DOI:

COBISS:
Pregledni rad (nauni)

POLITIKA SUZBIJANJA MALOLETNIKE

DELINKVENCIJE KAO DETERMINANTA
DRUTVENOG RAZVOJA
POLICY OF PREVENTION OF JUVENILE
DELINGUENCY AS A DETERMINANT OF SOCIAL
DEVELOPMENT
Darko Dimovski 56
Pravni fakultet u Niu

Filip Miri 57
Pravni fakultet u Niu

Saetak
Maloletnika delinkvencija je veliki drutveni problem. Njena ekspanzija je
uslovila potrebu za pronalaenjem novih naina i sredstava za njeno suzbijanje. Zbog
toga politika suzbijanja maloletnike delinkvencije dobija svoj puni pravni i drutveni
znaaj. Stvaranje bezbednijeg i humanijeg drutva je preduslov za njegov dalji razvoj.
U radu se autori bave pronalaenjem novih naina za kreiranje uspene politike
suzbijanja maloletnike delinkvencije, polazei od njenih osnovnih kriminolokih
obeleja, u cilju obezbeenja uslova za uspeniji drutveni razvoj.
Kljune rei: maloletnika delinkvencija, politika suzbijanja kriminaliteta,
drutveni razvoj.
JEL: K14

Summary
Juvenile delinquency is a major social problem. Its expansion has made it
necessary to find new ways and means of combating it. Because of this policy on
juvenile delinquency is getting its full legal and social importance. Creating a safer
and more humane society is a prerequisite for its further development. In this paper,
the authors deal with finding new ways to create a successful policy for combating
juvenile delinquency, based on its basic criminological characteristics, in order to ensure conditions for successful social development.
Keywords: juvenile delinquency, crime prevention policies, social development.

1
56
57

Uvod
Trg Kralja Aleksandra 11, 18000 Ni, Srbija; e-mail: darko@prafak.ni.ac.rs
Trg Kralja Aleksandra 11, 18000 Ni, Srbija; e-mail: filip@prafak.ni.ac.rs

Maloletnika delinkvencija je verni pratilac svakog drutva. Ona se javljala gotovo u

svim drutvenim sistemima i danas nema drave u kojoj ona ne predstavlja znaajni
drutveni i pravni problem. Maloletniki kriminalitet se po svojoj strukturi i
drutvenoj opasnosti sasvim pribliio kriminalitetu punoletnih lica. Posebno
zabrinjava injenica da je recidiv kod maloletnih prestupnika u porastu, to ukazuje na
nedelotvornost postojeih drutvenih i krivinopravnih mera za suzbijanje
maloletnike delinkvencije i potrebu za pronalaenje novih i efikasnijih naina
reakcije na ovaj sveprisutni negativni drutveni fenomen. Zbog toga bi politika
suzbijanja kriminaliteta trebala da se pozabavi pitanjem maloletnike delinkvencije
jer ona u mnogome koi i oteava razvoj svakog drutva, imajui u vidu znaaj
mladih za prosperitet drutva u celini.

1.1

Pojmovno odreenje maloletnike delinkvencije

Svako ozbiljnije izuavanje odreene drutvene pojave zahteva da se ona najpre

pojmovno odredi. U literaturi postoji mnotvo razliitih odreenja ponaanja
maloletnika koja su u suprotnosti i svako od njih se vezuje za razliite pojmove i
termine, iji sadraj nije uvek lako odrediti. Ovo su neki od izraza koji su u upotrebi:
vaspitna zaputenost, vaspitna zanemarenost, vaspitna ugroenost, mladi sa
disocijalnim ponaanjem, problem deca, moralna posrnulost, moralna defektnost,
poremeaji u ponaanju, poremeaji u navikama, drutvena neprilagoenost,
asocijalno, antisocijalno, sociopatoloko ponaanje mladih, maloletniko
prestupnitvo, maloletniki kriminalitet, maloletnika delinkvencija, siledijstvo,
huliganstvo (Jaovi, 1978, str. 21).
Pod maloletnikom delinkvencijom se podrazumeva itav spektar ponaanja
maloletnika, od neprilagoenog do kriminalnog. Postoje dva pristupa reavanju ovog
problema: iri (kriminoloko-socioloki) i ui (formalno-pravni).
Prema irem shvatanju maloletniku delinkvenciju ine svi oblici devijantnog
ponaanja maloletnika, od preddelinkventnog do onog koje je inkriminisano u
krivinopravnom zakonodavstvu. Meutim, maloletnika delinkvencija ne predstavlja
samo krenje pravnih, ve i moralnih normi. Ovu grupu odreenja maloletnike
delinkvencije ini nekoliko shvatanja. Prema jednom, nije dovoljno maloletniku
delinkvenciju odrediti kao ponaanje suprotno pravnim normama, ve je neophodno
odrediti odnos tih normi prema moralnom kodeksu koji vai u odreenom drutvu u
odreeno vreme. Drugo shvatanje polazi od toga da je neophodno prouiti
prestupniko ponaanje maloletnika i smatrati ga potencijalno kriminalnim, putem
individualne i kolektivne moralnosti, na isti nain na koji se to ini i sa kriminalnim
ponaanjem. Tree shvatanje je meovito jer pod maloletnikom delinkvencijom
podrazumevaju se, kako ponaanja koja su regulisana krivinim zakonodavstvom,
tako i ponaanja kojim se kre moralne norme jednog drutva. Za ovako shvaen
pojam maloletnike delinkvencije koristi se i naziv prestupnitvo mladih. Drugaije
reeno, maloletnika delinkvencija u irem smislu obuhvata takva devijantna
ponaanja mladih odreenog uzrasta kojima se kre legalne norme drutvene sredine
ili svaku aktivnost maloletnih lica ili maloletnih grupa koja predstavlja znatnije
krenje bilo koje drutvene norme (Konstantinovi-Vili, Nikoli-Ristanovi &
Kosti, 2009, str. 223). U prestupnitvo mladih pored vrenja krivinih dela spada i

