da trpiš uze, ne videći svetlost slobode". Potom mu
podmeću pomisli [o vrednosti] gostoprimstva, služenja bolesnicima i staranja o
siromasima. Najzad, oni preterano hvale podvig bezmolvija i potpunog usamljivanja,
sejući korov svake druge vrste u srce podvižnika blagočašća sa [namerom] da ga
izmame iz duhovnog okrilja otačkog. Ukoliko ga izvuku iz tihog pristaništa, oni ga bacaju
u more koje je razjareno dušegubnom burom. Uzevši ga pod svoju vlast kao
zarobljenika, oni ga teraju da deluje po njihovim lukavim prohtevima.
45. Nalazeći se u poslušanju [duhovnome] ocu, nikad nemoj da smetneš sa uma
lukavost neprijatelja i protivnika tvojih. Nemoj zaboravljati ni obaveze, ni obećanja koja
si dao pred Bogom. Neka te ne pobede poruge, neka te ne uplaši izobličavanje,
podsmeh i grdnja, neka te ne savlada mnoštvo lukavih pomisli. Nemoj se uklanjati od
očinske strogosti, nemoj prezreti blagi jaram smirenja drskim samodopadanjem i
osorošću. Naprotiv, položivši u srce reč Gospodnju da će se spasti onaj ko pretrpi do
kraja (Mt. 10,22), sa trpljenjem hitaj u podvig koji ti predstoji, gledajući na Isusa,
Načelnika u Savršitelja vere (Jev.12,1-2).
46. Stavljajući zlato u topionicu, zlatar ga čini čistijim. Predajući se podvizima
potčinjavanja i žežen nevoljama života po Bogu, monah početnik se sa trudom i velikim
trpljenjem uči poslušanju. Spalivši u sebi lošu narav, on se ispunjava smirenjem i
postaje svetao i dostojan nebeskih blaga, tj. netruležnog života i blaženog kraja u kome
je ukloljena svaka patnja i uzdisaj i u kome je neprestana radost i veselje.
47. Ispravna i duboko usađena vera rađa strah Božiji. Strah Božiji nas uči ispunjavanju
zapovesti. Jer, rečeno je: "Ispunjavanje zapovesti postoji samo pri prisustvu straha". Iz
ispunjavanja zapovesti se i sastoji delatna vrlina, koje je početak sagledateljne. Plod,
pak, njihov jeste bestrašće. Kroz bestrašće se u nama rađa ljubav. O ljubavi, najzad,
ljubljepi učenik govori: Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u
njemu (1.Jn.4,1b).
48. Monaški život je zaista prekrasan i dobar. On je zaista prekrasan i dobar ukoliko se
provodi u granicama i zakonima koje su mu postavili njegovi načelnici i predvodnici,
naučeni Duhom Svetim. Jer, Hristov vojnik treba da bude bez veštastava, te da nije
zaokupljen nikakvim svetskim zamislima i delanjima, kao što govori apostol: Nijedan se
vojnik ne upliće u poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi (2.Tim.2,4).
49. Monah, dakle, treba da bude bez stvari, da je bestrasan, da je daleko od svake
lukave pohote, da nije sladokusac, da se ne opija, da nije lenj, ni srebroljubiv,
slastoljubiv, ni slavoljubiv. Onaj ko se ne udalji od svega navedenoga neće moći
ispravno da vodi anđelski život. Za one, pak, koji postupaju shodno navedenim
pravilima, monaški život je blagi jaram i lako breme, s obzirom da božanstvena nada
sve čini lakim. Sladak je taj život, prijatna su njegova dela, dobro je njegov udeo: on se
neće oduzeti od duše koja ga je stekla.
50. Ukoliko si se odrekao svetskih briga i primio monaški podvig, nemoj da želiš
bogatstvo navodno radi davanja milostinje. Jer, i ta [namera] je prelest đavolska koja
vodi taštini. Ona, naime, nagovora um na bavljenje mnogim poslovima. Jer, čak da imaš
samo hleb i vodu, ti možeš da stekneš nagradu za gostoprimstvo. Najzad, da ni njih
nemaš, ti ćeš zaslužiti nagradu za gostoljublje ukoliko gosta dočekaš u dobrom
raspoloženju i pružiš mu reč utehe. U Jevanđelju je, naime, Gospod posvedočio da je
siromašna udovica sa svoje dve lepte umnogome prevazišla proizvoljenje i želju
bogatih.
51. Rečeno se odnosi na one koji žive u bezmolviju. Oni, pak, koji se nalaze u
poslušanju kod [duhovnog] oca treba samo jedno da imaju na umu, tj. da ni u čemu ne
odstupaju od njegovih zapovesti. Jer, ispunjavajući ih kako treba, oni ispunjavaju sve
što se od njih traži. U suprotnom, oni koji odstupaju od tačnog ispunjavanja svog duga
[kao poslušnika] ostaju neiskusni za bilo koji vid vrline i duhovnog života.
52. Evo ti moga saveta, hristoljupče: zavoli stranstvovanje, izbegavajući brigu o
zbivanjima u svojoj zemlji. Nemoj se vezivati brigama o roditeljima i ljubavlju prema
rođacima. Beži od boravljenja u gradu i strpljivo sedi u pustinji, govoreći sa prorokom:
Udaljih se bežeći i nastanih se u pustinji (Ps.54,8).
53. Traži mesta koja su usamljena i udaljena od sveta. Nemoj se bojati ukoliko u njima
vlada nedostatak i odsustvo najneophodnijih stvari. Ukoliko te neprijatelji okruže kao
pčele ili ljute ose, napadajući te svim mogućim pomislima, nemoj se strašiti, nemoj im
okretati uho svoje, i nemoj napuštati poprište borbe. Naprotiv, sve hrabro pretrpevši,
ponavljaj i govori: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju, i usliša moljenje moje
(Ps.39,2). Na taj način ćeš ugledati velika dela Božija, zastupništvo, staranje i svako
drugo spasonosno promišljanje.
54. Prijatelji treba da su ti, hristoljupče, ljudi koji su korisni i koji potpomažu [napredak]
tvog života. Jer, Pismo govori da ti prijatelji budu mirni muževi, duhovna braća, sveti oci,
za koje je Gospod rekao: Ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i
sestra i mati (Mt.12,50).
55. Nemoj želeti različita i skupa jela i nemoj se njima naslađivati. Jer, kazano je: Ona
koja se odala nasladama, živa je umrla (1-Tim.5,6). Ako je moguće, izbegavaj da jedeš
do sita čak i prosta jela. Jer, pisano je: Nemoj da te zavede nasićivanje stomaka
(Prič.24,15).
56. Ako si izabrao bezmolvnički život, nemoj sebi dozvoliti da često boraviš van kelije.
[Boravak van kelije] je veoma štetan s obzirom da oduzima blagodat, pomračuje
razmišljanje i slabi čežnju. Stoga je i rečeno: Obmana pohote menja nezlobivo srce
(Mud.4,12). Prekini odnose sa mnogima kako ti um ne bi postao mnogobrižan,
narušavajući poredak bezmolvija.
57. Sedeći u keliji, nemoj svoje delo obavljati beslovesno, provodeći vreme u neradu.
Jer, kako kažu, onaj ko putuje bez cilja uzalud se trudi. Naprotiv, stekni naviku dobrog
delanja, sabiraj svoj um, pred očima imaj uvek poslednji, tj. smrtni čas, misli o taštini
sveta (tj. kako je privlačna, premda - nestalna i ništavna), pomišljaj o nevolji strašnog
davanja odgovora (tj. o ljutim tužiocima koji će predstavljati naša dela, reči i misli koje
su nam nudili i koje smo prihvatali), razmišljaj o paklenim mučilištima (u kojima će biti
zatvorene duše), predstavi sebi veliki i strašni dan (tj. dan opšteg vaskrsenja, i našeg
stajanja pred Bogom i konačne odluke nelažnog Sudije), zamisli buduće muke grešnika
(tj. njihov stid i grižu savesti, udaljavanje od Boga i guranje u večni oganj, neuspavljivog
crva i tamu bez svetlosti, gde su plač i škrgut zuba) i u misli prizovi i sva druga
mučilišta, ne prestajući da stenješ i suzama zalivaš svoje lice, odeću i mesto na kome
sediš. Ja sam, naime, video da su sličnim mislima mnogi sticali obilni plač i na divan
način čistili sve sile svoje duše.
58. Pomišljaj, takođe, na dobra koja su pripremljena pravednicima, na stojanje sa desne
strane Hrista, na blagosloveni glas Vladike, na nasleđivanje Carstva nebeskog, na dar
koji prevazilazi svaki um, na najslađu svetlost, radost bez kraja koju ne prekida nikakva
tuga, na nebeske obitelji, na život sa anđelima i na sve drugo što je obećano onima koji
se boje Gospoda.
59. Te pomisli treba da te hrane, da ležu i da ustaju zajedno sa tobom. Gledaj da ih
nikada ne zaboravljaš. Ma gde se nalazio, svoj um nemoj odvajati od sećanja na njih.
Na taj način će lukave pomisli bežati od tebe, a božanstvene utehe će ispunjavati tvoju
dušu. Duša koja nije ograđena takvim mislima ne može da postigne bezmolvije. Jer,
izvor u kome nema vode uzalud nosi svoje ime.
60. Način, pak, života bezmolvnika treba da je sledeći: post (koliko god snage
dozvoljavaju), bdenje, spavanje na goloj zemlji i svako drugo zlopaćenje radi budućeg
pokoja. Jer, kako govori Pismo, stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi
koja će nam se otkriti (Rim.8,18). Naročito je neophodna čista, neprestana i neprekidna
molitva: ona je čvrst bedem, tiho pristanište, čuvar vrlina, istrebljenje strasti, dobro
nastrojenje duše, očišćenje uma, pokoj umornih, uteha onih koji plaču. Molitva je
razgovor sa Bogom, sagledavanje nevidljivog, osvedočenje u traženo, anđelski život,
napredovanje u dobru, potvrda nade. Tu caricu vrlina, podvižniče, potraži i svim se
silama postaraj da je zadržiš kod sebe: moli se dan i noć, bilo da si tužan, bilo da si
radostan. Moli se sa strahom i trepetom, sa bodrošću i trezvoumljem kako bi Gospod
primio tvoju molitvu. Jer, Pismo kaže: Oči su Gospodnje na pravednima i uši Njegove
na molitvu njihovu (Ps.ZZ,1b).
61. Neko od drevnih je umesno i veoma tačno rekao da od demona koji nas napadaju u
borbu najpre stupaju oni kojima su poverene želje stomakougađanja i koji nas
nagovaraju na srebroljublje i na taštinu. Svi ostali, idući pozadi, preuzimaju one koje su
prvi ranili.
62. I zaista, na osnovu posmatranja mi smo poznali da se ne dešava da čovek upadne
u greh ili strast ukoliko ga prethodno nije ranio jedan od navedene trojice. Stoga je na
ove tri pomisli đavo navodio i Spasitelja. Međutim, budući iznad njih, Gospod je naredio
đavolu da se udalji, i nama, kao blagi i čovekoljubivi Vladika, darujući pobedu nad njim.
On se, naime, obukao u telo po svemu slično našem, ali bez greha (Jev.4,15), i
pokazao nam nezabludivi put bezgrešnosti. Idući njime, mi u sebi oblikujemo novog
čoveka, koji se obnavlja prema liku Onoga koji ga je sazdao (Kol.Z,10).
63. Reč Davidova nas uči da demone mrzimo savršenom mržnjom, s obzirom da su
neprijatelji našeg spasenja. Ona je veoma prikladna u delu sticanja vrlina. Ko je, dakle,
onaj ko savršenom mržnjom mrzi neprijatelje? Onaj ko ne greši ni na delu, ni razumom.
Sve dok su njihovi omiljeni sasudi (tj. uzroci strasti) u nama, mi nećemo uspeti da ih
zamrzimo. Slastoljubivo srce u sebi ne može da drži mržnju prema njima.
64. Svadbeno ruho je bestrašće slovesne duše koja se udaljila od uživanja, odrekla svih
neumesnih prohteva, i potpuno se posvetila bogoljubivim mislima i najčistijim
sagledavanjima. Međutim, čim popusti beščasnim strastima i počne da se njima bavi,
ona se lišava ruha celomudrenosti i oblači u iscepane i prljave rite. U Jevanđelju je
potvrđeno da je onaj kome su vezane ruke i noge i koji je bačen u tamu najkrajnju
(Mt.22,13) imao ruho satkano od pomisli i dela koje je Slovo [Gospodnje] smatralo
nedostojnim božanstvene i netruležne svadbe.
65. Neko od mudrih je tačno rekao da pomisao samoljublja kao neki tiranin (koji sve
mrzi) jeste prva u strašnoj [unutrašnjoj] borbi. Za njom slede tri, a za njima pet koje
plene naš um.
66. Bilo bi neobično da onaj ko jede do sitosti stekne bestrašće. Uostalom, ja
bestrašćem ne nazivam udaljavanje od greha na delu (što predstavlja uzdržanje), nego
presecanje u korenu izlaženja iz razuma strasnih pomisli (što predstavlja čistotu srca).
67. Lakše je očistiti dušu koja nije čista, negoli vratiti zdravlje duši koja se jednom
očistila, pa se potom ponovo prekrila ranama (strasti). Oni koji su se skoro odrekli
svetskog meteža lakše dostižu bestrašće (ma u kakve inače grehe upadali). Oni, pak,
koji su već okusili dobru Reč Božiju (Jev.6,5) i hitali putem spasenja teško postižu
bestrašće ukoliko ponovo skrenu ka grehu. Njih, naime, [sprečavaju] rđava navika i zao
običaj, kao i demon tuge koji se smešta kod zenice oka, neprestano predstavljajući idole
greha. Međutim, revnosna i trudoljubiva duša može da obavi ono što je teško u
sadejstvu sa Božijom blagodaću, koja je čovekoljubivo milostiva prema nama i koja nas
stalno poziva na pokajanje. One koji se vraćaju ona štedro i milostivo prima, kao što
smo naučili iz jevanđelske priče o bludnom sinu.
68. Napade i zamke đavolske niko od nas nije u stanju da izbegne sopstvenim
snagama, već samo sa nepobedivom silom Hristovom. I svetilnik Crkve, Jovan
Zlatousti, govori da ljudska namera nije dovoljna ukoliko joj ne dođe pomoć odozgo. I
obrnuto, neće biti nikakve koristi od pomoći odozgo ukoliko ne bude [ličnog] napora.
Rečeno se pokazuje na primeru Jude i Petra. Primivši veliku pomoć, jedan nije imao
nikakve koristi s obzirom da nije dodao i svoju volju i napor. Petar je, međutim, pokazao
revnost, ali je pao s obzirom da nije osetio pomoć odozgo. Stoga se isprazno varaju oni
koji se nadimaju hvaleći se da sopstvenim podvizima i samovlasnošću [tj. snagom svoje
volje] mogu da savladaju greh, koji se u stvari savlađuje samo blagodaću Božijom. I
svetilnik Crkve, Jovan Zlatousti, govori da ljudska namera nije dovoljna ukoliko joj ne
dođe pomoć odozgo. I obrnuto, neće biti nikakve koristi od pomoći odozgo ukoliko ne
bude [ličnog] napora. Rečeno se pokazuje na primeru Jude i Petra. Primivši veliku
pomoć, jedan nije imao nikakve koristi s obzirom da nije dodao i svoju volju i napor.
Petar je, međutim, pokazao revnost, ali je pao s obzirom da nije osetio pomoć odozgo.
Prema tome, vrlina je spletena iz oba [sastojka]. Stoga vas molim da ne bacite sve na
Boga i da se prepustite spavanju, niti da revnujući pomislite da ćete sve učiniti
sopstvenim trudom.
69. Bog neće da smo bezdelatni usled čega ne obavlja sve sam. Sa druge strane, On
ne želi da se nadimamo, usled čega nije sve prepustio nama. Uklanjajući sa obe strane
ono što je štetno, On je ostavio samo korisno. Dobro nas uči psalmopojac, govoreći:
Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se trude oni koji ga zidaju (Ps.126,1). Nije, naime,
moguće da čovek nastupa na aspidu i otrovnu zmiju i gazi lava i zmaja (Ps.90,12)
ukoliko se najpre po svojim silama ne očisti i dobije snagu od Onoga ko je rekao
apostolima: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju
(Lk.10,19). Stoga nam je i naloženo da u molitvi Vladici govorimo: Ne uvedi nas u
iskušenje, no izbavi nas od zloga (Mt.6,13). Ukoliko se silom i pomoću Hristovom ne
izbavimo od ognjenih strela nečastivog i ne udostojimo bestrašća, mi se uzalud trudimo
misleći da ćemo nešto postići sopstvenom snagom ili staranjem. Prema tome, onaj ko
želi da se održi protiv lukavstva đavolskog, da ga učini bezuspešnim i da postane
pričesnik slave Božije treba danonoćno sa suzama, uzdisajima, nezasitom željom i
vrelom dušom da traži Božiju pomoć i Božansko zastupništvo. Onaj ko želi da ih stekne
treba da svoju dušu očisti od svakog svetskog sladostrašća i od svih strasti i pohota. O
takvim dušama je govorio Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima (2 Kor.6,16). I Gospod
je govorio učenicima: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i
njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23).
70. Jedan od drevnih [staraca] je izrekao veoma oštroumno i pojmljivo slovo o
pomislima: "Proveri pomisli na pragu srca, [tj. utvrdi] da li su naše, ili neprijateljske.
Naše i dobre uvedi u unutrašnje odaje duše i čuvaj ih kao u nekom bezbednom
skrovištu. Protivničke, pak, kazni bičem slovesnog razuma i odmah izbaci, ne dajući im
da se skrase čak ni u blizini tvoje duše. Najbolje je da ih sasvim posečeš mačem
molitve i božanstvenim poučavanjem, kako bi istrebljenjem razbojnika strah zahvatio i
njihovog poglavara". Onaj ko pažljivo ispituje pomisli jeste istinski ljubitelj [ispunjavanja]
zapovesti.
71. Onaj ko se trudi da preseče [pomisli] koje ga napadaju i smućuju, neka naoruža
mnoštvo saboraca za borbu. Saborci zapravo jesu duševno smirenje, telesni trud i
svako drugo podvižničko zlopaćenje, naročito molitve iz skrušenog srca sa mnogo suza,
kao što peva David: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18), i:
Suze moje nemoj prećutati (Ps.38,13), i: Biše mi suze moje hljeb moj dan i noć
(Ps.41,4), i najzad: Piće svoje sa plačem mešah (Ps.101,10).
72. Suparnik našeg života, tj. đavo raznim pomislima pokušava da u našim očima
umanji naše grehe, često ih pokrivajući zaboravom. I ukoliko se opustimo u naporima,
mi više nećemo misliti na oplakivanje svojih padova. Mi, međutim, braćo, nemojmo
dozvoliti da zaboravimo svoje padove, čak ako nam izgleda da nam je već oprošteno
zbog našeg pokajanja. Naprotiv, uvek mislimo na svoje grehe i nemojmo prestajati da ih
oplakujemo. Na taj način ćemo, stekavši smirenje kao dobrog sažitelja, izbeći mreže
taštine i gordosti.
73. Niko neka ne misli da sopstvenom snagom podnosi napore i uspeva u vrlini. Jer,
uzročnik svakog našeg dobra jeste Bog, kao što je uzročnik sveg zla - đavo, koji zavodi
naše duše. Stoga, ukoliko učiniš nešto dobro, zablagodari njegovom Uzročniku. Ukoliko
te, pak, sustigne neko zlo, dovedi ga u vezu sa njegovim poglavarom.
74. Onaj ko je sa poznanjem spojio delanje jeste zemljodelac dostojan pohvale, s
obzirom da duševnu njivu napaja sa dva najčistija izvora. Poznanje, naime, okriljuje
umnu suštinu sagledavanjem najboljeg, a delanje umrtvljuje udove koji su na zemlji:
blud, nečistotu, strast, zlu pohotu (Kol.3,5). Pošto se oni umrtve, niču prekrasni cvetovi
vrline, i donose obilne plodove Duha, tj. ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost,
dobrotu, veru, krotost, uzdržanje (Gal.5,22-23). Pošto je razapeo telo sa strastima i
pohotama, i celomudreni podvižnik će zajedno sa bogonosnim propovednikom moći da
kaže: A živim - ne više ja, nego živi u meni Hristos; a što sad živim u telu, živim verom
Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene (Gal.2,20).
75. Još nešto, hristoljupče, ne treba da zaboravljaš. Strast koja je u tebi našla mesto i
ukorenila se putem navike, u istu obitelj dovodi i ostale strasti. Strasti su suparnice
među sobom, kao uostalom i njihovi uzročnici, tj. demoni. Međutim, kada se radi o našoj
propasti, one su složne.
76. Onaj ko čini da cvet tela uvene podvizima i ko odseca svaki njegov prohtev zapravo
nosi rane Hristove na umrtvljenom telu svome (Gal.b,P).
77. Kraj podvižničkih napora jeste pokoj bestrašća, dok je završetak različitih sladosti -
strast beščašća.
78. Nemoj da pomišljaš da dugotrajnost tvog monaškog života nešto znači i nemoj da
se zarobiš samopohvalom zbog trpljenja u pustinji i surovosti podviga, već na umu drži
reč Vladike da si nepotrebni sluga i da još nisi ispunio zapovest. Zaista, sve dok se
nalazimo u ovom životu mi nismo izbavljeni iz progonstva. Naprotiv, mi još uvek sedimo
na rekama vavilonskim, još se mučimo u pravljenju egipatskih cigli i još nismo ugledali
obećanu zemlju, s obzirom da sa sebe nismo skinuli starog čoveka koji propada u
varljivim željama. Mi, naime, još ne nosimo sliku nebeskog, nego - sliku zemljanog.
Prema tome, nema razloga da se hvalimo. Bolje bi bilo da plačemo i molimo se Onome
koji može da nas spase od okajanog ropstva gorkom faraonu, da nas oslobodi od
njegove strašne tiranije i uvede u blagu obećanu zemlju, gde ćemo na kraju steći pokoj
u svetilištu Božijem i gde ćemo biti udostojeni da stanemo sa desne strane
veličanstvenosti Višnjega. Mi se dobara koja prevazilaze svaki um možemo udostojiti
jedino po beskrajnoj milosti Božijoj, a ne zbog nekih naših navodnih pravednih dela.
Stoga nemojmo prestati da dan i noć prolivamo suze, podražavajući onoga ko je rekao:
Umorih se u uzdisanju mome, svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim postelju
svoju oblivam (Ps.6,7). Jer, koji su sejali sa suzama, požnjeće u radosti (Ps.125,5).
79. Daleko oteraj od sebe duha pričljivosti s obzirom da se u njemu kriju svezlobne
strasti. Od njega dolazi laž, drskost, ismejavanje, šaljivost, sramni govor, bulažnjenje.
Uopšte, rečeno je: Pričljivost ne može izbeći greha (Prič.10,19). Muž ćutljivi je,
međutim, presto čula (Prič.12,23). Najzad, i Gospod je rekao da ćemo dati odgovor za
svaku praznu reč (Mt.12,36).
80. Zapoveđeno nam je da onima koji nas zloslove, ili grde, ili na neki drugi način
napadaju ne odgovaramo na isti način nego, naprotiv, da o njima dobro govorimo i da ih
blagosiljamo. Jer, kada smo u miru sa ljudima, mi ratujemo protiv demona. Naprotiv,
kada imamo zlopamćenje prema bratiji i kada ih napadamo, mi smo u miru sa
demonima. Međutim, nama je rečeno da njih treba da mrzimo savršenom mržnjom i da
se nepomirljivo borimo protiv n.ih.
81. Izbegavaj da saplićeš bližnjega lukavim govorom kako sam ne bi bio sapleten
svelukavim. Počuj, naime, proroka koji vapije: Čoveka krvnika i lukavog gnuša se
Gospod (Ps.5,7), i još: Uništiće Gospod sva usta lukava i jezik velerečivi (Ps.11,4).
Osim toga, izbegavaj da osuđuješ brata kada padne, kako se ne bi udaljio od dobrote i
ljubavi. Jer, onaj ko nema dobrote i ljubavi prema bratu nije poznao Boga. Bog je ljubav,
kako uzvikuje Jovan, sin gromova i ljubljeni Hristov učenik (1.Jn.4,8). Kad je Hristos i
Spasitelj svih dušu svoju položio za nas, i mi smo dužni da polažemo duše za braću
(1.Jn.Z,16).
82. Ljubav se opravdano naziva majkom vrlina, glavom zakona i proroka. Prionimo na
svaki napor da bismo dostigli prepodobnu ljubav kojom ćemo otrgnuti tiraniju strasti,
uzneti se na nebesa, nošeni na krilima vrline, i ugledati Boga po meri ljudske prirode.
83. Bog je ljubav. Stoga onaj ko je stekao ljubav u sebi ima Boga. Ukoliko je, pak,
nemamo, sve nam je beskorisno. U tom slučaju ne možemo da kažemo da volimo
Boga. Jer, sveti Jovan govori: Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je
(1Jn.4, 20), i opet; Boga niko nikada nije video: ako ljubimo jedni druge, Bog u nama
prebiva, i ljubav je Njegova savršena u nama (1.Jn.4,12). Očigledno je da je ljubav stvar
koja sadrži sva dobra (pa i najveće) koja se pominju u Svetom Pismu. Svaka vrsta vrline
koja zbližava i spaja čoveka sa Bogom zavisi od ljubavi i od nje proizilazi, budući na
neiskaziv način njome obuhvatana i čuvana.
84. Primajući bratiju koja nam dolazi u posetu, mi ne treba da smatramo da nas ometaju
ili da prekidaju naše bezmolvije, kako ne bismo narušili zahtev ljubavi. Osim toga,
ukazujući im gostoprimstvo mi ne treba da smatramo da im činimo uslugu, već pre treba
da smatramo da se nama čini usluga. [Gledajući na gostoprimstvo] kao na obavezu, mi
treba da ih ugošćavajmo sa molbom i radosnim licem, po primeru patrijarha Avraama. I
Bogoslov nas uči, govoreći: Dečice moja, ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i
istinom. I po tome znamo da smo od istine (1.Jn.3,18-19).
85. Imajući gostoprimstvo kao svoje stalno delanje, patrijarh je sedeo pred svojim
šatorom i pozivao prolaznike. On je trpezu nudio svima, i nečastivima i varvarima,
uopšte ne praveći razliku. Stoga se i udostojio divnog gostoljublja, tj. da ugosti anđele i
Vladiku svih. I mi treba da se sa svom usrdnošću i spremnošću pobrinemo za
gostoprimstvo kako bismo primili anđele, pa i samoga Boga. Jer, Gospod kaže: Kad
učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). Svima treba
činiti dobro, naročito onima koji ne mogu da nam uzvrate (Lk. 14,14).
86. Onaj koga srce ne prekoreva u narušavanju zapovesti Božijih, ili u nemaru, ili u
saglašavanju sa protivnom mišlju, jeste čist srcem i dostojan da čuje: Blaženi čisti
srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8).
87. Postarajmo se da vaspitamo čula, naročito vid, sluh i jezik, tj. da ništa ne gledamo,
ne slušamo, niti govorimo sa strašću, već sve radi [duševne] koristi. Jer, ti organi se
najlakše klizaju na greh ukoliko nisu slovesno vaspitani. I obrnuto, oni su najspremniji
za delo spasenja ukoliko su slovesno upravljani, usmeravani i vođeni. Jer, ukoliko oni
postanu neuredni, čulo mirisa se opušta, čulo pipanja se pruža sa drskošću i navaljuje
nebrojeno mnoštvo strasti. Ukoliko su, naprotiv, slovesno usmeravani, u svemu vlada
veliki mir i nepomućena tišina.
88. Čak i kada se zatvori u posudu, dragoceno miro svojim miomirisom ispunjava
vazduh doma, pružajući uživanje ne samo onima koji stoje blizu, nego i onima koji su
udaljeni. I miomiris vrlinske i bogoljubive duše se rasprostire iz svih čula tela, pokazujući
onima koji gledaju unutrašnju vrlinu. Onaj ko vidi da jezik ne izgovara ništa neumesno i
nepristojno, već samo dobro i korisno slušaocima, da su oči skromne, da sluh ne prima
nikakve nepristojne melodije ni reči, da noge stupaju priličio, da se lice ne krivi od
smeha, već je pre spremno za suze i plač, svakako će prepoznati obilan miomiris vrline
koji je smešten unutra. Stoga i Spasitelj govori: Tako da se svetli svetlost vaša pred
ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16).
89. Put koji je u Jevanđelju nazvao tesnim, Hristos i Bog naš kasnije je imenovao
blagim jarmom i lakim bremenom (Mt.7, 14; 11,30). Kako, dakle, mogu da se spoje
stvari koje izgledaju protivrečne? Naime, po svojoj prirodi put je surov i uzlazan, dok je
po proizvoljenju onih koji ga sprovode i po dobroj nadi - željen i voljen. Za vrlinoljubive
duše on pre pruža uživanje, negoli skorb. Stoga možeš da vidiš da oni koji su izabrali
tesni i skorbni put idu sa većom odlučnošću, negoli oni koji idu po širokom. Čuj i
blaženog Luku koji kaže da su apostoli, pošto su ih izbili, iz sinedriona otišli sa radošću
(Dap.5,40-41), nasuprot prirodi bičeva. Oni, naime, ne pričinjavaju uživanje i radost,
nego patnju i bol. Bičevi radi Hrista su, međutim, izazivali uživanje. Neće biti čudno ako
radi Njega i drugo zlopaćenje i potčinjavanje tela izazove isti [učinak].
90. Mučeni u ropstvu strasti, mi smo često u nedoumici zbog uzroka našeg stradanja.
Treba, naime, da znamo da nam se ropstvo dešava zbog udaljavanja od sagledavanja
Boga. Dušu onoga ko svoj um nerasejano prilepi uz Vladiku i Boga našeg, verni
Spasitelj svih će izbaviti iz svakog strasnog ropstva, kao što govori prorok: Proviđah
Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem (Ps.15,8).
Šta je, međutim, slađe i bezbednije od [okolnosti] da se Gospod uvek nalazi sa naše
desne strane, štiteći nas, ograđujući nas i ne dozvoljavajući da posrnemo? Od nas,
uostalom, zavisi da li ćemo rečeno postići.
91. Dobro su i neporecivo oci rekli da čovek ne može naći pokoja ukoliko duboko u sebi
ne stekne misao da u svetu postoji samo Bog i on, ukoliko um njegov ne prestane da se
prelašćuje bilo čime, i ukoliko ne čezne samo za Njim, samo uz Njega se prilepljujući.
Takav će zaista naći pokoj i oslobođenje od tiranije strasti. Prilepi se duša moja uz tebe,
kaže psalmopojac, a mene prihvati desnica tvoja (Ps.62,9).
92. Samoljublje, slastoljublje i slavoljublje iz duše izgone sećanje na Boga. Kada
prestane sećanje na Boga samoljublje rađa nezamisliva velika zla, te u nas ulazi metež
strasti.
93. Onaj ko iz sebe iskoreni samoljublje lako će, uz sadejstvo Gospodnje, pobediti i
ostale strasti. Jer, iz samoljublja se rađa gnev, tuga, zlopamćenje, slastoljublje i drskost.
Onaj ko je savladan samoljubljem, neizbežno će podleći i ostalim strastima. A
samoljubljem nazivamo strasno raspoloženje i ljubav prema telu i ispunjavanje telesnih
prohteva.
94. [Čovek] želi neprestano i neprekidno da bude sa onim što voli i odvraća se od svega
što ga sprečava da bude u dodiru sa njim. Očigledno je da i onaj ko voli Boga čezne da
stalno bude sa Njim i sa Njim razgovara. To se postiže čistom molitvom. 0 njoj treba da
pobrinemo svom snagom s obzirom da nas ona po prirodi zbližava sa našim Vladikom.
Takav je bio onaj koji je izrekao: Bože, Bože moj, ? tebi jutrenjujem. Ožedne tebe duša
moja (Ps.62,2). Zaista, Bogu je poranio onaj ko je udaljio svoj um od svega zlog, budući
neizlečivo ranjen Božanstvenom ljubavlju.
95. Naučili smo da se od uzdržanja i smirenja rađa bestrašće, a od vere - poznanje.
Njima duša uzrasta u rasuđivanju i ljubavi. Oni, pak, koji su u svoja nedra uselili
Božanstvenu ljubav, na krilima čiste molitve neprestano se uspinju ka samom njenom
vrhu, sve dok ne dostignu poznanje Sina Božijega i dok ne uzrastu u čoveka savršena,
u meru rasta punote Hristove (Ef.4, 13).
96. Delatnom vrlinom se pobeđuje pohota i obuzdava gnev, a poznanjem i
sagledavanjem um dobija krila. Uznevši se nad svim veštastvenim, on se odvaja ka
Bogu i dostiže istinsko blaženstvo.
97. Prvi naš podvig se sastoji u smanjivanju strasti i njihovom savlađivanju po meri sila.
Drugi podvig je sticanje vrlina kako svoju dušu ne bismo ostavili praznom i bez delanja.
Treći podvig duhovnog puta je trezvoumno čuvanje plodova naših vrlina i napora,
budući da nam je zapoveđeno ne samo da trudoljubivo delamo, nego i da budno
negujemo (up. Post.2,15).
98. Gospod govori: Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene (Lk.12,35).
Dobro opasivanje bedara, uz čiju pomoć postajemo spremni i pokretni za rad,
predstavlja uzdržanje i smirenje srca. Pod uzdržanjem ja podrazumevam udaljavanje od
svih strasti. Duhovna svetiljka je, međutim, čista molitva i savršena ljubav. Oni koji su se
pripremili na opisani način, zaista liče na ljude koji čekaju svoga Gospodara. Kada On
dođe i zakuca na vrata, oni će odmah otvoriti. Došavši zajedno sa Ocem i Svetim
Duhom, On će se naseliti u njima. Blago slugama onim koje gospodar došavši nađe
budne (Lk.12,36-37).
99. Monah treba svim srcem i svim razumom kao sin da voli Boga. S druge strane, on
kao sluga pred Njim treba da oseća strahopoštovanje i da mu se potčinjava, sa
trepetom ispunjavajući Njegove zapovesti. On treba da gori duhom, da bude obučen u
sveoružje Svetoga Duha, da izvršuje sve što mu je zapoveđeno kako bi postigao
sladost večnog života, da je trezvouman i da čuva svoje srce od zlih pomisli, da ima
dobre misli i da se drži božanstvenog poučavanja, da svakodnevno sudi svoje pomisli i
dela, dopunjavajući ono što nedostaje. On radi svojih uspeha ne treba da se uznosi,
nego da se smatra nepotrebnim slugom, koji je izostavio mnogo toga što je trebalo da
uradi. On za sve treba da blagodari Svetoga Boga i da mu pripisuje uspehe svoga
života. On ništa ne treba da čini iz taštine ili čovekougađanja, već da sve tvori tajno,
očekujući pohvalu samo od Boga. Pre svega i iznad svega, on treba da dušu ogradi
Pravoslavnom verom u sve dogmate Saborne Crkve, koje su nam predali
bogopropovednici, apostoli i sveti oci. Jer, one koji žive na navedeni način očekuje
velika nagrada, neprolazan život i nerazrušivo stanište kod Oca i Sina i Svetoga Duha,
Jedinosušnog i Triipostasnog Boga.
100. Glavno u svemu što si čuo jeste: Boj se Boga i zapovesti Njegove drži. U tome se
sastoji ceo čovek, govori propovednik (Prol.12,13). "Ukratko i sažeto,kaže on,ukazujem
ti na put spasenja: Boj se Boga i zapovesti Njegove drži". [On ne govori] o početnom
strahu od muka, nego o savršenom, koji usavršava [čoveka] i koji smo dužni po ljubavi
prema Onome koji ga je zapovedio. Jer, ukoliko mi greh ne činimo samo stoga što se
plašimo muka, jasno je da bismo, imajući greholjubivo proizvoljenje, grešili kad ne bi
postojala kazna. Ukoliko se, međutim, od zla ne uzdržavamo iz straha od kazne, nego
zbog odvratnosti prema grehu, mi već vršimo vrline iz ljubavi prema svome Vladici,
bojeći se da ne skrenemo. Plašeći se da ne propustimo neku od zapovesti, mi imamo
čist strah, koji biva radi samog dobra. On duše čini čednim, budući da je ravnosilan sa
savršenom ljubavlju. Onaj ko ga ima i ko poštuje zapovesti jeste celovit, tj. savršen
čovek, kome ništa ne nedostaje. Znajući, dakle, rečeno, bojmo se Boga i zapovesti
Njegove ispunjavajmo kako bismo bili savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka
(Jak.1,4), imajući smireno razmišljanje i skrušeno srce i neprestano uznoseći Gospodu
molitvu božanstvenog Arsenija Velikog: "Bože moj, nemoj me ostaviti. Ništa dobro
nisam učinio pred tobom. Ipak, daj mi da po samilosti tvojoj postavim dobar početak".
Jer, sve naše spasenje zavisi od štedrosti i čovekoljublja Boga. Njemu slava i sila i
poklonjenje. [Amin].
DOBROTOLjUBLjE
PREPODOBNI TEODOR

