AGOTA KRISTOF

Trea la

bojana888

PRVI DEO
Nalazim se u zatvoru maloga grada iz svog detinjstva.
To i nije pravi zatvor, to je elija u zgradi lokalne policije, zgradi koja je
obina kua poput ostalih kua u gradu, jedna jednospratnica.
Moja elija mora da je nekada bila veernica, vrata i prozor gledaju na
dvorite. Iznutra su bile dograene prozorske ipke tako da je nemogue
dohvatiti i razbiti staklo. Toaletni kutak sakriven je iza paravana. Uz jedan od
zidova je sto i etiri stolice prirafljene za pod, uz suprotni zid etiri kreveta
koji mogu da se obore. Tri kreveta su oborena.
Sam sam u svojoj eliji. Ima veoma malo zloinaca u ovom gradu, i kad
se neki pojavi, smesta ga prevezu u susedni grad, glavno mesto u pokrajini, na
dvadeset kilometara odavde.
Ja nisam zloinac. Ovde sam samo zato to mi isprave nisu uredne, moja
viza vie ne vai. Napravio sam i dugove.
Ujutro, moj uvar mi donosi doruak, mleka, kafe, hleba. Popijem malo
kafe i idem da se istuiram. Moj uvar dokraji moj doruak i oisti moju eliju.
Vrata ostanu otvorena, mogu da izaem u dvorite, ako mi se izlazi. To dvorite
je opasano visokim zidovima obraslim brljanom i divljom lozom. Iza jednog
zida, levo, kad se izae iz moje elije, nalazi se natkriveno kolsko dvorite.
ujem decu kako se smeju, igraju i vrite za vreme odmora. kola je ve bila tu
kada sam bio dete, seam je se, iako u nju nikada nisam iao, a zatvor se nalazio
na drugom mestu u ono vreme, njega se takoe seam, jer sam jednom bio
tamo.
Sat vremena ujutro i sat vremena uvee, hodam po dvoritu. To je navika
koju sam stekao u detinjstvu kada sam, sa pet godina, morao ponovo uiti da
hodam.

To razdrauje mog uvara, jer tada ne govorim i ne ujem nijedno

pitanje.
Oiju uprtih u zemlju, s rukama na leima, hodam, okrenem se kad
stignem do kraja zida. Tlo je kaldrmisano, ali izmeu kamenova nie trava.
Dvorite je gotovo etvrtasto. Petnaest koraka duine, trinaest irine. Ako
pretpostavimo da pravim korake od jednog metra, povrina dvorita iznosila bi
sto devedeset i pet kvadratnih metara. Ali moji koraci sigurno su krai.
Nasred dvorita nalazi se okrugli sto sa dve batenske stolice, a uza zid u
dnu drvena klupa.
Tek kad sednem na tu klupu mogu da vidim najvei deo neba iz svog
detinjstva.
Ve prvog dana, u posetu mi je dola knjiarka donevi mi moje line
stvari i orbu od povra. Nastavlja da dolazi svakog dana oko podneva sa
svojom orbom. Ja joj kaem da me ovde dobro hrane, uvar mi donosi dvaput
dnevno kompletan obrok iz restorana preko puta, ali ona i dalje dolazi sa
svojom orbom. Pojedem malo iz pristojnosti, zatim predam erpicu svom
uvaru koji pojede ostatak.
Izvinjavam se knjiarki zbog nereda koji sam ostavio u njenom stanu.
Ona mi kae:
- Kakve to ima veze? Ve smo sve poistile, moja kerka i ja. Bilo je
nadasve mnogo papira. Spalila sam zguvane listove i one koji su bili baeni u
korpu za otpatke. Druge sam ostavila na stolu, ali dola je policija i uzela ih.
Na trenutak utim, zatim kaem:
- Dugujem vam stanarinu za jo dva meseca.
Ona se smeje:
- Traila sam vam zaista previe za onaj mali stan. Ali ako vam je stalo,
moete mi platiti kad se vratite. Sledee godine, moda.
Ja kaem:
- Ne verujem da u se vratiti. Platie vam moja ambasada.

Ona me pita da li mi neto treba, ja kaem:

- Da, papira i olovaka. Ali nemam vie nimalo novca.
Ona kae:
- Na to sam i sama mogla da mislim.
Sutradan, ponovo dolazi sa svojom orbom, paketom papira na
kvadratie i olovkama.
Ja joj kaem:
- Hvala. Ambasada e vam sve to platiti.
Ona kae:
- Celo vreme priate o plaanju. Volela bih da priate o neem drugom.
Na primer, ta to piete?
- To to piem nema nikakvog znaaja.
Ona je uporna:
- Mene zapravo najvie kopka da saznam piete li vi istinite stvari ili
izmiljene stvari.
Odgovaram joj kako pokuavam da piem istinite prie, ali da u jednom
odreenom trenutku pria postaje nepodnoljiva u samoj svojoj istinitosti, i
onda sam primoran da je izmenim. Kaem joj kako pokuavam da ispriam
svoju priu, ali da to ne mogu, da za to nemam hrabrosti, suvie je za mene
bolna. Onda sve ulepavam i opisujem stvari ne onako kako su se desile, ve
kako bih ja voleo da su se desile.
Ona kae:
- Da. Ima ivota koji su tuniji i od najtunije knjige.
Ja kaem:
- Ba tako. Neka knjiga, ma kako da je tuna, ne moe biti toliko tuna
kao jedan ivot.
Posle kraeg utanja, ona pita:
- A vae epanje, je li to od neke nesree?
- Ne, od bolesti iz ranog detinjstva.

Ona dodaje:
- Skoro se i ne primeuje.
Ja se smejem.
Ponovo imam ime da piem, ali nemam ta da pijem, a nemam ni
cigareta, sem dve-tri koje mi ponudi moj uvar posle jela. Traim razgovor sa
policijskim oficirom, koji me odmah prima. Njegova kancelarija je na spratu.
Penjem se. Sedam na stolicu naspram njega. On ima riu kosu, lice mu je
prekriveno crvenim pegama. Na stolu, pred njim, u toku je partija aha. Oficir
gleda ahovsku tablu, pomera jednog peaka, belei potez u jedan bloki,
podie svoje bledoplave oi:
- ta elite? Istraga jo nije zavrena. Bie potrebno par nedelja, moda i
mesec dana.
Ja kaem:
- Meni se ne uri. Ovde se odlino oseam. Jedino mi nedostaju izvesne
sitnice.
- Na primer?
- Ako biste mogli dodati mojim zatvorskim trokovima jedan litar vina i
dva pakla cigareta dnevno, ambasada ne bi imala nita protiv.
On kae:
- Ne bi. Ali to bi bilo ravo za vae zdravlje.
Ja kaem:
- Znate li ta moe da snae jednog alkoholiara kome naglo uskrate
pie?
On kae:
- Ne. I ba me briga.
Ja kaem:
- Preti mi delirijum tremens. Mogu svakog asa da umrem.
- Manite se ale!
On sputa pogled na ah. Ja mu kaem:

- Crni skaka.
On nastavlja da zuri u ah:
- Zato? Ne vidim.
Pomeram skakaa. On belei u svoj bloki. Dugo razmilja. Uzima topa.
- Ne!
On ostavlja topa, gleda me:
- Vi ste dobar igra?
- Ne znam. Ima ve dugo kako nisam igrao. U svakom sluaju, jai sam
od vas.
On postaje crveniji od svojih pega:
- Poeo sam tek pre tri meseca. I bez ikoga da me ui. Da li biste mi
mogli dati par asova?
Ja kaem:
- Rado. Ali ne treba da se ljutite ako pobeujem.
On kae:
- Ne zanima me pobeda. Hou samo da nauim.
Ja ustajem:
- Doite sa svojim ahom kad god hoete. Po mogunosti ujutro. U to
vreme duh je bodriji nego popodne ili uvee.
On kae:
- Hvala.
On sputa oi na ah, ja ekam, nakaljavam se.
- A vino i cigarete?
On kae:
- Nema nikakvih problema. Izdau nareenja. Imaete svoje cigarete i
vino.
Izlazim iz oficirove kancelarije. Silazim, ostajem u dvoritu. Sedam na
klupu. Jesen je veoma blaga ove godine. Zalazi sunce, nebo dobija boje,
narandastu, utu, ljubiastu, crvenu, i druge boje za koje ne postoje rei.

Skoro svakog dana igram ah sa oficirom, otprilike dva sata. Partije su

duge, oficir mnogo razmilja, sve belei, uvek gubi.
Igram jo i karte sa svojim uvarom, poslepodne, kada knjiarka spakuje
svoje pletivo i ode da otvori svoju radnju. Igre karata u ovoj zemlji ne lie ni na
koje druge. Iako su jednostavne i u njima veliki udeo ima srea, neprestano
gubim. Igramo u novac, ali poto ga ja nemam, moj uvar mi upisuje dugove na
jednu tablicu. Posle svake partije, veoma glasno se smeje ponavljajui:
- Ja sam rogonja! Ja sam rogonja!
Odnedavno je oenjen, ena e mu dobiti bebu za nekoliko meseci. esto
kae:
- Ako bude deak i ako jo budete tu, briem vam dugove.
esto govori o svojoj eni, kae kako je lepa, naroito sada kad se
udebljala i kad su joj grudi i stranjica gotovo udvostruili obim. Pria mi
takoe do tanina o njihovom susretu, njihovim izlascima, njihovim
ljubavnim etnjama u umu, njenom odolevanju, njegovoj pobedi, venanju na
brzinu, koje je postalo hitno zbog bebe na putu.
Ali ono o emu pria jo detaljnije i sa najveim uivanjem, to je jelo od
prethodne veeri. Kako ga je njegova ena spremila, s kojim sastojcima, na koji
nain i za koliko vremena, jer to se vie krka, bolje je.
Oficir ne govori, ne pria nita. Jedan jedini put mi se poverio kako je
ponovo igrao nae partije aha sam, na osnovu beleaka, jedanput popodne u
svojoj kancelariji, i drugi put uvee, kod kue. Pitao sam ga je li oenjen,
odgovorio mi je sleui ramenima:
- Oenjen? Ja?
Ni knjiarka ne pria nita. Kae da nema ta da pria, odgojila je dvoje
dece i ve est godina je udovica, to je sve. Kada mi postavlja pitanja o mom
ivotu u drugoj zemlji, odgovaram joj da ja imam da priam jo manje nego
ona, jer nisam odgojio nijedno dete i nikada nisam imao enu.
Jednog dana, ona mi kae:

- Mi smo otprilike istih godina.

Ja se protivim:
- udilo bi me. Izgledate mnogo mlai od mene.
Ona crveni:
- Ma pustite. Ja ne traim komplimente. Htela sam samo da kaem da ako
ste proveli detinjstvo u ovom gradu, onda smo sigurno morali pohaati istu
kolu.
Ja kaem:
- Da, samo to ja nisam iao u kolu.
- To nije mogue. kola je ve bila obavezna.
- Za mene nije. Bio sam mentalno zaostao u to vreme.
Ona kae:
- S vama se ne moe razgovarati ozbiljno. Celo vreme se alite.

***
Ozbiljno sam bolestan. Danas je tano godina dana otkako to znam.
Poelo je u jednoj drugoj zemlji, mojoj usvojenoj zemlji, jednog jutra
prvih dana novembra. U pet sati.
Napolju je jo mrak. Diem s mukom. Neki snaan bol zapreava mi
disanje. Taj bol se iri po grudima, zahvata mi rebra, lea, ramena, ruke, grlo,
potiljak, vilice. Kao da neka ogromna ruka hoe da smrvi celi gornji deo mog
tela.
Ispruim ruku, polagano, upalim lampu pored uzglavlja.
Paljivo sednem na krevet. ekam. Ustanem. Odem do radnog stola, do
telefona. Ponovo sednem na stolicu. Da pozovem hitnu pomo. Ne! Ne hitnu
pomo. Treba ekati.
Odem u kuhinju, spremim kafu. Ne treba uriti. Ne udisati duboko.
Diem polako, blago, mirno.
Posle kafe, istuiram se, obrijem se, operem zube. Vratim se u svoju
sobu, obuem se. Treba saekati osam sati i telefonirati, ali ne u hitnu pomo,
ve zvati taksi i mog stalnog lekara.
On me prima preko reda. Slua me, radi mi radiografiju plua, ispituje mi
srce, meri mi pritisak.
- Obucite se.
Sada sedimo jedan naspram drugog u njegovoj ordinaciji.
- Jo uvek puite? Koliko? Jo uvek pijete? Koliko?
Odgovaram bez laganja. Njega nikada nisam lagao. Znam da mu se
potpuno fuka, i za moje zdravlje, i za moju bolest.
Neto upisuje u moj karton, gleda me:
- Sve inite da sebe unitite. Vaa stvar. To se samo vas tie. Jo pre
deset godina izriito sam vam zabranio da puite i pijete. Vi i dalje po svome.

Ali ako hoete da poivite jo koju godinu, treba smesta da prestanete.

Ja pitam:
- ta mi je?
- Angina pektoris, verovatno. To se moglo i predvideti. Ali ja nisam
specijalista za srce.
Prua mi list papira:
- Dajem vam uput za jednog uglednog kardiologa. Idite s tim u njegovu
bolnicu radi detaljnijeg ispitivanja. Najbolje bi bilo to pre. U meuvremenu,
uzimajte ove lekove ako nastupe bolovi.
Daje mi jedan recept. Ja pitam:
- Operisae me?
- Ako jo ima vremena.
- A ako nema?
- Moete dobiti infarkt bilo kad.
Odlazim u najbliu apoteku, dobijam dve kutije lekova. U jednoj od njih,
umirujua sredstva koja su najee u upotrebi; na drugoj, itam: Trinitrin,
indikacija: angina pektoris, sastav: Nitroglycerinum.
Vraam se, uzimam po jednu tabletu iz svake kutije, leem na svoj
krevet. Bolovi brzo iezavaju, hvata me san.
Hodam ulicama grada iz svog detinjstva. To je mrtav grad, prozori i vrata
na kuama su zatvoreni, potpuni je muk.
Stiem u jednu iroku staru ulicu oivienu drvenim kuama, oronulim
ambarima. Tlo je pranjavo i prija mi da hodam bosonog po toj praini.
Vlada, meutim, neka udna napetost.
Okreem se i na drugom kraju ulice ugledam pumu. Jedna predivna
ivotinja, zlatnosmee boje, ija svilena dlaka blista na jarkom suncu.
Najednom, sve gori. Kue i ambare zahvata plamen, a ja moram nastaviti
da hodam tom usplamtelom ulicom, jer i puma, takoe, poinje da hoda i prati

me na odstojanju, sa nekom velianstvenom sporou.

Gde da se sklonim? Nema izlaza. Vatreni jezici ili onjaci.
Moda do kraja ulice?
Ta ulica mora da se negde zavrava, sve ulice se zavravaju, izbijaju na
neki trg, na neku drugu ulicu, na livadu, na polje, sem ako se ne radi o nekom
orsokaku, to mora da je ovde sluaj, orsokak, da.
Oseam pumino dahtanje iza sebe, sasvim blizu sebe. Ne usuujem se da
se okrenem, ne mogu vie da idem napred, noge mi se ukopavaju u zemlju. Sa
uasom ekam da mi puma, najzad, skoi na lea, da me rastrgne od ramena sve
do bedara, da mi izgrebe glavu, lice.
Ali puma me zaobilazi, nastavlja svojim putem, ravnoduna, da bi legla
pod noge nekom detetu koje je tamo, na kraju ulice, nekom detetu koje nije bilo
tamo ranije, sada je tamo, i ono miluje pumu koja mu lei pod nogama.
Dete mi kae:
- Nije opasna, moja je. Ne treba da je se plaite. Ne jede ljude, ne jede
meso, jede samo due.
Nema vie plamenova, eravica se ugasila, ulica je sada samo u mekom,
ohlaenom pepelu.
Pitam dete:
- Ti si moj brat, zar ne? ekao si me?
Dete odmahuje glavom:
- Nisam, nemam brata, ne ekam nikoga. Ja sam uvar vene mladosti.
Onaj koji eka svog brata sedi na jednoj klupi, na Glavnom trgu. Veoma je star.
Moda si ti taj koga on eka.
Zatiem svog brata kako sedi na klupi na Glavnom trgu. Kada me ugleda,
ustaje:
- Kasni, pourimo.
Penjemo se na groblje, sedamo u poutelu travu. Naokolo je sve istrulelo,
krstae, drvee, grmlje, cvee. Moj brat svojim tapom kopa po zemlji, iz nje

izlaze debeli crvi.

Moj brat kae:
- Nije sve mrtvo. Ovi su ivi.
Crvi gamiu. Pogled na njih podie mi utrobu. Kaem:
- im malo razmisli, ne moe voleti ivot.
Moj brat mi svojim tapom podie bradu:
- Ne razmiljaj. Gledaj! Jesi li ikada video ovako lepo nebo?
Diem oi. Nad gradom zalazi sunce.
Odgovaram:
- Ne, nikada. Nigde drugde.
Hodamo jedan pored drugog do zamka, zaustavljamo se u dvoritu, u
podnoju bedema. Moj brat se pentra na zidine i, kada stigne na vrh, poinje da
plee na neku muziku koja kao da dolazi iz podzemlja. On plee, maui
rukama ka nebu, ka zvezdama, ka mesecu koji se uzdie, pun. Mrave siluete, u
svom dugom crnom kaputu, kree se po bedemima pleui, a ja ga dole sledim
trei, viui:
- Ne! Nemoj to da radi! Prestani! Silazi! Pae!
On se zaustavlja iznad mene:
- Zar se ne sea? etali smo po krovovima, nikada se nismo plaili da
emo pasti!
- Bili smo mladi, nismo imali vrtoglavicu. Silazi odatle!
On se smeje:
- Ne boj se. Neu pasti, znam da letim. Lebdim nad gradom svake noi.
On die ruke, skae, razbija se na kaldrmi dvorita, tano pred mojim
nogama. Naginjem se nad njim, uzimam njegovu elavu glavu, njegovo
izborano lice u ruke, plaem.
Lice se rastae, oi nestaju, i u rukama drim samo jo neku bezimenu i
prhku lobanju koja mi sipi kroz prste poput sitnoga peska.

Budim se u suzama. Soba mi je u polutami, prespavao sam najvei deo

dana. Presvlaim koulju mokru od znoja, umivam se. Posmatrajui se u
ogledalu, pitam se kada sam poslednji put plakao. Ne seam se.
Palim cigaretu, sedam ispred prozora, gledam kako se no sputa na grad.
Ispod mog prozora prazna bata, s jednim jedinim, ve ogolelim drvetom. Malo
dalje, kue, prozori koji se osvetljavaju, sve brojniji. Iza prozora, ivoti. Mirni
ivoti, normalni ivoti, spokojni. Parovi, deca, porodice. ujem i daleki zvuk
automobila. Pitam se zato ljudi voze, ak i nou. Kuda to idu? Zato?
Smrt e, uskoro, izbrisati sve.
Ona mi uliva strah.
Plaim se da umrem, ali neu otii u bolnicu.

***
Najvei deo svog detinjstva proveo sam u jednoj bolnici. Moja seanja na
nju veoma su jasna. Ponovo vidim svoj krevet meu dvadesetak drugih kreveta,
svoj ormar u hodniku, svoja invalidska kolica, svoje take, salu za muenje s
njenim bazenom, s njenim spravama. Pokretne trake na kojima je trebalo hodati
do beskonanosti, pritegnut remenom; karike za koje se trebalo veati,
nepomine bicikle ije je pedale trebalo i dalje okretati ak i kada urla od bola.
Seam se te patnje, a i raznih mirisa, mirisa lekova sa kojima se meao
miris krvi, znoja, mokrae, izmeta.
Seam se jo i injekcija, belih mantila bolniarki, pitanja bez odgovora, a
naroito ekanja. ekanja ega? Verovatno ozdravljenja, ali moda i neeg
drugog.
Saoptili su mi kasnije da sam stigao u bolnicu u komatoznom stanju,
tokom jedne ozbiljne bolesti. Imao sam etiri godine, poinjao je rat.
O onome to je bilo pre bolnice, vie nita ne znam.
Bela kua sa zelenim kapcima u jednoj mirnoj ulici, kuhinja u kojoj je
moja majka pevala, dvorite u kome je moj otac cepao drva, nije li ta savrena
srea u beloj kui nekada bila stvarnost, ili sam je pak samo sanjao ili izmislio u
dugim noima za tih pet godina provedenih u bolnici?
A onaj koji je spavao u drugom krevetu male sobe, i koji je disao u istom
ritmu kao ja, onaj brat ije ime mislim da jo znam, je li on umro, ili nikada nije
ni postojao?
Jednog dana, promenili smo bolnicu. Nova se zvala Centar za
rehabilitaciju, ali je to ipak bila bolnica. Sobe, kreveti, ormari, bolniarke, sve
bee isto, a bolne vebe su se nastavile.
Centar je bio okruen ogromnim parkom. Mogli smo da izlazimo iz
zgrade i da se brkamo u jednom bazenu s blatom. to bismo vie blata lepili po

sebi, bolniarke behu zadovoljnije. Mogli smo takoe da jaemo dugodlake

ponije, koji su nas lagano etali na svojim leima, preko celoga parka.
Sa est godina, krenuo sam u kolu u jednoj maloj bolnikoj sali. Bilo nas
je osam ili dvanaest, to je zavisilo od naeg zdravstvenog stanja, na asovima
koje je drala jedna uiteljica.
Uiteljica nije nosila beli mantil, ve kratke i pripijene suknje sa bluzama
ivih boja i cipelama s visokim potpeticama. Nije nosila ni kapu, kosa joj se
slobodno talasala po ramenima, boja joj je bila nalik boji kestenja koje je padalo
s drvea iz parka, u septembru.
Depovi mi behu puni tih blistavih plodova. Oni su mi sluili da gaam
bolniarke i nadzornice. Uvee sam njima zasipao krevete onih koji su jecali ili
plakali, da im zaepim usta. Bacao sam ih i na okna staklene bate gde je jedan
stari batovan gajio salate koje smo morali da jedemo. Jednog jutra, veoma
rano, postavio sam dvadesetak tih kestenova pred vrata direktorke ne bi li se
stumbala niz stepenice, ali ona je samo sela na svoju debelu stranjicu, i nimalo
se nije polomila.
U to vreme, nisam vie bio u invalidskim kolicima, hodao sam na
takama, govorili su mi da mnogo napredujem.
Iao sam na nastavu od osam sati do podneva. Posle ruka sam se
odmarao, ali, umesto da spavam, itao sam knjige koje mi je pozajmljivala
uiteljica, ili one koje sam posuivao od direktorke kada nije bila u svojoj
kancelariji. Posle podne sam radio svoje fizike vebe kao i ostali, uvee sam
morao da radim jo i domae zadatke.
Zadatke bih uradio brzo, zatim sam pisao pisma. Uiteljici. Nikada joj ih
nisam davao. Svojim roditeljima, svom bratu. Nikada ih nisam slao. Nisam
znao njihovu adresu.
Tako je prolo skoro tri godine. Vie mi nisu bile potrebne take, mogao
sam da hodam sa tapom. Umeo sam da itam, piem, raunam. Nismo imali
ocene, ali esto sam dobijao zlatnu zvezdu koju su lepili pored naih imena

istaknutih na zidu. Bio sam naroito jak u raunanju napamet.

Uiteljica je imala sobu u bolnici, ali nije uvek spavala u njoj. Uvee je
odlazila u grad, vraala se tek ujutro. Pitao sam je da li bi htela da me povede sa
sobom, odgovorila mi je da je to nemogue, nisam imao prava da izlazim iz
Centra, ali obeala mi je da e mi doneti okoladu. Davala mi je okoladu tajno,
zato to je nije bilo dovoljno za sve.
Jedne veeri, rekao sam joj:
- Dojadilo mi je da spavam sa deacima. Voleo bih da spavam s nekom
enom.
Ona se nasmejala:
- Hoe da spava u sobi sa devojicama?
- Ne. Ne sa devojicama. Sa enom.
- S kojom enom?
- S vama, na primer. Voleo bih da spavam u vaoj sobi, u vaem krevetu.
Ona me je poljubila u oi:
- Mali deaci tvojih godina treba da spavaju sami.
- I vi isto spavate sami?
- Da, i ja isto.
Jednog popodneva, dola je u moje skrovite koje se nalazilo navrh
jednog oraha ije granje je pravilo neku vrstu udobnog sedita na kojem sam
mogao da itam i odakle se video grad.
Uiteljica mi je rekla:
- Veeras, kad svi budu zaspali, moe da doe u moju sobu.
Nisam saekao da svi zaspu. Mogao sam tako da ekam sve do jutra.
Nikada nisu spavali svi u isto vreme. Bilo je onih koji su plakali, onih koji su
ili u klozet deset puta za no, onih koji su legali u isti krevet da prave
svinjarije, onih koji su priali do zore.
Zalepio sam plaljivcima svoje uobiajene amare, zatim sam otiao da
obiem malog plavog paralitiara koji ne mrda i ne govori. Samo gleda u

plafon, ili pak, kada ga izvedu, u nebo, smeei se. Uzeo sam mu ruku,
pritisnuo sam je na svoje lice, zatim sam obuhvatio njegovo lice rukama. On se
smeio gledajui u plafon.
Izaao sam iz spavaonice, otiao sam u uiteljiinu sobu. Ona nije bila
tamo. Legao sam u njen krevet. Lepo je mirisao. Zaspao sam. Kada sam se
probudio, usred noi, ona je leala pored mene, ruku prekrtenih preko lica.
Rastavio sam joj ruke, obavio sam ih oko sebe, pripio sam se uz nju, ostao sam
tako, ne spavajui, sve do jutra.
Neki od nas primali su pisma koja su im delile ili itale bolniarke, ako
sami nisu bili sposobni to da ine. Kasnije sam ja, onima koji nisu bili sposobni
da itaju, itao njihova pisma kada su mi to traili. Uglavnom sam itao sasvim
suprotno od onoga to u njima pie. To je, na primer, ispadalo ovako: Drago
nae dete, nipoto nemoj da ozdravi. Nama je odlino bez tebe. Nimalo nam ne
nedostaje. Nadamo se da e ostati tu gde jesi, jer nemamo ni najmanje elje
da nam u kui bude invalid. Ipak ti aljemo par poljubaca, i budi dobar, jer oni
koji se brinu o tebi zaista to zasluuju. Mi se ne bismo toliko brinuli. Imamo
sree da neko drugi ini za tebe ono to bismo mi morali da inimo, jer tebi vie
nema mesta u naoj porodici gde su svi dobroga zdravlja. Tvoji roditelji, tvoje
sestre, tvoja braa.
Onaj kome sam itao njegovo pismo rekao bi mi:
- Bolniarka mi je drugaije proitala moje pismo.
Ja bih rekao:
- Ona ti ga je proitala drugaije jer nije htela da ti zadaje bol. Ja sam ti
proitao ono to pie. Mislim da ima prava da zna istinu.
On bi rekao:
- Da, imam na to prava. Ali ne volim istinu. Ono pre je bilo bolje.
Bolniarka je bila u pravu to mi je proitala pismo drugaije.
Rasplakao bi se.

