Fragmenta philosophica I

Gvantanamo kao konclager? Intervju sa orom Agambenom

Nemaki knjievni kritiar i kolumnista FAZ-a Fric Radac, primetio je, piui o Dejmsu Boldvinu, kako su Amerikanci u Drugom svetskom ratu doli u Evropu da se bore protiv rasizma sa trupama koje su jedne od drugih morale da budu potpuno odvojene sa crnim i belim trupama. Rasizam u tom sukobu nije morao gotovo ni za ta da strahuje. 1 Ovakve analogije ine se gotovo bezazlenim u poreenju sa onom koju je nedavno italijanski filozof oro Agamben (Giorgio Agamben, roen 1942. godine) izvodio u svojoj knjizi Vanredno stanje": zatoenici u Gvantanamu i oni u nemakim koncentracionim logorima imaju isti pravni status, ili bolje reeno - nemaju ga. Razgovor vodio Ulrih Raulf. Vaa poslednja knjiga Vanredno stanje", koja je nedavno objavljena i u Nemakoj, jeste istorijska i pravno-istorijska analiza pojma koji dovodimo u vezu sa Karlom mitom. Kakav smisao ima taj pojam za va Homo Sacer"projekat? Vanredno stanje" pripada seriji genealokih eseja koji se nastavljaju na Homo Sacer" i koji treba da ine tetralogiju. U pogledu sadraja re je o dve take. Prva je istorijske prirode: vanredno stanje ili stanje uzbune danas je postala paradigma vladanja. U poetku neto neobino, izuzetak, neto to treba da ima vanost samo na ogranieno vreme, postalo je na osnovu istorijske transformacije normalna forma vladanja. eleo sam da pokaem je kakve poUpor. Fritz Raddatz, Schvvarz ist die Farbe der Einsamkeit - James Baldwin", u: Eros und Tod - Literarische Portraits, Frankfurt: Fischer, 1983, str. 13 et passim.
1

(511

sledice imala ova promena za stanje demokratija u kojima ivimo. Druga taka je filozofske prirode i dotie se udnog odnosa zakona i bezakonja, zakona i anomije. Vanredno stanje uspostavlja skriven ali fundamentalni odnos izmeu zakona i odsustva zakona. To je praznina, prazno mesto, ali to prazno mesto je konstitutivno za pravni sistem. U prvom tomu Homo Sacer-a" pisali ste da meu primere vanrednog stanja spadaju koncentracioni logori. Do izuzetno bunog negodovanja je dolo kada ste prole godine taj pojam primenili na ameriku politiku. Da li i dalje Vau kritiku smatrate zatanu? to se tie te primene, slini prigovori su mi se upuivali i nakon pojave moje knjige o Auvicu (Sta ostaje odAuvica). Alija nisam istoriar. Paradigma je neto poput primera, egzemplara, jedinstveni istorijski dogaaj. Kao to je to bio panoptikon" za Fukoa, to su za mene vanredno stanje, Musliman ili Homo Sacer" (lice koje se po rimskom pravu ne sme rtvovati ali se sme ubiti bez ikakvih posledica, prim, prev.). Koristim otuda tu paradigmu da bi konstruisao veu grupu fenomena i da bi razumeo istorijsku strukturu, ponovo analogno Fukou, kod koga je iz panoptikona nastao panoptizam". Ali ta vrsta analize se ne sme meati sa sociolokim istraivanjem. Ljudi su ipak bili okirani vaim poreenjem jer je izgledalo da ono izjednaava ameriku politiku sa nacistikom. Ja sam govorio o zatvorenicima u Gvantanamu i njihova se situacija, pravno gledano, moe uporediti sa onom u nacistikim logorima. Zatoenici u Gvantanamu nemaju status ratnih zarobljenika, oni nemaju apsolutno nikakav pravni status. Oni su faktiki potinjeni samo jednoj gruboj moi, ne(52]