sadržaj
Sagledateljno slovo je dostojno da zauzme mesto među drugim asketskim spisima zbog
mudrih objašnjenja unutrašnjih pojava u našem duhovnom životu i odgovarajućih
zaključaka za podvižnike.
Nije poznato ko je bio autor slova. U naslovu je imenovan prepodobni Teodor. Međutim,
nije jasno ko je on bio. Videći u tekstu misli koje su shodne sa onima koje su sadržane u
poglavljima svetog Teodora Edeskog, sastavljači grčkog Dobrotoljublja su ih pripisali
njemu i smestili ih odmah iza njegovih poglavlja. Međutim, preosvećeni Filaret
Černigovski piše ("Učenje o ocima", § 277, 10) da se slovo može pripisati svetom
Teodoru Edeskom samo u vidu pretpostavke. I zaista, samo slovo za pretpostavku ne
daje nikakvog dokaza.
Ostavljajući svakome slobodu da prizna autorstvo slova svetom Teodoru Edeskom i
smatrajući da je korisno svima koji traže korist od čitanja. mi ga, sledeći grčko
Dobrotoljublje, smeštamo odmah iza poglavlja svetog Teodora Edeskog.
PREPODOBNI OTAC NAŠ TEODOR
SAGLEDATELjNO SLOVO
sadržaj
1. Vrlo je velik podvig raskinuti čvrste lance i osloboditi se poklonjenja veštastvu, te steći
naviku u dobru. Udaljavanje od veštastvenog zaista zahteva hrabru i smelu dušu.
2. Naše staranje ne treba da bude posvećeno samo očišćenju od strasti (što u stvari ne
predstavlja vrlinu, nego pripremu za vrlinu). Očišćenju od loših navika treba dodati i
sticanje vrlina.
3. Očišćenje duše za slovesni deo (po bogoslovskom određenju) podrazumeva izmenu i
potpuno napuštanje niskih i varljivih crta, tj. životnih briga i nemira, zlih sklonosti i
neumesnih navika, za želateljni deo - izbegavanje stremljenja ka veštastvenom i
odvraćanje od čulnog, tj. pokoravanje slovesnosti, a za razdražajni deo - izbegavanje
uzbuđivanja zbog onog što se dešava.
4. Posle očišćenja i umrtvljenja ili podešavanja najrđavijih sila, neophodno je i
ushođenje i oboženje. Jer, pošto se udalji od zla, [čovek] treba da čini dobro (Ps.33,15).
Pri tome, on najpre treba da se odrekne samog sebe, tj. da uzme krst i da ide za
Vladikom ka krajnjem stanju oboženja.
5. Šta predstavlja ushođenje i oboženje? Za um ono je najsavršenije poznanje
postojećeg i Onoga ko je iznad svega postojećeg, po meri dostupnoj ljudskoj prirodi. Za
voljni deo ono je potpuno i neprestano stremljenje i kretanje ka prvom dobru. Za
razdražajni deo ono je najdelatniji, najuporniji i neopozivi pokret ka željenom, kome
nikakve nevolje ne mogu zasmetati u napredovanju, koji je nezadrživ i koji se ni^oda ne
okreće natrag.
6. Pokret duše ka dobru treba da bude utoliko jači od pokreta ka zlu, ukoliko misaone
lepote prevazilaze čulne. Njeno staranje o ploti ne treba da prelazi obezbeđenje
neophodnog radi zadovoljavanja osnovnih potreba za podržavanje života, kako se
organizam ne bi doveo do nasilnog rastrojstva. Međutim, lako je doneti rečenu odluku,
ali je veoma teško sprovesti je u delo. Jer, bez velikog napora se ne mogu iskoreniti
stare navike duše.
7. Učenje bilo koje veštine se ne može zamisliti bez znoja. I napregnuta usmerenost ka
blaženoj prirodi [tj. Bogu] dostiže se mnogim i dugotrajnim naporima, pri čemu volja
najzad stiče naviku stremljenja. Pri tome je neophodno veliko protivljenje uma čulnosti,
koja ga vuče naniže. Bitka i borba protiv ploti ne prekida se sve do smrti. Doduše,
ponekad izgleda da se ona smiruje, usled kroćenja gneva i pohote i potčinjavanja čula
višem poznanju uma.
8. Treba, međutim, primetiti da neprosvećena duša, koja obično ne koristi pomoć
Božiju, ne može zaista da se očisti, niti da se uspne ka Božanstvenoj svetlosti, kao što
je rečeno. Jer, rečeno se odnosi samo na verne. Pošto rečeno zahteva bolje
razjašnjenje, objasnimo ukratko razliku u poznanju. Od ovdašnjih znanja, jedno je
prirodno, a drugo natprirodno. Drugo će biti jasno iz prvog.
9. Prirodnim se naziva znanje koje duša stiče proučavanjem i istraživanjem tvorevine uz
korišćenje prirodnih sredstava i sila, po meri koja joj je dostupna s obzirom da je vezana
za veštastvo. Jer, delatnost uma slabi usled njegove veze i mešanja sa telom, kao što je
rečeno u vezi sa čulima, maštom i umom. Um, naime, ne može biti u neposrednom
dodiru sa misaonim izgledima, već mu je za umovanje neophodna mašta, čija priroda,
međutim, jeste idolska, tj. kao i grubih i prostornih veštastava. Da bi mogao da shvati
rečeno, um koji se nalazi u ploti ima potrebu za odgovarajućim predstavama. Znanje
koje um može da postigne prirodnim načinom mi nazivamo prirodnim.
10. Natprirodno znanje, pak, um stiče putem koji prevazilazi njegova prirodna sredstva i
sile, pri čemu [predmet] umovanja prevazilazi um koji vezan za plot. Ono je, zapravo,
znanje koje je svojstveno bestelesnom umu. Njega daje Bog, kada vidi da je um očišćen
od svake veštastvene pristrasnosti i prožet Božanstvenom ljubavlju.
11. Na taj način se deli ne samo znanje, nego i vrlina. Jer, neke vrline ne premašaju
prirodu i sa pravom se nazivaju prirodnim, dok druge proizilaze od Prvog Dobra, koje
nadvisuje naše prirodne sile i stanje, te treba da budu nazvane natprirodnim.
12. Prirodno poznanje i prirodnu vrlinu može da ima i neprosvećen, ali natprirodne -
nikako. Jer, kako bi mogao da ih ima kad ne učestvuje u njihovom Uzroku? Prosvećeni,
pak, može da ima oboje.
13. Zapravo, natprirodne vrline se ne mogu steći ukoliko se prethodno ne steknu
prirodne, dok se natprirodno znanje može steći i bez prirodnog. Treba, uostalom, znati i
sledeće: čula i maštu imaju i beslovesne [životinje), premda mnogo niže i manje od
čoveka. Slično je i u odnosu na prirodne vrline i znanja kod neprosvećenog i
prosvećenog: kod prosvećenog se oni nalaze u mnogo boljem i višem [stanju], nego
kod neprosvećenog.
14. Osim toga, i znanje koje se naziva prirodnim, tj. koje se bavi vrlinama i suprotnim
stremljenjima takođe može biti dvojako: prosto (kada onaj ko mudruje nema iskustva o
raspoloženjima, usled čega se često dvoumi), i delatno (ili oduševljeno, kada je znanje
potvrđeno iskustvom u raspoloženjima, usled čega se nikada ne koleba i ne dozvoljava
sumnju).
15. Potom, postoje četiri [stvari] koje se suprotstavljaju umu prilikom sticanja vrlina.
Prvo, posedovanje navika koje su joj suprotne, koje usled dugotrajnosti vuku um da se
prikloni zemaljskome. Drugo, delovanje čula koja projavljuju čulnu lepotu i um povlače
za sobom. Treće, slabljenje umnog delanja kao posledica njegove povezanosti sa
telom. Jer, um prema mislenome se ne odnosi kao vid prema viđenome i uopšte kao
čulo prema čulnome (pri tome govorim o umu duše koja je još uvek u telu; naprotiv,
bestelesni umovi se delatnije dodiruju sa mislenim, negoli čulo vida sa viđenim).
Oštećeno čulo vida ne vidi jasno i razgovetno ono što po prirodi može da vidi, već oblike
vidljivih stvari izobražava netačno i nekako sliveno. I um naš shvata mislene [predmete],
ali ne može zaista da sagledava mislene lepote. On stoga ne može ni da čezne za
njima, budući da mera želje zavisi od mere poznanja. On se, naime, priklanja čulnim
lepotama budući da ih gleda sa većom jasnoćom. On ima potrebu da se ispunjava onim
što izgleda lepo, bilo da se radi o nečem suštinskom ili ne. Najzad, [četvrto], iskušenja
čovekomrznih i nečistih duhova. Oni rasprostiru zamke, avaj, za duše po svim
putevima. Nije moguće izreći njihov broj i raznovrsnost, oblik i način, kroz čula, reči i
um, u svemu što postoji. I kada Onaj ko je uzeo na pleća svoja zabludelu ovcu svojim
bezmernim staranjem ne bi učinio da i oni koji su u Njega uprli svoje oči budu iznad svih
njih, nijedna duša nikako ne bi mogla da ih izbegne.
16. Da bismo ih izbegli, neophodne su nam tri [stvari]. Prvo i najveće je da svoje oči
svom dušom obratimo Bogu, da ištemo pomoć iz Njegove ruke, da svu nadu polažemo
na Njega i da smo iskreno ubeđeni da ćemo neizbežno biti privučeni suprotnim ukoliko
se On ne zauzme. Drugo je da neprestano hranimo um poznanjem (što, kako
pretpostavljam, služi kao uzrok i prvog). Pod poznanjem ja podrazumevam
sagleDavanje svega što postoji, i čulnog i mislenog, kakvo je samo po sebi i kakvo je u
odnosu prema Prvom Uzroku, budući da od Njega i radi Njega postoje, a zatim i
sagledavanje Uzroka svega postojećeg, po meri dostupnosti, na osnovu onoga što je
oko Njega. Jer, ispitivanje prirode bića nas čisti od strasnog raspoloženja prema njima i
varljivosti kojima su obavijena, vodeći nas ka njihovom počelu i omogućavajući nam da
u prelepom, čudesnom i veličanstvenom kao u ogledalu vidimo još lepše, čudesnije i
veličanstvenije, ili, bolje rečeno, ono što prevazilazi svaku lepotu, čudesnost i
veličanstvenost. Može li razum koji je uvek okrenut ka rečenome da ne poželi istinsko
dobro? Jer, kad on stremi ka nečemu stranom, utoliko pre će stremiti ka svome. Zar će
duša koja zavoli rečeno dozvoliti sebi da se veže uz nešto nisko, što je obično odvaja
od Ljubljenoga? Naprotiv, ona će biti nezadovoljna čak i samim životom u telu, koji joj
postavlja prepreke ka sticanju dobra. Rečeno je da um nejasno vidi mislenu lepotu u
veštastvu. Pa ipak, i mali delić iz pučine te lepote i slabašna pojava njenog zračenja
može da ubedi um da preleti preko svega nemislenog i da se ustremi samo ka njoj, ne
dopuštajući sebi ni najmanje da odstupi od naslade njome, makar morao da podnese i
mnogu gorčinu. Treće, pak, jeste umrtvljenje naše supruge - ploti. Inače je nemoguće
jasno i razgovetno ugledati [mislenu krasotu]. Plot se, dakle, umrtvljuje postom,
bdenjem, spavanjem na goloj zemlji, grubom i samo najneophodnijom odećom, bolom i
naporom. Na taj način se plot umrtvljuje ili, bolje rečeno, saraspinje Hristu. Postavši
tanka i čista, laka i lakopokretna, duša bez teškoća i suprotstavljanja prati pokrete uma i
uspinje se zajedno sa njim ka onome što je visoko. Bez rečenoga, svako naše staranje
se pokazuje uzaludnim.
17. Ova časna trojica, ukoliko se usaglase, u duši rađaju skup blaženih vrlina. U onima
koji su zaista ukrašeni ovom trojicom ne može da se nađe ni trag zloće ili nedostatak
neke od vrlina. Moguće je da slovesnost trpi skorb zbog odbacivanja novca i preziranja
slave. Jer, sve dok je vezana za njih, duša se ranjava mnogim strastima. Ja, međutim,
tvrdim sa velikom izvesnošću da je nemoguće da se duša uzdigne gore ukoliko je
privržena bogatstvu i slavi. Isto tako, duša koja se dovoljno dugo podvizavala u
navedenim trima [duhovnim delanjima] i koja ih je usvojila kao naviku ne može da se
vezuje za [bogatstvo i slavu]. Ukoliko zna da ništa nije istinski dobro osim Vrhovnog
[Dobra], i ukoliko smatra da je i od ostalih bića najbolje ono koje najviše liči na Prvu
Lepotu, kako će duša da voli i prihvata zlato i srebro, ili bilo šta drugo od donjih stvari?
Isto može da bude rečeno i za Slavu.
18. Iz reči nećemo izostaviti ni [životne] brige, koje u najvećoj meri povlače naniže. Jer,
o čemu bi mogao da brine onaj ko ni za šta od ovdašnjeg nije vezan strašću ili
stremljenjem? Oblak briga se sastoji od isparenja glavnih strasti - slastoljublja,
srebroljublja i slavoljublja. Onaj ko se njih oslobodio, oslobodio se i briga.
19. Onome što smo rekli ne treba da nedostaje ni razboritost, koja predstavlja drugi vid
mudrosti i silno uzvodi uvis. Znanje o vrlinama sastoji se od tačnog razlikovanja dobra i
onoga što mu je suprotno. Za tako nešto je neophodna razboritost. Način njenog
korišćenja će pokazati iskustvo u borbi sa telom.
20. U našoj reči ne treba da izostane ni strah. Jer, po meri uvećanja ljubavi, raste i
strah. Kolika je nada da se stekne blago, toliki je i strah da se ono ne izgubi. [Nada
obično] mnogo više pogađa dušu onih koji su ranjeni ljubavlju, negoli pretnje bezbrojnim
mukama. I kao što njegovo sticanje predstavlja blaženstvo, tako i njegovo gubljenje
predstavlja najveću nesreću.
21. Kako bi se produžila naša reč, treba da ispitamo i svrhu. Jer, sve što postoji od
svoje svrhe dobija razlikovanje svojih delova i njihove međusobne odnose. Svrha našeg
života jeste blaženstvo ili Carstvo nebesko ili Carstvo Božije. Ono ne obuhvata samo
gledanje Carstvene Trojice, nego i primanje Božanskog izlivanja, tj. trpljenje oboženja.
Tim izlivanjem se dopunjava ono što nam nedostaje i usavršava nesavršeno.
Dopunjavanje nedostajućeg Božanskim izlivanjem i jeste hrana mislenih [bića]. [U
rečenome] je prisutno neprestano kružno kretanje, koje počinje na istom mestu gde i
završava. Jer, po meri mišljenja se javlja i čežnja, a po meri čežnje - naslađivanje.
Mera, pak, naslađivanja pojačava meru mišljenja, te ponovo započinje nepokretni
pokret, ili nepokretna nepokretnost.
22. Prema tome, svrha je, koliko je dostupno [našem shvatanju], takva. Razmotrimo
sada kako da je dostignemo. Slovesne duše su umna suštastva koja unekoliko zaostaju
za umom anđela. Ovdašnji život, tj. život u telu jeste podvig i borba. Njegova nagrada
jeste opisano stanje, tj. dar koji je dostojan Božanske blagosti (s obzirom da bezmerno
prevazilazi svaki napor) i Božanske pravde (s obzirom da se stiče znojem). Osim toga, i
sama sposobnost da činimo dobro predstavlja dar [Božiji].
23. U čemu se sastoji ovdašnji podvig? Slovesna duša je spojena sa telom sličnim
životinjskom, koje ima zemaljsko poreklo i teži naniže. Duša i telo, premda su suprotni
[sastojci], u ujedinjenju predstavljaju jedno [biće], bez pretvaranja ili mešanja delova
(daleko bilo). Naprotiv, od dva [dela], od kojih svaki nosi ono što mu je po prirodi
svojstveno, stvorena je jedna ipostas sa dve savršene prirode. Na taj način, čovek, tj.
mešovito živo biće, koje je sastavljeno iz dve različite prirode, deluje u skladu sa obe
prirode. Telu je prirodno da želi ono što mu je slično. Čežnja za sličnim je prirodna svim
bićima, s obzirom da, putem saživljenja za srodnim i naslađivanja kroz čula, navodno
održava samo njihovo postojanje. Osim toga, s obzirom da je teško, telu je drag i
odmor. To je prirodno i poželjno našoj životinjolikoj prirodi. Slovesnoj, pak, duši, kao
mislenom suštastvu, prirodno je i drago misleno naslađivanje, koje upražnjava na
odgovarajući način. Pre i iznad svega, u nju je prirodno usađena ljubav prema Bogu.
Ona prirodno hoće da se naslađuje Njime i ostalim mislenim [bićima], iako ima smetnji.
24. Prvi čovek je mogao bez prepreka da čulima prima čulno i umom umno, i da se
naslađuje njima. I njegova obaveza beše da se više bavi onim što je bolje, negoli onim
što je lošije. Jer, on je imao sposobnost za oboje: i da se nalazi u mislenom pomoću
uma, i u čulnom pomoću čula. Ne kažem da Adam nije trebalo da koristi svoja čula, s
obzirom da mu nije uzalud bilo dato telo. Međutim, nije trebalo njime da nadvlada čulno
naslađivanje. Naprotiv, shvatajući lepotu tvorevine, trebalo je da se uznosi ka njenom
Uzroku. Trebalo je da se sa divljenjem naslađuje Njime, imajući dvostruki razlog da se
divi Tvorcu. Nije trebalo da se on prilepi uz čulno i da se divi njemu, a ne Tvorcu,
zapostavljajući mislenu lepotu. Sa Adamom je, dakle, tako.
25. Međutim, s obzirom da je rđavo upotrebio čula, on je počeo da se divi čulnoj lepoti.
Videvši plod prekrasan za oko i dobar za jelo, on ga je okusio i ostavio naslađivanje
mislenim. Stoga ga je pravedni Sudija smatrao nedostojnim sagledavanja Boga i svega
postojećeg. On ga je odvojio od njega, s obzirom da ga je i sam Adam prezreo,
spustivši tamu kao pokrivalo sebi i svim netvarnim suštastvima. Jer, nečistome nije
trebalo ostavljati dostup ka svetome. Bog mu je dopustio naslađivan,e onim što je
zavoleo, ostavivši ga da živi čulima, sa malim tragovima umnoga.
26. Od tada je naš podvig u odnosu na njih postao težak. Jer, u našoj vlasti nije da se
mislenim naslađujemo onako kako se čulima naslađujemo čulnim, iako nam krštenje,
koje nas čisti i uznosi, u velikoj meri pomaže. Međutim, mi i dalje treba da se bavimo
mislenim (a ne čulnim) koliko nam je dostupno, diveći mu se i želeći ga. Naprotiv,
ničemu čulnom ne treba da se divimo, niti da želimo da se naslađujemo njime. Jer,
zaista u poređenju sa mislenim, ono nema nikakve vrednosti. Kao što je [mislena]
suština dostojnija divljenja od čulne, tako je i lepota [mislenog] dostojnija divljenja od
lepote [čulnoga]. Želeti sramno više negoli plemenito i nisko više negoli časno zaista
prevazilazi svako bezumlje! Tako je sa čulnim i mislenim tvorevinama. No, šta da se
kaže kada i Onome ko je iznad svega, pretpostavljamo ružnu i bezobličnu tvar?
27. Naš podvig se, dakle, sastoji u revnosnom staranju da se uvek naslađujemo samo
mislenim, napravljajući ka njemu um i stremljenja. Mi ne treba da dozvolimo da nas
pokrade čulno, tj. da nas kroz čula navede da mu se divimo po sebi. Ukoliko treba da
koristimo čula, koristimo ih da bismo kroz tvorevinu shvatili Tvorca, videći Njega u njoj,
kao sunce u vodama. Jer, u postojećem postoje obrazi [tj. ikone] prvog Uzroka svega,
po meri prijemčivoj za tvorevinu.
28. U tome se sastoji postignuće. Treba, međutim, da razmislimo i kako da ga
ostvarimo. Kao što je rečeno, telo želi da se naslađuje u [stvarima] koje su mu
svojstvene posredstvom čula. I ukoliko je jače, utoliko više želi. Duša, pak, stremi
suprotnome. Stoga prva briga duše treba da bude da svim čulima postavi uzdu, kako se
ne bi naslađivala čulnim [stvarima], kao što je već rečeno. S obzirom da telo silnije teži
ka svome ukoliko je snažnije i da ga je teže zadržati ukoliko silnije teži, duša treba da
se, [kao drugo], postara da ga umrtvi postom, bdenjem, stajanjem, spavanjem na goloj
zemlji, nepranjem i raznim drugim zlopaćenjem. Jer, pošto uvenu njegove sile, ono će
biti poslušno i lako će je pratiti u duhovnom delanju. To je postignuće koje treba da
ostvarimo. Međutim, lakše je obećati, negoli ispuniti. Jer, i pored velike pažnje propusti
su mnogobrojniji od postignuća. Najzad, i čula nas često varaju. Zbog svega toga je
smišljen i treći lek, tj. molitva i suze. Molitva sadrži blagodarenje za darovana dobra,
iskanje oproštaja grehova, te udeljivanje snage za ubuduće. Jer, bez Božije pomoći,
kako je već rečeno, duša uopšte ne može napredovati. Osim toga, molitva omogućuje
sjedinjenje sa Onim koga duša želi, naslađivanje Njime i potpuno usmeravanje volje ka
Njemu. Zapravo, najveće naše postignuće jeste da ubedimo volju da prema svojim
snagama želi navedeno. Osim toga, i suze imaju veliku moć. One umilostivljuju
Gospoda za naše grehove, čiste naravstvenu prljavštinu kojom smo se uprljali putem
čulnog uživanja i jačaju želju za gornjim. Tako je sa time.
29. Postignuće se, dakle, sastoji u sagledavanju mislenog i u potpunoj čežnji za njime.
Za njegovo ostvarivanje je neophodno potčinjavanje tela, uz korišćenje posta,
celomudrenosti i ostalog sa istim ciljem. Da bi se postiglo rečeno, uza sve ostalo
neophodna je i molitva. Svako od delanja se, međutim, može razložiti na mnogo delova.
Kao što su oni neophodni za drugo, tako su i za njih neophodne druge [stvari].
30. Neka niko ne misli da se slavoljublje i srebroljublje tiču tela. Telesno je samo
slastoljublje, čiji lek predstavlja zlopaćenje tela. Ostale dve pomenute [strasti] jesu čeda
neznanja. Ne iskusivši suštinska dobra i ne upoznavši misleno [dobro], duša je izmislila
lažna [dobra], misleći da će se bogatstvom utešiti zbog svog nedostatka. Osim toga,
ona se o bogatstvu stara radi slastoljublja i slavoljublja, ali i radi njega samog,
smatrajući ga nekim dobrom. Može se reći da je navedeno plod nepoznavanja
suštinskih dobara. Slavoljublje, pak, ne biva podsticano telesnim nedostatkom, budući
da se njime ne zadovoljava ništa telesno. Naprotiv, njegov uzrok jeste nepoznavanje
Prvog Dobra i istinske slave.
31. Uzrok, dakle, i koren slavoljublja, ali i svih ostalih zala, jeste neznanje. Jer, nije
moguće da onaj ko je dolično poznao prirodu stvari, tj. otkuda dolaze i kuda zalaze,
zanemari sopstvenu svrhu i ustremi se ka zemnom. Jer, duša ne želi prividno dobro.
Čak i da je nasilno vuče navika, ona će smoći snage da je pobedi. Dok još nije bilo
navike, ona je bila prevarena neznanjem. Prema tome, prvo staranje treba da bude
sticanje ispravnog znanja o postojećem. Potom treba usmeriti volju ka Prvome Dobru i
prezreti sve sadašnje, uviđajući njegovu potpunu ispraznost.
32. Šta nama pomaže u našoj svrsi? Da bih sve sažeo u jednu reč, reći ću da slovesna
duša u telu ima samo jedno delo, tj. da želi da ostvari svoju svrhu. Pošto je delatnost
volje bez mišljenja zakočena, mi primamo mislenu delatnost. Mišljenje, dakle, postoji ili
radi volje, ili radi sebe samog i volje, što izgleda tačnije. Zaista, blaženstvo (koje i
prouzrokuje i izobražava ovdašnji život podvižnika) sadrži obe delatnosti - i mišljenje i
volju, tj. i ljubav i uživanje. Da li je, međutim, važna samo jedna delatnost ili, naprotiv,
obe, neka mudruju oni koji hoće. Mi prihvatamo obe delatnosti, od kojih jednu nazivamo
sagledavanjem, a drugu delanjem. I nije moguće da jedna od ove dve najvažnije
delatnosti postoji bez druge. Ostale potonje delatnosti mogu da postoje [samostalno].
Ono što ometa ove delatnosti ili vodi ka suprotnome, mi zovemo zlom, a ono što im
pomaže i što odstranjuje smetnje imenujemo vrlinom. Delatnost vrlina mi nazivamo
postignućem, a delatnost zla - sagrešenjem ili grehom. Obeležje svake delatnosti (bilo
da je usmerena ka rđavom, bilo prema dobru) jeste [upravljenost] ka krajnjoj svrsi. Ona,
pak, jeste složena delatnost koja obuhvata mišljenje i volju.
DOBROTOLjUBLjE

