АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ

Handout 2p-2009

УВОД У ХЕМИЈСКЕ И ФИЗИЧКЕ ОСНОВЕ ЖИВОТА

1. ОСНОВНА ПОДЕЛА ЋЕЛИЈА

Ћелија је основна морфолошка и функционална
јединица сваког живог организма. Људски
организам садржи неколико трилиона ћелија,
односно око 200 ћелијских типова који се
класификују у четири групе на основу четири
критеријума:
1. Облик ћелије
Подела ћелија према облику:

Пљоснате
(ћелије крвних и
лимфних судова)

Коцкасте
(ћелије штитне жлезде)

Цилиндричне
(епителне ћелије црева,
материце и јајовода)

Полигоналне
(ћелије јетре)

Округле
(јајна ћелија)

Вретенасте
(глатке мишићне
ћелије)

Неправилне
(неурони-ћелијско тело
има различит облик:
пирамида, звезда,
вретено, крушка,
овално)

1
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009

2. Величина ћелија
Просечна величина ћелија је од 10 до 30 µm.
Најмање ћелије су 5 µm и налазе се у кори малог
мозга. Највеће ћелије имају димензије 120-200 µm
(мегакариоцити, адипоцити, остеокласти и јајна
ћелија). Ћелије скелетних мишића могу бити дуге и
по неколико сm , док су продужеци нервних ћелија
(аксони) појединих неурона дуги и до 1 m.

3. Унутрашња организација (грађа ћелије)

Код сваке ћелије разликујемо: Слика 1. Попречни пресек ћелије са приказом
• Ћелијску мембрану основних органела.
• Цитоплазму
• Једро. 2. ТРАНСПОРТ КРОЗ ЋЕЛИЈСКУ
У цитоплазми поред једра постоје различите
ћелијске органеле, чија заступљеност зависи од МЕМБРАНУ
функције и специјализације ћелије. Ћелијска мембрана изграђена је углавном од
липида и протеина који чине укупно 45 – 50 %
Ћелијске органеле: састава мембране. За њих су ковалентно везани
• Центриол угљени хидрати, у виду олиго- и полисахаридних
• Рибозоми ланаца, чинећи мембранске гликолипиде,
• Ендоплазматски ретикулум гликопротеине и протеогликане. Актуелни модел
• Голџијев апарат ћелијске мембране подразумева флуидни липидни
• Липозоми двослој у коме су расути протеини у виду мозаика.
• Пероксизоми Главне липиде мембране чине холестерол и
• Митохондрије. фосфолипиди (глицерофосфолипиди –
Поред тога у ћелији постоје и различите инклузије фосфатидилхолин, фосфатидилсерин,
у форми гранула, капљица или кристала. Инклузије фосфатидилетаноламин и сфингофосфолипид –
од највећег значаја су: гликоген, масне капи и сфингомијелин). Липиди мембране утичу на
пигменти (егзогени и ендогени-меланин, физичка својства мембране као што су вискозност и
хемоглобин, билирубин, хемосидерин, родопсин и пропустљивост. Удео липида у изградњи ћелијске
јодопсин, цитохроми, липохроми, лутеини, мембране и појединих опни ћелијског мембранског
липофусцин). система није константан. Молекули холестерола
4. Функција ћелије стабилизују липидни двослој мембране и
Функција ћелија је у тесној вези са њиховом ограничавају кретање околних фосфолипидних
унутрашњом организацијом што се одражава на молекула. Холестерол повећава вискозност
облик и величину ћелије. У зависности од ћелијске мембране за разлику од незасићених
функције, ћелије имају различит однос органела – масних киселина које повећавају флуидност. Од
ако су то секреторне ћелије, у њиховој цитоплазми количине холестерола зависи и дебљина мембране
ће доминирати органеле које су задужене за (видети слику 2. на следећој страни).
синтезу и секрецију молекула – ендоплазматски Садржај протеина мембране варира у зависности од
ретикулум и Голџи комплекс; уколико су задужене степена метаболичке активнбости мембране. У
за производњу енергије имаће више митохондрија; складу с тим, мембрана митохондрија има највећи
ако су задужене за разградњу материја – лизозоме и садржај протеина – око 80%. Према позицији у
пероксизоме; за складиштење материја – вакуоле и липидном двослоју протеини мембране се деле на
ендозоме. интегралне и периферне протеине. Интегрални
Функције ћелије су: протеини су инкорпорисани у ћелијску мембрану и
• комумикација са околином не могу се екстраховати (издвојити) без употребе
• механичка заштита од околине детерџената и других хемијских средстава која
• синтеза и секреција различитих материја растварају фосфолипидни двослој. Ови протеини
• генерисање електричних импулса могу бити зароњени у липидни двослој са
• контракција унутрашње или спољашње стране или се пружати
• заштита организма од страних супстанци и кроз читаву мембрану и у том случају се називају
микроорганизама трансмембрански протеини. Поједини интегрални
• апсорпциона итд. протеини фиксирани су помоћу цитоскелета1 и