maju nikakvu pravnu egzistenciju. U nacistikim logorima Jevreji su se morali najpre potpuno ,,denacionalizovati" i sva prava na dravljanstvo koja su im preostala nakon Nirnberkih zakona iz 1934. godine bila su im oduzeta, nakon ega su bili poniteni i kao pravni subjekti. Kakvu vezu vidite sa amerikom bezbednosnompolitikom? Da li Gvantanamo pripada prelazu, kako ste ga opisali, od vladanja putem zakona kajednom vladanju putem upravljanja ne-poretkom? To je problem u pozadini svake politike bezbednosti, vladanje putem upravljanja, putem menadmenta. U svojim predavanjima na Kole de Fransu Miel Fuko je pokazao kako bezbednost u 18. veku postaje paradigma vladanja. Za Kenoa, Turgoa i druge fiziokratske politiare, bezbednost nije znaila spreavanje gladi i katastrofa, nego je znaila da se oni dopuste i da se usmere u profitabilnom pravcu. Otuda je Fuko mogao da suprostavi bezbednost kao model vladanja disciplini i zakonu. Smatrao sam stoga da treba da otkrijem kako su oba elementa, zakon i odsustvo zakona, i odgovarajue forme vladavine - vladavina putem zakona i vladavina putem upravljanja - delovi duple strukture ili jednog sistema. Pokuavam da razumem kako funkcionie ovaj sistem. Postoji, znate, francuska izreka koju je Karl mit esto citirao i koja kae: Le Roi reigne mais U ne gouverne pas - Kralj vlada, ali ne upravlja. To su termini duple strukture: vladati i upravljati ili to reign i to govern. Benjamin je za tu kategorizaciju koristio pojmovni par schalten i walten upravljati i vladati. Da bi se razumelo njihovo istorijsko odvajanje, prvo se mora shvatiti njihova strukturna veza. [53]

II Evropa i Amerika

Jo jednom: da lije vreme zakona prolo? Da li danas ivimo u epohi vladanja odredbe, kibernetske regulacije i istog upravljanja ljudima? Na prvi pogled zaista se ini da je vladanje putem upravljanja, putem menadmenta, u uspinjanju, dok je vladanje zakonom u opadanju. Doivljamo trijumf menadmenta, upravljanja odsudstvom zakona. Ali zar nismo u isti mah svedoci nadimanju itavog pravnog sistema i ogromnog uveanja pravnih regulacija. Zakoni se svakodnevno sve vie donose i Nemci, na primer, imaju utisak da se manje vlada iz Berlina nego iz Karlsruea, gdeje sedite federalnog ustavnog suda i suda pravde. I tu, vidite, da opet oba elementa sistema koegzistiraju i da se oboje vode do ekstrema, do te mere da se na kraju ini da se raspadaju. Vidimo danas da maksimum anomije i nereda mogu savreno da egzistiraju sa maksimumom zakonodavstva. Iz toga, kako ste to sada opisali, vidim rascep koji vodi ka sve jaoj polarizaciji. Na drugom mestu kaete, meutim, da e klasini prostor politikog biti sve sueniji i to zvui nekako kritiki i kao teorija dekadencije. Dopustite mi da odgovorim uz pomo Benjamina: tako neto kao pad" ne postoji. Moda zato jer se vreme uvek poima kao da je u padu. Ako uzmete klasinu podelu politiko-filozofske tradicije kao to je javno i privatno, tada mi se ini manje interesantnim da insistiram na njenoj podeli i da oplakujem nestanak jednog od termina, nego da postavim pitanje o njihovoj isprepletenosti: elim da razumem kako sistem funkcionie. A sistem funkcionie uvek dvopolno, funkcionie uvek preko zakona. Ne samo privatno/javno, nego i: kua i grad, izuzetak i pravilo, vladanje i upravljanje itd. Ali da bi se shvatilo o emu
(54)

