Barunasti Zec

Ili kako igrake postaju stvarne

Od
Margery Williams


Sa ilustracijama od
William Nicholson



DOUBLEDAY & COMPANY, INC.
Garden City New York



Boino jutro


Barunasti Zec
Ili kako igrake postaju stvarne


Jednom davno bio je jedan barunasti zec, koji je
zaista bio divan. Bio je debeo i okrugao, kao to zec
treba da bude; njegovo krzno je bilo proarano braon
i belim tufnama, imao je prave brkove, a njegove ui
su bile obloene rozim satenom. Izgledao je carobno
dok je na Boino jutro sedeo na vrhu Deakove
arape, sa granicom zelenila meu apama.
Bile su tu i druge stvari u arapi, orasi i pomorande,
igrake, okolada i bademi, mi na navijanje, ali Zec
je bio najlepi od svih. Nekoliko sati Deak je bio
oduevljen njime i voleo ga je, a onda su dole tetke i
strievi na veeru, i svi su poeli da ute ukrasnim
papirima dok su odmotavali poklone, i u svom tom
uzbudljivom pregledanju novih poklona Barunasti
Zec je zaboravljen.


Sve vreme je iveo u plakaru za igrake ili bio baen
na pod u deijoj sobi za igranje, i niko nije mislio na
njega. Bio je po prirodi vrlo stidljiv i kako je bio
napravljen samo od baruna, neke od mnogo skupljih
igraaka su ga omalovaavale. Igrake sa
mehanizmima su bile superiorne, i gledale su sa
visine na sve ostale; bile su sainjene od puno
modernih ideja i izgledalo je da su stvarne. Jedan
amac, koji je bio star ve dve sezone i ve izgubio
veinu svoje boje, postao je kao oni i nikada nije
proputao priliku da se pohvali svojim tehnikim
sposobnostima. Zec nije mogao biti model neega, jer
on nije znao da pravi zeevi uopte postoje; on je
mislio da su svi zeevi ispunjeni piljevinom kao i on
sam, i shvatao je da je piljevina bila poprilino
nesavremena, i da se zato nije spominjala u
modernim krugovima. ak i Timoti, drveni lav kog
su napravili vojni invalidi i koji je trebao da ima ire
poglede, bio se izdigao i pretvarao se da je u vezi sa
dravnomVladom. Izmeu svih njih jadni, mali Zec
se oseao vrlo beznaajno i otrcano, i jedina osoba
koja je bila ljubazna prema njemu bio je Koni Konj.





Konj od koe pria svoju priu
Koni Konj je iveo u deijoj sobi due od svih
ostalih. Bio je toliko star da je njegovo braon krzno
imalo po sebi zakrpe i avove, a veina dlaka iz repa
mu je bila iupana kako bi se na njih nizale perle za
ogrlice. Bio je vrlo mudar, jer je uvideo kako se
mehanike igrake hvale i epure, a kako se jednoj po
jednoj kvari mehanizam njihovo vreme proe. Znao
je da su to samo igrake i da se nikada nee pretvoriti
ni u ta drugo. arolija deije sobe, je bila veoma
neobicna i predivna, i samo one igrake koje su stare,
mudre i imaju iskustva kao Koni Konj mogle su to
razumeti.
"ta je STVARNO?" pitao je Zec jednog dana, doksu
leali jedan pored drugog na podu deije sobe, pre
nego sto je Dadilja dola da isti sobu. "Da li to znai
da u sebi ima neto to zuji i ruku na vratu?"
"Stvarno nije ono kako si napravljen," rekao je Koni
Konj. "To je stvar koja ti se dogaa. Kada te dete voli
dugo, dugo vremena, ne samo da se igra sa tobom,
ve te STVARNO voli, tada postaje Stvaran."
"Da li to boli?" upitao je Zec.


