ERICH FROMM: DJELA u 12 svezaka

Erich Fromm

Izdaju
NAPRIJED
Izdavako trgovaka radna organizacija
Zagreb, Palmotieva 30
NOLIT
Izdavaka radna organizacija Beograd,
Terazije 27
AUGUST CESAREC
Izdavaka i tiskarska radna organizacija
Zagreb, Prilaz JNA 57

Bekstvo od
slobode
Preveli
Slobodan orevi
Aleksandar I. Spasi

Uredili
Zeljko Falout i Gvozden Flego

ZAGREB 1984

I SLOBODA PSIHOLOKI PROBLEM?

II PROCES INDIVIDUACIJE I
DVOSMISLENOST SLOBODE
SLOBODA U DOBA REFORMACIJE
1. Srednjovekovno naslee i renesansa
2. Razdoblje reformacije

34
34
47

IV

DVA VIDA SLOBODE ZA MODERNOG

OVEKA

78
100
103
127
131

VI PSIHOLOGIJA NACIZMA

146

VII SLOBODA I DEMOKRATIJA

168

6.
7.

Holt, Rinehart and Winston New

York, 1941.

23

III

V MEHANIZMI BEKSTVA
3. Autoritarizam
4. Ruilatvo
5. Saobraavanje pojedinca

Naslov izvornika Erich Fromm

ESCAPE FROM FREEDOM

Obmana o individualnosti

168

Sloboda i spontanost

178

DODATAK

193

Karakter i drutveni proces

195

INDEKS POJMOVA I IMENA

211

Ako nisam za sebe, ko e za mene biti? Ako sam samo za

sebe, ta sam ja? Ako ne sada kada?
Talmudska izreka
Minah, Abot

Nismo ti dali ni nebesko ni zemaljsko, ni smrtno ni

besmrtno oblije da bi mogao da bude slobodan, po
vlastitoj volji i asti, da bude vlastiti tvorac i neimar.
Samo smo tebi dali da ras-te i razvija se po slobodnoj
volji. Ti nosi u sebi klice jednog sveopteg ivota.
Piko dela MIRANDOLA Oratio de
Hominis Dignitale*

Nita, dakle, nije nepromenljivo

svojstvenih i od njega neotuivih prava.
Tomas D2EFERSON

izuzev

oveku

Sloboda psiholoki problem?

Glavno stremljenje moderne evropske i amerike istorije jeste oslobaanje ljudi od

politikih, ekonomskih i duhovnih okova koji su ih sputavali. Borbe za slobodu
vodili su potlaeni, elei nova prava, protiv onih koji su branili svoje povlastice.
Borei se za vlastito osloboenje od gospodara, jedna klasa je vero-vala da se bori za
ljudsku slobodu kao takvu, te je stoga bila kadra da se poziva na ideal, na enju za
slobodom ukorenjenu u svim potlaenim. Meutim, u dugoj i doista neprekidnoj
borbi za slobodu, klase koje su se u jednoj fazd borile protiv tlaenja pristajale su uz
neprijatelje slobode kada je pobeda dobijena i kada je trebalo braniti nove povlastice.
Uprkos mnogim porazima, sloboda je pobeivala. Mnogi su u tim borbama
umirali uvereni da je umreti u borbi protiv tlaenja bolje no iveti bez slobode. Takva
smrt je bila krajnja potvrda njihove individualnosti. Izgledalo je da istorija dokazuje
da ovek moe sobom da vlada, da samostalno odluuje i da misli i osea kako nae
za shodno. Izgledalo je da potpuno ispo-ljavanje ovekovih mogunosti jeste cilj
kome se drutveni razvoj brzo pribliava. Naela ekonomskog liberalizma, politike
de-mokratije, religijske autonomije i individualizma u linom ivotu izraavala su tu
enju za slobodom, a uz to je izgledalo i da pribliuju oveanstvo njenom
ostvarenju. Spone su kidane jedna za drugom. ovek je oborio vlast prirode i postao
njen gospodar; oborio je vlast crkve i vlast apsolutistike drave. inilo se da je
ukidanje spoljanje vlasti ne samo nuno ve i dovoljno za postizanje eljenog cilja:
slobode pojedinca.
Mnogi su smatrali da je svetski rat poslednja borba za slobodu, a njegov zavretak
konana pobeda slobode. Izgledalo je da su postojee demokratije ojaale, a stare
monarhije zamenje-ne su novim demokratijama. No ve posle nekoliko godina pojavili su se novi sistemi koji su porekli sve ono to su ljudi ve-rovali da je steeno
vekovnim borbama. Jer sutina tih novih

sistema koji su uspeno zagospodarili i drutvenim i linim ivotom ovekovim bila

je potinjavanje svih ljudi, izuzev jedne aice, autoriteta nad kojim oni nisu imali
nikakvu mo.
Isprva su se mnogi teili da je pobeda tog autoritarnog sistema prouzrokovana
ludilom nekolicine i da e ih to ludilo vremenom dovesti do propasti. Drugi su se
obmanjivali verovanjem da italijanski narod ili Nemci nisu dovoljno dugo vaspitavani
u duhu demokratije i da stoga ovek moe samozadovoljno da eka dok oni ne
dostignu politiku zrelost zapadnih demokratija. Druga opta obmana, moda
najopasnija, bila je miljenje da su ljudi kao to je Hitler stekli mo nad ogromnim
dravnim aparatom jedino lukavstvom i podvaljivanjem, da oni i njihovi sateliti
vladaju pukom silom, a da je itavo stanovnitvo samo bezvoljni predmet izdaje i
terora.
U godinama koje su otada protekle ove zablude su postale oite. Bili smo
primorani da priznamo da su milioni u Nema-koj udeli da se odreknu slobode isto
tako kao to su nekad njihovi oevi eleli da se bore za nju; da su umesto elje za slo bodom traili nain kako da je izbegnu; da su drugi milioni bili ravnoduni i nisu
verovali u vrednost borbe i smrti Za od-branu slobode. Takoe priznajemo da kriza
demokratije nije problem svojstven samo Italiji ili Njemakoj nego problem koji stoji
pred svakom modernom dravom. Nije vano koje simbole odabiru neprijatelji
ljudske slobode: sloboda se ugroava podjednako ako se napada u ime antifaizma
kao i u ime otvorenog faizma.1 Ovu istinu je" izrekao Don Djui tako snano da je
izraavam njegovim recima: Ne ugroava nau demokratiju to to postoje neke
totalitarne drave. Nju ugroava to to i u naim linim stavovima i u naim
ustanovama postoje uslovi koji su u tim zemljama doveli do pobede spoljanjeg
autoriteta, do discipline, jednoobraznosti i zavisnosti od Voa. Bojno polje je, prema
tome, i ovde u nama samima i u naim ustanovama.Ako hoemo da se borimo
protiv faizma, moramo ga shvatiti. Prieljkivanje njegove propasti nee nam
pomoi. A reci-tovanje formula pokazae se podjednako nepodesno i nekorisno kao
to je i indijanski obred prizivanja kie.
Sem ekonomskih d drutvenih problema iz kojih je faizam potekao, postoji i
ljudski problem koji treba shvatiti. Svrha ove knjige jeste ispitivanje onih dinamikih
inilaca u karakternoj strukturi modernog oveka koji su u faistikim zemljama probudili u njega elju da odustane od slobode i kojih uveliko ima u milionima naih
ljudi.
Kad posmatramo ljudski vid slobode, enju za potinjenou i udnju za moi,
nameu nam se sledea pitanja: ta je sloboda kao ljudski doivljaj? Da li je elja za
slobodom svojstvena ljudskoj prirodi? Da li je ona uvek istovetan doivljaj bez obzira
na kulturu u kojoj ovek ivi, ili se razlikuje prema ste-penu individualizma
postignutog u odreenom drutvu? Da li je sloboda samo odsustvo spoljanjeg
pritiska ili je isto tako i prisustvo neeg i ako je tako, ega? Koji drutveni i
ekonomski inioci u drutvu doprinose stremljenju ka slobodi? Moe li sloboda da
postane breme isuvie teko za oveka, neto to on pokuava da izbegne? Otkuda je
onda sloboda mnogima eljeni cilj, a mnogima pretnja?
Ne postoji li, moda, pored uroene elje za slobodom i instinktivno prieljkivanje
potinjenosti? Ako ne postoji, kako se moe objasniti to to potinjenost vou danas
privlai tolike ljude? Da li se ovek uvek potinjava javnom autoritetu ili se
potinjava i internalizovanim autoritetima, kao to su dunost i sa vest, unutranjim
prinudama ili anonimnim autoritetima, kao to je javno mnenje? Ima li skrivenog
zadovoljstva u potinjenosti, i kakva je njegova sutina?
ta to u ljudi stvara nezasitu pohlepu za moi? Je li to njihova ivotna energija
ili je osnovna slabost i nesposobnost da ivot doivljavaju spontano i s ljubavlju?
Koji psiholoki uslovi doprinose snazi tih stremljenja? I na kojim se drutvenim
uslovima zasnivaju takvi psiholoki uslovi?
Analiza ljudskog vida slobode i autoritarizma primorava nas da prouimo jedan
opti problem problem uloge koju psiholoki inioci kao aktivne snage igraju u
drutvenom procesu; a to nas, konano, dovodi do problema uzajamnog delovanja
psiholokih, ekonomskih i ideolokih inilaca u drutvenom procesu. Svaki pokuaj
da shvatimo kako faizam privlai velike nacije nagoni nas da priznamo ulogu
psiholokih inilaca. Jer ovde se bavimo politikim sistemom koji se u sutini ne
obraa racionalnim snagama linog interesa ve pobuuje i mobilie mrane sile u
oveku, za koje smo verovali da ne postoje ili, bar, da, su odavno iezle. U toku
poslednjih vekova bila je rasprostranjena predstava o oveku kao o razumnom biu
ije postupke odreuju lini interes i sposobnost da dela u skladu s njim. ak i pisci
kao to je bio Hobs, koji su udnju za moi i neprijateljstvo priznali za pokretake
snage u oveku, objanjavali su postojanje tih snaga kao loginu posledicu linih
interesa: poto su ljudi jednaki, oni imaju istu elju za sreom, a poto nema dovoljno
bogatstva da dh sve u istoj meri zadovolji, oni se nuno bore jedni protiv drugih i
prieljkuju mo ne bi li njome obezbedili budue uivanje u onome to sada
poseduju. Ali Hobsova slika je zastarela. to je srednja klasa uspenije lomila mo
politikih ili verskih poglavara, to su vie ljudi uspe-vali da ovladaju prirodom i to
su vie milioni pojedinaca postajali ekonomski nezavisni, to je vie rasla vera u
racionalan svet i u oveka kao sutinski racionalno bie. Mrane i avolske sile 2
1
ovekove prirode prognane su u srednji vek i u jo ranija isto-rijska razdoblja i
objanjavane pomanjkanjem znanja ili lukavim spletkama podlih kraljeva i
svetenika.
Na ta razdoblja gledalo se kao to bi se moglo gledati na vulkan koji ve dugo nije
opasan. ovek se oseao bezbedan i verovao je da su dostignua moderne
demokratije unitila sve opake sile; svet je izgledao svetao i bezbedan poput dobro
osvetljenih ulica nekog modernog grada. Pretpostavljalo se da su ratovi poslednjd

611

ostaci prolih vremena i da je potreban samo jo jedan rat da bi se ratovanje okonalo.

Pretpostavljalo se da su ekonomske krize sluajnost, mada se ta sluajnost ponavljala
s izvesnom pravilnou.
Kada je faizam doao na vlast, veina ljudi je bila i teorijski i praktino
nespremna. Nisu bili u stanju da poveruju da ovek moe? da pokae takve sklonosti
ka zlu, takvu udnju za moi, takvo nepotovanje prava slabih i takvu elju za
potinje-nou. Samo je nekolicina bila svesna tutnjave vulkana koja prethodi
izbijanju lave. Nie je uznemirio samozadovoljni optimizam devetnaestog veka; to je,
samo na drugi nain, uinio i Marks. Drugo upozorenje dolo je, neto kasnije, od
Frojda. Dakako, on i veina njegovih uenika imali su veoma naivnu predstavu
0 tome to se zbiva u drutvu i uglavnom je njegova primena psihologije na
drutvene probleme bila samo zavodljiva konstrukcija; pa ipak, zanimajui se
pojavama emocionalnih i mentalnih poremeaja ovjeka, on nas je doveo do vrha tog
velikana i naterao nas da pogledamo u njegov uzavreli krater.
Frojd je otiao dalje no iko drugi pre njega u posmatranju
1 analizi iracionalnih i nesvesnih sila koje delimino odreuju ljudsko ponaanje. Ni
on ni njegovi sledbenici u modernoj psihologiji nisu samo otkrili iracionalno i
nesvesno u ovekovoj prirodi, to je moderni racionalizam zanemario. Frojd je takoe
pokazao i da se te iracionalne pojave vladaju po izvesnim zakonima i da se stoga
mogu razumom shvatiti. On nas je uio da shvatimo jezik snova i telesnih simptoma,
kao i iracionalno u ljudskom ponaanju. On je otkrio da su i ta iracionalnost i i tava
karakterna struktura pojedinaca reakcije na uticaje koje vri spoljanji svet, a posebno
na uticaje koji se javljaju u ranom detinjstvu.
Ali Frojd je bio toliko proet duhom svoje kulture da nije mogao prevazii izvesne
granice koje je ona postavljala. Te granice su postale prepreka ak i za njegovo
razumevanje obolelih pojedinaca; one su ometale njegovo razumevanje normalnih
osoba i iracionalnih pojava koje deluju u drutvenom ivotu.
Poto ova knjiga naglaava ulogu psiholokih inilaca u itavom drutvenom
procesu i poto se ova analiza zasniva na nekim osnovnim Frojdovim otkriima
posebno na onima koja se tiu delovanja nesvesnih snaga u ovekovu karakteru i njihove zavisnosti od spoljanjih uticaja mislim da e za itaoca biti korisno da se od
samog poetka upozna sa nekim optim naelima naeg pristupa, kao i sa glavnim
razlikama izmeu tog pristupa i klasinih f roj dovskih pojmova.Frojd je usvojio
tradicionalno verovanje u izvesnu osnovnu dihotomiju izmeu ljudi i drutva, kao i
tradicionalnu doktrinu da je ovek po prirodi rav. Za njega je ovek u osnovi antidrutven. Drutvo ga mora pripitomiti, mora dopustiti izvesno neposredno
zadovoljavanje biolokih te otud neiskorenljivih nagona; ali drutvo mora
uglavnom da oplemenjuje i umeno obuzdava ovekove osnovne impulse. Usled tog
drutvenog potiskivanja prirodnih impulsa deava se neto udno: potisnuti nagoni
pretvaraju se u stremljenja koja su u kulturnom pogledu vred-na, te stoga postaju
ljudska osnova za kulturu. Za ovo neobino preobraanje potiskivanja u civilizovano
ponaanje Frojd je izabrao re sublimacija. Ako je koliina potiskivanja vea od
sposobnosti sublimacije, ljudi postaju neurotini, pa se mora dopustiti smanjenje
potiskivanja. Meutim, uopte uzev, zadovoljavanje ovekovih nagona i kultura stoje
u obrnutom odnosu: to je vee potiskivanje, vea je i kultura (a vea je i opasnost od
neurotinih poremeaja). Po Frojdovoj teoriji odnos pojedinca prema drutvu u
sutini je statian: pojedinac ostaje stvarno isti, a menja se jedino ukoliko drutvo vri
vei pritisak na njegove prirodne nagone (te teko iznuuje veu sublimaciju) ili
ukoliko doputa vee zadovoljavanje (te tako rtvuje kulturu).
Kao i takozvani osnovni ovekovi instinkti koje su raniji psiholozi prihvatili,
Frojdovo shvatanje ljudske prirode bilo je u sutini odraz najvanijih poriva
modernog oveka. Za Frojda je ovek iz njegova vremena predstavljao oveka
uopte, a na strasti i nespokojstvo svojstvene oveku u modernom drutvu gledao je
kao na vene snage ukorenjene u ovekovom biolokom sklopu.
Mada bismo mogli da navedemo mnoge primere za ovo (kao to su, recimo,
drutvena osnova neprijateljstva koje danas pre-ovlauje u modernog oveka, Edipov
kompleks, takozvani kompleks kastracije u ena), elimo samo da damo jo jedan
primer koji je posebno vaan zato to se3
1
odnosi na itav pojam o oveku kao drutvenom biu. Frojd uvek prouava
pojedinca u njegovim odnosima prema drugima. Ti odnosi su, onako kako ih Frojd
vidi, slini ekonomskim odnosima pojedinaca u kapitalistikom drutvu. Svak radi za
sebe, individualistiki, na sop-stvenu odgovornost, a ne prvenstveno u saradnji sa
drugima. Ali pojedinac nije Robinzon Kruso; njemu su potrebni drugi, kao kupci, kao
nametenici ili kao poslodavci. On mora da kupuje i da prodaje, da daje i uzima.
Trite, bilo da se na njemu trguje robom ili radom, odreuje te odnose. Tako
pojedinac, prvobitno sam i samodovoljan, stupa u ekonomske odnose sa drugima kao
sa sredstvom za postizanje odreenog cilja: prodaje i kupnje. Frojdov pojam ljudskih
odnosa je u sutini isti: pojedinac se raa potpuno' snabdeven bioloki datim
nagonima, koje treba zadovoljiti. Da bi ih zadovoljio, on stupa u odnose sa drugim
objektima. Tako su drugi pojedinci uvek sredstvo za postizanje neijeg cilja, za
zadovoljavanje stremljenja koja samostalno nastaju u pojedinca pre no to on stupi u
vezu s drugima. U Frojdovu smislu, oblast ljudskih odnosa je slina tritu ona se
sastoji iz razmene zadovoljenja bioloki datih potreba, pri emu je odnos prema
drugom pojedincu uvek sredstvo za postizanje kakvog cilja, ali nikad cilj po sebi.
Suprotno Frojdovu gleditu, analiza data u ovoj knjizi zasnovana je na pretpostavci
da je kljuni problem psihologije pitanje posebne povezanosti pojedinca sa svetom, a
ne pitanje zadovoljavanja ili osujeivanja ove ili one instinktne potrebe per se;
tavie, na pretpostavci da odnos izmeu oveka i drutva nije statian. Taj odnos nije
odnos u kome bi se s jedne strane nalazio pojedinac, koga je priroda snabdela
izvesnim nagonima, a s druge drutvo kao neto izvan njega to zadovoljava ili

osujeuje te uroene sklonosti. Mada ima izvesnih potreba kao to su glad, e,

seks koje su ljudima zajednike, svi oni nagoni koji doprinose razlikama u
ljudskim karakterima kao to su ljubav i mrnja, udnja za moi i enja za potinjenou, uivanje u ulnom zadovoljstvu i strah od njega jesu proizvodi
drutvenog procesa. Najlepe, kao i najrunije, sklonosti ovekove nisu deo utvrene
i bioloki date ljudske prirode, ve proizlaze iz drutvenog procesa, koji uobliava oveka. Drugim recima, zadatak drutva nije samo potiskivanje mada je i to ve i
uobliavanje. ovekova priroda, njegove strasti i nespokojstva jesu kulturni
proizvod; u stvari, sam ovek je najvanija tvorevina i dostignue neprestanog
ljudskog truda, ije svedoanstvo nazivamo istorijom.
Zadatak socijalne psihologije upravo se sastoji u shvatanju tog procesa ovekova
stvaranja tokom istorije. Zato se odreene promene ovekova karaktera zbivaju od
jedne istorijske epohe do druge? Zato je duh renesanse drukiji od duha srednjeg
veka? Zato je ovekova karakterna struktura u monopo-listikom kapitalizmu
drukija od one u devetnaestom veku? Socijalna psihologija treba da objasni zato se
raaju nove sposobnosti i nove strasti, rave ili dobre. Tako, na primer, vidimo da su
od renesanse pa sve do naih dana ljudi vatreno udeli za slavom, dok je to
stremljenje, koje se danas ini tako prirodnim, malo zaokupljalo oveka
srednjovekovnog drutva.4 U istom razdoblju ljudi su razvili smisao za prirodne
lepote, koji ranije nisu posedovali.5 U severnim evropskim zemljama, pak, od
esnaestog veka naovamo, ljudi su razvili neodoljivu elju za radom, koju pre tog
razdoblja slobodan ovek nije imao.
Ali nije samo istonija stvorila oveka i ovek je stvorio istoriju. Reavanje ove
prividne protivrenosti spada u oblast socijalne psihologije. 6 Njen zadatak je ne samo
da pokae kako se strasti, elje, nespokojstvo menjaju i razvijaju kao rezultat
drutvenog procesa, ve i kako ovekove energije, na taj nain uobliene, postaju
proizvodne snage, koje uobliuju drutveni proces. Tako, na primer, velika elja za
slavom i uspehom i nagon za rad jesu snage bez kojih moderni kapitalizam ne bi
mogao da se razvije, bez tih i mnogih drugih ljudskih snaga oveku bi nedostajao
podstrek da postupa shodno drutvenim i ekonomskim zahtevima modernog
komercijalnog i industrijskog sistema.
Iz ovoga to smo rekli sledi da se gledite izneto u ovoj knjizi razlikuje od
Frojdova utoliko to se jasno razilazi s njegovim tumaenjima istordje kao
psiholokih snaga koje same po sebi nisu drutveno uslovljene. Ono se isto tako jasno
razilazi i s onim teorijama koje zanemaruju ulogu oveka kao jednog od dinaminih
elemenata u drutvenom procesu. Ova kritika upravljena je ne samo protiv
sociolokih teorija koje otvoreno ele da iz sociologije odstrane psiholoke probleme
[kao to su teorije Dirkerna (Durkheim) i njegove kole] ve i protiv onih koje su
manje-vie obojene bihevioristikom psihologijom. Svim tim teorijama zajednika je
pretpostavka da sama ljudska priroda nije dinamina i da psiholoke promene treba
shvatiti kao razvijanje novih navika usled prilagoavanja novim kulturnim
obrascima. Mada te teorije govore o psiholokom iniocu, one ga u isti mah svode na
senku kulturnih obrazaca. Samo jedna dinamina psihologija, ije je temelje postavio
Frojd, moe da uini vie nego to je verbalno odavanje priznanja o-veku kao
iniocu. Iako ljudska priroda nije data jednom za-svagda, ne moemo smatrati da je
ona bezgranino savitljiva i kadra da se prilagodi svakakvim uslovima ne razvijajui
sop-stveni psiholoki dinamizam. Ljudska priroda, mada proizvod istorijske
evolucije, ima izvesne sebi svojstvene mehanizme i zakone, a zadatak psihologije je
da ih otkrije.
Da bi se potpuno shvatilo ono to je dosad bilo reeno, kao i ono to sledi, treba da
objasnimo pojam prilagoavanja. Time istovremeno dajemo primer za ono to
podrazumevamo pod psiholokim mehanizmima i zakonima.
Korisno bi bilo nainiti razliku izmeu statinog i dinaminog prilagoavanja.
Pod statinim prilagoavanjem podrazumevamo takvo prilagoavanje obrascima pri
kojem itava karakterna struktura ostaje nepromenjena i koje u sutini znai jedino da
je usvojena neka nova navika. Primer za ovakvo prilagoavanje je prelaenje sa
kineskog naina na zapadnu naviku sluenja viljukom i noem. Kinez koji doe u
Ameriku prilagodie se tom novom obrascu, ali ovo prilagoavanje samo jpo sebi
malo deluje na njegovu linost; ono ne budi nove nagone niti karakterne osobenosti.
Dinamino prilagoavanje odnosi se na prilagoavanje do koga dolazi kada se, na
primer, jedan deak potini naredbama svog strogog i opasnog oca zato to se
plai da drukije postupi . i postane dobro dete. Dok se prilagoava potrebama
situacije, neto se u njemu zbiva. On moe da razvije duboko neprijateljstvo prema
svom ocu, koje potiskuje zato to bi bilo suvie opasno da ga izrazi ili, ak, da ga
postane svestan. Meutim, to potisnuto neprijateljstvo, mada ne oigledno, jeste dinamini inilac njegove karakterne strukture. Ono moe da stvori novo nespokojstvo
i da tako dovede do jo dublje potinjenosti; ono moe da izazove neodreen prkos,
koji nije upravljen ni protiv koga odreeno ve pre protiv ivota uopte. Mada se i
ovde, kao i u prvom sluaju, pojedinac prilagoava izvesnim spoljanim okolnostima,
ovakvim prilagoavanjem stvara se u njemu neto novo, bude se novi nagoni i novo
nespokojstvo. Svaka neuroza je primer za to dinamino prilagoavanje; ona je u
sutini prilagoavanje onim spoljanjim uslovima (posebno onima u ranom
detinjstvu) koji su sami po sebi iracionalni i, uop-teno govorei, nepovoljni za rast i
razvoj deteta. Slino tome, one drutveno-psiholoke pojave koje se mogu uporediti
sa neurotinim pojavama (kasnije emo raspravljati o tome zato ih ne treba nazivati
neurotinim) kao to su snani ruilaki ili sadistiki impulsi u drutvenim
grupama jesu primer dinamikog prilagoavanja drutvenim uslovima
iracionalnim i tetnim po ljudski razvoj.

711

Pored pitanja o tome do kakvog prilagoavanja dolazi, treba odgovoriti i na druga

pitanja: ta nagoni oveka da se prilagouje gotovo svim uslovima ivota i koje su
granice njegove prilagodljivosti?
Odgovor na prvo pitanje je: izvesni delovi ljudske prirode gipkiji su i prilagodljiviji
od drugih. U stremljenjima i karakternim osobenostima po kojima se ljudi
meusobno razlikuju ispo-ljavaju se velika gipkost i savitljivost; npr., u ljubavi,
ruilatvu, sadizmu, tenji za potinjenou, udnji za moi, nepristrasmosti, elji za
samouzdizanjem, strasti za tednjom, uivanju u ulnom zadovoljstvu, i strahu od
ulnosti. Ta i mnoga druga stremljenja i strahovanja kojih ima u oveku razvijaju se
kao reakcija na izvesne ivotne uslove. Ona nisu osobito gipka, jer im postanu deo
karaktera jedne osobe, ona ne iezavaju lako niti se preobraavaju u neki drugi
nagon. Ali ona su gipka u tom smislu to pojedinci, naroito u svom detinjstvu,
razvijaju jednu ili drugu potrebu, ve prema sredini u kojoj ive. Nijedna od tih
potreba nije onako utvrena i kruta kakva bi bila da je uroeni deo ljudske prirode,
koji se razvija i mora da se zadovoljava u svim okolnostima.
Sasvim suprotne tim potrebama su one potrebe koje su ne-zamenljivi deo ljudske
prirode i koje bezuslovno iziskuju zadovoljenje; naime one potrebe koje su
ukorenjene u fiziolokoj strukturi oveka na primer glad, e, potreba za snom,
itd. Svaka od tih potreba ima izvestan prag iznad koga je nedostatak zadovoljenja
nepodnoljiv, a kada se taj prag pree, tenja da se potreba zadovolji postaje
svemono stremljenje. Sve te fizioloki uslovljene potrebe mogu se saeti u pojmu
potrebe za samoodranjem. Potreba za samoodranjem je onaj deo ljudske prirode
koji iziskuje zadovoljenje u svim okolnostima, te stoga predstavlja glavni motiv
ljudskog ponaanja.
Izrazimo ovo u jednostavnom obrascu: ovek mora da jede, da pije, da spava, da se
titi od neprijatelja itd. Da bi sve to inio, on mora da radi i da proizvodi. Rad,
meutim, nije neto opte niti apstraktno. Rad je uvek konkretan, to jest odreen rad u
odreenom ekonomskom sistemu. Neko moe u feudalnom sistemu da radi kao rob, u
indijanskom pueblu kao zemljoradnik, u kapitalistikom drutvu kao nezavisan
sopstve-nik, kao prodava u modernoj robnoj kui, kao radnik na beskrajnoj traci u
velikoj fabrici. Za te raznovrsne poslove potrebne su sasvim razliite karakterne
osobine koje doprinose da povezanost sa drugima bude raznovrsna. Kad se ovek
rodi, za njega je ve spremna pozornica. On mora da jede i da pije, te stoga mora da
radi, a to znai da mora da radi u onim uslovima i na onaj nain koji je za njega
odredila vrsta drutva u kojoj je roen. Oba ta inioca, svoju potrebu za ivotom i
drutveni sistem, on kao pojedinac ne moe u naelu da menja, a to su inioci koji
odreuju razvoj onih drugih osobina koje se mogu lake uobliiti.
Otud oblik ivota pojedinca, poto ga odreuju specifinosti ekonomskog sistema,
postaje prvi inilac pri odreivanju itave njegove karakterne strukture, jer ga
bezuslovna potreba za samoodranjem prisiljava da prihvati uslove u kojima mora da
ivi. To ne znai da on ne moe da pokua da, zajedno s dru gima, izvri izvesne
ekonomske i politike promene; ali njegovu linost prvenstveno uobliuje odreen
oblik ivote, poto se on u detinjstvu s njim ve suoio posredstvom porodice, koja
predstavlja sve odlike tipine za odreeno drutvo ili klasu.Fizioloke potrebe nisu
jedini nuan deo ovekove prirode. Postoji i jedan drugi deo kome se takoe ne moe
odoleti, deo koji ne potie od telesnih procesa ve od sutine ljudskog oblika i obiaja
ivljenja: ovekove potrebe za povezanou sa svetom izvan sebe, potrebe za
izbegavanjem samoe. Oseanje potpune usamljenosti i izdvojenosti dovodi do
mentalne dezintegracije, kao to fiziko gladovanje dovodi do smrti. Ta povezanost sa
drugima nije isto to i fiziki dodir. Pojedinac moe biti godinama fiziki usamljen a
da ipak bude vezan za ideje, vrednosti ili bar za drutvene obrasce koji mu daju
oseanje optenja i pripadanja. S druge strane, on moe da ivi meu ljudima a da
ga ipak savlada oseanje krajnje izdvojenosti, iji je ishod, ako ono pree izvesnu
granicu, stanje ludila koje predstavljaju shizofreniki poremeaji. Taj nedostatak
vezanosti za vrednosti, simbole, obrasce moemo nazvati moralnom usamlje-nou i
rei da je moralna usamljenost nepodnoljiva kao i fizika, ili da fizika usamljenost
postaje nepodnoljiva samo ako obuhvata i moralnu usamljenost. Duhovna
povezanost sa svetom moe da ima mnoge vidove; monah koji u eliji veruje u boga i
politiki zatvorenik koji u samici saosea sa svojim sa-borcima nisu moralno
usamljeni, a nije ni engleski dentlemen koji nosi smoking u najegzotinijoj sredini,
ni malograanin koji, mada duboko izdvojen od svojih blinjih, saosea sa svojom
nacijom ili sa njenim simbolima. Takva povezanost sa svetom moe da bude
plemenita ili nitavna, ali ak i povezanost sa najniim vrstama obrazaca mnogo je
bolja od usamljenosti. Religija i nacionalizam, kao i svaki obiaj i svako verovanje,
ma kako besmisleni i uniavajui bili, jesu, samo ako povezuju pojedinca sa drugima,
utoite od onoga ega se ovek najvie plai: od izdvojenosti.
Neodoljivu potrebu za izbegavanjem moralne izdvojenosti najsnanije je opisao
Balzak na ovom'mestu iz Patnji jednog pronalazaa:
Ali znaj ovo, urezi to u svoj jo tako mek mozak: ovek se uasava samoe. A,
od svake samoe, moralna usamljenost uliva najvie straha. Prvi pustinjaci iveli
su s Bogom, iveli su u najgue naseljenom svetu, duhovnom svetu. . . Prva
misao kod oveka, makar on bio i gubavac ili robija, propalica ili bolesnik, jeste
da potrai druga sebi. Da bi zadovoljio to oseanje, koje je sutina ivota, on
upotrebljava sve svoje sposobnosti, svu svoju mo, sav ar svojeg ivota. Da nije
te svemone elje, zar bi sotona mogao da nae drugove?... O tome bi se mogla
ispevati itava pesma koja bi bila predigra Izgubljenom raju, jer on nije nita
drugo nego pravdanje pobune.'

Svaki pokuaj da se odgovori na pitanje zato je strah od izdvojenosti tako snaan

u oveku odveo bi nas daleko od glavnog puta koga se u ovoj knjizi drimo.
Meutim, da italac ne bi stekao utisak da potreba saoseanja sa drugima ima neko
tajanstveno svojstvo, voleo bih da ukazem na pravac gde, mislim, lei odgovor.
Jedan od znaajnih elemenata je i injenica da ljudi ne mogu da ive bez bilo
kakve saradnje s drugima. U svim moguim kulturama ovek treba, ako eli da
opstane, da sarauje s drugima, bilo zato da bi se odbranio od neprijatelja ili prirodnih
opasnosti, ili zato da bi bio u stanju da radi i proizvodi. ak je i Robinzona Krusoa
pratio njegov ovek Petko; bez njega bi on, verovatno, ne samo poludeo ve, zbilja,
umro. U detinjstvu svako doivljuje tu potrebu za tuom pomoi veoma surovo. Zbog
stvarne nesposobnosti da se* samo stara o svojim ivotnim potrebama, detetu je
optenje sa drugima pitanje ivota i smrti. Mogunost da bude ostavljeno samo je,
prema tome, najozbiljnija pretaja itavom detetovom opstanku.
Meutim, jo jedan element postoji zbog koga je potreba za pripadanjem tako
neodoljiva: samosvest, sposobnost miljenja, pomou koje ovek biva svestan da je
pojedinano bie, da se razlikuje od prirode i drugih ljudi. Mada se stupanj ove svesti
menja, kao to e biti istaknuto u iduem poglavlju, njeno postojanje suoava oveka
s problemom koji je sutastveno ljudski: sveu da je odvojen od prirode i drugih
ljudi, sveu ma i veoma nejasnom o smrti, o bolesti, o starenju; ovek nuno
osea da je beznaajan i siuan u poreenju sa svemirom i sa svima drugima koji
nisu on. Kad ne bi imao negde svoje mesto, kad njegov ivot ne bi imao neki
smisao i put, on bi se oseao kao trunica praine i bio bi svladan svojom
pojedinanom beznaajnou. On ne bi bio kadar da se vee ni za kakav sistem koji
bi dao smisao i pravac njegovom ivotu, obuzela bi ga sumnja, a ta sumnja bi,
konano, paralizovala njegovu sposobnost delanja to jest ivljenja.
Moda bi, pre no to nastavimo, bilo korisno da samemo ono to smo istakli u
vezi sa naim optim pristupom problemima socijalne psihologije. Ljudska priroda
nije ni bioloki utvren i uroen ukupan zbir nagona, niti je beivotna senka kulturnih
obrazaca kojima se lako prilagoava; ona je proizvod ljudske evolucije, ali ona ima
takoe izvesne sebi svojstvene mehanizme i zakone. Izvesni inioci ljudske prirode
utvreni su i nepromenljivi: potreba zadovoljavanja fizioloki uslovljenih nagona i
potreba izbegavanja izdvojenosti i moralne usamljenosti. Videli smo da pojedinac
mora da prihvati oblik ivota koji potie od sistema proizvodnje i raspodele
specifinog za svako dato drutvo. U procesu dinaminog prilagoavanja kulturi
razvija se vie monih nagona koji motiviu radnje i oseanja pojedinca. Pojedinac
moe a ne mora da bude svestan tih nagona, oni su u svakom sluaju snani i
zahtevaju zadovoljenje im se razviju. Oni postaju mone snage koje deluju na
formiranje drutvenog procesa. Kako ekonomski, psiholoki i ideoloki inioci
meusobno deluju i kakav se dalji opti zakljuak u vezi s tim meusobnim
delovanjem moe izvesti, raspravljaemo kasnije, u toku analize reformacije i
faizma.7
9
Ta rasprava e uvek biti usred-sreena na glavnu temu ove knjige: da ovek, stiui
sve vie slobodu u smislu izdizanja iz prvobitnog jedinstva sa ovekom i prirodom, i
postajui sve vie pojedinac, nema drugog izbora do sjedinjenja sa svetom u
spontanosti ljubavi i proizvodnog rada, ili, pak, traenja nekakve bezbednosti u
vezama sa svetom koje razaraju ljudsku slobodu i integritet pojedinane linosti.
BELESKE UZ GLAVU PRVU

8. Termin faizam ili autoritarizam upotrebljavam kao oznaku za diktatorski sistem

nemakog ili italijanskog tipa. Kad imam u vidu posebno nemaki sistem,
nazivau ga nacizmom.
9. Don Djui (John Dewey), Sloboda i kultura (Freedom and Cul-ture), Allen and
Umvin, London, 1940.
10.
Psihoanalitiki pristup, koji se, mada je zasnovan na bitnim dostignuima
Frojdove teorije, ipak razlikuje od Frojda u mnogim vanim pogledima moe
se nai u Novim putevima u psihoanalizi (New Ways in Psychoanalysis) od
Karen Hornijeve (Karen Horney), Kegan Paul, London, 1939, i u Shvatanjima
moderne psihijatrije (Conceptions of Modem Psychiatry) Harija Steka Salivena
(Harry Stack Sullivan) The First William Alanson White Memorial Lectures,
Psychiatry, 1940), Vol. 3, No. 1. Mada se ova dva autora u mnogim pogledima
razlikuju, stanovite koje se ovde izlae slae se umnogome sa gleditem i jednog
i drugog.
11.
Jacob Burckhardt, The Civilization of the Renaissance in Italy, Allen and
Umvin, London, 1921 (isp. Jacob Burckhardt, Kultura renesanse u Italiji, preveo
Milan Prelog, Matica Hrvatska, Zagreb,
1953, str. 84, i dalje; italac e i ubudue biti upuivan na nae izdanje
Burkhartova dela prim. prev.).

12.
13.

Nav. delo, str. 165 i dalje.

Sr. priloge sociologa D. Dolarda (J. Dollard), K. Manhajma (K.
Mannheim) i H. D. Lasvela (H. D. Lasswell), i antropologa R. Benediktove (R.
Benedict), D. Halovela (J. Halowell), R. Lintona (R. Linton), M. Midove (M.
Mead), E. Sapira (E. Sapir), i A. Kar-dinerovu (A. Kardiner) primenu
psihoanalitikih pojmova na antropologiju.
14.
Hteo bih da upozorim na zabunu do koje esto dolazi u vezi s ovim
problemom. Ekonomska struktura jednog drutva dejstvuje pri odreivanju oblika
ivota pojedinca kao uslov za razvitak linosti. Ti ekonomski uslovi sasvim se
razlikuju od subjektivnih ekonomskih motiva, kao to je elja za materijalnim
bogatstvom, na koju su mnogi pisci, od renesanse pa sve do izvesnih marksistikih autora koji nisu uspeli da shvate Marksove osnovne pojmove, gledali kao

811

na glavni motiv ljudskog ponaanja. U stvari, neodoljiva elja za materijalnim

bogatstvom je potreba svojstvena jedino nekim kulturama, a drukiji ekonomski
uslovi mogu da stvore osobine linosti koje se gnuaju materijalnog bogatstva ili
su prema njemu ravnodune. O ovom problemu podrobno sam raspravljao u
Uber Methode und Aufgabe einer analvti-schen Sozialpsychologie, Zeitschrift
fiir Sozialforschung, Hirsch-feld, Lajpcig, 1932, Vol. I, str. 28 i dalje; v. 8. svezak
ovog izdanja, str. 736.
15.
Patnje jednog pronalazaa je trei deo Izgubljenih iluzija. Mesto je
navedeno prema prevodu Jelisavete Markovi, Izgubljene iluzije, Prosveta,
Beograd, 1961, str. 724725. Prim. prev.
16.
U dodatku u podrobnije raspravljati o optim vidovima uzajamnog odnosa
psiholokih i drutveno-ekonomskih snaga.
10. Prouavanje razliitih vidova slobode prikazano je, posle zavrenja ovog
rukopisa, u knjizi Znaenje slobode (Freedom, Its Meaning) koju je zamislila i
priredila R. N. Anen (R. N. Anschen), Har-court, Brace and Co., Njujork, 1940.
Ovde bih naroito hteo da uputim itaoca na radove A. Bergsona, D. Djuija, R.
M. Mekaj-vera (R. M. Mclver), K. Riclera (K. Riezler), P. Tiliha (P. Tillich). Sr. i
K. tojerman (Carl Steuermann) Der Mensch auf der Flucht, S. Fischer, Berlin,
1932.

Proces individuacije i
dvosmislenost slobode

Pre no to doemo do glavnog predmeta pitanja znaaja slobode za modernog

oveka d razloga i naina na koji on pokuava da je izbegne moramo pretresti
jedan pojam koji, moda, izgleda da je daleko od stvarnosti. On je, meutim, nuna
premisa za razumevanje analize slobode u modernom drutvu. Imam na umu
shvatanje da sloboda obeleava ljudsko postojanje kao takvo i da se njeno znaenje
menja prema stupnju ovekove svesnosti i shvatanja da je nezavisno i zasebno bie.
Drutvena istorija oveka poela je njegovim izdizanjem iz stanja jedinstva s
prirodom do svesnosti o sebi kao entitetu koji se odvojio od okolne prirode i ljudi.
Ipak, ta svest je ostala vrlo nejasna tokom dugih istorijskih razdoblja. Pojedinac je i
dalje bio tesno vezan za prirodni i drutveni svet iz koga se izdigao; mada dehmino
svestan da je posebno bie, on je ose-ao i da je deo sveta koji ga okruuje. Sve vee
oslobaanje pojedinca od prvobitnih spona, proces koji bismo mogli nazvati
individuacijom, dostigao je, ini nam se, vrhunac u modernoj istoriji u razdoblju
izmeu reformacije i naih dana.
U ivotnoj istoriji pojedinca nailazimo na isti proces. Dete je roeno onda kad vie
nije sjedinjeno sa majkom i kad postane bioloki entitet odvojen od nje. Ipak, mada je
ovo bioloko odvajanje poetak pojedinanog ljudskog postojanja, dete znatno vreme
ostaje funkcionalno sjedinjeno sa majkom.
Pojedincu nedostaje sloboda do onog stupnja do koga on, slikovito govorei, jo
nije potpuno prekinuo pupanu vrpcu koja ga vezuje za spoljanji svet; ali te veze mu
pruaju bez-bednost i oseanje da pripada neemu i da je negde ukore-njen. Te spone,
koje postoje pre no to se proces individuacije zavri potpunim osloboenjem
pojedinca, eleo bih da nazovem primarnim vezama. One su organske u tom smislu
to predstavljaju deo normalnog ljudskog razvoja; te veze podrazumevaju nedostatak
individualnosti, ali one pruaju pojedincu bezbednost i omoguuju mu da se snae. Te
spone povezuju date s majkom, lana primitivne zajednice s plemenom i prirodom, a
srednjovekovnog oveka sa crkvom i drutvenim staleom, im pojedinac dospe do
stupnja potpune individuacije i oslobodi se tih primarnih veza, on se suoava s novim
zadatkom: sa snalaenjima u svetu i drukijim ostvarivanjem bezbednosti od ostvarivanja u toku njegova predindividualistikog postojanja. Tada sloboda ima drugo
znaenje od onog koje je imala pre nego to je dostignut taj stupanj evolucije.
Moramo se ovde zaustaviti i te pojmove razjasniti konkretnim raspravljanjem o njima
u vezi sa pojedinanim i drutvenim razvojem.
Taj relativno nagli prelaz sa fetusnog na ljudsko postojanje i odsecanje pupane
vrpce obeleavaju detetovu nezavisnost od majina tela. Ali ta nezavisnost je stvarna
samo u grubom smislu odvajanja dvaju tela. U funkcionalnom smislu dete ostaje deo
majke. Majka ga hrani, nosi i stara se o svemu to mu je potrebno za ivot. Majku i
druge predmete dete polako poinje da posmatra kao bia koja su od njega odvojena.
Jedan inilac u tom procesu jeste neuroloki i opti fiziki razvoj deteta, njegova
sposobnost da fiziki i mentalno uhvati predmete i da ovlada njima. Ono
vlastitom delatnou doivljava svet van sebe. Proces individuacije podstie se
procesom obrazovanja. Ovaj proces povlai za sobom mnoga osujeenja i zabrane;
oni preobraavaju ulogu majke u ulogu osobe s drukijim ciljevima, koji se
sukobljavaju s detetovim eljama, esto u ulogu neprijateljski raspoloene i opasne
osobe.10
1
Taj antagonizam, koji je deo procesa obrazovanja a nikako itav proces, jeste vaan
inilac u pootravanju razlike izmeu ja i ti.
Tek nekoliko meseci posle roenja dete raspoznaje drugu osobu kao takvu i kadro
je da odgovori osmehom, a potrebno je da prou godine da bi poelo da pravi razliku
izmeu sebe i sveta.2 Sve dotle ono pokazuje posebnu egocentrinost, tipinu za decu,
egocentrinost koja ne iskljuuje nenost prema drugima i zanimanje za njih, poto
ono druge jo odreeno ne doivljuje kao stvarno odvojene od samoga sebe. Iz istog
razloga i detetovo oslanjanje na autoritet u toku tih prvih godina ima drukije

znaenje od kasnijeg oslanjanja na autoritet. Roditelji, ili ma ko bio taj autoritet, jo

se ne smatraju bitno odvojenim biima; oni su deo detetova sveta, a taj svet je jo
uvek deo deteta; stoga je potinjenost njima drukija od potinjenosti koja se javlja
im se dva pojedinca stvarno razdvoje.
R. Hjuz (R. Hughes) u Oluji na Jamajci (A High Wind in Ja-maica) izvanredno
opisuje kako se u desetogodinjog deteta budi svest o vlastitoj individualnosti:
I tada se Emiliji desi neto veoma vano. Ona najednom shvati ko je. Teko se
moe objasniti zato joj se to nije desilo pet godina ranije ih pet godina kasnije; a
uopte se ne moe objasniti zato je do toga dolo ba tog popodneva. Igrala se
domaice u kutku na samom pramcu, iza vitla sa sidrom (o koje je obesila greben za
vunu kao zvekir); i, zasitivi se igre, etala se prilino besciljno po krmi neodreeno
razmiljajui o pelama i vilinskoj kraljici, kad joj najednom sinu da je ona zaista
ona. Zastade kao ukopana i poe na sebi da razgleda sve to je bila kadra da obuhvati
pogledom. Mogla je da vidi samo svoju haljinu u perspektivi i svoje ruke, kad ih je
podigla da ih ispita; no to joj je bilo dovoljno da otprilike zamisli siuno telo koje je
odjednom shvatila kao svoje.
Ona poe da se smeje donekle podsmeljivo. Pa, pomisli, zamisli da si jedino ti
od svih ljudi ovako iznenada uhvaena! Sad iz toga zadugo ne moe izii: pre no
to se izvue iz te lude ege, morae da odraste i da ostari!
Reena da izbegne sve to bi moglo da poremeti ovaj veoma vaan sticaj prilika,
ona poe da se penje uz vrzu ka svom omiljenom sedalu na vrhu jarbola. Meutim,
kad god bi pokrenula ruku ili nogu u toku te jednostavne radnje, otkrie da je one
tako spremno sluaju ispunjavalo bi je novim zaprepaenjem. Pamenje joj je,
naravno, kazivalo da su one to uvek i inile: ali ranije nikada nije shvatila koliko to
iznenauje, im se smestila na sedalu, ona veoma briljivo poe da ispituje kou na
svojim akama: jer je bila njena. Ona proturi jedno rame kroz otvor na haljinici; i
poto zaviri unutra ne bi li se uverila da se njeno telo stvarno nastavlja pod odeom,
ona ramenom dodirnu svoj obraz. Dodir lica i tople gole upljine ramena ugodno je
uzbudi, kao da je taj dodir bio milovanje nekog nenog prijatelja. No da li je to
oseanje doprlo do nje preko njenog obraza ili preko ramena, ta je od njih milovalo,
a ta je bilo milovano to ona nikako nije mogla da dokui.
im je bila potpuno ubeena u zapanjujuu injenicu da je sada Emilija BasTornton (nije znala zato je umetnula to sada, jer svakako nije sebi uvrtela u glavu
glupost da je ranije bila neko drugi), ona ozbiljno stade da premilja ta ta injenica u
stvari znai.
to vie raste dete i to se vie prekidaju primame veze, tim vie ono traga za
slobodom i nezavisnou. No sudbinu nost i omoguuju mu da se snae. Te spone
povezuju dete s majkom, lana primitivne zajednice s plemenom i prirodom, a
srednjovekovnog oveka sa crkvom i drutvenim staleom. im pojedinac dospe do
stupnja potpune individuacije i oslobodi se tih primarnih veza, on se suoava s novim
zadatkom: sa snalaenjima u svetu i drukijim ostvarivanjem bezbednosti od ostvarivanja u toku njegova predindividualistikog postojanja. Tada sloboda ima drugo
znaenje od onog koje je imala pre nego to je dostignut taj stupanj evolucije.
Moramo se ovde zaustaviti i te pojmove razjasniti konkretnim raspravljanjem o njima
u vezi sa pojedinanim i drutvenim razvojem.
Taj relativno nagli prelaz sa fetusnog na ljudsko postojanje i odsecanje pupane
vrpce obeleavaju detetovu nezavisnost od majina tela. Ali ta nezavisnost je stvarna
samo u grubom smislu odvajanja dvaju tela. U funkcionalnom smislu dete ostaje deo
majke. Majka ga hrani, nosi i stara se o svemu to mu je potrebno za ivot. Majku i
druge predmete dete polako poinje da posmatra kao bia koja su od njega odvojena.
Jedan inilac u tom procesu jeste neuroloki i opti fiziki razvoj deteta, njegova
sposobnost da fiziki i mentalno uhvati predmete i da ovlada njima. Ono
vlastitom delatnou doivljava svet van sebe. Proces individuacije podstie se
procesom obrazovanja. Ovaj proces povlai za sobom mnoga osujeenja i zabrane;
oni preobraavaju ulogu majke u ulogu osobe s drukijim ciljevima, koji se
sukobljavaju s detetovim eljama, esto u ulogu neprijateljski raspoloene i opasne
osobe.1 Taj antagonizam, koji je deo procesa obrazovanja a nikako itav proces, jeste
vaan inilac u pootravanju razlike izmeu ja i ti.
Tek nekoliko meseci posle roenja dete raspoznaje drugu osobu kao takvu i kadro
je da odgovori osmehom, a potrebno je da prou godine da bi poelo da pravi razliku
izmeu sebe i sveta.2 Sve dotle ono pokazuje posebnu egocentrinost, tipinu za decu,
egocentrinost koja ne iskljuuje nenost prema drugima i zanimanje za njih, poto
ono druge jo odreeno ne doivljuje kao stvarno odvojene od samoga sebe. Iz istog
razloga i detetovo oslanjanje na autoritet u toku tih prvih godina ima drukije
znaenje od kasnijeg oslanjanja na autoritet. Roditelji, ili ma ko bio taj autoritet, jo
se ne smatraju bitno odvojenim biima; oni su deo detetova sveta, a taj svet je jo
uvek deo deteta; stoga je potinjenost njima drukija od potinjenosti koja se javlja
im se dva pojedinca stvarno razdvoje.
R. Hjuz (R. Hughes) u Oluji na Jamajci (A High Wind in Ja-maica) izvanredno
opisuje kako se u desetogodinjeg deteta budi svest o vlastitoj individualnosti:
I tada se Emiliji desi neto veoma vano. Ona najednom shvati ko je. Teko se
moe objasniti zato joj se to nije desilo pet godina ranije ili pet godina kasnije; a
uopte se ne moe objasniti zato je do toga dolo ba tog popodneva. Igrala se
domaice u kutku na samom pramcu, iza vitla sa sidrom (o koje je obesila greben za
vunu kao zvekir); i, zasitivi se igre, etala se prilino besciljno po krmi neodreeno
razmiljajui o pelama i vilinskoj kraljici, kad joj najednom sinu da je ona zaista
ona. Zastade kao ukopana i poe na sebi da razgleda sve to je bila kadra da obuhvati
pogledom. Mogla je da vidi samo svoju haljinu u perspektivi i svoje ruke, kad ih je
podigla da ih ispita; no to joj je bilo dovoljno da otprilike zamisli siuno telo koje je

911

odjednom shvatila kao svoje.

Ona poe da se smeje donekle podsmeljivo. Pa, pomisli, zamisli da si jedino ti
od svih ljudi ovako iznenada uhvaena! Sad iz toga zadugo ne moe izii: pre no
to se izvue iz te lude ege, morae da odraste i da ostari!
Reena da izbegne sve to bi moglo da poremeti ovaj veoma vaan sticaj prilika,
ona poe da se penje uz vrzu ka svom omiljenom sedalu na vrhu jarbola. Meutim,
kad god bi pokrenula ruku ili nogu u toku te jednostavne radnje, otkrie da je one
tako spremno sluaju ispunjavalo bi je novim zaprepaenjem. Pamenje jj Je.
naravno, kazivalo da su one to uvek i inile: ali ranije nikada nije shvatila koliko to
iznenauje, im se smestila na sedalu, ona veoma briljivo poe da ispituje kou na
svojim akama: jer je bila njena. Ona proturi jedno rame kroz otvor na haljinici; i
poto zaviri unutra ne bi li se uverila da se njeno telo stvarno nastavlja pod odeom,
ona ramenom dodirnu svoj obraz. Dodir lica i tople gole upljine ramena ugodno je
uzbudi, kao da je taj dodir bio milovanje nekog nenog prijatelja. No da li je to
oseanje doprlo do nje preko njenog obraza ili preko ramena, ta je od njih milovalo,
a ta je bilo milovano to ona nikako nije mogla da dokui.
im je bila potpuno ubeena u zapanjujuu injenicu da je sada Emilija BasTornton (nije znala zato je umetnula to sada, jer svakako nije sebi uvrtela u glavu
glupost da je ranije bila neko drugi), ona ozbiljno stade da premilja ta ta injenica u
stvari znai.
to vie raste dete i to se vie prekidaju primarne veze, tim vie ono traga za
slobodom i nezavisnou. No sudbinu ovog traganja moemo u potpunosti shvatiti
jedino ako razu-memo dijalektiko svojstvo tog procesa sve vee individuacije.
Taj proces ima dva vida: jedan je da dete jaa fiziki, emocionalno i mentalno. U
svakoj od ovih sfera rastu i intenzitet i aktivnost. U isti mah se te sfere sve vie
integriu. Razvija se organizovana struktura, kojom rukovode volja i razum pojedinca. Ako tu integrisanu i organizovanu celinu jedne osobe nazovemo linim ja,
moemo rei da je jedna strana tog sve veeg procesa individuacije porast snage
linog ja. Razvitak individuacije i linosti delimice zavisi od pojedinca, ali ga u
sutini odreuju drutveni uslovi. Jer mada izgleda da su, u ovom pogledu, razlike
izmeu pojedinaca velike, svakom drutvu svojstvena je izvesna razina individuacije
koju normalna osoba ne moe da prevazie.
Drugi vid tog procesa individuacije je sve vea usamljenost. Primarne veze pruaju
pojedincu bezbednost i bitno ga sjedinjuju sa spoljanjim svetom. Dete postaje svesno
da je usamljeno, da je entitet odvojen od svih drugih, u onoj meri u kojoj se izdie iz
tog sveta. Tim odvajanjem od sveta koji je, u pore-enju sa vlastitim postojanjem
pojedinca, neodoljivo snaan i moan, esto pun pretnji i opasnosti, stvara se oseanje
nemoi i nespokojstva. Dok god je ovek deo tog sveta, nesve-stan mogunosti i
odgovornosti pojedinane radnje, on ne mora da ga se plai. Kad postane pojedinac,
on je sam i suoava se sa svim to je u svetu opasno i nadmono.
U oveka se javljaju impulsi da odustane od individualnosti, i da potpunim
utapanjem u spoljanji svet savlada oseanje usamljenosti i nemoi. Meutim, ti
impulsi i nove veze koje iz njih proizlaze nisu istovetni sa primarnim vezama, koje su
prekinute u samom procesu razvijanja linosti. Kao to se dete nikad ne moe fiziki
vratiti u majinu utrobu, tako ono nikad ne moe psihiki obrnuti proces
individuacije. Takvi pokuaji nuno uzimaju oblik potinjavanja, u kome se nikad ne
otklanja osnovna protivrenost izmeu autoriteta i deteta koje mu se potinjava. Dete
se svesno moe oseati bezbedno i zadovoljno, ali ono ne-svesho shvata da cena koju
za to plaa jeste odustajanje od snage i integriteta linosti. Tako je ishod potinjavanja
upravo suprotan onome to je trebalo da bude: potinjavanje uveava detetovu
nesigurnost i, u isto ivreme, stvara netrpeljivost i bun-tovnitvo, koji jo vie ulivaju
strah zato to su upereni upravo protiv onih osoba od kojih dete ostaje ili postaje
zavisno.
Meutim, potinjavanje nije jedini nain da se izbegnu usamljenost i nespokojstvo.
Drugi nain, jedini koji je plodonosan i koji se ne zavrava nereivim sukobom, jeste
spontan odnos prema oveku i prirodi, odnos koji pojedinca, ne iskljuujui njegovu
individualnost, vezuje za svet. Koren ovakvih odnosa iji su najvidljiviji izrazi
ljubav i proizvodni rad nalazi se u integraciji i snazi ukupne linosti, te za njih,
prema tome, vee iste one granice koje sputavaju razvoj linog ja.
Problem potinjenosti i spontane delatnosti kao dvaju moguih rezultata sve vee
individuacije mi emo potanko analizirati kasnije; ovde elimo samo da ukaemo na
opte naelo, na dijalektiki proces koji proishodi iz sve vee individuacije i iz sve
vee slobode pojedinca. Dete stie veu slobodu za razvijanje i izraavanje linog ja
poto mu ne smetaju one veze koje su ga sputavale. Ali ono se sve vie oslobaa i od
sveta koji mu je pruao bezbednost i ulivao pouzdanje. Proces individuacije je proces
stalnog jaanja i integrisanja njegove pojedinane linosti, ali to je u isti mah proces u
kome se gubi prvobitna istovetnost sa drugima i u kome se dete sve vie odvaja od
njih. To sve vee odvajanje moe imati za posledicu izdvojenost slinu ami, koja
stvara duboko nespokojstvo i nesigurnost; ono moe imati za posledicu novu bliskost
i solidarnost sa drugima ako je dete bilo u stanju da razvije unutranju snagu i
proizvodnost, koje su premisa za to novo povezivanje sa svetom.
Kad bi svaki korak ka odvajanju i individuaciji bio praen odgovarajuim
razvojem linog ja, razvitak deteta bi bio skladan. Meutim, to se ne deava. Dok se
proces individuacije zbiva automatski, razvitak linog ja ometaju mnogi pojedinani i
drutveni razlozi. Posledica raskoraka izmeu tih dveju tenji jeste nepodnoljivo
oseanje izdvojenosti i nemoi, a ono dovodi do stvaranja psihikih mehanizama koje
emo kasnije opisati kao mehanizme bekstva.
ovekova istorija moe i filogenetiki da se oznai kao proces sve vee
individuacije i sve veeg oslobaanja. Iz praljud-skog stanja ovek se izdie prvim
koracima ka oslobaanju od instinkta. Ako pod instinktom razumevamo naroiti oblik

radnje koji odreuju nasleene neuroloke strukture, onda u ivotinjskom carstvu

moemo da zapazimo jednu jasnu tenju. 3 to je ivotinja na niem stupnju razvoja,
to vie njenim prilago-avanjem prirodi i svim delatnostima upravljaju instinktivne i
refleksne radnje, uvene drutvene organizacije nekih insekata stvorene su potpuno
na osnovu instinkta. S druge strane, to se ivotinja nalazi na viem stupnju razvoja,
to u njenog mladunca nailazimo na veu gipkost a manju strukturalnu prilagoenost.
Ovaj razvitak dostie vrhunac u oveka. On je, kada se rodi, najbespomonija
ivotinja. Njegovo prilagoavanje prirodi sutinski se zasniva na procesu uenja, ne
na instinktnoj odreenosti. Instinkt. . . je kategorija koja se smanjuje, ako i ne izumire, u viih ivotinjskih oblika, naroito u ljudskih.Ljudsko postojanje poinje
onda kad njegova osobina da ne odreuje svoje radnje pomou instinkta prevazie
jednu odreenu taku; kad prilagoavanje prirodi izgubi svojstvo prinude; kad nain
delanja vie ne odreuju nasledni mehanizmi. Drugim recima, ljudsko postojanje i
sloboda od poetka su nerazdvojni. Sloboda ovde nije upotrebljena u pozitivnom
smislu slobode za, ve u negativnom smislu slobode od naime, ovekove
slobode od instinktne odreenosti njegovih radnji.
Sloboda u smislu u kome smo o njoj upravo raspravljali je dvosmislen dar. ovek
se raa bez opreme za prikladno delanje koju posreduje ivotinja. 4
5
On od svojih roditelja zavisi due nego ikoja ivotinja, a njegove reakcije na
okolinu su sporije i manje plodonosne nego automatske, instinktivne radnje. On
prolazi kroz sve opasnosti i strahovanja koje nedostatak instinktivne opreme
podrazumeva. Pa ipak, ba ta bespomonost ovekova jeste osnova iz koje potie
ljudski razvoj; ovekova bioloka slabost je uslov ljudske kulture.
Od poetka svog postojanja ovek se suoava s izborom izmeu razlinih smerova
delanja. U ivotinje postoji neprekinut lanac reakcija, koji poinje nekakvim
podstrekom, kao to je glad, a zavrava se manje-vie strogo odreenim smerom
delanja, koji uklanja napetost stvorenu tim podstrekom. U oveka je taj lanac
prekinut. Podstrek se javlja, ali vrsta zadovoljenja je otvorena, to jest on. mora da
izabere izmeu razliitih smerova delanja. Umesto nekakve unapred odreene
instinktivne radnje,1 ovek mora umom da procenjuje mogue smerove delanja; on
poinje da misli. On svoju isto pasivnu ulogu prilagoavanja prirodi preobraava u
aktivnu. On proizvodi. On pronalazi orua i dok tako ovladava prirodom, on se
odvaja od nje sve vie. Postaje nejasno svestan sebe ili, bolje, svoje" grupe kao
neeg to nije istovetno sa prirodom. Pada mu na pamet da je njegova sudbina
tragina: on je deo prirode, a ipak treba da je prevazie. On postaje svestan smrti kao
svoje krajnje sudbine, ak i ako pokuava da je porekne raznim fantazijama.
Jedna veoma reita predstava o toj bitnoj vezi oveka i slobode data je u
biblijskom mitu o ovekovom isterivanju iz Raja.
Taj mit poistoveuje poetak ljudske istorije sa inom odabiranja, ali je naglasak, u
stvari, na grenosti tog prvog ina slobode i na patnji koja iz njega proizlazi, ovek i
ena ive u Edenskom vrtu u potpunom skladu jedno s drugim i sa pri rodom. Tu
vlada mir i nije potreban rad; nema izbora, slobode, a ni miljenja, oveku je
zabranjeno da jede s drveta poznanja dobra i zla. On kri boji nalog, naruuje sklad s
prirodom, iji je deo, a ne prevazilazi je. S crkvenog gledita, koje je predstavljalo
autoritet, to je u sutini greh. S ovekovog gledita, meutim, to je poetak ljudske
slobode. To to ovek kri boje naredbe znai da se oslobaa prinude, da se iz
nesvesnog postojanja u preljudskom ivotu izdie na razinu oveka. Krenje naloga
autoriteta, poinjenje greha, jeste u svom pozitivnom ljudskom vidu prvi in slobode,
to jest prvi ljudski in. U mitu je taj greh u svom formalnom vidu krenje bojeg
naloga; u svom materijalnom vidu on je kuanje s drveta poznanja. in neposlunosti
kao in slobode jeste poetak razuma. Taj mit govori o drugim posledicama prvog
ina slobode. Naruen je prvobitni sklad izmeu oveka i prirode. Bog proglaava rat
izmeu oveka i ene i rat izmeu prirode i oveka. ovek se odvojio od prirode, on
je uinio prvi korak ka ooveenju time to je postao pojedinac. On je izvrio prvi
in slobode. Mit naglaava patnju koja proizlazi iz tog ina. Iz prevazilaenja i iz otuivanja od drugog ljudskog bia ovek izlazi go i posramljen. On je sam i slobodan,
pa ipak nemoan i zastraen. Novosteena sloboda se pokazuje kao prokletstvo; on je
slobodan od stalnog ropstva u Raju, ali nije slobodan za upravljanje sobom, za
ostvarivanje svoje individualnosti.
Sloboda od nije istovetna s pozitivnom slobodom, sa slobodom za. Izdizanje
oveka iz prirode je dugotrajan proces; ovek u velikoj meri ostaje vezan za svet iz
koga se izdigao; on ostaje deo prirode zemlje na kojoj ivi, sunca, meseca i
zvezda, drvea i cvea, ivotinja, i grupe ljudi s kojima je krvno vezan. Primitivne
religije svedoe o ovekovom oseanju jedinstva sa prirodom. iva i neiva priroda
deo su njegovog ljudskog sveta ili, kako bi se jo moglo rei, ovek je jo deo
prirodnog sveta.
Ove primarne veze ometaju puni ljudski razvoj; one stoje na putu razvitka njegova
razuma i njegovih kritikih sposobnosti; one mu dozvoljavaju da sebe i druge upozna
samo kroz svoje, odnosno njihovo uee u plemenu, drutvenoj, odnosno religioznoj
zajednici, a ne kao ljudska bia; drugim recima, ona ga spreavaju da se razvija kao
slobodan pojedinac, koji sam sebe odreuje i koji proizvodi. Ali mada je ovo jedan
vid, postoji i drugi. Ta istovetnost sa prirodom, plemenom, religijom prua pojedincu
bezbednost. On zauzima neosporno mesto u jednoj strukturalizovanoj celini kojoj
pripada i u kojoj je ukorenjen. On moe da pati od gladi ili uzdravanja, ali ne trpi
najei bol potpunu usamljenost i neizvesnost.
Uviamo da proces sve veeg ljudskog oslobaanja ima ono isto dijalektiko
svojstvo koje smo zapazili u procesu razvoja pojedinca. S jedne strane, to je proces
stalnog jaanja i integracije, ovladavanja prirodom, jaanja moi razuma i razvijanja i

10
11

solidarnost s drugim ljudskim biima. Ali ta sve vea indivi-duacija znai sve vee
izdvajanje, nesigurnost, te, na taj nain, sve veu ovekovu nedoumicu o njegovoj
ulozi u svetu, o znaenju njegova ivota, a sa tim i njegovo sve vee oseanje da je
kao pojedinac nemoan i beznaajan.
Da je proces razvoja oveanstva bio skladan, da se on drao izvesnog plana, obe
strane tog razvoja, stalno jaanje i sve vea individuacija nale bi se u potpunoj
ravnotei. Ovako je isto-rija oveanstva istorija sukoba i borbi. Svaki korak ka veoj
in-dividuaciji pretio je ljudima novim nesigurnostima. im se jednom prekinu,
primarne veze se ne mogu obnoviti, im jednom izgubi raj, ovek se vie ne moe
vratiti u nj. Postoji samo jedno moguno, plodonosno reenje odnosa
individualizovanog oveka i sveta: ovekova aktivna solidarnost sa svim ljudima i
njegova spontana delatnost, ljubav i rad, koje ga ponovo sjedinjuju sa svetom, ne na
osnovu primarnih veza, ve kao slobodnog i nezavisnog pojedinca.
Meutim, ako ekonomski, drutveni i politiki uslovi, od kojih zavisi itav proces
ljudske individuacije, ne daju osnovu za ostvarenje individualnosti u smislu koji je
upravo pomenut, a ljudi istovremeno izgube one veze koje su im pruale bezbednost,
taj raskorak ini od slobode nepodnoljiv teret. Ona se tada izjednaava sa sumnjom,
sa ivljenjem kome nedostaju znaenje i smer. Javljaju se mone tenje da se iz takve
slobode utekne u potinjenost ili u nekakvo vezivanje za oveka i svet, koje obeava
olakanje neizvesnosti ak i ako pojedinca liava slobode.
Od kraja srednjeg veka evropska i amerika istorija je istorija potpunog izdizanja
pojedinaca. Taj proces je zapoeo u Italiji, za vreme renesanse, a tek je sada, izgleda,
dostigao vrhunac. Bilo je potrebno preko etiri stotine godina da bi se sruio
srednjovekovni svet i da bi se ljudi oslobodili najoitijih ogranienja. No dok je
pojedinac viestruko porastao, razvio se mentalno i emocionalno, te u kulturnim
dostignuima uestvuje u dosad neuvenoj meri, takoe je porastao raskorak izmeu
slobode od i slobode za. Ishod te nesrazmere izmeu slobode od svake spone i
nedostatka mogunosti za pozitivno ostvarivanje slobode i individualnosti doveo je u
Evropi do paninog beanja od slobode u inove spone ili, bar, u potpunu ravnodunost.
Prouavanje
znaenja
slobode
za
modernog
oveka
poeemo analizom kulturne pozornice u Evropi u poznam srednjem
veku i na poetku moderne ere. U tom razdoblju ekonomska osnova
zapadnog
drutva
pretrpala
je
korenite
promene
praene
isto
tako
korenitom
promenom
u
strukturi
ovekove
linosti.
Tada se razvio nov pojam o slobodi, koji je naao svoj najznaajniji ideoloki izraz u novim religijskim doktrinama, u doktrinama reformacije. Svako razumevanje slobode u modernom drutvu mora poi od onog razdoblja u kome su poloeni temelji moderne kulture, jer nam taj stupanj uobliavanja modernog oveka jasnije nego bilo koja poznija epoha omoguava shvatanje dvosmislenog znaenja slobode, koje e delovati kroz itavu modernu kulturu: s jedne strane, sve veu nezavisnost ovekovu od
spoljanjih autoriteta; s druge, njegovo sve vee izdvajanje i oseanje pojedinane beznaajnosti i nemoi kao posledice tog izdvajanja.
Nae
razumevanje
novih
elemenata
u
strukturi
ovekove linosti poveava se prouavanjem njihova porekla, zato to
analiziranje
sutinskih
odlika
kapitalizma
i
individualizma
u
samom njihovom korenu omoguava da se oni po suprotnosti uporede sa ekonomskim sistemom i tipom linosti koji su se bitno
razlikovali od naih. Samo to poreenje po suprotnosti daje bolje izglede za razumevanje
osobenosti modernog drutvenog sistema, naina na koji je on uobliio karakternu strukturu ljudi
koji u njemu ive i novog duha koji je proiziao iz te promene
linosti.
i
Naredno poglavlje e pokazati da je doba reformacije slinije savremenoj
pozornici no to bi se na prvi pogled moglo uiniti; u stvari, uprkos svim oiglednim
razlikama izmeu ta dva doba, verovatno je da od esnaestog veka naovamo nema
razdoblja koje u pogledu dvosmislenosti znaenja slobode toliko nalikuje naem.
Reformacija je jedan koren one ideje o ljudskoj slobodi i autonomiji koja je
zastupljena u modernoj demokrati j i. Meutim, dok se ovaj vid uvek naglaava,
naroito u neka-tolikim zemljama, zanemaruje se njen drugi vid isticanje da je
ovek po prirodi rav, da je pojedinac beznaajan i nemoan, i da se nuno mora
podvri moi koja je izvan njega. Ta ideja o bezvrednosti pojedinca, o njegovoj
osnovnoj nesposobnosti da se osloni na sebe i o njegovoj potrebi da se potini, jeste
glavna tema i Hitlerove ideologije, koja, meutim, ne istie slobodu i moralna naela,
dok je to isticanje bilo svojstveno protestantizmu.
Ta ideoloka slinost nije jedino to omoguava da prouavanje petnaestog i
esnaestog veka bude osobito plodonosno polazite za razumevanje savremene
pozornice. Postoji i bitna slinost drutvene situacije. Pokuau da pokaem kako se
njome objanjava ideoloka i psiholoka slinost. Tada su, kao i sada, revolucionarne
promene u ekonomskoj i drutvenoj organizaciji ugroavale tradicionalni nain ivota
ogromnog dela stanovnitva; sila monopola i velika snaga kapitala naroito su, kao i
danas, ugroavale srednju klasu, i to ugroavanje znaajno je delovalo na duh i
ideologiju ugroenog dela drutva uveavajui ove-kovo oseanje usamljenosti i
beznaajnosti.
17.
L.
Bernard (L. Bernard), Instinkt (Instinct), Holt and Co., Njui jork, 1924, str. 509.

