Naslov originala

Burhan Snmez
MASUMLAR


obrada: Lena
www.balkandownload.org
Burhan Sonmez
NEVINI
Prevela s turskog
Mirjana Teodosijevi
Za Keve
1
Ferman
Izgubljena zvezda
Moje detinjstvo je bila moja domovina i kako sam rastao, udaljavao
sam se od nje, a to sam se vie udaljavao, ona je sve vie rasla u
meni. Moj ujak Hatip, koji je kao siromaan dervi u to vreme
skupljao sve tajne doline Hajmana, iznenada je banuo jednog
prolenog jutra dok su svi spavali. Pre nego to bi ukljuio svoj
radio, mojoj majci bi ispriao novosti o poslednjim ubistvima,
enama koje su napustile mueve i pobegle sa ljubavnicima i deci
koja su ostala bez igde ikoga. Za njega je ivot bio put koji prelazi
preko tronih mostova. Izvadio bi tabakeru iz bisaga u kojima je
nosio pitolj, brojanice i kremen, i uvijao duvan iznad mog kreveta.
Prsti su mu bili ispucali kao zemlja. Dok bi pijuckao aj iz ukraene
ae, ja bih razmiljao o glasovima koji su se uli s njegovog radija.
Interesovalo me je da li je doneo nastavak prie koja je prolog leta
ostala na pola i koju do sada samo to nisam zaboravio. Odjednom
bih se setio da e ostati samo nedelju dana i da e ponovo otii
daleko. ak i kada sam odrastao i sazreo, srce mi se ispunjavalo
nekom tugom koja me nije naputala i za koju sam verovao da mi je
prela od majke. Teka i nena ruka moga ujaka koja mi je prolazila
kroz kosu pruala mi je spokojstvo.
Moja majka bi ujaku pevala turkije
1
o Fermanu. Nae malo selo
je, zajedno sa mrtvima, bilo gusto naseljeno. Dok bi sluao turkije,
moj ujak bi se priseao starih vremena.
Mnogo godina pre nego to sam se rodio, Ferman je bio
zaljubljen u stidljivu devojku Asju, koju je po povratku iz vojske
preko provodadija zaprosio od njene porodice. Starija braa
devojke su se tako estoko usprotivila da ti se zavrti u glavi i
izvreala starce koji su bili posrednici. Kada je uo lou vest,
Ferman se setio mora koje je video dok je bio u vojsci. Poto brod u
koji su se bili ukrcali tri dana nije pristao uz obalu, shvatio je sada da
se strah od nitavila na sredini mora koji obuzima svakog ko dolazi
iz stepe obistinjuje u njegovom selu, te je odluio da otme Asju.
Meutim, sledeeg dana se nije vratila krava koja mu je bila na
ispai i njen le su pronali pored potoka. No nakon toga, ukradeno
mu je dvadeset ovaca iz tale i izgoreo mu je plast sena na gumnu.
Kada je jednog jutra pronaao svog psa izreetanog i odseenog
repa baenog na krov, shvatio je da je na njega doao red.
Asjina dva starija brata, mrnjom koju su mladii skloni da
gomilaju zbog jedne arke iji je uzrok skoro zaboravljen, drali su
se podalje od Fermana i moda bi jedno neprijateljstvo zauvek
ostalo nekodljivo da ova propalica nije bacila oko na njihovu sestru,
pa su ga pretvorili u krvavu pretnju. No zvani ast, koji su svi
nosili u nedrima, ionako je bio spreman za prolivanje krvi. A to se
tie Asje, koja je godinama matala oekujui Fermana, sada je
plakala poput bespomonog deteta koje je palo u bunar i do koga je
dopirala buka iz spoljanjeg sveta.
Bio je kraj zime i na zemlji je jo bilo snega. Ferman je sada
spavao danju, a nou se skrivao u kamenjaru ispred svoje kue,
ovog puta spremno oekujui napad. One noi kada je primetio da
jedan od dvojice ljudi koji su se pribliavali odozgo iz pravca Asjinih
nosi puku, pomislio je da dolaze da mu proliju krv te je nanianio
mauzerku i ubio prvo onog visokog, a onda onog drugog. Moj otac
je znao jednu staru epsku pesmu, slinu ovom dogaaju. U pesmi
koju je pevao podraavajui dengbee
2
lepoga glasa, mladi se
posvaao sa porodicom devojke koju je voleo, pa poto je poubijao
estoricu njene brae, ostavio je samo jednog ivog da im se ne bi
ugasilo ognjite i potom ceo svoj ivot proiveo sreno sa devojkom
koja se zvala Kee. Kej Mirzobege, gul sore, por drje,
3
govorio
bi moj otac.
Iako mi sve to izgleda udno, sada kada sam doao u ove godine
proavi kroz velike gradove, mnoge kole i strane drave, u to
vreme sam neumorno sluao ovu ljubavnu epsku pesmu u okrilju
predanja o mladiu koji se tada nije ustruavao da zarad ljubavi
ubije brau devojke koju voli i spokojno sam spavao kao da sam
dosegao zvezde. Meutim, Ferman nije oka sklopio ni one niti
narednih noi. Kada je siao zajedno sa onima koje je probudila
pucnjava iz oruja, video je da su dvojica koja lee na zemlji njegova
braa, i prema onome to su ispriali oni koji su toga dana bili tamo,
istog trenutka je izgubio razum i zavijajui kao pas krenuo i izgubio
se u mraku.
Fermanova dva mlaa brata bila su pola u kolu u Hajmani.
Ferman nije imao nikoga osim brae, i ponosan to su njih dvojica
prvi iz sela otili na kolovanje, planirao je njihovu budunost, ali
nije oekivao da e se ovako iznenada jedne noi pojaviti pred njim.
Dva brata su prvog dana kolskog raspusta prela pola puta na
taljigama i poto su prenoila u kui vlasnika taljiga, s pukom koju
su posudili od njega ne bi li se odbranili od gladnih vukova, celog
dana su peaili da bi, na izmaku snaga od hladnoe, samrtni as
doekali u rukama starijeg brata.
Imena brae nikada se nisu pominjala. Na veernjim sedeljkama
stajali su kao bezimeni grobovi jer ni Asjinu brau, koja su gajila
mrnju, ni Fermanovu brau, koja su umrla ne proitavi nepoznate
knjige, niko nije prihvatao kao stvarne linosti u prii.
Ferman je godinama iveo po peinama, dolinama, u
podnojima stogova stena. Plaei se da nou zaspi, sa jo veim
bolom od onog koji je viao kao dete kod ranjenih vojnika, kukao je
i pevao. Asjin pesnik tunoga glasa nou bi sretao mrtvake
sanduke. Rastavljen od voljene i ruku okrvavljenih bratskom krvlju,
oko vrata je, kao neizbrisiv trag, nosio sudbinu koje su se svi plaili
vie nego same smrti. Ne znam odakle dolazi sunce / Ni gde
zalazi vie, naricao je u jednoj tubalici.
Mednun
4
je bio simbol opinjene osobe, tako se govorilo za one
koji su izgubili glavu zbog ljubavi i koji su gurnuti na daleku obalu
ivota. Ako je Lejla ljubavlju opinila Mednuna i ako je on poludeo
i otisnuo se u pustinju, Ferman je bio dvostruko opinjen, opsednut i
demonima ljubavi i demonima smrti. Upoznavi sve budake doline,
brda, pustare, tumarao je po mraku i jedino bi ga u praskozorje,
kada bi gr u njegovom srcu malo popustio, pobedio san. Da bi
stiao svoj bol, gledao bi u zvezde i molio se. Ferman nije bio
posveen bogu, niti se predavao takvim mislima kada je izgubio
razum i poeo da luta stepama. On je bio samo opinjen ljubavlju i
smru, iveo je sa svojim demonima i u mraku ekao svoju smrt.
Kao to ree pesnik:

Ti radi i crni dan i no
Zar misli da si sam stvorio ivot?
Kada doe vreme, uj priu uzaludno protraenih ivota
Sudbina je gospodar srca.
Ona otvara i kad god eli zatvara vrata svaka

Kada je jednog letnjeg dana prolazio istonom stranom Mangal
planine, fotograf Tatarin je iza neke stene ugledao Fermana kako
spava i prepoznavi ga, ne po licu ve po njegovoj sudbini s kojom
su ga svi u ovom kraju poistovetili, izvesno vreme je stajao na suncu
ne pomerajui se. I pomislivi da nema razloga da ga se plai,
izvadio je iz torbe svoj fotografski aparat.
Poto je zvuk fotografovog blica probudio Fermana iz jednog od
njegovih uznemirujuih snova, dva oveka su se iznenadila kao
grki i turski vojnik koji su se nenadano sreli poto su izgubili svoje
rovove u ratu voenom na ovoj planini dvadeset pet godina ranije.
Ispod izlazeeg sunca stajali su i odmarali se kao da su dotle zajedno
putovali, pa kada su im se pogledi sreli, bili su sigurni da jedan
drugome nee nauditi. Tatarin je rekao da ve dve godine poseuje
selo po selo u dolini jeftino fotografiui i da sada obilazi sela kako
bi vlasnicima predao njihove fotografije od prolog leta. Iz
Fermanovih usta izlete samo ime Asja.
Tatarski fotograf koji je u selo stigao po podne, proavi pored
ljubopitljivih pogleda devojaka i mladih kraj izvora, otiao je u
Kevinu kuu. Moja baba Keve i njen poslednji mu Hado sedeli su
ispod jabukovog drveta. Tatarin im je priao kako je Ferman sa
uenjem gledao fotografije. Videvi da su se ljudi koje je poznavao
promenili i ostarili, Ferman je mislio da e se ispod svake fotografije
pojaviti ogledalo i da e se susresti sa svojim licem kojega nije
mogao da se seti. Dok je iveo u svom selu, njegov jednostavan svet
kretao se iz dana u dana svojom bezvremenom putanjom. Ali sada
je menjao mesta kreui se tamo-amo kao izgubljena zvezda koja ne
zna gde da se zaustavi.
Kada je video Asjinu sliku, ostao je nepomian kao da je upao u
crno-bele fotografije, priao je Tatarin. Zatim je, spustivi ostale
fotografije, ustao i krenuo u daljinu ne uzevi ni svoju puku ni
bisage. Kada sam mu rekao da odlazim, nije mi odgovorio; nije ni
primetio da sam pored njegovih bisaga spustio hleb, sir i duvan iz
svoje torbe. Tek tada sam video crne konje iza stena.
Fotografije koje je Ferman razgledao bez urbe drei ih meu
istanjenim prstima izgledale su mu daleke i zastraujue kao ono
zimsko vee pre esnaest godina kada je ubio svoju brau. Ne
znajui da e se zauvek seati prolosti, Ferman se nadao da e se
spasti tog uasa samo ako se udalji odatle. Mislio je da prostor vlada
vremenom, a vreme bolom. Oba brata su mu sahranili bez njega, a
na kuu su stavili katanac. Asjini otac i majka su platili iskupljenje
greha tako to su se u razmaku od mesec dana setili starih rana koje
su tokom ivota zaboravili i umrli su u tuzi. Bila su to neporona
vremena kada se na sebe od dece preuzimao otkup za krv ubijenog.
A njena starija braa, koja vie nisu razgovarala sa njom, napustila
su Asju, koja je imala napade nesvestice, i umesto da ekaju
Fermana, jer je mogao da se vrati svakog trenutka da se osveti, otili
su u neku daleku nepoznatu zemlju, i tako su im se imena izbrisala
iz seanja. Dok je mesto u kojem su se rodili i odrasli u poetku bilo
sudija njihovih ivota, kasnije su se pridruili onima koji su to
poricali. Kada je posle mnogo godina moja majka, koja je onoga
dana kada je doao tatarski fotograf, kao desetogodinjakinja terala
dve krave do kue drei ih za repove, priala ove prie, za sve je,
bez obzira na to da li su bili dobri ili loi, govorila da je nevin.
Naroito je to naglaavala dok je priala o Fermanu, Keve i eni sa
oiljkom na licu.
Kad bi ena sa oiljkom na licu dolazila kod Keve da je pita za
svoje keri, koje se po ceo dan nisu pojavljivale, svi su znali da se
plai fotografija, ali bi, pokuavajui da ne pokae da se boji i
fotografa, tuac koji je nabrala u svojoj bati vadila iz krajika suknje
i stavljala ga u jednu posudu. Gledajui u Keve govorila je: Nigde
mi nema kerki, ni Asja ih nije videla. Mislila sam da su kod tebe.
Uprkos tome to su dve keri ene sa oiljkom na licu bile u
pubertetu, umesto da se ponaaju zrelo i ekaju prilike, po ceo dan
su selom kruile njihove ludosti i grohotan smeh na koje su svi ve
bili navikli. Od starijih su najvie cenile Keve.
Moja majka, koja je bila utljivo i u sebe zatvoreno dete, rekla bi
za njene kerke: Danas ih nisam videla da se kupaju u potoku.
ena sa oiljkom na licu bi uzdisala: Ah, Keve, kamo lepe sree da
su ove moje devojke razumne kao ova tvoja devojica. A Keve bi je
podsetila da su joj se kerke i ranije kasno vraale kui i savetovala
da ne brine.
Devojke su prolog meseca do ponoi bdele nad ovcom koja se
jagnjila, a sledeeg dana su trale za kolima trgovca koga su satima
psovale jer mu se nije dopala nijedna njihova psovka. Trgovac je
sakupljao lepe psovke, a zauzvrat je deci davao hranu. Devojke koje
su dugo trale za trgovcem odbile su da se vrate sa seljacima koji su
ih sreli na brdu, ali kada su ena sa oiljkom na licu i Keve saznale
gde su, ubedile su ih, te su se vratile kui. Rekle su da su ve
nedeljama pripremale mnoge psovke, a da se trgovcu nisu dopale
ak ni one lepe kao to je Dabogda ti zvekir crnih magaraca majku
zveknuo, a sedamdeset je ne zadovoljilo, tako da ih je ostavio bez
leblebija i rogaa. Derui se na sav glas i ponovo psujui, zaklele su
se glavom svoga oca, koga uopte nisu poznavale, da e drugi put
spremiti bolje rimovane psovke.
Seljaci koji su uli da je izbio rat u zemljama dalekim koliko i
zemlja u koju su otili Asjina starija braa znali su da su mnogi
narodi zaratili te da su Nemci krivi za sve, ali nisu znali za
Staljingrad, iskrcavanje u Normandiji i pad Berlina, ve su mislili da
te 1946. godine jo tutnji rat izvan ove suve stepe. Kada je Tatarin
onima koji su doli da ga vide rekao da se rat zavrio, nisu tome
pridavali vanost jer nisu pretpostavljali da su Nemci izgubili.
Meutim, zbunili su se kad su uli da je pre osam godina umro
Mustafa Kemal
5
i pitali su ga zato im to nije rekao lane kada je
dolazio. Otkud sam znao da niste uli! Planina i kamen su kukali,
svi kraljevi sveta su mu doli na sahranu i plakali su tri dana i tri
noi, rekao je Tatarin i nastavljajui da preteruje dodao da je veliki
komandant, koji je pre mnogo godina u ovoj stepi pobedio jednu
veliku vojsku, u stvari bio Ataturk, te da uprkos tome nije umro od
neke rane iz rata ili neprijateljskog otrova, ve u krevetu kao obian
ovek, a seljani, umesto da poveruju u to, setie se ta im je prole
godine priao stari Os. Sa verom u Boga treba sumnjati u rei
fotografa koji stvara lane kopije ljudi.
2
Firuza
Zapadni front
Ovo je jedina fotografija koja mi je ostala od ujaka. Fotografisana je
u nekoj kafani u sokaku. ovek kraj njega trebalo bi da je tatarski
fotograf. Poto Tatarin dri svoj aparat u ruci, bie da je ovo
fotografisao neko drugi.
Kada sam zavrio, Firuza je uzela fotografiju.
Napolju je rominjala kia.
Prola su tri dana otkako sam upoznao Firuzu. U utorak sam
svratio u antikvarnicu Zapadni front u Ulici Mil. Stara ena,
vlasnica radnje, zalivala je cvee u bati iza kue. Mislila je da sam
od onih zaludnih muterija koje bez razloga dolaze na ovakva
mesta, etaju se meu starim stvarima i izlaze ne kupivi nita.
Nastavila je da zaliva cvee da bih ja na miru razgledao. Otiao sam
do nje.
Kakav lep dan rekao sam.
Jeste, tako je. Trebao nam je odgovorila je.
Prilino je sunano za april dodao sam.
U tvojoj zemlji trebalo bi da je stalno sunano u ovo doba
godine.
Zbog mog izgovora i tamne puti mislila je da sam Mediteranac.
Na sto je spustila prazan bokal.
Pruio sam joj fotografiju. Rekao sam joj da traim fotografski
aparat sa slike.
Uzela je i pogledala.
Da li su ovi ljudi ivi? upita.
Nisu odgovorio sam.
Moj ujak Hatip i Tatarin sedeli su na hoklicama iznetim na
plonik. Ispred njih je bilo dosta praznih aa od aja. Marka
fotografskog aparata u Tatarinovoj ruci nije se videla, bila je to
sprava veliine ake, iji se objektiv pruao napred i zatvarao kao
meh.
Je li ovaj ovek bio fotograf? upitala je.
Da.
Najpre je izbliza pogledala moje lice, a zatim sliku.
Ne lii na tebe primetila je.
U pravu ste sloio sam se.
Dok je sedala na stolicu pored stola, meni pokaza hoklicu.
Kad bi ovo toplo vreme trajalo barem nekoliko dana ree.
Podie glavu. Sklopljene oi bile su joj spremne za sladak san.
Nadam se da e potrajati dodao sam.
Imala je vremena da pria sa mnom.
Da li volite Englesku? upitala je.
Volim Kembrid odgovorio sam.
Lep grad. Ja sam ovde roena nastavila je.
Imate sree rekao sam.
Rukom pree po glavi i pogleda batu obasjanu suncem.
U pravu ste, vie niko ne stari u gradu u kome se rodio
odgovorila je.
Da, tako je rekao sam.
Rekla je da se zove Stela. I ja sam se predstavio.
Nasmejala se. Neu pokuati da izgovorim vae ime, strana
imena veoma mi loe idu prokomentarisala je.
Oglasilo se zvono okaeno o vrata i pojavila se mlada ena u
plavoj haljini. Ja ak nisam ni primetio da je tamo bilo zvono. ena
koja je ula nasmeila se iz daljine jednostavnou svojstvenom
domaicama i uputila se u kuhinju. U rukama je drala tetrapak
mleka i teglu kafe.
Stela ponovo pogleda fotografiju.
Ko je ovaj drugi ovek? upita.
Moj ujak odgovorih.
Uzela je naoare sa stola i stavila ih.
Ovaj aparat lii na jedan od prvih Olimpusovih proizvoda
rekla je.
ena u plavoj haljini donela je dve olje kafe i spustila ih na na
sto. Iznenadio sam se. Zahvalio sam joj. Sipao sam mleko i zaeerio
kafu.
Nadam se da e fotografski aparat moi da se nae rekao
sam.
Stela mi pokaza stakleni orman pored batenskih vrata. Bio je
krcat starim fotografskim aparatima.
Ovi nisu stari kao tvoj rekla je. Veeras u kod kue
pogledati kataloge, moda u neto nai. Moe li fotografija da
ostane kod mene?
Moe da ostane, imam jo jednu kopiju odgovorio sam.
Da li si u poslednje vreme svraao kod fotografa u Ulici Kings
Parejd? upitala je.
Nisam jo iao rekao sam.
Stela je posle Drugog svetskog rata radila u lokalnom listu Njuz.
Objasnila je da je od tada interesuje fotografija.
Popio sam kafu.
Dovienja do sutra pozdravio sam je.
Uputio sam se ka vratima trudei se da ne zapnem za stara
platna, lustere i drvenu rezbariju unaokolo. Pored jedne statue lava
ugledao sam enu u plavoj haljini. Ponovo sam joj zahvalio na kafi.
Nema na emu odgovorila je. Imala je prijatan izgovor.
Kakvim li joj se moj izgovor uinio kada me je upitala: Jeste li
Iranac?
Nisam odgovorio sam.
Zastala je.
Nemojte mi rei odakle ste. Pokuau da pogodim.
Doi u ponovo sutra rekao sam i dodao smeei se: Imate
vremena do tada.
Izaao sam napolje. Na suncu je svet izgledao prostraniji. I ulice
u Kembridu su bile ire. Proao sam pored polaznika kole za
strane jezike i beskunika koji su se etali sa svojim psima. Propustio
sam bicikliste. Obiao sam knjiare u centru grada.
Predvee sam otiao u gradi, Soham na obredno venanje. Kada
sam stigao u gradi, jo nije bilo pola sedam. Ali kada sam iz daljine
video red pred vratima Crkve Svetog Andrije, shvatio sam da je
simbolino venanje afrikog roba koji je umro pre dvesta deset
godina, koje se izvodi veeras, vanije nego to sam mislio. Izvadio
sam pozivnicu iz depa i ubrzao korak. Stao sam u red iza dama u
crnim i crvenim veernjim haljinama i elegantne gospode. Svi su se
ogrnuli gospodstvom, koje ne bi mogli da prikau da ste ih sreli na
pijaci. Mirisi parfema irili su se do groblja pored crkve.
Posle nekoliko trenutaka, u redu koji se protezao iza mene,
ugledao sam enu u plavom iz antikvarnice. Sada je bila obuena u
crnu haljinu. Video sam da je sama. Priao sam joj.
Zdravo. Da niste vi Iranka? upitao sam.
Jesam rekla je.
Nasmeili smo se.
Kada sam u radnji rekao da nisam Iranac, bilo vam je ao
primetio sam.
Ne, ne odgovorila je kao da se izvinjava. Samo nisam
oekivala da u pogreiti u proceni.
Iz Turske sam rekao sam.
Eto, to me je iznenadilo. Va izgovor nimalo ne lii na turski
zakljuila je.
Zvala se Firuza. Radila je i spremala doktorat iz engleske
knjievnosti.
Na ulazu sam pruio pozivnicu za oboje. Firuza nije izvadila
svoju pozivnicu. U crkvi je bila guva. Nali smo mesto pozadi i seli.
Poeli su govori. Originalni obred odran je 1792. godine. U ovoj
crkvi venali su se stari rob Oloda i ovdanja ena po imenu Suzana.
Sve je poelo kada je Afrikanac Oloda otet iz svog sela. Imao je tek
jedanaest godina. Kada smo to uli, Firuza i ja smo se pogledali.
Na scenu je izaao deji hor. Pevali su pesme za Olodu, koji se
nalazio u trupu prekookeanskog broda. Trup je bio uzan, vlaan i
prepun. Robovi su se razboljevali ili oslobaali od lanaca i umirali
skaui u more. Oloda nije uspeo da umre. Postao je dobar
moreplovac, nauio je da ita i pie. Posle deset godina dobio je
slobodu. Napisao je knjigu o onome to mu se deavalo i borio se za
ukidanje ropstva. Olodina knjiga se po popularnosti nadmetala sa
romanom Robinson Kruso. U stvari, oba romana su doaravala isto.
Crni robovi su sticali slobodu onda kada bi poeli da lie na svoje
bele gospodare. Kada je deji hor zavrio pesmu, Oloda je iz trupa
broda uspeo iv da izae na palubu i duboko udahne.
Poto je ponovo sklopljen brak izmeu Olode i Suzane i poto su
ih pominjali po dobru, Firuza je htela da zapali cigaretu. Provukli
smo se kroz guvu. Napolju smo stali pored nadgrobnih spomenika.
Bilo je svee. Firuza se ogrnula svojim tankim alom. Jedan mladi
koji je puio sa strane pruio je svoj sako dami s kojom je bio. I ja
sam hteo da skinem svoj sako, ali Firuza me je spreila.
Nismo mogli da ekamo autobus tako kasno. Uli smo u taksi.
Ostavio sam Firuzu i poto sam za taksi potroio novac kojim bih se
hranio nedelju dana, doao sam kui. Do u kasne sate itao sam
poeziju.
Kada sam sutradan otiao u antikvarnicu, Stela je bila sama.
Zdravo, mladiu pozdravila me je. Jo uvek nisam nala nita
u vezi sa fotografskim aparatom. Jedan moj prijatelj iz Fotografskog
kluba ima veliki katalog. Pogledau tamo. Sigurna sam da emo
naii na neki trag.
Hvala vam.
To mi je zadovoljstvo.
Popravljala je korice stare knjige na stolu.
I danas je sunano rekao sam.
Bogu hvala sa odobravanjem e ona.
Kada je sunano, ovek je manje usamljen rekao sam.
Pogledala me je u oi.
Jesi li sam ovde? upitala je.
Imam prijatelje.
To nije prepreka za usamljenost.
Razmislio sam. Pogledao sam u suncem obasjanu batu sa zadnje
strane.
I usamljenosti se razlikuju, ne lie jedna na drugu rekao sam.
U pravu si rekla je. Moja usamljenost dolazi uvee.
Malo sam saekao, zatim sam se proetao izmeu stvari.
Da li voli da ita? doviknula je.
Da odgovorio sam.
Podigla je knjigu i pokazala mi iscepane korice: Na zapadu nita
novo.
Prvo izdanje, godina 1929. rekla je.
Nastavila je da popravlja knjigu.
Razgledao sam stara platna, dodirnuo svaki luster i drvenu
rezbariju. Bila je upadljiva rezbarija na ogledalu pored statue lava.
Pred ogledalom sam namestio naoare.
Rekavi: Prijatno izaao sam.
Zvuk zvona obeenog o vrata nije se uo od spoljanje buke
vozila. Bilo je toplo. Na ulici je vladala guva, nita nije ostalo od
jueranje irine.
Sutradan sam trei put sreo Firuzu u centru grada. U subotu je
roendan njenoj majci. Traila je poklon.
Za tri dana ovo nam je trei susret primetio sam.
Da, u malim gradovima ima mnogo sluajnosti rekla je.
Danas verovatno ne radi. Da popijemo kafu kad zavri
kupovinu? upitah.
Moe, zato da ne prihvatila je.
Uskoro imam sastanak. Trajae pola sata rekao sam.
U redu. Ja u do tada zavriti kupovinu. Gde emo se nai?
Zna pab Fort Sent Dord na obali reke?
Videemo se za jedan sat odgovorila je.
Pab se nalazio tano na pola puta izmeu naih kua. Zakasnio
sam. Firuza je sedela u zadnjoj prostoriji za stolom prema reci. Pred
sobom je imala knjigu.
Izvini. Sastanak je trajao due nego to sam pretpostavio. Poto
nisam imao broj tvog telefona, nisam mogao da te pozovem i da te
obavestim rekao sam.
Nije vano. itala sam knjigu odgovorila je.
Spustio sam na sto fasciklu koju sam drao u ruci.
Prevodio sam jednom bolesniku u Zdravstvenom centru.
ekali smo doktora dodao sam.
Da li svakoga dana prevodi? upitala je.
Nedeljno dva-tri puta.
I ja toliko radim, tri dana u nedelji pomaem Steli.
Stela je prijatna osoba rekoh.
Dugo sam kod nje, postala mi je kao majka ree.
Jesi li neto pila? upitao sam.
Nisam dgovorila je.
ta e da popije?
aj.
Otiao sam do anka i naruio.
Zna, ve godinama ivim u Kembridu i prvi put sam u ovom
pabu. ula sam da je lep, ali nisam pretpostavljala da je ovako miran
rekla je.
Danju je, tokom nedelje, ovako. U gradu sam odredio sebi
nekoliko mesta za itanje knjiga. Ovo je jedno od njih. Nema guve.
Izabrala si moj sto, uvek sedim ovde. Posmatram amce koji prolaze
rekom. Satima itam.
Pogledao sam knjigu sa naaranim ruama na koricima, koja je
stajala ispred Firuze. Bie da je na farsiju. Okrenula ju je ka meni.
Moe li ovo da proita?
Vie lii na aru nego na pismo rekao sam.
U tom trenutku nam je stigao aj. Oboje smo nasuli mleko. Ona
je uzela eer, ja nisam.
Ali kafu pije sa eerom primetila je.
Nita ti ne promie odgovorio sam.
Pogledala je svoju knjigu.
Nekada davno svako je imao knjigu koja je odgovarala njegovoj
dui. Zvala se knjiga tajni i celog ivota su je nosili sa sobom. A
ovo je moja rekla je.
Njeni tanki, neni prsti poivali su na knjizi. Kao jato ptica rasuto
meu slovima.
Zar se u Iranu svako eta sa po jednom knjigom tajni?
upitao sam.
Kamo sree da je tako odgovorila je.
Kosu je bila skupila pozadi. Na sredini lanca imala je privesak u
obliku rue.
esto odlazi u Iran? upitao sam.
Ne rekla je.
Tvoja doktorska disertacija je o tajnama u iranskoj knjievnosti?
Tema mog rada je objasnila je sa blagim osmehom Uticaj
Prvog svetskog rata na englesku poeziju.
Zato nisi izabrala neto o vezi engleske i iranske poezije? To bi
odgovaralo tvojim prilikama.
A kakve su to moje prilike?
Pa, poto poznaje dva jezika i dve kulture, mogla si da ih
spoji.
Razmilja kao moja majka. ena sam, mogla sam da se bavim
enskim pitanjem. Muslimanka sam, mogla sam da prouavam
religiju. Iranka sam, mogla sam da se zainteresujem za istono
pitanje. Zato bi me to ograniavalo?
Pie poeziju, zar ne?
Zar je to potrebno da bi se prouavala engleska poezija?
Polako sam pijuckao aj.
Firuza je nastavila. Zar nije dovoljno raditi doktorat iz oblasti
koju voli?
Logino je to to kae. uj, ne mislim kao tvoja majka.
Znai, zadovoljan si temom mog doktorata ...
Da.
Popila je poslednji gutljaj iz olje.
Kao da se prisetila pitanja koje sam joj malopre postavio,
nastavila je: Kada sam imala sedam godina, majka je povela mene i
moju mlau sestru i otila iz Irana. Od tada se tamo nisam vraala.
Jeste li otile za vreme Iranske revolucije?
Da, posle promene reima.
Imate li roake tamo?
Da.
A tvoj otac?
Nekoliko dana pre nego to je ah pobegao iz zemlje, uhapsili
su mi oca. Kada su mule dole na vlast, rekli su da je umro. Nikada
nismo saznale ta se u stvari desilo.
Je li se bavio politikom? upitao sam.
Predavao je na univerzitetu. Moja majka je optuila oba reima
za smrt moga oca.
Da li ti nedostaje?
Otac?
Mislio sam na Iran ...
Malo toga pamtim, ali mi nedostaje. Ne znam tano ta mi
nedostaje. Iran, kao i moj otac, ne postoji stvarno, samo u nekom
svetu u mom seanju.
Gde bi elela da umre? upitao sam.
Moe ovde.
Tvoja majka bi vie volela da to bude u Iranu, zar ne?
Nesumnjivo. Kad sam bila mala, dok je uila mene i moju
sestru da piemo na farsiju, neprekidno je govorila da emo se
jednoga dana vratiti rekla je.
Jedan moj prijatelj je istraujui za doktorat postavljao ovo
pitanje ljudima iz raznih zemalja. Veina ih je rekla da eli da umre
ili u mestu u kojem su roeni ili u onom u kojem su odrasli. Moj
prijatelj je zakljuio da je otadbina ono mesto na kojem eli da
umre.
Mogue. Dobro, a ti?
eleo bih da mi grob bude u selu u kojem sam roen
odgovorio sam.
Nasuo sam aj u nae prazne olje.
Videla sam fotografiju koju si ostavio Steli. Jesu li ono tvoji
roaci iz sela? upitala je.
Otvorio sam svoju fasciklu. Izvadio sam kopiju fotografije.
Ovo je jedina fotografija koja je ostala od mog ujaka. Snimljena
je u jednoj kafani u sokaku. ovek pored ujaka je, izgleda, fotograf
Tatarin. Poto Tatarin dri u ruci svoj fotografski aparat, bie da je
ovo snimio neko drugi.
Firuza je uzela fotografiju.
Priao sam joj o fotografu Tatarinu, svom ujaku i babi po majci.
Napolju je sipila kia.
3
Keve
Stepska turkija
Kada je proleg leta fotograf Tatarin dolazio u selo, moja baba po
majci Keve je, naslonjena na jabukovo drvo leima povijenim pod
bremenom ivota, tekim kao nadgrobni spomenici, nepomino
gledala njegov aparat, za koji se prialo da zaustavlja vreme. Dok je
sada prstima dodirivala ovu fotografiju, seala se detinjstva
provedenog u jednom dalekom selu. Podigla je glavu i kroz
otvorena vrata pogledala drvo koje je u sutonu stajalo kao nemo
dete. Stare oi su joj se smraile.
Nekada davno, kada je njen otac ostao sam na svetu sa jedinom
kerkom i noima tonuo u molitve, Keve se pokorila sablji zvanoj
sudbina. U detinjstvu, dok su joj majka i sedmoro starije brae jedan
po jedan umirali u zasedama i od bolesti, navikla je da do jutra pria
sa pticama u bati ispod jabukovog drveta.
Smrt je bila svuda oko nje; naime, mnogo godina ranije, kad su
njenog oca u kui nekog bega ugostili suvim posnim burekom
umesto orbom, jelom od mesa i peninom krupom sa soivom, on
je po izlasku iz te kue uzjahao svog dorata i povreenog ponosa
ljutito se zakleo da e se osvetiti begu. Kevin otac nije znao da su
begove misli bile obuzete dvojicom Engleza i policajcem koji su
prethodnog dana svratili do njegove kue samo da popiju po erbet.
Zbog ovih iznenadnih posetilaca, begu, ije je dostojanstvo ostalo u
prolosti zajedno sa smutljivim danima kada Osmanlijama nije
plaao porez, nije dolazio san na oi. Nije prolo mnogo otkako je
lepa devojka, koju je beg iao da prosi, pobegla sa ovekom koga
niko nije poznavao, i svi su, podozrevao je Kevin otac, shvatili da e
osveta, koja se nadvila nad kue kao letnja ega, banuti na njihova
vrata.
Keve je rasla u senci prokletstva i dok je vreme uglavnom
provodila ispod jabukovog drveta, zaboravila je na svoj stas jele,
belo lice i barunasti glas. Zbog toga, kada je Alodin, koga su sve
devojke na izvoru merkale, rekao da voli nju a ne neku drugu, nije
mogla da veruje i poto njihovi oevi nisu mogli da se dogovore o
otkupnini za nevestu, Alodinu nije preostalo nita drugo nego da je
otme. Jednoga dana kada su seoske devojke izale na visoravan da
skupljaju suvo granje, jedino Keve nije znala da e Alodin doi na
belom konju, podii je iza sebe na sedlo i dok se njeno vritanje
bude stapalo s glasovima devojakih grdnji, odvesti je daleko ka selu
na zapadu. Dok je Keve to priala kao staru bajku, govorila bi:
Stani, Alodine, ne teraj brzo konja u smrt!, a moja majka, koja je
jo bila dete, svaki put je mislila da e se i to zavriti lepo kao ostale
bajke.
Dok je bila trudna sa prvim sinom, jednoga dana dok su radnici
eli, Keve je na leima magarca donela bou punu jagnjetine,
penine prekrupe i luka. Poto je sunce zalo i usevi se vie nisu
videli, svi su zajedno seli pored gomila sena. Najvelianstvenije
zvezde u dolini te noi su bile razasute, sa svih strana su leteli svici.
Veina radnika, koji su doli iz dalekih gradova sa istoka nosei na
leima kose kao puke i ne uzdajui se ni u ta drugo osim u svoje
ruke, disanje i milost svojih gospodara, bili su jadnici koji su verovali
da je Bog izgubio svaku nadu u njih.
Poslovoa radnika Begohan, zbog kocke i svakojakih sramnih
dela o kojima nije mogao da pria, napustio je svoju kuu, i sada dok
se u tuini u znoju proiavao od grehova, danju je matao da e
mu ena i deca oprostiti i prihvatiti njegove vrste zakletve. Poto je
zavrio priu, Begohan je sklopio oi i zapevao turkiju. Lagano je
duvao neki crveni vetar. etrdeset godina kasnije, Keve je ovu
turkiju, koju je nauila uvi je samo jedanput, pevala mojoj majci.
Posle etrdeset godina i moja majka ju je pevala meni sklopljenih
oiju. Sada i ja uvee u jednom stranom gradu meu betonskim
zgradama samome sebi pevuim tu istu turkiju. Ponekad i ja
sklapam oi da bih mogao da nastavim da ivim kao i te stare
zgrade.
Begohan je te veeri rekao: Alodin aga, ako vam dete bude
muko, dajte mu moje ime. Kada se u jesen porodila, Keve je mua
podsetila na re koju je dao pod zvezdama, a koju je zaboravio i
upravo hteo da nae neko drugo ime, i ostala verna stepskoj turkiji i
noi kada su radnici bili prijatelji, nebo beskrajno a ona zaljubljena.
Kada su joj poumirali majka i sedmorica starije brae, Keve je za
svakoga zavezala po krpicu na jabukovom drvetu, a to je uinila i
kada su joj jedan za drugim umrli otac i svekar. Ali kada joj se jedne
veeri i mu sruio na kunom pragu, zaklela se da nikoga vie nee
grliti osim svoje etvoro uplakane dece, i umesto da za drvo zavee
krpicu, kao to to ine svi u dolini Hajmana, koji putaju krv kako bi
se spasli od krvi, rtvovala je jagnje. Krv koju je nanela na prst
utisnula je svakom detetu na elo: Begohanu, emilu, Siti i Mani.
Dani su postajali sve tei. Svekrva i dve zaove oterale su Keve sa
imanja i silom joj oduzele decu. Sa dvadeset ovaca, psom i
magarcem koje su joj dali, sklonila se u naputenu oevu kuu. Kao
svaka udovica, nosila je muevljev sako. Kada je ponovo poela
danju i nou da pria sa pticama ispod jabukovog drveta, nije bila
ula ni u tridesetu godinu.
Jedne veeri pred kraj zime njen najstariji sin Begohan doao je
po kii, blatu i vetru i rekao: Poslala me nana, moj brat emil se
razboleo. U pono su stigli do imanja na visoravni i stajali pored
njegovog uzglavlja dok nije pred zoru umro od malih boginja. Tri
dana, poto je izgubila dete od malih boginja, umro joj je i Begohan,
koji je nosio ime kao uspomenu na radnika sa kosom. Kada je prolo
prolee, i kada joj je usred leta umrla svekrva, Keve je svoje dve
kerke dovela sebi.
Kerke je stavila da sede pod jabukom, pevala im turkije i priala
bajke s lepim zavrecima. Starija kerka Sita bila je izduena kao
uski stakleni vrat petrolejske lampe, nije ovek mogao da je se
nagleda. Jedna od ena iz sela koja nije imala dece obeala joj je
nisku zlatnika sa svoga vrata i ubedila je da bude druga ena
njenome muu. Keve nije bila za to, ali kerka joj je otila u tu kuu.
Jednoga dana kada je Sita sa seoskim enama krenula na visoravan
da kupi drva, stropotala se na zemlju i poela da povraa krv.
Otkad su je doneli u selo skoro da se nije ni pomerila. Keve je celu
no plakala nad kerkinim uzglavljem. Otvorivi oi, Sita je rekla:
Majko, probudila si me iz slatkog sna. Sledeeg dana Situ su
sahranili. Keve je ostala sama sa mlaom kerkom Manom.
Jednoga jutra, poto su preli celu Anadoliju, dok su se
pribliavali dolini Hajmana, grki vojnici su bubnjevima probudili
sve. Mukarci su otili u rat ili u razbojnike, a majke, kao to je bila
Keve, krenule su u daleka sela da bi spasle svoje mlade kerke.
Jedina hrana za put bili su im jeam i penica u torbama. Pomeali bi
po pola ake s kljualom vodom i to pili. Kada su se tek posle
godinu dana vratile iz planina, traili su Manu za jednog maloletnog
mladia. Ali prve brane noi u spavau sobu nisu uveli
mladoenju, nego njegovog poluludog starijeg brata. Tako su Manu
udali za poremeenog mukarca. Moja baba Keve je verovala da je
ostala sama i da nee imati vie snage da podnese takvu sudbinu.
Skinula je muki sako i, pogazivi zakletvu koju je pre mnogo
godina dala kada joj je umro mu, preudala se.
Dola sam u ovo selo i udala se za tvog oca, jer vie nisam imala
nade, rekla je mojoj majci koja je bila dete. Tvoj otac Abdo bio je
siromaan obanin, bez igde iega. Odluili smo da krenemo u
tuinu, natovarili smo na magarca erpu i jorgan i krenuli na put.
Obilazili smo Polatli, Sivrihisar, ifteler, Eskiehir, Bozujuk i Bursu i
nadniili na imanjima i poljima. Posle sedam godina vratili smo se u
selo sa taljigama i parom volova. Od uteevine smo kupili ezdeset
ovaca i napravili ovu jednosobnu kuu.
Keve je donela seme drveta jabuke iz svog sela i zasadila ga
ispred sadanje kue, tako da je i ovde imala drvo na koje se od
detinjstva naslanjala. Kao nekada, sedela bi ispod drveta i ekala da
dou ptice da bi razgovarala sama sa sobom.
Jednog snenog jutra stigla je vest da joj je kerka Mana umrla.
Ostavivi bolesnog mua sa povienom temperaturom, Keve je
krenula na put. Vest je doneo Manin poluludi mu. Kad su zajedno
stigli do vrha provalije u starom selu, stopala su joj se bila smrzla.
Keve je razmiljala o mongolskoj devojci koja se pre mnogo
vekova bacila u tu provaliju i ije se ime pominjalo meu seljacima.
Beznae je bilo na najvei delat u ovom ivotu. Nekada davno
vojnici mongolskog cara Tamerlana, poto su pobedili Osmanlije,
zastali su na ovom vrhu da se odmore i po letnjoj vruini razapeli
atore gusto kao zvezde. Tamerlanova kerka Mana, koja je bila s
njim, tek je ula u pubertet i jedne noi, kada niko nije uo, uplaila
se i bacila u ovu provaliju. Tamerlan koji je oboavao svoju ker,
dohramao je do ruba provalije svojom hromom nogom povreenom
u ratu, za koju se i previe osvetio u narednim ratovima, pogledao u
mrak ambisa i silne zvezde na nebu. Stisnuvi pesnice ka nebu,
uzviknuo je: Heej, Mana! Ratnici, koji su prvi put bili svedoci
njegovog bola, ovo mesto su pominjali kao dolinu Hej-mana i ovaj
naziv, pomeavi se sa legendama i proavi kroz mnoge smrti,
stigao je do Keve. Kao to je pesnik rekao:

Nemoj da te prevare nova svetlost i nova boja sunca koje se
zorom raa.
Plodovi ovoga drveta ozeleneli su jue, a ime mu je ostalo jo od
davnina.

Keve, koja je svom najmlaem detetu dala ime Mana, upala je
zajedno sa zetom u oluju i dok je stigla u selo, ve je pao mrak.
Zagrlivi Manine dve keri preplakala je no, pred zoru ih je stavila
u krevet i legla pored njih. Kada su ostale same u krevetu, devojice
su rekle: Neto emo ti rei. Nau mamu su ivu sahranili. Keve je
saznala ta se prialo po selu. Poto je Mana tri dana leala sa
temperaturom, onesvestila se, i poto su mislili da je umrla, jedne
veeri su je okupali i sahranili. Seoski obanin Hilo je svakoga dana
izvodio sitnu stoku, ali toga dana otiao je njegov mlai brat. Dok je
stado prolazilo pored groba, uz zveket klepetua, ispod svee
humke Mana je zapomagala: Hilo, Hilo, izbavi me odavde! uvi
da zove njegovoga starijeg brata, mali obanin se uplaio i otrao do
pokojniine kue. U kui je bila samo Manina svekrva, koja mu je
rekla: Nemoj sluajno nekome da kae, ako se mrtvac izvadi iz
groba plaiemo se celoga ivota.
I Manine kerke su posle mesec dana umrle od malih boginja i
sahranjene su u dva mala groba iskopana jedan pored drugoga.
Keve je, ostavi bez igde ikoga svog, odluila da drugog mua
Abdu oeni i u kuu dovede jedno dete. ta emo sa detetom, luda
eno. Ja sam ovek od ezdeset godina. Bilo je to 1935. Keve je
otila, i mladu devojku Eminu, koja je dola u selo, u posetu daljim
roacima, traila od njene nane. Na sudbinu koja ju je snala pre
mnogo godina kada je svoju kerku dala kao drugu enu oenjenom
oveku pao je zaborav.
Tog dana smo radili na polju, priala je mojoj desetogodinjoj
majci. Tvoj otac je kosio, tvoja majka Emina vezivala je za njim
snopove, a ja sam kupila ostatke. Kada su Emini poeli trudovi,
vratili smo se kui. Ujutru si se ti rodila. Abdo je ekao napolju.
,Luda eno, ta si dobila?,, upitao je. ,Devojicu,, rekla sam. ,Neka,
nemoj da ti je ao,, teio me je. Emina je bila crnka, a ti si bila svetle
puti, belo jagnje pored crne ovce. Prola je etva i tvoj otac je usred
zime pao u krevet. Jednoga dana za vreme Bajrama, sahranili smo
ga po kii koja je neprekidno padala.
Emina je jo bila mlada devojka. U prolee joj je doao stariji brat
Hatip i rekao da u njihovom selu ima jedna prilika za nju. Sedeli su
ispod jabukovog drveta. Keve, koja je imala tahikardiju i teko je
disala, traila je da joj ostave bebu. Emina, svesna da je bolje da ode
kao mlada u novu kuu bez deteta, kleknula je pred Keve, i plakala.
I ostavivi moju majku kao drvo koje e stalno dolaziti da zaliva,
jednoga jutra pred zoru izala je sa starijim bratom Hatipom i otila.
Spore taljige vremena su prolazile. Kada je u selu napravljena
damija, stari Hado poeo je da radi kao imam i preselio se u
Kevinu kuu. Dvoje starih koji su se umivali u razliitim rekama i
kojima niko nije ostao spavali su grlei vie moju majku dete ija je
mati ivela u dalekom selu nego jedno drugo.
Tatarin koji je bez rei sluao Keve, odluio je da zaustavi vreme
i da sutradan fotografie Keve, Hadu i moju majku ispod
jabukovog drveta. Ono to je bilo udno nije bio ivot nego smrt;
svesna da ne moe da se zasiti, elela je sve to se pojavljivalo pred
njom. Hado bi odlazio u damiju i posle izvesnog vremena se
vraao sa seljanima i udubljivao se u priu pijui aj i puei. Trebalo
je da proe jo dosta vremena do ponovnog dolaska ene sa
oiljkom na licu i njene vike: Gde su mi kerke? No je tek poela
da se sputa i napolju je na jabukovoj grani pevala udna ptica.
4
Gospoa Azita
Sveto jabukovo drvo
Doao sam do velike kapije fakulteta Triniti.
Pogledao sam u jabukovo drvo sa desne strane. Zaslepila me je
dinovska kapija pored koje sam stalno prolazio. Setio sam se ovog
drveta kada mi ga je jue spomenula Firuza.
Polako sam hodao po travnjaku. Dodirivao sam etiri grane koje
su savreno simetrino izbijale iz stabla i etkao se oko njega.
Dve devojke su me zamolile da ih fotografiem. Zagrlile su drvo.
Vodile su rauna da ne zgaze cvee. Rekle su mi da ue jezik na
Kembridu. Bile su Junokoreanke. Pitale su me da li je fakultet
otvoren za posete. Kako se razgovor oduio, fotografisale su se i sa
mnom. Oseao sam se kao vlasnik drveta.
U osnovnoj koli smo nauili da je Njutnu pala jabuka na glavu.
Meutim, mnogi ne znaju da je jabukovo seme sa njegovog drveta u
selu zasaeno na ulazu ove kole u kojoj je nekad predavao.
Aprilsko cvee oko jabukovog drveta presijavalo se na suncu.
Pribliio se mladi par iji jezik nisam razumeo. I njih sam
fotografisao. Ovoga puta je slubeno lice na fakultetskoj kapiji prilo
i ljubazno nas opomenulo. Izvinio sam se to smo gazili po
travnjaku.
Bila je subota i lepo vreme te se okupljalo sve vie ljudi.
Naslonivi se na jedan bicikl zatvorio sam oi. Pekle su me jer
noas nisam mogao da spavam.
Vie se nisam uznemiravao kada je nastupao period nesanice.
Postepeno je nesanica postajala rea i kraa. Prolazila je za dva-tri
dana. U poetku sam se guio zbog bespomonosti poto mi nikakav
lek nije pomagao, danima sam leao polusvestan. Teko sam disao i
ni o emu nisam razmiljao.
Sino sam kao uvek legao u krevet sa knjigom u ruci. Nije prolo
mnogo kada me je uhvatio san. Ugasio sam svetlo i poeo da
matam. Misli su mi liile na iglu koja se kree po gramofonskoj
ploi. Kretale su se s oboda kruga ka njegovom sreditu i upadale u
tminu sna. Oseao sam se kao zvezda koja se okree u vrtlogu crne
rupe u svemiru i zatim nestaje u njegovom sreditu. Nita, ak ni
svetlost, nije moglo da pobegne centrifugi toga mraka. Uznemiravali
su me samo glasovi koji su dolazili spolja. Buka dizel-vozila i galama
pijanaca. Debela devojka iz susednog stana vodila je ljubav pre
ponoi, a zatim se vie nije ula.
Jedne noi me je probudila muzika. Polica iznad moje glave se
tresla. Moja kominica koja nije vodila ljubav u to vreme okupila je
drutvo i zabavljala se. Otiao sam do njenih vrata. Otvorila ih je
neka ena u mini-suknji. Rekao sam joj da sam konano posle tri
neprospavane noi uspeo da zaspim i zamolio da malo stiaju
muziku. Sa cigaretom u jednoj ruci, drugom me je uhvatila za
miicu i uvukla unutra. U guvi koja je ispunila kuu niko nije
obraao panju na to to sam u pidami. Da nisam bio u kandama
sna, posluao bih enu koja mi je rekla: Pridrui nam se. Moje
kominice nigde nije bilo. ena koja mi je duvala dim cigarete u lice
saalila se i malo stiala muziku. Vratio sam se u krevet. Te noi
ukraden mi je bicikl. Nisam uo kada je slomljen katanac. Od tog
dana, tokom besanih noi, teio sam se da je dovoljno to mogu da
spavam, a da bicikl nije vaan.
Deo knjige koju sam sino itao pria je o detetu koje je pobeglo
od kue da bi doseglo do zvezda i poto je brod na koji se kriom
ukrcalo potonuo, ostalo je na pustom ostrvu. Nou sam voleo da
itam ilustrovane knjige. One su me uvodile u san. Ali jue nije bilo
tako. Igla gramofonske ploe u mojoj svesti zaglavila se i okretala
uprazno. Zvezda pored crne rupe nije upala u vrtlog.
Otvorio sam oi. Pomerio sam se od bicikla na koji sam se
naslonio i preao na drugu stranu ulice. Bio sam umoran. unuo
sam pored pote.
Jedno dete koje je guralo svoga brata ispustilo je sladoled. Otac
se naljutio. Vratili su se do prodavca sladoleda na uglu.
Neki ovek mi je pruio mapu i prstom mi pokazao mesto gde se
nalazi pijaca. Pokazao sam mu da ide levo.
Kada sam video Firuzu, ustao sam.
Jesi li odavno doao? upitala je.
Nisam odgovorio sam.
Pogledala je velelepnu kapiju fakulteta.
Ova kapija me podsea na velike zidne tepihe rekla je.
Jesi li ti Iranka, reci mi, jesi li ti Iranka?
Jesam rekla je smejui se.
Kad pogledam iz daljine, i ja vidim to isto rekao sam. Ali
kada se pribliim, nestaju are tepiha i oseam teku senku
aristokratije.
Ili smo prema jabukovom drvetu. Firuza je primetila sreu na
mom licu.
Izgleda kao da si pronaao nekog starog roaka rekla je.
Zar se primeuje?
Da.
Nismo prili drvetu. uvar fakulteta je stajao ispred kapije.
Dok sam te ekao, fotografisao sam turiste, ako ima aparat, da
fotografiem i tebe predloio sam Firuzi.
Nisam ga ponela. U stvari, tebe treba fotografisati.
Drugi put rekao sam.
Da li lii na drvo koje je zasadila tvoja baba? upitala je.
Nae je bilo mnogo vee.
Vae ... naglasila je Firuza.
Klimnuo sam glavom.
Proitao sam da ovo drvo potie od roda drveta sa kojeg je pala
jabuka na Njutnovu glavu, ali mi nije palo na pamet da je moja baba
delila istu sudbinu sa svojim drvetom rekao sam.
Ovo drvo je posaeno ovde mnogo godina posle Njutnove
smrti.
Da to nije legenda? upitao sam.
Kada se pojavila sumnja u poreklo, izvrena je analiza i
potvreno je srodstvo dva drveta.
Nasmeio sam se. To moe da se oekuje od Engleza
zakljuio sam.
Niko nam nije prilazio i traio da ga fotografiemo. Birali su
samo one koji se etaju.
Da uemo i proetamo se? pitao sam je pokazavi prstom
kapiju fakulteta.
Ja jo nisam dorukovala rekla je Firuza.
Gde eli da jede?
Malo je razmislila. Da odemo danas u pab koji u ja izabrati
predloila je.
Moe.
Ostavljajui za sobom jabukovo drvo i dinovsku kapiju, krenuli
smo nizbrdo.
Na ulici je jedna devojka svirala violinu, Vivaldijevo Prolee.
etali smo se izmeu graevina koje su razgledali turisti. Proli
smo pored velike Crkve Svete Marije, sa ijeg se vrha video ceo
grad. U toj crkvi, pored kue u kojoj je iveo Ficderald, pre pet
vekova propoved je drao teolog Erazmo, koji je prvi preveo
Hajamove pesme sa farsija. Proli smo i pored kraljevske kapele, sa
koje su skinuta raznobojna stakla da ne bi bila unitena u
bombardovanjima u Drugom svetskom ratu, pa skrenuli levo.
Bata paba Igl bila je krcata. Seli smo za sto pored prozora u
zadnjoj sali.
Poruiu tost. ta ti eli? upita Firuza.
Da i ja poem sa tobom?
Nema potrebe rekla je.
Meni je dovoljan aj rekao sam.
Jesi li siguran? Zar nee nita da jede?
Moda kasnije.
Pre nego to je Firuza otila do anka, iz tane je izvadila fasciklu
sa fotokopijama i spustila je pred mene.
Pogledao sam naslovnu stranicu: Impresije o Turskoj Tokom
dvanaestogodinjeg lutanja. Ispod naslova je pisalo prof. Vilijam
Ramsi.
Prelistao sam je.
Za susedni sto je sela povea grupa ljudi i gledajui u stare
natpise na tavanici, poeli su glasno da govore. Pokazujui prstom
izbledele slike aviona na zidu, svima su objavili svoje interesovanje.
Izgubio sam nit. Polako sam sklopio umorne oi. Misli su mi se
ljuljale kao list na vodi.
Firuza se vratila. Spustila je tacnu sa ajem na sto.
Da li si umoran? Oi su ti pocrvenele rekla je.
Nije vano. Dobro sam. Gde si ovo nala?
Uzela mi je fasciklu iz ruku.
Jue sam bila u biblioteci. Htela sam da pogledam za tebe neto
o putopiscima koji su bili u Anadoliji. Prvo sam naila na ovo.
Fotokopirala sam.
Verovatno u tome ima interesantnih podataka.
Da rekla je Firuza. Malo sam zavirila. Ramsi je bio arheolog.
U devetnaestom veku je posetio te vae krajeve.
Pronala je stranicu koju je ranije obeleila.
Mislim da je ovo onaj putnik koji je u prii tvoje babe iao u
begovu kuu. Vidi ta kae: Posluili su nas nekom slatkom
prljavom vodom zvanom erbet, koju je moj prijatelj reda radi
popio, a ja nisam mogao.
Proitao sam pasus koji mi je pokazala Firuza.
Pronala si neto fantastino rekao sam.
Razgovor ljudi za susednim stolom o vojnim pilotima koji su
ovamo doli u toku Drugog svetskog rata i ija su imena bila
ispisana na tavanici bio je sve glasniji.
Jedva te ujem rekla je Firuza.
U stvari, bilo bi dobro da i mi galamimo kao ovi za susednim
stolom.
Hajdemo jednom zajedno u biblioteku. Nai e i druge izvore.
Bilo bi dobro. Da li ti je i jabukovo drvo moje babe palo na
pamet u biblioteci? upitao sam.
Nije meni, mama je primetila. Dok sam joj jue priala tvoje
prie, rekla mi je da ju je to drvo podsetilo na Njutnovo. Odmah sam
ti telefonirala.
Zar si ispriala svojoj majci?
Jesam.
Barmen je doneo tanjir sa tostom i spustio ga na sto.
Ne ekajui, Firuza je odmah zagrizla vrui tost. Zatim je upitala:
Jesam li pogreila to sam majci ispriala?
Nisam to hteo da kaem ...
Stavio sam eer u aj i polako ga promeao.
Firuza je uperila pogled u mene.
ta je bilo? pitao sam.
Zar ti nisi pio aj bez eera?
Oklevao sam.
To mi se deava onih dana kada imam nesanicu rekao sam.
Ponekad nisam svestan ta radim.
Zar nisi spavao sino?
Imam problema sa nesanicom rekao sam i otpio gutljaj
slatkog aja.
Ako ima problema sa insomnijom, mora da ide lekaru.
Ve deset godina, nema ta nisam probao.
Zar nije pomoglo? Deset godina je mnogo vremena.
Vreme je korisnije od lekova.
I moja majka je jedno vreme kuburila sa spavanjem, ali je to
reila. ta kau lekari?
Nemoj da zamara mozak, odmori se, kau. Ranije su
strahovali da u lekom prekratiti muke.
Kakvim lekom? upitala je drei olju aja u rukama.
Jedanput dok sam ekao lekara, neki pacijent koji se alio na
istu muku, rekao je da je samoubistvo poslednji lek.
Zar ti je bilo toliko loe?
Kada ne moe vie da plae, udara glavom o zid.
Ne prinevi je ustima, Firuza vrati olju na sto.
Je li to poelo iznenada? upitala je.
Onako ...
Tek tako?
Posle jednog udesa.
Saobraajnog udesa?
Policijskog udesa rekao sam. U mojoj otadbini kraj onih
koji se bave politikom moe biti kao kraj tvoga oca.
Hoe da kae da su hteli da te ubiju?
Izmeu nas se spustila tiina.
Dotakao sam Firuzinu olju.
Ohladio ti se aj rekao sam.
Ovako je dobro odvratila je.
Tog trenutka zazvonio joj je telefon. Iskoristio sam to i ustao od
stola. Kada sam se vratio sa tacnom za aj u ruci, bila je zavrila
razgovor.
Nisi morao. Volim i hladan aj.
Meni se nije dopao aj sa eerom.
Zvala me je majka. Poruila je nekoliko stvari rekla je.
Uskoro idem u kupovinu. Veeras slavi roendan. Pozvala je i tebe.
Hvala. Ako se ne pojavi vila sna, doi u.
Otpio sam gutljaj aja.
Priali smo o tvojoj nesanici rekla je.
Vaniji je roendan tvoje majke primetio sam. Kakav bih
poklon mogao da joj kupim?
Moe i da ga ne kupi. Ali ona voli nakit i stare knjige rekla
je.
Da li lii na nju? upitao sam.
Kad je re o nakitu... odgovorila je.
Pogledao sam joj minue. Dva kamena boje zgruane krvi
ljuljala su se na bakarnim naunicama rune izrade. I ogrlica joj je
bila bakarna, sa ruom na sredini kao na onoj od pre neki dan.
Odluio sam ta u da joj kupim rekao sam.
Zar tako brzo?
Da rekao sam.
Moja majka godinama nije slavila roendan. Pre dve nedelje
pala je sa merdevina i iaila gleanj. eli da se sastane sa svojim
prijateljima.
Kako ti se zove majka? upitao sam.
Azita odgovorila je.
Oteui drugi slog pokuao sam da ga izgovorim kao ona.
ime se bavi?
Prevodi knjige sa engleskog na farsi.
Sada ima vremena napretek za prevoenje rekao sam.
Dola mi je tetka iz Londona. Brine o mojoj majci. Od gledanja
televizije i ogovaranja ne ostaje im vremena ni za ta drugo.
Dokolienje je lep greh rekao sam.
Koje ti grehe voli? upitala je.
Razmiljao sam dok sam pijuckao aj. olju sam polako spustio
na sto i rekao:
Ne pada mi na pamet nikakav odgovor.
Jesi li bezgrean?
Nisam. Ali jo nisam zgreio koliko Tolstoj.
Pa dobro, ima li snage da se, kao on, oisti od grehova?
To je jo tee pitanje rekao sam.
Ako odgovori na lako pitanje, nee biti potrebe da odgovara
na teka rekla je.
Onda da ja tebi postavim pitanje. Privlai li tebe neki greh?
Hoe da slaem? upitala je.
Da.
Rei u ti poto saznam koji je tvoj greh rekla je.
Otpila je gutljaj aja.
Buka sa ostalih stolova sjedinila se s galamom koja je vladala za
susednim stolom.
Izali smo. Obavili smo kupovinu za Firuz, pa sam putem pored
reke otiao kui.
Legao sam i pokuao da zaspim. Vila sna se nije pojavila.
Dok je sunce zalazilo, izaao sam iz kue i krenuo kod Firuzinih.
Usput sam video omladinu koja ispisuje grafite. U podzemnom
prolazu pored trnog centra, mrav mladi stajao je na ramenima
dvojice da bi dohvatio vrh zida.
Treba li vam pomo? upitao sam smejui se.
Hvala, drue, srediemo mi to rekli su.
Moda su svi natpisi po zidovima u gradu bili njihovi.
Jeftine ali jarkocrvene rue koje sam kupio u Ko-op marketu
pruio sam Firuzi, koja je otvorila vrata. Kosa joj je bila putena.
Pozdravio sam se sa prvim dvema osobama koje sam sreo u
salonu. Firuza me je odvela do svoje majke. Sedela je pored prozora.
Ispod dugake haljine virio joj je gips na levoj nozi.
Pre nego to me je Firuza predstavila, njena majka je izgovorila
moje ime:
Brani Tavo... zar ne?
Neno me je privukla na grudi. Odjednom su mi oi zasuzile.
Uinilo mi se da se nalazim u svojoj kui koju sam napustio pre
dosta godina. To je bilo zaboravljeno oseanje.
Srean vam roendan rekao sam.
Hvala ti to si doao. Poznajem te zahvaljujui priama koje si
ispriao Firuzi rekla je.
Pocrveneo sam. Nisam oekivao takvu bliskost.
Gospoa Azita me je predstavila gospoi koja nam je prila.
Ovo je Brani Tavo rekla je.
Tako je lepo izgovarala moje ime da sam mogao svaki dan da joj
telefoniram samo da bih ga uo.
Firuzin prijatelj, zar ne? upitala je ena.
Da rekla je gospoa Azita, pa se okrenula ka meni: A ovo je
moja sestra Tina dodala je.
Tina me je uljudno poljubila u obraz.
Dovoljno je da me zove samo tetka, kao i Firuza rekla je.
U redu, tetka sloio sam se. Svi smo se nasmejali.
Da li je Firuza igrala s tobom igru triju rei? upitala je Tina.
Nije odvratio sam.
Pa lepo. Veeras emo je igrati rekla je.
Firuza se ve bila udaljila od nas. Rue sam dao njoj, ali mi je
poklon ostao u rukama.
Ovo vam je za roendan rekao sam.
Hvala, duo zahvalila se gospoa Azita i poljubila me u
obraz.
Sa muzikog stuba ula se pesma Amalije Rodrigez.
Priao sam stolu punom hrane. Uzeo sam humus, dolme, tarator
salatu, prene krompirie i pilee meso.
Sa punim tanjirom u rukama naao sam Firuzu u kuhinji.
ta je igra triju rei? upitao sam.
Firuza se nasmejala. Izgleda da si se upoznao sa mojom tetkom
rekla je.
Deluje simpatino rekao sam.
Nemoj da zaboravi tu re rekla je.
Koju re?
Simpatina.
Vai odvratio sam.
ta si kupio mojoj majci? upitala je.
Ne moe da pogodi odgovorio sam.
Videla sam koliki je paket, ne moe biti nakit. Da nije knjiga?
Neu da ti kaem rekao sam.
U kuhinji su bile jo dve ene. Pozdravili smo se i upoznali.
Pripremale su nove tanjire za voe. Firuza je zavrila sa ienjem
dinje. No je spustila na ivicu pulta.
Interesuje me tvoj poklon. Idem da ga kriom pogledam
odluila je.
Zar nije greh gledati ga kriom?
Nasmejala se. Jo misli na to. Znai da ima mnogo grehova
rekla je.
Ruka joj je dodirnula no na pultu. No je pao na pod i zabo se
izmeu naih nogu.
Jedna ena je prila, podigla ga i na farsiju rekla neto Firuzi.
Jesi li dobro? upitao sam.
Jesam odgovorila je Firuza.
Osetio sam joj dah.
Spustio sam svoj tanjir na pult uz rei: Umalo da ga ispustim.
Firuza je otpila gutljaj iz vinske ae na pultu. Zatim ju je pruila
meni rekavi: Dobro e ti doi.
Moe sloio sam se. Podelio sam sa njom njeno pie.
Nisam se ba dobro slagao sa alkoholom. Ali da pijem, i meni bi
najdrae bilo crno vino.
Zar Stela nije dola? upitao sam.
Uskoro e stii odgovorila je. Sada idi i upoznaj se sa
gostima.
Uzeo sam svoj tanjir i preao u salon. Upoznao sam se sa jednim
engleskim parom. Stanovali su u istoj ulici. Mukarac je radio u
optini, a ena je bila urednik u jednoj izdavakoj kui. Razgovarali
smo o Kembrikom festivalu knjievnosti, koji je trebalo da pone za
nedelju dana. Pridruila nam se jedna mlada dama koja je sluajno
ula na razgovor. Uestvovala je u organizovanju festivala. Dok
smo priali o knjievnosti, nametnula se tema o kapricima pisaca.
Priao nam je ovek sa belom bradom. Savreno izgovarajui svaku
re kao da je spiker Bibisija, rekao je da u svetu u kome ak i Bog
oekuje od ljudi ljubav i panju, pisci ne bi trebalo da veliaju tu
svoju slabost. Potvrdili smo smejui se.
Svetla su se ugasila. Iz kuhinje je stigla torta. Gospoa Azita je
ugasila sveice. Svi uglas smo rekli: Srean roendan, Azita.
Zatim su Iranci na svom jeziku u horu otpevali jednu pesmu. Svetla
su se upalila.
Svoj tanjir sam ostavio u kuhinji. Voda u elektrinom bokalu je
bila vrua. Napravio sam sebi aj.
Svi su sedeli za velikim stolom, izuzev nekoliko ljudi.
Firuza me je pozvala prstom, a ja sam seo pored nje na prostrani
kau. Uzela je pare torte i za mene.
Tina je bila najglasnija. Bilo je jasno da odranije poznaje goste.
Svi su priali.
Hajde da zavirimo u poklone rekla je kao da je njoj roendan.
Iz prvog paketa koji je otvorila gospoa Azita pojavila se letnja
bluza. U drugom je bio koverat sa lanskom kartom za dvoje za
bioskop Piker haus.
Trei poklon, koji je nasumice otvorila, bio je neki rukopis.
Proitala je poruku na njemu i upitala: Kada je ovo stiglo?
Prole nedelje odgovorila je Firuza. Tetka i ja smo se
dogovorile da ga sakrijemo za danas.
Bio je to grubi prevod na farsi Markesovog najnovijeg romana.
Jedna izdavaka kua iz Teherana je dala da se prevede sa panskog
i da bi iskljuili mogunost zabrane knjige, zamolili su gospou
Azitu da prevod uporedi sa engleskim i, ako treba, izvri manje
izmene.
Saznali smo da uzbuenje gospoe Azite potie od dana kada je
imala ast da se upozna sa Markesom na jednom prijemu, da
razgovara sa njim, i da kasnije razmeni nekoliko pisama s piscem.
Volela bih da proitam ovaj roman na panskom rekla je.
Kakav je Markesov engleski? pitao je ovek koji je radio u
optini.
Kada sam ga prvi put videla, mislila sam da su njegove rei
poezija odgovorila je gospoa Azita.
ulo se kikotanje.
I dalje tako mislim rekla je.
Da li e u Iranu praviti probleme zbog romana jednog
nobelovca? zanimalo je optinara.
Ne verujem da e oni koji su se kao leinari obruili na Sadijev
6
Ruinjak napraviti izuzetak kad je re o Markesu.
Organizatorka festivala je upitala: Pa, ta ete da radite?
Gospoa Azita je otvorila prvu stranu rukopisa, koji je stajao na
stolu.
Kako bi prola kroz uzan prolaz, maka moe da se smanji do
irine svoje glave odgovorila je. Vidite, izdavaka kua je krenula
tako to je promenila naslov knjige u Seanja na moje tune miljenice.
Lepa zamena za moje tune kurve rekao je ovek sa crnim
naoarima.
Ili sam sluao neko predavanje ovoga oveka ili sam ga viao
kako prodaje na pijaci, mislio sam.
Kako bi ga ti prevela? upitala je gospoa urednica.
Pogrean ivot jednoga starca odgovorila je gospoa Azita.
Zaista?
Da vam kaem ono to ja oseam. Ostaviu naslov knjige kakav
eli izdavaka kua, ali ne elim da promenim nijednu re u prii.
Ljudi za stolom su to podrali.
Ja nisam proitala tu knjigu rekla je Tina. Da li je imate u
kui?
Da rekla je gospoa Azita i zamolila Firuzu da je donese.
Firuza je au spustila na stoi i otila u drugu sobu. Kroz
otvorena vrata video sam zidove prekrivene policama s knjigama.
ta kaete na to da se malo zagrejemo pre nego to nastavimo
sa poklonima? Da ponemo sa igrom triju rei, predloila je Tina.
Doao je trenutak koji sam oekivao.
Ko ti je prvi kandidat? upitao je ovek sa sedom bradom.
Znao sam da e se Tina okrenuti sa svog mesta za stolom i
pogledati u mene.
Brani Tavo rekla je. Da li bi me opisao trima reima?
Ali ja sam se tek upoznao s vama rekao sam.
Prvi utisak je vaan. To unosi veselje u igru odgovorila je.
Svi su se okrenuli ka meni. Firuza je u sobi traila knjigu.
Simpatina rekao sam.
ulo se odobravanje. Zatim sam razmiljao o sledeim dvema
reima.
Preduzimljiva i osetljiva rekao sam.
Odakle ti to da je ona osetljiva? upitao je ovek sa crnim
naoarima. Mislim da je bio prodavac na pijaci.
Svi su se smejali.
Tano je rekao. Shvatila sam da je pametan rekla je Tina.
Mislio sam da je proao moj red.
Sada opii sebe u tri rei rekla je Tina.
Tuan odmah sam rekao.
Da li si zaista takav? upitala je.
Da, takav je odgovorila je gospoa Azita umesto mene.
Neispavan dodao sam kao drugu re.
Ljudi za stolom su uglas izgovorili: To ne moe.
Rekli su da to nije deo moje linosti ve trenutni problem i da
smo, na primer, ovu igru igrali jue, ne bih mogao da dam takav
odgovor. Njima nisam mogao da kaem da je nesanica postala
sutina moje linosti i da mi je potpuno promenila ivot, moje
odnose s ljudima, pa ak i moj karakter.
Firuza se vratila. Dok je sputala knjigu pred svoju majku, rekla
je: Govori istinu, ima insomniju.
Za stolom zavlada tiina. Nisu navaljivali.
Nastavi rekla je Tina.
Razmiljao sam. Nisam mogao da pronaem poslednju re.
Bezgrean rekla je Firuza.
Taman kad sam hteo da se pobunim, shvatio sam da treba to da
prihvatim da bih se izvukao iz igre. Bezgrean ponovio sam.
Ne moemo dokazati da nije rekao je ovek sa crnim
naoarima.
Ovaj ovek mogao je biti onaj to je drao govor u crkvi u kojoj
smo se sreli Firuza i ja. Moda toga dana nije imao naoare.
Posle razmatranja nekoliko miljenja, savet za stolom je odluio
da su moji odgovori zadovoljavajui.
Taman kad sam hteo da malo predahnem, Firuza mi je apnula:
Odmah ti pitaj nekoga.
Meutim, organizatorka festivala je bila bra.
Kojim biste trima reima mene opisali? upitala je.
Kao da mi nije bilo dovoljno to imam nesanicu.
ulo se kako gospoa Azita, nimalo tiho, govori oveku pored
sebe: Ovo nije knjiga koju je Markes napisao.
Shvatio sam da se umeala da bi me spasla.
Kako je to mogue?
Znatieljna pitanja omoguila su gospoi Aziti da nastavi da
pria i da se igra prekine.
Ispriala je dogaaj od pre tri godine kada je objavljena knjiga
Seanja na moje tune kurve. Dok je knjiga bila u tampi, pala je u
ruke piratskim izdavaima i pojavila se na tritu. Poto je to bila
jedina Markesova knjiga tokom poslednjih deset godina i moda
njegov oprotajni roman, oekivala se sa znatieljom. Naljutivi se
na piratske izdavae, Markes je zaustavio tampanje. Napravio je
neke izmene u poslednjem delu romana. Tako je knjiga objavljena.
Zanimljivo rekao je ovek sede brade. Znai li to da je
originalna knjiga ona koju poseduju piratski izdavai?
Ma ne, duo, originalna je ona knjiga iju je poslednju verziju
napravio pisac odgovorila je gospoa Azita.
Promene u knjizi nisu napravljene radi same knjige, ve zato
to se naljutio na druge. Pravu knjigu su objavili pirati. Ja bih voleo
da proitam onu piratsku rekao je ovek sede brade.
Ako ovo nije originalna knjiga, ja ne bih da je itam dodala je
Tina.
Ne budi smena... usprotivila se gospoa Azita.
Ljudi za stolom su se ponaali kao na desetominutnoj pauzi na
konferencijama. Svi su govorili istovremeno.
Poto je originalna knjiga dospela u ruke pirata, oni znaju istinu.
Ne, kraa knjige je avolja rabota. Pisac je posle toga izvrio izmene
u knjizi za njeno dobro. Ali ne, avo je titio boga, uprkos bogu. U
suprotnom bi beskonanost Boga, koji je stvorio oveka prema svom
liku, bila ugroena. Pirati sada tite knjigu od pisca.
Jesi li ti proitao ovu knjigu? upitala je Firuza.
Jesam rekao sam.
Kako ti se svia?
ovek u romanu sluao je kod kue Bahove svite za elo.
Matao sam da jednog dana napiem roman i u njemu govorim o
Bahovim svitama. Kad sam video da je ova tema iskoriena, ostavio
sam knjigu. Dva dana je nisam ni pipnuo.
Rasprava za stolom se nastavila.
Ljudi su boja utopija. Zato im je Bog udahnuo ivot. Ne, stvarnu
utopiju nije stvorio Bog ve ovek. ovek nije odluio da bude
stvoren, ali je mogao da odlui kako da ivi. Zato je prva ena,
majka celog ljudskog roda, pojela zabranjenu jabuku. Zato je carstvo
zemaljsko, u koje je dospela, ovekova utopija.
Bog to ne dozvoljava rekao je ovek sa crnim naoarima ali
ovek dostie utopiju kad pree zabranjenu liniju. Ni pisac to ne
dozvoljava, ali pogazivi zabranu pirati mogu da se dokopaju prave
knjige. Ovaj ovek mora da je profesor univerziteta.
Poslednju re prepustili su gospoi Aziti.
Svi koji raaloste mog Markesa loi su rekla je.
Za stolom je nastala tiina.
Moe da napie roman ne pominjui Bahove svite rekla je
Firuza nagnuvi se prema meni.
ta god da stavim umesto svita, ostavie neku prazninu u prii
rekao sam.
Firuza mi je uzela tanjir iz ruke.
Da ti dodam jo malo torte?
Ne, hvala odgovorio sam. Ne mogu da otvorim oi od
glavobolje.
Da ti skuvam kafu?
Bilo bi dobro da odem kui i legnem.
Ali jo je rano...
Sada e prei na igru triju rei.
Ja u te braniti rekla je.
Ko je ovek sa crnim naoarima? upitao sam je dok sam
ustajao.
Onaj Irac? Zove se OHara rekla je. Od roenja je
revolucionar kao i ti.
ime se bavi?
U poslednje vreme posao mu je da pie ljubavne pesme mojoj
tetki.
Dobar je rekao sam.
Ali moja tetka se neka.
Preli smo u kuhinju. Firuza mi je spakovala malo torte i kolaa.
Pojee ih sutra rekla je.
Hvala.
Da ti dodam jo malo?
Dovoljno je rekao sam.
Dola je gospoa Azita.
Zar ide? upitala je.
Sino nisam mogao da spavam, umoran sam objasnio sam.
Vidi ti se po oima.
Hvala vam na svemu. Drago mi je to smo se upoznali rekao
sam.
Kakva ti je sudbina?
Kakva sudbina?
Zar ti Feruza nije gledala u knjigu?
Ne uglas smo izgovorili Firuza i ja.
Ovo ti je prvi dolazak u ovu kuu rekla je gospoa Azita.
Ne elim da izae dok ti ne pogledam u knjigu.
Firuza je otila po knjigu.
Dok smo Tina i ja bile devojke, mnogo smo gatale. Imale smo
po jednu knjigu. Otvorile bismo nasumice neku stranicu. Pesma koja
bi se pojavila bila bi naa sudbina rekla je gospoa Azita.
Jo uvek gatate...
Svakako rekla je.
Firuza je dola sa knjigom s ruama na koricama koju sam joj pre
neki dan video u rukama u pabu.
To je ta tvoja knjiga tajni... rekao sam.
Da odvratila je Firuza.
Pruila mi je knjigu i rekla da izaberem stranicu.
Prstom sam je otvorio. Majka i erka su zajedno pogledale
otvorenu stranicu.
Da li si ovde ikad iao na groblje? upitala je gospoa Azita.
Ne rekao sam.
Mrtvi su zauvek dobri. Ako ih poseti, videe venost u sebi
rekla je.
Zatim me je zagrlila i polako izala iz kuhinje.
Da li si uo za Furugu? Otvorila ti se jedna njena pesma rekla
je Firuza.
Nisam odgovorio sam.
Jedna naa pesnikinja. Umrla je mlada objasnila je.
Je li tvoja majka zbog toga pominjala groblje?
Moda je to rekla zbog nekog stiha u pesmi.
Je li to neka pesma koju voli? upitao sam.
Znam je napamet odgovorila je.
Firuza je tankim nenim prstima doticala rei. Polako ih je
prevodila.
U dnevnoj sobi zapoinjala je nova pesma.
5
Koda Ismail
Oni koji trae put po mraku
One veeri kada je fotograf Tatarin doao, ljudi koji su razgovarali u
Kevinoj kui vie su bili zabrinuti za Kodu Ismaila nego za keri
ene sa oiljkom na licu, kojih nigde nije bilo. Devojice bi esto kao
lude lutale pa se vraale, ali Koda Ismail, koji je sam terao ovce,
nije ostajao nou u polju, kao mladi obani, ve bi se do ovog
vremena vraao kui. Fotograf Tatarin je rekao da ga je, dok je
silazio s planine Mangal, jedan mladi pitao za Kodu Ismaila. Svi
su bili zabrinuti.
U danima kada se pre dvadeset godina zavrio rat, u selima su
bile samo ene, deca i stari ljudi. Posle velikih nedaa, sve je bilo
tiho i svaka kua je bila usamljena. Koda Ismail je imao ezdeset
godina i svi oni koji su odlazili u rat svoj imetak su, od igle do
arenih tepiha, ostavljali njemu u amanet. Kada su to saznali
razbojnici, sili su jedne noi kao gladni vukovi po snegu dok je pun
mesec stajao tano na vrhu brda, a seoske kue spavale. Sezame,
otvori se! Postoji tajna koja moe da pomeri svaki kamen i klju koji
otvora svaku bravu. Razbojnici su prvo otili u talu i probudili
deaka to je spavao pored ovaca koje je trebalo da se ojagnje.
Naslonili su mu cev oruja na elo pa zajedno prili kunim vratima.
Deak je povikao: Tata, otvori. ta se desilo?, upitao je Ismail.
Deak je odgovorio: Jedna ovca se ojagnjila. Ovde je hladno, da je
uvedemo unutra. Koda Ismail je odvratio: Nee joj nita biti,
stavi je u seno. Deak je bio uporan. Kada je u tom trenutku
Ismailova mlada ena izgovorila: Nisam zakljuala, vrata su ionako
otkljuana, zemlja se zatresla i ljudi su upali unutra kao poplava.
Sve su pokrili sneg, mraz i nemi strah.
Ismail je ljudima ponudio da uzmu sve to hoe, ali da ne diraju
ene. Dok je jedan od njih palio petrolejsku lampu, Koda Ismail ga
je zaustavio: Nemojte da palite svetlo, ne elim da vam vidim lica.
Vezali su mu ruke. Ne palei svetlo, po kui su traili zlato i srebro,
ali nita nisu nali. Pitali su Ismaila gde je sakrio amanete, ali
odgovor nisu dobili. Ljudi su izneli napolje Ismailovu
etvoromesenu bebu, koju je dobio sa drugom enom. Poloili su je
na sneg kao jagnje i na vrat joj prislonili no. Bebino lice obasjao je
pun mesec i poto je jednom vrisnula jezik joj se zavezao.
Predoseajui bebinu sudbinu, Koda Ismail je rekao da su amaneti
u starom bunaru. Zali su iza kue. Podigli su kamenje sa vrha
bunara i povadili granje. Dok su vukli jedan po jedan dak zavezan
konopcima, razbojnici su dahtali kao vukovi sa ijih zuba kaplje krv.
Beba, koja je onemela pod punim mesecom, na kraju je, posle
dva dana bez plaa, ispustila duu. Poto ju je sahranio, Koda
Ismail je osedlao mravog konja i otiao u grad Hajmanu. Dok je u
vojnoj ispostavi, ponovo otvorenoj posle rata, priao o tome kako su
mu kuu napali razbojnici i o nevinoj bebi koja je ispustila duu,
plakao je. Taman kad je kapetan hteo da mu kae da saeka
nekoliko dana, stigla je vest da je uhvaena grupa lopova.
Pre dvesta godina francuski botaniar Turnefor je u svom
putopisu zabeleio da, za razliku od turkmenskih razbojnika,
kurdski razbojnici nisu napadali nou. Ali u vremenima ratova,
nameta i siromatva, nona tmina privlaila je svakog razbojnika.
Dve noi poto je bio napadnut Koda Ismail, razbojnici su se u
susednom selu nameraili na jedan ambar pun vune i bala angore,
poruili zid od erpia i uli unutra. Dok su beali, vukli su za
sobom granje kako bi zatrli tragove po snegu, ali nisu primetili da je
jedan dak divljih maslina koji su uzeli iz ambara upalj. Kada se
selo probudilo, stariji mukarci su se opasali orujem i poli tragom
maslinki rasutih po snegu. Poto su u podne stigli do jednog potoka
u podnoju planine Mangal, videli su sedmoricu mukaraca kako
spavaju uvijeni u ebad. Pokupili su im sve puke koje su im stajale
iznad glava i probudili ih pucnjem u vazduh. Stari ljudi, koji su
sutradan stigli u grad Hajmanu sa sedam vezanih razbojnika, otili
su do vojne ispostave sa deurlijom koja ih je pratila.
Komandant je pitao Kodu Ismaila da li poznaje razbojnike.
Ismail je rekao da im nije video lica u mraku, ali da po prstima moe
da prepozna oveka koji ga je vezao. Poreali su razbojnike i Koda
Ismail je svakom doticao prste. Meu njima je bio jedan vrlo mlad
momak, oaravaju kao meseina. Ismail ga je dodirnuo kao da
dodiruje prste razbojnika koji mu je one veeri vezao ruke i rekao:
Ovo su ruke koje su me vezale. Mladi razbojnik se zvao Lile. Tek
je bio u sedamnaestoj, dah mu je bio sve kao rua a na licu mu je
lebdela senka siroeta.
Dok su vojnici vodili u zatvor sedmoricu razbojnika, ovi su vikali
i bunili se. Iskoristivi priliku, Lile je pobegao u ruevine stare grke
crkve. Uzjahavi tamo jednog konja, uprkos mecima koji su zujali
pored njega i andarima koji su ga jurili, uspeo je da zametne trag.
Cele nedelje tumarao je po mranim budacima i jedne noi, kada
mu je od zime i gladi ponestalo snage, stigao je u svoje selo. Uvijen
u vuneni jorgan opiven kadifom, dva dana je spavao u groznici.
Jednog podneva stigla je vest da su u dolini vieni vojnici. ene su
odmah zakopale furunu i u nju stavile zlato i srebro koje su
razbojnici ve mesecima skupljali, po njoj poreale kamenje i seno
za potpalu. Poele su da razvijaju testo, prave kore i pevaju. Lile je
obukao enske haljine, ogrnuo kaftan i uzeo da buka maslac. Oiju
namazanih surmom i sa sitnim perlicama kojima je zakaio maramu,
bio je najlepi u selu. Vojnici su pretraili svaki budak, ali nisu nali
ni zlato ni Lileta. Dok je jedan mladi vojnik stidljivo gledao privlana
lica ena i njihove kanom iarane prste, primetio je da samo jedna
od njih nema kanu. Otiao je i uhvatio ruke bez kane. Lile je
uzviknuo Joj i u srcu ga je probolo kao svea grana u koju se
ubada no. Kou mu je dotakao crveni vetar i prohujao. Svuda
naokolo su odjekivali kuknjava, preklinjanje i ridanje ena.
Lile je osuen u Hajmani i trebalo je da skona na konopcu zbog
bebe koja je umrla od straha. Liletove sestre i tetke po ocu donele su
skriveno zlato i prosule ga ispred Kode Ismaila. Hvatajui ga za
ruke, kleale su u suzama. Ako bi mu Koda Ismail oprostio, vojska
bi odustala od smrtne presude i jedini mukarac koga je rat ostavio
u porodici vratio bi se u ivot. Meutim, Ismail nije mogao da
zaboravi vrisak bebe koji je visio o punom mesecu one noi kada su
ih napali. Srce mu se pretvorilo u led i nije moglo da smeka poput
snega koji se topi na suncu.
Lileta su doveli na veala i po obiaju ga pitali za poslednju elju.
Po njegovoj elji, umesto Kurana asnog, u ruke su mu dali frulu.
Lile je svirao besmrtnu stepsku pesmu ljudima okupljenim na trgu,
deci koja su stajala podalje i stoci koja je po snegu traila hranu:

uti, sluaj, neka ti vetar kae koji se san lako kvari i
Kom snu se ovek vraa; uti, sluaj, neka ti vetar kae.
Rua cveta, povetarac tiho duva
Lejli, lejli zaljubljenom mladiu
Kada i ivot proe slomljen na ptiijem krilu
Za im ezne ovek na izdisaju, uti, sluaj,
Neka ti vetar kae.