"Ponekad," rekao je Koni Konj, koji je uvek bio
iskren. "Ali kada si Stvaran nije te briga ni ako te
boli."
"Da li se to deava odjednom," upitao je on, "ili malo
po malo?"
"To se ne dogaa odjednom," rekao je Koni Konj.
"To postaje. To podrazumeva mnogo vremena. Zato
se to ne deava esto onima koji se lako lome, imaju
otre ivice, ili se moraju paljivo uvati. Uopteno,
kako vreme bude prolazilo, tvoja kosa i krzno e
opadati, i oi e ti iskoiti, poee da puca po
avovima i postae veoma otrcan. Ali sve ovo nije
toliko vano, jer kada jednom postane Stvaran ne
moe biti ruan, izuzev onima koji ne razumeju."
"Pretpostavljam da si ti Stvaran?" rekao je Zec. I
onda je poeleo da to nije izgovorio, jer je pomislio
da bi se Konj moda mogao naljutiti. Ali Koni Konj
se samo nasmejao.
"Deakov Ujak me je napravio Stvarnim," rekao je
on. "To je bilo pre mnogo godina; ali kada jednom
postane Stvaran, onda vie ne moe postati
nestvaran opet. To traje zauvek."
Zec je uzdahnuo. Pomislio je da bi moglo proi
mnogo vremena pre nego to se ova magija, zvana
Stvarnost dogodi njemu. eznuo je da postane
Stvaran, da sazna kakav je to oseaj; ali ta ideja da e
postati otrcan i da e izgubiti oi i brkove, poprilino
ga je rastuivala. Poeleo je da to postane, bez tih
neprijatnih stvari koje se dogaaju.
Postojala je osoba koja se zvala Dadilja i koja je
sreivala deiju sobu. Ponekad nije obraala panju
na igrake koje su leale na podu i tako bi, bez
posebnog razloga, samo nasrnula kao kakav vetar i
razbacala ih po ormanu. Ona je to nazivala
sreivanjem, i sve igrake su to mrzele, posebno
one tanke i krhke. Zec nije mnogo mario za to, jer
kako god je bio baen on bi mekano pao dole.
Jedne veeri, kada je Deak krenuo na spavanje, nije
mogao nai svog glinenog psa sa kojim je uvek
spavao. Dadilja je bila u urbi, i bilo je previe
problematino pronai glinenog psa u to vreme, pa je
samo pogledala oko sebe i videla da je orman sa
igrakama ostao otvoren i samo se nagnula ka njemu.
"Evo," rekla je, "uzmi svog starog Zeca. On e
spavati sa tobom!" I uhvatila je Zeca za jedno uvo, i
stavila ga u Deakove ruke.
Te noi, i mnoge noi posle, Barunasti Zec je spavao
u Deakovom krevetu. U poetku, bilo mu je prilino
neprijatno, jer ga je Deak stezao jako snano,
ponekad se u snu kotrljao preko njega, a ponekad bi
ga gurnuo i ispod jastuka tako da je Zec jedva mogao
da die. Takoe su mu nedostajali oni dugi sati na
meseeni u sobi za igranje, kada cela kua utihne i
njegovi razgovori sa Konim Konjem. Ali uskoro, to
je poelo da mu se dopada, jer je Deak imao naviku
da pria sa njim i napravio je lepe tunele za njega
ispod kreveta, kako bi on rekao kao prave jazbine u
kojima ive pravi zeevi. Imali su mnogo igara
zajedno, u tiini, kada Dadilja ode na svoju veeru i
ostavi nono svetlo da gori na kaminu. I kada Deak
utone u san, Zec bi mu se skroz priljubljivao ispod
njegove tople brade i takoe spavao, u Deakovom
zagrljaju cele noi.
I tako je vreme prolazilo, i mali Zec je bio vrlo srean
toliko srean da nijednog trenutka nije primetio
kako je njegovo predivno barunasto krzno postajalo
sve otrcanije i otrcanije, rep mu se sve vie odivao, a
rumenilo sa njegovog nosa je bledelo od Deakovih
poljubaca.
Kako je prolee dolo, provodili su mnogo vremena u
bati, jer kad god je Deak iao u batu i Zec je iao
sa njim. Deak ga je vozio se u kolicima, spremao mu
piknike na travi i pravio mu je slatka, mala skrovita
u malinjaku, okruenom cveu.