Fragmenta philosophica I

je ovde zapravo re, moramo uiti da te opozicije ne vidimo kao dihotomije, nego kao bipolarnosti, kao tenzije. Mislim da nam je potrebna logika polja, kao u fizici, gde nije mogue povui liniju razdvajanja i jasno odvojiti dve razliite stvari jednu od druge. Polarnost postoji i deluje na svakoj taki polja. Onda moete iznenada imati zone neraspoznatljivosti ili nerazlike. Vanredno stanje je jedna takva zona. Da li termin a sa njim i realnost privatnog ima jo neko znaenje, takoe u smislu vaeg sistematskog istraivanja? Postoji li tu neto to se isplati braniti? Pre svega je oigledno da mi esto vie ne moemo da razlikujemo ta je privatno a ta javno, i ini se da su obe strane klasine opozicije izgubile svoju realnost. Zatvoreniki logor u Gvantanamu je par excellence mesto ove nemogunosti. Vanredno stanje se konano ne sastoji u tome da neutralise tu razliku. Ipak mislim da je pojam jo uvek interesantan. Pomislite samo na mnotvo organizacija i aktivnosti u Sjedinjenim Dravama koje su se danas posvetile zatiti i odbrani privatnosti" i pokuavaju da definiu ta spada u nju, a ta ne. I kako se to odnosi na Va rad? Homo sacer" treba, kao to sam rekao, da obuhvati etiri toma. Poslednje i za mene najinteresantnije nee biti posveeno istorijskoj raspravi. eleo bih da radim na konceptima ivotnih formi i ivotnih stilova. Ono to nazivam ivotnom formom jeste ivot koji se nikad ne moe odvojiti od svoje forme, ivot u kojem je nemogue da se odvoji neto tako kao goli ivot. Ovde takoe koncept privatnosti" dolazi u igru. U toj taki dodirujete se oigledno ponovo sa Fukoom, moda i sa Rolanom Bartom, koji je drao
(55)

II Evropa i Amerika

jedno od svojih kasnih predavanja na temuVivre ensemble" (iveti zajedno). Da, ali Fuko se vraao u istoriju, Grcima i Rimljanima, kada je imao tu ideju. Kada se bavite tom temom, odjednom nemate vie nikakvo tlo pod nogama. I ovde se jasno pokazuje da izgleda da nemamo nikakav pristup sadanjosti i neposrednom osim putem onoga to je Fuko nazvao arheologijom. Ali ta bi bila ta arheologija iji bi objekat bio ivotna forma, to e rei neposredno ivotno iskustvo, to nije lako rei. Onoliko koliko razumem, gotovo je svakifilozof do sada imao predstavu o dobrom ilipravom ili takoe filozofskom ivotu. Kako izgleda vaa predstava? Predstava da od svog ivota treba nainiti umetniko delo, danas se uglavnom pripisuje Fukou i njegovoj ideji o staranju o sebi. Pjer Ado (Pierre Hadot), veliki istoriar antike istorije, prigovorio je Fukou da staranje o sebi u antikoj filozofiji nije znailo konstruisanje ivota kao umetnikog dela, nego da je, suprotno tome, znailo vrstu odricanja od sebe samog. Ado nije mogao da razume da su se te dve stvari za Fukoa podudarale. Morate se prisetiti Fukoove kritike pojma autora, njegovo radikalno odricanje autorstva. U tom smislu filozofski ivot, dobar i lep ivot, jeste neto drugo: ako tvoj ivot postane umetniko delo, ti nisi uzrok tome. Mislim da u toj taki osea vlastiti ivot i sebe kao neto miljeno", ali subjekat, autor nije vie tu. Konstrukcija ivota se podudara sa onim to Fuko naziva se deprendre de soi". I to odgovara takoe Nieovoj ideji o umetnikom delu bez umetnika. Povodom Niea: za sve one koji su u poslednjim decenijama pokuavali da pronau neekskluzivnu
(56]

Fragmenta philosophica I

formu politike, Nie je bio prva adresa. Zato ne i za Vas? Oh, Nie je takoe za mene vaan. Ali drim pomalo kao i Benjamin, koji kae da je veno vraanje kao kazna dopunskog zadravanja u koli, kazneni rad kada se mora hiljadu puta prepisati ista reenica. Ali upravo rad italijanske filoloke kole oko i posle Montinarija nam je pokazao da Nie nije jak, despotski autor, kako se dugo elelo da verujemo, nego jedan otvoreni, poprean i ukreni sistem itanja i ideja umetniko delo bez autora, upravo kao to sada iznosite. Ako je tako, onda moramo uiti da zaboravimo prisutnost subjekta. Moramo da zatitimo delo od autora. NIN, 26. 4. 2007. (Suddeutsche Zeitung, 2004)

(57)