Mnogi od nas primali su i pakete. Kolae, keks, unku, kobasice,

pekmez, med. Direktorka je govorila kako poiljke treba da podelimo izmeu
sebe. Ipak je bilo dece koja su krila hranu ispod kreveta ili u ormaru.
Ja bih priao nekom od njih, pitao bih ga:
- Ne plai se da je to otrovano?
- Otrovano? Zato?
- Roditelji vie vole mrtvo dete nego bolesno dete. Nisi nikada na to
pomislio?
- Ne, nikada. Ti si laov. Gubi se.
Kasnije bih video kako dete baca svoj paket na otpad Centra.
Bilo je takoe roditelja koji su dolazili u posetu svojoj deci. Saekivao
sam ih na ulaznim vratima Centra. Pitao sam ih za razlog njihove posete, za ime
njihovog deteta. Kada mi odgovore, rekao bih im:
- ao mi je. Vae dete je preminulo pre dva dana. Zar jo niste primili
pismo?
Posle toga, brzo bih otiao i sakrio bih se.
Pozvala me je direktorka. Upitala me je:
- Zato si tako zao?
- Zao? Ja? Ne razumem o emu priate.
- Razume, i to vrlo dobro. Obavestio si roditelje da im je dete umrlo.
- Pa ta onda? Nije umrlo?
- Nije. I to vrlo dobro zna.
- Mora da sam se zabunio u imenu. Sva su im imena slina.
- Sem tvog, zar ne? Ali nijedno dete nije preminulo ove nedelje.
- Nije? Onda sam to pobrkao sa prolom nedeljom.
- Da, sigurno. No, savetujem ti da vie ne brka imena, ni nedelje. I
zabranjujem ti da se obraa roditeljima i posetiocima. Zabranjujem ti takoe da
ita njihova pisma deci koja ne znaju da itaju.
Ja sam rekao:

- Samo sam mislio da im uinim uslugu.

Ona je rekla:
- Zabranjujem ti da ini usluge bilo kome. Jesi li razumeo?
- Da, gospoo direktorko, razumeo sam. Ali niko ne bi trebalo da se ali
ako mu ne pomognem da se popne uz stepenice, ako ga ne podignem kad
padne, ako mu ne objasnim raun i ako mu ne ispravim pravopisne greke kad
napie pismo. Ako mi ve zabranjujete da inim usluge, zabranite takoe da
trae od mene usluge.
Dugo me je gledala i rekla je:
- Dobro. Izlazi odavde.
Izaao sam iz njene kancelarije, video sam jedno dete kako plae, jer mu
je ispala jabuka i nije uspevalo da je dohvati. Proao sam pored njega rekavi:
- Moe da plae do mile volje, to ti nee vratiti jabuku,
nespretnjakoviu.
Ono me je upitalo, sedei u svojim kolicima:
- Zar nee da mi je dohvati, molim te?
Ja sam rekao:
- Lepo se snai sam, budalo.
Uvee, direktorka je dola u kantinu, odrala je govor, i na kraju je rekla
da niko ne treba od mene traiti usluge, da ne treba traiti usluge ni od kog
drugog sem od bolniarki, od uiteljice i, eventualno, od nje same u krajnjoj
nudi.
Povodom svega toga, morao sam da idem dvaput sedmino u malu sobu
pored bolnike ordinacije, u kojoj je jedna veoma stara ena sedela u velikoj
fotelji sa debelim ebetom na krilu. Ve sam sluao o njoj. Druga deca koja su
odlazila u tu sobu priala su da je starica veoma ljubazna, poput neke bakice, i
da im je kod nje bilo dobro, bilo da su leala na poljskom krevetu ili pak sedela
za stolom, crtajui ta god su htela. Mogle su se jo i razgledati slikovnice, i
moglo se priati ta god ti padne na pamet.

Kada sam prvi put iao tamo, nita jedno drugom nismo rekli, samo
dobar dan, posle sam se dosaivao, njene knjige me nisu zanimale, nisam imao
elju da crtam, te sam hodao od vrata do prozora i od prozora do vrata.
Nakon nekog vremena, ona me je upitala:
- Zato hoda tako, bez prestanka?
Zaustavio sam se da bih joj odgovorio:
- Moram da vebam svoju bolesnu nogu. Hodam kad god mogu, i kad
nemam nita drugo da radim.
Ona mi se nasmeila svojim borama:
- Ta noga je sasvim dobro, ini mi se.
- Ne ba sasvim.
Bacio sam svoj tap na krevet, nainio sam par koraka, pao sam pored
prozora:
- Vidite kako je dobro.
Dopuzao sam, pokupio sam svoj tap:
- Kad budem mogao bez ovoga, bie dobro.
Svaki naredni put, kad sam morao da idem tamo, nisam otiao. Svuda su
me traili, nisu me nalazili. Sedeo sam u kronji oraha na dnu bate. Jedino je
uiteljica znala za to skrovite.
Poslednji put, u malu sobu odvela me je sama direktorka, odmah posle
ruka. Ugurala me je u sobu, pao sam na krevet. Ostao sam tamo. Starica mi je
postavljala pitanja:
- Sea li se svojih roditelja?
Odgovorio sam joj:
- Ne, uopte. A vi?
Ona je nastavila sa svojim pitanjima:
- Na ta misli uvee, pre nego to zaspi?
- Na spavanje. A vi ne?
Upitala me je:

- Obavestio si roditelje da im je dete umrlo. Zato?

- Da im priinim zadovoljstvo.
- Zato?
- Zato to je zadovoljstvo saznati da ti je dete mrtvo a ne bolesno.
- Kako ti to zna?
- Znam, i taka.
Starica me je jo upitala:
- Ti sve to radi zato to tvoji sopstveni roditelji nikada ne dolaze?
Rekao sam joj:
- ta se to vas tie?
Ona je nastavila:
- Nikada ti ne piu. Ne alju pakete. Znai, sveti se na drugoj deci.
Ustao sam sa kreveta, rekao sam:
- Da, i na vama takoe.
Udario sam je svojim tapom, pao sam.
Ona je zavritala.
Nastavila je da vriti, a ja sam nastavio da je udaram, odande, s poda, gde
sam pao. Moji udarci dohvatali su samo njene noge, njena kolena.
Ule su bolniarke, uzbunjene vritanjem. vrsto su me poduhvatile i
odvele me u jednu malu sobu, nalik na onu drugu, osim to nije bilo pisaeg
stola, nije bilo biblioteke, samo jedan krevet i nita drugo. Imala je i reetke na
prozorima, a vrata behu zatvorena spolja.
Nakratko sam zaspao.
Kada sam se probudio, lupao sam na vrata, udarao sam nogom u vrata,
vikao sam. Traio sam svoje stvari, svoje domae zadatke, svoje knjige.
Niko mi nije odgovarao.
Usred noi, u sobu je ula uiteljica, legla je pored mene na uski krevet.
Sakrio sam lice u njenu kosu, i odjednom me je spopala strana drhtavica.
Tresla mi je celo telo, iz usta su mi se oteli grcaji, oi su mi se napunile suzama,

nos mi je curio. Ridao sam ne mogavi da se zaustavim.

U Centru smo imali sve manje i manje hrane, trebalo je pretvoriti park u
povrtnjak. Svi oni koji su mogli radili su, pod upravom starog batovana. Sadili
smo krompir, pasulj, argarepu. alio sam to vie ne sedim u invalidskim
kolicima.
Morali smo takoe sve ee da silazimo u podrum zbog uzbuna, a to se
deavalo skoro svake noi. Bolniarke su nosile u naruju one koji nisu mogli
da hodaju. Meu gomilama krompira i dakova sa ugljem, zatekao sam
uiteljicu, pripio sam se uz nju, i govorio sam joj da se ne treba plaiti.
Kada je na Centar pala bomba, bili smo u uionici, i nije bilo uzbune.
Oko nas su poele da padaju bombe, uenici su se sakrili pod klupe, ja sam,
pak, ostao da stojim, upravo sam recitovao jednu pesmu. Uiteljica se bacila na
mene, oborila me je na pod, nisam video nita, guila me je. Pokuao sam da je
odgurnem, ali ona je postajala sve tea. Neka gusta, mlaka, slana tenost curila
mi je u oi, u usta, po vratu, izgubio sam svest.
Probudio sam se u gimnastikoj sali. Jedna asna sestra upravo mi je
istila lice vlanom krpom, rekla je nekome:
- Mislim da ovaj nije ranjen.
Poeo sam da povraam.
Svuda u gimnastikoj sali leali su ljudi na slamaricama. Deca i odrasli.
Neki su vikali, drugi se nisu micali, nije se moglo znati jesu li mrtvi ili ivi.
Meu njima sam traio uiteljicu, ali nisam je naao. Nije bilo ni malog plavog
paralitiara.
Sutradan su me ispitivali, postavljali su mi pitanja o mom imenu, mojim
roditeljima, mojoj adresi, ali ja sam zaepio ui na pitanja, nisam vie
odgovarao, nisam vie govorio. Onda su zakljuili da sam gluvonem, i pustili su
me na miru.
Dobio sam novi tap, a ujutro me je jedna asna sestra uzela za ruku.

Otili smo na stanicu, popeli smo se na voz, stigli smo u jedan drugi grad. Preli
smo ga peice sve do poslednje kue, pored ume. Sestra me je ostavila tamo,
kod jedne stare seljanke koju sam kasnije nauio da zovem Bako.
Ona je mene zvala kukin sine.

***
Sedim na jednoj klupi na stanici. ekam svoj voz. Poranio sam skoro sat
vremena.
Odavde vidim ceo grad. Grad u kojem sam iveo skoro etrdeset godina.
Nekada, kada sam stigao ovamo, bio je to jedan mali draesni grad sa
svojim jezerom, svojom umom, svojim starim niskim kuama, svojim
mnogobrojnim parkovima. Sada je odseen od jezera autoputem, njegova uma
je opustoena, njegovi parkovi su nestali, naruuju ga visoke nove zgrade.
Njegove stare uske ulice zakrene su automobilima ak i po trotoarima. Stare
kafane

zamenjene

su

restoranima

bez

ikakvog stila

ili

onima

na

samoposluivanje gde se jede na brzinu, katkada ak i stojei.

Gledam taj grad poslednji put. Neu se vratiti ovamo, ne elim da umrem
ovde.
Ni s kim se nisam ni pozdravio ni oprostio. Ovde vie nemam prijatelja,
prijateljica jo manje. Moje mnogobrojne ljubavnice mora da su se poudale,
sada su porodine ene, a vie nisu ni tako mlade. Ve odavno ih vie ne
prepoznajem na ulici.
Moj najbolji prijatelj, Peter, koji mi je bio staratelj u mladosti, umro je
pre dve godine od infarkta. Njegova ena, Klara, koja mi bee prva ljubavnica,
oduzela je sebi ivot jo veoma davno, jer nije podnosila blienje starosti.
Odlazim ne ostavljajui nikoga i nita za sobom. Sve sam rasprodao. Sve,
to i nije bilo bogzna ta. Moj nametaj nije vredeo nita, moje knjige jo manje.
Za svoj stari klavir i za par slika uspeo sam izvui malo novca, i to je sve.
Nailazi voz, ulazim. Imam samo jedan kofer. Odlazim odavde sa jedva
neto vie stvari nego to sam imao po dolasku. U ovoj bogatoj i slobodnoj
zemlji nisam se obogatio.
Imam turistiku vizu za svoju rodnu zemlju, vizu koja vai samo mesec

dana, ali se moe produiti. Nadam se da e mi moj novac biti dovoljan da tamo
poivim nekoliko meseci, moda i godinu dana. Napravio sam i zalihu lekova.
Dva sata kasnije, stiem na jednu veliku meunarodnu stanicu. Opet
ekanje, zatim sedam na jedan noni voz u kojem sam rezervisao kuet. Donji
leaj, jer znam da neu spavati, i da u esto izlaziti da popuim cigaretu.
Za sada sam sam.
Vagon se polako puni. Jedna stara ena, dve devojke, jedan ovek
otprilike mojih godina. Izlazim na hodnik, puim, posmatram no. Oko dva sata
leem, i mislim da sam malo dremnuo.
Rano izjutra, dolazak na neku drugu veliku stanicu. Tri sata ekanja koja
provodim u bifeu uz par kafa.
Ovoga puta, voz u koji ulazim je voz za moju rodnu zemlju. Ima vrlo
malo putnika. Sedita su neudobna, prozori prljavi, pepeljare pune, patos crn i
lepljiv, klozet skoro neupotrebljiv. Nema vagon-restorana, ni bifea. Putnici vade
svoj ruak, jedu i ostavljaju masne papire, prazne flae na stoliu uz prozor, ili
ih pak bacaju na pod, ispod sedita.
Samo dva putnika govore jezikom moje zemlje. Sluam ih, ali im se ne
obraam.
Gledam kroz prozor. Predeo se menja. Izlazimo iz planinske oblasti,
stiemo u ravnicu.
Ponovo me spopadaju bolovi.
Gutam svoje lekove bez vode. Nisam se setio da ponesem sa sobom neko
pie, a odvratno mi je da ga zatraim od putnika.
Zatvaram oi. Znam da se pribliavamo granici.
Stigli smo. Voz se zaustavlja, graniari, carinici, policajci ulaze unutra.
Trae mi isprave, vraaju mi ih sa osmehom. Naprotiv, dugo ispituju dva
putnika koji govore domaim jezikom, i preturaju im po prtljagu.
Voz nanovo kree, i sada na svakoj stanici ulazi samo domae
stanovnitvo.

Za moj mali grad ne idu vozovi iz inostranstva. Stiem u susedni grad,

dublje u unutranjosti zemlje i malo vei. Mogao bih odmah da presednem,
pokazuju mi mali crveni voz, sastavljen od tri vagona, koji na svaki sat sa
koloseka broj jedan kree za mali grad. Gledam voz kako odlazi.
Izlazim iz stanice, uzimam taksi, vozim se u jedan hotel. Penjem se do
sobe, leem i smesta zaspim.
Probudivi se, razmiem zavese na prozoru. On gleda na zapad. Tamo, za
planinom mog malog grada, zalazi sunce.
Svakog dana idem na stanicu, gledam crveni voz kako dolazi i odlazi.
Zatim se etam po gradu. Uvee, ispijam ae u baru hotela, ili u nekoj drugoj
kafani u gradu, sa neznancima.
Moja soba ima balkon. Tu esto sedim, sada kad poinju vruine. Odatle
vidim jedno ogromno nebo, kakvo nisam video ima etrdeset godina.
etam se gradom sve dalje i dalje, ak i naputam grad, etam se u
prirodi.
Hodam du jednog zida od kamena i metala. Iza tog zida peva ptica, i
primeujem ogolele grane kestenova.
Kapija od kovanog gvoa je otvorena. Ulazim, sedam na veliki kamen
obrastao mahovinom, pored ulaza. Taj glomazni kamen zvali smo crna stena,
premda nikada nije bio crn, bio je zapravo siv ili plav, a sada je potpuno zelen.
Gledam park, prepoznajem ga. Prepoznajem i veliku zgradu u dnu parka.
Drvee je moda ono isto, ptice sigurno nisu. Prolo toliko godina. Koliko
vremena ivi drvo? Koliko vremena ivi ptica? Nemam pojma.
A koliko vremena ive ljudi? Celu venost, ini mi se, jer vidim
direktorku Centra koja nailazi.
Ona me pita:
- ta radite ovde, gospodine?
Ustajem, kaem joj:
- Samo gledam, gospoo direktorko. Ovde sam proveo pet godina svog

detinjstva.
- A kada to?
- Pre otprilike etrdeset godina. etrdeset pet. Prepoznao sam vas. Bili
ste direktorka Centra za rehabilitaciju.
Ona vie:
- Kakva bezonost! Znajte, gospodine, da ja pre etrdeset godina nisam
bila ak ni roena, ali satire prepoznajem izdaleka. Odlazite ili zovem policiju.
Odlazim, vraam se u svoj hotel, ispijam ae s nekim neznancem.
Priam mu svoju zgodu sa direktorkom:
- Oigledno nije ona ista. Druga mora da je mrtva.
Moj novi drugar die svoju au:
- Zakljuak: ili direktorke lie jedna na drugu u svim vremenima, ili pak
ive veoma dugo. Sutra te pratim u tvoj Centar. Moi e da ga obie na miru.
Sutradan, neznanac dolazi po mene u hotel. Vozi me kolima do Centra.
Trenutak pre nego to uemo, pred kapijom, on mi kae:
- Znate, starica koju ste videli zaista je ona ista. Samo, nije vie
direktorka ni ovde, niti igde drugde. Raspitao sam se. Va Centar je sada
staraki dom.
Ja kaem:
- Voleo bih samo da vidim spavaonicu. I batu.
Orah je tu, ali izgleda mi dobro sasuen. Uskoro e umreti.
Kaem svom pratiocu:
- Uskoro e umreti, moje drvo.
On kae:
- Ne budite boleivi. Sve umire.
Ulazimo u zgradu. Prolazimo hodnikom, ulazimo u sobu koja je
pripadala meni i tolikoj drugoj deci pre etrdeset godina. Zastajem na pragu,
gledam. Nita se nije promenilo. Dvanaestak kreveta, beli zidovi, bele postelje,
prazne. Postelje su uvek prazne u ovo doba.

Trkom se penjem na sprat, otvaram vrata sobe u kojoj sam bio zatvoren
nekoliko dana. Krevet je jo tu, na istom mestu. Moda je to onaj isti krevet.
Neka mlada ena nas ispraa, kae:
- Sve je bilo bombardovano ovde. Ali sve je bilo ponovo sagraeno. Kao
to je bilo pre. Sve je kao i pre. Ovo je veoma lepa zgrada, ne treba je menjati.
Jednog popodneva ponovo me spopadaju bolovi. Vraam se u hotel,
uzimam lekove, pakujem svoj prtljag, izmirujem raun, zovem taksi.
- Na stanicu.
Taksi se zaustavlja pred stanicom, kaem oferu:
- Idite da mi kupite kartu za grad K. Ja sam bolestan.
ofer kae:
- To nije moj posao. Prebacio sam vas do stanice. Izaite. ta e mi
bolesnik.
On sputa moj kofer na plonik, otvara vrata s moje strane:
- Izlazite odavde. Izlazite iz mojih kola.
Vadim strani novac iz novanika, pruam mu ga:
- Molim vas.
ofer ulazi u staninu zgradu, vraa se s mojom kartom, pokae mi da
izaem iz automobila, uzima me pod ruku, nosi moj kofer, prati me na peron
broj jedan, eka sa mnom voz. Kada voz stigne, pomae mi da se popnem
unutra, stavlja moj kofer pored mene, preporuuje kondukteru da me pripazi.
Voz kree. U kupeima nema skoro nikoga. Zabranjeno je puen.
Zatvaram oi, moji bolovi jenjavaju. Voz se zaustavlja skoro svakih deset
minuta. Znam da sam ve jednom iao na ovo putovanje, pre etrdeset godina.
Pre nego to e stii na stanicu malog grada, voz se zaustavio. Neka
redovnica me je povukla za ruku, prodrmala me, nisam se pomerio. Iskoila je
iz voza, otrala je, legla je u polje. Svi putnici su otrali, polegali u polje. Bio
sam sam u kupeu. Iznad nas su leteli avioni, mitraljirali su voz. Kada se vratila

tiina, vratila se i redovnica. Oamarila me je, voz je opet krenuo.

Otvaram oi. Uskoro emo stii. Ve vidim srebrni oblak iznad planine,
zatim iskrsavaju kule zamka i zvonici mnogobrojnih crkava.
22. aprila, nakon etrdeset godina odsustva, vraam se u mali grad iz
svog detinjstva.
Stanica se nije promenila. Jedino je istija, pa ak i zasaena cveem,
ovdanjim cveem kojem ne znam ime, a koje nikada nisam video drugde.
Tu je i jedan autobus koji odlazi, nakrcan retkim putnicima iz voza i
radnicima iz fabrike preko puta.
Ne ulazim u autobus. Ostajem tu, pred stanicom, sa svojim koferom na
zemlji, i gledam drvored kestenova Stanine ulice koja vodi u grad.
- Mogu li da vam ponesem kofer, gospodine?
Preda mnom stoji neki deak od desetak godina.
On kae:
- Pobegao vam je autobus. Pola sata nee biti drugog.
Ja mu kaem:
- Nita ne mari. Ii u peice.
On kae:
- Va kofer je teak.
On podie moj kofer i vie ga ne isputa. Smejem se:
- Da, teak je. Nee moi mnogo daleko da odmakne s njim, znam.
Radio sam taj posao pre tebe.
Deak sputa kofer:
- A, je l? Kada?
- Kad sam bio tvojih godina. Davno.
- A gde to?
- Ovde. Ispred ove stanice.
On kae:
- Mogu ja odlino da ga nosim, ovaj kofer.

Ja kaem:
- Dobro, ali pusti mi desetak minuta prednosti. Hou da hodam sam. I
samo polako, meni se ne uri. ekau te u Crnom vrtu. Ako jo postoji.
- Da, gospodine, postoji.
Crni vrt je mali park na kraju aleje kestenova, gde nema nieg crnog,
sem ograde od kovanog gvoa kojom je okruen. Sedam tamo na jednu klupu,
ekam deaka. On ubrzo stie, sputa moj kofer na drugu klupu preko puta
moje, seda, zadihan.
Palim cigaretu, pitam:
- Zato radi taj posao?
On kae:
- elim da kupim bicikl. Trkai bicikl. Hoete li mi dati jednu cigaretu?
- Neu, za tebe nema cigarete. Ja upravo umirem zbog cigareta. Hoe li i
ti da umre zbog cigareta?
On mi kae:
- Umire se zbog ovoga ili onoga... U svakom sluaju, svi naunici kau...
- A ta to kau, naunici?
- Da je Zemlja izgubljena. I da tu vie nema ta da se trai. Suvie je
kasno.
- Gde si sluao takve prie?
- Svuda. U koli, a najvie na televiziji.
Ja bacam svoju cigaretu:
- Ipak nee dobiti cigaretu.
On mi kae:
- Vi ste zli.
Ja kaem:
- Da, zao sam. Pa ta onda? Ima li kakav hotel negde u ovom gradu?
- Naravno. Ima ih vie. Ne znate? Pa ipak, reklo bi se da dobro poznajete
grad.

Ja kaem:
- Kada sam ja stanovao ovde, nije bilo hotela. Nijednog.
On kae:
- Onda, to mora da je bilo veoma davno. Na Glavnom trgu ima jedan
potpuno nov hotel. Zove se Veliki Hotel, zato to je najvei.
- Hajdemo tamo.
Ispred hotela, dete sputa moj kofer: - Ne mogu da uem, gospodine. Ona
ena na recepciji me poznaje. Kazae mojoj majci.
- ta to? Da si nosio moj kofer?
- Da. Moja majka ne eli da ja nosim kofere.
- Zato?
- Ne znam. Ne eli da to radim. Jedino hoe da uim.
Pitam ga:
- A tvoji roditelji? ta oni rade?
On kae:
- Nemam roditelje. Samo majku. Nemam oca. Nikada ga nisam ni imao.
- A ta ona radi, tvoja majka?
- Radi upravo ovde, u hotelu. Pere poploane podove dvaput dnevno. Ali
volela bi da ja postanem naunik.
- Naunik u emu?
- E to ona ne moe da zna, zato to ne poznaje poslove naunika. Ona
misli profesor, ili lekar, tako neto.
Ja kaem:
- Dobro. Koliko trai za kofer?
On kae:
- Koliko mi date, gospodine.
Dajem mu dva novia:
- Je li to u redu?
- Da, gospodine.

