98

ALEKSANDAR KOARE
nieko] statui Franeeska Sforce; trebalo je da ona,
nadmasujuci podimenzijama statue Donatela i Vero-
kija, pokaze svetu moc dinastije Sforca i slavu Leo-
nardovu.
Tojecovek koji je, uisto vreme dok je radio za
11Mora, slikao Tajnu veeeru i Bogorodicu u peei-
ni za dominikance iz manastira Santa Marija dele
Gracije; koji je kasnije, u Firenci, kuda se vratio
posle propasti svoga gospodara, naslikao Svetu po-
rodicu, Ledu, MonaLizu, Bitku kod Angijari-
[a, sticuei tako glas najveceg slikara svogavremena.
Tojecovekkoji jesluzioCezara Bordziju, a1507.
vratio seuMilano, datamo radi ovogaputa zaFran-
cuze, zaSarla Amboaskog i marsalaTrivulcija; zatim,
primoran da ode kad su Francuzi napustili grad,
presao uRim, u sluzbu kod Medieijevih, pape Leona
X; i najzad, umoran ali ne i slomljen, pobeden od
sveta all ne obeshrabren, rprtihvatio1515. poziv fran-
cuskog kralja Fransoaa I i proveo poslednje godine
zivota u Kluu, blizu Amboaza, gde je doeekao mirnu
smrt 2. maja 1519.
Eto to jejavni ili spoljasnji covek koga XIX vek
posmatra sa divljenjem kao najveeeg predstavnika
svoga vremena, neuporedivog umetnika i majstora,
sjajan primer slobodnog i stvaralaekog individualiz-
ma, covek koji se potvrdivao u delima neprolaznog
savrsenstva i lepote.
Ali onjelienost istovremeno tragicna, jer jesud-
bina bila surova prema tom spoljasnjem coveku i
njegovim delima. Neki portreti su izgubljeni. Nestali
sui cuveni crtezi Bitke kodAngijarija. Tajna ve-
cerapolakopropada. Velikastatua Franeeska Sforce,
Il Cavallo, nikada nije izlivena: nije bilo novca
daseplati metal; odnosno, taenije, metal jebiopotre-
ban zaoruzje. A glineni model koji je 1493. bio po-
dignut napostolju nakomejetrebalo postaviti bron-
zani spomenik nestao je bez traga, pod zdruzenim
dejstvom kise i strela vojnika marsala Trivulcija,
koji su ga upotrebljavali kao metu zagadanje.
NAUCNA REVOLUCIJA
l)9
Makako veliki bio, taj javni covek nije komplet-
ni Leonardo. Postoji jos jedan, unutrasnji, tajni co-
vek. Covek koga je Fransoa I s postovanjem oslov-
ljavao sa Oeei za koga je, dvadeset godina posle
Leonardove smrti, govorio Benvenutu Celiniju (Celli-
ni) kako je to bionesarnocovek koji jebolje odsvih
poznavao vajarstvo, slikarstvo i arhitekturu, nego
takode, i pre svega, veoma veliki filozof; covek koji
jeispunio beleskama, filozofskimi naucnim ogledima
bezbrojne listove hartije i prekrio ih geometrljskim,
mehanickim i anatomskim crtezima, planovima knji-
gakoje treba napisati i masina koje treba napraviti;
covek koji je te beleske i oglede pisao obrnutim slo-
virnastosusemogladesifrovati sameuogledalu, kako
bi ih zastitio odradoznalih ociju; stavise, cuvao ihje
skrivene i nikad ih nikome nije pokazivao - ili jeto
einio vema retko. Pokazao ih je, recimo, 1517. Anto-
niju deBeatisu, sekretaru aragonskog kardinala, koji
je posle toga podneo izvestaj svome gospodaru, isti-
cuei da su rukopisi veoma lepi i mogli bi biti veoma
korisni ako se objave.
Ti spisi nisu nikada objavljeni. Umesto da ih
ostavi Fransoau I, koji bi ih bar sacuvao svezajedno,
Leonardo ih je, pred smrt, zavestao Francesku Mel-
ciju (Melzi), svome domesticus-u, ueeniku, sekretaru
,i prijatelju. Melci ih je odneo u Italiju i, isto kao i
njegov gospodar, cuvac ih u skoro potpunoj tajnosti.
Poslenjegove smrti oni supripali njegovim nasledni-
cima, koji su jedan den izgubili, a one sto je ostalo
najzad prodali, krajem XVI veka, izvesnomPompeu
Leoniju, italijanskom vajaru, u sluzbi na spanskome
dvoru.
Dalja dstorija tih spisa prilicno je komplikovana
i suvise duga dabi seovdemoglaisprieati. Nadeni su
u Spaniji, zatim opet u Italiji, dok najzad nisu bili
rastureni i odneti u Pariz, Vindzor, Torino i Milano;
vazno je uglavnom ovo: osimdelova rukopisa gde se
govorilo 0 slikarstvu, a koji su predstavljali osnov
dela Trattato delu: Pittura objavljenog u Parizu
1651, zatim rukopisa nazvanog Erendlov [Tomas
100
ALEKSANDAR KOAnE
Hauard lord Erendel (Arundel) doneo ih je 1638. iz
Spanije u Englesku, gde ih je 1788. video nernacki
antropolog Blumenbah (Blumenbach)]; i izvesnog
broja strana gde su obradivani naucni problemi, a
koje je Libri odneo iz arhive Francuskog instituta i
pomenuo ih u svojoj Istoriji matematickih nauka u
Itariji 1841 - svi ostali rukopisi ostali su nepoznati.
