mikrokosmos

EDICIJA POPULARNE PSIHOLOGIJE

Naslov originala: Alexander Lowen, M. D.: JOY,
The Surrender to the Body and to Life
Copyright 1995, Alexander Lowen
Copyright za Srbiju i Crnu Goru: IP "ESOTHERIA"
Beograd
Sva prava prevoda i objavljivanja za Srbiju i Crnu Goru
zadrava izdava.

Izdava: IP ESOTHERIA, Beograd
Marala Birjuzova 13a
tel: 011/3285-949; 631-820
web: www.esotheria.com
e-mail: esother@EUnet.yu

Glavni urednik: Vladimir Madi
Art direktor i direktor produkcije: Bojana Gnjatovi
Lektura i korektura: Dragana Jovanovi
Kompjuterski slog: Mirjana Arsenovi Daci
Dizajn korica: Ivana Flegar
tampa: Jovan Anti, Beograd tel.: 011/2509-364
Prvo izdanje
Beograd, 2005.
Tira: 1000
ISBN 86-7348-149-X
Aleksandar Loven

RAD0ST

Predanost telu i ivotu

Prevod s engleskog Jelena Nolan Miljevi i Milo Giri
Ova knjiga je posveena mojoj supruzi,
Roufreti Lesli Loven,
istinski religioznoj osobi


Dugujem zahvalnost Dejvidu Randolfu, koji je pribavio
reference iz Biblije i Majklu Konantu i Lesli Kejs, koji su
proitali rukopis i dali mi neke sugestije

Sadraj

PREDGOVOR
1. RADOST
Osloboenje od krivice
Oseati ivot tela
2. PREDATI SE TELU
Predaja narcisoidnog ega
Uzemljenje i realnost
3. PLAKANJE - EMOCIJA KOJA OSLOBAA
4. OTPOR PLAKANJU
Neu se slomiti
Predaja volje: Oaj
5. LJUTNJA: EMOCIJA KOJA LEI
6. LJUBAV: EMOCIJA KOJA ISPUNJAVA
Predaja ljubavi
Zrela ljubav
7. IZDAJA LJUBAVI
8. SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE
9. STRAH: EMOCIJA KOJA PARALIE
10. STRAH OD SMRTT
11. STRAST, SEKS I RADOST
12. STRAST I DUH
Predati se Bogu
Duh koji plee

9
Predgovor

Prolo je etrdeset i osam godina otkako sam poeo da
se bavim terapijom. Upravo sam bio priveo kraju svoju
terapiju kod Rajha. Rajhov rad je postajao poznat i
rasla je potranja za tom vrstom terapeutskog pristupa.
Poto se jako malo ljudi time tada bavilo, pozvao me da
mu se pridruim uprkos tome to nisam bio lekar. Poto
sam bio poetnik, naplaivao sam pacijentima dva
dolara po satu, to je i tada bilo malo. Ali kada se
osvrnem na to iskustvo, pitam se da li sam bio vredan i
toliko. Tada nisam shvatio koliko duboki i ozbiljni mogu
biti poremeaji sa kojima se suoavaju mnogi ljudi nae
kulture, poremeaji kao to su: depresija, anksioznost,
nesigurnost i nedostatak ljubavi i radosti u ivotu.
Nakon skoro pola veka rada sa ljudima, tokom
koga sam napisao jedanaest knjiga, verujem da sam
uspeo da razumem probleme koji mue ljude i postavio
sam principe efektivnog terapeutskog pristupa koji sam
nazvao bioenergetska analiza. Ova knjiga opisuje tok te
terapije i ilustruje njenu primenu kroz studije sluajeva
mojih pacijenata. Dopustite samo da kaem da to nije
brz i lak lek, mada je efektivan. Meutim, ta efektivnost
zavisi od iskustva i samorazumevanja terapeuta samog.
Poto su problemi sa kojima se ljudi bore godinama
ugraivani u njihovu linost, bilo bi nerealno oekivati
bilo kakvo brzo ili lako izleenje. Istinska uda se retko
deavaju. Jedino udo koje se svakodnevno deava
jeste udo stvaranja novog ivota. Tom udu je i
posveena ova knjiga.
Teorija na koju se oslanja bioenergetska analiza je
funkcionalni identitet i antiteza tela i uma - psiholokih i
fiziolokih procesa.
10
Funkcionalnost se odnosi na injenicu da telo i um rade
kao jedno tokom upravljanja telom i oni jesu jedno na
dubljem nivou energetskih procesa. Antitezu odraava
injenica da um moe povrinski uticati na telo i da
telo, naravno, utie na misljenje i na mentalne procese.
Bionergetska analiza je bazirana na konceptu da je
ovek jedininstveno bie i da se ono to se deava
unutar uma, dogaa i na nivou tela. Stoga, ako je
osoba depresivna i mislima joj dominiraju oseanja
oaja, bespomoi ili neuspeha, onda e i telo imati
depresivan stav, koji se ogleda u smanjenoj proizvodnji
impulsa, ogranienoj pokretljivosti i disanju. Sve
telesne funkcije bie depresivne, ukljuujui i
metabolizam, to e rezultovati smanjenom
produkcijom energije.
Naravno, um moe uticati na telo isto kao to i telo
moe uticati na um. Ponekad je mogue putem
promene mentalnog stava poboljati funkcionisanje
tela, ali svaka promena te vrste bie privremena
ukoliko se telesni procesi, koji se nalaze ispod nje,
znaajno ne izmene. S druge strane, neposredno
poboljanje telesnih funkcija, kao to su: disanje,
kretanje, oseanja ili samoiskazivanje, ima trenutan i
trajan efekat na mentalni stav. U konanoj analizi,
poveanje energije osobe je fundamentalna promena
do koje terapeutski proces

Hijerarhija funkcija linosti
11
mora da dovede ako elimo postii cilj terapije, a to je
osloboenje te osobe od stega njene prolosti i
inhibicija sadanjosti.
Gornji dijagram prikazuje hijerarhiju funkcija
linosti kao piramidu na ijem je vrhu ego. Te funkcije
su meusobno povezane i zavise jedna od druge, a sve
se oslanjaju na istu osnovu - proizvodnju i korienje
energije.
Cilj terapije jeste da pomogne osobi da ponovo
uspostavi pun potencijal svog bia. Kod ljudi koji dolaze
na terapiju kapacitet da ive i iskuse punou ivota
veoma je umanjen traumama iz njihovog detinjstva. To
je osnovni poremeaj u linosti, koji je osnova svih
simptoma koji se pojavljuju u sadanjosti. Ti simptomi
ukazuju na to koliko je osoba obogaljena dok je
odgajana, a krajnji je rezultat gubitak jednog dela
sebe. Svaki pacijent pati od nekih ogranienja u svojoj
linosti: umanjene samosvesti, ogranienog
samoiskazivanja ili smanjenog oseaja
samoposedovanja. Te funkcije su stubovi-nosai hrama
njihove linosti. Njihova slabost dovodi do nesigurnosti
u linosti koja potkopava svaki pokuaj da se pronau
mir i radost, ono to ivotu daje punu satisfakciju i
najdublji smisao.
Prevazilaenje tih ogranienja predstavlja
ambiciozni cilj za bilo koji terapeutski poduhvat i, kao
to sam ve rekao, nije ga lako dostii. Bez jasnog
razumevanja cilja terapije moemo se izgubiti u
lavirintu sukoba i ambivalentnosti koji moe zbuniti i
uplaiti veinu terapeutovih nastojanja. Ali, to je
esencijalni poduhvat koji moe sutinski pomoi veini
ljudi u naoj kulturi koji ivot vide kao borbu za
opstanak i retko kad imaju priliku da iskuse radost.
12
POGLAVLJE 1

RADOST

Osloboenje od krivice

Veina mojih pacijenata e se nakon seanse oseati
dobro. Neki e biti radosni. Meutim, takvo pozitivno
oseanje, u principu, ne traje dugo. Ono je rezultat
onoga to su iskusili na seansi iji je cilj bio da postigne
njihovo osloboenje od napetosti koja ih je
ograniavala i dublje shvatanje vlastite linosti i gde su
se osetili vie ivim. To pozitivno oseanje uglavnom ne
traje, jer je do proboja ogranienja dolo uz moju
pomo, a pacijenti nisu u stanju da sami odre taj
stepen otvorenosti i slobode. Ali svako izbijanje
oseanja, svako osloboenje od napetosti jeste korak
ka ozdravljenju sebe, ak i ako osoba ne moe u
potpunosti da oseti korist toga. Privremeno je i zato to
e pacijent, dok u potrazi za osloboenjem ide sve
dublje u sebe, kako fiziki tako i psihiki, nailaziti na
sve vie bolnih uspomena i oseanja iz ranijeg perioda
svog detinjstva - oseanja koja su bila dublje potisnuta
u interesu opstanka. Ali kako ide dublje u sebe, tako i
dobija vie hrabrosti da se bori sa ranim strahovima i
traumama i to na zreliji nain, to jest, bez poricanja i
potiskivanja. Negde duboko u svakom od nas ivi dete
koje je bilo nevino i slobodno i zna da je dar ivota bio
dar radosti.
Mala deca se, uglavnom, lake preputaju radosti.
Za njih se zna da bukvalno skau od radosti. Mlade
ivotinje rade to isto, skaui i trei u radosnom
ivotnom zanosu. Retko vidimo odraslu ili stariju osobu
da se tako osea i ponaa. Ples je moda najdalje do
ega dou, i stoga je ples najprirodnija aktivnost ka
radosnim dogaajima. Deci, meutim, nije potrebna
posebna prilika da budu vesela. Dopustite im da budu u
drutvu druge dece i radosna aktiv-
13
nost e se ubrzo pojaviti. Seam se, kada sam imao
etiri ili pet godina, bio sam na ulici sa nekolicinom
druge dece, a poeo je da pada sneg. Bili smo uzbueni
i poeli smo da igramo oko bandere pevajui: "Prvi
sneg, prvi sneg, pokrio je breg!" Uvek u seanje mogu
da prizovem radost koju sam tad osetio. Deca se esto
raduju i kada dobiju na poklon ono to su jako elela,
to ih nagoni da skau i cie od oduevljenja. Odrasli su
mnogo rezervisaniji nego deca kad pokazuju svoja
oseanja, to ograniava intenzitet njihovih pozitivnih
oseanja. Uz to, optereeni su brigama i
odgovornostima i zakoeni krivicom, to utie na
njihovo uzbuenje i ini da zaista retko iskuse pravu
radost.
Spoznavao sam radost u nekim zaista obinim
situacijama. Nedavno, dok sam etao prirodom, osetio
sam kako mi se duh uzdigao. Bio je to poznati put, bez
nekih posebnih karakteristika, ali kako sam zakoraio i
osetio kako mi stopalo pritiska zemlju, osetio sam
istovremeno i kretanje kroz moje telo i kao da sam
porastao jo pola metra. Neto se u meni oslobodilo i
osetio sam se radosno. Neki tragovi tog oseanja u
meni su ostali do danas i mada je bilo nekih bolnih i
uznemirujuih epizoda u mome ivotu od tada, veinu
vremena se dobro se oseam u svome telu. Pripisujem
to dobro oseanje terapiji koju sam proao, poevi je
1942, i kontinuiranom radu na sebi tokom godina.
Terapija mi je omoguila da se poveem sa detetom u
sebi, koje je znalo za radost uprkos uglavnom
nesrenom detinjstvu i da integriem u svoj odrasli
ivot kvalitete detinjstva koji omoguavaju radost.
Detinjstvo - pretpostavljajui da je to zdravo,
normalno detinjstvo - karakteriu dve stvari koje vode
do radosti: sloboda i nevinost. Znaaj slobode za
oseanje radosti potrebno je malo blie objasniti.
Teko je zamisliti radosnog oveka ije je kretanje
ogranieno nekom spoljnom silom. Kada sam bio mali
najstranija stvar kojom me majka mogla kazniti i koja
je najvie uticala na mene je bilo da ostanem u kui
dok su se druga deca igrala napolju. Jedan od razloga
zbog kojih sam, kao i sva druga deca, bio toliko
nestrpljiv da odrastem bilo je da zadobijem svoju
slobodu. Kada sam dosegao punoletstvo oslobodio sam
se roditeljske kontrole. U ovoj kulturi, sloboda znai
pravo da se borite za svoju sreu ili radost.
14
Naalost, spoljanja sloboda nije dovoljna. Moramo
imati i unutranju slobodu, to jest, slobodu da izrazimo
otvoreno svoja oseanja. Ja tu slobodu nisam imao, kao
ni mnogo ljudi iz ove kulture. Nae ponaanje i
otvorenost kontrolie na super ego, sa svojim listama
dozvoljenih i nedozvoljenih stvari i postupaka, i moju
da kazni onoga ko ne potuje njegove zapovesti.
Superego je internalizacija diktatorski nastrojenog
roditelja. Funkcionie ispod nivoa svesnog tako da ne
moemo videti ogranienja koja su postavljena na naa
oseanja i to da nae ponaanje nije produkt slobodne
volje. Oduzimanje vlasti superegu i obnova slobode da
se izrazimo ne pretvara osobu u necivilizovano bie; to
je pre uslov koji mu omoguava da bude odgovoran
lan drutva, zaista moralna osoba. Samo osoba koja je
slobodna potuje prava i slobodu drugih.
Bilo kako bilo, moramo prihvatiti da su za ivot u
zajednici neophodna neka ogranienja naeg
individualnog ponaanja kako bi postojala zajednika
harmonija. Sva ljudska drutva vode rauna o
ponaanju svojih lanova, ali drutvene norme govore o
postupcima, ne o oseanjima. Neko moe biti proglaen
krivim ako se ne ponaa u skladu sa propisanim kodom
ponaanja, ali je on onda osuen samo za nepotovanje
koda, a ne zbog oseanja ili elje da ga ne potuje.
Civilizovana drutva, bazirana na moi, proiruju
koncept krivice kako bi obuhvatio i misli i oseanja kao
dopunu postupcima.
Ova promena je protumacena u biblijskoj prii o
Evi i Adamu. Biblija kae kako su, kuajui voe sa drva
znanja, njih dvoje izgubili nevinost i radost. Pre nego
to su probali zabranjeno voe oni su iveli u stanju
blaenstva u rajskom vrtu, originalnom Raju, kao
ivotinje meu drugim ivotinjama, sledei prirodne
nagone tela. Kada su pojeli zabranjenu jabuku, poeli
su da razlikuju lepo i runo, dobro i zlo. Oi su im se
otvorile i videli su da su goli. Pokrili su svoja tela jer su
se stideli i sakrili su se od Boga jer su se oseali
krivima.
Nijedna ivotinja ne razlikuje dobro od zia, ne stidi
se i ne osea se krivom. Nijedna ivotinja ne sudi o
svojim oseanjima, mislima i postupcima. Nijedna
ivotinja ne sudi o sebi. Nijedna ivotinja ne dolazi do
zakljuka da je "dobra" ili "loa". Nijedna ivotinja
nema superego niti samosvest, osim ako nije pas koji
ivi u potinjenom odnosu u kui svojih vlasnika, skoro
isto kao i dete.
15
Pse uimo da slede odreene obrasce ponaanja u
skladu s onim to mi smatramo dobrim ili loim i
kanjavamo ih i poniavamo kada nisu posluni. Pas
koji nije uspeo da se povinuje nareenju esto biva
nazivan "loim psom" i veina pasa mora da naui kako
da se ponaa da bi zadovoljila svoje gospodare. Uiti
psa ili dete kako da se ponaa u civilizovanoj okolini je
nepohodno za ivot u drutvu, i pas e, kao i dete,
prirodno pokuati da se prilagodi oekivanom ako
oekivano ponasanje ne povreuje njihov integritet.
Meutim, taj integritet preesto biva povreen, to tera
dete ili ivotinju da se pobuni, a to vodi do borbe moi
iz koje dete ili ivotinja ne moe izai kao pobednik.
Tako se dete ili ivotinja odmah pokorava toj povredi,
koja mu, ako je dovoljno efektna, slama duh. Taj slom
moe se videti na primeru psa koji savija rep meu
nogama pred vlasnikom, ali i u detetu iji pogled
postaje prazan, ije se telo poguri i iji je stav pokoran.
Takva deca odrastaju u neurotine odrasle ljude koji
moda znaju kako da pobede, ali ne znaju kako da
budu radosni.
Ljudi koji dolaze na terapiju, bez obzira na to koliko
su uspeni u svojim karijerama, jesu osobe iji je duh
bio slomljen do stepena u kome je radost sasvim strano
oseanje. Odreeni simptomi koje ispoljavaju uglavnom
su spoljanji pokazatelji njihovog nemira. Neki su se
slomili i postali nemoni da funkcioniu, dok drugi
uspevaju da funkcioniu u drutvu. Pogrena je
pretpostavka da je osoba, ako ne ide na terapiju ili ne
smatra da mu joj potrebna, zdrava. Ja sam krenuo na
terapiju kod Rajha u iluziji da je sa mnom sve u redu,
ali mi nije trebalo mnogo vremena da otkrijem da sam
u stvari nesiguran, uplaen i fiziki hapet u telu. U
svojoj proloj knjizi, "Bioenergiji", neka od mojih
iskustava povezao sam sa tom terapijom i saznanje o
stepenu moje neuroze me okiralo, ali mi je i pokazalo
put ka oporavljanju mog integriteta i dalo mi hrabrosti
da sledim put koji sam odabrao.
Taj put je bila predaja mom telu. Ono to sam
imao da predam bilo je poistoveenje sa mojim egom
na raun poistoveenja sa mojim telom i njegovim
oseanjima. Na nivou ega video sam sebe kao bistrog,
inteligentnog i superiornog. Verovao sam da mogu
mnogo, ali ta mogu to nisam znao. eleo sam da
budem slavan. Vodila me preterana ambicija koju je u
mene usadila majka kako bi nadome-
16
stila nedostatak ambicije u mom ocu, ali, sreom, imao
sam dovoljno podrke sa njegove strane jer je on
spreavao majku da dominira mnome. Predaja telu bi
obuhvatila odustajanje od te slike koju je ego usadio u
mene, koja je prikrila i kompenzovala oseanja
inferiornosti, krivice i stida koja su se nalazila ispod. Da
sam prihvatio ta oseanja, oseao bih se strano
ponieno - to je neto to sam nesvesno pokuavao da
izbegnem. Predaja telu ukljuuje i predaju seksualnosti,
to sam ja osetio kao koren mojih najdubljih strahova
od odbacivanja i ponienja. Dalje, ono to me je
privuklo Rajhu i odvelo na terapiju kod njega bili su
navala radosti i seksualna ekstaza.
Na nivou svesti nisam se oseao krivim zbog moje
seksualnosti. Kao sofisticiran, moderan odrastao ovek
mogao sam da prihvatim seksualnost kao prirodnu i
pozitivnu. Ali na nivou tela bio sam voen eljom koja
nije nalazila nikakvu dublju satisfakciju. Bio sam tipian
narcisoidni pojedinac, naizgled slobodan u svom
seksualnom ponaanju, ali ija je sloboda bila
spoljanja, ne unutranja; sloboda da se dela, ali ne i
da se osea. Poricao sam svako oseanje krivice u vezi
sa seksualnou, ali se nisam mogao u potpunosti
predati nijednoj eni i nisam dozvoljavao uzbuenju da
me totalno obuzme za vreme seksualnog ina. Kao i
kod veine ljudi u naoj kulturi, karlica mi je bila
zakoena hroninim miinim napetostima i nemona
da se pokree spontano i slobodno na vrhuncu
seksualnog ina. Kada sam se napokon oslobodio tih
napetosti tokom terapije s Rajhom i kad mi je karlica
poela da se pokree spontano i slobodno u skladu sa
mojim disanjem, osetio sam takvu navalu radosti koja
bi se mogla porediti sa onom koju zatvorenik osea
neposredno po putanju iz zatvora.
Hronina napetost miia u razliitim delovima tela
predstavlja zatvor koji ograniava slobodan izraz duha
pojedinca. ovek moe osetiti te napetosti u vilici,
vratu, ramenima, grudnom kou, gornjem i donjem
delu lea i u nogama. One su pokazatelji inhibicije onih
impulsa koje osoba ne sme da izrazi iz straha od kazne,
verbalne ili fizike. Na pretnju da e biti odbaeno ili
neiskazivanje roditeljske ljubavi dete gleda kao na
ivotnu opasnost i takve metode kanjavanja esto
probude mnogo vie straha nego fizika kazna. Dete
koje ivi u strahu je napeto, anksiozno i zgreno. To je
17
stanje puno boli i dete e omlitaveti i postati neosetljivo
kako ne bi trpelo bol lli strah. Mlitavost tela eliminie
bol i strah zato to su "opasni" impulsi pod dobrim
kljuem. Opstanak time biva osiguran, ali potiskivanje
postaje nain ivota te osobe. Zadovoljstvo se
podreuje opstanku, a ego, ija je prvobitna funkcija
bila da vodi telo u njegovom traganju za
zadovoljstvom, sada kontrolie telo u interesu
bezbednosti. Nastaje razdor izmeu ega i tela. Taj
razdor je pod kontrolom napetosti u dnu lobanje, koje
prekidaju energetsku vezu izmeu glave i tela - izmeu
misli i oseanja.
Obezbeivanje opstanka jedna je od funkcija ega
kao zastupnika nagona za samoodranjem. Ego to radi
koristei se svojom sposobnou da nadgleda naine na
koje telo odgovara na spoljanju stvarnost. Kroz
kontrolu voljnih pokreta, preuzima komandu nad svim
telesnim funkcijama koje bi mogle omesti opstanak. Ali,
isto kao i general koji postane diktator nakon to je
okusio mo, ego postaje nemoan da se odrekne vlasti.
Bez obzira na injenicu da je opasnost prola - da je
uplaeno dete sada nezavisna odrasla osoba - ego sebi
ne moe dozvoliti da prihvati novo stanje stvari i
prepusti kontrolu, te postaje superego koji mora da
ostane kontrolor plaei se da bi, ako se odrekne tog
poloaja, nastala anarhija. Imao sam mnogo pacijenata
koji su se i kao nezavisne odrasle osobe jo plaili
svojih roditelja, ak i toga da sa njima otvoreno
razgovaraju. Licem u lice sa roditeljima ponaali su se
nalik uplaenim psima. Kada su posle terapije stekli
hrabrosti da progovore otvoreno sa roditeljem, bili su
zaprepaeni injenicom da osoba koja im je toliko
dugo delovala pretee vie nije ono udovite koga su
se plaili.
Razlika izmeu ega i superega je u tome to ego
poseduje sposobnost da se odrekne kontrole kada to
situacija doputa. To se za kontrolu superega ne moe
rei. Skoro niko ne moe svesno da opusti stegnutu
vilicu, napete miie vrata, zgrene miie lea ili
ukoene noge. U veini sluajeva ljudi nisu ni svesni te
napetosti i nesvesne kontrole koja stoji iza toga. Mnogi
ljudi napetost u svojim telima oseaju zbog boli koju
ona stvara, ali ne znaju da su i napetost i bol rezultat
naina na koji oni sami funkcioniu i njihovog dranja.
Neki to smatraju znakom snage, dokazom da mogu da
se nose sa nesreama, da se nee slomiti pod stresom,
da mogu podneti neudobnost, ak i nevolju. Verujem
da smo postali narod koji i-
18
vi kako bi preiveo, u tolikoj meri uplaen od bolesti i
smrti da smo nesposobni da ivimo kao slobodni ljudi.
Taj strah od predaje kontrole superega jeste
osnovni izvor nae bede i nesklada. Meutim, i dalje
veina ljudi nije svesna koliko je uplaena. Svaki
hronino napet mii u telu jeste uplaeni mii, jer da
nije tako on ne bi bio tako zgren pored protoka
oseanja i ivota. To je takoe i besan mii, poto je
bes prirodna reakcija na zadravanje silom i
uskraivanje slobode. A tu je i tuga zbog gubljenja
mogunosti za stanje zadovoljnog uzbuenja koje bi
nateralo krv da bre tee, telo da vibrira i talase
zadovoljstva da poteku telom. Takvo stanje ivahnosti
je fizika osnova za doivljaj radosti, kao to to zna
mnogo religioznih ljudi. Nephodno je za takvo stanje
uzbuenosti da se tresai tresu, sveti okretai okreu i
da igrajui dervii igraju sve dok ne dosegnu ekstazu.
Radost je religiozno iskustvo, U religiji ona je
povezana sa predajom Bogti i prihvatanjem Njegove
milosti. U srcu biblijskog verovanja je nalog:
"Radovaete se pred Gospodom svojim Bogom". Ova
izjava, koja se nalazi u Ponovljenim zakonima: 13,
predstavlja Mojsijev savet deci Izraela nakon to se
oslobode zarobljenitva u Egiptu. Hebrejska re za
radost je gool. Njeno izvorno znaenje je vrtenje ukrug
pod uticajem jake emocije. Ta re, koju su psalmisti
koristili, opisuje Boga kao kovitlac uzvienog ushienja.
U Novom Zavetu (Jovan 15:11) Isus je rekao da je on
poduavao kako bi njegovi sledbenici mogli biti radosni.
U Jevrejima 12:2 takoe je rekao: "Ove stvari dadoh
vama kako bi moja radost bila u vama i kako bi vaa
radost bila potpuna". Hrianstvo nas ui da, ako elimo
da budemo jedno sa Bogom, Ocem, moramo iskusiti
radost.
Drugi pogled na radost moe se videti u ilerovoj
poemi "Oda radosti" u kojoj je radost opisana kao
sainjena od Bojeg plamena, sa moju da natera
pupoljak da cveta, skine sunce sa neba i "poalje sfere
da se vrte u beskrajnom etru".
Ovakvi navodi sugeriu da se Bog u nebesima
moe izjednaiti sa onim kosmikim silama koje
stvaraju zvezde. Najznaajnija od tih zvezda za ivot na
Zemlji je nae Sunce. To je taj boanski plamen, sfera
koja se okree, iji zraci ine zemlju plodnom. Kada
Sunce sija, ono osvetljava i zagreva zemlju, i pokree
ples ivota. Puno ljudi buenje u sunan, svetao dan
ispunjava radou. Ljud-
19
ska bia su posebno osetljiva na ovaj boanski plamen.
Stoga nije iznenaujue to je za drevne Egipane
Sunce bilo Bog.
Rabindrant Tagore, indijski mudrac i uenjak, isto
govori o radosti kao prirodnom procesu. "Prinuda nije
konana ar za oveka, ve radost, a ona je svuda. Ona
je u zemljinom zelenom pokrovu od trava, plavoj
iskrenosti neba, u neumornoj bujnosti prolea, tihoj
uzdranosti zime, u ivom mesu koje je oko naeg
telesnog rama, savrenoj pozi nae ljudske figure -
ponosne i uspravljene - u ivotu, u upranjavanju svih
naih moi... Samo onaj koji shvata da je itav svet
nastao iz radosti zna konanu istinu."
Ali, ovek bi mogao da se upita: ta sa tugom? Svi
znamo da u ivotu ima tuge. Svako od nas osea tugti
kad izgubi nekoga koga voli, kad izgubi mo u nezgodi
ili bolesti, kad ostane razoaran i izneverenih nada. Isto
kao to ni dan ne postoji bez noi ili ivot bez smrti, ni
radost ne moe postojati bez tuge. Kao i zadovoljstvo,
u ivotu postoji i bol i mi moemo da ga prihvatimo sve
dok nismo zaglavljeni u njemu. Moemo da prihvatimo
gubitak ako znamo da nismo obavezni da konstantno
alimo za izgubljenim. Moemo da prihvatimo no zato
to znamo da e svanuti novi dan i moemo prihvatiti
tugu ako znamo da e se radost ponovo pojaviti. Ali
radost e se pojaviti jedino ako nam je duh slobodan.
Na alost, previe ljtidi je bilo slomljeno, a za njih je
radost nemogua sve dok ne zalee rane.
Kako je ovek izgubio svoju sveobuhvatnu radost?
Biblija nam daje neka objanjenja. Ona nam pripoveda
o tome kako su, jednom davno, mukarac i ena iveli
u Edenu, to je bio raj. Kao i sve druge ivotinje u vrtu,
iveli su u stanju blaenog neznanja. U vrtu su
postojala dva drveta ije im je plodove bilo zabranjeno
da jedu - drvo znanja i drvo ivota. Zmija je nagovarala
Evu da jede plodove drva znanja, govorei da je to
dobro. Eva se protivila tome, objanjavajui joj da e,
ako bude jela zabranjeno voe, umreti. Ali onda joj je
zmija rekla da nee umreti, jer e postati kao Bog i
razlikovati dobro od zla. Eva je onda probala voe i
ubedila Adama da uradi isto. Kako su to uradili, tako su
zadobili znanje.
Ova pria pokazuje kako je ovek postao
samosvesno stvorenje. Zabranjeno znanje predstavljalo
je svest o seksualnosti. Svaka ivotinja je gola, ali se
nijedna ne osea posramljeno. Sve ivotinje su
20
seksualne, ali nisu svesne te seksualnosti. Upravo
samosvest odvaja seksualnost od prirodnosti i
spontanosti i, kao nuspojavu, odvaja ljudsko bie od
njegove nevinosti. Gubitak nevinosti vodi do krivice,
koja unitava radost.
Ova pria je alegorijska^ali ona opisuje iskustvo
svakog ljud-skogbia u procesu socijalizacije. Svako
dete je roeno nevino i slo-bodno i kao takvo moe
iskusiti radost. Radost je prirodno stanje deteta, kao i
svih mladih ivotinja, to je oigledno bilo kome ko
posmatra mlade jaganjce kako skakuu od radosti po
livadi.

Oseati ivot tela
Radost spada u domen pozitivnih telesnih oseanja; to
nije mentalni stav. Ne moemo nagovoriti svoj um da
bude radostan. Pozitivna telesna oseanja poinju od
osnove koja moe biti opisana kao "dobro". Nasuprot
tome je oseati se "loe", to znai da, umesto
pozitivnog uzbuenja, postoje negativna kao to su
strah, oaj ili krivica. Ako su strah i oaj preveliki,
osoba e potisnuti sva oseanja, i u tom sluaju telo
postaje pogureno i beivotno. Kad su oseanja
potisnuta, osoba gubi sposobnost da osea, to
oznaava depresiju, stanje koje, na alost, moe
postati nain ivota. S druge strane, kada uzbuenje
radi zadovoljstva provali iz dobrih oseanja, osoba
poznaje radost. Ako radost preplavi osobu, pretvara se
u ekstazu.
Kada je ivot tela jak i vibrirajui, oseanje postaje
promenjivo, kao i vreme. Moemo biti ljuti jednog
trenutka, sledeeg puni ljubavi, a nakon toga briznuti u
pla. Tuga se moe promeniti u zadovoljstvo, kao to se
nakon kie pojavi sunce. Ova promena raspoloenja,
kao i promena vremena, ne remeti osnovni sklad
osobe. Promene se odvijaju na povrini i ne
uznemiravaju duboka pulsiranja koja omoguavaju
osobi da se dobro osea. Potiskivanje oseanja je
umrtvljujui proces koji smanjuje unutranje pulsiranje
tela, njegovu ivotnost, njegovo stanje uzbuenosti.
Ovo je razlog zbog koga potiskivanje jednogoseanja
potiskuje i sva druga. Ako potisnemo strah,
potiskujemo i bes. Potiskivanje besa vodi do
potiskivanja ljubavi.
21
Mi, ljudska bia, naueni smo rano u ivotu da su
odreena oseenja "loa", dok su druga "dobra". To je,
u stvari, naznaeno u Deset zapovesti. Da se vole i
potuju roditelji je dobro, da se mrze nije dobro. Greh
je da se eli susedova ena, ali ako je ona privlana
ena, a mi normalni mukarci, takva elja je savreno
normalna.
Vano je i da se naznai da samo oseanje nije
greh; ponaati se u skladu sa tim oseanjem moe
dovesti do drutvenog problema. U interesu harmonije
u drutvu moramo da kontrolisemo ponaanje. "Ne
ubij" i "Ne kradi" su neophodna pravila kad ljudi ive u
veim ili manjim grupama. Ljudi su socijalna bia iji
opstanak zavisi od zajednikih postupaka u grupi.
Zabrane ponaanja, koje unapreuju boljitak grupe, ne
povreuju obavezno pojedinca. Zabrane oseanja su
druga stvar. Poto su ona ivot tela, podela oseanja na
dobra i loa predstavlja sud o pojedincu, ne o njegovim
delima.
Poricanje bilo kog oseanja je poricanje ivota.
Roditelji to esto rade, govorei detetu da je dobro ili
loe ako ima odreena oseanja. To se naroito odnosi
na seksualna oseanja, mada se moe primeniti i na
mnoga druga. Roditelji esto posramljuju dete, jer se
uplailo, to tera dete da porie svoj strah i da se
ponaa hrabro. Ali ne oseati strah ne znai da se neko
osea hrabrim, ve samo da neko ne osea. Nema te
divlje ivotinje koja razlikuje dobro od loeg, koja ima
oseanje krivice ili se stidi. Nijedna ivotinja ne sudi o
svojim oseanjima, akcijama ili o sebi samoj. Nijedna
ivotinja koja ivi u prirodi nema superego niti je
samosvesna. Osloboena je od internih zabrana
nastalih iz straha.
Oseanje je doivljaj pokreta u unutranjosti tela.
Ako nema kretanja, nema ni oseanja. Ako osoba pusti
svoju ruku da visi nepokretno nekoliko minuta, ona
gubi oseanje u ruci. Kaemo da je ruka "utrnula". Ovaj
princip je istinit za sva oseanja. Bes je, na primer,
talas energije u telu koji pokree miie koji e
sprovesti akciju besa. Taj talas je impuls koji, kada se
percipira svesnim umom, postaje oseanje. Sama
percepcija je povrinski fenomen: Impuls dovodi do
oseanja jedino kada stigne do povrsine tela, to
ukljuuje voljni nervni sistem. Postoji mnogo pokreta u
telu koja ne rezultuju oseanjem zato to ostaju
sakriveni unutra. Obino ne oseamo otkucaje srca zato
to otkucaji ne doseu do povrine. Ako
22
otkucaji postanu veoma snani, osetimo ih na povrini
tela i postajemo svesni rada naeg srca.
Kada impuls dosegne mii, on postaje spreman da
deluje. Ako je to voljni mii, akcija je pod kontrolom
ega, i moe biti suzbijena ili modifikovana svesnim.
umom. Blokiranje akcije stvara stanje uznemirenosti u
miiu, koji je energetski nabijen da dela, ali ne moe
jer mu je iz uma stiglo drugo nareenje. Na ovoj taki
svesni smo uznemirenosti, to znai da je moemo
osloboditi preusmeravanjem miia ili osloboenjem u
drugoj formi, kao to je lomljenje ae o sto umesto o
glavu. Bilo kako bilo, ako uvreda ili povreda koja je
izazvala bes nastavi da postoji kao iritantna smetnja,
impuls besa ne moe biti povuen. To moemo videti u
konfliktima izmeu dece i roditelja s obzirom na to da
dete ne moe da izbegne neprijateljstvo roditelja. A u
veini sluajeva dete nema ansi da preusmeri impuls
bez izazivanja jo vie besa i neprijateljstva roditelja. U
takvoj situaciji napetost postaje hronina i bolna.
Olakanje je mogue jedino umrtvljivanjem tog
podruja, koje se oznaava kao nepokretno tako da su
sva oseanja izgubljena.
Osobe koje su zbog straha potisnule sav bes prema
njihovim roditeljima pokazuju veliku napetost u
miiima gornjeg dela lea. U puno sluajeva lea su
im pogurena i nakostreena kao kod make ili psa
pripravnih za napad. Takvu osobu moemo opisati kao
"nakostreenu" kako bismo ukazali na njegov ili njen
stav pun besa. Ali ona nije u dodiru sa svojim telesnim
stavom, niti sa moguim besom koji je ispod toga.
Zamrznuta je i umrtvljena. Moe joj se desiti da
pobesni usled najmanje provokacije bez oseaja da
oslobaa dugo potisnuti bes. Na alost, takva pomama
ne oslobaa je napetosti zato to je to eksplozivna
reakcija a ne istinita ekspresija potisnutog besa.
Takvu vrstu napetosti moemo pronai u svim
delovima tela, kao znake blokiranih impulsa i
izgubljenih oseanja. Vilica je podruje u kome kod
nekih ljudi postoji vrlo ozbiljna napetost koja dovodi do
pojave bolesti temporomandibularnog zgloba. Impulsi
koji su blokirani u ovom sluaju su impulsi plaa i
grienja. Vilica postaje takva kako bi osoba ouvala
samokontrolu i ne bi se slomila, zaplakala ili pobegla u
strahu. Kada je takva kontrola svesna i moemo da je
se voljno odreknemo ona slui ouvanju naeg
blagosta-
23
nja. S druge strane, hronine napetosti u vilici ne
moemo se voljno osloboditi, osim na trenutak, poto
ona predstavlja naviku ili karakterni stav odlunosti.
Svaka hronina napetost je ogranienje sposobnosti
osobe da se izrazi. Veina ljudi u naoj kulturi pati od
ozbiljnih hroninih napetosti u muskulaturi - u vratu,
grudima, donjem delu lea i nogama, na primer - to ih
sputava, ograniava gracioznost njihovih pokreta i
unitava njihovu sposobnost da se slobodno i potpuno
izraze.
Hronina napetost miia je fizika strana krivice
poto ona predstavlja naredbe ega protiv nekih
oseanja i postupaka. Mali broj ljudi koji pate od toga
tu krivicu zaista osea, dok veina nije svesna da osea
krivicu niti u vezi sa im je ona. Specifino, krivica je
oseanje da nemamo pravo da budemo slobodni i
radimo ta elimo. Uopteno, to je oseanje da nismo u
skladu sa svojim telom, da se ne oseamo dobro. Kada
se neko ne osea dobro u svojoj koi, misao koja lei
iza toga je mora da sam uradio neto loe ili pogreno.
Na primer, kada izgovorimo la, osetimo se loe ili krivi,
jer smo izdali pravu prirodu sebe, nae pravo oseanje.
Prirodno je da se osetimo krivima zbog lai. Meutim,
postoje ljudi koji se ne oseaju krivima u toj situaciji,
ali to je zato to oni uopte ne oseaju; oseanja su im
potisnuta. Sa druge strane, no moemo se oseati
krivima ako smo dobro ili radosno. Ta dva stanja - biti
dobro/radosno i loe/krivo - su meusobno iskljuiva.
Puno puta se desi da zabranjeno voe pobudi
izmeana oseanja. Ono ima dobar ukus, to je i razlog
zbog koga je zabranjeno. Ali zato to ga je zabranio
superego - to jest, deo svesnog uma u koga su
inkorporirane roditeljske zabrane - mi se ne moemo
predati zadovoljstvu. To stvara gorak ukus u ustima
koji postaje jezgro oseanja krivice. Seksualnost je,
naravno/zabranjeno voe nae kulture, i skoro svi
civilizovani ljudi oseaju krivicu ili sram u nekoj dozi
zbog svojih seksualnih oseanja i fantazija. Kod
narcisoidnih pojedinaca postoji poricanje ili odvojenost
od oseanja. Posledica toga jeste da oni ne oseaju stid
ni krivicu, ali su isto tako nesposobni i da osete ljubav.
Njihovo seksualno ponaanje deluje neinhibirano i
slobodno, ali ta sloboda je spoljanja, ne unutranja -
to je sloboda akcije, ne oseanja. Njihov seksualni in
je performans, a ne radosno iskustvo. Bez unutranje
slobode da du-
24
boko osete i da ta oseanja izraze u potpunosti radost
ne moe postojati.
Unutranja sloboda se vidi u gracioznosti tela,
telesnoj mekoi i ivahnosti. Korespondira sa slobodom
od krivice, srama i samosvesti. To je deo bia koji
injaju sve ivotinje, ali ne i veina civilizovanih ljudi. To
je fiziki izraz nevinosti, naina delanja koji je spontan,
bez prevare, i istinit prema linosti.
Naalost, izgubljena nevinost ne moe se vratiti.
Da li smo, nakon to smo zadobili znanje o dobrom i
loem i seksualnosti, osueni na to da budemo
grenici? Moramo li iveti ivot pun prevare,
manipulacije i samozavaravanja? Setimo se da svaka
religija govori o spasenju. Nismo osueni na pakao, ak
ni na istilite, mada izgleda da puno ljudi tako misli i
tako ivi svoj ivot. Spasenje uvek obuhvata predaju
bogu, naputanje svog grubog samoljublja,
obavezivanje na moralan ivot. Ali to je lake rei nego
uraditi. Izgubili smo vezu sa Bogom, jer smo izgubili
vezu i sa Bogom unutar nas - vrtlonim duhom koji ini
nae bie ivim, pulsirajuim centrom unutranjosti
nae linosti to nam osvetljava bitisanje i daje smisao
naem ivotu.
U ovoj knjizi u opisati agonije i patnje kroz koje su
moji pacijenti proli i koje su ih i dovele na terapiju.
Povezivanje sa unutranjim Bogom je cilj terapije. Taj
Bog prebiva u naoj prirodnoj linosti, telu, koje je
stvoreno po Bojem uzoru. Prirodna linost je zakopana
duboko u telo, ispod slojeva i slojeva napetosti koji
reprezentuju naredbe superega i potisnuta oseanja.
Kako bi dosegnuo taj deo sebe pacijent mora krenuti na
put u prolost, sve do najranijih godina svoga ivota.
To je bolno putovanje, jer budi zastraujua seanja i
suzbijana oseanja. Ali, kako to potiskivanje biva
izdignuto, i suzbijana oseanja izau na povrinu, telo
koje je Bog stvorio polako postaje u potpunosti ivo.
Na put samootkria koga predstavlja terapeutski
proces ne sme se krenuti sam. Kao i Dante u
Boanstvenoj komediji, usamljeni putnik je izgubljen i
zbunjen. Dante je, kada se izgubio u umi i osetio da
mu preti opasnost od divljih ivotinja, pozvao Beatrie,
svoju zatitnicu na nebesima, u pomo. Ona je poslala
Vergilija, rimskog pesnika, da mu bude vodi, jer je put
ka domu vodio kroz Pakao, koji je opasan po putnika.
Vergilije je mogao pomoi Dan-
25
teu da proe kroz tu opasnu oblast, poto je tuda sam
ranije putovao. Uz njegovu pomo, Dante bezbedno
prolazi kroz Pakao, nakon ega prolazi i istilite i
naposletku ulazi u Raj. U terapeutskom procesu, vodi
je osoba koja je prola slian put samootkria kroz
sopstveni pakao. Kako bi bio efikasan vodi u domenu
analitine terapije, terapeut mora sam proi kroz
potpunu analizu koja se zavrava samorealizacijom.
Za pacijenta koji dolazi na terapiju, pakao je
potisnuto nesvesno, podzemni svet u kome su
sahranjeni uasi prolosti - oaj, muenje i manija. Ako
se on spusti u taj svet tame, osetie bol svoje minule
prolosti; ponovo e oiveti konflikte sa kojima nije
mogao da se suoi i otkrie snagu o kojoj je sanjao, ali
nije verovao da je mogua. U poetku ona potie od
vodstva, podrke i ohrabrivanja terapeuta, ali se
pretvara u njegovu linu snagu im otkrije da su uasi i
strahovi iz detinjstva neto sa ime odrasla osoba moe
izai na kraj. Pakao postoji samo u tami noi i smrti. Na
svetlu dana - to jest, pri punoj svesti - udovita se ne
mogu videti. Zle maehe postaju ljute majke kojih se
deca plae. Za oseanja za koja smo mislili da su
sramotna, opasna i neprihvatljiva ispostavlja se da su
bila prirodne reakcije na nenormalnu situaciju. Polako
pacijent ponovo dobija svoje telo nazad i, zajedno sa
njim, svoju duu i sebe samog.
Ve sam negde rekao da je nesvesno onaj deo tela
koji ne oseamo. Postoje veliki delovi tela koje ne
moemo osetiti. Nismo svesni funkcionisanja naih
krvnih zrnaca, nerava, lezdi, bubrega itd. Neki indijski
fakiri izgleda mogu produbiti svoju svest tako da ona
dosegne te organe, ali to nije nain na koji svest radi u
normalnim okolnostima. Ona je kao vrh ledenog brega
koji se vidi na povrini mora, ali koji obuhvata i drugih
devet desetina koje se nalaze ispod, a koje se isto
mogu videti. Osobe sa emocionalnim problemima ili
konfliktima ne oseaju delove tela do kojih bi normalna
svest trebalo da dopre, zato to je njihove kretnje
spreila hronina napetost. Imobilizacija stavlja pretee
impulse pod klju, ali ona i umrvljuje deo tela, to za
posledicu ima gubitak dela sebe. Te oblasti stoga
predstavljaju emocionalne konflikte koji su bili potisnuti
u nesvesno. Na primer, mnogi ljudi ne oseaju napetost
u svojoj vilici i nisu svesru da ta napetost predstavlja
potisnute impulse plaa i grienja. Ti konflikti
reprezentuju potisnuto nesvesno. Grade
26
podzemni svet u kome su sahranjena oseanja koja ego
ili svesni um smatra opasnim, sramotnim i
neprihvatljivim.
Kao i due u paklu, oseanja koja svesni um
smatra mrtvim ive u podzemnom svetu agonije.
Ponekad ta agonija dosegne svesno, ali poto ugroava
opstanak ponovo biva gurnuta dole. Moemo preiveti
ako ivimo na povrini gde moemo kontrolisati
oseanja i ponaanje, ali takav nain ivota od nas trai
da rtvujemo duboka oseanja. ivot na povrini, u
uslovima ego vrednosti jeste narcisoidni nain ivota,
koji se pokazuje praznim, i uglavnom dovodi do
depresije. ivot u dubini svog bia moe u poetku biti
bolan i zastraujui, ali dovodi do radosti i ispunjenja
ako smognemo snage da proemo kroz pakao kako
bismo doli do raja.
Duboka oseanja koja smo sahranili pripadaju
detetu koje smo nekad bili, detetu koje je bilo nevino i
slobodno i koje je znalo za radost sve dok mu duh nije
bio slomljen time to je bilo naterano da se stidi i osea
krivim zbog svojih prirodnih impulsa. To dete i dalje ivi
u naem srcu i na dnu stomaka, ali smo izgubili vezu sa
njim, to znai da smo izgubili vezu sa najdubljim
delom sebe. Kako bismo nali sebe, to dete koje smo
sahranili, moramo se spustiti u najdublje slojeve naeg
bia, u tamu nesvesnog. Moramo se suiti sa
strahovima i opasnostima koje taj silazak nosi sa
sobom, a kako bismo to uradili potrebna nam je pomo
terapeuta-vodia koji je ve bio na tom putu u toku
svog procesa samootkria.
Ove ideje moemo nai i u mitologiji, u kojoj je
dijafragma izjednaena sa povrinom zemlje. Polovina
tela iznad dijafragme je na svetlu dana; polovina ispod,
posebno stomak, lei u tami noi i nesvesnog. Svesni
um ima neto kontrole nad procesima gornje polovine
tela, ali malo ili nita nad donjim delom, u kome se
nalaze funkcije seksualnosti, sekrecije i reprodukcije.
Ovaj deo tela je blisko povezan sa ivotinjskom
prirodom oveka, dok su funkcije gornje polovine vie
pod uticajem kulture. Najjednostavniji nain da se ovo
objasni je rei da jedemo kao ljudi, ali se praznimo kao
ivotinje. Moda ba zato to je donji deo tela vie
povezan sa naom ivotinjskom prirodom, njegove
funkcije, posebno seksualnost i pokret, u stanju su da
dovedu do preputajuih doivljaja koji mogu biti
visoko na skali uivanja, ak i ekstatini.
27
POGLAVLJE 2

PREDATI SE TELU

Predaja narcisoidnog ega

Ideja predaje nije naroito privlana modernom oveku
koji ivot vidi kao borbu, bitku, ili bar kompetitivnu
situaciju. Puno ljudi smatra da je cilj ivota neko
postignue, ili uspeh. Neiji identitet se pre povezuje sa
onim to taj neko radi nego sa njegovim biem. To je
tipino za narcistiku kulturu, u kojoj je slika bitnija od
realnosti. U stvari, kod mnogo ljudi ona zamenjuje
realnost.
1
U narcistikoj kulturi, izgleda da se uspeh
poistoveuje sa samopouzdanjem, ali samo zato to to
naduvava ego. Neuspeh ima suprotan efekat zato to
on "ispumpava" ego. U takvoj atmosferi se re
"predaja" izjednaava sa poraenou, ali jedino to tu
biva poraeno jeste narcisoidni ego.
Bez predaje narcisoidnog ega ne moemo se
predati ljubavi. Bez takve predaje radost je
onemoguena. To znai da e ego uvideti da je
podreen linosti - da je on organ svesti, a ne gospodar
tela. Moramo prihvatiti injenicu da telo poseduje
mudrost koja potie iz nekoliko milijardi godina istorije
evolucije koju svesni um moe zamisliti, ali nikada
razumeti u celosti. Misterija ljubavi, na primer, jeste
van dometa naunog znanja. Nauka ne moe napraviti
vezu izmeu srca kao pumpe koja alje krv kroz telo i
srca kao organa ljubavi, to je oseanje. Mudri ljudi su
izgleda razumeli ovaj oigledan paradoks. Paskalova
izjava da "srce ima svoje razloge koji su umu

1
Videti A. Lowen, The Denial of True Self, radi dublje
analize narcistike linosti.
nedokuivi" je istinita.
28
Nije istina da su telo i um jednaki, kao to to neki
tvrde. Njihova naizgled jednakost je rezultat ograniene
percepcije svesnog uma, koji moe videti samo
povrinu stvari. Kao kod poslovinog ledenog brega, mi
moemo videti samo malo vie od deset posto njegove
mase. Deo koji je sakriven u tami, nesvesni deo naeg
tela, jeste ono to ini da na ivot tee. Ne ivimo
pokretani naom voljom. Volja nije u stanju da
kontrolie sloene biohemijske i biofizike procese
naeg tela. Nemona je da utie na metabolizam tela,
od koga na ivot zavisi. I dobro je to je tako, jer ako
bi bilo obrnuto, ivot bi se ugasio prvim neuspehom
volje.
Razmotrimo razvoj embriona u ljudsko bie, proces
koji i dalje zapanjuje ljudski um. Taj majuni
organizam, oploeno jajace, "zna" ta treba da uradi
kako bi ostvarilo svoju inherentnu mogunost da
postane ljudsko bie. To je zapanjujue. A ljudska bia
su i dalje dovoljno arogantna da misle da moemo znati
vie od prirode. Ja svoju veru polaem u mo ivog tela
da lei samo sebe. To ne znai da mi ne moemo
potpomoi proces izleenja. Ali tu mo ivog tela ne
moemo zameniti neim drugim. Terapija je proces
prirodnog izleenja u kome terapeut samo potpomae
funkciju tela da se samo lei. Nije doktor taj koji kae
telu kako da popravi slomljenu kost, i nije doktor taj
koji naredi koi da se regenerie posle rane ili
posekotine. Puno puta do izleenja e doi i bez
podrke medicinara.
Upitao sam se zato se ovako neto ne deava i
kad je u pitanju emocionalna ili mentalna bolest. Ako
smo pali u depresiju, zato se spontano iz nje i ne
izvuemo? Uistinu, neki ljudi sami spontano preu
preko depresivne reakcije. Na alost, u veini sluajeva
ona se ponovo javi jer ono to je uzrokuje i dalje
postoji.
2
Taj uzrok je inhibicija iskazivanja oseanja
straha, tuge ili besa. Potiskivanje tih oseanja i
napetost koja to prati smanjuju pokretljivost tela i
krajnji rezultat je stanje smanjene ili utuene
ivotnosti. Uz to ide i iluzija da emo biti voljeni ako
smo dobri, posluni, uspeni i tako dalje. Ta iluzija slui
za odravanje duha osobe u njenoj borbi za dobijanje
ljubavi, ali poto se prava ljubav ne moe zasluiti niti
29
dobiti bilo kakvom predstavom, iluzija se pre ili kasnije
srui i osoba postane depresivna. Depresija moe
nestati ako osoba moe da oseti i izrazi oseanja. Ako
depresivni pacijent zaplae ili se naljuti to ga die iz
depresije - makar na kratko. Izraavanje oseanja
oslobaa nas napetosti i doputa telu da oporavi svoju
pokretljivost, a time poveava njegovu ivost. To je
fizika strana terapeutskog procesa. Sa psiholoke
strane, potrebno je da osoba razotkrije iluziju i da
razume njeno poreklo u detinjstvu i njenu ulogu u
mehanizmu preivljavanja.
Svaki pacijent ima neku iluziju, u manjem ili veem
stepenu. Neki misle da bogatstvo donosi sreu, ili da
slava osigurava ljubav, ili da ih pokornost titi od
mogueg nasilja. Te iluzije stvaramo rano u ivotu kao
naine da preivimo potresne situacije u detinjstvu i,
kao odrasli, plaimo se da odustanemo od njih. Moda
je najvea iluzija od svih ta da svesni um kontrolie telo
i da, ako promenimo nain miljenja, moemo
promeniti i to kako se oseamo. Nikada nisam video da
to deluje, mada iluzija svemonog uma moe pri-

2
Videti A. Lowen, Depression and Body, New York,
Coward, McCann & Geoghegan, Inc, 1972; Arkana,
1993.
vremeno zauzdati neiji duh. Ali se i ova iluzija, kao i
sve druge, srui kada osobi ponestane energije i
rezultat toga je depresija.
Iluzije su naini na koje se ego brani od stvarnosti
i, mada nas mogu potedeti boli od surove realnosti,
one od nas ine zatvorenike nerealnog. Emocionalno
zdravlje jeste sposobnost da prihvatimo realnost i ne
pobegnemo od nje. Naa osnovna stvarnost je nae
telo. Naa linost nije slika u umu, ve stvaran, iv i
pulsirajui organizam. Kako bismo upoznali sebe,
moramo upoznati nae telo. Gubitak oseaja u bilo kom
delu tela predstavlja gubitak jednog dela sebe.
Samosvesnost, prvi korak terapeutskog procesa
samootkria je oseanje tela - celog tela, od glave do
prstiju na nogama. Mnogi ljudi pod stresom izgube
oseanje tela. Odvoje se od tela kako bi pobegli od
realnosti, to je reakcija izofrenog tipa i stvara ozbiljan
emocionalni poremeaj. Mada, skoro svi ljudi u naoj
kulturi su se odvojili od nekog dela svog tela. Neki
nemaju oseaj u leima. To se posebno odnosi na one
koje zovemo beskimenjacima. Neki nemaju oseaj u
stomaku. Oni e pokazati manjak hrabrosti. Svaki deo
tela doprinosi oseanju linosti ako smo u vezi sa njim.
A moemo biti u vezi sa njim jedino ako je taj deo iv i
pokretljiv. Kada je svaki deo tela pod naponom i
vibrira, osetiemo se vibrirajue i-
30
vo i radosno. A ako se to desi moramo se predati telu i
njegovim oseanjima.
Predaja telu znai doputanje telu da postane u
potpunosti ivo i slobodno. To znai prihvatanje i
nekontrolisanje nevoljnih procesa tela, kao to su
disanje i potpuna sloboda delanja. Telo nije maina
koju treba zaustaviti ili pokrenuti. Ono ima svoj "um" i
zna ta treba da radi. Ono to predajemo jeste iluzija o
moi uma.
Najbolje je poeti sa disanjem. To je osnova
tehnike koju je Rajh primenjivao u radu sa mnom.
Disanje je moda najvanija funkcija tela, poto ivot u
velikoj meri zavisi od toga. Ono se oznaava kao
prirodna, nevoljna aktivnost, ali u isto vreme i ona koja
se moe podvrgnuti voljnoj kontroli. U uobiajenim
okolnostima nismo svesni svog disanja. Meutim, kada
postoji tekoa u disanju, kao to se to deava na
visinama, postajemo svesni borbe za dah. Ljudima koji
boluju od emfizema disanje je neprestana borba da
udahnu dovoljno vazduha.
Emocionalno stanje direktno utie na disanje. Kada
smo jako ljuti, disanje postaje ubrzano kako bi nam
pomoglo da prikupimo vie energije za agresivni
postupak. Strah ima suprotni efekat, on zadrava dah
zato to je postupak zaustavljen stanjem straha. Ako se
strah pretvori u paniku, kao kad osoba panino
pokuava da izbegne zastraujuu situaciju, disanje
postaje ubrzano i plitko. Kada smo prestravljeni, skoro
da uopte ne diemo jer strava ima paralizirajui efekat
na telo. Kad smo zadovoljni, diemo sporo i duboko.
Meutim, ako zadovoljstvo preraste u radost ili ekstazu,
kao u seksualnom orgazmu, disanje se veoma ubrzava
ali je u isto vreme i jako duboko, kao odgovor na
povieno prijatno uzbuenje seksualnog vrhunca.
Prouavanje naina na koji osoba die omoguava
terapeutu da razume njeno emocionalno stanje.
Mada sam svoju terapiju kod Rajha opisao u
prethodnoj knjizi, ovde u opet spomenuti neka od
iskustava koje sam imao, kako bih podrobnije opisao
koncept predaje. Leao sam na krevetu, imajui na sebi
samo kratke pantalone, kako bi Rajh mogao da
posmatra moje disanje. On je sedeo okrenut ka
krevetu. Njegova jednostavna instrukcija je bila da
diem, to sam ja radio kao to sam to i obino inio,
dok je on gledao moje telo. Nakon deset ili petnaest
minuta mi je rekao:"Lovene, ti ne die". Odgovorio
sam da diem. "Ali tvo-
31
je grudi se ne pomeraju". I nisu. Zamolio me je da
stavim ruku na svoje grudi kako bih osetio njihovo
kretanja. Osetio sam kako se diu i sputaju i odluio
da pokreem svoje grudi sa svakim udisajem. Radio
sam to neko vreme diui kroz usta i oseao se prilino
oputeno. Tada me je Rajh zamolio da irom otvorim
oi, i dok sam to radio, oteo mi se glasan i dug vrisak.
uo sam sebe kako vritim, ali nita nisam oseao u
vezi sa tim. To je dolazilo iz mene, ali ja nisam imao
veze sa tim. Rajh me zamolio da prestanem da vritim
poto je prozor bio otvoren i gledao na ulicu. Nastavio
sam sa disanjem od ranije kao da se nita nije desilo.
Vrisak me je iznenadio, ali me nije i emocionalno
dirnuo. Onda me je Rajh zamolio da ponovim postupak
otvaranja oiju irom i ponovo sam vrisnuo bez bilo
kakve emocije.
Dolazio sam kod njega tri puta nedeljno, ali se
nita dramatino nije desilo u naredna dva ili tri
meseca. Rajh me je ohrabrivao da se prepustim, da
diem slobodnije, to sam i pokuavao da radim.
Uprkos mojim naporima, govorio mi je da mi disanje
nije slobodno, da ga svesno vebam i da ne putam da
se prosto deava. Ja jesam nesvesno kontrolisao svoje
disanje kako se nita ne bi desilo ali to tada nisam
znao. Pokuao sam da se otrgnem kontroli, da se
prepustim telu i njegovim nevoljnim procesima, ali mi
je to bilo teko da postignem. Dublje disanje, mada
svesno, dovelo je do simptoma hiperventilacije. Jaki
peckavi oseti, znani kao parestezijaza, javili su mi se u
akama i rukama. Jednog trenutka su mi se ake
zaledile u Parkinsonskom gru. Bile su hladne kao led,
kao kande i paralizovane. Ali nisam se uplaio. Disao
sam malo mirnije i grevi su polako popustili, a
parestezijaza nestala. Ruke su mi ponovo postale tople.
Nakon nekoliko seansi tokom kojih je dublje disanje
dovelo do sindroma hiperventilacije ta reakcija je
nestala. Telo mi se adaptiralo na duboko disanje i
postajalo je sve oputenije.
Ubrzo nakon toga prekinuli smo terapiju zbog
Rajhovog letnjeg odmora. Kada smo u jesen nastavili,
vratili smo se na predavanje telu i spontano disanje. U
toku sledee godine terapije desilo se nekoliko bitnih
stvari. Jednom sam ponovo preiveo dogaaj iz
detinjstva koji je objasnio krike sa prve seanse. Dok
sam leao na krevetu I disao, imao sam oseaj da bi se
na plafonu mogao pojaviti neki lik. U sledeih nekoliko
seansi taj oseaj postajao je jai. A onda
32
se zaista lik pojavio. Video sam lice svoje majke.
Gledala je ljuto sa visine na mene. Video sam sebe kao
bebu staru devet meseci koja lei u kolicima ispred
kue i plae za majkom. Mora da je bila usred nekog
jako bitnog posla, jer je, kada je izala, pogledala me
tako besno da sam se zaledio od straha. Krici koje tada
nisam mogao da izbacim iz sebe eksplodirali su na
mojoj prvoj seansi, trideset i dve godine kasnije.
Drugom prilikom osetio sam se sasvim
nesvakidanje, kao da sam pomican nekom
unutranjom silom. Telo je poelo da mi se pomera i, iz
svog leeeg poloaja, seo sam pa ustao. Okrenuvi se
ka krevetu, poeo sam da ga udaram obema rukama,
aka skupljenih u pesnice. Dok sam to radio video sam
lice svoga oca i znao sam da njega udaram, jer je on
mene oamario kad sam imao sedam ili osam godina.
Kada sam ga upitao za to kasnije, potvrdio mi je, a
objanjenje je bilo da sam zakasnio i zabrinuo majku,
koja je zahtevala da budem kanjen. Neverovatna stvar
u vezi sa ovim iskustvom bila je ta da moji pokreti nisu
bili svesno injeni. Nisam ja odluio da ustanem i
udaram krevet. Moje telo je reagovalo samo, isto kao i
onda kad sam vritao.
Tokom druge godine rada s Rajhom moje disanje
postalo je mnogo slobodnije. Iako nisam mogao
potpuno da se predam telu, njegova pokretljivost se
poveala u razumnoj meri. Kad bih legao na krevet i
disao, pojavile bi se vibracije u mojim nogama dok sam
ih polako spajao i razdvajao. Te su vibracije ukazivale
na to da je kroz moje noge tekla energetska struja, to
je bilo jako prijatno osetiti. To sam oseao i u
kukovima, kako su postajali sve ivlji. Te vibracije su se
pojavile delom zbog osloboenja napetosti u tim
miiima, a delom zbog prirodnog fenomena ivota.
iva tela su vibrirajui sistemi, mrtva tela se ne
pomeraju. Uprkos tome to sam se dva puta slomio i
rastuoj ivahnosti mog tela, nisam bio sposoban da se
totalno predam i doem do take na kojoj bi se pojavio
orgazmini refleks. Tad mi je Rajh predloio da
prekinemo sa terapijom, jer se inilo da je zapala u
orsokak.
Taj predlog je snano uticao na mene. Slomio sam
se i poeo da jecam. Prekid terapije predstavljao je za
mene poraz mog sna o zadobijanju seksualnog
zdravlja. Rekao sam Rajhu za to i, isto tako, koliko sam
eleo njegovu pomo. Bilo mi je teko ak i da traim
33
pomo. Verovao sam da to moram da uradim sam. Ali
predavanje telu i njegovim oseanjima bilo je neto to
nisam bio u stanju da uradim. Rad je antonim
predavanju. Rad je funkcija ega, dok predavanje telu
zahteva naputanje ega. Nisam sebe smatrao
egoistinom ili narcisoidnom osobom, ali od onda sam
shvatio da je to bio bitan aspekt moje linosti. Nisam
mogao, nisam imao pravo da se slomim i zaplaem
(osim ako nisam bio gurnut do krajnjih granica; to jest,
ako mi ne bi zapretio gubitak neega to svim srcem
elim), jer sam, nesvesno, bio predodreen da uspem.
Rajh se sloio da nastavimo sa terapijom, jer je
uvideo znaaj mog sloma. Nakon te epizode mogao
sam da se predam u veoj meri, a disanje mi je
postajalo sve dublje i slobodnije. Kada je na leto Rajh
ponovo uzeo odmor, predloio mi je da godinu dana ne
dolazim na terapiju i da doem naredne jeseni.
Prihvatio sam njegov predlog, jer je i meni bilo
potrebno da se odmorim od napora da ozdravim. Slom
koji je plakanje predstavljalo mi je omoguio da se
predam u veoj meri nego pre toga. Godinu dana ranije
sam se bio zaljubio u jednu devojku, ali odnos nam nije
bio zadovoljavajui. U trenutku kada je izgledalo da
emo raskinuti, ponovo sam se slomio i snano sam
zaplakao, pokazujui joj koliko je volim. Nakon te
epizode doiveo sam najintenzivnije i najbolje
seksualno iskustvo ikada, za koje sam znao da je
posledica predaje mom najdubljem oseanju. Sledee
godine sam se oenio tom devojkom i, samo da
naglasim, jo sam s njom.
Kada sam nakon jednogodinjeg prekida nastavio
sa terapijom, moja sposobnost da se predam voljnim
pokretima moga tela veoma se popravila i nije dugo
prolo pre nego to se desio i orgazmini refleks. Bio
sam uzbuen i radostan. Osetio sam da sam se
promenio, ali to nije dugo potrajalo. Takva iskustva
otkrivaju mogunost radosti i zato su znaajna i
dragocena, ali retko se desi da budu dovoljno duboka i
da potraju. Kako bi potrajala, osoba mora da radi na
konfliktima koji potiu iz prolosti i koji su ukopani
duboko u flziku i psihiku strukturu linosti. Previe
mojih problema je ostalo nereeno tokom moje terapije
sa Rajhom i nisam mogao biti slobodan i irom otvoren
prema svojim oseanjima. Bilo kako bilo, ono to sam
proao tokom terapije, ubedilo me je da mogu da
postignem radost jedino ako se predam svome telu.
34
Nakon nekoliko godina studija koje su dovele do
lekarske diplome, vratio sam se praksi, koristei
tehniku koju sam nauio odl Rajha. Pacijent bi legao na
krevet, opustio bi se i disao, dok sam ga ja ohrabrivao
da se prepusti disanju i preda telu. Uz to smo priali o
njegovom ivotu i problemima koje je imao. Ali nita
znaajno se nije desilo. Sedei i posmatrajui ga, osetio
sam potrebu da se protegnem preko naslona svoje
stolice kako bih dublje udahnuo. Palo mi je na pamet da
bi to i pacijent trebalo da uradi. U kuhinji kancelarije
nalazila se jedna stolica bez naslona. Savio sam ebe u
klupko i vezao ga za stolicu. Onda sam postavio
pacijenta tako da legne na lea preko stolice, kao na
slici figura 1. Efekat je bio izrazito pozitivan.
Pacijentovo disanje znaajno se produbilo zbog pregiba.
Mogao sam da pratim talas disanja i primetim kad je
blokiran.

FIGURA 1

Od tada je upotreba bioenergetske stolice postala
neizostavni deo mog terapeutskog pristupa. Tokom
etrdeset godina, koliko je proteklo od kada je to prvi
put primenjeno u bioenergetskoj analizi, nauio sam
kako da poveam njenu efektivnost tako to bi pacijent
koristio svoj glas dok je na stolici. Opisau kako
usklaujem glas sa disanjem u sledeem poglavlju.
Sledea bitna promena Rajhove tehnike koju sam
napravio bila je upotreba odreenih vebi za telo, koje
su stvorene tako da paci-
35
jent razvije bolju svest o svom telu, bolje
samoizraavanje i samo-posedovanje. Pre nego to
sam upoznao Rajha bio sam atletski trener. Ono to
sam znao o vebama pokazalo mi je da one mogu jako
uticati na neija oseanja i stanje uma. Poeo sam da
koristim vebe povezane sa terapijom prvo kako bih
poveao pokretljivost sopstvenog tela, a onda sam
poeo sa stvaranjem novih kako bih se izborio sa
odreenim emotivnim problemima koje bih uoio na
telu pacijenta. Mnoge od ovih vebi ukljuuju i
iskazivanje oseanja. Njih u objasniti u poglavljima
koja slede.
Prva veba koju sam radio kako bih poveao
osetljivost u svojim nogama, i na taj nain poveao
svoje oseanje sigurnosti, zove se luk. To je, u stvari,
poznata pozicija, jer je i deo kineskog programa vebi
koji se zove Tai i uan, ali to nisam znao 1953, kad
sam je prvi put koristio. Stao sam i iroko rairio noge,
povio kolena i lagano savio telo. Kako bih odrao luk
stavio sam pesnice na krsta. U ovom stavu sam se
oseao sigurnim i u boljoj vezi sa donjim delom tela.
Isto tako, uticao je na to da dublje diem, to je jedan
od razloga zbog koga ga Kinezi koriste. Svestan naina
na koji se kreem, vratio sam se u poetni stav,
savijajui se napred dok su mi prsti dodirivali zemljii,
noge bile razmaknute oko trideset centimetara i polako
se naginjao dalje napred. U ovom stavu osetio sam se
bliim zemlji i svojim nogama i stopalima. I onda bi
moje noge, ako bih prebacio teinu na stopala i polako
ispravio kolena, u veini sluajeva poele da vibriraju.
Ovaj stav je predstavljen na figuri dva
3
.
Tokom rada sa Rajhom, oseao sam vibracije u
telu, naroito u nogama i kukovima, dok sam leao na
krevetu i disao. To su bili nenamerni pokreti koji su
nastali kao odgovor na talas uzbuenja koji mi je
preplavio telo. Ljudima koji se ne mogu prepustiti, jer
su im tela suvie stegnuta, jako je teko da dopuste
vibracijama da se pojave. Bilo kako bilo, redovno
izvoenje ovih vebi pomae osobi da oseti
zadovoljstvo doputanja telu da postane ivlje. Video
sam da vibracije bivaju podstaknute i laganim
pokretima nogu i uvek bi
36

FIGURA 2

se u tim podrujima tela pojavile prijatne senzacije. Ali,
u Rajhovoj terapiji na ove pokrete se nije gledalo kao

3
Ove i druge vebe u potpunosti su opisane u knjizi The
Way to Vibrant Health, A. Lowen I R. L. Lowen (New
York, Harper & Row, 1977; International Institute
Bioenergetic Amalysis, 1992).
na vebe koje bi se mogle iskoristiti kao deo terapije.
Danas su gore opisane vebe integralni deo
bioenergetskog programa koji pomae ljudima da budu
vie "na zemlji", bolje povezani sa svojim telom i
realnou. Meni su pomogle da to postignem i nastavio
sam da ih praktikujem redovno, kako za sebe, tako i u
radu sa pacijentima.

Uzemljenje i realnost

Predaja telu je povezana sa odricanjem od iluzija i
sputanjem na zemlju, u realnost. Za nekoga ko je jako
dobro povezan sa realnou kaemo da su mu "noge na
zemlji", to znai da osea vezu izemeu svojih stopala
i zemlje na kojoj stoji. Ljudi koji su stegnuti ili povijeni
ne oseaju ovu vezu sa zemljom jer su im stopala
relativno umrtvljena - oni moda znaju da im stopala
dodiruju tlo, ali nemaju oseaj veze. Oni su izvukli ovu
energiju-uzbuenje iz donjeg dela tela kao reakciju na
strah. Kada je strah jako velik, osoba moe povui sva
oseanja iz svog tela, ograniavajui svest samo na
37
glavu. Tada e iveti u svetu mate, to je uobiajeno
kod autistine ili izoidne dece ili odraslih. Puno ljudi
ivi vie u glavi nego telu, kako bi onemoguili sebe da
osete strah ili bolna oseanja u telu. Neki se zaista i
odvoje od tela u situacijama ekstremnog straha.
Njihova svest se pomeri iz tela i tada se oni oseaju kao
da odozgo gledaju na sebe. To je reakcija izofrenog
tipa i ona predstavlja razlaz sa realnou. Jedan od
mojih pacijenata rekao mi je da vidi sebe na plafonu
kako gleda na svoje telo koje lei na krevetu. On je bio,
naravno, vrlo poremeena osoba.
Veza sa realnou nije stanje "sve" - ili - "nita".
Neki od nas su u boljoj vezi sa realnou nego ostali.
Poto je ta veza stanje razuma, ona je i stanje i
emotivnog i fizikog zdravlja. Mnogi ljudi su, isto tako,
zbunjeni oko toga ta je zapravo realnost, jer oni taj
termin pre izjednaavaju sa kulturolokom normom,
nego sa onim to oseaju u svom telu. Naravno, kada
oseanja nema, ili je ono redukovano, osoba e traiti
smisao ivota van sebe. Ljudi ija su tela iva i
vibrirajua mogu osetiti realnost svog bia, i za njih se
moe rei da su osobe koje oseaju. Koliina ivota u
osobi i koliina oseanja koje ima predstavljaju meru
veze sa realnou. Osobe koje oseaju jesu ljudi "na
zemlji". Za takve osobe kaemo da su "uzemljene".
Biti "uzemljen" znai oseati svoja stopala na
zemlji. Kako bi osetila zemlju, noge i stopala osobe
moraju biti napunjeni energijom. Stopala moraju biti
iva i pokretna, to jest, da pokazuju neke spontane i
voljne pokrete kao to su vibracije. Vibracija ne mora
da bude intezivna; moe biti tiha, kao um motora
dobrih kola. Ali kada nema uma u kolima, znamo da je
motor mrtav. Kada neija stopala izgledaju beivotno, a
noge mirno i nepokretno, znamo da taj neko ne osea
vezu sa zemljom. Kada su stopala i noge osobe
apsolutno ivi, ona moe osetiti reku uzbuenja kako
tee kroz nju; uzbuuje je, utopljava je i vibrira njome.
Radio sam sa izofreninom enom koja je dola kod
mene proavi snegom zavejane ulice samo u laganim
papuama. Stopala su joj bila poplavela i smrzla se, ali
ona to nije oseala, nije je bolelo i nije bila svesna svog
stanja. Oigledno je bila "odzemljena" i kompletno je
izgubila dodir sa svojim telom.
Uzemljenje je energetski proces u kome postoji
protok uzbuenosti u telu od glave od pete. Kada je taj
protok jak i potpun, osoba
38
osea svoje telo, svoju seksualnost i zemlju na kojoj
stoji. U vezi je sa realnou. Ovaj protok uzbuenosti je
povezan sa respiratornim talasima, pa ako je disanje
slobodno i duboko, protok uzbuenja se slino odvija.
Ako su disanje ili protok blokirani, osoba ne osea svoje
telo ispod onog mesta na kome je blokirano. Ako je
protok ogranien, oseanje je redukovano. Zbog toga
to protok uzbuenja pulsira - ide dole do stopala, pa
gore u glavu, kao da je klatno - on uzbuuje delove
tela, glavu, srce, genitalije i noge. Poto talas
uzbuenosti prolazi kroz podruje karlice dok ide
nadole, svaka vea seksualna smetnja blokirae protok
ka nogama i stopalima. Kad je osoba "odzemljena", i
njeno seksualno ponaanje je odzemljeno, to jest,
odseeno od oseanja u ostatku tela.
Poto "biti uzemljen", znai stajati na svojim
nogama, to obuhvata i stanja nezavisnosti i zrelosti.
Isto tako, stojei stav bolje predstavlja zrelost nego
leanje na krevetu, koje je vie infantilnog karaktera.
Dakle, pacijentu je lake da se vrati u stanje
infantilnosti dok lei nego kad stoji. Ovo objanjava
fenomen zato iskustva kao to je orgazmini refleks,
koji je pacijent mogao doiveti leei, ne aludiraju
obavezno na promene u odraslom ponaanju.
Orgazmini refleks je dobra, ali ne kljuna determinanta
zdravlja. Osoba mora biti i potpuno uzemljena. Moramo
razumeti da oseanja deteta, mada nalik onima kod
odrasle osobe, nisu ista. Bes deteta nije isti kao bes
odraslog, kao ni njegova tuga. Ljubav odrasle osobe
razlikuje se od ljubavi deteta, ne u svom osnovnom
kvalitetu, jer to jeste funkcija srca, ve u irini i
prostiranju, kvalitetima koji odreuju celo telo. To ne
znai da su bebe i mala deca odzemljena. Ona su
uzemljena kroz svoju vezu sa majkom kao predstavom
o zemlji, ali nee biti direktno povezana sa zemljom sve
dok ne postanu apsolutno sposobni da stoje na svojim
nogama.
Ovakav vid analize pomae nam u razumevanju
kulta koji od svojih lanova zahteva da predaju svoj
ego vodi. Predaja vodi obuhvata i vraanje u detinjstvo,
a obuhvata i naputanje moi i odgovornosti. Zatien
voom i neuznemiravan potrebom da bira izmeu
dobrog i loeg, lan kulta se osea slobodnim i
nezavisnim. Kao rezultat toga, on iskusi oseaj radosti,
to pojaava njegovu odanost kultu. Pitanje koje se
postavlja jeste da li je njegovo oseanje | radosti iluzija
ili realnost. Iluzije mogu da stvore prava oseanja,
39
ali se ona ne odre kad se iluzija srui, to se svim
iluzijama pre ili posle dogodi. U ovom sluaju, iluzija je
da je voa omiljeni i svemoni otac koji e se brinuti za
lanove kulta kao to se dobar otac brine o svojoj deci.
Realnost je u sasvim drugoj krajnosti, jer su voe kulta
narcisoidne osobe kojima su potrebni sledbenici kako bi
poduprli njihove grandiozne predstave o sebi. Potrebna
im je i mo nad drugima kako bi time kompenzovali
svoju impotenciju. Naravno, voe kulta uglavnom
privlae one koji nesvesno trae monog oca/vou.
Neki elementi odnosa izmeu voe kulta i njegovih
sledbenika bili su prisutni u mom odnosu s Rajhom,
mada ja nikad nisam postao njegov sledbenik. Kad sam
se slomio i zaplakao pred njim zbog mogunosti da se
terapija zavri grekom, postao sam svestan koliko mi
je bila potrebna njegova zatita i da sam ga video kao
dobrog i svemonog oca. Pogrean kraj terapije, ime
mi je zapretio, predstavljao je gubitak te nade. Plakao
sam delom zbog gubitka te nade, ali to je bilo i
iskazivanje tuge zbog toga to nisam imao oca koji mi
je mogao pruiti podrku koja mi je bila neophodna
kako bih se osetio slobodnim i radosnim. Moja odbrana
od takvog nedostatka bilo je usvajanje stava da meni
pomo nije potrebna i da ja to mogu da uradim sam. To
je bio nain na koji sam funkcionisao u svetu i u
susretu sa svim inio mi se istinitim. Ali, na dubljem
nivou, to nije bilo tako.
Kult se stvorio oko Rajha u godinama koje su
usledile nakon mog zavretka terapije. Nikad nisam bio
deo grupe koja je okruivala Rajha od 1947. do 1956. i
koja je na njega gledala kao na sveznajueg i
svemonog. To je delom bilo i zbog toga to sam 1947.
otiao u Evropu da studiram medicinu na enevskom
univerzitetu, to me je izvelo van njegovog kruga.
Uticaj moje supruge bio je mnogo vaniji. Kod nje je
jako izraeno neslaganje sa bilo kojom bliskou
bazirano na potinjenosti ili nekritikom prihvatanju
drugog ljudskog bia kao superiornog, sveznajueg ili
najboljeg. Videla je previe ljudi bliskih Rajhu u to
vreme koji su se odrekli svoje nezavisnosti i zrelog
rasuivanja kako bi stekli malo intimnosti sa velikim
ovekom. I ja sam to mogao da vidim. Nakon to sam
ovo rekao voleo bih da dodam da je, po mom miljenju,
tada kao I sada, Rajh bio veliki ovek sa vie aspekata.
Njegovo razume-
40
vanje emocionalnih problema ljudskih bia, percepcija
jedinstva u celoj prirodi i jasnost miljenja postavile su
ga iznad svih ostalih na tom polju. Ali on nije znao sve i
imao je mnogo linih problema koji su su ga ometali u
radu i ivotu
4
.
Terapeutska situacija skoro uvek dovede do
vezanosti za terapeuta, na koga se potpuno legitimno
moe gledati kao na zamenu za majinsku ili oinsku
figuru. Osoba ide kod terapeuta jer joj treba pomo u

4
Videti odlinu biografiju Rajha Bura na zemlji od
Majrona arafa, koja pokazuje njegova postignua, ali
govori i o njegovim linim konfliktima i problemima.
vezi sa prihvatanjem, razumevanjem i podrkom. Ako
terapeut pokae lini interes za pacijenta, potonji se
lako moe vezati, postati zavisan i zaljubiti se u
terapeuta. Takva vezanost, pozitivna sa vie aspekata,
slabi pacijentovu svest o potrebi za nezavisnou i vodi
do toga da se njegovo bie "zakai" za terapeuta i vue
u odzemljeno stanje. Isto tako je poznato da e
pacijent prebaciti na terapeuta i sva oseanja koja su
vezana za roditelja, bila ona pozitivna ili negativna.
Pozitivna oseanja ohrabruju potinjenost i
dozvoljavaju pacijentu da se vrati u infantilniju ili vie
deju poziciju, to omoguava iskazivanje negiranih ili
potisnutih oseanja iz detinjstva - konkretno, oseanja
ljubavi. Iskazivanje ovih oseanja moe voditi do
oseaja slobode i radosti ali se nee odrati osim ako se
ne iskau i negativna oseanja kao to su nepoverenje
ili gnev. Pozitivna oseanja postaju uguena
negativnou i oajem koji lee ispod njih, a nisu
razreeni. Negativna oseanja, ako nisu bila potpuno
razraena tokom terapije, gue poetnu predaju i
pacijent postaje ogoren i frustriran. Isto se deava i u
vezama, gde neprijateljstva koja potiu iz detinjstva
gue radost poetnog predavanja partneru. Kao to
emo videti u sledeim poglavljima, u njih spadaju
dubok oaj i ubilaki gnev koji se moraju iskusiti i
proiveti u terapeutskoj situaciji, ako pacijent eli da
postane slobodan. Pacijentov strah od ovih oseanja
uvruje kimu u nastojanju da se osoba ne preda
telu, sebi i ivotu.
Svaki analitiki svestan terapeut je zahteva da ta
negativna oseanja dovede u domen svesnog kako bi
se moglo raditi na njima. Rajhu je bila praksa, dok sam
mu bio pacijent, da me na svakoj seansi pita da li sam
imao nekih negativnih misli ili oseanja u vezi
41
sa njim. Seam se da sam poricao da sam ih imao, to i
jeste bila istina sve dok se pitao moj svesni oprez.
Poto sam postao "sledbenik", odrekao sam se kritikog
stava, omoguavajui svoju predaju njemu, i kroz
njega, svom telu. Tek kad sam se odvojio od Rajhovog
pokreta, jer mi nije pruao ono to mi je trebalo,
postao sam kritian prema Rajhu. Ono to nije uspeo
da mi prui bilo je dubinsko razumevanje mene kao
linosti. Rajhova greka mogla bi se objasniti
injenicom da terapeutski rad na telu nije bio dubok i
kompletan kao to je trebalo da bude. Setimo se da se
moja terapija sa Rajhom odigravala pre pedeset godina,
kad razumevanje energetske dinaminosti tela i linosti
nije bilo tako razvijeno kao to je danas u
bioenergetskoj analizi.
Ovaj razvoj zapoeo je promenom poloaja
pacijenta od onog koji lei ili sedi u onog koji stoji. U
klasinoj psihoanalizi pacijent lei na kauu i fokus je
na onome to on govori. Misli su glavni materijal
analitikog procesa, dok ta tiina i pasivnost analitike
situacije eliminie ili smanjuje sve druge forme
samoizraavanja. U toku rada sa Rajhom i ja sam bio u
leeem poloaju koji mi je, jer sam bio pasivan,
pruao mogunost da se vratim u stanja infantilnosti ili
detinjastosti, i tako omoguavao vraanje ranih
seanja. Ali rei nisu bile glavni nain izraavanja.
Rajhova panja bila je fokusirana na to kako diem i na
ono to se deava na telesnom nivou. Video me je isto
toliko dobro kao to me je i sluao, to je veoma
povealo domen u koji je kao terapeut mogao da zaviri.
Leei na krevetu, kolena su mi bila povijena tako da
sam mogao da osetim vezu svojih nogu i kreveta, ali to
je bio jedan od poloaja bespomonosti. S druge
strane, kad pacijent stoji, on zauzima poloaj odrasle
osobe i moe se fokusirati na sadanjost, u kojoj
njegovi problemi postoje. Terapeut tada moe iz
pacijentovog ugla videti kakvo mu je dranje i kako se
predstavlja svetu.
Najuobiajeniji stav koji viam jeste iskazivanje
pasivnosti. Osoba stoji, kolena su joj ukoena i teina
je prebaena na pete kao da eka da mu neko kae ta
da radi. Njegova pozicija je toliko nestabilna i
neuravnoteena da bi ga i blago guranje moglo sruiti.
Vidi se iz njegovog stava da su ga, kao malog, nauili
da bude dobar i posluan. Ako malo povije kolena i
premesti teinu na sredinu stopala, to menja izraz
njegovog stava i on sada izgleda agresivnije,
42
to jest, pripravan da krene napred ili u akciju. Stojei
poloaj omoguava terapeutu da oceni koliko je dobro
ili loe pacijent uzemljen, fiziki u odnosu na pod a
psiholoki u odnosu na svoje telo.
U bioenergetskoj terapiji pacijent ne stoji uvek. Na
poetku seanse, pacijent i terapeut sede licima okrenuti
jedan drugom tako da pacijent moe da pria o onome
to mu se deava u ivotu. Odatle pacijent moe prei u
stojei ili leei poloaj kako bi radio na svojim
oseanjima. Tugu je, na primer, lake izraziti kada se
lei, dok je iskazivanje besa tee u tom poloaju. Mnogi
terapeuti koriste udaranje kreveta kako bi pacijent
osetio i izrazio bol, neretko bez potpunog razumevanja
jezika tela. Ja upuujem na praksu udaranja iz kleeeg
poloaja. Kleei poloaj oznaava potinjeni stav, to
je u suprotnosti sa namerom da se udari. Osoba moe
da se naljuti dok sedi, ali u tom sluaju izraavanje
besa je ogranieno na rei i gestove. Gledajui kako
osoba koja stoji udara krevet, moemo videti koliko je
dobro ta akcija uzemljena u realnosti oseanja besa.
Pacijent ije je udaranje nefokusirano i gnevno, za
razliku od fokusiranog i besnog, nema oseanja u
nogama i stopalima koja ga vezuju za telo i zemlju na
kojoj stoji. Izraavanje gneva donekle pomae
smanjenju napetosti koja pacijenta dri odvojenog od
stvarnosti.
Na poetku svoje karijere radio sam sa psihologom
koji je bio u ozbiljnoj depresiji. Toliko se dobro oporavio
da mi se i njegova ena obratila sa svojim problemima.
Rekla je:"Vi ste jedini terapeut koji je bio sposoban da
mi mua povrati natrag na svoje noge". Odgovorio sam
joj da sam to i uradio postavljajui ga na njegova
stopala. To ne znai da e bukvalno postavljanje osobe
na noge pomoi toj osobi da prevazie depresiju, ali to
jeste korak u tom smeru. Za pacijenta koji samo pria
dok sedi u stolici ili lei na kauu mislim da predstavlja
smetnju za terapeutski proces.
Ako oseanje radosti treba da bude integralni deo
neijeg ivota, ono ne sme biti zavisno od nekog
posebnog doivljaja. Sigurani sam da smo svi iskusili
neke trenutke radosti kao rezultat pojave neke snane
emocije, to je dovelo do oseanja osloboenja i
slobode. To je isto kao kad sunce za trenutak proviri
kroz sive oblake pa ga opet brzo prekriju. Naravno, ne
moe stalno biti sunano, ali mi bismo voleli da ono
tako bude bar veinu vremena. Previe ljudi i-
43
vi pod mranim senkama svoje prolosti, nastalih iz
zastraujuih predstava, a koje nisu jasno viene. Ove
predstave progone nesvesni um, nou donose
uznemirujue snove, a tokom dana razne anksioznosti.
Psihoanaliza se razvila kao tehnika izvlaenja tih
potisnutih seanja na nivo svesnog, kako bi oseanja
koja su povezana s njima mogla biti izraena i kako
bismo ih se mogli osloboditi. Verujem da je to najbitnije
za svaku terapiju. Pre nego to se sunce nasmei i
zagreje nas pojavljuje se svetlost zore. U analizi to
zovemo shvatanjem, do koga pacijent dolazi kad svetlo
svesti razotkrije tamu due.
Kao analitika terapija, bioenergetika analiza
shvata znaenje doktrine "Spoznaj samoga sebe". U
ovoj vrsti rada, linost se posmatra ne samo kao odraz
uma, ve i kao telesna linost. Poto je telesna linost
jasnija i objektivnija nego odraz u neijem umu, koji je
subjektivan, nastojanje da se upozna linost je u tome
da se doe u vezu sa telom. Mnogi ljudi nisu u dodiru
sa svojim telom, i najvie to oseaju su ogranieni
delovi. Oni nisu uzemljeni u stvarnost svojih tela.
Delovi tela sa kojima osoba nije u vezi sadre
zastraujua oseanja koja su ista kao zastraujue
predstave u umu. Na primer, veina ljudi ne osea
svoja lea uprkos injenici da lea igraju znaajnu
ulogu u osloncu osobe i pruaju joj podrku kada je pod
pritiskom. Ova funkcija lea je povezana sa "imati
kimu", nasuprot terminu "biti crv ili beskimenjak".
Kima moe da obavlja tu funkciju jedino kad doivi
linost kao ivu energetsku strukturu. Ako je kima
preslaba ili presavitljiva osoba moe izgubiti sposobnost
da se ispravi i drugi e je videti kao slabu. Ako je kima
suvie ukoena, moda e se nai u imobilisanom stavu
odbijanja koji blokira kapacitet da odgovori na pozive
ivota i ljubavi. Pre nekoliko godina sreo sam oveka
koji je patio od stanja poznatog kao ankylosing
spondylitis - reumatine bolesti u kojoj se kima
"zamrzne", skoro kao vrsta kost. Nije mogao da
okree glavu vie od par centimetara na jednu ili na
drugu stranu. Bolelo me je dok sam ga gledao, mada
nisam siguran da je on oseao bol. Ako i jeste, nikada
se nije alio na to. Deo njegove prolosti predstavljao
je veoma moan i dominantan otac zbog koga se, kao
deak, bukvalno smrzavao od straha. Ali kako se
njegova kima ukljuila u ovu borbu? Da je on
ustuknuo pred oevom agresivnou, bio bi
44
kukavica (beskimenjak). Kao deak se nije mogao
otvoreno suprotstaviti svom ocu. Jedino mu se unutra
mogao suprotstaviti ovrivanjem svoje kime. Ova
nesvesna akcija ouvala je njego interni integritet po
cenu pokretljivosti i radosti. To je bilo tuno ali on sam
nije bio tuan; postao je zamrznut i nije mogao da osetl
svoje telo.
Kada osoba lei preko bioenergetske stolice i die,
moe osetitl kvalitet svojih lea. Moe osetiti koliko su
napeta ili slaba. Hronina napetost je fiziki ekvivalent
straha. Poto strah koi osobu, nepokretljivost izazvana
hroninom napetou je isto to i strah. Ako osetimo
koliko je napetost rigidna, moemo sebi pomoi da
postanemo svesni straha, to oslobaa potisnuta
seanja iz detinjstva. Mnogi pacijenti su, dok su leali
preko stolice, izrazili strah da e im se kima slomiti i
onda bi se setili kako su se kao dete plaili da e im
otac slomiti kimu ako ga ne posluaju. Svest o tome
im je pomogla da osete svoju ljutnju, koja je takoe
blokirala napetost lenih miia. Izraavanje te ljutnje
nakon toga, na primer udaranjem kreveta, oslobodilo ih
je napetosti vraajui leima fleksibilnost, kao i snagu.
Onoliko koliko je osoba izgubila dodir sa nekim
delom svoga tela, toliko gubi dodir i sa oseanjem koje
je povezano sa pokretljivou tog dela tela. Stegnuta
vilica i stegnuto grlo odsei e oseanja tuge jer osoba
ne moe da plae. Ako je telo uopte kruto, osoba nee
imati oseanje nenosti. Malo dublje kad pogledamo,
postojij dosta ljudi kojima nedostaje oseanje ljubavi
jer su im srca zakljuana iza krutog grudnog koa, to
blokira kako svest o srcu, tako i izrazavanje oseanja
srca.
Cilj terapije je samootkrie, to znai ozdravljenje
due pojedinca i osloboenje njegovog duha. Tri koraka
vode do tog cilja. Prvi je samosvest, to jest, svest o
svakom delu tela i oseanjima koja mogu iznii odatle.
Iznenaujue je koliko ljudi nisu svesni izraza svog lica
i svojih oiju mada se ogledaju svaki dan. Naravno,
razlog zato ne vide svoj izraz jeste to to oni ne ele
da ga vide. Veruju da nisu u stanju da se sa tim suoe,
kao ni ostali. Zato i nose masku, nameteni osmeh koji
oglaava svetu da je sve u redu kada nije. Kada maska
padne, uglavnom su tu izrazi tuge, bola, depresije ili
straha. Sve dok nose masku ne mogu da osete svoje
lice, jer je za-
45
mrznuto u nametenom osmehu. Oseanje tuge, bola ili
straha nije radosno ali ako se ove potisnute emocije ne
osete, ne moemo ih se osloboditi. Osobu zarobljava
fasada koja baca senku izmeu njenog srca i sunca.
Kada iskorai iz svoje zaguljive elije, sunce moe biti
zaslepljujue, ali kada se navikne na njega, osoba
nikada vie nee poeleti da ivi u mraku.
Drugi korak ka samootkriu je samoizraavanje.
Ako oseanja nisu iskazana, ona bivaju potisnuta i
osoba izgubi vezu sa sobom. Kada se deci zabrani da
izraze odreena oseanja ili budu kanjena zbog toga
to su ih izrazila, na primer ljutnju, ona se sakriju i
postanu deo skrivenog podzemlja senki u linosti.
Mnogo ljudi se plai ovih oseanja, za koja misle da su
opasna, zastraujua ili luda. Puno njih u sebi nosi
nesvesni ubilaki bes za koji oseaju da mora biti
sahranjen jer se plae potencijalne destrukcije. Kod
nekolicine njih bes je na nivou svesti. Takav bes je kao
tempirana bomba koju se ne usuujemo pipnuti. Ali,
isto kao to moemo postaviti bombu da eksplodira na
sigurnom mestu i tako je uiniti bezopasnom, moemo
osloboditi ubilaka oseanja u bezbednom situaciji kod
terapeuta. Stalno pomaem pacijentima da to rade.
Jednom kad je osloboen, bes koji je bio ispod postaje
podloan racionalnom upravljanju.
Trei korak ka osloboenju je samoposedovanje.
Ovo znai da osoba zna ta osea; u vezi je sa samom
sobom. Takoe ima i sposobnost da se adekvatno izrazi
u skladu sa svojim interesima. Sam je sebi voa. Nema
vie nesvesne kontrole, nastale iz straha da bude ono
to jeste. Nestali su krivica i sram u vezi toga ko je on i
ta osea. Nestale su miine napetosti u telu koje su
blokirale njegovo samoiskazivanje i ograniavale
njegovu samosvest. Na njihovom mestu su sada
samoprihvatanje i sloboda da se bude.
U knjizi u objasniti kako osoba kroz terapeutski
proces moe oa doe do ovakvog stanja. Deo procesa
je i analitiko istraivanje pacijentove prolosti tako da i
on moe razumeti zato i kako je njegova linost bila
izgubljena ili oteena. Poto su iskustva iz detinjstva,
koja su stvorila probleme i potekoe, registrovana i s
niktuirana u telu, itanjem tela mogu se saznati
osnovne informacije iz prolosti. Ovo znanje, plus ono
to dobije inerpretacijom ova, analizom ponaanja i
razgovorima sa terapeutom, pacijent
46
mora dovesti u vezu sa onim to osea i oseanjima
svog tela. Samo tim putem um i telo postaju jedno, a
osoba kompletna.
Terapija je put ka samootkriu. Nije brz, nije lak, i
nije bez svojih strahova. Ponekad se desi da potraje
ceo ivot, ali nagrada je oseanje da ivot nije bio
protraen. Smisao ivota se nalazi u dubokom oseanju
radosti.