- Ne, gospodine. To nipoto nije u redu. Nisi valjda nosio ovaj teki kofer
od stanice za to malo sitnia!
On kae:
- Uzmem to to mi daju, gospodine. Nemam pravo da zahtevam vie. A
onda, ima siromanih ljudi. Dogaa mi se da nosim kofere daba. Volim da
radim ovaj posao. Volim da ekam na stanici. Volim da vidim ljude koji stiu.
A ovdanji ljudi, sve ih znam iz vienja. Volim da gledam kako dolaze ljudi iz
drugih krajeva. Kao vi. Vi dolazite izdaleka, je l da?
- Da, iz veoma dalekog mesta. Iz jedne druge zemlje.
Dajem mu jednu novanicu i ulazim u hotel.
Biram sobu na uglu, odatle vidim ceo trg, crkvu, bakalnicu, radnje,
knjiaru.
Devet je sati uvee, trg je prazan. U kuama su upaljena svetla. Sputaju
se roletne, zatvaraju prozorski kapci, navlae zavese, trg se zatvara.
Smetam se ispred jednog prozora u svojoj sobi, gledam trg, kue, do
kasno u no.
U detinjstvu sam esto sanjao da stanujem u jednoj od kua na Glavnom
trgu, bilo kojoj, ali najvie u plavoj kui gde je bila, gde je jo uvek jedna
knjiara.
Ali u ovom gradu stanovao sam samo u maloj oronuloj Bakinoj kui,
daleko od centra, na rubu grada, blizu granice.

***
Kod Bake sam radio od jutra do mraka, kao i ona. Hranila me je i dala mi
krov nad glavom, ali nikada mi nije davala novaca.
Meutim, novac mi je bio potreban da kupim sapun, pastu za zube, odeu
i obuu. Zato sam uvee odlazio u grad, svirao sam usnu harmoniku po
kafanama. Prodavao sam drva koja sam skupljao po umi, peurke, kestenje.
Prodavao sam i jaja koja sam krao od Bake, i ribu koju sam veoma brzo nauio
da lovim. inio sam takoe raznorazne usluge svakome. Nosio sam poruke,
pisma i pakete, ljudi su imali u mene poverenja zato to su verovali da sam
gluvonem.
U poetku, nisam priao, ak ni sa Bakom, ali uskoro je valjalo
izgovarati brojke da bih se cenjkao.
esto sam nou skitao po Glavnom trgu. Gledao sam izlog knjiarepapirnice, bele listove, kolske sveske, gumice, olovke. Sve to bee za mene
preskupo.
Da bih zaradio malo vie novca, kad god bih mogao iao sam na stanicu
da saekujem putnike. Nosio sam njihove kofere.
Tako sam mogao da kupim listove papira, olovku, gumicu, i jednu veliku
svesku u koju sam beleio svoje prve lai.
Nekoliko meseci posle Bakine smrti, u moju kuu su uli neki ljudi bez
kucanja. Bee ih troje, a meu njima neki ovek u graniarskoj uniformi. Druga
dvojica behu u civilu. Jedan od njih nije govorio nita, samo je beleio. Bio je
mlad, skoro mojih godina. Drugi je imao sedu kosu. On me je ispitivao.
- Otkada stanujete ovde?
Ja kaem:
- Ne znam. Od bombardovanja bolnice.

- Koje bolnice?
- Ne znam. Centra.
ovek u uniformi uplie se u razgovor:
- Kada sam preuzeo komandu ove oblasti, on je ve bio tu.
Civil pita:
- Koliko ima otada?
- Tri godine. Ali on je jo odranije bio tu.
- Kako znate?
- Videlo se. Radio je oko kue kao neko ko je oduvek bio tu.
ovek sede kose okree se prema meni:
- Jeste li u nekom srodstvu sa gom V. roenom Marija Z.?
Ja kaem:
- To mi je bila baka.
On me pita:
- Imate li papire koji potvruju to srodstvo?
Ja kaem:
- Ne, nemam nikakav papir. Imam samo listove papira koje kupujem u
knjiari.
On kae:
- Tako znai. Beleite!
Mladi u civilu poinje da pie:
- Ga Marija V. roena Marija Z. preminula je bez naslednika, dakle sva
njena imovina, njena kua i zemlja postae vlasnitvo Drave, i pripae optini
grada K. koja e je koristiti prema svojim potrebama.
Ljudi ustaju, ja ih pitam:
- ta ja moram da radim?
Oni se zgledaju. ovek u uniformi kae:
- Morate da odete odavde.
- Zato?

- Zato to vam ovo ovde ne pripada.

Ja pitam:
- Kada moram da odem?
- Ne znam.
On gleda sedog oveka u civilu, koji kae:
- Obavestiemo vas vrlo brzo. Koliko vam je godina?
- Uskoro petnaest. Ne mogu da odem pre nego to paradajz bude zreo.
On kae:
- Naravno, paradajz. Imate samo petnaest godina? Onda nee biti
problema.
Ja pitam:
- Gde u morati da odem?
On neko vreme uti, gleda oveka u uniformi, ovek u uniformi gleda
njega, civil obara pogled:
- Ne sekirajte se. Pobrinuemo se za vas. I pre svega, budite mirni.
Tri oveka izlaze. Pratim ih hodajui po travi da bih ostao neujan.
Graniar kae:
- Zar ne moete da ga ostavite na miru? To je dobar momi i naporno
radi.
ovek u civilu kae:
- Nije to u pitanju. Postoji zakon. Zemljite ge V. pripada optini. Ima
skoro dve godine kako va momi ivi na njemu bez ikakvog prava.
- I koga to pogaa?
- Nikoga. A, tako znai! ta vi ima da branite tog malog nitkova?
- Posmatram ga ve tri godine kako se bavi svojom batom i svojim
ivotinjama. On nije nikakav nitkov, u svakom sluaju ne vie od vas.
- Usuujete se da me nazivate nitkovom?
- Nikada to nisam rekao. Samo kaem da nije vie od vas. I uostalom,
fuka mi se. I za vas i za njega. Za tri nedelje biu demobilisan i baviu se

svojom sopstvenom batom. A vi ete, gospodine, vi ete imati jedan ivot na

dui ako gurnete ovo dete na ulicu. Laku no, i lepo spavajte.
Civil kae:
- Neemo ga gurnuti na ulicu. Pobrinuemo se za njega.
Oni odlaze. Kroz par dana se vraaju. Isti onaj ovek sede kose, mladi, a
s njima je i neka ena. Jedna starija ena sa naoalima koja lii na direktorku
Centra.
Ona mi kae:
- Sluaj me dobro. Ne elimo da ti naudimo, elimo da te zbrinemo. Poi
e s nama u jednu lepu kuu gde ima dece kao to si ti.
Kaem joj:
- Ja nisam vie dete. Nema potrebe da se drugi brinu o meni. I vie neu
da idem u bolnicu.
Ona kae:
- To nije bolnica. Tamo e moi da ui.
U kuhinji smo. ena pria, ja je ne sluam. Sedokosi gospodin takoe
pria. Ne sluam ni njega.
Jedino mladi koji sve belei ne kae nita, ak me ni ne gleda.
Na odlasku, ena kae:
- Ne brini. Mi smo uz tebe. Uskoro e sve biti bolje. Neemo te ostaviti
samog, pobrinuemo se za tebe. Spasiemo te.
ovek dodaje:
- Pustiemo te da bude ovde jo ovog leta. Zapoeemo demoliranje
krajem avgusta.
Hvata me strah, strah da idem u neku kuu gde e se o meni brinuti, gde
e me spasiti. Treba da odem odavde. Pitam se kuda bih mogao da idem.
Kupujem mapu nae zemlje i plan glavnog grada. Svakog dana idem na
stanicu, pratim red vonje. Raspitujem se o cenama karata za ovaj ili onaj grad.
Imam tek neto malo para i neu da diram Bakino nasledstvo. Ona me bee

upozorila:
- Niko ne treba da zna kako ima sve to. Propitivae te, zatvorie te,
uzee ti sve. I nikada ne reci istinu. Pravi se da ne razume pitanja. Ako te budu
smatrali idiotom, utoliko bolje.
Bakino nasledstvo zakopano je pod klupom ispred kue, u jednoj
platnenoj vrei koja sadri nakit, zlatnike i srebrnjake. Kada bih pokuao sve to
da prodam, optuili bi me za krau.
oveka koji je hteo da pree granicu sreo sam na stanici.
Vee je. ovek je tu, ispred stanice, s rukama u depovima. Ostali putnici
ve su otili. Stanini trg je pust.
ovek mi daje znak da priem, idem ka njemu. On nema prtljaga.
Ja kaem:
- Obino nosim putnicima kofere. Ali vidim da ih vi nemate.
On kae:
- Ne, nemam ih.
Ja kaem:
- Ako mogu da uinim za vas neto drugo... Vidim da ste stranac u naem
gradu.
- A po emu vidi da sam stranac?
Kaem:
- Niko u naem gradu ne nosi odeu kao to je vaa. I svi ljudi iz naeg
grada imaju isto lice. Poznato, blisko lice. Ljude iz naeg grada odmah
prepozna, i ako ih ne poznaje lino. Kad stigne neki stranac, smesta ga
zapazimo.
ovek se osvre oko sebe:
- Misli da sam ve zapaen?
- Sigurno. Ali to nema mnogo znaaja ako su vam isprave uredne.
Pokazaete ih u policijskoj stanici sutra ujutro, i moi ete da ostanete koliko

god budete hteli. Nema hotela, ali mogu da vam pokaem kue gde se izdaju
sobe.
ovek mi kae:
- Hajde sa mnom.
On kree ka gradu, ali umesto da poe glavnom ulicom skree desno, u
malu pranjavu uliicu, i seda izmeu dva grma. Sedam pored njega, pitam:
- Pokuavate da se sakrijete? Zato?
On me pita:
- Poznaje li grad?
- Da, savreno.
- A granicu?
- Takoe.
- Gde su ti roditelji?
- Nemam ih.
- Umrli su?
- Ne znam.
- Kod koga stanuje?
- Kod sebe. U Bakinoj kui. Ona je umrla.
- S kim ivi?
- Sam.
- Gde ti je kua?
- Na drugom kraju grada. Blizu granice.
- Mogu li prenoiti kod tebe? Imam mnogo novca.
- Da, moete prenoiti kod mene.
- Poznaje li ulice i prolaze kojima moemo stii do tvoje kue a da nas
ne vide?
- Da.
- Hajdemo onda. Pratim te.
Hodamo iza kua, preko livada. Katkada moramo preskakati ograde,

pregrade, prolaziti kroz privatne bate, dvorita. Pao je mrak, ovek iza mene ne
pravi nikakav um.
Kada smo stigli u Bakinu kuu, estitam mu:
- Pratili ste me bez ikakve muke, uprkos vaim godinama.
On se smeje:
- Mojim godinama? Imam samo etrdeset godina i bio sam u ratu. Nauio
sam da prolazim kroz gradove neujno.
Posle nekog vremena, dodaje:
- U pravu si. Sada sam star. Rat mi je progutao mladost. Ima li togod za
pie?
Stavljam na sto rakiju, kaem:
- Hoete da preete granicu, zar ne?
On se opet smeje:
- Kako si pogodio? Ima li togod za jelo?
Ja kaem:
- Mogu da vam napravim kajganu sa peurkama. Imam i kozijeg sira.
Dok spremam jelo, on pije.
Jedemo. Pitam ga:
- Kako ste mogli da uete u pograninu zonu? Potrebna je posebna
dozvola za ulazak u na grad.
On kae:
- Imam sestru koja ivi u ovom gradu. Traio sam dozvolu da je posetim,
i dobio sam je.
- Ali neete ii kod nje?
- Ne, neu da joj navlaim nevolje. Dri, spali sve ovo u svom poretu.
Prua mi svoju linu kartu i druge isprave. Bacam sve u vatru.
Pitam:
- Zato hoete da odete odavde?
- To te se ne tie. Pokai mi put, to je sve to od tebe traim. Ostavljam ti

sav novac koji imam.

On sputa novanice na sto.
Ja kaem:
- I nije tako velika rtva ostaviti ovu sumu za sobom. U svakom sluaju,
taj novac nita ne vredi tamo preko.
On kae:
- Ali ovde, za jednog momia kao to si ti, vredi mnogo.
Bacam novanice u vatru u poretu:
- Znate, meni i nije toliko potreban novac. Ovde imam sve to mi treba.
Gledamo novac kako gori. Ja kaem:
- Ne moete prei granicu a da ne rizikujete svoj ivot.
ovek kae:
- To znam.
Ja kaem:
- Znajte takoe da mogu smesta da vas otkucam. Preko puta moje kue
nalazi se baza graniara sa kojima saraujem. Ja sam potkaziva.
ovek, veoma bled, kae:
- Potkaziva, u tvojim godinama?
- Godine nemaju nikakve veze s tim. Otkucao sam nekoliko osoba koje
su htele da preu granicu. Sve to se dogaa u umi, ja vidim i otkucam.
- Ali zato?
- Zato to mi ponekad alju provokatore da vide hou li ih otkucati ili ne.
Do sada sam bio primoran da ih otkucavam, bili oni provokatori ili ne.
- Zato do sada?
- Zato to u, sutra, prei granicu s vama. I ja elim da odem odavde.
Sutradan, malo pre podneva, prelazimo granicu.
ovek ide prvi, on nema sree. Blizu druge ograde, jedna mina leti u
vazduh i ovek s njom. Ja idem iza njega, ne rizikujem nita.

***
Gledam prazni trg do duboko u no. Kada, najzad, legnem, usnim jedan
san.
Silazim na reku, tamo je moj brat, sedi na strmoj obali, peca na udicu.
Sedam pored njega:
- Mnogo si ih napecao?
- Nisam. ekao sam tebe.
On ustaje, sprema svoj tap:
- Ovde ve odavno vie nema ribe. Nema ak vie ni vode. Uzima jedan
kamen, baca ga na drugo kamenje preahle reke. Hodamo ka gradu.
Zaustavljam se pred jednom kuom sa zelenim prozorskim kapcima. Moj brat
kae:
- Da, to je bila naa kua. Prepoznao si je.
Ja kaem:
- Prepoznao sam je. Ali nije bila ovde, ranije. Bila je u jednom drugom
gradu.
Moj brat me ispravlja:
- U jednom drugom ivotu. A sada je ovde, i prazna je. Stiemo na
Glavni trg.
Pred vratima knjiare, dva mala deaka sede na stepenitu koje vodi u
stan.
Moj brat kae:
- To su moji sinovi. Njihova majka je otila.
Ulazimo u veliku kuhinju. Moj brat sprema veeru. Deca jedu u tiini, ne
podiui oi.
Ja kaem:
- Sreni su, tvoji sinovi.

- Veoma sreni. Odveu ih na spavanje.

Kada se vrati, on kae:
- Hajdemo u moju sobu.
Ulazimo u jednu veliku prostoriju, moj brat uzima flau sakrivenu iza
knjiga biblioteke:
- To je sve to je ostalo. Burad je prazna.
Pijemo. Moj brat gladi crveni pli na stolu:
- Vidi, nita se nije promenilo. Sve sam sauvao. ak i ovaj odvratni
stolnjak. Sutra moe da se useli u kuu.
Ja kaem:
- Nemam elju za tim. Radije u se poigrati s tvojom decom.
Moj brat kae:
- Moja deca se ne igraju.
- ta onda rade?
- Pripremaju se da prou kroz ivot.
Ja kaem:
- Proao sam kroz ivot i nita nisam naao.
Moj brat kae:
- Nema ta da se nae. ta si traio?
- Tebe. Zbog tebe sam se i vratio.
- Zbog mene? Dobro zna da sam ja samo san. Treba to da shvati. Nema
niega, nigde.
Hladno mi je, ustajem:
- Kasno je, moram da se vratim.
- Da se vrati? Gde?
- U hotel.
- Kakav hotel? Ovde si kod svoje kue. Predstaviu te naim roditeljima.
- Naim roditeljima? Gde su?
Moj brat pokazuje smea vrata koja vode u drugu prostoriju stana.

- Tamo su. Spavaju.

- Zajedno?
- Kao i uvek.
Ja kaem:
- Ne treba ih buditi.
Moj brat kae:
- to da ne? Bie sreni da te ponovo vide nakon toliko godina.
Uzmiem ka vratima:
- Ali ja neu, ne mogu ponovo da ih vidim.
Moj brat me epa za ruku:
- Nee, ne moe. A ja ih gledam svakog dana. Mora ih videti barem
jedanput, jedan jedini put!
Moj brat me vue ka smeim vratima; svojom slobodnom rukom
zgrabim sa stola jednu veoma teku staklenu pepeljaru i tresnem njome svoga
brata u potiljak.
Njegovo elo udara o vrata, moj brat pada, ima krvi oko njegove glave,
na parketu.
Izlazim iz kue, sedam na jednu klupu. Ogroman mesec obasjava prazni
trg.
Preda mnom se zaustavlja jedan starac, trai od mene cigaretu. Dajem mu
cigaretu i vatre.
On ostaje tu, stoji preda mnom, puei svoju cigaretu.
Nakon par trenutaka, pita:
- Dakle, ubio si ga?
Ja kaem:
- Da.
Starac kae:
- Uradio si ono to si morao da uradi. Dobro je. Malo ljudi radi ono to
treba da radi.

Ja kaem:
- Zato to je hteo da otvori vrata.
- Dobro si uradio. Dobro si uradio to si ga u tome spreio. I trebalo je da
ga ubije. Tako se sve vraa u red, u poredak stvari.
Ja kaem:
- Ali on vie nee biti tu. Malo mi znai red, ako on nikada vie ne moe
biti tu.
Starac kae:
- Naprotiv. Odsada, on e biti pored tebe u svakom trenutku i na svakom
mestu.
Starac se udaljava, zvoni na vrata jedne male kue, ulazi unutra.
Kada se probudim, trg ve odavno ivi. Ljudi idu tamo-amo peice ili na
biciklu. Ima vrlo malo automobila. Prodavnice su otvorene, knjiara takoe. U
hodnicima hotela zvri usisiva.
Otvaram svoja vrata, zovem spremaicu:
- Moete li mi doneti kafu?
Ona se okree, to je mlada ena veoma crne kose.
- Ne mogu da posluujem goste, gospodine, ja sam samo spremaica. Mi
ne sluimo po sobama. Ovde ima restoran i bar.
Vraam se u svoju sobu, perem zube, tuiram se, zatim se opet zavlaim
pod svoje pokrivae. Hladno mi je.
Neko kuca na vrata, ulazi spremaica, sputa jednu tacnu na noni stoi:
- Platiete kafu u baru kad god budete hteli.
Ona lee pored mene, na krevet, nudi mi svoje usne. Okreem glavu:
- Ne, lepa moja. Ja sam star i bolestan.
Ona ustaje, kae:
- Imam vrlo malo novca. Posao koji obavljam veoma je slabo plaen.
Volela bih da poklonim trkai bicikl svom sinu za njegov roendan. I nemam

mua.
- Razumem.
Dajem joj jednu novanicu, ne znajui je li to malo ili previe, jo se
nisam navikao na cene koje se ovde praktikuju.
Oko tri sata popodne, izlazim.
Hodam polako. Nakon pola sata, ipak stiem na kraj grada. Tamo, na
mestu Bakine kue, nalazi se jedno sportsko igralite veoma dobro odravano.
Deca se tu igraju.
Ostajem dugo da sedim na obali reke, zatim se vraam u grad. Prolazim
starim gradom, uliicama zamka, penjem se na groblje, ali ne pronalazim Bakin
grob.
Svakog dana se tako etam, satima, svim ulicama grada. Najee uskim
ulicama gde su kue zabijene u zemlju, sa prozorima tik uz tlo. Katkada sednem
u neki park, ili na zidie zamka, ili na neku humku na groblju. Kada ogladnim,
idem u jednu malu kafanu, jedem ono to ima za jelo. Zatim, ispijam ae sa
radnicima, obinim ljudima. Niko me ne prepoznaje, niko me se ne sea.
Jednog dana, ulazim u knjiaru da kupim papir i olovke. Krupni gospodin
iz mog detinjstva nije vie tu, knjiaru sada vodi neka ena. Ona sedi u fotelji
pored staklenih vrata koja gledaju na batu, plete. Smei mi se:
- Znam vas iz vienja. Viam vas kako ulazite i izlazite iz hotela svakog
dana. Sem kad se vraate suvie kasno i kad ve spavam. Stanujem iznad
knjiare i volim da gledam trg nou.
Ja kaem:
- I ja.
Ona pita:
- Vi ste ovde na odmoru? Na due?
- Da, na odmoru. Na neki nain. Voleo bih da ostanem to je mogue
due. To zavisi od moje vize, a i od moga novca.
- Vae vize? Vi ste stranac? Ne bi se reklo.

- Proveo sam detinjstvo u ovom gradu. Roen sam u ovoj zemlji. Ali ve
odavno ivim u inostranstvu.
Ona kae:
- Ima mnogo stranaca koji dolaze, sada kada je zemlja postala slobodna.
Oni koji su otili posle revolucije vraaju se u posetu, ali ima naroito mnogo
radoznalaca, turista. Videete, s lepim vremenom doi e ih puni autobusi. Bie
svreno s naim mirom.
Doista, hotel se sve vie i vie puni. Subotom se organizuju igranke.
Ponekad traju do etiri sata ujutro. Ne podnosim ni muziku, ni vrisku i smeh
onih koji se zabavljaju. Ostajem, prema tome, na ulici, sedim na jednoj klupi sa
flaom vina kupljenog ranije tokom dana, i ekam.
Jedne veeri, neki mali deak seda pored mene:
- Mogu li da ostanem s vama, gospodine? Malo se plaim nou.
Prepoznajem mu glas. To je dete koje mi je nosilo kofer po dolasku.
Pitam ga:
- ta ti radi ovde tako kasno?
On kae:
- ekam svoju majku. Kad ima igranka, mora da ostane do kasno da
pomae u posluivanju i u pranju posua.
- Pa ta onda? Moe lepo da ostane kod kue i mirno spava.
- Ne mogu mirno da spavam, gospodine. Plaim se da se mojoj majci
neto ne desi. Stanujemo daleko odavde, ne mogu je pustiti da nou hoda sama.
Ima mukaraca koji napadaju ene koje nou hodaju same. Video sam to na
televiziji.
- A decu, njih ne napadaju?
- Ne, ne toliko. Samo ene. Naroito ako su lepe. Ja bih mogao da se
odbranim. Trim vrlo brzo.
ekamo. Polako zavlada tiina u unutranjosti hotela. Odatle izlazi jedna
ena, to je ona koja mi donosi kafu svakog jutra. Mali deak tri ka njoj, oni

odlaze zajedno, drei se za ruke.

Drugi lanovi osoblja izlaze iz hotela, brzo se udaljavaju.
Penjem se u svoju sobu.
Sutradan, idem da obiem knjiarku:
- Nemogue mi je da ostanem u hotelu i dalje. Ima previe sveta, previe
buke. Da ne poznajete nekoga ko bi mi iznajmio sobu?
Ona kae:
- Doite da stanujete kod mene. Ovde, gore.
- Smetao bih vam.
- Ni govora. iveu kod svoje kerke. Ona stanuje nedaleko odavde.
Imaete ceo sprat. Dve sobe, kuhinju, kupatilo.
- Za koliko?
- Koliko plaate u hotelu?
Ja joj kaem. Ona se smei:
- To su cene za turiste. Ja u vas primiti na stan za polovinu te sume. ak
u vam i pospremati posle zatvaranja radnje. U to vreme, vi ste uvek napolju,
neu vas ometati. Hoete li da vidite stan?
- Ne, siguran sam da e mi odgovarati. Kada u moi da se uselim?
- Koliko sutra, ako hoete. Imam samo da odnesem svoju odeu i svoje
line stvari.
Sutradan, pakujem svoj kofer, izmirujem svoj raun u hotelu. Stiem u
knjiaru tano pre zatvaranja. Knjiarka mi prua jedan klju:
- Ovo je klju od ulaznih vrata. U stan se moe popeti pravo iz radnje, ali
vi ete koristiti druga vrata, ona koja vode na ulicu. Pokazau vam ih.
Ona zatvara radnju. Penjemo se uskim stepenicama, stiemo na jedno
odmorite osvetljeno dvama prozorima koji gledaju na batu. Knjiarka mi
objanjava:
- Levo su vam vrata od spavae sobe, koja je preko puta kupatila. Druga
vrata su od salona, odakle takoe moete proi u spavau sobu. U dnu je

kuhinja. Tamo je friider. Ostavila sam namirnica unutra.