Tek u poslednjoj cetvrti XIX veka otkriveni su
neki od njih u velikirn javnim bibliotekama, gde su
mirno lezali nekoliko vekova; prepisani su, prevedeni
i najzad su ih objavili Jovan Paul Rihter (Richter)
(1888), Raveson-Molijen (Ravaisson-Mol1ien), Mak-
Kerdi (MacCurdy) i drugi.
Utisak koji su ta izdanja izazvala bio je veliki.
Leonardova lienost dobila je natcovecanske razmere.
Proglasen je za najveci savremeni duh, za osnivaca
moderne nauke i tehnike, preteeu Kopernika, Veza-
lijusa, Bekona i Galileja, koji sevolsebno pojavio kao
proles sine matre napocetku modernoga sveta.
Zatim je, u prvim godinama XX veka, veliki
francuski naucnik i erudita Pjer Dijem, kome dugu-
jemo ponovno otkrivanje srednjovekovne nauke, ob-
[avio svoje cuveno, delo Leonardo da Vinci, ani koje
je on citao iani koji su citali njega (1906-1913); u
njemu je pokusao daunisti onu prilicno mistienu sli-
ku Leonardovu nakoju sammalopre podsetio, zame-
njuj1U6i j e drugom, strogo Istordjskom.
Dijemova knjiga je polazna taeka za sva savre-
mena istrazivanja i, u poredenju sa njenim ogrom-
nim vrednostima, nije toliko vazno sto nam je, za-
slepljena i zaneta svojim dvostrukim otkricem -
srednjovekovne nauke, s jedne strane, i srednjove-
kovnih elemenata u Leonardovoj misli, s druge stra-
ne- rrajzad dala jednu njegovu prilicno cudnovaru
i paradoksalnu sliku: sliku jednog Leonarda koji nije
bio sarno ucen covek, nego i nauenik isto tako veliki
kao i sam Dijem; jednog Leonarda, poslednji plod
srednjovekovne tradicije, narocito pariskih nomina-
lista, koje je brizljivo proucavao, saeuvao ih i, preko
svojih rukopisa, preneo ucenim ljudima XVI, pa cak
NAUCNA REVOLUCIJA
i XVII veka. Tuse, dakle, Leonardo v,isenepojavlju-
jekaojedinstveni genije, onakav kakav jebiouocima
istoricara XIX veka. Naprotiv, po Dijemovom shva-
tanju onpostaje spona- najvaznija spona- izmedu
srednjeg veka i modernih vremena, uspostavljajuCi
tako jedinstvo i kontinuitet razvoja naucne misli.
Savremeni ucenjaci, mada su utvrdili mnoge
srednjovekovne elemente umisli Leonarda daVincija
(ustvari, njegova dinamika, njegovo shvatanje nau-
ke, uloga koju je pripisivao iskustvu imatematici,
imaju svoje srednjovekovne ekvivalente), nisu pri-
hvatili sliku koju je dao Dijem.
Mi koji, zahvaljujuci pokretu sto ga je otpoceo
Dijem, poznajuci mnogo bolje nego sto jeontomogao
i srednjovekovnu i renesansnu misao, shvatili smo da
Leonardo, ako je trebalo prozeti sesrednjovekovnom
tradicijom, nije morao da umuje nad rukopisima i
inkunabulama Alberta Saksonskog ili Bredverdina
(Bradwardine), Nikole Oresma ili Buridana, Suiseta
(Suisset) ili NikoleKuzanskog, iakojeverovatno pro-
citaoHi prelistao neke odnjih. Zapravo, taantiaristo-
telovska tradicija, tradicija dinamike zasnovane na
pojmu impetus-a, pokretaeke snage sto se nalazi u
telima upokretu, koju supariski nominalisti suprot-
stavljali Aristotelovoj dinamici-, osecala se vec u
vazduhu; to je bila jedna jos ziva tradicija koja se
mogla naci kako u univerzitetskom ucenju, tako i u
popularnim knjigama pisanim jezikom prostog na-
roda - narocito italijanskim - aciji znacaj i siroku
rasprostranjenost danas umemo da cenimo.
Znamo takode da, radi otkrivanja te tradicije,
ucenj aci XVI veka kaosto suBernardino, Baldi, Kar-
danus, Tartalja (Tartaglia) ili Benedeti, nisu morali
da prevrcu Leonardove rukopise; mogli su lakse da
je nadu umnogim novostampanim knjigama.
Paradoksalna posledica Dijemove koncepcije,
mada je ova isticala kontinuitet istorijskog razvoja,
bila jeta sto je Leonardo predstavljan kao zakasneli
srednjovekovni duh, viSe-manje usamljen u svome
vremenu.
101
102
ALEKSANDAR KOARE
Noviji ,iJSilo1Iiicari teze da uispostave tesnju 'Ve7.JU
izmedu Leonarda inj egovogdoba. Skrecu nam paz-
nju na postojanje jedne nauene i tehnieke literature
na narodnom jeziku, koju sam upravo pomenuo.
Narocito naglasavaju da je seciranje ljudskih tela
bilo prilicno cesto uXV veku ipocetkomXVI veka.
Osimtoga, Leonardove tehnicke oglede icrteze do-
vodeuvezusazivimdnteresovanjemzatakva pitanja
upomenutoj epohi, epohi koja jeutompogledu bila
mnogo naprednija nego sto se donedavno mislilo; u
stvari, eim se da mnoge masine predstavljene na
Leonardovim crtezima nisu bile plod njegovog uma,
negosutobili nacrti predmeta koji supostojali, koje
je on mogao videti, iverovatno ih vidao, oko sebe.