1
Цитоскелет (цито – ћелија, скелет – потпора)
чини мрежа молекула (протеини) која пружа
механичку потпору ћелији и одговорна је за њен
облик. Осим тога ова мрежа служи као ослонац за

2
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
молекула ванћелијске матрикса2 док већина
слободно плута на фосфолипидном двослоју.
Периферни протеини се налазе ван фосфолипидног
двослоја али су слабим електростатичким силама
везани за хидрофилне главе фосфолипида или за
интегралне протеине ћелијске мембране. Највећи
део периферних протеина налази се на
цитоплазматској страни ћелијске мембране. На
основу функције протеини ћелијске мембране могу
бити:
1. транспортни протеини
2. рецептори
3. ензими
4. структурни протеини.
Неки од мембранских протеина могу да врше већи
број функција. Са аспекта промета материје и
преноса сигнала нарочито су битне прве три групе
протеина.
ТРАНСПОРТНИ ПРОТЕИНИ су интегрални
протеини ћелијске мембране који могу бити
каналски протеини (протеински канали) и протеини
носачи.
Каналски протеини су организовани тако да
формирају хидрофилне3 тунеле – јонске канале.
Хидрофобне4 аминокиселине ових протеина се
налазе периферно и остварују везе са реповима
фосфолипидних молекула. Јонски канали служе за
пролаз јона и хидросолубилних5 молекула
одговарајуће величине, облика и набоја. Неки од
њих пропуштају само једну врсту јона док други
дозвољавају пролаз неколико различтих врста јона.
Према осетљивости на утицаје из околине јонски
канали могу бити сензитивни и несензитивни.
Сензитивни јонски канали поседују „врата“ која се
отварају на различите надражаје и ћелија поседује
механизам за контролу њиховиг затварања. Проток
јона кроз канале је могућ само у времену док су они
отворени. Ови канали могу бити:
1. осетљиви на промену напона (напонски зависни
или волтажно-сензитивни канали)
2. осетљиви на дејство сигналних супстанци,
кретање неких молекула кроз цитоплазму али и за
пријем и пренос
механичких дражи које подстичу раст и
размножавање ћелија.
2 (интрацелуларне) рецепторе. У процесу преноса
Ванћелијски матрикс или екстрацелуларни
матрикс – ЕЦМ је мрежа која се састоји из
органске компоненте (органски молекули) и
неорганске компоненте (јони и јонске групе).
Представља ванћелијску средину која игра
механичку и биохемијску улогу у потпори ткива,
регулацији раста и хомеостази ћелије
3
Хидрофилни је израз који описује привлачење
молекула воде.
4
Хидрофобни је израз који описује одбијање
молекула воде.
5 регулација
Хидросолубилни значи растворљив у води.
Слично, израз липосолубилни означава
растворљивост у липидима (мастима).
лиганада6 (лиганд-сензитивни) 3. осетљиви на
механичке утицаје (механо-
сензитивни) и
4. несензитивни јонски канали који нису осетљиви
на било какве утицаје из околине а ћелија не
располаже механизмима за контролу њиховог
затварања и отварања. Пример за овај тип јонских
канала су К+ канали.
Протеини носачи су интергрални протеини
мембране који имају везујућа места за пренос јона
и одговарајућих молекула (аминокиселине,
олигосахариде). Када се молекули које треба
транспортовати вежу за протеин носач, долази до
конформационе промене протеина носача која му
омогућава да везане молекуле ослободи на другој
страни ћелијске мембране. По ослобађању
транспортованих молекула протеин носач се враћа
у првобитно стање. Транспорт супстанци
протеинима носачима може бити пасиван (низ
концентрациони градијент) или активан (насупрот
концентрационом градијенту). Протеини носачи
који врше активни транспорт називају се пумпе
(Na+/K+ пумпа). Они могу вршити само
једносмерни пренос једног молекула (унипорт),
али могу транспортовати већи број молекула у
истом смеру (синпорт) или у супротним смеровима
(антипорт). Транспорт кроз јонске канале
остварује се знатно брже него транспорт
протеинима носачима јер не захтева везивање јона
за каналне протеине.
РЕЦЕПТОРИ су интегрални мембрански протеини
или гликопротеини ћелијске мембране који
