Dama sa psetancetom Anton Pavlovi ehov

I

Prialo se da se na etalitu kraj obale pojavilo novo lice: dama sa psetancetom. Dmitrij
Dmitri Gurov, koji je u Jalti proveo ved dve sedmice i odomadio se, takoe je poeo da se interesu je
za nova lica. Dok je sedeo u senici kod Vernea, on je video kako je etalitem prola mlada ena,
omalena plavua sa bereom; za njom je trao beo pic.
A posle ju je sretao u gradskom parku i na skveru po nekoliko puta dnevno. etala je sama,
uvek u istom bereu, sa belim picom; niko nije znao ko je ona, pa su je zvali jednostavno: dama sa
psetancetom.
Ako je ovde bez mua i bez poznanika, prosuivao je Gurov, ne bi bilo naodmet da se
upoznam sa njom.
On jo nije imao etrdeset godina, ali je ved imao dvanaestogodinju kder i dva sina
gimnazijalca. Oenili su ga rano, dok je jo bio student druge godine i sada mu je ena izgledala
dvaput starija od njega. To je bila visoka ena, crnih obrva, prava, nadmena, dostojanstvena i, kako
mu je sama o sebi govorila, misaona. Mnogo je itala, u pismima nije pisala tvrdi znak, mua je zvala
Dimitrije, a ne Dmitrij, a on ju je potajno smatrao priglupom, ogranienom, bez tananosti, bojao je se
i nije je volio da bude kod kude. Ved je davno poeo da je vara, varao ju je esto i verovatno se zato
skoro uvek runo izraavao o enama, a kad su u njegovom prisustvu govorili o njima, nazivao ih je:
- Nia rasa!
inilo mu se da ga je gorko iskustvo dovoljno pouilo da ih je nazivao kako hode, pa ipak, bez
nie rase ne bi mogao da ivi ni dva dana. U mukom drutvu bilo mu je dosadno, osedao se
nelagodno, sa mukarcima je bio dutljiv i hladan, ali, kada se nalazio meu enama, osedao se
slobodno i znao je o emu da razgovara s njima i kako da se ponaa; ak mu je bilo lako i da duti s
njima. U njegovoj spoljanosti, u karakteru, u celoj njegovoj prirodi bilo je neeg privlanog i
neuhvatljivog, to je pridobijalo ene i mamilo ih; on je to znao, a i njega je, takoe, neka sila
privlaila k njima.
Viestruko iskustvo, zaista gorko iskustvo, odavno ga je nauilo da se svako zblienje, koje s
poetka tako prijatno unosi promene u ivot i ini se kao drag i lak doivljaj, za estite ljude, naroito
za trome i neodlune Moskovljane, neizbeno pretvara u pravi zadatak, izuzetno sloen, te poloaj,
na kraju krajeva, postaje tegoban. Ali, prilikom svakog novog susreta s privlanom enom, to iskustvo
nekako mu je izmicalo iz sedanja, eleo je da ivi i sve mu se inilo tako jednostavno i zabavno.
I tako jednom pred vee, on je ruao u bati, a dama u bereu je lagano prilazila da bi zauzela
susedni sto. Izraz njenog lica, hod, haljina, frizura ukazivali su mu da je iz ugledne sredine, udata, da
je u Jalti prvi put, i to sama, da joj je ovde dosadno... U priama o moralnoj iskvarenosti ovdanjeg
sveta ima mnogo neistine, on ih je prezirao i znao je da takve prie u vedini sluajeva izmiljaju ljudi
koji bi sami rado greili samo kad bi bili sposobni za to; ali kad je dama sela za susedni stol na tri
koraka od njega, on se seti tih pria o lakim pobedama, o izletima u brda, i odjednom ga obuze
zavodljiva pomisao na brzu, prolaznu vezu, na pustolovinu s nepoznatom enom, kojoj ne zna ni ime
ni prezime.
On umiljato pozva k sebi pica, pa kad je ovaj priao, pripreti mu prstom. pic zarea. Gurov
mu opet pripreti.
Dama ga pogleda i odmah obori pogled.
- Ne ujeda ree ona i pocrvene.
- Mogu li da mu dam kost? pa kad ona potvrdno klimnu glavom, on ljubazno zapita: - Jeste li
odavno izvoleli dodi u Jaltu?
- Pre pet dana.
- A ja ved izdravam ovde drugu sedmicu.
Malo podutae.
- Vreme brzo prolazi, a ovde je, meutim, tako dosadno! ree ona, ne gledajudi ga.
- To je samo red da se kae kako je ovde dosadno. Malograanin ive negde u Beljovu ili
izdri i nije mu dosadno, a im doe ovamo: Ah, dosadno je! Ah, praina! Pomislio bi ovek da je
stigao iz Granade.