J 1

11

18.

Sr. Ralf Linton (Ralph Linton), Prouavanje oveka (Studv of Man),

Appleton, London, 1936, glava IV.

BELESKE UZ GLAVU DRUGU

19.

Ovde treba zapaziti da instinktna osujeenost per se ne pobuuje

neprijateljstvo. Upravo se ometanjem ekspanzivnosti, guenjem detetova pokuaja
da potvrdi sebe, neprijateljstvom koje zrai iz roditelja ukratko, atmosferom
potiskivanja stvara u detetu oseanje nemoi i neprijateljstvo koje iz toga
potie.
20.
an Pijae (Jean Piaget), Detetov moralni sud (The Moral Judge-ment of
the Child), Kegan Paul, London, 1932, str. 407. Isp. H. S. Saliven, nav. delo, str.
10, i dalje.
21.
Ovaj pojam o instinktu ne treba brkati s pojmom koji oznaava instinkt kao
fizioloki uslovljen nagon (kao to su glad, e itd.), ije se zadovoljavanje vri na
naine koji nisu po sebi utvreni i nasledno odreeni.

12

III

Sloboda
u doba reformacije

1. SREDNJOVEKOVNO NASLEE I RENESANSA

Predstava o srednjem veku1 dvostruko je izopaavana. Moderni racionalizam
posmatrao je srednji vek kao sutinski mrano razdoblje. On je ukazivao na opti
nedostatak line slobode, na eksploataciju masa od nekolicine ljudi, na skuenost
zbog koje su seljaci iz bliske okoline a da i ne govorimo o ljudima iz drugih
zemalja bili za gradskog stanovnika opasni i sumnjivi tuinci, i na sujevernost i
neznanje tog doba. S druge strane, veinom reakcionarni filozofi, ali ponekad i
progresivni kritiari modernog kapitalizma idealizovali su srednji vek. Oni su ukazivali na oseanje solidarnosti, na podreenost ekonomskih potreba ljudskima, na
neposrednost i konkretnost ljudskih odnosa, na nadnacionalno naelo katolike crkve,
na oseanje bezbednos-ti koje je odlikovalo srednjovekovnog oveka. Obe predstave
su tane; obe su pogrene ako imamo u vidu jednu od njih a ne vidimo drugu.
Ono to odlikuje srednjovekovno drutvo od modernog jeste nedostatak slobode
pojedinca. Svako je u ranijem razdoblju bio prikovan za svoju ulogu u drutvenom
poretku. ovek je imao malo izgleda da, u drutvenom pogledu, prelazi iz jedne klase
u drugu; teko da je bio u stanju da, ak i u geografskom pogledu, prelazi iz jednog
grada u drugi ili iz jedne zemlje u drugu. On je gotovo uvek morao da ostane tamo
gde je roen. esto nije bio slobodan ak ni da se odeva po Volji niti da jede ta je
hteo. Zanatlija je morao da prodaje po odreenoj ceni, a seljak na odreenom mestu,
na gradskoj pijaci, lanu gilde bilo je zabranjeno da otkrije ma koju tehniku tajnu
proizvodnje onome ko nije lan njegove gilde, i on je bio primoran da lanovima
svoje gilde dopusti da uestvuju u svakoj povoljnoj kupovini sirovina. Linim,
ekonomskim i drutvenim ivotom vladala su pravila i obaveze, kojih praktino
nijedna oblast delat-nosti nije bila poteena.
Ali mada ovek nije bio slobodan u modernom smislu, on nije bio usamljen i
izdvojen. Posedujui odreeno, nepromenljivo i neosporno mesto u drutvenom svetu
od trenutka svog roenja, ovek je bio ukorenjen u jednoj strukturalizovanoj celini, i
tako je ivot imao znaenje u kome nije bilo mesta, a ni razloga, za sumnju. ovek se
poistoveivao sa svojom ulogom u drutvu; on je bio seljak, zanatlija, vitez, a ne
pojedinac koji se sluajno bavio ovim ili onim poslom. Drutveni poredak zamiljao
se kao prirodni poredak, a ovek je, budui njegov odreeni deo, oseao da je
bezbedan i da neemu pripada. Bilo je relativno malo konkurencije, ovek se raao za
izvestan ekonomski poloaj koji je obezbeivao prihod odreen tradicijom, ba kao
to je sobom nosio ekonomske obaveze prema onima koji su bili vii po drutvenoj
hijerarhiji. Ali u okviru granica svoje drutvene oblasti, pojedinac je u svom radu i u
svom emocionalnom ivotu stvarno uivao veu slobodu za istraivanje linog ja.
Mada nije bilo individualizma u modernom smislu neogranienog izbora izmeu
mnogih mogunih naina ivljenja (slobode izbora koja je uglavnom apstraktna), bilo
je mnogo konkretnog individualizma u stvarnom ivotu.
Bilo je mnogo patnje i bola, ali je tu bila crkva, koja je tu patnju inila snoljivijom
objanjavajui je kao posledicu Adamova greha i pojedinanih grehova svakog
oveka. Mada je crkva podsticala oseanje krivice, ona je takoe uveravala pojedinca
da ona bezuslovno voli svu svoju decu i pokazivala put kojim je ovek mogao doi do
ubeenja da mu je bog oprostio i da ga voli. Odnos prema bogu bio je vie odnos
poverenja i ljubavi no sumnje i straha. Ba kao to su seljak i graanin retko prelazili
granice malog geografskog podruja na kojem su iveli, tako je i svemir bio
ogranien i lako shvatljiv. Zemlja i ovek behu njegovo sredite, raj ili pakao behu
mesta budueg ivota, a u svim ovekovim postupcima, od roenja do smrti,
oitovala se njihova uzajamna uzrona povezanost.
Mada je drutvo bilo na taj nain strukturalizovano i mada je oveku prualo
bezbednost, ono ga je dralo u ropstvu. Takvo ropstvo razlikovalo se od onog koje su
autoritarizam i tlaenja ustanovili u potonjim vekovima. Srednjovekovno drutvo nije
pojedincu oduzimalo slobodu, zato to pojedinac jo nije ni postojao, ovek je jo
bio vezan za svet primarnim sponama. On je o sebi mislio kao o pojedincu samo na
osnovu svoje drutvene uloge (koja je tada bila i prirodna). On ni o drugim ljudima
nije mislio kao o pojedincima. Seljak koji je doao u grad bio je tuinac, a ak su i
graani iz razliitih drutvenih grupa smatrali jedni druge tuincima. ovekova svest
o linom ja, o drugima i uopte o svetu kao posebnim biima jo se nije potpuno
razvila.
Taj nedostatak samosvesti pojedinca u srednjovekovnom drutvu klasino je
izraen u opisu srednjovekovne kulture koji je dao Jakob Burkhart:
U Srednjem su vijeku obje strane svijesti ona okrenuta prema svijetu kao i ona

34
13

okrenuta prema ljudskoj unutranjosti leale sanjarei ili tek napola budne kao pod
nekom zajednikom koprenom. Ta je koprena bila izatkana iz vjere, djeje zbunjenosti i tlapnje. Svijet i historija promatrani kroz tu koprenu priinjali su se udesno
obojeni, a ovjek je sebe samog spoznavao samo kao rasu, narod, stranku,
korporaciju, porodicu ili u bilo kojem drugom obliku openitosti.U poznom srednjem
veku izmenile su se struktura drutva i ovekova linost. Slabili su jedinstvo i
centralizacija srednjove-kovnog drutva. Kapital, ekonomska inicijativa pojedinca i
konkurencija dobili su u vanosti; razvila se nova imuna klasa. Sve vei
individualizam mogao se zapaziti u svim drutvenim klasama i on je uticao na sve
oblasti ljudske delatnosti, na ukus, modu, umetnost, filozofiju i teologiju. Hteo bih da
ovde naglasim da je itav taj proces imao drukije znaenje za malu grupu bogatih i
naprednih kapitalista, drukije za mase seljaka, a posebno za gradsku srednju klasu,
kojoj je ovaj novi razvoj u.izvesnoj meri donosio bogatstvo i izglede za pojedi nanu
inicijativu, mada je u sutini ugroavao njen tradicionalni nain ivota. Vano je da se
ta razlika od poetka ima na umu, zato to je upravo ona odreivala psiholoke i ideoloke reakcije tih razliitih grupa.
Novi ekonomski i kulturni razvoj bio je u Italiji jai negoli u zapadnoj i srednjoj
Evropi i odreenije je uticao na filozofiju, umetnost i na itav nain ivota. Prvo se u
Italiji pojedinac izdigao iz feudalnog drutva i prekinuo veze koje su mu pruale
bezbednost, a u isti mah ga ograniavale. Po Burkharto-vim recima, renesansni
Italijan postao je prvoroeni meu sinovima sadanje Evrope, prvi pojedinac.
Mnogi ekonomski i politiki inioci prouzrokovali su propast srednjovekovnog
drutva u Italiji ranije no u srednjoj i zapadnoj Evropi. U te inioce spadaju
geografski poloaj Italije i trgovinske prednosti koje su iz njega proizlazile u doba
kad je Sredozemlje bilo veliki trgovaki put Evrope, borba izmeu pape i cara koja je
dovela do stvaranja velikog broja nezavisnih politikih jedinica, blizina Istoka koja je
doprinela da neke vetine vane za razvitak industrije, na primer za razvoj industrije
svile, budu prenete u Italiju mnogo ranije no to su dospele u druge delove Evrope.
Iz tih i drugih uslova ponikla je u Italiji mona imuna klasa, iji su pripadnici bili
obuzeti duhom inicijative, moi, ambicije. Izrazita feudalna raslojenost klasa postaje
manje vana. Od XII veka naovamo plemii i varoani iveli su zajedno unutar
gradskih zidina. U drutvenom optenju poinju da se zanemaruju staleke razlike.
Roenje i poreklo postaju manje vani od bogatstva.
S druge strane, i tradicionalna drutvena slojevitost masa bila je uzdrmana. Umesto
nje, nalazimo gradske mase eksploatisanih i politiki potlaenih radnika. Ve 1231,
kako istie Burkhart, politike mere Fridriha II behu usmjerene na to, da posve nite
lensku dravu i da pretvore narod u bezvoljnu, nenaoruanu masu, koja e moi
udovoljiti poreznim obavezama do najvieg stupnja.Ishod tog naprednog unitavanja
srednjovekovne drutvene strukture bio je pojava pojedinca u modernom smislu. Da
ponovo navedemo Burkharta:
U Italiji se ponajprije ta koprena rasprila i probudilo se objektivno promatranje i
postupanje s dravom, kao i uope sa svim stvarima ovoga svijeta. Usto se podie
punom snagom subjektivno ovjek postaje duhovni individuum i spoznaje se sam
kao takav. Tako se nekada uzdigao i Grk u odnosu na barbare, individualni Arapin u
odnosu na druge Azijate kao ljude, koji su ostali u okviru rase.Burkhartov opis duha
tog novog pojedinca daje primer za ono to smo u prethodnoj glavi rekli o izdizanju
pojedinca iz primarnih spona. ovek otkriva sebe i druge kao pojedince, kao zasebna
bia; on otkriva da je priroda dvostruko odvojena od njega: kao predmet teorijskog i
praktinog ovladavanja, a svojom lepotom kao predmet zadovoljstva. Praktino on
otkriva svet time to otkriva nove kontinente, duhovno pak time to razvija
kosmopolitski duh, duh u kojem Dante moe da kae Moja je domovina itavi
svijet.Renesansa je bila kultura bogate i mone vie klase na ta-lasima koje je ibala
bura novih ekonomskih snaga. Mase koje nisu imale udela u bogatstvu i moi
vladajue grupe izgubile su bezbednost svog ranijeg poloaja i postale bezoblina
masa, kojoj moni treba da laskaju ili da prete, koju e uvek da koriste za svoje
ciljeve i da je eksploatiu. Zajedno sa novim individualizmom javio se i novi
despotizam. Sloboda i tiranija, individualnost i nered, bili su nerazmrsivo
isprepleteni. Renesansa nije bila kultura malih duandija i malograana ve bogatih
plemia i varoana. Njihova ekonomska delatnost i njihovo bogatstvo davali su im
oseanje slobode i razvijali smisao za individualnost. Ali ti ljudi su istovremeno neto
i izgubili: bezbednost i oseanje pripadnosti, koje im je pruala srednjovekovna drutvena struktura. Oni su bili slobodniji, ali i usamljeniji. Koristili su svoju mo i
bogatstvo da bi iz ivota iscedili i poslednji gram zadovoljstva, pri tom su morali da
se nemilosrdno slue svim sredstvima, od fizikog muenja do psiholokog
manipulisanja, da bi vladali masama i da bi obuzdali konkurente u vlastitoj klasi. Sve
ljudske odnose trovala je ta bitka na ivot i smrt za ouvanje moi i bogatstva.
ovekovu solidarnost sa blinjima ili bar sa lanovima iste klase zamenio je
cinino-ravnoduni stav; na ostale pojedince ovek je gledao kao na objekte koje je
trebalo koristiti, kojima je trebalo manipulisati, ili ih nemilosrdno unitavati, ako je to
pogodovalo njegovim ciljevima. Pojedinac je bio obuzet strasnom egocentrinou,
nezasitom pohlepom za moi i bogatstvom. Kao ishod svega toga bio je zatrovan
odnos pojedinca prema linom ja, njegovo oseanje bezbednosti i samopouzdanja.
Njegovo lino ja postalo je za njega objekt za manipulisanje kao to su postale i druge

osobe. Imamo razloga da sumnjamo da su moni gospodari renesansnog kapitalizma

bili onako sreni i bezbedni kao to su ih esto slikali. Izgleda da je njima nova
sloboda donela dve stvari: vee oseanje snage i, u isto vreme, veu izolovanost,
sumnju, skepticizam1
3
4
5
6
i nespokojstvo, koje iz svega ovoga proizlazi. To je ona ista pro-tivrenost koju
nalazimo u filozofskim spisima humanista. Upo-redo sa naglaavanjem ljudskog
dostojanstva, individualnosti i snage oni su u svojoj filozofiji ispoljavali i nesigurnost
i oaj.Tom osnovnom nesigurnou, koja proizlazi iz poloaja izo-lovanog pojedinca
u neprijateljski raspoloenom svetu, moe da se objasni nastanak jedne karakteristike
koja je bila, kao to Burkhart istie7
8
, svojstvena renesansnom pojedincu, a koju nije posedovao, bar ne u tolikoj meri,
pripadnik srednjovekovne drutvene strukture. To je strasna udnja za slavom. Ako je
znaenje ivota sumnjivo, ako ovekovi odnosi prema drugima i prema samome sebi
ne pruaju bezbednost, tada je slava jedino sredstvo da se uutkaju sumnje. Ona ima
funkciju koja se moe uporediti sa funkcijom egipatskih piramida ili hrianske vere
u besmrtnost: uzdie ivot pojedinca iz njegove ogranienosti i nesigurnosti do
neunitivosti; ako je neije ime poznato savre-menicima i ako se on moe ponadati da
e ono vekovima iveti, tada njegov ivot dobija znaenje i znaaj samim tim to se
odraava u sudovima drugih. Oigledno da je do tog reenja pojedinane nesigurnosti
mogla da doe samo ona drutvena grupa iji su pripadnici posedovali stvarna
sredstva za sticanje slave. Do njega nisu mogle doi nemone mase u toj istoj kulturi,
a neemo ga nai ni u graanskoj srednjoj klasi, koja je bila stub reformacije.
Poli smo od razmatranja renesanse zato to se u tom razdoblju zaeo moderni
idividualizam i zato to delo istoriara iz tog razdoblja donekle osvetljava upravo one
inioce znaajne za glavni proces koji ova studija analizira naime, izdizanje oveka iz preindividualistikog postojanja do stupnja na kome on postaje potpuno
svestan sebe kao zasebnog bia. Ali uprkos injenici da su ideje renesanse uticale na
dalji razvoj evropske misli, bitni koreni modernog kapitalizma, njegova ekonomska
struktura i njegov duh ne mogu se nai u italijanskoj kulturi poz-nog srednjeg veka
ve u ekonomskoj i drutvenoj situaciji srednje i zapadne Evrope i u doktrinama
Lutera i Kalvina.
Glavna razlika izmeu tih dveju kultura je ova: renesansno razdoblje je
predstavljalo relativno visok stupanj razvoja komercijalnog i industrijskog
kapitalizma; to je bilo drutvo u kome je aica bogatih i monih pojedinaca vladala i
uobliavala drutvenu osnovu za filozofe i umetnike koji su izraavali duh te kulture.
Reformacija je, meutim, bila religija srednje i nie graanske klase i seljaka. I
Nemaka je tako imala svoje krupne sopstvenike kao npr. Fugerovi ali njima se
nisu obraala nova religiozna uenja niti su oni bili glavna osnova iz koje se razvio
moderni kapitalizam. Kao to je pokazao Maks Veber, upravo je graanska srednja
klasa postala stub modernog kapitalistikog razvoja u zapadnom svetu 9. S obzirom na
sasvim razliitu drutvenu pozadinu ova dva pokreta, sasvim su razumljive i razlike
izmeu duha renesanse i duha reformacije 10. Pri analizi teologije Lutera i Kalvina
neke e se razjasniti implikacijom. Naa panja bie usredsreena ma pitanje kako je
oslobaanje od pojedinanih spona uticalo na karakternu strukturu graanske srednje
klase, pokuaemo da pokaemo da su protestantizam i kalvinizam, mada su
izraavali novo oseanje slobode, predstavljali u isti mah i bekstvo od tereta slobode.
Prvo emo raspravljati o tome kakva je bila ekonomska i drutvena situacija na
poetku esnaestog veka, prvenstveno u srednjoj Evropi, a zatim emo analizirati
posledice te situacije po linosti ljudi koji su iveli u tom razdoblju, odnos Luterovog
i Kalvinovog uenja prema tim psiholokim iniocima i odnos tih novih verskih
doktrina prema duhu kapitalizma."
U srednjoevropskom drutvu ekonomska organizacija gradova bila je relativno
statina. Od poznijeg srednjeg veka nadalje zanatlije su bile ujedinjene u gildama.
Svaki majstor je imao jednog ili dva egrta, a svi majstori zadovoljavali su neke po trebe zajednice. Mada su neki od njih mukotrpno zaraivali za opstanak, lan gilde je,
uglavnom, mogao da bude siguran da moe da ivi od svog rada. Ako je proizvodio
dobre stolice, cipele, hleb, sedla itd., on je inio sve to je bilo potrebno da bi sebi
zajemio bezbedan ivot na razini utvrenoj tradicijom za njegov drutveni poloaj.
On je mogao da se pouzda u svoja dobra dela, ako taj termin ovde upotrebimo ne u
njegovu teolokom ve u jednostavnom ekonomskom znaenju. Gilde su ometale
svaku jau konkurenciju meu svojim lanovima i nagonile su ih da sarauju pri
kupovini sirovina, na proizvodnoj tehnici i pri odreivanju cena proizvoda. Suprotno
tenji za idealizovanjem sistema gildi kao i itavog srednjovekovnog ivota, neki
istoriari istiu da su gilde uvek imale monopolistiki karakter, pokuavajui da
zatite malu grupu i da iskljue pridolice. Veina autora, meutim, slae se u tome da
su gilde, objektivno gledano, bile zasnovane na uzajamnoj saradnji i da su svojim
lanovima pruale relativnu bezbednost12.
Uopte, srednjovekovnu trgovinu obavljalo je, kao to je istakao Zombart, mnotvo
veoma sitnih sopstvenika. Trgovina na malo i trgovina na veliko jo nisu bile
odvojene, pa su se ak i oni trgovci koji su odlazili u strane zemlje, kao lanovi severnonemake Hanze, bavili i prodajom na malo. Akumulacija kapitala bila je veoma

34
14

spora sve do kraja petnaestog veka. Tako je sitni sopstvenik uivao znatnu bezbednost
u poreenju sa ekonomskom situacijom u poznom srednjem veku, kada su krupni
kapital i monopolistika trgovina dobijali sve veu vanost.
Mnogo tota to je sada mehanino (kae profesor Toni o ivotu srednjovekovnog
grada) bilo je tada lino, prisno i neposredno, i malo je mesta tu bilo kako za
organizaciju suvie veliku za merila koja se primenjuju na pojedince, tako i za doktrinu koja uutkuje skrupule i zakljuuje sve raune sluei se ekonomskom
korisnou kao poslednjim izgovorom.To nas dovodi do neega to je nuno za
razumevanje poloaja pojedinca u srednjovekovnom drutvu, do onih etikih pogleda
na ekonomske delatnosti koji su bili izraeni ne samo u doktrinama katolike crkve
ve i u svetovnim zakonima. Ovde se drimo Tonijeva izlaganja, poto njegovo
stanovite ne moemo osumnjiiti za pokuaj idealizovanja ili romantizovanja
srednjeg veka. Dve osnovne pretpostavke odnosile su se na ekonomski ivot:
Ekonomski interesi podreeni su stvarnom zadatku ivota spasenju, i, drugo,
ekonomsko ponaanje je jedan vid linog ponaanja, za koji su moralna pravila
obavezna kao i za druge vidove tog ponaanja.
Toni zatim razrauje srednjovekovni pogled na ekonomske delatnosti:
Materijalna bogatstva su nuna; ona imaju drugorazrednu vanost, poto se bez
njih ljudi ne mogu izdravati i meusobno pomagati. . . Ali ekonomski motivi su
sumnjivi. Ljudi ih se plae, zato to predstavljaju mone apetite, ali nisu toliko podli
da bi ih uznosili... U srednjovekovnoj teoriji nema mesta za ekonomsku delatnost
koja nije povezana sa bilo kakvim moralnim ciljem, a temeljenje neke nauke o
drutvu na pretpostavci da je apetit za ekonomskom dobiti postojana i merljiva snaga
koju treba prihvatiti, kao i druge prirodne snage, kao neizbenu i po sebi oitu
injenicu jedva da srednjovekovnom misliocu ne bi izgledalo skoro isto tako
nerazumno i nemoralno kao i zasnivanje socijalne filozofije na nesputanom delovanju
takvih nunih ljudskih svojstava kao to su ratobornost i polni nagon... Bogatstva, kao
to veli sveti Antonio, postoje radi oveka, a ne ba radi bogatstva. . . U svakoj prilici,
prema tome, postoje granice, ogranienja, upozorenja da se ne dopusti da ekonomski
interesi remete ozbiljne poslove. ovjek ima pravo da tei sticanju onolikog
bogatstva koliko mu je potrebno za izdravanje u njegovu poloaju. Teiti veem
bogatstvu nije preduzimljivost ve lakomost, a lakomost je smrtni greh. Trgovina je
zakonita; razni izvori bogatstva u raznim zemljama pokazuju da je nju odredilo
provienje. Ali ona je opasan posao, ovek mora biti uveren da je obavlja na optu
korist i da dobici koje stie nisu vei od nadnice za njegov rad. Privatna svojina je
nuna ustanova, bar u grenom svetu; ljudi vie rade a manje se spore kada su dobra
privatna nego kada su zajednika. Ali nju treba podnositi kao ustupak ljudskoj
slabosti, a ne uznositi je kao samu po sebi poeljnu; ideal kad bi ga ovekova
priroda samo mogla dostii jeste komunizam. Communis enim, pisao je
Gracijan u svome dekretu, usus omnium quae sunt in hoc mundo, omnibus
hominibus esse debuit. U najboljem sluaju imovina je odista u izvesnom smislu
teret. Ona se mora zakonito stei. Ona mora biti u najveem broju ruku. Ona mora da
se stara o izdravanju siromanih. Njeno korienje mora koliko god je to
izvodljivo, biti zajedniko. Njeni posednici moraju biti spremni da je dele sa onima
kojima je potrebna, ak i ako ove nije pritisla stvarna neimatina."
Mada su ti pogledi izraavali norme i nisu davali tanu predstavu o stvarnom
ekonomskom ivotu, oni su ipak, u izvesnoj meri, odraz stvarnog duha
srednjovekovnog drutva.
Relativna stabilnost poloaja zanatlija i trgovaca svojstvena srednjovekovnom
gradu polako je potkopavana u poznom srednjem veku, sve dok u esnaestom veku
nije sasvim unitena. Ve u etrnaestom veku ili ak i ranije otpoela je sve
vea diferencijacija u gildama, i ona se nastavila uprkos svim naporima da se to
zaustavi. Neki lanovi gilde imali su vie kapitala od drugih i upoljavali su pet ili
est kalfi umesto jednog ili dvojicu. Uskoro su neke gilde primale samo ljude s
izvesnim kapitalom. Druge su postale moni monopoli koji su pokuavali da iskoriste
svaku prednost tog svog monopolistikog poloaja i da to vie eksploatiu kupca.
Nasuprot tome, mnogi lanovi gilde su osiromaili i bili primorani da potrae zaradu
izvan svog tradicionalnog zanimanja; oni su se esto uzgred bavili sitnom trgovinom.
Mnogi od njih izgubili su ekonomsku nezavisnost i bezbednost drei se oajniki
tradicionalnog ideala ekonomske nezavisnosti 13
15
.
S obzirom na ovakav razvoj sistema gildi, poloaj kalfi sve se vie pogoravao.
Dok je u industriji Italije i Flandrije ve u trinaestom veku, ili ak i ranije, postojala
klasa nezadovoljnih radnika, poloaj kalfi u zanatskim gildama bio je jo relativno
bezbedan. Mada nije svaki kalfa mogao da postane majstor, mnogi od njih su to
postajali. No to se vie poveavao broj kalfi kod jednog majstora, to je vie kapitala
bilo potrebno da se postane majstor i to su vie gilde debljale monopolistiko i ekskluzivno obeleje, to je manje bilo povoljnih prilika za kalfe. Njihovo sve vee
nezadovoljstvo, obrazovanje vlastitih organizacija, trajkovi, pa ak i silovite pobune
ukazivali su na pogoravanje njihovog ekonomskog i drutvenog poloaja.
Ono to je bilo reeno o sve izrazitijem kapitalistikom razvoju zanatskih gildi jo
je oiglednije u odnosu na trgovinu. Dok je srednjovekovna trgovina uglavnom bila
sitan posao unutar grada, u etrnaestom i petnaestom veku naglo se razvijaju

nacionalna i internacionalna trgovina. Mada se istoriari ne slau u tome kada su

upravo poele da se razvijaju velike trgovake kompanije, ipak se slau da su ove u
petnaestom veku postajale sve monije i da su se razvile u monopole koji su veom
snagom kapitala ugroavali kako sitnog sopstvenika tako i potroaa. Reforma cara
Sigismunda u petnaestom veku pokuala je da pomou zakonodavstva obuzda mo
monopola. Ipak poloaj sitnog trgovca postajao je sve nesigurniji; on je imao taman
toliko uticaja da se njegovo negodovanje ulo, ali ne i toliko da iznudi delotvornu
radnju16.
Ogorenje i bes sitnog trgovca na monopole reito je izrazio Luter u pamfletu O
trgovanju i zelenatvu17 tampanom 1524.
Oni dre svu robu pod svojim nadzorom i bez prikrivanja koriste sve one
smicalice koje smo pomenuli; oni po volji diu i obaraju cene i tlae i upropauju
sve sitne trgovce kao tuka sitne ribe u vodi, ba kao da su gospodari bojih
stvorenja i osloboeni svih zakona vere i ljubavi.
Ove Luterove rei mogle bi biti napisane i danas. Strah i bes koje je srednja klasa
oseala prema bogatim monopolistima u petnaestom i esnaestom veku slini su u
mnogo emu sa ose-anjem koje u naoj eri odlikuje stav srednje klase prema mo nopolima i monim kapitalistima.
I Uloga kapitala rasla je i u industriji. Upadljiv primer za to je rudarska industrija.
Prvobitno je udeo svakog lana rudarske gilde bio srazmeran koliini obavljenog
rada. Ali jo pre petnaestog veka ti udeli su u nekim sluajevima pripadali kapitalistima, koji sami nisu radili, a rad su sve vie obavljali radnici kojima su isplaivane
nadnice i koji nisu imali svoj udeo u preduzeu. Do istog kapitalistikog razvoja
dolo je i u drugim industrijama, a on je ubrzao proces koji je proiziao iz sve vee
uloge kapitala u zanatskim gildama i u trgovini: sve vee podvajanje siromanih i
bogatih i sve vee nezadovoljstvo siromanih klasa.
to se stanja seljatva tie, miljenja istoriara se razlikuju. Izgleda da apiroovu
sledeu analizu dovoljno podupiru nalazi veine istoriara.

doljivo jakih snaga i za mnoge je ta borba bila oajna i bezna-dena. Drugi iz srednje
klase bili su napredniji i uestvovali su u optoj tenji ka usponu, svojstvenoj
kapitalizmu u nastajanju. Ali ak i u ovih, sve vea uloga kapitala, trita i
konkurencije razvila je oseanje line nesigurnosti, izdvojenosti i ne-spokojstva.
injenica to je kapital dobio presudnu vanost znaila je da neka nadlina snaga
odreuje njihovu ekonomsku, pa time i linu sudbinu. Kapital
nije vie bio sluga ve je postao gospodar. Dobivajui zasebnu i nezavisnu ivotnu
snagu, on je polagao pravo da, kao nadmoan partner, diktira ekonomsku organizaciju
shodno svojim velikim zahtevima.Nova funkcija trita imala je slino dejstvo.
Srednjovekovno trite bilo je relativno malo, te se njegovo delovanje moglo lako
shvatiti. Ono je neposredno i konkretno povezivalo potranju i ponudu. Proizvoa je
priblino znao koliko da proizvede i mogao je da bude relativno siguran u prodaju
svojih proizvoda po povoljnoj ceni. Sada je trebalo proizvoditi za sve vee trite, te
ovek nije mogao unapred da odredi mogunost prodaje. Stoga nije bilo dovoljno
proizvoditi dobru robu. Mada je to bio jedan od uslova prodaje, nepredvidljivi zakoni
trita odluivali su hoe li se proizvodi uopte prodati i kolika e biti zarada, inilo
se da mehanizam trita lii na kalvinistiku doktrinu o predestinaciji, koja ui da
pojedinac mora uloiti sve napore da bi bio dobar, ali da je jo pre njegova roenja
reeno hoe li biti spaen ili ne. Pijani dan postao je dan stranog suda za proizvode
ljudskog pregnua.
Sve vea uloga konkurencije bila je jo jedan vaan inilac u ovom kontekstu.
Mada je svakakve konkurencije" bilo i u sred-njovekovnom drutvu, feudalni
ekonomski sistem bio je zasnovan na naelu kooperacije i bio je podeen ili
sistematski organizovan prema pravilima koja su obuzdavala konkurenciju.
Nastajanjem kapitalizma, ta srednjovekovna naela sve su vie ustupala mesto naelu
individualistike preduzimljivosti. Svaki pojedinac mora da se probija i da okuava
svoju sreu. On je morao da pliva ili da potone. Drugi nisu bili udrueni s njim u
zajednikom preduzeu, ve su postali konkurenti, te je on esto bio suoen s
izborom ili da ih uniti ili da bude uniten20
21

Uprkos tim dokazima o blagostanju, stanje seljatva brzo se pogoravalo.

Odista, poetkom XVI veka veoma mali broj nezavisnih sopstvenika koji su sami
obraivali zemlju bio je zastupljen u mesnim skuptinama, to je u srednjem veku
oznaavalo klasnu nezavisnost i jednakost. Ogromna veina bee Hoerige, klasa
lino slobodnih ljudi ija je zemlja bila optereena dabinama, a pojedinci su
podlegli slubama prema sporazumu. . . Upravo su Hoerige bili stub svih
zemljoradnikih ustanaka. Ovaj seljak iz srednje klase, ivei u polunezavisnoj
zajednici u blizini gospodareva imanja, postao je svestan da ga poveanje dabina
i dunosti praktino preobraava u roba, a seosku utrinu u deo gospodareva
imanja.1"
Ekonomski razvoj kapitalizma pratile su znaajne promene u psiholokoj
atmosferi. Duh nemira poeo je da proima ivot pri kraju srednjeg veka. Poeo je da
se razvija pojam o vremenu u modernom smislu. Minuti su postali dragoceni;
simptom tog novog oseanja vremena bila je injenica to su u Nirnbergu, poev od
esnaestog veka, asovnici otkucavali etvrtine asova 1'. Na preteram broj prazninih
dana ljudi su poeli da gledaju kao na zlo. Vreme je postalo tako dragoceno da je
ovek ose-ao da ga ne srne nekorisno troiti. Rad je sve vie postajao vrhovna
vrednost. Razvio se nov stav prema radu, koji je bio tako izrazit da je srednja klasa
poela da negoduje protiv ekonomske neproizvodnosti crkvenih ustanova.
Kaluerima prosjacima zameralo se da su neproizvodni, te otud nemoralni.
Ideja o delotvornostti dobila je ulogu jedne od najviih moralnih vrlina. U isto
vreme, elja za bogatstvom i materijalnim us-pesima postala je neodoljiva strast.
Ceo svet (veli propovednik Martin Bucer) juri za onim poslovima i zanimanjima
koji e doneti najvie koristi. Prouavanje umetnosti i nauke odbaeno je u korist
najnie vrste manuelnog rada. Sve pametne glave koje je bog obdario sposobnou za
plemenitije nauke zanete su trgovinom, koja je danas toliko proeta nepotenjem da
predstavlja poslednji posao kojim astan ovek treba da se bavi.Na svakog je uticala
vidna posledica opisanih ekonomskih pro-mena. Srednjovekovni drutveni sistem bio
je uniten, a s njim i stabilnost i relativna bezbednost koje je on pruao pojedincu.
Razvitkom kapitalizma, sve drutvene klase poele su da se kreu. U ekonomskom
poretku ovek vie nije imao utvren poloaj koji bi se mogao smatrati prirodnim,
neospornim poloajem. Pojedinac je bio preputen sebi; sve je zavisilo od njegovog
vlastitog truda, a ne od bezbednosti njegovog tradicionalnog poloaja.
Meutim, ovaj razvitak razliito je uticao na svaku klasu. Za gradsku sirotinju,
radnike i egrte, on je znaio sve veu eksploataciju i siromaenje; za seljake je
takoe znaio povean ekonomski pritisak na linost; nie plemstvo je suoeno sa
propau, mada na drukiji nain. Dok je za ove klase novi razvitak bio u sutini
promena na gore, situacija je bila mnogo zamrenija za gradsku srednju klasu.
Govorili smo o sve veoj diferencijaciji koja se zbivala u njenim staleima. Veliki deo
klase bio je dovoen u sve gori poloaj. Mnoge zanatlije i sitni trgovci morali su da se
suoe sa poveanom moi monopolista i drugih konkurenata, koji su posedovali vie
kapitala, te im je bilo sve tee da ostanu nezavisni. Oni su se esto borili protiv neo-

34
15

22

Izvesno je da uloga kapitala, trita i pojedinane konkurencije nije bila u

esnaestom veku tako vana kao to e to biti kasnije. Ali su ve tada postojali svi
presudni elementi modernog kapitalizma, i njihovo psiholoko dejstvo na pojedinca
ve se ogledalo.
Upravo smo opisali jednu stranu medalje; ali postoji i druga: kapitalizam je
oslobodio pojedinca. On je oveka oslobodio sistematske organizovanostii
korporativnog sistema; on mu je dozvolio da stane na sopstvene noge i da okua
svoju sreu. ovek je postao gospodar svoje sudbine, njegov je bio rizik, njegova
dobit. Vlastitim trudom mogao je da doe do uspeha i ekonomske nezavisnosti.
Novac je poeo da izjednaava ljude i pokazao se monijim od roenja i stalea.
Ova strana kapitalizma je u ranom razdoblju o kome smo raspravljah tek poela da
se razvija. Ona je igrala veu ulogu u grupici bogatih kapitalista nego u gradskoj
srednjoj klasi. Meutim, ona je, ak i u onoj meri u kojoj je delovala, vrila znatan
uticaj na uobliavanje ovekove linosti.
Ako sad pokuamo da samemo nae izlaganje o delovanju drutvenih i
ekonomskih promena na pojedinca u petnaestom i esnaestom veku, dobiemo
sledeu sliku:
Nailazimo na istu dvosmislenost slobode o kojoj smo ranije raspravljali. Pojedinac
je osloboen od robovanja ekonomskim i politikim sponama. On dobiva u pozitivnoj
slobodi i time to u tom novom sistemu mora da igra aktivnu i nezavisnu ulogu. No
on je istovremeno osloboen i onih spona koje su mu obino pruale bezbednost i
oseanje pripadnosti. Vie se nije i-velo u zatvorenom svetu ije je sredite bio
ovek; svet je postao bezgranian i, u isto vreme, opasan. Gubei utvreno mesto u
zatvorenom svetu, ovek je izgubio i odgovor na pitanje o znaenju ivota; ishod toga
bio je njegova sumnja u sebe i u cilj ivota. Ugroavale su ga mone nadline snage,
kapital i trite. Njegov odnos prema blinjima, od kojih je svaki mogao da mu bude
konkurent, pretvorio se u neprijateljstvo i otuenost; on je slobodan to jest,
usamljen, izolovan, ugroen sa svih strana. Ne posedujui bogatstvo ni mo koje je
pose-dovao renesansni kapitalista, a izgubivi i oseanje jedinstva sa ljudima i
svemirom, njega svladava oseanje pojedinane nitavnosti i bespomonosti. Raj je
zauvek izgubljen, pojedinac stoji sam i suoava se sa svetom stranac baen u
bezgranian i opasan svet. Nova sloboda obavezno stvara duboko oseanje
nesigurnosti, nemoi, sumnje, usamljenosti i nespokojstva. Ta su se oseanja morala
ublaiti ako je trebalo da pojedinac uspeno dela.
2. RAZDOBLJE REFORMACIJE
Na ovom stepenu razvitka pojavili su se luteranstvo i kalvinizam. Te nove religije
nisu bile religije bogate vie klase ve gradske srednje klase, gradske sirotinje i

seljaka. One su te grupe privlaile zato to su izraavale novo oseanje slobode i

nezavisnosti, kao i oseanje nemoi i nespokojstva, koje ih je proimalo. Ali nove
religijske doktrine nisu jasno izrazile samo oseanja pobuena promenama
ekonomskog poretka. One su ih svojim uenjima i pojaale, a u isti mah dale reenja
koja su pojedincu omoguila da savlada inae nesnoljivu nesigurnost.
Pre nego to ponemo analizu drutvenog i psiholokog znaaja tih novih
religijskih doktrina, evo nekih primedaba koje se odnose na metod naeg pristupa i
koje mogu da pomognu razumevanju te analize.
Pri prouavanju psiholokog znaaja jedne religijske ili politike doktrine, moramo
najpre imati na umu da psiholokom analizom nije obuhvaen sud o istinitosti
doktrine koja se analizira. Ovo drugo pitanje moe se resiti jedino u vezi sa logikom
strukturom samog problema. Analiza psiholokih motivacija koje stoje iza izvesnih
doktrina ili ideja nikada ne moe da bude zamena racionalnom sudu o valjanosti
doktrine i o vred-nostima koje ona obuhvata, mada takva analiza moe da dovede do
boljeg razumevanja stvarnog znaenja jedne doktrine, pa time utie i na vrednost
suda.
Ono to psiholoka analiza doktrina moe da pokae jesu subjektivne motivacije
koje ine da ovek postane svestan izvesnih problema i da u izvesnim pravcima trai
odgovore. Svako miljenje, bilo tano ili pogreno, ako nije slepo povinovanje
konvencionalnim idejama, motivie se subjektivnim potrebama i interesima onoga
koji razmilja. Dogaa se da su neka intere-sovanja podstaknuta eljom za
iznalaenjem istine, a druga za njenim unitenjem. No u oba sluaja psiholoke
motivacije su vani podsticaji za izvoenje izvesnih zakljuaka. Moemo rei ak i to
da ideje koje ne potiu iz unutranjih potreba linosti malo utiu na postupke i na
itav ivot osobe o kojoj je re.
Ako analiziramo religijske ili politike doktrine s obzirom na njihov psiholoki
znaaj, moramo povui razliku izmeu dva problema. Mi moemo da prouavamo
karakternu strukturu pojedinaca koji stvaraju nove doktrine i da pokuamo da razumemo koje su osobine uslovile njihovo miljenje. Konkretno govorei, to znai da
moramo analizirati karakternu strukturu Lutera ili Kalvina, na primer, da bismo
iznali koje su ih tenje nagnale da dou do izvesnih zakljuaka i da formuliu
izvesne doktrine. Drugi problem se ne sastoji u prouavanju psiholokih motiva
stvaraoca neke doktrine ve psiholokih motiva drutvene grupe kojoj se ta doktrina
obraa. Uticaj svake doktrine ili ideje zavisi od toga koliko se ona obraa psihikim
potrebama karakterne strukture onih kojima je .Upuena. Ideja e postati mona sila u
istoriji samo ako zadovoljava snane psiholoke potrebe izvesnih drutvenih grupa.
Naravno, oba problema, psihologija voa i psihologija sled-benika, tesno su
povezana jedan s drugim. Ako ih privlae iste ideje, njihova karakterna struktura
mora u vanijim vidovima biti slina. Sem naroitog dara za miljenje i delanje,
voeva karakterna struktura obino ekstremnije i jasnije pokazuje strukturu linosti
onih kojima se njegove doktrine obraaju; on moe da doe do jasnije i otvorenije
formulacije izvesnih ideja za koje su njegovi sledbenici ve psiholoki pripremljeni,
injenica da karakterna struktura voa jasnije ispoljava izvesne osobine koje se mogu
nai u njegovih sledbenika moe da bude posledica jednog od dva inioca ili njihova
udruivanja: prvo, njegov drutveni poloaj je tipian za one uslove koji uobliuju
linost itave grupe; drugo, one iste odlike koje kod grupe proizlaze iz njenog
drutvenog poloaja znatno su razvijenije u voa zahvaljujui sluajnim okolnostima
njegova odgoja i njegovih pojedinanih doivljaja.
U naoj analizi psiholokog znaaja protestantske i kalvini-stike doktrine mi ne
raspravljamo o Luterovoj i Kalvinovoj linosti ve o psiholokoj situaciji drutvenih
klasa kojima su se njihove ideje obraale. Pre nego to ponem da raspravljam
22.
Luterovoj teologiji elim da napomenem da je Luter kao ovek bio tipian
predstavnik onog autoritarnog karaktera koji u kasnije opisati. Budui da ga je
vaspitao neobino strog otac i budui da je kao dete uivao malo ljubavi ili
bezbednosti, njegovu linost je stalno razdirao ambivalentan stav prema autoritetu; on
ga je mrzeo i bunio se protiv njega, mada mu se istovremeno i divio i teio da mu se
potini. Tokom itavog svog ivota on se jednom autoritetu suprotstavljao a drugom
divio u mladosti svom ocu i manastirskim stareinama, kasnije papi
23.
kneevima. Obuzimalo ga je krajnje oseanje usamljenosti, nemoi,
grenosti, a u isto vreme i strast za gospodarenjem. Muen sumnjama, kao to samo
prinudni karakter moe da bude, on je stalno traio neto to bi mu pruilo unutranju
bezbednost i to bi ga oslobodilo tog muenja zbog neizvesnosti. Mrzeo je druge,
naroito rulju, mrzeo je sebe, mrzeo je ivot; a iz sve te mrnje proizila je strasna i
oajna tenja da bude voljen. itavo njegovo bie proimali su strah, sumnja i unu tranja izolovanost, i na toj linoj osnovi on e postati zatoenik drutvenih grupa iji
je psiholoki poloaj bio veoma slian.
ini nam se da je opravdana jo jedna primedba koja se odnosi na metod sledee
analize. Cilj svake psiholoke analize neijih misli ili ideologije jeste razumevanje
psiholokih korena iz kojih te misli ili ideje potiu. Prvi je uslov za jednu takvu analizu potpuno razumevanje logikog konteksta jedne ideje i onoga to autor svesno
hoe da kae. Meutim, znamo da oveka, ak i ako je subjektivno iskren, esto moe
nesvesno da pokree jedan motiv, dok on veruje da ga pokree neki drugi; da on moe
da se poslui jednim pojmom koji logino znai jedno, a da za njega, nesvesno,

34
16

oznaava neto to se razlikuje od tog zvani-nog znaenja, tavie, znamo da

moe da pokua da nekakvom ideolokom konstrukcijom uskladi izvesne
protivrenosti vlastitog oseanja, ili da sakrije ideju koju potiskuje racionalizacijom
koja izraava njenu sutu suprotnost. Razumevanje delovanja nesvesnih elemenata
pouilo nas je da budemo skeptini prema recima i da ih ne uzimamo za gotovo.
Ova analiza ideja uglavnom ima dva zadatka: prvo, da odredi teinu izvesne ideje
u sklopu nekog ideolokog sistema; i drugo, da odredi bavimo li se racionalizacijom
koja se razlikuje od stvarnog znaenja misli. Primer za prvi zadatak je ovaj: u
Hitlerovoj ideologiji, isticanje nepravde versajskog sporazuma igra ogromnu ulogu, i
tano je da je Hitler bio zbilja ozlojeen zbog tog mirovnog ugovora. Meutim, ako
analiziramo itavu njegovu politiku ideologiju, videemo da je njen osnov velika
elja za moi i osvajanjem, i, mada on svesno pridaje veliki znaaj nepravdi uinjenoj
Nemakoj, ta misao je stvarno imala malu specifinu teinu u itavom njegovu
miljenju. Primer za razliku izmeu svesnog iznalaenja znaenja neke misli i njenog
stvarnog psiholokog znaenja moe se uzeti iz analize Luterovih doktrina, kojima se
bavimo u ovom poglavlju.
Rekli smo da je njegov odnos prema bogu potinjavanje zasnovano na ovekovoj
nemoi. On sam govori da je to potinjavanje dobrovoljno, da ne potie iz straha ve
iz ljubavi. Logiki bi se, dakle, moglo dokazati da to i nije potinjavanje. Psiholoki,
meutim, iz itave strukture Luterovih misli sledi da su njegova ljubav ili veza u
stvari potinjenost; da njega mada svesno misli da njegovo potinjavanje bogu
potie iz dobrovoljnosti i ljubavi proima oseanje nemoi i grenosti, zbog koga
je njegov odnos prema bogu potinjavanje. (Upravo kao to se mazohistika
zavisnost jedne osobe od druge esto shvata ka ljubav.) Prema tome, zamerka da se
ono to Luter kazuje razlikuje od onog to verujemo da hoe da kae (mada
nesvesno) je, s psiholoko-analitikog gledita, beznaajna. Mi verujemo da se
izvesne protivrenosti u njegovu sistemu mogu razumeti jedino analizom psiholokog
znaenja njegovih pojmova.
U sledeoj analizi protestantskih doktrina tumaio sam te religijske doktrine prema
njihovu znaenju u kontekstu itavog sistema. Ne navodim one reenice protivrene
nekim Luterovim ili Kalvinovim doktrinama za koje sam se uverio da po svojoj tenji
i znaenju ne predstavljaju stvarne protivrenosti. Ali tumaenje koje dajemo ne
temelji se na odabiranju onih reenica koje se uklapaju u moje tumaenje ve na
prouavanju Luterova i Kalvinova sistema u celini, njegove psiholoke osnove, i na
tumaenju njegovih pojedinih elemenata s obzirom na psiholoku strukturu itavog
sistema.
Ako elimo da razumemo ono to je bilo novo u doktrinama reformacije, moramo
prvo prouiti ono to je bilo bitno u teologiji srednjovekovne crkve23. Pri tom
pokuaju suoavamo se sa istom metodolokom tekoom o kojoj smo raspravljali u
vezi s pojmovima srednjovekovno drutvo i kapitalistiko drutvo. I kao to u
ekonomskoj, tako ni u teolokoj sferi ne dolazi do naglih prelaza od jedne strukture
na drugu. Izvesne Luterove i Kalvinove doktrine toliko su sline srednjovekovnim
crkvenim doktrinama, da je ponekad teko uoiti sutinsku razliku izmeu njih. Kao i
protestantizam i kalvinizam, katolika crkva je uvek poricala da ovek, uzdajuoi se
samo u vlastite vrline i zasluge, moe da nae spasenje i da se odrekne boje milosti
kao neophodnog sredstva za spasenje. Meutim, usprkos svim elementima
zajednikim staroj i novoj teologiji, duh katolike crkve sutinski se razlikovao od
duha reformacije, naroito u pogledu problema dostojanstva i slobode oveka kao i
dejstva koje njegovi postupci imaju na njegovu linu sudbinu.
U dugom razdoblju koje je prethodilo reformaciji katolika teorija je imala ova
naela: ovekovoj prirodi, mada okruenoj Adamovim grehom, uroeno je
stremljenje dobrome; ovekova volja je slobodna da eli dobro; ovekov lini trud
koristan je za njegovo spasenje; pomou svetih tajni, zasnovanih na zaslugama
Hristove smrti, grenik se moe izbaviti.
Meutim, neki istaknutiji teolozi, kao Avgustin i Toma Akvin-ski, pridravajui se
pomenutih naela, istovremeno su ispo-vedali doktrine sasvim drukijeg duha. No,
mada je Toma Akvin-ski ispovedao doktrinu o predestinaciji, on nikad nije prestao da
naglaava slobodu volje kao jednu od svojih osnovnih doktrina. Da bi premostio
suprotnosti izmeu doktrine o slobodi i doktrine o predestinaciji, on je bio prinuen
da se poslui naj-zamrenijim konstrukcijama; meutim, mada izgleda da te konstrukcije ne reavaju protivrenosti na zadovoljavajui nain, on ne odstupa od
doktrine o slobodi volje i o ljudskom trudu kao korisnim sredstvima za ovekovo
spasenje, ak i ako je toj volji potrebna podrka boje milosti 24.
O slobodi volje Toma Akvinski veli da bi sutini boje i ovekove prirode
protivreilo neverovanje u ovekovu slobodu odluivanja i, ak, odbijanja milosti
koju mu bog nudi25.
Drugi teolozi su vie od Tome Akvinskog podvlaili ulogu truda u ovekovu
spasenju. Prema Bonaventuri, bog namerava da oveku ponudi milost, ali nju primaju
samo oni koji se za to pripreme svojim delima.
Uloga truda sve se vie isticala u toku trinaestog, etrnaestog i petnaestog veka u
sistemima Dansa Skotusa, Okama i Bila, i taj razvitak je bio osobito vaan za
razumevanje novog duha reformacije, budui da su Luterovi napadi bili naroito
upereni protiv skolastiara poznog srednjeg veka, koje je on nazivao Sau

Theologen.
Dans Skotus istakao je ulogu volje. Volja je slobodna. Ostvarivanjem svoje volje,
ovek ostvaruje svoje lino ja, a tim samo-ostvarivanjem pojedinac sebi priinjava
najvie zadovoljstva. ak ni bog neposredno ne utie na ovekovu odluku, poto je
sam zapovedio da volja bude in ovekova linog ja.
Bil i Okam podvlae ovekove line zasluge kao uslov za njegovo spasenje, i
mada govore i o bojoj pomoi, oni su napustili njen osnovni smisao iz starijih
doktrina26. Bil pretpostavlja da je ovek slobodan i da se uvek moe okrenuti bogu,
koji mu pritie u pomo svojom miilou. Okam je uio da ovekova priroda nije
stvarno okruena grehom; za njega je greh samo pojedini in koji ne menja ovekovu
bit. Tridentski koncil vrlo jasno izlae da slobodna volja sarauje sa bojom milou,
ali da se moe i uzdrati od te saradnje 27. Slika koju Okam i drugi pozni skolastiari
daju o oveku pokazuje da on nije bedni gre-nik ve slobodno bie koje je po samoj
svojoj prirodi sposobno za sve dobro i ija je volja osloboena prirodne ili bilo koje
druge spoljanje sile.
Kupovanje indulgencija, koje je igralo sve veu ulogu u poz-nom srednjem veku, i
protiv koga je bio uperen jedan od glavnih Luterovih napada, bilo je u vezi sa sve
veim isticanjem ovekove volje i korisnosti njegova truda. Kupovanjem indulgencija
od papinog izaslanika ovek se oslobaao privremene kazne, za koju se
pretpostavljalo da zamenjuje veitu kaznu, te je, kao to istie R. Zeberg 28, ovek
imao razloga da oekuje razreenje svih grehova.
Na prvi pogled moe se uiniti da injenica to ovek kupuje od pape oprotenje
od istiline kazne protivrei ideji o delo-tvornosti ovekova truda da se izbavi, zato
to to kupovanje u sutini znai zavisnost od autoriteta crkve i njenih svetih tajni. Ali
mada je ovo u izvesnoj meri tano, tano je i to da u kupovanju indulgencija ovek
nalazi nadu i bezbednost; ako moe tako lako da se oslobodi kazne, onda je breme
krivice znatno lake. ovek je mogao relativno lako da se oslobodi tereta prolosti, da
se rei nespokojstva koje ga je proganjalo. Pored toga, ne sme se zaboraviti da je,
prema izriitoj ili preutnoj crkvenoj teoriji, dejstvo indulgencije zavisilo od premise
da se njen kupac pokajao i ispovedio 29.
Te ideje, koje se otro razlikuju od duha reformacije, mogu se nai u spisima
mistiara, u besedama i u razraenim pravilima za ispovedanje. U njima nailazimo na
potvrdu ovekova dostojanstva i prava na potpuno izraavanje linog ja. Uporedo sa
takvim stavom, nailazimo i na predstavu o podraavanju Hri-stu, koja je bila
rasprostranjena ve u dvanaestom veku, i na verovanje da ovek moe teiti slinosti
s bogom. U pravilima za ispovedanje pokazano je veliko razumevanje za konkretne
situacije pojedinca i priznate su subjektivne pojedinane razlike. U njima se nije
posmatrao greh kao teret pod kojim se pojedinac povija i koji ga poniava, ve kao
ljudska slabost za koju treba imati razumevanja i potovanja 30.
Da samemo: srednjovekovna crkva je naglaavala dostojanstvo oveka, slobodu
njegove volje i korisnost njegova truda; ona je naglasila slinost izmeu boga i
oveka i ovekovo pravo da bude poverenik boje ljubavi. Osealo se da su ljudi
jednaki i da su braa po svojoj slinosti sa bogom. U toku poznog srednjeg veka, u
vezi s nastajanjem kapitalizma, javila se pometnja i nesigurnost; ali su u isto vreme
jaale tenje koje su isticale ulogu volje i ljudskog truda. Moemo pretpostaviti da su
i filozofija renesanse i katolika doktrina iz poznog srednjeg veka odraavale duh koji
je preovlaivao u onim drutvenim grupama iji je ekonomski poloaj davao
njihovim pripadnicima oseanje moi i nezavisnosti. S druge strane, Luterova
teologija je izraavala oseanje srednje klase, koja je, borei se protiv autoriteta crkve
i negodujui protiv nove imune klase, oseala da je ugroava razvitak kapitalizma i
da je obuzimaju nemo i pojedinana beznaajnost.
Luterov sistem, tamo gde se razlikuje od katolike tradicije, ima dva vida; jedan od
njih je istaknutiji u predstavi o njegovim doktrinama na koju se obino nailazi u
protestantskim zemljama. Tim vidom Luterove doktrine naglaava se da je Luter
oveku dao nezavisnost u religijskim pitanjima; da je crkvu liio njenog autoriteta i
preneo ga na pojedicna; da je njegov pojam o veri i spasenju pojam o subjektivnom
doivljaju pojedinca, po kome itava odgovornost poiva na pojedincu, a ne na
autoritetu, pomou koga bi pojedinac stekao ono to ne moe sam. Jaki su razlozi za
pohvalu te strane Luterovih i Kalvinovih doktrina, poto su one doprinele razvoju
politike i duhovne slobode modernog drutva razvoju koji je, naroito u
anglosaksonskim zemljama, nerazdvojno povezan za puritanske ideje.
Drugi vid moderne slobode jesu izdvojenost i nemo koje je sloboda donela
pojedincu, a koreni tog vida nalaze se u protestantizmu koliko god i koreni onog vida
nezavisnosti. Kako je ova knjiga posveena uglavnom slobodi kao bremenu i
opasnosti, naredna analiza, budui jednostrana, istie onu stranu Luterovih i
Kalvinovih doktrina u kojoj je taj negativni vid slobode uko-renjen: isticanje da je
ovek u sutini rav i nemoan.
Luter je pretpostavljao da je ovek po prirodi rav i da ta njegova uroena osobina
upravlja njegovom voljom i spreava njegovu prirodu da bude izvor ma kod dobrog
dela. ovekova priroda je zla i porona (naturaliter et inevitabiliter mala et vitiata
natura). Jedan od osnovnih pojmova itavog Luterovog miljenja jeste iskvarenost
ovekove prirode i krajnja odsutnost slobode ispravnog izbora. U tom duhu on je
poeo svoje tumaenje Pavlove poslanice Rimljanima:

34
17

Sutina ovog pisma jeste: unitavanje, iskorenjivanje i ukidanje svekolike

mudrosti i pravinosti tela, ne bi li se ono u naim oima i u oima drugih
veoma upadljivo i iskreno pokazalo... Vano je da se naa pravinost i mudrost,
koje se otkrivaju pred naim oima, unitavaju i iskorenjuju iz naeg srca ih iz
naeg tekog linog ja."
To ubeenje u ovekovu iskvarenost i nemo da sam uini bilo ta dobro jedan je
od sutinskih uslova za boju milost. Samo ako pojedinac uniava i ponitava svoju
volju i ponos, boja milost spustie se na nj.
Jer bog eli da nas spase ne naom vlastitom, ve tuom (frem-de) pravinou i
mudrou, pravinou koja ne potie od nas i ne raa se u nama nego nam dolazi
odnekud drugde... To jest, mora se pouavati pravinosti koja dolazi iskljuivo spolja
i potpuno nam je tua.Sedam godina kasnije Luter je jo dublje izrazio ljudsku nemo
u pamfletu De servo arbitrio, koji je bio napad na Eraz-movu odbranu slobodne
volje.
Otud je ljudska volja tako rei ivine izmeu te dvojice. Ako ga zauzda Bog, ono je
voljno da ide kamo Bog hoe; kako veli Psalam, ...Kao ivine bejah pred Tobom.
Ali sam svagda kod tebe (Psalam 73. 22, 23). Ako ga zauzda Sotona, ono je voljno
da ide kamo Sotona hoe. A nije u moi njegove vlastite volje da izabere kojem e se
jahau privoleti ni kojem e naginjati; no sami jahai se nadmeu koji e ga od njih
zadobiti i zadrati.Luter izjavljuje da ako neko ne eli
da izostavi tu temu (slobodne volje) potpuno (to bi bilo najbez-bednije i, takoe,
najreligioznije), mi ipak mirne due moemo pouavati ljude da se njome slue samo
u smislu slobodne volje prema onim biima koja se nalaze ispod njih, a ne prema
onima koja se nalaze iznad njih. . . ovek koji je okrenut Bogu nema slobodnu
volju ve je suanj, rob i sluga ili bojoj volji ili volji Sotoninoj.Doktrine po kojima
je ovek nemono orue u bojim rukama i isutasitveno zlo bie s jedinim zadatkom
da se povinuje volji bojoj i koje bog moe da spase nekakvim neshvatljivim inom
pravinosti te doktrine nisu bile konaan odgovor koji e dati ovek kao to je bio
Luter, koga su neodoljivo pokretali oajanje, nespokojstvo i sumnja, i u isti mah,
arka elja za iz-vesnou. On je, najzad, naao odgovor na svoje sumnje. Godine
1518. doao je do iznenadnog otkrovenja. ovek se moe izbaviti pomou svojih
vrlina; ak ne bi trebalo ni da razmilja o itome da li se njegova dela dopadaju bogu
ili ne; ali ako veruje, on se moe pouzdati u svoje spasenje. Veru oveku dariva bog;
im nema sumnje u to da je ovek subjektivno doiveo veru.
on moe da se pouzda i u svoje spasenje. U tom odnosu prema bogu pojedinac je
sutastveno prijemiv, im ovek u doivljaju vere primi boju milost, priroda se
menja, poto se on u tom inu vere sjedinjuje sa Hristom, te Hristova pravinost
zame-njuje njegovu pravinost, izgubljenu Adamovim padom. Meutim, ovek za
ivota nikad ne moe da postane sasvim estit, poto njegova rava priroda nikad ne
moe sasvim da iezne32
31
34
35

Moe se na prvi pogled uiniti da je Luterova doktrina o veri kao o nesumnjivom

subjektivnom doivljaju spasenja do krajnosti protivrena dubokom oseanju sumnje
koje je sve do 1518. bilo svojstveno njegovoj linosti i njegovim uenjima. Pa ipak, u
psiholokom pogledu, taj prelaz sa sumnje na izvesnost, daleko od protivrenosti,
uzrono je povezan za pomenuto oseanje. Moramo se setiti onoga to je reeno o
prirodi te sumnje: to nije bila racionalna sumnja, ukorenjena u slobodi miljenja i
gotova da dovede u pitanje ponavljanje gledita. To je bila iracionalna sumnja, koja
potie iz izolovanosti i nemoi pojedinca, iji se stav prema svetu odlikuje
nespokojstvom i mrnjom. Ta se iracionalna sumnja nikad ne moe izleiti
racionalnim odgovorima; ona moe da iezne jedino ako pojedinac postane
integralni deo jednog sveta koji za njega ima znaenje. Ako se to ne desi, kao to se
nije desilo u sluaju Lutera i srednje klase koju je on predstavljao, ta se sumnja moe
samo priguiti tako rei saterati pod zemlju a to se moe uiniti na osnovu
nekog uzora koji obeava apsolutnu izvesnost. Prinudno traganje za izvesnou,
kakvo nalazimo kod Lutera, nije izraz istinske vere, ve leti u potrebi da se savlada
nepodnoljiva sumnja. Luterovo reenje nalazimo danas kod mnogih koji ne misle
teoloki: naime, nalaenje izvesnosti odstranjivanjem izolovanog pojedinanog ja,
pretvaranjem oveka u orue neke neodoljive moi van njega. Za Lutera, ta je mo
bila bog; on je u bezuslovnoj potinjenosti traio izvesnost. No mada je na taj nain
uspeo da donekle prigui svoje sumnje, one nikada nisu stvarno iezle; do
poslednjeg dana spopadala ga je sumnja, koju je morao da savlauje novim
stremljenjima potinjenosti. U psiholokom pogledu vera ima dva sasvim razliita
znaenja. Ona moe da bude izraz unutranje povezanosti sa oveanstvom i potvrivanja ivota; ili moe da bude reakcijska formacija na nekakvo bitno oseanje
sumnje, ukorenjeno u izolovanosti pojedinca i u njegovom negativnom stavu prema
ivotu. Luterova vera imala je to svojstvo kompenzacije.
Posebno je vano da se razume znaaj sumnje i pokuaja da se ona prigui, zato to
to nije problem koji se tie samo Lu-terove i, kao to emo uskoro videti, Kal vinove

teologije ve i jedan od osnovnih problema modernog oveka. Sumnja je polazna

taka moderne filozofije; potreba da se ona prigui dala je veoma snaan podsticaj
razvoju moderne filozofije i nauke. Ali mada su mnoge racionalne sumnje reavane
racionalnim odgovorima, iracionalna sumnja nije iezla i ne moe ieznuti dok god
ovek ne bude u stanju da iz negativne slobode pree u pozitivnu. Moderni pokuaji
da se sumnja prigui bilo da se sastoje iz prinudne tenje za uspehom, iz verovanja
da neogranieno poznavanje injenica moe da zadovolji traganje za izvesnou ili iz
potinjavanja vou, koji preuzima odgovornost za izvesnost mogu samo da
odstrane svesnost o sumnji. Sama sumnja nee ieznuti dok god ovek ne nadvlada
svoju izlo-vanost i dok god njegovo mesto u svetu ne postane znaajno u pogledu
njegovih ljudskih potreba.
Kakva veza postoji izmeu Luterovih doktrina i psiholoke situacije u kojoj su se
pri kraju srednjeg veka nali svi ljudi izuzev bogatih i monih? Kao to smo videli,
stari poredak se ruio. Pojedinac je izgubio bezbednost koju mu je pruala izvesnost i
bio je ugroen novim ekonomskim snagama, kapitalistima i monopolima;

34
18

konkurencija je poela da zamenjuje naelo saradnje; nie klase oseale su pritisak

sve vee eksploatacije. Luteranstvo je drukije privlailo nie klase, a drukije
srednju klasu. Gradska sirotinja, a jo vie seljaci, bili su u oajnom poloaju. Njih su
nemilosrdno eksploatisali i liavah tradicionalnih prava i povlastica. Oni su bili
revolucionarno raspoloeni, i to se raspoloenje izrazilo u seljakim ustancima i
gradskim revolucionarnim pokretima. Jevanelje je isto tako jasno izraavalo njihove
nade i oekivanja, kao i nade robova i radnika u doba ranog hrianstva, navodilo je
sirotinju da trai slobodu i pravdu. Napadajui autoritet i stavljajui Jevaneljsku re
u sredite svojih uenja, Luter se tim udljivim masama obraao onako kao to su to
pre njega inili jevaneljski religijski pokreti.
Mada je Luter prihvatio odanost tih masa i pruio im podrku, on je to mogao da
uini samo do izvesnog stepena; ali kada seljaci vie nisu mogli da se zadovolje samo
napadanjem autoriteta crkve i manjim zahtevima za poboljanje line sudbine, Luter
je morao da raskine savez sa njima. Oni su prerastali u revolucionarnu klasu, koja je
pretila da obori svaki autoritet

i da razori temelje jednog drutvenog poretka za ije su odravanje bili vezani ivotni
interesi srednje klase. Jer uprkos svim tekoama koje smo ranije opisali, srednja
klasa, ak i njen nii sloj, koristila je izvesne povlastice, koje je trebalo braniti od
zahteva sirotinje; stoga je ona zauzela duboko neprijateljski stav prema
revolucionarnim pokretima, iji je cilj bio ne samo unitenje povlastica aristokrati je,
crkve i monopola, nego i njenih.
To to se srednja klasa nalazila izmeu veoma bogatih i veoma siromanih uinilo
je da njena reakcija bude sloena i u mnogom pogledu protivrena. Ona je elela da
podupre zakon i poredak, pa ipak je i sama bila ivotno ugroena razvitkom
kapitalizma, ak i oni pripadnici srednje klase koji su imali vie uspeha nisu bili
bogati i moni kao aica krupnih kapitalista. Oni su morali da vode estoku borbu da
bi opstali i napredovali. Rasko bogate klase uveao je njihovo oseanje siunosti i
ispunio ih zlobom i opravdanom srdbom. Uopte, slom feudalnog poretka i razvitak
kapitalizma ugroavali su srednju klasu vie nego to su joj pomagali.
U Luterovoj predstavi o oveku ogledala se upravo ta dilema. ovek je slobodan
od svih spona koje ga vezuju za duhovne autoritete, ali ba zbog te slobode on ostaje
usamljen i nespokojan, obhrvava ga oseanje pojedinane beznaajnosti i nemoi.
Tog slobodnog, izdvojenog pojedinca satire doivljavanje line beznaajnosti.
Luterova teologija izraava to oseanje bespomonosti i sumnje. Religijska predstava
oveka koju on daje prikazuje poloaj pojedinca do koga je dovela drutvena i
ekonomska evolucija, lan srednje klase bio je pred novim ekonomskim snagama isto
toliko nemoan koliko je, po Luterovu opisu, bio ovek u odnosu prema bogu.
Ali Luter nije jedino istakao oseanje beznaajnosti ve razvijeno u drutvenih
klasa kojima je propovedao on im je ponudio i reenje. Mogunost ovekove nade
da bog prihvati oveka bila je uslovljena ne samo njegovim priznavanjem vlastite
beznaajnosti ve i krajnjim samouniavanjem, odbacivanjem poslednjih ostataka
line volje, poricanjem i osuivanjem vlastite snage. Luterov odnos prema bogu
odlikuje se potpunom potinjenou. U psiholokom pogledu, njegov pojam o veri
znai: ako se potpuno potinite, ako priznate svoju pojedinanu beznaajnost,
svemoni bog e moda hteti da vas voli i izbavi. Ako se krajnjim samounitavanjem
oslobodite linog ja, sa svim njegovim manama i sumnjama, oslobaate se oseanja
vlastite nitavnosti i kadri ste da uestvujete u bojoj slavi. Tako, dok je Luter
oslobaao ljude od autoriteta crkve, on ih je naterivao da se potine jednom mnogo
svirepijem autoritetu, autoritetu boga, istiui neprestano da su potpuna potinjenost
oveka i ukidanje njegovog linog ja neophodan uslov za spasenje. Luterova vera
je bila uverenje u ljubav uslovljenu predajom, a to reenje ima mnogo ta zajedniko
s naelom o pojedinevom potpunom potinjavanju dravi i voi.
Strahopotovanja i ljubavi prema autoritetu ima i u Lutero-vim politikim
ubeenjima. Mada se borio protiv autoriteta crkve, mada se opravdano ljutio na novu
imunu klasu iji su deo bili gornji slojevi klerikalne hijerarhije i mada je do
izvesne mere podravao revolucionarne tenje seljaka, on je ipak, na najgrublji nain
zahtevao potinjavanje svetovnim autoritetima, kneevima.
ak i ako su oni na vlasti re ili bezbonici, vlast i njena mo su ipak dobri i
potiu od Boga. . . Otud tamo gde mo postoji i gde uspeva, ona tu postoji i ostaje
po bojem nalogu.Bog bi rae otrpeo postojanje drave ma koliko rave, no to bi
dopustio da se rulja razulari ma koliko imala razloga za t o . . . Knez treba da
ostane knez ma koliki tiranin bio. On samo nekima nuno odrubljuje glave, jer
vladar mora da ima podanike.
Drugi vid njegove ljubavi i strahopotovanja prema autoritetu oituje se u njegovoj
mrnji i preziru prema nemonim masama, rulji, naroito kad njihovi
revolucionarni pokuaji preu izvesne granice. U jednoj od svojih dijatriba on
ispisuje uvene rei:
Stoga, ko god moe, neka udara, ubija i kolje, kriom ili otvoreno, opominjui
se da nita ne moe biti zaraznije, ubitanije ni paklenije od buntovnika. Ba kao
da ovek ubija besnog psa; ako ti ne napadne njega, on e napasti tebe, pa tako i
itavu zemlju."
Luterova linost, kao i njegova uenja, ispoljavaju ambivalentan stav prema
autoritetu. S jedne strane, on je zastraen autoritetom autoritetom svetovne vlasti i
autoritetom tiranskog boga a s druge, on se buni protiv autoriteta autoriteta
crkve. Istu ambivalentnost on ispoljava i u svom stavu prema masama. On je uz njih
dok god se one bune u okvirima koje je on postavio. Ali kad one napadnu autoritete s
kojima se on slae, duboka mrnja i prezir prema masama izlaze na videlo. U poglavlju u kome se bavimo psiholokim mehanizmom bekstva po-kazaemo da su ta
ljubav prema autoritetu i, u isti mah, mrnja prema onima koji su nemoni tipine crte
autoritarnog karaktera.
U ovom trenutku vano je da se shvati da je Luterov stav prema svetovnom
autoritetu bio usko povezan s njegovim religijskim uenjima. Primoravajui
pojedinca da se osea bezvred-nim i beznaajnim u pogledu vlastitih odlika,
primoravajui ga da se osea nemonim oruem u bojim rukama, on je liio oveka
samopouzdanja i oseanja ljudskog dostojanstva, koji su premisa za svako vrsto
odupiranje tlaiteljskim svetovnim autoritetima. U toku istorijske evolucije Luterova
uenja imala su jo dalekosenije posledice. im je pojedinac izgubio oseanje
ponosa i dostojanstva, on je bio psiholoki pripremljen da izgubi oseanje svojstveno
srednjovekovnom miljenju naime, da su ovek, njegovo duhovno spasenje i
njegovi duhovni ciljevi svrha ivota. Bio je pripremljen da prihvati ulogu koja je od

19
59

njegova ivota nainila sredstva za svrhe izvan njegove linosti ekonomsku

proizvodnost i akumulaciju kapitala. Luterovi pogledi na ekonomske probleme bili su
tipino srednjovekovni, ak i vie od Kalvinovih. On bi se uasnuo na pomisao da
ovekov ivot treba da postane sredstvo za ekonomske ciljeve. No mada je njegovo
miljenje o ekonomskim pitanjima bilo tradicionalno, njegovo naglaavanje ovekove
nitavnosti suprotstavljalo se i istovremeno utiralo put razvoju, u toku koga e ovek
morati ne samo da se pokori svetovnim autoritetima ve i da svoj ivot podredi
ekonomskim ciljevima. Danas je ta tenja dostigla vrhunac u faistikom isticanju da
je cilj ivota rtvovanje za vie moi, za voa ili rasnu zajednicu.
U Kalvinovoj teologiji, koja e za anglosaksonske zemlje postati vana isto onoliko
koliko i Luterova za Nemaku, ispoljen je u sutini isti duh kao i u Luterovoj, kako
teoloki tako i psiholoki. Mada se i Kalvin suprotstavljao autoritetu crkve i lepom
usvajanju njenih doktrina, za njega je koren religije u o-vekovoj nemoi;
samouniavanje i unitenje ljudskog ponosa jesu lajtmotiv itavog njegovog
miljenja. Samo ovek ikoji prezire ovaj svet moe se posvetiti pripremanju za
budui34
38
.
On ui da treba da se unizimo i da je upravo to samouniavanje sredstvo za
oslanjanje na boje snagu. Jer nita tako ne pobuuje na duh da se dokraja uzda i
veruje u Gospoda koliko naa nesamopouzdanost i nespokojstvo koji se raaju iz
svesti o naoj vlastitoj bedi.On propoveda da pojedinac ne treba da se osea
gospodarom sebe:
Mi ne pripadamo sebi; stoga ni razum ni volja ne treba da preovlauju u naem
razmatranju i delanju. Mi ne pripadamo sebi; zato ne postavljamo kao svoj cilj
traenje onoga to bi moglo biti probitano za nae telo. Mi ne pripadamo sebi, zato,
koliko god je moguno, zaboravimo sebe i sve svoje stvari. Nasuprot tome, mi
pripadamo Bogu; za njega, zato, ivimo i umiremo. Jer kao to najpogubnija kuga
upropauje ljude koji sebe sluaju, tako je jedina luka spasenja da sami nita ne
znamo i da nita ne elimo, ve da nas vodi Bog, koji hoda ispred nas.*"
ovek ne treba da stremi vrlini radi nje same. To ne bi vodilo niem drugom do
tatini:
Jer stara je i tana opaska da je svet poroka skriven u dui ovekovoj. A za to ne
moe nai nikakav drugi lek do samopo-ricanje i odbacivanje svih sebinih obzira, i
posveivanje sve svoje panje tenji za onim stvarima koje Gospod od tebe iziskuje, a
kojima treba teiti jedino zato to se one njemu sviaju."
I Kalvin porie da dobra dela mogu dovesti do spasenja. Mi za njih uopte nismo
kadri: Poboni ovek nije nikad uinio nijedno delo koje ne bi zasluilo prokletstvo
kada bi se ispitalo pred strogim sudom Bojim.Ako pokuamo da shvatimo
psiholoku vanost Kalvinova sistema, za njega u naelu vai ono isto to je reeno o
Lute-rovim uenjima. I Kalvin je propovedao konzervativnoj srednjoj klasi, ljudima
koji su se oseali neizmerno usamljeni i prestraeni, ija su oseanja bila izraena u
njegovoj doktrini o beznaajnosti i nemoi pojedinca i uzaludnosti njegova truda.
Meutim, moemo pretpostaviti da je postojala izvesna neznatna razlika; dok je u
Luterovo vreme itava Nemaka bila uskomeana, dok je razvitak kapitalizma
ugroavao ne samo njenu srednju klasu nego i seljake i gradsku sirotinju, eneva je
bila relativno napredna zajednica. Ona je u toku prve polovine petnaestog veka bila
jedan od vanih sajamskih gradova u Evropi i, mada ju je ve u Kalvinovo vreme
Lion u tom pogledu bacio u zase-nak39
42
43

, ostala ekonomski prilino jaka.