поседују место за везивање сигналних молекула
(лиганада) и способност преношења сигнала у
унутрашњост ћелије. Када сигнал доспе у ћелију,
изазива реакцију промене метаболичке активности,
иницирање деобе ћелије или покретање механизама
програмиране ћелијске смрти. Рецептори ћелијске
мембране везани су за лиганд – сензитивне канале,
ензиме или G- протеин. Поред рецептора на
површини ћелије (спољашњи рецептори) ћелија
садржи и рецепторе увојој унутрашњости.
Унутрашњи рецептори су протеини цитоплазме
или једра. За спољашње рецепторе се везују
хидрофилни лиганди који не могу проћи кроз
ћелијску мембрану. Хидрофобни лиганди, као што
су стероидни хормони или NО дифундују кроз
липидни двослој и везују се за унутрашње
сигнала до ћелије и унутар ћелије велики значај
има хемијски састав молекула који учествују у
сигналним путевима, не само због хемијских
6
Лиганд може бити атом, јон или молекул који се
везује за неки други атом или молекул који се тада
називају централни атом/молекул. Централни
атом/молекул услед везивања са лигандом
формирају комплекс. Улога лиганада је или
стабилизација централног атома/молекула или
реактивности централног
атома/молекула.
3
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
реакција које се одвијају већ и због карактера тих
реакција и физичких особина
(хидрофилност/хидрофобност,
поларност/неполарност и др.) молекула које су
примарно одређене њиховим хемијским саставом.
ЕНЗИМИ су интегрални протеини мембране који
имају каталитичко дејство на одговарајући
супстрат.
Слика 2. Ћелијска мембрана (плазма мембрана)
СТРУКТУРНИ ПРОТЕИНИ ћелијске мембране
учествују у изградњи међућелијских спојева и
причвршћивању ћелија за ЕЦМ. Налазе се у
специјализованим регионима ћелијске мембране.
Најзначајнији међу њима су трансмембрански
протеини: интегрини, кадхерини и конексини.
Угљени хидрати ћелијске мембране се налазе
искључиво на њеној спољашњој мембрани и утичу
на њену асиметричност. Увек су везани за липиде и
интегралне протеине формирајући гликолипиде,
гликопротеине и протеогликане. Висока
концентрација ових угљених хидрата формира на
спољашњој површини мембране заштитни омотач
назван гликокаликс. Дебљина гликокаликса зноси
обично 2 nm, али на микроресицама (микровили)
апсорптивних ћелија танког црева може бити дебео
и до 100 nm. Гликокаликс штити ћелију од
механичких, хемијских и биолошких фактора, има
баријерну, рецепторску и ензимску функцију, као и
улогу у ћелијској адхезији, деоби, расту и
диференцијацији ћелије.
Транспорт супстанци кроз ћелијску мембрану
зависи од њихове величине, наелектрисања и
растворљивости у липидима. Супстанце се могу
транспортовати без утрошка метаболичке енергије
или уз утрошак енергије. Постоје четири основна
начина размене супстанци између ЕЦМа и ћелија:
1. пасивна дифузија
2. олакшана дифузија
Без удела ензима сматра се да хемијске реакције у
организму заправо не би ни могле да се одвијају.
Важно је напоменути да ензими каталишу само
постојеће хемијске реакције, они не могу да
квалитативно промене исход хемијске реакције,
само квантитативно.
3. активни транспорт и
4. везикуларни транспорт
С обзиром на то да не захтевају утрошак
метаболичке енергије, пасивна дифузија и
олакшана дифузија се називају једним именом
пасиван транспорт.
Активан транспорт подразумева транспорт
супстанци насупрот њиховом концентрационом
градијенту. За овај вид транспорта неопходна је
метаболичка енергија која се ослобађа разлагањем
АТПа (аденозин три фосфата) или неког другог
високоенергетског фосфатног једињења. Транспорт
се одвија преко протеина носача позантих као
пумпе. Најзначајнија је Na+/K+ пумпа, која калијум
премешта у ћелију а натријум ван ћелије и одржава
разлику у концентрацији јона Na и K између
интра- и екстрацелуларне средине. Протеини
Na+/K+ пумпе поседују на екстрацелуларном крају
два везујућа места за K+, а на цитоплазматској
страни 3 везујућа места за Na+, као и део који
