You are on page 1of 127

AGOTA KRISTOF

Treća laž

AGOTA KRISTOF Treća laž bojana888

bojana888

PRVI DEO

Nalazim se u zatvoru maloga grada iz svog detinjstva. To i nije pravi zatvor, to je ćelija u zgradi lokalne policije, zgradi koja je obična kuća poput ostalih kuća u gradu, jedna jednospratnica. Moja ćelija mora da je nekada bila vešernica, vrata i prozor gledaju na dvorište. Iznutra su bile dograđene prozorske šipke tako da je nemoguće dohvatiti i razbiti staklo. Toaletni kutak sakriven je iza paravana. Uz jedan od zidova je sto i četiri stolice prišrafljene za pod, uz suprotni zid četiri kreveta koji mogu da se obore. Tri kreveta su oborena. Sam sam u svojoj ćeliji. Ima veoma malo zločinaca u ovom gradu, i kad se neki pojavi, smesta ga prevezu u susedni grad, glavno mesto u pokrajini, na dvadeset kilometara odavde. Ja nisam zločinac. Ovde sam samo zato što mi isprave nisu uredne, moja viza više ne važi. Napravio sam i dugove. Ujutro, moj čuvar mi donosi doručak, mleka, kafe, hleba. Popijem malo kafe i idem da se istuširam. Moj čuvar dokrajči moj doručak i očisti moju ćeliju. Vrata ostanu otvorena, mogu da izađem u dvorište, ako mi se izlazi. To dvorište je opasano visokim zidovima obraslim bršljanom i divljom lozom. Iza jednog zida, levo, kad se izađe iz moje ćelije, nalazi se natkriveno školsko dvorište. Čujem decu kako se smeju, igraju i vrište za vreme odmora. Škola je već bila tu kada sam bio dete, sećam je se, iako u nju nikada nisam išao, a zatvor se nalazio na drugom mestu u ono vreme, njega se takođe sećam, jer sam jednom bio tamo.

Sat vremena ujutro i sat vremena uveče, hodam po dvorištu. To je navika koju sam stekao u detinjstvu kada sam, sa pet godina, morao ponovo učiti da hodam.

To razdražuje mog čuvara, jer tada ne govorim i ne čujem nijedno pitanje. Očiju uprtih u zemlju, s rukama na leđima, hodam, okrenem se kad stignem do kraja zida. Tlo je kaldrmisano, ali između kamenova niče trava. Dvorište je gotovo četvrtasto. Petnaest koraka dužine, trinaest širine. Ako pretpostavimo da pravim korake od jednog metra, površina dvorišta iznosila bi sto devedeset i pet kvadratnih metara. Ali moji koraci sigurno su kraći. Nasred dvorišta nalazi se okrugli sto sa dve baštenske stolice, a uza zid u dnu drvena klupa. Tek kad sednem na tu klupu mogu da vidim najveći deo neba iz svog detinjstva. Već prvog dana, u posetu mi je došla knjižarka donevši mi moje lične stvari i čorbu od povrća. Nastavlja da dolazi svakog dana oko podneva sa svojom čorbom. Ja joj kažem da me ovde dobro hrane, čuvar mi donosi dvaput dnevno kompletan obrok iz restorana preko puta, ali ona i dalje dolazi sa svojom čorbom. Pojedem malo iz pristojnosti, zatim predam šerpicu svom čuvaru koji pojede ostatak. Izvinjavam se knjižarki zbog nereda koji sam ostavio u njenom stanu. Ona mi kaže:

- Kakve to ima veze? Već smo sve počistile, moja kćerka i ja. Bilo je nadasve mnogo papira. Spalila sam zgužvane listove i one koji su bili bačeni u korpu za otpatke. Druge sam ostavila na stolu, ali došla je policija i uzela ih. Na trenutak ćutim, zatim kažem:

- Dugujem vam stanarinu za još dva meseca. Ona se smeje:

- Tražila sam vam zaista previše za onaj mali stan. Ali ako vam je stalo, možete mi platiti kad se vratite. Sledeće godine, možda. Ja kažem:

- Ne verujem da ću se vratiti. Platiće vam moja ambasada.

Ona me pita da li mi nešto treba, ja kažem:

  • - Da, papira i olovaka. Ali nemam više nimalo novca. Ona kaže:

  • - Na to sam i sama mogla da mislim.

Sutradan, ponovo dolazi sa svojom čorbom, paketom papira na

kvadratiće i olovkama. Ja joj kažem:

  • - Hvala. Ambasada će vam sve to platiti. Ona kaže:

  • - Celo vreme pričate o plaćanju. Volela bih da pričate o nečem drugom. Na primer, šta to pišete?

    • - To što pišem nema nikakvog značaja. Ona je uporna:

  • - Mene zapravo najviše kopka da saznam pišete li vi istinite stvari ili izmišljene stvari.

Odgovaram joj kako pokušavam da pišem istinite priče, ali da u jednom određenom trenutku priča postaje nepodnošljiva u samoj svojoj istinitosti, i

onda sam primoran da je izmenim. Kažem joj kako pokušavam da ispričam svoju priču, ali da to ne mogu, da za to nemam hrabrosti, suviše je za mene bolna. Onda sve ulepšavam i opisujem stvari ne onako kako su se desile, već kako bih ja voleo da su se desile. Ona kaže:

  • - Da. Ima života koji su tužniji i od najtužnije knjige.

Ja kažem:

  • - Baš tako. Neka knjiga, ma kako da je tužna, ne može biti toliko tužna

kao jedan život. Posle kraćeg ćutanja, ona pita:

  • - A vaše šepanje, je li to od neke nesreće?

  • - Ne, od bolesti iz ranog detinjstva.

Ona dodaje:

-

Skoro se i ne primećuje.

Ja se smejem. Ponovo imam čime da pišem, ali nemam šta da pijem, a nemam ni cigareta, sem dve-tri koje mi ponudi moj čuvar posle jela. Tražim razgovor sa

policijskim oficirom, koji me odmah prima. Njegova kancelarija je na spratu. Penjem se. Sedam na stolicu naspram njega. On ima riđu kosu, lice mu je prekriveno crvenim pegama. Na stolu, pred njim, u toku je partija šaha. Oficir gleda šahovsku tablu, pomera jednog pešaka, beleži potez u jedan blokčić, podiže svoje bledoplave oči:

Šta želite? Istraga još nije završena. Biće potrebno par nedelja, možda i mesec dana. Ja kažem:

-

-

Meni se ne žuri. Ovde se odlično osećam. Jedino mi nedostaju izvesne

sitnice.

-

Na primer?

Ako biste mogli dodati mojim zatvorskim troškovima jedan litar vina i dva pakla cigareta dnevno, ambasada ne bi imala ništa protiv. On kaže:

-

-

Ne bi. Ali to bi bilo rđavo za vaše zdravlje.

Ja kažem:

-

Znate li šta može da snađe jednog alkoholičara kome naglo uskrate

piće?

 

On kaže:

-

Ne. I baš me briga.

Ja kažem:

-

Preti mi delirijum tremens. Mogu svakog časa da umrem.

-

Manite se šale!

On spušta pogled na šah. Ja mu kažem:

  • - Crni skakač.

On nastavlja da zuri u šah:

  • - Zašto? Ne vidim.

Pomeram skakača. On beleži u svoj blokčić. Dugo razmišlja. Uzima topa.

  • - Ne!

On ostavlja topa, gleda me:

  • - Vi ste dobar igrač?

  • - Ne znam. Ima već dugo kako nisam igrao. U svakom slučaju, jači sam

od vas.

On postaje crveniji od svojih pega:

  • - Počeo sam tek pre tri meseca. I bez ikoga da me uči. Da li biste mi

mogli dati par časova? Ja kažem:

  • - Rado. Ali ne treba da se ljutite ako pobeđujem. On kaže:

  • - Ne zanima me pobeda. Hoću samo da naučim. Ja ustajem:

  • - Dođite sa svojim šahom kad god hoćete. Po mogućnosti ujutro. U to vreme duh je bodriji nego popodne ili uveče.

On kaže:

  • - Hvala.

On spušta oči na šah, ja čekam, nakašljavam se.

  • - A vino i cigarete?

On kaže:

  • - Nema nikakvih problema. Izdaću naređenja. Imaćete svoje cigarete i

vino.

Izlazim iz oficirove kancelarije. Silazim, ostajem u dvorištu. Sedam na klupu. Jesen je veoma blaga ove godine. Zalazi sunce, nebo dobija boje, narandžastu, žutu, ljubičastu, crvenu, i druge boje za koje ne postoje reči.

Skoro svakog dana igram šah sa oficirom, otprilike dva sata. Partije su

duge, oficir mnogo razmišlja, sve beleži, uvek gubi. Igram još i karte sa svojim čuvarom, poslepodne, kada knjižarka spakuje svoje pletivo i ode da otvori svoju radnju. Igre karata u ovoj zemlji ne liče ni na koje druge. Iako su jednostavne i u njima veliki udeo ima sreća, neprestano gubim. Igramo u novac, ali pošto ga ja nemam, moj čuvar mi upisuje dugove na jednu tablicu. Posle svake partije, veoma glasno se smeje ponavljajući:

  • - Ja sam rogonja! Ja sam rogonja!

Odnedavno je oženjen, žena će mu dobiti bebu za nekoliko meseci. Često

kaže:

  • - Ako bude dečak i ako još budete tu, brišem vam dugove.

Često govori o svojoj ženi, kaže kako je lepa, naročito sada kad se udebljala i kad su joj grudi i stražnjica gotovo udvostručili obim. Priča mi

takođe do tančina o njihovom susretu, njihovim „izlascima”, njihovim ljubavnim šetnjama u šumu, njenom odolevanju, njegovoj pobedi, venčanju na brzinu, koje je postalo hitno zbog bebe na putu. Ali ono o čemu priča još detaljnije i sa najvećim uživanjem, to je jelo od prethodne večeri. Kako ga je njegova žena spremila, s kojim sastojcima, na koji način i za koliko vremena, jer „što se više krčka, bolje je”. Oficir ne govori, ne priča ništa. Jedan jedini put mi se poverio kako je ponovo igrao naše partije šaha sam, na osnovu beležaka, jedanput popodne u svojoj kancelariji, i drugi put uveče, kod kuće. Pitao sam ga je li oženjen, odgovorio mi je sležući ramenima:

  • - Oženjen? Ja?

Ni knjižarka ne priča ništa. Kaže da nema šta da priča, odgojila je dvoje dece i već šest godina je udovica, to je sve. Kada mi postavlja pitanja o mom životu u drugoj zemlji, odgovaram joj da ja imam da pričam još manje nego ona, jer nisam odgojio nijedno dete i nikada nisam imao ženu. Jednog dana, ona mi kaže:

  • - Mi smo otprilike istih godina.

Ja se protivim:

  • - Čudilo bi me. Izgledate mnogo mlađi od mene.

Ona crveni:

  • - Ma pustite. Ja ne tražim komplimente. Htela sam samo da kažem da ako

ste proveli detinjstvo u ovom gradu, onda smo sigurno morali pohađati istu školu.

Ja kažem:

  • - Da, samo što ja nisam išao u školu.

  • - To nije moguće. Škola je već bila obavezna.

  • - Za mene nije. Bio sam mentalno zaostao u to vreme.

Ona kaže:

  • - S vama se ne može razgovarati ozbiljno. Celo vreme se šalite.

* * *

Ozbiljno sam bolestan. Danas je tačno godina dana otkako to znam. Počelo je u jednoj drugoj zemlji, mojoj usvojenoj zemlji, jednog jutra prvih dana novembra. U pet sati. Napolju je još mrak. Dišem s mukom. Neki snažan bol zaprečava mi disanje. Taj bol se širi po grudima, zahvata mi rebra, leđa, ramena, ruke, grlo, potiljak, vilice. Kao da neka ogromna ruka hoće da smrvi celi gornji deo mog tela.

Ispružim ruku, polagano, upalim lampu pored uzglavlja. Pažljivo sednem na krevet. Čekam. Ustanem. Odem do radnog stola, do telefona. Ponovo sednem na stolicu. Da pozovem hitnu pomoć. Ne! Ne hitnu pomoć. Treba čekati. Odem u kuhinju, spremim kafu. Ne treba žuriti. Ne udisati duboko. Dišem polako, blago, mirno. Posle kafe, istuširam se, obrijem se, operem zube. Vratim se u svoju sobu, obučem se. Treba sačekati osam sati i telefonirati, ali ne u hitnu pomoć, već zvati taksi i mog stalnog lekara. On me prima preko reda. Sluša me, radi mi radiografiju pluća, ispituje mi srce, meri mi pritisak. - Obucite se. Sada sedimo jedan naspram drugog u njegovoj ordinaciji. - Još uvek pušite? Koliko? Još uvek pijete? Koliko? Odgovaram bez laganja. Njega nikada nisam lagao. Znam da mu se potpuno fućka, i za moje zdravlje, i za moju bolest. Nešto upisuje u moj karton, gleda me:

- Sve činite da sebe uništite. Vaša stvar. To se samo vas tiče. Još pre deset godina izričito sam vam zabranio da pušite i pijete. Vi i dalje po svome.

Ali ako hoćete da poživite još koju godinu, treba smesta da prestanete. Ja pitam:

  • - Šta mi je?

  • - Angina pektoris, verovatno. To se moglo i predvideti. Ali ja nisam specijalista za srce.

Pruža mi list papira:

  • - Dajem vam uput za jednog uglednog kardiologa. Idite s tim u njegovu

bolnicu radi detaljnijeg ispitivanja. Najbolje bi bilo što pre. U međuvremenu, uzimajte ove lekove ako nastupe bolovi. Daje mi jedan recept. Ja pitam:

  • - Operisaće me?

  • - Ako još ima vremena.

  • - A ako nema?

  • - Možete dobiti infarkt bilo kad.

Odlazim u najbližu apoteku, dobijam dve kutije lekova. U jednoj od njih,

umirujuća sredstva koja su najčešće u upotrebi; na drugoj, čitam: „Trinitrin, indikacija: angina pektoris, sastav: Nitroglycerinum”. Vraćam se, uzimam po jednu tabletu iz svake kutije, ležem na svoj krevet. Bolovi brzo iščezavaju, hvata me san.

Hodam ulicama grada iz svog detinjstva. To je mrtav grad, prozori i vrata na kućama su zatvoreni, potpuni je muk. Stižem u jednu široku staru ulicu oivičenu drvenim kućama, oronulim ambarima. Tlo je prašnjavo i prija mi da hodam bosonog po toj prašini. Vlada, međutim, neka čudna napetost. Okrećem se i na drugom kraju ulice ugledam pumu. Jedna predivna životinja, zlatnosmeđe boje, čija svilena dlaka blista na jarkom suncu. Najednom, sve gori. Kuće i ambare zahvata plamen, a ja moram nastaviti da hodam tom usplamtelom ulicom, jer i puma, takođe, počinje da hoda i prati

me na odstojanju, sa nekom veličanstvenom sporošću.

Gde da se sklonim? Nema izlaza. Vatreni jezici ili očnjaci. Možda do kraja ulice? Ta ulica mora da se negde završava, sve ulice se završavaju, izbijaju na neki trg, na neku drugu ulicu, na livadu, na polje, sem ako se ne radi o nekom ćorsokaku, to mora da je ovde slučaj, ćorsokak, da. Osećam pumino dahtanje iza sebe, sasvim blizu sebe. Ne usuđujem se da se okrenem, ne mogu više da idem napred, noge mi se ukopavaju u zemlju. Sa užasom čekam da mi puma, najzad, skoči na leđa, da me rastrgne od ramena sve do bedara, da mi izgrebe glavu, lice. Ali puma me zaobilazi, nastavlja svojim putem, ravnodušna, da bi legla pod noge nekom detetu koje je tamo, na kraju ulice, nekom detetu koje nije bilo tamo ranije, sada je tamo, i ono miluje pumu koja mu leži pod nogama. Dete mi kaže:

  • - Nije opasna, moja je. Ne treba da je se plašite. Ne jede ljude, ne jede meso, jede samo duše. Nema više plamenova, žeravica se ugasila, ulica je sada samo u mekom, ohlađenom pepelu. Pitam dete:

    • - Ti si moj brat, zar ne? Čekao si me?

Dete odmahuje glavom:

  • - Nisam, nemam brata, ne čekam nikoga. Ja sam čuvar večne mladosti.

Onaj koji čeka svog brata sedi na jednoj klupi, na Glavnom trgu. Veoma je star.

Možda si ti taj koga on čeka. Zatičem svog brata kako sedi na klupi na Glavnom trgu. Kada me ugleda, ustaje:

  • - Kasniš, požurimo.

Penjemo se na groblje, sedamo u požutelu travu. Naokolo je sve istrulelo, krstače, drveće, grmlje, cveće. Moj brat svojim štapom kopa po zemlji, iz nje

izlaze debeli crvi.

Moj brat kaže:

  • - Nije sve mrtvo. Ovi su živi.

Crvi gamižu. Pogled na njih podiže mi utrobu. Kažem:

  • - Čim malo razmisliš, ne možeš voleti život.

Moj brat mi svojim štapom podiže bradu:

  • - Ne razmišljaj. Gledaj! Jesi li ikada video ovako lepo nebo?

Dižem oči. Nad gradom zalazi sunce. Odgovaram:

  • - Ne, nikada. Nigde drugde.

Hodamo jedan pored drugog do zamka, zaustavljamo se u dvorištu, u

podnožju bedema. Moj brat se pentra na zidine i, kada stigne na vrh, počinje da pleše na neku muziku koja kao da dolazi iz podzemlja. On pleše, mašući rukama ka nebu, ka zvezdama, ka mesecu koji se uzdiže, pun. Mršave siluete, u svom dugom crnom kaputu, kreće se po bedemima plešući, a ja ga dole sledim trčeći, vičući:

  • - Ne! Nemoj to da radiš! Prestani! Silazi! Pašćeš!

On se zaustavlja iznad mene:

  • - Zar se ne sećaš? Šetali smo po krovovima, nikada se nismo plašili da

ćemo pasti!

  • - Bili smo mladi, nismo imali vrtoglavicu. Silazi odatle!

On se smeje:

  • - Ne boj se. Neću pasti, znam da letim. Lebdim nad gradom svake noći.

On diže ruke, skače, razbija se na kaldrmi dvorišta, tačno pred mojim nogama. Naginjem se nad njim, uzimam njegovu ćelavu glavu, njegovo izborano lice u ruke, plačem. Lice se rastače, oči nestaju, i u rukama držim samo još neku bezimenu i prhku lobanju koja mi sipi kroz prste poput sitnoga peska.

Budim se u suzama. Soba mi je u polutami, prespavao sam najveći deo dana. Presvlačim košulju mokru od znoja, umivam se. Posmatrajući se u ogledalu, pitam se kada sam poslednji put plakao. Ne sećam se. Palim cigaretu, sedam ispred prozora, gledam kako se noć spušta na grad. Ispod mog prozora prazna bašta, s jednim jedinim, već ogolelim drvetom. Malo dalje, kuće, prozori koji se osvetljavaju, sve brojniji. Iza prozora, životi. Mirni životi, normalni životi, spokojni. Parovi, deca, porodice. Čujem i daleki zvuk automobila. Pitam se zašto ljudi voze, čak i noću. Kuda to idu? Zašto? Smrt će, uskoro, izbrisati sve. Ona mi uliva strah. Plašim se da umrem, ali neću otići u bolnicu.

* * *

Najveći deo svog detinjstva proveo sam u jednoj bolnici. Moja sećanja na nju veoma su jasna. Ponovo vidim svoj krevet među dvadesetak drugih kreveta, svoj ormar u hodniku, svoja invalidska kolica, svoje štake, salu za mučenje s njenim bazenom, s njenim spravama. Pokretne trake na kojima je trebalo hodati do beskonačnosti, pritegnut remenom; karike za koje se trebalo vešati, nepomične bicikle čije je pedale trebalo i dalje okretati čak i kada urlaš od bola. Sećam se te patnje, a i raznih mirisa, mirisa lekova sa kojima se mešao miris krvi, znoja, mokraće, izmeta. Sećam se još i injekcija, belih mantila bolničarki, pitanja bez odgovora, a naročito čekanja. Čekanja čega? Verovatno ozdravljenja, ali možda i nečeg drugog. Saopštili su mi kasnije da sam stigao u bolnicu u komatoznom stanju, tokom jedne ozbiljne bolesti. Imao sam četiri godine, počinjao je rat. O onome što je bilo pre bolnice, više ništa ne znam. Bela kuća sa zelenim kapcima u jednoj mirnoj ulici, kuhinja u kojoj je moja majka pevala, dvorište u kome je moj otac cepao drva, nije li ta savršena sreća u beloj kući nekada bila stvarnost, ili sam je pak samo sanjao ili izmislio u dugim noćima za tih pet godina provedenih u bolnici? A onaj koji je spavao u drugom krevetu male sobe, i koji je disao u istom ritmu kao ja, onaj brat čije ime mislim da još znam, je li on umro, ili nikada nije ni postojao? Jednog dana, promenili smo bolnicu. Nova se zvala „Centar za rehabilitaciju”, ali je to ipak bila bolnica. Sobe, kreveti, ormari, bolničarke, sve beše isto, a bolne vežbe su se nastavile. Centar je bio okružen ogromnim parkom. Mogli smo da izlazimo iz zgrade i da se brčkamo u jednom bazenu s blatom. Što bismo više blata lepili po

sebi, bolničarke behu zadovoljnije. Mogli smo takođe da jašemo dugodlake ponije, koji su nas lagano šetali na svojim leđima, preko celoga parka. Sa šest godina, krenuo sam u školu u jednoj maloj bolničkoj sali. Bilo nas je osam ili dvanaest, što je zavisilo od našeg zdravstvenog stanja, na časovima koje je držala jedna učiteljica. Učiteljica nije nosila beli mantil, već kratke i pripijene suknje sa bluzama živih boja i cipelama s visokim potpeticama. Nije nosila ni kapu, kosa joj se slobodno talasala po ramenima, boja joj je bila nalik boji kestenja koje je padalo s drveća iz parka, u septembru. Džepovi mi behu puni tih blistavih plodova. Oni su mi služili da gađam bolničarke i nadzornice. Uveče sam njima zasipao krevete onih koji su jecali ili plakali, da im začepim usta. Bacao sam ih i na okna staklene bašte gde je jedan stari baštovan gajio salate koje smo morali da jedemo. Jednog jutra, veoma rano, postavio sam dvadesetak tih kestenova pred vrata direktorke ne bi li se stumbala niz stepenice, ali ona je samo sela na svoju debelu stražnjicu, i nimalo se nije polomila. U to vreme, nisam više bio u invalidskim kolicima, hodao sam na štakama, govorili su mi da mnogo napredujem. Išao sam na nastavu od osam sati do podneva. Posle ručka sam se odmarao, ali, umesto da spavam, čitao sam knjige koje mi je pozajmljivala učiteljica, ili one koje sam posuđivao od direktorke kada nije bila u svojoj kancelariji. Posle podne sam radio svoje fizičke vežbe kao i ostali, uveče sam morao da radim još i domaće zadatke. Zadatke bih uradio brzo, zatim sam pisao pisma. Učiteljici. Nikada joj ih nisam davao. Svojim roditeljima, svom bratu. Nikada ih nisam slao. Nisam znao njihovu adresu. Tako je prošlo skoro tri godine. Više mi nisu bile potrebne štake, mogao sam da hodam sa štapom. Umeo sam da čitam, pišem, računam. Nismo imali ocene, ali često sam dobijao zlatnu zvezdu koju su lepili pored naših imena

istaknutih na zidu. Bio sam naročito jak u računanju napamet.

Učiteljica je imala sobu u bolnici, ali nije uvek spavala u njoj. Uveče je odlazila u grad, vraćala se tek ujutro. Pitao sam je da li bi htela da me povede sa sobom, odgovorila mi je da je to nemoguće, nisam imao prava da izlazim iz Centra, ali obećala mi je da će mi doneti čokoladu. Davala mi je čokoladu tajno, zato što je nije bilo dovoljno za sve. Jedne večeri, rekao sam joj:

  • - Dojadilo mi je da spavam sa dečacima. Voleo bih da spavam s nekom

ženom.

Ona se nasmejala:

  • - Hoćeš da spavaš u sobi sa devojčicama?

  • - Ne. Ne sa devojčicama. Sa ženom.

  • - S kojom ženom?

  • - S vama, na primer. Voleo bih da spavam u vašoj sobi, u vašem krevetu. Ona me je poljubila u oči:

  • - Mali dečaci tvojih godina treba da spavaju sami.

  • - I vi isto spavate sami?

  • - Da, i ja isto.

Jednog popodneva, došla je u moje skrovište koje se nalazilo navrh

jednog oraha čije granje je pravilo neku vrstu udobnog sedišta na kojem sam mogao da čitam i odakle se video grad. Učiteljica mi je rekla:

  • - Večeras, kad svi budu zaspali, možeš da dođeš u moju sobu.

Nisam sačekao da svi zaspu. Mogao sam tako da čekam sve do jutra. Nikada nisu spavali svi u isto vreme. Bilo je onih koji su plakali, onih koji su išli u klozet deset puta za noć, onih koji su legali u isti krevet da prave svinjarije, onih koji su pričali do zore. Zalepio sam plačljivcima svoje uobičajene šamare, zatim sam otišao da obiđem malog plavog paralitičara koji ne mrda i ne govori. Samo gleda u

plafon, ili pak, kada ga izvedu, u nebo, smešeći se. Uzeo sam mu ruku, pritisnuo sam je na svoje lice, zatim sam obuhvatio njegovo lice rukama. On se smešio gledajući u plafon. Izašao sam iz spavaonice, otišao sam u učiteljičinu sobu. Ona nije bila tamo. Legao sam u njen krevet. Lepo je mirisao. Zaspao sam. Kada sam se probudio, usred noći, ona je ležala pored mene, ruku prekrštenih preko lica. Rastavio sam joj ruke, obavio sam ih oko sebe, pripio sam se uz nju, ostao sam tako, ne spavajući, sve do jutra.