Ja kaem:
- Treba mi samo kafe i vina. Obedujem u kafanama.
On kae:
- To nisu zdrava jela. Kafa vam je na polici, a u friideru ima vina.
Ostavljam vas. Nadam se da ete se ugodno oseati
Ona odlazi. Odmah otvaram flau vina; sutra u napraviti zalihu. Ulazim
u salon. To je velika prostorija jednostavno nametena. Izmeu njena dva
prozora, jedan veliki sto zastrt je stolnjakom od crvenog plia. Tu odmah ream
svoj papir i olovke.
Zatim idem u spavau sobu. To je tesna prostorija sa jednim jedinim
prozorom ili, tanije, sa staklenim vratima koja vode na mali balkon.
Sputam svoj kofer na krevet, slaem odeu u prazan ormar.
Te veeri ne izlazim. Smestivi se u staru fotelju ispred jednog od
prozora u salonu, dovravam svoju flau vina. Gledam trg, zatim idem da
legnem u postelju koja mirie na sapun.
Sutradan, kada ustanem, oko deset sati, zatiem dvoje novine na
trpezarijskom stolu, a na poretu jednu erpu sa orbom od povra. Najpre
spremam sebi kafu koju pijem itajui novine. orbu jedem kasnije, pre nego
to izaem, oko etiri sata popodne.
Knjiarka me ne uznemirava. Viam je samo kada siem dole da je
posetim. Za vreme mog odsustva, ona oisti stan, odnese takoe moje prljavo
rublje i vrati ga isto i ispeglano.
Vreme brzo prolazi. Moram da odem do susednog grada, glavnog mesta
kantona, kako bih obnovio svoju vizu. Jedna mlada ena udara peat na moj
paso: OBNOVLJENO NA MESEC DANA. Plaam, zahvaljujem joj. Ona
mi se smei:
- Veeras u biti u baru Velikog Hotela. Tamo je dobar provod. Ima
mnogo stranaca, mogli biste sresti svoje sunarodnike.

Ja kaem:
- Da, doi u moda.
Odmah sedam na crveni voz, da bih se vratio kui, u svoj grad.
Sledeeg meseca, mlada ena je manje ljubazna, peatira mi paso bez
ijedne rei, a trei put me suvo upozorava da etvrto produenje nee biti
mogue.
Krajem leta, skoro vie nemam novca, primoran sam da tedim. Kupujem
usnu harmoniku i kreem da sviram po kafanama, kao u svom detinjstvu. Gosti
me aste piem. to se tie jela, dovoljna mi je knjiarkina orba s povrem. U
septembru i u oktobru, ne mogu vie da plaam ak ni stanarinu. Knjiarka mi
je i ne trai, ona i dalje isti, pere moj ve, donosi mi orbu.
Ne znam ta u da uradim, ali ne elim da se vratim u drugu zemlju,
moram da ostanem ovde, moram da umrem ovde, u ovom gradu.
Moji bolovi nisu se ponovo javljali otkako sam stigao, uprkos mom
preteranom troenju alkohola i duvana.

***
30. oktobra slavim svoj roendan u jednoj od najposeenijih kafana u
gradu, sa svojim drugarima u pijanenju. Svi mi plaaju pie. Parovi pleu na
zvuke moje harmonike. ene me ljube. Pijan sam. Poinjem da priam o svom
bratu, kao i svaki put kad previe popijem. Svako u gradu zna moju priu: ja
sam u potrazi za svojim bratom s kojim sam iveo ovde, u ovom gradu, do
svojih petnaest godina. Ovde moram i da ga naem, ekam ga, znam da e doi
im bude saznao da sam se vratio iz inostranstva.
Sve je to samo obina la. Vrlo dobro znam da sam u ovom gradu, jo
kod Bake, ve bio sam, da sam ak i u to vreme samo umiljao da smo dvojica,
moj brat i ja, da bih bolje podneo nepodnoljivu samou.
Kafanska sala malo se stiava oko ponoi. Vie ne sviram, samo pijem.
Neki stari, odrpan ovek seda naspram mene. Pije iz moje ae. Kae:
- Jako se dobro seam vas dvojice. Tvoga brata i tebe.
Ne kaem nita. Neki drugi, mlai ovek, donosi litar vina za moj sto.
Traim jednu istu au. Pijemo.
ovek, onaj mlai, me pita:
- ta e mi dati ako pronaem tvog brata?
Ja mu kaem:
- Nemam vie novca.
On se smeje:
- Ali moe da nabavi novac iz inostranstva. Svi stranci su bogati.
- Ja nisam. Ne mogu da ti platim ak ni au pia.
On kae:
- Nita zato. Jo jedan litar, na moj raun.
Kelnerica donosi vino, kae:
- Ovo vam je poslednje. Vie vas ne sluim. Ako ne zatvorimo, imaemo

nevolja s policijom.
Starac i dalje pije pored nas, govorei s vremena na vreme:
- Da, dobro sam vas znao, vas dvojicu, bili ste opaki momci, jo u ono
vreme. Da, da.
Mlai ovek mi kae:
- Znam da se tvoj brat krije u umi. Viao sam ga ponekad izdaleka. ivi
kao divlja ivotinja. Napravio je sebi odeu od vojnike ebadi, i hoda bosonog
ak i zimi. Hrani se travama, korenjem, kestenjem i manjim ivotinjama. Ima
dugu i sedu kosu, i brada mu je seda. Ima jo i no i ibice, pui cigarete koje
sam zavija, to dokazuje da ponekad ulazi u grad, nou. Moda ga znaju one
cure to stanuju iza groblja i to ive od svog tela. Barem neka od njih. Moda
ga tajno prima, i daje mu ono to mu treba. Moemo organizovati hajku. Ako
jednom svi krenemo, mogli bismo ga epati.
Ustajem, udaram ga:
- Laljive! To nije moj brat. A ako hoe nekog da epa, na mene ne
raunaj.
Opet ga udaram, on pada sa svoje stolice. Prevrem sto, i dalje urlam:
- To nije moj brat!
Kelnerica vriti na ulici:
- Policija! Policija!
Neko mora da je telefonirao, jer policija stie vrlo brzo. Dva policajca.
Peke. U krmi nastaje tajac. Jedan od policajaca pita:
- ta se to deava? Ovo bi odavno moralo biti zatvoreno.
ovek koga sam izudarao jei:
- Namlatio me je.
Nekoliko osoba pokazuje na mene prstom:
- On je.
Policajac podie oveka:
- Prestani da kuka. Nije ti ama ba nita. Nakresan si kao i obino. Bilo

bi ti bolje da se vrati kui. Svima bi vam bilo bolje da se vratite kui.

Okree se ka meni:
- Vi, vas ne znam. Pokaite mi svoje isprave.
Pokuavam da zbriem, ali me zadravaju oni oko mene. Policajac mi
pretura po depovima, pronalazi moj paso. Dugo ga pregleda, kae svom
kolegi:
- Viza mu je istekla. Pre nekoliko meseci. Moramo da ga privedemo.
Ja se otimam, ali oni mi stavljaju lisice i izvode me na ulicu. Posrem,
jedva hodam, te me oni skoro nose do policijske stanice. Tamo mi skidaju
lisice, polau me na krevet i odlaze zatvorivi vrata za sobom.
Sutradan ujutro, ispituje me jedan policijski oficir. Mlad je, kosa mu je
ria, a lice mu je prekriveno crvenim pegama.
Kae mi:
- Vi nemate vie pravo da boravite u naoj zemlji. Morate da odete.
Ja kaem:
- Nemam novca za voz. Nemam vie uopte novca.
- Obavestiu vau ambasadu. Oni e vas vratiti u vau zemlju.
Ja kaem:
- Neu da idem odavde. Moram da pronaem svog brata.
Oficir slee ramenima:
- Moete da se vratite kad god budete hteli. Moete ak i da se naselite
ovde zauvek, ali za to postoje pravila. Objasnie vam ih u vaoj ambasadi. to
se tie vaeg brata, preduzeu istragu u vezi s njim. Imate li o njemu neke
podatke koji bi nam mogli pomoi?
- Da, imam jedan rukopis koji je napisao svojom sopstvenom rukom.
Nalazi se na stolu u dnevnoj sobi mog stana, iznad knjiare.
- A kako ste doli u posed tog rukopisa?
- Neko ga je ostavio na moje ime na recepciji hotela.
On kae:

- Zanimljivo, vrlo zanimljivo.

Jednog novembarskog jutra, pozvan sam u oficirovu kancelariju. On mi
kae da sednem, prua mi moj rukopis:
- Uzmite, vraam vam ga. To je samo plod mate, i va brat nema
nikakve veze s tim.
utimo. Prozor je otvoren. Pada kia, hladno je. Napokon, oficir
progovara:
- ak i to se vas tie, nita nismo pronali u gradskim arhivama.
Ja kaem:
- Razumljivo. Baka me nikad nije prijavila. I nikad nisam iao u kolu.
Ali znam da sam roen u glavnom gradu.
- Arhive glavnog grada potpuno su unitene bombardovanjem. Doi
emo po vas u etrnaest asova.
Ovo je dodao veoma brzo.
Krijem ruke pod stolom, jer drhte.
- U etrnaest asova? Danas?
- Da, ao mi je. Tako je naglo. Ponavljam vam, moete se vratiti kad god
hoete. Moete se vratiti zauvek. Mnogobrojni emigranti to ine. Naa zemlja
sada pripada slobodnom svetu. Uskoro vam vie nee biti potrebna viza.
Ja mu kaem:
- Za mene e biti prekasno. Patim od jedne bolesti srca. Ako sam se
vratio, to je samo zato to hou da umrem ovde. to se tie mog brata, on
moda nikada nije ni postojao.
Oficir kae:
- Da, to je to. I ako nastavite da priate prie o vaem bratu, svet e
misliti da ste ludi.
- I vi upravo to mislite?
On odmahuje glavom:
- Ne, ja samo mislim da vi brkate stvarnost sa literaturom. Vaom

literaturom. Mislim takoe da se morate vratiti u svoju zemlju, malo

porazmisliti i onda ponovo doi. Moda zauvek. To je ono to elim i vama, i
sebi.
- Zbog naih partija aha?
- Ne, ne samo zbog toga.
On ustaje, prua mi ruku:
- Neu biti ovde kad budete odlazili. A sada vas pozdravljam. Vratite se u
svoju eliju.
Vraam se u svoju eliju. Moj uvar mi kae:
- Vi izgleda odlazite danas.
- Da, izgleda.
Leem na svoj krevet, ekam. U podne, stie knjiarka sa svojom
orbom. Kaem joj kako moram da idem. Ona plae. Vadi jedan pulover iz
torbe i kae mi:
- Isplela sam vam ovaj pulover. Obucite ga. Hladno je.
Oblaim pulover, kaem:
- Hvala. Dugujem vam stanarinu za jo dva meseca. Nadam se da e vam
ambasada to platiti.
Ona kae:
- Ma to nije vano! Vi ete se vratiti, zar ne?
- Pokuau.
Ona odlazi, u suzama. Mora da otvori svoju radnju. Sedimo u eliji, moj
uvar i ja. On kae:
- Strano mi je neobino kad pomislim da sutra vie neete biti tu. Ali vi
ete se vratiti, sigurno. U meuvremenu, briem va dug.
Ja kaem:
- Ne, nipoto. Ne briite nita. Platiu vam svoje dugove im stignu ljudi
iz ambasade.
On kae:

- Ne, ne, to je bilo samo zbog zabave. I esto sam varao.

- A, znai zato ste celo vreme pobeivali!
- Ne zamerite mi, ne mogu da se uzdrim da ne varam.
On mrca, useknjuje se:
- Znate, ako dobijem sina, dau mu vae ime.
Ja mu kaem:
- Radije mu dajte ime moga brata Lukasa. To bi mi priinilo jo vee
zadovoljstvo.
On razmilja:
- Lukas? Da, to je lepo ime. Porazgovarau o tome sa svojom enom.
Moda nee imati nita protiv. U svakom sluaju, ta ona ima da govori. Ja sam
taj koji zapoveda u kui.
- U to sam ubeen.
Jedan policajac dolazi po mene u moju eliju. Izlazimo na dvorite, moj
uvar i ja. Tamo je neki dobro obuen ovek sa eirom, kravatom, kiobranom.
Dvorina kaldrma blista na kii.
ovek iz ambasade kae:
- ekaju nas kola. Ve sam izmirio vae dugove.
On govori jednim jezikom koji ne bih morao da razumem, ali koji ipak
razumem. Pokazujem na svog uvara:
- Dugujem ovom oveku izvesnu sumu. To su dugovi asti.
On pita:
- Koliko?
On plaa, uzima me pod ruku, vodi me u jedan veliki crni automobil
parkiran pred kuom. Vrata otvara ofer s kaketom.
Automobil kree. Pitam oveka iz ambasade da li bismo se mogli na
trenutak zaustaviti pred knjiarom, na Glavnom trgu, ali on me gleda nita ne
razumevi, i ja postajem svestan da sam mu se obratio na svom bivem jeziku,
na jeziku ove zemlje.

ofer vozi brzo, prolazimo trg, ve se vozimo Staninom ulicom, i moj

mali grad ubrzo je iza nas.
U kolima je toplo. Gledam kroz prozor kako se niu sela, polja, jablanovi
i bagremovi, predeli moje zemlje ibane kiom i vetrom.
Naglo se okreem ka oveku iz ambasade:
- Ovo nije put za granicu. Idemo u suprotnom pravcu.
On kae:
- Vodimo vas najpre u ambasadu, u glavni grad. Prei ete granicu za
koji dan, vozom.
Zatvaram oi.

***
Dete prelazi granicu.
ovek prolazi prvi, dete eka. Eksplozija. Dete prilazi. ovek lei pored
druge ograde. Onda, dete jurne. Hodajui po tragovima, a zatim po
nepominom telu oveka, stie na drugu stranu, skriva se iza grmlja.
Jedna grupa graniara stie u terenskom vozilu. Vodnik i nekoliko
vojnika. Jedan od njih kae:
- Jadna budala!
Neki drugi:
- To ti je kad nema sree. Bio je skoro nadomak.
Vodnik vie:
- alu na stranu. Treba pokupiti telo.
Vojnici kau:
- Ono to je od njega ostalo.
- Zbog ega?
Vodnik kae:
- Zbog identifikacije. Takva su nareenja. Tela treba pokupiti.
Dobrovoljci?
Vojnici se zgledaju:
- Mine. Moemo tamo ostati.
- Pa ta? To vam je dunost. Bando kukavika!
Jedan vojnik die ruku:
- Ja u.
- Bravo. Napred, mome. Odstupite, vi ostali.
Vojnik polako hoda do raskomadanog tela, zatim se daje u trk. Prolazi
pored deteta, ne videvi ga.
Vodnik urla:

- Huljo! Pucajte! Paljba!

Vojnici ne pucaju.
- Na drugoj je strani. Ne moemo pucati na drugu stranu. Vodnik podie
svoju puku. Preko puta se pojavljuju dva strana graniara. Vodnik obara
oruje, prua ga jednom vojniku. Hoda do lea, hvata ga za lea, vraa se i baca
telo na zemlju. Brie lice rukavima svoje uniforme:
- Platiete vi meni ovo, kurvini sinovi, vi ste obina gomila govana.
Vojnici umotavaju le u ceradu, stavljaju ga na zadnji deo dipa. Odlaze.
Dva strana graniara takoe se udaljavaju.
Deak ostaje da lei ne miui se, zaspi. U ranu zoru bude ga ptice. On
stie uza se svoj kaput, svoje gumene izme, hoda ka selu. Sree dva graniara
koji ga pitaju:
- A ti? Odakle dolazi?
- S druge strane granice.
- Preao si je? Kada?
- Jue. S mojim ocem. Ali on je pao, ostao je da lei posle eksplozije, i
doli su tamonji graniari da ga pokupe.
- Da, bili smo tamo. Ali nismo te videli. Nije te video ni vojnik koji je
dezertirao.
- Sakrio sam se. Bilo me je strah.
- Kako to da govori na jezik?
- Nauio sam ga s vojnicima za vreme rata. Mislite da e njega izleiti,
moga oca?
Graniari obaraju oi:
- Naravno. Hajde s nama. Mora da si gladan.
Graniari prate deaka do sela, poveravaju ga eni jednog od njih.
- Daj mu da jede, a onda ga odvedi u policijsku stanicu. Kai im da emo
svratiti u jedanaest sati radi raporta.
ena je debela i plava, lice joj je rumeno i nasmejano.

Ona pita deaka:

- Voli li mleko i sir? Ruak jo nije gotov.
- Da, gospoo, volim sve. Jedem bilo ta.
ena ga posluuje:
- Ne, ekaj. Najpre idi da se opere. Barem lice i ruke. Ja u dobro oprati
tvoju odeu, ali ti nema u ta da se presvue, pretpostavljam.
- Ne, gospoo.
- Pozajmiu ti jednu koulju moga mua. Bie ti prevelika, ali nita ne
mari. Samo zavrne rukave. Dri pekir. Kupatilo je tamo.
Deak nosi sa sobom u kupatilo svoj kaput i izme. Pere se, vraa se,
jede hleba i sira, pije mleka. Kae:
- Hvala, gospoo.
Ona kae:
- Ti si utiv i lepo vaspitan. I veoma dobro govori na jezik. Majka ti je
ostala s druge strane?
- Ne, ona je umrla za vreme rata.
- Jadni malia. Doi, moramo da idemo u komesarijat. Ne boj se,
policajac je dobar, to je prijatelj mog mua.
U stanici, ona kae policajcu:
- Ovo je sin onog oveka koji je jue pokuao da pree. Moj mu e
navratiti u jedanaest sati. Rado bih zadrala tog momia dok se eka na
odluku. Moda ga treba vratiti, maloletan je.
Policajac kae:
- Videemo. U svakom sluaju, vraam vam ga na ruak.
ena odlazi i policajac prua deaku jedan upitnik:
- Popuni ovo. Ako ne razume neko pitanje, pitaj me.
Kada deak vrati upitnik, policajac ga ita naglas:
- Ime i prezime: Klaus T. Starost: osamnaest godina. Nisi mnogo veliki
za svoje godine.

- To je zbog jedne bolesti iz detinjstva.

- Ima li linu kartu?
- Ne, nita nemam. Otac i ja smo spalili sve svoje isprave pre polaska.
- Zato?
- Ne znam. Zbog identifikacije. Otac je rekao da tako uradimo.
- Tvoga oca je raznela mina. Da si hodao pored njega, i tebe bi raznela.
- Nisam hodao pored njega. Kazao mi je da priekam dok on bude s
druge strane, i da ga pratim na odstojanju.
- Zato ste prebegli?
- Moj otac je to hteo. Stalno su ga bacali u zatvor, bio je pod prismotrom.
Vie nije hteo da ivi tamo. I poveo me je sa sobom zato to nije hteo da me
ostavi samog.
- A tvoja majka?
- Ona je umrla za vreme rata u jednom bombardovanju. Posle sam iveo
sa svojom bakom, ali i ona je umrla.
- Znai, ti nema vie nikoga tamo. Nekoga ko bi te mogao traiti. Osim
vlasti, ako si poinio neki zloin.
- Nisam poinio nikakav zloin.
- Dobro, ostaje nam samo da ekamo odluku mojih nadreenih. Zasada ti
je zabranjeno da naputa selo. Toliko. Potpii ovaj papir ovde.
Deak potpisuje zapisnik u kojem se nalaze tri lai.
ovek sa kojim je preao granicu nije mu bio otac.
Deak nema osamnaest godina, nego petnaest.
Ne zove se Klaus.

***
Nekoliko nedelja kasnije, u graniarovu kuu stie neki ovek iz grada.
On kae deaku:
- Zovem se Peter N. Odsada u se ja o vama brinuti. Evo vam vaa lina
karta. U njoj nedostaje samo va potpis.
Deak gleda kartu. Njegov datum roenja pomeren je za tri godine, ime
mu je Klaus, a nacionalnost mu je apatrid.
Istoga dana, Peter i Klaus idu autobusom za grad. Tokom vonje, Peter
postavlja pitanja:
- ta ste ranije radili, Klause? Bili ste student?
- Student? Ne. Radio sam u svojoj bati, bavio sam se svojim
ivotinjama, svirao sam usnu harmoniku po kafanama, nosio sam prtljag
putnicima.
- A ta biste voleli da radite u budunosti?
- Ne znam. Nita. Zato uopte treba neto raditi?
- Treba zaraivati pare za ivot.
- To znam. To sam oduvek radio. Rado u obavljati bilo kakav posao da
zaradim malo novca.
- Malo novca? I bilo kakav posao? Moete da dobijete stipendiju i da
studirate.
- Nemam elju da studiram.
- Morate barem krae vreme na studije, da biste pravilno nauili jezik.
Govorite ga dosta dobro, ali treba takoe da znate da ga itate i piete.
Stanovaete u jednom omladinskom domu sa drugim studentima. Imaete svoju
sopstvenu sobu. Ii ete na teaj jezika, a posle emo videti.
Peter i Klaus provode no u hotelu jednog velikog grada. Ujutro sedaju
na voz za jedan manji grad, smeten izmeu jezera i ume. Omladinski dom

nalazi se u jednoj strmoj ulici, okruen batom, blizu centra grada.

Doekuje ih jedan par, direktor i direktorka doma. Vode Klausa u
njegovu sobu. Prozor gleda na batu.
Klaus pita:
- Ko odrava batu?
Direktorka kae:
- Ja, ali deca mi mnogo pomau.
Klaus kae:
- I ja u vam pomagati. Cvee vam je veoma lepo.
Direktorka kae:
- Hvala, Klause. Ovde e biti potpuno slobodan, ali morae se vraati
najkasnije u jedanaest sati uvee. Svoju sobu e istiti sam. Moe da trai
usisiva od domarke.
Direktor kae:
- Ako bude imao nekih problema, obratie se meni.
Peter kae:
- Bie vam dobro ovde, zar ne, Klause?
Klausu jo pokazuju i trpezariju, tueve i zajedniku salu. Predstavljaju
ga devojkama i mladiima koji se tamo nalaze.
Kasnije, Peter pokazuje Klausu grad, potom ga vodi svojoj kui.
- Ovde ete moi da me naete, ako vam budem zatrebao. Ovo je moja
ena, Klara.
Oni ruaju zajedno, sve troje, zatim provode poslepodne u radnjama, da
bi kupili odeu i obuu.
Klaus kae:
- Nisam imao toliko odee u celom svom ivotu.
Peter se smei:
- Moete da bacite stari kaput i izme. Primaete svakog meseca
odreenu sumu za vae kolske potreptine i deparac. Ako vam zatreba jo

neto, rei ete mi. Va pansion i vai asovi bie plaeni, naravno.
Klaus pita:
- Ko mi daje sav taj novac? Vi?
- Ne, ja sam samo va staratelj. Novac potie od Drave. Vi nemate
roditelje. Drava mora da se brine o vama sve dok ne budete u mogunosti da
se sami izdravate.
Klaus kae:
- Nadam se da e to biti to pre.
- Za godinu dana, odluiete elite li da studirate ili pak da uite neki
zanat.
- Nemam elju da studiram.
- Videemo, videemo. Zar nemate ba nikakvih ambicija, Klause?
- Ambicija? Ne znam. Hou samo da imam mir, da bih pisao.
- Pisao? ta to? Hoete da postanete pisac?
- Da. Nije neophodno studirati da postane pisac. Neophodno je samo
znati da pie ne pravei suvie greaka. Rado u nauiti da piem pravilno va
jezik, a to mi je dovoljno.
Peter kae:
- Ne zarauje se za ivot pisanjem.
Klaus kae:
- Ne, znam ja to. Ali danju u moi da radim, a uvee na miru da piem.
Tako sam ve radio kod Bake.
- ta? Vi ste ve pisali?
- Da. Ispisao sam vie svesaka. Zamotane su u mom starom kaputu. Kad
budem nauio da piem va jezik, preveu ih i pokazau vam ih.
Oni su u sobi omladinskog doma. Klaus raspetljava kanap kojim je
uvezan njegov stari kaput. Stavlja na sto pet kolskih svesaka. Peter ih otvara
jednu po jednu:
- Ba sam radoznao da saznam ta sadre ove sveske. Je li to neka vrsta

dnevnika?
Klaus kae:
- Ne, to su lai.
- Lai?
- Da. Izmiljotine. Prie koje nisu istinite, ali koje bi to mogle da budu.
Peter kae:
- Pourite da nauite da piete na jezik, Klause.

***
Stiemo u glavni grad oko sedam sati uvee. Vreme se pokvarilo, hladno
je, a kine kapi su se preobrazile u ledene kristale.
Zgrada ambasade okruena je velikim vrtom. Vode me u jednu dobro
zagrejanu sobu, sa branim krevetom i kupatilom. To je poput neke sobe u
kakvom luksuznom hotelu.
Jedan momak donosi mi obrok. Jedem vrlo malo. Ovaj obrok ne lii na
one na koje sam se ponovo navikao u malom gradu. Sputam posluavnik
ispred vrata. Par metara dalje na hodniku, sedi neki ovek.
Tuiram se, perem zube jednom potpuno novom etkicom koju sam
zatekao u kupatilu. Tamo sam naao i kupai ogrta, a na svom krevetu
pidamu. Leem.
Ponovo me spopadaju bolovi. Malo ekam, ali bolovi postaju
nepodnoljivi. Ustajem, preturam po svom koferu, pronalazim svoje lekove,
uzimam dve pilule i opet leem. Bolovi, umesto da slabe, pojaavaju se.
Dovlaim se do vrata, otvaram ih, ovek je jo tamo, sedi. Kaem mu:
- Lekara, molim vas. Bolestan sam. Srce.
On podie slualicu jednog telefona privrenog na zidu do njega. Posle
toga, vie se niega ne seam, padam u nesvest. Budim se u bolnikoj postelji.
Ostajem u bolnici tri dana. Podvrgavaju me svakojakim ispitivanjima.
Najzad, dolazi da me pregleda kardiolog:
- Moete da ustanete i da se obuete. Odveemo vas natrag u ambasadu.
Ja pitam:
- Neete me operisati?
- Operacija nije neophodna. Srce vam je u odlinom stanju. Bolove
prouzrokuje va strah, teskoba, jedna duboka depresija. Ne uzimajte vie
trinitrin, ve samo snana sredstva za smirenje koja sam vam prepisao.