Uopte, izgleda da se pouzdano moe rei da su Kalvinove pristalice bile
izvrbovane uglavnom iz konzervativne srednje klase44, i da ni u Francuskoj, ni u
Holandiji ni u Engleskoj njegove glavne pristalice nisu bile napredne kapitalistike
grupe, nego zanatlije i sitni sopstvenici, od kojih su neki ve imali vie uspeha od
drugih, ali koje je, kao grupu, ugroavao razvitak kapitalizma.Za tu drutvenu klasu
kalvinizam je imao istu psiholoku privlanost o kojoj smo ve raspravljali u vezi s
luteranstvom. On je izraavao oseanje slobode, ali i beznaajnost i nemo pojedinca.
On je nudio reenje propovedajui da se ovek moe nadati novoj bezbednosti ako se
potpuno potini i unizi.
Ima mnogo tananih razlika izmeu Kalvinovih i Luterovih uenja nevanih za
glavni pravac miljenja koga se u ovoj knjizi drim. Treba istai samo dva pogleda u
kojima se bitnije razlikuju. Jedan je Kalvinova doktrina o predestinaciji. Za razliku od
doktrine o predestinaciji kakvu nalazimo u Avgustina, Tome Akvinskog i Lutera, ona
u Kalvina postaje jedna od osnova, moda sredinja doktrina itavog njegovog
sistema. On je tumai na nov nain time to pretpostavlja da bog ne samo da unapred
odreuje neke ljude za milost ve i izvesne osuuje na veno prokletstvo 45
46
.
Spasenje ili prokletstvo nisu posledice nikakvih dobrih ni ra-vih dela koje ovek
uini za ivota, ve ih bog odreuje pre no to se ovek i rodi. Zato je bog jednog
izabrao a drugog osudio jeste tajna u koju ovek ne sme pokuati da pronikne. On je
tako postupio zato to mu se dopadalo da na taj nain pokae svoju neogranienu
mo. Kalvinov bog, uprkos svim pokuajima da se sauva misao o bojoj pravednosti
i ljubavi, ima sve osobine tiranina, potpuno nesposobnog da voli, pa ak i da bude
pravian. Upadljivo protivreei Novom zavetu, Kalvin porie vrhovnu ulogu ljubavi
i kae: Jer ono to skolastiari izlau o tome da milosre prethodi veri i nadi jeste

puka varka poremeene uobrazilje . . .Psiholoki znaaj doktrine o predestinaciji je

dvostruk. Ona izraava i uveava oseanje pojedinane nemoi i beznaajnosti.
Nijedna doktrina ne bi mogla snanije od nje da izrazi bezvred-nost ljudske volje i
truda, oveku je uskraeno da odluuje o svojoj sudbini i on nita ne moe da uini da
bi izmenio ono to je odlueno. On je nemono orue u bojim rukama. Drugo
znaenje ove doktrine, kao i Luterove, sastoji se u njenoj funkciji priguivanja
iracionalne sumnje, koja je u Kalvina i njegovih sledbenika bila ista kao i u Lutera.
Na prvi pogled ini se da doktrina o predestinaciji pre poveava sumnju nego to je
priguuje. Zar pojedinca ne razdiru sumnje jo muni je od pre-anjih kad zna da je
pre roenja odreen za veno prokletstvo ili za spas? Kako on uopte moe da bude
siguran u svoju sudbinu? Mada Kalvin nije uio da postoji stvarni dokaz za takvu
dzvesnost, on i njegovi sledbenici bili su, u stvari, ubeeni da pripadaju izabranima.
Do tog ubeenja su doli pomou onog istog mehanizma samouniavanja koji smo
ispitali u vezi sa Lu-terovom doktrinom. Za one koji su imali takvo ubeenje, doktrina o predestinaciji podrazumevala je krajnju izvesnost; ovek nije mogao da uini
nita ime bi svoje spasenje doveo u opasnost, poto ono nije zavisilo od njegovih
vlastitih postupaka, ve je o njemu bila doneta odluka pre no to se on i rodio. Opet
je, kao i u Lutera, ta osnovna sumnja imala za posledicu traenje apsolutne izvesnosti;
no mada je doktrina o predestinaciji pruala takvu izvesnost, sumnja je ostala i
morala se neprestano priguivati sve fantastinijim verovanjem da verska zajednica
kojoj ovek pripada predstavlja onaj od boga izabrani deo oveanstva.
Kalvinova teorija o predestinaciji sadri jednu implikaciju koju ovde treba izriito
pomenuti jer je bila najsnanije oivljena u nacistikoj ideologiji: naelo o bitnoj
nejednakosti ljudi. Za Kalvina postoje dve vrste ljudi izbavljeni i oni koji su osueni na veno prokletstvo. Poto je sudbina odreena jo pre njihova roenja, i oni
nisu kadri da je izmene ma ta da uine ili ne uine tokom ivota, jednakost
oveanstva naelno se porie. Ljudi su stvoreni kao nejednaki. Ovo naelo
podrazumeva i to da meu ljudima nema solidarnosti, poto se porie jedini inilac
koji je najsnanija osnova za ljudsku solidarnost: jednakost ljudske sudbine.
Kalvinisti su sasvim bezazleno mislili da su oni izabrani, a da je sve druge bog osudio
na prokletstvo. Oigledno je da je to verovanje predstavljalo, u psiholokom pogledu,
dubok prezir i mrnju prema drugim ljudskim biima u stvari onu istu mrnju
kojom su oni obdarili boga. Mada je moderna misao vodila ka sve veem
potvrivanju ljudske jednakosti, ovo kalvinistiko naelo uvek se donekle ispoljavalo.
Doktrina da su ljudi, shodno svojoj rasi, u osnovi nejednaki potvrda je tog istog
naela, samo drukije racionalizovanog. Psiholoke implikacije su iste.
Druga i veoma znaajna razlika u odnosu na Luterova uenja je vee isticanje
vanosti moralnog truda i vrlog ivota. Pojedinac ne moe izmeniti svoju sudbinu
nijednim svojim delom, ali sama injenica to je kadar da to pokua je znak njegove
pripadnosti izbavljenima. Vrline koje ovek treba da stekne jesu: smernost i
umerenost (sobrietas), pravednost (institia), u smislu da se svakom daje ono to mu
po zasluzi pripada, i pobonost (pietas), koja oveka sjedinjuje s bogom47
48
. Daljim razvitkom kal-vinizma isticanje vrlog ivota i znaaja neprestanog truda
postaje sve vanije, a naroito ideja da je uspeh u svetovnom ivotu, kao posledica
takvog truda, znak spasenja.Osobito isticanje vrlog ivota, svojstveno kalvinizmu,
imalo je poseban psiholoki znaaj. Kalvinizam je istakao nunost neprestanog
ljudskog truda. ovek stalno mora pokuavati da ivi po bojoj rei i da nikad ne
posrne trudei se da to ini. Izgleda da je ta doktrina protivrena doktrini da je ljudski
trud neko-ristan za ovekovo spasenje. Moglo bi nam se uiniti da je fata-listiki stav
uzdravanja od svakog truda mnogo prikladniji. Meutim, neki psiholoki razlozi
pokazuju da stvari tako ne stoje. Nespokojstvo, oseanje nemoi i beznaajnosti, a
naroito neiz-vesnost o tome ta oveka eka posle smrti predstavljaju duhovno stanje
koje praktino niko ne moe da podnese. Gotovo niko ko je ophrvan tim strahom ne
bi bio kadar da se opusti, da uiva u ivotu i da bude ravnoduan prema onome to e
ga kasnije snai. Razvijanjem mahnite aktivnosti i tenje da se neto uini upravo
odlika koju je naroito istakao kalvinizam
je jedan od mnogih naina da se izbegne to nepodnoljivo stanje neizvesnosti i
oseanje vlastite beznaajnosti, koje parali-zuje oveka. Takva aktivnost dobija
svojstvo prinude: pojedinac mora da bude aktivan da bi savladao u sebi oseanje
sumnje i nemoi. Takav trud i aktivnost nisu posledica unutranje snage i
samopouzdanja; oni su oajno bekstvo od nespokojstva.
I Taj se mehanizam moe lako zapaziti u napadima paninog nespokojstva. ovek
koji oekuje da kroz nekoliko asova dobije od lekara dijagnozu o svojoj bolesti a
ova moe biti kobna
nalazi se, sasvim prirodno, u stanju nespokojstva. On obino nee mirno sedeti i
iekivati. Njega e nespokojstvo, ako ga ne paralie, najee pokretati na nekakvu
manje-vie mahnitu aktivnost. On moe da koraa gore-dole, da zapodeva razgovor
sa svakim koga se doepa, da ureuje svoj pisai sto, da pie pisma. Moe da nastavi
uobiajeni posao, samo jo aktivnije i grozniavije. Ma kakav oblik uzeo, njegov trud
je podstaknut nespokojstvom i tei da mahnitom aktivnou savlada oseanje nemoi.
U kalvinistikoj doktrini trud je imao jo jedno psiholoko znaenje, injenica da
ovek nije posustao od tog neprestanog truda i da je imao uspeha u svom moralnom,
kao i u svetovnom radu bila je manje-vie jasan znak da je on jedan od izabranih.
Iracionalnost takvog prinudnog truda sastoji se u tome to ta aktivnost nije
namenjena ostvarivanju eljenog cilja, ve slui da pokae da li e se dogoditi neto
to je unapred odreeno i to ne zavisi od ovekove vlastite aktivnosti niti nadzora.
Taj mehanizam je dobro poznata odlika prinudnih neurotiara. Takve osobe, kada

20
59

strahuju za ishod nekog vanog poduhvata, mogu, dok ekaju na odgovor, da broje
prozore na kuama ili drvee na ulici. Ako je broj paran, osoba osea da e se sve
dobro svriti; ako je neparan, to je znak da e pretrpeti ne-uspeh. esto se ta sumnja
ne odnosi na neku odreenu priliku ve na itav ivot jedne osobe, te e ona, shodno
tome, biti prinuena da trai znake. esto izmeu brojanja kamenja, reanja
pasijansa, kockanja, itd., i nespokojstva i sumnje veza nije svesna. ovek moe da
reda pasijans usled nejasnog ose-anja nemira, i tek bi analiza mogla da obelodani
skrivenu funkciju njegove aktivnosti: otkrivanje budunosti.
U kalvinizmu je to znaenje truda bilo deo verske doktrine. Prvobitno se ono
odnosilo na moralni trud, no kasnije su se sve vie isticali trud u ovekovom
zanimanju i posledice tog truda to jest uspeh ili neuspeh u poslu. Uspeh je postao
znak boje milosti; neuspeh znak prokletstva.
Ovi razlozi pokazuju da prinuda na neprestani trud i rad nikako nije bila
protivrena osnovnom ubeenju u ovekovu nemo; ona je pre bila psiholoka
posledica. Trud i rad u ovom smislu postali su potpuno iracionalni. Oni nisu mogli da
izmene sudbinu, poto je nju bog unapred odreivao, bez obzira koliko se pojedinac
trudio. Oni su samo sluili kao sredstvo za predska-zivanje unapred odreene
sudbine; a mahniti trud je, u isti mah, vraao oveku samopouzdanje, kojim je on
savlaivao inae nepodnoljivo oseanje nemoi.
Moe se pretpostaviti da je taj novi stav prema trudu i radu kao cilju po sebi
najvanija psiholoka promena koja se u oveku zbila od kraja srednjeg veka
naovamo. U svakom drutvu ovek mora da radi ako hoe da ivi. Mnoga drutva
resila su taj problem na taj nain to su rad obavljali robovi, te je tako slobodnom
oveku bilo doputeno da se posveti plemenitijim zanimanjima. U takvim
drutvima rad nije bio dostojan slobodnog oveka. I u srednjovekovnom drutvu teret
rada bio je nejednako raspodeljen meu razliitim klasama u drutvenoj hijerarhiji, pa
je esto dolazilo do surove eksploatacije. Ali stav prema radu bio je drukiji od stava
koji se potom razvio u modernoj eri. Rad nije imao apstraktno obeleje proizvoenja
nekog artikla koji se moe unosno prodati na tritu. ovek je radio odazivajui se
konkretnom zahtevu i sa konkretnim ciljem: da zaradi za svoje izdravanje. Kao to je
naroito Maks Veber pokazao, nije bilo podsticaja za vei rad od onog koji je bio po treban da bi se odrao tradicionalan ivotni standard. Izgleda da su neke grupe
srednjovekovnog drutva uivale u radu kao ostvarivanju proizvodne sposobnosti; da
su mnoge druge radile zato to su morale i to su oseale da je ta nunost uslovljena
spo-ljanjim pritiskom. U modernom drutvu bilo je novo to to je ljude pokretao na
rad manje spoljanji pritisak a vie unutranja prinuda, koja ih je onako gonila da rade
kao to bi to u drugim drutvima mogao da uini jedino veoma strog gospodar.
Pri ulaganju svih energija u rad, ta unutranja prinuda bila je plodnija no to bi bila
ijedna spoljanja prinuda. Ljudi se uvek u izvesnoj meri bune protiv spoljanje
prinude, to ometa plodnost rada ili pravi ljude nepodesnim za bilo kakav izdiferenoirani zadatak koji iziskuje inteligenciju i odgovornost. Prinuda na rad koja je
oveka pretvorila u vlastitog gonia robova ne sputava ta svojstva. Kapitalizam se,
bez sumnje, ne bi mogao razviti da najvei deo ovekove energije nije bio kanalisan u
pravcu rada. Ni u jednom drugom istorijskom razdoblju slobodni ljudi nisu svoju
energiju tako potpuno posveivali jednoj svrsi: radu. Snaga koja je oveka pokretala
na nemilosrdan rad bila je jedna od osnovnih proizvodnih snaga, za razvitak naeg
industrijskog sistema nita manje vana od pare i elektriciteta.
Dosad smo govorili poglavito o nespokojstvu i oseanju nemoi koji obuzimaju
pripadnika srednje klase. Sada emo prouiti jednu drugu osobenost koju smo samo
spomenuli: neprijateljsko raspoloenje i ozlojeenost pripadnika srednje klase. Ne
iznenauje to to je srednja klasa bila veoma neprijateljski raspoloena. Normalno je
da neprijateljski reaguje svaki ovek ije se emocionalno i ulno izraavanje ometa, a
samo postojanje ugroava; kao to smo videli, srednja klasa u celini, a naroito oni
njeni pripadnici koji jo nisu uivali preimustva od razvitka kapitalizma, bila je
ometena i ozbiljno ugroena. Jo e jedan inilac uveati njeno neprijateljsko
raspoloenje: rasko i mo kojima se mala grupa kapitalista, ukljuujui tu crkvene
velikodostojnike, mogla razmetati. Prirodan ishod toga bio je duboka zavist prema
njima. No dok su se neprijateljsko raspoloenje i zavist razvijali, pripadnici srednje
klase nisu mogli da nau onaj neposredni izraz koji je bio moguan za nie klase. Ove
su mrzele bogatae koji su ih eksploatisali, elele su da srue njihovu mo, te su tako
bile u stanju da oseaju i da izraavaju svoju mrnju. A i via klasa je bila kadra da u
elji za moi neposredno izrazi agresivnost. Pripadnici srednje klase bili su u sutini
konzervativni; oni su eleli da stabilizuju drutvo a ne da ga unite; svaki od njih se
nadao da e imati vie uspeha i da e uestvovati u optem razvitku. Neprijateljsko raspoloenje se, dakle, nije moglo otvoreno izraavati niti, ak, svesno oseati; ono se
moralo potisnuti. Meutim, potiskivanjem se neprijateljsko raspoloenje samo uklanja
iz svesti, a ne i ukida, tavie, to obuzdavano neprijateljstvo, ne nalazei nikakav
neposredan izraz, raste sve dotle dok ne obuzme itavu linost, o-vekov odnos prema
drugima i prema sebi ali u racionalizo-vanim i preruenim oblicima.
Luter i Kalvin opisuju to sveobuhvatno neprijateljstvo; opisuju ga ne samo kao
ljudi koji su lino pripadali redu najveih ne-navidnika meu najglavnijim istorijskim
linostima a, izve-sno, meu religijskim voima ve, to je vanije, i kao tvorci
doktrina koje su bile obojene tim neprijateljstvom, te su se mogle obraati jedino
grupi ljudi koji su i sami bili pokretani dubokim, potisnutim neprijateljstvom. To
neprijateljstvo se najupadljivije izraava njihovim pojmom o bogu, naroito u Kalvinovoj doktrini. Mada mi svi dobro poznajemo taj pojam, esto sebi ne predoavamo u

potpunosti ta znai shvatanje da je bog samovoljan i nemilosrdan kakvim ga je

Kalvin prikazao, da je deo oveanstva osudio na veno prokletstvo, pravdajui ili
razjanjavajui to jedino inom boje moi. Naravno, sam Kalvin se pozabavio
oiglednim zamerkama koje bi se mogle uiniti tom shvatanju boga; no manje-vie
tanane konstrukcije kojima je hteo da podupre predstavu o jednom pravednom i
milostivom bogu ne zvue ni najmanje ubedljivo. Ta predstava o jednom despotskom
bogu, koji eli neogranienu mo nad ljudima, njihovo potinjavanje i poniavanje,
bila je projekcija neprijateljstva i zavisti srednje klase.
Neprijateljstvo ili ozlojeenost nali su izraza i u prirodi odnosa prema drugima.
Glavni oblik koji je taj izraz uzeo bilo je

21
59

moralno ogorenje, kojim se, ne menjajui se, odlikovala nia srednja klasa od
Luterova do Hitlerova doba. Mada je ta klasa stvarno zavidela onima koji su imali
bogatstvo i mo i koji su mogli da uivaju u ivotu, ona je tu ozlojeenost i zavist
racio-nalizovala u moralno ogorenje i uverenje da e svi ti ljudi biti kanjeni venom
patnjom49
50
. No to neprijateljsko raspoloenje prema drugima izraavalo se i na drugi nain.
Kalvinov reim u e-nevi odlikovao se podozrenjem i neprijateljstvom svakog prema
svakome, te je izvesno da se malo duha ljubavi i bratstva moglo otkriti u njegovom
despotskom reimu. Kalvin nije verovao u bogatstvo, a u isti mah je imao malo
saaljenja za siromatvo. Tokom kasnijeg razvoja kalvinizma esto nailazimo na
opomene da se tuincu ne ukazuje ljubaznost, na surov stav prema siromanima i na
optu atmosferu podozrivosti.Pored toga to su se neprijateljstvo i ljubomora
projektovali na boga i posredno izraavali u obliku moralnog ogorenja, neprijateljstvo se izraavalo i na taj nain to ga je ovek upravljao protiv samoga sebe.
Videli smo kako su vatreno Luter i Kalvin isticali ovekovu grenost i uili
samouniavanju i samo-omalovaavanju kao osnovi svih vrlina. Izvesno je da oni
svesno nisu imali na umu nita drugo do krajnju poniznost. No svak ko dobro poznaje
psiholoke mehanizme samooptuivanja i sa-mouniavanja ne moe da sumnja u to
da je koren ovakve poniznosti u estokoj mrnji, koja, iz ovog ili onog razloga, ne
moe da se upravi na spoljanji svet, te deluje protiv ovekovog linog ja. Da bismo
potpuno razumeli tu pojavu, moramo shvatiti da su ovekovi stavovi prema drugima i
prema sebi u naelu paralelni, a nikako ne protivree jedni drugima. Samo, dok je
neprijateljstvo prema drugima esto svesno i moe otvoreno da se izrazi,
neprijateljstvo prema samome sebi obino je (sem u patolokim sluajevima)
nesvesno, te se izraava u posrednim i racionalizovanim oblicima. Jedan od njih je
ovekovo aktivno naglaavanje vlastite grenosti i beznaajnosti, o emu smo upravo
govorili; drugi se javlja preruen u savest ili dunost. Upravo kao to postoji
poniznost koja nema nikakve veze sa mrnjom prema samome sebi, tako postoje
istinski zahtevi savesti i oseanje dunosti koji ne potiu iz neprijateljstva. Ta istinska
savest predstavlja deo integrisane linosti, a pridravanje njenih zahteva jeste potvrda
itavog linog ja. Meutim, ovekovim neprijateljstvom prema linome ja veoma je
obojeno ono oseanje dunosti koje u verskim ili svetovnim racionalizacijama prozima ivot modernog oveka od reformacije do danas. Savest je goni robova,
kome je ovek u samome sebi naao mesto. Ona ga goni da postupa po eljama i
ciljevima za koje veruje da su lino njegovi, mada su oni, u stvari, internalizacije spoljanjih drutvenih zahteva. Ona ga nagoni grubo i svirepo, za-branjajui mu
zadovoljstvo i sreu, da mu itav ivot bude ispatanje nekakvog tajanstvenog greha51
52
. Ona je, isto tako, osnova unutranjeg svetovnog asketizma, koji je tako svojstven
ranom kalvinizmu i poznijem puritanstvu. Neprijateljstvom u kom je ukorenjena ta
moderna vrsta poniznosti i oseanja dunosti objanjava se i jedna inae prilino
zbunjujua protivrenost: takva poniznost javlja se zajedno sa prezirom prema
drugima, a lice-merje je stvarno zamenilo ljubav i milosre. To ne bi mogli da uine
istinska poniznost i istinsko oseanje dunosti prema blinjima; no samouniavanje i
savest koja unitava lino ja predstavljaju samo jednu stranu neprijateljstva, a druga
strana su prezir i mrnja prema drugima.
i ini nam se da na osnovu ove kratke analize znaenja slobode u razdoblju
reformacije moemo izneti zakljuke do kojih smo doli u vezi sa posebnim
problemom slobode i optim problemom uzajamnog delovanja ekonomskih,
psiholokih i ideolokih inilaca u drutvenom procesu.
Slom srednjovekovnog feudalnog drutva imao je u jednom pogledu osobit znaaj
za sve drutvene klase: pojedinac je bio naputen i izolovan. Bio je slobodan. Ta
sloboda je imala dvostruku posledicu. ovek je bio lien bezbednosti koju je uivao,
lien neospornog oseanja pripadnosti, i bio je otrgnut od sveta, koji je i ekonomski i
duhovno zadovoljavao njegovo traganje za bezbednou. On se oseao usamljen i
nespokojan. No on je isto tako mogao i nezavisno da dela i misli, da bude gospodar
samoga sebe i da snosi svoj ivot onako kako moe a ne onako kako su mu drugi
nareivali.
Meutim, s obzirom na stvarnu ivotnu situaciju pojedinih raznih drutvenih klasa,

22

te dve vrste slobode su bile nejednake teine. Samo ona drutvena klasa koja je imala
najvie uspeha iskoristila je razvitak kapitalizma za sticanje stvarnog bogatstva i
moi. Zahvaljujui svojoj delatnosti i racionalnim kalkulacijama, ona je mogla da se
razvija, da pobeuje, da vlada i nagomilava bogatstvo. Zdruene, nova novana
aristokratija i aristokratija po poreklu mogle su da uivaju plodove nove slobode i da
stiu novo oseanje vlasti i pojedinane inicijative. S druge strane,

one su morale da vladaju masama i da vode meusobnu borbu, te tako ni njihov

poloaj nije bio poteen osnovne nesigurnosti i nespokojstva. Ali, u celini uzev,
pozitivno znaenje slobode bilo je za novog kapitalistu najvanije. Ono se izraavalo
u kulturi koja se razvila na tlu te nove aristokratije, u kulturi renesanse. Renesansa je
uumetnosti i u filozofiji izraavala novi duh ljudskog dostojanstva, volje i vlasti, ali
esto i oajanje i skepticizam. Naglaavanje pojedinane aktivnosti i volje moe se
nai i u teolokim uenjima katolike crkve u toku poznog srednjeg veka. Skolastiari
iz tog razdoblja nisu se bunili protiv autoriteta; oni su prihvatili njegovo vodstvo; no
oni su istakli pozitivno znaenje slobode, ovekov udeo u odreivanju svoje sudbine,
njegovu snagu, dostojanstvo i slobodu volje.
S druge strane, nie klase siromano stanovnitvo gradova, a naroito seljaci
bile su primorane da ponovo tragaju za slobodom i da se vatreno nadaju u okonanje
sve veeg ekonomskog i linog tlaenja. One su imale malo ta da izgube a mnogo da
dobiju. Nisu ih zanimale dogmatske tananosti, ve osnovna naela Biblije: bogatstvo i
pravda. Njihove nade aktivno su se ispoljile u mnogim politikim bunama i u verskim
pokretima, koji su se odlikovali nepomirljivim duhom tipinim za poetak
hrianstva.
Meutim, nae glavno zanimanje posveeno je reakciji srednje klase. Mada je
dprineo njenoj veoj nezavisnosti i inicijativi, razvitak kapitalizma je predstavljao
veliku pretnju. Na poetku esnaestog veka pojedinac koji je pripadao srednjoj klasi
jo nije mogao novom slobodom da stekne veliku mo i bez-bednost. Vie nego snagu
i pouzdanje, sloboda je donosila izo-lovanost i linu beznaajnost. Sem toga,
pojedinac je bio duboko ozlojeen raskoju i moi bogatih klasa, ukljuujui tu i hijerarhiju rimske crkve. Protestantizam je izrazio ta oseanja beznaajnosti i
ozlojeenosti; on je unitio ovekovo pouzdanje u boju bezuslovnu ljubav; pouavao
je oveka da se s prezirom i nepoverenjem odnosi prema sebi i prema drugima; nainio je od oveka sredstvo a ne cilj; poloio je oruje pred sve-tovnom moi i odrekao
se naela da puko postojanje ne opravdava svetovnu mo ako ona protivrei
moralnim naelima; a sve to znai da se on odrekao elemenata koji su sainjavali
temelj judejsko-hrianske tradicije. Njegove doktrine pruale su predstavu o
pojedincu, bogu i svetu u kojoj su se ta oseanja opravdala verovanjem da
beznaajnost i nemo koje pojedinac osea potiu iz svojstva oveka kao takvog i da
on treba da osea onako kako osea.
Time su nove religijske doktrine ne samo izrazile ono to je oseao proseni lan
srednje klase nego su taj stav, raciona-lizujui ga i sistematizujui, ojaale i obodrile.
One, meutim, nisu uinile jedino to; one su i pokazale kako da pojedinac savlada
svoje nespokojstvo. One su ga pouavale da moe da nadvlada sumnju i nespokojstvo
ako potpuno prihvati svoju nemo i svoju ravu prirodu, ako itav svoj ivot smatra
ispatanjem vlastitih grehova, ako samoga sebe dokraja unizi i ako se neprestano
trudi; uile su ga da e, ako se potpuno potini, stei ljubav boju i da se bar moe
nadati da e se nai meu onima koje je bog odluio da izbavi. Protestantizam je bio
odgovor na ljudske potrebe prestraenog i izdvojenog pojedinca lienog ko-rena, koji
se morao u novom svetu snai i vezati za njega. Nova karakterna struktura, koja je
proizila iz ekonomskih i drutvenih promena, potpomognuta verskim doktrinama,
postala je, sa svoje strane, vaan inilac pri uobliavanju daljeg drutvenog i
ekonomskog razvitka. Upravo ona svojstva koja su bila uko-renjena u toj karakternoj
strukturi prinuda na rad, strast za tednjom, spremnost da se od ivota naini orue
koje e posluiti svrhama jedne vanline moi, asketizam i prinudno ose-anje
dunosti bile su karakterne odlike koje su u kapitalistikom drutvu postale
proizvodne snage i bez kojih se ne moe zamisliti moderni ekonomski i drutveni
razvitak; one su predstavljale posebne oblike koje je dobijala ljudska energija, u
kojima je postala jedna od proizvodnih snaga u drutvenom procesu. S gledita
ekonomskih potreba bilo je korisno postupati u skladu sa novoobrazovanim
karakternim crtama; takvi postupci zadovoljavali su i u psiholokom pogledu poto su
odgovarali potrebama i nespokojstvu nove vrste linosti. Optije ref-eno: drutveni
proces, odreujui oblik ivota pojedinca to jest njegove odnose prema drugima i
prema radu uobliuje njegovu karakternu strukturu; nove ideologije religijske,
filozofske ili politike proizlaze iz te izmenjene karakterne strukture i obraaju se
njoj, te je tako pojaavaju, zadovoljavaju i stabilizuju; novoobrazovane karakterne
crte postaju, sa svoje strane, vani inioci u daljem ekonomskom razvitku, i utiu na
drutveni proces. Mada su se prvobitno razvile kao reakcija na pretnju novih
ekonomskih snaga, one polako postaju proizvodne snage koje podstiu i jaaju novi
ekonomski razvitak.

53

BELESKE UZ GLAVU TREU

24.

Kad govorimo o srednjovekovnom drutvu i duhu srednjeg ve-ka

nasuprot kapitalistikom drutvu, govorimo o idealnim tipovima. Naravno,
srednji vek se, u stvari, nije naglo zavrio, u jednom trenutku, a moderno drutvo
rodilo u drugom. Sve ekonomske i drutvene snage koje odlikuju moderno
drutvo ve su se bile razvile u srednjovekovnom drutvu dvanaestog, trinaestog
i etrnaestog veka. U poznom srednjem veku rasla je uloga kapitala, a rasla je i
oprenost izmeu drutvenih klasa u gradovima. Kao i uvek u istoriji, svi
elementi novog drutvenog sistema ve su se bili razvili u ranijem poretku koji je
sme-njen novim. No mada je vano da se proui koliko je modernih elemenata
postojalo u poznom srednjem veku i koliko srednjo-vekovnih elemenata postoji i
dalje u modernom drutvu, svako teorijsko shvatanje istorijskog procesa bilo bi
nemogue ako bi se podvlaenjem neprekidnosti pokuale da umanje bitne
razlike izmeu srednjovekovnog i modernog drutva ili da se odbace pojmovi
kao to su srednjovekovno drutvo i kapitalistiko drutvo kao nenaune
konstrukcije. Takvi pokuaji, zaodenuti naunom objektivnou i tanou,
svode, u stvari, istraivanje drutva na skupljanje nebrojenih pojedinosti, te
ometaju svako razumevanje strukture drutva i njene dinamike.
25.
Jacob Burckhardt, Kultura renesanse u Italiji, Matica Hrvatska, Zagreb,
1953, str. 79.

26.
27.
28.

Nav. delo, str. 8.

Nav. delo, str. 79.

Burkhartovu glavnu tezu su neki autori potvrdili i obogatili, a drugi
odbacili. Manje-vie u istom smislu je i prouavanje V. Diltaja (Weltanschauung
und Analyse des Menschen seit Renais-sance und Reformation u Gesammelte
Schriften, Teubner, Lajp-cig, 1914) i E. Kasirera Individuum und Cosmos in
der Philo-sophie der Renaissance. Burkharta su meutim, drugi otro napali. J.
Huicinga (J. Huizinga) je istakao (Das Problem der Renaissance in Wege der
Kulturgeschichte, Drei Masken Verlag, Minhen, 1930, str. 89, i dalje; sr. i
njegovo Herbst des Mitelalters, Drei Masken Verlag, Minhen, 1924) da Burkhart
ne vodi rauna do koje je mere postojala slinost izmeu ivota masa u Italiji i
drugim evropskim zemljama u toku poznog srednjeg veka; da pretpostavlja da
poetak renesanse pada oko 1400, dok uglavnom graa kojom se slui da
potkrepi svoju tezu potie iz petnaestog ili s poetka esnaestog veka; da
potcenjuje hrianske odlike, a precenjuje znaaj neznaboakog elementa u
renesansi; da pretpostavlja da je individualizam bio glavna odlika renesansne
kulture, mada je bio samo jedan od mnogih. Meutim, Huicinga istie da
srednjem veku nije nedostajala individualnost u onoj meri u kojoj to Burkhart
pretpostavlja, te da je, stoga, njegov nain protivstavljanja srednjeg veka i
renesanse netaan; da je renesansa ostala odana autoritetu kao to je to bio i sred nji vek; da srednji vek nije bio tako neprijateljski raspoloen prema svetovnom
zadovoljstvu a da renesansa nije bila tako optimistina koliko je Burkhart
pretpostavljao; da od stava modernog oveka naime od njegova stremljenja ka
linim usavravanjima i razvitku individualnosti u renesansi nije postojalo
nita drugo sem zametaka; da su ve u trinaestom veku trubaduri razvili ideju o
plemenitosti srca, a da, meutim, renesansa nije prekinula sa srednjovekovnim
pojmom o linoj vred-nosti i sluenju nekome ko je po drutvenoj hijerarhiji vii.
Izgleda mi, meutim, da ova obrazloenja, ak i ako su u pojedinostima
tana, ne pobijaju Burkhartovu glavnu tezu. Huicinga se pri obrazlaganju, dri,
u stvari, ovog naela: Burkhart grei zbog toga to su neke pojave koje on
pripisuje renesansi postojale ve u poznom srednjem veku u zapadnoj i srednjoj
Evropi, dok su se druge javile tek po zavretku renesansnog razdoblja. To isto
obrazloenje koristilo se i protiv svih shvatanja koja srednjovekovno feudalno
drutvo suprotstavljaju modernom kapitalistikom. Ono to je gore reeno o
tom obrazloenju vai i za kritiku Burkharta. Burkhart je shvatio sutinsku
razliku izmeu srednjovekovne i moderne kulture. On je, moda, odvie
upotrebljavao renesansu i srednji vek kao idealne tipove i govorio o
kvantitivnim razlikama kao o kvalitativnima; ini mi se, ipak, da je on bio u
stanju da jasno uoi posebne odlike i dinamiku onih strujanja koja e u toku
evropske istorije od kvantitativnih prei u kvalitativne. O itavom ovom
problemu sr. i odlinu studiju arlsa E. Trinkhauza (Charles E. Trinkhaus)
Plemii nematine (Adversity's Noblemen), Columbia Universitv Press,
Njujork, 1940, koja konstruktivno kritikuje Burkhartovo delo, analizirajui
poglede italijanskih humanista o problemu sree u ivotu. S obzirom na
probleme o kojima se u ovoj knjizi raspravlja, posebno su znaajne njegove
primedbe o nesigurnosti, pomirenosti i oajanju kao posledicama sve vee
konkurentske borbe ljudi za vlastiti napredak (str. 18).

29.
30.

Sr. Huicinga, str. 159.

Sr. Diltajevu analizu Petrarke (nav. delo, str. 19, i dalje) i Trink-hauzove
Plemie nematine.

31.
32.

Nav. delo, str. 84.

Sr. Maks Veber (Max Weber), Protestantska etika i duh kapitalizma (The
Protestant Ethic and the pirit of Capitalism), Allen and Unvvin, London,
1930, str. 65.
10. Sr. Ernst Trel (Ernst Troeltsch), Renaissance und Reformation, Vol. IV,
Gesammelte Schriften, Tibingen, 1923.

7224

11. Izlaganje ekonomske istorije poznog srednjeg veka i razdoblja

reformacije uglavnom se zasniva na:
Lampreht (Lamprecht), Zum Verst'dndnis der wirtschaftlichen und sozialen
Wandlungen in Deutschland vom 14. zum 16. Jahrhun-dert, Akademische
Verlagsbuchhandlung J. C. B. Mohr, Ztsch. fur Sozial- und
VVirtschaftsgeschichte, Frajburg U. B. i Lajpcig, 1893.
Erenberg (Ehrenberg), Das Zeitalter der Fugger, G. Fischer, Jena, 1896.
Zombart (Sombart), Der Moderne Kapitalismus, 1921, 1928. Fon Belov (von
Belovv), Probleme der Wirtschaftsgeschichte, Mohr, Tibingen, 1920.
Kulier (Kulisher), Allgemeine Wirtschaftsgeschichte des Mittelal-ters und der
Neuzeit, Druck und Verlag von R. Oldenbourg, Min-hen i Berlin, 1928.
Andreas (Andreas), Deutschland vor der Reformation, Deutsche VerlagsAnstalt, Stutgart i Berlin, 1932.
Veber (Weber), Protestantska etika i duh kapitalizma (The Protestant Ethic
and the pirit of Capitalism), Allen and Umvin, London, 1930.
apiro (Shapiro), Drutvena reforma i reformacija (Social Re-form and the
Reformation), Thesis, Columbia Universitv, 1909. Paskal (Pascal), Drutvena
osnova nemake reformacije, Martin Luter i njegovo doba (The Social Basis
of the German Reformation, Martin Luther and his Times), London, 1933.
Toni (Tawney), Religija i nastanak kapitalizma (Religion and the Rise of
Capitalism), John Murray, London, 1926.
Brentano (Brentano), Der wirtschaftende Mensch in der Ge-schichte, Meiner,
Lajpcig, 1923.
Kraus (Kraus), Scholastic, Puritanismus und Kapitalismus, Dun-ker und
Humbolt, Minhen, 1930.
33. Sr. literaturu o ovom problemu koju navodi J. Kulier, nav. delo, str. 192, i dalje.

34. Toni, nav. delo, str. 28.

35. Nav. delo, str. 31, i dalje.
36. Sr. Lampreht, nav. delo, str. 207; Andreas, nav. delo, str. 303.
37. apiro, nav. delo, str. 59.
38. Dela Martina Lutera (Works of Martin Luther), A. J. Holman Company,
Filadelfija, Vol. IV, str. 34.

39. apiro, nav. delo, str. 54, 55.

40. Lampreht, nav. delo, str. 200.
41. Po navodu apiroa, nav. delo. str. 21, 22.
42. Toni, nav delo, str. 86.
43. Sr. ovaj problem konkurencije s delom M.

Midove (M. Mead) Kooperacija i

konkurencija medu primitivnim narodima (Coope-ration and Competition
among Primitive Peoples), McGraw-Hill, London, 1937; L. K. Frank (L. K.
Frank), Cena konkurencije (The Cost of Competition), u Plan Age, Vol. VI,
novembardecembar 1940.
44. Ovde se uglavnom drim R. Zebergove (R. Seeberg) Lehrbuch der
Dogmengeschichte, Deutsche Verlagsbuchhandlung, Lajpcig, Vol. III. 1930;
Vol. IV, 1, 1933; Vol. IV, 2, 1920; i B. Bartma-nove: (B. Bartmann) Lehrbuch
der Dogmatik, Herder, Frajburg, 1911.
45. On o tom govori: Otud predestinovana stvorenja moraju stremiti dobrim
delima i molitvi; jer se tim sredstvima predestinacija najpouzdanije ispunjava. . .
te stoga stvorenja mogu predestinaciji pomoi, ali je ne mogu omesti. The
Summa Theologica of St. Thomas Aquinas (Summa theologica Tome
Akvinskog), u doslovnom prevodu oeva engleskog dominikanskog reda; drugo
i izmenjeno izdanje, Burns Oates VVashbourne, Ltd., London, 1929, I deo, Q.
23, Art. 8.
46. Sr. Summa contra Gentiles, Vol. III, glave 73, 85. 159.
47. R. Zeberg, nav. delo, str. 766.
48. Sr. B. Bartman, nav. delo, str. 468.
49. Nav. delo, str. 624.
50. Izgleda da praksa i teorija indulgencije predstavljaju veoma dobar primer za
uticaj kapitalizma. Novo oseanje vanosti novca i duh novog kapitalistikog
miljenja izraeni su ne samo u ideji da se ovek moe iskupiti od kazne ve i u
teoriji indulgencije koju je Klemens VI formulisao 1343. godine. Klemens VI
veli da je papi poveren neogranien broj zasluga koje su stekli Hristos i sveci, te
on moe delove tog blaga da razdeli vernicima (vidi R. Zeberg, nav. delo, str.
621). Ovde nailazimo na pojam o papi kao monopolisti koji poseduje ogroman
moralni kapital i koristi se njime radi finansijske dobiti radi moralne dobiti
svojih kupaca.
51. Moram da zahvalim arlsu Trinkhauzu to mi je pomogao da bolje uoim
vanost mistine i propovedne literature i to mi je dao vie predloga, koje u
ovom odeljku pominjem.
52. Martin Luter, Vorlesung tiber der Romebrief, glava I, i. (Ovo je moj prevod,
poto engleski prevod ne postoji).

53. Nav. delo, glava I, i.

54. Martin Luter, Robovanje

volje. Prevod Henrija Koula. M. A. B. Eerdmans

Publishing Co., Grand Rapids, Miigen, 1931, str. 74. Navod iz Starog

zaveta dat je u prevodu ura Daniia. Prim. prev.

delo, str. 79. Ova dihotomija potinjavanje viim moima, a
gospodarenje niima svojstvena je, kao to emo kasnije vi-deti, stavu
autoritarnog karaktera.

55. Nav.

56. Sr. Sermo de duplici insitia (Luthers Werke, vajmarsko izdanje, knjiga II).
57. Rdmebrief, 13, I.
58. Protiv pljakakih i ubilakih seljakih hordi (1525) Bela Mar-tina Lutera

(Works of Martin Luther), prevod C. M. Dejkobsa (C. M. Jacobs), A. T.

Holman Companv, Filadelfija, 1931. knj. X. IV, str. 411. Sr. H. Markuzeovu (H.
Marcuse) raspravu o Lutero-vu stavu prema slobodi u Authoritat und Familie,
F. Alcan, Pariz, 1926.
59. Naela hrianske religije (Institutes of the Christian Religion) Johana
Kalvina; prevod Dona Alena, Presbvterian Board of Christian Education,
Filadelfija, 1928, knjiga III, glava IX, 1.

60. Nav. delo, knjiga III, glava II, 23.

61. Nav. delo, knjiga III. glava 7, 1. Prevod reenice Jer kao to. . .

je moj, s
latinskog originala Johhanes Calvini Institutio Christia-nae Religionis,
Editionem curavit A. Tholuk, Berolini, 1835, Par. 1, p. 445. Razlog ove izmene
je to to Alenov prevod neznatno menja original, teei da ublai krutost
Kalvinove misli. Alen tu reenicu prevodi ovako: Jer kao to poputanje
sklonostima najuspjenije dovodi ljude do propasti, tako je jedini bezbedan put
ne oslanjati se na svoje znanje ni na volju, ve samo ii za Bogom. Meutim,
latinski sibi ipsis obtemperant ne znai slediti vlastitim sklonostima ve
posluati sebe. Zabrana da ovek ide za svojim sklonostima lii pomalo na
kantovsku etiku, prema kojoj ovek treba da potisne svoje prirodne sklonosti i
da se, na taj nain, dri naloga svoje savesti. S druge strane, zabrana da ovek
sebe slua jeste poricanje njegove autonomije. Ista tanana promena znaenja
postie se prevoenjem ita unicus est salutis portis nihil nec sapere, nec velle
per se ipsum kao ne oslanjati se na svoje znanje ni na volju. Mada
formulacija iz originala neposredno protivrei naelu filozofije prosveenosti
sapere aude (usudi se da sazna) Alenov prevod upozorava oveka jedino
na to da se ne oslanja na vlastito znanje, a to upozorenje daleko manje
protivrei modernoj misli. Ta odstupanja prevoda od originala pominjem zato
to su lep primer za injenicu da se duh jednog autora upravo prevoenjem
modernizuje i boji izvesno, i nenamerno.
62. Nav. delo, knjiga III, glava 7, 2.
63. Nav. delo, knjiga III, glava 14, 11.
64. Sr. J. Kulier, nav. delo, str. 249.
65. Sr. Dordija Harknes (Georgia Harkness), Don Kalvin, ovek i njegova etika
(John Calvin. The Man and His Ethics), Henry Holt and Co., Njujork, 1931,
str. 151, i dalje.
66. Sr. F. Borkenau (F. Borkenau), Der Vbergang vom feudalen zu biirgerlichen
Weltbild, Alcan, Pariz, 1934, str. 156, i dalje.
67. Nav. delo, knjiga III, glava 21, 5.
68. Nav. delo, knjiga III, glava 2, 41.
69. Nav. delo, knjiga III, glava 7, 3.
70. Ovome je Maks Veber u svom delu posvetio posebnu panju kao vanoj sponi
izmeu Kalvinove doktrine i duha kapitalizma.
71. Sr. Renalfovu (Ranulf) studiju Moral Indignation and Middle Class
Psychology (Moralno ogorenje i psihologija srednje klase), koja je znaajan
prilog tezi da je moralno ogorenje osobina tipina za srednju klasu, naroito za
niu srednju klasu.
72. Sr. Maks Veber, nav. delo, str. 102; Toni, nav. delo, str. 190; Re-nalf, nav. delo,
str. 66, i dalje.
73. Frojd je uvideo da se ovek neprijateljski odnosi prema samome sebi, i to
neprijateljstvo obuhvaeno je onim to on naziva su-per-egom. On je uvideo i
da je super-ego prvobitno predstavljao internalizaciju nekog spoljanjeg,
opasnog autoriteta. Ali on nije razlikovao spontane ideale koji sainjavaju deo
linog ja i interna-lizovana nareenja koja vladaju linim ja. . . Stanovite koje
se ovde iznosi pretresano je podrobnije u mojoj studiji o psihologiji autoriteta
(Authoritat und Familie, prir. M. Horkheimer, Alcan, Pariz, 1934; v. 1. svezak
ovog izdanja). Karen Horni je istakla u Novim putevima u psihoanalizi da je
zahtevima super-ega svojstvena prinuda.
74. U Dodatku se podrobnije pretresa uzajamno delovanje drutveno--ekonomskih,
ideolokih i psiholokih inilaca.

IV

7225

Dva vida slobode

za modernog oveka

Prethodna glava bila je posveena analizi psiholokog znaenja glavnih

protestantskih doktrina. Ona je pokazala da su nove verske doktrine bile odgovor na
psihike potrebe prouzrokovane padom srednjovekovnog drutvenog sistema i
poecima kapitalizma. Ta analiza usredsredila se na problem slobode u njenom
dvostrukom znaenju; kada je sloboda od tradicionalnih spona srednjovekovnog
drutva pojedincu dala novo oseanje nezavisnosti, ona mu je u isti mah ulila
oseanje usamljenosti i izdvojenosti, ispunila ga sumnjom i nespokojstvom i nagnala
ga na novo potinjavanje i na prinudnu i iracionalnu aktivnost.
elim u ovom poglavlju da pokaem da je dalji razvoj kapitalistikog drutva
delovao na linost u istom onom smislu u kome je poeo da deluje u doba
reformacije.
Protestantske doktrine psiholoki su pripremile oveka za ulogu koju e odigrati u
novom industrijskom sistemu. Taj sistem praksa i duh koji je iz nje potekao,
zadirui u svaki vid ivota uobliio je itavu ovekovu linost i naglasio protivrenosti o kojima smo raspravljali u prethodnom poglavlju: razvio je pojedinca, a
uinio ga bespomonim; poveao je slobodu, a stvorio je nove zavisne odnose. Mi ne
pokuavamo da opiemo delovanje kapitalizma na itavu karakternu strukturu
oveka, poto smo se usredsredili samo na jedan vid njegovog opteg problema: na
dijalektiku prirodu procesa oslobaanja. Cilj e nam biti da pokaemo da struktura
modernog drutva deluje na oveka dvojako: on postaje nezavisniji, samopouzdaniji i
kritiniji, a postaje i izdvojeniji, usamljeniji i zastraeniji. Razumevanje itavog
problema slobode zavisi od sposobnosti sagledavanja obeju strana tog procesa, ne
gubei iz vida jednu stranu dok se traga za drugom.
Tekoa koja se pri tom javlja nastaje otuda to mi obino razmiljamo
nedijalektiki i to smo skloni da posumnjamo u mogunost proizlaenja dveju
protivrenih tenji iz jednog istog uzroka, tavie, ljudi teko shvataju negativnu
stranu slobode, breme kojim ona optereuje oveka naroito oni koji su na njenoj
strani. Bilo je prirodno da ovek zato to se tokom borbe za slobodu u modernoj
istoriji panja usredsreivala na savlaivanje starih oblika autoriteta i ogranienja
osea da stie veu slobodu ukoliko vie otklanja ta tradicionalna ogranienja. Mada
se ovek otarasio starih neprijatelja slobode, nama ne polazi za rukom da dovoljno
shvatimo pojavu novih, drukijih neprijatelja, neprijatelja koji u sutini nisu
spoljanja ogranienja ve unutranji inioci koji spreavaju puno ostvarivanje
slobode linosti. Verujemo, na primer, da sloboda bogosluenja predstavlja jednu od
konanih pobeda slobode. Mada je to po-beda nad onim silama Crkve i Drave koje
oveku nisu doputale da slui bogu prema vlastitoj savesti, mi ne shvatamo dovoljno
da je moderni pojedinac u velikoj meri izgubio unutranju sposobnost da veruje u
bilo ta to se ne da dokazati metodima prirodnih nauka. Ili, da uzmemo drugi
primer, mi ose-amo da je sloboda govora poslednji korak u pobednikom nastupanju
slobode. Mada sloboda govora predstavlja znaajnu po-bedu u borbi protiv starih
ogranienja, mi zaboravljamo da je moderni ovek u poloaju u kome mnogo tota
to on misli i govori jeste ono to govore i misle drugi, da on nije stekao
sposobnost da razmilja originalno to jest za sebe a jedino se time osmiljava
njegov zahtev da mu niko ne remeti izraavanje misli. Opet, ponosni smo to se
ovek oslobodio spo-ljanjih autoriteta, koji mu nareuju ta da ini a ta ne. Mi
zanemarujemo ulogu anonimnih autoriteta, kao to su javno mnenje i zdrav razum,
kojima toliku mo daju naa duboka spremnost za prilagoavanjem onome to se od
nas oekuje i nae podjednako duboko strahovanje da ne budemo drukiji od ostalih.
Drugim recima, opinjava nas sve vee osloboenje od sila izvan nas, a slepi smo za
injenicu o postojanju unutranjih ogranienja, prinuda i strahovanja koji tee da
potkopaju znaenje pobeda to ih je sloboda zadobila nad svojim tradicionalnim
neprijateljima. Mi smo, stoga, skloni miljenju da se problem slobode sastoji
iskljuivo u tome da se stekne jo vie onakve slobode kakvu smo stekli tokom
moderne istorije i vero-vanju da je potrebno jedino da branimo slobodu od onih sila
koje takvu slobodu odriu. Mada se svako zadobijeno pravo mora veoma srano
braniti, mi zaboravljamo da problem slobode nije samo kvantitativan ve i
kvalitativan; da mi moramo ne samo da ouvamo i uveamo tradicionalnu slobodu
ve i da steknemo novu slobodu koja bi nam omoguila da ostvarimo svoje lino ja,
da steknemo veru u to lino ja i u ivot.
Svako kritiko procenjivanje dejstva koje je industrijski sistem imao na ovakvu
unutranju slobodu mora poi od injenice da je za razvitak ljudske linosti
kapitalizam znaio ogroman napredak. Odista, svako kritiko ocenjivanje modernog
drutva koje zanemaruje ovu stranu medalje mora nam se initi da vodi poreklo od
iracionalnog romantizma i moemo ga sumnjiiti da ne kritikuje kapitalizam radi
napretka ve radi ruenja najvanijih ovekovih dostignua u modernoj istoriji.
Oslobaajui oveka mentalno, drutveno i politiki, kapitalizam je nastavio ono
to je protestantizam zapoeo oslobaajui ga duhovno. Ekonomska sloboda bila je
osnova tog razvoja, a srednja klasa njegov zatonik. Pojedinac nije vie bio vezan

utvrenim drutvenim sistemom zasnovanim na tradiciji, koji je ostavljao relativno

malo mesta za lino napredovanje izvan tradicionalnih granica. Doputalo se i
oekivalo da on u uspenom ostvarivanju linih ekonomskih dobiti dospe donde
dokle ga dovedu marljivost, inteligencija, hrabrost, tedljivost, ili srea. On je imao
izgleda na uspeh, izlagao se opasnosti da izgubi i bude jedan od mrtvih ili ranjenih u
estokoj ekonomskoj bici svakog protiv svakoga. U feudalnom sistemu granice
pojedineve ivotne ekspanzije bile su odreene jo pre njegova roenja; ali u
kapitalistikom sistemu pojedinac, naroito pripadnik srednje klase, imao je prilike
uprkos mnogim ogranienjima da uspe zahvaljujui vlastitim odlikama i
postupcima. On je pred sobom video cilj kome je mogao da stremi, a esto mu se
pruala povoljna prilika i da ga dostigne. Nauio je da se uzda u sebe, da donosi
odgovorne odluke, da naputa i one predrasude koje su ga umirivale i one koje su ga
zastraivale. ovek se sve vie oslobaao robovanja prirodi; ovladao je prirodnim
snagama do stupnja neuvenog i nesluenog u ranijoj istoriji. Ljudi su postali
jednaki; staleke i verske razlike, nekad prirodne granice koje su spreavale
sjedinjavanje ljudske rase, iezle su a ljudi su nauili da jedni u drugima vide
ljudska bia. Svet se sve vie oslobaao elemenata koji su ga obmanji vali; ovek je
poeo da gleda na sebe objektivno, zavaravajui se sve manje i manje. Sloboda se
razvijala i u politikom pogledu. Zahvaljujui svom ekonomskom poloaju, srednja
klasa je mogla tokom svog nastajanja da osvoji politiku mo, a ta novozadobijena politika mo pruala joj je sve vie mogunosti za ekonomski napredak.
Velike revolucije u Engleskoj i Francuskoj, kao i borba za nezavisnost u Americi
jesu prekretnice koje obe-leavaju taj razvitak. Vrhunac evolucije slobode u
politikoj sferi bilo je ostvarenje demokratske drave, zasnovane na naelu jednakosti svih ljudi i jednakom pravu svakog da uestvuje u upravljanju dravom
preko predstavnika koje sam bira. Pretpostavljalo se da je svak u stanju da postupa
prema svom vlastitom interesu, imajui istovremeno u vidu opte blagostanje nacije,
i Jednom reju, kapitalizam nije samo oslobodio oveka tradicionalnih spona ve i
silno doprineo poveanju pozitivne slobode, razvitku aktivnog, kritikog,
odgovornog linog ja.
Meutim, to je bio jedan nain delovanja kapitalizma na proces sve veeg
oslobaanja; kapitalizam je u isti mah prouzrokovao i veu usamljenost i
izdvojenost pojedinca, i ispunjavao ga ose-anjem beznaajnosti i nemoi.
Prvi inilac koji ovde treba pomenuti jeste jedna od optih karakteristika
kapitalistike ekonomike: naelo o individualisti-koj delatnosti. Za razliku od
srednjovekovnog feudalnog sistema, u kome je svak imao utvreno mesto u jednom
ureenom i jasnom drutvenom sistemu, u kapitalistikoj ekonomici pojedinac je
stao na svoje noge. Iskljuivo je njegova stvar bila ta radi, kako radi, da li ima
uspeha ili ne. Oigledno je da je to naelo podstaklo proces individualizacije i ono
se uvek pominje kao vana pojedinost u modernoj kulturi. No to naelo, podsti-ui
osloboenje od, pomoglo je da se prekinu sve uzajamne veze pojedinaca,
izolujui i odvajajui pojedinca od njegovih blinjih. Taj razvitak pripremila su
uenja reformacije. U katolikoj crkvi odnos pojedinca prema bogu zasnivao se na
pripadnosti crkvi. Crkva je bila spona izmeu njega i boga, te je tako ograniavala
njegovu individualnost, ali mu je i doputala da se suoi sa bogom kao integralni
deo jedne grupe. Protestantizam je na-terao pojedinca da se sam suoi sa bogom. U
Luterovom smislu, vera je bila potpuno subjektivni doivljaj, a i u Kalvina je ovekovo uverenje da e biti spaen imalo isto to svojstvo subjektivnosti. Pojedinac
koji se sam suoavao s bojom moi morao se oseati satrven i traiti spasenje u
potpunom potinja-vanju. U psiholokom pogledu, taj duhovni individualizam ne
razlikuje se mnogo od ekonomskog individualizma. I u jednom i u drugom sluaju
pojedinac je potpuno sam i u svojoj izolo-vanosti suoava se sa viom moi, bilo da
je to mo boga, kon

7226

kurenata ili bezlinih ekonomskih snaga. Individualistiki odnos prema bogu bio je
psiholoka priprema za individualistiki karakter ovekovih svetovnih delatnosti.
Mada je individualistiki karakter tog ekonomskog sistema nesporna injenica i
mada se jedino moe sumnjati u dejstvo koje taj ekonomski individualizam ima na
uveanje usamljenosti pojedinca, ono o emu emo sada raspravljati protivrei nekim
najrasprostranjenijim konvencionalnim pojmovima o kapitalizmu. Ti pojmovi
pretpostavljaju da je u modernom drutvu ovek postao sredite i svrha itave
delatnosti, da on sve ini radi sebe, da su naela line koristi i egoizma svemone
motivacije ljudske delatnosti. Iz onog to smo rekli na poetku glave sledi da
verujemo da je to donekle tano. Za posljednjih etiri stotine godina ovek je mnogo
uinio za sebe, za svoje vlastite ciljeve. Pa ipak, mnogi ciljevi nisu bili njegovi, iako
se njemu inilo da jesu, ako pod njim ne razumemo radnika, manu-fakturistu
ve konkretno ljudsko bie, sa svim njegovim emocionalnim, intelektualnim i ulnim
mogunostima. Pored potvrivanja linosti pojedinca, kapitalizam je doveo i do
samopori-canja i asketizma, koji su se neposredno nadovezivali i na protestantski duh.
Da bismo objasnili ovu tezu, moramo najpre pomenuti injenicu koju smo ve
izloili u prethodnom poglavlju. U srednjovekovnom sistemu kapital je bio ovekov
sluga, a u modernom sistemu postao je njegov gospodar. U srednjovekovnom svetu
ekonomska delatnost bila je sredstvo za jedan cilj; taj cilj bio je sami ivot, ili kako
ga je katolika crkva razumevala duhovno spasenje ovekovo. Ekonomska
delatnost je nuna, pa ak i bogatstva mogu da poslue u boje svrhe, ali svekolika
spolja-nja delatnost znaajna je i dostojanstvena samo dok pomae ostvarivanju
ivotnih ciljeva. Ekonomska delatnost radi nje same i elja za dobitkom radi dobitka
bile su za srednjovekovnog mislioca isto toliko iracionalne koliko je njihovo odsustvo
iracionalno za modernog mislioca.
Ekonomska delatnost, uspeh, materijalni dobici postaju u kapitalizmu ciljevi po
sebi. ovekova sudbina postaje doprinos razvitku ekonomskog sistema, nagomilavanje
kapitala kao takvo, a ne radi ovekove sree ili spasenja. ovek je postao zubac na
toku ogromne ekonomske maine vaan ako je imao mnogo kapitala, nevaan ako
ga nije imao ali uvek zubac koji treba da slui neem to se nalazi izvan njega.
Mada Luter i Kalvin nikako nisu nameravali da odobre takvu vrhovnu vlast ekonomske delatnosti, protestantizam je, u stvari, pripremio oveka da svoje lino ja potini
vanljudskim ciljevima. Ali lomei ove-kovu duhovnu kimu, njegovo oseanje
dostojanstva i ponosa, uei ga da delatnost mora da pomae ostvarivanju ciljeva
izvan njega, oni su svojim teolokim uenjem poloili temelj tom razvitku.
Kao to smo videli u prethodnom poglavlju, jedna od glavnih taaka u Luterovim
uenjima bilo je naglaavanje ravosti ovekove prirode, beskorisnosti njegove volje i
njegova truda. Kalvin je podjednako naglaavao ovekovu grenost, i u sredite
itavog svog sistema postavio ideju da ovek mora do krajnosti da se poniava. I,
tavie, da ovek nipoto ne odreuje svrhu svoga ivota, ve je ona iskljuivo
odreena bojom slavom. Tako su Luter i Kalvin psiholoki pripremili oveka da bude
onakav kako je zahtevalo moderno drutvo: ovek koji osea beznaajnost linog ja i
koji je gotov da svoj ivot podredi iskljuivo onim ciljevima koji nisu njegovi. im je
ovek bio gotov da postane puko sredstvo slave jednog boga koji nije predstavljao ni
pravdu ni ljubav, on je bio dovoljno pripremljen da prihvati ulogu sluge ekonomske
maine i, konano, firera.
Podreivanje pojedinca ekonomskim ciljevima pri emu on igra ulogu sredstva
za njihovo postizanje zasniva se na oso-benostima kapitalistikog oblika
proizvodnje, u kome je akumulacija kapitala svrha i meta ekonomske delatnosti.
ovek radi da bi zaradio, ali ta zarada nije ostvarena da bi se utroila ve da bi se
uloila kao nov kapital; ovaj uveani kapital donosi nove zarade, koje se opet ulau, i
taj se proces kruno nastavlja. Naravno, uvek je bilo kapitalista koji su troili novac na
rasko ili su ga rasipali na razmetanje; no klasini predstavnici ka pitalizma uivali su
u radu ne u troenju. To naelo da se kapital akumulie umesto da se troi jeste
premisa velianstvenih dostignua naeg modernog industrijskog sistema. Da ovek
nije imao asketski stav prema radu i elju da plodove svog rada ulae u razvijanje
proizvodnih mogunosti ekonomskog sistema, nikad ne bismo mogli postii napredak
u ovladavanju prirodom; upravo nam taj porast proizvodnih snaga drutva prvi put u
istoriji doputa da zamislimo budunost u kojoj e prestati neprekidna borba za
zadovoljavanje materijalnih potreba. Ipak, mada je naelo rada u svrhu akumulacije
kapitala objektivno imalo ogromnu vrednost za napredak oveanstva, ono je
subjektivno

27

doprinelo da ovek radi za

vanline ciljeve, nainilo ga
slugom upravo one maine koju
je on izradio, te mu je, na taj
nain, dalo oseanje line
beznaajnosti i nemoi.
Dosad smo raspravljali o
onim pojedincima u modernom
drutvu koji su posedovali
kapital i koji su bih kadri da
svoje zarade pretvore u nov
ulog. Bez obzira da li su bili
krupni ili sitni kapitalisti, njihov
ivot
bio
je
posveen
ispunjavanju njihove ekonomske
funkcije,
nagomilavanju
kapitala. Ali ta da kaemo
75.
onima
koji
nisu
posedovali kapital, i koji su
morali da zarauju za ivot
prodavanjem
svog
rada?
Psiholoka posledica njihova
ekonomskog poloaja nije se
mnogo razlikovala od po-sledice
ekonomskog
poloaja
kapitalista. Pre svega, to to su
bili zaposleni znailo je da
zavise od zakona trita, od
prosperiteta
76.
depresije,
od
usavrene tehnike, koja se
nalazila u rukama poslodavaca.
On je njima neposredno rukovao
i za njih je postao predstavnik
vie moi, kojoj su se morali
potiniti. To je naroito vano za
poloaj radnika do XIX veka i u
toku tog veka. Otada sindikalni
pokret nastoji da radnici steknu
izvesnu mo, te da na taj nain
menjaju situaciju u kojoj nisu
nita
drugo
do
predmet
rukovanja.
Ali pored te neposredne i
line zavisnosti radnika od
poslodavca, radnik je, kao i
itavo drutvo, bio proet duhom
aske-tizma
i
potinjavanja
vanlinim ciljevima koje smo
opisali kao odliku posrednika
kapitala. Tome se ne treba uditi.
U svakom drutvu duh itave
kulture odreen je duhom
najmonijih. To je delimino
posledica moi tih grupa da
nadziru vaspitni sistem, kole,
crkvu, tampu, pozorite, te da
time1
itavo
stanovnitvo
promu
svojim
vlastitim
idejama, tavie, te mone grupe
uivaju toliki ugled, pa nie
klase veoma rado usvajaju
njihove vrednosti, podraavaju
ih i s tim grupama se psiholoki
poisto-veuju.
Dosad smo tvrdili da oblik
kapitalistike proizvodnje ini
oveka oruem koje treba da
poslui u nadline ekonomske
svrhe, i da uveava duh
asketizma
i
pojedinane
beznaajnosti, za koji je
protestantizam bio psiholoka

priprema. Ta teza, meutim,

protivrei injenici to se, kako
izgleda, moderni ovek ne motivie rtvovanjem i asketizmom,
ve krajnjim egotizmom i
tenjom za linim interesom.
Kako moemo izmiriti injenicu
to je on objektivno poeo da
slui ciljevima koji nisu njegovi
sa injenicom to je pak
subjektivno verovao da ga
motivie njegov lini interes?
Kako moemo izmiriti duh
protestantizma
i
njegovo
naglaavanje nesebinosti sa
modernom doktrinom o egotizmu, koja veli, da se posluimo
Makijavelijevom formulacijom,
da
je
egotizam
najjaa
pokretaka
snaga
ljudskog
ponaanja, da je elja za linom
dobiti jaa od svih moralnih
obzira, da bi ovek radije video
roenog oca na umoru no to bi
izgubio svoje imanje? Moe li se
ta
protivrenost
objasniti
pretpostavkom
da
je
naglaavanje nesebinosti bilo
samo ideoloki plat pod kojim
se skrivao egotizam? Mada ovo
donekle moe da bude tano, ne
verujemo da je to potpun
odgovor. Da bismo pokazali gde,
izgleda, lei odgovor, moramo se
pozabaviti psiholokom sloenou
problema
sebinosti.Podloga Luterova i
Kalvinova miljenja, kao i
Kantova i Froj-dova, jeste
pretpostavka da je sebinost
istovetna
sa
samoljubljem.
Ljubav prema drugima je vrlina,
ljubav prema sebi je greh.
tavie, ljubav prema drugima i
ljubav prema sebi uzajamno se
iskljuuju.
U teorijskom pogledu, ovde
nailazimo na zabludu koja se odnosi na prirodu ljubavi. Ljubav
nije najpre prouzrokovana,
nekakvim posebnim predmetom,
ve je ona pritajeno ovekovo
svojstvo
koje
izvestan
predmet samo aktualizuje.
Mrnja je strasna elja za
razaranjem; ljubav je strasno
potvrivanje
kakvog
predmeta; ona nije afekt
ve aktivno stremljenje i unutranja povezanost, iji su ciljevi
srea, razvitak i sloboda tog
predmeta.1

Ona je gotovost koja se, u

naelu, moe ispoljiti prema
svakoj osobi i svakom predmetu,
ukljuujui tu i nas same.
Iskljuiva ljubav je po sebi
protivrena. Svakako, nije

sluajno to neko postaje

predmet oite ljubavi. inioci
koji uslovlja-vaju jedan takav
osobit izbor suvie su brojni i
suvie sloeni da bismo o njima
ovde raspravljali. Vano je,
meutim, da je ljubav prema
posebnom predmetu samo
aktualizovanje i usred-sreivanje
pritajene ljubavi prema jednoj
osobi; nije tano, kao to bi se
idejom o romantinoj ljubavi
htelo da prikae, da postoji samo
jedna osoba na svetu koju ovek
moe da voli, da je nalaenje te
osobe velika prilika njegova
ivota i da ljubav prema njoj ima
za posledicu udaljavanje od svih
drugih ljudi. Ljubav koja se
moe doiveti samo prema
jednoj osobi upravo time pokazuje da nije ljubav ve sadomazohistika naklonost.
Osnovno potvrivanje koje
sadri ljubav upravlja se ka
voljenoj osobi kao otelovljenju
sutastveno ljudskih svojstava.
Ljubav prema jednoj osobi
podrazumeva ljubav prema
oveku kao takvom. Ljubav prema oveku kao takvom nije, kao
to se esto pretpostavlja, uoptavanje do kojeg dolazi posle
ljubavi prema posebnoj osobi ni
uveavanje iskustva sa posebnim
predmetom; ona je njihova
premisa, mada se genetiki javlja
u dodiru s odreenim
pojedincima.
Iz ovoga sledi da je, u naelu,
moje lino ja isto toliko predmet
moje ljubavi koliko i druga
osoba. Potvrivanje mog vlastitog ivota, sree, razvitka,
slobode potie iz osnovne
gotovosti na takvo potvrivanje i
sposobnosti za nj. Ako pojedinac
pose-duje tu gotovost, on je
poseduje i prema sebi; ako moe
da voli samo druge, on uopte
ne moe da voli.
Sebinost nije istovetna sa
samoljubljem ve sa njegovom
su-tom suprotnou. Sebinost
je neka vrsta pohlepnosti. I kao
svaka pohlepnost, ona sadri
nezasitost, zbog koje nikad ne
dolazi do stvarnog zadovoljenja.
Pohlepa je jama bez dna u kojoj
se ovek iscrpljuje neprekidnim
pokuavanjem da zadovolji potrebu, a nikad ne postie
zadovoljenje.
Paljivo
posmatranje pokazuje da je
sebina osoba, iako uvek brino
zaokupljena
sobom,
uvek
nezadovoljna, uvek uznemirena,
da je uvek pokree strah da nije
dobila dovoljno, da je neto
propustila, da je neeg liena.
Ona je ispunjena velikom
zaviu prema svakom ko bi
mogao da ima vie od nje. Ako

28

jo
paljivije
posmatramo,
naroito ne-svesnu dinamiku,
nalazimo da takva osoba u
sutini nije sebi naklonjena, da
sebe uopte ne voli. Lako je resiti
zagonetku u toj prividnoj
protivrenosti. Koren sebinosti
je u samom tom nedostatku
naklonosti prema sebi. Osoba
koja sebi nije naklonjena, koja o
sebi nema povoljno miljenje
neprestano se nalazi u stanju
nespokojstva u pogledu svog
linog ja. Ona ne uiva onu
unutranju bezbednost koja moe
da nastane samo na osnovu
istinske
naklonosti
i
potvrivanja. Ona mora da se
brine za sebe, da bude lakoma,
poto u sutini nije bezbedna ni
zadovoljna.
Isto
vai
za
takozvanu narcisoidnu osobu,
koja ne nastoji toliko da sebi sve
pribavi koliko da se sebi divi.
Mada spolja izgleda da su te dve
osobe veoma zaljubljene u sebe,
one, u stvari, nisu sebi sklone, a
njihova narcisoidnost kao i
sebinost jeste preterana
kompenzacija
za
osnovi
nedostatak samoljublja. Frojd je
istakao da narcisoidna osoba
odvraa svoju ljubav od drugih i
upravlja je prema samoj sebi.
Mada je prvi deo ovog tvrenja
taan, drugi je pogrean. Ta
osoba ne voli ni sebe ni druge.
Vratimo se sada pitanju koje
nas je navelo na ovu psiholoku
analizu sebinosti. Nali smo se
suoeni s protivrenou da moderni ovek veruje da ga
motivie lini interes, a da je,
meutim, njegov ivot posveen
ciljevima koji nisu njegovi, isto
onako kao to je Kalvin oseao
da ovek postoji jedino radi
boje slave, a ne radi samoga
sebe. Pokuali smo da pokaemo
da je koren sebinosti u
nedostatku potvrivanja stvarnog
linog ja i ljubavi prema njemu
to jest, potvrivanja itavog
konkretnog ljudskog bia, sa
svim njegovim mogunostima i
ljubavi prema tom biu. Lino
ja, u ijem interesu moderni
ovek radi, jeste drutveno ja,
koje
sutinski
obrazuje
oekivana uloga pojedinca u
drutvu, i koje je, u stvari, samo
subjektivno
preruenje
za
ovekovu objektivnu drutvenu
funkciju. Moderna sebinost je
pohlepa iji su koreni u
osujeenju stvarnog linog ja, a
njen predmet je drutveno ja.
Mada se ini da se moderni

ovek
odlikuje
krajnjim
potvrivanjem linog ja, njegovo
lino ja je u stvari oslabljeno i
svedeno na deo celokupnog
linog ja na intelekt i voljnu
mo a svi drugi delovi
celokupne linosti su iskljueni.
Pa ak i ako je ovo tano, nije
li sve vee ovladavanje prirodom
imalo za posledicu jaanje
pojedinanog ja? To je donekle
tano i ukoliko je tano, odnosi
se
na
pozitivnu
stranu
pojedinanog razvitka, iji trag
ne elimo da izgubimo. No mada
je ovek znatno ovladao
prirodom, drutvo ne moe da
obuzda upravo one snage koje je
stvorilo. Racionalnost sistema
proizvodnje
u
njegovim
tehnikim
vidovima
prati
iracionalnost naeg sistema
proizvodnje
u
njegovim
drutvenim vidovima. Ljudskom
sudbinom upravljaju ekonomske
krize, nezaposlenost, rat. ovek
je izgradio svoj svet; on je
podigao fabrike i kue, on
proizvodi automobile i odeu, on
gaji ito i voe. Ali on se otuio
od proizvoda svojih ruku, on
odista nije vie gospodar sveta
koji je izgradio; suprotno tome,
svet koji je ovek stvorio postao
je njegov gospodar, pred kojim
se on klanja, koji pokuava da
smiri to moe bolje ili kojim
pokuava da manipulie na
najbolji mogui nain. Rad
njegovih vlastitih ruku postao je
njegov bog. ini se da ga
pokree lini interes, ali, u
stvari, njegovo ce-lokupno ja, sa
svim svojim mogunostima,
postalo je orue koje slui u
svrhe upravo one maine koju su
njegove ruke izgradile. On
podrava obmanu o tome da
predstavlja sredite sveta, pa
ipak ga obuzima duboko
oseanje beznaajnosti i nemoi,
koga su njegovi preci nekad bih
svesni u svom odnosu prema
bogu.
Oseanje
izdvojenosti
i
nemoi modernog oveka jo je
vie uveano obelejem koje su
dobili svi njegovi ljudski odnosi.
Odnos jednog pojedinca s
drugim izgubio je obeleje
neposrednosti i ovenosti, a
dobio obeleje manipulacije i
instrumentalno-sti.
Zakoni
trita su pravilo u svim
drutvenim i linim vezama.
Oigledno je da se odnos izmeu
konkurenata mora zasnivati na
meusobnoj
ravnodunosti.