Neki od nas primali su pisma koja su im delile ili čitale bolničarke, ako sami nisu bili sposobni to da čine. Kasnije sam ja, onima koji nisu bili sposobni da čitaju, čitao njihova pisma kada su mi to tražili. Uglavnom sam čitao sasvim suprotno od onoga što u njima piše. To je, na primer, ispadalo ovako: „Drago naše dete, nipošto nemoj da ozdraviš. Nama je odlično bez tebe. Nimalo nam ne nedostaješ. Nadamo se da ćeš ostati tu gde jesi, jer nemamo ni najmanje želje da nam u kući bude invalid. Ipak ti šaljemo par poljubaca, i budi dobar, jer oni koji se brinu o tebi zaista to zaslužuju. Mi se ne bismo toliko brinuli. Imamo sreće da neko drugi čini za tebe ono što bismo mi morali da činimo, jer tebi više nema mesta u našoj porodici gde su svi dobroga zdravlja. Tvoji roditelji, tvoje sestre, tvoja braća”. Onaj kome sam čitao njegovo pismo rekao bi mi:

- Bolničarka mi je drugačije pročitala moje pismo. Ja bih rekao:

- Ona ti ga je pročitala drugačije jer nije htela da ti zadaje bol. Ja sam ti pročitao ono što piše. Mislim da imaš prava da znaš istinu. On bi rekao:

- Da, imam na to prava. Ali ne volim istinu. Ono pre je bilo bolje. Bolničarka je bila u pravu što mi je pročitala pismo drugačije. Rasplakao bi se.

Mnogi od nas primali su i pakete. Kolače, keks, šunku, kobasice,

pekmez, med. Direktorka je govorila kako pošiljke treba da podelimo između sebe. Ipak je bilo dece koja su krila hranu ispod kreveta ili u ormaru. Ja bih prišao nekom od njih, pitao bih ga:

  • - Ne plašiš se da je to otrovano?

  • - Otrovano? Zašto?

  • - Roditelji više vole mrtvo dete nego bolesno dete. Nisi nikada na to pomislio?

    • - Ne, nikada. Ti si lažov. Gubi se.

Kasnije bih video kako dete baca svoj paket na otpad Centra. Bilo je takođe roditelja koji su dolazili u posetu svojoj deci. Sačekivao

sam ih na ulaznim vratima Centra. Pitao sam ih za razlog njihove posete, za ime njihovog deteta. Kada mi odgovore, rekao bih im:

  • - Žao mi je. Vaše dete je preminulo pre dva dana. Zar još niste primili

pismo? Posle toga, brzo bih otišao i sakrio bih se. Pozvala me je direktorka. Upitala me je:

  • - Zašto si tako zao?

  • - Zao? Ja? Ne razumem o čemu pričate.

  • - Razumeš, i to vrlo dobro. Obavestio si roditelje da im je dete umrlo.

  • - Pa šta onda? Nije umrlo?

  • - Nije. I to vrlo dobro znaš.

  • - Mora da sam se zabunio u imenu. Sva su im imena slična.

  • - Sem tvog, zar ne? Ali nijedno dete nije preminulo ove nedelje.

  • - Nije? Onda sam to pobrkao sa prošlom nedeljom.

  • - Da, sigurno. No, savetujem ti da više ne brkaš imena, ni nedelje. I zabranjujem ti da se obraćaš roditeljima i posetiocima. Zabranjujem ti takođe da

čitaš njihova pisma deci koja ne znaju da čitaju. Ja sam rekao:

  • - Samo sam mislio da im učinim uslugu.

Ona je rekla:

  • - Zabranjujem ti da činiš usluge bilo kome. Jesi li razumeo?

  • - Da, gospođo direktorko, razumeo sam. Ali niko ne bi trebalo da se žali

ako mu ne pomognem da se popne uz stepenice, ako ga ne podignem kad

padne, ako mu ne objasnim račun i ako mu ne ispravim pravopisne greške kad napiše pismo. Ako mi već zabranjujete da činim usluge, zabranite takođe da traže od mene usluge. Dugo me je gledala i rekla je:

  • - Dobro. Izlazi odavde.

Izašao sam iz njene kancelarije, video sam jedno dete kako plače, jer mu

je ispala jabuka i nije uspevalo da je dohvati. Prošao sam pored njega rekavši:

  • - Možeš da plačeš do mile volje, to ti neće vratiti jabuku, nespretnjakoviću. Ono me je upitalo, sedeći u svojim kolicima:

    • - Zar nećeš da mi je dohvatiš, molim te? Ja sam rekao:

    • - Lepo se snađi sam, budalo.

Uveče, direktorka je došla u kantinu, održala je govor, i na kraju je rekla da niko ne treba od mene tražiti usluge, da ne treba tražiti usluge ni od kog drugog sem od bolničarki, od učiteljice i, eventualno, od nje same u krajnjoj nuždi.

Povodom svega toga, morao sam da idem dvaput sedmično u malu sobu pored bolničke ordinacije, u kojoj je jedna veoma stara žena sedela u velikoj fotelji sa debelim ćebetom na krilu. Već sam slušao o njoj. Druga deca koja su odlazila u tu sobu pričala su da je starica veoma ljubazna, poput neke bakice, i da im je kod nje bilo dobro, bilo da su ležala na poljskom krevetu ili pak sedela za stolom, crtajući šta god su htela. Mogle su se još i razgledati slikovnice, i moglo se pričati šta god ti padne na pamet.

Kada sam prvi put išao tamo, ništa jedno drugom nismo rekli, samo

dobar dan, posle sam se dosađivao, njene knjige me nisu zanimale, nisam imao želju da crtam, te sam hodao od vrata do prozora i od prozora do vrata. Nakon nekog vremena, ona me je upitala:

  • - Zašto hodaš tako, bez prestanka?

Zaustavio sam se da bih joj odgovorio:

  • - Moram da vežbam svoju bolesnu nogu. Hodam kad god mogu, i kad

nemam ništa drugo da radim. Ona mi se nasmešila svojim borama:

  • - Ta noga je sasvim dobro, čini mi se.

  • - Ne baš sasvim.

Bacio sam svoj štap na krevet, načinio sam par koraka, pao sam pored prozora:

  • - Vidite kako je dobro.

Dopuzao sam, pokupio sam svoj štap:

  • - Kad budem mogao bez ovoga, biće dobro.

Svaki naredni put, kad sam morao da idem tamo, nisam otišao. Svuda su me tražili, nisu me nalazili. Sedeo sam u krošnji oraha na dnu bašte. Jedino je učiteljica znala za to skrovište.

Poslednji put, u malu sobu odvela me je sama direktorka, odmah posle ručka. Ugurala me je u sobu, pao sam na krevet. Ostao sam tamo. Starica mi je postavljala pitanja:

  • - Sećaš li se svojih roditelja? Odgovorio sam joj:

  • - Ne, uopšte. A vi?

Ona je nastavila sa svojim pitanjima:

  • - Na šta misliš uveče, pre nego što zaspiš?

  • - Na spavanje. A vi ne? Upitala me je:

  • - Obavestio si roditelje da im je dete umrlo. Zašto?

  • - Da im pričinim zadovoljstvo.

  • - Zašto?

  • - Zato što je zadovoljstvo saznati da ti je dete mrtvo a ne bolesno.

  • - Kako ti to znaš?

  • - Znam, i tačka. Starica me je još upitala:

  • - Ti sve to radiš zato što tvoji sopstveni roditelji nikada ne dolaze? Rekao sam joj:

  • - Šta se to vas tiče? Ona je nastavila:

  • - Nikada ti ne pišu. Ne šalju pakete. Znači, svetiš se na drugoj deci. Ustao sam sa kreveta, rekao sam:

  • - Da, i na vama takođe.

Udario sam je svojim štapom, pao sam. Ona je zavrištala. Nastavila je da vrišti, a ja sam nastavio da je udaram, odande, s poda, gde sam pao. Moji udarci dohvatali su samo njene noge, njena kolena. Ušle su bolničarke, uzbunjene vrištanjem. Čvrsto su me poduhvatile i odvele me u jednu malu sobu, nalik na onu drugu, osim što nije bilo pisaćeg stola, nije bilo biblioteke, samo jedan krevet i ništa drugo. Imala je i rešetke na prozorima, a vrata behu zatvorena spolja. Nakratko sam zaspao. Kada sam se probudio, lupao sam na vrata, udarao sam nogom u vrata, vikao sam. Tražio sam svoje stvari, svoje domaće zadatke, svoje knjige. Niko mi nije odgovarao. Usred noći, u sobu je ušla učiteljica, legla je pored mene na uski krevet. Sakrio sam lice u njenu kosu, i odjednom me je spopala strašna drhtavica. Tresla mi je celo telo, iz usta su mi se oteli grcaji, oči su mi se napunile suzama,

nos mi je curio. Ridao sam ne mogavši da se zaustavim.

U Centru smo imali sve manje i manje hrane, trebalo je pretvoriti park u povrtnjak. Svi oni koji su mogli radili su, pod upravom starog baštovana. Sadili smo krompir, pasulj, šargarepu. Žalio sam što više ne sedim u invalidskim kolicima. Morali smo takođe sve češće da silazimo u podrum zbog uzbuna, a to se dešavalo skoro svake noći. Bolničarke su nosile u naručju one koji nisu mogli da hodaju. Među gomilama krompira i džakova sa ugljem, zatekao sam učiteljicu, pripio sam se uz nju, i govorio sam joj da se ne treba plašiti. Kada je na Centar pala bomba, bili smo u učionici, i nije bilo uzbune. Oko nas su počele da padaju bombe, učenici su se sakrili pod klupe, ja sam, pak, ostao da stojim, upravo sam recitovao jednu pesmu. Učiteljica se bacila na mene, oborila me je na pod, nisam video ništa, gušila me je. Pokušao sam da je odgurnem, ali ona je postajala sve teža. Neka gusta, mlaka, slana tečnost curila mi je u oči, u usta, po vratu, izgubio sam svest. Probudio sam se u gimnastičkoj sali. Jedna časna sestra upravo mi je čistila lice vlažnom krpom, rekla je nekome:

- Mislim da ovaj nije ranjen. Počeo sam da povraćam. Svuda u gimnastičkoj sali ležali su ljudi na slamaricama. Deca i odrasli. Neki su vikali, drugi se nisu micali, nije se moglo znati jesu li mrtvi ili živi. Među njima sam tražio učiteljicu, ali nisam je našao. Nije bilo ni malog plavog paralitičara. Sutradan su me ispitivali, postavljali su mi pitanja o mom imenu, mojim roditeljima, mojoj adresi, ali ja sam začepio uši na pitanja, nisam više odgovarao, nisam više govorio. Onda su zaključili da sam gluvonem, i pustili su me na miru. Dobio sam novi štap, a ujutro me je jedna časna sestra uzela za ruku.

Otišli smo na stanicu, popeli smo se na voz, stigli smo u jedan drugi grad. Prešli smo ga pešice sve do poslednje kuće, pored šume. Sestra me je ostavila tamo, kod jedne stare seljanke koju sam kasnije naučio da zovem „Bako”. Ona je mene zvala „kučkin sine”.

* * *

Sedim na jednoj klupi na stanici. Čekam svoj voz. Poranio sam skoro sat vremena. Odavde vidim ceo grad. Grad u kojem sam živeo skoro četrdeset godina. Nekada, kada sam stigao ovamo, bio je to jedan mali dražesni grad sa svojim jezerom, svojom šumom, svojim starim niskim kućama, svojim mnogobrojnim parkovima. Sada je odsečen od jezera autoputem, njegova šuma je opustošena, njegovi parkovi su nestali, naružuju ga visoke nove zgrade. Njegove stare uske ulice zakrčene su automobilima čak i po trotoarima. Stare kafane zamenjene su restoranima bez ikakvog stila ili onima na samoposluživanje gde se jede na brzinu, katkada čak i stojeći. Gledam taj grad poslednji put. Neću se vratiti ovamo, ne želim da umrem

ovde.

Ni s kim se nisam ni pozdravio ni oprostio. Ovde više nemam prijatelja, prijateljica još manje. Moje mnogobrojne ljubavnice mora da su se poudale, sada su porodične žene, a više nisu ni tako mlade. Već odavno ih više ne prepoznajem na ulici. Moj najbolji prijatelj, Peter, koji mi je bio staratelj u mladosti, umro je pre dve godine od infarkta. Njegova žena, Klara, koja mi beše prva ljubavnica, oduzela je sebi život još veoma davno, jer nije podnosila bliženje starosti. Odlazim ne ostavljajući nikoga i ništa za sobom. Sve sam rasprodao. Sve, to i nije bilo bogzna šta. Moj nameštaj nije vredeo ništa, moje knjige još manje. Za svoj stari klavir i za par slika uspeo sam izvući malo novca, i to je sve. Nailazi voz, ulazim. Imam samo jedan kofer. Odlazim odavde sa jedva nešto više stvari nego što sam imao po dolasku. U ovoj bogatoj i slobodnoj zemlji nisam se obogatio. Imam turističku vizu za svoju rodnu zemlju, vizu koja važi samo mesec

dana, ali se može produžiti. Nadam se da će mi moj novac biti dovoljan da tamo poživim nekoliko meseci, možda i godinu dana. Napravio sam i zalihu lekova. Dva sata kasnije, stižem na jednu veliku međunarodnu stanicu. Opet čekanje, zatim sedam na jedan noćni voz u kojem sam rezervisao kušet. Donji ležaj, jer znam da neću spavati, i da ću često izlaziti da popušim cigaretu. Za sada sam sam. Vagon se polako puni. Jedna stara žena, dve devojke, jedan čovek otprilike mojih godina. Izlazim na hodnik, pušim, posmatram noć. Oko dva sata ležem, i mislim da sam malo dremnuo. Rano izjutra, dolazak na neku drugu veliku stanicu. Tri sata čekanja koja provodim u bifeu uz par kafa. Ovoga puta, voz u koji ulazim je voz za moju rodnu zemlju. Ima vrlo malo putnika. Sedišta su neudobna, prozori prljavi, pepeljare pune, patos crn i lepljiv, klozet skoro neupotrebljiv. Nema vagon-restorana, ni bifea. Putnici vade svoj ručak, jedu i ostavljaju masne papire, prazne flaše na stoliću uz prozor, ili ih pak bacaju na pod, ispod sedišta. Samo dva putnika govore jezikom moje zemlje. Slušam ih, ali im se ne obraćam. Gledam kroz prozor. Predeo se menja. Izlazimo iz planinske oblasti, stižemo u ravnicu. Ponovo me spopadaju bolovi. Gutam svoje lekove bez vode. Nisam se setio da ponesem sa sobom neko piće, a odvratno mi je da ga zatražim od putnika. Zatvaram oči. Znam da se približavamo granici. Stigli smo. Voz se zaustavlja, graničari, carinici, policajci ulaze unutra. Traže mi isprave, vraćaju mi ih sa osmehom. Naprotiv, dugo ispituju dva putnika koji govore domaćim jezikom, i preturaju im po prtljagu. Voz nanovo kreće, i sada na svakoj stanici ulazi samo domaće stanovništvo.

Za moj mali grad ne idu vozovi iz inostranstva. Stižem u susedni grad, dublje u unutrašnjosti zemlje i malo veći. Mogao bih odmah da presednem, pokazuju mi mali crveni voz, sastavljen od tri vagona, koji na svaki sat sa koloseka broj jedan kreće za mali grad. Gledam voz kako odlazi. Izlazim iz stanice, uzimam taksi, vozim se u jedan hotel. Penjem se do sobe, ležem i smesta zaspim. Probudivši se, razmičem zavese na prozoru. On gleda na zapad. Tamo, za planinom mog malog grada, zalazi sunce. Svakog dana idem na stanicu, gledam crveni voz kako dolazi i odlazi. Zatim se šetam po gradu. Uveče, ispijam čaše u baru hotela, ili u nekoj drugoj kafani u gradu, sa neznancima. Moja soba ima balkon. Tu često sedim, sada kad počinju vrućine. Odatle vidim jedno ogromno nebo, kakvo nisam video ima četrdeset godina. Šetam se gradom sve dalje i dalje, čak i napuštam grad, šetam se u prirodi. Hodam duž jednog zida od kamena i metala. Iza tog zida peva ptica, i primećujem ogolele grane kestenova. Kapija od kovanog gvožđa je otvorena. Ulazim, sedam na veliki kamen obrastao mahovinom, pored ulaza. Taj glomazni kamen zvali smo „crna stena”, premda nikada nije bio crn, bio je zapravo siv ili plav, a sada je potpuno zelen. Gledam park, prepoznajem ga. Prepoznajem i veliku zgradu u dnu parka. Drveće je možda ono isto, ptice sigurno nisu. Prošlo јс toliko godina. Koliko vremena živi drvo? Koliko vremena živi ptica? Nemam pojma. A koliko vremena žive ljudi? Celu večnost, čini mi se, jer vidim direktorku Centra koja nailazi. Ona me pita:

- Šta radite ovde, gospodine? Ustajem, kažem joj:

- Samo gledam, gospođo direktorko. Ovde sam proveo pet godina svog

detinjstva.

  • - A kada to?

  • - Pre otprilike četrdeset godina. Četrdeset pet. Prepoznao sam vas. Bili ste direktorka Centra za rehabilitaciju. Ona viče:

    • - Kakva bezočnost! Znajte, gospodine, da ja pre četrdeset godina nisam

bila čak ni rođena, ali satire prepoznajem izdaleka. Odlazite ili zovem policiju.

Odlazim, vraćam se u svoj hotel, ispijam čaše s nekim neznancem. Pričam mu svoju zgodu sa direktorkom:

  • - Očigledno nije ona ista. Druga mora da je mrtva.

Moj novi drugar diže svoju čašu:

  • - Zaključak: ili direktorke liče jedna na drugu u svim vremenima, ili pak

žive veoma dugo. Sutra te pratim u tvoj Centar. Moći ćeš da ga obiđeš na miru.

Sutradan, neznanac dolazi po mene u hotel. Vozi me kolima do Centra. Trenutak pre nego što uđemo, pred kapijom, on mi kaže:

  • - Znate, starica koju ste videli zaista je ona ista. Samo, nije više

direktorka ni ovde, niti igde drugde. Raspitao sam se. Vaš Centar je sada

starački dom. Ja kažem:

  • - Voleo bih samo da vidim spavaonicu. I baštu.

Orah je tu, ali izgleda mi dobro sasušen. Uskoro će umreti.

Kažem svom pratiocu:

  • - Uskoro će umreti, moje drvo.

On kaže:

  • - Ne budite bolećivi. Sve umire.

Ulazimo u zgradu. Prolazimo hodnikom, ulazimo u sobu koja je pripadala meni i tolikoj drugoj deci pre četrdeset godina. Zastajem na pragu, gledam. Ništa se nije promenilo. Dvanaestak kreveta, beli zidovi, bele postelje, prazne. Postelje su uvek prazne u ovo doba.

Trkom se penjem na sprat, otvaram vrata sobe u kojoj sam bio zatvoren

nekoliko dana. Krevet je još tu, na istom mestu. Možda je to onaj isti krevet. Neka mlada žena nas ispraća, kaže:

  • - Sve je bilo bombardovano ovde. Ali sve je bilo ponovo sagrađeno. Kao

što je bilo pre. Sve je kao i pre. Ovo je veoma lepa zgrada, ne treba je menjati.

Jednog popodneva ponovo me spopadaju bolovi. Vraćam se u hotel, uzimam lekove, pakujem svoj prtljag, izmirujem račun, zovem taksi.

  • - Na stanicu.

Taksi se zaustavlja pred stanicom, kažem šoferu:

  • - Idite da mi kupite kartu za grad K. Ja sam bolestan.

Šofer kaže:

  • - To nije moj posao. Prebacio sam vas do stanice. Izađite. Šta će mi

bolesnik. On spušta moj kofer na pločnik, otvara vrata s moje strane:

  • - Izlazite odavde. Izlazite iz mojih kola.

Vadim strani novac iz novčanika, pružam mu ga:

  • - Molim vas.

Šofer ulazi u staničnu zgradu, vraća se s mojom kartom, pokaže mi da izađem iz automobila, uzima me pod ruku, nosi moj kofer, prati me na peron broj jedan, čeka sa mnom voz. Kada voz stigne, pomaže mi da se popnem unutra, stavlja moj kofer pored mene, preporučuje kondukteru da me pripazi. Voz kreće. U kupeima nema skoro nikoga. Zabranjeno je pušenје. Zatvaram oči, moji bolovi jenjavaju. Voz se zaustavlja skoro svakih deset minuta. Znam da sam već jednom išao na ovo putovanje, pre četrdeset godina. Pre nego što će stići na stanicu malog grada, voz se zaustavio. Neka redovnica me je povukla za ruku, prodrmala me, nisam se pomerio. Iskočila je iz voza, otrčala je, legla je u polje. Svi putnici su otrčali, polegali u polje. Bio sam sam u kupeu. Iznad nas su leteli avioni, mitraljirali su voz. Kada se vratila

tišina, vratila se i redovnica. Ošamarila me je, voz je opet krenuo. Otvaram oči. Uskoro ćemo stići. Već vidim srebrni oblak iznad planine, zatim iskrsavaju kule zamka i zvonici mnogobrojnih crkava. 22. aprila, nakon četrdeset godina odsustva, vraćam se u mali grad iz svog detinjstva. Stanica se nije promenila. Jedino je čistija, pa čak i zasađena cvećem, ovdašnjim cvećem kojem ne znam ime, a koje nikada nisam video drugde.

Tu je i jedan autobus koji odlazi, nakrcan retkim putnicima iz voza i radnicima iz fabrike preko puta. Ne ulazim u autobus. Ostajem tu, pred stanicom, sa svojim koferom na zemlji, i gledam drvored kestenova Stanične ulice koja vodi u grad.

-

Mogu li da vam ponesem kofer, gospodine?

Preda mnom stoji neki dečak od desetak godina.

On kaže:

-

Pobegao vam je autobus. Pola sata neće biti drugog.

Ja mu kažem:

-

Ništa ne mari. Ići ću pešice.

On kaže:

-

Vaš kofer je težak.

On podiže moj kofer i više ga ne ispušta. Smejem se:

-

Da, težak je. Nećeš moći mnogo daleko da odmakneš s njim, znam.

Radio sam taj posao pre tebe. Dečak spušta kofer:

-

A, je l’? Kada?

-

Kad sam bio tvojih godina. Davno.

-

A gde to?

-

Ovde. Ispred ove stanice.

On kaže:

-

Mogu ja odlično da ga nosim, ovaj kofer.

Ja kažem:

  • - Dobro, ali pusti mi desetak minuta prednosti. Hoću da hodam sam. I

samo polako, meni se ne žuri. Čekaću te u „Crnom vrtu”. Ako još postoji.

  • - Da, gospodine, postoji.

„Crni vrt” je mali park na kraju aleje kestenova, gde nema ničeg crnog,

sem ograde od kovanog gvožđa kojom je okružen. Sedam tamo na jednu klupu, čekam dečaka. On ubrzo stiže, spušta moj kofer na drugu klupu preko puta moje, seda, zadihan. Palim cigaretu, pitam:

  • - Zašto radiš taj posao? On kaže:

  • - Želim da kupim bicikl. Trkaći bicikl. Hoćete li mi dati jednu cigaretu?

  • - Neću, za tebe nema cigarete. Ja upravo umirem zbog cigareta. Hoćeš li i ti da umreš zbog cigareta? On mi kaže:

    • - Umire se zbog ovoga ili onoga

...

U svakom slučaju, svi naučnici kažu

...

  • - A šta to kažu, naučnici?

  • - Da je Zemlja izgubljena. I da tu više nema šta da se traži. Suviše je

kasno.

 
  • - Gde si slušao takve priče?

  • - Svuda. U školi, a najviše na televiziji. Ja bacam svoju cigaretu:

- Ipak nećeš dobiti cigaretu. On mi kaže:

  • - Vi ste zli.

Ja kažem:

  • - Da, zao sam. Pa šta onda? Ima li kakav hotel negde u ovom gradu?

  • - Naravno. Ima ih više. Ne znate? Pa ipak, reklo bi se da dobro poznajete

grad.

Ja kažem:

  • - Kada sam ja stanovao ovde, nije bilo hotela. Nijednog. On kaže:

  • - Onda, to mora da je bilo veoma davno. Na Glavnom trgu ima jedan potpuno nov hotel. Zove se Veliki Hotel, zato što je najveći.

    • - Hajdemo tamo.

Ispred hotela, dete spušta moj kofer: - Ne mogu da uđem, gospodine. Ona

žena na recepciji me poznaje. Kazaće mojoj majci.

  • - Šta to? Da si nosio moj kofer?

  • - Da. Moja majka ne želi da ja nosim kofere.

  • - Zašto?

  • - Ne znam. Ne želi da to radim. Jedino hoće da učim. Pitam ga:

  • - A tvoji roditelji? Šta oni rade?

On kaže:

  • - Nemam roditelje. Samo majku. Nemam oca. Nikada ga nisam ni imao.

  • - A šta ona radi, tvoja majka?

  • - Radi upravo ovde, u hotelu. Pere popločane podove dvaput dnevno. Ali volela bi da ja postanem naučnik.

    • - Naučnik u čemu?

  • - E to ona ne može da zna, zato što ne poznaje poslove naučnika. Ona misli profesor, ili lekar, tako nešto. Ja kažem:

    • - Dobro. Koliko tražiš za kofer? On kaže:

    • - Koliko mi date, gospodine.

Dajem mu dva novčića:

  • - Je li to u redu?

  • - Da, gospodine.

  • - Ne, gospodine. To nipošto nije u redu. Nisi valjda nosio ovaj teški kofer od stanice za to malo sitniša! On kaže:

    • - Uzmem to što mi daju, gospodine. Nemam pravo da zahtevam više. A

onda, ima siromašnih ljudi. Događa mi se da nosim kofere džaba. Volim da

radim ovaj posao. Volim da čekam na stanici. Volim da vidim ljude koji stižu. A ovdašnji ljudi, sve ih znam iz viđenja. Volim da gledam kako dolaze ljudi iz drugih krajeva. Kao vi. Vi dolazite izdaleka, je l’ da?

  • - Da, iz veoma dalekog mesta. Iz jedne druge zemlje.