Proleno vreme
Jednom kad je Deak iznenada pozvan na aj, Zec je
ostavljen na travnjaku dugo posle sumraka. Dadilja je
morala da ga trai uz pomo svee, jer Deak nije
mogao da zaspi ukoliko Zec nije bio pored njega.
Kada ga je pronala Zec je bio skroz mokar od rose i
prilino prljav, od uskakanja u skrovita koja je
Deak napravio za njega, a Dadilja je gunala dok ga
je istila krajikom svoje kecelje.
"Ne moe ti bez svog starog Zeca!" rekla je.
"Napravio si toliku frku zbog obine igrake!"
Deak je seo na krevet i ispruio ruke.
"Daj mi mog Zeku!" rekao je. "Ne sme to da
govori. On nije igraka, on je STVARAN!"
Kad je Zec to uo bio je vrlo srean, jer je konano
znao da sve to je govorio Koni Konj istina. Magije
sobe za igranje se desila i njemu i vie nije bio
igraka. Bio je Stvaran. Deak je tako rekao.
Te noi je bio toliko srean da je jedva mogao da
zaspi, i u njegovom malom srcu od piljevine je bilo
toliko ljubavi da je skoro eksplodiralo. U njegovim
oima od dugmeta koje su odavno izgubile svoj sjaj,
pojavio se traak mudrosti. ak je i Dadilja to
primetila sledeeg jutra kad je podigla. Rekla je:
"Mogla bih da se zakunem da ovaj stari Zeka ima
mudar izraz lica!"

Bilo je to predivno leto!
U blizini kue gde su iveli, bila je uma, gde je
Deak voleo da se igra posle aja u dugim junskim
predveerjima i uvek bi nosio Zeku sa sobom. Pre
nego to bi odlutao da bere cvee ili da se igra
razbojnika meu drveem, uvek bi napravio malo
gnezdo za Zeku, negde u paprati, gde bi mu bilo vrlo
udobno, jer je bio dobar Deak i voleo je da Zeki
uvek bude prijatno. Jedne veeri dok je Zeka tako
leao i gledao mrave kako u travi idu tamo-amo,
izmeu njegovih barunastih apa, primetio je dva
udna bia kako se pojavljuju iz visoke paprati pored
njega.
Oni su bili zeevi kao i on, ali vrlo upavi i krzno ime
je bilo novo. Zeka je pomislio: Mora da su jako
dobro napravljeni, jer im se avovi uopte ne vide, i
menjaju oblik na udan nain dok se pomeraju. as
su dugaki i tanki, a as kratki i bucmasti, umesto da
uvek imaju isti oblik, kao i ja. ape su im neno
dodirivale tlo, i bili su mu vrlo blizu, njukaujui
svojim nosiima dok je Zec buljio u njih trudei se da
vidi s koje strane im tri mehanizam za navijanje, jer
je znao da ga imaju svi oni koji skau, ali nije mogao
da ga pronae. Oni su oigledno bili neka nova vrsta
zeeva.
Zeka je gledao u njih, i oni u njega, sve vreme
njukajui svojim nosiima.
"Zato ne ustane da se igra sa nama ?" pitao ga je
jedan od njih.
"Nije mi do togat," rekao je Zec, jer nije eleo da
objanjava da nema mehanizam za navijanje.
"Oh!" rekao je upavi zec. "To je tako jednostavno",
poskoio je u vis i ostao da stoji na zadnjim nogama.
"Ne verujem da i ti to moe!" rekao je.
"Mogu!" rekao je mali Zec. "Mogu da skoim vie od
bilo ega!" Naravno, mislio je na ono kad ga je
Deak bacao u vis, ali nije eleo to da kaem.
"Moe li da se podigne na svoje zadnje noge?"
pitao ga je upavi zec.