Inae bi svaki od njih bio

paralizovan pri ispunjavanju
svojih ekonomskih zadataka
uzajamne borbe i neustezanja od
stvarnog
uzajamnog
ekonomskog unitenja, ako je
ono nuno.
Odnos izmeu poslodavca i
nametenika proet je istim duhom
ravnodunosti.
Re
poslodavac sadri itavu
priu:
po-sednik
kapitala
zapoljava drugo ljudsko bie
kao to zapoljava neku
mainu. Obojica jedan drugog
koriste za postizanje svojih
ekonomskih interesa; njihov
odnos je takav da obojica predstavljaju sredstva za ostvarivanje
jednog cilja, obojica slue jedan
drugome kao orue. To je odnos
u koji dva ljudska bia stupaju
samo
zbog
te
uzajamne
korisnosti. Ista instrumentalnost
je pravilo i u odnosu izmeu
sopstvenika i kupca. Kupac je
predmet za manipulisanje, a ne
konkretna osoba ije ciljeve
sop-stvenik zadovoljava u svom
interesu. Taj stav prema radu ima
svojstvo
instrumentalnosti;
nasuprot
srednjovekovnom
zanatliji, moderni industrijski
radnik
nije
prvenstveno
zainteresovan za ono to
proizvodi; on u sutini proizvodi
da bi ostvario dobit iz ulaganja
kapitala, a ono to proizvodi u
bitnoj je zavisnosti od trita,
koje obeava da e ulaganje
kapitala u izvesnu granu biti
unosno.
Ne samo ekonomski ve i
lini odnosi izmeu ljudi
obeleeni su tom otuenou;
umesto obeleja odnosa izmeu
ljudskih bia, oni dobijaju
obeleje odnosa izmeu stvari.
Ali
moda
je
taj
duh
instrumentalnosti i otuenosti
najvaniji i najrazorniji u odnosu
pojedinca prema linom ja.3
ovek ne prodaje samo robu, on
prodaje i sebe i osea se kao
roba. Manuelni radnik prodaje
svoju fiziku snagu; sopstvenik,
lekar i klerikalni namete-nik
prodaju svoju linost. Oni
moraju da poseduju linost
ako hoe da prodaju svoje
proizvode ili usluge. Pored toga
to ta linost treba da bude
prijatna, njen posednik treba da
odgovori na niz drugih zahteva:
on treba da bude energian,
inicijati-van, da poseduje sve to
moe biti potrebno za njegov
poseban poloaj. Kao to je
sluaj sa svakom drugom robom,
trite odluuje o vrednosti tih
ljudskih svojstava, pa ak i o

samom njihovu postojanju. Ako

se svojstva kojima jedna osoba
raspolae1 ne mogu upotrebiti,
ona nema nikakvih svojstava;
upravo kao to je roba koja se ne
moe prodati bezvredna, mada bi
ona mogla da ima upotrebnu
vrednost.
Tako
su
samopouzdanje,
oseanje
linog ja samo znak onoga to
drugi misle o toj osobi. Nije ona
uverena u svoju vrednost bez
obzira na popularnost i uspeh na
tritu. Ako je traena, ona je
neko; ako nije popularna, ona
prosto ne predstavlja nita. Ta
zavisnost samopotovanja od
uspeha linosti jeste razlog iz
koga je popularnost za modernog
oveka tako meizmerno vana.
Od nje zavisi ne samo napredovanje u praktinom pogledu
ve i odravanje samopotovanja, odnosno propadanje u
oseanja inferiornosti.Pokuali
smo da pokaemo da je nova
sloboda koju je kapitalizam
doneo pojedincu pojaala dejstvo
koje je religijska sloboda
protestantizma ve na njega
vrila. Pojedinac je postao usamljeniji, izdvojeniji, postao je
orue u rukama neodoljivih snaga izvan njega; postao je
pojedinac, ali zbunjen i
nesiguran
pojedinac.
Neki
inioci pomogli su mu da tu
osnovnu nesigurnost ne ispolji
otvoreno. Pre svega posedovanje
svojine prualo je podrku
njegovom linom ja. Svojina
koju je posedovao nije se mogla
razluiti od njega kao osobe.
ovekova odea ili kua
predstavljali su delove njegova
linog ja koliko i njegovo telo.
to je manje oseao da
predstavlja nekog, to mu je bilo
potrebnije da neto poseduje.
Ako pojedinac nije imao svojine,
ili ju je izgubio, nedostajao mu je
znaajan deo linog ja, te, u
iz-vesnoj meri, ni za sebe ni za
druge nije bio potpuno razvijena
osoba.
Ugled i mo bili su drugi
inioci koji su podravali lino
ja. Oni su delimino bili rezultat
posedovanja svojine, delimino
neposredna posledica uspeha u
konkurenciji. Divljenje drugih i
mo nad njima pojaavali su
potporu koju je pruala svojina,
podravali
su
nesigurno
pojedinano ja.
Za one koji su imali malo
svojine i drutvenog ugleda
porodica
je
bila
izvor
pojedinanog ugleda. Tu s
pojedinac mogao oseati kao

29

neko. Njega su sluali ena i

deca, on se nalazio u sreditu
pozornice i bezazleno je
prihvatio svoju ulogu kao prirodno pravo. On je u drutvenim
odnosima mogao da ne predstavlja nita, ali je kod kue bio kralj.
Sem porodice, nacionalni ponos
(u Evropi esto klasni ponos)
takoe mu je davao oseanje
vanosti. ak i ako je lino bio
niko i nita, on se ponosio to
pripada grupi koja je, kao to je
mogao da oseti, bila iznad drugih
grupa s kojima se mogla
usporediti.
Te inioce koji su podupirali
oslabljeno lino ja moramo razlikovati od onih inilaca o
kojima smo govorili na poetku
ovog
poglavlja:
stvarne
ekonomske i politike slobode,
povoljne prilike za pojedinanu
inicijativu,
sve
veeg
racionalnog prosveiva-nja. Ovi
inioci su odista ojaali lino ja i
doveli
do
razvoja
individualnosti,
nezavisnosti
i
racionalnosti. S druge strane,
inioci koji su podupirali lino ja
samo su pomagali oveku da
kompenzira svoju nesigurnost i
nespokojstvo. Oni ih nisu
iskorenili ve samo prikrili, te su
tako pomogli pojedincu da se
svesno osea bezbednim; ali to
oseanje se samo delimino
ispoljavalo i trajalo je samo
onoliko koliko i dejstvo inilaca
koji su podupirali lino ja.
Svaka
podrobna
analiza
evropske i amerike istorije u
razdoblju izmeu reformacije i
naih dana mogla bi da pokae
kako dve protivrene tenje
svojstvene evoluciji slobode od
u slobodu za idu uporedo ili,
jo bolje, kako se neprestano
prepli-u. Na alost, jedna takva
analiza izlazi iz okvira ove
knjige i moramo je odgoditi za
neku drugu publikaciju. U svom
pozitivnom smislu kao snaga
i dostojanstvo linog ja
ljudska sloboda bila je preteni
inilac u nekim razdobljima i u
izvesnim drutvenim grupama;
uopte uzev, do toga je dolo u
Engleskoj, Francuskoj, Americi i
Nemakoj kada je srednja klasa
zadobila ekonomske i politike
pobede nad predstavnicima
starog poretka. U toj borbi za
pozitivnu slobodu srednja klasa
mogla je da pribe-gne onoj strani
protestantizma
koja
je
naglaavala ljudsku autonomiju i
dostojanstvo, a katolika crkva
udruila se s onim grupama koje
su morale da se bore protiv
osloboenja oveka kako bi

sauvale svoje povlastice.

I u filozofskoj misli modernog
doba nalazimo da su ta dva vida
slobode
ostala
isprepletena
onako kao to su bila u
teolokim
doktrinama
reformacije. Tako su za Kanta i
Hegela autonomija i sloboda
pojedinca
glavni
postulati
njihovih sistema, a oni ipak
primoravaju pojedinca da slui u
svrhe jedne svemone drave.
Filozofi iz doba francuske
revolucije, a u XIX veku
Fojerbah, Marks, tirner i Nie
ponovo su na nepomirljiv nain
izrazili ideju da pojedinac ne
treba da slui ni u kakvu svrhu
koja je tua njegovom vlastitom
razvitku ili srei. Meutim,
reakcionarni filozofi istog veka
izriito
su
zahtevali
podreivanje pojedinca duhovnom i svetovnom autoritetu.
U drugoj polovini XIX i na poetku XX veka tenja ljudskoj
slobodi, u njenom pozitivnom
smislu, dostie vrhunac. U toj
tenji nije imala udela samo
srednja klasa ve je i radnika
klasa postala aktivan i slobodan
inilac, borila se za vlastite
ekonomske ciljeve i, u isti mah,
za ire ciljeve oveanstva.
U
monopolistikoj
fazi
kapitalizma, koja se poslednjih
decenija sve vie razvijala,
izgleda da se izmenila odnosna
vrednost obeju tenji ljudskoj
slobodi. Vrednost su dobili oni
inioci koji tee da oslabe
pojedinano ja, a relativno su je
izgubili
oni
koji
jaaju
pojedinca. Uvealo se oseanje
nemoi i usamljenosti pojedinca,
njegova sloboda od svih
tradicionalnih spona postala je
izrazitija, suzile su se njegove
mogunosti za ostvarivanje
vlastitih ekonomskih ciljeva. On
osea da ga ugroavaju dinovske snage i ta situacija po mnogo
emu podsea na onu iz XV i
XVI veka.
Najvaniji inilac u tom
razvoju je sve vea mo
monopolisti-kog
kapitala.
Koncentracija
kapitala
(ne
bogatstva)
u
izvesnim
podrujima naeg ekonomskog
sistema ograniavala je mogunost
uspeha
pojedinane
inicijative,
hrabrosti
i
inteligencije. U onim podrujima
u kojima je monopolistiki
kapital odneo po-bedu, unitena
je
ekonomska
nezavisnost
mnogih ljudi. Za one koji se i
dalje bore, naroito za velik deo
srednje klase, ta borba dobija
obele^je bitke protiv toliko

nadmonog neprijatelja da se
pouzdanje u linu inicijativu i
hrabrost zamenjuje osea-njem
nemoi i beznadenosti. aica
ljudi ima ogromnu, mada
skrivenu mo nad itavim
drutvom, i od njenih odluka
zavisi sudbina velikog dela
drutva. Inflacija u Nemakoj
1923. i ameriki krah 1929.
uveali su oseanje nesigurnosti
i mnogima poruili nadu u
napredovanje vlastitim trudom,
kao i tradicionalno verovanje u
neograniene
mogunosti
uspeha.
Moe se lako desiti da sitni ili
osrednji sopstvenik, koji je
stvarno ugroen neodoljivom
moi vieg kapitala, i dalje zarauje i zadri svoju nezavisnost;
ali pretnja koja mu visi nad
glavom je njegovu nesigurnost i
nemo napravila mnogo veom
no to je bilo uobiajeno. Borei
se protiv monopolistikih konkurenata on se izlae sukobu sa
divovima, dok se obino borio
protiv sebi ravnih. Ali i
psiholoko stanje tih nezavisnih
sop-stvenika, kojima je razvoj
moderne idustrije doneo nove
ekonomske funkcije, razlikuje se
od stanja starih nezavisnih sopstvenika. Jedna ilustracija te
razlike oituje se u onom tipu
nezavisnih sopstvenika koji se
ponekad navode kao primer
razvitka novog oblika postojanja
srednje klase: u tipu vlasnika
benzinskih stanica. Mnogi od
njih su ekonomski nezavisni.
Oni poseduju svoj posao ba kao
i ovek koji je posedovao
bakalnicu ili kroja koji je io
odela. Ali kakva razlika izmeu
stare i nove vrste nezavisnosti
sopstvenika! Vlasniku bakalnice
bilo je potrebno mnogo znanja i
vetine. On je mogao da bira od
kojih e veletrgovaca da kupuje
a mogao je da ih odabira prema
ceni i kakvoi koje je smatrao
najpovoljnijim; morao je da
poznaje potrebe mnogih kupaca,
morao je da ih savetuje pri
kupovini i morao je da odluuje
da li da im da na veresiju ili ne.
Uopte uzev, uloga staromodnog
sopstvenika nije bila samo
nezavisna, ve i uloga koja je
iziskivala
vetinu,
individualizovanu uslugu, znanje
i aktivnost. Meutim, poloaj
vlasnika
benzinske
stanice
sasvim je drukiji. Postoji samo
jedna vrsta robe koju on prodaje:
ulje i benzin. On je ogranien u
svom pogaanju s petrolejskim
kompanijama. On neprestano
mehaniki ponavlja istu radnju

punjenja benzinom i uljem. Za

vetinu, inicijativu, pojedinanu
aktivnost tu ima manje mesta no
to je imao vlasnik starinske
bakalnice.
Zaradu
vlasnika
benzinske stanice odreuju dva
inioca: cena koju mora da plati
za benzin i ulje i broj vozaa koji
se
zaustavi
kraj
njegove
benzinske stanice. Oba ta inioca
uglavnom su van njegova
nadzora; on funkcionie samo
kao
posrednik
izmeu
veletrgovca
i
kupca.
U
psiholokom pogledu mala je
razlika izmeu toga da li ga
zapoljava koncern ili je on
nezavisan sopstvenik; on je
samo zubac na toku ogromne
maine za raspodelu.
to se tie nove srednje klase,
koju ine slubenici, iji je broj
porastao sa ekspanzijom krupnih
poslovnih poduhvata, oigleddno je da se njihov poloaj
veoma razlikuje od poloaja
sitnog, nezavisnog sopstvenika
staroga tipa. Mada oni vie nisu
nezavisni u formalnom smislu,
moglo bi se tvrditi da su stvarne
prilike za razvoj inicijative i
inteligencije kao osnove uspeha
povoljne isto onoliko koliko i
prilike staromodnog krojaa ili
vlasnika bakalnice, ili ak
povoljnije od njih. U izvesnom
smislu to je odista tano, mada je
neizvesno u kojoj meri. Ali je u
psiholokom pogledu stanje
slubenika drukije. On' je deo
ogromne ekonomske maine,
ima
veoma
specijalizovan
zadatak,
njemu
kon-kuriu
stotine drugih koji se nalaze u
istom poloaju, a nemilosrdno ga
otputaju ako zaostane. Ukratko,
ak i ako su mu prilike za uspeh
ponekad vee, on je izgubio
veliki deo bezbed-nosti i
nezavisnosti starog sopstvenika;
on se pretvara u nekad manji,
nekad vei zubac na toku
mainerije koja mu namee svoj
tempo, koju on ne moe da
nadzire, i u poreenju s kojom je
potpuno beznaajan.
Na
radnika
su
takoe
psiholoki delovale ogromnost i
via mo velikog preduzea. U
manjim preduzeima iz starih
dana radnik je lino poznavao
svoga gazdu i bio je dobro
upoznat s itavim preduzeem,
koje je mogao da obuhvati
pogledom,
mada
je
bio
zapoljavan i otputan prema
zakonu trita, on se nalazio u
nekoj odreenoj vezi sa gazdom
i poslom, to mu je prualo oseanje da poznaje tle na kom stoji.
ovekov poloaj je drukiji u
fabrici koja upoljava hiljade

30

radnika. Gazda je postao apstraktna figura, radnik ga nikad ne

via; uprava je anonimna mo
s kojom on posredno opti i u
odnosu prema kojoj je kao
pojedinac beznaajan. Preduzee
ima takve razmere da on moe
da sagleda samo onaj mali deo
preduzea u kome obavlja svoj
posao.
Sindikati
su
unekoliko
uravnoteili tu situaciju. Oni nisu
samo
popravili
ekonomski
poloaj radnika, ve su i u
psiholokom pogledu znaajno
delovali pomaui mu da oseti
svoju snagu i vanost u odnosu
na divove s kojima opti. Na
alost, mnogi su sindikati i sami
izrasli u gorostasne organizacije
u kojima ima malo mesta za
inicijativu pojedinanih lanova.
Oni plaaju lanarinu i s
vremena na vreme glasaju, ali su
i tu mali zupci na toku velike
maine. Krajnje je vano da
sindikati postanu organi koje
aktivnom saradnjom podupiru
svi lanovi, organi koji e svoje
lanove tako organizovati da
svaki od njdh aktivno uestvuje
u ivotu organizacije i da osea
odgovornost za sve to se zbiva.
Beznaajnost pojedinca u nae
doba odnosi se ne samo na njegovu
ulogu
sopstvenika,
nametenika
ili
manuelnog
radnika ve i na njegovu ulogu
kupca. Posljednjih decenija
uloga kupca iz osnove je
preinaena. Kupac koji je odlazio
u maloprodajnu radnju iji je
vlasnik bio nezavisan sopstvenik
bio je siguran da e mu vlasnik
lino pokloniti panju: njegova
pojedinana kupovina bila je za
vlasnika radnje vana; on je bio
priman kao znaajna osoba, o
njegovim eljama vodilo se
rauna; sami in kupovanja
davao mu je oseanje vanosti i
dostojanstva. Kako je razliit
odnos kupca prema velikoj
robnoj kui! Na njega ostavlja
utisak ogromna zgrada, broj
nametenika, obilje izloene robe; u odnosu na sve to on mora
da se osea mali i beznaajan.
Kao pojedinac, on za robnu kuu
uopte nije vaan. On je vaan
kao jedan kupac; robna kua
ne eli da ga izgubi jer bi to bio
znak da u njoj neto ne valja, to
bi moglo znaiti da e iz istog
razloga izgubiti i druge kupce.
On je vaan kao apstraktan
kupac; kao konkretan kupac on
je krajnje beznaajan. Niko se ne
raduje njegovu dolasku, niko se
naroito ne zanima za njegove
elje. in kupovanja postao je
slian kupovanju maraka na
poti.

To stanje jo vie podvlae

metodi moderne reklame. Ono
to je staromodni sopstvenik
govorio pri prodaji bilo je u
sutini racionalno. On je
poznavao svoju robu, poznavao
je potrebe kupca i na osnovu tog
znanja pokuavao da tu robu
proda. Svakako da ono to je pri
prodaji govorio nije bilo sasvim
objektivno, te se on sluio
ubeivanjem to je vie mogao;
ipak, da bi delo-vao, to to je
govorio moralo je da bude
prilino racionalno i pametno.
Ogroman deo moderne reklame
je drukiji; ona se ne obraa
razumu ve emociji; kao i svaka
druga hipnoidna sugestija, ona
pokuava da na svoje predmete
utie emocionalno, a da ih zatim
natera
da
se
potine
intelektualno. Takva se reklama
slui svakovrsnim sredstvima da
na kupca ostavi utisak: estim
ponavljanjem istog obrasca;
uticajem autoritativne slike, kao
to je slika gospoe iz visokog
drutva ili poznatog boksera koji
pue izvesnu vrstu cigareta;
privlaei kupca i u isti mah
slabei
njegove
kritike
sposobnosti seksipilom kakve
lepe devojke; zastraujui ga
pretnjom b. o.-a ili halitoze4
5
; ili, opet, pod-stiui ga da
sanjari o iznenadnoj promeni
koju e kupovanje neke koulje
ili sapuna izazvati u itavom
toku njegova ivota. Svi ti
metodi u sutini su iracionalni;
oni nemaju nikakve veze sa
kakvoom robe, a poput kakvog
sredstva za uspavljivanje ili
prave hipnoze gue i ubijaju
kritike sposobnosti kupca. Ba
kao i filmovi, oni mu sanjarskim
svojstvima pruaju izvesno
zadovoljenje, ali u isto vremene
uveavaju njegovo oseanje
siunosti i nemoi.
U
stvari,
ti
metodi
otupljivanja sposobnosti za
kritiko miljenje opasniji su za
nau demokratiju od mnogih
otvorenih napada na nju i
nemoralniji u pogledu
ljudskog integriteta od
skaredne
knjievnosti,
ije
objavljivanje
kanjavamo.
Pokret potroaa pokuao je da
povrati
kupevu
kritiku
sposobnost,
dostojanstvo
i
oseanje znaaja, te tako deluje
u pravcu koji je slian pravcu
delovanja sindikalnog pokreta.
Meutim, on dosad nije otiao
dalje od skromnih poetaka.
Za politiku sferu vai isto
ono to i za ekonomsku. U
prvim
danima
demokratije
pojedinac
je,
zahvaljujui

razliitim uredbama, mogao

konkretno i aktivno da uestvuje
u glasanju o iz-vesnoj odluci ili
za izvesnog kandidata koji treba
da stupi u dravnu slubu.
Pitanja o kojima se odluivalo
bila su dobro poznata, kao i
kandidati: in glasanja, esto
obavljen na skupu itavog
stanovnitva grada, odlikovao se
konkretnou koja je pojedincu
davala stvarnu vanost. Danas se
glasa suoava sa gorostasnim
partijama, koje su mu isto toliko
daleke i upeatljive koliko i
gorostasne
industrijske
organizacije. Sporna pitanja su
zamrena, a od svakovrsnih
metoda zamagljivanja postala su
jo zamrenija. Glasa esto
moe da via svoga kandidata u
prediz-borno vreme, ali nije
verovatno da e se oni tako esto
viati u doba radija, te glasa
gubi
jedno
od
osnovnih
sredstava za stvaranje miljenja
o svom kandidatu. U stvari,
partijske maine nude mu izbor
izmeu dva ili tri kandidata; ali
te kandidate nije on izabrao,
on o njima zna isto toliko malo
koliko i oni o njemu, a njihov
meusobni odnos postao je isto
toliko apstraktan koliko i veina
drugih odnosa.
Slino dejstvu reklame na
kupca,
metodi
politike
propagande tee da uveaju
oseanje
beznaajnosti
pojedinog glasaa. Ponavljanje
parola i isticanje inilaca koji
nemaju nikakve veze sa pitanjem
o kojem je re otupljuju
glasaeve kritike sposobnosti.
Jasno i racionalno obraanje
njegovu miljenju pre je izuzetak
nego pravilo u politikoj
propagandi ak i u demokratskim zemljama. Suoeni sa moi
i veliinom partija, koje se oituju u njihovoj propagandi,
pojedinani glasai ne mogu a
da ne osete svoju siunost i
malu vanost.
Sve ovo ne znai da reklama i
politika propaganda otvoreno
istiu beznaajnost pojedinca.
Naprotiv, one pojedincu laskaju
dajui mu tobonju vanost,
obraaju se tobo njegovom kritikom sudu, njegovom smislu
za opaanje. No ta pretvaranja u
sutini su metod za otupljenje
pojedinane sumnje i pomaganje
njegova samoobmanjivanja da
odluka koju je doneo ima
obeleje individualnosti. Nije
skoro ni potrebno isticati da propaganda o kojoj sam govorio
nije potpuno iracionalna i da se

propaganda razliitih partija,

odnosno kandidata razlikuje po
teini racionalnih inilaca.
Drugi inioci doprinosili su
sve veoj nemoi pojedinca.
Ekonomska i politika pozornica
sloenija je i prostranija no to je
ikad bila; pojedinac je manje
kadar da je obuhvati pogledom.
Razmere pretnji sa kojima se on
suoava takoe su porasle.
Strukturalna
nezaposlenost
mnogih miliona uveala je
oseanje nesigurnosti. Mada je
dravna pomo nezaposlenima
umnogome ublaila posledice
nezaposlenosti,
ne
samo
ekonomski nego i psiholoki,
ostala je injenica da ogromna
veina ljudi psiholoki veoma
teko
podnose
breme
nezaposlenosti i da strah od nje
pomuuje itav njihov ivot.
Mnogima
izgleda
da
je
zaposlenost bez obzira kakav
je posao posredi sve to bi u
ivotu mogli da poele i na emu
bi trebalo da su zahvalni.
Nezaposlenost je uveala i
pretnju od starosti. Za mnoge
poslove trai se samo mlada, pa
ak i neiskusna osoba, koja se
jo moe prilagoditi; to znai ona
koja se jo lako moe uobliiti u
maleni zubac na toku maine,
potreban u tom posebnom
ureaju.
Pretnja od rata takoe je
uveala
oseanje
nemoi
pojedinca. Ratova je, svakako,
bilo i u XIX veku. No od
poslednjeg
rata
naovamo
mogunosti razaranja toliko su se
poveale broj ljudi koji se
izlae dejstvu rata toliko je
porastao da obuhvata svakog bez
izuzetka da je pretnja od rata
postala mora koja, mada je
mnogi ljudi nisu svesni pre no
to njihova nacija bude stvarno
uvuena u rat, pomuuje njihov
ivot i uveava njihovo oseanje
bojazni i pojedinane nemoi.
Stil itavog tog razdoblja
odgovara slici koju sam ocrtao.
Ogromnost gradova, u kojoj se
pojedinac gubi, zgrade visoke
kao
planine,
neprestano
akustiko bombardovanje preko
radija, krupni novinski naslovi
koji se tri puta dnevno menjaju
ne ostavljajui oveku nikakvu
mogunost da odlui ta je
vano, varijetei u kojima stotina
devojaka
s
preciznou
asovnika
pokazuje
svoju
sposobnost za otklanjanje onog
to je pojedinano i deluju poput
mone,
uhodane
maine,
izmirujui ritam deza te i
mnoge druge pojedinosti jesu

31

izraz sticaja prilika u kome se

pojedinac
suoava
s
nesavladljivim
veliinama,
prema kojima je obian trun. On
moe samo da dri korak kao
vojnik u stroju ili radnik na
beskrajnoj traci. On moe da
dela; ali iezlo je njegovo
oseanje nezavisnosti i znaaja.
Izgleda da je popularnost
filmova o Mikiju Mausu reit
izraz do kog stupnja je prosean
ovek u Americi obuzet istim
osea-njem
straha
i
beznaajnosti. Jedina tema u tim
filmovima ije su varijacije
tako brojne jeste ova: neko
malo stvorenje progoni i
ugroava neka neodoljiva sila
pretei da ga ubije ili proguta. To
malo stvorenje bei i konano
uspeva da utekne, ili ak, da
naudi neprijatelju. Ljudi ne bi
bili spremni da neprestano
gledaju mnoge varijacije te jedne
jedine teme kad se ona ne bi
odnosila na neto to je veoma
blisko njihovu emocionalnom
ivotu. Oigledno da je to malo
stvorenje, ugroeno od monog
neprijatelja, sami gledalac; tako
se on osea, i s tom situacijom
moe da se poistoveti. Ali kad se
ti filmovi ne bi sreno zavravali,
oni, naravno, ne bi gledaoca
neprestano privlaili. Ovako
gledalac preivljava sva svoja
strahovanja i oseanja siunosti,
a na kraju biva uteen oseanjem
da e uprkos svemu biti spasen i
da e ak, savladati silu.
Meutim znaajan i tuan deo
ovog srenog zavretka
njegovo spasenje lei uglavnom
u njegovoj sposobnosti da
pobegne i u nepredvienim
sluajnostima
koje
onemoguavaju udovite da ga
uhvati.
Poloaj u kojem se pojedinac
danas nalazi predvideli su vizionarski mislioci ve u XIX veku.
Kjerkegor opisuje bespomonog
pojedinca kog razdiru i mue
sumnje, koga ophrvava oseanje
usamljenosti i beznaajnosti.
Nie u mislima vidi nastupajui
nihilizam koji e se oitovati u
nacizmu i slika nadoveka kao
negaciju
beznaajnog,
izgubljenog pojedinca koga je
video u stvarnosti. Tema o
ovekovoj nemoi veoma je
precizno izraena u delu Franca
Kafke. On u Zamku opisuje
oveka koji eli da doe u dodir
sa tajanstvenim stanovnicima
jednog zamka, od kojih oekuje
da mu kau ta da ini i da mu
pokau njegovo mesto u svetu.
Sav njegov ivot sastoji se u
besomunom naporu da s njima

stupi u dodir, ali to mu nikad ne

polazi za rukom, i on ostaje sam,
oseajui krajnju uzaludnost i
bespomonost.
Oseanje
izdvojenosti
i
nemoi lepo je izrazio i ilijen
Grin na sledeem mestu:
Znao sam da smo malo
vani
u
poreenju
sa
svemirom, znao sam da ne
predstavljamo
nita;
ali
izgleda da nas to stanje neizmernog nitavila na neki
nain ophrvava i, u isti mah,
umiruje.
Potpuno
smo
svladani onim oblicima, onim
dimenzijama koje su izvan
dosega ljudske misli. Postoji
li neto ega se moemo drati? Usred tog haosa obmana u
koji smo glavake baeni
postoji neto to odudara
svojom istinom, a to je
ljubav. Sve ostalo je nitavilo,
puka praznina. Mi piljimo u
ogromnu mranu provaliju
koja se otvara pod nama. I
plaimo se.'

Meutim,
to oseanje
pojedinane
izdvojenosti
i
nemoi, kako su ga izrazili ovi
pisci i kako se ono javlja u
mnogih takozvanih neurotinih
osoba, nije neto ega je svestan
normalni ovek. Ono je odvie
strano da bi ga ljudi bili svesni.
Ono se prikriva svakodnevnim
uobiajenim tokom ovekovih
aktivnosti,
pouzdanjem
i
odobravanjem koje on nalazi u
svojim privatnim ili drutvenim
odnosima, uspehom u poslu,
razonodom,
provodima,
poznanstvima
izlascima.
Ali zvidanjem u mraku ne
stvara se svetlost. Usamljenost,
strah i pometenost ostaju; to
ljudi ne mogu veito da podnose.
Oni ne mogu da i dalje nose
breme slobode od; moraju
pokuati da sasvim pobegnu od
slobode, ako ve ne mogu da nai
reduju od negativne slobode ka
pozitivnoj.

U nae vreme, glavni drutveni putevi bekstva su

ono potinjava-nje vou do kojeg se dolo u
faistikim zemljama, i ono prinudno saobraavanje
koje preovlauje u naoj vlastitoj demokra-tiji. Pre
no to preemo na opisivanje ovih dvaju naina
beanja za koje je drutvo dalo obrazac, moramo
zamoliti itaoca da prati nae raspravljanje o
zamrenostima tih psiholokih mehanizama
bekstva. U prethodnim glavama ve smo se
pozabavili nekima od tih mehanizama; ali da bismo
potpuno razumeli psiholoki znaaj faizma i
automatizovanja oveka u modernoj demokra-tiji,
nuno je da te psiholoke pojave shvatimo ne samo
uopte ve i u pojedinostima i konkretnosti njihova
delovanja. Nekome se moe uiniti da ovim
skreemo sa naeg puta; ali takvo ispitivanje
predstavlja, u stvari, nuan' deo cele nae rasprave.
Ba kao to se ne mogu ispravno razumeti
psiholoki problemi bez njihove drutvene i
kulturne pozadine, tako se ne mogu razumeti ni
drutvene pojave bez poznavanja psiholokih
mehanizama na kojima se one temelje. Naredna
glava pokuava da analizuje te mehanizme, da
otkrije ta se zbiva u pojedincu i da pokae kako
smo mi, nastojei da pobegnemo od svoje
usamljenosti i nemoi, gotovi da se otarasimo svog
pojedinanog ja, bilo putem potinjavanja novim
oblicima autoriteta bilo putem prinudnog
saobraavanja usvojenim obrascima.
77.
U
neobjavljenom
predavanju
o
Samooseanju i .prodaji' linosti Ernest
ahtel (Ernest Schachtel) dao je jasnu i otvorenu
analizu samopo to vanj a.
78.
Halitoza (halitosis) jeste neprijatan
zadah iz usta kao posledica nekog organskog
poremeaja; b. o. je skraenica za Body odor
telesni vonj. Prim. prev.
79.
ilijen Grin (Julian Green), Personal
Record 192839 (Lini zapisi, 192839),
prevod . Godefroa (J. Godefroi), Harper and
Brothers, Njujork, 1939.

BELESKE
ETVRTU

80
. P
o
d
r
o
b
n
a

r
32

UZ

GLAVU

a
s
p
r
a
v
a
o
t
o
m
p
r
o
b
l
e
m
u
m
o

e
s
e
n
a

i
u
p
i

e
v
u
r
a
d
u

S
e
b
i

n
o
s
t
i

s
a
m
o
l
j
u
b
l
j
e

S
e
l
f
i
s
h
n
e
s
s
a
n
d
S
e
l
f
L
o
v
e

,
P
s
y
c
h
i
a
t
r
y
,
V
o
l
.
2
,
N
33

o
.
4
,
n
o
v
e
m
b
a
r
1
9
3
9
)
;
p
r
e
u
z
e
t
o
u
M
a
n
f
o
r
H
i
m
s
e
l
f
,
H
o
l
t
,
R
i
n
e
h
a
r
t

a
n
d
W
i
n
s
t
o
n
,
N
e
w
Y
o
r
k
1
9
4
7
,
p
o
d
p
r
o

i
r
e
n
i
m
n
a
s
l
o
v
o
m
S
e
l
f
i
s
h
n
e
s
s
34

,
S
e
l
f
L
o
v
e
a
n
d
S
e
l
f
I
n
t
e
r
e
s
;
u
o
v
o
m
i
z
d
a
n
j
u
v
.
3
.
s
v
e
z
a
k
,

o
v
j
e

k
z
a
s
e
b
e
,
I
V
.
p
o
g
l
.
s
t
r
.
1
1
3

1
3
0
.

81
. S
a
l
i
v
e
n
s
e
u

s
v
o
j
i
m
p
r
e
d
a
v
a
n
j
35

i
m
a
p
r
i
b
l
i

i
o
o
v
o
j
f
o
r
m
u
l
a
c
i
j
i
.
O
n
t
v
r
d
i
d
a
s
e
e
r
a
p
r
e
a
d
o
l
e
s
c
e
n
c

i
j
e
o
d
l
i
k
u
j
e
u
m
e

u
l
i

n
i
m
o
d
n
o
s
i
m
a
p
o
j
a
v
o
m
i
m
p
u
l
s
a
k
o
j
i
d
o
p
r
i
n
o
s
36

e
n
o
v
o
m
t
i
p
u
z
a
d
o
v
o
l
j
e
n
o
s
t
i
d
r
u
g
e
o
s
o
b
e
(
d
r
u
g
a
)
.
L
j
u
b
a
v
j
e
,
p
r
e
m

a
n
j
e
m
u
,
s
i
t
u
a
c
i
j
a
u
k
o
j
o
j
j
e
z
a
d
o
v
o
l
j
e
n
j
e
v
o
l
j
e
n
o
g
u
p
r
a
v
o
i
s
t
o
37

t
o
l
i
k
o
z
n
a

a
j
n
o
i
p
o

e
l
j
n
o
k
a
o
i
z
a
d
o
v
o
l
j
e
n
j
e
o
n
o
g
a
k
o
j
i
v
o
l
i
.

82
. H
e
g
e
l
i
M
a
r
k
s
p
o
l
o

i
l
i
s
u
t
e
m
e
l
j
e
z
a
r
a
z
u
m
e
v
a
n
j
e
p
r
o
b
l
e
m
a
o
t
u

38

e
n
o
s
t
i
.
P
o
s
e
b
n
o
s
r
.
M
a
r
k
s
o
v
p
o
j
a
m
o

f
e
t
i

i
z
m
u
r
o
b
e

o
t
u

e
n
j
u


r
a
d
a

39

Mehanizmi bekstva

U naoj raspravi dospeli smo do dananjeg doba, i sada bismo preli na raspravljanje
o psiholokom znaaju faizma i znaenju slobode u autoritarnim sistemima, kao i u
naoj vlastitoj demokratiji. Meutim, poto valjanost itavog naeg dokazivanja zavisi
od valjanosti naih psiholokih premisa, poeljno je, izgleda, da prekinemo taj opti
tok misli i da jednu glavu posvetimo podrobnijem i konkretnijem raspravljanju o
onim psiholokim mehanizmima koje smo ve spomenuh i o kojima emo kasnije
raspravljati. Te premise iziskuju da o njima podrobno raspravljamo, jer poivaju na
pojmovima o nesvesnim snagama i nainama njihova izraavanja u racionalizacijama
i karakternim osobenostima, na pojmovima za koje bi mnogi itaoci rekli ako ne to da
su im strani a ono bar da zasluuju razradu.
U ovoj glavi namerno se pozivam na individualnu psihologiju i na ono to je bilo
zapaeno preciznim prouavanjima pojedinaca psihoanalitikim postupkom. Mada
psihoanaliza ne dostie dugogodinji ideal akademske psihologije to jest, pribliavanje eksperimentalnim metodima prirodnih nauka ona je ipak potpuno empirijski
metod, zasnovan na briljivom posmatranju necenzurisanih misli, snova i fantazija
pojedinaca. U zamrene racionalizacije sa kojima se suoavamo pri analiziranju jednog pojedinca ili jedne kulture moe da pronikne jedino psihologija koja koristi
pojam o nesvesnim snagama. Mnotvo prividno nereljivih problema iezava im
odluimo da odustanemo od miljenja da su motivi za koje ljudi veruju da ih pokreu
nuno motivi koji ih stvarno pokreu na delanje, oseanje i miljenje.
Mnogi e se italac upitati da li se nalazi do kojih se dospelo posmatranjem
pojedinaca mogu primeniti i na psiholoko razumevanje grupa. Na odgovor na to
pitanje nedvosmisleno je potvrdan. Svaka grupa sastoji se od pojedinaca i samo od
pojedinaca, te, prema tome, psiholoki mehanizmi ije delovanje otkrivamo u grupi
mogu biti jedino mehanizmi koji deluju u pojedinaca. Pri prouavanju individualne
psihologije kao osnove za razumevanje socijalne psihologije mi inimo neto to bi se
moglo usporediti sa prouavanjem kakvog predmeta pod mikroskopom. To nam
omoguuje da otkrijemo same pojedinosti psiholokih mehanizama koji iroko deluju
u drutvenom procesu. Ako se naa analiza drutveno-psiholokih pojava ne zasniva
na podrobnom prouavanju ponaanja pojedinca, ona nije empirijska, te otud ni
valjana.
No ako se ak i sloimo s tim da je prouavanje ponaanja pojedinca toliko
znaajno, mogli bismo se zapitati da li prouavanje pojedinaca koji se obino
oznaavaju kao neurotiari moe iole koristiti u razmatranju problema socijalne
psihologije. Ve-rujem da se i na to pitanje mora odgovoriti potvrdno. Pojave koje
posmatramo u neurotine osobe naelno se ne razlikuju od onih koje nalazimo u
normalne osobe. One su u neurotine1 osobe samo jae izraene, jasnije i njenoj svesti
esto pristupanije negoli to su u normalne osobe, nesvesne ijednog problema koji
iziskuje da bude prouen.
Da bismo ovo razjasnili, ini nam se da e biti korisno da ukratko pretresemo
termine neurotian i normalan ili zdrav.
Termin normalan ili zdrav moe se definisati na dva naina. Prvo, sa
stanovita funkcija jednog drutva, osoba se moe nazvati normalnom ili zdravom ako
je kadra da ispunjava drutvenu ulogu koju treba da preuzme u tom drutvu. To,
konkret-nije, znai da bude kadra da u tom drutvu radi onako kako se od nje trai, i
da, sem toga, bude sposobna da uestvuje u reprodukciji drutva, to jest sposobna za
osnivanje porodice. Drugo, sa stanovita pojedinca, mi na zdravlje ili na normalnost
gledamo kao na stanje koje je najpovoljnije za njegov razvitak i sreu.
Da struktura datog drutva prua najpovoljniju mogunost za sreu pojedinca, oba
bi se gledita podudarala. Meutim, u veini drutava koja poznajemo, ukljuujui tu i
nae, to nije sluaj. Mada se ona razlikuju po tome do koje mere potpomau razvitak
pojedinca, tenja za ravnomernim funkcionisanjem ometa puni razvoj pojedinca.
Zbog ovog moramo nuno povui otru razliku izmeu ta dva pojma zdravlja. Jedan
odreuje drutvene potrebe, a drugi vrednosti i norme koje se tiu cilja pojedinanog postojanja.
Na alost, ta se razliitost esto zanemaruje. Mnogi psihijatri do te mere uzimaju
strukturu svog drutva kao pogodnu da, po njima, svaka osoba koja se nije dobro
prilagodila dobija peat manje vrednosti. S druge strane, pretpostavlja se da dobro
prilagoena osoba zauzima vie mesto na lestvici ljudskih vrednosti. Ako povuemo
razliku izmeu ova dva pojma o normalnom i neurotinom, dospevamo do sledeeg
zakljuka: osoba koja je normalna s obzirom na svoju dobru prilagoenost esto je
manje zdrava od neurotine osobe s obzirom na njene ljudske vrednosti. Ona se esto
dobro prilagoava jedino po cenu odustajanja od svog linog ja, da bi manje vie
postala onakva kakva veruje da treba da bude. Pri tom su moda iezle sva istinska

100
40

individualnost i spontanost. S druge strane, neurotiara moemo oznaiti kao osobu

koja nije bila spremna da se potpuno preda u borbi za svoje lino ja. Svakako da njen
pokuaj da spase svoje pojedinano ja nije uspeo, te je ona, umesto da svoje lino ja
stvaralaki izrazi, potraila spasenje u neurotinim simptomima povlaei se u
fantazijski ivot. Pri svem tom, ona je, sa stanovita ljudskih vrednosti, manje
osakaena od one vrste normalne osobe koja je potpuno izgubila svoju individualnost.
Ne treba ni pominjati da postoje osobe koje nisu neurotine, a ipak nisu, u procesu
prilagoavanja, utopile svoju individualnost. No rekli bismo da je igosanje neurotine
osobe neosnovano i opravdano jedino ako neurotinu osobu posmatramo sa stanovita
drutvene celishodnosti. to se itavog drutva tie, termin neurotian ne moe se
primeniti u ovom drugom smislu, poto jedno drutvo ne bi moglo da postoji kad
njegovi lanovi ne bi vrili drutvene funkcije. Meutim, sa stanovita ljudskih
vrednosti, jedno drutvo moglo bi se nazvati neurotinim u smislu da su linosti
njegovih lanova osakaene u svom razvitku. Poto se termin neurotian tako esto
upotrebljava kao oznaka nedostatka drutvenog funkcionisanja, radije ne bismo hteli
da o drutvu govorimo kao o neem neurotinom ve kao o neem protivnom ljudskoj
srei i samoostvarivanju.
Mehanizmi o kojima emo u ovom poglavlju raspravljati jesu mehanizmi bekstva,
koji proizlaze iz oseanja nesigurnosti izdvojenog pojedinca.
Poto pojedinac kad se prekinu primarne spone, koje su mu pruale bezbednost, i
kad se suoi sa svetom izvan sebe kao sa potpuno odvojenim entitetom mora da
savlada to nepodnoljivo stanje nemoi i usamljenosti, pred njim se otvaraju dva puta.
Jednim putem on moe da dospe do pozitivne slobode; sa svetom moe spontano da
se povee ljubavlju i radom, istinskim izraavanjem svojih emocionalnih, ulnih i
intelektualnih sposobnosti; na taj nain, on moe ponovo da se sjedini sa ovekom,
prirodom i samim sobom, ne odustajui pri tom od nezavisnosti i integriteta svog
pojedinanog ja. Drugi put koji se pred njim otvara jeste odstupanje, odustajanje od
slobode i pokuaj da se usamljenost savlada odstranjivanjem jaza koji je nastao
izmeu pojedinanog ja i sveta. Tim drugim putem pojedinac se nikad nee ponovo
sjediniti sa svetom onako kao to je bio vezan pre nego to se izgubio kao
pojedinac, jer se injenica o njegovoj odvojenosti ne moe preokrenuti; to je
bekstvo iz jedne nesnolji-ve situacije, koja bi, kad bi trajala, onemoguila ivljenje.
Stoga je prinudnost obeleje tog puta bekstva, kao i svakog bekstva iz okolnosti u
kojima oveka moe da obuzme panika; njegovo obeleje je i ovekovo manje-vie
potpuno odricanje od individualnosti i integriteta linog ja. Otud to reenje ne vodi
srei i pozitivnoj slobodi; ono se, u naelu, moe nai u svim neurotinim pojavama.
Ono ublaava nepodnoljivo nespokojstvo i izbegavanjem panike omoguuje
ivljenje; pa ipak, ono ne reava osnovni problem, a za n j se plaa ivotom, koji se
esto sastoji samo od automatskih ili prinudnih aktivnosti.
Neki od ovih mehanizama bekstva imaju relativno mali drutveni znaaj; oni su
donekle uoljivi jedino u osoba s ozbiljnim mentalnim ili emocionalnim
poremeajima. U ovom poglavlju emo raspravljati jedino o onim mehanizmima koji
su znaajni u kulturnom pogledu i ije razumevanje predstavlja nunu premisu za
psiholoku analizu drutvenih pojava kojima emo se baviti u sledeim poglavljima:
faistikim sistemom, s jedne strane, i modernom demokratijom, s druge.
1. AUTORITARIZAM
Prvi mehanizam bekstva od slobode kojim u se pozabaviti jeste ovjekova tenja da
odustane od nezavisnosti svog pojedinanog ja i da ga sjedini sa nekim ili neim izvan
sebe, kako bi ono steklo snagu koja mu nedostaje; ili, drukije reeno, da trai nove,
sekundarne spone kao zamenu za primarne, izgubljene.
Jasniji oblici ovog mehanizma mogu se nai u stremljenju za potinjenou i
gospodarenjem, ili kako bismo radije rekli, u onakvim mazohistikim i sadistikim
stremljenjima kakva se, u razliitoj meri, javljaju u normalnih i neurotinih osoba.
Prvo emo ta stremljenja opisati, a onda pokuati da pokaemo da i jedno i drugo
predstavlja bekstvo iz nepodnoljive usamljenosti. *
Najei oblici u kojima se mazohistika stremljenja javljaju jesu oseanja
inferiornosti, nemoi, pojedinane beznaajnosti. Analiza osoba koje su tim
oseanjima obuzete pokazuje da njih neka sila u njima samima nesvesno goni da se
oseaju inferiorni ili beznaajni, mada se one svesno ale na to oseanje i ele da ga se
oslobode. Njihova oseanja nisu samo shvatanja stvarnih nedostataka i slabosti (mada
se obino racionalizuju kao da su samo to); te osobe pokazuju tenju da same sebe
omalovae, da se naprave slabe i da ne ovladaju stvarima. Ti ljudi sasvim redov no
pokazuju da u znatnoj meri zavise od sila koje su izvan njih, od drugih ljudi, ili
ustanova ili prirode. Oni tee ne da se potvrde, ne da uine ono to ele, ve da se
potine stvarnim ili navodnim naredbama tih spoljanjih sila. Oni su esto potpuno nesposobni da dozive oseanje ja elim ili ja jesam. Oni ivot u celini oseaju kao
neto neodoljivo mono ime ne mogu da ovladaju niti da upravljaju.
Pored tih ovekovih tenji da se omalovai i potini spolja-njim silama, u
ekstremnijim sluajevima a takvih ima mnogo nailazimo i na ovekovu tenju
da sam sebe povredi i da sebi zada bol.
To stremljenje moe uzeti razliite oblike. Neki ljudi sa uivanjem optuuju i
kritikuju sebe onako kako ih, po svoj prilici, njihovi najvei neprijatelji ne bi
optuivali ni kritikovali. Drugi, ljudi, kao to su izvesni prinudni neurotian, tee da

sebe mue prinudnim obredima i mislima. U izvesnom tipu neurotine linosti

nalazimo tenju za fizikim oboljenjem i za svesnim ili ne-svesnim iekivanjem
oboljenja kao da je ono dar boji. Takvoj linosti se esto deava ono to joj se ne bi
desilo da u njoj nije delovala neka nesvesna tenja da joj se to desi. Te tenje, koje
ljudi upravljaju protiv samih sebe, esto se otkrivaju u jo skrivenijim ili
dramatinijim oblicima. Na primer, ima osoba koje su nesposobne da na ispitu
odgovore na pitanja, mada su im odgovori veoma dobro poznati za vreme ispita, pa
ak i kasnije. Druge osobe svojim recima izazivaju neprijateljstvo onih koje vo le ili
od kojih zavise, mada su, u stvari, prijateljski raspoloene prema njima, pa nisu
nameravale da te rei izuste. Gotovo se ini kao da takvi ljudi sluaju savet koji im je
dao neki neprijatelj da se ponaaju na za njih najtetniji nain.
esto se osea da su mazohistike tenje oito patoloke ili iracionalne. One se jo
ee racionalizuju. Mazohistika zavisnost shvata se kao ljubav ili privrenost,
oseanje inferiornosti kao prikladan izraz stvarnih nedostataka, a patnja kao neto to
treba iskljuivo pripisati nepromenljivim okolnostima.
U istoj vrsti karaktera redovno nalazimo, pored tih mazohistikih tenji, njihovu
sutu suprotnost naime, sadistike tenje. Njihova snaga se menja, one su manjevie svesne, pa ipak su uvek prisutne. Nailazimo na tri manje-vie tesno prepletene
vrste sadistikih tenji. Jedna je tenja da se drugi uine zavisnima i da se nad njima
stekne apsolutna i neograniena vlast, te da se od njih tako naini puko orue, glina
u grnarevim rukama. Druga tenja sastoji se u impulsu da se drugima ne samo
gospodari na ovaj apsolutni nain ve i da se eksploatiu, koriste, da se od njih krade,
da se raspore i, tako rei, potpuno iscede. Ta se elja moe odnositi na materijalna i na
nematerijalna svojstva na primer emocionalna ili intelektualna svojstva koja jedna
osoba poseduje. Trea vrsta sadistikih tenji je elja da se izaziva patnja drugih ili da
se posmatra kako oni pate. Ta patnja moe biti fizika, ali je ee mentalna. Njen cilj
je da se drugi aktivno povreuju, da se poniavaju i zbunjuju ili da se posmat-raju u
situacijama koje ih zbunjuju i poniavaju.
Sadistike tenje su, iz oiglednih razloga, obino racionalizo-vanije i manje
svesne od mazohistikih stremljenja, koja su po drutvo manje opasna, esto su one
sasvim prikrivene reakcij-skim formacijama preterane dobrote prema drugima i
preterane zabrinutosti za njh. Neke od najeih racionalizacija jesu sle-dee: Ja
tobom gospodarim zato to znam ta je za tebe najbolje, a u tvom je interesu da me
sledi bez protivljenja; ili, Ja sam toliko divan i jedinstven da s pravom oekujem
da drugi ljudi od mene zavise. Druga racionalizacija koja esto prikriva eksploatatorske tenje, jeste ova: Za tebe sam toliko uinio da sad imam pravo da od
tebe uzmem ono to elim. Agresivnija vrsta sadistikih impulsa najee se
racionalizuje u dva oblika: Mene su drugi povredili i moja elja da ih povredim nije
nita drugo do odmazda; ili, Udarajui prvi, titim sebe i svoje prijatelje od
povrede.
Jedan inilac u odnosu sadiste prema predmetu sadizma esto se zanemaruje, otud
zasluuje da ga ovde naroito istaknemo: zavisnost sadiste od predmeta sadizma.
Dok je zavisnost mazohista oigledna, mi oekujemo da se sadist nalazi upravo u
suprotnom poloaju: on izgleda tako snaan i obestan, a predmet njegova sadizma
toliko slab i pokoran da je teko zamisliti da ta snana osoba zavisi od one kojom
gospodari. Pa ipak, paljiva analiza pokazuje da je to tano. Sadistu je potrebna osoba
kojom gospodari, veoma mu je potrebna jer je koren njegova oseanja vlastite snage u
tome to je neiji gospodar. Ta zavisnost moe biti potpuno nesvesna. Tako, na primer, neko moe sa svojom suprugom da postupa vrlo sadistiki i da joj ponavlja kako
ona moe napustiti kuu bilo kad, i da bi on bio presrean kad bi ona to uinila. Ona
e time esto biti toliko satrvena da se nee usuditi na pokuaj da ga napusti, te e
oboje i dalje iveti verujui da je to to on govori istina. Ali ako ona prikupi
dovoljno hrabrosti da izjavi da e ga napustiti, de-sie se, moda, neto to nijedno od
njih uopte ne oekuje: on e pasti u oajanje, briznue u pla i molie je da ga ne
ostavi; rei e da ne moe da ivi bez nje, izjavie koliko je voli itd. Stra hujui od
svakog samopotvrivanja, ona e obino biti sklona da mu poveruje, izmenie svoju
odluku i ostae s njim. U tom trenutku scena poinje iznova. On nastavlja da se
ponaa po starom, njoj se ini da joj je sa njim sve tee, ponovo je izdaje strpljenje, on
ponovo pada u oajanje, ona ostaje s njim, i tako se to ponavlja mnogo puta.
Postoje hiljade i hiljade brakova i drugih linih odnosa u kojima se taj ciklus esto
ponavlja, a zaarani krug nikada ne prekida. Je li on slagao kada je rekao da je toliko
voli da bez nje ne moe da ivi? to se ljubavi tie, sve zavisi od toga ta se pod njom
razume, to se tie njegove tvrdnje da bez nje ne bi mo gao da ivi, ona je ako je,
naravno, ne shvatimo doslovce potpuno tana. On ne moe da ivi bez nje ili,
bar, bez nekog drugog za koga bi oseao da je bespomono orue u njegovim rukama.
Dok se u takvom sluaju oseanje ljubavi pojavljuje samo kad postoji pretnja da se
odnos raskine, u drugim sluajevima sadist sasvim oito voli one nad kojima osea
mo. Bili to njegova supruga, njegovo dete, pomonik, kelner ili prosjalk na ulici, on
osea ljubav, pa ak i blagodarnost prema tim predmetima koji se nalaze u njegovoj
vlasti. On moda misli da eli da gospodari njihovim ivotima zato to ih toliko voli.
U stvari on ih voli zato to njima gospodari. On ih potkupljuje materijalno,
pohvalama uveravanjima da ih voli, pokazivanjem duhovitosti i sjaja ili ispoljavanjem
zabrinutnosti. On moe da im da sve izuzev jednog: prava da budu slobodni i

100
41

nezavisni. Ovaj sticaj prilika esto se moe nai naroito u odnosu roditelja i dece. Tu
se stav gospodarenja i vlasnitva esto prikriva onim to izgleda kao prirodna
zabrinutost za dete ili zatitni-ko oseanje prema njemu. Dete se stavlja u zlatan
kavez i moe da dobije sve pod uslovom da ne poeli da iz njega izie. esto je
posledica ovoga to da se dete, kada odraste, duboko plai ljubavi, poto za njega
ljubav podrazumeva da se njegovo vlastito traganje za slobodom koi i sputava.
Mnogim posmatraima inilo se da je sadizam manje zagonetan od mazohizma.
elja da se drugi povrede ili da se njima gospodari izgleda kao neto sasvim prirodno,
mada ne kao neto nuno dobro. Hobs je pretpostavio da postojanje veite i nemirne udnje za to veom moi, udnje koja se gasi tek smru predstavlja optu
sklonost oveanstva.1
2
Po njemu, elja za moi nema nikakvo mrano svojstvo, ve predstavlja savreno
racionalnu posledicu ovekove elje za uivanjem i bezbednou. Od Hobsa do Hitlera
koji elju za vlau objanjava kao logian ishod bioloki uslovljene borbe za opstanak
najsposobnijih, udnja za moi tumaila se kao deo ljudske prirode koji ne zasluuje
da bude objanjen iim drugim do samim sobom. Meutim, ini nam se da zagonetku
predstavljaju mazohistika sremljenja, tenje koje ovek upravlja protiv svog linog
ja. Kako da se razume injenica to ljudi ele ne samo da se sebe omalovae i uine
nemonima, da sebe povrede, ve u tom i uivaju? Ne protivrei li pojava mazohizma
itavoj naoj predstavi o ljudskoj psihi kao o neemu to je usmereno na uivanje i
samoodravanje? Kako se moe objasniti to to neke ljude privlae bol i patnja i to
oni hoe da se njima izloe, dok svi mi, izgleda ne prezamo ni od ega da bismo ih
izbegli?
Meutim, jedna pojava dokazuje da patnja i slabost mogu biti cilj ljudskog
stremljenja: mazohistika perverzija. Tu nalazimo ovekovu sasvim svesnu elju da
na ovaj ili onaj nain pati, i njegovo uivanje u patnji. U mazohistikoj perverziji
jedna osoba osea seksualno uzbuenje pri doivljavanju bola koji joj zadaje druga
osoba. Ali to nije jedini oblik mazohistike perverzije. esto se ne trae stvarna patnja
i bol ve uzbuenje i zadovoljavanje izazvani stanjem fizike vezanosti,
bespomonosti i slabosti. esto se u mazohistikoj perverziji eli samo to da ovek
postane moralno slab na taj nain to se s njim postupa ili govori kao s malim
detetom, ili na taj to na razne naine biva gren ili poniavan. U sadistikoj perverziji
nalazimo da zadovoljenje potie iz odgovarajuih smicalica to jest, iz toga to se
druge osobe fiziki povreuju, to se vezuju konopcima ili lancima, ili poniavaju
postupcima ili recima.
Mazohistika perverzija, sa svojim svesnim i namernim uivanjem u boli ili
poniavanju, pala je ranije u oi psiholozima i piscima nego mazohistiki karakter (ili
moralni mazohizam). Meutim, sve se vie razabiralo u kakvom se bliskom srodstvu
sa seksualnom perverzijom nalaze mazohistike tenje koje smo najpre opisali i da su
oba tipa mazohizma u sutini jedna te ista pojava.
Poto postoje ljudi koje ele da se potine i da pate, izvesni psiholozi su
pretpostavili da mora postojati nekakav instinkt koji upravo tome tei. Sociolozi kao
Firkand (Vierkandt) doli su do istog zakljuka. Frojd je prvi pokuao da za tu pojavu
nae potpunije teorijsko objanjenje. On je prvobitno mislio da je sa-do-mazohizam u
sutini seksualna pojava. Posmatrajui sado-ma-zohistike navike u male dece, on je
pretpostavio da je sado-mazo-hizam delimian nagon koji se redovno javlja tokom
razvoja seksualnog instinkta. On je verovao da sado-mazohistike tenje u odraslih
treba pripisati zaustavljanju neijeg psihoseksualnog razvoja na nekoj ranoj razini, ili
pozn'ijem vraanju na nju. Kasnije, Frojd je sve svesniji vanosti onih pojava koje je
nazvao moralnim mazohizmom tenje za mentalnom, a ne fizikom patnjom. On je
istakao i injenicu da se mazohistike i sadistike' tenje uvek mogu nai zajedno,
uprkos njihovoj prividnoj protivrenosti. Meutim je izmenio svoje teorijsko
objanjenje mazohistikih pojava. Pretpostavljajui da postoji bioloki data tenja za
unitavanjem koju ovek moe da uperi ili protiv drugih ili protiv samog sebe, Frojd je
utvrdio da je mazohizam u sutini proizvod takozvanog nagona za smru. On je
dalje utvrdio da se taj nagon za smru, koji ne moemo neposredno prouavati, spaja
sa seksualnim instinktom i u tome se spoju pojavljuje kao mazohizam, ako ga ovek
upravlja protiv samoga sebe, ili kao sadizam, ako ga ovek upravlja protiv drugih. On
je pretpostavio da upravo to meanje sa seksualnim instinktom titi oveka od opasnog
dejstva koje bi imao nepomean nagon za smru. Ukratko, ako ne uspe da spoji
ruilatvo sa seksom, ovek, prema Frojdu, moe jedino da uniti sebe ili da uniti
druge. Ova teorija se u osnovi razlikuje od Frojdove prvobitne pretpostavke o sadomazohizmu. Tamo je sado-mazohizam bio sutast-veno seksualna pojava, no u novijoj
teoriji on je sutastveno neseksualna pojava, dok je seksualni inilac u njemu samo
posledica spajanja nagona za smru sa seksualnim instinktom.
Frojd je dugo poklanjao malo panje pojavi neseksualne agresije. Alfred Adler je,
meutim, postavio tenje o kojima ovde raspravljamo u sredite svog sistema. Ali on
se njima ne bavi kao sado-mazohizmom, ve kao oseanjima inferiornosti i eljom
za moi. Adler vidi samo racionalnu stranu tih pojava. Dok mi govorimo o ovekovoj
iracionalnoj tenji da sebe omalovai i uini siunim, on smatra da su oseanja
inferiornosti odgovarajua reakcija na stvarne inferiornosti, kao to su organska
inferiornost ili opta bespomonost deteta. I dok mi smatramo da je elja za moi izraz
iracionalnog impulsa za gospodarenjem drugima, Adler je posmatra iskljuivo sa
racionalne strane, te govori o elji za moi kao o odgovarajuoj reakciji ija je funkcija

da titi osobu od opasnosti koje potiu iz njene nesigurnosti i inferiornosti. Kao i

uvek, Adler ni ovde ne moe da vidi dalje od svrsis-hodnih i racionalnih odreenja
ljudskog ponaanja; i mada je on dao dragocene uvide u zamrenost motivacije, on
uvek ostaje na povrini i nikad se ne sputa u bezdan iracionalnih impulsa, kao to
ini Frojd.
U pshioanalitikoj literaturi Vilhelm Rajh 3, Karen Horni4 i ja5 izneli smo stanovite
koje se razlikuje od Frojdova.
Mada se Rajhovi pogledi zasnivaju na prvobitnom pojmu Frojdove teorije o libidu,
on istie da mazohist konano trai zadovoljstvo i da je bol kome se on izlae
uzgredan proizvod a ne cilj po sebi. Horni je prva razabrala bitnu ulogu mazohistikih
stremljenja u neurotinoj linosti, prva je dala potpun i podroban opis mazohistikih
karakternih osobenosti i prva ih je teorijski objasnila kao posledicu itave karakterne
strukture. Umesto da se smatra da mazohistike karakterne odlike vode poreklo iz
seksualne perverzije, K. Horni i ja shvatamo ih kao seksualni izraz psihikih tenji
koje lee u posebnoj vrsti karakterne strukture.
Sada prelazimo na glavno pitanje: gde je koren kako mazohistike perverzije tako i
mazohistikih karakternih osobina? tavie, gde je zajedniki koren mazohistikih
stremljenja?
Ve je ranije nagoveteno gde otprilike lei odgovor. I mazohistika i sadistika
stremljenja tee da pomognu pojedincu da izbegne nepodnoljivo oseanje
usamljenosti i bespomonosti. Psihoanalitika i druga empirijska posmatranja
mazohista daju obilje dokaza (koje ne mogu navesti a da ne izaem iz okvira ove
knjige) da se oni uasavaju usamljenosti i beznaajnosti. To oseanje esto nije
svesno; ono se esto prikriva kompenzativnim oseanjima uzvienosti i savrenstva.
Meutim, samo ako neko dovoljno duboko prodre u nesvesnu dinamiku takve osobe,
on e na ta oseanja svakako naii. Pojedinac nalazi da je slobodan u negativnom
smislu to jest da je sam sa svojim linim ja i suoen s otuenim neprijateljskim
svetom. U ovoj situaciji, da navedemo reit opis Dostojevskog iz Brae
Karamazovih, on vie nema munije brige nego da nae onoga kome bi to pre mogao predati taj dar slobode, s kojim se to nesreno lice raa. 6 Zastraeni pojedinac
trai da svoje lino ja vee za nekog ili neto; on vie ne moe da podnese da bude
svoje pojedinano ja, te mahnito pokuava da ga se oslobodi i da, uklanjanjem tog
bremena linog ja ponovo stekne bezbednost.
Mazohizam je jedan put ka tom cilju. Razlini oblici koje uzimaju mazohistika
stremljenja imaju jedan cilj: osloboditi se pojedinanog ja, izgubiti se; drugim
recima, otarasiti se bremena slobode. Ova meta je oigledna u onim mazohistikim
stremljenjima u kojima pojedinac tei da se potini osobi ili moi koju osea kao
neodoljivo snanu. (Uzgred budi reeno, uverenje u viu snagu druge osobe uvek
treba razumeti relativno. Ono se moe zasnivati ili na stvarnoj snazi druge osobe ili na
ubeenju u potpunu beznaajnost i nemo svoje linosti. U ovom sluaju, mi ili list
mogu poprimiti pretee crte.) U drugim oblicima mazohistikih stremljenja osnovni
cilj je isti. U mazohistikom ose-anju siunosti nailazimo na tenju koja slui
uveavanju prvobitnog oseanja beznaajnosti. Kako da ovo razumemo? Moemo li
pretpostaviti da ovek pokuava da leci svoj strah uveavajui ga? Odista, mazohist
upravo to ini. Dok god se borim izmeu elje da budem nezavisan i jak i oseanja
beznaajnosti ili nemoi, upleten sam u muan sukob. Ako mi poe za rukom da svoje
pojedinano ja svedem na nita, ako budem u stanju da savladam svesnost da sam kao
pojedinac odvojen, moda u se tog sukoba spasti. Oseanje krajnje siunosti i
bespomonosti je jedan put ka tom cilju; ophrvanost bolom i agonijom je drugi;
savladanost posledicama intoksikacije trei. Fantazija o samoubistvu je poslednja
nada, ako se svim drugim sredstvima nije postiglo olakanje bremena usamljenosti.
Pod izvesnim uslovima, ova mazohistika stremljenja su relativno uspena. Ako
pojedinac nae kulturne obrasce koji zadovoljavaju ta mazohistika stremljenja
(poput potinjavanja vou u faistikoj ideologiji), on stie neku bezbednost
smatrajui da je sjedinjen sa milionima drugih koji poseduju ista oseanja. Pa ipak,
ak i u tim sluajevima, to mazohistiko reenje ne predstavlja nimalo bolje reenje
od neurotinih ispoljavanja: pojedinac uspeva da odstrani vidnu patnju, ali ne i da
otkloni sukob i potajnu nesreu koji su u njenoj osnovi. Kad mazohistiko stremljenje
ne nae kulturni obrazac ili kad ono kvantitativno premai prosenu koliinu
mazohizma u drutvenoj grupi kojoj pojedinac pripada, mazohistiko reenje ak ni
relativno ne reava nita. Ono potie iz jednog nepodnoljivog stanja, tei da ga savlada i ostavlja pojedinca obuzetog novom patnjom. Kada bi ljudsko ponaanje, uvek
bilo racionalno i svrsishodno, mazohizam bi bio isto tako neobjanjiv kao i neurotina
ispoljavanja uopte. Meutim, prouavanje emocionalnih i mentalnih poremeaja
nauilo nas je da ljudsko ponaanje mogu motivisati stremljenja prouzrokovana
nespokojstvom ili nekim drugim nepodnoljivim duevnim stanjem, da ta stremljenja
tee da savladaju to emocionalno stanje, a da ipak jedino prikrivaju njegova najvidljivija ispoljavanja, ili ak ni to. Neurotina ispoljavanja nalikuju na iracionalno
ponaanje u panici. Tako ovek koji se nae u zgradi zahvaenoj poarom stoji kraj
prozora svoje sobe i doziva upomo, potpuno zaboravljajui da ga niko ne moe uti i
da jo moe da utekne stepenitem, koje e takoe biti u plamenu kroz nekoliko
minuta. On vie zato to eli da bude spaen, i to ponaanje za trenutak izgleda kao
korak prema spasenju pa ipak e se ono zavriti potpunom katastrofom. Na isti