sadržaj
Otački letopisi nam ne govore o vremenu života prepodobnog oca našeg Filimon, koji
se među bogonosnim ocima istakao velikim trezvoumljem i obilnim suzama. On beše
muž izuzetne pobožnosti i velikog iskustva i ljubljaše bezmolvije više nego bilo koji od
staraca, kao verni sledbenik Velikog Arsenija, u šta se možemo uveriti iz sledećeg
slova. Prebivajući trpeljivo dan i noć u molitvama i prozbama u svojoj pustinjskoj
pećinici, gde je neprestanim izvorom suza i najslađeg plača umivao svoju dušu, i gde se
bogoljubivo uzdigao iznad svega čulnog i mislenog kako bi kao gluv i nem stalno stajao
pred Bogom, on se udostojio predivnog prosvećenja Božanstvenom blagodaću. U svom
krajnjem bezmolviju i ćutanju on se, kao od sunčevog zračenja, obogatio darom ne
samo da razmatra i rasuđuje, nego i da predviđa i prorokuje. O rečenome verno svedoči
slovo koje donosimo. U njemu je smešteno i njegovo učenje o sveštenom trezvoumlju,
kako sa njegove delatne, tako i sa sagledateljne strane, zasnovano na njegovom
sopstvenom dugotrajnom iskustvu. Dakle, onaj ko želi da sa sebe zbaci mrsku i prljavu
odeću strasti, ili, što je isto, da skine starog čoveka i da se obuče u svetle odežde
bestrašća i blagodati, naime, u novog čoveka u Hristu Isusu, neka se često obraća
učenju starca. Ukoliko naučeno bude po meri svojih snaga ispunjavao, on će lako
postići svoj cilj.
MNOGOKORISNO KAZIVANjE O AVI FILIMONU

sadržaj
1. O avi Filimonu, otšelniku, pričahu da se zatvorio u nekakvu pećinu koja se nalazila u
blizini Lavre, zvane Romijeva. Tu se on predao podvižničkim borbama, ponavljajući u
sebi ono što je, po predanju, govorio Arsenije Veliki: "Filimone, zašto si došao ovamo".
U toj pećini je proveo dosta vremena. Njegovo delo je bilo pletenje užadi i kotarica, koje
je predavao ekonomu, od koga je, opet, primao hlepčiće kojima se hranio. Ništa drugo
nije jeo sem hleba sa solju, pa i to ne svaki dan. Očevidno, o telu se gotovo nije ni
brinuo, ali je stoga, upražnjavajući se u sagledavanju, boravio u božanskom
prosvećenju. Udostojavajući se neopisivih viđenja tajni, on napredovaše u duhovnom
obrazovanju. Subotom i nedeljom bi odlazio u crkvu sam, udubljen u sebe, ne
dozvoljavajući nikome da mu se približi, kako mu se um ne bi otrgao od svoga delanja.
U crkvi bi stajao u uglu, sa pognutom glavom, prolivajući more suza. Stalno je tugovao,
držeći u umu srdačno sećanje i lik svetih otaca, osobito Arsenija Velikog, trudeći se da
ide njegovim stopama.
2. Kada se u Aleksandriji i njenoj okolini pojavila jeres, on se udaljio, otišavši u
Nikanorovu Lavru. Primivši ga, bogoljubivi Pavlin mu je dao svoje usamljeno mesto i
omogućio mu savršeno bezmolvije. U toku cele godine nije nikome dozvolio da se vidi
sa njim. Čak mu ni sam nije dosađivao, odlazeći do njega samo kad je trebalo da mu
preda potrebni hleb. Došlo je vreme svetog Hristovog Vaskrsenja. Kada su se tim
povodom sreli, poveo se među njima razgovor u kome su se dotakli i pustinjačkog
življenja. Iz razgovora je Filimon shvatio da i ovaj veoma pobožni brat Pavlin ima
predivnu naklonost [ka pustinjačkom životu], te ga bogato nahrani podvižničkim
poukama, pisanim i nepisanim, pokazujući preko svih njih da bez potpune usamljenosti
nije moguće ugoditi Bogu, kao što mudro govori bogoprosvećeni otac Mojsije, iznoseći:
"Bezmolvije rađa podvig, podvig rađa plač, plač - strah, strah - smirenje, smirenje -
prozrenje, prozrenje - ljubav, a ljubav, pak, ozdravljuje dušu i čini je bestrasnom. Tada
čovek stiče poznanje da nije daleko od Boga".
3. Filimon mu govoraše: "Putem bezmolvija treba savršeno da očistiš um i da mu daš
neprestano duhovno delanje. Usmerene na čulne predmete, telesne oči se dive onome
što vide. Tako se i čisti um, usmerivši se na misleno, ushićuje onim što duhovno
sagledava do mere koja čini da ga je od njega nemoguće odvojiti. Ukoliko se on putem
bezmolvija oslobađa od strasti i čisti, utoliko se udostojava poznanja (duhovnih stvari).
Um postaje savršen kada okusi suštastveno poznanje i sjedini se sa Bogom. Imajući
carsko dostojanstvo, on više ne oseća siromaštvo i ne privlače ga niže želje, čak i ako
mu se ponude sva carstva. I tako, ako želiš da stekneš rečena dobra, što brže možeš
beži od sveta i sa usrđem hodi putem svetih: odbaci brigu o svom spoljašnjem izgledu,
odelo neka ti bude siromašno i pokućstvo skromno. Zavoli život u oskudici i
bezbrižnosti. Narav neka ti bude jednostavna, reč bezazlena, hod bez sujete, glas bez
pretvaranja. Zavoli da živiš u oskudici i da te svi prenebregavaju. Iznad svega se pobrini
o čuvanju uma i trezvoumlju, budi trpeljiv u svim teskobama, i na svaki način se trudi da
već stečena duhovna dobra ostanu nepovređena i neokrljena. Marljivo pazi na sebe i ne
primaj ni jednu slast koja ti se tajno prikrada. Bezmolvije, doduše, ukroćuje duševne
strasti. Međutim, one obično postaju još svirepije ukoliko im se dozvoli da se raspale i
izoštre, da bi, zatim još jače i silnije vukle u greh. I telesne rane postaju neisceljive
ukoliko se povređuju i otiru. Čak je i jedna reč, potpomagana demonima i imajući
saglasnost čula, u stanju da um udalji od sećanja na Boga. Veliki je podvig i teret -
uspeti sačuvati dušu. Prema tome, treba da se potpuno udaljiš od sveta. Otrgnuvši dušu
od svakog sažaljenja prema telu, treba da prihvatiš beskućništvo, oskudicu,
nesrebroljublje i nesticanje, bezmetežnost, usamljenost, neveštost za ljudska dela,
smirenost, sastradalnost, blagost, krotost, tihu narav, spremnost za primanje
urazumljenja u srcu od božanskog poznanja. Jer, na vosku se ne može pisati ukoliko se
prethodno ne izbrišu slova koja su ranije na njemu napisana, kako nas uči [sveti]
Vasilije Veliki. Takvi su bili sveti, koji su se, potpuno se udaljivši od svih svetovnih
običaja i nepomućeno čuvajući u sebi nebesku mudrost, prosvetili božanskim zakonima
i zablistali pobožnim delima i rečima, uzdržanjem, strahom Božijim i ljubavlju umrtvivši
udove koji su na zemlji. Neprestana molitva i poučavanje u Božanskim Pismima
otvaraju umne oči srca da vide Cara sila. Tako biva radost velika i u duši se silno
zapaljuje nezadrživa božanska čežnja. Dejstvom Duha Svetoga i telo postaje zajedničar
ushićenja, tako da sav čovek postaje duhovan. Eto čega se udostojavaju delatelji
blaženog bezmolvija i teskobnog podvižničkog života, koji, udaljivši se od svake ljudske
utehe, neprestano razgovaraju jedino sa nebeskim Vladikom.
4. Čuvši ga, bogoljubivi brat bi u duši ranjen božanskom ljubavlju, te napusti svoje
mesto boravka i zajedno sa njim otputova u skit, u kome su najveći među ocima
prohodili put blagočašća. Nastanili su se oni u Lavri prepodobnog Jovana Kolova. Brigu
o sebi su prepustivši ekonomu Lavre, budući da su sami želeli da borave u bezmolviju.
I, blagodaću Božijom, boravljahu oni u savršenom bezmolviju. Subotom i nedeljom su
odlazili na zajednička crkvena sabranja, dok su ostale dane provodili u usamljenosti. Pri
tome, svaki od njih je zasebno vršio molitvu i službe.
5. Sveti starac (Filimon) je imao sledeće pravilo služenja: noću je čitao ceo Psaltir i
pesme[1]*) bez žurbe i sujete. Onda je čitao jedno začalo iz Jevanđelja, a zatim sedao i
u sebi govorio: Gospode pomiluj, sa punom pažnjom i prilično dugo, sve dok se ne bi
umorio od prizivanja. Najzad bi sebi dopustio da zaspi. U zoru bi otpevao Prvi čas, a
onda seo na svoju stolicu, licem okrenut prema istoku i naizmenično čitao (Psalme) ili,
po izboru, iz Apostola i Jevanđelja. Tako je on provodio ceo dan, neprestano pevajući,
moleći se i naslađujući se sagledavanjem nebeskih stvari. Njegov um je često bio
plenjen sagledavanjem, tako da nije znao da li se nalazi na zemlji.
6. Videvši kako se on sveusrdno trudi u molitvenom služenju i kako se ponekad potpuno
menja od božanskih pomisli, brat ga upita: "Zar ti, oče, nije teško da u starosti toliko
umrtvljavaš i pokoravaš svoje telo". On mu odgovori: "Veruj mi, Bog je u moju dušu
položio usrdnost i ljubav prema molitvenom služenju i ja nisam u stanju da joj udovoljim
u njenom stremljenju. Telesnu, pak, nemoć pobeđuje ljubav prema Bogu i nada na
buduća dobra". Na taj način je sva njegova želja bila umno usmerivana ka nebesima ne
samo u vreme [molitve], već i za vreme jela.
7. Jednom ga upita neki brat koji je živeo sa njim: "Kakve su tajne sagledavanja".
Videvši njegovu upornost i iskreno traženje pouke, on mu reče: "Kažem ti, čedo, da
onome čiji je um postao savršeno čist, Bog otkriva viđenje samih služebnih činova i
(anđelskih) sila.
8. Upitao ga je on i o sledećem: "Zašto ti, oče, od svih Božanstvenih Pisama najviše
voliš Psaltir, i radi čega ličiš na čoveka koji razgovara sa nekim kada ga čitaš". On
odgovori: "Bog je u moju dušu urezao silu Psalama gotovo kao u dušu samoga Davida.
Ja prosto ne mogu da se odvojim od sladosti sagledavanja koja su u njima skrivena.
Jer, oni u sebi obuhvataju svo Božanstveno Pismo. Rečeno je on sa velikim smirenjem
posle dugog navaljivanja priznao onome koji ga je pitao radi njegove koristi.
9. Neki brat po imenu Jovan, od primorja dođe svetom i velikom ocu Filimonu. Zagrlivši
mu noge, on reče: "Šta da radim, oče, da bih se spasao? Um mi luta gde ne priliči".
Poćutavši kratko, on reče: "Ta (duševna) bolest priliči onima koji su spoljašnji i u njima
prebiva. Ona je i kod tebe prisutna stoga što još uvek nisi stekao savršenu ljubav prema
Bogu i što nisi zadobio toplinu ljubavi i bogopoznanja". Tada mu brat reče: "Pa, šta da
radim, oče". On mu odgovori: "Idi, stekni skrivenu pouku u srcu svom koja će ti očistiti
um". Pošto nije bio posvećen u ono o čemu mu je govorio, brat reče starcu: "Šta
predstavlja skrivena pouka, oče". On mu reče: "Idi, stekni trezvoumlje u srcu svome. U
misli svojoj trezvoumno govori sa strahom i trepetom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj
me! Tako početnicima savetuje i blaženi Dijadoh.
10. Brat je otišao i donekle se, sadejstvom Božijim i molitvama oca, uspokojio, usladivši
se poučavanjem. Međutim, potom ga je sladost ostavila, te više nije bio u stanju da
trezvoumno upražnjava delanje i da se moli. Stoga je on ponovo otišao kod starca i
ispričao mu šta mu se dogodilo. Starac mu reče: "Sada si upoznao put bezmolvija i
umnog delanja i okusio sladost koja se od njega rađa. Svagda ga upražnjavaj u srcu
svome, jeo ili pio, razgovarao sa nekim ili se nalazio na putu, ili sedeo u keliji. Nemoj
prestajati da se trezvoumnom mišlju i sabranim umom moliš rečenom molitvom, da
pevaš i da se poučavaš u molitvama i Psalmima. Čak ni pri obavljanju najneophodnijih
svojih potreba nemoj dozvoliti umu svome da bude prazan, nego ga primoraj da se
tajno moli i poučava. Tako ćeš uspeti da shvatiš dubinu Božanstvenih Pisama i u njima
skrivenu silu, te da umu pružiš neprestano delanje, kako bi ispunio apostolsku reč koja
zapoveda: Molite se bez prestanka. Marljivo pazi na sebe i čuvaj srce svoje od rđavih ili
bilo kakvih nekorisnih i sujetnih pomisli. Naprotiv, uvek, i kada spavaš, i kada ustaješ, i
kada jedeš, i kada piješ, i kada razgovaraš, neka se srce tvoje u tajnosti misleno
poučava u Psalmima ili se drži molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me!
Osim toga, pazi da ti usta ne govore jedno, a da se pomisao bavi drugim dok budeš
jezikom pevao Psalme".
11. Brat mu je opet rekao: "Za vreme sna vidim mnogo praznih maštanja". Starac mu
reče: "Nemoj biti lenj i malodušan. Da bi te primio Bog, pre no zaspiš dugo se moli u
srcu svom i suprotstavi se pomislima i pokušajima demona da te vodi kuda hoće. Koliko
je u tvojoj moći, potrudi se da uvek zaspiš sa Psalmima na usnama i sa umnim
delanjem. Nikad nemoj dozvoliti umu da, zbog svoje nemarnosti, prima tuđe pomisli.
Naprotiv, na odar se spuštaj sa pomislima koje si imao na molitvi kako bi i u toku sna
bile prisutne u tebi, i kako bi, i kad se probudiš, razgovarale sa tobom. Izgovaraj,
takođe, i sveti Simvol Pravoslavne vere pre nego što zaspiš. Jer, pravoslavstvovanje o
Bogu jeste izvor i zaštita svih dobara".
12. Brat ga je još pitao: "Učini ljubav, oče, i reci mi kakvo delanje ima tvoj um? Nauči me
da bih se i ja spasao". On mu odgovori: "Zašto si radoznao". Brat ustade i zagrli mu
noge. Celivajući ih, on umoljavaše svetoga da mu kaže. Poćutavši dugo vremena,
starac najzad reče: "Ti još nisi u stanju da to poneseš. Svakom osećanju pružati
odgovarajuće delo u stanju je samo onaj ko je navikao da se neprestano kreće u
dobrima pravde. Onaj koji nije postao potpuno čist od sujetnih pomisli sveta ne može da
se udostoji toga dara. Ukoliko zaista hoćeš da postigneš tako nešto, drži se skrivenog
poučavanja u čistom srcu. Jer, ukoliko se budeš neprestano molio i poučavao u
Pismima, otvoriće ti se oči duše i u njoj će se roditi velika radost i neko neopisivo i silno
osećanje, zagrevano Duhom i telom, od koga ceo čovek postaje duhovan. Prema tome,
ukoliko te Bog udostoji da se noću ili danju nerasejano pomoliš čistim umom, ostavi
svoje molitveno pravilo i pokušaj da se, koliko ti je god više moguće, prilepiš uz Njega. I
On će prosvetiti srce tvoje za duhovno delanje, koga si se prihvatio".
Potom je dodao: "Došao je jednom kod mene neki starac. Kada sam ga upitao o
nastrojenju njegovog uma, on mi reče: "Dve godine sam stajao pred Bogom, usrdno se
moleći svim srcem da mi daruje da se neprestana i nerasejana molitva ureže u moje
srce, slična onoj koju je predao svojim učenicima. Videći moj trud i trpljenje, izobilni u
darovima Gospod mi je podario ono što sam tražio"".
On mu je još govorio: "Pomisli o sujetnim stvarima, koje nastaju u duši, jesu bolest duše
koja je zaljubljena u ono što je ništavno i koja je predana neradu i lenjosti. Stoga je
neophodno, kao što kaže Sveto Pismo, da sa svakom budnošću čuvamo svoj um, da
razumno pevamo bez rasejanosti i da se molimo čistim umom. Prema tome, brate, Bog
hoće da pokažemo usrdnost prema Njemu, i ?o najpre u naporima (podvižništva i
vrlinovanja), a potom i u ljubavi i neprestanoj molitvi. Samo tako će nam On otkriti put
spasenja. Očevidno je da nema drugog puta koji uzvodi na nebo, osim potpunog
udaljenja od svega što je zlo i sticanja svega što je dobro, te savršene ljubavi prema
Bogu i obitavanja sa Njim u svetosti i pravdi. Onaj koji sve to stekne, brzo će se
pribrojati nebeskom zboru [svetih]. Pri tome, svako ko želi da se uspne na visinu, treba
najpre da umrtvi udove koji su na zemlji. Jer, duša koja se usladi sagledavanjem
istinskog dobra, više nema potrebu da se vraća ni jednoj strasti koju podstiče grehovna
slast. Naprotiv, omrznuvši svako telesno sladostrašće, ona sa čistom i neuprljanom
mišlju prima javljanje Boga. Neophodna nam je, dakle, velika budnost, mnogo telesnih
podviga i očišćenje duše kako bi se Bog uselio u srca naša, kako bismo ubuduće
bezgrešno ispunjavali Njegove Božanske zapovesti i kako bi nas sam naučio da se
čvrsto držimo Njegovih zakona, izlivajući na nas svoja dejstva, kao sunčane zrake,
zapretana u nama blagodaću Duha. Podvizima i iskušenjima mi treba da očistimo obraz
po kome smo bili stvoreni kao slovesna bića, sposobna da primaju svako znanje i
upodobljenje Bogu, imajući čula očišćena od svake prljavštine kroz kaljenje u ognju
iskušenja i sticanje carskog dostojanstva. Bog je ljudsku prirodu stvorio sa sposobnošću
da učestvuje u svakom dobru, kadrom da misleno sagledava likovanje anđela slave,
gospodstava, sila, načala, vlasti, te svetlost nepristupnu i presvetlu slavu. Međutim, pazi
da se tvoja pomisao ne pogordi nad bratom ukoliko postigneš neku vrlinu. Gordost se
začela u tebi ukoliko pomisliš da si je ti postigao, a da se on olenjio. Boreći se protiv
neke strasti, pazi da ne padneš u uninije ili malodušnost zbog upornosti napada.
Naprotiv, pokreni se i padni pred lice Božije, vapijući iz sveg srca zajedno sa prorokom:
Sudi, Gospode, onima koji mi čine nepravdu (Ps.34,1), jer sam nemoćan pred njima.
Videvši tvoje smirenje, On će ti brzo poslati svoju pomoć. Kada putuješ sa nekim, nemoj
voditi prazne razgovore, nego umu pruži duhovno delanje koje je imao, kako bi se u
njemu sačuvala dobra navika i zaborav svetskih slasti, i kako on bi izašao iz pristaništa
bestrašća".
Poučivši brata takvim i mnogim drugim poukama, starac ga otpusti.
13. Nije prošlo mnogo vremena, a on opet dođe. Započevši razgovor, on upita: "Šta da
radim, oče? Prilikom mog noćnog služenja pritiska me san i ne dozvoljava mi da se
trezvoumno molim ili da duže vremena bdim. I dolazi mi da se, dok pevam, prihvatim
rukodelja". Starac mu reče: "Kad možeš da se moliš trezvoumno, izostavi rukodelje, a
kad te spopadne dremež, prihvati rukodelje, pobunivši se protiv pomisli". On ga opet
upita: "Zar tebi samome, oče, ne dosađuje san za vreme [noćnog] služenja". Starac mu
odgovori: "Nije baš lako. Ipak, kad me ponekad spopadne dremež, ja se malo podignem
i počnem od početka da čitam Jevanđelje po Jovanu, uzdižući oko uma ? Bogu: i tog
trenutka on iščezava. Na sličan način se odnosim i prema pomislima. Naime, pomisao
koja naiđe na mene ja srećem kao oganj, tj. sa suzama, te ona iščezava. Ti, pak, još
nisi spreman da se na taj način boriš sa njima. Stoga se što više drži skrivenog
poučavanja i revnosno vrši ono što su ustanovili sveti oci, tj. dnevna molitvoslovlja -
treći, šesti, deveti čas i večernju, a takođe i noćne službe. Svim silama se trudi da ništa
ne radiš iz čovekougađanja. Uz to se čuvaj zavade sa bilo kojim od braće, da se ne bi
odvojio od Boga svoga. Takođe se postaraj da ti misao ostane nerasejana i
sverevnosna u straženju nad unutarnjim pomislima. Imajući nameru da se pričestiš
Svetim Hristovim Tajnama, nemoj izlaziti iz hrama sve dok ne zadobiješ potpuni mir.
Stani na jedno mesto i ne pomeraj se sa njega sve do otpusta. U sebi pomišljaj da se
nalaziš na nebu i da zajedno sa svetim anđelima stojiš pred Bogom kao onaj koji ima da
ga primi u svoje srce. Pripremaj se za taj [događaj] sa strahom i trepetom, kako ne bi
bio nedostojni sapričesnik svetih sila".
Pošto je na taj način dobro naoružao brata, i pošto ga je predao Gospodu i Duhu
Njegove blagodati, starac ga otpusti.
14. Brat koji je živeo sa njim još je kazivao. Sedeći jednom pored njega, on ga je pitao
da li su ga demoni napadali iskušenjima dok je živeo u pustinji? On je rekao: "Oprosti,
brate, čini mi se da ti ne bi mogao izdržati gorčinu iskušenja koja sam pretrpeo kada bi
Bog popustio da na tebe naiđu. Imam sedamdeset godina, ili nešto malo niše i mnogo
sam podneo iskušenja, živeći u raznim pustinjama u punom bezmolviju. Onima koji još
ne znaju šta je bezmolvije nije korisno govoriti o gorčini koju sam pretrpeo i doživeo od
demona. Za vreme takvih iskušenja, ja sam uvek postupao na sledeći način: polagao
sam svoju nadu na Boga, kome sam davao i zavete odrečenja, i On me je odmah
izbavljao od svake nevolje. Stoga ja, brate, uopšte više ne brinem o sebi. Znajući da se
On brine o meni, ja veoma lako podnosim iskušenja koja nailaze na mene. Jedino što
mu od sebe prinosim jeste - neprestana molitva. Pri tome, od ne male pomoći je i nada
da će biti veći venci ukoliko su veće tegobe i nevolje koje se trpe. Jer, kod pravednog
Sudije postoji ravnoteža između toga dvoga. Znajući to, brate, nemoj se predavati
malodušnosti. Ušao si u sredinu bitke, pa se bori, potkrepljujući se saznanjem da je onih
koji se bore za nas protiv neprijatelja Božijih mnogo više nego neprijateljskih pukova.
Uostalom, zar bismo smeli mi da se suprotstavimo tako strašnom protivniku roda
našega, kad nas moćna desnica Boga Slova ne bi držala, ograđivala, i pokrivala? Zar bi
bila u stanju ljudska priroda da izdrži njegove napade? Jer, kao što kaže Jov: Koje
spreda otkrio odeću njegovu? ? čeljustima njegovim ko će pristupiti? Iz usta mu izlaze
lučevi, i iskre ognjene skaču. Iz nozdrva mu ishodi dim peći u kojoj gori ognjeni ugljen.
Duša mu je kao uglevlje i plamen ishodi iz njegovih usta. Na vratu mu je sila i pred njim
hodi pogibao. Srce mu je tvrdo kao kamen i stoji nepodvižno kao nakovanj. On čini, te
vri dubina kao lonac, more se muti kao u stupi, ? tartar bezdanicu drži kao sužnja. Što je
god visoko prezire i car je nad svim zverinjem u vodi (Jov 41,4; 10; 15; 22; 25). Eto,
protiv koga ratujemo, brate! Eto kakvim je Reč Božija naslikala toga tiranina! I pored
svega toga, njega lako pobeđuju oni koji provode usamljenički život kao što treba (s
obzirom da u sebi nemaju ničega što bi mu pripadalo), oni koji se odriču od sveta, oni
koji imaju visoke vrline i oni koji imaju Onoga ko se bori za njih. Jer, reci mi, čija se
priroda nije preobrazila po pristupanju Gospodu i po primanju straha Njegovog u um, ili
ko nije dušu svoju učinio svetlom i sposobnom da sija božanskim shvatanjima i
pomislima pošto se obasjao sebe božanskim zakonima i delima? Takav nikad neće
dozvoliti da mu duša bude bezdelatna, imajući u sebi Boga koji podstiče um da nenasito
stremi ? svetlosti. Duh duši koja je pod takvim neprestanim dejstvom ne dozvoljava da
se raznežuje strastima, nego ih kao neki car, koji diše strašnim gnevom i pretnjom,
nepoštedno saseca. Takav se nikad više ne vraća nazad, već sa delanjem (vrlina),
rukama uzdignutim prema nebu i umnom molitvom odnosi pobedu u borbi".
15. Isti brat je još pripovedao da je ava Filimon, pored drugih, imao i sledeću vrlinu: on
nije mogao podneti prazne razgovore. Ako bi se neko zaboravio i počeo da priča nešto
što se nije ticalo duhovne koristi, on uopšte nije obraćao pažnju. "Kad bih odlazio po
nekom poslu, on nikad nije pitao: "Zašto ideš". Kad sam se vraćao, on nije pitao: "Gde
si bio", ili: "Šta si radio". Jednom sam, tako, otplovio u Aleksandriju po potrebi, a zatim i
do Carigrada radi nekog crkvenog posla. Slugu Božijeg o tome uopšte nisam obavestio.
Pošto sam tamo proveo dosta vremena, posetivši tamošnju pobožnu braću, ja se vratih
k njemu u skit. Videvši me, starac se veoma obradovao. Posle uobičajenog pozdrava se
pomolio i seo. Međutim, savršeno ni o čemu me nije pitao, nego je ostao zauzet svojim
uobičajenim umnim delanjem".
16. "Želeći da ga isprobam, jednom mu nekoliko dana nisam davao da jede hleba. On,
međutim, niti hleba tražaše, niti bilo šta reče. Poklonivši mu se, ja ga upitah: "Učini
ljubav, oče, i reci da li si se uvredio što ti nisam po običaju doneo da jedeš". On reče:
"Oprosti, brate! Čak ako mi i dvadeset dana ne doneseš hleba da jedem, ja ti neću
zatražiti. Jer, sve dok budem trpeo dušom, trpeću i telom". Toliko je on bio zauzet
sagledavanjem istinskog dobra".
17. On je još govorio: "Od kako sam došao u skit, svojoj pomisli nisam dozvolio da
izađe van zidova kelije. U svoje misli nisam primio nikakve druge pomisli osim straha
Božijeg i Sudišta budućeg veka, držeći u sećanju Sud koji preti grešnicima, oganj večni i
tamu najkrajnju. Pomišljao sam na život duša grešnika i pravednika, na dobra
pripremljena pravednicima, i na dobijanje nagrade po trudu: za podvižničke trudove, za
milostinju i nelicemernu ljubav, za nesticanje i potpuno bezmolvije, za krajnje
poslušanje, za tuđinovanje. Imajući rečeno u mislima, ja nikakvoj drugoj pomisli ne
dozvoljavam da dejstvuje u meni. Ja više ne mogu da budem sa ljudima i da im
posvećujem svoj um, kako se ne bih udaljio od božanstvenih pomisli".
18. On je dodao i kazivanje o nekom usamljeniku, koji je bio postigao bestrašće i iz
anđelske ruke primao hranu i hleb. Međutim, zbog nemarnosti (tj. oslabele pažnje), on
se lišio takve časti. Jer, u duši u kojoj oslabi razborita i napregnuta pažnja uma nastaje
noć. Gde ne sija Bog, sve se razliva kao u mraku. Tada duša više nije u stanju da
pogleda na Boga jednoga niti da zadrhti od Njegovih reči. Ja sam Bog koji se približuje,
govori Gospod, ? ne Bog koji je daleko. Može li se ko sakriti na tajno mesto da ga ne
vidim? Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju (Jer. 23,23-24). Starac je napominjao i o
mnogim drugima, koji su na sličan način nastradali. Naveo je i pad Solomona, koji je
imao mudrost zbog koje su ga svi savili. On je kao jutarnja zornjača sve obasjavao
svetlošću mudrosti, ali je zbog male slasti izgubio svoju slavu. I tako, strašno je
popuštati lenjosti. Treba da se neprestano molimo kako neka druga pomisao ne bi
naišla i odvojila nas od Boga, i kako se našem umu ne bi podmetnulo nešto drugo
umesto Njega. Samo čisto srce, koje je postalo obitalište Svetoga Duha, u sebi može
čisto, kao u ogledalu, da vidi samoga Boga svega.
19. "Slušajući sve ovo, pričao je brat koji je živeo sa avom Filimonom, i gledajući na
njegova dela, shvatio sam da su u njemu već sasvim prestale da dejstvuju telesne
strasti, i da je bio revnosni ljubitelj svakog savršenstva. Moglo se svagda videti kako se
preobražava Božanskim Duhom (iz slave u slavu), kako uzdiše neizrecivim uzdisajima,
razgovarajući sam sa sobom i stalno sebe važući (držeći se u ravnoteži kao na vazi), na
sve načine se trudeći da ništa ne dođe i ne pomuti čistotu njegovog uma, ili da se bilo
kakva prljavština neprimetno prilepi za njega. Gledajući ga i podstičući se na revnosno
podražavanje njegovog načina života, ja sam mu se usrdno obraćao sa molbom,
govoreći: "Kako da, slično tebi, steknem čistotu uma". On bi mi govorio: "Idi i trudi se.
Jer, za to je neophodan trud i bol srca. Duhovna dobra, dostojna revnosnog iskanja i
truda, ne zadobijaju se ležanjem na odru i spavanjem. Bez truda se ni zemaljska blaga
ne mogu steći. Ko želi da postigne napredak, pre svega treba da se oslobodi svojih
prohteva i da stekne neprestani plač i nesticanje. On ne treba da obraća pažnju na
pogreške drugih, nego samo na svoje, oplakujući ih dan i noć, te da ne gaji sujetnu
družbu ni sa kim od ljudi. Jer, duša koja tuguje zbog svog bednog stanja i koja je
ranjena sećanjem na pređašnja sagrešenja, postaje mrtva za svet, kao što i svet umire
za nju. Tada telesne strasti postaju nedelatne i čovek prestaje da bude njihov rob. Osim
toga, onaj ko se odrekao sveta i sjedinio sa Hristom, i ko boravi u bezmolviju, u stvari
voli Boga, čuva Njegov obraz i bogati se Njegovim podobijem. Jer, on od Njega sviše
prima Duha i postaje dom Božiji, a ne dom demona, prinoseći mu pravedna dela.
Postavši čista po životu, slobodna od prljavštine tela i bez ikakve mrlje i poroka, duša
se, najzad, uvenčava vencem pravde i sija lepotom vrline.
Onaj u čije se srce na samom početku odricanja [od sveta] nije uselio plač, duhovne
suze, sećanje na muke bez kraja, istinsko bezmolvije, neprestana molitva, pevanje
Psalama i poučavanje u Božanstvenim Pismima, te ko nije stekao naviku u stalnom
bavljenju vrlinama (kojima se um potkrepljuje, čak i kad nije voljan), kome u duši ne
gospodari strah Božiji u stvari još uvek živi u zajedno sa svetom i nije u stanju da u
molitvi ima čist um. Jer, samo pobožnost i strah Božiji čiste dušu od strasti i um čine
slobodnim, uvodeći ga u sagledavanje koje mu je prirodno, i dajući mu mogućnost da se
dotakne bogoslovlja, koje prima u vidu blaženstva (blaženi čisti srcem jer će Boga
videti). Onaj ko ih se udostoji, ima zalog (budućih dobara) i stiče nepokolebivo (duhovno
ustrojstvo).
Stoga se svim silama potrudimo u delanju (vrlina i podviga), kojim se stiče pobožnost, tj.
mislena čistota, čiji je plod - bogoslovsko sagledavanje, koje je prirodno umu. Jer,
delanje jeste ushođenje ka sagledavanju, kao što kaže pronicljivi i bogomudri um
(svetog Grigorija Bogoslova). Ukoliko zanemarimo delanje, ostaćemo tuđi svakom
mudroljublju. Čak i onaj ko je postigao vrhunac vrline, ima potrebu za podvižničkim
trudom (koji obuzdava nemirna stremljenja tela) i strogim čuvanjem pomisli. Jedva
ćemo uz sve napore postići da se Hristos useli u nas. Jer, ukoliko se umnožava naša
pravednost, utoliko uzrasta i duhovna hrabrost. Najzad, postigavši savršenstvo, um se
sav pripija uz Boga i biva obasjan Božanskom svetlošću. Njemu se otkrivaju neizrecive
tajne i on istinski saznaje gde je mudrost, gde sila, gde razum za poznanje svega, gde
dug život, gde svetlost očiju i mir. Jer, dok god je zauzet borbom sa strastima, on nije u
stanju da se naslađuje navedenim. Naime, i vrline i strasti čine um slepim: vrline ga čine
slepim za vrline, a strasti slepim za poroke. Međutim, kad u njemu utihne borba, i kada
se udostoji duhovnih darova, on sav postaje svetlozaran i nepomerivo ukotvljen u
sagledavanju duhovnih stvari, budući pod neprestanim dejstvom blagodati. On više nije
privezan ni za šta ovdašnje, nego je prešao iz smrti u život.
Onaj ko se prihvati navedenog života, koji je dostojan podražavanja i koji revnuje da se
približi Bogu, treba da poseduje neporočno srce i čista usta, kako bi reč (budući čista iz
čistih usta) mogla dostojno da proslavlja Boga. Jer, duša koja se pripila uz Boga,
neprestano sa Njim razgovara. Poželimo, braćo, visinu vrline i prestanimo gmizati po
zemlji, prilepljujući se za strasti. Onaj ko se podvizava i ko je dostigao blizinu Božiju, ko
se pričestio Njegovom svetom svetlošću i ko je ranjen ljubavlju prema Njemu, naslađuje
se u Gospodu nekim nepostiživim duhovnim radovanjem, kao što kaže božanstveni
Psalam: Nasladi se Gospodom, i daće ti molbe srca tvoga. I izvešće kao svetlost pravdu
tvoju, u sud tvoj kao podnevlje (Ps.36,4; 6). Ima li silnije i nezadrživije ljubavi od ljubavi
koju Bog uliva u dušu koja se očistila od svakoga zla? Duša tada sa istinskim
raspoloženjem srca govori: Ranjena sam ljubavlju (Pes.2,5). Neizreciv je i neobjašnjiv
sjaj Božanstvene lepote! Blistanje zvezde danice, svetlost meseca ili sjaj sunca jesu
beznačajni u poređenju sa njenom slavom. U poređenju sa istinitom svetlošću oni su
siromašniji nego najdublja noć ili najmračnija magla u odnosu na sunčano podne. Slično
nam saopštava i divni među učiteljima, [sveti] Vasilije Veliki, koji se naučio iz ličnog
opita"".
20. Još mnogo sličnoga pričaše brat koji je živeo sa avom. Ko se, međutim, neće kod
njega diviti i sledećem dokazu njegovog velikog smirenja? On se veoma rano udostojio
prezviterskog čina. Međutim, pošto se istinski i životom i razumom dotakao nebeskog,
on je na sve načine, kao veliko opterećelje, izbegavao služenje Božanstvene Liturgije.
Stoga on u toku mnogih godina svog podvižništva veoma retko pristupaše za svetu
trpezu (radi služenja). Bez obzira na oprezan život, on se čak ni Božanskim Tajnama
nije pričešćivao kad god bi se desilo da dođe u opštenje i u razgovor sa ljudima, premda
nikada nije razgovarao o zemaljskim stvarima, već samo o duhovnoj koristi za one koji
iskahu da sa njim pogovore. Kada je imao nameru da se pričesti Božanskim Tajnama,
on je uvek najpre dugo dosađivao Bogu, umilostivljavajući ga molitvama, pevanjem
Psalama i ispovedanjem. Njega je obuzimao strah i trepet kad bi čuo sveštenikove reči:
"Svetinje svetima". "Jer, u tom trenutku, govoraše on, crkvu ispunjuju sveti anđeli, a
sam Car sila se, izvršivši tajinstveno sveštenodejstvo, i pretvorivši hleb i vino u svoje
Telo i Krv, preko Svetog Pričešća useljava u srca naša. "Stoga, dodavaše on, treba čisti
i neporočni, kao izvan tela i bez ikakvog kolebanja i sumnje da se osmelimo da
pristupimo Svetom Pričešću prečistim Hristovim Tajnama. Na taj način ćemo postati
zajedničari prosvećenja koje se njima daruje. Mnogi od svetih otaca su se udostojili
viđenja svetih anđela koji su ih čuvali (od svega nepriličnog). Stoga su se i sami držali
dubokog ćutanja, ni sa kim ne razgovarajući".
21. Brat je još govorio: "Ponekad se dešavalo da je sam starac prodavao svoje
rukodelje. Da ne bi došao do neke laži, zaklinjanja, suvišne reč, ili neke druge vrste
greha (koji je vezan za trgovačke razgovore), on je stajao praveći se suludim. Stoga je
svako ko je hteo da kupi njegovo rukodelje sam uzimao ono što mu je trebalo i ostavljao
koliko je hteo. On je pravio kotarice. Ono što su mu davali za njih, kao muž prepun
mudrosti, on je primao sa blagodarnošću, ništa ne govoreći".
________________________________________
NAPOMENE:
Tj. devet pesama koje se nalaze u Psaltiru,- prim. prev.
PREPODOBNI OTAC TEOGNOST

