Aleksa ilas

OSPORAVANA
ZEMLJA
Jugoslovenstvo i revolucija

Prevela s engleskog
Vera Vukeli u saradnji s autorom

IZDAVAKA KUA
KNJIEVNE NOVINE
Beograd, 1990.

Urednici
Vidak PERI
Milivoj ANDELKOVI

Recenzenti
Kosta AVOKI
Slobodan INI
Nikola MILOEVI

Likovna oprema Vojislav MILANOVI

Copyright KNJIEVNE NOVINE

Uspomeni Leonarda i Marije Bari,

roditelja moje majke

U radu na ovoj studiji, kao i kroz mnoge godine u kojima sam pisao
eseje, lanke i drao predavanja o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji,
veoma su mi koristili saveti, primedbe i ohrabrenja prijatelja iz Jugoslavije,
Velike Britanije, Sjedinjenih Amerikih Drava i Savezne Republike
Nemake. No, njih je suvie da bih im se zahvalio pojedinano. Stoga im se
zahvaljujem svima zajedno. elim, ipak, da istaknem one koji su mi posebno
pomogli. Vane Ivanovi i Desimir Toi propratili su svojim veoma
korisnim komentarima najvei deo moje studije. Stevan K, Pavlovi sa
odseka za istoriju na Univerzitetu u Sauthemptonu dao je, sa njemu
svojstvenim oseanjem za nijanse i detalje, niz primedbi u poslednjoj fazi
pripreme rukopisa za tampu. Entoni D. Smit, sa odseka za sociologiju na
Londonskoj koli za ekonomiju i politike nauke, dao je brojne korisne
savete i kritike dok sam pisao prvu verziju studije, a Dord epflin,
predava o istonoevropskim politikim institucijama na Londonskoj koli
za ekonomiju i politike nauke i na koli za slovenske i istonoevropske
studije, uinio je vredne primedbe na rane verzije tri poglavlja.
Posebno sam zahvalan mojim roditeljima kao i mojoj kumi Milici
Dragi, za podrku u mom radu i za ljubav koja mi je kraom uinila
deceniju u toku koje mi je bilo onemogueno da dolazim u Jugoslaviju.
Zadovoljstvo mi je da priznam svoj dug Centru za ruska istraivanja
Univerziteta Harvard (koji se ne bavi samo Sovjetskim Savezom, ve i
drugim slovenskim i istonoevropskim zemljama), za odline radne uslove
koje mije pruio kao i Don M. Olin fondaciji za velikodunu dvogodinju
finansijsku podrku.
Mojim kolegama se zahvaljujem na druenju i razgovorima.
Autor

SADRAJ
Skraenice................................................................................................ 13
Uvod........................................................................................................ 15

Prvo poglavlje
NEOSTVARENI CILJEVI I PRVI NAGOVETAJI:
OD IDEJE JUGOSLOVENSKOG UJEDINJENJA DO POJAVE
SOCIJALISTIKOG INTERNACIONALIZMA, 1740-1918...............37
Apsolutizam i Aufklrung" - reforme Marije
Terezije i Josifa II........................................................................................40
Imperijalisti prosvcenosti i ujedinjenje
Junih Slovena............................................................................................ 43
Ilirski pokret - hrvatski nacionalni
preporod i jugoslovenska ideja ...................................................................45
Srpsko odbacivanje ilirstva..........................................................................51
Hrvatski i srpski panslavizam .....................................................................52
Srbija i ujedinjenje Junih Slovena.............................................................53
Sukob i saradnja Hrvata i Srba................................................................... 57
Hrvatsko-srpska koalicija 1905 ................................................................. 59
Revolucionarna omladina"....................................................................... 62
Socijalistiki pokret u Hrvatskoj 1860-1914.............................................. 64
Junoslovenski socijalisti i ujedinjenje
Junih Slovena .......................................................................................... 71
9

Drugo poglavlje
KONTINUITET I NEDOSLEDNOST:
JUGOSLOVENSTVO I SEPARATIZAM
KOMUNISTIKE PARTIJE JUGOSLAVIJE, 1918-1924.................. 79
Nacionalno pitanje u sovjetskoj dravi....................................................... 79
Priroda Kominterne .....................................................................................82
Politika Kominterne u nacionalnom pitanju............................................... 82
Kominterna i Kraljevina Srba, Hrvala i
Slovenaca ................................................................................................ 87
Dva ujedinjenja........................................................................................ 90
Centralizam protiv nacionalizma............................................................. 91
Unitarizam komunista............................................................................. 93
Partijska levica" protiv partijske desnice"........................................... 97
Trea partijska konferencija
januara 1924 ......................................................................................... 105
Uticaj Kominterne................................................................................. 108
Nenacionalistiki sukob oko
nacionalnog pitanja ............................................................................... 110
Tree poglavlje
IZLAZAK IZ IZOLACIJE:
PUT KOMUNISTIKE PARTIJE JUGOSLAVIJE
KA NARODNOM FRONTU, 1924-1941............................................... 117
Pozadina - tinjajui nacionalizam.............................................................. 117
Kominternina podrka separatizmu
u Jugoslaviji ............................................................................................. 122
Ka radikalnom odbacivanju Jugoslavije................................................... 123
Nova partija.............................................................................................. 129
Narodni front............................................................................................ 134
Osnivanje Komunistike partije Hrvatske
i Komunistike partije Slovenije.............................................................. 139
Odlaganje osnivanja Komunistike
partije Srbije.............................................................................................. 142
Nepromenljivo u menama stava partije
o nacionalnom pitanju............................................................................... 144
etvrto poglavlje
NACIONALNA DRAVA I GENOCID:
IDEOLOGIJA I POLITIKA USTAKOG POKRETA, 1929-1945....149
Poreklo ustake ideologije......................................................................... 149

10

Susret dveju ideologija - komunisti

i hrvatski nacionalisti 30-tih godina...................................................... 155
Zatita drave......................................................................................... 164
Ustaka antisrpska propaganda.............................................................. 166
Leto 1941. i srpsko otkrie" ................................................................ 168
Teror kao obred..................................................................................... 170
Poreenje izmeu ustakog i
nacistikog terora................................................................................... 172
Mitovi o dravi ..................................................................................... 173
Broj rtava ustakog terora.................................................................... 175
Peto poglavlje
NESAGLASIVOST NACIONALNIH IDEOLOGIJA:
HRVATSKE I SRPSKE POLITIKE PARTIJE
I DRUGI SVETSKI RAT, 1939-1945................................................ 181
Ka hrvatsko-srpskom sporazumu.......................................................... 181
Sporazum - nerazreeno jugoslovensko pitanje"................................. 188
Dravni udar 27. marta 1941................................................................. 191
Vlada emigrira....................................................................................... 195
Antijugoslovenstvo Hrvatske
seljake stranke...................................................................................... 198
Dcjstvo ustakog genocida ....................................................................200
etnici kao srpski pokret........................................................................203
Hrvati - kolebljivi antikomunisti .......................................................... 207
Nacionalizam, liberalizam i antikomunizam .........................................209
Kontrarevolucionari bez kontrarevolucije..............................................211
esto poglavlje
FEDERALIZAM I JUGOSLOVENSTVO:
KOMUNISTIKO REENJE NACIONALNOG PITANJA,
1943-1953.............................................................................................. 215
Stupnjevi komunistikog uspona na vlast............................................. 215
Politika Komunistike partije Jugoslavije
prema Hrvatskoj seljakoj stranci......................................................... 220
Ustavni razvoj Jugoslavije i Hrvatska................................................... 225
Jugoslovenski Ustav 1946......................................................................228
etiri nacionalne jednakosti
nove Jugoslavije.....................................................................................229
Posleratno jugoslovenstvo......................................................................233
Pravo na otcepljenje i strah od separatizma...........................................237
Revolucija i novi nacionalizam .............................................................239
Uspostavljanje granica Hrvatske............................................................242
11

Optejugoslovenski karakter
politike vlasti........................................................................................246
Posledice sukoba sa Sovjetskim Savezom ............................................247
Samoupravljanje i jugoslovenstvo ....................................................... 249
Ustavni zakon iz 1953........................................................................... 251
Vrhunac jugoslovenstva 5O-tih godina..................................................252

ZAKLJUAK.......................................................................................255
REGISTAR IMENA............................................................................263
IZABRANA BIBLIOGRAFIJA......................................... ................273

12

SKRAENICE
AF

- Antifaistiki front ena

AVNOJ - Antifaistiko vee narodnog osloboenja Jugoslavije

DS
Demokratska stranka
CK
SP

FNRJ -

Centralni komitet
ista stranka prava
Federativna Narodna
Republika Jugoslavija

HNS

- Hrvatska napredna
stranka
HPSS - Hrvatska puka seljaka
stranka
IIRSS - Hrvatska republikanska
seljaka stranka
HSP - Hrvatska stranka prava
HSS - Hrvatska seljaka
stranka
IKKI - Izvrni komitet Komuni-

JMO

stike internacionale
- Jugoslovenska muslimanska organizacija

JNA

JNOF JNS

JRZ

JSDS -

KPH

KPJ

KPS

KPS

SHS

MNO -

Jugoslovenska narodna
armija
Jedinstveni narodnooSlobodilaki front
Jugoslovenska
nacionalna stranka
Jugoslovenska
radikalna zajednica
Jugoslovenska
socijaldemokratska
stranka
Komunistika partija
Hrvatske
Komunistika partija
Jugoslavije
Komunistika partija
Slovenije
Komunistika partija
Srbije
Kraljevina Srba,
Hrvala
i Slovenaca
Muslimanska narodna
organizacija
13

NDH - Nezavisna Drava

NFJ
NNS
NOB

Hrvatska
- Narodni (roni Jugoslavije
- Neodvisna narodna
stranka
- Narodnooslubodilaka
borba

SNSS - Srpska narodna samostalna stranka

SPJ
- Socijalistika partija Jugoslavije
SSDS - Srpska socijaldemokratska stranka
SSKNJ - Socijalistiki savez radnog naroda Jugoslavije

NOVJ - Na rodnooslobodi laka

vojska Jugoslavije
N R P J - Nezavisna radnika partija Jugoslavije
NRS - Narodna radikalna
stranka
Narodna stranka
NS
OZN-a - Odeljenje zatite naroda
Pokrajinski komitet
PK
SDS
- Samostalna demokratska stranka
SDSHS - Socijaldemokratska
stranka Hrvatske i SlaSFRJ

vonije

- Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija

SKJ
- Savez komunista Jugoslavije
SKOJ - Savez komunistie omladine Jugoslavije
SKP(b) - Svesavezna komunistika partija (boljevi-

ka)
SLS

- Slovenska ljudska
stranka
SNRS - Srpska narodna radikalna stranka

SZ

- Savez zemljoradnika
(umeslo ovog zvaninog
naziva esto je korien
naziv Zemljoradnika
stranka)
VMRO - Vnutrena makedonska
revolucionarna organizacija
UDB-a - Uprava dravne bezbednosti
UHRO - Ustaa - Hrvatska revolucionarna organizacija
USRPJ(k) - Ujedinjena socijalistika radnika partija Jugoslavije (komunista)
ZAVNOBIH - Zemaljsko antifaistiko vijee narodnog osloboenja Bosne i Hercegovine
ZAVNOH - Zemaljsko antifaistiko vijee narodnog osloboenja Hrvatske
ZS
- Zemljoradnika stranka
(est naziv za Savez
zemljoradnika)

14

UVOD
Jugoslavija je zemlja koju je teko razumeti. Njen vienacionalni,
viejeziki i viereligijski karakter je stalni izvor centrifugalnih tendencija.
Istovremeno, postoje i snane centripetalne sile kao to su zajedniko
junoslovensko poreklo veine stanovnitva, mnoge etnike, jezike i
kulturne slinosti i zajednika istorijska iskustva. Ideja jugoslovenskog
ujedinjenja zapravo je bar jedan vek prethodila inu stvaranja Jugoslavije
1918. do 1929. zvanino nazvane Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
(Kraljevina SHS). Ta ideja je tokom devetnaestog veka imala brojne
pristalice medu znaajnim intelektualnim i politikim linostima, posebno
Hrvatima i Srbima.
Po popisu 1981. u dananjoj Jugoslaviji (255.804 km2, postoje samo
dve iole znaajnije neslovenske manjine: 427.000 Maara, nastanjenih u
Vojvodini (21.506 km2, autonomnoj pokrajini na severu Srbije, i 1,731.000
Albanaca, uglavnom nastanjenih na Kosovu (10.888 km2, autonomnoj
pokrajini na jugu Srbije, ali i u zapadnoj Makedoniji i na jugoistoku Crne
Gore. Jugoslavija je u vreme tog popisa imala ukupno 22,352.000
stanovnika,1 Juni Sloveni su, dakle, velika veina stanovnitva Jugoslavije,
koja i jeste to to joj ime, na sva tri junoslovenska jezika (makedonskom,
srpskohrvatskom i slovenakom) znai: zemlja Junih Slovena.2
Sada vladajui Savez komunista Jugoslavije (SKJ), kako od 1952. glasi
zvanini naziv Komunistike partije, priznaje est junoslovenskih naroda u
sastavu Jugoslavije. To su (po abecednom redu): Crnogorci (577.000),
Hrvati (4,428.000), Makedonci (1,341.000), Muslimani
1 Podaci o veliini Jugoslavije i njenih republika i autonomnih pokrajina preuzeti su iz
Enciklopedije Jugoslavije, a oni o popisu 1981. iz NIN-a od 28. februara 1982.
2 U ovoj se studiji termin Juni Sloveni" odnosi na sve junuslovenske narode dananje
Jugoslavije: Crnogorce, Hrvate, Makedonce, Muslimane, Slovence, Srbe i deklarisane Jugoslovene, odnosno na etnike grupe i drave iz kojih su poreklom. Ne odnosi se na Bugare. Brojni su primeri u
istorijskoj i drugoj literaturi, kao i u reniku dnevne politike kako za, tako i protiv ukljuivanja
Bugara u pojam ovog termina.

15

(2,000.000), Slovenci (1,754.000) i Srbi (8,136.000). Na popisu

stanovnitva 1981. 1,216.000 ljudi se deklarisalo kao Jugosloveni.3 Ti
deklarisani Jugosloveni" bi se mogli smatrati sedmim junoslovenskim
narodom Jugoslavije. Oni su meutim, zvanino, tek polupriznati: posebno
se vode statistiki, ali kao nacija nisu priznati.
Nacionalizmi se najee i s pravom smatraju za glavni uzrok
nestabilnosti Jugoslavije. Nisu, meutim, svi nacionalizmi podjednako u
stanju da ugroze jedinstvo Jugoslavije. Jer ne samo to su im nacionalistiki
ciljevi, emotivni naboj i snaga mobilizacije razliiti, ve su neke
jugoslovenske nacije i geografski periferne i brojano slabe, te stoga ne
mogu predstavljati nikakvu neposrednu opasnost za opstanak zajednice.
Da nekim udom doe, recimo, do ostvarenja najambicioznijih
separatistikih zahteva militantnih albanskih nacionalista, Jugoslavija bi
znatan deo svoje teritorije izgubila u korist Albanije: pokrajinu Kosovo
(10.887 km2) i vei deo zapadne Makedonije. To bi imalo i propratne
posledice: u drugim delovima zemlje bi podstaklo separatizam, dok bi se
Srbi i Makedonci, iji bi nacionalni interesi i ponos bili povreeni, mogli
okrenuti ekstremizmu. Ali to, ipak, ne bi bio i kraj Jugoslavije. Albanski
separatisti, uza svu svoju destruktivnost, ostaju i geografski periferni i
brojano slabi.
Maarska manjina ivi u Vojvodini (21.506 km2), zajedno s
veinskim srpskim stanovnitvom. Znaajnijih sukoba izmeu Maara i
Srba nema. Ne postoje ni maarske separatistike organizacije, koje bi teile
pripajanju Vojvodine Maarskoj. Ali ak i kad bi se pripajanje Vojvodine
Maarskoj zamislilo, oevidno je da ni ono ne bi znailo kraj Jugoslavije.
Ovo pravilo" perifernosti" i relativne brojane slabosti" ne vai
samo za ove dve najvee neslovenske manjine u Jugoslaviji, ve i za dva
junoslovenska naroda: Makedonce, ija se republika (Makedonija, 25.347
km2) granii s Bugarskom, Grkom i Albanijom, i republikom Srbijom, i
Slovence, ija se republika (Slovenija, 20.251 km2) granii s Italijom,
Austrijom i Maarskom, i republikom Hrvatskom.
Makedonci i Slovenci, kao i republike koje nastanjuju, imaju neka
zajednika svojstva koja ih razlikuju od ostalih pet slovenskih naroda i etiri
centralne republike u kojima oni ive. Republike Makedonija i Slovenija
najblie su evropskom modelu" nacionalne drave devetnaestog veka; obe
su etniki i jeziki homogene (sem albanske manjine u Makedoniji). Jezik ih
istovremeno i karakterie i odvaja od njihovih suseda. Svi Slovenci piu
latinicom i veinom su rimokatolici. Makedonci piu irilicom i pravoslavci
su.
3 Uglavnom su koncentrisani u velikim industrijskim gradovima s meanim hrvatskosrpskim ili hrvatsko-muslimansko-srpskim slanovnitvom u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji.
Mnogi su mladi i imaju srednjokolsko ili fakultetsko obrazovanje.

16

Jugoslavija bi preivela ak i otcepljenje Makedonije i Slovenije.

Strogo uzev, ona bi tada prestala da bude zemlja Junih Slovena", jer dva
jugoslovenska naroda ne bi bila u njenim okvirima, ali bi joj glavnina
teritorije i stanovnitva ostali. to je jo vanije, ni Makedonci ni Slovenci
ne polau pravo na teritorije drugih jugoslovenskih naroda, a ni obrnuto.
Tako bi se, s dosta sigurnosti, moglo ustvrditi da bi, bez Kosova,
Makedonije, Slovenije i Vojvodine, dve treine dananje teritorije i
stanovnitva Jugoslavije ostalo netaknuto. Preostala teritorija Jugoslavije
obuhvatala bi etiri republike: Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Crnu Goru i
Srbiju (tada bez njene dve autonomne pokrajine: Vojvodine i Kosova).
Albanci, Maari, Makedonci i Slovenci imaju vlastite nacionalne
jezike. Crnogorci, Hrvati, deklarisani Jugosloveni, Muslimani i Srbi, koji
ive u republikama Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji
govore, meutim, jednim jezikom, zvanino nazvanim srpskohrvatski ili
hrvatskosrpski. Tako, pet od sedam junoslovenskih nacija Jugoslavije, koje
ive u etiri od est jugoslovenskih republika, govore zajednikim jezikom.
Dva su pisma kojima se pie srpskohrvatski, odnosno
hrvatskosrpski jezik: irilica i latinica. irilicom se slui veina Srba i
Crnogoraca. To je deo njihove pravoslavne batine. Upotreba latininog
pisma se, meutim, prilino rairila poslednjih decenija, pod kulturnim i
drugim uticajima iz Zapadne Evrope i Sjedinjenih Amerikih Drava.
Hrvati, gotovo isto rimokatolika nacija, upotrebljavaju latinino pismo.
To je deo njihove katolike tradicije. I veina Muslimana koristi latinicu.
Nema pouzdanih podataka o tome kojem bi pismu prednost davali
deklarisani Jugosloveni, ali je verovatno da bi to bila latinica, kao
internacionalnije i modernije" pismo. Hrvati ovaj jezik zovu hrvatskim,
Srbi srpskim. Zvanini nazivi - hrvatskosrpski i srpskohrvatski - retko se
koriste. I Crnogorci svoj jezik zovu srpskim. Muslimani obino koriste
jedan od zvaninih naziva.
Izmeu Crnogoraca, Hrvata, deklarisanih Jugoslovena, Muslimana i
Srba nema jezikih barijera. To ak ni najtvrdokorniji hrvatski i srpski
nacionalisti ne spore. Hrvati i Srbi imaju, razume se, svoje samostalne
nacionalne knjievnosti, premda su im mnogi knjievni pokreti, tradicije i
pisci zajedniki. este su velike razlike meu dijalektima i regionalnim
poddijalektima u okvirima hrvatskog i srpskog naroda. tokavski dijalekt je
postao osnova za knjievni hrvatskosrpski (ili srpskohrvatski) jezik; razlike
u reniku i sintaksi izmeu njegove hrvatske i srpske verzije su i minimalne
i beznaajne u poreenju, recimo, s razlikama izmeu ovog dijalekta i
hrvatskog kajkavskog dijalekta (kojim se uglavnom govori u Hrvatskom
Zagorju), ili hrvatskog akavskog dijalekta (kojim se govori u Istri i
Hrvatskom primorju). Kajkav17

ski i akavski se pak meusobno toliko razlikuju da ak i obini, svakodnevni razgovor ine tekim.
Srbi su, sa 8,136.000 pripadnika, najbrojniji jugoslovenski narod.
Hrvati su brojano - 4,428.000 - drugi. Hrvata i Srba ima ukupno
12,564.000, to predstavlja 56,2% ukupnog stanovnitva Jugoslavije. Hrvati
i Srbi ive u tri sredinje jugoslovenske republike: Hrvatskoj (56.538 km2),
Bosni i Hercegovini (51.564 km2) i Srbiji, sa autonomnim pokrajinama
(88.361 km2). Te tri republike, zajedno s Crnom Gorom (13.967 km2), ine
82% teritorije Jugoslavije.
Uvrivanje Crne Gore u centralne" republike valja objasniti. Po
zvaninom stanovitu, Crnogorci su posebna nacija. Znatan broj Crnogoraca, meutim, insistira na tome da su u nacionalnom pogledu Srbi. No,
bitno je znati da su, od stvaranja Jugoslavije, Crnogorci aktivno sudelovali,
premda na razliite naine, u sukobima Hrvata i Srba. Zbog toga ih, kao i
zbog geografske blizine Hrvatskoj, Srbiji i Bosni, valja, i pored njihove
malobrojnosti, smatrati centralnim".
Mnogo je Hrvata i Srba koji ive van teritorija Hrvatske i Srbije.
Van Srbije i njenih autonomnih pokrajina ivi 1,958.000 Srba - 24%
ukupnog broja (Crnogorci ovde nisu uraunati). Van Hrvatske ivi 974.000
Hrvata - 21,9% ukupnog broja. U mnogim oblastima Hrvati i Srbi ive
izmeani. U Hrvatskoj postoji sprska manjina koja broji 532.000 ljudi, dok u
Srbiji (uglavnom u Vojvodini) ivi 148.000 Hrvata.
U Bosni i Hercegovini, najcentralnijoj od svih jugoslovenskih republika, narodi su najvie izmeani. Najbrojniji su Muslimani (1,629.000),
kao nacija po prvi put priznati na popisu 1971, Srbi su brojano (1,320.000)
drugi, Hrvati (758.000) trei. Znatna muslimanska manjina ivi u Srbiji njih 215.000 - veinom u oblasti koja je, u doba Otomanskog carstva, bila
Novopazarski Sandak. Ova teritorija je, posle Drugog svetskog rata,
podeljena izmeu republika Crne Gore i Srbije.
Srazmerna brojnost hrvatskog i srpskog stanovnitva kao i veliina i
centralni poloaj teritorija koje nastanjuju, pretvaraju svaki sukob izmeu
Hrvata i Srba u najznaajniji i najopasniji nacionalni problem Jugoslavije.
Sve probleme izmeu Hrvata i Srba zaotrava injenica da toliki Hrvati i
Srbi ive izmeani, a esto i s Muslimanima. Nemogue je povui granicu
meu ovim narodima kojom bi se stvorile etniki homogene drave. Uz to
bi cepanje Bosne i Hercegovine bilo nemogue bez pristanka veine
Muslimana. Oni su poslednjih decenija postali sve svesniji svog posebnog
politikog i nacionalnog identiteta i sigurno bi se usprotivili rasturanju
republike u kojoj su oni najbrojnija grupa.
Tenje ka ouvanju jedinstva Hrvata i Srba esto nisu bile u stanju
da dre korak sa silama podele. Od stvaranja Jugoslavije 1918. do
18

danas razmirice izmeu Hrvata i Srba su najupadljivija odlika politikog

ivota, a hrvatski separatizam najvea pretnja samom postojanju
jugoslovenske zajednice. Uzroci toga sukoba mogu se nai u istoriji. U
devetnaestom veku su i Hrvati i Srbi uinili presudne korake u svom
postojanju modernim nacijama. Sam ovaj razvoj njihove kulturne i politike
svesti bio je odreen vekovima starim politikim tradicijama, istorijskim
seanjima i religijskim uticajima.
Neslovenski izvori ne razlikuju Hrvate i Srbe sve do devetog veka,
pominjui ih jednostavno kao Slovene. No i znatno kasnije, pa ak i danas,
strane posetioce i posmatrae esto buni odsustvo vidljivih razlika izmeu
Hrvata i Srba, te biva da koriste naziv hrvatsko za srpsko stanovnitvo i
obrnuto. Ova dva imena su se uobiajila s pojavom prvih oblika politike
organizacije. Hrvatska i srpska plemena su, premda istog etnikog i jezikog
porekla, stvorila zasebne politike tvorevine.4 Taj nastanak dveju posebnih
drava je, od samog poetka, bio znaajna sila podele izmeu Hrvata i Srba.
Hrvatska plemena su, otkako su se naselila u jugoistonoj Evropi u estom i
poetkom sedmog veka, bila pod uticajem rimskog, romanskog i
germanskog politikog poretka i kulture. Hrvati su bili na periferiji te
zapadne civilizacije. Graniili su se sa srpskim plemenima, koja su bila pod
uticajem istone, tj. grke i vizantijske civilizacije. Raskol izmeu Rima i
Vizantije 1054. godine jo vie uklapa Hrvate u zapadno katoliko
hrianstvo, a Srbe u istono pravoslavno. Civilizacije Istoka" i Zapada"
su potom vekovima ipak esto prelazile granice - koje ionako nikada nisu
bile vrsto uspostavljene - izmeu hrvatskih i srpskih plemena i hrvatskih i
srpskih drava. Uticaji su se meali i spajali, stvarajui pre jedan
pluralistiki mozaik heterogenih zona no jednostavnu, dualistiku podelu na
zapadne Hrvate" i istone Srbe".5
U drugoj polovini devetog i prvoj polovini desetog veka nastaju
bugarska, hrvatska, maarska i srpska drava. Te etiri feudalne drave, i
politiki entiteti koji e ih tokom istorije naslediti, bie sve do modernih
vremena kljune politike i vojne sile jugoistone Evrope. Seanja na
njihovo postojanje i tradicije koje su ostavile iza sebe odigrae u
devetnaestom i dvadesetom veku znaajnu ulogu u nastanku moderne
bugarske, hrvatske, maarske i srpske nacionalne svesti. ak se ni oblasti
oko kojih su se ova srednjovekovna kraljevstva sporila gotovo hiljadu
godina nisu menjale: hrvatsko-maarski spor oko teritorija
4 Vidi: Dvornikovi (1930), Ovaj majdan informacija prua mnogo podataka o etnolokim i
drugim odlikama koje su zajednike Junim Slovenima, posebno poglavlja 3-5.
5 O vizantijskom uticaju na Dalmaciju vidi: Ferluga (1957); o uticaju Vizantije na Slovene u
domenu religije, prava, drutvene i politike organizacije, umetnosti i kulture uopte vidi: Obalensky (1971). Hrvatski nacionalizam je uvek nastojao da apsolutizuje razliku izmeu hrvatskog ,,zapadnjastva i srpskog istonjatva". O optoj istoriji Vizantije vidi: Vasiliev (1953), Ostrogorski
(1956), Obolensky (1971), Diehl (1957). Kod Obolenskog ima najvie podataka o Junim Slovenima.

19

severno od Save, hrvatsko-srpski oko Bosne i srpsko-bugarski oko

Makedonije. (U etrnaestom veku su se oko Makedonije sporile Srbija i
Vizantija.)
Do irenja hrvatskih i srpskih srednjovekovnih kraljevstava dolazilo
je kad god bi se njihovo unutranje jedinstvo podudarilo sa slabou
susednih drava. Tada su osvajane nove teritorije i primoravane da priznaju
hrvatske i srpske kraljeve za vladare. Tako se ponekad naziv Hrvat" ili
Srbin" irio, pogotovu ako su osvojene teritorije etniki i jeziki bile
junoslovenske. Za takvim eksplozivnim irenjem ubrzo bi usledio
implozivni obrt. Unutranji sukobi bi pokidali drutveno tkivo i drava bi,
nekad ak i bez velikih pritisaka spolja, poela da propada i gubi teritorije.6
Srednjovekovni hrvatski kraljevi bili su nezavisni ak i kad su
priznavali vrhovnu vlast vizantijskog cara ili kad su bivali pod snanim
uticajem franakih kraljeva. Mada su hrvatski kraljevi svoje teritorije
nazivali Regnum", prave dravne organizacije nije bilo. Kralj je, vie no
politiki vladalac, bio vrhovni vojni zapovednik saveza feudalnih vojski.
Gotovo sva sredstva kojima je raspolagao, prikupljena oporezivanjem,
troena su na vojsku i brodovlje.7
Homogeno i ekspanzivno ugarsko kraljevstvo snano je privlailo
susedne, slabije organizovane drave. Hrvatska vlastela je 1102. godine
odluila da s Kolomanom, ugarskim kraljem iz dinastije Arpada, sklopi
Pacta Conventa i uini ga i hrvatskim kraljem. Plemstvo je bilo osloboeno
plaanja poreza i uglavnom je ojaalo svoju vlast. Tako je otpoeo
preobraaj hrvatskog primitivnog feudalizma u ugarski donacioni. Jedina
dunost vlastele bila je sluba u kraljevoj vojsci. Ugarsko-hrvatski kralj je,
izmeu ostalog, imenovao vicekralja (ili guvernera) Hrvatske, zapovedao je
oruanim snagama i vodio spoljnu politiku.
Sa sklapanjem Pacta Conventa nastaje personalna unija - unija u
linosti kralja - izmeu Hrvatske i Ugarske. Ona je predstavljala neku vrstu
commonwealth-a, uz ouvanje vanih elemenata suvereniteta. Hrvatska
vlastela, jedina politika klasa toga doba, nije bila podreena ugarskoj
vlasteli. Vlast i prvenstvo odreivali su titula i rang, No, bilo je neminovno
da taj srednjovekovni brak", sklopljen izmeu vlastela dveju kraljevina zbog monijeg ugarskog plemstva i vee kohezije njihove drave - u
osamnaestom i, naroito, devetnaestom veku maarska politika elita pone
smatrati prilikom i opravdanjem za nametanje hegemonije Hrvatskoj i za
asimilaciju Hrvata. Pacta Conventa su bila formalno na snazi sve do raspada
Austro-Ugarske 1918; vaila su 816 godina.
6 O geografskim preprekama stvaranju jake i centralizovane drave vidi: Lampe i Jackson (1982).
Cviji (1966) je kljuno delo za razumevanje geografske pozadine istorije Junih Slovena.
7 Dabine su prikupljane sa kraljevskih poseda, dok su crkva, plemstvo, slobodni seljaci i gradovi
plaali zemljarinu vladaru. Vidi; Tomasevich (1955), 53.

20

Pacta Conventa su ograniila hrvatski suverenitet, ali je Hrvatska i

dalje imala svoju skuptinu (Sabor), a vojna organizacija, mada su je inile
feudalne vojske pod vrhovnom komandom ugarskog kralja, ipak je jo uvek
bila hrvatska; novani i poreski sistem su takoe bili drugaiji od ugarskih.
Tek u dvanaestom veku se raa ideja o trojednom hrvatskom kraljevstvu",
kraljevstvu koje ine tri posebne ali ujedinjene kraljevine: Dalmacija,
Slavonija i (ua) Hrvatska. Privremeno ukljuivanje Bosne u okvire
Ugarske 1137. je, s druge strane, uvrstilo veze Bosne s Hrvatskom.
Ugarski kralj je u trinaestom veku ukinuo obiaj posebnog krunisanja za
hrvatskog kralja i od tada je onaj ko postane ugarski kralj samim tim sticao
hrvatsku krunu.
Papstvo u trinaestom veku organizuje prave krstake pohode protiv
bogumila u Bosni. Dominikanski redovnici, kojima je taj zadatak bio
poveren, zduno su istrebljivali ove jeretike" i spaljivali njihove knjige.
Ipak, nisu uspeli da ih iskorene. Bogumili su, isto kao i katari i albiani
(Albigenois) na Zapadu - a albigenstvo je bilo veoma rasprostranjeno na
jugu Francuske od jedanaestog do trinaestog veka - odbacivali sve oblike
institucionalizovane religije i crkvene hijerarhije, isto kao i vlast drave.
Propovedali su veliku istotu i asketizam, najradije ivei u malim
zajednicama istovernika.8 Ve u dvanaestom veku Bosna i juna Hrvatska
postaju glavna sredita i svetilita na evropskom jugoistoku pripadnika ove
progonjene sekte, koji su sebe nazivali jednostavno hrianima. Duboka
otuenost naroda Hrvatske i Bosne, od zvanine crkve i njene rimske
hijerarhije, te progoni kojima je bila izloena stara slovenska crkva, stvorili
su povoljne uslove za irenje bogumilskog uenja.
Krajem etrnaestog veka Bosna postaje mono kraljevstvo. Njen
sposobni vladar kralj Tvrtko I zbacuje ugarsku dominaciju i iri svoju
kraljevinu u svim pravcima: uzima titulu kralja Srbije, Bosne, Hrvatske i
Dalmacije, dok Slavonija ostaje u sastavu Ugarske. On je u jednoj kraljevini
objedinio veinu Hrvata i Srba, postavi tako prvi proto-jugoslovenski
vladar. Tvrtkova drava nije potrajala dovoljno dugo da bi postala osnov
integracije i ujedinjenja Hrvata i Srba. Njegova velika Bosna" raspala se
posle njegove smrti. Tome su doprineli feudalna anarhija i bogumilska
odbojnost prema dravi. Sredinom petnaestog veka Bosna je pala pod tursku
vlast.9
Jugoistono od Hrvatske i Bosne postojalo je srednjovekovno
srpsko kraljevstvo, sa sreditem u dananjoj junoj i zapadnoj Srbiji, Crnoj
Gori, Kosovu i severnoj Makedoniji. To je u trinaestom veku bila snana
nezavisna kraljevina s autokefalnom crkvom, to jest crkvom koja nije bila
podreena nikakvoj vlasti van granica svoje drave. Oba
8 Obolensky (1948) opta je studija koja se preteno bavi Bugarima. Vidi i: Gluac (1945), idak (1949)
i Brockett (1969).
9 Vidi: orovi (1940), tom 1; irkovi (1964).
21

inioca doprinela su da se Srbi, kao posebna politika zajednica, diferenciraju od susednih Bugara, Grka, Hrvata i Maara. Srpska kraljevina
dostie vrhunac u doba kralja Stefana Duana, koji je vladao velikom
teritorijom koja je obuhvatala najvee delove dananje Srbije, Makedonije,
Albanije i Grke. Za cara se krunisao 1346. godine, ali se njegovo carstvo
raspalo ubrzo po njegovoj smrti 1355. na manje kraljevine i kneevine.10
Otomanski Turci su svoje osvajanje evropskog jugoistoka zapoeli
u etrnaestom veku, a najuspeniji i najekspanzivniji su bili u petnaestom.
Njihovo carstvo je vrhunac dostiglo u esnaestom veku, dok je u narednom premda jo uvek sposobno za silovite pohode kroz zemlje Habsburga, poput
onog koji ih je doveo pod zidove Bea 1683. - ve bilo u povlaenju.
Osamnaesti vek je za otomansko carstvo bio doba unutranje dekadencije i
sve veih vojnih poraza. Otomansko carstvo je tokom devetnaestog veka
bilo u stalnom uzmaku. Najzad je rat 1912. godine, koji je savez balkanskih
zemalja vodio protiv nje gotovo sasvim izbacio Tursku iz jugoistone
Evrope.
Feudalne vojske jugoistonih evropskih drava veinom su bile
sastavljene od vlastele i plaenika i nisu bile ravnopravan protivnik
brojnijim otomanskim Turcima: Srbi su poraeni u bici na Kosovu 1389,
Hrvati na Krbavskom polju 1493, a Ugari na Mohau 1529. Do kraja
esnaestog veka teritorija Hrvatske se sa oko 50.000 km2 1526. svela na
16.000 km2. Hrvatska vlastela je 1527. godine izabrala Ferdinanda
Habsburkog, nadvojvodu Austrije, za kralja Hrvatske. Hrvatsko plemstvo
je ovim izborom priznalo uzaludnost samostalne borbe protiv Turaka, ali i
pokazalo da je hrvatski suverenitet delimino ouvan u nezavisnosti
hrvatske vladajue klase od ugarske skuptine.
Srpska drava je kao delimino zavisna opstala do druge polovine
petnaestog veka, dok je njena oblast Zeta, kasnije nazvana Crna Gora, ostala
nezavisna do kraja veka. Politiki sistem i vladajuu klasu Srbije gotovo
potpuno su unitili otomanski Turci. Deo preivele vlastele vratio se
seljakom nainu ivota i dolo je do obnove tradicionalnog plemenskog
sistema. Za Srbe bi raskid s njihovom srednjovekovnom dravom moda
bio potpun da pravoslavna crkva nije sauvala njene tradicije i seanja na
nju.11
Srpska pravoslavna hijerarhija je bila podreena turskom sultanu,
koji je, istovremeno, bio i muslimanski kalif, to jest Muhamedov naslednik i
time vrhovni verski poglavar. On se, meutim, uglavnom nije mnogo meao
u dogme i organizaciju hrianskih crkvi. Svetenici Srpske pravoslavne
crkve i veina vieg svetenstva bili su po pravilu Srbi. Tako je svetenstvo
sa svojom pastvom delilo i nacionalnu pripadnost i jezik.
10 Vidi: Grafenauer (1963), 229-55, 328-514; Jiriek (1952).
11 Vidi: Novakovi (1960).

22

Identifikacija Srba sa pravoslavnom crkvom - i po tome to su je oni

smatrali svojom nacionalnom institucijom, i po tome to su stranci
pravoslavne June Slovene koji nisu Bugari smatrali Srbima - biva pojaana
nakon sultanove obnove Peke patrijarije 1557. Sve do njenog ukidanja
1766, pre svega kao sredita otpora turskoj vladavini, Patrijarija je imala
punu crkvenu i znaajnu pravosudnu vlast nad Srbima u Srbiji, Crnoj Gori,
Bosni, Hercegovini, pa ak i van tih oblasti u srpskim naseobinama u
habsburkim, ugarskim i mletakim zemljama.12
Katolika crkva u Hrvatskoj, kao i pravoslavna u srednjovekovnoj
Srbiji, bila je feudalac i zemljoposednik. Njeni velikodostojnici su,
meutim, esto bili strani vlastelini, koji nisu govorili, a esto ak ni
razumeli narodni jezik. Hrvatska crkva bila je, uz to, zavisnija od vlasti
izvan Hrvatske: od Papstva i, bar od vremena njenog apostolskog
velianstva" Marije Terezije, od Bea. Takva institucija jedva da je mogla
podrati borbu vlastele za ouvanje ogranienog suvereniteta kraljevstva, ili,
u devetnaestom veku, borbu Hrvata za vlastiti moderni nacionalni identitet i
nezavisnost.13
Katolianstvo je, ipak, odigralo znaajnu ulogu - dodue nenamerno
i nesvesno - u utemeljivanju hrvatskog nacionalnog identiteta. Prvo, ono je
bilo izvor konfesionalnog i kulturnog razlikovanja Hrvata i Srba, koje je
inae etnoloki i jeziki nemogue razlikovati. Ono je jednostavno bilo
vana, a esto i jedina razlika izmeu Hrvata i Srba. Drugo, katolianstvo je
bilo ono to je mnoge uinilo" Hrvatima, ba kao to je i pravoslavlje
mnoge uinilo" Srbima. Naime, neki Juni Sloveni nikada nisu razvili ni
rudimentarnu nacionalnu svest u smislu istorijskog seanja i identifikacije
sa srednjovekovnim hrvatskim i srpskim dravama, te su sebe jednostavno
zvali Slovenima, ili su koristili nazive svoje oblasti ili plemena, ne
imenujui sebe ni Hrvatima ni Srbima. Migracije i meanje stanovnitva
izazvani turskim osvajanjima, takode su uzrokovali gubitak ili zaborav
identiteta u nekim populacijama. Srpska pravoslavna crkva mogla je
pretvoriti" neopredeljene pravoslavne June Slovene u Srbe, odnosno
probuditi" Srbe koji su svoj identitet zaboravili, zbog svojstava koja su je
inila protonacionalnom institucijom. Pravoslavna crkva je isti uinak imala
i drugde na Balkanu, meu Grcima i Bugarima.
Univerzalistika katolika crkva, i pored svoje podreenosti
tuinima i svoga latinskog jezika, mogla je na slian nain da pretvori"
June Slovene-katolike u Hrvate, odnosno probuditi" one Hrvate koji
12 Vidi: Mirkovi (1965). O optoj istoriji Srpske pravoslavne crkve u srednjem veku vidi: Slijepevi (19G2), tom 1.
13 I Habsburko i Otomansko carstvo su bili aglomeracije mnogih oblasti, kraljevslava, pro
vincija, naroda i crkava, iji su odnosi prema vladaru bili razliiti. Zu razumevanje mesta Hrvata i
Srba u Habsburkoj monarhiji i sloenosti odnosa unutar nje vidi: Evans (1979), The Centre and
the Regions".

23

su zaboravili svoj identitet. Katolianstvo je bilo vladajua religija

Habsburke monarhije. Hrvatska je, kao katoliko kraljevstvo, bila deo tog
katolikog carstva, ali je bila i jedino junoslovensko katoliko kraljevstvo.
Uz to, zbog bliskih veza s katolikim Pounom (a kasnije sa Budimpetom),
Beom i Rimom, Hrvatska je bila i zapadno" kraljevstvo.14 To se potom
spojilo sa zapadnim poloajem Hrvatske u odnosu na Srbiju, to je postalo
jo upadijivije kada se centar Hrvatske premestio, zbog turskih osvajanja, iz
srednje Dalmacije u severozapadne oblasti oko Zagreba i Varadina.
Vekovima su se ovi inioci meali, podsticali jedni druge i uticali na to da
se bezmalo svi junoslovenski katolici ue Hrvatske, Slavonije, Dalmacije,
Hercegovine i Bosne identifikuju kao Hrvati, nacionalno drugaiji od Srba,
koji su pravoslavni i uvaju seanja na vlastito srednjovekovno kraljevstvo.
Turska osvajanja jugoistone Evrope su od samog poetka, u
etrnaestom veku, izazvala velike pokrete stanovnitva. itave oblasti
bivale su opustoene, naputene i potom iznova naseljavane. Stanovnitvo
se retko kretalo u organizovanim grupama, ak i kada su se stanovnici neke
oblasti do poslednjeg selili u drugu oblast. Ljudi su se kretali od oblasti koje
su Turci osvojili, onih koje su svojim napadima ugroavali, ili oblasti
opustoenih ratom, ka onima koje su ouvale neto slobode i sigurnosti. To
je obino podrazumevalo kretanje sa jugoistoka ka severozapadu. Bilo je
migracija i iz prenaseljenih u slabije naseljene oblasti, iz planinskih krajeva
u plodne ravnice. No kad su planine mogle pruiti zatitu od Turaka, kao u
sluaju Crne Gore, stanovnitvo im je davalo prednost u odnosu na ravnice.
Bilo je i migracija ka jugu i jugozapadu, premda manjeg obima. Pokuaji
jezuita da pravoslavne Srbe prevedu u katolianstvo naveli su neke od njih
na povratak u Otomansko carstvo. Srbija devetnaestog veka, s mnogo
slobodne i plodne zemlje i bez ikakvih feudalnih obaveza, privlaila je
seljake iz zapadnih krajeva.
U sedamnaestom veku Habsburka monarhija i Otomanska carevina
su jedna drugoj zadale snane udarce. Iz krajeva u kojima su se ovi sukobi
dogaali raseljavalo se celokupno stanovnitvo. Upravo tad dolazi do
najveeg meanja" srpskog i hrvatskog stanovnitva, posle kojeg je svako
povlaenje ma kakve etniki iste granice postalo nemogue.15
Hrvatske i srpske seobe nisu se odvijale samo u okviru
junoslovenskih zemalja. Jo krajem petnaestog veka su prenaseljenost i
14 Poun (na nemakom Pressburg, Pozsuny na maarskom, dananja Bratislava, prestonica Slovake)
bio je od 1541 (posle turskog osvajanja Budima) sedite vlastelinskog sabora ugarskog kraljevstva
('prestonica' Ugarske). Tu se ugarska skuptina sastajala sve do 1848. godine.
15 O srpskim seobama u Hrvatsku vidi: Ivi (1926). Iscrpni opis seobe Srba u opustoene oblasti june
Ugarske (dananja autonomna pokrajina Vojvodina), krajem sedamnaestog veka, moe se nai kod
akia (1963). Car Leopold I je priznao Srbima sva religijska prava i dao im znatnu autonomiju.

24

strana beda, izazvana manjkom obradivog zemljita, naterali mnoge

stanovnike Dalmacije da bolji ivot potrae u Zapadnoj Evropi. U devetnaestom veku su najea odredita bile Severna i Juna Amerika i
Australija. Zbog dostupnosti srazmerno jeftinog brodskog prevoza i
injenice da su njihove zemlje blie Zapadu, zapadni" Hrvati su se lake
iseljavali od istonih" Srba.
Turska osvajanja smatraju se najveom tragedijom u istoriji Hrvata
i Srba. Uglavnom su ona bila uzrok gubitka hrvatskog stanovnitva i
teritorija. Turski napadi su onemoguili i integraciju hrvatskih zemalja.
Hrvatske politike elite bile su primorane da trae zatitu u savezima s
monijim stranim plemstvom, i ti su ih savezi kotali deliminog gubitka
hrvatskog identiteta.
Takva istorijska iskustva formirala su duboko pesimistiki pogled
na svet, esto prisutan u hrvatskom nacionalizmu devetnaestog i dvadesetog
veka: gotovo paranoidno uverenje da je sudbina Hrvatske da se stalno
smanjuje. Ekstremni oblik tog pesimizma je strah - est medu hrvatskim
nacionalistima dvadesetog veka - da se potpuni nestanak Hrvata i Hrvatske
(smrt nacije") pribliava. Demografski pesimizam" je esto praen od
geografskog": verovanja u opasni i teki geografski i geostrateki poloaj.
Dok je demografski pesimizam" uglavnom svojstven hrvatskoj politikoj
tradiciji, geografski" je zajedniki i Hrvatima i Srbima.
Mnogi hrvatski i srpski intelektualci i politiari devetnaestog i
dvadesetog veka svoje narode su videli na preuvelian, romantian nain,
kao pogranine narode osuene na to da ih tuinske vojske gaze, smetene
na raskrima koja strane sile ele da kontroliu i na periferiji Evrope, gde
nikada nisu uivali sve prednosti evropske civilizacije. U tim uverenjima i
danas ima neto istine, ali je njihovo esto i dramatino ispoljavanje
uzrokovano, pre svega, jo ivim seanjem na tursku vladavinu. Turska
osvajanja zaustavila su dobre istorijske poetke Hrvata i Srba, otelotvorene
u njihovim srednjovekovnim dravama, i onemoguila njihovu integraciju u
evropsku civilizaciju. U doba najznaajnijeg evropskog kulturnog i
duhovnog razvoja - od petnaestog do devetnaestog veka - hrvatske i srpske
zemlje bile su jedva neto vie od zaostalih, preteno seljakih provincija,
delom pod vlau tuinskog plemstva, podeljenih izmeu habsburkih,
ugarskih, turskih i venecijanskih dominiona.
U poreenju sa Zapadnom i Srednjom Evropom, sve hrvatske i
srpske oblasti bile su ekonomski nerazvijene. Gradovi su uglavnom bili mali
i nije bilo nijedne kulturne metropole. Naporedo s asimilacijom politikih
elita u susedne drave i njihove kulture i jezike, odvijao se odliv
intelektualnih i umetnikih talenata ka Beu, Rimu, Veneciji, Budimpeti i
Carigradu. Stoga su oni Hrvati i Srbi koji su do devetnaestog veka doprineli
evropskom duhovnom i umetnikom razvoju to uinili tek kao izolovani i,
bar delom, denacionauzovani pojedinci.
25

U tim vekovima su mnogi Hrvati i Srbi videli u Turskom carstvu

neto strano i neprijateljsko, prema emu se ne osea ni lojalnost ni moralna
obaveza. Stvorena je tradicija ustanaka i pobuna protiv turske vlasti i borbe
u malim oruanim grupama (hajduci, uskoci). Posle okraja pobunjenici i
ustanici esto bi nalazili utoite u nepristupanim planinama sa gustim
umama; stanovnitvo im je po udaljenim selima, koja je bilo teko
kontrolisati, ponekad prualo pomo i podrku, ali i organizovalo lokalne
milicije za borbu protiv njih. Legende i epske balade uvaju uspomenu na te
ljude van zakona.16
Ovakvih odmetnika po hrvatskim i srpskim planinama bilo je jo od
vremena kada su prvi pokuaji stvaranja velikih drava naili na otpor nekih
plemena. Bogumilski jeretici" su i sami bili odmetnici, dok je turska vlast
donela vekove ustanaka i pobuna, a Prvi svetski rat je u doba okupacije
Crne Gore i Srbije suoio austrijske trupe i s oruanim neregularnim
jedinicama. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. izazvalo je
manje pobune i mnogi su se pobunjenici nali u planinama. Partizani su
tokom Drugog svetskog rata bili najmonija gerilska vojska u okupiranoj
Evropi. Cak i posle Drugog svetskog rata manje grupe antikomunista, koje
su se i dotle borile protiv partizana, nastavile su borbu. Komunistike snage
bezbednosti su tek 50-tih godina uspele da unite poslednje od njih. ini se
da je moderna drava, sa svojim sredstvima saobraaja i komunikacije i
efikasnom kontrolom stanovnitva, najzad onemoguila ovaj oblik borbe,
posle njegovog hiljadugodinjeg postojanja u junoslovenskim zemljama.
Vekovi strane dominacije nisu rodili samo pobunjenike. Bilo je
Hrvata i Srba koji su se, na razliite naine, mirili s tom dominacijom.
Nekad su to inili zbog para ili vlasti, ali esto i iz straha za opstanak, svoj i
svojih porodica; ili pak zato to su lojalnosti bile tako sloene i isprepletene.
U svojim legendama, istoriji i umetnosti Hrvati i Srbi su nemilosrdni prema
izdajnicima koliko su irokogrudi prema svojim junacima. Poput ekstremnih
bogumilskih manihejaca, izdajnike su proglasili za apsolutno zlo, a heroje
za apsolutno dobro, i uglavnom su odbijali da ih vide drugaije do kao
stalno suprotstavljene sile svetlosti i tame. Fenomen izdaje postao je prava
opsesija Hrvata i Srba i esta tema u njihovoj knjievnosti.
Mnogi Juni Sloveni u Bosni i Hercegovini i Sandaku su primili
islam. Prisustvo ovog slovenskog muslimanskog stanovnitva Bosni daje
poseban orijentalni ton u arhitekturi i nainu ivota. Islamizacija Bosne i
Hercegovine dostie vrhunac u esnaestom veku, u doba kad je i Otomansko
carstvo najsnanije. Motivi odbacivanja hrianske vere jo uvek nisu posve
objanjeni. ini se ipak da je bar deo bosanskog plemstva, koje je pre toga
prigrlilo bogumilsku jeres" prvenstveno zbog njenog opiranja dravnoj
vlasti, u muslimanstvu i Otomanskoj carevini
16 Turci su uglavnom kontrolisali gradove i puteve, kao i granice carstva.

26

- pre no u hrianskim kraljevinama jugoistone Evrope - videlo zatitnika

svog naina ivota. Potom su mnogi seljaci sledili primer svojih gospodara.
Za preobraenike niskog roda primanje islama esto je znailo i socijalni
uspon: postajui muslimani pravno su postajali jednaki pripadnici kako
vladajue verske zajednice, tako i monog carstva. Za razliku od njih,
hrianska vera - katolika ili pravoslavna - osuivala je pripadnike na
ivot podanika drugog reda. Hrianima je, recimo, bilo zabranjeno da jau
konje, nose oruje i odreene vrste odee, dok su im izbor zanimanja i
sloboda kretanja bili strogo ogranieni,
Vekovima pod turskom vlau, bosanski muslimani su - kao i
veina muslimana Otomanske carevine - smatrali pripadnitvo verskoj
zajednici vanijim od oseanja solidarnosti zasnovanog na zajednikom
jeziku i zajednikim etnikim odlikama. U pogledu politike lojalnosti,
religija je bila od presudnog znaaja; poto je sultan bio i kalif, svaki dobar
musliman bio je istovremeno i odani vojnik Otomanskog carstva. No,
religija nije bila toliko jaka da potpuno pokida etnike i jezike veze: svima
je vazda bilo jasno ko je turskog ili arapskog, a ko junoslovenskog porekla.
Veina bosanskih muslimana nije govorila ni turski ni arapski, a bilo je i
pobuna bosanskog plemstva protiv centralne vlasti.
Islamska religija i civilizacija su, uz islamski pravni sistem, tokom
vekova, pretvorile bosanskohercegovake muslimane u grupu koja se
razlikuje od Hrvata i Srba. Njihov nain ivota, obiaji, odea, arhitektura,
tradicija i istorijska seanja postali su osnov razvoja nacionalnog identiteta.
Islam je, meutim, nedvosmisleno antinacionalan i insistira na tome da
musliman ne moe biti privren nijednoj naciji, poto je pripadnitvo ma
kojoj zajednici sem islamskoj nedostojno pravog vernika. Verski voi
bosanskih muslimana su se tokom devetnaestog i dobrog dela dvadesetog
veka protivili ideji politike zajednice zasnovane na nacionalnom naelu,
nastojei da spree pretvaranje slovenskih bosanskih muslimana u Hrvate,
odnosno Srbe. Zadatak im je olakavalo to to je veina bosanskih
muslimana sebe smatrala drugaijim od pripadnika ovih dveju nacija.
Muslimanski voi su se, meutim, istom odlunou protivili i stvaranju
posebne muslimanske nacije, posto su islam i anacionalnost smatrali
neodvojivim. Moglo bi se reci daje proces preobraaja bosanskih muslimana
u posebnu naciju otpoeo tek u dvadesetom veku.17
17 Vidi: Dunia (1981), Vodea muslimanska politika organizacija u Busni i Hercegovini sve do uspostavljanja komunistike Jugoslavije 1945. - bila je Muslimanska narodna organizacija
(u meuratnom razdoblju zvana Jugosiovenska muslimanska organizacija). Ona je formalno stvorena tek decembra 1906, ali je njena partijska organizacija najveim delom funkcionisala ve 1900.
Njeni ciljevi bili su prevashodno religijski i etniki, u smislu ouvanja tradicije i kulture. Na elu su joj
bili zemljoposedmci, koji su pod Austro-Ugarskom izgubili politike povlastice, ali su sauvali svoj
drutveni i ekonomski poloaj.

27

Veoma vana posledica turskih osvajanja bilo je i stvaranje Vojne

krajine. Junoslovensko stanovnitvo, uglavnom pravoslavni Srbi, selilo se
ka severozapadu ne samo zbog turskih upada, ve i privueno habsburkim
pozivima da naseli opustoene i naputene zemlje na jugoistonim
granicama carevine. Politika Habsburga bila je da stvore vojni cordon
sanitaire izmeu svojih hricanskih zemalja i muslimanskog turskog carstva.
Jo u petnaestom veku nastaju prvi oblici vojne organizacije u ovim
pograninim krajevima. Vojna krajina je formalno ustanovljena 1578.
godine, a godinu dana kasnije otpoela je izgradnja velikog utvrenja u kom
je trebalo da se nalazi njena komanda. Karlstadt (Karlovac) postavljen je na
strateki poloaj izmeu Zagreba i Jadranskog mora. Vojna krajina je inila
granicu prema jakoj muslimanskoj vlasti u Bosni, prostirui se u obliku
polumeseca: od Slavonije, na severoistoku i severu od Bosne, do ue
Hrvatske, na njenom severozapadu. Vojna krajina je 1627. prela iz
nadlenosti Sabora pod neposrednu civilnu i vojnu upravu Bea.18 Stvaranje
Vojne krajine smanjilo je ve umanjene hrvatske teritorije i dodatno oslabilo
vladajue hrvatsko plemstvo: Hrvatska je 1627. imala svega 10.600 km2 i
inilo se daje samo njeno postojanje ugroeno.
Isprva su sve komandne poloaje u Vojnoj krajini zauzimali strani,
veinom austrijski oficiri, ali se tokom vekova broj Hrvata i Srba na
najviim vojnim poloajima stalno poveavao.19) Novonaseljenima je, kao
slobodnim seljacima, davana zemlja na uivanje i oni su ouvali svoju
patrijarhalnu drutvenu organizaciju, obiaje i tradicije,20 Srpska
pravoslavna crkva postala je legalno priznata ustanova Habsburkog
carstva. Od pripadnika Vojne krajine oekivala se nepokolebljiva odanost
caru (Kaisertreue) i svi sposobni mukarci prolazili su vojnu obuku.
Drutvena i politika organizacija vojne krajine bila je oito umnogome
drugaija od one u hrvatskim zemljama, u kojima se feudalizam uvrstio u
okvirima feudalne reakcije" koja se u to doba odvijala irom Evrope,
Blizina Vojne krajine uveavala je nezadovoljstvo hrvatskih seljaka
feudalnim poretkom i podsticala ih na pobunu protiv vlastele. Ponekad su
hrvatski seljaci beali u Vojnu krajinu, ali je veina ivot u tim opustoenim
oblastima i sa vojnom obavezom smatrala teim od svog kmetskog ivota.
Sredinom osamnaestog veka Marija Terezija pretvara Vojnu krajinu u pravi
garnizon carevine, uz potpuno stapanje civilne administracije i vojne
uprave. Zapovednici pukovnija postali su istovremeno i najvii politiki i
sudski slubenici oblasti iz kojih su njihove jedinice regrutovane.
18 ulinovi (1969) analizira borbu Hrvatske za prikljuenje Vojne krajine i sloeni istorijat
njenog legalnog statusa prema Beu i Zagrebu.
19 Rothenburg (1960) i (1966) daje gotovo potpunu isloriju Vojne krajine, sem to malo
panje poklanja prvom stolecu njenog postojanja.
20 Vidi: Tomasevich (1965), The Agrarinn Institutions of the Croato-Slavonian Military
Border",

28

Posle pobeda nad Turcima, posebno u prvoj polovini osamnaestog

veka, Be dodaje nove teritorije Vojnoj krajini i administrativnim reformama i centralizacijom tei uvrenju svoje vlasti nad njom. uvene
Regimenten" iz Vojne krajine bile su medu najvanijim vojnim jedinicama
Habsburke carevine sve do uvoenja opte vojne obaveze krajem
devetnaestog veka. Veina hrvatskih i srpskih oficira i mnogi vojnici iz
Vojne krajine ostali su odani caru sve do kraja Prvog svetskog rata.
Oko polovine stanovnika Vojne krajine bili su Srbi. No, u okvirima
same Hrvatske, iji istorijski deo je bila Vojna krajina, Srbi su, razume se,
bili manjina.21 Srbi su nastojali da ouvaju svoje tradicije, religiju i
istorijska seanja i nisu se poistoveivali sa hrvatskim kraljevstvom. Srbi su
veinom iveli u svojim selima, a asimilacioni pritisci su bili beznaajni sve
do pod kraj devetnaestog veka.
Lojalnost Hrvata i Srba prema Habsburzima svoje je korene imala
pre svega u razornosti i despotizmu turskog carstva.22 Kad je strah od njega
nestao, dolazi do snanijeg ispoljavanja nezavisnosti. Posle Sisake bitke
protiv Turaka 1593, u kojoj je pobedilo hrvatsko plemstvo, usleio je
gotovo vek relativnog mira i sigurnosti od dotad neprestanih upada iz
Bosne. Hrvatsko plemstvo je delimino povratilo samopouzdanje i trailo
povraaj izgubljenih teritorija i vie samostalnosti. Ovi zahtevi bili su
legitimisani na nain koji e postati svojstven jednoj od znaajnih struja
hrvatske politike. Plemstvo je insistiralo na formalnoj suverenosti hrvatskog
kraljevstva. Uprkos svim porazima, gubitku teritorije i vekovnoj zavisnosti
od ugarske skuptine i Habsburga, hrvatsko kraljevstvo je za hrvatsko
plemstvo bilo stvarnost jer je, bar na papiru, imalo legalni kontinuitet jo od
srednjeg veka.
Reformacija je doprla samo do severnih delova ue Hrvatske i Slavonije. U Nemakoj su pristalice Reformacije, medu kojima je bilo i Hrvata,
tampale religijske knjige na narodnom jeziku. Knjige su tampane na tri
pisma: glagoljicom, latinicom i irilicom.23 Jedan od ciljeva bio je i da se
utie na istone" pravoslavne Srbe, koji su govorili istim jezikom kao i
zapadni" Hrvati. No, kontrareformacija je bila opta politika Habsburke
monarhije i veina se hrvatskog svetenstva i plemstva estoko oduprla
idejama Reformacije.
Ugnjeteno hrvatsko seljatvo, taj misera plebs contribuens", bilo je
donekle vezano seanjima i tradicijama za hrvatsko kraljevstvo, ali je bilo
lojalno Beu sve dok su njegove reforme ivot inile podnoljivijim i titile
ga od Turaka.24 Mo starog hrvatskog plemstva i njegova uko21 Po habsburkom popisu 1786-87, Srbi su inili oko polovine od 700.000 stanovnika Vojne
krajine; vidi i: Lampe i Jacksan (1982), 625.
22 Vidi: Jaszi (1971), Cohesion Created by the Turkish Pressure".
23 Vidi: Kombol (19-15), Protestantski pokuaj".
24 Vidi: Jaszi (1971), Alliance between the Dynasty and the Oppreased Classes of the People"; The Fighl of the Absalutism against the Estates ".