100
42

nain su mazohistika stremljenja prouzrokovana ovekovom eljom da se otarasi

svog pojedinanog ja sa svim njegovim nedostacima, sukobima, opasnostima,
sumnjama i nepodnoljivom usamljeno-u ali ona jedino uspevaju da otklone
najprimetniji bol ili ak dovode do vee patnje. Iracionalnost mazohizma, kao i svih
drugih neurotinih ispoljavanja, sastoji se u krajnjoj beskorisnosti sredstava usvojenih
za reavanje jednog neodrivog emocionalnog stanja.
Ova razmatranja upuuju na vanu razliku izmeu neurotine i racionalne
aktivnosti. U ovoj drugoj, rezultat jedne aktivnosti odgovara njenoj motivaciji
ovek dela da bi postigao izvestan rezultat. U neurotinim stremljenjima ovek dela
zahvaljujui prinudi, koja u sutini ima negativno obeleje: izbegavanje nepodnoljivog stanja. Ta stremljenja tee samo fiktivnom reenju. U stvari, rezultat
protivrei onome to ovek eli da postigne; prinuda da se otarasi nepodnoljivog
oseanja bila je tolika snana da on nije bio kadar da izabere pravac radnje koji bi
mogao da predstavlja reenje u svakom drugom sem u fiktivnom smislu.
S obzirom na mazohizam, to u sutini znai da pojedinca pokree nepodnoljivo
oseanje usamljenosti i beznaajnosti. On tada pokuava da savlada to oseanje
oslobaajui se svog linog ja (kao psiholokog a ne fiziolokog entiteta); nain na
koji on to postie jeste samoomalovaavanje, patnja, krajnje samoponi-tavanje. Ali on
ne eli bol i patnju; on bolom i patnjom plaa cilj kome prinrdno tei. Cena je visoka.
On mora da plaa sve vie i vie, i, poput meksikog kmeta, samo pada u vee dugove,
a nikad ne dobija ono zata je platio: unutranji mir i spokojstvo.
O mazohistikoj perverziji govorio sam zato to ona nesumnjivo dokazuje da patnja
moe da bude neto emu se tei. Meutim, u mazohistikoj perverziji patnja je isto
tako nestvaran cilj kao i u moralnom mazohizmu; u oba sluaja ona je sredstvo za
ostvarivanje jednog cilja: zaborava linog ja. Razlika izmeu perverzije i
mazohistikih karakternih osobenosti sutinski se sastoji u sledeem: u perverziji
ovekova tenja da se otarasi svog linog ja izraava se pomou tela i spaja sa
seksualnim oseanji-ma. Dok u moralnom mazohizmu mazohistike tenje ovladavaju
itavom linou i upravljene su unitavanju svih meta kojima ego svesno tei, u
perverziji su mazohistika stremljenja manje--vie ograniena na oblast fizikog;
tavie, spajajui se sa seksom, ona uestvuju u poputanju napetosti koja se javlja u
sferi seksualnoga, te se, na neki nain, neposredno razreuju.
Ukidanje pojedinanog ja i pokuaj da se time savlada nepodnoljivo oseanje
nemoi samo su jedna strana mazohistikih stremljenja. Druga njihova strana jeste
ovekov pokuaj da postane deo kakve vee i monije ceiine izvan njega, da u njoj iezne i uestvuje. Ta mo moe da bude kakva osoba, ustanova, bog, nacija, savest ili
neka psihika prinuda. Postajui deo moi koju osea kao neto nepokolebljivo
snano, veno i arobno, ovek uestvuje u njenoj snazi i slavi. On se odrie svog
linog ja i odustaje od snage i ponosa koji su s njima u vezi, on kao pojedinac gubi
svoj integritet i odrie se svoje slobode; ali uestvujui u moi u kojoj se izgubio, on
stie novu bezbednosti i nov ponos. On stie i zatitu od muka koje mu je zadavala
sumnja. Bilo da je njegov gospodar autoritet izvan njega, bilo da je on gospodara
internalizovao kao savest ili psihiku prinudu, mazohist je poteen donoenja odluka,
poteen konane odgovornosti za sudbinu svog linog ja, a time je poteen i
nedoumice o tome kakvu odluku da donese. On je takoe poteen i nedoumice o
tome ta njegov ivot znai ili o tome ko je on. Na ta pitanja odgovara njegov odnos
prema moi s kojom se zdruuje. Znaenje njegova ivota i identitet njegova linog ja
odreeni su veom celinom, u kojoj je lino ja iezlo.
Mazohistike spone bitno se razlikuju od primarnih spona. Primarne spone postoje
pre nego to se proces individuacije zavri. Pojedinac je jo uvek deo svog
prirodnog i drutvenog sveta, on se jo nije potpuno izdigao iz svoje' sredine. Primarne
spone pruajii mu istinsku bezbednost i saznanje o tome emu pripada. Mazohistike
spone su bekstvo. Pojedinano ja se izdiglo, ali nije kadro da ostvari svoju slobodu;
ono je ophrvano nespokoj-stvom, sumnjom i oseanjem nemoi. Lino ja pokuava da
nae bezbednost u sekundarnim sponama, kako bismo mogli da nazovemo
mazohistike spone, ali taj pokuaj nikada ne moe biti uspean. Izranjanje
pojedinanog ja ne moe se spreiti; pojedinac moe svesno oseati da je bezbedan i
da neemu pripada ali on u osnovi ostaje nemoan atom koji pati usled ieznua
svog linog ja. On se nikad ne sjedinjuje sa moi za koju prianja; osnovna oprenost
ostaje, a s njom i impuls, ak i ako toga uop-te nije svestan, da se savlada
mazohistika zavisnost i da se stekne sloboda.
Kakva je sutina sadistikih nagona? Opet elja da se drugima zada bol nije bitna.
Svi razliiti oblici sadizma koje moemo zapaziti vraaju se jednom osnovnom
impulsu naime impulsu da se stekne potpuna vlast nad drugom osobom, da se od
nje naini bespomoan predmet nae volje, da se postane njen apsolutni gospodar, njen
bog, da se s njom postupa onako kako se hoe. Poniavanje i potinjavanje drugih
vode ostvarivanju tog cilja, a najradikalnija meta jeste njihova patnja, poto nema vee
moi nad drugom osobom od moi da joj se zada bol, da se prisili na patnju a da ne
bude kadra da se brani. Zadovoljstvo koje potie iz potpunog gospodarenja drugom
osobom (ili drugim ivim predmetima) jeste sama sutina sadistikog nagona.Ta tenja
da ovek postane apsolutni gospodar druge osobe suprotna je, izgleda, mazohistikoj
tenji, a zagonetno je to su te dve tenje tako tesno prepletene. Bez sumnje, elja za
zavisnou ili patnjom je, s obzirom na svoje praktine posledice, suprotna elji za
gospodarenjem i izazivanjem tue patnje. U psiholokom pogledu, meutim, obe ove

tenje su ishodi jedne osnovne potrebe; koja potie iz ovekove nesposobnosti da

podnese izdvojenost i slabost svog linog ja. Predlaem da cilj koji je u osnovi i sa dizma i mazohizma nazovemo simbiozom. Simbioza, u ovom psiholokom smislu,
oznaava takvo sjedinjavanje jednog pojedinca sa drugim (ili bilo kojom drugom
moi izvan njegova linog ja) zbog koga svaki od njih gubi integritet svog linog ja i
potpuno zavisi od drugog. Sadistu je njegov predmet potreban upravo isto onoliko
koliko i mazohistu njegov. Samo to on, umesto da trai bezbednost u vlastitom
unitenju, stie ovu unitavajui nekog drugog. U oba sluaja gubi se integritet
pojedinanog ja. U prvom sluaju ja iezavam u nekoj spoljanjoj moi; gubim se. U
drugom sluaju ja se uveavam time to drugo bie pretvaram u deo sebe, te na taj
nain stiem snagu koja mi nedostaje kao nezavisnom ja. Nesposobnost da se podnese
usamljenost pojedinanog ja uvek dovodi do nagona za stupanjem u simbiotiki
odnos s nekim drugim. Iz ovoga se vidi zato su mazohistike i sadistike tenje uvek
jedne s drugima pomeane. Mada se na povrini ine protivrene, one se sutinski
nalaze u istoj osnovnoj potrebi. Ljudi nisu sadisti ili mazohisti ve se aktivna i
pasivna strana simbiotikog kompleksa neprestano smenjuju, tako da je esto teko
odrediti koja njegova strana u datom trenutku deluje. U oba sluaja individualnost i
sloboda se gube.
Ako razmiljamo o sadizmu, obino pomiljamo na ruilatvo i neprijateljstvo, ija
je veza s njim tako upadljiva. Sigurno je da je vee ili manje ruilatvo uvek povezano
sa sadistikim tenjama. Ali to vai i za mazohizam. Svaka analiza mazohistikih
osobenosti pokazuje to neprijateljstvo. Izgleda da je glavna razlika to to je u sadizmu
neprijateljstvo obino svesnije i to se neposredno izraava u radnji, dok je u
mazohizmu neprijateljstvo uglavnom nesvesno i izraava se posredno. Kasnije u pokuati da pokaem da je ruilatvo posledica spreavanja ulne, emocionalne i
intelektualne ekspanzivnosti pojedinca; stoga treba oekivati da je ono ishod onih
istih uslova koji doprinose sim-biotikoj potrebi. elim ovde da naglasim da sadizam
nije isto-vetan sa ruilatvom, mada je u velikoj meri s njim pomean. Ru-ilac eli da
uniti predmet to jest da svri s njim i da ga se otarasi. Sadist eli da gospodari
svojim predmetom te stoga osea gubitak ako mu predmet iezne.
I sadizam, u znaenju koje smo upotrebljavali, moe da bude" relativno neruilaki
i pomean s prijateljskim stavom prema predmetu. Ova vrsta blagonaklonog
sadizma klasino je izraena u Balzakovim Izgubljenim iluzijama, i taj opis takoe
prenosi posebno svojstvo onoga to podrazumevamo pod potrebom za simbiozom. Na
tom mestu Balzak opisuje odnos izmeu mladog Lisijena i zatvorenika iz Banjoa, koji
se izdaje za opata. Ubrzo poto se upoznao s mladiem, koji je upravo pokuao da
izvri samoubistvo, opat veli:
. . . taj mladi. . . nema vie niega zajednikog sa pesnikom koji je maloas umro.
Ja sam vas izvadio iz vode, ja sam vam vratio ivot i vi pripadate meni kao to
stvorenje pripada tvorcu, kao to, u bajkama, ifrijet pripada boanstvu . . . kao to telo
pripada dui! A ja u vas snanom rukom podravati na putu ka moi, a uz to vam
obeavam ivot ispunjen uivanjima, poastima, neprekidnim veseljem. . . Novaca
vam nikad nee nedostati. . . Vi ete blistati, pokazivati se, dok ja povijen u blatu
budem postavljao temelje, zidao sjajnu zgradu vaeg bogatstva. Ja volim vlast radi
vlasti! Uivau uvek u vaem uivanju, koje je meni uskraeno. Jednom rei,
pretvoriu se u vas! . . . A ja hou da volim bie koje sam ja stvorio, da ga doterujem,
da ga prilagodim sebi, da bih ga vo-leo kao to otac voli svoje dete. Ja u se voziti u
tvojim kolima, dete moje, uivau u tvojim uspesima kod ena, govoriu: Ovaj lepi
mladi, to sam ja! toga markiza de Ribampre sam ja stvorio i uveo u aristokratsko
drutvo; njegova veliina je moje delo, on uti ili govori mojim glasom, u svemu se
dogovara sa mnom.esto se, i ne samo u popularnoj upotrebi, sado-mazohizam brka
s ljubavlju. Naroito >se na mazohistike pojave gleda kao na izraze ljubavi. Potpuno
samoporicanje radi druge osobe i ustupanje vlastitih prava i zahteva drugoj osobi
hvale se kao primeri velike ljubavi. Izgleda da nema boljeg dokaza ljubavi nego
to je rtva i gotovost da se, radi voljene osobe, odustane od vlastite linosti. U stvari,
u ovim sluajevima ljubav je sutinski mazohistika enja, i potie od simbiotike
potrebe osobe koja je posredi. Ako pod ljubavlju razumemo strasno potvrivanje i aktivnu povezanost sa sutinom odreene osobe, ako pod njom razumemo jedinstvo s
drugom osobom na osnovu nezavisnosti i integriteta dveju osoba o kojima je re, tada
je mazohizam suprotan ljubavi. Ljubav se zasniva na jednakosti i slobodi. Ako se ona
zasniva na podreivanju i gubitku integriteta jednog partnera, ona predstavlja
mazohistiku zavisnost, bez obzira kako se taj odnos racionalizuje. I sadizam se esto
pojavljuje preruen u ljubav. Vlast nad drugom osobom, ako ovek moe da tvrdi da
on njome vlada radi nje same, esto se pojavljuje kao izraz ljubavi, ali osnovni inilac
je uivanje u gospodarenju.
U ovom trenutku, pred mnogim itaocima iskrsnue pitanje: nije li sadizam, kao
to smo ga ovde opisali, istovetan sa udnjom za moi? Odgovor na ovo pitanje glasi
da je elja za moi najznaajniji izraz sadizma mada razorniji oblici sadizma, u
kojima se stremi povreivanju i muenju druge osobe, nisu istovetni sa eljom za
moi. Ovaj problem dobio je danas jo vei znaaj. Od Hobsa naovamo ovek je u
moi gledao osnovni motiv ljudskog ponaanja; naredna stolea, meutim, davala su
sve vei znaaj zakonskim i moralnim iniocima koji su teili da obuzdaju mo. S
nastankom faizma pohlepa za moi i ubeenje u njenu ispravnost dostigli su nove

100
43

visine. Pobede koje zadobija mo ostavljaju upeatljiv utisak na milione ljudi i oni je
uzimaju kao znak snage. Dakako, mo nad narodom je izraz vee snage u isto materijalnom smislu. Ako ja posedujem mo da drugu osobu ubijem, ja sam od nje jai.
Ali u psiholokom smislu pohlepa za moi ne potie od snage ve od slabosti. Ona je
izraz nesposobnosti pojedinanog ja da ostane samo i da ivi. Ona je oajan pokuaj da
se stekne sekundarna snaga, zato to istinska snaga nedostaje.
Re mo ima dvojako znaenje. Ona oznaava posedovanje moi nad nekim,
sposobnost da se njime gospodari; a oznaava i posedovanje moi da se neto uini, da
se bude sposoban za neto, da se bude potentan. Drugo znaenje nema nieg zajednikog s gospodarenjem; ono izraava vlast u smislu sposobnosti. Ako govorimo o
nemoi, mislimo na to znaenje; ne pomiljamo na osobu koja nije kadra da gospodari
drugima, ve na osobu koja nije kadra da uini to eli. Tako mo moe da oznaava
jednu od dveju stvari gospodarenje ili potenciju. Ne samo da ova dva svojstva nisu
istovetna ve se i meusobno iskljuuju. Posledica impotencije, ako izraz upotrebimo
van seksualne sfere, u vezi sa svim sferama ljudskih mogunosti, jeste sadistiko stremljenje za gospodarenjem; ukoliko je pojedinac potentan to jest kadar da svoje
mogunosti ostvari na osnovu slobode' i integriteta linog ja, njemu nije potrebno da
gospodari drugima i on ne udi za moi. Mo, u smislu gospodarenja, je perverzija
potentnosti, upravo kao to je seksualni sadizam perverzija seksualne ljubavi.
Sadistike i mazohistike osobine mogu se, verovatno, nai u svakoga. Na jednom
kraju nalaze se pojedinci iju linost te osobine potpuno proimaju, a na drugom oni
kojima te sado-mazohis-tike osobine nisu svojstvene. O sado-mahozistikom
karakteru moemo govoriti samo kada raspravljamo o prvima. Termin karakter
upotrebljava se ovde u dinaminom smislu, u kome je Frojd govorio o karakteru. U
tom se smislu taj termin ne odnosi na ukupan zbir obrazaca ponaanja svojstvenih
jednoj osobi ve na glavne nagone koji motiviu ponaanje. Poto je Frojd pretpostavio da su osnovne snage koje motiviu ponaanje jedne osobe seksualne, on je
dospeo do pojmova kao to su oralni, analni ili genitalni karakteri. Ako ovek
ne prihvati ovu pretpostavku, primoran je da izmisli drukije karakterne tipove. Ali taj
dinamini pojam ostaje isti. ovek ne mora biti svestan pokretakih snaga koje vladaju
njegovim karakterom. ovekom mogu potpuno da ovladaju sadistika stremljenja a da
on svesno veruje da ga motivie samo oseanje dunosti. On ak moda nee izvriti
nijedan otvoreni sadistiki in, nego e svoje sadistike nagone potisnuti dovoljno
duboko da bi se prikazao kao osoba koja nije sadist. Pa ipak svaka paljiva analiza
njegova ponaanja, njegovih fantazija, snova i gestova pokazala bi da sadistiki
impulsi deluju u dubljim slojevima njegove linosti.
Mada se karakter osoba u kojih sado-mazohistiki nagoni pre-ovlauju moe opisati
kao sado-mazohistiki, takve osobe nisu nuno neurotine. Da li je posebna vrsta
karakterne strukture neurotina ili normalna to u velikoj meri zavisi od
posebnih zadataka koje ljudi moraju da ispune u svojoj drutvenoj situaciji i od toga
kakvi obrasci oseanja i ponaanja postoje u njihovoj kulturi. U stvari, za veliki deo
nie srednje klase u Nemakoj i u drugim evropskim zemljama tipian je sadomazohistiki karakter, i, kao to e se kasnije pokazati, upravo za tu vrstu karakterne
strukture nacistika ideologija je imala najveu dra. Poto je termin sadomazohistiki udruen s idejama o perverziji i neurozi, vie volim da o sadomazohistikom karakteru govorim kao o autoritarnom karakteru, naroito kad u
pitanju nije neurotina, ve normalna osoba. Ovu terminologiju opravdava to to se
sado-mazohistika osoba uvek odlikuje svojim stavom prema autoritetu. Ona oboava
autoritet i tei da mu se potini, ali u isto vreme eli i sama da bude autoritet i da joj se
drugi pot-injavaju. Ovaj termin je odabran jo iz jednog razloga. Faistiki sistem
naziva sebe autoritarnim zbog glavne uloge autoriteta u njegovoj drutvenoj i
politikoj strukturi. Terminom autoritarni karakter nagovetavamo da takav karakter
predstavlja strukturu linosti koja je ljudska osnova faizma.
Pre nego to nastavimo raspravu o autoritarnom karakteru, potrebno je da donekle
razjasnimo termin autoritet. Autoritet nije svojstvo koje jedna osoba poseduje u
smislu u kome ona poseduje svojinu ili fizika svojstva. Autoritet upuuje na meulini odnos u kome jedna osoba smatra drugu za nadmonu. Ali ona vrsta odnosa
superiornost-inferiornost koja se moe nazvati racionalnim autoritetom, bitno se
razlikuje od one koju bismo mogli opisati kao inhibitivni autoritet.
Jedan primer pokazae na ta mislimo. Kao i odnos izmeu uitelja i uenika tako i
odnos izmeu robovlasnika i roba zasnivaju se na superiornosti prvog nad drugim.
Interesi uitelja i uenika poklapaju se. Uitelj je zadovoljan ako uspe da pomogne
ueniku; ako mu to ne poe za rukom, neuspeh je i njegov i uenikov. Robovlasnik,
meutim, eli da eksploatie roba to vie moe; to on vie iz njega izvlai, to je
zadovoljniji. Rob, pak, tei da to bolje brani svoje zahteve za minimalnom sreom. Ti
su interesi svakako opreni, jer to je za jednog korisno za drugog je tetno. Funkcija
superiornosti razlikuje se u ta dva sluaja; u prvom, superiornost je uslov za pomo
osobi potinjenoj autoritetu; u drugom sluaju ona je uslov za njeno eksploatisanje.
Dinamika autoriteta u ova dva tipa takoer se razlikuje: to uenik vie ui, to je
manji jaz izmeu njega i uitelja. On sve vie lii na uitelja. Drugim recima,
autoritetski odnos tei da iezne. Ali kad superiornost slui kao osnova za
eksploataciju, odstojanje se poveava njenim dugim trajanjem.

U svakoj od ovih autoritetskih situacija psiholoka situacija je drukija. U prvoj

preovlauju elementi ljubavi, divljenja ili zahvalnosti. Autoritet je istovremeno primer
s kojim ovek eli da delimino ili potpuno poistoveti svoje lino ja. U drugoj
situaciji pojavie se mrnja ili neprijateljstvo prema eksploatatoru, jer se
podvrgavanje eksploatatoru protivi ovekovim vlastitim interesima. Ali esto bi, kao u
sluaju roba, ta mrnja samo dovela do sukoba koji bi roba izloili stradanju bez
izgleda na pobedu. Otud e ovek obino teiti da potisne oseanje mrnje i da ga
ponekad, ak, zameni oseanjem slepog oboavanja. Ta tenja ima dve funkcije: 1)
otklanjanje bornog i opasnog oseanja mrnje i 2) ublaavanje oseanja ponienosti.
Ako je osoba koja vlada nada mnom tako divna i savrena, ne treba da se stidim to je
sluam. Ne mogu joj biti ravan zato to je ona od mene toliko jaa, mudrija, bolja, i
tako dalje. U inhibitivnom autoritetu teie uveavanju ili element oseanja mrnje ili
element iracionalnog prccenjivanja i oboavanja autoriteta. U racionalnom autoritetu
ti elementi e teiti da se umanje u upravnoj srazmeri sa stupnjem na kome osoba
podvrgnuta autoritetu postaje snanija, te tako i slinija autoritetu.
Razlika izmeu racionalnog i inhibitivnog autoriteta samo je relativna. ak i u
odnosu izmeu roba i gospodara ima elemenata koji su za roba korisni. On dobija
najnuniju hranu i zatitu koje mu bar omoguuju da radi za svog gospodara.
Meutim, interesi uitelja i uenika nisu nimalo opreni jedino u idealnom odnosu
izmeu njih. Izmeu ta dva krajnja sluaja nalaze se mnogi stupnjevi, kao to je odnos
fabrikog radnika prema gazdi, seljakova sina prema ocu ili domaice prema muu.
Pa ipak, mada se u stvarnosti dva tipa autoriteta meaju, oni su sutinski razliiti, te
analiza konkretne autoritetske situacije uvek mora da odredi specifinu teinu svake
vrste autoriteta.
Autoritet ne mora da bude osoba ili ustanova koja kae: ovo morate uiniti, ili, ovo
vam se ne doputa. Dok se ta vrsta autoriteta moe nazvati spoljanjim autoritetom,
autoritet se moe pojaviti i kao unutranji, pod imenom dunosti, savesti ili super-ega. U stvari, razvitak modernog miljenja od protestantizma do Kantove filozofije
moe se opisati kao zamenjivanje spolja-njeg autoriteta internalizovanim
autoritetom. Politike pobede koje je srednja klasa izvojevala u svom usponu
pomogle su da spoljanji autoritet izgubi svoj ugled i da ovekova savest preuzme
mesto koje je spoljanji autoritet nekad zauzimao. Ova pramena je mnogima izgledala
ka pobeda slobode. Potinjavanje spoljanjim naredbama (bar to se duha tie) inilo
se nedostojnim slobodnog oveka; ali savlaivanje ovekovih prirodnih sklonosti i
uspostavljanje vlasti jednog dela pojedinca njegova razuma, volje ih savesti nad
drugim, njegovom prirodom, izgledali su kao sama sutina slobode. Analiza pokazuje
da je vladavina savesti isto tako okrutna kao i vladavina spoljanjih autoriteta, tavie,
da se esto sadrine naredaba koje izdaje savest konano ne odreuju zahtevima
pojedinanog ja ve drutvenim zahte-vima, koji su poprimili dostojanstvo etikih
normi. Vladavina savesti moe biti ak i okrutnija od vladavine spoljanjih autoriteta,
budui da pojedinac njene naredbe osea kao svoje: kako se moe buniti protiv sebe?
Poslednjih decenija savest je mnogo izgubila od svoje vanosti. ini se kao da ni
spoljanji ni unutranji autoriteti ne igraju nikakvu istaknutu ulogu u ivotu pojedinca.
Svako je potpuno slobodan ukoliko se ne mea u zakonite zahteve drugih ljudi. Ali
mi otkrivamo da se autoritet samo prikrio, a ne da je nestao. Umesto javnog autoriteta,
vlada anonimni autoritet. On se) preruio u zdrav razum, nauku, psihiko zdravlje,
normalnost, javno miljenje. On ne zahteva nita sem onog to je po sebi oevidno,
ini se da on ne koristi pritisak ve samo blago ubei-vanje. Bilo da jedna majka kae
svojoj keri: Znam da nee voleti da izlazi s tim mladiem, bilo da nam neka
reklama su-gerie: Puite ovu vrstu cigareta svidee vam se njihova sve-ina
ista atmosfera tananog sugeriranja stvarno proima itav na drutveni ivot.
Anonimni autoritet je delotvorniji od javnog autoriteta, jer ovek nikad ne moe da
posumnja da se od njega oekuje da postupi prema nekoj naredbi. U spoljanjem
autoritetu oigledni su naredba i naredbodavac; ovek moe da se bori protiv
autoriteta i u toj borbi mogu da se razviju lina nezavisnost i moralna hrabrost. Ali
dok u internalizovanom autoritetu naredba, mada unutranja, ostaje vidljiva, u
anonimnom autoritetu nevidljivi su naredba i naredbodavac. Kao da na vas puca
nevidljivi neprijatelj. Nikome i niemu ne moete da uzvratite udarac.
Vratimo li se sad raspravi o autoritarnom karakteru, treba da napomenemo da je
njegova najvanija odlika stav prema moi. Za autoritarni karakter postoje, tako rei,
dva pola: moni i nemoni. Bilo da pripada nekoj osobi ili nekoj ustanovi, mo automatski budi njegovu ljubav, divljenje i spremnost za potinjava-nje. Posebna mo ne
oarava ga zbog vrednosti koju bi mogla da oznaava ve upravo zato to je mo. Ba
kao to mo automatski budi njegovu ljubav, tako i nemoni ljudi ili ustanove automatski bude njegov prezir. Sama pojava nemone osobe budi u njemu elju da je
napadne, da njom zagospodari, da je ponizi. Dok se neka druga vrsta karaktera
uasava pri pomisli da napadne bespomonog, autoritarni karakter je utoliko
pobueniji da to uini ukoliko njegov predmet postaje bespomoniji.
Jedna odlika autoritarnog karaktera zavodi mnoge posmatra-e: tenja da se prkosi
autoritetu i da se mrzi bilo kakav uticaj odozgo. Ponekad taj prkos zamagljuje sliku,
a tenje za poti-njenou ostaju u pozadini. Ovakva osoba uvek e se buniti protiv
svakog autoriteta, ak i protiv onog koji stvarno pomae njenim interesima i niim ne
suzbija njene tenje. Ponekad je taj stav prema autoritetu podvojen. Takve osobe

100
44

mogu da se bore protiv jednog niza autoriteta, naroito ako su razoarane nje govim
pomanjkanjem moi, a da se u isto vreme ili kasnije pot-injavaju drugom nizu
autoriteta, koji veom moi ili veim obeanjima ispunjava, izgleda, njihove
mazohistike tenje. Konano, postoji jedan tip u koga su buntovne tenje potpuno
potisnute, a izbijaju na povrinu samo kad popusti svestan nadzor; ili se, pak, te tenje
mogu poznati ex posteriori, u mrnji koja se javlja protiv autoriteta kad njegova mo
oslabi i kad se poljulja. Za osobe prvog tipa, u kojih se taj buntovni stav nalazi u
sreditu, ovek lako poveruje da im je karakterna struktura upravo suprotna od
mazohistikog tipa koji se potinjava. Izgleda kao da su to osobe koje se
suprotstavljaju svakom autoritetu na osnovu krajnjeg stepena nezavisnosti. One
izgledaju kao osobe koje se na osnovu svoje unutranje snage i integriteta bore s onim
silama koje sputavaju njihovu slobodu i nezavisnost. Meutim, borba autoritarnog
karaktera protiv autoriteta u sutini je prkos. ovek njome pokuava da se potvrdi i da
savlada vlastito oseanje nemoi, mada enja za potinjenou ostaje prisutna, bilo
svesno ili nesvesno. Autoritarni karakter nije nikad revolucionaran; radije bih ga
nazvao buntovnim. Mnogi pojedinci i politiki pokreti zbunjuju povrnog
posmatraa prividno neobjanjivim prelazom sa radikalizma na krajnji
autoritarizam. U psiholokom pogledu, ti ljudi su tipini buntovnici.
Stav autoritarnog karaktera prema ivotu itava njegova filozofija odreen je
njegovim emocionalnim stremljenjima. Autoritarni karakter voli one uslove koji
ograniavaju ljudsku slobodu, voli da bude potinjen sudbini. Od njegovog drutvenog
poloaja zavisi ta sudbina za njega znai. Za vojnika ona moe oznaavati volju ili
ud pretpostavljenog, kojoj se on rado potinjava. Za sitnog sopstvenika ekonomski
zakoni su sudbina. Kriza i prosperitet nisu za njega drutvene pojave koje bi se
ljudskom delatnou mogle menjati, ve su izraz neke vie moi kojoj se pojedinac
mora potiniti. Za one7
8
1

na vrhu piramide sudbina nije u osnovi drukija. Razlika lei samo u opsegu i
optosti moi kojoj se ovek potinjava, a ne u oseanju zavisnosti kao takvom.
ovek osea kao nepromenljivu sudbinu ne samo one snage koje neposredno
odreuju njegov vlastiti ivot ve i one koje, izgleda, odreuju ivot uopte. Sudbina
je to to izbijaju ratovi i to jednim delom oveanstva mora da vlada drugi. Sudbina
je da patnja nikad ne moe da bude manja nego to je uvek bila. Filozofski, sudbina se
moe racionalizovati kao prirodni zakon ili kao ovekova sudbina; religijski, kao
volja gospodnja; etiki, kao dunost za autoritarni karakter ona je uvek via
mo izvan pojedinca, kojoj se on moe samo potiniti. Autoritarni karakter oboava
prolost, to je bilo, veito e biti. eleti neto to nije nikad ranije postojalo ili raditi
na tome je zloin ili ludilo. udo stvaranja a stvaranje je uvek udo jeste izvan
dosega njegovog emocionalnog doivljaja.
lajermaherova definicija religijskog doivljaja kao doivljaja apsolutne zavisnosti
je definicija mazohistikog doivljaja uopte; naroitu ulogu u tom oseanju zavisnosti
igra greh. Pojam o pra-roditeljskom grehu, koji pritiska sva budua pokolenja,
svojstven je autoritarnom doivljaju, ovekov moralni, kao i svaki drugi neuspeh
postaje sudbina koju on nikad ne moe izbei. Ko god jednom zgrei, biva za svagda
gvozdenim beouzima prikovan za svoj greh. ovekova vlastita dela postaju mo koja
njime vlada i koje se on nikad ne oslobaa. Posledice krivice mogu da budu ublaene
kajanjem, ali kajanje nikad ne moe da otkloni krivicu. 9 Isaijime rei: ako grijesi vai
budu kao skerlet, postae bijeli kao snijeg10, izraavaju samu suprotnost autoritarne
filozofije.
Crta zajednika svem autoritarnom miljenju jeste uverenje da ivot odreuju snage
koje se nalaze izvan ovekovog linog ja, njegovih interesa, njegovih elja. Jedina
mogua srea lei u pot-injavanju tim snagama. ovekova nemo jeste lajtmotiv
mazohistike filozofije. Jedan od ideolokih oeva nacizma, Meler van der Bruk,
izrazio je to oseanje veoma jasno. On pie: Konzer-vativac radije 1 veruje u
katastrofu, u nemo ovekovu da je iz-begne, u njenu nunost i u strano razoaranje
zavedenog optimiste.11 U Hitlerovu delu videemo vie primera istog duha.
Autoritarni karakter nije bez aktivnosti, hrabrosti i verovanja. Ali on ta svojstva
shvata sasvim drukije nego osoba koja ne udi za potinjenou. Za autoritarni
karakter aktivnost je uko-renjena u bitnom oseanju nemoi, koje ona tei da savlada.
U tom smislu aktivnost oznaava delanje u ime neeg to je vie od ovekovog linog
ja. Ona se moe razvijati u ime boga, prolosti, prirode ili dunosti, ali nikad u ime
budunosti, neroenih, onoga to ne poseduje mo ili u ime samog ivota. Autoritarni
karakter stie snagu za delanje oslanjanjem na viu mo. Ta se mo nikad ne moe
napasti niti izmeniti. Za njega je nedostatak moi uvek nepogrean znak krivice i
inferiornosti, te ako autoritet u koji on veruje pokae znake slabosti, njegova e se
ljubav i potovanje preobratiti u prezir i mrnju. Njemu nedostaje ofanzivna
potencija, koja je kadra da napadne ustanovljenu mo a da se prethodno ne oseti
podreenom kakvoj drugoj i veoj moi.
Hrabrost autoritarnog karaktera u sutini je hrabrost za trpljenje koje mu mogu
odrediti sudbina, njen lini zastupnik ili vo. Trpljenje bez roptanja jeste njegova
najvia vrlina ne hrabrost za pokuaj da se ono okona ili, bar, umanji. Heroizam
autoritarnog karaktera ne sastoji se u menjanju sudbine ve u poti-njavanju sudbini.
On veruje u autoritet dok god je ovaj snaan i dok god uliva potovanje. Njegovo

verovanje u krajnjoj liniji potie od njegovih sumnji i predstavlja pokuaj da se one

kompenzuju. Ali on ne veruje, ako pod verom podrazumevamo nepokolebljivu po uzdanost u ostvarenje onoga to sada postoji samo kao mogunost. Autoritarna
filozofija je u sutini relativistika i nihilistika uprkos injenici to esto vatreno
tvrdi da je pobedila relativizam i uprkos njenoj razmetljivoj aktivnosti. Ona potie iz
krajnjeg oajanja, potpunog nedostatka vere i vodi nihilizmu, poricanju ivota.U
autoritarnoj filozofiji ne postoji pojam jednakosti. Autoritarni karakter moe ponekad
da upotrebi re jednakost, konvencionalno ili zato to ona odgovara njegovim
svrhama. Ali ona za njega nema stvarno znaenje niti teinu, budui da se odnosi na
neto to je izvan dosega njegovog emocionalnog doivljaja. Za njega svet
sainjavaju ljudi koji poseduju mo i oni koji je ne poseduju, superiorni i inferiorni.
Zahvaljujui svojim sado--mazohistikim stremljenjima, on doivljava samo vlast ili
poti-njenost, ali nikada solidarnost. Za njega su razlike, polne ili rasne, nuno znaci
superiornosti ili inferiornosti. On ne moe da zamisli razliku koja nema ovu
konotaciju.
Opis sado-mazohistikih stremljenja i autoritarnog karaktera upuuje na
ekstremnije oblike bespomonosti i, u odgovarajuoj meri, na ekstremnije oblike
beanja od nje pomou simbiotikog odnosa prema predmetu oboavanja ili
gospodarenja.
Mada su ta sado-mazohistika stremljenja opta, mi moemo smatrati da su samo
izvesni pojedinci i drutvene grupe tipini sluajevi sado-mazohizma. Meutim, jedan
blai oblik zavisnosti toliko je opti u naoj kulturi da se, rekli bismo, ne javlja samo
u izuzetnim sluajevima. Ta zavisnost ne poseduje sado-mazohistika svojstva
opasnosti i strasti, ali je dovoljno vana da je iz nae rasprave ne izostavimo.
Imam u vidu onu vrstu ljudi iji je itav ivot tanano povezan sa nekom moi izvan
njih.12
13
Sve to oni ine, oseaju ili misle vezano je na neki nain za tu mo. Oni oekuju
zatitu od nje, ele da se ona o njima brine, prebacuju na nju odgovornost za
sve to bi moglo biti posledica njihovih vlastitih postupaka, ovek esto uopte nije
svestan te zavisnosti, ak i ako postoji nejasna svest o nekoj zavisnosti, osoba ili mo
od koje ovek zavisi esto ostaje maglovita. Nikakva odreena slika nije vezana za tu
mo. Njeno bitno svojstvo je da predstavlja izvesnu funkciju naime, da zatiti
pojedinca, da mu pomogne i da ga razvije, da bude s njim i da ga nikad ne napusti.
X koje poseduje ta svojstva moe se nazvati arobnim pomagaem. Naravno,
arobni pomaga esto se personifikuje: shvataju ga kao boga, kao naelo, ili kao
stvarnu osobu, kao to je roditelj, suprug, supruga, ili pretpostavljeni. Vano je
razabrati da se stvarne osobe, kad preuzmu ulogu arobnog pomagaa, obdaruju
arobnim svojstvima, a njihov znaaj proishodi iz toga to one predstavljaju
personifikaciju arobnog pomagaa. Proces personifikovanja arobnog pomagaa
esto se moe zapaziti u onome to se naziva zaljubljivanje. ovek koji je tako
vezan za arobnog pomagaa tei da ovaj bude od krvi i mesa. Iz ovog ili onog
razloga a te razloge esto podupiru seksualne elje izvesna druga osoba dobiva,
za njega, arobna svojstva, i on je pretvara u bie za koje je povezan i od koga zavisi
itav njegov ivot. Ova slika se nimalo ne menja time to i ta druga osoba pretvara
prvu u takvo bie. Ta injenica slui samo pojaavanju utiska da je t a j odnos prava
ljubav.
Ta potreba za arobnim pomagaem moe se prouavati u psihoanalitikom
postupku pod uslovima koji lie na eksperimentalne. esto se u posmatrane osobe
stvara duboka naklonost prema psihoanalitiaru, i itav njen ivot, svi postupci, misli
i oseanja vezuju se za analitiara. Svesno ili nesvesno, analizirana osoba se pita: da li
bi on (analitiar) bio zadovoljan, ovim, nezadovoljan onim, da li bi se sloio s ovim,
da li bi me izgrdio za ono? U ljubavnim odnosima injenica to neko odabira za
partnera ovu ili onu osobu slui kao dokaz da se ta posebna osoba voli upravo zato to
ona jeste ona; ali u psihoanalitikoj situaciji ta se obmana ne moe podrati.
Najrazliitije osobe razvijaju ista oseanja prema najrazliitijim psihoanalitiarama.
Taj odnos izgleda kao ljubav; njega esto prate seksualne elje; pa ipak je to u sutini
odnos prema personifikovanom arobnom pomagau, iju je ulogu psihoanalitiar
kao i izvesne druge osobe od kakvog autoriteta (lekari, svetenici, nastavnici)
oigledno kadar da odigra na zadovoljavajui nain za osobu koja trai personifikovanog arobnog pomagaa.
Razlog zbog koga je jedna osoba vezana za arobnog pomagaa u naelu je isti
onaj na koji smo naili u korenu simbiotikih nagona: ovekova nesposobnost da
bude sam i da potpuno izrazi vlastite pojedinane mogunosti. U sado-mazohistikim
stremljenjima ta nesposobnost dovodi oveka do tenje da se oslobodi pojedinanog
ja zavisnou od arobnog pomagaa u blaem obliku zavisnosti o kojem sada
raspravljam ona dovodi oveka samo do elje da bude voen i zatien. Intenzitet
vezanosti za arobnog pomagaa u obrnutoj je srazmeri sa ovekovom sposobnou
da spontano izrazi svoje intelektualne, emocionalne i ulne mogunosti. Drugim
recima, ovek se nada da pomou arobnog pomagaa, a ne vlastitim delima, stekne
sve ono to od ivota oekuje, to je ta ovekova nada vea, to se vie sredite
njegova ivota pomera iz njegove vlastite linosti ka arobnom pomagau i njegovim
personifikacijama. ovek vie ne postavlja pitanje kako da sam ivi, ve kako da
rukuje njime da ga ne bi izgubio i kako da ga natera da mu ispuni elje, pa ak i da
na njega prebaci odgovornost za ono za ta je odgovoran sam.

100
45

U ekstremnijim sluajevima, pokuaj da njime manipulie ispunjava gotovo itav

ivot jedne osobe; ljudi se razlikuju po sredstvima kojima se slue: za neke je glavno
sredstvo rukovanja poslunost; za druge, dobrota; za tree, patnja. Vidimo, dakle",
da nema tog oseanja, misli ni emocije koji nisu bar obojeni potrebom da se njime
rukuje; drugim recima, nijedan psihiki in nije stvarno spontan ni slobodan. Ta
zavisnost, koja potie iz sputavanja spontanosti i u isti mah dovodi do njega, ne samo
to prua izvesnu bezbednost ve uliva i oseanje slabosti i poro-bljenosti. Ukoliko je
to sluaj sama ona osoba koja zavisi od arobnog pomagaa osea, mada esto
nesvesno, da je on i porob-ljava, te se, u veoj ili manjoj meri, buni protiv njega.
To bun-tovnitvo upravo protiv one osobe" od koje ovek oekuje bezbednost i sreu
stvara nove sukobe. Ono se mora suzbiti ako ovek nee da njega izgubi, ali se tom
osnovnom oprenou neprestano ugroava bezbednost, kojoj se u tom odnosu tei.
Ako je arobni pomaga personifikovan u stvarnoj osobi, razoaranje koje nastupa
kad ona izneveri oekivanja a poto su oekivanja zasnovana na obmani, svaka
stvarna osoba neizbeno razoarava izaziva stalne sukobe, kao i mrnju koja potie
iz ovekova robovanja toj osobi. Ovi sukobi zavravaju se ponekad samo odvajanjem,
praenim obino izabiranjem drugog predmeta, od koga se oekuje da ispuni sve nade
vezane za arobnog pomagaa. Ako se i ovaj odnos pokae neuspeo, on ponovo moe
da bude raskinut ili, pak, osoba o kojoj je re moe da zakljui da je upravo to ivot,
i da se povue. Ta osoba ne razabira injenicu da njen neuspeh u sutini ne proizlazi iz
toga to nije izabrala pravu arobnu osobu; taj neuspeh je neposredna posledica
ovekova pokuaja da manipulisanjem nekom arobnom snagom stekne ono do ega
moe doi samo vlastitim spontanim aktivnostima.
Frojd je uoio pojavu ovekove doivotne zavisnosti od predmeta izvan njega. On
je nju protumaio kao produavanje ranih, sutastveno seksualnih spona s roditeljima
u toku itavog ivota. U stvari, na njega je ta pojava toliko upeatljivo delovala, da je
on utvrdio da je Edipov kompleks jezgro svih neuroza, a u us-penom savlaivanju
Edipova kompleksa video je glavni problem normalnog razvitka.
Sagledajui Edipov kompleks kao glavnu psiholoku pojavu, Frojd je! nainio jedno
od najvanijih otkria u psihologiji. Ali on nije uspeo da ga prikladno protumai; jer
mada pojava seksualne privlanosti izmeu roditelja i dece odista postoji, i mada
sukobi koji iz nje nastaju ponekad sainjavaju deo neurotinog razvoja ni seksualna
privlanost ni sukobi koji iz nje proizlaze nisu bitni pri fiksaciji dece na roditelje. Dok
god je malo, dete sasvim prirodno zavisi od roditelja, ali ta zavisnost ne mora nuno da
obuhvati i ogranienje detinje vlastite spontanosti. Meutim, kad roditelji, delujui kao
zastupnici drutva, stanu da suzbijaju detinju spontanost i nezavisnost, dete se u toku
svog razvoja sve vie osea nesposobno da stoji na vlastitim nogama; otud ono trai
arobnog pomagaa i esto u roditeljima personifikuje njega. Kasnije ta oseanja
pojedinac prenosi na nekog drugog na primer na nastavnika, suprunika ili psihoanalitiara. Opet ovekovu potrebu da bude vezan za neki takav simbol autoriteta ne
prouzrokuje produavanje prvobitne seksualne privlanosti jednog od roditelja ve
sputavanje" detinje eks-panzivnosti i spontanosti, i nespokojstvo koje iz toga
proishodi.
U sutini svake neuroze, kao i normalnog razvitka, moemo zapaziti borbu za
slobodu i nezavisnost. Za mnoge normalne osobe ta borba je okonana potpunim
odustajanjem od svog pojedinanog ja, pa su one, otud, dobro prilagoene i smatraju
se normalnim. Neurotina osoba je ona koja nije odustala od borbe protiv potpunog
potinjavanja, ali koja je u isti mah ostala vezana za arobnog pomagaa, ma kakav
oblik ili lik on uzeo. Njenu neurozu uvek treba shvatiti kao pokuaj, i sutinski
neuspeo pokuaj, reavanja sukoba izmeu te osnovne zavisnosti i traganja za
slobodom.
2. RUILATVO
Ve smo napomenuli da se sado-mazohistika stremljenja moraju razlikovati od
ruilatva, mada su veinom meusobno pome-ani. Ruilatvo se razlikuje po tome
to ne tei aktivnoj ni pasivnoj simbiozi ve uklanjanju predmeta. Ali i ruilatvo
potie iz nepodnoljivog stanja pojedinane nemoi i izdvojenosti. Ja mogu da
izbegnem oseanje vlastite nemoi prema svetu izvan mene tako to u svet unititi.
Dakako, ako uspem da ga uklonim, ja ostajem sam i izdvojen, ali to moje stanje je
divna izdvojenost, u kojoj me ne moe satrti neodoljiva mo predmeta izvan mene.
Razaranje sveta je moj poslednji, gotovo oajan pokuaj da se izbavim od ite moi
kako me ona ne bi satrla. Sadizam stremi prisajedinjavanju predmeta; ruilatvo
nejgovu uklanjanju. Sadizam tei da gospodarenjem nad drugima ojaa atomizova-nog
pojedinca; ruilatvo ini to isto odstranjivanjem svake spo-ljanje pretnje.
Na svakog posmatraa linih odnosa na naoj drutvenoj pozornici mora ostaviti
utisak koliina ruilatva koja se svugde moe nai. ovek je uglavnom nije svestan,
ve je na razline* naine racionalizuje. U stvari, gotovo sve se upotrebljava kao racionalizacija ruilatva. ovek je upotrebljavao i upotrebljuje ljubav, dunost, savest,
patriotizam kao preruenja za unitavanje drugih ili samog sebe. Meutim, moramo
povui razliku izmeu dveju vrsta ruilakih tenji. Neke ruilake tenje proizlaze iz
naroite situacije: kao ovekova reakcija na napade koji se vre na njegov ili tu ivot
i integritet, ili kao reakcija na ideje s kojima se ovek poistoveuje. Takvo ruilatvo je

prirodna i nuna pratea okolnost ovekova potvrivanja ivota.

Meutim, ruilatvo o kome ovde raspravljamo nije ovo racionalno ili, kako
bismo ga mogli nazvati, reaktivno neprijateljstvo, ve neprestana potajna
ovekova tenja koja tako rei samo eka zgodnu priliku da se izrazi. Ako nema
objektivnog razloga za izraavanje ruilatva, mi tog oveka nazivamo mentalno ili
emocionalno obolelim (mada e sam taj ovek obino izgraditi nekakvu
racionalizaciju). Meutim, u veini sluajeva ru-ilaki impulsi se racionalizuju tako
da bar nekoliko drugih ljudi ili itava drutvena grupa uestvuju u racionalizaciji, te
na taj nain pomau da ona lanu te grupe izgleda realistina. No predmeti
iracionalnog ruilatva i posebni razlozi iz kojih se oni izabiraju samo su od
drugorazredne vanosti; ruilaki impulsi su strast jedne osobe i uvek uspevaju da
pronau neki predmet. Ako druge osobe, iz bilo kog razloga, ne mogu da postanu
predmet ruilatva nekog pojedinca, njegovo vlastito ja lako postaje taj predmet. Kada
samoruilatvo dostigne znatan stupanj, ovek esto fiziki oboli, pa ak moe da
pokua i samoubistvo.
Pretpostavili smo da ruilatvo predstavlja bekstvo od nepodnoljivog oseanja
nemoi, poto stremi uklanjanju svih predmeta sa kojima pojedinac mora da se
uporeuje. Ali s obzirom na ogromnu ulogu koju ruilake tenje igraju u ljudskom
ponaanju, ovim tumaenjem se, izgleda, ne daje dovoljno objanjenje; sami uslovi
izdvojenosti i nemoi snose odgovornost za dva druga izvora ruilatva; nespokojstvo
i ometanje ivota. O ulozi nespokojstva ne treba mnogo govoriti. Svaka pretnja
ivotnim (materijalnim i emocionalnim) interesima stvara nespokojstvo 14, a ruilake
tenje su najobinija reakcija na takvo nespokojstvo. Izvesne osobe mogu, u izvesnoj
situaciji, da ogranie tu pretnju. Tada te osobe pobuuju ruilatvo. Pretnja moe biti i
stalno nespokojstvo mada ne nuno svesno koje proistie iz stalnog oseanja
ugroenosti spoljanjim svetom. Takvo stalno nespokojstvo proizlazi iz poloaja
izdvojenog i nemonog pojedinca i predstavlja jo jedan izvor velike zalihe ruilatva
koja se u njemu razvija.
Druga vana posledica te iste osnovne situacije jeste ono to sam upravo nazvao
ometanjem ivota. Izdvojeni i nemoni pojedinac spreen je u ostvarivanju svojih
ulnih, emocionalnih i intelektualnih mogunosti. Njemu nedostaje ona unutranja
bezbednost i spontanost koje su uslovi za takvo ostvarivanje. Tu unutranju zapreku
uveavaju kulturni tabui na zadovoljstvo i sreu, poput onih koji se od doba
reformacije provlae kroz religiju i mores srednje klase. Danas je taj spoljanji tabu
gotovo iezao, ali ona unutranja zapreka ostala je snana uprkos sves-nom
odobravanju ulnog zadovoljstva.
Frojd je dodirnuo ovaj problem odnosa izmeu ometanja ivota i ruilatva, te
emo, raspravljajui o njegovoj teoriji, moi da iznesemo i neke sopstvene predloge.
Frojd je" shvatio da je zanemario teinu i vanost ruilakih impulsa svojom
prvobitnom pretpostavkom da su seksualni nagon i nagon za samoodranjem dve
osnovne motivacije ljudskog ponaanja. Verujui, kasnije, da su ruilake tenje isto
toliko vane koliko i seksualne, on je doao do pretpostavke* da se u oveka mogu
nai dva osnovna stremljenja: nagon koji je upravljen ka ivotu i koji je manje-vie
istovetan sa seksualnim libidom i nagon za smru, iji je jedini cilj unitenje ivota.
On je pretpostavio da se ovaj moe pomeati sa seksualnom energijom i da ga tada
ovek moe upraviti ili protiv svog linog ja ili protiv predmeta koji se nalaze izvan
njega. On je, osim toga, pretpostavio da se koren nagona za smru nalazi u jednom
biolokom svojstvu bitnom za sve ive organizme, te da je, otud, taj nagon nuan i
nepromenjiv deo ivota.
Pretpostavka o nagonu za smru zadovoljava utoliko to uzima u obzir punu teinu
ruilakih tenji, koja je bila zanemarena u Frojdovim ranijim teorijama. Ali ona ne
zadovoljava utoliko to pribegava biolokom objanjenju, koje ne uspeva da povede
dovoljno rauna o tome da se koliina ruilatva u pojedinaca i u drutvenih grupa
neizmerno razlikuje. Kad bi Frojdove pretpos-takve bile tane, morali bismo
pretpostaviti da je koliina ove-kova ruilatva, bilo protiv drugih bilo protiv sebe
samoga, manje--vie stalna. Ali mi zapaamo upravo suprotnu stvar. Ne samo to se
teina ruilatva kod pojedinaca u naoj kulturi veoma razlikuje, ve je nejednaka i
teina ruilatva u razlinih drutvenih grupa. Tako je, na primer, teina ruilatva u
karakteru lanova evropske nie srednje klase svakako mnogo vea nego u karakteru
pripadnika radnike klase i viih klasa. Antropoloka prouavanja upoznala su nas sa
narodima kojima je svojstvena osobito velika koliina ruilatva, dok drugi narodi
pokazuju znatan nedostatak ruilatva, bilo u obliku neprijateljstva prema drugima ili
prema samima sebi.
ini se da svaki pokuaj razumevanja korena ruilatva mora da poe upravo od
uoavanja tih razlika i da pristupi pitanju o tome kakvi se drugi njihovi inioci mogu
uoiti, i da li ti inioci objanjavaju razlike u koliini ruilatva.
Taj problem zadaje takve tekoe, da sam iziskuje podrobnu obradu, to ovde ne
moemo pokuati. Meutim, volio bih da nagovestim gde se, izgleda, nalazi odgovor.
ini mi se da je koliina ruilatva koja se moe nai u pojedinaca srazmerna smanjenju ivotne ekspanzivnosti. Ovo se ne odnosi na pojedinana osujeenja ove ili one
instiktivne elje, ve na ometanje itavog ivota, na spreavanje spontanosti u

100
46

razvitku i izraavanju ove-kovih ulnih, emocionalnih i intelektualnih sposobnosti.

ivot poseduje vlastiti unutranji dinamizam; on tei vlastitom razvijanju, izraavanju,
proivljavanju. Izgleda da energija upravljena ka ivotu, ako se ta tenja ometa,
prolazi kroz proces razlaganja i pretvara se u energije upravljene ka razaranju. Drugim
recima: nagon za ivotom i nagon za razaranjem nisu meusobno nezavisni inioci ve
se nalaze u obrnutoj uzajamnoj zavisnosti, to se vie spreava nagon za ivotom, to je
nagon za razaranejm jai; to se vie ivot ostvaruje, to je manja snaga ruilatva.
Ruilatvo je posledica neproivljenog ivota. Oni pojedinani i drutveni uslovi koji
doprinose suzbijanju ivota stvaraju strast za razaranjem, a ova, tako rei, obrazuje
veliku zalihu iz koje se hrane ovekove posebne neprijateljske tenje bilo prema
drugima bilo prema sebi samom.
Po sebi se razume od kolike je vanosti ne samo predoavanje sebi dinamine uloge
ruilatva u drutvenom procesu nego i shvatanje posebnog uslova za intenzivnost
ruilatva. Ve smo zapazili neprijateljstvo koje je proimalo srednju klasu u doba reformacije, izraeno u izvesnim pojmovima protestantizma, naroito u njegovom
asketskom duhu i u Kal vinovoj predstavi o nemilosrdnom bogu kome je zadovoljstvo
da bez ikakvog razloga osudi deo oveanstva na veno proklestvo. Srednja klasa je
tada, kao i kasnije, svoje neprijateljstvo izraavala uglavnom pod vidom moralnog
ogorenja, koje je racionalizovalo veliku zlobu prema onima to poseduju sredstva za
uivanje u ivotu. Na naoj savremenoj pozornici ruilatvo nie srednje klase bilo je
vaan inilac u nastanku nacizma, koji se obraao tim ruilakim stremljenjima i
upbtrebljavao ih u borbi protiv svojih neprijatelja. Lako se moe poznati da je koren
ruilatva nie srednje klase ono to smo u ovoj raspravi i pretpostavili: izdvojenost
pojedinca i suzbijanje pojedinane ekspanzivnosti, koji su u veoj meri vaili za niu
srednju klasu nego za klase iznad i ispod nje.
3. SAOBRAAVANJE POJEDINCA
U mehanizmima o kojima smo raspravljali pojedinac savlauje oseanje beznaajnosti
prema neodoljivoj moi spoljanjeg sveta ili odricanjem od svog pojedinanog
integriteta ili unitavanjem drugih, tako da svet prestaje da ga ugroava.
Drugi mehanizmi bekstva sastoje se u tome to se ovek sasvim povlai iz sveta,
tako da ovaj gubi svojstvo pretnje (na ta nailazimo u izvesnih psihotikih stanja 15) i u
tome to se ovek toliko psiholoki nadme da spoljanji svet postaje siuan' u poreenju s njim. Mada su ti mehanizmi bekstva vani za individualnu psihologiju, oni su
u kulturnom pogledu manje znaajni. Stoga o njima neu ovde dalje raspravljati, ve
u se, umesto toga, latiti jednog drugog mehanizma bekstva koji je od najveeg
drutvenog znaaja.
Taj posebni mehanizam jeste reenje koje veina normalnih pojedinaca nalazi u
modernom drutvu. Ukratko reeno, pojedinac prestaje da bude pojedinac; on potpuno
usvaja onakvu linost kakvu mu pruaju kulturni obrasci; on stoga postaje upravo
onakav kakvi su i svi drugi i kakav, po njihovu oekivanju, treba da bude. Iezava
oprenost izmeu ja i sveta, a s njom i svesni strah od usamljensoti i nemoi. Ovaj
se mehanizam moe upo-rediti sa zatitnom bojom koju neke ivotinje dobijaju. One
toliko lie na svoju okolinu da se teko mogu razlikovati od nje. Osoba koja odustaje
od svog pojedinanog ja i postaje automat, koja se poistoveuuje s milionima drugih
automata oko sebe, ne mora vie da osea usamljenost i nespokojstvo. Meutim, cena
koju ona plaa visoka je; ta cena je gubitak linog ja.
Pretpostavka da je pretvaranje u automat normalan nain za savlaivanje
usamljenosti protivrei jednoj od najrasprostranjenijih ideja o oveku u naoj kulturi.
Pretpostavlja se da veinu nas ine pojedinci koji uivaju slobodu miljenja, oseanja,
dela-nja. Svakako, to nije samo opte miljenje o predmetu modernog individualizma;
i svaki pojedinac iskreno veruje da je on i da su njegove misli, oseanja, elje
njegove. Pa ipak, mada meu nama ima pravih pojedinaca, to verovanje je u veini
sluajeva obmana, i to opasna obmana, poto spreava otklanjanje onih uslova koji su
odgovorni za takvo stanje stvari.
Ovde se bavimo jednim od najosnovnijih problema psihologije, koji se najbre
moe naeti nizom pitanja, ta je lino ja? Kakva je priroda onih inova koji su samo
prividno neiji vlastiti inovi?
ta je spontanost? ta je originalan mentalni in? Najzad, kakve sve to veze ima sa
slobodom? U ovom poglavlju pokuaemo da pokaemo kako se oseanja i misli
mogu izazvati spolja, a ipak subjektivno doivljavati kao vlastiti, i kako se neija
vlastita oseanja i misli mogu potisnuti, tako da prestanu da sainjavaju deo neijeg
linog ja. Raspravljanje o pitanjima koja smo ovde pokrenuli nastaviemo u poglavlju
o Slobodi i demokratiji.
Ponimo tu raspravu analizom znaenja doivljaja koji se, is-kaemo li ga, moe
opisati recima: oseam, mislim, hou. Kad kaemo mislim, izgleda da je to
jasan i nedvosmislen iskaz. ini nam se da se pitanje sastoji jedino u tome da li je ono
to mislim ispravno ili pogreno, a ne u tome da li to ja mislim. Pa ipak, jedna
eksperimentalna situacija odmah pokazuje da odgovor na to pitanje ne mora da bude
ono to mi pretpostavljamo da jeste. Prisustvujmo jednom hipnotikom
eksperimentu.16 Subjekta A hipnotiki uspavljuje hipnotiar B i sugerie mu da proita
rukopis za koji e verovati da ga je doneo sobom, da e ga traiti i da ga nee nai, da
e tada poverovati da ga je druga osoba, C, ukrala, da e se veoma naljutiti na C.