itav niz drugih devijantnih ponaanja (beanje od kue i kole, skitnja, prosjaenje
itd.). Neka od tih ponaanja spadaju u grupu prekraja, a neka vreaju moralne norme
i nisu regulisana pozitivnim pravom.
Ue (formalno-pravno) shvatanje je prihvaeno od strane veine pravnih
teoretiara. Po ovom shvatanju pojam maloletnike delinkvencije obuhvata sva ona
ponaanja, koja su inkriminisana krivinim zakonima kao krivina dela. Ovo je
formalno-pravni pojam maloletnike delinkvencije koji je izdvaja od drugih oblika
devijantnih ponaanja. Prema ovom shvatanju maloletniki kriminalitet treba
razlikovati od preddelinkventnog ponaanja koje moe da slui samo kao alarm za
preduzimanje preventivnih mera. I u okviru ovakvog odreenja maloletnike
delinkvencije postoji nekoliko shvatanja. Po jednom shvatanju maloletnika
delinkvencija pored ponaanja kojima se kre norme krivinog zakonodavstva,
obuhvata i razliite oblike krenja normi administrativnog karaktera tj. prekraje
(skitnja, prosjaenje, prostitucija i dr), koja u kriminolokom smislu, predstavljaju
preddelinkventna stanja. U krivinopravnoj literaturi se maloletnika delinkvencija u
uem smislu esto oznaava i kao maloletniki kriminalitet (Jovaevi, 2006, str.
280).
I ire i ue shvatanje maloletnike delinkvencije ima svoje prednosti, ali i
nedostatke. irem shvatanju se najee zamera da je neprecizno, difuzno i to moe
da dovede do negativnih posledica u praksi, a njegova glavna prednost je vea
mogunost preventivnog delovanja u cilju suzbijanja veeg broja drutveno opasnih
pojava to ima poseban znaaj kod prestupnitva mladih. Prednost ue definicije je u
veoj preciznosti u odnosu na iru definiciju, dok je osnovni nedostatak u prevelikoj
limitiranosti pravnim normama i izraenom formalizmu. Razliiti pristupi u
definisanju maloletnike delinkvencije ukazuju na njenu kompleksnost i sloenost to
ponekad stvara probleme prilikom sprovoenja kriminolokih istraivanja.
1.2

Fenomenologija maloletnike delinkvencije

Teka krivina dela poinjena od strane maloletnika privlae panju kako strune,
tako i laike javnosti. Iako je broj krivinih dela u poslednje vreme na najniem nivou
od sredine osamdesetih godina prolog veka, i dalje postoji znaajan udeo
maloletnike delinkvencije u ukupnom kriminalitetu. Tako je, na primer, u
Sjedinjenim Amerikim Dravama samo tokom 2000. godine bilo uhapeno 2,4
miliona maloletnika, to predstavlja oko 10% ukupne maloletnike populacije u SADu (Heilbrun & Sevin, 2005, str.19).
Podatak, koji treba posebno da zabrinjava kriminologe, odnosi se na broj
poinjenih krivinih dela sa elementima nasilja. Naime, u periodu od 1989. do 1994.
godine porastao je broj uhapenih maloletnih delinkvenata za poinjen kriminalitet
nasilja za 62%. Iako je broj ovih krivinih dela, izvrenih od strane maloletnika,
poeo da se smanjuje posle 1997. godine (Heilbrun & Sevin, 2005, str. 19),
neophodno je posveivati posebnu panju ovom drutvenom fenomenu, jer se iz njega
regrutuju punoletna lica, koja ine krivina dela jo veeg stepena drutvene
opasnosti.

Slina je situacija i u Republici Srbiji. Najvei obim maloletnike delinkvencije

zabeleen je sredinom rata na prostoru bive Jugoslavije. Nakon toga zabeleen je
trend opadanja broja izvrenih krivinih dela od strane maloletnih lica. U poslednje
vreme obim maloletnike delinkvencije je na (skoro) istom nivou (Konstantinovi
Vili, Nikoli Ristanovi & Kosti, 2009, str. 94). Bez obzira na ovaj trend,
neophodno je, sa ciljem daljeg smanjenja maloletnike delinkvencije, primenom
savremenih kriminalnopolitikih mera, prouavati uzroke maloletnike delinkvencije.
1.3

Etiologija maloletnike delinkvencije

Etiologija maloletnike delinkvencije se prouava, kao i kriminalitet uopte, kroz

egzogenu i endogenu etiologiju. Iako neki kriminolozi naglaavaju specifinost
etiologije maloletnike delinkvencije, treba napomenuti da na pojavu maloletnike
delinkvencije deluju, pre svega, oni kriminogeni faktori, koji deluju na pojavu
kriminaliteta uopte. To ne znai da maloletnika delinkvencije nema specifine
faktore, koji doprinose njegovoj pojavi. U narednom delu rada autori e se baviti
sagledavanjem specifinih kriminogenih faktora maloletnike delinkvencije kroz
prizmu socijalne sredine i linosti maloletnog delinkventa.
Jedan od najznaajnih kriminogenih faktora socijalne sredine je porodica u kojoj
maloletnik ivi. Mnogi kriminolozi, kao to su Loeber i Loeber-Satuhamer, smatraju
porodicu kljunim faktorom u buduem kriminalnom ponaanju maloletnika. Stoga su
sprovoena brojna istraivanja, kojim se elela utvrditi veza izmeu ponaanja
maloletnika, sa jedne strane, i nepostojanja jednog roditelja, kriminalne prolosti
roditelja, strogosti kod vaspitavanja maloletnika, zanemarivanja i zlostavljanja dece,
nasilja u porodici, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u porodici, postojanja
mentalnih bolesti u porodici, socio-ekonomskog statusa roditelja itd. (Petrosino,
Derzon & Lavenberg, 2009, str. 109). O tome koliko odnosi u porodici mogu da utiu
na formiranje linosti i na ponaanje oveka u budunosti najbolje svedoi stav
Nikole Rota:
Deca iz porodica u kojima postoji meusobno poverenje, ljubav i drugarski
odnosi i izmeu roditelja samih i izmeu roditelja i dece, verovatnije je da e biti
odrasli ljudi sa pozitivnim osobinama (sa oseanjem nezavisnosti, sigurnosti u sebe,
uravnoteeni, sa dobrim socijalnim kontaktima), nego to e postati deca iz porodica
u kojima su esti sukobi i razmirice i u kojima nema dovoljno ljubavi i brige za dete.
(Radoman, 2013).
Kako nam duina naunog lanka ne dozvoljava da se posvetimo analizi svih
pomenutih kriminogenih faktora vezanih za porodicu, obratiemo panju na one
najznaajnije.
Brojna istraivanja su pokazala da nepostojanje oca u prodici predstavlja pouzdan
pokazatelj kriminalnog ponaanja maloletnika. Naime, smatra se da oevi nude
ekonomsku stabilnost, pomau dosta majkama u podizanju dece, to umanjuje njihov
stres, kao i to da prisustvo oca poveava oseanje bezbednosti u porodici. Ovi faktori
dostiu svoj puni kapacitet u sluajevima dece adolescentskog uzrasta. Tada su deca
samohranih majki sklona korienju droga, ee postaju lanovi maloletnikih bandi,
bivaju izbaeni iz kole i postaju maloletnike ubice. Anketa, sprovedena u okviru