sadržaj
Prepodobni Teognost, otac predloženih poglavlja, verovatno beše Aleksandrijac-tumač,
koga pominje Fotije u svom 106. poglavlju, a možda i neko drugi. Mi ne možemo tačno
reći ko je bio i u koje je vreme živeo. Međutim, pošto se po plodu poznaje i drvo,
možemo reći da je pripadao onima koji su dobro živeli vrlinom i duhovnim poznanjem i
koji su se zbog čistote života udostojili blagodati Svetog Duha. Prosvećen u umu
Njegovom svetlošću, i nadahnut Njegovim životvornim dahom, prepodobni Teognost je
ispevao sveštenu pesmu, tj. predložena nadahnuta poglavlja. Blagodaću koja iz njih
zrači naslađuje se sluh i um čitalaca, pobuđujući ih na živu revnost ka životu u skladu sa
njegovim poukama. Jer, u njima je verno izložen način delatnog života Međutim,
istovremeno je tačno ukazano na put uzlaska ka sagledateljnom životu. Pored toga,
onaj ko želi može da se pouči kakav treba da bude i kako treba da deluje onaj ko je
uzvišen u čin sveštenika. I uopšte, onima koji ih budu trudoljubivo čitali, ova poglavlja će
dati bogatu naravstvenu pouku i verno rukovodstvo u spasonosnom trezvoumlju.
PREPODOBNI OTAC NAŠ TEOGNOST
POGLAVLjA O DELATNOM I SAGLEDATELjNOM

ŽIVOTU, KAO I O SVEŠTENSTVU
Prepodobnim ocima Lazaru i Varlaamu,

u svemu siromašni Teognost,
najnedostojniji od svih ljudi koji žive u ovom svetu.
1. Možeš da pomišljaš da si stekao istinsku vrlinu tek ukoliko postaneš savršeno