47
POGLAVLJE 3

PLAKANJE: EMOCIJA KOJA OSLOBAA

Hronina napetost miia koja stee i zarobljava duh
nastaje u detinjstvu kao potreba za kontrolom
iskazivanja jakih emocija: straha, tuge, ljubavi i
seksualne strasti. Naravno, ta kontrola nije uvek
efikasna poto su emocije ivot tela i ponekad se taj
ivot ispolji uprkos naporu da bude kontrolisan.
Kontrola neurotiara se moe slomiti u vidu histerinog
plaa ili vritanja, divljeg besa, ili seksualnoj glumi. Za
ove postupke ego nije odgovoran i oni ne pomau
razreavanje sukoba izmeu potrebe da se oseanja
izraze i straha od njihovog iskazivanja. Sve dok se taj
konflikt ne razrei, osoba nije slobodna da bude ono to
jeste. U poetku je strah od iskazivanja bio povezan sa
strahom od posledica koje mogu pratiti takvo
iskazivanje, ali poto i u odrasloj osobi strah i dalje
postoji, postaje iracionalan. Na primer, izraavanje
besa u terapeutskoj seansi u kojoj se razgovara o
tretmanu koji je osoba imala kao dete sigurno nee
dovesti do kazne ili bilo koje druge sline posledice.
Strah je od samih oseanja. Njih pacijent vidi kao
pretea i opasna. Mnogi ljudi oseaju ubilaku ljutnju,
jer im je duh bio slomljen kad su bili mali i nesvesno se
plae da e ubiti nekog ako izgube kontrolu nad sobom.
U etrdeset osam godina rada sa pacijentima i
ohrabrivanja da osete i iskau svoju ljutnju, niko nikad
nije izgubio kontrolu do te mere da je krenuo na mene
ili razbio neto u ordinaciji. Udaraju krevet pesnicama ili
teniskim reketom najjae to mogu, ali znaju
48
ta rade i imaju svesnu kontrolu nad svojim akcijama.
injenica ja da se nekoliko mojih pacijenata moe
naljutiti do te mere da im oi sevaju od besa. U
poglavlju koje sledi opisau kako radim sa svojim
pacijentima kako bi im pomogao da osete svoj bes: nije
dovoljno da ovek zna da je ljut, on to mora i da oseti.
To vai i za strah, tugu, ljubav ili seksualnu strast.
Ne moemo osetiti emociju ako nismo u stanju da
je izrazimo gestom, pogledom, tonom glasa ili nekim
pokretom tela. To je zato to je oseanje doivljaj
trenutka ili impulsa. Povlaim crtu izmeu
emocionalnog iskazivanja i histerinog sloma. U toku
sloma, ego (koji je organ percepcije) nije u vezi sa
postupkom, to rezultira time da se postupak ne doivi
kao oseanje. Nije neobino videti nekoga kako besni i
porie da je ljut. Kada sam vritao u Rajhovoj
kancelariji, nisam bio svestan da sam uplaen. Redovno
viam pacijente ija tela pokazuju sve znake straha -
irom otvorene oi, podignuta ramena, ubrzano disanje
- ali koji tvrde da ne oseaju nikakav strah. Tela ovih
ljudi pokazuju strah, ali je izraavanje straha, to je
aktivan i svesni proces, odsutno. Ova nepovezanost se
posebno odnosi na tugu.
Verujem da se ljudi vie plae tuge nego bilo koje
druge emocije. To moe izgledati udno jer nam tuga
ne deluje kao pretee oseanje, ali dubina tuge je usko
povezana sa strahom. Kod puno pacijenata je i oaj
prisutan u toj konstelaciji, i oni se plae, svesno ili
nesvesno, da e, ako prestanu sa naporom da se odre
na povrini potonuti duboko u oaj, bez nade da ikada
isplivaju odatle. Ali ako ne dopuste sebi da osete svoj
oaj, provee ivot borei se da se odre, i to bez
ikakvog oseaja sigurnosti i apsolutno bez ikakvog
dobrog oseanja. Stupanjem u oaj osoba moe videti
da on potie iz detinjstva i da nema znaaj u ivotu
odrasle osobe. Situacije u zrelom dobu mogu povui
oseanje oaja jer su povezane sa slinim situacijama u
detinjstvu koje su ga izazvale. Odrasla osoba moe
nadoknaditi gubitak ljubavi, ali dete ne moe svojim
sopstvenim naporima zameniti roditelja. Naravno, ako
osoba iskoristi svu svoju energiju da se odri, ili da sebi
prikae pozitivnu stranu odbijanja, nikada nee nai
sigurnost, mir i radost koje ivot prua. injenica je da
neki pacijenti ne mogu da plau, a veina ne moe da
plae duboko, to ih spreava da osete tugu i brani im
da ikad pronau ra-
49
dost. Da bi im se pomoglo, oni moraju razumeti emu
napetosti koja blokira radost i znati tehnike tela koja e
im pomoi da nau put kroz blokade.
Pacijent doe na terapiju zato to ga neto boli.
Moe biti anksiozan, depresivan, zbunjen, frustriran ili
jednostavno nesrean svojim ivotom. Nada se da e
mu terapija pomoi da promeni svoje stanje, pobolja
nain na koji funkcionie i da e nai neka dobra
oseanja - moda ak i neto radosti. Moda ga to
neto boli jer je bio povreen. Mada su neki novi
pacijenti svesni injenice da su imali nesreno
detinjstvo koje su proveli sami i uplaeni, veina veruje
da je njihova beda rezultat neke slabosti ili defekta
linosti. Vide terapiju kao neto to e im pomoi da
prevaziu svoju slabost i, kao ishod, to e im pomoi
da budu jai. Ovaj nain gledanja prosenog pacijenta
radikalno se izmenio u skorije vreme, kako su ljudi
postajali sofisticiraniji u vezi sa terapijom i shvatili da
emocionalni problemi potiu iz trauma iz detinjstva.
Mnogi od njih sada ele da saznaju stvari o svojoj
prolosti, kako bi razumeli zato se oseaju i ponaaju
na odreen nain, i ele da iskoriste to znanje kako bi
se promenili, kako bi im ivot postao ispunjujui.
Naalost, tu moe vrlo malo toga da se uradi, jer su
efekti prolosti struktuirani u telu i to izvan dodira volje
ili svesnog uma. Duboka i znaajna promena moe
nastati jedino kroz predavanje telu, kroz emocionalno
olakavanje prolosti. Prvi korak u ovom procesu jeste
plakanje.
Plakanje je prihvatanje realnosti kao prolosti i
sadanjosti u isto vreme. Kada plaemo, oseamo nau
tugu i shvatamo koliko nas boli i koliko smo jako bili
povreeni. Ako mi pacijent kae: "Nemam zbog ega da
plaem", kao to to neki rade, ja ga onda upitam: "Pa
zato si onda ovde?" Svaki pacijent ima razlog za pla,
kao i veina ljudi u naoj kulturi. Naravno, nedostatak
radosti u naim ivotima jeste razlog za plakanje. Neki
pacijenti su mi rekli: "Ja mnogo plaem, ali to nita ne
vredi". To nije istina. Plakanje nee promeniti spoljanji
svet. Ono nee doneti ljubav ili potovanje. Ali
promenie unutranji svet. Oslobodie ga napetosti i
boli. To moemo razumeti ako posmatramo bebu kad
pone da plae.
Beba plae kad je uznemirena. Njen pla je poziv
majci da ukloni uzrok uznemirenosti. Uznemirenost tera
bebino telo da se gri i
50
stee, to je prirodna reakcija tela na bol i neudobnost.
Bebino telo reaguje intenzivnije jer je ivlje, osetljivije i
meke. Isto tako, ima manji kapacitet ega za
toleranciju boli. Nemono da izdri napetost, poinje da
drhti. Vilica se pomera. Trenutak kasnije, beba se zgri
uz duboke jecaje. Jecaji predstavljaju greve koji se
kreu kroz telo pokuavajui da uklone napetost koja je
izazvana uznemirenou. Beba e nastaviti da plae sve
dok uznemirenost traje, dok ne nestane. Kada iscrpi
energiju i vie nije u stanju da plae, zaspae kako bl
zatitila svoj ivot. Plakanje ima slian efekat na decu
koja su jako umorna i ne mogu da se smire. Takvo
stanje napetosti ini ih neumornim i ljutim. To e esto
rezultirati ljutnjom majke ili ak udaranjem deteta, to
e ga naterati da duboko plae. Plakanje ima dva
efekta: oslobaa dete napetosti, oputa mu telo i
pomae disanju da postane dublje i punije. Dete e,
nakon toga, u veini sluajeva zaspati. Ne
preporuujem udaranje deteta jer je to neprijateljski
in. Moglo bi se upotrebiti otro nareenje kako bi
okirali dete i izveli ga iz stanja histerije, ako je to
neophodno. Jednostavno elim da naznaim da pla
slui kako bi nas oslobodio stanja napetosti.
Uvreeno je verovanje da se ovek oseti bolje ako
se dobro isplae. "Dobar pla" je onaj koji je dubok i
traje dovoljno dugo da osobu oslobodi velikog dela
napetosti koja nastaje iz neke emocionalne
uznemirenosti. Takvo plakanje je u formi jecaja, koji su
zdrueni sa ritmikim talasima to prolaze kroz telo. To
je jedina vrsta plaa koja e nas osloboditi boli,
oseanja povreenosti i miine napetosti nastale iz
emocionalne krize ili traume. Pla suzama predstavlja i
mehanizam oslobaanja napetosti oiju i, u nekom
vidu, i tela jer stiava oseanje tuge. Strah zamrzne
oi, bol ih zgri, a tuga otupi. Tok suza je otapajui i
omekavajui proces, kao topljenje leda u prolee. Oi
koje ne plau postaju tvrde, britke i suve, to moe
uticati na funkciju vida. Suze su veoma ljudske. Nijedna
ivotinja ne plae suzama. Takvo plakanje kod ljudi
pokazuje da su u stanju da vide tugu, bol ili
uznemirenost u drugoj osobi ili stvorenju. To je razlog
zbog koga puno ljudi plae kad vidi tuan film, ali vrlo
retko nas takav film natera da jecamo. Verujem, na
osnovu toga, da je sposobnost da lijemo suze, da
plaemo, osnova sposobnosti da osetimo saaljenje, a
dok jecamo, mi iskazujemo nau linu duboku tugu i
bol.
51
Jecanje nije jedini nain glasovnog iskazivanja koje
dolazi iz oseanja tuge, alosti ili uznemirenosti. Ako
nam se uini da se bol ili uznemirenost nikada nee
okonati, plakanje se moe pretvoriti u cviljenje.
Cviljenje je piskaviji zvuk koji due traje. Ono iskazuje
zaista dubok bol, onaj koji oseamo u srcu. Takav bol
moe nastati iz gubitka voljene osobe, to je razlog
cviljenja kao tipine reakcije ena koje su izgubile
nekog koga vole. Muki glasovni aparat ne moe
stvoriti tako piskave glasove kao enski. Jo jedan zvuk
koji spada u kategoriju plakanja je stenjanje. Stenjanje
je, za razliku od cviljenja, dubok zvuk. ovek stenje
kada je bol neprestana i kada dugo traje. Stenjanje, za
razliku od jecaja ili cviljenja, poseduje elemenat
rezignacije. Ti zvuci su povezani sa bolom,
uznemirenou, povredom ili gubitkom. To su zvuci
alosti ili tuge, a ne radosti. Radost ima svoj domen
vokalnog iskazivanja. Smeh je, na primer, jako slian
jecaju, osim to ima pozitivnu konotaciju, kraj bola.
Postoji vriska radosti, isto kao i vriska agonije. Isto
tako, moemo pevati i najtuniju i najsreniju pesmu.
Vano je shvatiti da je glas medijum koji slui za
iskazivanje mnogih oseanja. Moemo da izrazimo
oseanja i kroz nae postupke, ali ti izrazi dolaze iz
drugog mesta - konkretno, miinog sistema tela, koji
predstavlja mehanizam postupaka. Osmeh, zagrljaj,
zviduk i pljesak, svi izraavaju oseanje. Ako ne
osetimo prisustvo oseanja u postupku, to znai da je
postupak mehaniki i da smo razdvojeni od njega. Isto
je i za glas. Puno ljudi govori suvim, mehanikim tonom
koji ne izraava oseanje. I ovde imamo posla sa
ljudima koji su odvojeni od svoga tela i prepustili su
egu kontrolu nad njim. Mnogi ljudi, na primer, ne mogu
da plau i jecaju zato to je takvo iskazivanje oseanja
potisnuto hroninim napetostima grla. Drugi ne mogu
da osete ili iskau ljutnju. Takvi ljudi su emocionalni
bogalji koji ne mogu iskusiti radost ni bilo koju drugu
jaku emociju. Po mom miljenju, terapija koja ne
pomae pojedincu da povrati svoju prirodnu funkciju
samoizraavanja je pogrena. U ovom poglavlju
pozabaviemo se problemima koje pacijenti mogu imati
sa vokalnim iskazivanjem.
Glas nastaje iz vibracija koje stvara vazduh dok
prolazi kraj glasnih ica. Promene u zvuku nastaju tako
to se menja koliina vazduha koji udahnemo i menja
se prenik otvora grla ili larinksa,
52
pomou koga se glasovne komore u glavi koriste kako
bi napravili rezonancu. Ljudski glas ima vrlo irok opseg
izraavanja koje korespondira sa opsegom emocija koje
ovek moe da oseti. Glas ne samo da moe da izrazi
oseanja koja sam malo ranije spomenuo, nego moe
uticati i na intenzitet zvuka kako bi ga doveo u skladan
odnos sa intenzitetom oseanja. To je jedan od glavnih
puteva za iskazivanje oseanja i stoga i za
samoizraavanje. Bilo koje ogranienje glasa
predstavlja i prepreku samoizraavanju i znak je
smanjenja oseanja koje gajimo prema sebi. Poto svi
pacijenti pate od manjka samopouzdanja ili oseanja
prema nama samima, kao to je pravo da istupe
napred i kau ta misli, vano je da se u toku terapije,
tokom koja e se raditi na poboljanju osobe, radi na
glasu.
Puno dece proivi bolna ili zastraujua iskustva,
to dovodi do toga da izgube svoje glasove. Rene je
sebe opisala kao rtvu incesta. Otac ju je seksualno
zlostavljao, sluei se penetracijom pre nego to je
napunila est godina. Intenzitet boli koju je tom
prilikom doivela je bio toliko velik da je napustila telo i
ivela samo u glavi. Terniin "napustila telo" znai da ga
nije bila svesna. Pogledala bi na svoja stopala i bila
iznenaena time to su zakaena na telo. Isto to, samo
neto manjeg intenziteta, oseala bi i za ruke. Ako ne
uzmemo u obzir ovako ozbiljan stepen razdvojenosti od
tela, mogli bismo rei za nju da je jedna od preivelih.
Dva puta se udavala, imala je troje dece i bila je
sposobna da sebi prui podrku. Ali, mukarci za koje
se udavala su je fiziki i seksualno zlostavljali i
godinama nije bila da im se odupre. Uz podrku incest
grupa zadobila je hrabrost da krene na terapiju i pone
sa tekim zadatkom ponovnog zadobijanja sebe.
Za vreme jedne seanse napomenula je kako joj je
bilo teko da progovori. Rekla je: "Kada treba da se
izrazim i da kaem: 'Kako se usuuje? Ko ti misli da
si?', oseam kao da se davim. Poela sam da se plaim
da u biti zadavljena na smrt. Pre otprilike tri godine
setila sam se scene iz detinjstva. Stajala sam pored
vrata i drala kvaku i spremala sam se da napustim
sobu. Imala sam oko devet godina. Stajala sam lice u
lice sa ocem i seam se da sam mu rekla: 'Ako ne
prestane, rei u mami'. epao me za grlo i poeo da
me trese. Mislila sam da u umreti. Ali, nakon toga me
vie nije pipnuo."
53
Za vreme terapije Rene bi utirala i vritala:
"Ostavi me na miru!"- To je mogla da uradi jedino uz
moje ohrabrivanje i jaku podrku, i minut ili dva bi bila
obuzeta histerijom. Ali, na kraju bi dola sebi, previjala
bi se u uglu kreveta kao jako uplaeno dete i tresla se
od straha. Onda bi lagano izala iz tog stanja,
povezanija sa svojim telom i sobom samom. Radila je i
vebe uzemljenja, pomenute u prethodnom poglavlju,
koje su unapredile njeno oseanje povezanosti sa
telom. Normalni ton njenog glasa je bio kontrolisan,
deji i slab. To je bio glas koji je dolazio iz njene glave,
glas sa jako malo telesne rezonance i stoga malo
oseanja. Da upotrebi svoj glas kao formu
samopotvrivanja bilo joj je jako teko. Vritanje
"Ostavi me na miru" bio je glas tela koji je dolazio iz
oseanja, ali nije bio povezan sa njenim egom niti sa
njenom glavom. Takva je priroda histerine reakcije. To
je ukazivalo na rascep u linosti. Kada je govorila iz
glave nije bilo telesnih oseanja. Kada je histerino
vritala nije bilo ega.
Vritanje, po svojoj prirodi, uvek u sebi ima
element histerije, jer je to nekontrolisano iskazivanje.
Moemo kontrolisano vikati, ali ne i vritati. Vritanje
predstavlja "oduvavanje vrha", ili "skidanje poklopca",
to znai da ego postaje preplavljen emocionalnim
ispadom. To je katarzina reakcija koja je tu kako
bismo se oslobodili napetosti. U ovom kontekstu ono
funkcionie kao sigurnosni ventil na parnoj maini, koji
e se otvoriti kada pritisak postane prevelik. Osoba e
uglavnom vritati kad bol ili stres postanu neizdrivi ili
preveliki. Ako neko nije u stanju da vriti pod tim
okolnostima zaista bi mogao da sie s pameti i poludi.
Plakanje - to jest, jecanje - isto slui olakavanju
napetosti i smanjenju pritiska, ali do plaa uglavnom
dolazi tek kad su se trauma ili povreda ve okonale.
Vrisak je, s druge strane, pokuaj da se prevazie
trauma na bar ogranii napad. To je agresivni izraz, dok
je plakanje pokuaj tela da se oslobodi boli koja je
posledica povreda. Vritanje i plakanje su nevoljne
reakcije, mada u veini sluajeva osoba moe inicirati ili
zaustaviti reakciju. Ponekad se reakcija otme kontroli i
osoba histerino plae ili vriti i izgleda kao da ne moe
prestati. Ali, uvek doe do kraja kada se bes potroi. U
naoj kulturi nekontrolisano ponaanje je tabu, jer nas
plai. I na to se gleda kao na slabosti linosti, ili
infantilnosti. S jedne strane, kad neko
54
vriti ili plae, zaista se vraa infantilnom nainu
ponaanja. Ali, takvo vraanje je moda neophodno
kako bi zatitilo organizam od destruktivnog efekta koji
potie iz potiskivanja oseanja.
Sposobnost da se odreknemo kontrole u
odgovarajue vreme na odgovarajuem mestu znak je
zrelosti i samoposedovanja. Ali pitanje koje moemo
postaviti glasi: ako neko svesno odlui da se otrgne
kontroli i prepusti svom telu i oseanjima, da li je on
zaista van kontrole? Kakvu kontrolu sprovodi onaj koga
vritanje uasava, a time je blokiran i prema plakanju,
tako da nije u stanju da izrazi ta oseanja? Sposobnost
da se napusti kontrola ega ukljuuje i sposobnost da se
povrati i odri ta kontrola kada je to preporuljivo ili
neophodno. Kada se pacijent opusti u bioenergetikoj
vebi, i utira i vriti i izgleda nekontrolisano, on je u
veini sluajeva potpuno svestan onoga to se deava i
to moe zaustaviti kad poeli. To je slino jahanju
konja: ako se jaha plai da se prepusti ivotinji, ako
pokua da kontrolie svaki pokret konja, ubrzo e
otkriti da ne kontrolie ba nita. Osoba koja se plai da
se otrgne kontroli nema kontrolu uopte. Kontrolisana
je svojim strahom. Kako ui da se prepusti jakim
oseanjima kroz glas i pokrete, osoba gubi strah od
predavanja sebi samoj.
Kao to svi znamo, bebe vrite tako da se nadaleko
uju. One su u stanju i da slobodno plau. Neverovatno
je koliko bebin glas moe biti snaan. Kad je moj sin
bio mali, patio je od greva. Kada bi osetio udare gra,
on bi vritao tako glasno da se mogao uti na kilometar
udaljenosti. Jedino moj papagaj moe glasnije da vriti.
Kada taj papagaj vriti, kao da mu celo telo postaje
glasovna kutija. Vibracije njegovog glasa su toliko
snane da nema te napetosti koja se tome moe
odupreti - poznato je da neki glasovi mogu slomitil
au. Jedan od mojih problema bila je nesposobnost da
slobodno koristim svoj glas. Oi bi mi bez problema
zasuzile, ali mi je jecanje jako teko padalo. Nakon to
je prolo vie od dvadeset pet godinal od terapije sa
Rajhom, setio sam se neega to je objasnilo zato mi
glas nije bio slobodan. U toku bioenergetske radionice,
dve uesnice koje su i same bile terapeuti ponudile su
se da rade na meni. Oklevao sam, ali sam na kraju
popustio. Jedna od ena je radila na mojim nogama i
stopalima dok sam leao na podu, masirajui ih kako bi
ih oslobodila napetosti (oduvek sam bio napet u
nogama;
55
listovi su me boleli kad bi ih pritisnuo), Druga je radila
na mom zategnutom vratu. Odjednom sam osetio
veoma otar bol na vratu, kao da mi je no presekao
grlo. Odmah sam znao da je ono to sam osetio bio
fiziki aspekt onoga to mi je psiholoki uradila majka.
Presekla mi je grlo. Duboko u sebi plaio sam se da joj
odgovorim kao dete, i taj strah je, kad sam odrastao,
oteao odgovaranje drugima. Ogroman rad na ovom
problemu tokom godina sveo je to stanje na minimum.
Drugi pacijent, koga u nazvati Margaret, ispriala
mi je san u kome joj je jastuk bio na licu i ona se
oseala kao da je gue i da umire. I ona je bila
preiveli, ali jedva. Na prvi pogled je mogla da
funkcionie normalno, ali je stalno bila u dubokom
stanju anksioznosti i straha, to joj je inilo ivot
gotovo neizdrivim. Uasno se plaila svoje majke, ak i
u svojim etrdesetim, kad mi je dola na terapiju.
Opisala je majku kao enu koja je hladna, rigidna i koja
voli da kontrolie. Margaretin nain preivljavanja je bio
da se emocionalno povue dok je skoro bez oseanja
nastavljala sa svojim ivotom. ivela je uglavnom u
mozgu.
Bilo joj je jako teko da se preda tugi koju je
oseala. Ako bi poela da plae, postajala bi
uznemirena i morala je da prestane. To je trajalo dugo
vremena, sve dok se napokon nije otrgla uznemirenosti
i bila u stanju da pone da plae. Ali jecanje joj nije ilo
od ruke. Vie je zvualo kao isprekidano cviljenje-
uzaludni pokuaji da otvori svoje grlo i pusti svoju bol
da izae. Ton njenog glasa bio je tanak i ravan.
Govorila je brzo, bez iskazivanja oseanja. Ono to bi
rekla imalo je smisla, ali ne i oseajnosti.
Kako bi joj pomogao stavio sam prste sa strane
njenog grla, da joj olakam napetost dok je ona
pokuavala da vriti. Grlo joj je bilo tako stegnuto da je
vritanje bilo skoro nemogue. Ali na rad u toku
prethodne godine malo ju je opustio. Na moje
iznenaenje, umesto drhtajueg, otvorila je svoje grlo i
pustila potpuni zvuk. Kada se zavrio, rekla mi je:
"Nikada pre nisam od sebe ula takav zvuk".To je bio
glas deteta koje je bilo zarobljeno u njenom telu sve te
godine.
Deca se raaju nevina, bez krivice ili zatvorenosti
zbog svojih oseanja. Za mnoge od njih postoje
oseanja radosti u tom ranom stadijumu blaenstva.
Kada pogledam decu u uzrastu izmeu jed-
56
ne i dve godine i sa njima napravim kontakt oima,
vidim kako im oi zablistaju i zadovoljstvo im se razvije
licem. Ponekad se okrenu u stranu, jer se stide ili su
posramljena, ali za par minuta ili manje ponovo me
pogledaju kako bi ponovo osetila uzbuenje i
zadovoljstvo tog kontakta oima. Ponovo se okrenu u
stranu, ali ne zadugo. To je igra koju bi dete moglo da
igra dugo, ali ja prestajem, jer me brige i odgovornosti
odraslog opomenu i nateraju me da odem.
Video sam i odrasle kako se razvedre kada do
takvog kontakta doe, ali je to toliko iskuenje i tako se
brzo zavri da se moe osetiti njihov stid ili krivica. Bilo
kako bilo, ima mnogo onih ije oi ne mogu i nee da
zablistaju, jer su unutranje vatre duha, koje zovemo
strastima, ozbiljno oteene. To se moe videti u tami
njihovih oiju, tugi na licu, zgrenoj vilici i ukoenosti
tela. Izgubili su kapacitet za radost jo u svojim ranim
godinama, kad im je nevinost bila ukinuta, a sloboda
unitena. Marta je bila takav sluaj. Imala je pedeset
jednu godinu, troje odrasle dece i razvela se malo
vremena pre nego to me je posetila zbog toga to joj,
kako je rekla, ivot nije imao smisla. Ono to je mislila
je bilo da u njenom ivotu uopte nema radosti, a jako
malo i zadovoljstva. Rekla je da se uvek oseala
anksioznom, ali da je mislila da je to sasvim normalno
stanje.
Na naem prvom sastanku pogodila me tama u
njenim oima. Nije bilo u njima nimalo sjaja, i za sve
vreme konsultacije oi joj ni na trenutak nisu zablistale.
Bila je sitna, ali dobro graena ena. Ponaanje joj je
bilo lepo i, osim smrknutosti koja se ogledala u oima i
vilici, nije izgledala kao neko ko je depresivan. Nakon
mnogo godina braka u toku kojih je verno sluila svome
suprugu, on ju je napustio zbog druge ene. Marta je
stoiki podnela razvod i nastavila sa svojim praznim
ivotom sve dok nije shvatila da joj je potrebna pomo.
Znala je da je uplaena. Nikada se nije mogla
suprotstaviti muu. Razvod ju je stavio u jako
nesiguran poloaj, a ona nikada pre nije samoj sebi
pruala podrku. Sada, kako se pribliavala menopauzi,
osetila se bespomono. Ali nije priznavala da se tako
osea i nije plakala. Marta je bila jedna od velikog broja
ljudi koji nastavljaju sa ivotom i preive, ali bez
radosti u svom ivljenju.
uo sam mnoge ljude kako sa ponosom izjavljuju:
"Ja sam preiveli". Mogu da potujem to oseanje ako
je neko iskusio situaciju
57
opasnu po ivot, kao, recimo, nacistike koncentracione
logore. Ali ta izjava se protee i na sadanjost, kao i na
budunost. U stvari, osoba kae: "Ja to mogu. Mogu da
preivim uslove u kojima bi drugi podlegli. Mogu da
izdrim neprijateljske ili destruktivne napade". Ako je
neko prilagoen preivljavanju, on ne moe ni da
oekuje, ni da oseti radost. Moe li vitez u oklopu da
igra valcer? Stav koji osobu ini pripravnom za nevolju
ne predodreuje je za uitke u ivotu. To ne znai da
oni koji za sebe kau da su preiveli ne ele
zadovoljstvo. Ali, eleti zadovoljstvo i biti otvoren ka
njemu su dve razliite stvari. Ako je fokus ivota na
preivljavanju, osoba nije otvorena ka zadovoljstvu.
Ako je neko naoruan za sluaj mogueg napada, nije
otvoren ka ljubavi. Otvaranje prema ivotu ini takve
osobe ranjivim i njihov strah ih ponovo zatvara.
Marta je bila najmlaa od troje dece, sve devojica.
Atmosfera u domu bila je potencijalno nasilna. Roditelji
su joj se svaali sve vreme, uglavnom zbog novca.
Setila se jednog incidenta koji se desio kad je imala pet
godina: roditelji su vikali jedno na drugo u dnevnoj
sobi, kad je otac odjednom prevrnuo sto i taman je
krenuo da polomi orman kad su ga njene sestre
zaustavile. Pominjui ovaj incident nije rekla da se
uplaila. Verujem da nije oseala svoj strah jer je bila u
oku. Naznaila je da je to "bilo jako strano".
U ovakvoj atmosferi Marta je odrasla i zatvorila se.
Rekla je da je volela da se zavlai i igra sama ispod
trpezarijskog stola, gde je bila sakrivena stolnjakom. To
je smatrala svojom kuom. Nikad se nije oslobodila
straha. "ivela sam u neprekidnom stanju
uznemirenosti zbog onog ta bi moglo da se desi", rekla
je. "Nije bilo ni radosti ni neeg svetlog u mom domu.
Raspoloenje je bilo teko, kao tu. To je bila teka
tuga."
U tom veitom stanju nelagode Marta ni od jednog
roditelja nije osetila razumevanje, simpatiju niti
podrku. Polazak u kolu kada je imala est godina
predstavljao je uasavajue iskustvo. Majka ju je uvela
u zgradu i kada je krenula Marta je zaplakala molei je
da ne ide, ali je majka ignorisala njene molbe i otila.
Taj dan je Marta provela u oku plaui i plaui.
Pogodilo me je to je Marta svoje detinjstvo
provela pod mranim, preteim oblakom. Preivljavanje
joj je diktiralo da se sabere i krene u svet, jer nije
mogla celi ivot provesti ispod stola. Udala se
58
za oveka koga nije volela im je zavrila srednju kolu.
Nauila je kako da se nosi sa svim: ako radi ono to se
od nje oekuje, nee biti povreena. Za njenog mua se
ispostavilo da je jako nasilan ovek, pun besa. Ali ona
je znala da e preiveti.
Dolazak na terapiju je znaio da je Marta od svog
ivota elela vie od pukog preivljavanja. eleti vie
od ivota je znailo da mora radikalno promeniti stav
prema ivotu, to je zahtevalo vie od puke odluke. Ako
joj je dotadanji stav omoguio da preivi, njegovo
odbacivanje je znailo rizik za njen opstanak. Dok je
njena sadanja situacija bila takva da nita nije pretilo
opstanku, odbacivanje odbrambenog stava i otvaranje
sebe ka ivotu evociralo je oseanja ranjivosti i
opasnosti koja je iskusila kao dete. Uprkos svojoj 51.
godini i sofisticiranosti, bila je, duboko ispod toga,
uplaena devojica. I dalje je patila od anksioznosti i
oseala se nelagodno i nesigurno.
Ako put ka radosti vodi kroz predaju sebe samog,
prvi korak u terapeutskom procesu, kako bi se oseanja
osobe zaleila, jeste osetiti i izraziti tugu. Pedeset jedna
godina provedena u preivljavanju je tuna pria. Kako
bi izrazila tugu, osoba mora da plae, ali, mada je
Marta bila u stanju da vidi tugu na svom licu, bilo joj je
jako teko da zaplae. Dok je leala na bioenergetskoj
stolici, mogla je da oseti nelagodu u svom telu. Njeno
dolaenje do toga da iskoristi svoj glas u neprekidnom
zvuku bilo je sainjeno malo plaa i rei: "O, Boe! O,
Boe!".
"O, Boe" je neiji najdublji i najspontaniji poziv u
pomo. Svi mi to ponekad izgovaramo, kad osetimo da
su pritisak ili bol preveliki. To nije pla preivelog koji
osea da se ne sme slomiti ni pod kojim uslovima.
Kaemo to kad oseamo da vie ne moemo da
izdrimo, kad oseamo da je "to" prelo granicu.
Zapanjujua stvar kod ovih rei je da nas lako dovedu
do plaa. Oseanje koje imamo dok ih izgovaramo ne
igra ulogu u tome. Re "Bog", sa svoja dva suglasnika B
i G sa svake strane kratkog vokala, podsea na zvuk
jecaja. Kada se ljudi slome u dubokom plau - to jest,
jecanju -esto e sasvim sponatno rei: "O, Boe! O,
Boe!".
Kad je Marta izgovorila te rei, predloio sam joj da
kae Bogu ta osea. ta god osoba mislila o Bogu, bila
to religijska konotacija ili shvatanje kao natprirodne
sile, moe mu otvoriti svoje srce bez
59
straha od ponienja ili odbacivanja. Lake je rei Bogu
"Povreena sam" nego nekoj drugoj osobi, ako znamo
da drugi to moda nee eleti da uje. Martina reakcija
na moj predlog da popria sa Bogom bila je sledea:
"Ti si zla. Ti nisi dobra. Ne voli me", zatim "Ne
znam ta oseam - oseam, oseam, oseam, ne
znam". Neznanje o tome ta oseamo predstavlja znak
strane konfuzije, manjka samosvesti, vrlo
neodgovarajueg oseanja samog sebe. Osoba se loe
osea u tom stanju. Upitao sam je: "Zar se ne osea
grozno?"
"Da", odgovorila je, "ne oseam se dobro. Nisam
srena. Tuna sam. Jako, jako sam tuna." Ali nije
zaplakala. Umesto toga je rekla: "Ne mogu da diem."
Nakon toga je rekla: "Takoe sam ljuta". Glas joj
je bio jako mek. Zvuao je kao deji. Kada sam joj
ukazao na to, rekla je: "Teko mi je da iskaem bilo
ta. Tako postupam i sa ljudima. Ne mogu da govorim.
Samo razmisljam o tome da 'deca treba da se vide, ali
ne i da se uju'."
Ako je pla uguen osoba ne moe da die.
Zatvoren je dotok vazduha jer je grlo stegnuto. Martino
grlo je bilo ozbiljno stegnuto, to je i dovelo do dejeg
glasa. Ta stegnutost bila je osnova njene nemogunosti
da die lako i duboko.
Njena tekoa pri disanju postala je oigledna za
vreme druge vebe. Ta veba je drugi korak u
iskazivanju oseanja. Ona obuhvata utiranje kao
iskazivanje protesta. Svi mi imamo razlog da utiramo.
Svi smo bili povreeni na nain za koji mislimo da ga
nismo zasluili. Imamo pravo da protestujemo, da
pitamo "Zato?" ili da utiramo.
Zamolio sam Martu da uradi tu vebu sa
utiranjem dok je leala na krevetu. Uputstva su bila da
utira krevet brzo i jako ne savijajui noge i da u isto
vreme govori: "Zato?" Uz moje obrahrivanje, ustro je
utirala i pustila glas da se pretvori u vrisak. Pustila je
sebe da divlja nekoliko minuta. Kad je to bilo gotovo,
nasmejala se i rekla: "Oseam se dobro". Onda se
nelagoda vratila pa je izgovorila "Oseam da u umreti
ako se pustim i izgubim kontrolu". To je bio prvi put da
je pomenula strah za svoj ivot. Nisam dalje istraivao
u toj seansi, ali mi je bilo jasno da se ona itavog svog
ivota plaila za sopstveni ivot. Ako bi histerino
vristala, bila bi ubije-
60
na. Rasporena. Stegnutost njenog grla direktno je
ukazivala na strah od rasporenosti. Bilo je to kao da je
neko drao ruke oko njenog grla u preteem gestu.
Sposobnost da se plae i kae ta mislimo je
osnova oseaja da imamo svoj glas u svojim rukama.
Zatvorenici i robovi nemaju svoj glas u svojim rukama i
nisu slobodni ljudi. Ali i deca mogu potpasti pod tu
kategoriju ako su toliko uplaena da ne mogu da naine
glasan zvuk. Mada nisu uistinu robovi, takva deca ue
da budu pokorna i tiha i to im je tehnika preivljavanja.
Ova tehnika se u veini sluajeva odri i u odraslom
dobu i ne moe se od nje odustati sve dok osoba ne
shvati da vikanje i vriska nee rezultovati kaznom. Sa
druge strane, postoje ljudi za koje je vritanje
(histerino ponaanje) skoro nain ivota. Verujem da
oba obrazca ponaanja nastaju u porodicama u kojima
je nasilje ili mogunost nasilja tipino za ponaanje
roditelja. Ako dete nije prestravljeno, ono se
identifikuje sa roditeljima i usvaja njihov obrazac
ponaanja. S druge strane, ako se detetu preti ili se
ono osea dovoljno zaplaenim ovakvim ponaanjem,
povui e se u sebe i postati tiho i potinjeno.
Sva mala deca reaguju plaem na bilo koju vrstu
nelagode, to se smatra pozivom majci da otkloni ono
to bi moglo biti uzrok nelagode. Svi mladi sisari zvae
majku kad su u opasnosti. Ali, plal ljudskog
mladuneta je vie od poziva u pomo. ak i kad majka
odgovori na poziv, pla deteta se moe jo neko vreme
produiti. tavie, to nije jedna nota poziva koja se
moe ponavljati, ve kontinuirani slomljeni zvuk
povezan sa ritmom disanja. To je zvuk jecanja, koji i
odrasli isputaju kad su u nevolji. Jecanje se moe
posmatrati i kao poziv u pomo, meutim ono ima
dublji znaaj, kako za odrasle tako i za decu. Ono
iskazuje emociju alosti ili tuge. Tuga je povezana i sa
suzama koje teku, ali u puno sluajeva kad se duboko
jeca, suza nema. U drugim sluajevima suze teku, ali
nema jecanja.
Poto su zvuki oseanja tako blisko povezani,
nauili smo kako da kontroliemo na glas da ne bismo
pokazali oseanja. Moemo govoriti ravnim,
bezoseajnim tonom koji porie oseanja, ili moemo
pojaati snagu naeg glasa kako bismo sakrili injenicu
da se ne oseamo dobro. Takvo regulisanje glasa se
dobrim delom veba
61
kroz kontrolu disanja. Ako diemo puno i slobodno, na
glas e prirodno pokazivati naa oseanja. Ako diemo
plitko, ostajemo na povrini naih oseanja gde
moemo svesno kontrolisati kvalitet nae glasovne
ekspresije. Jedan od naina da se pacijent dovede u
vezu sa svojim dubokim oseanjima jeste da mu se
produbi disanje. Tehnika koju ja koristim je izuzetno
jednostavna. Pacijent lei preko bioenergetske stolice
lagano diui. Onda ga zamolim da naini zvuk i da ga
odri koliko god moe. Neki naine glasan, ali kratak
zvuk. Ovo bi moglo da znai da oni ele da otvore svoj
glas, ali da ne mogu. Neki naine mek zvuk koji
implicira da se ne oseaju pozvanim da se snano
izraze. U oba sluaja, osoba je pod kontrolom. Onda im
sugeriem da iskoriste svaki napor kako bi nastavili
zvuk. Ovo ukljuuje i forsiranje izdisaja. Kada to ponii
da rade i njihova kontrola poinje da se slama. Kako
ostaju bez daha, moe se zauti zvuk plaa, stenjanje
ili nota agonije. Dok se zvuk forsira, vibracija se iri
dublje kroz telo. Kada dosegne karlicu, moe se uti i
videti da je osoba na ivici plaa. esto ponavljanje
vebe i ohrabrivanje pacijenta da uje volumen zvuka
e neretko uzrokovati pla.
Ipak, u veini sluajeva sam video da je
neophodno uputiti pacijenta da razdvoji glas na
ponavljajue zvuke koji vie lie na grotkanje - ugh,
ugh, ugh. Ovaj zvuk e isto kao jecanje poslati vibracije
kroz telo. Veina pacijenata ne osea to kao zvuk
jecanja, a to je, u stvari, zbog toga to nastaje
mehaniki. Ali ako ih pustim da ponavljaju zvuk,
pogotovo ako to ine bre, on e postati nevoljan i
pacijent e osetiti da je to zaista plakanje. To je kao
pumpanje pumpe. Voljna akcija indukuje oseanje koje
pretvara pokret u postupak iskazivanja. Re "Bog", kad
se izgovara s odreenom intonacijom ima slian
kvalitet, i ako se brzo ponavlja isto moe zavriti u
plau.
Plakanje je prihvatanje nae ljudske prirode, to
jest, injenice da smo bili izbaeni iz zemaljskog raja i
da moramo iveti svesni boli, patnje i borbi. Ali, to
izgleda kao da nemamo pravo da se alimo jer smo,
pojevi plod drva znanja, postali kao bogovi, razlikujui
pravo od pogrenog, dobro od loeg. To znanje je krst
koji nosimo, samosvest je ta koja nas deli od
spontanosti i nevinosti. Ali mi taj krst nosimo ponosno
poto on ini da se oseamo posebnim, da
62
smo samo mi Boja stvorenja, mada smo mi ti koji su
prekrili njegovu prvu naredbu. Sada ovek ima i druga
znanja koja mu daju mo da uniti i Zemlju, na
iskonski Edenski vrt.
Samosvest je ovekova kletva koliko i slava.
Kletva, jer ga zarobljava i odvaja time od radosti,
radosti blaenog neznanja. Slava je, jer mu nudi znanje
o radosti kao ekstazi. ivotinja iskusi bol i zadovoljstvo,
tugu i radost, ali nema spoznaju tih stanja. Ako se zna
radost, poznaje se i tuga, ak i ako nije tog asa
prisutna u naem ivotu. To je znanje o tome da smo
izgubili one koje volimo ili ak na sopstveni ivot. Ako
odbijamo to saznanje, odbijamo i nau ljudskost i
mogunost spoznaje radosti. Ali, takva spoznaja nema
toliko veze sa reima koliko sa oseanjima. Znati i
oseati da ljudski ivot ima tragini aspekt, da je tuga
neizbena, doputa osobi da iskusi radost koja je
transcedentna. Bili smo povreeni i biemo povreeni
opet, ali emo isto tako biti i voljeni i potovani -
potovani jer smo zaista ljudsko bie.
iveti svoj ivot kao potpuno ljudsko bie trai i
sposobnost da se plae slobodno i duboko. Ako osoba
moe tako plakati, onda nema zbunjenosti, oaja, ni
agonije u tome. Suze i jecaji nas operu, podmlaujui
na duh tako da se moemo ponovo radovati. Vilijam
Dejms je napisao: "Zid od stene u njemu je pao,
tvrdoa njegovog srca bila je slomljena... Pogotovo ako
jecamo! To je kao da su nae suze slomile najtvru
branu - ostavljajui nas istima i mekim u srcu i
otvorenima svakom plemenitijem voenju."
Ali pla ne stvara uda. Nismo se mnogo promenili
samo jednim dobrim plaem. Stvar je u tome da se
bude sposoban da se plae duboko i slobodno. Ja sam
se slomio dvaput u toku moje terapije sa Rajhom i dva
puta je izgledalo kao da nastaje udo. Ali to plakanje,
duboko kao to je i bilo, nastalo je kao rezultat
spoljanjeg pritiska. Kada su se drugi problemi javili,
vilica mi se opet ukoiia, jer sam oklevao da se borim
sa njima. Dospeo sam blizu poraza, ali nisam pokleknuo
na kraju. Znao sam da ne mogu lako da zaplaem.
Jednom prilikom, u toku rada sa Pierakosom, mojim
saradnikom u ranim danima bioenergetske analize,
zamolio sam ga da mi pritisne vilicu. Dok sam leao na
krevetu, on je pritisnuo akama moju vilicu. Bolelo je,
ali ja nisam zaplakao. Nakon toga, dok je on nastavljao
da me pritiska, spontano sam rekao: "Dragi Boe,
molim
63
te, pusti me da zaplaem" i iz mene su provalili duboki
jecaji. Kada sam ustao, Pierakos mi je rekao da mi je
glava bila okruena brilijantnim sjajem.
Ali ak je i takvo iskustvo, velianstveno po svemu,
trebalo ponoviti. Cilj terapije nije bio da ja zaplaem (to
jest, ne da me provocira, mada je i to ponekad
neophodno), ve da mi pomogne da povratim svoju
sposobnost da plaem duboko i slobodno. To se desilo
mnogo godina kasnije, kad sam poeo da radim sa
svojim pacijentima kako bi im pomogao da plau. Ako
bih zadrao zvuk dovoljno dugo dok bi leao na stolici,
on bi se slomio u jecaje sa kojima bih mogao da se
poistovetim i da im se predam. Kako bi se ta predaja
odrala protiv pritiska linosti, koja je odluila da se ne
preda, morao sam da plaem redovno. Ponekad bih
malo otplakao svaki dan. Ako bi me neko pitao: "Zbog
ega si tuan?", odgovorio bih mu: "Zbog mene, tebe i
ostatka sveta". Kada mi se ljudi zagledaju duboko u oi,
kau mi da vide tugu u njima. Ali, moje oi i dalje imaju
sposobnost da se razvedre i uspostave toplu vezu sa
oima nekog drugog.
Kada mi pacijenti kau da su dovoljno plakali,
skrenem im panju na to da je plakanje kao kia iz Raja
koja plodi zemlju. Da li bismo ikada rekli "Dosta kie,
vie nam ne treba"? Moda nam nije neophodna
poplava, ali nam sigurno treba redovna lagana kiica da
odri nau planetu zelenom i nae due istima.
I tuga i radost dolaze iz oseta u stomaku. Naznaili
smo u prethodnom poglavlju da se orgazmini refleks
javlja, kada disajni talas slobodno doe u karlicu. U
ovakvoj predaji telu postoji oseaj slobode i uzbuenja
koji dovode do oseanja radosti. Strah da se pustimo
seksualnom uzbuenju dovodi do blokiranja disamog
talasa tako da on ne dosegne karlicu i dovodi do
oseanja tuge. Ako se tuga moe izraziti plakanjem,
biemo osloboeni napetosti, sloboda i potpunost bie
obnovljeni i bie vraeno dobro oseanje tela, Uticaj
stomaka na tugu, kao i na radost, moe se videti u
izarzima "Smeh iz dubine stomaka" i "pla iz dubine
stomaka". Obe te stvari rezultuju time da se osoba
osea dobro. Naravno, onaj ko moe duboko udahnuti u
svoj stomak, i plakati i smejati se sa takvom dubinom
oseanja, taj se osea dobro sam sa sobom i terapija
mu nije potrebna.
Ako su plakanje i smeh toliko slini po svojim
obrascima energije i greva, zar se ne moemo izleiti
ne samo kroz pla, ve i kroz
64
smeh, kao to je to uradio Norman Kuzins? Oba
postupka imaju katarzini efekat kada se koriste radi
oslobaanja od napetosti. Ali smeh je neefikasan i
beznaajan u oslobaanju osobe od njene potisnute
tuge ili oaja. Moe je privremeno podii iz tuge, ali e
ovek pasti nazad u nju im prestane da se smeje.
Mnogo je lake smejati se nego plakati. Rano u ivotu
nauimo da smeh privlai ljude nama dok ih pla moe
oterati. "Smej se i svet e se smejati sa tobom, plai i
plakae sam!" Mnogi ljudi imaju tekoa kad treba
nekako odgovoriti na tugu nekog drugog, jer to
dodiruje njihovu sopstvenu tugu ili bol, koje se bore da
poreknu. Ali, prijatelji koji su tu samo dok je sunano
nisu pouzdani. Istinski prijatelj je onaj koji deli na bol,
a on to moe da uradi jer je prihvatio svoj sopstveni bol
i tugu.
Za mnoge ljude, smeh je zatakavanje. Smejanje
moe biti od znaaja u odravanju neijeg duha u krizi,
ali u tim sluajevima to nije dubok smeh iz stomaka,
smeh istinskog uitka. Tokom rada na glasu, pacijent e
se ponekad slomiti u spontani smeh umesto plaa. Bilo
kako bilo, situacija nije pogodna za smeh. Pacijent je
na terapiji zbog ozbiljnih problema u njegovom ivotu
sa kojima on oigledno ima problema da se suoi. Na
smeh u ovakvoj situaciji mora se gledati kao na otpor
predavanju, odbijanje realnosti oseanja osobe. Kada
sam na to ukazao pacijentu, njegov odgovor je bio: "Ali
ne oseam se tuno". Radije nego da se suprotstavim
njegovom otporu, pridruiu mu se i smejati se sa njim,
ohrabrujui ga da se jo jae smeje. U veini sluajeva,
kako se smeh produbljuje, pacijent e poeti da jeca i
osetiti tugu koja lei ispod povrine njegove svesti.
Nakon takvog plakanja osoba moe iskusiti snaan
oseaj olakanja i slobode.
enama je lake da plau - to jest, da jecaju -
nego mukarcima. Verujem da je tu re o kulturi, u
injenici da su deak ili mukarac posramljeni ako
plau. Ali sposobnost plaa koju imaena povezana je i
sa strukturom njenog tela koje je, uglavnom, meke
nego muko; mislim da je i enska dugovenost
povezana sa tom mekoom. Mukarci su po pravilu
krui u svojim telima - oni se ne slamaju lako. Ali kada
je ta krutost nesvesna, naviknuti ili karakterni stav, ona
ima veze sa smanjenom oseajnou prema ivotu i
predstavlja, stoga, gubitak spontanosti i vitalnosti.
Mrtvi ljudi ne
65
plau. Verujem da ovek koji moe da plae due ivi.
Plakanje titi vae srce. To je jedini nain da se
oslobodimo boli kad nam se srce slomi, kad izgubimo
ljubav. ivot je proces tenosti koji se skroz zamrzne u
smrti a delom biva zamrznut u stanjima krutosti, koja
su stanja napetosti. Plakanje je topljenje. Greviti jecaji
plaa su kao topljenje leda u prolee. Suze su poplava
koja nastaje.
Veina nas je, meutim, bila preduboko i prejako
povreena. Nosimo previe boli u naim telima da
bismo sebi dozvolili predaju. Naa tuga dosee sve do
oaja koji mi moramo da poreknemo u interesu
opstanka. Na strah moe biti tako paraliui da
moemo funkcionisati normalno jedino ako ga
suzbijemo i poreknemo. Odseemo oseanje, napnemo
telo i ograniimo disanje, ali kad to uradimo odsecamo i
mogunost radosti. Kako bih pomogao mojim
pacijentima, ukaem im na to da oaj nije stvar
sadanjosti, ve prolosti. Strah ne dolazi iz sadanje
pretnje, ve iz prole. Istina, naa oseanja straha i
oaja su prisutna u sadanjosti, ali samo zato to smo
zarobili prolost u naem telu. Prolost i dalje ivi u
napetostima. Oslobaanje od napetosti dozvoljava nam
da nainimo korak slobode od prolosti.
Ali napetosti se moemo osloboditi jedino ako
iskaemo oseanje koje je u toj napetosti sadrano.
Tehnike oputanja pomau samo privremeno. im se
pojavi ivotna situacija koja budi blokirano oseanje,
muskulatura se ponovo gri kako bi kontrolisala
oseanje. Ni pranjenje oseanja putem histerine
eksplozije nezadovoljstva, mada moe biti katarzino,
ne donosi oslobaanje koje traje. Vano je razumeti
dinamiku samoizraavanja ako elimo pomoi
pacijentima da budu slobodni. Ego je integralni deo
samoizraavanja, isto koliko i telo. Telo i um moraju biti
integrisani u svakom iskazivanju oseanja kako bi to
oseanje bilo potvrda sebe samog. Zato ni pla, ni
vrisak nisu terapeutski osim ako osoba ne zna zbog
ega plae i ne moe to da izrazi reima. Video sam
pacijente predane plau dok su disali preko stolice koji
bi mi nakon toga rekli: "Ne znam zbog ega sam
plakao/la".
Ako zvuk nosi oseanje, rei iskazuju lik ili ideju
koja daje oseanju smisao. Bioenergetska analiza je
terapeutska um-i-telo tehnika koja radi na oseanjima i
idejama, sa zvucima i sa reima. Veina e pacijenata,
kada se predaju dubokom plau, rei i esto po-
66
navljati: "O, Boe", to sam opisao kao nevoljni poziv u
pomo. Ako je zvuk plaa poziv u pomo, rei
saoptavaju taj poziv na nivou odraslog oveka. Kada
osoba izrazi oseanje reima, isto kao zvukom ili
postupkom, njen ego je poistoveen sa tim oseanjem.
esto e pacijent vritati spontano u toku purgativnog
osloboenja i onda rei "uo sam se kako vritim, ali
nemam veze sa tim". Stavljanje rei u oseanja pomae
pravljenju veze.
Kao i u seansi sa Martom, koju sam opisao ranije u
ovom poglavlju, kad ljudi dok plau kau "O, Boe"
sugeriem im da kau Bogu ta oseaju. Ponekad kau
"Ne oseam nita" ili "Ne znam ta oseam". U takvim
sluajevima bih mogao da kaem pacijentu: "Osea li
se tunim?" "Da", oni odgovaraju. "U redu, onda, reci
Bogu ta osea". Rei e: "Oseam se tuno". esto
rei zvue prazno i onda ih pitam: "Koliko tuno?" Oni
e uvek odgovoriti "Veoma tuno", to je istina o
njihovoj linosti. Ako ih dovedem do toga da koriste
rei koje oznaavaju oseanja, pla im se produbljuje.
Nekil pacijenti se lako otvore i kau: "Boli me, povreen
sam" ili neto drugo to iskazuje lik ili ideju povezanu
sa njihovom tugom i plaem. to vie stvari o kojima
plau mogu da iskau reima, to su vie integrisani.
Telo i um tada rade zajedno kako bi doveli do boljeg
oseaja sebstva.
Ponekad se desi da ujem jako negativne odgovore
nakon sugestije da pacijent kae Bogu ta osea. Jedan
pacijent je besno rekao "Jebi se, Boe. Nikada nisi bio
tu za mene. Nije te bilo briga. Mrzim te." To je rekla
ena koja je bila odgojena u religioznom domu i ila u
religioznu kolu. Kad sam pokuao da preispitam njena
oseanja rekla mi je da je to ono to ona jeste i kako se
osea. Njen otac bio je perverzan u vezi sa enama i
seksualnou. Bio je seksualno zainteresovan za moju
pacijentkinju, dirao ju je i poudno je gledao. Mada su
za njega sve ene bile drolje i mada je priao masne
viceve za veerom, pravio je negativne i poniavajue
opaske o bilo ijem drugom seksualnom izraavanju.
Oekivao je od svoje kerke da bude aneo, ali ju je
gledao kao kurvu. Primedbe o Bogu omoguile su mojoj
pacijentkinji da jasnije vidi hipokriziju u svojoj porodici i
da oseti kako ju je to napravilo ogorenom i gadljivom
na mukarce.
Bog je predstavljao njenog oca, to nam govori da
je pre nego to je postala svesna polnih oseanja, u
uzrastu od otprilike tri ili
67
etiri godine, oboavala svog oca, kao i sve druge
devojice. Njena sledea iskustva u vezi sa njim mogla
su se posmatrati kao izdaja njene ljubavi. Njen bes na
njega bio je van dometa rei, jer je ona oseala da joj
je duh slomljen. Sva ova oseanja bila su projektovana
na mene kao na Boga, terapeuta, zamenu za oca i
mukarca. Posvetiu sledee poglavlje pitanjima otpora
i prenosa koja su tako kritina u svakoj terapiji, i sa
kojima se jedino moe izboriti reima, ali da bi te rei
imale bilo kakvu vrednost, pacijent mora biti u vezi sa
svojim oseanjima. Do pacijenta koji ne osea svoju
tugu i ne plae, nemogue je dopreti reima.
Jedan od razloga za fokusiranje na telo u
bioenergetskoj analizi je taj da su same rei retko
dovoljno snane da probude potisnuta oseanja.
Potiskivanje oseanja je posao ega, koji posmatra,
cenzurie i kontrolie nae postupke i ponaanje. Rei
su njegov glas isto kao to je zvuk glas tela. ovek se
moe rasuti koristei rei. Prilino je teko da se tako
neto uradi zvukom. Osoba moe prepoznati nijansu
greke kada zvuk kojim se ispoljava oseanje nije
istinit. Aksiom u bioenergetskoj analizi jeste da telo ne
lae. Naalost, mnogi ljudi su slepi za izraze tela, jer su
kao jako mladi naueni da pre veruju onome to se
kae nego onome to se oseti. Ali neka deca jo uvaju
nevinost koja im dozvoljava da veruju onome to vide.
Znamo da je pouka prie "Carevo novo odelo" da samo
nevini mogu videti istinu. Deca jo nisu nauila
prefinjenu umetnost igranja reima radi sakrivanja
oseanja. Nikada neu zaboraviti oveka koji mi je
traio savet u prvim godinama mog terapeutskog rada,
govorei: "Znam da sam bio zaljubljen u svoju majku".
To je bilo kao da mi je rekao: "Doktore, vidite da li
moete da mi kaete neto novo". Nisam prihvatio
izazov i terapija se nije pomerila sa mrtve take. Ono
to je trebalo da mu kaem je: "Ono to ne zna jeste
koliko si u stvari bolestan".
Ista vrsta slepila moe se uoiti kod ljudi koji, kada
im ukaem na njihovu potrebu da plau, kau: "Ja
nemam problema da zaplaem. Puno puta u ivotu sam
plakao." Poslednji deo odgovora bi i mogao biti istinit,
ali prvi nije sigurno. Njihova je tekoa u nemogunosti
da plau dovoljno duboko da dosegnu dno svoje tuge.
Njihovo plakanje je kao voda koja se preliva preko
brane nikad ne ispraznivi njihovo jezero suza.
injenica da je njima potrebna po-
68
mo u savlaivanju ivotnih tekoa ukazuje na
postojanje ogorenja i manjak radosti, to predstavlja
razlog za plakanje. Mnogi ljudi su kao mali nauili da je
plakanje prihvatljivo jedino onda kada su uniteni, a ne
kada su povreeni ili puni bola. Deci koja plau kada se
udare oni kau: "Prestani da plae ili e stvarno;
dobiti razlog za pla". I u nekim sluajevima, deca e
biti dvostruko kanjena kako bi prestala sa plaem.
Deca bivaju sramom naterana da ne plau: "Mali deaci
ne plau, plau samo devojice". A odrasli su
obeshrabreni - trebalo bi da budu hrabri. Plakanje jei
znak slabosti i tako dalje. Otkrio sam da je sposobnost
da se zaplae znak snage. Poto ene plau vie od
mukaraca, one su oigledno jai pol.
Kada osoba plae, svaki jecaj je impuls ivota koji
prolazi kroz telo. Moe i da se vidi taj impuls kako
prolazi kroz telo. Kada doe do karlice, uzrokuje
pomeranje ka napred - onaj koji plae moe zaista
osetiti kako impuls udara dno karlice dok prolazi kroz
unutranjost tela. To je "putanje do dna". Tako dubok
pla redak je isto kao i duboko disanje. Postoji,
uostalom, i druga dimenzija plaa koja je amplituda
talasa. Ona je izraena u "veliini" zvuka. Potpuni zvuk
oznaavaju irom otvorena usta, grlo, grudi i abdomen.
Stepen otvorenosti pokazuje koliko je neko otvoren
prema ivotu - koliko ga puta unutra i napolje. Kada
opisujemo pacijente kao "zatvorene u sebe same", to je
bukvalno tano u domenu telesnih otvora. Usne mogu
biti stisnute, vilica ukoena, grlo stegnuto, grudi krute,
stomak zategnut i zadnjica uvuena. Kod takvih ljudi, i
pogled je suen.
Terapija je proces otvaranja ka ivotu - fizika
operacija isto koliko i psiholoka. Ona se ogleda u
vedrom pogledu, toplom osmehu, ljubaznosti i
otvorenom srcu. Ali otvaranje srca bez otvaranja
prolaza kroz koje tee oseanje ljubavi jeste postupak
koji niemu ne doprinosi. To je kao da otvarate sef bez
otvaranja trezora, ija vrata ostaju zakljuana. Uvek
poinjem sa terapeutskim programom tako to
pomaem osobi da otvori svoj glas (kako bi govorila) i
svoje oi (kako bi njima videla) pre nego to otvori
svoje srce. Ali taj proces otvaranja nije ni brz ni lak. To
je kao uenje da se hoda. Pacijent proverava tle svakim
korakom koji napravi. Mora da naui da veruje sebi i da
ponovo veruje ivotu. Kao detetu koje stalno pada dok
69
ui da hoda, i pacijentu e se desiti isto: osetie svoj
strah i svoju impotenciju, ali svakim novim ustajanjem i
pokuajem ponovnog iskoraka, odrae, imae veru,
pouzdanost, mudrost i radost.
Dubok pla se moe zavriti slomom u kojem e
osoba osetiti slobodu i videti radost u njoj. Takvi
slomovi su kao sunce koje zasija kroz oblake - ne znak
da je oluja sasvim prola, nego naznaka da joj je kraj
blizu. Svaki slom ini pojedinca snanijim i otvorenijim
ka ivotu, sposobnijim da se preda svom telu.
U sledeem poglavlju, razmotriu otpore plau. Oni
su mnogobrojni i duboko utkani u linost. Oni ne mogu
biti naputeni bez spoznaje da mogu biti razvijeni kao
znaci opstanka.
70
P0GLAVLJE 4

Otpor plakanju

Neu se slomiti
U prethodnom poglavlju sam ukazao na to da veina
ljudi ima potrebu da plae kako bi umanjila koliinu boli
i tuge u svom ivotu. Plakanje nas, kao i jecanje,
oslobaa napetosti koja ta oseanja zatvara unutar
tela. To je prirodni odgovor na fiziku ili psihiku
povredu. Svaka trauma je ok za organizam, koji ga
tera da se zamrzne ili gri, da prestane da die i da se
zatvori kao koljka. Plakanje je proces odmrzavanja,
odgravanja i otvaranja ka ivotu. Nakon greva,
disanje postaje oputeno i duboko. ovek moe ponovo
u potpunosti upotrebiti svoj glas. Pla osveava duu
kao to dobra kia osvei i ponovo natopi zemlju. Ljudi
koji ne mogu da plausu zamrznuti, tela su im ukoena
i disanje im je ozbiljno ogranieno. Nijedna osoba nee
ostvariti pun ivotni potencijal ako ne moe da plae.
Da bi se ostvario taj potencijal, plakanje mora doi iz
dubine stomaka. To nije lako ljudima ije su plakanje ili
disanje ogranieni umerenim, ak ozbiljnim
napetostima u predelu dijafragme.
U ovom poglavlju u razmotriti psihiki otpor
plakanju, koji se javlja paralelno sa fizikim blokadama.
Plakanje je, za veinu ljudil koji ive u ovoj kulturi,
znak slabosti. ak i u situacijama kad je pla prirodan
odgovor, kao u sluaju smrti voljene osobe, ucveljenom
se savetuje da bude jak i da se ne preputa tugi.
Preputanje oseanjima znai gubitak kontrole ega, ali
ako tad nije pravo vreme za predaju ega, kada jeste?
Na plakanje se gleda ne samo kao na znak slabosti, ve
i nezrelosti - ono je detinjasto i infantilno. Deci
71
se uglavnom rugaju kad plau: "Veliki deaci ne plau".
Naravno, istina je da je plakanje povezano sa
bespomonou. U opasnoj situaciji, moda i jeste
neophodno da se ne prepustimo oseanju
bespomonosti i da ne zaplaemo, ali, to se terapije
tie, pacijentu njegova bespomonost ne preti nigde
osim na nivou ega.
Puno mukaraca biva zavedeno idejom da nije
muki plakati. Don je bio jedan od njih. Doao je kod
mene jer ga je muila teka depresija. Rekao mi je da,
kad ne ide na posao, prelei u krevetu celi dan,
nesposoban da se pomeri. Don je bio zgodan
mukarac u ranim tridesetim godinama, koji je eleo da
bude glumac. Na asu glume je uo za bioenergetsku
analizu i rad na telu kojim se pomae ljudima da se
bolje poveu sami sa sobom i poveava njihova
sposobnost da izrae oseanja. Bio je na terapiji kod
psihologa, za koga je verovao da mu pomae, i eleo je
da nastavi da ide na nju i dok radi sa mnom. Nisam
imao prigovora jer smo se, ionako, mogli viati tek
svake druge nedelje po jedan sat.
Don je izgledao "muki". Imao je jako, miiavo
telo, koje je dugovao programu za poveanje teine
koji je pohaao kada je bio mlai. Interesantna crta
njegove pojave predstavljalo je epurenje u kaubojskim
izmama. Bio je svestan toga da mu pojava ukazuje na
snaan narcisoidni element u linosti, ali je to smatrao
preimustvom. Disanje mu je bilo jako uplje, to sam
video kad je legao preko stolice. Ohrabrivao sam ga da
uporno radi vebe koje sam opisao, kako bi produbio
disanje, time doveo do nekih vibracija i izrazio neka
oseanja. Radio je vebe, ali bez oseanja. Nasmeio bi
mi se kao da kae: "Ne verujem da e ovo uspeti".
Ipak, uvek se oseao bolje nakon seansi i nadao sam se
da e moi da uvidi njihovu vrednost. U to vreme je
iveo sa majkom, mada je neko vreme iveo sam. Imao
je mlaeg brata koji je bio oenjen i izgledalo je da mu
dobro ide. Otac mu je umro kad je bio mali, i time ga
postavio u ulogu malog mukarca u porodici.
Donova depresija je poticala iz injenice da ga je,
dok se oekivalo od njega da bude mukarac u porodici,
potkopala dominantna majka za koju je bio emotivno
vezan. Uvideo je da su izmeu njih postojala seksualna
oseanja. Znao sam da e se depresija umanjiti ako
uspem da ga dovedem do toga da zaplae, ali do toga
nikad nismo stigli. Mada, setio se incidenta iz detinjstva
koji je objasnio
72
njegov otpor plau. Rekao je da ga je, kad mu je bilo
est godina, majka zakljuala u kupatilo i tukla ceo dan.
Prestala je tek kada se slomio i jako zaplakao. Nikada
se nije slomio i zaplakao tokom kratkog perioda u kome
smo radili. I onda mi je, jednog dana, rekao: "Nee
dopreti do mene. Neu da plaem." Depresija se nije
smanjila i, uprkos savetu drugog psihologa, otiao je na
bolniko leenje. Nakon toga ga vie nisam video.
Siguran sam da je Donu bilo fiziki jako teko da
ne plae, ali u prilog tome, imao je jaku svest o tome
da nee plakati. Ta volja bila je deo mehanizma
odbrane njegovog ega. Kada je rekao: "Nee dopreti
do mene," pod tim je mislio i da ga neu slomiti.
Njegova majka je to jednom uradila, ali dok je ona
imala priliku da ga natera da plae, njegova
unutranjost se stvrdnjavala, sve dok joj nije mogao
pruiti otpor elinom snagom. Treba uzeti u obzir
injenicu da mu je taj otpor spasio integritet. Da ga je
majka slomila, postao bi izofrenik. Poto mu je otpor
omoguio da preivi, nije eleo da ga se odrekne. Otpor
ga je, isto tako, zaledio u odbrambenora stavu koji mu
nije ostavio energije ni slobode za bilo koje
zadovoljstvo ili kreativnost. Nije ni udo to je bio
depresivan. Iskustvo sa Donom skrenulo mi je panju
na to koliko se neki ljudi snam odupiru plau.
Obino poinjem rad na telu tako to pacijent legne
preko bionergetike stolice i die. Tako mogu da
posmatram disanje i vidim kvalitet disajnog talasa.
Poloaj je malo stresan, to u stvari tera pacijenta da
dublje die. Disanje pacijenta skoro nikada nije onoliko
puno i slobodno koliko bi moglo biti. Kako bih ga
produbio, zamolim pacijenta da napravi glasan zvuk i
da ga odri koliko god moe. Skoro svaki put taj zvuk
bude prekratak i monoton. O zadravanju daha
govorimo kad se osoba uzdrava od predaje svom telu i
svojim oseanjima. To zadravanje je nesvesno. Novi
pacijenti uglavnom veruje da, ako se potrudi, moe
pustiti vazduh slobodnije i due odrati zvuk.
Ohrabrujem ga da nastavi sa pokuajima. Produavanje
zvuka omoguava disajnom talasu da dosegne stomak,
gde se oseanja i nalaze. Ako zvuk potraje dovoljno
dugo,pacijent e obino uti kako nota tuge dolazi u
zvuk. Ponekad e se, zvuk prelomiti i pojavie se jecaji.
S vremena na vreme, pacijent e se slomiti u dubokim
jecajima. U prvom stadijumu terapije jecajil
73
nikad nisu dovoljno duboki kako bi oslobodili bol i
patnju, ali takvo iskustvo omoguava razgovor o stavu
koji pacijent ima prema iskazivanju tuge.
Zapanjujue je koliko ljudi dolazi na terapiju sa
problemima koji ih iznuravaju i dalje poriui bilo kakvo
oseanje tuge. To se posebno moe primeniti na
depresivne pacijente koji su, potisnuvi svoja oseanja,
postali emocionalno umrtvljeni. Da depresivni ljudi
mogu da plau, depresije bi nestalo, jer bi se oni
ponovo osetili ivima. Tuga, uostalom, nije jedino
oseanje koje je potisnuto. I bes se potiskuje u istoj
meri. Ljudi mogu da postanu iritirani, da pobesne, ak
postanu i nasilni, ali oseanje i isto iskazivanje emocija
kao to su ljutnja i tuga je vrlo teko. Iskazivanje
iritacije ili ak besa ne nosi u sebi nameru da
prouzrokuje bilo kakvu znaajnu promenu situacije u
kojoj je osoba. To su manja oslobaanja u cilju
olakavanja napetosti frustracije i vie su nalik
"isputanju pare". Jednom kada je napetost
osloboena, osoba se osea bolje ali se situacija ne
menja. Ljutnja, s druge strane, ne nestaje dok se bolna
situacija ne razjasni. Isto se moe primeniti i na tugu.
Ako se je ovek duboko tuan, napravie izvesne
promene u svom ivotu. Spoznaja toga da smo tuni ili
ljuti pomae, ali to nije dovoljno. Da bi osetila ljutnju ili
tugu, osoba mora biti sposobna da je izrazi. Bebe i
mala deca to lako urade kada su povreeni. Kako to da
takva prirodna reakcija biva blokirana?
Doan je bila udata ena tridesetih godina. Tokom
nekoliko godina terapije, napredovala je vrlo malo u
smeru promene oseanja frustracije i depresije. Videvi
njeno telo, razumeo sam ta oseanja. Glava joj je bila
mala i drala ju je kruto nad telom. Lice zategnuto, sa
izrazom gorine. Telo joj jeste bilo meko i harmonino,
ali deako i nezrelo u pogledu forme. Raskol izmeu
njene glave i tela ukazivao je na nepoistoveenje ega
sa telom. Deaki izgled tela bio je odraz elje da
porekne svoju enstvenost. Nesposobna da prihvati
svoju pravu prirodu i da je slobodno iskae, postala je
frustrirana ena u agoniji. Nije iznenaujue to je bila
depresivna. Nekoliko seansi smo radili na njenoj
nemogunosti da iskae bilo koje duboko oseanje.
Kroz obuku i disajne vebe preko stolice, naterala je
noge da vibriraju dajui joj neki oseaj u telu, ali
nijedna emocija nije uspela da se probije. Deo njene
frustracije i
74
gorine bio je iskazan utiranjem, u toku koga je
vikala: "Ostavi me na miru!"
Na sledeoj seansi Doan je opisala iskustvo koje
je imala nedelju dana pre toga na bioenergetskoj grupi
za uenje. Rekla je da su drugi ljudi iz grupe plakali.
Neki su rekli da su imali seksualna oseanja. Doan je
dodala: "Moje telo je vibriralo i karlica mi se pomerala,
ali ja nisam nita osetila. Ne verujem ljudima. Ne
predajem se. Niemu se ne dam. Mislim da sama sebi
ne verujem." Ovo je bila vrlo jasna izjava o prirodi
njenog problema. Ona nije elela da se preda svom
telu. Na neki nain, predaja telu je ugroavala njen
opstanak. Morala je da odvoji svoju svest od svog tela,
to je napravilo razdor izmeu to dvoje. Terapija je bila
tu da joj pomogne da razume ta se desilo i zato.
Leei preko stolice i diui, osetila je napetost u
leima koja je predstavljala krutost, njenu
beskompromisnu osobinu. Nije elela da se savije i
slomi. Kad ju je zabolelo, rekla je: "Boli me alil neu
zaplakati. Samo seka-perse plau. Mogu da izdrim." Tu
izjavu pratila je sledea: "Nee me slomiti. Do avola!
Nee me slomiti. Neu se predati. Pre e polomiti
stolicu nego mene. To boli." Neto kasnije je dodala:
"Pokuava da me natera da se predam ili da
odustanem ali u pre otii u pakao nego to uiniti'.
Doan je shvatila da to nije bilo neto izmeu nje i
mene; znala je da je to konflikt sa majkom. Rekla je:
"Postojala je borba za mo izmeu nas dve. Morala sam
da imam neki deo sebe. Ona je posedovala veinu
mene. Radila sam ono to je ona elela. Dala sam joj
sve osim svojih oseanja. Ako bi joj i njih predala
postala bih njena stvar, njena igraka. Kad joj ne bih
dala ono to je htela to bi je izluivalo."
Majkova pria bila je umnogome slina Donovoj
(koju sam ranije opisao), osim to on nije patio od
depresije. Postigao je odreeni poloaj u poslovnoj
sferi, ali je oseao kao da mu je ivot bez smisla i
zadovoljstva. Telo mu je bilo ozbiljno podeljeno: gornja
polovina se uopte nije slagala sa donjom. Imao je
iroka, ravna ramena i razvijene grudi. Struk mu je bio
prav i veoma uzak, a donja polovina tela mala i
nerazvijena. Pokazujui na njegova iroka ramena,
rekao sam: "Dobro si pripremljen da se nosi sa tekim
odgovornostima". On se nasmeio i rekao: "Nosim ljude
ceo svoj ivot". Ono
75
to mu nisam rekao bilo je to da me je pogodila
njegova slomljenost. Kad je govorio, glas mu je bio slab
i bez oseanja.
Ispriao mi je da je on najstarije od troje dece
majke koju je opisao kao ludu i uplaenu ivotom.
Rekao je: "Tukla me je na sve mogue naine kako bi
me slomila. Nije mi bilo dozvoljeno da plaem. Morao
sam to da primim." Svog oca je opisao kao
nedostupnog. On je ili pio ili bio na poslu. Ali tamo gde
se kod Dona razvio jak otpor prema majci, Majk se
povinovao. Postao je mali mukarac i sluio ju je kao
to njegov otac nije. Ovo potinjavanje kod Majka
rezultovalo je gubitkom njegove mukosti i njega
samoga. Donu je otpor omoguio da sauva neki
oseaj muevnosti, koji je pokuavao da prikae svojim
razmetanjem, kaubojskim izmama i nastojanjima da
postane glumac. Majk se, sa druge strane, odrekao
otpora. To je bio njegov nain da preivi. Druga bitna
razlika izmeu njih dvojice bila je u tome to Don nije
eleo da plae, a Majk nije mogao; nije imao glasa.
Disanje i vokalizacija na bioenergetskoj stolici
pomogJo je Majkovom glasu da postane malo jai, ali
ne i do take na kojoj bi mogao da zaplae. Za razliku
od Dona i Doan, Majk je imao nesvesni otpor plau.
Njegov ego se identifikovao sa mogunou da "primi" i
sa ulogom odgovornosti za druge koje je nosio na
ramenima. Plakanje bi bilo priznanje da nije uspeo i
prihvatanje, na emocionalnom nivou, praznine i tuge u
svom linom ivotu. Bilo kako bilo, njegov dolazak kod
mene po pomo oznaavao je neku vrstu volje da se
suoi sa time.
Svim pacijentima je neophodno da protestuju
protiv naina na koji su bili tretirani kao deca. Bez
jakog protesta, osoba se ne moe osloboditi strahota
prolosti. Majk je leao na krevetu i jako utirao,
govorei: "Ne mogu to vie da podnesem". Uz moje
ohrabrivanje, on se opustio, poeo divlje da utira i da
vriti: "Ne mogu to vie da podnesem". Onda je
dodao:" O, Boe! To je toliko tuno, toliko puno bola". I
onda je malo zaplakao.
ovek ne zna kako da razume materinsko
ponaanje koje ima tako unitavajue posledice po
dete. ta je obuzelo Donovu majku da ga tue tako
bez milosti? Koja ju je nepoznata sila odvukla protiv
njenih najdubljih oseanja ne bi li slomila svoga sina,
unitila njegov duh? Zato je Doaninoj majci bilo
potrebno da poseduje
76
njeno telo i duu? Psihiko, fiziko i seksualno
zlostavljanje dece danas je esto i dobro poznato. Svi
moji pacijenti proli su neku vrstu bolesnog tretmana
od jednog ili oba roditelja. Posebno je tuna okrutnost
koju su deci naneli roditelji koji su isto bili rtve
okrutnosti. Neki od njih su bili u nacistikim
koncentracionim logorima. Takvo ponaanje izgleda da
pokazuje zakon ljudske prirode: radi drugima ono to
su tebi uradili. Roditelji e vaspitavati svoju decu onako
kako su njih vaspitavali. Puno pacijenata mi je reklo da
su ih roditelji tretirali isto onako strogo kako su i oni bili
tretirani. Siguran sam da je Donovu majku tukao njen
otac i isto tako sam siguran da je ona opravdavala
svoje napade na sina. Potreban je prosvetljeni roditelj,
da zaustavi napredak ovako destruktivnih iivljavanja
na deci. O onome to je potrebno za ovakvo
prosvetljenje bie rei u sledeem poglavlju.
Opstanak uglavnom karakterie snana volja, koja
je osobi omoguila da preivi. U puno sluajeva ta volja
omoguava i da se bude dovoljno uspean u svetu.
Radio sam sa izvesnim brojem ljudi koji su se uzdigli do
vanih pozicija u profesionalnom i poslovnom svetu,
koristei strategije bazirane na volji da preive. Jedna
od njih je i poricanje oseanja i oslanjanje na bridak,
proraunat intelekt. To moe izgledati kao veliko
preimustvo u svetu u kome su oseanja optereenje,
gde su dominantne vrednosti mo, novac ili presti i
gde je prisutno intenzivno takmienje za uspeh. U
takvim okolnostima ovek podreuje oseanja tenji da
bude uspean. Ali, dok neki i postignu nekakav uspeh u
domenu novca, moi i prestia, ivoti im postanu
emocionalno prazni; bez intimnosti, ispunjavajueg
odnosa, bez pravog zadovoljstva u poslu, kao ni
radosti. Ovo poslednje moe se videti u zatupljenosti
njihovih oiju, u nedostatku visokog energetskog
naboja u njihovim pokretima. Mnogi pate od neke vrste
depresije i veina se ali na hronini umor i
zamorenost. Osnovnu silu u takvim pojedincima
predstavlja razdvojenost od tela. Jedna ena koja me
konsultovala rekla mi je sledee: "Poistovetila sam se
sa svojim poslom. Radila sam kao menader u jednoj
velikoj firmi. Oseala sam se monom, a posao koji
sam radila bio je jako odgovoran, to je inilo da se
oseam vrednom, ali radila sam premarljivo, previe i
postala sam depresivna."
77
Druga ena je ispriala slinu priu: "Posle koleda
krenula sam u poteru za karijerom. Marljivo sam radila
penjui se lestvici korporacije. Nakon to sam dosegla
izvrnu poziciju, imala sam puno koristi od rada sa
zvaninicima irom sveta. Sve je bilo dobro dok mi se u
trideset i estoj nije desilo da se jedina intimna veza
koju sam sebi dopustila okonalo tako to me on
napustio. Prvi put u ivotu, patila sam od depresije". To
je bio samo poetak sloma njene narcistike "druge
prirode". Napustila je svoj posao kako bi zapoela novu
karijeru u ustanovama za pruanje pomoi, to je bio
pozitivan korak, ali, je est meseci kasnije doivela
ozbiljnu saobraajnu nesreu. Oporavila se, ali je
dospela u stanje ozbiljne anksioznosti, koja se
manifestovala u vidu crevnog poremeaja poznatog kao
iritantni crevni sindrom, iji su simptomi bili stomani
bolovi i dijareja. Ovaj sindrom proistie iz stanja
hronine napetosti u donjem delu stomaka, za koji
verujem da je povezan sa strahom.
Posledice poremeaja po njenu linost je ovako
opisala: "Uvek sam mogla da kontroliem um; sada
sam bila prinuena da priznam da sam bespomona da
kontroliem svoje telo. To je bilo zastraujue iskustvo.
U tom periodu sam bukvalno svake noi leala u
fetalnom poloaju jer sam bila toliko preplaena onim
to mi se deavalo u telu. Prvi put u ivotu nisam mogla
da poreknem ili zablokiram svoju ranjivost."
Svi koji se trude da opstanu ispoljavaju snaan
otpor prema predavanju telu, jer to izvlai na povrsinu
najbolnija i najstranija oseanja. Ako je re o
ranjivosti, postavlja se pitanje kako se osoba usuuje
da duboko plae, poto je oseanje koje se vezuje uz to
oseanje bespomonosti. En je izgubila majku kada joj
je bilo pet godina i bila je bespomona i zavisna od
drugih. Nakon majine smrti odgajale su je razne
surogat majke koje su je zlostavljale kako emocionalno,
tako i fiziki. Na alost, u tom periodu bola i gubitka,
straha i bespomonosti, otac se kritiki odnosio prema
njoj. Prekorevao je da nije lepa kao njena majka,
pametna kao njena majka, slatka kao ona i tako dalje.
Njegov osnovni stav prema ivotu bio je da "samo jaki
opstaju". En je nauila da ne sme pokazivati
emocionalnu bol i radila je ono to svaki preiveli naui
da radi - odvojila se od tela i povukla u glavu.
78
Osoba se ne osea ranjivo kad je odseena od tela.
Poistoveenjem sebe sa egom, zadobija i iluziju moi.
Posto je volja alat ega, pojedinac zaista veruje da "kada
postoji volja, postoji i nain", ili "to se hoe, to se i
moe". Ovo je istinito, sve dok telo ima dovoljno
energije da podri naloge ega. Ali sva svetska snaga
volje nije od pomoi osobi koja troi energiju kako bi
ostvarila volju. Zdravi ljudi se ne povode za snagom
volje osim ako to nije ba neophodno. Normalni
postupci su motivisani pre oseanjima nego voljom. Ne
treba nam snaga volje kako bismo uradili ono to
elimo. Ne postoji potreba da se koristi volja ako
postoji snana elja da se neto uradi. Sama elja je
energetsko punjenje to aktivira impuls, koji vodi ka
postupcima koji su slobodni i uglavnom ispunjavajui.
Impuls je lebdea snaga koja dolazi iz jezgra tela i ide
ka povrini, gde motivie miie na akciju. Volja je, s
druge strane, pokretaka sila koja potie od ega - glave
- i koja navodi na postupanje koje je suprotno
prirodnim impulsima tela.
Tako, kada je neko uplaen, prirodan je impuls da
pobegne iz situacije. Mada to nije uvek i najbolji
postupak. Ne moe se uvek izbei opasnost tako to se
od nje pobegne. Suprotstavljanje pretnji moe biti
mudriji nain, ali to je teko uraditi kad je pojedinac
uplaen i postoji impuls da pobegne. U takvim
situacijama pokretanje volje kako bi se ona
suprotstavila strahu predstavlja pozitivan postupak.
Gore opisana situacija esto se sree kod dece iji
su roditelji pretei i nasilni. Neka mala deca zaista
pokuaju da pobegnu iz takvih domova, ali su ti
pokuaji bega beznadeni. Dete mora prihvatiti
situaciju i pokoriti se roditelju, ali u isto vreme mora
nai i nain da sauva integritet. Njegovo potinjavanje
ne treba da bude totalno, njegova volja ne sme biti
slomljena. Dete koi i ukruuje telo kako se ne bi
slomilo, to je postupak koji kontrolie ego putem volje.
Dete nameta svoj izraz lica u izraz koji oznaava
odlunost da se ne slomi, izgubi kontrolu ili bude
preplavijeno strahom. Hronina napetost u vilici
nastaje direktno iz ove potrebe da se sve dri pod
kontrolom. Jednom kad je volja stavljena u pokret
hroninom krutou i napetou u telu, ona postaje
pokretaka sila za moi i dovodi do naina ivota u
kome je borba za mo osnovna maksima. U takvoj
situaciji se pla vidi kao slom volje i predaja je
79
nemogua. ivot se ivi kao da je telo u neprekidnom
stanju uzbune. Naravno, radost nije mogua.