Letnji dani

To je bilo strano pitanje, jer Barunasti Zec uopte
nije imao zadnje noge! Njegov ceo stranji deo bio je
napravljen iz jednog dela, kao jastui. Sedeo je
mirno u paprati, nadajui se da ovi zeevi to nee
primetiti.
"Ne elim!" rekao je ponovo.
Ali divlji zeevi imaju veoma dobar vid. Jedan od
njih je izvio svoj vrat i pogledao.
"On uopte nema zadnje noge!" uzviknuo je. "Zamisli
zeca bez zadnjih nogu!" I poeo je da se smeje.
"Imam ih!" zaplakao je mali Zec. "Imam zadnje noge.
Sedim na njima!"
"Onda ih ovako isprui i pokai mi!" rekao je divlji
zec. Poeo je da skakue okolo i da igra, sve dok se
malom Zecu nije zavrtelo u glavi.
"Ja ne volim da igram," rekao je. "Radije u da
sedim!"
Ali dok je i dalje odbijao da igra, obuzeo ga je novi,
treperei oseaj i eleo je vie nego ita na svetu da
moe da skae kao ovi zeevi.


udni zec je prestao da plee i pribliio mu se. Ovog
puta mu je priao toliko blizu da su njegovi brkovi
oeali uvo Barunastog Zeca, a onda ga je onjuio,
spustio ui i naglo skoio unazad.
"On ne mirie kako treba!" izjavio je. "On uopte nije
zec! On nije stvaran!"
"Ja jesam Stvaran!" reako je mali Zeka. "Ja sam
Stvaran. I Deak je tako rekao!" ree Zekao i skoro
zaplaka.
Tada se zaue koraci, i Deak protra pored njih. U
trenutku bljesnue beli repovi i dva zeca nestadoe.
"Vratite se i igrajte se sa mnom!" vikao je mali Zec.
"O, da, vratite se! Ja znam da sam Stvaran!"
Ali nije bilo odgovora. Videli su se samo mali mravi
koji su ili tamo-amo, i paprat koja se neno njihala,
tuda kuda su stranci protrali. Barunasti Zec je bio
potpuno sam.
"O, zaboga!" pomislio je. "Zato su tek tako otrali?
Zato se nisu zaustavili i priali sa mnom?"


Jo dugo vremena je leao mirno, gledajui u paprat,
i nadajui da e se vratiti. Ali oni se nisu vratili. Kako
je uskoro sunce zalo i beli moljci poeli leprati
okolo, Deak je doao da ga uzme i otili su kui.
Nedelje su prolazile, i mali Zeka je postajao sve vie
star i otrcan, ali Deak ga je isto voleo. Voleo ga je
toliko da je voleo i njegove brkove koji su otpadali,
rozu unutranjost njegovih uiju koja je postajala siva
i braon pege koje su bledele. Takoe, poeo je da
gubi i svoj oblik, i jedva da je liio na zeca, svima,
sem Deaku. Za njega, on je uvek bio lep, i to je Zeki
bilo jedino i bitno. Nije mnogo mario kako izgleda
drugima, jer ga je magija sobe za igranje uinila
Stvarnim, a kada si stvaran pohabanost nije bitna.
A onda se, jednog dana, Deak razboleo. Lice mu je
bilo veoma zajapureno, priao je u snu, a njegovo
malo telo je bilo toliko toplo da bi opeklo Zeca kada
bi mu se pribliio. Strani ljudi su ulazili i izlazili iz
deije sobe, svetlo je bilo upaljeno cele noi, a mali
Zec je leao, skriven od svaijeg pogleda, ispod
posteljine. Plaio se, da e ako ga neko pronae,
poneti sa sobom, a znao je da je Deaku potreban.
Bio je to veoma dug i iscrpljujui period, jer je deak
bio suvie bolestan za igru, a mali Zec je shvatio da je
poprilino dosadno kad po ceo dan nema ta da
radi. Ali on se strpljivo uurio i iekivao je da
Deak ozdravi, kako bi se ponovo igrali svih onih
divnih igara u bati, meu cveem i leptirima, kao
nekad. Dok je Deak leao u polusnu, Zeka se
polako pribliio jastuku i aputao mu na uvo sve ove
divne planove. Uskoro je groznica prestala, i Deak
se oporavio. Mogao je da sedi na krevetu i gleda
slikovnice dok bi se mali Zeka sklupao uz njega. I
jednog dana su mu dozvolili da ustane i obue se.
Bilo je sunano jutro, a prozori su bili irom otvoreni.
Izneli su Deak na balkon, umotanog u al, a mali
Zeka je leao umotan u posteljinu, razmiljajui.
Deak je sutra putovao na more. Sve je bilo
dogovoreno, ostalo je jo samo da se izvre dokorova
uputstva. Razgovarali su o tome, a mali Zeka je sve
to sluao, dok je leao ispod posteljine. Soba je
trebalo da se dezinfikuje, a sve igrake i knjige sa
kojima se Deak igrao u krevetu je trebalo spaliti.
"Uuurrraaa!" pomislio je mali Zeka. "Sutra idemo na
more!", jer je Deak esto priao o moru, a Zeka je
silno eleo da vidi velike talase, male rakove i kule
od peska.
U tom trenutku ga je Dadilja spazila.
Zabrinuta vremena