Dajem mu jednu novčanicu i ulazim u hotel. Biram sobu na uglu, odatle vidim ceo trg, crkvu, bakalnicu, radnje, knjižaru. Devet je sati uveče, trg je prazan. U kućama su upaljena svetla. Spuštaju se roletne, zatvaraju prozorski kapci, navlače zavese, trg se zatvara. Smeštam se ispred jednog prozora u svojoj sobi, gledam trg, kuće, do kasno u noć. U detinjstvu sam često sanjao da stanujem u jednoj od kuća na Glavnom trgu, bilo kojoj, ali najviše u plavoj kući gde je bila, gde je još uvek jedna knjižara. Ali u ovom gradu stanovao sam samo u maloj oronuloj „Bakinoj kući”, daleko od centra, na rubu grada, blizu granice.

* * *

Kod Bake sam radio od jutra do mraka, kao i ona. Hranila me je i dala mi krov nad glavom, ali nikada mi nije davala novaca. Međutim, novac mi je bio potreban da kupim sapun, pastu za zube, odeću i obuću. Zato sam uveče odlazio u grad, svirao sam usnu harmoniku po kafanama. Prodavao sam drva koja sam skupljao po šumi, pečurke, kestenje. Prodavao sam i jaja koja sam krao od Bake, i ribu koju sam veoma brzo naučio da lovim. Činio sam takođe raznorazne usluge svakome. Nosio sam poruke, pisma i pakete, ljudi su imali u mene poverenja zato što su verovali da sam gluvonem. U početku, nisam pričao, čak ni sa Bakom, ali uskoro je valjalo izgovarati brojke da bih se cenjkao. Često sam noću skitao po Glavnom trgu. Gledao sam izlog knjižare- papirnice, bele listove, školske sveske, gumice, olovke. Sve to beše za mene preskupo. Da bih zaradio malo više novca, kad god bih mogao išao sam na stanicu da sačekujem putnike. Nosio sam njihove kofere. Tako sam mogao da kupim listove papira, olovku, gumicu, i jednu veliku svesku u koju sam beležio svoje prve laži.

Nekoliko meseci posle Bakine smrti, u moju kuću su ušli neki ljudi bez kucanja. Beše ih troje, a među njima neki čovek u graničarskoj uniformi. Druga dvojica behu u civilu. Jedan od njih nije govorio ništa, samo je beležio. Bio je mlad, skoro mojih godina. Drugi je imao sedu kosu. On me je ispitivao. - Otkada stanujete ovde? Ja kažem:

- Ne znam. Od bombardovanja bolnice.

  • - Koje bolnice?

  • - Ne znam. Centra.

Čovek u uniformi upliće se u razgovor:

  • - Kada sam preuzeo komandu ove oblasti, on je već bio tu. Civil pita:

  • - Koliko ima otada?

  • - Tri godine. Ali on je još odranije bio tu.

  • - Kako znate?

  • - Videlo se. Radio je oko kuće kao neko ko je oduvek bio tu. Čovek sede kose okreće se prema meni:

  • - Jeste li u nekom srodstvu sa gđom V. rođenom Marija Z.? Ja kažem:

  • - To mi je bila baka.

On me pita:

  • - Imate li papire koji potvrđuju to srodstvo?

Ja kažem:

  • - Ne, nemam nikakav papir. Imam samo listove papira koje kupujem u

knjižari. On kaže:

  • - Tako znači. Beležite!

Mladić u civilu počinje da piše:

  • - Gđa Marija V. rođena Marija Z. preminula je bez naslednika, dakle sva njena imovina, njena kuća i zemlja postaće vlasništvo Države, i pripašće opštini

grada K. koja će je koristiti prema svojim potrebama. Ljudi ustaju, ja ih pitam:

  • - Šta ja moram da radim?

Oni se zgledaju. Čovek u uniformi kaže:

  • - Morate da odete odavde.

  • - Zašto?

  • - Zato što vam ovo ovde ne pripada. Ja pitam:

  • - Kada moram da odem?

  • - Ne znam.

On gleda sedog čoveka u civilu, koji kaže:

  • - Obavestićemo vas vrlo brzo. Koliko vam je godina?

  • - Uskoro petnaest. Ne mogu da odem pre nego što paradajz bude zreo. On kaže:

  • - Naravno, paradajz. Imate samo petnaest godina? Onda neće biti problema. Ja pitam:

    • - Gde ću morati da odem?

On neko vreme ćuti, gleda čoveka u uniformi, čovek u uniformi gleda

njega, civil obara pogled:

  • - Ne sekirajte se. Pobrinućemo se za vas. I pre svega, budite mirni.

Tri čoveka izlaze. Pratim ih hodajući po travi da bih ostao nečujan. Graničar kaže:

  • - Zar ne možete da ga ostavite na miru? To je dobar momčić i naporno

radi.

Čovek u civilu kaže:

  • - Nije to u pitanju. Postoji zakon. Zemljište gđe V. pripada opštini. Ima

skoro dve godine kako vaš momčić živi na njemu bez ikakvog prava.

  • - I koga to pogađa?

  • - Nikoga. A, tako znači! Šta vi ima da branite tog malog nitkova?

  • - Posmatram ga već tri godine kako se bavi svojom baštom i svojim

životinjama. On nije nikakav nitkov, u svakom slučaju ne više od vas.

  • - Usuđujete se da me nazivate nitkovom?

  • - Nikada to nisam rekao. Samo kažem da nije više od vas. I uostalom,

fućka mi se. I za vas i za njega. Za tri nedelje biću demobilisan i baviću se

svojom sopstvenom baštom. A vi ćete, gospodine, vi ćete imati jedan život na duši ako gurnete ovo dete na ulicu. Laku noć, i lepo spavajte. Civil kaže:

  • - Nećemo ga gurnuti na ulicu. Pobrinućemo se za njega.

Oni odlaze. Kroz par dana se vraćaju. Isti onaj čovek sede kose, mladić, a

s njima je i neka žena. Jedna starija žena sa naočalima koja liči na direktorku Centra. Ona mi kaže:

  • - Slušaj me dobro. Ne želimo da ti naudimo, želimo da te zbrinemo. Poći

ćeš s nama u jednu lepu kuću gde ima dece kao što si ti. Kažem joj:

  • - Ja nisam više dete. Nema potrebe da se drugi brinu o meni. I više neću da idem u bolnicu.

Ona kaže:

  • - To nije bolnica. Tamo ćeš moći da učiš.

U kuhinji smo. Žena priča, ja je ne slušam. Sedokosi gospodin takođe priča. Ne slušam ni njega.

Jedino mladić koji sve beleži ne kaže ništa, čak me ni ne gleda. Na odlasku, žena kaže:

  • - Ne brini. Mi smo uz tebe. Uskoro će sve biti bolje. Nećemo te ostaviti samog, pobrinućemo se za tebe. Spasićemo te.

Čovek dodaje:

  • - Pustićemo te da budeš ovde još ovog leta. Započećemo demoliranje

krajem avgusta. Hvata me strah, strah da idem u neku kuću gde će se o meni brinuti, gde će me spasiti. Treba da odem odavde. Pitam se kuda bih mogao da idem. Kupujem mapu naše zemlje i plan glavnog grada. Svakog dana idem na stanicu, pratim red vožnje. Raspitujem se o cenama karata za ovaj ili onaj grad. Imam tek nešto malo para i neću da diram Bakino nasledstvo. Ona me beše

upozorila:

  • - Niko ne treba da zna kako imaš sve to. Propitivaće te, zatvoriće te,

uzeće ti sve. I nikada ne reci istinu. Pravi se da ne razumeš pitanja. Ako te budu

smatrali idiotom, utoliko bolje. Bakino nasledstvo zakopano je pod klupom ispred kuće, u jednoj platnenoj vreći koja sadrži nakit, zlatnike i srebrnjake. Kada bih pokušao sve to da prodam, optužili bi me za krađu.

Čoveka koji je hteo da pređe granicu sreo sam na stanici.

Veče je. Čovek je tu, ispred stanice, s rukama u džepovima. Ostali putnici već su otišli. Stanični trg je pust. Čovek mi daje znak da priđem, idem ka njemu. On nema prtljaga. Ja kažem:

  • - Obično nosim putnicima kofere. Ali vidim da ih vi nemate. On kaže:

  • - Ne, nemam ih.

Ja kažem:

  • - Ako mogu da učinim za vas nešto drugo

...

Vidim da ste stranac u našem

gradu.

  • - A po čemu vidiš da sam stranac? Kažem:

  • - Niko u našem gradu ne nosi odeću kao što je vaša. I svi ljudi iz našeg grada imaju isto lice. Poznato, blisko lice. Ljude iz našeg grada odmah

prepoznaš, i ako ih ne poznaješ lično. Kad stigne neki stranac, smesta ga zapazimo. Čovek se osvrće oko sebe:

  • - Misliš da sam već zapažen?

  • - Sigurno. Ali to nema mnogo značaja ako su vam isprave uredne.

Pokazaćete ih u policijskoj stanici sutra ujutro, i moći ćete da ostanete koliko

god budete hteli. Nema hotela, ali mogu da vam pokažem kuće gde se izdaju sobe. Čovek mi kaže:

  • - Hajde sa mnom.

On kreće ka gradu, ali umesto da pođe glavnom ulicom skreće desno, u

malu prašnjavu uličicu, i seda između dva grma. Sedam pored njega, pitam:

  • - Pokušavate da se sakrijete? Zašto?

On me pita:

  • - Poznaješ li grad?

  • - Da, savršeno.

  • - A granicu?

  • - Takođe.

  • - Gde su ti roditelji?

  • - Nemam ih.

  • - Umrli su?

  • - Ne znam.

  • - Kod koga stanuješ?

  • - Kod sebe. U Bakinoj kući. Ona je umrla.

  • - S kim živiš?

  • - Sam.

  • - Gde ti je kuća?

  • - Na drugom kraju grada. Blizu granice.

  • - Mogu li prenoćiti kod tebe? Imam mnogo novca.

  • - Da, možete prenoćiti kod mene.

  • - Poznaješ li ulice i prolaze kojima možemo stići do tvoje kuće a da nas ne vide?

    • - Da.

    • - Hajdemo onda. Pratim te. Hodamo iza kuća, preko livada. Katkada moramo preskakati ograde,

pregrade, prolaziti kroz privatne bašte, dvorišta. Pao je mrak, čovek iza mene ne pravi nikakav šum. Kada smo stigli u Bakinu kuću, čestitam mu:

  • - Pratili ste me bez ikakve muke, uprkos vašim godinama. On se smeje:

  • - Mojim godinama? Imam samo četrdeset godina i bio sam u ratu. Naučio sam da prolazim kroz gradove nečujno.

Posle nekog vremena, dodaje:

  • - U pravu si. Sada sam star. Rat mi je progutao mladost. Imaš li štogod za

piće?

Stavljam na sto rakiju, kažem:

  • - Hoćete da pređete granicu, zar ne? On se opet smeje:

  • - Kako si pogodio? Imaš li štogod za jelo? Ja kažem:

  • - Mogu da vam napravim kajganu sa pečurkama. Imam i kozijeg sira. Dok spremam jelo, on pije.

Jedemo. Pitam ga:

  • - Kako ste mogli da uđete u pograničnu zonu? Potrebna je posebna

dozvola za ulazak u naš grad. On kaže:

  • - Imam sestru koja živi u ovom gradu. Tražio sam dozvolu da je posetim, i dobio sam je.

    • - Ali nećete ići kod nje?

    • - Ne, neću da joj navlačim nevolje. Drži, spali sve ovo u svom šporetu.

Pruža mi svoju ličnu kartu i druge isprave. Bacam sve u vatru. Pitam:

  • - Zašto hoćete da odete odavde?

  • - To te se ne tiče. Pokaži mi put, to je sve što od tebe tražim. Ostavljam ti

sav novac koji imam.

On spušta novčanice na sto. Ja kažem:

  • - I nije tako velika žrtva ostaviti ovu sumu za sobom. U svakom slučaju, taj novac ništa ne vredi tamo preko.

On kaže:

  • - Ali ovde, za jednog momčića kao što si ti, vredi mnogo.

Bacam novčanice u vatru u šporetu:

  • - Znate, meni i nije toliko potreban novac. Ovde imam sve što mi treba.

Gledamo novac kako gori. Ja kažem:

  • - Ne možete preći granicu a da ne rizikujete svoj život.

Čovek kaže:

  • - To znam.

Ja kažem:

  • - Znajte takođe da mogu smesta da vas otkucam. Preko puta moje kuće

nalazi se baza graničara sa kojima sarađujem. Ja sam potkazivač. Čovek, veoma bled, kaže:

  • - Potkazivač, u tvojim godinama?

  • - Godine nemaju nikakve veze s tim. Otkucao sam nekoliko osoba koje

su htele da pređu granicu. Sve što se događa u šumi, ja vidim i otkucam.

  • - Ali zašto?

  • - Zato što mi ponekad šalju provokatore da vide hoću li ih otkucati ili ne. Do sada sam bio primoran da ih otkucavam, bili oni provokatori ili ne.

    • - Zašto do sada?

  • - Zato što ću, sutra, preći granicu s vama. I ja želim da odem odavde. Sutradan, malo pre podneva, prelazimo granicu. Čovek ide prvi, on nema sreće. Blizu druge ograde, jedna mina leti u vazduh i čovek s njom. Ja idem iza njega, ne rizikujem ništa.

* * *

Gledam prazni trg do duboko u noć. Kada, najzad, legnem, usnim jedan

san.

Silazim na reku, tamo je moj brat, sedi na strmoj obali, peca na udicu. Sedam pored njega:

  • - Mnogo si ih napecao?

  • - Nisam. Čekao sam tebe.

On ustaje, sprema svoj štap:

  • - Ovde već odavno više nema ribe. Nema čak više ni vode. Uzima jedan

kamen, baca ga na drugo kamenje prešahle reke. Hodamo ka gradu. Zaustavljam se pred jednom kućom sa zelenim prozorskim kapcima. Moj brat kaže:

  • - Da, to je bila naša kuća. Prepoznao si je.

Ja kažem:

  • - Prepoznao sam je. Ali nije bila ovde, ranije. Bila je u jednom drugom

gradu.

Moj brat me ispravlja:

  • - U jednom drugom životu. A sada je ovde, i prazna je. Stižemo na Glavni trg.

Pred vratima knjižare, dva mala dečaka sede na stepeništu koje vodi u

stan.

Moj brat kaže:

  • - To su moji sinovi. Njihova majka je otišla.

Ulazimo u veliku kuhinju. Moj brat sprema večeru. Deca jedu u tišini, ne podižući oči. Ja kažem:

  • - Srećni su, tvoji sinovi.

  • - Veoma srećni. Odvešću ih na spavanje. Kada se vrati, on kaže:

  • - Hajdemo u moju sobu.

Ulazimo u jednu veliku prostoriju, moj brat uzima flašu sakrivenu iza knjiga biblioteke:

  • - To je sve što je ostalo. Burad je prazna. Pijemo. Moj brat gladi crveni pliš na stolu:

  • - Vidiš, ništa se nije promenilo. Sve sam sačuvao. Čak i ovaj odvratni stolnjak. Sutra možeš da se useliš u kuću.

Ja kažem:

  • - Nemam želju za tim. Radije ću se poigrati s tvojom decom.

Moj brat kaže:

  • - Moja deca se ne igraju.

  • - Šta onda rade?

  • - Pripremaju se da prođu kroz život.

Ja kažem:

  • - Prošao sam kroz život i ništa nisam našao.

Moj brat kaže:

  • - Nema šta da se nađe. Šta si tražio?

  • - Tebe. Zbog tebe sam se i vratio.

  • - Zbog mene? Dobro znaš da sam ja samo san. Treba to da shvatiš. Nema ničega, nigde. Hladno mi je, ustajem:

    • - Kasno je, moram da se vratim.

    • - Da se vratiš? Gde?

    • - U hotel.

    • - Kakav hotel? Ovde si kod svoje kuće. Predstaviću te našim roditeljima.

    • - Našim roditeljima? Gde su? Moj brat pokazuje smeđa vrata koja vode u drugu prostoriju stana.

  • - Tamo su. Spavaju.

  • - Zajedno?

  • - Kao i uvek.

Ja kažem:

  • - Ne treba ih buditi.

Moj brat kaže:

  • - Što da ne? Biće srećni da te ponovo vide nakon toliko godina.

Uzmičem ka vratima:

  • - Ali ja neću, ne mogu ponovo da ih vidim.

Moj brat me ščepa za ruku:

  • - Nećeš, ne možeš. A ja ih gledam svakog dana. Moraš ih videti barem

jedanput, jedan jedini put! Moj brat me vuče ka smeđim vratima; svojom slobodnom rukom zgrabim sa stola jednu veoma tešku staklenu pepeljaru i tresnem njome svoga brata u potiljak. Njegovo čelo udara o vrata, moj brat pada, ima krvi oko njegove glave, na parketu. Izlazim iz kuće, sedam na jednu klupu. Ogroman mesec obasjava prazni

trg.

Preda mnom se zaustavlja jedan starac, traži od mene cigaretu. Dajem mu cigaretu i vatre. On ostaje tu, stoji preda mnom, pušeći svoju cigaretu. Nakon par trenutaka, pita:

  • - Dakle, ubio si ga? Ja kažem:

  • - Da.

Starac kaže:

  • - Uradio si ono što si morao da uradiš. Dobro je. Malo ljudi radi ono što treba da radi.

Ja kažem:

  • - Zato što je hteo da otvori vrata.

  • - Dobro si uradio. Dobro si uradio što si ga u tome sprečio. I trebalo je da ga ubiješ. Tako se sve vraća u red, u poredak stvari. Ja kažem:

    • - Ali on više neće biti tu. Malo mi znači red, ako on nikada više ne može

biti tu.

 

Starac kaže:

  • - Naprotiv. Odsada, on će biti pored tebe u svakom trenutku i na svakom

mestu.

Starac se udaljava, zvoni na vrata jedne male kuće, ulazi unutra.

Kada se probudim, trg već odavno živi. Ljudi idu tamo-amo pešice ili na biciklu. Ima vrlo malo automobila. Prodavnice su otvorene, knjižara takođe. U hodnicima hotela zvrči usisivač. Otvaram svoja vrata, zovem spremačicu:

  • - Možete li mi doneti kafu?

Ona se okreće, to je mlada žena veoma crne kose.

  • - Ne mogu da poslužujem goste, gospodine, ja sam samo spremačica. Mi

ne služimo po sobama. Ovde ima restoran i bar. Vraćam se u svoju sobu, perem zube, tuširam se, zatim se opet zavlačim pod svoje pokrivače. Hladno mi je. Neko kuca na vrata, ulazi spremačica, spušta jednu tacnu na noćni stočić:

  • - Platićete kafu u baru kad god budete hteli.

Ona leže pored mene, na krevet, nudi mi svoje usne. Okrećem glavu:

  • - Ne, lepa moja. Ja sam star i bolestan.

Ona ustaje, kaže:

  • - Imam vrlo malo novca. Posao koji obavljam veoma je slabo plaćen.

Volela bih da poklonim trkaći bicikl svom sinu za njegov rođendan. I nemam

muža.

  • - Razumem. Dajem joj jednu novčanicu, ne znajući je li to malo ili previše, još se

nisam navikao na cene koje se ovde praktikuju. Oko tri sata popodne, izlazim. Hodam polako. Nakon pola sata, ipak stižem na kraj grada. Tamo, na mestu Bakine kuće, nalazi se jedno sportsko igralište veoma dobro održavano. Deca se tu igraju. Ostajem dugo da sedim na obali reke, zatim se vraćam u grad. Prolazim starim gradom, uličicama zamka, penjem se na groblje, ali ne pronalazim Bakin grob.

Svakog dana se tako šetam, satima, svim ulicama grada. Najčešće uskim ulicama gde su kuće zabijene u zemlju, sa prozorima tik uz tlo. Katkada sednem u neki park, ili na zidiće zamka, ili na neku humku na groblju. Kada ogladnim, idem u jednu malu kafanu, jedem ono što ima za jelo. Zatim, ispijam čaše sa radnicima, običnim ljudima. Niko me ne prepoznaje, niko me se ne seća. Jednog dana, ulazim u knjižaru da kupim papir i olovke. Krupni gospodin

iz mog detinjstva nije više tu, knjižaru sada vodi neka žena. Ona sedi u fotelji pored staklenih vrata koja gledaju na baštu, plete. Smeši mi se:

  • - Znam vas iz viđenja. Viđam vas kako ulazite i izlazite iz hotela svakog dana. Sem kad se vraćate suviše kasno i kad već spavam. Stanujem iznad

knjižare i volim da gledam trg noću. Ja kažem:

  • - I ja.

Ona pita:

  • - Vi ste ovde na odmoru? Na duže?

  • - Da, na odmoru. Na neki način. Voleo bih da ostanem što je moguće duže. To zavisi od moje vize, a i od moga novca.

    • - Vaše vize? Vi ste stranac? Ne bi se reklo.

  • - Proveo sam detinjstvo u ovom gradu. Rođen sam u ovoj zemlji. Ali već odavno živim u inostranstvu. Ona kaže:

    • - Ima mnogo stranaca koji dolaze, sada kada je zemlja postala slobodna.

Oni koji su otišli posle revolucije vraćaju se u posetu, ali ima naročito mnogo

radoznalaca, turista. Videćete, s lepim vremenom doći će ih puni autobusi. Biće svršeno s našim mirom. Doista, hotel se sve više i više puni. Subotom se organizuju igranke. Ponekad traju do četiri sata ujutro. Ne podnosim ni muziku, ni vrisku i smeh

onih koji se zabavljaju. Ostajem, prema tome, na ulici, sedim na jednoj klupi sa flašom vina kupljenog ranije tokom dana, i čekam. Jedne večeri, neki mali dečak seda pored mene:

  • - Mogu li da ostanem s vama, gospodine? Malo se plašim noću.

Prepoznajem mu glas. To je dete koje mi je nosilo kofer po dolasku. Pitam ga:

  • - Šta ti radiš ovde tako kasno?

On kaže:

  • - Čekam svoju majku. Kad ima igranka, mora da ostane do kasno da

pomaže u posluživanju i u pranju posuđa.

  • - Pa šta onda? Možeš lepo da ostaneš kod kuće i mirno spavaš.

  • - Ne mogu mirno da spavam, gospodine. Plašim se da se mojoj majci

nešto ne desi. Stanujemo daleko odavde, ne mogu je pustiti da noću hoda sama. Ima muškaraca koji napadaju žene koje noću hodaju same. Video sam to na

televiziji.

  • - A decu, njih ne napadaju?

  • - Ne, ne toliko. Samo žene. Naročito ako su lepe. Ja bih mogao da se

odbranim. Trčim vrlo brzo. Čekamo. Polako zavlada tišina u unutrašnjosti hotela. Odatle izlazi jedna žena, to je ona koja mi donosi kafu svakog jutra. Mali dečak trči ka njoj, oni

odlaze zajedno, držeći se za ruke. Drugi članovi osoblja izlaze iz hotela, brzo se udaljavaju. Penjem se u svoju sobu.

Sutradan, idem da obiđem knjižarku:

  • - Nemoguće mi je da ostanem u hotelu i dalje. Ima previše sveta, previše

buke. Da ne poznajete nekoga ko bi mi iznajmio sobu? Ona kaže:

  • - Dođite da stanujete kod mene. Ovde, gore.

  • - Smetao bih vam.

  • - Ni govora. Živeću kod svoje kćerke. Ona stanuje nedaleko odavde. Imaćete ceo sprat. Dve sobe, kuhinju, kupatilo.

    • - Za koliko?

    • - Koliko plaćate u hotelu?

Ja joj kažem. Ona se smeši:

  • - To su cene za turiste. Ja ću vas primiti na stan za polovinu te sume. Čak

ću vam i pospremati posle zatvaranja radnje. U to vreme, vi ste uvek napolju, neću vas ometati. Hoćete li da vidite stan?

  • - Ne, siguran sam da će mi odgovarati. Kada ću moći da se uselim?

  • - Koliko sutra, ako hoćete. Imam samo da odnesem svoju odeću i svoje lične stvari. Sutradan, pakujem svoj kofer, izmirujem svoj račun u hotelu. Stižem u

knjižaru tačno pre zatvaranja. Knjižarka mi pruža jedan ključ:

  • - Ovo je ključ od ulaznih vrata. U stan se može popeti pravo iz radnje, ali

vi ćete koristiti druga vrata, ona koja vode na ulicu. Pokazaću vam ih. Ona zatvara radnju. Penjemo se uskim stepenicama, stižemo na jedno odmorište osvetljeno dvama prozorima koji gledaju na baštu. Knjižarka mi objašnjava:

  • - Levo su vam vrata od spavaće sobe, koja je preko puta kupatila. Druga

vrata su od salona, odakle takođe možete proći u spavaću sobu. U dnu je

kuhinja. Tamo je frižider. Ostavila sam namirnica unutra. Ja kažem:

- Treba mi samo kafe i vina. Obedujem u kafanama. Onа kaže:

- To nisu zdrava jela. Kafa vam je na polici, a u frižideru ima vina. Ostavljam vas. Nadam se da ćete se ugodno osećati Ona odlazi. Odmah otvaram flašu vina; sutra ću napraviti zalihu. Ulazim u salon. To je velika prostorija jednostavno nameštena. Između njena dva prozora, jedan veliki sto zastrt je stolnjakom od crvenog pliša. Tu odmah ređam svoj papir i olovke. Zatim idem u spavaću sobu. To je tesna prostorija sa jednim jedinim prozorom ili, tačnije, sa staklenim vratima koja vode na mali balkon. Spuštam svoj kofer na krevet, slažem odeću u prazan ormar. Te večeri ne izlazim. Smestivši se u staru fotelju ispred jednog od prozora u salonu, dovršavam svoju flašu vina. Gledam trg, zatim idem da legnem u postelju koja miriše na sapun. Sutradan, kada ustanem, oko deset sati, zatičem dvoje novine na trpezarijskom stolu, a na šporetu jednu šerpu sa čorbom od povrća. Najpre spremam sebi kafu koju pijem čitajući novine. Čorbu jedem kasnije, pre nego što izađem, oko četiri sata popodne. Knjižarka me ne uznemirava. Viđam je samo kada siđem dole da je posetim. Za vreme mog odsustva, ona očisti stan, odnese takođe moje prljavo rublje i vrati ga čisto i ispeglano. Vreme brzo prolazi. Moram da odem do susednog grada, glavnog mesta kantona, kako bih obnovio svoju vizu. Jedna mlada žena udara pečat na moj pasoš: „OBNOVLJENO NA MESEC DANA”. Plaćam, zahvaljujem joj. Ona mi se smeši:

- Večeras ću biti u baru Velikog Hotela. Tamo je dobar provod. Ima mnogo stranaca, mogli biste sresti svoje sunarodnike.