projekta Nasilje u amerikim dravnim kolama, pokazala je da 71% nastavnika,

kao i 90% dravnih slubenika smatraju da nedovoljna kontrola kod kue predstavlja
glavni faktor nasilnikog ponaanja dece u kolama (Maginnis, 1997, str. 62). Drugim
reima, kontrola dece kod kue je manja, ukoliko se radi o porodicama sa jednim
roditeljem, naroito se to odnosi na porodice bez oca. Argument za nau tvrdnju, da
nepostojanje oca doprinosi sklonosti ka delinkvenciji maloletnika, moe se nai u
istraivanju psihijatra Kelama eparda. On je doao do rezultata da su deaci stariji
od deset godina, koji su odrasli samo sa majkom, bez obzira na porodine prihode,
vie skloni delinkventnom ponaanju, u odnosu na decu, koja su odrasla u vielanim
porodicama, u kojima je bio prisutan otac (Konstantinovi Vili, Nikoli Ristanovi
& Kosti, 2009, str. 31).
Degradirana porodica se moe odrediti kao porodica u kojoj postoje narueni
odnosi izmeu njenih lanova, koji mogu dovesti do neadekvatne socijalizacije dece i
do njihovog delinkventnog ponaanja, kao i do vrenja krivinih dela od strane
suprunika. Iz ovoga se moe zakljuiti da najvei kriminogeni znaaj u okviru
degradirane porodice imaju loi odnosi izmeu branih drugova i poremeeni odnosi
izmeu roditelja sa jedne strane, i dece sa druge strane (Dimovski, 2012, str. 251).
Vrenje krivinih dela od strane roditelja moe, preko modela za uenje, uticati da i
njihova deca ponu da se delinkventno ponaaju. Ova pojava se u kriminologiji zove
kriminogeno porodino ognjite, pri emu se ona predstavlja kao poseban oblik
degradirane porodice. Sprovoena su brojna istraivanja o vezi izmeu porodinih
odnosa i ispoljavanja agresije. Studije su pokazale da se samo 8% maloletnika oda
kriminalnom ponaanju, pri emu njihovi oevi nisu kriminalci, dok maloletnici, iji
su oevi osuivanji za razliita krivina dela, u 37% sluajeva postanu delinkventi
(Siegel & Welsh, 2010, str. 179). Takoe, Kenan i o su 1995. godine sproveli
istraivanje u kojem su naglasili da je agresija dece od dve godine rezultat postojanja
izvrenih krivinih dela od strane njihovih roditelja. Do slinih rezultata su doli
Farington, Hardegan i drugi, koji su isticali da adolescenti, koji se kriminalno
ponaaju u znatno veem procentu imaju roditelje sklone kriminalitetu. Tremblej,
Harden, Mekdaf i ostali su ustanovili da se porodinim odnosima moe objasniti 38%
agresivnog ponaanja.58
Jo jedan znaajan kriminogeni faktor maloletnike delinkvencije je socioekonomski status maloletnih delinkvenata. Brojni kriminolozi su polazili od hipoteze
da je maloletnika delinkvencija pojava koja je rezervisana za maloletnike nieg
socio-ekonomskog statusa. Studija sprovedena od strane o, Mekeja i Eliota je
pokazala da veina maloletnih delinkvenata pripada porodicama niskokvalifikovanih
radnika. Kriminolokinja Meril je dola do slinih rezultata. Naime, maloletnici, iz
porodica sa niskim primanjima, prisiljeni su na sve nedae tekog ivota, pri emu
esto zanemaruju svoje obrazovanje. Takoe, postoje i druga istraivanja koja
potvruju pomenutu hipotezu. Tako je, na primer, kriminolokinja Burt dobila
rezultate, koji se ogledaju u tome da 19% maloletnih delinkvenata potie iz ekstremno
58

he development of aggresive behaviour in children and young people: implications for

social policy, service provision, and further research.
http://www.community.nsw.gov.au/docswr/_assets/main/documents/aggression_discussionpap
er.pdf, pristup 20.07.2013.

siromanih porodica, dok 37% pripadaju porodicama, koje imaju prihode iznad
granice krajnjeg siromatva. Meutim, Burt nije objanjavala veliki udeo maloletnih
delinkvenata, nie drutvene klase, u odnosu na sve maloletne delinkvente,
siromatvom, ve sposobnou maloletnika, iz bogatijih porodica, da izbegnu
procesuiranja (Kumar Sharma, 2004, str. 208).
Obim maloletnike delinkvencije raste za vreme rata, kao i neposredno nakon
zavretka ratnih sukoba. Drugim reima, moemo rei da rat predstavlja jedan od
faktora promene obima i pojavnih oblika maloletnike delinkvencije. Naime, ratni
vihor spreava kolovanje maloletnika. Zbog toga to su oevi na ratitu, a majke
prinuene da rade u fabrikama, maloletnici su vrlo esto bez adekvatnog roditeljskog
staranja, to posredno vodi ka (pred)delinkventnom ponaanju (Sharma / Sharma
2006, str. 384). Drugaije reeno, kako su oevi ukljueni u ratna zbivanja, na
teritorijima, koje nisu pod neposrednim ratnim dejstvima, nego se nalaze u blizini,
raste kriminalitet ena, kao, i za nas najbitnije, maloletnika delinkvencija. Kao
potvrdu za ovu hipotezu moemo navesti obim maloletnike delinkvencije u periodu
od 1990. do 1995. godine, kada je na prostoru bive Jugoslavije bio voen graanski
rat. Naime, dinamika maloletnike delinkvencije je bila takva da je sredinom
graanskog rata obim maloletnike delinkvencije bio najvei.
Iako kola, kao organizovana drutvena institucija, ima pozitivan uticaj na
obrazovanje i vaspitanje ljudi, ona se u odreenom smislu moe posmatrati i kao
kriminogeni faktor. Naime, kola svojim kontinuiranim radom sprovodi odreene
aktivnosti, u cilju obrazovanja mladih i starih ljudi, putem savlaivanja odreenih
nastavnih programa. Meutim, sprovoenjem jednog takvog procesa mogue je naii
na razliite probleme, koji u sadejstvu sa ostalim kriminogenim faktorima, mogu
rezultirati izvrenjem krivinog dela. Kao uzrok problema u procesu kolovanja
navode se: preobimni nastavni materijali, nedovoljna strunost profesorskog kadra,
postojanje grupe privilegovanih uenika zbog statusa njihovih roditelja, sukobi sa
nastavnim kadrom i drugim uenicima, nedoslednost u procesu reformi kolskog
sistema, nezanimljivo kolsko gradivo (Dimovski, 2012, str. 259-260). Ne treba
vezivati negativni uticaj kole samo na pojavu maloletnike delinkvencije, jer, ire
posmatrano, ovi problemi se reflektuju i na kriminalitet punoletnih ljudi. Takoe,
posmatranje kole kao kriminogenog faktora moe se proiriti na sve tipove i oblike
kriminalnog ponaanja. Tako su, na primer, maloletni izvrioci krivinih dela ubistava
imali, prema istraivanju kriminologa Bua i njegovih kolega, brojne probleme tokom
kolovanja, u odnosu na kontrolnu grupu. Majers je, na primer, doao u svom
istraivanju do podataka da su od 25 maloletnih ubica njih 76% imali odreene
probleme u uenju i da je 86% palo bar jedan razred (Heckel / Shumaker 2001, str.
36). Ukoliko posmatramo maloletniku delinkvenciju, ne obazirajui se pri tom na
neko posebno krivino delo, koje maloletnik moe da izvri, moemo da zakljuimo
da je, po istraivanju Marvina Volfaganga, samo 9% maloletnih delinkvenata zavrilo
srednju kolu, u poreenju sa 90% maloletnika koji nisu vrili krivina dela (Siegel et
al., 2010, str. 228).
Kao jo jedan faktor poveanja obima maloletnike delinkvencije moemo
navesti sredstva masovnih komunikacija. Pod sredstvima masovnih medija moemo
podvesti: novine, televiziju, radio, internet i video igre. Nisu sva ova sredstva nastala