Liletove sestre su se poudavale za mukarce koji su se vratili iz
rata i zaklele se da e na svet doneti po jednu osvetniku sablju, a ne
decu. Prvom mukom detetu dali su ime Lile u znak seanja na svog
brata. Kada je mladi Lile napunio sedamnaest godina, poslali su ga
sa orujem o pasu da pronae Kodu Ismaila.
Lile je iao pitajui za put trgovce, obane i fotografa Tatarina
koga je usput sreo. Kada je u podne naao Kodu Ismaila stao je,
podigao glavu i pogledao u nebo. Sa usne koja mu je pukla od sunca
otkinula se kap krvi. Kao da se kune neim svetim, izgovorio je
svoje ime i u surovoj stepi izvadio pitolj i povukao obara. U dolini
Hajmana sudbina je imala neki svoj raun i ivot svakog Lileta nosila
je ista reka. Pitolj se zaglavio. Koda Ismail mu je rekao Idi
odavde, jedna smrt je dovoljna da uniti jedan ivot. Lile ga nije
posluao i lativi se noa napao ga je kao gladan vuk koji je siao sa
planine. Ali Koda Ismail je, uprkos svojim godinama, bio jak i svoj
obanski no zabio je u mladievo srce. Psi su poeli da zavijaju, a
poljske eve su prhnule. Da ga je ovaj Lile ubio, Koda Ismail bi se
spasao i od bola prethodne smrti. To je shvatio dok je do veeri
leao uvijen u svoju prostirku od sukna i plakao tresui se od
groznice kao u epileptinom napadu.
Trebalo je da se rei mrtvaca i da ga pre zore baci pored potoka
na junoj strani. Kada se smrailo, Koda Ismail je telo prebacio
preko ramena i krenuo padinama planine Mangal, prvo prema
istoku, a onda ka jugu. Da ga ne bi videli noni obani, prolazio je
mranim mestima i koritima potoka. Dok se odmarao, spustivi telo
pored jedne stene, uo je smeh koji se irio kroz mrak. Tiho je
krenuo ka mestu odakle su dolazili glasovi i pogledao. Video je
Fermana. Sedeo je pored tek iskopane rake, a prekoputa njega dve
devojke su se smejale i plesale. Zapalili su vatru. Koda Ismail, koji
je utonuo u tugu zbog smrti mladia, svojim mutnim oima
prepoznao je Fermana, ali nije shvatio da su one druge osobe
bliznakinje, keri ene sa oiljkom na licu. Mislio je da su to vile
preobuene u devojke. S obzirom na to da su ve iskopale raku,
verovatno su ekale mrtvaca, i moda su i znale da je Koda Ismail
nekoga ubio, mislio je.
Koda Ismail je posle ponoi stigao do obale potoka sav mokar
od znoja. Telo je sakrio meu trskama. Vodom koju je zahvatio
akom oprao je kosu i vrat. Ve godinama je dva puta klanjao,
jedanput za sebe, a drugi put za pogubljenog Lileta, ali njegove
molitve nisu imale snage za jo jednog mrtvaca. To to mu je sueno
plaae na drugom svetu. Ova zemlja, ovo nebo nisu bili dovoljni da
zalee ranu jednog starog oveka. Pre nego to e se vratiti svom
stadu, ispruio se na zemlju da se odmori i pogledao u nebo koje je
svetlelo. Zvezde su se polako ljuljale, a meseina kapala kao umorna
voda. ule su se klepetue stada na vrhu brda i frula nekog
obanina.
Ba tada je udario grom, kao handar koji iznenada bleskom
probije mrak i nestane. Sa vrha brda razlegao se vrisak. Ismail se
podigao i detaljno osmotrio iroki nebeski svod od istoka do zapada.
Nije mogao da shvati odakle se zauo ovaj skriveni grom u letnjoj
noi. Sav zadihan popeo se na brdo. Kada je stigao na ravnicu,
video je da su se ovce razbeale, a psi ekali pored obanina koji je
nepokretno leao na zemlji. Udario ga je grom, i leva strana mu je
bila potpuno crna. Naokolo se irio miris izgorelog mesa.
Prasak groma se uo i u selu, ali nikome nije palo na pamet da bi
mogla da se desi nesrea. Nekoliko ljudi je po seoskim talama
trailo devojice ene sa oiljkom na licu. Oni to su sedeli u
Kevinoj kui, razgovarali su o tome ko bi mogao da bude onaj
mladi koji je danas fotografa Tatarina pitao za Kodu Ismaila.
Tatarin je rekao da su zubi mladia bili stisnuti dok ga je
fotografisao, a pogled otar kao britva. Kada se bude vratio u grad,
napravie fotografiju i poto je bude doneo sledee godine, Koda
Ismail e prepoznati njegovo lice. Kada je posle godinu dana jo
jednom video lice mladia kojeg je ubio, uveren da je to neka igra
anela smrti Azraela, Koda Ismail je proveo besanu no i u zoru se
rastao sa duom.
6
Vitgentajn
Put svih dua
Polako sam otvorio oi.
U glavi su mi bile rei pesme koju je sino itala Firuza: Treba
da verujemo u poetak hladnog godinjeg doba.
Glavobolja mi nije dozvolila da ustanem iz kreveta. Ponovo sam
utonuo u san.
Posle ne znam koliko vremena, probudilo me je neko lupanje.
Bilo je podne.
U dugom i zamornom snu opet nisam sanjao.
Istuirao sam se.
Pripremio sam aj i dorukovao puter, sir i dem.
Bacio sam pogled kroz prozor. Nije bilo jueranjeg prolenog
dana. Sve je bilo obavijeno oblacima.
Dok sam izlazio iz kue, pogledao sam sliku koja je visila na
zidu. ilijet Bino me je ispratila svojim naivnim pogledom. Lepo je
bilo misliti da te neko eka kod kue.
Nisam uzeo bicikl. Prijalo bi mi da se proetam.
Siao sam do puta pored reke, udisao sve vazduh i osetio da mi
se koa budi. Oni koji su trali kraj reke i veslai u amcima otpoeli
su dan mnogo pre mene.
Do Ulice Brid hodao sam brzim tempom. Zatim sam, dok sam
se peo uz uzbrdicu, disao umerenije. Kada sam stigao do slepe ulice
koja je presecala Ulicu Hantington, zastao sam.
Na zidu je bila tabla sa natpisom Put svih dua. Lepo ime za
ulicu koja vodi do groblja.
Znao sam da se tu nalazi malo crkveno groblje, ali do sada mi
nije bilo ni na kraj pameti da uem i da se proetam.
Leva strana bila je obrasla drveem. Polako sam hodao uskom
stazom.
Iz jedne kue je etiri puta zazvonio budilnik.
Video sam oveka koji je sedeo sa druge strane prozora. Gledao
me je kao stari ljudi koji znaju sudbinu godinjih doba. Duga kosa
mu je sa obe strane padala na vrat kao mrtvo lie.
Iao sam ka crkvi. Stigao sam do prvih grobova.
Znao sam da Vitgentajn lei na ovom groblju.
Vitgentajn, koji je smrt nosio kao ljutu ranu na elu, nije izabrao
da se ubije kao njegova starija braa. I dok je iveo, bio je vezan za
onu drugu stranu i samo je ekao smrtni as.
Na desnoj strani su dva oveka kopala raku. Priao sam i
pozdravio ih.
Da li znate gde je Vitgentajnov grob? upitah.
Zemlja koju su kopali bila je meka, potpuno svea za pokojnike.
Setio sam se straha koji je Koda Ismail preivljavao po mraku kada
je pre mnogo godina ugledao iskopan grob u dolini Hajmana.
Jedan ovek je upitao: Je li nedavno sahranjen?
Prolo je vie od pedeset godina kako je umro.
Ruke drugoga oveka, koje su drale lopatu i kopale grob, bile su
crvene od hladnoe, kosti su mu trale.
Bio je filozof? upitao je.
Da.
Ali Vitgentajn nije eleo da ga znaju po tome. Ponekad je bio
komunista, nekad rasista, pa ratni zarobljenik u rukama Italijana.
Govorio je da je mnogo grean te da mu Bog, koga je smatrao zlim
sudijom, nee oprostiti.
Kopai groba to nisu znali. Oni su bili zauzeti kopanjem novih
raka za mrtva tela.
Da, bio je filozof ponovio sam.
Grobari su napravili pauzu. Lopate su zabili u zemlju.
Jutros je ree onaj stariji jedna ena pitala za isti grob.
Pomiljao sam da je to moda bila Firuza. Kad mi je sino
gospoa Azita rekla da posetim mrtve, palo mi je na pamet ovo
groblje. Ali ne seam se da sam to pomenuo Firuzi.
Kako je izgledala? upitao sam.
Gospoa je bila srednjih godina u belom mantilu. U rukama je
imala buket rua.
Red novoiskopanih raka ekao je kao gladna deca.
Jesi li i ti filozof? upitao je mladi grobar.
Stopalo mi se okliznulo, umalo da upadnem u grob. U
poslednjem trenutku uhvatili su me za ruke i povukli.
Ne uri da ue u grob.
Smejali smo se kao da smo na dejem igralitu, a ne na groblju.
Poslednji put sam bio na groblju da ispratim jednog prijatelja.
Pod kiom, pla starijih ljudi i nekoliko izgovorenih reenica
podseali su na crno-beli film. Dok sam ujutru preuzimao telo
prijatelja iz mrtvanice, pogledao sam njegovu ruiastu put, kojoj
mlade devojke nisu odolevale. Sada je bio bled. Nemogue je bilo
izbrojati mu rane. Meci su mu se od sredine ela do stopala utisnuli
kao poljupci.
Bilo bi dobro da jo malo poivim rekao sam.
Za koga? Zbog sebe ili zbog svoje dece? upitao me je stariji
grobar.
Nemam dece.
Onda e iveti radi sebe.
Neki od mojih prijatelja su rano umrli. elim da ivim za njih.
Filozofi tako ne misle ree mladi grobar. Shvatio sam da nisi
filozof.
Zar filozofi ne mogu da imaju mrtve prijatelje? pobunio se
stari grobar.
Oni ne veruju u zagrobni ivot.
Zar misli da filozofi ne misle ni o emu drugom osim o smrti?
Oni pate zbog smrti ree mladi grobar ali se ne zanimaju za
mrtve.
Kako uspeva da tako govori bez piva?
Ako veeras narui pivo, nauiu i tebe.
Doi i ti, prijatelju, uvee idemo u pab Igl ree mi stari
grobar.
Moe, ali ja u umesto piva da pijem neto drugo.
Zato?
Zar nisi shvatio? On je musliman rekao je mladi grobar.
Imam mnogo prijatelja muslimana, piju vie od mene dodao
je stari grobar.
Zatim se mole do jutra.
Nasmejali smo se.
Nisam im rekao da sam sino pio vino. Nisam im spomenuo ni
da je magla zasenila most izmeu boga i mene. Vitgentajn je
govorio da ovek treba da prepusti tiini ono o emu ne moe da
govori.
Uzeo sam cigaretu koju mi je pruio stari grobar. Uivao sam u
ukusu duvana u svojim hladnim pluima, tu nasred groblja.
Da li je taj tvoj filozof musliman? upitao je stari grobar.
Nije odgovorio sam.
Da li uopte postoje filozofi muslimani? upita mladi grobar.
Stari grobar se uozbilji:
Preterao si u ali.
Nije ala, pitam ozbiljno. Da li ti zna ijednog muslimanskog
filozofa?
Stari grobar zastade. Malo se zamisli.
Pogledao sam mladog grobara u oi.
Ti meni kai ime jednog hrianskog filozofa, a ja u tebi rei
ime nekog muslimanskog rekao sam.
I dalje smo puili.
Palo je nekoliko kapi kie.
Nadam se da nas nee uhvatiti kia rekao je mladi grobar.
Ne menjaj temu upozorio ga je stari grobar.
Ne seam se imena nijednog filozofa rekao je mladi grobar.
I ti si hrianin, pomozi mi.
Stari grobar se poeao po glavi. Pogleda u otvoreni grob.
Ima jedan filozof kojeg znam ree. Papa.
Kikotali su se kao deca.
Zahvalio sam za cigaretu.
Bilo bi dobro da potraim Vitgentajna rekao sam.
Stari grobovi se nalaze sa druge strane crkve uputio me je
stari grobar.
Pa ta e da radi kada ga nae? Svi grobovi su isti rekao je
mladi grobar.
Kako je to mogue? upita stari grobar.
Tela su ista, ali due mrtvih se spajaju.
U redu, veeras u te astiti pivom. Lepo si priao.
Bie mi drago.
Ali poto su nae due iste, pivo koje poruim za tebe mogu i ja
da popijem.
Ne moe dok si iv rekao je mladi grobar. Nae due ne
mogu da se spoje pre nego to naa tela umru.
Gde si uo te prie?
Kad je moj deda posenilio, poeo je tako da govori.
Znai da se pripremao za smrt rekao je stari grobar.
Dok sam studirao, igrao sam sa drugovima igru u kojoj smo
postavljali pitanje Ko je najlepi mrtvac?. Odredili smo tri merila.
Inspiracija su nam bili jedan film, jedno oprotajno pismo ili neka re
koju smo uli na ulici. Svakog dana smo menjali merila i prema
njima traili mrtve. Govorili smo Deniz, Spartak ili Lejla. Oni su
doiveli istu sudbinu i otili u beskonanost smrti. I mi smo bili
spremni za smrt, ali nismo znali ko e prvi da im se pridrui.
Veera u ti naruiti pivo obeao sam mladom grobaru.
A ja u tebi zauzvrat uiniti neku uslugu.
Dovoljno e biti da naui i kae mi imena nekoliko filozofa
rekao sam.
Vai, dogovorili smo se.
Dva grobara kao da su kopala rupe za sadnice drvea, a ne za
mrtve. Dodir zemlje i njena blizina ulivali su sveinu u njihova srca.
Vitgentajn, koji je to znao, prestao je da dri nastavu i radio je u
jednoj crkvi kao batovan.
Obuzeo nas je spokoj koji su irili spomenici, drvee i grobovi.
Nastala je tiina. Zatim je otar vetar prohujao pored nas.
Grobari su mi se predstavili, upoznali smo se i pozdravili do
veeranjeg vienja.
Mrtvi su zauvek dobri rekao sam dok sam se udaljavao.
Kada smo uz njih, vidimo beskraj u sebi.
Ej! doviknu mladi grobar. Da nisi ti ipak filozof?
Veeras e, uz pivo, zakljuiti.
Ne boj se greha, prijatelju moj, popij i ti. Pijanci su nevini
koliko i mrtvi.
Nisam imao nameru da pokvarim ukus vina na nepcima, koje
sam sino popio iz Firuzine ae.
Odjednom je poeo pljusak.
Otvorio sam kiobran.
Obilazio sam grobove iza crkve. Hodao sam meu ukraenim
mermernim spomenicima, jednostavnim obelejima i keltskim
krstovima.
Pored grobova starih ljudi nalazili su se i grobovi mladih i dece.
Smrt je bila jednako udaljena od svakog.
Neki spomenici su propali, neki su bili izvrnuti a natpisi na njima
su se izbrisali.
Sve je zaraslo u travu. Teko sam stigao do zida na zapadnoj
strani.
Dok sam gledao prema crkvi, meu nadgrobnim spomenicima
video sam enu u belom mantilu. uala je na kii, pored jednog
groba.
Shvatio sam da sam pronaao Vitgentajna.
Blago sam se nakaljao.
ena u belom mantilu podigla je glavu i pogledala me.
Jeste li mrtvi ili ivi? upitala je.
iv sam.
Kako da vam poverujem?
Da li mrtvaci kalju?
Glas vam je priguen i dolazi iz dubine.
To je zbog hladnoe. I ne verujem da mrtvaci nose kiobrane.
Kosa joj je bila mokra od kie, a skutovi mantila blatnjavi.
unuo sam pored nje i zatitio je kiobranom.
Ja sam siguran da vi niste mrtvi rekao sam.
Kako?
Hladno vam je. Ruke vam drhte od hladnoe.
Jedva sam nala ovaj grob rekla je.
Nije bilo lako nai ga. Nije imao nadgrobni spomenik, ve samo
vodoravnu nadgrobnu plou. Bio je prekriven blatom i borovim
iglicama.
Crvene rue rasporeene po njemu bile su mokre kao i enina
kosa.
U elo ploe bile su postavljene male lestve veliine rairenog
dlana. Unaokolo je stajalo nekoliko metalnih novia.
Pokisli ste. Ako i dalje ostanete tu, razboleete se rekao sam.
Nebo su prekrili crni oblaci iz kojih je lila kia.
Bol mi jo nije proao rekla je ena.
ta mislite, ta e vam odagnati bol? Kia ili Vitgentajn?
Uzela je jednu ruu sa groba.
Bilo je jasno da joj niz lice uz kiu teku suze.
Mu me je jue napustio rekla je.
Nisam znao ta da kaem.
To to ete nazepsti na Vitgentajnovom grobu nimalo vam
nee pomoi rekao sam.
Da li verujete u sudbinu? upitala je.
Samo kad je re o ljubavi odgovorio sam.
Moda je tako najbolje.
Dobro, da li je Vitgentajn verovao u sudbinu? upitao sam.
Ne znam promrmljala je.
Ako je tako, zato ste onda ovde?
Moda Vitgentajn, koji je znao sadanjost, zna i ta e biti
sutra odgovorila je.
Zar je to mogue? zaudio sam se.
Jue nam je bila godinjica braka. Spustila sam nekoliko knjiga
sa police da bih izabrala pesmu. Jedna od njih je pala na pod.
Proitala sam red na otvorenoj stranici: To da e se sunce ponovo
roditi sutra samo je pretpostavka, mi ne znamo da li e se roditi
sunce. Pogledala sam korice. Bila je to Vitgentajnova knjiga iz
filozofije. Kupila sam jednu lepu estitku za svoga mua. Na njoj
sam napisala te rei i ispod dodala: Ne mogu biti sigurna u sunce,
ali sam sigurna u nau ljubav.
enin glas je zadrhtao.
Uvee se moj mu nije vratio kui nastavila je. Telefon mu
je bio iskljuen. Tada sam primetila pismo koje je ostavio na svom
pisaem stolu. Napisao mi je da voli drugu, da je to odavno hteo da
mi kae, ali da nije znao kako. Pogledala sam u orman, odneo je i
svoje stvari.
Stisnula je ruu u ruci. Zajecala je.
I patnja ima svoj vek, draga gospoo, brzo e proi rekao
sam.
Uhvatila me je za ruku. Naslonila je glavu na moje rame.
Gospoa Azita je bila u pravu kada je rekla da su mrtvi zauvek
dobri.
Mrtvi ne znaju ta je zlo, nikoga ne povreuju, ali je i njima
ljubav nekada nanosila bol.
Ja sam sada mrtva. Moj ivot se zavrio izgovorila je ena.
Kad sam bio mali ispriao sam moja tetka po ocu se
razbolela. Deci koja su je obilazila rekla je da e uskoro umreti.
Pred vama je dug ivot, iskoristite ga najbolje to moete rekla
je. Sledeeg dana digla se oluja, jedno od dece je stradalo u poplavi.
Moja tetka je jo iva.
Ja sam ono dete koje je odnela voda.
Ne treba da govorite tako o sebi ako ne moete da tvrdite ni da
e sunce sutra izai.
Podigla je glavu i pogledala me u oi.
Nasmeio sam se. I ona je htela da se nasmei, ali je oi, umorne
od plakanja, nisu posluale.
Da li elite da vam proitam jednu pesmu? upitao sam.
Ja sada nosim svoju knjigu sa sobom. Iz depa mantila
izvadila je Vitgentajnov Traktat. Proitajte mi neto odavde.
Liite na Vitgentajna rekao sam.
Zaista?
Prvi put sam joj u oima video ivost.
I on je uvek sa sobom nosio jednu knjigu koju bi naao dok je
bio u ratu.
Jesu li to bile pesme?
Ne, Tolstojeva knjiga Sutina jevanelja. Nikad nisam ula za
nju.
Vitgentajn ju je pronaao za vreme Prvog svetskog rata u
knjiari u jednoj varoici. Zbog rata u knjiari nije bilo knjiga, jedino
je ova ostala. Vitgentajn je pomislio da je to znak sudbine. Nikada
se nije odvajao od knjige kao da je u tim reima pronaao Boga.
Mislila sam da je on bio ateista.
Kada je krenuo u rat, bio je.
Znai, tamo se promenio...
Da vam ispriam priu o vojniku koji nije verovao u Boga
nastavio sam. Kada je pre sto godina okupatorska grka vojska
tamo kod nas pobeena, za sobom je ostavila mrtve i zarobljenike.
Neki vojnici su se sakrili kod seljaka da ne bi pali u ropstvo. Jedan
od njih je ostao u naem selu i promenio ime. Iako su ga prihvatili,
seljaci muslimani su mu se rugali zato to je hrianin. Jednoga dana
vojnik to nije mogao vie da podnese. Rekao im je: Nemojte da me
poniavate. Ja nisam hrianin, ja ne verujem u Boga. Takav strah
se nikada nije video u ovom vievekovnom selu, ak ni kada je dola
neprijateljska vojska. Danima su svi bili zatvoreni u kuama. Kada
su se ohrabrili da izau, rekli su vojniku: I hrianstvo je dobro,
samo nemoj da bude bezbonik.
Kia je iznenada stala.
Ja verujem u Boga rekla je.
Ako verujete, on e vam pomoi.
Ulivate nadu...
Vidite, kia je prestala. To je dobar znak zakljuio sam.
Zatvorio sam kiobran. Nad nama se kao veliki prozor otvorilo
nebo.
Da vidimo ta kae Vitgentajnova knjiga rekla je.
Nasumice sam okrenuo stranu. Proitao sam prvi red koji sam
ugledao.
Svet srenog oveka razlikuje se od sveta nesrenog oveka.
Bili smo umorni od kie. Duboko smo disali.
Jutros sam elela da umrem ovde, a sada elim da se oporavim
rekla je.
Oporaviete se.
Iz depa sam izvadio maramicu i obrisao enino lice. Bila je kao
dete koje ne moe da pomogne sebi. Ruke su joj drhtale.
Zato ste vi doli ovamo? Jeste li i vi povreeni?
Doao sam da sluam veni dah mrtvih rekao sam.
Zato?
Nebo koje je do malopre bilo tmurno poelo je da se razvedrava.
Oblaci se razilaze rekao sam.
Zato?
Kia se umorila...
Ne pitam vas to, ve vas pitam ta vas je dovelo na groblje.
Kada ovek zagazi u neto, ne moe da sagleda celinu. Da bi
sagledao celinu, mora da izae izvan.
Je li to izvan ovde?
Mislim da jeste.
Mrtvi su izvan ivota, a vi ste doli ovamo da biste sagledali
ivot, zar ne?
Meu mrtvima ne oseamo smrt ve ivot odgovorio sam.
Smisao postojanja ne moemo dosegnuti dok se ne pribliimo
nepostojanju.
Mogu li mrtvi da ga dosegnu?
Nadam se...
ta ako ne mogu?
Onda emo propustiti priliku da shvatimo ovaj svet.
Da li zbog toga ovek najmanje poznaje sebe? upitala je.
Zato to ne moemo da vidimo sebe spolja...
Skloniji smo da razumemo druge nego same sebe. U stvari, mi
sebe moemo da vidimo tuim oima. Drugi ljudi su nae ogledalo
rekao sam.
Mi smo sada jedno drugome ogledalo, zar ne?
Mi smo, u stvari, ovde da bismo nali ogledalo u kojem emo se
oboje istovremeno ogledati.
Gde je to ogledalo? upitala je.
Ispod ovog nadgrobnog spomenika.
Oboje smo pogledali grob ispred sebe.
Smrt je prava arolija rekla je ena.
Zavrtelo mi se u glavi. Vid mi se zamutio.
Smrt nije suprotnost ivotu ve njegovo ogledalo rekao sam.
Shvatila sam... mirno je rekla.
Svi to razumeju, ali ne mogu da ga pretoe u ideju.
Nisam mislila na to, htela sam da kaem kako sam, kada ste vi
doli, pomislila da ste mrtvi. Govorite kao da ste sa onoga sveta.
Nasmejao sam se.
Doao sam sa onog sveta da bih vama pomogao rekao sam.
Idue nedelje na dananji dan je Vitgentajnova godinjica
smrti. Da li ete i tada doi ovamo?
Kad god Vitgentajn pozove, ja u doi.
Zaista?
Vama vie neu biti potreban. Va bol e uskoro proi rekao
sam.
Bezmalo da vam verujem rekla je.
I ja.
Meni?
Hteo sam da kaem da i sam bezmalo verujem sebi.
Smejui se, uhvatila me je za ruku.
Vi ste jedan dobar mrtvac rekla je.
I vi rekao sam. Zatim sam dovrio misao: Vi ste jedno dobro
ivo bie.
Ima li nekih novosti za mene sa te strane pitala je.
Pogledao sam je u oi. Bila je ozbiljna.
Dolazim od Vitgentajna rekao sam. Zamolio me je da vam
kaem sledee: ivot se sastoji iz dva dela, proivljenog i
neproivljenog. Vaan deo je onaj koji jo nismo proiveli.
Zaista?
Da.
Mogu li da vas poljubim u obraz? upitala je.
Ljubljenje mrtvaca donosi nesreu rekao sam.
Nagnula se i dok me je ljubila u obraz, izgovorila: Ja sam
ionako nesrena.
Oblaci sa severa odjezdili su brzo kao voda. Nebo se razvedrilo,
unaokolo je sinula svetlost.
Pre nego to smo ustali, oboje smo dotakli spomenik. Uprljali
smo se blatom koje je pokrivalo Vitgentajna.
ena u belom mantilu uhvatila me je podruku.
Hodali smo polako. Dok smo prolazili ispred crkve, gledali smo
vrapce koji su sletali na grobove.
ena me je vre stegla.
Kau da niko ne odlazi sa groblja onakav kakav je doao.
Putem kojim smo doli sami vraamo se u drutvu.
Dok smo se kretali Putem svih dua, budilnik iz kue sa leve
strane zauo se est puta.
ovek na prozoru je jo uvek gledao napolje. Duga kosa padala
mu je sa obe strane na vrat kao mrtvo lie.
7
Kuuk Mehmet
Ruiasto ogledalo
Dok su ljudi sedeli u Kevinoj kui, pili jak aj i priali prie, uletela je
ena za oiljkom na licu. Gde su mi erke? Pronaite ih!, vikala
je. Bleda no se vukla sporo kao taljige, a prigueni plamen lampe je
pobledeo. Okruenima dimom duvana, dah im je zastao, a lica su im
se skamenila. Spolja se poput jauka zauo glas Emira Halita.
Kleknuo je kraj ulaza i vikao: Udario je grom, udario je grom!
Nona tmina je gutala oveka. Emir Halit i moj tada
etrnaestogodinji otac nou su uvali ovce na junim brdima
natkrivenim zvezdama i sputali se u bezdane beskrajne vasione.
Emir Halit bi zatvorio oi i svirao frulu, a moj otac opruen na zemlji
udubljivao bi se u beskraj neba. Preko njih bi tiho prelazio crveni
vetar. Moj otac, koji je vrteo prstima uprazno, odjednom bi poeleo
da uhvati zvezde padalice i svaki put bi imao istu elju. Bio je
spreman da poveruje da e, ukoliko mu se jednoga dana elja
ispuni, to biti zbog milosti zvezda. Za njih je no bila velianstven
dom. Psi bi se ispruili po zemlji a klepetue ovaca polako bi
utihnule. Meseina bi u pratnji Halitove frule kapala kao bistra
voda.
Te noi, dok su se zvezde blago ljuljale, odjednom je nebo
razdvojio grom. U mraku se na mog oca spustila munja kao handar
i sve pretvorila u prainu i dim. Vrisnuo je i nepomino se zakucao
za zemlju. Stado se razbealo, a psi nisu znali na koju e stranu.
Svet je skliznuo u mraan bunar. Leva strana tela moga oca sva se
iskrivila a unaokolo se irio miris izgorelog mesa. Emir Halit, koji je
malo dalje ispustio frulu iz ruke, osvrui se oko sebe i paljivo
gazei, pribliio mu se. Kada je video telo moga oca, koje je vonjalo
na meso i ar, pao je na kolena i od straha nije uspeo ak ni da
zaplae. Shvativi da nee moi nita da uradi, ostavio je pse pored
njega da ga uvaju i letei stigao pravo u selo. Kao povetarac je
prohujao niz doline, kroz potoke i pored nonih ptica.
Kada su seljaci to uli, konjskim kolima su stigli do vrha i pored
moga oca zatekli Kodu Ismaila. obani nisu imali obiaj da
ostavljaju stada bez vlasnika. Koda Ismail, koji je uvio telo moga
oca u ilim, rekao je: Mrki medved mi je rastrgao ovcu i pratei ga,
doao sam ovamo. Kodi Ismailu su dali konja da ode do svog
stada na Mangal planini. Moga oca su stavili u kola i doneli ga u
selo.
Kada je posle dva dana otvorio oi, otac nije mogao da shvati
kako je sa zvezdanog vrha dospeo u tu seosku sobu. Staroga Osa,
koji je plakao iznad njegovog uzglavlja, upitao je: ta se desilo?
Pustili ste stado na polja susednog sela, pa je njihov stareina doao
i pucao na vas, odgovorio mu je. Ljudi nisu imali hrabrosti da se
ljute na zemlju i na nebo, ali su im srca uvek bila spremna na
ljudsku svirepost. Stari Os, koji je slagao da se moj otac ne bi
uplaio, itao je molitve koje dugo nije uzimao u usta i izgovarao
rei protiv uroka. Moj otac je zaspao i istinu je saznao ujutru, od
etvorogodinjeg bratanca Kuuk Mehmeta, koji ga je dotakao po
izgoreloj ruci i probudio ga. Ispriali su mu kako se sve dogodilo.
Otac je mesecima ostao u krevetu, u komarima u kojima su se nebo
i zemlja tresli i goreli.
Vest da se mladi u koga je udario grom spasao zahvaljujui
aneoskim krilima proirila se sve do svete zemlje u Arabiji. Jedan
bogat ovek koji se vratio sa hadiluka doao je da poseti moga oca.
Svratio je u nae selo pre nego to je otiao u grad Hajmanu sa etiri
natovarena konja i dva oveka, mom ocu dao urme, vodu iz
zemzema
7
i depno ogledalce ukraeno arama rue. Zemzem je
svakog dana davao sve vie snage mom ocu, ogledalce sa arama
rue pokazalo mu je kako e izgledati kada ozdravi, dok su urme
najvie obradovale Kuuk Mehmeta. Poto u zemlji nije bilo
dozvoljeno da se ide na hadiluk, oni koji bi poli na put prelazili su
granicu kreui se mranim dolinama. Seljaci su gledali bogatog
hadiju iz grada kao da gledaju ukraenog konja, puili su njegov
duvan i sluali njegove prie o putovanju. Nae selo nije imalo
bogatae; jedina nada je bila da stari Os pronae skriveno blago koje
je godinama traio.
Kad je Kuuk Mehmet, koji je odrastao na stepskoj zemlji, posle
nekoliko godina uio kolu u Hajmani, uiteljica je jednoga dana
dola u odeljenje sa nekim stranim novinama i deci priala o zemlji
koja se zove Amerika. U tim novinama je pisalo je da su se tokom
otre zime u dolini Hajmana smrzla i umrla dva obanina i etiri
stotine ovaca. Deca su radosno pljeskala zbog pominjanja njihovog
sela, a uiteljici je zbog toga bilo drago, bez obzira na dogaaje.
Kuuk Mehmet je uiteljicu, koja mu je pokazala novine ikago
dejli tribjun od 26. novembra 1953. godine, upitao: Da li se za ovaj
sluaj ulo i u Arabiji? Uiteljica je odgovorila: Nemojte da
razmiljate o Arapima u pustinji. Oni ne mogu da itaju slova u
ovim novinama. Poto smo se mi odrekli arapskih slova, nai svetovi
su se razili. Kuuk Mehmet se iznenadio isto onoliko koliko i
uiteljica kada je saznala da se moj otac spasao od udara groma. Dok
nije umro mlad od leukemije, bio je u nedoumici da li da najpre ide
u zemlju koja se zove Amerika ili u Arabiju.
Uiteljica, koja nije mirisala na ovu zemlju, ve na neke strane
privlane mirise, svaki dan bi dolazila sa nekim novim znanjem i
govorila: Nepismenost nije neznanje ve pogreno znanje, toga
emo se osloboditi. Kuuk Mehmet, kao i etiri stotine uenika
spremnih da sa divljenjem prate prie uiteljica u koli, nije mogao
da razume neke njihove rei, ali je verovao da njegova uiteljica
sigurno zna kuda on treba da ide. Kada je jednog dana njegova
majka dola u kolu, Kuuk Mehmet je to i njoj rekao. Tada je,
postidevi se to je njegova majka pored njegovih uiteljica u
alvarama i marami i to ne zna turski, brzo istrao iz dvorita.
Svoju majku, koja je potrala za njim, sa enjom je zagrlio tek u
jednom mranom kutku. Svako dete do kraja ivota nosi sa sobom
miris majke i kad umire seti ga se tokom poslednjeg izdisaja. Ali
Kuuk Mehmet, koji se muio pod teinom injenice da nije ni
varoanin ni Turin, nije govorio kurdski sa svojom majkom da ga
neko ne bi uo i poalio se uiteljici na njega. Majka nije imala
drugog izbora nego da veruje da je to dobro za njenog sina. Bili su
siromani i spremni da se veu za sreu ije ime nisu znali. Od
vremena Fermanova dva pokojna brata, Kuuk Mehmet je bio prvi
u selu kojeg su poslali da ui u gradu. Ali sudbina je znala neto to
ostali u dolini Hajmana nisu znali, pa ni on nije imao sree da ui i
dugo ivi.
To su bila vremena kada su lekari od bolesnika krili dijagnozu
raka da im smrt ne bi muila srca. Onoga dana kada je u Ankaru
stigao ameriki predsednik Ajk Ajzenhauer, za koga se godinama
interesovao, Kuuk Mehmet je poeo da povraa krv. To je bila
njegova prva godina na univerzitetu. Sedamsto hiljada ljudi
okupljenih u Ankari, koja je imala petsto hiljada stanovnika, radosno
je mahalo turskim zastavicama sa jednom zvezdom i amerikim
zastavicama sa etrdeset devet zvezdica. Strani novinari su svojim
agencijama slali vesti o industrijalizovanoj, modernoj i naprednoj
zemlji na brdovitom, smeem i krtom tlu. Oduevljenje kojim je
masa doekala Ajzenhauera, dok je pozdravljao narod iz kola sa
otvorenim krovom marke linkoln, ostalih od Ataturka, nije moglo da
se izrazi reima.
Stanovnitvo Ankare, koje se cele prethodne nedelje bavilo
ienjem grada, zabrinulo se zbog kie koja je padala nekoliko dana
ranije, ali kada je ujutru kia stala, ljudi su ispunili Ataturkov
bulevar sa nadom da e uivo videti Ajzenhauerov osmeh. Dok je
Ajk Ajzenhauer prolazio kroz jedanaest glavnih gradova na tri
kontinenta, kroz Rim, Teheran i Karai, jedna ena je u znak seanja
na njega u Pakistanu svojoj novoroenoj bebi dala ime Ajk Han. Ali
surova smrt nije saekala ni da novoroena beba napravi prvi korak
da bi uzela duu Kuuk Mehmeta. Za Kuuk Mehmetom, koji je
umro mlad, njegova majka je na kurdskom ispevala tubalice, na
turskom ga zvala sokole moj i najvie plakala to joj se sin oprostio
od ovog ivota a da se nije zaljubio. Kao to je rekao pesnik:

Ej, mrtva, slepa vrata pakla, avole prokleti,
Udalji nas od muka i grehova, lalo
Patnja i smrt su neizbeni,
Ali neka ljubav bude hrana ivota naega.