Ona se zasmeja. Zatim oboje produie da jedu kaoneznanci; ali, posle ruka pooe zajedno
- i poe aljiv, lak razgovor slobodnih i zadovoljnih ljudi kojima je svejedno kuda de idi i o emu de
razgovarati. etali su i razgovarali o tome kako je more udno obasjano; voda je bila boje jorgovana,
tako blage i tople, i po njoj se protezala zlatna pruga mjeseine. Razgovarali su o tome kako je sparno
posle toplog dana. Gurov ispria da je Moskovljanin, filolog po struci, ali radi u banci; nekada se
spremao da peva u privatnoj operi, ali se mahnuo toga, ima u Moskvi dve kude... A od nje je saznao
da je odrasla u Petrogradu, ali se udala u S., gde ivi ved dve godine, da de u Jalti provesti jo mesec
dana i po nju de, moda, dodi mu, koji takoe eli da se odmori. Nikako nije mogla da objasni gde joj
radi mu - u gubernijskoj upravi ili u gubernijskom odboru, i to je i njoj bilo smeno. Gurov je jo
saznao da se zove Ana Sergejevna.
Zatim je u svojoj sobi mislio na nju, na to kako de je sutra, verovatno, sresti. Tako mora biti.
Poavi da spava, on se seti da je ona jo sasvim nedavno bila pitomica enske srednje kole, uila je
ba kao sada njegova kdi, seti se koliko je jobojaljivosti i nespretnosti bilo u njenom smehu, u
razgovoru s nepoznatim ovekom verovatno je sada prvi put u ivotu bila sama, u takvoj prilici kada
je prate i posmatraju, i razgovaraju s njom samo s jednom potajnom namerom, koju ona ne moe da
ne nasluti. Seti se njenog tananog, slabakog vrata i lepih sivih oiju.
Ipak, u njoj ima neeg to izaziva saaljenje, pomisli on i poe da tone u san.

II

Prola je sedmica otkako su se upoznali. Bio je praznik. U sobama je bilo sparno, a na ulicama
vihor je kovitlao prainu i skidao eire. Celog dana ovek je edneo, i Gurov je esto svradao u senicu
i nudio Ani Sergejevnoj as malinu sa vodom, as sladoled. ovek nije znao kuda da se skloni.
Uvee, kad se malo stialo, poli su na gat da vide kako stie parobrod. Na pristanitu je bilo
mnogo etaa; skupili su se da doekaju nekoga, drali su bukete. I tu su jasno padala u oi dva
obeleja gizdave jaltanske svetine: starije dame bile su mladalaki odevene i bilo je mnogo generala.
Zbog talasa na moru, parobrod je stigao kasno,sunce je ved zalo sunce i, pre no to de
pristati uz gat, dugo se okretao. Ana Sergejevna je posmatrala kroz lornjet parobrod i putnike kao da
trai poznanike i, kada se obradala Gurovu, oi su joj sijale. Mnogo je govorila, a pitanja su joj bila
isprekidana i odmah je zaboravljala ta je pitala; zatim je u gomili izgubila lornjet.
Gizdava gomila se razilazila, vie se nisu videla lica, vetar je sasvim prestao, a Gurov i Ana
Sergejevna su stajali, kao da ekaju da li de jo neko sidi. Ana Sergejevna je ved dutala i mirsala cvede,
ne gledajudi Gurova.
Vreme se pred vee prolepalo - ree on. - Kuda demo sada? Kako bi bilo da poemo nekud?
Ona nita ne odgovori.
Onda je on paljivo pogleda i naglo je zagrli i poljubi u usta, i zapljusnue ga miris i vlanost
cveda, te se on smesta bojaljivo osvrnu: da li ih je neko video?
- Hajdemo k vama... - izusti on tiho.
I oboje brzo pooe.
U njenoj sobi bilo je sparno, mirisalo je na parfem koji je kupila u japanskoj prodavnicl. Dok ju
je sada gledao, Gurov je mislio: Kakvi se sve susreti ne zbivaju u ivotu! Iz prolosti ostalo mu je
sedanje na bezbrine, dobrodudne ene, razdragane od ljubavi, zahvalne za sredu koju im je pruio,
ma i kratku; i na one kao to je, na primer, njegova ena koje su volele bez iskrenosti, uz
nepotrebne prie, izvetaeno, histerino, sa takvim izrazom, kao da to nije bila ljubav niti strast,
nego neto znaajnije; i na one dve-tri vrlo lepe, hladne, kojima se odjednom ispoljavao na licu
grabljiv izraz, jogunasta elja da uzmu, da otrgnu od ivota vie nego to on moe da prui, i te su bile
vremene, dudljive, nesklone razmiljanju, vlastoljubive, ne naroito pametne, pa kada bi se Gurov
ohladio prema njima, njihova lepota bi izazivala mrnju, a ipke na njihovom rublju inile su mu se
tada slinije krljuti.