ravnodušan prema svemu zemaljskom i ukoliko uvek imaš srce spremno da se sa
čistom savešću preseli ka Gospodu. I ukoliko želiš da te Bog pozna, neka te, koliko je
moguće, ne poznaju ljudi.
2. Čuvaj se suvišnih telesnih uteha i izbegavaj ih, kako ti ne bi oduzele nešto od tvojih
napora. Jer, pre sticanja bestrašća mesto napora je zauzimala lagodnost. Gubitkom
nemoj smatrati lišavanje od uživanja, nego gubitak onog boljeg, koji se javlja usled
naslađivanja.
3. Svim osećanjem svojim smatraj sebe mravom i crvom kako bi postao bogostvoreni
čovek. Jer, ukoliko ne bude prvog, neće uslediti ni drugo. I koliko se spustiš, toliko ćeš
se uzdići. Smatrajući sebe ništavnim pred licem Gospoda, slično psalmopojcu (Ps.38,6),
ti ćeš na tajanstven način od malog postati veliki. I kada budeš mislio da nemaš ništa i
da ne znaš, bićeš bogat i delanjem i poznanjem, koji u pohvalni pred Gospodom.
4. Skrši mišicu grešnika i lukavoga (tj. slastoljublja i zlobe), od kojih se rađa svako zlo.
Skrši ih, naime, uzdržanjem i smirenom nezlobivošću. Tada u vreme ispitivanja tvojih
grehova kod tebe se neće naći ništa. Jer, gresi se brišu kada zamrznemo uzroke koji ih
izazivaju i borimo se protiv njih, prvi poraz zamenjujući poslednjom pobedom.
5. Nema ničega boljeg od čiste molitve iz koje, kao iz izvora, ističu vrline, tj. razumnost,
krotost, ljubav, uzdržanje i suze, koje dovode Božansku pomoć i utehu. Njena lepota se
sastoji u prilepljivanju razuma za ono što se izgovara i misli, te u nezasitoj svakidašnjoj
želji da se postigne Božansko. Pokušavajući da u sagledavanju postojećeg nađe
tragove svoga Vladike, um sa plamenom čežnjom žudi da nađe Nevidljivog. Međutim,
susrevši tamu koja ga prikriva, on se ponovo sa pobožnim smirenjem vraća u sebe. On
se zadovoljava onim što mu je otkriveno u sagledavanju i teši nje njime. Ipak, on
prebiva u nadi da konačno dostigne željeno kada se razreše senkovita maštanja i završi
viđenje kao u ogledalu, u zagonetki, te nastane čisto i neprestano viđenje licem u lice
(1.Kor.13,12).
6. Nemoj se usuđivati na uzvišena sagledavanja ukoliko još nisi dostigao krajnje
bestrašće. Nemoj žuriti za onim što prevazilazi tvoje snage. Ukoliko želiš, govorio je
neko, da postaneš bogoslov i sagledatelj, uspni se svojim životom i čistim stekni čisto
[bogoslovlje]. Pomenuvši bogoslovlje, podsetiću te da paziš da se ne uspinješ preko
mere u njegove visine. Znaj da nama, koji se još uvek hranimo mlekom vrlina, ne priliči
da pokušavamo da uzletimo u njegove visine, kako ne bismo izgubili perje, kao što biva
sa mladim pticama, premda znam da med poznanja silno privlači našu želju. Posle
očišćenja celomudrenošću i suzama mi možemo, poput Ilije ili Avakuma, da se
otrgnemo od zemlje, pre roka delimično okušajući uznošenje koje će jednom biti na
oblacima. Nalazeći se kao van čula, sagledateljnom, čistom i nerasejanom molitvom
potražimo Boga. Tada ćemo, možda, unekoliko dotaći bogoslovlje.
7. Ukoliko želiš da se udostojiš božanstvenih viđenja i ozarenja razuma, najpre zavoli
miran i bezmolvnički život. Počinuvši, poznaj sebe i Boga. Nakon toga, ništa ti više neće
smetati da, kao u tananom [nejanju] vetra, pri čistom nastrojenju i neuznemiravan bilo
kojom strašću, umno vidiš onoga ko je za sve Nevidljiv, kako ti neposrednijim
bogopoznanjem najavljuje spasenje.
8. Posle munje se odmah očekuje i grom. I posle obasjanja božanstvenog milosrđa
sleduje stišavanje bure strasti. U onoga kod koga se rečeno desilo, useljava se i zalog
onostranog blaženstva. Međutim, u duši koja voli svet više nego Tvorca, koja je strasno
vezana za vidljivo i koja je potpuno prilepljena za telesna uživanja i naslade nema ni
Božije milosti, ni nade na bestrasnost.
9. Nemoj tražiti da umom saznaš šta je Božanstvo i gde se nalazi. Jer, Ono je
nadsuštinsko i nije obuhvaćeno nikakvim prostorom, budući da je iznad svega. Naprotiv,
kao u ogledalu po meri mogućnosti posmatraj samo opisivog [posle Ovaploćenja] Boga
Slova, koji zrači svetlošću svoje Božanstvene prirode. Može da se smatra da On
zauzima određeno mesto, iako po neopisivosti svoga Božanstva prebiva svuda i na
svakom mestu. Uostalom, bićeš udostojen ozarenja po meri svog očišćenja.
10. Ukoliko želiš istinito poznanje i osvedočenje u spasenje, umudri se najpre da
raskineš strasne veze duše sa telom. Kad se ogoliš od pristrasnosti prema tvarnom, siđi
u bezdan smirenja i naći ćeš besceni biser spasenja, skriven u bogopoznanju kao u
školjci. On će ti dati da predokusiš i svetlost Carstva Božijeg.
11. Onome ko je prošao podvig duhovnog poslušanja, pokorivši telo duhu, nije
neophodno da pristupi potčinjavanju čoveku. Jer, on je u poslušanju Reči Božijoj i
zakonu, kao blagodarni sluga. Oni, pak, u kojima još bukti rat i borba tela protiv duše,
trebalo bi da se potčinjavaju i steknu vođu i upravitelja, koji će sa poznanjem da krmani i
da ih snabdeva oružjem, kako ih ne bi odveli u ropstvo misleni protivnici i kako ih zbog
njihovog neiskustva ne bi potopile strasti.
12. Kada te više ne bude uznemiravala nikakva strast, kada božanstvena čežnja
naraste u tvome srcu, kada smrt budeš počeo da smatraš za san, kada budeš prestao
da je se plašiš i kada zapravo budeš želeo razrešenje [od tela], ti ćeš steći zalog
spasenja i u sebi nositi Carstvo nebesko, radujući se neiskazivom radošću.
O sveštenstvu
13. Ako si se udostojio božanstvenog i časnog sveštenstva, treba najpre samog sebe
da prinosiš na žrtvu umrtvljavanjem strasti i uživanja. Tek potom možeš da se usudiš da
pristupaš životvornoj i strašnoj Žrtvi, naravno ukoliko ne želiš da kao lako zapaljivo
veštastvo budeš spaljen Božanstvenim ognjem. Jer, kad se serafim nije usudio da bez
klješta priđe božanstvenom ugljenu (Is.6,6), kako ćeš ga se ti dotaći nemajući
bestrašće? Preko njega ćeš, međutim, i jezik imati osvećen, i usta očišćena i dušu
čednu zajedno sa telom. Osim toga, i ruke će ti biti blistavije od zlata, s obzirom da
služe nadsuštastvenom ognju i Žrtvi.
14. Shvati dobro silu rečenoga, budući da svakodnevno gledaš "spasenje Božije"
(Lk.2,30). Samo jednom ga videvši, starac Simeon se zadivio i zaiskao otpuštanje [od
života]. Ukoliko, pak, nemaš potvrdu od Duha Svetoga da si blagoprijatan i
ravnoanđelski posrednik između Boga i ljudi, nemoj se rizično usuđivati na svečedno i
strašno sveštenodejstvovanje Božanstvenih [Tajni], koje i anđeli poštuju i od kojih su se
svepobožno uzdržavali mnogi od svetih, kako ne bi, poput Uze, bili istrebljeni zbog onog
što im se činilo dobrim (2.Car.6,6-7).
15. Neko je rekao: Pazi na sebe (1.Tim.4,16). Uvek najpre obavljaj prinošenje za svoje
grehe kako bi tvoja ranija ili sadašnja nečistota koja proizilazi iz slabosti bila uništena
Božanskim ognjem. Na taj način ćeš, kao izabrani sasud, koji je pogodan, čist i dostojan
za takvu žrtvu, moći da glinene ili drvene [sasude] pretvaraš u srebrne ili čak i zlatne,
naravno ukoliko ti Bog radi tvoje smelosti bude snishodljiv. Jer, ukoliko je Bog spreman
da usliši, ne postoje prepreke da od nižeg postane više.
16. Nemoj zaboraviti da si udostojen ravnoanđelske časti. Stoga se staraj da prebivaš
neporočan na visini na koju si prizvan, sa svakom vrlinom i čistotom. Ti znaš sa koje
visine u koju dubinu je dopao pali svetlonosac radi gordosti. Nemoj i ti da postradaš,
maštajući o svojoj veličini, nego sebe smatraj zemljom, pepelom i đubretom. Uvek plači
s obzirom da si udostojen da budeš prizvan na Božanstveno Pričešće i srodstvo, te da
obavljaš strašno sveštenodejstvo Svetih Tajni, po bezmernom čovekoljublju i neizrecivoj
dobroti Božijoj.
17. Onaj ko se primio sveštenstvo treba da je čist od svih strasti, a naročito od bluda i
zlopamćenja, od kojih ne bi trebalo da ima ni najmanju maštu. Inače će biti omrznut i
odvratan kao gubavac ili neko ko se čađu izmazao, te se usudio da dodirne carevo telo.
18. Svetim Tajnama prilazi tek pošto potocima suza postaneš belji od snega. Sa
savešću izbeljenom od čistote, dodirni Svetinju kao svet, spoljašnjim anđelskim likom
projavljujući unutrašnju lepotu duše. Pazi da se pri božanstvenom sveštenosluženju ne
osvedočuješ samo ljudskim predanjima, već neka sa tobom bude i blagodat, koja te na
skriven i tajanstven način uči višim [istinama].
19. Zavolevši netruležnost i besmrtnost, sa poštovanjem, pobožnošću i verom pristupaj
životvornim i netruležnim Tajnama, želeći istovremeno preseljenje iz ovdašnjosti, s
obzirom da si kroz veru postao savršen. Ukoliko se, pak, bojiš smrti, znači da se još nisi
ljubavlju sjedinio sa Hristom, iako si se udostojio da iz sopstvenih ruku prinosiš i jedeš
Njegovo Telo. Inače bi ti žurio da odeš kod svog Ljubljenog, smatrajući ništavnim i život
i telo.
20. Ti si kroz Pričešće postao žrtvoprinositelj i zajedničar Tela Božijeg. Na sličan način
bi trebalo da postaneš zajedničar i sa oblikom smrti Njegove, te da ne živiš sebi, nego,
kako kaže apostol, Onome ko se raspeo i umro za tebe (2.Kor.5,15). Živeći, pak,
strasno radi tela i sveta, pripremi se da posle smrti pređeš u večne muke, ukoliko pre
nego što umreš dobrovoljno ne prestaneš da obavljaš Beskrvnu Žrtvu. Jer, mnogi od
onih koji su nedostojno sveštenodejstvovali behu uzeti odavde iznenadnom smrću i
poslani u tamošnja pravedna [mučilišta].
21. Jedan jeromonah je bio poznat po svojoj pobožnosti. Mnogi su ga po spoljašnjem
izgledu smatrali časnim. Međutim, on je skriveno bio pohotan i skveran. Vršeći jednom
Božanstvenu i Sveštenu Liturgiju i došavši do Heruvimske pesme, on je po običaju
savio vrat pred svetom trapezom i počeo da čita: "Niko [od vezanih telesnim pohotama i
slastima] nije dostojan"... I najednom se srušio mrtav, pošto ga je duša ostavila u tom
položaju.
22. Ništa nije prikladnije od ispravne reči i poznanja. Jer, od njih se rađa strah Božiji i
čežnja prema Bogu. Strah potom očišćava pobožnošću i pritešnjavanjem, dok čežnja
usavršava svetlim raspoloženjem i rasuđivanjem, tananim sagledavanjima i
ushođenjem čineći da um uzleće. Međutim, nije moguće da se [čovek] bez straha upravi
ka Božanstvenoj ljubavi, niti da [mimo nje] uzleteti ka nadanome i uspokoji se kod
njega.
23. Eto, čuj me ti, koji sa žarom i neumorno želiš spasenje: trči sve dok ne dostigneš
cilj, traži uporno, išti neprestano, kucaj strpljivo, sve dok ne uspeš, postavivši kao čvrstu
osnovu nepokolebivu veru i smirenje. I nemoj smatrati da si dostigao željeno kada
dobiješ oproštaj grehova, nego kada prestaneš da se smućuješ, da se bojiš navale
strasti i kada budeš spreman da bez straha i smelo izađeš iz tela.
24. Sa mnogim suzama traži osvedočenje da si spasen, premda ne pre smrti ukoliko si
smirenouman. Inače ćeš postati bezbrižan i prenebregnuti [delo spasenja]. Naprotiv,
[traži da taj dar dobiješ] kada budeš blizu odlaska, te da bude nepokolebiv kako se ne bi
osmelio budući prevaren nadmenošću i izgubivši ono za čim čezneš kada dođe nadani
čas. Jer, kuda ćeš tada poći, jadniče, bez zaloga i nesumnjivog osvedočenja u
spasenje, koje daje Duh [Sveti]?
25. Ukoliko želiš bogotvorno bestrašće, steći ćeš ga poslušanjem i smirenjem. Nemoj ići
? njemu drugim putem jer ćeš se namučiti. Bestrašće ne može imati onaj koga
povremeno obuzimaju strasti, a povremeno je miran i spokojan. Njega ima onaj ko se
njime neprestano naslađuje, te ostaje nepokretan i kada su prisutne strasti i njihovi
uzroci. Njega čak ni pomisli na strasti ne smućuju.
26. Kada duša izlazi iz tela, neprijatelj joj drsko pristupa, napadajući je i grdeći je kao
gorki i strašni tužilac zbog njenih padova. Tada se, međutim, može videti da bogoljubiva
duša, premda je ranije često bivala ranjavana mnogim grehovima, nema nimalo straha
pred njegovim napadima i pretnjama. Hrabreći se u Gospodu, ona se okriljuje radošću i
ispunjava nadom videći svete sile koje je prate. Zaštićena svetlošću vere, ona bez
ikakve bojazni govori đavolu: "Šta mi imamo zajedničko, zli slugo i pobunjeniče sa
neba? Nemaš ti nikakvu vlast nad nama. Nad nama, kao nad svime, vlast ima Hristos,
Sin Božiji. Njemu smo zgrešili, Njemu ćemo i odgovarati, imajući kao zastupnika, i kao
zalog Njegovog milosrđa i našeg spasenja u Njemu, Njegov Časni Krst. ? ti, bedniče,
beži dalje od nas. Ti nemaš šta da tražiš sa slugama Hristovim". Posle smelih reči duše,
đavo okreće leđa u bekstvo i viče sa plačem, ne mogavši da izdrži pred imenom
Hristovim. I pošto je viša, duša poleće naniže i udara neprijatelja, kao jastreb gavrana.
Potom, punu veselja, dušu božanstveni anđeli prenose u pripremljeno joj mesto, koje
odgovara njenom stanju.
27. Stremljenje ka truležnim stvarima ne može da te vuče ka zemlji ukoliko maštaš o
nebeskom. Ukoliko te, pak, već veže neko pristrašće prema zemaljskom, znaj da si
sličan orlu koji je ulovljen u mrežu za kandžu, te ne može da poleti uvis. Stoga ti sve
smatraj tricama (Fil.3,8), nadajući se boljem. Kada dođe vreme, zbaci i samo telo, te
pođi za anđelom Božijim koji te vodi.
28. Novčić koji na sebi nema carskih crta ne može se zajedno sa ostalim običnim
novcima uneti u carsku riznicu. Ni bez pravog poznanja n bestrašća [čovek] ne može da
primi zalog tamošnjeg blaženstva, da sa smelošću i osvedočenjem izađe odavde ka
nadanome, niti da se pridruži izabranima. Poznanjem, pak, ne nazivamo mudrost, nego
nevarljivo znanje Boga i Božanstvenog, kojim se bogoljubac, neopterećen strastima,
blagodaću Svetog Duha uzvisuje ka oboženju.
29. Čak i kada prođeš sav podvig delanja, nemoj se uzdati u sebe, [misleći] da si
dostigao bestrašće i da možeš bezbrižno da se krećeš u svetu. Jer, nakupivši se
strasnih obraza po povratku možeš imati teškoću. Naprotiv, uvek se, pod starateljstvom
straha, usrdno staraj o svojoj prevrtljivoj i promenjivoj prirodi. Sa mudrošću se udaljuj od
uzroka strasti. Jer, potpuno neizmenjivo bestrašće pripada samo onima koji su dostigli
savršenu ljubav, koji se neprestanim sagledavanjem drže iznad snega čulnog, i koji su
prevazišli uniženo telo. Njih više ne dodiruje plamen strasti, jer ga je presekao glas
Gospodnji. Oni su se već preobrazili u netruležnost.
30. Nemoj želeti bestrašće pre vremena, kako ne bi postradao kao prvosazdani, koji je
prevremeno okusio od drveta poznanja. Naprotiv, trudi se da trpljenjem, svestranim
uzdržanjem i neprestanom molitvom, samoprekorevanjem i krajnjim smirenoumljem
sačuvaš ono što si ostvario. Potom u pogodno vreme očekuj i blagodat bestrašća, tj.
posle bura i uznemirenja očekuj pristanište pokoja, Jer, Bog nije nepravedan: On će u
pogodno vreme pred onima koji ispravno hode otvoriti vrata bestrašća.
31. Idi mravu, lenjivče (Prič.6,6) i neiskusni, te sa svojom beznačajnošću i ništavnošću
nauči da Bog nema potrebe za našim dobrom. On ne oskudeva ni u čemu i izobiluje
svime, te bogato blagotvori i spasava po blagodati zahvalne po proizvoljenju, premda
po svom čovekoljublju prima učinjeno po meri snage. Prema tome, dobro činiš i nisi
daleko od milosti Božije ukoliko se trudiš kao dužnik dobara koja ti je ranije darovao.
Ukoliko, pak, misliš da ćeš Boga zadužiti nekim dobrom koje navodno činiš, zalutao su
sa pravog puta. Kako dobrotvor može da bude dužnik? Uostalom, trči i kao najamnik, te
ćeš, malo po malo napredujući, po milosti Božijoj doći do traženoga.
32. Hoćeš li da ti pokažem i drugi put ka spasenju, ili, bolje rečeno, ka bestrašću?
Prisiljavaj svoga Tvorca molitvama prema svojim silama kako se ne bi udaljio od svoga
cilja, predlažući kao zastupnike pred Njim nebeske sile i sve svete, zajedno sa
Presvetom Bogomajkom. Nemoj tražiti bestrašće, budući nedostojan, pego uporno moli
za spasenje. Na taj način ćeš steći i bestrašće. Jedno liči na srebro, a drugo na čisto
zlato. Nemoj propuštati skriveno delanje, tj. sluškinju Božiju, kao ni reči skrivenih tajni
upućenih Njemu, koje te bogotvore, koje mu odgovaraju i kojima se može prikloniti.
33. Podvizavaj se da zalog spasenja primiš unutra u svome srcu kao nesumnjivo
osvedočenje kako u vreme izlaska ne bi neočekivano susreo strah i trepet. Smatraj da
si ga dobio ukoliko te tvoje srce više ne bude osuđivalo ni za kakav nedostatak, ukoliko
te savest ne muči zbog gneva, ukoliko ti se blagodaću Božijom potčinila divlja priroda
zverskih strasti, ukoliko ti teku suze utehe, ukoliko ti se um moli čisto i bez rasejanosti, i
najzad, ukoliko ti srce spremno i sa radošću očekuje smrt, koja je za mnoge strašna i
koju žele da izbegnu.
34. Reči večnoga života, koje po posvedočenju vrhovnog apostola (Jn.6,68) ima Bog
Slovo, jesu reči o Njegovim delima. Onaj ko se, kao čist, njima tajnovodi ka Njemu, još
ovde stiče večni život, zalog Duha i nepostidnu nadu na spasenje. Međutim, rečenoga
se neće udostojiti onaj ko telo pretpostavlja duši i ko ima pristrašće i vezu sa
zemaljskim.
35. Slovesan nije onaj ko govori razgovetno (jer, takvi su [skoro] svi ljudi), nego onaj ko
slovesnom silom traži i pokušava da nađe Boga. On, međutim, nikada neće naći suštinu
Nadsuštinskog. ?o nije moguće ni jednoj [stvorenoj] prirodi. Kućegraditelj se poznaje po
delu ruku svojih. I Savršeni Umetnik se može prepoznati i videti po mudrosti stvaranja
bića, kao i po promišljanju, upravljanju, povezivanju, usmeravanju i očuvanju [bića].
36. Dolično nesticanje nećeš steći bez bestrašća, niti bestrašće bez ljubavi, niti, pak,
ljubav bez straha Božijeg i čiste molitve, kao ni njih bez vere i bezbrižnosti. Stekavši
njih, um ostavlja svako donje razmišljanje i leti ka visinama i uzvišenom, tražeći svoga
Vladiku.
37. Zavoli čednost [tj. čistotu] kao zenicu oka kako bi bio hram Božiji i Njegovo željeno
stanište. Jer, bez celomudrenosti ne možeš se približiti Bogu. Nju rađa čežnja prema
Bogu, bespristrasnost i udaljavanje od sveta. Nju, pak, čuvaju: smirenoumlje, uzdržanje,
neprestana molitva, duhovno sagledavanje i bezgnevlje sa neprestanim suzama.
Krasotu, pak, rasuđivanja nećeš dobiti bez bestrašća.
38. Neka te niko ne prevari, brate, [tvrdeći], nasuprot apostolu, da se bez svetosti [tj.
čistote] može videti Bog. Kao svečedan i iznad svake čistote, Gospod ne želi da se
javlja onome ko je nečist. Njega je nedostojan onaj ko više nego Njega ljubi oca i majku,
ili kćer i sina. Njega je nedostojan i onaj ko ljubavi Gospodnjoj pretpostavlja bilo šta
privremeno i tvarno, a naročito mrski i smrdljivi greh. Bog se odvraća od onoga ko se ne
odvraća od nečistote, budući da raspadljivost ne nasleđuje neraspadljivost
(1.Kor.15,50).
39. Nećeš se udostojiti Božanstvene ljubavi ukoliko nemaš poznanja, niti poznanja
ukoliko nemaš vere. Pri tome, ja ne mislim na prostu veru, nego na veru koja se rađa iz
ispunjavanja vrlina. Istinsko umiljenje ćeš postići kada uzdržanjem, bdenjem, molitvom i
smirenjem budeš isušio urođeno uživanje tela, razapevši se zajedno sa Isusom, i više
ne živeći strasno, nego držeći se Božanstvenog Duha i sa nadom se usaglašavajući sa
višnjim prizvanjem i izborom (2.Pt.1,10).
40. Vapij ka Bogu: Po tome poznadoh da si me hteo, jer se ne obradova neprijatelj moj
nada mnom (Ps.40,12), do kraja me mučeći i nasilujući strastima. Naprotiv, pre kraja
izbavi me iz ruku njegovih i daj mi da poživim duhovno, kako ti je ugodno, udostojivši
me da posle dobre končine kao spasen stanem pred tvoj presto, po milosti tvojoj
odavde noseći zalog spasenja i nesumnjivo osvedočenje. U suprotnom će u čas izlaska
biti nespreman, te će nevolja izgledati nepodnošljiva, ljuća i strašnija od same smrti i
pakla.
41. Vera i nada nisu proste i slučajne stvari. Vera zahteva čvrstu dušu, a nada -
ispravno proizvoljenje i srce. Osim toga, kako će lako poverovati nevidljivom onaj ko
nema blagodati? Zar će onaj ko nije imao nikakvog jasnog iskustva Gospodnjih darova
(iz koga bi se mogao osvedočiti o budućnosti kao o sadašnjosti) imati nadu u
neočiglednu budućnost? Za obe je neophodna i vrlina i znak i pomoć Božija. Bez njih,
mi se uzalud trudimo.
42. Porod istinske vrline jeste ili poznanje, ili bestrašće, ili oboje. Ukoliko njih nema, mi
se uzalud [trudimo] i naša vrlina nije prava. Jer, u suprotnom bi ona imala plodove, a ne
samo lišće. Međutim, pošto je podstaknuta čovekougađanjem, ili samougađanjem, ili
nečim drugim neugodnim Bogu, ona je lažna, a ne bogoljubiva. Ukoliko, pak, ispravimo
njen uzrok, nesumnjivo ćemo se približiti ne samo koristi, već i blagodati blagog Boga,
koja će nam u svoje vreme i u pogodnoj meri doneti poznanje i bestrašće.
43. Prosvećenjem blagodati poznaj zamisli neprijatelja (2.Kor.2,11) i sa plačem padaj
ničice pred Boga, iznoseći svoje slabosti i smatrajući se ništavnim, čak i ako te
obmanjivač đavo nagovara da misliš da si neko [značajan]. Nemoj tražiti nagrade i
darove kojih nisi dostojan i koji ne donose spasenje i ne čuvaju smirenoumlje. Naprotiv,
traži znanje koje ne nadima i koje je uzrok bogopoznanja. Takođe, išti da ne budeš do
kraja podvrgnut nasilju strasti, već da se od tela razrešiš u bestrašću, ili, nešto
smirenije, u žaljenju zbog grehova.
44. Bez krila niko ne može poleteti uvis. Ni onaj ko još ovde ne dobije nesumnjivo
osvedočenje, ne može da postigne željeno. Ono, pak, [nastaje] iz krajnjeg smirenoumlja
ili od blagodati Svetog Duha u onima koji su se savršeno izmirili sa Bogom. Njima je,
naravno, svojstveno i bestrašće (bilo delimično, bilo savršeno), koje odgovara njihovom
izmirenju ili očišćenju. Oni, pak, koji bez [osvedočenja] izlaze iz tela, tj. kao u zimu
strasti ili u subotu (tj. prazni od vrlina), podležu Sudu i ispitivanju u vreme kada će se
svakome bude dati [po delima].
45. Spasavajući se na dar, blagodari Boga Spasitelja. Ukoliko želiš da mu i darove
izneseš, prinesi zahvalnost od svoje obudovele duše, tj. dve lepte - smirenje i ljubav. Ja
znam da će ih On primiti radije negoli mnoštvo vrlina koje mnogi ubacuju u riznicu
spasenja. Ukoliko, pak, kao Lazar, imaš potrebu da oživiš, pošto si umro od strasti, njih
kao prave sestre pošalji za zastupnice pred Njim, te ćeš svakako steći željeno.
46. Upražnjavajući delanje, nećeš moći da dostigneš bestrašće, kojim bi se molio čisto i
bez rasejanosti, ukoliko se i um ne upražnjava u duhovnom sagledavanju
prosvećujućeg poznanja i poimanja postojećeg. Njima se um okriljuje, prosvećuje i
celovito uznosi u visine sa ljubavlju istinite molitve, pružajući se ka srodnoj svetlost
gornjih netvarnih činova, odakle po meri dostupnosti, pristupa i velikoj svetlosti
trosunčane Bogonačelne Trojice.
47. U budućem [veku] nećemo biti kažnjeni stoga što smo grešili, niti ćemo biti osuđeni
stoga što smo dobili nestalnu i promenjivu prirodu. Naprotiv, mi ćemo biti osuđeni stoga
što se posle sagrešenja nismo pokajali, ili što se sa zlog puta nismo okrenuli ka
Gospodu, iako smo imali vlast i vreme za pokajanje, koje je trebalo da pokažemo
blagom (kao što i jeste) a ne pristrasnom Bogu, čak i ako se ponekad [opisuje] kao
osvetoljubiv i gnevljiv. Takav je on, uostalom, samo u odnosu na zlo, a ne u odnosu na
nas, prema kojima isključuje svaku strast i svaku osvetoljubivost, čak i ako se govori da
prema nama biva onakav kakva su naša dela i raspoloženja, tj. kao ogledalo, svakome
uzvraćajući saglasno sa njegovim životnim delima.
48. Nemoj se smućivati kada otpadneš od svog dobrog stanja, nego se ispravi i požuri
da se vratiš u pređašnje ustrojstvo putem tuge, sumornosti, oštrog samoukorevanja,
izlivanja suza i skrušenosti duha. Njima ćeš ustati od pada koji ti se desio i dospeti u
dolinu spasonosnog radovanja, obećavajući da ćeš ubuduće, po svojim mogućnostima,
čvrsto stajati kako ponovo, prognevivši Sudiju, ne bi imao potrebu za suzama očišćenja.
Jer, ukoliko ovde toga ne bude, u budućem [veku] svakako nećemo izbeći muke.
O sveštenstvu
49. Opet ćemo nešto reći o časnom sveštenstvu, tj. o anđelskom ustrojstvu i čistoti koje
zahteva, kao i o opreznosti i celomudrenosti, koji treba da su još veći nego ranije. Jer,
kad nečisto treba da se očisti, zar će se čisto skrnaviti? Inače, ukoliko pomešamo mrak
sa svetlošću i smrad sa miomirisom, nasledićemo, avaj, propast, tj. krivicu za svetogrđe,
slično Ananiji i Sapfiri.
50. Od izgubljenog i nepotrebnog sasuda ti si postao izabrani sasud Gospodnji, kao što
kaže apostol, čak i ako ti se čini da si zbog neznatne svoje čistote dostojno stupio u
anđelsko i nebesko sveštenstvo. Stoga čuvaj neukaljanu čast koje si se udostojio,
pazeći na Božanstveni dar kao na zenicu oka, kako ne bi, pričestivši se nepažljivo, bio
zbačen sa visine u bezdan, iz koga ćeš teško naći izlaz.
51. Kao razborit shvati da niko ne može osuditi onoga koga Bog opravdava (Rim.8,33-
34). Ukoliko si, dakle, prizvan i ukoliko si stupio u nadsvetsku božanstvenu svešteničku
blagodat, nemoj se uznemiravati zbog pređašnjeg života, čak ako si i imao mrlja, nego
se odmah uz Božiju [pomoć] i svoj [napor] očisti i ispravi. Nakon toga, pokaži staranje i
trezvoumlje kako ne bi pomračio blagodat i kako bi onaj ko nepromišljeno osuđuje tvoje
rukopoloženje zbog tvojih pređašnjih [mrlja] čuo Božiji glas koji mu govori: Što je Bog
očistio, ti ne pogani (Dap.10,15).
52. Svešteničko dostojanstvo je lagano i blag je njegov jaram, premda samo za onoga
ko je odmah, pošto ga je primio, počeo da ga vrši kako treba, i ukoliko, naravno, nije
bilo pokušaja da se blagodat Božanskog Duha dobije za novac. Ukoliko je, međutim,
neizvodljivo ostvareno ljudskim staranjem i propadljivim darom, prizvanje neće biti
odozgo i breme će biti veoma teško, s obzirom da ne oslanja na dostojnog i da
prevazilazi snage. Ukoliko se ne oduzme od onoga ko ga nosi, njegov jaram će biti
veoma oštar i slamati njegov vrat i snagu, sve dok ga potpuno ne istroši i izmoždi.
53. Ukoliko si se smelo podmetnuo pod jaram sveštenstva, neka tvoji putevi budu pravi,
te pravo upravljaj rečju istine, gradeći spasenje svoje sa strahom i trepetom (Fil.2,12).
Jer, Bog naš je oganj koji spaljuje (Jev. 12,29). Ukoliko ga dodirneš kao zlato ili srebro,
nećeš se bojati od opekotina, kao ni vavilonski mladići u peći. Ukoliko si, međutim, kao
trava i trska, tj. kao lakozapaljiva građa, budući da si zemljouman, treba da treptiš da ne
budeš spaljen nebeskim ognjem, osim ukoliko se, kao Lot, ne ukloniš od gneva
uzdržanjem od strašnih [Tajni]. Može biti, ne znam, da neki mali gresi (koje imamo
usled nemoći) iščezavaju pred Božanstvenim ognjem služenja, zbog čega i ti ostaješ
neopaljen i nedirnut, kao nekada slaba biljka kupine.
54. Kako se usuđuješ, jadniče, da dodiruješ ono što je i za anđele neprikosnoveno kad
već nisi mogao da odstupiš od strasnog raspoloženja usled dugotrajne navike? Ili se,
dakle, zbog straha uzdrži od božanstvenog sveštenodejstvovanja (umilostivljujući
Božanstvo), ili kao bezosećajan i nepopraviv očekuj da upadneš u gnev i u ruke Boga
živoga, koji ti neće ukazati čovekoljublje, nego će te nemilosrdno kazniti budući da
opoganjene duše i odeće besramno pristupaš carskoj svadbi, premda nisi dostojan ni
ulaska, niti sedenja [za trpezom].
55. Znao sam jednog posvećenog koji se usuđivao da nedostojan pristupa
Božanstvenom [tajnodejstvovanju], tj. pavši u bludnu strast. Pavši u tešku i neizlečivu
bolest, on je već približio smrti. Iako je iskoristio sva sredstva, nije bilo koristi, budući da
zlo nije prestajalo, već se pojačavalo. Najzad je on došao do osećanja da umire stoga
što je nedostojan liturgisao, te se pod kletvom odrekao [služenja] Sveštene Liturgije. I
odmah je usledilo izlečenje, pri čemu od bolesti nije ostalo ni traga.
56. Svešteničko dostojanstvo i odežda su blistavi, ukoliko i duša [posvećenog] iznutra
blista čistotom. Ukoliko se, pak, ona oskrnavi nepažnjom, prezirući savest koja svedoči
o sramoti, svetlost postaje tama, najavljujući večni mrak i oganj. [Njih ćemo izbeći]
ukoliko, dakle, napustimo [navedeni] put koji je strm sa obe strane, i izaberemo drugi, tj.
put vrline i smirenja, koji bezbedno vodi u Carstvo Božije.
57. Spasenje se postiže vrlinom i dobročinstvom, a ne slavnim sveštenstvom, koje
zahteva ravnoanđelski život. Stoga ili postani bestrasan kao anđeli, sa razmišljanjem
izvan sveta i tela uspinjući se uz nebesku lestvicu, ili postani svestan svoje slabosti i
ustraši se visine koja nesposobnima preti velikim padom, te se vrati životu zajedničkom
većini, koji približuje Bogu u istoj meri. Jer, ukoliko se i desi da padneš, u njemu ćeš,
milošću i blagodaću Božijom, lakše ustati pokajanjem.
58. Telo i krv ne mogu naslediti Carstva Božijega (1.Kop.15,50). Zbog čega ti, premda
se pričešćuješ Telom i Krvlju Boga, ne postaješ sutelesan sa Njim i ne rastvaraš se sa
Njegovom Krvlju (čime bi već u sebi imao Carstvo nebesko), već se još okružuješ
strastima tela i krvi? Plašim se da u tebi neće ostati Duh Sveti, budući da si telesan, da
ćeš u vreme Suda biti presečen napola, da će se od tebe (kao nedostojnog blagodati)
oduzeti svečasno sveštenstvo i da ćeš biti poslan na večite muke.
59. Ukoliko nemaš straha Božijeg pred svojim očima, tebi će izgledati beznačajnim
nedostojno sveštenodejstvovanje, s obzirom da si zaveden samoljubljem, koje ti
došaptava da je Božanstvo dobro. Na isti način su davno postradali Datan i Aviron, da
bi ih najzad progutala zemlja. I ti se užasni od strašnoga i razmišljaj o veličini stvari [tj.
sveštenodejstvovanja], te ili budi dostojan i čist, da ne kažem - ravnoanđelski u
upražnjavanju božanstvenog sveštenstva, ili kao razuman odstupi od strašnog služenja.
Inače ćeš, prezirući rečeno i obmanjujući savest koja te raskrinkava, u [vreme] kada sve
bude suđeno i usmeravano, sa patnjom kao osuđen zavapiti: Čega se bojah dođe na
mene i čega se strašah zadesi me (Jov.3,25).
60. Sa trezvoumljem i bolom najpre za samog sebe sa skrušenošću i suzama prinesi
svetospasonosnu Sveštenu Žrtvu za umilostivljenje. Jer, posle tvoje smrti, ko će
potruditi o tebi i prinositi Žrtvu za tebe? Stoga, kao razborit [čovek], pominji sebe kao da
si već sahranjen, kao posredništvo za svoje spasenje predlažući Bogu Svetinju sa svete
trapeze, sećajući se Njegovog vlasnog i čovekoljubivog [samopredavanja na] zaklanje.
61. Neizrecivo i neiskazivo uživanje [oseća] duša koja se od tela odvaja sa
osvedočenjem [u svoje spasenje], odlažući ga kao odeću. Jer, već postigavši ono čemu
se nada, ona bez tuge ostavlja telo, mirno idući prema radosnom i veselom anđelu koji
silazi odozgo. Potom ona zajedno sa njim bez zastoja prolazi vazduh, neuznemiravana
duhovima zlobe, te smelo i radosno uzleće sa zahvalnim poklicima, sve dok ne dostigne
da se pokloni Tvorcu. Najzad se njoj izriče odluka o uključivanju u red onih koji su joj
slični i jednaki po vrlini, gde će sačekati sveopšte vaskrsenje.
62. Reći ću ti nešto neobično, ali nemoj da se čudiš. Ukoliko i ne dostigneš bestrašće
(verovatno usled mučnih predrasuda), ti ćeš se uzneti iznad oblaka ne manje negoli
bestrasni ukoliko se u vreme izlaska budeš našao u bezdanu smirenja. Riznica
bestrasnih predstavlja zbir svih vrlina. Ipak, dragoceni kamen smirenja ih sve prevazilazi
po vrednosti. Onome ko ga je stekao on obezbeđuje ne samo milost Božiju, nego i
ulazak zajedno sa izabranima u bračne odaje Njegovog Carstva.
63. Umilostivljujući Boga za svoje grehove, proslavi ga zbog nezlopamtljivosti i
nezlobivosti Njegove, starajući se iz sve snage da izbegneš voljna sagrešenja. Iako i za
njih možeš da ga umilostivljuješ svakog dana sve do same smrti, ipak se nemoj
pokazati nezahvalnim lako grešeći sa znanjem, Ukoliko, međutim, kamenom dobre
nade daleko odgoniš psa očajanja, trpeljivo i neodstupno ga umoljavajući, oprostiće ti
se mnogi gresi kako bi i sam kao dužnik zavoleo Mnogomilostivog i Preblagog u
budućem veku.
64. Kada, po dejstvu blagodati Božije, u molitvi budeš stao pred Njega sa suzama,
padni ničice, prostri se krstoobrazno na zemlji i, udarajući glavom, moli da ti otpuštanje
odavde bude oslobođenje od truležnosti i izbavljenje od iskušenja, premda ne po tvojoj
volji, nego po Njegovom blagovoljenju u odnosu na vreme i mesto. Takođe, već od sada
treba da želiš da izađeš [iz tela], da sa ljubavlju izađeš pred Gospoda sa suzama i
bezdanom smirenja kako bi bezbrižno utolio žeđ svoje čežnje i iskanja. Ipak, ti treba da
prihvataš i privremeno odgađanje, ukoliko Bog predvidi nešto bolje. Uporno i
neprestano traži samo jedno: da ne otpadneš od Boga ma šta činio, govorio,
nameravao i započinjao.
65. Kao telonosac, nemoj pokušavati da ispituješ misleno po sebi, premda te misleni
[deo] duše usled čistote i navodi na tako nešto. Sve dok se ne oslobodi od debljine
[tvari] i ne približi se umnim [silama], bestelesna [duša] (koju ometa disanje i krv) ne
može dolično da pomišlja o njima i da ih shvati. Prema tome, spremajući se da napustiš
tvar kao drugu mračnu majčinu utrobu, i da stupiš u svetlo netvarno [postojanje], budi
vedar, slaveći Dobrotvora, koji nas kroz smrt privodi očekivanome. Neprestano budi
trezvouman zbog nečistih demona koji neprestano kruže oko nas i neprestano smišljaju
šta da urade protiv naše dobrobiti, lukavo pazeći na našu petu sve do kraja života. Sve
do svog izlaska odavde drhti za sebe zbog neizvesnosti budućnosti, s obzirom da si
zbog samovlašća [tj. slobode] stvoren sa otvorenošću za nepostojanost i promenjivost.
66. Neprijatelj nas napada strašnim i surovim iskušenjima ukoliko oseti da se duša
približila višim stepenima vrline. Rečeno se zaključuje iz reči molitve i pokušaja da se
uznesemo iznad tvarne dvojice, tj. ploti i čula. Tada nas čovekomrzac iskušava sa
velikom zlobom usled čega dolazimo u nedoumicu i za život. Međutim, kukavac ne zna
da nam prouzrokuje veliko dobro, čineći da kroz trpljenje postajemo iskusniji i pletući
nam svetle vence.
67. Nema većeg podviga od podviga celomudrenosti i devstvenosti. Onome ko se
časno drži bezbračnosti dive se anđeli. Njegov venac neće biti manji od mučeničkog.
Koliki se samo napor i znoj zahteva od onoga ko je vezan sa telom i krvlju, a stara se da
čednošću [tj. čistotom] uvek podražava netvarnost besplotnih? I zaista, postignuće je
toliko veliko i uzvišeno da, kao natprirodno, gotovo izgleda nemoguće. Ono bi i bilo
nemoguće da Bog odozgo ne projavljuje svoje zastupništvo, snažeći slabost i nemoć
prirode, na neki način je uzdižući iznad zemlje svojom Božanskom ljubavlju i nadom na
buduću nagradu.
68. Kada preteranom hranom i spavanjem omlitavi, telo postaje velika prepreka
celomudrenosti. Istinska celomudrenost, međutim, i u maštanjima u snu ostaje
nepokolebiva. Jer, prikalanjanje uma uz njih u snu predstavlja znak da u svojoj dubini
nosi bolest strasti. Ako se, pak, blagodaću udostoji da u snu razgovara sa Bogom bez
posredstva tela, um postaje nedodiriv, te budno čuva dušu i telo, koji stiču mir. On tada
liči na psa koji ih trezvoumno čuva, nevarljivo odgoneći podmukle vukove.
69. Reći ću ti nešto neobično, ali se nemoj čuditi. Postoji sakrivena tajna između Boga i
duše. Ona pripada najvišim stepenima savršene čistote, ljubavi i vere, tj. kada se čovek,
potpuno se izmenivši, sjedinjuje sa Bogom putem orođavanja, neprestane molitve i
sagledavanja. [Dospevši do njih], Ilija je zaključao nebo i izazvao beskišje, te nebeskim
ognjem spalio žrtvu. Mojsije je, opet, presekao more i uzdizanjem ruku Amalika oterao u
bekstvo. Jona se, najzad, izbavio od kita i morske dubine. Onaj ko se udostojio
rečenoga, kao da prinuđava čovekoljubivog Boga da vrši njegovu volju. Iako je još
nalazi u telu, on je već prevazišao meru propadljivosti i smrtnosti, prihvatajući smrt kao
običan san, koji ga na njegovu radost prenosi ka nadanome.
O sveštenstvu
70. Pokazujući strahopoštovanje pred stradanjima Vladike, pred umanjenjem za nas
Boga Slova, pred Žrtvom i mešanjem sa nama životvornog i Božanskog Tela i Krvi
(kojih nisi samo udostojeni pričesnik, nego i sveštenoslužitelj), smiri sebe kao ovca koju
vode na zaklanje, smatraj da su svi drugi zaista bolji od tebe i na svaki način se staraj
da ne povrediš bilo čiju savest, naročito ne bezrazložno. Bez osvećenja nemoj da se
usuđuješ da se dotičeš Svetih [Tajni] kako ne bi izgoreo poput sena od Božanstvenog
ognja i kako se ne bi razlio kao vosak koji se topi.
71. I zaista, ukoliko budeš dolično obavljao božanstveno, svečasno i strašno
sveštenodejstvo i ukoliko te savest ni u čemu ne prekoreva, imaćeš [najizvesniju] nadu
na spasenje. Jer, od njega ćeš imati više koristi negoli od bilo kog drugog delanja ili
sagledavanja. Ako, pak, nije tako, teško tebi. Bolje bi bilo da se, svestan svoje slabosti,
odrekneš visine sveštenstva, negoli da ga obavljaš kao nesavršen i nečedan, mnogima
se pokazujući kao visok, premda se zbog svoje nedostojnosti nalaziš u padu koji je
dostojan oplakivanja.
72. Služba časnog sveštenstva i umilostivljavanje i moljenje Božanstva prevazilazi
svako psalmopojanje i molitvu kao što sunce nadilazi zvezde. Jer, mi prinosimo na
žrtvu, predlažemo i iznosimo radi umoljavanja samog Jedinorodnog, koji se iz
čovekoljublja na dar dao na zaklanje za grešnike. I mi se ne molimo samo za oproštenje
grehova, nego i za svaku [duhovnu] korist, naravno, ukoliko nam savest ostaje čista.
Telo koje je sjedinjeno sa Božanstvom kao neki žar spaljuje svaku građu bezakonja i
prosvećuje srca onih koji prilaze sa verom, dok Božanstvena i Časna Krv, više negoli
svaki isop, umiva i čisti svaku nečistotu i mrlju onih koji se osmeljuju da Svetim
[Tajnama] pristupe sa najvećom čistotom i čednošću. Gde se može dobiti išta slično?
73. Neki od svetih je rekao da se na žrtvu ne prinosi Telo koje silazi sa neba, Telo Boga
Slova koji se vazneo. Naprotiv, hleb i vino se pretvaraju u Telo i Krv Hristovu kada
Božanstvenu službu sa verom, strahom, čežnjom i pobožnošću obavljaju oni koji su se
udostojili božanstvenog sveštenstva. Pretvaranje se dešava dejstvom i nailaskom
Svetoga Duha. I postaje Telo koje nije različito od Vladičinog Tela: [hleb] se pretvara u
isto to Telo, pružajući nepropadljivost budući da je nepropadljivo. Kakvu, dakle, samo
čistotu i svetost treba da ima jerej koji dodiruje Božanstveno Telo! I koliku smelost treba
on da ima, budući da je posrednik između Boga i ljudi i da za samolitvenike i saslužitelje
ima Prečistu Bogomajku, nebeske anđelske sile i sve svete! Meni izgleda da kao što
ima anđelsko ili arhanđelsko dostojanstvo, on treba da ima i orođenost [sa Bogom].
74. Pisinije, zabeleži još da posle Simvola vere Svetinje koje uskoro treba da budu
osvećene leže nepokrivene na svetoj trapezi budući da se na neki način mole za one
koji ih prinose i neiskazivim glasovima uzvikuju ka Onome ko je na nebesima. Jer,
gledajući ih, On ih ne previđa, i posmatrajući ih On ih ne prezire, sećajući se
dobrovoljnog umanjenja za grešnike, neiskazivog silaska i čovekoljubivog zaklanja. On
nam svojim stradanjem nije darovao izbavljenje i spasenje kao pravednicima, već nas
je, kao dobar i nezlobiv, pomilovao i prizvao iako smo bili neprijatelji.
75. Čak i da se staraš o čistoj molitvi (koja na netvarni način netvarni um sjedinjuje sa
Bogom) i da si postigao da kao u ogledalu vidiš ono što ti je pripremljeno posle
završetka ovdašnjeg života (tj. da si primio zalog Duha i svim osećanjem i
osvedočenjem stekao Carstvo nebesko unutar sebe), ipak nemoj sebi da dozvoliš da se
odrešiš od tela bez predznanja smrti. Naprotiv, treba da se usrdno moliš i da imaš dobru
nadu da ćeš ga se udostojiti pre odlaska odavde, ukoliko ti bude korisno. Neprestano se
pripremaj za njega, odbacujući svaku bojažljivost. Na taj način ćeš moći da prođeš
vazduh i mimoiđeš duhove zlobe, te da smelo i bez straha uđeš u nebeske oblasti.
Postavljen pored anđelskih činova i pribrojan pre svih vremena izabranim pravednicima,
ti ćeš po meri dostupnosti moći da gledaš Boga, tj. da primaš dobra koja dolaze od
Njega i da gledaš Boga Slova koji svojim zracima obasjava svo nadnebesje. Njemu i
Njegovom Prečistom Telu, zajedno sa Ocem i Svetim Duhom klanjaju se jedinstvenim
poklonjenjem sve nebeske vojske i svi sveti. Amin.
PREPODOBNI FILOTEJ SINAJSKI