Ja kažem:

- Da, doći ću možda. Odmah sedam na crveni voz, da bih se vratio kući, u svoj grad. Sledećeg meseca, mlada žena je manje ljubazna, pečatira mi pasoš bez ijedne reči, a treći put me suvo upozorava da četvrto produženje neće biti moguće. Krajem leta, skoro više nemam novca, primoran sam da štedim. Kupujem usnu harmoniku i krećem da sviram po kafanama, kao u svom detinjstvu. Gosti me časte pićem. Što se tiče jela, dovoljna mi je knjižarkina čorba s povrćem. U septembru i u oktobru, ne mogu više da plaćam čak ni stanarinu. Knjižarka mi je i ne traži, ona i dalje čisti, pere moj veš, donosi mi čorbu. Ne znam šta ću da uradim, ali ne želim da se vratim u drugu zemlju, moram da ostanem ovde, moram da umrem ovde, u ovom gradu. Moji bolovi nisu se ponovo javljali otkako sam stigao, uprkos mom preteranom trošenju alkohola i duvana.

* * *

30. oktobra slavim svoj rođendan u jednoj od najposećenijih kafana u gradu, sa svojim drugarima u pijančenju. Svi mi plaćaju piće. Parovi plešu na zvuke moje harmonike. Žene me ljube. Pijan sam. Počinjem da pričam o svom bratu, kao i svaki put kad previše popijem. Svako u gradu zna moju priču: ja sam u potrazi za svojim bratom s kojim sam živeo ovde, u ovom gradu, do svojih petnaest godina. Ovde moram i da ga nađem, čekam ga, znam da će doći čim bude saznao da sam se vratio iz inostranstva. Sve je to samo obična laž. Vrlo dobro znam da sam u ovom gradu, još

kod Bake, već bio sam, da sam čak i u to vreme samo umišljao da smo dvojica, moj brat i ja, da bih bolje podneo nepodnošljivu samoću. Kafanska sala malo se stišava oko ponoći. Više ne sviram, samo pijem. Neki stari, odrpan čovek seda naspram mene. Pije iz moje čaše. Kaže:

  • - Jako se dobro sećam vas dvojice. Tvoga brata i tebe.

Ne kažem ništa. Neki drugi, mlađi čovek, donosi litar vina za moj sto.

Tražim jednu čistu čašu. Pijemo. Čovek, onaj mlađi, me pita:

  • - Šta ćeš mi dati ako pronađem tvog brata? Ja mu kažem:

  • - Nemam više novca.

On se smeje:

  • - Ali možeš da nabaviš novac iz inostranstva. Svi stranci su bogati.

  • - Ja nisam. Ne mogu da ti platim čak ni čašu pića. On kaže:

  • - Ništa zato. Još jedan litar, na moj račun.

Kelnerica donosi vino, kaže:

  • - Ovo vam je poslednje. Više vas ne služim. Ako ne zatvorimo, imaćemo

nevolja s policijom.

Starac i dalje pije pored nas, govoreći s vremena na vreme:

  • - Da, dobro sam vas znao, vas dvojicu, bili ste opaki momci, još u ono

vreme. Da, da. Mlađi čovek mi kaže:

  • - Znam da se tvoj brat krije u šumi. Viđao sam ga ponekad izdaleka. Živi kao divlja životinja. Napravio je sebi odeću od vojničke ćebadi, i hoda bosonog

čak i zimi. Hrani se travama, korenjem, kestenjem i manjim životinjama. Ima dugu i sedu kosu, i brada mu je seda. Ima još i nož i šibice, puši cigarete koje sam zavija, što dokazuje da ponekad ulazi u grad, noću. Možda ga znaju one cure što stanuju iza groblja i što žive od svog tela. Barem neka od njih. Možda ga tajno prima, i daje mu ono što mu treba. Možemo organizovati hajku. Ako jednom svi krenemo, mogli bismo ga ščepati. Ustajem, udaram ga:

  • - Lažljivče! To nije moj brat. A ako hoćeš nekog da ščepaš, na mene ne

računaj. Opet ga udaram, on pada sa svoje stolice. Prevrćem sto, i dalje urlam:

  • - To nije moj brat! Kelnerica vrišti na ulici:

  • - Policija! Policija!

Neko mora da je telefonirao, jer policija stiže vrlo brzo. Dva policajca.

Peške. U krčmi nastaje tajac. Jedan od policajaca pita:

  • - Šta se to dešava? Ovo bi odavno moralo biti zatvoreno.

Čovek koga sam izudarao ječi:

  • - Namlatio me je.

Nekoliko osoba pokazuje na mene prstom:

  • - On je.

Policajac podiže čoveka:

  • - Prestani da kukaš. Nije ti ama baš ništa. Nakresan si kao i obično. Bilo

bi ti bolje da se vratiš kući. Svima bi vam bilo bolje da se vratite kući. Okreće se ka meni:

  • - Vi, vas ne znam. Pokažite mi svoje isprave.

Pokušavam da zbrišem, ali me zadržavaju oni oko mene. Policajac mi pretura po džepovima, pronalazi moj pasoš. Dugo ga pregleda, kaže svom

kolegi:

  • - Viza mu je istekla. Pre nekoliko meseci. Moramo da ga privedemo.

Ja se otimam, ali oni mi stavljaju lisice i izvode me na ulicu. Posrćem, jedva hodam, te me oni skoro nose do policijske stanice. Tamo mi skidaju lisice, polažu me na krevet i odlaze zatvorivši vrata za sobom. Sutradan ujutro, ispituje me jedan policijski oficir. Mlad je, kosa mu je riđa, a lice mu je prekriveno crvenim pegama. Kaže mi:

  • - Vi nemate više pravo da boravite u našoj zemlji. Morate da odete. Ja kažem:

  • - Nemam novca za voz. Nemam više uopšte novca.

  • - Obavestiću vašu ambasadu. Oni će vas vratiti u vašu zemlju. Ja kažem:

  • - Neću da idem odavde. Moram da pronađem svog brata.

Oficir sleže ramenima:

  • - Možete da se vratite kad god budete hteli. Možete čak i da se naselite

ovde zauvek, ali za to postoje pravila. Objasniće vam ih u vašoj ambasadi. Što se tiče vašeg brata, preduzeću istragu u vezi s njim. Imate li o njemu neke

podatke koji bi nam mogli pomoći?

  • - Da, imam jedan rukopis koji je napisao svojom sopstvenom rukom.

Nalazi se na stolu u dnevnoj sobi mog stana, iznad knjižare.

  • - A kako ste došli u posed tog rukopisa?

  • - Neko ga je ostavio na moje ime na recepciji hotela. On kaže:

  • - Zanimljivo, vrlo zanimljivo.

Jednog novembarskog jutra, pozvan sam u oficirovu kancelariju. On mi kaže da sednem, pruža mi moj rukopis:

  • - Uzmite, vraćam vam ga. To je samo plod mašte, i vaš brat nema nikakve veze s tim.

Ćutimo. Prozor je otvoren. Pada kiša, hladno je. Napokon, oficir progovara:

  • - Čak i što se vas tiče, ništa nismo pronašli u gradskim arhivama. Ja kažem:

  • - Razumljivo. Baka me nikad nije prijavila. I nikad nisam išao u školu. Ali znam da sam rođen u glavnom gradu.

  • - Arhive glavnog grada potpuno su uništene bombardovanjem. Doći ćemo po vas u četrnaest časova.

Ovo je dodao veoma brzo. Krijem ruke pod stolom, jer drhte.

  • - U četrnaest časova? Danas?

  • - Da, žao mi je. Tako je naglo. Ponavljam vam, možete se vratiti kad god hoćete. Možete se vratiti zauvek. Mnogobrojni emigranti to čine. Naša zemlja sada pripada slobodnom svetu. Uskoro vam više neće biti potrebna viza. Ja mu kažem:

    • - Za mene će biti prekasno. Patim od jedne bolesti srca. Ako sam se

vratio, to je samo zato što hoću da umrem ovde. Što se tiče mog brata, on možda nikada nije ni postojao.

Oficir kaže:

  • - Da, to je to. I ako nastavite da pričate priče o vašem bratu, svet će

misliti da ste ludi.

  • - I vi upravo to mislite?

On odmahuje glavom:

  • - Ne, ja samo mislim da vi brkate stvarnost sa literaturom. Vašom

literaturom. Mislim takođe da se morate vratiti u svoju zemlju, malo porazmisliti i onda ponovo doći. Možda zauvek. To je ono što želim i vama, i sebi.

  • - Zbog naših partija šaha?

  • - Ne, ne samo zbog toga.

On ustaje, pruža mi ruku:

  • - Neću biti ovde kad budete odlazili. A sada vas pozdravljam. Vratite se u

svoju ćeliju. Vraćam se u svoju ćeliju. Moj čuvar mi kaže:

  • - Vi izgleda odlazite danas.

  • - Da, izgleda.

Ležem na svoj krevet, čekam. U podne, stiže knjižarka sa svojom čorbom. Kažem joj kako moram da idem. Ona plače. Vadi jedan pulover iz torbe i kaže mi:

  • - Isplela sam vam ovaj pulover. Obucite ga. Hladno je.

Oblačim pulover, kažem:

  • - Hvala. Dugujem vam stanarinu za još dva meseca. Nadam se da će vam

ambasada to platiti. Ona kaže:

  • - Ma to nije važno! Vi ćete se vratiti, zar ne?

  • - Pokušaću. Ona odlazi, u suzama. Mora da otvori svoju radnju. Sedimo u ćeliji, moj čuvar i ja. On kaže:

  • - Strašno mi je neobično kad pomislim da sutra više nećete biti tu. Ali vi ćete se vratiti, sigurno. U međuvremenu, brišem vaš dug.

Ja kažem:

  • - Ne, nipošto. Ne brišite ništa. Platiću vam svoje dugove čim stignu ljudi

iz ambasade. On kaže:

  • - Ne, ne, to je bilo samo zbog zabave. I često sam varao.

  • - A, znači zato ste celo vreme pobeđivali!

  • - Ne zamerite mi, ne mogu da se uzdržim da ne varam. On šmrca, useknjuje se:

  • - Znate, ako dobijem sina, daću mu vaše ime.

Ja mu kažem:

  • - Radije mu dajte ime moga brata Lukasa. To bi mi pričinilo još veće

zadovoljstvo. On razmišlja:

  • - Lukas? Da, to je lepo ime. Porazgovaraću o tome sa svojom ženom.

Možda neće imati ništa protiv. U svakom slučaju, šta ona ima da govori. Ja sam

taj koji zapoveda u kući.

  • - U to sam ubeđen.

Jedan policajac dolazi po mene u moju ćeliju. Izlazimo na dvorište, moj čuvar i ja. Tamo je neki dobro obučen čovek sa šeširom, kravatom, kišobranom. Dvorišna kaldrma blista na kiši. Čovek iz ambasade kaže:

  • - Čekaju nas kola. Već sam izmirio vaše dugove.

On govori jednim jezikom koji ne bih morao da razumem, ali koji ipak

razumem. Pokazujem na svog čuvara:

  • - Dugujem ovom čoveku izvesnu sumu. To su dugovi časti.

On pita:

  • - Koliko? On plaća, uzima me pod ruku, vodi me u jedan veliki crni automobil parkiran pred kućom. Vrata otvara šofer s kačketom. Automobil kreće. Pitam čoveka iz ambasade da li bismo se mogli na trenutak zaustaviti pred knjižarom, na Glavnom trgu, ali on me gleda ništa ne razumevši, i ja postajem svestan da sam mu se obratio na svom bivšem jeziku, na jeziku ove zemlje.

Šofer vozi brzo, prolazimo trg, već se vozimo Staničnom ulicom, i moj mali grad ubrzo je iza nas. U kolima je toplo. Gledam kroz prozor kako se nižu sela, polja, jablanovi i bagremovi, predeli moje zemlje šibane kišom i vetrom. Naglo se okrećem ka čoveku iz ambasade:

- Ovo nije put za granicu. Idemo u suprotnom pravcu. On kaže:

- Vodimo vas najpre u ambasadu, u glavni grad. Preći ćete granicu za koji dan, vozom. Zatvaram oči.

* * *

Dete prelazi granicu. Čovek prolazi prvi, dete čeka. Eksplozija. Dete prilazi. Čovek leži pored

druge ograde. Onda, dete jurne. Hodajući po tragovima, a zatim po nepomičnom telu čoveka, stiže na drugu stranu, skriva se iza grmlja. Jedna grupa graničara stiže u terenskom vozilu. Vodnik i nekoliko vojnika. Jedan od njih kaže:

-

Jadna budala!

 

Neki drugi:

To ti je kad nemaš sreće. Bio je skoro nadomak. Vodnik viče:

-

 

Šalu na stranu. Treba pokupiti telo. Vojnici kažu:

-

 

-

Ono što je od njega ostalo.

 

Zbog čega? Vodnik kaže:

-

-

Zbog

identifikacije.

Takva

su

naređenja.

Tela

treba

pokupiti.

Dobrovoljci? Vojnici se zgledaju:

 

-

Mine. Možemo tamo ostati.

 

Pa šta? To vam je dužnost. Bando kukavička! Jedan vojnik diže ruku:

-

 

-

Ja ću.

-

Bravo. Napred, momče. Odstupite, vi ostali.

 

Vojnik polako hoda do raskomadanog tela, zatim se daje u trk. Prolazi

pored deteta, ne videvši ga. Vodnik urla:

  • - Huljo! Pucajte! Paljba!

Vojnici ne pucaju.

  • - Na drugoj je strani. Ne možemo pucati na drugu stranu. Vodnik podiže

svoju pušku. Preko puta se pojavljuju dva strana graničara. Vodnik obara oružje, pruža ga jednom vojniku. Hoda do leša, hvata ga za leđa, vraća se i baca

telo na zemlju. Briše lice rukavima svoje uniforme:

  • - Platićete vi meni ovo, kurvini sinovi, vi ste obična gomila govana.

Vojnici umotavaju leš u ceradu, stavljaju ga na zadnji deo džipa. Odlaze. Dva strana graničara takođe se udaljavaju.

Dečak ostaje da leži ne mičući se, zaspi. U ranu zoru bude ga ptice. On stišće uza se svoj kaput, svoje gumene čizme, hoda ka selu. Sreće dva graničara koji ga pitaju:

  • - A ti? Odakle dolaziš?

  • - S druge strane granice.

  • - Prešao si je? Kada?

  • - Juče. S mojim ocem. Ali on je pao, ostao je da leži posle eksplozije, i došli su tamošnji graničari da ga pokupe.

  • - Da, bili smo tamo. Ali nismo te videli. Nije te video ni vojnik koji je dezertirao.

    • - Sakrio sam se. Bilo me je strah.

    • - Kako to da govoriš naš jezik?

  • - Naučio sam ga s vojnicima za vreme rata. Mislite da će njega izlečiti, moga oca?

  • Graničari obaraju oči:

    • - Naravno. Hajde s nama. Mora da si gladan.

    Graničari prate dečaka do sela, poveravaju ga ženi jednog od njih.

    • - Daj mu da jede, a onda ga odvedi u policijsku stanicu. Kaži im da ćemo

    svratiti u jedanaest sati radi raporta. Žena je debela i plava, lice joj je rumeno i nasmejano.

    Ona pita dečaka:

    • - Voliš li mleko i sir? Ručak još nije gotov.

    • - Da, gospođo, volim sve. Jedem bilo šta.

    Žena ga poslužuje:

    • - Ne, čekaj. Najpre idi da se opereš. Barem lice i ruke. Ja ću dobro oprati

    tvoju odeću, ali ti nemaš u šta da se presvučeš, pretpostavljam.

    • - Ne, gospođo.

    • - Pozajmiću ti jednu košulju moga muža. Biće ti prevelika, ali ništa ne mari. Samo zavrneš rukave. Drži peškir. Kupatilo je tamo.

    Dečak nosi sa sobom u kupatilo svoj kaput i čizme. Pere se, vraća se, jede hleba i sira, pije mleka. Kaže:

    • - Hvala, gospođo. Ona kaže:

    • - Ti si učtiv i lepo vaspitan. I veoma dobro govoriš naš jezik. Majka ti je ostala s druge strane?

      • - Ne, ona je umrla za vreme rata.

    • - Jadni mališa. Dođi, moramo da idemo u komesarijat. Ne boj se, policajac je dobar, to je prijatelj mog muža. U stanici, ona kaže policajcu:

    • - Ovo je sin onog čoveka koji je juče pokušao da pređe. Moj muž će navratiti u jedanaest sati. Rado bih zadržala tog momčića dok se čeka na

    odluku. Možda ga treba vratiti, maloletan je. Policajac kaže:

    • - Videćemo. U svakom slučaju, vraćam vam ga na ručak. Žena odlazi i policajac pruža dečaku jedan upitnik:

    • - Popuni ovo. Ako ne razumeš neko pitanje, pitaj me. Kada dečak vrati upitnik, policajac ga čita naglas:

    • - Ime i prezime: Klaus T. Starost: osamnaest godina. Nisi mnogo veliki za svoje godine.

    • - To je zbog jedne bolesti iz detinjstva.

    • - Imaš li ličnu kartu?

    • - Ne, ništa nemam. Otac i ja smo spalili sve svoje isprave pre polaska.

    • - Zašto?

    • - Ne znam. Zbog identifikacije. Otac je rekao da tako uradimo.

    • - Tvoga oca je raznela mina. Da si hodao pored njega, i tebe bi raznela.

    • - Nisam hodao pored njega. Kazao mi je da pričekam dok on bude s

    druge strane, i da ga pratim na odstojanju.

    • - Zašto ste prebegli?

    • - Moj otac je to hteo. Stalno su ga bacali u zatvor, bio je pod prismotrom.

    Više nije hteo da živi tamo. I poveo me je sa sobom zato što nije hteo da me

    ostavi samog.

    • - A tvoja majka?

    • - Ona je umrla za vreme rata u jednom bombardovanju. Posle sam živeo sa svojom bakom, ali i ona je umrla.

    • - Znači, ti nemaš više nikoga tamo. Nekoga ko bi te mogao tražiti. Osim vlasti, ako si počinio neki zločin.

      • - Nisam počinio nikakav zločin.

    • - Dobro, ostaje nam samo da čekamo odluku mojih nadređenih. Zasada ti je zabranjeno da napuštaš selo. Toliko. Potpiši ovaj papir ovde. Dečak potpisuje zapisnik u kojem se nalaze tri laži. Čovek sa kojim je prešao granicu nije mu bio otac. Dečak nema osamnaest godina, nego petnaest. Ne zove se Klaus.

    * * *

    Nekoliko nedelja kasnije, u graničarovu kuću stiže neki čovek iz grada. On kaže dečaku:

    • - Zovem se Peter N. Odsada ću se ja o vama brinuti. Evo vam vaša lična karta. U njoj nedostaje samo vaš potpis.

    Dečak gleda kartu. Njegov datum rođenja pomeren je za tri godine, ime mu je Klaus, a nacionalnost mu je „apatrid”. Istoga dana, Peter i Klaus idu autobusom za grad. Tokom vožnje, Peter postavlja pitanja:

    • - Šta ste ranije radili, Klause? Bili ste student?

    • - Student? Ne. Radio sam u svojoj bašti, bavio sam se svojim životinjama, svirao sam usnu harmoniku po kafanama, nosio sam prtljag putnicima.

      • - A šta biste voleli da radite u budućnosti?

      • - Ne znam. Ništa. Zašto uopšte treba nešto raditi?

      • - Treba zarađivati pare za život.

  • - To znam. To sam oduvek radio. Rado ću obavljati bilo kakav posao da zaradim malo novca.

  • - Malo novca? I bilo kakav posao? Možete da dobijete stipendiju i da studirate.

    • - Nemam želju da studiram.

    • - Morate barem kraće vreme na studije, da biste pravilno naučili jezik.

  • Govorite ga dosta dobro, ali treba takođe da znate da ga čitate i pišete.

    Stanovaćete u jednom omladinskom domu sa drugim studentima. Imaćete svoju sopstvenu sobu. Ići ćete na tečaj jezika, a posle ćemo videti. Peter i Klaus provode noć u hotelu jednog velikog grada. Ujutro sedaju na voz za jedan manji grad, smešten između jezera i šume. Omladinski dom

    nalazi se u jednoj strmoj ulici, okružen baštom, blizu centra grada. Dočekuje ih jedan par, direktor i direktorka doma. Vode Klausa u njegovu sobu. Prozor gleda na baštu. Klaus pita:

    • - Ko održava baštu?

    Direktorka kaže:

    • - Ja, ali deca mi mnogo pomažu.

    Klaus kaže:

    • - I ja ću vam pomagati. Cveće vam je veoma lepo.

    Direktorka kaže:

    • - Hvala, Klause. Ovde ćeš biti potpuno slobodan, ali moraćeš se vraćati

    najkasnije u jedanaest sati uveče. Svoju sobu ćeš čistiti sam. Možeš da tražiš usisivač od domarke. Direktor kaže:

    • - Ako budeš imao nekih problema, obratićeš se meni. Peter kaže:

    • - Biće vam dobro ovde, zar ne, Klause?

    Klausu još pokazuju i trpezariju, tuševe i zajedničku salu. Predstavljaju ga devojkama i mladićima koji se tamo nalaze.

    Kasnije, Peter pokazuje Klausu grad, potom ga vodi svojoj kući.

    • - Ovde ćete moći da me nađete, ako vam budem zatrebao. Ovo je moja

    žena, Klara. Oni ručaju zajedno, sve troje, zatim provode poslepodne u radnjama, da

    bi kupili odeću i obuću. Klaus kaže:

    • - Nisam imao toliko odeće u celom svom životu.

    Peter se smeši:

    • - Možete da bacite stari kaput i čizme. Primaćete svakog meseca

    određenu sumu za vaše školske potrepštine i džeparac. Ako vam zatreba još

    nešto, reći ćete mi. Vaš pansion i vaši časovi biće plaćeni, naravno.

    Klaus pita:

     

    -

    Ko mi daje sav taj novac? Vi?

    -

    Ne, ja sam samo vaš staratelj. Novac potiče od Države. Vi nemate

    roditelje. Država mora da se brine o vama sve dok ne budete u mogućnosti da

     

    se sami izdržavate. Klaus kaže:

     

    -

    Nadam se da će to biti što pre.

    -

    Za godinu dana, odlučićete želite li da studirate ili pak da učite neki

    zanat.

     

    -

    Nemam želju da studiram.

    -

    Videćemo, videćemo. Zar nemate baš nikakvih ambicija, Klause?

    -

    Ambicija? Ne znam. Hoću samo da imam mir, da bih pisao.

    -

    Pisao? Šta to? Hoćete da postanete pisac?

    -

    Da. Nije neophodno studirati da postaneš pisac. Neophodno je samo

    znati da pišeš ne praveći suviše grešaka. Rado ću naučiti da pišem pravilno vaš jezik, a to mi je dovoljno.

     

    Peter kaže:

     

    -

    Ne zarađuje se za život pisanjem.

     

    Klaus kaže:

     

    -

    Ne, znam ja to. Ali danju ću moći da radim, a uveče na miru da pišem.

    Tako sam već radio kod Bake.

     

    -

    Šta? Vi ste već pisali?

    -

    Da. Ispisao sam više svesaka. Zamotane su u mom starom kaputu. Kad

    budem naučio da pišem vaš jezik, prevešću ih i pokazaću vam ih. Oni su u sobi omladinskog doma. Klaus raspetljava kanap kojim je uvezan njegov stari kaput. Stavlja na sto pet školskih svesaka. Peter ih otvara

     

    jednu po jednu:

     

    -

    Baš sam radoznao da saznam šta sadrže ove sveske. Je li to neka vrsta

    dnevnika?

    Klaus kaže:

    • - Ne, to su laži.

    • - Laži?

    • - Da. Izmišljotine. Priče koje nisu istinite, ali koje bi to mogle da budu.

    Peter kaže:

    • - Požurite da naučite da pišete naš jezik, Klause.

    * * *

    Stižemo u glavni grad oko sedam sati uveče. Vreme se pokvarilo, hladno je, a kišne kapi su se preobrazile u ledene kristale. Zgrada ambasade okružena je velikim vrtom. Vode me u jednu dobro zagrejanu sobu, sa bračnim krevetom i kupatilom. To je poput neke sobe u kakvom luksuznom hotelu. Jedan momak donosi mi obrok. Jedem vrlo malo. Ovaj obrok ne liči na one na koje sam se ponovo navikao u malom gradu. Spuštam poslužavnik ispred vrata. Par metara dalje na hodniku, sedi neki čovek. Tuširam se, perem zube jednom potpuno novom četkicom koju sam zatekao u kupatilu. Tamo sam našao i kupaći ogrtač, a na svom krevetu pidžamu. Ležem. Ponovo me spopadaju bolovi. Malo čekam, ali bolovi postaju nepodnošljivi. Ustajem, preturam po svom koferu, pronalazim svoje lekove, uzimam dve pilule i opet ležem. Bolovi, umesto da slabe, pojačavaju se.

    Dovlačim se do vrata, otvaram ih, čovek je još tamo, sedi. Kažem mu:

    • - Lekara, molim vas. Bolestan sam. Srce.

    On podiže slušalicu jednog telefona pričvršćenog na zidu do njega. Posle toga, više se ničega ne sećam, padam u nesvest. Budim se u bolničkoj postelji. Ostajem u bolnici tri dana. Podvrgavaju me svakojakim ispitivanjima. Najzad, dolazi da me pregleda kardiolog:

    • - Možete da ustanete i da se obučete. Odvešćemo vas natrag u ambasadu. Ja pitam:

    • - Nećete me operisati?

    • - Operacija nije neophodna. Srce vam je u odličnom stanju. Bolove

    prouzrokuje vaš strah, teskoba, jedna duboka depresija. Ne uzimajte više trinitrin, već samo snažna sredstva za smirenje koja sam vam prepisao.