испољава АТП-азну активност – Na+/K+ АТПаза.
Када се јони Na+ вежу за пумпу, молекул АТП се
разлаже на АДП (аденозин дифосфат) и неоргански
фосфат. Ослобођени јон фосфата врши
фосфорилацију АТПазе што доводи до
конформационе промене пумпе што резултује
избацивањем јона Na+ ван ћелије. Везивање јона K+
за спољашњу страну пумпе изазива
дефосфорилацију АТПазе и враћање пумпе у
пређашње стање, праћено транспортом два јона K+
у ћелију. У сваком циклусу Na+/K+ пумпа испумпа 3
4
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
јона Na+ из ћелије и убаци 2 јона K+ у ћелију
одржавајући негативни електрични потенцијал са
унутрашње страна ћелијске мембране.
Слика 3. Врсте транспортаѕ
Везикуларни транспорт служи за пренос
макромолекула и крупних честица које се не могу
транспортовати ни пасивним ни активним
транспортом. Овај вид транспорта укључује
формирање везикула обмотаних мембраном. Према
смеру кретања супстанци које се транспортују
везикуларни транспорт се одвија као ендоцитоза
или егзоцитоза.
Ендозитоза је процес којим се течност и чврсте
супстанце преносе у унутрашњост ћелије. У
зависности од конзистенције, величине и начина
ингестије (уноса) екстрацелуларног садржаја
постоје три облика ендоцитозе: пиноцитоза,
рецепторска ендоцитоза и фагоцитоза.
Егзоцитоза је процес којим се ћелија ослобађа
недифузибилних супстанци7: ензима, хормона,
неуротрансмитера, протеина ЕЦМа.
3. ТКИВА
Ткива настају удруживањем различитих типова
ћелија и екстрацелуларног матрикса (ЕЦМ) у
структурну и функционлалну целину. Нека ткива
су сачињена од од ћелија истих морфолошких и
функционалних својстава, док друга ткива садрже
7
Недифузибилне супстанце (молекули) су оне које
се не могу пренети дифузијом. Најчешћи разлог су
превелике димензије молекула
различите врсте ћелија. У зависности од својстава
ћелија и ЕЦМ разликујемо 4 осовне врсте ткива:
Слика 4. Врсте ткива
1. Епително ткиво – Густо збијене и тесно
повезане ћелије, минимална количина ЕЦМ-а.
Епители облажу површину тела и шупљине
унутрашњих органа и чине паренхим жлезда. 2.
Везивно ткиво – велика количина ЕЦМ-а које
обично доминира над ћелијском компонентом.
Пружа потпору осталим ткивима и тако организму
у целини.
3. Мишићно ткиво – чине контрактилне ћелије-
миоцити. Контракцијом мишићних ћелија ствара се
сила неопходна за покретање тела и промену
запремине унутрашњих органа.
4. Нервно ткиво – чине неурони, неуроглије
(потпорне ћелије) и мала количина ЕЦМ-а.
Удруживањем ткива настају веће функционалне и
структурне целине – органи. Органи могу бити
паренхиматозни8 (јетра, мозак, бубрег, жлезде...) и
цевасти (желудац, црева, мокраћна бешика,
материца, јајоводи...). Групе анатомско и
функционално повезаних органа чине органске
системе.
ЕПИТЕЛНО ТКИВО
Епители нису васкуларизовани9, исхрањују се
дифузијом кисеоника и хранљивих материја из
околног везива.
Функције епитела:
• заштита
• апсорпција
• секреција
• пријем специфичних надражаја из околине
Ћелије које изграђују епителе називају се епителне
ћелије. Епителне ћелије се могу ређати у једном
или више слојева и могу имати пљоснат, коцкаст,
цилиндричан или троугласт облик и читав низ
прелазних форми. На облик епителних ћелија утиче
густ распоред и притисци које ћелије врше једна на
другу. У већини епитела ћелије су поларизоване,
што значи да се део ћелије ближи подлози (базални
слој) разликује од површинског дела ћелије
(апикални пол). Разлике се огледају у неједнакој
8
Паренхим је функционални део органа одговоран
за специфичност његове функције.
9
Васкуларизација је снабдевеност мрежом крвних
судова.
5
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
позицији једра и неједнакој густини и распореду израштаји. Покретни су трепље и флагеле, а
ћелијских органела и инклузија као и неједнаком непокретни микровили и стереоцилије.
дистрибуцијом елемената цитоскелета. На
апикалном полу постоје специјалне творевине
плазма мембране – покретни и непокретни