29

renjenost u tradiciji i pravima hrvatske drave su zato bili osnovna prepreka

centralistikim tenjama Bea, ba kao i pokuajima da se Hrvatska pripoji
Ugarskoj. Kraj sedamnaestog veka doiveli su tek beznaajni ostaci
plemikih porodica hrvatske ,.krvi". Blizina Bea i njegov neposredni uticaj
na unutranje hrvatske stvari esto su koristili ekonomskom prosperitetu
Hrvatske, njenoj kulturi, civilizaciji i napretku uopte, ali su, istovremeno,
slabili njenu nezavisnost.
Od snaga koje su stajale iza stvaranja moderne drave u Zapadnoj
Evropi dve su bile najznaajnije - gradska srednja klasa i apsolutna
monarhija. U Hrvatskoj je krajem osamnaestog veka gradska srednja klasa
bila veoma malobrojna i uglavnom nehrvatska; Be, prestonica apsolutne
monarhije iz koje su dolazile moderne reforme, bio je van Hrvatske i njime
je vladao nemaki jezik. Stoga je nastanak moderne hrvatske nacionalne
svesti imao da se dogodi u borbama" na tri fronta". Hrvatska nacionalna
svest morala se, kao i zapadnoevropska, boriti protiv tradicionalnih snaga
feudalizma: plemstva i crkve. Hrvati su, pri tom, imali jo dva neprijatelja,
koji su i sami bili nosioci modernosti: apsolutnu monarhiju, s njenom
dravnom mainerijom, i gradsku srednju klasu. Obe su, naime, esto bile
nehrvatske. Trei i najopasniji neprijatelj - koji e u devetnaestom veku
postati mona snaga koja nastoji da pripoji Hrvatsku Ugarskoj i da
denacionalizuje Hrvate - bio je rastui maarski nacionalizam.
Nedostatak jedinstva i sukobi Hrvata i Srba dobrim delom potiu iz
njihovih nacionalnih ideologija. Hrvatska i srpska nacionalna ideologija
nastaju kao politiki programi za nacionalnu emancipaciju i ekspanziju
sredinom devetnaestog veka. Oba su programa ukljuivala i zahteve za
stvaranje odreenih unutranjih" nacionalnih ustanova (dravne
administracije, oruanih snaga, bazine industrije, nacionalnog obrazovnog
sistema, bezbednog pristupa meunarodnim trgovakim putevima i
tritima, itd). Sve je to smatrano preduslovom za ostvarenje nacionalnih
ciljeva. I kod Hrvata i kod Srba su zaeci nacionalnih ideologija sledili
njihovom politikom buenju kao nacija. Kod Srba se ovo politiko buenje
podudarilo s kulturnim i jezikim nacionalnim buenjem. Kod Hrvata je
kulturno i jeziko buenje prethodilo njihovom traganju za politikim
samoodreenjem. Prvo je, kada je jednom bilo postignuto, vodilo drugom:
kulturna i jezika emancipacija doprinele su svesti o hrvatskom etnikom
individualitetu, neminovno podstiui zahteve za njegovim politikim
izraavanjem i pretvarajui Hrvate u politiku naciju. Habsburka monarhija
Hrvate nikada nije nazivala nacijom, jer se taj pojam vezivao s
republikanizmom i Francuskom revolucijom. No, u drugoj polovini
devetnaestog veka Habsburzi zvanino priznaju Hrvate kao politiki
narod", to je podrazumevalo pravo na politiko predstavnitvo i politiku
autonomiju. Taj novi poli30

tiki" status bio je, za Hrvate, vii" u poredenju s prethodnim, kada su im

samo etnika, jezika i kulturna posebnost bile priznate.
Politike nacionalne programe i Hrvata i Srba morale su prvo da
prihvate politike i intelektualne elite tih naroda, da bi tek potom mogli da
prodru i budu prihvaeni u irim slojevima stanovnitva, tj. u seljakim
masama, i postanu nacionalne ideologije. Hrvatska i srpska nacionalna
ideologija bile su, pre svega, doktrine koje su prihvatale istaknute i
obrazovane elite. Seljaci se, s poetka, nisu oseali ukljuenim u ivot
nacije, poto su uglavnom bili van politike. Premda u osnovi moderno"
delo srazmerno malih elita, nacionalne ideologije su, ipak, bile izraz
hrvatskog, odnosno srpskog etnopolitikog identiteta. One su evocirale
lojalnost i seanja na hrvatska i srpska srednjovekovna kraljevstva i
vladajue dinastije. Hrvati i Srbi su u vekovima pod tuinskom vlau
ouvali predmoderni oseaj zajednice. U doba stvaranja Jugoslavije, 1918.
godine, i hrvatska i srpska nacionalna ideologija bile su potpuno razvijene i
iroko prihvaene.
Razvoj hrvatske i srpske nacionalne ideologije tokom devetnaestog
veka ubrzo dovodi do politikih nesuglasica, ak i sukoba izmeu hrvatskih
i srpskih politikih elita. Jugoslovensku ideju su uglavnom podravali
liberalni i prosveeni krugovi i levica". Do sukoba oko kulturnih i
politikih prava Srba u Hrvatskoj, recimo, dolazi u drugoj polovini
devetnaestog veka, gotovo kad i do preobraaja Hrvata i Srba u moderne
nacije. Sukobi oko teritorija bili su, takoe, neizbeni. Veliki deo Hrvata i
Srba iveo je izmean u istim oblastima, a obe su nacionalne ideologije
traile prikljuivanje svih sunarodnika jednoj dravi. Uz to, oba
nacionalizma hranila su se seanjima na svoje srednjovekovne drave. Otud
su mnogi nacionalisti sebe videli prvenstveno kao borce za obnovu tih starih
kraljevstava. Obe nacionalne ideologije su bile obuzete romantinim
preterivanjima i sklone da o svojim srednjovekovnim kraljevinama misle
kao o neem veoma nalik modernim, dobro organizovanim nacionalnim
dravama. Obe su, takode, patile od selektivne memorije, pamtei
prvenstveno najvee teritorije srednjovekovnih drava i polaui i sada
pravo na njih.
U devetnaestom veku nije bilo vojnih sukoba izmeu Hrvata i Srba.
To dugo razdoblje mira samo delom je bilo posledica prijateljskih odnosa
zasnovanih na zajednikom jeziku, zajednikim borbama protiv Turaka i
veri u jugoslovensku ideju. Nacionalistike strasti su se, vie no jednom,
estoko i ratoborno ispoljile. Kada se, na primer, hriansko stanovnitvo
Bosne i Hercegovine - veinom pravoslavni Srbi, ali i Hrvati-katolici pobunilo 1875. protiv turskog carstva i muslimanskih zemljoposednika, i u
Hrvatskoj i u Srbiji su se javili zahtevi za prikljuenjem Bosne i
Hercegovine. Agitacija je bila intenzivna. Problem Bosne i Hercegovine bio
je, meutim, reen" 1878. na Berlinskom
31

kongresu. Otomansko carstvo se povuklo, habsburke trupe su okupirale

Bosnu i Hercegovinu, i oblast je dola pod vlast Bea.
Po stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. centralistika srpska koncepcija drave i prevaga Srba, koja je proizila iz ugleda
Srbije kao jedne od sila pobednica u Prvom svetskom ratu i iz srpske
brojane nadmoi, ogromno su doprineli jaanju hrvatskog nacionalizma. U
politikom ivotu Jugoslavije su, izmeu dva rata, dominantnu, premda ne i
monopolistiku, ulogu igrale srpska politika, birokratska, vojna kao i
sudska elita. Premda one nisu bile monopolistike, tj. delile su u ne maloj
meri vlast sa ne-Srbima, veina predratnih hrvatskih politikih partija je
tvrdila daje prva Jugoslavija bila pod srpskom hegemonijom.
Projugoslovenska orijentacija, koja je bivala uticajnija u hrvatskim
politikim elitama poetkom dvadesetog veka, da bi dostigla razmere
euforije u redovima mladih i obrazovanih Hrvata krajem Prvog svetskog
rata, sada gotovo potpuno nestaje zbog srpskog centralizma.
Sukob izmeu Hrvata i Srba koji izbija u meduratnom razdoblju
bezmalo iskljuivo je sukob oko politike moi. Jedina razlika meu
hrvatskim politiarima ticala se stepena samostalnosti koji bi Hrvatska
trebalo da izbori. Njihovi zahtevi ili su od odreenog stupnja autonomije
sve do potpunog otcepljenja; razlikovali su se po veliini teritorija na koje
su polagali pravo, a i po metodama ostvarivanja - od mirnih protesta do
ustakog terorizma i pripremanja genocida. Hrvatska seljaka stranka (HSS)
bila je najistaknutija politika snaga meuratne Hrvatske. Partija je
uglavnom bila van vlasti (1918-1925, 1927-1939), a razdoblja u kojima je, s
nekim srpskim partijama, sudelovala u jugoslovenskim vladama bila su
suvie kratka za njeno integrisanje u politiki ivot zemlje kao celine.
(Veina Hrvata je, uostalom, podravala HSS dok je bila na vlasti pre svega
zbog njene uporne borbe za hrvatska prava. Hrvatska javnost nije oekivala
ni elela da stranka preuzima odgovornost za Jugoslaviju u celini.)
Don Stjuart Mil je 1849. osudio nacionalizam jer oveka ini ravnodunim
prema pravima svakog dela ljudske vrste" sem vlastite nacije.25 U
meduratnom razdoblju, hrvatski i srpski nacionalizam su mnoge politike
voe oba naroda inili slepim ak i za prava i slobode sopstvenih
sunarodnika kao pojedinaca i graana. Veina srpskih politiara, na primer,
bila je spremna da, bar privremeno prihvati, a nekad i da podrava, diktaturu
kralja Aleksandra u trenutku kad je on, 1929. godine, ukinuo skuptinu,
izmeu ostalog i zato to je izgledalo da se time spaava jedinstvo
Jugoslavije. (U Jugoslaviji su Srbi, prvi put u svojoj istoriji, iveli u
okvirima jedne drave.) HSS je od 1934. bila
26 Mill (1835). 53.

32

spremna na nagodbe sa samodrakim reimom kneza namesnika Pavla, na

tetu ak i onih srpskih politikih partija koje su se protivile tom reimu i
branile parlamentarnu vlast. Osnovni cilj HSS-a bila je borba za hrvatsku
nacionalnu samostalnost, a ne za liberalno-demokratske ustanove.
Ovaj sukob Hrvata i Srba doprineo je irenju masovne baze
nacionalnih ideologija, a i podsticao je etatizam i politiki antiliberalizam:
nacija i drava uzdizane su iznad svega. Takav nacionalizam je insistirao na
najpotpunijoj drutvenoj harmoniji, tj. na temeljnom jedinstvu nacije i
zajednikim interesima svih drutvenih klasa i brzo je postajao zatvorena
nacionalistika ideologija koja je, na primer, Radievu HSS iz 20-tih godina
(pacifistiku, antiklerikalnu, antibirokratsku, opredeljenu za lokalnu
autonomiju i samoupravu, blagonaklonu prema socijalistikim idejama i
liberalnim politikim ustanovama) pretvorila u Maekovu HSS iz 30-tih,
koja je bila konzervativna, etatistika i autoritarna.
Drugi svetski rat je stvorio uslove za izbijanje najotrijih sukoba
izmeu Hrvata i Srba u njihovoj dugoj istoriji. Jugoslaviju su aprila 1941.
napali Nemci i njihovi saveznici i ona je kapitulirala za manje od dve
nedelje. Sile osovine su podelile zemlju izmeu sebe i jasno iskazale svoju
reenost da joj nikada ne dozvole da se ponovno ujedini. Italija je delila
Sloveniju s Nemakom, a okupirala Crnu Goru i Dalmaciju; Srbija je pala
pod neposrednu nemaku vojnu upravu; Makedonija je pripala Bugarskoj,
dok je Kosovo postalo deo velike Albanije, koja je i sama bila pod
italijanskom kontrolom. Delovi Vojvodine pripojeni su velikoj Maarskoj,
sem onih sa znatnim nemakim stanovnitvom, koji su pripali Rajhu. Sile
osovine su od Hrvatske (sa izuzetkom Dalmacije, koja je pripala Italiji) i
Bosne i Hercegovine stvorile marionetsku dravu - Nezavisnu Dravu
Hrvatsku (NDH), dovevi na vlast ekstremni hrvatski nacionalistiki pokret
- ustae. Dok se pozadina ratnih sukoba izmeu Hrvata i Srba moe nai u
nespojivosti njihovih nacionalnih ideologija, opseg i brutalnost ustakog
genocida nad Srbima (a takoe i Jevrejima i Ciganima) bez presedana su u
istoriji jugoistone Evrope. U oblastima s meanim hrvatskim, srpskim i
muslimanskim stanovnitvom sukobi su esto bili pravi graanski rat, odneli
su najvie rtava i bili najsuroviji. Pristajanje uz partizansku vojsku, predvoenu komunistima, bilo je bezmalo jedini spas od masakra koje su
sprovodili ekstremisti. Upravo u tim oblastima komunisti su pridobili
najvie sledbenika, isprva uglavnom meu Srbima, i kontrolisali velike
teritorije.
Komunistika vlast u dananjoj Jugoslaviji iznikla je iz rata. Partizanski pokret, pod kontrolom komunista, borio se istovremeno za komunistike revolucionarne ciljeve i protiv okupatora, njihovih jugoslo33

venskih saradnika, hrvatskih i srpskih ekstremista i antikomunista. Mnogi

od protivnika komunizma bili su saradnici okupatora, a i ekstremni
nacionalisti. To je omoguilo komunistima da preuzmu ulogu jedine snage
koja je za jugoslovensko jedinstvo, i da time zadobiju podrku mnogih
nekomunista. Njihov poratni federalni sistem, uoblien krajem rata,
predstavlja znaajno dostignue u odnosu na predratnu Jugoslaviju, i veliki
korak ka nacionalnoj ravnopravnosti jugoslovenskih naroda.26

26 U poratnoj Jugoslaviji istorija meuratnog komunistikog pokreta, rata 1941-1945. i graanskog rata,
pisana je pod budnim okom Komunistike partije. Osnovni obrazac te istorije sastoji se u proglaavanju
partizanskog pokreta i komunista koji su ga predvodili za heroje, a njihovih protivnika za zlotvore i
izdajnike. Ova manihejska podela sloene i viestrane istorije Jugoslavije jedno je od naela kojim se
legitimizuje monopol partijske vlasti. No, i pored partijske istorijske ortodoksije pojavilo se obilje
valjanih istorijskih istraivanja. Iako se retka uputaju u to da ponude temeljno nove reinterpretacije i
ponekad ute o zbivanjima koja su, s partijske take gledita, posebno osetljiva", mnogi jugoslovenski
istoriari nisu spremni da pogreno prikazuju istorijske dogaaje da bi ih doveli u sklad sa zvaninim
dogmama. Istorijska dela o krupnijim temama su, uglavnom, ideologizovanija, dok su detaljnije
monografije objektivnije i naunije. Ova studija pisana je pre svega na osnovu ovih drugih. (Posle smrti
predsednika Tita, u maju 1980, liberalizacija intelektualnog ivota, je omoguila pojavu i nekolikih
ozbiljnih izazova zvaninim makro" tumaenjima moderne jugoslovenske istorije.)
Ova studija nije pokuaj da se sveobuhvatno prikae partijska politika prema jugoslovenskom
jedinstvu izmeu 1919. i 1953. godine. Njena je namera pre da ukae na socioloke i istorijske inioce
koji su tu politiku odreivali. Stoga je vie panje poklonjeno nekim razdobljima i dogaajima (kao i
idejama), jer najiscrpnije, najreljefnije, razotkrivaju strukture i obrasce tih odreujuh inilaca, odnosno
unutranju logiku" kljunih ideja i ideologija.

34

Prvo poglavlje

NEOSTVARENI CILJEVI I PRVI

NAGOVETAJI: OD IDEJE
JUGOSLOVENSKOG UJEDINJENJA
DO POJAVE SOCIJALISTIKOG
INTERNACIONALIZMA, 1740-1918.

Jugoslovenstvo (verovanje u etniko, jeziko i kulturno jedinstvo

Junih Slovena, podrka njihovom ujedinjenju i/ili verovanje da Juni
Sloveni jesu, ili da treba da budu jedna nacija) bilo je rasprostranjeno pre
nastanka jugoslovenske Komunistike partije 1919.1 Ipak je, ak i u
devetnaestom veku, dok je osvajalo delove hrvatskih i srpskih kulturnih i
politikih elita, jugoslovenstvo bilo usko povezano s progresivnim"
idejama, izmeu ostalih, sa prosveenou osamnaestog veka i njenim
naslednicima, s liberalnom demokratijom i revolucionarnim, uglavnom
socijalistikim radikalizmom. Takode, veina progresivnih" pokreta Junih
Slovena - posebno u hrvatskoj i srpskoj istoriji - bili su jugoslovenski: od
vremena Napoleonove vladavine do 1924. godine, kada je KPJ privremeno
uskratila podrku jedinstvenoj dravi Junih Slovena.2 Jugoslovenstvo KPJ
(moda najvaniji inilac koji joj je po1 Veina istoriara se slae da je to bila prva optejugoslovenska partija u istoriji. Vidi,
meu ostalima: Shoup (1963), 13.
2 Delovanje progresivnih" ideja i jugoslovenstva na hrvatsko-srpske odnose moe se shvatiti tek kroz analizu politike u Hrvatskoj u devetnaestom i dvadesetom vuku, pre nego u Srbiji, poto
Hrvatska ima meovito hrvatsko-srpsko stanovnitvo, a Srbija je u velikoj meri jednonacionalna
drava. Uz to je poetkom devetnaestog veka protojugoslnvenstvo bilo snanije u Hrvatskoj, izmeu
ostalog i zbog toga to su denacionalizujui pritisci modernog austrijskog (nemakog) i maarskog
nacionalizma bili jai od onih s kojima je Srbe suoavalo Otomansko carstvo. Ovo prevashodno
hrvatsko protojugoslovenstvo (koje se pojavilo pod nazivam ilirizam"), bilo je, u jezikom i kultur-

37

mogao da pobedi u graanskom ratu i doe na vlast u Jugoslaviji) nije bilo

samo element njene revolucionarne taktike, ve pre neposredna posledica
njenih progresivnih" stavova.3
Uska veza jugoslovenstva i progresivnih" ideja ima izvorite u
prvobitnoj povezanosti jugoslovenstva s prosveenou. Ono se esto
razliito definie, ali vazda podrazumeva veru u razum, nekad shvaen kao
kritiki i nauni, a nekad kao pseudo-religijski pojam Bogu slinog
razuma", koji se smatra sposobnim da izgradi savren" drutveni poredak.4 Veina definicija prosveenosti obuhvata i veru u sekularno
obrazovanje i zahtev za tolerancijom meu razliitim religijama i
konfesijama.5 Moda je bilo vie saglasnosti oko toga taje prosvetiteljstvo
elelo da ukine, nego oko toga u emu se njegov program sastojao. Ono je
bilo protiv zaostalosti neobrazovanih masa, religijskog mranjatva" i
klerikalizma, protiv tradicionalizma i vlasti zasnovane na boanskom
pravu" i plemenitoj krvi". Dunost i misija prosveenih klasa bila je da
obrazuju mase i oslobode ih ovih vekovnih predrasuda".
Saznajna ogranienja prosveenosti bila su velika, jer ono nije
shvatalo znaaj tradicije, istorije i kolektivnog seanja. Manjkalo mu je
mudrosti", jer mu je pristup esto bivao aistorijski i nerealan. No
osamnaesti vek je stvorio i intelektualni aparat sposoban da otkriva mnotvo
stvari. Obezbedio je, izmeu ostalog, lucidne uvide u probleme nacionalnog
identiteta. Uticaj prosveenosti je omoguio sagledavanje zajednikih
junoslovenskih odlika Hrvata, bosanskih muslimana i Srba, nezavisno od
pravoslavne i katolike konfesije, odnosno muslimanske religije,
pojedinanih tradicija i istorijskih seanja, i, takoe, van datih struktura
Otomanskog carstva i Habsburke monarhije. Tako se otkrilo da u etniki i
lingvistiki homogenoj masi hrvatsko-muslinom smislu, ve jugoslovenstvo. Nedostajala mu je jedino politika dimenzija - zahtev za
ujedinjenje i nezavisnost Junih Slovena.
Jugoslavenstvo je, uopste, esta bilo reakcija na denacionalizujue pritiske neslovenskih
suseda na June Slovene, ak i kada ti pritisci nisu bili ni svesni ni namerni. Tako su, na primer,
jae ekonomije i razvijeniji obrazovni sistemi Austrije, Ugarske i Italije, spontano" slabili etniku i
jeziku posebnost Junih Slovena koji su se s njima graniili, to su juno-slovenske intelektualne i
politike elite smatrale ugroavanjem. Kada bi pritisci, a sa njima i oseanje ugroenosti, ud strane
neslovenskih suseda slabili, ili nestajali, i jugoslovenstvo bi slabilo. Ilalijanski i austrijski pritisci
su, na primer, po pravilu jaali privrenost Slovenaca jugoslovenstvu, a nakon ujedinjenja Junih
Slovena 1918. - jugoslavenskoj dravi. No ova tradicionalna lojalnost Slovenaca Jugoslaviji poela
je da slabi od sredine 60-tih godina, izmeu ostalog i zbog odsustva italijanskih odnosno austrijskih
pretenzija prema slovenakim teritorijalna.
3 Da bi se razumela veza izmeu naprednih" ideja i jugoslovenstva, nije nuno izlaganje
itave istorije barbe za ujedinjenje Junih Slovena, niti davanje celovilog i sistematskog pregleda
razvoja jugoslovenstva. Dovoljno je usredsrediti se na one epizode i pokrete u kojima se pokazuju
priroda i unutranja logika jugoslovenstva, i pogotovu one njene strane koje su relevantne za razumevanje stavova KPJ prema hrvatsko-srpskom sukobu i Jugoslaviji od 1919. do 1953.
4 Vidi, izmeu ostalog: Cassirer (1932).
6 Vidi: Cassirer (1932), poglavlje ,,Die Idee der Religion", pusebno 2 Die Idee der Toleranz
und die Grundlegung der naturlichen Religion".

38

mansko-srpskog seljatva lei mogunost stvaranja jedne nove politike

zajednice - junoslovenske (jugoslovenske) nacije.
Dok su i hrvatski i srpski nacionalizam bili uglavnom okrenuti
prolosti, prosveenost i jugoslovenstvo su bili preterano okrenuti budunosti, zanemarujui ulogu tradicije i istorijskog seanja. Hrvatska i
srpska nacionalna svest uglavnom su se temeljile upravo na onome to
prosveenost nije bila u stanju da sagleda. Uz to je prosveenost
potcenjivala sklonost niih drutvenih klasa da se poistovete s vladajuom
klasom i da njenu istoriju vide kao vlastitu. Seljatvo jednostavno nije bilo
aistorino u meri u kojoj su ga, kao takvo, videli prosveenost i njeni
delimini naslednici - socijalisti i komunisti.
Jugoslovenstvo je bilo pre svega ideja inteligencije (u nerazvijenoj i
polupismenoj zemlji Junih Slovena, u inteligenciju treba raunati ak i one
sa samo srednjokolskim obrazovanjem), jer je podrazumevalo sposobnost
apstraktnog miljenja o drutvenim i politikim pitanjima, koje je nemogue
bez kakvog-takvog sistematskog sekularnog obrazovanja. Hrvatska i srpska
nacionalna ideologija bile su, takode, delo i preokupacija kulturnih i
politikih elita, ali su se, u drugoj polovini devetnaestog veka, irile bre od
jugoslovenske ideje, prvenstveno stoga to su veina odgovarale
predmodernom oseanju identiteta, zasnovanom na seanjima na
srednjovekovne hrvatske i srpske drave. Jugoslovenstvo ne samo da je od
poetka bilo pre svega stvar obrazovanih, ve je sasvim retko dopiralo do
seljatva. A i kada jeste, mase Hrvata i Srba ga nisu prihvatale;6 radije su
uvale svoj hrvatski ili srpski identitet, ili pak davale prednost regionalnim
nazivima, ili jednostavno konfesionalnim oznakama. Jugoslovenstvo je
postalo uticajnije u masama tek tokom Drugog svetskog rata (posle gotovo
stopedeset godina svog postojanja) kad je, u komunistikoj verziji, izgledalo
kao jedini izlaz iz denacionalizujuih pritisaka i meunacionalnih pokolja.
Revolucionarna omladina" (uglavnom srpska i hrvatska, uz izvesno
uee bosanskih muslimana) spajala je, poetkom veka, privrenost
jugoslovenskoj ideji s romantinim verovanjem da jedna samoportvovana
revolucionarna elita treba da vodi narod u borbi za nacionalno i drutveno
osloboenje: posve nalik stavu komunista tokom Drugog svetskog rata.
Svoje jugoslovenstvo su smatrali primerom nadplemenske" nacionalne
svesti: Hrvati i Srbi su, za njih, bili samo plemena", dok su Jugosloveni bili
nacija. Jugoslovenstvu Revolucionarne omladine" - kao i onom
svojstvenom socijalistima - doprinosilo je njihovo zanimanje za drutvene
probleme, tj. za hrvatsko i srpsko seljatvo i radnitvo, koje su videli van
istorije, tako da su se njihove
6 Dalmacija bi mogla biti izuzetak krajem Prvog svetskog rata, kada su spoj straha od italijanske okupacije i vojni uspesi Srbije uinili jugoslovensku ideju veoma popularnom. (Pre Prvog
svetskog rata jugoslovenstvo je u Dalmaciji jaano strahom od asimilacije u italijanski jezik i
kulturu.)

39

junoslovenske odlike inile vanijim od njihovog posebnog hrvatskog,

odnosno srpskog naslea. Slino komunistima pre i za vreme Drugog
svetskog rata, Revolucionarna omladina" i socijalisti su se energino i
naelno protivili svim oblicima hrvatsko-srpskog nacionalnog sukoba.7
Komunistiki pokret je bio elitistiki: ne samo to je Staljin rekao da su
komunisti ljudi sainjeni od posebnog materijala", ve je i Lenjin insistirao
na tome da komunistike partije treba da budu sainjene od profesionalnih
revolucionara" - pomno biranih i posveenih kadrova. Koreni
komunistikog elitizma su u Marksovim idejama, delom nasleenim od
Hegela, o vioj svesti onih koji znaju zakone istorije i koji su spoznali nuni
razvoj oveanstva. Komunistiki elitizam postao je posebno privlaan u
nerazvijenoj Jugoslaviji, u kojoj su komunisti mnogima izgledali ne samo
kao marksisti-lenjinisti ve i kao elita prosveenosti, tj. kao radikali levice
koji se bore za obrazovnu, drutvenu i nacionalnu emancipaciju masa.8 I
elitizam prosveenosti i elitizam marksizma-lenjinizma bili su
nedemokratski. Oni nisu ostavljali mesta slobodnom ueu masa u politici
pre njihove potpune emancipacije. Pri tom je, ipak, postojala velika razlika
meu ovim elitizmima, jer je prosveenost, kao preduslov uea u politici
uzimala ostvarenje konkretnih i praktino ostvarivih ciljeva, dok je
marksizam-lenjinizam uz to postavljao i utopijske zahteve (novog oveka",
socijalistiku svest", odumiranje drave", stvaranje besklasnog drutva",
itd.), te otud imao totalitarni potencijal. Njegova diktatura proletarijata"
nije bila samo ograniavajua ni po svom dosegu ni po vremenskom
trajanju. Jugoslovenska komunistika revolucija bila je, delom, negacija i
razaranje ideja prosveenosti, pogotovu onih koje su se odnosile na
individualne slobode i politika prava graana. No, u drugom smislu, bila je
i afirmacija tih ideja, posebno u pogledu nacionalne jednakosti i
emancipacije.

Apsolutizam i Auflklarung" - reforme Marije

Terezije i Josifa II
Marija Terezija, koja je vladala od 1740. do 1780, vratila je 1745.
upravu nad Slavonijom Hrvatskoj, ali je potom bila sklona veoj vlasti
ugarskog sabora nad Hrvatskom. Voena eljom da ouva monarhiju,
7 Vea panja je posveena socijalistikom pokretu u Hrvatskoj nego onom u Srbiji, jer su
hrvatski socijalisti bili vie jugoslovenski orijentisani. Hrvatska, isto tako, prua primere meovitih hrvatslio-srpskih socijalistikih grupa, a one su bitne za razumevanje nacionalno meovite
KPJ.
8 O komunistiikom elitizmu i njegovoj vezi s nacionalnim pitanjem vidi: Kolakovski (1981).

40

ojaa je i uini efikasnijom, kao i idejama onoga to su istoriari nazvali

katolikom prosveenou", Marija Terezija je sprovela mnoge znaajne
reforme.9 Kmetovima je bio garantovan zemljini minimum, a i dabine
koje su im mogle biti nametnute bile su ograniene. Pravosudni sistem,
sudovi i dravna uprava bili su modernizovani, a broj kola, posebno
osnovnih, bio je povean. Marija Terezija je, takode, poveala kontrolu
drave nad katolikom crkvom, pribavivi sebi titulu apostolskog
velianstva", i time odluni uticaj na imenovanje vieg svetenstva u njenoj
carevini. Njene su reforme donele dobra Junim Slovenima (Hrvatima,
Slovencima i Srbima) koji su iveli u njenoj monarhiji. Za njene vladavine
zapoeo je proces modernizacije onoga to je nekad bilo hrvatsko
srednjovekovno kraljevstvo, a stvoren je i kolski sistem koji e omoguiti
razvoj obrazovane i sekularizovane srednje klase.
Josif II, koji je vladao od 1780. do 1790, bio je radikalni reformator
u poredenju sa svojom majkom Marijom Terezijom.10 On je reformisao
pravosue i ukinuo muenje kao metod iznuivanja priznanja od optuenih,
istovremeno ograniavajui primenu smrtne kazne na mali broj najteih
zloina. Ukinuo je potinjenost kmetova volji njihovih gospodara i sve
drutvene grupe obavezao na plaanje poreza.11 Da bi zatitila svoje
povlastice i onemoguila reforme Josifa II, hrvatska vlastela (odnosno njeni
vii slojevi, koji su jedini imali stvarnu politiku mo) pokuava da sklopi
savez s monijom ugarskom vlastelom, koja se takode opirala reformama.
Reakcija ugarske vlastele bila je, meutim, drugaija od hrvatske: ona je
odraavala razlike u stupnju ukljuenosti u duhovna i drutvena kretanja
Zapadne Evrope.12 Hrvatska vlastela nije imala nikakvog politikog
programa sem odbrane statusa guo: reagovala je kao je koji se smota u
bodljikavu lopticu - okrenula se tradicionalizmu i pozivala se na svoje
srednjovekovne povlastice.
Uvoenje nemakog jezika u dravnu upravu izazvalo je otpor, ali
ne zarad uvoenja hrvatskog: vlastela je insistirala na ouvanju latinskog
kao zvaninog jezika. Ne treba ni pominjati daje latinski bio jezik velike
tradicije i ugleda. On je, u viejezikoj Habsburkoj carevini, ve9 Ovaj termin je unekoliko zbunjujui, jer kao da navodi na pomisao da se prosveena politika
Marije Terezije zasnivala na njenom katolianstvu. Pogodniji termin bi bio prosveeno katolianstvo", poto je Marija Terezija prihvatila mnoge ideje prosveenosti, ostajui pri tom predana
katolkinja.
10 O reformama religijskog ivota koje su izvrili Marija Terezija i Jasif II vidi: Macartney
(1970), ,,The Habsburgs and the ehurehes, 1740-92". Jozefinizam je bio mnogo radikalnija primena ideja ,,Aufklung"-a. Bila je to prava kontra-kontra-reformacija". Ovaj termin koristi Evans
(1979), - 445.
11 Potpuni tekst o povlasticama seljatvu koje je dao Josif II moe se nai kod Macartneya
(1970), The Habsburgs and the peasant question, 1710-90". Dobru analizu reformi Marije Tcrczye i Josifa II daje Tamasevich (1955), Intervention of the central government in feudal relationships".
12 Jaszi (1970), The svstem of the revolutionaiy absolutism", upeatljivo prikazuje snagu
otpora hrvatskih i ugarskih feudalaca jozefinizmu.

41

kovima bio jezik politike i uprave; njime su se sluili ugarski i hrvatski

plemii u ugarskom saboru u Pounu. Iako prepreka razvoju nacionalnih
kultura i moderne nacionalne svesti, latinski je bio jedan od vanih simbola
i jemstava kontinuiteta srednjovekovne hrvatske drave. Tako je on, premda
nadnacionalan i stoga anacionalan, ipak titio ono stoje preostalo od
posebnosti hrvatske feudalne drave.
Opiranje hrvatske vlastele centralizmu Bea bilo je, ipak, uglavnom
nadahnuto srednjovekovnim i feudalnim predrasudama protiv moderne
drave kao takve i njenih racionalnih" administrativnih slubenika, biranih
po merilima zasluga i efikasnosti. U isto je vreme ugarski sabor poeo da
razvija program modernog maarskog nacionalizma. On je teio stvaranju
velike Maarske - od Karpata do Jadranskog mora - u kojoj bi maarski
jezik imao monopol u javnom ivotu, obrazovanju i nauci.
Ono malo Hrvata to je uivalo koristi od duhovnog razvoja Zapadne Evrope, smatralo je da je Hrvatska osamnaestog veka pod vlau
klerikalizma najkonzervativnije vrste. U crkvenoj hijerarhiji Zagreba oni su,
primerice, videli monstrum ignorantiae".13 Zavisnost rimokatolike crkve u
Hrvatskoj od politike Bea uveana je za vlade Josifa II. Njegove reforme
su bitno umanjile mo i autonomiju manastira: mnogi su pretvoreni u
ustanove s medicinskom ili kojom drugom korisnom svrhom. A, ipak su
napredak" i prosveenost, koji su esto ostvarivani prinudom, neminovno
imali i svoje tamne strane. Tako je, recimo, pavlinski manastir u Lepoglavi
bio zatvoren a monasi razjureni, premda je bio znaajno i staro sredite
katolikog uenja.
Josif II je imao samo ogranienog uspeha u reformama, osobito
zbog otpora ugarskog i hrvatskog plemstva. Reforme koje je planirao bile su
u potpunosti ostvarene tek nakon revolucije 1848. Feudalizam je, ipak,
uzmicao: razvijala se trina ekonomija, a gradovi su rasli ukorak s
razvitkom manufakturne industrije. Marija Terezija i Josif II su jak dravni
aparat, pod centralnom kontrolom Bea, smatrali neophodnim instrumentom
svojih reformi, ali i uspenom modernizacijom tradicionalne vlasti krune.
Stoga su reforme Marije Terezije i Josifa II, iako uglavnom povoljne po
Hrvatsku, znaile jaanje centralizma, pa tako i novo ograniavanje
hrvatske nezavisnosti. Njihove su reforme preuzeli francuski upravitelji
slovenskih zemalja, po Napoleonovom osvajanju dela Habsburke carevine.
Tako je vremenom stvorena drutvena, ekonomska, pravna i, iznad svega,
obrazovna osnova za pojavu moderne hrvatske nacionalne svesti, a, mada ne
tako direktno i srpske, te za pojavu ideja kulturnog i, kasnije, politikog
jedinstva Junih Slovena.
13 Kombol (1945), 313.

42

Imperijalisti prosveenosti i ujedinjenje

Junih Slovena
Francuska revolucija 1789. izazvala je malo panje u zemljama
Junih Slovena pod Habsburkom monarhijom. Za razliku od veine
zemalja Srednje i Zapadne Evrope, ovde nije bilo vrenja po gradovima, ni
pobuna u seljakim masama. U Hrvatskoj, udaljenoj od evropskog
politikog i duhovnog ivota, samo je Sabor (hrvatska plemika skuptina)
reagovao na zbivanja u Francuskoj. Hrvatsko plemstvo se, u strahu, jo vie
pribliilo ugarskoj skuptini, nadajui se da e savez s tako monim
partnerom jemiti ouvanje politikog i drutvenog statusa quo. Tek s
Napoleonovim vojskama ideje Francuske revolucije dopiru do
junoslovenskih zemalja. Posle pobeda nad Habsburzima i osvajanja
Venecije francuske trupe ulaze u Dalmaciju 1805; u grad-republiku
Dubrovnik 1806, a u uu Hrvatsku i Vojnu krajinu 1809. godine.11
Meu obrazovanim Evropljanima toga doba preovladavalo je
miljenje da su Juni Sloveni naslednici starih Ilira. U tom duhu je i
francuska imperijalna uprava June Slovene smatrala ilirskim narodom, koji
govori ilirskim jezikom. (Posebnost slovenakog jezika bila je samo delom
priznata.) Francuzi su osvojene hrvatske i srpske zemlje (zajedno sa
Slovenijom, ija je prestonica Ljubljana uzeta za administrativni centar)
nazvali Les provinces illvriennes", i tako oiveli naziv iz doba Rimske
imperije.
Vladavina Francuza, koja bi se mogla smatrati diktaturom prosveenosti, nametnula je Junim Slovenima politike, drutvene i pravne
ustanove postrevolucionarne Francuske. Ilirske provincije postale su deo
francuskog carstva, ali ne i ustavni deo Francuske, te su odredbe i pravna
praksa Code Napoleon samo delimino primenjivani. Ipak su
napoleonovske reforme sve graane osvojenih junoslovenskih zemalja
uinile jednakim pred zakonom. Kmetovi su osloboeni feudalnih obaveza i
postali vlasnici zemlje koju su obraivali. Corve (obavezni rad seljaka na
vlastelinskim ili kraljevskim posedima, kao i putevima, mostovima, i sl.)
bila je ukinuta, dok su feudalci izgubili sve politike i pravne povlastice i
morali da plaaju porez kao i svi ostali graani. Ukinuti su monopoli
zanatskih cehova, a uenje i bavljenje zanatom je postalo slobodno.
Francuzi su pokrenuli modernizaciju poljoprivrede, trgovine i industrije
koja je bila tek u zametku. Poelo se i s velikim javnim radovima gradnjom novih puteva i kanala za navodnjavanje. Francuske vlasti su 1810.
naredile da deca u osnovnim kolama ue ,,la langue du pays" (jezik
zemlje). To uvoenje maternjeg jezi14 O okupaciji Dubrovnika od strane Napoleonovih trupa vidi: Bjelovui (1979).

43

ka napoleonovska uprava Ilirije" smatrala je preduslovom modernizacije:

razvoja trgovine i industrije, moderne administracije i poreskog sistema.
Kraljski Dalmatin, koji je izlazio u Dalmaciji 1806-1810, bio je prvi asopis
koji je koristio hrvatski (ilirski") jezik (zajedno sa francuskim).
Napoleonovo carstvo je prekratko trajalo da bi reforme zaista bile
sprovedene. No, i pored toga, za njima su ostali neizbrisivi tragovi, koji e
kasnije biti jedan od temelja razvoja nacionalnih junoslovenskih kultura.
Mada se verovanje da su Juni Sloveni Iliri zasnivalo na slabom poznavanju
etnologije i jo slabijem istorije, francuski vojni i civilni slubenici nisu,
meutim, samo iz neznanja June Slovene (kako one pod vlau Habsburga,
tako i one pod Turcima) videli kao jedan narod. Oni su, naravno, bili pre
svega predstavnici francuskog carstva, ali su, istovremeno, zbog prirode
reformi koje su sprovodili bili i pravi komesari prosveenosti osamnaestog
veka i Francuske revolucije. Habsburku su carevinu, ba kao i Otomansku,
smatrali arhainom politikom tvorevinom bez ikakvog stvarnog
legitimiteta. Za njih su i svi kljuni elementi hrvatske i srpske posebnosti tradicije, pripadnosti i istorijska seanja, kao i njihove konfesionalne
razliitosti (katolianstvo i pravoslavlje) - takoe bili nevani i arhaini, jer
su, kao politiki entiteti, i Hrvati i Srbi poetkom devetnaestog veka bili
gotovo prestali da postoje. Vekovi ivljenja pod Habsburzima i Turcima su
ih duboko potisnuli. Zato ovi komesari prosveenosti, u Saboru hrvatskog
plemstva, na primer, i pored toga to je ovaj predstavljao neki kontinuitet s
hrvatskom srednjovekovnom dravom, nikako nisu mogli videti parlament
nacije. On to zaista i nije bio.
Za Francuze su takve pojave bile tek ostaci feudalne prolosti,
reakcionarni" talog istorije, po svom sadraju oito neprimereni bilo
kakvoj vrsti moderne nacionalne politike svesti. Stoga ih nije trebalo
ouvati ve zbrisati, zajedno s drutvenim grupama (plemstvom i
svetenstvom) na kojima su poivale. Kad se to ostvari, pravi narod" e se
pojaviti, kao odgovarajui materijal" od koga moe nastati nacija. Mase
tog pravog naroda" bile su seljake, i u hrvatskim i srpskim zemljama su
govorile istim jezikom i bile duboko etniki sline. Francuzi sa svojim
progresivnim" i revolucionarnim ideolokim nastupom nisu bili u stanju da
sagledaju mnoge znaajne inioce formiranja nacionalne svesti. No, upravo
zbog takvog pristupa - zbog njihovog apstraktnog" i racionalistikog"
metoda misaonog prenebregavanja istorije, tradicije i religije - Francuzi su
meu prvima sagledali vane objedinjujue slinosti meu Junim
Slovenima uopte i izmeu Hrvata i Srba posebno.

44

Ilirski pokret - hrvatski nacionalni preporod i

jugoslovenska ideja
Habsburka monarhija, i pored sveg svog konzervativizma, nikako
nije bila imuna na intelektualne i politike uticaje Zapadne Evrope. Ti
uticaji su prodirali i u njene junoslovenske provincije. U osamnaestom i
devetnaestom veku Otomansko carstvo bilo je arhaina politika struktura u
poredenju s dravom Habsburga. Prohabsburka propaganda je esto tvrdila
u politike svrhe, a i zarad podsmevanja Junim Slovenima pod turskom
vlau, kako je Turska azijatska" drava, a Austrija deo evropske
civilizacije. Sa stanovita tehnolokog napretka, ekonomskog razvoja i
civilizacije uopte, austrijski" (zapadni") Juni Sloveni jesu uivali
prilina preimustva u odnosu na svoje turske" (istone") saplemenike.
No, i tavorenje pod turskom vlau nije bilo bez svojih prednosti.
Otomansko carstvo je, naime, u osamnaestom i devetnaestom veku bilo ne
samo neefikasno organizovano, ve i sve korumpiranije i vojno slabije.15 To
je omoguilo Crnoj Gori i Srbiji da izbore nezavisnost, a potom postanu i
meunarodno priznate suverene drave.
Uz to Otomansko carstvo, kao muslimanska drava, nije posedovalo
ni jednu jedinu ustanovu moderne nacionalne drave. Sve do 70-tih godina
devetnaestog veka, kad je otomanstvo" poelo da se pretvara u moderni
turski nacionalizam, carstvo nije moglo, niti je ikad nameravalo, da
preobrazi potinjene narode u Turke. S druge strane pak, administrativna,
ekonomska, kulturna i jezika politika modernih maarskih, italijanskih i
austronemakih nacionalizama - ova poslednja esto se koristei
centralizmom Habsburkog dvora - pokazala se kao mona i opasna snaga
denacionalizacije zapadnih" Junih Slovena. Tako je visoki habsburki
vojni slubenik koji je istovremeno bio i hrvatski patriota pisao 1861:
Vie bih volio svoj narod vidjeti pod turskim jarmom, no da ivi pod
potpunom paskom jednog od svojih obrazovanih susjeda. [...] Obrazovani
narodi od naroda kojima vladaju takode itu njihovu duu, to e rei,
njihovu nacionalnost".16
Kljuna razlika izmeu Srba u Srbiji i Hrvata bila je u odsustvu
svake pretnje srpskom nacionalnom identitetu. Srpska seljaka revolucija
1804. protiv otomanskog feudalizma stvorila je uslove ne samo za njihovo
nacionalno kulturno buenje, ve i za razvoj nezavisne nacio15 O srazmernom ekonomskom zaostajanju Otomanskag carstva vidi: Lampe i Jackson
(1982).
16 Bio je to uro Jelai Marjanovi (1913), 108.

45

nalne politike tvorevine.17 Posle Napoleonovog poraza i Bekog kongresa

1815, s druge strane, Habsburka monarhija je postajala sve
centralizovanija, a uestale su i brojne antiliberaine mere. Maarski
nacionalizam je jaao, pa i njegov pritisak na Hrvatsku. Hrvatska moda
nikada u svojoj istoriji nije bila toliko zavisna od Ugarske kao posle
Napoleonovih ratova, niti je njena politika klasa (visoko plemstvo i
svetenstvo) ikada bila tako bespogovorno njoj okrenuta.
Ugarska je u prvoj polovini devetnaestog veka prolazila proces
preobraaja u nacionalnu dravu (ostajui, razume se, u irim okvirima
personalne unije s Habsburzima), s maarskim jezikom kao jedinim u
obrazovnom sistemu i ve centralizovanoj maarskoj dravnoj
administraciji. Hrvatski Sabor je 1827. ak odluio da se maarski jezik
uvede kao obavezni predmet u vie obrazovanje, Bana (guvernera Hrvatske)
imenovao je Be, i to esto iz redova ugarskog plemstva. Dalmacija je bila
pod direktnom upravom Bea, dok se Slavonija sve vie integrisala u
Ugarsku. Hrvatska je, ini se, bila podeljenija no ikad. Strah od
maarizacije i, uopte, od gubitka kulturnog i jezikog identiteta stvorio je
raspoloenje patriotskog otpora u nekih obrazovanih Hrvata. Meternih je u
Beu povremeno bio blagonaklon prema pokretu koji se raao, poto ga je
smatrao potencijalnom protivteom maarskom nacionalizmu. Od tada pa
do sloma Habsburke monarhije 1918. sudbina Hrvatske je uglavnom bila
odreena odnosima izmeu Bea i Budimpete. Hrvatska je uivala podrku
(vazda ogranienu) cara i njegove vlade, kad su hteli da izvre pritisak na
Maare. No kad su bili skloniji politici smirivanja Maara, Habsburzi bi
uvek smatrali mudrim da daju Maarima vie vlasti nad Hrvatskom.
Hrvatski narodni preporod javlja se pod ilirskim imenom koje obuhvata sve
June Slovene (u nekim verzijama i Bugare). Ilirski je pokret verovao u
etniko, jeziko i kulturno jedinstvo svih Junih Slovena.18 Neki od
njegovih pristaa nadali su se da e budunost doneti politiko ujedinjenje,
pa ak i nezavisnu junoslovensku dravu. Tako su Ilirci bili zametak
jugoslovenskog pokreta.
Tri najvee nacije koje su u devetnaestom veku okruivale June
Slovene u Habsburkoj monarhiji bile su austrijska (nemaka), italijanska i
maarska. Razlike u etnikim svojstvima i jeziku (dijalektima) meu
Junim Slovenima bile su sasvim male - bili su u stvari kao jedan narod, u
poreenju s pomenute tri nacije. Razlog vie da hrvatski preporod pone
pod ilirskim imenom bila je brojana slabost tek nastajue hrvatske
obrazovane elite u odnosu na maarsku, nemaku i itali17 Termin srpska revolucija" prvi je upotrebio Leopold fon Ranke u njegovoj Die Serbische
Revolution (1829). To delo je kasnije proireno u Serbien und die Turkei im 19 Jahrhundert. Oba
dela su se uglavnom zasnivala na izvetajima i materijalima to ih je Rankeu stavio na raspolaganje
Vuk Stefanovi Karadi Vidi: Ranke (1879).
18 Vidi: Horvat (1936), Polet i pad ilirstva".

46

jansku. Hrvatski kulturni centri bili su mali i nerazvijeni, to je ilirsku ideju

inilo jo privlanijom. Ilirstvo, kao ekspanzivna" ideja koja obuhvata sve
June Slovene, uveavalo je broj onih iju je kulturu i jezik hrvatska
obrazovana elita htela da zastupa. Po hrvatskim ilircima narod istog
(naeg") jezika i krvi obuhvatao je i stanovnike Bosne, Crne Gore,
Makedonije i Srbije, a u nekim verzijama i stanovnike svih oblasti do Crnog
mora i Soluna.
Ideje Ilirskog pokreta uveale su samopouzdanje prvih hrvatskih
zagovornika nacionalnog buenja. Hrvatski nacionalni identitet, kao isto
hrvatski (a ne kao junoslovenski ili ilirski"), prevashodno se temeljio na
seanjima i tradicijama srednjovekovne hrvatske drave. Poetkom
devetnaestog veka, seanja na tu dravu su poela da gasnu. Njih e u
drugoj polovini devetnaestog veka oiveti nacionalni, esto i nacionalistiki,
hrvatski istoriari i Hrvatska stranka prava, koja je teila da legitimnost
svog programa hrvatske nezavisnosti zasnuje na preostalim dokumentima i
ugovorima srednjovekovne hrvatske drave i Sabora.19
Nazivi Hrvat" i hrvatski" su se 20-tih i 30-tih godina devetnaestog
veka uglavnom odnosili na narod koji je govorio kajkavskim dijalektom, tj.
na stanovnitvo u irem podruju oko Zagreba i Varadina. Ovaj dijalekt,
koji je imao vlastitu knjievnu tradiciju, tada je nazivan hrvatskim jezikom.
Uz to je konzervativno sitno plemstvo ove hrvatske Vandeje bilo
maarofilsko (takozvani maaroni), tj. prougarsko. Ante Starevi, hrvatski
nacionalista i osniva Hrvatske stranke prava, branio je ilirstvo svoje
mladosti tvrdei 1870. da je nazivati sebe Hrvatom 1830. znailo proglasiti
se maaronom.20 Hrvatski narodni preporod, koji je bio pre svega
koncentrisan u Zagrebu i uoj Hrvatskoj, morao je prei te granice da bi
obuhvatio sve hrvatske zemlje. Ilirsko ime bilo je odgovarajue jer je
obuhvatalo vie od hrvatskog imena, koje je tada obuhvatalo tek Hrvate ue
Hrvatske.
Tek 30-tih godina devetnaestog veka poinje, pod vodstvom
Ljudevita Gaja, stvarna borba za narodni jezik. Gaj je, premda tek prosean
knjievnik, bio izuzetno obdareni popularizator ideja buenja, te je uskoro
postao neosporni voa pokreta. Kljuni dogaaj u formiranju ilirskog
pokreta bilo je pokretanje asopisa Danica ilirska 1835. godine, s Gajem
kao urednikom. Ta se godina obino i uzima za godinu roenja pokreta.
Ilirci su bili angaovani u brojnim kulturnim aktivnostima, izmeu ostalog
otvarali su italake klubove u mnogim hrvatskim gradovima i pisali poune
pesme, koje su trebale da doprinesu buenju nacionalne svesti Ilira". Ilirski
period bio je doba asopisa, veinom knjievnih, a postojao je ak jedan
posveen ekonomiji. Deo te
19 O logici" veze izmeu ilirstva i hrvatskog nacionalnog identitete vidi: ilas, A. (1985).
20 O ilirstvu mladog Starevia vidi: Spalatin (1975), The Ilirian Movement, 1835- 1848".

47

knjievnosti morao je biti pisan na nemakom jeziku jer je dobar deo

hrvatske srednje klase, posebno u Zagrebu, bio ve jeziki i kulturno
germanizovan21. Ustanovljena je katedra za ilirski" jezik i knjievnost na
Zagrebakom sveuilitu, a izvedena je i prva hrvatska opera. Meu
knjievnim delima javilo se i jedno remek-delo: spev Ivana Maurania
Smrt Smail-age Cengia, s temom karakteristinom za optejugoslovenska
istorijska interesovanja iliraca - borbom Crnogoraca protiv Turaka.
Na ilircima je bilo da se opredele koji e od tri dijalekta ilirskog"
jezika uzeti za knjievni jezik: kajkavski, akavski ili tokavski.
Kajkavskim i akavskim iskljuivo su se sluili Hrvati, dok je tokavski
govorila ne samo veina Hrvata, ve i svi Srbi.22 Veina prvih iliraca
govorila je kajkavski, te je njihova odluka da se opredele za tokavski
dijalekt znaila i odbacivanje vlastitog dijalekta, koji je, uz to, imao i
razvijenu knjievnu tradiciju. Bio je to portvovan in: prinoenje velikog
dela vlastite regionalone kulturne batine na oltar onoga to je smatrano
istinskim nacionalnim interesom.23
Nije bilo lako tokavski nazivati hrvatskim, jer se tada pod tim
imenom esto podrazumevao kajkavski. Takode, i Srbi su govorili
tokavski, nazivajui ga srpskim. Ilirci su se nadali da e naziv ilirski" biti i
njima prihvatljiv, to ne bi nikako bio sluaj s nazivom hrvatski. Premda su
ilirci verovali da ve sam naziv ilirski" i ilirska ideja obuhvataju i
predstavljaju sve June Siovene, sr ilirstva bila je, zapravo, kulturna i
jezika batina Hrvata i Srba, posebno onih koji su govorili tokavskim
dijalektom. Taj e dijalekt postati knjievni jezik i Hrvata i Srba. On e u
Hrvatskoj biti uvoen u javni ivot, administraciju, privredu, kulturu i
obrazovanje. Lokalpatriotsko i maarofilsko sitno plemstvo ue Hrvatske,
koje je nastavilo da govori kajkavski, bezuspeno e se opirati uvoenju
tokavskog dijalekta.
Ilirski pokret bio je, preteno, apolitian i uglavnom okrenut
afirmaciji nacionalnog jezika i kulture, Veina njegovih pripadnika bila je
lojalna habsburkoj dinastiji; manjina koja je razmiljala o politikim
reformama, imala je u vidu tek skromno poboljanje poloaja Hrvatske u
odnosu na Be i, posebno, Ugarsku. Tek retki pojedinci su se bavili
odvanijim planovima, meu njima i grof Janko Drakovi, jedan od voa
ilirskog pokreta i politiki najartikulisaniji ilirac. Taj obrazovani aristokratajakobinac, koji je mnogo putovao, zalagao se za stvaranje junoslovenskog
kraljevstva - Velike Ilirije" - u okviru Habsburke
21 Celovit prikaz Gajevih aktivnosti u Ilirskom pokretu daje Despalatovi (1975).
22 Vidi: Vince (1978).
23 Opti prikaz odnosa ilirstva prema jeziku nalazi se kod Vincea (1978). Vano je primetiti
da prepiska i knjigovodstvene knjige iz prve polovine devetnaestog veka pokazuju da su mnogi
hrvatski trgovci smatrali tokavski dijalekt pogodnijim za trgovinu, zbog toga to je bio najrasprostranjeniji.

48

monarhije. Njegova Disertacija objavljena 1832. godine bila je prva moderna hrvatska politika rasprava, u kojoj je izloio svoje predloge za
prosveene i demokratske politike i drutvene reforme.24
Meternihov Be je s poetka podravao Ilirski pokret - ak
pruajui izvesnu finansijsku pomo - sve dok je ilirstvo moglo biti dodatna
protivtea maarskom nacionalizmu. Politiki umeren, ak oportunistiki i
pokoran, Ilirski je pokret bio, jedno vreme, prihvatljiv saveznik u oima
pragmatinog Meterniha. Ilirci su bili spremni da ine ustupke ne samo
reakcionarnom" Beu, ve i u unutranjoj hrvatskoj politici. Bili su krajnje
oprezni kada se radilo o predlozima za ma kakve reforme koje bi
ograniavale vlast i povlastice svetenstva i plemstva u Hrvatskoj. A ipak je
Ilirski pokret, kao i drugi pokreti nacionalne obnove u centralnoj i
jugoistonoj Evropi, izvodio kulturnu revoluciju koja e posredno dovesti u
pitanje legitimnost Habsburke monarhije. Ilirska opredeljenost za jezik i
kulturu naroda bila je plebejsko-demokratskog karaktera, i samim tim
protivna politikom i drutvenom statusu quo. Ilirci su tek delom bili svesni
politikog reformistikog potencijala svog ilirstva, no on je, ipak, bio
prisutan u samim ilirskim idejama, kao uostalom i u idejama prosveenosti
uopte.
Unutranja logika ilirskog zahteva za demokratijom u domenu
kulture i jezika podrazumevala je mogunost i potrebu politike
demokratije. Jer, kako bi bilo mogue zauvek odricati politika prava
obinim ljudima, tj. hrvatskom i srpskom (ilirskom") seljatvu, ako su
njihov jezik, knjievnost, poezija i umetnost, obiaji i tradicije - proglaeni
najviim kulturnim i duhovnim vrednostima? I drutvene posledice ilirskih
aktivnosti i reformi su, takode, vodile u istom smeru. asopisi, obrazovne
ustanove, upotreba narodnog jezika - sve to je doprinosilo plebejskodemokratskoj nacionalnoj svesti.25 Kako je ilirski pokret, izmeu ostalog,
bio i odbrambena reakcija na opasnost od jezike i kulturne maarizacije,
ubrzo posle formiranja madarofilske Hrvatsko-ugarske stranke, stvorena je
1841. Ilirska stranka, te je borba za narodni jezik i kulturu dobila i svoju
politiku dimenziju. Ciljevi Ilirske stranke bili su, ipak, prvenstveno
kulturni, a ne politiki u pravom smislu rei. Program stranke je zahtevao
uvoenje narodnog jezika u obrazovanje i reformu obrazovnog sistema u
narodnom duhu.
Oseanje nelagodnosti u opreznoj Meternihovoj vladi izazvano
srazmerno brzim razvojem Ilirskog pokreta, kao i snaan ugarski uticaj u
Beu, obino su navoeni od hrvatskih istoriara kao uzroci zabrane
upotrebe ilirskog imena. Zbog toga je Ilirska stranka 1843. postala Na24 O Drakovievom ivotu i delatnosti vidi: Horvat (1936), ,Idejna grupa iz Kapucinske
ulice".
25 ak je i narodna nonja hrvatskih seljaka postala modom meu obrazovanim pripadnicima srednje klase. Vidi: Horvat (1936), 92.

49

rodna stranka.26 Bilo je to iste godine kada je Ivan Kukuljevi odrao prvi
govor na hrvatskom jeziku u istoriji Sabora, traei uvoenje hrvatskog
jezika u javni ivot i hrvatsku administraciju. Otpor plemstva koje je branilo
upotrebu latinskog, kao i nastojanja da se uvedu nemaki i maarski,
uspeno su onemoguavali usvajanje Kukuljevievog predloga sve do 1847.
godine. Narodna stranka je imala ciljeve koji su bili vie politiki od onih
Ilirske stranke; njen program je zahtevao ujedinjenje hrvatskih zemalja, tj.
proirenje vlasti Sabora na Slavoniju i Dalmaciju. Tako je s nastankom
Narodne stranke, ije je lanstvo od samog poetka bezmalo bilo iskljuivo
hrvatsko, Ilirski pokret postao i po svojim tenjama i po ideologiji pre svega
hrvatski nacionalni pokret.
Nuni drutveni preduslov pojave Ilirskog pokreta bilo je postojanje
imunih i obrazovanih gradskih stanovnika koji su doli u dodir s idejama
Zapadne Evrope. Ne treba se opirati iskuenju da ih nazovemo srednjom
klasom", sve dok se ima na umu da su mnogi ilirci bili seljakog porekla, a
pojedini i plemikog. Ono to im je, meutim, bilo zajedniko - pre no
posebno drutveno poreklo - bio je srazmerno visok stepen formalnog ili
neformalnog obrazovanja, te ivotni standard koji im je omoguio da takvo
obrazovanje steknu. Hrvatsko seljatvo nikada nije prihvatilo ilirsko ime i
ilirstvo. Do njih oni nikada nisu ni doprli, jer obrazovni sistem i kulturne
ustanove nisu bili dovoljno razvijeni da prenesu" ilirstvo veini
stanovnitva.
Meu prvim ilircima bilo je mnogo mladih pripadnika inteligencije.
Neki od njih su iveli u zapadnoevropskim i srednjeevropskim
prestonicama, izmeu ostalog i kao studenti na austrijskim univerzitetima,
na kojima su se susretali sa zagovornicima ekog nacionalnog preporoda,
koji su u njima izazivali divljenje. I primeri drugih evropskih nacionalnih
pokreta na njih su, takoe, ostavili veliki utisak. Pretrpeli su intelektualne
uticaje prosveenosti uopte, i nemakog, srednje-evropskog i italijanskog
romantizma posebno. Uopte uzevi, ilirstvo nije niklo na temeljima ma
koje konkretne politike tradicije, ili pak postojeih politikih ustanova i
prakse: ilirci su bili uglavnom ljudi po strani od politikih struktura
Hrvatske i Habsburke monarhije njihovog doba. Stoga je njihov pristup
drutvenoj stvarnosti bio apstraktan" i racionalistiki".27 To objanjava
mnoge manjkavosti iliraca - esti nedostatak politikog realizma,
nepostojano, ak i neodgovorno ponaanje nekih od njegovih voa, njihovu
sklonost utopijskim idejama i fantastinim planovima, itd.
No, upravo je apstraktni i racionalni karakter ilirstva bio
pretpostavka njegovog osnovnog dostignua - hrvatskog nacionalnog
buenja. U doba njegovog javljanja, tri glavne hrvatske provincije - ua
26 Naziv Narodna stranka" verovatno je prema nemakom Volkspartei".
27 O kritici racionalizma u pnlitici vidi: Oakeshott (1962).