Hipnotiar mu takoe kazuje da e zaboraviti da je to sve bila sugestija data u toku

hipnotikog sna. Mora se dodati da je C osoba na koju se subjekt nikad nije ljutio i na
koju, prema okolnostima, nema razloga da bude ljut. tavie, on stvarno nije doneo
nikakav rukopis.
ta se dogaa? Subjekt A se budi i, posle kratkog razgovora o
nekom predmetu, kae: Uzgred budi reeno, to me podsea na
neto to sam napisao u svom rukopisu. Proitau vam. On se
obazire, ne nalazi rukopis, a zatim se okree osobi C, nagovetavajui da ga je moda ona uzela; uzbuujui se sve vie to osoba C odbacuje taj nagovetaj, iz njega najzad provaljuje ljutina i
on neposredno optuuje osobu C za krau rukopisa. On ide jo
dalje. Iznosi razloge koji treba da uine osobu C verovatnim lopovom. On je od drugih uo, veli, da je osobi C taj rukopis veoma potreban, da se njoj ukazala zgodna prilika da ga uzme itd.
Mi sluamo ne samo kako on optuuje osobu C ve i kako smilja
mnogobrojne
racionalizacije
koje
treba
da
potkrepe
njegovu optubu. (Naravno, nita od svega toga nije tano i subjekt
A nikad ranije ne bi na to pomislio.)
,
Pretpostavimo da u tom trenutku neka druga osoba ue u sobu. Ona uopte ne bi
posumnjala da subjekt A govori ono to misli i osea; ona bi se jedino pitala da li je
njegova optuba ispravna to jest, da li se sadrina misli subjekta A slae sa
stvarnim injenicama. Meutim, mi, koji smo kao svedoci od poetka pri-sustovali
itavom postupku, ne pitamo se da li je ta optuba tana. Mi znamo da nije to
problem, poto smo sigurni da sadanje misli i oseanja subjekta A nisu njegovi ve
strani elementi koje mu je u glavu ulila druga osoba.
Zakljuak osobe koja u sobu ulazi usred eksperimenta mogao bi biti otprilike
ovakav: Ovde je subjekt A koji jasno pokazuje da sve to misli. On treba najbolje da
zna ta misli i nema boljeg dokaza o tome ta on osea nego to je njegov vlastiti
iskaz. Tu su one druge osobe, koje vele da su mu njegove misli nametnu te i da
predstavljaju strane elemente, koji dolaze spolja. Uz svoju pravednost, ne mogu da
odluim ko je u pravu; moe biti da svi oni gree. Poto su dvojica protiv jednog,
moda je verovat-nije da su oni u pravu. Meutim, mi, koji smo bili svedoci itavog
eksperimenta, ne bismo se dvoumili, niti bi se dvoumio pri-dolica da je prisustvovao
drugim hipnotikim eksperimentima. On bi tada uvideo da se ova vrsta eksperimenta
moe nebrojeno puta ponoviti sa razliitim osobama i razliitim sadrinama. Hipnotiar moe da sugerie da je sirov krompir sladak ananas i subjekt e jesti krompir
uivajui ba kao da jede ananas, ili da subjekt ne moe nita da vidi i subjekt e biti
slep; ili, opet, da misli da je svet pljosnat, a ne okrugao, i subjekt e ustro dokazivati
da je svet pljosnat.
ta dokazuje hipnotiki a naroito posthipnotiki eksperiment? On
dokazuje da neke misli, oseanja, elje, pa ak i ulne senzacije moemo subjektivno
oseati kao svoje, a da su oni, mada ih mi doivljavamo, ipak spolja nametnuti, da su
nam u osnovi strani i da ne predstavljaju ono to mi mislimo, osea-mo itd.
ta pokazuje posebni hipnotiki eksperiment od koga smo po-li? 1) Subjekt neto
hoe da ita svoj rukopis 2) on neto misli da je osoba C uzela rukopis i 3) on
neto osea ljutnju prema osobi C. Videli smo da sva tri mentalna ina njegov
voljni impuls, njegova misao, njegovo oseanje nisu njegovi vlastiti inovi u
smislu posledica njegove vlastite mentalne aktivnosti; da nisu nastali u njemu ve su
mu spolja nametnuti, a on ih subjektivno osea kao svoje vlastite. On izraava vie
onih misli koje mu nisu bile nametnute u toku hipnoze naime, one
racionalizacije pomou kojih on objanjava svoju pretpostavku da je osoba C
ukrala rukopis. Pri svem tom, te su misli njegove samo u formalnom smislu. Mada na
izgled objanjavaju to podozrenje, mi znamo da se ono javilo pre tih racionalizujuih
misli i da su one pronaene samo zato da bi se to oseanje uinilo verovatnim; one ga,
u stvari, ne objanjavaju ve dolaze post factum.
Od hipnotikog eksperimenta poli smo zato to on najnepo-grenije pokazuje da
mentalni inovi, mada ovek moe da bude ubeen u njihovu spontanost, u stvari
potiu iz uticaja druge osobe u uslovima jedne posebne situacije. Meutim, tu pojavu
nikako ne treba traiti samo u hipnotikoj situaciji. Sadrina naeg miljenja,
oseanja, htenja tako je esto izazvana spolja i tako esto nije istinska, da stiemo
utisak da su ti pseudoinovi pravilo, a istinski ili samonikli mentalni inovi izuzeci.
Taj pseudokarakter koji miljenje moe da poprimi poznatiji je nego ista pojava u
sferi htenja i oseanja. Otud je najbolje poi od razmatranja razlike izmeu istinskog
miljenja i pseudo-miljenja. Pretpostavimo da se nalazimo na ostrvu na kome su
ribari i gosti iz grada koji tu letuju. elimo da saznamo kakvom se vremenu moemo
nadati i pitamo jednog ribara i dvojicu graana, za koje znamo da su sluali radioprognozu vremena. Ribar, koji ima veliko iskustvo s vremenom i dugo se bavi tim
problemom, poee da misli, pretvarajui se da nije doneo odluku
83.
tome pre no to smo ga zapitali. Znajui ta pravac vetra, temperatura,
vlanost i tako dalje znae za vremensku prognozu, on e proceniti sve te inioce
prema njihovom odnosnom znaaju
84.
doi do manje-vie odreenog suda. On e se, verovatno, setiti i radioprognoze i navee je kao neto to ide u prilog ili to protivrei njegovom vlastitom

100
47

miljenju; ako mu ona protivrei, on e moda biti naroito paljiv pri odmeravanju
razloga za svoje miljenje; ali, to je bitno, on nam kazuje svoje miljenje, rezultat
svog razmiljanja.
Prvi od dvojice graana na letovanju je ovek koji, kada ga zapitamo za miljenje,
zna da se ne razume mnogo u vremenske prilike i ne osea nikakvu obavezu da se u
njih iole razume. On samo odgovara: Ne mogu da ocenim. Jedino znam da je radioprognoza takva i takva. Drugi ovek kome se obraamo drukijeg je tipa. On veruje
da zna veoma mnogo o vremenu, iako o njemu, u stvari, malo zna. On pripada onoj
vrsti ljudi koja osea da mora biti kadra da odgovori na svako pitanje. On se za
trenutak zamisli, pa nam zatim kazuje svoje miljenje, koje je, u stvari, istovetno s
radio-prognozom. Pitamo ga zato tako misli a on veli da je do svog zakljuka dospeo
na osnovu pravca vetra, temperature itd.
Ponaanje ovog oveka, gledano spolja, isto je kao i ribarevo. Ipak, ako ga paljivo
analiziramo, postaje oigledno da je on uo radio-prognozu i usvojio je. Meutim,
oseajui se primoranim da ima svoje vlastito miljenje o vremenu, on zaboravlja da
jednostavno ponavlja tue autoritativno miljenje i veruje da je do tog miljenja doao
vlastitim razmiljanjem. On zamilja da su razlozi koje nam daje prethodili njegovu
miljenju, ali ako te razloge ispitamo, videemo da ga oni ne bi mogli navesti ni na
kakav zakljuak o vremenu da nije unapred stvorio miljenje. Oni su, u stvari, samo
pseudorazlozi, koji ine da njegovo miljenje bude na .izgled rezultat njegovog
vlastitog razmiljanja. On se obmanjuje da je doao do vlastitog miljenja, a u stvari je
samo prihvatio miljenje nekog autoriteta, iako nije svestan tog procesa. Vrlo se lako
moe desiti da njegovo miljenje o vremenu bude tano a ribarevo pogreno, ali u tom
sluaju ne bi bilo tano njegovo miljenje, mada bi se ribar zaista prevario u svom
vlastitom miljenju.
Istu pojavu moemo zapaziti ako prouavamo miljenja ljudi o izvesnim
predmetima na primer o politici. Upitajte prose-nog itaoca novina ta misli o
izvesnom politikom pitanju. On e vam kao svoje miljenje dati manje-vie taan
izvetaj o onome to je proitao, pa ipak to je bitno on veruje da je to rezultat
njegovog vlastitog razmiljnja. Ako ivi u maloj zajednici, gde se politika miljenja
predaju s oca na sina, njegovim vlastitim miljenjima moe da upravlja potajni
autoritet strogog roditelja daleko vie nego to bi on i za trenutak mogao da poveruje.
Miljenje drugog itaoca moe biti posledica trenutne zbunjenosti, straha da ga ne dre
za neobavetenog, i stoga je misao u sutini zaklon, a ne ishod prirodnog
zdruivanja iskustva, elje i znanja. Istu pojavu moemo nai i u estetikim sudovima.
Prosena osoba koja ode u muzej i vidi sliku nekog uvenog slikara, recimo
Rembranta, ocenjuje je kao lepu i upeatljivu. Ako taj sud analiziramo, nai emo da
se u te osobe ne javlja nikakav poseban unutranji odziv na sliku, ve da ona misli da
je slika lepa zato to zna da se od nje takvo miljenje oekuje. Na istu pojavu
nailazimo i u suenju o muzici, kao i u samom inu opaanja. Mnogi ljudi pri
posmatranju nekog uvenog predela reprodukuju, u stvari, slike tog predela koje su
bezbroj puta videli, recimo na razglednicama, i dok veruju da oni gledaju taj predeo,
njima pred oima stoje te slike. Ili pri doivljavanju nekog nesrenog sluaja koji se
zbiva u njihovu prisustvu, oni ga gledaju ili sluaju o njemu onako kako e* on biti
opisan u novinskom izvetaju koji nasluuju. U stvari, za mnoge ljude neki doivljaj,
umetnika predstava ili politiki skup kojima su prisustvovali postaju stvarni tek poto
o njima proitaju u novinama.
Suzbijanje kritikog miljenja obino otpoinje rano. Petogodinja devojica, na
primer, moe da razabere neiskrenost svoje majke, bilo tananim shvatanjem da je
majka mada uvek govore o ljubavi i ljubaznosti u stvari hladna i egoistina, ili
grublje zapaanjem da njena majka vodi ljubav s drugim o-vekom, mada stalno
naglaava svoja visoka moralna merila. Devojica osea taj nesklad. Njeno oseanje
pravde i istine je po-vreeno, pa ipak, zavisie od majke, koja ne doputa nikakvu
kritiku, i, recimo, imajui slabog oca, na koga se ne moe osloniti, ona je prisiljena da
suzbije svoj kritiki uvid. Ona ubrzo nee vie primeivati majinu neiskrenost ni
nevernost. Izgubi-e sposobnost za kritiko miljenje, budui da joj se odravanje te
sposobnosti ini u isti mah i beznadeno i opasno. S druge strane, obrazac nunog
verovanja u majinu iskrenost i pristojnost i u sreu roditeljskog braka ostavlja na dete
upeatljiv utisak, te e ono biti spremno da tu ideju prihvati kao vlastitu.
U svim ovim primerima pseudomiljenja problem je u tome da li je misao ishod
neijeg vlastitog razmiljanja to jest, neije vlastite aktivnosti a ne u tome da li
je sadrina misli ispravna. Kao to je ve bilo nagoveteno u sluaju ribara koji daje
vremensku prognozu, njegova misao moe pak biti pogrena, dok misao oveka koji
samo ponavlja ono to mu je uli-veno u glavu moe biti tana. Pseudomiljenje moe
biti savreno logino i racionalno. Njegov pseudokarakter ne mora da se oituje u
neloginim elementima. On se moe prouavati u racionalizacijama koje tee da jednu
radnju ili oseanje objasne na racionalan i realistian nain, mada su u stvari odreeni
iracionalnim i subjektivnim iniocima. Takva racionalizacija moe da protivrei
injenicama ili zakonima loginog miljenja. Ali ona e esto biti logina i racionalna
po sebi. Tada se njena iracionalnost sastoji jedino u tome to injenica koja prividno
prouzrokuje neku radnju nije stvarni motiv te radnje.
Primer za iracionalnu racionalizaciju iznosi se u jednoj dobro poznatoj dosetki. Neki
ovek je razbio staklenu posudu koju je bio pozajmio od suseda, a kada je ovaj

zatraio da mu je vrati, on odgovori: Prvo, ja sam vam je ve vratio; drugo, nikad je

od vas nisam ni pozajmio, i tree, ona je ve bila razbijena kad ste mi je dali. Primer
za racionalnu racionalizaciju je kad recimo izvesna osoba, A, naavi se u
ekonomski bednom poloaju, zamoli svog roaka, osobu B, da joj pozajmi izvesnu
svotu novca. Osoba B odbija i veli da to ini zato to bi, pozajmljujui novac, samo
podrala sklonost osobe A da bude neodgovorna i da se oslanja na tuu podrku. To
zakljuivanje moe biti i savreno zdravo, ali je ono ipak racionalizacija, zato to
osoba B nije ni u kom sluaju htela da dopusti da osoba A doe do novca i, mada ona
veruje da je pokree briga za dobro osobe A, nju, u stvari, motivie vlastiti tvrdiluk.
Stoga samim odreivanjem loginosti neijeg iskaza kao takvog ne moemo
saznati da li imamo posla s racionalizacijom, ve moramo uzeti u obzir i psiholoke
motivacije koje deluju u tog oveka. Nije presudno ta mislimo nego kako mislimo.
Misao koja je ishod aktivnog razmiljanja uvek je nova i originalna; originalna u tom
smislu da je osoba koja razmilja iskoristila razmiljanje kao orue za otkrivanje
neeg novog u svetu izvan ili unutar sebe, a ne nuno u smislu da ta misao nije nikom
drugom ranije pala na pamet. Racionalizacijama sutinski nedostaje to svojstvo
otkrivanja i obelodanjivanja; one samo potvruju emocionalnu predrasudu onoga koji
im pribegava. Racionalizacija nije orue za pronicanje u stvarnost ve post factum
pokuaj da se neije elje usklade sa postojeom stvarnou.
U pogledu oseanja, kao i u pogledu miljenja, moramo praviti razliku izmeu
istinskog oseanja, koje nastaje u nama samima, i pseudooseanja, koje u stvari nije
nae, mada mi veru-jemo da jeste. Izaberimo primer iz svakidanjeg ivota tipian za
taj pseudokarakter naih oseanja u dodiru s drugima. Po-smatramo oveka koji
prisustvuje nekoj zabavi. On je veseo, smeje se, ljubazno razgovara, i izgleda sasvim
srean i zadovoljan. Pri odlasku on se ljubazno smei, izjavljuje da je vee proveo
veoma prijatno. Vrata se za njim zatvaraju i mi ga paljivo posmatramo upravo u
tom trenutku. Na njegovu licu pri-meuje se nagla promena. Osmeh je iezao;
naravno, to se moe oekivati poto je sada sam, te nema kome niti emu da se sme i.
Ali promena o kojoj govorimo nije samo iezavanje osmeha. Na njegovu licu
pojavljuje se izraz duboke tuge, gotovo oajanja. Taj izraz se zadrava, verovatno,
samo nekoliko sekundi, a tada

100
48

njegovo lice dobiva uobiajen izraz-masku; ovek ulazi u svoja kola, razmilja o toj
veeri, pita se da li je ostavio dobar utisak i osea da jeste. No da li je on bio srean
i veseo u toku zabave? Da li je onaj kratkotrajni izraz tuge i oajanja koji smo zapazili na njegovu licu samo trenutna reakcija bez osobitoga znaaja? Ovo pitanje je
gotovo nemogue resiti ako tog oveka ne poznajemo bolje. Jedan dogaaj, meutim,
moe nam dati klju za razumevanje znaenja njegove veselosti.
Te noi on je sanjao da je ponovo u ratu. Primio je naredbu da se kroz protivnike
redove probije u neprijateljski tab. On oblai ofiorsku uniformu koja lii na
momaku i iznenada se obre u grupi nemakih oficira. Iznenaen je to je tab tako
udoban i to su svi prema njemu tako ljubazni, ali ga sve vie plai to to e oni
otkriti da je on uhoda. Jedam od mlaih oficira, koji mu se posebno dopada, prilazi
mu i kae: Znam ko ste. Postoji samo jedan nain da uteknete. Ponite da priate
dosetke, smejte se i naterajte ih da se smeju toliko da odvrate svaku panju od vas.
Veoma zahvalan za ovaj savet, on poinje da pria dosetke i da se smeje. Konano,
njegove dosetke dobijaju takve razmere da drugi oficiri postaju podozrivi, i to je
njihovo podozrenje vee, to njegove dosetke izgledaju usiljenije. Njega, najzad, obuzima takvo oseanje straha, da vie ne moe podneti da tu ostane: on naglo skae sa
stolice, a svi se nadau za njim. Potom se prizor menja, i on sedi u tramvaju koji staje
upravo pred njegovom kuom. Na njemu je svakidanje odelo i on osea olakanje
pri pomisli da je rat zavren.
Pretpostavimo da smo u poloaju da ga sledeeg dana zapitamo ta mu pada na
pamet u vezi sa pojedinim elementima toga sna. Ovde beleimo samo nekoliko
asocijacija koje su posebno znaajne za razumevanje onoga to nas najvie zanima.
Nema-ka uniforma podsea ga da je na zabavi prethodne veeri jedan gost govorio s
izrazito nemakim naglaskom. Setio se da ga je uznemirilo to mu taj ovek ne
posveuje posebnu panju, mada je on (na spava) izmenio svoje ponaanje ne bi li
nainio dobar utisak. Premeui po glavi ove misli, on se prisea da je na toj zabavi u
jednom trenutku osetio da taj ovek s nemakim naglaskom tera, u stvari, egu s njim
i da se drsko smei na neto to je on rekao. Razmiljajui o udobnoj sobi u kojoj se
nalazio tab, njemu pada na um da je ona bila slina sobi u kojoj je prethodne veeri
sedeo na zabavi, ali da su prozori liili na prozore sobe u kojoj je nekad pao na ispitu.
Iznenaen tom asocijacijom, on se setio i toga da je pre odlaska na tu zabavu bio
unekoliko zabrinut u pogledu utiska koji e ostaviti, delimice zato to je jedan od
gostiju bio brat devojke ije je in-teresovanje hteo da pobudi, a delimice zato to je
domain imao veliki uticaj na njegovog pretpostavljenog, od ijeg je miljenja
umnogome zavisio njegov napredak u slubi. Govorei o tom pretpostavljenom, on je
rekao koliko ga ne trpi, koliko se osea ponien zbog toga to pred njim mora da
pravi ljubazno lice, ose-ajui i prema svom domainu neku netrpeljivost, mada toga
gotovo i nije bio svestan. Druga njegova asocijacija odnosi se na zgodu o nekom
elavom oveku koju je ispriao, pa se zatim malo uplaio da nije moda povredio
svog domaina, koji je ta-koe bio gotovo elav. Tramvaj mu je izgledao neobian,
poto mu se inilo da se ne kree po pruzi. Govorei o tome, on se setio tramvaja
kojim se kao deak vozio u kolu, i jo jedna pojedinost pala mu je n a um 'naime,
da jc zauzeo mesto tramvajskog koniara i pomislio kako se upravljanje tramvajem
zaudo malo razlikuje od upravljanja automobilom. Oigledno je da taj tramvaj
zamenjuje njegova kola u kojima se odvezao kui i da ga je ta vonja podsetila ma
povratak kui iz kole.
Svakome ko je nauio da razume znaenje snova, implikacija tog sna i pratee
asocijacije bie dovde jasne, mada je pomenut samo deo njegovih asocijacija, a
gotovo nita nije reeno o strukturi linosti, prolom i sadanjem poloaju tog
oveka. Taj san otkriva kako se on stvarno oseao na zabavi prethodne veeri. Bio je
nespokojan, plaio se da mu nee poi za rukom da naini utisak kakav je eleo, ljutio
se na nekoliko osoba, za koje je oseao da mu se podsmevaju i da ga mnogo ne vole.
San pokazuje da je njegova veselost bila sredstvo za skrivanje njegovog nespokojstva
i njegove ljutine, a, u isti mah, i sredstvo za umirivanje onih na koje se ljutio. itava
njegova veselost bila je maska; ona nije ponikla u njemu ve je prikrivala ono to je
on stvarno oseao: strah i Ijutitost. Zbog toga je i itav njegov poloaj postao
nesiguran, tako da se on oseao kao uhoda u neprijateljskom taboru, koji svakog
trenutka moe biti otkriven. Onaj trenutni izraz tuge i oajanja koji smo pri odlasku
zapazili na njegovu licu nalazi sada svoju potvrdu i svoje objanjenje: u tom trenuttku
njegovo je lice izraavalo ono o je on stvarno oseao, mada on, u stvari, uopte
nije bio svestan tog oseanja. To oseanje se u snu opisuje dramatski i izriito, mada
se otvoreno ne tie ljudi na koje su njegova oseanja bila upravljena.
Taj ovek nije neurotiar, niti se nalazio pod hipnotikom arolijom; on je prilino
normalna jedinka, s istim onim nespokoj-stvom i potrebom za odobravanjem koji su
uobiajeni u modernog oveka. On nije bio svestan da njegova veselost nije njegova, poto se toliko navikao da osea ono to se u odreenoj situaciji oekuje od
njega da osea, da bi njegova svesnost o neobinosti neega bila pre izuzetak nego
pravilo.
to vai za miljenje i oseanje, vai i za htenje. Dok god ih kakva spoljanja mo
otvoreno ne prisili na neto, ljudi su veinom uvereni da sami donose svoje odluke i
da sami ele ono to ele. No to je jedna od naih velikih obmana. Mnoge nae
odluke nisu stvarno nae ve su nam sugerisane spolja; uspeli smo da sebe ubedimo

138

da smo sami doneli odluku, mada smo se, u stvari, saobrazili tuim oekivanjima,
gonjeni strahom od izdvojenosti i neposrednijim pretnjama naem ivotu, slobodi i
udobnosti.
Kad zapitamo dete eli li da svakog dana ide u kolu, a ono odgovori: Naravno da
elim da li je taj odgovor istinit? Sasvim sigurno da u mnogim sluajvima nije.
Moda dete esto eli da ide u kolu, pa ipak bi veoma esto velelo da se umesto toga
igra ili da radi neto drugo. Ako ono osea: elim da idem u kolu svakog dana
ono moda potiskuje svoju nesklonost prema redovnosti kolskog rada. Ono osea da
se od njega oekuje elja za svakidanjim pohaanjem kole i pod tim snanim
pritiskom iezava detinje oseanje da u kolu ide esto jedino zato to mora. Dete bi
se moda osealo srenije kad bi moglo biti svesno da ponekad eli da ide u kolu, a
da ponekad ide jedino zato to mora. Ipak, ono osea, pod snanim pritiskom oseanja dunosti, elju koja se od njega i oekuje.
Opta je pretpostavka da se veina ljudi eni dragovoljno. U nekim sluajevima
ljudi se svesno ene iz oseanja dunosti ili obaveze. Ima sluajeva kada se ovek
eni zato to on to stvarno eli. Ali u mnogim sluajevima ovek (ili ena) svesno
veruje da eli da stupi u brak, mada se, u stvari, upleo u niz dogaaja koji vode braku
i koji, na izgled, spreavaju svako bekstvo. Tokom meseci koji prethode njegovu
venanju vrsto je uveren da on eli da se vena, a prvi i prilino kasni znak da to
moda ne eli jeste injenica to ga na dan venanja iznenada obuzima panika i to ga
neto podstie na bekstvo. Ako je razborit, to e oseanje trajati samo nekoliko
minuta i on e s nepokolebljivim ubeenjem potvrdno odgovoriti na pitanje da li
namerava da stupi u brak.
Mogli bismo i dalje navoditi mnoge primere iz svakodnevnog ivota u kojima ljudi
na izgled odluuju, na izgled ele, ali se stvarno povinuju unutranjem ili spoljanjem
pritisku da moraju da ele ono to e uiniti. Odista, kad posmatramo pojavu
ljudskog odluivanja, pada nam u oi koliko ljudi gree uzimajui za svoju odluku
ono to, u stvari, predstavlja potinjavanje konvenciji, dunosti ili jednostavnom
pritisku. Gotovo izgleda da je originalna odluka relativno retka pojava u drutvu
koje, po svoj prilici, temelji svoje postojanje na pojedinanoj odluci.
elim jo podrobnije da izloim jedan sluaj pseudohtenja koji se esto moe
zapaziti pri analizi ljudi bez ikakvih neurotinih simptoma. Mada taj pojedinani
sluaj nema mnogo veze sa krupnim kulturnim pitanjima kojima se u ovoj knjizi
poglavito bavimo, jedan razlog za njegovo podrobno izlaganje jeste) injenica to on
prua itaocu neupuenom u delovanje nesvesnih snaga jo jednu priliku da se
upozna sa tom pojavom, tavie, tim pri-merom se istie neto to, iako je ve
nagoveteno, treba izriito izneti: veza potiskivanja s problemom pseudoinova.
Mada na potiskivanje ovek uglavnom gleda sa stanovita delovanja potisnutih snaga
u neurotinom ponaanju, snovima, i tako dalje, vano je, izgleda, istai da svako
potiskivanje odstranjuje izvesne delove ovekovog stvarnog linog ja i da oveka
prisiljava da potisnuto oseanje zameni nekakvim pseudooseanjem.
Sluaj koji elim da iznesem je sluaj jednog dvadesetdvogo-dinjeg studenta
medicine. Njega zanima njegov rad, a njegovi odnosi s ljudima su prilino normalni.
On nije naroito nesrean, mada se esto osea pomalo umoran i mada mu nedostaje 1
osobit ivotni polet. Razlog iz koga eli da bude podvrgnut analizi je teorijski hoe
da postane psihijatar. ali se jedino na nekakvu smetnju u svom medicinskom radu.
esto ne moe da se seti onoga to je proitao, preterano se zamara za vreme predavanja i pokazuje relativno slab uspeh na ispitima. Njega to zbunjuje, poto izgleda da
za druge predmete ima mnogo bolje pamenje. On ne sumnja da eli da studira
medicinu, ali esto veoma sumnja u svoju sposobnost za to.
Posle nekoliko nedelja analize on pria da je sanjao kako se nalazi na poslednjem
spratuu jednog oblakodera koji je sam izgradio i kako na druge zgrade gleda s blagim
oseanjem likovanja. Odjednom, oblakoder se rui, i on se nae pod ruevinama.
Svestan je svojih napora da se oslobodi iz ruevina i u stanju je da uje kako neko za
njega kae da je teko povreen i da e le-kar ubrzo doi. No njemu se ini da
beskonano dugo mora da eka na lekarev dolazak. Kad najzad prispe, lekar otkriva
da je zaboravio da ponese instrumente, te ne moe da mu prui nikakvu pomo. U
njemu navire silan bes na lekara i on najednom uvidi da stoji, shvata da uopte nije
povreen i podruguje se lekaru; u tom trenutku se budi.
On nema mnogo asocijacija u vezi s tim snom, ali sledee spadaju u znaajnije.
Mislei na oblakoder koji je izgradio, on uzgred pominje kako ga je oduvek zanimala
arhitektura. Dok je bio dete, njegova omiljena zabava u toku mnogih godina bila je
igranje blokovima za konstruisanje, a u sedamnaestoj godini pomiljao je da postane
arhitekt. Kada je to spomenuo ocu, ovaj je prijateljski odvratio da je on, naravno,
slobodan da izabere svoj poziv, ali da je on (otac) uveren da je ta ideja ostatak
njegovih detinjih elja, i da bi on (sin) stvarno radije studirao medicinu. Mladi je
smatrao da je otac u pravu i otada nije vie nikada o tome s njim govorio, ve je
uzimajui to kao sasvim prirodno, poeo da studira medicinu. Njegove asocijacije o
lekaru koji je zakasnio i uz to zaboravio da ponese svoje instrumente bile su prilino
nejasne i oskudne. Meutim, dok je govorio o tom delu sna, palo mu je na um da je
as njegove analize bio zakazan u neuobiajeno vreme i da ga je ta izmena, mada se s
njom sloio bez ikakve zamerke, odista prilino naljutila. Govorei o tome, on osea
kako njegova ljutitost raste. Optuuje analitiara da je samovoljan i, konano, veli:
Pa, napokon, ja i onako ne mogu da inim ono to elim. Sam je prilino iznenaen

49

svojom ljutnjom i tom reenicom, jer dotada nije oseao nikakvo neprijateljstvo
prema analitiaru niti prema analitikom radu.
Neto kasnije on usni drugi san, od koga zapamti samo jedan odlomak: otac mu je
povreen u automobilskoj nesrei. On sam je lekar i od njega se oekuje da se
pobrine o ocu. Dok pokuava da ga pregleda, osea da je potpuno paralizovan i ne
moe nita da uini. Obuzima ga uas i on se budi.
U toku svojih asocijacija on nevoljno pominje da je poslednjih nekoliko godina
pomiljao na mogunost da mu otac iznenada umre i da su ga te misli plaile.
Ponekad je ak pomiljao i na imetak koji e mu ostati i ta e uiniti s tim novcem.
U tim fantazijama on nije otiao naroito daleko, poto ih je suzbio im su poele da
se javljaju. Uporeujui ovaj san s onim koji smo ve pomenuli, pada mu u oi da u
oba sluaja lekar uopte nije kadar da prui uspenu pomo. Jasnije no ikad pre on
shvata svoje oseanje da kao lekar nikad ne moe biti ni od kakve ko risti. Kada mu se
ukae na to da u prvom snu postoji odreeno oseanje ljutitosti na lekarevu
impotenciju i ruganje toj impotenciji, on se sea da je esto, sluajui ili itajui o
sluajevima u kojima lekar nije bio kadar da pomogne pacijentu, oseao kao neko
likovanje koga tada nije bio svestan.
U toku dalje analize pojavljuje se druga potisnuta graa. Na svoje iznenaenje, on
otkriva da je veoma ljut na svog oca i da tavie njegovo oseanje da je kao lekar
impotentan predstavlja deo optijeg oseanja nemoi kojim je proet itav njegov ivot. Mada je, na izgled, smatrao da je ivot uredio prema vlastitim planovima, sada
osea da je u stvari bio obuzet oseanjem pomirenosti. On shvata da je bio uveren da
ne moe da uini ono to eli i da se morao saobraziti onome to se od njega oekivalo. On sve jasnije uvia da nikad nije stvarno eleo da postane lekar i da je ono
to je na njega upeatljivo delovalo kao nedostatak sposobnosti bilo samo izraz
pasivnog otpora.
Ovaj sluaj je tipian primer potiskivanja stvarnih elja i takvog usvajanja tuih
oekivanja, da ta oekivanja izgledaju kao vlastite elje. Mogli bismo rei da
originalnu elju zamonjuje pseudoelja.
To zamenjivanje originalnih inova miljenja, oseanja i htenja pseudoinovima
dovodi konano do zamene originalnog linog ja. Originalno lino ja je ono ja koje
pokree mentalne aktivnosti. Pseudolino ja je samo stvarni nosilac uloge koja se od
date osobe oekuje, ali ono tu ulogu igra pod imenom linog ja. Tano je da neko
moe da igra mnoge uloge i da subjektivno bude uveren da je on u svakoj ulozi on.
U stvari, u svim tim ulogama on je samo ono to veruje da se od njega oekuje i za
mnoge ljude, ako ne za veinu, originalno lino ja potpuno je ugueno pseudolinim
ja. Ponekad se u snu, u fantazijama ili u pijanstvu moe unekoliko pojaviti originalno
lino ja oseanja i misli koje ovek godinama nije doivljavao, esto su to ra-va
oseanja i misli koje je ovek potiskivao zato to ih se plai ili stidi. Ponekad,
meutim, oni predstavljaju upravo njegov najbolji deo, koji je on potisnuo iz straha
da ne bude izloen pod-smehu ili napadu zbog takvih oseanja i misli.Gubitak linog
ja i njegovo zamenjivanje pseudolinim ja ostavljaju pojedinca u stanju duboke
nesigurnosti. Njega mui sumnja, poto je, kao sutinski odraz onoga to drugi ljudi
od njega oekuju, u izvesnoj meri izgubio svoj identitet. Da bi savladao pa niku koja
proizlazi iz takvog gubitka identiteta, on je primoran da se saobraava, da trai svoj
identitet u onome to e drugi stalno odobravati i zbog ega e mu odavati priznanje.
Poto on sam ne zna ko je, bar e to drugi znati ako bude postupao prema
njihovim oekivanjima; ako oni to znaju, znae i on, samo ako im poveruje na re.
Automatizovanje pojedinca u modernom drutvu uvealo je bespomonost i
nesigurnost prosenog oveka. On je, stoga, spreman da se potini novim
autoritetima koji mu nude bezbednost i olakavaju sumnju. U narednom poglavlju
iraspravljaemo o posebnim uslovima koji su bili potrebni da bi se u Nemakoj ova
ponuda prihvatila; ona e pokazati da je autoritarni mehanizam bio najsvojstveniji
jezgru nacistikog pokreta nioj srednjoj klasi. U poslednjem poglavlju ove knjige
nastaviemo raspravu o automatu s obzirom na kulturnu pozornicu u naoj vlastitoj
demokratiji.

BELESKE UZ GLAVU PETU

85.

Polazei s drukijeg stanovita, K. Horni je u svojim neurotinim

tenjama (Novi putevi u psihoanalizi) dospela do pojma koji je donekle slian
mom pojmu mehanizmi bekstva. Glavne razlike izmeu ta dva pojma su
sledee: neurotine tenje su pokretake snage u neurotinog pojedinca, dok su
mehanizmi bekstva pokretake snage u normalnog oveka. Sem toga, Hornijeva
najvie istie nespokojstvo pojedinca, a ja njegovu izolovanost.

86.
87.
88.

Hobs, Levijatan (Leviathan), London. 1651, str. 47.

Charakteranalyse, Be, 1933.

The Neurotic Personality of Our Time (Neurotina linost naeg
vremena), Kegan Paul, London, 1936.
89.
Psychologie der Authoritat u Authoritat und Familie, prir. Max
Horkheimer, Alcan, Pariz, 1936; v. 1. svezak ovog izdanja.
90.
Fjodor M. Dostojevski, Braa Karamazovi, prevod Jovana Maksi-movia,

138

Prosveta, Beograd, 1956, str. 269.

U ovom odlomku iz Juliette II, [koji navodimo prema delu Mar-quis de
Sade (Markiz de Sad), od D. Gorera (G. Gorer), Liveright Publishing
Corporation, Njujork, 1934], Markiz de Sad je stao na stanovite da je svojstvo
gospodarenja sutina sadizma: Vi neete da uinite da va partner osea
zadovoljstvo ve utisak koji hoete da ostavite; utisak bola je mnogo jai nego
utisak zadovoljstva . . . ovek to shvata; on se njime slui i zadovoljan je. U
svojoj analizi de Sadova dela Gorer definie sadizam kao zadovoljstvo koje
posmatra osea usled opaenih promena u spolja-njem svetu koje je sam
proizveo. Ova definicija blia je mom pogledu na sadizam nego definicija koju
su dali drugi psiholozi. Mislim, meutim, da Gorer grei kada sadizam
poistoveuje sa zadovoljstvom izazvanim vlau ili proizvodnou. Sadistika
vlast odlikuje se time to sadista eli da predmet sadizma naini bezvoljnim
oruem u svojim rukama, dok nesadistika radost izazvana uticajem na druge
potuje integritet druge osobe i zasniva se na oseanju jednakosti. Po Gorerovoj
definiciji sadizam gubi svoje osobito svojstvo i izjednauje se sa svakom vrstom
proizvodnosti.
92.
Balzak, Izgubljene iluzije, prevod Jelisavete Markovi, Prosveta, Beograd,
1961, str. 719, 725.
93.
U averovu karakteru iz Les Miserables (Jadnici) Viktor Igo je veoma
reito izrazio ideju o neizbenosti krivice.
94. Knjiga proroka Isaije, 1. 18, u prevodu ura Daniia. Prim. prev.
95. Meler van der Bruk (Moeller van der Bruck), Das dritte Reich, Hanseatische
Verlaganstalt, Hamburg, 1931, str. 223, 224.
96. Rauning (Rauschning) je dobro opisao nihilistiki karakter faizma u delu
Ruilaka revolucija Nemake (Germany's Revolution of Destruction),
Heinemann, London, 1939.
97. U vezi s ovim sr. Nove puteve u psihoanalizi Karene Horni, Kegan Paul,
London, 1939.
98. Sr. raspravu o ovom pitanju u Novim putevima u psihoanalizi Karene Horni,
Kegan Paul, London, 1939.
99. Sr. H. S. Saliven, nav. delo, str. 68. i dalje; i njegovo Istraivanje shizofrenije
(Research in Schizophrenia), American Journal of Psychiatry, Vol. IX, No. 3;
vidi isto tako rad Fride From-Rajh-man (Frieda Fromm-Reichmann) Problemi
transferencije u shizofreniji (Transference Problems in Schizophrenia),
Psychoanali-tic Quarterly, Vol. VIII, No. 4.
100. U pogledu problema hipnoze sr. spisak publikacija M. H. Erikso-na (M. H.
Erickson), Psychiatry, 1933, Vol. 2, No. 3, str. 472.
101. Psihoanalitiki postupak je, u sutini, proces u toku koga osoba pokuava
da otkrije originalno, lino ja. Slobodna asocijacija oznaava izraavanje
originalnih oseanja i misli, kazivanje istine; ali istina u ovom smislu ne odnosi
se na injenicu to neko kazuje ono to misli, ve je samo miljenje originalno a
nije prilagoavanje oekivanoj misli. Frojd je naglasio potiskivanje ravoga;
ini nam se da on nije dovoljno sagledao koliko je i dobro podlono
potiskivanju.

91.

VI

Psihologija nacizma

U prethodnom poglavlju naa panja bila je usredsreena na dva psiholoka tipa:

autoritarni karakter i automat. Nadam se da e podrobno raspravljanje o tim tipovima
pomoi razumevanju problema kojima se ovo i sledee poglavlje bave: psihologije
nacizma i moderne demokratije.
Pri raspravljanju o psihologiji nacizma moramo najpre razmotriti jedno uvodno
pitanje vanost psiholokih inilaca za razumevanje nacizma. U naunom, a jo
vie u popularnom raspravljanju o nacizmu, esto se iznose, dva suprotna gledita
prvo, da psihologija ne daje nikakvo objanjenje ekonomske i politike pojave kao
to je faizam; drugo da je faizam u potpunosti psiholoki problem.
Pristalice prvog gledita posmatraju nacizam ili kao rezultat iskljuivo
ekonomskog dinamizma ekspanzivnih tenji nema-kog imperijalizma ili kao
sutastveno politiku pojavu pobe-du koju je nad dravom izvojevala jedna
politika partija podrana od industrijalaca i junkera; ukratko, na uspeh nacizma
gleda se kao na rezultat podvaljivanja manjine i tlaenja veine stanovnitva.
Pristalice drugog gledita, pak, tvrde da se nacizam moe objasniti jedino
psihologijom ili, pre, psihopatologijom. Na Hitlera se gleda kao na luaka ili
neurotiara, i na njegove sledbenike kao na isto tako umobolne i duevno
neuravnoteene ljude. Prema ovom objanjenju, kako ga je izloio L. Mamford, prave
izvore faizma treba traiti u ljudskoj dui, a ne u ekonomici. On dalje veli:
Faizam objanjavaju nadmoan ponos, uivanje u svireposti, neurotina
dezintegracija a ne versajski ugovor ni nesposobnost nemake republike.Po
naem miljenju, nije ispravno nijedno od tih objanjenja koja naglaavaju politike i
ekonomske inioce, a iskljuuju psiholoke ili obrnuto. Nacizam jeste psiholoki
problem, ali moramo shvatiti da drutveno-ekonomski inioci uobliuju i same
psiholoke inioce; nacizam je ekonomski i politiki problem, ali moramo shvatiti da
se njegova mo nad itavim jednim narodom temelji na psiholokim osnovama. U

50

ovom poglavlju po-zabaviemo se osnovom. To nas upuuje na dva problema: na karakternu strukturu onih ljudi koje je nacizam privlaio i na psiholoke osobine
ideologije koja je doprinala da upravo na te ljude nacizam tako uspeno deluje.
Pre no to zaponemo razmatranje psiholoke osnove za uspeh nacizma, moramo
povui ovu razliku: jedan deo stanovnitva povinovao se nacistikom reimu bez
nekog snanog otpora, ali i bez divljenja nacistikoj ideologiji i politikoj praksi;
nova ideologija je veoma privlaila drugi deo stanovnitva i on se fanatino
prikljuivao onima koji su je proklamovali. Prvu grupu su uglavnom inile radnika
klasa, te liberalna i katolika buroazija. Uprkos odlinoj organizovanosti, naroito u
radnikoj klasi, te grupe nisu pokazale unutranji otpor koji se mogao oekivati kao
rezultat njihovih politikih ubeenja, mada su se neprijateljski odnosile prema
nacizmu od samog njegovog poetka do 1933. godine. Oni su ubrzo izgubili volju da
prue otpor i otada su tom reimu zadavali malo muke (izuzev, naravno, neznatne
manjine koja se u toku svih ovih godina herojski borila protiv nacizma). U
psiholokom pogledu, izgleda, tu spremnost na potinjavanje nacistikom reimu
treba uglavnom pripisati stanju unutranje zamorenosti i pomirenosti, koje je, kao to
e biti pokazano u narednom poglavju, danas svojstveno pojedincu ak i u demokratskim zemljama, to se nemake radnike klase tie, na nju je delovala jo jedna
okolnost: poraz koji je pretrpela posle prvih pobeda u revoluciji 1918. godine. U
poratno razdoblje radnika klasa je ula s velikim nadama u ostvarenje socijalizma ili,
bar, u odreeno poboljanje svog politikog, ekonomskog i drutvenog poloaja; ali,
iz ovih ili onih razloga, ona je neprestano trpela poraz za porazom, to je dovelo do
potpuno osujeenja svih njenih nada. Poetkom 1930. godine plodovi pobeda koje je
ona u poetku izvojevala bili su skoro potpuno uniteni, a posledica toga bilo je
duboko oseanje pomirenosti, neverovanje voi-ma, sumnja u vrednost svake
politike organizacije i politike aktivnosti. Radnici su i dalje ostali lanovi svojih
partija i svesno nastavili da veruju u svoje politike doktrine, ali, mnogi su, duboko u
sebi, napustili nadu u delotvornost politike akcije.
Po Hitlerovu dolasku na vlast jo jedna okolnost je poela da podstie veinu
stanovnitva na odanost nacistikoj dravi. Za

138

51

milione ljudi Hitlerova drava poistovetila se s Nemakom. im se on jednom

dokopao dravne vlasti, borba protiv njega znaila je u sutini iskljuivanje iz nemake
zajednice; kada su druge politike partije bile ukinute, a nacistika partija postala
Ne-maka, opirati se njoj znailo je opirati se Nemakoj. Izgleda da prosean ovek
najtee podnosi oseanje da se ne? poistoveuje sa nekom veom grupom. Koliko god
se nemaki graani protivili naelima nacizma, ako moraju da biraju izmeu
usamljenosti i oseanja da pripadaju Nemakoj, veina e odabrati ovo drugo. U
mnogim sluajevima moe se zapaziti da ljudi koji nisu nacisti ipak brane nacizam od
kritike stranaca zato to oseaju da je napad na nacizam napad na Nemaku. S trah od i?
rlvnjpmnsti i relativna slabost moralnih naela pomau svakoj partiji da. im osvoji
dravnu vlast, zadobije odanojt_yelikog dela stanovnitva.
Iz ovog razmatranja proishodi aksiom znaajan za problem politike propagande:
svaki napad na Nemaku kao takvu, svaka klevetnika propaganda koja se tie
Nemaca (kao to je hunski simbol iz prolog rata), samo uveava odanost onih
koji se nisu potpuno poistovetili sa nacistikim sistemom. Meutim, ovaj se problem ne
moe sutinski resiti vestom propagandom ve samo pobedom jedne osnovne istine u
svim zemljama: etika naela su iznad postojanja nacije i pojedinac, ako se pridrava
tih naela, postaje lan zajednice svih onih koji imaju, koji su imali i koji e imati isto
ubeenje.
Nasuprot radnikoj klasi, te liberalnoj i katolikoj buroaziji, iji je stav bio
negativan i pomirljiv, nii slojevi srednje klase, sainjeni od sitnih trgovaca, zanatlija i
slubenika, vatreno su pozdravili nacistiku ideologiju.Pripadnici starije generacije te
klase predstavljali su pasivniju masovnu osnovu; njihovi sinovi i keri bili su aktivniji
borci. Za njih je nacistika ideologija njen duh slepe poslunosti vo u i mrnje
prema rasnim i politikim manjinama, njena udnja za osvajanjem i gospodarenjem,
njeno uzdizanje nemakog naroda i nordijske rase imala ogromnu emocionalnu
dra, i upravo ih je ta dra pridobila i nainila vatrenim nacistikim pristalicama i
borcima. Odgovor na pitanje zato je nacistika ideologija toliko privlaila niu srednju
klasu mora se traiti u drutvenom karakteru te klase. Njen drutveni karakter upadljivo
se razlikovao od drutvenog karaktera radnike klase, viih slojeva srednje klase, i
plemstva iz vremena pre rata 1914. godine. U stvari, izvesne osobine bile su tom dalu
srednje klase svojstvene tokom itave njegove isto e: ljubav prema jakima, mrnja
prema slabima, sitniarstvo, neprijateljstvo, tedljivost u oseanjima kao i u novcu i,
to je bitno, asketizam. Pripadnici tog dela srednje klase usko s u gledali na ivot,
prema strancu su gajili podozrenje i mrnju, poznanici su izazivali njihovu radoznalost
i zavist koju su oni racionalizovali kao moralno ogorenje; itav njihov ivot bio je
zasnovan na naelu oskudnosti u ekonomskom, kao i psiholokom pogledu.
Rei da se drutveni karakter nie srednje klase razlikuje od karaktera radnike klase
ne znai, u sutini, da se ta karakterna struktura nije mogla nai i u radnikoj klasi. Ali
on je bio tipian za niu srednju klasu, dok je samo mali deo radnike klase ispo-ljavao
istu karakternu strukturu sa slinom odreenou; jedna ili druga odlika, meutim,
mogla se u manje izrazitom obliku, kao uveano potovanje autoriteta ili tednje, nai i
u veine pripadnika radnike klase. S druge strane, izgleda da je karakterna struktura
velikog broja slubenika verovatno veine vie liila na karakternu strukturu
manuelnih radnka (naroito radnika u velikim fabrikama) nego na onu stare srednje
klase, koja nije sudelovala u usponu monopolistikog kapitalizma ve je njime bila
sutinski ugroena.Iako je tano da je drutveni karakter nie srednje klase bio isti jo
davno pre rata od 1914, tano je i to da su dogaaji posle tog rata pojaali upravo one
odlike za koje je nacistika ideologija imala veliku dra: udnju tog drutvenog
karaktera za pot-injenou i njegovu enju za moi.
Jo pre nemake revolucije od 1918. ekonomski poloaj niih slojeva stare srednje
klase, sitnih nezavisnih sopstvenika i zanatlija poeo je da slabi; ali on nije bio
beznadean, jer su mnogi inioci doprinosili njegovoj stabilnosti.
Autoritet monarhije bio je neosporan, te je pripadnik nie srednje klase, oslanjajui
se na nju i poistoveujui se s njom, sticao oseanje bezbednosti i narcisoidnog ponosa.
Autoritet religije i tradicionalne moralnosti imao je, takoe, jo uvek vrste korene.
Porodica je jo uvek bila neuzdrmana i predstavljala je bezbedno utoite u jednom
neprijateljskom svetu. Pojedinac je oseao da pripada jednom stabilnom drutvenom i
kulturnom sistemu, u kome je zauzimao odreeno mesto. Njegovo potinjavanje i odanost postojeim autoritetima predstavljali su zadovoljavajue reenje njegovih
mazohistikih stremljenja; u svom pokoravanju on ipak nije iao do kraja, te je sauvao
oseanje znaaja vlastite linosti. Ono to mu je kao pojedincu nedostajalo u pogledu
bez-bednosti i agresivnosti, nadoknaivao je snagom autoriteta kojima se potinjavao.
Ukratko, njegov ekonomski poloaj bio je jo dovoljno vrst da bi mu pruao oseanje
samoponosa i relativne bezbednosti, a autoriteti na koje se oslanjao bili su dovoljno
snani da bi mu pruili i onu bezbednost koju mu njegov pojedinani poloaj nije
mogao pribaviti.
Posle rata ova situacija se znatno izmenila. Na prvom mestu, ekonomsko propadanje
stare srednje klase nastavilo se brim tempom; ono je ubrzano inflacijom, koja je
dostigla vrhunac 1923, to je gotovo potpuno unitilo utede mnogogodinjeg rada.

52
149

Mada su godine izmeu 1924. i 1928. donele nioj srednjoj klasi ekonomski
napredak i nove nade, te je dobitke unitila depresija posle 1929. godine. Kao i u doba
inflacije, srednja klasa, pritenjena izmeu radnika i viih klasa, predstavljala je, najnezatieniju grupu, te je stoga bila najtee pogoena.No pored tih ekonomskih
inilaca, ovaj poloaj pogoravali su i psiholoki razlozi. Jedan od njih bio je poraz u
ratu i pad monarhije. Kako su monarhija i drava bile vrsta stena na kojoj je,
psiholoki govorei, malograanin izgradio svoje postojanje, njihov neuspeh i poraz
uzdrmali su osnovu njegova ivota. U ta bi se mali ovek mogao pouzdati ako je
kajzer mogao biti izloen javnom podsmehu, ako su oficiri bili napadani, ako je
drava morala da promeni oblik i da prihvati crvene agitatore kao ministre, a
sedlara kao predsednika vlade? Sa svim tim ustanovama on se poistovetio
potinjavajui im se; sada, kada su one nestale, kuda je mogao da se dene?
I inflacija je igrala kako ekonomsku tako i psiholoku ulogu. Ona je zadala
smrtni udarac naelu tednje, kao i autoritetu drave. Ako su se viegodinje utede
radi kojih je ovek morao da rtvuje tolika sitna zadovoljstva, mogle izgubiti bez
njegove vlastite krivice, kakav je smisao tednje uopte? Ako je drava mogla da
prekri svoja obeanja odtampana na novanicama i menicama, ijim je jo
obeanjima ovek mogao da veruje?
Nije samo ekonomski poloaj nie srednje klase bre slabio posle rata, slabio je i
njen drutveni ugled. Pre rata pripadnik tog dela srednje klase mogao se oseati kao
neko ko je vii od radnika. Posle revolucije drutveni ugled radnike klase znatno je
porastao, te je otud ugled nie srednje klase u istoj meri opao. Vie se ni na kog nije
moglo gledati s visine, a ta je privilegija oduvek bila jedno od najveih preimustava
u ivotu sitnih trgovaca i njima slinih.
Pored svega toga, bila je poljuljana i porodica poslednje uporite bezbednosti
srednje klase. Posleratnim razvojem bio je poljuljan, u Nemakoj moda vie no u
drugim zemljama, autoritet oca i starog srednjoklasnog morala. Mlae pokolenje
postupalo je kako mu se dopadalo i nije vie marilo da li roditelji odobravaju njegove
postupke.
Razlozi za taj razvitak suvie su brojni i sloeni da bismo ovde
0 njima podrobno raspravljali. Pomenuu samo nekoliko. Propast starih drutvenih
simbola autoriteta, kao to su monarhija
1 drava, uticala je na ulogu pojedinanih autoriteta roditelja. Ako su se ti
autoriteti, ijem su potovanju roditelji pouavali mlae pokolenje, pokazali slabi,
onda su i roditelji izgubili ugled i autoritet. Drugi inilac bilo je to to je u
promenjenim uslovi-ma, naroito za vreme inflacije, starije pokolenje bilo pometeno i
zbunjeno, te mnogo manje prilagoeno novim uslovima od dovit-ljivijeg, mlaeg
pokolenja. Tako je mlae pokolenje osetilo nad-monost nad starijima, pa vie nije
moglo da uzima sasvim ozbiljno ni njih ni njihove pouke, tavie, ekonomsko
opadanje srednje klase liilo je roditelje ekonomske uloge koju su igrali kao zatitnici
ekonomske budunosti svoje dece.
Starije pokolenje nie srednje klase bilo je sve ogorenije i ozlojeenije, ali na
pasivan nain; mlae pokolenje stremilo je delanju. Njegov ekonomski poloaj
oteavala je injenica to je osnova za nezavisno ekonomsko postojanje, koju su
njegovi roditelji imali, bila izgubljena; trite zanimanja bilo je zasieno, a izgledi da
se ivi od lekarskog ili advokatskog zanimanja bili su neznatni. Oni koji su se borili u
ratu oseali su da imaju pravo na bolji posao od onog koji su stvarno dobijali.
Posebno se mnogi mladi oficiri, godinama navikavani da zapovedaju i da, sasvim
prirodno, upotrebljavaju svoju mo, nisu mogli pomiriti s tim da postanu inovnici ili
trgovaki putnici.
Sve vee drutveno osujeivanje dovelo je do projekcije koja je postala znaajan
izvor nacional-socijalizma: umesto da budu svesni ekonomske i drutvene sudbine
stare srednje klase, njeni pripadnici su svesno mislili o svojoj sudbini kao o sudbini
nacije. Nacionalni poraz i versajski ugovor postali su simboli na koje se prenosilo
stvarno osujeenje drutveno.
esto se govorilo da je postupanje pobednika iz 1918. prema Nemakoj bilo jedan
od glavnih razloga za nastanak nacizma. Ovu izjavu treba poblie odrediti. Veina
Nemaca oseala je da je mirovni ugovor nepravedan; ali dok je srednja klasa
reagovala veoma ogoreno, radnika klasa je bila mnogo manje ogorena versajskim
ugovorom. Ona se opirala starom reimu, te je gubitak rata za nju znaio poraz tog
reima. Njeni pripadnici oseali su da su se hrabro borili i da nemaju razloga da se
sebe stide. S druge strane, pobeda revolucije, koja je bila omoguena samo porazom
monarhije, donela im je dobitke u ekonomskom, politikom i ljudskom pogledu.
Ozlojeenost na versajski ugovor poticala je iz nie srednje klase; nacionalistika
ozlojeenost predstavljala je racionalizaciju, koja je drutvenu inferiornost projektovalla na nacionalnu inferiornost.
Ta projekcija je sasvim oita u Hitlerovu linom razvoju. On je bio tipian
predstavnik nie srednje klase, niko i nita, ovek bez izgleda i budunosti. On je
veoma snano oseao ulogu izgnanika. U delu Mein Kamf on esto govori da je u

mladosti bio nikogovi, nepoznati ovek. No mada je ovo u sutini bila posledica
njegovog vlastitog drutvenog poloaja, on je bio u stanju da to racionalizuje
nacionalnim simbolima. Roen izvan Rajha, on se oseao ne toliko drutveno koliko
nacionalno iskljuen, a veliki nemaki Rajh, kome su se svi nemaki sinovi mogli
vratiti, postao je za njega simbol drutvenog ugleda i bezbed-nosti.Oseanje stare
srednje klase da je nemona, nespokojna i izdvojena iz drutvene sredine, kao i
ruilatvo koje je iz tog poloaja poticalo nisu bili jedini psiholoki izvor nacizma.
Seljaci su bili ozlojeeni na gradske poverioce, dok su radnici bili duboko razoarani i
obeshrabreni stalnim politikim povlaenjem, posle svojih prvih pobeda 1918, pod
vodstvom koje je izgubilo svaku strateku inicijativu. Ogromnu veinu stanovnitva
spopalo je oseanje pojedinane beznaajnosti i nemoi, koje smo opisali kao tipine za
monopOlistiki kapitalizam uopte.
Ti psiholoki uslovi nisu bili uzrok nacizma. Oni su sainjavali njegovu ljudsku
osnovu, bez koje se on ne bi mogao razviti, ali svaka celovita analiza nastanka i pobede
nacizma mora se baviti strogo ekonomskim i politikim, kao i psiholokim uslovima. S
obzirom na literaturu koja se bavi prvim vidom problema i s obzirom na posebne
ciljeve ove knjige, nema potrebe da se uputamo u raspravu o tim ekonomskim i
politikim pitanjima. Moemo, meutim, podsetiti itaoca na ulogu koju su pri uspostavljanju nacizma igrah predstavnici krupne industrije i polubankrotirani junkeri. Bez
njihove podrke Hitler nikad ne bi mogao da pobedi, a ta podrka poticala je mnogo
vie iz njihovog shvatanja vlastitih ekonomskih interesa nego iz psiholokih inilaca.
Ova posednika klasa suoila se sa parlamentom u kome su 40 posto poslanika inili
socijalisti i komunisti, predstavnici grupa nezadovoljnih postojeim drutvenim
sistemom i u kome se poveavao broj nacistikih poslanika, takoe zastupnika klase
koja se ogoreno protivstavljala najmonijim predstavnicima nemakog kapitalizma.
Parlament koji je, na taj n'ain, u veini zastupao tenje upravljene protiv ekonomskog
interesa posed-nike klase smatrao je ovu opasnom. Posednici su govorili da demokrati
ja nema uspeha. U stvari, moglo bi se rei da je demokratija imala odvie uspeha. Taj
parlament je prilino prikladno zastupao interese razliitih klasa nemakog
stanovnitva, i upravo se iz tog razloga parlamentarni sistem nije vie mogao izmiriti sa
potrebom da se sauvaju povlastice krupnih industrijalaca i polufeudalnih
zemljoposednika. Predstavnici tih povlaenih grupa oekivali su da e nacizam
skrenuti u druge kanale emocionalnu ozlojeenost koja ih je ugroavala i da e,
istovremeno, upregnuti naciju u slubu njihovim vlastitim ekonomskim interesima.
Uopte uzev, oni nisu bili razoarani. Prevarili su se, svakako, u nevanijim
pojedinostima. Hitler i njegova birokratija nisu bili orue u rukama Tisena i Krupova
nego su ovi morali da dele svoju mo sa nacistikom birokratijom i da joj se esto
pokoravaju. No mada se nacizam pokazao ekonomski tetan po sve druge klase, on je
podupirao interese najmonijih grupa nemake industrije. Nacistiki sistem je aerOdinamina verzija nemakog predratnog imperijalizma i on je nastavio ono to
monarhiji nije polo za rukom. (Meutim, republika nije stvarno prekinula razvoj
nemakog monopolistikog kapitalizma ve ga je podrala sredstvima kojima je
raspolagala.)
U ovom trenutku jedno e se pitanje nametnuti mnogim itaocima: kako se mogu
izmiriti tvrdnja da je stara srednja klasa bila psiholoka osnova nacizma sa tvrdnjom da
nacizam deluje u interesu nemakog imperijalizma? Odgovor na ovo pitanje je naelno
isti kao i odgovor koji je bio dat na pitanje o ulozi gradske srednje klase u doba
nastanka kapitalizma. Monopolistiki kapitalizam je posle rata ugrozio upravo srednju
klasu, naroito niu srednju klasu. Time je izazvano njeno nespokojstvo, pa otud i
mrnja; nju je obuzela panika i ispunila udnja da se potini onima koji su bili
nemoni, kao i da njima gospodari. Jedna sasvim drukija klasa iskoristila je ta
oseanja za reim koji e raditi u njenu vlastitu korist. Hitler se pokazao tako delotvornim oruem zato to je udruio odlike ozlojeenog, nenavidnog malograanina, sa
kojim se nia srednja klasa mogla emocionalno i drutveno poistovetiti, i odlike
oportuniste spremnog da slui interesima nemakih industrijalaca i junkera. On se
prvobitno izdavao za mesiju stare srednje klase, obeavao je unitenje velikih robnih
kua, ruenje vlasti bankarskog kapitala itd. Svedoanstvo je prilino jasno. Ta
obeanja nikad nisu bila ispunjena. Meutim, to nije bilo vano. Nacizam nikad nije
imao prava politika ni ekonomska naela. Bitno je shvatiti da je naelo nacizma
upravo njegov radikalni oportunizam. Vano je bilo da stotine hiljada malograana,
koji su u normalnom toku razvoja imali malo izgleda da steknu novac ili mo, dobiju,
kao lanovi nacistike birokratije, veliki deo bogatstva i ugleda, poto su primorali vie
klase da ih sa njima dele. Oni koji nisu pripadali nacistikoj maini dobijali su poslove
oduzete od Jevreja i politikih neprijatelja, a ostalima su prireivane cirkuske igre,
mada im nije dato vie hleba. Emocionalno zadovoljstvo koje su pruali ti sadistiki
prizori i ideologija koja je malograanima davala oseanje nadmonosti nad ostalim
ove-anstvom, to zadovoljstvo bilo je kadro da kompenzuje bar za neko vreme
ekonomsku i kulturnu osiromaenost njihova ivota.
Viali smo, dakle, da su izvesne drutveno-ekonomske promene, naroito

53
149

propadanje srednje klase i porast moi monopolistikog kapitala, imale duboko

psiholoko dejstvo. Politika ideologija kao i religijske ideologije u esnaestom
veku poveala je ili sistematizovala ta dejstva, i psihike snage koje su na taj nain
podstaknute poele su da deluju suprotno prvobitnim ekonomskim interesima te
klase. Mada je sudelovao u reenju njenog starog drutveno-ekonomskog poloaja,
nacizam je psiholoki vas-krsnu niu srednju klasu. On je mobilisao njenu
emocionalnu energiju, koja e postati vana sila u borbi za ekonomske i politike
ciljeve nemakog imperijalizma.
Na sledeim stranicama pokuaemo da pokaemo da su Hitle-rova linost,
njegova uenja i nacistiki sistem izraz krajnjeg oblika one karakterne strukture koju
smo nazvali autoritarnom i da je upravo zbog toga Hitler snano privlaio one
delove stanovnitva koji su, manje-vie, imali istu karakternu strukturu.
Hitlerova autobiografija je najbolja ilustracija autoritarnog karaktera, a kako je ona,
uz to, najprezentativniji dokument nacistike literature, posluiu se njome kao
glavnim izvorom za analiziranje psihologije nacizma.
Sutina autoritarnog karaktera opisana je kao istovremeno prisustvo sadistikih i
mazohistikih nagona. Pod sadizmom se ra-zumevalo stremljenje neogranienoj moi
nad drugom osobom, koje je manje-vie pomeano s ruilatvom; pod mazohizmom
ovekovo stremljenje da iezne u neodoljivo snanoj moi i da sudeluje u njenoj
snazi i slavi. I sadistike i mazohistike tenje prouzrokovane su nesposobnou
izdvojenog pojedinca da bude sam i njegovom potrebom za simbiotikim odnosom
koji tu usamljenost savlauje.
Sadistika udnja za moi mnogostruko je izraena u delu Mein Kampf. Ona je
svojstvena Hitlerovu odnosu prema nemakim masama, koje on prezire i voli na
tipino sadistiki nain, kao i njegovu odnosu prema politikim neprijateljima, u
kome on oevidno dokazuje prisustvo onih ruilakih elemenata koji predstavljaju
vanu sastavnicu njegova sadizma. On govori o zadovoljstvu koje masama prua
vlast. Oni upravo ele da jai po-bedi a da se slabiji uniti ili bezuslovno preda.Kao
to se ena. . . radije pokorava snanom ovjeku nego to gospodari slabiem, tako i
mase vie vole vladara nego poniznog molioca i u dui su daleko zadovoljnije
doktrinom koja ne podnosi suparnika nego davanjem liberalne slobode; one su esto u
nedoumici to da s njom uine, pa su ak i sklone da se oseaju naputene. One ne
shvataju da se izlau bezonom duhovnom teroru, niti shvataju da im se ljudske
slobode sramno uskrauju, jer im nikako ne pada na pamet da je ta doktrina
varljiva.Po njegovu opisu, sputavanje volje publike nadmonom snagom govornika
jeste bitan inilac u propagandi. On ak i ne okleva da prizna da je fiziki zamor
njegove publike veoma povoljan uslov za njenu sugestibilnost. Raspravljajui o
pitanju koje je doba dana najpodesnije za masovne politike skupove, on veli:
Izgleda da se ujutro, pa i u toku dana, voljna mo ljudi najsnanije buni protiv
neijeg pokuaja da je pokori svojoj volji i svome miljenju. Uvee, meutim, ljudi
lake podleu gospodarevoj snazi jae volje. Jer, odista, svaki je takav skup rvako
takmienje dve-ju protivnih snaga. Nadmoan besedniki dar kakve zapovednike
apostolske prirode lake e tada uspeti da pridobije volju ljudi koji su i sami
najprirodnije iskusili slabljenje sopstvene sposobnosti za otpor, nego ljudi koji jo
potpuno vladaju snagom svoga duha i moi svoje volje."
Sam Hitler je veoma svestan uslova koji doprinose enji za potinjenou, te daje
izvrstan opis stanja pojedinca koji prisustvuje jednom masovnom skupu.
Masovni skup je nuan, makar samo zato to na njemu pojedinac koji se,
postavi pristalica kakvog novog pokreta, osea usamljen, te ga lako spopada strah od
usamljenosti prvi put dobija predstavu o jednoj veoj zajednici, a to na veinu ljudi
deluje kao okrepljenje i ohrabrenje. . . Ako iz svoje male radionice ili iz velikog
preduzea, gde se osea veoma siuan, prvi put doe na masovni skup, gde ga
okruuju hiljade i hiljade ljudi istog ube-enja. . . on sam podlee arobnom utkaju
onoga to nazivamo masovnom sugestijom.'
Gebels u istom duhu opisuje mase: Ljudi uopte nita ne ele, sem da se njima
pristojno vlada, pie on u svom romanu Michael.17
1
2
3
4
5
6
7
10

Oni za njega predstavljaju isto to i kamen za vajara. Odnos voa prema masama
zadaje isto tako malo tekoa kao i odnos slikara prema boji. U jednoj drugoj knjizi
Gebels daje taan opis zavisnosti sadista od njegovih predmeta; koliko se on osea
slab i prazan ako nad nekim ne vlada i koliko mu ta mo daje novu snagu. Gebels
ovako opisuje ta se u njemu samome zbiva: ovek ponekad padne u duboku
potitenost. On je moe savladati jedino ako ponovo stane pred mase. Ljudi su izvor

nae moi.11
12
Voa nemakog radnikog fronta, Laj, daje reit opis one posebne moi nad ljudima
koju nacisti nazivaju vodstvom. Raspravljajui o svojstvima koja se iziskuju od
nacistikog voa i o ciljevima obrazovanja voa, on pie:
Hoemo da znamo da li ti ljudi imaju volje da vode, da budu gospodari, jednom rei, da
vladaju. . . Hoemo da vladamo i da uivamo u tome. . . Nauiemo te ljude da jau. . .
da bismo im dali oseanje apsolutnog gospodarenja ivim biem.i Na isto naglaavanje
moi nailazimo i u Hitlerovoj formulaciji ciljeva obrazovanja. On veli da se uenikovo
13
,v f
' .avo obrazovanje i razvitak moraju tako usmeriti da on stekne ubeenje u svoju
apsolutnu nadmo nad drugima.injenica to on negde drugde izjavljuje da deaka
treba pouavati da bez roptanja trpi nepravdu nee se vie, bar se tako nada, itaocu
uiniti neobina. Ova protivrenost je tipina za sado-mazohistiki ambivalentni stav
prema udnji za moi i enji za potinjenou.
14
1
elja za moi nad masama je ono to pokree pripadnike elite, nacistike voe.
Kao to pokazuju gornji navodi, ta elja za moi se ponekad obelodanjuje s gotovo
zapanjujuom iskre-nou. Ponekad ona ima manje uvredljiv oblik zahvaljujui isticanju injenice da mase upravo ele da se njima vlada. Ponekad nunost laskanja
masama, pa time i skrivanja cininog prezira prema njima, navodi na smicalice poput
ove: govorei o nagonu za samoodranjem, koji je za Hitlera, kao to emo kasnije videti, manje-vie jednak nagonu za moi, on veli da je u arijevca nagon za
samoodranjem dostigao najplemenitiji oblik, zato to on voljno podvlauje svoj ego
ivotu zajednice, te ga i rtvuje, ako je to u datom trenutku potrebno.Mada u moi
prvenstveno uivaju voi, mase nikako nisu liene sadistikog zadovoljenja. Rasne i
politike manjine u Nemakoj i, konano, druge nacije, koje se opisuju kao slabe ili
kao nacije u opadanju, predstavljaju predmete sadizma kojima se mase hrane. Dok
Hitler i njegova birokratija uivaju u moi nad nemakim masama, same te mase
pouavaju se da uivaju u moi nad drugim nacijama i da njihova pokretaka snaga
bude strast za svetskim gospodstvom.
Hitler ne okleva da elju za svetskim gospodstvom izrazi kao svoj cilj ili cilj svoje
partije, egaei se sa pacifizmom, on' veli: Odista, pacifistiko-humanistika ideja
moe biti sasvim dobra tek kad uzorni ovek pobedi svet i podvlasti ga toliko da
postane jedini gospodar zemljine lopte.On ponovo veli: Drava koja se u epohi
rasnog trovanja posveti negovanju svojih najboljih rasnih elemenata mora jednog dana
postati gospodar sveta.Hitler obino pokuava da racionalizuje i opravda svoju elju
za moi. Glavna opravdanja su sledea: njegova vlast nad drugim narodima je za
njihovo vlastito dobro i za dobro svetske kulture; elja za moi ukorenjena je u venim
zakonima prirode, te on priznaje samo te zakone i samo se njih dri; on sam dela po
zapovesti vie moi boga, sudbine, istorije, prirode; njegovi pokuaji da zagospodari
drugima samo su odbrana od pokuaja drugih da zagospodare njime i nemakim
narodom. On eli samo mir i slobodu.
Primer za prvu vrstu racionalizacije nalazimo u sledeem pasusu iz dela Mein
Kampf:
Da je, u svom istorijskom razvitku, nemaki narod pose-dovao ovo grupno
jedinstvo, kao to su ga imali drugi narodi, nemaki Rajh bi danas bio gospodar
zemljine lopte. Nemako gospodarenje svetom moglo bi, kako pretpostavlja Hitler,
dovesti do mira ko;i nije poduprt palminim granicama plaljivih pacifistikih
profesionalnih narikaa, ve do mira utemeljenog pobednikim maem jednog naroda
gospodara zahvaljujui kome je svet stavljen u slubu vie kulture.Poslednjih godina
Hitlerova uveravanja da njegov cilj nije samo dobro Nemake ve da njegovi
postupci .slue najboljim interesima civilizacije uopte postala su dobro poznata
svakom itaocu novina.
Druga racionalizacija ukorenjenost njegove elje za moi u prirodnim zakonima
nije samo obina racionalizacija; ona takoe proishodi iz elje da se ovek potini
moi koja je izvan njega, elje naroito izraene u Hitlerovom sirovom popularisa-nju
darvinizma. U nagonu za odravanjem vrste Hitler vidi prvi uzrok obrazovanja
ljudskih zajednica.Taj nagon za samoodranjem dovodi do borbe jaih da zagospodare
slabijima i, konano, u ekonomskom pogledu, obezbe-uje opstanak najprilagoenijih.
Poistoveivanje nagona za samoodranjem sa moi nad drugima osobito je upeatljivo
izraeno u Hitlerovoj pretpostavci da je prva kultura oveanstva izvesno manje
zavisila od pripitomljene ivotinje nego od isko-riavanja inferiornih ljudi. 15
16

prava da u ovom svetu pobedi najbolji i najjai.Zanimljivo je da u vezi s ovim

sirovim darvinizmom Hitler--socijalist zastupa liberalna naela neograniene
konkurencije. U jednoj polemici protiv saradnje razliitih nacionalistikih grupa on
veli: Jednim takvim udruivanjem sputalo bi se slobodno delovanje energija,
obustavila bi se borba za odabiranje najboljih te bi se, shodno tome, zauvek spreila
nuna i konana pobeda zdravijeg i jaeg oveka22
23
. On na drugom mestu govori o slobodnom dejstvu energija kao o ivotnoj mudrosti.
Svakako, Darvinova teorija kao takva nije bila izraz oseanja sado-mazohistikog
karaktera. Suprotno tome, ona se obraala nadama mnogih svojih pristalica da e
oveanstvo u toku dalje evolucije doi do viih stupnjeva kulture. Za Hitlera,
meutim, ona je bila izraz a u isti mah i opravdanje njegovog vlastitog sadizma. On
sasvim naivno otkriva psiholoki znaaj koji za njega ima darvinovska teorija. Kad je,
jo kao nepoznat ovek, iveo u Minhenu, imao je obiaj da se budi u pet asova
ujutro. On veli: . . . navikao sam da bacam komadie hleba ili tvrde kore mievima
koji su u mojoj sobici iveli, a potom da posmatram kako se te smene ivotinjice
jagme i tuku oko to malo akoni ja.24 Ta igra bila je darvinovska borba za
opstanak u malome. Ona je za Hitlera predstavljala malograansku zamenu za
cirkuske igre rimskih cezara, i pripremu za istorijske cirkuske igre koje e on prirediti.
, Poslednja racionalizacija njegova sadizma, njegovo opravdavanje sadizma kao
odbrane od tuih napada, mnogostruko se izraava u njegovim spisima. On i nemaki
narod uvek su nevini, a neprijatelji su sadistiki grubijani. Dobar deo te propagande
sainjavaju hotimine, svesne lai. Delimino, meutim, ona poseduje istu
emocionalnu iskrenost koju imaju paranoidne optube. Te optube uvek
funkcioniu kao ovekova odbrana od razotkrivanja njegovog vlastitog sadizma ili
ruilatva. One se dre obrasca: upravo ti ima sadistiku nameru; ja sam, stoga,
nevin. U Hitlera je taj defanzivni mehanizam do krajnosti iracionalan, poto on svoje
neprijatelje optuuje upravo za ono to sasvim otvoreno priznaje kao svoje vlastite
ciljeve. Tako on optuuje Jevreje, komuniste i Francuze upravo za ono to, po njegovim recima, predstavlja najopravdanije ciljeve njegovih vlastitih postupaka. On se
ak i ne stara mnogo da tu protivrenost prikrije racionalizacijama. On optuuje
Jevreje da su francuske afrike trupe doveli na Rajnu s namerom da one
bastardovanjem, koje e nuno nastupiti, unite belu rasu, te da se tako sami uzdignu
do poloaja gospodara25. Mora da je Hitler otkrio protivrenost u osuivanju drugih
za ono za ta je tvrdio da predstavlja najplemenitiji cilj' njegove rase, pa je tu
protivrenost pokuavao da racionalizuje izjavom da jevrejskom nagonu za
samoodranjem nedostaje idealistiko svojstvo, koje se moe nai u arijevskom
nagonu za gospodarenjem.Iste optube upotrebljavaju se protiv Francuza. On ih optuuje da ele da ugue Nemaku i lie je snage. Mada se ta optuba koristi kao dokaz
za nuno unitenje francuskog nagona za hegemonijom u Evropi26
27
, on priznaje da bi postupao kao Kle-manso da se nalazio na njegovom
mestu.*Komunisti se optuuju za surovost, a uspeh marksizma pripisuje se njegovim
politikim nameranama i aktivistikoj surovosti. Meutim, Hitler u isto vreme
izjavljuje: Nemakoj je nedostajala upravo tesna saradnja surove moi i umne
politike na-mere.eka kriza 1938. godine i dananji rat pruili su mnogo slinih
primera. Nema nijednog ina nacistikog tlaenja koji nije objanjavan kao odbrana
od tueg tlaenja. Moe se pretpostaviti da isu te optube bile puke krivotvorine i da
nisu imale paranoidnu iskrenost kojom su mogle biti obojene optube protiv
Jevreja i Francuza. One ipak imaju odreenu propagandnu vrednost i jedan deo
stanovnitva naroito nia srednja klasa, koja je prijemiva za te paranoidne
optube zbog vlastite karakterne strukture verovao je u njih.
Hitlerov prezir prema nemonima postaje osobito oigledan kada on govori o
ljudima iji su politiki ciljevi borba za nacionalnu slobodu slini onima za koje
je on tobo tvrdio da su njegovi. Moda nigde neiskrenost Hitlerova zanimanja za nacionalnu slobodu nije oitija nego u njegovom ruganju nemonim revolucionarima.
Otud on ironino i prezrivo govori o maloj grupi nacionalsocijalista kojoj se najpre
pridruio u Minhenu. Ovakav je bio njegov utisak o prvom sastanku na koji je otiao:
Uasno, uasno; to je bilo najgore osnivanje najgoreg udruenja. I tom udruenju
trebalo je da sada pristupim? Zatim se raspravljalo o novom lanstvu to znai o
mom hvatanju u zamku.On ih naziva smenim malim zakladnim zavodom, ija je
jedina prednost bila to to je pruao priliku za stvarnu linu aktivnost.8
29
30
31