Predaja volje: oaj
Ljudi dolaze na terapiju zato to im je potrebno da
promene neke aspekte svog ponaanja i linosti. Na
svesnom nivou oni ele da se promene, ali u isto vreme
pruaju otpor tome. Veliki deo tog otpora dolazi iz
njihove tenje da proces promene dre pod kontrolom.
Preputanje terapeutskom procesu znai predati
kontrolu, to pacijent vidi kao potinjavanje terapeutu.
To vraa oseanja ranjivosti i u pacijentu budi ideju da
e biti neshvaen i zlostavljan, kao u porodinoj situaciji
koju je iskusio kao dete. Zbog ovakve prolosti,
pacijent vidi terapeuta kao nekog koji nad njim
poseduje mo, kojoj se mora suprotstaviti kako bi
sauvao svoj integritet. Terapija esto degradira u
borbu za mo, to, u stvari, nije nita drugo nego
pacijentova elja da izbegne predaju.
Sama ideja predaje mnogim ljudima deluje
zastraujuce. "Preputanje" ili "predavanje" telu i sebi
zvui prihvatljivije, ali ljudi ne znaju ta to obuhvata; u
praksi, i za to se ispostavlja da je u istoj meri
zastraujue. Neurotini naini ponaanja se vide kao
nain opstanka i, iako se u zrelosti ispostavlja da su
kontraproduktivni, pacijent im je odan kao ivotu
samom. Toliko su ukorenjeni, da ih on vidi kao deo
svoje prirode. U stvari, to je druga priroda - prva je ona
koju poseduje nevino i otvoreno dete - ali ta prva je
izgubljena i izgleda kao da se ne moe povratiti. iveo
je toliko dugo sa svojom drugom prirodom da mu ona
sad deluje udobno, kao iznoeni par cipela. Ipak, kad
osoba doe na terapiju to je preutno priznanje da se u
nekim vanim aspektima ivota druga priroda nije
pokazala dobrom. Ali to ne znai da je pacijent spreman
da je preda. Promena koju on trai jeste da se napravi
neto to e njegovoj linosti ili drugoj prirodi omoguiti
da uspeno funkcionie. Otvoren je prema uenju boljih
naina postupanja, ali nije spreman da preda svoju
strategiju opstanka.
Takav stav pacijenta nazivamo otporom. Ponekad
se pojavi u ranim fazama terapije, kad pacijent iskae
nepoverenje prema te-
80
rapeutu i dovodi u pitanje njegovu kompetenciju.
Pozdravljam svaku jasnu izjavu nepoverenja koja doe
od pacijenta. Povreen kao dete od onih kojima je
verovao, bio bi naivan ako bi poverovao strancu o kome
malo zna. Terapeutska kompetencija nije
zagarantovana diplomom ili popularnou. Terapeut ne
moe promeniti pacijenta vie nego to pacijent moe
da promeni samog sebe. Terapeutska promena je
proces rasta i integracije, kao rezultat onoga to
pacijent naui i iskusi u toku terapeutskog procesa.
Najbolji sudija toga je sam pacijent. Naalost, veina
pacijenata ne veruje svojim zapaanjima i oseanjima -
to je deo njihovog problema. Bivajui oajni, mnogi
ele da predaju kontrolu terapeutu u iluziji da ih on
moe promeniti. Predaja o kojoj ja govorim jeste
predaja sebi, ne nekom drugom. Pojedinac prati
sugestije terapeuta, ne potinjava im se.
Proces terapije poinje konsultacijom. Sednemo
licem u lice i pacijent mi pria o sebi, svojim
problemima i svojoj prolosti. Dok on govori, ja imam
priliku da ga prouavam, to jest, da posmatram kako se
dri, da mu ujem ton glasa, vidim izraz lica, pogled u
oima i tako dalje. Onda pitam za njegovu sadanju
ivotnu situaciju, u potrazi za informacijama koje bi
mogle objasniti njegove tegobe. Pitam ga kako
doivljava svoje telo, kojih miinih napetosti je
svestan, kakve bolesti je preboleo. Onda mu objasnim
vezu izmeu uma i tela, istiui funkcionalni identitet
fizikog i psihikog. Mnogi ljudi koji me kontaktiraju su
vie ili manje upoznati sa takvim pristupom, jer su
proitali neke od mojih knjiga, iskusili ga ili uli za to od
drugih terapeuta. Ako je osoba uredna i prikladno
obuena, pogledam na telo kako bih video obrazac
napetosti. To uglavnom radim dok pacijent stoji ispred
ogledala, kako bih mu mogao pokazati i objasniti ono
to vidim. Vano je da pacijent razume da, ako eli da
se promeni, mora promeniti i telo. Konkretno, ako eli
da postane slobodan, mora razumeti napetosti na koje
mu ukaem i osloboditi ih se. Kako bi ih se oslobodio,
mora da oseti njihov steui efekat, da razume kako
one kontroliu njegovo ponaanje i da shvati kako su i
zato nastale. Na kraju, impulsi koji su blokirani tim
napetostima moraju da se izraze. Na ovoj taki jo ne
priamo o predaji. Fokus je na svesnosti i razumevanju.
Pojedinac napreduje u identifikaciji sa svojim telom.
81
Vano je da se razume dubina pacijentovog nemira
i njegovih tekoa. Meri je bila devojka koju sam
upoznao u profesionalnoj radionici. Kada sam pogledao
njeno telo video sam ozbiljnu zgrenost u predelu
njenog struka, koja je razdvojila njeno telo na dve
funkcionalno odvojene polovine. To je znailo da talas
ekscitacije, povezan sa disanjem, nije mogao proi kroz
donji deo tela. Taj rascep je imao dve vane posledice
po njenu linost. Prvo, oseanja njenog srca, locirana u
grudima, nisu bila povezana sa seksualnim oseanjima
kojima je mesto u karlici. Ova smetnja je imala veliki
uticaj na njene odnose sa mukarcima. Drugo, telo je
pokazivalo duboko oseanje nesigurnosti, koje je
dolazilo iz manjka oseanja u donjoj polovini tela, to je
potkopavalo njenu mogunost da funkcionie na
solidnoj osnovi. Rekao sam to Meri i dao joj do znanja
da bi se to moglo promeniti ako bi bioenergetski radila
na svojim problemima, to jest, i psihiki i fiziki. Meri je
kasnije zapoela sa terapijom kod mene jer sam, kako
je to ona rekla, bio jedini terapeut koji je razumeo
dubinu njenog problema. Drugi, sa kojima je psihiki
radila, videli su je kao kompetentnu i uspenu. I sama
je bila relativno kompetentan terapeut, uspena u
praksi i izgledalo je da je u dobrim odnosima sa
suprugom. Ali to su bili dobri odnosi samo zato to se
potinjavala. Bila je u stanju da podigne veliki zid oko
sebe koji je zavaravao druge, ali je nju samu zbunjivao.
Puno ljudi deluje sasvim normalno na prvi pogled, ali
kada paljivo zagledamo, moemo videti istinu o biu.
Telo ne lae, ali osoba mora biti u stanju da ita
njegove izraze, ako eli da sazna tu istinu.
Meri je sa mnom radila nekoliko godina. Njen
sluaj e biti podrobnije objanjen u kasnijem
poglavlju. Kako je postajala jaa i razvila snaniji
oseaj sebe, napustila je supruga i iskusila radost prvi
put u svom zrelom dobu.
Ne eli svaki pacijent da uje istinu o sebi. Neki
narcisoidni pojedinci nisu otvoreni ka toj istini, to
skoro onemoguava rad sa njima. Ne oekujem od
svojih pacijenata da vide ono to ja vidim, nego da
budu otvoreni dovoljno da to uju. Doi e do istine
kada budu oseali sebe na nivou tela. U poetku je,
meutim, vano da se razvije radni odnos sa
pacijentom. Najbolji temelj za takav odnos predstavlja
pacijentov oseaj da je shvaen, da je vien kao osoba
koja se bori za to da postigne malo ispunjenja. Celog
ivota su
82
mu govorili da mora vie da se potrudi - da promeni
ovaj ili onaj nain ponaanja kako bi se oseao dobro.
Ako bi neko prepoznao njegov strah, rekao bi mu da ga
prevazie. Bio je voen ka tome da poveruje da su mu
svi strahovi samo u umu. On sada moe videti da su i u
telu i'da integrisa*ii rad na tel'u i na umu, moe biti
efek-tivhiji nego isto verbalna terapija. Disanje i vebe
izraavanja ko-je mu pokazujem takoe imaju vrlo
pozitivan efekat, jer mu daju vie energije i Rodiu duh.
I mada ove rane vebe nee dovesti do znaajnih
promena linosti, one su bitne za uspostavljanje
pozitiv-nog odnosa izmeu nas i za pravljenje dobre
osnove razumevanja, koja e podrati tei deo posla,
koji se mora odraditi kako bi se pa-cijent oslobodio
svoje inhibicije.
Odbrane ega nisu isto psihike. Da jesu, bilo bi
mnogo lake predati ih. Puno pacijenata uvidi da su
njihove odbrane optereenje, da situacija koja ih je
stvorila vie ne postoji. Meutim, problem je u tome da
su odbfane usaene i u telo gde im je zadatak da
potisnu oseanje. Postoje zidovi koji zaustavljaju i
kontroliu zastraujue impulse. Coveku se ne moe
oduzeti ivotna radost, a da pri tome ne oseti ubilaki
bes. Kako da se nosi sa takvim impulsom u civilizova-
nom drutvu? Ne moe poruiti zidove zatvora u kome
su opasni kriminalci dok ne nae nain da odbije
njihovo neprijateljstvo. To I je tema koju u obraditi u
sledeem poglavlju. Ali, mi diemo zido-1 ve i da bi se
krili iza njih, da nas zatite od povreivanja, da zadre I
nae more tuge. Na alost, i ovi nas zidovi drze u
zatvoru.
Pacijenti ne doputaju sebi da plau, jer se plae
dubine tuge koja se, u veini sluajeva, granii sa
oajem. Kada pacijent kae: "Ako sada ponem da
plaem, moda se nikada neu zaustaviti", ja ne
oklevam da kaem da su mnogi ljudi oajni jer nikada
nee pronai pravu ljubav, ili zato to smatraju da
nikada nee biti sreni i radosni. Kada je jedna od
mojih pacijentkinja rekla svojoj majci da je bila
nesrena, da je elela malo sree, majka joj je
odgovorila: "U ivotu se ne radi o srei. U ivotu se radi
o tome da radi ono to treba da radi." Ali bez nekog
oseanja radosti ivot je prazan, zastraujui i bolan.
To je bol gladi za vezom, koja se ne moe podneti, isto
kao ni bol gladi za hranom. Razumljivo je da pacijent
protiv volje trai korene svog pakla. Ali da se to
porekne, da se omrtvi neije ja do udnje za bolom, to
znai prihvatiti ivuu smrt.

83
Umrtvljivanje samog sebe moe potpomoi
opstanak, ali se time ne eliminie bol. Izbie na
povrinu, s vremena na vreme, kao isto fizika bol u
obliku hronine napetosti nekog dela tela. Mada je to i
dalje emocionalni bol, osoba se moe naterati da
nestane putem plaa i predaje. Razlika izmeu isto
fizikog bola i emocionalnog bola je u tome to je fiziki
bol lokalizovan i utie na ogranieno podruje tela, dok
je emocionalna bol - takoe u telu - uoptena.
Glavobolja je bol koja je lokalizovana u glavi, zubobolja
je ograniena na zube, a bol u vratu utie samo na
vrat. Za razliku od toga, bol zbog samoe osea se u
celom telu. Emocionalna bol dolazi iz greva tela, kao
odgovor na gubitak ili smetnju u ljubavnoj vezi. Takva
iskustva mogu biti teka tuga, pogotovo kada se
dogode detetu i povezana su sa oseajem odbacivanja i
izdaje
5
. Poto dete osea bol kao opasnu po ivot,
opstanak zahteva da taj doivljaj, zajedno sa bolom i
strahom, bude potisnut. Potiskivanje se ostvaruje
koenjem tela, kroz ukruenost ili odvajanje od bola.
Oba postupka odsecaju oseanje i vode ka oseanju
samoe i praznine. Takvi uslovi ivota postaju bolni
kada se impuls za otvaranje pojavi i biva blokiran
strahom od odbacivanja. Poto oni ne mogu ostati
potisnuti ceo ivot - oni su osnova procesa ivljenja -
ovek se bori sa sopstvenom prirodom, to jest, sa
telom i njegovim oseanjima. U stvari, borba se odvija
izmeu ega i njegove odbrane od odbacivanja i izdaje, i
tela sa zakljuanim srcem. Napetost koju ovaj sukob
pravi u telu se doivljava kao bol.
Predaja svojoj prirodi i doputanje impulsu da se
potpuno i slobodno izrazi, odmah smanjuje bol i
rezultuje prijatnim oseanjem ispunjenosti i slobode.
Poto je emocionalna bol u stvari sukob izmeu
impulsa i straha od njegovog iskazivanja, moe biti
eliminisana ili potpunim potiskivanjem impulsa ili
otklanjanjem straha koji blokira puni izraz impulsa.
Pacijentkinja Dulija mi se nedavno alila na nedostatak
dobrih oseanja nakon nekoliko meseci terapije. Priali
smo o njenom seksualnom odnosu sa suprugom, koga
je ona doivljavala kao zahtevnog. Njegova udvaranja
ostavljala su je hladnom, ma-
84
da je uivala u nekim drugim aspektima braka. Uvek
sam ohrabrivao Duliju da bude iskrena prema sebi i
svojim oseanjima i podravao sam je u tome da se ne
potini seksualno ako ne osea elju. Ta podrka joj je
omoguila da ostvari znaajan napredak, ali je i dalje
bila u sukobu sa samom sobom. "Bojim se da vam
kaem ta oseam", rekla je. "Plaim se da kaem da
ne volim svog supruga jer ete mi vi rei da ga
ostavim. Ako kaem: 'Ne oseam da napredujem sa
terapijom' ,rei ete mi da stanem". Ovo je bio isti
sukob koji je imala sa majkom, koja joj je rekla, kako
sam ranije naveo, da srea (radost) nije ono o emu se
u ivotu radi.
U oima njene majke, ivot je bio tu kako bismo se
mogli nai drugima. Dulija mi je objasnila da je nju
majka smatrala za "onu posebnu". "Rekla mi je da sam
ja njeno pravo dete, njena svilena devojica. Bila sam
joj potrebna i morala sam da joj se naem tu. Tako
sam izgubila sebe." Dulija je shvatila da je odsecanje
od oseanja ostavilo prazan prostor u njenoj linosti,
koji je majka preuzela. Takvo predavanje sebe - ne sebi
- dovelo je do toga da se stalno oseala usamljenom,
praznom, neostvarenom i tunom. "Ali", dodala je, "vrlo
nerado idem na to mesto, mada znam da je istina.
Toliko me boli da odmah skaem nazad u glavu."
Dulija se povukla iz svog stomaka, gde bi mogla da
oseti tugu zbog gubitka sebe, ali je upravo taj postupak
povlaenja bio predavanje sebe. Mogao bih da
dodam da je povlaenje nagore takoe odseklo i dobar
deo seksualnih oseanja, to je jako uticalo na
seksualni konflikt sa suprugom.
Sva oseanja potiu iz telesnih procesa i trebalo bi
da budu shvaena u domenu tih procesa. Mnoga od njih
dolaze iz prolosti i ukazuju na iskustva koja potiu
odatle. Dulijina tuga je ukazivala na bolno oseanje
zbog gubitka njenog telesnog ja. Kada je rekla:
"Toliko me boli", govorila je o sukobu izmeu potrebe
da plae i uzdravanja od toga. Bol zbog takvog sukoba
moe biti oajna. Rekla je: "Oseam se kao da sam na
postolju i da me mue. Ne mogu to da podnesem, ali i
dalje oseam da moram. Ako to ne uradim roditejjil e
me napustiti." Tu bol je prenela na mene. Ako se ona
ne popravi, napustiu je.
Mada je Dulija znala da je taj strah iracionalan, to
je bilo pravo oseanje koga se mogla osloboditi samo
kroz iskazivanje sopstvenog besa, nikako voljnom
radnjom. Puno se bolje oseala na-
85
kon tog razgovora, jer je pokazala svoj strah i shvatila
da potie iz sukoba u detinjstvu. Bio je povezan sa
sadanjou jedino kroz uzdravanje od izraavanja.
Skoro svi pacijenti imaju neki strah od naputanja
koji potie iz doivljaja iz detinjstva. U veini sluajeva
taj strah nije svesno doivljen poto je blokiran
krutou grudnog koa. Ako se normalno disanje zadri
na minimumu, pojedinac ostaje dalje od oseanja
panike, ali tako uplje disanje takoe odseca i oseanje
i ostavlja pojedinca praznog i neostvarenog. S druge
strane, oseanje panike je izuzetno zastraujue i
bolno, ali moe se prevazii ako se duboko die.
Oseanje panike direktno je povezano sa oseajem da
ne moe da se doe do vazduha. Razlog zato neko ima
problema sa disanjem lei u tome to su miii grudi
postali zgreni zbog straha - straha od naputanja.
Pojedinac biva uhvaen u opasan krug: strah od
naputanja ili odbijanja ? problemi sa disanjem ? uplje
disanje ? panika kada se duboko die, to ponovo
dovodi do straha. Prisiljen je da ivi na povrini, to jest,
bez emocija. Na tom nivou, on moe da zadri oseanje
panike koje je ispod, ali takav ivot, naizgled siguran,
uglavnom je mrtav. Takav mehanizam odrava u ivotu
strah od naputanja. Ako osoba die kroz strah, duboko
e plakati i osetiti strah od naputanja kao prenos iz
prolosti. Duboki pla takoe oslobaa i strah od
gubitka ljubavi, o emu sam govorio ranije. I tako, kroz
predaju telu i dubok pla, pojedinac prolazi kroz strah i
bol u stiane vode mira, gde upoznaje radost bivanja
slobodnim.
Dulijin sluaj nam omoguava da shvatimo bol
usamljenosti, to je fizika strana straha od samoe.
Taj strah stvara potrebu za drugim ljudima i
aktivnostima kako bi se pojedinac odvratio od toga da
bude sam. Poto je odvraanje od toga samo
privremeno, osoba se ponovo i ponovo suoava sa
strahom od samoe. Taj strah nije racionalan, ali je
istinit. Ljudi mogu biti sami ako mogu da budu sa
sobom. Ali ako neko nema jako i sigurno oseanje
sebe, kada je sam osea se prazno. Oseanje
usamljenosti dolazi iz oseaja unutranje praznine koji
je, u Dulijinom sluaju, posledica odsecanja oseanja.
Osoba ne moe biti usamljena ako je emocionalno
iva. ak i kada je sama, ona se osea kao deo ivota,
prirode i univerzuma.
86
Mnogi ljudi su skloni da se osame posle svae to je,
izgleda, deo dananjih odnosa. Drugi prihvataju samou
jer nisu uspeli da nau osobu sa kojom bi podelili svoj
ivot. Takvi ljudi nisu usamljeni: nisu u bolu i ne
oseaju se praznim. Bez sposobnosti da bude sam,
pojedinac je zahtevna osoba koja trai nekoga spolja ko
bi joj ispunio unutranju prazninu. Nema radosti u
takvom ivotu jer se on ivi na nivou opstanka,
konkretno: "Ne mogu da ivim bez tebe".
Iracionalnost koja se krije iza straha od samoe je
oigledna u pogrenom opaanju: "Ako prihvatim da
budem sam, onda u zauvek ostati sam". Strah previa
injenicu da je ljudsko bie drutvena ivotinja koja eli
da ivi sa drugima i intimno biva jedna sa drugom.
Bivamo privueni jedno drugom jer ta veza poveava
nau ivahnost. Ali, taj pozitivni efekat izostaje kada
jedna osoba biva privuena drugoj kroz depresiju i
nudu. Nekim neurotiarima je potrebno da budu
potrebni, ali svi dogovori bazirani na nudi pre; ili
kasnije stvaraju ozlojeenosti koje se lako pretvaraju u
duboko neprijateljstvo. I osoba koja je potrebna i ona
kojoj treba gube svoju slobodu i mogunost radosti u
vezi.
Jedini zdrav odnos u kome su potreba i bivanje
potrebnim nezamenjivi, jeste odnos izmeu roditelja i
deteta. Roditelj koji ispunjava detetove potrebe isto
tako ispunjava i svoje. Dete koje nije ispunjeno postaje
zahtevna odrasla osoba kad poraste, osoba koja

osea
da joj je potreban neko da"bude tu" za nju. To oseanje
je istinito, mada ono ne pripada sadanjosti i ne moe
biti ispunjeno u sadanjosti. Ako neko pokua da
odgovori na tu potrebu, on infantilizuje datu osobu i ne
pomae joj. Sadanja potreba dotine osobe jeste da
dobro funkcionie kao odrasla osoba, jer je to jedini
nivo na kome moe biti ispunjena. Blokade, i psihike i
fizike, koje ometaju zrelo postupanje moraju biti
uklonjene. To se radi putem olakavanja prolosti sa
razumevanjem sadanjosti. Putem disanja i dubokog
plaa pojedinac moe osetiti bol nastalu iz gubitka
podrke i ljubavi u detinjstvu. On tada moe da prihvati
da gubitak pripada prolosti i da bude slobodan da
ispuni svoje bie sada. Dete to nije moglo da uradi jer
su ljubav i podrka bili esencijalni za njegov ivot.
Opstanak je zahtevao poricanje gubitka. Detetu je bilo
potrebno da veruje da ono moe da nadomesti ljubav
ulaui napor sa svoje strane. Ono e se pokoriti
zahtevima roditelja ak i do take
87
rtvovanja sebe, kao to je to Dulija uradila. Mada
rtva osigurava opstanak, garantuje i neostvarene
elje, prazninu i usamljenost. Oaj biva sahranjen u
dnu eluca i nikada ga se ne oslobodimo.
Bilo kakav pokuaj da se prevaziu gubitak i bol iz
prolosti kroz voljne radnje nee upaliti. Takva greka
ovekoveava oaj. Prihvatanje oaja, ali i svest o tome
da on ne predstavlja sadanjost, omoguava osobi da
ga prevazie. Ovaj princip se vidi na primeru prie o
farmeru kome je konj bio ukraden i koji sad straari sa
pukom na vratima ambara kako bi spreio ponovnu
krau konja. Kao i svi neurotiari, farmer je poricanjem
realnosti prolog, osuen da je ponovo proivi. Predaja
telu konstituie prihvatanje sadanje realnosti. Mada je
princip jasan, primena nije laka. Predaja zahteva vie
od svesne odluke, jer je otpor veim delom nesvestan,
struktuiran u telu. Ukoena, odluna vilica se moe
istog momenta smekati, ali se ubrzo vrati na staro. To
je stara, poznata navika koja je u tolikoj meri postala
deo linosti da se osoba osea udno bez nje. Ali ako je
osoba posveena predavanju ukoene, odlune pozicije
vilice, shvatie da je nova, oputena pozicija ona prava,
a da je stara, ukoena pozicija vrlo neudobna. Ali
ovakva promena zahteva dosta vremena i rada, zato
to predavanje nauenog naina ivota ima uticaja na
celokupno ponaanje koje se manifestuje u spoljnom
svetu. To se odnosi na istinitu promenu u stilu ivota
osobe, menjanje stila onog koji radi u stil onoga ko je
iv, tekog u laki. Isto tako, naputanje hroninih
napetosti moe doneti i izvesnu koliinu bola, jer boli
kad neko pokua da stegne ukruene miie. Bol je
sadran u ukruenoj muskulaturi ali se ne osea.
Ukrueni miii se moraju stegnuti pre nego to se
prepuste.
Kod mnogih ljudi napetost u vilici je povezana pre
sa uvuenom vilicom, nego sa onom to tri napred u
agresivnom stavu. Obe pozicije blokiraju predaju kroz
imobilizaciju vilice tako da joj slobodno kretanje bude
onemogueno. Tako, dok vilica koja tri napred
prenosi poruku: "Neu se prepustiti", ona uvuena nam
kae: "Ne mogu da se pustim". Oslobaanje vilice iz
zakljuane pozicije zahteva dosta rada i izmamljuje bol.
Ali bol od stezanja ukoenih miia nestaje kad se
oslobodimo tenzije, dok se bol koja nastaje iz
temporomandibularne bolesti zgloba, koja je izazvana
hroninom napetou vilice, smanjuje s vremenom.
Osobe koje pate od te
88
bolesti ne mogu irom da otvore usta, to im
ograniava kako disanje, tako i glas.
Hronina napetost u miiima vilice nije izolovana
pojava. Stegnutu vilicu uvek prate stegnuti miii grla
koji ograniavaju sposobnost osobe da glasom izrazi
oseanja. Stegnuto grlo piakanje ili vritanje ini
ekstremno tekim. Ja sa svojim pacijentima koristim
specijalne tehnike disanja, kako bi im pomogao da se
oslobode ove napetosti, ali to sporo napreduje. ak i
ako se pojedinac slomi i duboko zaplae, osloboenje
nije trajno. Miii su elastini i brzo se vraaju u stanje
na koje su navkli. Osoba bi trebalo da plae ponovo i
ponovo, svaki put malo dublje i slobodnije, sve dok
plakanje ne postane isto tako lako kao i hodanje.
Trebalo bi da veba vritanje opet i opet, sve dok ono
ne postane prirodno kao i govor. Dobro mesto za vebu
vritanja je automobil na autoputu, sa zatvorenim
prozorima. ovek moe da vriti do mile volje, a niko
ga ne moe uti.
Predaja ega zahteva i da miii zadnjeg dela vrata
budu meki, posebno oni koji povezuju glavu i vrat.
Napetost u tim rniiimaje vrlo esta u naoj kulturi
poto svi mi radimo iz naih glava i strah od "gubljenja
glave" je velik. "Ne gubi glavu!" je jedan od osnovnih
naloga u naem drutvu. Ali ako se ne pustimo dalje od
kontrole ega, kako se moemo predati telu i ivotu?
Kako bismo mogli da se zaljubimo ako se ne pustimo
dalje od naih glava? Ljudi koji su stalno u svojim
glavama imaju tekoa da se zaljube ili da zaspu. Ta
napetost u njihovim miiima na dnu lobanje, na mestu
gde se spajaju glava i vrat, odgovorna je za sve
glavobolje nastale iz napetosti. Odgovorna je i za
mnoge probleme sa oima, jer ta napetost zaokruava
glavu u dnu oiju. Isto tako se sputa niz miie na
zadnjem delu vrata, oteavajui okretanje glave.
Ukruenost na zadnjem delu vrata predstavlja jogunast,
tvrdoglav stav. Pojedince sa ovakvim stavom opisujemo
kao one ukoenog vrata. Takva dugogodinja ukoenost
e stvoriti i artristiko stanje u vratnom prljenu, to
moe biti jako bolno.
Ovih se napetosti ovek ne moe osloboditi
masaom ili samo manipulacijom. One predstavljaju
karakteristino ponaanje razvijeno u ranom ivotnom
dobu, ija je uloga razraunavanje sa opasnim
situacijama putem kontrolisanja i odsecanja oseanja.
Funk-
89
cionalnost ovakvih ponaanja moramo razumeti i u
istorijskom kontekstu, kao i u kontekstu sadanjosti.
Kao dodatak, oseanja koja ona sadre moraju biti
iskazana. Glavno oseanje koje ovakve napetosti dre
pod kontrolom jeste tuga, to se vidi u izjavi "slomio se
i zaplakao". Kroz analiziranje otpora plakanju i
dovoenje pacijenta do toga da se "slomi i zaplae",
pacijent se moe osloboditi velikog dela napetosti.
Drugi deo napetosti se moe isprazniti vritanjem. U
vrisku, ogroman naboj energije tee nagore do glave da
bi bio ispraenjen u vrisku. U vrisku pojedinac "gubi
glavu". Vrisak je sigurnosni ventil koji doputa
bezbedno pranjenje velike uguene sile.
Nain na koji osoba dri glavu je znaajan u
domenu njenog ili njegovog karakteristinog ponaanja.
Evo dva sluaja koja to ilustruju. Lari je bio biznismen
koji je oseao da nije sposoban da ostvari svoj
potencijal za ivljenje. Proao je dosta analitike
terapije, koja ga nije puno izmenila. Jak, pripravan
ovek, seo je nasuprot mene dok smo razgovarali,
gurajui svoju glavu napred. Dok smo razgovarali o
problemu, primetio sam da je imao dobru odbranu.
Rado bi prihvatio moja zapaanja, ali bi onda logiki
objasnio svoje ponaanje i nita se ne bi promenilo.
Fiziki, imao je stegnut grudni ko koji mu je
ograniavao disanje i blokirao mu pla. Jednom
prilikom, radei na bioenergetikoj stolici, malo je falilo
da zaplae, ali to je pretvorio u smeh koji je potrajao
vie od petnaest minuta. Smeh je bio odbrana od plaa.
Verujem da je prvi prodor kroz njegovu odbranu
nastupio kada sam sluajno shvatio zato on tako dri
glavu. Gledajui kako dri glavu daleko napred, shvatio
sam da je jako udaljen od sebe samog. To je znailo
nasluivanje svake situacije pre nego to do nje doe i
razmiljanje, planiranje i kalkulisanje kako izai na kraj
sa njom. Takav stav mu je dao kompetitivnu prednost u
poslu, ali ga je liio spontanosti i slobode koje bi mu
mogle stvoriti radostan i ispunjavajui ivot. Ubrzo je
shvatio poentu i to je otvorilo put ka napretku u
terapiji.
U drugom sluaju se radilo o mukarcu blizu
ezdesete koji mi se obratio zbog hipertenzije i
povienog krvnog pritiska. Robert je bio krupan ovek,
uspean u svojom poslu i zadovoljan svojim brakom.
Ipak, neto u njegovoj linosti je nedostajalo, jer se
hipertenzija razvila do ozbiljnog stepena. Gledajui
Robertovo telo, video
90
sam da se dri uspravno. Grudi su mu bile kao
naduvane, ramena podignuta a glavu je drao uspravno
i nakrivljenu unazad kao da je pre gledao iznad ljudi
nego u njih. Gornja polovina njegovog tela bila je vea
od donje. Jednostavna interpretacija ove poze bila je da
se Robert dri iznad obinih ljudi kao da je superiorno
bie. Kada sam mu pokazao kako dri svoju glavu,
primetio je da je i njegov deda drao glavu na isti
nain. Odrastao je u severnoj Italiji, gde se njegova
porodica oseala kao bitna jer je bila u nekakvom
srodstvu sa grofom. Robert nije svesno mislio da je
superioran, ali se to oseanje moglo proitati na
njegovom telu. Kada sam mu ukazao na to, on je
prihvatio to oseanje.
Kao dodatak hipertenziji, Roberta je isto tako
muila i bol u donjem delu lea povezana sa grupom
napetosti oko struka koje su blokirale protok oseanja
nadole i tako stvarale povien krvni pritisak. Drao je
sebe iznad donje polovine tela, koja je predstavljala
njegovu ivotinjsku prirodu koja je zajednika svim
ljudima. Moemo sebe videti kao superiorne jedino kroz
funkcije nae glave, nikako kroz karlicu.
Kako bi smanjio krvni pritisak, Robert je morao da
se pusti, to jest da se preda. Trebalo mu je da plae
zato to nije bio ispunjen, niti radostan, uprkos svom
oiglednom uspehu. Stalno se osmehivao, krijui tugu
koja je leala ispod. Nije mu bilo lako da plae poto je
za to bilo potrebno odustati od fasade superiornog
oveka. On je svesno eleo da to uradi, ali mu nije bilo
lako da promeni ponaanje svog tela. Terajui ga da
duboko die i da pravi neprekinut glasan zvuk dok lei
preko stolice, doveo sam ga blizu jecaja. Postao je
svestan koliko mu je grudni ko bio ukruen i koliko mu
je bilo teko da die slobodno.
Nakon toga, kada se savio u poziciju uzemljenja,
noge su poele da mu vibriraju, to ga je navelo da
shvati koliko je malo oseaja imao u njima. Ponovnim
radom na stolici, sa disanjem i zvucima, dozvolio je
nekim neprekinutim jecajima da se probiju. U pozama
uzemljenja, opet, vibracije u nogama su postale jae.
Uradio je i nekoliko vebi sa utiranjem, to je povealo
njegovu sposobnost da se pusti. Kada je stao uspravno
na kraju seanse, rekao mi je da se osea mnogo
oputenijim i bliim zemlji, a krvni pritisakmu je bio
skoro normalan.
91
Prihvatio je da uradi neke bioenergetike vebe kod
kue. Napravio je stolicu koju je redovno koristio da
produbi svoje disanje i dopusti delu svoje tuge da izae
napolje. Redovno je koristio i utiranje. Oboje su mu
pomagali da se oseti ivljim. To je uravnoteilo i njegov
krvni pritisak, ali on nije postao nii. Robert je koristio
te vebe da prevazie problem, ne da se suoi s njim.
iveo je u drugoj zemlji tako da smo se tek povremeno
viali. Kada mu se krvni pritisak nije spustio nakon
vebi, ponovo me je pozvao. Ovoga puta sam mu dao
do znanja da se on dri uspravno kako bi porekao da je
slomljen ovek. Slom je bio evidentan u donjem delu
njegovih lea, gde je vrlo jaka grupa napetosti u karlici
odsekla bilo kakvo oseanje strasti u njegovom voenju
ljubavi. On je znao za napetosti, ali nije prihvatao
injenicu da je to uzrokovalo slom u njegovoj linosti,
odvojenost od njegove potpune seksualne prirode. Taj
problem se ne moe reiti plaem, mada e ovek
plakati sve dok osea obogaljenost koju napetost
uzrokuje. Oseanje takvog bola i nesposobnosti osoba
moe izraziti samo intenzivnim, skoro ubilakim besom.
Robert je potisnuo svoj bes i time potisnuo svoju
seksualnost. Ta potisnutost je morala da se zbaci, ako
on eli da se oporavi u potpunosti. Bes je emocija koja
lei.
Veina ljudi ima ozbiljne miine tenzije u gornjem
delu lea i ramenima. Ove napetosti su povezane sa
potiskivanjem besa i ne mogu ih se osloboditi sve dok
tim impulsima ne bude dozvoljeno da se izraze. Sa
problemom potisnutog besa pozabaviemo se u
sledeem poglavlju.
Postoji otpor plau koji dolazi iz dubljeg izvora
nego to je onaj o kome je bilo rei u prethodnom
poglavlju - konkretno, oaj. uo sam mnoge pacijente
kako kau da se opiru predaji svojoj tuzi i plakanju, jer
se plae da se nikada nee zaustaviti. Takva misao je
iracionalna - ne moe se zauvek plakati. Ali oseanje
koje lei ispod toga je istinito. Ponavljao sam im da e,
naravno, prestati. Ali to ohrabrenje ne ide previe
duboko i strah ostaje. Pacijent svoju tugu osea kao
provaliju bez dna iz koje nikada nee moi da izae ako
se u nju spusti. Druga metafora koju pacijenti koriste
da iskau svoj oaj jeste oseanje da e se utopiti u
svojoj alosti. Ideja "utopljavanja u suzama" je vie od
metafore. Mnogi pacijenti su mi se alili da su oseali
tenost u grlu dok su plakali, to im je stvaralo utisak
da
92
se dave. Mada ja nisam iskusio neto takvo, nagaam
da se to suze vraaju u grlo kroz sinuse. Ali taj oseaj
moe biti i ponovno proivljavanje oseaja davljenja
koje je osoba proivela u ranom periodu ivota. Deca
gutaju vodu dok ue da plivaju, i ponekad kalju, te
mogu da razviju strah od davljenja. Jo jedno
objanjenje bi moglo da bude da je osoba progutala
neku amniovu tenost jo u materici, koja je dovela do
oseaja da se davi. Embrion pravi disajne pokrete
u materici kad iskusi privremeni gubitak kiseonika zbog
spazme materine arterije. Takvi oseaji i
uznemirenosti dovode do ukruivanja grla, a kao
rezultat i plakanje i disanje budu ogranieni.
Odvojeno od ovih fizikih faktora, otpor dubokom
plakanju ima jako psiholoko jezgro u strahu od oaja.
Svaka osoba koja dolazi na terapiju se bori sa
oseanjem oaja - oaj da nikad nee nai pravu
ljubav, oseati se slobodno, ili spoznati celoga sebe.
Oaj je strano grozno oseanje. Potkopava volju
osobe, slabi elju za ivotom i vodi ka depresiji. Kao
posledicu, osoba e dati sve od sebe da ne oseti oaj, i
da se zadri nad provalijom. Takav napor zahteva
veliku energiju i ne doprinosi ba nita u pravcu
uklanjanja oaja. Pre ili kasnije, kako se energija
smanjuje, osoba pada u oajanje depresiju, bolest ili
ak smrt. Ako eli da emocionalno i fiziki ozdravi,
osoba treba da se suprotstavi svom oaju, to znai da
ga potpuno oseti i da shvati da to dolazi iz doivljaja iz
detinjstvaida nema nikakvu direktnu vezu sa njome kao
odraslom. Sve dok se plai da duboko udahne, nema
prave mogunosti ispunjenja. Imae oseaj praznine u
dnu stomaka, bez obzira na spoljanje uslove njenog
ivota. Brak, deca i uspeh u svetu nee moi da popune
prazninu u stomaku koja je energetski povezana sa
strahom od oseanja duboke tuge ili oaja.
Oaj predstavlja suprotnost radosti, to je u
odrasloj osobi intimno povezano sa seksualnim
uzbuenjem i pranjenjem. Kod veine ljudi seksualno
uzbuenje i pranjenje su ogranieni na genitalni
aparat i ne obuhvataju celo telo. Seks nije svesno
doivljen kao izraz ljubavi, jer genitalni aparat nije
povezan sa srcem i njegovim oseanjima. Do odvajanja
ova dva centra dolazi usled nemogunosti disajnog
talasa da proe kroz relativnu umrtvljenost i prazninu
donjeg stomaka i karlice zbog potiskivanja oseanja u
tom delu tela. Rezultat toga jeste da seks postaje
lokalizovana va-
93
trica, a ne plamena strast koja zahvata celo bie i
rezultuje radosnim ispunjenjem koje se moe uzdii do
ekstaze. Strah od oaja blokira punu predaju telu u
plakanju, to je jedini nain oslobaanja osobe od
oaja.
Oaj se esto povezuje sa situacijom u terapiji.
Nakon prvog talasa nade koju nosi rani izliv oseanja,
terapeutski proces usporava, a moe ak i stati. Neki
pacijenti pokau svoj oaj smatrajui da terapija ne
deluje zaista, dok neki nastavljaju dalje. Ovaj napredak
je znak toga da se pacijent bori da ispuni neku ambiciju
ili ostvari san. Oba ta cilja imaju svrhu nalaenja
ljubavi, posebne ljubavi koja je pacijentu bila obeana
kad je bio dete, ali koju nikada nije dobio. To je bila
erotska ljubav, bazirana na posebnom odnosu ili
intimnosti izmeu roditelja i deteta, a koja je uinila da
se dete osea kao posebno tome roditelju. Ta je ljubav
imala jake seksualne elemente koji su snano
uzbuivali dete, ali koji su mu u isto vreme otimali
nevinost i slobodu. To je bilo zabranjeno voe
seksualne ljubavi odraslih, koje je dete osetilo, ali nikad
nije doivelo. Ipak, u dete e biti utisnuto
preplavljujue oseanje ove atrakcije i nesvesno e
posvetiti svoj ivot ispunjenju nemogueg sna.
Nemogui san je "biti onaj poseban". To je
narcisoidni stav koji e poticati pojedinca da dokazuje
svoju superiornost na jedan ili drugi nain - u stvari, na
nain na koji to eli zavodljivi roditelj. Ali ta posebna
ljubav nije duboka veza izmeu dvoje ljudi poto je
bazirana na pojavama, ne na oseanjima. Ako je ljubav
poseban odnos to je zato to je ljubav posebno
oseanje. Ljubav je ta koja ini odnos posebnim, nije
posebnost pojedinca to to ini ljubav. Takve veze
obino nisu zadovoljavajue i ne traju dugo, a takvi e
ljudi doi na terapiju oseajui neku vrstu oaja, ali i
nadajui se da e im terapija omoguiti da ostvare svoj
san da e biti vieni i voljeni kao posebni.
Ta elja obino biva prebaena na terapeuta, na
koga se nesvesno gleda kao na roditelja koji je obeao
ispunjavanje. Pacijent je spreman da uradi ta god
terapeut zatrai pod iluzijom da zadobijanje ljubavi
terapeuta vodi ka samoostvarenju. Terapeutska
situacija moe postati puna tih neizgovorenih
nasluivanja i, kao i stvarne deje situacije, zavrie se
neuspehom i pacijentovim oseanjem oaja radi
terapije. Terapija nije potraga za ljubavlju ve za
94
samootkriem, to jest, samoljubavlju. Ma do kog
stepena pojedinac eli da bude ispunjen kroz ljubavnu
vezu, bie razoaran. Na kraju e se vratiti svom oaju.
To se u terapiji stalno deava, poto jedino oajna
osoba misli da su ljubav i spas van nje same. Ako
pacijent moe da prihvatiti injenicu da oaj dolazi iz
njegove unutranje praznine, otvoren je put za rad kroz
oaj do celosti bia. U poglavljima koja dolaze,
baciemo pogled na taj "put" kako bismo videli ta je
jo potrebno da bi pojedinac ponovo stekao sebe
samog.
95
Poglavlje 5

Ljutnja: emacija koja lei

U prolom poglavlju sam govorio o emociji tuge, sa
posebnim osvrtom na njenu manifestaciju u plakanju.
Videli smo da je svim pacijentima potrebno da se
isplau kako bi se oslobodili bola i tuge koji su bili
uzrokovani emocionalnim i fizikim povredama u
njihovom detinjstvu. Kao deca bili su ueni da ne plau
i uglavnom bi bili kanjeni ili bi vikali na njih ako su
plakali. Ovo suzdravanje od plakanja ispoljava se
ozbiljnim hroninim napetostima u miiima u
unutranjosti tela, to je povezano sa disajnim i
probavnim funkcijama. Ove napetosti gre disajne
puteve, jako ograniavaju disanje oveka, smanjui mu
energiju i vokalno samoiskazivanje. Ali to nije jedina
posledica tih trauma iz detinjstva. Ozbiljne napetosti se
stvaraju se i u povrinskim miiima tela ija je jedna
od glavnih funkcija pomeranje organizma u prostoru.
Tela svih mojih pacijenata pokazuju svoju bolnu
prolost gubitkom gracioznosti ili rascepima koji
razdvajaju glavne delove tela - glavu od torzoa ili
karlicu od grudnog koa. Ovakvi rascepi unitavaju
jedinstvo linosti, koja se ne moe oporaviti samo
plakanjem. Oporavljajua i zatitna emocija jeste
ljutnja. Svi pacijenti imaju veliku koliinu potisnute
ljutnje u sebi, ljutnje koja u mnogo sluajeva biva
pretvorena u ruilaki bes, koji nisu mogli da iskau
kada su bili povreeni kao deca. Ova oseanja moraju
biti iskazana i to na sigurnom mestu, ako pacijent eli
da njegovo telo ponovo uspostavi svoju vital-
96
nost i svoj integritet. A ipak, kao to se deava i kod
plakanja, svi pacijenti imaju velikih potekoa da
pokau ljutnju efektno i na pravi nain. Bez sposobnosti
da iskae ljutnju pojedinac postaje ili rtva ili muitelj.
Ljutnja je vana emocija u ivotu svih ivih bia,
jer ona postoji kako bi zatitila i odrala fiziko i
psihiko jedinstvo organizma. Bez ljutnje pojedinac je
bespomoan pred napadima kojima nas ivot izlae.
Bebe razvijenijih vrsta ivih bia ne poseduju motornu
koordinaciju neophodnu za izraavanje ljutnje i
potrebna im je pomo roditelja. Ovo se naroito moe
primeniti na primeru ljudske bebe, kojoj je potrebno
vie nego svim ostalim mladim sisarimada da dobije tu
sposobnost. Ali rei da se beba ne moe naljutiti nije
sasvim tano. Zagrlite bebu i osetiete njenu borbu da
se oslobodi, to predstavlja ljut, mada nesvestan,
odgovor. Odmaknite bradavicu od dojeneta i osetiete
njegove desni kako se bore da je zadre ukoliko jo nije
spremno da je pusti. Ugrizi su isti izraz ljutnje i sa tim
je veina roditelja upoznata. Kako dete raste i kako mu
se poboljava motorna koordinacija, razvija se i
sposobnost da izrazi ljutnju. Ljutnja e biti odgovor na
bilo kakvu povredu njegovog integriteta i prostora,
ukljuujui i njegove ili njene stvari. Ako ljutnjom ne
uspe da zatiti integritet, dete e zaplakati, oseajui se
bespomono pred traumom. Emocija ljutnje je deo vee
funkcije - agresije, to bukvalno znai "pomeriti
unapred". Agresija je suprotno od regresije, to znai
"pomeriti unazad". U psihologiji, ona je suprotna
pasivnosti, koja oznaava stav nepokretnog stajanja ili
ekanja. Pomeramo se ka nekoj osobi kad je volimo ili
smo ljuti na nju. Oba ta postupka su agresivna i oba su
pozitivna za pojedinca.
Uglavnom se ne ljutimo na ljude koji nam nita ne
znae ili koji nas nisu povredili. Ako su oni naprosto
negativni pokuavamo da ih izbegnemo. Kada smo ljuti
na ljude do kojih nam je stalo, to je u cilju vraanja
pozitivnog odnosa izmeu nas i njih. Verujem da smo
svi iskusili injenicu da se, posle svae sa voljenom ili
voljenim, dobra oseanja uglavnom vrate.
Na seminaru 1945. godine Rajh je izjavio da se
neurotina linost razvija samo onda kada je blokirana
sposobnost deteta da izrazi ljutnju kad je povreeno.
Naznaio je da je in dosezanja zadovoljstva osujeen,
pa se impuls povlai i dolazi do gubitka integri-
97
teta u telu. Integritet moe biti ponovo uspostavljen
samo kroz mobilizaciju agresivne energije i njenog
izraza putem ljutnje. To ponovo uspostavlja prirodne
granice organizma i njegovu sposobnost da se opet
otvori upolje.


FIGURA 3

Kod ljudi, ljutnja predstavlja talas uzbuenosti koji
se kree unapred zadnjom stranom tela u ruke, koje su
tada pripravne za udarac. Uzbuenost prolazi i preko
vrha glave u onjake, koji su onda spremni da ugrizu.
Mi smo mesoderi i ugriz nam je prirodni agresivni
impuls. Ja sam zaista osetio talas uzbuenosti kako
plovi miiima lea i kako se oni napinju, spremajui se
za napad. Istovremeno se moe osetiti i kako se podie
kosa na glavi. To se retko moe primetiti na ljudima, ali
je zato esto kod pasa. Ovaj talas uzbuenosti je
prikazan na figuri 4a. Na figuri 4b, talas uzbuenosti ide
unazad i rezultuje irenjem zenica, podignutim
obrvama, glavom gurnutom unazad i podignutim
ramenima. Ovo je energetsko pomeranje u strahu. Ako
neko nije u stanju da se naljuti, on postaje zakljuan u
poziciji straha. Ove dve pozicije su antitezine: kad je
neko ljut, ne plai se i obrnuto. Isto tako, kada je neka
osoba jako uplaena, moe se pretpostaviti da postoji
jednaka koliina poten-
98

FIGURA 4a

FIGURA4b

cijalne - ili potisnute - ljutnje u njenoj linosti.
Iskazivanje ljutnje oslobaa nas straha, kao to nas i
plakanje oslobaa tuge. U veini sluajeva i strah je
podjednako poreknut i potisnut, a rezultat je
imobilizovana ili umrtvljena osoba. U takvim
situacijama postaje bitno pronai nain da joj se
pomogne da doe u vezu sa svojom potisnutom
ljutnjom.
Razgovor sa pacijentom o njegovim problemima e
ponekad pomoi da se on povee sa svojim oseanjem
ljutnje, koju moe izraziti kroz vebu sa utiranjem.
Plakanje je direktniji put. Ako pacijent pone da plae
dok radi vebe opisane u prethodnom poglavlju osetie
koliinu svoje boli i koliko je bio povreen. esto e se
tuga pretvoriti u oseanje ljutnje, koje se onda moe
iskazati udaranjem kreveta. Kao to nije mogue
osloboditi se sve svoje tuge jednim plakanjem, ne
postoji ni pacijent koji e osloboditi sav svoj potisnuti
bes samo jednim udarcem. U toku terapije, kako pla
postaje dublji, tako raste i ljutnja i postaje jaa,
fokusirana i razu-
99
mljivija. Mogue je pokrenuti oseanje ljutnje ak i ako
se veba udaranja prvi put izvodi samo mehaniki.
Takav pristup nalikuje pumpanju pumpe: sam postupak
moe pobuditi oseanje ljutnje, poto oseanje lei u
samom pokretu. U vebi sa udaranjem, osoba koristi
pesnice ako je muko, odnosno teniski reket ako je
ena u pitanju. Teniski reket daje enama vei oseaj
moi. Mukarci imaju snanije ruke i mogli bi da polome
krevet ako bi udarali reketom po njemu. Pacijentu su
date instrukcije da postupak dopuni reima koje bi
mogle da pokau oseanje. Mogao bi da kae, na
primer: "Uasno sam ljut", "Mogao bih te zgromiti", ili
"Mogao bih da te ubijem". Kombinovanjem rei sa
fizikim postupkom fokusira se oseanje. Kao to svi
pacijenti imaju, u domenu svog detinjstva, razloge da
plau ili da utiraju, isto tako imaju zbog ega i da budu
ljuti. Mada, njihova ljutnja moe poticati i iz sadanje
situacije, sa kojom nisu u stanju da se nose na pravi
nain zbog straha od osvete. Poto vebanje oslobaa
napetost u miiima koji su blokirali iskazivanje ljutnje,
ono time olakava i potpomae i sposobnost da se
ljutnja izrazi u svim ivotnim situacijama. Po mom
iskustvu, to nikad ne dovodi do "iivljavanja", to jest,
iracionalnog iskazivanja besa. Za sve vreme tokom
kojeg sam koristio ovu vebu sa svojim pacijentima,
niko se nikada nije povredio i nita u ordinaciji mi nije
bilo polomljeno. Ako osetim da pacijent gubi kontrolu,
zaustavim ga i pokaem mu kako da zadri komandu
nad svojim postupcima a da pri tome nastavi da
izraava ljutnju.
Kada kaem da ljutnja nije destruktivna emocija,
razlikujem ljutnju, bes i gnev. Bes je destruktivna
akcija. Ima za cilj da povredi i doslovno slomi nekoga ili
neto. Bes je takoe slep, a meta napada je uglavnom
nevina, bespomona osoba ili dete. Za nekoga moemo
rei da je "zaslepljen besom". Bes je i eksplozivan, to
znai da se ne moe kontrolisati jednom kada se ispolji.
Osoba moe sadrati ljutnju ali ne i bes. Kao to sam
naznaio u svojoj knjizi, Narcisoizam
6
, bes nastaje kada
osoba uvidi da je njena mo osujeena ili osporena.
Dete koje se konstantno opire zahtevima roditelja moe
naterati tog roditelja da pobesni sa ciljem slamanja
detetovog
100
otpora, i teranja da se ono povinuje njegovim

6
Loven, A, Narcisoizam, poricanje svog istinskog ja
zahtevima. Neuspeh deteta u izvravanju onoga to je
roditelj rekao suoava roditelja sa njegovim sopstvenim
oseanjem impotencije, koje proizilazi iz injenice da je
on bio primoran da se povinuje kada je sam bio dete i
da nije bio u mogunosti da iskae svoju ljutnju zbog
straha. Ta potisnuta ljutnja sada postaje bes, a taj bes
biva iivljen na detetu ili nekoj drugoj osobi koje se on
ne plai. Mnogi moji pacijenti su bili prisiljeni da se
povinuju moi svojih roditelja kad su bili mali i esto su
bili kanjavani lupanjem po zadnjici, to je posebno
poniavajue jer podriva oseanje dostojanstva i
privatnosti deteta. Drugi kau kako su bili primorani da
donesu predmete kojima su kanjavani - kai, ibu od
drveta itd. - to je poveavalo strah i dodatno
poniavalo dete. Ako je dete bilo jako zlostavljano,
ljutnja koju bi ono osealo u normalnim uslovima bila bi
sahranjena ispod planine straha i postajala destruktivni
bes kada bi bila osloboena. Mada, bes mora biti
iskazan da bi osoba bila u stanju da oseti i izrazi
istinsku ljutnju.
Kada zamolim pacijente da udaraju krevet
pesnicama ili reketom, ono to obino izae je bes, ne
ljutnja. U poetku nerado ugrauju bilo kakvo oseanje
u svoje postupke, to nagovetava impotenciju. Ali
kada se jednom opuste, udaraju divlje i brzo kao da
ele da zgrome ili ubiju. Ovo je histerian oblik
postupka koji nije integrisan sa egom i nema nikakvog
efekta. Kada ih pitam zbog ega ili na koga su ljuti,
obino kau da ne znaju. Ovakvi udarci nisu mnogo
vredni za predstojei terapeutski proces samootkria,
mada su neophodni kako bi se pacijent oslobodio dela
svog suzdranog besa. Takvi postupci su katarzini i
predstavljaju sigurnosni ventil putem kojeg oni
"isputaju paru". Kako terapija odmie, i analitiki i
fiziki, pacijent e stupiti u vezu sa svojim razlozima za
gnev, udarci e mu postati fokusiraniji i osetie svoju
ljutnju. Izgovaranje pravih rei dok udara ini tu
aktivnost uskladenu sa egom. To znai da su oseanje i
postupak u skladu sa ovekovim oseanjem sebe
samog i da ga unapreuju. Veoma esto se neija jaka
emocionalna reakcija vidi kao gubitak sebe, ili gubitak
kontrole nad sobom. Svaki pacijent sa kojim sam radio
bio je povreen i poniavan do take na kojoj rei
"Mogao bih da te ubijem" imaju smisla. U isto vreme,
pacijent je potpuno svestan da je to oseanje koje on
nikada
101
nee otelotvoriti. To izraavanje samo pokazuje
intenzitet oseanja ljutnje.
Intenzivnija ljutnja od besa je gnev. "Gnevan sam"
oznaava ekstremno oseanje ljutnje koje se moe
povezati sa uraganom ili tomadom, koji unitavaju sve
na svom putu. Jedna od mojih pacijentkinja jednom je
sanjala kako osea vetar koji se stvara u njoj i podie
je sa zemlje. Osetila je i kako joj vetar izlazi iz
naduvanih obraza. Dok je letela nad zemljom, mahala
je rukama i pretila nekim ljudima koji su bili zajedno sa
njom u sobi. Interpretirao sam taj san kao podizanje
vetra koji se nikada nee osloboditi i postati uragan. Ta
pacijentkinja, koju u zvati Suzan, uasno se plaila
svog ubilakog besa. Puno puta je u ljutnji udarila
krevet, ali se nikad nije osetila zadovoljnom. Jednom
prilikom, dok je udarala krevet govorei rei "Mogla bih
da te ubijem", upuene njenom ocu, u trenutku se
zamrzla u katatoninom stanju, nesposobna da pomeri
ijedan mii. Nekoliko godina kasnije druga
pacijentkinja je izjavila da je i ona iskusila katatoninu
reakciju, kada se pribliavala svome bratu sa noem u
rukama, nameravajui da ga ubije. Rekla je da ju je
neto zaustavilo i da se povukla u susednu sobu gde je
stajala gotovo pola sata, potpuno nepokretna. Shvatio
sam da je katatonina reakcija krajnja odbrana protiv
oivljavanja krajnjeg ubilakog impulsa. Suzan mi je
rekla da je mnogo puta bila ispunjena mrnjom i puno
puta se osetila ogoreno ljutom, ali da nikada to nije
mogla da izrazi. Njeno telo je umelo da se zamrzne, to
je ona doivljavala kao otupljenost.
Ta osobina zamrzavanja je fiziki aspekt mrnje.
Duboko mrzimo samo one koje smo jednom duboko
voleli, a za koje oseamo da su nas izdali. Ali ta mrnja
se moe projektovati i na druge sa kojima nikada nismo
imali ni intimni, niti bilo kakav lini odnos. Suzanin
odnos sa ocem bio je meavina ljubavi i mrnje. U toku
terapije postala je svesna da je on na nju gledao
seksualno jo od kad je bila dete. Mada se ona nije
seala niega to bi se moglo okarakterisati kao
seksualno zlostavljanje, znala je da ju je gledao kao
seksualni objekat jo kao malu. ak i kad je odrasla, on
je stalno pokuavao da pritisne svoje telo na njeno
kada bi poseivala porodicu. Shvatila je da ju je on
zavodio, da je bio opsednut seksom, a istovremeno je
omalovaavao bilo koju devojku ili enu koja je
manifesto-
102
vala seksualna oseanja. Rezultat njegovog ponaanja i
Suzaninog katolikog odgoja bio je da se ona stidela
svog tela i bila strano posramljena bilo kakvim
seksualnim izrazom. Nije mogla da dozvoli nijednom
seksualnom oseanju da se razvije, kao ni da to bilo
kome pokae. Bila je depresivna i nesposobna da se
pokrene bilo kojom aktivnou koja donosi
zadovoljstvo. Vikendom je veinu vremena provodila u
krevetu. Nakon samo nekoliko godina terapije izjavila je
da ne moe jo dugo da izdri u sadanjem stanju i da
bi se mogla ubiti. Taj postupak predstavlja okretanje
ubilakog besa ka sebi.
Zamrznuto stanje se moe promeniti jedino kroz
vrelinu - konkretno, vrelinu ljutnje. Bes, koji je
suprotan ljutnji, jeste hladan. Neko moe osetiti kako
mu se vrelina ljutnje raa u glavi, kako se uzbuenje
pomera napred. On tada postaje "usijana glava" zbog
poveanja koliine krvi u njoj, to moe dovesti i do
crvenila u licu. Ljutnja je ivotno pozitivna sila koja ima
snane isceliteljske moi. Jednom prilikom, kada sam
iskusio takvu ljutnju, ona je izleila iijas koji me je
mesecima muio. Video sam da se to desilo i jednom od
mojih pacijenata. Na slian nain je i Suzanin san imao
pozitivan efekat na nju. Iako u njemu nije bilo oitog
seksualnog zlostavljanja, ona je bila muena
neprestanim psihikim zlostavljanjem njene
enstvenosti, to je preivela tako to se umrtvila i
odstranila oseanja. Bilo koje jako oseanje moglo je
dotui njen ranjivi ego. Kada je pomenula san o vetru
koji se uzdigao iz nje, naznaila je da je mislila da je to
slom. Prvi put u njenom ivotu ljutnja ju je ponela i,
mada ju je podigla sa zemlje, ona nije bila uplaena. Na
seansi nakon tog sna rekla mi je koliko ceni moje
strpljenje i podrku u toku godina terapije, iako skoro
bez ikakvog napretka. Isto tako, bila je u stanju da mi
kae i kakvo toplo oseanje je gajila u vezi sa mnom.
Pre toga, bila je prehladna i previe otupela da bi
dozvolila takvim oseanjima da se razviju, i previe
uplaena i preranjiva da ih izrazi.
Treba naglasiti da terapija tei tome da ponovo
uspostavi sposobnost osobe da oseti i izrazi ljutnju, to
je prirodni odgovor na situacije koje povreuju ili prete
integritetu ili slobodi te osobe. Sva deca imaju tu
prirodnu sposobnost zatite svog integriteta i slobode.
Naalost, moderni uslovi ivljenja esto nateraju
roditeljeda osujete spontane impulse deteta, to navodi
dete na ljutnju. Ono
103
moe da udari roditelja ali, bez obzira na injenicu da
takvi udarci ne bole, ne postoji puno roditelja koji e
prihvatiti i tolerisati takvo ponaanje. Mnogi roditelji
dete zadre silom, a mnogi e ga kazniti, jer je ono to
oni vide nedolino ponaanje. Poto imaju mo nad
detetom, jer ono zavisi od njih, oni ga mogu naterati da
potisne svoju ljutnju. To je najnesrenije reenje, jer
dete koje se plai da izrazi svoju Ijutnju na roditelja
postaje obogaljena odrasla osoba. Potisnuta ljutnja ne
nestaje. Deca e iiveti zabranjeni impuls na mlaoj
deci, promiljeno ih povreujui. Ili se moe desiti da
se dete iji je bes potisnut odraste i iivljava na svojoj
sopstvenoj deci, koja su bespomona.
Na kanjavanje deteta zbog njegovog izraavanja
ljutnje moe se gledati i kao na nain uenja socijalnog
ponaanja, ali posledica toga je slamanje detetovog
duha i potinjavanje autoritetu. Detetu je potrebno da
naui kodeks socijalnog ponaanja, ali to mora da se
uradi na nain koji nee otetiti linost deteta. U Japanu
sam video kako trogodinjak udara svoju majku, a ona
ne preduzima nita da bi ga zaustavila. U tradicionalnoj
japanskoj kulturi dete se do este godine ne kontrolie,
poto je njegovo ponaanje do tog uzrasta prihvaeno
kao prirodno i nevino. Nakon toga, proces socijalizacije
tee vie kroz posramljivanje nego putem fizikog
kanjavanja. Tokom podizanja malih Spartanaca ona
deca koja su bila trenirana da budu neustraivi ratnici
nisu bila izlagana zastraujuim situacijama ni kazni
sve do este godine, kako bi im se ouvao duh. Deca
ija sposobnost da izraze ljutnju nije pokopana ne
postaju besni odrasli ljudi. Iako su udljivi, trude se da
budu dobri ljudi sve dok ih neko ne vrea ili zlostavlja.
Njihova ljutnja je uglavnom primerena situaciji, jer ne
potie iz nerazjanjenih sukoba i rana iz prolosti.
Ljudi koji su naprasne naravi sede na velikoj
koliini potisnute ljutnje koja je blizu povrine i moe
biti lako pokrenuta. Ljutnja koja je izraena kroz
provokaciju skoro nimalo ne doprinosi razreenju
skrivenog problema, a to je zapravo strah da se ispolje
ubilaka oseanja prema roditelju ili autoritetu koji je
povredio integritet deteta. Taj sukob je uzdran i
zakljuan u napetostima lea i ramena i moe se
razreiti jedino ako je ljutnja uperena prema osobi koja
je odgovorna za traumu. Meutim, ljutnja se ne iivi na
toj
104
osobi jer je rana stara. Pogodno mesto za otputanje
takve ljutnje jeste terapeutska situacija.
Puno dece je vaspitavano u duhu ideje da je ljutnja
moralno pogrena. ovek bi trebalo da bude pun
razumevanja, da vidi ta druga osoba misli, da okrene i
drugi obraz, da oprata i tako dalje. Postoji mnogo
stvari koje idu u prilog ovom nainu gledanja, ali samo
ako rezultat toga nije hendikepirana ili obogaljena
osoba.. U veini sluajeva, meutim, ponaanje kojim
uviamo poziciju onog drugog dovodi do samonegacije,
koja potie iz straha. Opratanje je znak milosra, ali
izbor mora biti iskren. Osoba koja ne moe da se naljuti
ne deluje putem izbora ve putem straha. Video sam da
svi pacijenti poseduju tu nemogunost slobodnog i
potpunog izraavanja ljutnje.
Vilijam je odrastao u religioznom domu gde se,
kako je on rekao, niko nikada nije ljutio. Majka ga je
vaspitala da bude savreno dete, aneosko i slatko.
Mada ponekad jeste izgledao aneoski sa svojom
kovrdavom kosicom, nije bio sladak. U njegovoj
linosti postojala je neizreena gorina. esto se alio
na promaaje u svojoj karijeri ili u svom ljubavnom
ivotu. Bio je frustriran, jer nije mogao da postigne cilj
koji se svodio na to da bude izuzetna osoba, kakvom je
njegova majka elela da on bude. Kada je prihvatio
neuspeh te ambicije i dalje je bio frustriran jer nije
mogao da se oslobodi majke iji je anelak bio i dalje.
Vilijam nikada u ivotu nije osetio pravu radost.
Optereen nemoguim snom, bio je lien nevinosti i
slobode koje su uobiajeneu detinjstvu. Nikada mu nije
palo na pamet da ima pravo da bude ljut zbog te
uskraenosti. Rezultat toga je bio da se on borio da
nae malo radosti u svom poslu i svom seksualnom
ivotu, ali je to bilo nemogue zbog nekompatibilnosti
borbe i radosti.
Vilijamu je ljutnja bila potrebna, jer je, bez
sposobnosti da se naljuti, on ostajao rtva, preranjiv i
bespomoan da se odrekne svoje borbe, da prihvati
svoju obinost i zbaci majku sa trona njenog
superiornog poloaja. Trebalo mu je da oseti koliko je
ljut na majku, ali bi to onda bilo svetogre. Puno
pacijenata mi kae da osea krivim kad iskazuju svoju
ljutnju na roditelja, posebno na majku. Previe majki.
usadi oseanje krivice u svoju decu, u vezi sa svim
negativnim oseanjima koja bi ona mogla da imaju
prema njima.
105
Ali, krivica je bazirana na strahu i potisnutoj ljutnji
7
.
Ako mu je dozvoljeno da iskreno iskae svoja oseanja,
dete e ponovo osetiti nevinost. Vilijam je bio pokorno
dete i nikada nije ispoljio nijedno negativno oseanje na
majci. Postao je njen mali anelak nakon to ga je ona
psihiki kastrirala i nainila impotentnim. Ona je, uz sve

7
Pogledati Loven, Aleksandar, Zadovoljstvo, kreativni
pristup ivotu, (New York, Penguin, 1975; Arkana
1994) za analizu krivice i objanjenje njenog porekla i
istrajnosti
to, i na sebe gledala kao na boginju. Vilijamu je bilo
potrebno nekoliko godina terapije pre nego to je bio
sposoban da oseti ikakvu ljutnju prema majci zbog
tete koju mu je nainila, uprkos injenici da je shvatao
da je bio povreen. Mada njegovo telo nije bilo
zamrznuto kao Suzanino, bilo je ogranieno velikim
brojem napetosti, te je bilo jako malo spontanih
pokreta i, stoga, jako malo oseanja. Vilijam je velikim
delom funkcionisao putem svoje volje. Nekoliko
vibracija u njegovim nogama predstavljalo je prvi korak
u oslobaanju od mree napetosti koja mu je sputavala
duh. Prolo je puno vremena pre nego to je Vilijam
zaplakao. Sreom, on se drao vebi, na seansama kao
i kod kue, jer su one uinile da se osea vie ivim.
Ono to ga je napokon nateralo da oseti ljutnju prema
majci bila je njegova predaja telu.
Jedna od vebi koje preporuujem pacijentima da
rade kod kue je udaranje kreveta. Sam sam radio tu
vebu godinama kako bih se oslobodio napetosti u
ramenima i razvio slobodno pomeranje ruku, za ta
verujem da je esencijalno za lako izraavanje ljutnje. U
poetku sam bio svestan toga da mi, mada sam oseao
snagu u svojoj desnoj ruci, leva izgleda slabo i nejako.
Nema onoga ko moe biti dobar borac sa samo jednom
rukom. Udarao sam izmeu 50 i 75 puta svakog jutra.
Vremenom se moje levo rame oslobodilo i udarci obeju
ruku su postali jednaki po svojoj snazi i ravnomernosti.
Ali udaranje kreveta nije samo terapeutska veba za
oslobaanje ruku hroninih napetosti. Ono slui i tome
da se oslobodimo napetosti koja dolazi iz svakodnevih
stresova. Ne moemo uvek kada smo ranjeni ili
uvreeni da izrazimo svoju ljutnju. Ponekad je i ne
osetimo, jer smo okirani. Malo kasnije, kad ok
nestane, postajemo svesni koliko smo zaista ljuti zbog
onoga to se dogodilo. U nekim
106
sluajevima je prekasno ili ak nemogue da izrazimo
svoju ljutnju na osobi koja je odgovorna za povredu, ali
moemo da otvorimo ventil ljutnje i oslobodimo se
napetosti udaranjem kreveta kod kue i tako povratimo
integritet i dobro oseanje koje smo izgubili.
Ljutnja obino uzima maha kod roditelja ija deca
nastavljaju da rade ta hoe uprkos naredbi da
prestanu. Deca u naoj kulturi mogu izludeti roditelja
kad nisu kontrolisana. Ovakve stvari se deavaju delom
zbog prejake stimulacije deteta preobiljem objekata u
supermarketima ili u kui. One delom dolaze i iz velikog
pritiska u roditeljima da odre neki red u kui i svojim
ivotima. Oni su takoe prestimulisani i preplavljeni
svojom realnou. Roditelj se esto oslobaa napetosti
koja nastaje u njemu tako to fiziki kazni dete. Nakon
to se isprazni na detetu roditelju moe biti ao ili se
moe osetiti krivim, ali je teta ve poinjena. Rajh je
predloio da roditelj u takvim situacijama ode u
spavau sobu i udari krevet, a na dete. Taj postupak
sam predloio svim svojim pacijentima. To e opustiti
roditelje i potedeti decu.
Kada zaponu terapiju kod mene, mnogi pacijenti
mi kauda ne oseaju nikakvu ljutnju u toku vebe sa
udaranjem. Svako od njih ima dobar razlog da bude ljut
zbog onoga to mu je uinjeno kad je bio dete. A, mada
oni mogu razumeti tu injenicu, ljutnja ne moe da
izae zato to se nisu dovoljno oslobodili napetosti koja
je potiskuje. Kao rezultat toga, njihovi postupci su
podeljeni na previe delova i previe su mehaniki.
Emocija je doivljena jedino kada je celo telo
stimulisano i uestvuje u akciji. To znai da pruanje
ruku iznad glave mora biti u tolikoj meri izraeno da
izvlai ruke iz njihovog spoja sa ramenima. To opisujem
pacijentima kao posezanje za munjom. Ali da bi celo
telo imalo ulogu u tom rastezanju ono mora da bude
uzemljeno. Kako bi se to postiglo osoba savija kolena,
malo podigne pete i naginje se napred i nazad iz
stopala. Kao rezultat, telo je zategnuto kao luk koji
poinje stopalima a zavrava se pesnicama.
Kada se dosegne ta pozicija udarac postaje
slobodni pokret. Ne postoji vie napor u udaranju
kreveta, kao ni pri odapinjanju strele. Isto kao to
brzina strele zavisi od savinua luka, tako i snaga
udarca zavisi od nategnutosti tela. Ovo je u skladu sa
fiziolokim zakonom koji kae da je snaga miine
kontrakcije direktno pro-
107
porcionalna stepenu rastegljivosti. Dostizanje takve
gracioznosti udarca za veinu ljudi nije lako. Napetost u
miiima ramena, izmeu ramena i pleki i izmeu
plea i kime u mnogo sluajeva je vrlo velika i
pokazuje koliko je jako blokirano izraavanje ljutnje.
Kada se ova veba koristi terapeutski, neophodno je da
se napetost povee sa oseanjem krivice. Ta veza se
moe lake uspostaviti kada je osoba ve iskusila svoju
ljutnju. Doan je, na primer, u toku terapije postala
svesna da su je mukarci muili; seksualno su je
iskoriavali. Ovaj odnos je mogla da prati do svog
odnosa sa ocem koji je pokuavao da je zavede i u isto
vreme je izlagao svojim prijateljima u pabu.
Povezivanje ovog saznanja sa svojim telom, prvo kroz
pla i disanje, a zatim kroz uzemljavanje i udaranje
dalo joj je snaan oseaj sebe koji je mogao da podri
jako oseanje ljutnje. Dok je snano udarala krevet,
izjavila je da moe da oseti toplotu kako joj se pomera
uz lea. Dodala je: "Dobro se oseam kad imam lea, i
oseam svoju kimu".
Nakon te vebe je mogla da razume zato je
potisnula svoj bes. "Kada bih se ja naljutila, moj otac bi
pobesneo a majka bi mene okrivljavala. Nauila sam da
krivim sebe kad god me neko iziritira ili se okrenem
protiv nekoga. elela sam da budem 'dobra'. Biti dobar
bila je majina ideja ivljenja. Kao mala bila sam jako
religiozna i biti dobra davalo je smisao mom ivotu. Ako
bih bila drska prema majci osetila bih se krivom i
ispovedila svoj greh. To je bio moj nain da preivim,
ali on je napravio bogalja od mene. Kad udaram krevet,
oseam se mono."
U radionicama gde grupa uestvuje u svim
aktivnostima, mogue je da neki lanovi vrlo brzo
iskau svoj bes. U takvim grupama sva oseanja su
pojaana uzbuenjem koje prome grupu kada lanovi
jedan za drugim izraavaju snane emocije. I tako, kad
jedan radi vebu sa udaranjem kreveta, drugi su
motivisani da ga slede. Jedan za drugim svi uzimaju
udela u udaranju i ispranjavanju besa na svoje
roditelje zbog trauma koje su im prouzrokovali kad su
bili mali. U skoro svim sluajevima to je ubilaki bes, ali
on se brzo istroi i tada se osea olakanje.
To je katarzino olakanje. Osoba oseti koliko je
ljuta, ali se ne oslobaa ljutnje. Ne moe se osloboditi
ljutnje sve dok se ne oslobodi napetosti u miiima
gornjeg dela lea i ramenima, koja je poti-
108
skuje. Ali, nauiti da se udara krevet predstavlja bitan
korak u tom smeru.
Mora se razumeti da ljutnja, mada potie iz
prolosti, dolazi direktno iz postojanja hroninih
miinih napetosti koje steu organizam, ograniavajui
mu slobodu kretanja. Naravno, ako se ne osea
napetost, ne osea se ni ljutnja. Ogranienost pokreta i
gubitak slobode se prihvataju kao neto normalno, isto
kao to i rob prihvata stanje ropstva bez ljutnje kad
jednom prihvati gubitak slobode. Kad jednom neko
oseti i razume napetost, on shvata koliko je ljut i isto
tako shvati da udaranje kreveta kako bi se ta ljutnja
izrazila nije veba koja se jednom uradi. Mora se raditi
redovno, kako na terapeutskim seansama, tako i kod
kue, ako je mogue sve dok ruke i ramena ne postanu
slobodni u pokretima i dok se sposobnost da se iskae
ljutnja ponovo ne uspostavi.
Ljutnja se moe izraziti i tonom glasa u reima, kao
i pogledom. Ali ti naini izraavanja ljutnje su isto toliko
teki za veinu ljudi kao i udaranje. Putanje ljutnje
napolje oima zahteva da osoba koja to radi oseti
ljutnju celim telom, to dozvoljava talasu uzbuenosti
da dosegne do oiju. Nekim ljudima sevaju oi kada su
ljuti. Hladne, surove oi su pune neprijateljstva, ne
ljutnje, dok mrane, tamne oi pre izraavaju mrnju
nego ljutnju. I rei se mogu koristiti da se stavi do
znanja da je neko ljut, ali takve rei ne pokazuju ljutnju
osim ako se ne izreknu odgovarajuim tonom. Taj ton
moe biti brz, otar zvuk, glasano vikanje ili vrisak.
Kako bi se zaista izrazila ljutnja, zvuk mora biti
primeren situaciji. Vritanje i vikanje, na primer, vie
izraavaju frustraciju i bes nego ljutnju. Trebalo bi imati
na umu da se ljutnja ne koristi za kontrolu drugih, ve
za ouvanje integriteta pojedinca i dobrih oseanja.
Kao odraslima, nama uglavnom nije neophodno da
viemo, vritimo ili udarimo nekoga kako bismo izrazili
ljutnju. Prethodna veba, kao i ostale, osmiljena je da
pomogne pacijentima da osete svoju ljutnju, zadobiju
slobodu da je izraze, pa onda naue kako da je zadre i
kontroliu. Svesna kontrola oseanja zavisi od svesnosti
o njima samima.
U toku rada sa Rajhom, bio sam svestan da je
moja sposobnost da izrazim ljutnju ograniena. Teio
sam izbegavanju sukoba i povlaenju iz tue osim ako
ne bih bio priteran uza zid. Osetio sam da
109
u meni lei veliki strah koga sam se mogao osloboditi
jedino ako nauim da se borim. Prisustvo ovog straha
bilo je odgovorno za moju nesposobnost da odrim
oseanje radosti koje sam doiveo u toku terapije sa
Rajhom. Kada sam bio student medicine na enevskom
univerzitetu, vebao sam svako jutro udarajui krevet.
Ovu vebu smatram odgovornom za veliko smanjenje
straha koji bi inae oseao u suoavanju sa studiranjem
i polaganjem ispita na stranom jeziku. Veba je takoe
imala sveobuhvatni pozitivni efekat na moje zdravlje i
raspoloenje i uinila je moj ivot u enevi vrlo
prijatnim.
Kada sam se vratio u Sjedinjene Drave i poeo sa
razvijanjem bioenergetske analize, nastavio sam da
udaram krevet svakog jutra. Kao dodatak vrsti
udaranja koju sam opisao, gde su obe ruke podignute
iznad glave i udarac se nanosi obema u isto vreme,
poeo sam da vebam i tako to bih udarao jednom pa
drugom pesnicom, kao u boksu ili tuama. U toj vebi
sam primetio: dok sam desnu ruku oseao kao sasvim
snanu i sposobnu da zada dobar udarac, leva mi je
delovala udno i slabano za vreme pokreta. Mogao
sam da osetim napetost u mom levom ramenu, koje se
trebalo osloboditi. To se desilo postepeno. ak sam
postavio vreu za boks u podrumu tako da sam zaista
mogao jako da udaram. Ali ta veba mi nije mnogo
vredela. Nisam pokuavao nikoga da povredim. Nisam
se oseao ljutim. Pokuavao sam da oslobodim ruke i
zadobijem sposobnost da se borim. Sa takvom
sposobnou ne bih imao problema da izrazim ljutnju
na pravi nain.
Kasnije sam shvatio da je razlog to u to vreme
nisam oseao ljutnju bio taj to je ona tada bila
zakljuana u gornjem delu mojih lea, u delu tela koji
nisam dobro oseao. Postao sam svestan tog dela tela
kada sam gledao neke video kasete snimljene tokom
mog poduavanja i rada sa pacijentima. Video sam da
sam nagnut napred i da mi je gornji deo lea povijen.
Uznemirilo me to to ne mogu da stojim uspravno, sa
podignutom glavom. Jednom sam opisao samog sebe
kao ljutog, ali sam opravdao tu ljutnju tako to sam je
povezao sa bezumnim unitavanjem prirode i ivotne
okoline, to me je zaista ljutilo. Bio sam isto tako ljut i
na slepilo ljudi u vezi sa istinom o njihovom stanju. Ali,
moja ljutnja je imala dublje korene, sa kojima sam se
ja nerado suoavao. Pokuavao sam da doka-
110
em svetu da sam u pravu to tako vidim stvari, da
sam superioran i da me treba priznati za takvog. Ali
bivanje u pravu, oseanje superiornosti i postizanje
uspeha nije predstavljao put ka radosti, samo ka
neprekidnoj borbi. I bio sam ljut to sam bio nateran u
ovaj poloaj kako bih preiveo. To nije bila zdrava
ljutnja i nije mi bilo potrebno da udaram bilo koga, da
ga zgromim ili da besnim. Trebalo mi je da prihvatim
neuspeh, da se odreknemsvoje ambicije, da prepoznam
i prihvatim sebe samog. Onda bih bio slobodan i ne bih
bio ljut. Nita od toga nije se desilo preko noi. Stari
naini ponaanja i ivljenja menjali su se jako polako.
Ali spora promena moe imati dramatian aspekt.
Jedne veeri sam otiao na masau, objasnio maseru
da sam ozbiljno napet u gornjem delu lea to je
povezano sa injenicom da sam bio jako ljut. Onda
sam, bez razmiljanja, rekao: "Ali meni ta ljutnja vie
ne treba". Kako sam izgovorio te rei osetio sam da su
mi lea bukvalno "propala" kao da se ogroman teret
svalio sa njih. To je bilo neverovatno iskustvo i tog
dana sam prvi put osetio kako se uspravljam.
Poto vie nisam bio ljut, osetio sam da sam
mnogo meki, strpljiviji i laki kao osoba. Ali, mada je
to izgledalo udno, moja sposobnost da se naljutim, da
se borim, veoma se poveala. Ljuta osoba je napeta
osoba, to znai da je i napeta osoba ljuta. Ako je
napetost hronina, osoba nije svesna svoje ljutnje. Ona
ipak moe izai napolje, kao iritiranost u manjim,
odnosno bes u veim frustracijama. U situacijama kada
je potrebna, ljutnja ne biva izraena na pravi nain.
Moe se okrenuti protiv same sebe i postati
samodestruktivno ponaanje, ili biti poreknuta,
ostavljajui osobu u pasivnom i potinjenom poloaju.
Zdrava deca se brzo naljute i reaguju kada su
povreena ili frustrirana. Kako osoba odrasta, moe
suzdravati ljutnju kada je to potrebno, ili ne reagovati
istog trenutka. I, kao to sam ve rekao, moe je
izraziti pogledom ili reima bez potrebe za fizikom
akcijom. Sposobnost da se ljutnja zadri isto je to i
efektivno izraavanje ljutnje. Svesna kontrola,
neophodna za to uzdravanje, jeste ekvivalent
koordinaciji i fluidnosti postupaka kojima se ljutnja
izraava. Dakle, osoba ne moe razviti sposobnost da
suzbije ljutnju ako ne razvije i sposobnost da je izrazi.
Veba udaranja moe se preinaiti tako da koristi
obema svrhama.
111
Uzdravanje i kontrola se razvijaju dok osoba ui
da odri uzbuenost na visokom nivou pre nego to je
se oslobodi, to je sposobnost odrasle osobe. Deca
nemaju snagu ega ili dovoljnu razvijenost miia da
zadre snani, gotovo elektrini naboj. Kada je zdravo
dete povreeno, njegova ljutnja nastane brzo i istog
trenutka se pokae. Odrasli bi trebalo da poseduju
sposobnost da zadre svoj bes do pogodnog vremena i
mesta za njegovo izraavanje. Kako bi zadrao ljutnju u
toku vebe sa udaranjem, pojedinac se odrava u
poziciji napetog luka dok jednom ili dvaput ne udahne.
Vilica je isturena napred da bi se pokrenula agresivna
oseanja, a oi su otvorene. U takvoj poziciji pojedinac
udie duboko kroz usta dok su laktovi i ruke gurnuti
nazad za udarac. Umesto da udari, pojedinac lako
izdahne, time se oslobaajui jednog dela napetosti u
rukama i ramenima. Sa drugim udisajem on se jo
malo napregne i ponovo to oslobodi kroz izdisaj. Kada
udahne i trei put, maksimalno napregne ruke, zadri
dah, istegne se jo malo i onda lako udari. Nikakav
napor nije potreban da se udari jer je to oslobaajua
pojava. Pokuaj da se jako udari dovodi do javljanja
napetosti i remeti tok i efikasnost postupka. Vano je
da se u toku istezanja laktovi dre to je mogue blie
glavi, kako bi se uposlili i pomerali miii oko ramena;
ako su laktovi rastavljeni, postupak se ograniava na
ruke i ne oslobaa napetosti u gornjem delu lea. Skoro
svim pacijentima je potrebno dosta vebe kako bi
koordinisali pokrete i doli do slobodnog i lakog zamaha
u kome je angaovano celo telo. Kada dosegnu tu
taku, zakljue da je veba udaranja prijatna i
zadovoljavajua.
Ova veba je, po mom miljenju, jedan od
najefikasnijih naina za smanjivanje miine napetosti u
ramenima i gornjem delu lea na koju se ali veliki broj
ljudi. Ja sam je uspeno koristio kada sam radio na
otupljenosti i peckanju u ruci i aci koje je nastalo zbog
ukljetenja nerva. Ovaj nerv prolazi kroz trougao u bazi
vrata i nastavlja se kroz ruku. Napetost u miiima koji
se nalaze u predelu tog trougla - posebno u prednjem
skalenskom prostoru - odgovorna je za poremeaj koji
se zove scalenus anticus sindrom. Nije neophodno
oseati bes kada se radi ova veba. Kao to
profesionalni bokseri vebaju udaranje tokom treninga i
uivaju u tome, tako i mi moemo pronai zadovoljstvo
dok nae telo koristi svoje prirodne funkcije.
112
Meutim, kada se ova veba koristi u terapeutske
svrhe kako bi povratili sposobnost da osetimo i izrazimo
bes, treba joj dodati i rei besa. Te rei objektivizuju
oseanje i pomau nam da se fokusiramo na postupak.
Izgovaranje fraze "Tako sam besan" kada udaramo o
krevet integrie um i telesnu akciju. I ovde ton glasa
ukazuje na kvalitet iskustva i determinie ga. Snano
udaranje, a slab glas, ukazuju na rascep linosti.
Korienje glasa odjekuje kroz centralnu upljinu tela i
znaajno poveava energetski naboj postupka.
Japancima je ve dugo pozna taj fenomen i koriste jak
zvuk kako bi uticali na snane postupke. Stoga, oni
mogu slomiti vrsto pare drveta rukom ako izgovore
snani "Ha" zvuk u trenutku udarca. Silina sa kojom
neko kae "Besan sam" odreuje koliko jako osea da
je besan. Taj efekat ne odreuje sama jaina zvuka,
ve vibracija i intenzitet tona. Rei "Tako sam besan",
izgovorene tiho ali intenzivno, imaju vei emotivni
naboj nego glasan urlik.
Sledea veba koju koristim u grupnim situacijama
jeste da navedem uesnike da usmere svoj bes na
mene. U toj vebi grupa sedi u krugu, dok ja stojim ili
uim ispred svakoga ponaosob. Zamolim uesnika da
isprui obe ake, isturi vilicu naped, iroko otvori oi i,
dok mi preti akama, kae: "Mogao bih te ubiti".
Ova veba je usmerena na to da se izazove pogled
pun besa, to je za veinu ljudi veoma teko. Ako mi
neko kae da ne osea bes prema meni odgovorim da
ja to ne shvatam lino. Kaem im da je to kao gluma -
a glumci bi trebalo da imaju sposobnost da uloe
stvarna oseanja u ono to rade. Pomou mog
ohrabrivanja i podrke skoro svi uesnici mogu donekle
osetiti pravi bes. Niko me nikada nije napao ali ja se i
drim van domaaja, a injenica da oni sede mi je jo
vea zatita. Kada sam radim ovu vebu odmah osetim
kako mi se podiu dlake na vratu i glavi. Ui mi se
povlae unazad, usta mi se izvrnu u grimasu i osetim
kako bih lako mogao nekoga napasti. Kada promenim
izraz lica oseanja odmah nestanu. To za mene
predstavlja potvrdu da je oseanje neodvojivo od
aktiviranja odgovarajue muskulature. Nemogunost
nekih ljudi da pomeraju svoje miie je odgovorna za
nepostojanje oseanja besa. Isto tako, nemogunost da
se aktiviraju miii koji stvaraju zvuk plaa ini da im je
veoma teko da osete tugu.
113
Oi igraju najbitniju ulogu u oseanju besa. Otkrio
sam da je ljudima ije su oi relativno beivotne - to
jest tupe i bez iskrica - veoma teko da osete bes.
Jedan od mojih pacijenata je imao taj problem. Bilo je
jako teko pobuditi bilo kakvo jako oseanje u njemu.
On je bio vrlo pametan i imao je ogromnu kontrolu nad
svim to je radio ili govorio. Ta osobina je dovela do
toga da bude uspean u svojoj profesiji, ali i do
depresije. esto je imao glavobolje i bio iscrpljen. To je
bio rezultat ogromnog napora koji je bio potreban da bi
odrao kontrolu. Jednom prilikom, kada je leao, stavio
sam dva prsta moje desne ruke na njegov vrat tamo
gde se sastaje sa glavom, na mesto koje se nalazi
nasuprot optikim centrima u mozgu. Levu ruku sam
mu stavio na elo i drao mu glavu. Dok sam vrio
snaan pritisak sa dva prsta u bazu njegove lobanje
zamolio sam ga da irom otvori oi i zamisli lice svoje
majke. Dok je to radio oi su mu sevnule a gnev je
eksplodirao u njemu. eleo je da je ubije. Kada smo
zavrili sa vebom bio sam zapanjen promenom koja je
nastala na njemu. Izgledao je petnaest godina mlae, a
na licu mu se mogla videti ivost koju nikada ranije
nisam ugledao. Njegov umor je nestao a on se osetio
pun energije; rekao mi je da je, kada je zamislio svoju
majku, video pogled pun mrnje u njenim oima i to je
bio okida koji je pokrenuo sav njegov bes. Nadao sam
se da smo postigli znaajan napredak i da e ta
promena potrajati, ali nije. Kada je sledee nedelje
doao na seansu bio je opet onaj stari. Umoran i
kontrolisan. Imao je viziju onoga to bi mogao biti kada
bi potpuno pokrenuo svoja oseenja, ali do ispunjenja
te vizije je trebalo da proe jo dosta vremena. I dalje
nije mogao slobodno da plae.
Svaki zgreni mii, svaki zamrznuti deo tela dri u
sebi impulse besa koji su osnova agresije koja je
potrebna kako bi se povratilo jedinstvo i sloboda tela.
Ruke i ake su glavni agresivni elementi i vrlo rano u
ivotu dete naui da ih koristi kako bi izrazilo bes. Ali
udaranje nije jedini nain da se bes izrazi. Tu je i
grebanje, postoji puno dece koja to rade. Kod ena se
pre oekuje da izraze svoj bes grebanjem to bi mogao
biti jedan od razloga zbog kojih se one poistoveuju sa
makama. esto, kako bih pomogao pacijentu da
sakupi energiju i oseanja u oima, traim od njega da
mi gleda u oi naginjui se nad njim, dok on lei u
krevetu. Mogu promeniti
114
izraz u oima kad hou, od mekog pogleda do besnog,
od podsmeljivog do hladnog. Veina pacijenata
prikladno reaguje na ove poglede. Vie puta mi se
desilo da, kada pogledam pacijentkinju zavodniki ili
rugajui se, ili veoma neprijateljski, ona stavi svoje
ruke ispred lica kao kande i kae "Iskopau ti oi".
Nikada ne bi trebalo zanemariti mo pogleda da uplai.
Trei nain na koji dete moe izraziiti bes jeste da
grize. Neka mala deca vole da grizu to u skoro svim
sluajevima dovodi do otre i ozbiljne pridike roditelja.
Udaranje se moe tolerisati, mada nije prihvatljivo, ali
ujedanje nikada. Ono budi veoma primitivan strah u
ljudima. Na dete koje ujeda se gleda kao na divlju
ivotinju koja mora biti zatvorena. Meutim, moramo
shvatiti da je to veoma prirodan impuls i da je najbolji
nain da dete naui da to kontrolie uenje, a ne kazna.
Neki roditelji idu toliko daleko da i oni ugrizu dete kako
bi ono shvatilo koliko to boli, ali oni to rade i kako bi ga
zaplaili i kako ono to vie nikada ne bi uradilo. Strah
od ugriza se onda zakopava u linost u formi hronine
napetosti vilica. U treem poglavlju smo videli da je ova
napetost u vezi sa inhibicijom plaa. To je najuestaliji
vid hronine napetosti kod ljudi i odgovoran je za bol u
temporomandibularnom zglobu, krgutanje zubima i,
po mom miljenju, nedostatak muzikog sluha. Kada je
napetost u vilinim miiima ozbiljna, moe uticati i na
vizuelnu i auditivnu ostrinu. Napetost u vilici ukazuje na
uzdravanje. Njome moemo pokazati odluni stav da
se ne pustimo, ne odustanemo, da se ne predamo. Kod
nekih pacijenata vilica ima ljutit izgled, kaoda se bore
za goli ivot.
Mada do izvesnog smanjenja u napetosti vilica
moe doi kroz tehnike oputanja, ohrabrivanje
pacijenta da grize predstavlja najdirektniji pristup
problemu. U tu svrhu oni grizu pekir. U nekim
sluajevima to moe dovesti do jakog bola u stegnutim
vilinim miiima, ali ta bol nestaje im se prestane sa
vebom.
Bol nije lo znak. Pacijent pokuava da pokrene
miie koji su jako ukoeni, to mora biti bolno. Ali ako
veba kod kue tako to grize i pomera donju vilicu
napred-nazad i levo-desno miii se oputaju a bol
nestaje. Nono krgutanje zubima polako jenjava, a
pacijenti otkriju da mogu otvoriti svoja usta vie i
slobodnije nego pre.
115
Ponekad se sa pacijentom upustim u mali rat.
Oboje jako zagrizemo po jedan kraj pekira i, kao dva
psa, pokuavamo da odvuemo pekir svaki na svoju
stranu. Ova veba nije opasna po zube ako grizemo
kutnjacima. Moe se osetiti kako se napetost iri iz
temporomandibularnogzgloba u bazu lobanje. Ta
napetost koja krui glavom i bazoni lobanje i nastavlja
se u viiini zglob predstavlja glavni otpor predaji. To je
glavni mehanizam putem koga osoba odrava kontrolu.
Spreava ga da se otrgne od svoje glave i, samim tim,
od kontrole ega. Ta kontrola moe biti pozitivna ako
smo je svesni, ali je ona u gotovo svim sluajevima
nesvesna i prua otpor strahu. Naalost, i strah je
nesvestan to onemoguava verbalni pristup probiemu.
Jedan od stahova je taj da, ako izgubimo pamet u toku
borbe, moemo ugristi protivnika ili ga ak i ubiti. Neto
vie o tretmanu tog straha bie reeno u kasnijim
poglavljima.
esto je potrebno da proe malo vie vremena u
terapeutskom procesu pre nego to pacijent dode u
vezu sa, ili oseti problem koji ima sa besom. Ljudi
veruju da se lako naljute jer to ih je lako provocirati
pa zato planu. Nakon godinu dana terapije Dejvid mi je
rekao: "Mislim da je moj bes meni nedostupan.
Potrebno je da budem.jako isprovociran ili priteran uza
zid pre nego to ga izrazim". Nakon ovoga mi se poalio
da osea napetost u ramenima i vratu. Poto je bio
aktivan mladi, bio je iznenaen. Rekao je: "Ni cepanje
drva nikada nije izazvalo ovakvu napetost". Kada neko
boluje od hroninih miinih napetosti u nekom delu
tela, kree se tako da ne oseti bol koji izvire iz te
napetosti. Kad stupi u vezu sa svojim telom kroz
bioenergetske vebe, podruje napetosti se prebacuje u
domen svesnog. Dejvid je rekao: "Ove nedelje sam se
osetio kao da mi neko gura vilicu unazad. Miii vilice,
vrata i ramena su mi jako zategnuti." Onda je dodao:
"Prole noi sam sanjao kako mi je noga odseena.
Mislini da je to bio onaj' kastracioni san". To je uticalo
da misli na svog oca, i onda je rekao: "Moj otac nikad
nije iskazivao bes. Savetovao mi je da se nikad ne
svaam tokom igre." Dejvidova svest o blokadi u
izraavanju besa imala je i fiziku osnovu. To je oseao
u svom telu. "Oseam se kao da su mi glava i vrat
zarafljeni za trup. elim da ih izvuem. Potrebno mi je
da skinem taj teret sa ramena." Dok mi je to priao
leao je na krevetu. Rekao sam mu da izbaci donju
vilicu i napravi glasan zvuk, to je otvorilo njegovo gr-
116
lo. Onda je poeo gorko da plae. Kada je prestao,
rekao mi je: "Lake mi je u oima. Telo mi je
elastinije."
Na sledeoj seansi fokus se premestio na njegovu
majku. Dok je leao na stolici i tiho plakao rekao je:
"Oseam napetost u zadnjem delu mojih lea. Tako su
stegnuta, tako sabijena. Osaam se kao da me mama
tesno zakopava." Ovakav oseaj mogao bi ukazivati na
doivljaj prepovijanja, ali nisam eleo da poinjem sa
interpretacijom da mu ne bih prekinuo tok misli.
Govorio je o tome kako je eznuo dabude fiziki blizu
majci, a onda je napomenuo kako ona nikome nije
dozvoljavala da ostvari bliski kontakt sa njom. Opisao
ju je kao "drueljubivu ali nestalnu". Dodao je: "Za nju
nisam bitan ja ve moja postignua. Moram joj se
nai."
U toku vebe koja je trebalo da ga dovede u bolju
vezu sa donjim delom tela primetio je: "Donji deo tela
mi je ukoen. Gornji deo je kao zatvoreni pupoljak
tulipana eljan da procveta, ali nije spreman na to.
Oseam se kao da e mi majka napasti genitalije kako
bi me pretvorila u devojicu. elela je devojicu. Nije
mi dopustila da postanem mukarac. Psiholoki me
kastrirala. Zavodila me je, ali mi nije davala da joj se
pribliim. Oseao sam se kao pod fizikom torturom."
Govorim o nekim detaljima ovog sluaja kako bih
prikazao vezu izmeu besa i seksualnosti. Ne moemo
iskazati oseanja besa ako nam je blokirana seksualna
agresija. Onoliko koliko su ena ili mukarac seksualno
pasivni, toliko su pasivni i pri izraavanju besa. Njihova
agresivnost je umanjena u svim podrujima ivota.
Veoma esto kada je osoba u mogunosti da izrazi svoj
bes na nekome ko je suprotnogpola (govorim o
iskrenom besu, a ne gnevu, preziru ili vulgarnom
poniavanju) otkriva da su joj seksualna oseanja jaa i
napadnija. Iako je bes koji se iskazuje udaranjem,
grienjem ili grebanjem funkcija gornjeg dela tela, za
njega su neophodni jaka samouverenost i sigurnost
kako bi se taj efektno izrazio. Osoba koja osea da "ne
stoji na svojim nogama" teko da e se oseati ugodno
sa svojim jakim, besnim oseanjima. Napetost u
donjem delu lea koja pravi krug oko tela i odseca
seksualno oseanje u karlici, spreava i protok energije
do nogu i stopala.
U stvari, bioenergetski rad na nogama poinje
veoma rano u terapiji. Odmah iza upoznavanja
pacijenta sa vebama disanja na
117
stolici sledi ono to zovemo vebom uzemljenja gde se
on naginje napred kako bi dotakao zemlju vrhovima
prstiju. Ta veba je opisana u drugom poglavlju. Ovde
joj se opet vraam zbog njenog centralnog znaaja za
odravanje pacijentove veze sa njegovom realnou,
konkretno sa zemljom na kojoj stoji, njegovim telom i
situacijom u kojoj se nalazi. Bes je jako opojno
oseanje. Moe preplaviti one ljude iji ego ne moe
integrisati jak napon. Sizofrenini pacijenti mogu da se
podvoje ako ih oseanje besa preplavi. Borderlajn
pacijenti postaju veoma uznemireni. To se moe izbei
ako stalno vodimo rauna o pacijentovom uzemljenju.
Kada osetim da emocionalni naboj u vebi postaje
prejak i da pacijent ima potekoa u odravanju
kontakta sa realnou, zaustavim vebu i uzemljim
pacijenta. To smanjuje naboj u telu na isti nain na koji
uzemljenje u strujnom kolu spreava kratak spoj. Hteo
bih da naglasim da je u skoro svakoj seansi u kojoj
pacijent radi na svom telu veba uzemljenja sastavni
deo procedure. Ona dovodi pacijenta u vezu sa nogama
jer pojaava oseanja u njima to dovodi do vee
sigurnosti i podrke za sve vebe samoizraavanja.
Noge moemo koristiti i kako bismo izrazili bes,
utiranjem, ali to nije nain na koji odrasli obino
pokazuju da su besni. Deca u besu mogu utirati svoje
roditelje ili prijatelje, ali odrasli to retko rade. utiranje
je deo borilakih vetina Orijenta, ali vie kao
defanzivna nego ofanzivna akcija. Za poetak, kada je
noga podignuta, ne moe se promeniti poloaj. Kada
odrasla osoba nekoga utne to e pre biti prezir nego
bes. Time to ga utira on ga tretira kao neeljeni
objekat koji mu je na putu i koji pokuava da pomeri.
utiranje, meutim, ima jednu znaajniju funkciju
kao nain da protestujemo. To sam objasnio u treem
poglavlju. Poto je to i nain da se izrazi bes i jedna je
od osnovnih postavki bioenergetskog rada, rei u malo
vie o njegovoj primeni. Izraz "utiranje"
8
u vezi sa
nekom situacijom oznaava protest. Potoji puno stvari
koje su nam radili u ivotu protiv kojih moemo
protestovati. Jako je vano izraziti taj protest. U
bioenergetskoj terapiji utiranje kao protest se izvodi