"ta sa ovim starim Zekom?" pitala je.
"To?" rekao je doktor. "Pa to je pravo leglo bacila
arlahne groznice. Odmah ga spalite. ta? Glupost.
Pa kupite mu novog. Ne sme to vie da ima!"
I tako je mali Zeka ubaen u dak sa starim
slikovnicama i ostalim kojetarijama, i odneen na
kraj bate, iza upe. To je bilo zgodno mesto za
spaljivanje, samo to je u tom trenutku batovan bio
suvie zauzet da to i uradi. Morao je da iskopa
krompire i da ubere graak, ali je obeao da e
sledeeg jutra ustati rano i spaliti sve to je u vrei.
Te noi je Deak spavao u drugoj sobi i imao je
novog zeku da spava sa njim. Bio je to lep zeka, od
belog plia, sa pravim staklenim oima, ali Deak je
bio suvie uzbuen da bi mario za to. Sutra je
putovao na more, i to je samo po sebi bila divna stvar
da nije ni o emu drugom razmiljao.
I dok je Deak spavao, sanjajui o moru, mali Zeka je
leao meu starim slikovnicama u vrei, iza upe, i
oseao se veoma usamljeno. Vrea je ostala
odvezana, i malo po malo vrpoljei se, uspeo je da
provue glave i pogleda napolje. Malo je drhtao, jer
je navikao da spava u pravom krevetu, a njegovo
krzno se do sad ve toliko istroilo i istanjilo od
grljenja, da ga uopte vie nije grejalo. U blizini je
video malinjak, gust i visok kao tropska dungla u
ijom senci se svakog jutra igrao sa Deakom.
Razmiljao je o tim dugim, sunanim satima u bati,
kako su bili sreni, a onda ga je obuzela tuga. Seanja
su navirala, svako lepe od prethodnog - skrovita u
cveu, tihih veeri u umi kada je leao u paprati dok
su mu mali mravi mileli po apama, predivnog dana
kada je saznao da je Stvaran, o Konom Konju,
mudrom i plemenitom, i o svemu to mu je on rekao.
Kakva je svrha biti voljen i postati Stvaran, ako se
sve zavri na ovakav nain? Tog trena se suza, prava
suza, skotrljala niz njegov prasti, barunasti nosi i
pala na zemlju.
Tada se desila udna stvar. Na mestu gde je pala
suza, iz zemlje je izrastao cvet, ni nalik nijednom
cvetu koji je rastao u bati. Imao je glatke zelene
listove, boje smaragda, i cvet poput zlatnog pehara.
Bio je toliko lep, da je mali Zeka zaboravio na tugu i
samo je leao i posmatrao ga. Iznenada, cvet se
otvori, a iz njega se pojavi vila.
Bila je to najslaa vila na celom svetu. Imala je
haljinu od bisera i rose, latice cveta oko vrata i u kosi,
a lice joj je bilo kao najsavreniji cvet. She was quite
the loveliest fairy in the whole world. Prila je Zecu,
uzela ga u naruje i poljubila u barunasti nosi,
mokar od plakanja.