Drugi nauenici, zestoko se protiveci Dijemovompo-
kusaju da Leonarda pripoji srednjem veku inaeini
od njega ucenog ljubitelja starih knjiga, teze da ga
povezu direktno sa Grcima: Arhimedom, za koga je
Leonardo zaista pokazivao mnogo interesovanja, i
Euklidom, ciju jemetodu ocevidno pokusavao dapo-
drazava, Sto setQcetrecih, omsu skloni daprihvate
misljenje Leonardovih savremenika 0njemu - uomo
senza lettere, tj. bez obrazovanja.
Tako su Dijemovu s1iku Leonarda koji je sve
citao ikoga su svi citali zamenili slikomLeonarda
koji nije nista citaoi koganiko nije citao. Rekao bih
da su ti savremeni naucnici preterali u svojoj reak-
ciji na teoriju Pjera Dijema. Leonardo je zaista bio
uomo senza lette?'e; on namto kaze i sam, dodajuci,
ipak, da su ga tako nazivali njegovi neprijatelji, i
pozivajuci u pomoc protiv njih nadmocnija prava
iskustva. Medutim, sta sve to zapravo vznaci? Po
meni, nista, osimda Leonardo nije bio knjizevnik,
humanista, damujenedostajalo knjisko obrazovanje,
da nikada nije ueio na univerzitetu, da nije znao ni
greki ni latinski, niti je umeo da sesluzi kitnjastim
i ugladenim d,talJij anskim jezskomkojim su govordli
dvorjani MedicijaHi Sforcai clanovi Akademije. Sve
je to svakako tacno, Po recima poslednjeg izdavaca
Leonardovih spisa, njegov jezik je onaj kojimgovori
NAUCNA REVOLUCIJA
toskanski zemljoradnik ili zanatlija; gramatika muje
pogresna, a ortografija fonetska. Ukratko, to znaci
da je bio samouk. Ali samouk ne znaci meznalica, a
uomo senza lettere ne mozeseprevesti kao neobra-
zovan cooet, pogotovouovomeslucaju, Zatonesme-
mo prihvatiti da Leonardo, posto nije umeo da piSe
na latinskom, nije umeo ni da ga cita. Mozda ne
sasvimdobro; ali, ako jemogao citati Ovidija (stoje,
posvemusudeci, cinio), joomujemnogolaksemoglo
biti da eita neku naucnu knjigu - geometriju, opti-
ku, fiziku Hi medicinu - predmete koje je odlieno
poznavao. Naucna dela su, zapravo, laka za eitanje
ako je coveku poznat predmet 0 kome segovori. Na
teskoce nailazimo u knjizevnim tekstovima.
Pitamse, uostalom, mozemoli mi uvek - ovako
duboko prozeti svojom intelektualnom tradicijom,
istovremeno akademskomi vizuelnom-- predstaviti
sebi okolnosti u kojima je znanje, ili bar izvesna
vrsta znanja, moglobiti sticano i prenoseno uepoha-
maIkojesuprethodile nasoj. Veliki francuski istoricar
Lisjen Fevr (Lucien Febvre), koji je toliko ucinio za
obnovu istorijskih nauka u Francuskoj, imao je obi-
caj da podvlaci razliku izmedu naseg duhovnog
ustrojstva - ili, bar, nasih duhovnih navika, navika
ljudi koji citaju cutke i sve saznaju vizuelno - i
duhovnog ustrojstva ljudi u srednjem veku, pa cak
i u XV i XVI veku, koji su citali naglas, morali da
izgovaraju reei, i dasaznaju sve, ili bar najveci deo
onogastosuznali, uhom. Ti ljudi, zakojesunesarno
vera - fides - nego i znanje - scientia - bili ex
auditu, ti ljudi nisu smatrali datreba procitati knjigu
kako bi se saznalo 0cemu je u njoj rec, ukoliko je
bilonekoga koceimtousmeno saopstiti,
Zato ne treba dapotcenjujemo onesto je mladi
Leonardo mogaosaznati po cuvenju uFirenci - Fi-
rentinci su prilicno brbljivi - 0 Ficinu (Ficino) i
Piku (Pieo) i 0 SpisimaAkademije, adapri tomnije
morae otvarati njihova velika folio-izdanja. Iz prica-
njajemogaonauciti dovoljno 0njihovompoznavanju
103
104
ALEKSANDAR KOARE
sveta: mesavini platonizma i skolastike, madije i her-
metizma - da odatle izabere one sto zeli.
Isto tako, ne treba da potcenjujemo filozofska i
riaucna znanja koja je Leonardo mogao steel u Mila-
nu preko commercium-a (veze) sasvojim prijateljima
Marlij anij em, cuvenim lekarom, potomkom neke
vrste nauenicke dinastije, i Lukom Pacolijem (Luca
Paccioli), matematicarem Ii autorom jedne ogromne
Summa aritmetilke, algebre i geometrije (napisane,
uostalom, na italijanskom, a ne na latinskom), koju
je Leonardo kupio u Padovi 1494, apored te dvojice
i sa pristalicama i ucenicima Nikole Kuzanskog, od
kojih senekolicina nalazila u Milanu, kao stonamje
.danas pcznato. Oni sumogli, atosu svakako i ucinili,
da mu pokazu vazne spise i ispnicaju mnogo stvari
u vezi sa srednjovekovnim raspravama izmedu po-
bornika ciste aristotelovske dinamike i onih koji su
zastupali teoriju impetus-a, pnihvaeenu od Nikole
Kuzanskog iDovanija Marldjanija, stnica njegovog
prlidatelj a.