8
"to kick about sometliing" - "to kick" u engleskom
jeziku znai i utirati i buniti se (prim. prev.)
tako to pacijent lei na krevetu ispruenih nogu i
118
ritmino udara krevet listom jedne pa druge noge.
Uglavnom zamolim pacijenta da da glas svom protestu
zajedno sa utiranjem. Najjednostavniji vid protesta je
"zato". Ova veba moe vrlo ivo objasniti sposobnost
pacijenta da izrazi svoja oseanja. Za mnoge nove
pacijente je ova veba teka, i neki mogu da je urade,
ali sa malo oseanja. Grupa o kojoj sam govorio se
sastojala od ljudi koji mogu dati emocionalni odgovor
jedino u situaciji kada su provocirani. Spontano
izraavanje oseanja njima je nepoznato. U ovoj
situaciji oni ne vide razlogda protestuju. Druga grupa
se boji da izrazi negativno ili agresivno oseanje.
Nesposobnost ovih pacijenata da pravilno urade vebu
mora biti analizirana u domenu line istorije svakoga od
njih. Pacijentu moemo ukazati na to da ta
nesposobnost ima svoje korene u detinjstvu, u kome
taj vid protesta nije bio dozvoljen. Ova veba je osnova
bioenergetske terapije. Ako osoba ne moe protestovati
protiv krenja zasluenog prava samoizdravanja,
postaje rtva koja se orijentie na opstanak, a ne na
radost. Onda kada pacijent prihvati da ima pravo da
protestuje sledi razvijanje sposobnosti da taj protest
bude jak i efikasan. Neki pacijenti imaju snaan glas, ali
su pokreti njihovih nogu slabi i bez efekta. Drugi dobro
utiraju ali im je glas slab i neubedljiv. Tekoa
koordinacije glasa i pokreta ukazuje na razdor u linosti
izmeu ega i tela, izmeu funkcija gornjeg i donjeg dela
tela. Nijedna jednostavna veba ne obraa se bolje tom
problema od utiranja. Ono se redovno koristi u terapiji
kao pomo pacijentu da razvije koordinaciju izmeu
dve polovine tela i zadobije slobodu dajako izrazi bes.
Problem oslobaanja glasa bio je analiziran u
treem poglavlju gde je fokus bio na sposobnosti da se
plae. Ali podjednako je bitno za osobu da bude
sposobna da vriti. Kroz pla moemo mobilisati
oseanja iz dubine stomaka. Zvuk takvog plaa
poseduje nisku duboku rezonanciju koja je u vezi sa
"preputanjem" ili predajom. S druge strane, vrisak je
intenzivni zvuk visokog tona, ija se rezonanca nalazi u
vazdunim komorama glave. To je suprotno od predaje
i stoga pripada svetu besa.
Kad vritimo, razbesnimo se. Energetski naboj koji
tee navie i zavrava se vriskom preplavljuje i
prevladava ego. To je, na neki nain, suprotnost onom
naboju koji tee nanie kao seksualno uz-
119
buenje kako bi se ispoljilo orgazmom. U svakoj od
ovih akcija telo je osloboeno kontrole ega, i stoga oba
fenomena predstavljaju predaju ega. Mala deca nemaju
velikih problema sa vritanjem zato to njihov ego jo
nema potpunu kontrolu nad njihovim reakcijama. ene
vrite lake od mukaraca iz istog razloga, ali i dalje se
mnoge plae da se otrgnu kontroli ega. Vrisak je kao
sigurnosni ventil koji dovodi do pranjenja uzbuenja
koga se ne moemo racionalno osloboditi. Tako se on
moe koristiti kako bismo se reili stresa koji ne
moemo podneti. Ohrabrivao sam pacijente da vrite
kad god osete da su pod prevelikim pritiskom. Naravno,
najbolje mesto da se ovo uradi je automobil na
autoputu sa zatvorenim prozorima gde moete vritati
do mile volje a da vas niko ne uje.
Cilj terapije, meutim, nije samo da pacijent
oslobodi glas, ve i da naui da koordinie slobodu
vokalnog izraavanja i istu tu slobodu u domenu
fizikog, slobodu pokreta. Veba protesta je idealna za
ovu svrhu. Pacijenta zamolim da uporno, ritmino i
snano utira dok izgovara "zasto", i odrava glas to je
due mogue. Kada mu ponestane vazduha, on
nastavlja da utira, udahne dva ili tri puta pre nego to
e ponovo poeti da izgovara "zato". U tom drugom
izgovaranju "zato", glas je veoma visok i intenzivan, a
i utiranje je jae. Ponovo, kad mu ponestane daha,
nastavlja sa utiranjem dok ponovo uzima vazduh.
Trei put kada ponavlja, "zato" se pretvara u vrisak, a
utiranje je najjae i najbre mogue. Pacijent se
potpuno preda izraavanju protesta. Ako to postigne,
osloboenje je potpuno i on osea radost. Meutim, nije
lako doi do te take; previe ljudi se plai potpune
predaje svom telu. U nekim drugim sluajevima, ego
biva prebrzo preplavljen, i kada pacijent doe do
momenta vriska veba se pretvara u dva odvojena
izraza -nalik histerinoj reakciji koja dovede samo do
toga da pacijent bude jo vie uplaen. U tom sluaju
se moe desiti da se pacijent privremeno povue u sebe
i plae poput deteta, nakon ega se ponovo uspostavi
samokontrola. Takvo iskustvo nije obavezno negativno
poto mu doputa da uvidi da su regresija i povlaenje
samo privremeni i da mu je naprosto potrebno jo rada
kako bi ojaao ego. Pacijenti koji su u detinjstvu bili
seksualno zlostavljani imaju tendenciju da se povuku ili
napuste telo kada ih oseanja preplave. Kada se ova
veba radi redovno, dolazi do jaanja ega tako to on
120
postaje bolje povezan sa telom i na taj nain se
umanjuje tendencija odvajanja od tela.
Ako utiranje i vrisak postanu jedna akcija,
pacijent se nee odvojiti od tela. Ali kako bi slobodno i
efektivno utirale, noge se moraju u nekoj meri
osloboditi napetosti. To nije uobiajeno, poto veina
ljudi nema dovoljno oseanja u nogama i nisu dobro
uzemljeni. Energija im dolazi samo iz glave, a noge
koriste samo mehaniki. Oni hodaju na svojim nogama,
umesto da hodaju svojim nogama. Noge su im ili
pretanke ili preteke. utiranje je jedan od i najboljih
naina da se u noge dovedu vie energije i oseanja.
Svakog pacijenta zamolim da ovu vebu radi i kod kue
i kod mene ne terapiji. Kaem im da 200 puta ritmino
utnu, a da pod jednim utom podrazumevam akciju
jedne noge. Kolena su ispravljena, ali ne i kruta; tako
da se udara listom noge, a ne petom. Pre svakog uta
bi trebalo podii nogu najvie to je mogue. Poto je
ovo veba za otvaranje karlice, nije potrebna nikakva
glasovna pratnja. Veina ljudi ne moe uraditi 200
uteva bez pauza, a neki jedva uradei 100. Disanje im
nije primereno ovoj vebi, ali uz vebu ono postaje
dublje i slobodnije, a i pokreti su laki. Kao i tranje, i
ova veba potpomae disanje i stoga je to aerobina
veba. Ali, za razliku i tranja, ovde se ne nosi nikakav
teret i nema stresa za kolena. Osim toga, moe se
raditi i kod kue. Ljudi koji redovno rade ovu vebu
rekli su mi da primeuju veliku promenu u svome telu i
nogama. Problem teine nogu koji mnoge ene imaju
nestaje, a noge im postanu oblikovanije. I disanje
postaje sve bolje.
"Zato" nije jedina re koja se moe koristiti tokom
vebe. Izgovaranje rei "ne" na isti nain na koji neko
izgovara "zato" je odlian nain samoiskazivanja.
Veini ljudi je teko da kau "ne", to podriva njihov
oseaj sebe. Izgovaranje rei "ne" stvara odstupnicu
koja titi lini prostor i integritet osobe. Postoji jo
jedna dobra izjava samoizraavanja, a to je "Ostavi me
na miru". Ovaj izraz je odraz oseanja koji mnogi
pacijenti gaje prema svojim roditeljima - da im nisu
dopustili da se prirodno razvijaju. U dosta sluajeva su
roditelji zahtevali pokoravanje svojoj volji, a kada do
toga ne bi dolo, postajali bi neprijateljski i nasilniki
raspoloeni. Otpor svog deteta su videli kao otpor svom
autoritetu, i bili su odluni u svojim nastojanjima da mu
slome volju. U drugim sluajevima, rodi-
121
telji su bili preokupirani detetom i smatrali su ga
produetkom sebe samih. Pacijentima koji su imali
takva iskustva je potrebno da snano oglase svoj
protest. Izjave poput "Ostavi me na miru" i "ta eli
od mene" - izgovorene sa jakom dozom pouzdanosti -
pomau pacijentima da ponovo steknu svoje pravo da
budu slobodni, da budu svoji, da ispune svoje bie, a
ne bie svojih roditelja.
Bez tih prava, sposobnost osobe da voli je ozbiljno
umanjena. Preesto je ljubav za koju pacijenti tvrde da
je oseaju prema roditeljima, pre rezultat krivice nego
zadovoljstva i radosti njihovog odnosa sa njima. Ne
moemo biti radosni u odnosu u kome ne moemo biti
iskreni prema sebi. Kada roditelji prue tu slobodu
svojoj deci, za uzvrat dobiju iskrenu ljubav. Ali samo
roditelji koji nalaze radost u odnosu sa decom mogu toj
deci pruiti ljubav koja podrava potrebu deteta ka
ispunjenju njegovog bia.
Pacijentima savetujem da ne iskazuju ta negativna
oseanja pred roditeljima. Tako neto nije ni pogodno,
niti pomae. Traume koje su oni proiveli su u prolosti
i ne mogu biti izbrisane onim to e uraditi danas.
Prolost je nepromenljiva. Ali terapija moe osloboditi
osobu od zabrana i ogranienja njenog bia koje su
posledica trauma iz prolosti. Mada se razmera tih
ogranienja moe znatno smanjiti putem oslobaanja i
otputanja impulsa koji su ugraeni u njih, to bi trebalo
da se uradi u terapeutskom okruenju a ne u direktnom
kontaktu sa roditeljem ili nekim drugim. Onaj koga je
fiziki i psihiki obogaljilo prinudno potiskivanje
njegovih priodnih impulsa postaje slobodan i radostan
kako njegovo telo ponovo dobija svoju slobodu i
gracioznost. Takva osoba moe iskreno voleti roditelje
koji je jesu zlostavljali, ali su joj takoe podarili i ivot.
122
P0GLAVLJE 6

Ljubav: emacija koja ispunjava

Preputanje ljubavi

Gotovo svako je osetio radost zaljubljenosti u nekom
periodu svog ivota. Ljubav je opisivana kao najvee i
najslae oseanje, kao misterija koja ivotu daje
najpotpuniji smisao. Ali, kada je neuzvraena ili
izgubljena, ona se takoe smatra izvorom najvee boli.
Ovo je razumljivo, jer ljubav predstavlja vitalnu vezu sa
izvorom ivota i radosti, bilo da je taj izvor osoba,
zajednica, priroda, univerzum ili Bog. Prekid ove veze
se zato doivljava kao ivotna pretnja. Poto je ljubav
otvaranje i ekspanzija bia kako bi se obuhvatio svet,
gubitak ljubavi rezultuje grenjem i zatvaranjem, koje
je bolno isto onoliko koliko je ljubav radosna. Bol ovog
gubitka ljubavi sam opisao kao slamanje srca. Naalost,
on moe, a esto i jeste tako, trajati mnogo due nego
sama radost ljubavi, jer se osoba plai da se ponovo
otvori i posegne za njom. enja za ljubavlju istrajava
u srcu, ali se ne moe zadovoljiti sve dok traje i strah
od gubitka ili odbacivanja.
Odnos koji najbolje oslikava ljubavnu vezu je onaj
izmeu majke i deteta. U prirodi je gubitak ove veze
fatalan za odoje ukoliko se ne moe nai zamena za
majku. Kada je ova veza stabilna, bie deteta je
ispunjeno a ono se razvija u odraslu jedinku koja e biti
u stanju da slinu, po ivot pozitivnu vezu, ostvari sa
drugom jedinkom u procesu parenja. Nagon za
ljubavnom vezom je toliko jak da e ovek, uprkos
iskustvu slamanja srca u detinjstvu, svesno ili nesvesno
tragati za tom vezom sa drugom osobom. Meutim,
uspostavljanje ovakve veze ne moe se svesno postii.
ovek ne moe sam sebe naterati da voli, niti da se
zaljubi. To se deava spontano,
123
kada osobe koje se sretnu shvate da im srca lupaju u
istom ritmu, a tela vibriraju na istoj frekvenci. To se
moe postii kontaktom oima ili nekim drugim oblikom
kontakta, ali samo ako je naboj koji oseamo dovoljno
jak da srce poskoi, puls se ubrza, a telo pone da
vibrira od prijatnog uzbuenja, To je uzbuenje zbog
pronalaenja izgubljenog raja - raja koji smo izgubili
kada je prekinuta ljubavna veza sa majkom.
Nijedno dete ne moe neogranieno dugo zadrati
vezu sa majkom. Sudbina e dete dovesti do toga da
bude samostalno, da izae u svet, da pronae parnjaka
sa kojim e ponovo uspostaviti ljubavnu vezu koja e
biti krunisana seksualnim inom i stvaranjem
potomstva. Dete koje je ispunjeno na oralnom nivou
bie otvoreno ka ljubavi i lake i sigurnije prei na
genitalni nivo.
Put ka zrelosti vodi najpre kroz latentan period
tokom koga individua uspostavlja pozitivne veze sa
prijateljima, a zatim kroz adolescentni period tokom
kojeg se formiraju ljubavni odnosi sa osobama
suprotnog pola. Ali, bili mi ostvareni ili ne, svi moramo
nainiti taj korak u zrelost zbog biolokih imperativa
nae prirode. Ukoliko smo se osetili neostvareno ili
duboko povreeno tokom detinjstva, na napredak ka
zreloj ljubavnoj vezi bie privremen, oklevaemo kada
poseemo za njom, a otvorenost ka ivotu bie
umanjena. Moemo se zaljubiti, jer je ljubav konopac
za spasavanje, ali preputanje biva samo privremeno,
tek momentalno oslobaanje od ego-kontrole u naoj
neprekidnoj borbi za opstanak.
Ova nemogunost uputanja u ljubav koja je od
srca lei u korenu svih emocionalnih problema koje ljudi
imaju i koje donose na terapiju. Osoba koja je bila
povreena tokom svoje rane veze sa roditeljima podigla
je oko sebe itav niz zatita protiv mogunosti da
ponovo bude povreena, protiv pretnje koju doivljava
kao opasnu po ivot. Ove zatite ne postoje samo u
svesnom umu oveka jer, da je tako, mogao bi ih
voljno ukloniti. A kako je on sa njima iveo jo od
detinjstva, postale su deo njegove linosti, ugradile se
u energetsku dinamiku njegovog tela. On je sebe
oklopio poput viteza kako mu ljubavna strela ne bi
mogla probosti srce. Jo bolji opis bi bilo rei da on
sada ivi u zatvorenom svetu, kao kralj u svom zamku,
naizgled siguran i bezbedan sve dok ima mo, ali
odseen od sveta prirode i prirodnih oseanja. On se
moe usuditi da krene u ivot,
124
ali to ini samo u vidu malih ekskurzija, sa straom
koju moe pozvati u svakom trenutku. On nema veru u
ljubav svog naroda prema njemu, jer ga je gorko
isukstvo nauilo da je izdaja stalna pretnja. Kao i sva
ljudska bia, ima potrebu za ljubavlju, ali takoe veruje
da ima istu ili ak veu potrebu za moi. Za kralja je
zaljubljivanje jednako padu sa konja: ako bi se to desilo
on bi brzo ponovo uzjahao kako bi povratio svoj
autoritet.
Ova analogija je ispravna, jer u hijerarhiji funkcija
linosti, ego sebe vidi kao kralja. Kralj moe rei: "Ja
sami sluga naroda", ali u stvarnosti njegov narod slui
njemu. Ego bi trebao biti potinjen srcu, ali kod mnogih
je ljubav potinjena egu - kako bi ojaala njegovu mo i
oseanje sigurnosti. Za mnoge ljude ljubav je potraga
za sigurnou isto koliko i potraga za uivanjem i
radosti.
Sve dok se osoba osea siromano, nesigurno ili
uplaeno, njeno posezanje za ljubavlju zatrovano je
neispunjenim oralnim ili infantilnim eljama i njen
odnos sa drugima nije slobodna zajednika podela
zadovoljstva i ivota sa okolinom. Sa druge strane,
postoje ljudi koji svoj ego predaju prebrzo. Ove osobe
ne nalaze ispunjenje koje ljubav nudi, jer se predaju
drugoj osobi, a ne sebi. Bez ega, ovek postaje dete
koje gleda na drugu osobu kao na roditelja koji joj
moe zadovoljiti potrebe, to jest, koji joj moe
omoguiti ispunjenje. Takav vid predaje se moe nai u
kultovima gde pojedinac, kao to sam ranije pomenuo,
predaje sebe i svoj ego svemonom, sveznajuem voi
(koji je oigledno zamena roditelju). Mada predaja
omoguava osobi da se oseti slobodno i radosno, ona
se zasniva na poricanju realnosti u kojoj je lan kulta
odrasla osoba, a voa kulta oseajno dete iji je ego
prenaduvan iluzijama sveznanja i svemoi. Kult se
neizbeno zavrava kolapsom i obe strane se oseaju
upropaeno i razoarano. Ovo se deava i u brakovima
i ljubavnim vezama, gde je potreba da neko od dvoje
ljudi dominira preovladujui aspekt odnosa izmeu njih.
Ovakve veze se opisuju kao zavisne ili meuzavisne
poto je jednoj osobi potrebna druga. To ne znai da u
takvim vezama ne postoji ljubav, ve da je ta ljubav
dejeg, odnosno infantilnog karaktera.
Strah od predaje ljubavi potie iz konflikta izmeu
srca i ega. Volimo srcem, ali ispitujemo, sumnjamo i
kontroliemo uz pomo ega. Nae srce moda kae:
"Predaj se", ali ego e rei: "Pazi, ne pre-
125
putaj se; bie ostavljen i povreen". Srce je, kao
organ ljubavi, takoe i organ ispunjenja. Ego je organ
opstanka, to je legitimna funkcija, ali kada ego i
opstanak dominiraju naim ponaanjem, istinska
predaja je onemoguena. udimo za vezom koja e
vinuti nae duhove u nebo, naterati naa srca da kucaju
bre a stopala da igraju, ali ta udnja nije ispunjena jer
su nam duhovi slomljeni, srca zakljuana a stopala
beivotna.
Uzbuenje i toplota koje donosi ljubav ima
otapajui efekat na telo. Zaista se moe osetiti
topljenje u stomanoj duplji kada je ljubav glavna
komponenta seksualne elje. Ljubav omekava osobu,
ali biti mek znai i biti ranjiv. Za ljude koji se ne mogu
otopiti uz pomo ljubavi kaemo da su "tvrdog srca", ali
srce ne sme biti tvrdo jer treba da pumpa krv kroz telo.
Krutost u voljnom miinom sistemu oblae telo kao
oklop koji su nosili vitezovi starih vremena. Krutost
spreava osobu da duboko plae, spreava je da se
preda svojoj tuzi i, samim tim, da se preda ljubavi.
Zato to deca mogu da plau duboko, ona mogu i da
vole potpuno. Kada smo odseeni od deteta koje smo
bili, odseeni smo i od mogunosti da volimo. Ali to ne
znai da se moramo ponaati kao dete. Predaja ega je
odustajanje od nesvesnih odbrana ega koje blokiraju
otvaranje i posezanje za ivotom. Meutim, ne verujem
da postoji osoba koja je potpuno nesposobna da oseti
ljubav.
U prethodnoj knjizi sam opisao sluaj mladia koji
je rekao da ne zna ta je to ljubav.
9
On je bio
narcisoidna individua i funkcionisao je sa jako malo
oseanja. Odsekao se od tela i postupao je iskljuivo po
uputstvima ega. Telo mu je bilo toliko stegnuto da su
oseanja i impulsi bili spreeni da dosegnu povrinu i
svest. Ali iako je za njega bilo veoma teko da se preda
svom telu i ljubavi, to nije bilo nemogue. Sve dok srce
kuca, nema smrti u ljudskom biu. Impuls da se voli
moe biti duboko zakopan i jako potisnut, ali ne moe
biti totalno odsutan. Ovaj ovek je doao kod mene jer

9
Lowen, A, Narcissism, The Denial of the True Self
ga je na to uporno nagovarala ena sa kojom je bio u
seksualnoj vezi. alila se kako on nikad ne pokazuje
nikakva oseanja. On je rekao
126
da ne zna ta je to ljubav i pitao me da li je ljubav ono
to neki ljudi oseaju prema svojim psima. Tvrdio je da
kao dete nije doiveo nikakvu ljubav, ali to je poricanje
bilo defanzivni manevar kojim bi opravdao svoje
zatvaranje i koji bi ga ouvao da se ne oseti povreeno.
Sahranio je svoje srce kada je bio dete, ali i dete i srce
su i dalje iveli u njegovom nesvesnom. Njihovo
oslobaanje iz ovog ivog groba bi bio veliki poduhvat.
Gore opisani sluaj je ekstreman. Veina ljudi
osea neku vrstu elje za ljubavlju i mogu je dosegnuti
u nekoj meri. To im doputa da osete malo ljubavi, ali
poto im je elja ograniena a taj kontakt privremen,
oni ne bivaju preplavljeni uzbuenjem koje bi ih podiglo
do radosti. Previe su uplaeni da bi se potpuno predali,
madau puno sluajeva nisu u dodiru ni sa svojim
strahom ni sa ogranienjima. Nisu svesni napetosti u
telu koja ograniava njihovu sposobnost da vole. Ono
to oni oseaju jeste udnja za ljubavlju, to nije isto
to i sposobnost da se voli. Kad sretnu nekoga ko
odgovori na ovu udnju, oni se vezuju za tu osobu kao
zavisnik ili lan kulta. Oni oseaju i veruju da on ili ona
poseduje klju njihovog ispunjenja. I, bez obzira na bol
ili ponienje kroz koja mogu proi u takvoj vezi, vrlo im
je teko da se oslobode. Ovo je, verujem, normalni
obrazac ponaanja u naoj kulturi poto su prosene
ljubavne veze nesigurne i lako pucaju. A kako to ne
predstavlja obeanje radosti koje ljubav daje, na kraju
se obrui u razoaranjima i protivoptubama.
udnja za ljubavlju predstavlja nevoljeno i
neispunjeno dete koje je sahranjeno i koje, kao
uspavana lepotica, eka princa koje e ga probuditi u
ivot i u ljubav. Princ je "dobri" roditelj sa kojimje dete
najpre iskusilo radost ljubavi koja je kasnije izgubljena.
Doivotna potraga za ljubavlju nalik je potrazi za
Shangri-la u romanu Dejmsa Hiltona , Izgubljeni
horizont. Onaj koji trai uglavnom se vezuje za osobu
koja predstavlja "dobrog" roditelja u nekim aspektima
ali koja otelotvorava i puno "loeg" roditelja koji je
odbijao i zlostavljao dete. Ispunjenje se ne moe dosei
putem regresije, koja pomae da se osoba povee sa
prolou i detetom u sebi. Jednoro kad je probueno i
osloboeno, dete se mora integrisati u ivot odrasle
osobe.
Za puno ljudi pitanje nije da li vole ili ne vole ve
da li mogu voleti celim biem. To bi moda bilo previe
za oekivati u kulturi ka-
127
kva je naa, koja smatra predaju telu znakom slabosti.
Ova predaja ljubavi sa samo pola srca ih porazi, ali
umesto da prepoznaju uzrok svog neuspeha, oni
okrivljuju svog ljubavnog partnera. Istina je i da je
partnerova ljubav bila sa pola srca - za ta e, isto
tako, on kriviti onog drugog. Naalost, ne postoji nain
da takve veze unesu radost za kojom traga svaka
osoba. Veza cveta jedino kada obe osobe donesu
oseanje radosti u nju. Pokuaji da se radost pronae
negde drugde nikad ne uspevaju, uprkos svim
ljubavnim pesmama koje podravaju taj san. Ljubav je
deljenje, ne davanje. Ljubavnik se u potpunosti deli sa
voljenom osobom. Ovo ukljuuje kako podelu radosti,
tako i tuge. Poto je radost koja se deli udvostruena,
podela radosti pojaava to oseanje, to moe dovesti
do ekstaze u seksualnom zagrljaju. Podela tuge deli i
bol na pola. Radost koju osoba deli dolazi iz predaje
telu, a ne iz predaje onom drugom.
Ljudi se nekada istinski zaljube i privremeno osete
radost predaje. Ona ne moe da se odri zato to tu
postoji vie potrebe nego ljubavi, ali ovo ne objanjava
injenicu da zaljubljena osoba to iskusi kao istinsko
oseanje. Moje je objanjenje da zaljubljivanje sadri
regresivnu komponentu koja potie iz detinjstva osobe,
kada je takva ljubav bila potpuna privrenost. Osoba
ponovo iskusi ljubav koju je jednom oseala prema
majci ili ocu, ali pri tome se vrati delu svoje linosti koji
je i dalje dete. U tom aspektu linosti ona trai podrku
i ohrabrenje, to joj je u tom uzrastu bilo potrebno. I
tako, poto je oseanje ljubavi istinsko, ono ne dolazi iz
predaje telu i sebi, ve iz naputanja pozicije odrasle
osobe - stajanja vrsto na obema nogama uz
odgovornost za svoja dobra oseanja.
Ovaj problem je dobro opisan na sluaju Diane,
privlane edrdesetogodinjakinje koja je uvek bila
spremna da se preda ljubavi i da se brine o mukarcu.
Za uzvrat je oekivala od njega da se brine o njoj. Nije
da je Diana bila slaba, bespomona ili nesposobna.
Imala je jako i dobro graeno telo, bila je inteligentna i
obrazovana i u prolosti se sama izdravala; ali nije bila
potpuno povezana sa svojim telom i sobom samom.
Prvi put je dola na terapiju, jer je bila udata za
oveka koji ju je fiziki zlostavljao i koga se plaila.
Kroz vebe opisane u etvrtom poglavlju ona je razvila
bolji oseaj sebe sve do take kada se uspela usprotiviti
svome suprugu i na kraju ga ostaviti. Prva faza terapije
128
se time zavrila. Vratila se na terapiju oko etiri godine
kasnije poto je ula u vezu sa drugim ovekom koji ju
je, mada manje fiziki nasilan nego njen bivi mu,
takoe loe tretirao. U intervalu izmeu tih veza ivela
je sama, imala nekoliko poslova - od kojih nijedan nije
bio sigumiji niti plaen vie od prosenog- i imala je
nekoliko veza. Nedugo poto je poela da ivi sa tim
novim ovekom, on je otvorio firmu i ona je poela da
radi za njega. On je bio stariji, enjen pre toga i imao je
dvoje odrasle dece. Diana je imala problema sa
njegovom kerkom, koja je nije prihvatala - to se
moglo i oekivati jer ju je kerka doivljavala kao
suparnicu. Ovo je bilo ponavljanje situacije iz njenog
detinjstva, kada je na nju kao na suparnicu gledala
njena majka. Ni u jednom od ovih sluajeva ona nije
imala podrku mukarca - oca ili ljubavnika. Ponovo se
osetila kao promaen sluaj, bez obzira na njenu ljubav
prema mukarcu i njen istinski napor da pomogne i
radi.
Neto nije bilo u redu u Dianinoj linosti, neto to
je osujeivalo njenu najdublju elju da pronae
ispunjenje i radost u ljubavi. Nije se alila na svoju
sudbinu, ali je izrazila tugu zbog toga to nije imala
dece. Tokom terapije je inila sve to je mogla kako bi
postala delotvornija osoba. Radila je vebe disanja na
bioenergetskom stoiu, uzemljavanje i izraavanje
besa utiranjem, a taj bes je izraavala prema svom
mukarcu zbog naina na koji se prema njoj ophodio.
Meutim, iako je sve ovo doprinosilo tome da se ona
oseti bolje jer je mogla bolje da se izrazi, to nije dovelo
do stvarne promene u njenoj linosti. Neprestano je
samo pokuavala da "uspe" (u terapiji, poslu, ljubavi,
ivotu), a ova inhibicija je bila glavni razlog njenih
neuspeha. Bilo joj je potrebno neto upravo suprotnp.
Trebalo joj je da prihvati svoj neuspeh, da odustane, da
dosegne mesto gde vie ne moe da se trudi, i da
razume kako i zato je postala nemona da se trudi.
ovek ne moe pokuavati da natera ivot ili ljubav da
uspeju. To je van sfere pokuavanja. Diani je bilo
potrebno da plae, da izrazi svoju tugu zbog neuspehau
ivotu i oajnike elje da nae ispunjenje u ljubavi.
Njen trud je bio manevar kojim je porekla svoje
oajanje, a efekat je bio taj da je stalno bila sputana.
Takoe je morala da razume zato i kako se ova
dinamika razvila u njenoj linosti. Shvatio sam da se ne
moe oekivati od pacijenta da do ovog razumevanja
doe sam. Karakte-
129
ristini stav kojeg se pacijent dri imao je nekoliko
veoma vanih funkcija u njegovom ivotu: predstavljao
je sredstvo za preivljavanje, kao to sam pomenuo
ranije; takoe je njegovom ivotu davao smisao i nadu.
Ove mone sile potpaljuju njegovu odlunost da sebe
"natera da uspe", da ostvari svoja nadanja. Poto ne
eli da prihvati injenicu da je njegova nada nerealna i
da je znaaj koji je dodelio svom ivotu iluzoran, on e
nastaviti da gura napred uprkos neprestanim
razoaranjima koja, ini se, samo pojaavaju njegovu
reenost. Verujem da je odgovornost terapeuta da
suoi pacijenta sa istinom o njegovom stavu. Naravno,
ovo se radi saoseajno kako bi mu se pomoglo da
shvati.
Dianino telo mi je govorilo da ona nije bila
uskraeno dete. Bila je dobre konstitucije i snana, to
je ukazivalo na to da je kao odoje bila dobro paena i
hranjena. Njen problem je poticao iz kasnijeg doba -
negde kada je imala izmeu tri i est godina - kada je
postala svesna svoje seksualnosti i nezavisnosti. Kod
devojica ta najranija seksualna oseanja su usmerena
ka ocu. Kod deaka ona su fokusirana na majku.
Devojice vole tate a deaci mame svim srcem, punim
svojim mladim biem. Iako ova ljubav ima seksualne
primese, ona je nevina, jer je pojam seksualnog akta
izvan detetovog poimanja. Kada se poptuno prepusti
uzbuenju koje prua ljubav ka roditelju suprotnog
pola, dete osea radost koja njegovom ivotu daje
smisao.
Naalost, ovo nevino stanje stvari nije trajno, a
radost biva izgubljena. Roditelji poinju da utiu na
oseanja deteta, ophodei se prema njemu sa
obazrivou odraslih prema seksualnosti koja nije
nevina. Generalno, roditelj suprotnog pola reaguje jako
pozitivno, dok roditelj istog pola reaguje jako
negativno. Otac na ljubav svoje kerke reaguje ne
samo kao otac, ve i kao mukarac. Njegovom egu
laska njeno oboavanje, a telo mu uzbuuju njena
toplota i ivahnost. Poto se ista oseanja ne javljaju u
majci, ona postaje ljubomorna i malu devojicu vidi kao
rivala. Ova ljubomora moe biti toliko estoka da dete
postane uplaeno za svoju egzistenciju. U samoodbrani
bi elelo da moe da uniti majku, ali je bespomono.
Otac bi mogao biti njen zatitnik, ali da li se on usuuje
da se usprotivi majinom besu, kada je svestan da je i
sam emocionalno umean u ovaj trougao? Njegova
nesposobnost da za-
130
titi svoju kerku dovodi do toga da se ona oseti
bespomono i prevareno. Da bi preivela ona mora da
odstrani svoja seksualna oseanja, prekine odnos sa
svojim ocem i potini se majci. Diana je sve
to i uinila.
Situacija sa deakom nije mnogo drugaija. On je
uhvaen u edipovski poloaj i shvaen kao rival od oca.
Ako se potpuno prepusti ljubavi majke, rizikuje da ga
ona prevlada i da postane mamin sin, to bi ga moglo
udaljiti od oca. Odbiti je znai provocirati majino
neprijateljstvo i uskraivanje njene ljubavi i podrke
koja mu je jo neophodna. Kada sin postane rival svom
ocu, on postaje ranjiv za oevu ljubomoru i bes. Poinje
da se plai oca, jer osea da nadmetanje sa njim
izaziva njegovo neprijateljstvo; ako se ne nadmee,
izgubie majinu ljubav. Njeno seksualno zanimanje za
njega godi njegovom egu i pobuuje mu telo, i jako je
teko odupreti se tome. Ali predati se zavoenju i
prepustiti se uzbuenju vodi ka seksualnom odnosu sa
majkom, to je i previe zastraujue i previe opasno.
To se desilo Edipu koji je, nesvestan svog pravog
identiteta, ubio svog oca a svojom majkom se oenio.
Njegova sudbinaje tragina. Kako bi izbegao ovu
opasnost, deak se mora odrei seksualnih oseanja
koja gaji prema majci, to rezutuje time da on biva
psiholoki kastriran.
10

Dianino telo je odavalo posledice
edipovske situacije tokom njenog detinjstva. Mada je
njeno telo bilo jako i dobro oblikovano, njegov donji
deo, od kukova do stopala, nije imao dovoljno energije.
Dok su joj noge vibrirale kada se nalazila u poloaju
uzemljenja, te vibracije se nisu prenosile na njenu
karlicu koja je bila veoma kruta i napeta. Talasi njenog
disanja nisu se prostirali dublje u stomak. Nisam
sumnjao da se plaila da se prepusti svojoj
seksualnosti. Ovaj strah se takoe ogledao u napetosti
njenih prsa, koja je ograniavala njeno disanje i
limitirala oseanja njenog srca. Njeno lice je ponekad
poprimalo mladalaki, gotovo deji izraz, koji se nije
uklapao sa njenom starou. Diana se plaila da u
potpunosti bude ena.
131
U njenim naporima bilo je dosta elemenata
zadovoijavanja. elela je da udovolji meni, kao to je
elela da udovolji obojici mukaraca sa kojima je bila u
vezi. Jer obojica su za nju bili zamena za oca, poto su
bili barem 15 godina stariji od nje. Ova potreba da
udovolji odravala je ideju nje kao "tatine male

10
See Lowen, Alexander, Fear of Life (New York,
Macmillan Publishing Company, 1981), for an in-depth
analysis of the oedipal theme sociologically and
psychologically
devojice". Nadala se da e igranjem ove uloge
povratiti ljubav i radost koju je oseala kao malo dete
sa svojim ocem. Ali ista ta uloga ju je spreavala da
pronae ispunjenje kao ena.
Diana se seala zadovoljstva i radosti koje je
oseala sa svojim ocem. "itao mi je svako vee pre
spavanja. itao je jako dugo. inilo se i po itav sat.
Volela sam da ga sluam. Nisam mogla da doekam da
padne no kako bih ga sluala. Posle itanja imitirali
bismo vetrenjae rukama a onda bih otila na
spavanje." On je nju uveo u svet literature, i seala se
njihovih zajednikih etnji, kada bi on sa njom delio
svoje misli.
Kada sam je upitao o odnosu sa supurgom koji ju
je zlostavljao, rekla je: "Volela sam da ga sluam dok
pria. Bio je briljantan." Seks sa njim, rekla je, bio je
najbolji koji je ikada doivela. Poto ga je volela uprkos
fizikom zlostavljanju, raspitivao sam se malo
podrobnije o njenom odnosu sa ocem i ona se osvrnula
na seanje koje je nikada nije napustilo. "Seam se da
sam leala u krevetu kada sam imala tri i po ili etiri
godine i da sam se oseala potpuno otvoreno i radosno.
Ta oseanja nisu bila nova za mene. Tom prilikom,
seam se, otac je stajao iznad mog kreveta. Seam se
da me je udario rukom, ali sam osetila da nije eleo to
da uradi. Ne znam zbog ega me je udario. Bila sam
tako srena to je tu. Za mene je to bio pravi ok.
Zbunilo me je, i jo me to zbunjuje. Osetila sam se kao
da sam optuena, kao da me i sada ljudi stalno
optuuju. Moram biti na oprezu, ali ne elim da budem
na oprezu. Ne znam kako da se zatitim."
Seanje na udarac koji je dobila od oca, koji je ona
doivela kao izdaju, uznemiravalo ju je jo otkad je bila
mala. Nikada se nije toga oslobodila, jer nikada nije
mogla da iskae bes koji je tada oseala. Tokom
terapije predloio sam joj da udara krevet teniskim
reketom kako bi ispoljila deo ovog potisnutog besa. U
poetku sam mislio da mi je rekla da je besna samo da
bi mi udovoljila, jer je imala potekoa da iskae bes
kada bi pokuala da ga udari. Tada
132
mi je priznala da ima tekoa da izrazi bes prema
njemu. Takoe je priznala da e on, ako bude bila
besna na njega, prestati da je voli. Poto je njen otac
bio mrtav ve nekoliko godina, ona se drala iluzije da
je on i dalje voli.
Opravdavala je njegov napad time da je bio
isprovociran od njene majke. On je bio u procepu
izmeu dve enske osobe. "Njegova opsednutost
mnome nju je inila uasno ljubomornom i on je morao
da izabere." Tada je, prvi put, shvatila da je njegova
opsednutost njom bila seksualne prirode: "Bio je
previe zagrejan za mene". Ali ovo nije umanjivalo
ljubav koju je Diana oseala prema ocu. Njegova je
seksualna zainteresovanost i nju podigla na nivo strasti
koji je inio da ona ovaj deo detinjstva vidi kao idilian.
Druga strana - odnos sa majkom - predstavljala je
pakao. Imala je none more. Kada je bila budna, majka
je esto tukla drvenom varjaom. Diana je majku
opisala kao enu sa neverovatnom i nesalomivom
elinom voljom. "Mlatila je moju sestru, koja je bila
prelepa i puna zadovoljstva, kada je igrala po kui u
visokim tiklama sa sreenom kosom i naminkanim
usnama. To je za moju majku bilo previe seksualno.
Udarala ju je varjaom i govorila joj da mora da se
presvue ili e je tui do ivice smrti. Sada moja sestra
ima preko sto kilograma, ima problema sa realnosu i
veoma se teko izraava". Dianu je majka
prestravljivala, tako da je spolja bila posluna, ali je
iznutra bila buntovna. Rekla je: "Uvek sam se oseala
kao Pikasova slika, podeljena tano po sredini". Njena
zatitnica bila je njena baka Grkinja - majka njene
majke - koju je doivljavala kao najboljeg prijatelja.
Moe se zamisliti muenje kroz koje je Diana
prolazila kao dete, raztrzana izmeu ljubavi prema ocu,
sa njenim seksualnim nabojem, i krivice i straha u vezi
tog odnosa. Krivica je bila preplavljujua. "Oseala sam
se odgovornom za ono to se dogodilo. Ako bi bilo ta
polo loe, ja sam bila kriva za to. Gotovo sam izludela
zbog toga. Uasno bih se razbesnela, ali to nije davalo
nikakve rezultate. Udarala bih glavom o zid i vritala, i
vritala. Moj bes je postao destruktivan. elela sam da
razbijam stvari, to je inilo da se oseam jo vie
krivom."
U kasnim tinejderskim godinama i nakon
diplomiranja Diana je ispoljila svoj bes time to je
postala deo kontrakulture, uplela
133
se u drogu i seksualno promiskuitetno ponaanje. Posle
nekoliko godina je shvatila da je njeno ponaanje
samounitavajue i otila u Evropu na studije. Tamo se
zaljubila u finog mladia njenih godina koji joj je
uzvratio istim oseanjima. Naalost, ova veza nije
uspela jer se njegova porodica protivila, navodei kao
razlog njeno poreklo za koje su smatrali za inferiorno u
poreenju sa njihovim. Imala je jo jednu jau vezu sa
mladim mukarcem koja takoe nije postala stalna.
Povodom ovih veza Diana je rekla: "Uvek izaberem
sinove ije majke nee da ih puste od sebe. Imala sam
problema sa majkama svakog od njih. Plaile su se da
u im oteti sinove".
Po mom vienju, Diana je bila prilino tragina
osoba, a i ona sama je sebe videla donekle na taj nain.
Rekla je: "Tako sam nesrena. Ne vidim nikakvu
budunost za sebe. Samo proivljavam jedan dan za
drugim". Ove izjave prouzrokovale su malo iskrenog
plaa, to ju je navelo da kae: "U meni uvek postoji
duboka tuga i ini mi se da nikada nee otii". Oseanja
se ne menjaju ako pokuamo da ih prevladamo. Kao
deo svojih napora, Diana bi napravila sreno, veselo
lice, delom da bi sebe predstavila kao pozitivnu, korisnu
osobu, a delom da podri svoju nadu da e pronai
ljubav svog ivota. Na dubljem nivou bila je to tehnika
preivljavanja, jer je njena tuga poticala iz oaja za koji
je oseala da joj moe ugroziti ivot.
A ipak ovaj oaj nije bio nita stvarniji od nade za
ponovno nalaenje izgubljenog raja za koji je znala i
koji je iskusila kao dete u oevoj ljubavi. I njena nada i
njena ljubav pripadaju njenom detinjstvu i nemaju veze
s njenom sadanjom situacijom. Kao zrela ena, ona
eli zrelu vezu sa ovekom koji bi bio vie nego samo
ljubavnik, koji bi bio i saputnik i suprug, koji e raditi sa
njom kako bi sagradili dom i, moda, osnovali porodicu.
Poto mukarci ele isto od ena, to nije nerealno
oekivanje. Ali moe se ostvariti jedino ako su i
mukarac i ena zrele osobe.
Diana nije bila zrela ena. Bilo je u njoj previe od
one male devojice, koja je jo traila nekoga ko bi joj
zamenio oca, ko bi ispravio situaciju iz njenog
detinjstva. On bi je oboavao, govorio joj koliko je lepa,
potvrdio njenu nevinost i titio od zle maehe. To,
naravno, nijedan mukarac ne moe da uradi za enu.
Izgubljena nevinost ne moe se povratiti. Ali zato se
krivica moe ukloniti time
134
to e se povratiti potpunost i sloboda samoizraavanja,
ukljuujui i izraavanje seksualnih oseanja. Strah od
maehe moe se eliminisati mobilisanjem besa. To se
Diani dogodilo pri kraju njene terapije, kada je bila u
stanju da se uspravi pred maehom i da je zamoli za
pomo. Na njeno iznenaenje, bila je vie nego voljna
da joj pomogne.
Dianin odnos sa drugim mukarcima je bio
komplikovaniji, jer je verovala da se, preputanjem
sebe njima, u stvari preputa ljubavi. Tako bi mala
devojica videla sebe u odnosu sa ocem. On je celi njen
svet i ona u emocionalnom smislu u velikoj meri postoji
samo u toj vezi. Kada ujemo kako mala devojica
uzbueno vrisne: "Ta-ta! Tata!" kada ga vidi, moemo
spoznati potpunost njenog preputanja. Takvo
ponaanje je karakteristino za dete koje jo nema
potpuno razvijen ego ili svest o sebi. Ta injenica je
odgovorna za duboki oseaj radosti koju dete osea, ali
mi ne ostajemo zauvek deca. Izmeu tree i este
godine razvija se ego, i time se oseaj sebe pojaava i
postaje dominantan aspekt linosti. U tom periodu, koji
nazivamo edipovskim, dete postaje svesno seksualnosti
odraslog i gubi svoju nevinost. Kada u estoj godini
krene u kolu kao i druga deca, da ui o svetu oko nas,
ono ve ima izgraen oseaj sebe koji definiemo kao
ego. Dete je sada potpuno samosvesna individua koja
se osea ponosnom na svoju individualnost.
Samosvest je otuujua sila, u smislu da ona prua
svest o tome da smo jedni od drugih razdvojeni. Kod
kue, dete je deo porodice i njegov identitet proistie iz
uloge koju ono ima u toj grupi. Taj identitet postaje
relativno beznaajan u koli, gde je dete samo jedno od
mnogih sa istim identitetom. U koli e ono formirati
nove veze sa jednim ili vie vrnjaka, koje e biti
zasnovane na tome to se nalaze u istoj situaciji i imaju
slina interesovanja i oseanja. Te veze mogu biti
veoma vrste, i oseanje ljubavi izmeu dvoje dece
moe biti zaista jako. Dete je i dalje veoma vezano za
porodicu, ali ova ljubav, ako je zdrava, oslobaa i
podrava dete u nastojanjima da stvori sopstvenu bazu
meu vrnjacima. Ako je dete vezano za porodicu na
nain kao to je Diana bila, ne moe slobodno krenuti u
stvaranje veza sa vrnjacima. Ako je detetu uskraena
ljubav kod kue, postae nesigurno i zavisno od
prijatelja. Ako se kod kue osea posebnim, takmiie
se sa novim poznanicima i elee da
135
bude dominantno. U svakom od ovih sluaja, nova
prijateljstva mu nee pruiti radost za kojom ezne.
Ljubav dvoje dece u zdravom vrnjakom odnosu
ojaava oseaj sebe. To se razlikuje od ljubavi koju
dete osea prema roditelju suprotnog pola u kojoj, kao
to smo videli, postoji predaja sebe. Seks nije iskljuen
iz tih odnosa poto je seks normalni ivotni inilac, ali
se seksualni nagon jako smanjuje kako bi novom
svesnom oseaju sebe da prostora da se razvije u
zreliju verziju. U ranim danima analitike teorije, Frojd
je predloio koncept dva antitetina instinkta, koje je
opisao kao instinkte samoouvanja, to je isto to i ego,
i seksualne instinkte, koji bi se mogli opisati kao
instinkti ouvanja vrste.
11
Ne moemo porei da te dve
sile postoje u linosti, ma kako ih opisali. Kod odraslog,
to su polarne sile koje reprezentuju energetski naboj
tela koji pulsira izmeu gornjih i donjih polova tela,
glave koja sadri ego funkcije i karlice sa njenim
seksualnim funkcijama. Kao i bilo koja druga
pendularna aktivnost, ona ne moe biti snanija na
jednom polu nego na drugom. Stoga, u domenu
energetskog pranjenja, ego ne moe biti jai nego
njegov parnjak, to jest, seksualnost.
Ovaj princip je izgleda kontradiktoran kod
narcisoidnih osoba kod kojih je preuveliani egoizam
povezan sa smanjenom seksualnom potencijom. Takva

11
Freud, Sigmund, Instincts and their Vicissittides,
1915,
grandioznost, meutim, ne ukazuje na istinsku snagu
ega; pre e biti da je obrnuto. Ego i biva naduvan kako
bi se kompenzovala impotencija.
12
Prava snaga ega se
vidi u pogledu koji je direktan, vrst i jak. Takav pogled
dolazi iz visokog energetskog naboja u oima i
korespondira sa slinim nabojem u karlici. Sjaj u oima
ukazuje na jak ego, koji je prizemljen sa telom i koji
potie iz radosti i zadovoljstva koje osoba osea. Uvek
moemo prepoznati zaljubljene po tome to im oi
sjaje.

Zrela ljubav

Zrela ljubav nije predaja sebe ve predaja sebi. Ego se
odrie hegemonije nad srcem, ali ne biva uniten u ovoj
predaji. Pre bi se moglo
136
rei da je ojaan jer se koreni ega u telu hrane radou
koje telo osea. Kad kaemo nekome "Ja te volim", to
"ja" postaje snano kao oseanje ljubavi. Moglo bi se
rei da je zrela ljubav samoafirmativna.
Diana je samo jedna od mnogih mojih pacijenata
koji se, kad se zaljube, predaju drugoj osobi a ne sebi.
Odriu se svoje nezavisnosti u nadi da e se ta druga
osoba brinuti o njima. Za uzvrat se vraaju na
infantilnu poziciju koja deluje kao da obeava punou
odnosa kakav su imali sa roditeljem suprotnog pola.
Postaju zavisni od partnera, a u takvom stanju su
bespomoni i podloni nasilju. Naravno, takve veze vrlo
retko uspevaju i na kraju osoba ponovo proivljava
duboku tugu i srce joj se slomi, kao to joj se desilo i
kada je bila dete.
Nemogue je imati zreo odnos ako niste zrela
osoba, koja stoji na svojim nogama, ako je potrebno i

12
Lowen, A, Narcissm, the Denial of True Self
sama, i koja je u stanju da svoja oseanja iskae
slobodno i potpuno. Takva ljubav nije sebina, jer sebe
u potpunosti delite sa nekim. Jeste orijentisana na vau
linost, ali to i jeste ono to je ini uzbudljivom, poto
je svako od nas individua sa jedinstvenom linou koju
mogu podeliti sa partnerom. U takvoj vezi, ispunjenje u
ljubavi i seksu je obostrano, uz zadovoljstvo i
ushienje.
Ovakav pogled na ljubav postoji uporedo sa
popularnom idejom da u ljubavi jedno treba biti tu za
drugo. Ali ovo ini vezu pre sluenjem nego deljenjem.
Deljenje se odvija izmeu jednakih, a kod sluenja
uvek postoji superiorniji. Takve veze gube uzbuenje
brzo i zavravaju se tako to onaj partner koga slue
pone izvan braka da traga za uzbuenjem i ljubavlju
koji u braku nedostaju. Kada se to desi, partner koji je
sluio poinje jo vie da slui, kako bi popravio stvari,
kako bi bio ono to suprinik eli. Jo jedna od mojih
pacijentkinja, koju je ostavio suprug u jednom se
trenutku slomila, burno zaplakala i rekla: "itavog
ivota se trudim da popravim stvari ali to nikad ne
donosi rezuktate. Ne moe popraviti stvari. Sve vreme
pokuavam da pomaem ljudima i sve to dobijem je
povreivanje. Umorna sam od toga."
Filip je bio advokat u kasnim pedesetim koji je
doao kod mene jer mu je neto u ivotu nedostajalo.
Oenio se kao jako mlad enom koju nije voleo i sa
njom dobio troje dece. Ostao je u braku skoro dvadeset
godina jer je oseao da je potreban supruzi. Kada
137
sam ga upoznao, ve dvanaest godina je iveo sa Rut,
koja je bila dosta mlaa od njega. Njihov odnos je
poeo kao seksualna i ljubavna veza, ali su i ljubav i
seks polako nestajali tokom poslednjih osam godina.
Spavali su u istom krevetu, esto goli, ali izmeu njih
nije bilo nikakvih intimnosti. Filip mi je rekao da ga ona
esto kritikuje zbog manjih greaka ili slabosti ali, kako
je sam rekao, on je na to navodi. Osim toga, veza im je
bila u redu i izgledalo je da im dobro ide. Svako je imao
svoju karijeru i esto su bili odsutni zbog posla.
Vrlo je lako razumeti zato se Filip alio da mu
neto nedostaje u ivotu. Bio je i na frojdijanskoj i na
jungijanskoj analizi godinama, kako bi naao
ispunjenje, a ista potraga ga je dovela i do meditacije i
drugih spiritualnih aktivnosti. Dugo godina je bio lan
grupe mukaraca iji je cilj bio podizanje nivoa muke
svesti. Imao je iroko, otvoreno lice, jako i dobro
graeno telo i dopadljivo ponaanje. Sviao se enama,
ali on je bio veran svojoj partnerki.
Kako bismo razumeli njegov problem moramo znati
ta stoji iza njega. Opisao je svoju majku kao
dominantnu enu koja je imala histerine ispade, a oca
kao tihog, pasivnog mukarca. Njih dvoje su imali dvoje
dece - njega i sestru, dve godine stariju. Bio je svestan
da se majka prema njemu ponaala zavodniki. Uinila
je da se osea posebnim, ali u isto vreme i odgovornim
za njenu sreu. Poto je imao iskustva sa analitikom
psihologijom, znao je za edipovski konilikt i shvatio je
da je bio primoran da se nadmee sa ocem i da ga
nadmai, to je i radio. Oseao se lagodno u svetu
mukaraca, gde je mogao biti agresivan a da ne bude
napadan. Na koledu je igrao bejzbol. Njegov problem
se ticao odnosa sa enama. Ali na tom problemu se
moglo raditi jedino ako bi Filip stupio u vezu sa svojim
oseanjima prema enama, koja je on duboko potisnuo.
O svom problemu je govorio veoma racionalno i
otvoreno, ali sa malo emocija. Doao je da razgovara
sa mnom poto je shvatio da su mu oseanja
zarobljena u fizikoj napetosti, to je zahtevalo fiziki
pristup.
Na bioenergetskoj stolici Filipovo disanje je bilo
prlino uplje. Grudi su mu bile naduvane i vrsto
stegnute. Moje ohrabrivanje da koristi glas jeste malo
pomoglo, ali nije probudilo tugu. Tokom vebe
uzemljenja bilo mu je jako teko da natera noge da
vibriraju.
138
Uradio je vebu utiranja sa trakom oseanja, ali nije
dolo do proboja u smislu emocionalnog osloboenja.
Razvio je jaku kontrolu nad svojim oseanjima veoma
rano u ivotu tako da je u sadanjosti bilo van
domaaja njegove svesti da odustane od nje. I pored
toga, oseao se mnogo bolje nakon ovih vebi. Znao je
da se kree u dobrom smeru i bio je odluan da nastavi
njime i sa daljom analizom.
Jednom prilikom, kada je na stolici pravio
neprekidan zvuk, glas mu je doao do take na kojoj je
izgledalo da e se slomiti i zaplakati. Na moje
iznenaenje, ak je poeo i da se smeje, i nije mogao
da prestane. Video sam kako se to deava nekim
drugim pacijentima, i skoro svaki put kad se smeh
nastavi, zavri se jecajima. To je nesvesni napor da se
porekne tuga tako to emo je staviti u okrilje smeha.
Pridruio sam se smejanju kako bih mu pomogao da
oseti da je taj smeh iracionalan, ali sve to se desilo
bilo je da se on jo jae smejao narednih petnaest
minuta i tek onda smo prekinuli sa pretvaranjem. Ali,
mada Filip tog dana nije zaplakao, uvideo je da prua
snaan otpor predaji i putanju da bilo ko dopre do
njega.
Uprkos njegovom mukobanjastom izgledu, bilo je
neeg deakog u njemu, to je protivureilo bilo
kakvoj ideji potpune zrelosti. U toku analize, postao je
svestan da se kao deak oseao zarobljenim od majke i
da je bio uvreen mogunou da bude njen mali
mukarac, koju mu je ona pruala. Sada je, meutim,
bio zarobljen svojim narcisoidnim oseanjem da je
superioran i poseban, koje je dolazilo iz seksualne
privlanosti koju je majka oseala prema njemu.
Narcisoidnost je est problem kod mukaraca koji su
imali majke koje su ih zavodile i imale kontrolu nad
njima. Postoji falusna osobina njihove linosti, u vezi sa
erekcijskom potencijom, koja je osnova njihovog
oseanja da su seksualno privlani enama. Oni vide tu
potenciju kao mogunost da ispune enu seksualno i
emotivno. Ali za takvog mukarca predaja ljubavi je
jako teka: s jedne strane, tu je rizik da ga neka ena
posedujena isti nain kao i majka, a s druge to znai
gubitak falusne pozicije, oseanja da je superioran i
poseban, poto to vodi ka orgazmu koji e dovesti do
pranjenja celokupnog uzbuenja igre zavoenja. Filip
mi je rekao da moe zadrati erekciju unutar ene dva
sata, dok ona doivljava viestruke orgazme. Ali
Filipova nemogunost da se
139
preda dovela je do toga da se on oseti neispunjeno i
kao da mu neto vano nedostaje.
Kao to sam ve rekao, predaja nije neto to bi se
moglo uraditi inom volje, poto ona zahteva
odustajanje od volje. Volja je mehanizam
preivljavanja, a za Filipa je opstanak znailo ne
dopustiti da ga bilo koja ena poseduje. Preokret u
terapiji je nastupio ubrzo nakon smrti njegovog
devedesetdvogodinjeg oca o kome se starao nekoliko
godina. Mislio sam da e taj dogaaj imati oslobaajui
efekat, poto je Filipov odnos sa ocem bio odnos
pomeanih oseanja i uloga. On je bio sin, ali je
poslednjih godina oevog ivota bio i otac svome ocu.
Njegova edipovska upetljanost sa ocem, koja je dovela
do toga da se oseti superiornim, odravala ga je u ulozi
mlaeg. Sada je mogao sesti na tron carstva svoje
potpune zrelosti. Uao je u vezu sa enom koju je znao
od ranije, i ta veza je postala strastvena seksualna
afera, u svakom pogledu razliita od onoga to je imao
sa Rut. Osetio je da je stvarno zaljubljen u Elizabet,
novu enu. Ona je bila starija ena sa odraslom decom.
Ranije se zaljubio u mlau enu, a sada u stariju od
sebe.
Okolnosti njegove veze sa Elizabet su mu omoguili
da vodi dvostruki ivot, da provodi vikende sa svojom
ljubavnicom, a ostatak vremena sa Rut. Nova veza je
naizgled cvetala i bivala sve intenzivnija, dok je stara
nastavila svojim uobiajenim tokom. Bio je svestan da
to ne moe tako da se nastavi. Nova ljubav ga je
pritiskala da obznani njihovu vezu svojoj partnerki, ali
on je oklevao, nesiguran u sebe. Ovako je to opisao.
"Znam da me ona duboko voli", (govorei o novoj vezi).
"Kae da nikada nije doivela takvo seksualno
ispunjenje kao sa mnom. Imamo puno zajednikih
interesovanja i jako se dobro razumemo. Mogu biti jako
otvoren sa njom. Ona eli da bude sa mnom sve
vreme, ali oseam da postoji tenja za zavisnou u
njenoj linosti. Sa Rut imam vie slobode. Rut je
praktina ena koja zna kako da radi stvari, to Elizabet
nije. Ali ja volim Elizabet. Ona me uzbuuje, to mi se
sa Rut ne deava."
Filipova linost je bila takva da mu nije
dozvoljavala da vodi dvostruk ivot. Morao je da bude
otvoren i iskren sa obema partnerkama, ali je znao da
e Rut biti povreena ako joj kae za Elizabet i nije se
mogao naterati da to uradi. Leao je na stolici i disao
dok smo priali o tome i najednom je poeo da plae.
Neto malo
140
plaa bivalo je i ranije tokom terapije to mu je,
verujem, pomoglo da se otvori prema novoj ljubavi.
Dok je plakao sada, rekao je da osea bol u srcu to je
povezao sa idejom da e povreivanje Rut biti i njegov
bol. Njemu je srce bilo slomljeno onako kako je on'
mislio da e se i Rut slomiti srce jer je on odbacuje.
Poeo je dublje da plae dok je doivljavao tugu koju je
potiskivao od detinjstva, kada je majka odbila njegovo
seksualno oseanje prema njoj. Napetost u grudima
koja mu je ograniavala disanje i blokirala mogunost
da se preda ljubavi bila je njegova odbrana od bola iz
detinjstva i od mogunosti da bude ponovo povreen.
Ali za situaciju u kojoj se sada nalazio nije bilo
lakog reenja. Nije mogao da ostavi Rut jer nije eleo
da je povredi i jer se plaio da bude sam. Rut je bila u
istoj situaciji. Poto je oseala da postoji druga ena u
Filipovom ivotu, nije mogla da ode. Znajui da im je
seksualna strast presuila, nagovestila mu je da je
spremna da prihvati njegovu potrebu za privremenom
aferom. Njih dvoje nisu bili zajedno toliko godina zbog
ljubavi, nego iz potrebe. Njihova veza bila je odnos
meusobne zavisnosti. Jedno je bilo potrebno drugom.
Uhvaen u stupicu svojim odnosom sa Rut, Filip je
uvideo da postoji mogunost da biva zarobljavan i u
vezi sa Elizabet. Ona ga je pritiskala da napusti Rut i
pretila mu je da e im ona okonati vezu, kad ve nije
on, ali nita nije mogla da uradi kako bi Filip napustio
Rut. Postao je svestan toga da je Elizabet bila puna
potreba i da postoji mogunost da e ga posedovati na
isti nain kao i njegova majka. Shvatio je da se mora
odvojiti od Elizabet zbog istog razloga zbog koga mora
otii od Rut - nije bio slobodan.
Osloboenje je sad postalo centralna tema Filipove
terapije. Shvatio je da ne moe biti slobodna osoba - to
jest, osoba koja je iskrena prema sebi - sve dok od
nekog zavisi. Bio je zavisan i od svoje advokatske
karijere, oslanjao se na partnera za koga je verovao da
mu je potreban. Stoga je, uprkos injenici da mu je bilo
skoro ezdeset godina, bio emotivno deak a ne svoj
ovek koji stoji na svojim nogama. Emocionalna zrelost
je dimenzija koja je nedostajala Filipovom ivotu i to je
bila ta tragedija zbog koje je on bio ljut i tuan. U toku
sledee godine mogla se videti promena Filipove
linosti, i u njegovom ivotu. Rut i on su se razili,
mada su ostai prijatelji. I sa Elizabet se raziao, mada
su seksualna oseanja iz-
141
meu nih ostala jaka. I zauzeo je vodee mesto u
svojoj firmi. Ali ta sa ljubavlju?
Filip mi je rekao da voli Rut, mada ne osea
seksualnu elju prema njoj. Uproeno govorei, srce
mu je bilo otvoreno ka Rut, ali na drugi nain otvoreno i
ka Elizabet, prema kojoj je i dalje oseao strast. Ta
ljubav je poticala iz dobrih oseanja za njih dve, a ne iz
potrebe za njima. Srce mu se otvorilo i da prihvati
svoju sestru, koja mu je godinama bila stranac. I onda,
postupak koji me iznenadio, u toku jedne seanse:
"Doktore Loven, elim da vam kaem koliko Vas volim".
Sanjao je san u kome je uzleteo u raj na belom oblaku.
Bio je neverovatno uzbuen, jer je to video kao znak
ponovnog duhovnog roenja. U isto vreme osetio je
dubok, unutrasnji mir u sebi to je takoe bilo radosno
oseanje. Uprkos mirnoi i jednostavnosti ovih
oseanja, ona su imala i element strasti. Bio je
strastveno zaljubljen u ivot i svet oko sebe. Nije
oseao potrebu da dalje traga. Naao je sebe, doao je
do jezgra svog bia, svog srca, i tamo je otkrio smisao
ivota u svojoj otvorenosti ka uzbudljivosti bitisanja.
Filip je i pre toga upoznao ljubav. Zaljubio se u Rut
kada su postali ljubavnici, isto kao i u svoju prvu enu
kada se upoznao sa njom. U tim situacijama, ljubav je
bila iskrena ali nije bila dovoljno duboka i zato nije
trajala. Isto kao to se zaljubimo, moemo se i
odljubiti, i to se preesto deava jer se ne
zadovoljavamo injenicom da nas druga osoba ne
ispunjava. Ne shvatamo da nas niko osim nas ne moe
ispuniti i da ta ispunjenost proizilazi iz potpune
otvorenosti ka nama samima i ka ivotu. Kada nam
strela ljubavi probije oklop i doe do srca, otvoreni smo
ka ljubavi i radosti, ali ne ostajemo takvi. Na ego
polako prikupi svoju snagu, sumnjajui, ne verujui i
kontroliui. Otvaranje stvara napuklinu u naoj
odbrani koji se mora zaleiti ili zatvoriti. Zaljubljivanje
nije reenje, ali ljubav jeste - to jest, otvorenost. Prvo
treba da budemo otvoreni ka sebi, ka naim najdubljim
oseanjima, a za to bi trebalo da smo osloboeni
straha, stida ili krivice.
Strah podriva mogunost da se predamo ljubavi.
To nije racionalni strah, ve onaj koji potie iz naeg
detinjstva i jedino je tamo znaajan. Meutim, on ima
mo nad nama sve dok se mi ponaamo kao da se
nalazimo u istoj poziciji u kojoj smo bili kao deca. Sve
142
dok Diana pokuava da dokae kako je ona dobra
devojica, tako to pomae drugima i radi prave stvari,
plaie se da bude ona sama, da prihvati svoju
seksualnost i da se preda ljubavi. Sve dok se Filip plai
da ga neka ena poseduje, on e se boriti sa predajom
ljubavi. Bazirae to to je privlaan enama na svojim
superiornim osobinama, a ne na injenici da je on
ovek kome je potrebna ena da ispuni njegov ivot. Na
tom nivou, Filip je nastavio da bude deak koji se igrao
sa ljubavlju i kome je i dalje potrebna majka da vodi
rauna o njemu. Nikada nije zaista iveo sam. Nakon
to je napustio majinu kuu da bi se oenio, on je
stalno bio sa nekom enom. Uprkos tome to je voleo
Elizabet, znao je da e ivot sa njom odmah nakon to
ostavi Rut biti beg od suoavanja sa svojim strahom da
bude sam. Sve dok je oseao da zavisi od neke ene
nije bio slobodan; uvek bi se plaio njene moi da ga
poseduje. Nedostajalo bi mu zrelosti koja predaju
ljubavi ini najdubljim izrazom sebe. Nekoliko nedelja
nakon razgovora o tome, Filip mi je rekao da se
probudio jako radostan. Sanjao je da se vie ne plai da
bude sam i da vie ne zavisi od ene. Svaki put kada se
pacijent oslobodi od straha, doivljaj koji ima je radost!
Zrelost je ivotni stadijum na kome ovek poznaje i
prihvata samog sebe. Poznaje svoje strahove, slabosti i
manevre izbegavanja i prihvata ih. Sumnjam da ikada
moemo doi do take na kojoj smo potpuno
osloboeni svih efekata trauma iz prolosti, ali vie nas
ne kontroliu. Prihvatanje nije isto to i bespomonost.
Poto su problemi deo tela u vidu hroninih napetosti,
moemo raditi na telu kako bismo ih se oslobodili.
Razne bioenergetske tehnike koje se koriste u terapiji
mogu se koristiti i kod kue ako osoba zna kako da ih
koristi.
Prihvatanje znai i da se gubi sav sram koji
oseamo zbog svojih tekoa ili problema. Stid je nalik
krivici u ograniavanju nae slobode da budemo mi
sami i da se izrazimo.
13
Dianu je majka naterala da se
stidi svojih seksualnih oseanja tako to je normalno
seksualno ponaanje deteta nazivala nedolinim i
prljavim. Ali, poto su ta oseanja bila povezana sa
prijatnim oseajem, devojica
143
se nala u stranom konfliktu koji je mogao da je izludi.
Pokuala je da potisne ta oseanja i, kao to smo videli,

13
Analizirao sam prirodu stida i krivice u knjizi Pleasure.
Njih zovemo emocijama koje sude. Negativni sudovi o
sebi su osnova za obe emocije.
uspela je da ih umanji do nekog stepena. Ali to je
stvorilo unutranju napetost to je dovelo do toga da
ona glumi oseanja. Svi mi, koji ivimo u civilizovanim
zemljama, u nekoj meri se stidimo svog tela i njegovih
animalnih funkcija, koje su velikim delom fokusirane na
seksualnost, ali vrlo malo pacijenata govori o tom
sramu. Previe se stide da bi o tome priali i, poto su
sofisticirani, oni ga poriu. Samo iskazivanje ne
obuhvata samo tugu i bes. Veina ljudi ima svoje
mrane tajne za koje se plae da iznesu na svetlo dana,
a ponekad ih kriju i od sebe samih. Strahovi, zavist,
prezir, odbijanje i privlaenje, sakriveni zbog srama,
postaju velike prepreke na putu do ljubavi.
Isto kao to je Diana patila zbog stida, tako je i
Filip patio zbog dubokog oseaja krivice koga velikim
delom nije bio svestan. Krivica se razlikuje od stida po
tome to se ona odnosi na oseanja i postupke na koje
se gleda kao na moralno neispravne, za razliku od stida
gde su oni prljavi i pogreni. Ali veina ljudi koji danas
dolaze na terapiju su psiholoki prefinjeni i poriu bilo
kakav oseaj krivice. Nakon to je taj oseaj poreknut,
o njemu se ne moe razgovarati, i to ini teim
oslobaanje ove osobe njenih problema. Deca se teraju
da veruju da je moralno neispravno imati seksualna
oseanja prema roditeljima, ili biti ljut na njih. Strah je
povezan sa stidom, isto kao i sa krivicom. Filipova
krivica se oitavala u ozbiljnim miinim napetostima u
njegovom telu, napetostima koja su bila sazdana od
mnogo tuge ili besa i koja su retko zalazila u domen
svesnog. Oseao je ogroman bes prema svojoj majci,
jer je izneverila njegovu ljubav, i prema ocu, zato to
ga je ostavio u majinim rukama. Ali on je prihvatio tu
igru i igrao ju je, to je uinilo da se osea posebnim i
superiornim. Kako da se naljuti na roditelja koji te
tretira kao da si poseban i superioran? Bes e se
pojaviti tek onda kad uvidimo koju smo cenu u bolu i
frustraciji platili za to. Tek kada je Filip glasno plakao,
oseajui bol u svom srcu, bio je na pravom putu da
postane slobodan ovek.
Predaja ljubavi ukljuuje mogunost da potpuno
podelimo sebe sa partnerom. U ljubavi nije re o
davanju, ve o otvorenosti. Ali ta otvorenost mora ii
najpre prema sebi, tek onda prema drugo-
144
me. Ona obuhvata boravak u vezi sa svim najdubljim
oseanjima, a zatim i mogunost da ih adekvatno
izrazimo. Za Filipa, to je znailo shvatanje i prihvatanje
injenice da je on jako ljut na ene - sve ene - jer je
svaka, na svoj nain predstavljala njegovu majku. Za
Dianu - prihvatanje svog besa usmerenog na mukarce,
ukljuujui i njenog terapeuta, jer je svaki predstavljao
njenog oca koji ju je izdao. Predaja telu i njegovim
oseanjima jeste predaja ljubavi.
145
POGLAVLJE 7