Типови епитела Примери локализације

1. ПОКРОВНИ ЕПИТЕЛИ
1.1. једнослојни епители
а. плочасти ендотел, мезотел, менинготел, ....
б. коцкасти проксимални и дистални тубули код
бубрега, каналима пљувачних жлезда, на
површини јајника...
ц. цилиндрични луминална површина желудца, цева,
жучне кесе, јајовод, материца, изводни
канали егзокриних жлезди
1.2. Псеудослојевити-
а. дворедни ductulii efferentes, ductus epididymidis,
ductus defferens, семене кесице, простата
б. троредни епител респираторног типа-носна дупља,
носни део ждрела, гркљан, душник,
бронхи
1.2. Епител прелазног типа уротел-бубрежне часице, карлице,
мокраћоводи, мокраћна бешика почетни
део уретре.
1.3. Вишеслојни епители
а. плочасти -са орожавањем кожа
-без орожавања слузокожа усне дупље, ждрела, једњака,
део ананлног канала, вагине, дела грлића
материце, завршни део уретре...
б. коцкасти изводни канали млечних и лојних жлезди
ц. цилиндрични део уретре, коњуктиве, део гркљанског
полопца, део изводних канала пљувачних
и млечних жлезди
2. ЖЛЕЗДАНИ ЕПИТЕЛИ
3.СЕНЗОРНИ ЕПИТЕЛИ
(НЕУРОЕПИТЕЛИ)

6
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
Егзокрине према облику и примери
жлезде броју изводних локализације
канала
просте желудачне,
цревне,
материчне,
знојне, мале
лојне жлезде,
разгранате дуоденум,у
очним
капцимас
сложене егзокрини
панкреас,
сузна жлезда,
дојка у
лактацији
према облику
секреторног дела
тубуларне
ацинусне
алвеоларне
тубулоацинусне
Слика 6. Најзаступљенији облици ћелија везивног тубулоалвеоларне
ткива
према
Жлездане ћелије могу да луче протеине (панкреас), конзистенцији и
биогене амине10 (срж надбубрега), липиде (кора саставу
надбубрега), и гликопротеине (пљувачне жлезде). излученог
Садржај који луче жлезде назива се секрет. Секрет секрета
појединих жлезда може имати више компоненти
мукозне пехарасте
(млечна жлезда). Према броју ћелија из којих се
жлезде састоје, разликујемо једноћелијске ћелије,
(пехараста и D.N.E.S. ћелија) и вишећелијске мукозне
(панкреас, надбубрежна жлезда, пљувачне жлезде, пљувачне
знојне, лојне). Према начину излучивања секрета жлезде
жлезде се деле на жлезде са спољашњим лучењем
(егзокрине) и жлезде са унутрашњим лучењем
серозне панкреас,
(ендокрине). Егзокрине жлезде имају секреторне паротидна
делове и изводне канале (дуктусе). Њихов секрет жлезда, сузна
испољава локално дејство. Код егзокриних жлезда мешовите подјезичне и
заступљена су три типа секеције: подвиличне
• Мерокрина (екрина) – секреторне грануле чији
садржај се ослобађа егзоцитозом без нарушавања
жлезде
интегритета ћелије и без губитка цитосола при ендокрине вестибуларни
секрецији (најчешћи тип). жлезде и акустички
• Апокрина – при секрецији се губи апикални део систем
цитоплазме (млечна жлезда). унутрашњег
• Холокрина – прогресивно нагомилавање масних
капи у цитоплазми и једру жлездане ћелије и
ува, мирисни
њеном последичном дезинтеграцијом (лојне део носне
жлезде). дупље,
Ендокрине жлезде секретују сигналне супстанце – густативне
хормоне – које се путем у крви и лимфе разносе по квржице у
усној дупљи
10
Биогени амини су група молекула који могу
деловати као неуротрансмитери (пример су ормони
адреналин и норадреналин).