Ali ovde se jo oseda bojaljivost, nespretnost neiskusne mladosti, zbunjenosti; i dobijao se
utisak smetenosti, kao da je neko odjednom pokucao na vrata. Ana Sergejevna, ta dama sa
psetanacetom, doivela je ono to se dogodilo nekako naroito, vrlo ozbiljno, kao svoj pad tako se
inilo i to je bilo udno i neumesno. Crte su joj se izduile i uvenule, a niz obraze joj je alosno visila
duga kosa, zamislila se, sva potitena, kao grenica na starinskoj slici.
- Runo je to - ree ona. - Vi me prvi sadane potujete.
Na stolu u sobi nalazila se lubenica. Gurov odsee sebi kriku i poe lagano da jede. Prolo je
bar pola asa u dutanju.
Ana Sergejevna je bila dirljiva, odisala je istodom estte, naivne ene, koja je malo proivela;
jedina sveda, koja je gorela na stolu, jedva je osvetljavala njeno lice, ali videlo se da joj je teko u dui.
- Zbog ega bih prestao da te potujem? zapita Gurov. Ni sama ne zna ta govori.
- Neka mi Bog oprosti! ree ona i oi joj se napunie suzama. To je strano.
- Ti kao da se pravda.
- ime bih se ja mogla opravdati? Ja sam rava i gadna ena, prezirem sebe i ne mislim da se
pravdam. Ja nisam prevarila mua, nego samu sebe. I to ne samo sada nego ga ved odavno varam.
Moj mu je, moda, dobar i poten ovek, ali on je lakej ne znam ta on tamo radi, ime se bavi,
znam samo da je lakej. Kada sam se udala za njega, imala sam dvadeset godina, muila me je
radoznalost, elela sam neto lepe ta postoji govorila sam sebi drukiji ivot. elela sam da
ivim! Da ivim i ivim... Radoznalost me je pekla... vi to ne shvatate, ali kunem vam se Bogom, vie
nisam mogla da vladam sobom, sa mnom se neto zbivalo, nisu mogli da me zadre, rekla sam muu
da sam bolesna i dola sam ovamo... A ovde sam se stalno kretala kao u bunilu, kao luda... I evo,
postala sam propalica i nitarija, koju svak moe da prezire.
Gurovu je ved dosadilo da je slua, draio ga je naivan ton i to tako neoekivano i neumesno
kajanje; da nije bilo suza u njenim oima, moglo bi se pomisliti da zbija alu ili se pretvara.
- Ne shvatam ree on tiho ta hode?
Ona sakri lice na njegove grudi i privi se uza nj.
- Verujte, verujte mi, preklinjem vas... govorila je. - Ja volim poten, ist ivot, a greh mi je
odvratan, ni sama ne znam ta inim. Prost narod kae: zaveo je neastivi. I ja mogu sada o sebi da
kaem kako me je zaveo neastivi.
Dosta, dosta... - mrmljao je on.
Gledao je u njene ukoene, unezverene oi, ljubio ju jee, govorio joj tiho i neno, te se ona
postepeno smirila i vratila joj se veselost. Oboje poee da se smeju.
Kada su zatim izali, na etalitu nije bilo ni ive due, grad sa svojim kiparisima izgledao je
sasvim mrtav, ali more je jo umelo i udaralo o obalu; jedna barkasa
1
ljuljala se na talasima i na njoj
je sanjivo svetlucao fenjerid.
Nali su fijaker i odvezli se u Oreandu.
- Sada sma dole u predvorju saznao tvoje prezime: na tabli pie fon Dideric ree Gurov. Je
li tvoj mu Nemac?
- Ne, deda mu je, ini mi se, bio Nemac, ali on je pravoslavan.
U Oreandi su sedeli na klupi blizu crkve, posmatrali more pod sobom i dutali. Jalta se jedva
videla kroz jutarnju maglu, na vrhovima planina nepomino su stajali beli oblaci. Lide se nije micalo
na drvedu, cvrali su cvrci, a jednolian, mukao um mora, koji je dopirao odozdo, govorio je o miru,
o venom snu koji nas oekuje. Tako je umelo dole, dok ovde jo nije bilo ni Jalte ni oreande, sada
umi i umede isto tako ravnoduno i muklo kada nas vie ne bude. I u toj postojanosti, u potpunoj
ravnodunosti prema ivotu i smrti, svakog od nas nalazi se, moda, zaloga naeg venog spasenja,
neprekidnog kretanja ivota na zemlji, neprekidnog savrenstva. Sededi kraj mlade ene, koja je u
osvit izgledala tako lepa, umiren i opinjen tim bajnim prizorom morem, planinama, oblacima,
prostranim nebom, Gurov je razmiljao o tome kako je, u stvari, ako se ovek udubi, sve na ovom
svetu divno, sve, osim onoga to mi sami mislimo i radimo kad zaboravimo vie ciljeve postojanja i
svoje ljudsko dostojanstvo.