Izdaja ljubavi

Kako pacijenti stupaju sve vie u dodir sa sobom i
dogaajima iz detinjstva, generalno postaju svesni
oseanja da su izdani od svojih roditelja. Oseanje
izdaje potom prerasta u jak bes. Posle dve i po godine
terapije, Monika je rekla: "Oseam se tako izneverenom
od svog oca. Iskoristio me je. Ja sam ga volela a on me
je seksualno iskoristio. Kada se koncentriem na svoju
karlicu oseam koliko sam bila izneverena. Ne razumem
zato mukarci to rade". Onda je dodala: "Oseam se
kao ivotinja. Tako sam besna. elim da grizem ali se
plaim da ovo seanje usmerim na penis".
Njena oseanja su bila aktivirana skoranjim
raskidom veze sa ovekom kome je dala svoju ljubav.
On je prihvatio, ali je esto i kritikovao tu ljubav.
Prihvatiti eninu ljubav a ne uzvratiti je, ili barem
pokazati potovanje, znai iskoristiti enu. Njen otac je
nju iskoristio tako to ju je zaveo, pobudio njenu
ljubav, a onda je izlagao kao seksualni objekat svojim
mukim prijateljima. Bez obzira na to da li ovakvo
ponaanje moe da se okarakterie kao seksualno
zlostavljanje ili ne, ono je predstavljalo izdaju ljubavi i
poverenja koje dete osea prema svom roditelju.
Naravno, svaki in seksualnog zlostavljanja od roditelja
ili uopte starije osobe prema detetu jeste izdaja vere i
ljubavi. Ali, takoe verujem da svaki in izdaje sadri u
sebi element zloupotrebe, bilo otvoreno prikazan ili
potajno nagoveten.
Drugi pacijent, mukarac, je iskusio ovaj oseaj
izdaje od svoje majke. Kao dete nije mogao da joj se
usprotivi. Pokuavala je da
146
kontrolie gotovo svaki aspekt njegovog ivota i
ponaanja, to je rezultovalo time da, kao odrastao, on
nije mogao da dela u sopstvenom interesu. Morao je da
bude uspean, da u oima drutva ini prave stvari,
kako bi se njegova majka ponosila njime. Bio je njen
mali "kuni deak", a kao ovek je na slian nain
funkcionisao sa svojom suprugom. Jednom je doao na
seansu alei se na suvo grlo; nije mogao da naini
nikakav jai zvuk ili da duboko die. Oseao se
pridavljenim, a slika koja mu se pojavila bila je slika
psa koga etaju unaokolo sa ogrlicom i na povocu. U
ovom sluaju seanje je bila ogrlica koja gui. Majka bi
ga lepo obukla i proetala okolo kao to bi neko etao
nagraenu pudlu. Shvativi ovo, rekao je: "Morao sam
da je uinim ponosnom, da opravdam njen imid
savrene majke".
I koristila ga je, na isti nain na koji je Moniku
iskoristio njen otac, da bi osetila seksualno uzbuenje i
satisfakciju toga da poseduje dete koje je oboava.
Uopte nije shvatala da ovakvim ponaanjem oduzima
sinu njegovu muevnost. Njeno delanje je predstavljalo
potrebu da uini mukarcu ono to je njoj uinjeno kao
detetu. Kao to smo videli u poglavlju o besu,
uglavnom se na bespomonima i zavisnima ispoljavaju
uvrede i traume koje je neko zadobio kada je kao dete i
sam bio bespomoan i zavisan.
Korienje sile protiv nekog drugog uvek sadri
seksualne, prikrivene delove. Roditelji koriste svoju
mo da vaspitaju dete tako da ono postane "dobro"
dete, a kasnije i "dobra" odrasla osoba. S druge strane,
biti lo ne znai samo ponaati se neprijateljski ili
nasilno, ve i ponaati se seksualno. "Dobro" dete je
pokorno i radi ono to mu se kae. Reeno mu je da e
tim ponaanjem stei ljubav, ali to je lano obeanje,
jer e dobiti samo odobravanje, ne i ljubav. Ljubav ne
moe biti uslovljena. Uslovna ljubav nije prava ljubav. S
druge strane, a u odbranu roditelja, moramo shvatiti da
se mora primeniti nekakva disciplina da bi se sauvao
red u kui i da bi se spreilo da dete povredi samo
sebe. Meutim, disciplina je jedno, a slomiti dete neto
sasvim drugo. Ljudi koji dolaze na terapiju su ljudi
kojima je duh oteen ili ak slomljen. Ovo vai i za
mnoge koji ne poseuju terapije. Bez razmiljanja,
veina roditelja e se odnositi prema deci onako kako
su sami bili tretirani od svojih roditelja. U nekim
sluajevima oni ovo ine uprkos unutra-
147
njem glasu koji im govori da je to pogreno.
Zlostavljano dete esto postane roditelj koji zlostavlja,
jer su koreni ovog ponaanja postali ugraeni u njega.
Deca koja su bila izloena nasilju su generalno nasilna
prema sopstvenoj deci, jer su ona laka meta za
oslobaanje potisutog besa. Vremenom, deca se
identifikuju sa svojim roditeljima i opravdavaju takvo
ponaanje kao neophodno i brino.
Seanse sa jednim od pacijenata koje u sada
opisati ilustruju perverzan odnos koji moe postojati
izmeu roditelja i deteta - u ovom sluaju izmeu
majke i kerke. Rejel je bila ena u ranim etrdesetim
koja me je konsultovala jer je bila depresivna. U to
vreme ve je ila na terapiju kod analitiara u svojoj
dravi. Sreli smo se u radionici i bila je zaintresovana
za ideju da radi na svom telu kako bi reila svoje
probleme.
Rejel je bila zgodna ena, natprosene visine, sa
vitkim, dobro oblikovanim telom koje, meutim, nije
odavalo postojanje jakog energetskog naboja. Njeno
lice je imalo mladalaki izgled koji je ukazivao na
detinjastu crtu njene linosti. Noge su joj bile tanke i
nisu izgledale snano. Ovo je bila trea ili etvrta
seansa koju sam radio sa njom.
Poela je rekavi da je prola kroz tri veoma teka
meseca od naeg poslednjeg susreta. "Pala sam u
zaista ozbiljnu depresiju i jako sam se plaila da nikada
neu uspeti da je se otresem. Mislim da se pribliavam
delu sebe koji je tvrdoglav i odbojan. Strahovala sam
razmiljajui kako u se sresti sa vama. Ja elim da vas
vidim, ali se plaim samog fizikog dela posla. Kad sam
poslednji put bila ovde, sklupala sam se na tom kauu,
u fetalnom poloaju, i to je bilo sve to sam elela da
radim".
Nastavila je: "Tokom moje terapije, suoavala sam
se sa snovima, od kojih je jedan bio o zmijama. Iznova
viam sliku zmije u mojim snovima. Sanjam ih puno, ali
se ta jedna karakteristina slika ponavlja. Zmija visi na
ulazu u kuu, sva uvijena i pretea. To je velika zmija,
anakonda ili piton, koja me obuhvata i stee do smrti.
Nedavno sam sanjala zmije izloene iza stakla u muzeju
i naterala sam sebe da ih pogledam. Dve od njih su
imale lobanje primata umesto zmijske lobanje.
Izgledale su vie ljudske".
"U ovom stadijumu terapije sam se nosila sa bolom
zlostavljanja od mog brata. Dok sam razmiljala o snu,
imala sam neodree-
148
ni oseaj da se muzej nalazi u Filadelfiji, recimo muzej
umetnosti Filadelfije. Dok sam razmiljala o Filadelfiji,
sinulo mi je da se ona jo naziva i "gradom bratske
ljubavi". Pomislila sam kako je bratska ljubav postala
potpuno seksualno izopaena".
Kada sam upitao za godine njenog brata, rekla je
da je bio etiri godine stariji od nje i dodala: "Volela
sam ga toliko da sam bila spremna da uradim bilo ta
to bi mi rekao da uradim. Kada sam opisivala drugim
terapeutima ta mi je radio mislila sam da u se
onesvestiti. Vuem to sobom svih ovih godina,
nesposobna da pretvorim u rei ono to mi je on
uradio. Plaila sam se da e ljudi to odbaciti kao estu
pojavu i da u biti uasno osramoena".
"Toliko sam bila zabrinuta za sebe da sam otila da
uradim neke psiholoke testove. Radila sam Rorahov
test i svuda viela enske polne organe. Postojao je i
jasan falusni simbol na vrhu na koji sam pokazala,
rekavi: "Ne znam ta bi ova mala zvrka trebalo da
predstavlja. Ispitiva se zacerekao".
Kada sam upitao Rejel ta njen analitiar misli o
tome to je videla vagine u mrljama na testu, rekla je
da je upravo dobila rezultate i da se otada nisu sreli.
Pomislio sam da to to je Rejel videla ima nekakve
veze sa njenom majkom. Zamolio sam je da mi opie
taj odnos.
Rekla je: "Pa, ja... ja... ja... imam taj oseaj da me
je majka seksualno zlostavljala". I sam sam imao slian
predoseaj. Rejel je dodala: "Ispriala sam svom
analitiaru o incidentu koji se dogodio kada sam bila
dete. Imala sam, ini mi se, trn u nozi, i nisam
dozvoljavala majci da mi se priblii i dodirne me. Silom
me je uzela u krilo a ja sam vritala: 'Neka mi neko
pomogne!' Bila sam prestravljena. Oseam tu averziju
prema njoj, i tu postoji nedvosmislena seksualna crta".
Rejel je opisala svoju majku kao onu koja je bila
jaka u porodici. "Upravljala je porodicom i zavadila nas
je meusobno tako da nemamo kome da se obratimo.
Ja... ja drhtim iznutra dok vam ovo priam".
Pohvalio sam Rejel zbog toga to je dovoljno
hrabra da se suoi sa ovim temama, na ta je
odgovorila: "Jesam, ali ini mi se gotovo na sopstvenu
tetu. Jedan prijatelj mi je rekao da misli da bih uetala
u usta lavu. Ja mislim da bih ula unutra, ali sa nekom
vrstom dizalice da zadri eljusti".
149
"Vagina je slina ustima", istakao sam. "Proguta te.
A ti si osetila majinu elju da te poseduje?", dodao
sam.
"Da, ne samo da me poseduje ve i da me uniti".
"Jesi li oseala njeno neprijateljstvo prema sebi?
Da li si mislila da bi mogla da te ubije?", upitao sam.
Posle due pauze, odgovorila je: "Pa, jedno znam,
ibala me je gotovo svaki dan".
Bio sam okiran. Prokomentarisao sam: "Mora da
je to inila da te uini pokornom, da ti slomi duh".
"Bilo je sluajeva kada bih se pitala koliko daleko
e ii", rekla je. "Postojao bi prelomni trenutak tokom
bievanja. Odluila bih da neu plakati. Nisam elela da
joj pruim to zadovoljsvo. Ali onda bih zaplakala samo
da bih je naterala da prestane. Na neki detinjast nain
sam se plaila da e me u protivnom ubiti. Mogla sam
da osetim u njoj sve veu eroziju kontrole - rastui bes
protiv mene samo zato to se jo nisam slomila".
U ovom stadijumu sam imao snano oseanje da je
Rejelina majka bila seksualno povezana sa njom.
Sugerisao sam da majino ponaanje sadri lezbijski
aspekt.
Niskim, blagim glasom Rejel je rekla: "Drago mi je
da ste to nazvali pravim imenom". Zatim je dodala:
"ini mi se da je bila ljubomorna na mene jer je i sama
imala jako teko detinjstvo. Mislim da je bila seksualno
zlostavljana. Ona je krupna ena sa velikim kostima. Ja
sam na svet dola vitka i enstvena. Mislim da joj je to
smetalo".
Ukazao sam Rejel da se njena majka
identifikovala sa njenom enstvenou i da je elela da
je i sama poseduje. Rejel je rekla da je majka bila
veoma mukobanjasta, velika i debela. Rekla je i da je
njena majka imala obiaj da koristi razne izgovore kako
bi joj gledala vaginu.
U tom trenutku, Rejel se poalila kako se osea
oamueno i slabo. Uzdahnula je i prostenjala: "O,
Boe".
Rejel je primetila da je od njene majke podilaze
marci. Rekla je da joj je majka bila odbojna, i jo uvek
je, da je jedva podnosila da bude u njenoj blizini. Zatim
je opisala dogaaj koji je ilustrovao negativnu mo koju
je njena majka imala nad njom: "Kada sam otila u
Nemaku i porodila se, lepo sam dojila bebu. Onda je
majka
150
dola da me poseti; istog dana kada je stigla mleko mi
je presuilo i nikada se nije povratilo. Bum, preko noi".
Zatim je Rejel rekla da veruje da je ono to je
njen brat radio bilo ispoljavanje majinih oseanja, ne
oevih. "Moja majka to oprata. Ona zadobija pohotljivu
stimulaciju iz toga. Valjda projektuje svoju mrnju
prema sebi na mene zbog toga to sam seksualna i
poruuje mi da sam prljava i zavodljiva. Ali ja nisam
zavodljiva. rtvovala sam se da ne bih bila zavodljiva.
elela sam da budem ista i nevina, da ne znam za
seks. Nisam bila svesna da je ono to moj brat radi
seks. Znala sam samo da je bilo nametljivo,
zastraujue i neisto i nije mi se dopadalo".
Posle krae pauze, rekla je: "Oseam takvo
olakanje. Znam da je istinito". Kaemo da istina moe
da oslobodi pojedinca. AH to se desi samo kada taj
pojedinac prihvati istinu. Prihvatanje ukljuuje predaju,
predaju realnosti, telu, oseanjima. Rejel se nikada
nije predala, nikada nije odustala od svoje borbe da
pobegne od majke, da pobegne od prolosti. Ova borba
joj je omoguila da preivi, ali je isto tako drala
vezanu za detinjstvo. A kako je nemogue pobei od
prolosti, napor da se to uini je osuen na propast, i
ostavlja oveka sa istim oseanjem beznadenosti i
oaja koje pamti kao dete. Ideja da se moe pobei od
prolosti jeste iluzija koja se rui nanovo i nanovo
spram realnosti, ostavljajui oveka utuenim.
Rejel, kao i svi preiveli, i dalje pokuava da
promeni prolost, da pronae ljubav koja bi je izbavila i
povratila joj samopouzdanje. To je pria o uspavanoj
lepotici, na koju je zla vetica bacila kletvu, osuujui
je na stogodinji san i, time je uklanjajui iz ivota,
okruujui njen zamak neprobojnim estarom tmja.
Ono to je spasilo Trnovu Ruicu bila je ljubav lepog
mladog princa koji je imao hrabrosti da se probije kroz
trnovitu barijeru i probudi je. Takva je i pria o
Pepeljugi, koja je bila spasena od ivota kuhinjske
slukinje i to opet ljubavlju mladog princa. U prii o
Pepeljugi, dobra vila pribavlja sredstva pomou kojih e
princ videti Pepeljuginu lepotu. Obe ove prie
predstavljaju snove mladih devojaka kako e spasene
od zle moi vetice, ili maehe.
Kao i Diana, iji sam sluaj predstavio u
prethodnom poglavlju, i Rejel je bila u vezi sa
ovekom koji se o njoj starao finansijski, ali je
zloupotrebljavao seksualno. Trebalo je da on bude njen
151
vitez na belom konju, dobar otac koji e je voleti i
zatititi od njene okrutne majke. Ali njena zavisnost o
njemu je ostavila u ulozi princeze, male uplaene
devojice koja svoju majku vidi kao svemonu. Rejel
je ovoga bila svesna i sama je rekla: "Nisam spremna
da izaem napolje, da ponem sama da se borim i
zaradim za svoj ivot. I mrzim sebe zbog toga".
Realno, i Diana i Rejel su bile sasvim sposobne
osobe koje su mogle i jesu izdravale same sebe. ini
mi se da je posredi neto izopaeno kad takva osoba
ostaje u neravnopravnom odnosu. Donekle to
predstavlja ispoljavanje samodestruktivnih oseanja
koja potiu iz dubokog oseanja krivice i srama. I
Rejel i Diana veruju da ne zasluuju istinsku ljubav
mukarca jer su neiste. One su "zaprljane" time to su
bile izloene zreloj seksualnosti dok su jo bile
devojice. Ova duboko usaena krivica blokira njihovo
predavanje sopstvenoj seksualnosti, to je inae
prirodari put ka iskazivanju zrele ljubavi. Umesto
predaje sebi, one se predaju oveku, to im omoguava
malo radosti, kao i veru da zaista vole. Ali ove veze ne
funkcioniu. One ponavljaju iskustvo iz detinjstva sa
ocem - predaju i izdaju. Ponavljanje prinuda, kako je
Frojd nazvao, ima snagu sudbine.
14
Danas je to dobro
poznata maksima: "Ono to ne zapamtimo, prinueni
smo da ponavljamo".
ena je izneverena injenicom da ovek koga voli
nije vitez u bletavom oklopu, ve besan mukarac koji
se i sam osea izdanim od ena. Njegova prolost bi
otkrila da ga je izdala njegova majka koja ga je, u ime
ljubavi, koristila i zlostavljala. Sada njega iskoriava
druga ena koja od njega oekuje da bude njen
spasitelj, zatitnik i staratelj. Istovremeno, on otkriva
da je u seksualnom odnosu sa malom devojicom, ne
pravom suprugom. On se donekle osea prevareno, i to
pokree njegov bes, dok opet, osea mo da je povredi
i zloupotrebi. On e, svesno ili nesvesno, neprijateljstvo
koje je oseao prema majci ispoljiti na svom partneru,
a ona e se potginiti u nadi da e dokazati da nije kao
njegova majka i da ga zaista voli.
Motivi koji lee iza ovako samodestruktivnog
ponaanja su kompleksni. Jesu li Diana i Rejel prosto
bile mazohisti i dozvolja-

14
Freud, Sigmund, Beyond the Pleasure Principle (New
York, Liveright Publishing corp., 1950)
152
vale da budu zlostavljane? Mazohistiko ponaanje je i
samo veoma kompleksno: pravi mazohista tvrdi da
dobija zadovoljstvo iz toga to je zlostavljan, u ta ja
verujem. Vilhelm Rajh je sproveo analizu ove navodne
anomalije.
15
Na primeru mukog pacijenta koji je mogao
da uiva u seksu tek poto bi bio izudaran po zadnjici,
Rajh je pokazao da su batine uklonile strah od
kastracije, to je njegovom pacijentu omoguilo da se
prepusti svojim seksualnim oseanjima. U glavi
pacijenta to bi izgledalo otprilike ovako: "Ti me tue
zato to sam bio nevaljao, ali me nee kastrirati".
Zbog endemske prirode edipovskog konflikta, strah od
kastracije lei u gotovo svakom mukarcu u naoj
kulturi. Strah od kastracije je povezan sa krivicom u
vezi seksualnosti, ali samo u retkim sluajevima je
krivica toliko jaka da dovede pacijenta u poziciju
mazohiste.
Meutim, iako je ova analiza razlona, ona ne
objanjava oseanja ljubavi koja su i Diana i Rejel
iskazivale prema mukarcima koji su ih zlostavljali, a sa
kojima su bile u vezi. Moram verovati da su ta oseanja
bila istinska i da se bez njih one ne bi mogle potiniti
zlostavljanju. Ideja da neko moe voleti svog
progonitelja i nije tako neobina kada uzmemo u obzir
da je u detinjstvu progonitelj bio roditelj koji voli.
Rejelin otac je nju voleo uprkos injenici da ju je
zavodio i da nije mogao da stane u njenu odbranu pred
svojom suprugom. Dianin otac je za nju bio izvor
radosti kada je bila malai ona ga je jako volela. Kao
roditelj pun ljubavi, on je obeavao da e biti tu za nju
kada joj bude potreban. Upravo njegov neuspeh da
ispuni to nagoveteno obeanje je ono to je stvorilo

15
Reich, Wilhelm, Character Awalysis (New York, Orgone
Institute Pres, 1946)
izdaju. U narednom poglavlju emo se uveriti da je ovo
tano, ak i kada se radi o ocu koji seksualno zlostavlja
svoju kerku.
Dete je zateeno ovakvom izdajom jer osea da je
ona pre rezultat slabosti nego izraz neprijateljstva.
Kako je duboko osetljivo dete moe da oseti ljubav
roditelja ak i kada biva povreeno. Dete spoznaje
oseanja koja su ispod povrine i veruje im. Praktino,
kao da dete veruje da je zlostavljanje izraz ljubavi.
Rejel je verovala da je nju majka volela makar i na
perverzan nain, i da su batine bile izraz njene
sadistike ljubavi. "Ne bi me povredila da ti nije
153
stalo" jeste snano ubeenje kod dece. Dete bi moglo
rei: "Ako je istina da me voli, zato ne moemo da
naemo reenje? Uiniu sve to mogu da pomognem".
Zapravo, ova izjava govori da je dete spremno da
preda sebe da bi steklo tu potrebnu ljubav.
Ako se setimo da je dete nevino, moemo razumeti
da ono ne moe da shvati niti da se nosi sa zlom. Ipak,
bili bismo naivni da ne priznamo da zlo postoji u
ljudskom svetu. Ono ne postoji u prirodnom svetu, jer
ta stvorenja nisu jela voe sa drveta znanja i nisu
razlikovala dobro i zlo. Ona samo ine ono to je
prirodno za njihovu vrstu. ovek je jeo zabranjeno voe
i zato je proklet postojanjem zla, protiv koga se bori.
Pre mnogo godina, dok smo moja supruga i ja putovali
metroom, sluajno smo zapazili oi ene koja je sedela
nasuprot nama. Oboje smo bili zateeni zlim pogledom
tih oiju. Kako smo oboje to videli, nismo mogli
sumnjati u istinitost naih utisaka. Takav pogled sam
veoma retko viao kod drugih ljudi, ali je jo jedan
sluaj na mene ostavio snaan utisak. Majka i kerka su
me konsultovale oko devojinog stanja. Moja evaluacija
kerke je podravala dijagnozu demarkacione
izofrenije. U razgovoru, u kome su obe uestvovale,
devojka je uputila neke negativne primedbe svojoj
majci. Majka ju je pogledala tako mranim pogledom
punim mrnje, da sam ja bio potpuno okiran. To nije
bio pogled ljutnje ili ak besa, ve iste mrnje. Kad bi
pogled mogao da ubije, ovaj bi to i uinio. Bio je u
tolikoj meri razoran. Ali ova majka je naglaavala
ljubav prema svom detetu, to je bilo poricanje pravih
oseanja. Nijedno dete ne bi moglo da se nosi sa tako
kontradiktornim porukama a da pri tome ouva svoje
duevno zdravlje. Ova majka je imala zlu stranu linosti
koju je prikrivala reima ljubavi i panje. To zlo je
poticalo iz poricanja sopstvene mrnje.
Mrnja nije nita manje zla nego to je ljubav
dobra. Obe emocije su prirodne, i podesne u odreenim
situacijama. Volimo istinu, a mrzimo licemerje. Volimo
ono to nam prua zadovoljstvo, mrzimo ono to nam
zadaje bol. Postoji bipolarni odnos izmeu ove dve
emocije, slian onom izmeu ljutnje i straha.
16
Ne
moemo biti ljuti i uplaeni u isto vreme, iako moemo
oscilovati izmeu
154
ovih oseanja onako kako to situacija nalae. Prema
tome, jednog trenutka smo ljuti i spremni da
napadnemo, a onda taj impuls slabi a mi se oseamo
uplaeno i elimo da se povuemo. Dakle, moemo
voleti i mrzeti ali ne istovremeno. Nasluivanje
zadovoljstva nas nadahnjuje i vue nas napolje. irimo
se i oseamo toplinu. Ako uzbuenje raste, oseamo se
puni ljubavi i prijemivi. Ako tada budemo povreeni,
telo se gri i povlai. Ako je bol veliki, grenje
prouzrokuje hladno, ukoeno oseanje u telu. Da bi
izazvala tako jak gr, bol nam mora biti naneta od
nekoga koga volimo. Mrnja se onda moe shvatiti kao

16
Videti Lowen, A., Pleasure, radi dublje analize odnosa
zamrznuta ljubav.
Tokom seanse sa detetom i roditeljem, imao sam
prilike da ujem devojicu kako urla na svoje roditelje:
"Mrzim vas, mrzim vas!" Poto je izrazilo svoju mrnju,
dete brizne u pla i potri u zagrljaj roditeljima. Ako je
mrnja zamrznuta ljubav, ovo objanjava lakou
pretvaranja jednog oseanja u drugo. Ne moemo
mrzeti ako ne umemo voleti, i obratno.
Kada nas povredi neko koga volimo, naa prva
reakcija jeste pla. Kao to smo videli, ovo bi bila
reakcija malog deteta na bol ili nevolju. Starije dete bi
prirodnije odreagovalo ljutnjom, kako bi uklonilo uzrok
bola i povratilo pozitivno oseanje o svom telu. Cilj obe
ove reakcije jeste da povrati veze ljubavi sa vanim
ljudima u ivotu - roditeljima, drugim vaspitaima i
drugovima za igru. Ako se ta veza ne moe ostvariti,
dete ostaje u stanju gra, nesposobno da se otvori i
posegne. Njegova ljubav je zamrznuta; pretvara se u
mrnju. Ako se mrnja moe izraziti, onako kako ju je
mala devojica izrazila prema svojoj majci, led je
razbijen i itav tok pozitivnih oseanja je ponovo
uspostavljen. Meutim, mali broj roditelja
tolerie deju ljutnju, a jo manje njih prihvata deje
ispoljavanje mrnje. Ako nije u stanju da izrazi mrnju,
dete se osea loe, i opaa sebe kao loe, ne zlo, nego
prosto kao dete koje nije dobro. Roditelj koji je u
detetu prouzrokovao sav ovaj nemir je vien kao
ispravan ili dobar, neko ko oekuje poslunost i
pokornost. Ova pokornost postaje alternativna ljubav.
Dete e rei: "Volim svoju majku", ali na telesnom
nivou se moe videti odsustvo bilo kakvog oseanja
ljubavi - nema topline, nema prijatnog uzbuenja,
nema pruanja ruku. To je ljubav iz krivice, ne iz
radosti. Dete se osea krivim zbog toga to mrzi svoju
majku.
155
U narednim seansama, Rejel je izrazila
protivljenje ideji da vidi svoju majku, sa kojom je jo
bila povezana. Oseala je da majka i dalje ima neku
mo nad njom i da jo nije slobodna, da je vie kao
lutka nego kao osoba. Ali nije mogla da pokrene nimalo
besa protiv nje; oseala se isuvie krivom, bila je
isuvie ukoena strahom da joj se usprotivi. Donekle je
doivljavala svoju majku kao veticu. Naravno, majino
ponaanje prema Rejel bilo je nehumano. Siguran sam
da je oseala ljubav prema svom detetu, ali je prilikom
napada na devojicu izgledala kao da je posednuta od
nekog zlog duha. U tim trenucima ona je mrzela svoju
kerku i mogla je da je uniti. Bez sumnje je i sama bila
slino tretirana, a mrnja koju je oseala prema keri
bila je projekcija mrnje prema onima koji su nju
zlostavljali. Tokom distanciranja od mrnje prema
svojim roditeljima, ta mrnja se pretvorila u zlobnu silu
koja je postala zao duh u njoj.
Da li je Rejel mrzela svoju majku? Moj odgovor je
- da, bez sumnje. Meutim i ona je, takoe, bila
ograena od svoje mrnje, koja se onda ispoljavala kao
mrnja prema sebi samoj. Govorila je: "Mrzim sebe
zbog toga" (jer ne stoji na sopstvenim nogama). Ali
kako je i mogla da stoji na svojim nogama kada su joj
bile oduzete? A bez nogu na kojima bi stajala, kako je
mogla da ispolji ikakav jak bes prema majci? Bila je
nepokretna, ukoena strahom i svojom krivicom i
mrnjom.
Ne verujem da se osoba moe u potpunosti
prepustiti ljubavi ukoliko nije u stanju i da prihvati i
iskae svoju mrnju. Mrnja postaje zla sila samo kada
se porie i projektuje na nedune osobe. Pridikovati
protiv nje je, po mom miljenju, uzaludno. To je kao
govoriti ledenom bregu da se topi. Moramo razumeti
sile koje stvaraju negativne emocije ako elimo da
pomognemo ljudima. da se od njih oslobode. A da
bismo to uinili, moramo najpre prihvatiti realnost ovih
oseanja i ne suditi o njima.
U svim mojim pacijentima postoji mrnja i ona
mora biti iskazana. Ali, najpre, ona mora da se oseti i
prepozna kao prirodni odgovor na izdaju ljubavi. Osoba
mora da oseti koliko je bila povreena, psihiki i fiziki,
da oseti da je ispoljavanje ovog oseanja opravdano.
Kada pacijenti duboko oseaju ovu bol, i kada su svesni
izdaje, dajem im pekir da ga uvru dok lee na
krevetii. Predlaem
156
im da gledaju u pekir dok ga uvru i da kau: "Zaista
si me mrzeo/la, zar ne?" Jednom kada iskau to
oseenje, vie im nije toliko teko da kau: "I ja tebe
mrzim". Mnogo puta do ovoga doe spontano. Oseanje
takve mrnje, moe pokrenuti jai bes u vebi sa
udaranjem. Ali nijedan izraz sam po sebi ne moe
promeniti linost. Prihvatanje itavog spektra neijih
oseanja, iskazivanje oseanja i sticanje vladanja
samim sobom su smernice du puta kojim neko ide na
putovanju ka samospoznaji.
U ovakvom procesu samootkrivanja analiza
ponaanja i karaktera predstavlja kompas koji nas
usmerava. Moramo razumeti razloge za neko ponaanje
pre nego to ga moemo promeniti. Moramo uvek poi
od spoznaje i prihvatanja detetove nevinosti. Ono ne
poznaje kompleksne psiholoke probleme ljudske
linosti. Ljubav deteta prema roditelju, koja je duplikat
ljubavi roditelja prema detetu, toliko je prirodno
ukorenjena da je detetu potrebna izvesna doza
prefinjenosti da bi se dovela u pitanje. Sve do tog
trenutka dete e smatrati da su zlostavljanje i
nedostatak ljubavi posledica neke njegove greke. Nije
teko doi do takvog zakljuka. Na primer, sukobi
izmeu roditelja obino bivaju projektovani na dete.
Kada jedan roditelj optui drugog da je previe
popustljiv, dete shvata da ne moe da udovolji oboma.
Dete esto postane simbol i ispatalac branih
problema, i u mnogim sluajevima, iako je u sredini,
biva primorano da se opredeli na ijoj e strani biti.
Znam za veoma malo ljudi koji su izronili iz detinjstva
bez jakog oseanja da neto nije u redu sa njima, da
nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu. Mogu jedino da
pretpostave da bi, da su vie voleli, vie se trudili i bili
pokorniji, sve bilo u redu. Ovakvi ljudi naviku da
udovoljavaju drugome prenose u svoje veze, i okirani
su kada otkriju da to ne funkcionie.
Zdrave veze odraslih su zasnovane na slobodi i
jednakosti. Sloboda oznaava pravo da se slobodno
iskau neije elje i potrebe; jednakost znai da je
svaka od osoba u toj vezi zbog sebe, a ne da bi sluila
drugoj. Ako osoba ne moe da govori u svoje ime, onda
nije slobodna; ako mora da slui drugoj osobi, nije
ravnopravna. Ali veliki broj ljudi ne misli da ima ovakva
prava. Kao deca, oni su bivali ukoreni jer su zahtevali
ispunjavanje svojih elja i potreba; bili su obeleeni kao
sebini i neuviavni. I terani su da se osete krivim
157
zato to su stavljali svoje elje pre elja svojih roditelja
- na primer, pacijentkinji koja se kao dete alila majci
kako je nesrena, majka je rekla: "Nismo ovde da
bismo bili sreni, ve da bismo radili ono to je
potrebno". Na kraju je postala majka svojoj majci.
Ovakva sudbina zadesi mnoge devojke, oduzimajui im
pravo na ispunjenje i radost. Ova izdaja ljubavi od
roditelja u detetu izaziva jak bes protiv roditelja, koji
ono ne moe da izrazi. To ini da se dete osea krivim i
prouzrokuje da ono postane pokorno. Sve dok se ova
oseanja besa i mrnje ne oslobode, osoba se ne moe
osetiti slobodnom i ravnopravnom. Neosloboena, ona
se prenose dalje u veze odraslih.
Gotovo sve veze poinju time to se pojedinci
meusobno privlae pozitivnim oseanjima i
zadovoljstvom. Naalost, ove stvari retko nastave da se
razvijaju i produbljuju tokom godina. Zadovoljstvo
bledi, pozitivna oseanja postaju negativna, a
ozlojeenost se nagomilava, jer se bez oseanja
slobode i jednakosti osoba osea neispunjenom i
zatoenom. Potisnuti bes se ispoljava na ovaj ili onaj
nain - bilo psihiki ili fiziki - a onda je veza u krizi. Na
ovom stupnju par moe da raskine vezu, ili da krenu u
savetovalite u nadi da e povratiti dobra oseanja koja
su gajili jedno prema drugom. Nisam video mnogo
sluajeva gde je savetovanje imalo uspeha.
Savetovanje uglavnom tei tome da pomogne
pojedincima da se meusobno razumeju i da uloe vie
truda da se sloe, ali istovremeno ono podstie
neurotino pokuavanje. Nikakav trud ne moe uiniti
da neko vie voli ili bude vie voljen. Nikakav trud ne
stvara zadovoljstvo ili radost. Ljubav je svojstvo bia -
otvorenosti - a ne injenja stvari. Neko moe zasluiti
nagradu za trud, ali ljubav nije nagrada. Uzbuenje i
zadovoljstvo su ono to dvoje ljudi zajedno otkriju kada
se prepuste meusobnoj privlanosti. Kako sve
ljubavne veze zapoinju predajom, njihov neuspeh da
nastave dalje proistie iz injenice da je predaja bila
uslovna, a ne potpuna, i da je to bila predaja drugoj
osobi a ne sebi. Pogodba je da jedna osoba ispunjava
potrebe druge i ne predstavlja potpuno deljenje sebe.
Jedan deo sebe je uzdran, skriven, zatvoren zbog
krivice, srama ili straha. Ovaj uzdrani deo je kao rak, i
polako razjeda vezu. Otklanjanje raka je terapeutski
zadatak.
Postojanje krivice, stida i straha u podsvesti je ono
to nagoni osobu da se dalje trudi. Diana je, na primer,
bila duboko postiena
158
svojom seksualnou, oseala se krivom zbog svog
besa prema ocu koga je volela, i strahovala je da e ga
bilo kakvo ispoljavanje tog besa oterati. Ona se nije
mogla slobodno i potpuno predati mukarcu jer nije u
potpunosti posedovala sebe. Bila je nepotpuna kao
linost, i donekle je oseala ovaj nedostatak koji je
pokuavala da nadoknadi time to se trudila da slui i
voli. To se zavrilo time to je bila zlostavljana.
Svakako da nije zasluivala zlostavljanje; ono nikada
nije zaslueno. To se deava jedino osobama koje su u
zavisnom odnosu. One postaju laka meta na kojoj
druga osoba moe da iskaljuje sopstveno
neprijateljstvo, bes i frustracije, koji potiu iz njenih
ranih iskustava sa svojim roditeljem. Pravilo je da
zlostavljani moe lako postati onaj koji zlostavlja kada
je odgovarajui objekat dostupan, i kada se na njemu
potisnuti bes i mrnja mogu ispoljiti.
Ako se mi, kao odrasli, okreemo drugoj osobi za
ispunjenje naeg bia - za sreu - mi time izdajemo
sebe same i mi emo biti iznevereni od te osobe. S
druge strane, ako u sebi potraimo dobra oseanja koja
su mogua kada smo u dodiru sa sobom i kada se
preputamo telu, ne moemo biti prevareni i neemo
biti zlostavljani. Ne moemo biti prevareni, jer naa
dobra oseanja ne zavise od nekog drugog, a nae
samopotovanje nam nee dopustiti da prihvatimo
zloupotrebu. Sa ovakvim stavom, sve nae veze su
pozitivne, jer ih, u sluaju da nisu, mi okonamo. Ljudi
koji poseduju visoko samoljublje i samopouzdanje nisu
usamljeni ili sami. Oni privlae ljude sebi svojom
energijom i "dobrim vibracijama" koje zrae iz njih.
Kako imaju samopotovanje, oni iziskuju potovanje i
generalno bivaju tretirani sa potovanjem. To ne znai
da ovakve osobe ne bivaju povreene u ivotu. Ne
moe se izbei bol ili da se ne bude povreen. Ali takvi
ljudi se ne zadravaju u situacijama u kojima stalno
bivaju povreeni.
Shvatajui da je radost veoma poeljna a
samopotovanje jako pozitivno, moramo takoe imati
na umu da se do toga ne dolazi lako. Preputanje sebi i
svome telu u poetku je veoma bolan process, jer
dolazimo u dodir sa bolom koji se nalazi u samim naim
telima. Svaka hronina napetost u telu je oblast
potencijalnog bola koji emo osetiti ako pokuamo da je
se oslobodimo. Zbog tog bola osoba mora lagano da
sarauje sa svojim telom. To je slino procesu od-
159
mrzavanja smrznutog prsta ruke ili noge. Previe
toplote odjednom dovee talas krvi u smrznuti predeo
to e dovesti do pucanja zgrenih elija tkiva i
rezultovati gangrenom. irenje zgrenog podruja, koje
je ekvivalent preputanju, ne obavlja se u jednom
dahu. Ono se postie malo, pomalo, vremenom, tako
da i tkivo i linost mogu da se prilagode viem stupnju
pobuenosti i veoj slobodi kretanja i izraavanja. Ali
koliko god lagano to inili, bol je neizbena, jer svaki
korak irenja ili rasta povlai za sobom poetni nalet
bola koji potom nestaje, dok oputanje ili irenje
postaje integrisani deo linosti.
Emocionalnu bol je generalno tee prihvatiti i
podneti nego fiziku bol. Ona je rasprostranjena, dok je
fizika bol lokalizovana. Emocionalnu bol oseamo u
celom telu, u naem biu. Ovakva bol je uvek gubitak
ljubavi. Neko moe biti emocionalno povreen na
razliite naine - odbaen, ponien, negiran, verbalno ili
fiziki napadnut. Ali svaka od ovih trauma deluje na
linost kao gubitak ljubavi. Biti fiziki povreen od
strane nekoga sa kim ne postoji emotivna veza dovodi
samo do fizikog bola. Neko moe doiveti fizike
povrede po celom telu, ali se ta bol ne osea srcem kao
to se osea emocionalna bol. Kada je ljubavna veza
prekinuta, mi bivamo odseeni od izvora prijatnih
uzbuenja i ivota. itav organizam se gri, ukljuujui
srce. Javlja se oseaj da je ivot ugroen, to izaziva
oseanje straha. Ovakvu pretnju naem postojanju mi
preivljavamo jer nisu sve emotivne veze prekinute. A,
osim u sluaju beba, ljudi su uglavnom vezani za druga
stvorenja, za prirodu, za Boga. Ne verujem da ljudsko
bie moe preiveti bez nekakve povezanosti.
Osobe koje su u detinjstvu pretrpele gubitak
ljubavi jako se puno plae da raskinu vezu. Neki ak
smatraju da je loa veza bolja opcija nego ne biti u
vezi. Sama pomisao na to da e ostati sami veoma je
zastraujua za veliki broj ljudi. Ta pomisao budi
oseanje koje je osoba imala kao dete, kada je
preivljavanje bilo povezano sa time da se bude deo
porodice. Takoe je povezana sa injenicom da samoa
tera osobu da ivi intimno sa samim sobom. Za one koji
su slabi, nesigurni i nepostojani biti sam sa sobom nije
prijatno. Ali ta nesigurnost koja oteava samaki ivot
takoe hendikepira osobu i u ivotu sa nekim drugim.
Potrebna je veza da umanji emo-
160
cionalna bol, ali se ta bol nikada ne moe osloboditi
kroz drugu osobu. Ovakva osoba biva sve vie zavisna.
To se zavrava fizikim zlostavljanjem koje je za neke
ljude prihvatljivije nego emocionalna bol samoe.
Emocionalna bol se prazni plakanjem, koje stvara
stanje hroninog gra u telu. Da bi bio efektan, pla
mora biti isto toliko dubok kao i bol, i mora biti povezan
sa ubeenjem da je beznadeno traiti od nekoga da
povrati blaenstvo detinjstva, nevinosti i slobode.
Istovremeno, mora se izgraditi jaa linost time to e
se osnaiti telo i shvatiti bes. Izneverena osoba e
normalno oseati ubistven bes prema izdajniku. Kako
se nositi sa ovakvim besom kada je izdajnik roditelj?
Kada je iznevereno dete, iji opstanak zavisi od
roditelja, bes mora biti potisnut. Ali potisnuti ovako
snano oseanje uslovljava stvaranje enormne
napetosti u telu. Ta napetost podriva shvatanje sebe i
obogaljuje sposobnost osobe da bude agresivna u cilju
ispunjenja svojih potreba. Bez sposobnosti da se bori,
osoba postaje rtva kojoj je cilj preivljavanje, a ne
uivanje.
Konsultovao me je ovek u kasnim etrdesetim koji
se alio na napetosti u predelu struka i oseanja nemira
i nelagode u stomaku, koje je trpeo ve mnogo godina.
Ovaj ovek, koga u zvati Hari, tokom godina je proao
nekoliko vrsta terapija, ukljuujui i tradicionalnu
psihoanalizu, ali ovaj problem nikada nije izleio. Hari
je bio snaan, zgodan ovek koji je imao uspenu
profesionalnu karijeru i, po njemu, srean brak. Bio je
lekar, kao i njegov otac pre nego to je otiao u
penziju. Kao lekaru, Hariju je bila poznata literatura
koja se bavila problemima tela - uma. Smetalo mu je to
to se njegovo stanje nije poboljalo tokom razliitih
terapija. Bio je upoznat sa bioenergetskom analizom,
ali je nikada nije isprobao. Mene su mu preporuili kao
autoriteta u toj oblasti.
Kada sam pogledao njegovo telo, bio sam
iznenaen time koliko je malo emocija odavao itav
donji deo. Mada naizgled normalne, noge su mu
odavale utisak slabosti i beivotnosti. Guzovi su mu bili
vrsto zgreni, zbog ega su mu butine i stopala bili
okrenuti upolje. Opazio sam pojas napetosti na donjem
delu njegovih lea, ali Hari nije oseao bolove u tom
predelu. Ova beivotnost donje polovine njegovog tela
bila je u jakom kontrastu sa oiglednom
161
vitalnou gornje polovine, gde su miii bili dobro
razvijeni. Kada sam mu na ovo ukazao, Hari se sloio
sa tanou mojih posmatranja. Mada je sa drugim
terapeutima ve radio na nivou tela, niko nije primetio
ovu nepravilnost, ije je znaenje bilo prilino jasno.
Hari je bio osujeen jakim oseanjem strepnje od
kastracije, zbog koje je blokirao oseanja u donjem
delu tela.
Da bih potvrdio ovu pretpostavku, upitao sam
Harija za njegovu prolost. Imao je dva starija brata, i
kao najmlai u porodici, bio je oboavan od strane
svoje majke koja ga je preterano negovala. Ovo je
stvaralo ogroman problem, poto je njegov otac bio
ljubomoran i besan zbog oseanja koje je majka
ulagala u deaka. Taj bes je bio usmeren na Harija u
vidu batina kad god bi deak uinio neto pogreno, na
primer, kada ne bi uradio ono to mu se kae, kada bi
radio ono za ta mu je reeno da ne ini, a ponekad
kada bi se samo usprotivio roditeljima. Ali mala deca
ele slobodu da istrauju svet, i opirae se i buniti
protiv zabrana; Harijevo telo je svedoilo o opsegu ove
kazne. Roditeljima je lako da ovakvu kaznu opravdaju
time da je za dobro deaka. On mora nauiti ta je
ispravno a ta pogreno i mora preuzimati odgovornost
za svoje postupke. Hari je to nauio; bio je posluno
dete i dobar u koli, i njegov se ivot kretao unapred
odobrenim putevima. Na povrini, njegov ivot je bio
uspean, ali duboko unutra mu je neto smetalo i
izazivalo nelagodnost. On je to, meutim, doivljavao
samo kao mali fiziki simptom i kao oseaj da neto
nedostaje u njegovom ivotu.
Tokom diskusije o njegovom detinjstvu i njegovom
odnosu sa roditeljima, pokrenuo sam pitanje edipovog
konflikta koji mi se inio tako oigledan. Hari je rekao
da je upoznat sa Edipovim kompleksom i potvrdio da je
on bio relevantan za njegovu situaciju u detinjstvu, ali
nije video nikakvu povezanost izmeu toga i njegovog
sadanjeg problema. Poto nije imao nikakvih
potekoa da funkcionie seksualno, nije imao ni
najblau predstavu o tome da je psiholoki bio ozbiljno
kastriran. Uivao je u seksualnim odnosima sa svojom
suprugom; ono to je nedostajalo je bila strast. Hari je
radio iz glave, ne iz utrobe, koja je bila blokirana
strahom od oca. Bez strasti ne moe postojati uivanje.
Oseao je da neto nije bilo u redu, ali nije bio
svestan stvarne prirode problema, koja se uvek moe
utvrditi posmatranjem govo-
162
ra tela i studiranjem njegovog oblika i pokretljivosti.
17

Problem oveka je uvek manifestovan u njegovom telu
jer on i jeste to telo. U bioenergetskoj analizi, terapija
uvek poinja analizom nepravilnosti na telu koje se
onda dovode u vezu sa psiholokim problemima koje
osoba iznosi. Malo ljudi je svesno koliko njihova
oseanja i ponaanje zavise od dinamike energije u
telu. Prvi korak u bilo kojoj obuhvatnoj terapiji - to jest,
onoj koja ukljuuje i telo i um - jeste pomoi pacijentu
da oseti napetosti u svom telu i da razume njihovu
povezanost sa svojim psiholokim problemima. Hari je
doao alei se na fiziki problem i nije bio svestan
njegovih psiholokih implikacija. Veina pacijenata
dolazi sa psiholokim problemom i malo ili nimalo njih
shvata njegovu vezu sa telom. Hari je prihvatio da
postoje psiholoke implikacije njegovog telesnog
problema kada sam mu na njih ukazao jer je imao
ranijeg iskustva u terapijama. Ali znanje o postojanju

17
Lowen, A., The language of the Body
problema ili ak sticanje nekog uvida u njega,
generalno ne dovodi do znaajnijih promena u linosti.
Strast koja je Hariju bila neophodna nije se mogla
osetiti naredbom njegovog uma; bila je blokirana
potiskivanjem oseanja i mogla bi se ponovo probuditi
samo kada bi to potiskivanje prestalo.
Hari nikada nije u potpunosti izrazio svoj bes
prema ocu zbog batina koje je dobijao. Te batine su mu
slomile duh i on je postao "dobar deak", potovao
svog oca i inio sve to se od njega oekivalo. Nije
oseao nepravdu ovakvog tretmana, mada je kao
odrastao bio veoma osetljiv na politiku nepravdu. Nije
oseao nikakav bes prema svojoj majci zato to je
doputala te batine i nije ga titila od besnog i
ljubomornog oca. Njegov bes se gomilao u vidu
napetosti na leima koje nije mogao da se oslobodi jer
nije imao zemlju na kojoj bi stajao. On je povukao svu
energiju iz donjeg dela svoga tela poto se oseao
krivim zbog seksualne upletenosti sa svojom majkom.
Nije bio svestan ove krivice jer nije bio u dodiru sa
svojim besom.
Hari je morao da oseti svoj gubitak pre nego to je
mogao da mobilie bes potreban da oslobodi njegovo
telo. Poelo sam terapiju time to sam mu rekao da
radi neke bioenergetske vebe sa svo-
163
jim nogama, da bi osetio nedostatak oseanja u njima.
Veba uzemljavanja, opisana ranije, u kojoj osoba
dodiruje pod vrhovima prstiju, pokazala se korisnom.
Nakon ispravljanja kolena tako da su mu stopala
okrenuta blago unutra, a kolena u poloaju iznad centra
njegovih stopala, osetio je vibracije u nogama. Onda,
kada sam mu rekao da stane sa teinom prebaenom
napred na prednje delove stopala i nogama u istom
poloaju, osetio je jai kontakt sa svojim nogama, i
osetio vie ivota u njima, to mu je pomoglo da
razume smer terapije - naime, da se i sam usmeri
nadole, ka donjem delu svoga tela. Kada je leao na
bioenergetskoj stolici disanje mu je bilo plitko i
ogranieno samo na grudni ko koji je bio stegnut. Nije
mogao da naini nikakav trajan zvuk koji bi omoguio
respiratornom talasu da se spusti u trbuh, i nije mogao
da plae. Bio je svestan toga da zadrava svoja
oseanja unutra i da ne moe da im se prepusti. I,
naravno, nije oseao nikakav bes. Meutim, uspeo sam
da ga nateram da radi vebe utiranja leei na krevetu
i da govori: "Ostavi me na miru". Za njega je imalo
smisla da radi ovu vebu i oseao je neto dok je radio.
Jedna od vebi u vezi seksualnosti se pokazala izuzetno
tekom za njega, i mogao je da oseti bol i tenziju u
nogama tokom nje. Bol je nestao im je prestao sa
vebom, to je bila nesrena okolnost u sledeem
smislu: Hari je morao da oseti mnogo jai bol da bi
prizvao svoj potisnuti bes. To je uopteno pravilo u
terapiji. Pacijent e snano reagovati samo onda kada
mu njegov problem zadaje dovoljno emocionalnog i
fizikog bola da njegovo preivljavanje naini
besmislenim. Za Harija je preiveti znailo biti dobar
deak i raditi ono to se od njega oekuje. Nadao se da
e mu ovakvo ponaanje doneti nagradu u vidu ljubavi,
koja opet obeava radost, ali posle mnogo truda Hari je
shvatio da se radost osea samo kada je neko iskren
prema sebi samom.
Tui dete pod bilo kojim okolnostima predstavlja
fiziko zlostavljanje, i to se ne sme dopustiti. Ono daje
rezultate jer je dete prestraeno, kao i svako dete koje
oseti svoju nemo protiv destruktivne moi
nadreenog. Ako je taj nadreeni roditelj od koga dete
zavisi, taj strah postaje usaen u linost. Kada dete
odraste, postoje dve mogua scenarija: ovek moe da
zauzme pasivan stav, nadajui se da e zasluiti
priznanje i stei ljubav tako to e biti dobar, initi
dobro drugima, imati malo zahteva i ne praviti
probleme.
164
Hari je pripadao ovoj kategoriji. Druga mogunost je
ponaati se buntovniki i ispoljavati bes koji se osea
unutra. Takve osobe postaju zlostavljai svoje dece i
suprunika.
Postoje sluajevi koji e se njihati izmeu ova dva
modela, u zavisnosti od situacije. Ljudi sa neurotinim
obrascima ponaanja se odravaju iluzijom da neko
moe da im prui ljubav koju tako oajniki trae. Ali
niko ne moe iskreno voleti ovakve osobe jer su one
pune krivice i ne vole same sebe; bilo bi to kao sipati
vodu u reeto. Teko je voleti nekoga ko ne uiva u
samom sebi i ko ne moe odgovoriti na ljubav sa
radou. Neuspeh u vezi tei da pasivne individue uini
jo pasivnijim, a besne jo agresivnijim. Poriui izdaju,
iako je to poricanje nesvesno, osoba izdaje samu sebe i
dovodi se u poloaj da ponovi iskustvo iz detinjstva.
U nekim pogledima Harijev sluaj je bio slian kao
Rejelin. Ona je bila fiziki zlostavljana od roditelja
istog pola, kao i Hari, ali dok je Rejel mrzela sebe zbog
nesposobnosti da bude finansijski nezavisna, Hari je bio
veoma uspean u svojoj profesiji i ponosio se svojim
poloajem. Njegov odnos prema ivotu bio je veoma
pozitivan po tome to je on iskreno verovao da se uz
pomo dobre volje mogu dostii svi eljeni ciljevi. Stoga
on nije oseao neprijateljstvo prema roditeljima zbog
tete koju su mu naneli. Takoe je verovao da moe da
prevazie to oteenje dobrom voljom i naporom. Ali sa
takvim stavom bilo bi nemogue dostii jainu besa
koja bi mogla osloboditi njegovo telo od
preoptereujuih napetosti. Pre bi doiveo neuspeh u
svojim terapijskim naporima nego to bi osetio u kolikoj
mu je meri bila oduzeta muevnost.
ta bi moglo da motivie roditelja da tue dete
toliko da mu slomi duh? U tome je lealo znaenje
dubokog pojasa napetosti oko tela na nivou struka koji
kao da je delio telo, odvajajui donji deo sa
seksualnou od gornjeg dela sa njegovim ego
funkcijama. Meutim, Hari nije bio izofrenian niti
dvostruka linost. Odravao je svoje duevno zdravlje i
otuio se od svoje seksualne prirode. Mogao je da
funkcionie seksualno, ali mehaniki, bez ikakve strasti.
Nije bilo strasti ni u jednom aspektu njegovog ivota,
ukljuujui njegov posao. Da li je Harijev otac mrzeo
Harija? Da li je Hari mrzeo njega? Na oba ova pitanja
bih odgovorio sa da. Ali ta sa njegovim oseanjem
prema majci, koja ga je postavila u poloaj da bude
165
rival ocu za njenu ljubav? I koja ga nije zatitila od
gneva njegovog oca? Njegov odnos prema njoj je
kompleksan. Zavodei ga, inila je da se on oseti
posebnim i superiornim, ali je to bilo na raun njegove
seksualnosti i predstavljalo je nain da ga ona vee za
sebe. Njegova krivica u vezi sa seksualnim oseanjima
prema majci bila je isto toliko velika kao njegov
potisnuti bes i mrnja. Zbog ove krivice on nije mogao
da vidi oca kao hladnu sadistiku osobu kakva je bio. I
zbog ove krivice se nije mogao prepustiti ljubavi.
Kontaktirala me je Luiz, terapeut, koja je pre
nekoliko godina bila muena oseanjem krivice zbog
samoubistva jednog od njenih mukih klijenata. Bilo joj
je jasno da ona nije bila odgovorna za njegovu smrt, ali
je oseala da je trebalo da posveti vie panje njegovim
izrazima tuge, koji bi ukazali na samoubilake pomisli.
Oseala je da bi onda moda bila u stanju da uini
neto vie da ublai njegovu tugu i sprei samoubistvo.
ak i znajui da je kompetentan trapeut i da se
ponaala odgovorno, nije mogla da se oslobodi
oseanja krivice.
Ona je sebe opisala kao blagu i neagresivnu.
Tokom ranijih terapija nainila je napredak u pogledu
sposobnosti da stane u svoju odbranu. Tokom ove
studije sam uporno naglaavao da je krivica direktno
povezana sa potiskivanjem besa. Potiskivanje podriva
dobra oseanja u telu. Umesto toga, osea se
uznemirenost koja je neprijatna. Oseanje da je neto
pogresno ili loe je osnova za oseanje krivice. Ne moe
se oseati krivim onaj koji se osea dobro sa samim
sobom. Na oseanje da neto nije u redu se
nadograuje sud o sebi, po kome treba raditi vie,
truditi se vie, biti odgovorniji prema drugima. Luiz je
bila odgajana sa ovim zapovestima.
Dok smo razgovarali o njenoj prolosti, ispriala mi
je o okantnom fizikom zlostavljanju. Kada je bila
mala, otac je redovno tukao rukom ili kaiem, esto po
goloj zadnjici. Bio je nasilan ovek i ona ga se uasno
plaila. Tokom prethodnih terapija je iskazala neka
besna oseanja prema njemu ali nikada sa intenzitetom
koji bi trebalo da osea osoba posle takvog
zlostavjjanja. Upitao sam je da li je nekad poelela da
joj otac umre. Rekla je ne. Meutim, bio sam uveren da
se u njoj krije ogrorhan bes prema njenom ocu zbog
ovakvog surovog tretmana, bes koji je potisnula zbog
straha. Njeno oseanje krivice je proisticalo upravo iz
ovog potiskiva-
166
nja i bilo je preneto na njenog pacijenta, koga je
nesvesno pokuavala da spase od sopstvenog besa
prema mukarcima.
Uradio sam vebu sa Luiz da bih joj pomogao da
oseti svoj bes. Ova veba je ve opisana u poglavlju 5
ali u je ovde ponovo opisati, jer zaista pomae da
pacijent oseti svoj bes. Rekao sam joj da sedne na
stolicu licem ka meni a ja sam seo na drugu, na metar
razdaljine od nje. Zamolio sam je da stegne ake u
pesnice, isturi donju vilicu, zavrti pesnicama ka meni i
kae: "Ubila bih te". Trebalo joj je samo nekoliko
pokuaja da se prepusti vebi. Kada je to uinila, lice
joj je poprimilo manijaki izraz i mogla je da oseti
preplavljujuu jainu svog besa. Uradio sam ovu vebu
mnogo puta, sa individualnim pacijentima i u grupi, i
nikada niko nije bio stvarno napadnut. U ovoj vebi se
ispoljava vie ljutnja nego bes, jer osoba nikada ne
gubi kontrolu. Ali gotovo u svakom sluaju, daje joj
oseaj snage, i bolji doivljaj sebe.
Nakon vebe Luiz je izgubila svoj blagi izgled. Lice
joj je bilo ivlje i izgledalo je snanije. Razumela je
povezanost izmeu svog besa i svoga oca i oseanja
krivice zbog samoubistva klijenta. I osetila je veliko
olakanje.
Kada ena potisne bes prema ocu zbog izdaje
ljubavi, on bude prebaen na sve mukarce iako ne
biva svesno izraen. Iskazae se na suptilne naine, i
unititi vezu. Slino tome, mukarci koji su potisnuli bes
prema majci zbog toga to su dominirale njima ili nisu
uspele da ih zatite od nasilnog oca taj e bes obavezno
projektovati na sve ene. Svaka ena za njih
predstavlja majku koja ih moe zavesti ili ak i
kastrirati u isto vreme. Sve dok se taj bes ne izrazi,
ovek se ne osea slobodnim da bude svoj, to
rezultuje hendikepom u vezi sa suprugom. Pri tome e
partner biti okrivljen za nedostatak ispunjenosti u vezi,
koja zapravo potie iz oseanja neispunjenosti u
samom oveku. Kriviti partnera znai izneveriti ljubav
koju on prua. Da bi ljubavna veza funkcionisala, u nju
se mora uneti oseaj radosti; ovo iziskuje nepostojanje
krivice tako da se oseanja mogu izraziti direktno i
prikladno. A za tako neto se mora poznavati sopstveno
bie, to i jeste cilj terapije.
167
POGLAVLJE 8

Seksuatno zlostavljanje

Seksualno zlostavljanje je najgnusniji oblik izdaje
ljubavi, zato to bi seksualnost trebalo da bude
izraavanje ljubavi. Nasilnik prilazi rtvi kao da nudi
ljubav, ali onda iskoristi njenu naivnost i/ili
bespomonost za ispunjavanje svoje line potrebe.
Aspekt ovog zloina koji nanosi najvie tete je izdaja
ljubavi, ali vanu dimenziju straha i bola u ovom
destruktivnom postupku ini i fizika povreda. U veini
sluajeva, oni koji su u detinjstvu bili rtve seksualnog
zlostavljanja, nose te oiljke celog ivota. Najozbiljnije
je rtvino potiskivanje dogaaja, zbog oseanja
sramote i odvratnosti prema onome to se desilo.
Potiskivanje tih oseanja ostavlja osobu sa dubokim
oseanjem unutranje praznine i zbunjenosti. rtve
seksualnog zlostavljanja ne mogu se predati svom telu
niti ljubavi, to znai da nemaju izgleda za ispunjenje
svojih ivota. Za njih je put samootkria najzastraujui
poduhvat. Potrebno je posvetiti posebnu panju ovom
problemu da bi njihov tretman bio uspean.
Koliko je seksualno zlostavljanje uobiajeno? To
zavisi od toga ta smatramo seksualnim zlostavljanjem.
Rezultati statistikih istraivanja, u kojima su podaci
prikupljani putem upitnika sastavljenog za odrasle,
navode da je 30 do 50 procenata ispitanika izjavilo da
su bili zlostavljani kao deca. Ako bismo svako
naruavanje privatnosti deteta u vezi sa njegovim ili
njenim telom i seksualnou definisali kao seksualno
zlostavljanje, verujem da bi slian odgovor dalo vie od
90 procenata ispitanika. Jedna pacijentkinja se prisetila
oseanja sramote i ponienja kada su je, kao
trogodinja-
168
kinju, roditelji naterali da pozira naga. Drutveni navodi
o razvitku seksualnosti deteta se, takoe, mogu
smatrati oblikom seksualnog zlostavljanja. Kada otac
tue svoju malu kerku po goloj zadnjici to je, po mom
miljenju, in i seksualnog i fizikog zlostavlja-nja. Ako
otac pri tome doivljava seksualno uzbuenje, dete e
to osetiti. Jedna pacijentkinja mi je rekla kako je
zamolila svog supruga da je tue po goloj zadnjici - to
je toliko seksualno uzbudilo da je seksualni in koji je
sledio bio najbolji koji je doivela. Ovo je tipino
mazohistiko ponaanje.
18
To nesumnjivo potie iz
injenice da ju je, kao malu, otac tukao na slian nain,
to je nju jako seksualno uzbuivalo. Mazohistiki ili
sadistiki seksualni inovi potiu iz doivljaja u
detinjstvu, koji su ostali utisnuti u detetovu linost.
Mnoge ene u toku seksa imaju mazohistike fantazije,
na primer da budu vezane u toku seksualnog ina, i
koriste ih kako bi dostigle vrhunac. Iao bih ak toliko
daleko da kaem da svako tuenje deteta od odraslog
ima seksualne implikacije.
Danas smo, meutim, svesni toga da mnogi
sluajevi seksualnog zlostavljanja u sebi sadre
direktan seksualni kontakt izmeu odrasle osobe i
adolescenta ili deteta. O takvim sluajevima govorimo i
kao o obliku incesta. Tako direktan kontakt ima veoma
destruktivne efekte na linost deteta, gde je estina tog
efekta obrnuto srazmerna starosti deteta - to jest, to
je dete mlae, to je teta vea. Bio sam zaprepaen
kad sam uo za sluajeve gde je dete zapravo bilo
detence. Kada se zlostavljanje dogodi u jako ranom
dobu, dete ugui sva seanja u vezi sa dogadajem,

18
Pogledati Rajhov opis mazohizma u njegovoj knjizi
Amliza karaklera
tako to potisne sva oseanja povezana sa njim.
Potiskivanje uzrokuje umrtvljavanje dela tela. Kada se
oseanja ponovo pojave, i seanje se budi. To ilustruje
sledei sluaj:
Madelina je imala gotovo pedeset godina kada je
prvi put postala svesna da je bila zlostavljana u jako
ranom detinjstvu. Oseala je da postoji neto
neispravno u njenom ivotu, jer su je oba biva
supruga fiziki zlostavljala. Meutim, nije povezala
nasilan tretman svojih supruga sa mogunou
seksualnog zlostavljanja u ranom ivotu. Oba roditelja
su joj bili alkoholiari i porodica je bila
169
disfunkcionalna, ali poto je porodica uvala svoje
tajne, a nju su drali dalje od ostale dece, ona je svoj
poremeeni porodini ivot doivljavala kao normalan.
Madelina je bila borac. Vodila je uspean posao i
uspela da podigne etvoro dece. Takoe je smogla
hrabrosti da napusti dvojicu mukaraca koji su je
maltretirali, ali nije oseala nikakav stvaran bes prema
njima. Znala je jedino da mora da raskine te veze.
Jednog dana, najbolja prijateljica ju je ohrabrila da se
pridrui grupi za podrku onih koji su doiveli incest,
to je i uinila. Kada je ula druge ene kako priaju o
tome da su kao deca bile seksualno zlostavljane od
roditelja, sinulo joj je da je i ona preivela slino
iskustvo. Nju je ta pomisao prestravila, ali je se nikako
nije mogla osloboditi. Poela je da osea strah.u svom
telu, koji je onda mogla povezati sa inom
zlostavljanja.
Dola je kod mene nakon iskustva koje je imala sa
drugim terapeutom, koji je zagrlio na kraju seanse,
pritiskajui se svojom karlicom. Bila je i besna i
uplaena u isto vreme. Nakon opisivanja ovog incidenta
nastavila je da mi pria o svesti da ju je otac seksualno
iskoristio kada joj je bilo godinu dana, koju je razvila u
grupi za podrku. Ova informacija mi se uinila
neverovatnom, ali poto nisam imao razloga da
dovodim u pitanje njena oseanja, prihvatio sam je kao
moguu. Tokom sledee dve godine terapije postao
sam uveren da se to zaista dogodilo. Kako je rad na
njenom telu napredovao i kada su joj se pojavili oseaji
na dnu karlice i u rektumu, ona se uspaniila. Strah je
bio toliko veliki da bi je primoravao da odstrani sva
oseanja i povue se iz tela. Taj strah je potvrivao
njeno uverenje da je doivela penetraciju rekturna kao
jako mlado dete.
Fenomen povlaenja iz tela je disocijativni proces
tipian za izoidno stanje, u kome svest nije u vezi sa
telesnim doivljajima. "Ja" svesnog uma igra ulogu
pbsmatraa dogaaja u telu. Nedostaje subjektivno
oseanje osobe koja doivljava oseaje ili pokrete tela.
Veza izmeu posmatrajueg i delajueg "Ja" je
prekinuta. Razlog tog prekida veze je to to je iskustvo
suvie zastraujue da bi ga integrisao ego, koji se titi
tako to se od njega odvoji. U ekstremnim sluajevima,
kada strah naraste do uasa, javlja se potpuniji raskid
veza sa telom koji rezultuje stanjem depersonalizacije,
koju karakteriemo kao nervni slom koji moe dovesti
do izofrenije. Madeli-
170
na nikada nije postala izofrenina. Meutim, veza
izmeu njenog uma i tela je bila ranjiva i podlona
kidanju kad god bi njen strah poeo da dostie razmere
uasa. To je dovelo do izoidnog stanja.
19

Kako je strah
napredovao, povlaila bi se iz tela, sve do take kada i
oseala nije da ima telo. Sreom, ovo stanje jake

19
Videti Lowen, Alexander, Betrayal of the Body (New
York, Macmillan Publishin Company, 1970) radi dublje
analize ovakvog stanja
disosijacije je bilo kratkorono. Polako bi ponovo
uspostavila vezu izmeu svesnog uma i tela, u
dovoljnoj meri da fiziki realno oseti sebe. Ali ta veza je
bila vie povrna nego duboka, to joj je
onemoguavalo da oseti koliko je oteena. Ispod
povrine, ona je bila prestravljeno dete.
Ne bi se pomislilo da je, u svakodnevnom ivotu,
Madelina toliko preplaena. Bila je inteligentna i prilino
dobro se nosila sa svakodnevnim ivotnim tekoama.
Uas bi se javljao jedino kada bi neko jako oseanje
krenulo da izranja na povrinu i da joj oduzima
kontrolu. Poto je bilo neophodno da bude agresivnija
kako bi se zatitila od zlostavljanja, rekao sam joj da
uradi vebu sa utiranjem kreveta i da glasno govori:
"Ostavi me na miru". Kada bi joj se glas podigao do
vriska, sklupala bi se u fetalni poloaj u uglu kreveta,
cvilei kao malo, prestraeno dete. Trebalo je da proe
odreen broj minuta pre nego to bi se strah utiao
dovoljno da se ona vrati "normalnoj" sebi i da napusti
ordinaciju sa nekim oseanjem zdravog razuma.
Vemjem da su joj moja naklonost, podrka i
ohrabrivanje ka oslobaanju ljutnje omoguili da oseti
jak bes a da ne bude uasnuta i disocijativna.
Iz posmatranja njenog svakodnevnog ponaanja,
ne bi se mogao nazreo stepen poremeenosti u
Madelininoj linosti. Funkcionisala je iz glave, sa jako
malo telesnih oseanja. Meutim, imala je seksualna
oseanja i bila privlana za mnoge mukarce. Tvrdila je
da uiva u kontaktu sa njima, za ta verujem da je
istina, ali to je bilo odvojeno oseanje, u kome nije bila
povezana sa svojom seksualnou, koja je bila bez
strasti i ograniena na genitalije. Povrinski sloj njene
linosti predstavljala je zrela ena, ali u dubini je bila
uasnuto dete, izgubljeno i bespomono. Naizgled zrela
ena je postojala samo na povrini. Pri bilo kakvom
dubokom oseanju susretalo se uplaeno dete. Dok je
ostvarivala bolji kontakt sa pre-
171
stravljenim detetom, poela je da osea svoje telo na
drugaiji nain - ne kao neto to moe da iskoristi, ve
kao osobu koja je zapravo bila. A njen uas i strah su
se umanjili.
S obzirom na Madelininu infantilnost i posledini
poremeaj u njenoj linosti, mogu se javiti potekoe u
razumevanju njenog seksualnog zadovoljstva. Meutim,
moramo shvatiti da je ona bila podeljena linost i da je
njena seksualnost, kao i ostala oseanja, bila veoma
povrinska. Nije se mogla povezati sa seksualnou kao
izrazom sebe, kao to se ni ja nisam mogao da povezati
sa vriskom koji mi je izaao iz grla, na prvoj seansi sa
Rajhom. Vrisak je snaan zvuk, ali ja nisam oseao
nikakvu snagu. Shodno tome, seks bi trebalo da bude
snaan doivljaj, ali Madelina i druge seksualno
zlostavljane osobe ga ne doivljavaju kao takav.
Zlostavljanje deteta, fiziko ili seksualno, koje uasava
dete, dovodi do toga da se ono odvoji od svog tela.
Madelini je bilo teko da doivi bilo kakvo intenzivno
oseanje a da se ne uplai i odsee od tela. Njeno telo
nije moglo da tolerie naboj, a um nije mogao da
obradi emociju.
Tokom terapije, Madelina je fiziki radila na tome
da produbi disanje i da se prepusti oseanjima u telu.
Meutim, svaki dalji korak u jae oseanje je dovodio
do epizoda terora, u kojima bi se zatvorila i povukla iz
svog tela. Nakon seanse u kojoj su se javile jae
emocije, dok joj se vraala samokontrola, ispriala mi
je da bi, inae, nakon takvog iskustva, ostajala van tela
dui vremenski period. Biti izvan tela znailo je
odstraniti sve emocije i funkcionisati samo iz svesnoga
uma. Strah se polako smanjivao, a ona je mogla
podneti vie emocija i oseaja u telu, pri tome se ne
odvajajui od njega i ne postajui prestravljena. Ako bi
seansa za nju bila veoma snana i ako bi napustila telo,
mogla se vratiti prilino brzo, to je doivela kao
znaajan napredak. Seam se seanse u kojoj je
Madelina sa uzbuenjem izjavila: "Mogu da osetim
stopala".
Pitanje veoma ranog zlostavljanja i dalje je bilo
jako teko reiti. Oseala se izuzetno ranjivom u anusu
i oko njega, i postavljalo se pitanje kako je mogla da
odrava naizgled normalne seksualne odnose, s
obzirom na koliinu straha koju je oseala u dnu
karlice. Ali rekla mi je da uiva u seksu ak i sa
mukarcima koji je zlostavljaju. U stvari, bila je zaista
zavodljiva, mada ne i potpuno svesna tog aspekta svog
ponaanja. Iako je duboko bila preplaena devoj-
172
ica, ona je takoe na povrini bila izvetaena ena
koja je rado prihvatala seksualnu panju mukaraca i
koju je to uzbuivalo. Izvetaenost je pravi izraz, jer
dok ukazuje na odsustvo nevinosti, istovremeno
pokazuje na nedostatak krivice, to je nerealno. Da bi
opstala, Madelina je prihvatila perverznost sveta u
kome je odrasla kao normalnu. Ako seks pokree svet,
ona e nauiti da se njime slui. Stoga, uprkos
seksualnom zlostavljanju iz detinjstva i fizikom
maltretiranju tokom branog ivota, Madelina nije
mrzela mukarce i nije oseala bes prema njima.
I mrnja i bes su postojali u njoj, ali su ta oseanja
bila prevladana potrebom da preivi, to je radila tako
to je bila seksualno dostupna mukarcima. Na kraju
krajeva, ako su oni toliko oajni u potrazi za seksualnim
kontaktom i oslobaanjem, zato im to i ne pruiti?
Pokornost otklanja pretnju sile i odbacuje strah.
Shvatanje da nijedan mukarac ne bi povredio enu
koja mu se podaje predstavlja pogreno rezonovanje
ene koja je bila zlostavljana.
Postoji, meutim, jo jedan faktor u linosti ene
koja je zlostavljana kao dete, koji oblikuje njeno
ponaanje u istoj meri kao strah i bespomonost kao
posledice zlostavljanja. Taj element je jak seksualni
naboj ogranien na genitalni aparat i odvojen od svesne
linosti. Rano seksualno zlostavljanje istovremeno plai
i uzbuuje dete. To nije uzbuenje koje se moe
integrisati u nezrelo telo i ego deteta, ali ono ostavlja
neizbrisiv trag na telu i u umu. Dete momentalno ulazi
u svet odraslih, to razara njegovu nevinost, a
seksualnost od tog trenutka postaje neodoljiva i
preplavljujua, ali i izdvojena sila u linosti. Merilin
Monro je primer ovakvog stanja. Ona je otelotvorila
seksualnost, a da sama nije bila seksualna linost. Kao
da je igrala seksualnu ulogu sa kojom se nije
identifikovaia na nivou odraslog. Njena odrasla linost
bila je podeljena izmeu prefinjenog uma i detinjaste
zavisnosti i straha. Bila je seksualno prefinjena, ali to je
bilo samo povrinski sloj, koji je prekrivao oseanja
izgubljenosti, straha i bespomonosti. U prethodnoj
studiji sam okarakterisao Merilin Monro kao primer
viestruke linosti.
20

173
Jedna mlada ena je dola kod mene kako bi joj
pomogao da razume svoj konfuzan ivot. Beti, kako u
je zvati, bila je odgajana po starateljskim domovima i
imala je istorijat seksualnog zlostavljanja od vremena
kada joj je bilo deset godina. Njena zbunjenost se
odnosila na probleme koje je imala sa mukarcima.
Privlaila ih je (bila je atraktivna ena), ali te veze nisu
vodile nikuda. udesna stvar u vezi sa njom bila je ta

20
Lowen, Alexander, The spirituality of the body (New
York, Macmillan Publishing Company, 1990)
da je luila seksualni miris po sobi koji je bio gotovo
opipljiv. Poto je to bio njen prirodan miris, bila je
potpuno nesvesna njegovog postojanja. Kao i Madelina,
i ona je postojala na dva nivoa: jednom povrinskom,
na kome je funkcionisala kao seksualna ena -
prefinjena i kompetentna u razgovoru; i drugim,
dubljem nivou, na kome je bila uplaeno malo dete
nemono da iskreno plae ili da bude jako ljuto.
Ponaala se kao da je posednuta seksualnim nabojem,
koji je predstavljao stranu silu u njenom telu, nad
kojom nije imala kontrolu.
Beti nije bila svesna efekta tog jakog seksualnog
vonja na mukarce, poto ga nije opaala. On nije bio
stalno prisutan, ve verovatno samo kada bi nesvesno
pokuavala da zavede mukarca u seksualnu intimu.
Njeno zavoenje, meutim, nije bilo izraz strasti ve
potrebe.
Beti je bila potrebna moja pomo, a jedan od
naina da je zadobije bio je taj da pridobije moje
seksualno interesovanje putem svojih seksualnih
isparenja. Nije svesno odavala genitalni miris; bio je
prouzrokovan injenicom da joj je vagina bila uzbuena
i pod nabojem to ona, meutim, nije oseala. To
uzbuenje je poticalo od zlostavljanja i nije
predstavljalo njeno sopstveno oseanje, pa se ona i nije
poistovetila sa njim. Nauila je da ga koristi rano u
ivotu, zahvaljujui iskustvima iz starateljskih domova.
I otkrila je da su mukarci reagovali seksualno na nju,
dok su starateljke bile neprijateljski nastrojene prema
njoj, jer je kao ena ugroavala njihovu seksualnost.
Kao dete je, svesno ili nesvesno, pokuavala da dobije
podrku svojih staratelja koji bi je onda iskoristili za
svoje potrebe. Siguran sam da je njima bilo donekle
ao nje i da su eleli da pomognu, ali bi se njenom
potrebom i nesposobnou koristili mnogo
neposrednije, kako bi je seksualno iskoristili i
zloupotrebili. Oajna, ona bi se povinovala, verujui da
je oni ipak na neki nain voie. Nije uspevalo.
Starateljke su bile svesne onoga to se dea-
174
valo, i Beti bi bila preseljena kod drugih staratelja, gde
bi se deavale iste stvari.
Beti nije dugo ostala kod mene na terapiji i nije bilo
dovoljno vremena da u potpunosti analiziram njenu
prolost. Potisnula je veinu svojih ranih seanja, a u to
vreme kada sam je sreo, pre mnogo godina, nisam
imao sposobnost tako dubokog razumevanja tih pitanja
kakvo imam danas. ovek ui iz svojih greaka. Ali sam
imao predoseaj da mora da je to bilo u pitanju, jer mi
se Beti obratila preko oveka sa kojim je ivela i za
koga je radila, i za koga sam znao da ima karakter
zlostavljaa. Priao bi eni da ponudi pomo, i smatrao
je da je to istina, ali kada bi se ona odazvala on bi je
seksualno iskoristio. Ovo je tip iveka koji bi privukao
Beti putem mehanizma njenog obaveznog ponavljanja.
Madelina je inila stvari putem sline prinude da se
vee za mukarce koji su je fiziki maltretirali, a takoe
i Marta, iji sam sluaj predstavio u poglavlju 3. Sve
dok ove ene budu optereene potragom za mukarcem
koji e ih voleti i tititi, bie koriene i
zloupotrebljavane. Njihove veze ne mogu uspeti.
Mukarci na njih reaguju kao na seksualne objekte, ne
seksuaine linosti. Samoljublje ovih ena je previe
oteeno seksualnim zlostavljanjem.
Seksualno zlostavljanje ima dejstvo preranog i
prejakog uzbuenja seksualnog aparata rtve. Uprkos
strahu koji oseaju, uzbuenje seksualnog kontakta
postaje utisnuto u linost jer ostaje neispranjeno u
seksualnim organima. Ove ene privlae mukarci ije
linosti one vide kao sline zlostavljaevoj, a njihovo
seksualno podavanje je nesvestan pokuaj da se
oslobode muke ponovo preivljavajui tu situaciju i
dovravajui pranjenje. Samo, to se nikada ne deava
zbog disocijacije.
Lusil mi je rekla da je konstantno svesna naboja u
svojoj vagini koju je doivljavala kao strani ili otueni
element. Dobar deo njenih seksualnih postupaka bio je
usmeren ka pranjenju ovog naboja tako da ona moe
da se oslobodi ovog muenja. Nije uspelo, jer je
sloboda koju bi oseala nakon seksa bila kratkotrajna.
Bila je bukvalno posednuta stranom silom, seksualnim
nabojem onoga koji je zlostavljao, nabojem koji nije
mogla da isprazni. Pranjenje se javlja jedino kada
uzbuenje tee nanie kroz telo najpre u genitalne
organe, a onda i iz njih. Silovanje tokom ranih godina,
to jest,
175
pre nego to se razvije sposobnost da se uzbuenje
oslobodi orgazmom, ini da ti organi postanu nabijeni
silom nad kojom individua nema kontrolu. Devojica je
bukvalno bila otuena od sopstvenih genitalnih organa.
rtva seksualnog zlostavljanja moe ponovo
prisvojiti svoje seksualne organe doputajui uzbuenju
da tee nadole i u njih. To je uobiajeni seksualni
obrazac, ali u ovim sluajevima je fiziki blokiran
kaiem napetosti oko pojasa, kao i psiholoki jakim
oseanjem sramote u vezi seksualnih organa, koji se
doivljavaju kao prljavi. Toliko ena se stidi svoje
seksualnosti, jer im nije bilo dozvoljeno da je razvijaju
kao izraz ljubavi. Ipak, seksualnost jeste iskaz ljubavi,
elja da se bude blizu i da se sjedini sa drugom
osobom. Naalost, ta ljubav je esto pomeana sa
svojom suprotnou - ne-prijateljstvom. Veina ljudskih
bia ima ambivalentna oseanja zbog svojih iskustava
iz detinjstva, u kojima je ljubav prema roditeljima bila
precrtana negativnim i neprijateljskim oseanjima. Ovo
je vrlo oigledno u sluajevima koje sam ve opisao, ali
verujem da to vai za veinu porodinih odnosa. ovek
se ne moe potpuno prepustiti ljubavi nakon to su ga
izneverili oni koje je voleo i potovao. Video sam brojne
seksualno zlostavljane ene koje su imale slian
obrazac ponaanja. To su bile inteligentne ene, iji su
ivoti ozbiljno oteeni tim iskustvima. Sve imaju
viestruke linosti, koje izviru iz konflikta izmeu
seksualnog uzbuenja i straha, izmeu oseanja da su
poeljne i jakog oseaja stida. A seksualnost nije
sastavni deo linosti nijedne od njih.
Pre nekoliko godina konsultovala me je Ana, jako
lepa ena etrdesetih godina, iji je problem bila
ekstremna krutost njenog tela koja joj je oteavala
kretanje. Navela je kao primer da je, kada je bila
izabrana za kraljicu proslave na koledu, imala
problema da sie niz stepenite i primi krunu. Doktori
su bili nemoni da izlee ovo stanje, jer nisu nali
nikakav neuroloki poremeaj. Ona je verovala da je to
na emocionalnoj osnovi. Od njene desete do
osamnaeste godine, njen otac je redovno odravao
seksualne kontakte sa njom. Bio je zaljubljen u nju i
ona je bila zaljubljena u njega. Opisala ga je kao
izuzetnog oveka u zajednici, na koga su se svi ugledali
i koga su svi potovali, ukljuujui njegovu kerku.
Njeno objanjenje ovakvog stanja je bilo to da nije
mogla da dozvoli sebi da doivi kli-
176
maks tokom njihovog seksualnog kontakta, jer bi se
onda oseala krivom i posramljenom. Ne preputajui
se svojom seksualnim oseanjima mogla je da veruje
da je ona ovo inila zbog svog oca - da mu je bila
potrebna. Tvrdila je da ga voli, i siguran sam da je to
tano. Takoe sam siguran da je on voleo nju - ali ju je
takoe i izneverio.
Njegova izdaja je njoj veoma oteala seksualno
predavanje bilo kom mukarcu. Ve dugo vremena je
bila udata za mukarca koga je volela, ali, kako je
rekla, bilo je potrebno mnogo godina da bi doivela
orgazam sa njim. S obzirom na stepen telesne
ukoenosti koju je pokazivala, nisam verovao da ona
lako ili potpuno moe prihvatiti strast ljubavi. Bila je
daleko vie oteena nego to je znala ili priznavala.
Prevara je, kao i izdaja, uvek bila ozbiljan zloin,
koji je u prolosti zasluivao smrtnu kaznu. Ana je
suzdravala ogroman bes prema ocu, zbog naina na
koji se poneo prema njoj. Njena rigidnost nije bila samo
instrument za kontrolu strasti; sluila je i da potisne i
kontrolie bes. Isto kao to se topimo u ljubavi,
postajemo hladni i koimo se u mrnji. Mrnja se,
meutim, nalazila u spoljnjem omotau njenih miia,
ne i u njenom srcu. Kao i sve seksualno zlostavljane
osobe, bila je podeljena: srcem je volela svog oca, ali
mu se miinim slojem opirala i mrzela ga. Njena lepota
je bila izraz njene seksualne atraktivnosti, ali njena
seksualnost njoj samoj nije bila u potpunosti dostupna.
Sreo sam se sa Anom samo u dva navrata, jer je
ivela u drugom delu zemlje. Dok smo razgovarali o
njenom ivotu i njenim problemima, osetio sam da nije
ni voljna ni spremna na to da otpusti bes prema ocu.
Ali, bez ovog otputanja je bilo nemogue opustiti
miinu krutost, koja ju je sputavala poput luake
koulje. Kod seksualno zlostavljanih osoba postoji
snaan otpor prema iskaljivanju besa prema
zlostavljau. Taj otpor delom potie iz oseanja krivice
zbog uea u seksualnim inovima, bilo da je uee
bilo voljno ili prisilno. Ali, potie i iz straha od samog
besa, koji se doivljava kao elja za ubistvom. Ubistvo
roditelja bio bi najgnusniji zloin, a opet je izdaja bila
od roditelja. Reenje konflikata koje je stvorilo
seksualno zlostavljanje moe pruiti jedino terapeutski
program koji prua kontrolisanu situaciju za izraavanje
takvog besa.
177
Studije su pokazale da muka deca bivaju
zlostavljana gotovo u istoj meri kao enska. Neke je
silovao otac, neke neka druga starija osoba, neke jedno
od ostale dece. Kada se ovo dogodi, efekat na
deakovu linost je isti kao i na devojicinu. Ako doe
do analne penetracije, dete moe doiveti jak bol i
strah zbog kojih se moe otuiti iz tela kao to je
uinila Madelina. Seksulano zlostavljanje deaka od
starijeg mukarca minira razvoj njegove muevnosti i
ini da se on oseti posramljenim i ponienim. Ne
verujem da takva iskustva stvaraju homoseksualne
sklonosti u linosti deaka, ali slabost deakove
identifikacije sa muevnou, koja nastaje kao rezultat
takvog iskustva, moe dovesti do takvog obrasca
seksualnog ponaanja.
21
teta naneta linosti deteta je
uzrokovana emocionalnim udarom ovog iskustva.
Strah, sram i ponienje su razarajua oseanja za dete
koje nema naina da se oslobodi i oporavi od ovakve
traume. Fiziko zlostavljanje deteta od oca, na primer
uestale batine, ima slian efekat na deakovu linost,
i, kao to sam istakao u predhodnom poglavlju, mora
biti shvaeno kao oblik seksualnog zlostavljanja.
Seksualno zlostavljanje je podjednako i izraz moi i
izraz seksualne ljubavi. Oseaj posedovanja moi nad
drugom osobom deluje kao protivotrov oseanju
ponienja, koje je zlostavlja oseao kada je bio
zlostavljan kao dete. Mo moe biti i deo seksualnog