Niko nije pominjao re rak kao da se radi o krvolonom vuku
koji e se pojaviti im se pomene. Rak su svi nazivali to. Moj otac
je mislio da je cenu toga to mu grom nije uzeo ivot platio Kuuk
Mehmet i, kao svi ostali, govorei o tome, proklinjao je rak.
Svaka smrt ostavi praznimu u onima koji ostanu. Kada je moj
otac u bolnici meu Kuuk Mehmetovim stvarima primetio depno
ogledalce sa ruinom arom, shvatio je to bolje. Uzeo ga je i
pogledao ga kao da e u njemu videti Kuuk Mehmeta, ali se susreo
sa svojim crvenim oima. Setio se kako se igrao sa Kuuk
Mehmetom dok je leao posle udara groma. Posvaana deca se ne
razdvajaju ve nastavljaju da priaju preko predmeta. Ej, ogledalce
sa ruinom arom, reci Kuuk Mehmetu da idemo zajedno na
izvor. Kuuk Mehmet bi odgovarao: Ruiasto ogledalce, reci
mom stricu da u sa njim ii svuda kada ozdravim.
Dok su moj otac i Kuuk Mehmet toga dana razgovarali preko
ruiastog ogledala i udubivi se u njega prelazili u neki drugi svet,
doao je fotograf Tatarin da ih fotografie. Kad je to uo stari Os,
potrao je i presekao Tatarinu put. Ne dozvoljavam ti da
fotografie ovu decu, rekao je. Da je stari Os onoga dana dozvolio,
moj otac i Kuuk Mehmet imali bi zajedniku fotografiju sa ovog
sveta. Ali iza njih je ostalo samo njihovo ogledalce, koje je bogati
Hadija dao mom ocu kad ga je posetio posle udara groma, a moj
otac ga poklonio Kuuk Mehmetu kada je ovaj poao na univerzitet.
Sada je voljom smrti vraeno mom ocu.
8
Bruk
Vonjak
Naao sam se sa Firuzom u poslednjoj uliici u junom delu grada.
Put je odavde izlazio na panjak koji je vodio prema selu
Grantester.
Nisi dorukovala, zar ne? upitao sam.
Naravno da nisam odgovorila je Firuza.
Bicikle smo zakljuali jedan za drugi i naslonili ih na ogradu.
Firuza je nosila farmerke i bordo majcu.
Da vidimo da li se tokom zime neto promenilo u Grantesteru
predloila je.
Prole jeseni posetila me je mlaa sestra. Nju sam poslednju
dovodio ovamo rekao sam.
Gde ti ivi sestra?
U Turskoj. Poto ja ne mogu da idem tamo, ona je dola ovamo.
Da li esto dolazi?
Videli smo se prvi put posle sedam godina.
Kada e ti moi da ode?
Kad se moj pravni status promeni... Ne mogu da znam...
rekao sam.
Stavili smo naoare za sunce i polako se etali stazama izmeu
travnjaka.
Otkako se jue vreme prolepalo, nebo je bilo isto. Sunce je
grejalo.
Jesi dobro spavao? upitala je Firuza.
I previe...
Verovatno nisi ni kroio iz kue.
Posluao sam tvoju majku i jue sam otiao na groblje.
Zar ve? upitala je.
Sada razmiljam o tome zato ranije nisam iao na groblje.
Ali jue je padala kia...
Poneo sam kiobran. Sreo sam jednu enu koju je napustio
mu. Plakala je na groblju.
ene koje plau na groblju... ne zavri misao Firuza.
Hodali smo utke.
Gledali smo iroku livadu prekrivenu crvenim bulkama i utim
narcisima.
Iz trave je iskoio zec. Stao je ispred starog para koji je dolazio iz
suprotnog pravca.
Starica se nagnula i pribliila mu lice.
Kada smo im prili, i ja sam se sagnuo. ena se nasmeila.
Starac je i dalje stajao i obratio se Firuzi: Kakav lep dan.
Fantastian sloila se Firuza.
Idete li u vonjak? upitao je starac.
Da.
Moja supruga i ja se ve etrdeset godina svake nedelje etamo
ovuda.
Lepota ponavljanja... rekla je Firuza.
Dobro ste rekli sloio se starac. Kad smo bili mladi, dok smo
se etali ovim putem, sretali smo stare parove. Sada smo mi ostarili i
sreemo vas.
etrdeset godina... rekla je Firuza.
Sluajte... rekao je starac.
Oslukivali smo livadu. Sluali smo poljske eve.
Ove ptice, uto cvee i reka oduvek su bili ovde nastavio je
starac.
Jedan vodomar je uzleteo i odleprao dole prema reci.
Da li biste popili aj sa nama? upita Firuza.
Ah, draga gospoice, nama je mnogo da jo jednom preemo
ovaj put. Ali svakog ponedeljka ujutro idemo u vonjak. Ako jednog
ponedeljka poranite, moi emo tamo da popijemo aj.
Danas je poseban dan rekla je Firuza.
Starac se nasmeio: Da nije moda godinjica vaeg
poznanstva?
Zec se okrenuo i izgubio u visokoj travi.
Dok se starica uspravljala, uhvatio sam je podruku i pomogao joj.
Danas je godinjica smrti Ruperta Bruka rekla je Firuza.
Jedna grupa mladih je jutros u vonjaku odrala pomen setila
se starica.
I mi emo da odrimo pomen odluila je Firuza.
Danas mi je jedan gospodin proitao Brukovu pesmu Vojnik
rekla je starica, mislei na svoga mua.
Pogledali su u mene.
I ja u da je proitam rekao sam.
Trebalo bi da je proita predloio je starac.
I moj deda je, kao Bruk, poginuo u Prvom svetskom ratu
rekla je starica.
Da mladima ne priamo o smrti predloio je starac.
U pravu si sloila se ena.
Pozdravili smo se sa eljom da se opet vidimo. Kao i mi, i oni su
nastavili svojim putem.
Rekom koja je tekla u dnu livade, jedan amac je plovio prema
jugu.
Jedna devojka je krmanila veslom, dok su jo dve sedele i pevale
na sav glas: And a river of green is sliding unseen beneath the trees...
I Firuza je pevuila.
Zelena reka nevidljivo je klizila ispod drvea.
Prolazei stazom izmeu kopriva i zelenog klasja, posle sat
vremena stigli smo do vonjaka.
Uli smo u kafe, stali u red.
Uzeli smo pogaice, med, slatku pavlaku i lone aja.
Sa posluavnicima u rukama seli smo u batu za sto ispod
drveta.
Uelela sam se ovdanjih pogaica i slatke pavlake rekla je
Firuza.
Terajui pele koje su sletale na posluavnik, dodao sam:
Nedostaju i pelama.
Nasuo sam aj.
Nabubrele pogaice presekli smo napola i namazali ih pavlakom
i demom.
Radost zajednikog doruka u vonjaku...
Dok smo ispijali aj, pogledi su nam se sreli. Ukus aja se menja
u zavisnosti od toga s kim ga pijemo.
Sunce se probijalo kroz kronju jabukovog drveta iznad nas.
Otvorio sam brouru koju sam u uzeo u kafeu i pronaao
stranicu o Rupertu Bruku. Proitao sam njegovu pesmu Vojnik.
Firuza me je sluala sklopljenih oiju.
Vonjak se proirio, nekoliko cvetova je otpalo sa grana.
Ovo je tvoja struka rekao sam. Kako bi protumaila poetak
pesme?
Pruio sam joj brouru. Firuza je proitala prve stihove:

Ako jednog dana umrem, samo ovako misli o meni:
Jedan deo tue zemlje
Ubudue e veno biti Engleska.

Pogledala me je.
ta misli, da li se strana zemlja na kojoj je sahranjen jedan
vojnik smatra osvojenom? upitao sam.
Govori o spokoju imperijalista?
Raspravljali smo o tome na jednom seminaru pre neki dan
rekao sam.
Razmiljali smo o grobu Ruperta Bruka na jednom egejskom
ostrvu.
Moe da se protumai i drugaije rekla je Firuza. Svaki
vojnik nosi sa sobom svoj dom. Gde god da umre, s njim je i miris
zemlje na kojoj je roen i odrastao.
Za susednim stolom sedela je vea grupa ljudi. Oko njih su trala
i igrala se deca. Jedno dete je palo i zaplakalo. Mlada ena je ustala i
pomogla mu.
Ako bi ovde bio sahranjen, ta bi za tebe bila ova zemlja?
upitala je Firuza.
utao sam.
Pojaao se cvrkut ptica.
Zemlja na kojoj bih ovde leao bila bi veno dolina Hajmana.
Nada mnom bi duvao crveni vetar.
uo sam pucketanje grana.
Firuza mi je pruila pare pogaice s pavlakom.
Da li zna da je Bruk zappravo imao sree to nije poginuo na
frontu, ve se razboleo i umro na putu za front ree.
Zato?
Spasao se bola koji bi mu nanelo ubijanje.
Jedan listi se probi kroz grane i pade mi u krilo. Podigoh ga i
spustih ispred Firuze.
Ko je po tvom miljenju najvei ratni pesnik? upitah.
Pogleda me u oi.
Da li pitanje ima nastavak? upita.
Rupert Bruk ili Emili Dikinson?
Nasmejala se. Proitao si Lovca u itu rekla je.
Da.
Da li se sea odgovora u njemu?
Klimnuo sam glavom.
Ja svoj glas dajem Bruku rekla je.
Zato to je odavde?
Moda. Njegove rei znae nam jo vie kad pomislimo da je u
ovoj bati proveo izvesno vreme sa Kejnsom i da je jedne veeri
punog meseca plivao sa Virdinijom Vulf dole u reci.
Deca koja su jurcala poela su da se penju na drvo pored nas.
Ovoga puta sam ja postavio pitanje: Da eli da te ovde
sahrane, ta bi ti ova zemlja znaila?
Samo sam jedanput pomislila da u umreti na nekom drugom
mestu. Kada sam pre tri godine odluila da se vratim u Iran. Zaista
sam reila da odem. ak sam na ramenu istetovirala uspomenu na
svoj ivot ovde.
Pa zato nisi otila? upitao sam.
Saekala je malo pre nego to je odgovorila:
Ispriau ti, ali ne danas, jer ono to u ti rei ima veze sa
enama koje plau.
Pogledao sam je da bih video izraz njenog lica.
Firuza je popila poslednji gutljaj iz olje i ponovo nam nasula aj.
ta si istetovirala? upitao sam.
Ruu odgovorila je.
Rua na koricama knjige tajni...
ovek ponekad u jednom opisu pronae beskrajno mnogo
znaenja rekla je.
Jednog dana e otii rekoh. U Iranu e ruu drugaije
doivljavati.
Kada se ti bude vraao u svoju zemlju, hoe li napraviti
tetovau? Uspomenu odavde...
Ne verujem rekao sam.
Poto smo uli znatieljne glasove ljudi sa susednog stola,
okrenuli smo se i pogledali.
Ispod udaljenog jabukovog drveta okupila se grupa mladih ljudi.
Jedan mladi je glumio Ruperta Bruka. Nekoliko devojaka obuenih
u haljine od pre sto godina napravilo je krug oko njega. Glasno su
recitovali.
Mislim da ponavljaju jutronji pomen. Da im priemo? upitao
sam.
Malo kasnije.
Vie zavidim pesnicima nego romanopiscima rekao sam.
Zato?
To to oni rade ne razlikuje se od magije. Govore jezikom
nevidljivog sveta, kao arobnjaci.
Ljudi za stolovima su gledali na onu stranu. Omladina koja je
recitovala stvorila je vrtlog. Imali su snagu da privuku sve to se
nalazilo u vonjaku.
Kad bi se tetovirao, za ta bi se opredelio? upitala je Firuza.
Ne znam ta bi moglo da opie moj ivot ovde, ne znam...
rekao sam.
Da li je ovek koji je doao ovamo isti kao onaj koji se vraa?
Kada sam doao, postojala je realna mogunost da umrem
rekao sam. Sada sam kao grana koja oivljava.
Ono za im traga jednostavno je.
Zaista?
Feniks koji se ponovo raa rekla je.
Pokazao sam joj mladia koji je glumio Ruperta Bruka,
okruenog devojkama.
Eno, tamo je besmrtna ptica iz legende. Pesnik ije se pesme
itaju i sto godina nakon njegove smrti rekao sam.
Stvara se guva rekla je Firuza.
Svi su se pribliavali mladima kao brodovi zahvaeni ogromnim
vrtlogom nasred okeana.
Kad sam bio mali, u naem selu je iveo jedan starac. Na njemu
sam prvi put video tetovau rekao sam.
ta je predstavljala?
Mrkog medveda.
Mrkog medveda?
Zar ti nisam to ispriao?
Nisi.
Ispriau ti dok se budemo vraali livadom rekao sam.
elja da joj ispriam priu bila je znak moje ljubavi. Lako je bilo
nai priu, ali ja sam brinuo kojim reima da je ispriam.
Hoe li da igramo neto? upitala je Firuza.
ini mi se da voli porodine igre rekao sam.
Nasmejala se.
Da, hoe li da igramo jednu elju? upita.
Vai.
Trai neto od mene. Tvoja elja ne sme da bude zahtevna, ve
ostvarljiva. Vodi rauna o ovom pravilu.
Ti poni, da bih shvatio kako to ide predloio sam.
Malo se zamislila.
Napisae jedan roman u kojem e se pominjati svite za elo
rekla je.
Da... ekao sam da nastavi.
U taj roman e ubaciti i reenicu koju koristimo nas dvoje, za
koju emo samo mi znati.
Izvodljivo, ali teko rekao sam. Napisau roman, ali ne
znam da li u moi da ubacim svite za elo.
Na tebe je red rekla je.
Postae suvlasnik ove bate rekao sam bez oklevanja.
ta?
Pre nekoliko godina hteli su ovde da podignu zgrade, ali su u
poslednjem trenutku spreeni. Kako bi bio siguran da se to nee
ponoviti, vlasnik imanja razmilja da proda ljudima male komade
zemlje. Tako niko nee moi da dira vonjak.
Svaija, ali niija bata... Dobra zamisao.
ta kae na to da ti i ja kupimo ovaj oak gde sedimo? pitao
sam.
Nasmeila se.
Neki glas u meni govori mi da treba da ti verujem rekla je.
Ako hoe, skoi u provaliju zatvorenih oiju, ja u te sigurno
uhvatiti odvratio sam.
Firuza je oklevala.
Pa dobro, ima li novca? Ja nemam rekla je.
Nemam ni ja uzvratio sam.
ta emo onda?
Uzeemo kredit od banke.
Ej, revolucionaru rekla je. Ako uzmemo kredit od banke,
vezaemo se za ovaj sistem.
Hajde da se veemo sloio sam se. Ali ne za ovaj sistem...
Oboje smo se nasmejali.
Voli da menja smisao rei primetila je.
Nevin sam koliko i oni koji rui pripisuju druga znaenja
rekao sam. Kao ti.
Nasmejala se.
U knjizi imam osuenu ruu, hajde da je damo mladima koji
recituju poeziju predloila je.
Deca koja su se do maloas igrala pored nas, vrtei se rairenih
ruku, pridruila su se guvi oko omladine.
Kakva sluajnost rekao sam. Kada smo sestra i ja jesenas bili
ovde, i ova deca su bila tu.
Ovo je mesto koje deca vole.
Firuza... rekao sam.
Da...
I ti ima sestru, zar ne? Seam se da si je spominjala.
Imam bliznakinju rekla je.
Okrenula je glavu na drugu stranu.
Bliznakinju? zaudio sam se. Nisam je video na roendanu
tvoje majke.
Ne ivi u Engleskoj.
Otpio sam gutljaj aja.
Da li i ona lii na ilijet Bino? upitao sam.
Firuza me je pogledala.
Nagla se prema meni, unosei mi se u lice.
Ja se pored tebe oslobaam svojih grehova rekla je.
Na njenim usnama, to lie na usne ilijet Bino, bili su i osmeh i
tuga.
Da danas priamo o svojim grehovima? predloio sam.
Ne, dan je suvie lep da bismo priali o grehovima usprotivila
se.
Polako se povukla. Skupila se u svojoj irokoj stolici.
Sa jabukovog drveta iznad nas otpalo je nekoliko cvetia.
Iz depa sam izvadio ogledalce sa arom rue. Nekada davno
sam u ovom ogledalu gledao prolost, ovoga puta sam video
budunost.
Ovo sada pripada tebi rekao sam.
Firuza ga je uzela ustruavajui se.
To je ogledalce tvoga oca, zar ne? Za tebe ima posebnu
vrednost rekla je.
Zbog toga ti ga i poklanjam rekao sam.
Prinela je ogledalce licu. Gledala je u njega kao da pada u
nekakav bunar za koji niko ne zna, i dosee do skrivene tajne
ivota.
Zatim je rukom prekrila ogledalce.
9
ena sa oiljkom na licu
Teret koji nose nevini
Dok fotograf Tatarin jo nije doao u ove krajeve, dolinom Hajmana
lutali su vukovi, lisice i jedan mrki medved. Kue sa hladnjikavim
zidovima, psi koji ekaju da zavijaju, izvor koga su napustile mlade,
legali su uvee obavijeni meseinom. U hlebu se oskudevalo, smrti
je bilo previe, a ljubav je bila izmeana s krvlju, kao ranjena voda.
Jednog od onih dana kada je sve naokolo ozelenelo, kada su
bliznakinje ene sa oiljkom na licu iza brda nale dva mladuneta
medveda, selo je ivnulo. Mladunad su hranile mekinjama i
branom i uvale od gneva obesne dece. Kada je nou poeo da se
pojaava lave pasa, shvatili su da majka meka krui oko sela. ena
sa oiljkom na licu htela je da puste mladunce. Bliznakinje su
plakale. Jednog jutra su zajedno izale na brdo, ostavile medvedie i
gledale kako se kao nevinaca udaljavaju. Prola je samo jedna no
kada su videle kako deca vuku jedno od mladunadi za konopac
vezan oko vrata. Pre nego to je iko shvatio ta se desilo, drugo
mladune su rastrgli psi u potoku.
Bliznakinje su plakale jo vie. Od toga dana vie se nisu igrale sa
decom. ena sa oiljkom na licu je rasputenu decu oterala ak iza
brda. Dok su se deca trudila da zatru svoje tragove u potoku i meu
bunjem, nisu znala da jedna mrka meka trai svoje izgubljene
mladunce. Ve je danima kruila po mirisima majine duice i
pelina, pela se uz padine i sva zadihana gledala iza stena. Jedna
jedina no majke koja trai svoje mladunce dua je od doivotne
patnje. Mrka meka je napadala sve to joj se nalo na putu i za
sobom ostavljala leeve rastrgnutih lisica i vukova.
Kada su deca koja su se tiho sakrila iznenada ugledala mrku
meku, potrala su ka brdu i tu se nala oi u oi sa enom sa
oiljkom na licu. Ona je zgrabila dugaku granu i napravila deci
zaklon. Prvo je gaala mrku meku kamenom, a onda je velikom
granom mahala prema njoj. Osetivi miris svojih mladunaca u
okolini, mrka meka je rikala, a njen bol je odjekivao do
najudaljenijih brda i vraao se. Odozdo se pribliavao lave pasa.
Kada je ena sa oiljkom na licu pogledala u pravcu lavea, odletela
je na stene od mekinog udarca. ula se pucnjava, psi su se sasvim
pribliili. Mrka meka se brzo udaljila i nestala. im su videli
tragove krvi u potoku, seljaci su pomislili da su ubili mrku meku,
ali poto su u blizini nali dva vuja lea, posumnjali su. Uplaili su
se velike patnje mrke meke koja je bila tolika da ni vukove koje je
ubila nije pojela.
Do tog dana ime ene sa oiljkom na licu bilo je Sadeta. Nekada
je pred ogledalom plela kike i gledala svoje kao sunce lepo lice.
Zatim se kolo sree okrenulo, ivot je proao. Sadet kaduna, ije je
lice unakazila mrka meka, vie nije sela pred ogledalo. Platila je
cenu za prolivenu krv dva mekina mladuneta tako to je ceo svoj
ivot ovako proivela. Ponekad nevini nose teret grenika.
Sadet kaduna je roena u dalekom gradu Ankari. Dok je njen
otac kapetan proao kroz Prvi svetski rat i Grki rat, ona je izrasla u
mladu enu. Kad joj se otac vratio, s njim je doao i njegov autant
iz Istanbula. Sadet kaduna se udala za njega, ali reka ivota nije
tekla mutno samo u dolini Hajmana, ve i u gradu.
Zbog seanja na leeve iz rata i komara, au iz Istanbula nije
izbijao iz mehana, svaao se i uhvatila ga je samoa skitnica koje
nemaju sree. Jedne noi je svoju enu proveo kroz mrane sokake i
doveo do starog konaka. Shvativi da je upala u svet pijanaca, Sadet
kaduna je, ne oklevajui ni tren, otrala do prozora, skoila na
bunje i do jutra se krila u jednom mranom kutku. Sutradan se
vratila u oevu kuu.
au iz Istanbula je neko vreme dolazio na vrata kapetana koji
mu je bio komandant i traio svoju enu. Svake noi je dizao mahalu
na noge. Sve granice su nestale, a njegov ivot je dospeo do ivice
provalije. au iz Istanbula, koji je odavno istroio suze, ni zaplakao
nije one noi kada je uao u njihovu kuu i zasuo ih mecima.
Kapetan i njegova ena su ubijeni, a Sadet kaduna je bila ranjena.
au iz Istanbula je nestao. Sve ene oduvek dele istu sudbinu i
svaka od nje uzima deo koji joj sleduje. Sadet kaduna je odluila da
ode u selo o kojem joj je otac priao i da sve svoje tragove izbrie u
samoi doline Hajmana. Kao to ree pesnik:

Ne pitajte so ne zna, ne pitajte zemlju ne vidi
ene su bile prve koje plau
U golim rukama im ogledalo i no
Ne pitajte vodu ne zna, ne pitajte lie ne vidi
ene su bile prve koje plau