1
Najvedi amac morskog (obino ratnog) broda (panski)
Prie neki ovek verovatno uvar pogleda ih i ode. I ta pojedinost uini se tako
tajanstvena i takoe lepa. Videlo se kako je stigao parobrod iz Feodosije, obasjan jutarnjim zracima,
ved pogaenih svetiljki.
- Trava se orosila ree Ana Sergejevna posle dutanja.
- Da. Vreme je da idemo kudi.
Vratie se u grad.
Zatim su se svakog popodneva nalazili na etalitu pored obale, dorukovali su zajedno,
ruali, etali, divili se moru. Ona se alila da loe spava i da joj srce uznemireno lupa, ponavljala je
stalno ista pitanja, uzrujana as ljubomorom, as strahom da je on ne potuje dovoljno. A on ju je
esto, na skveru ili u parku, kad u njihovoj blizini nije bilo nikoga, odjednom privlaio k sebi i strasno
ljubio. Potpuna dokolica, ti poljupci usred belog dana, obazrivi i pradeni strahom da ih neko ne vidi,
ega, miris mora i neprestano promicanje pred oima dokonih, gizdavih, sitih ljudi kao da su ga
preporodili. Govorio je Ani Sergejevnoj kako je lepa, kako je zavodljiva, bio je neobuzdano strastan,
nije se odvajao od nje ni koraka, a ona bi se esto zamislila i stalno ga molila da joj prizna kako je ne
potuje, kako je nimalo ne voli, nego u njoj vidi samo gaduru. Skoro svake veeri, neto kasnije,
odlazili su nekud van grada, u Oreandu ili na vodopad; i etnja im je prijala, utisci su im uvek bili divni,
velianstveni.
Oekivali su da doe njen mu. Ali stiglo je od njega pismo u kome je obavetavao da su mu
obolele oi, i molio je enu da se to pre vrati kudi. Ana Sergejevna se uurbala.
- Dobro je to odlazim govorila je Gurovu. Tako je sueno.
Ona je pola kolima, a on ju je pratio. Vozili su se ceo dan. Dok se pela u vagon ekspresnog
voza i kad je odjeknulo drugo zvono, govorila je:
- Dopustite da vas pogledam jo malo... Da pogledam jos jednom. Eto tako.
Nije plakala, ali je bila snudena, kao da je bila bolesna, a lice joj je podrhtavalo.
- Mislidu na vas... sedadu vas se govorila je. - Neka vas Gospod uva, zbogom ostajte. Ne
sedajte me se po zlu.. Mi se rastajemo zauvek, tako mora da bude, jer nipoto ne bi trebalo da se
sretnemo. Pa, neka vas Gospod uva.
Voz je brzo otiao, njegove svetiljke su uskoro ezle i zaas se vipe nije ula buka, kao da se
sve namerno zaverilo da prekine to pre taj slatki zaborav, to bezumlje. Poto je ostao sam na
peronu,zagledan u tamnu daljinu, Gurov je sluao zrikanje zrkavaca i brujanje telegrafskih ica sa
osedanjem kao da se upravo probudio. I razmiljao je o tome kako je, eto, u ivotu imao jo jedan
doivljaj ili pustolovinu, pa i to se ved zavrilo, i sada je ostala uspomena... Bio je ganut, tuan i
osedao je izvesno kajanje; jer ta mlada ena, koju vie nlkada nede videti, nije bila sredna s njim; on je
bio predusretljiv prema njoj i srdaan, ali ipak se u ophoenju s njom, u njegovom tonu i milotama
ispoljavao, kao senka, lak podsmeh, pomalo okrutna bahatost srednog mukarca, koji je, uz to, skoro
dvostruko stariji od nje. Sve vreme ona ga je nazivala dobrim, izvanrednim, uzvienim; oevidno, inio
joj se drukiji no to je zaista bio, dakle, nehotice ju je obmanjivao...
Ovde na stanici ved je mirisalo na jesen, vee je bilo svee.
Vreme je da i ja otputujem na sever, razmiljao je Gurov, dok je naputao peron. Vreme
je!

III

Kod kude, u Moskvi, ved je sve bilo kao u zimu, loili su pedi, i izjutra, kada su se deca
spremala u gimnaziju i pila aj, bilo je mrano, pa je dadilja nakratko palila svetlost. Ved su poeli
mrazevi. Kad pada prvi sneg, prvog dana vonje saonicama, prijatno je videti belo tlo, bele krovove,
lako se die, ugnodno je i u to vreme seda se mladosti. Stare lipe i breze, bele od inja, imaju
dobrodudan izraz, blie su srcu nego kiparisi i palme, a u njihovoj blizini vie ne eli da misli na
planine l more.