istovremeno, ali ipak za sve njih vai da vre jak uticaj na naa shvatanja i
istovremeno kreiraju javno mnjenje uopte. Iako se za medije vezuje pozitivno
dejstvo na ponaanje ljudi, u odreenim situacijama moe se prouavati njihov uticaj
na kriminalno ponaanje odreenih osoba (Dimovski, 2012, str. 265). Naunici
smatraju da postoje dva mehanizma uenja agresivnog ponaanja dece. Jedan od njih
je gledanje nasilnih televizijskih programa. Naime, mala deca esto imitiraju ono to
vide na televiziji. Tako, na primer, ukoliko gledaju scene (ekstremnog) nasilja,
verovatno e se u budunosti tako ponaati. Starija deca podsvesno usvajaju agresivno
ponaanje, kao nain reavanja bilo kakvih konfliktnih situacija. Godinama su takva
deca gledala scene nasilja kao naina reavanja problema, tako da su i ona usvojila
iste metode. Naunici ovo zovu kognitivnom skriptom (Media Violence and
Behavior 2013).
Kriminolog Trota je doao do zakljuka da kombinacija nasilja sa smenim
crtanim likovima dovodi do vee sklonosti dece da primenjuju nasilje u
svakodnevnici (Douglas, 2003, str. 5). Zanimljivi su podaci do kojih su doli:
Lefkovic, Eron, Valder i Huesman. Naime, oni su, pratei grupu deaka i devojica
od deset godina, zakljuili da je najbolji osnov anticipacije agresivnog ponaanja
deaka koliina televizijskog programa sa elementima nasilja (Slotsve, Carmen,
Sarver & Villareal-Watkins, 2008, str. 27). Tokom 1986. godine Leonard Eron je
sproveo istraivanje, doavi pri tom do rezultata da su one osobe, koje su u detinjstvu
najvie gledale televizijske programe i filmove, kasnije bile uhapene ili osuene za
nasilni kriminalitet. Robinson i Bahman su pronali korelaciju izmeu broja sati
provedenih ispred televizije i agresivnog ponaanje maloletnih delinkvenata
(Dimovski, 2012, str. 265-266).
Dugo se smatralo da su porodica i odnosi koji postoje u njoj glavni generatori
pojave kriminaliteta maloletnih i punoletnih lica. Meutim, novija socioloka i
kriminoloka istraivanja su pokazala da na obim kriminaliteta mogu uticati i drugi
socijalni faktori. Jedni od najznaajnijih su susedstvo i delinkventne grupe. Drugim
reima, uticaj susedstva i delinkventnih grupa se moe izjednaiti po svom znaaju na
proces socijalizacije ljudi sa porodicom. Iz toga proizilazi znaaj prouavanja dejstva
ovih kriminogenih faktora na vrenje ubistva (Dimovski, 2012, str. 268). Druenje sa
asocijalnim i antisocijalnim linostima, koje pri tom imaju bogatu kriminalnu
karijeru, dovodi do kriminalne socijalizacije mladih ljudi. Njima vrenje krivinih
dela postaje deo svakodnevnice. Longitudinalna studija, iji je poetak vezan za 1984.
godinu, u Montrealu (Kanada) pratila je 1.037 uenika. Rezultati su pokazali da su
maloletni delinkventi, koji su bili lanovi odreenih kriminalnih grupa, poinili vie
nasilne kriminalne akte, nego oni maloletnici koji nisu bili lanovi istih. Iz ovoga se
moe izvui zakljuak da rano lanstvo u delinkventim grupama predstavlja znaajan
faktor vrenja nasilnih krivinih dela (Lacourse, Nagin, Tremablay, Vitaro & Claes,
2003, str. 195).
Kriminogeni faktori vezani za linost predstavljaju poseban skup razliitih
karakteristika linosti, poput: inteligencije, karaktera, temperamenta, emocija, motiva,
mentalnih poremeaja, koji doprinose javljanu delinkventog ponaanja maloletnika.
Mogue je sve ove pojedinane kriminogene faktore vezane za linost posmatrati
posebno. Meutim, pokuaemo da ih sve posmatramo skupa. Tako je, na primer,

brani par Gluk, u istraivanju sprovedenom pre 50 godina na uzorku od 500

delinkvenata, doao do rezultata da maloletne delinkvente odlikuju sledee line
osobine: samopouzdanje, prkos, impulsivnost, narcisoidnost, sumnjiavost,
destruktivnost, sadizam, nedostatak empatije, ekstravertnost, ambivalentnost,
postojanje oseanja nevanosti, nepoverenje, slabe line osobine, mentalna
nestabilnost, neprijateljstvo, kao i ozlojeenost (Siegel et al., 2010, str. 82). Mnogi
drugi kriminolozi su u svojim istraivanjima potvrdili rezultate, koje su dobili
Glukovi.
Meu endogenim faktorima maloletnike delinkvencije poseban znaaj ima
afektivitet, pre svega iz razloga to je celokupan psihiki ivot pojedinaca u veoj ili
manjoj meri proet raznovrsnim subjektivnim doivljajima objektivne stvarnosti.
Kriminoloki posmatrano, prouavanje veze izmeu afektiviteta i maloletnike
delinkvencije nema samo represivni karakter (prilikom izricanja krivinih sankcija).
Mnogo je znaajniji preventivni karakter izuavanja jer obaveza je drutva u celini da
mladima prui adekvatne uslove za pravilan razvoj i sazrevanje, a onima koji su se
ogreili o pravne i drutvene norme, uslove za reintegraciju i resocijalizaciju kroz
itav niz korekcionih mera od kojih je kazna poslednje sredstvo za postizanje tog cilja
(Miri, 2011, str.79-91). Prouavanje razliitih kriminogenih faktora maloletnike
delinkvencije, sa ciljem izgradnje efikasnih mera njene prevencije i redukcije je
veoma bitno. Drugim reima, uspenost primene mera kriminalne politike zavisi od
poznavanja uzroka, uslova i povoda javljanja maloletnike delinkvencije. Kako smo u
prethodnom delu rada obrazloili najznaajnije faktore maloletnike delinkvencije, u
narednom delu emo obrazloiti osnove politike suzbijanja maloletnike
delinkvencije.