21
Videti Lowen, Alexander, Love and Orgasm (New York,
Macmillan Publishing Company, 1965), radi dublje
analize homoseksualne linosti
ina, kada se javi izmeu saglasnih odraslih ljudi,
recimo, u sado-mazohistikim aktivnostima. Zlostavlja
je, u principu, osoba koja se osea nesposobnom da
bude mukarac ili ena na zrelom nivou. To oseanje
nestaje kada je njegova rtva dete, besmomona
odrasla osoba ili pokorni partner. On se u takvoj
situaciji osea monim, to znai da se osea i
seksualno potentnim. Kada se oseanja moi umeaju u
seksualnu vezu, ona uvek postaje nasilna. ovek kome
je potrebno da oseti mo da bi bio seksualno potentan
e, po pravilu, zlostavljati enu. esto se ena uzbudi
kada mukarca doivljava kao monog i bude
sposobnija da mu se poda. Ovo, naravno, vai samo za
ene koje su bile napadnute i koje se same oseaju
impotentne. Tako je Diana, iji sam sluaj opisao u
ranijem poglavlju,
178
primetila da je najbolji seks koji je ikada doivela bio sa
suprugom koji ju je fiziki maltretirao. Zlostavljanje
meu odraslima ukazuje na sado-mazohistiku vezu
koja doputa osobi da se prepusti svom seksualnom
uzbuenju. Za sadistikog partnera to je oseanje moi
nad drugim, koje se ogleda u postupcima koji imaju za
cilj da povrede ili ponize partnera. Za mazohistu
pokoravanje bolu i ponienju uklanja, privremeno,
krivicu koja blokira seksualno preputanje. Tokom
podavanja, krivica se prenosi na zlostavljaa,
doputajui rtvi da se pretvara da je nevina.
Nasilno ponaanje donekle izraava mrnju - elju
da se drugi povredi. Ali moramo shvatiti da postoji i
element ljubavi u odnosu. Rajh je otkrio vezu izmeu
sadizma i ljubavi, jer je on verovao da sadistika radnja
potie iz elje za kontaktom i bliskou sa drugim. Ona
poinje kao impuls ljubavi u srcu, ali taj impuls, kako se
kree ka povrini, biva izopaen napetostima u
muskulaturi koje su povezane sa potisnutim besom,
pretvarajui ovu radnju u postupak koji povreuje.
rtva moe osetiti ovu dinamiku, posebno kada roditelj
zlostavlja svoje dete. Pretpostavljam da malo dete,
koje je izrazito osetljivo na emotivne nijanse
ponaanja, moe ovu kaznu ili maltretiranje shvatiti kao
neto to se radi sa namerom da bude in ljubavi.
Ljubav postaje sadistika onda kada ne moe biti
izraena. Ova spoznaja moe spreiti dete da oseti svu
jainu besa protiv osobe koja ga zlostavlja. Dete takoe
shvata bol u zlostavljau, koji ga spreava da slobodno
i lako izrazi svoju ljubav. Javlja se oseanje saaljenja
prema njemu i dete se identifikuje sa njim.
Mala muka deca su fiziki zlostavljana ne samo od
svojih oeva, ve i od majki. U poglavlju 4 smo videli
kako je majino fiziko zlostavljanje sina bilo usmereno,
svesno ili nesvesno, na to darnu slomi duh i da ga uini
pokornim prema njoj. Ne postoji dete koje se moe
suprotstaviti nasilju oca ili majke. Svakoga bi,
neizbeno, takvo iskustvo slomilo. Ali taj slom je vrlo
retko potpun, jer bi to znailo smrt (mada znamo da su
se i takvi sluajevi dogaali). U dubini detetovog tela
ostaje jezgro otpora koje prua podrku ivotu i prua
nekakav oseaj identiteta. Snaga tog jezgra zavisi od
toga kako se roditelj odnosi prema detetu nakon
zlostavljanja. Poto je iskalila svoj potisnuti bes, majka
moe, na primer, osetiti dubo-
179
ku ljubav prema detetu koje je upravo maltretirala. Do
odreenog stepena, do koga dete osea tu ljubav,
tetni efekti zlostavljanja bivaju delimino ublaeni. Ako
dete osea jako neprijateljstvo majke, koje moe
dostii i taku hladnog odbacivanja deteta, ono moe
postati izofrenino. Deca su donekle svesna da su
batine i fiziko maltretiranje bolji nego hladno
odbacivanje, koje predstavlja emocionalnu smrt.
Uoptena tvrdnja da ovek ini drugome ono to su
i njemu radili pomae nam da razumemo majino,
naizgled iracionalno, ponaanje prema deci. Ako je ona
kao dete bila poniavana zbog bilo kakvog seksualnog
ponaanja, elee da i svojoj deci radi isto to.
Tendencija pranjenja na bespomonima i slabijima
moe biti izbegnuta jedino ako osoba ima potpunu
svest o onome ta su joj radili i ako u potpunosti
razume destruktivan efekat toga na njenu linost i
ivot. Ta svest implicira da se moe osetiti ljutnja
prema roditelju zbog zlostavljanja i nasilja. Majka koja
se stidi svojih seksualnih oseanja e posramiti kerku
zbog bilo kakvog iskazivanja takvih oseanja. Majke se
identifikuju sa kerkama i na njih projektuju negativne
aspekte sopstvenih linosti. Recimo, majka moe videti
seksualno ponaanje svoje kerke kao ponaanje
kurve, jer je tako gledano na nju kada je bila dete.
Kritikujui svoju kerku zato to je seksualna, ona
zapravo govori: "Ti si loa, prljava. Ja sam ista". S
druge strane, ona moe projektovati i svoje
neispunjene seksualne elje na kerku, nesvesno elei
da ih njena kerka ispuni, tako da i majka moe
doiveti posredno uzbuenje na osnovu kerkinih
postupaka. Zapravo, oba ova stava mogu postojati u
majci, gde jedan svesno degradira ker zbog toga to je
seksualna, a drugi joj nesvesno daje podstrek da se
seksualno izrazi. Ova nesvesna identifikacija majke sa
kerkom na seksualnom nivou ima homoseksualni
aspekt. Neuspeh da se vidi ovaj aspekt ponaanja
roditelja prema pacijentu moe postati prepreka koja
spreava njegov napredak ka nezavisnosti i
upotpunjenju.
Zlostavljani postaje zlostavlja putem nesvesne
identifikacije sa onim koji ga je zlostavljao. To je druga
strana medalje, koje pacijent mora sagledati i prihvatiti
da bi prihvatio sebe u potpunosti. Rejel je opisala san
u kome je videla malu devojicu koja je stajala pokraj
nje, a kojoj je jedna strana lica bila crvena kao da je
bila pro-
180
trljana o neto. Odmah je u snu shvatila da je ona
protrljala devojicino lice o svoj pubini predeo. Bila je
uasnuta milju da je mogla da uini tako neto. Ali u
snu, Rejel je istovremeno bila i devojica koja je bila
maltretirana. Ako se san odnosio na incident koji joj se
moda dogodio kada je bila dete, zato bi elela da ga
ispolji na nekom drugom? Ispoljavanja zlostavljanja
koje je preivela na nekom drugom joj je omoguavalo
da osea "da nije sama u svojoj sramoti". Ali, postoji
jo jedna motivacija za ovakvo ponaanje: kada je dete
seksualno zlostavljano to je za njega istovremeno i
uzbudljivo i zastraujue. Svako malo dete je
fascinirano genitalijama svojih roditelja. Ako nita
drugo, one su bile izvor njegovog ivota. Takoe su bile
kljuevi njegovog podzemnog sveta tajnih
zadovoljstava i straha. Ali, zbog straha ono potiskuje i
zlostavljanje i uzbuenje koje ga prati, i ostaje mu
samo njihov otisak. Osoba osea snaan nagon da
ponovi iskustvo, esto u ulozi zlostavljaa, ali i u ulozi
zlostavljanog. Verujem da na ovaj nain odrasla osoba
postaje opsednuta seksom sa decom. Razvoj njenog
libida je hendikepiran, jer su deo energije i uzbuenja
inkapsuliran u potisnutom seanju i oseanjima koja ga
prate. Sticanje svesti o incidentu predstavlja prvi korak
ka oslobaanju zatoene energije. Izvlaenje
zakopanog doivljaja na povrinu umanjuje sram i time
osobi omoguava da oseti bol i strah. Prihvatanje oba
oseanja dopustie joj da plae i time oslobodi bol i
postane besna, to bi povratilo njen integritet. Ali taj
bes mora biti stvaran i snaan, kako bi proistio i
oslobodio duh.
Majke su u jedinstvenom poloaju da se seksualno
ponaaju prema svojoj deci, jer su mnogo vie u dodiru
sa detetovim telom nego oevi. Nain na koji dodiruju
telo deteta moe imati seksualne implikacije, isto kao
to ih ima strah od dodirivanja - naime, takav dodir
moe pobuditi seksualna oseanja. Jedna majka je u
vezi svog dvogodinjeg sina izjavila: "Penis mu je tako
sladak, mogla bih ga uzeti u usta". Oseanje koje prati
ovu izjavu obavezno mora na neki nain biti preneeno
na dete, kada su mu genitalije izloene. Njegov oseaj
privatnosti u vezi sa tim organom nestaje. Njeno
oseanje napada njegovu karlicu i zaposeda njegove
genitalije. Nee svako gledanje u genitalije deteta da ga
uznemiri, ve gledanje sa nekim seksualnim
interesovanjem ili namerama. Majkama se e-
181
sto savetuje da iste penis deaka da bi se izbegle
mogue infekcije. Smatram da to nije neophodno.
Tokom vremena je nebrojeno mnogo deaka odraslo
bez potrebe za takvim postupkom. Opasnost svakog
odnosa roditelj-dete lei u tome da e vezivanje
sadrati jak seksualni element. Taj element e poricati i
potiskivati i roditelji i dete, ali njegov efekat na dete e
biti razarajui, kao to sledei sluajevi pokazuju.
Maks je bio jedinac, koji je izgubio oca kao jako
mlad. Odgajala ga je majka koju je opisao kao monu
enu koja se nikoga nije bojala. Maks, mukarac u
svojim tridesetim, bio je psihologu poznat sa
bioenergetskom analizom. Priznavao je da osea mnogo
napetosti u telu, koje ga spreavaju da iskusi bilo kakvo
zadovoljstvo ili radost u svom ivotu. Naporno je radio,
ali mu to nije donosilo stvarnu satisfakciju. Stalno je
gurao samog sebe, nastojei da sebi obezbedi poloaj
koji bi mu omoguio da se osea mirnim i oputenim u
ivotu, ali nita nije ilo kako treba i nije bilo lako.
Oseao je da je za sve to je eleo morao da se bori i
takvo ponaanje ga je dovelo do nekoliko sudskih
postupaka. Isti problemi i tekoe su se pojavili i u
njegovoj vezi sa suprugom. Redovno su imali sitne
svae koje nita nisu reavale, jer je njegov problem
bio line prirode. Znajui Maksa, neko bi ga opisao kao
izmuenog oveka, ali dok je taj neko mogao videti
njegove patnje, nije znao ta ih izaziva.
Fiziki je bio zgodan, jak i energian, ali je mu je
telo posedovalo haotinu crtu. Kada je disao,
respiratorni talasi su bili skokoviti, delovali su zgreno, i
nisu proticali lako. Problem je bio najoigledniji u donjoj
polovini njegovog tela. Karlica mu je bila stegnuta i nije
se pomerala prilikom disanja. Njegove noge, mada sa
razvijenom muskulaturom, nisu mu pruale oseaj
podrke. Tokom vebi uzemljenja su se pre tresle nego
vibrirale, i on bi padao. Zbog nedostatka oseaja
podrke sa zemlje, odravao se uspravno glavom,
stalno razmiljajui, kalkuliui, manevriui.
Doivljavao je ovaj nain ivota kao veoma frustrirajui.
U prve dve godine terapije Maks je slabo
napredovao. Terao se, borio i pokuavao, ali nije uspeo
da se probije do bilo kakvog jaeg oseanja. Bilo mu je
gotovo nemogue da se preda telu. Meutim, njegov
otpor je bio nesvestan, i to je bilo jedino na ta sam
mogao da mu ukaem. Bio je obeshrabren i prestao je
da dolazi na seanse.
182
Nisam ga ohrabrivao da se vrati, jer je poslednje to
mu je trebalo bilo da ga ja pritiskam. Nisam imao
oseaj da bi dalji trud bilo sa moje ili njegove strane
pomogao. Tokom seansi se fokusirao na majku, koja je
i dalje imala jak uticaj na njegov ivot i jo pokuavala
da ga kontrolie. Pobunio se, ali nije uspeo da se
oslobodi, mada je uz moje ohrabrivanja uspeo da se
lagano distancira od nje.
Nastavio je sa terapijom oko godinu dana kasnije.
Osetio je da sam razumeo njegov problem, iako nisam
bio u stanju da mu pomognem da postigne eljenu
promenu. Bio je manje nasrtljiv i manje ratoboran.
Njegov odnos sa suprugom je postao bolji. Nastavio je
da radi bioenergetske vebe kod kue, najvie utiranje
na krevetu i disanje uz pomo bioenergetske stolice, i
oseao je da mu pomau da se oseti bolje. Video sam
promenu u njemu - bio je otvoreniji ka ideji
preputanja. Na stolici je mogao bolje da oseti svoju
tugu i da plae, mada to jo nije bilo dovoljno duboko.
Njegovi utovi su bili jai; bili su fokusirani na njegovu
elju da se oslobodi majke i pritiska borbe sa celim
svetom, koju mu je nametnula. U to vreme su se
dogodile dve velike stvari, koje su donele obeavajue
izglede za slobodu. Prva je bila smrt njegove majke. To
ga je u dubini oslobodilo majinog uticaja. Druga je bilo
roenje njegovog prvog deteta, koje su i on i njegova
ena oajniki eleli. Dete je unelo svetlost i radost u
njihove ivote. Mada je ovo predstavljalo pomo Maksu,
ono to je njemu zapravo bilo potrebno bilo je da oseti
ove kvalitete u sopstvenom telu.
Preputanje je, jednostavno, predaja oseanjima.
Prvi veliki pomak za Maksa je nastupio kada se trzao na
krevetu govorei: "Ostavi me na miru", to je bilo
upueno njegovoj majci. Kada pacijent govori o elji da
se oslobodi pritiska, ja mu predloim da to zahteva.
Osoba mora biti spremna da se bori za ono to eli, ako
namerava da to dobije. Maksova ratobornost nije bila
kao ona kod boraca; vie je bila manipulaciona nego
suoavajua. Bes koji je zadravao bio je toliko veliki
da se nije usuivao da ga u potpunostii slobodno pusti
iz sebe. Bez obzira na to koliku je svest o ovom
problemu razvio tokom naih diskusija, ona ga nije
oslobaala straha, a nije ni mogla sve dok on ne bude
bio u stanju da u potpunosti iskae svoja oseanja
ljutnje i protesta. Veba utiranja na krevetu bila je
idealna za ovaj cilj, jer ne postoji opasnost od gubljenja
kon-
183
trole. Pacijent nee povrediti sebe niti bilo koga drugog,
a penasti duek se nee slomiti. Da bi se dostigla taka
preloma, trzaji moraju postati spontani a glas mora
dostii razmere vriska. To je Maks i uspeo. "Prepustio
se" vebi i oseanje ga je ponelo. im je zavrio sa
vebom osetio je razliku: bio je mirniji i slobodniji.
Naravno, taj dobitak je morao da se stabilizuje i razvije
ponavljanjem vebe u narednim seansama, pruajui
tako Maksu vei oseaj sebe kao slobodne osobe.
Meutim, napredak se nije odrazio na donju polovinu
njegovog tela. Nisam mu oslobodio karlicu. Naredni
korak u terapiji je zahtevao rad sa njegovim nogama i
karlicom. U tu svrhu sam se oslonio u prvom redu na
vebu padanja koja puni noge i stopala energetskim
nabojem, omoguavajui mu da se probije do karlice i
oslobodi je. U ovoj vebi pacijent stoji leima okrenut
stolici. Ruke su na stolici, kako bi odrale ravnoteu, a
on savija kolena dok mu se pete ne odvoje od poda.
Teina tela je u potpunosti na vrhovima stopala, ali
pacijent unapred spreava pad time to petama pritiska
nanie, iako nisu na zemlji.
22
Pacijentu se kae da zadri
naboj u stopalima i da ne dozvoli sebi da padne. Kada

22
Videti Lowen, Aleksandar, Bioenergija, radi
objanjenja dinamike energije u telu tokom ove vebe.
Korienje vebe padanja u nastojanju da se omogui
predaju je razmatrano u mojoj knjizi Fear of Life (Strah
od ivota, prim.prev)
se ova veba korektno odradi, karlica e spontano
poeti da se kree tokom disanja. Maksu to nije polo
za rukom mada je pokuavao da uradi vebu mnogo
puta na brojnim seansama. Ipak, svaki put kada bi
pokuao, vie oseaja bi mu prolo kroz noge.
Maks nije mogao da se zadri u poloaju vebe
due od minuta. Kolena bi mu popustila i pao bi na
pod. Dok smo razgovarali o tom problemu rekao je: "Ne
mogu da joj se suprotstavim. Svuda je oko mene, gui
me". Dok je izgovarao ovo, postao je veoma besan i
izbacio je karlicu unapred sa reima: "Jebi se!" Poto je
to izgovorio, karlica je poela slobodno da se kree
zajedno sa disanjem. Bio je to pomak koji mu je bio
potreban. Da li je njegova majka zapravo leala na
njegovom telu kada je bio mali, nije znao. Verovatno
je, kad je leala u krevetu sa njim dok je bio malo dete,
njeno telo bilo prislonjeno uz njega uzbuujui ga
seksualno. U to da je sa njim bila seksualno upetljana
nije bilo sumnje, a nakon ovog doivljaja
184
ni on nije imao dileme. Njegovo telo je oslikavalo
injenicu da ga je majka jako seksualno uzbuivala, ali
da nije bio u stanju da pobegne ili se oslobodi naboja.
Muenje ga je skoro dovelo do ludila. Nije se odvojio od
svog tela kao Madelina, jer se nije plaio majke. Ona ga
nije mrzela, i nije ga fiziki povreivala. Pre e biti da
ga je volela, ali to je bilo prejako, previe seksualno.
Fokusirajui svoju seksualnu ljubav na Maksa, koristila
ga je da ispuni svoj romantian san, ali za njega je to
predstavljalo oblik seksualnog zlostavljanja.
Robert je jo jedan ovek koji je bio vezan za svoju
majku. Bio je promuuran, zgodan ovek koji nije
mogao da nae ispunjenje u ivotu ili u svetu. eleo je
da radi vaan posao, ali nije mogao. eleo je duboku
vezu sa enom, ali nije uspevao. Donekle je smatrao da
je poseban, ali se u dubini oseao uplaeno i nesigurno.
Uzbuenje nije slobodno teklo kroz njegovo telo, i
pomenuo mi je napetosti u predelu karlice koje su
umanjivale njegov seksualni naboj. Njegov oseaj
posebnosti se ogledao u nainu na koji se odnosio
prema ljudima. Opisao bih ga kao armera. Znao je ta
treba reii kako to rei, to je ukazivalo na visok
stupanj kontrole ega. Ali, kao rezultat, Robert je bio
uplaen i nesposoban da se preda svom telu, sebi i
ivotu.
Opisao je svoju prolost ovako: "Energija moje
majke je bila veoma frenetina. S jedne strane je bila
vrlo uzbudljiva, ali je sa druge bila preplavljujua. Kada
bih bio uhvaen u nju gubio sam svaki oseaj sebe".
"Moj brat je bio jako ljubomoran zbog njene
zaokupljenosti mnome. Bio je tri godine stariji i dva
puta vei od mene. Tukao me je i maltretirao fiziki i
psihiki. Nije mu predstavljalo problem da izkae svoj
gnev. Ugledao sam se na njega i plaio ga se".
"Mislim da sam sklopio politiki dogovor sa svojom
majkom, ali da sam se morao odrei sebe. Sebe je
ubeivala da sam ja savren, da ne mogu da pogreim i
da nikada ne laem. Sve to vreme sam lagao, kao i
ona. Ali, te lai u naem savezu nismo videli. To je bilo
prihvatanje uzajamne korupcije. Ja sam nju video kao
savrenu, identifikovao sam se sa njom".
Mogao je da postane homoseksualac. Ono to ga je
spaslo bila je neka identifikacija sa ocem, koji je
pokuao da intervenie kod njegove majke. Meutim,
kada je zapretila ocu, ovaj se povukao i
185
na kraju se okrenuo protiv Roberta koji je dozvolio
majci da ga poseduje.
Efekat na deaka je bio veoma destruktivan.
Robert je rekao: "Oseao sam se kao na ivici ludila, na
rubu da krenem pravo u ludilo. Imao sam obiaj da
pretraujem njene ormane i fioke, pregledajui njen
donji ve. Nisam mogao da suzbijem nagon i nisam
mogao da se oduprem ushienju; onda, kada sam uao
u pubertet i poeo da se druim sa prijateljima, taj
obiaj se je izgubio".
Kao odrastao, Robert je bio u stanju da izae u
svet i pokua da uspostavi ivot koji bi bio
ispunjavajui, ali to nije bilo lako, ako uzmemo u obzir
stepen poremeenosti njegove linosti. On je preiveo,
to je znailo da je postao jedan od bezbrojnih mladih
ljudi koji streme ka uspehu ali iji ivoti ne pruaju
oseanje radosti ili ispunjenja. Oni koji ponu sa
terapijom su srenici, jer imaju ansu da rade na
svojim problemima i nevoljama i da pronau pravi
smisao ivota. To nije ni lako ni brzo putovanje, kao to
emo videti u narednom poglavlju. Opisao bih ga kao
putovanje u podzemni svet gde nai najvei strahovi - u
'prvom redu strah od ludila i strah od smrti - lee
zakopani. Onaj koji bude imao hrabrosti da se suoi sa
ovim strahovima, vratie se u novi svet vedrine, u
kome su oblaci iz prolosti uklonjeni.
186
POGLAVLJE 9

Strah: emocija koja paralie

Svi pacijenti koji dou na terapiju su uplaeni ljudi.
Jedni nisu svesni svog straha, drugi ga poriu. Mali broj
njih je u dodiru sa dubinom svog straha. U prethodnim
poglavljima istakao sam da se pacijenti plae oseanja
ljubavi, besa i tuge. U istoj meri, ako ne i vie, plae se
svog straha. Iako strah nije oseanje koje ugroava
osobu, to je paraliua emocija. Ovo je posebno istinito
kada je strah veoma velik, kao kod uasa. Kada je
uasnut, organizam se ukoi i ne moe da se pomeri.
Kada je strah manje jak, ovek e se uspaniiti i beati,
ali panika je histerina reakcija i stoga nije efektivan
nain suoavanja sa opasnou. Kada se deca plae
svojih roditelja, koji se mogu ponaati iracionalno i
nasilno, ne postoji mesto za beg. Ona postaju
uasnuta. Ukoena su strahom. U divljini, kada je
ivotinja preplaena od grabljivca i nemona da
pobegne, uglavnom biva ubijena. Ako uspe da
pobegne, strah e naglo opasti, a ivotinja e se vratiti
u normalu. Za dete koje se plai svojih roditelja nema
bekstva. Ono onda mora uiniti neto da prevlada
stanje paralize. Mora da porekne i potisne strah. Mora
mobilisati svoju volju protiv oseanja straha. Ono e
stisnuti miie vilice u izrazu odlunosti koja govori:
"Neu se plaiti". Istovremeno e se delom odvojiti od
svog tela i realnosti, i poricati da su roditelji
neprijateljski nastrojeni i da mu prete. To su mere
opstanka i, mada omoguavaju detetu da odraste i
oslobodi se mogunosti roditeljskog napada, u isto
vreme postaju i nain ivota jer su usaene u telo. Dete
ivi u stanju straha, bilo ono toga svesno ili ne.
187
Mada veina pacijenata ne osea stepen svog
straha, njega nije teko zapaziti. Svaki hronino napet
mii je u stanju straha, ali je strah najoigledniji u
stegnutoj vilici, podignutim ramenima, iroko otvorenim
oima i sveukupnoj ukruenosti tela. Za takve ljude se
moe rei da su "smrznuti od straha". Kada telo
pokazuje opti nedostatak vitalnosti, u vidu bledila,
mlitavosti miia i tupog pogleda, osoba je "nasmrt
uplaena". Tvrdnja da je strah usaen u telo ne znai
da ga se ne moemo osloboditi. Oslobaanje tela od
stanja straha zahteva da osoba stekne svest o svom
strahu i napetosti, a i da pronae neki nain da isprazni
tu napetost. U prethodnom poglavlju sam rekao da je
bes protivotrov strahu. Pacijent mora da poludi - to
jest, da pobesni - ali u tolikoj meri da se osea pomalo
lud ili van kontrole. To uklanja utvaru ludila, strah koji
govori "ako izgubim kontrolu, poludeu". Svaki pacijent
se pomalo plai toga da e poludi ako izgubi kontrolu. U
ovom poglavlju razmatrau ovaj strah i objasniti kako
se sa njim nosim u bioenergetskoj analizi. esto
ujemo kako roditelji viu na decu: "Izluuje me". Ova
izjava pokazije da je roditelj na kraju ivaca, da ne
moe vie podneti aktivnost deteta, da je stres postao
preveliki. Ali, tokom rada sa pacijentima shvatio sam da
je osoba koja obino bude izluena zapravo dete. Ne
sumnjam da podizanje deteta u ovoj hiperaktivnoj
kulturi moe biti optereujue, posebno za roditelje koji
su i sami pod velikim stresom zbog sopstvenih
emocionalnih i branih konflikata. Svako ih ima. Stres,
ako je dovoljno jak i kontinuiran, moe dovesti osobu
do nervnog sloma, ali to za roditelja ne vai. Razlog
tome je to roditelj ima ventil za stres. On moe vikati
na dete, ak ga i tui. Za dete ne postoji takav ventil.
Ono mora da izdri maltretiranje, mada su mnoga deca
pokuala da pobegnu. Da bi izdralo ovaj nepodnoljiv
stres, dete se mora umrtviti i odvojiti od tela. Deca se
povlae fiziki, u svoje sobe, i psiholoki, u matu.
Takvo povlaenje deli linost i predstavlja izofrenu
reakciju.
Podela moe biti fraktura ili potpuni slom, zavisno
od snage koju dete poseduje i estine stresa. To su
kvantitativni faktori koji mogu varirati od sluaja do
sluaja. Pitanje je da li dete moe izdrati da se ne
slomi ili raspadne. Otpor uzima oblik rigidnosti, koja
doputa pojedincu da odri oseanje integriteta i
identiteta. Rigid-
188
nost zatim postaje psiholoki mehanizam
preivljavanja. Naputanje rigidnosti predstavlja jako
zastraujuu mogunost.
Tortura, se u bilo kom obliku, koristi da slomi duh
osobe, njen um ili telo. Ne mora biti fiziki destruktivna.
Jedna od najefikasnijih metoda muenja je deprivacija
sna. Um se ne moe odmoriti od stimulacije ula, za
koju je potrebna neprestana potronja energije. Pre ili
kasnije osoba puca, a um se odvaja od nepodnoljive
stvarnosti. izoidne osobe, koje postanu preoptereene
stresom i nisu u stanju da spavaju, doivee nervni
slom. Faktor koji ovo pokree jeste konstantna
stimulacija ula koju osoba ne moe da umanji ili da
pobegne od nje. Klasian primer je kineska metoda
muenja gde oveka ukopaju u zemlju tako da mu
samo glava viri iznad nje, a na nju kontinuirano kaplje
voda. Na kraju ova stimulacija postaje prejaka i, poto
ne postoji mogunost bekstva, neizdriva i
nepodnoljiva. Ve tada rtva poinje da vriti,
pokuavajui da isprazni energetski naboj, ali ako to ne
donese olakanje, osoba gubi razum. Kontrola e se
slomiti, a um e izgubiti vezu sa realnou.
Dete je podlonije torturi koja mu moe slomiti um,
ak i telo, nego odrastao ovek. Ono nema mogunosti
za beg. Fiziko zlostavljanje je jedan od naina na koji
se moe slomiti dete, a znamo da je ono i uobiajeno.
Ali verbalno ili emocionalno maltretiranje je jo
uobiajenije. Mnoga deca su podvrgnuta konstantnom
kritikovanju, koje im na kraju slomi duh. Sve to ine je
pogreno, nita to rade ne nailazi na odobravanje.
Dete osea neprijateljstvo roditelja, duboko
neprijateljstvo koje ono ne moe da izbegne ili da ga
razume. Ester je dobar primer takve vrste muenja.
Bila je najpristojnija, najobzirnija i najvaspitanija osoba
koju sam poznavao. Ali njen ivot je bio katastrofa.
Nita to je inila joj nije donosilo ispunjenje. Doivela
je neuspeh u karijeri i u dva braka. Neuspeh nije bio
posledica nedostatka truda. Ona se trudila da ini
ispravnu i dobru stvar, ali nije uspevala u tome. To joj
nije donelo ljubav, koju je tako oajniki elela. Kao
dete je pokuala da udovolji majci, da osvoji njenu
ljubav, bez rezultata. Majka je bila kritina i negativno
nastrojena prema svemu to je inila.
Ester se osvrnula na incident koji je bio tipian za
njihov odnos. Kada je imala osam godina, majka ju je
napala i pridikovala joj
189
u vezi sa njenim ponaanjem. To nije bilo prvi put da je
ispravljaju zbog neke naivne stvari, i Ester se
namrtila. To je razljutilo njenu majku, koja je besno
rekla: "Da se nisi usudila da se mrti kada razgovaram
sa tobom". Majino hladno neprijateljstvo je sledilo dete
koje se nje ve plailo. Crta sleenosti je bila
karakteristina za Ester kada sam je prvi put sreo, zrelu
enu depresivnu zbog nesposobnosti da ostvari svoje
nade. Ubilaki bes prema majci bio je zakljuan iza
rigidne spoljanjosti i njoj nedostupan. Ali,
zakljuavanje besa je istovremeno zakljualo i njenu
prirodnu agresivnost, ostavljajui joj samo nadu da e
time to e biti dobra stei ljubav, koju je tako oajniki
elela. To se nije desilo, jer se ljubav ne dobija dobrim
ponaanjem. A iskljuivanje njene prirodne agresije joj
je oduzelo strast.
Kada joj je drugi brak propao, Ester je osetila
ljutnju u sebi. Jednom prilikom je nasrnula na svog
supruga u furioznom besu, zbog ega se oseala uasno
krivom. Taj bes protiv njega bio je izazvan njenom
pasivnou i predstavljao je transfer besa koji je
oseala prema svom ocu koji je tvrdio da je voli, ali je
nije zatitio od majke. U konfliktu majke i deteta drao
je stranu majci. Zbog izdaje svoga oca je gotovo
podivljala (poludela), ali je - bez podrke - njen bes
morao biti potisnut. Telo joj je bilo ukoeno poput
drvene klade. Kako je terapija napredovala, uvidela je u
emu je problem. Opisala je sebe kao "kontrolisanog
izofreniara". Ono to je zapravo rekla bilo je da bi, da
ne kontrolie svoja oseanja, poludela - od besa, do
take gde bi izgubila kontrolu i ubila nekoga.
Neke osobe zaista izgube kontrolu i stvarno ubijaju
ljude i same sebe. To se moe desiti ako se ego te
osobe odvoji od tela i oseanja tela postanu preslaba da
zadre potisnuti bes. To je kao da etaju unaokolo
nosei neeksplodiranu bombu koje su potpuno
nesvesni. Sticanje svesti o ovom potisnutom ubilakom
besu umanjuje opasnost od spontane erupcije koja bi
mogla imati smrtonosne posledice. Prihvatanje
oseanja osnauje ego i dovodi do svesne kontrole
impulsa. Da bi se prihvatilo oseanje potrebno je vie
od intelektualne svesti o njegovom postojanju.
Potrebno je doiveti oseanje i saiveti se sa njim. Kada
sam bio malo dete pritrao mi je veliki pas i ja sam ga
se jako uplaio. Da bi mi pomogla da prevladam ovaj
strah majka mi je kupila prepariranog psa koga sam
mazio.
190
Pomoglo je malo, ali nisam uspeo da prevaziem strah
od pasa sve dok nisam poeo da ivim sa njima. Pomoi
naim pacijentima da se na zdrav nain saive sa
svojim besom jeste jedan od osnovnih ciljeva terapije.
Svi pacijenti su, u odreenoj meri, kontrolisani
izofreniari. Svi se plae da e izgubiti kontrolu, da e
poludeti, jer su kao deca umalo bili dovedeni do ludila.
Geri je bio blagoreiv, povuen ovek ije su emocije
bile obuzdane. Kao i Ester, imao je veoma racionalan
um, koji je rukovodio svim njegovim postupcima, slino
raunaru. On je, u stvari, i bio ekspert za raunare. Ali
nema radosti u raunarima, kao ni u osobama koje na
taj nain funkcioniu. Iao je na psihoanalizu ve puno
godina, ali bez poboljanja u svom emotivnom ivotu.
Rad sa telom koji mu je produbio disanje i omoguio da
plae je inio da se oseti ivljim. Ali bilo je potrebno da
mobilie svoju agresiju i svoj duboko potisnuti bes.
Nateravi ga da se trza i vriti: "Ne mogu to da
podnesem", omoguio sam mu da se probije do
oseanja sebe kakvo nije osetio jo od detinjstva.
Njegova pria nije bila komplikovana. Rekao je:
"Majka bi me mlatnula kad god bih je uznemirio. Imala
je kratak fitilj. Seam se da bi me udarila kada bih se
poalio. Ali ja nisam mogao da prestanem da se alim,
to bi nju razbesnelo. Nisam mogao da protestujem.
Ako bih zaplakao ili rekao neto, udarila bi me jo jae.
Seam se da bih poplaveo u licu plaei se da u
eksplodirati. Dovodila me je do ludila. Znao sam da me
voli, ali nisam mogao da razgovaram sa njom. Bila je
nesrena ena a ja nisam mogao da je usreim.
Dovodila me je do ludila".
Gari nije poludeo. Umesto toga je iskljuio svoja
oseanja, odvojivi se od svog tela i odlazei u svoju
glavu. Njegova odbrana se razlikovala od Esterine, koja
je postala ukoena kako bi se kontrolisala. Gari je
postao beivotniji kako ne bi postojala oseanja koja bi
kontrolisao. Gari nije mogao nikoga da ubije. I sam je
bio delimino mrtav. Njegov bes bi izbio na povrinu
samo onda kada bi postao dovoljno iv da oseti svoj
bol.
I pojavio se na povrini kada se on, uz moju
pomo, osetio dovoljno sigurnim da dopusti sebi da
malo poludi. Dahtanje, plakanje, utiranje i vritanje
bili su sastavni deo terapije na gotovo svakoj seansi.
Da bi povratio svoj glas, morao je da ugui majin glas,
191
koji se sada nalazio u njemu govorei mu ta da radi,
ta ona eli, kako da se ponaa i tako dalje. Zavrui
pekir kao da je vrat, vritao je na nju: "Umukni!
Prestani da se ali ili u te ubiti!" Takoe je pesnicama
tukao u krevet da razbije sliku svoje neprijateljske
majke. Malo-pomalo se oslobodio straha da e stvarno
poludeti ako prasne. Da, on bi zaista poludeo, ali to je
bilo ludilo besa, ne gubitka razuma. U oba sluaja je
dolazilo do gubitka kontrole ega, ali u prvom sluaju
predajom telu ili sebi, dok je u drugom on gubio i sebe.
Bilo kakav oblik preterane stimulacije deteta moe
dovesti do ludila, ako dovoljno dugo traje. Jedan takav
oblik je seksualna stimulacija, bilo fizikim kontaktom ili
zavodljivim ponaanjem. Dete nema naina da se
oslobodi ovog naboja, koji kasnije postaje konstantan
iritans u telu. U poglavlju 8 sam razmatrao sluaj Lusil,
koja je izjavila kako je svesna konstantnog naboja u
vagini koji nije mogla da isprazni. Kako je njena
terapija napredovala, postala je svesna da postoje neke
"ludosti" u njenoj linosti. Oseala se zbunjenom i
razliitom od drugih ljudi, to moemo povezati sa
njenom izloenou ocu, koji je s jedne strane bio
preokupiran seksualnou, dok je s druge
omalovaavao bilo kakav izraz seksualnog oseanja ili
interesovanja. Njena majka se ponaala kao preterano
edna, ali je oseala potajno zadovoljstvo u vezi sa
seksualnim temama. Ovo je tipina double-bind
23

situacija kada se detetu upuuju dve protivrene
poruke: jedna da je seksualnost uzbudljiva, druga da je
loa i prljava. Pored toga, roditelji su pokazivali
interesovanje za njenu seksualnost, otac tako to joj je
nepristojno dodirivao zadnjicu. To je bilo dovoljno da
Lusil bezmalo dovede do ludila, ali je ona zadrala neki
integritet i duevno zdravlje pomou ekstremne
ukoenosti tela. Maks, iji je sluaj opisan takoe u
prethodnom poglavlju, umalo je poludeo zbog svoje
majke koja je, kako je sam rekao "bila svuda oko
njega". Kod njega se nije razvila telesna ukoenost kao
kod Ester ili Lusil. Radije nego da kontrolie svoj naboj
ukoenou, on ga je ispoljavao putem prinudne
seksualnosti i divljeg besa. Ovakvo ponaanje, meutim
nije uspelo da
192
umanji naboj koji se nalazio ispod toga, kao ni
frustraciju od koje je patio, a koja je bila rezultat
potiskivanja. Frustracija je poticala iz ozbiljnih napetosti
u njegovom telu, koje su prekidale energetsku vezu
izmeu glave i tela na jednoj, i izmeu karlice i trupa
na drugoj strani.
Kada pogledam tela svojih pacijenata vidim njihov
bol kroz napetosti koje ih opasuju i sputavaju. Stisnute
usne i vilice, podignuta ramena, stegnuti vratovi,

23
Double-bind situacija - situacija u kojoj dete od
roditelja dobija kontradiktornu poruku ije se
eksplicitno, verbalno i implicitno, neverbalno znaenje
suprotstavljaju. (prim. prev.)
podignute grudi, uvueni stomaci, nepokretne karlice,
teke noge i skupljena stopala su znaci straha od
preputanja, od bolnog stanja bia. U principu, pacijenti
se ne ale na bol, mada neki povremeno osete bol u
razliitim delovima tela, na primer, na dnu lea. ale se
na neke emocionalne tegobe, koje ih esto i dovedu na
terapiju, ali u poetku veina pretpostavi da su
psiholoke prirode. Fizika bol plai veinu ljudi. Na nju
reaguju onako kako su reagovali kada su bili mali. ele
da ona nestane. Deiji ego se ne moe nositi sa bolom
onako kako to moe ego odraslog. Ako bol ne ode, deca
e otii - to jest odvojie se od tela i povui u glavu,
gde nema bola. To povlaenje iz tela e se dogoditi na
onoj taki na kojoj dete vie ne moe da izdri bol u
telu. Povlaenjem iz tela moe izdrati bolnu situaciju
jer vie ne osea bol. Postaje neosetljivo. Zdrave
odrasle osobe se obino ne povlae i ne odvajaju od
tela u ovakvim situacijama. Njihov ego je dovoljno jak
da se ne razbije, osim u zaista neuobiajenim
okolnostima, kao kada su izloeni muenju. Kada se
odrasla osoba slomi ili razdvoji - to jest odvoji od tela
kao Madelina - to je zbog toga to je veza izmeu ega i
tela oslabljena bolnim iskustvima iz mladosti ili ranog
detinjstva.
Vraanje telu je bolan proces, ali se ponovnim
doivljavanjem bola ponovo dolazi u vezu sa ivou i
oseanjima koja su potisnuta u cilju preivljavanja.
Poto pacijent nije vie dete, vie nije bespomoan niti
zavisan od drugih; oseanja se mogu prihvatiti i izraziti
u sigurnosti terapijske situacije. Ali, ak i u ovakvoj
situaciji pacijenti se u poetku previe plae da predaju
kontrolu ega koja im je osiguravala opstanak.
Dok preputanje telu podrazumeva preputanje
kontrole ega zarad oseanja, ono ne zahteva gubitak
kontrole nad postupcima ili ponaanjem. Do ovoga,
meutim, moe doi ako su oseanja ve-
193
oma jaka, a ego preslab. Kada je svest oveka
preplavljena nabojem koji on ne moe da izdri, moe
izgubiti sposobnost da kontrolie ponaanje. Ostavljen
je na milost i nemilost oseanjima koja mogu dovesti
do opasnih i destruktivnih postupaka. To mogu biti
ubilaki bes ili incestuozna pouda. Svaka osoba koja
ispoljava takve impulse smatra se ludom ili duevno
obolelom, i moe joj se desiti da bude smetena u
mentalnu ustanovu. Ali, strah od ludila je vei nego
strah od injenja gnusnog dela. To je strah od gubitka
sebe. Kada je svestan um preplavljen bilo kojim
oseanjem, to rezultuje gubitkom granica sebe. Kao
kad reka poplavi svoje obale, pa se u masi vode vie ne
moe raspoznati reka. Reka je izgubila svoj identitet, a
to je podjednako tano i za osobu koja je preplavljena
oseanjem. Gubitak identiteta je jedan od pokazatelja
ludila. Poznata nam je injenica da umno poremeena
osoba moe zamiljati da je Hrist, Napoleon ili neka
druga linost. Ali gubljenje identiteta ne mora ii do
takvih krajnosti. Osoba koja doivi nervni slom postaje
zbunjena u vezi toga ko ili gde je ona, i ta se dogaa.
Teko je smatrati ludim onoga ko je svestan svog
identiteta i realnosti vremena i mesta. Gubitak
samoograniavanja povlai za sobom gubitak realnosti,
u stvari, gubitak svesti o pravome sebi. Ovo je, samo
po sebi, veoma zastraujue iskustvo. Osoba je
dezorijentisana i depersonalizovana. U takvom stanju,
nije svesna svog tela, ali kada doe do
depersonalizacije strah nestaje. Distanciranje uma od
tela, podela koja se javlja u izofreniji, odseca svaku
percepciju oseanja. Strah od ludila je povezan sa
procesom odvajanja, ne sa stanjem odvojenosti - ba
kao to je strah od smrti zapravo strah od umiranja. Ne
postoji strah u stanju smrti. Proces ustupanja kontrole
ega je ono to je zastraujue.
A opet, to je ono emu teimo, duboko u naem
biu, jer je to osnova doivljaja radosti. Mnogi religijski
obredi sadre tehnike koje izazivaju preplavljujue
stanje uzbuenja u pojedincu, prouzrokujui da on
prevazie svoje granice. Tokom vudu ceremonije kojoj
sam prisustvovao pre mnogo godina na Haitiju, ovo je
postizano pomou igranja u skladu sa kontinuiranim
ritmom dva bubnja. Mladi koji je gotovo dva sata
plesao uz ovu muziku zavrio je u stanju transa u
kojem vie nije imao punu kontrolu nad svojim telom.
Lino sam iskusio preplavljujue uzbuenje koje me
odnelo
194
negde gde se moje poimanje stvarnosti promenilo.
Seam se da sam kao mali deak bio toliko uzbuen
svetlima, muzikom i deavanjima u zabavnom parku da
mi se to inilo svetom iz bajke. Seam se kako sam se
u kasnijem dobu toliko jako smejao tokom igre koju
smo igrali da nisam znao da li sam budan ili sanjam. I
iskusio sam orgazam takvog preplavljujueg intenziteta
da sam se osetio kao da sam izvan ovog sveta. Ni u
jednoj od ovih prilika se nisam uplaio. To to se desilo
se ne bi moglo desiti da sam bio uplaen, i zapravo, bila
su to izuzetno ugodna iskustva, radosna do take
ekstaze.
Postoji ogromna razlika izmeu ludila koje je strast
(boanska strast) i ludila koje je duevna bolest. U
prvom sluaju, uzbuenje je prijatno, to doputa egu
da se iri sve dok, naposletku, ne bude prevazien. Ali,
ak i tom trenutku to prevazilaenje nije strano egu jer
je prirodno i pozitivno za ivot. To je preputanje
dubljem ivotu u sebi, ivotu koji funkcionie na
nesvesnom planu. Deca se ne plae gubitka kontrole
ega. U stvari, ona to vole. Okretae ukrug sve dok im
se ne zavrti u glavi i dok ne padnu na zemlju, smejui
se od radosti. Ukoliko predaju kontrolu tokom takvih
aktivnosti, to je slobodan in napravljen bez pritiska.
Nedostatak kontrole ega je prirodan veoma malo dete.
Ono nikada nije imalo ili znalo za takvu kontrolu; kao
bilo koja ivotinja, dete funkcionie putem oseanja,
pre nego svesnih misli. Kako osoba raste i kako joj se
ego razvija, ona postaje samosvesna individua koja
razmilja o svojim postupcima. Nametanje svesne
kontrole omoguava osobi da prilagodi svoje ponaanje
veim ili daljim ciljevima od zadovoljenja neposrednih
potreba. Ali, kada delamo u skladu sa naim mislima i
idejama, nismo spontani, to uklanja radost i smanjuje
uitak koji bi taj in mogao da prui. Meutim, kako se
ovo ini zarad veeg uitka u budunosti, to je zdrav i
prirodan nain reagovanja. To postaje neurotian
ablon kada je kontrola nesvesna i proizvoljna i kada se
ne moe predati.
Svesna kontrola se moe predati kada postoje
podesni uslovi za to. Nesvesna kontrola se ne moe
predati, jer je ovek ili nije svestan, ili nije svestan
njenih mehanizama i dinamike. Ona pogaa mnoge
pojedince kojima je veoma teko da izraze svoja
oseanja ili iskau svoje elje. Naginju tome da budu
pasivni i da rade ono to im se kae. ak i kada
preduzmu napor da kau "ne", njihov glas je
195
slabaan a izrazu nedostaje ubeenje. Njihovo
samozalaganje je hendikepirano hroninim miinim
napetostima u telu koje steu grlo i gue zvuk, i putem
hroninih miinih tenzija u grudima koje ograniavaju
disanje, smanjujui zapreminu vazduha koji prolazi
preko glasnih ica. Moe se rei da je takva osoba
inhibirana, da osea zbunjenost kod donoenja odluka u
svoju korist. Generalno, ona je svesna ove inhibicije ali
je nemona da je se oslobodi poto ne razume zbog
ega je inhibirana i ne osea napetosti koje grade tu
inhibiciju. Taj problem se moe reiti terapijom, to
pokazuje sledei sluaj.
Viktor, ovek na polovini etvrte decenije, zapoeo
je terapiju jer je patio od dubokog oseaja frustracije u
vezi sa svojim ivotom. Uprkos dobrom umu, prilinom
stepenu kompetentnosti na svom polju rada i puno
truda, nije bio uspean u svom poslu. Identian
nedostatak uspeha je karakterisao i njegov odnos sa
enama. Gledajui njegovo telo mogao sam da zapazim
ozbiljne napetosti u vilici, u ramenima i oko karlice.
Potonje su ukazivale na to da pati od ozbiljne
kastracione anksioznosti. Bio je svestan toga koliko je
napet, ali nije razumeo uzrok i oseao se bespomonim
da bilo ta uini po tom pitanju. Osim tih napetosti,
najupeatljivija crta njegove linosti je bio glas. Zvuk je
bio mekan, priguen i bez odjeka. Bio je jedva neto
glasniji od apata. Kada bi pokuao da vie trebalo bi
mu mnogo truda i glas bi mu postao promukao. U
ostalim pogledima nije bilo nieg priguenog kod
Viktora. Bio je isto toliko estok koliko je bio napet.
Tenzija u vilici je bila toliko jaka, da je patio od nekakve
zvonjave u uima. Ona je izraavala njegovu odlunost;
sve to je radio radio je sa jakom reenou. Trudei se
toliko, imao je malo zadovoljstva i nimalo radosti u
ivotu. Morao je da se trudi - nije se mogao prepustiti,
nije se mogao predati.
Kako bismo razumeli ovaj problem moramo znati
dogaaje iz detinjstva, jer su ta iskustva oblikovala
njegovu linost. Viktor je bio najmlai od troje dece i,
kao najmlai, bio je onaj na koga je majka fokusirala
oseanja. Bio je njena beba i njen ovek i sve vreme
njoj na raspolaganju. Setio se kako nikada nije mogao
da iznese neki zahtev. A kao posledicu toga, nije imao
glas u sopstvenom ivotu. Naalost, otac mu je takoe
bio pasivan ovek, kome je zadatak bio da usrei svoju
enu udovoljavajui joj. Viktorova majka nije bila jaka
ena. Sebe je videla kao malu princezu za koju sve
mora
196
da se uradi, a Viktor je bio izabran da joj slui. Ovakva
situacija se nastavila sve dok, tokom terapije, on nije
stekao hrabrost da je okona, da objavi svoju
nezavisnost. Pokuavao je to i ranije, ali majka nije
obraala nikakvu panju na njegovo odbijanje da joj
slui i on bi na kraju uvek kapitulirao. Jednostavno ga
ne bi sluala. Jednog dana, kada je od njega zahtevala
da je odveze na aerodrom i odbijala "ne" kao odgovor,
on je posegao rukama na njeno grlo. To je bio spontani
gest bez svesne namere da je povredi, ali je to nju
toliko uplailo da je ustuknula. Kada mi je ispriao ovaj
incident, uvideo sam znaaj tog gesta. Nesvesno, uinio
je isto ono to je ona njemu radila. Bio je guen kao
mali i, mada to guenje nije bilo fiziko ve psihiko,
efekat je bio identian. Bilo je to kao da mu je ruka bila
stavljena oko vrata da ga uutka. Kao to smo videli u
poglavlju 5, postupak se mora preokrenuti da bi se
ovek oslobodio njegovog efekta.
Ovaj usamljeni potez, mada je bio korak u pravom
smeru, ka slobodi i nezavisnosti, nije reio njegove
konflikte, niti ga jeoslobodio majinih okova. Sile koje
su ga vezivale za nju bile su duboke i snane. Bile su
seksualne prirode, a on je bio uhvaen u mreu pohote,
krivice i gneva. Bio je svestan seksualnih nijansi koje su
podupirale njegov odnos sa majkom. Ona se prema
njemu ponaala veoma zavodljivo i bila je potpuno
neosetljiva na to kakav je utisak ostavljala na njega.
Uvek se rano tokom terapije raspitam o seksualnom
ponaanju svih lanova porodica pacijenata, u
domovima gde su iveli kao deca. Odgovarajui na
moja pitanja, Viktor mi je rekao koliko ga je seksualno
uzbuivao dodir sa majkom. Rekao je: "Nisam mogao
da izdrim nagon i nisam mogao da obuzdam
uzbuenje. To me je izluivalo". Ali, morao je izdrati
kako bi sauvao zdrav razum. Obuzdao se, to se i
dalje videlo kada je doao na terapiju. Stisnuo je vilice,
kruto podigao ramena i uvukao stomak. Ali to nije
uklonilo naboj. Sad je bio zakljuan u njegovom
stegnutom, napetom telu. Da Viktor nije bio u stanju da
sve to "podnese", bio bi preplavljen, to bi probilo
njegove granice i unitilo njegov oseaj za realnost.
Poludeo bi. Sreom, za odraslu osobu ta opasnost nije
toliko velika. Zreli ego moe imati slabosti, ali to nije
ego deteta - sada moe da se nosi sa stepenom
uzbuenja sa kakvim se ne bi mogao nositi deji ego.
Naravno, postoje ogranienja. Gotovo sva-
197
ka osoba moe poludeti ako je pod pritiskom koji je
dovoljno veliki da joj slomi ego. S druge strane,
postepeno poveavanje energetskog naboja moe
ojaati ego, ako osoba ima podrku terapeuta koji e uz
to pruiti i kontrolu koje bi se pacijent odrekao.
Kada uzbuenje i napetost koja ga prati postanu
prejaki, telo e spontano reagovati u nastojanju da se
isprazni vritanjem. Vrisak je visoki ton kome visina i
intenzitet rastu dok se ne dostignu klimaks. Tokom
vriska talas ekscitacije se kree nagore, ka glavi, za
razliku od plaa, gde se talas kree nanie u stomak.
Zvuk plakanja je dubok, u poreenju sa zvukom vriska.
Plakanjem se oslobaamo bola nastalogod usamljenosti
i tuge. To je vapaj za dodirom i razumevanjem.
Vriskom se oslobaamo bola nastalog od jake
ekscitacije, koja moe biti pozitivna ili negativna. Deca
vrite sa uivanjem kada je prijatno uzbuenje veoma
jako ili sa strahom kada postoji bol. Vrisak je zapravo
sigurnosni ventil koji otklanja uzbuenje koje bi, u
suprotnom, ako ne bude osloboeno, moglo da
"raznese um". Pacijenti se nakon vriska uvek oseaju
mirnijim i otvorenijim. Kao to svi imamo neto zbog
ega bismo plakali- recimo, nedostatak radosti u naim
ivotima - tako imamo i razloge da vritimo. Za veinu
nas je borba za preivljavanje previe teka, previe
bolna i suvie zamarajua, ali mi u njoj istrajavamo
zbog toga to se bojimo da osetimo ogroman nagon da
zaurlamo: "Ne mogu to da podnesem!" Plaimo se da
e nam to "razneti umove", a u stvarnosti ih upravo to
moe spasiti.
U radio emisiji koju sam radio pre nekoliko godina
objasnio sam vrednost vriska. Jedan slualac se javio i
rekao kako redovno koristi tu tehniku pranjenja kada
se vraa sa posla na kraju radnog dana. Objasnio je da
je putujui trgovac i da mu je u pet sati popodne ve
svega dosta. Oseao bi se napeto. Vritanjem u svojim
kolima tokom vonje oslobaao je tu napetost tako da
bi se oseao oputen i bio dobre volje kada bi stigao
kui. Otada sam uo sline prie i od drugih ljudi. Kada
su prozori na kolima zatvoreni, niko ne moe uti
vrisak. Buka koju proizvode auto i saobraaj gui sve
ostale zvuke. Preporuio sam ovo pacijentima koji
oseaju potrebu da vrite ali se plae da bi ih neko
mogao uti. ovek moe vritati u jastuk, ali da bi se.u
potpunosti prepustio, mora se oseati slobodnim.
Ordinacija u kojoj radim ima zvunu izolaciju.
198
Pre mnogo godina radio sam sa enom koja se
oseala odseenom od ivota. Objasnila je kako je
kratko bila udata za predivnog oveka koji je na njene
oi poginuo u avionskoj nesrei. Posmatrala je dok je
on sletao u svom privatnom avionu kada je avion
odjednom izgubio kontrolu i sruio se. Mora da je tada
ona upala u stanje oka, jer se okrenula i otila a da
nije pustila ni glasa. Shvatio sam da je blokirala vrisak
koji bi takvo iskustvo moralo da izazove.
Dok je leala na krevetu, zamolio sam je da pokua
da vriti. Iz njenog ukoenog grla se uo samo slabaan
glas. Postavio sam dva prsta na prednje skalenske
miie njenog vrata koji su bili jako nategnuti, steui
joj grlo. Kada sam lagano pritisnuo ove napete miie,
prolomio se vrisak koji ona nije mogla da kontrolie.
Vritanje se nastavilo kada sam uklonio prste. Onda,
kada se vritanje utialo, poela je duboko da jeca to
je potrajalo jo neko vreme. Nakon to se isplakala,
rekla je kako osea da joj je vraen ivot. Iste godine
se ponovo udala.
Koristio sam ovaj postupak sa mnogim pacijentima
koji nisu mogli da vrite. U gotovo svim sluajevima
pojavili bi se glasni i jasni vriskovi. Neposredni pritisak
na ove veoma zategnute miie je bolan, ali im se
vrisak prolomi bol nestaje, jer se miii opuste. Vritati
je tako oslobaajue, da se nijedan pacijent nikada nije
poalio na proceduru; mada uvek unapred objasnim ta
u i zato raditi. Moj stav prema vanosti vriska potie
iz mog linog terapeutskog iskustva sa dr Rajhom koje
sam ranije opisao. Vrisak je raskrilio vrata moje due i
dopustio da na povrinu isplivaju seanja koja sam
decenijama drao zakopana u sebi.
Postoji jo jedna strana vriska koja je vana za
doivljaj radosti. Tok uzbuenja u telu je polaran, to,
kao to sam i ranije istakao, znai da su talas koji ide
navie i talas koji ide nanie jednaki po intenzitetu.
Jedan od aspekata smera nadole je seksualni. Ako je
mogue dopustiti da talas koji ide navie dostigne
vrhunac u vidu vriska, takoe talas koji ide nanie
moe dostii vrhunac u vidu orgazma. "Gore" se prazni
vriskom, a "dole" orgazmom. Oba ova pranjenja su
mona. Meutim, injenica da osoba moe jednom da
vrisne nije znak orgastine potencije, koja zavisi od
sposobnostida se sve vreme vriti slobodno i potpuno.
199
Ne moe se vritati na silu. Ako neko pokua da se
natera da vrisne, javi se krik ili uzvik sa nekakvim
kripanjem u grlu. Da bi se vrisnulo, mora se potpuno
prepustiti, to je neto to mala deca rade sa lakoom.
Na nesreu, ta sposobnost se gubi jako rano u ivotu,
kada roditelj vie ne moe da podnese vrisku deteta jer
ga izluuje, i govori detetu da je ludo jer viti. Ludi ljudi
vrite jer je unutranji pritisak porastao iznad njihovih
sposobnosti da ga obuzdaju, a ne zato to su ludi.
esto iz istog razloga postanu uzrujani. Njihovo
vritanje je mera zatite. Kad ne bi vritali kako bi se
oslobodili pritiska, mogli bi postati nasilni i ubiti nekoga.
Pacijent koji vriti po pravilu nije opasan. Ali iako je
vrisak bezbednosna mera, nije i integrisani odgovor na
iskustvo dovoenja do ludila. Takav odgovor zahteva
mobilizaciju itavog tela u izraz koji ima neki smisao.
To se javlja kada je utiranje nogama koordinirano sa
vritanjem i reima: "Izluuje me".
Vritanje je toliko snano emotivno pranjenje da
je postalo osnova za jo dva psihoterapeutska pristupa.
Najpoznatija je terapija primalnog krika, koju je razvio
Artur Danov. Njegova knjiga, Primalni krik, izazvala je
poprilinu senzaciju kada je bila objavljena, delom zbog
toga to je obeavala brzi lek za neuroze.
24
Popularnost
knjige je poticala ne samo zbog obeavanja leka, ve i
zbog toga to je dodirnula realnost ljudi koju su, pre
toga, i psihoanalitiari i terapeuti masovno ignorisali. Ta
realnost je postojanje dubokog bola u neurozama svih

24
A. Danov, Primalni krik
tih ljudi, bola od povreda, koja je nastala u ranom
ivotu. "Primalna terapija" je Danovljeva tehnika za
pranjenje tog bola putem vritanja koje, barem
privremeno, preobraava osobu u slobodnog pojedinca
- onog koji vie nije sputan svojim neurotinim
strahom. Danov je uvideo da je jezgro neuroza
potiskivanje oseanja, i da je ovo potiskivanje u vezi sa
koenjem disanja i stvaranjem miinih napetosti'.
itajui ovu knjigu, mnogi ljudi su osetili potrebu da
vrite da bi oslobodili svoj bol, i sa entuzijazmom su
prihvatili Janovljevo obeanje leka. Pacijenti koji su
"eksplodirali" u vrisak nakon to su duboko disali
saoptili su da se oseaju "nezagaeno'"! "isto".
Doiveo sam slino iskustvo to-
200
kom svoje prve seanse sa Rajhom, i mada je to otvorilo
prozor u dubinu mene, nije predstavljalo lek. Sada sam
ve pedeset godina na putu samootkria i, iako sam
nauio mnogo o sebi, nisam pronaao nikakav lek. Pravi
napredak u terapiji je proces rasta, ne transformacije.
Pacijent postaje vie otvorena i vie zrela osoba, ali je
naglasak na "vie".
Da ne bi dolo do nesporazuma, moram objasniti
da iskazivanje oseanja ne predstavlja celu terapiju.
Samootkrivanje zahteva zamaan analitiki rad koji
ukljuuje paljivu analizu sadanjeg ponaanja,
situacije transfera, snova i svih ranijih iskustava.
Zajedniki razgovor je bitan aspekt bioenergetske
analize. On predstavlja pripremu za razreavanje
pacijentovih emocionalnih problema, ali ne uklanja ove
probleme iz korena. Iz iskustva sam otkrio da uvianje
i razumevanje ne razreavaju konflikte, mada egu
pacijenta nude nain da se uspenije nosi sa
problemima.
Nikakva pria ili razumevanje nee znaajnije
opustiti estoke miine napetosti koje obogaljuju
veinu ljudi. Takve napetosti blokiraju izraze oseanja,
a mogu biti otklonjene jedino potpunim izraavanjem
tih oseanja. Ali, potpuno izraavanje znai da u to
izraavanje mora biti umean i ego. Zapravo, potpun
izraz oseanja ne samo da oputa napetost, ve i
osnauje ego i samostalnost. ovek moe vritati kao
dete, ali kada to ini sa razumevanjem on se ne osea
kao dete. Zreli ljudi su odrasli, to znai da su odrasla
deca koja imaju sve sposobnosti i osetljivosti deteta, ali
i zrelosti samostalnost da svoje postupke uine
efektnim.
Jo jednu terapiju zasnovanu na vrisku razvio je
Danijel Kasriel, za rad sa grupama.
25
On kae: "Vrisci
nas mogu osloboditi emocija koje su potisnute jo u
detinjstvu, a sloboda tog procesa moe dovesti do
znaajnih pozitivnih promena u linosti". Kao dodatak
vritanju, postoji i razgovor o neijem ivotu,
problemima, nadanjima, snovima. Ali, kao to je Kasriel
ustanovio, fundamentalni problem kod ljudi je
"anatemisanje bazinih emocija i inkapsulacija oseanja
u odbrambenu ljuturu koju je izuzetno teko probiti u
tradicionalnim psihoterapeutskim situacijama".
26
Prisu-
201
stvovao sam demonstraciji ove tehnike dr Kasriela u
radionici grupnih psihoterapeuta. Uesnici su sedeli u
krugu drei se za ruke i jedan za drugim pokuavali da
vrite: "Besan sam". I sam Kasriel je uestvovao u ovoj
vebi koja je, inilo se, u uesnicima budila neka
oseanja. Vrisak ima proiavajuu vrednost, kao u
ovim vebama, ali sumnjam da ima neku terapijsku
vrednost jer ne dolazi do sueljavanja sa osnovnim

25
Casriel, Daniel, A scream away from happiness (New
York, Grosset & 1972) str. 2
26
Ibid.
strahom od ludila. Takav izliv besa ne ukljuuje itavo
telo i nije ni blizu intenzivnom besu koji postoji duboko
u linostima velikog broja ljudi.
Veba koju primenjujem je utiranje kreveta u
leeem poloaju, zajedno sa vritanjem i reima:
"Izluuje me". Ova veba predstavlja integrisano,
telesno potpunije ispoljavanje oseanja. Ista veba se
moe raditi i sa drugim reima, na primer "ostavi me na
miru" ili "elim da budem slobodan". Glas treba podii
do potpunog vriska. Ako se pacijent moe potpuno
predati vebi, glava e mu se pomerati gore-dole u
skladu sa pokretima nogu, a glas e biti snaan i jasan.
Kada se ovo dogodi, osoba e iskusiti oseaj slobode,
uitka i radosti zbog preputanja jakom oseanju. Bez
ozbiljnije vebe, veina pacijenata nije sposobna za
takvo preputanje, ali svaki put kada urade vebu
dobiju jo malo snage ega. Neki pacijenti mogu postati
preplavljeni i mogu se uplaiti, ali to oseanje prolazi
kako se oni smiruju i pri tome oseaju moju podrku i
uveravanje. Tu vebu ne treba raditi sam ili van
terapeutskog okruenja; njena vrednost zavisi od
razumevanja i hrabrosti terapeuta da se suoi i nosi sa
pacijentovim strahom od predaje kontrole. Nikada
nisam imao negativan rezultat.
Pre dosta godina sam imao prezentaciju u jednoj
od lokalnih mentalnih zdravstvenih ustanova na temu
bioenergetske analize. Zamolili su me da radim sa
jednim od njihovih pacijenata, u jednom delu
prezentacije. Kako bi demonstrirao kako radim sa
telom, dao sam ovom pacijentu pekir da ga uvre dok
je leao na dueku i pri tome ga ohrabrivao da izrazi
bilo kakva ljutita oseanja koja je mogao da prizove.
Dok je radio ovu vebu, ja sam stajao na podijumu i
objanjavao prisutnim psihijatrima i ostaloj publici
prirodu
202
vebe. Pacijent me je posluao i uneo se u vebu jakim
glasovnim izrazima besa, i jakim uvrtanjem pekira. Ali
kada je to uradio on je "odlepio"; zapravo, bio je van
kontrole. Posmatrao sam ga dok sam se obraao publici
ali se nisam umeao; meutim, izrazi na licima mnogih
iz publike pokazivali su okiranost onim to se
deavalo. Dopustio sam pacijentu da proe kroz celu
vebu, to je potrajalo oko pet minuta. Kada je sve bilo
gotovo povratio je samo-kontrolu, i ja sam ga upitao da
li se osea uplaeno. Rekao je "ne", kao i da je bio
svestan toga da sam ga ja posmatrao i da je znao ta
se dogaa. Ovo iskustvo je umanjilo strah pacijenta da
se "prepusti" svojim oseanjima, to je neophodan
element u tretmanu preplaenih i izoidnih pacijenata.
Ali da bi mogao da radi na ovakav nain, i sam terapeut
mora biti u stanju da se prepusti svom telu. Pacijent
pronalazi sigurnost u kompetenciji i samouverenosti
terapeuta.
Vebu utiranja koristim redovno zbog toga to
veliki broj mojih pacijenata, koji su prosecni ljudi u
normalnim ivotnim situacijama, strahuje da e
poludeti ako prepuste kontrolu i predaju se svojim
oseanjima. Veba daje mogunost pacijentu da istrai
predaju kontrole i da stekne snagu ega potrebnu da se
prepusti telu i njegovim oseanjima. Zaudo, nikada se
nije desilo da neko od mojih pacijenata potpuno izgubi
kontrolu. Svi su bili svesni onoga to rade, i doputali
su sebi da odu samo onoliko daleko ka predaji koliko su
bili u stanju da podnesu. Ali, uz kontinuiranu vebu,
ego jaa do take gde predaja postaje sve laka i laka.
Ne verujem da bilo kakva racionalna diskusija
moe znaajnije pomoi da se osoba oslobodi straha od
ludila, poto je strah struktuiran u hroninim miinim
napetostima - a naroito u miiima koji povezuju glavu
i vrat i kontroliu pokrete glave. Napetost u ovim
miiima moe se prstima napipati i donekle se umanjiti
putem masae i voenja, ali se ono bitno oslobaanje,
koje bi uticalo na ponaanje, moe postii tek kada se
osoba suoi sa svojim strahom i shvati da je taj strah
nema veze sa situacijom u kojoj se on trenutno nalazi.
Taj strah je vaio u detinjstvu, kada ego nije bio
dovoljno snaan da se nosi sa opasnostima sa kojima
se dete suoavalo. Ali ta osoba sada nije dete, i ako je
njen ego slab, to je zbog toga to je nju strah zarobio u
borbu iz detinjstva, borbu koju pred-
203
stavlja napetost u dnu glave. U prethodno pomenutoj
vebi, ta napetost biva umanjena time to se glava
zabacuje napred i nazad u skladu sa utiranjem, kako
se osoba sve vie unosi u vebu i oseanja koja je
prate.
Lupanje glavom kod deteta ima slinu svrhu. Deca
koja se nau u trajnoj bolnoj situaciji koju ne mogu da
promene ili izbegnu, a koju ne mogu da podnesu,
lupaju glavom o krevet ili ponekad ak i o zid da bi
ublaila bolnu napetost koja im raste u vratu na mestu
spajanja sa glavom. Ona su premlada da razumeju
zato to moraju da rade, a njihovi roditelji su esto
previe neosetljivi da vide i shvate njihovu nepriliku. Ali
ja mogu da razumem snagu pritiska u detetu koji ga
moe navesti na ovakav oigledno samodestruktivan
postupak. Ona najverovatnije oseaju da je to jedini
nain da olakaju pritisak koji ih izluuje. Teram svoje
pacijente da rade istu vebu leei na krevetu i koristei
rei "izluuje me", Poto to smanjuje napetost u bazi
lobanje, to umanjuje i strah od predavanja kontrole
ega.
Napetost u bazi lobanje je odgovorna i za
svakodnevne glavobolje od kojih pati veliki broj ljudi.
Ove glavobolje nastaju kada talas ekscitacije u vidu
impulsa besa krene uz lea i bude blokiran pri dnu
lobanje, uzrokujui da se napetost u potiljku povea i
proiri preko gornjeg dela glave, kao poklopac koji
spreava da se impuls probije. Kako pritisak ispod
poklopca raste, kod oveka se javlja glavobolja. Poto
je impuls spreen da se izrazi - odnosno, potisnut - on
nikada ne dopre do svesti. Osoba nije svesna da je
besna i da, potiskujui impuls besa, izaziva kod sebe
glavobolju. Glavobolje se ne javljaju kada je impuls
besa izrazito jak jer se takvi impulsi ne mogu lako
potisnuti. Do njih dolazi kada je mo potiskivanja jaa
nego snaga impulsa. Glavobolja koja je nastala usled
napetosti esto e trajati i nakon to se impuls slegne.
Miii se opustaju veoma polako i nastavie da bole
usled napetosti. esto mogu da zaustavim takvu
glavobolju blagom masaom i usmeravanjem ovih
miia pokretom koji je nalik odvrtanju vrsto
zatvorenog poklopca.
Meutim, poto se ovekov strah od toga da se
razbesni nalazi u jezgru straha od preputanja,
neophodno je da se pacijent suoi sa ovim strahom
kako bi mogao da ga se oslobodi. U stvari, ja u ga
ohrabriti da poludi, odnosno, da postane furiozno
besan. Viktor je
204
skoro izludeo zbog zavodljivog ponaanja svoje majke
koje ga je muilo, ali strah od ludila koji je oseao kada
je odrastao je poticao iz njegovog straha od sopstvenog
ubilakog besa zbog gubitka svoje muevnosti, koji je
bio usmeren ka njoj. Jedna od vebi koje koristim da
umanjim strah pacijenta od njegovog besa je opisana u
poglavlju 5, a ja u je ovde ponoviti u vezi sa strahom
od ludila. Pacijent sedi u stolici licem okrenutim prema
meni, a ja sedim na oko metar udaljenosti od njega.
Objasnio sam mu ranije da je ovo veba koja treba da
pokrene bes. Nastojei da to uini, on stee ake u
pesnice i podie ih prema meni. Tada ga zamolim da
izbaci svoju donju vilicu, pokae zube, i da istovremeno
irom otvori oi i gleda u mene. Kaem mu da trese
pesnicama ka meni, da lagano njie glavom i da govori:
"Mogao bih da te ubijem". Najtei deo ove vebe za
pacijenta je da zadri oi irom otvorene. Ovako
otvorene oi esto izazivaju oseanje straha i pacijent
ih zatvori. Ako osea strah, on ne moe oseati bes.
irom otvorene oi imaju poseban efekat. One
umanjuju panju prema neposrednoj stvarnosti i
omoguavaju da se pojavi izgled ludila. Gotovo uvek
lice pacijenta poprimi demonski izraz, doputajui
oseanju snanog besa da se izrazi u oima, besa koji
pacijent onda moe da oseti i sa kojim moe da se
identifikuje.
itava veba ne traje due od jednog ili dva
minuta. Kada pacijent oseti svoj bes zamolim ga da
spusti pesnice i da se opusti, ali da ne dozvoli da mu
bes iili iz oiju. Ako zadri bes u oima, on ugrauje
ovo snano oseanje u svoj ego i stie svesnu kontrolu
nad njim. Poto ima tu svesnu kontrolu, on se vie ne
plai da oseti jainu svog besa. Svesna kontrola se
manifestuje kroz sposobnost osobe da namerno stvori
izraz besa u oima. Kao to je mogue izraziti strah u
oima tako to se usvoji uplaeni izgled lica - oi i usta
irom otvorena, tako je mogue iskazati bes tako to se
usvoji ljutiti izraz lica. Ljudi veinom nisu u stanju da
ovo voljno urade, jer nemaju potpunu kontrolu nad
miiima lica, ukljuujui one koji okruuju oko. Oni su
izgubili ovu prirodnu sposobnost jer su se kao deca
plaili da pokau besan izraz lica roditelju. Iako u ovoj
vebi postoji mogunost da pacijenta njegov bes
pregazi, to se moe izbei naglaavanjem svesnosti i
zadravanja oseanja. Naglasak je na oseanju, ne na
postupku.
205
Jasan izraz besa u oima pokazuje da je snaan
energetski naboj proao kroz telo i stigao do oiju. Tok
ekscitacije u emociji besa, kao to je opisano u ranijem
poglavlju, ide navie kroz lea, zatim preko krova glave
i onda ka oima. Kada snano pokrenem taj izraz u
svojim oima, mogu da osetim kako mi dlake na
gornjem delu lea i glavi stoje uspravno. Isti efekat se
moe videti kod psa kada se nakostrei od besa.
Vanost ovog naboja za oi jeste u tome da ih naglo
usredsredi, poboljavajui vid. Kao to smo videli,
suprotan efekat se javlja kod straha, kada se energija
povlai iz oiju. Uplaene individue su esto zbunjene
zbog potekoa pri usresreivanju. Ta potekoa
nestaje upotrebom ove vebe. Meutim, ne sme se
oekivati da e jednom ili nekoliko puta odraena ova,
ili bilo koja druga bioenergetska veba, izmeniti ivotni
ablon straha. Oseanje besa se mora ugraditi u linost,
tako da se moe izraziti lako, prirodno i u skladu sa
situacijom. Njegov izraz e se onda pojaviti spontano,
onda kada se za tim javi potreba. injenica da je
ponaanje pod svesnom kontrolom ne negira njegovu
spontanost. Ne razmiljamo o tome kako da hodamo,
jedemo ili piemo, a ipak smo svesni onoga to radimo i
moemo svesno kontrolisati nae postupke.
ovek ne moe imati svesnu kontrolu nad svojim
ponaanjem ako se plai gubitka kontrole. Ovo moda
izgleda kontradiktorno, ali nije. Strah ima paraliui
efekat koji, ometajui spontanost postupka, taj isti
postupak ini nezgrapnim. Konflikt izmeu impulsa za
povlaenjem i impulsa za delanjem umanjuje ovekovu
svesnu kontrolu, to uveava strah. Naravno, za strah
postoje razlozi iz prolosti. Ako je neko, kao dete,
osetio ubilaki bes, mogao bi opravdano verovati da bi
bilo kakvo izraavanje tog oseanja moglo rezultovati
estokim batinama roditelja. U ovakvoj situaciji detetu
ne preostaje nita drugo nego da sprei ovaj postupak i
potisne ovo oseanje. Ali ovo potiskivanje oseanja
postavlja osobu na nivo deteta. Prolost postaje
zamrznuta unutar linosti ali je potencijalno aktivna.
ak i u terapeutskim situacijama, u kojima je sva
opasnost uklonjena, pacijent se i dalje moe plaiti
posledica koje bi mogle proizii iz izraavanja jakog
besa.
Postoji jo jedan element ovog problema
preputanja, koji se takoe odnosi na iskustva iz
detinjstva osobe. Deca tee poistove-
206
ivanju oseanja i postupka. elje i oseanja su mone
sile. elju da neko umre dete moe doiveti podjednako
jako kao da je nekoga ubilo. Oseanja se takoe
shvataju kao istrajna. Odrasli iz iskustva znaju da se
oseanja menjaju poput vremena pa ak i jo bre. Bes
se moe pretvoriti u panju, a ljubav u mrnju, u
skladu sa promenljivim okolnostima u ivotu. Deca,
koja u potpunosti ive u sadanjosti, ne razmiljaju o
budunosti i stoga ne razumeju ideju promene. Njima
se ini da e bol koji oseaju trajati veno. Zbog toga
deca esto pitaju: "Kada e proi?" Ovakva vrsta
razmiljanja utie i na oseanja. Dete misli: "Ako sam
besan na tebe, uvek u biti besan na tebe. Ako te
mrzim, uvek u te mrzeti". Sa ovim stanovitem je
povezano jo jedno koje poistoveuje misli sa
postupcima: elja da se neko ubije je ekvivalentna inu
ubistva te osobe. Mlad deji ego ne moe lako uoiti
razliku izmeu misli, oseanja i postupka. Ta distinkcija
postaje mogua tek kada dete postane samosvesno i
kada njegov ego shvati da ima svesnu kontrolu nad
ponaanjem.
Analitika terapija je nemogua kod mladog deteta,
jer njemu nedostaje objektivnost koja je neophodna da
bi ovakav terapeutski proces uspeo. Meutim, i mnogi
odrasli ljudi ne poseduju objektivnost, zbog svojih
emocionalnih fiksacija na nivou deteta, koje podrivaju
ego i njegovu sposobnost da jasno vidi razlike izmeu
misli, oseanja i postupaka. Odrastao ovek bi mogao
znati da, iako osea bes dovoljno jak da ubije, on se
ipak nee povesti za njim jer je to neprikladno ili nije
mudro. Tendencija za ispoljavanjem potie iz deje
komponente linosti. Stoga mogunost da se oseti i
ispolji oseanje ubilakog besa a da se taj bes ne
sprovede u delo, da se na to ak i ne pomisli,
predstavlja znak zrelosti. Ranije opisana veba, tokom
koje pacijent sedi u stolici naspram mene i preti mi
pesnicama ponavljajui rei: "Mogao bih te ubiti", daje
pacijentima mogunost da iskuse i razviju svesnu
kontrolu koja bi im omoguila da postanu odrasli i da se
ponaaju kao odrasli, to zapravo i jesu.
Jo jedan bitan aspekt ove vebe je povezanost
oiju i glasa. Mnogi pojedinci e tokom ove vebe
veoma glasno vikati: "Mogao bih te ubiti", ali im
nedostaje izgled besa u oima. Prenaglaavanje govora
umanjuje naboj u oima. Izraavenje besa postaje
ogranieno na glas, i to na raun oiju. Ovo je vie
detinjasta reakcija jer je
207
kod beba i dece glas dominantan nain izraavanja
besa. Stoga se besa odraslih ljudi najvie treba bojati
kada je glas priguen a oi sevaju. To je zapravo
nadogradnja filozofije Teodora Ruzvelta, koji kae:
"Govori tiho ali nosi veliki tap sa sobom".
Trebalo bi da naglasim da iako opisane vebe kod
osobe umanjuju strah od preputanja telu, one moraju
biti upotpunjene drugim vebama kojima se izraava
bes.
Senzibilitet terapeuta u vezi problema koji irna
pacijent omoguava pravi izbor vebi. Na primer,
Viktor, iji sam sluaj razmatrao ranije u ovom
poglavlju, rekao je kako je njegova ruka spontano
krenula ka vratu njegove majke, to je on prepoznao
kao nagon da je ugui. Mogu da razumem ovakav
nagon. Ton majinog glasa kada se obraa detetu moe
biti tako grub da to dete ne moe da izdri, ili dete
samo moe osetiti hladnou i neprijateljstvo u glasu,
to je nepodnoljivo. Meutim, ono to uglavnom
izluuje dete jesu neprestane majine pridike i napadi.
U takvoj situaciji, ukoliko dete ne moe da pobegne,
prirodan impuls je da majku ugui, jer je to jedini nain
da je uutka. Naravno, dete ne moe da se povede za
tim impulsom ve mora da ga potisne. Oslobaanje
ovakvih impulsa na terapiji prilino je jednostavno. Kao
to sam ranije Ve pomenuo, pacijentu dam pekir koji
on onda moe da uvre koliko god jako eli.
Istovremeno ih ohrabrujem da svoja oseanja izraze i
glasom. Rei "Zavei, ne mogu da podnesem tvoj glas,
mogao bih te udaviti" su prikladne. Ova veba pacijentu
prua oseaj moi koji mu pomae da prevazie oseaj
bespomonosti i iskorienosti.
Jo jedno jako oseanje koje je povezano sa
strahom od ludila jeste seksualnost. Intenzivno
seksualno oseanje nas moe poneti isto onoliko koliko
i snaan bes. ovek moe biti ludo zaljubljen ili lud od
besa, jer je njegova ljubav izneverena. Ali kod zdrave
osobe ova oseanja su u skladu sa egom, i doivljavaju
se kao sastavni deo linosti. Oseanja mogu biti
obuzdana, to oveku omoguava da ih iskae na
pozitivne i konstruktivne naine, ali obuzdavanje je
jedino mogue ako ih on u potpunosti prihvata kao
svoja. Ispoljavanje emocija, bilo seksualnih ili gnevnih,
potie iz straha da e njihovo suzdravanje biti
preteko. To se ne moe izdrati. Mora se neto uiniti
da bi se to uzbuenje oslobodilo - eksplodirati, ili se
okrenuti seksualnosti, ili oboje. Takvo ponaanje nije
znak stra-
208
sti, ve straha - straha od ludila. Taj strah je identian
strahu od bliskosti. Prevelika bliskost plai, jer kod
osobe izaziva privienje da je neko drugi poseduje, na
isti nain kao i roditelj koji ju je zaveo. Ono to izluuje
dete jeste dvostruka poruka: zavoenje i odbacivanje,
ljubav i mrnja.
Sposobnost da se obuzda jako oseanje znak je
strastvene prirode, bilo da je to oseanje ljubavi, besa,
tuge ili bola. Obuzdavanjeje nasuprot "trpljenju". Kada
neko trpi, on se sa bolnim ili uznemirujuim situacijama
nosi tako to potisne sva oseanja. Kod obuzdavanja,
ovo oseanje se prihvata i integrie u linost. To nije
lako postii osobi koja je svoju linost oblikovala u cilju
opstanka, jer opstanak zavisi od potiskivanja oseanja.
Kako da se neko ko je itavog ivota bio "preiveli" da
naui obuzdavanju? U ovom poglavlju sam opisao
nekoliko vebi koje mogu pomoi pacijentu da se izbori
sa jakim oseanjem besa. ta se moe uiniti u vezi
seksualnih oseanja?
Odgovor moe biti iznenaujui, sem ako se ne zna
da je lake obuzdati snana seksualna oseanja nego
ona slaba. Razlog je to to ovek sa jakim seksualnim
oseanjima ima bolje razvijenu svest o sebi i veu ego-
snagu pomou koje e obuzdati ovo oseanje. Veina
pacijenata, meutim, ne spada u ovu kategoriju, to
znai da je potrebno mnogo terapeutskog rada kako bi
se seksualna oseanja pacijenata osnaila. Ovo se
postie tako to se pacijent zamoli da die iz dubine
trbuha, gde se nalaze seksualna oseanja. A duboko
plakanje je glavni mehanizam kojim se ovo postie. To
se takoe moe postii pomaganjem pacijentu da
postane uzemljeniji pomou vebi koje mobiliu oseaje
u nogama. Sve ranije opisane vebe pomau.
27

Bioenergetiari imaju na raspolaganju posebnu
vebu koja poveava naboj u karlinom predelu bez
uzbuivanja genitalija. Ja je nazivam karlini luk.
(Videti sliku 5.) U ovoj vebi karlica je izmeu glave i
stopala. Da biste postigli pravi poloaj, treba da legnete
na lea, na duek ili krevet. Savijte kolena dok su vam
stopala raz-
209
dvojena izmeu 25-35 centimetara. Onda rukama
uhvatite lanke i napravite luk tako to ete rukama
vui stopala i pustiti glavu da se zabaci nazad. Samo
glava, laktovi i stopala treba da dodiruju podlogu.
Isturite kolena napred koliko god moete i pustite
karlicu da slobodno visi.
Ako je vae disanje slobodno i duboko, karlica e
se napuniti nabojem i poeti da vibrira gore-dole. Ovo
je veoma prirodna kretnja u kojoj pojedinci koji su
relativno osloboeni napetosti u donjem delu lea,
zadnjici i butinama veoma uivaju, jer oseaju prijatna i
uzbudljiva oseanja u karlici koja, iako seksualna, nisu i
genitalna. Ali mnogi postanu uznemireni kada im karlica
naini ovakav nevoljan pokret. Ako su oseanja jaka,
osoba moe osetiti da nema kontrolu, to moe da
uplai. Veba moe biti i bolna, ukoliko su miii
prednje strane butina (kvadricepsi) zgreni i napeti.
Kada se to dogodi, moe se nastaviti sa vebom ukoliko

27
Videti Lowen, Alexander i Rowfretta L. Lowen, The
Way to Vibrant Health (New York, Harper & Row, 1977;
Internacionalni institut za bioenergetsku analizu, 1922)
za vebe osmiljene da oslobode karlicu
nije previe bolna ili se vratiti u poetni poloaj i krenuti
ispoetka. Ako se radi redovno, ova veba istee i
oputa napete miie, stvarajui uslove za nastajanje
jaih seksualnih oseanja i uivanja. Ova veba se
moe razumeti ako se zna da je ova kultura bazirana na
dva principa - ne gubi glavu, i ne tri pred rudu. Ili - ne
dozvoli da te strast nadvlada. Ali ukoliko nas ne
podnese neko preplavljujue oseanje, ne moemo
spoznati klju ivota. Ljudi koji su otkrili ovaj klju
poseduju unutranji moral kakav se retko sree u ovoj
kulturi.