sadržaj
Prepodobni naš otac Filotej je bio iguman slovesnog monaškog stada na Sinaju. Otuda
su ga prozvali Sinajski. Nije poznato u koje je vreme živeo i kada je umro. Njegova
beseda je podeljena na četrdeset poglavlja. Prekrasno sastavljena, ona je ispunjena
neopisivo velikom duhovnom mudrošću na spasenje duše. Bilo bi sasvim nepravedno
kada bismo je isključili iz sabranja otačkih spisa o trezvoumlju. Ona zahteva veliku
pažnju. Onaj ko bi je nazvao tačnim tumačenjem i vernim pravilom trezvoumlja, čuvanja
uma i čistote srca. ne bi rekao ništa protivno istini.
PREPODOBNI OTAC NAŠ FILOTEJ SINAJSKI

40 POGLAVLjA O TREZVOUMLjU
sadržaj
1. U nama postoji mislena borba, koja je mnogo teža negoli čulna. Delatelj blagočašća
treba da trči i da svome umu postavi za cilj da u svoje srce kao biser ili dragoceni
kamen savršeno urizniči sećanje na Boga. Mi treba sve da sve odbacimo, čak i telo, te
da prezremo i sam život kako bismo u svome srcu stekli jedino Boga. Jer, sveti Zlatoust
je rekao da umno bogoviđenje iskorenjuje demone.
2. Oni koji vode mislenu borbu treba sa svom usrdnošću da sebi izaberu duhovno
delanje iz Božanstvenih Spisa i da ga polože u svoj um kao neki lekoviti oblog. Od
ranog jutra, kako je neko rekao, on treba smelo i nepokolebivo da stoji kod vrata srca,
stalno misleći o Bogu i sa neprestanom molitvom Isusu Hristu u duši. Tom misaonom
stražom on treba da ubija sve grešnike zemlje. Naime, napregnutim i nadahnjujućim
sećanjem na Boga mi, radi Gospoda, odsecamo glave silnih pomisli, koje započinju
svaku nečistu borbu, budući da nam je poznato da u mislenom podvižništvu postoji
izvestan božanstveni poredak i delanje. Na taj način treba da se prinuđavamo sve dok
ne dođe vreme određeno za obed. Potom, blagodarivši Gospoda, koji nas čovekoljubivo
hrani dvojakom hranom, duhovnom i telesnom, treba ostalo vreme da provedemo u
sećanju i razmišljanju na smrt. I sledećeg [dana] treba ponovo snažno da se prihvatimo
svog jutarnjeg dela. Ipak, i uz svakodnevno delanje, mi ćemo jedva uspeti da u
Gospodu izbegnemo sve mreže mislenog neprijatelja. Međutim, ukoliko se u nama
učvrsti, delanje rađa tri vrline: veru, nadu i ljubav. Vera nas, naime, priprema za istinski
strah Božiji, dok nada, prevazišavši ropski strah, čoveka privodi ljubavi Božijoj. Ukoliko
nada ne postiđuje [Rim.5,5], obično rađajući dvojaku ljubav, o kojoj vise zakon i proroci,
utoliko ljubav nikad ne prestaje. Njome onaj ko je poseduje u ovom veku ispunjava
Božija zakopoloženja. Ona ga, uostalom, ne [ostavlja] ni u budućem [životu].
3. Retko se mogu susresti oni koji slovesno bezmolvstvuju. Oni, naime, koriste sva
raspoloživa sredstva da bi privukli Božiju blagodat i da bi se ispunili utehama koje iz nje
proizilaze. Prema tome, ukoliko želimo da putem čuvanja uma i trezvoumlja
upražnjavamo misleno delanje, tj. Hristovo mudroljublje, počnimo put uzdržavanjem od
suvišnih jela, rešivši da jelo i piće uzimamo u najmanjoj mogućoj meri. Trezvoumlje je
sa iravom nazvano putem s obzirom da vodi u Carstvo: i ono koje se nalazi u nama, i
ono buduće. Ono se naziva se i umnim delanjem budući da obrađuje i ubeljuje
naravstvenost uma, te ono što je strasno preobrće u bestrasno. Ono je takođe slično
svetlarniku kroz koji se Bog, spustivši se do nas, javlja umu.
4. Smirenje i sećanje na Boga, koje je praćeno trezvoumljem i pažnjom, kao i čestom
molitvom usmerenom protiv neprijatelja, predstavlja mesto Božije, tj. srdačno nebo. U
njemu demonske rulje ne smeju da stoje s obzirom da u njemu obitava Bog.
5. Ništa toliko ne izaziva smućenje kao mnogoslovlje, niti štetu - kao neuzdržanje jezika,
koje može da naruši [mirno] stanje duše. Jer, ona ruši ono što mi svakog dana zidamo.
Ono što sa mukom skupljamo, duša kroz pričljivost rasipa. Ima li ičega goreg od [od
neuzdržljivog jezika]? On je neobuzdano zlo. Treba da mu postavimo ogradu, da ga
obuzdamo i stesnimo, te, reći ću, da ga nateramo da služi samo u krajnjoj potrebi. Ko,
uostalom, može da iskaže svu duhovnu štetu koja proističe od [neuzdržljivog] jezika?
6. Prva.kapija koja uvodi u misleni Jerusalim, tj. pažnju uma, jeste ćutanje usta sa
znanjem, čak iako um još ne bezmolstvuje. Druga kapija je umereno uzdržanje u jelu i
piću. Treća je - neprestano sećanje i razmišljanje o smrti, koje čisti um i telo. Upoznavši
jednom (umom, a ne očima) njenu lepotu, te budući ranjen i osetivši sladost, ja sam
poželeo da je steknem kao suprugu za ceo svoj život. Naime, ja sam se zaljubio u njen
izgled i skromnost, s obzirom da je smirena, radosnotužna, zamišljena, puna straha od
Budućeg pravednog suda, bojeći se ujedno i produženja [zemaljskog] života. Iz njenih
čulnih očiju obično lije lekovita životodavna voda, a iz mislenih očiju - obilni izvor mudrih
misli, koji svojim žuborenjem i poskakivanjem veseli razum. Tu kćer Adamovu, tj.
sećanje na smrt, kako rekoh, oduvek želeh da imam za životnu saputnicu, naime, da sa
njom spavam i da sa njom razgovaram o onome što će biti kada se napusti telo.
Međutim, u [mojoj nameri] me je često ometala pogibeljna zaboravnost, tj. mračna kćer
đavolova.
7. Postoji borba u kojoj duhovi zlobe na skriven način napadaju dušu posredstvom
pomisli. Duša je nevidljiva. Stoga, zle sile, u saglasnosti sa njenom suštinom, protiv nje
podižu nevidljivu borbu. I moguće je i kod njih i kod duše videti oružja i planove
[dejstava], obmane lukavstva i strašan rat, i divlji sukob i pobede i poraze sa obe strane.
U nevidljivoj borbi koju opisujemo nedostaje samo jedna [stvar] u poređenju sa čulnom
borbom, tj. vremenska objava rata. U čulnoj borbi najčešće se određuje vreme i postoji
[izvestan] poredak. Mislena, pak, borba se bez ikakve objave rasplamsava oko samih
dubina srca. Zamkama koje je prigotovio osvojivši ključno [mesto], neprijatelj najzad
posredstvom greha ubija dušu. Zbog čega i sa kakvim ciljem se protiv nas vodi borba i
sukob? Stoga da se na nama ne bi ispunila volja Božija, o kojoj se molimo govoreći:
Neka u nama bude volja tvoja (Lk.11,2), tj. neka [vršimo] zapovesti Božije. O rečenome
će iz opita saznati onaj ko trezvoumljem u Gospodu zaustavi lutanja svoga uma,
pažljivo sledeći za upadima [u srce] nevidljivih neprijatelja i za sukobima koji se
dešavaju u mašti. Usmeravajući svoje [delanje] protiv demona zlobe, i kao Bog
predvidevši njihove zamisli, Gospod je protiv njihovih ciljeva postavio svoje zapovesti,
preteći onima koji ih narušavaju.
8. Ukoliko steknemo izvesnu naviku u uzdržanju i udaljavanju od vidljivih zala (koja
deluju kroz pet čula), mi ćemo moći da, zajedno sa Isusom, čuvamo svoje srce. On će
nas iznutra prosvećivati i davati da sa izvesnom toplom čežnjom umno uživamo
Njegovu dobrotu. Zapovest da čistimo srce smo, naime, primili upravo stoga da bismo,
pošto neprestanom pažnjom oblaci zla budu isterani i razvejani iz srca, kao u vedar dan
mogli čisto da ugledamo Sunce pravde, tj. Isusa, te da se u umu prosvetimo smislom
Njegove veličine. Jer, obično se on ne otkriva svima, nego samo onima koji očiste svoj
razum.
9. Mi svakodnevno treba da budemo u stanju u kojem bi trebalo da se pojavimo pred
licem Boga. Jer, prorok Osija govori: Čuvaj milost i sud i uvek se približuj Bogu svome
(Os. 12,6-7). I Malahija u ime Božije govori: Sin poštuje oca i sluga gospodara svoga.
Ako sam ja Otac, gde je čast moja? I ako sam Gospodar, gde je strah moj, govori
Gospod Svedržitelj (Mal.1,6). I apostol [govori]: Očistimo sebe od svake nečistote tela i
duha (2.Kor.7,1). I mudrost [poziva]: Iznad svega čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi
život (Prič.4,23). I sam Gospod Isus Hristos zapoveda: Očisti najpre iznutra čašu i zdelu
da budu i spolja čiste (Mt.23,26).
10. Plod neblagovremenih [praznih] razgovora ponekad jeste mržnja onih koji nas
slušaju, ponekad - prekor i podsmeh (kada primete nerazumnost naših reči), ponekad -
prljanje savesti, a ponekad - osuda od Boga i ožalošćenje Duha Svetoga (što je
strašnije od svega).
11. Onaj ko u Gospodu čisti svoje srce i sa korenom iz njega čupa greh, nastoji da
stekne božanstveno poznanje i uspeva da umom vidi ono što je za mnoge nevidljivo.
On. međutim, ni u kom slučaju ne bi trebalo da se smatra višim od bilo koga. Jer, šta je
među tvarima čišće od bestelesnog, ili ko zna više od anđela? Pa ipak, s obzirom da se
predao nadmenosti, on je bio zbačen sa neba kao munja. Njegovo visokoumlje Bog je
smatrao za nečistotu. Poznato je kako rade oni koji iz zemlje vade zlato[1]*).
12. Apostol govori: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Sa stomakom
punim hrane ne može se voditi borba protiv načelstava i protiv nevidljivih zlobnih sila.
Naime, plot je teška i njene želje su protiv duha. Carstvo Božije nije jelo ni piće
(Rim.14,17). Jer, telesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava
zakonu Božijem, niti pak može (Rim.8, 7). [Telo] ne može da mu se pokorava očigledno
stoga što je zemljano, sastavljeno od sokova, krvi i vlage, te svagda stremi ka donjem,
pokazujući strasne sklonosti ka zemljanom i naslađujući se pogibeljnim uživanjima
sadašnjeg veka. Telesno mudrovanje je smrt... i koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu
(Rim.8,6; 8).
13. Ukoliko u Gospodu hoćemo da čuvamo um svoj, imamo potrebu za velikim
smirenjem, najpre prema Bogu, a zatim i prema ljudima. Uvek i na svaki način smo
dužni da skrušavamo svoje srce, ištući ono što ga može smiriti. Naše srce, kao što je
poznato, skrušava i smirava sećanje na pređašnji život u svetu, ukoliko ga se detaljno
sećamo. Osim toga, i podsećanje na sve grehe koje smo izvršili od mladosti i njihovo
pojedinačno razmatranje (izuzev kada se radi o telesnim gresima, s obzirom da bi se
izazvala šteta) obično smirava i navodi na suze, pokrećući nas na srdačnu blagodarnost
prema Bogu. Isto (dejstvo] ima i svakidašnje i delatno sećanje na smrt, s obzirom da
rađa slatki plač, praćen radošću i trezvoumljem. Međutim, naše razmišljanje ponaročito
smirava i navodi da očima ponikne prema zemlji sećanje na stradanja Gospoda našeg
Isusa Hrista. Podrobno razmišljanje i sećanje na njih izaziva suze. Najzad, dušu uistinu
smiruju velika Božija dobročinstva koja su nam ukazana, ukoliko ih podrobno nabrajamo
i sagledavamo. Jer, naša borba je protiv gordih demona.
14. [Pazi] da iz samoljublja ne izbegavaš navedene spasonosne duševne lekove. Inače
više nećeš biti učenik Hristov, niti ćeš podražavati Pavla, koji govori: Nisam dostojan
nazvati se apostol (1.Kor.15,9), i opet: Mene, koji sam ranije bio hulnik i gonitelj i
prkosnik (1.Tim.1.13). Vidiš li, gordeljivče, da sneti ne zaboravlja svoj pređašnji život?
Uostalom, i svi sveti su se, od stvorenja sveta do danas, oblačili u poslednju svetu
odoru Božiju [tj. smirenje]. Iako nepostižan, nesaznatljiv i neizreciv Bog, Gospod Isus
Hristos je, želeći da pokaže put u večni život i svetost, tokom celokupnog svog života u
telu bio obučen u smirenje. Stoga je ispravno sveto smirenje nazivati Božanstvenom
vrlinom i Vladičanskom zapovešću i odorom. Osim toga, i anđeli i sve svetle
božanstvene sile drže i upražnjavaju istu vrlinu, znajući kakvim je padom pao satana
koji se uzgordio. On je, naime, anđelima i ljudima dat kao primer radi straha od pada.
Zbog svoje gordosti zločastivac leži u bezdanu, pokazavši se pred Bogom kao
najnečasniji od sve druge tvari. Najzad, mi još znamo kakvim je padom pao i Adam
zbog svoje gordosti. Imajući pred očima primere mnogokorisne vrline duše, na svaki
način se starajmo da se smiravamo, sa svom silom koristeći [pomenute lekove].
Smiravajmo se i dušom i telom, i razmišljanjem, i voljom, i rečima, i razumom, i
izgledom, tj. i spoljašnjim i unutrašnjim. Naročito se treba pobrinuti da Onaj ko je za nas,
tj. Isus Hristos, Sin Božiji i Bog, ne bude protiv nas. Jer, Gospod se gordim
suprotstavlja, a smirenima daje blagodat (Prič. 3,34). Mrzak je Gospodu onaj ko ima
ponosito srce (Prič.16,5). Jer, koji sebe ponizuje, uzvisiće se (Lk.18,14). Naučite se od
mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11,29). Stoga treba da pazimo.
15. Pazite na sebe, govori Spasitelj naš, da srca vaša ne otežaju prejedanjem, i ostalo...
(Lk.21,34). I svaki koji se bori, od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Znajući sve što je
rečeno u Božanstvenom Pismu, provodimo svoj život u uzdržanju. Pre svega, ostavivši
mnoga jela, naviknimo svoje telo na red i vrlinski običaj, dajući mu umerenu hranu. Na
taj način će se pokreti želateljnog [dela duše] lakše ukrotiti i potčiniti vlasti slovesnog
[dela], A ako hoćemo da kažemo punu istinu, njemu će se na taj način pokoriti i pokreti
razdražajnog [dela]. [Uzdržanjem u hrani], naime, mi se lakše udaljujemo i od drugih
sagrešenja. Oni koji se trude da iskuse vrlinu, svestrano uzdržanje, tj. izbegavanje
svakog vida zla, smatraju vrlinom. Jer, uzrok čednosti [tj. čistote] najpre jeste Bog (koji
je izvor i davalac svih dobara), a potom - svakodnevno i umereno uzdržanje od mnogih
jela.
16. Satana se protivi Bogu, tj. [nastoji] da se ne ispuni Njegova volja [zapretana u
zapovestima]. Stoga on preko nas vojuje protiv Boga, pokušavajući da joj se
suprotstavi. Želeći, pak, da ispunimo Njegovu presvetu volju, tj. kako sam već rekao,
Božanstvene i životvorne zapovesti, Bog preko nas svojim migom ruši pogubne namere
lukavog. Bezumnu želju neprijatelja da mu se suprotstavi navođenjem na prestupanje
Njegovih zapovesti, Bog sam poražava kroz ljudsku slabost. Pogledaj, naime, nije li kao
što [rekosmo]. Sve zapovesti Božanstvenog Jevanđelja postavljaju zakone trodelnoj
duši, sa namerom da je onim što zapovedaju učine zdravom. Njima ona ne samo da
izgleda, već i jeste zaista zdrava. Ali, protiv trodelne duše danonoćno vojuje đavo.
Vodeći borbu protiv trodelne [duše], satana u stvari vojuje protiv zapovesti Hristovih.
Jer, Hristos u zapovestima postavlja zakon za trodelnu [dušu], tj. za razdražajnu,
želateljnu i slovesnu [njenu silu]. Pazi, naime. [Opomena]: Svaki koji se gnevi na brata
svoga ni za što, biće kriv sudu (Mt.5,22), i zapovesti koje joj slede u stvari predstavljaju
lekove razdražajnog [dela]. Tu zapovest i ono što je u vezi sa njom neprijatelj pokušava
iznutra da naruši posredstvom pomisli pobedoljubivosti, zlopamćenja i zavisti. Protivnik
Božiji, naime, zna da je upravitelj razdražajnog [dela] naša slovesna [sila], Stoga on
najpre na nju pušta svoje strele posredstvom pomisli, kao što već rekoh, sumnjičavosti,
zavisti, pobedoljubivosti, svadljivosti, podlosti i taštine. On pokušava da nagovori
slovesnu silu da odustane od svojstvene joj vlasti, te da preda uzde u ruke
razdražajnom [delu], tj. da ih ostavi bez ikakvog upravljanja. Zbacivši svoga upravitelja,
razdraženje kroz usta iznosi reči koje su ranije bile ubačene u srce, tj. neprijateljske
pomisli koje su u njemu, pri lenjosti uma, bile nagomilane. Srce je ispunjeno zlobom, a
ne Duhom Božijim, niti božanstvenim pomislima. Jer, kao što govori Gospod: Usta
govore iz suviška srca (Lk.6,45). Brat koga lukavi navede da počne rečima da izbacuje
ono što je ranije tajno pomišljao u unutrašnjosti svome bratu već neće reći samo "raka"
[tj. bezumniče] ili "budalo", nego i mnoge psovke, a može da dođe i do ubistva.
Navedeno lukavi koristi s obzirom da je Bog dao zapovest da se ne gnevimo bez
razloga. [I zaista, čovek] je mogao da ne dođe do psovki i onog što im sledi da je u
trenutku uvrede molitvom i unutrašnjom pažnjom iz srca isterao [pomisli koje ga
razdražuju], Na taj način okajani dostiže svoj cilj samo ukoliko nađe [čoveka] koji je
spreman da, na osnovu pomisli koje primi u srce, prekrši Božansku zapovest.
17. Šta je, međutim, Božanstvena i Vladičanska zapovest predvidela za želateljni deo
duše? Koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu
svome (Mt.5,28). Videći šta nam je zadato, zlotvor u umu plete mrežu protiv zapovesti.
Prenoseći borbu na udaljenost od predmeta koji raspaljuju [pohotu], on ulazi unutra [u
čoveka]. Stoga se može primetiti da živopiše i utiskuje u um bludne slike i izobraženja.
Dešava se čak da se čuju i reči koje uzbuđuju strast. Dešavaju se još i druge [stvari],
koje poznaju oni koji imaju iskustva u umnoj borbi.
18. Koja, na kraju, zapovest, određuje pravila slovesnoj sili? A ja vam kažem: Ne kunite
se nikako... Neka bude reč vaša: da, da; ne, ne (Mt.5,34; 37). I još: Svaki od vas koji se
ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik (Pk. 14,33). I: Uđite na uska vrata
(Mt.7.13). Takve su zapovesti koje se odnose na slovesni deo. Želeći sebi da potčini i
slovesnu silu (kao nekog slavnog vojvodu), naš suparnik je posredstvom pomisli
stomakougađanja i ravnodušnosti udaljuje od slovesnosti. Izvrgavajući je ruglu (kao
nekog pijanog vojskovođu) i udaljujući je od vlasnosti, aždaja je tera da ispunjava njene
želje, upotrebivši kao pomoćnike gnevljivost i pohotu. Te dve sile, tj. razdražajna i
želateljna, oslobođene od slovesne sile, koriste naših pet čula kao pomoćnike u činjenju
otvorenih grehova. O kojim se padovima radi? Kada ih um iznutra ne obuzdava, oči
postaju radoznale, uši vole da slušaju taštinu, čulo mirisa se razmazuje, usta postaju
neuzdržljiva, a ruke dodiruju ono što ne treba. Za takvim [držanjem] umesto pravednosti
sledi nepravda, umesto razboritosti - bezumlje, umesto celomudrenosti - razuzdanost,
umesto hrabrosti - plašljivost. Kada su zdrave, ove četiri opšte vrline, tj. pravednost,
razboritost, celomudrenost i hrabrost upravljaju trodelnom dušom. Kada se, pak, sa tri
dela [duše] dobro upravlja, čulima se ne dozvoljava da upadnu u neumesnost.
Prebivajući u tišini, s obzirom da se njegovim silama upravlja po Bogu i s obzirom da su
mu poslušne, um lako pobeđuje u mislenoj borbi. Ukoliko, pak, nepažnjom dozvoli da se
druge sile smetu, on biva nadvladan prilozima đavolskim i prestupa Božije zapovesti.
Sagrešenju, pak, sledi ili pokajanje, ili mučenje u budućem [veku]. Prema tome, veoma
je dobro stalno se držati trezvoumlja. Nalazeći se preko njega u svom prirodnom stanju,
on može da bude istinski čuvar Božijih zapovesti.
19. [Greholjubivu] dušu su lukavi duhovi ozidali, ogradili i vezali lancima mraka. Usled
mraka koji je okružava ona nije u stanju da se moli kako bi trebalo: ona je skriveno
vezana, budući slepa unutrašnjim očima. Ukoliko, pak, počne da se moli Bogu, ona
pomoću molitve stiče trezvoumlje. Molitvom će se ona osloboditi i tame koja je okružuje.
Uostalom, ona se na drugi način ne može osloboditi. Na taj način stiče poznanje da se
unutra u srcu vodi druga borba, skriveno suprotstavljanje, drugi rat pomisli, koji vode
duhovi zlobe, kako svedoči Sveto Pismo. Ono govori: Ukoliko te napadne duh
vladatelja, nemoj ostavljati svoga mesta (Prop.10,4). Mesto, pak, uma jeste
nepokolebivo stojanje u vrlini i trezvoumlju. Jer, postoji istrajnost i u vrlini i u zloći.
Pismo, naime, kaže: Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnih, i na put grešnih ne
stade (Ps.1,1). I apostol uči: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom (Ef.6,14).
20. Držimo Hrista u sebi iz sve snage, budući da se mnogi neprestano trude da ga
izbace iz naše duše. Nemojmo dozvoliti da se Isus udalji zbog mnogog pomisli na
onome mestu, tj. u duši (Jn.5,13). Međutim, Njega je nemoguće zadržati bez duševnog
bola. Poučavajmo se u Njegovom čovečanskom životu, kako bismo svoj život provodili
smireno. Čuvajmo u svom sećanju Njegova stradanja kako bismo, revnujući zajedno sa
Njim, trpeljivo podnosili svaku nevolju. Okusimo od Njegovog neizrecivog domostroja
koji je pun snishođenja prema nama, kako bismo se na osnovu slatkog zalogaja duše
uverili da je blag Gospod (Ps.33,9). Zajedno sa svime, ili pre svega verujmo bez
ikakvog kolebanja svemu što govori, svakodnevno očekujući ono šta nam je spremio
Njegov promisao. Sve što se desi mi treba da primamo sa zahvalnošću, radošću i
spremnošću kako bismo se naučili da imamo pogled okrenut ka Bogu, koji svime
upravlja no Božanskim zakonima svoje mudrosti. Ostvarivši sve navedeno, nećemo biti
daleko od Boga. Blagočašće je, naime, savršenstvo kome nema kraja, kao što je rekao
neko od bogonosnih i u Duhu savršenih muževa.
21. Onaj ko ispravno živi i neprestano počiva [imajući na umu] značenje smrti i sećanje
na smrt, mudro izbavlja svoj um od strasti. On stalne nalete demonskih priloga obično
vidi jasnije od onoga ko svoj život provodi bez sećanja na smrt, nadajući se da će srce
očistiti samo dejstvom znanja, tj. bez stalne plačevne misli. Onaj ko misli da [svojom
sposobnošću] drži sve pogubne strasti, ne vidi da je zarobljen jednom (i to najgorom):
nemajući Boga [u sebi] on, naime, pada u visokoumlje. On treba veoma da se potrudi u
trezvoumlju kako se, zbog uznošenja, ne bi lišio pameti. Jer, kako govori apostol Pavle
(1.Kor.8,1), duše koje skupljaju znanja sa raznih strana obično se nadimaju pred onima
koje su, kako im izgleda, niže. U njima, kako mi izgleda, nema ni iskre ljubavi koja
izgrađuje (1.Kop.8,1). Onaj, pak, ko se poučava i svako veče seća na smrt bolje vidi,
negoli onaj ko [ne brine o smrti]: on jasno primećuje napade demona i odgoni ih.
22. Sladosno sećanje na Boga, tj. Isusa, zajedno sa srdačnim gnevom i spasonosnim
ogorčenjem, obično uspeva da razruši sve čari pomisli, misli, pojmove, maštanje,
mračne predstave, ukratko rečeno - sve čime se naoružava i čime drsko napada
okajani, koji gleda kako će progutati duše. Isus, međutim, na naš poziv, sve lako
spaljuje. Jer, mi nemamo drugog spasenja osim Hrista Isusa. I sam Spasitelj je rekao:
Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5).
23. Svakog časa i svakog trenutka čuvajmo naše srce od pomisli koje zamagljuju
ogledalo duše, u kome treba da se izobrazi i svetlopiše sam Isus Hristos, koji je mudrost
i sila Boga Oca. Neprestano tražimo unutar srca Carstvo nebesko. Ukoliko očistimo oko
uma svoga, mi ćemo na tajanstven način u sebi naći i zrno, i biser, i kvasac i sve ostalo.
Gospod naš Isus Hristos je rekao: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21), imajući u
vidu Božanstvo koje prebiva u srcu.
24. Trezvoumlje čisti savest do pravog blistanja. Kada je, pak, očišćena, savest iz
unutrašnjosti izgoni veliku tamu, kao svetlost sa koje se skine pokrov. Pošto je tama
proterana, savest koja ostaje pri neprestanom i istinskom treznoumlju, ponovo otkriva
ono što je bilo zaboravljeno ili skriveno. Ona se posredstvom trezvoumlja obučava
nevidljivoj borbi i slovesnom protivljenju, tj. načinu bacanja koplja u sukobima,
uspešnom odapinjanju strela [dobrih] pomisli, te sprečavanju da njihove strele pogađaju
um, sklanjajući ga pod okrilje Hrista, koji je željena svetlost, a ne pogubna tama. Onaj
ko ju je okusio zna o čemu govorim. Njen ukus još više raspaljuje glad duše koja se
njome hrani: ona se nikada ne nasićuje. Što je više jede, ona je gladnija. Privlačeći um
sebi, kao sunce oči, svetlost ostaje neobjašnjiva: ona se ne može objasniti rečima.
Naprotiv, ona se objašnjava iskustvom onoga ko prima njeno dejstvo, ili, tačnije, onog
ko biva njome ranjen. Ona mi je zapovedila da ćutim, premda bi um i dalje hteo da se
naslađuje rečima koje navode: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko
neće videti Gospoda (Jev.12,14), tj. da steknete ljubav i čednost. Naime, oni i jesu mir i
svetinja.
25. Gnevom se treba naoružati isključivo protiv demona, koji preko pomisli ratuju protiv
nas i gaje gnev protiv nas. Počuj stoga i primeni način borbe koja se svakog časa odvija
u nama. Sa trezvoumljem, naime, spoji molitvu. Jer, trezvoumlje čisti molitvu, a molitva
trezvoumlje. Neprestano pazeći, trezvoumlje primećuje [pomisli] koje pokušavaju da
uđu. Sprečavajući ih da uđu, ono u isto vreme priziva u pomoć Gospoda Isusa Hrista, tj.
da protera lukave ratnike. Pri tome, pažnja zagrađuje ulaz koristeći protivrečenje, dok
Isus, koga prizivamo, progoni demone i njihove maštarije.
26. Čuvaj svoj umom sa velikom tačnošću. Čim primetiš pomisao, odmah joj se
suprotstavi, žurno prizivajući Hrista da te podrži. Još dok budeš govorio, najslađi Isus će
reći: "Evo me da te zaštitim". Ti, međutim, i nakon što molitvom svi neprijatelji utihnu,
produži da usrdno paziš na um. Jer, doći će ponovo talasi [pomisli], brojniji od
pređašnjih i jedni preko drugih, u kojima duša pliva. Ipak, probuđen od učenika Isus
ponovo, kao Bog preti zlim vetrovima [pomisli]. Našavši priliku na čas ili na tren, ti
proslavi Onoga ko te je spasao i pomišljaj na smrt.
27. Prohodimo put svoj sa svakom pažnjom srca i osećanjem duše. Ukoliko su
svakodnevno zajedno upregnute, pažnja i molitva idu slično kao Ilijina ognjena
kolesnica, podižući na nebesku visinu onoga ko ih ima. I šta govorim? Kod onoga ko se
učvrstio u trezvoumlju ili se stara oko njega, čisto srce postaje misleno nebo, sa svojim
suncem, mesecem, zvezdama: ono postaje mesto nesmestivog Boga, saglasno
tajanstvenom sagledavanju i ushođenju. Onaj ko ima ljubav prema božanstvenoj vrlini
treba da se stara da uz pomoć Gospoda sa najvećom revnošću reči pretvara u dela.
Onaj ko sa izvesnim naporom zadržava svojih pet čula, kojima se obično povređuje
duša, umu mnogo olakšava srdačni podvig i borbu. Prema tome, gledaj da izvesnim
dosetkama preduprediš sve spoljašnje [utiske], dok se protiv pomisli koje se od njih
rađaju unutar duše bori bestelesnim i božanstvenim načinom. Trudom bdenja udaljuj
uživanja, budi uzdržljiv u jelu i piću, isuši svoje telo kako bi sebi olakšao srdačnu borbu.
Navedenim ćeš dobro učiniti sebi, a ne drugome. Pomišljanjem na smrt muči svoju
dušu, a sećanjem na Hrista Isusa sabiraj svoj rasejani um. On naročito noću biva čist i
svetao, jasnije sagledavajući Boga i sve Božansko.
28. Nemojmo zapostavljati ni trudove telesnog podvižništva. Jer, iz zemlje izrasta
pšenica, a iz n,ih - duhovna radost i iskustvo u dobru. Nemojmo smatrati da je savest
neumesna kad nam predlaže ono što je spasonosno i što treba uraditi, kad nas
neumorno podseća na ono što treba i što smo dužni da činimo, naročito ukoliko je
očišćena čistim, delatnim i istančanim trezvoumljem. Zbog svoje čistote ona u tom
slučaju obično iznosi razgovetan i pouzdan sud, koji isključuje svako kolebanje.
Nemojmo je, dakle, izigrati, s obzirom da u nama objavljuje bogougodan život. Ukoliko
se duša ponekad unakazi grehom, ona je strogo izobličava, ukazujući joj i način na koji
može da ispravi sagrešenja. Ona palom srcu predlaže da se pokaje, ukazujući mu na
lek sa radosnim podsticanjem.
29. Dim koji izlazi iz zapaljenih drva jeste težak za oči. Međutim, potom se pokazuje
svetlost koja raduje one koji su pre toga bili podvrgnuti žalosti. I neprestana pažnja
izaziva zamor. Međutim, kada dođe Isus, koga prizivamo u molitvi, prosvećuje se srce.
Jer, sećanje na Njega, zajedno sa obasjanjem [unutrašnjosti], pruža nam najveće među
dobrima [tj. samog Gospoda].
30. Neprijatelj naš je navikao da iskrivljuje naš um, želeći da nas nagovori da se
hranimo zemljom, te da, premda smo stvoreni po obrazu Božijem - pužemo na trbuhu.
Stoga je Bog rekao: Mećem neprijateljstvo između tebe i njega (Post.3,15). Mi uvek
treba da uzdišemo ka Bogu kako bismo se svakog dana sačuvali od rana od raspaljenih
strela đavolskih. Naime, govori se: Pokriću ga jer je poznao ime moje (Ps.90,14). I još:
Ali je spasenje Njegovo blizu onih koji ga se boje (Ps.84,10).
31. Blaženi apostol i izabrani sasud Božiji, koji je govorio u Hristu, imađaše veliko
iskustvo o nevidljivoj, mislenoj borbi koja se dešava u našoj unutrašnjosti. On je u
Poslanici Efescima rekao: Ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i
vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12).
Apostol Petar takođe govori: Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš đavo, kao lav ričući
hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni verom (1.Pt.5,8-9). Govoreći o
različitim nastrojenjima sa kojima se slušaju reči Jevanđelja, sam Gospod naš Isus
Hristos je rekao: Potom dolazi đavo i uzima reč iz srca njihovoga (vršeći krađu putem
zlog zaborava) da ne veruju i da se ne spasu (Lk.8,12). I ponovo apostol Pavle govori:
Jer se radujem zakonu Božijemu po unutrašnjem čoveku, ali vidim drugi zakon u udima
svojim koji se bori protiv zakona uma moga, i porobljava me (Rim.7,22-23). Sve
navedeno je rečeno da bismo naučili ono što nam je sakriveno.
32. Na neki način je prirodno da se znanje nadima, misleći da je više od mnogih drugih,
naravno, ukoliko mu nedostaje samoukorevanje i smirenje. Imajući poznanje svoje
nemoći, mi treba da razmišljamo onako kako je razmišljao onaj ko je rekao: Braćo, ja za
sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a
stremim za onim što je preda mnom, i trčim prema cilju radi počasti nebeskog prizvanja
Božijega u Hristu Isusu (Fil.3.13-14). I opet: Ja. dakle, tako trčim. ne kao na
nepouzdano; tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i
savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kop.9,26-27).
Vidiš li veličinu smirenja i u isto vreme stremljenje ka vrlini? Vidiš li smirenje velikog i
svetog Pavla? Hristos, kaže on, dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja
(1.Tim.1,15). Mi, pak, treba da se smiravamo s obzirom da posedujemo nesavršenu
prirodu. Jer, šta je nesavršenije od blata? Mi u svom sećanju treba da imamo Boga s
obzirom da smo radi Njega stvoreni. Najzad, mi treba da se podvizavamo u uzdržanju
kako bismo lakše trčali za našim Gospodom.
33. Nije moguće da onaj ko se predaje zlim pomislima bude čist od grehova po
spoljašnjem čoveku. Nije moguće da se zle pomisli, koje se ne iskorenjuju iz srca, ne
projave u zlim delima. Uzrok preljubnog gledanja leži u [činjenici] da je unutrašnje oko
već učinilo preljubu i pomračilo se. Takođe, uzrok želje da se slušaju sramni razgovori
leži u spremnosti da duševnim ušima slušamo ono što nam skverni demoni našaptavaju
na našu propast. Stoga treba u Gospodu da se čistimo iznutra i spolja. Svako treba da
čuva svoja čula i da ih svakodnevno čisti od strasnih i grehovnih dejstava. Nekada smo
se, u dane našeg neznanja, kretali svetom vezani za tašte pomisli našeg uma, svim
umom i svim čulima radeći kao robovi za grehovnu prevaru. Stupivši, pak, u život po
Bogu, mi treba svim umom i svim čulima da radimo za živog i istinitog Boga, za Božiju
pravdu i volju.
34. Najpre biva prilog, zatim spajanje, potom slaganje, najzad porobljenje. Na kraju se
javlja strast koja postaje navika i stvar ponavljanja. Eto pobede nad nama u borbi koja
se vodi protiv nas. Sveti oci na taj način određuju ono što se dešava.
35. Prilog je, kako kažu, prosta pomisao ili slika neke nove stvari, koja se rodila u srcu i
pojavila u umu. Spajanje je strastan ili bestrasan razgovor sa predmetom koji se javio.
Slaganje je naginjanje duše sa uživanjem prema predmetu koji posmatra. Porobljenje je
nasilno i nevoljno odvođenje srca [u ropstvo], njegovo zadržavanje i saživot sa
predmetom o kome je reč, usled čega se gubi naše dobro stanje. Strast je, opet, nešto
što se dugotrajno strasno ugnezduje u dušu. Od svega navedenog, prvo je bezgrešno,
drugo ne sasvim, a treće zavisi od stanja podvižnika. Borba, pak, jeste uzrok ili venaca
ili muka.
36. Porobljenje je drugačije za vreme molitve, a drugačije kada se ne molimo. Strast
nesumnjivo iziskuje ili odgovarajuće pokajanje, ili buduću muku. Onaj ko se
suprotstavlja ili se bestrasno odnosi prema prilogu, jednim mahom oslobađa se svega
sramotnog. Takva je borba zlih demona protiv monaha i protiv onih koji nisu monasi, u
kojoj se dešavaju i pobede i porazi, kao što rekosmo. Pobednici primaju vence, a oni
koji padaju i ne kaju se - kaznu. Podvizavajmo se misleno kako zle neprijateljske savete
ne bismo ostvarivali u grehovnim delima. Odsecajući greh od srca u sebi ćemo naći
Carstvo nebesko. Zahvaljujući takvom prekrasnom delanju, mi ćemo sačuvati čistotu
srca i dugotrajno umiljenje pred Bogom.
37. Mnogi od monaha ne poznaju prelest uma koju trpe od demona. Trudeći se oko
delanja, oni ne brinu o umu budući da su prosti i neuvežbani. Oni provode život, čini mi
se, ne okusivši čistotu srca i ostajući nesvesni tame unutrašnjih strasti. Oni koji ne znaju
za borbu o kojoj govori [sveti] Pavle, nisu se učvrstili u dobru iz iskustva. Oni padovima
smatraju samo grehe na delu, uopšte ne računajući mislene poraze i pobede. Njih,
naime, oko ne može da vidi s obzirom da su skriveni. Za takve je izgleda u Pismu
rečeno: Govore: "Mir je", a mira ne beše (Jez.13,10). Za braću koja se u navedenom
stanju nalaze zbog svoje prostote, treba se moliti i poučavati ih da se po mogućnosti
čuvaju od rđavih dela. Drugo je, međutim, delanje Hristovo i drugo tajinstvo kod onih
koji imaju božanstvenu želju da očiste duševno oko.
38. Delatno sećanje na smrt zaista sadrži mnogo vrlina. Ono rađa plač, pobuđuje na
svestrano uzdržanje, podseća na pakao, postaje majka molitve i suza, čuva srce, [uči]
nepristrasnosti prema blatu s obzirom da smo blato, postaje izvor oštroumlja i
rasuđivanja. Njegova čeda, tj. dupli strah Božiji i očišćenje srca od strasnih pomisli -
sadrže u sebi [poštovanje] mnogobrojnih Vladičanskih zapovesti. U njemu se podiže.
težak neprestani podvig, koji predstavlja svu brigu mnogih boraca Hristovih.
39. Neki neočekivani događaj ili napast obično rasipaju pažnju razuma. Udaljujući um
od pretpostavljanja uzvišenog vrlinskog i dobrog stanja, oni ga uvlače u grešnu sklonost
ka sporovima i raspravama. Uzrok navedene pogubne nevolje jeste odsustvo brige o
nesrećama koje nam se dešavaju.
40. Ni jedna od nevolja koje nam se svakodnevno dešavaju neće ni da nam naškodi, niti
da nas ožalosti ukoliko jedanput shvatimo da su neizbežne, stalno se poučavajući u
[njihovoj neophodnosti]. Stoga božanstveni apostol Pavle govori: Stoga sam dobre volje
u nemoćima, u porugama, u nevoljama (2.Kor.12,10). I još: Svi koji hoće da žive
pobožno u Hristu Isusu buće gonjeni (2.Tim. 3,12). Njemu slava u vekove vekova.
[Amin].
________________________________________
NAPOMENE:
Zapravo, da bi došao do zlata poznanja, čovek treba da bude pod zemljom smirenja.
DOBROTOLjUBLjE