7
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
читавом телу, а дејство испољавају на удаљеним супстанци секретују да ли се ради о егзокриној или
циљним органима. Ултраструктура жлезданих ендокриној жлезди
ћелија се разликује у зависности који тип хемијских

Еластично везиво садржи дебеле снопове

ВЕЗИВНО ТКИВО еластичних влакана, мало ЕЦМ-а и танких
Везивно ткиво се састоји од ћелија и ЕЦМ који колагених влакана и ретке фиброците. Због велике
доминира. Ћелије везивног ткива могу бити: количине еластичних влакана ово везиво има
Фиксне – настају, сазревају и читав свој животни значајан степен растегљивости.
век проводе у везивном ткиву (фибробласти,
хондроцити, одонтобласти, адипоцити,
мезенхимске и ретикуларне ћелије). Лутајуће –
настају у костној сржи и путем крви, а под дејством
одговарајућих сигнала, доспевају у одговарајућа
везива. Крећу се кроз ЕЦМ (све врсте леукоцита,
макрофаги, плазмоцити и мастоцити).
Фиксне ћелије везивног ткива стварају ЕЦМ који се
састоји од:
• основне супстанце:
1. гликозаминогликани
2. протеогликани
3. адхезивни гликопротеини:

фибронектин

ламинин

ентактин

тромбоспондин

хондронектин

остеонектин
• влакана:
o колагених
o ретикуларних и
o еластичних.

Структура и функција различитих типова везивних

ткива одређена је:
• врстом и бројем ћелија
• количином и саставом основне сустанце
• врстом и саставом везивних влакана.
Основна супстанца одређује конзистенцију ткива и
може бити течна (крв), вискозна (хрскавица) или
минерализована (кост).
Функције везивног ткива су:
• потпора организму (коштано, хрскавичаво, Слика 7. Неке врсте везивног ткива:растресито,
растресито ...) густо и масноткиво
• размена гасова и метаболита (крв)
• депо енергије (масно ткиво)
• одбрана и заштита организма од штетних
фактора...
Специфичности неких везивних ткива:
Растресито везивно ткиво садржи влакна у
растреситом распореду, обилан ЕЦМ, и
много типова ћелија. У растреситом везиву
присутне су све три врсте влакана, њихова
густина је незнатна, што је узрок флексибилности
ткива и слабије отпорности на механички стрес. У
густом везиву преовлађују фиброзна влакна са
веома мало ЕЦМ-а и ретким ћелијама. Колагено
везиво је мање флексибилно од растреситог, али је
битно отпорније на механичке утицаје, посебно на
истезање.