50

Hrvatska, Dalmacija i Slavonija - bile su uklopljene u posebne, uglavnom

tuinske kulturne i politike tradicije. Hrvatski identitet bio je, dakle,
skriven pod naslagama razliitih uticaja i lojalnosti. Svaki kulturni pokret
koji se mogao javiti u konkretnom institucionalnom okviru i postojeim
politikim ustanovama jedne od tih provincija ne bi uspeo da nadie njene
uske granice. Posredstvom politike prakse i iskustva koji su tada
preovladavali Hrvatska, kao celina, nikada ne bi mogla biti obuhvaena, niti
bi se zajednike hrvatske i junoslovenske jezike i kulturne vrednosti ikada
mogle pojaviti.28

Srpsko odbacivanje ilirstva

Ilirci nikada nisu izbegavali upotrebu naziva srpski", no za njih on
- kao i naziv hrvatski" - nije bio oznaka posebne nacije. Pre su ga shvatali
kao plemenski" i regionalni naziv. Oni, takoe, nisu pokazivali ni najmanje
predrasuda u vezi s upotrebom irilice, i zalagali su se za njeno uporedno
korienje s preovlaujuom latinicom u hrvatskoj administraciji i
obrazovnim ustanovama. Ilirski pokret je imao izvesnog uticaja na
obrazovanu elitu Srba u Habsburkoj monarhiji, posebno u ekonomski i
kulturno razvijenoj Vojvodini. U Srbiji, koja je tad bila u procesu
prerastanja u nezavisnu suverenu dravu, ilirstvo je bilo prenebregavano, i
ak otvoreno odbacivano. tokavski dijalekt je u Srbiji ve bio prihvaen
kao knjievni jezik i nazivan je, naravno, srpskim, a i Vuk Stefanovi
Karadi je zavravao svoj rad na prikupljanju sprskih epskih pesama,
pripovetki i poslovica, na reniku i svojim istorijskim i etnolokim spisima.
Ilirstvo je podstaklo i pomoglo uspostavljanje veza izmeu Zagreba
i Beograda. Meutim, upravo tada - sa zamecima politike nacionalne svesti
- znatni delovi politikih i kulturnih elita Zagreba i Beograda ve poinju da
se sukobljavaju, zastupajui razliite ideje i programe o politikoj i
kulturnoj organizaciji Junih Slovena.29 Srpski kritiari ilirstva s pravom su
primeivali da je ilirski naziv vetaki i stran, no najvaniji razlog njihovog
odbacivanja ilirstva bio je strah da bi ono moglo osnaiti habsburki uticaj
na June Slovene, kao i kulturni presti i politiku mo Zagreba, na tetu
Beograda. Srbi su, isto tako, u ilirstvu vieli jaanje hrvatskog uticaja u
Bosni, te irenje katolianstva
28 Teorija po kojoj je jedini legitimni nain poimanja drutvene stvarnosti uenje kroz praksu (intimacija") iznesena je kod Oakeshotta (1962).
29 Vidi: Banac (1984), 78-80.

51

i latinice, pa otud i umanjivanje srpskog uticaja u Bosni i potiskivanje

srpskog pravoslavlja i upotrebe irilice. Bilo je verovatno neizbeno da
mnogi Srbi ilirstvo (jugoslovenstvo) - iji su voi bili Hrvati, a centar u
Zagrebu - smatraju za pokret hrvatske nacionalne ekspanzije. Isto vai i
obrnuto (posle 1918.) za hrvatske reakcije na svako jugoslovenstvo ije je
sredite u Beogradu, a predvode ga Srbi. Ilirski pokret je ostao ogranien na
svoje hrvatsko lanstvo. Premda su mu aspiracije bile jugoslovenske,
njegova neprivlanost za ostale June Slovene svela ga je na pokret
hrvatskog nacionalnog buenja. Ipak, ilirstvo e preiveti, u izmenjenom i
razvijenijem obliku, kao ideja bliske kulturne i politike saradnje Hrvata i
Srba, i Junih Slovena uopte.

Hrvatski i srpski panslavizam

Panslavizam devetnaestog veka najbolje moe da se odredi kao
nekoherentni skup esto sentimentalnih i nejasnih proglasa o kulturnim
srodnostima i politikim naklonostima slovenskih naroda. On nije bio
ideologija s jasno odreenim politikim ciljevima (sem kada se njime
koristio ruski imperijalizam), niti je odlunije uticao na bilo koji od
znaajnijih politikih pokreta. Pa ipak, on je odigrao prilinu ulogu u
hrvatskom nacionalnom buenju, i uticaj mu se jo uvek oseao u mnogim
delovima Jugoslavije ak i u vreme Drugog svetskog rata. Sem u sluaju
retkih panslavista koji su verovali u neko budue stapanje svih Slovena u
jednu nadnaciju, panslavizam je pretpostavljao postojanje posebnih
slovenskih naroda. Panslavizam je, dakle, bio nadnacionalna ideologija, ali
ne i univerzalistika poput, recimo, liberalizma, katolianstva ili
komunizma. On se nije obraao ni oveanstvu u celini ni ljudskim biima
kao pojedincima. Panslavizam se sastojao od ideja o etnikim odlikama,
jeziku, istoriji, tradiciji i tako dalje - tipinih elemenata jedne nacionalne
ideologije. Drugim recima, njegov doseg" je bio nadnacionalan, ali mu je
sadrina bila duboko nacionalna, ak nacionalistika. Ta dva, na prvi pogled
nespojiva svojstva dobro su odgovarala hrvatskom nacionalnom buenju.30
Hrvatski narod - njegov obrazovani deo posebno - poetkom devetnaestog veka bio je izloen denacionalizujuim pritiscima susednih
neslovenskih nacija (Austro-Nemaca, Maara i Italijana). Panslavizam je
irio saznanje o brojanoj snazi Slovena, njihovim kulturnim dosti30 O panslavizmu uopte vidi: Kohn (1960); O panslavizmu ilirskog pokreta vidi; ibid., The
Illyrian Movement.

52

gnuima, istoriji i tradicijama. Zato je i bio izvor nadahnua i samopouzdanja onim prvim i malim grupama u Hrvatskoj - uglavnom
pripadnicima Ilirskog pokreta koje su se borile za narodni jezik i kulturu.
Hrvatski panslavizam je, kao i panslavizan uopte, preuveliavao slinosti
medu slovenskim narodima.31 Njegova zasluga je osobito u tome to je
uspeo da istakne one njihove zajednike etnike i jezike odlike koje ne
samo da su pokazivale slinosti meu ovim narodima, ve su ih i odvajale
od drugih neslovenskih naroda. Panslavizam je, stoga, mogao da pomogne
Hrvatima, inei ih svesnijim njihovih slovenskih karakteristika, da razviju
svest o svojoj posebnosti u odnosu na neslovenske susede. Hrvatski
panslavizam je, ba kao i njegov eki savremenik, bio pre svega
antinemaki. On je, takoe, kako bi se moglo i oekivati, bio i za
ujedinjenje Junih Slovena, tj. bio je jugoslovenski.32 U Srbiji i Crnoj Gori
panslavizam je, naravno, bio pre svega anti-turski. Hrianski slovenski
svet, a posebno Rusija, smatran je bratskim saveznikom u borbi protiv
muslimanskih Turaka. Strah od austro-ugarske i nemake ekspanzije poeo
se iriti u redovima srpske intelektualne i politike elite tek posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine. Tadanja spoljna
politika Srbije oslanjala se na Rusiju, ali nikako nije bila motivisana
romantinim snovima o slovenskom jedinstvu i solidarnosti. Saveznitvu s
Rusijom se teilo prvenstveno zarad ouvanja vlastite nezavisnosti pred
opasnou od Austro-Ugarske i Nemake.33 Panslavizam su i kod Hrvata i
kod Srba prihvatali jedino izvesni pripadnici kulturne i politike elite. On
nikakvog uticaja nije imao na veinu stanovnitva, dakle na seljatvo. Bio je
neto ire prihvaen u Crnoj Gori, ali preteno kao rusofilstvo, poto je
Rusija bila vekovni zatitnik - pre iluzorni no stvarni - od Turaka.

Srbija i ujedinjenje Junih Slovena

Srbija i Crna Gora bile su udaljenije od uticaja Srednje i Zapadne
Evrope nego Hrvatska. Takav geografski poloaj, nepovoljniji u pogledu
kulturnog i ekonomskog razvoja, otvarao je, meutim, vie mo31 O romantizmu ilirskog panslavizma vidi: Horvat (1936), Idejna grupa iz Kapucinske uli
ce" i Polet i pad ilirstva". Gajev panslavizam esto je prerastao u detinjastu slavenofilsku i rusofllsku euforiju. U jednom dopisu Nikolaju I Gaj naziva Zapad krvolonim demonom", a cara i Rusiju
uzvienim genijem istonog sunca", predvodnikom slovenskih plemena". Ibid., 113.
32 Vidi; Horvat (1936), Macan (1971), ubrilovi (1958).
33 O panslavizmu kao ideologiji ruskog ekspanzionizma vidi: Kohn (1960), deo 2, Pan-Slavism and Russian Messianism 1860 - 1905". O srpsko-ruskim odnosima uoi Prvog svetskog rata
vidi: Ekmei (1973).

53

gunosti za stvaranje nezavisnih drava. S dva velika seljaka ustanka 1804. i 1815. - poinje proces koji e konano dovesti do stvaranja
nezavisne Srbije, osloboene od Turaka. Srbija je tokom devetnaestog veka
postupno gradila ustanove moderne evropske drave. Premda je bilo
razdoblja zastoja, pa ak i znatnog nazadovanja, taj proces je bio
neprekidan. Politiki ivot u Srbiji se, bar od sredine devetnaestog veka,
odvijao pod uticajem zapadnoevropskih politikih ideja i pokreta. Srpska
kulturna elita je, budui okrenutija Engleskoj i, naroito, Francuskoj, bila na
izvestan nain zapadnija" od one u Hrvatskoj toga doba, koja je bila vie
pod uticajem Srednje Evrope. Srpske politike grupacije i partije bile su po
svemu bitnom nalik zapadnoevropskim. To nije nuno bila prednost. U
sluaju Srbije, razvijeni" politiki ivot je esto dobijao oblik imitativne"
politike, svojstvene zaostalim provincijama za koje je Evropa u svemu uzor.
To je, pak, znailo, udaljavanje od stvarnih i prekih potreba stanovnitva.
U drugoj polovini devetnaestog veka srpska politika elita i
inteligencija poinju sve ee da u Srbiji gledaju vou srpske i
junoslovenske borbe za ujedinjenje, esto izjednaavajui to ujedinjenje s
teritorijalnim irenjem Srbije. Najvaniji dokumenat Srbije devetnaestog
veka o ujedinjenju Srba i ostalih Junih Slovena je Naertanije",
programski nacrt srpske spoljne politike. Tekst je 1844. pripremio Ilija Garaanin, konzervativni politiar bizmarkovskih ambicija.34 (U radu su mu
pomagali poljski izbeglica Adam artoriski i njegov eki saradnik
Frantiek Zah.) Osnovni cilj mu je bio pretvaranje Srbije u jaku dravu, s
efikasnom centralizovanom upravom i stajaom vojskom. Garaaninova
vera u centralizam bila je svojstvena mnogim evropskim dravnicima
devetnaestog veka, koji su regionalizam, autonomiju i federalizam
poistoveivali s anarhijom feudalne vlastele i verovali da moderna drava,
po jakobinskom uzoru, ne sme dopustiti takvo rasipanje vlasti.
Jaanje Srbije bilo je, po njegovom miljenju, nuni preduslov
uspene spoljne politike. Prvi cilj te politike bila je potpuna nezavisnost od
Turske i spreavanje ma koje druge velesile da zauzme njeno mesto.
Garaanin ne pokazuje nikakvu panslavistiku sentimentalnost prema
Rusiji, smatrajui da se pri sklapanju saveza treba rukovoditi iskljuivo
interesima srpske drave i srpskog naroda. (Za Garaanina, razume se, ne
moe biti nikakvog sukoba izmeu interesa naroda i interesa drave.) Drugi
cilj Garaaninovog programskog nacrta spoljne politike, koji je za njega bio
tek prirodni nastavak prvog, bilo je ujedinjenje svih Srba i Junih Siovena.
Garaanin ne vidi nikakvu kvalitativnu razliku medu njima: Srbija kao
drava treba da stekne punu nezavisnost, a potom treba da se iri. On ne
pokazuje mnogo razumevanja za posebnosti i tradicije ni Srba van Srbije, ni
ostalih Junih Slovena.
34 Mackensie (1035) daje Garaaninovu politiku biografiju, nazivajui ga srpskim Bizmarkom".

54

Garaaninovo Naertanije" nije bilo izraz buroaskog

nacionalizma, kakvim ga prikazuju novija marksistiko-lenjinistika
tumaenja. Ono je pre svega izraz monarhistikog i birokratskog
nacionalizma i ekspanzionizma, poto je Srbija toga doba bila preteno
zemlja seljaka i dravnih inovnika. Naertanije" je, pri tom, ipak i
kristalizacija stavova intelektualne i politike elite, koji e preovladivati u
Srbiji sve do stvaranja Jugoslavije 1918. godine. Ti e stavovi, isto tako,
odreujue uticati na politiku srpskih politikih partija u Jugoslaviji izmeu
dva rata.
Garaanin je bio upadljivo konzervativan dravnik, uveren da su
hijerarhija i poredak, a ne sloboda tampe i politike partije, potrebni jednoj
nepismenoj balkanskoj zemlji. Garaaninova e vrsta konzervativizma, bar
kad je re o unutranjoj politici, naii na mnoge otpore posle 1844. godine.
Traenje veih politikih prava i zahtevi za ueem irih narodnih masa
vladae politikim ivotom Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. S
druge strane, njegove ideje o spoljnoj politici Srbije - odnosno, tanije, ideje
koje je on saeo u svom programu -veoma retko e biti dovoene u pitanje.
Njegovo izjednaavanje interesa svih Junih Slovena s interesima srpske
drave, kao i njegova ideja srpskog i junoslovenskog ujedinjenja, kao tout
court proirenja srpske drave, bie bezmalo opteprihvaene u Srbiji.35
Srbija i Crna Gora su konano priznate kao nezavisne drave na
Berlinskom kongresu 1878. godine, iako je njihova potinjenost Porti ve
dugo bila tek formalna. Poslednje turske trupe su napustile beogradsku
tvravu 1867, ostavljajui samo tursku zastavu kao znamenje otomanskog
suvereniteta - predmet strastvene, bezmalo opsesivne mrnje srpske
patriotske mladei. Crna Gora od poetka osamnaestog veka nije priznavala
otomansku vrhovnu vlast. Srbija je postala kraljevina 1882, a Crna Gora
1910. Tokom druge polovine devetnaestog veka Srbija nastavlja svoje
teritorijalno irenje. Potom, nakon balkanskih ratova 1912 (protiv Turske) i
1913 (protiv Bugarske) prisajedinjuje teritorije dananje Makedonije,
Kosovo i Metohiju i deo Novopazarskog Sandaka, dok Vojvodina ostaje
pod Austro-Ugarskom sve do 1918.36 Proaustrijski i autokratski nastrojeni
Aleksandar Obrenovi biva zbaen 1903. godine, a unuk Karaora, koji je
devedeset devet godina pre toga bio vod Prvog srpskog ustanka protiv
Turaka, stupa na presto i postaje kralj Petar I. Mala kraljevina postaje
ustavna monarhija, s liberalno-demokratskim politikim ustanovama i
slobodnim politikim ivotom: necenzurisanom tampom, politikim
partijama, demokratskim izborima, No uza sve to je uticaj vojske i
monarhije (ove druge
35 O Garaaninovoj politikoj delatnosti i njenom uticaju na kasniju srpsku politiku vidi: ubrilov: (1958).
36 Opiti prikaz uspostavljanja balkanskih drava moe se nai u Jelavich C. i Jelavich B. (1977).

55

tek od 1914, kad je prestolonaslednik Aleksandar postao regent) na politiki

ivot znatan.37
Pod kraj devetnaestog veka Austro-Ugarska sledi politiku
onemoguavanja srpsko-crnogorskog politikog ujedinjenja, a posebno se
trudi da sprei Srbe iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine da se povezuju sa
Srbijom. Ta su nastojanja Habsburke monarhije postala vidnija nakon
1903, kada se srpska spoljna politika oslobodila njenog uticaja. Poveanje
broja zatitnih barijera koje je Austro-Ugarska postavila kulturnim i
ekonomskim uticajima srpske drave izazvalo je snana strahovanja meu
srpskim politiarima i intelektualcima irom Srbije i Austro-Ugarske da e
srpski narod zauvek ostati podeljen. Stoga je stvaranje Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca 1918. godine veina Srba doivela izmeu ostalog i kao
oblik ujedinjenja srpskog naroda. To je smatrano vanim istorijskim
postignuem za koje je vredelo podneti velike ljudske i druge rtve.
Stradanja Srbije u Prvom svetskom ratu, na primer, Srbi su esto smatrali za
nadoknaena novim mogunostima srpskog nacionalnog razvitka.38 Po
njima je ovo ujedinjenje Srba trebalo da bude ireverzibilno.
Od sredine devetnaestog veka do danas osnovna razlika meu
Srbima u pristupu ujedinjenju, bilo samih Srba, bilo Srba i drugih Junih
Slovena nije se ticala potrebe i poeljnosti takvog ujedinjenja, ve ustavnih
okvira i politike sadrine nove drave. Nijedan srpski politiar ili
intelektualac - s levice" ili desnice" svejedno - nikada se nije mirio s tim
da Srbi zauvek ostanu podeljeni u okvirima razliitih suverenih politikih
tvorevina. Svi su oni verovali da srpski narod treba da ivi u jednoj
suverenoj dravi, te da u njoj treba da postoji stalna razmena kulturnih i
ekonomskih dobara, kao i protok ljudi iz jednog kraja u drugi. Linija podele
izmeu konzervativaca i male, ali glasne i uticajne levice bila je u tome to
su prvi davali prednost centralizmu i primatu Srbije nad ostalim srpskim i
jugoslovenskim zemljama, i Srbima uopte nad nesrpskim narodima, dok su
drugi verovali u nacionalnu jednakost i kulturni policentrizam.39 Samo je
manjina smatrala da Srbi ne treba ili ne mogu da ive s ostalim Junim
Slovenima u jedin37 Uticaj monarhije na politiki ivot bio je prilian i u drugim evropskim zemljama, ak i
onim s parlamentarnim reimima, kao to su Belgija i Holandija. Ipak, za razliku od tih zemalja,
parlamentarizam u Srbiji nije imao dubljih korena, niti je uivao masovnu podrku, pa se znatno
tee suprotstavljao sve veoj vlasti regenta i vojske.
38 Vidi: Pavloivitch (1971), 53: Gubici Srbije i Crne Gore bili su oko 0,75 miliona. (Vojni gubici Srbije bili su srazmerno 2,5 [puta] vei od Francuskih.)"
39 Mnogi s desnice" nisu svesno bili za hegemoniju. Jednostavno, bilo im je teko da Jugoslaviju vide kao neto drugo do produenje Srbije. Oni su ponekad ak bili spremni da se odreknu
srpskog imena i dela identiteta i tradicija Srbije zarad ireg jugoslavenskog koncepta. No, njihova
nastojanja da nametnu srpski koncept jugoslovenske drave neminovno su vodila tome da nesrpske
nacije, posebno Hrvati, u njihovom jugoslovenstvu vida samo preruenu tenju ka srpskoj hegemoniji.

56

stvenoj dravi. Ideali i ambicije socijalista bile su ak vee od onih koje su

imale konzervativne grupe i partije, poto su se oni zalagali za stvaranje
balkanske federacije. Oni su i stvaranje Jugoslavije i stvaranje balkanske
federacije smatrali ne samo nunim za ujedinjenje svih Junih Slovena
(ukljuujui i Bugare), ve i korakom ka buduoj socijalistikoj Evropi.40
Srpska levica je insistirala na tome da je njena politika sutinski
dobra, jer se zalae za toleranciju meu narodima i prava pojedinaca, i time
zadovoljava osnovna merila prosveenog i humanog politikog morala u
odnosu na nacionalno pitanje. Ali, uz to, takva politika je smatrana za jedini
nain ostvarenja istinskog i trajnog jedinstva Srba s ostalim Junim
Slovenima i drugim balkanskim narodima, poto bi hegemonija i
velikosrpska prevlast donele samo nacionalistiku omrazu i sukobe.
Nacionalna jednakost i policentrizam trebalo je, dakle, da budu i sredstvo
potinjavanja srpskog hegemonistikog nacionalizma, i, istovremeno,
preventivni lek" protiv svih separatistikih nacionalizama kod ostalih
Junih Slovena.41

Sukob i saradnja Hrvata i Srba

Ekonomski razvoj Hrvatske u poslednjoj etvrtini devetnaestog
veka pratili su intenzivniji kontakti i sukobi izmeu Hrvatske i Ugarske.
Gradnja hrvatskih eleznica kao sastavnog dela ugarskog eleznikog
sistema, te iskljuiva upotreba maarskog jezika na eleznici, izazivali su
otpor hrvatske nacionalistike inteligencije. Ostali razlozi protesta i sukoba
bile su ugarska zastava, simboli i grbovi, koji su svuda postavljani. Najveu
ozlojedenost izazvao je, meutim, prodor maarskog jezika.42 Hrvatska
intelektualna i politika elita, uglavnom poreklom iz redova sitne srednje
klase, bila je pri tom slaba. To se pokazalo u trenutku kada je 1883. Be
imenovao Karolj Kuen-Hedervarija ba40 Vidi, izmeu ostalog; Strugar (1956); Perovi (1984), deo 2, Drutveno-ekonomske i politike karakteristike drave i stavovi radnikog pokreta Jugoslavije o nacionalnom pitanju do 1923.
godine".
41 Vidi, izmeu ostalog: Perovi (1984), deo 2, Drutveno-ekonomske i politike karakteristike
drave i stavovi radnikog pokreta Jugoslavije u nacionalnom pitanju do 1923. godinu". Vidi, takoe:
Milenkovi (1974), Uvod", 1. Kratak pregled razvitka socijal reformistikog pravca u radnikom
pokretu jugoslovenskih zemalja"; deo prvi: Pribliavanje jugoslovenskih socijalreformista i njihovo
ujedinjenje u Socijalistikoj partiji Jugoslavije". (Milenkovi se bavi razdobljem posle Prvog
svetskog rata, ali njegova analiza razotkriva poreklo politike socijaldemokratskih grupa u
nacionalnom pitanju.)
42 Horvat (1936), 307-11.

57

nom Hrvatske, na kom e se poloaju on nalaziti do 1903. godine. Vet

politiar, Kuen-Hedervari pristupa Hrvatskoj kako bi svaki guverner,
imenovan u imperijalnoj prestonici, priao nerazvijenoj ali ne mnogo
neposlunoj koloniji. Njegove uspehe kao administratora i organizatora
pomraio je nain na koji je vladao: meavina lukavstva i nemilosrdnosti,
povezana sa velikim oseanjem za slabosti jednog drutva s nerazvijenim
politikim ivotom, ijim neiskusnim politikim elitama manjka
samopouzdanja. Kuen-Hedervari je ubrzo uspostavio potpunu kontrolu nad
Saborom i vladajuom Narodnom strankom. Opozicija Hrvatske stranke
prava i Neodvisne narodne stranke bila je nedelotvorna, pre svega zato to
im je birako telo u srednjoj klasi bilo sasvim malobrojno. Seljake mase su
jo uvek bile van politike.43
ak i kolonijalni guverner" sa manje oseanja za politiku realnost
od Kuen-Hadervarija zapazio bi sve dublji jaz izmeu Hrvata i Srba u
Hrvatskoj, i posebno injenicu da se Srbi oseaju progonjenim od strane
nacionalistikih ekstremista iz Hrvatske stranke prava. (Njen osniva i vo,
Ante Starevi, povremeno je Srbima pretio ak istrebljenjem.44) KuenHedervari je smesta posegao za proverenim receptom da je lake vladati
nekom zemljom ako se prodube unutranje podele. Sitniji ustupci uinjeni
srpskoj manjini u vezi s pravoslavljem, upotrebom irilinog pisma i
ueem u lokalnoj upravi doneli su mu izvesnu podrku dela srpske srednje
klase. U Zagrebu su 1902, posle dueg razdoblja ostraenih nacionalnih
polemika i konfrontacija izmeu delova hrvatske i srpske inteligencije,
izbile antisrpske demonstracije, tokom kojih je bilo estokih nasrtaja na
Srbe i njihovu imovinu.45
Za Kuen-Hedervarijeve vladavine dva lokalna politika pokreta
pokuala su da nau pristalice van srednje klase: socijaldemokrati, okrenuti
brojano slaboj radnikoj klasi, i liberalna nacionalistika inteligencija,
zainteresovana za seljatvo koje je predstavljalo veinu stanovnitva. Ovaj
potonji e 1904. godine osnovati Hrvatsku puku seljaku stranku, pod
vodstvom brae Antuna i Stjepana Radia.46 Oba
43 O vladavini Kuen-Hedervarija vidi: Horvat (1936), Khuenovtina"; idak (1368), Khuenov reim. 1883- 1887", Khuenov reim g. 1887- 1805", Khuenov reiim g. 18'J5-1903".
44 O Starevievom miljenju o Srbima (koje je nazivao Slavcnosrbi") zanimljivi podaci se
mogu nai kod Spalati na (1978), 111-2: (Srbi su]... rasa robova, najgnusniji od svih zverova. [...]
Oni nemaju savesti, ne znaju itati, nita nisu u stanju da naue, ne mogu biti ni bolji ni gori no to
jesu. Svi su potpuno isti, osim razlika u lukavstvu i okretnosti..."
O hrvatskoj nacionalistikoj odbrani Starevievih stavova vidi: Starevi, M. (1936), posebno poglavlja 5 i 8.
45 Vidi: Horvat (1936), Pad grofa Khuena"; idak (1908), Khuennv reim g. 1895-1903",
posebno Srpsko-hrvatski odnosi". Etrvalsko-srpski sukob oko priznavanja srpskog imena i irilskog pisma bio je intenzivan ve 70-tih godina devetnaestog veka; vidi: Istorija srpskog naroda, tom
5, knjiga 2, Srbi u Hrvatskoj i Slavoniji 18G8- 1878" (od Andrije Hadenia), te naroito deo Borba
za ravnopravnost u sporu oko jezika i imena".
46 O politikim aktivnostima Stjepana Radia vidi: Gazi (1973-74); o poecima hrvatskog
seljakog pokreta brae Radi vidi: Vukovi-Todorovi (1940), tom 1.

58

pokreta bila su napredna", tj. okrenuta niim drutvenim klasama,

antiklerikalna i antitradicionalistika. Pri tom su socijaldemokrati bili
internacionalisti, a Seljaka stranka patriotska (ili, moda, nacionalistika).
No ipak su neki intelektualci iz njenih redova (Antun Radi, naroito) ili
toliko daleko da tvrde da hrvatski narod, koji su poistoveivali sa
seljatvom, nema istorije, postoje vladajua vlastela - a ona je, po njima,
tvorac istorije - ili nehrvatskog porekla, ili nepatriotska i zavisna od
tuinskih sila i interesa.
im su obrazovaniji socijaldemokrati i pripadnici Seljake stranke
hrvatski narod poeli sagledavati sasvim po strani od njegove istorije,
tradicije i katolianstva, da bi potom i Srbe videli na isti nain, neminovno
su im se etniki i jeziki homogena hrvatska i srpska seljatva morala
ukazati kao veoma bliska, ak i kao jedan narod. Pravai", pristalice
Hrvatske stranke prava, svoje su traenje hrvatske nezavisnosti i posebne
suverene hrvatske drave zasnivali na pravnim dokumentima Sabora, uz
pomo kojih su nastojali da dokau postojanje kontinuiteta hrvatske drave
jo od srednjeg veka. Za njih je ta hrvatska drava bila stvarnost, na temelju
njenog pravnog postojanja, makar daje postojala samo na papiru. Nove
mlade demokratske snage su, s druge strane, svoje traenje politikih prava
seljaka i hrvatske nezavisnosti zasnivale na naelima liberalne demokratije i
idejama prava oveka.

Hrvatsko-srpska koalicija 1905.

Krajem devetnaestog veka politiki ivot dalmatinskih gradova naroito Splita, Zadra i Rijeke - otvara se zapadnoevropskim uticajima.
Dalekovidiji politiari stupaju na scenu, sagledavajui budunost Hrvata i
Srba u irem kontekstu evropske politike. Za razliku od kontinentalnih"
hrvatskih politiara (ue Hrvatske i Slavonije), koji su bezmalo bez ostatka
bili obuzeti borbom protiv maarizacije, dalmatinski politiari Ante
Trumbi i, naroito, Frano Supilo, videli su u nemakom ekspanzionizmu Drang nach Osten" - i njegovim uticajnim saveznicima u redovima
politiara i vojnika Habsburke monarhije - najveu opasnost za sve
junoslovenske tenje sa nezavisnou.47
Sloboda tampe i udruivanja bila je vea u Ugarskoj nego u uoj
Hrvatskoj, te je stoga Rijeka, u to vreme pod neposrednom maarskom
47 O ovoj politici novog kursa" vidi: Marjanovi (1913); Istorija srpskog naroda (1983), tom 6,
knjiga 1, Nastanak politike novog kursa na Primorju" (od Koste Milutinovia). Za opti pregled
hrvatsko-srpske koalicije vidi: Gross (1960); idak (1968), Hrvatski narod u razdoblju od g. 1903.
do 1914". O ekonomskim preduslovima politike novog kursa" vidi; Gross (1960), deo a, Uvod",
pogl. 2, Ekonomska podloga novoga kursa".

59

upravom iz Budimpete, izabrana za mesto sastanka dalmatinskih politikih

voa. Rijeka rezolucija od oktobra 1905. bila je ire koncipirana od ma kog
ranijeg hrvatskog politikog dokumenta, i pokazala je da hrvatska politika
moe ii dalje od otpora spoljnim pritiscima iz Bea ili Budimpete. U to
doba politika zbivanja u Ugarskoj nagovetavala su da e se traiti potpuna
nezavisnost te zemlje. To bi, po tradiciji, vodilo strahu od ekspanzivnog
maarskog nacionalizma, a Hrvati bi se pribliili Beu, traei zatitu i
sitnije ustupke. Rijeka rezolucija bila je neto suprotno tome - deklaracija
podrke Maarima.48
Rezolucija je bila znak novopronaenog pouzdanja, dokaz nove
zrelosti znaajnog dela hrvatske politike elite i nagovetaj da Hrvati stiu
modernu politiku nacionalnu svest. Tenje Maara bile su prihvaene i
podrane na temelju prava svake nacije na samoopredeljenje. Isto to pravo
na nezavisni politiki, kulturni i ekonomski razvoj traeno je i za Hrvate, a
zahtevano je i prikljuenje Dalmacije Hrvatskoj. Rezolucija je u liberalnodemokratskom duhu zahtevala i slobodu tampe i udruivanja, nezavisno
sudstvo i slobodne izbore. Posebnog je odjeka imala u Dalmaciji, ali su je i
neke politike grupe u uoj Hrvatskoj i Slavoniji takode prihvatile.
Rezoluciju su podrali i mnogi srpski politiari u Habsburkoj monarhiji,
posebno u Dalmaciji (Zadarska rezolucija, oktobra 1905), koji su svemu
dodali i svoj zahtev za priznavanje Srba kao nacije, a ne tek kao verske
grupe koja pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Rijekom rezolucijom je po
prvi put u hrvatskoj istoriji jedna znaajnija politka grupa podrala ideju
junoslovenske drave.49
Budui da su liberalno-demokratske ideje Rijeke rezolucije znatno
uticale na veoma vanu struju hrvatskog nacionalizma, saradnja izmeu
hrvatskih i srpskih politiara je postupno bivala mogunom. Hrvatska
stranka prava, na primer, bila je podstaknuta da razvije liberalnu verziju
svoje ideologije. Rijeka rezolucija je insistirala na tome da prava hrvatske
nacije poivaju na pravima oveka. Tako su zahtevi dotad zasnivani na
legalnom kontinuitetu hrvatske drave, to je bio osnovni prioritet Hrvatske
stranke prava, postali drugorazrednog znaaja. Tek formirano shvatanje
prioriteta prava graanina i glasaa u odnosu na prava po osnovu legalne
dravne tradicije, omoguilo je da
48 Vidi: Gross (1960), Uvod", pogl. 1, Postanak politike novoga kursa", 2, Rijeka i zadar
ska rezolucija".
49 Naravno, program Ilirskog pokreta je bio predhodnik, ali njegovi ciljevi su bili prvenstveno
kulturni, a ne politiki. Isto vazi i za neo-ilirstvo biskupa Josipa Juraja trasmajera. Ovaj obrazovani i liberalni katoliki svestenik bio je 1867. godine glavni osniva Jugoslavenske akademije, iji
je cilj bio, zajedno sa raznim drugim kulturnim i obrazovnim institucijama, publikacijama i aktiv
nostima koje je on podravao i fioansirao, da pomae kulturno ujedinjenje Junih Slavena. Njegovi
ekumenski napori na pomirenju i zbliavanju katolicizma i pravoslavlja bili su u velikoj meri inspirisani eljom da se postigne duhovno ujedinjenje Hrvata i Srba. Zajedno sa svojim bliskim saradnikom kanonikom Franjom Rakim, koji je bio prvi predsednik akademije, on je zamiljao stvaranje u
budunosti nezavisne jugoslavenske drave. Ali trosmajer i Raki i njihovi sledbenici su se
uzdravali od stvaranja jugoslovenskog politikog programa, procenjujud da je Hrvatska njigovog
vremena previe slaba i provincijalna za tako ambiciozne planove. O aktivnostima Strosmajera i
Rakog vidi, izmeu ostalog: Horvat (1936), Reakcija"; Na raskru"; Voljom Bizmarckovom";
Graditelj Maurani".

60

se i graani drugaije nacionalne svesti od hrvatske kao, na primer, Srbi

ukljue u politike procese u Hrvatskoj.
Stvaranje Hrvatsko-Srpske koalicije u Hrvatskoj, u decembru 1905.
godine, predstavlja kljuni dogaaj u istoriji hrvatsko-srpskih odnosa.50 Bio
je to savez hrvatskih politikih partija. Hrvatske stranke prava i Hrvatske
napredne stranke, na jednoj, i srpskih politikih stranaka, Srpske narodne
samostalne stranke i Srpske narodne radikalne stranke, na drugoj strani.
Socijaldemokratska stranka Hrvatske i Slavonije, ije je lanstvo bilo
meovito hrvatsko-srpsko, pripadala je koaliciji do aprila 1906. godine.
Koalicija je u Hrvatskoj bila samo zakratko na vlasti 1906. godine, kada je
formirala meovitu hrvatsko-srpsku vladu, ali je bivalo drugih razdoblja u
kojima je koalicija drala vlast na lokalnom nivou. Njen je uticaj na
hrvatsku i, bar u okvirima Austro-Ugarske, junoslovensku politiku, sve do
kraja Prvog svetskog rata, bio vei no ma koje druge hrvatske, srpske ili
slovenake politike partije.51
Po prvi put u istoriji su se velike i reprezentativne grupe hrvatskih i
srpskih politiara nale objedinjene u jednom politikom telu oko
zajednikog nacionalnog politikog programa koji je kao krajnji cilj
hrvatske i srpske politike isticao ujedinjenje Junih Slovena. Koalicija je
takoe u potpunosti shvatala opasnost koju nemako-austrijski nacionalizam
i imperijalizam predstavljaju za sve June Slovene. Tadanji beki i
berlinski politiki i vojni vrhovi smatrali su nezavisnu Srbiju preprekom
njihovim planovima za Drang nach Osten". Stoga su i Srbi koji su iveli
pod Monarhijom, esto sumnjieni kao subverzivan" i secesionistiki
nacionalni elemenat. Pritisci i spletke beke vlasti usmereni protiv koalicije
ipak su uglavnom ostajali bez rezultata; samo su doprinosili
kompromitovanju Austro-Ugarske u Evropi i popularizovanju ideje
junoslovenskog ujedinjenja kod evropskog javnog mnjenja.
Jugoslovenstvo hrvatsko-srpske koalicije omoguile su odreene
ideoloke pretpostavke: njena liberalno-demokratska ideologija je imala
naglasak na demokratskim politikim ustanovama i pravu naroda na
samoopredeljenje. To je pravo, budui univerzalno, imalo vaiti i za Hrvate
i za Srbe podjednako. Argumenti politike legitimnosti su pomereni od
partikularnih, te otud i nepomirljivih, hrvatskih i srpskih tradicija i
istorijskih seanja. Koalicija je imala prosveen odnos spram crkve i
religije: partije koje su je inile bile su protiv uea svetenih lica u
politikom ivotu, dok su religijska verovanja i vrednosti smatrale
privatnom stvari pojedinca. Ovo odvajanje crkve od politike pridonelo je
uklanjanju jedne od vanih prepreka hrvatsko-srpskoj saradnji i jedinstvu.
50 O srpskom shvatanju hrvatsko-srpske koalicije vidi Istorija srpskog naroda (1983), tom 6,
knjiga 2, Hrvatsko-srpska koalicija" (od Koste Milutinoviia).
51 Vidi: Gross (1960), deo d, Poslije sloma novog kursa"; Harvat (1936), Hrvatsko pitanje
u aritu europske politike"; ,,U znaku veleizdajnikih procesa".

61

Revolucionarna omladina"
Krajem devetnaestog veka stasala je u Habsburkoj monarhiji jedna
mlada revolucionarna generacija Srba i Hrvata, nadahnuta radikalno
naprednim" idejama: populistikim, anarhistikim i socijalistikim. Gotovo
do jednog ovi mladi ljudi su eleli propast Austro-Ugarske, a mnogi su uz to
bili i za ujedinjenje Junih Slovena u jedinstvenu suverenu dravu, s
ureenjem republikanskog tipa, demokratskim politikim ustanovama i
nekim oblikom socijalistike organizacije privrede. U jugoslovenskoj
istoriografiji poznati kao Revolucionarna omladina", ovi mladi ljudi nisu
zastupali nikakvu ni koherentnu ni razvijenu ideologiju. Njihove idejevodilje retko su bile marksistike; drugi uticaji su bili znaajniji, recimo
Prudonov, dok bi se najvanijim mogao smatrati uticaj ruskih
revolucionarnih mislilaca devetnaestog veka. Ovi mladi revolucionari su, s
romantinim oduevljenjem, verovali u neminovnost nacionalne i drutvene
revolucije, uz uee narodnih masa. Narod je, pak, valjalo nadahnuti i
voditi ka revolucionarnoj akciji; za to su hrabri i samoportvovani pojedinci
bili neophodni. Takve ideje, kao i primeri revolucionara devetnaestog veka,
vodili su gotovo nuno ne samo stvaranju malih revolucionarnih grupa i
tajnih drutava, ve i diletantskim pokuajima ubistva visokih austrougarskih civilnih i vojnih slubenika. Mnogi od izvrilaca su postali
poznate, ak legendarne linosti u oima mladih, a ponekad i u irim
slojevima stanovnitva.52
Revolucionarnu omladinu" su uglavnom inili studenti i
srednjokolci. Veinom su - naroito medu Srbima - bili poreklom iz nepismenih ili polupismenih seljakih porodica. Portret tipinog mladog
revolucionara toga doba - Hrvata ili Srbina svejedno - istakao bi njegovu
inteligenciju, lino potenje i hrabrost, spojene s istinskom ljubavlju za svoj
narod. Istovremeno ne bi mogli ostati neprimeeni njegov manjak
sistematskog obrazovanja, naivni romantizam njegovih politikih stanovita
i sklonost revolucionarnom nasilju. Borbenost i ostraenost
Revolucionarne omladine" bih su delom reakcija na sve opresivnije mere
austro-ugarskog reima. Mladi su, takode, uviali da umerenjaci i reformisti
nisu uspeli da bitno poboljaju status Junih Slovena u Habsburkoj
monarhiji, a dodatno ih je radikalizovala i svest o denacionalizujuim
pritiscima maarskog nacionalizma, posebno u Hrvatskoj.
Nacionalni sastav Revolucionarne omladine" bio je meovit,
hrvatsko-srpski, uz uee bosanskih muslimana. Njihova meovita srpskohrvatsko-muslimanska revolucionarna udruenja esto su prerastala u vrsta
bratstva jugoslovenskih revolucionara. Najbolji primer
52 O revolucionarnom vrenju meu Junim Slovenima u Habsburkoj monarhiji, pogotovu u
Bosni i Hercegovini, vidi: Dedijer (1966).

62

predstavlja Mlada Bosna", bosansko-hercegovaka revolucionarna

organizacija mladih Srba, Hrvata i Muslimana, iji je lan Gavrilo Princip
28. juna 1914. u Sarajevu izvrio atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda.53
Postojala je vana veza izmeu radikalizma u drutvenim pitanjima
i radikalizma u nacionalnom pitanju. Revolucionarni junoslovenski
socijalista najee je bio i nacionalni revolucionar koji se bori za unitenje
Austro-Ugarske. On je, pored toga, verovao i u nacionalno jedinstvo svih
Junih Slovena i u nunost stvaranja njihove jedinstvene drave. Preplitanje
ova dva radikalizma - naprednog" i nacionalnog - moglo bi se pripisati
tenji da se traga za radikalnim reenjima u svim domenima politikog i
drutvenog ivota (te stoga i za radikalnim reenjima nacionalnog pitanja),
im se padne pod uticaj ma koje vrste politikog radikalizma (u ovom
sluaju, levog - revolucionarnog). Meutim, opredeljenje za jugoslovenstvo
nije tako lako shvatljivo. Kako to da su toliki revolucionarni socijalisti
verovali u nacionalno jedinstvo Junih Slovena i u potrebu stvaranja
nezavisne i jedinstvene junoslovenske drave? I drugi su oblici radikalnog
nacionalizma bili mogui: napredna" revolucionarna strast mogla se spojiti
s isto toliko strastvenom verom u, recimo, stvaranje velike Hrvatske ili
velike Srbije. Takoe, poto su levi radikali, veinom, bili i
internacionalisti, zbog ega su uopte tom revolucionarnom kosmopolitizmu
dodavali i veru u jugoslovenstvo?
Brojni radikali su se opredeljivali za jugoslovenstvo iz sledeih
razloga:
1) Mada nije ni bilo tog internacionalizma, ni kosmopolitizma koji
bi, sami po sebi, bili u stanju da vode ka ideji jugoslovenskog ujedinjenja,
poto su, ve po definiciji, bili osloboeni svake nacionalne, etnike,
kulturne i jezike sadrine, ipak su, ako se do njih iskreno
dralo, internacionalistike i kosmpolitske vrednosti mogle da doprinesu
jaanju jugoslovenstva medu pripadnicima raznih naroda time to
su razvijale saradnju i jedinstvo meu mladim srpskim, hrvatskim i
muslimanskim revolucionarima.
2) Progresivni" revolucionar bio je antiklerikalac i, esto, ateista.
Za Hrvate, Muslimane i Srbe su konfesionalne odnosno religijske razlike
bile vaan element nacionalnog identiteta i izvor kulturne razliito53 O idejama Mlade Bosne vidi: Palavestra (1965). Istoriari, objanjavajui zbog ega je ba
srpska omladina, uoi Prvog svelskng rata, bila najradikalnija u traenju promena politike i
drutvene strukture, odnosno nacionalnih odnosa, obino navode tri razloga: 1) podsticanje srpske i
crnogorske pobede u Prvom i Drugom balkanskom ratu; 2) izuzetno teak poloaj srpskog seljatva u
Bosni i Hercegovini (Austro-Ugarska nije, po okupaciji Bosne i Hercegovine 1878, sprovela oekivane agrarne reforme i veina zemlje je ostala u rukama muslimanskih begova); 3) progon srpskih
politiara u Austro-Ugarskoj zbog njihovih naklonosti prema Srbiji i veza s njom. Opti prikaz poloaja Srba u Bosni i Hercegovini i njihovog nacionalnog pokreta na prekretnici vekova moe se
nai u Istoriji srpskog naroda (19831, tom 6, knjiga 1, Drutvo, privreda i socijalni nemiri u Bosni
i Hercegovini" i Nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini" (od Miloraa Ekmeia).

63

sti (a u sluaju Srba i uvar seanja na srpsku srednjovekovnu dravu).

Ateistika i antiklerikalna shvatanja teila su brisanju tih razlika, te stoga i
lakem uspostavljanju jedinstva. U odnosu na ideju junoslovenskog
ujedinjenja nije bilo bitnih razlika izmeu junoslovenskih liberalnih
demokrata i naprednih" revolucionara. To se lako moe razumeti uzme li
se u obzir da su se, posebno kada je re o religiji i crkvi, ideje i vrednosti i
jednih i drugih, temeljile na batini prosveenosti i tradiciji evropskog
kritikog racionalizma. Za razliku od liberalnih demokrata, meutim,
ateizam i antiklerikalizam revolucionarnih socijalista su bili radikalni i
potpuni.
3) Premda ponekad zaljubljen u epsku poeziju i uspomene na
srednjovekovne drave, revolucionarni socijalista je, uglavnom ipak bio
neprijatelj" istorije i radikalni kritiar tradicije. On je istoriju posmatrao u
svetlu klasne borbe, ugnjetavanja i eksploatacije. Pravni kontinuitet hrvatske
drave jo od srednjeg veka nije mogao, na primer, da bude temelj njegove
politike svesti, budui da on prema njemu nije oseao ni lojalnost ni
privrenost. Tako je, posredstvom svog radikalizma, napredni"
revolucionar gubio deo svoje nacionalne svesti - onaj, kako bi ga on opisao,
nazadan" i reakcionaran" deo. Ova vrsta redukcije hrvatske i srpske
nacionalne svesti otklanjala je onu kranje znaajnu istorijsku razliku meu
njima i meusobno ih pribliavala.
4) Usredsreenost naprednih" revolucionara na drutvene probleme teila
je brisanju politikog znaaja nacionalnog identiteta. I ovde nailazimo na
srodnost s opredeljenjima liberalno-demokratske ideologije hrvatsko-srpske
koalicije. Usredsreenost na drutvene probleme pre svega je znaila
zaokupljenost seljatvom, poto su radnici bili malobrojni. Vieno oima
revolucionara, seljatvo se javljalo kao eksploatisana proleterska grupacija,
koja ivi izvan istorije - sem, razume se, ukoliko joj je rtva - ostajui
venim plenom nepatriotskih elita (feudalnih, svetenikih, monarhistikih,
birokratskih i kapitalistikih). Napredni" revolucionari toga doba nisu
videli posebnih razlika izmeu hrvatskih i srpskih seljaka, a za njih su samo
seljaci i radnici bih pravi narod i prava nacija.

Socijalistiki pokret u Hrvatskoj 1860 -1914.

Zaeci socijalistikog pokreta u Hrvatskoj padaju znatno kasnije
nego u zemljama Zapadne i Srednje Evrope. To kanjenje bilo je, pre
svega, prouzrokovano srazmernom ekonomskom zaostalou i
udaljenou od politikih i drutvenih zbivanja u Evropi. Socijalistike
ideje i
64

socijalistiki pokret, uopte uzev, u itavom periodu 1860-1914. neposredno

slede i odraavaju razvoj zemlje u celini. Bilo je, naravno, i kraih razdoblja
u kojima je strana, posebno maarska dominacija potiskivala socijalistiki
pokret i drala ga ispod nivoa koji bi verovatno bio dostigao s obzirom na
razvoj industrije i broj radnika. Krajem 60-tih i poetkom 70-tih godina
devetnaestog veka, manje grupe radnika, uglavnom zaposlenih u zanatstvu,
poinju traiti skraenje radnog vremena i vie nadnice. Te prve borbe za
radnike pravice nisu bile ni organizovane, ni masovne - ostale su
ograniene na sporadine i spontane proteste. Hrvatska je u to doba bila
uglavnom seljaka zemlja, sa 13,3% pismenog stanovnitva. Njen najvei
centar, Zagreb, imao je oko 20.000 stanovnika, od kojih su 13% bili radnici,
uglavnom zaposleni u zanatskim radionicama. Svega nekoliko fabrika je
zapoljavalo vie od stotinu radnika.54
Socijalistiki pokret su, s poetka, inili gotovo iskljuivo radnici,
bez podrke intelektualaca. Nikakvih pokuaja formulisanja ireg politikog
programa nije bilo - zahtevi su bili ogranieni na usko egzistencijalna
pitanja. Vostvo pokreta - a stalnog vostva zapravo nije ni bilo - uglavnom
je poticalo iz redova zanatlija, koji su doli u dodir s nemakim i austrijskim
socijalistikim pokretima i prihvatili njihove ideje i politike programe.
Neki od njih su i sami bili stranci, veinom iz Nemake i Austrije, koji su
doli u Hrvatsku jer je zbog manjka kvalifikovane radne snage njihov rad tu
bio bolje plaen. Alatke i maine, uz uputstva za njihovu upotrebu i
popravku, uglavnom su uvoeni iz Nemake i Austrije, a to su ujedno bile i
zemlje u koje je valjalo odlaziti i zarad tehnikog usavravanja. (U uoj
Hrvatskoj i Slavoniji, a donekle i u ostalim delovima Jugoslavije, mnogi
tehniki termini i nazivi alata i mainskih elemenata do danas su ostali
nemaki.)
ak i oni radnici koji nikada nisu izali iz Hrvatske i koji nisu bili
nemakog porekla esto su se koristili nemakim jezikom. Jedan od razloga
bio je nedostatak hrvatskih termina, ali je drugi bilo organizovanje strunih
radnika na principima slinim cehovskim: oni su, naime, eleli da zatite
svoja zanimanja od konkurencije dizanjem barijere nerazumljivog" jezika.
I prva socijalistika terminologija bila je, takoe, nemaki uvoz. Nemaki
socijalistiki renik je ak postao simbol vieg statusa strunih radnika, te
stoga i zatien od kroatizacije. Prisustvo stranaca u vostvu, upotreba
nemakog jezika i uticaj austro-nemakih socijalistikih ideja, uglavnom
neprimenljivih na lokalne uslove, doprineli su vienju socijalizma kao
neeg tueg Hrvatima i Hrvatskoj. Pokret radnike klase u Hrvatskoj bio je
odve slab, a uticaji ekonomski razvijenijih susednih srednjoevropskih
zemalja isuvie snani
64 Vidi: idak (1968), Poeci radnikog pokreta u hrvatskim zemljama", naroito 75-6.

65

da bi on uspeo da izbegne vezivanje za centre na strani.55 To vezivanje,

dakle, nije bilo posledica ideolokog internacionalizma, premda je bilo
pojedinaca koji su uspostavili veze sa Prvom internacionalom i itali i
rasturali njene publikacije.
Ukidanje cehova 1872. dalo je snaan podsticaj formiranju stalnih
radnikih udruenja. Njihovi prvobitni ciljevi su bili sasvim skromni:
pomo bolesnima (i dostojan pogreb mrtvima), te davanje nekoliko
kolarina za obrazovanje mladih radnika.56 Ove dobroiniteljske funkcije su
nekad obavljali cehovi, pa je njihovo ukidanje - iako je u celini pogodovalo
industrijskom napretku - znailo i gaenje ovih funkcija.
Prva socijalistika tampa bila je dvojezina (na hrvatskom i
nemakom jeziku) i ideoloki pod potpunim uticajem nemake i austrijske
socijaldemokratije. Tira ovih asopisa i novina bio je malen, a njihov vek
esto kratak. Veina radnika jo uvek je bila potpuno apolitina, a njihovo
zanimanje za probleme socijalizma" i drutvena i politika pitanja uopte
nisu mogli da pobude prevodi" politike propagande namenjene
srednjeevropskom radnitvu, iji su drutveni i ekonomski problemi bili
drugaiji. Dvojezini politiki asopis Radniki prijatelj (Der
Arbeiterfreund), koji je izlazio 1874-1875. godine, zagovarao je
internacionalizam, ali i insistirao na tome da ga valja kombinovati s
ljubavlju za vlastitu domovinu.57 Pojmovi domovine" i narodnosti" bili su,
meutim, dvosmisleni, te nije bilo jasno da li oznaavaju Hrvatsku i
hrvatski narod uopte, ili samo pojedine krajeve i njihovo stanovnitvo.
asopis se isprva odredio kao glas hrvatske radnike klase, ali je uskoro
ustvrdio da je glas jugoslovenske radnike klase. Osnovni politiki zahtev
ovog nedeljnika bilo je opte pravo glasa, to su u to vreme traili i evropski
socijalisti. asopis je, uz to, branio slobodu tampe i traio osmosatni radni
dan, slobodne nedelje i uvoenje graanske milicije (u Austriji i Nemakoj
se upotrebljavao naziv Volkswehr) umesto stajae vojske. Radni ljudi treba
da imaju pristojne nadnice", a njihova deca obavezno besplatno
obrazovanje. Veina tih zahteva bila je tek prevod na hrvatski zahteva
evropskog radnikog pokreta i hrvatski se radnici nisu s njima
poistoveivaii.
U Hrvatskoj nije bilo klasne borbe u evropskom smislu sve do
poetka 90-tih godina devetnaestog veka. Sedamdesetih i osamdesetih
godina najei su bili sukobi izmeu sitnih zanatlija i njihovih radnika, na
jednoj, i njihovih uspenijih kolega, na drugoj strani. Neto nalik na klasnu
borbu postojalo je na velikim imanjima, pre svega u Slavoniji, na kojima su
zemljoposednici unajmljivali seljaku radnu snagu. U industriji su sami
vlasnici radili u svojim firmama, esto s lanovima
55 O stagnaciji hrvatske privrede pod ugarskim politikim i ekonomskim pritiskom vidi:
idak (1968), 124.
56 idak (1968), 78.
57 idak (1968), 78-9, 199.

66

ire porodice. Prvi maj je, pod uticajem Druge internacionale, prvi put
proslavljen 1890. godine.58 Taj dogaaj je oznaio poetak novog razdoblja
u istoriji hrvatskog radnikog pokreta, razdoblja poveane aktivnosti i bolje
organizovanosti. U to doba nastaje i mali polulegalni sindikalni pokret, koji
postie izvesne uspehe u poveanju radnikih nadnica. Prvi sindikalisti bili
su, pre svega, zainteresovani za dobrobit radnika, dok ih opta ekonomska,
politika i drutvena pitanja gotovo da nisu zanimala. Da bi radnici ostali
ravnoduni prema optijim politikim pitanjima, austro-ugarske vlasti esto
su bile voljne da ine ustupke u domenu isto radnikih zahteva. Sindikalisti
su, meutim, ipak istupili s dva politika zahtev ireg znaaja: traili su
opte pravo glasa i potpunu legalizaciju sindikata. (Hrvatska je 90-tih
godina prolog veka bila jedina ustavna evropska zemlja u kojoj sindikati
nisu bili priznati.)
Sindikalisti su obino odbacivali nacionalne zahteve kao
buroasku" ideologiju i neto to nije ni od kakvog interesa za radniku
klasu. Pod uticajem austrijskih socijaldemokrata i Druge internacionale,
tvrdilo se da e ukidanje kapitalizma razreiti, ili, tanije, ukinuti, to pitanje.
Sasvim je razumljivo da je takav stav uivao podrku svih protivnika
hrvatske nacionalne emancipacije, jer je podrazumevao pasivnost hrvatskog
radnikog pokreta prema borbi za tu emancipaciju. U sukobu hrvatskog i
srpskog nacionalizma u Hrvatskoj, socijalisti su odbili da se opredele za ma
koju od strana zalaui se za mir i saradnju izmeu ova dva naroda.
Hrvatski socijalisti su, veinom, radniku klasu smatrali potpuno imunom
na nacionalizam, da bi potom tu a priori ustanovljenu injenicu"
propagirali kao primer drugim drutvenim grupama.53
Nacionalne partije su pod kraj devetnaestog veka esto optuivale
socijaliste da su sluge Bea i Budimpete i da izdaju narodne interese
branei iskljuivo interese radnike klase. Programu socijalista samo jedan
element je bio zajedniki s programima hrvatskih buroaskih" stranaka,
koje su socijalisti obino optuivali da tite sebine klasne interese" pod
maskom patriotizma: zahtev za opte pravo glasa. U to doba je samo 2%
hrvatskog stanovnitva imalo to pravo, a i ti glasai su esto zavisili od
vlade; bili su, recimo, vlasnici ili poslovoe preduzea koja su primala
dravne narudbe, ili dravni nametenici. Reim Kuen-Hedervarija,
hrvatskog bana 1883-1903, vesto je manipulisao izborima i uspevao da
onemogui da se njegovi politiki protivnici -buroaski", kao i
socijalistiki - domognu iole znaajnijeg uticaja. Na58 idak(1968), 199.
59 Analizu stava hrvatskih socijaldemokrata o nacionalnom pitanju u poslednjoj deceniji devetnaestog veka daje Gross (1956). iri pristup junoslovenskim socijal-demokratima i nacionalnom
pitanju nalazimo kod Strugara (1956) i Perovia (1984), deo 2, Drutveno-ekonomske i politike
karakteristike drave i stavovi radnikog pokreta Jugoslavije o nacionalnom pitanju do 1923.
godine".

67

cionalne partije su verovale da e opte pravo glasa znatno pomoi njihovu

borbu za veu samostalnost Hrvatske, dok su se socijalisti za njega zalagali
zarad ostvarenja drutvenih i ekonomskih reformi.
Dalji razvoj socijalistikog pokreta dovodi 1894. godine do
stvaranja Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije. Ova prva
junoslovenska socijalistika partija ubrzo uspostavlja veze sa slovenakim
socijalistima, koji 1896. osnivaju Jugoslovensku socijaldemokratsku
stranku. Hrvatski socijaldemokrati su odbacivali revolucionarnu borbu,
budui da su bili opredeljeni za ustavne i reformistike metode politike
borbe. Kao politika partija s optim politikim programom, socijalisti su
morali da zauzmu stav o veini politikih pitanja. U odnosu na hrvatsko
nacionalno pitanje zahtevi su im bili skromni: traili su veu autonomiju bez
bitnijih promena postojeih odnosa prema Beu i Budimpeti.
Socijaldemokrati su bili uvereni da je najvea prepreka uspehu borbe
radnike klase religijska i nacionalna netrpeljivost i mrnja. Oni su, takode,
iskreno verovali da Hrvati i Srbi u Hrvatskoj treba da ive i rade zajedno u
atmosferi tolerancije i da radnici svih junoslo-venskih naroda treba da
saraduju u zajednikoj klasnoj borbi". Stav hrvatskih socijaldemokrata
prema nacionalnom problemu bio je, dakle, prosveen, umereno
reformistiki i unekoliko naivno-idealistiki.60
Socijalistika propaganda je u nekim poljoprivrednim krajevima
naila na pozitivan odziv. U Zagorju, na primer, osiromaeni seljaci su
prihvatali mnoge socijalistike ideje. Manjak zemlje i prenaseljenost su
podsticali iseljavanje, naroito u Ameriku, a seljaci nisu imali glasako
pravo, te je socijaldemokratsko traenje opteg prava glasa nailo na
povoljan prijem. Socijalisti nisu u svom programu imali razraen stav
prema pitanju vlasnitva nad zemljom, mada je njihov opozicioni stav
prema bogatim zemljoposednicima bio jasan. Premda bi za seljake gladne
zemlje privatno seljako vlasnitvo bilo neuporedivo privlanije, ideologija
socijalizma, koja je smatrala kolektivno vlasnitvo nad svim sredstvima za
proizvodnju" viim oblikom drutvene i ekonomske organizacije, nije
dozvoljavala socijaldemokratima da se za njega zaloe. Drugi kongres
Socijaldemokratske stranke, odran 1896. godine, raspravljao je o ovom
problemu, ali nije doao ni do kakvih zakljuaka. Ipak je odlueno da se po
selima osnuju politiki klubovi, te da se obrazovnim i propagandnim
sredstvima mobiliu seljaci i podstakne njihovo zanimanje za ira drutvena
i politika pitanja. Ponovljen je zahtev za opte pravo glasa.61
I dalje je apatija pre no ugnjetavanje bila glavni neprijatelj
socijalistikog pokreta. esto je bilo jednako teko ubediti radnike da treba
da zahtevaju opte pravo glasa, kao i izbei progon od strane vlasti zbog
60 idak (1968), 202.
61 idak (1968), 204.

68

iznoenja takvih zahteva. Na prekretnici vekova je socijalistiki pokret jo

uvek bio slab i nesposoban da predvodi ire proteste ili trajkove. Vlastima
je esto bilo dovoljno da uhapse ili samo zaprete hapenjem nekolicini voa,
pa da itav pokret zadugo iezne s politike scene. Uporne i prefinjene
metode politikog zastraivanja bana Kuen-Hedervarija bile su, uglavnom,
vie no dostatne za borbu protiv opozicionih stranaka i grupa u Hrvatskoj.
Naporedo s tradicionalnim nedostatkom zanimanja radnike klase i
socijaldemokrata za borbu za hrvatsku sarnostlanost ilo je gotovo potpuno
prenebregavanje radnikih interesa od strane drugih hrvatskih politikih
partija, preteno zaokupljenih, nacionalnim pitanjem. Poetak dvadesetog
veka donosi izvesnu promenu u stavu obrazovanih klasa prema
socijalistikom pokretu. Napredna omladina", politika grupacija mladih
hrvatskih intelektualaca, svoje ideje i program razvija pod uticajem ekih
nacionalnih liberala i njihovog vode Tomasa Masarika.62 Mada protivnici
socijalistike ideologije, oni su prihvatali nunost saradnje sa
socijaldemokratima.63 Napredna omladina je verovala u narodnu
demokratiju i opte pravo glasa, i u radnikom pokretu je videla
predstavnika sve znaajnijeg dela stanovnitva. Sa svoje strane, socijalisti su
se, po prvi put pojavili na politikoj sceni Hrvatske kao politika partija s
programom i aktivnostima od nacionalnog znaaja.64
Hrvatski socijalisti su na svejugoslovenskoj socijalistikoj
konferenciji, odranoj u Zagrebu 1902, oduevljeno podrali predloenu
saradnju sa socijalistima Srbije. Oni su se, u hrvatskoj unutranjoj politici,
dosledno suprotstavljali napadima nekih hrvatskih politiara i dela tampe
na Srbe u Hrvatskoj i na Srbiju, kao i antisrpskim demonstracijama koje su
te godine izbile u Zagrebu. Socijalistiki pokret bio je, meutim, odve slab
da se uspeno suprotstavi tim snanim izlivima ekstremnog hrvatskog
nacionalizma.65
Socijalistiki pokret u Dalmaciji poinje da se razvija 90-tih godina
devetnaestog veka, gotovo bez ikakvog dodira sa uom Hrvatskom i
Slavonijom. Pokret radnike klase jo uvek nije bio nacionalan, jer je uticaj
snanijeg i organizovanijeg italijanskog socijalistikog pokreta bio
presudan. Prve socijalistike organizacije nastaju medu italijanskim
radnicima u Dalmaciji, koji su tu doli zbog manjka kvalifikovane radne
snage. Posebno snana je bila transka socijalistika organizacija: bila je
veoma uticajna medu radnitvom te industrijske oblasti i tesno je saraivala
sa Socijaldemokratskom partijom Italije, koja je, razume se, bila nacionalna
italijanska partija. Premda po svojoj ideologiji
62 Analizu politikih ideja obrazovane hrvatske mladei uoi Prvog svetskog rata daju Gross
(1968), Horvat (1936), Rezultati politike oportunizma", Komesarijati i atentati".
63 Vidi: Gross (1966).
64 Vidi: idak (1968), Razvoj socijalistikog pokreta u Hrvatskoj g. 1897. do 1902."
65 Vidi: Gross (1956); Strugar (1956).