FIGURA 5
210
Veoma je vano otkloniti pacijentov oseaj krivice
u vezi sa seksualnim oseanjima i to predstavlja sr
analitikog procesa. Kada pacijentova seksualna
oseanja ojaaju, to e se videti u njegovira oima, jer
telo postaje ivlje i pobuenije na oba kraja. Sjajne oi
su znak jakih seksualnih oseanja. Tada pacijent moe
vebati da zadri taj sjaj u oima kada ostvaruju
kontakt pogledom sa terapeutom i drugim ljudima sa
kojima se sree. Ovo nije jednostavno, jer se mnogi
ljudi stide i plae da otkriju svoja seksualna oseanja.
To se posebno odnosi na one koji su bili seksualno
zlostavljani. Za terapeuta je najvanije da prihvati
seksualna oseanja pacijenta a da ih ne iskoriava, jer
je to naruavanje terapeutskog odnosa.
Sledei korak je logian. Pacijenta treba ohrabriti
da se ne uputa u seksualne odnose sem ukoliko ne
postoji snano oseanje ljubavi izmeu dve osobe.
Svesno uzdravanje od seksualnih oseanja unapreuje
sposobnost obuzdavanja i poveava ego-snagu. Ako je
oseanje jako, masturbacija predstavlja adekvatni
ventil. Svesna kontrola jakog oseanja ukazuju na zrelu
individuu koja ima razvijeno samoposedovanje, ili ga je
stekla tokom terapije. Takva osoba se ne plai da e
ispoljavanje jakih oseanja uiniti da se oseti ili izgleda
ludo.
Da bismo potpuno razumeli strah od ludila koji je
prisutan kod toliko ljudi moramo biti svesni uloge
kulture u ovom problemu. ivimo u hiperaktivnom
drutvu koje preterano uzbuuje i stimulie svakoga ko
u njemu ivi. Previe je pokreta, buke i zvuka, previe
stvari i previe prljavtine. Nedavna naslovna strana
New York Timesa pokazuje poremeenog oveka kako
rukama prekriva ui i vriti: "Buka me izluuje!" Moe
se preiveti a da se ne poludi, ali da bi se to postiglo
moraju se umrtviti ula tako da se ne uje buka i ne
vidi prljavtina i ne oseti konstantno kretanje. A slina
hiperaktivnost postoji u dananjim domovima sa TV
ureajima i svim kunim aparatima. U ovoj kulturi ne
moe se usporiti ili stiati. Hiperaktivnost pokree isto
ono to pokree nemirno dete- nemogunost trajnog
kontakta sa dubokom, unutrasnjom sri bia, duhom ili
duom, svejedno. Naa kultura je pogreno usmerena
tako da mi smisao ivota pokuavamo da pronaemo u
senzacijama, a ne oseanjima; u injenju stvari, a ne
postojanju; u posedovanju stvari, a ne sebe samih. To
jeste ludilo i izluuje i nas, jer nas uda-
211
ljava od naih korena u prirodi, od zemlje na kojoj
stojimo, od stvarnosti.
Ali ja smatram da je najgori aspekt ove kulture
prenaglaenost i eksploatacija seksualnosti. Neprekidno
smo izloeni seksualnim sadrajima koji nas uzbuuju
ali nas istovremeno i frustriraju jer ne postoji
mogunost za pranjenje u datom trenutku. Ova
preterana seksualna stimulisanost nas tera da
potisnemo seksualna oseanja, da ne bismo bili
preplavljeni njima i da ne bismo izgubili kontrolu. Ali
kako je oseanje pravi ivot tela, neurotina osoba ija
su seksualna oseanja bila potisnuta mora da ih nekako
ispolji u potrazi za uzbuenjem i oseanjima. Ovo se
uglavnom deava u sluajevima silovanja, zlostavljanja
dece ili pornografije. Ne moemo se boriti protiv ovog
problema moralnim pridikama ili predavanjima, jer on
potie iz gubitka veze sa prirodnim i sa naom jedinom
pravom prirodom - ivotom tela.
212
POGLAVLJE 10

Strah od smrti

Svaki pacijent se, svesno ili nesvesno, boji da se
oslobodi ego kontrole i da se prepusti telu, sebi i ivotu.
Taj strah ima dva aspekta: jedan je strah od ludila, a
drugi strah od smrti. U poglavlju 7 smo videli da strah
od ludila potie iz podsvesne predstave da e previe
oseanja preplaviti ego i dovesti do tog ludila. Ta
predstava je povezana sa iskustvima iz detinjstva koja
su mnoga deca preivela, kada su dovoena gotovo do
ludila putem neprijateljstva, ikaniranja, zbunjivanja i
dvostrukih poruka. Slino tome, strah od smrti je
povezan sa veoma ranim iskustvima kada dete osea
da se suoava sa smru, da bi moglo da umre. To
iskustvo je toliko okantno za organizam da se on
zaledi od straha. Do smrti ne doe, dete se oporavi, ali
ono to telo pamti ne moe se izbrisati, mada se
potisne iz svesti u cilju opstanka. Telesno pamenje
opstaje u formi napetosti, uzbune i straha u tkivima i
organima, posebno u miiima.
Gledajui neije telo moe se oceniti taj strah. Ako
je telo veoma kruto, moe se rei da je osoba "ukoena
od straha To nije samo metafora, ve doslovni izraz
tela. Ako je ukoenost ili napetost udruena sa
nedostatkom vitalnosti, moe se rei da je taj
"prestravljen do smrti". Moe se biti i "prestraen van
pameti" to je ve izofreno stanje. Kod drugih osoba
napetost je najuoljivija u predelu grudi, koja su
preterano napunjena vazduhom, to oznaava paniku
koja lei ispod
28
. Veina ljudi ne osea koliko su uplaeni
sem ako su ugroeni gubitkom ljubavi ili sigurnosti. Ali

28
Videti Lowen, A. Ljubav, seks i vae srce
strah je uvek
213
prisutan ispod povrine, spreavajui njihovo
preputanje ivotu i telu. To su preiveli, koji hodaju
uskom stazom izmeu previe oseanja i straha od
ludila s jedne, i premalo oseanja i straha od smrti, s
druge strane. Primetio sam ovaj strah od smrti kod svih
pacijenata sa kojima radim, u obliku dubokog i
nesvesnog otpora ka dubokom disanju i preputanju.
Prvi put sam se susreo sa tim strahom kod jednog
od uesnika radionice za profesionalce zainteresovane
za bioenergetsku analizu. To je bio ovek star oko
trideset pet godina. Leao je na bioenergetskoj stolici
na pauzi izmeu seansi i ja sam, prolazei pored njega,
video izraz smrti na licu za koji sam smesta pomislio da
moe da potie jedino iz nekog veoma ranog susreta sa
smru. Kada smo nastavili sa radom, upitao sam ga da
li bi mogao pred grupom razgovarati sa mnom o mojoj
opservaciji. Sloio se. Rekao je da je umalo umro kada
je imao oko godinu dana. Okolnosti, kako su mu
roditelji rekli, bile su te da je prestao da jede i da je
njegov gubitak teine postao toliko ozbiljan da je
odveden u bolnicu u kritinom stanju. Ispitivanja su
pokazala da je bio dojen majinim mlekom, to je
prestalo neposredno pre nego to se razboleo. Nije
imao nikakvu predstavu o povezanosti ova dva
dogaaja, ali ja sam bio vrsto ubeen da je za njega
nestanak dojke bio i nestanak njegovog sveta i da nije
hteo da prihvati zamenu. Ne prolazi svako dete koje je
odvojeno od dojke kroz reakciju toliko ozbiljnu da mu
ugrozi ivot, ali odvajanje moe biti veoma
traumatino, to znaju i mnoge majke koje su dojile.
Mnogo zavisi od osetljivosti roditelja prema detetovoj
nevolji.
Tokom godina sam od mnogih pacijenata saznao
da su se kao deca plaili smrti, plaili da e umreti.
Strah bi se uglavnom javljao nou kada bi bili sami u
svojoj sobi ili krevetu. Seam se da sam se kao
preadolescent bojao da zaspim jer sam se plaio da u
umreti u snu. Svesnost mi je bila osiguranje da neu
umreti; to je bio moj nain da odrim kontrolu. Zato bi
ma koje dete ovako razmiljalo? Odakle to potie? Da li
sam ja ikada iskusio bolest ili stanje koje mi je
ugroavalo ivot? Znao sam da sam preleao
uobiajene deje bolesti, ali je veina mojih najranijih
godina bila zakopana i zaboravljena zahvaljujui
mehanizmima kojima svi uglavnom podleemo. Iako
sam imao neka radosna iskustva, u meni je posto-
214
jala tuga, koju sam otkrio u mojim najranijim
seanjima. Nisam imao sreno detinjstvo. Verujem da
je ovo tano za veinu ljudi.
Deci, a naroito odojadi, potrebna je bezuslovna
ljubav kako bi se razvila u zdrave odrasle osobe. U
stvari, sam njihov opstanak zavisi od povezanosti sa
ljubavlju odraslog. Odojadi u obdanitu, koja su
hranjena i ista, ali ih niko ne dri u naruju ili se igra
sa njima, moe se desiti da obole od anaklitine
depresije i umru. Prijatan, fiziki kontakt pobuuje
deje telo stimuliui sve funkcije, a naroito disanje.
Bez ovog kontakta osnovna protoplazmatska aktivnost
irenja i kontrakcija, kao kod disanja, lagano zamire,
to dovodi do smrti. Fetus ima taj kontakt u materici, i
ukoliko se on ponovo ne uspostavi nakon roenja,
novoroeni organizam pada u ok. Naravno da niko ne
misli da novoroene oveka moe preiveti bez
panje, ali ne shvatamo u kojoj je meri svako dete
zavisno od ljubavne povezanosti sa majinskom
figurom. Svaki prekid te veze, ili makar nagovetaj
prekida, dovodi do oka za organizam. ok ima
paraliui efekat na osnovne telesne funkcije, to moe
biti fatalno ako je stanje oka duboko i prolongirano. Ali
svaka vrsta oka je pretnja ivotnom procesu. Nagla i
jaka buka moe momentalno dovesti bebu u stanje
oka. Telo e joj se ukrutiti i ona e prestati da die.
Ovaj fenomen je prisutan bezmalo odmah po roenju.
Kako ok prolazi, beba poinje da plae, ime se vraa
normalno disanje. Naravno da sa rastom deteta i
organizam postaje jai, i ne moe se okirati tako lako
putem zvuka. Ipak, ak i odrasli mogu biti preplaeni
naglom bukom i pasti u trenutni ok.
Svaki put kada roditelj vie ili urla na dete on jako
negativno utie na njegovo telo. Vidi se da dete
preivljava ok po tome to se ono najpre zgri, a zatim
pone da jeca. Ako se na dete esto vie ono nee
reagovati, jer se prilagodilo stresu. To ini time to
odrava stanje krutosti ili napetosti. Vie se ne moe
okirati jer je u stanju trajnog oka, to znamo po tome
to mu disanje vie nije slobodno i lako. U ovom sluaju
ok nije samo posledica zvuka ve i pretnje za ljubavnu
vezu deteta i majke. Ljutiti ili neprijateljski stav, hladno
ophoenje ili izjava tipa "majka te vie ne voli" mogu
imati isti ovakav efekat. Fiziko povreivanje deteta
amarima, udarcima ili lupanjem po zadnjici izaziva
traumatine okove u organizmu, jer ego malog deteta
nije razvijen u toj meri da ono moe
215
da razume da ovakvo povreivanje od roditelja ne znai
i trajno liavanje ljubavi. Ono na ovakav postupak
reaguje kao na pretnju njegovom ivotu. Broj takvih
iskustava koje proseno dete u naem drutvu pretrpi
je veliki, a u nekim sluajevima deca podleu
destruktivnom tretmanu od svojih roditelja.
Neki su roditelji puni mrnje, ali se veina kree
izmeu ljubavi i neprijateljstva. Besan ispad je uvek
praen nekom vrstom ispoljavanja ljubavi to detetu
vraa sigurnost i nadu da je ljubavna veza sa roditeljem
stabilna. Kako dete postaje starije, ono e initi ta god
je potrebno da ovu vezu odri, makar to iziskivalo i
predaju sebe samog. Ali veza zasnovana na
potinjavanju nikada nije sigurna, jer e dete
pokuavati da se otrgne, a roditelj e i dalje odravati
istu pretnju. Nijedan roditelj ne veruje potpuno
potinjenosti jer zna da potinjenost prikriva mrnju. A
dete duboko u sebi zna da ga mrze. Opstanak deteta
zahteva odbacivanje ove realnosti - odbacivanje pretnje
ivotu, straha od smrti i oseanja ranjivosti. Opstanak
takoe zahteva od njega da odri vitalno znaajnu vezu
sa roditeljem. To postaje velika borba koja e pratiti
dete ili odraslu osobu kroz itav ivot, jer ovaj obrazac
ponaanja sada postaje struktuiran u linosti i u telu
kao uobiajen stav.
Ono to mi vidimo gledajui telo je stanje oka
koje se manifestuje inhibicijom disanja. Posmatrajui
povrinski, taj ovek ne izgleda kao da je u oku. Veini
bi se uinilo da on normalno funkcionie. Disanje mu
deluje skladno i bez tekoa. A tako je zbog toga to je
disanje kao i ivot, plitko i povrinsko. Stanje oka
postoji na dubljem nivou u potisnutom i nesvesnom, u
gubitku strasti, u strahu od predaje i u napetosti i
krutosti tela.
Da bismo se predali telu, potrebno je samo
dopustiti da se pojavi slobodna i potpuna respiracija.
Strah od predaje je povezan sa zadravanjem daha.
Respiracija se moe blokirati, ograniavanjem
inspirijumna ili ekspirijuma: u prvom sluaju ovek se
ustruava da udahne vazduh; u potonjem se ustruava
da ga u potpunosti izdahne. Oba vode tome da se
limitira koliina kiseonika koju telo dobija, to usporava
metabolizam, umanjuje energiju i otupljuje oseanja.
Ustruavanje od inspirijuma se sree kod izofreninih
"i izoidnih osoba, kada je udrueno sa skrivenim
stravom i ima za cilj da paralizuje svaki pokret.
Nasuprot tome, neurotina osoba
216
ima potekoa sa potpunim isputanjem vazduha. Strah
koji blokira ekspirijum jeste panika, koja se od strave
razlikuje po tome to uspaniena osoba nastoji da
pobegne od opasnosti, dok je preplaena osoba
nepokretna. Opasnost se u ova dva sluaja razlikuje.
Kod strave se opasnost doivljava kao beskompromisna
pretnja po ivot, a kod panike kao mogiia pretnja po
ivot. Kod male dece panika je najee posledica
gubitka veze sa majkom ili ocem. Stoga e malo dete
kada je odvojeno od majke, bilo u nekoj guvi ili zato
to ga je majka ostavila sa nekim ko ga ne poznaje,
paniiti, vritati ili glasno plakati nastojei da ponovo
uspostavi svoju vezu sa sigurnou. Kada se ova veza
ponovo uspostavi, ono e se grevito drati za nju.
Takoe zadrava dah, odnosno dri grudi u poloaju
udisaja. Ovaj poloaj, koji doputa samo plitko disanje,
potiskuje paniku i prua laan oseaj sigurnosti koji
potie iz mogunosti da se dri te bezbednosti koju je
ponovo pronalo. Kod neurotine linosti, strah je
potisnut a osoba je uglavnom nesvesna jaine njegove
jaine. Kod izoidne strukture, pokuaj da se strah
potisne je manje efikasan zbogslabosti ega, a individua
je esto svesna svog straha. Meutim, u oba sluaja
ovo se manifestuje u telu - kod izoidnog tela
sputenim grudima u izdisaju, a kod neurotinog
grudima naduvanim od udahnutog vazduha. Sputene
grudi su meke, naduvane su tvrde.
Ova obeleja su vana za razumevanje strahova
koji spreavaju predaju telu. Strava inhibira bilo koju
agresivnu akciju, a poto je disanje agresivan in kojim
organizam usisava vazduh, intenzitet ovog procesa je
dobar pokazatelj sposobnosti organizma za agresiju,
odnosno sposobnosti da posegne za onim to mu treba
i to eli. Izdisaj je, meutium, pasivan proces,
preputanje, oputanje miinih kontrakcija koje
naduvavaju grudi. Zbog ovog straha od preputanja
neurotiar se dri ljudi kao odrastao isto kao to je to
inio kao dete. Sva mala deca se dre za majku,
njihovo telo ili odeu, jer je ona osnovna sigurnost. Dok
rastu, njihova elja da budu nezavisni i stoje na
sopstvenim nogama raste i postaje dominantna.
Sigurnost koju je pruala majka zamenjuje se
sigurnou koja se nalazi u sebi i svom telu. Ali ova
sigurnost u samom sebi se razvija samo do tog stepena
gde se dete osea sigurno, ali samo kada i dalje postoji
neka veza sa majkom. Svaki put kada ta veza bude
ugroe-
217
na, telo se gri a disanje pogorava. Oseaj potrebe za
njom se ponovo aktivira a zavisnost od nje raste.
Panika se moe javiti kad god je neiji ivot
ugroen. Tokom napada panike javlja se gubitak
kontrole nad postupcima, dok osoba jurca unaokolo
kako bi izbegla opasnost, diui brzo i plitko. Neki ljudi
panie vie od drugih kada su suoeni sa pretnjom
opasnom po ivot, dok manji broj pojedinaca sa jakim
oseanjem unutranje sigurnosti moe da zadri ego
kontrolu u tim situacijama i da se ne uspanii. S druge
strane, ima ljudi koji se uspanie u situacijama koje
nisu opasne po ivot, recimo, prelazei visoki most u
automobilu, ili kada se nau same u gomili ljudi.
Panini poremeaji su opisani kao neurotina stanja i
odnose se, na primer, na osobe koje ne mogu same da
napuste svoju kuu a da ne iskuse intenzivnu paniku.
Ako elimo da razumemo zato se osoba uspanii kada
se nae sama daleko od kue, moramo shvatiti da ona
osea kao da joj je ivot ugroen. Poto je ovo oseanje
iracionalno, moramo pretpostaviti da ta situacija budi
telesno pamenje na situaciju iz detinjstva kada jeste
postojala ivotna opasnost. Moda najea ovakva
situacija je nereagovanje majke na deji pla. Kada
dete plae, ono doziva svoju majku iz nude. Njeno
neodazivanje, iz bilo kog razloga, dete doivljava kao
gubitak majke, to je opasno po ivot. U oajanju ono
e plakati sve jae, sve glasnije i sve due gonjeno
potrebom. Takav pla iskoriava energiju deteta i ono
se iznenada moe nai u paninom stanju, nemono da
lako die i borei se za vazduh. Da bi ostalo ivo, telo
se uzdrava od plaa zadravajui dah kako bi povratilo
kontrolu. Dok to ini, strah od bliske smrti privremeno
nestaje. Dete zaspi, iscrpljeno, i seanje na ovo
iskustvo e vremenom nestati, ali telo ne zaboravlja.
Jedno iskustvo ne moe dovesti do neuroze.
Naalost, istina je da mnoga deca u naoj kulturi pate
ne samo od nedostatka nege i podrke koje bi im
omoguile da se razviju u zrele i nezavisne ljude, ve
im roditelji prete i kaznama za neke postupke koji su u
sutini nevini. Mnogi su roditelji i sami odrastali u
porodicama u kojima je bilo nasilnog ponaanja od
jednog ili oba roditelja. U nedostatku sosptvene
unutranje sigurnosti i stabilnosti, mnogi roditelji svoju
frustraciju i bes ispoljavaju na svojoj deci, koja ive pod
konstantnom pretnjom gubitka ljubavi i u stalnom
strahu. Ovaj strah se is-
218
poljava u mnogim emocionalnim ili fizikim
poremeajima od kojih deca pate. Ne iznenauje
injenica da je borba za ivot sve to znaju.
Moglo bi se prigovoriti kako su sluajevi koje
iznosim neobini i nevaei za proseno detinjstvo. Ali
niko, sem onih koji ive u njima, ne zna kakav je
prosean dom, a ak i oni koji ive u izrazito nesrenim
porodicama mogu poricati stepen nesree koju oseaju.
Ljudi koji kod mene dolaze kao pacijenti su proseni
ljudi za koje niko ne bi pomislio da su ludi ili na drugi
nain ozbiljno poremeeni. Oni, rade, mogu biti u
braku, imaju decu i relativno su stabilni finansijski. Ali
kada ih bolje upoznamo, postajemo svesni okantne
borbe i nesree kroz koju prolaze. U nastavku je
izloena pria o detinjstvu i ivotu jedne pacijentkinje.
Alis je imala trideset dve godine i bila udata ve
deset godina. Rekla je: "Kao dete sam uvek bila
uplaena i nervozna. Oseala sam da me majka mrzi i
da su me oba roditelja odbacila. Majka me je
neprekidno kritikovala. Oseala sam se jako usamljeno,
bezvredno i depresivno. Bilo kakav izraz emocije ili
problema moja porodica je okretala protiv mene i
shvatala kao moju greku, a zatim ignorisala. Oseala
sam da nisam dovoljno dobra i da nikad neu moi da
se poredim sa njima.
"Kao tinejderka pokuava sam da budem
savrena, ali sam patila od nesanica i stomanih
problema. Postala sam uznemirena i depresivna.
Prepisan mi je halcion za probleme sa spavanjem i
lekovi protiv stomanih tegoba. Prola sam nekoliko
terapija tokom godina, individualnih i grupnih, i postigla
sam neki napredak, ali i dalje su mi neophodne pilule
za spavanje da bih se odmorila dovoljno da mogu
normalno da funkcioniem i nastavim sa svojim
ivotom. Jo patim od zatvora i napetosti miia
dijafragme i rastueg oseaja usamljenosti i praznine
zbog ega se oseam izolovanom, i u svom braku i u
svom ivotu".
Moe li se posumnjati na to da su iskustva iz
detinjstva bila uzrok njenih problema u odraslom dobu?
Alis nije u to sumnjala. Ali sa svim shvatanjem
problema koje je stelda tokom svoje terapije, i dalje je
oseala, u vreme kada sam je video, da nije sposobna
da pobolja sebe i oslobodi se prolosti. Ovo je
nametnulo pitanje - koji ju je strah toliko jako vezao za
prolost da ona, uprkos najveim
219
naporima, nije bila u stanju da se oslobodi i ivi u
sadanjosti? Ali pre nego to odgovorimo na ovo
pitanje, moramo potpunije razumeti sadanjost.
Kada je Alis dola kod mene, u njenom ivotu nije
bilo radosti i bilo je jako malo zadovoljstva. Patila je od
izrazite zabrinutosti da e doiveti neuspeh, to je
oigledno imalo veze sa injenicom da je u proteklih
deset godina izgubila mnogo poslova zbog svoje
nesposobnosti da funkcionie kako treba. Ali,
istovremeno je bilo jasno da je, s obzirom na stepen
njene uznemirenosti, za nju bilo gotovo nemogue da
dobro funkcionie. Bila je uhvaena u zloudni krug.
Uznemirenost joj je uinila skoro nemoguim da nae
posao, to je, opet, tu istu uznemirenost samo
poveavalo. Uhvaena u ovakvu zamku, Alisin ivot je
predstavljao oajniku borbu za opstanak.
Klju za reavanje njenog konflikta je leao u
njenoj izjavi da se tokom adolescencije trudila da bude
savrena. U toj tenji nije uspela - to je bilo
neminovno, jer niko ne moe biti savren. Ali kada se
ne bi trudila, oseala bi se bezvredno i beznadeno. Bio
je to pakao, i ja sam razumeo njeno oajniko stanje da
se oslobodi. Ali kako? Pomoi joj da bude snanija kako
bi se mogla jo vie potruditi u svojoj tenji za
savrenstvom samo bi ponovo dovelo do neuspeha i jo
veeg oaja. Odustajanje od promene i prihvatanje
sebe za nju je bilo zastraujue, ali to je bio jedini put
ka nekoj normalnosti.
Ono to je Alis morala da prihvati u poetku bila je
tuga koja se nije mogla porei i njena potreba da plae.
Imala je mnogo razloga za plakanje. Kada sam joj na
ovo ukazao rekla je da jeste puno plakala. Ovo je
uobiajen odgovor koji je bez sumnje taan, ali je
pitanje - koliko je to plakanje bilo duboko? Ako je pla
onoliko dubok koliko su to bol i tuga, on e u potpunosti
osloboditi osobu. Alisin bol je bio duboko u njenom
trbuhu, povezan sa njenim stomanim poremeajima,
ali ga je oseala i u predelu dijafragme gde je bio
posledica grupe napetosti koje su spreavale da njeno
disanje i njeno plakanje dosegnu do dubine trbuha. U
tom regionu su naa najdublja oseanja: naa najdublja
tuga, na najvei strah, kao i najvea radost. Slatka
oseanja nalik na topljenje koja prate istinsku
seksualnu ljubav se oseaju duboko u stomaku kao sjaj
koji se moe proiriti itavim telom. Prijatna oseanja u
stomaku se javljaju kod dece na ljuljakama i
klackalicama na kojima ona toliko uiva-
220
ju. Ali ba kao to je fokus radosti, trbuh je takoe
mesto u kome se oseaju tuga ili oaj onda kada nema
radosti.
Da bi dosegla ovu radost Alis je morala da se
otkrije svom oaju. Ako bi mogla da se isplae onda
kada bi bila u stanju tog oaja dodirnula bi radost koja
ivotu daje puni smisao. Iako moramo shvatiti da je
oaj zastraujue oseanje, takoe treba da znamo da
on izvire iz prolosti, a ne iz sadanjosti. Alis je
oajavala, jer nije mogla da bude savrena i da osvoji
odobravanje i ljubav svojih roditelja. Njeno oajanje se
produilo u sadanjost, jer se i dalje borila da prevazie
ono to je smatrala za svoje greke i slabosti, kako bi
dobila tu ljubav. U stvari, trudila se da "nadvlada" svoj
oaj, to nije mogla da uini, jer oaj jeste bio njeno
iskreno oseanje. Moe se porei oaj, i iveti u iluziji,
ali to e neizostavno propasti i uvesti individuu u
depresiju.
29
Mogla je pokuati da se uzdigne iznad
oaja, ali to podriva oseaj sigurnosti; ili je mogla
pokuati da oaj razume, to osobu oslobaa straha.
Prihvatiti oaj znai oseati ga i izraavati to
oseanje jecajima i reima. Pla je izjava tela, rei
dolaze iz uma. Kada su udrueni na pravi nain, oni
dovode do integracije uma i tela to oslobaa od krivice
i podstie slobodu. Prave rei su vane. "Nema svrhe"
je kljuna fraza. "Nema svrhe pokuavati; nikada neu
zadobiti vau ljubav" je iskaz koji izraava shvatanje da
je oaj posledica iskustva iz prolosti. Veina
pacijenata, meutim, projektuje svoj oaj u budunost.
Kada ga prvi put osete esto ga izraavaju kao: "Nikada
me niko nee voleti" ili: "Nikada neu nai pravu
osobu". Ne razumeju da se ljubav ne moe nai koliko
god traili, i da je, to je oaj vei, utoliko manja
verovatnoa da e druga osoba biti u stanju da
odgovori pozitivnim oseanjima. Prava ljubav je
uzbuenje koje se osea u iekivanju zadovoljstva i
radosti koja nastaje u kontaktu sa drugom osobom.
Volimo ljude pored kojih se oseamo dobro:
izbegavamo one ije je prisustvo muno.
Problem koji je Alis imala bio je taj da se ona
plaila svog oaja, jer je on na dubokom nivou bio
povezan sa smru. Gotovo celog i-
221
vota je ivela na ivici oaja, previe uplaena da ga
uopste oseti. Bila je kao neko ko stoji na obali mora i u
njemu kvasi samo stopala zbog straha da e ga

29
Videti Lowen, Alexander, Depression and tlie Body
(New York, Coward, McCann & Geoghegan, Inc. 1972,
Arkana 1993) za analizu uloge koju iluzija igra u genezi
depresije
preplaviti sva silina mora. More je simbol naih
najdubljih oseanja - tuge, radosti, seksualnosti. Ono je
izvor ivota i samo ako se prepustimo njemu moemo
iveti u potpunosti. Pustiti sebe u dubinu svog oaja
znai zaroniti u dubine trbuha, koji je, poto predstavlja
more, takoe izvor ivota. Nijedna odrasla osoba se
nije nikada udavila u svojim suzama, mada se strah od
davljenja nalazi u osnovi panike. Odoje kome je
uskraena ljubav e umreti, malo dete takoe moe
umreti u slinoj situaciji jer su mu potrebni kontakt i
podrka majinske figure. Dete koje se nae nadomak
smrti usled nedovoljne podrke i ljubavi postaje
neurotina osoba koja e iveti na ivici oaja i panike
itavog ivota, sem ako se ne oslobodi straha time to
e ponovo proiveti tu ranu traumu i shvatiti da nee
umreti.
Mora se naznaiti da, iako je potrebno razgovarati
o smrti da bismo pomogli pacijentu da razume svoj
problem, to nije dovoljno da otkloni strah. Kazati detetu
da se ne plai mraka poto tamo nema nikoga ne
pomae mnogo jer, iako u tami zaiste ne postoji niko
straan, taj neko postoji u tami detetovog nesvesnog.
Krenuti u nesvesno znai putovati u trbuh, u pravcu
kojim idu oseanja putem disanja. Kada respiratorni
talas tee nanie u karlicu mogu se spoznati oseanja
koja su tamo zakljuana. Neko moe oseati da nije bio
voljen i da je mogao umreti, ali, koliko god ta svest bila
tuna, mogao bi takoe shvatiti da nije umro. Za
odraslu osobu nedostatak ljubavi ne predstavlja smrtnu
presudu. Moe se voleti i predati sebi. Starija ena od
oko pedeset godina, majka nekoliko dece, koja rni je
rekla "Umreu ako me niko ne voli" bila je patetina
osoba koja se ivota plaila isto onoliko koliko i smrti.
U vreme kada sam radio sa Alis nisam shvatao
koliko je strah od smrti dubok, i iako sam mogao da joj
pomognem u vezi neurotinog aspekta njenog
problema - potrebe da bude savrena - nisam joj
mogao pomoi da se suoi sa prikrivenim strahom od
smrti koji je pokretao ovu nerealnu potrebu. Ona je
postigla mali napredak tokom terapije kod mene u tom
smislu da je razumela svoje probleme i oseala se malo
sigurnija u sebe, ali nisam bio u stanju da joj
pomognem da se probije u dubinu svog bia. Veina
terapeu-
222
ta bi smatrala da je ovaj ishod zadovoljavajui, ali bez
jakog temelja u sebi i svom telu postoji opasnost od
povratka u oaj, poto osoba ne moe da oseti radost
ivota. To ne znai da se neprekidno mogu initi proboji
koji bi pacijenta oslobodili oaja i straha od smrti. Ali ja
verujem da je veoma vano za terapeuta da razume
dubinu oaja kod modernog oveka, i da ima na
raspolaganju sredstva i potrebno poznavanje tog
problema kako bi se sa njim nosio. Sledei sluaj
ilustruje principe kojima se ja vodim u reavanju ovog
problema.
Svakom pacijentu je potrebno da probije barijeru
koju stvara strah od smrti, a Nensi je nainila takav
proboj. Bila je pedesetogodinjakinja sa borderlajn
poremeajem linosti. Tokom ivota je bila anoreksina
i njeno funkcionisanje se moe jedino opisati kao
marginalno. Pomenuti proboj je nainila nakon vie
godina terapije tokom koje je izgradila volju da se bori
za ivot. Naporno smo radili kako bi joj omoguili da
bolje die, izraava oseanja ili tugu i da se pobuni i
zauzme za sebe u nepovoljnim ivotnim situacijama. Ali
njena oseanja nikada nisu postala dovoljno jaka jer
njeno disanje nikada nije bilo dovoljno duboko.
Dok je leala na stoiu, diui a zatim stvarajui
otegnute zvuke, zaustavila se tano u trenutku kada je
izgledalo da e taj zvuk prei u duboko jecanje. Jako se
uplaila i rekla: "Postaje jako mrano. Oseam se kao
da u umreti". Takvo oseanje bi svakoga uplailo, ali
zato je ona to osetila ba onda kada joj je disanje
postalo dublje? Odgovor je da je duboko disanje
probudilo strah od smrti koji je sve vreme bio u njoj.
Nensi je umalo umrla kao dete. Pria koju mi je
ispriala bila je zanimljiva. Kada je imala oko dve
godine bila je punaka, simpatina devojica. Njena
majka se, videvi kako dobija na teini, uplaila da e
postati debela, kao to je to bila njena sestra. Voena
ovim strahom, majka je stalno uznemiravala devojicu
u vezi jela i toliko je prestravila da je ona izgubila apetit
i vie nije mogla da jede. Kako je sada poela da gubi
na teini i postaje mrava, majka se uspaniila i poela
da je tera da jede, ali bez uspeha. Devojica je zavrila
u bolnici u kritinom stanju.
Bio sam uveren da je anoreksija proistekla iz ovog
iskustva. I dalje se plaila da e se ugojiti kada je
zapoela terapiju kod mene. Poveanje telesne teine
za nju bi bilo teko da prihvati. Za poetak, to bi znailo
da bi imala telo i da bi bila neko. A to bi moglo do-
223
vesti do sukoba sa majkom, koje se jako plaila. Vaan
proboj se dogodio nakon nekoliko seansi kada je
doivela strah od smrti. Uveravao sam je da ne postoji
opasnost da e umreti. Ono to se desilo, objasnio sam
joj, bilo je to da je, kada je poela duboko da die,
osetila paniku i prestala da die, time prekidajui dotok
kiseonika u mozak. Ovo je stvorilo privid mraka. Jedino
to je moglo da se dogodi je bilo da se ona onesvesti, a
u tom sluaju bi se disanje sponta-no nastavilo i ona bi
dola svesti. Kada smo tu vebu ponovo uradili na
sledeoj seansi i dalje je doivljavala zamraenje i strah
od smrti, ali u manjoj meri. U to vreme smo uspostavili
snaan savez terapeuta i pacijenta zahvaljujui kome je
ona imala poverenje u moje vodstvo.
Drugom prilikom, dok je leala na krevetu
utirajui i pokuavajui da vriti, oteo joj se snaan
zvuk a ona je poela duboko da jeca, to je dopiralo iz
trbuha. Kada je prestala da plae, rekla je: "Nisam
umrla! Nisam umrla!" Oseala je da se probila kroz
strah koji ju je proganjao, sputavajui je i stiskajui
njen ivot. Njena hrabrost u suoavanju sa ovakvim
situacijama znaajno se uveala, jer je stelda neki
oseaj u stomaku - koji bismo mogli opisati kao "imanje
petlje. Suoila se sa svojim strahom od smrti, spustila
se u podzemlje, i sada je jo trebalo da nae izlaz.
Jedan od mojih pacijenata se osvrnuo na incident
koji se dogodio njegovoj kerki kada je imala pet
godina. Igrala se sa loptom zajedno sa svojim
roditeljima, upadljivo uivajui u tome. Njen mali
dvogodinji brat, koji je posmatrao, eleo je da se
ukljui u igru. Ona je odbila da mu da loptu, a kada su
roditelji insistirali da to uini, gaala ga je njome. Nije
ga pogodila, ali ju je otac strogo ukorio, rekavi joj da
ne bi trebalo da to radi jer bi ga mogla povrediti. Ovaj
prekor na nju je delovao kao ok i poela je da vriti.
Otac joj je, smatrajui da je njena reakcija iracionalna,
rekao da prestane da vriti, to je samo pojaalo
vritanje. elei da je naui pameti, zatvorio ju je u
veliki ormar i rekao da moe da izae kada prestane da
vriti. Posle nekoliko minuta je prestala, ali nije izala.
Zabrinut, otac je otvorio vrata i zatekao je na podu,
bledu i nemonu da die. Pourili su u bolnicu gde je
doktor primenio bronhodilatator. Ona je doivela
astmatini napad koji bi je usmrtio. Nemona da
prestane da vriti i u strahu da nikada nee izai iz
ormara, uletela
224
je u napad panike u kome su joj se bronhije skupile,
onemoguavajui disanje. Devojica je bila u stanju
oka.
Radio sam sa mnogo astmatiara. Kad god oni rade
vebe koje produbljuju disanje, kao utiranje, plakanje
ili vritanje, poinju da breku i odmah vade pumpicu
koja privremeno ublaava bronhijalni spazam,
olakavajui im disanje. Meutim, ovo ne otklanja
tendenciju ka spazmu koji nastupa kao panina reakcija
kada se disanje produbi. Poto postanu jako uplaeni
zbog brektanja koje inae oznaava poetak
astmatinog napada, svoj strah pripisuju nesposobnosti
da diu. Ovo je delimino tano, ali je isto tako tano i
da strah dovodi do onemoguavanja disanja. To je
strah da e biti odbaeni ili naputeni jer su plakali,
vritali ili bili previe zahtevni. Ovo glasno izraavanje
koje je bilo potisnuto u interesu opstanka biva
aktivirano dubokim disanjem. Kada pacijenti jednom
shvate ovu dinamiku, njihov strah se umanjuje. Tada ih
mogu ohrabriti da se prepuste glasnijem plakanju i
vritanju, to onda mogu da urade a da ne dobiju
astmatini napad. ak i kad se pojavi brektanje, ja sam
protiv korienja pumpice i uveravam ih da e, ukoliko
ne panie, biti u stanju da lako diu. Na njihovo
uenje ovo gotovo uvek uspe.
Alis, iji sluaj sam opisao ranije, nije bila tipian
panian pacijent. Njene grudi nisu bile naduvane i imala
je vie potekoa sa udisanjem nego sa izdisanjem
vazduha. Njen strah je bio dublji, na granici sa uasom,
to je pre odgovor na majino neprijateljstvo nego na
odbacivanje i naputanje. Alis bi se mogla opisati kao
borderlajn pacijent sa jakom tendencijom ka izoidnom
rascepu i disocijaciji. Njen skriveni strah je bio pre da
e biti ubijena nego da e biti naputena ili odbaena.
To je dublji, intenzivniji strah i zahteva veu
mobilizaciju besa da bi se prevaziao.
I u panici postoji strah od smrti, ali u manjoj meri.
Kako bih pomogao pacijentima da stupe u dodir sa
svojom panikom koristim tehniku opisanu u poglavlju
3: lee na bioenergetskom stoiu i proizvode zvuk koji
onda odravaju koliko god mogu. Na kraju tog zvuka
pokuaju da ponu da jecaju. Kada u tome uspeju, tada
se suoavaju sa svojim strahom od davljenja u tuzi ili
od toga da e ih oaj pregaziti. Kako bi se od ovih
oseanja odbranilo, telo pokuava da inhibira disanje.
Grudni ko se zatee, a bronhije skuplja-
225
ju. U ovom momentu pacijent osea paniku. Lisa, koja
je iskusila ovu paniku rekla je: "Nisam u stanju da
diem. Grudi i grlo su mi veoma stegnuti" Ali to nije
shvatila kao ponovno preivljavanje traume iz
detinjstva. Dodala je: "Poznajem taj oseaj (stezanje u
grudima). To je toliko duboka bol da ne znam da li
elim da umrem, da li u umreti. Tako mukla bol, lini
pakao". Objasnila je da je kao mala bila preputena
samoj sebi. Nijedno od njenih roditelja nije bilo
zainteresovano, pa ak ni svesno njene tuge i borbe.
eleli su sreno dete i Lisa bi navukla srenu,
nasmejanu masku da bi sakrila svoju tugu i oaj. Kada
je dopustila sebi da iskreno plae, osetila je slobodu u
smislu odbacivanja te maske. Nikada se nije udavala i
nije iskusila ljubavnu ekstazu. Nije se usuivala da
svoje srce otvori ka ljubavi. Bilo je previe boli u njoj.
Ali samo ako se taj bol oseti, strah od njega nestaje. U
vreme kada je iskazala ova uvianja, srela je nekoga
koga je istinski zavolela.
Sali je bila ena ije je telo bilo toliko uzano
izmeu glave i karlice da mi se inilo kao da gledam
enu u luakoj koulji. Imala je lepo oblikovanu,
snanu glavu i iroko, privlano lice. Noge i stopala su
joj bila jaka i oblikovana. S obzirom na iroko lice i
zdrave noge, uzanost njenog trupa nije se mogla
shvatiti kao poremeaj u razvoju, ve samo kao rezultat
traumatinog iskustva iz detinjstva koje joj je stezalo
grudni ko i karlicu. Skupljanje je bilo toliko snano da
je njeno disanje bilo ozbiljno ugroeno. Uprkos manjku
respiratornog volumena, nije bila slabana. Muskulatura
joj je bila dobro razvijena i bila je u stanju da podnese
velike napore. Napetost u njenom trupu imala je
posebnu funkciju, da sprei ita divlje ili nasilno da
izbije napolje. Toj svrsi slue ludake koulje u
mentalnim ustanovama. Sali je bila ena u ludakoj
koulji.
Zapoela je terapiju da bi nauila kako da se nosi
sa razvodom braka koji joj je pretio. Njen brak nije bio
srean, ali ju je mogunost da ostane sama plaila.
Supruga je opisala kao nepouzdanog. Stalno je menjao
poslove, a Sali je sumnjala i da je vara. Bio je vie
deak nego ovek. Sali je bila ta koja je odgovorna u
porodici, zaraivala je novac, vodila domainstvo i
starala se o detetu. Brak nije mogao uspeti, jer se ona
oseala iskoriavano, a njen suprug zarobljeno. Na
Salina insistiranja da se ponaa odgovornije odgovarao
je obeanjima koja nije uspevao da odri. Kada su se
konano razi-
226
li, Sali je postala depresivna i suicidna. Nije mogla da
sebe zamisli samu, a nije nasluivala mogunost
nalaenja drugog mukarca. Uprkos injenici da je bila
privlana mukarcima, oseala se utueno. Na dubljem
nivou sebe je videla kao naputeno dete. Na povrini je
nastavila da efektivno radi i da se nosi sa svojim
ivotnim okolnostima.
Meutim, savladavanje problema nije cilj terapije.
ivot mora biti vie od pukog preivljavanja. Moramo
pronai neku radost u ivotu, jer emo inae pasti u
depresiju koja moe oteati ak i opstanak. Sali nije
oseala radost; potpuna stegnutost njenog tela je
iskljuivala svako oseanje slobode i lagodnosti. Morala
je da se oslobodi svoje miine ludake koulje, ali da
bi joj se u tome pomoglo, moraju se poznavati dogaaji
u njenom ivotu koji su doveli do toga da se ona nae u
psiholokoj ludakoj koulji i razumeti sile u njenoj
linosti koje su je toliko sputavale.
Kada sam je upitao o prolosti, osvrnula se na
priu koju joj je majka ispriala. Sali je bila najmlae
od troje dece, osam godina mlaa od svoje starije
sestre. Na roenju, a roena je u malom seocetu, bila
je toliko modra i slabana da je majka mislila da e
umreti. Stoga je bila odloena u stranu. Ali nije umrla,
ak je postala zdravo dete. Sali je strah od naputanja
uvek pripisivala ovom dogaaju, ali ako se malo dublje
sagleda njena prolost, pojavljuju se i drugi aspekti
ovog straha. Kada je imala etiri godine, dakle u
kritinom edipovskom periodu, otac je otiao od kue.
Njena majka ga je optuila da je neodgovoran i da ima
druge ene. U tom pogledu, Salino iskustvo je naizgled
replikacija iskustva njene majke. Meutim, Salin otac je
poseivao svoju porodicu s vremena na vreme. Sali se
setila kako je bila uzbuena i srena svaki put kad bi
doao i koliko bi se slomljeno osetila kad bi ponovo
otiao. esto je govorila o ovome tokom terapije. Na
jednoj seansi je rekla: "Onog trenutka kada me
mukarac ostavi osetim se kao da u umreti. Kada se
posvaam sa mukarcem, oseam da u umreti ako me
ostavi".
Kada bi poela da plae, rekla bi: "Ne ostavljaj me,
tatice'. Shvatila je da je od oca traila ljubav, podrku i
zatitu, koju nije oseala od majke. Kada je otac otiao
od njih, majka je morala da odlazi iz kue zbog posla, a
ona bi ostajala sa svojom bakom koje se uasno plaila.
Jednom je sanjala da stoji na obali mora i da vidi ba-
227
ku kako joj se pribliava. Mislila je da e je ubiti. U snu
je oseala impuls da ue u vodu i udavi se. Takoe se
setila incidenta u kome joj baka pere kosu vrelom
vodom, zbog ega je ona vritala i pokuavala da se
otrgne i izvue glavu van vode, ali ju je baka gurnula
nazad rekavi da voda mora da bude dovoljno vrela
kako bi ubila vai. Baka je bila veoma surova i pretila
joj je da e se ubiti ako Sali ne bude "dobra, posluna
devojica". Kako bi ovu pretnju uinila efektnijom, sa
sobom je stalno nosila malu torbicu u kojoj je,
navodno, drala otrovne biljke, i pretila je da e ih
pojesti svaki put kada bi Sali plakala ili se bunila.
Nemogunost da plae ili se pobuni protiv maltretiranja
je i dalje bila prisutna u Salinoj linosti usled jake
restrikcije disanja uzrokovane napetostima u grudima i
grlu.
Osloboditi njeno telo ovih napetosti nije bio lak
zadatak, jer je sama imobilisala njenu agresivnost.
Pobuniti se znailo bi izazvati katastrofu po njenom
shvatanju, da e biti naputena ili ubijena. Bilo joj je
jsano da njeni problemi potiu iz ranog detinjstva i da
je njen strah da e biti ubijena bez osnova u sadanjem
vremenu, ali se inilo da strah od naputanja ima
realne osnove u sadanjosti. Veina pacijenata se
uspanii na pomisao da e ostati sami, da nee biti
voljeni, uprkos injenici da je veina njih ve ivela
sama tokom dela svog ivota. Sali se ovom strahu
suprotstavila nadom da e nai nekoga ko e je voleti i
prema kome e biti pokorna kao prema baki.
Pokornost, meutim, podriva vezu i oivljava strah od
naputanja. Ako i druga osoba u vezi osea isti strah i
istu potrebu za kontaktom, to postaje uzajamno
zavisan odnos, koji je samo zamena za ljubav. Sali i
njen suprug su imali takav odnos.
Nakon razvoda, Sali se zaljubila u drugog oveka,
za koga se ispostavilo da je isti kao i njeni bivi mu i
otac - neodgovoran i nepoten. Nastupio je veoma
snano proklamajui svoju ljubav prema njoj, ljubav za
koju se ispostavilo da je bila vie na reima nego u
oseanjima. Kada se ova veza raspala, jer je Sali otkrila
da je lagao, pala je u teko oajanje, oseala je da ne
moe da nastavi dalje, da e umreti. Pomoglo joj je
kada sam istakao da osoba koja samo eka spasenje
obino bude prokleta. Nije joj bio neophodan mukarac
i bila je sasvim sposobna da sama stoji na svojim
nogama, ali se opirala tome jer bi to znailo
sueljavanje sa svojim oajanjem - oajanjem da se
otac nikada nee vratiti i da nikada nee pronai
228
mukarca koji e je voleti. Mogla je svesno sagledati
realnost svoje situacije, ali ne i emotivno, jer je
smatrala da je to suvie bolno i strano. Plaila se da e
prihvatanje injenice da je izdana, od svog oca, svog
mua i ovog poslednjeg mukarca, osloboditi ubilaki
bes prema njima koji e onda eksplodirati u furiju i
zbog ega e poludeti. Da bi to spreila, zavezala je
sebe u psiholoku ludaku koulju. Ali, iako je
oslobaanje ovog besa moglo biti opasno kada je Sali
bila dete, to nije vailo za Sali koja je ena, niti za
situaciju u kojoj se sada nalazila. Kao moj pacijent,
mogla je da oslobodi svoj bes utiranjem i udaranjem
kreveta koliko god je htela. Ovo je i inila, a takoe je
besnela i na mene jer nisam shvatao njeno oseanje
oaja onoliko ozbiljno koliko je elela. Uvredila se na
moju opasku da u sebi ima sve to je potrebno da se
izbori sa svojim problemom. Poistovetila me je tada sa
svojom bakom, koja je zahtevala stavove odraslog
oveka od jako tunog i uplaenog deteta. Takoe sam
isticao i potrebu da bude realistinija i zrelija, time to
e prihvatiti svoje oajanje kao neto iz prolosti i
dozvoliti sebi da plae duboko, i time osloboditi svoj
bol. Potisnuti bes esto biva ispranjen na osobi koja
pokuava da pomogne.
U poglavlju 3 naglasio sam koliko je vano navesti
pacijenta na plakanje i pokazao da ovo nije lako kao to
nekome izgleda. Veina dece ne biva ohrabrivana da
iskazuje svoja oseanja, a neka bukvalno dobiju batine
kada plau. Tokom takvog vaspitanja razvila su stav
nesalomivosti i mnogi ljudi se danas ponose svojom
sposobnou da se ne rasplau ak i kada ih neto
duboko boli. Izraavanje tuge plakanjem i suzama je
jedan od naina iskazivanja oseanja. Bez obzira na to
ta neki ljudi kau, veina ljudi pozitivno reaguje prema
osobi koja plae. Oni pokuavaju da joj uzdignu duh, i
osoba retko biva odbaena zbog suza. Mi smo poput
vojske lutalica koja pokuava da se vrate kui nakon
poraza a anse za preivljavanje su nam ugroene bilo
kakvom slabou. "Samo napred, ne odustaj, nastavi".
Ovo bi imalo smisla kada bi nas neprijatelj gonio, ili
kada bi neko sklonite bilo u blizini. Ali u ovom svetu
niko ne moe nai potpuno sigurno sklonite, sem u
sebi samom. Bogatstvo, poloaj i mo nisu odgovor
skrivenom oseanju oaja i nesigurnosti. Zapravo,
upravo napor da se prevazie oaj i nesigurnost
doprinosi njihovom trajnom prisustvu u linosti.
229
Kada je Sali oseala oaj, predloio sam joj da
legne na stolicu i die. Onda sam je zamolio da vriti:
"Beznadeno je! Nikada neu nai nekoga da me titi i
voli!" Kada je ovo uinila, nastavila je da duboko jeca i
iznenada je poela da se bori za vazduh. Prestala je da
plae i sve to je mogla rei bilo je: "Ne mogu da
diem!" i "Umreu!" Ali u tom trenutku je disala, i to
dublje nego tokom itave terapije do tada. Istina, teko
je dahtala, ali ovo je predstavljalo elju za ivotom, ne
samo za opstankom. Dahtanje se takoe moglo
protumaiti kao rezultat konflikta u njenoj linosti - da
se prepusti svom oajanju i strahu da e biti naputena
ako to uini - ili da nastavi da se bori. Podravao sam
varijantu preputanja, rekavi joj da se prepusti
plakanju. Kada je to uinila, pla joj je postao meki i
dublji. Kada je dahtala za vazduhom, oseala je paniku,
ali je to oseanje nestalo kada se u potpunosti
prepustila plakanju. Video sam da je napetost u
grudnom kou nestala i da joj se trbuh opustio. Tada
sam joj predloio da uradi vebu utiranja i vebu
uzemljenja kako bi odrala ritam disanja. Kada je
zavrila sa vebama, lice joj je poprimilo drugaiji izraz.
Na njemu je bilo svetlosti koju ranije nisam primetio.
Oi su joj sijale. Rekla je: "Oseam se dobro".
Oseanje panike se javi svaki put kada jak disajni
talas ne moe slobodno da proe preko dijafragme i u
trbuh. On je blokiran kontrakcijom miia dijafragme
koja moe biti bolna i moe stvoriti oseaj munine.
Vano je razumeti ovu reakciju kako bi se pomoglo
pacijentima da dublje diu. Munina i nagon za
povraanjem nastaju kada talas naleti na napetost u
dijafragmi, koja je poput kamenog zida koji odbija talas
i pokree ga u suprotnom smeru, odnosno navie. Kada
talas proe dijafragmu i ue u trbuh, on ulazi u
psiholoko podzemlje, u svet tame. U mitologiji je
dijafragma, koja ima oblik kupole, zamiljena kao
reprezentacija zemljine povrine. A sav ivot poinje u
tami zemlje ili utrobe pre nego to e izai na svetlost
dana. Plaimo se mraka, jer ga asociramo sa smru, sa
tamom grobnice i podzemlja. Takav je sluaj i sa
tamom noi, kada svest nestaje a mi odlazimo na
poinak kako bismo se ujutro ponovo rodili odmorni.
Predaja ego svesti je zastraujua za mnoge ljude, koji
imaju potekoa da zaspu ili da se zaljube. Oni koji se
ne boje smrtno nesvesnog stanja mogu se spustiti u
psiholoko podzemlje trbuha i pronai radost i ekstazu
koju seksualnost nudi. Mo-
230
ramo imati hrabrosti da se suoimo sa anelom sa
plamenim maem, koji uva ulaz rajskog vrta, naeg
zemaljskog raja, ako elimo da pronaemo radost.
Kada je Sali dola na seansu dve nedelje kasnije
rekla je da je izgubila dobro oseanje. Uveravao sam je
da e ga povratiti ako ponovo bude izrazila svoju tugu i
oaj. Dok je leala na krevetu i snano utirala vrisnula
je: "Dosta mi je pokuavanja! Beskorisno je! Ne mogu
ovo vie da radim!" Ponovo je vritanje otvorilo put
dubokom plau, ali ovaj put nije osetila paniku dok mu
se preputala. Na kraju seanse ponovo je imala dobar
oseaj u telu. Izjava "Dosta mi je pokuavanja" se
zapravo odnosila na njenu sadanju ivotnu situaciju.
esto je od nje traeno da radi prekovremeno i kod
kue to je ometalo njenu elju da vie vremena
provodi sa svojim sinom. Njena neurotina linost joj
nije doputala da se pobuni. Pokoravanje je
preivljavanje i to je bilo sve to je znala. Ali kako je
postajala sve vie iva putem dubokog plaa i disanja,
sve jae je oseala svoju bolnu situaciju, a i bes vezan
za nju. Ojaana tim oseanjem besa jednog dana se
suprotstavila svom efu koji se, na njeno ogromno
iznenaenje, nije bunio kada je odbila da radi
prekovremeno, sem u hitnim sluajevima.
Sali je jo morala dosta da poradi na svom telu.
Stegnutost se vidljivo smanjila, ali je ona i dalje bila
daleko od nestajanja - odnosno, oslobaanja. Mogla je
da vidi svetlo na kraju tunela, ali ga jo nije dosegla.
Morala je da nastavi da veba, da die kako bi proirila
plua, da vriti kako bi opustila grlo i plae kako bi
opustila stomak. To je trebalo nastaviti tokom dueg
perioda, da bi se njen oseaj sigurnosti poveao i da bi
se radost produbila. I dalje je u njoj postojao znaajan
bes koji je trebalo da oslobodi, bes prema baki zbog
plaenja, prema majci zbog naputanja, i prema ocu
zbog zavoenja i odbacivanja. Njen odnos sa
mukarcima bio je kritian element njene neuroze.
Verujui da su joj neophodni, dopustila im je da je
iskoriste. U jednom trenutku bes prema suprugu
eksplodirao je u oseanju da bi mogla da mu odsee
muda. Ali shvatila je da je njena enja ta koja je
dovela do toga da zavodi mukarce. Ta enja se,
meutim, znaajno umanjila sa probojima jakih
oseanja koja su umanjila skrivenu paniku i omoguila
joj da oseti da bi mogla da bude sama i da pronae
radost u svojoj slobodi.
231
Vilijam je zlatni deko iji sam problem opisao u
poglavlju 5. Radio sam sa njim nekoliko godina, i on je
nainio znatan napredak u svom ivotu. Mnogo godina
ranije bio je oenjen agresivnom enom od koje je bio
zavistan. Kada je taj brak propao, postao je depresivan.
Mobiliui svoju energiju, izdigao se iz depresije i
ponovo postao aktivan u spoljasnjem svetu. Gledao je
druge ene i poeo da napreduje u poslu, ali se oseao
frustrirano jer mu je neto nedostajalo. Kada mi se prvi
put obratio, video sam iz ogromne napetosti njegovog
tela da je on izmuen ovek. Oseao je ovu napetost, i
znao je da mora nai neki nain da je se oslobodi, ali
iako se sloio sa mojim miljenjem o ozbiljnosti te
napetosti nije na to reagovao emotivno. Nije plakao niti
se ljutio. Meutim, bio je voljan da radi na svom telu
kako bi produbio disanje i postao uzemljeniji. To mu je
pomoglo da se oseti bolje i da bude produktivniji.
Istovremeno, radio je na odnosu sa majkom, koja ga je
navela na misao da je superiorno bie. Analiza je
raena uporedo sa fizikim vebama. Njegov otac
nikada nije bio snana, podupirua figura, jer je
njegova majka polagala ekskluzivno pravo na njega. Ja
sam igrao ulogu koju je njegov otac odbacio, i sa mnom
je delio detalje iz svog ivota.
Tokom nekoliko narednih godina Vilijam je nastavio
da napreduje. Stekao je priznanje u svojoj profesiji i
sreo je enu koju je voleo i potovao. Takoe je postao
sposoban da plae, to je redovno inio kada je radio
bioenergetske vebe na seansama i kod kue. Bio je
prilino uspean i razmiljao je o tome da se oeni. Ba
tada, kada se inilo da je sve u redu, ponovo je poeo
da se ali na oseanje frustracije. Uprkos ljubavi koju je
oseao prema partnerki, dobar deo seksualnog
uzbuenja prema njoj je nestao. U ranijem razmatranju
ovog sluaja pomenuo sam da je njegova nesposobnost
da oseti iole jai bes prema majci bila glavni faktor koji
je blokirao njegovu predaju. A kako i dalje nije mogao
da oseti taj bes, frustracija se samo produbljivala.
Vilijam se na jednoj seansi pojavio alei se na
nedostatak entuzijazma za ivotom, manjak strasti u
vezi ene ili posla. Leei na stolici, poeo je da plae.
Predloio sam mu da kae: "O Boe, tako je teko".
Grlo mu se steglo i nije mogao da izusti ni re. Ustao
je, rekavi: "Ima neeg zastraujueg u vezi sa ovim".
Izgledao je uplaeno, gotovo uspanieno. Zamolio sam
ga da ponovo legne na
232
stoi i kae: "O Boe, nemam vazduha". To je i uradio,
a onda dodao "Istina je". Osetio je strah koji je bio
izmeu panike i terora, strah koji sebi nikada nije
dopustio da oseti. Tada mi je ispriao detalj koji je bio
najvaniji u njegovom ivotu. Kada je bio deak, na
otprilike svakih mesec dana on bi nekoliko noi
zaredom na spavanje iao uplakan. "Kada bih se
probudio, video bih jako turobne i mrane izglede za
moju budunost", rekao je, "ali kada bih ustao iz
kreveta i bio aktivan, oseanje bi nestalo". Takoe je
priznao da ovu teskobu osea i danas, ali samo
nakratko.
Vilijam je bio u poloaju uzemljenja kada je ovo
rekao. Kada je ustao, zapanjila me je promena na
njegovom licu. Bilo je neno, svetlo i mladalako. Kao
da je bio osloboen iz mrane elije. Shvatio sam da je
njegov uobiajem izraz lica bio maska. esto se smeio,
ali je osmeh bio krut i usiljen kao i njegovo telo.
Sadanja promena na licu bila je posledica priznavanja
njegovog oaja. "Razoaran sam svojim ivotom",
rekao je. Ali zato je to skrivao, ak i poricao? To
poricanje je odavalo postojanje dubokog straha.
Dok smo razgovarali o njegovom nedostatku
ljutnje, rekao je: "Sebe vidim kao drutveno uspenog.
Imam novac, prijatelje, vlasnitvo. Ne oseam se gore
od drugih ljudi". Bilo mi je jasno da ga je stid da pokae
da je bio u loem stanju. Bio je odgajan u uverenju da
je superiorna, boanska osoba. Nije smeo biti jedan od
obinih ljudi. Bilo mu je zabranjeno da pokazuje bilo
kakvu seksualnu zainteresovanost za devojke. "Seks
nije bio priznat u mojoj porodici", rekao je. "Moja
majka nikada nije rekla ni re o seksu mojim sestrama,
Provodila je mnogo vremena u crkvi. Bio sam deko sa
oltara. Ona je bila preokupirana istoom i pobonou,
time kako biti ist i dobar". Kada Vilijam ne bi sluao,
bio bi ukoren, a kada bi bio "nevaljao" bio bi izlupan po
stranjici. Nikada ga nisu prebijali. ta je onda bio taj
veliki strah koji ga je terao da porie svoja oseanja i
da tei superiornosti po svaku cenu? Tada sam shvatio
da Vilijamova majka ima crtu ludila u linosti, kao to je
imaju svi fanatici. Kao deak uasno se plaio onoga to
bi ona mogla da uradi i bio je u panici da bi ga odbacila
ako bi joj se suprotstavio. Aludirao sam da je njen
fanatizam znak nerealnosti u njenoj linosti tokom
itave terapije, ali je Vilijam smatrao da je to samo
malo neobino. Sada, po prvi put, mogao je da prihvati
da u njegovoj majci postoje
233
crte ludila. Zastori su podignuti sa njegovih oiju i video
je svetlost. Svet vie nije bio mrano, turobno mesto.
Ta svetlost se pojaavala tokom narednih seansi.
Merina pria reflektuje postupke u terapiji koji su
doveli do znaajnog napretka ka radosti koji je ona
nainila. Ukratko razmatrano u prethodnom poglavlju,
ona je bila getalt terapeut, imala je trideset tri godine i
bila je udata kada je zapoela sa terapijom. Pohaala je
profesionalnu radionicu koju sam drao za grupu
terapeuta i bila je veoma impresionirana sposobnou
da razumem njene tekoe analizirajui njeno telo.
Znak koji se isticao bio je nesklad izmeu gornje i
donje polovine njenog tela, kao da su razdvojene. Struk
joj je bio tanan i izduen. Obe polovine su izgledale
slabano; grudni ko je bio napet i stegnut, vrat tanak i
pomalo izduen a lice blago i slabanog izgleda. Donji
deo je odavao sline znake slabosti, manifestovane
uskom, stegnutom karlicom i tankim, dugim nogama.
Stopala joj takoe nisu delovala snano. Izgled slabosti
Merinog tela ukazivao je na smanjeni energetski naboj
koji se takoe ogledao u smanjenom intenzitetu
oseanja. Na primer, njeno samopotvrivanje je bilo
slabo. Uz sve to, njeno telo je odavalo manjak
integracije njegovih delova; glava, toraks i karlica nisu
bili meusobno dobro povezani.
Kada sam joj ukazao na ovo tokom radionice i
primetio da ima veliki problem sa telom koji zahteva
terapeutski pristup, rekla mi je da nijedan drugi
terapeut nije video te tegobe. Imala je doktorat iz
psihologije i, na verbalnom nivou, delovala je dobro to
je uspevalo da zavara veinu terapeuta. Imala je
atraktivno, mladalako lice i eljan osmeh koji je
iskazivao njenu potrebu da udovolji, ali je isto tako
prikrivao tugu i paniku. Kada smo poeli da radimo, bila
mi je zahvalna jer sam video njenu tugu i bol. Rado je
prihvatila ohrabrenje da plae to joj je bilo oajniki
potrebno. Radila je i vebe utiranja, i vritala koristei
re "zato" da se pobuni protiv onoga za ta je shvatala
da je nesreno detinjstvo. Nije joj bilo teko da oseti
koliko je jako bila povreena kao dete. Dok smo radili
na poveanju njene svesti o sebi kao osobi, setila se
detalja i incidenata iz detinjstva koji su pokazivali koliko
je bila uplaena. "Kada sam bila mala, majka je imala
obiaj da me vezuje. Jednom me je vezala za kvaku sa
spoljanje strane vrata. Seam se da sam vritala
234
i vritala da me puste unutra, ali me je ignorisala.
Imala je obiaj da udara i mene i moju sestru varjaom
ili vealicom".
Meri je svoje detinjstvo videla kao nonu moru.
Imala je obiaj da hoda u snu kao dete, a ponekad bi i
trala, kao da pokuava da pobegne. Imala je strane
snove. "Bila sam u moru a ajkule su ile ka meni.
Ponekad bih se probudila pre nego to bi stigle do
mene, ali bi mi ponekad odgrizle nogu pre nego to bih
uspela da se probudim. U vodi je bilo krvi. Ne seam se
da sam vritala, ali bih se probudila prestravljena. Bio
je jo jedan san, manje jasan. Bila sam u umi a zmija
me jurila, ali sam bila oduzeta i nisam mogla da se
pomerim. Ti snovi su se javili kada sam imala izmeu
etiri i pet godina. ak i sada oseam taj strah u meni.
Bila sam veoma uznemireno dete, ali sam se pretvarala
da sam hrabra. ak i u dvanaestoj godini jako bih se
uplaila kada bi trebalo da zatraim bilo ta od bilo
koga. To je bilo muenje".
Kada sam upitao Meri ta misli o tome ko je bio
ajkula, rekla je: "Uvek sam mislila da je to moj otac. U
poslednje vreme, meutim, oseam veliki strah u vezi
sa mojom majkom. Nikad nisam imala oseaj da me
majka mrzi. Sada oseam da me ne voli. Plaim se da
se suoim sa injenicom da me ona mrzi".
Tokom ove seanse Meri mi je otkrila da je znala da
su se njeni roditelji uzeli jer je njena majka ostala u
drugom stanju sa njom. Oseala je da njen otac nije
eleo rijenu majku. Bilo je dosta rasprava oko njenog
imena kada se rodila i na kraju su joj dali ime koje je
otac eleo. Tada je rekla: "Kada sam bila mlada, uvek
sam oseala da sam zapravo ja bila supruga moga
oca". Meri je bila svesna da je njen otac bio seksualno
zainteresovan za nju iako nije imala oseaj da ju je
zlostavljao.
Za nju je bilo od sutinske vanosti da oseti
problem koji je imala sa telom i kako je on povezan sa
njenim iskustvima iz detinjstva. Tokom terapije skretao
sam joj panju na nesklad njenog tela i potrebu da se
njegovi segmenti integriu. To se postie tako to se
talasi ekscitacije koji prate disanje nateraju da snano
teku kroz itavo telo. Disanje u leeem poloaju na
stolici poboljava ovaj tok. Na jednoj seansi, leei na
stoiu i trudei se da die, poela je da plae i rekla:
"O, Boe! Ne mogu da izdrim ovaj rascep izme gornje
i donje polovine tela. Oseam se kao da sam na spravi
za mu-
235
enje". Bila je psiholoki izmuena, a telo joj je
slomljeno emocionalnim konfliktima u kui koje je
stvorio otac svojim seksualnim ponaanjem i majka
svojom ljubomorom i neprijateljstvom. Istovremeno
nije mogla da se usprotivi svemu to se deavalo, jer
su njeni roditelji bili slepi za svoje postupke. Uz moje
ohrabrivanje, vrisnula je: "Muite me, ne mogu to da
izdrim!" Ali tada je dodala: "Oseam se kao da ne
mogu da pobegnem". Sa tom primedbom se sruila na
pod, jecajui.
Dodala je: "Moja majka mi je stalno bila za
petama, napadala me je svaki put kada bih pokuala da
se oslobodim ili izrazim bilo kakvo seksualno oseanje.
Odustala sam. Postala sam njena mala sluavka a ona
je bila veoma srena. Ali sam postala jako udna u
koli. Mislila sam da neto nije u redu sa mnom.
Oseala sam krivicu zbog svog besa prema njoj". Ali
tako se oseala i zbog seksualnih oseanja prema ocu.
Na jednoj od sledeih seansi poalila se na oseaj
agonije u karlici. Oklevala je da se dublje upusti u to
oseanje. Sada, kada smo razgovarali o tome, rekla je:
"O, Boe. ini mi se da uzdravam zbog oevog besa.
On bi poludeo ako bih dopustila mojim seksualnim
oseanjima da se ispolje". Poela je duboko da plae, a
onda dodala: "ini mi se da sva energija mog oca ide u
moju karlicu. Njegove oi su stalno gledale u moju
karlicu. Bilo je ludo - muenje - nepodnoljivo. Znala
sam da je izopaen, ali sada to direktno oseam. Ali
poto to niko nije potvrdio, ja sam bila ta koja je loa.
Ja sam potisnula sva seksualna oseanja iz karlice i
postala 'aneo', dobra mala katolikinja. Kada bih osetila
bilo kakvo seksualno oseanje ili pokazala bilo kakvo
seksualno uzbuenje osetila bih se perverznom. To je
jako tuno. Ali", dodala je, "sada imam dobra telesna
oseanja i kako sam vie seksualna, manje sam
povodljiva u svom ponaanju". Ovo poboljanje je bilo
rezultat oslobaanja napetosti u njenom telu putem
plakanja, vritanja, utiranja i udaranja, to je
omoguilo talasu uzbuenja da slobodno tee. Takoe
je redovno radila bioenergetske vebe kod kue, to je
ojaalo njeno telo. Kao rezultat jake telesne grae i
prateeg izraavanja oseanja njen strah se znaajno
umanjio.
Na jednoj seansi, dok je leala preko stoiea disui,
izaao sam iz sobe na trenutak. Kada sam se vratio bila
je u panici. Povikala je: "Ne ostavljaj me samu sa
njom!" Kada sam je pitao ega se boji re-
236
kla je: "Oseam da bi mi iupala vaginu". I meni i Meri
je bilo jasno ta je zapravo bila njena borba. Oseajui
se omrznutom od majke, okrenula se ka ocu oekujui
ljubav, ali je njegova ljubav bila izopaena to je nju
uzbuivalo i plailo je i, istovremeno, inilo jo
ranjivijom za ljubomoru i besnjenje majke. Bila je
bukvalno rastrzana izmeu dva roditelja, od kojih je
svaki zahtevao razliit emocionalni obrazac. Majka je
zahtevala aseksualnost i devianstvo, dok je otac
reagovao upravo na njenu seksualnost.
Na jednoj od seansi kada je leala preko stoia
bolje je osetila svoje potekoe pri disanju. Plakala je i
grlo joj se zbog toga steglo. Rekla je "Ako budem
previe plakala uguiu se. Umreu". Ali nije mogla da
prestane da plae. "O, Boe!" rekla je, "tuga me
preplavljuje. Ne mogu to da podnesem. Ona me mrzi,
ali meni je potrebna. Oseam u grudima ogroman
vrisak prema njoj i njenim hladnim oima punim
mrnje. O, Boe! Da nije bilo oeve ljubavi ne bih imala
razloga da ivim. Zato su za mene mukarci bili toliko
vani".
Meri se otuila od svoje seksualnosti da je ne bi
preplavila seksualna oseanja njenog oca prema njoj i
da bi se zatitila od majine ljubomore i besa. Ali taj
potez je unitio njen integritet i naruio joj sigurnost.
Tako ranjiva, okrenula se mukarcima traei sigurnost
i ljubav. Ishod je bio taj da su je mukarci seksualno
iskoriavali u ime ljubavi, to je dalje poremetilo njenu
svest o sebi. Kako bi postala nezavisnija i samosvesnija
morala je da uvidi kako je samu sebe izneverila. Rekla
je: "okirana sam injenicom da mogu biti toliko laka i
otvorena za mukarce. Oduvek sam se oseala
posebnom u oima mog oca, mojih profesora. Kada
ovek uini da se osetim posebnom, ja mu podarim
seks". Istovremeno, bila je u mogunosti da mobilie
svoj bes protiv njih zbog toga to su je iskoriavali.
Meutim, zbog destruktivnih postupaka njenih roditelja
u njoj se nalazio ubilaki gnev koji je trebalo da se
oslobaa postepeno. To je bilo suvie strano.
Merin odnos sa mukarcima bio je poremeen
koliko i njen odnos sa roditeljima. S jedne strane se
oseala posebnom, a s druge je bila besna. Rekla je:
"Ponaaju se kao da me poseduju, to me ljuti. Ali
oseam krivicu prema njima i mislim da je taj oseaj u
stvari poricanje moje elje da ih povredim". Njena
samosvest je postajala
237
sve dublja tokom terapije. "Shvatam da sam sama sebi
dozvolila da postanem rtva, putajui druge da svoje
neprijateljstvo i loa oseanja prazne na meni. Pre nego
to sam to shvatila, sebe sam shvatala kao anela".
Kasnije je dodala: "elim da mi to ljudi nadoknade, da
se brinu o meni. Duguju mi neto takvo jer sam bila
takav aneo". Shvatala je i koliko je ovaj stav bio
neurotian i mogla je da oseti svoj bes i njegovu
ubilaku prirodu. Ali udaranje u krevet teniskim
reketom i vikanje "Mogla bih te ubiti," ju je plailo.
"Osetila sam ludilo u sebi". Tada, kada je prihvatila
oseanje ludila/besa, strah se umanjio. A kako joj se
bes pojaavao, rekla je: "Kada se ovako oseam i ne
treba mi mukarac da me titi".
Kada je, tokom naredne seanse, udarala krevet
rekla je: "Osetila sam toplotu kako mi se penje uz lea
dok sam udarala. Dobar je oseaj imati i zadnju
(oseanje kime) i prednju stranu". Emocija koja je
asocirana sa zadnjom stranom je bes, dok su oseanja
koja idu spreda ljubav i enja. Meri je sada bila u
stanju da shvati kako i zbog ega je izgubila oseaj da
ima kimu, da je sposobna da se uspravi i usprotivi
ljudima. "Kada bih se razljutila kao mala, otac bi se
razbesneo a majka je krivila mene. itajui svoj
dnevnik, uoila sam da sam potiskivala svoj gnev. Ako
bi me neko naljutio krivila bih sebe. elela sam da
budem dobra. Moja majka je mislila da treba biti takav.
Otac mi je bio besan ovek i nisam elela da budem kao
on. Kada sam bila mala - u uzrastu sedam do devet
godina - oseala bih se krivom kada bih bila drska
prema majci a onda bih se ispovedala sveteniku".
Postojao je jo jedan aspekt Merine terapije koji je
unapredio njeno samopouzdanje i samosvest, a to je
bilo stalno fokusiranje na vanost oseanja povezanosti
sa njenom karlicom i seksualnou. Ovo je uinjeno
poveavanjem naboja u njenoj karlici putem dubljeg
disanja i dubljeg plakanja, to je inilo da donji deo
njenog tela snano vibrira dok bi uzbuenje teklo
nanie. Veba uzemljenja, koju sam ranije opisao
mnogo je pomogla. Oslobaanje bilo kakve snane
emocije poboljava tok ekscitacije. Na jednoj seansi,
nakon vebe utiranja na krevetu i vritanja "Ne mogu
to da podnesem! Neu to da podnesem!" karlica je
poela da joj se podie i sputa sa disanjem. Rekla je
da osea neka veoma jaka, prijatna oseanja u donjem
delu tela. Ona su trajala naredne dve nedelje, tokom
kojih
238
se jo oseala i umorno, to je bilo delom posledica
toga to se selila tih dana, ali u najveoj meri posledica
preputanja svom telu.
Borba je zamorna, a borba za opstanak je veoma
zamorna. Poto najvei broj ljudi u naoj kulturi sebe
smatra preivelima, zamor je najei simptom u
populaciji. Taj zamor je fizika forma oseanja
depresije. Ali preiveli ne mogu sebi priutiti da se
osete umorno ili depresivno poto e onda odustati od
borbe i umreti. Od toga se brane time to poriu zamor
i nastavljaju dalje, jer oseaju da od toga zavisi njihov
dalji opstanak. Kao to je jedna ena rekla: "Ako
legnem, oseam da neu moi ponovo da ustanem". Ali
sve dok nismo spremni da legnemo, mi poriemo taj
umor. Putnik koji tri za vozom nosei teak prtljag
nee primetiti koliko mu se ruka umorila sve dok ne
spusti taj prtljag. U terapiji, umor je znak napretka ako
se moe asocirati sa odustajanjem od dalje borbe.
Kada je Meri dola na sledeu seansu, primetila je
da se osea enstvenije. Ja sam primetio da je vie u
kontaktu sa sobom i svojim telom. Ona je to oseanje
opisala kao unutranji mir koji dugo nije imala prilike
da oseti. Uoio sam da joj se glas produbio, kao i
potpuno odsustvo napetosti u njenom ponaanju.
Leei na krevetu, rekla je: "Oseam toplotu koja se
penje uz moja lea iz karlice. Veoma je ugodna.
Oseam blagu tugu i elim da plaem. Mislim da se
vraam sebi. Mislim da sam kod kue". Dok je to
govorila karlica joj se spontano pomerala, oseala je i
kako joj se usne pokreu. "Povezane su meusobno",
rekla je. Plakala je lake i dublje.
"Razmiljala sam o svom ocu i mukarcima koje
sam upoznala. Mogla sam da osetim bol zbog toga to
sam ih izgubila, ali istovremeno se oseam dobro u vezi
sebe, u vezi samostalnosti. Ovako sama tako divno
oseam sebe. To ini samou vrednom. Oseam da se,
kada oseaj samoe postane prejak, moja karlica
povue, a ono staro 'tatice, treba mi' oseanje ponovo
javlja".
"Mislim da treba na nainim izbor izmeu sebe i
mukaraca. Ja ne mogu istovremeno biti tu i za njih i za
sebe". Kada smo ovo razmatrali, skrenuo sam joj
panju na to da je, kada se fokusirala na sebe umesto
na ono to mukarac moe uiniti za nju, bila uistinu
seksualna ena.Kada je seks koristila kako bi zadobila
ljubav mukarca, igrala je ulogu kerke/prostitutke.
Seksualna ena svoje seksualno uzbuenje moe
obuzdati ak i kada se javi potreba za pranjenjem.
239
Meri je primetila: "Oseam se drugaije, kao da
sam ponovo roena". Poela je da plae, govorei,
"Oduvek sam eznula za ovim".
Ovaj proboj nije oznaio kraj Merine terapije. Ona
je na svom putu samootkria prola svoj unutranji
pakao, ali je istilite i dalje lealo ispred nje. Trebalo je
jo dosta raditi kako bi se ojaala njena veza sa
seksualnou i karlicom. Ova veza je bila povezana sa
oajem. "Ako sam seksualna, ne mogu zadrati svog
oca blizu mene. Ako imam sebe, ne mogu imati
mukarca". Meri je bila dovoljno inteligentna da shvati
da ovaj ili/ili stav nema logike, da biti svoj ne znai da
se ne moe imati partner, ali to saznanje nije promenilo
njena oseanja. Razdor izmeu ega i seksualnosti bio je
duboko usaen u njenu linost i njeno telo, a sa njim je
bilo povezano duboko oseanje oaja, sa kojim se jo
borila. Ali bila je blizu tome da se konano i potpuno
prepusti svom telu.
Predaja telu je, u sutini, predaja seksualnosti koja
lei u samim temeljima telesne grae, prvenstveno u
karlici. To je fiziki, a ne psiholoki proces, mada moe
biti potpomognut razumevanjem strahova koji blokiraju
predaju. Fizike prepreke predaji ukljuuju doputanje
talasu ekscitacije, koji se javlja sa disanjem, da tee u
karlicu i u noge. Kada se ovo dogodi karlica se
spontano pokree napred-nazad, sa izdisajima i
udisajima. Ovaj spontani pokret je Rajh nazvao "refleks
orgazma", jer se javlja na vrhuncu seksualnog ina
kada se osoba potpuno prepusti svojim seksualnim
oseanjima. Rezultat je oseaj radosti kao to je
istaknuto u ranijim poglavljima, gde sam opisao vebu
poznatu kao karlini luk.
Ova veba se moe upotrebiti i da bi se unapredilo
oseanje samoposedovanja kod oveka.
Samoposedovanje, po meni, ukljuuje pravo da se ima i
sauva
30
: Imati sebe, i istovremeno imati i sauvati
voljenu osobu. Kada se karlica pacijenta napuni
nabojem, to se postie putem vebi, ja postavim
sklopljeno ebe izmeu njihovih butina, i zamolim ih da
ga steu svom snagom. Takoe im predloim da izbace
donju vilicu napred kako bi mobilisali agresivnost.
Ponekad ih ak zamolim da zagrizu drugi pekir dok to
ine. Fokusiranje energije na odreeni predmet znatno
pojaava
240
naboj i vibriranje karlice koje se iri u noge i stopala.
Naravno, pekir moe predstavljati dojku, a ebe telo
voljene osobe. Ako se dopusti oseanju posedovanja da
prevlada, stie se jak oseaj samoposedovanja, kao i
oseanje da se moe posedovati itav svet. To doputa
oveku da se ujedini sa planetom ili univerzumom u
aktivnom, a ne samo mitskom smislu. To postaje
osnova za trajno oseanje radosti.

30
Imati i zadrati: To have and to hold, rei koje se
izgovaraju prilikom branih zaveta (prim. prev.)
Kada je dola na jednu od seansi, Meri je rekla:
"Oseam se zaista sreno. Imam neka slatka oseanja
prema nekim mukarcima, ali se ne optereujem time.
Uivam u tome. Mogu da budem sama i da se oseam
dobro u svojoj koi. Posedujem i oseanja i slobodu, to
je predivno".
31

Tada je dodala: "Cenim tvoju pomo i to to se nisi
upustio u vezu sa mnom. To mi doputa da budem
slobodna i bez tebe".
Dok god su dvoje ljudi u vezi, oni nisu slobodni.
Zavisni su, jer im je neto potrebno od onog drugog.
Zavisnost u vezi vraa obe osobe nazad u iskustva iz
detinjstva, kada su takoe bili zavisni i ranjivi. Kako bi
se oboje oslobodili ove zavisnosti i kako bi se razvili u
zrele, odrasle ljude, mora se shvatiti uloga koju
seksualna krivica igra u potinjavanju osobe - odnosno,
tome da ona postoji radi drugih. Koncept po kome je
svaka od dve osobe tu zbog one druge predstavlja
poslovni dogovor u kome pie da ni jedno ni drugo nisu
tu zbog sebe. Nain na koji seksualna krivica stvara
neurotini karakter obraen je u narednom poglavlju.

31
Videti Lowen, A. I R. L. Lowen, The way to a vibrant
health
240
POGLAVLJE 11

Strast, seks i radast

U prethodnom poglavlju razmatrao sam strah od smrti,
za koji verujem da se nalazi u osnovi svih emocionalnih
problema zbog kojih ljudi dolaze na terapiju. Strah od
smrti rezultuje strahom od ivota. ovek se ne moe
predati ivotu, ili svome telu, jer ta predaja znai
odstupanje od kontrole ega, to ga moe dovesti licem
u lice sa strahom da e, ili da bi mogao, umreti. Taj
strah potie iz veoma ranog ivotnog iskustva susreta
sa smru, ili sa mogunou smrti, to tera organizam
da se oklopi mehanizmom odbrane, kako ne bi bio
ponovo izloen toj mogunosti. Meutim, ivot u stanju
oklopljenosti ili naoruanosti znai da ovek prihvata
mogunost da e biti napadnut ili da e mu ivot biti
ugroen. To je psiholoko i fiziko stanje u kome se
preiveli nalazi. Energija, koja se ulae u napor da se
preivi, ne koristi se kako bismo uivali u ivotu. To
takoe znai da strah od smrti spreava osobu da ivi u
potpunosti, i time ga dovodi blie smrti.
ivot i smrt su suprotna stanja. Ako je neko iv, ne
moe biti mrtav i obrnuto, ali moe biti poluiv ili
polumrtav, kao to smo i napomenuli u ranijim
poglavljima. Ako osoba nije u potpunosti iva, ona je
delimino mrtva i samim tim u strahu od smrti. Potpuno
iva osoba nema strah od smrti, jer se ne boji.
Oslobodila se hroninih greva koji predstavljaju strah.
Telo joj je slobodno i oputeno. Takva osoba ne porie
smrt, ali za nju smrt ne predstavlja fiziku stvarnost
sve dok se ne pojavi. I kada smrt doe, ona se ne boji
jer u smrti nema oseanja. ivot je protivotrov strahu
od smrti. Hrabar
242
ovek ne boji se smrti, jer to je sutina hrabrosti.
Tokom istorij ljudi su rizikovali svoje ivote za slobodu
jer je sloboda esencijalna za oseanje radosti. Bez
slobode radost je nemogua, a bez radosti ivot je
prazan. Tokom debate o nezavisnosti od Engleske na
skupu u Virdiniji, Patrik Henri je izgovorio rei koje su i
danas uvene: "Dajte mi slobodu ili mi dajte smrt".
Njegova oseanja prema slobodi su se uzdigla do
strasti, dovoljno snane da se suprotstavi strahu od
smrti. Drugi hrabri ljudi su postupali slino, jer su i oni
oseali strast dovoljno jaku da im omogui da se suoe
sa smru bez straha. Mnogi ljudi su umrli zbog svojih
religioznih ubeenja, jer su ta ubeenja povezana sa
strau prema religioznim principima ili doktrinama. Ali
i ljubavnici su takoe rizikovali i gubili svoje ivote u
poteri za svojom strau. Priroda strasti je takva da
navodi osobu na postupke koji prevazilaze nagon ega
za samoodranjem. Samo u ovom prevazilaenju se
moe osetiti radost ili ak ekstaza koju ivot nudi.
Istinska strast, po svojoj prirodi, pozitivno utie na
ivot, ak i kada se moe zavriti smru. Ona tei
poboljanju ivota. Tu je re o strasti prema umetnosti,
muzici, lepoti, kad god ovi aspekti ivota pobude
snana oseanja u oveku. Nikada ne govorimo o
strasti prema alkoholu, kockanju ili bilo kom inu koji je
tetan za ivot. Neko se moe strastveno razljutiti
povodom neke nepravde, ali gnev nije strasno
oseanje. Razlika, verujem, lei u injenici da je strast
vrela; potie iz estoke vatre. Ljutnja je takoe vrela.
Ali gnev je hladan, iako je silovit. Mnogi ljudi poseduju
snana oseanja mrnje, ali ona ne konstituiu strast.
Vrela oseanja su povezana sa ljubavlju i ona ukljuuju
i ljutnju, kao to sam pokazao u poglavlju 5.
Svi znamo da seksualna oseanja mogu dostii
nivo strasti ako je dovoljno ljubavi asocirano sa
seksualnom eljom. Seksualna elja je rezultat
nadraivanja genitalnih organa, dok je oseanje strasti
locirano u dnu trbuha u vidu tople, razlivajue
senzacije. Genitalna ekscitacija moe dostii visok
intenzitet, ali kada je ograniena samo na genitalne
organe, po mom miljenju ne moe se okarakterisati
kao strast. I potreba za mokrenjem ili pranjenjem
moe postati veoma jaka i rezultovati oseanjima
zadovoljstva i satisfakcije kada je potreba ispunjena, ali
ove ograniene senzacije ne
243
ine strast. Strast je, kao i ljubav, bes, ak i tuga,
oseanje, to znai da obuzima celo telo. Seksualna
elja je izraz ljubavi, jer joj je cilj da spoji dve individue
u zajedniki doivljaj zadovoljstva. Ali, kada je elja
usmerena samo na seksualni kontakt, to predstavlja
preuzak i ogranien izraz ljubavi koji ne ini strast. Pod
takvim okolnostima seksualni in ne rezultuje
oseanjima radosti i ekstaze, kakva strast moe da
prui.
Rascep izmeu seksa i ljubavi, izmeu seksualne
elje i seksualne strasti, povezan je sa rascepom u
linosti izmeu ega i tela. Ako se ego ne prepusti telu u
oseanju seksualne elje, seksualni in postaje
nepotpuni iskaz ljubavi i, samim tim, neispunjen na
dubokom nivou. Nesposobnost ljubavnog ostvarenja na
seksualnom planu odraava oseanje oaja koje je
osoba osetila u svojim ranijim vezama. Verujem da
moramo kritikovati moderno gledite da seksualni in
sam po sebi dovodi do oseanja ispunjenosti, ili da je
sposobnost seksualnog funkcionisanja valjani kriterijum
zdravlja. U ovoj kulturi smo preokupirani izvrenjem,
bez imalo obzira prema oseanju koje je kljuno za to
da bilo koji in postane izraz zdravlja.
Odrasli ne mogu doiveti radost kao deca, jer
poloaj odraslog namee odgovornost za postupke i
ponaanje, odgovornost od koje je dete osloboeno.
Stoga se odrasli ne mogu igrati bezbrino kao deca.
Igra odraslih uvek ima neku crtu ozbiljnosti jer je ego
odraslog okupiran ishodom aktivnosti. Na primer,
igranje karata, koje je za decu zabavno, predstavlja
ozbiljan poduhvat za odrasle kojima je ishod - pobeda
ili poraz, esto vaniji od same igre. Kada pobeivanje
ili gubljenje postane vano u igri dece, to je znak da im
se ego razvio do take kada su ona samosvesna.
Samosvesni ego procenjuje i kontrolie ponaanje, to
unitava sposobnost da se neko potpuno i slobodno
prepusti svojim oseanjima. To ne znai da odrasli ne
mogu iskusiti radost. Oni je ne doivljavaju u svojim
uobiajenim aktivnostima, koje su ozbiljne, jer se takve
aktivnosti uglavnom odnose na zaraivanje za ivot ili
zatitu ivota. Zdrava odrasla osoba moe doiveti
takve aktivnosti kao zadovoljavajue, ako moe voljno
prihvatiti odgovornost za njihov ishod. Postoji,
meutim, jedna aktivnost u kojoj je preputanje
samosvesnog ega poeljno, a to je in seksualne
ljubavi. Predaja ljubavi tokom sek-
244
sualnog ina rezultira orgastikim oslobaanjem, koje
obuhvata itavo telo svojim greim pokretima i koje se
doivljava kao radosno, ak i ekstatino. Zbog toga to
je orgastiki odgovor duboko ispunjavajui, oseanje
radosti traje i prua ivotu njegov najdublji smisao.
32

Sposobnost da se doivi potpuni orgazam je znak
strastvene prirode. To je rezultat dolaska do odreenog