Prua mi ruku:
- Ne plaite se, moete da ivite jo dugo.
- Ne elim da ivim dugo.
- im se izleite od vae depresije, promeniete miljenje.
Vraaju me kolima u ambasadu. Uvode me u neku kancelariju.
Neki mlad, nasmejan ovek, kovrdave kose, pokazuje mi jednu konu
fotelju.
- Sedite. Srean sam da je u bolnici sve dobro prolo. Ali nisam vas zbog
toga doveo. Vi ste u potrazi za svojom porodicom, a naroito za svojim bratom,
zar ne?
- Da, mojim bratom blizancem. Ali bez mnogo nade. Da niste moda
neto nali? Rekli su mi da su sve arhive unitene.
- Nisu mi bile potrebne arhive. Jednostavno sam otvorio telefonski
imenik. Ima u ovom gradu jedan ovek koji se zove kao vi. Nosi isto prezime,
ali i ime mu je isto.
- Klaus?
- Da. Klaus T., ali poinje sa K, a ne sa C, kao vae ime. Prema tome,
oigledno ne moe da se radi o vaem bratu. Ali ipak bi mogao da bude u
srodstvu sa vaom porodicom i da vam eventualno prui neka obavetenja. Evo
vam njegova adresa i broj telefona, ako biste poeleli da stupite u kontakt s
njim.
Uzimam adresu, kaem:
- Ne znam. Voleo bih najpre da vidim ulicu i kuu u kojoj stanuje.
- Razumem vas. Moemo se provozati tuda oko sedamnaest asova. Idem
s vama. Ne moete sami izlaziti bez vaeih isprava.
Prolazimo kroz grad. Ve je skoro no. U kolima, kovrdavi ovek mi
kae:
- Raspitao sam se o vaem imenjaku. To je jedan od najznaajnijih
pesnika ove zemlje.

Ja kaem:
- Knjiarka koja mi je izdala stan nikada mi o njemu nije govorila.
Morala je ipak znati za to ime.
- Zapravo i nije. Klaus T. pie pod pseudonimom. Umetniko ime mu je
Klaus Lukas. Bije ga glas da je mizantrop. Nikada nije vien u javnosti, i nita
se ne zna o njegovom privatnom ivotu.
Automobil se zaustavlja u jednoj uskoj ulici izmeu dva reda prizemnih
kua, okruenih batama.
Kovrdavi ovek kae:
- Evo. Broj osamnaest. Tu je. Ovo je jedna od najlepih etvrti u gradu.
Najmirnijih i najskupljih takoe.
Ne kaem nita. Gledam kuu. Malo je uvuena u odnosu na druge. Iz
bate par stepenika vodi do ulaznih vrata. Na etiri prozora koji gledaju na ulicu
zeleni kapci jo su otvoreni. U kuhinji je upaljeno svetlo, dva prozora u salonu
ubrzo se osvetljavaju nekom plavom svetlou. Radna soba zasada ostaje u
mraku. Drugi deo kue, onaj koji gleda pozadi, na dvorite, ne vidi se odavde.
Tamo su jo tri prostorije. Spavaa soba za roditelje, deija soba i gostinska
soba koja je Majci najee sluila za krojanicu.
U dvoritu je bila neka vrsta nadstrenice za drva, za bicikle i kabaste
igrake. Seam se dva crvena tricikla i drvenih romobila. Seam se i kolutova
koje smo terali ulicom pomou tapia. Uz jedan zid bio je prislonjen ogroman
zmaj od papira. U dvoritu je bila i jedna ljuljaka sa dve stolice obeene jedna
do druge. Naa majka nas je gurala, leteli smo sve do kronje oraha koji je
moda jo tamo, iza kue.
ovek iz ambasade me pita:
- Da li vas sve ovo na neto podsea?
Ja kaem:
- Ne, ni na ta. Imao sam samo etiri godine u ono vreme.
- Hoete li odmah pokuati da uete?

- Ne. Telefonirau veeras.

- Da, tako je bolje. To je ovek koji ne prima lako. Moda i nee biti
mogue da ga posetite.
Vraamo se u ambasadu. Penjem se u svoju sobu. Pripremam broj pored
telefona. Uzimam tabletu za smirenje, otvaram prozor. Pada sneg. Pahuljice
prave neki mokri um padajui na utu travu u vrtu, na crnu zemlju. Leem na
krevet.
Hodam ulicama nekog nepoznatog grada. Pada sneg, sve je mranije.
Ulice kojima idem sve slabije su osvetljene. Naa nekadanja kua nalazi se u
poslednjoj ulici. Malo dalje, ve poinju polja. No bez traka svetlosti. Preko
puta kue nalazi se jedna kafana. Ulazim unutra, naruujem flau vina. Ja sam
jedini gost.
Prozori kue osvetljavaju se svi u isto vreme. Kroz zavese vidim kako se
pomeraju senke. Dovravam flau, izlazim iz kafane, prelazim ulicu, zvonim na
batensku kapiju. Niko ne odgovara, zvonce ne radi. Otvaram kapiju od
kovanog gvoa, nije zakljuana. Penjem se uz pet stepenika koji vode do vrata
verande. Ponovo zvonim. Dvaput, triput. Jedan muki glas pita s druge strane
vrata:
- ta je? ta hoete? Ko ste vi?
Ja kaem:
- To sam ja, Klaus.
- Klaus, koji Klaus?
- Imate li vi moda sina koji se zove Klaus?
- Na sinje ovde, u kui. S nama. Odlazite.
ovek se odmie od vrata. Ja ponovo poinjem da zvonim, lupam,
viem:
- Oe, oe, pustite me da uem. Zabunio sam se. Moje ime je Lukas. Ja
sam va sin, Lukas.

Jedan enski glas kae:

- Pusti ga da ue.
Vrata se otvaraju. Jedan starac mi kae:
- Uite onda.
On ide preda mnom do salona, seda u jednu fotelju. Jedna veoma stara
ena sedi u drugoj.
Ona mi kae:
- Vi, dakle, tvrdite da ste na sin Lukas? Gde ste do sada bili?
- U inostranstvu.
Moj otac kae:
- A tako, u inostranstvu. A zato se sada vraa?
- Da vas vidim, Oe. Vas dvoje, i Klausa takoe.
Moja majka kae:
- Klaus, eto, nije otiao.
Otac kae:
- Godinama smo te traili.
Majka nastavlja:
- Posle smo te zaboravili. Nisi morao da se vraa. Sve nas uznemirava.
Vodimo miran ivot, ne elimo da nas iko uznemirava.
Ja pitam:
- Gde je Klaus? Hou da ga vidim.
Majka kae:
- On je u svojoj sobi. Kao i obino. Spava. Ne treba ga buditi. Ima samo
etiri godine, potreban mu je san.
Otac kae:
- Nita ne dokazuje da ste vi Lukas. Odlazite.
Vie ih ne sluam, izlazim iz salona, otvaram vrata deije sobe, palim
luster. Sedei u svom krevetu, jedan deai me gleda i brine u pla. Moji
roditelji dojure. Majka uzima deaia u naruje, ljulja ga.

- Ne treba da se plai, mali moj.

Otac me epa za miicu, vue me preko salona i verande, otvara vrata i
gurne me na stepenice.
- Probudio si ga, gluperdo jedna. Gubi se odavde!
Padam, udaram glavom o stepenik, krvarim, ostajem leei u snegu.
Budi me hladnoa. U sobu ulaze vetar i sneg, parket ispred prozora je
mokar.
Zatvaram prozor, idem u kupatilo po pekir, briem lokvu vode. Drhtim,
zubi mi cvokou. U kupatilu je toplo, sedam na rub kade, ponovo uzimam
tabletu za smirenje, ekam da prestane drhtanje.
Sedam je sati uvee. Donose mi obrok. Pitam momka mogu li dobiti flau
vina.
On mi kae:
- Videu.
Par minuta kasnije donosi flau.
Ja kaem:
- Moete da nosite posluavnik.
Pijem. Hodam po sobi. Od prozora do vrata, od vrata do prozora.
U osam sati, sedam na krevet i okreem broj telefona svoga brata.

DRUGI DEO
Osam je sati, zvoni telefon. Majka je ve legla. Ja pak gledam televiziju,
neki kriminalistiki film, kao i svake veeri.
Pljujem u papirnu salvetu kola koji upravo jedem. Mogu da ga dovrim i
kasnije.
Podiem slualicu. Ne govorim svoje ime, samo kaem:
- Halo, sluam.
Jedan muki glas s druge strane ice kae:
- Ovde Lukas T. Voleo bih da razgovaram sa svojim bratom Klausom T.
utim. Znoj mi curi niz lea. Najzad kaem:
- Pogreili ste broj. Ja nemam brata.
Glas kae:
- Ima. Brata blizanca. Lukasa.
- Moj brat je odavno mrtav.
- Ne, ja nisam mrtav. iv sam, Klause, i voleo bih da te ponovo vidim.
- Gde ste vi? Odakle dolazite?
- Dugo sam iveo u inostranstvu. Trenutno se nalazim ovde, u glavnom
gradu, u Ambasadi D.
Veoma duboko udahnem i izgovaram u jednom dahu:
- Ne verujem da ste vi moj brat. Ja nikada ne primam, ne elim da me iko
uznemirava.
- Pet minuta, Klause. Traim od tebe samo pet minuta. Za dva dana u
napustiti zemlju i vie se neu vraati.
- Doite sutra. Ali nemojte pre osam sati uvee.
On kae:
- Hvala. Biu kod nae kue, hou da kaem kod tebe u pola devet.
On sputa slualicu.

Briem znoj sa ela. Vraam se pred televizor. Vie nita ne razumem u

filmu. Baciu ostatak kolaa u kantu za otpatke. Ne jede mi se vie. Kod nae
kue. Da, kod nae kue nekada bee ovde, ali otada je prolo mnogo vremena.
Sada je to kod moje kue, sve to je ovde samo je moje.
Sasvim tiho otvaram vrata Majine sobe. Ona spava. Tako je siuna,
reklo bi se da je neko dete. Uklanjam sedu kosu s njenog lica, ljubim je u elo,
milujem njene izborane ruke poloene na pokriva. Ona se smei u snu, stee
mi ruku, apue:
- Mali moj. Tu si.
Zatim, dodaje ime moga brata:
- Lukase, mali moj Lukase.
Izlazim iz sobe, uzimam iz kuhinje flau estokog pia, smetam se za
radni sto da piem, kao i svake noi. Taj radni sto pripadao je naem ocu, nita
na njemu nisam promenio, ni staru pisau mainu, ni neudobnu drvenu stolicu,
ni lampu, ni stalak za olovke. Pokuavam da piem, ali mogu samo da plaem
kad pomislim na ono to je pokvarilo na ivot, ivot svih nas.
Lukas e doi sutra. Znam da je to on. im je prvi put zazvonio telefon,
znao sam da je on. Moj telefon skoro nikada ne zvoni. Uveo sam ga samo zbog
Majke, za sluaj preke potrebe, da bih obavljao narudbine onim danima kada
nemam snage da idem do samousluge ili pak onim danima kada mi Majino
stanje ne dozvoljava da izaem.
Lukas e doi sutra. ta da radim da Majka to ne sazna? Da se ne probudi
za vreme Lukasove posete? Da je negde premestim? Da pobegnem? Gde?
Kako? Kakvo objanjenje da dam Majci? Mi nikada nismo mrdnuli odavde.
Majka nee da ide odavde. Ona misli da je to jedino mesto gde Lukas moe da
nas pronae kada se bude vratio.
U stvari, ovde nas je i pronaao.
Ako je to zaista on.
To je zaista on.

Ne treba mi nikakav dokaz da bih to znao. Ja to znam. Znao sam, oduvek

sam znao da on nije mrtav, da e se vratiti.
Ali zato sada? Zato tako kasno? Zato nakon pedeset godina odsustva?
Moram da se branim. Moram da branim Majku. Ne elim da Lukas uniti
na spokoj, nae navike, nau sreu. Ne elim da ita poremeti na ivot. Ni
Majka ni ja ne bismo podneli da Lukas otpone da kopa po prolosti, da oivi
uspomene, da postavlja Majci pitanja.
Moram po svaku cenu da uklonim Lukasa, kako bih ga spreio da
ponovo otvara stranu ranu.
Zima je. Moram da tedim ugalj. Grejem malo Majinu sobu pomou
jednog elektrinog radijatora koji upalim sat vremena pre nego to ona legne,
koji ugasim kada ona zaspi, i koji ponovo upalim sat vremena pre nego to ona
ustane.
to se mene tie, toplota iz poreta i grejanje na ugalj u salonu su mi
dovoljni. Ustajem rano da bih naloio vatru najpre u kuhinji, o kad bude
dovoljno eravice, donesem malo u pe u salonu. Dodam par briketa uglja, i
nakon pola sata tamo je takoe toplo.
Kasno uvee, kada Majka ve spava, otvaram vrata radne sobe, i toplota
iz salona smesta ue unutra. To je mala prostorija, zagreje se veoma brzo. Tamo
se presvuem u pidamu, u kunu haljinu, pre nego to u da piem. Tako mi,
kad zavrim s pisanjem, preostaje samo da odem u svoju sobu i da legnem.
Veeras, hodam ukrug po stanu. Svraam u kuhinju i vie puta tamo
zastajem. Potom idem u deiju sobu. Gledam batu. Ogoljene grane oraha
dotiu prozor. Neki sitni sneg sputa se na granje, na zemlju, u tankim
slojevima, ledi se.
etam se iz prostorije u prostoriju. Ve sam otvorio vrata radne sobe,
tamo u primiti svog brata. Zatvoriu vrata im moj brat bude tu, tim gore ako
je tamo hladno, ne elim da nas Majka uje ili da je probudi na razgovor.

ta bih rekao u tom sluaju?

Rekao bih:
- Vrati se u krevet, Majko, to je samo neki novinar.
A drugome, svome bratu, bih rekao:
- To je samo Antonija, moja tata, majka moje ene. Ona ivi s nama ve
nekoliko godina, otkako je postala udovica. Nije sva svoja. Sve brka, sve mea.
Ponekad uobraava da je moja sopstvena majka, pod izgovorom da me je
zapravo ona odgojila.
Treba da ih spreim da se vide, inae e se prepoznati. Majka e
prepoznati Lukasa. A ako Lukas i ne prepozna nau majku, ona e mu rei
prepoznavi ga:
- Lukase, sine moj!
Ne elim to Lukase, sine moj! Sada vie ne. Bilo bi suvie lako.
Danas sam pomerio sat vremena unapred sve budilnike i zidne satove u
kui dok se Majka odmarala posle ruka. Sreom, no se sputa veoma rano u
ovo doba godine. Oko pet sati popodne ve je mrak.
Pripremam obrok za Majku sat vremena ranije. Pire od argarepe sa
nekoliko krompira, pljeskavicu, a od slatkia karamel-krem.
Postavljam sto u kuhinji, idem po Majku u njenu sobu. Ona dolazi u
kuhinju, kae:
- Jo nisam gladna.
Ja kaem:
- Ti nikad nisi gladna, Majko. Treba jesti.
Ona kae:
- Jeu kasnije.
Ja kaem:
- Kasnije e sve biti hladno.
Ona kae:

- Treba samo da podgreje. Ili neu jesti nikako.

Ja kaem:
- Skuvau ti aj od nane da ti otvorim apetit.
U aj joj stavljam uspavljujue sredstvo, jedno od onih koje ona obino
uzima. Pored aja stavljam jo jedno.
Deset minuta kasnije, Majka zaspi pred televizorom. Uzimam je u
naruje, nosim je u njenu sobu, svlaim je, leem je.
Vraam se u salon. Priguujem ton televizora, svetla takoe. Ponovo
pomeram na tano vreme igle budilnika u kuhinji i zidnog sata u salonu.
Imam jo vremena i da jedem pre dolaska moga brata. Jedem u kuhinji
malo pirea od argarepe, pare pljeskavice. Majka slabo vae i pored zubne
proteze koju sam nedavno dao da joj se izradi. Ni varenje joj nije najbolje.
Kada sam zavrio s jelom, perem sue, stavljam ostatke u friider, to e
taman biti dovoljno za sutranji ruak.
Nametam se u salonu. Pripremam dve ae i flau rakije na stoliu pored
moje fotelje. Pijem, ekam. Tano u osam sati idem da obiem Majku. Ona je u
dubokom snu. Poinje kriminalistiki film, pokuavam da ga gledam. Oko osam
i dvadeset, odustajem od filma, postavljam se ispred prozora u kuhinji. Tu je
svetlo ugaeno, nemogue je da me neko vidi spolja.
Tano u osam i trideset, pred kuom se zaustavlja jedan veliki crni
automobil i parkira se na trotoaru. Iz njega izlazi jedan ovek, prilazi reetkastoj
ogradi, zvoni.
Vraam se u salon, kaem u interfon:
- Uite. Vrata su otvorena.
Palim svetiljku na verandi, ponovo sedam u fotelju, ulazi moj brat. On je
mrav i bled, ide ka meni epajui, sa tanom pod mikom. Suze mi naviru na
oi, ustajem, pruam mu ruku:
- Dobrodoli.
On kae:

- Neu te dugo uznemiravati. ekaju me kola.

Ja kaem:
- Doite u moju radnu sobu. Tamo emo biti mirniji.
Ostavljam upaljen televizor. Ako se Majka probudi, ue krimi kao i
svake veeri.
Moj brat pita:
- Ne gasi televizor?
- Ne. Zato? U radnoj sobi ga neemo uti.
Uzimam flau i dve ae, smetam se za svoj pisai sto, pokazujem na
jednu stolicu naspram sebe:
- Sedite.
Podiem flau:
- Jeste li za jedno pie?
- Da.
Pijemo. Moj brat kae:
- Ovo je bila radna soba naega oca. Nita se nije promenilo.
Prepoznajem lampu, pisau mainu, nametaj, stolice.
Ja se smekam:
- ta jo prepoznajete?
- Sve. Verandu i salon. Znam gde se nalazi kuhinja, deija soba i soba
naih roditelja.
Ja kaem:
- To i nije tako teko. Sve ove kue graene su na isti nain.
On nastavlja:
- Ispred prozora deije sobe, bio je jedan orah. Granje mu je dodirivalo
staklo, a na njemu je bila zakaena jedna ljuljaka. Sa dve stolice. U dnu
dvorita, pod nadstrenicom, ostavljali smo romobile i tricikle.
Ja kaem:
- Ima jo uvek igraaka pod nadstrenicom, ali nisu one iste. Ove

pripadaju mojim unuiima.

utimo. Ponovo punim ae. Kada odloi svoju au, Lukas pita:
- Reci mi, Klause, gde su nam roditelji?
- Moji su umrli. to se vaih tie, to ne znam.
- Zato mi ne govori ti, Klause? Ja sam tvoj brat, Lukas. Zato odbija
da mi veruje?
- Zato to je moj brat mrtav. Jako bih voleo da pogledam vae isprave,
ako vam to nita ne smeta.
Moj brat vadi iz depa strani paso, prua mi ga. Kae:
- Ne uzimajte ga suvie ozbiljno. Sadri nekoliko greaka.
Pregledam paso:
- Vi se dakle zovete Klaus, sa C. Va datum roenja nije isti kao moj, a
Lukas i ja smo, meutim, bili blizanci. Stariji ste od mene tri godine.
Vraam mu njegov paso. Mom bratu drhte ruke, glas takoe:
- Kad sam preao granicu, imao sam petnaest godina. Dao sam laan
datum roenja da se prikaem starijim, odnosno punoletnim. Nisam hteo da me
stave pod starateljstvo.
- A ime? to biste menjali ime?
- Zbog tebe, Klause. Kada sam popunjavao upitnik u kancelariji
graniara, mislio sam na tebe, na tvoje ime, na to ime koje me je pratilo celog
detinjstva. I tako sam, umesto Lukas, napisao Klaus. Ti si uinio to isto
objavljujui svoje pesme pod imenom Klaus Lukas. Zato Lukas? U spomen na
mene?
Ja kaem:
- U spomen na mog brata, u stvari. Ali kako znate da objavljujem pesme?
- Ja takoe piem, ali to nisu pesme.
On otvara tanu, vadi jednu veliku kolsku svesku koju sputa na sto.
- Ovo je moj poslednji rukopis. Nije dovren. Neu imati vremena da ga
dovrim. Ostavljam ti ga. Ti e ga dovriti. Treba da ga dovri.

Otvaram svesku, ali on me zaustavlja jednim pokretom ruke:

- Ne, ne sada. Kad budem otiao. Ima jedna vana stvar koju bih voleo da
znam. Odakle meni rana?
- Koja rana?
- Rana pored kimenog stuba. Rana koja potie od metka. Otkuda ona?
- Kako bih ja to mogao da znam? Moj brat Lukas nije imao ranu. Imao je
neku deiju bolest. Deiju paralizu, mislim. Imao sam samo etiri ili pet godina
kada je umro, ne mogu se setiti tano. Sve to o tome znam, rekli su mi kasnije.
On kae:
- Da, ba tako. Ja sam takoe dugo verovao da sam imao neku deiju
bolest. Tako su mi govorili. Ali kasnije sam doznao da sam zaradio metak.
Gde? Kako? Rat je bio na samom poetku.
utim, sleem ramenima. Lukas nastavlja:
- Ako je tvoj brat mrtav, on mora da ima grob. Svoj grob. Gde je on?
Moe li mi ga pokazati?
- Ne, to ne mogu. Moj brat je sahranjen u zajedniku grobnicu grada S.
- A je l? A Oev grob, a Majin grob, gde su oni? Moe li mi ih
pokazati?
- Ne, ne mogu ni njih. Moj otac se nije vratio iz rata, a moja majka je
sahranjena s mojim bratom Lukasom u gradu S.
On pita:
- Ja znai nisam umro od deije paralize?
- Moj brat nije. Umro je za vreme jednog bombardovanja. Moja majka ga
upravo bee dopratila u grad S., gde je trebalo da se lei u jednom Centru za
rehabilitaciju. Centar je bio bombardovan, i ni moj brat ni moja majka nisu se
vratili.
Lukas kae:
- Ako su ti tako rekli, slagali su te. Majka me nije pratila u grad S. I
nikada nije dola tamo da me obie. iveo sam nekoliko godina u Centru s

mojom tobonjom deijom boleu, pre nego to je bombardovan. I nisam umro

za vreme tog bombardovanja, preiveo sam.
Ja opet sleem ramenima:
- Vi jeste. Moj brat nije. Ni moja majka.
Gledamo se u oi, izdravam njegov pogled:
- Radi se, kao to vidite, o dve razliite sudbine. Treba da nastavite
traganje u nekom drugom pravcu.
On odmahuje glavom:
- Ne, Klause, i ti to dobro zna. Ti zna da sam ja tvoj brat Lukas, ali to
porie. ega se plai? Reci mi, Klause, ega?
Ja odgovaram:
- Niega. ega bih to mogao da se plaim? Kada bih bio uveren da ste
moj brat, bio bih najsreniji ovek na svetu to sam vas ponovo pronaao.
On pita:
- S kojim ciljem bih ja dolazio da te traim ako ti nisam brat?
- Pojma nemam. A tu je i va izgled.
- Moj izgled?
- Da. Pogledajte mene i pogledajte sebe. Postoji li i najmanja fizika
slinost meu nama? Lukas i ja smo bili pravi blizanci, potpuno smo liili jedan
na drugog. A vi, vi imate neku udnu facu i trideset kila manje nego ja.
Lukas kae:
- Zaboravlja da sam bio bolestan, bogalj. Pravo je udo to sam ponovo
prohodao.
Ja kaem:
- Pustimo to. Kaite mi ta je bilo s vama posle bombardovanja.
On kae:
- Poto me moji roditelji nisu traili, smestili su me kod jedne stare
seljanke u gradu K. iveo sam i radio kod nje sve do svog odlaska u
inostranstvo.

- A u inostranstvu, ta ste tamo radili?