17
18
19
20

On svoj vlastiti sadizam projek-tuje na prirodu, koja je svirepa kraljica

sveukupne mudrosti21, a njen zakon odranja je vezan za gvozdeni zakon nunosti i

54
149

Hitler veli da on nikad ne bi pristupio nekoj postojeoj velikoj partiji, i taj stav je za
njega veoma karakteristian. On je morao da pone u grupi za koju je oseao da je
inferiorna i slaba. Njegova inicijativa i hrabrost ,ne bi bile podstaknute u okolnostima
u kojima bi morao da se bori protiv postojee moi ili da se nadmee sa sebi ravnima.
i Isti
prezir prema nemonima on ispoljava u onome to pie o indijskim
revolucionarima. Taj isti ovek, koji vie no iko drugi upotrebljava za vlastite ciljeve
parolu nacionalne slobode, ne osea nita drugo do prezir prema revolucionarima koji

nisu posedovali mo, a usudili su se da napadnu monu Britansku Imperiju. Hitler veli
da se sea
kako su neki azijski fakiri ili, to se mene tie, moda i neki pravi indijski borci za
slobodu, koji su tada jurili po Evropi, uspeli da nasamare ak i sasvim pametne ljude
fiksnom idejom da se Britanska Imperija, iji je zavrni kamen u Indiji, upravo tamo
nalazi na rubu propasti... Meutim, indijski ustanici to nikad nee postii... Prosto je
nemogue da savez bogalja zauzme monu dravu... Ja ne smem, prosto zato to
poznajem njihovu rasnu inferiornost, da povezem sudbinu vlastite nacije sa sudbinom
tih takozvanih potlaenih nacija.Ljubav prema monima i mrnja prema nemonima,
koje su tako tipine za sado-mazohistiki karakter, objanjavaju prilian deo politikih
akcija Hitlera i njegovih sledbenika. Iako je republikanska vlada mislila da moe
umiriti naciste postupajui s njima popustljivo, ona ne samo to nije uspela da ih
umiri ve je i pobudila njihovu mrnju upravo ispoljavajui nedostatak moi i vrstine.
Hitler je mrzeo vajmarsku republiku zato to je ona bila slaba, a divio se industrijskim i
vojnim voama zato to su bili moni. On se nikad nije borio protiv uspostavljene
vrste moi ve uvek protiv grupa koje je smatrao sutinski nemonim. Hitlerova
revolucija a u tom pogledu i Musolinijeva zbila se pod zatitom postojee
moi i njeni omiljeni objekti bili su oni koji se nisu mogli braniti. Mogli bismo se ak
usuditi da pretpostavljamo da je ovaj psiholoki kompleks bio jedan od inilaca koji su
odreivali Hitlerov stav prema Velikoj Britaniji. Dok god je oseao da je Britanija
mona, on ju je voleo i divio joj se. Njegova knjiga izraava tu ljubav prema Britaniji.
Kad je razabrao slabost britanskog poloaja pre i posle Minhena, njegova ljubav se
pretvorila u mrnju i elju da uniti Britaniju. S tog stanovita je umirivanje bilo
politika koja je u linosti kao to je bila Hitlerova morala pobuditi mrnju a ne
prijateljstvo.
Dosad smo govorili o sadistikoj strani Hitlerove ideologije. Meutim, kao to smo
videli pri raspravljaju o autoritarnom karakteru, pored sadistike postoji i mazohistika
strana. Takav ovek eli da se potini nekoj neodoljivo snanoj moi, da uniti svoje
lino ja, pored elje da vlada bespomonim biima. Ta mazohistika strana nacistike
ideologije i prakse najbolje se ogleda u odnosu prema masama. Njima se esto govori
da pojedinac ne predstavlja nita i da nije vaan. Pojedinac treba da prihvati tu linu
beznaajnost, da se izgubi u vioj moi i da se osea ponosan to sudeluje u snazi i
slavi te vie moi. Ovu ideju Hitler jasno izraava u svojoj definiciji idealizma: Samo
idealizam navodi ljude da dobrovoljno usvoje povlasticu sile i snage, te ih tako pretvara
u trun praine onog poretka koji obrazuje i uobliuje itavu vasionu.Gebels daje slinu
definiciju onoga to naziva socijalizmom: (Biti socijalist, pie on, znai potiniti
pojam ja pojmu ti; socijalizam je rtvovanje pojedinca celini.rtvovanje pojedinca i
njegovo svoenje na esticu praine, na atom, podrazumeva, prema Hitleru, ovekovo
odricanje od prava potvrivanja svog pojedinanog miljenja, interesa i sree. To
odricanje je sutina politike organizacije u kojoj se pojedinac odrie zastupanja
linog miljenja i interesa. . .a32
33
34

On hvali nesebinost i ui da u hajci za vlastitom sreom ljudi sve vie padaju s

neba u pakao.36 Cilj vaspitanja je pouiti pojedinca da ne potvruje svoje lino ja. Jo
u koli deak mora da naui da uti, ne samo kada ga pravedno okrive ve mora
nauiti i da utke podnosi nepravdu ako je to potrebno. 37 On o svom krajnjem cilju
pie:
35

U narodnoj dravi narodni pogled na ivot mora konano uspeti da dovede do onog
plemenitijeg doba kada se ljudi vie nee brinuti za bolje odgajanje pasa, konja i
maaka, ve za uzdizanje samog ljudskog roda, doba u kome se jedan namerno i utke
odrie, a drugi radosno daje i rtvuje.Ova nas reenica donekle iznenauje. Oekivalo
bi se da e se posle opisa jednog tipa pojedinca koji se namerno i utke odrie,
opisati suprotan tip, moda onaj koji vodi, preuzima odgovornost, ili neto slino. No
umesto toga, Hitler definie i taj drugi tip njegovom sposobnou za rtvovanjem.
Teko je razumeti razliku izmeu onoga koji se utke odrie i onoga koji se radosno
rtvuje. Ako se smem upustiti u nagaanje, ve-rujem da je Hitler stvarno nameravao da
naini razliku izmeu masa, koje treba da se pokoravaju, i vladaoca, koji treba da
vlada. No mada ponekad sasvim otvoreno priznaje da on i elita ele mo, on tu elju
esto porie. U onoj reenici oigledno nije hteo da bude toliko iskren, te je stoga elju
za vladanjem zamenio eljom da se radosno daje i rtvuje.
Hitler jasno shvata da je njegova filozofija samoodricanja i rtve namenjena onima
kojima ekonomska situacija ne doputa nikakvu sreu. On ne eli da stvori drutveni
poredak koji e svakom pojedincu omoguiti linu sreu; on eli da eksploatie upravo
siromatvo masa ne bi li ih naterao da poveruju u njegovo jevanelje samounitenja.
On sasvim iskreno izjavljuje: Obraamo se velikoj vojsci onih koji su toliko siromani
da ak ni njihovi lini ivoti ne bi mogli da predstavljaju najvee bogatstvo
sveta. . .Sve ovo propovedanje samortvovanja ima oitu svrhu: mase moraju da se

55
149

pokore i potine ako elja za moi voa i elite treba da se ostvari. Ali ta
mazohistika enja moe se nai i u samoga Hitlera. Za njega bog, sudbina, nunost,
istorija, p.i-roda predstavljaju onu viu mo kojoj se potinjava. U stvari, svi ti izrazi
za njega imaju gotovo isto znaenje, znaenje simbola jedne neodoljive moi. On
svoju autobiografiju poinje pri-medbom da je bio srean to je sudbina oznaila
Bronau na Inu kao mesto mog roenja. 38
39
40
On dalje kae da itav nemaki narod mora biti ujedinjen u jednu dravu zato to
e mu tek tada, kada ta drava za nj postane odvie mala, nunost dati moralno
pravo da stekne zemlju i teritoriju.Poraz u ratu 191418. godine jeste za njega
zasluena kazna koju donosi vena odmazda.41
42
Nacije koje se meaju s drugim rasama gree protiv volje venog provienja43 ili,
kao to drugom prilikom kae, protiv volje venog tvorca44. Misiju Nemake
odredio je tvorac svemira45. Nebo je monije od ljudi, jer ovek, ako je srean,
moe da obmane ljude, ali nebo se ne bi moglo podmititi46.
Mo koja na Hitlera ostavlja, verovatno, vei utisak od boga, provienja i sudbine
je priroda. Mada je istorijski razvitak u toku poslednjih etiri stotine godina teio da
vlast nad ljudima zameni vlau nad prirodom, Hitler uporno tvrdi da ovek moe i
treba da vlada ljudima, ali da ne moe vladati prirodom. Ve sam naveo njegovu
izjavu da istorija ovean'stva, verovatno, nije poela pripitomljavanjem ivotinja ve
sticanjem vlasti nad inferiornim ljudima. On se ruga ideji da ovek moe pobediti prirodu i egai se s onima koji veruju da e, moda, pobediti prirodu, mada nemaju
nikakvog drugo oruje na raspolaganju sem ,ideje'. On veli da ovek ne vlada
prirodom ve se, zahvaljujui poznavanju nekoliko zakona i tajni prirode, uzdigao do
poloaja gospodara onih drugih ivih bia kojima to znanje nedostaje. 47 Ovde
ponovo nalazimo istu ideju: priroda je ona velika mo kojoj se moramo potiniti, ali
iva bia su ono ime treba da vladamo.
Pokuao sam da u Hitlerovim spisima pokaem one dve tenje koje smo ve opisali
kao osnovne tenje autoritarnog karaktera: udnju za moi nad ljudima i enju za
potinjavanjem jednoj neodoljivoj spoljanoj moi. Hitlerove ideje su manje-vie istovetne s ideologijom nacistike partije. Ideje izraene u knjizi on je izraavao i u
bezbrojnim govorima, kojima je za svoju partiju zadobio masovnu podrku. Ta
ideologija proizlazi iz njegove linosti, koja sa svojim oseanjem inferiornosti,
mrnjom prema ivotu, asketizmom i zlobom prema onima koji u ivotu uivaju
predstavlja tle sado-mazohistikih stremljenja; ona je bila upuena ljudima koje su,
zbog njihove sline karakterne strukture, ta uenja privlaila i uzbuivala te su postali
vatreni sledbenici oveka koji je izraavao njihova oseanja. Ali nije samo nacistika
ideologija zadovoljavala niu srednju klasu; politika praksa je ostvarivala ono to je
ideologija obeavala. Bila je stvorena hijerarhija u kojoj je svak morao nekom da se
pot-injava, a nekim da vlada; ovek na vrhu, vo, ima nad sobom kao mo u kojoj
treba da se utopi sudbinu, istoriju, prirodu. Na taj nain, nacistika ideologija i praksa
zadovoljavaju elje koje potiu iz karakterne strukture jednog dela stanovnitva, te
usmeravaju i opredeljuju one koji su se, mada ne uivaju u vlasti i potinjenosti,
pomirili i koji su napustili veru u ivot, u vlastite odluke, u sve.
Da li su ova razmatranja nekakav putokaz za prognozu u vezi sa buduom
stabilnou nacizma? Ne oseam se sposoban da pred-skazujem. Ipak, nekolika
pitanja na primer ona koja slede iz psiholokih premisa o kojima smo raspravljali
vredelo bi, izgleda, pokrenuti. Ne zadovoljava li nacizam, u datim psiholokim
uslovima, emocionalne potrebe stanovnitva, i nije li ta psiholoka funkcija inilac
koji doprinosi sve veoj stabilnosti nacizma?
Iz sveg to je dosad reeno oigledno je da je odgovor na ovo pitanje odrean. Ne
moe se preokrenuti injenica o ljudskoj individuaciji, o unitavanju svih primarnih
spona. Za proces unitavanja srednjovekovnog sveta bilo je potrebno etiri stotine
godina, i on se zavrava u nae doba. Ako se itav industrijski sistem, itav nain
proizvodnje ne uniti i ne vrati na preindu-strijsku razinu, ovek e ostati pojedinac
potpuno izdignut iz sveta koji ga okruava. Videli smo da ovek ne moe podneti tu
negativnu slobodu; da pokuava da utekne u novo ropstvo zamenu za primarne
spone koje je napustio. No te nove spone ne sainjavaju pravo jedinstvo sa svetom.
Novu bezbednost ovek plaa odustajanjem od integriteta svog linog ja. Ne iezava
stvarna dihotomija izmeu njega i tih autoriteta. Oni sputavaju i osakauju njegov
ivot, mada on moe svesno, dragovoljno da se potini. U isti mah on ivi u svetu u
kome se nije samo razvio u atom ve u kome mu se prua i svaka mo gunost da
postane pojedinac. Moderni industrijski sistem stvarno je kadar ne samo da proizvodi
sredstva za ekonomski bezbedan ivot svakog oveka ve i da stvori materijalnu
osnovu za puno izraavanje ovekovih intelektualnih, ulnih i emocionalnih
mogunosti, dok istovremeno znatno smanjuje radno vreme.
Funkcija jedne autoritarne ideologije i prakse moe se usporediti s funkcijom
neurotinih simptoma. Ti simptomi proizlaze iz nepodnoljivih psiholokih uslova, a
istovremeno daju reenje na osnovu koga se moe iveti. Pa ipak, oni ne predstavljaju
reenje koje vodi srei ili razvitku linosti. Oni ne menjaju uslove koji iznuuju to

neurotino reenje. Dinamizam ovekove prirode je vaan inilac koji tei traenju
podesnih reenja, ako postoji mogunost da se do njih doe. Dinamini inioci, koji
predstavljaju osnovu sve veeg traganja za slobodom i sreom, jesu usamljenost i
nemo pojedinca, njegovo traganje za ostvarivanjem mogunosti koje su se u njemu
razvile, objektivna injenica porasta proizvodne sposobnosti moderne industrije. Bekstvo u simbiozu moe na neko vreme da olaka patnju, ali je ne otklanja. Istorija
oveanstva je istorija sve vee individuacije, ali i istorija sve veeg oslobaanja.
Traganje za slobodom nije metafizika sila i ne moe se objasniti prirodnim zakonom:
ono je nuan ishod procesa individuacije i razvitka kulture. Autoritarni sistemi ne mogu
da unite osnovne uslove koji doprinose traganju za slobodom; a ne mogu ni da
iskorene traganje za slobodom, koje iz tih uslova proizlazi.
BELESKE UZ GLAVU ESTU

102.

L. Mamford (L. Mumford), Vera za ivot (Faith for Living), Secker and
Warburg, London, 1941, str. 118.
103. Sr. u vezi sa itavim ovim poglavljem, a naroito sa pitanjem ulo ge nie
srednje klase pronicljiv, rad Psihologija hitlerizma (The Psychology of
Hitlerism) od Harolda D. Lasvela (Harold D. Lass-well) u Political Quaterly, Vol.
IV. 1933. Macmillan and Co., Lon

56
149

don, str. 374; i F. L. umanovo (F. L. Schuman) delo Hitler i nacistika

diktatura (Hitler and the Nazi Dictatorship), Hale, London, 1936.
104. Stav koji je ovde izloen zasniva se na rezultatima neobjavljene studije o
Karakteru nemakih radnika i nametenika u razdoblju od 1929. do 1930.
godine (Character of German VVorkers and Em-plovees in 19291930), koje
smo se poduhvatili A. Hartohova (A. Hartoch), E. Hercog (E. Herzog), E. ahtel
(E. Schachtel) i ja [s istorijskim uvodom F. Nojmana (F. Neumann)], iji je pokrovitelj International Institute of Social Research, Columbia Univer-sity. Analiza
odgovora koje je na podroban upitnik dalo est stotina osoba pokazala je da mali
broj onih koji su na taj upitnik odgovorili ispoljava autoritarni karakter, da
otprilike u istom broju preovlauje traganje za slobodom i nezavisnou, dok velika veina ispoljava manje jasnu meavinu razliitih odlika.
105. uman, nav. delo, str. 104.
106. Adolf Hitler, Mein Kampf, Hurst and Blackett, London, 1939, str. 3.
107. Nav. delo, str. 469.

108.
109.
110.
111.
112.
113.

120.

114.

Nav. delo, str. 56.

Nav. delo, str. 710, i dalje.
Nav. delo, str. 715, 716.
Jozef Gebels (Joseph Goebbels), Michael, F. Eher, Minhen, 1936, str. 57.
Nav. delo, str. 21.'
Gebels, Vom Kaiserhof zur Reichshkanzlei, F. Eher, Minhen, 1934, str.

Ley, Der Veg zur Orbensburg, Sonderdruck des Reichsorganisations leiters

der NSDAP fiir das Fuhrercorps der Partei; navedeno iz Ein Mann gegen
Europa, od Konrada Hajdena (Konrad Heiden), Cirih, 1937.
115. Hitler, Mein Kampf, str. 618.
116. Nav. delo, str. 408.
117. Nav. delo, str. 394, i dalje.
118. Nav. delo, str. 994.
119. Nav. delo, str. 598, i dalje.
120. Nav. delo, str. 197.
121. Nav. delo, str. 405.
122. Nav. delo, str. 170.
123. Nav. delo, str. 396.
124. Nav. delo, str. 761.
125. Nav. delo, str. 295.
126. Nav. delo, str. 448, i dalje.
127. Sr. nav. delo, str. 414.
128. Nav delo, str. 966.

57

129.
130.
131.
132.
133.
134.
135.
136.
137.
138.
139.
140.
141.
142.
143.
144.
145.
146.
147.
148.

Sr. nav. delo, str. 978.

Nav. delo, str. 783.
Nav. delo, str. 298.
Nav. delo, str. 300.
Nav. delo, str. 955, i dalje.
Nav. delo, str. 411.
Gebels, Michael, str. 25.
Hitler, Mein Kampf, str. 408.
Nav. delo, str. 412.
Nav. delo, str. 620, i dalje.
Nav. delo, str. 610.
Nav. delo, str. 610.
Nav. delo, str. 1.
Nav. delo, str. 3.
Nav. delo, str. 309.
Nav. delo, str. 452.
Nav. delo, str. 392.
Nav. delo, str. 289.
Nav. delo, str. 972.
Nav. delo, str. 393, i dalje.

VII

Sloboda
i demokratija

1. OBMANA O INDIVIDUALNOSTI
U prethodnim poglavljima pokuao sam da pokaem da izvesni inioci u modernom
industrijskom sistemu uopte, a u njegovoj monopolistikoj fazi posebno, doprinose
razvitku linosti koja se osea nemona i usamljena, nespokojna i nesigurna.
Raspravljao sam o naroitim uslovima u Nemakoj koji od jednog dela njenog
stanovnitva ine plodno tle za ideologiju i politiku praksu koje se obraaju onome
to sam opisao kao autoritarni karakter.
Ali kako stoji stvar sa nama samima? Ugroava li nau de-mokratiju samo faizam
s druge strane Atlantika ili peta kolona u naim vlastitim redovima? Kad bi to bio
sluaj, situacija bi bila ozbiljna, ali ne kritina. No mada se spoljanje i unutranje
pretnje faizma moraju uzeti ozbiljno, nainiemo najveu greku i izloiemo se
najozbiljnijoj opasnosti ako ne uvi-dimo da se u vlastitom drutvu suoavamo s istom
pojavom koja je svugde plodno tle za nastanak faizma: sa beznaajnou i nemoi
pojedinca.
Ovom tvrdnjom osporava se konvencionalno verovanje da je moderna demokratija
ostvarila pravi individualizam oslobaanjem pojedinca od svih spoljanjih
ogranienja. Ponosni smo to se ne podvrgavamo nikakvom spoljanjem autoritetu,
to uivamo slobodu izraavanja svojih misli i oseanja, te uzimamo za gotovo da ta
sloboda skoro automatski jemi nau individualnost. Meutim, pravo na izraavanje
miljenja-znaajno je jedino ako smo u stanju da imamo vlastito miljenje;
osloboenost od spo-ljanjeg autoriteta je trajni dobitak jedino ako su unutranji psiholoki uslovi takvi da smo kadri da uspostavimo vlastitu individualnost. Da li smo
mi taj cilj dostigli ili da U mu se bar pribliujemo? Ova knjiga bavi se ljudskim
iniocem; njen' je zadatak, stoga, da upravo ovo pitanje kritiki analizira. Pri tom
emo prihvatiti niti koje smo ispustili u ranijim poglavljima.
Raspravljajui o dva vida slobode za modernog oveka, ukazali smo na ekonomske
uslove koji doprinose sve veoj izdvojenosti i nemoi pojedinca naeg doba;
raspravljajui o psiholokim po-sledicama, pokazali smo da ta nemo dovodi ili do
onakvog bek-stva kakvo nalazimo u autoritarnog karaktera, ili do prinudnog
saobraavanja, u toku koga izdvojeni pojedinac postaje automat, gubi svoje lino ja,
pa ipak u isti mah svesno zamilja da je slobodan i podreen jedino sebi.
Vano je razmotriti na koji nain naa kultura pothranjuje tu tenju ka
saobraavanju, mada ovde ima mesta samo za nekolike istaknute primere. Suzbijanje
spontanih oseanja, a time i razvoja istinske individualnosti zapoinje veoma rano
u stvari najranijim vaspitanjem deteta. 1 To ne znai da vaspitanje neiz-beno mora
dovesti do suzbijanja spontanosti ako je pravi cilj obrazovanja podsticanje unutranje
nezavisnosti i individualnosti deteta, njegova razvitka i integriteta. Ogranienja koja
takvo obrazovanje moda mora da nametne detetovu razvitku jesu samo prolazne
mere, koje uistinu potpomau proces razvitka i ekspanzije. U naoj kulturi, meutim,
obrazovanje odvie esto ima za posledicu iskljuivanje spontanosti i zamen'jivanje
originalnih psihikih inova pridodatim oseanjima, mislima i eljama. (Pod
originalnim da ponovim ne razumem to da se nikom drugom jedna ideja nije
ranije javila, ve to da ona nastaje u pojedincu, da je rezultat njegove vlastite
aktivnosti i da, u tom smislu, predstavlja njegovu misao.) Uzmimo jedan donekle
proizvoljan primer: jedno od najranije suzbijanih oseanja jeste oseanje
neprijateljstva i nedopadanja. Pre svega veina dece je, u izvesnoj meri, neprijateljski
i buntovniki raspoloena, to je posledica detinjih sukoba s okolnim svetom, koji
tei da sprei njihovu ekspanzivnost, a kome se ona, kao slabiji protivnik, obino
moraju da povinuju. Jedan od osnovnih ciljeva procesa obrazovanja jeste uklanjanje
te oprene reakcije. Metodi su razliiti; oni idu od pretnji i kazni, koje zastrauju
dete, do tana-nijih metoda potkupljivanja ili objanjenja, koja zbunjuju dete i
primoravaju ga da odustane od neprijateljstva. Dete poinje odustajanjem od
izraavanja svoga oseanja, a zavrava odustajanjem od samog tog oseanja.
Usporedo s tim njega pouavaju da suzbije svesnost o neprijateljstvu i neiskrenosti
drugih; ponekad to nije sasvim lako, poto su deca kadra da zapaze takva negativna
svojstva u drugih, a ne daju se tako lako zavarati recima kao to obino ine odrasli.
Njima se, ipak, neko ne dopada, iako za to nemaju jak razlog sem veoma jakog
razloga to oseaju da iz te osobe zrae neprijateljstvo ili neiskrenost. Ova reakcija se
ubrzo spreava; detetu nije potrebno mnogo vremena da dospe do zrelosti prosene
odrasle osobe i da izgubi smisao za razlikovanje pristojne osobe od nitkova dok god
ovaj ne uini neto bezono.
S druge strane, dete se tokom ranog vaspitanja pouava da gaji oseanja koja
uopte nisu njegova; posebno ga ue da voli ljude, da se sa njima ophodi nekritiki
ljubazno, i da se smei. Ono to moda ne postigne obrazovanje, obino se kasnije

168
58

postigne drutvenim pritiskom. Ako se ne smeite, o vama sude kao o neprijatnoj

linosti a potrebno je da vaa linost bude prijatna ako hoete da prodate svoje
usluge, bilo kao konobarka, kao prodava ili lekar. Samo oni u podnoju drutvene
piramide, koji ne prodaju nita do svoj fiziki rad, i oni na samome vrhu ne treba da
su naroito prijatni. Ljubaznost, raspoloenost i sve drugo to se oekuje od jednog
osmeha postaju automatski odziv kojima neko rukuje kao elektrinim
prekidaem.Svakako, u mnogim prilikama osoba je svesna da ini samo gest; u
veini sluajeva, meutim, ona gubi tu svesnost, a time i sposobnost razlikovanja
pseudooseanja od spontane ljubaznosti.
Neposredno se ne suzbija samo neprijateljstvo i ne ubija samo ljubaznost time to
joj se pridodaje njena imitacija, iroka le-stvica spontanih emocija suzbija se i
zamenjuje pseudooseanji-ma. Frojd je jedno takvo suzbijanje stavio u sredite
itavog svog sistema suzbijanje seksa. Mada verujem da ometanje seksualnog
uivanja nije jedino znaajno suzbijanje spontanih reakcija ve je jedno od mnogih,
izvesno je da njegovu vanost ne treba potcenjivati. Njegove posledice su oigledne u
sluajevima seksualnih inhibicija, kao i u onima u kojima seks dobija svojstvo
prinude i troi se kao alkohol ili droga, koja nema neki poseban ukus, ali donosi
samozaborav. Bez obzira koje je dejstvo posredi, suzbijanje seksualnih elja, zbog
njihove jaine, ne samo to utie na sferu seksualnoga ve i umanjuje hrabrost te
osobe da se spontano izrazi u svim drugim oblastima.
U naem drutvu ometaju se emocije uopte. Mada ne moemo sumnjati da je
svako stvaralako miljenje kao i svaka druga stvaralaka aktivnost
nerazdvojno vezano za emociju, miljenje i ivljenje bez emocija postali su ideal.
Emocionalnost je postala sinonim za nezdravost ili neuravnoteenost. Prihvatanjem ovog merila pojedinac je u velikoj meri oslabio; njegovo miljenje se
osiromauje i otupljuje. Meutim, poto se emocije ne mogu potpuno ubiti, one
moraju postojati sasvim odvojeno od intelektualne strane linosti; posledica toga je
jev-tina i neiskrena sentimentalnost, kojom filmovi i popularne pe-sme hrane milione
potroaa gladnih emocija.
Posebno elim da pomenem jednu tabuisanu emociju zato to je njeno suzbijanje
tesno vezano za korene linosti: oseanje tragedije. Kao to smo videli u jednom
ranijem poglavlju, svesnost o smrti i o traginom vidu ivota, bilo da je maglovita ili
jasna, jedna je od osnovnih karakteristika oveka. Svaka kultura se na svoj nain nosi
sa problemom smrti. Za ona drutva u kojima je proces individuacije jedva
uznapredovao, meta pojedinanog postojanja predstavlja manji problem, poto je sam
doivljaj pojedinanog postojanja manje razvijen. Jo se ne zamilja da se smrt u
osnovi razlikuje od ivota. Kulture u kojima nailazimo na vii stepen razvitka
individuacije posmatraju smrt prema svojoj drutvenoj i psiholokoj strukturi. Grci su
sav naglasak stavljali na ivot, a smrt su predstavljali jedino kao utvar-no i sumorno
produenje ivota. Egipani su svoje nade zasnivali na verovanju u neunitivost
ljudskog tela, bar tela onih ija je mo za ivota bila neunitiva. Jevreji su realistino
prihvatali injenicu smrti i vizija nekog stanja sree i pravde koje e ove-anstvo
konano dostii na ovom svetu omoguila im je da se pomire s idejom o unitenju
pojedinanog ivota. Hrianstvo je smrt napravilo nestvarnom i pokualo je da
nesrenog pojedinca utei obeanjima o ivotu posle smrti. Nae doba jednostavno
porie smrt, a sa njom i jedan bitan vid ivota. Umesto da dopusti da svesnost o smrti
i patnji postane jedan od najjaih podstreka za ivot, osnova ljudske solidarnosti i
doivljaj bez koga veselju i oduevljenju nedostaju snaga i dubina, pojedinac je
prisiljen da tu svesnost potiskuje. Ali, kao to je uvek sluaj s potiskivanjem,
potisnuti elementi ne prestaju da postoje time to se uklanjaju iz vida. Na taj nain
strah od smrti postoji u nama nezakonito. On ostaje iv uprkos pokuaju da se porekne, ali, poto je potisnut, ostaje jalov. On predstavlja izvor jednolikosti drugih
doivljaja, izvor nemira koji proima ivot, i njime se objanjava, usudio bih se da
kaem, zato ova nacija preterano troi novac na pogrebe.
U procesu tabuisanja emocija moderna psihijatrija igra dvosmislenu ulogu. S jedne
strane, njen najvei predstavnik, Frojd, prodro je kroz fikciju o racionalnom,
svrsishodnom karakteru ljudskog duha i prokrio put koji vodi u provaliju ljudskih
strasti. S druge strane, obogaena tim istim Frojdovim dostignuima, moderna
psihijatrija nainila je sebe oruem optih tenji u manipulisanju linou. Mnogi
psihijatri, ukljuujui tu i psihoanalitiare, stvorili su predstave o normalnoj
linosti, koja nikad nije odvie tuna, odvie ljutita ni odvie uzbuena. Oni se slue
recima poput infantilan ili neurotian da bi osudili osobine ili tipove linosti koji
se ne saglaavaju s konvencionalnim obrascem normalnog pojedinca. Ovakav
uticaj je na neki nain opasniji od starijih i iskrenijih oblika nadevanja imena. Tada je
pojedinac bar znao da postoji neka osoba ili neka doktrina koja ga kritikuje, te je
mogao da uzvrati udarac. Ali ko moe uzvratiti udarac nauci?
Istom izopaavanju kome podleu oseanja i emocije, podlee i originalno
miljenje. Od samog poetka obrazovanja, originalno miljenje se ometa i u glave
ljudi ulivaju se gotove misli. Taj se postupak moe lako sagledati kada su posredi
mala deca. Svet pobuuje njihovu radoznalost, ona ele da ga uhvate fiziki, kao i
intelektualno. Ona ele da saznaju istinu, poto je to najbez-bedniji nain da se snau
u jednom neobinom i monom svetu. Nasuprot tome, njih ne uzimaju ozbiljno, i nije
vano da li taj stav dobija oblik otvorenog nepotovanja ili tanane snishodlji-vosti
uobiajene u optenju sa svim onima koji ne poseduju nikakvu mo (na primer sa

decom, starim ili bolesnim osobama). Mada se samim ovim postupanjem veoma
ometa nezavisno miljenje, postoji i tea smetnja: neiskrenost esto nenamerna
koja je tipina za ponaanje prosene odrasle osobe prema detetu. Ta neiskrenost
delimice se sastoji u fiktivnoj predstavi o svetu koja se detetu prua. Ona je otprilike
isto toliko korisna koliko bi oveku koji se sprema za ekspediciju u Saharu bila
korisna upustva o ivotu na Arktiku. Pored te opte pogrene predstave o svetu,
mnoge posebne lai tee da prikriju injenice sa kojima, iz razliitih linih razloga,
odrasli ne ele da upoznaju decu. Od ravog raspoloenja roditelja, koje se racionalizuje kao opravdano nezadovoljstvo detetovim ponaanjem, do njihovih
seksualnih aktivnosti i njihovih svaa prostire se oblast sa kojom dete ne treba da
bude upoznato i njegova se raspitivanja neprijateljski ili utivo ometaju.
Tako pripremljeno, dete polazi u kolu, a moda i u koled. elim ukratko da
pomenem neke metode obrazovanja koji se danas koriste, a koji, u stvari, dalje
ometaju originalno miljenje. Jedan od njih je isticanje poznavanja injenica ili, kako
bih radije rekao, isticanje obavetenosti. Preovlauje patetino suje-verje da se sve
veim poznavanjem injenica dospeva do poznavanja stvarnosti. Stotine razbacanin i
nepovezanih injenica trpaju se u glave studenata; oni su zauzeti saznavanjem sve
veeg broja injenica, te im tako ostaje malo vremena i energije za razmiljanje.
Svakako, razmiljanje bez poznavanja injenica ostaje prazno i fiktivno, ah sama
obavetenost moe upravo isto toliko da smeta razmiljanju koliko i njen
nedostatak.
Jedan drugi, za ovo tesno vezan nain ometanja originalnog miljenja je dranje
itave istine za relativnu.2
3
Istina se prikazuje kao metafiziki pojam, i ako bilo ko govori o svojoj elji da
otkrije istinu, napredni mislioci naeg doba smatraju ga nazadnim. Tvrdi se da je
istina stvar sasvim subjektivna, gotovo stvar ukusa. Nauni trud mora se odvojiti od
subjektivnih inilaca, i njegov je cilj da se na svet gleda nezainteresovano i bez
strasti. Naunik mora da prilazi injenicama sterilizovanih ruku, kao to hirurg
pristupa pacijentu. Rezultat tog relativizma, koji se esto javlja pod imenom
empirizma ili pozitivizma, ili se preporuuje svojom brigom za ispravnu upotrebu
rei, jeste to da razmiljanje gubi svoj osnovni podsticaj elje i interese osobe koja
razmilja; umesto toga, miljenje postaje maina za registrovanje injenica. U
stvari, kao to se miljenje uopte razvilo iz potrebe za ovladavanjem materijalnim
ivotom, tako i traganje za istinom potie iz interesa i potreba pojedinaca i drutvenih
grupa. Bez takvog interesa ne bi bilo podsticaja za traenje istine. Uvek ima grupa
ije interese podupire istina; njihovi predstavnici su pioniri ljudske misli; ali ima i
drugih grupa ije interese podupire prikrivanje istine. Samo u ovom drugom sluaju
interes je tetan za istinu. Stoga nije problem u tome to je neki interes u pitanju, ve
kakav je interes u pitanju. Mogao bih rei da je izvesna enja za istinom, ukoliko se
javlja u svakog ljudskog bia, posledica izvesne potrebe za njom.
To pre svega vai za snalaenje jedne osobe u spoljanjem svetu, a osobito za
snalaenje deteta. Kao dete, svako ljudsko bie prolazi kroz stanje nemonosti, a
istina je jedno od najjaih oruja onih koji ne poseduju mo. Ali istina slui interesima pojedinca ne samo u vezi sa njegovim snalaenjem u spoljanjem svetu;
njegova vlastita snaga u velikoj meri zavisi od njegova saznanja istine o sebi.
ovekove obmane o sebi mogu poistati take korisne onima koji nisu kadri da
koraaju sami; ali one uveavaju njihovu slabost; najvea snaga pojedinca zasniva se
na najveoj integraciji njegove linosti, a to znai i na njegovu najveem
samoshvatanju. Poznaj samog sebe jedna je od osnovnih zapovesti iji je cilj
ljudska snaga i srea.
Pored pomenutih inilaca, postoje i inioci koji aktivno tee da ometu sve to je u
prosene odrasle osobe ostalo od sposobnosti originalnog miljenja. S obzirom na sva
osnovna pitanja pojedinanog i drutvenog ivota, s obzirom na psiholoke, ekonomske, politike i moralne probleme, veliki deo nae kulture ima samo jednu
funkciju da zamagli sporna pitanja. Jedna vrsta dimne zavese je i tvrdnja da su
problemi suvie zamreni da bi ih proseni pojedinac shvatio. Suprotno tome, izgleda
ba da su mnoga osnovna sporna pitanja pojedinanog i drutvenog ivota veoma
prosta toliko, u stvari, prosta da treba oekivati da ih svak razume. Dopustiti da
izgledaju tako beskrajno zamrena da ih samo strunjak moe razumeti, a i on
samo u ogranienoj oblasti, znai stvarno, a esto, i namerno, teiti ometanju
ovekova oslanjanja na vlastitu sposobnost za miljenje o onim problemima koji su
odista vani. Pojedinac osea da je bespomono uhvaen u zbrkanom mnotvu
podataka i s patetinim strpljenjem eka dok strunjaci ne otkriju ta da radi i kuda da
ide.
Rezultat takvog uticaja je dvostruk: ljudi postaju skeptini i cinini prema svemu
to se govori ili tampa, a pri tom deti-njasto veruju u sve to im se autoritativno
kae. To zdruivanje cinizma i naivnosti veoma je tipino za modernog oveka. Bitna
posledica tog zdruivanja je ometanje pojedinca da samostalno misli i odluuje.
Drugi nain paralisanja sposobnosti za kritiko miljenje je razaranje svake
strukturalizovane predstave o svetu. injenice gube posebno svojstvo koje mogu da
imaju kao delovi strukturalizovane celine, a zadravaju jedino apstraktno, kvantitativno znaenje. Svaka injenica je samo jo jedna injenica, a vano je samo da li
znamo vie ili manje injenica. Zbog toga radio, filmovi i novine deluju razorno.

168
59

Reklama za sapuin ili vino besramno prati ili prekida vest o bombardovanju nekog
grada i o smrti vie stotina ljudi. Onaj isti spiker, istim sugestivnim, umilnim i
autoritativnim glasom kojim se posluio da bi na nas ostavio utisak o ozbiljnosti
politike situacije, sada usauje publici u glavu dobre osobine posebne vrste sapuna
iji proizvoa plaa za emisiju vesti. U filmskim novostima se doputa da iza slika
torpedovanih brodova slede slike sa modne revije. Novine nam saoptavaju ovetale
misli kakvog debitanta ili njegove navike pri dorukovanju na istom prostoru i sa
istom ozbiljnou koje upotrebljavaju za izvetaje o dogaajima naunog ili
umetnikog znaaja. Zbog svega ovoga prekida se istinska veza izmeu nas i onoga
to sluamo. Prestaje nae uzbuenje, sputavaju se nae emocije i na kritiki sud, i
na stav prema onome to se u svetu zbiva dobija, najzad, svojstvo dosade i
ravnodunosti. U ime slobode ivot sasvim gubi strukturu; on je sainjen iz
mnogih malih komada meusobno odvojenih, koji kao celina nemaju nikakav
smisao. Sa tim komadiima pojedinac ostaje sam, kao dete sa kockama; meutim,
razlika je u tome to dete zna ta je kua, te otud moe da pozna delove kue u malim
komadima kojima se igra, dok odrasla osoba ne uvia znaenje celine iji joj
delovi dospevaju u ruke. Ona je pometena i uplaena, pa i dalje samo zuri u te
beznaajne komadie.
Ono to je bilo reeno o nedostatku originalnosti oseanja i miljenja vai i za
in htenja. Ovo se naroito teko uoava; izgleda da moderni ovek ima previe
elja, ako o eljama uopte moemo govoriti, a izgleda da se njegov jedini problem
sastoji u tome to on, iako zna ta eli, ne moe to i da dobije. Mi svu svoju snagu
troimo da bismo dobili ono to elimo, a veina ljudi nikad ne dovodi u pitanje
premisu te aktivnosti: poznavanje svojih pravih elja. Oni ne zastaju da razmisle da li
mete kojima streme predstavljaju neto to oni sami ele. U koli ele da imaju dobre
ocene, a kad odrastu, da postignu sve vie uspeha, da zarauju vie novaca, da
uivaju vei ugled, da kupe bolja kola, da se provode i tako dalje. Pa ipak, kad usred
sve te pomamne aktivnosti odista zastanu da razmisle, na pamet im mogu pasti ova
pitanja: Ako ja stvarno dobijem taj novi posao, ako doem do tih boljih kola, ako
budem u stanju da odem na taj put ta onda? Kakva je vajda od svega toga? Da li
ja sve to zaista elim? Ne jurim U ja za neim to oekujem da me usrei, a to mi
izmie im ga se domognem? Kada jednom iskrsnu, ta pitanja zastrauju oveka, jer
osporavaju samu osnovu itave njegove aktivnosti, njegovo poznavanje onoga to
eli. Ljudi bi, stoga, da se to pre otarase tih misli koje ih uznemiravaju. Oni oseaju
da su ih ta pitanja muila zato to su bili umorni ili potiteni te i dalje idu za onim
to smatraju vlastitim ciljem.
Pa ipak, sve je ovo znak nejasnog shvatanja istine istine da moderni ovek ivi
u obmani da zna ta eli, dok u stvari eli ono to se od njega oekuje da eli. Da
bismo to uvaili, potrebno je da shvatimo da poznavanje stvarnih elja nije, kao to
veina ljudi misli, relativno lako, ve da je to jedan od najteih problema koje ljudsko
bie mora da rei. Taj zadatak nastojimo da izbegnemo po svaku cenu, prihvatajui
tue ciljeve kao svoje. Moderan ovek je spreman da se izloi velikim opasnostima
kad pokuava da postigne mete koje se smatraju njegovim: ali on se veoma plai
rizika i odgovornosti koje bi morao da preuzme kada bi sam sebi odreivao ciljeve,
esto se velika aktivnost pogreno uzima kao dokaz ovekove samostalne radnje,
iako znamo da ona esto moe da ne bude spontanija od ponaanja kakvog glumca ili
hipnotisane osobe. Kada se izvri podela uloga za jedan komad, svaki glumac moe
da se uivi u ulogu koja mu je dodeljena, pa ak i da sam nastavi svoj tekst i izvesne
pojedinosti radnje. Ipak, on samo igra ulogu koja mu je data.
Za problem autoriteta i slobode tesno je vezana jedna posebna tekoa; naime, mi
teko moemo da ocenimo do koje mere su nae elje, misli i oseanja stvarno nai, a
u kojoj su nam meri spolja nametnuti. U toku moderne istorije autoritet crkve je
zamenjen autoritetom drave, autoritet drave autoritetom zdravog razuma i javnog
mnenja kao oruima prilagoavanja. Ne uviamo da smo postali plen nove vrste
autoriteta zato to smo se oslobodili njegovih starijih, javnih oblika. Postali smo automati, a ivimo u obmani da smo pojedinci koji poseduju vlastitu volju. Ta obmana
pomae pojedincu da ostane nesvestan svoje nesigurnosti, ali to je jedina pomo koju
mu takva obmana moe pruiti. U osnovi, oslabljeno je pojedinevo lino ja, tako da
se on osea nemoan i krajnje nesiguran. On ivi u svetu sa kojim vie nije istinski u
vezi i u kome se sve instru-mentalizovalo, gde je on postao deo maine koju je
izgradio1 vlastitim rukama. On misli, osea i hoe ono to veruje da treba da misli,
osea i hoe; u samom tom procesu on gubi svoje lino ja, na kome se mora graditi
svaka istinska bezbednost slobodnog pojedinca.
; Gubitak linog ja uveao je nunost prilagoavanja, jer je njegova posledica duboka
sumnja u identitet. Ako ja nisam nita drugo do ono to verujem da treba da budem
ko sam onda ja? Videli smo kako je pojedinac u toku propadanja srednjovekovnog poretka, u kome je zauzimao neosporavano i utvreno mesto poeo
da sumnja u svoje lino ja. Identitet pojedinca jedan je od glavnih problema moderne
filozofije od De-karta naovamo. Danas uzimamo za gotovo da mi jesmo mi. Pa ipak,
naa sumnja u nas same jo postoji ili je, ak, porasla. Pirandelo je u svojim
komadima izrazio to oseanje modernog oveka. On polazi od pitanja: ko sam ja?
Kakav drugi dokaz posedujem za svoj identitet sem trajanja svog telesnog ja? On
svojim odgovorom ne potvruje pojedinano ja kao to ini Dekart ve ga

porie: ja ne posedujem identitet, moje lino ja nije nita drugo do odraz onoga to
drugi oekuju da budem; ja sam onakav kakvog me elite.
Dakle, zbog ovog gubitka identiteta potreba za saobraava-njem je jo
neodstupnija; znai, ovek moe biti siguran u sebe samo ako ispunjava oekivanja
drugih. Ako ne ivimo prema toj predstavi, ne samo to se izlaemo opasnosti da nas
drugi osude i da se jo vie izdvojimo nego i opasnosti da izgubimo identitet svoje
linosti, to znai da ugrozimo svoje duevno zdravlje.
ovek priguuje te sumnje u vlastiti identitet i stie izvesnu bezbednost
saobraavajui se tuim oekivanjima i ne razlikujui se od drugih ljudi. Meutim,
plaena cena je visoka. Odustajanje od spontanosti i individualnosti ima za posledicu
sputavanje ivota. U psiholokom pogledu automat je, mada bioloki iv,
emocionalno i mentalno zdrav. Dok on prolazi kroz ivot, ovaj mu poput peska
izmie iz ruku. Na izgled zadovoljan i pun optimizma, moderan ovek je duboko
nesrean; u stvari, on je na ivici oajanja. On se oajniki dri predstave o indivi dualnosti; on eli da bude drukiji i najbolja preporuka koju moe da da glasi to
je drukije. Mi doznajemo ime eleznikog slubenika od koga kupujemo vozne
karte; rune torbe, karte za igranje i radio-aparati koji se mogu nositi personalizuju
se stavljanjem sopstvenikovih inicijala. Sve to ukazuje na glad za razlikom, pa
ipak su to gotovo poslednji tragovi individualnosti. Moderni ovek je gladan ivota.
Ali poto kao automat ne moe da iskusi ivot u smislu spontane aktivnosti, on nju
zamenjuje svakovrsnim uzbuenjima i nadraajima: nadraajima koje mu pruaju
pijanenje, sportovi, proivljavanje uzbuenja fiktivnih likova na filmskom platnu.
U emu je, onda, znaenje slobode za modernog oveka?
On se oslobodio spoljanjih spona koje ga spreavaju da dela i misli onako kako
nae za shodno. On bi bio slobodan da postupa prema vlastitoj volji kada bi znao ta
eli, misli i osea. Ali on' to ne zna. On se saobraava anonimnim autoritetima i
usvaja lino ja koje nije njegovo. A ukoliko to vie ini, utoliko se osea nemoniji,
utoliko je prinueniji da se saobraava. Upr-kos spoljanjem optimizmu i inicijativi,
moderni ovek je obuzet dubokim oseanjem nemoi, zbog koga netremice, kao da je
paralizovan, gleda nastupajue katastrofe.
Ako povrno posmatramo, ini nam se da se ljudi prilino dobro snalaze u
ekonomskom i drutvenom ivotu; ipak, opasno bi bilo predvideti da se duboko ispod
te utene spoljanosti krije nesrea. Ako ivot, zato to se ne proivljava, izgubi svoje
znaenje, ovek pada u oajanje. Ljudi ne umiru mirno od fizike gladi; oni ne umiru
mirno ni od psihike gladi. Ako gledamo samo ekonomske potrebe normalne
osobe, ako ne uviamo nesvesnu patnju prosene automatizovane osobe, ne uspevamo da uvidimo ni opasnost kojom naoj kulturi preti njena ljudska osnova:
spremnost da se prihvate svaka ideologija i svaki vo ako on samo obeava
uzbuenje i nudi politiku strukturu i simbole koji navodno osmiljavaju i sreuju
ivot pojedinca. To oajanje ljudskog automata plodno je tle za politike ciljeve
faizma.
2. SLOBODA I SPONTANOST
Dosad smo se u ovoj knjizi bavili jednim vidom slobode: nemoi i nesigurnou
izdvojenog pojedinca u modernom drutvu, pojedinca osloboenog svih spona koje
su nekad i osmiljavale i obezvreivale ivot. Videli smo da pojedinac ne moe da
podnese tu izdvojenost; kao izdvojeno bie, on je potpuno bespomoan u poreenju
sa spoljanjim svetom, te ga se, stoga, veoma plai; zbog te izdvojenosti, svet se za
njega razjedinio, a on sam izgubio je sve to bi mu omoguilo da se u svetu snae.
On je, stoga, obuzet sumnjama u sebe, u znaenje ivota i, konano, u svako naelo
prema kome bi mogao u svojim postupcima da se ravna. 2ivot paraliu i
bespomonost i sumnja, a da bi iveo, ovek pokuava da pobegne od slobode, od
negativne slobode. On je nagnan u novo ropstvo. To ropstvo se razlikuje od robovanja primarnim sponama, od kojih se on nije sasvim odvojio, mada su njime
upravljali autoriteti ili drutvena grupa. To bek-stvo mu ne vraa izgubljenu
bezbednost ve mu jedino pomae da zaboravi svoje lino ja kao poseban entitet. On
nalazi novu i krhku bezbednost po cenu rtvovanja integriteta svog poje dinanog ja.
On odluuje da izgubi svoje lino ja jer ne moe da podnese usamljenost. Tako
sloboda kao sloboda od vodi u novo ropstvo.
Moe li se, na osnovu nae analize, izvui zakljuak da neiz-bean krug vodi od
slobode u novu zavisnost? Da li sloboda od svih primarnih veza ini pojedinca tako
usamljenim i izdvojenim da on mora neizbeno da bei u novo ropstvo: Jesu li nezavisnost i sloboda jednake izdvojenosti i strahu? Ili, pak, postoji pozitivna sloboda, u
kojoj pojedinac ivi kao nezavisno lino ja a ipak nije izdvojen, ve sjedinjen sa
svetom, sa drugim ljudima i sa prirodom?
Verujemo da se na ovo moe potvrdno odgovoriti, da se procesom porasta slobode
ne obrazuje zaarani krug i da ovek moe biti slobodan a da ipak ne bude usamljen,
kritian a ipak neispunjen' sumnjama, nezavisan a ipak integralni deo oveanstva.
Tu slobodu ovek moe postii ostvarenjem svog linog ja, time to e on biti on. ta
znai ostvariti lino ja? Idealistiki filozofi verovali su da se samoostvarivanje moe
postii jedino intelektualnim uvidom. Oni su neizostavno traili da se ljudska linost

168
60

rascepi, tako da ovekov razum moe da suzbija i nadzire njegovu prirodu. Posledica
tog rascepa, meutim, bila je osiromaenje ne samo ovekovog emocionalnog ivota
nego i njegovih intelektualnih sposobnosti. Postavi uvar odreen da pazi na svog
zatvorenika, prirodu, razum je i sam postao zatvorenik; i tako su osakaene obe
strane ljudske linosti, i razum i emocija. Verujemo da se ostvarivanje linog ja ne
postie samo inom razmiljanja ve i ostvarivanjem ovekove celokupne linosti,
aktivnim izraavanjem svojih emocionalnih i intelektualnih mogunosti. Te
mogunosti nalaze se u svakoga; one se ostvaruju samo u onoj meri u kojoj se
izraavaju. Drugim recima, pozitivna sloboda sastoji se u spontanoj aktivnosti
celokupne, inte-grisane linosti.
Ovde se pribliavamo jednom od najteih problema psihologije, problemu
spontanosti. Pokuaj da se ovaj problem valjano pretrese iziskivao bi jo jednu
knjigu. Meutim, na osnovu onog to smo dosada rekli moguno je, poreenjem po
suprotnosti, dospeti do razumevanja bitnog svojstva spontane aktivnosti. Spontana
aktivnost nije prinudna aktivnost, na koju pojedinca nagone njegova izdvojenost i
nemo; to nije aktivnost automata, koja predstavlja nekritiko usvajanje obrazaca
sugerisanih spolja. Spontana aktivnost je slobodna aktivnost linog ja i, u psiholokom pogledu, podrazumeva ono to latinski koren te rei, sporite, doslovce
znai: po slobodnoj volji. Pod aktivnou ne razumem svako delanje ve ono
svojstvo stvaralake aktivnosti koje moe da deluje u neijim emocionalnim,
intelektualnim i ulnim doivljajima, kao i u neijoj volji. Jedna premisa ove
spontanosti je prihvatanje celokupne linosti i odstranjivanje rascepa izmeu
razuma i prirode jer spontana delatnost je moguna samo ako ovek ne potiskuje
bitne delove svoga linog ja, samo ako sebe shvata i samo ako su razliite sfere
ivota sutinski integrisane.
Mada se spontanost relativno retko javlja u naoj kulturi, mi je nismo potpuno
lieni. eleo bih da podsetim itaoca, kako bih mu pomogao da ovo razume, na neke
sluajeve u kojima na mahove opaamo spontanost.
Pre svega, znamo za pojedince koji su ili koji su bili spontani, ije su
miljenje, oseanje i delanje bili izraz njihovog linog ja, a ne kakvog automata. Ti
pojedinci su nam veinom poznati kao umetnici. U stvari, umetnik se moe definisati
kao pojedinac kadar da se spontano izrazi. Kada bi to bila definicija umetnika
Balzak ga je upravo tako definisao onda se i neki filozofi i naunici moraju
nazvati umetnicima, dok se drugi isto toliko razlikuju od njih koliko se staromodni
fotograf razlikuje od slikara-stvaraoca. Neki drugi pojedinci poseduju istu spontanost,
mada nisu sposobni ili su, moda, samo neobueni da se izraavaju u
objektivnom medij umu, kao to ini umetnik. Ipak, poloaj umetnika nije
neprikosnoven, jer se, u stvari, individualnost i spontanost potuju jedino u onih
umetnika koji imaju uspeha; ako umetnik ne uspeva da proda svoju umetnost, on za
svoje savremenike ostaje nenormalan, neurotian. Poloaj umetnika je, u tom
pogledu, slian poloaju koji je revolucionar zauzimao u toku istorije. Revolucionar
koji uspe je dravnik, a onaj koji ne uspe je zloinac.
U dece nalazimo jo jedan primer za spontanost. Ona poseduju sposobnost da
oseaju i misle ono to je zaista njihovo; ta spontanost ispoljava se u onome to
govore i misle, u ose-anjima koja se izraavaju na njihovim licima. Ako se zapitamo
ta doprinosi tome da veinu ljudi privlae deca, odgovor, verujem, mora glasiti da ih
deca, sem iz sentimentalnih i konvencionalnih razloga, privlae upravo tim svojstvom
spontanosti. Ono ostavlja dubok utisak na svakog ko i sam nije sasvim mrtav da to
svojstvo ne bi mogao da opazi. U stvari, nita nije privla-nije ni ubedljivije od
spontanosti, bilo da se nae u deteta, umetnika ili u onih pojedinaca koji se ne mogu
ovako grupisati prema dobu starosti ili zanimanju.
Mi veinom moemo da zapazimo bar trenutke vlastite spontanosti, koji su u isti
mah i trenuci istinske sree. Bilo da je to novo i spontano opaanje nekog pejzaa ili
otkrivanje neke istine do koje smo doli vlastitim miljenjem, ili neko ulno zado voljstvo koje nije ukalupljeno, ili naviranje ljubavi prema drugoj osobi u tim
trenucima svi znamo ta je spontani in i moemo donekle da zamislimo kako bi
izgledao ljudski ivot kad se ti doivljaji ne bi tako retko javljali i toliko
zapostavljali.
Zato spontana aktivnost reava problem slobode? Rekli smo da negativna sloboda
po sebi pravi od pojedinca izdvojeno bie, iji je odnos prema svetu dalek i
nepoverljiv, a ije je lino ja slabo i neprestano ugroeno. Spontana aktivnost je jedan
nain na koji ovek moe da savlada strah od usamljenosti ne rtvu jui pri tom
integritet svog linog ja; jer se u spontanom ostvarivanju svog linog ja ovek
nanovo sjedinjuje sa svetom sa ovekom, prirodom i sa samim sobom. Ljubav je
glavna sastavnica takve spontanosti; ne ljubav kao iezavanje linog ja u drugoj
osobi, niti ljubav kao posedovanje druge osobe, ve ljubav kao spontano potvrivanje
drugih, kao sjedinjavanje pojedinca sa drugima na osnovu ouvanja pojedinanog ja.
Dinamino svojstvo ljubavi lei upravo u ovoj polarnosti: ljubav potie iz potrebe da
se savlada podvojenost i dovodi do jedinstva pa ipak se individualnost ne otklanja.
Druga sastavnica je rad; ne rad kao prinudna aktivnost radi izbegavanja usamljenosti,
niti rad kao odnos prema prirodi, koji je delimino gospodarenje njome a delimino
oboavanje proizvoda ljudskih ruku i robovanje njima, ve rad kao stvaranje, pri
kome se ovek sjedinjuje s prirodom u stvaralakom inu. to vai za ljubav i za rad,

vai i za svaku spontanu radnju, bila ona ostvarivanje ulnog zadovoljstva ili
sudelovanje u politikom ivotu zajednice. Ona potvruje individualnost linog ja, a
u isto vreme ga sjedinjuje s ovekom i prirodom. Osnovna dihotomija svojstvena
slobodi roenje individualnosti i patnja zbog usamljenosti razreava se, na
viem stupnju, ovekovom spontanom radnjom.
Pri svakoj spontanoj aktivnosti pojedinac prihvata svet. Ne samo to njegovo
pojedinano ja ostaje netaknuto; ono postaje jae i vre. Jer lino ja je onoliko
snano koliko je aktivno. Ne stie se istinska snaga posedovanjem kao takvim, bilo
to posedovanje materijalnih dobara ili mentalnih svojstava kao to su emocije ili
misli. Snaga se, takoe, ne stie korienjem predmeta i manipulisanjem njima; ono
to koristimo ne pripada nama prosto zato to ga koristimo. Nama pripada samo ono
za ta nas istinski vezuje naa stvaralaka aktivnost, bilo to osoba ili predmet. Samo
ona svojstva koja proishode iz nae spontane aktivnosti daju snagu linom ja i tako
uobliuju osnovu njegova integriteta. Nesposobnost za spontano delanje, za
izraavanje onoga to odista oseamo i mislimo i nunost koja iz te nesposobnosti
proizlazi da sebi i drugima prikaemo pseudolino ja, jesu koreni oseanja
inferiornosti i slabosti. Bili mi toga svesni ili ne, niega se ne stidimo vie nego
injenice to mi nismo mi, i nita nas ne pravi ponosnijima i srenijima no kad
mislimo, oseamo i kazujemo ono to je nae.
To u sutini znai da je vana aktivnost kao takva, da je vaan proces, a ne rezultat.
U naoj kulturi naglasak je upravo na obrnutom. Mi proizvodimo ne radi konkretnog
zadovoljenja ve u apstraktnu svrhu prodaje robe; oseamo da kupovanjem moemo
doi do svega materijalnoga i nematerijalnoga i tako prisvajamo stvari bez ikakvog
linog stvaralakog napora. Isto tako, smatramo naa lina svojstva i rezultat naih
napora robom koja se moe prodati za novac, ugled i mo. Tako naglasak prelazi sa
zadovoljenja stvaralake aktivnosti na vrednost gotovog proizvoda. Time ovek
proputa jedino zadovoljenje koje mu moe pruiti stvarnu sreu doivljaj
aktivnosti u datom trenutku pa juri za utvarom koja ga razoarava im poveruje da
ju je uhvatio za varljivom sreom koja se naziva uspehom.
Ako pojedinac spontanom aktivnou ostvari svoje lino ja, te tako doe u vezu sa
svetom, on vie nije izdvojeni atom; on i svet postaju deo jedne strukturalizovane
celine; on ima svoje zakonito mesto, a time nestaje njegova sumnja u sebe i u
znaenje ivota. Ta sumnja je potekla iz njegove podvojenosti i iz ometanja ivota;
sumnje nestaje kad on bude u stanju da ivi spontano, a ne prinudno ni automatski.
On je svestan sebe kao pojedinca koji je aktivan i koji stvara, te shvata da ivot ima
samo jedno znaenje: sam in ivljenja.
Ako pojedinac savlada tu osnovnu sumnju u sebe i svoje mesto u ivotu, ako sa
svetom ostvari veze prihvatajui ga inom spontanog ivljenja, on kao pojedinac stie
snagu i stie bezbednost. Ta bezbednost, meutim, isto se onako razlikuje od
bezbednosti koja odlikuje preindividualistiko stanje kao to se ta nova povezanost sa
svetom razlikuje od povezanosti primarnim vezama. Nova bezbednost ne predstavlja
zatitu koju pojedincu prua neka via mo izvan njega; niti je to bezbednost iz koje
je otklonjeno tragino svojstvo ivota. Nova bezbednost je dinamina; ona ne poiva
na zatiti ve na ovekovoj spontanoj aktivnosti. To je bezbednost koja se stie
svakog trenutka ovekovom spontanom aktivnou. To je bezbednost koju moe da
prui jedino sloboda, bezbednost kojoj nisu potrebne obmane, zato to je otklonila
one uslove koji nuno iziskuju obmane.
Pozitivna sloboda kao ostvarenje linog ja podrazumeva puno potvrivanje
jedinstvenosti pojedinca. Ljudi se raaju jednaki, ali se raaju i razliiti. Osnova te
razlike je nasleena spremnost, fizioloka i mentalna, sa kojom zapoinju ivot, a uz
to dolazi poseban sticaj prilika i iskustava sa kojima se susreu. O istovetnosti te
pojedinane osnove jedne linosti i pojedinane osnove ma koje druge linosti moe
se isto tako malo govoriti kao to se uopte moe govoriti o fizikoj istovetnosti dva
organizma. Istinski razvitak linog ja uvek je razvitak koji se temelji na toj posebnoj
osnovi; to je organski razvitak, obelodanjivanje jedra svojstvenog toj osobi i samo
njoj. Razvoj automata, suprotno tome, nije organski. Razvitak osnove linog ja je
spreen' i tom linom ja dodaje se pseudolino ja, to u sutini znai, kao to smo
videli, prisajedinjavanje tuih obrazaca miljenja i oseanja. Organski razvitak
mogu je samo pod uslovom krajnjeg potovanja osobenosti linog ja drugih osoba,
kao i naeg vlastitog linog ja. To potovanje jedinstvenosti linog ja i ne-govanje te
jedinstvenosti jesu najdragocenija dostignua ljudske kulture, a ba su ta dostignua
danas u opasnosti.
Jedinstvenost linog ja ni na koji nain ne protivrei naelu jednakosti. Tvrdnja da
su ljudi roeni jednaki podrazumeva da su im svima zajednika ista bitna ljudska
svojstva, da im je zajednika osnovna sudbina ljudskih bia, da svi poseduju isto
neotuivo pravo na slobodu i sreu. Ta teza, sem toga, znai da je njihov meusobni
odnos solidaran, a ne odnos gospodara i potinjenog. Pojam jednakosti ne znai da su
svi ljudi isti. Ovakav pojam jednakosti izvodi se iz uloge koju danas pojedinac igra u
svojoj ekonomskoj aktivnosti. Iz veze izmeu oveka koji kupuje i onoga koji
prodaje otklonjene su odreene line razlike. Pod tim okolnostima vano je samo to
da jedan ovek ima neto za prodaju, a drugi ima novac za kupovinu. U ekonomskom
ivotu ljudi se meusobno ne razlikuju; oni se meusobno razlikuju kao stvarne

168
61

osobe i negovanje njihove jedinstvenosti jeste sutina individualnosti.