69

internacionalistika i protivnica svih oblika ekspanzije i osvajanja, nije

pokazivala gotovo nikakvo razumevanje za nacionalne posebnosti hrvatskih
radnika u Dalmaciji. Istovremeno, ti radnici, mada uglavnom uspeno
ostajui van dohvata asimilatorskih uticaja itaiijanskog jezika i kulture, bili
su pre svega dalmatinski, tj. regionalni patrioti.66
Hrvatska se krajem poslednje decenije devetnaestog veka brzo
industrijalizuje: 90-tih godina prolog veka 270.457 radnika predstavljalo je
tek 12,28% stanovnitva, da bi samo deceniju kasnije 428.367 njih inilo
17,73%.67 Struktura radnike klase se jo vie izmenila: industrija se
razvijala znatno bre od zanatstva, a taj rast je pratilo i poveanje broja
industrijskih radnika, Poveao se i broj preduzea s vie od stotinu radnika.
Krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog veka konano se izjednaio
broj industrijskih i zanatskih radnika. Industrije s najviom stopom rasta bile
su prehrambena, graevinarstvo i drvno-preradivaka. Te industrijske grane
nisu zahtevale veliki broj kvalifikovanih radnika, a ni stalnu koncentraciju
radne snage. Bile su tesno vezane za izvore sirovina, rad u njima je esto bio
sezonski, a mnogi radnici su bili seljaci.
Za socijalistiki pokret je najznaajniji proces na poetku veka bilo
poveavanje broja intelektualaca koji su mu pristupali.68 To je neminovno
donosilo sa sobom otvaranje teorijskih rasprava i diskusija, a i sukobe s
drugim politikim partijama oko bitnih politikih pitanja. to se tie
nacionalnog pitanja, upravo su intelektualci s levog krila
Socijaldemokratske partije posebno, i socijalistikog pokreta uopte, bili ti
koji su se protivili saradnji s buroaskim" partijama u njihovoj borbi za
hrvatsku samostalnost. Desnica" je, pak, bila za takvu saradnju, uverena da
socijaldemokratija treba da zastupa sve drutvene grupe, koje se smatraju
potlaenima, a ne samo radniku klasu. Poto su Hrvati kao nacija bili
ugnjeteni, desnica" je smatrala za prirodno da socijaldemokratska partija
treba da bude zainteresovana za borbu koja se vodila za veu samostalnost
Hrvatske. Takode je isticala povezanost razvoja radnike klase i njenog
pokreta s nacionalnom nezavisnou, posebno u ekonomskoj sferi.69
Levica" se dogmatski drala naela internacionalizma i
nesudelovanja radnike kalse i njenog pokreta u ma kom obliku nacionalnih
sukoba, opirala se takvim stanovitima i insistirala na politici iste klasne
borbe". Ona se ak protivila ueu Socijaldemokratske stranke u javnim
protestima protiv maarske dominacije, u kojima su sudelovale gotovo sve
hrvatske politike grupe. Poto je 1903. najzad doao kraj KuenHedervarijevom reimu, sloboda tampe postaje znatnija a sindi66 Vidi: idak (1968), Socijalistiki pokret u Dalmaciji i Istri, g. 1895-19O2.".
67 Vidi: idak (1968), 197.
68 Vidi: idak (1968), Nova obiljeja socijalistikog pokreta".
69 Vidi: Gross (1956).

70

kati legalni. Socijaldemokratska partija je 1906. godine uspela da ukljui u

svoje organizacije oko 13.000 organizovanih industrijskih i 2.500
poljoprivrednih radnika. Bilo je i mnogo uspenih trajkova - takvih je oko
etiri petine 1911. godine. Radni dan veine radnika bio je ogranien na
osam sati. No i pored toga socijalistiki pokret bio je malen, a njegov uticaj
ogranien bezmalo iskljuivo na deo radnike klase. Socijaldemokratska
stranka je imala samo jednog predstavnika u Saboru sve do izbijanja Prvog
svetskog rata 1914.70

Junoslovenski socijalisti i ujedinjenje

Junih Slovena
Svi evropski i junoslovenski socijalisti verovali su da je potpuno
reenje nacionalnog pitanja mogue tek posle revolucije i zbacivanja
buroaske klase".71 Neki su, ipak, drali da za poboljanja i reforme
postoje mogunosti i u okvirima kapitalistikog poretka". Nezadovoljniji i
radikalniji nisu delili to uverenje to ih je navodilo da zakljue bilo da
pokret radnike klase treba sve oblike nacionalne borbe da prepusti
buroaziji, da sprei da nacionalistike ideologije zatruju" radniki pokret i
da se iskljuivo usredsredi na istu" klasnu borbu (tako je, recimo, mislila
Roza Luksemburg), bilo, naprotiv, da pokret treba da razvija politiku
nacionalnog pitanja kako bi privukao ugnjetene narode i uinio da oni
prihvate revolucionarno socijalistiko vodstvo.72 Ova druga i manja grupa
verovala je, dakle, da nacionalno pitanje i nacionalne strasti
internacionalistika revolucija treba da koristi za svoje ciljeve. To stanovite
je postalo uticajnije tek postoje na njemu zasnovana politika uspeno
sprovedena od Lenjina i boljevika za vreme graanskog rata u Rusiji
(1917-1922).
Kongres austrijskih socijaldemokrata, odran u Brnu 1899, pod
uticajem takozvanog desnog centrizma Eduarda Berntajna i Karla
Kauckog, vie ne pristupa nacionalnom pitanju kao iskljuivo buroaskoj
ideologiji, ve zahteva pravo svakog naroda na kulturnu autonomiju i
samostalno odluivanje o pitanjima jezika i obrazovanja. Ideja razreavanja
nacionalnog pitanja kroz kulturnu i jeziku autonomiju bila
70 Vidi: idak (1968), Nova obiljeja socijalistikog pokreta".
71 Vidi, izmeu ostalog: Perovi (1984), deo 2, Drutveno-ekonomske i politike karakteristike drave i stavovi radnikog pokreta Jugoslavije o nacionalnom pitanju do 1923. godine";
Vlaji (1984), pogl, 1, Neki preduvjeti strateko-taktikim opredeljenjima jugoslavenskih komunista u 1919. godini".
72 Vidi: Strugar (1956).

71

je reformistika i, po svom duhu, antirevolucionarna, jer je podrazumevala

ouvanje austro-ugarske drave i depolitizaciju nacionalnog pitanja.73
Za junoslovenske socijaliste (odnosno socijaldemokrate), kao i za
ostale socijaliste pod marksistikim uticajem, nacionalizam je bio izvedena
pojava, razumljiva jedino analizom ekonomske i drutvene baze". On je
esto pojednostavljeno prikazivan kao patriotska maska iza koje buroazija
skriva svoje sebine interese. Nekad je opet otroumnije sagledavan kao
agresivni i ekspanzionistiki kolektivni mit roen iz zala kapitalistikog
poretka". Junoslovenski socijalisti bili su internacionalisti i verovali su da
e globalno ujedinjenje svih naroda u jedinstveno besklasno drutvo postati
mogue u postrevolucionarnom svetu. Za njih je nacionalno pitanje bilo
manje vano od naloga klasne borbe. Da bi nekog smatrali socijalistom,
morao je da pokae da je, za njega, klasa iznad nacije. Ipak je i meu
socijalistima nacionalizam povremeno odnosio prevagu.74
Socijalisti su smatrali da Juni Sloveni govore jednim jezikom.
(Slovenakom je uglavnom priznavana posebnost, ali se dralo da je veoma
slian i tesno povezan s ovim zajednikim jezikom.) Juni Sloveni su, po
njima, imali zajedniko poreklo i bili su etniki slini, a mnogi su socijalisti
smatrali da su junoslovenski narodi u stvari plemena, koja valja objediniti
u jednu modernu jugoslovensku naciju. (Neki socijalisti su se kolebali
izmeu termina pleme" i narod".) Najee su priznavana tri takva
plemena": Hrvati, Slovenci i Srbi. Razlike meu Junim Slovenima
smatrane su bilo vetaki stvorenim (tuinska osvajanja), bilo razlikama
koje ne mogu imati znaaja u progresivnim" vremenima, a u koje su
svrstavane katolika i pravoslavna konfesija i muslimanska religija, seanja
na srednjovekovne drave, istorijske tradicije, itd.75 Srpska
socijaldemokratska stranka, osnovana avgusta 1903, bila je spremnija od
drugih junoslovenskih socijaldemokratskih partija da prizna postojanje
razlika medu Junim Slovenima, budui svesna jedinstvenih politikih i
istorijskih tradicija Srbije, koja je, uz to, bila i nezavisna drava.
Socijalisti su istoriju Junih Slovena shvatali kao traginu, na nain
veoma nalik marksistikom poimanju istorije eksploatisanih i
73 Vidi: Bauer (1924).
74 Vidi: Strugar (1956); Pei (1983), Uvod - Stav socijalistikih partija jugoslovenskih zemalja prema nacionalnom pitanju krajem prvog svetskng rata"; Moraa (1977), Uvod, posebno 3,
Prve radnike organizacije, stvaranje i djelatnost socijaldemokratskih partija"; Milenkovi (1974),
Uvod", pogl. 1, Kratak pregled razvitka socijalreformistikog pravca u radnikom pokretu jugoslovenskih zemalja", deo 1, Pribliavanje jugoslovenskih socijalrerurmista i njihovo ujedinjenje u
Socijalistikoj partiji Jugoslavije"; Vlaji (19841, pogl. 1, Neki preduvjeti strateko-taktikim
opredjeljenjima jugoslavenskih komunista u 1919. godini"; Perovi (1984), deo 2, Drustveno-ekonomske i politike karakteristike drave i stavovi radnikog pokreta Jugoslavije u nacionalnom pi
tanju do 1923. godine".
75 0 slinim shvatanjima bosansko-hercegovakih socijaldemokrata vidi: Babi (1974).

72

ugnjetenih klasa. Otud je ujedinjenje Junih Slovena za njih u isti mah bilo i
in revolucionarne pravde i osloboenja.76 Do Prvog svetskog rata su se u
redovima socijalista javila etiri razliita predloga za ujedinjenje (potpuno
ih nepotpuno) Junih Slovena:
1) da junoslovenske zemlje postanu autonomna celina u decentralizovanoj
i liberalno-demokratskoj Habsburkoj monarhiji;
2) da se Austro-Ugarska transformie u Dunavsku federaciju, sa
junoslovenskim zemljama - sa Srbijom i Crnom Gorom ili bez njih kao autonomnom jedinicom ove federacije, Ovo reenje, iako naizgled
nalik prvom, zapravo je pretpostavljalo radikalnu izmenu politike
strukture Austro-Ugarske. Oekivalo se, takode, da e do njega doi
odozdo", revolucionarnom akcijom masa";
3) da se stvori federacija balkanskih zemalja, sa junoslovenskim
zemljama iz sastava Austro-Ugarske ili bez njih. Ovaj predlog najee
se uo u Srbiji;
4)
da se stvori nezavisna policentrina jugoslovenska drava.
Hrvati i Slovenci su veinom bili skloniji reenjima u okvirima AustroUgarske i dunavskog bazena, a Srbi onim u balkanskim okvirima. (Srpski
socijalisti su, na primer, tvrdili daje srpsko-bugarska federacija jedino trajno
reenje za neutralisanje rivaliteta i sukoba izmeu ove dve zemlje.)
Meutim, ideja jugoslovenstva je bila sveprisutna, posebno medu
obrazovanijim i mladim socijalistima. Oni su je delom prihvatali i zbog
njenog radikalizma: pretpostavljala je unitenje Austro-Ugarske.
Zastupnike ideje stvaranja Jugoslavije obino su pristalice reformi u
okvirima Austro-Ugarske, koje bi se ostvarile u saradnji sa austrijskim
socijaldemokratama, optuujuim tonom nazivale nacionalistima. Sebe su
pak ponosno zvali internacionalistima, koji tee ujedinjenju s drugim
narodima, a ne tek s junoslovenskim plemenima". Internacionalisti su
zapravo bili umerenjaci, a nacionalisti zagovornici radikalnog preobraaja
kako meunarodnog tako i drutvenog poretka. Ba taj radikalizam, kojem
je bilo svojstveno sve vee nezadovoljstvo kako drutvenim uslovima, tako i
nacionalnim odnosima u Austro-Ugarskoj, kao i verovanje da se to moe
promeniti samo revolucionarnom borbom, uinie nacionaliste a ne
internacionaliste prethodnicima i osnivaima Komunistike partije
Jugoslavije.
Internacionalisti su postigli znaajne rezultate u borbi za
poboljanje radnih uslova i poveanje nadnica, ime su se jo vie vezali za
umereni i reformistiki austrijski sindikalni pokret; nisu se oduevljavali ni
revolucijom, ni unitenjem habsburke drave. Takva oseanja bila su,
uostalom, retka i meu radnitvom sve do pred kraj
76 Neki su se zalagali i za izmenu postojeih dravnih granica (raspad Austro-Ugarske, na
primer), ali nisu predviali potrebu stvaranja ma kakvih granica medu junoslovenskim narodima.

73

Prvog svetskog rata. Internacionalisti su imali gotovo potpunu premo u

slovenakoj socijalistikoj partiji, a u hrvatskoj socijalistikoj partiji, kao i u
socijalistikim grupacijama u Bosni i Hercegovini, bili su snano
zastupljeni.
Do prvog sukoba izmeu hrvatskih i srpskih socijalista dolazi posle
austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine. Hrvatski i
slovenaki socijalisti su verovali da e aneksija ojaati junoslovenski
element u Habsburkoj monarhiji i zemlju pribliiti trijalizmu" (tj. tome da
Juni Sloveni u okvirima Monarhije postanu ravnopravan trei partner
Austrijancima i Maarima), te da e uveati junoslovensku radniku klasu.
Za srpske socijaliste aneksija je bila imperijalistika agresija austro-ugarske
buroazije. Oni su protestvovali, kritikovali austrijske socijaliste zbog
neodlunog stava prema ekspanzionizmu Monarhije i zakratko stali uz
razbuktali srpski nacionalizam.77
No i pored svega hrvatski socijalisti su istupali s predlogom za
stvaranje jugoslovenske nacije. Hrvatski i slovenaki teoretiari nacionalnog
pitanja smatrali su stvaranje jugoslovenske nacije (ponekad i uz uee
Bugara) nunim preduslovom pobede socijalizma u junoslovenskim
zemljama. Regionalna, plemenska", religijska i konfesionalna podeljenost
Junih
Slovena
smatrane
su
preprekom razvoja modernog
socijaldemokratskog pokreta. Stoga su socijalisti stavili sebi u zadatak da
rade na stvaranju jedinstvene junoslovenske nacije, s jedinstvenim jezikom
i kulturom.
Na optejugoslovenskoj socijalistikoj konferenciji 1909. u
Ljubljani formulisan je program reenja jugoslovenskog pitanja". Pod tim
se nisu podrazumevali odnosi izmeu bosanskih muslimana, Hrvata,
Slovenaca i Srba, poto su oni smatrani jednim narodnom (ili, bar,
odgovarajuim materijalom" za stvaranje budue nacije), pa se nije ni
pretpostavljalo da u tim odnosima moe biti bilo kakvih stvarnih problema;
ovde se mislilo na odnose Junih Slovena prema Austro-Ugarskoj
monarhiji, kao i prema austro-nemakom i maarskom nacionalizmu.
Socijalisti se na ovoj konferenciji nisu otvoreno izjasnili za razbijanje
Austro-Ugarske monarhije, ali su iskazali svoje nezadovoljstvo postojeom
jezikom i kulturnom autonomijom i uz to zahtevali politiku autonomiju.
Po prvi put se javila ideja da je socijalizam kao ideologija i politiki
sistem moni preobraavatelj drutva, koji je u stanju da ostvari jedinstvo
Junih Slovena. (To uverenje e se odrati meu jugoslovenskim
komunistima sve do 50-tih godina, a i Tito ga se drao.) Smatralo
77 Vidi: Strugar (1956); Perovi (1984), deo 2, Drutveno-ekonomske i politike karakteristike drave i stavovi radnikog pokreta Jugoslavije o nacionalnom pitanju do 1923. godine", pogl.
2, Nacionalno pitanje i radniki pokret u jugoslavenskim zemljama do stvaranja jugoslovenske
drave, 1, Stanovita radnikog pokreta u jugoslovenskim zemljama o nacionalnom pitanju do I
svetskog rata", a. Srpska socijaldemokratska partija".

74

se da e radnici i radnika partija (tj. socijaldemokrati i, kasnije, komunisti)

biti tvorci jugoslovenske nacije, kao i da su oni jedini sposobni za
ostvarenje tako velikog zadatka. Bila je to nova ideja: pre toga je
jugoslovenstvo bilo ideja koju su zagovarale grupe unutar obrazovanih
klasa. Smatralo se da ona treba da prodre u nie drutvene grupe odozgo",
onako kako je, na primer, prodrla pismenost. Sada se, meutim, upravo od
niih drutvenih grupa oekivalo da stvore jugoslovensku nacionalnu svest
kroz vlastitu revolucionarnu borbu protiv buroazije". Ipak se nije
oekivalo da e ta kulturna revolucija" biti nuno povezana s nastajanjem
jugoslovenske nacionalne drave. Hrvatski socijaldemokrati su, naime, i
dalje bili protiv drave, koju su kao marksisti smatrali ustanovom
kapitalistikog poretka. Zastupali su kulturno jedinstvo Junih Slovena u
okvirima Monarhije, videi tu mogunosti za ostvarenje jugoslovenske
ideje. Takoe, ideja nezavisne jugoslovenske drave izazivala je
nepoverenje kod veine hrvatskih i slovenakih socijalista, bez obzira na to
to su verovali u jugoslovensko jedinstvo, jer su se bojali raspada AustroUgarske, u kojoj je socijaldemokratski pokret bio snaan i gde su ve bila
ostvarena poboljanja ivotnog standarda radnike klase. Ukratko, poto
nisu bili revolucionarni pokret, plaili su se prevrata, promena granica i
raspada drava.
Rezolucija iz Tivolija, koja je formulisana na zavretku
svejugoslovenske socijalistike konferencije u Ljubljani, zalagala se za to da
Austro-Ugarska postane, kroz ustavne promene i reforme izbornog zakona,
konfederacija s demokratski izabranim politikim strankama koje bi
predstavljale nacije a ne suverene drave.78 Suverenitet je u okviru nacija,
tvrdilo se, i jedinstvo Junih Slovena prvo treba ostvariti posredstvom
jedinstvenog knjievnog jezika. Ova rezolucija je osnovnim zadatkom
socijalista oglasila otpor imperijalistikim tenjama evropskog
kapitalizma". Socijalisti takode treba da rade na ostvarenju meunarodnog
jedinstva radnike klase.79 Dimitrije Tucovi, voa srpskih socijalista i
njihov predstavnik na Ljubljanskoj konferenciji, imao je revolucionarniji
pristup: isticao je da se jugoistona Evropa nalazi u poloaju kolonijalne
potinjenosti Habsburkoj monarhiji. Hrvati su njegov stav smatrali uskim i
sektakim, a on hrvatski oportunistikim. Tucovi, meutim, nije bio
protivnik samo austro-ugarskog imperijalizma i agresije - estoko je
kritikovao i srpske aneksije 1912. i 1913. godine i, posebno, ugnjetavanje
Albanaca. Takode se zalagao za pravo Makedonaca na autonomiju, pa ak i
pravo da se konstituiu kao nacija.
Ljubljanska konferencija i rezolucija iz Tivolija pokazale su pred
Prvi svetski rat da socijalisti raznih jugoslovenskih nacija nemaju veih
78 Ove e ideje uticati na shvatanja o organizaciji Jugoslavije Sime Markovia, koji e posle
Prvog svetskog rata postati vodei komunistiki teoretiar nacionalnog pitanja.
79 Vidi:idak (1968),314-5.

75

tekoa u zajednikom radu u duhu jugoslovenstva. Neslaganja koja su se

javljala, ukljuujui ona o nainu na koji treba da se postigne ujedinjenje
Junih Slovena, bila su prevashodno uzrokovana injenicom da su neki
socijaldemokrati (veina) bili umerenjaci (reformisti), dok su drugi
(manjina) bili radikali (revolucioneri). Njihovo pripadanje hrvatskoj,
slovenakoj ili srpskoj naciji bilo je tek od sporednog uticaja na njihova
opredeljenja. Posle Prvog svetskog rata, jugosiovenski komunisti e biti
jedan od naslednika predratnih socijalistikih partija. Podela izmeu
umerenjaka (desnice) i radikala (levice) pojavie se i meu njima.
Pripadanje jednoj od ovih dveju grupa znatno vie e uticati na stavove
komunista prema nacionalnom pitanju, nego njihovo pripadanje odreenoj
naciji.

76

Drugo poglavlje

KONTINUITET I NEDOSLEDNOST:
JUGOSLOVENSTVO I
SEPARATIZAM KOMUNISTIKE
PARTIJE JUGOSLAVIJE, 1918-1924.

Nacionalno pitanje u sovjetskoj dravi

Tri su se revolucije dogodile u Rusiji 1917; Februarska, koja je

zbacila carsko samodravlje i Oktobarska, koja je dovela na vlast
boljevike, dok je trea otpoela u neruskim zemljama ruskog carstva. Nju
nijedna politika grupa ni pokret nisu ni organizovali ni predvodili - to su
inili ljudi razliitih pogleda, ali iji je politiki cilj bio zajedniki: borba
protiv ruske drave, a za samostalnost njihovih naroda. Hegemonistika
ruska drava stvorila je jedinstvenu opoziciju (mada retko u smislu
neposrednog saveznitva) od najrazliitijih politikih pokreta. To jedinstvo,
premda privremeno, odigralo je znaajnu ulogu u ruenju ancien rgime-a.
Lenjin i boljevici su veto koristili ova antiruska oseanja.1 Njihova
propaganda bila je usredsreena na pravo naroda na samoopredeljenje i
otro je kritikovala velikoruski ovinizam. Jedna od tri najvanije politike
parole koje su pomogle boljevicima
1 Kolakovski (1981), 186, podvlai izuzetnost Lenjinuvih shvatanja u socijaldemokratskom
pokretu pre Prvog svetskog rata: .... Lenjin je prvi u nacionalnom pitanju opazio veliku zalihu moi
koju socijaldemokratija moe i mora iskoristiti za svoju stvar, umesto da u nacionalnim sukobima
vidi samo prepreku".

79

da pobede u graanskom radu (1918-1922) bila je: Otvorimo kapije

tamnice naroda. (Druge dve su bile: Zemlja seljacima" i Kraj rata odmah".)2 No, boljevici su jo u toku graanskog rata poeli ponovno
osvajanje carskih zemalja. Samo su zemlje koje su se tome oduprle - kao
Finska, Poljska i baltike drave - imale izgleda da ouvaju svoju
nezavisnost.
Isprva je sovjetska vlast doputala neto samostalnosti neruskim
nacijama, zadravajui za sebe donoenje osnovnih odluka, posebno o
vojnim i spoljnopolitikim pitanjima. Protesti neruskih boljevika protiv
odluka centra esto bi urodili plodom. Centralizam je, meutim, ve do
1922. godine znatno ojaao. Sovjetska federacija je poela liiti na rusku
komunistiku dravu, koja je, opet, trebalo da bude model budue svetske
federacije sovjeta. Jaanje centralizma, ideoloka uniformnost, monolitizam
i vladavina male grupe lanova Politbiroa nad ruskom komunistikom
partijom doveli su do slinih promena u sovjetskoj federaciji. Dominacija
Moskve i Politbiroa, meutim, tada jo nije bila isto to i dominacija ruske
nacije, niti je pak sovjetska drava bila jednaka ruskoj nacionalnoj dravi.
Lenjin je ubrzo uvideo da nestanak buroaskog" drutva nije doneo
i iezavanje nacionalizma i da centralizam vodi njegovom jaanju. Shvatao
je da se istinska internacionalistika solidarnost ne moe da stvori silom, ali
za ovim njegovim uvianjima nisu sledila dela. Lenjin, veliki aktivista i
nemilosrdni realista, kao da se pred kraj ivota nekako promenio - umro je
1924. godine u zbunjenog i nesigurnog propovednika etnike tolerancije
i ireg internacionalistikog obrazovanja po kolama. Zalagao se i za pravne
i ustavne reforme, kojima bi neruski narodi dobili veu autonomiju, a ipak
nije ni pokuao da ogranii vlast partije ili izmeni njen centralistiki
karakter.3
Boljevici su se za vreme revolucije borili za pravo malih naroda na
sopstveni jezik i kulturu, i taj revolucionarni idealizam je potrajao sve do
poetka 30-tih godina. Po zavretku graanskog rata 1922. Moskva je
davala potporu kulturama malih naroda, dotirajui kolske udbenike i
pomaui njihove nacionalne obrazovne sisteme. Ruski jezik i kultura nisu
nametani nijednom narodu, a injeni su i pokuaji stvaranja knjievnih
jezika za one narode koji. ih nisu imali. Pomaganje kultura malih naroda
bilo je motivisano i komunistikim idejama o obrazovnim pretpostavkama
industrijalizacije i izgradnje" socijalizma. Pored toga, ideoloka
jednopartijska drava poput Sovjetskog Saveza nije mogla da funkcionie
iskljuivo na temelju pasivne poslunosti,
2 Opti pregled boljevikih stavova prema nacionalnom pitanju, na koji se ovo poglavlje delimino oslanja daje Carrre d'Encausse (1979),
3 Vidi; Helier i Nekrich (1986), An. Indissoluble Union", naroito 155-6.

80

ve je zahtevala saradnju stanovnitva, odnosno njegovu masovnu mobilizaciju. Do nepismenih i potpuno neobrazovanih masa propaganda ne bi
mogla da dopre, te su otud pismenost i izvestan stepen obrazovanja bili
kulturna i obrazovna pretpostavka komunistike vlasti.
Krajem 20-tih godina sovjetskom vostvu je postalo jasno da
novostvorene politike, tehnike i ekonomske elite u neruskim zemljama
ispoljavaju snanu privrenost svojim nacijama, ali su i dalje drali da e u
budunosti biti mogue stvoriti nadnacionalnog sovjetskog oveka.
Osnovna ideja bila je da e nacionalni identitet nastaviti da postoji, ali da e
izgubiti politiki potencijal. Staljin je pisao da e nacionalna kultura po
formi biti nacionalna, a po sutini socijalistika. To je znailo da e se jezik
i neki obiaji ouvati, dok e politika lojalnost i politiki identitet biti
socijalistiki", tj. bie odraz prihvatanja marksizma-lenjinizma i sovjetske
drave.4
No, komunizam se inio odve slabim da sovjetskoj imperiji podari
jedinstvo i snagu, te se Staljin odluio za rusifikaciju Sovjetskog Saveza,
uveren da e ruski jezik i kultura, koje su prethodno oistili i prilagodili"
boljevici, biti snanija kohezivna sila od istog marksizma-lenjinizma. Za
Staljina, kao i za carski reim, Rusija je bila prevashodno instrument
ostvarenja dravne homogenizacije. Njegova rusifikacija prodrla je u sve
slojeve drutva: iriliko pismo je postalo zvanino, kao i ruski jezik (on se
uio, i jo se ui, kao obavezan u svim kolama). Stvorena je itava nova
istorija kako bi se uvrstilo izmiljeno, tradicionalno" bratstvo izmeu
ruskog i neruskih naroda. Svi protivnici carskog hegemonizma, koje su
boljevici u vreme graanskog rata veliali kao napredne" patriote, sada
postaju zlotvori, dok se ,,sluge" carizma i samovlaa, kako su nazivani u
Lenjinovo vreme, pretvaraju u heroje.
Drugi svetski rat je pokazao slabosti sovjetske imperije. Ruski se
narod, gotovo sam, borio protiv Nemaca, pa je rat izmeu nacionalsocijalizma i komunizma bio pre svega rat izmeu Nemaca i Rusa. Staljin se
koristio ruskim patriotizmom i nacionalnim tradicijama. Ideoloki i politiki
savez, skovan u ratu izmeu komunista i ruskog nacionalizma, po zavretku
rata nije produen, jer je bio suvie opasan po komunistiki sistem.
Rusifikacija neruskih naroda, meutim, jo intenzivnije se nastavlja.

4 O Staljinu kao elniku Komesarijata za nacionalnosti u doba graanskog rata vidi: Ulam (1987),
The Taste of Power, posebno 157-70.

81

Priroda Kominterne
Trea komunistika internacionala (Kominterna) od svog osnivanja,
marta 1919, bila je pod kontrolom ruskih boljevika, koji su smatrali da taj
poloaj prirodno" pripada komunistikom pokretu koji je jedini u svetu
izveo revoluciju.5 Krajem 20-tih i poetkom 30-tih godina njihovo
samopouzdanje se uveava onim to su smatrali svojim uspesima u
izgradnji socijalizma". Sovjetski Savez je poeo nalikovati imperijalnoj
sili, s Moskvom kao komunistikom metropolom. Kominterna je nekritiki
generalizovala iskustva ruskih komunista u revolucionarnoj taktici i
organizaciji, i potom od ostalih komunistikih partija zahtevala da ih
oponaaju. Ona esto nije nita znala o politikim, drutvenim i
ekonomskim problemima drugih zemalja i njihovih komunistikih partija.
Takoe, gotovo da se nije obazirala ni na stepen autoriteta i popularnosti
odreenih komunista u njihovim zemljama i tamonjim komunistikim
pokretima: imenovala je partijske kadrove na rukovodee poloaje u
njihovim partijama i oglaavala ih za istinske predstavnike radnike klase"
njihovih zemalja, prvenstveno na osnovu vlastitih merila.
Pod Staljinovim vostvom (tj. bar od kraja 20-tih godina),
Kominterna je sve vie nastojala da, istkama i drugim sredstvima kontrole,
svetski komunistiki pokret pretvori u centralizovanu organizaciju, iji je
osnovni zadatak sluenje interesima Sovjetskog Saveza.6 Kominterna, pod
sovjetskom dominacijom, u sebi je videla neku vrstu glavnog taba svetskog
pokreta kome je teila da nametne disciplinu nalik onoj koja vlada u vojnim
organizacijama. Ona je bila sklona da od nacionalnih komunistikih pokreta
zahteva sprovodenje politikih akcija neprimerenih bilo politikom,
drutvenom i ekonomskom kontekstu njihovih zemalja, bilo njihovim
nacionalnim interesima.

Politika Kominterne u nacionalnom pitanju

Prvih godina po osnivanju Kominterna i boljeviko vostvo su
oekivali svetsku revoluciju, u isto vreme se pribojavajui pobede
antikomunistikih snaga u samoj Rusiji. Lenjin je, na primer. s jeseni 1919,
verovao da boljevici nikada nisu bili blie svetskoj radnikoj revoluciji,
5 Vidi; ilas, A. (1987).
6 Proces je popoeo jo za Lenjinovog ivota. Vidi: Lazitch i Drachkovich (1972), 322-23.

82

ali da nikada nisu bili ni u tako opasnom poloaju.7 Lenjinova partija je bila
uverena da prisustvuje ostvarenju Marksovih kataklizmikih proroanstava
o kraju kapitalizma, i oekivala je da e drutveni sukobi u Evropi posle
1918. ubrzo dostii vrhunac i dovesti do konanog i oslobaajueg sukoba:
komunistike proleterske revolucije.
Kominterna je, uglavnom pod uticajem Lenjinovih ideja, poela na
predstojeu svetsku revoluciju da gleda ne samo kao na unutarnacionalni
sukob proletarijata i buroazije, ve i kao na proizvod meunarodnih
sukoba. Svetskoj revoluciji imao je da prethodi svetski rat, u kojem e
ideologije sukobljenih strana nuno biti nacionalistike.8 Komunisti moraju
razlikovati nacionalizam ugnjetaa (i boriti se protiv njih) od nacionalizma
ugnjetenih (i boriti se za njih i sa njima). Zbog nadnacionalnog
komunistikog internacionalizma komunisti, prema tome, ne treba da se
uzdravaju od meanja u sukobe medu narodima. Lenjin je takvu istotu"
smatrao opasnom za revolucionarni pokret; bio je uveren da bi ona izolovala
revolucionarne voe od masa, esto obuzetih snanim nacionalistikim
oseanjima. Grigorij Zinovjev, jedan od rukovodilaca Kominterne i moda
najvei od njenih demagoga, prenosio je Lenjinova shvatanja kada se,
septembra 1920. godine na kongresu u Bakuu (nastavku Drugog kongresa
Kominterne odranog jula 1920. u Moskvi), obratio narodima Bliskog
istoka i srednje Azije:
Pre sedamdeset godina je na zajedniki uitelj, Karl Marks, pozvao 'Proleteri svih zemalja, ujedinite se!'. Mi, uenici Karla Marksa,
nastavljai njegovog dela, u prilici smo da razvijemo njegovu formulu, da je
dopunimo i uzviknemo: 'Proleteri svih zemalja i ugnjeteni narodi celog
sveta, ujedinite se!'9
Boljeviko vostvo je pokazalo svoju odbojnost prema zastupanju
iste" radniko-klasne revolucije kada je izjavilo da se mnogi ugnjeteni
narodi sveta, posebno oni evropski koji su poraeni u Prvom svetskom ratu i
oseaju se ugnjetenim i ponienim mirovnim ugovorima poratne Evrope,
mogu pridobiti za stvar revolucije i komunizma.10 Da bi bila sposobna da
ostvaruje takva saveznitva, partija lenjinskog tipa trebalo je da bude
ideoloki jedinstvena, oiena" od intelektualnih uticaja spolja i disidenata
i nejedinstva iznutra, a ipak sposobna za taktika prilagodavanja.11 Ona je
morala biti i dobro organizovana, disciplinovana i hijerarhijski ustrojena.
Naela konspirativnosti i tajnosti morala su biti primenjivana ne samo u
odnosu na spoljni svet, ve i u od7 su 10. januara 1918. objavila: Svetska revolucija dolazi".
8 Svetska revolucija e se rodili iz svtskg rata", ubjavio je Zinovjav. Navedeno u: Lazilch i
Drachkiivich (1972), 234.
9 Lazitch i Drachkovieh (1972), 406.
10 Laziteh i Drachkovieh (1972). 234.
11 Vidi: Kolakovski (1981).

83

nosima meu lanovima, posebno izmeu viih i niih politikih tela unutar
same partije. Lenjin je, sa svojstvenom mu direktnou, od svojih boljevika
traio da budu spoj mladoturaka i jezuita.
Lenjinistiki koncept revolucionarne partije, ideoloki i
organizaciono jake, ali spremne na ustupke i taktika saveznitva, gotove
ak da preuzme ideje i parole ideolokih protivnika samo ako su one
popularne u masama, ostavio je veliki utisak na mnoge socijalistiki
orijentisane obrazovane i poluobrazovane mlade ljude u nerazvijenim
zemljama.12 Njih su privukli energinost, radikalizam i prividna efikasnost
komunizma u prevazilaenju reakcionarne" prolosti Rusije i njenom
preobraavanju u industrijalizovanu socijalistiku zemlju. Boljevici su im
izgledali kao revolucionarna elita koja brzo pretvara Rusiju iz jedne
nerazvijene, preteno poljoprivredne zemlje u industrijsku. Izvrni komitet
Kominterne odmah je uvideo da se prevashono po svojoj relativnoj
mladosti i obrazovanju oni evropski socijalisti koji se kreu ka revoluciji i
komunizmu razlikuju od onih koji idu ka reformizmu i socijaldemokratiji.
Ta dva inioca bila su neuporedivo vanija od socijalnog porekla, poto
socijalisti radnikog porekla komunizam nisu radije prihvatali od onih iz
srednje klase.13
Voe i delegati Kominterne bili su uglavnom intelektualci iz
srednje klase, veinom uitelji, novinari i pravnici. Tek nekoliko radnika i
seljaka je uestvovalo na Prvom kongresu Kominterne, a ba to su bile
drutene grupe koje je Kominterna htela da zastupa i predvodi. Kominterna
je verovala da su revolucije u neindustrijalizovanim zemljama, s
malobrojnom radnikom klasom, mogue jedino uz prethodno izborenu
podrku seljatva. Da bi se to postiglo, komunisti su morali valjano da se
koriste u seljakim masama ve popularnim parolama i obeanjima, kao to
su one koje se odnose na podelu velikih poseda siromanim seljacima i
napoliarima i osloboenje od nacionalnog i kolonijalnog ugnjetavanja.14
Bilo je teko odrediti partijsku taktiku prema nacionalnom pitanju u
nerazvijenim poljoprivrednim zemljama s malobrojnom radnikom klasom i
seljakom veinom. Kako je partija morala da se slui parolama koje mase
seljatva prihvataju i da stupa u saveze (privremene i taktike) s drugim
politikim partijama, glavni organizacioni i ideoloki zadatak bio je ouvati
partiju nezagaenom" i vernom njenim revolucionarnim ciljevima. To je
ostvarivano paljivom kadrovskom selekcijom i marksistikolenjenistikom indoktrinacijom.15 Povrh toga,
12 Lazitch iDrachkovich(1972), 467-8.
13 Lazitch i Drachkovich 11972), 221- 2.
14 Ulam (1966), poglavlje 6, The Years of Waiiting: 1908- 1917", posebno 2, On the World
Stage: 1912-1917", primeuje da, po marksistikim merilima, politika saveznitva ak i s kunzervatimim nacionalizmom predstavlja zaprepaujuu novinu.
15 Kao izdajnik" revolucije i takmac za privrenost radnike klase, socijaldemokratija je bila
najvee zlo za boljevike. Vidi: Ulam (1966), poglavlje 9, The Worlds of Communism", posebno 2,
The World ol" the Comintern".
84

partija je po svaku cenu morala biti spaena od toga da postane tek

sledbenik masa i njihovih zahteva - Lenjin i njegovi sledbenici su
preputanje spontanitetu masa, ili potpadanje pod uticaj ili vlast obino
neuporedivo brojnijih buroaskih" saveznika, tj. socijaldemokratskih,
seljakih ili nacional-liberalnih partija, smatrali jednim od najveih
politikih grehova. Jedan od najboljih kritikih osvrta na Lenjinove ideje o
taktici koju bi trebalo slediti u agrarnim zemljama s kolonijalnim statusom,
ili nereenim nacionalnim pitanjem, dao je profesor Antonio
Graciadei, italijanski delegat na Drugom kongresu Kominterne:
Primetnaje upadljiva slinost teza druga Lenjina o nacionalnom i
kolonijalnom pitanju, i njegovih teza o agrarnom pitanju... To je isti
metod koji je primenjivan i na druge probleme; odmeriti protivnike,
potom im uiniti ustupke koje oni ili trenutak zahtevaju".16
Politika i taktika Kominterne za razreavanje nacionalnog pitanja,
uopte uzev, vie je odgovarala zemljama koje su bile kolonije
zapadnoevropskih zemalja, posebno u Aziji. Tamo je taktika fleksibilnost
znaila saveznitvo s buroaskim" nacionalnim, antiimperijalistikim
snagama - kineskim Kuomintangom, recimo - koje su uivale podrku
veine stanovnitva u borbi to su je vodile protiv kolonijalnih sila.17
Kominterna, meutim, nije bila dovoljno svesna da kolonijalno pitanje nije
identino s nacionalnim, bez obzira na to to su u oba sluaja postojali i
nacionalno ugnjetavanje i nezadovoljstvo seljaka. Slabost politike
Kominterne u vezi s nacionalnim pitanjem u Jugoslaviji meuratnog
razdoblja, na primer, bila je, uglavnom, posledica nekritine primene
kolonijalno-imperijalistikog modela na jugoslovensku situaciju: svoenja
sve sloenosti problema - etnikih slinosti meu Junim Slovenima,
teritorija s meovitim stanovnitvom, kulturnih afiniteta, dugih istorijskih
tradicija borbe za jugoslovensko ujedinjenje i tako dalje - samo na srpski
ekspanzionizam" i hegemoniju".
Kljuno pitanje saradnje komunista sa buroaskim" demokratskim
partijama u njihovoj borbi za nacionalnu nezavisnost bilo je to da je
Kominterna oekivala od njih da nastave revolucionarnu akciju im
nacionalna nezavisnost bude ostvarena (tj. ne ekajui na razvoj kapitalizma
i brojano poveanje radnike klase). Odmah po nezavisnosti trebalo je da
usledi faza proleterske" revolucije. im bi takva revolucija otpoela ili
uspeno bila okonana, naela prava naroda na samoopredeljenje, na
nezavisnost i suverenitet smesta bi radikalno menjala svoje znaenje i
postajala reakcionarna". Jedinstvo meunarodnog radnikog pokreta" (tj.
komunistikih partija) moralo je vazda da nadilazi nacionalne granice, a
odnosi izmeu komunistikih pokreta i komu16 Lazitch i Drachkovich (1972), 358.
17 Lazitch i Drachkovich (1972), 382-91.

85

nistikih drava trebalo je

da poivaju na internacionalistikim"
naelima.18
Ruski boljevici i Kominterna su rano pokazali sklonost da sude o
potrebi za nacionalnom nezavisnou u drugim zemljama saglasno svojim
tumaenjima interesa proletarijata u tim zemljama; te interese su
poistoveivali s interesima ruske boljevike partije. Jo u toku graanskog
rata, Staljin, Lenjinov poverenik za nacionalno pitanje, daje jedan od
najjasnijih primera ovog stava.19 Pravo naroda na samoopredeljenje,
podvlai Staljin, pripada samo radnim ljudima. Za njega su, pak, iskljuivo
boljevici pravi predstavnici radnih masa". To je znailo da nacionalne
nezavisnosti moe biti samo za one ruske pogranine zemlje u kojima su
tamonje boljevike partije na vlasti.20 Sledei unutranju logiku ove
argumentacije, ispada da bi, ne izjasni li se odreena boljevika partija za
ujedinjenje s prvom zemljom socijalizma, ona prestajala biti smatrana
internacionalistikom, pa stoga i stvarno boljevikom. A, ako vie nisu
boljevici, oni vie nisu ni istinski predstavnici radnih masa". Tada je
dunost boljevika bila da se protiv njih bore i da oslobode" zemlje u
kojima su bili na vlasti.21 Kominterna je nacionalnom pitanju pristupala na
funkcionalan nain, analizirajui ga kako uopte, tako i u svakom posebnom
sluaju, sa stanovita svetske revolucije i komunizma. Atribute
reakcionaran" i progresivan" nacionalni pokreti su dobijali gotovo
iskljuivo po tim merilima, a da se pri tom malo panje poklanjalo analizi
programa, organizacione strukture i metoda odreenog pokreta. Tako je, na
primer, socijaldemokratski pokret mogao biti oglaen reakcionarnim" ako
se protivio sovjetskoj vlasti, a konzervativni muslimanski progresivnim"
ako se borio protiv imperijalista".22
Dok su ruski boljevici i Kominterna oekivali da meunarodna
proleterska" revolucija pone u Zapadnoj Evropi (naroito 1918, 1919. i
1920), planirali su da je odatle prenesu i u evropske kolonije. Od azijske ili
afrike zemlje je, dakle, oekivano da dobije" svoju revoluciju od bive
kolonijalne sile. (Ova bi tada, ne treba ni pominjati, ve bila vrsto u
rukama istinskih predstavnika radnih masa", odnosno komunistike
partije.) Borba buroasko-demokratskih" snaga u kolonijama za
nezavisnost smesta bi bila oglaena reakcionarnom". Ako bi, meutim,
revolucija u Evropi propala, a kapitalisti" uspeli da stabilizuju svoje
drave, ovi nacionalistiki pokreti u kolonijama odmah bi po18 Vidi: Heller i Nekrich (1986), ,,An Indissoluble Union".
19 O Staljinovim stavovima vezanim za nacionalno pilanje i Lenjinovoj naelnoj saglasnosti
vidi, izmeu ostalog: Ulam (1066), poglavlje 6, ,,TheYears of Waiting: 1908-1917", posebno 2, On
Ihe World Stege: 1912- 1917"; Tutker (1973), 155-6, 168-70.
20 Vidi: McNeal (1973), The Oclober Upheaval and the Question of Nationalities".
21 Slina je i McNealova analiza (1973), 69-70.
22 O pokuaju boljevika da pridobiju podrku 16 miliona muslimana u ruskoj carevini vidi:
Heller i Nekrich (1986), 73-5.

86

stali progresivni", jer bi doprinosili slabljenju kapitalistikih" i imperijalistikih" zemalja.

Kada su Staljin i sovjetski komunisti krajem 20-tih i poetkom 30tih godina neposredno poistovetili interese svetskih radnih masa" i
komunistike revolucije s interesima sovjetske drave, takvi naini
razmiljanja postali su jedva neto vie od puke racionalizacije i
legitimizacije sovjetskog imperijalizma. Kominterna je, pod Staljinovom
komandom, nastojala da pretvori nacionalne komunistike partije u obina
sredstva spoljne politike Sovjetskog Saveza. Oekivalo se da politika tih
partija u nacionalnom pitanju, kao i u svakom drugom, bude u skladu s
trenutnim interesima Sovjetskog Saveza i njegovim procenama
meunarodne situacije.

Kominterna i Kraljevina Srba, Hrvata i

Slovenaca
Izvrni komitet Kominterne, kojim su dominirali Lenjin i
boljeviko vostvo, u stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918.
godine, vidi tek jo jedno teritorijalno proirenje posle imperijalistikog"
rata: jedna od zemalja-pobednica (Srbija) pripaja neke od teritorija poraene
zemlje (Austro-Ugarske). Mada je Lenjin na poetku Prvog svetskog rata
pisao da Srbija vodi pravedan rat poto se brani od austro-ugarske vojne
agresije, Kominterna je politike i vojne elite Srbije smatrala za osvajake i
hegemonistike.
Predratna Kraljevina Srbija, iji su politiari, generali i dravni
inovnici upravljali novom dravom, bila je saveznica carske Rusije.
Predsednik srpske vlade Nikola Pai je bio ovek kome je car verovao, a
on i njegova vlada su svoju spoljnu politiku - pre i za vreme Prvog svetskog
rata - zasnivali na tesnim odnosima s Rusijom, u kojoj su videli svoju
zatitnicu pred austro-ugarskim i nemakim vojnim ekspanzionizmom.23
Posle boljevike revolucije 1917. i graanskog rata u Rusiji, mnogi beli"
kontrarevolucionari su emigrirali u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Neprijateljskom stavu Kominterne prema novoj dravi doprinosili su i njeni
prijateljski odnosi sa imperijalistikim" dravama - Velikom Britanijom i
Francuskom. Te dve zemlje su po miljenju Moskve dominirale
nepravednom", Versajskom konferencijom 1919. i imale kljunu ulogu u
stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i
23 O srpskoj spoljnoj politici vidi: Ekmei (1973).

87

Slovenaca. Kominterna je smatrala da srpska nacija ima mali revolucionarni

potencijal, poto je i na unutranjem i na spoljnom planu bila zadovoljna
poratnim evropskim granicama, tj. zainteresovana za ouvanje statusa quo.
Kominterna je novu dravu smatrala naslednicom Austro-Ugarske,
novom tamnicom naroda", koja je bila tvorevina britanskih i francuskih
imperijalista", a i sama neka vrsta srpske mini-imperije". Za Kominternu
je, prema tome, bilo prirodno da potrai saveznike" u nesrpskim nacijama
koje se oseaju nacionalno ugnjetenim, i da podri njihovo traenje
nacionalnih prava, ukljuujui i pravo na otcepljenje i stvaranje samostalnih
drava. Ako bi zahtev za potpunim raspadom zemlje doprineo jaanju
uticaja Kominterne, njen bi Izvrni komitet bez oklevanja bio za to da
komunisti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca takav zahtev istaknu.
Hrvatski nacionalizam je, zbog svoje masovne baze i separatistikorevolucionarnog potencijala, bio veoma vaan saveznik.
Izvrni komitet Kominterne bezmalo nita nije znao o snanim
tradicijama borbe iz devetnaestog veka za ujedinjenje Junih Slovena, ni o
tome da su mnogi vodei srpski, hrvatski i slovenaki politiari iz AustroUgarske i Srbije planirali ujedinjenje tokom Prvog svetskog rata, pre no je
ideja o razaranju Austro-Ugarske uopte roena u glavama politikih i
vojnih elnika Velike Britanije, Francuske i Sjedinjenih Drava, i mnogo
pre Versajskog ugovora 1919.24 Kominterna kao da nije bila svesna ni
drugih razloga postojanja jugoslovenske drave: etnikih i jezikih slinosti
njenih naroda i etniki izmeanog stanovnitva mnogih delova zemlje, to bi
otealo povlaenje granica kad bi se zemlja razjedinjavala.
Na Prvom kongresu Kominterne Kristijan Rakovski je navodno u
ime balkanskih socijalista govorio o mogunostima revolucije na Balkanu.
Meutim, on nije bio ni izabran ni ovlaen delegat ma koje socijalistike ili
radnike partije iz Bugarske, Grke, Rumunije ili Srbije. Sto se Srbije tie,
on nikakvih neposrednih saznanja o toj zemlji nije imao. Rakovski je bio
poreklom Bugarin i borbeni pripadnik rumunskog socijalistikog pokreta
pre 1917. Doao je na elo boljevike vlade u Ukrajini i bio lan
Centralnog komiteta komunistike partije.25 Kad je, nakon Prvog kongresa,
Kominterna odluila da posveti panju srednjoj i jugoistonoj Evropi,
osnovala je Juni biro u Kijevu, s Rakovskim kao jednim od njegovih
rukovodilaca.26
24 O jugaslovenskom programu hrvatskih, slovenakih i srpskih puliliara, s posebnim
osvrtom na Srbiju i Crnu Goru, vidi: Istorija srpskog naroda (1983), tom 6, knjiga 2, Jugoslavenski
program" (od Andreja Mitrovia). O Srbiji i jugoslo venskom pitanju 1914 -15, vidi: Jankovi (1973).
Ujedinjenje Junih Slovena je hio jedan od ratnih ciljeva Srbije 1914. Vidi: Ekmei (1973).
25 O karijeri Rakovskog vidi; Souvarine (1966), 179-80; Lazitch i Drachkovich (1972),
69-70.
26 Lazitch i Drachkovich (1972), 198.

88

Kominterna je 1919-1921, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca

smatrala proizvoljnim spojem razliitih balkanskih regiona, koje na okupu
ne dri nita sem oruanih snaga i policije pobednike Kraljevine Srbije.
Boljevika vlast je 1919. bila jo uvek slaba, pa Kominterna nije spreila, a
moda nije ni mogla da sprei nastajanje jedinstvene Komunistike partije
Jugoslavije. A ipak je Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca smatrala toliko
neintegrisanom da nikada ne moe biti autonomni, samostalni element"
evropske i svetske revolucije, koja samo to nije nastupila. Kominterna je
drala da su, izmeu ostalih, mogue nemaka, francuska i maarska
komunistika revolucija kao deo svetske revolucije, s delimino
samostalnim nacionalnim vostvima, ali da jugoslovenske revolucije nikada
ne moe biti. Jugoslavija moe biti uesnik svetske revolucije samo kao deo
ireg, balkanskog i jugoistono-evropskog revolucionarnog talasa.
Oekivalo se da razliiti delovi Jugoslavije budu direktno i
samostalno (ne preko jedinstvenog jugoslovenskog revolucionarnog centra)
povezani s revolucionarnim komandnim centrom negde na jugoistoku
Evrope. Taj centar bi bio ustanovljen kad uspesi revolucionarnih snaga u
tom delu Evrope i napredovanje Crvene armije stvore uslove za
revolucionarno osvajanje vlasti. Neki od rukovodilaca Kominterne, posebno
Karl Radek, verovali su da Crvena armija treba da napreduje kroz Rumuniju
i Maarsku (obe su smatrane buradima baruta" zbog njihovih agrarnih
problema), obeavajui ukidanje velikih poseda i podelu zemlje seljacima.27
Po toj zamisli Bukuret ili Budimpeta bili bi glavni revolucionarni tabovi
za koje bi regionalnim revolucionarnim komitetima iz Jugoslavije bilo
savetovano da se veu.
Sa stanovita svetske revolucije i pobede komunizma - s kog je
Kominterna nastojala da vrednuje sve politike dogaaje - stvaranje
Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je bilo dobra stvar", poto su zemlju
potresali nacionalistiki sukobi, a ovi su opet dovodili do revolucionarne
situacije. Takva pozitivna ocena ujedinjenja Junih Slovena sasvim je bila
drugaija od takoe pozitivne ocene koju je dala nova Komunistika partija
Jugoslavije, smatrajui da je nova drava na liniji istorijskog napretka,
odnosno da je okvir koji e Junim Slovenima omoguiti da prevaziu svoj
vekovni polukolonijalni status i postanu moderna nacija.
27 Lazitch i Drachkovich (1972), 537

89

Dva ujedinjenja
Sve komunistike partije izmeu dva rata verovale su da zbir ideja
Marksa, Engelsa i Lenjina - Staljinovo ime je dodato 30-tih godina objanjavaju sve osnovne zakone istorije i da imaju univerzalno vaenje.
Tako je osnovni zadatak komunista bila primena tih ideja na analizu
politikih, ekonomskih i socijalnih uslova u njihovim zemljama.
Komunistika partija Jugoslavije je uvek podvlaila da itava njena
revolucionarna aktivnost, ukljuujui i njenu politiku u nacionalnom pitanju
u Jugoslaviji, poiva na upravo takvoj primeni ovog naunog socijalizma".
Zato e za jugoslovensku partiju biti veliki problem da pred svojim
lanovima i pristalicama opravda promene svojih stavova prema
nacionalnom pitanju, kada one nastanu pod pritiskom okolnosti ili pod
uticajem Kominterne.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ije je osnivanje proglaeno 1.
decembra 1918. godine, sastojala se od predratnih kraljevina Crne Gore i
Srbije, i junoslovenskih delova Austro-Ugarske: Slovenije, Hrvatske,
Dalmacije, Bosne i Hercegovine i Vojvodine. Ubrzo potom, aprila 1919, u
Beogradu se odrava kongres revolucionarnih frakcija predratnih
socijaldemokratskih partija - prvi jugoslovenski kongres komunista. Nova
partija odluuje da pristupi Treoj komunistikoj internacionali
(Kominterni), ali do svoje rezolucije o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji
dolazi nezavisno od ruskih boljevika i Kominterne. Rezolucija je, naravno,
bila marksistika i u skladu sa internacionalistikom i projugoslovenskom
tradicijom predratnih junoslovenskih socijalista: ona se zalagala za
jedinstvenu nacionalnu dravu s velikim stepenom samouprave na
regionalnom, sreskom i optinskom nivou. Veina komunista tog doba
verovala je u nunost stvaranja jedinstvene jugoslovenske drave. Ta su
uverenja bila posebno snana medu hrvatskim i srpskim komunistima, koji
su predstavljali apsolutnu veinu svojih delegata. Ujedinjenje je
pozdravljano i zato to se verovalo da e ono doneti i vee ekonomsko
trite, koje e stvoriti uslove za razvoj moderne industrijske radnike klase
i njenog pokreta, to e, sa svoje strane, komunistiku revoluciju uiniti
bliom.28 Komunisti su bili i za centralizam, za Jugoslaviju kao
centralizovanu republiku. Oni su centralizam smatrali neim pozitivnim i
progresivnim, iako su njegove tadanje nosioce ocenjivali kao reakcionarne.
Centralizam je za njih pre svega znaio opiranje separatizmu i stvaranju
federalnih jedinica, ali nije bio u suprotnosti sa irokim lokalnim
autonomijama.
Jedan od vodeih hrvatskih komunistikih intelektualaca, August
Cesarec je ujedinjenje oglasio nacionalnom revolucijom" to je naj28 Vidi, izmeu ostalog: Perovi (198-1), Karakteristike u razvoju jugoslavenskih naroda do
stvaranja zajednike drave",

90

vei kompliment to ga jedan marksista moe dati nekom istorijskom

dogaaju - ali je isticao da bi najbolji oblik ujedinjenja bila centralizovana
republika.29 Komunisti nisu videli nikakve protivrenosti izmeu njihove
privrenosti jugoslovenskoj ideji, koja je bila nacionalna", i njihovog
opteg ideolokog protivljenja nacionalizmu
i verovanja u
internacionalizam. Oni su drali da su Juni Sloveni sve doskora bili pod
jarmom tuih naroda i imperija, te je, stoga, jugoslovenski patriotizam
predstavljao emancipaciju ugnjetenih; on se nije mogao porediti sa
ugnjetakim nacionalizmima velikih evropskih nacija.
Jugoslovenstvo i internacionalizam su za komuniste ili skupa i oni
su tvrdili da je istorijski zadatak buroazije stvaranje narodnog jedinstva"
jugoslovenskih naroda, ija osa je jedinstvo Hrvata i Srba. Jugoslovenstvo
komunista podrazumevalo je i zahtev za stvaranjem jedinstvene
jugoslovenske komunistike organizacije, te je ona i formirana na ovom
kongresu. Partija e ostati jedinstvena, sa znatnim usponima i padovima u
pogledu jedinstvene strukture, sve do reforme jugoslovenske federacije
krajem 60-tih godina, kada je poeo preobraaj i partije i Jugoslavije u
konfederalistikom smeru. Partija je nazvana Ujedinjena socijalistika
radnika partija (komunista) Jugoslavije; uzet je unitaristiki" naziv
Jugoslavija" a ne Srba, Hrvata i Slovenaca". Jedinstvena jugostovenska
komunistika omladinska organizacija formirana je oktobra 1919. u
Zagrebu i nazvana je Savez komunistike omladine Jugoslavije.

Centralizam protiv nacionalizma

Jugoslovenska ideja naila je na znaajnu podrku meu hrvatskim i
srpskim intelektualcima pod kraj Prvog svetskog rata, ali je ona znatno
oslabila nakon ujedinjenja zbog produbljivanja sukoba izmeu hrvatskog i
srpskog nacionalizma.30 Srpska vojska, dravni inovnici, monarhija i
mnogi politiari su se poistovetili s novom dravom. Njihovo
jugoslovenstvo bilo je, pri tom, pod velikim uticajem srpskih tradicija,
istorijskih seanja i lojalnosti. Iako se nije radilo o tradicionalnom srpskom
nacionalizmu, nije to bilo ni pravo jugoslovenstvo. I veina Srba je
prihvatila novu dravu, videi u njoj pre svega srpsku tvorevinu, sa srpskom
monarhijom na elu, zemlju u kojoj su Srbi konano
29 Pei (1983), 34.
30 Jugoslavenstvo je bilo u usponu u hrvatskom saboru posle 1905. godine (srpsko-hrvalska
koalicija). O hrvatskom nacionalistikom vienju ovog procesa vidi, izmeu ostalog, Floegel (1985).

91

ujedinjeni. Srbi, meutim, nikada nisu postali Jugosloveni u smislu razvoja

nove nacionalne svesti, bilo politike bilo kulturne. Jugoslovenski komunisti
su uglavnom govorili o velikosrpskoj hegemoniji" izmeu dva rata. No, ta
hegemonija" je u stvari bila premo politikih, vojnih i administrativnih
elita ue Srbije, tj. Kraljevine Srbije od pre balkanskih ratova. Mada je u
centralnoj vladi i dravnim telima u Beogradu bilo uticajnih Srba iz drugih
delova Jugoslavije, iji je udeo u politikoj vlasti ponekad bio znatan, oni su
ipak bili u velikoj manjini u odnosu na Srbijance. Takoe, Vojvodina i Crna
Gora, mada s tradicijom od Srbije nezavisne vlasti, nisu imale autonomnih
politikih ustanova. Bilo bi pogreno rei da su bile nacionalno ugnjetene,
ali su sa stanovita politike vlasti bile marginalizovane.
Nacionalizam u meuratnoj Jugoslaviji nije se bitno razlikovao od
drugih evropskih nacionalizama. Nacionalne mitologije i nacionalne tenje
su, na primer, esto uspevale da nadiu klasne podele i klasne lojalnosti, to
su za svoje svrhe koristile i vladajue elite i opozicioni pokreti. U Hrvatskoj
je, kao i u mnogim malim nacijama srednje i jugoistone Evrope, bio rairen
strah od toga da e Hrvati izgubiti svoj identitet i nestati. Opozicione partije
i pokreti su, stoga, podvlaili nunost nacionalnog jedinstva. Nacionalno
drutvo je opisivano kao organizam, i tvrdilo se da je drutvena harmonija
nuna pretpostavka nacionainog opstanka. Shvatanja drave i suverene
politike vlasti, kao zatitnika postojanja nacije, imala su sredinju ulogu i u
srpskoj predratnoj politici. Liberalno-demokratske ustanove nisu bile ni
dovoljno razvijene ni duboko usaene da ogranie kult drave, koji je pratio
nacionalistike ideologije i njihove zahteve.
Osnovni uzrok to je parlamentarizam ubrzo po ujedinjenju poeo
loe da funkcionie bio je sukob hrvatske i srpske nacionalne ideologije.
Veina Hrvata nije se bila poistovetila s novom dravom i sve vanije
hrvatske politike grupe poele su da zahtevaju ustupke od centralne vlasti
traei veu autonomiju ili nezavisnost. Stepen radikalnosti hrvatskih
zahteva prvenstveno je zavisio od njihove procene toga koliko je Beograd u
stanju da im se odupre. Centralistiki Vidovdanski" ustav od 1921. godine,
koji su podrale sve znaajnije sprske partije, doveo je do podele na dva
suprotstavljena tabora: centralistikog i anticentralistikog.31 Najvea i
najuticajnija partija anticentralistikog bloka bila je Hrvatska republikanska
seljaka stranka. Ona je na izborima u novembru 1920. dobila 230.590
glasova i 50 mesta u skuptini; marta 1923. je dobila 473.733 glasova i 70
mesta, a februara 1925. 532.872 glasa i 67 mesta.32
31 Ustav je proglaen na dan sv. Vida.
32 Tuman (1969), 305.

