Dejan Aleksi

REMINISCENCIJA KAO STVARALAKI REFLEKS

Lektira jednog pesnika koji naporno i briljivo uspostavlja sopstvenu

stvaralaku individualnost, moe imati nepredvidive refleksije na njegovo
stvaralatvo. Meutim, ne dogaa se retko da neki od odreujuih uticaja uz
koje osvajamo vlastiti izraz, nisu ujedno i determinante naeg razvojnog
stvaralakog puta. Ovde, dakle, govorimo o razlici izmeu uticaja odreenih
konkretnih poetika, vrsto utemeljenih u knjievno-istorijskom kontekstu i
pesnikih uticaja koji se odnose iskljuivo na senzibilisanje unutranjeg sveta
stvaraoca ili, da budemo slikovitiji, pejzaa due.
Kao jedan iz brojne plejade ,,ukletih pesnika, Georg Trakl bi, sasvim je
izvesno, bio to isto u bilo kom drutveno-istorijskom dekoru. Takva konstanta
ove sloene kategorije ,,ukletosti upuuje nas na jedno dublje i univerzalnije
stanovite poezije kada govorimo o njenim sociolokim aspektima, koji,
dakako, nisu primarni, ali se veoma esto uzimaju kao vid mere formiranja
drutvene i etike svesti. Romantiarski pesnici, ijim stvaralatvom
provejava ovakav senzibilitet, poput elija, Ljermontova ili naeg Branka
Radievia, promenili su dotadanju percepciju odnosa ja svet, a intimnu
stvarnost emocija, enje i patnje stavili u slubu nadrastanja granica linog
tragizma. Vanvremenost ovih tema potvruje se i u stvaralatvu nekih
kasnijih pesnika, neovisno od estetskih postulata epohe ili istorijske pozadine.
Poslednji takav primer u naoj poeziji jeste Stevan Raikovi.
Georg Trakl, najistaknutiji predstavnik namakog ekspresionizma, nije ,,ukleti
pesnik samo zbog oskudnih biografskih injenica koje imamo o njegovom
kratkom, dvadesetsedmogodinjem ivotu. Apokaliptine slike propadanja
sveta, uasa rata i strah od smrti, preovladavajui su motivi Traklovih
pesama; izmeu ostalog i zato to predstavljaju korpus njegovog
neposrednog ivotnog iskustva. Meutim, taj motivsko-tematski opseg samo
je pogodna, podraavajua podloga za projekciju univerzalnog oseanja
usamljenosti, teskobe, melanholije i nezaustavljive navale besmisla. I jutarnji
odlazak po novine ili posmatranje ivog skeleta antene na jesenjoj meseini
mogu biti motivi jednako prisutnog tragizma kao i prizori smrti i propadanja.
Trakl je pesnik s poetka dvadesetog veka, doba kada se u poeziji na razliite
naine traga za aloginim izrazima i slikama koje se vie oslanjaju na iskustva
sna i nesvesnog nego stvarnosti. Njegova pesma se esto opire obrascima
tumaenja i predstavlja ekspresivni tekst neoekivanih metaforikih
konstrukcija i jezikih oblika. Zbog toga je italac pod snanom prinudom da