Mogli su mu ispricati i zadiskusiju 0unitetu ili
pluralitetu svetova, pitanju 0kome sezustro rasprav-
Ijalo u srednjem veku i povodomkoga su srednjove-
kovni filozofi, iz teoloskih razloga, danebi ogranicili
svemoc Bozju, zastupali - nasuprot Aristotelu i nje-
govimsequaces - tezu pluraliteta, ili bar mogucnost
pluraliteta svetova, govoreci daihjeBogmogao stvo-
riti koliko god hoce, dako je, u stvari, stvorio sarno
jedan. _
Nemozesezamisliti da Leonardo nije CUO zato,
cak i ako nije citaosam tekst tih rasprava. Po meni,
dilema: knjiski moljac koji ponavlja onestoje pro-
citao, ili cist, izvorni genije koji svestvara i izmislja
- lazna je dilema, isto tako lazna kao i protivurecne
slfke Leonarda filozofa-nauendka, iLi prakticara-ne-
znalice. Tedyeslike potieu odprojiciranja uproslost
preovladujuCih uslova danasnjico. Mi smo, u stvari,
toliko navikli da sve ucimo uskoli - nauke i umet-
nosti, medicinu i pravo - da lako zaboravljamo
kako se do XIX veka, pa idocnije, tehrueari, In-
NAUCNA REVOLUCI.TA
105
zenjeri, arhitekte, konstruktori brodova Ii masina, a
da ne govorimo 0slikarima i vajarima, nisu obrazo-
vali uskolama, nego susvoj zanat ueili nalieu mesta,
u radionicama.
Takode zaboravljamo, ili dovoljno dobro neshva-
tamo, da su bas iz tih razloga radionice jednoga Gi-
bertija (Ghiberti), Bruneleskija (Brunelleschi) ili
Verokija bile istovremeno mesta gdesuseucile mno-
ge stvari. Isto onoliko, ako ne i vise, koliko ih se u
nase vreme uci u skolama: racun, perspektiva - tj.
geometrija - vestina tesanja kamena, livenja bron-
ze, crtanja mapa i utvrdivanja gradova, zidanja svo-
dova i kopanja kanala.
Sigurno je danisu bile neznalice ti neuki ljudi
stosu se obrazovali u cuvenim radionicama, Ii mada
imjeznanje bilo uglavnom empiricko, one ni u kom
slucaju nije bilo zanemarljivo. Zato je Leonardo bio
potpuno u pravu kada je svoja znanja steeena isku-
stvomsuprotstavljao knjiSkoj nauci svojih protivnika
humanista. Uostalom, te radionice, narocito Veroki-
jeva, bilesui nesto mnogo visenego mesta naikojima
se euvala i odrzavala jedna tradicionalna vestina:
bila su to, naprotiv, mesta gdesu seproucavali stari
i novi problemi, gdesupretresana i primenjivana no-
va resenja, gde su vrseni ogledi i s nestrpljenjem se
ocekivale vesti 0svemu sto sedesava na drugim me-
stima.
Verokijeva radionica ne objasnjava cudo zvano
Leonardo - nista ne moze da objasni cudo jednog
genija; ipak, ta gaje radionica obrazovala i uputila
njegov duh u izvesnom pravcu koji cega odvesti ka
praxis-u, a ne ka :cistoj teoriji.
Ta prakticka tendencija prilicno je vazna, jer
namomogucuje dashvatimo i procenimo naucno dele
Leonarda da Vinci]a.
U stvari, on je mnogo vise inzenjer nego- nauc-
nik. Inzenjer-umetnik, naravno. Sliean Verokiju, ko-
ga je Sarton nazvao sveti Jovan Leonardov, slican
Albertiju ili Bruneleskiju; jedna vrsta duha u kome
106 ALEKSANDAR KOARE
i
duh renesanse nalazi jedno od svojih najboljih i
najprivlacnijih otelovljenja.
Leonardo, covek renesanse ... Zar to nije suvise
[ednostavno? Zar nisam ja Iicno istakao suprotnost
izmedu Leonarda i obrazovanih naucnika i ueenih
ljudi kvatrocenta? Naravno, ucinio samtoi spreman
samda priznam da Leonardov duh i delo u velikoj
meri nadmaSuju renesansu - stavise, suprotstavljaju
joj se, suprotstavljajuci se, pre svega, mitskim i ma-
dijskim tendencijama renesansnog duha, kojih je
Leonardo sasvim osloboden.
Znam, takode, da je sam pojam renesanse, ma
kako gajasno definisal] jedan Burkhart (Burchkardt)
ili Velflin (WCilflin),bio podvrgnut tako temeljnoj
kritici danasnjih ucenih ljudi da su ga oni bezmalo
unistili otkrivajue] pojave tipicne zarenesansu usred
srednjeg veka i, vice versa, veliki broj srednjovekov-
nih elemenata u renesansnoj misli i zivotu.
Cini mi se, ipak, da sepojamrenesanse, uprkos
kritici kojoj je bio podvrgnut, ne moze odbaciti; da
istorijski fenomen koji on oznacava poseduje jednu
stvarnu, iako ocigledno slozenu jedinstvenost - svi
istorijski fenomeni su slozeni, a elementi, identicni
ill analogni, proizvode u raznim kombinacijama ili
raznim smesama razlicite rezultate.
Stoga sesmatram ovlascenim datvrdim kako je
Leonardo da Vinci, bar po izvesnim svojim crtama
- ponavljam da genije nikada ne pripada potpuno
svomevremenu - biocovek renesanse, stavise pred-
stavlja njene najznacajnije i najosnovnije vidove.