Gurov je bio Moskovljanin, vratio se u Moskvu jednog lepog studenog dana, pa kad je obukao
bundu i tople rukavice l proetao Petrovkom, i kad je u subotu uvee uo zvonjavu zvona, nedavno
putovanje i krajevi u kojima je bio, izgubili su za nj svu dra. Malo-pomalo on se prepustio
moskovskom ivotu, ved je halapljivo itao po tri lista dnevno i govorio kako ne ita moskovske
novine iz principa. Ved su ga privlaili restorani, klubovi, sveani rukovi, slavlja, i ved mu jelaskalo to
ga poseduju poznati advokati i umetnici i to u Lekarskom klubu igra karte sa profesorom
univerziteta. Ved je mogao da pojede celu porciju podvarka u tavetu...
Prodi de neki mesec i sedanje na Anu Sergejevnu, inilo mu se, pokride magla i samo de je
pokatkad sanjati sa dirljivim osmehom, kao to je sanjao ostale. Ali, prolo je vie od mesec dana,
nastala je duboka zima, a u sedanju mu je sve bilo razgovetno, kao da se tek jue rastao sa Anom
Sergejevnom. I uspomene su se sve jae rasplamsavale. Bilo da su u veernjoj tiini, u njegov kabinet
dopirali glasovi dece, koja su spremala zadatke, bilo da je sluao romansu ili muziku spravu u
restoranu, ili je medava zavijala u kaminu, odjednom mu je oivljavalo u sedanju sve: i ono to se
dogodilo na gatu, i rana zora s maglom na planinama, i parobrod iz Ferodosije, i poljupci. Dugo je
hodao po sobi, i sedao se, i osmehivao, a zatim su se uspomene pretvarale u sanjarije, i prolost se u
mati meala sa onim to de biti. Ana Sergejevna mu se nije priviala, nego ga je pratila svuda, kao
senka, i motrila na njega. Kad bi zatvorio oi, video ju je kao u stvarnosti i inila mu se lepa, mlaa,
nenija nego to je bila; i sam sebi se inio bolji no to je bio onda u Jalti. Uvee ga je posmatrala iz
ormara za knjige, iz kamina, iz ugla, uo je njen dah, umilno utanje njene odede. Na ulici je pratio
pogledom ene, traio da li neka lii na nju...
I ved ga je muila snana elja da ispria nekome svoje uspomene. Ali, kod kude nije mogao
da govori o svojoj ljubavi, a van kude- nije imao s kim. Nede valjda sa stanarima, ili u banci. Pa i o
emu da govori? Zar je on tada voleo? Zar je bilo neeg lepog, poetinog, ili pounog, ili, naprosto,
zanimljivog u njegovoj vezi sa Anom Sergejevnom? Stoga je morao da govori neodreeno o ljubavi, o
enama, i niko nije ni slutio u emu je stvar, samo je ena micala svojim crnim obrvama i govorila:
- Tebi, Dimitrije, uopte ne pristaje uloga uobraenka.
Jedne noci, kad je izlazio iz Lekarskog kluba sa svojim partnerom, inovniokom, nije mogao da
se uzdri i ree:
- Kad biste znali s kakvom sam se draesnom enom upoznao na Jalti!
inovnik sede u saonice i krenu, ali se odjednom okrete i doviknu:
- Dmitrije Dmitriu!
- Molim?
- Onomad ste bili u pravu: jesetrina se osedala!
Te rei, tako obine, zbog neega odjednom ozlojedie Gurova, uinie mu se poniavajude,
gadne. Kakvi divljaki obiaji, kakvi ljudi! Kakve besmislene nodi, kakvi nezanimljivi, neprimetni dani!
Neobuzdano kartanje, prodrljivost, pijanstvo, neprestani razgovori o jednom te istom trade se
najvedi deo vremena i najbolje snage, te najzad ostaje neki kus ivot, bez poleta, neka kojetarija, ne
moe ni da pobegne, kao da se nalazi u ludnici ili meu zatvorenicima.
Gurov nije spavao cele nodi i jedio se, a zatim ga je celog dana bolela glava. I slededih nodi je
ravo spavao, stalno je sedeo u postelji i razmiljao ili iao iz ugla u ugao. Deca su mu dosadila, banka
mu je dosadila, nije eleo nikud da ide, ni o emu da razgovara.
U decembru, o praznicima spremio se na put i rekao je eni kako odlazi u Petrograd da se
zauzme za nekog mladida - i otputovao je u S. Zato? To ni njemu nije bilo sasvim jasno. eleo je da se
sretne sa Anom Sergejevnom i porazgovara, da zakae sastanak, ako je mogudno.