    Pruža mi ruku:

    • - Ne plašite se, možete da živite još dugo.

    • - Ne želim da živim dugo.

    • - Čim se izlečite od vaše depresije, promenićete mišljenje.

    Vraćaju me kolima u ambasadu. Uvode me u neku kancelariju.

    Neki mlad, nasmejan čovek, kovrdžave kose, pokazuje mi jednu kožnu fotelju.

    • - Sedite. Srećan sam da je u bolnici sve dobro prošlo. Ali nisam vas zbog

    toga doveo. Vi ste u potrazi za svojom porodicom, a naročito za svojim bratom,

    zar ne?

    • - Da, mojim bratom blizancem. Ali bez mnogo nade. Da niste možda nešto našli? Rekli su mi da su sve arhive uništene.

      • - Nisu mi bile potrebne arhive. Jednostavno sam otvorio telefonski

    imenik. Ima u ovom gradu jedan čovek koji se zove kao vi. Nosi isto prezime, ali i ime mu je isto.

    • - Klaus?

    • - Da. Klaus T., ali počinje sa K, a ne sa C, kao vaše ime. Prema tome, očigledno ne može da se radi o vašem bratu. Ali ipak bi mogao da bude u srodstvu sa vašom porodicom i da vam eventualno pruži neka obaveštenja. Evo vam njegova adresa i broj telefona, ako biste poželeli da stupite u kontakt s njim.

    Uzimam adresu, kažem:

    • - Ne znam. Voleo bih najpre da vidim ulicu i kuću u kojoj stanuje.

    • - Razumem vas. Možemo se provozati tuda oko sedamnaest časova. Idem

    s vama. Ne možete sami izlaziti bez važećih isprava. Prolazimo kroz grad. Već je skoro noć. U kolima, kovrdžavi čovek mi

    kaže:

    • - Raspitao sam se o vašem imenjaku. To je jedan od najznačajnijih pesnika ove zemlje.

    Ja kažem:

    • - Knjižarka koja mi je izdala stan nikada mi o njemu nije govorila.

    Morala je ipak znati za to ime.

    • - Zapravo i nije. Klaus T. piše pod pseudonimom. Umetničko ime mu je

    Klaus Lukas. Bije ga glas da je mizantrop. Nikada nije viđen u javnosti, i ništa

    se ne zna o njegovom privatnom životu. Automobil se zaustavlja u jednoj uskoj ulici između dva reda prizemnih kuća, okruženih baštama. Kovrdžavi čovek kaže:

    • - Evo. Broj osamnaest. Tu je. Ovo je jedna od najlepših četvrti u gradu.

    Najmirnijih i najskupljih takođe. Ne kažem ništa. Gledam kuću. Malo je uvučena u odnosu na druge. Iz bašte par stepenika vodi do ulaznih vrata. Na četiri prozora koji gledaju na ulicu zeleni kapci još su otvoreni. U kuhinji je upaljeno svetlo, dva prozora u salonu ubrzo se osvetljavaju nekom plavom svetlošću. Radna soba zasada ostaje u mraku. Drugi deo kuće, onaj koji gleda pozadi, na dvorište, ne vidi se odavde. Tamo su još tri prostorije. Spavaća soba za roditelje, dečija soba i gostinska soba koja je Majci najčešće služila za krojačnicu. U dvorištu je bila neka vrsta nadstrešnice za drva, za bicikle i kabaste

    igračke. Sećam se dva crvena tricikla i drvenih romobila. Sećam se i kolutova koje smo terali ulicom pomoću štapića. Uz jedan zid bio je prislonjen ogroman zmaj od papira. U dvorištu je bila i jedna ljuljaška sa dve stolice obešene jedna do druge. Naša majka nas je gurala, leteli smo sve do krošnje oraha koji je možda još tamo, iza kuće. Čovek iz ambasade me pita:

    • - Da li vas sve ovo na nešto podseća?

    Ja kažem:

    • - Ne, ni na šta. Imao sam samo četiri godine u ono vreme.

    • - Hoćete li odmah pokušati da uđete?

    • - Ne. Telefoniraću večeras.

    • - Da, tako je bolje. To je čovek koji ne prima lako. Možda i neće biti

    moguće da ga posetite. Vraćamo se u ambasadu. Penjem se u svoju sobu. Pripremam broj pored telefona. Uzimam tabletu za smirenje, otvaram prozor. Pada sneg. Pahuljice prave neki mokri šum padajući na žutu travu u vrtu, na crnu zemlju. Ležem na krevet.

    Hodam ulicama nekog nepoznatog grada. Pada sneg, sve je mračnije. Ulice kojima idem sve slabije su osvetljene. Naša nekadašnja kuća nalazi se u poslednjoj ulici. Malo dalje, već počinju polja. Noć bez tračka svetlosti. Preko puta kuće nalazi se jedna kafana. Ulazim unutra, naručujem flašu vina. Ja sam jedini gost. Prozori kuće osvetljavaju se svi u isto vreme. Kroz zavese vidim kako se pomeraju senke. Dovršavam flašu, izlazim iz kafane, prelazim ulicu, zvonim na baštensku kapiju. Niko ne odgovara, zvonce ne radi. Otvaram kapiju od kovanog gvožđa, nije zaključana. Penjem se uz pet stepenika koji vode do vrata verande. Ponovo zvonim. Dvaput, triput. Jedan muški glas pita s druge strane vrata:

    • - Šta je? Šta hoćete? Ko ste vi?

    Ja kažem:

    • - To sam ja, Klaus.

    • - Klaus, koji Klaus?

    • - Imate li vi možda sina koji se zove Klaus?

    • - Naš sinje ovde, u kući. S nama. Odlazite.

    Čovek se odmiče od vrata. Ja ponovo počinjem da zvonim, lupam, vičem:

    • - Oče, oče, pustite me da uđem. Zabunio sam se. Moje ime je Lukas. Ja sam vaš sin, Lukas.

    Jedan ženski glas kaže:

    • - Pusti ga da uđe.

    Vrata se otvaraju. Jedan starac mi kaže:

    • - Uđite onda.

    On ide preda mnom do salona, seda u jednu fotelju. Jedna veoma stara

    žena sedi u drugoj. Ona mi kaže:

    • - Vi, dakle, tvrdite da ste naš sin Lukas? Gde ste do sada bili?

    • - U inostranstvu. Moj otac kaže:

    • - A tako, u inostranstvu. A zašto se sada vraćaš?

    • - Da vas vidim, Oče. Vas dvoje, i Klausa takođe. Moja majka kaže:

    • - Klaus, eto, nije otišao. Otac kaže:

    • - Godinama smo te tražili. Majka nastavlja:

    • - Posle smo te zaboravili. Nisi morao da se vraćaš. Sve nas uznemiravaš. Vodimo miran život, ne želimo da nas iko uznemirava.

    Ja pitam:

    • - Gde je Klaus? Hoću da ga vidim.

    Majka kaže:

    • - On je u svojoj sobi. Kao i obično. Spava. Ne treba ga buditi. Ima samo

    četiri godine, potreban mu je san. Otac kaže:

    • - Ništa ne dokazuje da ste vi Lukas. Odlazite.

    Više ih ne slušam, izlazim iz salona, otvaram vrata dečije sobe, palim luster. Sedeći u svom krevetu, jedan dečačić me gleda i brižne u plač. Moji roditelji dojure. Majka uzima dečačića u naručje, ljulja ga.

    • - Ne treba da se plašiš, mali moj.

    Otac me ščepa za mišicu, vuče me preko salona i verande, otvara vrata i gurne me na stepenice.

    • - Probudio si ga, gluperdo jedna. Gubi se odavde!

    Padam, udaram glavom o stepenik, krvarim, ostajem ležeći u snegu.

    Budi me hladnoća. U sobu ulaze vetar i sneg, parket ispred prozora je mokar. Zatvaram prozor, idem u kupatilo po peškir, brišem lokvu vode. Drhtim, zubi mi cvokoću. U kupatilu je toplo, sedam na rub kade, ponovo uzimam tabletu za smirenje, čekam da prestane drhtanje. Sedam je sati uveče. Donose mi obrok. Pitam momka mogu li dobiti flašu

    vina.

    On mi kaže:

    • - Videću.

    Par minuta kasnije donosi flašu. Ja kažem:

    • - Možete da nosite poslužavnik.

    Pijem. Hodam po sobi. Od prozora do vrata, od vrata do prozora. U osam sati, sedam na krevet i okrećem broj telefona svoga brata.

    DRUGI DEO

    Osam je sati, zvoni telefon. Majka je već legla. Ja pak gledam televiziju, neki kriminalistički film, kao i svake večeri.

    Pljujem u papirnu salvetu kolač koji upravo jedem. Mogu da ga dovršim i kasnije. Podižem slušalicu. Ne govorim svoje ime, samo kažem:

    • - Halo, slušam.

    Jedan muški glas s druge strane žice kaže:

    • - Ovde Lukas T. Voleo bih da razgovaram sa svojim bratom Klausom T.

    Ćutim. Znoj mi curi niz leđa. Najzad kažem:

    • - Pogrešili ste broj. Ja nemam brata.

    Glas kaže:

    • - Imaš. Brata blizanca. Lukasa.

    • - Moj brat je odavno mrtav.

    • - Ne, ja nisam mrtav. Živ sam, Klause, i voleo bih da te ponovo vidim.

    • - Gde ste vi? Odakle dolazite?

    • - Dugo sam živeo u inostranstvu. Trenutno se nalazim ovde, u glavnom gradu, u Ambasadi D. Veoma duboko udahnem i izgovaram u jednom dahu:

    • - Ne verujem da ste vi moj brat. Ja nikada ne primam, ne želim da me iko uznemirava.

    • - Pet minuta, Klause. Tražim od tebe samo pet minuta. Za dva dana ću napustiti zemlju i više se neću vraćati.

      • - Dođite sutra. Ali nemojte pre osam sati uveče. On kaže:

      • - Hvala. Biću kod naše kuće, hoću da kažem kod tebe u pola devet. On spušta slušalicu.

    Brišem znoj sa čela. Vraćam se pred televizor. Više ništa ne razumem u filmu. Baciću ostatak kolača u kantu za otpatke. Ne jede mi se više. „Kod naše kuće.” Da, kod naše kuće nekada beše ovde, ali otada je prošlo mnogo vremena. Sada je to kod moje kuće, sve što je ovde samo je moje. Sasvim tiho otvaram vrata Majčine sobe. Ona spava. Tako je sićušna,

    reklo bi se da je neko dete. Uklanjam sedu kosu s njenog lica, ljubim je u čelo, milujem njene izborane ruke položene na pokrivač. Ona se smeši u snu, steže mi ruku, šapuće:

    • - Mali moj. Tu si.

    Zatim, dodaje ime moga brata:

    • - Lukase, mali moj Lukase.

    Izlazim iz sobe, uzimam iz kuhinje flašu žestokog pića, smeštam se za radni sto da pišem, kao i svake noći. Taj radni sto pripadao je našem ocu, ništa na njemu nisam promenio, ni staru pisaću mašinu, ni neudobnu drvenu stolicu, ni lampu, ni stalak za olovke. Pokušavam da pišem, ali mogu samo da plačem kad pomislim na „ono” što je pokvarilo naš život, život svih nas. Lukas će doći sutra. Znam da je to on. Čim je prvi put zazvonio telefon, znao sam da je on. Moj telefon skoro nikada ne zvoni. Uveo sam ga samo zbog Majke, za slučaj preke potrebe, da bih obavljao narudžbine onim danima kada nemam snage da idem do samousluge ili pak onim danima kada mi Majčino stanje ne dozvoljava da izađem. Lukas će doći sutra. Šta da radim da Majka to ne sazna? Da se ne probudi za vreme Lukasove posete? Da je negde premestim? Da pobegnem? Gde? Kako? Kakvo objašnjenje da dam Majci? Mi nikada nismo mrdnuli odavde. Majka neće da ide odavde. Ona misli da je to jedino mesto gde Lukas može da nas pronađe kada se bude vratio. U stvari, ovde nas je i pronašao. Ako je to zaista on. To je zaista on.

    Ne treba mi nikakav dokaz da bih to znao. Ja to znam. Znao sam, oduvek sam znao da on nije mrtav, da će se vratiti. Ali zašto sada? Zašto tako kasno? Zašto nakon pedeset godina odsustva? Moram da se branim. Moram da branim Majku. Ne želim da Lukas uništi naš spokoj, naše navike, našu sreću. Ne želim da išta poremeti naš život. Ni Majka ni ja ne bismo podneli da Lukas otpočne da kopa po prošlosti, da oživi uspomene, da postavlja Majci pitanja. Moram po svaku cenu da uklonim Lukasa, kako bih ga sprečio da ponovo otvara strašnu ranu.

    Zima je. Moram da štedim ugalj. Grejem malo Majčinu sobu pomoću jednog električnog radijatora koji upalim sat vremena pre nego što ona legne, koji ugasim kada ona zaspi, i koji ponovo upalim sat vremena pre nego što ona ustane. Što se mene tiče, toplota iz šporeta i grejanje na ugalj u salonu su mi dovoljni. Ustajem rano da bih naložio vatru najpre u kuhinji, o kad bude dovoljno žeravice, donesem malo u peć u salonu. Dodam par briketa uglja, i nakon pola sata tamo je takođe toplo. Kasno uveče, kada Majka već spava, otvaram vrata radne sobe, i toplota iz salona smesta uđe unutra. To je mala prostorija, zagreje se veoma brzo. Tamo se presvučem u pidžamu, u kućnu haljinu, pre nego što ću da pišem. Tako mi, kad završim s pisanjem, preostaje samo da odem u svoju sobu i da legnem. Večeras, hodam ukrug po stanu. Svraćam u kuhinju i više puta tamo zastajem. Potom idem u dečiju sobu. Gledam baštu. Ogoljene grane oraha dotiču prozor. Neki sitni sneg spušta se na granje, na zemlju, u tankim slojevima, ledi se. Šetam se iz prostorije u prostoriju. Već sam otvorio vrata radne sobe, tamo ću primiti svog brata. Zatvoriću vrata čim moj brat bude tu, tim gore ako je tamo hladno, ne želim da nas Majka čuje ili da je probudi naš razgovor.

    Šta bih rekao u tom slučaju?

    Rekao bih:

    • - Vrati se u krevet, Majko, to je samo neki novinar.

    A drugome, svome bratu, bih rekao:

    • - To je samo Antonija, moja tašta, majka moje žene. Ona živi s nama već

    nekoliko godina, otkako je postala udovica. Nije sva svoja. Sve brka, sve meša. Ponekad uobražava da je moja sopstvena majka, pod izgovorom da me je zapravo ona odgojila. Treba da ih sprečim da se vide, inače će se prepoznati. Majka će

    prepoznati Lukasa. A ako Lukas i ne prepozna našu majku, ona će mu reći prepoznavši ga:

    • - Lukase, sine moj!

    Ne želim to „Lukase, sine moj!” Sada više ne. Bilo bi suviše lako.

    Danas sam pomerio sat vremena unapred sve budilnike i zidne satove u kući dok se Majka odmarala posle ručka. Srećom, noć se spušta veoma rano u ovo doba godine. Oko pet sati popodne već je mrak. Pripremam obrok za Majku sat vremena ranije. Pire od šargarepe sa nekoliko krompira, pljeskavicu, a od slatkiša karamel-krem. Postavljam sto u kuhinji, idem po Majku u njenu sobu. Ona dolazi u kuhinju, kaže:

    • - Još nisam gladna. Ja kažem:

    • - Ti nikad nisi gladna, Majko. Treba jesti. Ona kaže:

    • - Ješću kasnije.

    Ja kažem:

    • - Kasnije će sve biti hladno. Ona kaže:

    • - Treba samo da podgreješ. Ili neću jesti nikako.

    Ja kažem:

    • - Skuvaću ti čaj od nane da ti otvorim apetit.

    U čaj joj stavljam uspavljujuće sredstvo, jedno od onih koje ona obično uzima. Pored čaja stavljam još jedno. Deset minuta kasnije, Majka zaspi pred televizorom. Uzimam je u naručje, nosim je u njenu sobu, svlačim je, ležem je. Vraćam se u salon. Prigušujem ton televizora, svetla takođe. Ponovo pomeram na tačno vreme igle budilnika u kuhinji i zidnog sata u salonu. Imam još vremena i da jedem pre dolaska moga brata. Jedem u kuhinji malo pirea od šargarepe, parče pljeskavice. Majka slabo žvaće i pored zubne proteze koju sam nedavno dao da joj se izradi. Ni varenje joj nije najbolje. Kada sam završio s jelom, perem suđe, stavljam ostatke u frižider, to će

    taman biti dovoljno za sutrašnji ručak. Nameštam se u salonu. Pripremam dve čaše i flašu rakije na stoliću pored moje fotelje. Pijem, čekam. Tačno u osam sati idem da obiđem Majku. Ona je u dubokom snu. Počinje kriminalistički film, pokušavam da ga gledam. Oko osam i dvadeset, odustajem od filma, postavljam se ispred prozora u kuhinji. Tu je svetlo ugašeno, nemoguće je da me neko vidi spolja. Tačno u osam i trideset, pred kućom se zaustavlja jedan veliki crni automobil i parkira se na trotoaru. Iz njega izlazi jedan čovek, prilazi rešetkastoj ogradi, zvoni. Vraćam se u salon, kažem u interfon:

    • - Uđite. Vrata su otvorena.

    Palim svetiljku na verandi, ponovo sedam u fotelju, ulazi moj brat. On je

    mršav i bled, ide ka meni šepajući, sa tašnom pod miškom. Suze mi naviru na oči, ustajem, pružam mu ruku:

    • - Dobrodošli.

    On kaže:

    • - Neću te dugo uznemiravati. Čekaju me kola.

    Ja kažem:

    • - Dođite u moju radnu sobu. Tamo ćemo biti mirniji.

    Ostavljam upaljen televizor. Ako se Majka probudi, čuće krimić kao i svake večeri.

    Moj brat pita:

    • - Ne gasiš televizor?

    • - Ne. Zašto? U radnoj sobi ga nećemo čuti.

    Uzimam flašu i dve čaše, smeštam se za svoj pisaći sto, pokazujem na

    jednu stolicu naspram sebe:

    • - Sedite.

    Podižem flašu:

    • - Jeste li za jedno piće?

    • - Da. Pijemo. Moj brat kaže:

    • - Ovo je bila radna soba našega oca. Ništa se nije promenilo. Prepoznajem lampu, pisaću mašinu, nameštaj, stolice.

    Ja se smeškam:

    • - Šta još prepoznajete?

    • - Sve. Verandu i salon. Znam gde se nalazi kuhinja, dečija soba i soba naših roditelja.

    Ja kažem:

    • - To i nije tako teško. Sve ove kuće građene su na isti način.

    On nastavlja:

    • - Ispred prozora dečije sobe, bio je jedan orah. Granje mu je dodirivalo

    staklo, a na njemu je bila zakačena jedna ljuljaška. Sa dve stolice. U dnu dvorišta, pod nadstrešnicom, ostavljali smo romobile i tricikle. Ja kažem:

    • - Ima još uvek igračaka pod nadstrešnicom, ali nisu one iste. Ove

    pripadaju mojim unučićima.

    Ćutimo. Ponovo punim čaše. Kada odloži svoju čašu, Lukas pita:

    • - Reci mi, Klause, gde su nam roditelji?

    • - Moji su umrli. Što se vaših tiče, to ne znam.

    • - Zašto mi ne govoriš ti, Klause? Ja sam tvoj brat, Lukas. Zašto odbijaš

    da mi veruješ?

    • - Zato što je moj brat mrtav. Jako bih voleo da pogledam vaše isprave,

    ako vam to ništa ne smeta. Moj brat vadi iz džepa strani pasoš, pruža mi ga. Kaže:

    • - Ne uzimajte ga suviše ozbiljno. Sadrži nekoliko grešaka. Pregledam pasoš:

    • - Vi se dakle zovete Klaus, sa C. Vaš datum rođenja nije isti kao moj, a Lukas i ja smo, međutim, bili blizanci. Stariji ste od mene tri godine.

    Vraćam mu njegov pasoš. Mom bratu drhte ruke, glas takođe:

    • - Kad sam prešao granicu, imao sam petnaest godina. Dao sam lažan

    datum rođenja da se prikažem starijim, odnosno punoletnim. Nisam hteo da me stave pod starateljstvo.

    • - A ime? Što biste menjali ime?

    • - Zbog tebe, Klause. Kada sam popunjavao upitnik u kancelariji

    graničara, mislio sam na tebe, na tvoje ime, na to ime koje me je pratilo celog detinjstva. I tako sam, umesto Lukas, napisao Klaus. Ti si učinio to isto objavljujući svoje pesme pod imenom Klaus Lukas. Zašto Lukas? U spomen na mene?

    Ja kažem:

    • - U spomen na mog brata, u stvari. Ali kako znate da objavljujem pesme?

    • - Ja takođe pišem, ali to nisu pesme.

    On otvara tašnu, vadi jednu veliku školsku svesku koju spušta na sto.

    • - Ovo je moj poslednji rukopis. Nije dovršen. Neću imati vremena da ga

    dovršim. Ostavljam ti ga. Ti ćeš ga dovršiti. Treba da ga dovršiš.

    Otvaram svesku, ali on me zaustavlja jednim pokretom ruke:

    • - Ne, ne sada. Kad budem otišao. Ima jedna važna stvar koju bih voleo da znam. Odakle meni rana?

      • - Koja rana?

      • - Rana pored kičmenog stuba. Rana koja potiče od metka. Otkuda ona?

  • - Kako bih ja to mogao da znam? Moj brat Lukas nije imao ranu. Imao je neku dečiju bolest. Dečiju paralizu, mislim. Imao sam samo četiri ili pet godina

  • kada je umro, ne mogu se setiti tačno. Sve što o tome znam, rekli su mi kasnije. On kaže:

    • - Da, baš tako. Ja sam takođe dugo verovao da sam imao neku dečiju

    bolest. Tako su mi govorili. Ali kasnije sam doznao da sam zaradio metak. Gde? Kako? Rat je bio na samom početku. Ćutim, sležem ramenima. Lukas nastavlja:

    • - Ako je tvoj brat mrtav, on mora da ima grob. Svoj grob. Gde je on?

    Možeš li mi ga pokazati?

    • - Ne, to ne mogu. Moj brat je sahranjen u zajedničku grobnicu grada S. - A je l’? A Očev grob, a Majčin grob, gde su oni? Možeš li mi ih

    pokazati?

    • - Ne, ne mogu ni njih. Moj otac se nije vratio iz rata, a moja majka je

    sahranjena s mojim bratom Lukasom u gradu S. On pita:

    • - Ja znači nisam umro od dečije paralize?

    • - Moj brat nije. Umro je za vreme jednog bombardovanja. Moja majka ga

    upravo beše dopratila u grad S., gde je trebalo da se leči u jednom Centru za rehabilitaciju. Centar je bio bombardovan, i ni moj brat ni moja majka nisu se vratili.

    Lukas kaže:

    • - Ako su ti tako rekli, slagali su te. Majka me nije pratila u grad S. I nikada nije došla tamo da me obiđe. Živeo sam nekoliko godina u Centru s

    mojom tobožnjom dečijom bolešću, pre nego što je bombardovan. I nisam umro za vreme tog bombardovanja, preživeo sam. Ja opet sležem ramenima:

    • - Vi jeste. Moj brat nije. Ni moja majka. Gledamo se u oči, izdržavam njegov pogled:

    • - Radi se, kao što vidite, o dve različite sudbine. Treba da nastavite traganje u nekom drugom pravcu.

    On odmahuje glavom:

    • - Ne, Klause, i ti to dobro znaš. Ti znaš da sam ja tvoj brat Lukas, ali to

    poričeš. Čega se plašiš? Reci mi, Klause, čega? Ja odgovaram:

    • - Ničega. Čega bih to mogao da se plašim? Kada bih bio uveren da ste moj brat, bio bih najsrećniji čovek na svetu što sam vas ponovo pronašao.

    On pita:

    • - S kojim ciljem bih ja dolazio da te tražim ako ti nisam brat?

    • - Pojma nemam. A tu je i vaš izgled.

    • - Moj izgled?

    • - Da. Pogledajte mene i pogledajte sebe. Postoji li i najmanja fizička

    sličnost među nama? Lukas i ja smo bili pravi blizanci, potpuno smo ličili jedan

    na drugog. A vi, vi imate neku čudnu facu i trideset kila manje nego ja. Lukas kaže:

    • - Zaboravljaš da sam bio bolestan, bogalj. Pravo je čudo što sam ponovo prohodao.

    Ja kažem:

    • - Pustimo to. Kažite mi šta je bilo s vama posle bombardovanja.

    On kaže:

    • - Pošto me moji roditelji nisu tražili, smestili su me kod jedne stare

    seljanke u gradu K. Živeo sam i radio kod nje sve do svog odlaska u inostranstvo.

    • - A u inostranstvu, šta ste tamo radili?

    • - Sve i svašta, a posle sam pisao knjige. A ti, Klause, kako si ti živeo posle Očeve i Majčine smrti? Prema onome što si mi ispričao, veoma rano si

    ostao siroče.

    • - Da, veoma rano. Ali imao sam sreće. Proveo sam samo nekoliko meseci

    u jednom sirotištu. Prihvatila me je porodica nekih naših prijatelja. Bio sam veoma srećan u toj porodici. To je bila jedna mnogočlana porodica sa četvoro dece, čijom sam se najstarijom kćerkom, Sarah, kasnije oženio. Dobili smo dvoje dece, devojčicu i dečaka. Sada sam deda, jedan srećan deda. Lukas kaže:

    • - Zanimljivo. Ulazeći ovamo, imao sam utisak da živiš sam.

    • - Trenutno sam sam, istina je. Ali samo do Božića. Moram da završim

    jedan hitan posao. Da pripremim jedan izbor novih pesama. Zatim ću se pridružiti svojoj supruzi Sarah, svojoj deci i unucima u gradu K. Tamo ćemo provesti zimski raspust svi zajedno. Posedujemo jednu kuću koju smo nasledili od roditelja moje žene. Lukas kaže:

    • - Živeo sam u gradu K. Odlično poznajem taj grad. Gde se nalazi vaša

    kuća?