92

Unitarizam komunista
Unitaristiko jugoslovenstvo nije poetkom 20-tih godina bilo
zvanina dravna politika, premda je drava bila centralistiki
organizovana.33 Ono postaje zvanina politika tek po zavoenju kraljeve
diktature 1929. godine. Komunisti su pak bili unitaristi od samog stvaranja
Jugoslavije. Za njih su razlike izmeu Srba, Hrvata i Slovenaca bile
zanemarljive i privremene, neto to e ubrzo izbrisati razvoj industrije,
kapitalizam i sile trita, kao i jedinstven pravni sistem, administracija i
obrazovanje. Neki komunisti su ak verovali da Jugoslavija upravo ulazi u
drutveno-ekonomski, kulturni i nacionalni preobraaj nalik onom koji se
dogodio u Nemakoj po ujedinjenju 1871. Cesarec je, na primer, verovao da
jugoslovenstvo moe stvoriti mir i solidarnost izmeu Srba, Hrvata i
Slovenaca, ali da je samo socijalna revolucija (pobeda komunizma) ta koja
moe ukinuti drutvene klase, ujediniti narod i stvoriti skladno drutvo. Na
ovaj je nain s pravom kritikovao one romantine jugoslovenske
nacionaliste koji su verovali da e ujedinjenje ne samo razreiti nacionalno
pitanje ve i stvoriti skladno drutvo; on sam je, meutim, njihov nacionalni
utopizam zamenio za komunistiku utopiju.34
Od jugoslovenskog proletarijata su komunisti oekivali da
prevazie regionalne razlike i postane nacionalna", tj. jugoslovenska
politika klasa. Oni su, takoe, podvlaili vanost borbe protiv uticaja
religije, koja je bila ne samo reakcionarna" snaga i opijum za narod", ve i
sila koja je delila radniku klasu Jugoslavije, budui da su katolianstvo i
pravoslavlje bili meu glavnim uzrocima razlika izmeu Hrvata i Srba.
Unitaristiko jugoslovenstvo toliko je meu komunistima bilo snano da
mnogi nisu ni slovenaki smatrali posebnim jezikom, ve tek granom
srpskohrvatskog. Veina stanovnika Makedonije smatrana je Junim
Srbima, dok su Crnogorci bili jednostavno Srbi. Bosanski muslimani uopte
i nisu pominjani kao nacionalna grupa; smatrani su iskljuivo religijskom
grupom.
Mnogi vodei komunistiki intelektualci iz Hrvatske - August
Cesarec, Miroslav Krlea, uro Cviji, Lovro Klemeni i Kamilo
Horvatin, na primer - bili su, pre 1914, pripadnici projugoslovenske
Revolucionarne omladine". Oni su stvarno verovali, kao uostalom i veina
lanova KPJ, da su Srbi, Hrvati i Slovenci tri plemena" jedne
junoslovenske nacije. U tom pogledu oni kao da su se slagali s onim
malobroj33 Bilo je, meutim, uticajnih politiara i u vladi i u opoziciji, koji su bili za unitarizam. U
tom pogledu je najznaajnija Demokratska partija, koja e kasnije odigrati vanu ulogu u donoenju
centralistikog Ustava iz 1921. Vidi: Gligorijevi (1970), posebno Koncentracija Demokratske i
Radikalne stranke u cilju donoenja centralistikog Ustava" i Donoenje Vidovdanskog Ustava".
34 Pei (1983), 33-5.

93

nim radikalno unitaristiki nastrojenim buroaskim politiarima, pa su u

Hrvatskoj komunisti ponekad podrugljivo nazivani crvenim pribievcima".
(Svetozar Pribievi, srpski politiar iz Hrvatske, u to vreme je bio
ekstremni zastupnik jugoslovenskog centralizma i unitarizma. Kao ministar
unutranjih dela, 1918-1920, progonio je hrvatske nacionaliste.35)
Kao to su hrvatski socijaldemokrati u devetnaestom veku smatrani
nepatriotima, mnogi u Hrvatskoj su komuniste videli kao anacionalnu
snagu, ak izdajnike, Njihova ideologija je, meutim, bila sasvim drugaija
od ideologije vladajue srpske elite. Oni su bili protivnici hrvatskog
separatizma zato to su ideologiju na kojoj je on poivao smatrali
reakcionarnom, a ne zato to su imali bilo kakvih simpatija prema
srbijanskom centralizmu ili monarhiji. Tako je hrvatski komunistiki list
Istina, koji je izlazio u Zagrebu, jula 1919. oglasio i hrvatsku i srpsku
nacionalnu svest za feudalne i srednjovekovne, jer se temelje na seanjima
na srednjovekovne drave. U tom kontekstu, razume se, termini feudalno" i
srednjovekovno" imaju isto peorativno znaenje, to je i samo bilo
predrasuda koju su komunisti batinili od prosveenosti.36 Istina je dalje
pisala:
Plemenski ovinizmi poinju bivati iz dana u dan sve otvoreniji...
Diite svoj prosvjed protiv svih tih plemenskih ovinizama, koji su mogue
bili savremeni u srednjem vijeku, no danas - danas u doba socijalne
revolucije, drimo da im nema mjesta...!"37
Kongres ujedinjenja" aprila 1919. do krajnosti je potcenio znaaj
nacionalnog pitanja za jugoslovensku politiku i budunost zemlje, kao i za
revolucionarnu akciju komunista. Veina delegata kao da uopte nije bila
svesna postojanja nacionalnog pitanja kao stvarnog problema, poto se
verovalo da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod. Partijski Praktini
akcioni program" Jugoslaviju pominje kao jednonacionalnu dravu. No,
premda kongres nije priznao da je Jugoslavija vienacionalna, vrsto se
suprotstavio svim oblicima nacionalnog ugnjetavanja, otro protestvujui
protiv diskriminatorske politike prema nejunoslovenskim manjinama
(posebno Albancima i Maarima, ali i Nemcima).
Istu partijsku liniju" sledi i drugi partijski kongres (na kome je
partija zvanino promenila ime u Komunistika partija Jugoslavije), odran
u Vukovaru juna 1920. Partija je svojim osnovnim revolucionarnim ciljem
oglasila - a oekivalo se da do revolucije doe u neposrednoj budunosti stvaranje sovjetske Jugoslavije. Komunisti su prihvatili Kraljevinu Srba,
Hrvata i Slovenaca kao unitarnu dravu, odbacujui je samo kao
buroasku" dravu, koja je, budui takva, za njih kao
35 O Pribievievoj karijeri pre zavoenja diktature kralja Aleksandra 1929, vidi: Matkovi
(1972).
36 Sredovjeni plemenski turnir', Istina, br. 5(17. juli 1919); navedeno u: Pei (1983), 33.
37 Sredovjeni plemenski turnir", istina, br. 5(17. juli 1919); navedeno u: Pei (1972),

94

marksiste, bila instrument kapitalistike eksploatacije i ugnjetavanja. Partija

se odredila kao isto" radniko-klasna, jo ne uviajui potrebu da
formulie svoj program o nacionalnom i seljakom pitanju. Borba radnike
klase za jugoslovensko nacionalno jedinstvo istaknuta je kao jedan od
najvanijih neposrednih zadataka komunista. Kongres je, ipak, ponovo
podrao ugnjetene manjine i traio da se u graanskim i politikim pravima
izjednae sa junoslovenskim graanima Jugoslavije.38
Na izborima u novembru 1920. godine 59 komunista biva izabrano
u ustavotvornu skuptinu. KPJ postaje etvrta po veliini partija u
Jugoslaviji, iza dve preteno srpske politike partije - Radikalne i
Demokratske - i Hrvatske republikanske seljake stranke.39 KPJ je dobila
198.736 glasova. U to vreme je imala 65.000 lanova, a sindikati koje je
kontrolisala 208.000.40 Partija je bila nepokolebljiva u svom jugoslovenstvu,
i u svom je proglasu u Hrvatskoj uoi novembarskih izbora za ustavotvornu
skuptinu napala hrvatski nacionalizam i separatizam:
Komunistiki proletarijat nema i ne moe da ima nita zajednikog
s patriotskim, danas kontrarevolucionarnim frazama o 'hrvatskoj
samostalnosti' i 'hrvatskoj domovini' - jer njegova je borba uzviena nad
ovako zastarjele naivnosti, ona je dio borbe internacionalnog proletarijata
revolucionarnog i cilj joj je: Sovjetska Republika Radnika i Seljaka ne samo
Hrvatske nego cijele Jugoslavije u okviru Balkanske Federativne Sovjetske
Republike..."41
Mada su bili za centralizam, komuniste su ipak podravale narodne
mase nekih oblasti u kojima je nacionalno nezadovoljstvo bilo znatno: u
Makedoniji i Crnoj Gori, na primer. Izraz nacionalno nezadovoljstvo" ne
treba, meutim, u ova dva sluaja bukvalno shvatiti. Veina
38 Vidi, izmeu ostalog; olakuvi (1963), Drugi Vukovarski kongres Partije".
39 Demokratska partija nije bila lout court srpska partija u smislu u kome jo to bila Radikal
na partija. Ona je nastala 1919, iz spajanja razliitih partija, ud kojih su neke imale znatno hrvat
sko i slovenako lanstvo. Ove partije su 1920. uzele naziv Demukralska partija, ali nikad nisu pre
vazile svoju nacionalnu i politiku heterogenost. Prvobitno insistiranje partije nu unitaristikoj
organizaciji Jugoslavije modifikovano je posle 1925. zastupanjem ire lokalne autonomije. No, do
tad je partija ve bila izgubila najvei deo svog uticaja izvan srpskog stanovnitva. To se nije promenilo ni prihvalanjem federalizma i pristupanjem Ujedinjenoj opoziciji (na ijem je elu bio Vladko
Maek, voa Hrvatske seljake stranke) na majskim izborima 1935. Uee znaajne izdvojene par
tijske grupe u vladama po uvoenju kraljeve diktature 1921), protivljenje partije sporazumu Cvetkovi-Mack (kojim je 1939. knez Pavlu dao autonomiju Hrvatskoj), podrka elnicima za vreme
rata, i poratna opozicija komunistikom federalizmu kao suprotnom srpskim interesima, doprineli
su da nesrpske nacije u njoj vide pre svega srpsku nacionalnu partiju, a ne jugoslovensku ili liberalno-demnkralsku. O istoriji partije 1918- 1929. vidi: Gligorijevi (1970). Partija je naroito snano
podravala centralizam u razdoblju od 1919. do 1921; Ibid., poglavlje 2, Demokratska stranka u
borbi za centralistiko dravno ureenje 1919- 1921".
40 KPJ je dubila 12,36% ukupnog brnja glasova. Po izbornim oblastima Jugoslavije, postotak
glasova koje je dobila KPJ bio je u odnusu na ukupan broj glasova sledei: 27.16% u Makedoniji, Ko
sovu i Sandjaku; 14,87% u uoj Srbiji; 7,21% u Hrvatskoj-Slavoniji; 5, 46% u Bosni i Hercegovini;
10,29% u Sloveniji; 14,97% u Vojvodini; 37,99% u Crnoj Gori; i 116,16% u Dalmaciji. Podaci iz: Banac (1983), 202.
41 Pei (1983) 45.

95

Crnogoraca nisu sebe smatrali posebnom nacijom u odnosu na Srbe i

podravali su stvaranje Jugoslavije. Oni su, meutim, bili nezadovoljni
potpunim gubitkom svih crnogorskih dravnih tradicija i simbola, kao i
prevlau politikih i vojnih elita iz ue Srbije i njihovom metodom
vladavine koja se esto oslanjala na prisilu. Makedonci u to vreme nisu bili
nacija s rairenom politikom sveu, ve prevashodno etnika grupa
razliita od Bugara i Srba. Njihov puni preobraaj u modernu naciju
dogodilo se tek nakon 1945. Ono to je bitno, meutim, je to da su
Crnogorci i Makedonci, koji nisu imali jaih nacionalnih politikih pokreta,
u komunistima, i pored njihovog projugoslovenskog stava, videli svoje
branitelje, jer su ovi bili protivnici svakog oblika srpskog nacionalizma i
hegemonije" i zagovornici temeljnih promena. Partija je, dakle, u onome
to se odnosilo na nacionalno pitanje, od samog poetka doivljavana kao
branilac ugnjetenih". Ona je, kao radikalni protivnik statusa quo za mnoge
bila partija protesta" za sve vrste nezadovoljstava, pa i nacionalnih.
U Hrvatskoj, pak, septembra 1920. dolazili do seljakih nemira,
koje nije predvodila nijedna politika partija.42 KPJ, sputana svojim
ideolokim slepilom (tj. iskljuivom okrenutou istoj" klasnoj borbi i
mobilizaciji industrijskog proletarijata za socijalnu revoluciju), ne uspeva da
iskoristi taj revolucionarni potencijal". Radnika klasa novostvorene
kraljevine, koju je partija drala jedinom istinski revolucionarnom
drutvenom grupom, bila je, meutim, mala. Agrarna reforma koja je
zapoela februara 1919. podelila je zemlju veleposeda seljacima i tako
uveala broj sitnih i srednjih seljaka-posednika zemlje. Poljoprivreda je, na
primer, 1921. godine bila preteno ekstenzivna, a 78,9% stanovnitva su bili
seljaci. To su uglavnom bili sitni i srednji vlasnici zemlje, sumnjiavi prema
kolektivnom vlasnitvu. Izuzetno malobrojni su bili seljaci bez imalo
zemlje. ak i deset godina kasnije, 1931, 33,8% poseda je bilo manje od 2
hektara, 34% izmeu 2 i 5 hektara, a 29,3% izmeu 5 i 20 hektara.43
Antikomunistike uredbe takozvane Obznane, decembra 1920, i
Zakon o zatiti drave, avgusta 1921, stavile su KPJ van zakona. Usledila su
masovna hapenja komunista, a mnogi su otili u emigraciju. Partija je bila
nespremna za ilegalnu borbu i bezmalo sve njene aktivnosti u sindikatima i
drugim radnikim organizacijama su zamrle. U vreme odravanja Tree
partijske konferencije, januara 1924, partija je imala manje od hiljadu
aktivnih lanova.
U prvim raspravama u Kominterni posveenim revolucionarnoj
situaciji na Balkanu pokazan je neogranieni optimizam. Precenjivan
42 Iscrpan prikaz revolucionarnog previranja u Hrvatskoj daje Banac (1984), The 1920 Croat Peasant Revolt against Draft-Animal Registration".
43 Kratak pregled ekonomskih uslova u meuratnoj Jugoslaviji daje Bilandi (1979),
Drutveno-ekonomska kriza kapitalistike Jugoslavije".

96

je revolucionarni potencijal demonstracija, trajkova, seljakih pobuna i

protesta demobilisanih austro-ugarskih vojnika. Kominterna je oito vrlo
malo znala o situaciji u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako je, na
primer, i pored toga to je srpska veina u Bosni i Hercegovini oduevljeno
prihvatila ujedinjenje Junih Slovena, Kominterna objavila da se Bosanci"
diu protiv srpske hegemonije" i muslimanskih zemljoposednika. Inae, u
to je doba uticaj Kominterne jo uvek bio sasvim slab; ona je pre bila simbol
komunistikog internacionalizma nego centar organizovanog svetskog
pokreta.
Tih prvih godina jugoslovenski komunisti su identifikovali
federalizam i separatistiki nacionalizam kao opasne neprijatelje
nacionalnog jedinstva, to je jo jedan dokaz njihovog unitarizma i
centralistike orijentacije.44 Prva konferencija KPJ, odrana jula 1922.
godine u Beu, na primer, podvlai da je osnovni zadatak komunista da
proleterijatu razotkriju klasne interese skrivene u nacionalizmu kako
hrvatske tako i srpske buroazije. Ipak su pojedini komunisti uvideli da je
nacionalistika psihoza" u Hrvatskoj uspela privremeno da objedini veinu
drutvenih grupa i klasa. Prva konferencija je donela rezoluciju u kojoj se
kae da u Jugoslaviji vlada hegemonija velikosrpske buroazije", zdruene
s monarhijom. Time je bilo priznato postojanje srpske prevlasti, a hrvatski
blok" (koalicija hrvatskih partija, u kojoj je neuporedivo najvaniju ulogu
igrala HRSS) oznaen je kao najznaajnija snaga koja joj se opire.45 Ipak,
zaslepljeni marksizmom, komunisti su i dalje verovali da se sutina
nacionalnog sukoba sastoji u borbi plemenskih buroazija" za vei deo
ekonomskog trita, Za komuniste koji su ovu rezoluciju doneli, injenica
daje hrvatski blok" uspeo da objedini kapitaliste, sitne preduzetnike, veinu
seljaka pa ak i deo proletarijata, samo je bila jo jedan dokaz da u
Hrvatskoj zaista postoji nacionalistika psihoza", a ne pokazatelj da je
hrvatska nacija, bar u nekim stvarima, zaista ugnjetena. Ova
nacionalistika psihoza" je potom okrivljena za slabljenje klasne borbe, jer
je privremeno ujedinila sve drutvene klase i zaustavila drutvenu
diferencijaciju.

Partijska levica" protiv partijske desnice"

Snaga nacionalizma, posebno u Hrvatskoj, dokazivala je
komunistima da jugoslovenska buroazija" nije u stanju da izvri zadatak
nacionalnog ujedinjenja. Za to je krivljena nerazvijenost" jugoslovenske
41 Pei (19831,33. 45
42 Vlajl (1978), 48.

97

buroazije", a razoarenje zbog njene nemoi je navelo neke komuniste da

poveruju kako samo komunistika revolucija moe izvriti taj zadatak.
Mnotvo argumenata o nacionalnom pitanju koji su se pojavili 20-tih
godina, kao i grupe u partiji koje su ih zastupale, zvanini partijski
dokumenti i jugoslovenski istoriari dele na dve osnovne grupe, koje se
nazivaju desnicom" i levicom". Najuticajniji predstavnik partijske desnice
je bio vodei srpski komunistiki intelektualac Sima Markovi, koji je biran
za sekretara KPJ na Prvom partijskom kongresu, aprila 1919, i na Treem,
maja 1926. Svoja shvatanja nacionalnog pitanja izloio je u dvema
knjigama, koje su objavljene 1923. godine; Nacionalno pitanje u svetlosti
marksizma i Ustavno pitanje i radnika klasa Jugoslavije u kojima je na
jugoslovensku situaciju primenio Lenjinove i Staljinove predrevolucionarne
ideje o nacionalnom i kolonijalnom pitanju.46
Poput mnogih idealistikih pristalica jugoslovenskog jedinstva i
Markovi je bio zaprepaen opstojavanjem nacionalnog oseanja - koje su
komunisti jo uvek smatrali plemenskim" i regionalnim" - i posebno
snagom i masovnom bazom hrvatskog nacionalizma. Zato je stavio sebi u
zadatak da otkrije razloge za to, odnosno da objasni zbog ega nije stvorena
jedinstvena jugoslovenska nacija po stvaranju centralizovane jugoslovenske
drave. On je priznavao postojanje tri junoslovenska nacionalna identiteta Srbe, Hrvate i Slovence - ali je i dalje bio uveren u to da e se oni u
budunosti transformisati u jedinstvenu jugoslovensku nacionalnu svest.47
Za njega je nacionalno pitanje bilo uzrokovano sukobom srpske, hrvatske i
slovenake buroazije" oko kontrole i eksploatacije jednog jedinog
ekonomskog trita: tri kapitalistike klase" su se meusobno borile
nastojei da nacionalistikom propagandom zadobiju podrku svojih
naroda.48 Nacionalizam je, dakle, bio ideoloki izraz ovih skrivenih
ekonomskih motiva; njegova je funkcija bila da legitimie kapitalistike
tenje i okupi radnike i seljake oko buroazije", navodei ih na sluenje
njenim interesima.49 Dunost je komunista onda bila da radnom narodu
pokau pravu prirodu takvog nacionalizma, pomaui mu da prepozna
ekonomske interese skrivene pod maskom ideologije.
Markovi, naravno, nije bio u pravu. Hrvatske mase, koje su
podravale Hrvatsku republikansku seljaku stranku Stjepana Radia,
pokretali su vrlo sloeni politiki motivi i one nikako nisu bile puke rtve
buroaske propagande". Uostalom, bilo je mnogo istine u tvrdnji hrvatskih
nacionalista da Jugoslavijom vlada srpska politika i vojna elita. Shvatanje
da je bit nacionalnog sukoba borba buroazije" za eko46
47
48
49

Vidi: Marknvi (1923); Markovi (1023a).

Vidi: Markovi (1923), poglavlje 8, Nacionalnu pilanje u Jugoslviji".
Vidi: Markovi (1923), poglavlje 2, Nacionalne borbe", posebno 36-7.
Markovi (1923), 115.

98

nomsku prevlast ne uspeva da objasni sudelovanje velikih masa u tom

sukobu; zbog ega se pretpostavljeni interesi kapitalista u toj meri
podudaraju sa nacionalnim nezadovoljstvima masa; zbog ega toliki bogati
trgovci i industrijalci (kapitalisti") i hrvatski i slovenaki podravaju
centralistiki reim Beograda; zato je tako malo solidarnosti izmeu
hrvatske i slovenake buroazije" (budui da su obe protiv politiki
dominantne beogradske buroazije", zato se nisu u toj borbi ujedinile?); i
zbog ega se - ako je jedini motiv kapitalista profit - oni organizuju ba na
nacionalnoj, a ne na religioznoj, oblasnoj, politicko-partijskoj, ili kakvoj
drugoj osnovi.50
Svodei nacionalno pitanje u Jugoslaviji na ekonomsku bazu",
Markovi je implicitno sve nacionalizme u Jugoslaviji oglasio jednakima.
Kljuna razlika izmeu srpskog nacionalizma, iji je koncept drave
pobedio u Jugoslaviji i, recimo, hrvatskog, ije su tenje ostale uglavnom
neostvarene, ostala je neprimeena. Markovieve pojednostavljene
marksistike kategorije nisu mogle da obuhvate ni duboko i vrlo stvarno
oseanje ugnjetenosti raireno u masama veine nesrpskih nacija u
Jugoslaviji, jer ga je on smatrao iskljuivom posledicom prihvatanja
buroaske ideologije". Iz Markovievih monokauzalnih i redukcionistikih
objanjenja - imajui u vidu da su komunisti sebe smatrali protivnicima
svakog oblika buroaskog" interesa i ideologije - sledila je jedna pasivna
politika u nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Jer, zato bi se jedna partija
koja je sebe odredila kao svesnu avangardu eksploatisanih" uopte meala,
jo manje opredeljivala, dok se eksploatatori", motivisani udnjom za
profitom, svaaju i bore meusobno?
Markovi stvarno i jeste bio protiv svake saradnje komunista sa
HRSS i Slovenskom ljudskom strankom.51 Opasnost je bila u tome to se
KPJ, na taj nain, izolovala od nacionalnih zahteva Slovenaca i Hrvata, koji
su te partije podravali. U Markovievu odbranu valja, meutim, istai da ni
same te partije takvu saradnju nisu traile. HRSS je bila spremna da trai
podrku Sovjetskog Saveza u svojim nacionalnim zahtevima, ali uz takvu
spoljnu politiku" ila je unutranja
50 0 uticaju stranog kapitala u Hrvatskoj i preovlaujui!em umerenom slavu prema hrvat
skim nacionalnim zahlevima meu elnicima hrvatskog kapitala" vidi: Banac (1984.), 407-10.
51 Slovenska ljudska stranka osnovana je 1892. kao katolika partija. Zamiljena kao kleri
kalna organizacija, ona u svom programu nije stavljala nacionalno pilanje na prvo mesto. Prevashodno je bila zainteresovana za religijske, obrazovne i socijalne probleme. Ipak je u klerikalcima", kako su lanove stranke obino zvali, veina Slovenaca videla zatitnike svojih interesa. Od
1918. do 1927. partija je zastupala program autonomije. No i pored toga je njen vo, monsinjor An
tun Koroec, po zavoenju kraljeve diktature 1929. uao u kabinet generala Petra ivkovica. Nakon
1931. partija menja stav i 1933. trai autonomiju za Sloveniju (Ljubljanske punktacije"). Sve do
poetka Drugog svetskog rala Slovenska ljudska stranka ne naputa svoju politiku opozicije dikta
turi i traenja autonomije, istovremeno pokazujui spremnost na traenje kompromisa sa srpskim
politiarima i uee u vladama. Slinu politiku vodi i po odlasku u izgnanstvo posle nemake oku
pacije 1941.

99

politika" strogog ouvanja distance prema komunistima. Slovenaki

klerikalci su bili agresivni antikomunisti i antisovjeti, prvenstveno
zainteresovani za uee u vladama beogradskog reima i iznuivanje
ustupaka od njega, posebno u smislu vee samostalnosti za Sloveniju i
njihove vee vlasti u njoj.
Veina komunista je sebe smatrala ljudima radikalne levice, koji se
bore protiv svih oblika ugnjetavanja. Zato su im Markovieva shvatanja bila
teko prihvatljiva - nisu mogli odreena rairena oseanja ugnjetenosti da
smatraju neautentinim, tj. kao oseanja koja nisu odraz stvarnog stanja
ugnjetenosti. Sem toga oseanja nacionalne ugnjetenosti oito su motivisala
ljude na politiku i revolucionarnu akciju, pa je za partiju bilo korisno da
stvori program koji bi mogao usmeravati i kanalisati ove znatne energije ka
komunistikim revolucionarnim ciljevima.
Markoviev marksizam je bio veran osnovnom uenju, ak
doktrinaran. Markovi se zalagao za okrenutost partije radnikoj klasi, po
njemu jedinoj revolucionarnoj drutvenoj grupi, a protiv svih pokuaja
mobilizacije zaostalog" i nacionalistikog" seljatva. Bio je za
internacionalizam bez ikakvih natruna nacionalizma, i za istu klasnu
borbu", tj. borbu proletarijata za drutvenu i ekonomsku emancipaciju. No i
pored toga je bilo neizbeno da radikalnija i sklonija akciji partijska levica
napadne Markovieva shvatanja kao desniarska, oportunistika, ak
socijaldemokratska - to je bila veoma ozbiljna pogrda u komunistikom
reniku toga vremena. Bio je ak optuen da je prikriveni srpski
nacionalista, jer se smatralo da njegov neutralizam pomae ouvanju statusa
quo srpske hegemonije". Premda Markovievo objanjenje uzroka
nacionalnih sukoba moe izgledati pojednostavljeno, mnoge druge njegove
ideje ukazuju na duboko razumevanje opasnosti od nacionalistikih strasti.
Uopte uzev, praktini predlozi Sime Markovia i partijske desnice bili su
vredniji od njihovih teorijskih promiljanja prirode nacionalizma. U
Markovievom tumaenju je, na primer, naelo nacionalne jednakosti
podrazumevalo, izmeu ostalog, i suverenost svake nacije. To je, sa svoje
strane, povlailo sobom da neogranieno pravo na samoopredeljenje,
ukljuujui otcepljenje od Jugoslavije i stvaranje samostalnih drava, treba
da bude priznato jugoslovenskim ustavom.52 Takvom se pristupu otro
suprotstavila partijska levica kao oportunistikom, poto je on nastojao da
se to temeljno pitanje rei u okvirima kapitalistike" drave,
Zahtev za priznavanje prava na samoopredeljenje nije bilo
posebnost marksizma, mada je Markovi bio uveren da su njegova
shvatanja
preteno
pod
uticajem
Lenjinovih
i
Staljinovih
predrevolucionarnih
52 Markovi (1923a), 36 - 7, 42. Markovi svoje opte poglede na nacionalno samoopreeljenje
iznosi u: Markovi (1923), poglavlje 4, Pravo samoopredoljenja naroda".

100

ideja. On je, meutim, u tekstovima ove dvojice komunistikih teoretiara

uglavnom naao ono to su oni preuzeli od evropskog liberalizma
devetnaestog veka, pa je i njegova formula" - nacionalna jednakost znai
suverenitet nacija, a ovaj podrazumeva njihovo pravo na stvaranje zasebnih
drava - bila privlana upravo sa svoje neoriginalnosti, tj. zato to je bila tek
saeti izraz tog liberalizma. Primena prava na samoopredeljenje i stvaranje
zasebnih nacionalnih drava bila je i jedan od proklamovanih ciljeva
liberalnih demokratija na kraju Prvog svetskog rata, kao i sutina etrnaest
taaka" - onoga to je januara 1918. ameriki predsednik Vudro Vilson
izneo kao predlog za poratni mir.53 Otud je Markovievo reenje bilo vrlo
slino naelima na osnovu kojih je nakon Prvog svetskog rata bila rasturena
Austro-Ugarska, odnosno, na izvestan nain, njihova primena na
jugoslovensku situaciju. Uza sve nesporne i poznate dokaze ovakvog
porekla naela po kojem je jedna nacija istinski slobodna samo pod uslovom
da ima pravo na stvaranje vlastite drave, Sima Markovi - obrazovan ovek
koji je pisao oglede iz filozofije nauke - smatrao ga je iskljuivo
marksistikim i komunistikim. Tako je mislila i veina jugoslovenskih
komunista, ak ikad su se sporili oko primene tih naela na jugoslovensku
situaciju.
Komunisti su uopte verovali da nijedno osnovno drutveno, politiko ili ekonomsko pitanje ne moe biti stvarno reeno bez revolucionarne
primene marksizma. Tako su zaboravljali" liberalno poreklo mnogih svojih
ideja, smatrajui ih ostvarivim iskljuivo posredstvom komunizma. Sam
liberalizam je bio proglaen za buroasku" ideologiju prolosti, tj. za neto
reakcionarno i istovremeno irelevantno za savremene probleme. To je,
razume se, tek deo objanjenja. Nisu komunisti bili nespremni da priznaju
da su prisvojili" liberalne poglede na nacionalno pitanje samo zbog svoje
ideoloke revnosti - drutveni i politiki kontekst poratne Evrope presudno
je uticao na to da komunisti poveruju kako je samoopredeljenje njihova i
samo njihova stvar. Pravo na samoopredeljenje je prestalo da postoji u
Jugoslaviji ba kao i u veini evropskih zemalja im su po okonanju rata
bile uspostavljene granice i stvorene nove drave. Separatistiki pokreti, a
ponekad ak i umereni oblici nacionalizma, bili su gonjeni kako u
Jugoslaviji, tako i u velikoj veini evropskih zemalja, a i oni sami su svoje
zahteve formulisali koristei se neliberalnim nacionalistikim argumentima.
U Hrvatskoj su se, na primer, zahtevi uglavnom temeljili na istorijskim
pravima i pravnom kontinuitetu Hrvatske, pre no na liberalnim naelima
prava nacija na samoopredeljenje. Ako se na ta naela uopte pozivalo, to je
injeno uglavnom da bi se u njima nala dodatna potpora za vlastite zahteve,
a ne da bi ih se, kao opta pravila, primenilo na sve nacije u Jugoslaviji.
53 Vidi: Wilson (1984), ,,An Adress to a Joint Session of Congress 8. Janys 1918", 534-9.

101

Pravo na otcepljenje, tvrdio je dalje Markovi, ne treba ostvarivati

posredstvom buroaskih" partija, ve referendumom. On kao da nije bio
svestan sloenosti pribegavanja referendumu kao metodu uspostavljanja
novih dravnih granica u jednoj zemlji u kojoj nema opte saglasnosti ni o
politikim granicama ni o istorijskim pravima, i u kojoj je, u mnogim
njenim delovima, stanovnitvo meovito. Markovi nije iskljuivao
mogunost da razne nacije odlue da ive zajedno u istoj dravi. Lenjinovo
miljenje iz 1921. da pravo na samoopredeljenje ne znai da e u svim
sluajevima nacije obrazovati zasebne drave, Markovi je koristio u prilog
svojoj tezi da marksistiki proletarijat" Jugoslavije treba da prizna
Hrvatima i Slovencima neogranieno pravo na samoopredeljenje, ali ne i da
zahteva da ga Hrvati i Slovenci iskoriste za otcepljenje od Srba. Na kraju,
Markovi je smatrao da radi stvaranja povoljnih politikih uslova za reenje
nacionalnog pitanja komunisti treba da se bore i za radikalnu promenu
ustava iz 1921. godine i za optu demokratizaciju politikog ivota.
Ustav iz 1921. bio je u tradiciji srpskog nacionalizma devetnaestog
veka, koji je u jakobinskom duhu verovao u to da e centralna vlast dokinuti
sve regionalne posebnosti, autonomije i zasebne tradicije. Potonje su
smatrane feudalnim" i reakcionarnim" (preprekom na putu napretka,
demokratije i graanskih prava), ali i pogubnim, jer bi navodno mogle
dovesti do nejedinstva i uiniti novu junoslovensku kraljevinu ranjivom
pred brojnim spoljnim neprijateljima. Ako se parafrazira, dodue preesto
navoena Klauzeviceva izreka, moe se rei da je politika jugoslovenstva za
srpsku vladajuu elitu bila nastavak rata za srpsko ujedinjenje drugim
sredstvima. I mnogi obini Srbi su se bili poistovetili s jugoslovenskom
dravom - meu njima se ak poeo formirati kult drave, koji se esto
pokazivao jaim od drugih drutvenih ili politikih lojalnosti. Premda su
mnogi Srbi bili spremni da se odreknu posebnih srpskih tradicija i istorijskih
seanja u ime nove jugoslovenske ideje, veina je Jugoslaviju i dalje
tumaila u srpskom kljuu.
Meutim, Markovi nije bio takav srpski nacionalista kada je
insistirao na tome da otcepljenje Hrvatske i Slovenije nije ni neminovno ni
nuno. On je pravo na otcepljenje jednostavno smatrao vrstom sigurnosnog
ventila protiv nacionalnog ugnjetavanja, a ne prvim korakom ka razbijanju
Jugoslavije. Upravo zato to je bio protivnik srpskog nacionalizma i
nacionalnog ugnjetavanja, Markovi je traio stalno jemstvo prava na
otcepljenje i tvrdio da drava treba da se sastoji od autonomnih jedinica. On
se nadao da bi takve mere najzad dovele do jedinstva Jugoslavije, tj. da bi
onemoguile po njega kobne nacionalistike sukobe i, na dobrovoljnoj bazi,
stvorile jedinstvenu jugoslovensku nacionalnu svest.54 Mada nije smatrao da
su im zasebne drave potrebne, Mar54 Markovi svoje uverenje da e nacionalno heterogena Jugoslavija u budunosti postati jednonacionalna drava iznosi u: Markovi (1923), poglavlje 8, Nacionalno pitanje u Jugoslaviji", naroito 108-12.
102

kovi je tvrdio da je suverenitet inherentan hrvatskoj, slovenakoj i srpskoj

naciji. On je Jugoslaviju definisao kao uniju suverenih naroda ali ne i
suverenih drava: kao neto vie od federacije, a ipak ne kao
konfederaciju.55 Njegova neodreenost, koja se graniila s neznanjem,
ostae trajna karakteristika jugoslovenskih komunista u svim njihovim
potonjim raspravama o (kon)federalnim reenjima. Ako bi se pod
konfederacijom podrazumevala unija ve postojeih drava, Markovi nije
mogao biti za nju, jednostavno zato to je u njegovo vreme postojala samo
jedna drava - Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ako bi se, pak, pod
konfederacijom podrazumevala unija u kojoj zajednika centralna vlast ima
samo odreena ograniena prava nad nacijama koje je ine, ali nikakva nad
njihovim graanima, moglo bi se dokazivati daje Markovi bio
konfederalista.
Markovi kao da nije bio svestan da njegovo vezivanje trajne
suverenosti za hrvatsku, slovenaku i srpsku naciju sobom ne povlai ni
potrebu federalnog ni konfederalnog ureenja. Moglo se zalagati za jednu
Jugoslaviju u kojoj bi nacije koje je ine bile suverene i imale pravo na
otcepljenje, i istovremeno biti za njenu centralistiku i, ak, unitaristiku,
organizaciju. A mogua je i federacija ili konfederacija unutar
jednonacionalne drave (npr. Sjedinjene Amerike Drave). Markovi ne
specifikuje koje bi od dravnih ustanova i ministarstava bili zajedniki trima
autonomnim jedinicama, a ta bi imala svaka od njih ponaosob, ali se
otvoreno protivi zasebnim oruanim snagama i opredeljen je za jedinstveno
ekonomsko trite. On je buduu Jugoslaviju (pre konane pobede
komunistike revolucije) video kao liberalno-demokratsku dravu
evropskog modela.56 Liberalno-demokratske ustanove bi, izmeu ostalog,
jemile potovanje prava nacionalnih manjina, onemoguavajui tiraniju
veine nad manjinom. To je bilo vano jer bi, ak i uz podelu na autonomne
jedinice (ili potpunu podelu), i hrvatska i srpska jedinica trodelne (srpskohrvatsko-slovenake) Jugoslavije, zbog teritorija s meovitim
stanovnitvom, neminovno obuhvatale i znatne manjine.
Markovievo reenje nacionalnog pitanja bilo je moda primerenije
zemlji veih demokratskih tradicija i levica je imala pravo otpuujui ga da
grei mislei da ima puno prostora za demokratske reforme i da naivno
veruje da su beogradski centralisti spremni na vee ustupke no to je stvarno
bio sluaj. On je, pak, bio u pravu kada je tvrdio da situacija u Jugoslaviji
nije zrela za revoluciju. S jedne je strane u optubama levice da desnica nije
revolucionarna ve reformistika bilo dosta istine, ali je s druge oprez
desnice u pristupu nacionalnom pitanju delom poivao na njenom jasnijem
sagledavanju opasnosti od nacionalistikog
55 Markovi (1923a), 29-35.
56 Markovi(1923), 118-22. Markovievi opti pogledi na naciunulnu autonomiju izloeni su
u: ibid., poglavlje 5, Nacionalna autonomija: teritorijalni i personalni princip".
103

ekstremizma u Jugoslaviji, i on se, imajui u vidu nacionalistike pokolje

tokom Drugog svetskog rata, pokazao opravdanim.
Partijska levica je bila sklonija radikalnijem pristupu nacionalnom
pitanju i tvrdila je da komunisti treba da se bore ne samo za ustavno
priznavanje prava na samoopredeljenje, ve i za njegovo ostvarenje, poto
pravednog reenja nacionalnog pitanja u okvirima jugoslovenske
buroaske" drave ne moe biti. Pre svega se valja boriti protiv srpskog
nacionalizma, uz ispoljavanje znatnog stepena tolerancije prema
separatistikim nacionalizmima. Partija ne treba da se bori za
optejugoslovensko jedinstvo radnika razliitih nacija, poto bi takva borba,
tada, samo pridonela jaanju centralizma i od komunistikog pokreta otuila
radniku klasu nesrpskih naroda.
Prevaga koju je levica odnela nad desnicom 20-tih godina
prikazivana je u zvaninoj poratnoj partijskoj istoriji kao pobeda
autentinog marksizma i kao znak sazrevanja stava partije o nacionalnom
pitanju.57 No mogue je da bi bilo tanije opisati stavove levice kao
autentino lenjinistike, poto je levica tvrdila da nacionalnom pitanju valja
vazda pristupati sa stanovita napretka i klasne borbe proletarijata".58 Poto
je levica elela da objedini borbu za reavanje nacionalnog pitanja s borbom
komunista protiv kapitalistikog sistema, bila je i revolucionarnija" od
desnice, koja je reenju toga pitanja teila u okvirima buroaskog
drutva".59 Boljevizam levice se ogledao i u njenom zahtevu za stvaranjem
jake i disciplinovane ilegalne partije. Tvrdilo se da je jedino takva
organizacija u stanju da sprovodi revolucionarnu politiku u nacionalnom
pitanju.60
Ve je Druga konferencija KPJ, odrana u Beu maja 1923, bila
pod znatnim pritiskom partijskog lanstva u pogledu promene partijskog
stava o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Izborni uspesi nacionalnih partija
nesrpskih nacija (HRSS posebno) bili su jasno upozorenje da komunisti
moraju zauzeti aktivniji stav prema nacionalnim sukobima.61 Konferencija
je zakljuila daje HRSS postala zastupnik hrvatske nacije i da su osnovni
krivci nacionalnih sukoba velikosrpska hegemonija" i centralizam. Partija
je postupno naputala svoj dogmatski marksizam koji je celinu nacionalnog
pitanja u Jugoslaviji svodio na nadmetanje tri podjednako gramzive
plemenske buroazije" oko istog ekonomskog trita. Da bi privukla mase
ugnjetenih nacija" i okoristila se nacionalnim pitanjem za revolucionarne
svrhe, partija je odluila da za jugoslovenske nacije trai pravo na
samoopredeljenje, ukljuujui stvaranje zasebnih drava. (Nita pri tom nije
reeno o teritorijama na
57
58
59
60
61

olakavi (1963), 115.

olakovi (1963), 115.
olakovi (1963), 116.
olakovid (1963), 118-9.
Vlaji (1978), 59-62.

104

koje bi se to odnosilo, ni o novim granicama koje bi bile uspostavljene - to

je dodatni dokaz u prilog tome da su komunisti samoopredeljenje i
otcepljenje smatrali pre svega taktikim sredstvom.)

Trea partijska konferencija januara 1924.

Kljuni dogaaj u traenju nove politike u nacionalnom pitanju
predstavlja Trea partijska konferencija, odrana u Beogradu januara
1924.62 Iako je i pre nje nacionalno pitanje ve izazivalo estoke polemike i
ovladalo partijskom tampom, tek na ovoj konferenciji je partija priznala
vanost nacionalnog pitanja u Jugoslaviji i, posebno, hrvatsko-srpskog
sukoba. Odmah je dolo do neslaganja oko prirode i uzroka nacionalnog
problema, kao i oko metoda njegovog reavanja. To e neslaganje u
narednih deset godina biti najvaniji uzrok nejedinstva jugoslovenskih
komunista. No, 1924. jo uvek nikom u jugoslovenskoj partiji i Kominterni
nije padalo na um da bi moglo biti vie od tri nacije u Jugoslaviji. Proces
otkrivanja" Crnogoraca, Makedonaca i bosanskih muslimana imao je da
bude spor,
Mada se u to vreme sukob desnice i levice zaotravao, Trea
konferencija je ipak uspela da donese zajedniku rezoluciju. Konferencija
je, u izvesnom smislu, bila kompromis izmeu levice i desnice, ali u
drugom pobeda levice. Ona je apsolutno odbacila sve parole o
nacionalnom miru" medu radnicima razliitih nacija i ustvrdila da je
ostvarenje nacionalne jednakosti reformama jugoslovenskog ustava
nemogue. Jugoslovenske nacije (sem Srba, koji nisu bili nacionalno
ugnjeteni) treba zato podsticati na revolucionarnu nacionalnu akciju. One
treba da tee stvaranju jedinstvenog fronta radnika i seljaka i osnivanju
revolucionarnih vlada Hrvatske, Slovenije, Makedonije i drugih nacija. One
bi se potom ujedinile u socijalistiku republiku Jugoslaviju, koja bi se na
kraju prikljuila balkanskoj federaciji. Dominantna levica je, uz to,
insistirala na tome da jedan od prioriteta treba da bude borba protiv srpskog
ovinizma. Bila je to vana promena poto je dotad neprijateljem smatran
buroaski ovinizam" svih nacija. Partijska desnica je nastavila da se
odupire takvoj politici, i neki od njenih pripadnika su ostali pri prvobitnom
stavu partije, tvrdei da u Jugoslaviji nacionalno pitanje ne postoji poto je
to jednonacionalna zemlja. Ali ak i na desnici je veina ve bila svesna da
Jugoslavija nije jednonacionalna
62 Vidi: Pei (1983), Trea zemaljska konferencija KPJ"; Perovi (1984), Trea zemaljska
konferencija KPJ"; Vlaji (1984), Trea konferencija KPJ".

105

drava. Desnica je bila uverena da borba protiv velikosrpskog ovinizma

treba da bude praena jednako odlunom borbom protiv separatizma,
iredentizma i nacionalizma ugnjetenih naroda. Levica je u tome videla ne
samo podrku statusu quo, nego i neopravdano poistoveivanje oseanja,
reakcija i verovanja ugnjetaa i ugnjetenih.
Trea konferencija je stala na stanovite da je proces asimilacije
Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu naciju u samom poetku zaustavljen, zbog
toga to srpska ,,buroazija" eksploatie" i ugnjetava" druge
junoslovenske nacije i neslovenske nacionalne manjine, kao i pokrete za
regionalnu autonomiju u Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni. Kraljevina Srba,
Hrvata i Slovenaca se ne moe smatrati homogenom nacionalnom dravom
s nekoliko manjina. Po sredi je drava u kojoj vladajua klasa jedne (srpske)
nacije ugnjetava ostale. U rezoluciji Tree partijske konferencije se, izmeu
ostalog, tvrdilo da je hegemonija velikosrpske buroazije" prekinula proces
stvaranja jedinstvene jugoslovenske nacije. Namesto nje formirale su se tri
posebne nacije: srpska, hrvatska i slovenaka.63 Konferencija je potvrdila
pravo na samoopredeljenje, ali i podvukla da ga ne smatra ni poeljnim ni
nunim u svim okolnostima. Partija je odluila da svoje izbore ostavi
otvorenim i da se zalae za otcepljenje ili protiv njega, u zavisnosti od
konkretnih okolnosti i svog tumaenja interesa proletarijata i revolucije.
Imajui u vidu tadanji politiki kontekst, partijska rezolucija je bila
prevashodno usmerena na reavanje sukoba izmeu Hrvata i Srba. Priznato
je da je hrvatski nacionalizam neuporedivo najglasniji i najmoniji
nacionalizam u Jugoslaviji. Njegove snane separatistike tendencije mogle
bi ugroziti itavu Jugoslaviju, to nijednom drugom nacionalizmu ne bi
polo za rukom.
Iako je Trea konferecnija podrala postojanje zajednikog
junoslovenskog politikog entiteta, odluke Versajskog mira iz 1919. nije
smatrala nepovredivim, ni granice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
nepromenljivim.64 Konferencija je, na primer, podrala ujedinjenje
makedonskog dela Jugoslavije (Vardarske Makedonije) s makedonskim
delovima Bugarske (Pirinskom Makedonijom) i Grke (Egejskom
Makedonijom) u jedinstvenu politiku jedinicu. Mada Makedonci nisu bili
smatrani nacijom - Makedonija je smatrana oblau s meovitim
stanovnitvom - ipak se verovalo da samo njen autonomni status moe biti
jemstvo nacionalnih prava makedonskih Junih Slovena, kao i
nejunoslovenskih grupa na njenoj teritoriji.65 Posle revolucije bi ta
makedonska jedinica postala deo vee federacije radniko-seljakih
republika Balkana i Podunavlja. Nazivi i veliine jedinica koje bi inile tu
63 Bilandi(1979),34.
64 Podrka koju je konferencija pruila zajednikoj dravi Junih Slovena bie od odluujueg
uticaja na kasniju politiku partije. Vidi, izmeu ostalog: olakovi (1968), tom 2, 301.
65 Istorijski arhiv KPJ, tom 2, 74.
106

balkansko-podunavsku komunistiku super-dravu (koja bi i sama bila deo

svetskog saveza sovjetskih republika) nisu navedeni, ali je predviano da
obuhvati Albaniju, Bugarsku, Grku, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca,
Maarsku i Rumuniju.66 Vano je primetiti da je, premda bi se sastojala od
manjih jedinica, Jugoslavija ipak trebalo da ue u balkansku federaciju kao
posebna jedinica, ba kao i ostale koje su, i pored znaajnih manjina, bile u
osnovi jednonacionalne drave. Iako je odbacila ranije nekritiko verovanje
u nacionalno jedinstvo Jugoslavije, partija jo uvek nije smatrala da su Srbi,
Hrvati i Slovenci meusobno isto toliko razliiti koliko i od drugih susednih
nacija.
Neki od stavova o nacionalnom pitanju usvojenih na Treoj konferenciji ostae deo partijskog pogleda na nacionalno pitanje sve do komunistikog dolaska na vlast 1945. godine: 1) vladajua elita (u partijskom
reniku buroazija") nije uspela da stvori jedinstvenu jugoslovensku
nacionalnu svest; 2) postoji premo Srba (u partijskom reniku hegemonija
i ugnjetavanje") u Jugoslaviji; 3) svaka nacija mora imati neotuivo pravo
na otcepljenje; 4) borba za reavanje nacionalnog pitanja treba da bude deo
revolucionarne borbe komunista za osloboenje proletarijata - drugim
reima, nacionalno pitanje je bilo povezano sa socijalnim, pa tako i s
revolucijom. U ove etiri teze nema niega ni posebno marksistikog ni
komunistikog. Teza tri je iskaz vere ili moda namere, ali zasigurno ne
opservacije, jo manje duboke analize. I ona je bila deo evropske liberalne
tradicije, koju je komunizam nasledio. etvrta teza je naprosto odluka o
taktici u vezi s nacionalnim pitanjem. Prva i druga teza su tane opservacije,
ali i one neoriginalne - komunisti su njima samo prihvatili ono to su mnogi
nesrpski nacionalistiki politiari govorili jo od stvaranja Jugoslavije.
Bitno je ipak podsetiti se da se ni jedna druga politika organizacija u
tadanjoj Jugoslaviji, ukljuiv i one s liberalno-demokratskim pristupom
organizaciji politikog sistema, tj. opredeljenjem za parlamentarizam,
slobodu tampe, nezavisno sudstvo - nije tako principijelno i strastveno
zalagala za primenu liberalno-demokratskih naela na nacionalno pitanje.
Trea konferencija KPJ se u partijskoj istoriji velia kao krupan korak
napred u boljem razumevanju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, koji je
ostvaren zahvaljujui primeni marksistikih principa. Tanije bi, meutim,
bilo smatrati je velikim korakom napred ka stvaranju politike za korienje
revolucionarnog potencijala nacionalnog pitanja. Ta politika, koja se
zasnivala na liberalno-demokratskim naelima i Lenjinovoj taktici, pomoi
e partiji da stekne podrku masa.
66 Istorijski arhiv KPJ, tom 2, 70-5.

107

Uticaj Kominterne
Kominterna je mnogo bolje od jugoslovenskih komunista znala
koliko je vaan i duboko ukorenjen nacionalizam, naroito u seljakim
masama. Ona je bila uverena u ogromni revolucionarni potencijal
nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, a da uopte nije drala da revolucija ima
iole ozbiljnijih izgleda u toj nerazvijenoj zemlji, zemlji s malobrojnom
radnikom klasom, ukoliko se komunisti budu iskljuivo obraali
industrijskom proletarijatu. Mada je i levica KPJ verovala u neophodnost
radikalnih mera, njeno vienje Jugoslavije nikada nije bilo istovetno
Kominterninom, koja ju je smatrala isto imperijalistikom tvorevinom. ak
i kada se slagala s Kominternom da Jugoslavija jeste saveznica
imperijalista" (Velike Britanije i Francuske), levica je ostajala svesna
injenice daje borba za stvaranje Jugoslavije starija od Versajske mirovne
konferencije, odrane juna 1919, ba kao i dubine korena jugoslovenske
ideje u istoriji Junih Slovena. Uz to, makar da su, po marksistikim
merilima, politiki prvaci Kraljevine Srbije i oni iz junoslovenskih zemalja
Austro-Ugarske koji su se zajedniki borili za ujedinjenje tokom Prvog
svetskog rata, mogli biti smatrani buroaskim" politiarima, oni nisu mogli
biti proglaeni tek agentima imperijalista. Na kraju, levica se slagala s
Kominternom da u Jugoslaviji postoji srpska hegemonija" i da se to moe
smatrati oblikom imperijalizma", ali nije gubila iz vida - za razliku od
Kominterne - velike slinosti medu jugoslovenskim narodima.
Tokom 1923. godine Kominterna poinje intenzivnije da se zanima za
evropski jugoistok, poto je prethodna godina donela zamiranje talasa
trajkova i revolucionarnog previranja u Zapadnoj Evropi. Otud i posebna
panja koju poinje poklanjati seljakom pitanju. Ta najmnogoljudnija
drutvena skupina ovog dela Evrope je smatrana potencijalnim saveznikom
meunarodnog radnikog pokreta. Kominterna 1923. osniva Meunarodni
savez seljaka, poznat i kao Seljaka (zelena") internacionala, nastojei da
oko sebe okupi nezadovoljne i progonjene seljake partije, posebno one
koje su pripadale ugnjetenim nacijama. im su se nacionalni sukobi u
Jugoslaviji poeli zaotravati ranih 20-tih godina, Kominterna je brzo
shvatila da je najvaniji od njih sukob Hrvata i Srba. Poseta Stjepana Radia
Moskvi, u leto 1924. HRSS je jo jula iste godine pristupila Seljakoj
internacionali - dodatno je doprinela tome da Kominterna pone podravati
separatistike nacionalizme u Jugoslaviji.67 Peti kongres Komunistike
internacionale, odran u Moskvi juna i jula 1924, doneo je rezoluciju o
nacionalnom pitanju u Jugoslaviji:
67 Vlaji (1978), 89. Opirniji prikaz Radievog odnosa prama mlakom komunizmu i KPJ
daju Cvetkovi, S. (1972) i Janjatovi (1983).

108

...opta parola Komunistike partije Jugoslavije o pravu naroda na

samoopredeljenje mora dobiti svoj izraz u otcepljenju Hrvatske, Slovenije i
Makedonije od Jugoslavije i njihovom formiranju u samostalne
republike."68
Peti kongres je podrao stavove partijske levice, ali u radikalnijem
obliku, posebno u pogledu rasturanja Jugoslavije. I sam Staljin je podrao
stavove levice, ali je njena pobeda u jugoslovenskoj partiji bila tek delom
rezultat te podrke, Osnovni razlog pobede bilo je to to je radikalizam
levice jednostavno bio privlaniji za veinu lanova KPJ. Jugoslovenski
komunisti nisu, dakle, samo izvravali odluke Kominterne. (Uostalom,
Staljin i Kominterna tada jedva da su raspolagali sredstvima prinude kojima
bi svoje stavove mogli nametnuti KPJ. Njihov je uticaj prvenstveno bio
zasnovan na autoritetu Kominterne kao centra svetskog komunizma.)
Staljin je juna 1925. kritikovao Semia" (pseudonim kojim se
Markovi esto sluio), insistirajui na tesnoj povezanosti nacionalnog i
seljakog pitanja i na tome da je ono nereivo (sem u retkim i iznimnim
sluajevima) bez revolucije.69 Staljin je optuivao Markovia i da
nacionalno pitanje u Jugoslaviji ne sagledava u svetlu meunarodnih
odnosa, u kojem je Versajska Jugoslavija" saveznica imperijalista i
opasnost po Sovjetski Savez. Staljin je tvrdio da ustavno reenje ovog
pitanja nije mogue, jer je nacionalno pitanje u okvirima buroaskog
drutva nereivo. Zato je dunost komunista da podravaju separatiste poto
je verovatno da e njihove aktivnosti stvoriti revolucionarnu situaciju. No i
pored toga, savez sa separatistima treba vazda smatrati iskljuivo taktikim
potezom. Staljin se nije otvoreno zalagao za rasturanje Jugoslavije, ah je
pomenuo da se i ta mogunost mora uzeti u obzir.70 Radilo se, jednostavno,
o nunoj taktici. Staljin je tvrdio daje:
...pod odreenim okolnostima, po pobedi sovjetske revolucije u
Jugoslaviji, sasvim mogue da neke nacionalnosti nee hteti da se odcepe, iz
istih razloga iz kojih to nisu htele u Rusiji."71
U stvarnosti, meutim, jednostavno nije bilo tih okolnosti pod kojima bi im ikada bilo doputeno da se otcepe, ako partija odlui da to ne
treba da ine,
Krajem 20-tih godina, jugoslovenska partija prihvata veinu stavova
levice, a desnicu poinje smatrati opozicijom. Levica je za stavove desnice
tvrdila da su slini stavovima socijaldemokrata i Druge internacionale, dok
je svoje nazivala revolucionarnim", marksistikim",
68 Navedeno u: Vlaji (1978), 87. Vidi takoe; Istorijski arhiv KPJ, tom 2, 420. Rezolucija
V kongresa Kominterne o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji".
69 Vidi: Staljin (1925).
70 Lenjin je prvi medu komunistima uveo razliku izmeu prava na otcepijenje i potrebe za
otcepljenjem. Vidi; Markovi (1923a), 32.
71 Vidi: Staljin (1925). Markovi svoju poziciju brani u: Semi (1925).

109

proleterskim" i internacionalistikim". Jugoslavija je oglaena

imperijalistikom tvorevinom" i nazivana je Versajskom Jugoslavijom".
Takav stav prema Jugoslaviji, komunisti e napustiti tek u vreme Drugog
svetskog rata.72

Nenacionalistiki sukob oko nacionalnog pitanja

Sve do sredine 30-tih godina KPJ je bila, premda formalno
centralizovana, zapravo aglomeracija neasimilovanih regionalnih radnikih
pokreta, i samih slabo organizovanih.73 Po svojoj strukturi i organizaciji
tadanja partija jedva da je imala veze s lenjinistikim tipom partije
(ideoloki monolitne", hijerarhizovane, disciplinovane, aktivne u masama),
budui slinija nekoj socijaldemokratskoj partiji. To se pokazalo kao idealna
podloga za frakcionatvo koje je, od osnivanja pa do sredine 30-tih godina,
bilo hronina bolest partije. Istaknuti komunisti su stvarali grupe
istomiljenika, a te grupice su sledile vlastitu politiku i zadravale
samostalnu organizacionu i hijerarhijsku strukturu, ne osvrui se na odluke
centralnih partijskih tela. Sukob oko nacionalnog pitanja je podsticao
frakcionatvo, postavi ak njegovim osnovnim uzrokom.
Od kada je stavljena van zakona avgusta 1921. godine, pa do sredine
30-tih godina, KPJ je bila gotovo bez ikakvog uticaja na jugoslavensku
politiku. Ona nije bila organizovana na odgovarajui nain, niti je bila
spremna za ilegalnu borbu.72 Postojali su, dodue, leva i komunistika
inteligencija, komunistiki sindikati i komunistika tampa, ali ne i
delotvorna politika, taktika i organizacija. ak i u trenucima
revolucionarnih previranja u zemlji snage levice su ostajale amorfne i
dezorganizovane. Partija je delom ivela u svetu mate, sanjajui
komunistiko drutvo daleke budunosti, a delom u oekivanju skorog
izbijanja svetske revolucije. U to vreme su u partijskom rukovodstvu
uglavnom bili intelektualci iz srednje klase. Partija je 20-tih godina bila
okrenutija teorijskom radu, sporovima i polemikama, da bi se 30-tih
okrenula u prvom redu stvaranju revolucionarnih organizacija i taktikom
prilagoavanju ve usvojenih stavova. Partijski duh" bio je de72 I za vreme Drugog svetskog rata su komunisti jo uvek pisali o nacionalnom ugnjetavanju
u Versajskoj Jugoslaviji". Vidi, izmeu ostalog, Titov lanak Nacionalno pitanje u svetlosti narodno-oslobodilake borbe", Proleter (decembar 1942).
73 One pak nisu bile ni nacionalne ni nacionalistike.
74 Partija je, na primer, 1924. imala svega 70 organizacija sa 688 lanova. Srbija je imala 124,
Makedonija 68, Crna Gora 40, Dalmacija 168, Slovenija 84, Hrvatska 99, Bosna 64 i Vojvodina 41
lana. Podaci iz: Banac (1983), 205.

110

mokratskiji 20-tih godina, ali je bilo i vie nejedinstva i manje sposobnosti

organizovanja politikih akcija.
Neslaganja unutar KPJ oko nacionalnog pitanja esto su prerastala u
sukobe takve snage da su pretila da je unite. Unutar same KPJ, pri tom,
nikada nije bilo hrvatsko-srpskog sukoba ni o jednom temeljnom pitanju, pa
ni o nacionalnom. Dok je bilo frakcija (negde do sredine 30-tih godina),
nacionalni sastav im je bio meovit. U partiji nikada nije bilo ni hrvatske ni
srpske frakcije. Otud ni spor oko nacionalnog pitanja - i pored toga to je u
vie navrata ozbiljno naruio jedinstvo partije nikada nije prerastao u sukob
izmeu Hrvata i Srba.
Jo uvek nepotpuni istorijski izvori ipak upuuju na to da je nekih
razlika u pristupu nacionalnom pitanju izmeu beogradskih i zagrebakih
partijskih organizacija bilo, i da hrvatski i srpski komunisti nisu bili sasvim
osloboeni uticaja odgovarajuih nacionalnih ideologija.75 Meu prvacima
KPJ bilo je, na primer, nekoliko intelektualaca, lanova predratne
Socijaldemokratske partije Srbije. Ti komunisti nisu bili srpski nacionalisti i
dosledno su se i srano opirali svim oblicima progona, na nacionalnoj ili
religijskoj osnovi. Vo desnice Sima Markovi, recimo, jamano nije bio
srpski nacionalista, ali budui da je socijalista i marksista postao u etniki
homogenoj Srbiji, to je - kao i u sluajevima nekih drugih srpskih
komunista - doprinelo manjku oseaja i razumevanja za probleme
nacionalno heterogene zemlje.76 Pobeda partijske levice je, meutim,
unekoliko otvorila" partiju za nacionalizme nesrpskih nacija, kako u
pogledu stupanja u saveznitvo s njima, tako i to se tie primanja u
lanstvo ljudi s nacionalistikim sklonostima. Merila za iskljuenje zbog
greha" srpskog nacionalizma postala su otrija od onih za ispoljavanje
nesrpskih nacionalistikih stavova.
Uz retke izuzetke, lanovi KPJ su bili, pre svega, komunisti-internacionalisti, iji je osnovni cilj bila revolucija. O svim politikim
pitanjima i drutvenim problemima sudili su prevashodno po funkciji to je
ovi imaju u pripremanju revolucije. Stoga se nacionalno pitanje i za levicu i
za desnicu uglavnom svodilo na taktiko pitanje: kako ga iskoristiti za
revolucionarne ciljeve. Levica je bila radikalnija i spremnija da
75 Za neke ne ba jake dokaze u prilog postojanja srpskog nacionalizma u KPJ u obliku zahteva za vodeom ulogum" srpskih kadrova vidi: Banac (1983a) i (1984). Shvatanja vodeeg srpskog
komuniste ivole Milojkovia, kao ekstremna meavina marksistike ortodoksije i neosetljivusti za
nacionalne probleme nesrpskih nacija, mogla bi se, pri tom tumaili ipak tek kao nesvesni oblik
nacionalizma. Vidi: Pei (1983), 96-8, 107-9, 149-53, 198-200. Sline sumnje za nesvesni nacianalizjim izaziva i prevelika tolerancija prema hrvatskom nacionalizmu koju je pokazivao vodei
hrvatski komunista Ante Ciliga; o Ciliginim stavovima vidi: Perovi (1984), Nacionalni pokreti
ugnjetenih naroda u jugoslovenskoj dravi"; Pei (1983), naroito 127-31, 166-71. No ini se da
su sluajevi Milojkovia i Cilige bili usamljeni; a ak ni njihovi iskazi ne daju naroitog dokaza o po
stojanju otvorenog nacionalizma.
76 O Markovievoj linosti i razvoju njegovih shvatanja u Srbiji pre Prvog svetskog rata vidi:
Jovanovi, D. (1973), 430- 1.