Onje covek renesanse po snaznompotvrdivanju
svoje Iicnosti, po univerzalnosti svoje misli i po svo-
joj radoznalosti, po svome neposrednom i ostrorn
opazanju vidljivog sveta, svojoj sjajnoj intuiciji pro-
stora, svome osecanju dinamicks strane bica, Moglo
bi se cak reci da, u izvesnom smislu, u njegovom
humanizmu - mada je onmoderan po svome odba-
civanju autoriteta i knjiskog znanja - u njegovoj
oeiglednoj ravnodusnosti prema hriscansko] koncep-
NAUCNA REVOLUCIJA
ciji vasione, neka od najdubljih stremljenja rene-
sanse bivaju ispunjena u Leonardovom duhu.
Medutim, vratimo setamo odaklesmoposli. Leo-
nardo je, kao stosamrekao, inzenjer-umetnrk. Jedan
odnajvecih, nesumnjivo, kojejesvet ikada video. On
je covek praxis-a, odnosno covek koji ne gradi teori-
je, nego predmete i masine, i koji najcesce kao takav
i misli. Otuda njegov bezmalo pragmatieni stav pre-
-manauci, koja zanjega nije predmet kontemplacije,
nego 'instrument akcije.
ALi u matematici, tj. u geometriji - mada mu
dugujemo nekoliko cisto teorijskih otkrica, kao sto
suodredivanje tesista piramide i nekecudneteoreme
olunulama - on:zauzimauglavnom stav inzenjera:
tu traZi prakticna resenja, resenja koja se mogu
ostvariti urerum naturae, pornocumehanickih instru-
menata. Ako ta resenja nisu uvek potpuno tacna,
negosarnopriblizna, zaLeonarda tonije vazno, sarno
ako su ona sto je mogucno bliza gledistu praxis-a;
zaista, zasto bi namsmetale teorijske razlike ako su
one tako beznacajne da ih ni ljudsko oko ni neki
instrument nemoguotkriti? Stogajegeometrija Leo-
narda daVinCijanajcesce dinamicka i prakticka.
U tom pogledu nista nije karakteristicnijs od
nacina na koji on razmatra ili resava starr problem
kvadrature kruga. Leonardo garesava tako sto pusta
krug dasekotrlja pojednoj pravoj liniji ... elegant-
no i lako resenje koje, na zalost, nema nikakve veze
sa problemom sto su ga postavili i razrnatrali grcki
geometri. Ali sagledista praxis-a, zasto senebi upo-
trebile neortodoksne metode? Zasto bismo ograni-
cavali svoje puteve i nacine delanja? Zasto bi bilo
dozvoljeno crtati prave linije ikrugove, ane ikotr-
ljati krugove po linijama? Zasto bismo morali da
previdamo Hi zaboravljamo postojanje tockova? Ali
ako je Leonardova geometrija po prirodi prakticka,
ona uopste nije empiricka. Leonardo nije empiricar.
Uprkos svome dubokom shvatanju presudne uloge i
vrhunske vaznosti posmatranj a i iskustva u potrazi
za naucnim saznanjem, Hi mozda bas zbog toga, on
107
108
ALEKSANDAR KOARE
nikada nije potcenjivao vrednost teorije. Naprotiv,
stavlja je visoko iznad iskustva, Qijaseglavna vred-
nost sastoji, po njemu, upravo u tome sto namomo-
gucava da izgradimo jednu dobru teoriju. Jednom
postavljena, ta teorija (dobra, to jest matematieka)
apsorbuje, pa cak i zamenjuje iskustvo.
U Leonardovom naucnom delu to slavljenje teo-
rijske misli ostaje, na zalost, pomalo teorijsko. On
ga ne moze sprovesti u praksi; nije naucio da misli
apstraktno. lako je izvanredno obdaren intuicijom,
ne ume tacno da izvodi zakljueke iz principa koje
poima instinktivno, tako da ne moze formulisati
zakon ubrzanja pri padanju tela, mada jeustanju da
shvati pravu prirodu togkretanja; istotako, nemoze
da iskaze, kao apstraktan princip, princip jednakosti
akcije i reakcije, iako ga instinktivno primenjuje u
svojoj analizi konkretnih - ili, bolje reci, polukon-
kretnih - slucajeva sudara tela, koje razmatra sa
preciznoscu neverovatnom i nedostignutom duze od
jednog stoleca.
Postoji, ipak, jedna oblast saznanja u kojoj Leo-
nardov konkretni naein misljenja nije predstavljao
nedostatak - tojeoblast geometrije. Leonardo je, u
stvari, rodeni geometar i poseduje, u najvecoj meri,
jedan dar - veoma redak dar - intuioije prostora.
ana omogucava Leonardu da prevazide svoj nedo-
statak teoeijskog obrazovanja, Leonardo obraduje ne
samo razne probleme u vezi salunulama i pretvara-
njem slika itela jednih u druge, sa konstruisanjem
pravilnih slika, odredivanjem tesista, proizvodeci se-
stare za opisivanje konusnih preseka, nego, kao sto
sam vec rekao, uspeva da nacini nekoliko istinskih
otkrica.