Otac Sadet kadune je u vreme Grkog rata jedne veeri ranjen u
dolini Hajmana i izgubio je svoju jedinicu. Tada je stari Os imao
ezdeset godina i kapetana koga je video blizu sela kriom je doneo
kui. Iako ranjen, kapetan se posle tri dana digao na noge, utonuo je
u mrak, pratio zvukove oruja i pronaavi svoje vojnike, ponovo
uestvovao u borbi. Kada se rat zavrio a on se vratio svojoj
porodici, svima je, uz medalju, pokazivao i tabakeru koju mu je
poklonio stari Os. Posle mnogo godina, im je predosetio da se
pribliava nesrea, erki je dao tabakeru i rekao joj da, kada ne bude
imala kuda da ode, pronae staroga Osa u dolini Hajmana. im je
Sadet kaduna trudna i izbezumljena stigla u selo, stari Os ju je
prigrlio i zaplakao, i vie je suza prolio nego tokom rata kad je
dolina plivala u krvi.
Najblii prijatelji Sadet kadune, koja je posle mesec dana rodila
bliznakinje, bili su Keve i Asja. Asja je ivela sama, nou je pevala na
groblju, a onda dolazila da uva bliznakinje Sadet kadune. Ponekad
bi i devojice vodila na groblje, igrala se tamo sa njima i stavljala im
na glave venie od trava sa groblja.
Asja je Sadet kadunu nauila kurdski, a od nje je nauila turski.
Dok je sluala Sadet kadunu kako pria o automobilima, gramofonu
i telefonu i o tome da sunce ima sedam boja, teko je mogla da
poveruje u to. Jednoga dana, dok su zajedno posmatrale dugu na
nebu, uverila se. Mislila je da je istorija kakva knjiga puna mrtvih i
pitala kada e ponovo poeti rat u ovoj dolini. Sadet kaduna ju je
upozorila da ono to priaju treba da ostane tajna i da o tome ne
govori. Ljudi koji ive u gradu, meusobno se ne poznaju, rekla
je. Asja se uplaila. Zato?, upitala je. Grad je mnogo velik. Asja
je pokuala da u svojoj mati oivi grad, ali nije uspela. Pa zato
onda ive tamo? A kada je ula da se ljudi u gradu greju crnim
kamenom koji se zove ugalj, pitala je: Kako moe da gori kamen?
Mislila je da gradovi idu u nepoznato, dok nepoznato dolazi u selo.
Asja je nauila Sadet kadunu mnogim stvarima: kada u jesen
vrane sleu u jatu, nagovetavaju otru zimu; da bi deca mirno
spavala, najbolji lek protiv komaraca je dim kravlje balege; kada se
pojavi duga na nebu, to znai da se lisice pare, a deca koja preskoe
dugu, mogu da promene pol po elji; ljubav je stvar sudbine,
rastanak strpljenja, smrt iskuenje, a nada jedino reenje. Sadet
kaduna koja je ovo sluala, polako je nauila razliku izmeu sveta u
selu i sveta u gradu. Jedan se irio prema unutra, a drugi ka spolja.
Dok je Asja govorila, ponekad bi zastala, sluala crveni vetar
spolja i nadala se da e Ferman iznenada doi. Ustajala bi kao da
uje signalno zvono iz daljine, istila kuu i prostirala oprane
prostirke. im bi se ujutru probudila iz nekog lepog sna, mladim
devojkama pored izvora govorila bi da e uskoro nai svoju sreu.
Nije bilo nikoga ko je nije voleo, a bilo je mnogo onih koji su je alili.
Dok su se turkije o njoj prenosile od usta do usta ona je brinula o
svojoj neispunjenoj srei. Molila je boga da svima da ovakvu ljubav,
ali da im sudbina bude drugaija. Ponekad bi se onesvestila i
buncala: Dobiu dete. Mlade devojke su se klele u svoju stariju
brau, a Asja u glavu svog pokojnog oca. Nije svima verovala, pa
tako nije ni obratila panju na prie da je Ferman, kada od nje nije
bilo ni traga ni glasa, ubio mrku meku. Majka ija mladunad
umru jeste siroe, a Ferman ne bi dotakao sirotu meku, govorila
je. Sledee godine pria bi se preokrenula i seljaci bi jedan drugome
aputali da je ovog puta mrka meka usmrtila Fermana.
Najbolje to je Sadet kaduna nauila od Asje bilo je da se
ponekad onesvesti kao ona i da tako olaka sebi brige sa kojima ne
moe da se izbori. Drugaije ne bi mogla da podnese ovaj ivot. Dok
bi okretala glavu, duboko bi udahnula; vrat, lea i stomak bi joj bili
natopljeni znojem. Jednu no bi tako leala, a ujutru bi smirena rano
izlazila napolje. Lice bi okretala prema suncu koje se raa. Pticama
bi bacala hranu, a siroad bi ljubila u pranjavu kosicu. Glas joj je bio
lep, i za sebe bi pevala gradske pesme. Trudila se da ivi kao da je
roena i odrasla na selu, ali je tokom dugih zimskih meseci bila
potitena. Potitenost ju je podseala na grad i bojala se da jednoga
dana ne ostavi ovo mesto i ode. Sve dok nije ranjena u napadu mrke
meke i dok nije postala ena sa oiljkom na licu, nije mogla da se
oslobodi ovoga straha.
10
Brani Tavo
Poetak hladnog godinjeg doba
Tri noi sam tonuo u najlepe snove. Bio sam srean kao beba. Oi
sam sklapao sa lepim snovima i budio se sa njima.
Ali nije potrajalo.
Ve dva dana ne mogu da utonem u san, da se spustim na dno
tog mranog jezera.
Ve je pono.
Moja kazna kad ne mogu da spavam jeste to mi ono to ujem i
vidim ne dopire do svesti. Nisam mogao da razumem ni ono to
itam. Ostalo mi je jo nekoliko stranica romana Na zapadu nita
novo. Kada sam iskljuio televizor, uzeo sam knjigu u ruke, ali nisam
mogao da razumem redove, paragrafe, stranice. Svaki put sam se
vraao na poetak.
Na kraju sam odustao.
Ponovo sam podgrejao aj od lipe, koji ve danima kuvam i
pijem.
Sa police sam spustio jedan ilustrovani roman. Stavio sam ga
iznad kreveta pored glave.
Ukljuio sam CD-plejer.
Zaula se flauta. Melodija koja se polako irila kao da je dopirala
iz neke daleke bate.
Napunio sam olju ajem.
Kakvu je cenu ona mogla da trai od mene? Kada nisam
mogao da spavam, tu poast insomniju zvao bih ona, ni ime nisam
mogao da joj izgovorim. Kao da nije bilo dovoljno to sam otiao iz
svoje zemlje, prolio krv, slomio kosti, otiao daleko od majke i oca.
Ali ona nije imala milosti i ponovo je dola da me iscrpljuje.
Sve vie me je bolela glava.
Glavobolja lii na siromatvo, oveka ostavlja bez izbora.
Nisu mi pomogle etiri tablete za spavanje koje sam popio od
jue. Niti mi se san pribliio, niti se bol smanjio.
Popio sam aj.
Ilustrovani roman koji sam drao u rukama ispustio sam jo na
drugoj stranici. Ugasio sam svetlo i legao. Navukao sam jorgan
preko glave.
Tu se nalazilo jezero sna.
Pogledao sam u tamnu vodu. Spustio sam se sa ivice provalije, ali
ostao sam da lebdim u praznini. Nisam mogao da padnem u jezero
tamnog sna i da nestanem.
eleo sam da skoim na dno vode i da se vie ne pojavim na
povrini. Pomislio sam da ljubav prema smrti, skrivena u naoj dui,
lii na to.
Nisam se bojao to ne mogu da spavam dva-tri dana, ve sam se
bojao neeg goreg. Da ne bude kao to je bilo nekad.
Satima sam ostajao sklopljenih oiju, ali otvorenog uma.
Ponekad sam razlikovao glasove sa ulice, ponekad melodiju
flaute, a onda bih ih izgubio. Vrteo sam se meu beskrajnim
nepovezanim mislima kojih nisam mogao da se setim posle jednog
trenutka.
Kada sam ujutru u deset sati spustio jorgan s glave, oi samo to
mi se nisu rasprsle.
Nisam spavao ni sekunde.
Boleli su me kapci, sve mi je bilo mutno.
Istuirao sam se.
Sipao sam vodu za aj u elektrini bokal.
Priao sam prozoru i gledao kiu kako pada. Da li je poela noas
ili jutros? Nisam mogao da se setim.
Moj mobilni je bio iskljuen ne od jue, ve od prekljue.
San je bio moja svetinja. Nisu smeli da ga uznemire niiji
telefonski pozivi.
Kad sam ukljuio telefon, pogledao sam poruke. Dve su bile od
Firuze. Gde si?, pitala je. Pozovi me.
Odsluao sam tri govorne poruke koje mi je ostavila.
Rekla je da upravo kree u Iran. Mlaa sestra joj je ivela u Iranu
i razbolela se. Morala je odmah da krene na put.
Poslednju poruku poslala je sa aerodroma. Samo je ponavljala
moje ime Brani Tavo. U pozadini se ulo objavljivanje leta.
Nekoliko puta sam je zvao. Telefon joj je bio iskljuen.
Morao sam da odem do njihove kue.
Ako pozovem taksi, sitnina koju imam u depu nee biti
dovoljna.
U takvim trenucima dolazilo mi je da glavom razbijem zid.
Seo sam na bicikl. Kao lud sam okretao pedale po kii. Jedanput
sam pao na obali reke. Neki mladi par mi je pomogao da se
podignem. Namestio sam lanac, koji je spao s bicikla. Nastavio sam
da vozim.
Kada sam stigao do Firuzine kue, bio sam potpuno mokar. ak
mi se i potkoulja pokvasila.
Pozvonio sam i ekao.
Ponovo sam pritisnuo zvono.
Pogledao sam prozor, zavese su bile navuene.
Pokucao sam. Niko nije otvarao.
Ni zavesa se nije zanjihala.
Pogledao sam naokolo s nadom da e proi neko poznat. U ulici
nije bilo nikoga.
Gospoa Azita i Tina nisu mogle da odu u Iran. Firuza mi u
poruci nije rekla tako neto.
Naslonio sam bicikl na zid. Otiao sam do prodavnice na drugoj
strani ulice. Zamolio sam za olovku i papir. Napisao sam kratku
poruku i ostavio svoj broj telefona. Papiri sam ubacio u prorez za
pisma na vratima.
Kada se budu vratile kui sigurno e me zvati.
Nisam mogao da vidim bicikl koji sam naslonio na zid.
Pogledao sam niz ulicu. Dve osobe su vozile bicikle. Vid mi se
mutio od kie i nespavanja, ali bio sam siguran da je jedan od
bicikala moj. U ovakvim trenucima siromani moraju da budu
sigurni.
Potrao sam i povikao za njima.
Stali su i pogledali me.
Bila su to dva mlada momka. Jedan od njih je vulgarno pokazao
prst. Drugi je vikao: Gubi se, idi u svoju zemlju!
Odmah su shvatili da sam suvian stranac.
Uli su u sporednu uliicu.
Trao sam do poetka ulice.
Nikoga nisam video.
Kada doe nevolja, kau da se druge niu za njom. Danas je bio
moj dan za nevolje.
Neispavanost me je ispunjavala besom. Mogao sam svoju muku
da iskalim na ovoj dvojici momaka.
Kada sam stigao kui pokisao kao mi, samo to se nisam
onesvestio od umora, prozeblosti i neispavanosti. Odmah sam otiao
pod tu. Ruke su mi se bile toliko smrzle da sam jedva otvorio
slavinu. Dugo sam ostao ispod vrue vode.
Nisam prestajao da drhtim. Obukao sam demper i legao.
Uzeo sam telefon. Hteo sam da ujem Firuzin glas.
U svojim porukama je govorila: Od jue ti je iskljuen telefon, da
nisi bolestan? Kada bih znala gde stanuje, dola bih.
Bezbroj puta sam presluao iste poruke.
Na kraju sam zamislio sebe na Firuzinom mestu dok me zove sa
aerodroma ponavljajui Brani Tavo.
Nekada davno je jedan istonjaki majstor, poto je zavrio priu
o leptiru, koju je pisao cele noi, umislio da je on taj leptir, pa mu je
bilo ao to majstor, koji je do jutra sedeo i pisao pod svetlou
svee, nije mogao da spava.
I ja sam osetio Firuzinu bespomonost i strah koji ju je obuzeo
dok je pred odlazak u Iran poslednjih nekoliko sati neprekidno
pokuavala da uspostavi vezu sa mnom. Bilo mi je ao i nje i sebe jer
sam je nasekirao.
Okrenuo sam njen broj, ali telefon je i dalje bio iskljuen.
Poslao sam joj poruku.
Iznad mog kreveta nalazio se krovni prozor. Pogledao sam u
oblano nebo. U vedrim noima s mesta gde sam leao mogao sam
da vidim meseinu i zvezde.
Na tren sam sklopio oi, koje su me bolele od trodnevnog
ekanja sna.
Klju moje kue sna bio je slomljen. Nije se znalo kada e se
vrata na njoj otvoriti, a kada e se zatvoriti.
Malo kasnije sam ponovo otvorio oi.
Kada sam primetio zidni sat, shvatio sam da sam spavao tano
dvanaest sati.
Kao da je cela no prola u jednom trenu.
Iskoio sam iz kreveta.
Nisam mogao da se setim gde sam ostavio telefon.
Pao je na pod i podvukao se pod krevet.
Stiglo je nekoliko poruka. Nijedna nije bila od onih od kojih sam
ih oekivao.
Samo to nije svanulo.
Jo jednom sam pozvao Firuzu. Nije bila dostupna.
Od jue nisam nita jeo.
Osetio sam glad.
Stavio sam vodu za aj.
Namazao sam puter i dem na bajat hleb i dorukovao.
Pogledao sam vesti na televiziji.
Da sam pre dva dana sluao vesti o sukobima koji se ve dva
dana vode u Mogadiu, glavnom gradu Somalije, deavanja u vezi
sa izborom novog predsednika republike u Turskoj i video
fotografiju oveka koga su engleski vojnici muili i ubili u Iraku,
zabrinuo bih se.
Oseao sam se otkinutim od ovoga sveta koliko i Iraanin ubijen
muenjem.
Popio sam dve tablete protiv bolova.
U poslednjim vestima koje sam sluao pre nego to u izai iz
kue, izvetavali su da je u Kentu bio zemljotres.
Svratio sam u prevodilaku agenciju im se otvorila. Od jednog
prijatelja Turina posudio sam novac, a od prevodioca Iranca
persijsko-engleski renik.
Rekli su mi da izgledam umorno. alili su se da se posao
postepeno smanjuje. Dogovorili smo se da idue nedelje zajedno
odemo u bioskop.
Danas nije bilo kie.
Dok sam prolazio kroz podzemni prolaz kraj trnog centra,
video sam napola ispisan grafit. Grafit koji su mladi pokuali da
napiu na visokom zidu penjui se na lea jedan drugome bio je
nedovren. Napisali su Pesnika umetnost, ali nisu uspeli da
dovre misao. Poslednja dva slova su bila bleda, verovatno je
mladiima nestalo boje.
Pesnika umetnost. Pre mnogo godina u vreme graanskog rata
okupljali smo se u jednoj potleuici. Jedan od nas je tada rekao: U
ratnim uslovima revolucionari kratko ive. ta smo mogli da
smestimo u jedan kratak ivot? Svako je ispriao o emu je matao.
Ja sam matao o tome da objavim knjigu poezije i da se u ituljama
koje e se objaviti posle moje smrti nalazi moja slika sa naivnim
pogledom. Kao Lorka, koji je umro u ratu. Meutim, nisam uspeo ni
da sakupim svoje pesme u knjigu poezije, niti da umrem.
Prepeaio sam do antikvarnice Zapadni front, u kojoj je radila
Firuza.
Morao sam da razgovaram sa Stelom i da uzmem broj telefona
gospoe Azite.
Antikvarnica jo nije bila otvorena.
Uao sam u oblinji kafe.
Popio sam kafu, proitao bulevarsku tampu.
Sve do podneva Stela se nije pojavila.
Raspitao sam se kod zaposlenih u kafeu. Rekli su mi da je
antikvarnica bila zatvorena i jue.
Dok sam razmiljao ta da radim, primetio sam da su svi koji su
uli u moj ivot prole nedelje u ovom malom gradu nestali u
jednom trenutku.
Napisao sam kratku poruku na papiriu i ubacio je u potansko
sandue antikvarnice.
etao sam se niz ulicu. Proao sam pored bazena i kroz veliki
park.
Proetao sam se pijacom u centru grada.
Bacio sam pogled na namirnice koje su se prodavale na tezgama,
razgledao raznobojni nakit, prelistavao polovne knjige. Na svakoj
tezgi paljivo sam prouavao lica prodavaca.
Misli su mi bile vezane za mobilni telefon u ruci. Firuza je mogla
da me pozove svakog asa.
Otiao sam do obale reke. Umeao sam se meu ljude po
travnjacima parka Dizus Grin.
Celo popodne sam proveo tumarajui izmeu ljudi u parku. Oni
koji su rotiljali, igrali odbojku, ljubili se, smejali se, sunali se i itali
knjige bili su sreni.
Video sam poznanike, ali nisam sreo nijedno lice koje sam traio.
Seo sam ispod jednog jorgovana. Podigao sam glavu i pogledao
ruiaste cvetove na drvetu.
Kad bih sada ovde u naruju sunca zaspao, svet bi se i dalje
neprekidno kretao.
Moda bih uo Firuzin glas kad bih se probudio. Priali bismo o
svojim nadama, a ne o grehovima. Posmatrali bismo svoje blago
pognute glave, duge tanke prste i jorgovane.
Zazvonio mi je telefon. Uzbueno sam se javio.
Zvao me je jedan prijatelj.
Moje slabo srce jo vie je oslabilo.
Hodao sam uz obalu reke ne znajui ta da radim. Vraajui se,
posmatrao sam amce koji su plovili niz reku.
Otiao sam do Firuzine kue.
Zavese su i dalje bile navuene.
Pozvonio sam, pa pokucao na vrata.
Seo sam pored zida na koji sam jue bio naslonio svoj bicikl.
Sklopio sam oi i zabacio glavu. Sunce mi se slivalo sa ela niz
vrat kao topla voda.
uo sam amor dece koja su prolazila pored mene.
Zaulo se zvono bicikla. Prola je jedna devojka koja je
razgovarala telefonom.
Usledila je duga tiina.
Zamislio sam elju i otvorio oi. Meutim, kraj mene nije bilo
onoga koga sam poeleo.
Polako sam hodao putem kojim sam se jue vraao smrzavajui
se po kii.
Spavalo mi se.
Kada sam ponovo poeo da spavam posle neprospavanih noi,
stigle su posledice. I danju su mi se oi sklapale.
Oi su mi bile mutne i vrtelo mi se u glavi.
Neki su mislili da sam pijan jer sam se teturao u hodu.
Dok sam prelazio na drugu stranu ulice, ne pogledavi semafor,
jedan voza me je opsovao i viknuo: Pijanduro!
Kada sam stigao do paba Fort Sent Dord, gde sam se prvi
put sastao sa Firuzom, sunce je ve bilo zalo.
Seo sam za sto napolju.
Dve gospoe koje su sedele na drugom kraju velikog stola
zamolio sam za cigaretu. Da ne bi videle nespretnost neiskusnog
puaa, okrenuo sam lice na drugu stranu. Dok sam kaljao od
dima, usta sam prekrivao rukom.
Veliki park ispred paba pruao se unedogled, pun zaputenog
drvea. Zeleni travnjaci gde su nekada sahranjene rtve epidemije
kuge sada su bili spokojni. Svetlost kua sa druge strane inila se
dalekom kao zvezde iznad planine.
eleo sam da viem kao pijanci.
Rekao sam dovienja i ustao od stola.
Svaki bicikl koji sam video gledao sam kao svoj.
Obavio sam kupovinu kod bakalina.
Kada sam stigao kui, bio sam umoran.
U sredinu polovine hleba stavio sam sir i paradajz i najeo se.
Popio sam aj od limete.
Televizija je i dalje izvetavala o Iraaninu koga su engleski
vojnici muili i ubili.
Sledee vesti su bile u vezi sa zemljotresom.
Iskljuio sam televizor i svetlo i legao.
Nisam znao da li su vrata moje kue snova otvorena. Sudbina
mojih noi zavisila je od jednog slomljenog kljua.
Razmiljao sam o pesmi koja mi se otvorila pri gatanju u knjigu
prole nedelje.
Setio sam se stihova koje mi je Firuza prevela sa farsija na
engleski. Treba da verujemo u poetak hladnog godinjeg doba.
Vreme je prolazilo.
Prevrtao sam se u krevetu.
Ponavljajui rei koje su govorile o poetku hladnog godinjeg
doba, shvatio sam da sam uvuen u vrtlog.
Otvorio sam oi.
Uzeo sam persijsko-engleski renik koji mi je stajao iznad
uzglavlja.
Ustao sam iz kreveta, ali nisam osetio potrebu da upalim lampu.
Bila je dovoljna meseina koja je obasjavala sobu kroz krovni prozor.
Pod meseinom sam prelistavao stranice renika.
Oseao sam se kao devetogodinji Bah.
Bah je izgubio majku i oca kad je bio mali. iveo je kod starijeg
brata, koji ga je poduavao muzici. Njegov brat je uvao pod
kljuem neke partiture. Bah bi nou, kada svi zaspe, tiho ustajao iz
kreveta. Tanke prste bi provukao kroz ipke na ormanu, uzeo bi
partiture, itao ih pod meseinom do jutra i prepisivao.
Renik u mojim rukama bio je vredan koliko i Bahove partiture
na meseini.
Traio sam persijske ekvivalente za rei koje su bile prikladne
Firuzinom jeziku i njenom senzibilitetu. eleo sam da naem rei
koje veruju u poetak hladnog godinjeg doba.
man beyaverim be agaz fasl serd.
8
11
Deniz
Zemlja ogledala
Dok sam bio mali, bojao sam se da ne postanem nelojalan kao
odrasli koji su naputali selo. Odlazili su ne osvrui se, ostavljajui
za sobom bespomonu decu. Seljaci su govorili da je to sudbinski
predodreeno i povinovali se tome. Mene je zanimala sudbina moga
ujaka Hatipa, kao i zato, bez obzira na godinje doba, svojim
radiom donosi neku nepoznatu tugu. Dok sam sluao radio, imao
sam utisak da kroz ogledalo prelazim u neki drugi svet. U bajkama
koje mi je priala majka, ovek koji je ulazio u neki drugi svet
hiljadu i jedan put je izbegao smrt meu demonima i zlim velikim
ribama i vraao se. A ja sam se bojao da neu uspeti da se vratim.
Kasnije, kada sam odrastao i odlazio u selo, priao sam okupljenoj
deci prie koje sam uo na radiju. Bio sam putnik izdaleka, stranac
koga niko ne poznaje. Deca koja su me sluala, zavetovala su se da
e jednoga dana, odluno kao siroad kojoj je dosadio ovakav ivot,
zajedno otii daleko. Bili smo cvetovi sa iste grane i ja sam razumeo
njihovu zakletvu.
U to vreme sam poeo da pamtim svaku re koju ujem i da
drugima priam prie koje sam nauio. Ali deca koja su me sluala
bez daha nisu umela da budu strpljiva.
Mukarac: Ono to mi lei na srcu nikada neu pretoiti u rei,
madam.
ena: Zato?
Mukarac: Pria o onome to ne moe biti oboje bi nas
povredila.
ena: Moda postoji neki nain?
Mukarac: Kad biste znali ono to u rei, ne biste tako
govorili.
Dopire amor gomile, uje se buka motora.
ena: Voz e uskoro krenuti.
(ta je voz? / Otkud znam, uo sam to na radiju. / Ti, sine, ne
razume dobro turski, sigurno su rekli neto drugo. / Ja sam dobro
razumeo ta je rekla madam. / ta je madam? / enino ime.)
Mukarac: Seam se sline scene u jednom romanu.
ena: ta se deava u romanu?
Mukarac: Jedan mladi ovek je zaljubljen u enu. Ne mogu da
budu zajedno, pa ovek govori eni ono ega se njegov razum boji,
a srce prieljkuje.
ena: ta je ena uradila?
Mukarac: To nije vano, vaan je kraj romana.
ena: ta se deava na kraju?
Mukarac: ena se ubije.
ena: Znai da ga je volela.
Zau se zvuk voza.
(Voz je verovatno vei autobus. / Pusti ga da pria.)
ovek: Ako svako ko voli umire, elim da vas potedim tog
usuda.
ena: A preutkivanje je jedini nain da se to postigne?
Mukarac: Ono ega se moj razum boji, a srce eli ...
ena: utite i poljubite me.
Nastaje tiina.
ena: Oduvek oekujem ovaj trenutak. Poljubite me jo
jednom.
Nastaje tiina.
(Da li je sada ljubi? / Da. / Neka jo malo potraje tiina. / U redu.)
I dalje vlada tiina.
uje se pucanj.
Iz guve se prolomi uzvik.
Pitolj opali jo jednom.
ena: Ah, naa ljubav nije trajala ak ni koliko ljubav u tom
romanu.
Mukarac: Uhvatite me za ruku, madam, da zajedno umremo.
uje se zviduk, zvuk voza se polako udaljava.
(Hajde da se sa devojicama igramo tiine! / Hajde!)
Dok sam priao priu, sa decom sam prolazio kroz ogledalo i
nevoljno smo se vraali. To je bio period kada su deca oponaala
radijskog junaka po imenu Deniz i nadala se da emo ga sresti u
ogledalu. Srce bi nam lupalo kao ludo, teko smo disali. uli bismo
kako Deniz pljeska rukama na crvenom vetru i pratili smo
nepoznate senke. Kad bi stariji priali o njemu, deavalo se da
preskoe vreme za molitvu. ene bi se utiale, a mukarci puili
jednu za drugom. Mi bismo tiho pratili njegov trag u ogledalu.
Bio sam mravo dete i najvea elja mi je bila da budem Deniz na
samo jedan dan. Mi smo mislili da je on moreplovac, pa smo onoga
ko je najbre plivao u potoku zvali Deniz. Plivao sam iz sve snage,
ali nisam imao dovoljno daha. Dok bih leao sa majkom, ocem i
etvoro svoje brae i sestara u naoj jednosobnoj kui koja je ostala
od Keve, tonuo sam u san nadajui se da u sutradan bolje plivati i
ponekad bih u snu, uz vrisak, zbacio sa sebe teak jorgan. Majka se
budila, pipala mi oznojen vrat i ljubila mi kosu. Tiho bi govorila:
Spavaj, Brani Tavo, spavaj, a ja sam zamiljao da mi ona govori:
Denize. Iako mi je bilo ao to nisam pobedio na takmienju za
Deniza, nisam znao ta znai biti nesrean. Svako je u selu bio
srean na svoj nain, dok se nesrea uvlaila samo u due onih koji
su imali veze sa gradovima. Znali smo da su patnja i tuga neto
drugo. Iako je Deniz bio buntovnik, mi smo i dalje mislili da je on
moreplovac, i dok je ceo svet tragao za njim, mi smo od svih krili da
on ivi u ogledalu.
Jednoga dana u selo su doli vojnici i ljudi u odelima. Moj ujak
Hatip, majka i ja bili smo pored radija. Kao to je u ovim krajevima
jo od davnina obiaj, nasred svake sobe stajao je drveni direk koji je
drao krov. Kue bez sredinjeg direka, ak i one okreene u belo,
smatrane su siromanima. Sada se moja majka naslonila na direk, na
mestu gde se pre trideset godina naslanjala Keve i kroz otvorena
vrata posmatrala spoljanji svet. Kraj vrata je proao naoruan
ovek. Ko je to?, upitao sam. Moj ujak je odgovorio: andar.
Zatim je proao ovek sa filcanim eirom. Ko je ovo?, bio sam
radoznao. Moj ujak je rekao: Poreski slubenik. U radio-emisiji je
istovremeno govorilo nekoliko ljudi. Ko su oni?, pitao sam. Ujak
mi je rekao: To su ljudi iz Ankare. Glasovi sa radija su se stiali, a
ujak i majka su uutali. Dobro, a ko smo mi?, pitao sam dalje.
Oboje su me odjednom pogledali.
Toga dana kada je u radio-vestima objavljeno da su Deniz i
njegovi drugovi pogubljeni, zvonilo mi je u uima i prvi put sam u
svom detinjstvu pomislio da sam pogreno razumeo vesti. Ubila ga
je drava, rekli su. Ko je drava?, pitao sam se. Kad god bih se to
zapitao, zemlja bi se tresla, nebo bi grmelo. Kao svako dete osueno
da ponavlja razred zbog predmeta drava, shvatio sam da moram
celog ivota da krijem Deniza u ogledalima za koja niko nije znao.
Kao to govori pesnik:

One noi kada se Deniz tek vratio izdaleka
Jedna devojka je ispred tamnog ogledala eljala kosu
Napolju se oseao dah konja, radio-stanice i
miris tek poseene trske
Brave su izanale, vrata ostarela
Zvono sata je uporno
Zvono sata je zvonilo
Da bi objavilo zastarelu vest u srcima
Niko nije ustajao niko nije trao do prozora,
Tada sam u svitanje krenuo na put sa Denizom
Nesipavana deca su otila u zemlju ogledala
I naa srca ostavljena sama kao drvee na hladnoi
Tukli su mrazevi
Tukli su mrazevi