Stigao je u S. ujutro i uzeo u hotelu najbolju sobu, u kojoj je ceo pod bio zasut surim vojnikim
suknom, a na stolu se nalazila mastionica, siva od praine, sa jahaem na konju, koji je imao
podignutu ruku s kapom, dok mu je glava bila odlomljena. Vratar mu je dao potrebna obavetenja:
fon Dideric stanuje u Staro-Gonarnoj ulici, u sopstvenoj kudi - to je blizu hotela, ivi dobro, bogato,
ima svoju zapregu, svi ga poznaju u gradu. Vraiar je izgovarao: Dridiric.
Gurov lagano poe u Staro-Gonarnu i nae kudu. Ba naspram kude pruao se plot, siv, dug,
s klincima.
Od takvog plota najradije bi pobegao", razmiljao je Gurov, pogledajudi as na prozore, as
na ogradu.
Prosuivao je: danas nije radni dan i njen mu je, verovatno, kod kude. Uostalom, bilo bi
bezobzirno udi u kudu i dovesti je u nepriliku. A ako joj poalje cedulju, ona de, verovatno, dospeti u
ruke muu, pa bi mogao sve da pokvari. Najbolje je uzdati se u sluaj. I on je sve vreme iao ulicom,
pored plota, i iekivao takav sluaj. Video je kako je na kapiju uao prosjak i kako su ga napali psi,
zatim je, as kasnije, uo klavirsku svirku, i zvuci su dopirali slabi i nejasni. To je, svakako, svirala Ana
Sergejevna. Vrata na glavnom ulazu najednom se otvorie i odande izae neka starica, a za njom je
trao poznati beli pic. Gurov htede da zovne psa, ali mu srce odjednom zalupa i on od uzbuenja nije
mogao da se seti kako se pic zove.
Hodao je, i sve vie i vie mrzeo sivi plot, i ved je ozlojeeno mislio kako ga je Ana Sergejevna
zaboravila i moa da se ved zabavlja sa drugim, to je sasvim prirodno za mladu enu prinuenu da od
jutra do mraka gleda taj prokleti plot. Vratio se u sobu, i dugo je sedeo na otomanu, ne znajudi ta da
radi, zatim je ruao, a onda dugo spavao.
Kako je sve to glupo i neugodno, mislio je, probudivi se i gledajudi u tamne prozore: ved je
bilo vee. E, ba se se rata i naspavao. A ta du nodas da radim?
Sedeo je na postelji pokrivenoj jeftinim sivim debetom, kakva se upotrebljavaju u bolnicama, i
draio sebe zlovoljno:
Eto ti dame s psetancetom . . . Eto ti pustolovine... Eto ti, pa sad sedi tu.
Jo jutros, na eleznickoj stanicl, pao mu je u oi plakat sa vrlo krupnim slovima: davala se
prvi put Geja. On se seti toga i poe u pozorite.
Lako je mogudno da ona ide na premijere", mislio je.
Pozorite je bilo puno. I ovde, kao uopte u svim gubernijskim pozoritima, povie lustera
dizao se oblak dima, buno je dosaivala zadnja galerija; u prvom redu, pred poetak predstave
stajali su mesni ilkoi, zaturivi ruke na lea; i tu je u guvernerovoj loi na prvom seditu sedela
guvernerova kdi, a oko vrata joj boa
2
, dok se guverner skromno krio iza zastora i videle su mu se samo
ruke; zavesa se njihala, orkestar se dugo timovao. Sve vreme dok je publika ulazila i zauzimala
mesta, Gurov ju je udno traio pogledom. Ula je i Ana Sergejevna. Sela je u tredi red, a kad ju je
Gurov pogledao, srce mu se steglo i jasno je shvatio da za njega sada na celom svetu ne postoji blie,
drae i znaajnije bide; izgubljena u provincijskoj gomili, ta sitna ena, ni po emu izuzetna, s
prostakim lornjetom u rukama, ispunjavala je sada sav njegov ivot, bila je njegova tuga, radost,
jedina sreda koju je sada eleo; I uz zvuke ravog orkestra, loih palanakih violina, razmiljao je o
tome kako je lepa. Razmiljao je i matao.
Zajedno sa Anom Sergejevnom uao je i seo kraj nje mlad ovek sa malim zulufima, vrlo visok,
poguren; na svakom koraku on je klimao glavom i kao da se neprestano klanjao. Verovatno joj je to
bio mu, koga je ona onda u Jalti u nastupu gorine nazvala lakejom. I doista, u njegovoj izduenoj
guri, u zulufima, u maloj deli bilo je neeg lakejski smirenog, osmehivao se sladunjavo, a u zapuku
mu je blistala neka akademska znaka, ba kao lakejski broj.
U prvoj pauzi mu je otiao da pui, a ona je ostala u naslonjai. Gurov, koji je takoe sjedio u
parteru, prie joj i ree drhtavim glasom osmehujudi se silom:
- Dobro vee!