arobni cvet

"Mali Zeko," ree ona, "zar ne zna ko sam ja?"
Zeka je pogleda i delovalo mu je kao da je njeno lice
ve negde video, ali nije mogao da se seti gde.
"Ja sam Vila iz deije sobe," rekla je. "Staram se o
svim igrakama, koje su deca volela. Kada su one
suvie stare i istroene i deci vie ne trebaju, ja se
pojavljujem i odvodim ih sa sobom i pretvoram ih u
Stvarne."
"Zar nisam i pre bio Stvaran?" pitao je mali Zeka.
"Bio si Stvaran za Deaka," rekla je Vila, "zato to te
je on voleo. Sada e biti Stvaran za sve."
vrsto drei Zeku u naruju, odletela je u umu.
Bilo je svetla no, jer je uti mesec obasjavao sve.
uma je bila predivna, a lie paprati se presijavalo
kao uglaano srebro. Na poljani, meu drveem,
divlji zeevi su se igrali sa svojim senkama na
barunastoj trav, sve dok nisu ugledali vilu. Tada
stadoe u krug i poee da gledaju u nju.
"Dovela sam vam novog drugara za igru," ree Vila.
"Budite ljubazni prema njemu i nauite ga svemu to
treba da zna u Zeijoj zemlji, jer e ostati da ivi sa
vama zauvek!"
Ponovo je poljubila malog Zeca i spustila ga na travu.
"Tri i igraj se, mali Zee!" ree ona.
Ali mali Zeka ostade da sedi nepomino, jer kad je
video divlje zeeve kako se igraju oko njega, setio se
svojih zadnjih nogu i nije eleo da oni vide da ih
nema. Nije znao da ga je vila potpuno promenila, kad
ga je poslednji put poljubila. Moga je tu da sedi
veoma dugo, suvie stidljiv da se pomeri, da ga neto
nije zagolicalo po nosu. Pre nego to je i pomislio ta
radi, podigao je zadnju nogu i poeao se.
I tada je shvatio da u stvari ima zadnje noge. Umesto
prljavog platna imao je meko i sjajno smee krzno,
ui su mu se pomerale same od sebe, a brkovi su mu
bili toliko dugaki da su dodirivali travu. Poskoio je
i od radosti nastavio da skae i tri levo-desno, tamo-
amo, kao i ostali. Toliko se uzbudio, da kada je
naposletku stao, Vila je ve nestala.
Najzad je bio Pravi Zec, kod kue sa ostalim
zeevima.
Prola je jesen, a onda i zima, a na prolee kada su
dani postali sunani i topli, Deak je otiao da se igra
u umi iza kue. Dok se igrao, dva zeca su se pojavila
iz paprati, i mirkajui ga gledala. Jedan od njih je
bio braon boje, a drugi je imao udne are, kao da je
nekad davno bio tufnast, a take su se jo uvek
nazirale. Deaku je neto u vezi njegovog mekog
nosia i okruglih, crnih oiju bilo poznato, pa je
pomislio:
"Pa on izgleda isto kao moj stari Zeka, kog sam
izgubio kada sam imao arlah!"
Ali nikada nije saznao da je to stvarno bio njegov
Zeka, koji se vratio da vidi Deaka koji mu je
pomogao da postane Stvaran.



Na kraju!

Na kraju!