sadržaj
Nije poznato da li je Ilija prezviter, koga takođe nazivaju i Ekdikom, zaista Ilija Kritski,
tumač bogoslovskih beseda svetog Grigorija Bogoslova. Sudeći po poglavljima koja
slede, on beše znatno mudar muž, kako spoljašnjom tako i duhovnom mudrošću.
Njegova reč beše snažna i izražajna, premda ponegde donekle nejasna. Stoga mislimo
da neće biti preterano ako Cvetnik (kako su nazvana poglavlja mudrog Ilije), uporedimo
sa duhovnim vrtom ispunjenim ne samo cvetnim biljem, nego i plodonosnim drvećem.
Nećemo se stideti da u taj raj pozovemo one koji traže duhovnu utehu, budući da smo
potpuno sigurni da će sva njihova duhovna čula - i vid i miris i ukus, naći bogato
podmirenje.
Naslov poglavlja Ilije prezvitera Cvetoslovlje ili Cvetnik navodi na pomisao da su bila
sastavljena prilikom čitanja svetih otaca, tj. da se sastoje iz misli koje je starac Božiji
usvajao i zapisivao, želeći da ih sačuva za sebe, izražavajući ih ponekad rečju otaca, a
ponekad svojom sopstvenom. Stoga su čitaoci u njima mogli da vide odraz čas jednoga,
čas drugog od otaca, pa čak i da ih pripisuju pojedinima od njih, kako se i činilo na
zapadu. U vatikanskom kodeksu svetog Maksima, ta poglavlja su i pripisana njemu. I
nedavni izdavač dela svetih otaca - Migne, smestio ih je među spise svetog Maksima, tj.
posle njegovih Sedamsto sagledateljnih i delatnih glava, pod zaglavljem: "Druge glave,
uzete iz vatikanskog kodeksa dela svetog Maksima" (Patrologiae graecae, t. HS).
Smatramo da je sastavljačima Grčkog Dobrotoljublja bilo lakše da ustanove kome ih
treba pripisati. Stoga ćemo se povesti za njima i priznati ih za delo Ilije prezvitera.
Stavljamo na znanje da su u grčkom Dobrotoljublju poglavlja podeljena na dva dela
(109-140). U izdanju Migne poglavlja su u jednom jedinstvenom nizu, od početka do
kraja. Toga ćemo se i mi pridržavati.
Čitalac će primetiti da u našem prevodu numeracija ne ide redom, tj. da se pojavljuju
propusti. Ti propusti znače da su i poglavlja koja im odgovaraju ispuštena zbog
nedovoljne razumljivosti. Njih, uostalom, nema mnogo.
.
CVETNIK
koji je sastavio Ilija,
najmanji među prezviterima i Ekdik
sadržaj
1. Hrišćanin koji ispravno veruje u Boga ne treba da je nemaran, nego uvek treba da
očekuje iskušenja i da bude spreman da se sa njima suoči, kako se ne bi čudio i zbunio
kada naiđu. On treba blagodarno da pretrpi nevolju, imajući na umu reč proroka u
Psalmu: Ispitaj me, Gospode, i okušaj me (Ps.25,2). U drugom Psalmu on nije rekao:
Karanje tvoje satre me, već - ispravi me do kraja (Ps.17,36).
2. Početak dobra je strah Božiji, a kraj - čežnja za Njim. Početak svakog dobra je
delatna slovesnost i slovesno delanje. Jer, niti je delanje bez slovesnosti dobro, niti je
slovesnost bez dela uspešna.
3. Delanje tela jeste post i bdenje, a delanje usta - psalmopojanje, molitva i ćutanje koje
je dragocenije od reči. Delanje ruku jeste obavljanje [posla] bez roptanja, a nogu -
pokretanje na prvi mig. Delanje duše jeste uzdržanje u prostoti i prostota koja uzdržano
deluje. Delanje, pak, uma jeste molitva u sagledavanju, i sagledavanje u molitvi.
4. Svemu tome prethode milost i istina, čiji porod jeste smirenje, od koga, po svetim
ocima, dolazi moć rasuđivanja, bez koga nijedna (od navedenih vrlina) ne može da vidi
(tj. dostigne) svoj kraj.
5. Delanje koje prezire breme slovesnosti slično je junici koja beskorisno luta tamo-amo.
Slovesnost, pak, koja odbaci časni hiton delanja, ne izgleda pristojno, ma koliko se
trudila da se upristoji.
6. Hrabra duša, slično ženi, drži dve upaljene svetiljke (tj. delatnu i sagledateljnu) i celog
života radi ono što joj priliči. Sasvim je suprotno sa dušom koja je razmažena
uživanjima.
7. Da bi se duša potpuno oslobodila od greha, nije dovoljno samo da se proizvoljno
zlopati. Neophodno je da bude pretopljena i u raspaljenoj peći nevoljnih stradanja.
8. Ukoliko ne pređe kroz oganj i vodu, tj. kao neki mač, naime proizvoljne i nevoljne
napore, duša neće moći ostati nepovređena kada na nju naiđu neprijatna dešavanja.
9. Za hotimična iskušenja postoje tri glavna uzroka: zdravlje, bogatstvo i slava. I za
nevoljna iskušenja takođe postoje tri uzroka: gubici, bolesti i klevete. ? sve to biva
jednima na pouku, a drugima na pogibao.
11. Vrlinski čovek ima dobro duboko u sebi usađeno, dok ga sujetan čovek ima samo u
mislima. Zlo, opet, revnitelja [vrlina] dodiruje samo po površini, dok ga slastoljubac ima
u dubini.
12. Onaj ko mrzi zlo retko i nenamerno pada. Onaj, pak, ko je još uvek privezan za
uzroke zla, pada često i hotimično.
13. Oni koji nisu voljni da se kaju, češće i greše. Oni, pak, koji greše nehotično, savesno
se kaju. Uostalom, oni za kajanjem ređe imaju potrebu.
14. Osećanja i savest treba da prate izrečene reči, kako mirotvorno i Božanstveno
Slovo, nalazeći se među njima, ne bi moralo da se stidi zbog drskosti i neumesnosti
onog što se govori.
15. Onaj ko svoju dušu ne oštećuje delima, nije istovremeno slobodan i od oskrnavljenja
rečima. Isto tako, onaj ko ju je sačuvao čistu od reči, nije istovremeno slobodan i od
oskrnavljenja pomislima. Jer, greh nastaje ma tri načina.
16. Nećeš moći dobro da vidiš lik vrline sve dok sa nasladom sebi predstavljaš izgled
greha. On će ti izgledati mrzak tek kada ukus otuđiš od pohotnog naslađivanja i
gledanje - od [požudnih] oblika.
17. Demoni u početku napadaju dušu pomislima, a ne stvarima. Stvari je napadaju
same po sebi. Uzrok napada sa strane stvari su sluh i vid, a uzrok napada pomisli su -
navika i demoni.
18. Deo duše koji greši jeste trostruk i pokazuje se u delima, rečima i pomislima. Dobro,
pak, negrešenja se sastoji iz šest delova. Naime, mi treba da čuvamo od pada pet čula i
izgovaranu reč. Sveti Jakov govori: Ako neko u reči ne greši, taj je savršen čovek,
moćan je zauzdati i sve telo (Jak.3,2), i ostale delove duše.
19. Beslovesni deo duše se deli na šest delova: na pet čula i organ govora. Kad je
bestrasan, on ostaje nerazdeljiv od strasnika, a kada je strastan - projavljuje njegovu
zloću.
20. Telo ne može da se očisti bez posta i bdenja, ni duša bez milosti i istine, kao
uostalom ni um bez razgovora sa Bogom [tj. bez molitve] i sagledavanja. U nizu parova
poslednji je najznačajniji.
21. Krećući se u krugu navedenih vrlina, duša čini da je njena tvrđava, tj. trpljenje,
nedostupno iskušenjima. Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje, govori Gospod
(Lk.21,19). U suprotnom, ona će, slično gradu koji nije okružen bedemima, od dalekog
treska i šuma biti silno potresana udarima straha.
22. Nisu svi koji su razboriti u rečima u isto vreme razboriti i u pojmovima. Ni svi koji su
razboriti u pojmovima nisu razboriti u spoljašnjim čulima. Jer, čula od svih uzimaju
porez, premda ne od svih u istoj meri. Neki iz naivnosti čak sasvim odbijaju da daju
cenu koju ona traže.
23. Razboritost je po prirodi nerazdeljiva. Ipak, ona se deli na razne udele, budući da se
jednome daje u većoj, a drugome u manjoj meri. Navedeno se dešava sve dok, prateći
opšte vrline, ne uzraste delatna vrlina, ispunjavajući dobro koje odgovara svakoj od njih.
Jer, većina prima manju meru razboritosti, koja odgovara nedovoljnosti delatnog života.
25. Satrapeznici blagoslovenog ćutanja jesu vreme i mera. Njegova trapeza, pak, jeste
istina. Zbog nje otac laži koji prilazi duši strankinji [koja se od svega ustranila] ne nalazi
ništa od onoga što obično traži.
26. Istinski milostiv nije onaj ko dobrovoljno deli od svoga suviška, nego onaj ko
grabiteljima rado ustupa i najneophodnije.
27. Jedni veštastvenim bogatstvom stiču neveštastveno uz pomoć milostinje, a drugi
zbog neveštastvenog bogatstva odbacuju veštastveno, stekavši osećaj za
nepropadljivo.
28. Svi žele da budu bogati u dobru. Žali, međutim, onaj ko se obogatio u
Božanstvenom, ali ne može duže da mu se raduje.
30. Nemoj se ljutiti na onoga ko te je protiv tvoje volje operisao [svojim izobličenjima],
Naprotiv, gledajući na izbačenu nečistotu, oplakuj sebe i ublaži onoga koji ti je, po
domostroju Božijem, doneo korist.
31. Nemoj padati u očajanje suočivši se sa rđavošću svoje [duhovne] bolesti. Naprotiv,
želeći da pobrineš o zdravlju svoje duše, upotrebi snažne lekove trudoljublja i udalji se
od nje.
33. Ukoliko jače osećaš svoje bolesti, utoliko više budi zahvalan onome ko ti je na njih
ukazao svojim izobličavanjem. Jer, time je on za tebe postao vinovnik savršenog
očišćenja, bez koga um ne može da uđe u čistu oblast molitve.
34. Kada nas izobličavaju, treba ili da ćutimo ili da se krotko branimo od tužioca,
premda ne stoga da bismo se opravdali, već da bismo ispravili grešku tužitelja koji
optužuje iz neznanja.
36. Kao što visokoumni ne zna svoje nedostatke, tako i smirenoumni ne zna svoje
dobre osobine. Jednoga, naime, pokriva rđavo neznanje, a drugoga - bogougodno.
38. Ukor dušu čini čvrstom, a pohvala je slabi i čini lenjivom za delanje dobra.
39. Osnova bogatstva je zlato, a vrline - smirenje. Onaj ko nema zlata jeste siromašan,
iako spolja ne mora imati izgled siromaha. Tako i podvižnik bez smirenja ne može imati
vrline.
40. Trgovac bez zlata nije trgovac, makar bio i veoma sposoban za trgovinu. I onaj ko
se podvizava bez smirenoumlja neće videti dobre plodove vrline, makar se i mnogo
uzdao u svoju pamet.
43. Onaj ko se plaši da se ne pokaže neprikladan za goste na bračnoj večeri trebalo bi
da se trudi na ispunjavanju svih zapovesti, te da se sve dublje i dublje pogružava u
smirenoumlje.
44. Prostoti dodaj uzdržanje i sa smirenoumljem spoj istinu, te ćeš postati gost za
trpezom u društvu pravednosti, sa kojom vole da jedu sve ostale vrline.
46. Blaga narav svedoči o lepoti vrline, a pristojnost udova o miru duše.
47. Prvo dobro je da se ni u čemu ne greši. Drugo [dobroj je ne stideti se otkrivanja
greha, ali i ne biti besraman u grehu. [Čovek], naprotiv, treba da se drži smirenja, te da
se i sam ukoreva kada ga drugi ukorevaju, rado primajući epitimiju. Ukoliko toga nema,
ni jedan prinos Bogu nema vrednosti.
48. Pored voljnih zlopaćenja, treba prihvatati i nehotična, koja dolaze od đavola,
gubitaka i bolesti. Onaj ko nevoljna [zlopaćenja] ne prima sa blagim [raspoloženjem],
već sa odbojnošću, sličan je onome ko ne želi da svoj hleb jede sa solju, već jedino sa
medom. On uživanje nema uvek za svog saputnika, ali stoga ima sitost.
49. Na sebe prima obličje sluge (premda je gospodar) onaj ko pobožnim rečima umiva
uprljanu odeždu [duše] bližnjega, te pocepanu - podšiva i krpi. Ipak, on treba da se čuva
taštine kako ne bi, lišivši se nagrade, izgubio i svoje gospodstvo.
51. Gospod će čuvati ulazak tvoj i izlazak tvoj (Ps.120,8) putem uzdržanja u jelu i
čuvanja jezika. Jer, onaj ko je uzdržan u jelima (koja ulaze) i u upotrebi reči (koje izlaze)
izbegava pohotu očiju i kroti nerazumni gnev. Podvižnik iznad svega treba da se stara
da oko takvog uzdržanja i da ga stiče. Njime, naime, delanje dobija snagu, a
sagledavanje čvrstinu.
52. Poneki marljivo paze na ulazak hrane, ali ne brinu o izlasku reči. Oni, po rečima
propovednika, ne umeju da iskorenjuju gnev iz srca i pohotu iz tela (Prop.11,10) čime,
inače, Duh koji nas obnavlja, naše srce čini čistim.
54. Neka tvoji bubrezi [tj. središte pohote] izgaraju od oskudnosti jela, te neka se tvoje
srce [tj. središte gneva] sažima od uzdržavanja jezika, pa će tvoja želateljna i
razdražajna [sila duše] uvek biti spremna da služi dobru.
56. Podvižnik treba da zna kada i kakvim jelima treba da hrani telo kao neprijatelja,
kada treba da ga krepi kao prijatelja, a kada da mu pruža utehu kao nemoćnom kako
mu greškom ne bi predložio prijateljski obrok kada je neprijatelj, ni neprijateljski kada je
prijatelj, niti opet neprijateljski kada je nemoćno. U suprotnom će ga sablazniti, te će u
vreme iskušenja biti na strani onih koji nas napadaju.
57. Onoga ko hranjivost jela pretpostavlja nasladi koju ono pruža posećuje blagodat
suza i počinje da ga teši, usled čega zaboravlja na svaku drugu slast, budući potpuno
zasićen neuporedivom sladošću suza.
58. Kod onoga ko ide širokim putem presušuju suze, dok kod onoga ko voli tesan put
one izobilno izviru.
59. Bez tuge nisu ni grešni ni pravedni. Ipak, jedan tuguje stoga što se još nije sasvim
udaljio od greha, a drugi što još nije dostigao savršenstvo.
60. Molitva i ćutanje su vrline koje zavise od nas, dok post i bdenje delimično zavise od
nas, a delimično od našeg telesnog sastava. Podvižnik stoga treba da odabere ono što
lakše može da ispuni.
61. Dom duše je trpljenje, s obzirom da se njime ograđuje. Njeno, pak, imanje jeste -
smirenje, budući da se njime hrani.
63. Nemoj dozvoliti da budeš vezan malim, pa te neće zarobiti ni veliko. Jer, ne dešava
se da se veliko zlo obrazuje pre malog.
66. Onaj u kome caruju milost i istina poseduje i sve ostale bogougodne osobine. Jer,
prva nikoga ne sudi bez milosti, a druga nije čovekoljubiva bez istine.
67. Onaj ko prostotu rastvori uzdržanjem moći će da nasluti tamošnje blaženstvo.
68. Nećeš moći da se oslobodiš strasti koje te napadaju ukoliko najpre ne prestaneš da
obrađuješ zemlju iz koje one izvlače hranu.
69. Jedni se trude da očiste samo telo, a drugi - i dušu. Jedni su, naime, stekli snagu da
se uzdržavaju samo od grehovnih dela, a drugi - i od strasti. Sasvim je, pak, malo onih
koji imaju snage da se uzdržavaju i od želje.
70. Strastan je onaj ko ima jaku težnju ka grehu u pomislima, čak i kad ne greši na delu.
Sladostrastan je onaj ko čini greh pomisli, premda i strada iznutra. Pristrastan je onaj ko
je bliži slobodi, iako je još porobljen iznutra. Bestrasan je onaj kome su takva [grehovna
stanja] nepoznata.
71. Strasnost se iz duše izgoni postom i molitvom, sladostrašće - bdenjem i ćutanjem, a
pristrasnost - bezmolvijem i pažnjom. Bestrašće se, pak, stiče sećanjem na Boga.
72. Iz usta bestrašća, kao iz mednog saća, kaplju reči večnog života. Ko će se, dakle,
udostojiti da dodirne njegova usta svojim ustima, da se smesti na njegove grudi i da se
nasladi miomirisom njegovih odeždi, tj. da se naslađuje zakonima vrline koji mirišu
lepše negoli bilo koji čulni miris (Pes.4,10-11).
73. Od vidljivog će se osloboditi svaka duša. Od telesnog, pak, greha oslobodiće se
duša koja se neznatno nasladila slastima ovdašnjeg života.
74. Svi živi će jednom umreti, Mrtvi za greh će, međutim, biti samo oni koji su ga svim
raspoloženjem zamrzeli.
78. Slovesna duša se nalazi na granici čulne i mislene svetlosti. Posredstvom jedne ima
mogućnost da vidi i dela telesno, a pri pomoći druge - duhovno. Međutim, u njoj se
pomračila mislena svetlost, dok je čulna postala jasnija usled prvobitne navike. Ona nije
u stanju da usredsređeno gleda na Božanstveno ukoliko se za vreme molitve u
potpunosti ne sjedini sa mislenom svetlošću. Po nevolji ona se najčešće nalazi na
granici između tame i svetlosti, u jednoj se krećući po navici, a u drugoj - u mašti.
79. Strastan um ne može da prođe kroz tesna vrata molitve ukoliko najpre ne napusti
brigu koju izaziva veza [sa čulnim], U suprotnom on će se uvek mučiti krećući se u
njenom predverju.
80. Molitva treba da je neprestano u umu kao što je zrak u suncu. Bez nje staranja za
čulno kao bezvodni oblaci kruže oko uma i onemogućavaju ga da projavi svoj sjaj.
82. Ukoliko ne odbaci svako suvišno staranje o čulnom, um nikada neće moći sa
lakoćom da se uznese uvis, niti će ikada shvatiti svoje dostojanstvo.
83. Snažna molitva čini da čovek voljno prihvata lišavanje u hrani. Snažna glad, opet,
čini da ne gleda niti sluša bilo šta svetsko, osim onoga što je sasvim neophodno. Onaj
ko o tome ne promišlja, nije učvrstio zdanje svoga posta, usled čega i zdanje molitve
puca svuda unaokolo.
84. Zbog svoje vidljivosti, post je simvol dana, a molitva - noći, s obzirom da je
nevidljiva. Onaj, dakle, ko upražnjava i post danju i molitvu noću susrešće željeni grad u
kome nema bolesti, tuge, ni uzdisaja (Is.51,11).
85. Duhovno delanje može da postoji i da stoji bez telesnog napora. Blažen je onaj ko
veštastvenom delanju pretpostavlja bolje, tj. neveštastveno delanje. On, naime, njime
nadopunjuje odsustvo spoljašnjeg delanja, živeći skrivenim životom molitve koji je
otkriven za Boga.
86. Božanstveni apostol nas poziva da trpimo sa verom, da se radujemo sa nadom, te
da istrajavamo u molitvi kako bi u nama prebivala krasota radovanja. Ako je tako, onda
onaj ko nema trpljenje nema ni vere, i ko nema radovanja nema ni dobru nadu, budući
da je odbacio uzrok radosti - tj. molitvu i da ne prebiva u njoj (Rim.12,12; Kol.4,2;
Jev.12,1).
88. Udaljivši se nekada od svog staništa, um je zaboravio njegovo preslavno blistanje.
Tako i sada treba da se, zaboravivši na sve ovdašnje, molitvom ponovo ustremi ka
njemu.
89. Molitva koja umu ne pruža utehu jeste što i suhe majčine grudi za dete. Ukoliko je
drukčija, um postaje sličan detetu koje od sladosti usniva u majčinom naručju.
91. Ne može da se združi sa molitvom onaj ko se nije odrekao svega veštastvenog.
93. Ostavi sve osim života i disanja ukoliko želiš da u molitvi ostaneš samo sa umom.
94. Nemaju svi isti cilj u molitvi: jedni imaju jedan, a drugi - drugi. Jedan se moli da
njegovo srce, koliko je moguće, uvek bude sa molitvom. Drugi se moli da je prevaziđe,
a treći se moli da ga ne ometaju pomisli. Svi se, međutim, mole da se sačuvaju u dobru
ili da ne budu uvučeni u zlo.
95. Niko od molitve ne odlazi nesmiren, budući da je svako ko se moli skrušen i smiren.
Stoga je jasno da se ne moli onaj ko spolja pokazuje drskost.
96. Ukoliko, podvizavajući se u molitvi, pred očima budeš imao udovicu koja je
bestidnog sudiju pokrenula da pravedno presudi, nećeš se obeshrabriti ukoliko se ne
ispune odmah blaga obećanja [Božija].
97. Molitva neće ostati sa tobom ukoliko se u sebi zadržavaš na pomislima ili u
ispraznim razgovorima spolja. Naprotiv, ona će se vratiti onome ko radi nje većinu toga
odbacuje.
98. Ukoliko reči molitve ne uđu u naručje duše, ni suze neće umiti njene obraze.
100. Ključ Carstva nebeskog jeste molitva. Onaj ko se nje pridržava kako treba videće
blaga koja su obećana njenim prijateljima. Onaj, pak, ko nije stekao smelosti u njoj,
gleda samo na postojeće.
101. Ukoliko se u želji za boljim nije oslobodio bojažljivosti, lenjosti, mnogog spavanja i
sladokuštva (od kojih dolaze padovi), um za vreme molitve ne može smelo da kaže
pred Bogom: Raskovao si okove moje. Tebi ću prineti žrtvu hvale (Ps.115, 17).
102. Onaj ko luta mislima za vreme molitve stoji izvan prve zavese. Onaj ko upražnjava
nerasejanu molitvu ulazi iza zavese. U Svetinju, pak, nad svetinjama proniče samo onaj
ko, stekavši mir prirodnih pomisli, ispituje ono što prevazilazi svaki um (Fil.4,7),
udostojavajući se izvesnog bogojavljenja.
103. Umirivši se u odnosu na sve spoljašnje i sjedinivši se sa molitvom, duša njome
biva okružena kao plamenom, kao gvožđe ognjem. Tada ona sva postaje oganj. I
premda ostaje ista, duša postaje nedodiriva, slično usijanom gvožđu.
106. Nad onima koji pravilno upražnjavaju delatnu [vrlinu], molitva ponekad, slično
oblaku, pravi senku, ponekad udaljuje raspaljene pomisli, a ponekad ih kropi kapima
suza, pokazujući im duhovna sagledavanja.
114. Um proishodi odozgo. Ipak, on se ne vraća gore sve dok kroz božanstveno
bavljenje potpuno ne prezre sve donje.
117. Kada svoj um oslobodiš od svakog sladostrašća u odnosu na tela, jelo i novac,
Bog će svaki tvoj dar koji mu prineseš primiti kao čist. U [ime] nagrade, tebi će se
otvoriti oči srca, te ćeš se jasno poučavati u rečima Božijim koje su u njemu upisane i
koje će tvom umnom grlu, po sladosti koja izlazi iz njih, izgledati slađe od meda i saća.
118. Nećeš moći da učiniš da tvoj um bude iznad pohote prema telima, novcu i jelu
ukoliko ga ne uvedeš u čistu zemlju pravednika. U njoj će sećanje na smrt i Boga uništiti
svaku klicu zemaljskih pohota.
119. Nema ništa strašnijeg od sećanja na smrti, i prekrasnijeg od sećanja na Boga.
Jedno u nas uvodi spasonosnu tugu, a drugo nas ispunjava veseljem. Jer, prorok David
peva: Setih se Boga i obradovah se (Ps.76,4), a premudri uči: Opominji se svoje
končine te nikada nećeš sagrešiti (Sir.7,39).
120. Sve dok otkrivenim licem um ne odrazi slavu Gospodnju (2.Kor.Z,18), duša neće
moći sa osećanjem da kaže: Ja ću se radovati Gospodu (Ps.103,34), niti:
Obradovaćemo se spasenju tvome (Ps.19,6). Jer, u suprotnom pokrivalo samoljublja
leži na njenom srcu, što joj smeta da joj se otkriju temelji vaseljene, tj. smisao
dešavanja. To pokrivalo se, inače, ne može skinuti bez voljnih i nevoljnih zlopaćenja.
121. Vođa Izrailja je udostojen da ugleda obećanu zemlju, tj. bestrašće tek nakon što je
proboravio u pustinji, koja izobiluje delima i pokretima zla, šaljući kao izvidnicu svoju
viđenja i sagledavanja, a ne odmah posle bekstva iz Egipta, tj. greha na delu i ne posle
prelaska Crvenog mora, tj. ropstva čulnome. Njeni izvidnici su stekli izvesnu
jednostavnu sliku putem sagledavanja vidljivog.
122. Oni koji idu kroz pustinju, tj. oni koji ne upražnjavaju strasti, samo na osnovu
slušanja znaju o blaženoj zemlji i njenim dobrima. Njeni izvidnici su stekli izvesnu
jednostavnu sliku putem sagledavanja vidljivog. Oni, pak, koji su se udostojili da uđu u
nju nasitili su se svim čulima [dobrima] koja izviru u njoj kao medom i saćem (Izl.3,8).
123. Onaj ko još uvek ima prirodne pokrete u telu nije se saraspeo Hristu. Sa Njim, isto
tako, nije pogreben onaj ko u sebi nosi zla duševna sećanja. Kako će, prema tome, on
ustati sa Njime da bi hodio u novom životu (Rim.6,4)?
138. Drevni su imali zapovest da u hram donose prvine od svoje letine i muljaonice
(Izl.22,29). Mi, danas, pak, kao prvine delatne vrline treba Bogu da prinosimo uzdržanje
i istinu, a kao prvine sagledateljne vrline - ljubav i molitvu, jednima odbacujući
beslovesne pohote i nastupe gneva, a drugima - tašte pomisli i podmuklosti naših
bližnjih.
139. Početak delatnog [života] jesu uzdržanje i smirenje, sredina - celomudrenost i
smirenoumlje, a kraj - mir pomisli i osvećenje tela.
140. Delanje [vrline] ne podrazumeva samo činjenje dobra, nego i priličnost njegovog
činjenja, tj. uzimanje u obzir [pravog] vremena i mere.
142. Delanje bez sagledavanja nije izvesno, ni sagledavanje bez delanja nije istinito. I
delanje treba da je smisleno i sagledavanje delatno kako kod jednog zlo ne bi imalo sile
i kako bi kod drugog bila snažna vrlina sa raspoloženjem za milostivost.
143. Granica delatnog podviga jeste umrtvljenje strasti, a kraj sagledateljnog [života] -
viđenje vrline.
145. Na trkalištu delatne vrline trče svi, a jedan dobija nagradu (1.Kor.9,24), tj. onaj ko
se trudi da cilj dostigne uz pomoć sagledavanja.
147. Delatelj nema sile da dugo boravi u duhovnom sagledavanju. On liči na putnika koji
je primljen u goste i koji uskoro treba da napusti dom.
148. Kada se mole, delatelji kao da ulaze na vrata zapovesti Božijih, dok sagledatelji,
pevajući [duhovne] pesme, kao da ulaze u dvorište vrlina. Jedni se zahvaljuju što su se
izbavili iz okova, a drugi što su zarobili one koji su ih napali.
150. Veslačima mislene galije smatraj pobožne pomisli, a veslima - životne sile duše, tj.
razdražajnu i želateljnu [silu], volju i proizvoljenje. Delatelj uvek ima potrebu za njima, a
sagledatelj povremeno.
155. Zbog mnoštva znanja o čulnim stvarima i veze sa njima, kod delatelja za vreme
molitve na srcu leži pokrov koji ne može da se podigne. Nemajući takve veze,
sagledatelj sa nepokrivenim licem može delimično da vidi slavu Božiju.
158. Predverje slovesne duše jeste čulo, hram je razum, a arhijerej - um. U predverju,
dakle, stoji um koga ometaju neblagovremene pomisli, u hramu stoji onaj ko je zauzet
blagovremenim pomislima, dok se ulaska u Božanstveno svetilište udostojava onaj
koga ne ometa ni jedno i drugo.
159. U domu delatne duše prebiva plač i naricanje i kuknjava (Jez.2,10) usled teškoće
napora, dok se u sagledateljnoj duši čuje glas radosti i ispovedanja (Ps.41.5) usled
poznanja.
162. Sagledavanje mislenih [stvari] jeste raj. U njega sa molitvom znalac ulazi kao u
dom svoj. Naprotiv, delatelj liči na prolaznika koji želi da svrati, ali ne može s obzirom da
je ograda oko doma viša od njegovog duhovnog uzrasta.
164. Delatelj ne može da se uzdigne iznad naravstvene krasote ukoliko, kao patrijarh
Avraam, ne izađe iz svoje zemlje (tj. prirodnog zakona) i svog roda (tj. života koji ga
povezuje sa čulnim). Na taj način će i on kao pečat dobiti obrezanje polnog uživanja
(Post.17,11; Rim.4,11), koje je krivo što na nama od rođenja leži pokrivač koji nam ne
dozvoljava da primimo savršenu slobodu.
166. Za životne sile delatnog života post i bdenje predstavljaju opasana bedara, a za
spoznajne sile sagledateljne vrline ćutanje i molitva jesu upaljene svetiljke (Lk.12,35).
167. Nesavršenom umu nije dozvoljeno da ulazi u plodonosni vrt molitve. Njemu se, kao
siromahu, daju samo vinogradni ostaci (Pon.24,21), tj. pevanje Psalama.
168. Za carski sto se ne pozivaju svi koji imaju opštenje sa carem. Isto tako, samo neki
od onih koji imaju sreću da [pristupe] molitvi dospevaju do sagledavanja koje ona pruža.
169. Uzda gnevu je blagovremeno ćutanje, beslovesnoj pohoti - uzdržljivost u hrani, a
nezadrživim pomislima - jednoobrazna molitva.
170. Onaj ko želi da siđe u dubinu i da izvuče čulni biser neće postići [svoj cilj] ukoliko
sa sebe ne skinu odeću. Ni onaj ko želi da siđe u dubinu poznanja da bi izvukao misleni
biser neće uspeti ukoliko ne napusti sve čulno.
171. Um koji se za vreme molitve nalazi u svom razumu liči na mladoženju koji se sa
svojom nevestom nalazi u ložnici, dok onaj ko ne može da uđe u njega liči na
mladoženju koji stoji izvan bračnih odaja i uzvikuje stenjući: Ko će me uzvesti u grad
ograđeni (Ps.59,11), i ko će me uputiti da za vreme molitve ne gledam na sujetnosti i
manije lažne (Ps.39,5).
172. Molitva bez skrušenosti za um jeste ono što je za grlo hrana bez soli.
173. Duša koja još uvek traži molitvu liči na ženu koja se muči pri porođaju, dok duša
koja ju je našla liči na ženu koja je rodila i koja je stoga ispunjena radošću (Jn.16,21).
174. Nekada je Amorej koji je živeo na gori poražavao one koji su navaljivali da idu
navrh gore (Broj.14,44-45; Pon.1.44). I sada zli zaborav odgoni one koji pokušavaju da
izađu na sam vrh proste molitve pre nego što su postigli čednost.
176. Jednostavna molitva jeste hleb koji okrepljuje molitvenike. Molitva koja je
sjedinjena sa sagledavanjem jeste ulje kojim se namašćuje glava. Bezvidna, pak,
molitva jeste blagouhano vino koje one koji ga nenasitno piju dovodi do istupljenja (Ps.
103,15).
178. Podvižnik treba da se ograniči na jednu vrstu hrane, a svom umu da [pruža]
jednoobraznu molitvu. Izbavljajući se na taj način od strasti, on će za vreme molitve da
se uznosi Gospodu.
179. Onaj ko štapom preti psima, razdražuje ih protiv sebe. Onaj, pak, ko se trudi da se
čisto moli, razdražuje demone.
182. Ukoliko se neprekidnim upražnjavanjem u molitvi u srce utisnu reči Psalama,
molitvenik će kao neka dobra zemlja iz sebe početi da proizrasta čas ruže sagledavanja
bestelesnih, čas ljiljane sagledavanja lepote telesnog, čas ljubičice sagledavanja
raznolikih i skrivenih sudova Božijih.
184. Duša koja se savršeno odrekla sebe i koja se potpuno predala molitvi iz oblasti u
kojoj lebdi iznad tvorevine ne silazi kada sama ushte, nego kada odluči Onaj ko sa
vagom i merom raspolaže svime što je naše.
191. Kada se završi borba, ratnik odlaže oružje, a sagledatelj odlaže pomisli kada se
odreši ka Gospodu.
192. Vojskovođa se rastužuje ukoliko u ratu ne dobije plen, a delatelj se žalosti ukoliko
se ne udostoji duhovnog sagledavanja u molitvi.
193. Jelen žuri ka izvorima čulne vode (Ps.41,2) kada ga ujede zmija, a duša koja je
ranjena najslađom strelom molitve stremi ka bestelesnim ozarenjima.
195. Sa izlaskom sunca zvezde se sakrivaju, a pomisli prestaju kada se um vrati u svoje
carstvo.
197. Silazeći sa visine neba prinuđen potrebama prirode, sagledateljni um može da
kaže isto što i onaj ko je uzviknuo: "Ima li išta čudesnije od Božanske lepote? I koja je
misao radosnija od pomišljanja na velikoljepije Božije? I koja čežnja je snažna i
neodoljiva kao ljubav koju Bog razgoreva u duši očišćenoj od svakog zla, koja sa svim
raspoloženjem govori: Ranjena sam ljubavlju (Pes.2,5; 5,8)".
198. Zapali se srce moje u meni i u razmišljanju mome razgore se oganj (Ps.38,4) jeste
reč koja priliči onome ko se ne umara da molitvom ide za Bogom i koji nije poželeo da
vidi dan čovečiji (Jez.17,16).
199. Kada ostavi sve svoje zlo i kada zli demoni i pomisli počnu da je nagovaraju da
ponovo gleda na sujetnosti i manije lažne (Ps.39,5), delatna duša treba da odgovori kao
nevesta iz Pesme nad pesmama: Svukla sam haljinu svoju - kako ću je obući? Oprala
sam noge svoje - kako ću ih isprljati (Pes.5,3).
200. Bogoljubiva duša ima smelost da kaže Bogu: Kaži mi, Pastiru dobri, gde paseš
ovce svoje i gde u podne daješ počinak ovnovima svojim kako, idući za njima, ne bih
lutala među stadima prijatelja tvojih (Pes.1,6).
201. Delatna duša ište da stalno drži reč molitve. Ukoliko ne uspe, ona slično nevesti iz
Pesme nad pesmama može da govori: Na postelji svojoj noću tražih Onoga koga zavole
duša moja. Tražih ga i ne nađoh ga. Dozivah ga u ne ču me. Ustaću sa napornom
molitvom i obići ćy grad. Po trgovima i po ulicama tražiću Onoga koga zavole duša moja
(Pes.3,1-2). I možda ću naći Onoga koji je u svemu i van svega postojećeg i nasitiću se
kad ugledam slavu Njegovu (Ps. 16,15).
204. Onaj ko u svoj dom primi cara postaje značajan i svetao, ispunjavajući se svakom
radošću. Šta tek treba da oseća duša koja je, nakon što se očistila, primila u sebe Cara
careva, kao što je sam nelažno obećao (Jn.14,23)? Međutim, takva duša treba da se
ogradi velikom pobožnošću, izgoneći iz sebe sve što mu nije ugodno i unoseći ono što
mu je ugodno?
205. Onaj ko očekuje da ujutro bude primljen kod cara brine samo o tome da smisli reči
koje će mu biti ugodne. Duša koja se tako [ponaša u odnosu na Boga] neće biti
nespremna za dolazeći sud.
206. Blažena je duša koja, u svakodnevnom očekivanju Gospodnjeg dolaska, ne mari
za napore dana i noći. Ona, naime misli samo o tome kako će, čim nastupi jutro, On biti
pred njom.
207. Bog vidi sve nas. Boga, međutim, vide samo oni koji za vreme molitve ne vide
ništa drugo. One koji ga vide, On i uslišuje. Oni, pak, koje ne uslišuje, Njega i ne vide.
Blažen je onaj ko veruje da ga Bog vidi budući da noge njegove neće skliznuti sa puta
bogougađanja (Ps.72,2).
208. Blaga carstva koje je u nama (koja oko koje ljubi [ovdašnju] lepotu nije videlo, za
koja častoljubivo uho nije čulo, i kojima se srce lišeno Duha Svetoga nije približilo) jesu
zalog drugih dobara koja će pravednicima biti darovana u budućem Carstvu Božijem.
Onaj ko se ne naslađuje njima, kao plodovima Duha, ni budućim neće moći da se
naslađuje.
209. Pomisli delatelja liče na jelene. Oni se neko vreme u strahu od lovaca kriju po
vrhovima gora da bi potom sišli u doline u želji za onim što se u njima može naći. Tako
ni oni, usled svoje nemoći, ne mogu postojano da budu u duhovnom sagledavanju, niti,
pak, da se stalno drže prirodnog sagledavanja, s obzirom da ne traže uvek odmor.
Pomisli, pak, sagledatelja postaju nadmene u odnosu na niža sagledavanja.
212. Teže je zaustaviti stremljenje uma da se rasipa po vidljivome i usredsrediti ga u
molitvi ka nebeskome i njemu srodnome, negoli pregraditi put reci koja teče nizbrdo,
iako mu je potonje prirodno, a prvo protivprirodno.
217. Zarobljenik koji se oslobodio dugog ropstva radosno stupa. Još radosnije ka
nebeskom kao ka sebi srodnom stremi um koji se oslobodio od vezanosti [za čulno].
218. Za onoga ko je rasejan u molitvi, tj. ko se ne moli sa pažnjom, Psalam kao da je na
stranom jeziku. I on sam za Psalam jeste kao stranac. Demoni se takvome izruguju.
219. Nisu isti oni kojima se svet razapeo i oni koji su se raspeli svetu. Za jedne su
ekseri - post i bdenje, a za druge - nesticanje i samoumanjivanje. Osim toga, bez
drugoga, napori prvih nemaju koristi.
220. Ne može se čisto moliti onaj ko je obuzet strašću prema lepoti i počastima. Jer,
takva vezanost i tašte pomisli koje su joj srodne njega sputavaju kao konopci. Um koji
pokušava da se uzdigne u vreme molitve oni vuku naniže slično vezanoj ptici.
221. Um ne može biti miran u molitvi ukoliko najpre ne postane prijatelj sa uzdržanjem i
ljubavlju. Jer, jedno se podvizava da uništi neprijateljstvo tela protiv duše, a drugo -
neprijateljstvo prema bližnjemu Boga radi. Tada dolazi mir koji prevazilazi svaki um
(Fil.4,7) obećavajući da će se [u takvome] nastaniti (Jn.14,23).
222. Delo pravde onoga ko se podvizava da uđe u Carstvo Božije treba da izobiluje u
dobrima: u milostinji koja daje od sirotinje svoje (Mk.12,44; Lk.21,23), u naporima radi
mira i trpljenju u Gospodu.
226. Jedne strasti su telesne, a druge duševne... Onaj ko odbija napade prvih, dok o
drugima ne brine, liči na čoveka koji je postavio visoku i jaku ogradu radi zaštite od
zveri, dok pticama bezbrižno pušta da kljucaju grozdove mislenog grožđa.
230. Čula se svakako moraju otvarati, kao što se moraju otvarati i gradske kapije.
Međutim, treba da pazimo da sa onim što je neophodno ne prodru i narodi koji hoće
ratove (Ps.67,31) i postanu uzrok borbe.
234. Mnogi se penju na krst zlopaćenja [tj. dobrovoljnih telesnih lišavanja], ali su
malobrojni oni koji primaju klince [tj. stalno se pribijaju na krst]. Mnogi poslušno
prihvataju proizvoljne napore i nevolje. Međutim, nevoljne [skorbi] prihvataju samo oni
koji su potpuno umrli za ovaj svet i njegov pokoj.
240. Kod onoga u kome strah Božiji ne prethodi svemu što čini pomisli su smućene kao
ovce koje nemaju pastira. Gde, pak, on prethodi ili prisustvuje, one su usredsređene
kao ovce u staji.
241. Strah Božiji je sin vere. On je, ujedno, nadzornik ispunjavanja zapovesti. Onaj, pak,
ko nije stekao njegovu majku, neće biti udostojen da postane ovca pastve Gospodnje.
sadržaj