Ona ga pogleda i preblede, zatim jo jednom pogleda uasnuto, ne verujudi oima, i u rukama
vrsto stisnu zajedno lepezu i lornjet, oevidno boredi se sa sobom da se ne onesvesti. Oboje su
dutali. Ona je sedela, on je stajao, uplaen zbog njene zbunjenosti, ne usuujudi se da sedne kraj nje.
Odjeknue violine koje su timovali i flauta, odjednom ih obuze strah, inilo se da ih posmatraju iz
svojih loa. Ali, ona ustade i brzo proe ka izlazu; on za njom, i oboje su ili bez ikakvog smisla
hodnicima, stepenitima, as penjudi se, as silazedi, a pred oima su im promicali neki ljudi u
sudijskim, nastavnikim i inovnikim uniformama, i svi su imali znake; promicale su dame, bunde na
vjealicama, duvala je promaja, donosedi miris opuaka od cigareta. I Gurov, kome je srce snano
lupalo, mislio je: O, gospode! ta de tu ovi ljudi, ovaj orkestar...
I u tom trenutku on se odjednom seti kako je one veeri na stanici, dok je ispradao Anu
Sergejevnu, govorio sebi da je sve svreno i da se oni nikad vie nede sresti. A koliko je kraj jo bio
daleko!
Na uzanom, mranom stepenitu, gde je pisalo ulaz u amfiteatar, ona se zaustavi.

2
Ogrlica ili al od perja (naroito nojevog) ili krzna.
- Kako ste me uplaili! ree, teko diudi, jo bleda i zaprepatena. - O, kako ste me uplaili.
Jedva sam iva. Zato ste doli? Zato?
- Ali shvatite, Ana, shvatite... izusti on poluglasno, uurbano. Preklinjem vas, shvatite...
Ona ga je gledala uplaeno, moledivo, zaljubljeno, gledala ga je netremice, kako bi joj se
njegove crte to bolje urezale u sedanje.
- Ja toliko patim! nastavi ona, ne sluajudi ga. - Sve vreme sam mislila samo na vas, pomisao
na vas odrala me je u ivotu. I elela sam da zaboravim, ali zato, zato ste doli?
Neto iznad njih, na odmoritu, puila su dva gimnazijalca i gledala dole, ali Gurovu je bilo
svejedno, on privue Anu Sergejevnu i poe joj ljubiti lice, obraze, ruke.
- ta to radite, ta to radite! govorila je uasnuta, gurajudi ga od sebe. Izgubili smo razum.
Otputujte jo danas, odmah otputujte.... Zaklinjem vas svim to vam je sveto, preklinjem vas... Neko
dolazi!
Neko se peo stepenicama.
- Morate otidi... nastavi Ana Sergejevna apatom. ujete li, Dmitrije Dmitriu? Dodi du k
vama u Moskvu. Ja nikad nisam bila sredna, sada sam nesredna i nikad, nikad nedu biti sredna, nikad!
Ne primoravajte me da patim jo vie! Kunem vam se, dodi du u Moskvu. A sada se rastanimo. Moj
mili, dobri, dragi moj, rastanimo se!
Ona mu stisnu ruku i poe brzo da silazi, stalno se osvrdudi prema njemu, i po oima joj se
videlo da zaista nije sredna... Gurov jo malo postoja i oslukivae, a zatim, kada se sve utialo,
pronae svoju vealicu i napusti pozorite.

IV

I Ana Sergejevna poe da dolazi k njemnu u Moskvu. Jednom u dva-tri meseca odlazila je iz S.
i govorila muu kako ide da se posavetuje s profesorom povodom svoje enske bolesti, a mu joj je i
verovao i nije verovao. Poto bi otputovala u Moskvu, odsela bi u Slovenskoj trnici i odmah slala
Gurovu hotelskog momka. Gurov je dolazio k njoj i niko u Moskvi nije znao za to.
Jednom je on tako iao ka njoj u zimsko jutro (glasonoa je bio kod njega prethodne veeri i
nije ga zatekao). S njim je ila i njegova kdi, koju je hteo da otprati u gimnaziju, bilo mu je uz put.
Vejao je krupan mokar sneg.
- Sada su tri stepena iznad nule, a pada sneg govorio je Gurov kderi. Ali takva toplota je
samo na povrini zemlje, a u gornjim slojevima atmosfere je sasvim druga temperatura.
- Tata, a zato zimi nema grmljavine?