Vie nikada nisam video svog ujaka Hatipa. Bisage je ostavio
mojoj majci i napustio selo. Priu o njemu uo sam od majke posle
mnogo godina, dok sam danima leao ranjen.
U mladosti je moj ujak Hatip bio obanin u selima sa druge
strane planine Mangal. Tri meseca poto se oenio, kada je sluajno
svoju enu oslovio sa Zahida, eni je srce prepuklo, i viui: Ko je
ta Zahida?, kukala je na sav glas. Bila je trudna, umalo je izgubila
bebu. Ujak Hatip kome se um pomraio, nije znao kako mu je to ime
palo na pamet. Ni u njegovoj porodici, niti u ovom selu gde je radio
kao obanin, nije bilo nikog s tim imenom.
Sutradan dok je izvodio stado ovaca na ispau, zaboravio je
torbu sa hlebom u kui. Do veeri je ogladneo, pa je zato ranije
vratio stado u selo. Da se toga dana nije ranije vratio, sreo bi
cigansku ergu koja je prolazila preko panjaka, i poto bi saznao da
se najlepa devojka u karavanu zove Zahida, istog trena bi se
zaljubio kao osuenici na smrt koji nemaju snage da se suprotstave
sudbini. Napustio bi kuu i pridruio bi se karavanu Cigana i poto
bi sedam godina obilazio daleka sela, u jednoj svai koja bi izbila
zbog Zahide, izboli bi ga i on bi umro. Ali poto se toga dana ranije
vratio sa ispae, to se nije dogodilo.
Moj ujak Hatip je nepoznati deo svoje sudbine saznao kada je
otiao u susedno selo da kupi novi pitolj. Karavan Cigana je svratio
u to selo; to mu je ispriala slepa Ciganka koja mu je gatala i reima:
obanin koji e doi da kupi oruje, opisala je mog ujaka. Kada je
Ciganka upitala: Da li je bolje ili gore kad se sudbina ne ostvari?,
svi koji su je sluali uglas su odgovorili: Gore je. Slepa Ciganka se
zadovoljila time da povue dim iz cigarete i svojim starakim
osmehom ponizi seljake. Kada je moj ujak saznao da se meu
Ciganima nalazi osoba po imenu Zahida i kada je saznao svoju
drugu sudbinu, uplaio se. Dok se po meseini vraao u selo odluio
je da to ispria svojoj eni, ali enu nije naao kod kue. Komije su
mu rekle: Pobegla je od kue sa stomakom. Svako moe da voli,
ali od sudbine zavisi da li e biti voljen. Dok je te noi moj ujak
Hatip pucao u pun mesec, shvatio je da mu tek predstoji susret sa
pravom sudbinom.
Poto ga je neprekidno interesovalo da li mu je dete ensko ili
muko, obilazio je sela u ravnici i daleke doline. Kako su prolazile
godine, mislio je da mu je erka visoka kao njegova ena koja ga je
napustila, a kada bi pomislio da je moda dobio sina, ljudima koje je
sretao opisivao je momka koji lii na njega. Dobro me pogledajte u
lice, govorio je na seoskim trgovima, Svaki ovek je jedno jezero i
pun mesec se ogleda u njemu. Ja traim svoj pun mesec. Ponekad
nije znao ta trai, te se pridruivao karavanima Cigana koje bi
viao na putu, s njima bi provodio godinja doba i prelazio planine.
Ciganima nikoga nije opisivao, nije im govorio: Pogledajte me u
lice, ve je samo pitao za Zahidu. Ali dok je ivot na jesenjim
vetrovima stario kao drvo, moj ujak nije naao Zahidu. Neprekidno
je puio duvan i tako nanosio bol svom srcu. U trenutku kada je kao
neispavano dete osetio potrebu za novom nadom, u jednoj
hajmanskoj kafani sreo je fotografa Tatarina. Dok je razgledao
fotografije koje je Tatarin snimao po selima, shvatio je da mu se
ivot raspao kao slika ahmerana izgravirana na staklu, koja je pala
i razbila se. Njihove sudbine su liile jedna na drugu kao listovi
istoga drveta. Tatarin i moj ujak su iz istog razloga lutali selima.
Seam se tuge na ujakovom licu kada je poslednji put doao u
selo kada sam bio mali. ivot mu je bio svet kao verska knjiga ije su
sve stranice proitane, ali je njihov sadraj ostao neshvaen. Moj
ujak se vrzmao meu stranicama te knjige, jecao, bledeo. U
bisagama koje je ostavio mojoj majci poslednjeg dana pred odlazak
nalazile su se stare fotografije i jedan fotografski aparat. Ni moja
majka nije znala kada je fotograf Tatarin dao ovaj aparat mom ujaku.
Kada se moja majka u detinjstvu slikala sa Keve, paljivo se
zagledala u aparat i shvatila da je u njemu zaeta sudbina i da e se
od toga dana pred njom otvoriti nova bata ivota.
12
Stela
Bela koulja
Ustao sam iz kreveta.
Proverio sam telefon da vidim li me je neko traio.
Istuirao sam se.
Dorukovao sam ispred televizora.
Vreme je bilo lepo.
Svetlost je spolja mamila.
Iz opranog vea izvukao sam belu koulju i ispeglao je. Imao sam
na sebi tu koulju kada sam se prvi put sreo sa Firuzom.
Dok sam izlazio iz kue, nisam pogledao sliku koja je visila na
zidu.
Siao sam do puta uz reku.
Hodao sam pored onih koji su trali i onih koji su veslali na reci.
Poto sam proao ulicama punim sveta, stigao sam do groblja na
kojem je poivao Vitgentajn.
Na prozoru kue koja se nalazila na poetku puta video sam
starog oveka kao prole nedelje. Gledao je napolje. Nasmeio sam
se i pozdravio ga.
Pogledao sam telefon kao da e me upravo neko pozvati.
etao sam se ispod utavog suvog lia.
Grobare nisam video. Pitao sam se da li moda rade po kii, a
odmaraju se po suncu?
Zastao sam pored nekih grobova i pokuao da naslutim prie
pokojnika.
Senke drvea koje su padale na grobove stvarale su slike o ivotu
pokojnika kao linije na dlanovima.
Proao sam iza crkve.
Stigao sam do Vitgentajnovog groba. Oni koji se seaju
godinjice njegove smrti ostavili su bukete cvea na ploi.
Seo sam na suvu zemlju.
Sklonio sam nekoliko listova sa groba. Poprskao sam ga vodom
iz flaice.
Da me je neko gledao, shvatio bi kako nameravam da ovde
provedem ceo dan.
Sunce mi je palilo elo.
Iz torbe sam izvadio knjigu poezije. Nasumice sam je otvorio.
Seam se da sam uo, dok sam bio mali, kako je jednog dana u
radio-emisiji ovek plakao dok je itao poeziju. Tada sam shvatio da
ne treba plakati dok ita poeziju.
Tokom etve u selu i deca su dobijala svoj deo. Svaki etelac
davao je deci po dve ake penice, koju smo razmenjivali za keks i
ratluk. Deci koja su mi predlagala da im za njihovu penicu itam
pesme odgovarao sam: Ne. U to vreme poezija se smatrala svetom
kao molitva i nije mogla da se meri sa penicom. Ali deavalo se da
jedem ratluk koji su mi pruali poto bih itao poeziju.
U detinjstvu me je dodir zemlje i penice oivljavao. Nae selo se
zajedno sa zemljom i penicom ukorenilo u vremenu. Istorija jednog
oveka nije poinjala od najstarijeg poznatog lana porodice, kao to
se to misli u gradu.
Proitao sam pesmu. Knjigu sam stavio u torbu.
Pogledao sam oko sebe.
Bio sam sm meu nekoliko stotina grobova.
Pruio sam se pored Vitgentajnovog groba. Ispod nas je bila ista
zemlja, a iznad nas isto nebo.
Zamurio sam.
Zamiljao sam da se iznad mene nalazi nadgrobni spomenik.
irok, siv i lak.
Zapevao sam jednu turkiju tako da moe da je uje i onaj
poslednji sahranjen do zida.
Ptice su uzletele. Grane su zautale.
Sa druge strane zida dopirala je muzika.
Svirala je violina.
Zastao sam da ujem. Uutala je i violina.
Otvorio sam oi.
Malo sam saekao.
Ponovo sam zapevao turkiju.
Sa mojim glasom pojaavao se i zvuk violine.
Pratila je moju pesmu.
To je bila turkija koju je Keve sluala od radnika na poljima i koju
je posle etrdeset godina pevala mojoj majci. Kad god bih je pevao,
zamiljao bih sebe u onoj noi pod crvenim vetrom. Bio sam veran
uspomeni na no u kojoj je nebo bilo puno zvezda, a Keve
zaljubljena.
Onoga dana kada sam Firuzi ispriao priu o Keve, zaelela je da
joj otpevam ovu turkiju. Pocrveneo sam kao stidljivo dete i rekao joj:
Jo nije vreme za to.
Turkiju, koju nisam pevao ni pred kim sada sam delio sa
pokojnicima.
Sunce mi je grejalo lice i glas.
Koliko ve godina nisam leao ovako na zemlji. Moja koa je
putala korenje u zemlju.
Zavrio sam turkiju.
Zautala je i violina.
Ptice su se vratile, senke grana su poigravale.
Trebalo je da ustanem, iz torbe izvadim hleb i mrvice pospem po
grobu. To sam proitao u jednom romanu Dostojevskog. Kau da,
kad ptice dou da pojedu hleb, pokojnici mogu da uju njihov
cvrkut.
Zazvonio mi je telefon. Javio sam se, a da nisam ni pogledao ko
je.
Pozvao me je jedan drug na piknik na obali reke.
Trebalo je da iskljuim telefon kad sam doao ovamo. Mrtvi su
svetinja kao ulazak u svetilite sna.
Ali ve nekoliko dana drim ukljuen telefon i dok spavam.
Ustao sam.
Pogledao sam Vitgentajnov grob. Crvene rue na njegovom
uzglavlju su sijale.
Jedan vrabac je sleteo pored rua. Napravio je dva-tri koraka.
Telefon mi je ponovo zazvonio.
Vrabac je prhnuo krilima i udaljio se.
Broj mi je bio nepoznat. Neka ena je rekla da me trae iz
antikvarnice Zapadni front.
Bila je to Stelina prijateljica. Kada je svratila u radnju da uzme
neto, videla je poruku koju sam ostavio.
Stela lei u bolnici ree.
Izvadio sam komadie hleba iz torbe. Duvajui, rasprio sam ih
po Vitgentajnovom grobu.
Otiao sam do autobuske stanice.
Mislio sam o svemu i svaemu na putu do bolnice Adenbruks.
Na ulazu u bolnicu kupio sam buket cvea. Popeo sam se na trei
sprat. Pronaao sam Stelinu sobu.
Sestra mi je pokazala krevet pored prozora.
Priao sam i razmakao zavese.
Stela je spavala.
Seo sam na stolicu pored nje.
Cvee sam spustio na ormari.
Stela je bila prikljuena na aparate.
Posmatrao sam ekran. Iako se nisam razumeo, mislio sam da su
brojevi i crte dobar znak.
Pogledao sam u bore na njenom licu.
Njena bleda koa bila je jo blea, a kosa joj se istanjila.
Nagnuo sam se da ujem kako die. Disala je duboko, toplo i
staraki.
Firuza mi je rekla da Stela ima sina koji ivi u inostranstvu. Pitao
sam se da li on zna za ovo?
Polako je otvorila oi. utala je trenutak.
Zdravo, mladiu rekla je.
Zdravo, draga gospoo otpozdravio sam.
Htela je da se pridigne. Podigao sam joj naslon na krevetu i
namestio jastuke.
Koliko je sati? upitala je.
Rekao sam joj.
Hoete li vode? upitao sam.
Da, molim.
Jedne noi steglo ju je srce. Zvala je hitnu pomo. Kola su stigla
na vreme.
ta kau lekari?
Ja sam ve prela granicu, a oni kau da u se oporaviti.
Koliko ete ostati ovde?
Ne zna se.
Nemojte uriti da izaete posavetovao sam je.
Nasmeila se.
Proteklih dana razmiljala sam o svom prvom susretu sa
smru... rekla je.
Gde ste se sreli?
Na palubi jednog broda.
Je li to bilo mnogo davno?
Bila sam devojurak kad je izbio Drugi svetski rat. Primili su
me u sanitarnu slubu. Jednog dana poelo je da se pria da e se ii
u inostranstvo. Bila je olujna no kada smo se ukrcali na brod. Nije
prolo mnogo vremena kada su nas napali Nemci i na brod je
potonuo. Nas etvoro smo izali ivi iz talasa. Izgledala sam kao
mrav deak. Kosa mi je bila kratka. Bili smo umazani naftom. Na
palubi su nas skinuli i oprali crevom. Te noi mislila sam da u
umreti u ratu kao moj deda. On je bio jedan od milion vojnika koji
su poginuli na Somskom frontu u prethodnom ratu.
Uutala je.
Hoete li malo vode? pitao sam ponovo.
Bie dovoljno da malo predahnem rekla je.
ekala je.
Neki nemaki oficir, kad je video da sam ensko, upitao je: ta
radi ova devojica na ovom brodu? Izdvojio me je i vratio u
Englesku. Za kratko vreme sam prevazila oseaj blizine smrti, ali
me je on ponovo obuzeo na kraju rata. Mladi koga sam volela nije
se vratio iz rata, ni grob mu se ne zna...
Bez pitanja sam joj pruio au vode.
Otpila je gutljaj.
Kao jue se seam one kiovite i vetrovite noi na palubi broda
nastavila je.
Lii na ratne filmove rekao sam.
Ratni filmovi me podseaju na moju generaciju odvratila je.
Vi imate sree, niste morali da ratujete kao mi.
utao sam. Malo sam saekao.
Uzeo sam joj au iz ruke.
Da li vam neto treba? upitao sam.
Hvala ti. Jutros mi je bila prijateljica i nju sam zamolila za neke
stvari.
Da li va sin zna da ste u bolnici? zanimalo me je.
Ne. Nema potrebe da se brine.
Siguran sam da bi eleo da doe kad bi znao da ste bolesni
rekao sam.
ivi u Kanadi. Ima veoma zahtevan posao.
Barem na jedan dan...
Prolog meseca je bio ovde.
Nisam razmiljao o samoi sinova koji ive u dalekim zemljama
ve o njihovim majkama koje su ostavili same.
Ni moja majka nije mogla da mi ispria sve kada sam je zvao. Ja
bih sluao ta govori i pokuavao da dokuim ono to mi nije rekla.
Jesi li doao sam? upitala je Stela.
Nije bilo vesti o Firuzi.
Ispriao sam joj ta se desilo.
Znai, onoga dana kada sam legla u bolnicu ona je otila u Iran.
Sad shvatam zato joj je telefon iskljuen. Jue sam zamolila sestre
da je pozovu rekla je.
Mislio sam da znate.
Kada je Firuza odlazila, telefonirala je u antikvarnicu rekla je
zamiljeno. Ja ionako ne koristim mobilni telefon.
Setio sam se da ovde telefoni treba da budu iskljueni.
Na trenutak sam se kolebao.
Iz depa sam izvadio telefon. Pritisnuo sam dugme da ga
iskljuim. Gledao sam u ekran dok se svetlo nije ugasilo.
Imate li vi broj mobilnog telefona Firuzine majke? upitao sam.
Znam broj njihovog kunog telefona rekla je.
Nisu kod kue odvratio sam.
Posetioci bolesnika koji je leao iza zavese priali su o godinjem
odmoru. Malo smo ih sluali.
Stela je pitala koliko je sati.
Rekao sam joj.
Saznala sam model fotografskog aparata o kojem si se
raspitivao rekla je.
Zaista?
Nasmeila se.
Olimpus est rekla je.
Je li to neki poznat model? zanimalo me je.
Da, aparat koji se pojavio u toku Drugog svetskog rata rekla
je. im sam ga videla na fotografiji, uinio mi se poznatim.
Pa da li moemo da ga naemo?
Lake nego da pronaemo Ajntajnov fotografski aparat. Rekla
sam jednom svom prijatelju u Londonu da ga potrai.
Hvala vam.
Zar ti je taj aparat toliko vaan?
Dau ga svojoj majci.
Firuza mi je malo priala o tvojoj majci i ujaku.
U stvari, on je ujak moje majke. A i mi smo ga zvali ujak
objasnio sam.
Da si ostao na selu pod onim suncem, liio bi na svog ujaka.
I moja majka to kae rekao sam.
Stela je izgledala umorno. Duboko je uzdahnula.
Jeste li dobro, da pozovem sestru? pitao sam.
To mi je uobiajeno stanje. Ponekad oseam potrebu da duboko
udahnem.
Da vam dam vode? ponovio sam.
Nema potrebe, hvala odbila je.
Malo je zastala, pa nastavila:
Priao si o svom ujaku...
U detinjstvu sam stalno zapitkivao: Odakle sam doao? Moja
majka i ujne bi se smejale. Davale su mi odgovore kojima nisam
verovao. Ponekad bih se budio u pono i sluao tiinu. Mislio sam
da nestajem u tami. Pitanje dolaska na svet zanimalo me je gotovo
jednako kao pitanje smrti.
Da li sada zna odgovor na to pitanje? pitala je Stela.
Dok se smeila, bore na licu su joj se produbljivale.
Kada je moj ujak Hatip poslednji put dolazio u selo, svoj
fotografski aparat ostavio je mojoj majci. Mislio sam, ako saznam
kako ovaj aparat stvara ljude, pronai u i odgovor na pitanje u vezi
sa svojim dolaskom na svet. Jednog dana dok nikoga nije bilo kod
kue, uzeo sam fotografski aparat iz sanduka sa raznobojnim
vezovima. Otiao sam na obalu potoka. Od uzbuenja, srce samo to
mi nije prepuklo. Razbio sam aparat kamenom i otvorio ga. Nisam
naao nita drugo osim rafova i metalnih komadia. Pitanje koje mi
je bilo na srcu postalo je preteko za moj slab um. Ridao sam.
Zastao sam.
Duboko sam udahnuo kao stari ljudi i nastavio.
Pokupio sam polomljene delie sa trave. Odneo sam ih i vratio
u sanduk. Moja majka mesecima nita nije primetila. Jednog
kiovitog dana primili smo vest da mi je umro ujak. Kada je meu
arenim vezovima videla slomljene delie fotografskog aparata,
zastala je. Uplaila se. Dotrao sam plaui i zagrlio je. Majka me je
kroz suze poljubila u kosu. Tu temu nikada nije pokrenula.
Zautao sam.
Stela me je pogledala u oi kao da mi je majka.
Firuza i ja smo smislile svakojake prie o tvom aparatu rekla
je.
Kakve prie? pitao sam.
Prvoga dana kada si doao, pitale smo se zato trai taj aparat.
Nae pretpostavke se nisu obistinile.
Da ste me pitale, rekao bih vam.
Zar jo nisi rekao Firuzi?
Nisam odgovorio sam.
Ispriae joj kad se vrati.
Kad se vrati...
Ne brini, vratie se rekla je.
Nadam se... promrmljao sam.
Preko lica joj se rairio osmeh koji je ulivao nadu.
Pogledala je mirkajui.
Posle ovoga e se sigurno pomiriti sa sestrom rekla je.
Zar su bile u svai? upitao sam.
Zar nisi znao? odgovorila je pitanjem.
Nisam rekao sam.
Uutala je i sklopila oi.
Ljudi sa druge strane bolnikog pravana priali su o tome kako je
mesto gde su prole godine letovali bilo loe.
Stela je otvorila oi i pogledala me:
Lepo ti stoji bela koulja.
U prolee volim da nosim belo rekao sam.
Nisam joj ispriao da sam iao na groblje.
Zautali smo na trenutak.
Firuza je htela da ti kae... poela je Stela. Da li ja treba sada
da ti to ispriam umesto nje?
Mislim da treba sloio sam se.
Kada sam ve poela, ne mogu da te ostavim tako u nedoumici.
Pa, ne moete potvrdio sam.
Zatraila je vodu.
Sipao sam joj vodu iz bokala.
Uzela je samo dva gutljaja da ovlai usne.
Koliko je sati? upitala je.
Rekao sam joj.
Zatim je polako poela da pria.
Firuza je upoznala jednog Iranca. Bio je visok mladi, ne seam
mu se imena, oiju krupnih i crnih kao tvoje. Trebalo je da se
venaju i da odu u Iran. Ali nismo mogli da shvatimo zato se
mladi sam vratio u svoju zemlju. Roja je u to vreme studirala u
Londonu.
Roja?
Firuzina sestra bliznakinja.
Nisam joj znao ime.
Od Roje, za koju su mislili da je u Londonu, stiglo je pismo iz
Irana. U njemu je pisala da voli tog Iranca, da se trudila da to sprei,
ak je popila pilule i pokuala da se ubije. Cimeri su je odveli u
bolnicu. Posle toga Roja vie nije imala snage ni da umre niti da
prestane da ga voli. Razgovarala je sa Irancem i otila sa njim.
Stela je aputala da je ljudi pored nas ne bi uli.
Roja je optuivala Firuzu. Govorila je da je taj Iranac bio njen
prijatelj i da joj se sviao. Ona ga je upoznala sa Firuzom, ali nije
pretpostavljala da e njih dvoje otpoeti vezu. Zatim je zautala.
Dugo joj je trebalo da to prihvati.
Disanje mi se toliko usporilo da je gotovo zastalo.
Iz torbe sam izvadio flaicu vode i otpio gutljaj.
ekao sam.
Otpio sam jo jedan gutljaj.
Stela je zavrila priu. Firuza je rekla da to nije tano i da ona
nije znala da Roja voli tog mladia.
Ispustio sam flaicu sa vodom.
Zavese su se razmakle.
Sestra je upitala: Je li sve u redu?
Podigao sam flaicu sa poda.
Jeste, ispustio sam ovo rekao sam.
I Stela je dodala Sve je u redu.
Sestra je otila smeei se.
Da li je opasnija ena povreenog ponosa ili ranjeni tigar?
upitala je Stela.
Znam odgovor rekao sam.
Firuza i Roja su bile povreene, i povrh svega su povredile
jedna drugu zakljuila je.
Morao sam da izaem odatle i ponovo odem do Vitgentajnovog
groba.
Tamo u sresti druge ljude obuene u belo.
Stela je traila da joj napiem svoje ime na jednom papiriu.
Pokuau da izgovorim tvoje ime rekla je.
Napisao sam ga i dao joj.
Proitala ga je, slog po slog.
Bra-ni Ta-vo.
Zatim sam ga ja izgovorio, a ona je ponovila.
Bra-ni Ta-vo...
Pogledala me je sva blistajui.
Pruila je ruku i dotakla mi prste.
Spustio sam glavu i oborio pogled.
13
Fotograf Tatarin
Ratni plen
Rat jo nije bio poeo. Kada je stari Os jedini put u ivotu otiao u
Ankaru kako bi uao u trag nekom skrivenom blagu, fotografisao se
sa dvojicom prijatelja. Pred fotografskim aparatom, pitajui se ta se
nalazi u njemu, stajao je nepomino kao mrtvac, a zatim je krenuo
nazad u selo. Fotografiju je trebalo da uzmu njegova dva prijatelja,
ali sutradan im je fotograf rekao da se film otetio i da e ih ponovo
fotografisati. Na trei prijatelj nije ovde, odgovorili su. I za to
postoji reenje, dodao je fotograf. Zaustavio je nekog oveka meu
prolaznicima, koji je imao bradu kao stari Os. Obukao mu je sako,
postavio ga da sedi ispred njega i u ruku mu stavio dugaku
brojanicu. Kada je stari Os posle nedelju dana video fotografiju koju
su mu doneli prijatelji, prokomentarisao je: Lii na mene, ali kao da
to nisam ja. Nekoliko noi nije mogao da spava, tumarao je po
mraku, prestao da klanja. Dua mu se povukla i otrgnula iz plua a
im bi uo ezan, okretao bi glavu i gledao fotografiju okaenu na
zidu. Snegovi su padali, cvee je cvetalo i godine su prohujale kao
to kovitla vridbeni vetar. Kada je stari Os jednoga dana video da je
u selo doao neki fotograf, svraao je u svaku kuu i govorio:
Fotografi, kao i Bog, stvaraju ljudski lik, ali ga ostavljaju bez due,
kao suvu zemlju.
Fotograf Tatarin se u Istanbulu bavio fotografijom isprva sa
svojim bratom, a posle rata je otvorio svoju radnju. Tokom rata
njegov brat je krenuo drugim putem i prouo se kao istanbulski
au. Oenio se enom po imenu Sadeta i nastanio se u Ankari.
Vojnici koji su se vraali iz rata prepustili su vremenu da zaceli
njihove nevidljive rane i stia patnju u njihovim seanjima.
Istanbulski au je lepo matao, voleo svoju enu i zaraivao za
ivot. Trudio se da sve bude kako valja dok ga ratni plen, vapaji i
leevi nisu odvukli u mrak.
Sudbina nekih vojnika bila je da umru u ratu, a ako bi kojim
sluajem preiveli, nisu mogli da se oporave i upadali su u duboku
patnju. Istanbulski au je posrnuo, izgubio se i na kraju je, kao
odbaena deca, no provodio po jazbinama. Zaboravivi da ga ena
svake noi do jutra eka na prozoru, napadao je noem svakog koga
bi sreo zamiljajui da je to neprijatelj. Kako se poveavao broj
leeva, sve ee se po zlu pominjalo njegovo ime i sve vie mu se
mutilo u glavi. Jedne takve noi istanbulski au je uao u kuu svog
biveg komandanta, zgrabio mu enu i pokuao da je povede sa
sobom. Komandant mu je naredio da izae kao da mu u ratu izdaje
nareenje da izae iz sklonita, a on je u mraku, mislei da uje
neprijateljske vojnike, izvadio pitolj i sve ih pobio.
Vest je mnogo kasnije stigla u Istanbul. Fotograf Tatarin je u
predveerje sedeo ispred radnje, pio kafu i razgovarao sa komijom.
Niko ga nije ekao kod kue. Dani su prolazili jednolino. Doao mu
je neki poznanik i pozdravio ga. Da li tvoga brata zovu istanbulski
au?, upitao ga je i ispriao mu ta je uo od nekog uitelja iz
Ankare. Fotograf Tatarin je ostavio klju svoje radnje komiiji i
krenuo na put, ni kui ne svrativi.
U to vreme Ankara je izgledala kao crno-bela varijanta arenih