    • - Na Glavnom trgu, preko puta Velikog Hotela, pored knjižare.

    • - Upravo sam proveo nekoliko meseci u gradu K. Stanovao sam baš

    iznad knjižare. Ja kažem:

    • - Kakva podudarnost. To je jedan veoma lep grad, zar ne? U detinjstvu

    sam često tamo provodio raspust, a i moji unučići ga mnogo vole. Naročito

    blizanci, sinovi moje kćerke.

    • - Blizanci? Kako se zovu?

    • - Klaus i Lukas, podrazumeva se.

    • - Podrazumeva se.

    -

    Moj sin zasada ima samo jednu kćerkicu koja se zove Sarah po svojoj

    baki, to jest mojoj ženi. Ali sin mi je još mlad, i on može imati još dece. Lukas kaže:

    -

    Ti si srećan čovek, Klause. Ja odgovaram:

    -

    Da. Veoma srećan. Vi takođe, pretpostavljam, imate porodicu. On kaže:

    -

    Ne. Oduvek sam živeo sam.

    -

    Zašto?

    Lukas kaže:

    -

    Ne znam. Možda zato što me niko nije naučio da volim.

    Ja kažem:

    -

    Šteta. Deca donose mnogo radosti. Ne mogu da zamislim svoj život bez

    njih.

     

    Moj brat ustaje:

    -

    Čekaju me u kolima. Ne želim da te uznemiravam duže. Ja se smešim:

    -

    Niste me uznemiravali. Dakle, vratićete se u svoju novu domovinu?

    -

    Naravno. Ovde više nemam šta da tražim. Zbogom, Klause. Ja ustajem:

    -

    Ispratiću vas.

    Na baštenskoj kapiji, pružam mu ruku:

    -

    Doviđenja, gospodine. Nadam se da ćete na kraju pronaći svoju pravu

    porodicu. Želim vam mnogo sreće. On kaže:

    Ti igraš svoju ulogu do kraja, Klause. Da sam znao da si tako tvrdog srca, nikada se bih trudio da te pronađem.

    -

    Moj brat ulazi u veliki crni automobil koji kreće i odvozi ga. Penjući se uz stepenište verande, pokliznem se na zaleđenim stepenicima,

    padnem, udarim čelom o kameni ćošak, krv mi curi u oči, meša se sa mojim suzama. Želja mi je da ostanem tu ležeći sve dok se ne smrznem i ne umrem, ali ne mogu, moram da se brinem o Majci sutra ujutro. Ulazim u kuću, idem u kupatilo, ispiram svoju ranu, dezinfikujem je, lepim preko nje flaster, zatim se vraćam u radnu sobu da čitam rukopis svoga brata.

    Sutradan ujutro, Majka pita:

    • - Gde si se to povredio, Klause?

    Ja kažem:

    • - Na stepeništu. Sišao sam da proverim jesu li vrata dobro zatvorena.

    Pokliznuo sam se na poledici. Majka kaže:

    • - Sigurno si previše popio. Ti si pijandura, nesposobnjaković i smetenjak.

    Još mi nisi skuvao čaj? Pa to je ipak neverovatno! Uz to je i hladno. Zar ne bi

    mogao da ustaneš pola sata ranije, da zateknem zagrejanu kuću i gotov čaj kad se probudim? Ti si obični dembelan, ništarija. Ja kažem:

    • - Evo čaja. Za par minuta biće toplo, videćeš. Istina je da nisam ni oka

    sklopio, pisao sam celu noć. Ona kaže:

    • - Opet? Gospodin više voli da piše celu noć nego da se brine o grejanju i

    čaju. Što ne bi pisao i radio po danu kao sav ostali svet, a ne noću.

    Ja kažem:

    • - Da, Majko. Bolje bi bilo raditi po danu. Ali u štampariji sam stekao

    naviku da radim noću. Tu ne mogu ništa. U svakom slučaju, po danu ima suviše toga što me ometa. Tu je kupovina, spremanje jela, a nadasve buka sa ulice.

    Majka kaže:

    • - A tu sam i ja, zar ne? Kaži, kaži jasno i glasno, danju te ometam ja.

    Možeš da pišeš tek kad ti majka legne i zaspi, zar ne?

    Uveče ti se uvek žuri da me vidiš u krevetu. Shvatila sam. Već poodavno sam shvatila. Ja kažem:

    • - Tako je, Majko, moram biti potpuno sam kad pišem. Potrebna mi je

    tišina i samoća. Ona kaže:

    • - Nisam mnogo bučna, niti te mnogo gnjavim, koliko ja znam. Samo ti

    meni reci, i ja više neću izlaziti iz svoje sobe. Neću te više ometati, nećeš više

    morati da ideš u kupovinu i da spremaš jela, nećeš više morati ništa drugo da radiš sem da pišeš, kad ja konačno budem u grobu. Tamo ću se, barem, pridružiti svom sinu Lukasu koji me nikad nije kinjio, koji nikad nije priželjkivao moju smrt, ni da me nema. Tamo ću biti srećna, i niko mi neće zamerati bilo šta. Ja kažem:

    • - Majko, ja ti ništa ne zameram, i uopšte me ne ometaš. Drage voljem

    idem u kupovinu i spremam jela, ali za pisanje mi je potrebna noć. Otkako sam

    napustio štampariju moje pesme nam donose jedine prihode. Ona kaže:

    • - Tačno. Nije trebalo da napuštaš štampariju. Štamparija je bila jedan normalan, pristojan posao.

    Ja kažem:

    • - Majko, dobro znaš da me je bolest primorala da napustim posao. Nisam

    više mogao da nastavim a da tamo ne ostavim svoje zdravlje. Majka ne odgovara, smešta se pred televizor, ali za večerom opet

    otpočinje:

    • - Kuća samo što se nije srušila. Oluk se odvalio, voda curi na sve strane u

    baštu, krov će uskoro svuda prokišnjavati. Bašta je zarasla u korov, sobe su počadile od dima, dima gospodinovih cigareta. Kuhinja je žuta zbog tog dima,

    zavese na prozorima u salonu takođe. Da i ne govorimo o radnoj sobi, ili o dečijoj sobi gde se dim svuda uvukao. Više ne može ni da se diše u ovoj kući, pa čak ni u bašti gde umire cveće zbog kuge koja se širi iz kuće. Ja kažem:

    - Da, Majko. Smiri se, Majko. U bašti nema cveća zato što je zima. Zvaću majstore da okreče sobe i kuhinju. Sreća da si me na to podsetila. Na proleće će sve da okreče i da poprave oluke. Pošto je uzela svoje uspavljujuće sredstvo, Majka se smiruje, odlazi u postelju. Sedim pred televizorom, gledam kriminalistički film kao i svake večeri, pijem. Potom odlazim u svoju radnu sobu, nanovo čitam poslednje stranice rukopisa moga brata i počinjem da pišem.

    * * *

    Bilo nas je uvek četvoro za stolom. Otac, Majka i nas dvojica. Majka je po ceo dan pevala. U kuhinji, u bašti, u dvorištu. Pevala je i uveče u našoj sobi, da nas uspava. Otac nije pevao. Katkada je zviždukao cepajući drva za šporet, i slušali

    smo njegovu pisaću mašinu na kojoj je kucao uveče, pa čak i do duboko u noć. To beše jedan prijatan i smirujući zvuk poput neke muzike, poput Majčine šivaće mašine, zveckanja posuđa, zvižduka kosova u bašti, vetra u lišću divlje loze na verandi i u krošnji oraha na dvorištu. Sunce, vetar, noć, mesec, zvezde, oblaci, kiša, sneg, sve beše divno. Ničega se nismo plašili. Ni duhova, ni priča koje su odrasli pripovedali jedni drugima. Ratnih priča. Imali smo četiri godine. Jedne večeri, Otac dolazi obučen u uniformu. Kači svoj šinjel i opasač na čiviluk pored vrata salona. Na opasaču visi revolver. Otac kaže za vreme obeda:

    • - Moram da idem u drugi grad. Objavljen je rat, mobilisan sam.

      • Mi kažemo:

        • - Nismo znali da ste vojno lice, Oče. Vi ste novinar, a ne vojnik. On kaže:

        • - U vreme rata, svi muškarci su vojnici, čak i novinari. Naročito novinari.

    Moram da posmatram i opisujem sve što se događa na frontu. To se kaže biti

    ratni izveštač.

    • Mi pitamo:

      • - Šta će vam revolver?

      • - Zato što sam oficir. Vojnici imaju pušku, a oficiri revolver. Otac kaže

    Majci:

    • - Vodi decu na spavanje. Moram da razgovaram s tobom. Majka nam

    kaže:

    -

    Idite u krevet. Doći ću da vam ispričam jednu priču. Poželite svome ocu

    laku noć. Ljubimo Oca, zatim odlazimo u svoju sobu, ali odmah izlazimo iz nje na prstima. Sedamo na hodnik, tik iza vrata salona. Otac kaže:

    -

    Živeću s njom. Rat je, nemam vremena za gubljenje. Volim je. Majka pita:

    -

    Ne misliš na decu?

    Otac kaže:

    -

    I ona, takođe, čeka dete. Eto zato više ne mogu da ćutim.

    -

    Hoćeš razvod?

    -

    Nije pravi trenutak. Videćemo posle rata. U međuvremenu ću priznati

    dete koje treba da se rodi. Moguće je da se ne vratim. Nikad se ne zna.

     

    Majka pita:

    -

    Ti nas više ne voliš?

    Otac kaže:

    -

    Nije u tome stvar. Volim vas. Uvek ću se brinuti o dečacima i o tebi.

    Ali volim i tu drugu ženu. Možeš li to da razumeš?

    -

    Ne. Ne mogu, i neću da razumem.

    Čujemo pucanj. Otvaramo vrata salona. Pucala je Majka. Ona drži Očev revolver. Puca opet. Otac je na podu, Majka još puca. Pored mene pada Lukas, Lukas takođe. Majka baca revolver, urla, kleči pored Lukasa. Izlazim iz kuće, trčim ulicom, vrištim: „Upomoć”, ljudi me hvataju, vraćaju me u kuću, pokušavaju da me smire. Pokušavaju da smire i Majku, ali ona i dalje urla:

    ”Ne, ne, ne.” Salon je pun sveta. Stižu policajci i dvoja kola hitne pomoći. Sve nas odvoze u bolnicu. U bolnici mi daju jednu injekciju da me uspavaju, zato što još uvek

    vrištim.

    Sutradan, lekar kaže:

    • - On je dobro. Nije povređen. Može da se vrati.

    Bolničarka kaže:

    • - Gde da se vrati? Kod njega nema više nikoga. I tek mu je četiri godine.

    Lekar kaže:

    • - Vidite sa socijalnom radnicom.

    Bolničarka me vodi u jednu kancelariju. Socijalna radnica je neka stara žena s punđom. Ona mi postavlja pitanja:

    • - Imaš li baku? Tetku? Neku komšinicu koja te mnogo voli? Ja pitam:

    • - Gde je Lukas? Ona kaže:

    • - Ovde je, u bolnici. Ranjen je. Ja kažem:

    • - Hoću da ga vidim.

    Ona kaže:

    • - Nije pri svesti.

    • - Šta to znači?

    • - Za sada ne može da govori.

    • - Mrtav je?

    • - Ne, ali mora da se odmara.

    • - A moja majka?

    • - Tvoja majka je dobro. Ali ne možeš videti ni nju.

    • - Zašto? I ona je ranjena?

    • - Ne, ona spava.

    • - A moj otac, i on isto spava?

    • - Da, i tvoj otac isto spava. Ona me miluje po kosi.

    Ja pitam:

    • - Zašto svi oni spavaju, a ja ne? Ona kaže:

    • - Eto tako. Ponekad se dešavaju takve stvari. Cela jedna porodica počne da spava, a onaj ko ne spava ostane sam.

    • - Neću da ostanem sam. Hoću da spavam, i ja isto, kao Lukas, kao Majka, kao Otac.

    Ona kaže:

    • - Neko mora da ostane budan kako bi ih čekao i brinuo se o njima kad se

    budu vratili, kad se budu probudili.

    • - Zato što će se oni probuditi?

    • - Neki od njih, da. Treba se, barem, nadati. Neko vreme ćutimo. Ona pita:

    • - Ti ne znaš nikoga ko bi mogao da se brine o tebi u međuvremenu? Ja pitam:

    • - U kojem međuvremenu?

    • - U međuvremenu, dok se neko od tvojih ne vrati.

    Ja kažem:

    • - Ne, nikoga. I neću da se neko brine o meni. Hoću da se vratim svojoj

    kući.

    Ona kaže:

    • - Ne možeš živeti sam u svojoj kući u tvojim godinama. Ako nemaš nikoga, primorana sam da te dam u sirotište.

    • - Svejedno mi je. Ako ne mogu da živim kod svoje kuće, baš me briga kuda ću da idem.

    U kancelariju ulazi jedna žena, kaže:

    • - Došla sam po malog dečaka. Hoću da ga uzmem kod sebe. On nema

    nikog drugog. Poznajem njegovu porodicu. Socijalna radnica mi kaže da se malo prošetam po hodniku. Na

    hodnicima ima ljudi. Sede na klupama, razgovaraju. Skoro svi su obučeni u kućne haljine. Oni govore:

    • - Strašno.

    • - Šteta, jedna tako lepa porodica.

    • - Imala je pravo.

    • - Ti muškarci, takvi su muškarci.

    • - Prava sramota, sve te kojekakve ženturače.

    • - I to baš sada, kad počinje rat.

    • - Imamo zaista drugih briga.

    Žena koja je rekla „Hoću da uzmem malog dečaka kod sebe” izlazi iz

    kancelarije. Kaže mi:

    • - Možeš da pođeš sa mnom. Zovem se Antonija. A ti? Jesi li ti Lukas ili

    Klaus? Dajem ruku Antoniji:

    • - Ja sam Klaus.

    Idemo autobusom, pešačimo. Ulazimo u jednu sobicu u kojoj se nalazi

    jedan veliki krevet i jedan dečiji krevet, krevetac sa ogradom. Antonija mi kaže:

    • - Ti si još uvek jako mali da spavaš u ovom krevetu, zar ne? Ja kažem:

    • - Da. Ležem u dečiji krevetac. Imam taman dovoljno prostora, noge mi

    dodiruju prečke. Antonija još kaže:

    • - Krevetac je za moje buduće dete. To će ti biti brat ili sestra. Ja kažem:

    • - Ja već imam brata. Neću drugog. Neću ni sestru. Antonija leži na velikom krevetu, kaže:

    • - Dođi, dođi kod mene.

    Izlazim iz svog kreveta, idem u njen. Ona mi uzima ruku, spušta je na svoj trbuh:

    • - Osećaš li? Miče se. Uskoro će biti s nama. Privija me uza se, u krevetu, ljulja me:

    • - Samo da bude tako lep kao ti. Potom me vraća u krevetac.

    Svaki put kad bi me Antonija ljuljala, osećao bih bebine pokrete, i verovao bih da je to Lukas. Varao sam se. Iz Antonijinog trbuha izašla je jedna mala devojčica. Sedim u kuhinji. Dve stare žene rekle su mi da ostanem u kuhinji. Slušam Antonijine krike. Ne mrdam. Dve stare žene s vremena na vreme dolaze da zagreju vodu i da mi kažu:

    • - Budi miran.

    Kasnije, jedna od starica mi kaže:

    • - Možeš da uđeš.

    Ulazim u sobu, Antonija mi pruža ruke, ljubi me, smeje se:

    • - Devojčica je. Gledaj. Lepa mala devojčica, tvoja mlađa sestrica.

    Gledam u kolevku. Neka malecka ljubičasta stvar vrišti unutra. Hvatam

    je za ruku, brojim, milujem joj jedan po jedan prst, ima ih deset. Gurnem joj njen levi palac u usta, ona prestane da plače. Antonija mi se smeši:

    • - Nazvaćemo je Sarah. Sviđa li ti se to ime?

    Ja kažem:

    • - Dobro je bilo koje ime. To nije važno. Ona je moja sestrica, je l’ da?

    • - Jeste, tvoja sestrica.

    • - I Lukasova isto?

    • - Da, i Lukasova isto.

    Antonija brižne u plač. Pitam je:

    -

    Gde ću ja da spavam sada kad je krevetac zauzet?

    Ona kaže:

    -

    U kuhinji. Zamolila sam svoju majku da ti spremi krevet u kuhinji.

    Ja pitam:

    -

    Ne mogu više da spavam u vašoj sobi?

    Antonija kaže:

    -

    Bolje je da spavaš u kuhinji. Beba će često plakati i sve će da nas budi

    više puta noću. Ja kažem:

    Ako plače i ako te uznemirava, samo joj staviš njen palac u usta. Levi palac, kao ja.

    -

    Vraćam se u kuhinju. Tamo je još samo jedna stara žena, Antonijina majka. Daje mi da jedem kriške hleba namazane medom. Sipa mi mleka. Zatim mi kaže:

    -

    Lezi, maleni moj. Možeš da izabereš krevet koji ti se sviđa.

    Na podu su nameštena dva dušeka sa jastucima i pokrivačima. Biram dušek postavljen ispod prozora, tako mogu da gledam nebo i zvezde. Antonijina majka leže na drugi dušek i, pre nego što zaspi, moli se:

    -

    Bože svemogući, pomozi mi. Dete nema čak ni oca. Moja kći s detetom

    koje nema oca! Kad bi mi muž to saznao! Slagala sam ga. Sakrila sam mu istinu. A to drugo dete, koje čak nije ni njeno! I sva ta nesreća. Šta da radim da spasim tu grešnicu?

    Baka mrmlja i ja se uspavam, srećan što sam pored Antonije i Sarah. Antonijina majka ustaje rano ujutro. Šalje me u kupovinu u jednu prodavnicu u kvartu. Treba samo da pružim spisak i dam novac. Antonijina majka sprema obroke. Kupa bebu i presvlači je više puta na dan. Pere rublje koje kači na konopce iznad naših glava u kuhinji. Za sve to vreme mrmlja. Možda molitve.

    Ona ne ostaje dugo. Deset dana posle rođenja Sarah, odlazi sa svojim koferom i svojim molitvama. Dobro mi je u kuhinji sasvim samom. Ujutro ustajem rano da bih išao po hleb i mleko. Kad se Antonija probudi, ulazim u sobu sa flašicom s cuclom za Sarah i sa kafom za Antoniju. Ponekad ja dajem bebi flašicu, a zatim mogu da pomažem u njenom kupanju, i pokušavam da je zasmejem igračkama koje smo joj kupili zajedno, Antonija i ja. Sarah je sve lepša i lepša. Niču joj zubi i kosa, ume da se smeje, i veoma dobro je naučila da sisa svoj levi palac. Nažalost, Antonija mora ponovo na posao, zato što joj njeni roditelji više ne šalju novac. Antonija odlazi svake večeri. Radi u jednom kabareu, pleše i peva. Vraća se kasno noću, ujutro je umorna, ne može da se brine o Sarah. Svakog jutra dolazi jedna susetka, ona kupa Sarah, zatim je stavlja zajedno s njenim igračkama u njenu ogradicu u kuhinji. Ja se igram s njom dok susetka sprema ručak i pere rublje. Kad opere posuđe, susetka ode, i onda se ja brinem o svemu ako Antonija još spava. Popodne idem u šetnju sa Sarah u kolicima. Zaustavljamo se u parkovima u kojima ima dečije igralište, i puštam Sarah da trčkara po travi, da se igra u pesku, njišem je na ljuljaškama. Kad napunim šest godina, obavezan sam da idem u školu. Po prvi put, Antonija me prati. Razgovara sa učiteljem, i ostavlja me samog. Kada se časovi završe, vraćam se trčeći da vidim je li sve u redu, i da idem u šetnju sa Sarah. Idemo sve dalje i dalje, i tako se, sasvim slučajno, zatičem u svojoj ulici, u ulici u kojoj sam stanovao sa svojim roditeljima. Ne govorim o tome Antoniji, niti bilo kome drugom. Ali svakog dana udešavam da prođem ispred kuće sa zelenim kapcima, zastajem tamo na časak i plačem. Sarah plače sa mnom. Kuća je napuštena. Kapci su zatvoreni, iz odžaka se ne dimi. Bašta ispred

    nje zarasla je u korov; pozadi, u dvorištu, orasi su sigurno popadali s drveta, i niko ih nije pokupio. Jedne večeri, dok Sarah spava, izlazim iz kuće. Trčim ulicama, utihnulim, u potpunom mraku. Zbog rata, sva gradska svetla su pogašena, prozori na kućama brižljivo su zamračeni. Dovoljan mi je sjaj zvezda, sve ulice, svi prolazi urezani su u mojoj glavi. Preskačem ogradu, obilazim oko kuće, sedam podno oraha. Rukama napipavam u travi tvrde i suve orahe. Natrpam ih pune džepove. Sutradan se vraćam tamo s jednom vrećom, i nakupim oraha koliko god mogu da ponesem. Ugledavši vreću oraha u kuhinji, Antonija me pita:

    • - Odakle ovi orasi?

    Ja kažem:

    • - Iz naše bašte.

    • - Koje bašte? Mi nemamo baštu.

    • - Iz bašte kuće u kojoj sam stanovao ranije.

    Antonija me uzima na krilo:

    • - Kako si je pronašao? Kako to da je se sećaš? Imao si tek četiri godine u

    ono vreme. Ja kažem:

    • - Sada imam osam. Recite mi, Antonija, šta se desilo. Recite mi gde su svi oni. Šta je bilo s njima? Sa Ocem, Majkom i Lukasom?

    Antonija plače i steže me veoma snažno u zagrljaj:

    • - Nadala sam se da ćeš sve zaboraviti. Nikada ti o tome nisam pričala da

    bi sve to zaboravio. Ja kažem:

    • - Ništa nisam zaboravio. Svake večeri, kad gledam nebo, mislim na njih. Oni su svi gore, je l’ da? Oni su svi mrtvi.

    Antonija kaže:

    • - Ne, nisu svi. Samo tvoj otac. Da, tvoj otac je mrtav.

    • - A moja majka, gde je ona?

    • - U jednoj bolnici.

    • - A moj brat Lukas?

    • - U jednom domu za oporavak. U gradu S., blizu granice.

    • - Šta mu se desilo?

    • - Pogodio ga je jedan metak koji se odbio.

    • - Kakav metak?

    Antonija odlazi u svoju sobu, leže na svoj krevet, i dalje jeca. Sarah počinje da plače, takođe. Uzimam je u naručje, sedam na rub Antonijinog kreveta.

    • - Ne plačite, Antonija. Recite mi sve. Bolje je da znam sve. Sada sam

    dovoljno veliki da znam istinu. Stalno se pitati, to je još gore nego znati sve. Antonija uzima Sarah, leže je pored sebe i kaže mi:

    • - Lezi s druge strane, da je uspavamo. Ona ne mora da čuje ono što ću ti

    reći.

    Ostajemo da ležimo na velikom krevetu, sve troje, dugo ćuteći. Antonija miluje po kosi čas Sarah, čas mene. Kad čujemo kako Sarah pravilno diše, znamo da je zaspala. Antonija počinje da govori gledajući u tavanicu. Priča kako je moja majka ubila moga oca:

    Ja kažem:

    • - Sećam se pucnjave i hitne pomoći. I Lukasa. Majka je pucala i na

    Lukasa?

    • - Ne, Lukas je bio ranjen jednim zalutalim metkom. Metak ga je pogodio

    pored kičmenog stuba. Mesecima nije dolazio k svesti, i mislilo se da će ostati bogalj. Sada postoji nada da će biti potpuno izlečen. Ja pitam:

    • - Je li i Majka u gradu S. kao Lukas?

    Antonija kaže:

    • - Ne, tvoja majka je ovde, u ovom gradu. U jednoj psihijatrijskoj bolnici.

    Ja pitam:

    • - Psihijatrijskoj? Šta to znači? Je li ona bolesna ili luda? Antonija kaže:

    • - Ludilo je bolest kao i svaka druga.

    • - Mogu li da je posetim?

    • - Ne znam. Ne bi valjalo. Suviše je tužno.

    Neko vreme razmišljam, zatim pitam:

    • - Zašto je moja majka poludela? Zašto je ubila moga oca?

    Antonija kaže:

    • - Zato što je tvoj otac mene voleo. Voleo je nas, Sarah i mene.

    Ja kažem:

    • - Sarah još nije bila rođena. Znači, to je bilo zbog vas. Sve se to dogodilo

    zbog vas. Da nije bilo vas, sreća u kući sa zelenim kapcima trajala bi i dalje čak i za vreme rata, pa čak i posle rata. Da nije bilo vas, moj otac ne bi bio mrtav, moja majka ne bi bila luda, moj brat ne bi bio bogalj, a ja ne bih bio sam. Antonija ćuti. Izlazim iz sobe.

    * * *

    Idem u kuhinju, uzimam novac koji je Antonija pripremila za kupovinu. Ona svake večeri ostavi na trpezarijskom stolu novac potreban za sutrašnju kupovinu. Nikada ne traži od mene račune. Izlazim iz kuće. Hodam do jedne dugačke široke ulice kojom saobraćaju

    autobusi i tramvaji. Pitam neku staru ženu koja čeka autobus na uglu ulice:

    • - Molim vas, gospođo, kojim autobusom se ide do stanice?

    Ona pita:

    • - Koje stanice, maleni? Ima ih tri.

    • - Najbliže stanice.

    • - Idi tramvajem broj pet, zatim autobusom broj tri. Kondukter će ti

    pokazati gde moraš da presedneš. Stižem na jednu ogromnu stanicu, punu sveta. Ljudi se guraju, galame, psuju. Stajem u red pred jednim šalterom. Polako se primičemo. Kada, najzad, dođe red na mene, kažem:

    • - Jednu kartu za grad S.

    Blagajnik mi kaže:

    • - Voz za S. ne polazi odavde. Moraš da ideš na Južnu stanicu.