Objasnio joj je i to. Govorio je i razmiljao o tome kako, eto, ide na sastanak, a niko iv ne zna
za to, i verovatno, nikada nede znati. On je imao dva ivota: jedan javan, koji su videli i poznavali svi
kojima je to bilo potrebno, ispunjen relativnom istinom i relativnom laju, sasvim slian ivotu
njegovih poznanika i prijatelja i drugi koji je proticao tajno. I usled nekog udnog sticaja okolnosti,
moda i sluajnog, se to mu je bilo vano, zanimljivo, nuno, u emu je bio iskren i nije obmanjivao
sebe, to je inilo jezgru njegovog ivota, deavalo se potajno od drugih, a sve to je bilo njegova la,
njegova aura, u koju se sklanjao da bi sakrio istinu, kao, na primer, njegova sluba u banci, rasprave
u klubu, njegova nia rasa, odlasci sa enom na slavlje sve je to bilo javno. A po sebi sudio je i o
drugim,a nije verovao onome to vidi, i uvek je smatrao da se u svakom oveku pod velom tajne, kao
pod okriljem nodi, odigrava njegov pravi, najzanimljiviji ivot. Svako lino postojanje poiva na tajni,
pa se moda i zato prosveden ovej tako nervozno zalae da se potuje lina tajna.
Poto je otpratio kder u gimnaziju, Gurov se uputi u Slovensku trnicu. Skide bundu dole,
pope se na sprat i tiho pokuca na vrata. Ana Sergejevna odevena u sivu haljinu koju je voleo, umorna
od puta i ekanja, iekivala ga je od sinod; bila je bleda , gledala ga je i nije se osmehivala, i im je
uao, pade mu na grudi. Kao da se nisu videli dve godine, poljubac im je bio dug, beskrajan.
- Pa, kako ivi tamo? zapita on. ta je novo?
- Prieka, odmah du ti redi... Ne mogu.
Nije mogla da govori, jer je plakala. Okrenula se od njega i pritisnula maramicu na oi.
Ako, neka malo otplae, a ja du dotle posedeti, pomisli on i sede u naslonjau.
Zatim zazvoni i ree da mu donesu aj, i posle, dok je pio aj, ona je sve vreme stajala
okrenuta prozoru... Plakala je od uzbuenja, zbog saznanja da im je ivot tako emeran: viaju se
samo kriom, kriju se od ljudi kao lopovi, zar njihov ivot nije skrhan?
- Hajde, prestani ree on.
Njemu je bilo jasno da de ova njihova ljubav trajati jo dugo, ko zna dokle. Ana Sergejevna ga
je volela sve jae, oboavala ga je i bilo joj je nemogudno redi kako de sve to jednom morati da se
okona; a ona ne bi ni poverovala u to.
On joj prie i uhvati je za ramena kako bi je prigrlio i razgalio, i u tom asu ugleda svoj lik u
ogledalu.
Kosa je ved poela da mu sedi. I njemu se uini udno to je toliko ostareo poslednjih godina,
toliko poruneo. Ramena na kojima su leale njegove ruke bila su topla i podrhtavala su. On oseti
saaljenje prema tom ivotu, jo tako toplom i lepom, ali koji de, veorvatno, uskoro poeti da sahne i
vene, kao i njegov ivot. Zato ga ona toliko voli? On se uvek inio enama drukiji no to je bio, one u
njemu nisu ni volele njega, nego oveka koga je stvarala njihova uobrazilja i koga su celog ivota
udno traile; pa i posle, kad bi uoile svoju greku, ipak su ga volele. A nijedna od njih nije bila s njim
sredna. Vreme je prolazilo, on je upoznavao, zbliavao, rastajao, ali nijednom nije voleo; bilo je to sve,
samo ne ljubav.
I tek sada, kad mu je kosa osedela, zavoleo je kako treba, istinski prvi put u ivotu.
Ana Sergejevna i on voleli su se kao vrlo bliski i srodni ljudi, kao mu i ena, kao neni
prijatelji; inilo im se da ih je sama sudbina predodredila jedno za drugo i bilo je neshvatljivo zato je
on oenjen, a ona udata; ibli su kao dve ptce selice, mujak i enka, koje su ulovili i naterali da ive u
odvojenim kavezima. Oni su oprostili jedno drugom ono ega su se stideli u svojoj prolosti, pratali
su sve u sadanjosti i osedali su da ih je ova ljubav oboje izmenila.
Ranije, u trenucima klonulosti, on se teio bilo kakvim razmiljanjima koja bi mu padala na
pamet, a sada mu nije bilo do razmiljanja, osedao je duboko saaljenje, eleo je da bude iskren,
nean...
- Prestani, mila moja rekao je- proplakala si i dosta je bilo... Hajde sada da razgovaramo,
neto demo smisliti.
Zatim su se dugo savetovali, razgovarali o tome kako da se oslobode potebe da se kriju, da
varaju, da ive u raznim gradovima, da se dugo ne viaju. Kako da se oslobode tih nepodnoljivih
okova?
- Kako? Kako? pitao se on, hvatajudi se za glavu. Kako?
I inilo se: jo samo malo pa de se nadi reenje, a onda de poeti nov, divan ivot; i oboma je
bilo jasno da je kraj jo vrlo daleko i da ono najtee i najmunije tek poinje.