gradova. Svi su liili jedni na druge, i svaki stranac bi odmah bio
prepoznatljiv. Fotograf Tatarin je traio bratovljevu enu Sadet
kadunu, za koju je saznao da je trudna, i svoga brata. Raspitivao se
po bolnicama i u policijskim stanicama. Sakupio je stare novine i
proitao vesti u vezi sa ubistvima koja je njegov brat poinio. Otiao
je na grob oca i majke Sadet kadune i tamo ekao nekoliko noi.
Jednoga dana mu je neki starac koji je doao na grob ispriao kako je
uo da je Sadet kaduna, poto je ostala bez igde ikoga, posluala
svog oca i otila u dolinu Hajmana, da tamo ivi u jednom selu.
Niko nije znao gde je istanbulski au. Mogao je da se pojavi u
svakoj mehani ili da iskrsne iz bilo kog mranog sokaka.
Fotograf Tatarin je razgovarao sa pijancima i zbliio se sa
skitnicama spremnim ne da umru, ve da ubiju. Pokuao je da shvati
kako je njegov brat, nekada mirno istanbulsko dete, postao jedan od
njih. Jedne noi stigla mu je vest da trojica beskunika u donjoj
mehani mue istanbulskog aua. Fotograf Tatarin je trei otiao
tamo i uleteo u guvu iza mehane. Podalje je stajao njegov brat,
sam. Pun mesec je osvetljavao no u njegovoj ruci, dok se krv trojice
beskunika, koji su leali pored njegovih nogu, slivala u zemlju.
Tatarin se provukao kroz gomilu i stao pred brata. Gomila ljudi
se zbunila i ustuknula. Istanbulski au je gledao oveka ispred sebe
kao seljak koji prvi put vidi spomenik. Koraknuo je. Ni napred ni
nazad, ve u stranu. Tatarin je rairio ruke. Gomila se povukla za jo
jedan korak.
U tom gradu strah na licima ljudi bio je slian. Istanbulski au,
koji je to dobro znao, okrenuo se i polako se udaljio. Hodao je niz
sokak. Tatarin ga je pratio. Sve do izlaska sunca tumarali su
sporednim sokacima, jedan ispred, drugi za njim. Gomila ih je
pratila. Sve dok se nisu nali pred velikom sivom zgradom, ili su
strpljivo bez ijednog apata, kao da idu na sveto putovanje. Kada je
nebo iza ogromne sive zgrade poelo da svetli, istanbulski au je
stao i ekao podignute glave. Tatarin je tiho priao, zagrlio ga i
rekao mu: Brate moj. Beskunici i skitnice su ih zbunjeno
posmatrali kao da su se otreznili od vina koje godinama piju. Nisu
mogli da shvate zato je istanbulski au zagrlio svog starijeg brata.
Braa su izvesno vreme tako stajala. Zatim je istanbulski au
iznenada tutnuo u bratovljevu ruku no i zabio ga sebi u stomak.
Ubio sam sve svoje neprijatelje, samo mom bratu prilii da ubije
mene, rekao je. Kao dete eljno zagrljaja, svoje telo je prepustio
bratovljevim rukama. Kao u reima pesnika:

Ako ovek zaboravi da broji dane,
Ili je mnogo srean ili je nesrean jer eka smrt.
Jedna kap kie moe da ga spase,
Ili se digne rukom prijatelja i ivot mu ode iz njegovog sna

On je ubio istanbulskog aua, govorili su. Podigli su Tatarina,
koji je kleao i odveli ga. Dani u zatvoru prolazili su mu jednolino.
Dok je fotograf Tatarin brojao godine, bratovljevu krv je dodao
svojoj sudbini. Danju je tkao ilime, a nou itao knjige. Dok je od
osuenika koji su dolazili iz doline Hajmana sluao prie o
razbojnicima, nauio je kurdski. Nauio je imena sela u dolini i brda
koja su se nadovezivala jedna na druga. Znao je da je Sadet kaduna
otila u dolinu Hajmana, ali nije saznao u koje selo. Svakog dana je
gledao fotografije istanbulskog aua sa njegovim komandantom sa
fronta, i spremao se da nae enu koja lii na komandanta. Godine
su ga podseale na to da su se ljudi koje je trebalo da pronae
udaljavali, a ne na to da on stari.
im je izaao iz zatvora, ne zakoraivi u Istanbul, otiao je u
obilazak siromanih sela u dolini Hajmana i fotografisao. Fotografija
je vrsto hvatala ljudsku duu, na njoj niko nije mogao da sakrije
pravo lice. Iz jedne kapi izvlaila je hiljadu suza, iz jednog osmeha
hiljadu znaenja. Ponekad je fotograf Tatarin mislio da e neko doi,
zagrliti ga i rei mu: Ja sam onaj kojeg trai. Zatim bi, setivi se
da je prava istina na fotografijama, svakog jutra rasturao fotografije
po podu i traio dete s pogledom svog brata i lice ene koja lii na
komandanta. Godinja doba su prolazila, a da nije saznao da Sadet
kaduna nije rodila jedno dete ve dvoje i da je posle napada mrke
meke postala ena sa oiljkom na licu.
Jednoga od onih dana kada je fotograf Tatarin krio svoju tajnu
kao skriveno blago, sreo je mog ujaka Hatipa u nekoj hajmanskoj
kafani. Shvatio je da je strpljivost u njegovom glasu zapravo umor i
da je i on bez daha trao za izgubljenom sudbinom. Naruio je aj i
posluio ga cigaretama. Kada je uo da moj ujak Hatip trai svoju
enu i dete, izvadio je iz torbe fotografije i pokazao mu ih: Moda
se meu ovima nalaze oni koje trai.
Prijateljstvo izmeu dvojice mukaraca poelo je tog dana na tom
mestu. Meutim, fotograf Tatarin nije otkrio svoju tajnu mom ujaku
i nije mu rekao zato obilazi sela i fotografie. Razgovarali su o
drugim stvarima i svako je pratio svoju priu. Sastajali su se u sva
godinja doba i priali o mestima, karavanima i ljudima koje su
ostavili za sobom. Nisu mogli da postignu brzinu konja zvanog
vreme. Jednom prilikom su priali svako o svom detinjstvu i
pokojnim roacima. Govorili su o svojim uspomenama. Fotograf
Tatarin je pokazao fotografije svoje porodice i rekao da mu je brat
poginuo u ratu. Moj ujak Hatip je svaku paljivo zagledao i kada je
stigao do jedne, zastao je. Zakiljio je. Na fotografiji je istanbulski
au stajao, a komandat bez kape sedeo na zemlji. Duvao je neki
crveni vetar. Moj ujak Hatip je otpio malo aja, povukao dim
cigarete i rekao: Ovaj ovek lii na enu sa oiljkom na licu
Koji? upitao je Tatarin. Ovaj komandant.
14
OHara
Pesnika umetnost
Telefon je zazvonio.
Zvao je moj prijatelj iz Londona.
Jue se nismo videli na mitingu...
Nisam mogao da doem.
Opet kuburi sa spavanjem?
Da.
Zna li za dogaaje u Istanbulu?
Zvali su me noas. Nekoliko naih prijatelja je pritvoreno.
ta kae na to da se sastanemo ranije?
Bilo bi dobro, odredi datum i javi mi.
Jesi li zavrio tekst?
Ostalo mi je jo malo. Prouavam dosijee koji su stigli iz
Istanbula.
Spustio sam telefon na pod.
Ostao sam u krevetu jo jedan sat.
Pokuao sam da pogodim kakvo je vreme napolju gledajui u
nebo kroz krovni prozor.
Ustao sam i ukljuio televizor.
Pozvao sam prevodilaku agenciju. Pitao sam da li u imati posla
idue nedelje.
Izaao sam napolje. Udahnuo sam ist vazduh.
Na reci je bilo nekoliko amaca.
etao sam praznim ulicama, izmeu kua ofarbanih u belo.
Kada sam uao u podzemni prolaz pored trnog centra, panju
mi je privukao natpis na zidu. Mladi su zavrili grafit Pesnika
umetnost, koji su bili ispisali dopola jer im je nestalo boje.
Uspentrali su se i napisali Pesnika umetnost umire.
Zastao sam ispred grafita. Prolaznici su gledali u mene, a ne u
umiruu pesniku umetnost.
Otiao sam u centar grada.
Sluao sam uline svirae.
Razgledao sam raznobojnu odeu, nakit sa kamenjem i svee
voe na pijaci.
Kupio sam kafu kod ulinog prodavca. Seo sam na ivicu esme
na pijanom trgu.
Neki studenti iz raznih zemalja pokazivali su jedni drugima
stvari koje su kupili. Majica sa indijskim vezom, narandasti svileni
al i kona narukvica ili su iz ruke u ruku.
Poto sam popio kafu, ponovo sam lutao meu tezgama.
Preleteo sam pogledom preko polovnih knjiga.
Lice starca koji je stajao za tezgom sa hlebom privuklo mi je
panju. Upitao sam ga odakle je.
Iz Irske... odgovorio je glas iza mene.
Okrenuo sam se i pogledao. Bio je to ovek sa crnim naoarima
koga sam upoznao na roendanu gospoe Azite.
Zdravo, OHara rekao sam.
Priao je i stisnuo mi ruku.
Zdravo, Brani Tavo pozdravio me je.
Sea se mog imena iznenadio sam se.
Naravno rekao je. Upoznaj se sa mojim ocem.
Pozdravio sam starog oveka za tezgom.
Liio mi je na tebe, zato sam ga i pitao odakle je objasnio sam.
Liio ti je bez obzira na moje naoare? upitao je OHara.
Da.
Njegovog oca je zanimalo odakle sam, ta radim i koliko dugo
sam ovde. Savetovao mi je da se ne trudim da se uklopim u ivot u
Engleskoj.
Pokazao mi je starog prodavca za tezgom kraj svoje: Da nema
tih prokletih Engleza, ovo mesto bi na neto liilo.
Da nema nas, istrulili biste u svom selu odgovorio je stari
prodavac.
Doli smo u vae gradove, pa su vae ene videle ta su pravi
mukarci...
Oba starca su se grohotom nasmejala.
Opet su poeli rekao je OHara.
ini mi se da ovoj prepirci nema kraja rekao sam.
Ispred nas je sitnim koracima protrala devojica. Majka ju je
stigla i uhvatila.
Uzeo sam broj tvog telefona od Firuze rekao je OHara.
Zaista?
Hteo sam da ti se javim ove nedelje nastavio je.
Jesi li skoro video Tinu? upitao sam.
Ne. Bio sam na konferenciji u Parizu, jutros sam se vratio.
Na kakvoj konferenciji?
Filozofskoj.
Zar ti nisi pekar?
Moj otac vodi ovaj posao, ponekad doem da mu pomognem
objasnio je.
Zastao sam na trenutak.
Ima li Tinin broj telefona? pitao sam.
Imam. ta se dogaa?
Ispriao sam mu ta se desilo prole nedelje. Firuza je otila u
Iran, a gospoa Azita nije kod kue.
OHara je telefonirao Tini. Nije mogao da je dobije.
Ima li vremena da se malo proetamo? upitao sam.
Njegov otac i komija nastavili su da dobaciju jedan drugome i da
se smeju.
Kupili smo po kafu kod ulinog prodavca.
Proli smo sporednom ulicom kraj crkve.
U sporednoj ulici seli smo na zid fakulteta Kings.
Firuza mi je priala o tebi, o tvojim politikim aktivnostima
rekao sam.
I meni je priala o tebi rekao je.
Nasmejali smo se.
Ni pitala nas nije kad je odluila da izigrava kurire meu naim
organizacijama.
To se ponekad deava spontano.
Jedan stari brani par je priao i zastao ispred nas. Gledali su
plakat okaen na drugom spratu kue prekoputa.
Nai drugovi pokuavaju da zakau sastanak sa vaima u
Londonu rekao sam.
Imate li vezu? pitao je OHara.
Ranije smo imali. Kada ste intenzivirali mirovne pregovore sa
vladom, one su prekinute.
Ako ti treba pomo, javi mi rekao je.
U redu, hvala ti odgovorio sam.
OHara podie kafu kao da nazdravlja i ree: Za nae bolje
dane!
I ja podigoh kafu.
Za nae bolje dane!
Pogledali smo prolaznike.
Firuza moe da ide u Iran, ali Tina i Azita ne mogu da odu
legalno rekao je OHara.
Bie da su odluile da rizikuju rekao sam.
Ne mogu da odu bez lanih pasoa.
Verovatno su ih obezbedile.
Ne, bez mene ne mogu rekao je.
Zar je trebalo da im ti obezbedi pasoe?
Da, Tina zna da ja to mogu.
Nedaleko ispred nas jedna devojka je svirala violinu, a druga
plesala.
Misli da e se vratiti? upitao sam.
Firuza?
Da.
Zar ti ne misli da e da se vrati?
Ne znam rekao sam.
Pre dve nedelje bio si na obredu venanja roba Olode...
Obred na kome sam sreo Firuzu...
Tina nije mogla da doe jer je dobila grip, pa je Firuza uzela
njenu pozivnicu.
Jesi li i ti bio tamo? pitao sam.
Te veeri sam odrao predavanje rekao je.
Ti si onaj to je govorio o sudbini?
To sam bio ja.
Nisi nosio naoare primetio sam.
Stavio sam soiva objasnio je.
Rekao si da je, uprkos tome to je bio rob doveden iz Afrike,
Oloda sam odredio svoju sudbinu.
Nije mogao da se vrati u Afriku, ali stvorio je svoju Afriku.
Kako ja mogu da stvorim Afriku bez Firuze? upitao sam.
Zar tvoja Afrika nije Firuza?
Klimnuo sam glavom.
Ili e ekati da tvoja Afrika doe do tebe ili e poi za svojom
Afrikom rekao je.
Poi u za njom odluio sam.
U Iran?
Da, ali... zamuckivao sam, pa uutao.
Otpio sam gutljaj kafe.
OHara me je pogledao.
Ali... ponovio je moje rei.
Treba mi paso rekao sam.
Jedan mladi par me je zamolio da ih fotografiem. Pozirali su
ruku podruku, ispred kue prekoputa.
Trai od mene da ti sredim paso? pitao me je OHara.
Ako je mogue rekao sam.
Mogue je, ali treba vremena.
Koliko?
Nekoliko nedelja odvratio je.
Ne bih mogao da se obratim svojim drugovima za tako linu
uslugu objasnio sam.
Shvatam odgovorio je.
Mnogo ti hvala rekao sam za Afriku.
Nasmejao se.
Podigao je svoju kafu.
Za sve Afrike! odvratio je.
Za sve Afrike!
Ulica je vrvela od ljudi, nestala je melodija devojke koja je svirala
violinu.
ini nam se da ti i Firuza odgovarate jedno drugome rekao
je.
Kome?
Meni, Tini i Aziti.
Je li to rekla gospoa Azita?
Ne bi se ba reklo. Ali znam kako razmiljaju Iranke.
Iranke? Zar sve Iranke razmiljaju na isti nain?
I te kako. Ako ti kaem da razumem ene iz te porodice, jel ti
to dovoljno?
Naui i mene zamolio sam.
emu?
Naui me kako da ih razumem rekao sam.
To ne moe da se naui odgovorio je. Moe da naui
jedino uz njih.
Pogledao me je i nasmejao se.
OHara i ja smo se dogovorili da ne koristimo telefon. Da bismo
uspostavili vezu, ja u svratiti do tezge njegovog oca i ostaviu mu
svoju fotografiju.
Pozdravili smo se i krenuo sam kui.
Dok sam prolazio podzemnim prolazom, naiao sam na enu
ispod natpisa Pesnika umetnost umire. Pored nje je stajala
devojica. Gledale su grafit.
Kada sam stigao kui, ruke su mi drhtale.
Bio sam umoran iako nita nisam radio.
Dobro bi mi dolo kupanje.
Napunio sam kadu. Ispruio sam se u vreloj vodi i zamurio.
U mislima sam otiao u zaviaj. Video sam svoje voljene. etao
sam se zasejanim poljima. Seo sam u jednu kafanu u sokaku.
Kad bi me uhvatio iznenadni umor, zavrtelo bi mi se u glavi i
miii bi mi se opustili.
Kad sam izaao iz kupatila, ruke su mi i dalje drhtale.
Ve mesecima nisam imao nesvesticu. Oseao sam se kao da u
se onesvestiti.
Pruio sam se na krevet.
Utonuo sam u san. Gledao sam guvu oko sebe. Video sam
vojnike koji tre ka meni. Sunce je iznenada nestalo, a vreme se
pretvorilo u venost. Vojnici su udarali i vikali. Kosti na mom licu
krckale su kao da se lome. Sav sam bio obliven krvlju. Pogled mi se
susreo sa pogledom neke devojice. Pruala je ruicu da mi
pomogne. Nasmeio sam se. I ona se nasmeila. Okrenuo sam se i
pogledao iza sebe. Video sam veliku njivu. Krv mi je jo vie liptala.
Klasje penice je porumenelo. Neki glas je rekao: Dosta je, umro
je. Nosna upljina mi je bila ispunjena mirisom krvi. Ceo svet mi se
smraio. U daljini je neka ena ponavljala istu pesmu a telefon je
uporno zvonio.
Ptica vremena irokih krila ostala je da visi u praznini.
Polako sam otvorio oi i pogledao na sat. Legao sam pre tri sata.
Posle mnogo vremena prvi put sam sanjao. Obamrlost je prijala
mom umornom umu.
Ponovo je zazvonio telefon.
ena na liniji je izgovorila: Brani Tavo.
Taj glas bih prepoznao meu hiljadu glasova.
Gospoo Azita rekao sam.
Da nisam pozvala u pogreno vreme, zadihan si...
Ne, ne, ne...
Preznojio sam se, vrat, lea, stomak.
Duboko sam udahnuo.
Gospoa Azita je bila kod Tine. Nakon to su ispratili Firuzu,
otile su u London. Poto je danas imala kontrolu u bolnici, kasno su
primile OHarinu poruku.
Rekao sam joj da sam im ostavio poruku kod kue, da sam traio
zajednike prijatelje, da je Stela imala infarkt i da sam video OHaru
na pijaci.
Zabrinuli smo se. Nismo se setile da uzmemo od Firuze tvoj
broj telefona rekla je.
Ne mogu da dobijem Firuzu poalio sam se.
Telefon joj ne radi u inostranstvu. I ona je to primetila tek kad
je stigla tamo objasnila je.
Jeste li razgovarali s njom?
Jednom je zvala.
Ima li neki broj na koji je mogu pozvati?
Naalost, ne rekla je.
Kako je Roja? Je li dobro?
Lei u bolnici odgovorila je.
Primetio sam da joj je glas slomljen.
Jednom je prebrodila, ponovo e prebroditi rekao sam.
Dok se ja bojim da ne umrem daleko od Irana, kerka mi se
tamo bori sa smru.
Nisam rekao gospoi Aziti da u otii u Iran. Bilo je jo vremena.
Jeste li ovih dana gledali u knjigu? upitao sam.
Zautala je.
Malo je oklevala pa je rekla: Ne, nisam gledala odgovorila je.
Otkako su mi zatvorili mua, plaim se da gatam. Mislila sam da
vie nikada neu doiveti takav strah.
Pokuajte sa knjigom koju sam vam poklonio za roendan
rekao sam.
Dobro si me podsetio, elim da ti se ponovo zahvalim na
poklonu.
Nema na emu, da li vam se dopala?
I dopala mi se i zbunila sam se.
Zato?
Oigledno je da si se godinama trudio da je ukrasi. Na svakoj
stranici knjige stoji drugaiji cvet.
To je bila prva knjiga poezije koju sam kupio u Engleskoj. Sitno
cvee koje sam brao po batama osuio sam i zalepio na ivice
stranica.
Nisam sigurna da je ba meni trebalo da da ovu knjigu rekla
je.
Samo sam sluao svoj unutranji glas odgovorio sam. Dok
gatate, koju god stranicu da otvorite u toj knjizi, pred vama e se
neizbeno pojaviti jedan cvet.
Oboje smo zautali.
Sluali smo zujanje u telefonu.
Gde si naao tu pesmu? upitala je.
Koju pesmu? nisam razumeo.
Hejrat. Mogu da je ujem preko telefona rekla je.
Naas sam zastao.
Nisam mogao da se setim kada sam ukljuio CD-plejer.
Dala mi ju je Firuza odgovorio sam.
Brani Tavo...
Molim...
Nije dobro da slua tune pesme rekla je.
Znam sloio sam se.
Sa telefonom u ruci pognuo sam glavu.
Jesi li strpljiv? upitala je.
Kad bih znao kraj, bio bih strpljiv. Ali neizvesnost je tea od
vremena odgovorio sam.
Brani Tavo...
Dok je gospoa Azita izgovarala moje ime, smirivao sam se.
Zna li koliko se Firuza promenila zbog tebe? upitala je.
Ne znam rekao sam.
Poto je otila kod svoje sestre, Firuza vie nije uzela u ruke
knjigu tajni. Izgubila je veru u poeziju. Ali pre dve nedelje se
upoznala sa tobom. Ponovo je iz ormara izvadila knjigu sa motivom
rua na koricama. Otad je stalno nosi sa sobom.
Podigao sam glavu i kroz krovni prozor pogledao u nebo.
Zvezde su sijale.
15
Hado
ovek je oveku utoite
Onoga dana kada je fotograf Tatarin doao u selo, ljudi koji su se
okupili u Kevinoj i Hadovoj kui razili su se u pono. Neki su
krenuli da trae kerke ene sa oiljkom na licu, a drugi su, im su
uli da je grom pogodio moga oca, krenuli na juno brdo. Sve kue
su se ispraznile, u selu su ostali samo devojke, deca i starci.
Poto je ispratio goste, Hado je zavio cigaretu i seo pred vrata.
U mraku je ponovo cvrkutala neka udna ptica koja je sletela na
jabukovo drvo. Izvorska voda je veselo uporno uborila kao
neumorno dete. Keve je izala napolje poto je postavila prostirke za
spavanje. Uspaniila se kada je videla kako se Hado stropotao na
zemlju i pozvala moju desetogodinju majku. Prenele su ga na
krevet i lice mu poprskale vodom. Hado je otvorio oi i pogledao
Keve. eleo sam da umrem posle tebe, izgovorio je, da jo
jedanput ne ostane sama u ovome ivotu.
Hado, koji je kao stariji ovek doao u selo, poeo je da radi kao
imam i jednom je upitao Keve: Da li bi me prihvatila za mua?
Keve je sedela ispod jabukovog drveta. Pogledala je u Hadovu
dugu, sedu kosu, odsekla kriku jabuke koju je drala u ruci i
pruila mu. Hado joj je tada ispriao svoj ivot:
Otac i ja smo obilazili sela sa krdom konja i otraem za noeve.
Ono to su ptice za uzgajivae ptica, dragana zaljubljenom, to su
mom ocu bili crni konji. Tupe noeve je okretao na brusu i
okupljenim ljudima priao o konjima. Dok mi je dodirivao kosu,
ruka kao da mu je mazila konjsku grivu. Pre nego to je umro, rekao
mi je da konje pustim u stepu. Oenio sam se u selu u kojem je moj
otac umro. Bio sam imam i spremao sam se da zavolim decu.
Meutim, nisam imao dece i godinama smo ena i ja iveli sami.
Poto mi je ena umrla, vratio sam se na oev put i, kao on, sakupio
crne konje. Iao sam od sela do sela i otrio noeve. Dok sam
prolazio kroz zime i prolea, jednoga dana sam na planini Mangal
sreo Fermana. Oseao sam da sam se ve bio umorio. Dok sam
otrio noeve, ruke mi vie nisu bile jake kao nekad, esto sam
povreivao prste. Oseao sam potrebu da stanem, da se odmorim
na zemlji u kojoj u biti sahranjen. Ferman mi je predloio da budem
imam u damiji u ovom selu, i obeao da e on paziti na konje u
stepi.
Hado i Keve su tako poeli da brinu jedno o drugome, kao ptice
koje znaju vrednost semena to ostane za vridbom. ivot je bio
reka koja tiho tee. Dvoje starih su se jutrom zajedno budili i
zajedno obraivali svoju malu batu. Nebo je danas postojalo, a
sutra ga nee biti. Kada bi se razboleli, svojom duom bi jedno
drugom ublaavali groznicu, kada nisu mogli da spavaju, zajedno bi
gledali u no. ovek je bio najbolje utoite oveku. Dok su sedeli
ispod jabukovog drveta, mojoj majci, koja je bila dete, priali su
bajke o ljubavi i vilama.
I moja majka je delila Kevinu sreu sa Hadom. U hladnim
noima bi se grejala njihovim dahom i verovala da su im ruke velike
kao staro drvee. Ponekad ih je doivljavala kao siroad, grlila ih
svojim ruicama i u snu im mazila znojavu kosu. Svako dete se
pripremalo da nosi svet, a moja majka je odjednom brinula o dva
sveta.
Kada se one noi Hado sruio na zemlju, lice mu se opustilo i
smirilo kao kod svih dobrih ljudi koji naputaju ovaj svet. Duboko je
udahnuo. Poslednje to mu se prikazalo pred oima bila je njegova
majka, koju je video kada je imao tri godine. Shvatio je da smrt nije
neto strano. Govorio je sporo, poput umornog okretanja starog
brusa: Iz daljine se pribliavaju crni konji.
Keve je sklopila Hadove oi i lice mu prekrila jorganom. Uzela
je Kuran, koji je visio na zidu, i stavila mu ga iznad glave. Kroz
otvorena vrata ulazio je crveni vetar. Keve je shvatila da joj se ivot
produio kao reka koja ne zna da stane i da vie ne moe da izbroji
smrti iji je svedok bila. Pogledala je moju majku, koja je sedela na
podu ne znajui ta da radi. Pred sobom je videla devojicu koja je
na ovom svetu proivljavala samou na drugi nain. Rekla joj je da
ode do izvora, umije se i donese vodu. Na taj nain ju je barem malo
udaljila od smrti.
Moja majka je izala napolje u mrak, podigla glavu i pogledala
zvezdano nebo. Polako je hodala bosih nogu. Razmiljala je da
zemlja te noi nije plodna majka, ve gladno dete. Otila je do
jabukovog drveta i tiho zaplakala. Nije uplaila ptice koje su ekale
meu liem. Za jednu nisku granu zavezala je krpicu. Na izvoru je
poturila glavu ispod svee vode, a zatim sela na stari kamen sa
rimskim natpisima i ostala tu dok je nije proao pla. Setila se rei
pesme Dok ne padne kia, ne zna se ukus sunca, dok ne doe zima, ukus
jeseni. Bez smrti se ne moe shvatiti znaaj ivota. Kao to kae
pesnik:

Zadovoljstvo voljenja i spavanja zajedno
To kau svi zaljubljeni
I smrt tako voli ivot
I smrt tako voli ivot

Poto je uzeo Hadove konje, Ferman, koji je godinama sam
lutao, zaliio je na vetar. Pojavljivao se as sa jedne strane, as na
drugom kraju doline Hajmana. Proao je svaki pedalj brda.
Razgovarajui sa obanima, saznavao je ta se deava po selima.
Kada je pronaao dolinu u kojoj se skrivao mrki medved, prigrlio ga
je kao sveti ovek, i nije dozvoljavao karavanima i obanima da mu
priu. Vojnici, s kojima se nekoliko puta sukobio, vie ga nisu jurili i,
otkako je proglaena opta amnestija, ostavili su ga na miru.
Ferman je mislio da se vreme u selu nimalo nije promenilo. ivot
je tamo stao pre esnaest godina. Ako bi se malo pribliio selu, video
bi da jo uvek pada sneg kao one zimske noi kada je pobio svoju
brau. U to je verovao, ljutio se na one koji nisu verovali i znao da u
njih uperi cev oruja. Pripremao se da umre sam u stepi.
Kada ovek prihvati svoju sudbinu, ne ostaje mu nita drugo do
da eka smrt. Ferman je za sebe iskopao grob. Palio je vatru pored
rake i pevao turkije. Ako postoji neki spokoj u gubitku pameti, to
mu je pomoglo da se navikne na tamonju samou i tako ivi sve do
susreta sa fotografom Tatarinom. Ali sudbina jo nije bila zatvorila
vrata svoje bate. Onoga dana kada je pogledao fotografije koje mu
je Tatarin dao, um mu se pomutio. U dui mu je pukao kamen
obrastao mahovinom. Drao je Asjinu fotografiju kao ogledalce koje
e mu iskliznuti iz tankih prstiju i pasti, i dok je gledao njeno lice,
setio se sebe. Ljudski um ponekad osea potrebu za odrazom.
Otkako se odmetnuo u stepu, Ferman se prvi put pogledao u takvo
ogledalo.
Zbog toga se Ferman nije iznenadio kada su banule bliznakinje
ene sa oiljkom na licu. Tek se bio probudio iz sna koji je trajao
godinama. Devojke je popeo na konje i proetao ih po brdima. Savio
im je duvan kao da su odrasle, pa ih upitao: Ko ste vi? Devojice
su prasnule u smeh. Prile su mu i zagrlile ga. Rekle su da su Asjine
bliske drugarice. Ferman, koji godinama nije sluao nijednog
putnika niti razumnog obanina, poverovao je devojicama. Odveo
ih je do svog groba. Upalio je veliku vatru. Rekao je da e ga
zakopati u ovaj grob kada umre. Ne brini, ovde emo te sahraniti i
igraemo kraj tebe, rekoe devojice. Zaigrale su oko groba
podignutih ruku i zabacujui kosu dok su se okretale. Bile su tako
radosne, kao to vile izgledaju obanima. Smejao se i Ferman pa
uhvativi ih podruke igrao je sa njima dok se nije umorio. Kada
ostade bez daha, prui se na zemlju sav znojav. Posmatrao je zvezde
koje su mu padale iznad glave. Devojice su mu priale o Asji. Rekle
su da i Asja nou lei pored grobova i mata gledajui zvezde. Posle
toga su odigrale jednu igru. Jedna od devojaka je plakala kao da je
Asja, a druga je oponaajui Fermana kruila oko nje kao konjanik.
Ferman je shvatio da i ove devojke i Asja lie na njega.
Kad se pun mesec visoko podigao, bliznakinje rekoe: Hajde,
idemo! Ferman ih je upitao: Kuda? Kuda idemo?! Pa kod Asje.
U tom trenutku je zagrmelo i negde na jugu udario je grom. Nisu
shvatili ta se desilo u noi bistroj kao voda. U trenutku kada je u
moga oca, koji je uvao ovce, udario grom na drugom brdu, Ferman
i bliznakinje su s divljenjem posmatrali beskonanost neba. Zatim su
uzjahali crne konje. Ostavivi rasplamsanu vatru, galopom su
utonuli u mrak.
16
Ona
Drvo ivota
Voz je polako krenuo sa stanice.
Dok sam posmatrao devojku koja je sedela naspram mene, setio
sam se Tolstojevih rei. Svi sreni ljudi zaista lie jedni na druge, ali
svaki nesrean ovek nesrean je na svoj nain.
Devojka je drala au aja u rukama kao da joj je hladno i
krajikom oka me posmatrala.
Njena nesrea bila je skrivena u delu njenog lica koji nije odavao
tajnu. Bila je trudna ve mesec dana, a to nije rekla voljenom
mukarcu. ovek je bio oenjen drugom.
Dok je pila aj, devojka nije elela da se rasani ve da zaboravi
svoju nesreu.
Imala je neku setnu lepotu.
Na putovanjima sam posmatrao lica nepoznatih ljudi i pisao
prie o njima. To je bila neka moja igra koju sam igrao sam.
Dan je tek svitao.
Iao sam u grad Nori da prevodim. Na Univerzitetskoj klinici
trebalo je presade bubreg jednom pacijentu. Oekivalo se da tamo
budem za dva sata.
Putnici jutarnjeg voza nosili su tragove prethodnog dana. Nisu to
bili radnici u bolnici, studenti na univerzitetu ili direktori firmi, ve
nesreni ljudi koji su eleli da zaborave jueranje loe trenutke.
Sreni ljudi su ionako liili jedni na druge.
Prole su tri nedelje otkako je Firuza otila u Iran. Nisam znao da
li e se vratiti. Nije znala ni gospoa Azita.
Gospoa Azita se ve vratila iz Londona. Posetio sam je.
Stela je izala iz bolnice. Nekoliko puta sam svratio u
antikvarnicu da joj pomognem.
OHaru vie nisam video. Jue sam kupio hleb na njihovoj tezgi
na pijaci. Njegov otac mi je rekao da e paket koji oekujem stii
idue nedelje.
Vreme za put se pribliavalo.
Trebalo je da kupim avionsku kartu i da kaem gospoi Aziti da
idem u Iran.
Nije bilo nikakvih vesti od Firuze.
Neizvesnost je bili tea od ekanja.
Dani koje sam provodio u ovom malom gradu jo samo pre
mesec dana bili su daleki kao kamen koji je pao u provaliju.
Postigao sam rekord u poslednjih godinu dana, prole nedelje
sam se tri puta onesvestio. Nisam tome pridavao vanost.
Vie sam sam brinuo da ne ostanem sam.
Nou bih iz polusna dizao glavu i proveravao da li me je neko
zvao.
Nisam mogao da budem siguran da li je ono to doivljavam java
ili san.
Moja prolost kao da je bila zaklonjena nekom zavesom. Morao
sam da odem kod Firuze. Morao sam da je vidim da bih razmakao
zavesu izmeu budunosti i prolosti.
Voz je jurio kroz zelena polja.
Drvee i brda u daljini bili su u magli.
Okrenuo sam glavu. Pogled mi se susreo sa pogledom devojke
koja je sedela prekoputa.
Interesovalo me je ta je ona videla na mom licu.
Kakvo sam joj ja bio ogledalo?
Spustio sam pogled.
Izvadio sam knjigu iz torbe. Otvorio sam stranicu do koje sam
sino stigao. Roman koji sam drao u rukama govorio je o rastanku
spokoja i sree. ovek moe biti primoran da ostavi jedno od toga i
izabere ono drugo.
Trebalo je to da kaem ovoj devojci koja je sedela prekoputa
mene.
Voz je uao u neku stanicu.
Podigao sam glavu.
Na peronu je bila guva. Pored mog prozora proli su jedan
mladi par, stara ena koja je jedva nosila torbu i mukarac koji je
razgovarao mobilnim telefonom.
Sklopio sam oi kao da u zaspati.
Naslonio sam glavu na prozor.
Dok je voz polako ubrzavao, oslukivao sam zvuk ina.
Putovanja vozom podseala su me na velike gradove. Pred oima
su mi proletali stari sokaci, oblakoderi, stare ljubavi, elje za
ruenjem poretka, muenja, raskoan ivot i siromatvo.
Jednolian zvuk ina me je uspavljivao.
Moda sam i zaspao. ovek se ponekad mui da razdvoji
nestvarno od stvarnog.
Podigao sam glavu.
Kroz prozor sam gledao zelena polja, brda i sela u daljini.
Devojka prekoputa mene je utonula u san. Glava joj je pala u
stranu, a bol na licu se rasprio. Kao da nije disala.
Nije otvorila oi do stanice Nori.
Dok je izlazila iz voza, pozdravila me je s osmehom.
Primetio sam njen pogled. Devojka je proitala moje lice i
shvatila da sam nesrean.
Progurao sam se kroz guvu.
Pourio sam do bolnice.
Operacija se zavrila po podne. Sve dok nisam saznao da je sve
prolo kako treba, i sm sam brinuo kao i bolesnikovi roaci.
Laknulo mi je dok sam prevodio doktorove lepe rei pune nade.
Na izlasku sam u kafeu u bati kupio aj.
Primetio sam da devojka koju sam video u vozu sedi sa strane.
Izgledala je sreno. Jutarnji bol izbrisao joj se sa lica. Pevuila je
za sebe. U rukama je drala neki asopis i okretala njegove arene
stranice.
Izvadio sam mobilni iz torbe.
Dok sam gledao poruke, prevrnuo sam au sa ajem ispred
sebe. Skoio sam da se ne bih polio. Ispustio sam telefon.
Dok sam ga podizao sa zemlje, video sam da je ekran ostao
upaljen. Laknulo mi je.
Jedna od pristiglih poruka bila je od Firuze.
Pisalo je U Kembridu sam. Pozovi me.
Firuza se vratila.
Nekoliko puta sam proitao poruku.
Neprestano sam se osvrtao.
Pogled mi se susreo s pogledom devojke iz voza. Ona je bila
srena, a sada sam i ja bio srean.
Duboko sam udahnuo.
Izaao sam i otiao do zida prekoputa.
Pozvao sam Firuzu.
Telefon je zazvonio.
Halo, Firuza... rekao sam.
Brani Tavo...
Glas joj je bio i dalek i veoma blizu.
Dobro dola rekao sam.
Jesi li spavao? Da li si kod kue? pitala je.
Ne, u Noriu sam. Prevodio sam odgovorio sam.
Zbog toga ti je telefon bio iskljuen rekla je.
Kada si se vratila?
Jutros.
Da si mi barem ranije javila da dolazi ... zapoeo sam.
Nisam mogla. Sve u ti ispriati.
Sada e biti ovde, zar ne?
Ovde sam rekla je.
Ima li danas vremena?
Imam. Kad se vraa?
Idem na elezniku stanicu. Stii u za dva sata odgovorio
sam.
Gde emo se nai?
U pabu Fort Sent Dord... Tamo smo prvi put izali...
Vai rekla je.
Nisam ni pogledao autobusko stajalite. Zaustavio sam taksistu
koji mi se pribliavao i odvezao se na stanicu.
Utrao sam na peron.
Uleteo sam u voz u poslednjem trenutku.
Samo to sam se smestio, voz je krenuo.
Zabacivi glavu, predahnuo sam.
Prepustio sam se zvuku ina.
Ako svako doivi putovanje koje nikada nee zaboraviti, moda
e ovo biti moje nezaboravno putovanje.
Loe pretpostavke koje su me nedeljama muile nestale su kao
rukom odnesene.
Posmatrao sam okolinu.
Brda i seoca blistala su na veernjem suncu.
U vonjacima na obroncima zelenih polja kaskali su konji.
Gledao sam ivot kao deca koja prvi put dou u grad.
Poslednji sam uao u voz, a prvi u Kembridu izaao iz njega.
Dok sam urno koraao, uo sam Firuzin glas.
Brani Tavo...
Osvrnuo sam se.
Firuza mi je izdaleka mahala sa perona.
Probio sam se kroz guvu.
Dobro doao pozdravila me je.
U stvari, dobro dola ti uzvratio sam.
Neno sam je zagrlio.
Zatim sam je pogledao u oi.
Smrala je. Imala je tamne podonjake.
ini mi se da si smrala rekao sam.
Nasmeila se.
Ovde je velika guva rekla je.
Zato si dola na stanicu? Trebalo je da se naemo u pabu
pitao sam.
Ovde ima jedna prazna klupa. Da malo sednemo predloila
je.
Proavi kroz guvu, seli smo malo dalje na klupu.
Bilo je svee.
Sunce je zalo iza krovova.
Osetio sam da je Firuzi hladno. Izvadio sam demper iz torbe i
prebacio joj ga preko ramena.
Firuza, koja nije htela da prihvati moj demper one prve veeri
kada smo se sreli pored crkve, sada mi je odgovorila osmehom.
Je li sve u redu u Iranu? zanimalo me je.
Tako izgleda odgovorila je.
Kako je Roja?
Ozdravila je, stala je na noge rekla je.
To je dobra vest.
Firuza je na trenutak zastala.
Da li si znao da je pokuala da se ubije? pitala je.
Pretpostavljao sam. U kakvom je odnosu sa muem?
Dobrom.
Firuza je poela da mrca.
Izvadio sam iz torbe papirnu maramicu i pruio joj.
Jesi li dobro? upitao sam je.
Dobro sam. Most zmeu Roje i mene se sruio. Trebalo je da ga
popravimo.
Da nije bilo ovog iznenadnog dogaaja, moda biste zauvek
ostale udaljene jedna od druge.
Shvatila sam da je imala dva sveta, u jednom sam bila ja, a u
drugom njen mu rekla je.
U jednom Iran, a u drugom Engleska... dodao sam.
Firuza zastade i pogleda me.
Roja je htela da umre jer je elela vre da se uhvati za ivot.
Nadam se da e se od sada drati za ivot vrsto kao i ti
rekao sam.
Zastala je. Duboko je udahnula.
Prvi put sam od detinjstva bila u Iranu rekla je.
Kako si se oseala?
Zna kako sam se oseala? Poelela sam da i ja ovde odgajam
jedno drvo iz Teherana kao to je tvoja baka Keve odgajala jabukovo
drvo.
To bi bilo dobro primetio sam.
Ovog puta sam imala mnogo posla. Ali kada ponovo budem
otila tamo, izabrau jedno jabukovo drvo, uzeu njegovo seme i
doneu ga ovamo rekla je.
Voz je uao u stanicu.
Putnici koji su ekali krenuli su ka peronu.
Kako si ti, ta si radio? upitala je Firuza.
Ono to ve zna. Jedina razlika je u tome to sam ee viao
Stelu.
I ja sam je posetila. Pre nego to sam dola ovamo, svratila sam
do antikvarnice rekla je.
Nasmejao sam se. Veselija je dok radi nego ranije rekao sam.
Stela mi je neto pokazala nastavila je.
ta?
ta bi po tebi to moglo da bude?
Da nije moda stigao fotografski aparat? upitao sam.
Jedan Stelin prijatelj ga je jutros doneo iz Londona.
Zaista? Danas mi je, izgleda, srean dan obradovao sam se.
ist i ispravan aparat ree.
Olimpus est, zar ne?
Da.
Konano rekao sam. Ako se jednoga dana vratim u zaviaj,
neu otii majci praznih ruku.
Priu o fotografskom apartu si ispriao Steli.
Hteo sam ranije da ti je ispriam, ali nije bilo prilike rekao
sam.
Da odemo sutra zajedno kod Stele? pitala je.
Bilo bi dobro sloio sam se.
Posle emo nas dvoje malo popriati dodala je.
O emu? bio sam radoznao.
Firuza je progutala knedlu.
O gresima... rekla je.
Za moje grehe nije dovoljan jedan dan rekao sam.
Pogledala me je tuno i umorno.
Ozbiljno ti kaem rekla je.
I ja tebi odgovorio sam.
Na stanici je bilo sve bunije.
Firuza se zakaljala.
Izvadio sam vodu iz torbe i pruio joj je.
Izgleda da u toj torbi ima sve to treba rekla je.
Otvorio sam torbu i pogledao.
Sve to sam imao dao sam tebi, ostala je samo jedna knjiga
rekao sam.
Koja knjiga?
Jedan roman.
Izvadio sam knjigu.
Na turskom? upitala je.
Da odvratio sam.
Kako se zove?
Spokoj.
Je li dobra? upitala je
To nije vano rekao sam.
Firuza je zastala. ekala je da se stia buka na peronu.
Zato je onda ita? zanimalo ju je.
Zna li u emu je razlika izmeu mog stanja pre nego to si
otila i sadanjeg stanja? pitao sam je.
U emu?
Odgovor se nalazi u ovoj knjizi. Da li eli da sazna?
Svakako elim rekla je.
Pruio sam joj knjigu.
Otvori neku stranicu zamolio sam.
Firuza je otvorila jednu stranicu. Paljivo je posmatrala rei na
njoj kao da e ih razumeti. Zatim mi ju je pruila.
Na ovoj stranici ti je jedna turkija rekao sam.
Firuza me je pogledala.
Da li bi na svakoj stranici koju bih otvorila bila po jedna turkija?
pitala je.
Da rekao sam. Ovakve igre nisu svojstvene samo tvojoj
porodici.
Nasmejala se.
Kakva je to turkija? zanimalo ju je.
Sea li se kako sam, dok sam ti priao o ivotu svoje babe
Keve, pominjao jednu njenu turkiju?
Turkija koju je Keve jedne veeri ula na njivi, a kasnije je
pevala tvojoj majci, zar ne?
Izgleda da nisi zaboravila rekao sam.
A zato bih zaboravila...?
Tog dana te je zanimala turkija, ali ja ti je nisam otpevao. Kau
da za sve postoji pravi trenutak. Dok nisi bila ovde, dani su mi teko
prolazili, a sada je dolo vreme za turkiju.
Firuza je podigla torbu, koja je bila izmeu nas, i spustila je na
zemlju. Pribliila mi se. Rekao si mi da ovu turkiju do danas nisi
nikome pevao.
Tako je.
Pogledala me je u oi.
Da li bi mi ispriao i jednu priu posle turkije? Nedostaju mi
ree.
Hoe li jednu radio-priu? pitao sam.
Da, Brani Tavo rekla je. Ispriaj mi jednu priu koju si
sluao na radiju kad si bio mali.
Vai pristao sam.
Firuzino koleno dodirnulo je moje a njen dah dodirnuo je moj.
Mirno je ekala.
Zamurivi, zapevao sam turkiju. Blago sam iskrenuo glavu u
stranu kao to je to radila Keve dok je pevala mojoj majci, a moja
majka dok je pevala meni.
Dunuo je crveni vetar. Grane su zautale.
Zatim je vreme stalo.
Brani Tavo: Stalno sam se ustruavao, Firuza, da ti kaem sve
ono to mi je na srcu.
Firuza: Zato?
Brani Tavo: Plaio sam se da ne budemo povreeni.
Firuza: Zato bi bilo tako?
Brani Tavo: Moda je moj strah bio neosnovan, ne znam.
uje se buka na stanici. Dopire zvuk voza.
Firuza: Brani Tavo, dok sam u svojoj knjizi tajni gatala u pesme,
videla sam nau zajedniku budunost.
Brani Tavo: Nisi mi o tome nita rekla.
Firuza: Htela sam da ti kaem kad doe vreme za to.
Brani Tavo: Postoji jedan roman koji sam proitao pre mnogo
godina. Oseam se kao da sam lik iz tog romana.
Firuza: Kakav je to roman?
Brani Tavo: Jedan mukarac je zaljubljen u jednu enu, ali se boji
da ispolji oseanja.
Firuza: Zar nikako ne moe da izgovori ono to osea?
Brani Tavo: Jednoga dana ovek je skupio hrabrost i rekao eni
ono ega mu se um plaio, ali to je srce elelo.
Firuza: I ta je uradila ena?
Brani Tavo: To nije vano, vaan je kraj romana.
Na stanici postaje sve bunije. uje se zviduk voza.
Firuza: ta se deava na kraju romana?
Brani Tavo: ena se ubije.
Firuza: Znai da ga voli.
Brani Tavo: Ako svako ko voli umire, elim da te potedim tog
usuda, Firuza.
Firuza: A preutkivanje je jedini nain da se to postigne?
Brani Tavo: Ono ega se moj razum boji, a to srce eli...
Firuza: uti i poljubi me.
Nastaje tiina.
Firuza: Sve vreme sam ekala ovaj trenutak. Poljubi me jo
jednom.
Nastaje tiina.
Tiina i dalje traje.
Polako se udaljava zvuk voza.
Beleka o autoru
Burhan Sonmez je roen 1965. godine u Hajmani. Osnovnu i
srednju kolu zavrio je u Polatliju. Nakon to je diplomirao na
Pravnom fakultetu Univerziteta u Istanbulu, izvesno vreme je radio
kao advokat i urednik. Pisao je lanke o kulturi, politici i veri za vie
dnevnih listova i asopisa. Dugo je iveo u inostranstvu (Velika
Britanija). I danas ivi u Istanbulu i Kembridu. Prvi roman Sever
(Kuzey) objavio je 2009. godine. Nevini (Masumlar) drugi je
roman Burhana Sonmeza.
1
Turkije sve vrste pesama u turskoj usmenoj tradiciji. (Prim. prev.)
2
Kurdski: dengbej narodni peva. (Prim. prev.)
3
Kurdski: Mirzabegova ki Kee, crvenih iki, duge kose. (Prim.
prev.)
4
Lejla i Mednun poznati romantini ep persijskog pesnika
Nizamija (11421203) o nesrenoj ljubavi dvoje mladih. Ovaj motiv
su docnije obraivali mnogi persijski i turski pesnici. (Prim. prev.)
5
Mustafa Kemal Ataturk (18811938), osniva Republike Turske i
njen prvi predsednik. (Prim. prev.)
6
Sadi (1184 1291), najvei persijski didaktiki pesnik. Njegova dva
remek-dela su Bustan (Vonjak) i Gulistan (Ruinjak). (Prim. prev.)
7
Zenzem sveto vrelo, bunar sa gorkoslanom vodom nasuprot Kabi
u Meki. (Prim. prev.)
8
Farsi: Treba da verujemo u poetak hladnog godinjeg doba. (Prim.
prev.)