111

preuzme na sebe rizike posezanja sa tim sredstvom", ali obe su ovom

problemu pristupale sa stanovita revolucije. Upravo ta distanca prema
raznim nacionalistikim oseanjima u Jugoslaviji bila je po svom
potencijalu jugoslovenska - taktika se jednog dana mogla da promeni i
partija je bez veih problema mogla da se opredeli za jedinstvenu
jugoslovensku dravu. Da su partijski kadrovi bili duboko ogrezli u
ideologije nacija kojima su pripadali, to ne bi bilo mogue.
Jugoslovenski komunisti su bili istinski protivnici svih oblika
nacionalnog ugnjetavanja i sa iskrenom blagonaklonou su gledali na
borbu ugnjetenih nacija za nacionalno osloboenje i emancipaciju. Zato su
tu borbu i podravali kadgod su bili uvereni da time takoe pomau stvar
revolucije. No nijedan uvereni komunista, ni u Jugoslaviji ni u Kominterni,
nikada nije stvarno verovao u temeljnu potrebu nacionalne nezavisnosti
posle revolucije.77 Oekivalo se da e postrevolucionarni svet teiti
integraciji i globalnom ujedinjavanju komunistikih nacija. Otud ni politika
partije, koja je krajem 20-tih godina traila rasturanje Jugoslavije (tada sve
ee nazivane tamnicom naroda"), uopte nije znaila da su se komunisti
opredelili za davanje nacionalne nezavisnosti ili prava na stvaranje
samostalnih drava jugoslovenskim nesrpskim nacijama i pokrajinama po
svom dolasku na vlast. Po sredi su bila u stvari taktika sredstva i
propagandne parole kojima je valjalo pridobiti podrku nezadovoljnih
nacija.
Na svojoj Treoj konferenciji, odranoj 1924, KPJ je odbacila svoje
preanje jugoslovenstvo; nikada pre nijedna vanija leva grupa u istoriji
Junih Slovena to nije uradila. No i pored toga je i posle 1924. partija ostala
jedina politika organizacija u Jugoslaviji s lanstvom u svim
jugoslovenskim narodima. Stoga je i dalje mogla biti smatrana jedinom
zaista jugoslovenskom politikom partijom u istoriji Junih Slovena. Mada
detaljni politiki inventar" meuratne Jugoslavije pokazuje da je bilo i
drugih politikih grupa i partija sa srpskim i nesrpskim lanstvom i
jugoslovenskim tenjama, iz vie razloga ih nije mogue smatrati stvarno
jugoslovenskim: malobrojnost, zbog koje su bile gotovo beznaajne,
brojana premo Srba u tim partijama, njihov nesrazmerno mali uticaj van
srpskih oblasti (u kojima je takode bio neosetan), njihov antireformistiki
stav o nacionalnom pitanju, i njihova podrka merama prisile prema
nezadovoljnim nacijama.78
77 Boljeviki program o nacionalnom pitanju bio je autentino marksistiki utoliko to je
bio spoj dva meusobno kontradiktorna naela: samoopredeljenja nacija i centralizovane drave.
Lenjin je bio pristalica centralizovane partije pa je centralistiko naelo proirio i na dravu.
Za njega je problem nacionalnosti bio prevashodno problem politike vlasti". Heller i Nekrich
(1986). 76.
78 O jugoslovenstvu male socijalistike partije Jugoslavije vidi: Milenkovi (1974), deo 5,
Nacionalna i socijalna struktura socijalistikog lanstva"; deo 6, Stavovi Socijalistike partije prema
vanijim aktualnim pitanjima: poglavlje i, Stav SPJ prema nacionalnom pitanju i dravnom
ureenju Jugoslavije". Socijalistika partija Jugoslavije formirana je decembra 1921. godine od dve
partije, koje su neposredno pre toga nastale od desnih frakcija predratnih socijaldemokratskih par-

112

KPJ e od 1919. do 1941. godine esto menjati svoj stav prema

Jugoslaviji. Bilo bi, ipak, pogreno rei, kao hrvatski istoriar Jozo Ivievi,
da je KPJ pragmatino oprobala sve uopte mogue stavove prema
Jugoslaviji i nacionalnom pitanju u Jugoslaviji"79. Partija se, izmeu ostalog,
uvek protivila nacionalnom ugnjetavanju i nasilju na nacionalnoj osnovi, i
otro osuivala tradicionalne nacionalne ideologije, ak i kad je - iz
taktikih razloga - prihvatala neke od njihovih zahteva.

tija, i od Jugoslavenske socijaldemokratske stranke, partije slovenakih socijaldemokrata. Veina

lanova Socijalistike partije Jugoslavije je verovala da su Jugosloveni jedna nacija, i partija je 1920.
godine podrala jedinstvenu junoslovensku dravu, s jedinstvenim parlamentom, ali i lokalnim autonomijama. Verni pristalica unitarizma i centralizma, partija je 1921. glasala za Ustav. Uticaj
partije je bio sasvim slab. Na parlamentarnim izborima fobruara 1925. dobila je, recimo, svega
22.204 glasa. Vidi: Milenkovi (1074), 257- 60. Mada je ueatvovala na izborima bez svog glavnog
takmaca, zabranjene KPJ, ipak nije bila u stanju da parira uticaju komunista na radnike. Drugi
uzrok ovako slabih izbornih rezultata bila je okrenutost partije sindikatima iji se uticaj, u zemlji s
nerazvijenom industrijom, ograniavao na kvalifikovane radnike; veina radnika je bila nekvalifikovana i sindikalno neorganizovana. Najvaniji razlog bio je, meutim, stav partije prema nacionalnom pitanju. U Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni i Hercegovini se smatralo da partija podrava status
quo, te su joj mnogi radnici okrenuli lea i podrali Hrvatsku republikansku seljaku stranku, Slovensku ljudsku stranku, ili Jugoslovensku muslimansku organizaciju. Vidi; Milenkovi (1974), 2589, 694-5.
I polufaistiki pokret Zbor je bio politika grupa jugoslovenskog usmerenja. Zbor je 1934.
godine osnovao srpski politiar Dimitrije Ljoti Organizacija je bila protivnik parlamentarizma i
svakog politikog sistema zasnovanog na konkurenciji politikih partija. Fanatino antikomunistiki, ali i protivnik kapitalizma neogranienog slobodnog trita, pokret se zalagao za reavanje
ekonomskih i socijalnih sukoba kroz korporativni sistem zasnovan na delegatima profesija i struka.
Krajem 30-tih godina su ga tajno finansijski pomagali Nemci (vidi: Pavloivitch, 1973, 93), da bi se,
posle poraza Jugoslavije, aprila 1941, pretvorio u Srpski dobrovoljaki korpus. Ta malobrojna, ali
disciplinovana i antikomunistiki indoktrinirana milicija bila je do kraja Drugog svetskog rata
pouzdan saveznik nemakih snaga. O istoriji Zbora vidi: Stefanovi, M. (1984).
Zbor je imao mali broj sledbenika. Na majskim izburima 1935, recimo, nije dobio nijedno
mesto u parlamentu. lanstvo mu je bilo preteno srpsko. U Hrvatskoj su ga, zbog zastupanja centralizma i unitarizma i nasilnih metoda borbe, uglavnom smatrali agresivnom velikosrpskom organizacijom. Ipak, imao je izvestan broj pristalica meu juguslovenski orijentisanim mlaim Hrvatima
u Dalmaciji.
79 Navedeno kod Banca (1984), 332.

113

Tree poglavlje

IZLAZAK IZ IZOLACIJE: PUT

KOMUNISTIKE PARTIJE
JUGOSLAVIJE KA NARODNOM
FRONTU, 1924-1941.
Pozadina - tinjajui nacionalizam
Januara 1925. uhapeno je pet prvaka Hrvatske republikanske
seljake stranke - Vladko Maek, Juraj Krnjevi, Josip Predavec, August
Kouti i Stjepan Kouti.1 Dva meseca kasnije su poslanici HRSS u
beogradskoj skuptini prihvatili centralistiki Vidovdanski ustav i dinastiju
Karaorevia, a naziv svoje partije promenili u Hrvatska seljaka stranka"
(HSS). etiri elana HSS te iste 1925. godine pridruili su se Narodnoj
radikalnoj stranci u kabinetu predsednika vlade Nikole Paia, ali se 1927.
vraaju u opoziciju. Stjepan Radi, voa HSS, nije imao ni originalnih
politikih ideja ni nekog razvijenog politikog programa. No, i pored toga je
bio znaajna politika i istorijska linost jer je kroz njega i njegovu partiju
hrvatsko seljatvo po prvi put postalo aktivna politika snaga,2 HSS je bila
prva partija koja je u iroke slojeve
1 Stjepan Radi, vo partije, koji je godinu i po dana proveo u zatvoru 1919-20. i bezuspeno
nastojao da dobije podrku u inostranstvu za hrvatsku seljaku republiku, izbegao je januarska
hapenja. Vidi: Gali (1973-74), Political Activities, 1919-24"; Compromisc with Pasi". Takoe: Banac 11984), The Party of Radic"; For a Croat Pcasant Repuhlic".
2 O ideologiji hrvatskog seljakog pokreta brae Radi vidi: Vukovi-Todorovi (1940), tom
1, posebno deo 1, poglavlje 2: Pojava Antuna Kadia"; deo 2: Socijalno i ekonomsko osloboenje
seljaka kao cilj".

117

hrvatskog stanovnitva unela ideju da Hrvati treba da budu suvereni

istorijski subjekt, te je doprinela razvoju hrvatske politike svesti. To je, na
neki nain, bio zavrni stupanj u preobraaju Hrvata u modernu evropsku
naciju.
Smene vlada i formiranje koalicionih kabineta bili su esta pojava u
nestabilnom parlamentarizmu meuratne Jugoslavije, ali su Srbi uvek bili
dominantni.3 Smrtno ranjavanje Stjepana Radia i ubistvo i ranjavanje jo
nekolicine lanova HSS u skuptini, juna 1928, dali su povod kralju
Aleksandru da raspusti skuptinu, suspenduje Ustav i strogo ogranii
aktivnosti politikih partija.4 Ali i pre toga je bilo krupnih krenja
demokratskih postupaka i izbornih manipulacija.5 Zavoenje diktature bilo
je samo poslednja epizoda u procesu opadanja parlamentarizma i liberalnodemokratskih ustanova 1918-1929. Pod diktaturom je zavedena cenzura
tampe, uestali su progoni protivnika reima i porastao je broj politikih
zatvorenika.6 Mase se, pri svem tom, nisu opirale. Parlament je kod Srba bio
izgubio autoritet, pre svega, jer se inio nemonim u reavanju nacionalnog
sukoba. Hrvati su ga, sa svoje strane, videli kao ustanovu kojom dominira
srpski nacionalizam. HSS je, za vreme diktature, svojom osnovnom
dunou smatrala borbu za hrvatsku nacionalnu autonomiju i nezavisnost, a
ne za obnovu parlamenta. Zainteresovanost stranke za liberalnodemokratske politike ustanove uglavnom je zavisila od stepena u kojem je
nalazila da te ustanove mogu doprineti ostvarenju hrvatskih nacionalnih
ciljeva.7
Kralj Aleksandar je uzeo za svoje ministre politiare iz zabranjenih
partija. Oigledno je daje njegova diktatura bila upravljena protiv
parlamentarizma kao sistema vlasti, a ne toliko protiv pojedinih politiara
(ak i kad su bili korumpirani i nacionalisti). Mnogi politiki prvaci
(uglavnom Srbi, ali i neto Slovenaca, bosanskih muslimana i Hrvata) uli
su u vladu, ili prihvatili unosne poloaje u dravnoj administraciji,
diplomatiji i preduzeima pod dravnom kontrolom. Malo novih politikih
imena se pojavilo za trajanja diktature. injenica da su toliki politiari
pristali da rade u vladama koje nisu bile izabrane i koji3 O politikom ivotu meuratne Jugoslavije vidi, izmeu ostalog: Pavlowitch (1971), pogla
vlje 2; The Yugostav Kingdom: 1919-41".
4 Radi je, prema Maekovom svedoanstvu, na samrtnom odru izrazio svoje odbacivanje
Jugoslavije i podrku stvaranju nezaivisne hrvatsko drave. Vidi: Maek (1957), 113, 117.
5 Vidi, izmeu ostalog: Kulundi (1957), posebno deo 1: Korijeni i pozadina". Takoe, mito
i korupcija nisu bili neuobiajeni u politikom ivotu meuratne Jugoslavije. Vidi: Kulundi
(1968), deo 1: Korupcija kao sistem i smisao vlasti".
6 Ostraena osuda kraljeve diktature od njegovog biveg ministra unutranjih poslova
moe se nai kod Pribievia (1952). O Pribievievoj opoziciji diktaturi vidi: Boban (1971).
7 HSS je u poetku pozdravila zavoenje diktature i opoziv ustava, nadajui se da e tu biti i
kraj srpskog centralizma" i prvi korak u reavanju hrvatskog pitanja. Nekoliko nedelja pre ranjavanja, sred arki izmeu radikalskih i HSS poslanika. Radi je ak pozvao kralja da imenuje vanparlamentarnu vladu. Vidi, izmeu ostalog: Pavluivitch (1971), King Alexander's Personal Rule".

118

ma gotovo da nije bilo prave opozicije, pokazuje da ni politiari, kao ni

stanovnitvo uopte, nisu naroito podravali liberalnu demokratiju.
Nacionalni sukobi uinili su da otpor politikih partija bude sasvim mlak i
spreili stvaranje trajnog, ujedinjenog svejugoslovenskog fronta protiv
diktature.8
Ustavom koji septembra 1931. donosi kralj Aleksandar kruna postaje
osnovni ustavni inilac i stoer politikog ivota u celini.9 Centralistiko
organizovanje Jugoslavije, zapoeto s Vidovdanskim ustavom 1921, sada je
nastavljeno s novim arom i upornou. Nije propagiran samo centralizam
ve i unitarizam, a Ustav iz 1931. je trebalo da doprinese stvaranju
jedinstvene jugoslovenske nacionalne svesti. Postojanje hrvatskog, ili ma
kog drugog, nacionalnog pitanja jednostavno nije priznavano, i jedino je
jugoslovenska nacija bila priznata. Kralj se nadao da e nacionalno pitanje
reiti ukidajui ga. On je posegao za mnogim merama da bi to ostvario,
ukljuujui i podelu Jugoslavije na pokrajine zvane banovine", koje su
nazive dobile po rekama, dok je ona koja je obuhvatala najvei deo
priobalja dobila ime Primorska banovina.10 Granice ovih pokrajina odreene
su uz namerno prenebregavanje i hrvatskih i srpskih nacionalnih tenji.
Oekivalo se da ova nova administrativna organizacija Jugoslavije, uz
zabranu rada politikim partijama, koje su uglavnom branile odreene
nacionalne interese, kao i reforma obrazovnog sistema u cilju promocije
jugoslovenstva, dovede do stvaranja nove jugoslovenske nacije. Mada je
meu pobornicima diktature, ukljuujui - sudei po nekim izvorima - i
samog kralja, bilo neto od pravog jugoslovenskog idealizma, Hrvati su
neminovno u njoj videli samo srpsku hegemoniju" pod maskom
jugoslovenstva. Umesto da ublai tradicionalni hrvatski nacionalizam,
diktatura je pomogla ekstremistima koji su, zahvaljujui reakciji na nju,
ojaali.
Ustav iz 1931. godine je strogo ograniio graanske slobode,
institucionalizovao neparlamentarnu kraljevsku vlast i dao monarhiji
ogromna politika prava.11 Sve ministre je, na primer, imenovao kralj, a
vlada je bila samo njemu odgovorna. Kralj Aleksandar je zastupao
8 Vidi: Stojkov (1969), poglavlje 3, Dranje i aktivnost opozicionih snaga povodom oktroisanog ustava i skuptinskih izbora 1931"; poglavlje 4, Opozicione snage u ustavima oivljavanja po
litikog ivota 1931-1932".
9 Ni Ustav iz 1931. ni proglas od 6. januara 1929. nisu formalno oglasili kraljevsku diktatu
ru, ali je kralj svejedno tim aktima stekao diktatorsku vlast.
10 Administrativna podela zemlje na banovine od oktobra 1929, - po geografskom naelu i
po imenima reka - ugleda se na francuski model. Banovina" je, pri tom, istorijski hrvatski naziv.
11 Ustav nije formalno ukinuo parlament, ali je po njemu samo kruna suverena, a ne i parlament. Antidemokratska priroda ovog ustava pokazuje se pre svega u strogo ogranienim aktivnostima politikih partija, koje su mogle da uivaju ogranienu slobodu samo ako prihvate ustav. Jugoslovenska nacionalna stranka novonastala je od grupa iz srpskih partija, uglavnom Radikalne.
Slovenska ljudska stranka i Jugoslovenska muslimanska organizacija su priznale Ustav. Ove dve
poslednje partije (obe tesno povezane s katolikim, odnosno muslimanskim religijskim ustanovama) bile su opte priznati predstavnici Slovenaca, odnosno bosanskih muslimana.

119

ideju jedne jugoslovenske nacije, ali nije sprovodio nikakve temeljne

promene u metodu vladanja, kao ni u sastavu vlade, policijskog i vojnog
aparata. Veina ministara, oficira, policajaca i dravnih inovnika jo uvek
su bili Srbi. Diktatura odevena u ustavno ruho, potrajala je do smrti kralja
Aleksandra 1934, a u neto ublaenom obliku nastavio ju je i knez Pavle.
Ustav je, mada uz znatne dopune i izmene odredaba do kojih je dovela
politika praksa, ostao formalno na snazi sve dok komunisti nisu doneli svoj
ustav 1946. godine. Tokom Drugog svetskog rata je, na primer, kralj Petar
II, ak i s nepunih dvadeset godina, po svojoj volji razreavao i imenovao
lanove jugoslovenske vlade.12
Pod pritiskom kraljeve diktature, ubrzano se odvijao preobraaj
hrvatskog nacionalizma u zatvorenu i esto agresivnu ideologiju. Mnogi
hrvatski nacionalisti su 30-tih godina videli Hrvatsku kao okupiranu
zemlju.13 Srbe na vlasti su smatrali grupom ljudi, kulturno, psiholoki i u
svakom pogledu tuom, koja se vlasti domogla zahvaljujui sili, srpskoj
brojanoj premoi i istorijskim okolnostima, ali bez pristanka hrvatskog
naroda. Ovakav stav bio je ekstremniji od obine tvrdnje da se nacionalna
prava hrvatskog naroda ne potuju. On je iao na ruku sklonosti nacionalista
da za sve loe na savremenoj politikoj sceni (a esto i u nacionalnoj
istoriji) krive tuine". Zaostala privreda, neobjektivno sudstvo i
korumpirana javna uprava objanjavani su iskljuivo kao posledica tog
tuinskog" meanja. Sklonost takvoj vrsti razmiljanja bila je svojstvena
jugoistono-evropskim nacionalizmima jo od devetnaestog veka.14 Ali od
30-tih godina hrvatski nacionalisti poinju da gledaju na svoju naciju kao na
politiku dravu s uroenim" politikim ustanovama. Ona se samo mora
osloboditi spoljnih sila pa e ve njena, po prirodi dobra, politika priroda
oiveti.
Siromatvo politikih ideja bila je dodatna neminovna posledica
ovog svoenja hrvatske politike na zahtev za nacionalnom nezavisnou.
Sve je bilo podreeno spoljnjoj politici" nacije, ili (poto su neki hrvatski
nacionalisti bili skloni politikom nasilju i terorizmu) ratu". Taj pseudoromantini duh imao je rusoovskih prizvuka: sloboda je dostina, samo
valja raskinuti lance trulog drutveno-politikog poretka koji zarobljava po
prirodi slobodna ljudska bia. Kako je za hrvatske nacionaliste Hrvatska
bila po svojoj prirodi slobodna, oslobaanje od tuina" i ne bi bilo drugo
do obnova te prirodne, nekadanje slobode.
12 Jo 1918, se njegov otac, kratj Aleksandar, u to vreme jo uvek samo regent, meao u politiku. Ne samo to su spolni poslovi i odbrana bili pod njegovom kontrolom, ve je uticao i na izbor
ministara pa i predsednika vlade, ponekad stavljajui veto na njihovo imenovanje. Do januara 1929.
ipak je morao da vodi raunao tome da li e njegovi kandidati dobiti skuptinsku veinu.
13 S karakteristinim odsustvom mere, Maek opisuje Aleksandrovu vladavinu kao totalitarnu". Maek(1957), 127.
14 Sline primere navode Sugar i Lederer (1973), i Sugar (1980).

120

Zbog toga su neki nacionalisti i predlagali da se osloboena Hrvatska zove

Croatia restituta".15
Hrvatski nacionalizam 30-tih godina je, na neki nain, podseao na
marksistiko-lenjnistiku teoriju - sa Srbima, kao eksploatatorima", i
Hrvatima, kao eksploatisanim". este se tvrdilo da Srbi (odnosno, Srbi
kolonijalisti" i izrabljivai") i njihov prosperitet, zavise od eksploatacije
proleterskih" Hrvata. Srpska nacionalna svest bila je, poput marksistike
nadgradnje", odreena takvom ekonomskom bazom". Onda je smatrano
da su Srbi iskljuivo zainteresovani za vlast i eksploataciju, a itava njihova
istorija tumaena je kao jedva neto vie od zavere da se porobe drugi
narodi, Hrvati posebno. Takvo vienje je obuhvatalo i znaajne linosti
srpske kulturne batine.
Marksisti su skloni da sve nekomunistike politike grupe vide kao
u biti iste, to jest kao izraze istog ili vrlo slinog klasnog interesa". Otud,
po njima, politiki sukob izmeu nekomunista uopte i nije pravi sukob;
nita sem sukoba eksploatatora i eksploatisanih, po njima, i nije prava
istorija. Na slian nain su i hrvatski nacionalisti razlike meu srpskim
politikim partijama smatrali za puku igru. Ti Hrvati su u Srbima videli
potpuno jedinstvenu politiku grupu, iji je jedini cilj ugnjetavanje Hrvata.
U stvarnosti, meutim, Srbi uopte nisu bili ideoloki jedinstveni. Iako ih je
veina bila za ouvanje Jugoslavije, nisu inili jedinstvenu politiku partiju,
a jo manje jedinstvenu tajnu organizaciju, ve naciju s mnotvom politikih
grupa i ideja.
Posle ubistva kralja Aleksandra, na poetku njegove slubene
posete Francuskoj, oktobra 1934, nacionalne napetosti postaju sve vee.16
Odnosi izmeu Hrvata i Srba ulaze u izuzetno munu fazu, jer su ubistvo
organizovali hrvatski emigranti, pripadnici ustakog pokreta, koji je
podravala faistika Italija. Knez Pavle, kraljev roak, postaje namesnik
jedanaestogodinjeg kralja Petra II, zadravi ista ovlaenja koja je Ustav
davao kralju Aleksandru.17 Juna 1935. imenovao je Milana Stojadinovia,
ministra fmansija, za predsednika vlade. Stojainovi, finansijski strunjak i
nekad istaknuti radikalski politiar, uspeo je da prikupi grupu pristalica
unutar Radikalne stranke. Tako je osnovana nova jugoslovenski orijentisana
politika stranka - Jugoslovenska radikalna zajednica. Partija je zapravo bila
labavi savez delova Radikalne stranke, Slovenske ljudske stranke i
Jugoslovenske muslimanske orga15 O razvoju hrvatskog nacionalizma 30-tih godina (pisanom s proustakog stanovita, ali s
puno znaajnih uvida o hrvatskom nacionalistikom raspoloenju tih godina) pie Kovai (1970),
poglavlje 1, Radi na popritu borbe za slobodu"; poglavlje 2, Razdoblje Vladka Maeka u politikom ivotu".
16 O izuzetno tekoj meunarodnoj situaciji u kojoj se Jugoslavija nala 30-tih godina vidi, iz
meu ostalog: Hoptner (1962), poglavlje 2, ,,Yugoslavia in the European Order, 1934-1937".
17 Ustav je, u sluaju kraljeve smrti, predviao namesnitvo. U njemu su, saglasno kraljevom testamentu, pored kneza Pavla bile i dve ugledne ali malo poznate linosti. No, sva vlast je bila
u rukama kneza Pavla.

121

nizacije (partije bosanskih muslimana, iji je vo bio Mehmed Spaho).18

Ove dve poslednje partije bile su isto slovenake i muslimanske, i ule su u
vladu zarad zatite i unapreenja vlastitih nacionalnih interesa, a ne da bi
razvijale neku optejugoslovensku nacionalnu svest.19
Nova vlada je odbacila dogmatski unitarizam i jugoslovenstvo koje
je kralj Aleksandar nametnuo Jugoslaviji posle januara 1929, negirajui
postojanje svakog nacionalnog pitanja. Ponovo je uao u upotrebu izraz
troimeni narod" i priznate su razlike koje postoje u istorijskim tradicijama
Srba, Hrvata i Slovenaca. Takoe, bila je to, delom antihrvatska koalicija, i
smatrana je takvom. Hrvatski nacionalizam je shvatan kao najvea opasnost
po jugoslovensku dravu, te je knez Pavle nastojao da ga izoluje inei
ustupke Slovencima i bosanskim muslimanima. U isto vreme, srpski narod
nije objedinjavala jedna politika partija. Stojadinovieva Radikalna
zajednica nije predstavljala ni Radikalnu stranku u celini, niti su srpski
radikali bili predstavnici srpskog naroda u smislu u kom su bezmalo svi
Hrvati jedinstveno stajali iza Hrvatske seljake stranke, Slovenci iza
njihovih klerikalaca" (Slovenske ljudske stranke) ili muslimani iza njihove
Jugoslovenske muslimanske organizacije. Stojadinovievi pokuaji da od
Jugoslovenske radikalne zajednice stvori monolitnu partiju pokazali su se
uzaludnim: ona je do svog kraja (i Stojadinovievog silaska s vlasti), u
februaru 1939, bila i ostala koalicija.

Kominternina podrka separatizmu u Jugoslaviji

U razdoblju od 1918. do 1925. politika Kominterne u nacionalnom pitanju
sastojala se u podrci onima koji se bune. Voena svojim ciljem - svetskom
revolucijom - Kominterna je propagirala nacionalnu emancipaciju, podelu
zemlje i mir. U vreme ruskog graanskog rata (1918-1922) sline parole su
se pokazale privlanim za nezadovoljne seljake i neruske nacije, pa se
oekivalo da e biti isto toliko delotvorne i na srednjeevropskom i
jugoistono-evropskom revolucionarnom frontu. Period od 1925. do 1935.
bio je vreme okupljanja separatista. Kominterna je zapazila da je u srednjoj i
jugoistonoj Evropi sve vie nacionalistikih seljakih partija i esto je
nalagala komunistima da
18 Vidi: Stojkov (1985).
19 Jo uvek je predmet rasprave da li su bosanski muslimani nacija. Ovde se meutim radi o
tome daje Jugoslovenska muslimanska organizacija politiki predstavljala jednu etniko-religijsku
grupu, pre no neku ideologiju ili drutvenu grupu/klasu. O delatnosu JMO u meuratnum razdoblju vidi: Purivatra (1974).

122

podre njihove zahteve, bez obzira na to da li su oni progresivni" ili

reakcionarni". Komunisti su u svoje programe unosili neke nacionalistike
(ak i separatistike) parole, povremeno ak podravajui militantne
desniarske grupe u seljakim partijama. Decenija izmeu 1935. i 1945.
godine (uz prekid zbog pakta Molotov-Ribentrop, od avgusta 1939. do juna
1941.) bila je vreme traenja saveznika za borbu protiv faizma, i
predstavljala je radikalnu promenu u politici komunista. Sovjetski Savez je
bio obeshrabren uspesima faizma u Zapadnoj Evropi, te je stoga
Kominterna poela zagovarati saveznitvo komunista sa svim
antifaistikim pokretima i politikim partijama i stvaranje takozvanog
narodnog fronta". Sada je otpor faizmu postao bezmalo dovoljan razlog da
komunisti ma koji pokret oglase progresivnim. Takva irokogrudost bila je
u otroj suprotnosti sa stavom komunista iz ranijih godina, kada je, na
primer, socijaldemokratima lepljena etiketa ,,socijalfaista".20
Radikalizam Kominterne iz 20-tih godina naneo je veliku tetu
levici irom Evrope. Svojom kampanjom protiv socijaldemokrata, na
primer, komunisti su delom doprineli pobedi nacionalsocijalizma u
Nemakoj. A umesto da idu na ruku komunistikoj revoluciji, nacionalni
antagonizmi su pomagali desniarskim i faistikim pokretima, koji su bili
naklonjeni Hitleru i/ili Musoliniju.21 Sovjetski Savez se posebno pribojavao
Hitlera, koji je na vlast u Nemakoj doao januara 1933, i Kominterna je
poela u zemljama srednje i jugoistone Evrope da gleda korisnu prepreku
izmeu Sovjetskog Saveza i ekspanzivne i agresivne Nemake.22 Raspad
Jugoslavije ili ehoslovake na manje drave oslabio bi tu prepreku.
Dvadesetih godina je, naravno, ta ista prepreka smatrana branom na putu
revolucionarne ekspanzije Kominterne u Evropi.

Ka radikalnom odbacivanju Jugoslavije

Rezolucija Petog plenuma Izvrnog komiteta Komunistike
Internacionale, doneta u aprilu 1925, bila je u svojim zahtevima radikal20 Vidi: ilas, A. (1987).
21 O faizmu i ekstremnom nacionalizmu drava koje su nasledile Austro-Ugarsku vidi: Sugar (1971), naroito 8, ,,Conclusion". Kominterna se 20-titi godina nadala da e postati vo nezadovoljenih nacionalizama srednje i jugoistone Evropu, ali se pokazalo da su ekstremni nacionalizam i
faizam trijumfovali u mnogim nacijama nezadovoljnim teritorijalnim reenjima i svojim meunarodnim poloajem posle Prvog svetskog rata. Vidi: Drachkovitch i Lazitch (1966).
22 Od Hitlerovog dolaska na vlast 1933. jedan od osnovnih ciljeva nemake spoljne politike u
jugoistonoj Evropi bilo je slabljenje i izolacija Jugoslavije. Avramovski (1977).

123

na.23 Ona je pozivala na rasturanje Jugoslavije i stvaranje revolucionarne

balkanske federacije.24 Takoe je nalagala jugoslovenskim komunistima
pruanje podrke spontanom nacionalizmu hrvatskih masa. Kominterna je
od njih zahtevala da kritikuju samo buroaski hrvatski nacionalizam ali i sve
oblike srpskog nacionalizma. ak i pre Petog plenuma Kominterna je
ohrabrivala takvu politiku, zanemarujui mogunost da bi podrka
komunista nezadovoljenim nacionalizmima mogla raspiriti nacionalistike
strasti do take na kojoj e prerasti u ovinizam. Odjeci Kominterninog
radikalizma oiti su i u tezama Centralnog komiteta KPJ, pripremljenim
1925. godine za raspravu na Izvrsnom savetu Kominterne. Tu se, na primer,
pominju srpska prevlast u Jugoslaviji i imperijalizam" Antante (Velike
Britanije i Francuske) kao da je to jedno i isto, i podrazumeva se da su
nesrpske jugoslovenske zemlje prosto srpske kolonije. A u jednoj od
partijskih odluka iz 1925. godine ak se govori o potrebi intenziviranja
borbe protiv ovinizma i nacionalizma vladajue nacije i velikosrpskih
predrasuda meu srpskim radnitvom i seljatvom".25
Trei kongres KPJ, odran u Beu maja 1926, prihvatio je liniju
Kominterne u vezi s podrkom separatizmu i borbom za stvaranje
revolucionarne balkanske federacije.26 Na kongresu je dolo do pomirenja
izmeu leve i desne partijske frakcije - Sima Markovi, prvak desnice,
izabran je za sekretara partije.27 No, ubrzo je unutarpartijski sukob oko
nacionalnog pitanja izbio jo veom estinom. Budui da je organizaciona
struktura partije ve bila umnogome oslabljena progonima, a sama partija je
bivala sve pasivnija, obnovljeni sukob je pretio da je uniti. Na brojne
intervencije Kominterne sazvan je etvrti kongres KPJ - poslednji u
meuratnom periodu. Grupica delegata (predstavnika svega 2.034 ne
naroito aktivna lana partije) sastala se u Drezdenu u oktobru 1928.
godine.28 etvrti kongres je stao na stanovite da nacionalno pitanje u
Jugoslaviji ima vei revolucionarni potencijal od socijalnih i ekonomskih
problema, te da bez znaajnijih nacionalnih sadraja u njenoj ideologiji
partija nee biti u stanju da utie na mase i predvodi ih. Kongres je takoe
bio saglasan u tome da bi organizovanje
23 Sutinu Kominternine kritike stava KPJ prema nacionalnom pitanju gudinu duna pre toga je izneo Manuilski, lan Izvrnog komitata, u izvetaju na Petom kongresu Kominterne jula
1924. Vidi: Vlaji (1984), Izvetaj druga Manuilskog o nacionalnom i kolonijalnom pitanju". Na
istom se mestu moe nai i rezolucija doneta aprila 1925, Rezolucija V proirenog plenuma
Izvrnog komiteta Komunistike intemationale o jugoslovenskom pitanju".
24 Vidi: Vlaji (1984), Intervencija Kominterne"; Peic (1983). Diskusija u komisiji KI za
jugoslovensko pitanje 1925. godine".
25 Vidi: Ristovi (1984).
26 Vidi: Vlaji (1984), Trei kongres KPJ".
27 Vidi: Vlaji (1984), Rezolucija o politikoj situaciji i zadacima Partije"; Rezoliicjja III
kongresa KPJ o nacionalnom pitanju"; Rezolucija o agrarnom i seljakom pitanju".
28 Vidi, izmeu ostalog: Vlaji (1978), etvrti kangres KPJ"; Pei (1983), 230-6.

124

ustanka ugnjetenih nacija bilo delotvorniji metod odbrane Sovjetskog

Saveza - ukoliko ga ugroze zapadni imperijalisti" preko jugoslovenske
teritorije - od ustanka ugnjetene" radnike klase. Svi su komunisti toga
vremena, pa i jugoslovenski, smatrali odbranu Sovjetskog Saveza svojom
najviom moralnom obavezom - obavezom koju su dragovoljno prihvatali.
Ali Kominterna je - a pod njenim uticajem su to inili i jugoslovenski
komunisti - precenjivala i opasnost koja Sovjetskom Savezu preti sa Zapada
i revolucionarni potencijal nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Mada je
nacionalizam bio rasprostranjen a nezadovoljstvo ogromno, mogunost
nacionalnog ustanka protiv beogradskih centralista bila je zanemarljiva.
Sve politike grupe u zemljama jugoistone Evrope s brojnim
seljatvom morale su izgraditi strategiju koja e to seljatvo motivisati za
politiku akciju. Legitimnost se jednostavno nije mogla stei bez pozivanja
na nacionalni problem, a KPJ nije mogla traiti ni od koga lojalnost ne
pokae li da je sama lojalna nacionalnim interesima i tenjama. Ipak je
nediskriminativni antagonizam prema jugoslovenskoj dravi, koji je doao
do izraaja na etvrtom kongresu, odudarao od oseanja veine kadrova. Pri
tom, takoe, nije bilo verovatno ni da e partija prostim ponavljanjem
parola tradicionalno nacionalistikih partija poveati broj svojih pristaa.
Bilo je potrebno da izgradi vlastitu strategiju, a za taj proces je trebalo
vremena. Partija je morala da sazri i reorganizuje se i, iznad svega,
neophodan joj je bio novi kadar.
etvrti kongres je Jugoslaviju video kao imperijalistiku
tvorevinu": kao zemlju nastalu nasilnim i nepravednim imperijalistikim
osvajanjem koje je Slovence, Makedonce, Hrvate i Crnogorce stavilo pod
vlast velikosrpske buroazije. Bude li novog imperijalistikog rata, dunost
komunista bie da ga pretvore u graanski rat (tj. u rat za nacionalno
osloboenje i za revolucionarne promene), iji e jedan od ciljeva biti i
rasturanje Jugoslavije.29 Svaki pokuaj ustavnog reenja odbacivan je kao
oportunizam i oglaavan sitnoburoaskom iluzijom". Smatralo se da se
Jugoslavija nikad ne moe reformisati unutar postojeih granica i da mora
da se raspadne na manje drave. Kongres je bio nesumnjiva pobeda
revolucionarnog" nad ustavnim" pristupom nacionalnom pitanju. Bila je
to, meutim, ekstremna verzija revolucionarnog" pristupa, delom
nametnuta izvana - od Kominterne.
etvrti kongres je odluio i da partija treba da podri delovanje onih
politikih grupa u Hrvatskoj koje zahtevaju nezavisnu dravu. Kao pogreno
je ocenjeno i poistoveivanje srpske buroazije" s buroazijom"
ugnjetenih nacija, poto je srpska vladajua. Bio je to veliki ustupak
komunista, koji su, po pravilu, sve buroazije" smatrali
29 Istorijski arhiv KPJ, tom 2, lanovima Komunistike partije", 215.

125

podjednako loim.30 Na borbu za nezavisnu Hrvatsku se gledalo kao na

izuzetno vaan element partijske politike i od lanova partije se oekivalo
da tom zadatku pristupe bez ikakvih ograda i uslova. Pravo na samoopredeljenje nije vie smelo da se smatra iskljuivim prerogativom
radnikih i seljakih zastupnika, to je znailo da i borbu buroaskih"'
partija za taj cilj treba podrati. Pri tom, ni metod uspostavljanja hrvatske
drave ni teritorije koje bi obuhvatala nisu odreeni. Referendum, na
primer, uopte nije pominjan. Partija je jednostavno iskazala svoju podrku
hrvatskom nacionalizmu, ak i u njegovom militantnom i separatistikom
obliku. Mada partija i dalje nije pristajala na generalnu osudu itavih nacija,
pa je i njena politika prema vladajuoj" srpskoj naciji bila u skladu s tim,
nita ipak nije reeno o taki na kojoj e borbe nesrpskih nacija za
osloboenje i same prerasti u oblik ovinistikog ugnjetavanja - bilo kao
teritorijalni zahtevi, bilo kao progon srpskih ugnjetaa".
Partija je podrala i nezavisnost Slovenije i Crne Gore, dok je u
sluaju Makedonije predlagala ne samo nezavisnost nego i sjedinjenje s
grkom Egejskom Makedonijom i bugarskom Pirinskom. Pominjana je ak i
nezavisna Vojvodina".31 I nacionalne manjine - Albanci na Kosovu i
Maari u severnoj Vojvodini - imali bi pravo na otcepljenje. No, te bi dve
manjine mogle da se pripoje Maarskoj i Albaniji tek posle revolucije u
ovim dvema zemljama i njihovog pristupanja federaciji balkanskih
radnikih i seljakih republika.32
etvrti kongres je bio ekstremna i estoka reakcija na raniji snani
unitarizam u partiji i na generalno potcenjivanje nacionalnog pitanja.
Nacionalno nezadovoljstvo u zemlji bilo je ogromno i partija je elela da se
oisti od bilo kakvih ,jugoslovenskih" stavova koji bi od nje mogli da udalje
mase. Partija je isto toliko revno htela da pokae Kominterni da se potpuno
odrekla svih navodnih socijaldemokratskih slabosti i kompromisa.
Podravanje separatizma bilo je, pri tom, dugorono gledano, protivno
interesima, ideologiji i strukturi KPJ; evolucija u pravcu federalizma bila je
poeljnija. Partija je, na kraju krajeva, po svojoj strukturi bila jugoslovenska
i protivna nacionalnom ekstremizmu, a nije ni mogla da se domogne
ikakvog stvarnog uticaja oponaanjem politike drugih partija; jedino je
mogla da izgubi vlastiti identitet.
30 Poetkom 30-tih godina partija je ak ponekad tumaila srpsku istoriju na nain veoma
slian onom na koji su to inile revizionistike" i separatistike grupe u Jugoslaviji, iji su
drutveni i politiki stavovi b i li izuzetno konzervativni. Srbija je proglaavana agresivnom nacionalistikom dravom, ak i u vreme kad se u Prvom svetskom ratu borila protiv Austro -Ugarske.
Ona je navodno tek delom vodila odbrambeni rat, preteno se borei za ostvarenje vlastitih imperijalistikih tenji. Isto je vailo i za dva balkanska rata 1912. i 1913. godine: ni te borbe protiv Turaka i Bugara nisu bile borbe za osloboenje nego ista osvajanja. Zato ni stvaranje Jugoslavije 1918.
nije bilo nita drugo do gubitak slobode za sve nesrpske nacije Jugoslavije.
31 olakovi(1964-68), tom 2, 301.
32 Maarska je, moda, trebalo da bude deo neke dunavske - nasuprot balkanskoj - federa
cije, iako to nikada nije ba tako reeno.

126

Po proglaenju estojanuarske diktature 1929. Centralni komitet

KPJ poziva narod na pobunu protiv diktature.33 Partija je pogreno
protumaila raspoloenje u zemlji, ali i bila zavedena estim kongresom
Kominterne, odranim avgusta 1928. u Moskvi, koji je predviao novi
ciklus ratova i revolucija u Evropi u usvojio ekstremno levu politiku, koju je
izloio Staljin. Nikakvog odziva masa na poziv partije nije bilo. U takvoj
atmosferi partija je dala pogrenu procenu i nekim sukobima izmeu
hrvatskih nacionalista (delom povezanih sa ustakim vostvom u
izgnanstvu) i jugoslovenske policije: napad na policijsku stanicu kraj
Gospia u Lici, na primer. Partija je, za trenutak, poverovala da se hrvatski
narod die na oruje protiv ugnjetavanja velikosrpskog imperijalizma".31
Po zavoenju diktature, zvanini organ Centralnog komiteta partije
Proleter ini se da je verovao da srpsko seljatvo donekle podrava
diktaturu. To nije bilo sasvim bez osnova jer je kralj Aleksandar bio lino
omiljen u delovima srpskog seljatva kao vojni zapovednik iz Prvog
svetskog rata. Uz to je i instinkt" za ouvanje Jugoslavije kao drave (za
koju su Srbi platili veliku cenu u Prvom svetskom ratu i u kojoj su se
konano nali ujedinjeni) bio snaan u srpskom seljatvu. Partija, meutim,
nikada ranije nije poistoveivala ugnjetene klase" jedne nacije s
delovanjem njenih vladajuih klasa", a sada, u sluaju Srba, kao da je
pravila izuzetak.
Proleter, govorei u ime Centralnog komiteta KPJ, optuuje diktaturu:
Proglaenje 'Jugoslavije' namesto 'Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca' i istovremena administrativna podela zemlje na devet 'banovina'
predstavljaju vrhunac hegemonistiko-imperijalistike vladavine krvavog
reima velikosrpskog faizma. Proglaenjem vojno-faistike diktature,
dravni je pu od 6. januara izmeu ostalog sebi za cilj postavio stvaranje
nacionalnog 'jedinstva' stapanjem svih naroda Jugoslavije u jednu jedinu
naciju. to 'balkanski' parlament nije mogao da ostvari, velikosrpska
buroazija, uz podrku buroazije ugnjetenih nacija, hoe da postigne
otvorenom silom vojno-faistike diktature. Desetomeseni bilans krvave
vladavine beogradskih delata jasno pokazuje i dokazuje ta se misli pod
nacionalnim jedinstvom, i kako se to 'jedinstvo' ostvaruje. Ova nova podela
zemlje u osnovi je podela ugnjetenih naroda, i isto to i njihovo jo vee i
nemilosrdnije ugnjetavanje i eksploatacija,"35
33 Vidi: Pei (1983), poglavlje 5, Od estojanuarske diktulure do Sedmog kongresa Kominterne", posebno, Uvoenje estojanuarske diktature i nacionalna politika KPJ".
31 Milan Gorki, politiki sekretar KPJ, priznae u jesen 1931. da je partija pogreila, smatrajui prikupljanje oruja i municije, kao i druge aktivnosti otvoreno faistikih elemenata u
Hrvatskoj za pripremanje hrvatskog naroda za revolucionarnu borbu. Pei (1983), 263.
35 Proklamovanje Jugoslavije", Proleter, 1, br. 6 (1. decembar 1929).

127

Beogradski tirani" predvoeni Aleksandrom poslednjim" su dalje

optuivani da nastavljaju nemilosrdnu, brutalnu, varvarsku politiku
velikosrpske buroazije", Jer oni su neogranieno ugnjetavali, ekonomski i
kulturno, nesrpske nacije, liavajui ih svih politikih prava", dok su
revolucionarni kadrovi narodnooslobodilakih pokreta bili ,,terorisani,
progonjeni, hapeni i, po zatvorima, zverski mueni i ubijani". Zahtevi
Proletera su bili radikalni:
Dole vojno-faistika diktatura! Dole krvava srpska monarhija!
Dole velikosrpska politika nacionalnog ugnjetavanja! ivelo jedinstvo
radnika, seljaka i ugnjetenih nacija! ivele nezavisna Hrvatska, Makedonija,
Crna Gora, Slovenija, Bosna, Vojvodina i Srbija! ivela radniko-seljaka
vlada! ivela federacija radniko-seijakih republika Balkana!"36
Juna 1933. partija je ponovila svoj poziv na uspostavljanje
radniko-seljake vlasti i dobrovoljnog saveza radniko-seljakih republika
Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Crne Gore. Taj savez je trebalo
stvoriti na ruevinama imperijalistike", Versajske" Jugoslavije,
revolucionarnom borbom radnika i seljaka ugnjetenih nacija i delova
radnike klase i seljatva vladajue srpske nacije.37
etvrta konferencija KPJ, odrana u Ljubljani decembra 1934,
uglavnom je nastavila liniju etvrtog partijskog kongresa iz 1928.38 Pod
udarom estojanuarske diktature partija se bila raspala i postala je
nesposobna za formulisanje neke nove politike.39 Ona je i dalje uporno
odbacivala svaku ideju pretvaranja Jugoslavije u federaciju, ak i sa
republikanskim ureenjem. Ova poslednja ideja, koja je dolazila od
zemljoradnike levice na elu sa Dragoljubom Jovanoviem, male ali glasne
politike grupacije u Savezu zemljoradnika, smatrana je samo nainom
ouvanja Versajske Jugoslavije" i izrazom straha pred radniko-seljakom
revolucijom. etvrta konferencija je odluila da, u okviru KPJ, osnuje
komunistike partije Hrvatske i Slovenije i, im za to bude dovoljno kadra,
Komunistiku partiju Makedonije. Ona je potvrdila pravo svih nacija na
samoopredeljenje i zahtevala je uspostavljanje radniko-seljake vlasti u
Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, na Kosovu, i Crnoj Gori, Bosni i
Vojvodini. Pri tom je jedan vaan problem proao za partiju neopaeno:
Srbija nije obuhvatala skoro polovinu srpskog stanovnitva. Radnikoseljaka vlada Slovenije, na primer, bi36 Proklamovanje Jugoslavije", Proleter, 1, br. 6 (1. decembar 1929).
37 Pei (1983), 260.
38 Veina uesnika konferencije bili su komunisti koji su doli na rukovodee poloaje kao
aktivisti u sindikalnim i omladinskim komunistikim organizacijama i koje nije imenovala Kominterna. Oni nisu putovali van Jugoslavije, ak ni u Moskvu. Josip Broz Tito, koji je jula 1334. izaao
iz zatvora i postao lan Centralnog komiteta i Politbiroa, bio je (s Blagojem Paroviem) glavni organizator konferencije.
39 Pei (1983),264-9.

128

la bi slovenaka nacionalna vlada, poto je veoma malo Slovenaca ivelo

van Slovenije, u drugim krajevima Jugoslavije. (Postojale su, meutim,
slovenake manjine u Austriji i Italiji i slovenaki komunisti su zahtevali
njihovo prikljuenje Sloveniji.40) Takoe, radniko-seljaka vlada Hrvatske
predstavljala bi veinu Hrvata, sa izuzetkom znaajnijih hrvatskih grupa u
Bosni i Hercegovini i Vojvodini. Takva vlada u Srbiji, meutim, obuhvatila
bi pod svoju upravu tek neto vie od polovine svih Srba.
Konferencija je takoe insistirala na upotrebi nacionalnog jezika u
kolama, sudovima pa ak i u vojsci, protivei se obaveznom uenju
srpskog jezika u nesrpskim oblastima. Hrvati, Slovenci, Crnogorci i
Makedonci ne treba da slue vojsku van svojih oblasti, a isto treba da vai i
za albansku, maarsku i nemaku manjinu - to je veoma blizu zahtevu za
stvaranje posebnih nacionalnih vojski. Konferencija je dalje zahtevala da se
svi srpski okupatori" (vojska, dravni inovnici i policija) udalje iz
Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Bosne, Crne Gore, Makedonije i Kosova,
ali nije traila izbacivanje Srba (ili srpskih naseljenika) iz tih oblasti to je
inae bio zahtev nacionalnih ekstremista.

Nova partija
Sredinom 30-tih godina KPJ prolazi temeljni preobraaj, koji je bio
znaajan preduslov kasnijeg razvoja njene politike Narodnog fronta i njene
politike u nacionalnom pitanju. Dolo je do priliva novog kadra, ojaana je
organizaciona struktura i obustavljene su frakcijske borbe. Nova" partija
bila je delom rezultat stki i terora dvojice diktatora: Staljina i kralja
Aleksandra. (U poreenju sa Staljinom, meutim, kralj Aleksandar je bio
obian" samodrac koji je hapsio svoje najaktivnije politike protivnike, a
moda i naredio ubistvo nekih od njih, ali nije bio totalitarni despot
odgovoran za smrt miliona ljudi.41) U istkama u Kominterni vie od stotinu
lanova KPJ (meu kojima i neki voi i osnivai partija) bilo je ubijeno ili
poslato u koncentracione logore, iz
40 Vidi: Vlaji (1984), Slovensko i hrvatsko pitanje u susjednim zemljama i komunistike
partije".
41 Aleksandar je bio klasini primer vojnika-kralja s velikim politikim ambicijama, kako u
unutranjoj tako i u spoljnoj politici. Premda njegova unutranja politika ne samo to nije donela
zemlji iole postojanije jedinstvo, nego je ak i zaotrila hrvateko-srpski sukob, kao jugoslovenski
diktator imao je izvesnog uspeha u spoljnoj politici. Vidi, izmeu ostalog: Avramovski (1986), tom
2. Njegovo odluno opiranje Musolinijevim aspiracijama na istonom Jadranu i Balkanu podravala
je, recima, veina Hrvata. Vidi: Pavlowitch (1971), King Alexander's Personal Rule"; Prince Paul's Regency".

129

kojih se veina nikada nije vratila. Staljinova politika policija nije se

osvrtala na nacionalne razlike: nestajali su i Hrvati i Srbi.42
Mada su Staljinov teror i diktatura kralja Aleksandra gotovo unitili
partiju, ipak su ogromno doprineli stvari komunizma u Jugoslaviji. Stariju
generaciju jugoslovenskih komunista, nespremnu za ilegalnu borbu i
paralisanu frakcijskim sukobima, zamenili su mladi komunisti, koji su bili
mnogo jedinstveniji i aktivniji u masama. Kraljeva diktatura je takode
radikalizovala mlade, posebno srednjokolce i studente.43 Oni su postali
odbojni prema buroaskim politikim partijama koje su se uglavnom
pokazivale kao konzervativne, nacionalistike i nesposobne da se odluno
odupru diktaturi, i poeli su da zagovaraju revolucionarne promene. Otad pa
do kraja Drugog svetskog rata, komunizam izuzetno privlai mladu
inteligenciju: na primer, od 212 narodnih heroja ubijenih u ratu i posmrtno
proglaenih do 1952. godine 109 ih je bilo iz redova inteligencije, i to
uglavnom mlaih od trideset godina.44
Nova generacija komunista bila je, u najmanju ruku, indoktrinirana
koliko i prethodna, ali manje obuzeta teorijskim rasprama i mnogo delatnija.
Mada je teoriju smatrala vanom, budui da je bila ubeena da je
marksizam-lenjinizam ve odgovorio na sva kljuna pitanja drutva i
politike, verovala je da neposredna politika akcija i uticaj na mase treba da
budu osnovni zadatak komunista. Upravo zbog tog spoja dogmatizma i
pragmatizma nova generacija komunista i jeste bila toliko uspena.45
Postojala je oita povezanost izmeu revolucionarnih ubeenja komunista
(tj. izvesnosti u pogledu istinitosti i opteg vaenja vlastitih ideolokih
uverenja) i stvaranja jedinstvene i strogo organizovane partije. Mladi
komunista-revolucionar iz 30-tih godina nije bio tek pobunjenik protiv
nepravdi" i ugnjetavanja", ve i uesnik u neem to mu se inilo
globalnom borbom. Bio je uveren da se njegove akcije zasnivaju na
razumevanju istorijskih procesa drutva i oveka, koje nudi reenja itavom
oveanstvu. Tako univerzalistikom pogledu na svet neprihvatljiva su
ogranienja i podele, kako u domenu politikih ideja tako i u domenu
organizacije partije. On je, ve po definiciji (kao univerzalistiki"), imao
biti primenljiv na sve narode sveta, pa samim tim i na sve narode
Jugoslavije.
12 Jo uvek se ne znaju tane brojke. tajner (1988) pominje vise od stotine. Lazitch i Drachkovitch (1986) raunaju daje od 38 Jugoslavena koji su neposrednu radili za Kominternu bilo 25
Srba, 8 Hrvala, 4 Slovenca i 1 Jugoslaven ukrajinskog porekla. Njih 15 je likvidirano u istkama.
Vidi. takoe; Souvurine (1966).
13 O privlanosti komunizma za veliki deo jugosluvenske inteligencije vidi: Stipeti (1980),
Komunistika partija Jugoslavije i intelektualci (1919-1945)"; Uloga inteligencije u Hrvatskoj u
moralno-intelektualnom i politikom pripremanju socijalistike revolucije (1935- 1941)".
41 Bilandi (1970), 88. Sve do jeseni 1943. 75% partizana bilo je staro 21 godinu ili mlae.
15 Grupni portret" komunista nove generacije moe se nai kod ilasa, M. (1973), knjiga 2,
The Professional".

130

Mladi jugoslovenski komunisti iz 30-tih godina, premda aktivni u

borbi za podrku masa, bili su, u mnogom pogledu, psiholoki izvan
drutva. U tom smislu, oni nisu bili integrisani u svoj narod. Due periode
su provodili ivei u tesno povezanim grupama, koje su postajale ne samo
njihov politiki i ideoloki univerzum, ve i neka vrsta porodice. Mnogim
revolucionarima je ta ideoloko-politika porodica bila vanija od
privrenosti vlastitoj naciji.
U Evropi je ve u devetnaestom veku bilo primeeno da se
tradicionalni patriotizam i revolucionarni radikalizam teko mogu pomiriti.
Radikalizam je podrazumevao internacionalizam. Piui o revolucionarnoj
organizaciji, Mihail Bakunjin se zalagao za stvaranje internacionalne
porodice", koja bi bila neka vrsta evropskog centralnog komiteta.46
Korienje pojma porodica" bilo je simptomatino: ova zatvorena, usko
povezana, psiholoki intenzivna" zajednica, iji su lanovi lojalni
meusobno, uglavnom nije dostupna kritikoj analizi i njeni lanovi teko je
dovode u pitanje. Nacionalne centralne komitete bi imenovala ta
internacionalna porodica, a zatim ih sve vreme strogo kontrolisala i
nadzirala. (Ova zamisao ima upadljivih slinosti ne samo s kasnijom
ulogom Kominterne, ve i - krajem 30-tih godina, nakon osnivanja
komunistikih partija Hrvatske i Slovenije - s odnosima izmeu Centralnog
komiteta KPJ i centralnih komiteta ovih dveju partija.) Govorei o drugom
revolucionaru, Bakunjin se sluio reju brat" a ne drug". Ta upotreba
nikada nije prihvaena, ali je vema odgovarala odnosima meu
revolucionarima.47 Revolucionari su se, naravno, esto odnosili jedan prema
drugom ne ba bratski, ali ak i sukobi izmeu njih su imali emotivni
intenzitet svojstven unutarporodinom sukobu. Analiza pojmova brat" i
porodica" olakava, takode, razumevanje razloga zbog kojih su
jugoslovenski komunisti 30-tih godina tako revnosno prihvatili puritanskiju
liniju Kominterne u odnosu na seks.48 U okvirima tesno povezane
revolucionarne partije slobodni odnosi mogli su izazvati estoke sukobe i
ponekad ak biti psiholoki doivljeni kao incest.
Novoj generaciji jugoslovenskih revolucionara komunistiki
utopijski ideal se inio stvarnim i ostvarivim. Zbog egalitarizma i bratstva
unutar organizacije komunistiki aktivista imao je utisak da ivi u ve
ostvarenom komunistikom drutvu. Kako je partija bila vienacionalna i,
umesto da bude razdirana nacionalnim sukobima, imala jedinstvenu
revolucionarnu jugoslovensku nacionalnu svest, jaala je njegovu
privrenost jugoslovenstvu. Komunistike elije esto su bile sastavlje46 Vidi: Bakunin (1974), posebno poglavlje 4: Principles and Organization of the Internatio
nal Brotherhood"; poglavlje 10: Revolulionary Organizalion and the Secret Suciety".
47 Koristi se, meutim, u prepisci vrlo nerevolucionarne amerike sindikalne organizacije
AFL-CIO. Njihova pisma se zavravaju sa bratski pozdravi".
48 ilas, M. (1973), knjiga 2, poglavlje 9.

131

ne od lanova razliitih nacionalnih pripadnosti, to je stvaralo oseanje

jugoslovenske solidarnosti i zajednike sudbine svih jugoslovenskih
naroda.49 To komunistiko iskustvo ponavljalo je, na neki nain, u
proirenom i intenziviranom obliku, iskustvo od pre Prvog svetskog rata
vienacionalne Mlade Bosne. Takoe, jugoslovenski komunisti su
Kominternu videli kao ve stvoreni komunistiki mikrokosmos, koji e
nadolazee izbijanje svetske revolucije pretvoriti u makrokosmos. I sama
Kominterna je sebe odreivala ne samo kao sredstvo za ostvarenje
revolucije, ve i kao prototip komunistikog drutva. Njena himna je
objavljivala, a jugoslovenski komunisti su verovali da L'Internationale sera
le genre humaine".
Krajem 30-tih godina i hrvatski i srpski komunisti bili su jednako
nepokolebljivi u svojoj privrenosti Sovjetskom Savezu i Staljinu pa, otud, i
politici Kominterne, ukljuujui i onu o nacionalnom pitanju. Oni e veliati
Sovjetski Savez kao model pravedno reenog nacionalnog pitanja sve do
jugoslovenskog raskida s Moskvom 1948. Na primer, sa Prve konferencije
Komunistike partije Hrvatske, odrane avgusta 1940, uesnici su poslali
sledeu poruku Staljinu:
Ove rei - 'drue Staljin' - na su program. Radni ljudi Hrvatske
vide u Tebi ostvarenje nepokolebljivog proleterskog borca, voe i uitelja
koji, kroz teka vremena i krvavu borbu protiv svih eksploatatora, vodi
radne ljude Sovjetskog Saveza putem kojim bi i radni ljudi Hrvatske hteli
poi".50
Partizanskom pokretu su u Drugom svetskom ratu bili pripisivani
sveta odanost, kruta strogost, rigidna disciplina i sumorni puritanizam".51
Ba tako je KPJ poela da izgleda sredinom 30-tih godina, spajajui ova
svojstva sa snanim kolektivistikim oseanjima i efikasnim sistemom
unutranjih sankcija, medu kojima je najstroa bila iskljuenje.
Kominterna je, najverovatnije u decembru 1937, postavila Tita za
generalnog sekretara KPJ, dajui mu pravo veta na sve odluke Centralnog
komiteta. On se potom vratio iz Moskve, dok je veina buduih lanova
Centralnog komiteta i najueg partijskog vodstva, ve pre toga delovala u
zemlji. Frakcijske borbe su dotad ve u dobroj meri zamrle, a vrsta i
jedinstvena partija je sve vie sebe videla kao avangardu demo49 U Hrvatskoj, na primer, nije bilo nikakvog ogorenja meu hrvatskim kadrom kad je, decembra 1939, Srbin Rade Konar postao politiki sekretar Komunistike partije Hrvatske. Vidi:
Puli (1970), ,.Rade Konar".
50 Proleter (januar 1941), 10. Isto tako: Jeli (1981), tom 1, Prva konferencija Komunistike
partije Hrvatske i njeno znaenje". I osnivaki kongres Komunistike partije Slovenije, odran
aprila 1937, izrazio ju slinu odanost Staljinu. Vidi: Zbornik ob tiridesetletnici ustanounega kongre
sa KPS, Dokumenti", Izvrnom odboru Kom. internacionale - sudrugu Georgiju Dimitrovu". O
kultu Staljina u KPJ (i odbrani od strane KPJ Staljinovih, istki 30-tih godina) vidi: ilas, M.
(1973), knjiga 2, posebno poglavlje 5.
51 Tako je novembra 1943. pisao Lord Birkenhed, britanski oficir u vojnoj misiji pri partizan
skom tabu Hrvatske. Navedeno kod Clissolda (1978), 22.