Pozitivna sloboda takoe podrazumeva naelo da od tog jedinstvenog
pojedinanog ja nema vee moi, da je ovek sredite i cilj sveg ivota; da je razvitak
i ostvarivanje ovekove individualnosti cilj koji se nikad ne moe podrediti ciljevima
ije se dostojanstvo smatra veim. Ovo tumaenje moe da izazove ozbiljne zamerke.
Zar ono ne postulie neobuzdan egotizam? Ne porie li ono ideju o rtvovanju za
ideal? Zar ne bi njegovo pri-hvatanje dovelo do anarhije? Na ova pitanja su, u stvari,
ve dati odgovori, delom izriiti, delom preutni, u toku naeg ranijeg izlaganja.
Meutim, ta pitanja su za nas odvie vana da ne bismo jo jednom pokuali da bolje
objasnimo date odgovore i izbegnemo nesporazum.
Rei da ovek ne treba da se povinuje bilo emu to je iznad njega ne znai porei
dostojanstvo ideala. Sasvim suprotno, to je najjaa potvrda ideala. Ovo nas, meutim,
primorava da kritiki ispitamo znaenje ideala. ovek je danas obino sklon da
pretpostavi da je ideal svaki cilj ije dostizanje ne podrazumeva materijalni dobitak,
sve ono emu je neko spreman' da rtvuje egotistike ciljeve. Taj pojam ideala je
isto psiholoki i, u tom pogledu, relativistiki. S tog subjektivistikog stanovita
jedan faist, koga pokree elja da se podvrgne vioj moi i da, u isto vreme, nadjaa
druge ljude, poseduje ideal upravo isto onoliko koliko i ovek koji se bori za ljudsku
jednakost i slobodu. Na toj se osnovi problem ideala nikad ne moe resiti.
Moramo uoiti razliku izmeu istinskih i lanih ideala, koja je bitna, upravo kao i
razlika izmeu istine i lai. Svim istinskim idealima zajedniko je jedno: oni
izraavaju elju za neim to jo nije ostvareno ali to je poeljno radi razvitka i sree
pojedinca.4 Moda ne znamo uvek ta slui tom cilju, moda se ne slaemo u pogledu
funkcije ovog ili onog ideala za ljudski razvoj, ali to nije razlog za relativizam, po
kome ne moemo da znamo ime se ivot podstie a ime ometa. Mi nismo uvek
sigurni koja je hrana zdrava a koja nije, pa ipak ne zakljuujemo da se otrov ni na
koji nain ne moe poznati. Isto tako moemo da znamo, ako zaelimo, ime se truje
mentalni ivot. Znamo da su siromatvo, zaplaenost, izdvojenost upereni protiv
ivota; da sve to slui slobodi i podstie ovekovu hrabrost i snagu da bude svoj
jeste u korist ivota, ta je za oveka dobro a ta ravo nije metafiziko ve
empirijsko pitanje, koje se moe resiti na osnovu analize ovekove prirode i
delovanja izvesnih okolnosti na njega.
Ali ta je sa idealima koji su, poput faistikih, nedvosmisleno upereni protiv
ivota? Kako da razumemo injenicu to se ljudi dre ovih lanih ideala isto onako
vatreno kao to se drugi dre pravih? Odgovor na ovo pitanje daju izvesna psiho-,
loka razmatranja. Pojava mazohizma pokazuje nam da ljude moe privui
doivljavanje patnje ili potinjenosti. Nema sumnje da su patnja, potinjenost ili
samoubistvo antiteze pozitivnim ciljevima ivota. Pa ipak, ti se ciljevi mogu
subjektivno doiveti kao prijatni i privlani. Takvo doivljavanje onoga to je u
ivotu tetno jeste pojava koja vie od svake druge zasluuje naziv patoloke
perverzije. Mnogi psiholozi smatraju da su doivljavanje zadovoljstva i izbegavanje
bola jedina zakonita naela ljudskog delanja; dinamina psihologija, meutim, moe
da pokae da subjektivno doivljavanje zadovoljstva nije dovoljno merilo za
utvrivanje vrenosti izvesnog ponaanja s obzirom na ljudsku sreu. Podesan primer
za to prua analiza mazohistikih pojava. Tako analiza pokazuje da senzacija
zadovoljstva moe da bude rezultat patoloke perverzije, i isto toliko malo svedoi o
objektivnom znaenju doivljaja koliko i slast otrova svedoi o njegovoj korisnosti
po organizam5. Tako dolazimo do definicije istinskog ideala kao cilja koji potpomae
razvitak, slobodu i sreu linog ja, i do definicije lanih ideala kao prinudnih i
iracionalnih ciljeva koji su subjektivno privlani doivljaji (kao to je nagon za
potinjenou), ali koji su stvarno tetni po ivot. im prihvatimo ovu definiciju,
sledi da istinski ideal nije neka skrivena sila iznad pojedinca, ve jasan izraz krajnjeg
potvrivanja linog ja. Svaki ideal koji je u suprotnosti sa ovim potvrivanjem
dokazuje da nije ideal ve patoloki cilj.
S ovoga prelazimo na drugo pitanje, na pitanje rtve. Da li naa definicija slobode
kao nepotinjavanja bilo kojoj vioj moi iskljuuje rtve, ak i ovekovo rtvovanje
vlastitog ivota?
Ovo pitanje je posebno vano danas, kad faizam proglaava samortvovanje kao
najviu vrlinu, te na mnoge ljude ostavlja upeatljiv utisak svojim idealistikim
karakterom. Odgovor na ovo pitanje logino sledi iz onoga to je dosad reeno.
Postoje dva sasvim razliita tipa rtve. Jedna od traginih injenica ivota jeste to to
zahtevi naeg fizikog linog ja i ciljevi naeg mentalnog linog ja mogu da dou u
sukob; to jest, to to moda moramo da rtvujemo svoje fiziko lino ja da bismo
potvrdiM integritet svog duhovnog linog ja. Ta rtva nikad nee izgubiti svojstvo
traginosti. Smrt nikad nije slatka, ak ni ako se umire za najvii ideal. Ona ostaje
neizrecivo gorka, pa ipak moe da bude krajnja potvrda nae individualnosti. Takva
rtva bitno se razlikuje od rtve koju propoveda faizam. Ta rtva nije najvia cena
koju ovek moda mora da plati da bi potvrdio svoje lino ja ve predstavlja cilj po
sebi. Ta mazohistika rtva svodi ispunjenje ivota jedino na njegovo poricanje, na
ukidanje linog ja. Ona je samo vrhovni izraz onoga emu faizam stremi u svim
svojim ograncima ukidanju pojedinanog ja i njegovu potpunom potinjavanju
vioj moi. Ona je isto toliko perverzija prave rtve koliko je samoubistvo krajnja
perverzija ivota. Prava rtva pretpostavlja upornu elju za duhovnim integritetom.

rtva onih koji su tu elju izgubili samo prikriva njihovu moralnu bedu.
Ostaje da odgovorimo i na poslednju zamerku: ako je pojedincima doputeno da
slobodno delaju u smislu spontanosti, ako oni ne priznaju nikakav autoritet iznad
sebe, hoe li iz toga neminovno proizii anarhija? Ukoliko re anarhija oznaava
bezobziran egotizam i ruilatvo, inilac koji odreuje hoe li se to desiti zavisi od
naeg razumevanja ljudske prirode. Mogu samo da se pozovem na ono to je bilo
istaknuto u poglavlju koje se bavilo mehanizmima bekstva: da ovek nije ni dobar ni
rav; da je ivotu svojstvena tenja za razvitkom, ekspanzijom, izraavanjem
mogunosti; da je pojedinac nagnan na ruilatvo i na udnju za moi ili
potinjenou ako mu se ivot ometa, ako je on sam izdvojen i obuzet sumnjom ili
oseanjem usamljenosti i nemoi. Ako se ljudska sloboda zasnuje kao sloboda za,
ako ovek moe potpuno i odluno da ostvari svoje lino ja, ieznue bitno uzrok
njegovih drutvenih nagona, te e biti opasna samo obolela i nenormalna osoba. U
istoriji oveanstva ta sloboda nije bila nikad ostvarena, pa ipak je predstavljala ideal
kojem je oveanstvo ostalo verno, ak ako ga je esto izraavalo u nejasnim i
iracionalnim oblicima. Ne treba se. uditi tome to istorija toliko svedoi o surovosti i
ruilatvu. Ako nas ita izne-nenauje i ohrabruje verujem da je to injenica to
je ljudska rasa, usprkos svemu to ju je zadesilo, sauvala i, u stvari, razvila
takva svojstva dostojanstva, hrabrosti, pristojnosti i ljubaznosti na kakva nailazimo
kroz itavu istoriju i kakvima se danas odlikuje bezbroj ljudi.
Ako pod anarhijom razumemo to da pojedinac ne priznaje nikakav autoritet,
odgovor na gore postavljeno pitanje moe se nai u onome to je bilo reeno o razlici
izmeu racionalnog i iracionalnog autoriteta. Racionalni autoritet kao istinski ide al zastupa ciljeve razvitka i ekspanzije pojedinca. Prema tome, on se, u naelu,
nikad ne sukobljava sa pojedincem i njegovim stvarnim a ne patolokim ciljevima.
Teza ove knjige bila je da sloboda ima dvostruko znaenje za modernog oveka:
da je on bio osloboen od tradicionalnih autoriteta i postao pojedinac, ali da se, u
isti mah, izdvojio, da je onemoao i postao orue za ciljeve koji su izvan njega, da se
otuio od sebe i od drugih; tavie, da to stanje potkopava njegovo lino ja, slabi i
zastrauje njega samoga i priprema ga za potinjavanje novim vrstama ropstva.
Pozitivna sloboda je meutim, isto to i potpuno ostvarivanje pojedinevih
mogunosti, kao i njegove sposobnosti za aktivno i spontano ivljenje. Sloboda je
dostigla kritinu taku u kojoj, gonjena logikom vlastitog dinamizma, preti da se
pretvori u svoju suprotnost. Budunost demokratije zavisi od ostvarivanja
individualizma, koji je jo od renesanse bio ideoloki cilj moderne misli. Dananju
kulturu i politiku krizu ne treba pripisati injenici to ima suvie individualizma, ve
injenici to je individualizam u koji verujemo postao prazna ljutura. Pobeda
slobode mogua je samo ako se demokratija razvije u jedno drutvo u kome
pojedinac, njegov razvitak i srea predstavljaju cilj i svrhu kulture, u kome nije
potreban uspeh niti bilo to drugo kao opravdanje ivota i u kome se pojedinac ne
podvrgava nikakvoj moi izvan sebe, niti ta mo njime manipulie, bilo da je u
pitanju drava ili ekonomska maina; najzad, drutvo u kome njegova savest i ideali
nisu dnternalizacija spoljanjih zahteva, ve su stvarno njegovi, te izvravaju ciljeve
koji proizlaze iz oso-benosti njegova linog ja. Ti ciljevi nisu se mogli potpuno ostvariti ni u kojem preanjem razdoblju moderne istorije; oni su morali ostati uglavnom
ideoloki, zato to nije bilo materijalne osnove za razvoj pravog individualizma. Ovu
premisu stvorio je kapitalizam. Problem proizvodnje je reen bar u naelu te
moemo zamisliti jednu bogatu budunost u kojoj ekonomska oskudica vie ne
iznuuje borbu za ekonomske povlastice. Problem s kojim se danas suoavamo je
problem organizacije drutvenih i ekonomskih snaga, kako bi ovek kao lan
organi-zovanog drutva postao gospodar tih snaga, a prestao da bude njihov rob.
Ja sam naglasio psiholoku stranu slobode, ali sam takoe pokuao da pokaem da
se taj psiholoki problem ne moe odvojiti od materijalne osnove ljudskog
postojanja, od ekonomske, drutvene i politike strukture drutva. Iz ove premise
sledi da je i ostvarivanje pozitivne slobode i individualizma povezano s ekonomskim
a drutvenim promenama koje omoguuju pojedinevo oslobaanje u smislu
ostvarivanja njegovog linog ja. Cilj ove knjige nije bavljenje ekonomskim
problemima koji proizlaze iz te premise; ni prikazivanje ekonomskih planova za budunost. Ali ne bih hteo da ostane iole neizvesno gde se, bar kako ja verujem, nalazi
reenje.
Pre svega se mora rei ovo: ne moemo dopustiti da izgubimo ijedno od bitnih
dostignua moderne demokratije bilo da je u pitanju bitno dostignue kao to je
predstavnika vlada, to jest vlada koju je izabrao narod i koja je narodu odgovorna,
bilo da je u pitanju ijedno pravo koje povelja o pravima zajem-uje svakom
graaninu. Mi ne moemo staviti na kocku ni novije demokratsko naelo da niko ne
srne gladovati, da drutvo odgovara za sve svoje lanove, da se niko ne potinjava iz
straha, te da usled straha od nezaposlenosti i gladi izgubi svoj ljudski ponos. Ta
osnovna dostignua moraju se ne samo sauvati nego i utvrditi i proiriti.
Usprkos injenici to je taj stepen demokratije bio ostvaren mada nikako ne
potpuno to nije dovoljno. Napredak demokratije lei u uveavanju stvarne
slobode, inicijative i spontanosti pojedinca, ne samo u izvrsnim privatnim i duhovnim
stvarima ve, pre svega, u aktivnosti koja je bitna za postojanje svakog oveka u

168
62

njegovu radu.
Koji su opti uslovi za to? Iracionalna i neplanska privreda drutva mora se
zameniti planiranom ekonomikom, koja predstavlja planiran i usklaen napor drutva
kao takvog. Drutvo mora ovladati drutvenim problemima isto onako racionalno kao
to je ovladalo prirodom. Jedan uslov za to je otklanjanje potajnog vladanja onih
koja, mada ih je brojem malo, poseduju veliku ekonomsku mo a ne oseaju nikakvu
odgovornost prema onima ija sudbina zavisi od njihovih odluka. Taj novi poredak
moemo nazvati demokratskim socijalizmom, ali naziv nije vaan; vano je jedino to
da uspostavimo racionalan ekonomski sistem koji slui ovekovim ciljevima. Danas
ogromna veina ljudi ne samo to nema nikakav nadzor nad itavom ekonomskom
mainom, ve ima i malo prilika da razvije istinsku inicijativu i spontanost na
posebnom poslu koji obavlja. Ti ljudi su zaposleni, i od njih se ne oekuje nita
drugo do da rade ono to se im kae. Samo u jednoj planiranoj ekonomici, u kojoj je
itava nacija racionalno ovladala ekonomskim i drutvenim snagama, pojedinac moe
da uestvuje u odgovornosti i da se pri radu slui stvaralakom inteligencijom. Jedino
je vano da se pojedincu ponovo prui povoljna prilika za istinsku aktivnost; da se
drutveni ciljevi poistovete s njegovim vlastitim ciljevima ne ideoloki ve
stvarno; i da on svoj trud i razum aktivno uloi u rad koji obavlja, kao u rad za koji se
osea odgovoran zbog njegova znaenja d svrhe s obzirom na ljudske ciljeve. Manipulaciju ljudima moramo zameniti aktivnom i inteligentnom saradnjom i naelo
narodnog upravljanja, pomou naroda i za narod, proiriti sa formalne politike sfere
na ekonomsku.
Na pitanje da li se jednim ekonomskim i politikim sistemom potpomae
ostvarenje ljudske slobode ne moe se odgovoriti samo politiki i ekonomski. Jedino
merilo za ostvarivanje slobode jeste to da li pojedinac aktivno uestvuje u
odreivanju svog ivota i ivota drutva, i to ne samo formalnim inom glasanja ve i
svojom svakidanjom aktivnou, svojim radom i svojim odnosima prema drugim
ljudima. Ako se ogranii na isto politiku sferu, moderna politika demokracija ne
moe dovoljno da ublai posledice ekonomske beznaajnosti prosenog pojedinca.
Ali nisu dovoljni ni isto ekonomski pojmovi, kao to je podrutvljenje sredstava za
proizvodnju. Ovde ne mislim toliko na re socijalizam, koja se iz taktike
prikladnosti varljivo upotrebljava u nacionalsocijalizmu. Imam na umu Rusiju,
gde je socijalizam postao prevama re; jer, mada je dolo do podrutvljavanja
sredstava za proizvodnju, ogromnom masom stanovnitva stvarno manipulie mona
birokratija; time se nuno spreava razvoj slobode i individualizma, ak i ako moda
dravni nadzor deluje u ekonomskom interesu veine naroda.
Danas se rei vie no ikad zloupotrebljavaju za prikrivanje istine. Izdavanje
saveznika naziva se smirivanjem, vojna agresija se preruava u odbranu od napada,
pokoravanje malih nacija naziva se paktom prijateljstva, a itavo stanovnitvo se
surovo podjarmljuje u ime nacionalsocijalizma. I rei demokratija,
sloboda i individualizam postaju predmeti ove zloupotrebe. Postoji jedan nain
za definisanje stvarnog znaenja razlike izmeu demokratije i faizma. Demokratija
je sistem koji stvara ekonomske, politike i kulturne uslove za pun razvoj pojedinca.
Faizam je sistem koji, bez obzira pod kojim imenom, podvr^ gava pojedinca tuim
ciljevima i slabi razvoj istinske individualnosti.
Oito, jedna od najveih tekoa pri uspostavljanju uslova za ostvarivanje
demokratije lei u protivrenosti izmeu planirane ekonomike i aktivne saradnje
svakog pojedinca. Jedna planirana ekonomika dosega ma kojeg velikog industrijskog
sistema iziskuje veliku centralizaciju i, shodno tome, birokratiju koja e upravljati
tom centralizovanom mainom. Aktivan nadzor i sa-radnja svakog pojedinca i
najmanjih jedinica itavog sistema iziskuju, meutim, veliku decentralizaciju. Ako se
planiranje odozgo ne pomea sa aktivnim sudelovanjem odozdo, ako se drutveni
ivot stalno ne kree odozdo nagore, planiranom ekonomikom e se obnoviti
manipulacija ljudima. Reenje tog problema zdruivanja centralizacije sa
decentralizacijom jedan je od vanijih zadataka drutva. Ali sasvim je izvesno da on'
nije manje reiv od tehnikih problema koje smo ve resili i koji su nam doneli
gotovo potpunu vlast nad prirodom. Meutim, on se moe resiti samo ako jasno
shvatimo nunost njegova reavanja i ako imamo poverenje u ljude, u njihovu
sposobnost da se, kao ljudska bia, staraju o svojim pravim interesima.
Opet se, na neki nain, suoavamo sa problemom pojedinane inicijative.
Pojedinana inicijativa bila je u liberalnom kapitalizmu jedan od velikih podsticaja
kako za ekonomski sistem tako i za lini razvoj. No ovde se moramo dvostruko
ograditi: ona je razvila samo odabrana ovekova svojstva, njegovu volju i
racionalnost, dok je on inae ostao podreen ekonomskim ciljevima. To naelo je
najbolje delovalo u veoma individualizo-vanoj i konkurentskoj fazi kapitalizma, u
kojoj je bilo mesta za bezbrojne nezavisne ekonomske jedinice. Danas se taj prostor
suzio. Samo mali broj ljudi moe da koristi pojedinanu inicijativu. Ako danas
elimo da to naelo ostvarimo i uveamo ga toliko da se itava linost oslobodi,
biemo u stanju da to uinimo jedino racionalnim i usklaenim naporom drutva kao
celine i onolike decentralizacije koja moe da zajemi stvarni, istinski, aktivan
nadzor i saradnju najmanjih jedinica sistema.

Samo ako ovlada drutvom i ekonomsku mainu podredi ciljevima ljudske sree, i
samo ako aktivno uestvuje u drutvenom procesu, ovek e moi da savlada ono to
ga danas baca u oajanje svoju usamljenost i oseanje nemoi. Danas ovek ne
pati toliko od siromatva koliko zbog toga to je postao zubac na toku velike
maine, automat, to je njegov ivot postao prazan i izgubio znaenje. Pobeda nad
svakovrsnim autoritarnim sistemima bie mogua samo ako demokratija ne odstupi,
ve pree u napad i pristupi ostvarivanju onoga to su ljudi koji su se tokom
poslednjih vekova borili za slobodu smatrah njenim ciljem. Ona e pobediti snage
nihilizma samo ako moe da ispuni ljude najsnanijom verom za koju je njihov duh
kadar verom u ivot, u istinu, i u slobodu kao aktivno i spontano ostvarivanje
pojedinanog ja.

BELESKE UZ GLAVU SEDMU

149.

Prema saoptenju Ane Hartoh (Anna Hartoch) iz zajednike knjige M.

Geja (M. Gay), A. Hartoh, L. B. Marfija (L. B. Murphv), koja e uskoro izii, a

168
63

koja je posveena klinikom ispitivanju dece iz arah Lawrence Nursery School

Rorahovi testovi sa decom od tri do pet godina starosti pokazuju da glavni
sukob izmeu njih i autoritativnih odraslih osoba potie iz pokuaja da se sauva
deja spontanost.
150. Kao reit primer za komercijalizovanje ljubaznosti hteo bih da navedem
jedan izvetaj o The Howard Johnson Restaurants (Fortune, septembar,
1940, str. 96). Donson zapoljava vojsku muterija, koje idu iz restorana u
restoran da motre na propuste. Poto se sve kuva prema propisanim standardnim
receptima i me-rama koje je izdala direkcija, inspektor zna koliku porciju bifteka
treba da dobije i kakav ukus treba da ima povre. On takoe zna koliko je
vremena potrebno za posluivanje ruka, i tano zna koliko treba da budu
ljubazne domaica restorana i konobarka.
151. U vezi sa itavim ovim problemom sr. emu znanje? (Knowledge for
What?) Roberta S. Linda (Robert S. Lynd), Oxford University Press, London,
1939. U vezi sa njegovim filozofskim vidovima sr. M. Horkhajmerovo delo Zum
Rationalismusstreit in der Gegen-vvartigen Philosophie, Zeitschrift fur
Sozialforschung, Vol. 3, 1934, Alcan, Pariz.

152.

Isp. Maks Oto (Max Otto), Ljudski poduhvat (The Human Enterprise), T.
S. Croft, Njujork, 1940, glave IV i V.

5. Pitanje o kome se ovde raspravlja dovodi do veoma znaajne injenice, koju elim bar da pomenem: injenice da
dinamina psihologija moe da razjasni i etike probleme. Psiholozi e tu biti od pomoi tek kad budu u stanju da
uvide vanost moralnih problema za razumevanje linosti. Svaka psihologija, ukljuujui i Frojdovu, koja takve
probleme obrauje s obzirom na naelo zadovoljstva, ne uspeva da shvati jedan vaan deo linosti i preputa tu
oblast dogmatikim i neempirijskim moralnim doktrinama. Naa analiza samoljublja, mazohistike rtve i ideala
daje za tu oblast psihologije i etike primere koji obezbeuju dalji razvitak.

Karakter
i drutveni proces

Od poetka do kraja ove knjige bavili smo se uzajamnim odnosima drutvenoekonomskih, psiholokih i ideolokih inilaca, analizirajui izvesna istorijska
razdoblja, kao to su doba reformacije i dananje doba. U ovom dodatku pokuau, za
one itaoce koje zanimaju teorijski problemi obuhvaeni takvom analizom, da
ukratko pretresem optu teorijsku osnovu na kojoj se ta konkretna analiza temelji.
Prouavajui psiholoke reakcije jedne drutvene grupe, bavimo se karakternom
strukturom lanova te grupe to jest, pojedinanih osoba; nas, meutim, ne
zanimaju osobenosti po kojima se te osobe meusobno razlikuju, ve onaj deo
njihove karakterne strukture ikoji je zajedniki veini lanova te grupe. Taj karakter
moemo nazvati drutvenim karakterom. Drutveni karakter je nuno manje osoben
od pojedinanog karaktera. Opisujui ovaj drugi, bavimo se svim onim osobinama
koje svojom posebnom konfiguracijom obrazuju strukturu linosti ovog ili onog
pojedinca. Drutveni karakter sadri samo izvesne odabrane osobine, sutinsko
jezgro karakterne strukture veine lanova jedne grupe, koje se razvilo kao
posledica osnovnih iskustava i oblika ivota zajednikih toj grupi. Mada e uvek biti
odstupnika, koji imaju sasvim drukiju karakternu strukturu, karakterne strukture
veine lanova te grupe jesu varijacije tog jezgra, prouzrokovane sluajnim iniocima
roenja i ivotnog iskustva, koji su za svakog pojedinca drukiji. Ako elimo da
jednog pojedinca u potpunosti shvatimo, elementi po kojima se on razlikuje od
drugih dobijaju najveu vanost. Meutim, ako elimo da shvatimo nain na koji se
ljudska energija kanalie i kako ona deluje kao proizvodna snaga u datom
drutvenom poretku, tada drutveni karakter zasluuje da bude u sreditu naeg
zanimanja.
Pojam drutvenog karaktera je kljuni pojam za razumevanje drutvenog procesa.
Karakter je, u dinaminom smislu analitike

65

psihologije, osobena forma u koju se uobliuje ljudska energija dinaminim

prilagoavanjem ljudskih potreba posebnom obliku postojanja datog drutva.
Karakter, pak, odreuje miljenje, oseanje i postupanje pojedinaca. S obzirom na
nae misli, ovo se ne uvia ba lako, poto smo svi skloni da prihvatimo konvencionalno verovanje da je miljenje iskljuivo intelektualni in, nezavisan od
psiholoke strukture linosti. To, meutim, nije tano, i utoliko je manje tano
ukoliko se nae misli vie bave etikim, fiziolokim, politikim, psiholokim ili
drutvenim problemima, a ne empirijskom manipulacijom konkretnim predmetima.
Izuzimajui isto logike elemente obuhvaene inom miljenja, takve su misli
uveliko odreene strukturom linosti osobe koja razmilja. Ovo isto toliko vai i za
itavu jednu doktrinu ili teorijski sistem koliko i za jedan jedini pojam na primer,
ljubav, pravdu, jednakost, rtvu. Svaki takav pojam i svaka doktrina imaju
emocionalnu matricu, a ta matrica je duboko ukorenjena u karakternoj struktura
pojedinca.
U prethodnim glavama dali smo za ovo mnoge primere. Pokuali smo da, s
obzirom na doktrine, pokaemo emocionalne korene ranog protestantizma i
modernog autoritarizma. S obzirom na pojedine pojmove, pokazali smo da za sadomazohistiki karakter ljubav, na primer, oznaava simbiotiku zavisnost, a ne
uzajamno potvrivanje i jedinstvo na osnovu jednakosti; rtva oznaava krajnje
podvrgavanje neijeg pojedinanog ja neemu viem, a ne potvrdu neijeg mentalnog
i moralnog ja; razlika oznaava razliku u moi, a ne ostvarivanje individualnosti na
osnovu jednakosti; pravda znai da svako treba da dobije ono to zasluuje, a ne da
pojedinac moe bezuslovno zahtevati ostvarivanje svojih bitnih i neotuivih prava;
hrabrost je gotovost na potinjavanje i trpljenje, a ne krajnja potvrda individualnosti
nasuprot moi. Mada se dva oveka razlinih linosti slue istom rei kada, na primer,
govore o ljubavi, znaenje te rei sasvim se razlikuje shodno njihovoj karakternoj
strukturi. U stvari, ispravnom psiholokom analizom znaenja tih pojmova
umnogome bi se mogla izbei intelektualna zbrka, poto svaki pokuaj isto logike
klasifikacije nuno mora omaiti.
Veoma je vana injenica to ideje imaju emocionalnu matricu, zato to ona
predstavlja klju za razumevanje duha jedne kulture. Razlina drutva, ili klase u
jednom drutvu, imaju svoj osobeni drutveni karakter, i na njegovoj se osnovi
razline ideje razvijaju i jaaju. Tako, na primer, ideja o radu i uspehu kao glavnim
ciljevima ivota mogla je stei mo i postati privlana za modernog oveka zbog
njegove usamljenosti i sumnje; ali potpuno bi omaila propaganda ideje o
neprestanom trudu i stremljenju uspehu ako bi bila upuena Pueblo Indijancima ili
mek-sikanskim seljacima. Ti ljudi drukije karakterne strukture teko da bi razumeli o
emu govori osoba koja takve ciljeve izlae, ak i kad bi razumeli njen jezik. Isto
'tako, Hitler ili onaj deo nemakog stanovnitva koji ima istu karakternu strukturu sasvim iskreno misle da je potpuna budala ili obian laov svaki onaj ko misli da se
ratovi mogu ukinuti. Na osnovu njihova drutvenog karaktera, za njih je ivot bez
patnji i nedaa isto tako malo shvatljiv kao to su to sloboda i jednakost.
Izvesne grupe esto svesno usvajaju ideje koje na njih, zbog njihove karakterne
strukture, stvarno ne deluju; takve ideje ostaju zaliha svesnih ubeenja, ali ljudima ne
polazi za rukom da u kritinom asu postupaju shodno njima. Kao primer za ovo
moe posluiti nemaki radniki pokret u vreme pobede nacizma. Pre Hitlerova
dolaska na vlast, ogromna veina nemakih radnika glasala je za socijalistiku ili
komunistikuu partiju i vero-vala u ideje tih partija; to jest, rasprostranjenost tih
ideja bila je veoma velika. Meutim, teina tih ideja nije bila ni u kakvoj srazmeri s
njihovom rasprostranjenou. Nacistiki napad nije naiao na politike protivnike koji
bi bili spremni da se masovno bore za svoje ideje. Mnoge pristalice leviarskih
partija, mada su u svoje partijske programe verovale dok god su te partije posedovale
autoritet, bile su spremne na povlaenje im je izbila kriza. Paljiva analiza
karakterne strukture nemakih radnika otkriva jedan razlog ove pojave izvesno, ne
jedini. Tip linosti velikog broja tih radnika poseduje mnoge osobine onoga to smo
opisali kao autoritarna karakter. Njih su odlikovali duboko usaeno potovanje prema
ustanovljenom autoritetu i enja za njim. Socijalistiko naglaavanje pojedinane
nezavisnosti nasuprot autoritetu, solidarnosti nasuprot individualistikom izdvajanju,
nije bilo ono to su mnogi radnici stvarno eleli na osnovu strukture svoje linosti.
Jedna pogreka radikalnih voa sastojala se u procenjivanju snage njihovih partija
jedino na osnovu rasprostranjenosti tih ideja, i u previanju pomanjkanja njihove
teine.
Suprotno ovoj slici, naa analiza protestantske i kalvinistike doktrine pokazala je
da su te ideje bile mone snage u pristalicama nove religije, zato to su se obraale
potrebama i nespo-kojstvu prisutnima u karakternoj strukturi ljudi kojima su one bile
upuene. Drugim recima, ideje mogu postati mone snage, ali samo u onoj meri u
kojoj zadovoljavaju osobite ljudske potrebe uoljive u dotom drutvenom
karaktetru.
ovekova karakterna struktura ne odreuje samo njegovo miljenje d oseanje, ve
i njegove postupke. Za ovo otkrie zasluga pripada Frojdu, iako je teorijska osnova
njegova sistema neispravna. U sluaju neurotian* oigledno je da glavne tenje u
karakternoj strukturi neke osobe odreuju njenu aktivnost. Lako se moe razumeti da
je prinuda na brojanje prozora kua i kamenja na ploniku aktivnost iji je uzrok u
izvesnim nagonima prinudnog karaktera. Ali izgleda da postupke normalne osobe

197
66

odreuju jedino racionalna razmatranja i stvarne potrebe. Meutim, pomou novih

orua posmatranja, koja daje psihoanaliza, moemo uoiti da je takozvano racionalno
ponaanje uveliko odreeno karakternom strukturom. Jednim primerom za ovo pozabavili smo se u naem raspravljanju o znaenju koje za modernog oveka ima rad.
Videli smo da jaka elja za neprestanom aktivnou potie od usamljenosti i
nespokojstva. Ta prinuda na rad razlikovala se od stava prema radu u drugim
kulturama, gde su ljudi radili onoliko koliko je bilo potrebno, ali gde ih nisu na rad
gonile i nove snage u njihovoj vlastitoj karakternoj strukturi. Poto je danas kod svih
normalnih osoba dejstvo pod-streka na rad gotovo jednako, i poto je, tavie, taj
intenzitet rada nuan ako one uopte ele da ive, lako se previa iracionalna
sastavnica ove osobine.
Sada se moramo zapitati kakva je funkcija karaktera za pojedinca i drutvo. to se
pojedinca tie, odgovor nije teak. Ako se karakter jednog pojedinca manje-vie
tesno saobraava sa drutvenim karakterom, glavni nagoni u njegovoj linosti navode
ga da ini ono to je pod odreenim drutvenim uslovima njegove kulture nuno i
poeljno. Tako, na primer, ako on osea strast za tednjom a gnuanje prema
rasipanju novca na bilo kakav rasko, taj nagon e mu veoma pomoi ako
pretpostavimo da je on sitan trgovac koji mora tedeti i krtariti da bi opstao. Pored
ove ekonomske funkcije, karakterne osobine imaju i jednu isto psiholoku funkciju,
koja nije manje znaajna. Osoba kod koje elja za tednjom potie iz njene vlastite
linosti postie i duboko psiholoko zadovoljenje time to je kadra da postupa shodno
toj elji; to jest, kada tedi, ona sebi ne koristi samo praktino ve osea i psiholoko
zadovoljenje. ovek se u ovo moe lako uveriti ako zapazi, na primer, da je ena dz
nie srednje klase, koja na pijaci utedi dva centa, zbog te utede toliko srena koliko
bi osoba drukijeg karaktera mogla biti srena zbog uivanja u kakvom ulnom
zadovoljstvu. Ovo psiholoko zadovoljenje javlja se ne samo kada neka osoba
postupa u skladu sa zahtevima koji potiu iz njene karakterne strukture, ve ' kada
ita ili slua o idejama koje je iz istog razloga privlae. Za autoritarni karakter veoma
su privlani ideologija koja opisuje prirodu kao silu ijoj se moi moramo potiniti ili
neki govor koji sebi doputa sadistike opise politikih zbivanja, te in itanja ili
sluanja ima za posledicu psiholoko zadovoljenje. Samimo: subjektivna funkcija
koju karakter ima za normalnu osobu sastoji se u tome da je navede da postupa
shodno onome to je, s praktinog stanovita, za nju nuno, kao i da omogui da je
njena aktivnost psiholoki zadovolji.
Ako na drutveni karakter gledamo sa stanovita njegove funkcije u drutvenom
procesu, moramo poi od onoga to smo rekli o funkciji koju on ima za pojedinca:
ovek, time to se pri-lagoava drutvenim uslovima, razvija one osobine koje ga primoravaju da eli da postupa onako kako mora da postupa. Ako je u datom drutvu
karakter veine ljudi to jest, drutveni karakter tako prilagoen objektivnim
zadacima koje u tom drutvu pojedinac mora da izvri, nain na koji se ljudske snage
uobliuju pretvara ih u proizvodne snage neophodne za funkcio-nisanje tog drutva.
Obratimo jo jednom panju na primer rada. Na moderni industrijski sistem iziskuje
da se najvei deo nae energije kanalie u pravcu rada. Kada bi ljudi radili samo iz
spo-ljanjih potreba, dolo bi do mnogih sukoba izmeu onoga to treba da ine i
onoga to bi hteli da ine, i ti bi sukobi umanjili njihovu delotvornost. Meutim,
dinaminim prilagoavanjem karaktera drutvenim zahtevima, ljudska snaga, umesto
da prouzrokuje sukob, dobija takve forme koje je pretvaraju u podstrek za delanje
shodno odreenim ekonomskim potrebama. Umesto da se moderni ovek spol ja
prisiljava na onako veliki rad koji danas obavlja, njega na rad goni unutranja
prinuda, iji smo psiholoki znaaj pokuali da ispitamo. Ili, umesto da slua javne
autoritete, on je izgradio unutranji autoritet savest i dunost koji ga nadzire
uspenije no ma koji spoljanji autoritet. Drugim recima, drutveni karakter
internalizuje spoljanje potrebe, te tako ljudsku snagu upree u izvravanje
zadataka datog ekonomskog i drutvenog sistema.
Kako smo videli, im se u karakternoj strukturi razviju izvesne potrebe, svako
ponaanje u skladu s tim ootrebama u isti mah je psiholoki zadovoljavajue i, sa
stanovita materijalnog uspeha, praktino. Dok god jedno drutvo istovremeno prua
pojedincu ta dva zadovoljenja, imamo situaciju u kojoj psiholoke snage cementuju
drutvenu strukturu. Meutim, ranije ili kasnije dolazi do raskoraka. Tradicionalna
karakterna struktura jo uvek postoji, mada su nastali novi ekonomski uslovi kojima
tradicionalne karakterne osobine vie ne koriste. Ljudi su skloni da postupaju shodno
svojoj karakternoj strukturi; meutim, ti postupci ili ometaju njihove ekonomske
delatnosti ili nemaju dovoljno zgodnih prilika za pronalaenje poloaja koji bi im
omoguili da postupaju shodno svojoj prirodi. Primer za ono to imamo na umu
jeste karakterna struktura starih srednjih klasa, posebno u zemljama sa strogom
klasnom raslojenou, kakva je bila Nemaoka. Vrednost vrlina stare srednje klase
uvarnosti, tedljivosti, opreznosti, sumnjiavosti opadala je u modernom
poslovanju u odnosu na vrednost novih vrlina, kao to su inicijativa, spremnost na
rizikovanje, agresivnost itd. ak i ukoliko su te stare vrline jo predstavljale
preimustvo kao npr. u sluaju sitnih trgovaca podruje mogunosti za takvo
poslovanje toliko se suzilo da je samo mali broj sinova stare srednje klase mogao u
svojim ekonomskim delatnostima uspeno da koristi svoje karakterne osobine. Oni
su svojim vaspita-njem razvili karakterne osobine koje su nekad bile prilagoene
drutvenom poloaju njihove klase, ali je ekonomski razvoj bio bri od karakternog
razvoja. Taj raskorak izmeu ekonomske i psiholoke evolucije doveo je do stanja u
kome se psihike potrebe vie nisu mogle zadovoljiti uobiajenim ekonomskim ak-

tivnostima. Te su potrebe, meutim, postojale, pa su se morale zadovoljiti na neki

drugi nain. Usko egotistiko stremljenje vlastitoj koristi, kojim se odlikovala nia
srednja klasa, bilo je preneto sa pojedinanog stupnja na nacionalni. I sadistiki impulsi, koji su korieni u privatnoj konkurentskoj borbi, deli-mino su se pomerili ka
drutvenoj i politikoj pozornici, a de-limino su pojaani osujeenjem. Tada su oni,
osloboeni svih inilaca koji su ih obuzdavali, traili zadovoljenje u politikom
proganjanju i u ratu. Umesto da cementuju postojei drutveni poredak, psiholoke
snage su, pomeavi se sa ozlojeenou izazvanom osujeujuim svojstvima itave
te situacije, postale, na taj nain, dinamit kojim e se posluiti grupe eljne da unite
tradicionalnu politiku i ekonomsku strukturu demokratskog drutva.
Nismo govorili o ulozi koju vaspitni proces igra u uobliavanju drutvenog
karaktera; ali, s obzirom na injenicu to mnogim psiholozima izgleda da su uzrok
karakternog razvoja metodi odgoja u ranom detinjstvu i vaspitne tehnike koje se
primenjuju na dete u razvoju neke primedbe o ovome ine se opravdanima. Pre
svega treba da se zapitamo ta razumevamo pod va-spitanjem. Mada se vaspitanje
moe razliito definisati, ono, gledano iz ugla drutvenog procesa, izgleda otprilike
ovako: drutvena funkcija vaspitanja sastoji se u osposobljavanju pojedinca da
funkcionie u ulozi koju kasnije treba da igra u ivotu; to jest, u takvom uobliavanju
njegova karaktera da se ovaj priblii drutvenom karakteru, da se pojedineve elje
podudare s potrebama njegove drutvene uloge. Vaspitni sistem svakog drutva
odreen je ovom funkcijom; prema tome, mi vaspitnim procesom ne moemo
objasniti strukturu drutva ni linosti njegovih lanova; ali vaspitni sistem moramo
objasniti potrebama koje proizlaze iz drutvene i ekonomske strukture datog drutva.
Meutim, metodi vaspitanja veoma su vani ukoliko predstavljaju mehanizme
pomou kojih se pojedincu daje potreban oblik. Oni se mogu smatrati sredstvima
kojima se drutveni zahtevi preobraavaju u lina svojstva. Mada nisu uzrok posebne
vrste drutvenog karaktera, vaspitne tehnike sainjavaju jedan od mehanizama
pomou kojih se karakter obrazuje. Poznavanje i ra-zumevanja vaspitnih metoda
jeste, u ovom smislu, vaan deo celokupne analize jednog drutva koje funkcionie.
Ovo to smo upravo rekli vai i za jedan poseban deo itavog vaspitnog procesa: za
porodicu, Frojd je pokazao da rana iskustva deteta presudno utiu na obrazovanje
njegove karakterne strukture. Ako je to tano, kako onda da razumemo da se dete
uobliuje drutvenim ivotom, mada je ono, bar u naoj kulturi, malo povezano s
njim? Odgovor nije samo to da roditelji izuzimajui pojedinane varijacije
primenjuju vaspitne obrasce drutva u kome ive, ve i to da svojim vlastitim
linostima predstavljaju drutveni karakter svoga drutva ili klase. Oni na dete
prenose ono to moemo da nazovemo psiholokom atmosferom ili duhom jednog
drutva upravo zato to su predstavnici samog toga duha. Porodica se, tako, moe
smatrati psiholokim posrednikom drutva.
Poto sam utvrdio da se drutveni karakter uobliuje nainom postojanja datog
drutva, elim da podsetim itaoca na ono to je u prvom poglavlju bilo reeno o
problemu dinaminog prilagoavanja. Mada je tano da oveka uobliuju potrebe
ekonomske i drutvene strukture drutva, on se ne moe bezgranino prilagoavati.
Ne samo to neke fizioloke potrebe neodstupno iziskuju da budu zadovoljene, ve to
zahtevaju i neke oveku svojstvene psiholoke osobine, ije osujeenje ima za
posledicu izvesne reakcije. Koje su to osobine? Od njih je, izgleda, najvanija tenja
za rastom, za razvojem i ostvarivanjem mogunosti koje je ovek tokom istorije
razvio kao to su, na primer, sposobnost stvaralakog i kritikog miljenja i
sposobnost za razliito doivljavanje emocionalnog i ulnog. Svaka ova mogunost
poseduje vlastiti dinamizam. im se u procesu evolucije razvije, ona tei da se izrazi.
Ta se tenja moe potisnuti i osujetiti, no takvo potiskivanje ima za posledicu nove
reakcije, a naroito obrazovanje ruilakih i simbiotikih impulsa. Izgleda, takoe, da
to opta tenja rastu koja je psiholoki ekvivalent istovetne bioloke tenje ima
za posledicu takve posebne tenje kao to su elja za slobodom i mrnja prema
tlaenju, jer je sloboda bitan uslov za svaki rast. Opet, elja za slobodom moe se
potisnuti, moe ieznuti iz svesti pojedinca; ali ak ni tada ona ne prestaje da postoji
kao mogunost, i ukazuje na svoje postojanje svesnom ili nesvesnom mrnjom koja
uvek prati takvo suzbijanje.
Imamo, takoe, razloga za pretpostavku da je, kao to je bilo ranije reeno,
stremljenje pravdi i istim tenja svojstvena ljudskoj prirodi, mada se ona moe
potisnuti i izopaiti poput stremljenja slobodi. Ova pretpostavka dovodi nas na
teorijski opasno tle. Lako bi bilo kad bismo mogli da se vratimo religijskim i
filozofskim pretpostavkama, koje postojanje takvih tenji objanjavanju verovanjem
da je ovek stvoren prema bojoj slici, odnosno usvajanjem nekog prirodnog zakona.
Meutim, mi na dokaz ne moemo podupreti takvim objanjenjima. Jedini nain za
objanjavanje tog stremljenja pravdi i istini jeste, po naem miljenju, drutvena i
pojedinana analiza itave ovekove istorije. Tada otkrivamo da su pravda i istina
najvanija oruja kojima se slue svi nemoni u borbi za svoju slobodu i razvoj. Sem
toga to se veina oveanstva tokom itave svoje istorije morala braniti od monijih
grupa, koje su mogle da je tlae i eksploatiu, i svaki pojedinac u detinjstvu prolazi
kroz razdoblje koje se odlikuje nemonou. Rekli bismo da se u tom stanju
nemonosti razvijaju osobine poput oseanja za pravdu i istinu, i postaju mogunosti
zajednike ljudima kao takvima. Stoga dospevamo do injenice da ljudska priroda,
mada karakterni razvoj uobliuju osnovni ivotni uslovi, i mada ne postoji bioloki

197
67

utvrena ljudska priroda, poseduje vlastiti dinamizam, koji je aktivan inilac u

evoluciji drutvenog procesa, ak i ako jo nismo u stanju da psiholokim terminima
jasno izloimo pravu prirodu tog ljudskog dinamizma, njegovo postojanje moramo
priznati. Pri pokuaju da izbegnemo zablude biolokih i metafizikih pojmova, ne
smemo podlei podjednako tekoj zabludi sociolokog relativizma da ovek nije nita
drugo do ilutka kojom upravljaju uzice drutvenih okolnosti, ovekova neotuiva
prava na slobodu i sreu temelje se na bitno ljudskim svojstvima: njegovom
stremljenju ivotu, ekspanziji i izraavanju mogunosti koje su se u njemu razvijale u
toku procesa istorijske evolucije.
Sada moemo ponovo izloiti najvanije razlike izmeu Froj-dova psiholokog
pristupa i psiholokog pristupa kojeg smo se u ovoj knjizi drali. Prvom razlikom
podrobno smo se pozabavili u prvom poglavlju, tako da je jedino potrebno da je ovde
ukratko pomenemo: mi smatramo da je ljudska priroda u sutini isto-rijski uslovljena,
mada ne umanjujemo znaaj biolokih inilaca i ne verujemo da se to pitanje moe
ispravno izraziti protiv-stavljanjem kulturnih inilaca biolokima. Drugo, osnovno
Froj-dovo naelo sastoji se u posmatranju oveka kao entiteta, zatvorenog sistema,
koji je priroda obdarila izvesnim fizioloki uslov-Ijenim nagonima, i u tumaenju
razvoja njegova karaktera kao reakcije na zadovoljenja i osujeenja tih nagona; dok
se, po naem miljenju, osnovni pristup ljudskoj linosti sastoji iz shva-tanja
ovekova odnosa prema svetu, prema drugima, prema prirodi i prema njemu
samome. Mi verujemo da je ovek prvenstveno drutveno bie, a ne, kao to Frojd
pretpostavlja, da je ovek prvenstveno samodovoljan i da su mu drugi ljudi potrebni
tek uzgred, kako bi zadovoljio svoje instinktualne potrebe. Mi verujemo da je, u
ovom smislu, individualna psihologija u osnovi socijalna psihologija ili, kao to veli
Saliven, psihologija rneu-linih odnosa; kljuni problem psihologije jeste problem
posebne vrste pojedineve povezanosti sa svetom, a ne problem zadovoljavanja ili
osujeivanja pojedinih instinktualnih elja. Problem ovekovih instinktualnih elja
mora se shvatiti kao jedan deo celokupnog problema njegova odnosa prema svetu, a
ne kao jedini problem ljudske linosti. Stoga su, u naem pristupu, potrebe i elje
koje se usredsreuju oko pojedinevih odnosa prema drugima kao to su ljubav,
mrnja, nenost, simbioza osnovne psiholoke pojave, dok su one u Frojda samo
drugorazredne posledice osujeenja ili zadovoljenja instinktualnih potreba.
Razlika izmeu Frojdova biolokog i naeg drutvenog opre-deljenja od posebnog
je znaaja s obzirom na probleme karakterologije. Frojd i, na osnovu njegovih nalaza,
Abraham, Dons i drugi, pretpostavili su da dete doivljava zadovoljstvo u takozvanim erogenim zonama (usta i mar), u vezi sa procesom uzimanja hrane i
izbacivanja izmeta; i da te erogene zone, bilo pre-nadraajem, osujeenjem ili
konstitucionalno poveanom osetlji-vou, zadravaju svoju libidnu prirodu i u
poznijim godinama, kada, tokom normalnog razvoja, genitalna zona treba da postane
prvenstveno vana. Pretpostavlja se da ta fiksacija na prege-nitalnoj razini vodi
sublimacijama i reakcijskim formacijama koje postaju deo karakterne strukture.
Tako, na primer, neka osoba moe da poseduje nagon za tednjom novca ili ega
drugog zato to sublimie nesvesnu elju da zadri stolicu. Ili, pak, neka osoba moe
oekivati da do svega doe preko nekog drugog, a ne vlastitim naporom, zato to je
pokree nesvesna elja da bude hranjena, koja je sublimisana u elju za dobijanjem
pomoi, oba-vetenja i tako dalje.
Frojdova zapaanja su od velike vanosti, ali on ih je pogreno objasnio. On je
ispravno sagledao strasnu i iracionalnu prirodu tih oralnih i analnih karakternih
osobina. On je takoe uvi-deo da takve elje proimaju sve sfere linosti, ovekov
seksualni, emocionalni i intelektualni ivot, i da su sve njegove aktivnosti obojene
njima. Ali on je pogreno shvatio da je uzroni odnos izmeu erogenih zona i
karakternih osobina suprotan onome to u stvari jeste. ovjekova elja da pasivno
prima sve to eli da dobije ljubav, zatitu, obavetenje, materijalne stvari od
izvora koji se nalazi van njega, razvija se u detetovu karakteru kao reakcija na
njegova iskustva sa drugima. Ako na osnovu tih iskustava njegovo oseanje vlastite
snage oslabi iz straha, ako se paraliu njegova inicijativa i samopouzdanje, ako se
razvije i potisne neprijateljstvo, i ako mu, u isti mah, njegov otac ili majka ponude
ljubav ili brigu pod uslovom predaje, je- !dan takav sticaj prilika dovodi do stava pri
kome se odustaje od aktivnog vladanja, a sve snage upravljaju ka spoljanjem izvoru,
iz koga e konano potei ispunjenje svih elja. Taj stav dobija tako straistan karakter
zato to je to jedini nain na koji takva osoba moe pokuati da ostvari svoje elje. To
to ite osobe esto sanjaju ili fantaziraju da ih hrane, doje, i tako jdalje, treba pripisati
injenici to usta vie nego ijedan drugi organ pogoduju izraavanju tog stava
primanja. Ali oralna senzacija nije uzrok tog stava; ona je izraavanje stava prema
svetu jezikom tela.
Isto vai i za analnu osobu, koja se na osnovu svojih posebnih iskustava povlai
od drugih ljudi vie nego oralna osoba, koja trai bezbednost time to sebe ini
autarhinim, samodovoljnim sistemom i koja ljubav ili svaki drugi stav davanja
osea kao pretnju svojoj bezbednosti. Dodue, u mnogim sluajevima ti se stavovi
najpre razvijaju u vezi sa uzimanjem hrane ili izbacivanjem izmeta, koji su u ranom
detinjstvu glavne aktivnosti i, takoe, glavna sfera u kojoj se izraavaju roditeljska
ljubav ili tlaenje i detinja ljubaznost ili prkos. Meutim, prenadraenje i osujeenje
u vezi sa erogenim zonama ne vodi po sebi fiksaciji takvih stavova u karakteru neke
osobe; mada dete doivljuje izvesne prijatne senzacije u vezi s uzimanjem hrane i
izbacivanjem izmeta, ta zadovoljstva ne dobijaju vanost za karakterni razvoj ako ne

predstavljaju na fizikoj razini stavove ukorenjene u itavoj karakternoj

strukturi.
Za odoje, koje se uzdaje u bezuslovnu ljubav majke, iznenadno prekidanje dojenja
nee imati nikakve ozbiljne karakterolo-ke posledice; dete koje iskusi da se ne moe
pouzdati u majinu ljubav stei e, moda, oralne osobine ak i ako je proces
hranjenja tekao bez nekih naroitih prekida. Oralne ili analne fantazije ili fizike
senzacije u poznijim godinama nisu znaajne zbog fizikog zadovoljstva koje
podrazumevaju niti zbog ikakve tajanstvene sublimacije tog zadovoljstva, ve samo
zbog osobite povezanosti sa svetom na kojoj se temelje i koju izraavaju.
Samo s te take gledita Frojdovi karakteroloki nalazi mogu biti korisni za
socijalnu psihologiju. Na primer, dok god pretpostavljamo da izvesna rana iskustva u
vezi sa izbacivanjem izmeta prouzrokuju analni karakter, koji je tipian za evropsku
niu srednju klasu, jedva raspolaemo ikakvim podacima koji bi nam omoguili da
shvatimo zato posebna klasa ima analni drutveni karakter. Meutim, ako ga
shvatimo kao jedan oblik povezanosti sa drugima, oblik koji je usaen u karakternoj
strukturi i koji proishodi iz iskustva sa spoljanjim svetom, raspolagaemo kljuem za
razumevanje pitanja zato su itav oblik ivota nie srednje klase, njena uskost,
izdvojenost i neprijateljstvo dopri-neli razvoju takve ikarakterne strukture.Trea
vana razlika u tesnoj je vezi s prethodnima. Na osnovu svog imstinktivistikog
opredeljenja, kao i na osnovu dubokog uverenja u ravost ljudske prirode, Frojd je
sklon tumaenju da su svi ovekovi idealni motivi posledica neeg niskog; podesan primer za ovo je njegovo objanjenje oseanja pravinosti kao posledice detinje
prvobitne zavisti prema svakom ko Ima vie od njega. Kao to je ranije bilo istaknuto,
mi verujemo da ideali kao to su istina, pravda, sloboda mada su esto puke fraze
ili racionalizacije mogu predstavljati istinska stremljenja, i da je pogrena svaka
analiza koja se ne bavi ovim stremljenjima kao dinaminim iniocima. Ti ideali
nemaju metafiziki karakter, ve potiu iz uslova ljudskog ivota, te se kao takvi mogu ispitivati. Strah od vraanja metafizikim ili idealistikim pojmovima ne bi trebalo
da omete takvu analizu. Zadatak psihologije kao empirijske nauke je da prouava
motivaciju koja se zasniva na idealima, kao i moralne probleme povezane s njima, te
da time nae razmiljanje o takvim predmetima oslobodi ne-empirijskih i metafizikih
elemenata koji, pri tradicionalnom obraivanju tih predmeta, zamagljuju sporna
pitanja, i Najzad, treba pomenuti jo jednu razliku. Ona se odnosi na razlikovanje
psiholokih pojava oskudice i obilja. Na primitivnoj razini ovek ivi u oskudici.
Postoje neodstupne potrebe koje se moraju zadovoljiti pre svega drugog. Tek kad
oveku preostane vremena i snage po zadovoljenju tih primarnih potreba, tek tada se
moe razviti kultura, a sa njom i ona stremljenja kojima su praene pojave obilja.
Slobodni (ili spontani) inioci uvek su pojave obilja. Frojdova psihologija je
psihologija oskudice. On zadovoljstvo definie kao zadovoljenje koje proizlazi iz
otklanjanja bolne napetosti. Pojave obilja, kao to su ljubav ili nenost, ne igraju, u
stvari, nikakvu ulogu u njegovu sistemu. Ne samo da je on prenebregnuo takve
pojave, ve je usko shvatao i onu pojavu kojoj je posvetio toliko panje seks.
Prema itavoj svojoj definiciji zadovoljstva, Frojd je u seksu video samo ele ment
fizioloke prinude, a u seksualnom zadovoljenju olakanje bolne napetosti. Seksualni
nagon kao pojava obilja, i seksualno zadovoljstvo kao spontano uivanje ija
sutina nije negativno olakanje napetosti nisu imali mesta u njegovoj psihologijiKoje smo naelo tumaenja u ovoj knjizi primenili na razumevanje ljudske osnove
kulture? Pre no to odgovorimo na ovo pitanje, korisno bi bilo da se podsetimo
glavnih pravaca tumaenja od kojih se na pravac razlikuje.
153. Prema psihologistikom pristupu, kojim se odlikuje Froj-dovo miljenje,
kulturne pojave ukorenjene su u psiholokim iniocima koji proishode iz
instinktualnih nagona, a na ove, opet, drutvo utie samo izvesnim stepenom
suzbijanja. Drei se ovog naina tumaenja, frojdisti su objasnili kapitalizam kao
ishod analne erotinosti, a razvoj ranog hrianstva kao posledicu ambivalentnog
odnosa prema oevu liku.1
2

154. Prema ekonomistikom pristupu, koji nalazimo u pogrenom

primenjivanju Marksova tumaenja istorije, subjektivni ekonomski interesi uzrok su
kulturnih pojava, kakve su religija i politike ideje. Sa takvog pseudomarksistikog
stanovita3 mogli bismo pokuati da objasnimo da protestantizam nije nita drugo do
odgovor na izvesne ekonomske potrebe buroazije.
155. Konano, postoji i idealistiko gledite koje Maks Veber zastupa u svojoj
analizi Protestantske etike i duha kapitalizma. On dri da su nove religijske ideje
odgovorne za razvoj novog tipa ekonomskog ponaanja i novog duha kulture, mada
naglaava da to ponaanje nije nikad iskljuivo odreeno religijskim doktrinama.
Nasuprot ovim objanjenjima, mi smo pretpostavili da su ideologije i kultura

197
68

uopte duboko ukorenjene u drutvenom karakteru; da se sam drutveni karakter

uobliuje nainom postojanja datog drutva i da glavne karakterne osobine, sa svoje
strane, postaju proizvodne snage koje oblikuju drutveni proces. S obzirom na
problem duha protestantizma i kapitalizma, pokuao sam da pokaem da je propast
srednjovekovnog drutva ugrozila srednju klasu; da je ovo ugroen je dovelo do
oseanja nemoi, izdvojenosti i sumnje; da je ova psiholoka promena snosila odgovornost za privlanost Luterovih i Kalvinovih doktrina; da su se tim doktrinama
pojaale i stabilizovale karakteroloke prome-ne; i da su tako razvijene karakterne
osobine postale tada proizvodne snage u razvoju kapitalizma, koji je proistekao iz
ekonomskih i politikih promena.
S obzirom na faizam, bilo je primenjeno isto naelo objanjavanja: nia srednja
klasa reagovala je na izvesne ekonomske promene, kao to su porast moi monopola
i posleratna inflacija, pojaavanjem izvesnih karakternih osobina naime, sadistikih i mazohistikih stremljenja; nacistika ideologija obraala se tim osobinama i
pojaavala ih; a tada su nove karakterne osobine postale delotvorne snage pri
potpomaganju ekspanzije ne-makog imperijalizma. U oba sluaja vidimo da izvesna
klasa, kada je ugroze nove ekonomske tenje, reaguje na tu opasnost psiholoki i
ideoloki i da psiholoke promene, izazvane ovom reakcijom, podstiu razvoj
ekonomskih snaga, ak i ako ove snage protivree ekonomskim interesima te klase.
Vidimo da ekonomske, psiholoke i ideoloke snage deluju u drutvenom procesu na
ovaj nain: na promene u spoljanjim situacijama ovek reaguje promenama u sebi, a
ti psiholoki inioci, sa svoje strane, pomau uobliavanje ekonomskog i drutvenog
procesa. Ekonomske snage su delotvorne, ali se one moraju shvatiti ne kao psiholoke motivacije ve kao objektivni uslovi; psiholoke snage su delotvorne, ali
moramo shvatiti da su i one same istorijski uslovljene; ideje su delotvorne, ali
moramo shvatiti da su one duboko ukorenjene u itavoj karakternoj strukturi lanova
jedne drutvene grupe. Meutim, uprkos toj uzajamnoj zavisnosti ekonomskih,
psiholokih i ideolokih snaga, svaka je od njih donekle i nezavisna. Ovo osobito
vai za ekonomski razvoj, do koga dolazi poto on zavisi od objektivnih inilaca,
kao to su prirodne proizvodne snage, tehnika, geografski inioci sa-glasno
njegovim vlastitim zakonima. Pokazali smo da isto vai i za psiholoke snage; njih
uobliuju spoljanji ivotni uslovi, ali one poseduju i vlastiti dinamizam, to jest, one
su izraz ljudskih potreba koje se ne mogu iskoroniti, mada ise mogu uobliiti. U
ideolokoj sferi nailazimo na slinu autonomiju, ukorenje-nu u logikim zakonima i u
tradiciji znanja steenog tokom isto-rije.
To naelo moemo ponovo izloiti na osnovu drutvenog karaktera: drutveni
karakter proishodi iz dinaminog prilagoavanja ljudske prirode drutvenoj strukturi.
Promene drutvenih uslova imaju za posledicu promene drutvenog karaktera to
jest, nove potrebe i nespokojstvo. Te nove potrebe potecite su novih ideja, i tako
rei, ine da ljudi budu prijemivi za ove; sa svoje strane, te nove ideje tee
stabilizovanju i ojaavanju novog drutvenog karaktera, i odreivanju ovekovih
postupaka. Drugim recima, drutveni uslovi utiu na ideoloke promene posredstvom
karaktera; karakter, s druge strane, nije posledica pasivnog prilagoavanja
drutvenim uslovima, ve dinaminog prilagoavanja na osnovu elemenata koji su ili
bioloki svojstveni ljudskoj prirodi ili su joj postali svojstveni zahvaljujui istorijskoj
evoluciji.
BELESKE UZ DODATAK

156.

F. Aleksander (F. Alexander) pokuao je da Frojdove karakterolo-ke

nalaze ponovo izloi na nain koji je u nekim pogledima slian naem tumaenju.
[Isp. F. Aleksander Uticaj psiholokih inilaca na gastro-intestinalne
poremeaje (The Influence of Psvchologi-cal Factors upon Gastro-Intestinal
Disturbances), Psychoanalytic Quarterly, Vol. XV, 1934]. No, mada njegova
gledita predstavljaju napredak u poreenju s Frojdovima, on nije uspeo da
nadvlada u osnovi bioloko opredeljenje i da potpuno razabere meuline odnose
kao osnovu i sutinu tih pregenitalnih nagona.
157. Radi potpunije rasprave o tome metodu sr. E. From, Zur Ents-tehung des
Christusdogmas, Psychoanalytischer Verlag, Be, 1931; v. 5. svezak ovog
izdanja.
158. To stanovite nazivam pseudomarksistikim zato to prema njemu
Marksova teorija znai da istoriju odreuju ekonomski motivi izraeni u
stremljenju materijalnoj dobiti, a ne kako je Marks stvarno mislio, ekonomski
motivi izraeni u objektivnim uslovima, koji mogu imati za posledicu razliite
ekonomske stavove, dok je jaka elja za sticanjem materijalnog bogatstva samo
jedan od tih stavova. (To je bilo istaknuto u I poglavlju). Podrobna rasprava o
ovom problemu moe se nai u E. Fromovu radu Uber Methode und Aufgabe
einer analytischen Sozialpsychologie, Zeitschrift fiir Sozialforschung, Vol. 1,
1932, str. 28, i dalje v. 8. svezak ovog izdanja, str. 736. Sr. i raspravu emu
znanje? Roberta S. Linda, Ox-ford University Press, London, 1939, glava II.

Indeks pojmova i imena

Abraham, K. (K. Abraham) 204 Adam

(biblijski)
mit o isterivanju iz raja 29, 51, 59 Adler,
Alfred (Alfred Adler) 109 Aktivnost 64
65, 122 Akvinski, Toma 5152, 62, 75 (b)
Aleksander, F. (F. Alexander) 209 (b) Alen,
D. (John Allen) 76, (b) Anarhija 186187
Andreas 74 (b)
Anen, R. N. (R. N. Anschen) 22 (b)
Automat, v. Saobraavanje Autoritarna
filozofija 122123 Autoritarni karakter
117118, 120
123, 166 (b)
Luterov 49, 5455
Hitlera i nacizma 154164 Autoritet 24,
49, 5960, 118126, 149,
176, 187, 191 (b), 197 Avgustin, sv. (sv.
Augustin) 62
Balzak, o. de (H. de Balzac) 19, 22
(b), 114115, 180 Bartman, B. (B.
Bartmann) 74 (b) Benedikt, R. (R.
Benedict) 22 (b) Bergson, A. (H. Bergson)
22 (b) Bernard, L. (L. Bernard) 33 (b)
Biblija 62, 70, 75 (b) Bil 52
Bog 29, 55, 59, 76 (b)
Bonaventura 52
Borkenau, F. (F. Borkenau) 77 (b)
Brentano, F. (F. Brentano) 74 (b) Bruk,
Meler van der (Moeller van der
Bruck) 122, 145 (b)
Bucer, Martin 44
Burkhart, J. (J. Burckhardt) 21 (b), 36
37, 39, 72 (b)73 (b)

14*

Crkva, katolika 35, 5154, 70, 81

arobni pomaga 124127 ovek
odnos prema drutvu 1315 prema
drugima 1315, 1920 svest o sebi kao o
odvojenom entitetu 20, 2326, 3536
potreba za povezanou s drugima 1820,
182183
Danii, uro 75 (b), 145 (b)
Dans Skotus (John Duns Scotus) 52
Dante 38
Darvin, . (Charles Darwin) 159
Darvinizam 158159 Dekart, R. (Rene
Descartes) 177 Diltaj, V. (W. Dilthev) 72
(b), 73 (b) Dirkem, E. (E. Durkheim) 16
Djui, Don (John Dewey) 10, 21 (b), 22 (b)
Dolard, D. (J. Dollard) 22 (b) Dostojevski,
F. M. 110, 144 (b) Drutveni karakter 149
150, 195208 Drutveni proces 21, 68
71, 195--208 psiholoki inioci 1113, 15
16, 71, 202208
Dons, E. (E. Jones) 204 Deferson, T. (Th.
Jefferson) 7
Edipov kompleks 14, 126
Egocentrinost u detinjstvu
2425
Egotizam v. Sebinost Erenberg, R. (R.
Ehrenberg) 74 (b) Erazmo Roterdamski 55
Erikson, M. H. (M. H. Erickson) 145 (b)

69

Faizam 912, 103, 117, 184, 185, 189,

190, 207, v. isto tako Nacizam Firkand, A.
(A., Vierkandt) 108 Fojerbah, L. (L.
Feuerbach) 90 Fon Belov (von Below) 74
(b) Frank, L. K. (L. K. Frank) 75 (b)
Fridrih II (Friedrich II) 37 Frojd, Sigmund
(Sigmund Freud) 21 (b), 77 (b), 85, 86, 108,
109, 117, 126, 129, 145 (b), 171, 172, 192,
198, 201, 203206, 209 (b)
pojmovi o ljudskoj prirodi i odnos
pojedinca prema drutvu 1215
tumaenje istorije 16
ovekovo neprijateljstvo prema linom ja i
super-egu 6869
o sebinosti 8586
o narcisoidnosti 86
o sadomazohizmu 100101
pojam karaktera 117, 198200
Edipov kompleks 14, 126
o ruilatvu 129
o potiskivanju 142144
0 racionalnosti 182
stav prema etikim idealima 185 186
karakterologija 204205
1 E. From 207208
From, E. (E. Fromm) 22 (b), 77 (b),
98 (b), 144 (b), 209 (b) FromRajhman,
Frida (Frieda
From Reichmann) 145 (b)

51, 54, 60, 6163, 68, 76 (b), 81, 82,

85, 130, 207 Kalvinizam, v.
Protestantizam Kant, I. (I. Kant) 85, 90
Kapitalizam
dejstvo na srednjovjekovno drutvo 4046
dejstvo na modernog oveka 78 84
Karakterna struktura 48, 71, 123 126,
146, 195208, v. isto tako Autoritarni
karakter i Drutveni karakter
Kardiner, A. (A. Kardiner) 22 (b) Kasirer,
E. (E. Cassirer) 72 (b) Kjerkegor, S. (S.
Kierkegaard) 97 Klase, drutvene 3638,
3947, 57 59, 62, 66-67, 84, 9093,
116 (b), 129, 147, 149150, v. isto tako
Srednja klasa Klemanso, . (G.-B.
Clemenceau) 160 Klemens VI 75 (b) Kraus,
O. (O. Kraus) 74 (b) Krup (Krupp) 153
Kulier, J. (J. Kulisher) 74 (b), 76 (b)

Gebels, J. (J. Goebbels) 156, 162, 166

(b), 167 (b) Gej, M. (M. Gay) 191 (b)
Gorer, G. (G. Gorer) 144 (b), 145 (b)
Gracijan 42 Greh 122
Grin, Zilijen (Julien Green) 97, 99 (b)

Ljubav
i samoljublje 8587,
sadistika 106107, 113115
mazohistika 115116
i spontanost 181 Ljudska priroda 1219,
20, 202

Hajden, Konrad (Konrad Heiden) 166

(b)
Harknes, D. (G. Harkness) 77 (b) Hartoh,
A. (A. Hartoch) 166 (b), 191 (b)
Hegel, G. V. F. (G. W. F. Hegel) 90, 98 (b)
Hercog, E. (E. Herzog) 166 (b) Hitler, Adolf
10, 32, 50, 68, 107, 122, 146, 147, 148, 152,
153, 154164, 166
(b), 167 (b), 197
mo prirode 163164 Hjuz, R. (R.
Hughes) 26 Hobs, T. (Th. Hobbes) 11, 12,
107,
116, 144 (b) Holovel, D. (J. Hallowell) 22
(b) Horkhajmer, M. (M. Horkheimer)
77 (b), 144 (b), 191 (b) Horni, Karen
(Karen Horney) 21 (b),
77 (b), 109, 144 (b), 145 (b) Hrist
(Hristos, Krist) 51, 53, 56, 75
(b)
Htenje
priroda 132134, 140142, 175178
Huicinga, J. (J. Huizinga) 72 (b), 73, (b)
Ideali 183185, 192 (b)
Igo, Viktor (Victor Hugo) 145 (b)
Individuacija 2330
Individualizam 3537, 5758, 8182,
186188
Indulgencija 5253, 75 (b)
Instinkt 28, 33 (b)
potrebe 203204
Isaija 122, 145 (b)
Istina 145 (b), 173174
Izdvojenost v. Usamljenost i oseanje
nemoi
Ja
snaga linog ja 2426, 8790, 181
drutveno ja 2426
pseudolino ja 143, 183
elja za gubljenjem linog ja 34
36, 5859, 103104, 110, 113
ostvarivanje linog ja 179180,
182184
Jednakost 6364, 123124, 183
Jevanelje (Evanelje) 57
Kafka, F. Kafka) 97
Kalvin, 2. (J. Calvin) 39, 40, 48, 49,

213
70

Laj (Ley) 156, 166 (b) Lampreht, K. (K.

Lamprecht) 74 (b) Lasvel, H. D. (D. H.
Lasswell) 22 (b), 165 (b)
Lind, Robert S. (Robert S. Lynd)
191 (b), 209 (b) Luter, M. (Martin
Luther) 39, 40, 43,
48, 4961, 67, 68, 74 (b), 75 (b), 76
(b), 81, 82, 85, 207 Luteranstvo v.
Protestantizam

Makijaveli, N. (N. Machiavelli) 85

Mamford, L. (L. Mumford) 146, 165 (b)
Manhajm, K. (K. Mannheim) 22 (b) Marfi,
L. B. (L. B. Murphy) 191 (b) Marks, K. (K.
Mara) 12, 22 (b), 90,
98 (b), 207, 209 (b) Markuze, H. (H.
Marcuse) 76 Mazohistike spone, v.
Sekundarne
spone
Mazohizam 103115, 192 (b) u Hitlerovoj
ideologiji 161164 Hitlerove linosti 161
162
Makajver, R. M. (R. M. Mclver) 22 (b)
Mid, M. (M. Mead) 22 (b), 75 (b) Miki
Maus
na filmu 9697
Miljenje
priroda 132138, 145 (b), 172175,
Mo
stav autoritarnog karaktera prema
moi 120124 stav Hitlerov 155161
elja za moi 11, 105, 106107, 109,
115116
u Hitlera i nacistikih voa 155 158
Kalvinova boga 6069 Moralno
ogorenje 68, 77 (b) Musolini, Benito (B.
Mussolini) 161
Nacistika ideologija 63, 121122,
146164
Nacizam
inioci u akciji i analizi 146147
i autoritarni karakter 154156, 199
osnove 146154
stabilnost 164
protivnici 197 Nagon za
smru 108, 129
Neprijateljstvo 6669
Neurotino i normalno
definicije 101102, 144 (b)
i racionalna aktivnost 111113 Nie, F.
(F. Nietzsche) 12, 90, 97 Nojman, F. (F.
Neumann) 166 (b) Novi zavet v. Biblija
Okam, V. (VV. Occam) 52
Oseanje
priroda 131134, 137139, 145 (b)
Oseanje nemoi i izdvojenosti u vezi s

individuacijom 2630 s protestantizmom

5456, 58, 62 70
s kapitalizmom 8098 s nezaposlenou 95
96 s pretnjom od rata 96 s demokratijom
i faizmom 168 178
i mazohizam 103104 i sadomazohizam
109112 i autoritarni karakter 121123 i
saobraavanje 131144 Oto, Maks (Max
Otto) 191 (b)
Paskal, B. (R. Pascal) 74 (b) Patnja 105,
107, 111, 113 Pavao, sv. 54
Petrarka, F. (F. Petrarca) 73 (b)
Pijae, . (J. Piaget) 32 (b)
Piko dela Mirandola . (Giovanni
Pico della Mirandola) 7 Pirandelo, L. (L.
Pirandello) 177 Politika propaganda 94
95 Porodica
uloga 89, 151, 201202, 201 Postupci
198
Potinjavanje 1112, 2427, 5859,
76 (b), 8284, 9798, 120123, 155
158, 161 Pravda 202203
Predestinacija 6263, 75 (b)
Prilagoavanje 1618 Primarne spone ili
veze 23, 25, 26,
3031, 3536, 37, 102103 113, 164,
178179, 183 Protestantizam 3132,
39, 4771
Luterova uenja 4961
Kal vinova uenja 6167
i kapitalizam 8084
Psihoanaliza 100101
psihoanalitiki postupci 145 (b)
Psiholoka analiza
primenjena na doktrine 4850
na ideje i pojmove 196198
Rad
stav prema radu u kapitalizmu 4245,
8788

ljudski vid 1112

dijalektika priroda 2728, 29 30,
7880
i izbor 2829
znaenje u srednjovekovnom drutvu 35
36
u renesansi 38
u ranom kapitalizmu 4648, 70 . u
protestantizmu 5455, 57, 69
70
u modernom kapitalizmu 89 90
bekstvo od bremena slobode 97
98, 103144 i autoritet 118119, 176 i
neuroza 1261".7 i spontanost 178191
zakljuno izlaganje 187191 Spontanost
178183, 191 (b) i pseudoodzivi 170175
i sloboda 178191 Srednja klasa i
kapitalizam 39, 4446, 54, 5758,
6163, 6970, 8081, 9092 i
protestantizam 54, 5758, 6162,
66-67, 70
i sloboda 70, 8081, 8991, v. isto
tako Autoritarni karakter i nacizam 117
118, 130, 148154, 164 Srednji vek, v.
Srednjovekovno drutvo
Srednjovekovna teologija 5154, 69
70
Srednjovekovno drutvo 3447, 72 (b)
stav prema radu 6566
prema ekonomskoj delatnosti 82 Stari
zavet, v. Biblija Sudbina 70, 121 Sumnja
57, 6263 Sveti Antonije (sv. Antun) 41
Sahtel, E. (E. Schachtel) 99 (b), 166 (b)
apiro, M. (M. Shapiro) 44, 74 (b)
lajermaher, E. (H. Schleiermacher) 122
Stirner, M. (M. Stirner) 90 Stojerman, K.
(C. Steuermann) 22 (b)
uman, F. L. (F. L. Schumann) 166 (b)

i kalvinizam 6566
u

srednjovekovnom drutvu

64-65

u modernom drutvu 199200

i spontanost 181
Rajh, Vilhelm (VVilhelm Reich) 109, 144
(b)
Rauning (Rauschning) 145 (b)
Reformacija 3132, 3940, 69, v. isto
tako Protestantizam
Reklama 9394
Rembrant (Rembradt) 135
Renalf (Ranulf) 77 (b)
Renesansa 22 (b), 36-40, 53, 6970, 73 (b),
187
Ricler, K. (K. Riezler) 22 (b)
Rorahov test (Rorschach) 191 (b)
Ruilatvo 114, 127130
Sad, Markiz de (Marquis de Sade)
144 (b), 145 (b)
Sadizam 104109, 113115, 116117,
145 (b)
Hitlera i nacizma 155
Sadomazohizam
teorije 107110
Saliven, Hari Stek (Harry Stack Sullivan)
21 (b), 32 (b), 98 (b), 145 (b), 203
Samopotovanje 8889
Saobraavanje 9798, 131144, 168
178
Sapir, E. (E. Sapir) 22 (b)
Savest 6869, 76 (b), 118119, 199
Sebinost 8487
Sekundarne spone 103, 113
Sigismund, car 43
Simbioza 113114
Sindikalni pokret 84, 93
Skolastiari 52, 62, 70
Slava 39
Sloboda
borba za slobodu 9, 10

Talmud 7
Tilih, P. (P. Tillich) 22 (b)
Tisen (Thvssen) 153
Toni, R. H. (R. H. Tawney) 41-42,
74 (b), 77 (b)
Tragedija
oseanje tragedije 171 Trel, E. (E.
Troeltsch) 73 (b) Trinkhauz, arls E.
(Charles E.
Trinkhaus) 73 (b), 75 (b)
Usamljenost 1718, 2627, v. isto tako
Oseanje nemoi i izdvojenosti
Vaspitanje
uloga u oblikovanju karaktera 201
Veber, Maks (Max VVeber) 39,-66, 73
(b), 77 (b), 207 Versajski ugovor 50, 146,
152
Zavisnost 104106, 114115, 122, 123
126, 156157 Zeberg, R. (R. Seeberg)
53, 75 (b) Zombart, Verner (Werner
Sombart)
40, 74 (b)