    Ponovo idem autobusima i tramvajima. Kad stignem na Južnu stanicu već je noć, i više nema voza za S. do sutradan ujutro. Idem u čekaonicu, nalazim prazno mesto na jednoj klupi. Ima mnogo sveta, smrdi, a dim iz lula i cigareta pecka me za oči. Pokušavam da zaspim, ali čim sklopim oči vidim Sarah samu u svojoj sobi, Sarah koja dolazi u kuhinju, Sarah koja plače zato što ja nisam tu. Cele noći je sama, jer Antonija mora da ide na posao, a ja, ja sedim u jednoj čekaonici da bih otišao u jedan drugi grad, u grad gde živi moj brat Lukas. Hoću da idem u grad gde živi moj brat, hoću da pronađem svog brata,

    zatim ćemo ići zajedno da potražimo našu majku. Sutra ujutro ću otići u grad S. Otići ću. Ne mogu da spavam. Nalazim u svojim džepovima bonove za snabdevanje, bez tih bonova Antonija i Sarah neće imati šta da jedu. Treba da se vratim. Trčim. Moje teniske patike ne prave buku. Ujutro sam blizu naše kuće, čekam u redu za hleb, zatim za mleko, vraćam se. Antonija sedi u kuhinji. Uzima me u zagrljaj:

    • - Gde si bio? Plakale smo celu noć, Sarah i ja. Više ne treba da nas ostavljaš same. Ja kažem:

      • - Više vas neću ostavljati same. Evo hleba i mleka. Nedostaje malo

    novca. Išao sam na jednu stanicu. I na još jednu drugu stanicu. Hteo sam da

    odem u grad S. Antonija kaže:

    • - Ići ćemo tamo uskoro, zajedno. Pronaći ćemo tvoga brata. Ja kažem:

    • - Hteo bih još da posetim svoju majku.

    Jednog nedeljnog popodneva, idemo u psihijatrijsku bolnicu. Antonija i

    Sarah ostaju na prijavnici. Neka bolničarka me vodi u jedan mali salon, u kojem se nalazi sto i nekoliko fotelja. Ispred prozora je stalak sa sobnim cvećem. Sedam, čekam. Bolničarka se vraća, držeći pod ruku jednu ženu u kućnoj haljini kojoj pomaže da sedne u jednu od fotelja.

    • - Pozdravi svoju mamu, Klause.

    Gledam ženu. Debela je i stara. Njena kosa, poluseda, začešljana je unazad i svezana na potiljku krajičkom vunice. To primećujem kad se ona okrene da dugo gleda zatvorena vrata. Zatim, pita bolničarku:

    • - A Lukas? Gde je on?

    Bolničarka odgovara:

    -

    Lukas nije mogao da dođe, ali evo Klausa. Kaži dobar dan svojoj mami,

    Klause.

     

    Ja kažem:

    -

    Dobar dan, mama.

    Ona pita:

    -

    Zašto si sam? Zašto Lukas nije s tobom?

    Bolničarka kaže:

    -

    Doći će i Lukas, uskoro.

    Majka me gleda. Krupne suze počinju da teku iz njenih bledoplavih očiju. Ona kaže:

    -

    Laži. Večito laži.

    Curi joj nos. Bolničarka ga briše. Majka tromo obara glavu na grudi, više

    ništa ne kaže, ne gleda me više. Bolničarka kaže:

    -

    Umorni smo. Vratićemo se u krevet. Hoćeš li da poljubiš svoju mamu,

    Klause? Odmahujem glavom, ustajem. Bolničarka kaže:

    -

    Ti možeš i sam da nađeš prijavnicu, zar ne?

    Ne kažem ništa, izlazim iz sobe. Prolazim ispred Antonije i Sarah bez ijedne reči, izlazim iz zgrade, čekam pred vratima. Antonija me hvata za rame a Sarah me hvata za ruku, ali ja se otimam, stavljam ruke u džepove. Hodamo

    ćutke do autobuskog stajališta. Uveče, pre nego što Antonija pođe na posao, kažem joj:

    -

    Žena koju sam video nije moja majka. Neću više da joj idem u posetu.

    Vi zapravo treba da joj idete u posetu, da shvatite šta ste joj uradili.

     

    Ona pita:

    -

    Nikada nećeš moći da mi oprostiš, Klause?

    Ne odgovaram. Ona dodaje:

    - Kad bi samo znao koliko te volim. Ja kažem:

    - Ne morate. Vi mi niste majka. Moja majka bi morala da me voli, ali ona voli samo Lukasa. Vašom krivicom.

    Ratište se primiče. Grad je bombardovan danonoćno. Provodimo mnogo vremena u podrumu. Tamo smo namestili dušeke i ćebad. U početku silaze i naši susedi, ali jednog dana nestaju. Antonija kaže da su deportovani. Antonija nema više posao. Kabare u kojem je pevala više ne postoji. Škola je zatvorena. Veoma je teško nabaviti hranu, čak i sa bonovima za snabdevanje. Srećom, Antonija ima jednog prijatelja koji ponekad svrati i donese nam hleba, mleka u prahu, keksa i čokolade. Uveče, prijatelj ostaje kod nas zato što ne može da se vrati svojoj kući zbog policijskog časa. Tih noći, Sarah spava sa mnom u kuhinji. Ljuljam je, pričam joj o Lukasu koga ćemo uskoro pronaći, i uspavljujemo se gledajući zvezde. Jednog jutra, Antonija nas rano budi. Kaže nam da se utoplimo, da obučemo po nekoliko košulja i džempera, svoje kapute i više pari čarapa, jer krećemo na daleki put. Ostatkom naše odeće ona puni dva kofera. Antonijin prijatelj dolazi po nas kolima. Stavljamo kofere u gepek, Antonija seda napred, Sarah i ja pozadi. Kola se zaustavljaju gotovo naspram moje bivše kuće, na ulazu u groblje. Prijatelj ostaje u kolima, Antonija hoda brzo vukući nas za ruke, Sarah i mene. Zastajemo pred jednim grobom sa drvenom krstačom na kojoj je napisano prezime moga oca sa duplim imenom, mojim imenom i imenom moga brata: Klaus-Lukas T. Na grobu, među mnogobrojnim osušenim buketima, leži jedan skoro svež buket, buket belih karanfila. Kažem Antoniji:

    • - Ovakve karanfile je moja majka sadila svuda po bašti. To je bilo omiljeno cveće moga oca. Antonija kaže:

      • - Znam. Oprostite se sa svojim ocem, deco. Sarah kaže ljupko:

      • - Zbogom, Oče. Ja kažem:

      • - To nije bio njen otac. Bio je samo naš otac, Lukasov i moj. Antonija kaže:

      • - Već sam ti to objasnila. Nisi shvatio? Tim gore. Dođite, nemamo

    vremena za gubljenje. Vraćamo se u kola, vozimo se na Južnu stanicu. Antonija se zahvaljuje svom prijatelju i oprašta se s njim.

    Čekamo u redu ispred šaltera. Tek u tom trenutku usuđujem se da upitam Antoniju:

    • - Kuda idemo? Ona kaže:

    • - Kod mojih roditelja. Ali najpre ćemo se zaustaviti u gradu S. da povedemo sa sobom tvog brata Lukasa.

    Uzimam njenu ruku, ljubim je:

    • - Hvala, Antonija.

    Ona povuče ruku:

    • - Ne zahvaljuj mi se. Znam samo ime grada, i ime doma za rehabilitaciju,

    ništa više ne znam. Kada Antonija plati karte, shvatam da nisam mogao platiti svoj put u grad S. od onog novca za hranu. Putovanje je neudobno. Ima previše sveta, ljudi beže od ratišta. Imamo samo jedno sedište za nas troje, onaj ko sedi drži Sarah na krilu, drugi ostaje stojeći. Smenjujemo se na sedištu više puta u toku putovanja koje bi moralo da

    traje pet sati, ali koje traje skoro dvanaest sati zbog uzbuna. Voz se zaustavlja na brišućem prostoru, putnici izlaze napolje i poležu po livadama. Ja uglavnom, kada se to desi, prostrem svoj kaput na zemlju, položim Sarah na njega, i legnem preko nje da bih je zaštitio od metaka, gelera i projektila. Kasno uveče, stižemo u grad S. Uzimamo sobu u jednom hotelu. Sarah i ja odmah ležemo u veliki krevet, Antonija silazi u bar da traži obaveštenja, i vraća se tek ujutro. Ona sada ima adresu Centra gde bi trebalo da se nalazi Lukas. Idemo tamo sutradan. To je jedna zgrada smeštena u parku. Napola je srušena. Prazna je. Gledamo zupce zidova pocrnele od čađi. Ima tri nedelje otkako je Centar bombardovan. Antonija istražuje. Ispituje lokalne vlasti, pokušava da nađe preživele iz Centra. Pronalazi adresu direktorke. Odlazimo kod nje. Ona kaže:

    • - Veoma se dobro sećam malog Lukasa. Bio je to najzločestiji pacijent u

    domu. Uvek spreman da gnjavi, da kinji sve redom. Jedno zaista nesnošljivo,

    nepopravljivo dete. Niko nikada nije došao da ga obiđe, niko se za njega nije interesovao. Ako se dobro sećam, radilo se o nekoj porodičnoj drami. Ne mogu ništa više o tome da vam kažem. Antonija je uporna:

    • - A posle bombardovanja, jeste li ga ponovo videli?

    Direktorka kaže:

    • - I sama sam bila ranjena u tom bombardovanju, ali niko se ne zanima za

    mene. Mnogi ljudi dolaze da razgovaraju sa mnom, da mi postavljaju pitanja o svome detetu. Niko se ne interesuje za mene. Ipak sam ja provela dve nedelje u bolnici posle tog bombardovanja. Šok, razumete? Bila sam odgovorna za svu tu decu.

    Antonija opet pita:

    • - Razmislite. Šta znate o Lukasu? Jeste li, posle bombardovanja, ponovo

    videli Lukasa? Šta su učinili sa preživelom decom? Direktorka kaže:

    • - Nisam ga ponovo videla. Ponavljam vam, i sama sam bila pogođena.

    Decu su vratili njihovim kućama, onu koja su bila živa. Mrtvu su sahranili na

    gradskom groblju. Onu koja nisu bila mrtva i čije adrese nisu znali, razaslali su kojekuda. U sela, na imanja, u manje gradove. Svi ti ljudi morali bi vratiti tu decu čim rat bude završen. Antonija pregleda gradsku listu umrlih. Kaže mi:

    • - Lukas nije mrtav. Pronaći ćemo mi njega.

    Ponovo sedamo na voz. Stižemo na jednu malu stanicu, pešačimo do

    centra grada. Antonija nosi Sarah koja joj spava u naručju, a ja nosim kofere. Na Glavnom trgu se zaustavljamo. Antonija zvoni, jedna stara žena otvara vrata. Tu staricu već poznajem. To je Antonijina majka. Ona kaže:

    • - Hvaljen budi Bože! Živi ste i zdravi. Strašno sam se plašila. Nisam prestajala da se molim za vas. Ona obuhvata rukama moje lice:

      • - A i ti si došao s njima?

      • - Šta sam drugo mogao. Moram da se brinem o Sarah.

    Privija me uza se, ljubi me, zatim uzima Sarah u naručje:

    • - Kako si samo lepa, kako si velika.

    Sarah kaže:

    • - Spava mi se. Hoću da spavam s Klausom.

    Ležu nas u istoj sobi, sobi u kojoj je spavala Antonija kad je bila dete. Sarah zove Antonijine roditelje Bako i Deda, ja ih zovem teta-Matilda i čika-Andrease. Čika-Andreas je pastor, i nije mobilisan, zbog neke bolesti. Glava mu se celo vreme trese, kao da neprestano govori „ne”.

    Čika-Andreas me izvodi u šetnju ulicama malog grada, ponekad sve do mraka. On kaže:

    • - Oduvek sam želeo da imam dečaka. Dečak bi razumeo moju ljubav

    prema ovom gradu. On bi shvatio lepotu ovih ulica, ovih kuća, ovog neba. Da, lepotu ovog neba kakve nema nigde drugde. Gledaj. Nema imena za boje ovog

    neba.

    Ja kažem:

    • - To je kao u snu.

    • - U snu, da. Imao sam samo jednu kći. Otišla je veoma rano, veoma

    mlada. Vratila se sa kćerkicom i s tobom. Ti nisi njen sin, nisi ni moj unuk, ali ti si dečak koga sam čekao. Ja kažem:

    • - Ali ja moram da se vratim svojoj majci kad bude ozdravila, moram još i da pronađem svog brata Lukasa.

      • - Da, naravno. Nadam se da ćeš ih pronaći. Ali ako ih ne pronađeš, možeš

    zauvek ostati kod nas. Možeš da studiraš i da biraš posao koji ti odgovara. Šta bi želeo da radiš kad budeš veliki?

    • - Voleo bih da se oženim sa Sarah. Čika-Andreas se smeje.

    • - Ne možeš se oženiti sa Sarah. Vi ste brat i sestra. Brak između vas dvoje nije moguć. Zakonom je zabranjen.

    Ja kažem:

    • - Onda ću samo stanovati s njom. Niko mi ne može zabraniti da stanujem

    s njom.

    • - Srešćeš mnoge druge devojke kojima ćeš poželeti da se oženiš. Ja kažem:

    • - Ne verujem.

    Uskoro postaje opasno šetati se ulicama, a uveče je zabranjeno izlaziti.

    Šta da se radi za vreme uzbuna i bombardovanja? Po danu dajem časove Sarah.

    Učim je da čita i piše, zadajem joj vežbe iz računa. U kući ima mnogo knjiga, na tavanu nalazimo čak i knjige za decu i Antonijine školske knjige. Čika-Andreas me uči da igram šah. Kad žene odu u krevet, mi započnemo jednu partiju, i igramo do kasno u noć. U početku, čika-Andreas uvek pobeđuje. Kad počne da gubi, gubi i volju za igranjem. Kaže mi:

    -

    Ti

    si

    suviše jak za mene,

    dečko moj. Nemam više želje da igram.

    Nemam želje ni za čim, sve me želje napuštaju. Više ne sanjam čak ni zanimljive snove, sanjam samo banalne snove. Pokušavam naučiti Sarah da igra šah, ali ona to ne voli. Zamara se, nervira se, više voli jednostavnije društvene igre, a iznad svega voli da joj čitam priče, bilo koju priču, čak i neku priču koju sam već dvadeset puta čitao.

    Kada se rat udalji u drugu zemlju, Antonija kaže:

    • - Možemo se vratiti u glavni grad, svojoj kući.

    Njena majka kaže:

    • - Umrećete od gladi. Ostavi Sarah ovde neko vreme. Barem dok ne nađeš

    posao i neki pristojan stan. Čika-Andreas kaže:

    • - Ostavi i dečaka kod nas. Ima dobrih škola u našem gradu. Kad budemo pronašli njegovog brata, uzećemo i njega kod nas.

    Ja kažem:

    • - Ja moram da se vratim u glavni grad kako bih saznao šta je bilo s

    mojom majkom. Sarah kaže:

    • - Ako se Klaus vraća u glavni grad, vraćam se i ja. Antonija kaže:

    • - Odlazim sama. Čim nađem stan, doći ću po vas.

    Ona ljubi Sarah, zatim mene. Šapuće mi na uvo:

    • - Znam da ćeš se brinuti o njoj. Imam poverenja u tebe.

    Antonija odlazi, mi ostajemo kod teta-Matilde i čika-Andreasa. Čisti smo i dobro uhranjeni, ali ne smemo da izlazimo iz kuće zbog stranih vojnika i

    rasula koje vlada. Teta-Matilda se plaši da nam se nešto ne desi. Sada imamo svako svoju sobu. Sarah spava u sobi svoje majke; ja spavam u gostinskoj sobi. Uveče, privučem stolicu ispred prozora, gledam trg. Skoro je prazan. Prođe tek pokoji pijanac i pokoji vojnik. Katkada jedan dečak, mlađi od mene čini mi se, jedan šepavi dečak pređe preko trga. On svira neku pesmicu na

    svojoj usnoj harmonici, uđe u jednu kafanu, izađe iz nje, uđe u neku drugu. Oko ponoći, kada se sve kafane zatvaraju, dečak odmiče ka zapadu grada svejednako svirajući na svojoj harmonici. Jedne večeri, pokazujem dečaka s harmonikom čika-Andreasu:

    • - Zašto njemu nije zabranjeno da izlazi kasno noću?

    Čika-Andreas kaže:

    • - Posmatram ga godinama. Stanuje kod svoje bake na kraju grada. Ta

    žena je puka sirotinja. Dečak je bez sumnje siroče. Navikao je da svira po

    kafanama kako bi zaradio malo para. Ljudi su navikli da ga viđaju u svojoj sredini. Niko mu ne bi naneo zlo. On je pod zaštitom celog grada i pod Božijom zaštitom. Ja kažem:

    • - Mora da je srećan. Deda kaže:

    • - Sigurno. Tri meseca kasnije, Antonija dolazi po nas. Teta-Matilda i čika-Andreas

    neće da nas puste da odemo. Teta-Matilda kaže:

    • - Ostavi malenu još malo. Ovde je srećna i ništa joj ne nedostaje. Čika-Andreas kaže:

    • - Ostavi barem dečaka. Sada kad se stvari sređuju, mogli bismo započeti traganje za njegovim bratom. Antonija kaže:

    • - Možete započeti traganje i bez njega, Oče. Uzimam ih, oboje, njima je mesto pored mene.

    * * *

    U glavnom gradu sada imamo veliki četvorosoban stan. Osim soba, tu je i salon i kupatilo. Uveče kada smo stigli, pričam Sarah jednu priču, milujem je po kosi dok ne zaspi. Čujem Antoniju i njenog prijatelja kako pričaju u salonu. Izuvam svoje tenisice, silazim niz stepenice, trčim preko poznatih ulica. Ulice, uličice, pasaži, sada su osvetljeni, nema više rata, nema više zamračenja, policijskog časa. Zaustavljam se pred kućom, u kuhinji je upaljeno svetlo. Najpre mislim da su se unutra uselili neki tuđinci. Svetlo se pali i u salonu. Leto je, prozori su otvoreni. Prilazim bliže. Neko priča, to je muški glas. Oprezno provirujem kroz prozor. Moja majka, sedeći u fotelji, sluša radio. Celih nedelju dana, više puta dnevno, dolazim da posmatram Majku. Ona obavlja svoje poslove hodajući iz sobe u sobu, zadržavajući se uglavnom u kuhinji. Bavi se i baštom, sadi i zaliva cveće. Uveče dugo čita u roditeljskoj sobi, čiji prozor gleda na dvorište. Svaki drugi dan dolazi jedna bolničarka biciklom, ostane oko dvadesetak minuta, ćaska sa Majkom, izmeri joj pritisak, ponekad joj da injekciju. Jednom dnevno, ujutro, dođe neka devojka sa krcatom korpom i odlazi sa praznom korpom. A ja, ja i dalje obavljam kupovinu za Antoniju koja je, međutim, sasvim sposobna da je sama obavlja, i koja ima čak i svog prijatelja da joj pomogne. Majka je smršala. Više ne izgleda poput neke zapuštene stare žene, kao kad sam je video u bolnici. Lice joj je povratilo nekadašnju blagost, kosa joj je povratila boju i sjaj. Skupljena je u gustu i riđu punđu. Jednog jutra, Sarah me pita:

    - Kuda to ideš, Klause? Kuda ideš tako često? Čak i noću. Noćas sam

    dolazila u tvoju sobu, zato što sam ružno sanjala. Nisi bio unutra, i mnogo sam se uplašila.

    • - Zašto ne odeš u Antonijinu sobu kad se uplašiš?

    • - Neću da idem tamo. Zbog njenog prijatelja. On kod nas spava skoro svake noći. Kuda to ideš, Klause, tako često?

      • - Idem, prosto, da se šetam. Da se šetam ulicama. Sarah kaže:

    • - Ideš da se šetaš pred onom praznom kućom, ideš da plačeš pred svojom praznom kućom, zar ne? Zašto me više ne vodiš sa sobom?

    Ja joj kažem:

    • - Kuća više nije prazna, Sarah. Moja majka se vratila. Ona ponovo

    stanuje u našoj kući, a moram i ja tamo da se vratim. Sarah počinje da plače:

    • - Stanovaćeš sa svojom majkom? Više nećeš stanovati s nama? Šta ću ja bez tebe, Klause?

    Ljubim je u oči:

    • - A ja? Šta ću ja bez tebe, Sarah?

    Oboje plačemo, grlimo se, ležeći na kauču u salonu. Stišćemo se sve jače i jače, preplićemo ruke, noge. Suze nam cure niz lice, u kosu, po vratu, u uši. Potresaju nas jecaji, drhtavica, hladnoća. Osećam da mi se vlaže pantalone među nogama.

    • - Šta to radite? Šta se to dešava?

    Antonija nas razdvaja, odguruje nas dalje jedno od drugog, seda između

    nas, drma me za ramena:

    • - Šta si to uradio?

    Ja vičem:

    • - Nisam učinio ništa nažao Sarah.

    Antonija privlači Sarah u naručje:

    • - Gospode Bože. Mogla sam ipak da očekujem ovako nešto.

    Sarah kaže:

    • - Mislim da sam se upiškila u gaćice. Ona grli majku oko vrata:

    • - Mama, mama! Klaus će stanovati sa svojom majkom. Antonija muca:

    • - Šta? Šta?

    Ja kažem:

    • - Da, Antonija, dužnost mi je da živim s njom. Antonija viče:

    • - Ne! Zatim, kaže:

    • - Da, moraš da se vratiš kod tvoje majke.

    Sutradan ujutro, Antonija i Sarah me prate. Zaustavljamo se na uglu

    ulice, moje ulice. Antonija me ljubi, pruža mi jedan ključ:

    • - Evo ti ključ od stana. Možeš i dalje da dolaziš kad god hoćeš. Zadržaću

    tvoju sobu. Ja kažem:

    • - Hvala, Antonija. Dolaziću vam u posetu što je moguće češće.

    Sarah ne progovara ni reč. Bleda je, oči su joj crvene. Gleda nebo. Plavo

    nebo bez oblaka jednog letnjeg jutra. Ja, pak, gledam Sarah, tu devojčicu od sedam godina, moju prvu ljubav. Neću imati druge.

    Zaustavljam se preko puta kuće, s druge strane ulice. Spuštam kofer,

    sedam na njega. Vidim onu devojku kako dolazi sa svojom korpom, a zatim odlazi. Ostajem da sedim, nemam snage da ustanem. Oko podneva, počinjem da osećam glad, spopada me vrtoglavica, boli me stomak. U toku popodneva, stiže bolničarka na biciklu. Prelazim ulicu trčeći sa svojim koferom, zgrabim bolničarku za mišku pre nego što uđe u baštu:

    • - Gospođo, molim vas, gospođo. Čekao sam vas.

    Ona pita:

    • - Šta ti je? Bolestan si?

    Ja kažem:

    • - Nisam, strah me je. Strah me je da uđem u kuću.

    • - Zašto hoćeš da uđeš u kuću?

    • - Ovo ovde, to je moja kuća, moja majka. Plašim se svoje majke, nisam je video punih sedam godina.

    Mucam i drhtim. Bolničarka kaže:

    • - Smiri se. Ti mora da si Klaus. Ili pak Lukas?

    • - Ja sam Klaus. Lukas nije tu. Ne znam gde je. Niko to ne zna. Zato se i plašim da se vidim sa svojom majkom. Sasvim sam. Bez Lukasa.

    Ona kaže:

    • - Da, razumem. Dobro si učinio što si me sačekao. Tvoja majka

    uobražava da je ubila Lukasa. Ući ćemo zajedno. Pođi za mnom. Bolničarka zvoni, moja majka viče iz kuhinje:

    • - Uđite. Otvoreno je.

    Prelazimo preko verande, zaustavljamo se u salonu. Bolničarka kaže:

    • - Imam jedno veliko iznenađenje za vas.

    Moja majka se pojavljuje na kuhinjskim vratima. Ona briše ruke o svoju

    kecelju, gleda me razrogačenih očiju, šapuće:

    • - Lukas?

    Bolničarka kaže:

    • - Ne, to je Klaus. Ali i Lukas će se sigurno vratiti, isto tako.

    Majka kaže:

    • - Ne, Lukas se neće vratiti. Ja sam ga ubila. Ubila sam svog dečačića, on

    se više nikada neće vratiti. Majka seda u jednu fotelju u salonu, drhti. Bolničarka zavrće rukav

    Majčine haljine, daje joj injekciju. Moja majka se prepušta. Bolničarka kaže:

    • - Lukas nije mrtav. Bio je prebačen u jedan Centar za rehabilitaciju, već

    sam vam to rekla.

    Ja kažem:

    -

    Da, u Centar u gradu S. Išao sam da ga tražim. Centar je uništen

    bombardovanjem, ali Lukas se ne nalazi na listi umrlih. Majka sasvim tiho pita:

    -

    Ti ne lažeš, Klause?

    -

    Ne, Majko, ne lažem.

    Bolničarka kaže:

    -

    Prema tome, sigurno je da ga vi niste ubili.

    Majka je sada smirena. Ona kaže:

    -

    Treba da odemo tamo. S kim si ti išao, Klause?

    -

    Sa jednom gospođom iz sirotišta. Ona me je pratila. Ima rodbinu blizu

    grada S.

     

    Majka kaže:

    -

    Sirotišta? Rekli su mi da si bio smešten u jednu porodicu. U jednu

    porodicu koja se veoma dobro o tebi brinula. Treba da mi daš njihovu adresu, moram da im se zahvalim.

     

    Počinjem da mucam:

    -

    Ne znam njihovu adresu. Ostao sam kod njih vrlo kratko. Zato što, zato

    što su bili deportovani. Zatim sam otišao u sirotište. Ništa mi nije nedostajalo, i svi su bili mnogo dobri prema meni. Bolničarka kaže:

    -

    Ja odoh. Imam još mnogo posla. Hoćeš li me ispratiti, Klause? Pratim je do kapije. Ona me pita:

    -

    Gde si proveo ovih sedam godina, Klause?

    Ja joj kažem:

    -

    Čuli ste šta sam rekao svojoj majci.