Osnovni
koncepti
politike
suzbijanja
delinkvencije i njen uticaj na drutveni razvoj

maloletnike

Iako kriminalna politika ima dugu tradiciju, ona se tek u XIX veku izdvojila kao
samostalna nauna disciplina. Prvu definiciju kriminalne politike dao je Anselm
Fojerbah, teoretiar klasine kole krivinog prava, koji je ovu disciplinu definisao
kao dravnu mudrost kaznenopravne zakonodavne delatnosti. Neto drugaiju
definiciju politike suzbijanja kriminaliteta dao je Franc fon List 1905. godine. Pod
ovim pojmom on shvata sistemski razraene sadraje naunih istraivanja uzroka
zloina i rezultata propisivanja i primene kazni u borbi protiv njega. Najkraa je
definicija koja potie iz nemake literature, a data je u prvoj polovini XX veka. Prema
ovom tumaenju politika suzbijanja kriminaliteta oznaava zajednitvo svih dravnih
mera u borbi protiv kriminala (Jovaevi & Kosti, 2012, str.15-16). U okviru ovako
odreene politike suzbijanja kriminaliteta izdvaja se politika suzbijanja maloletnikog
kriminaliteta. Ako se maloletnika delinkvencija shvati u uem krivinopravnom
smislu, onda je svakako dominantno sredstvo drutvenog reagovanja izricanje
krivinih sankcija u odgovarajuem krivinom postupku. Ali ako se ima u vidu iri
smisao maloletnike delinkvencije (prestupnitvo mladih), onda dominantan oblik
reakcije treba da budu preventivne mere usmerene na suzbijanje ove pojave.
Prevencija prestupnitva mladih se moe najoptije podeliti na primarnu i
sekundarnu (Jaovi, 1978, str. 282). Vei deo prevencije razvojnog doba usmeren je

na mlade ljude, za koje se smatra da se nalaze u riziku za kriminalno ponaanje

(sekundarna prevencija), a manji deo na optu socijalnu i edukativnu politiku
(primarna prevencija). 59 Mere koje se preduzimaju pre deliktnog ponaanja
predstavljaju primarnu prevenciju. Cilj ovih mera je da se delinkventno ponaanje
mladih sprei, odnosno predupredi. Taj cilj se moe postii jedino ako preventivne
mere deluju u pravcu otklanjanja ili svoenja na najmanju moguu meru dejstva
kriminogenih faktora, kako egzogenih, tako i endogenih, s jedne strane i istovremeno
jaanja takvih moralnih i etikih karakteristika mladih, koji e predstavljati
svojevrsnu konicu procesu kriminalizacije. To praktino znai da mere primarne
prevencije moraju da deluju na uzroke i uslove kriminalnog ponaanja mladih, kao
optih posebnih i pojedinanih faktora delinkventnog ponaanja mladih.
Poto su kriminalni faktori razliiti po svojoj optosti, mogue ih je razvrstati na
opte, posebne i pojedinane. Opte mere su usmerene na utvrivanje fundamentalnih
uzroka otuenja mladih u drutvu i stvaranje uslova za razvoj njihove linosti. Ove
mere ostvaruju svoj uticaj posrednim putem, pa se oznaavaju i kao indirektna
prevencija. (Jovaevi / Kosti) Ali one imaju neprocenjivi znaaj, jer pogaaju same
uzroke maloletnikog prestupnitva. Stvaranjem i negovanjem pozitivnih drutvenih
odnosa na posredan nain se utie i na stvaranje uslova za razvoj mladih generacija,
to samim tim smanjuje i prestupniko ponaanje pripadnika mlade generacije.
Posebne i pojedinane mere prevencije maloletnike delinkvencije predstavljaju mere
direktne prevencije i one su usmerene na reavanje zdravstvenih, vaspitnih i socijalnih
problema koji pogaaju ovu grupu stanovnitva, odnosno mlade ljude pojedinano.
One se preduzimaju prema maloletnicima kojima je potrebna pomo drutva kako bi
prevazili tekoe sa kojima se suoavaju. One su dakle usmerene na uklanjanje
posebnih i pojedinanih determinanti prestupnikog ponaanja. Iako su mere direktne
prevencije usmerene na uklanjanje optih uslova kriminaliteta ove posebne grupe
ljudi, one moraju biti prilagoene potrebama svakog maloletnika sa delinkventnim
ponaanjem, zbog ega je nemogue podvui neku znaajniju razliku izmeu
posebnih i pojedinanih mera primarne prevencije maloletnike delinkvencije. U
drutvima gde je opti poloaj maloletnika lo, ni najbolje koncipirane mere direktne
prevencije ne mogu dati zadovoljavajue rezultate. Bez primene pojedinanih mera
nije mogue efikasno uticati na suzbijanje maloletnike delinkvencije. U tom smislu
ove dve vrste mera se nalaze u odnosu meusobne uslovljenosti. Uspenost mera
primarne prevencije se meri brojem primarnih maloletnika sa delinkventnim
ponaanjem na odreenom prostoru u odreenom vremenskom periodu. Od
presudnog znaaja za suzbijanje maloletnike delinkvencije je razvijanje efikasnog
sistema primarne prevencije.
Sekundarna prevencija obuhvata niz konkretnih mera i aktivnosti koje su razliite
po svojoj formi i sadraju. Te mere su usmerene na ranu identifikaciju mladih kod
kojih je dolo do devijacija u ponaanju. Rano otkrivanje delinkventnog ponaanja
mladih je od presudnog znaaja za efikasnost mera sekundarne prevencije. Uspenost
ovih mera zavisi od blagovremenosti njihovog preduzimanja odnosno od toga u kojoj
su meri prilagoene potrebama i individualnim karakteristikama svakog konkretnog
59

Termin prevencija razvojnog doba se esto koristi kao sinonim za prevenciju kriminaliteta
mladih.. Videti vie: Jovaevi,D., Kosti, M. (2012, str. 134).