8
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
а. хематопоезно
б. лимфно
Подела везивног ткива: примери 2.2.3. Хрскавичаво
локализације а. хијалина хрскавица на зглобним
површинама
1.ЕМБРИОНАЛАНА
покретних
ВЕЗИВНА ТКИВА
зглобова, спој
1.1. мезенхим
ребара за
1.2. слузно везивно
стернум,, у већим
ткиво
дисајним
2.АДУЛТНА
путевима
ВЕЗИВНА ТКИВА
б. еластична хрскавица ушна шкољка,
2.1.Везивна ткива са
спољашњи ушни
општим својствима канал,
2.1.1. Растресито површни слој Еустахијева туба,
везивно ткиво дерма, ламина делу гркљана
проприја
ц. фиброзна хрскавица међупршљански
слузокожа, око
колутови,
жлезданог
симфиза,
епитела, крвних
менискуси
и лимфних
коленог зглоба,
судова,
на местима где се
мишићних,
поједине тетиве и
нервних и
лигаменти
тетивних снопова
пришвршћују за
2.1.2. Густо везивно кости
ткиво
2.2.4. Коштано ткиво кости
а. ирегуларно субмукоза
2.2.5. Крв
желудца и црева
б. регуларно:
б.1. колагено тетиве,
лигаменти,
фасције, Подсетник:
апонеурозе, 1. Наведи 4 критеријума за класификацију
строма рожњаче, ћелија?
2. Наведи пример полигоналних ћелија?
периост, 3. Наведи неке од фактора који утичу на
перихондријум, облик ћелије?
тврда мождана 4. Које функције обавља ћелија?
опна, скелет 5. Наведи ћелијске органеле и њихове
срчаних функције.
6. Од чега зависи дебљина ћелијске
залистака мембране?
б.2. еластично неки лигаменти, 7. Шта одређује садржај протеина у
зидови великих мембрани?
артерија 8. Која је разлика између интегралних и
2.2. Специајлизована периферних протеина?
9. Како делимо протеине ћелијске мембране
везивна ткива према функцији?
2.2.1. Масно ткиво 10. Која је разлика између сензитивних и не
2.2.2. Ретикуларно строма** сензитивних јонских канала?
везивно ткиво хематопоезних и 11. Која је разлика између активног и пасивног
лимфних оргна транспорта?
12. Шта је унипорт/синпорт/антипорт?
13. Која је разлика између унутрашњих и
*
строма-основа, потка спољашњих ћелијских рецептора?

9
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
14. Чему служе ензими?
15. Чему служи гликокаликс?
16. Од чега зависи транспорт супстанци кроз
ћелијску мембранз?
17. Наведи основне типове транспорта кроз
ћелијску мембрану?
18. Како ради Na+/K+ пумпа?
19. Шта је егзоцитоза?
20. Наведи облике ендоцитозе.
21. Наведи основну поделу ткива.
22. Чему служи епител?
23. Како делимо епителе и по ком критеријуму
је извршена подела? Негативна повратна спрега
24. Која је разлика између егзокриних и
ендокриних жлезди?
25. Навести три типа егзокрине секреције?
26. Наведи неке фиксне ћелије везивног ткива.
27. каја је улога фиксних ћелија везивног
ткива?
28. Чиме је одређена структура и функција
различитих типова везивних ткива?
29. Које су функције везивног ткива?
30. Како делимо везивна ткива? Негативна повратна спрега је дејство у затвореном
31. Да ли крв спада у везивна ткива? колу код кога свако одступање од равнотежне
вредности узрокује дејство ка смањењу тог
4. ФИЗИОЛОШКИ РЕГУЛАТОРНИ одступања. Примери у организму су бројни попут
регулације телесне температуре (загревање и
МЕХАНИЗМИ хлађење организма), регулације крвног притиска
(рад срца и ширење/скупљање крвних судова) итд.
Да би људски организам опстао у променљивим Позитивна повратна спрега
условима спољашње средине он поседује еханизме Позитивна повратна спрега је дејство у затвореном
којима одржава релативно сталне услове колу код кога свако одступање од равнотежне
унутрашње средине – хомеостазу. Сви нивои вредности узрокује дејство ка даљем повећању тог
организације у организму учествују, на својствен одступања. Ова врста механизама је ретка код
начин, у хомеостази. Хомеостаза је од животног здравог организма и њено дејство је врло
значаја за организам а услед њеног прекомерног и ограничено и просторно и временски.
дуготрајног поремећаја (одсуства) наступа прекид
живота.
Хомеостатске квазиконстанте:
1. Изотонија – исте концентрације интра и екстра
ћелијске течности
2. Изојонија – релативно сталан састав јона интра
и екстра ћелијске течности
3. Изохидрија – релативно сталан концентрација
водоникових јона Пример је порађање када глава плода надражује
4. Изотермија – релативно константна телесна фундус (основу) материце и делује на појачање
температура мишићних контракција.
5. Релативно сталан састав хранљивих материја и Регулација телесне температуре
распадних продуката. Нормални распон температуе људског организма је
Координисан рад свих нивоа организације у између 36 и 37° С. У току 24 сата, индивидуална
организму се спроводи на један од следећа два температура варира за 0,75° С. Најнижа
начина: негативна и позитивна повратна спрега. температура је у току сна због тога што је тада и
Сви регулациони механизми у телу користе један метаболизам организма на најнижем нивоу.
од ова два принципа управљања. Прецизност регулације телесне температуре зависи
Повратна спрега од животне доби – мање је прецизна код најмлађих
Овај израз означава међусобно дејство јединица у и најстаријих старосних група. Код најмлађих због
повратном колу дејства и представља супротност лаког одавања топлоте, а код најстаријих због
отвореном колу дејства. смањене брзине и ефикасности система.
Топлота тела потиче од енергије која настаје при
ћелијском дисању – процесу при коме се хемијска
енергија из хране претвара у енегетске молекуле –