Istovremeno - aovomi se cini neobicno vazno
- geometrija kod Leonarda nadmasujs inzenjersku
nauku, Zato seu njegovoj geometriji najcesce oseca
inzenjer, ivice ve1'sa - u njegovoj Inzenjerskoj ve-
stini uvek jeprisutan geometar. Upravo iztograzloga
zabranjuje on da setomvestinom bave, pa cak i da
je uce, oni koji nisu geometri. Mehanika [e, kaze
NAUCNA REVOLUCIJA
nam on, raj matematickih nauka. A ta mehanika,
to jes-t- posto seznaeenje te rempromenilo odXV
veka - nauka 0 masinama, jeste nauka (Hi vestina)
u kojoj Leonardo, tehnicki genije kakav sene srece,
ispoljava zaista neverovatnu sposobnost. Sta svenije
onkonstruisao! Masinezarat i masine zamir, ubojne
dvokolice i masine kopaeice, oruzje idizalice, bombe
i tkacke razboje, mostove,i turbine, strugove zaprav-
ljenje zavrtanja i masine zamlevenje soeiva, obrtne
scene za pozorisne predstave, stamparske masine i
leZiis1Ja bee trenja, kola ibrodove koji sekrecu sami
odsebe, podmornice i letece masine, masine koje ce
olaksati rad ljudima i povecati njihovo blagostanje i
moc. Medutim, istini zavolju, ta praktiena ikorisna
proucavanja, cin; mi se, nisu igrala najvazniju ulogu
u Leonardovoj misli niti u njegovome delu. I mozda
sam se prevario nazvavsi ga konstruktorom masi-
na; tacnije ime bilo bi pronalazac.
U stvari, nije sigurno da li je Leonardo, odsvih
onih divnih masina cij.i nacrti prekrivaju bezbrojne
strane njegovih rukopisa, ikada konstruisao jednu
jedinu. Izgleda da je bio mnogo visezauzet izradom
samih planova nego njihovim ostvarenjem; da ga je
mnogo vise zanimala intelektualna moe ljudskog
uma, sposobnog da dzmisli te masine, nego stvarna
mockoju bi onemogledati ljudima i praktiena ostva-
renja koja bi oneomogucile. Toje, mozda, onaj skri-
veni razlog zbogkogaseLeonardo tako retko koristio
svojim, pa cak itudim, izumima - na primer, na-
suprot Direru, on se nikada niijeposluzio, bar ne
zasopstvene potrebe, dvama velikimotkricima svoga
vremena: stamparijom ibakrorezom, iako je izmislio
i usavrsio ,stamparsku masinu i Iicnoizradio ploceza
bakroreze na kojima su bila predstavljena pravilna
geometrijska tela zadelo Dedivina proporzione nje-
govog prijatelja Luke Pacolija. Verovatno se iz tog
istog ra:zloga Leonardovi crtezi, koji otelovljuju
mastu teoretieara a ne iskustvo prakticara, toliko
razlikuju odtehnickih radova i zbirki XV i XVI ve-
ka; dok su ovi poslednji skice ili slike, Leonardovi
109
110
ALEKSANDAR KOARE
crtezi su projektantski planovi, prvi koji su ikada
izradeni.
I tako, dok je neverovatno tesko rekonstruisati
srednjovekovne masine od kojih su nam ostali sarno
opisi Hi crtezi, nista nije lakse nego konstruisati
Leonardove masine ili, tacnije, nista nije lakse kon-
struisati ih danas. Takoje, naprimer, Robert Guatelis
izradio jednu lepu zbirku Leonardovih modela, koju
j e Medunarodno poslovno masinsko udruzenj e izlo-
zilo 1952, pre nego sto ce je pokloniti Muzeju u Vin-
ci, Leonardovom rodnom mestu. Ali zaista sumnj am
daih je iko, ukljucujuci tu isamog Leonarda, mogao
konstruisati u njegovo vreme. To niposto ne uma-
njuje Leonardov genije, nego ga sarno prikazuje u
pravoj svetlosti: to je genije tehnologa mnogo vise
nego tehsiicara. -
Leonardo inzenjer svakako je jedan od najveeih
tehnologa svih vremena. All sta reci 0 Leonardu fi-
ziearu? Moderni istoricari, opravdano reagujuci na
preterivanja svojih prethodnika, govorili su da je
njegovo izrazavanje cesto nejasno ijos cesce proti-
vureeno: danjegovoj tehnologiji nedostaje preciznost;
da[enjegova koncepcija pokretacke snage (forza) koja
je uzrok kretanju slobodnih tela - mitska ili poe-
ticna: u stvari, on je definise ill opisuje kao jedini
entitet na ovome svetu, gde se sve trudi da traje u
bicu, koje, naprotiv, tezi ka svome unistenju i smrti;
da je njegovo shvatanje tezine - prisutno ponekad
kao uzrok, a ponekad kao dejstvo kretanja - nedo-
sledno. Takode su podvlaeili raz1ike u Leonardovom
shvatanju stopeubrzanja pri slobodnompadanju tela,
koje je na nekim mestima u njegovim spisima sraz-
merno prostoru (putanji) koji je telo preslo, a na
drugima vremenu koje je proteklo dok jetelo padalo.
Naravno, sve je to tacno. Ipak ne smemo zabo-
raviti da su ti pojmovi i ta pitanja teski i da se, na
pnimer, veoma lako mogu pobrkati odnosi ubrzanja
prema prostoru i prema vremenu, toldkolako da seta
zbrka odrzala svs do Galdleja iDekarta, koji je nd
NAUCNA REVOLUCIJA
sami nisu izbeglri.~irnaldsupnildenomuke darasetste
te dvosmislene pojmove.