    Ona kaže:

    -

    Da, čula sam. Samo, to nije istina. Jako slabo lažeš, mali moj. Mi smo

    tragali po sirotištima, nisi bio ni u jednom. I kako si pronašao kuću? Kako si saznao da ti se majka vratila? Ćutim. Ona kaže:

    • - Možeš da sačuvaš svoju tajnu. Sigurno imaš neki razlog za to. Ali ne

    zaboravi da ja negujem tvoju majku već godinama. Što više budem znala o njoj,

    više ću moći da joj pomognem. Ti baneš tako iznenada sa svojim koferom, imam valjda pravo da te pitam odakle dolaziš. Ja kažem:

    • - Ne, nemate pravo. Tu sam, i tačka. Recite mi kako da postupam prema

    mojoj majci. Ona kaže:

    • - Postupaj kako ti se čini da je najbolje. Po mogućnosti, budi strpljiv. Ako

    je uhvati kriza, telefoniraj mi.

    • - Kriza, kako to izgleda?

    • - Ne boj se. Neće biti gore nego danas. Vrišti, drhti, i to je sve. Uzmi, evo ti moj broj telefona. Ako nešto nije u redu, nazovi me. Majka spava u jednoj fotelji u salonu. Uzimam svoj kofer i idem da se smestim u dečiju sobu, na kraju hodnika. Tamo su još uvek oba kreveta, kreveta za odrasle koje naši roditelji behu kupili neposredno pre „onoga”. Još uvek nisam našao reč kojom bih odredio to što nam se desilo. Mogao bih da kažem drama, tragedija, katastrofa, ali u svojoj glavi zovem to jednostavno „ono” za šta nema reči. Dečija soba je čista, kreveti takođe. Vidi se da nas je Majka očekivala. Ali onaj koga ona očekuje najviše, to je moj brat Lukas.

    * * *

    Jedemo u kuhinji ćuteći, kad Majka, iznebuha, kaže:

    -

    Nimalo ne žalim što sam ubila tvoga oca. Kada bih znala ženu zbog

    koje je hteo da nas ostavi, ubila bih je, nju takođe. To što sam ranila Lukasa, to je njena krivica, sve je njena krivica, a ne moja. Ja kažem:

    -

    Majko, ne sekiraj se. Lukas nije umro od svoje rane, vratiće se on. Majka pita:

    -

    Kako će moći da pronađe kuću?

    Ja kažem:

    -

    Kao i ja. Ako sam je ja našao, naći će je i on.

    Majka kaže:

    -

    U pravu si. Ne treba nipošto da odemo odavde. Ovde će nas tražiti.

    Majka uzima lekove za spavanje, leže veoma rano. Tokom noći, obilazim je u njenoj sobi. Spava na leđima na rubu velikog kreveta, lica okrenutog ka prozoru, ostavljajući prazno mesto koje je pripadalo njenom mužu. Ja spavam veoma malo. Gledam zvezde, i kao što sam kod Antonije svake večeri mislio na svoju porodicu i našu kuću, tako i ovde mislim na Sarah i na njenu porodicu, na njenu baku i dedu u gradu K. Kad se probudim, zatičem orahove grane ispred svog prozora. Idem u kuhinju, ljubim Majku. Ona mi se smeši. Ima kafe i čaja. Devojka donosi sveži hleb. Kažem joj kako više nema potrebe da dolazi, da ću kupovinu obavljati sam.

     

    Majka kaže:

    -

    Ne, Veronika. Nastavite da dolazite. Klaus je još suviše

    mali za

    kupovinu. Veronika se smeje:

    • - I nije tako mali. Ali ne bi pronašao sve što treba u prodavnicama. Ja

    radim u bolničkoj kantini, tamo nalazim to što donosim ovamo, razumeš, Klause? U sirotištu su vas razmazili s hranom. Ne možeš da zamisliš šta sve treba raditi da nađeš nešto za jelo u gradu. Ti bi provodio vreme čekajući u redovima pred bakalnicama. Majka i Veronika lepo se zabavljaju skupa. Smeju se i grle se. Veronika priča svoje ljubavne priče. Glupe priče: „Onda mi je on rekao, onda sam ja njemu rekla, onda je on pokušao da me poljubi.” Veronika pomaže Majci da boji kosu. Upotrebljavaju jedan proizvod koji se zove kana, što vraća Majčinoj kosi nekadašnju boju. Veronika neguje i Majčino lice. Pravi joj „maske”, šminka je malim četkicama, tubama i krejonima. Majka kaže:

    • - Hoću pristojno da izgledam kad se Lukas bude vratio. Neću da me zatekne zapuštenu, staru i ružnu. Razumeš, Klause?

    Ja kažem:

    • - Da, razumem, Majko. Ali izgledala bi isto tako dobro sa tvojom sedom

    kosom i bez šminke. Majka mi pljusne šamar:

    • - Idi u svoju sobu, Klause, ili pak idi da se prošetaš. Nerviraš me. Dodaje na Veronikinu adresu:

    • - Zašto nisam imala kćerku kao što ste vi?

    Odlazim. Šetam se oko kuće u kojoj stanuju Antonija i Sarah, šetam se i

    po groblju u potrazi za grobom svoga oca. Tamo sam išao svega jedanput sa Antonijom, a groblje je veliko. Vraćam se, pokušavam da pomognem Majci u baštenskim radovima, ali ona mi kaže:

    • - Idi da se igraš. Uzmi svoj romobil ili bicikl. Ja gledam Majku.

    • - Ti ne shvataš da su to igračke za decu od četiri godine? Ona kaže:

    • - Imaš i ljuljaške.

    • - Nemam želju ni da se ljuljam.

    Odlazim u kuhinju, uzimam jedan nož i presecam užad, četiri užeta

    ljuljaške. Majka kaže:

    • - Mogao si da ostaviš barem jednu stolicu. Lukasu bi to bilo drago. Ti si jedno teško dete, Klause. Čak i zločesto.

    Penjem se u dečiju sobu. Ležeći na krevetu, pišem pesme.

    Događa se da nas Majka uveče zove:

    • - Lukase, Klause, dođite da jedete!

    Ulazim u kuhinju. Majka me gleda i vraća u vitrinu treći tanjir namenjen Lukasu, ili pak baci tanjir u sudoperu gde se on, naravno, razbije, ili pak poslužuje Lukasa kao da je on tu. Događa se takođe da Majka dođe u dečiju sobu usred noći. Ona tapše po Lukasovom jastuku, priča mu:

    • - Mirno spavaj. Sanjaj lepe snove. Laku noć.

    Nakon toga, ona odlazi, ali događa se takođe da ostane duže klečeći pored kreveta, i da zaspi, glave položene na Lukasov jastuk. Ja mirujem u svom krevetu, dišem najtiše što mogu, a kad se probudim, sutradan ujutro, Majka više nije tu. Opipam jastuk na drugom krevetu, još je

    vlažan od Majčinih suza. Šta god da radim, Majci nikada ne valja. Desi li se da iz mog tanjira ispadne zrno graška, ona kaže:

    • - Nikada nećeš naučiti da jedeš uredno. Gledaj Lukasa, on nikada ne prlja

    stolnjak. Ako provedem ceo dan čupajući korov u bašti i ako se vratim sav

    blatnjav, ona mi kaže:

    • - Uprljao si se kao svinja. Lukas bi to uradio uredno.

    Kad Majka primi svoj novac, ono malo novca od Države, ona odlazi u

    grad, i vraća se sa skupim igračkama koje sakriva pod Lukasov krevet. Upozorava me:

    • - Ne diraj ih. Ove igračke moraju ostati potpuno nove do Lukasovog

    povratka. Sada znam lekove koje Majka mora da uzima. Bolničarka mi je sve objasnila. Tako, kad ona neće ili zaboravi da popije svoje lekove, dajem joj ih u kafi, čaju, supi.

    U septembru, ponovo polazim u školu. To je škola u koju sam već išao pre rata. Morao bih tamo da zateknem Sarah. Nje nema. Posle časova, zvonim na Antonijina vrata. Niko ne odgovara. Otvaram vrata svojim ključem. Nema nikoga. Idem u sobu koja je pripadala Sarah. Otvaram ladice, ormare, nema nijedne sveske, nijednog komada odeće. Izlazim iz kuće, bacam ključ od stana pred jedan tramvaj što prolazi, vraćam se kod svoje majke. Krajem septembra, srećem Antoniju na groblju. Napokon sam pronašao grob. Donosim buket belih karanfila, omiljenog cveća moga oca. Jedan drugi buket već je položen na grob. Spuštam svoj pored tog drugog. Iskrsla ko zna odakle, Antonija me pita:

    • - Dolazio si kod nas?

    • - Da. Gde je Sarah? Njena soba je prazna.

    Antonija kaže:

    • - Kod mojih roditelja. Treba da te zaboravi. Mislila je samo na tebe,

    neprestano je htela da ide da te traži. Kod tvoje majke, bilo gde. Ja kažem:

    • - I ja isto, celo vreme mislim na nju. Ne mogu da živim bez nje, hoću da živim s njom, bilo gde, bilo kako. Antonija me uzima u zagrljaj:

    • - Vi ste brat i sestra, ne zaboravi to, Klause. Ne možete da se volite kao što ste se onda voleli. Nikada nije trebalo da te uzmem kod nas.

    Ja kažem:

    • - Brat i sestra. Kakvog to ima značaja? Niko neće znati. Nosimo različita

    prezimena.

    • - Ne budi uporan, Klause, ne budi uporan. Zaboravi na Sarah.

    Ništa ne odgovaram, Antonija dodaje:

    • - Čekam bebu. Preudala sam se.

    Ja kažem:

    • - Volite drugog čoveka, imate novi život, zašto onda još dolazite ovamo?

    • - Ne znam. Možda zbog tebe. Ti si bio moj sin sedam godina. Ja kažem:

    • - Ne, nikada. Imam jednu jedinu majku, onu s kojom sada živim, onu

    koja je zbog vas poludela. Vašom krivicom sam izgubio svoga oca, svoga brata,

    a sada mi oduzimate i moju mlađu sestru. Antonija kaže:

    • - Veruj mi, Klause, žalim zbog svega toga. Nisam to htela. Nisam mogla ni da sanjam o posledicama. Iskreno sam volela tvoga oca.

    Ja kažem:

    • - Onda biste morali razumeti moju ljubav prema Sarah.

    • - Ta ljubav nije moguća.

    • - Nije bila ni vaša. Morali ste samo da odete i da zaboravite moga oca pre nego što se dogodi „ono”. Neću više da vas srećem ovde, Antonija. Neću više da vas srećem na grobu moga oca. Antonija kaže:

      • - Dobro, neću više dolaziti. Ali nikada te neću zaboraviti, Klause.

    * * *

    Majka ima veoma malo novca. Prima neku malu sumu od Države, kao invalid. Ja sam za nju dodatni teret. Moram, što je рrе moguće, da nađem posao. Veronika mi predlaže da raznosim novine. Ustajem u četiri sata ujutro, idem u štampariju, uzimam svoj svežanj novina, obilazim ulice koje su mi dodeljene, spuštam novine ispred vrata, u poštanske sandučiće, pod gvozdene zavese prodavnica. Kad se vratim, Majka još nije ustala. Ona ustaje tek oko devet sati. Spremam kafu i čaj, i odlazim u školu u kojoj dobijam i ručak. Vraćam se tek oko pet sati popodne. Malo-pomalo, bolničarka proređuje svoje posete. Kaže mi kako je Majka izlečena, jedino mora da uzima sredstva za smirenje i za spavanje. Veronika takođe dolazi sve ređe i ređe. Svrati samo da priča Majci o svom razočaranju u brak. Sa četrnaest godina, napuštam školu. Izučavam štamparski zanat koji mi je pružila novinska kuća gde sam tri godine bio raznosač. Radim od deset sati uveče do šest sati ujutro. Gaspar, moj šef, deli svoj noćni obrok sa mnom. Majci ne pada na pamet da mi sprema noćni obrok, ne misli čak ni na porudžbinu uglja za zimu. Ona ne misli ni na šta, sem na Lukasa. Sa sedamnaest godina postajem štampar. Zarađujem prilično mnogo novca, u poređenju sa drugim poslovima. Mogu da odvedem Majku jednom mesečno u salon lepote gde joj farbaju kosu, stavljaju trajnu, „podmlađuju” lice i ruke. Ona ne želi da je Lukas zatekne staru i ružnu. Majka mi neprestano prebacuje što sam napustio školu:

    - Lukas bi nastavio učenje. Postao bi lekar. Veliki lekar. Kada krov naše oronule kuće stane da prokišnjava, Majka kaže:

    • - Lukas bi postao arhitekta. Veliki arhitekta.

    Kada joj pokažem svoje prve pesme, Majka ih čita i kaže:

    • - Lukas bi postao pisac. Veliki pisac.

    Svoje pesme više ne pokazujem, krijem ih.

    Buka mašina pomaže mi da pišem. Daje ritam mojim rečenicama, budi slike u mojoj glavi. Kada završim slaganje novinskih stranica, u dubokoj noći, slažem i štampam svoje sopstvene tekstove koje potpisujem pseudonimom „Klaus Lukas” u spomen na mog mrtvog ili nestalog brata. Ono što štampamo u novinama u totalnoj je protivrečnosti sa stvarnošću. Svakog dana štampamo stotinu puta rečenicu: „Mi smo slobodni”, a na ulicama svuda vidimo vojnike jedne strane vojske, svi znaju da postoje mnogobrojni politički zatvorenici, putovanja u inostranstvo su zabranjena, pa čak ni unutar svoje zemlje ne možemo da idemo u bilo koji grad. Ja to znam, jer sam jednom pokušao da odem kod Sarah u mali grad K. Stigao sam do susednog grada, gde su me uhapsili i vratili u glavni grad posle cele noći ispitivanja. Štampamo stotinu puta na dan: „Mi živimo u izobilju i sreći”, i ja najpre mislim da je to tačno za druge, da smo Majka i ja bedni i nesrećni zbog „onoga”, ali Gaspar mi kaže da mi nismo nikakav izuzetak, da i on sam,

    njegova žena i njihovo troje dece žive bednije nego ikada. Štaviše, kad se vraćam s posla, rano izjutra, i kad se mimoilazim s ljudima na koje je sada red da idu na posao, nigde ne vidim sreću, a još manje izobilje. Kada upitam zašto štampamo tolike laži, Gaspar mi odgovara:

    • - Nipošto ne postavljaj pitanja. Radi svoj posao i ne petljaj se ni u šta. Jednog jutra, ispred štamparije me čeka Sarah. Prolazim ispred nje ne

    prepoznavši je. Okrećem se tek kad začujem svoje ime:

    • - Klause!

    Gledamo se. Ja sam umoran, prljav, loše izbrijan. Sarah je lepa, sveža, elegantna. Sada joj je osamnaest godina. Ona progovara prva:

    • - Nećeš da me poljubiš, Klause?

    Ja kažem:

    • - Izvini, ne osećam se baš najčistije.

    Ona me cmokne u obraz. Ja pitam:

    • - Kako si saznala da radim ovde?

    • - Pitala sam tvoju majku.

    • - Moju majku? Išla si kod nas?

    • - Da, sinoć. Čim sam stigla. Ti si već bio otišao. Vadim maramicu, brišem lice obliveno znojem:

    • - Rekla si joj ko si?

    • - Rekla sam joj da sam tvoja prijateljica iz detinjstva. Pitala me je: „Iz sirotišta?”, rekla sam: „Ne, iz škole.”

      • - A Antonija? Zna li ona da si došla?

      • - Ne, ona ne zna. Rekla sam joj da idem na univerzitet radi upisa.

      • - U šest sati ujutro?

    Sarah kaže:

    • - Ona još spava. A i tačno je da idem na univerzitet. Malo kasnije. Imamo

    vremena da odemo negde na kafu. Ja kažem:

    • - Spava mi se. Umoran sam. I moram da spremim Majci doručak. Ona kaže:

    • - Ne izgledaš srećan što me ponovo vidiš, Klause.

    • - Koješta, Sarah! Kako su ti baka i deda?

    • - Dobro. Ali mnogo su ostarili. Moja majka je htela i njih da dovede, ali Deda neće da napušta svoj mali grad. Mogli bismo da se sastajemo često, ako

    hoćeš.

    • - Na koji fakultet želiš da se upišeš?

    • - Volela bih da studiram medicinu. Sada kad sam se vratila, mogli bismo da se viđamo svakog dana, Klause.

    • - Ti mora da imaš brata ili sestru. Kad sam poslednji put video Antoniju,

    bila je trudna.

    • - Da, imam dve sestre i jednog malog brata. Ali o nama dvoma bih volela

    da pričam, Klause. Ja pitam:

    • - Šta to radi tvoj očuh kad može da izdržava toliki svet?

    • - On je u direkciji Partije. Ali ti celo vreme namerno hoćeš da pričamo o nečem drugom?

    • - Da, namerno hoću. Nema nikakvog smisla da pričamo o nama. Tu nema šta da se kaže. Sarah pita jedva čujno:

      • - Jesi li zaboravio koliko smo se voleli? Ja te nisam zaboravila, Klause.

    • - Ni ja tebe. Ali nema nikakve svrhe da se viđamo. Još uvek to nisi shvatila?

      • - Jesam. Upravo sam shvatila.

    Ona daje znak jednom taksiju koji je u prolazu, i odlazi. Ja hodam do autobuske stanice, čekam deset minuta, i ulazim u autobus

    kao i svakog jutra, jedan zagušljiv i nakrcan autobus. Kad stignem kući, Majka je već ustala, protivno njenim navikama. Pije

    kafu u kuhinji. Smeši mi se:

    • - Mnogo je lepa, tvoja devojka Sarah. Kako joj je puno ime? Sarah i kako

    još? Kako joj je prezime? Ja kažem:

    • - Ne znam, Majko. To mi nije devojka. Nisam je video već godinama. Ona traži svoje stare školske drugove, to je sve.

    Majka kaže:

    • - To je sve? Šteta. Već ti je vreme da imaš devojku. Ali ti si suviše

    smotan da bi se mogao sviđati devojkama, nema sumnje. Naročito takvim devojkama iz dobrih kuća. I još s tim tvojim poslom fizikanera. S Lukasom bi

    bilo posve drugačije. Da, ta Sarah je upravo devojka kakva bi odgovarala Lukasu. Ja kažem:

    - Sigurno, Majko. Izvini, strašno mi se spava. Ležem i, pre nego što zaspim, obraćam se u svojoj glavi Lukasu, kao što činim tolike godine. To što mu kažem je manje-više isto kao i obično. Kažem mu da, ako je mrtav, ima sreće, i kako bih mnogo voleo da sam na njegovom mestu. Kažem mu da je on najbolje prošao, a ja sam taj koji mora da nosi najteže breme. Kažem mu da je život potpuno beskoristan, to je besmisao, zabluda, beskonačna patnja, izum jednog Ne-Boga čija zloba prevazilazi sva očekivanja.

    * * *

    Sarah više ne viđam. Katkada mi se učini da je prepoznam na ulici, ali to nikada nije ona. Jednom prolazim ispred kuće u kojoj je ranije stanovala Antonija, ali nema nijednog poznatog imena na poštanskim sandučićima i, u svakom slučaju, ne znam novo Antonijino prezime. Nekoliko godina kasnije, primam jednu obavest o venčanju. Sarah se udaje za nekog hirurga, adresa obeju porodica ukazuje na najbogatiji kvart, najotmeniji u gradu, zvani „Brežuljak ruža”. „Devojaka” ću imati mnogo. Cura koje ću sretati po kafanama oko štamparije, kafanama u koje sam navikao da svraćam pre i posle posla. Ove cure su radnice ili kelnerice, retko ih vidim više puta, i ne dovodim ih kući da ih predstavim Majci. Nedeljna poslepodneva provodim kod svog šefa Gaspara, s njegovom porodicom. Igramo karte ispijajući piva. Gaspar ima troje dece. Najstarija kćerka, Ester, igra s nama, ona je skoro mojih godina, radi u jednoj fabrici tekstila, tkalja je od svoje trinaeste godine. Dva mladića, malo mlađa, takođe štampari, nedeljom popodne izlaze. Idu na fudbalske utakmice, u bioskop, šetaju se po gradu. Ana, Gasparova žena, tkalja kao i njena kćerka, pere posuđe, veš, sprema večeru. Ester ima plavu kosu, plave oči i likom podseća na Sarah. Ali ona nije Sarah, ona nije moja sestra, ona nije moj život. Gaspar mi kaže:

    - Moja kći je zaljubljena u tebe. Oženi se njome. Dajem ti je. Ti si jedini koji je zaslužuje. Ja kažem:

    - Neću da se ženim, Gaspare. Moram da se brinem o svojoj majci i da čekam Lukasa.

    Gaspar kaže:

    • - Da čekaš Lukasa? Jadna ludo. On dodaje:

    • - Ako nećeš da se oženiš s Ester, bolje je da više ne dolaziš kod nas. Ne odlazim više kod Gaspara. Odsada provodim sve svoje slobodno

    vreme kod kuće, sam s Majkom, sem u časovima kada besciljno šetam grobljem ili gradom.

    Sa četrdeset pet godina postajem šef druge štamparije, koja pripada

    jednoj izdavačkoj kući. Ne radim više noću, nego od osam sati ujutro do šest sati uveče, sa dva sata pauze za ručak. Zdravlje mi je već ozbiljno narušeno u to doba. Pluća su mi zasićena olovom, a u krvi mi manjka kiseonika i zatrovana je. To se zove saturnizam, bolest štampara, tipografa. Imam proliv i mučnine. Lekar mi kaže da pijem mnogo mleka, da izlazim što je češće moguće na svež vazduh. Ne volim mleko. Patim još i od nesanice i, prema tome, od velikog nervnog i fizičkog premora. Nakon trideset godina noćnog rada, nemoguće mi je da se naviknem da spavam noću. U novoj štampariji, štampamo sve vrste tekstova, pesme, prozu, romane. Direktor izdavačke kuće često dolazi da kontroliše posao. Jednog dana, gura mi pod nos moje sopstvene pesme koje je našao na jednoj polici:

    • - Šta je ovo? Čije su ove pesme? Ko je ovaj Klaus Lukas?

    Ja mucam, zato što, normalno, nemam pravo da štampam lične tekstove:

    • - To je moje. To su moje pesme. Štampam ih posle svog radnog vremena.

    • - Hoćete da kažete kako ste vi taj Klaus Lukas, autor ovih pesama?

    • - Da, to sam ja. On pita:

    • - Kada ste ih napisali?

    Ja kažem:

    • - Ovih poslednjih godina. Napisao sam i mnoge druge, ranije, kad sam

    bio mlad.

    On kaže:

    • - Donesite mi sve što imate. Dođite u moju kancelariju sutra ujutro sa

    svim onim što ste napisali. Sutradan ujutro, ulazim u direktorovu kancelariju sa svojim pesmama. To

    iznosi više stotina stranica, možda i hiljadu. Direktor rukom odmerava paket:

    • - Sve ovo? I nikada niste pokušali da ih objavite? Ja kažem:

    • - Nikada na to nisam pomislio. Pisao sam za sebe, tek toliko da se nečim bavim, da se zabavim.

    Direktor se smeje:

    • - Da se zabavite? Vaše pesme, to i nije nešto baš naročito zabavno. U

    svakom slučaju, ne one koje sam već pročitao. No, možda ste bili veseliji u mladosti? Ja kažem:

    • - U mladosti, sigurno nisam.

    On kaže:

    • - Istina je. Nismo imali zbog čega biti veseli u to vreme. Ali od

    revolucije, mnogo toga se promenilo. Ja kažem:

    • - Za mene nije. Za mene se ništa nije promenilo. On kaže:

    • - Sada, barem, možemo objaviti vaše pesme. Ja kažem:

    • - Ako tako mislite, ako verujete, objavite ih. Ali vas molim da nikome ne dajete moju adresu, ni moje pravo ime.

    * * *

    Lukas se vratio i ponovo otišao. Ja sam ga oterao. Ostavio mi je svoj nedovršeni rukopis. Upravo ga završavam. Čovek iz ambasade nije mi najavio svoj dolazak. Dva dana posle posete moga brata, zvoni kod mene u devet sati uveče. Srećom, Majka je već legla. Čovek ima kovrdžavu kosu, mršav je i bled. Uvodim ga u svoju radnu sobu. On kaže:

    -

    Ne govorim dobro vaš jezik, ne zamerite mi ako se izražavam

    rogobatno. Vaš brat, to jest vaš tobožnji brat, danas je sebi oduzeo život. Bacio

    se pod voz u četrnaest sati i petnaest minuta na Istočnoj stanici, u trenutku kad smo hteli da ga vratimo u njegovu zemlju. Ostavio je u našoj ambasadi pismo za vas. Čovek mi pruža jednu kovertu na kojoj piše: „Na ime Klausa T.” Otvaram kovertu. Sa jedne dopisnice čitam: „Voleo bih da budem sahranjen pored naših roditelja.” Potpis je Lukas. Pružam dopisnicu čoveku iz ambasade:

    -

    Hoće da bude sahranjen ovde.

    Čovek čita dopisnicu, pita me:

    -

    Zašto se potpisao Lukas? Je li on stvarno bio vaš brat?

    Ја kažem:

    -

    Ne. Ali toliko je u to verovao da ovo ne mogli da mu odbijem.

    Čovek kaže:

    -

    Čudno. Рrе dva dana, posle njegove posete kod vas, pitali smo ga da li

    je našao nekoga od svoje rodbine. Odgovorio je da nije. Ja kažem:

    -

    To je istina. Nema nikakve rodbinske veze među nama. Čovek pita:

    - Dajete li vi ipak ovlašćenje da ga sahranimo pored vaših roditelja? Ja kažem:

    - Da. Pored moga oca. To je jedini pokojnik u mojoj porodici.

    Pratimo mrtvačka kola, čovek iz ambasade i ja. Pada sneg. Nosim jedan buket belih karanfila i drugi buket crvenih karanfila. Kupio sam ih u cvećari. U našoj bašti, čak ni leti, više nema karanfila. Majka u njoj sadi svakojako cveće, sem karanfila. Pored groba moga oca, iskopan je jedan novi grob. Tu spuštamo kovčeg moga brata, zabadamo krstaču koja nosi moje ime sa drugačijim početnim slovom. Navraćam na groblje svakog dana. Gledam krst na kojem je upisano ime Klaus, i razmišljam kako bih morao da ga zamenim drugim, koji bi nosio ime Lukas. Razmišljam takođe kako ćemo uskoro ponovo biti sve četvoro na okupu. Kad Majka bude umrla, više mi neće ostati nijedan razlog da nastavim dalje. Voz, to je dobra ideja.