32
Reich, Wilhelm, The Functipn of Orgasm (New York,
Orgone Institute Press, 1941); Lowen, Alexander, Love
and Orgasm (New York, Macmillan Publishing Company,
1965)
nivoa pozitivne ekscitacije, dovoljno jakog da preplavi
ego i omogui oveku da izrazi potpunu strast njegove
(ili njene) ljubavi slobodno i potpuno. U takvom
orgazmu nema ambivalencije, ustruavanja ili
oklevanja u preputanju samom sebi. Neki ljudi su
takve orgazme doiveli u retkim prilikama. Naalost, to
i nije uobiajeno iskustvo. Za veoma malo ljudi to
predstavlja uobiajenu seksualnu reakciju. Postoje
pojedinci koji imaju istinski strastvenu prirodu, koji se
svojim oseanima i postupcima mogu posvetiti umom,
telom i duom. Pznajem takve osobe i zadovoljstvo je
biti sa njima. To ne znai da je svaki njihov postupak
intenzivan i strastven. Pre bi se moglo rei da oni
poseduju kapacitet za strast, koji manifestuju sjajem u
oima, u ivosti tela i u gracioznosti pokreta.
Na nesreu, tokom detinjstva je upravo ivost ta
koja stvara konflikte koji vode ka potiskivanju strasti.
Prethodna poglavlja ove knjige detaljno su opisala
traume i strahove koji podrivaju integritet deteta i koji
ga dovode do toga da potisne svoje strasti. Iako ti
konflikti uglavnom poinju rano u ivotu, svoj vrhunac
dostiu tokom edipovskog perioda, kada ljubav deteta
prema roditelju suprotnog pola dostigne prvo seksualno
cvetanje. Kao u mitu o Edipu, pobuena oseanja
ugroavaju dete, a ponekad i roditelje. Dete koje se
nae u takvoj situaciji osea da mu je ivot ugroen,
osim ako se ne povue iz nje time to e prekinuti
strastvena seksualna oseanja koja ima prema roditelju
suprotnog pola. Prekid jakih seksualnih emocija dostie
nivo kastracije. Video sam strah od kastracije kod svih
pacijenata, gde je bio asociran sa strahom od toga da
e biti ubijen. Ovakvo razreenje edipovskog konflikta
rezultuje
245
tako to se svim oseanjima smanje i intenzitet i snaga,
seksualnom krivicom u nesvesnom, i razvojem
karakterolokog, ili uobiajenog, stava pokoravanja
autoritetu. Ovom stavu moe biti suprotstavljeno
povrno buntovnitvo, koje predstavlja napor da se
porekne i prevazie potinjenost.
Ponovno uspostavljanje neijih sposobnosti da
strasno osea jeste terapeutski zadatak, kao to sam
ga i opisao u ovoj knjizi. Ono obuhvata podizanje
energije u telu putem dubljeg disanja, podsticanje
pacijenta da iskreno plae, pomo pacijentu da razume
poreklo svog straha i njegovo uklanjanje putem
iskazivanja ljutnje u terapeutskoj situaciji. Cilj je
pomoi pacijentu da oseti da sme da se slobodno izrazi
u odgovarajuem maniru. Ali klju strasti je obnavljanje
pune seksualne ekscitacije, naroito u karlinom
predelu, a ne samo u genitalijama. Do toga dolazi samo
kada se tok ekscitacije povezan sa disanjem protee u
karlicu integriui segmente tela, tako da se glava, telo
i dua doivljavaju kao jedno.
Da bi pacijent pronaao svoju seksualnu strast, on
mora dopremiti vie ekscitacije i energije u svoju
karlicu. Takoe je potrebno da razume strahove koji
blokiraju ovaj tok nanie. Meri je bila pacijent iji sam
sluaj razmatrao u poglavlju 10. Kroz analizu i rad na
telu dosegla je visok nivo razumevanja, ali je strah od
seksualnosti i dalje bio znatan. Tokom jedne seanse je
opisala proboj na ovaj nain: "Kada ste prstima
pritisnuli miie u mojoj karlici i kada sam udahnula
skroz dole, u podruje vaeg pritiska, doivela sam
oseaj raja. Ali nisam mogla da ga zadrim, i osetila
sam se tunom i plakala". Tokom ove procedure osoba
dovodi svoju energiju u karlicu kako bi olakala
oseanje pritiska. Rezultat je oseaj ivosti i punoe u
karlici. Meri nije mogla da odri dobro oseanje sama,
jer je jo bila previe uplaena i stidljiva.
Na narednu seansu dola je sa drugaijim stavom.
Rekla je "Muka mi je od toga da budem tako zabrinuta,
tako uplaena. Ne elim da nastavim ovako. Umorna
sam od borbe. Prihvatiu ivot onakav kakav je.
Sigurna sam da u preiveti". Bila je blia preputanju
svome telu. Novi stav je proizaao iz dubljeg, bolnijeg
saznanja. "Nikada nisam osetila koliko sam obogaljena,
u kolikoj meri sam bila unitena. Toliko se stidim da
elim da pokrijem lice". To je bio strah od seksualnosti.
Govorei o svom ocu, dodala je:
246
"Uvek sam bila njegova mala ena-dete. Oseala sam
se tako posebno, sjajno. Onda je to nestalo i ja sam se
osetila kao da sam nita, samo komad prljavtine".
Rekla je: "Kada se izborim sa stidom, oseam da
mi se pojavljuje sjaj u oima. To je tako divno
oseanje. Oseam prijatnu mekou, kao da se topim. O,
Boe! U karlici mi je tako prijatno, ali u glavi mi je
haos". Bilo je potrebno jo rada kako bi taj talas
uzbuenja navie i nanie ostao ukorenjen u bistroj
glavi i karlici pod blagim nabojem. To se moe postii
tek kada se strah od predaje potpuno prevazie.
Na sledeu seansu je dola posle vikenda, u toku
koga je uestvovala u radionici. Prvo to mi je rekla bilo
je da je oseala otpor prema dolasku kod mene, i da je
oklevala da se prepusti bilo kom oseanju. Spomenula
je da je radila sa enskim terapeutom na svom odnosu
sa majkom, i da je plakala kada je osetila enju za
majkom. Onda mi je opisala kako je, dok se vraala sa
radionice, pevala pesmu koja je za nju bila mamina
pesma, kao da je mala devojica. Bilo mi je oigledno
da je dolo do regresije i naputanja zrele pozicije koju
je postigla. Takav korak unazad ukazuje na to da se
suoila sa dubokim strahom. To je bilo u vezi sa snom
koji je sanjala odmah nakon radionice. Sanjala je
devojicu koja je pokuavala da je ubije noem. Osetila
je da je u stanju da se zatiti kada je devojica
pokuala da je ubode u srce, ali kada je nasrnula na
karlicu osetila se bespomono. Izgledalo je kao da e je
devojica ubiti, na ovaj ili onaj nain. Kada sam je pitao
ta misli ko je bila ta devojica, odmah je odgovorila:
"moja majka". Onda je rekla da je uvek oseala da je
majka nije elela zato to je devojica. Oseajui
majino neprijateljstvo okrenula se ka ocu, radi zatite i
ljubavi, to joj je on i pruio. Meutim, to je postalo
izopaeno zbog njegove seksualne zainteresovanosti za
nju. U svojoj deijoj naivnosti svesrdno je prihvatila
njegovo interesovanje i oseanja, ali je istovremeno to
bila i njegova izdaja nje. Nije shvatila da je to izdaja
sve dok se njena iluzija da je posebna i lepa nije sruila
kada se suoila sa poniavanjem od njegovih pijanih
prijatelja. Oajna, odrekla se svoje seksualnosti i
okrenula se ka majci i crkvi, postajui privrena kerka
i voma religiozna katolkinja. Ali je i dalje mislila da je
runa i oseala sram.
247
Do takvog razaranja ne bi dolo da je majka bila uz
nju. Da je osetila majinu ljubav, ne bi dala sebe svom
ocu i postala njegova ena-dete. Njeni roditelji su imali
poremeen odnos. Majka je bila hladna, stegnuta,
veoma religiozna i aseksualna. Otac je bio seksualno
raskalaan, zgodan i stalno u potrazi za zadovoljstvom.
Suprotnosti se privlae. To dvoje ljudi su se meusobno
privukli jer je oboma bilo potrebno ono to je onaj drugi
imao. Ali, kako nisu mogli prihvatiti tu potrebu i
prepustiti joj se, napadali su ono to je drugi
predstavljao. Meri je postala rtva, ona koja je bila u
sredini i na kojoj su se lomila koplja - naroito od
majke koja joj je zavidela i mrzela je zbog seksualnog
uzbuenja koje je izazivala u svom ocu. Oseala je jaku
griu savesti zbog seksualne prirode odnosa sa ocem i
bila je potpuno izgubljena i bespomona. Strah od
majke je unitio njen lini integritet, a taj strah je i
dalje bio prisutan u njoj. Kako bi se osetila stabilnom u
domenu svog razvoja i seksualnosti, morala se suoiti
sa strahom i osloboditi ga se putem mobilizacije svog
besa. Razumela je moje objanjenje situacije. Dok je
leala na krevetu i rukama uvrtala pekir, otvorila je oi
kako bi pogledala u majku i rekla: "Stvarno si me
mrzela, zar ne?" Dok je to govorila videla je lice svoje
majke i pogled u njenim oima koji ju je uasavao.
Rekla je: "Uplaim se kada gledam nekome u oi,
pogotovo kada je u pitanju ena. Godinama nisam
mogla da pogledam majci u oi. Kada sam porasla
setila sam se njene slike, koju sam videla kada sam
imala etiri godine. Setila sam se tih hladnih oiju, koje
su me gledale kao da hoe da me ubiju. Osetila sam se
paralizovanom. Nisam mogla da diem".
Kako bih pomogao Meri da se oslobodi straha,
izokrenuo sam vebu. Dok je uvrtala pekir vikala je na
majku: "Mrzim te! Mogla bih te ubiti!" Iskazujui ta
oseanja napomenula je: "Od ovoga se oseam lepom.
Ranije sam se oseala toliko runom". I, u besu je
dodala: "Ne gledaj me tako. To me jako plai". Nikada
pre nije mobilisala ubilaki gnev koji je oseala prema
majci. Oseala se previe krivom zbog seksualnosti
izmeu nje i oca i previe se plaila majke. Trebalo je
da proe skoro tri godine terapije kako bi dola do
take na kojoj se u dovoljnoj meri oslobodila oseanja
krivice i srama i postala sposobna da se zauzme za
sebe. Zadobila je snagu i samopouzdanje u domenu
svoje sposobnosti da preivi sama i da se
248
sama postavi na noge. Ali, bilo bi pogreno misliti da je
taj prelaz znaio i kraj njene terapije. Termini kao to
su snanija i samopouzdanija su relativni. Na njenom
telu je trebalo jo puno raditi, kako bi ono povealo
svoju energiju i bilo vie integrisano. U susretu sa
velikom dozom stresaili razoaranja u vezi i dalje se
moglo sruiti. Nikada ne moemo u potpunosti prevazii
efekte ranih trauma. Ali, ako budemo ponovo
povreeni, moemo bre mobilisati nae snage i
obnoviti stanje u kome se oseamo dobro i zadovoljno
u svom telu. Svaka kriza sa kojom se sretnemo postaje
mogunost za dalji rast u nama samima. U stvari,
terapeutski proces se nikad ne zavrava. Na put
samootkria nije zavren dok god ivimo, poto svako
ivotno iskustvo dodaje neto bogatstvu naeg bia. To
se pokazalo kao istinito za moj lini put. Mene je Rajh
privukao tezom da osoba moe pronai seksualno
ispunjenje putem predaje svojim seksualnim
oseanjima. To je nazvao organizmikom potencijom
kako bi naznaio da se seksualna strast ne meri
snagom seksualnog nagona, ve time koliko je jako i
potpuno bilo pranjenje ili osloboenje seksualnog
uzbuenja. U jakom i potpunom orgazmu celo telo,
ukljuujui i um, uestvuje u grevitoj reakciji koja
kompletno oslobaa sveukupno seksualno uzbuenje.
Nju pokreu talasi uzbuenja koji prolaze kroz telo, a
koji su povezani sa jaim ritmom disanja. Mada ja
koristim termin grevit kao i Rajh, ti pokreti nisu ni
haotini, niti identini; vie su zmijoliki. U ovom inu
karlica se pokree napred sa izdisajem i nazad sa novim
udisajem. Isti pokret se moe nainiti dubokim i punim
disanjem, bez bilo kakvog seksualnog naboja ili
genitalne uzbuenosti. U ovoj situaciji taj pokret se
naziva refleks orgazma i ne dovodi do klimaksa.
Doivljava se kao veoma oputajui i prijatan. U toku
seksualnog ina, kada jak seksualni naboj u genitalnim
organima eksplodira, pokreti karlice postaju potpuno
nevoljni, brzi su i snani. Osoba se osea kao da je
odneta van sebe, to je najvii oblik predaje. Svest o
sebi nestaje i postoji oseaj jedinstva sa kozmikim
procesima. Doivljaj je ekstatian.
Kao krajnji produkt svoje terapije kod Rajha bio
sam sposoban da osetim potpunu predaju svojim
seksualnim oseanjima i spoznam njihovu ekstazu.
Mada, to se retko deavalo. Bez obzira na to, uvrstilo
je moje uverenje da su ljubav i seksualna strast aspekti
249
ovekovog jedinstva sa univerzumom. Ali, ako je to
jedinstvo deo ovekove prirode, zato je toliko teko
predati se tome? Opisao sam strahove koji
onemoguavaju ili blokiraju tu predaju, ali kako su to
univerzalni strahovi nae kulture, moramo priznati da
imaju direktan odnos sa tom kulturom. Ono to se
deava u porodici odraava stavove i vrednosti kulture i
ako ne prepoznamo poremeenu prirodu tih vrednosti,
neemo biti u stanju ni da izbegnemo destruktivni
efekat koji one imaju na nas i na nau decu.
Kultura se razvijala zajedno sa ovekovim
prelaskom iz ivotinje u samosvesnu individuu. Taj
prelazak iz etvorononog stava, koji odlikuje sve
sisare, u uspravan poloaj podigao je oveka iznad
ostalih ivotinja i, isto tako, u njegovom umu, iznad
prirode. Mogao je objektivno da posmatra prirodne
procese i da naui neke od zakona koji su stajali iza tih
kretanja. Samim tim je zadobio i neku vrstu kontrole
nad prirodom, to je proirio i na svoju prirodu. Razvio
se ego, samosvestan i samousmeravajui agens koji
mu je omoguio da postigne nadmo nad drugim
stvorenjima to ga je vodilo u uverenje da je on
drugaiji, to je svakako i bio, i poseban, to nije. Taj
razvoj je omoguio evolucioni korak u toku koga je
ovek razvio telo koje je bilo ispunjenije nabojem i vei
dijapazon fizikih pokreta, naroito ruku i lica,
ukljuujui i glasovni aparat. ovek je u stanju da uradi
vie stvari i da se iskae na vie naina nego bilo koja
druga ivotinja. Tako gledajui, jeste superiorniji, ali i
dalje nije poseban. Raa se i umire, poput drugih
ivotinja. Oseanja su mu suptilnija, ali ih i ivotinje
imaju. Tokom svog kratkog boravka na zemlji on je
procvetao i postigao mnogo, ali je uspravljanje na dve
noge pokidalo njegove veze sa prirodom, a aktivnosti
su mu postale destruktivnije i po njega, i po prirodu.
Destruktivni udarac koji naa kultura zadaje prirodi se
sada priznaje, ali nismo spremni da priznamo
destruktivni efekat koji to ima na ljudsku linost.
Vidimo tetnosti zlostavljanja dece, bujice nasilja,
depresije, zavisnosti i seksualne impulsivnosti, ali
verujemo da imamo mo da to kontroliemo i zaleimo
situaciju ako imamo volju za tim.
Moja je teza da je volja nemona da promeni
ovakvo stanje stvari, zato to je volja deo problema.
Stekli smo mo i postali zavisni o njoj. Nau kulturu
pokree mo, bukvalno i psiholoki. Bez
250
moi naa civilizacija bi se okonala, ali kako ta mo
raste, tera nas da sve bre i bre radimo stvari, sve dok
ne izgubimo kontrolu nad naim ivotima. Naa tela ne
mogu izdrati tempo onoga to se od njih oekuje - to
je osnov za stres. Ako se opustimo na par minuta, to
inimo samo zato kako bismo trali jo bre narednih
par minuta. Mo nas tera da odrimo tempo, tera nas
da uspemo, u stvari, tera nas iz naih tela. U vie od
pedeset godina koliko se bavim ljudskim stanjem, vidim
trend opteg propadanja u telima ljudi koji mi dolaze.
Manje su energina, manje integrisana i manje
privlana nago tela pacijenata koji su mi ranije dolazili.
Borderlajn poremeaji su skoro dominantna smetnja.
Staromodni histerini pacijent o kome je Frojd pisao se
skoro nikad ne via. Histerina osoba ne bi mogla da
podnese to oseanje; izoidna osoba ih nema puno.
Danas je puno ljudi odvojeno od svojih tela i ive
uglavnom u svojim glavama ili egoima. ivimo u
egoistinoj i narcisoidnoj kulturi gde se na telo gleda
kao na objekat, a na um kao na superiornu i
kontroliuu mo.
U procesu terapeutskog procesa volja i mo su
negativne sile koje ometaju leenje. Mo je u glavi
terapeuta, jer on sebe vidi kao nekoga ko je u stanju
da dovede do eljenih promena u pacijentu. On moda
svesno zna da ne moe promeniti pacijenta, ali njegovo
znanje psiholokih procesa, koji su pozadina
pacijentovog emocionalnog problema, moe mu pruiti
oseaj moi ako je, kao i veina ljudi u naoj kulturi,
narcisoidan i ima potrebu za moi da bi podrao svoju
sliku o sebi. Tu mo veba kroz svoje sudove i kontrolu
nad analitikim materijalom. Moe iskazati slaganje ili
neslaganje sa onim to pacijent uradi, na ovaj ili onaj
nain. A poto je on vodi koji pacijenta vodi kroz
podzemni svet, on ima tu mo. Kao i svaki roditelj. Ako
terapeut ne priznaje tu mo, nema dodira sa realnou
ivota. Stvar je u tome da li on vidi i prihvata da ima
mo, i znajui to, ne pusti je u svoju glavu.
Mo je problem sa kojim se borim tokom itave
svoje prakse kao terapeuta. Poto mogu jasno videti
pacijentov problem itajui govor njegovog tela,
verujem da bih ga mogao usmeriti ka onome to treba
da uradi da bi mu.bilo bolje. Kada pacijent uradi ono
to sam traio od njega on se oseti bolje, ali se to ne
odri. Mada sam od Rajha nauio da nije stvar u tome
da se uradi ve da se oseti, ja sam
251
takav da nisam mogao da se uzdrim od pokuavanja
da nateram stvari da se dese. Mora da sam verovao da
bih ja, kada bih mogao da nateram stvari da se dese,
bio super osoba kakva i treba da budem. Verujem da su
svi ljudi u ovoj kulturi indoktrinirani tom idejom da
mora da natera da se to desi - to jest, da postanu
zdravi i potentni, uspeni i voljeni. Znam da je to
istinito za moje pacijente, a video sam da se u jednakoj
meri odnosi i na mene. Ako je ono to traimo strast,
seksualno ispunjenje i radost, ne moemo ih naterati da
budu tu nita vie nego to moemo naterati ivo da se
desi samo putem nae volje i pokuavanja.
Sada kada radim sa ljudima i dalje imam kontrolu
nad terapeutskim procesima zbog toga to sam vodi.
Odgovoran sam za to da razumem svopg pacijenta i
njegove probleme i da mu ih predstavim tako da i on
moe da ih razume. Bez mog razumevanja obojica smo
izgubljeni; bez njegovog razumevanja sebe, on je
izgubljen. Moja je odgovornost da ga vodim tokom
njegovog puta samootkria. Meutim, izleenje je van
moje kontrole.
Zaleenje je prirodna funkcija tela. Ako se
poseemo, zar se nae telo ne izlei samo i spontano?
ivi organizmi ne bi preiveli ovako dugo bez uroene
sposobnosti da izlee rane i bolesti. Kao lekari moemo
pomoi prirodnim procesima leenja, ali ih ne moemo
stvoriti. Ako je to tako, zato nemamo uroeni
mehanizam za leenje emocionalnih poremeaja, poto
su to rane i na telu i u umu? Odgovor na ovo pitanje je
da mi ne dozvoljavamo leenju da se desi. Blokiramo
ga svesno i nesvesno zbog straha, kao to smo videli u
prethodnim poglavljima. Ne moemo se osloboditi tog
straha putem namernog voljnog ina. Moemo ga samo
potisnuti, kako se ne bismo plaili straha. Ali to za
posledicu ima i da mi potiskujemo vitalne funkcije tela,
ukljuujui i proces prirodnog i spontanog leenja.
Jedino putem predaje kontrole ega nae telo moe
povratiti svoju punu vitalnost i energiju, svoje prirodno
zdravlje i strast. Predaja telu i njegovim oseanjima
nam moe izgledati kao poraz, to i jeste za ego koji
trai da dominira. Ali samo putem poraza moemo se
osloboditi stalne trke za novcem i moi koju moderni
ivot nalae, i osetiti strast i radost koju nam sloboda
prua. Ali taj cilj ne postie se tako lako. Optereeni
smo znanjem o onome to je dobro i loe i samosveu
koja ograniava nau
252
spontanost. Kao to sam ve rekao, put samootkria se
nikada ne zavrava. Terapija je, meutim, praktina
tema. Osoba ne moe biti na terapiji, i ne bi ni trebalo
da ide na terapiju celog ivota. est godina bi trebalo
da bude maksimum, poto toliko dugo treba detetu da
stekne dovoljan stepen nezavisnosti kako bi krenulo u
kolu.
Kada je pacijent gotov sa bioenergetskom
terapijom, ima dovoljno razumevanja i tehnika koje e
mu omoguiti da nastavi proces samosvesti,
samoizraavanja i samoposedovanja. U stanju je da
razume vezu izmeu tela i uma i da zna da je hronina
napetost povezana sa nereenim emocionalnim
konfliktima iz njegovog detinjstva. Ti konflikti postoje i
u sadanjosti sve dok u telu postoji napetost. Samom
tim on e raditi na svom telu, kako bi je redukovao, ak
i eliminisao. To znai da e nastaviti da radi osnovne
bioenergetske vebe kao deo svoje svakodnevne brige
za zdravlje. Ja ih radim gotovo svako jutro, isto kao to
perem zube, i to radim vie od trideset godina.
Za disanje leim preko bioenergetske stolice tri do
pet minuta putajui disanje da mi se produbi. Kako bih
taj proces odveo jo dalje, koristim i glas, tako to
pravim i odravam glasan zvuk. Mada glasan, to je lak
zvuk injen bez napora. U principu, efekat mu je da
dovede do jecanja. Kad ponem da plaem moje
disanje postaje lake i dublje. Pla je za mene bitan
zato to sam uvek imao otpor prema plakanju iz istih
razloga zbog kojih i drugi ljudi imaju taj otpor. Bio sam
odluna osoba koja je pokuavala da se uzdigne iznad
svojih problema. Mada u tome nisam uspevao, bio sam
nesposoban i nevoljan da odustanem od toga. Plakanje
je odustajanje, a to je znailo poraz. Ali, odustajanje i
jeste upravo ono to je cilj terapije, a ono to sam
nauio tokom godina je, da kad god odustanem u bilo
kojoj oblasti svog ivota, dobijem slobodu. Ali moj
neurotini karakter je tako duboko usaen u moju
linost da je to kontinuirani proces. Svaki put samo
pomalo odustanem. Pla za mene. ima jo jednu
funkciju. Odrava me u vezi sa mojom tugom - tugom
onih godina kada nisam bio slobodan da budem iskren
prema sebi i tugom da nikad vie neu biti u stanju
nevinosti koja je ista radost ili ono to se zove
blaenstvo. Za razliku od ivotinja, mi ivimo svesni
borbe, patnje i smrti. To je ta tragina strana ljudske
253
prirode. Ali, druga strana je sposobnost da iskusimo
veliinu ivota kao nijedna ivotinja. Religija to zove
veliinom Bojom. Za mene su to sinonimi. Tu veliinu
moemo videti u lepoti cveta, deteta ili ene, i u
velianstvenosti planine, drveta ili oveka. Doivljaj te
veliine je egzaltiranost koja se ogleda u umetnikim
delima, pogotovo muzici.
Osnovna postavka moje filozofije jeste da ne
moemo odvojiti dve strane, a da ne unitimo celinu.
Ne moemo doiveti veliinu ako ne prihvatimo i
traginu stranu ivota. Ne postoji veliina u poricanju
stvarnosti ili bekstvu od nje. Potrebno mi je da plaem
kako bih ouvao svoju ljudskost. Ne plaem samo zbog
sebe, va i zbog mojih pacijenata i cele ljudske vrste.
Kada vidim borbu i bol u mojim pacijentima to mi tera
suze na oi. Nakon toga, kada se plaem i
odustajanjem od borbe oslobode boli, vidim kako im se
oi i lice ozare i radujem se zbog njih. Ali tu radost
mogu osetiti jedino ako sam i ja spreman da se
odreknem borbe i stoga mi je neophodno da plaem.
Jo jedna veba koju radim jo otkad sam stvorio
bioenergetski pristup je veba uzemljenja. Nakon rada
na stolici kako bih produbio disanje, promenim poloaj
tako to se nagnem napred i prstima dodirujem pod. Ta
veba je detaljno opisana i ilustrovana u poglavlju 2.
Dok sam u ovoj pozi, uglavnom se deava da mi noge
podrhtavaju dok talasi uzbuenja prolaze kroz njih. To
podrhtavanje ne samo to produbljuje disanje, ve me i
vie povezuje sa zemljom, to i znai biti povezan sa
realnou svog tela. Mi smo stvorenja zemlje koje je
oiveo duh univerzuma. Kada izgubimo tu vezu
postajemo destruktivni. Gubimo iz vida nae jedinstvo
sa drugim ljudima i drugim stvorenjima jer poriemo
nae zajedniko poreklo. Povlaimo se u svoje glave, u
svetove koje smo sami stvorili, gde smo posebni,
svemoni i besmrtni. to se vie udaljavamo od zemlje,
naa slika o sebi je sve bolja. U tom nestvarnom svetu
ne postoje oseanja tuge ili radosti, boli ili veliine.
Nema pravih oseanja, postoji samo sentimentalnost.
I ja sam, kao i toliko modernih ljudi, bio previe
egoistian i previe narcisoidan. Bilo mi je potrebno da
se spustim sa superiorne pozicije, na koju sam se
uzdigao kako bih porekao ponienje koje sam oseao
kao mali. Postavljen na tu izdignutu platformu, bojao
sam se pada ili neuspeha jer mi je identitet bio vrsto
povezan
254
sa superiornou. Sreom, zadrao sam neto jedinstva
sa telom, to me je nateralo da shvatim da e bilo koja
radost koju sam eleo da dosegnem biti u domenu tela i
njegove seksualnosti. Sputanje na zemlju bio je dug i
teak proces, ali im su mi stopala dotakla zemlju
osetio sam radost. Vie sam
;
povezan sa svojim telom
nego ikada, svesniji sam napetosti i slabosti mog tela.
Na isti nain mogu lake doiveti svoja oseanja. Moj
bes e se ispoljiti bre kada sam provociran ili
povreen, ali ga mogu prikladnije izraziti. Ishod je taj
da sam manje uplaen i manje anksiozan nego to sam
ikada bio. Ako osoba nije uplaena, moe prihvatiti
ivot onakvim kakav jeste. To mi daje oseaj
unutranjeg mira, to je osnova radosti. A esto sam
radostan, to dovodim u vezu sa prirodnom lepotom u
ljudima i stvarima oko mene. Kada osoba ivi kako bi
preivela, znaenje je povezano sa ponaanjima i
predmetima koji pospeuju opstanak, na primer, biti
dobar, biti jak i posedovati mo. Poto je potraga za
znaenjem u ljudskoj prirodi, ljudi koji su orijentisani ka
radosti nalaze znaaj u stavovima i nainima ponaanja
koji promoviu radost. Stoga su za mene znaajne
osobine kao to su ponos, iskrenost i osetljivost.
Trudim se da se ponaam tako da mogu biti ponosan na
sebe i da izbegnem postupke zbog kojih bih se mogao
stideti ili oseati krivim. Ponos izvire iz oseanja da
mogu da drim glavu uspravno i gledam ljude pravo u
oi. Iskrenost je vrlina, ali je i znak potovanja svog
integriteta. Kada osoba lae linost biva podeljena. Telo
zna istinu koju izgovorena re porie. Ta podela linosti
je bolno stanje i moe imati smisla samo onda kada bi
izgovorena istina predstavljala ozbiljnu pretnju ivotu ili
integritetu. Puno ljudi lae i ne osea bilo kakvu bol, ali
upravo to pokazuje da oni nisu u vezi sa svojim telom i
da su neosetljivi na telesna oseanja.
Osetljivost je kvalitet osobe koja je u potpunosti
iva. Kada se umrtvimo izgubimo tu osetljivost. Zbog
toga deca i jesu najosetljivija, kao to je poznato.
Potrebno je biti osetljiv prema drugima, ali i prema sebi
samom. Ako ne oseamo sebe, ne moemo osetiti ni
druge. Problem je u tome to neosetljiva osoba nije
svesna svog nedostatka. Ne radi se o tome da se bude
u pripravnosti, to je stanje poveane napetosti.
Osetljivost je sposobnost razlikovanja finih nijansi u
izraavanju koje je povezano sa ivotom,
255
kako ljudskim tako i neljudskim. Takva vrsta osetljivosti
se oslanja na unutranji mir koji dolazi iz manjka borbe
ili napora. To su vrednosti koje pokazuju pravi smisao
ivota, jer to su kvaliteti koji unapreuju radost.
256
POGLAVLJE 12

Strast i duh

Predati se Bogu
Izreka da ovek ne ivi samo na hlebu je poznata, ali je
ova kultura, koja je prezauzeta materijalnim stvarima,
ne shvata ozbiljno. Da bismo razumeli tu prezauzetost
moramo shvatiti da ona dolazi iz identifikacije sa egom i
njegovim vrednostima. Za ego su znaajni oni predmeti
i aktivnosti koji slue tome da poboljaju sliku koju
drugi imaju o nekoj osobi. Ovoj svrsi slui sticanje
imovine, kao i novac, mo, uspeh, slava i poloaj. Poto
je ego integralni deo ljudske linosti, sve nas zanima
kakva je naa slika i status koji uivamo u oima
javnosti. Ozbiljan problem nastaje kada isticanje onoga
to ego smatra bitnim postaje dominantna aktivnost
jedne kulture. Ishod toga je da vanija i dublja
uverenja, koja nazivamo duhovnim, bivaju gurnuta u
stranu zbog toga to ne uviamo znaaj koji ona imaju
za svakodnevni ivot. Suprotnosti materijalizma i
spiritualizma ne mogu se pomiriti, jer su ti koncepti
potpuno razliiti. Ako koristimo termin vrednosti ega za
oznaavanje tenje za materijalnim, onda je razvoj
duhovnih oseanja u domenu telesnih vrednosti.
Termini ego i telo samo ukazuju na dve razliite strane
ljudske linosti. Obe su esencijalna za zdravo
funkcionisanje osobe.
Telesne vrednosti podrava svaki predmet ili
aktivnost koja unapreuje dobra oseanja tela i
ukljuuje ljubav, lepotu, istinu, slobodu i ponos. To su
unutranje vrednosti povezane sa nainom na koji
pojedinac doivljava sebe i one su suprotstavljene ego,
to jest, materijalnim vrednostima, iza kojih je odnos sa
spoljanjim
257
svetom i sa spoljanjim aspektima neijeg postojanja.
Unutranje vrednosti su uistinu duhovne, jer su u vezi
sa aktivnostima duha i doprinose pojavi jakih oseanja
ili strasti. S druge strane, niko ne osea istinsku strast
u vezi sa ego vrednostima, mada je puno ljudi voeno
jakom ambicijom da ih dosegne. Potreba ili ambicija da
se postane slavan ili opsednutost bogatstvom ne mogu
pobuditi dobra telesna oseanja. Moemo rei da je
dobar oseaj biti bogat, ali to oseanje je u vezi s tim
to ego vidi bogatstvo kao neto to donosi sigurnost i
mo. Kod primitivnog oveka ideja bogatstva ne bi
pobudila jaka oseanja na nain na koji bi to uinile
ideje dostojanstva, asti i potovanja. Nedostatak
identifikacije sa takvim vrednostima ima koren u
socijalnim problemima koji zagauju dananja drutva.
Jo jedna duhovna vrednost koja u velikoj meri
nedostaje naoj kulturi jeste oseanje jedinstva i
harmonije sa prirodom, neposrednim okruenjem i
lanovima zajednice. Primitivni ovek je emotivno usko
povezan sa svojom okolinom, poto mu opstanak u
potpunosti zavisi od nje. Moderan ovek, iji opstanak u
istoj meri zavisi od prirodne sredine, otuio se i ogradio
od nje putem identifikacije sa svojim egom. Mada je
uveren da je sigurniji nego primitivac koji koristi magiju
kako bi pojaao oseaj sigurnosti, dananji ovek je
duboko nesiguran na nivou tela zbog gubitka
povezanosti sa sobom, Zemljom i univerzumom. Sve
religijske aktivnosti su okrenute ka promovisanju tih
unutranjih duhovnih ili telesnih vrednosti. One
predstavljaju dobra oseanja koja potiu iz oseanja
harmonije i povezanosti sa silama prirode i
univerzumom. Ako zamenimo re "Bog" tim silama,
moemo sagledati snagu religioznih oseanja. Kada su
ona jaka, stvaraju strast koja uzbuuje duh i odrava
ga na visokom energetskom nivou. Kada ta strast ili
bilo koji njen vid, kao to je to strast za lepotom,
postoji kod nekoga, uveren sam da je za njega
nemogue da bude depresivan, anksiozan ili
kompulsivan.
Danas, kada se duhovne ili unutranje vrednosti
gube, kada religija gubi snagu da utie na emocije i
ponaanje, depresija i emocionalni nesklad postaju
endemske. S druge strane, sumnjam da sistem
vrednosti, religiozni ili bilo koji drugi, moe zameniti
oseanje strasti. Strast se javlja kada ovek preda
svoju kontrolu ega,
258
oslobodi telo stega volje i ego vrednosti. Ta predaja je
osnova religioznog izleenja, gde je to predaja Bogu.
Problem sa nekim vidovima religioznog leenja
jeste da to nije predaja Bogu nego Bojem zastupniku,
ili doktriniranom redu koji zahteva potinjavanje
autoritetu, To je slino onome to se deava u sektama,
gde postoji predaja ega voi, sa posledinim oseanjem
slobode i strasti. Potinjavanje nije prava predaja i duh
e se pobuniti pre ili kasnije zbog gubitka slobode da se
bude iskren prema sebi. Verujem da pravo izleenje
potie iz pojedinca, a ne od spoljne sile. Bog ima ulogu
u samoizleenju, poto je sila koja lei u stvari Boji
duh unutar tela. Taj duh je, naravno, duh pojedinca-
ivotna sila koja odrava njegov ivot, pokree mu telo
i stvara oseaj radosti. Ali, kao to smo videli u
prethodnim poglavljima, predaja telu budi strah od
smrti, strah koji niko ne bi mogao da preivi ukoliko bi
se odrekao kontrole ega. Pacijent nema vere u to zato
to je vera u ljubav njegovih roditelja koju je imao kao
dete bila sruena i oseao se kao da e umreti. Ali,
mada je predaja zastraujua, to je jedini nain da se
izlee rane iz detinjstva. Potrebna je vera kako bismo
se prepustili i predali telu, mraku nesvesnog,
podzemnom svetu naeg bia. Potreban je i vodi,
osoba kojoj verujemo, zato to je ona prokrstarila
nepoznatim u toku svog zaleenja i svoje potrage za
Bogom u sopstvenom biu. U istom trenutku kada se
poveemo sa Bogom iznutra, poveemo se i sa Bogom
izvana, sa kosmikim procesima koji su dali ivot biu i
od kojih nai ivoti zavise. Mada mi, kao moderni ljudi,
imamo mnogo vie znanja nego primitivan ovek, u
nama postoji ista potreba za harmonijom u odnosu sa
prirodom i svemirom.
Pre nego to smo izgubili nau nevinost i postali
samosvesni oseali smo tu harmoniju. Neki se seaju
da bismo tu povezanost i harmoniju proiveli kada
bismo kao mala deca osetili radost. Kada mi je sin imao
oko pet godina pokuavao sam da ga nateram da ide u
nedeljnu kolu. Moj argument je bio da e uiti o Bogu.
Rekao je: "Znam ja o Bogu". Kada sam ga pitao ta on
to zna, pokazao mi je cvee u bati gde je stajao i
rekao: "On je tamo". Osetio sam da on ima oseanje
Boga koje je bilo mnogo vanije od toga to je mogao
da naui u koli i odustao sam navaljivanja da ide u
nedeljnu kolu. Bio sam siguran da je on, ako je
svestan da je Bog u cveu, svestan i
259
toga da je i u njegovom telu. Uverenje da sve to ivi
poseduje deo boanskog predstavlja jedan od kljunih
koncepata hindu religije koja propoveda da deo Brahme
postoji u svim stvorenjima. Primitivni ovek je verovao
da postoji duh u svim stvarima, ivim i neivim, i da se
taj duh mora potovati. Reke, jezera, planine, ume i
sve u njima je pokretao duh, isto kao i oveka.
Animizam, kako to nazivamo, bio je prvi religiozni
sistem. Znajui da mala deca misle kao primitivni ljudi,
ne iznenauje to to je moj sin spontano doao do
zakljuka da je Bog u svemu ivom.
U praistoriji ovek je u potpunosti iveo u svetu
prirode, kao jedna ivotinja meu mnogima. To je bilo
doba nevinosti i slobode. U mitologiji je to doba raja,
zato to su oi bile svetle a srca puna radosti. Postojali
su i bol i tuga, jer se ta oseanja ne mogu odvojiti od
zadovoljstva i radosti, nita vie no to se no moe
odvojiti od dana ili smrt od ivota. A ivot u kome
postoje zadovoljstvo i radost moe olakati podnoenje
bola i tuge. Takav ivot se veoma razlikuje od
modernog u kome postoji jako malo pravih
zadovoljstava i malo ili nimalo radosti. Morali bismo biti
slepi da ne vidimo ovu stvarnost na licima i telima ljudi
koje sreemo na ulici i drugim javnim mestima. Lica su
uglavnom stegnuta i iscrpljena, vilice stegnute a oi
prazne, uplaene ili hladne. To se vidi, uprkos maskama
koje ljudi nose kako bi sakrili svoj bol i tugu. Tela su
ukoena i iaena, predebela ili premrava, kruta ili
potpuno mlitava. Postoji puno izuzetaka od ovog opisa,
ali je istina da prava lepota i istinska gracioznost skoro
ne postoje. To je tragino. Nasuprot tome, video sam
sliku devojice u dokumentarcu o jednom od
najsiromanijih plemena ljudi. To su bili nomadi koji
ive u Sahari. Devojica je na leima nosila naramak
drva koja je sakupljala za veernju vatru u logoru.
Poto su noi u Sahari veoma hladne, taj naramak je
bio njen doprinos plemenu. To je bio nain da ona
pokae ljubav i na njenom telu se videla radost koju je
oseala. Oi su joj sijale, a lice blistalo. Nikad neu
zaboraviti taj prizor.
Nisam video takvo lice puno godina, ali se seam
da sam ih, kao mali deak u Njujorku, viao kod mladih
devojaka. Bilo je to drugo vreme i, rekao bih, drugi
svet. Nije bilo ni automobila, ni friidera. Led je donosio
ledadija, a ugalj su dovozili u kolima koja su vukli
konji. To je bilo sporije i mirnije vreme. Ljudi su imali
vremena da
260
sede ispred svojih kua i priaju jedni sa drugima. Bilo
je to daleko od raja, i, mada nisam bio sreno dete,
seam se radosnih perioda kada sam se sa drugom
decom igrao naih igara na ulici. Poreenje Njujorka
danas, gde i dalje imam ordinaciju, sa tim vremenom
deluje nestvarno i skoro komarno.
Stariji ljudi uglavnom kau da je prolost bila puno
bolja. Tako je bilo ak i kada sam ja bio mlad. To je
verovatno povezano sa injenicom da ljudi svoju
prolost vide oima mladosti, sa mnogo vie uzbuenja
i nade. Iako je to tano, u istoj meri je istinito da je
kvalitet ivota veoma opao u toku mog ivotnog veka.
Mada sada oseam vie radosti nego ikada ranije,
verujem da se u svakom velikom gradu desio znatan
pad onih kvaliteta koji donose radost ivotu i da je to
direktno proporcionalno poveanju bogatstva i moi.
Postali smo materijalistika kultura kojom dominira
ekonomska aktivnost iji je jedini cilj vie moi i
poveanje proizvodnje raznih predmeta. To fokusiranje
na mo i predmete koji su deo spoljanjeg svet podriva
vrednosti unutranjeg sveta - kao to su ponos, lepota i
gracioznost.
Verujem da je gubitak morala i duhovnih vrednosti
u direktnoj vezi sa poveanjem bogatstva. Kae se da
e pre kamila proi kroz iglene ui, nego bogata ui u
carstvo nebesko. Ali to kraljevstvo je kraljevstvo Boga
na zemlji, gde je radost mogua. Naalost, ovek je
izbaen iz tog kraljevstva - rajskog vrta - jer nije
potovao Boju zapovest da ne jede zabranjeno voe sa
drveta znanja. Nakon to je zadobio znanje postao je
homo sapiens, to ga je iz ivotinjskog stupnja prenelo
na ljudski. Za taj prelaz, prvi mali korakka oveku kao
civilizovanom stvorenju, bilo je potrebno mnogo
vremena. Naredni koraci su se odigravali mnogo bre.
Prelaz iz kamenog u bronzano doba trajao je etiri ili
pet hiljada godina; iz bronzanog do gvozdenog doba
manje od dve hiljade. Tempo civilizacije se ubrzavao,
kako je rastao nivo ovekovog znanja. A uporedo sa tim
znanjem razvijala se i koncepcija boanstva. Ideja
svemogueg mukog Boga, Boga oca, razvila se
relativno nedavno i postoji samo u religijama zapadne
civilizacije. U najstarijoj religiji, animizniu, oboavani su
svi duhovi prirode. U politeizmu se oboavaju bogovi i
boginje i svako od njih je povezan sa posebnim
domenom ljudskog ivota. Razvoj do nadmoi jednog
jedinog mukog Boga je povezan
261
sa moi koju je imao mukarac, vladar, svemogui kralj
na koga se gledalo kao na potomka ili zastupnika Boga.
Bog ili bogovi nisu vie iveli na zemlji. Prvo su se
preselili na vrh planine - Olimpa, gde su iveli grki
bogovi - a onda je vrhovni Bog premeten na neko
daleko mesto u raju do koga smrtnik ne moe dopreti.
Proces odvajanja boanskog od svetovnog predstavljao
je demistifikaciju prirode i tela koja je brzo
napredovala. Zemlja je postala materija na kojoj, kada
je sunce zagreje, niu biljke. ovek je onda nauio kako
da kontrolie ovaj prirodni fenomen putem agrikulture,
koja mu je omoguila izvor hrane na koji se mogao
osloniti, Sa pronalaskom maina i hemijskih fertilizatora
mo oveka da to iskoriava inila se neogranienom.
Svi znamo tu priu. Ali, isto tako, postali smo svesni i
toga da taj proces moe biti opasan. Uvideli smo da
meanje u prirodne procese sa sobom nosi veliki rizik.
A uradili smo istu stvar i sa svojim telom, svodei ga na
biohemijske procese, i time mu oduzeli njegovu
boansku prirodu. Moderan ovek zapadne civilizacije
izgubio je duu, kao to je to Jung rekao.
33

Neko bi se mogao usprotiviti time to bi rekao da
je razvoj civilizacije ovekovo najvee postignue.
Sloio bih se, ali i ne bih se sloio. Civilizacija se
poistoveuje sa ivotom u gradovima, ali ako su veliki
gradovi dananjice slava ljudskog roda, onda su i
njegova sramota. U malo njih nisu prisutni zagaen
vazduh, hiperaktivnost, gust saobraaj, buku, nasilje i
prljavtina. Naravno, uvek postoji nekoliko tihih oaza
lepote, ali one bivaju pregaena runoom modernog
reklamiranja koje je opsednuto materijalnim dobrima i
seksom.
Demistifikacija prebacuje predmet ili proces iz
sveta svetog u svet vulgarnog. Sveti predmet postaje
stvar, sveti proces mehanika operacija. Takva je
postala sudbina ljudskog tela i njegove seksualnosti u
dvadesetom veku. Seksualni in, prisna veza dve osobe
koje zajedno pleu sveti ples ivota, za mnoge ljude je
postao ili ista delatnost ili ego trip. Ponekad je
potrebno, radi odreene svrhe, gledati objektivno na
telesne funkcije, kao na mehanike i biohemijske
procese, ali ne smemo izgubiti iz vida da postoji dublje
262
znaenje u svim ivotnim procesima. Ljubav ne
moemo objasniti biohemijski ili mehaniki nita bolje
nego to mo rei "Volim te" da pobude oseanje moe
biti objanjena zvunim talasima koji se prostiru kroz
vazduh. Ljubav je stanje intenzivnog pozitivnog
uzbuenja u telu, ali to nam samo malo vie govori o
tome da je ivot sam po sebi stanje uzbuenja. Za
mene je ljubav konaan izraz ivota zato to je, kao sila
koja stoji iza reproduktivne funkcije, ono to stvara

33
jung, Carl, Modern Man in Search of a Soul (New York,
Harcourt Brace Jovanovich, 1933)
ivot. Kada svedemo ivot, ljubav i seks na fizioloke
procese zapostavljamo emocionalnu stranu tela -
aktivnosti koje ih ine izrazima telesnog duha,
Istonjake filozofije i religije ne odvajaju boga od
prirode, niti duh od tela. Kinezi veruju da svim
procesima u prirodi i svemiru upravlja interakcija dva
principa ili sile, Jin i Jang, i da je blagostanje
zagarantovano kada su oni u ravnotei. Hinduistika
misao govori o energetskoj sili koja se zove Pranha, to
znai vazduh. Bioenergetska analiza koristi energetski
pristup kako bi razumela ivotne procese, i slui se
energetskim konceptom koristei disanje, kako bi
oslobodila osobu od napetosti u telu koja joj stee duh i
ograniava slobodu. Koreni istonog naina miljenja su
i u gleditu da ovek nije gospodar svog ivota, da je
podloan silama koje ne moe kontrolisati - silama koje
se mogu nazvati "sudbinom" ili "karmom". Nasuprot
tome, nauni pristup koji zagovara Zapad, ne vidi
granice ovekove moi da kontrolie ivot. Taj pristup
se oslanja na nau identifikaciju sa umom i njegovom
imaginacijom, koji nisu ogranieni ni vremenom, ni
prostorom, ni mogunostima delanja. Za razliku od
toga, identifikacija sa telom tera oveka da vidi granice
svog bia i relativnu nemo svojih postupaka..
Istonjaki pogled na ivot se opisuje kao
fatalistiki. ovek je nemoan da utie na tok
dogaanja. Zdrav razum, u tom sluaju, nalae
prihvatanje toga i preputanje tome. Mnogi zapadnjaci
odbijaju takav stav i smatraju ga defetistikim. ovek
Zapada je nauen da se bori, da veruje, da kada ima
volje, postoji i nain. Volja je, kada se pravilno koristi,
veoma vredna funkcija u ivotu. Meutim, njoj je mesto
u alarmantnim situacijama, kada je potreban ogroman
napor da bi se preivelo. Sauvati kontrolu nad
situacijom i ne paniiti, funkcija je ego kontrole koja se
manifestuje kroz volju. Izgubiti glavu u opasnoj situaciji
je opasno po ivot. Napad
263
na neprijatelja koji nam preti zahteva volju, zato to
telo eli da pobegne. Ako na nju gledamu iz ovog ugla,
volja je pozitivna sila. Ali ona postaje negativna i nema
ta da trai u situacijama gde ne postoji opasnost i gde
bi aktivnost trebala da bude prijatna. Zamislite da
koristite volju kako biste uivali u seksu! Kao to sam
ve naznaio u ovoj knjizi, radost zavisi od predaje
volje i ega.
Predaja ega dozvoljava osobi da se okrene ka
unutra kako bi ula Boji glas. Meditacija, onako kako
se praktikuje u istonjakim religijama, predstavlja
nain da osoba ugasi zvuk spoljnog sveta kako bi mogla
uti svoj unutranji glas - Boji glas u njoj. Da bismo
ugasili zvuk spoljnog sveta treba iskljuiti tok misli, koji
nazivamo tokom svesti. Tok svesti nastaje zato to
mozak neprekidno stimuliu subliminalni miini
pokreti. Stimulacija se smanjuje kada smo u stanju
dubokog mirovanja i kada diemo duboko, punim
pluima. Kako bismo doli do toga treba napustiti
nesvesnu kontrolu, koja je usko povezana sa
unutranjim stanjem alarmantnosti. Kada to uradimo
telo biva preplavljeno oseajem unutranjeg mira.
Svest nije zamagljena. U potpunosti smo svesni, ali ta
svesnost nije fokusirana ni na ta. Nismo nesvesno
programirani da se suoimo sa opasnou.
Iskusio sam to stanje i to je divno iskustvo. Blisko
je oseanju radosti. Moe se rei da je to uzdrana
radost. Doiveo sam to nakon nedelje koju sam proveo
bukvalno na podu po uputstvu doktora koji me je leio
od napada iijasa. Tupa bol u donjem delu mojih lea,
zadnjici i desnoj nozi, zajedno sa parestezijom koja je
ukazivala na nervno poreklo toga, potrajala je nekoliko
meseci uprkos leenju. Pozvao sam kolegu ortopeda
koji je bio upoznat sa bioenergetskom analizom, koji mi
je savetovao da legnem na pod, savijem kolena i
stavim stopala na gomilu knjiga. Trebalo je da jedem
leei na podu, da spavam na podu i itam na podu.
Preporuio mi je da puzim ako treba da idem u
kupatilo. Ta poza na podu uklonila mi je teinu sa lea,
dozvolivi da se napeti miii opuste. Ali efekat koji je
to imalo na moju linost bio je potpuno neoekivan.
Svakim danom postajao sam sve smireniji. Petog dana
sam sedeo na stolici na suncu, sa rukama poloenim u
krilo. Nisam razmiljao ni o emu. Mogao sam da
osetim duboko unutranje pulsiranje mog tela dok sam
duboko disao, bez ikakvog svesnog napora. Ni-
264
sam meditirao. Samo sam sedeo kao maka, ako
uzmemo u obzir moje okruenje. Bilo je potpuno rajski.
Iijas nije bio izleen u toku te nedelje na podu,
mada sam oseao manje boli. Moda je trebalo da due
ostanem u tom poloaju, ali sam morao da radim, a i za
deset dana-sam putovao u Grku. U Grkoj sam iao na
masau i nekoliko akupunktura koje su mi malo
pomogle. Stanje mi se poboljavalo, ali sam i dalje
oseao bol. Jednog dana sam shvatio da vie uopte ne
oseam bol i da je tako ve nekoliko dana. Kada sam
pokuao da se prisetim kada je bol prestala, jedino to
mi je palo na pamet bio je incident koji se desio
otprilike u vreme kada je prestalo da me boli - veoma
sam se naljutio na kolegu koji je bio povezan sa
stresom, za koji znam da je uzrokovao moj iijas. Dok
sam priao sa njim oseanje besa je prolazilo kroz moje
telo u talasu uzbuenja koje je oslobodilo svu napetost
u mojim leima i odnelo bol. Shvatio sam da je bes,
kada se pravilno izrazi, sila koja lei.
Taj bes je bio Boji glas u meni. To nije bilo nito
to sam ja uradio, u smislu da bi se to moglo nazvati
svesnom ili namernom akcijom. Jednostavno se desilo.
Neka sila u mom telu je izbila na povrinu u talasu
besa. Drugom prilikom osetio sam talas ljubavi koji me
je promenio. U stvari, svako oseanje - strah, tuga,
bes, ljubav - jeste impuls ivota, talas oseanja koji
dolazi iz jezgra naeg bia. To jezgro neprestano pulsira
i alje impulse koji odravaju ivotni proces. To je
energetski centar organizma kao to je Sunce
energetski centar Sunevog sistema. Odgovorno je za
kucanje srca, za ritam disanja, peristaltiku aktivnost
creva i drugih cevastih struktura. Hinduizam pria o
energetskim centrima koji se zovu akre, ali ja verujem
da mora postojati prvobitni ili glavni centar kako bi
ouvao integritet tako kompleksnog organizma kao to
je sisar. Veliki religiozni mistici su stavljali taj centar u
srce, koje oni vide kao prebivalite Boga u oveku. To
je svakako sedite ljubavi, odnosno izvor ivota i vrelo
radosti.
34
Mada nam je poznato pulsiranje srca,
injenica je da svaka elija, svako tkivo i celo telo
pulsira, to znai da se ono ritmino iri i skuplja. Srce
se iri i skuplja
34
265
dok kuca, plua se ire i skupljaju dok diemo. Kad je
to pulsiranje slobodno i potpuno, oseamo
zadovoljstvo. Oseamo prijatno uzbuenje. Kada
uzbuenje naraste tako da je pulsiranje intenzivnije,
oseamo radost. Ako intenzitet uzbuenja dosegne svoj
maksimum doivljavamo ekstazu. U odsustvu bilo
kakvog uzbuenja ili pulsiranja organizam je mrtav.
Uzbuenje je rezultat energetskog procesa u telu koji je
povezan sa metabolizmom. Hrana - kao izvor energije -

34
Videti Lowen, Alexander, Ljubav, seks i vae srce za
podrobnija objanjenja ovih koncepata
biva izloena metabolizmu i iskoriena kako bi
oslobodila energiju koja je neophodna za ivotni proces.
Ako gledamo na ivot kao na vatru koja neprekidno gori
u vodi, ljubav je plamen te vatre. Pesnici koriste ovu
metaforu eonima. Ali, to je vie nego metafora. Osoba
koja voli bukvalno sija i plamen tog oseanja sjaji u
njenim oima. Takav intenzitet oseanja ili uzbuenja
opisuje se kao strast.
Ljubav, strast, radost i ekstaza su termini koje
koristimo i kako bismo opisali ovekov odnos prema
Bogu, Bogu iznutra i Bogu spolja. U svemiru postoje
vatra i pulsiranje energije povezano sa procesom
irenja i skupljanja. Poto je na ivot deo tog procesa i
potie iz njega, oseamo jedinstvo sa njim. Neki mistici
zaista mogu osetiti vezu izmeu otkucaja njihovih srca i
ritma svemira. Meni se desilo da osetim kako moje srce
kuca u istom ritmu sa srcima ptica. One su jedina
stvorenja u gradu koja su zaista slobodna.
Fenomen empatije, gde moemo osetiti oseanja
druge osobe, deava se kada dva tela vibriraju na istoj
talasnoj duini. Empatija je osnovni alat terapeuta. Ona
ne postoji kod ljudi ija su tela previe kruta i stisnuta,
gde nema mnogo pulsirajue aktivnosti. Kada je neije
telo vie ivo, osoba vie osea druge ljude i njihove
emocije. Naravno, kada je neko vie iv onda je i
sposobniji da oseti ljubav i radost.
Mada je ljubav izvor ivota, ona nije i njegov
zatitnik. Bili bismo naivni kada bismo verovali da to
to smo ljudi koji umeju da vole znai da nikad u ivotu
neemo biti povreeni. Svi kreemo u ivot sposobni da
volimo i volei, ali to ne spreava napade i traume
kojima su mnogi izloeni kao deca. Stranice ove knjige
su svedoanstvo boli i unitenja kroz koja ti ljudi
prolaze. iv organizam ne bi preiveo dugo kad ne bi
imao naina da se odbrani. Kod puno organizama ta
odbrana je u vidu besa. Kada neko ugroava na in-
266
tegritet ili slobodu obino odgovaramo besom. Bes je
jedan od vidova ivotne strasti. Strastvena osoba e
strastveno braniti pravo svakog pojedinca na ivot,
slobodu i potragu za sreom. Pravian Bog ne bi ni
eleo nita drugo.

Duh koji plee

Radost je neobino oseanje za odrasle, iji se ivoti
okreu oko obinih aktivnosti i stvari. Te stvari i
aktivnosti ne mogu pruiti zadovoljstvo, ali uzbuenje u
vezi sa njima retko dosegne visine radosti. Glavni
razlog za nedostatak radosti u obinim aktivnostima
jeste da njih usmerava i vodi ego. Mala deca mogu
doiveti radost u obinim aktivnostima, jer ego ne
kontrolie nijedan od njihovih uobiajenih postupaka.
Dete se ponaa spontano, bez razmiljanja ili
planiranja, u skladu sa prirodnim impulsima svog tela.
Za razliku od odraslih, ije pokrete u velikoj meri
usmerava i kontrolie ego, dete pokreu oseanja ili sile
koje su nezavisne od njegove svesti. Razlika izmeu
pokreta koga pokree ego ili svesni centar, i pokreta iza
koga stoji sila koja dolazi iz dubokog centra u telu,
jeste ono to odvaja neobino od obinog, sveto od
svetovnog, radost od zadovoljstva. Kad vidim svog sina
kako skae od radosti shvatim da on nije imao nameru
da skae niti je svestan toga, ve da je njega sa zemlje
podigao talas pozitivnog uzbuenja koji ga je usmerio
gore. Imao je "pokretako" iskustvo. Sva iskustva van
domena obinog imaju taj kvalitet "pokretakih"
doivljaja. Taj kvalitet je povezan i sa najdubljim
religioznim iskustvima, to e religiozna osoba videti
kao dokaze Bojeg prisustva ili milosti. To je valjano
objanjenje, zato to sila koja pokree osobii mora biti
vea od svesnog aspekta njene linosti.
Duboko pokretaka iskustva se deavaju u
situacijama koje ne mpraju imati bilo kakve veze sa
religijom ili konceptom boga. Najuobiajenije od tih
iskustava, koje za veinu ljudi nema religijsko
znaenje, jeste zaljubljivanje. A kako je tek radosno biti
zaljubljen. To se deava kada nam je srce dodirnuto ili
pokrenuto od druge osobe. Iskrena ljubav prema ma
kom stvorenju ili osobi se moe posmatrati i kao
manifestacija Boje milosti. Kada se predajemo
267
ljubavi, predajemo se i Bogu u nama. Ljubav nas
pokree ka bliskosti sa objektom ljubavi, sa ciljem
fizike blizine ili kontakta sa onim u koga smo
zaljubljeni i, u seksualnosti, ka energetskoj fuziji dva
organizma. Oseanje koje dovodi do toga da se dve
osobe zaljube jeste strast koja opisuje i elju za
bliskou sa Bogom. Strast je intenzivno oseanje koje
pokree osobu da pree granice sebe ili ega. Kada se to
desi, kao seksualni orgazam koji obuhvata celo telo u
njegovim grevitim pokretima, onda je to najbolje
iskustvo u transcedenciji. To se ne deava esto u naoj
kulturi, zato to su seks i seksualnost izmeteni iz sveta
svetog u svet obinog i svetovnog. Seks je neto to
ljudi rade kako bi se opustili ili smanjili napetost, ne
kao izraz strasti.
Jo jedna aktivnost tokom koje moemo doiveti to
"pokretako" iskustvo, mada u mnogo manjem stepenu
nego kod seksa, jeste ples. Uglavnom smo muzikom
potaknuti da igramo. Kad ujemo muziku za ples nae
noge ne mogu da miruju. Ako je ritam jak i traje
moemo biti uvueni u njega i dopustiti mu da nas
ponese. Takav ples je pokretako iskustvo koje nas
moe dovesti do trasnscedentalnog stanja. Kod
primitivnih ljudi, ples je neizostavni deo religioznih
ceremonija. Bez obzira na to da li je povezan sa
religijom ili romantikom, ples uvek vodi do radosti, a
esto i do ljubavi.
Klju transcedencije sebe je predaja ega. Sve
religije ue o tome da je predaja Bogu put ka radosti.
Sri Daja Mata, duhovni voa Drutva samorealizacije,
organizacije koju je osnovao Paramahansa Jogananda,
slavni indijski guru, kae: "Nema tog ljudskog doivljaja
koji se moe porediti sa savrenom ljubavlju i
blaenstvom koje preplavljuje svest kada se istinski
predamo Bogu". Mada je ta izjava osnova hindu
filozofije, nju odraavaju sline ideje koje nalazimo u
svim religijama. I ja verujem da je to istinski nain.
Meutim, ljudi su izgubili svoj put ka Bogu jer im, u
suprotnom, ne bi ni bio potreban vodi ili savetnik.
Deca su radosna bez vostva ili savetovanja, to mora
da znai da su u dodiru sa Bogom unutar njih.
Odraslima koji su izgubili taj dodir ponovno
uspostavljanje te veze nije lak zadatak. Sri Daja
Mataima daje neke dobre savete kako to uraditi ali i
najbolji savet je retko efektivan, zato to ga osoba ne
moe slediti. Blokiraju nas nai nesvesni strahovi koji
preda-
268
ju vide kao opasan poduhvat, to moemo videti u
sluajevima koji su razmatrani u ovim poglavljima.
Istona religija nudi neke procedure koje pomau u
pospeivanju predaje Bogu. Najpoznatija od njih je
meditacija, postupak koji omoguava osobi da se
okrene ka unutra, kako bi ostvarila vezu sa Bogom koji
je tamo. Ponavljanje mantre ili stvaranje zvuka pomae
u gaenju zvuka spoljnog sveta, utiavajui mentalnu
aktivnost. Meditacija se danas iroko koristi na Zapadu,
kao tehnika za oputanje, nain da se smanji nivo
ogromnog stresa kome je izloeno toliko mnogo ljudi u
industrijalizovanom svetu. Radi postizanja predaje
unutranjem Bogu meditacija se mora upranjavati
due vreme. Mnogi svetenici koji tee tom dubokom
kontaktu odbijaju sva svetovna zadovoljstva i
uzdravaju se od rada jako dugo vremena. U
hrianstvu je to povlaenje iz spoljnog sveta za one
koji ele da ive duboko religiozni ivot i ne ele da ih
uznemiravaju brige i problemi spoljnog sveta. Molitva,
pojanje i kontemplacija su aktivnosti koje kod hriana
unapreuju vezu sa unutranjim Bogom. Za puno ljudi
na Zapadu ovo su svakodnevne aktivnosti, dok ljudi sa
Istoka u istu svrhu koriste meditaciju. Ali, kako se
pritisak i tempo ivota poveavaju kroz rast
komercijalizacije i tehnologije, religiozni ivot, po
svemu sudei, sve vie i vie nestaje, kako na Istoku
tako i na Zapadu. Taj nestanak tee paralelno sa
gubitkom kontakta sa prirodom, telom i duhovnim
aspektima ivota.
Ali da li je neophodno povui se iz sveta kako
bismo dosegli duhovnost i iskusili kontakt sa Bogom?
To nije ni praktian ni mogui vid ivota za mnoge ljude
koji se bave obinim stvarima - zaraivanjem za ivot i
stvaranjem porodice. Meutim, kada upranjavamo ove
aktivnosti, u duhu potovanja velikih sila u prirodi i
svemiru koje omoguavaju ivot, svakodnevne ivotne
aktivnosti dobijaju duhovnu dimenziju. Spiritualnost
nije nain delanja ili miljenja; to je ivot duha koji se
iskazuje kroz spontane i nevoljne pokrete tela, u
postupcima koje ego ne kontrolie niti usmerava. Ti
pokreti su pulsirajui i ritmini, kao i kucanje srca,
peristaltika creva i disajni talasi koji se kreu gore i
dole kroz telo. Prirodna pulsirajua aktivnost tela koja
se nalazi iza tih funkcija je, po mom miljenju, bazina
manifestacija ivog duha. Kada to treperenje umine,
vidimo da je telo mrtvo, duh ugaen i da je dua
napustila
269
telo. Kada neije oi iskre, to ukazuje na
visokoenergetsku pulsirajuu aktivnost u oima, to
dovodi i do toga da one sijaju. Vibraciju moemo uoiti i
u glasu. I u ovom sluaju, umrtvljen glas ukazuje na
gubitak ili smanjenje ivosti duha. Ta nevoljna
aktivnost tela jeste ono to doivljavamo kao oseanje.
Samo iva stvorenja imaju iva oseanja, jer oseanje
odraava to kako doivljavamo ivost duha. Kada je
neiji duh umrtvljen, i oseanja su takva. ivahan duh
se ogleda u jakim oseanjima. Ono to nas tera da
volimo, plaemo, igramo ili pevamo jeste duh. Duh je
taj koji trai pravdu, bori se za slobodu, i raduje se u
lepoti prirode oko nas. Snaga neijeg duha se ogleda u
intenzitetu njegovih oseanja. U takvim ljudima plamen
ivota jasno svetli i osoba osea da njen duh
predstavlja Boju ljubav.
Duh nije mistini koncept. ovekov duh se ogleda
u njegovoj ivahnosti, u bistrini oiju, u punoi glasa i
lakoi i gracioznosti pokreta. Te osobine su povezane sa
visokim energetskim nabojem u telu, i dolaze iz njega.
To kultura koja se oslanja na tehnologiju i koja energiju
izjednaava sa nagonom i moi ne razume. ivotna
energija drugaije funkcionie. Ona postoji kako bi
zatitila i omoguila blagostanje organizma i omoguila
vrsti da opstane. Blagostanje organizma se ogleda u
dobrim oseanjima, koja se kreu od zadovoljstva kroz
radost i, ponekad, doseu visine ekstaze. Ona
odraavaju stepen pozitivne ekscitacije u telu, a
manifestuju se kroz pulsirajuu aktivnost tela. Kada je
pulsiranje jako i duboko, ono je i tiho i suzdrano, to
se vidi u tihom kucanju srca i u dubokoj i lakoj
respiratornoj aktivnosti. Ta stabilna i ritmika aktivnost
se doivljava kao zadovoljstvo. Onog trenutka kada
osoba naini napor da dosegne neki cilj telo je pod
pritiskom i lak, stabilan ritam pokreta zadovoljstva se
gubi.
Pritisak i nagon se javljaju kada osoba oseti
potrebu da mobilie viak energije za neki zadatak. Ta
mobilizacija zahteva korienje volje, to dovodi do
stresa u organizmu. Ljudi sa visokom energijom su
relativno osloboeni stresa u svojim svakodnevnim
aktivnostima. Tela su im oputenija, pokreti graciozniji
a ponaanje im je mirnije. Kao dobar auto, mogu se
popeti na brdo sa manje muke. Oni sa malo energije
moraju sebe terati, to iscrpljuje energiju zbog stresa, i
tada postaju umorni i oseaju da ne mogu uspeti ako
270
se ne potrude vie. Uglavnom se plae da uspore, ili da
stanu, kako ne bi doiveli neuspeh ili bili nemoni da
pokuaju ponovo. Puno njih nastavlja da radi da bi
izbegli depresiju. Stvari na koje se ljudi u
industrijalizovanom svetu najvie ale su umor i
depresija.
Svako ko je upoznat sa modernim nainom ivota
zna da se njegov tempo veoma ubrzao u ovom veku,
zajedno sa poveanjem brzine putovanja i
komunikacije. Kako da se prepustimo, kada se kreemo
toliko brzo da ne moemo stati? Kako da osetimo Boga
u sebi, ako se kreemo sto ili vie na sat na prometnom
autoputu? Ali, i pored toga, u ovoj grozniavoj i
optereenoj kulturi postoje ljudi koji se ponose time
koliko su brzi. to se bre kreu i to vie stvari rade,
manje vremena imaju za oseanja, to moe biti i
razlog njihove zauzetosti.
Pulsirajua aktivnost ivota se moe jasno videti
kod ivotinje koju nazivamo meduzom. Pulsiranje
dovodi do unutranjih talasa u meduzi koji je pokreu
kroz vodu. Istu takvu aktivnost imaju i crvi i zmije, u
obliku talasa koji pomeraju ova stvorenja kroz prostor.
Kod viih ivotinja ona je vie unutranja, kao kod
peristaltikih talasa koji pomeraju hranu kroz creva.
Kako je srce organ koji najvie pulsira u telu, puno
mistika ga smatra prebivalitem Boga. Dodue, mogli
bismo se upitati: da li je Bog ta sila koja stvara
pulsiranje - ili je to pulsiranje samo po sebi? Kada
osetimo te spontane pokrete tela moemo verovati da
je to direktna manifestacija unutranjeg duha. Isti puls
postoji i u nebesima, u okretanju nebeskih tela, u
periodinim emisijama svetlosnih i radio talasa. Kada
osetimo harmoniju izmeu naeg unutranjeg
pulsiranja i onog u univerzumu, oseamo jedinstvo sa
univerzalnim, sa Bogom. Tada smo kao dve zvune
viljuke u sazvuju.
Poto je pulsiranje deo prirodnog sveta, isto tako
moemo da verujemo da postoji sveti duh u svemu. To
je osnova animizma. Kako nam se poveavao obim
znanja, objektivnosti i moi, na ego je poeo da porie
boanski duh u prirodi i drugim stvarima, videi sebe
kao jedino stvorenje koje je deo boanskog. Neke
osobe su dosegle i taku na kojoj poriu bilo kakvu
vezu sa boanskim ili sa Bogom iznutra. Ovako neto
moemo zakljuiti jedino ako smo izgubili sav kontakt
sa pulsirajuom aktivnou tela. Za takvu osobu srce
kuca zato to prima signale iz mozga, koji je genetski
progra-
271
miran da alje te signale, isto kao to i raunar pokree
sistem ako je tako programiran. injenicu da je na
mozak programiran nasleem i iskustvom da koordinira
kompleksne kompjuterske operacije tela ne moemo
porei, ali to i dalje ostavlja otvorenim pitanje ko
programira oveka. Religiozni odgovor na to glasi: Bog,
koji je stvorio oveka. To implicira postojanje aktivne
Boje sile putem koje objanjavamo evoluciju.
Mehanicistiki pogled na ivot ne ostavlja mesta za
Boji duh i, samim tim, ne ostavlja ni mogunost za
pokretako iskustvo koje daje smisao ivotu. Ako
prihvatimo da je ivotni duh u organizmu nalik Bogu,
moemo izbei sukob izmeu mistinog, religioznogi
mehanicistikog pogleda na ivot.
Poricanje duha karakterie narcisoidnu individuu
naeg vremena.
35
Narcis gleda na svet i ivot kroz
mehanicistike termine: stimulus i odgovor, akcija i
reakcija, uzrok i posledica. U ovakvoj strukturi linosti
nema mesta oseanjima. Ona su neprecizna, nemogue
ih je izmeriti, esto se ne mogu predvideti a svakako
nisu ni racionalna. ivot duha je narcisu potpuno
nepoznat i on ga porie. Narcis je svesno u svojoj glavi,
odvojen je od tela i ivi ivot svog uma. Narcisoidnost
je nepoznata deci, iji se ivoti vrte oko ispunjenja
elje, radosti ivota i zadovoljstava samoiskazivanja.
Deca vole da im se divi, to mi i radimo, ali nee
rtvovati svoja oseanja kako bi bila posebna ili
superiorna. Deca se takmie i ele da budu prva, jer su
u velikoj meri okrenuta sebi. To su strastvena stvorenja
koja ele sve, ali nisu egoisti. Vole i ele da budu
voljena zato to su im srca otvorena. Kao to su dva
roditelja rekla za svoju devetomesenu kerku: "Ona je
zamotuljak radosti". To je upravo ono o emu se radi u
detinjstvu. Deca oseaju radost ivota kada su voljena i
tu radost prenose na druge. Nevina su i nemona i
veoma ranjiva kada je re o negativnosti i
neprijateljstvu odraslih koji su oko njih, ukljuujui i
njihove roditelje. Ljudi koji su izgubili svoju radost ne
mogu da podnesu da vide kako je drugi imaju.

35
Lowen, Alexander, Narcissism, The Denial of the Tme
Self (New York, Macmillan Publishing Company, 1985)
Na ovim stranama smo videli kako deja nevinost
moe biti unitena, a njihova sloboda izgubljena.
Uznemiren roditelj ne moe da podnese deji pla i
preti detetu. Frustrirani roditelj ne moe
272
detetu dozvoliti da osea radost, poto je ni on ne
osea, i to kanjava. Rigidni roditelj ne moe tolerisati
veselje i spontanost mladog ivota i unitava ga. Ne
preive sva deca neosetljivost i okrutnost onih koji se
brinu o njima. Usled zlostavljanja, mnoga deca su
izgubila ivote. Puno roditelja je ambivalentno. Vole
svoje dete, ali ga istovremeno i mrze. Video sam
jednom u svojoj ordinaciji kako je majka gledala svoju
kerku tako mranim pogledom, punim mrnje, da sam
se zapanjio. Ali i u tome je bilo neto ljubavi. Deca ne
razumeju ambivalentnost, to je sofisticirani koncept van
njihove moi poimanja. Kada osete mrnju ne mogu
osetiti ljubav ili verovati u nju. Kada osete ljubav
zaboravljaju na mrnju. Ona e se uiti ambivalentnosti
i za uzvrat sama postati ambivalentna.
Kada malo dete oseti mrnju ili nasilje u roditelju
ne moe se spreiti da pomisli da mu je ivot ugroen.
Doivljaj toga predstavlja ok od koga se organizam
nikada ne moe u potpunosti oporaviti. U stvari, pretnja
detetu moe biti dvojaka: s jedne strane je mogunost
nasilja - da e bukvalno biti ubijeno, to alje talas
uasa kroz telo deteta. Na telesnom nivou to se
pamenje se nikada ne moe u potpunosti izbrisati.
Drugi vid pretnje je odbijanje i naputanje, to je
takoe smrtna pretnja za dete. Ove pretnje se ne
ispunjavaju, ali jako malo dete ne moe shvatiti da one
slue samo za zastraivanje. Ono se mora potiniti,
mora obuzdati svoju agresivnost, utiati svoje
uzbuenje, a kako bi to uradilo mora ograniiti svoje
disanje.
Bioenergetska analiza ima za cilj da pomogne osobi
da dublje die zato to, bez dubokog disanja, nemamo
dovoljno energije da osetimo strast ivota. Meutim,
navesti pacijente da dublje diu je teak zadatak.
Disanje je agresivan postupak. ovek usisava vazduh u
plua. Naalost, veina beba biva obeshrabrena u
svojoj agresivnosti. Puno njih biva hendikepirano od
samog roenja tako to im se uskrati emocionalno
ispunjen doivljaj dojenja. Daje im se boica, to ih
stavlja u pasivnu poziciju, poto nije potrebno mnogo
sisanja kako bi se dolo do mleka. Dojene bebe sisaju
veoma energino i, kao rezultat toga, i disanje im je
energinije. S druge strane, otkrio sam da dojene bebe
mogu biti ozbiljno istraumirane ako prerano budu
odbijena od sise. Mislim da bi dete trebalo dojiti sve
dok ne napuni tri godine, kao i u primitivnim drutvima.
To je
273
veoma retko u naoj kulturi, jer su ene pod prevelikim
pritiskom i ne mogu toliko vremena posvetiti bebi.
Mnoge se vrate na posao ubrzo nakon poroaja kako bi
pomogle u izdravanju porodice. Taj nedostatak
ispunjenosti moemo uoiti kod pacijenata ije je
disanje plitko i koji se ale na oseanje praznine,
nesigurnosti i na depresiju.
Nije samo nedostatak adekvatnog dojenja jedini
uzrok tuge i oaja koje oseaju mnogi ljudi. Potreba
deteta za kontaktom punim ljubavi sa majkom ne moe
biti ispunjena od majki, koje su same neispunjene
osobe i ija tela ne odaju jako pozitivno uzbuenje,
koje e stimulisati i pobuditi telo deteta. Majke su pod
stresom zbog beba koje zahtevaju vie kontakta i
panje, a bebe su pod stresom zbog majki koje to ne
mogu da ispune. U konfliktu koji nastaje zbog toga,
beba osea da joj je egzistencija ugroena. Opstanak
zahteva adaptaciju, to znai da dete naui da
funkcionie na niem energetskom nivou sa smanjenom
respiratornom funkcijom. Kada takve pacijente
navodimo da dublje diu to skoro uvek dovede do
pojave straha od smrti. Nekoliko pacijenata mi se alilo
da im se, kada su dublje disali, javljalo crnilo u glavi i
da su se oseali kao da e se onesvestiti. Kao da su
oseali da e umreti - veoma zastraujue iskustvo.
Meutim, to je iracionalan strah. Niko nije umro zato
to je duboko disao. ovek se moe onesvestiti usled
hiperventilacije, ali je to bezopasno. Ali ak se ni to
nee desiti ako nastavimo da diemo uprkos strahu.
Prestanak disanja, koji smanjuje dotok krvi u mozak,
jeste ono to stvara oseaj crnila i zavrava se
nesveu. Zato savetujem svojim pacijentima da
ostanu fokusirani na disanje. Jedan pacijent, veoma
uplaena ena, skupila je hrabrosti da nastavi sa
disanjem i, na njeno veliko iznenaenje, svetla u njenoj
glavi nije nestalo i nije se onesvestila. Bila je veoma
uzbuena tim ishodom i samo je ponavljala: "Uspela
sam! Uspela sam! Uspela sam!" Napustila je seansu
potpuno euforina.
Ubeen sam da se svi mi moramo suoiti sa
strahom od smrti ako elimo stupiti u carstvo nebesko,
koje je u nama. Aneo sa vatrenim maem koji uva
ulaz u rajski vrt, prvobitni raj, takoe je u nama. To je
roditelj hladnog pogleda, punog mrnje, koji nas je
mogao unititi zbog neposlunosti. To je krivica koja
nam govori: "Zgreio si. Nema prava da bude
srean." I, na kraju, to je na bes
274
okrenut ka unutra i protiv nas samih zbog krivice, stida
i straha. To ushienje pacijentkinje koja je "uspela" ne
garantuje da je ona sada osloboena straha od smrti. U
stvari, to je bio prvi korak u dolinu smrti, korak koji je
napravila bez panike. Bie jo mnogo seansi tokom
kojih e se suoavati sa strahom od smrti, dok polako
ponovo osvaja svoje pravo na sebe. Svaka pozitivna
tvrdnja, svaki dubok udisaj ojaava njenu ivotnu silu i
podrava elju da ode dublje. ivot i smrt su suprotne
strane bia to znai da, kada je neko u potpunosti iv,
ne postoji strah od smrti. Lina smrt nije nita drugo do
daleki dogaaj u budunosti. To je ideja, ne oseanje.
Bilo kakav strah u nama moemo pripisati tom
buduem dogaaju. Ako ne postoji strah u naoj
linosti, onda ni smrt nije zastraujua. Hrabri ljudi
mogu umreti bez straha. Kao to to poslovica kae:
"Hrabar ovek umire samo jednom; kukavica umire
hiljadu puta". Kada struja ivota slobodno tee kroz
telo, strah ne moe postojati, zato to je strah stanje
gra u telu.
Predaja Bogu otklanja strah od smrti zato to
aktivira struju ivota koji je ego sputao svojim
pokuajem da kontrolie strah i druga oseanja. Samim
tim potpomae ivot i zaleenje. Imao sam dva
pacijenta koji su bili na rubu smrti - jedan usled
septikog oka, drugi tokom operacije na otvorenom
srcu. Obojica su mi rekla da su, kada su osetili
mogunost smrti, stavili svoj ivot u Boje ruke.
Obojica su se izleila i rekla mi da veruju da je taj in
bio prekretnica u njihovoj bolesti. Nema nieg mistinog
u vezi sa ovim fenomenom. Predaja ega sklanja
odbrane koje blokiraju tok ivota, to moe imati jedino
koristan efekat po telo. Obuhvata i predaju volje,
ukljuujui i volju za ivotom. ivot nije postupak koji
voljno moemo kontrolisati. Volja za ivotom je
odbrana od elje za smru, koja se nalazi ispod nje.
36
To
je pokuaj prevazilaenja straha od smrti koji ne
otklanja strah. Ono to ini da ivot tee nije volja ve

36
Videti Lowen, A. Ljubav, seks i vae srce
kontinuirano stanje pozitivne pobudenosti tela, to se
iskazuje kao elja za ivotom. Tu pobuenost stvara
pulsirajua aktivnost tela koja je Bogom dana.
275
Jednog jutra sam se probudio sa oseanjem u telu
koje je bilo najslae na svetu. Kao da mi je itavo telo
bilo eer ili med. Dok sam bio u tom stanju pomislio
sam: "Ako si iskren prema sebi ne plai se smrti". To
oseanje je bilo tako divno i neobino da sam se upitao
ta ga je prouzrokovalo. Nisam se seao ta sam sanjao
te noi. Razmiljao sam o dogaajima prethodne veeri
i setio se da sam gledao film "Vod". To je pria o grupi
amerikih vojnika u Vijetnamskom ratu. Neki od vojnika
iz tog voda su bez milosti pobili neke vijetnamske civile.
Nekoliko drugih ne odobrava takvo ponaanje i dolazi
do sukoba izmeu vojnika. Sukob se zavrava tako to
dva vojnika ubiju pripadnici istog tog voda. Dok sam
razmiljao o filmu zakljuio sam da je strah bio uzrok
besmislenog nasilja izmeu vojnika - ne strah sam po
sebi, nego porocanje straha. Bili su smrtno uplaeni ali,
umesto da priznaju taj strah, oni su ga porekli i ubili
druge.
Strah je prirodna emocija svojstvena svim
stvorenjima. Poricanje straha je isto to i poricanje
ljudskosti. Kada smo uplaeni to ne znai da smo
kukavice. Moemo biti hrabri kada smo suoeni sa
strahom, to je istinska hrabrost. Kada poreknemo
strah postavljamo sebe iznad prirode. Poto
potiskujemo oseanja time to umrtvljujemo telo,
potiskivanje straha dovodi do potiskivanja besa, tuge,
ak i ljubavi. Gubimo Boju milost i postajemo
udovita - to jest, nestvami. Kada bi neko uperio
pitolj u mene uplaio bih se da bi me mogao ubiti. Ali,
strah od toga da me neko ne ubije nije isto to i strah
od smrti. Poto smrt ne moemo rastaviti od ivota to
je deo zakona prirode. Kada do smrti doe kao do dela
zakona prirode, moemo je prihvatiti staloeno. Kada
se neko plai smrti, to je zato to je on smrtno uplaen.
Stoga, kada je neko iskren prema sebi on je osloboen
straha, ukljuujui i strah od smrti. U skladu sa tim,
ako se ne plaimo smrti moemo biti iskreni prema
sebi.
Iskrenost prema sebi znai da osoba poseduje
unutranju slobodu da oseti i prihvati svoja oseanja i
da je sposobna da ih izrazi. To takoe znai da se ne
osea krivom zbog svojih oseanja. Kada postoji
krivica, ne moemo izraziti oseanja otvoreno i
direktno. Postoji cenzor u glavi koji prati celokupno
izraavanje. To ne znai da neko glumi sve to osea.
Nismo bebe bez ega. Znamo koje je ponaanje
socijalno prihvatljivo, a koje ne. Imamo, ili bi trebalo da
276
imamo, oseaj samoposedovanja koji nam omoguava
da se izrazimo ili ponaamo u skladu sa oseanjem, na
nain koji je pogodan i efektivan za nae potrebe.
Takva svesna kontrola nije bazirana na strahu. Strah
paralie i nai postupci postaju udni i nedelotvorni.
Gubimo divnu spontanost, koja obavija nae postupke
vrlinom i gracioznou. Samoposedovanje je odlika
osobe ije izjave i postupci dolaze iz osetljivosti, koja je
snano usmerena ka ivotu i drugim ljudima.
Radost je doivljaj te divne spontanosti koja je
odlika ponaanja dece ija nevinost nije bila unitena i
ija sloboda nije izgubljena. Kao to smo videli, deca
gube nevinost i slobodu prilino rano usled pritiska
teke realnosti modernog porodinog ivota. Opstanak,
a ne radost, postaje centralna taka njihovih ivota.
Opstanak zahteva sofistikaciju, prevaru, manipulaciju i
konstantnu uznemirenost baziranu na strahu. Ali
opstanak je i samoobmanjujui, a zahteva i odustajanje
od samosvesnosti, samoizraavanja i
samoposedovanja. ivot postaje borba i ak i kada
situacija u kojoj se kao odrasli nalazimo ne sadri
smrtnu pretnju, prosena osoba nastavlja da se bori,
kao da ta pretnja postoji. Iznova i iznova pacijenti mi
kau:"Ne mogu vam rei ta mislim ili oseam. Plaim
se da ete me odbaciti." Jedan pacijent mi je rekao:"Ne
mogu Vam rei da vas volim. Odbaciete me". Drugi je
izjavio:"Ne smem pokazati da sam ljut na Vas; rei ete
mi da odem". ak i rei ovo je korak ka slobodi. Biti
otvoren sa terapeutom koji podrava slobodan izraz
zahteva izvesnu hrabrost. Ta hrabrost polako, ali
sigurno raste u pacijentima kroz bioenergetski proces;
kroz poveanje pacijentove energije, pospeivanje
samoizraavanja i pomaganje pacijentu da razume
problem.
Cilj terapije nije da pacijente naui
samopouzdanju. Takve procedure ohrabruju
pseudoagresiju to je voljna a ne spontana akcija.
Pacijenti mi kau: "Znate li ta mi se jue desilo? Moj
ef je priao sa mnom snishodljivo i bez razmiljanja
sam mu rekla: 'Ne razgovarajte tako sa mnom', i onda
mi se on izvinio." Pacijenkinja koja mi je ovo rekla bila
je vie iznenaena svojom otvorenou nego njen ef.
Nakon to je jednom probijena barijera straha, postaje
lake ponovo otvoriti vrata slobode. Poetni proboj je
radosni doivljaj koji dolazi iz talasa ivota koji struji
telom. To moemo doi-
277
veti i bez odlazaka na terapiju. Osoba kojoj je reeno
da joj je potrebna biopsija - da bi se utvrdilo da li je
izvesno tkivo ili lezija zahvaeno kancerom - osetie
istu radost, isti oseaj osloboenja od straha kada
rezultati biopsije budu negativni. I u ovom sluaju
radost izvire iz struje ivota. Razlika izmeu ove dve
situacije jeste u tome to terapeutsko iskustvo nije
sluajno. To je logini ishod procesa samootkria.
Osoba postaje sve radosnija dok otkriva jedan po jedan
deo sebe. Tokom nedavne radionice uesnica se
uzbueno okrenula prema meni govorei: "Sada sam
prvi put osetila kako mi telo to radi". Ono to je telo
radilo bilo je pulsiranje. Telo joj je oivelo kao
nezavisna sila, dovoljno jaka da prevazie njen oseaj
da je to objekat koji njen um kontrolie. To se desilo jer
smo puno radili na produbljivanju disanja, koristei glas
i iskazujui oseanja. Te vebe su bile kao pokretanje
pumpe kako bi mogla sama da radi.
Kada se telo pomera samo, na potpuni,
organizmini nain, to je pokretako iskustvo. To je ono
to se deava kada dete skae od radosti. Ono ne skae
svesno; telo se podie od zemlje i iskustvo se
doivljava kao radost. Pre nekoliko godina etao sam
putem veoma oputeno. Seam se koraka koji je doveo
do neoekivanog oseaja. Kad mi je stopalo dodirnulo
zemlju osetio sam strujanje kroz telo, koje je dolazilo iz
tla. Imao sam utisak da sam deset centimetara vii.
Osetio sam kako mi se telo ispravlja i glava podie. Bilo
je divno. Ne znam ta je to prouzrokovalo, ali je bilo
povezano sa talsom slobode i radosti.
Sloboda je osnova radosti. To nije samo sloboda od
spoljanjih stega, mada je to esencijalno. Jo bitnije, to
je sloboda od unutranjih stega. One izviru iz straha i
mogu se videti u hroninoj miinoj napetosti koja
inhibira spontanost, ograniava disanje i blokira
samoizraavanje. Bukvalno smo sputani tim stegama.
Svaki prodor putem talasa oseanja je istovremeno i
izlazak na slobodu. Takvi prodori i izlazi se deavaju
povremeno u toku terapije kada se stvori dovoljno jak
naboj iza impulsa da se prodre napolje, da se osoba
otvori, da se izrazi oseanje. Seam se seanse sa
Rajhom koja je imala oslobaajui efekat za mene.
italac e se moda setiti da je Rajhova terapija
ukljuivala i "preputanje" svom disanju kako bi ono
postalo dublje, slobodnije i punije. Dok sam leao na
kreve-
278
tu, predajui se svom telu, osetio sam kako se polako
podiem u sedei poloaj. Sila u meni koja je dovela do
te akcije preokrenula me je i ustao sam. Bez znanja o
onome ta sam nameravao da uradim okrenuo sam se
ka krevetu i poeo da ga udaram pesnicama. Dok sam
ovo radio video sam lice svdg oca ne krevetu i setio se
da me je istukao jedne veeri kada sam zakasnio kui i
time uznemirio majku. Imao sam devet ili deset godina.
Bio sam napolju i igrao se sa prijateljima. Potpuno sam
zaboravio na taj incident sve dok se nije pojavio dok
sam udarao krevet. Mada to nije bio prvi put da sam
doiveo spontano pokretako iskustvo u toku terapije
kod Rajha bio sam zapanjen tim iskustvom i u isto
vreme ushien. Kao da se skriveni kutak u mojoj
linosti otvorio i dozvolio mi da zakoraim u dublju
dimenziju mog bia.
Predaja Bogu je predaja ivotnom procesu u telu,
predaja oseanju i seksualnosti. Struja ekscitacije u
telu stvara seksualna oseanja kada tee nadole i
spiritualna oseanja kada tee nagore. Ta aktivnost je
pulsirajua i ne moe biti jaa u jednom smeru nego u
drugom. U prethodnoj knjizi sam naglasio da osoba ne
moe biti vie seksualna nego spiritualna, i obrnuto.
Seksualnost ne oznaava seksualni odnos nita vie
nego to duhovnost oznaava odlazak u crkvu ili
pripadanje odreenoj religiji. Ona se odnosi na
oseanje uzbuenosti u odnosu na osobu suprotnog
pola. Duhovnost se odnosi na oseanja ili uzbuenje u
odnosu na prirodu, ivot ili univerzum. Najvea predaja
Bogu se deava u seksualnom inu, ako je klimaks
dovoljno intenzivan da poalje osobu u orbitu, meu
zvezde. U potpunom orgazmu duh prevazilazi bie kako
bi postao jedno sa pulsirajuim univerzumom.
Jedna od mojih bivih pacijentkinja opisala mi je
iskustvo predaje koje ilustruje proces uzbuenja.
Opisala je vee koje je provela sa prijateljem. Bili su na
veeri kod njega i razgovarali o njegovim problemima.
On je proao kroz teak period nekoliko meseci ranije i
ona je primetila da se nije u potpunosti oporavio.
Izgledao je kao zombi. Rekla je: "Zabrinuli su me
njegov konstantno tuan izgled i sporost u pokretima.
Nije izgledao zdravo. Nije bio onaj stari. Nije puno
priao. Rekli smo jedno drugom laku no i on je otiao
u svoju sobu".
"Ujutru je doao u moju sobu, to nije liilo na
njega, i pitao moe li da se mazi sa mnom. U kui je
bilo jako hladno i oboje smo
279
imali oko est slojeva odee na sebi, tako da sam rekla:
'U redu'. Legao je okrenut leima ka meni a ja sam ga
zagrlila. Rekao je: 'Kada bi imala prijatelja koji je
mrtav, ta bi mu rekla da radi?' Odgovorila sam mu:
'Pa, ako je mrtav onda mu nita ne bih mogla rei. Ali
ako bi se samo oseao kao da je mrtav rekla bih mu da
radi svoj posao, da trai pomo i da se brine o sebi kao
to tebi sad kaem.' Rekao je da zna da je u nevolji
zato to su mu se ruke i noge smrzavale. Rekao je da
ga je to skoranje iskustvo potpuno unitilo. Rekao je
da je i ranije govorio otvoreno o toj nepravednoj
situaciji, ali da mu je to jako teko ilo poto je bio u
sukobu sam sa sobom. Dok je bio mali zlostavljali su ga
kada bi govorio otvoreno. Rekao je: 'Da bar nisam bio
tako zlostavljan'. Onda se slomio i briznuo u pla.
Pomazila sam ga i rekla mu da treba da potrai
profesionalnu pomo. Rekao mi je da ve iao kod
nekoliko terapeuta, ali da bi se oni uplaili kada bi on
osetio bes. Puno toga je podelio sa mnom. Na kraju se
okrenuo ka meni i zagrlio me. Osetila sam jak napon
kako mi se kree kroz telo. Telo mi je vibriralo. Rekao
mi je da se osea kao da ima veliku maku koja prede
u rukama. Napon je bivao sve jai, a onda je i on poeo
da ga osea. Naa tela su prosto uzletela sama od sebe,
vibrirajui, pulsirajui i pokreui se. U jednom trenutku
rekao je: 'Ja

SLIKA 6
Shematski prikaz spiralne nebule
280
ovo ne radim. Ovo se jednostavno dogaa' I - O, Boe!
Doiveli smo taj neverovatni orgazam celim telima a
oboje smo bili potpuno obueni. Bila sam potpuno u
toku s tim. Nisam odlepila. Bila sam potpuno prisutna.
Moje telo je uradilo tu neverovatnu stvar. Bilo je
potpuno neoekivano. Jo oseam prijatno zujanje kad
se setim toga. Sad razumem ta ste mislili kada ste
govorili o preputanju svom telu. Bilo je to veoma
oivljavajue iskustvo".
"Pa, ne znam kako e sve ovo ispasti na due
staze. Ja samo pokuavam da ivim svoj ivot najbolje
to mogu i da uivam koliko mogu. To je bio jedan od
najintresantnijih vikenda koje sam imala."
Ova pacijentkinja je dugo godina dolazila na
terapiju i radila na sebi. Njena profesija je takoe
savetodavna, tako da je raspolagala iskustvom da
razume ta se deava i da se tome prepusti. Razvila je
veru u ivot i svoje telo to se proirilo i na Boga.
Seksualno uzbuenje tera telo u kovitlac. Taj vrtlog
najoiglednije doivljavamo kada se nekontrolisano
izgubimo u grevitim pokretima orgazma koji dovode
do oseanja ekstaze. Ali od intenzivnog seksualnog
uzbuenja moe nam se i zavrteti u glavi. To moe biti
radosno oseanje, ako ga se ne uplaimo. ak i
oseanje ljubavi moe dovesti do toga da kruimo oko
voljene osobe.
Rajh ima brilijantnu koncepciju da energetski
proces u seksualnom odnosu odraava kosmiki proces
koji je on nazvao superimposition. Njegova teorija kae
da dva sistema energije kada su privuena jedan
drugom, poinju da se okreu jedan oko drugog i time
se sve vie privlae. Taj proces kosmike
superimposition moe se videti na fotografijama
galaksija, na kojima su ovekoveeni spiralni ili vrtloni
pokreti zvezda dok se okreu u svemiru. Taj pokret je
prikazan na fotografiji spiralne nebule, znane kao G-10
koja se pojavljuje u Rajhovoj knjizi Cosmic
Superimposition. Rajh je video dva kraka nebule kao
energetske talase ili struje koji privlae zvezde nebule
blie jedne drugima dok se okreu jedna oko druge.
(Videti sliku 6). Aktivna sila koja privlai ove zvezde
blie jednu drugoj jeste sila gravitacije. Kada objekti u
svemiru dou dovoljno blizu jedan drugom oni se
privlae. U ivotinjskom svetu tu silu, koja dve jedinke
meusobno privlai, zovemo ljubavlju ili seksualnou.
Kod sisara, gde se mujak penje na enku u toku
seksualnog ina,
281

SLIKA 7

njihova poza i aktivnost podseaju na fenomen
superimposition. Pokreti talasa ekscitacije kod dve
jedinke podseaju na prethodno opisani kosmiki
dogaaj, kao to se moe videti na slici 7.
Ideja da ivotni proces izvire iz kosmikih procesa i
da ih odrava, za mene ima smisla. Bilo koji drugi nain
gledanja bi znaio poricanje naeg jedinstva sa
univerzumom. ivot na Zemlji je kosmiki dogaaj koji
se ne razlikuje od roenja i smrti zvezda, ak i ako je
proporcija beskrajno mala. Ako se radujemo zajedno sa
Bogom u okretanju rajskih sfera, moemo se radovati
sa njim i u toku okretanja naih tela tokom seksualne
strasti. Kada se predamo toj strasti predajemo se i
Bogu iznutra i Bogu izvana. Mada je seks zadovoljstvo
veini ljudi, samo oni koji predaju svoj ego - oni za koje
je seksualno uzbuenje potpuno telesni doivljaj -
mogu spoznati pravu radost seksa.