Netreba zaboraviti ni to da su Leonardova dela
pisana u toku dugog perioda, ti. da mi neznamo tacna
kada je mastao ovaj ili onaj tekst. Sasvim je moguce
da protivurecnosti irazlike ne poticu od nedosled-
nosti, nego od razvoja, od promene misljenja, od na-
pretka, Zar ne bismo mogli prihvatiti - meni se to
eini sasvim verovatno - da je Leonardo, razmislja-
[uci u poeetku donekle zbrkano - misao uvek tako
pocinje - postepeno krcio sebi putka jasnoci. Ako
je tako bilo, shika ispada sasvirn drukcija, imi eemo
morati da pripisemo Leonardu zaslugu sto je shvatio
pravu strukturu ubrzanja kretanja pri padu teskih
tela, mada, kao sto samvec pomenuo, on nije bio u
stanju da svoju intuiciju izrazi matematicki i da
odatle dedukuje tacan odnos izmedu proteklog vre-
mena ipredenog prostora pri takvom kretanju. Me-
dutim, mogucno je da je, cak ,i u ovomslucaju, nje-
gova intuicija bila u osnovi ispravna.
Ja, licno, verujem daje bilo tako. Ali to je tesko
dokazati, jer je Leonardova terminologija zaista veo-
manejasna inedosledna - to'jeterminologija jednog
uomo senza lettere. Onnamkaze, na primer, da pro-
stor sto gaprelazi telo pnilikom pada raste kao pira-
mida, ali ne objasnjava blize na sta pri tom misli:
na ivicu, zapreminu ili presek piramide. Zaista je
steta stoLeonardo nije bio, kao sto bi to zeleo Dijem,
ucenik pariskih nominalista. U tomslucaju raspola-
gaobi preciznom terminologijom, imeni bi bilo lakse
da tacno saopstim sta jemislio kada je to tvrdio. Na
zalost, Leonardo nije bio njihov sledbenik, kao sto
nije bioni prethodndk Galilejev, odkoga ga razdvaja
bas koncepedja forze jUiimpetus-a, anherentnog uzro-
ka kretanja - koncepcija koje se Galilej oslobodio,
u isto vreme kad jenje oslobodio i fiziku, zamenivsi
je koncepcijom inertiae.
Medutim, uprkos Leonardovoj zaostalosti na teo-
rijskom polju, za jednog filozofa ili istoricara nauke
vrlo je zanimljivo proueavati gakao fizicara,
111
112
ALEKSANDAR KOARE
Istoricar mora priznati daje Leonardo, mada ni-
je poznavao princip inercije, izneo mnoge cinjenice
koje taj princip, zanas, jasno impliciraju, akoje su,
osim toga, ponovo iznete tek posto je Galilej taj
princip otkrio. Leonardo je, dakle, bio ~ i to duze
od jednog veka - jedini koji je, nasuprot opstem
misljenju teoretieara J prakticara - tj. pirotehnicara
i topdzija - tvrdio da je putanja topovskog duleta
neprekidna kriva linija, ane, kao siosemislilo, linija
sastavljena oddvadela prave linije povezana jednim
kruznim lukom. Da sevratimo na vec pomenuti slu-
ca], na proucavanje pojave sudara. Leonardo je bio
prvi - a, pored toga, skoro sto pedeset godina i je-
dini -,- !koji ne samo sto je utvrdio, za dva ista po-
kretna tela koja se susretnu, opsti zakon jednakosti
brzine posle sudara i jednakosti uglova upadanja i
odbijanja, nego je dokazao ida, ako se dva ista tela
ikre6ujedno ka drugome ra:zld:Qi,timbrzinama, ona ee
posle sudara medusobno razmeniti te brzine. Filozo-
fimaostaje dasedive, i daproueavaju cudnu sposob-
nost koja je omogucila Leonardu da dode do takvih
zakljueaka mada nije znao premise na kojima su oni
zasnovani,
Kada imarno to u vidu, mozemo otkriti, brizlji-
vijim razmatranjem, da su ifizicar injegova fizika
mnogo zanimljiviji nego sto seto donedavna prizna-
valo, idaje usvojoj nesavrsenosti, pa cak i manjka-
vosti, ta fizika, bar po svojim intencijarna, original-
nija nego sto to na prvi pogled izgleda.
Cirri se da, sa svim svojim kolebanjima, proti-
vureenostima i nedoslednostima, Leonardovi tekstovi
otkrivaju jedan postojan napor dasefizika reformise
kako bi postala .istovremeno dinamicka i matematic-
ka. Takobi sedijalekticka priroda njegove koncepcije
forze mogla objasniti kao pokusaj da se preobrazi
sarna ideja fiziekog' uzroka, spajanjem causa efficiens
i causa finalis u koncept sile Hi snage sto tezi da
iscezne u dejstvu koje sarna proizvodi iu kome se
ostvaruje. IIi, mozda, te promene u koncepciji tezine
- izvoru i dejstvu kretanja - treba shvatiti sarno
NAUCNA REVOLUCIJA
kao niz napora da se taj koncept dinamizuje ida
sesliju ujedno statika i dinamika, povezivanjem po-
tencijalne energije teskog tela ionekoju telo dobija
u toku iusled svog padanja. .
Sto setice Leonardove teznje dafiziku materna-
tizuje - osimnjegovog neuspelog pokusaja da de-
dukcijom dobije zakon ubrzanja padanja i njegovog
uspeha u analiziranju zakona sudara - ta seteznja
ispoljava u njegovom dubokominteresovanju zaAr-
himeda, koga citira u vise navrata i cije je rukopise
istrazivao celogzivota; ali ta seteznja jos vise ispo-
ljava unjegovoj koncepcijJ fiziekenauke uopste, kon-
cepciji kojoj je kao uzor, po svemu sudeci, posluzila
euklidovska geometrija.