132

kratskih zahteva masa, koja uspeno prebroava izolaciju u koju su je

gurnuli koliko progoni, toliko i njen dogmatizam i sektatvo. Partijsko
jedinstvo je uinilo komuniste snagom jugoslovenske integracije. Tako je,
recimo, beogradska organizacija, a posebno, Beogradski univerzitet, bila
sredite u kom se kadar iz Srbije, Crne Gore, Vojvodine, Bosne i
Hercegovine, Makedonije i Kosova odluivao i pripremao za revoluciju.52
Selekcija je vrena iskljuivo po vrednostima pojedinca, to jest, po stepenu
njegove odanosti stvari komunizma i gotovo nikakvih nacionalnih podela
nije bilo - to je izuzetak medu politikim partijama meuratne Jugoslavije.
Od sredine 30-tih godina kadar postaje sve pokretljiviji: komunisti
idu iz jednog u drugi kraj Jugoslavije. To kretanje je tim znaajnije uporedi
li se s bezmalo potpunim odsustvom spontane pokretljivosti drugih elita politikih, kulturnih ili ekonomskih (uz poneki izuzetak koji se uglavnom
odnosio na srpsko vojno osoblje, policajce i dravne inovnike premetane
iz jedne oblasti u drugu). Kreui se diljem Jugoslavije, mladi komunisti su,
u svojoj partiji, stvarali jugoslovensku svest. Mnogobrojni su bili primeri
razmene i kruenja kadra. Aleksandar Rankovi, lan Politbiroa, provodi
januar, februar i mart 1941. u Hrvatskoj, gde nadgleda sindikalne aktivnosti
Centralnog komiteta Komunistike partije Hrvatske i pomae reavanju
tamonjih organizacionih problema.53 Blagoja Nekovia, u vreme rata
sekretara srpske partijske organizacije, jula 1941. Tito alje u Zagreb da
ispita uzroke krize u Centralnom komitetu Komunistike partije Hrvatske.
On, po povratku u Beograd avgusta 1941. godine, predlae Politbirou kazne,
a Tito, kao generalni sekretar, donosi konanu odluku.54 Takvi postupci,
kojima je posve prenebregavan suverenitet" hrvatske i slovenake partije,
bili su esti i partijsko lanstvo ih nije smatralo neuobiajenim. Istovremeno
je uticaj slovenakih i hrvatskih komunista u Srbiji i drugim delovima
Jugoslavije bio veoma snaan.
52 O beogradskoj partijskoj organizaciji i njenom jugoslovenstvu vidi: ilas, M. (1973), knjiga
2, poglavlja 2-8. O partijskim organizacijama u Hrvatskoj vidi: Jeli (1981), lom 1, Organizaciona
struktura Komunistike partije Hrvatske"; Komunistika partija Hrvatske i nacionalno pitanje".
53 O slinim primerima vidi, izmeu ostalog: Humo (1981). Avdo Humo, bosanski muslimanski intelektualac, bio je partijski sekretar u Mostaru i Sarajevu krajem 30-tih godina. Izrazito projugoslovenski orijentisan, on je podsticao tesnu saradnju izmeu muslimana, Hrvata i Srba. U Sarajevu su postojale srpske kulturne ustanove Sloga" i Prosvjeta", muslimanske Narodna uzdanica" i Gajret", hrvatska Napredak" i jevrejske Lira" i Benevolencija". Leve prokomunistike
organizacije kao to je bio Collegium artisticum" bile su jedine grupe koje su bile u stanju da okupe mlade bez obzira na religijske i nacionalne razlike. One su se opirale i srpskim i hrvatskim nacionalistikim aspiracijama prema Bosni i Hercegovini i zalagale za njenu autonomiju na temelju
njenih istorijskih tradicija i meusobne tolerancije ove tri religije i nacije.
54 O Nekovievom putu u Zagreb vidi: Nisam rasputao partizane". Intervju (23. novembar
1984). I ilas je, u zimu 1940/41, obiao slovenake partijske organizacije, ispitujui opravdanost
optubi po kojima su slovenaki partijski funkcioneri veinom prikriveni trockisti. (Pokazalo se da
su optube neosnovane.) Vidi: ilas, M. (1973), knjiga 2, poglavlje 17, posebno 357-9.

133

U vreme izbijanja rata u Evropi (septembra 1939), koji e ubrzo

zahvatiti i Jugoslaviju (aprila 1941), i prerasti u svetski rat (decembra 1941),
KPJ je bila na vrhuncu - jedinstvena, disciplinovana, dobro organizovana,
iskusna i jugoslovenska. To je jasno pokazala Peta zemaljska konferencija
KPJ (u stvari partijski kongres, iako ne i zvanino tako nazvana), odrana
oktobra 1940.55 Vie od stotinu vodeih komunista, poznatih partijskim
kadrovima irom Jugoslavije, u tajnosti se sastalo u najmljenoj vili u
zagrebakom predgrau. Takva odvanost je dokaz samopouzdanja
komunista, osobito ako se ima u vidu da su svi mogli biti pohapeni.56
Delegati konferencije bili su formalno izabrani na regionalnim i okrunim
konferencijama, na kojima je uestvovalo oko 1.500 delegata-komunista, i
samih biranih od lanstva. Nesporno je da su i delegati i lanovi Centralnog
komiteta bili, u stvari, imenovani odozgo, ali je takoe istina da su i jedni i
drugi uivali odanu podrku lanstva. Meu delegatima je bilo 53 radnika,
14 seljaka, 29 intelektualaca i 5 slubenika, ali su svi oni, ve godinama, bili
profesionalni revolucionari. Delegati su u proeku bili stari 33 godine,
prosean partijski sta je bio devet godina, a u zatvoru su proseno proveli
po dve. Oko dve treine njih je, bar jednom, muila kraljevska policija.
Mnogi su bili veterani panskog graanskog rata, a bilo je i onih koji su se
iz njega vratili sa oficirskim inom.57

Narodni front
U rezoluciji Centralnog komiteta KPJ, donetoj marta 1935, o Jugoslaviji se vie ne govori kao o imperijalistikoj tvorevini,58 Traena je
samouprava za neke oblasti, posebno za Hrvatsku, ali bez pominjanja
otcepljenja i potpune nezavisnosti. Partija je bivala sve svesnija da su
nacionalizam i ovinizam opasni i da esto idu naruku profaistikim
grupama, uviajui s novim politikim realizmom da zapaljene
nacionalistike strasti vode do otvorenog sukoba medu nacijama. Ona vie
nije bila sigurna da se te strasti mogu usmeriti ka komunistikoj revo55 Opiran prikaz konferencije daje Damjanovi" (1980).
56 Vlada Dragie Cvetkovia i Vladka Maeka donosi decembra 1939. odluku o stvaranju koncentracionih logora u koje bi komunisti mogli da budu slani bez suenja. Neke injenice ukazuju na
to da su logori planirani jo oktobra iste godine u Ministarstvu vojske i mornarice. Vidi; Damjanovi (1972), Dokumenti generaltaba".
57 Peta zemaljska konferencija KPJ - Zagreb, 19-23. oktobar 1940". NIN (10. oktobar
1980).
58 Vidi: Pei (1983). Prva kolebanja i radikalne promene u nacionalnoj politici".

134

lucionarnoj borbi.59 Plenum Centralnog komiteta KPJ, odran u Splitu juna

1935, odluio je da treba odmah ii na osnivanje komunistikih partija
Hrvatske i Slovenije.60 Reenje nacionalnog pitanja nije vie vezivano
iskljuivo za revoluciju i partija kao da je bila spremna da prizna da se neto
moe postii i u okvirima buroaske drave. Potpuno nacionalno
osloboenje i dalje je, razume se, smatrano za nemogue bez komunistike
revolucije, ali komunisti su sada bili spremni da pomognu one politike
promene koje bi olakale teret ugnjetenim nacijama. Trebalo se izboriti za
slobodne parlamentarne izbore za sve nacije u Jugoslaviji, meu kojima je
bilo najvanije stvaranje hrvatske skuptine, ali i bosanske, makedonske,
vojvoanske, slovenake i crnogorske. Bila je to vrsta federalizma mada
sam termin nije pominjan. Traena je takoe i sloboda delatnosti svih
kulturnih i obrazovnih ustanova ugnjetenih nacija.61
Plenum Centralnog komiteta KPJ zakljuio je aprila 1936. godine u
Pragu i Beu da je jedinstvena drava Slovenaca, Hrvata i Srba mogua, uz
ukidanje srpske dominacije i uvoenje pune nacionalne jednakosti.62 Ovaj
plenum je ipak zahtevao od komunista da, za trajanja monarho-faistike
diktature", ne podravaju otvoreno jedinstvo jugoslovenske drave, ve da
se usredsrede na zahtevanje demokratskih reformi. Plenum je zakljuio i da
partija treba da se bori protiv ideja i parola koje pomau razrastanje
hrvatskog faizma. Tako su komunisti posredno priznali da ih je njihova
ranija bezuslovna podrka pravu nacija na samoopredeljenje i otcepljenju
Hrvatske uinila nedovoljno kritinim prema hrvatskom nacionalizmu.
Kominterna nije podrala odluke ovog plenuma i zamerila je KPJ
da se previe pribliila politici buroaskih" nacionalistikih partija; plenum
je optuen i za odve rigidno tumaenje prava na nacionalno
samoopredeljenje, to ga je nepotrebno dovelo u vezu sa zahtevima
separatista. Kominterna je insistirala na tome da je naglasak trebalo da bude
na autonomiji ugnjetenih nacija, kao reenju nacionalnog pitanja.63 Tako je
Kominterna lagodno zaboravila da je njen nekadanji uticaj imao znatnog
udela u formiranju upravo ovih stavova KPJ koje je sada kritikovala.
Kominterna je sada insistirala na tome da se KPJ mo50 Istorijski arhiv KPJ, tom 2, 309. Separatizam se sve vie povezivao sa faizmom i komunisti
vie nisu mogli da ga podravaju. O destabilizaciji Jugoslavije se sada govorilo da je u interesu
faistickih imperijulista, a ne komunistike revolucije i Sovjetskog Saveza. Ibid., 300. Valja se podsetiti da su makedonske separatiste podravale Italija, Bugurska i, posredno (uglavnom propagandom), Kominterna, a ustake Italija, Austrija i Maarska.
60 O Splitskom plenumu vidi: Pei (1983), 269-73.
6l Istorijski arhiv KPJ, tom 2, 369 - 70.
62 U to vreme je politiki sekretar (voa partije) bio Milan Gorki, koji e ubrzo nestati u
istkama.
63 Istorijski arhiv KPJ, tom 2, 400. Upadljiva je slinost Kominterninih i Markovievih stavova s poetka 20-tih godina.

135

ra otvoreno usprotiviti separatizmu. Ona i dalje treba da bude za pravo na

samoopredeljenje, ali treba da zagovara preobraaj Jugoslavije u federalnu
zemlju, sa demokratski izabranim parlamentom.64 Demokratija ne bi trebalo,
nastavlja Kominterna, da poiva na majorizaciji, jer bi to vodilo dominaciji
najjae nacije. Osetljivo pitanje broja federalnih jedinica i granica izmeu
njih nisu pominjali ni Kominterna ni plenum.65 Zanimljivo je da je zahtev da
Jugoslavija bude proglaena republikom izostavljen, to se svodilo na
privremeno prihvatanje monarhije, koja je dotad nazivana velikosrpskom"
pa ak i faistikom".
Promena Kominterninog stava prema Jugoslaviji videla se i na
osnivakim kongresima komunistikih partija Slovenije i Hrvatske.
Komunistika partija Slovenije osnovana je aprila 1937. u okolini Trbovlja.
U manifestu tog osnivakog kongresa se istie opasnost koju faizam
predstavlja za sam opstanak slovenake nacije zbog nemakih aspiracija
prema slovenakim oblastima.66 Za Jugoslaviju, ureenu kao slobodna
zajednica bratskih nacija" (sa slovenakom nacionalnom skuptinom i
jugoslovenskom saveznom), tvrdi se daje u interesu slovenakog naroda.
Osnivaki kongres Komunistike partije Hrvatske odran je avgusta 1937. u
blizini Samobora, a Tito je govorio u ime Centralnog komiteta KPJ.67
Kongres je podvukao da faizam preti Hrvatskoj i da Hrvati jedino u
bratskoj saradnji sa ostalim jugoslovenskim nacijama mogu da budu
slobodni i da napreduju. Kongres je potom istakao zahtev za slobodne
izbore za ustavotvornu skuptinu, koja bi ustavno reila sve meusobne
odnose jugoslovenskih nacija. Otro su napadnuti svi frankovaki i faistiki
pozivi na stvaranje nezavisne hrvatske drave.68
64 Partija otad vie nee pravo na otcepljenje smatrati obavezom, nego uslovom saradnje
meu razliitim nacijama. Vidi: Kardeij (1958), -123. Takoe: Jeli (1081), tom I, Komunistika
partija Hrvatske i nacionalno pitanje"; Komunistika partija Hrvatske i pitanje odbrane zemlje".
65 Ova neodreenost bila je nenamerna, ali ne i sluajna; za komuniste su dravne granice bile
iskljuivo privremeno sredstvo, nain globalnog ujedinjenja proletarijata.
66 Vidi: Zbornik ob Stiridesetletnici ustanounega kongresa KPS, Dokumenti", posebno,
Faistine nakane proti slovenskomu narodu". Otad e slovenaka partija uvek podvlaiti da je budunost slovenakog naroda neodvojiva od ostalih jugoslovenskih nacija. Vidi: Kardelj (1958), pogla
vlje 10, Budunost slovenakog naroda". Strah od italijanskog faizma i nemakog nacional-socijalizma navee slovenaku partiju da ustvrdi kako su srpske mase i (toje bilo nezamislivo krajem 20-tih i poetkom 30-tih godina) srpske demokratske tradicije" saveznik slovenakog naroda.
Vidi: Kardelj (1958), 438. Takoe: Zbornik ob tiridesetletnici uslanovnega kongresa KPS, Profaistino gibanje na avstrijskem Korokem" (od dr Tone Zorna).
67 Milan Gorki je uhapen u Moskvi jula 1937, a po svoj prilici Tito je odmah doao na elo
partije, mada je zvanino naimenovan tek kasnije. Vidi: Jeli (1977), Dolazak Josipa Broza Tita na
elo Komunistike partije Jugoslavije". Zvanini naziv Titove funkcije bio je generalni sekretar",
premda takva funkcija nije postojala u statutu KPJ. Gorki je, na primer, dok je bio ef partije, bio
politiki sekretar. Kominterna je Titu dala pravo veta na odluke Centralnog komiteta. O Titovom
dominantnom poloaju u Centralnom komitetu vidi: ilas, M. (1973), 254; ilas, M. (1980).
Iscrpan prikaz osnivanja Komunistike partije Hrvatske moe se nai kod Jelia (1981), tom I,
Osnivanje Komunistike partije Hrvatske".
68 Istorijski arhiv KPJ, tom 2, Proglas osnivakog kongresa Komunistike stranke Hrvatske", 406-10.

136

Politika Narodnog fronta postaje zvanina politika Kominterne

posle Sedmog kongresa, odranog u Moskvi jula i avgusta 1935.69 KPJ je na
plenumu Centralnog komiteta juna 1935. u Splitu, pod uticajem
Kominterne, ve bila prihvatila ideju stvaranja jednog masovnog pokreta
protiv faizma. Blagoje Parovi je na plenumu izjavio:
Nee samo proletarijat i siromano seljatvo, nego e i iroki
narodni slojevi uestvovati u revoluciji. Zato je jedan od naih najhitnijih
zadataka da privuemo te narodne slojeve borbi proletarijata protiv reima.
Moramo tragati za nainima, metodama i parolama, koje e te mase
okrenuti nama, klonei se svega to bi ih moglo odbiti ili to ne odgovara
nivou njihove spremnosti na borbu."70
Jugoslovenski komunisti odluili su da prihvate taktiku istovetnu
taktici svih komunista u Evropi: jedinstveni politiki front svih
progresivnih" i demokratskih" snaga, pod uticajem, ili ako je mogue
vostvom, komunista.71 Za to je sada bila neophodna saradnja s
nekadanjim neprijateljima komunista na levici, ukljuujui i
socijaldemokrate, koje su komunisti svojedobno nazivali najveim
neprijateljima radnike klase" i socijal-faistima". Komunistika politika
Narodnog fronta, meutim, u Jugoslaviji nikada nije uspela da stvori
koaliciju politikih snaga, jer su tek malobrojne linosti skromnijeg
politikog znaaja bile spremne da prihvate saradnju s komunistima.72 Ona
je prerasla prevashodno u nastojanje KPJ da osvoji podrku masa,
predstavljajui sebe kao najvernijeg i najorganizovanijeg borca za leve i
progresivne ciljeve. I mnogi komunisti su sebe upravo tako videli. Njihovo
sektatvo i marksistiko-lenjinistiki dogmatizam bili su ili ublaeni ili
prikriveni novom politikom. KPJ je, drei se te politike, postigla znaajne
uspehe od 1935. do poetka Drugog svetskog rata, a to se nastavilo i tokom
rata. Politika saveznitva sa svim progresivnim i antifaistikim snagama u
periodu Narodnog fronta donela je jugoslovenskim komunistima ugled
patriotskog pokreta.73 Oni su, naravno, i dalje napadali srpsku
hegemoniju", ali su se sada protivili i militantnim separatistikim pokretima
i nacionalistikim separatistikim ideologija69 Najpotpuniji prikaz Narodnog fronta u Jugoslaviji 1933- 1945. daje ivkovi (1978). Celovit
prikaz Narodnog fronta u Hrvatskoj daje Jeli (1981), tom I, Komunistika partija Hrvatske i
stvaranje pokreta Narodne fronte"; deo 3, Komunistika partija Hrvatske na elu protu reimskog i
antifaistikog pokreta u Hrvatskoj". O Narodnom frontu u Sloveniji vidi, izmeu ostalog. Zbornik
ob tiridesetletnici ustanovnega kongresa KPS, Povezovanje revolucionarnih sil v okviru ljudskofrontnega gibanja na Slovenskem" (od Alenke Nedog).
70 Blagoje Parovi o partiji-, NIN (23. decembar 1984),
71 Vidi: Petranovi (1980), Narodni front i komunisti".
72 Petranovi (1980), 126.
73 O stavu jugoslavenskih komunista prema evropskom faizmu vidi, izmeu ostalog: Kardelj (1958), Pod pritiskom faistike ekspanzije"; takoe, ilas, M. (1973), knjiga 2, posebno poglavlje 11. Za stanovite po kojem se, radi svoje zatite, male nacije moraju zdruili s progresivnim
snagama" sveta, vidi: Kardelj (1958), 421.

137

ma jugoslovenskih nesrpskih nacija.74 Sada je, recimo, ustaki pokret u

celini smatran opasnim i reakcionarnim" neprijateljem. Uglavnom je
odbaeno nekadanje razlikovanje izmeu reakcionarnog" faistikog
karaktera ustakog vodstva i progresivnog" nacionalno-revolucionarnog
karaktera nekih njegovih sledbenika iz redova seljatva.
U razdoblju politike Narodnog fronta KPJ se iz izolovane
marksistiko-lenjinistike sekte pretvorila u glavnu partiju levice - radikalnu
po svom oduevljenju i borbenosti, ali umerenu po svojim zahtevima.
Nedostatak razraenog politikog programa drutvene i ekonomske
promene u drugim politikim partijama pomogao je komunistima da steknu
uticaj. Tokom Drugog svetskog rata, kao nastavak politike Narodnog fronta,
stvoren je Jedinstveni narodnooslobodilaki front (JNOF)75. Njegovim
programom su traeni osloboenje Jugoslavije od Nemake, Italije i drugih
okupatorskih sila, nacionalna jednakost i sloga (bratstvo i jedinstvo") u
okvirima snane Jugoslavije, demokratska prava i socijalna pravda
(drutvene i ekonomske reforme). JNOF je izbegavao revolucionarne i
komunistike zahteve i prikazivao se kao umeren, pridajui osnovni znaaj
mobilizaciji za borbu protiv faizma. Narodni front Jugoslavije, osnovan
avgusta 1945. godine, obuhvatao je pojedince, masovne organizacije,
politike grupe i partije, koji su prihvatali njegov program i statut. Nijednoj
politikoj grupi ni partiji nije bilo dozvoljeno da ouva samostalnu politiku
organizaciju i strukturu. One su bile nominalno predstavljene ueem nekih
od njihovih prvaka (obino ne najpoznatijih) u Narodnom frontu. Gotovo
sve predratne partije su bile zastupljene, ali su, pod hegemonijom komunista
bile tek senke onoga to su nekada bile.76 Na etvrtom kongresu februara
1953. Narodni front postaje Socijalistiki savez radnog naroda Jugoslavije
(SSRNJ), masovna organizacija pod kontrolom partije, koja obuhvata
bezmalo sve zaposlene Jugoslovene.
Zbog njihove narodnofrontovske politike komunisti su mnogima
izgledali kao radikalni zastupnici ideja prosveenosti. Poto su duga
vladavina antiparlamentarnih reima i nacionalizam znatno oslabili
liberalno-emokratske snage, komunizam se esto inio jedinom snagom
sposobnom za progresivne" reforme. Tako je komunistima uspevalo da
privuku levo nastrojene sledbenike drugih politikih partija. (Veina partija
bila je prevashodno nacionalna, tj. pre svega je sledila
71 Mnogo toga iz srpske istorije bie, ito taku, uskoro rehabilitovano. Partija je, primerice,
odluila da je uee Srbije u balkanskim ratovima i Prvum svetskom ratu imalo antiimperijalistiki karakter". Taj stav je veoma slian onome koji je partija zastupala poetkom 20-tih, ali upravo suprotan njenim vienjima S kraja 20-tih i poetka 30-tih godina. Vidi: Kardelj (1958), 329; prvo
izdanje Kardeljeve knjige objavljeno je novembra 1938.
75 Iscrpan prikaz Narodnog fronta u ovom razdoblju daju Petranovi i Simovi (1979a).
76 Mnoge korisne injenice (ali i tumaenja s prvenstveno komunistikog stanovita) mogu
se nai kod Petranovia (1979). Isto tako: Petranovi (1980), KPJ u politikom sistemu i unutranjopolitiki odnosi".

138

nacionalne interese, pa su otud njihovi lanovi bili veoma razliitih

drutvenih i politikih pogleda, pa i levih" i socijalistikih.) U narodnofrontovskom razdoblju posebno je porastao uticaj partije na omladinu, esto
na raun drugih politikih partija.
Krajem 30-tih godina ideja cepanja Jugoslavije na nezavisne drave
konano ustupa mesto ideji ouvanja jedinstva drave, uz stvaranje
autonomnih jedinica.77 Otad e se komunisti stalno zalagati za federalizam.
Oni nee nikad precizno odrediti nain njegovog ostvarenja, ali e prednost
davati referendumu i plebiscitu pre no podrci politici buroaskih" partija. I
oni su, kao Markovi, smatrali da je suverenost neodvojiva od nacije.78 Ali i
u Sovjetskom Savezu i u Jugoslaviji komunisti su uglavnom drali da je
federalni sistem u komunistikoj zemlji tek etapa na putu ka konanom
ujedinjenju proletera svih zemalja. On, dakle, nije ni zamiljan kao trajno
reenje, jo manje kao stupanj ka konfederalnom sistemu. (Takvo shvatanje
bilo je sastavni deo komunistikog verovanja, bar poev od Drugog
kongresa Kominterne, odranog jula 1920. godine u Moskvi, koji je usvojio
rezoluciju o nacionalnom pitanju iji je nacrt pisao sam Lenjin.)
Zaokret od radikalnog protivljenja jugoslovenskoj dravi ka
patriotskoj podrci njenom odranju i odbrani nije naneo tete partiji, poto
lanovi partije i njeni simpatizeri ovaj obrat nisu doiveli kao izdaju i
jednog od glavnih komunistikih ciljeva. Faktiko jugoslovenstvo doskora
antijugoslovenske komunistike partije (kakva je nesumnjivo bila krajem
20-tih i poetkom 30-tih godina) sada je ve bilo vrsto ugraivano ne samo
u strukturu i organizaciju partije, ve i u njen program.

Osnivanje Komunistike partije Hrvatske i

Komunistike partije Slovenije
KPJ je 1937. osnovala Komunistiku partiju Hrvatske i
Komunistiku partiju Slovenije. Obe su ostale potpuno integrisane u KPJ, a
osnovni im je zadatak bio da olakaju rad komunista u hrvatskim i
slovenakim masama. (Iako je nacionalizam bio snaan i u Sloveniji i u
Hrvatskoj, u Hrvatskoj je bio daleko militantniji, dok su slovenaki po77 Jugoslovenski istoriari uglavnom se slau da je 1935. godina bila kljuna u razvoju nove
politike partije o nacionalnom pitanju. Najvaniji dogaaj bio je plenum KPJ odran juna te godine
u Splitu. Vidi: Nai komunisti i Kominterna", NIN (decembar 1986).
78 Vidi: Markovi (1923) i Markovi (1923a).

139

litiari esto saraivali sa centralnim beogradskim reimom i uestvovali u

vladama.79) Osnivanje novih partija bilo je sastavni deo politike Narodnog
fronta - borbe za parlamentarnu demokratiju i federalizam, i doslednog
delovanja protiv separatizma. Jugoslavenski komunisti su jo uvek verovali
da konana nacionalna emancipacija (nikad precizno definisana) nije
mogua bez komunistike revolucije, ali dok je - krajem 20-tih i poetkom
30-tih godina - revolucija smatrana jedinim nainom da se nacionalno
pitanje rei, sada je vie prostora bilo za reforme u okviru Kraljevine
Jugoslavije. Komunisti, na primer, vie nisu hrvatsku emancipaciju vezivali
za kataklizmatina zbivanja svetskih razmera - tj. za svetsku revoluciju.
Sada se smatralo daje ona dobrim delom ostvariva mirnim putem i u
granicama jugoslovenske drave.
Kominterna nije pokrenula osnivanje hrvatske partije poetkom 30tih godina, jednostavno zato to je broj aktivnih lanova partije u Hrvatskoj
tada bio premalen. Takoe, KPJ se nije poklanjala naroita panja jer je bila
oslabljena masovnim hapenjima u vreme estojanuarske diktature i
odlaskom u izgnanstvo mnogih vodeih komunista. Ali broj lanova KPJ je
do 1940, godine porastao na 6.455, od kojih je ak 3.164 bilo u Hrvatskoj.80
(Valja, meutim, primetiti da su mnogi od njih bili radnici ija se aktivnost
odvijala pre svega u sindikatima, a ne isto revolucionarni kadar, to i
objanjava njihovu srazmernu brojnost.) Osnivanje Komunistike partije
Hrvatske u avgustu 1937. jo uvek je bilo simbolian potez, potoje KPJ i
dalje ostala jedinstvena po svojoj strukturi, organizaciji, rukovodstvu i
politici.81 Stvarna nacionalna emancipacija hrvatskog naroda imala je da se
dogodi kad i emancipacija ostalih nacija u demokratskoj Jugoslaviji. Traeni
su i slobodni izbori na kojima bi i komunisti mogli uestvovati.
Komunistika partija Slovenije ve je bila osnovana aprila 1937. u
ebinama. U njenom manifestu se kae:
Slovenaki narod trai takvu ekonomsku politiku koja e ga uiniti
ekonomski nezavisnim i jemiti mu ivot dostojan oveka... Poreze treba
smanjiti a Sloveniji dati finansijska sredstva srazmerna porezima koje
plaa."82
Ovakvi nacionalni" zahtevi bili su tipini za slovenake
buroaske" politiare, a komunisti su ih prihvatili krajem 20-tih i poetkom
30-tih godina. Ali za razliku od tog vremena, partija je sada bila i za Ju79 ak je i KPJ priznavala da su Slovenci u znatno boljem poloaju u Jugoslaviji nego u Habsburkoj monarhiji. Vidi Kardelj (1958), Slovenci u Jugoslaviji".
80 Bilandi(1979), 36. Aprila 1941. u Hrvatskoj je bilo izmeu 3.600 i 4.000 komunista, dok
je KPJ imala ukupno oko 8.000 lanova. Vidi; Jeli (1981), tom 1, -101.
81 Tako su, na primer, dalmatinski komunisti i posle 1937. imali svoj pokrajinski komitet i
bili u vezi sa Centralnim komitetom KPJ, a ne iskljuivo sa Centralnim komitetom KPH. Vidi, izmeu ostalog: Jeli (1981), Prva konferencija Komunistike partije Hrvatske i njeno znaenje",
naroito 387-90.
82 Zbornik ob tirideaetletnici ustanovnega kongresa KPS, 277. Vidi i: Marinko (1950).

140

goslaviju: Budunost slovenakog naroda i njegov nacionalni opstanak

bie zajemeni samo u slobodnom savezu bratskih naroda Jugoslavije u
formi federalne drave."83 Tipino za politiki stil komunista u eri
Narodnog fronta, nova slovenaka partija trai umerene liberalnodemokratske reforme:
Slovenaki se narod ne moe razvijati bez demokratskih reformi,
to jest bez slobode udruivanja, okupljanja, slobode tampe i govora... Volja
masa se ne moe izraziti drugaije sem kroz slobodu optih, neposrednih,
jednakih i tajnih izbora..."84
Pri tom, meutim, osnivanje slovenake i hrvatske partije ne
oznaava evoluciju jugoslovenske partije u pravcu federalizma, jo manje
konfederacije partija. Partija ne samo da je zadrala svoj jugoslovenski
naziv (dodue, uz istovremeno isticanje da to ne treba tumaiti kao da ona
propagira neku nepostojeu jugoslovensku naciju), ve je stroe no ikad
primenjivala naela demokratskog centralizma". Dva nova centralna
komiteta - hrvatski i slovenaki - nisu donela nimalo vie samostalnosti
hrvatskim i slovenakim komunistima nego su je pre toga uivali.
Centralni komitet KPJ je komunistikom kadru jasno obrazloio
razloge osnivanja hrvatske i slovenake partije. U saetom obliku ti su
razlozi bih sledei: zadovoljiti zahtev slovenakih i hrvatskih masa da
njihove partije nose imena njihovih nacija; poveati zainteresovanost
hrvatskih i slovenakih masa za stvar komunizma; podvui privrenost
partije borbi za slobodu hrvatskog i slovenakog naroda; uvesti novi
element u borbu za internacionalistiko vaspitanje masa"; dokazati da se
srpski radnici i seljaci ne protive slovenakoj i hrvatskoj borbi za
nacionalnu afirmaciju; obezbediti bolje uslove za stvaranje slovenakog i
hrvatskog partijskog kadra, ojaati internacionalizam KPJ; mobilisati
hrvatsko i slovenako seljatvo za borbu za nacionalno osloboenje".85
Partija je istovremeno iznova potvrdila da je odluno protiv svih oblika
buroaskog" nacionalizma i ovinizma. Jo pre osnivanja slovenake i
hrvatske partije Centralni komitet je vrsto stao na stanovite da se
organizaciona struktura KPJ nee menjati:
Mi smo partija revolucije, armija klasnog rata. Nama je neophodna
jedinstvena i iz jednog centra voena organizacija, s jedinstvenim
rukovodstvom koje e voditi, usmeravati i usklaivati bitke na svim
sektorima klasne borbe. Potrebno nam je da srpski radnici i seljaci vode
borbu za zahteve i slobodu hrvatskih i slovenakih radnika i seljaka, a za to
nam treba jedinstvena partija, jedan Centralni komitet koji predvodi borbu
svih organizacija, a ne tri ili pet centralnih komiteta,
83 Zbornik ob tiridesetletnici ustanovnegq kongresa KPS, 276.
84 Zbornik ob tiridesetletnici ustanounega kongresa KPS, 27G.
85 Blagoje Parovi, Proleter, br. 7 - 8 (juli-avgust 1935).

141

koji bi radili svaki za sebe. I hrvatske i slovenake organizacije imaju i

moraju imati svoje lanove u Centralnom komitetu, ali ovaj centralni
komitet nije i ne treba da bude neka vrsta potanskog sandueta, savetodavnog organa ili nema skupina federalnih delegata vezanih mandatom,
ve opunomoeni borbeni tab jedne revolucionarne organizacije kojem su,
izmeu dva kongresa, svi sektori i sve borbene jedinice podreeni."86

Odlaganje osnivanja Komunistike partije Srbije

Komunistika partija Srbije nije osnovana sve do maja 1945.
godine. Mada je Tito prisustvovao osnivakom kongresu i govorio na
njemu, dogaaj nije bio oglaen, a ni kasnije nije bio esto pominjan, niti se
na njega esto pozivalo.87 Osnivanje nije smatrano za dogaaj od veeg
znaaja i bilo je povezano sa administrativnim reorganizovanjem
Jugoslavije po republikama. Smatralo se da svaka republika mora da ima
svoju partiju. (Meutim, Crna Gora je svoju dobila tek oktobra 1948, a
Bosna i Hercegovina novembra 1948, - po otvorenom izbijanju
jugoslovensko-sovjetskog sukoba.) Komunistika partija Makedonije bila je
osnovana jo 1943. godine, uglavnom u nadi da e ta vrsta nacionalnog
priznanja okupiti Makedonce oko KPJ i privui ih partizanskom pokretu,
(Makedonci su u predratnoj Kraljevini Jugoslaviji smatrani Srbima, a
Makedonija junom Srbijom. Po okupaciji i rasparavanju Jugoslavije u
aprilu 1941. Makedonija je postala deo Bugarske, a Makedonci su
proglaeni za Bugare.)
Srpska partija nije bila osnovana pre rata jer rukovodstvo KPJ nije
nalazilo da srpski komunisti i simaptizeri komunista to u dovoljnoj meri
zahtevaju, a budui da srpska nacija nije bila ugnjetena", to se ni klasna
borba" nije morala kombinovati s borbom za nacionalno osloboenje". KPJ
je tvrdila da srpsko nacionalno pitanje ne postoji, poto ga je srpska nacija
reila stvaranjem Jugoslavije.88 Partija je, u osnovi, bila u pravu kad je
govorila da srpsko pitanje nije postojalo u predratnoj Jugoslaviji. Ali, kad je
krajem 60-tih godina jugoslavenski federalizam poeo prerastati u
konfederalizam i srpski narod se osetio rasture86 Posle plenuma Centralnog komiteta KPJ odranog juna 1935. godine u Splitu Blagoju Paroviu je poveren zadatak da objasni partijskom kadru da e partija u osnovi ostati ista. Blagoje
Parovi o partiji", NIN (23. decembar 1984).
87 Osnivaki kongres Komunistike partije Srbije daje dokumentaciju o ovom dugadaju.
88 Blagoje Parovi, Proleter, br. 7 - 8 (juli-avgust 1935). Vidi takoe; Osnivaki kongres Ko
munistike partije Srbije, Predgovor".

142

nim po razliitim (kon)federalnim jedinicama, neminovno je dolo do

njegovog otvaranja. Krajem 30-tih godina partija nije, naravno, mogla
predvideti takav razvoj stvari, verujui - u skladu s marksistikolenjinistikim uenjem - da e posle revolucije doi do stapanja federalnih
jedinica. Zato joj ni pomisao na to da bi status Srba izvan granica srpske
federalne jedinice ikada mogao biti ozbiljan problem jednostavno nije
padala na pamet.
Iako je drala da srpsko nacionalno pitanje ne postoji, partija je od
1935. insistirala na ogromnoj razlici izmeu srpskog naroda i njegove
vladajue klase, tj. izmeu srpskih radnika i seljaka i velikosrpske
buroazije", podvlaei da su demokratske slobode uskraene srpskoj koliko
i svim drugim nacijama. Partija je nastavila da govori o hegemoniji" srpske
vojske, politiara i dravnih inovnika, okupljenih oko srpske monarhije, ali
je sada smatrano pogrenim govoriti o srpskoj naciji kao ugnjetakoj",
kako je to esto injeno krajem 20-tih i poetkom 30-tih godina.
Nemaka vojna kontrola nad Srbijom (pa i kontrola od strane
etnikih vojnih jedinica) jo uvek je 1943/44. bila takva da odravanje
osnivakog kongresa tu nije bilo mogue, (to se tie komunistikih
organizacija Bosne i Hercegovine i Crne Gore, one su bile dobro integrisane
u KPJ, a prva nije ni brojano bila dovoljno velika za osnivanje samostalne
partije.89) Takoe, u najveem delu meuratnog razdoblja glavni neprijatelj
je, bar to se tie nacionalnog pitanja, bila velikosrpska hegemonija", pa,
samim tim, i srpski nacionalizam. Zato je na srpske komuniste vren
posebno snaan pritisak da ne pokau ni traga nekog oseanja koje bi se, ma
i posredno, moglo protumaiti kao nacionalistiko, a nikada i nisu bili
formalno pitani da li ele posebnu srpsku komunistiku partiju.90 Uz to je i
primer Sovjetskog Saveza odloio osnivanje Komunistike partije Srbije.
Naime, ruska komunistika organizacija u okvirima sovjetske partije
(Svesavezne komunistike partije - boljevika), nije bila organizovana na
nacionalnom principu, premda je imala najbrojnije lanstvo i najuticajniju
organizaciju.
Na osnivakom kongresu Komunistike partije Srbije u ime
Centralnog komiteta KPJ govorio je Edvard Kardelj, lan Politbiroa. On je u
duhu partijske linije iz 1935. pokuao da objasni zato je Komunistika
partija Jugoslavije 1937. osnovala samo slovenaku i hrvatsku
89 Centralni komitet KPJ u to vreme nije imao jasnih ideja o tome kako da orgunizuje partiju u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Vojvodini, na Kosovu i u Sandaku, a to je najvanije - nije ni bio
posebno zabrinut to takvih jasnih ideja nema, s obzirom na to da su partijske organizacije pomenutih est oblasti bile dobro integrisane u KPJ.
90 Ne okreem glavu", Duga (9-22. februar 1985), razgovor s Momom Markoviem, ratnim
politikim komesarom partizanskih jedinica u Srbiji, (Pokrajinski komitet je u Srbiji zapravo bio
isto to i centralni komiteti u Sloveniji i Hrvatskoj. Nije, naravno, nazivan ..centralnim komite
tom" sve do formalnog konstituisanja Komunistike partije Srbije u maju 1945. godine.) Vidi i:
Markovi (1985).

143

partiju i poela pripreme za stvaranje makedonske. On je rekao da je u to

vreme bilo bitno da naa partija u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji povue
neki potez u prilog ugnjetenih naroda Jugoslavije, da mobilie i pokrene
narodnooslobodilaki pokret...". Kako je Jugoslavija sada federalno
organizovana, nastavio je Kardelj, velikosrpski reakcionari" bi mogli rei,
kad ne bi postojala srpska partija, da srpski narod nije ravnopravan sa
ostalima.91
Mogli bi se zapitati zar se istim argumentom nisu mogli posluiti
velikosrpski reakcionari" i pre rata. Ima nekih dokaza da oni to stvarno i
jesu inili. Meutim, takva srpska antikomunistika propaganda - pre, za
vreme i posle rata - koja se trudila da dokae kako je KPJ antisrpska partija,
nije imala naroitog uspeha: brojnost Srba u partiji i partizanskoj vojsci bila
je neuporedivo jai protivargument.

Nepromenljivo u menama stava partije o

nacionalnom pitanju
Neke kljune postavke u politici KPJ u nacionalnom pitanju, posebno
hrvatskom, nisu se menjale od samog njenog osnivanja sve do poetka
Drugog svetskog rata.92
Prvo, od samog poetka, komunistima razliitih jugoslovenskih
nacija nije padao teko zajedniki rad; s nacionalne take gledita, oni ni
svoje lanstvo u jugoslovenskoj partiji ni nju samu nisu doivljavali kao
neto vetako ili neprirodno.
Drugo, komunisti su uglavnom bili svesni taktikih i organizacionih
preimustava postojanja jedne partije u zemlji u kojoj veina stanovnitva
govori istim jezikom, i bilo im je jasno da njihova optejugoslovenska
organizaciona struktura predstavlja odluujuu prednost u odnosu na druge
partije koje su gotovo iskljuivo delovale u okvirima svojih nacija. U
itavom meuratnom razdoblju nijednoj veoj politikoj partiji ni grupi nije
uspelo da na due vreme pridobije znaajniji broj lanova van svoje nacije.
(To to nijedna buroaska" partija nije bila u stanju da ovako neto
postigne dokaz je vie u prilog tome da nikakve jugoslovenske buroazije"
nije bilo - postojale su samo nacionalne buroazije".)
91 Vidi: Osnivaki kongres Komunistike partije Srbije, Govor druga Kardelja". Takoe: Iz
govora Edvarda Kardelja - Osnivaki kongres Komunistike partije Srbije: 8- 12. maj 1945", NIN
(12. maj 1985).
92 Vidi:ilas,A.(1984).

144

Tree, partija je vazda bila protivnik nacionalne mrnje i ovinizma

i nikada se nije odrekla odreenih temeljnih naela prosveenosti u odnosu
na nacionalno pitanje. ak i kada je saraivala s lanovima separatistikih
partija, nastojala je da utie na njih da odbace ekstremne oblike
nacionalizma. Takoe, makar je moda tano da je sredinom 30-tih godina
nacionalizam uspeo da prodre u komunistike organizacije u Hrvatskoj vie
no igde drugde u Jugoslaviji, veina hrvatskog kadra nikada nisu bili
nacionalisti.93
etvrto, partija je oduvek insistirala na tome da odnosi trudbenika"
svih nacija treba da poivaju na uzajamnom razumevanju i solidarnosti.94
Peto, partija je ustrajavala u svom uverenju da je, za komunistiku
revoluciju, nacionalno pitanje od drugorazrednog znaaja; ono je tek jedan
oblik, ne nuno i najgori, ugnjetavanja u klasnom drutvu. Vanost
nacionalnog pitanja zavisila je od toga koliko se ono moglo iskoristiti u
revolucionarnoj borbi, tj. od partijske taktike u odreenom trenutku.
esto, partija je odbijala da svu krivnju za nacionalno ugnjetavanje
svali na srpsku naciju, odnosno da je smatra u osnovi reakcionarnom i
imperijalistikom.
I konano, apsolutna veina lanova partije nikada nisu bili istinski
protivnici Jugoslavije. Antijugoslovenstvo nikada nije bilo ni preovlaujue
oseanje, a ni strastveno opredeljenje partije, ak ni kada je cepanje
Jugoslavije bilo njena zvanina politika. Veini srpskih i crnogorskih
komunista, na primer, antijugoslovenska linija partije s kraja 20-tih i
poetka 30-tih godina dopadala se zbog njenog radikalizma, ali pri tom nisu
verovali u nunost razbijanja Jugoslavije posle pobede revolucije. Njima je
iznad svega bilo vano da im se nikakve optube za reakcionarni
nacionalizam ne mogu da upute, te su u ime partijske lstote" smatrali za
svoju dunost da daju bezrezervnu podrku ugnjetenim nacijama.
93 Centralni komitet, KPJ je, na primer, u leto 1936, kritikovao onaj hrvatski partijski kadar
koji je Maeka smatrao voom hrvatskog naroda i nekritino prihvatao njegovu politiku o hrvat
skom nacionalnom pitanju. Pei (1983), 273.
94 ak i kada je 1932. godine podrka partije hrvatskom separatizmu bila na vrhuncu, parole
su tek delom nalikovale ustakim i frankovakim. (O ustakom i frankovakom nacionalizmu vidi
poglavlje 4 ove studije.) Parola partije bila je, na primer, Van sa svim srpskim okupatorima, birokratama i policijom". Nije bilo parola koje bi makar implicitno zahtevale diskriminaciju srpskog
stanovnitva, jo manje njegov izgon. (Pei, 1083, 251). Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ (Zagreb, oktobra 1940) dolazi do sukuba Metodija atorova arla, partijskog sekretara za Makedoniju,
i Milovana ilasa, lana Politbiroa, koji je u ime Centralnog kumitela sastavio nacrt rezolucije o
nacionalnom pitanju. atorov je zahtevao da se svi Srbi koji su doli kao kolonisti u nesrpske obla
sti (a ne samo ugnjetai", tj. policajci, vojno osoblje i dravni inovnici) odatle udalje. Vidi: ilas,
M. (1973), 354. To su tada odbacili svi vodei juguslovenski komunisti, osim Miladina Popovia, koji
je koloniste opisao kao stub hegemonije". Vidi: Tragom jednog dokumenta, NIN (28. februar
1988.). Delegati su tokom konferencije kritikovali atorova i zbog njegovog nacionalistikog stava
prema Srbima koji ive u Makedoniji. Vidi: Petranovi (1980), 133-4.

145

etvrto poglavlje

NACIONALNA DRAVA I GENOCID:

IDEOLOGIJA I POLITIKA
USTAKOG POKRETA 1929-1945.
Poreklo ustake ideologije
Centralizam Bea bio je u usponu 50-tih godina prolog stolea. U
Hrvatskoj je opoziciona tampa bila cenzurisana i na druge naine
ograniavana, dok je hrvatska zastava (crveno-belo-plava) bila zabranjena.
Nemaki jezik je uvoen u dravnu administraciju i kole kao obavezni
drugi jezik. Mnogi obrazovani Hrvati su poeli da se pitaju da li je hrvatska
nacionalna emancipacija uopte ostvariva dok traje unija s Beom i
Budimpetom. Kako je odmicala druga polovina devetnaestog veka, deo
hrvatske obrazovane politike klase sve vie je oseao glavnu lojalnost
prema Hrvatskoj, a u centar svojih interesovanja i delatnosti stavljao
hrvatski narod i njegovu sudbinu. U tom su smislu Hrvati bili na putu da
postanu moderna nacija, nacija s potpuno razvijenom politikom sveu.
Ante Starevi, osniva Hrvatske stranke prava, bio je tokom druge
polovine devetnaestog stolea najistaknutiji predstavnik tog novog
hrvatskog nacionalizma. On je zahteve za hrvatskom nezavisnou zasnivao
na istorijskim dokumentima koji su dokazivali formalni pravni kontinuitet
hrvatske drave. Hrvatska dravnost, po njemu, nikad nije ugaena. Ona je
pre potvrena no izgubljena potpisivanjem Pacta Conventa sa ugarskom
krunom. Starevi e svoj ivot posvetiti nastojanji149

ma da se ta drava (koja je opstala u pravnim dokumentima i kontinuitetu

hrvatskog Sabora) preobrazi u stvarnu, suverenu dravu. Mada se ponekad
inilo da prihvata habsburku vlast, on je punu suverenost Hrvatske smatrao
svojim krajnjim ciljem. Poput mnogih ekstremnih hrvatskih nacionalista, i
Starevi je poticao iz jedne od brdovitih oblasti Hrvatske, sa meovitim
hrvatsko-srpskim stanovnitvom. Kao mladi je pisao poeziju i sanjao o
obnovi srednjovekovnog hrvatskog kraljevstva; kasnije je stekao doktorat iz
filozofije na Budimpetanskom univerzitetu. Spoj teoloko-filozofskog
obrazovanja i manjka praktinog politikog iskustva uinie njegov
nacionalizam dogmatskim i nerealistinim.
Buenje njegovog hrvatskog identiteta (nasuprot prvobitnom ilirsko
/jugoslovenskom) delom je bilo i reakcija na ve uglavnom uoblieni srpski
identitet, kako u Srbiji, tako i u ostalim krajevima u kojima su Srbi iveli.
Ta srpska nacionalna svest bila je okrenuta Beogradu, prestonici Srbije, a
njeni su koroni bili u seanjima na srpsku srednjovekovnu dravu i u istoriji
srpske borbe protiv Turaka. Starcevievo razoarenje u ilirstvo, u koje je
verovao u mladosti, produbilo se srpskim neprihvatanjem pokreta i zaotrilo
njegove sukobe oko jezika i kulture sa srpskim knjievnim i politikim
linostima, kako u Srbiji tako i u Vojvodini. (Novi Sad, najvei grad u
Vojvodini, bio je kulturni centar Srba u Habsburkoj monarhiji.) Unutranja
logika Starevievog ideolokog razvoja bila je jednostavna. Kod njega se
prvo razvila junoslovenska nacionalna svest, tj. oseanje etnikog i
jezikog identiteta, koje je bilo ilirsko", odnosno hrvatsko i srpsko
podjednako. (U drugoj polovini devetnaestog veka itava se hrvatska
politika sastojala od razliitih verzija ilirstva; ono je postalo njen temelj i
okvir, poto su bezmalo svi prihvatali narodni jezik i tvrdili da su
zainteresovani za kulturu, tradicije i dobrobit naroda.) Ali, Starevi nije bio
u stanju da doe do zajednikog hrvatsko-srpskog politikog identiteta.
Posebne hrvatske i srpske tradicije i dravne ideje bile su odve snane.
Zbog svega toga se on, konano, pretvorio" u Hrvata.
Svojim insistiranjem na pravnom kontinuitetu hrvatske drave (iji
suverenitet nikada nije bio formalno poniten) Starevi i njegova Hrvatska
stranka prava su, jednom zauvek, uneli ideje drave i suverenosti u hrvatsku
svest. Takva, suverena" nacionalna svest nije pristajala ni na kakva
politika ogranienja, lojalnosti i obaveze izvan hrvatske nacije - bilo prema
Budimpeti i Beu bilo, posredstvom hrvatskog katolianstva, prema Rimu.
Ona je zahtevala da se saveznitva grade iskljuivo na nacionalnoj osnovi i,
po sticanju samostalnosti, na dravnim interesima. Stareviev
nacionalizam je bio prvi isto" hrvatski nacionalizam, a on je bio prva
znaajnija hrvatska antihabsburka linost, mada se toj kruni ponekad
povinovao. Za razliku od tradicionalne hrvatske politike koja bi se pribliila
Beu kako bi izmakla domina150

ciji Budimpete, ili Budimpeti kako bi se spasla dominacije Bea, Starevi

se zalagao za podjednaku udaljenost od oba. On je propovedao podreivanje
svih drugih lojalnosti i veza jednom cilju - hrvatskom suverenitetu.
Autoritaran i tvrdoglav, nesebian i skrupulozan, ovaj hrvatski Katon"
osvojie hrvatsku nacionalistiku inteligenciju. (ak je i danas Stareviev
grob, u estinama kraj Zagreba, mesto hodoaa hrvatskih nacionalista.)
Slinost izmeu Hrvata i Srba omogudla je Stareviu da u svojim
teritorijalnim zahtevima bude nita manji ekspanzionista od iliraca. (Uzgred
budi reeno, to to je tako strastveni hrvatski nacionalista kakav je bio
Starevi mogao srpsko stanovnitvo smatrati hrvatskim oit je dokaz
slinosti izmeu Hrvata i Srba.) Po Starevievom miljenju bezmalo sve
stanovnitvo koje je ivelo izmeu naroda koji govore nemaki na severu, i
Grka, na jugu, bilo je hrvatsko i trebalo je da bude obuhvaeno buduom
nezavisnom hrvatskom dravom. On je, s velianstvenom proizvoljnou,
mnoge srpske istorijske linosti (pa i dinastiju Nemanjia) oglasio Hrvatima
najistije krvi". Granice njegove Hrvatske bile su gotovo jednake
granicama dananje Jugoslavije. Istovremeno ga je njegov hrvatski
nacionalizam inio krajnje iskljuivim u suoavanju sa svakim izrazom
nehrvatske nacionalne svesti.1
Njegov nacionalni ekstremizam poivao je na uverenju da se prava i
legitimnost korene u srednjovekovnoj istoriji i njegovim proizvoljnim i
nenaunim tumaenjima srednjovekovnih dokumenata, naroito onih koji su
se odnosili na granice tadanje hrvatske drave. (Njegovo oboavanje
srednjeg veka bilo je romantino i mistino: stara slava, plemenita krv,
velika i mona drava, koja je bila gotovo zaboravljena.) Elemenat njegove
filozofije bilo je i uverenje daje svaki natrun bilo koje druge nacionalne
svesti (naroito srpske) na teritoriji njegove zamiljene Hrvatske posledica
izdaje, korupcije, racionalne inferiornosti, ili njihove meavine.2
On je verovao u jedinstvo Hrvatske, centralizovane i ujedinjene
drave koja bi obuhvatala bar uu Hrvatsku, Slavoniju, Vojnu krajinu,
Dalmaciju i Bosnu i Hercegovinu. Nad tim teritorijama vladao bi hrvatski
Sabor, bezmalo potpuno suvereno. Starevi nikada nije sumnjao da
iskljuivo Hrvatska ima legitimna prava na Bosnu i Hercegovinu, a
bosanske muslimane je smatrao hrvatskom braom po krvi". Bio je
protivnik borbe protiv turskog feudalizma u drugoj polovini devetnaestog
veka, jer su se protiv njega uglavnom Srbi borili. (Bio je, takoe,
1 Vidi: Spalatin (1975). Stareviev intelektualni razvoj opisan je con amore kod Ladana
(1971).
2 Bracher (1973), poglavlje 1, The Preconditions", govori o pretvaranju nemakog nacionalizma devetnaestog veka u nacizam. O ekstremnom nacionalizmu vidi: Deutsch (1966), poglavlje 8,
National Consciousness and Will", posebno ,,Extreme natiunalism and Self-Destruction: The Inner Problem of Will".

151

oduevljen porazom Srbije u ratu sa Bugarskom 1885.) Starevi se, kao

isto hrvatski nacionalista, odupirao zastupnicima austro-slovenstva u
Saboru. To su bili oni lanovi Sabora koji su se zalagali za trojnu
organizaciju Habsburke monarhije, u kojoj bi junoslovenski element bio
trei partner s pravima jednakim onima to su ih Maari dobili 1867. On je
bio za nezavisnost Hrvatske u odnosu na Be (pa otud i protivnik austro"
elementa u ovoj ideji), ali je bio jo vei protivnik svake ideje o
junoslovenskom jedinstvu. On se ak nije sloio sa zvaninim
priznavanjem srpskog imena kao narodnog, a ne samo kao naziva za
pravoslavce, i odbio je da prihvati upotrebu irilice (uz latinicu) u
Hrvatskoj, za ta su bili i Be i Narodna stranka.
U Austro-Ugarskoj su Srbe ponekad nazivali Slavoserbi. Bez
ikakvog naunog dokaza, Starevi je ustvrdio da su Slavoserbi dvostruki
robovi, jer im je ime navodno izvedeno iz latisnkih rei sclavus,, i
servus", koje obe oznaavaju roba. U borbi protiv svega to se nije
uklapalo u njegovu koncepciju Hrvatske, Starevi se sluio nekim
intelektualnim strategijama" koje neobino podseaju na odreene oblike
kasnije nemake nacional-socijalistike ideologije i propagande.
Antisemitizam nacional-socijalista je, na primer, poivao na uverenju da
Jevreje treba progoniti i, konano, istrebiti, jer su nia rasa, koja predstavlja
opasnost za arijevsku" rasu. Nacional-socijalistika upotreba antisemitizma
umnogome je nadilazila ovo jednostavno vjeruju. Ponekad nisu samo Jevreji
smatrani Jevrejima: svako nemakog porekla ko bi se suprotstavio nacionalsocijalizrnu, ili spadao u neku od brojnih subverzivnih" kategorija kao to
su pacifist ili avangardni (dekadentni") umetnik, itd., nacional-socijalisti su
smatrali zaraenim" jevrejskim duhom"; takvi su ljudi ak ponekad
nazivani i belim Jevrejima".
Za Starevia su Slavoserbi bili pre svega ljudi sa srpskom
nacionalnom sveu, koju je, u stvari, imala apsolutna veina pravoslavnog
stanovnitva ue Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Bosne i Hercegovine i
Vojne krajine. Kao antiklerikalista, Starevi nije bio posebno ni za ni
protiv ma koje religije, a nije ga ni uznemiravala razlika izmeu
pravoslavne i katolike crkve u teolokim dogmama i religijskim obredima.
Ono to ga je ispunjavalo gnevom bila je veza izmeu srpske nacionalne
svesti i pravoslavne crkve. Za njega je jedino hrvatska nacionalna svest bila
legitimna na teritorijama koje je proglasio hrvatskim. Za Slavoserbe je, pri
tom, proglaavao i sve one ljude koji su mu se inili moralno niskih
kvaliteta, neiste" krvi i porekla, posebno doseljenike u Hrvatsku, koje je
smatrao robovima i tuinskim slugama po njihovoj prirodi i karakteru. I
konano, mada ne i najnevanije, meu njih su spadali i svi Starevievi
politiki protivnici, posebno oni iz Narodne stranke.
152

Paradoksalno je da je Starevi sve Srbe ukljuio u hrvatsku naciju

i, istovremeno, ih oglasio niom i zlom rasom. Njegova ideja velike
Hrvatske velikoduno je obuhvatala sve Srbe, pod uslovom da su spremni
da se odreknu svoje svesti i postanu Hrvati. im bi pokazali svoju svest,
meutim, postajali su Slavoserbi. Starevi je ak stvorio i svoju verziju
hrvatske ortografije (korijenski pravopis"), koji u Hrvatskoj nije bio
prihvaen, a jedini pokuaj da se uvede uinjen je za vreme Drugog
svetskog rata u Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj. Njegova osnovna privlanost
sastojala se u tome to se unekoliko razlikovao od srpske ortografije, pa je
tako uveavao razlike izmeu Hrvata i Srba.
Starevi je preobrazio hrvatsku nacionalnu svest - koja je dotad
bila pre svega etnika, kulturna i jezika (plodovi ilirstva) - u modernu
politiku nacionalnu svest, u ijim je okvirima politika elita nacije videla
naciju kao suverenu politiku zajednicu, sa zajednikim ciljevima i
istorijskom sudbinom. ovek velikog linog integriteta, on je postao otac
modernog hrvatskog nacionalizma, ali i praotac njegovog ekstremnog
oblika, koji je teio potiskivanju pa i istrebljenju svih s drugom
nacionalnom sveu. S njim je u hrvatsku politiku zauvek ula ideja da su
svi s drugaijom nacionalnom sveu, ili oni ije su ideje prepreka punom
hrvatskom suverenitetu, ekspanziji i homogenosti, u osnovi rasno inferiorna
i zla bia. Mistina i fanatina, netolerantna i nasilna, teritorijalno
ekspanzionistika i nacionalno homogenizujua, Starevieva ideologija
sadravala je sve bitne elemente ideologije ekstremnog hrvatskog
nacionalizma dvadesetog veka.3
Eugen Kvaternik, sledbenik i prijatelj Stareviev, bio je prvi Hrvat
koji je u potpunosti raskrstio sa tradicionalno opreznim stilom hrvatske
politike i opredelio se za revolucionarno odbacivanje i Bea i Budimpete.4
Osnove njegove revolucionarne delatnosti postavljene su Starevievim
ideolokim i politikim radom. Ako je Starevi bio prvi Hrvat s isto"
hrvatskom nacionalnom ideologijom, Kvaternik je bio prvi revolucionarni
hrvatski nacionalista. Kao i Starevi, bivi student filozofije i teologije, on
je uglavnom odbacivao katoliko uenje i crkvene dogme, a ipak je njegov
politiki duh ostao prevashodno dogmatski i mistian.
S poetka se Kvaternik bojao maarizacije, videi u njoj veu
opasnost po Hrvate od habsburkog centralizma, i bio je pristalica ideje
federalne organizacije Habsburke monarhije. No, uskoro poinje smatrati
Be sreditem nemake politike i kulturne, ekonomske i vojne ekspanzije
koja ugroava Slovene, te stoga kree u borbu za potpunu
3 U Starevievim tekstovima nailazimo na stav slian stavu frankovaca i ustaa iz 30-tih
godina; svi politiki, socijalni i ekonomski problemi su sporedni u odnosu na nacionalni. Ovi problemi nieg reda lako e se reiti im se ostvare nacionalna emancipacija i dravnost. Vidi: Starevi,A.
(1941), (1943), (1971). Takode, Starevi, M. (1936).
4 ii (1975), 500.

153

nezavisnost Hrvatske. Plodan pisac i novinar, Kvaternik pie proglase

kojima poziva hrvatski narod na pobunu protiv Monarhije, i kao izgnanik u
Francuskoj, bezuspeno je pokuavao da dobije pomo za svoje aktivnosti.
Njegov pseudoromantini i mistini pogled na svet naveo ga je da
potceni snagu Monarhije nakon njenog poraza u ratu s Pruskom 1866. i on
se odluuje da digne ustanak s nekolicinom lanova Stranke prava. Cilj im
je bilo stvaranje nezavisne hrvatske drave u kojoj bi jedino Hrvati imali
politika prava, a koja bi ukljuivala Bosnu i Hercegovinu, tada jo uvek
pod turskom vlau. Ustanak je poeo 1871. godine u Rakovici, gradiu u
Vojnoj krajini. S obzirom na snagu Monarhije i odsustvo ire podrke
revolucionarnoj akciji, pokuaj je. od samog poetka, bio osuen na propast.
Stotinak ljudi koje je Kvaternik pridobio da se prikljue ustanku, redovna
vojska je, zbog njihove diletantske organizacije, brzo razbila. Nekoliko dana
poto se Kvaternik proglasio regentom" Hrvatske i formirao privremenu
vladu, ubijeni su i on i veina voa ustanka.
Josip Frank, jo jedan sledbenik i prijatelj Stareviev, bio je
uspean advokat u vreme kad je napisao doktorsku tezu o manama
Hrvatsko-ugarske nagodbe sklopljene 1868. Njome je Hrvatska postala jo
zavisnija od Ugarske nego ranije i bila je liena ak i ograniene finansijske
autonomije.5 Tom tezom stie popularnost, a 1895. skupio je dovoljno
samopouzdanja da napusti Hrvatsku stranku prava (uz pristanak ostarelog
Starevia) i od vlastite frakcije osnuje istu stranku prava. Odbacivi
Stareviemo smelo izazivanje Bea, preobraava se u austrofila i lojalnog
habsburgovca. Od samog poetka svoje politike karijere Frank je bio
fanatini protivnik svake saradnje izmeu Hrvata i Srba. Vest u korienju
nacionalistikih parola i radikalizaciji naroda, on u prvoj deceniji ovog
veka, postaje vodei antisrpski demagog i pokreta progona Srba u
Hrvatskoj. Ovaj neposredni pretea meduratnog ekstremnog nacionalizma,
koga hrvatski istoriari obino opisuju kao cininog i beskrupuloznog, ak
je pokuao da stvori hrvatske poluvojne legije.

5 Puni naziv Nagodbe iz 1868. bio je Dravno pravna ugarsko-hrvatska nagodba". O

Nagodbi vidi: idak (1968), Hrvatski narod u razdoblju od g. 1860. do 1871.", Hrvatsko-ugarska nagodba". Takode, Horvat (1936), Voljom Bismarckovom".