- Sve i svata, a posle sam pisao knjige. A ti, Klause, kako si ti iveo
posle Oeve i Majine smrti? Prema onome to si mi ispriao, veoma rano si
ostao siroe.
- Da, veoma rano. Ali imao sam sree. Proveo sam samo nekoliko meseci
u jednom sirotitu. Prihvatila me je porodica nekih naih prijatelja. Bio sam
veoma srean u toj porodici. To je bila jedna mnogolana porodica sa etvoro
dece, ijom sam se najstarijom kerkom, Sarah, kasnije oenio. Dobili smo
dvoje dece, devojicu i deaka. Sada sam deda, jedan srean deda.
Lukas kae:
- Zanimljivo. Ulazei ovamo, imao sam utisak da ivi sam.
- Trenutno sam sam, istina je. Ali samo do Boia. Moram da zavrim
jedan hitan posao. Da pripremim jedan izbor novih pesama. Zatim u se
pridruiti svojoj supruzi Sarah, svojoj deci i unucima u gradu K. Tamo emo
provesti zimski raspust svi zajedno. Posedujemo jednu kuu koju smo nasledili
od roditelja moje ene.
Lukas kae:
- iveo sam u gradu K. Odlino poznajem taj grad. Gde se nalazi vaa
kua?
- Na Glavnom trgu, preko puta Velikog Hotela, pored knjiare.
- Upravo sam proveo nekoliko meseci u gradu K. Stanovao sam ba
iznad knjiare.
Ja kaem:
- Kakva podudarnost. To je jedan veoma lep grad, zar ne? U detinjstvu
sam esto tamo provodio raspust, a i moji unuii ga mnogo vole. Naroito
blizanci, sinovi moje kerke.
- Blizanci? Kako se zovu?
- Klaus i Lukas, podrazumeva se.
- Podrazumeva se.

- Moj sin zasada ima samo jednu kerkicu koja se zove Sarah po svojoj
baki, to jest mojoj eni. Ali sin mi je jo mlad, i on moe imati jo dece.
Lukas kae:
- Ti si srean ovek, Klause.
Ja odgovaram:
- Da. Veoma srean. Vi takoe, pretpostavljam, imate porodicu.
On kae:
- Ne. Oduvek sam iveo sam.
- Zato?
Lukas kae:
- Ne znam. Moda zato to me niko nije nauio da volim.
Ja kaem:
- teta. Deca donose mnogo radosti. Ne mogu da zamislim svoj ivot bez
njih.
Moj brat ustaje:
- ekaju me u kolima. Ne elim da te uznemiravam due.
Ja se smeim:
- Niste me uznemiravali. Dakle, vratiete se u svoju novu domovinu?
- Naravno. Ovde vie nemam ta da traim. Zbogom, Klause.
Ja ustajem:
- Ispratiu vas.
Na batenskoj kapiji, pruam mu ruku:
- Dovienja, gospodine. Nadam se da ete na kraju pronai svoju pravu
porodicu. elim vam mnogo sree.
On kae:
- Ti igra svoju ulogu do kraja, Klause. Da sam znao da si tako tvrdog
srca, nikada se bih trudio da te pronaem.
Moj brat ulazi u veliki crni automobil koji kree i odvozi ga.
Penjui se uz stepenite verande, pokliznem se na zaleenim stepenicima,

padnem, udarim elom o kameni oak, krv mi curi u oi, mea se sa mojim
suzama. elja mi je da ostanem tu leei sve dok se ne smrznem i ne umrem, ali
ne mogu, moram da se brinem o Majci sutra ujutro.
Ulazim u kuu, idem u kupatilo, ispiram svoju ranu, dezinfikujem je,
lepim preko nje flaster, zatim se vraam u radnu sobu da itam rukopis svoga
brata.
Sutradan ujutro, Majka pita:
- Gde si se to povredio, Klause?
Ja kaem:
- Na stepenitu. Siao sam da proverim jesu li vrata dobro zatvorena.
Pokliznuo sam se na poledici.
Majka kae:
- Sigurno si previe popio. Ti si pijandura, nesposobnjakovi i smetenjak.
Jo mi nisi skuvao aj? Pa to je ipak neverovatno! Uz to je i hladno. Zar ne bi
mogao da ustane pola sata ranije, da zateknem zagrejanu kuu i gotov aj kad
se probudim? Ti si obini dembelan, nitarija.
Ja kaem:
- Evo aja. Za par minuta bie toplo, videe. Istina je da nisam ni oka
sklopio, pisao sam celu no.
Ona kae:
- Opet? Gospodin vie voli da pie celu no nego da se brine o grejanju i
aju. to ne bi pisao i radio po danu kao sav ostali svet, a ne nou.
Ja kaem:
- Da, Majko. Bolje bi bilo raditi po danu. Ali u tampariji sam stekao
naviku da radim nou. Tu ne mogu nita. U svakom sluaju, po danu ima suvie
toga to me ometa. Tu je kupovina, spremanje jela, a nadasve buka sa ulice.
Majka kae:
- A tu sam i ja, zar ne? Kai, kai jasno i glasno, danju te ometam ja.

Moe da pie tek kad ti majka legne i zaspi, zar ne?

Uvee ti se uvek uri da me vidi u krevetu. Shvatila sam. Ve poodavno
sam shvatila.
Ja kaem:
- Tako je, Majko, moram biti potpuno sam kad piem. Potrebna mi je
tiina i samoa.
Ona kae:
- Nisam mnogo buna, niti te mnogo gnjavim, koliko ja znam. Samo ti
meni reci, i ja vie neu izlaziti iz svoje sobe. Neu te vie ometati, nee vie
morati da ide u kupovinu i da sprema jela, nee vie morati nita drugo da
radi sem da pie, kad ja konano budem u grobu. Tamo u se, barem,
pridruiti svom sinu Lukasu koji me nikad nije kinjio, koji nikad nije
prieljkivao moju smrt, ni da me nema. Tamo u biti srena, i niko mi nee
zamerati bilo ta.
Ja kaem:
- Majko, ja ti nita ne zameram, i uopte me ne ometa. Drage voljem
idem u kupovinu i spremam jela, ali za pisanje mi je potrebna no. Otkako sam
napustio tampariju moje pesme nam donose jedine prihode.
Ona kae:
- Tano. Nije trebalo da naputa tampariju. tamparija je bila jedan
normalan, pristojan posao.
Ja kaem:
- Majko, dobro zna da me je bolest primorala da napustim posao. Nisam
vie mogao da nastavim a da tamo ne ostavim svoje zdravlje.
Majka ne odgovara, smeta se pred televizor, ali za veerom opet
otpoinje:
- Kua samo to se nije sruila. Oluk se odvalio, voda curi na sve strane u
batu, krov e uskoro svuda prokinjavati. Bata je zarasla u korov, sobe su
poadile od dima, dima gospodinovih cigareta. Kuhinja je uta zbog tog dima,

zavese na prozorima u salonu takoe. Da i ne govorimo o radnoj sobi, ili o

deijoj sobi gde se dim svuda uvukao. Vie ne moe ni da se die u ovoj kui,
pa ak ni u bati gde umire cvee zbog kuge koja se iri iz kue.
Ja kaem:
- Da, Majko. Smiri se, Majko. U bati nema cvea zato to je zima.
Zvau majstore da okree sobe i kuhinju. Srea da si me na to podsetila. Na
prolee e sve da okree i da poprave oluke.
Poto je uzela svoje uspavljujue sredstvo, Majka se smiruje, odlazi u
postelju.
Sedim pred televizorom, gledam kriminalistiki film kao i svake veeri,
pijem. Potom odlazim u svoju radnu sobu, nanovo itam poslednje stranice
rukopisa moga brata i poinjem da piem.

***
Bilo nas je uvek etvoro za stolom. Otac, Majka i nas dvojica.
Majka je po ceo dan pevala. U kuhinji, u bati, u dvoritu. Pevala je i
uvee u naoj sobi, da nas uspava.
Otac nije pevao. Katkada je zvidukao cepajui drva za poret, i sluali
smo njegovu pisau mainu na kojoj je kucao uvee, pa ak i do duboko u no.
To bee jedan prijatan i smirujui zvuk poput neke muzike, poput
Majine ivae maine, zveckanja posua, zviduka kosova u bati, vetra u
liu divlje loze na verandi i u kronji oraha na dvoritu.
Sunce, vetar, no, mesec, zvezde, oblaci, kia, sneg, sve bee divno.
Niega se nismo plaili. Ni duhova, ni pria koje su odrasli pripovedali jedni
drugima. Ratnih pria. Imali smo etiri godine.
Jedne veeri, Otac dolazi obuen u uniformu. Kai svoj injel i opasa na
iviluk pored vrata salona. Na opasau visi revolver.
Otac kae za vreme obeda:
- Moram da idem u drugi grad. Objavljen je rat, mobilisan sam.
Mi kaemo:
- Nismo znali da ste vojno lice, Oe. Vi ste novinar, a ne vojnik.
On kae:
- U vreme rata, svi mukarci su vojnici, ak i novinari. Naroito novinari.
Moram da posmatram i opisujem sve to se dogaa na frontu. To se kae biti
ratni izveta.
Mi pitamo:
- ta e vam revolver?
- Zato to sam oficir. Vojnici imaju puku, a oficiri revolver. Otac kae
Majci:
- Vodi decu na spavanje. Moram da razgovaram s tobom. Majka nam

kae:
- Idite u krevet. Doi u da vam ispriam jednu priu. Poelite svome ocu
laku no.
Ljubimo Oca, zatim odlazimo u svoju sobu, ali odmah izlazimo iz nje na
prstima. Sedamo na hodnik, tik iza vrata salona. Otac kae:
- iveu s njom. Rat je, nemam vremena za gubljenje. Volim je.
Majka pita:
- Ne misli na decu?
Otac kae:
- I ona, takoe, eka dete. Eto zato vie ne mogu da utim.
- Hoe razvod?
- Nije pravi trenutak. Videemo posle rata. U meuvremenu u priznati
dete koje treba da se rodi. Mogue je da se ne vratim. Nikad se ne zna.
Majka pita:
- Ti nas vie ne voli?
Otac kae:
- Nije u tome stvar. Volim vas. Uvek u se brinuti o deacima i o tebi.
Ali volim i tu drugu enu. Moe li to da razume?
- Ne. Ne mogu, i neu da razumem.
ujemo pucanj. Otvaramo vrata salona. Pucala je Majka. Ona dri Oev
revolver. Puca opet. Otac je na podu, Majka jo puca. Pored mene pada Lukas,
Lukas takoe. Majka baca revolver, urla, klei pored Lukasa.
Izlazim iz kue, trim ulicom, vritim: Upomo, ljudi me hvataju,
vraaju me u kuu, pokuavaju da me smire. Pokuavaju da smire i Majku, ali
ona i dalje urla:
Ne, ne, ne.
Salon je pun sveta. Stiu policajci i dvoja kola hitne pomoi. Sve nas
odvoze u bolnicu.
U bolnici mi daju jednu injekciju da me uspavaju, zato to jo uvek

vritim.
Sutradan, lekar kae:
- On je dobro. Nije povreen. Moe da se vrati.
Bolniarka kae:
- Gde da se vrati? Kod njega nema vie nikoga. I tek mu je etiri godine.
Lekar kae:
- Vidite sa socijalnom radnicom.
Bolniarka me vodi u jednu kancelariju. Socijalna radnica je neka stara
ena s punom. Ona mi postavlja pitanja:
- Ima li baku? Tetku? Neku kominicu koja te mnogo voli?
Ja pitam:
- Gde je Lukas?
Ona kae:
- Ovde je, u bolnici. Ranjen je.
Ja kaem:
- Hou da ga vidim.
Ona kae:
- Nije pri svesti.
- ta to znai?
- Za sada ne moe da govori.
- Mrtav je?
- Ne, ali mora da se odmara.
- A moja majka?
- Tvoja majka je dobro. Ali ne moe videti ni nju.
- Zato? I ona je ranjena?
- Ne, ona spava.
- A moj otac, i on isto spava?
- Da, i tvoj otac isto spava.
Ona me miluje po kosi.

Ja pitam:
- Zato svi oni spavaju, a ja ne?
Ona kae:
- Eto tako. Ponekad se deavaju takve stvari. Cela jedna porodica pone
da spava, a onaj ko ne spava ostane sam.
- Neu da ostanem sam. Hou da spavam, i ja isto, kao Lukas, kao
Majka, kao Otac.
Ona kae:
- Neko mora da ostane budan kako bi ih ekao i brinuo se o njima kad se
budu vratili, kad se budu probudili.
- Zato to e se oni probuditi?
- Neki od njih, da. Treba se, barem, nadati.
Neko vreme utimo. Ona pita:
- Ti ne zna nikoga ko bi mogao da se brine o tebi u meuvremenu?
Ja pitam:
- U kojem meuvremenu?
- U meuvremenu, dok se neko od tvojih ne vrati.
Ja kaem:
- Ne, nikoga. I neu da se neko brine o meni. Hou da se vratim svojoj
kui.
Ona kae:
- Ne moe iveti sam u svojoj kui u tvojim godinama. Ako nema
nikoga, primorana sam da te dam u sirotite.
- Svejedno mi je. Ako ne mogu da ivim kod svoje kue, ba me briga
kuda u da idem.
U kancelariju ulazi jedna ena, kae:
- Dola sam po malog deaka. Hou da ga uzmem kod sebe. On nema
nikog drugog. Poznajem njegovu porodicu.
Socijalna radnica mi kae da se malo proetam po hodniku. Na

hodnicima ima ljudi. Sede na klupama, razgovaraju. Skoro svi su obueni u

kune haljine.
Oni govore:
- Strano.
- teta, jedna tako lepa porodica.
- Imala je pravo.
- Ti mukarci, takvi su mukarci.
- Prava sramota, sve te kojekakve enturae.
- I to ba sada, kad poinje rat.
- Imamo zaista drugih briga.
ena koja je rekla Hou da uzmem malog deaka kod sebe izlazi iz
kancelarije. Kae mi:
- Moe da poe sa mnom. Zovem se Antonija. A ti? Jesi li ti Lukas ili
Klaus?
Dajem ruku Antoniji:
- Ja sam Klaus.
Idemo autobusom, peaimo. Ulazimo u jednu sobicu u kojoj se nalazi
jedan veliki krevet i jedan deiji krevet, krevetac sa ogradom.
Antonija mi kae:
- Ti si jo uvek jako mali da spava u ovom krevetu, zar ne?
Ja kaem:
- Da.
Leem u deiji krevetac. Imam taman dovoljno prostora, noge mi
dodiruju preke.
Antonija jo kae:
- Krevetac je za moje budue dete. To e ti biti brat ili sestra.
Ja kaem:
- Ja ve imam brata. Neu drugog. Neu ni sestru.
Antonija lei na velikom krevetu, kae:

- Doi, doi kod mene.

Izlazim iz svog kreveta, idem u njen. Ona mi uzima ruku, sputa je na
svoj trbuh:
- Osea li? Mie se. Uskoro e biti s nama.
Privija me uza se, u krevetu, ljulja me:
- Samo da bude tako lep kao ti.
Potom me vraa u krevetac.
Svaki put kad bi me Antonija ljuljala, oseao bih bebine pokrete, i
verovao bih da je to Lukas. Varao sam se. Iz Antonijinog trbuha izala je jedna
mala devojica.
Sedim u kuhinji. Dve stare ene rekle su mi da ostanem u kuhinji. Sluam
Antonijine krike. Ne mrdam. Dve stare ene s vremena na vreme dolaze da
zagreju vodu i da mi kau:
- Budi miran.
Kasnije, jedna od starica mi kae:
- Moe da ue.
Ulazim u sobu, Antonija mi prua ruke, ljubi me, smeje se:
- Devojica je. Gledaj. Lepa mala devojica, tvoja mlaa sestrica.
Gledam u kolevku. Neka malecka ljubiasta stvar vriti unutra. Hvatam
je za ruku, brojim, milujem joj jedan po jedan prst, ima ih deset. Gurnem joj
njen levi palac u usta, ona prestane da plae.
Antonija mi se smei:
- Nazvaemo je Sarah. Svia li ti se to ime?
Ja kaem:
- Dobro je bilo koje ime. To nije vano. Ona je moja sestrica, je l da?
- Jeste, tvoja sestrica.
- I Lukasova isto?
- Da, i Lukasova isto.
Antonija brine u pla. Pitam je:

- Gde u ja da spavam sada kad je krevetac zauzet?

Ona kae:
- U kuhinji. Zamolila sam svoju majku da ti spremi krevet u kuhinji.
Ja pitam:
- Ne mogu vie da spavam u vaoj sobi?
Antonija kae:
- Bolje je da spava u kuhinji. Beba e esto plakati i sve e da nas budi
vie puta nou.
Ja kaem:
- Ako plae i ako te uznemirava, samo joj stavi njen palac u usta. Levi
palac, kao ja.
Vraam se u kuhinju. Tamo je jo samo jedna stara ena, Antonijina
majka. Daje mi da jedem krike hleba namazane medom. Sipa mi mleka. Zatim
mi kae:
- Lezi, maleni moj. Moe da izabere krevet koji ti se svia.
Na podu su nametena dva dueka sa jastucima i pokrivaima.
Biram duek postavljen ispod prozora, tako mogu da gledam nebo i
zvezde.
Antonijina majka lee na drugi duek i, pre nego to zaspi, moli se:
- Boe svemogui, pomozi mi. Dete nema ak ni oca. Moja ki s detetom
koje nema oca! Kad bi mi mu to saznao! Slagala sam ga. Sakrila sam mu
istinu. A to drugo dete, koje ak nije ni njeno! I sva ta nesrea. ta da radim da
spasim tu grenicu?
Baka mrmlja i ja se uspavam, srean to sam pored Antonije i Sarah.
Antonijina majka ustaje rano ujutro. alje me u kupovinu u jednu
prodavnicu u kvartu. Treba samo da pruim spisak i dam novac.
Antonijina majka sprema obroke. Kupa bebu i presvlai je vie puta na
dan. Pere rublje koje kai na konopce iznad naih glava u kuhinji. Za sve to
vreme mrmlja. Moda molitve.

Ona ne ostaje dugo. Deset dana posle roenja Sarah, odlazi sa svojim
koferom i svojim molitvama.
Dobro mi je u kuhinji sasvim samom. Ujutro ustajem rano da bih iao po
hleb i mleko. Kad se Antonija probudi, ulazim u sobu sa flaicom s cuclom za
Sarah i sa kafom za Antoniju. Ponekad ja dajem bebi flaicu, a zatim mogu da
pomaem u njenom kupanju, i pokuavam da je zasmejem igrakama koje smo
joj kupili zajedno, Antonija i ja.
Sarah je sve lepa i lepa. Niu joj zubi i kosa, ume da se smeje, i veoma
dobro je nauila da sisa svoj levi palac.
Naalost, Antonija mora ponovo na posao, zato to joj njeni roditelji vie
ne alju novac.
Antonija odlazi svake veeri. Radi u jednom kabareu, plee i peva. Vraa
se kasno nou, ujutro je umorna, ne moe da se brine o Sarah.
Svakog jutra dolazi jedna susetka, ona kupa Sarah, zatim je stavlja
zajedno s njenim igrakama u njenu ogradicu u kuhinji. Ja se igram s njom dok
susetka sprema ruak i pere rublje. Kad opere posue, susetka ode, i onda se ja
brinem o svemu ako Antonija jo spava.
Popodne idem u etnju sa Sarah u kolicima. Zaustavljamo se u parkovima
u kojima ima deije igralite, i putam Sarah da trkara po travi, da se igra u
pesku, njiem je na ljuljakama.
Kad napunim est godina, obavezan sam da idem u kolu. Po prvi put,
Antonija me prati. Razgovara sa uiteljem, i ostavlja me samog. Kada se asovi
zavre, vraam se trei da vidim je li sve u redu, i da idem u etnju sa Sarah.
Idemo sve dalje i dalje, i tako se, sasvim sluajno, zatiem u svojoj ulici,
u ulici u kojoj sam stanovao sa svojim roditeljima.
Ne govorim o tome Antoniji, niti bilo kome drugom. Ali svakog dana
udeavam da proem ispred kue sa zelenim kapcima, zastajem tamo na asak i
plaem. Sarah plae sa mnom.
Kua je naputena. Kapci su zatvoreni, iz odaka se ne dimi. Bata ispred

nje zarasla je u korov; pozadi, u dvoritu, orasi su sigurno popadali s drveta, i

niko ih nije pokupio.
Jedne veeri, dok Sarah spava, izlazim iz kue. Trim ulicama,
utihnulim, u potpunom mraku. Zbog rata, sva gradska svetla su pogaena,
prozori na kuama briljivo su zamraeni. Dovoljan mi je sjaj zvezda, sve ulice,
svi prolazi urezani su u mojoj glavi.
Preskaem ogradu, obilazim oko kue, sedam podno oraha. Rukama
napipavam u travi tvrde i suve orahe. Natrpam ih pune depove. Sutradan se
vraam tamo s jednom vreom, i nakupim oraha koliko god mogu da ponesem.
Ugledavi vreu oraha u kuhinji, Antonija me pita:
- Odakle ovi orasi?
Ja kaem:
- Iz nae bate.
- Koje bate? Mi nemamo batu.
- Iz bate kue u kojoj sam stanovao ranije.
Antonija me uzima na krilo:
- Kako si je pronaao? Kako to da je se sea? Imao si tek etiri godine u
ono vreme.
Ja kaem:
- Sada imam osam. Recite mi, Antonija, ta se desilo. Recite mi gde su
svi oni. ta je bilo s njima? Sa Ocem, Majkom i Lukasom?
Antonija plae i stee me veoma snano u zagrljaj:
- Nadala sam se da e sve zaboraviti. Nikada ti o tome nisam priala da
bi sve to zaboravio.
Ja kaem:
- Nita nisam zaboravio. Svake veeri, kad gledam nebo, mislim na njih.
Oni su svi gore, je l da? Oni su svi mrtvi.
Antonija kae:
- Ne, nisu svi. Samo tvoj otac. Da, tvoj otac je mrtav.

- A moja majka, gde je ona?

- U jednoj bolnici.
- A moj brat Lukas?
- U jednom domu za oporavak. U gradu S., blizu granice.
- ta mu se desilo?
- Pogodio ga je jedan metak koji se odbio.
- Kakav metak?
Antonija odlazi u svoju sobu, lee na svoj krevet, i dalje jeca. Sarah
poinje da plae, takoe. Uzimam je u naruje, sedam na rub Antonijinog
kreveta.
- Ne plaite, Antonija. Recite mi sve. Bolje je da znam sve. Sada sam
dovoljno veliki da znam istinu. Stalno se pitati, to je jo gore nego znati sve.
Antonija uzima Sarah, lee je pored sebe i kae mi:
- Lezi s druge strane, da je uspavamo. Ona ne mora da uje ono to u ti
rei.
Ostajemo da leimo na velikom krevetu, sve troje, dugo utei. Antonija
miluje po kosi as Sarah, as mene. Kad ujemo kako Sarah pravilno die,
znamo da je zaspala. Antonija poinje da govori gledajui u tavanicu. Pria
kako je moja majka ubila moga oca:
Ja kaem:
- Seam se pucnjave i hitne pomoi. I Lukasa. Majka je pucala i na
Lukasa?
- Ne, Lukas je bio ranjen jednim zalutalim metkom. Metak ga je pogodio
pored kimenog stuba. Mesecima nije dolazio k svesti, i mislilo se da e ostati
bogalj. Sada postoji nada da e biti potpuno izleen.
Ja pitam:
- Je li i Majka u gradu S. kao Lukas?
Antonija kae:
- Ne, tvoja majka je ovde, u ovom gradu. U jednoj psihijatrijskoj bolnici.

Ja pitam:
- Psihijatrijskoj? ta to znai? Je li ona bolesna ili luda?
Antonija kae:
- Ludilo je bolest kao i svaka druga.
- Mogu li da je posetim?
- Ne znam. Ne bi valjalo. Suvie je tuno.
Neko vreme razmiljam, zatim pitam:
- Zato je moja majka poludela? Zato je ubila moga oca?
Antonija kae:
- Zato to je tvoj otac mene voleo. Voleo je nas, Sarah i mene.
Ja kaem:
- Sarah jo nije bila roena. Znai, to je bilo zbog vas. Sve se to dogodilo
zbog vas. Da nije bilo vas, srea u kui sa zelenim kapcima trajala bi i dalje ak
i za vreme rata, pa ak i posle rata. Da nije bilo vas, moj otac ne bi bio mrtav,
moja majka ne bi bila luda, moj brat ne bi bio bogalj, a ja ne bih bio sam.
Antonija uti. Izlazim iz sobe.