PoLeonardu, trebalo bi dafizikapoeinje skupom
principa i osnovnih postavki koji bi davali osnovu za
kasnija razvijanja. Zaista divan ideal, all koji ostaje
sarno ideal.
Nijepotrebno damnogo govorim0Leonardovom
delu u oblasti prirodnih nauka, geologije, botanike i
anatomije. Ono je mnogo bolje poznato, i 0njemu
netreba ni raspravljati. Ali covek senemozeuzdrza-
ti dasenedivi preciznosti, umetniekoj vrednosti nje-
govih crteza, njegovom ostromoku, izvanrednoj teh-
nici, kojaeestonadmasuje Vezalijusovu; ipak, moram
istaci cinjenicu da celo Leonardovo delo 0anatomiji
tezi jednom vrlo odfedenom i 1asiiom"cilju: otkri~i
unutrasnju mehanicku strukturu ljudskoga tela, da
bi ona postala pristupacna direktnom posmatranju,
tj. culu vida.
Eto, dakle, vratili smosenajedno pitanje 0kome
samvec govorio uovomepredavanju, ato jerelativ-
na vaznost iveza izmedu vida i sluha, visus-a i
auditus-a, kaodzvorai instrumenta saznanja uraznim
vremenima i u razlieitim kulturama.
Izgleda da je preko Leonarda i sa njim, mozda
prviputuistoriji, auaitus pfogn~ n_aafNto~m..StQ,
dok visus zauzima prvo. ~
Cinjenlca oaje auditus potisnut u drugi plan
implicira, uoblasti umetnosti, unapredenje slikarstva
113
114
ALEKSANDARKOARE
na samvrh hijerarhijske lestvice. I to stoga - ob-
jasnjava nam brizljivo Leonardo - sto je slikarstvo
jedina umetnost sposobna za istinu, tj. -sposobna da
nampnikaze stvari onakve kakve jesu. Ali u oblasti
znanja i nauke to znaci nesto drugo, nesto mnogo
vaznije. To, u stvari, znaci zamenjivanje fides i tra-
ditio, zamenjivanje tudih znanja Iienim vidom i in-
tuicijom, slobodnim i nesputanim.
Leonardo da Vinci nije stvorio nauku 0kojoj je
sanjao. Nebi toni mogao da ucini. Bilo je jos suvise
rano, a on je irnao suvise malo unicaja na nauenu
misao svojih savremenika i svojih neposrednih sled-
benika; ipak, njegovo mesto u istoriji Ijudske misli
veoma je vazno: zahvaljujuci njemu i preko njega,
kao sto smo videli, tehnika je postala tehnologija
.i Ijudski umseuzdigao doonogideala saznanja kojim
su se, stolece kasnije, inspirisali Galilej i njegovi
prijatelji, Clanovi Academia dei Lincei, koji su odba-
ci1i autoritet i tradiciju i hteli da vide stvari onakve
kakve jesu.
NAPOMENE
1Po Arlstotelovoj dlnamici, svako silovito kretanje impIicira
neprekidno delovanje nekog pokretaca vezanog za pokretano telo.
Nema kretanja bez pokretaca - ako ih razdvojimo, kretanje pre-
staje. Na primer, ako prestanete da vucete IIi gurate kola, ona ee
prestatl da sekrecu i zaustavice se.
To je odltcna teorija, koja prtltcno dobro obrasnjava veemu
pojava Iz svakodnevnog ~ivota, aU nailazi na znatnc teskoce u slu-
~ajevima kada tela produze da se krecu ~ak I ako ih vise ne gura
ili ne vuce nlkkav pokretae - na primer, strela hitnuta lukom,
kamen bacen rukom.
Zbog toga je kritlka Arlstotelove dinamlke uvek blla usred-
sredena na pltanje a quo moveantur projecta? Sta ~lni da se baeen!
predmet krecet Da bl objasnili to kretanje, pariskl nominalist! su
prihvatili teorlju impetus-a, pokretaeke sUekoju je pokretae predao
pokretanom telu i koja u tom telu ostaje (isto kao sto toplota
ostaje u zagrejanom telu) pa tako predstavlja neku vrstu unutras-
njeg pokretaea koji nastavlja da deluje na telo kad se one odvoji
odsvogaprvobitnog pokretaca,
ESTETICKI STAY I NAUCNA MISAO*
G. Panofski se nece Ijutiti, nadam se- ovo je,
tako reci, jedini prigovor koji cu uputiti slavnome
istoricaru - akomu kazemdaje pogresio stoje svo-
meogledu dao naslov Galilej kao umetnicki kriticarl;
to je suvise skucen naslov, koji ne dopusta ni da se
nasluti prava tema, paprema tome sustinska vaznost
i zanimljivost njegovog znacajnog dela. Trebalo je
bar dagaproprati podnaslovom Esteticki stav inauc-
na misao kod Galilea Galileja.
U stvari, g. Panofski sene ogranicava na to da
nas obavesti 0Galilejevom ukusu, sklonostima i su-
dovima u knjizevnosti i likovnim umetnostima, pa
cak ni na to da nampruzi - veoma podrobnu i du-
boku - analizu Galilejevog estetickog stava kako bi
pokazao njegovu savrsenu jedinstvenost J poveza-
nost; on cini nesto bolje. Pokazuje nam savrseno
slaganje izmedu estetickog i nauenog stava slavnoga
Firentinca i, upravo time, uspeva ne samo da baci
neverovatno ostru svetlost na Galilejevu lienost i
delo, nego i daubrza resenje questio vexata njegovih
odnosa, licndh i naucnickih, sa Keplerom.
Clanak objavljen u Critique, septembar-oktobar 1955. str.
835-847.
,