znaenjske vrednosti stihova prihvata na intuitivnom perceptivnom planu, a

ne kroz kognitivni pristup. Upravo sam u tome, svojevremeno, prepoznao
aplikativnost Traklove poezije, ili, da budem precizniji, njenih efekata na moju
stvaralaku prirodu.
Za mladog pesnika, kakav sam bio pri prvom susretu sa Traklovom poezijom,
to je izuzetno iskustvo, koje sem zadovoljstva otvara i pitanja velike italake,
ali ponajpre stvaralake odgovornosti. Poput Remboa ili Miljkovia, Trakl je
pesnik koji je otrovno lekovit. Ne postoji recept za bezbednu konzumaciju. A
ona je svakako nasuna ako raunate da se ozbiljno posvetite svom
stvaralakom napretku. To je kao da vam zapadne dunost da proete
prelepim, hipnotiki zavodljivim predelom, sa obavezom da itavi izaete iz
minskog polja kojim je taj pejza gusto zasaen. Takav magnetizam je
potencijalno poguban, budui da sputava i suava domete stvaralake
autentinosti, pozivajui na podraavanje i epigonstvo.
Bez dvosmislenosti mogu rei da Georg Trakl nije presudno uticao na razvoj
mog pesnikog postupka, niti je njegova poezija u bilo kakvom dosluhu sa
mojim poetikim neelima. Ipak, uticaj ne mora da bude vidljiv samo u
nainima na koji se neto postie ili, pak, u postignutom. Trakla sam itao u
ivotnom dobu kada se vaspitavaju oseanja, kako bi to rekao Kolrid; u doba
kada se vaspostavljaju receptori dovoljno osetljivi da obezbede rezonantnost
unutranjeg bia, kojeg smo skloni da imenujemo kao lirsko ja.
Pesma Deaku Elisu, koju sam izabrao za ovu prigodu, iako se ne ubraja u
najuspelija Traklova ostvarenja, na mene je ostavila neizbrisiv utisak. Zavela
me je, na prvo itanje, suptilna dramaturgija lirske ispovednosti. Pored sve
gorine poimanja stvarnosti i apsurda postojanja, pesma ne odaje vapaj,
kletvu ili hulu, ve kroz nju provejavaju eleginost i melanholija slutnji i
privienja. Snovidbene refleksije, kojima Trakl razvija prepoznatljivu
atmosferu lucidnog i gospodstvenog pesimizma, stvaraju gusto tkivo
sekundarne asocijativnosti. Znaaj ekspresivnih slika i sinestezikih mesta
samo je amblematska, putokazna. U istoj funkciji je i upravni govor, koji nosi
teret oprotajnog obraanja:

Elise, kada se kos u crnoj umi glasi,

ovo je propast tvoja...

ak i kada kreira estetizovane htonine prizore, pesnik nastavlja mirnim,

ispovednim tonom, koristei se standardnim motivima meu kojima razvija
sve, neoekivan odnos:

...Telo ti je zumbul
u koji monah uranja votane prste...
...
...Na slepoonice kaplje ti crna rosa...

Upravo ta inventivna korelacija motiva i znaenjskih nosivosti akumulira u

pesmi snane odjeke traganja za smislom, gde govor i, pre svega, sam nagon
za njim, treba da budu pouzdani oslonac.

...Crna peina nae je utanje,

iz nje ponekad kroi blagosna zver
i polako obara teke kapke...

Ovakav odnos prema govoru, odnosno onom to se otima na granici

progovora, latentno nas navodi na pomisao da i sama Traklova pesma, kao
tvorevina, egzistira kao talac tog istog, nikada sasvim uoblienog saoptenja,
koje je vie nagovetaj nego svrena forma iskaza. Time se moda delimino
objanjava njena nejasna ali prozrana, neuhvatljiva, a opet, uporna i
zavodljiva vieznanost. Tako nam u snovima esto alogine situacije, pojave
ili slike deluju sasvim obrazloive i smislene, budui da su osloboene okova
nauenog poimanja. Potiu iz najdubljih arhetipskih slojeva bia. Kao i koren
Govora. Trakl, na svoj nain, uspostavljajui nove odnose u jezikoj materiji,
liava govor naslaga svakodnevnog komunikacijskog iskustva. Stoga
tumaenje nije ni potrebno. Bar ne na nain koji nam namee goli razum.
Traklova poezija je za mene predstavljala jedno od izvorita poetike
senzualnosti, kao to je to, uostalom, bila Berliozova, Listova ili Debisijeva
muzika. On je jedan od autora iji su mi stihovi posluili za usvajanje izvesnog
modela inicijalnog stvaralakog nagona i pozicije. Bilo je dovoljno da se
prisetim emocije koju bude nanosi Traklove ekspresivnosti, oplemenjene
instrumentarijumom onirike logike, pa da postignem nadraajni i delatni
unutranji ambijent.