prestupnika. Otuda je izuavanje determinanti kriminaliteta i uopte prestupnikog

ponaanja od presudnog znaaja za uspenost mera sekundarne prevencije. U tom
procesu neophodno je angaovanje strunih slubi i radnika raznih profesija:
pedagoga, psihologa, pravnika, socijalnih radnika itd. Ovaj proces se esto naziva
opservacija i njegovi rezultati imaju karakter kriminalne dijagnoze. Na osnovu ove
dijagnoze utvruju se najefikasnije mere tretmana, kako bi se u najveoj moguoj
meri mogli ostvariti ciljevi specijalne i generalne prevencije. Sekundarna prevencija
razvojnog doba, time to identifikuje faktore rizika sakupljene oko grupa ve poznatih
delinkvenata, postavljena je na osnovu logike razlikovanja koja je usmerena prema
ciljnoj grupi, kao subpopulaciji u odnosu na one grupe koje ne zauzimaju iste faktore
rizika (Jovaevi & Kosti, 2012, str. 134).
U mere specijalne prevencije spadaju dve grupe mera. Prve su usmerene na
uklanjanje uzroka delinkventnog ponaanja kod svakog konkretnog maloletnika, a
druga grupa je usmerena na usvajanje pozitivnih obrazaca ponaanja i delovanja
samih maloletnika, na izvesnu transformaciju njihove linosti u prosocijalnom pravcu.
U ovu grupu mera, dakle spadaju sve one koje imaju za cilj da se neutralie ili svede
na minimum dejstvo kriminogenih faktora i drugih tetnih uticaja kojima su
maloletnici izloeni u socijalnoj sredini: u porodici, koli, susedstvu, vrnjakim
grupama i sl. U drugu grupu spadaju sve medicinske, psiho-socijalne, psiholoke i
druge mere i terapeutski postupci koji su usmereni na ostvarivanja procesa
rehabilitacije i resocijalizacije maloletnih delinkvenata.
Navedeno razlikovanje mera sekundarne prevencije ima pre svega analitiki i
teorijski karakter, jer ako bi se u praktinom smislu ove dve grupe mera odvojile ili
zapostavile, to bi sigurno vodilo ka njihovom neuspehu. esto prilikom izvrenja
zavodskih krivinih sankcija dolazi do zapostavljanja izuavanja socijalnih
determinanti delinkventnog ponaanja maloletnika, to svakakao oteava proces
sprovoenja predvienog tretmana i onemoguava ostvarivanje resocijalizacije
maloletnika koji su ispoljili delinkventno ponaanje. Bez uklanjanja socijalnih faktora
koji su doveli do ispoljavanja prestupnikog ponaanja kod konkretnog maloletnika
nemogue je ostvariti njegovu istinsku i punu integraciju u pozitivne drutvene tokove
i odnose, a to je, podsetimo i jedan od osnovnih ciljeva maloletnikih krivinih
sankcija. Samo delovanjem u oba pravca mogue je prevazii kontradiktornost koja se
ispoljava prilikom izvrenja pojedinih maloletnikih krivinih sankcija, koja se ogleda
s jedne strane da je maloletnika delinkvencija u velikoj meri i drutveno uslovljena, a
da se krivinim sankcijama deluje samo na linost maloletnika, dok socijalni faktori
ostaju u velikoj meri van njihovog domaaja.
Kada je re o kriminalno-politikim koncepcijama za borbu protiv maloletnike
delinkvencije posebno se izdvaja ideja o unitavanju kriminaliteta u zaetku, koja je
uticala na to da se napori kriminologa i istraivaa razliitih drugih specijalnosti
usmere na dete, ak na njegov fetalni razvoj, ime se elaborirao mnogo kompleksniji
lanac uzronosti. Unutranji nivo ove logike je da proiri nivo obuhvatnosti i da
dravne intervencije dosegnu mnogo dublje u drutvenu strukturu. Ovo je u interesu
pojedinaca koji su predmet panje, ali i drutva u celini, u cilju suzbijanja
kriminaliteta, ali i podizanja njihovih etikih tenji u pogledu intervencija drave,
zatim u odnosu na ostvarenu dobrobit merama prevencije, ali bi ona predstavljala i

udar na one koji se moda i ne bi razvili u kriminalne linosti (Jovaevi & Kosti,
2012, str. 136).
Sve navedene tenje i napori nose sa sobom jedno pitanje, a to je kada drutvo i
drava treba da otponu sa merama prevencije kriminaliteta. Ima miljenja da
delovanje pojedinih slubi i njihovo usmeravanje na one koji su u riziku moe biti
mnogo prihvatljivije u politikom smislu od obezbeivanja slubi za rad sa onima
koji su ve izvrili krivino delo, to je zasnovano na jednom objektivnom osnovu da
oni koji ine zlo ne treba da uivaju dobrobit iz svojih pogrenih postupaka. Sa druge
strane, iz ovog stava razvija se upravo suprotni-zbog ega bi oni koji se ljuljaju na
ivici kriminalne aktivnosti, ije je ponaanje problemsko, ali ne i kriminalno,
uivali u pogodnostima koje nisu namenjene njihovim vrnjacima koji se dobro
vladaju (Jovaevi & Kosti, 2012, str. 136). Odgovor na ovo pitanje ustvari
predstavlja tenju ka stvaranju drutva koje daje jednake mogunosti svima, kako
delinkventnoj tako i nedelinkventnoj populaciji, jer svaki graanin zasluuje jednake
anse za razvoj i napredovanje.
Iz dosadanjeg izlaganja se moe izvesti zakljuak da je prevencija razvojnog
doba orijentisana na prouavanje faktora rizika za pojavu maloletnike delinkvencije,
kao i elaboraciju tehnika za obezbeivanje sigurnosti, s tim da se u novom konceptu
prevencije kriminaliteta mladih fokus panje naune i strune javnosti sa oblika i
mehanizama dravne intervencije pomera na faktore rizika koji dovode do
prestupnitva mladih, uz napomenu da se mnogi egzogeni faktori podudaraju sa
socijalnim uslovima za pojavu maloletnike delinkvencije. Savremena kriminologija
maloletniku delinkvenciju sve vie posmatra kao polje na kome se uspeno mogu
primeniti razliite forme diverzionog postupanja kako bi se izbegao negativni efekat
voenja klasinog krivinog postupka na linost maloletnog delinkventa i njegov
psihofiziki razvoj. Poznato je da stigmatizacija koja se u manjoj ili veoj meri
namee maloletniku protiv koga se vodi krivini postupak moe da stigmatizira
maloletnika, otea njegovu resocijalizaciju, a u nekim sluajevima i profilie i usmeri
njegovu dalju kriminalnu karijeru.
U tom kontekstu, kao reakcija na nedelotvornost tradicionalnog krivinopravnog
sistema, nastaje savremeni koncept restorativne pravde. Jedan od glavnih
predstavnika ovog pristupa, Nils Christie, postavio je idejne osnove tzv.
komunitaristiko-diverzionog reagovanja na kriminalitet, poavi od premise da je
krivino delo, kao jedan od oblika konflikta, svojina onih, koji u njemu uestvuju:
uinioca, rtve i zajednice, tako da su oni pozvani da ga reavaju, a ne pravnici, koji
kradu konflikt od subjekata kojima pripada. Zato recept uspenog reavanja
konflikta ne lei u pasivnom poloaju i otuivanju najzainteresovanijih subjekata, ve
u aktivistikom pristupu, u njihovom veem ukljuivanju i neposrednoj komunikaciji.
Samo na takav nain mogu biti uvaene odreene potrebe, kojima se obino ne
posveuje dovoljna panja tokom klasinog krivinog postupka: potrebe rtve da
bude informisana, da govori o tome ta se dogodilo, da povrati samopouzdanje,
izgubljeno injenicom da je postala rtva; potrebe drutva da se izgradi oseaj
zajednitva i meusobne odgovornosti lanova, radi ostvarivanja dobrobiti svih i
unapreivanja kvaliteta ivota; kao i potrebe prestupnika za linim razvojem, za
pripadanjem zajednici, i slino, to je posebno znaajno kada su maloletnici u pitanju.