DOBROTOLjUBLjE 3

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

DOBROTOLjUBLjE 3

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

DOBROTOLJUBLJE -TOM III

PREDGOVOR - Sveti Teofan Zatvornik

Kratko svedočanstvo o njemu

* UKAZANjE O KRAJNjOJ GRANICI ILI O VRHUNCU OSNOVNIH VRLINA

PREPODOBNI OTAC JOVAN KARPATSKI

Kratko svedočanstvo o njemu

* PREPODOBNOG OCA JOVANA KARPATSKOG STO POUČNIH POGLAVLjA

BLAŽENI AVA ZOSIMA PALESTINSKI

Kratko svedočanstvo o njemu

* RAZGOVORI BLAŽENOG AVE ZOSIME

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK

Kratko svedočanstvo o njemu

3. SAGLEDATELjNA I DELATNA POGLAVLjA, IZABRANA IZ SEDAM STOTINA

BLAŽENI AVA TALASIJE

Kratko svedočanstvo o njemu

SVETI TEODOR, EPISKOP EDESKI

Kratko svedočanstvo o njemu

* STO DUŠEKORISNIH POGLAVLjA

Kratko svedočanstvo o njemu

PREPODOBNI OTAC SVETI AVA FILIMON

Kratko svedočanstvo o njemu

* MNOGOKORISNO KAZIVANjE O AVI FILIMONU

PREPODOBNI OTAC TEOGNOST

Kratko svedočanstvo o njemu

* POGLAVLjA O DELATNOM I SAGLEDATELjNOM ŽIVOTU, KAO I O

PREPODOBNI FILOTEJ SINAJSKI

Kratko svedočanstvo o njemu

ILIJA, PREZVITER I EKDIK

Kratko svedočanstvo o njemu

BLAŽENI DIJADOH,episkop Fotike u Epiru ilirijskom

Kratko svedočanstvo o njemu

BLAŽENI DIJADOH, EPISKOP FOTIČKI

PODVIŽNIČKO SLOVO, PODELjENO NA STO DELATNIH POGLAVLjA, ISPUNjENIH

Kratko svedočanstvo o njemu

PREPODOBNOG OCA JOVANA KARPATSKOG STO POUČNIH POGLAVLjA

Kratko svedočanstvo o njemu

Kratko svedočanstvo o njemu

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK II

Kratko svedočanstvo o njemu

1. Želiš li da se odjednom oslobodiš strasti? Odreci se majke svih strasti - samoljublja.

1. O Onome ko je po prirodi dobar, dobro umuj, i o svakom čoveku pomišljaj dobro.

1. Onaj ko je svoj um izbavio od ljubljenja i milovanja tela, Životvornim Duhom je

Kratko svedočanstvo o njemu

STO DUŠEKORISNIH POGLAVLjA

Kratko svedočanstvo o njemu

Kratko svedočanstvo o njemu

MNOGOKORISNO KAZIVANjE O AVI FILIMONU

PREPODOBNI OTAC TEOGNOST

Kratko svedočanstvo o njemu

POGLAVLjA O DELATNOM I SAGLEDATELjNOM

čiji akrostih glasi:

Prepodobnim ocima Lazaru i Varlaamu,

1. Možeš da pomišljaš da si stekao istinsku vrlinu tek ukoliko postaneš savršeno

Kratko svedočanstvo o njemu

PREPODOBNI OTAC NAŠ FILOTEJ SINAJSKI

Kratko svedočanstvo o njemu

You might also like