***
Idem u kuhinju, uzimam novac koji je Antonija pripremila za kupovinu.
Ona svake veeri ostavi na trpezarijskom stolu novac potreban za sutranju
kupovinu. Nikada ne trai od mene raune.
Izlazim iz kue. Hodam do jedne dugake iroke ulice kojom saobraaju
autobusi i tramvaji. Pitam neku staru enu koja eka autobus na uglu ulice:
- Molim vas, gospoo, kojim autobusom se ide do stanice?
Ona pita:
- Koje stanice, maleni? Ima ih tri.
- Najblie stanice.
- Idi tramvajem broj pet, zatim autobusom broj tri. Kondukter e ti
pokazati gde mora da presedne.
Stiem na jednu ogromnu stanicu, punu sveta. Ljudi se guraju, galame,
psuju. Stajem u red pred jednim alterom. Polako se primiemo. Kada, najzad,
doe red na mene, kaem:
- Jednu kartu za grad S.
Blagajnik mi kae:
- Voz za S. ne polazi odavde. Mora da ide na Junu stanicu.
Ponovo idem autobusima i tramvajima. Kad stignem na Junu stanicu
ve je no, i vie nema voza za S. do sutradan ujutro. Idem u ekaonicu,
nalazim prazno mesto na jednoj klupi. Ima mnogo sveta, smrdi, a dim iz lula i
cigareta pecka me za oi. Pokuavam da zaspim, ali im sklopim oi vidim
Sarah samu u svojoj sobi, Sarah koja dolazi u kuhinju, Sarah koja plae zato to
ja nisam tu. Cele noi je sama, jer Antonija mora da ide na posao, a ja, ja sedim
u jednoj ekaonici da bih otiao u jedan drugi grad, u grad gde ivi moj brat
Lukas.
Hou da idem u grad gde ivi moj brat, hou da pronaem svog brata,

zatim emo ii zajedno da potraimo nau majku. Sutra ujutro u otii u grad S.
Otii u.
Ne mogu da spavam. Nalazim u svojim depovima bonove za
snabdevanje, bez tih bonova Antonija i Sarah nee imati ta da jedu.
Treba da se vratim.
Trim. Moje teniske patike ne prave buku. Ujutro sam blizu nae kue,
ekam u redu za hleb, zatim za mleko, vraam se.
Antonija sedi u kuhinji. Uzima me u zagrljaj:
- Gde si bio? Plakale smo celu no, Sarah i ja. Vie ne treba da nas
ostavlja same.
Ja kaem:
- Vie vas neu ostavljati same. Evo hleba i mleka. Nedostaje malo
novca. Iao sam na jednu stanicu. I na jo jednu drugu stanicu. Hteo sam da
odem u grad S.
Antonija kae:
- Ii emo tamo uskoro, zajedno. Pronai emo tvoga brata.
Ja kaem:
- Hteo bih jo da posetim svoju majku.
Jednog nedeljnog popodneva, idemo u psihijatrijsku bolnicu. Antonija i
Sarah ostaju na prijavnici. Neka bolniarka me vodi u jedan mali salon, u kojem
se nalazi sto i nekoliko fotelja. Ispred prozora je stalak sa sobnim cveem.
Sedam, ekam.
Bolniarka se vraa, drei pod ruku jednu enu u kunoj haljini kojoj
pomae da sedne u jednu od fotelja.
- Pozdravi svoju mamu, Klause.
Gledam enu. Debela je i stara. Njena kosa, poluseda, zaeljana je
unazad i svezana na potiljku krajikom vunice. To primeujem kad se ona
okrene da dugo gleda zatvorena vrata. Zatim, pita bolniarku:
- A Lukas? Gde je on?

Bolniarka odgovara:
- Lukas nije mogao da doe, ali evo Klausa. Kai dobar dan svojoj mami,
Klause.
Ja kaem:
- Dobar dan, mama.
Ona pita:
- Zato si sam? Zato Lukas nije s tobom?
Bolniarka kae:
- Doi e i Lukas, uskoro.
Majka me gleda. Krupne suze poinju da teku iz njenih bledoplavih
oiju. Ona kae:
- Lai. Veito lai.
Curi joj nos. Bolniarka ga brie. Majka tromo obara glavu na grudi, vie
nita ne kae, ne gleda me vie.
Bolniarka kae:
- Umorni smo. Vratiemo se u krevet. Hoe li da poljubi svoju mamu,
Klause?
Odmahujem glavom, ustajem.
Bolniarka kae:
- Ti moe i sam da nae prijavnicu, zar ne?
Ne kaem nita, izlazim iz sobe. Prolazim ispred Antonije i Sarah bez
ijedne rei, izlazim iz zgrade, ekam pred vratima. Antonija me hvata za rame a
Sarah me hvata za ruku, ali ja se otimam, stavljam ruke u depove. Hodamo
utke do autobuskog stajalita.
Uvee, pre nego to Antonija poe na posao, kaem joj:
- ena koju sam video nije moja majka. Neu vie da joj idem u posetu.
Vi zapravo treba da joj idete u posetu, da shvatite ta ste joj uradili.
Ona pita:
- Nikada nee moi da mi oprosti, Klause?

Ne odgovaram. Ona dodaje:

- Kad bi samo znao koliko te volim.
Ja kaem:
- Ne morate. Vi mi niste majka. Moja majka bi morala da me voli, ali ona
voli samo Lukasa. Vaom krivicom.
Ratite se primie. Grad je bombardovan danonono. Provodimo mnogo
vremena u podrumu. Tamo smo namestili dueke i ebad. U poetku silaze i
nai susedi, ali jednog dana nestaju. Antonija kae da su deportovani.
Antonija nema vie posao. Kabare u kojem je pevala vie ne postoji.
kola je zatvorena. Veoma je teko nabaviti hranu, ak i sa bonovima za
snabdevanje. Sreom, Antonija ima jednog prijatelja koji ponekad svrati i
donese nam hleba, mleka u prahu, keksa i okolade. Uvee, prijatelj ostaje kod
nas zato to ne moe da se vrati svojoj kui zbog policijskog asa. Tih noi,
Sarah spava sa mnom u kuhinji. Ljuljam je, priam joj o Lukasu koga emo
uskoro pronai, i uspavljujemo se gledajui zvezde.
Jednog jutra, Antonija nas rano budi. Kae nam da se utoplimo, da
obuemo po nekoliko koulja i dempera, svoje kapute i vie pari arapa, jer
kreemo na daleki put. Ostatkom nae odee ona puni dva kofera.
Antonijin prijatelj dolazi po nas kolima. Stavljamo kofere u gepek,
Antonija seda napred, Sarah i ja pozadi.
Kola se zaustavljaju gotovo naspram moje bive kue, na ulazu u groblje.
Prijatelj ostaje u kolima, Antonija hoda brzo vukui nas za ruke, Sarah i mene.
Zastajemo pred jednim grobom sa drvenom krstaom na kojoj je
napisano prezime moga oca sa duplim imenom, mojim imenom i imenom moga
brata: Klaus-Lukas T.
Na grobu, meu mnogobrojnim osuenim buketima, lei jedan skoro sve
buket, buket belih karanfila.
Kaem Antoniji:

- Ovakve karanfile je moja majka sadila svuda po bati. To je bilo

omiljeno cvee moga oca.
Antonija kae:
- Znam. Oprostite se sa svojim ocem, deco.
Sarah kae ljupko:
- Zbogom, Oe.
Ja kaem:
- To nije bio njen otac. Bio je samo na otac, Lukasov i moj.
Antonija kae:
- Ve sam ti to objasnila. Nisi shvatio? Tim gore. Doite, nemamo
vremena za gubljenje.
Vraamo se u kola, vozimo se na Junu stanicu. Antonija se zahvaljuje
svom prijatelju i oprata se s njim.
ekamo u redu ispred altera. Tek u tom trenutku usuujem se da upitam
Antoniju:
- Kuda idemo?
Ona kae:
- Kod mojih roditelja. Ali najpre emo se zaustaviti u gradu S. da
povedemo sa sobom tvog brata Lukasa.
Uzimam njenu ruku, ljubim je:
- Hvala, Antonija.
Ona povue ruku:
- Ne zahvaljuj mi se. Znam samo ime grada, i ime doma za rehabilitaciju,
nita vie ne znam.
Kada Antonija plati karte, shvatam da nisam mogao platiti svoj put u
grad S. od onog novca za hranu.
Putovanje je neudobno. Ima previe sveta, ljudi bee od ratita. Imamo
samo jedno sedite za nas troje, onaj ko sedi dri Sarah na krilu, drugi ostaje
stojei. Smenjujemo se na seditu vie puta u toku putovanja koje bi moralo da

traje pet sati, ali koje traje skoro dvanaest sati zbog uzbuna. Voz se zaustavlja
na briuem prostoru, putnici izlaze napolje i poleu po livadama. Ja uglavnom,
kada se to desi, prostrem svoj kaput na zemlju, poloim Sarah na njega, i
legnem preko nje da bih je zatitio od metaka, gelera i projektila.
Kasno uvee, stiemo u grad S. Uzimamo sobu u jednom hotelu. Sarah i
ja odmah leemo u veliki krevet, Antonija silazi u bar da trai obavetenja, i
vraa se tek ujutro.
Ona sada ima adresu Centra gde bi trebalo da se nalazi Lukas. Idemo
tamo sutradan.
To je jedna zgrada smetena u parku. Napola je sruena. Prazna je.
Gledamo zupce zidova pocrnele od ai.
Ima tri nedelje otkako je Centar bombardovan.
Antonija istrauje. Ispituje lokalne vlasti, pokuava da nae preivele iz
Centra. Pronalazi adresu direktorke. Odlazimo kod nje.
Ona kae:
- Veoma se dobro seam malog Lukasa. Bio je to najzloestiji pacijent u
domu. Uvek spreman da gnjavi, da kinji sve redom. Jedno zaista nesnoljivo,
nepopravljivo dete. Niko nikada nije doao da ga obie, niko se za njega nije
interesovao. Ako se dobro seam, radilo se o nekoj porodinoj drami. Ne mogu
nita vie o tome da vam kaem.
Antonija je uporna:
- A posle bombardovanja, jeste li ga ponovo videli?
Direktorka kae:
- I sama sam bila ranjena u tom bombardovanju, ali niko se ne zanima za
mene. Mnogi ljudi dolaze da razgovaraju sa mnom, da mi postavljaju pitanja o
svome detetu. Niko se ne interesuje za mene. Ipak sam ja provela dve nedelje u
bolnici posle tog bombardovanja. ok, razumete? Bila sam odgovorna za svu tu
decu.
Antonija opet pita:

- Razmislite. ta znate o Lukasu? Jeste li, posle bombardovanja, ponovo

videli Lukasa? ta su uinili sa preivelom decom?
Direktorka kae:
- Nisam ga ponovo videla. Ponavljam vam, i sama sam bila pogoena.
Decu su vratili njihovim kuama, onu koja su bila iva. Mrtvu su sahranili na
gradskom groblju. Onu koja nisu bila mrtva i ije adrese nisu znali, razaslali su
kojekuda. U sela, na imanja, u manje gradove. Svi ti ljudi morali bi vratiti tu
decu im rat bude zavren.
Antonija pregleda gradsku listu umrlih.
Kae mi:
- Lukas nije mrtav. Pronai emo mi njega.
Ponovo sedamo na voz. Stiemo na jednu malu stanicu, peaimo do
centra grada. Antonija nosi Sarah koja joj spava u naruju, a ja nosim kofere.
Na Glavnom trgu se zaustavljamo. Antonija zvoni, jedna stara ena
otvara vrata. Tu staricu ve poznajem. To je Antonijina majka. Ona kae:
- Hvaljen budi Boe! ivi ste i zdravi. Strano sam se plaila. Nisam
prestajala da se molim za vas.
Ona obuhvata rukama moje lice:
- A i ti si doao s njima?
- ta sam drugo mogao. Moram da se brinem o Sarah.
Privija me uza se, ljubi me, zatim uzima Sarah u naruje:
- Kako si samo lepa, kako si velika.
Sarah kae:
- Spava mi se. Hou da spavam s Klausom.
Leu nas u istoj sobi, sobi u kojoj je spavala Antonija kad je bila dete.
Sarah zove Antonijine roditelje Bako i Deda, ja ih zovem teta-Matilda i
ika-Andrease. ika-Andreas je pastor, i nije mobilisan, zbog neke bolesti.
Glava mu se celo vreme trese, kao da neprestano govori ne.

ika-Andreas me izvodi u etnju ulicama malog grada, ponekad sve do

mraka. On kae:
- Oduvek sam eleo da imam deaka. Deak bi razumeo moju ljubav
prema ovom gradu. On bi shvatio lepotu ovih ulica, ovih kua, ovog neba. Da,
lepotu ovog neba kakve nema nigde drugde. Gledaj. Nema imena za boje ovog
neba.
Ja kaem:
- To je kao u snu.
- U snu, da. Imao sam samo jednu ki. Otila je veoma rano, veoma
mlada. Vratila se sa kerkicom i s tobom. Ti nisi njen sin, nisi ni moj unuk, ali ti
si deak koga sam ekao.
Ja kaem:
- Ali ja moram da se vratim svojoj majci kad bude ozdravila, moram jo i
da pronaem svog brata Lukasa.
- Da, naravno. Nadam se da e ih pronai. Ali ako ih ne pronae, moe
zauvek ostati kod nas. Moe da studira i da bira posao koji ti odgovara. ta
bi eleo da radi kad bude veliki?
- Voleo bih da se oenim sa Sarah.
ika-Andreas se smeje.
- Ne moe se oeniti sa Sarah. Vi ste brat i sestra. Brak izmeu vas
dvoje nije mogu. Zakonom je zabranjen.
Ja kaem:
- Onda u samo stanovati s njom. Niko mi ne moe zabraniti da stanujem
s njom.
- Sree mnoge druge devojke kojima e poeleti da se oeni.
Ja kaem:
- Ne verujem.
Uskoro postaje opasno etati se ulicama, a uvee je zabranjeno izlaziti.

ta da se radi za vreme uzbuna i bombardovanja? Po danu dajem asove Sarah.

Uim je da ita i pie, zadajem joj vebe iz rauna. U kui ima mnogo knjiga,
na tavanu nalazimo ak i knjige za decu i Antonijine kolske knjige.
ika-Andreas me ui da igram ah. Kad ene odu u krevet, mi
zaponemo jednu partiju, i igramo do kasno u no.
U poetku, ika-Andreas uvek pobeuje. Kad pone da gubi, gubi i volju
za igranjem.
Kae mi:
- Ti si suvie jak za mene, deko moj. Nemam vie elje da igram.
Nemam elje ni za im, sve me elje naputaju. Vie ne sanjam ak ni
zanimljive snove, sanjam samo banalne snove.
Pokuavam nauiti Sarah da igra ah, ali ona to ne voli. Zamara se,
nervira se, vie voli jednostavnije drutvene igre, a iznad svega voli da joj itam
prie, bilo koju priu, ak i neku priu koju sam ve dvadeset puta itao.
Kada se rat udalji u drugu zemlju, Antonija kae:
- Moemo se vratiti u glavni grad, svojoj kui.
Njena majka kae:
- Umreete od gladi. Ostavi Sarah ovde neko vreme. Barem dok ne nae
posao i neki pristojan stan.
ika-Andreas kae:
- Ostavi i deaka kod nas. Ima dobrih kola u naem gradu. Kad budemo
pronali njegovog brata, uzeemo i njega kod nas.
Ja kaem:
- Ja moram da se vratim u glavni grad kako bih saznao ta je bilo s
mojom majkom.
Sarah kae:
- Ako se Klaus vraa u glavni grad, vraam se i ja.
Antonija kae:

- Odlazim sama. im naem stan, doi u po vas.

Ona ljubi Sarah, zatim mene. apue mi na uvo:
- Znam da e se brinuti o njoj. Imam poverenja u tebe.
Antonija odlazi, mi ostajemo kod teta-Matilde i ika-Andreasa. isti smo
i dobro uhranjeni, ali ne smemo da izlazimo iz kue zbog stranih vojnika i
rasula koje vlada. Teta-Matilda se plai da nam se neto ne desi.
Sada imamo svako svoju sobu. Sarah spava u sobi svoje majke; ja
spavam u gostinskoj sobi.
Uvee, privuem stolicu ispred prozora, gledam trg. Skoro je prazan.
Proe tek pokoji pijanac i pokoji vojnik. Katkada jedan deak, mlai od mene
ini mi se, jedan epavi deak pree preko trga. On svira neku pesmicu na
svojoj usnoj harmonici, ue u jednu kafanu, izae iz nje, ue u neku drugu. Oko
ponoi, kada se sve kafane zatvaraju, deak odmie ka zapadu grada svejednako
svirajui na svojoj harmonici.
Jedne veeri, pokazujem deaka s harmonikom ika-Andreasu:
- Zato njemu nije zabranjeno da izlazi kasno nou?
ika-Andreas kae:
- Posmatram ga godinama. Stanuje kod svoje bake na kraju grada. Ta
ena je puka sirotinja. Deak je bez sumnje siroe. Navikao je da svira po
kafanama kako bi zaradio malo para. Ljudi su navikli da ga viaju u svojoj
sredini. Niko mu ne bi naneo zlo. On je pod zatitom celog grada i pod Boijom
zatitom.
Ja kaem:
- Mora da je srean.
Deda kae:
- Sigurno.
Tri meseca kasnije, Antonija dolazi po nas. Teta-Matilda i ika-Andreas
nee da nas puste da odemo.
Teta-Matilda kae:

- Ostavi malenu jo malo. Ovde je srena i nita joj ne nedostaje.

ika-Andreas kae:
- Ostavi barem deaka. Sada kad se stvari sreuju, mogli bismo zapoeti
traganje za njegovim bratom.
Antonija kae:
- Moete zapoeti traganje i bez njega, Oe. Uzimam ih, oboje, njima je
mesto pored mene.

***
U glavnom gradu sada imamo veliki etvorosoban stan. Osim soba, tu je i
salon i kupatilo.
Uvee kada smo stigli, priam Sarah jednu priu, milujem je po kosi dok
ne zaspi. ujem Antoniju i njenog prijatelja kako priaju u salonu.
Izuvam svoje tenisice, silazim niz stepenice, trim preko poznatih ulica.
Ulice, uliice, pasai, sada su osvetljeni, nema vie rata, nema vie zamraenja,
policijskog asa.
Zaustavljam se pred kuom, u kuhinji je upaljeno svetlo. Najpre mislim
da su se unutra uselili neki tuinci. Svetlo se pali i u salonu. Leto je, prozori su
otvoreni. Prilazim blie. Neko pria, to je muki glas. Oprezno provirujem kroz
prozor. Moja majka, sedei u fotelji, slua radio.
Celih nedelju dana, vie puta dnevno, dolazim da posmatram Majku. Ona
obavlja svoje poslove hodajui iz sobe u sobu, zadravajui se uglavnom u
kuhinji. Bavi se i batom, sadi i zaliva cvee. Uvee dugo ita u roditeljskoj
sobi, iji prozor gleda na dvorite. Svaki drugi dan dolazi jedna bolniarka
biciklom, ostane oko dvadesetak minuta, aska sa Majkom, izmeri joj pritisak,
ponekad joj da injekciju.
Jednom dnevno, ujutro, doe neka devojka sa krcatom korpom i odlazi sa
praznom korpom. A ja, ja i dalje obavljam kupovinu za Antoniju koja je,
meutim, sasvim sposobna da je sama obavlja, i koja ima ak i svog prijatelja
da joj pomogne.
Majka je smrala. Vie ne izgleda poput neke zaputene stare ene, kao
kad sam je video u bolnici. Lice joj je povratilo nekadanju blagost, kosa joj je
povratila boju i sjaj. Skupljena je u gustu i riu punu.
Jednog jutra, Sarah me pita:
- Kuda to ide, Klause? Kuda ide tako esto? ak i nou. Noas sam

dolazila u tvoju sobu, zato to sam runo sanjala. Nisi bio unutra, i mnogo sam
se uplaila.
- Zato ne ode u Antonijinu sobu kad se uplai?
- Neu da idem tamo. Zbog njenog prijatelja. On kod nas spava skoro
svake noi. Kuda to ide, Klause, tako esto?
- Idem, prosto, da se etam. Da se etam ulicama.
Sarah kae:
- Ide da se eta pred onom praznom kuom, ide da plae pred svojom
praznom kuom, zar ne? Zato me vie ne vodi sa sobom?
Ja joj kaem:
- Kua vie nije prazna, Sarah. Moja majka se vratila. Ona ponovo
stanuje u naoj kui, a moram i ja tamo da se vratim.
Sarah poinje da plae:
- Stanovae sa svojom majkom? Vie nee stanovati s nama? ta u ja
bez tebe, Klause?
Ljubim je u oi:
- A ja? ta u ja bez tebe, Sarah?
Oboje plaemo, grlimo se, leei na kauu u salonu. Stiemo se sve jae
i jae, prepliemo ruke, noge. Suze nam cure niz lice, u kosu, po vratu, u ui.
Potresaju nas jecaji, drhtavica, hladnoa.
Oseam da mi se vlae pantalone meu nogama.
- ta to radite? ta se to deava?
Antonija nas razdvaja, odguruje nas dalje jedno od drugog, seda izmeu
nas, drma me za ramena:
- ta si to uradio?
Ja viem:
- Nisam uinio nita naao Sarah.
Antonija privlai Sarah u naruje:
- Gospode Boe. Mogla sam ipak da oekujem ovako neto.

Sarah kae:
- Mislim da sam se upikila u gaice.
Ona grli majku oko vrata:
- Mama, mama! Klaus e stanovati sa svojom majkom.
Antonija muca:
- ta? ta?
Ja kaem:
- Da, Antonija, dunost mi je da ivim s njom.
Antonija vie:
- Ne!
Zatim, kae:
- Da, mora da se vrati kod tvoje majke.
Sutradan ujutro, Antonija i Sarah me prate. Zaustavljamo se na uglu
ulice, moje ulice. Antonija me ljubi, prua mi jedan klju:
- Evo ti klju od stana. Moe i dalje da dolazi kad god hoe. Zadrau
tvoju sobu.
Ja kaem:
- Hvala, Antonija. Dolaziu vam u posetu to je mogue ee.
Sarah ne progovara ni re. Bleda je, oi su joj crvene. Gleda nebo. Plavo
nebo bez oblaka jednog letnjeg jutra. Ja, pak, gledam Sarah, tu devojicu od
sedam godina, moju prvu ljubav. Neu imati druge.
Zaustavljam se preko puta kue, s druge strane ulice. Sputam kofer,
sedam na njega. Vidim onu devojku kako dolazi sa svojom korpom, a zatim
odlazi. Ostajem da sedim, nemam snage da ustanem. Oko podneva, poinjem da
oseam glad, spopada me vrtoglavica, boli me stomak.
U toku popodneva, stie bolniarka na biciklu. Prelazim ulicu trei sa
svojim koferom, zgrabim bolniarku za miku pre nego to ue u batu:
- Gospoo, molim vas, gospoo. ekao sam vas.

Ona pita:
- ta ti je? Bolestan si?
Ja kaem:
- Nisam, strah me je. Strah me je da uem u kuu.
- Zato hoe da ue u kuu?
- Ovo ovde, to je moja kua, moja majka. Plaim se svoje majke, nisam je
video punih sedam godina.
Mucam i drhtim. Bolniarka kae:
- Smiri se. Ti mora da si Klaus. Ili pak Lukas?
- Ja sam Klaus. Lukas nije tu. Ne znam gde je. Niko to ne zna. Zato se i
plaim da se vidim sa svojom majkom. Sasvim sam. Bez Lukasa.
Ona kae:
- Da, razumem. Dobro si uinio to si me saekao. Tvoja majka
uobraava da je ubila Lukasa. Ui emo zajedno. Poi za mnom.
Bolniarka zvoni, moja majka vie iz kuhinje:
- Uite. Otvoreno je.
Prelazimo preko verande, zaustavljamo se u salonu. Bolniarka kae:
- Imam jedno veliko iznenaenje za vas.
Moja majka se pojavljuje na kuhinjskim vratima. Ona brie ruke o svoju
kecelju, gleda me razrogaenih oiju, apue:
- Lukas?
Bolniarka kae:
- Ne, to je Klaus. Ali i Lukas e se sigurno vratiti, isto tako.
Majka kae:
- Ne, Lukas se nee vratiti. Ja sam ga ubila. Ubila sam svog deaia, on
se vie nikada nee vratiti.
Majka seda u jednu fotelju u salonu, drhti. Bolniarka zavre rukav
Majine haljine, daje joj injekciju. Moja majka se preputa. Bolniarka kae:
- Lukas nije mrtav. Bio je prebaen u jedan Centar za rehabilitaciju, ve

sam vam to rekla.

Ja kaem:
- Da, u Centar u gradu S. Iao sam da ga traim. Centar je uniten
bombardovanjem, ali Lukas se ne nalazi na listi umrlih.
Majka sasvim tiho pita:
- Ti ne lae, Klause?
- Ne, Majko, ne laem.
Bolniarka kae:
- Prema tome, sigurno je da ga vi niste ubili.
Majka je sada smirena. Ona kae:
- Treba da odemo tamo. S kim si ti iao, Klause?
- Sa jednom gospoom iz sirotita. Ona me je pratila. Ima rodbinu blizu
grada S.
Majka kae:
- Sirotita? Rekli su mi da si bio smeten u jednu porodicu. U jednu
porodicu koja se veoma dobro o tebi brinula. Treba da mi da njihovu adresu,
moram da im se zahvalim.
Poinjem da mucam:
- Ne znam njihovu adresu. Ostao sam kod njih vrlo kratko. Zato to, zato
to su bili deportovani. Zatim sam otiao u sirotite. Nita mi nije nedostajalo, i
svi su bili mnogo dobri prema meni.
Bolniarka kae:
- Ja odoh. Imam jo mnogo posla. Hoe li me ispratiti, Klause?
Pratim je do kapije. Ona me pita:
- Gde si proveo ovih sedam godina, Klause?
Ja joj kaem:
- uli ste ta sam rekao svojoj majci.
Ona kae:
- Da, ula sam. Samo, to nije istina. Jako slabo lae, mali moj. Mi smo

tragali po sirotitima, nisi bio ni u jednom. I kako si pronaao kuu? Kako si

saznao da ti se majka vratila?
utim. Ona kae:
- Moe da sauva svoju tajnu. Sigurno ima neki razlog za to. Ali ne
zaboravi da ja negujem tvoju majku ve godinama. to vie budem znala o njoj,
vie u moi da joj pomognem. Ti bane tako iznenada sa svojim koferom,
imam valjda pravo da te pitam odakle dolazi.
Ja kaem:
- Ne, nemate pravo. Tu sam, i taka. Recite mi kako da postupam prema
mojoj majci.
Ona kae:
- Postupaj kako ti se ini da je najbolje. Po mogunosti, budi strpljiv. Ako
je uhvati kriza, telefoniraj mi.
- Kriza, kako to izgleda?
- Ne boj se. Nee biti gore nego danas. Vriti, drhti, i to je sve. Uzmi, evo
ti moj broj telefona. Ako neto nije u redu, nazovi me.
Majka spava u jednoj fotelji u salonu. Uzimam svoj kofer i idem da se
smestim u deiju sobu, na kraju hodnika. Tamo su jo uvek oba kreveta, kreveta
za odrasle koje nai roditelji behu kupili neposredno pre onoga. Jo uvek
nisam naao re kojom bih odredio to to nam se desilo. Mogao bih da kaem
drama, tragedija, katastrofa, ali u svojoj glavi zovem to jednostavno ono za
ta nema rei.
Deija soba je ista, kreveti takoe. Vidi se da nas je Majka oekivala.
Ali onaj koga ona oekuje najvie, to je moj brat Lukas.