Ne ulazei detaljnije u kompleksan i sve razgranatiji koncept restorativne pravde,

moe se konstatovati, da on nije ostao na teorijskom nivou, ve je otelotvoren kroz
splet novih instituta, uvedenih u savremeno maloletniko krivino pravo. Iz tog
razloga, danas se moe govoriti o postojanju novog modela drutvenog reagovanja na
prestupnitvo maloletnika tzv. modela alternativnog postupanja, koji karakteriu
primat administrativnog nad sudskim odluivanjem, pokuaj predupreenja voenja
postupka pred krivinim sudom, iroka primena alternativnih sredstava, koordinisan
rad socijalnih slubi i dravnih organa i sistematska akcija, s ciljem specijalne
prevencije. Medijacija u krivinim stvarima, ili victim-offender mediation (skraeno
VOM), kako se u stranoj literaturi naziva, ne bi li se razlikovala od medijacije u
drugim oblastima prava, predstavlja jedan od postupaka, izgraenih i esto
primenjivanih u okviru opisanog modela alternativnog postupanja (Kneevi &
Miladinovi, 2011, str.459-473).
Posebnu ulogu u sistemu prevencije maloletnikog prestupnitva imaju kola i
obrazovanje, jer ona nema samo znaajnu ulogu u vaspitanju i obrazovanju
maloletnika, ve i u formiranju njihove linosti, kao i celokupnog intelektualnog i
emotivnog razvitka mladih. Prednost i znaaj kole kao obrazovne institucije je
sasvim jasna, jer ona ostvaruje kontakt sa najveim delom mlade populacije od rane
mladosti, pa nadalje. Imajuu to u vidu kola bi trebala da bude u stanju da prepozna i
koriguje razne vrste devijacija u ponaanju mladih ljudi. Osnovni cilj vaspitnoobrazovnih ustanova je da kroz vaspitno-obrazovni proces pomognu mladima da
razviju svoje stvaralake kapacitete i postanu korisni lanovi drutva. Kao posebna
vaspitna ustanova, kola moe pruiti izuzetnu pomo roditeljima u vaspitanju
njihove dece. I upravo ta interakcija izmeu kole i roditelja predstavlja kljuni
inilac u procesu vaspitanja, a samim tim i prevencije maloletnike delinkvencije.
Sticanje novih znanja i vetina kroz proces obrazovanja najbolja su garancija da e
mladi izrasti u prave ljude sa pravilnim vrednosnim sistemom, a to je ujedno i
najefikasnija brana od bujanja maloletnike delinkvencije ijeg porasta smo naalost,
svi svedoci.
Savremeno iskustvo iz oblasti prevencije prestupnitva mladih pokazuje da je
veoma teko organizovati efikasnu mreu socijalne pomoi maloletnim licima koja su
ispoljila delinkventno ponaanje, ako se iz ovog sistema izostave kolske ustanove.
Sasvim je jasno da je proces obrazovanja neprekidan i traje gotovo itavog ivota
kroz sistem formalnog i neformalnog obrazovanja, s tim to formalno obrazovanje
ima poseban znaaj za prevenciju maloletnikog kriminaliteta jer omoguava sticanje
profesionalnih i strunih kompetencija za bavljenje legalnim zanimanjima, to na
svojevrstan nain doprinosi prevenciji kriminalnog ponaanja mladih. Pred kolskim
sistemom stoji jedan ozbiljan zadatak da pomiri individualne razlike meu uenicima,
koje takoe, mogu predstavljati kriminogeni faktor. Jedino tako je mogue stvoriti
efikasni sistem obrazovanja i vaspitanja. U suprotnom, na udaru e biti uenici iz
manjinskih grupa: uenici sa invaliditetom, pripadnici etikih, nacionalnih i verskih
manjina itd.
Ponekad maloletnici bivaju tretirani kao punoletne osobe, kao da mogu ba uvek
na osnovu svog ivotnog iskustva razgraniiti dobro od zla, ali nekada maloletnici
prou i mnogo gore. Da bi punoletna osoba bila liena slobode mora najpre biti

optuena za izvrenje nekog krivinog dela, pa pravnosnano osuena, dok u nekim

zemljama maloletnik moe biti lien slobode zbog bilo kog oblika devijantnog
ponaanja poput spavanja na ulici ili gubitka linih isprava. Katkad maloletnici bivaju
lieni slobode i iz preventivnih razloga. U Indiji policija moe da lii slobode mlade
ljude ako postoji opasnost da e biti iskorieni za nemoralne ili protivpravne
aktivnosti. Drugaije reeno, deca se viktimiziraju kroz krivinopravni sistem u ime
altruizma. Naalost, neretko u pritvoru deca bivaju izloena fizikom i psihikom
nasilju i to od strane lica koja bi trebalo da ih uvaju. Ovakvo postupanje je u
suprotnosti sa Konvencijom o pravima deteta usvojenom od strane Generalne
skuptine UN koju su ratifikovale sve lanice UN sem Somalije i SAD. Mladima u
sukobu sa zakonom je potrebna pomo i podrka, nikako retribucija60. Da bi se ovaj
koncept suzbijanja maloletnike delinkvencije ostvario, neophodno je paralelno raditi
na pravovremenoj i adekvatnoj reakciji na delinkventno ponaanje mladih, ali i na
razvoju i primeni preventivnih mera. Te mere ine politiku suzbijanja maloletnike
delinkvencije, sadrane u Smernicama Ujedinjenih nacija za prevenciju maloletnike
delinkvencije (tzv. Rijadske smernice), usvojene na plenarnom zasedanju Generalne
skuptine UN 14.12.1990. godine i one ukljuuju:

stvaranje mogunosti za obrazovanje, koje odgovaraju potrebama mladih i

slue kao mehanizam podrke obezbeivanju razvoja njihove linosti,
posebno onih maloletnika kojima je potrebna specijalna drutvena briga i
zatita;
specijalizovanu filozofiju i pristup spreavanju delinkvencije, koji su
zasnovani na zakonima, procesima, institucijama, sredstvima i mrei za
pruanje usluga usmerenim na smanjivanje motivacije, potreba i
mogunosti za izvrenje prestupa;
zvanino reagovanje koje je u optem interesu mlade osobe i koje se
rukovodi pravinou i pravednou;
obezbeivanje dobrobiti, razvoja, prava i interesa svih mladih;
uvaavanje injenice da je mladalako ponaanje, ili delovanje koje nije u
skladu sa optim drutvenim normama i vrednostima, esto deo procesa
sazrevanja i odrastanja i ima tendenciju da spontano nestane kod najveeg
broja pojedinaca njihovom evolucijom u odrasle osobe;
svest da prema preovlaujuem miljenju strunjaka obeleavanje mlade
osobe kao devijantne, delinkventne ili preddelinkventne esto
doprinosi stvaranju utvrenog obrasca nepoeljnog ponaanja mladih
(Jovaevi & Kosti, 2012, str. 111-112). Usvajanje Rijadskih smernica
pokazuje da je znaaj politike suzbijanja maloletnike delinkvencije
prepoznat i u legislativi nadnacionalnih organizacija.

Zakljuak

Kao to je ve navedeno, mere prevencije mogu biti krivine i vankrivine. Ipak,

mnogo je vanije istai da je pitanje prevencije maloletnike delinkvencije, ustvari
60

Vie u: Plme, Lisbet, "No age of innocence: Justice for Children", Special Protections
Commentary, dostupno na http://www.unicef.org/pon97/protec1.htm, pristup 9.2.2013.

borba za svakog mladog oveka koji je u odreenom stupnju svog razvoja, sticajem
razliitih okolnosti i faktora, prekrio odreene drutvene i pravne norme. To je esto
duga i teka borba eliminacije svih kriminogenih faktora koji su doveli do izvrenja
krivinog dela, ali i izgradnje i usvajanja pozitivnih stavova i sklonosti koji e
maloletniku omoguiti da postane koristan lan drutva. Pronalaenje najefikasnijeg
naina reagovanja na maloletniku delinkvenciju je mnogo zahtevniji zadatak od puke
primene normi maloletnikog krivinog zakonodavstva. ini se da ni u jednoj
drutvenoj oblasti uloga prevencije i sveobuhvatnog sagledavanja svih kriminogenih
faktora nije od tolikog znaaja kao u sluaju maloletnike delinkvencije jer maloletni
delinkventi zbog svojih godina i ivota koji je pred njima, obino imaju dovoljno
vremena da usvoje pravilne obrasce ponaanja i ivota u drutvu ureenih odnosa,
ukoliko im isto to drutvo u tome na pravi nain pomogne. Budunost jednog drutva
u mnogome zavisi od odnosa koje ono ima sa maloletnicima u sukobu sa zakonom.
Borba za suzbijanje maloletnike delinkvencije zato ne predstavlja samo puko
kriminalnopolitiko pitanje za ije reavanje su zadueni lanovi naune i akademske
zajednice. Ona je mnogo vie od toga - borba za pravednije i humanije drutvo,
drutvo jednakih mogunosti za sve njegove lanove.

Literatura

Dimovski, D. 2012. Kriminoloko odreenje ubistva doktorska disertacija. Ni:

Pravni fakultet
Douglas, G. 2003. Media Violence and Children: A Complete Guide for Parents and
Professionals. Westport: Praeger Publishers
Heckel, R., Shumaker, D. 2001. Children who murder: a psychological perspective.
Westport: Praegar Publishers
Heilbrun, K., Sevin, N. 2005. Redding, R., Juvenile Delinquency : Prevention,
Assessment, and Intervention. New York: Oxford University Press
Konstantinovi Vili, S., Nikoli Ristanovi, V., Kosti, M. 2009. Kriminologija, Ni:
Pelikant print
Jaovi . 1978. Kriminologija maloletnike delinkvencije. Beograd: Nauna knjiga
Jovaevi D. 2006. Leksikon krivinog prava. Beograd: Slubeni glasnik
Jovaevi D., Kosti M. 2012. Politika suzbijanja kriminaliteta. Ni: Centar za
publikacije Pravnog fakulteta u Niu
Kneevi S., Miladinovi D. 2011. Medijacija u krivinom postupku prema
maloletnicima, Teme. Ni: Univerzitet u Niu, br. 2, str. 459-473.
Kumar Sharma, R. 2004. Urban Sociology. New Delhi: Atlantic Publishers and
Ditributors
Lacourse, E., Nagin, D., Tremablay, R., Vitaro, F., Claes, M. 2003. Developmental
trajectories of boys delinquent group membership and facilitation of violent
behaviors during adolescence, Development and Psychopathology. Cambridge:
University Press, USA

Maginnis, L. 1997. Single-Parent Families Cause Juvenile Crime, Juvenile Crime:

Opposing Viewpoints. USA: Greenhaven Press
Media Violence and Behavior, http://www.limitv.org/aggression.htm, pristup
20.07.2013.
Miri F. 2011. Komponente afekata u strukturi linosti maloletnika sa delinkventnim
ponaanjem,Temida.
Beograd:
Viktimoloko
drutvo
Srbije
i
Prometej,.God.14, br.3.
Petrosino, A., Derzon, J., Lavenberg, J. 2009. The Role of the Family in Crime and
Delinquency: Evidence from Prior Quantitative Reviews, The Southwest Journal
of Criminal Justice, Vol. 6(2)
Radoman, V., Porodica pojam, istorijat, psiholoki znaaj, dostupno na
http://www.fasper.bg.ac.rs/nastavnici/Radoman_Vesna/predavanja/podrska_por
odici/pojam%20porodice.pp, pristup 20.07.2013.
Sharma, R. M., Sharma, R. K. 2006 Advanced Educational Psychology. New Delhi:
Atlantic Publishers and Ditributors
Siegel, L., Welsh, B. 2010. Juvenile Delinquency: The Core, The Core, Cengage
Learning, USA
Slotsve, T., Carmen, A. Sarver, M.,Villareal-Watkins, R. 2008. Television Violence
and Aggression: A Retrospective Study, Southwest Journal of Criminal Justice,
Southwestern Association of Criminal Justice