10
 АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВКА ЗА ИНЖЕЊЕРЕ
Handout 2p-2009
АТП и топлоту. Супстанце и фактори који могу да
утичу на степен ћелијског метаболизма утичу и на
степен загрејаности организма. То су:
1. Тиреоидни хормони
2. Епинефрин и норепинефрин (стари називи су
адреналин и норадреналин)
3. Физичка активност
4. Унос хране
Сви наведени фактори повећавају производњу
топлоте. Телесна температура је резултат
равнотеже између механизама којима се губи и
одржава топлота у организму. Путеви којима се
губи топлота су:
1. Кожа: количина топлоте која се губи путем коже
одређена је протоком крви кроз кожу и активношћу
знојних жлезди. Проток крви кроз кожу утиче на
количину топлоте која се губи путем три основна
процеса: зрачења (радијација), провођења
(кондукција) и прелаза (конвекција). Проток крви
регулише се променом пречника артериола
дермиса. Вазоконстрикција (смањење пречника
артериола) смањује проток крви и смањује одавање
топлоте у спољашњу средину, док вазодилатација
(повећање пречника артериола) повећава проток
крви ка површини тела и повећава губитаск
топлоте у спољну средину. Знојење зависи од
степена влажности ваздуха и најефикасније је када
Слика 7. Шема терморегулације
влажност ваздуха. У хладној средини настаје
губитак топлоте који се може компензовати
вазоконстрикцијом, смањењем знојења и дрхтањем.
Знојење престаје када температура хипоталамуса
опадне на 36,7°С. Дрхтањем се може произвести и
пет пута више топлоте него обично.
Подсетник:
1. Које су хомеостатске квазиконстанте?
2. Објасни механизам негативне повратне
спреге и наведи пример.
3. Објасни механизам позитивне повратне
спреге и наведи пример.
4. Који фактори утичу на степен загрејаности
организма?
је влажност ваздуха ниска. На потпуно сувом
ваздуху особа може поднети температуру од скоро
75° С, у периоду од сат времена. Знојењем се губи
вода и електролити из организма.
2. Респираторни систем: топлота се губи тако што
топлота респираторне слузнице испарава воду са
епитела (нпр. дахтање код пса).
3. У мањој мери уринарни и дигестивни систем.
„Термостат“ телесне температуре налази се у
хипоталамусу. Хипоталамус добија податке о
температури унутар организма и податке о
температури средине. Специјализоване нервне
ћелије у хипоталамусу детектују промене у
температури крви која пролази кроз мозак. Податке
о температури средине хипоталамус добија из
рецептора за топлоту који се налазе у кожи. На
основу ових података хипоталамус ствара одговор
– шаље сигнале у друге делове тела (вазомоторни
центар, мишиће) чији је резултат одржање
топлотне равнотеже тела.
У топлој средини или током вежбања телесна
температура расте, те је контролни механизам
регулације одавање топлоте путем вазодилатације у
кожи и знојењем. Механизам није ефикасан ако је
температура средине блиска телесној и ако је
висока
5. Којим путевима се губи топлота из
организма?
6. Које материје се губе знојењем?
7. Где је смештен термостат за регулацију
телесне температуре?
8. Који су све органи укључени у процес
терморегулације?
Литература:
1. З. Анђелић и сар. Ћелија и ткива. Бонафидес,
Ниш, 2002.
2. М Нешић. Илустрована физиологија нервног
система, Графика Галеб, Ниш, 2007.
3. Т. Јовановић. Терморегулација и метаболизам у
Медицинска физиологија, 405-416. Графички
атеље КУМ, Београд, 2004.
11