***
Jedemo u kuhinji utei, kad Majka, iznebuha, kae:
- Nimalo ne alim to sam ubila tvoga oca. Kada bih znala enu zbog
koje je hteo da nas ostavi, ubila bih je, nju takoe. To to sam ranila Lukasa, to
je njena krivica, sve je njena krivica, a ne moja.
Ja kaem:
- Majko, ne sekiraj se. Lukas nije umro od svoje rane, vratie se on.
Majka pita:
- Kako e moi da pronae kuu?
Ja kaem:
- Kao i ja. Ako sam je ja naao, nai e je i on.
Majka kae:
- U pravu si. Ne treba nipoto da odemo odavde. Ovde e nas traiti.
Majka uzima lekove za spavanje, lee veoma rano. Tokom noi, obilazim
je u njenoj sobi. Spava na leima na rubu velikog kreveta, lica okrenutog ka
prozoru, ostavljajui prazno mesto koje je pripadalo njenom muu.
Ja spavam veoma malo. Gledam zvezde, i kao to sam kod Antonije
svake veeri mislio na svoju porodicu i nau kuu, tako i ovde mislim na Sarah
i na njenu porodicu, na njenu baku i dedu u gradu K.
Kad se probudim, zatiem orahove grane ispred svog prozora. Idem u
kuhinju, ljubim Majku. Ona mi se smei. Ima kafe i aja. Devojka donosi svei
hleb. Kaem joj kako vie nema potrebe da dolazi, da u kupovinu obavljati
sam.
Majka kae:
- Ne, Veronika. Nastavite da dolazite. Klaus je jo suvie mali za
kupovinu.
Veronika se smeje:

- I nije tako mali. Ali ne bi pronaao sve to treba u prodavnicama. Ja

radim u bolnikoj kantini, tamo nalazim to to donosim ovamo, razume,
Klause? U sirotitu su vas razmazili s hranom. Ne moe da zamisli ta sve
treba raditi da nae neto za jelo u gradu. Ti bi provodio vreme ekajui u
redovima pred bakalnicama.
Majka i Veronika lepo se zabavljaju skupa. Smeju se i grle se. Veronika
pria svoje ljubavne prie. Glupe prie: Onda mi je on rekao, onda sam ja
njemu rekla, onda je on pokuao da me poljubi.
Veronika pomae Majci da boji kosu. Upotrebljavaju jedan proizvod koji
se zove kana, to vraa Majinoj kosi nekadanju boju. Veronika neguje i
Majino lice. Pravi joj maske, minka je malim etkicama, tubama i
krejonima.
Majka kae:
- Hou pristojno da izgledam kad se Lukas bude vratio. Neu da me
zatekne zaputenu, staru i runu. Razume, Klause?
Ja kaem:
- Da, razumem, Majko. Ali izgledala bi isto tako dobro sa tvojom sedom
kosom i bez minke.
Majka mi pljusne amar:
- Idi u svoju sobu, Klause, ili pak idi da se proeta. Nervira me.
Dodaje na Veronikinu adresu:
- Zato nisam imala kerku kao to ste vi?
Odlazim. etam se oko kue u kojoj stanuju Antonija i Sarah, etam se i
po groblju u potrazi za grobom svoga oca. Tamo sam iao svega jedanput sa
Antonijom, a groblje je veliko.
Vraam se, pokuavam da pomognem Majci u batenskim radovima, ali
ona mi kae:
- Idi da se igra. Uzmi svoj romobil ili bicikl.
Ja gledam Majku.

- Ti ne shvata da su to igrake za decu od etiri godine?

Ona kae:
- Ima i ljuljake.
- Nemam elju ni da se ljuljam.
Odlazim u kuhinju, uzimam jedan no i presecam uad, etiri ueta
ljuljake.
Majka kae:
- Mogao si da ostavi barem jednu stolicu. Lukasu bi to bilo drago. Ti si
jedno teko dete, Klause. ak i zloesto.
Penjem se u deiju sobu. Leei na krevetu, piem pesme.
Dogaa se da nas Majka uvee zove:
- Lukase, Klause, doite da jedete!
Ulazim u kuhinju. Majka me gleda i vraa u vitrinu trei tanjir namenjen
Lukasu, ili pak baci tanjir u sudoperu gde se on, naravno, razbije, ili pak
posluuje Lukasa kao da je on tu.
Dogaa se takoe da Majka doe u deiju sobu usred noi. Ona tape po
Lukasovom jastuku, pria mu:
- Mirno spavaj. Sanjaj lepe snove. Laku no.
Nakon toga, ona odlazi, ali dogaa se takoe da ostane due kleei
pored kreveta, i da zaspi, glave poloene na Lukasov jastuk.
Ja mirujem u svom krevetu, diem najtie to mogu, a kad se probudim,
sutradan ujutro, Majka vie nije tu. Opipam jastuk na drugom krevetu, jo je
vlaan od Majinih suza.
ta god da radim, Majci nikada ne valja. Desi li se da iz mog tanjira
ispadne zrno graka, ona kae:
- Nikada nee nauiti da jede uredno. Gledaj Lukasa, on nikada ne prlja
stolnjak.
Ako provedem ceo dan upajui korov u bati i ako se vratim sav

blatnjav, ona mi kae:

- Uprljao si se kao svinja. Lukas bi to uradio uredno.
Kad Majka primi svoj novac, ono malo novca od Drave, ona odlazi u
grad, i vraa se sa skupim igrakama koje sakriva pod Lukasov krevet.
Upozorava me:
- Ne diraj ih. Ove igrake moraju ostati potpuno nove do Lukasovog
povratka.
Sada znam lekove koje Majka mora da uzima.
Bolniarka mi je sve objasnila.
Tako, kad ona nee ili zaboravi da popije svoje lekove, dajem joj ih u
kafi, aju, supi.
U septembru, ponovo polazim u kolu. To je kola u koju sam ve iao
pre rata. Morao bih tamo da zateknem Sarah. Nje nema.
Posle asova, zvonim na Antonijina vrata. Niko ne odgovara. Otvaram
vrata svojim kljuem. Nema nikoga. Idem u sobu koja je pripadala Sarah.
Otvaram ladice, ormare, nema nijedne sveske, nijednog komada odee.
Izlazim iz kue, bacam klju od stana pred jedan tramvaj to prolazi,
vraam se kod svoje majke.
Krajem septembra, sreem Antoniju na groblju. Napokon sam pronaao
grob. Donosim buket belih karanfila, omiljenog cvea moga oca. Jedan drugi
buket ve je poloen na grob. Sputam svoj pored tog drugog.
Iskrsla ko zna odakle, Antonija me pita:
- Dolazio si kod nas?
- Da. Gde je Sarah? Njena soba je prazna.
Antonija kae:
- Kod mojih roditelja. Treba da te zaboravi. Mislila je samo na tebe,
neprestano je htela da ide da te trai. Kod tvoje majke, bilo gde.
Ja kaem:

- I ja isto, celo vreme mislim na nju. Ne mogu da ivim bez nje, hou da
ivim s njom, bilo gde, bilo kako.
Antonija me uzima u zagrljaj:
- Vi ste brat i sestra, ne zaboravi to, Klause. Ne moete da se volite kao
to ste se onda voleli. Nikada nije trebalo da te uzmem kod nas.
Ja kaem:
- Brat i sestra. Kakvog to ima znaaja? Niko nee znati. Nosimo razliita
prezimena.
- Ne budi uporan, Klause, ne budi uporan. Zaboravi na Sarah.
Nita ne odgovaram, Antonija dodaje:
- ekam bebu. Preudala sam se.
Ja kaem:
- Volite drugog oveka, imate novi ivot, zato onda jo dolazite ovamo?
- Ne znam. Moda zbog tebe. Ti si bio moj sin sedam godina.
Ja kaem:
- Ne, nikada. Imam jednu jedinu majku, onu s kojom sada ivim, onu
koja je zbog vas poludela. Vaom krivicom sam izgubio svoga oca, svoga brata,
a sada mi oduzimate i moju mlau sestru.
Antonija kae:
- Veruj mi, Klause, alim zbog svega toga. Nisam to htela. Nisam mogla
ni da sanjam o posledicama. Iskreno sam volela tvoga oca.
Ja kaem:
- Onda biste morali razumeti moju ljubav prema Sarah.
- Ta ljubav nije mogua.
- Nije bila ni vaa. Morali ste samo da odete i da zaboravite moga oca pre
nego to se dogodi ono. Neu vie da vas sreem ovde, Antonija. Neu vie
da vas sreem na grobu moga oca.
Antonija kae:
- Dobro, neu vie dolaziti. Ali nikada te neu zaboraviti, Klause.

***
Majka ima veoma malo novca. Prima neku malu sumu od Drave, kao
invalid. Ja sam za nju dodatni teret. Moram, to je r mogue, da naem posao.
Veronika mi predlae da raznosim novine.
Ustajem u etiri sata ujutro, idem u tampariju, uzimam svoj sveanj
novina, obilazim ulice koje su mi dodeljene, sputam novine ispred vrata, u
potanske sanduie, pod gvozdene zavese prodavnica.
Kad se vratim, Majka jo nije ustala. Ona ustaje tek oko devet sati.
Spremam kafu i aj, i odlazim u kolu u kojoj dobijam i ruak. Vraam se tek
oko pet sati popodne.
Malo-pomalo, bolniarka proreuje svoje posete. Kae mi kako je Majka
izleena, jedino mora da uzima sredstva za smirenje i za spavanje.
Veronika takoe dolazi sve ree i ree. Svrati samo da pria Majci o
svom razoaranju u brak.
Sa etrnaest godina, naputam kolu. Izuavam tamparski zanat koji mi
je pruila novinska kua gde sam tri godine bio raznosa. Radim od deset sati
uvee do est sati ujutro.
Gaspar, moj ef, deli svoj noni obrok sa mnom. Majci ne pada na pamet
da mi sprema noni obrok, ne misli ak ni na porudbinu uglja za zimu. Ona ne
misli ni na ta, sem na Lukasa.
Sa sedamnaest godina postajem tampar. Zaraujem prilino mnogo
novca, u poreenju sa drugim poslovima. Mogu da odvedem Majku jednom
meseno u salon lepote gde joj farbaju kosu, stavljaju trajnu, podmlauju lice
i ruke. Ona ne eli da je Lukas zatekne staru i runu.
Majka mi neprestano prebacuje to sam napustio kolu:
- Lukas bi nastavio uenje. Postao bi lekar. Veliki lekar.
Kada krov nae oronule kue stane da prokinjava, Majka kae:

- Lukas bi postao arhitekta. Veliki arhitekta.

Kada joj pokaem svoje prve pesme, Majka ih ita i kae:
- Lukas bi postao pisac. Veliki pisac.
Svoje pesme vie ne pokazujem, krijem ih.
Buka maina pomae mi da piem. Daje ritam mojim reenicama, budi
slike u mojoj glavi. Kada zavrim slaganje novinskih stranica, u dubokoj noi,
slaem i tampam svoje sopstvene tekstove koje potpisujem pseudonimom
Klaus Lukas u spomen na mog mrtvog ili nestalog brata.
Ono to tampamo u novinama u totalnoj je protivrenosti sa stvarnou.
Svakog dana tampamo stotinu puta reenicu: Mi smo slobodni, a na ulicama
svuda vidimo vojnike jedne strane vojske, svi znaju da postoje mnogobrojni
politiki zatvorenici, putovanja u inostranstvo su zabranjena, pa ak ni unutar
svoje zemlje ne moemo da idemo u bilo koji grad. Ja to znam, jer sam jednom
pokuao da odem kod Sarah u mali grad K. Stigao sam do susednog grada, gde
su me uhapsili i vratili u glavni grad posle cele noi ispitivanja.
tampamo stotinu puta na dan: Mi ivimo u izobilju i srei, i ja najpre
mislim da je to tano za druge, da smo Majka i ja bedni i nesreni zbog
onoga, ali Gaspar mi kae da mi nismo nikakav izuzetak, da i on sam,
njegova ena i njihovo troje dece ive bednije nego ikada.
tavie, kad se vraam s posla, rano izjutra, i kad se mimoilazim s
ljudima na koje je sada red da idu na posao, nigde ne vidim sreu, a jo manje
izobilje. Kada upitam zato tampamo tolike lai, Gaspar mi odgovara:
- Nipoto ne postavljaj pitanja. Radi svoj posao i ne petljaj se ni u ta.
Jednog jutra, ispred tamparije me eka Sarah. Prolazim ispred nje ne
prepoznavi je. Okreem se tek kad zaujem svoje ime:
- Klause!
Gledamo se. Ja sam umoran, prljav, loe izbrijan. Sarah je lepa, svea,
elegantna. Sada joj je osamnaest godina. Ona progovara prva:

- Nee da me poljubi, Klause?

Ja kaem:
- Izvini, ne oseam se ba najistije.
Ona me cmokne u obraz. Ja pitam:
- Kako si saznala da radim ovde?
- Pitala sam tvoju majku.
- Moju majku? Ila si kod nas?
- Da, sino. im sam stigla. Ti si ve bio otiao.
Vadim maramicu, briem lice obliveno znojem:
- Rekla si joj ko si?
- Rekla sam joj da sam tvoja prijateljica iz detinjstva. Pitala me je: Iz
sirotita?, rekla sam: Ne, iz kole.
- A Antonija? Zna li ona da si dola?
- Ne, ona ne zna. Rekla sam joj da idem na univerzitet radi upisa.
- U est sati ujutro?
Sarah kae:
- Ona jo spava. A i tano je da idem na univerzitet. Malo kasnije. Imamo
vremena da odemo negde na kafu.
Ja kaem:
- Spava mi se. Umoran sam. I moram da spremim Majci doruak.
Ona kae:
- Ne izgleda srean to me ponovo vidi, Klause.
- Kojeta, Sarah! Kako su ti baka i deda?
- Dobro. Ali mnogo su ostarili. Moja majka je htela i njih da dovede, ali
Deda nee da naputa svoj mali grad. Mogli bismo da se sastajemo esto, ako
hoe.
- Na koji fakultet eli da se upie?
- Volela bih da studiram medicinu. Sada kad sam se vratila, mogli bismo
da se viamo svakog dana, Klause.

- Ti mora da ima brata ili sestru. Kad sam poslednji put video Antoniju,
bila je trudna.
- Da, imam dve sestre i jednog malog brata. Ali o nama dvoma bih volela
da priam, Klause.
Ja pitam:
- ta to radi tvoj ouh kad moe da izdrava toliki svet?
- On je u direkciji Partije. Ali ti celo vreme namerno hoe da priamo o
neem drugom?
- Da, namerno hou. Nema nikakvog smisla da priamo o nama. Tu nema
ta da se kae.
Sarah pita jedva ujno:
- Jesi li zaboravio koliko smo se voleli? Ja te nisam zaboravila, Klause.
- Ni ja tebe. Ali nema nikakve svrhe da se viamo. Jo uvek to nisi
shvatila?
- Jesam. Upravo sam shvatila.
Ona daje znak jednom taksiju koji je u prolazu, i odlazi.
Ja hodam do autobuske stanice, ekam deset minuta, i ulazim u autobus
kao i svakog jutra, jedan zaguljiv i nakrcan autobus.
Kad stignem kui, Majka je ve ustala, protivno njenim navikama. Pije
kafu u kuhinji. Smei mi se:
- Mnogo je lepa, tvoja devojka Sarah. Kako joj je puno ime? Sarah i kako
jo? Kako joj je prezime?
Ja kaem:
- Ne znam, Majko. To mi nije devojka. Nisam je video ve godinama.
Ona trai svoje stare kolske drugove, to je sve.
Majka kae:
- To je sve? teta. Ve ti je vreme da ima devojku. Ali ti si suvie
smotan da bi se mogao sviati devojkama, nema sumnje. Naroito takvim
devojkama iz dobrih kua. I jo s tim tvojim poslom fizikanera. S Lukasom bi

bilo posve drugaije. Da, ta Sarah je upravo devojka kakva bi odgovarala

Lukasu.
Ja kaem:
- Sigurno, Majko. Izvini, strano mi se spava.
Leem i, pre nego to zaspim, obraam se u svojoj glavi Lukasu, kao to
inim tolike godine. To to mu kaem je manje-vie isto kao i obino. Kaem
mu da, ako je mrtav, ima sree, i kako bih mnogo voleo da sam na njegovom
mestu. Kaem mu da je on najbolje proao, a ja sam taj koji mora da nosi
najtee breme. Kaem mu da je ivot potpuno beskoristan, to je besmisao,
zabluda, beskonana patnja, izum jednog Ne-Boga ija zloba prevazilazi sva
oekivanja.

***
Sarah vie ne viam. Katkada mi se uini da je prepoznam na ulici, ali to
nikada nije ona.
Jednom prolazim ispred kue u kojoj je ranije stanovala Antonija, ali
nema nijednog poznatog imena na potanskim sanduiima i, u svakom sluaju,
ne znam novo Antonijino prezime.
Nekoliko godina kasnije, primam jednu obavest o venanju. Sarah se
udaje za nekog hirurga, adresa obeju porodica ukazuje na najbogatiji kvart,
najotmeniji u gradu, zvani Breuljak rua.
Devojaka u imati mnogo. Cura koje u sretati po kafanama oko
tamparije, kafanama u koje sam navikao da svraam pre i posle posla. Ove
cure su radnice ili kelnerice, retko ih vidim vie puta, i ne dovodim ih kui da ih
predstavim Majci.
Nedeljna poslepodneva provodim kod svog efa Gaspara, s njegovom
porodicom. Igramo karte ispijajui piva. Gaspar ima troje dece. Najstarija
kerka, Ester, igra s nama, ona je skoro mojih godina, radi u jednoj fabrici
tekstila, tkalja je od svoje trinaeste godine. Dva mladia, malo mlaa, takoe
tampari, nedeljom popodne izlaze. Idu na fudbalske utakmice, u bioskop,
etaju se po gradu. Ana, Gasparova ena, tkalja kao i njena kerka, pere posue,
ve, sprema veeru. Ester ima plavu kosu, plave oi i likom podsea na Sarah.
Ali ona nije Sarah, ona nije moja sestra, ona nije moj ivot.
Gaspar mi kae:
- Moja ki je zaljubljena u tebe. Oeni se njome. Dajem ti je. Ti si jedini
koji je zasluuje.
Ja kaem:
- Neu da se enim, Gaspare. Moram da se brinem o svojoj majci i da
ekam Lukasa.

Gaspar kae:
- Da eka Lukasa? Jadna ludo.
On dodaje:
- Ako nee da se oeni s Ester, bolje je da vie ne dolazi kod nas.
Ne odlazim vie kod Gaspara. Odsada provodim sve svoje slobodno
vreme kod kue, sam s Majkom, sem u asovima kada besciljno etam grobljem
ili gradom.
Sa etrdeset pet godina postajem ef druge tamparije, koja pripada
jednoj izdavakoj kui. Ne radim vie nou, nego od osam sati ujutro do est
sati uvee, sa dva sata pauze za ruak. Zdravlje mi je ve ozbiljno narueno u to
doba. Plua su mi zasiena olovom, a u krvi mi manjka kiseonika i zatrovana je.
To se zove saturnizam, bolest tampara, tipografa. Imam proliv i munine.
Lekar mi kae da pijem mnogo mleka, da izlazim to je ee mogue na sve
vazduh. Ne volim mleko. Patim jo i od nesanice i, prema tome, od velikog
nervnog i fizikog premora. Nakon trideset godina nonog rada, nemogue mi
je da se naviknem da spavam nou.
U novoj tampariji, tampamo sve vrste tekstova, pesme, prozu, romane.
Direktor izdavake kue esto dolazi da kontrolie posao. Jednog dana, gura mi
pod nos moje sopstvene pesme koje je naao na jednoj polici:
- ta je ovo? ije su ove pesme? Ko je ovaj Klaus Lukas?
Ja mucam, zato to, normalno, nemam pravo da tampam line tekstove:
- To je moje. To su moje pesme. tampam ih posle svog radnog vremena.
- Hoete da kaete kako ste vi taj Klaus Lukas, autor ovih pesama?
- Da, to sam ja.
On pita:
- Kada ste ih napisali?
Ja kaem:
- Ovih poslednjih godina. Napisao sam i mnoge druge, ranije, kad sam

bio mlad.
On kae:
- Donesite mi sve to imate. Doite u moju kancelariju sutra ujutro sa
svim onim to ste napisali.
Sutradan ujutro, ulazim u direktorovu kancelariju sa svojim pesmama. To
iznosi vie stotina stranica, moda i hiljadu.
Direktor rukom odmerava paket:
- Sve ovo? I nikada niste pokuali da ih objavite?
Ja kaem:
- Nikada na to nisam pomislio. Pisao sam za sebe, tek toliko da se neim
bavim, da se zabavim.
Direktor se smeje:
- Da se zabavite? Vae pesme, to i nije neto ba naroito zabavno. U
svakom sluaju, ne one koje sam ve proitao. No, moda ste bili veseliji u
mladosti?
Ja kaem:
- U mladosti, sigurno nisam.
On kae:
- Istina je. Nismo imali zbog ega biti veseli u to vreme. Ali od
revolucije, mnogo toga se promenilo.
Ja kaem:
- Za mene nije. Za mene se nita nije promenilo.
On kae:
- Sada, barem, moemo objaviti vae pesme.
Ja kaem:
- Ako tako mislite, ako verujete, objavite ih. Ali vas molim da nikome ne
dajete moju adresu, ni moje pravo ime.

***
Lukas se vratio i ponovo otiao. Ja sam ga oterao. Ostavio mi je svoj
nedovreni rukopis. Upravo ga zavravam.
ovek iz ambasade nije mi najavio svoj dolazak. Dva dana posle posete
moga brata, zvoni kod mene u devet sati uvee. Sreom, Majka je ve legla.
ovek ima kovrdavu kosu, mrav je i bled. Uvodim ga u svoju radnu sobu. On
kae:
- Ne govorim dobro va jezik, ne zamerite mi ako se izraavam
rogobatno. Va brat, to jest va tobonji brat, danas je sebi oduzeo ivot. Bacio
se pod voz u etrnaest sati i petnaest minuta na Istonoj stanici, u trenutku kad
smo hteli da ga vratimo u njegovu zemlju. Ostavio je u naoj ambasadi pismo
za vas.
ovek mi prua jednu kovertu na kojoj pie: Na ime Klausa T.
Otvaram kovertu. Sa jedne dopisnice itam: Voleo bih da budem
sahranjen pored naih roditelja. Potpis je Lukas.
Pruam dopisnicu oveku iz ambasade:
- Hoe da bude sahranjen ovde.
ovek ita dopisnicu, pita me:
- Zato se potpisao Lukas? Je li on stvarno bio va brat?
kaem:
- Ne. Ali toliko je u to verovao da ovo ne mogli da mu odbijem.
ovek kae:
- udno. r dva dana, posle njegove posete kod vas, pitali smo ga da li
je naao nekoga od svoje rodbine. Odgovorio je da nije.
Ja kaem:
- To je istina. Nema nikakve rodbinske veze meu nama.
ovek pita:

- Dajete li vi ipak ovlaenje da ga sahranimo pored vaih roditelja?

Ja kaem:
- Da. Pored moga oca. To je jedini pokojnik u mojoj porodici.
Pratimo mrtvaka kola, ovek iz ambasade i ja. Pada sneg. Nosim jedan
buket belih karanfila i drugi buket crvenih karanfila. Kupio sam ih u cveari. U
naoj bati, ak ni leti, vie nema karanfila. Majka u njoj sadi svakojako cvee,
sem karanfila.
Pored groba moga oca, iskopan je jedan novi grob. Tu sputamo koveg
moga brata, zabadamo krstau koja nosi moje ime sa drugaijim poetnim
slovom.
Navraam na groblje svakog dana. Gledam krst na kojem je upisano ime
Klaus, i razmiljam kako bih morao da ga zamenim drugim, koji bi nosio ime
Lukas.
Razmiljam takoe kako emo uskoro ponovo biti sve etvoro na okupu.
Kad Majka bude umrla, vie mi nee ostati nijedan razlog da nastavim dalje.
Voz, to je dobra ideja.