154

Susret dveju ideologija - komunisti i hrvatski

nacionalisti 30- tih godina
Odmah po stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918.
godine hrvatski separatisti u emigraciji (posebno u Austriji i Maarskoj)
poeli su da deluju protiv nje. To su veinom bili nekadanji sledbenici
Josipa Franka (frankovci"), koji su u vreme rata zagovarali tradicionalnu
hrvatsku lojalnost kui Habsburga" i protivili se svim oblicima saradnje
Hrvata i Srba u Hrvatskoj, kao i ujedinjenju Hrvatske sa Srbijom. Meu
emigrantima je bilo i bivih hrvatskih oficira austro-ugarske vojske i raznih
pustolova i profesionalnih pijuna.6
Poto je kralj Aleksandar zaveo diktaturu januara 1929, Ante
Paveli i Gustav Perec osnivaju u inostranstvu Ustaa - Hrvatsku
revolucionarnu organizaciju". Cilj ove tajne organizacije bilo je stvaranje
nezavisne hrvatske drave, a sredstva za njegovo ostvarenje ukljuivala su
terorizam i oruanu borbu.7 Organizacija je imala malobrojne pristalice u
zemlji, a i naklonost prema njoj je bila promenljiva. Tridesetih godina
ustaki pokret postaje zavisniji od drava iji je odnos bio revizionistiki"
prema Versajskom ugovoru: Maarske i Austrije, faistike Italije i, u
domenu ideologije, nacistike Nemake.8 Te su etiri zemlje bile
zainteresovane za izmenu granica versajske" Evrope, a Nemaka i Italija
bile su vojniki sve spremnije za uspeno ostvarenje tog zadatka. Samim tim
su te drave bile prirodni saveznici mnogih nezadovoljnih nacionalistikih
grupa. Kominterna se nadala - u Staljinovo kao i u Lenjinovo vreme - da e,
politikom podrke borbama za nacionalno osloboenje", postati
predvodnica svih koji su se smatrali oteenim i prevarenim mirovnim
ugovorima sklopljenim posle Prvog svetskog rata. Ipak su se faistika i
nacional-socijalistika ideologija i reimi a ne komunizam esto pokazivali
privlanijim za mnoge nezadovoljne nacionalizme u Nemakoj, Italiji,
Maarskoj, Slovakoj, Bugarskoj i Hrvatskoj.
Nije ustae Maarskoj, Italiji i Nemakoj privukao samo radikalni
revizionizam" u pogledu granica - te zemlje su im davale Finansijsku
pomo, omoguavale im vojnu obuku na svojim teritorijama i snabdevale ih
orujem i eksplozivom za njihove teroristike akcije. Italija je pokretala i
usmeravala neke od njihovih teroristikih akcija, a moda ak i ubistvo
kralja Aleksandra 1934, godine (kako bilo da bilo, pruila je
6 Vidi: Banac (1984), Cruat Mnemonists".
7 Re uslaa" je prvobitno oznaavala uesnika u ustanku, buni. U ustancima protiv Turaka u devetnaestom veku re je, na primer, koriena i za Hrvate i za Srbe. Ona tek 30-tih godina i,
naroito, za vreme Drugog svelskog rata poinje da oznaava pre svega pripadnike Pavelievc organizacije.
8 Vidi: Krizman (1963), poglavlje 2, Ustaa - Hrvatska revolucionarna organizacija".

155

utoite organizatorima). Oportunizam i zavisnost, kao i mo faistikih

zemalja koja ih je opsenjivala, doprineli su da ustaki pokret postane kopija
faistikog pokreta. Ustaka aktivnost je delom zamrla posle ubistva kralja
Aleksandra 1934: evropsko javno mnjenje bilo je zgroeno njihovom
umeanou u taj in, toje prinudilo Musolinija da im ogranii aktivnost.
Ova ogranienja se i kasnije produuju, naroito posle 1937, kada su
italijansko-jugoslovenski odnosi postali prijateljski.9 Upravo u tom
razdoblju Ante Paveli, bivi advokat i zagrebaki predstavnik u
beogradskoj skuptini 20-tih godina, postaje nesporni vo pokreta.
Tridesetih godina i hrvatske separatistike grupe u zemlji,
nezvanino zvane frankovci" - ak i kad nisu bile neposredni sledbenici
Josipa Franka, koji je umro 1911. godine - postaju aktivnije. Frankovci su
bili najvea studentska grupa na Zagrebakom sveuilitu 1940. godine,
mada komunisti nisu mnogo iza njih zaostajali. Oni nisu imati ni stalne
organizacije ni rukovodstva, ali su postojali klubovi i asopisi pod njihovim
uticajem.10 esto su saraivali sa ustaama i mnogi od njih su 30-tih godina
pristupili ustakoj organizaciji, ili preutno prihvatili vostvo Ante Pavelia.
Moglo bi se ak rei da su frankovci bili deo ustakog pokreta sve dok se
ima na umu da oni uglavnom nisu bili takozvane zaklete" ustae, odnosno
formalno primljeni lanovi. Po proglaenju Nezavisne Drave Hrvatske
aprila 1941. frankovci oduevljeno podravaju ustaki reim i stupaju u
njegove vojne formacije.
Poetkom 30-tih godina ustaki pokret se iri po Lici, Kordunu,
Dalmatinskoj Zagori, Baniji i zapadnoj Hercegovini; posle nekoliko
oruanih napada na policiju i vojsku, dolazi do masovnih hapenja onih koji
su pomagali ili podravali ustae.11 Komunisti su pobune objanjavali
glau, siromatvom i terorom reima". Drugim reima, KPJ je navodila
ekonomske uzroke budui da su oblasti u kojima je dolo do nemira bile
medu najsiromanijima u Jugoslaviji. Partija je, meutim, priznavala da je
tome doprinelo i nacionalno ugnjetavanje. Proleter je decembra 1932.
pisao:
Komunistika partija pozdravlja ustaki pokret likih i
dalmatinskih seljaka i u potpunosti ga podrava. Dunost je svih
komunistikih organizacija i svakog komuniste da pomognu taj pokret, da
ga organizuju i vode. U isto vreme Komunistika partija ukazuje na
postojee nedostatke i greke tog pokreta, koje se daju objasniti znaajnom
ulogom koju u njemu igraju hrvatski faistiki elementi (Paveli-Perec),
9 Vidi: Krizman (1983), poglavlje 3, Razdoblje velike utnje"; poglavlje 4. .Jugoslavija - u
sferi faistike Italije".
10 Frankovci su bili koncentrisani i u asopisima i drugim ustanovama koje su se bavile
hrvatskom kulturom i istorijom, npr. u Matici hrvatskoj.
11 Ustae su najvei publicitet dali svom napadu na policijsku slanicu u selu Bruani 6. i 7.
septembra 1932. godine. Organizator je bio Andrija Artkovi, koji je aprila 1941. postao ministar
unutranjih dela u prvoj vladi NDH. Vidi: Krizman (1984-85).

156

koji nisu zainteresovani za stvaranje irokog masovnog pokreta protiv

srpske diktature; oni se boje da bi se takav pokret mogao okrenuti ne samo
protiv jugoslovenske diktature ve i protiv njihovih italijanskih gospodara.
Upravo zbog toga se i ograniavaju na akcije malih jedinica i na
individualni teror."l2
KPJ je stalno nalagala svom kadru da se bori za pretvaranje ustaa u
masovni pokret i da se odupiru individualnim teroristikim inovima
hrvatskih faista, smatrajui da se velikosrpska diktatura" moe svgnuti
jedino masovnom akcijom u hrvatskim i srpskim oblastima istovremeno.
Partija se uz to zalagala da se u nacionalnooslobodilaku borbu ukljue i
zahtevi za socijalnu i ekonomsku pravdu, i optuivala je Pavelica da eli da,
u savezu s hrvatskom buroazijom, uspostavi diktaturu po ugledu na
italijanski faizam.
Tridesetih godina hrvatski separatisti (ustae i frankovci), zajedno s
komunistima, predstavljali su veinu politikih zatvorenika u Jugoslaviji.13
Neki su bili zatvoreni zbog nasilnih ili teroristikih dela, ali ih je veina,
pogotovu komunista, robijala iskljuivo zbog svojih uverenja, pripadnosti
komunistikoj partiji ili organizovanja mirnih demonstracija, protesta ili
ilegalnih publikacija. Veina ustaa-zatvorenika bili su seljaci iz
siromanijih planinskih krajeva Hrvatske i Bosne i Hercegovine.14 Njihove
pobune i protesti bili su izazvani visokim porezima, korumpiranom
upravom i tekim uslovima sluenja vojnog roka (uglavnom pod komandom
srpskih oficira), koliko i eljom da se stekne hrvatska nacionalna
nezavisnost. Politika svest ovih hrvatskih seljaka sastojala se od
nepoverenja i mrnje prema srpskoj politikoj i vojnoj eliti, uz mrnju
prema Srbima uopte. Tome je bila pridodata i nada da e u nekoj buduoj
nezavisnoj hrvatskoj dravi odnos prema seljatvu biti bolji. Njihova je
nacionalistika ideologija bila uglavnom rudimen12 Ustaki pokret u hrvatskim zemljama". Proleter, br. 28 (decembar 1932). Ovaj se proglas
ponekad tumai kao antisrpski dokument, u kome komunisti podravaju pokret koji e kasnije
poiniti genocid protiv srpskog naroda. Meutim, ovo tumaenje ne uzima u obzir da proglas otro
napada Pavelia i Pereca, izbegle voe pokreta, optuujui ih, izmeu ostalog, i da su faisti. U
proglasu se takode kae da pobunjene seljake treba odvojiti od takvih voa; njih treba da predvodi
internacionalistika" KPJ.
13 O komunistima u predratnim jugoslovenskim zatvorima i njihovim odnosima sa
ustaama vidi: olakovi (1964 - 68); Ristovi i Kravac (1968), tom 2, posebno poglavlje 8, Susreti
s Josipom Brozom i Moom Pijade"; ilas, M. (1973), 131-7. Vidi, takoe: Davio (1963), (1963a).
(1964); ova tri romana zasnovana su na linom iskustvu i seanjima. osiev (1985) istorijski roman daje sliku komunista u predratnim zatvorima, u kojoj je posebno istaknut njihov ideoloki fanatizam i bojkotovanje svih ije su ideje odstupale od staljinistike dogme. U tekstu Vreme robijanja" (NIN, 28, april 1985), Radivoj Davidovi Kepa, koji je kao komunista mnogo godina robijao u
predratnoj Jugoslaviji, pokuava da ospori osica, navodei brojne primere komunistike solidarnosti i bratstva, kao i njihova nastojanja da se obrazuju (zatvori su nazivani komunistikim univerzi
tetima").
14 O socijalnom sastavu ustaa vidi; Krizman (1983), 564-573. Krizman daje spisak svih
ustaa koji su bili u emigraciji u Italiji 30-tih godina, sa osnovnim biografskim podacima. Preko
70% ih se izjasnilo kao seljaci", samo oko 5% su bili pripadnici srednje klase (nametenici, trgovci
i oficiri), dok su ostali bili radnici i pomorci. Slian je bio i socijalni sastav ustaa u zemlji.

157

tarna: mnogi od tih seljaka Srbe su mrzeli na iracionalan, intuitivan" nain,

delom nasleden od predaka. Bila je to vrsta proto-faizma, koja e se
pokazati plodnim tlom za uvoenje faistike ideologije u pokret.15 Oblasti
iz kojih su veinom poticali imale su meovito hrvatsko-srpsko stanovnitvo
i u njima su nacionalni i religijski sukobi i omraze imali dugu tradiciju, a
esto su bili isprepletani s linim neprijateljstvima. (Te su oblasti, meutim,
esto urodile i upravo suprotnim: znatnim stupnjem religijske trpeljivosti i
saradnjom meu Hrvatima i Srbima, kao i jugoslovenstvom.)
Mnogi su Pavelia smatrali svojini vodom zbog njegovog
radikalizma i upornosti, a ipak ranih 30-tih godina nije smatran ni firerom"
ni dueom" u nacistikom ili faistikom smislu reci, niti je lojalnost
prema njemu bila bezuslovna. Mnogi seljaci odbijali su da u njemu vide
politiara poto je taj termin za njih oznaavao spremnost na kompromis i
meku", antinacionalnu" politiku, za koju su drali da je svojstvena
gradskim stanovnicima. Radije su ga smatrali nekom vrstom savremene
verzije hajdukih voa iz doba Otomanske carevine.16 Zaklete" ustae,
meutim, morale su se zakleti na potpunu odanost Paveliu i oni su oko
njega stvarali kult voe. Zatvorene ustae su volele da se predstavljaju kao
nacionalisti" jer je termin, u doba Austro-Ugarske, vezivan s patriotizmom
i republikanizmom, narodnjakom brigom za drutvene probleme i
seljatvo, kao i sa zanimanjem za njihovu kulturu i nain ivota.17
Zatvoreni komunisti odmah su se zainteresovali za robijae ustae.18
Nazivali su ih nacionalnim revolucionarima" nadajui se da e sveta" re
revolucionari" pomoi ienju pokreta od njegovih mranih ovinistikih
oseanja i biti korak napred ka njegovom prihvatanju komunistikih
ideala.19 Uz to se od te oznake oekivalo da saradnju s ustakim pokretom
uini prihvatljivijom komunistikim sledbenicima. Komunisti su takoe
nastojali da ubede zatvorene nacionaliste" daje srpska hegemonija" u
Jugoslaviji delo srpske buroazije i da
15 No uza sve to ustae e uvek ostati pre svega nacionalistiki pokret. Valja jo dodati da su
po nekim merama za kojima su posezali za vreme Drugog svetskog rata sliniji nemakim nacistima nego italijanskim faistima. Pokolji Srba, na primer, u biti se ne razlikuju od pokuaja Treeg
rajha da istrebi Jevreje. Italijanskom i panskom faizmu, pak, nije bilo svojstveno istrebljivanje
pojedinih nacionalnih grupa. U tom bi se smislu moglo rei da su ustae bili gori od faista.
16 To je, meutim, bilo tano samo prvih godina postojanja pokreta. Pred poetak rata, prihvaen je za svemonog vou, koga se uvek mora sluati.
17 ilas, M.(1973). 131.
18 Tridusetih godina komunisti po zatvorima bili su veinom Hrvati i Srbi i radili su zajedno
bez ikakvih nacionalnih sukoba. Meu njima je bilo intelektualaca irokog obrazovanja, koji su u
svojim predavanjima posebnu panju poklanjali nacionalnom pitanju. Komunisti su bili dobro organizovani i ustrajni u svojim zahtevima, a imali su i podrku dela javnosti. Najvie uspeha u po
boljanju zatvorskih uslova imali su 1935-37. godine.
19 I Kominterna se sluila izrazom nacionalni revolucionar" za pripadnike antiimperijalistikih" nacionalnih pokreta.

158

slui iskljuivo njenim interesima, dok su srpske radne mase eksploatisane

koliko i hrvatske. Meutim, ustaki strastveni i agresivni nacionalizam bio
se ve davno pre toga pretvorio u generalizovano neprijateljstvo prema
itavoj srpskoj naciji. Marksistiko-lenjinistiki pojmovi jednostavno se
nisu uklapali u ovo nacionalistiko vienje drutvene stvarnosti i ustae su
odbijali da prihvate razliku izmeu srpske nacionalne svesti i srpske
hegemonije.20
Komunisti su kritikovali pred zatvorenim ustaama ustake prvake
zbog njihove saradnje sa faistikom Italijom i Maarskom, posebno istiui
da su obe ove zemlje tradicionalno imale ekspanzionistikih pretenzija
prema hrvatskim oblastima. Ustae su uglavnom branili svoje vostvo,
tvrdei da su Italija i Maarska bile jedine strane sile spremne da pomognu
njihovu borbu. Komunisti su iskljuivo krivili vostvo za ovu saradnju s
faistima, nadajui se da e uporna politika i ideoloka propaganda
delovati na zdrave" elemente meu ustaama i odvojiti ih od
reakcionarnih" uticaja vostva. Komunisti su mislili da e njihova
propaganda vis--vis ustaa biti uspenija ukoliko budu isticali da i
komunisti podravaju cepanje Jugoslavije i stvaranje nezavisne sovjetske
Hrvatske, kao dela ire jugoslovenske odnosno balkanske federacije, i
budue svetske proleterske drave. Ustaki nacionalisti" kao da nisu
sumnjali u iskrenost komunista, i pored toga to su mnogi od njih bili Srbi.
Oni su pohvatali da su se ti Srbi, postavi komunisti, distancirali od
tradicionalnog srpskog nacionalizma. No ipak se nisu mogli identifikovati
sa idejom sovjetske Hrvatske. Mnogi od njih su bili seljaci, i kao takvi,
privreni ideji privatnog vlasnitva nad zemljom. Meutim, nije ih samo
strah od kolektivizacije odvraao od komunista. (Komunisti su, u stvari,
uglavnom prikrivali svoje ideje i planove koji su se ticali vlasnitva nad
zemljom.) Ono to su ustae zaista eleli bila je nacionalistika velika
Hrvatska, koja bi obuhvatala uu Hrvatsku, Slavoniju, Dalmaciju, Bosnu i
Hercegovinu i Novopazarski Sandak, dravu koja ne bi stupala ni u kakve
saveze ni s drugim jugoslovenskim, ni s balkanskim dravama. Ustae su
davali prednost etniki istoj" velikoj Hrvatskoj, oienoj (ako treba i
silom) od svih Srba. Takoe su eleli da njihova hrvatska drava bude
strogo centralizovana. Oni nikada nisu pominjali ni autonomiju ni
federalizam za Slavoniju, Dalmaciju ili Bosnu i Hercegovinu. To im je bilo
zajedniko s hrvatskim nacionalizmom uopte, koji je retko govorio o
federalnom ureenju Hrvatske.
Apstraktna i neodreena priroda marksizma-lenjinizma u odnosu na
nacionalno pitanje izazvala je sumnju u ovim fanatinim hrvatskim
nacionalistima. Uz to su u KPJ lanovi razliitih nacionalnosti zajedno
20 O ideolokim sporovima i sukobima izmeu ustaa i komunista, kao i njihovoj povremenoj
saradnji protiv zatvorskih vlasti vidi: ilas, M. (1973), 218-24.

159

radili i imali zajedniki cilj, pa je bilo oito da oni nacionalnost smatraju

sporednom. Ustae su, unekoliko, bili u pravu smatrajui da je, to se
nacionalnog pitanja tie, struktura KPJ znaajnija od njene proklamovane
politike. Sama injenica da Hrvati i Srbi zajedno deluju u jednoj politikoj
partiji - pri tom centralizovanoj i monolitnoj - jasno je upuivala da do
razdvajanja Hrvata i Srba kako su hrvatski nacionalisti toliko arko eleli
nee nikada doi.21
Rezultati pokuaja komunista da preobraze ustake nacionaliste u
leviarski pokret i da za sebe pridobiju mlade meu njima bili su, sve u
svemu, zanemarljivi. To stoji pogotovu kad se ima u vidu da su komunisti
bili organizovaniji i disciplinovaniji, a i obrazovaniji od ustaa (neki od
komunistikih intelektualaca bili su pravi majstori propagande i
ubeivanja). Simptomatino je, takoe, da su komunisti bez tekoa
uspevali da ubede ustae u to da hrvatska buroazija nije nita bolja od
srpske, ili da mnogi pripadnici visokog rimokatolikog svetenstva nisu
iskreno privreni stvari hrvatske emancipacije, ali da ipak nisu mogli da
izmene njihov opti pogled na Srbe. Strasna ustaka nacionalistika mrnja
bila je upravljena na itavu srpsku naciju, koju su smatrah u osnovi zlom.
Pre no je veliki broj nacionalista bio vrsto organizovan u ustakom
pokretu, lake su prihvatali podrku komunista i povremenu saradnju s
njima. Uz to, za trajanja diktature kralja Aleksandra, 1929-1934, ni sami
komunisti nisu bili dobro organizovana i disciplinovana partija, sposobna da
se bori za vodeu ulogu u masama. Male, ratrkane grupe komunista i
ustakih radikala i pobunjenika, progonjene i esto hapene, mogle su da
iskoriste injenicu da im je neprijatelj zajedniki - jugoslovenska drava - i
da na toj osnovi razvijaju izvesni stepen solidarnosti. Ali kad su ustae
postali ideoloki razvijen i zreo pokret, zajednika briga za siromane
seljake i zajedniko protivljenje centralistikom beogradskom reimu vie
nisu bili dovoljni za nastavak saradnje. Projugoslovenski stav komunista
pod kraj 30-tih godina samo je jo vie zaotrio neprijateljstvo izmeu njih i
ustaa. Taj stav kao da je potvrivao stare slutnje ustaa u to da komunisti
nikada nisu bili stvarno privreni hrvatskoj nezavisnosti.
Krajem 30-tih godina prekida se saradnja izmeu komunista i ustaa
i njihovi odnosi naglo zamiru. Do oruanog sukoba meu njima nije moglo
doi sve dok je postojea jugoslovenska drava bila dovoljno jaka da ga
sprei, ali intenzitet konfrontacije izmeu pristalica ova dva pokreta irom
Hrvatske, i posebno na Zagrebakom sveuilitu, nije ostavljao ni traka
sumnje u beskompromisnu i silovitu prirodu budue borbe medu njima.
Sada je antikomunizam zauzeo izuzetno vano me21 O Pavelievom stavu prema KPJ i Jugoslovenstvu, kao njenoj inherentnoj orijentaciji, vidi:
Krizman (1983), 240- 4.

160

sto u ustakoj ideologiji. Bilo je to delom oponaanje ideologije zemalja iji

su tienici ustae bili, ali i posledica injenice da su ustae od prvobitnog
separatizma, antisrpstva i kulta drave, doli do jedne ideologije ekstremnog
nacionalizma, koja je jednostavno bila u dubokoj suprotnosti sa
marksizmom-lenjinizmom.
Kao ideologija, ustaki antikomunizam je bio uveliko preuzet od
evropskih faistikih pokreta, i ustae su komunizam smatrali proizvodom
azijatskog i jevrejskog duha" i sublimacijom elje za osvajanjem i
unitenjem evropskih nacija.22 Ustae su tadanju evropsku situaciju videli
kao borbu za opstanak, u socijalno-darvinistikom smislu, izmeu nacija i
izmeu ideologija. Proglaavajui sebe za jedine istinske predstavnike
hrvatskog naroda, svojom su svetom dunou smatrali uee u toj borbi.
Time su eleli istovremeno i da dokau i da spasu snagu hrvatskog naroda.
Naciju su shvatali kao individualni organizam, a borbu protiv komunizma
smatrali su vema probom snage i vitalnosti nacije u celini nego pojedinca.
Ustae su i agresivni karakter svoga pokreta tumaili kao izraz snage i volje
nacije, a nasilje i terorizam proglaavali za jedini nain borbe za opstanak
njihove nacije.23
Za ustae je boljevizam bio neprijatelj prirodnog drutvenog
poretka. Drutveni poredak u Hrvatskoj trebalo bi da poiva na potovanju
sitnog seljaka-posednika zemlje, na zatiti patrijarhalnih porodinih
vrednosti i odupiranju nasilnoj industrijalizaciji i urbanizaciji. Religija i
tradicija su, takode, smatrane zdravim", poto su sastavni deo seljakog
naina ivota i doprinos hrvatskom nacionalnom identitetu. Ustae su bili
protivnici koliko korumpirane" parlamentarne demokratije, toliko i
boljevikog meanja u porodini ivot i organizovanje privrede, i smatrali
su da hrvatska nacionalna vlada treba da bude jaka, autoritarna i, naravno, u
rukama ustaa. Ustae su u mnogom pogledu bili konfuzni epigoni
evropskog faizma i nacional-socijalizma, nesposobni da stvore vlastitu
koherentnu doktrinu i razliite uticaje objedine u jedinstvenu celinu. Oni su
istovremeno bili i moderna totalitarna i teroristika organizacija, i
konzervativni tradicionalisti, rimokatoliki klerikalci (koji su se borili protiv
pravoslavlja, Jevreja i komunistikih ateista), te, najzad, i primitivni,
seljako-populistiki pobunjenici. Njihova ideologija bila je meavina
pseudo-romantinog narodnjatva (populizma) i socijaldarvnistikih ideja,
rasizma i nacionaliz22 Za definicije i analize faizma i nacizma vidi: Nolte (1965), deo 1, Fascism and the Era of
World Wars"; deo 4, National Socialism", posebno poglavlje 5. The Doctrine in Context"; deo 5.
Fascism as a Metapolitical Phenomenon", naroitu The Concept of Transccndence". Vidi, takoe:
Bracher (1970), poglavlje 1, The Preconditions"; poglavlje 2, The Origins of the National Socialist Movement"; poglavlje 3, The New Partv in the 'Era of Slruggle'"; ,,Ideology and Propaganda";
poglavlje 5, The Formation of the Third Reich", ,,Weltanschauung and Ideological Gleichsckaltung", The National Socialist Elite".
23 O ustakom anti komunizmu vidi: Paveli (1974), naroito deo 1, Komunistike teorije i
boljevika praksa u Rusiji".

161

ma, potovanja crkve i velianja oruane borbe, osvete i terorizma.24 Oni su

uzdizali porodini ivot i sitne posednike, a ipak su, u isto vreme, veliali
jedinstvo i korporativizam moderne faistike drave. Marksistikom
materijalizmu protivstavljali su duhovne vrednosti, tradicionalni moral i
religiju, a ipak je njihov agresivni, militantni jezik vrveo od biologistikih (a
samim tim i materijalistikih) pojmova, kao to su krv", rasa", instinkt",
itd. I pored kasnijeg pribliavanja faizmu, ustaki pokret nikada nije postao
stvarno faistiki. On je prevashodno bio pseudo-romantini, populistiki i
teroristiki nacionalizam. U jugoistonoj Evropi moda je bio najsliniji
Kodreanuovoj Legiji Arhanela Mihajla u Rumuniji. Legija je, takode, bila
ekstremno nacionalistika, mistino vezana za neke dogaaje iz daleke
nacionalne prolosti, okrenuta seljatvu koje je romantizovala, i uticajna u
siromanim seoskim oblastima s meovitim stanovnitvom. Za ustae,
meutim, genocid je bio glavni element njihovog programa.25
Zbog dodira s prirodom, rad seljaka smatranje nepresunim izvorom
moralnosti i patriotizma. Po ustaama su priroda i zemlja govorile"
jezikom kranjeg nacionalizma, pa su stoga i nacionalisti bili jedini
prirodni" politiki pokret. Ova bizarna spiritualizacija" i politizacija"
prirode i materije proglaavana je za ideologiju superiornu u odnosu na
marksistiki materijalizam, koji je odreivan kao neetian, mehaniki i
nihilistiki. Mada nisu drali da pojedinac ima ikakva politika prava, ustae
su ipak verovali da ovek ima odreena prirodna prava, kao to je pravo na
privatno vlasnitvo i posedovanje sitnih sredstava za proizvodnju van
dravne kontrole. Ustae nisu bili ba puki licemeri kad su napadali
sovjetski totalitarizam zbog potpunog podreivanja pojedinaca dravi.
Premda su bili duboko antiliberalan pokret, koji se nije osvrtao na slobodu
pojedinca i njegova prava, diktatura koju su eleli da uspostave, makar i
nasilnija od sovjetskog totalitarizma, ipak je bila daleko od totalne, budui
da je pojedincu ipak ostavljala neke prostore privatnosti.
24 Oni su potovali crkvu samo u meri u kojoj je predstavljala tradicionalnu, nacionalnu, socijalnu, porodinu i seljaku vrednost, ali su odbacivali individualizam hrisanskog uenja kao i na
njemu zasnovani internacionalizam (tj. globalizam i univerzalizam) doktrine Katolike crkve; ne bi
prihvatili crkvu koja se ne bi uklapala u njihovo vienje Hrvatske. Njihova ideologija ponekad zvui
kao darvinistiki rasizam", a nekad opet kao rana nemaka organska" doktrina Fihtea i Arnta.
Vidi i Smith (1982), poglavlje1 The Doctrine and Its Critica"; Kohn (1951), poglavlje 5, The Sovereign Nation".
25 Weber, E. (1966) primeuje da je Legija bila jaka u bogoslovijama i na poljoprivrednim, fakultetima, na koje su se uglavnom upisivali studenti seljaci, da je bi la popularna meu seoskim
svetenstvam i onim seoskim uiteljima koji nisu bili pristalice Seljake partije, kao i da su brojni
legionari bili seljakog porekla O faistima u Rumuniji vidi i: Fischer-Galati (1971). Katoliki
klerikalizam i pokuaj ustaa da ree srpsko pitanje nasilnim prekrtavanjem (posebno poto se
pokazalo da e biti teko nastaviti sa pokoljima ), podseaju na krstaku ideologiju. Hlinka pokreta u
Slovakoj (Horv i Broszat, 1965, 178). Katolicizam je, uza sve to, za ustae ipak bio pre svega instrument jaanja drave, a ne toliko cilj po sebi. Hlinka pukret je, meutim, bio istinski katoliki i
vodili su ga svetenici. Jelinek (1970), naroito poglavlje A, Partv Factions"; poglavlje 8, Clerical
Fascism at Work".

162

Ustaka rusoovska romantizacija seljakog naina ivota i

prirodnog" drutva na njemu zasnovanog, imala je dve vane posledice,
Prvo, ustae su mnoge politike ustanove (naroito politike partije i
parlament) proglasili ne samo za suvine i tetne, nego i za neprirodne".
Drugo, poto je seljak bio prirodno" pravedan, a njegovi instinkti" i
reakcije vazda moralni, razvijen je neobian kult agresivnih impulsa, jarosti,
osvete i nekontrolisane mrnje. Ustae su komunistikom dogmatizmu
protivstavljali instinkte" i iracionalizam.
Evropski faizam u nacizam bili su uglavnom reakcija na sukobe
unutar nacionalno homogenih drutava i nasilni oblik razreavanja klasnog
sukoba i krize politikih ustanova. Ustae, meutim, nisu imali razvijen
program na unutranjem planu, a njihova koncepcija budueg hrvatskog
drutva bila je tek rudimentarna. S faistikim i nacistikim pokretima im je
bio zajedniki kult drave, ali su za ustae nacija i nacionalna drava bile
vrhovni ciljevi, dok su za faiste i naciste one bile samo orua volje za mo.
Faizam i nacizam bi se mogli nazvati trajno dinaminim pokretima koji
veruju u odreeni nain ivota: militaristiki, zasnovan na borbi i
dominaciji, nemilosrdan. Za razliku od njih, ustae su bili statian pokret,
jer su teili stabilnom stanju stvari: stvaranju homogene nacionalne
drave.26 Ustae su pred sobom imali odreen politiki cilj, njihovu
hrvatsku dravu. U tom smislu, njihov pokret nije video nikakvog daljeg
opravdanja svog postojanja po postizanju svog cilja. Oni su bili uvereni da
se bore protiv spoljnog neprijatelja (Srba) i da e se, po pobedonosnom
okonanju te borbe, vojnici-pobednici vratiti normalnom nainu ivota.27
(To, naravno, ne znai da bi ustae odstupili s vlasti da su u toku Drugog
svetskog rata uspeli da stabilizuju i uine bezbednom Nezavisnu Dravu
Hrvatsku.)
Tipian evropski nacionalista devetnaestog i dvadesetog veka
verovao je da je nacija etnika zajednica sa zajednikim jezikom, istorijom i
teritorijom koja se bori za jaanje vlastite nacionalne kohezije i svog
meunarodnog poloaja. To se u biti nije razlikovalo od onoga to su ustae
verovali i eleli - jedino je njihov nain borbe i vladanja bio slian
nacistikom. Uza sve njihovo oponaanje nacizma i faizma jednostavna i,
moda, strana istina je da ustae - bar kad je re o njihovoj ideologiji - nisu
bitno odstupali od glavnih tokova hrvatskog nacio26 Smith (1982), 5C: Ne vie tek skupina graana koja tei svojoj autonomiji i identitetu u
bezbednoj domovini, faistika 'naoruana nacija' prerasta u autoritarnu elitu ratnika ukljuenih u
bioloki determiniranu borbu za opstanak i prevlast", Ibid, 57: Faizam ... uzdie brutalnog, mla
dalakog, realistinog 'celog oveka' nad slabim, letarginim masama. Muglo bi se rei da je selekci
ja takve elite moi osnovni cilj faizma, koji se retku javlja u nacionalizmima". Ovaj opis rasizma u
velikoj meri ne odgovara ustaama.
27 Ali od 1941. ustae sve vie slepo oponaaju faistike i nacistike module, pa nije
iskljueno da se ne bi zadovoljili stvaranjem etniki iste nacionalne drave (pod pretpostavkom da
su u tome uspeli), ve da bi svoj agresivni militarizam usmerili ka nekom novom cilju.

163

nalizma, a da su bili sasvim bliski posebnim tradicijama Starevia,

Kvaternika i Franka. Osnovna razlika bila je u metodama.28

Zatita drave
Po proglaenju Nezavisne Drave Hrvatske (NDH) 10. aprila 1941.
godine, ustaki reim je poeo donositi nove zakone.29 Za razliku od
evropske i amerike tradicije u kojoj je osnivanje drave pratilo
zakonodavstvo koje je davalo odreena prava i slobode graanima, prve
zakonodavne inicijative ustake drave bile su usmerene na uklanjanje
politikih protivnika (stvarnih, potencijalnih ili zamiljenih) i oduzimanje
pripadnicima odreenih manjinskih grupa nacionalnih i graanskih prava.
Takvo zakonodavstvo je bilo pripremano jo u doba dok je ustako vostvo
bilo u izgnanstvu. Jedva nedelju dana po proglaenju NDH, 17. aprila, bio je
donet zakon iji je cilj bila obrana naroda i drave".30 Njime je propisana
obavezna smrtna kazna za sve one koji na bilo koji nain povrede ast i
ivotne interese hrvatskog naroda" i koji su, ak i samo u pokuaju",
ugroavali hrvatsku dravu. Namerna nepreciznost kljunih termina ovog
zakona trebalo je da prui ustaama dovoljno irok zakonski okvir za
ubijanje politikih protivnika i pripadnika odreenih manjinskih grupa.
Zakon je postao jo monije sredstvo skraivanjem sudske procedure,
ukidanjem prava na albu (presuda je morala biti izvrena u roku od dva
sata po njenom donoenju) i ustakom veinom medu sudijama.
Zakonu je pridodato i retroaktivno dejstvo, ija je osnovna svrha
bila osveta predratnim protivnicima.31 Ali ono je bilo i izraz ideolokog
uverenja ustaa da je hrvatska drava vazda bila pravna realnost, ak i kad
je njena ukljuenost u drugu dravu znaila da nije meunarodno priznata.
Kraljevina Jugoslavija za ustae nije bila samo ilegalna" utoliko to je
veina hrvatskog naroda nikada nije prihvatila u nekom demokratskom
procesu (izborima ili referendumu), ve i utoliko to je krila zakone
hrvatske drave koja je u ustakim oima stvarno posto28 Moglo bi se, meutim, dokazivati da se razlika u metodama pretvara u razliku u samoj
prirodi. I drugi su nacionalizmi (na primer, italijanski) prerasli u faizam. O genezi faizma vidi,
izmeu ostalog: Mosse (1966).
29 Krizman (1983), poglavlje 5, Proglaenje ustake drave i Paveliev povratak".
30 Opiran prikaz ustakog zakonodavstva daju Jeli-Buti (1977), naroito u odeljku Rasna
politika i sistem terora ustakog reima". Takoe: Hory i Broszat (1965), poglavlje 5, Serbenverfolgung und Serbischer Widerstand".
31 Nijedna civilizovana zemlja ne donosi zakone s retroaktivnim dejstvom, jer bi to bilo pro
tivno jednom od osnovnih naela zakonodavstva uopte; Nullum crimen Bine lege, nulla poena si
ne lege".

164

jala.32 Tvrdei da je hrvatska drava oduvek postojala i da su je oni samo

oslobodili porazivi tuine koji su je okupirali, ustae su samo nastavljale,
dodue na ekstreman nain, tradicije hrvatskog nacionalizma devetnaestog
veka, posebno ideologije Starevia i Hrvatske stranke prava, koja je
insistirala na legalnom realitetu kraljevine Hrvatske u okvirima Ugarske i
pod Habsburkom monarhijom.33 Takva realna" drava mora imati zakone,
i ustaama se inilo oevidnim da neki od njih moraju biti upravljeni protiv
neprijatelja drave. Takvi zakoni su smatrani prirodnim elementom
nacionalne drave i nunim preduslovom njenog postojanja. Sa tog
stanovita posmatrano, retroaktivnost njihovog zakonodavstva uopte i nije
bila retroaktivnost. Niti je pak, samim tim, ustaka borba ikada smerala
uspostavljanju nekog novog politikog entiteta - ona je samo teila
osloboenju starog. Revolucija je bila restauracija, tj. povratak u zlatno
doba", a NDH jednostavno Croatia Restituta".
Hiljade ljudi su postale rtve ove zatite drave" u prvih nekoliko
nedelja ustake vlasti. To su veinom bili Srbi (koji su sada postali
manjinska grupa u NDH). Oni su smatrani neprijateljskom nacijom i bili su
u neposrednoj nadlenosti ustake policije i ustakih vojnih i poluvojnih
jedinica. Vlada je ubrzo donela i neke posebne antisrpske mere. kole
Srpske pravoslavne crkve su bile zatvorene, a Srpska pravoslavna crkva
morala je iz svog naziva da izbaci re srpska". Bio je to deo opte
kampanje koja je trebalo da oslabi njen politiki utkaj i odvoji je od srpskog
nacionalnog identiteta. Ustae, pri tom, nisu bili prevashodno katoliki
pokret.34 Katolianstvo je za njih imalo znaenje uglavnom kao deo
hrvatske nacionalne tradicije i kao differentia specifica u odnosu na
pravoslavlje. Njih nisu posebno zanimale religijske dogme, pa je zato
njihovo antipravoslavlje bilo prvenstveno nacionalistiko a ne krstako.
Pravoslavlje nije bilo ravo po sebi; ono je bilo takvo jer je srpsko. Mnoge
ustae su ak zavideli Srpskoj pravoslavnoj crkvi na njenoj autokefalnosti
jo od srednjeg veka, zbog koje je bila manje zavisna od tuinskih centara i
mogla biti proto-nacionalna. Njihovi fanatini progoni srpskog svetenstva
bili su posledica injenice da je pravoslavlje bilo deo srpskog identiteta, a
srpska crkva branilac srpskih nacionalnih interesa.35 U istom su duhu
mestima iji su nazivi
32 Vidi: Jeli-Buti (19771, Tumaenje osnivanja NDH kao konanog nacionalnog osloboenja hrvatskog naroda".
33 Pavelieva vienja hrvatske istorije su bezmalo ponavljanje Starevievih ideja, kao, na
primer, u njegovom pamfletu Uspostava hrvatske drave - trajni mir na Balkanu". Vidi: Krizman (1983), 71-6.
34 O ulozi katolianstva u ustakoj ideologiji i poloaju Katolike crkve u NDH vidi: Jeli-Duti" (1977), Uloga Katolike crkve".
35 Samo u toku 1941. godine 334 svestenika Srpske pravoslavne crkve sa teritorije NDH bilo je
ubijeno ili deportovano u koncentracione logore. Vidi: Alexandcr (1979), 25. I veina crkava je bila
razorena. Paris (1961), 285-90, navodi imena 171 srpskog pravoslavnog svestenika i 47 rabina koje
su ustae ubili.

165

sadravali rei ili izraze vezane za srpsku nacionalnost ili religiju, odnosno
iji su nazivi smatrani svojstvenijim srpskom no hrvatskom govoru, data
nova imena.36 Zabranjena je i upotreba irilice. Kretanje srpskog
stanovnitva je bilo ogranieno, a Srbima je zabranjeno da ive u nekim
stambenim kvartovima. Takoe su morali da nose plavu traku oko desne
ruke sa slovom ,,P" na njoj. (P" je znailo pravoslavac".)

Ustaka antisrpska propaganda

Ustae su odmah po zauzimanju vlasti uspostavili kontrolu nad
hrvatskom tampom i radio stanicama i razvili iroku politiku propagandu
protiv svih protivnika reima i protiv srpske nacije u celini. U brojnim
govorima i lancima ustaki funkcioneri su prikazivali Srbe sluei se
negativnim stereotipima svojstvenim ustakoj ideologiji i podvlaei da im
nema mesta u hrvatskoj dravi. Oni su bili opisivani kao po svom poreklu
tuinski narod, koji je na hrvatsku teritoriju upao nezvan i tu postao
neprijatelj Hrvatske.37
Ustae su odbijali da prihvate ma kakav oblik srpske nacionalne
svesti na teritoriji svoje drave. Oni su eleli da zatru zlo" u njegovom
korenu, pa su stoga poveli rat protiv srpske nacije u celini. Srbi su
prikazivani kao narod druge rase", a potom iznenada, i kao izdajnici" koji
su svoju zemlju Hrvatsku izneverili zarad stranih interesa. Ustae su odbijali
da priznaju da posedovanje srpske nacionalne svesti nije politiki in, niti
neto to je namerno izabrano. Takvo bi priznanje njihovu antisrpsku
politiku razotkrilo kao kampanju protiv nevinog naroda, pa su stoga i
insistirali na tome da je biti Srbin, samo po sebi, politiki in i da oni koji
hoe da budu Srbi" i ustrajavaju na tome da jesu Srbi" mogu za to biti po
pravdi kanjeni. Ova vrsta retorike je dodatno usavrena dovoenjem u vezu
hrvatskog
nacionalnog
identiteta
sa
ekstremnom
hrvatskom
nacionalistikom ideologijom, tj. oglaavanjem svih istinskih Hrvata" za
ustae ili simpatizere ustaa. U skladu s tim,
36 Tako je, recimo, selo Srpsko Polje moralo da promeni ime u Hrvatsko Polje, a Karaorevo u Tomislavovac.
37 A onda e Paveli odjednom izjaviti: ,,U Hrvatskoj je bilo veoma malo pravih Srba. Bili su
to preteno Hrvati pravoslavne vere i Vlasi". (Iz Neue Ordnung-a, nedeljnika koji su ustae tampali
na nemakom jeziku. Navedeno u: Jeli-Buti, 1977, 173.) Teza da su hrvatski Srbi Vlasi redovno
se javljala u ustakoj propagandi - bez ikakvih ozbiljnijih dokaza u prilog nje, Paveliev ministar
Lorkovi rekao je za Vlahe: Oni su ostaci romansko-ciganskih polutana [.,,] Mada rasno nisu ni
Hrvati ni Srbi, ipak su nepostojan element, podloan stranim ulicajima, pa su, zbog njihove
pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi, podlegli politikoj srbizaciji". (Neue Ordnung, 7. septembar
1941, navedeno u: Jeli-Buti, 1977, 1731. Nain na koji su ustae korstili termin Vlasi neobino
podseca na Starevieve nesuvislosti o Slavoserbima.

166

za ustae svaki onaj ko bi se usprotivio njihovom reimu prestajao je biti

pripadnik hrvatske nacije. Zato je ustaka politika likvidacije svih onih koji
su bili nelojalni novom reimu i novoj dravi bila pravdana kao
proienje" hrvatske nacije.
Ustaka propaganda protiv Srba esto je bila isto rasistika. To je
bilo pre svega posledica preuzete nacistike terminologije, ali i intenziteta
ustake opredeljenosti za borbu protiv Srba. Meutim, nikakva koherentna
rasistika teorija nikada nije bila formulisana. Ustae su govorili o istoj
hrvatskoj rasi", ali nikada nisu definisali hrvatski rasni tip. Nikakvih
pokuaja utvrivanja rasnih odlika po kojima bi se Srbi razlikovali od
Hrvata takoe nije bilo, premda su Hrvati zvanino definisani kao
arijevci". Za ustae Srbi ni u kom sluaju nisu bili arijevci, ali ni
,,nearijevci", u smislu u kom su to bili Jevreji ili Cigani. Ukratko, Srbi su za
ustae bili politiki neprijatelj o kom je govoreno u rasnim kategorijama i
prema kojem se odnosilo isto onako kako su se nacisti odnosili prema
narodima koje su smatrali rasno niim i opasnim za arijevsku rasu". Bila je
to, dakle, rasna i genocidna mrnja prema narodu drugaije nacionalne
svesti.
Jevrejin ili Srbin koji bi uspeo da dokae da je pre rata aktivno
podravao ustae ili hrvatski separatizam mogao se spasiti i stei hrvatsko
dravljanstvo. U sluaju Jevreja, to je ponekad pratila i titula poasnog
arijevca". Takvu je politiku lojalnost bilo teko dokazati, a u svakom
sluaju jedva da je koji ne-Hrvat bio - i ikad mogao biti - simpatizer
predratnog ekstremnog hrvatskog nacionalizma. Izuzeci su uglavnom
injeni u sluajevima Srba i Jevreja, srodnika pripadnika ustakog pokreta.
(Neki vodei ustae bili su oenjeni Srpkinjama, odnosno Jevrejkama.)
Rasistiki antisemitizam bio je neto to su ustae preuzeli od ideologije
nacional-socijalizma, ali on nikada nije postao bitan element njihove
ideologije. U isto vreme rasistiko zakonodavstvo protiv Jevreja bilo je
imitacija nemakog modela".38 Meutim, tako sistematski antisrpski
zakoni (koji bi insistirali na porodinom poreklu i fizikom izgledu) nikada
nisu bili doneti. Progon Srba e, i pored toga, ubrzo postati sistem za sebe,
budui da su oni smatrani najveim neprijateljima ustake drave i glavnom
metom njihove propagande.
38 Ustako antisemitsko zakonodavstvo bilo je kopija nacistikih Nirnberkih zakona iz septembra 1935. Vidi: Jeli-Buti (1977), Sprovoenje terora nad idovima". O Nirnberkim zakonima
vidi, izmeu ostalog: Bracher (1970), 253-1. Ustaki zloini protiv Jevreja dokumentovani su kod
Laewenthala (1057), deo 2, The Independent Stale uf Croaiia"; Hiliberga (1961), poglavlje 8.
Deportations", naroitu Salelites par Excetlcnce", Croatia"; Reillingera (1961), poglavlje 14,
Jugoslaivien, Gricchenland, Bulgarien", naroita 2, Jugoslaivien (Kroaticn)"; Romana i Kadelburga (1977), 387-8. Encyclopaedia Judaica, tom 16, 884, opisuje Paveliev reim kao reim divlje okrutnnsti i terora'-. Srazmerno povoljan prikaz naina na koji su se italijunska vojska i policija
odnosile prema Jevrejima, daju Sabille i Puliakov (1955), The Attitude of the Iutlians to the Presecuted Jews in Croatia". Malo istraena sudbina Cigana u NDH takode je bila tragina. Od 40.000
Cigana koji su aprila 1941. iveli na teritoriji NDH, manje od hiljade je preivelo ustake rasistike
pokolje. Jeli-Buti (1977), 182. (Koovi, 1985. 126, meutim, procenjuje gubitke Cigana za celu
Jugoslaviju na 27.000, ili 31,4% ukupnog broja. Gubitke Jevreja procenjuje na 60.000, ili 77,9%)

167

Struktura i organizacija NDH bile su takve da za poetak

sistematskih progona uopte nije bila neophodna prethodna izgradnja bilo
kakvog celovitog zakonodavstva ili pak izdavanje iscrpnih pismenih
vladinih uputstava. Sva vlast je bila u rukama ustaa, te su i zakone i pravni
sistem mogli tumaiti i primenjivati kako god su hteli. Dovoljno je bilo da
voe daju usmena uputstva vlastima u raznim delovima Hrvatske, i da u
optoj atmosferi silovite antisrpske kampanje odmah ponu masovni teror i
genocid. Van veih gradova vlast je bila u rukama okrunih ustakih
zvaninika, koji su kontrolisali sve vojne i policijske funkcije, a delom i
administrativno-ekonomski aparat. to se tie neprijatelja" drave (pa i
neprijateljskog" srpskog stanovnitva), vlast ovih zvaninika bila je
vrhovna. Tipina je zapovest to ju je 2. maja 1941. u Velikoj Gorici izdao
jedan od najbliih Pavelievih saradnika, Milovan ani, ministar
zakonodavnog povjerenitva:
Ovo ima biti zemlja samo Hrvata i nikog drugoga i nema te
metode, koju mi neemo kao ustae upotrebiti, da nainimo ovu zemlju
zbilja hrvatskom i da je oistimo od Srba, koji su nas stotine godina
ugroavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom.39

Leto 1941. i srpsko otkrie"

Posle sloma jugoslovenske vojske i raspada jugoslovenskog
dravnog aparata u toku kratkog aprilskog rata 1941. mnogi delovi zemlje
nali su se u stanju bezakonja. U nekim oblastima sa meovitim
stanovnitvom, posebno onim u kojima je neprijateljstvo izmeu Hrvata i
Srba bilo tradicionalno, izbijaju krvavi sukobi. Ali, po proglaenju NDH 10.
aprila, srpsko stanovnitvo pokazuje znatan stepen spremnosti da prihvati
novi reim. Mnogi su fatalistiki smatrali da je opet dolo ,,vreme nemake
vladavine" i da e Hrvati i katolika religija sad imati prioritet, moda i vei
no za trajanja Austro-Ugarske, ali ne bitno drugaiji.40 Srpsko stanovnitvo
Hrvatske uglavnom su inili seljaci, koji nisu nasilno uspostavljanje NDH,
uz pomo stranih sila, smatrali dovoljnim razlogom za oruani ustanak
protiv nje,41 istorija srednje i jugoistone Evrope i jeste, na kraju krajeva,
hronika reima i drava
39 Novi list (3. jun 1941). Navedeno kod Novaka (1948), 606.
40 Odmah po osnivanju Pavelieva drava poinje da se udaljava od Italije. Mo Rajha j
slinost izmeu ustakog i nacistikog reima pribliili su Hrvatsku Nemakoj, premda su se krajem 30-tih godina Italija i Nemaka sporazumele da e nemaki interesi u Hrvatskoj biti iskljuivo
ekonomske prirode.
41 Veina Srba nije isprva doivela stvaranje NDH kao tragediju. Vidi, izmeu ostalog: Borbe i pobede nadomak apljine", Hercegovina u NOB-u (1986). Knjiga takoe daje uvida u podrku
znatnog dela hrvatskog stanovnitva Hercegovine NDH i ustaama. Meu lanovima HSS, najoduevljeniji su bili pripadnici Seljake zatite.

168

uspostavljenih ili posle nasilnog zbacivanja prethodnih, ili posle njihovog

ratnog raspada. Srpsko neprijateljstvo prema novom reimu, meutim, raste
s eskalacijom ustakog terora protiv svih lanova predratnih srpskih
politikih partija i organizacija, pripadnika bive jugoslovenske vlade,
policije, vladinih i administrativnih inovnika, protiv srpskog pravoslavnog
svetenstva, uitelja, sitnih trgovaca i zanatlija. Ustae su, inae, bili odluili
da likvidiraju sve ove elemente srpskog stanovnitva u Hrvatskoj mnogo pre
svog dolaska na vlast u aprilu 1941. godine.
Srbima je ubrzo postalo jasno da je ova nova Austro-Ugarska"
neuporedivo nasilnija drava od one stare, kao i da nimalo ne potuje pravni
postupak i da pokazuje duboki prezir prema privatnoj svojini i ljudskom
ivotu. Ali, jo uvek nisu sasvim izgubili nadu da e se stvari uskoro vratiti
u normalno stanje, im se ustae uvrste na vlasti. inilo se suprotnim svim
prethodnim istorijskim iskustvima pretpostaviti da e nasilje bivati sve vee,
ba kad vlast bude bila vrsto u rukama novih vladara i kad svi njihovi
politiki protivnici budu istrebljeni. Obinim Srbima je bilo nezamislivo i
neverovatno da bi drava mogla koristiti svoju policiju i vojsku za
istrebljenje dela vlastitog stanovnitva.
Masovni teror protiv Srba poinje s odlaskom glavnine nemakih
trupa na istoni front (operacija Barbarosa - nemaka invazija na Sovjetski
Savez, otpoela je 22. juna 1941), a ve jula i avgusta uzima velike razmere.
Sela su jedno za drugim unitavana - ponekad su svi odrasli mukarci bivali
streljani, ee su svi seljani bili poklani. Ustae bi obino doli u selo i
naredili seljacima da se okupe u lokalnoj pravoslavnoj crkvi, upravnoj
zgradi ili na pijanom prostoru, pod izgovorom da treba da im se proita
neki proglas. Potom bi ih vezali, ubacili u kamione ili peke poterali ka
umi ili jami, i pobili ih. Nekad bi ih poubijali na licu mesta, ili ih ak
zakljuali u crkvi i potom je zapalili.42
Vesti o pokoljima su se brzo irile, ali su esto primane sa
nevericom. Srpsko stanovnitvo kao da je elelo da veruje kako je teror
umnogome preuvelian i da su po sredi samo ispadi koji e prestati im vie
dravne vlasti saznaju za njih. Mnogi Srbi su verovali da im se nita ne
moe desiti, jer su s lokalnim Hrvatima bili u prijateljskim odnosima, a
nikada nisu bili aktivni u predratnim srpskim nacionalistikim
organizacijama. Bilo je ak ljudi koji su, udom preivevi pokolje, odlazili
ustakim vlastima: jednostavno nisu mogli da poveruju da to to se desilo
nije posledica nekog stranog nesporazuma koji e biti ispravljen posle
kratkog objanjenja.43 Ipak je srpsko stanovnitvo
42 Vidi, izmeu ostalog: Krizman (1980), poglavlje 2, Bura na horizontu", naroito 7,
Ustaki teror u zamahu".
43 O prvobitnom neverovanju Srba u to da su ustae zapoeli njihovo sistematsko istreblji
vanje vidi, izmeu ostalog: opi (1963). Ovaj dokumentarno-istorijski roman, oevica i pripadnika
partizanskog pokreta, ivo prikazuje ustaki teror u Bosanskoj krajini i poetak srpskog ustanka
pod partizanskim vostvom. Vidi i: opi(1964).

169

konano poelo da shvata da su ustake akcije u stvari sistematsko

sprovodenje jednog opteg plana. Stoga su ustae morali pribegavati
prepadima, obino u zoru ili kasno u no, kad su seljani bili u kuama i
nespremni za bekstvo ili otpor.44 Oni ustae koji su pristupili pokretu posle
stvaranja NDH bili su od ranije militantni hrvatski nacionalisti i najee su
se lako pretvorili u fanatine teroriste. One malobrojne koji su oklevali da
uzmu uea u masovnom teroru na to su indoktrinacijom, vojnom
disciplinom i vlastitim primerom, ali i pretnjama i piem, nagonili starije"
ustae.
Ustaki rat protiv srpskog seljatva i malovarokih uglednika
stvarao je politiku prazninu i otvorio put komunistikoj revoluciji. KPJ je
bila najorganizovanija snaga koja je mogla povesti srpsko stanovnitvo u
borbu. Ve poetkom 1942. godine bilo je jasno da e se konana bitka
voditi izmeu komunista i ustaa. No, ak ni to nije moglo spreiti neke
komunistike intelektualce da cinino ne primete kako su ustae (bez obzira
na svu okrutnost i neprihvatljivost njihovih metoda) obavili posao" umesto
komunista, likvidacijom srpskog vladajueg sloja.45 Crna" revolucija je
svojom brutalnou razorila stari poredak" i pomogla crvenoj" revoluciji.

Teror kao obred

Upadljivo svojstvo ustakog genocida nad Srbima bila je politika
uvlaenja to je mogue veeg broja ustaa i ustakih simpatizera u akcije
masovnog terora. Bila je to posebnost ustakog pokreta, poto su se nemaki
nacisti, koji su takode sprovodili genocid, koristili u tu svrhu srazmerno
malim, izabranim i polutajnim jedinicama, odvojenim od ostatka pokreta.
Takode, ustaki teror je bio u prilinoj meri otvoren". Pojedinani napadi
na sela planirani su i izvoeni u tajnosti, ali samo da bi se postiglo
iznenaenje. O teroru je potom javno govoreno u oblastima u kojima se
dogodio (premda ne neposredno i u zagrebakoj tampi), i ustae su se
hvalili svojim podvizima.
Ovaj participatorni" i otvoreni" karakter ustakog terora imao je
nekoliko razloga. Prvo, ustaki dravni aparat i administrativna mainerija
nisu bili dovoljno veliki za organizovanu likvidaciju Srba
44 Prve akte masovnog terora poinili su ustae-povratnici iz inostranstva, ali su im se ubrzo
pridruili novi dobrovoljci. U leto 1941. bilo je izmeu 25 i 30.000 ustaa. Krajem gndine, bilo je i
oko 70.000 domobrana, regularne regrutovane vojske NDH. Jeli-Buti (1977), 122.
45 O stavu komunista i partizana prema ustakim pokoljima vidi: ilas, M. (1977), naroito
192-3,211-2.

170

iskljuivo u koncentracionim logorima. (U NDH je 1941. bilo oko

1,900.000 Srba.) Takoe, ekonomski sistem i sredstva komunikacije bili su
uglavnom pod nemakom kontrolom, a Nemci ne bi dopustili velika
izmetanja u tu svrhu, poto se nisu slagali sa politikom istrebljenja Srba.
(Isprva su ustae pokuali da od Nemaca prikriju svoje teroristike inove,
ali uglavnom bezuspeno, poto je ustanak uskoro otkrio Nemcima ogromne
razmere pokolja.) Ustaka politika, koja je nedvosmisleno isticala da Srbima
mesta u NDH nema, zato je planirala unitenje oko polovine srpskog
stanovnitva, a proterivanje preostalih u Srbiju, ili njihov prinudni prelazak
na katolianstvo, to bi ih, smatrali su ustae, konano pretvorilo u Hrvate.46
Dva poslednja cilja bila su ostvariva samo pod uslovom da se u Srbima
izazove visok stepen straha, pa je to bio jedan od razloga to je teror dobijao
veliki publicitet.
Drugo, ustae su pre rata bili srazmerno mali pokret, uglavnom po
strani od hrvatskog drutva. Teror im se inio najboljim metodom stupanja u
maticu nacionalne politike. Naime, ak i kad su sumnjali u to da e uspeti da
istrebe, proteraju i pokatolie Srbe (a te su ih sumnje morile ve od poetka
1942. godine), i dalje su vrsto verovali da su jednom zauvek otpoeli
hrvatsko-srpski rat i uinili i samu ideju jugoslovenske drave
nezamislivom. Izazivajui Srbe na pobunu, a ponekad i na odmazdu prema
Hrvatima, ustae su eleli da prinude hrvatsku naciju da izabere izmeu
podreenosti Srbima i podrke ustaama i njihovog prihvatanja kao
gospodara Hrvatske. Uspeh partizana je konano onemoguio ustae da
ostvare ove ciljeve. Uz to, u nekim mestima ustaki teror je imao upravo
obrnut uinak: hrvatske mase su se tuile od ustakog pokreta, koji se bio
poistovetio s nasiljem i svirepou.
I pojedinane ustake vojne jedinice su sledile politiku
ukljuivanja" u teror protiv Srba. Komandni kadar tih jedinica - obino
sainjen od bivih ustaa-emigranata - koristio se svim raspoloivim
metodama teroristike obuke regruta ili dobrovoljaca. Bilo je vie razloga za
ovu strategiju: vojnik koji je poinio zloin protiv srpskih civila nee se lako
predati neprijatelju iz straha od osvete ustanika, a u kasnijim fazama rata od suenja za ratni zloin; taj in nasilja pretvorie ga u surovijeg,
nemilosrdnijeg borca; njime je neposredno ugrozio i svoju porodicu, koja
moe postati rtva osvete; i, najzad, teror je bio vrsta oienja" od svih
ostataka sentimentalnosti, oklevanja i obinog" morala.
46 Obrazovanim Srbima uglavnom nije dozvoljavano da se pokrste; Jeli-Buti (1977), 219.
Izgleda da su ustae verovali da je nacionalna svesl tih Srba nezavisna od njihove konfesionalne pripadnosti, dok se od nepismenih seljaka oekivalo da e potpuno zaboraviti svoj srpski identitet ako
budu prinueni da odbace pravoslavnu veru. Tokom 1941-1942. godine oko 240.000 pravoslavnih
Srba prelo je na rimokatoliku veru. Ibid., 175.

171

Poreenje izmeu ustakog i nacistikog terora

Izmeu NDH i Treeg rajha bilo je upadljivih slinosti, a one su
bile vidljive i u domenu terora i genocida. Ne samo da su obe drave u
velikoj meri poivale na prisili i nasilju, ve su obe teror i genocid
svrstavale u svoje najvanije zadatke. One su ih pravdale kao neophodne za
ouvanje drave, a zapravo su ba teror i genocid bili pogubni za obe
drave, ugrozivi ak i samo njihovo postojanje. Organizovanje
koncentracionih logora i prevoz zatoenika su, recimo, zahtevali ogromna
materijalna i ljudska sredstva, koja su Treem rajhu bila neophodna za rat.
A ustaki teror je izazvao masovne pobune, koje bi dovele do brzog sloma
NDH da je nisu podrale nemake i italijanske armije. Ni u nacistikoj
Nemakoj ni u NDH glavne rtve terora nisu bili ni neprijatelji ni protivnici
reima, nego delovi stanovnitva koji su, veinom, bili spremni da mirno
prihvate reim. Teror je u stvari pomogao stvarne neprijatelje i NDH i
Treeg rajha. Ova spremnost da se rizikuje vlastiti opstanak samo dokazuje
da su i ustaki i nacistiki voi genocid smatrali svojom osnovnom
dunou, neim to po vanosti nadilazi ak i pobedu u ratu. Ta privrenost
genocidu je ono po emu se ove dve drave razlikuju od veine drugih
despotskih i nasilnih reima u istoriji.
No i pored toga, iza ovih temeljnih slinosti, mogu se razabrati i
neke veoma znaajne razlike. Prvo, nacistiki teror i genocid bili su, po
svom stilu" svojstveni jednoj razvijenoj industrijskoj zemlji. Koriena je
sloena industrijska oprema, a teror je organizovala i nadzirala razgranata
administrativna mrea. Ustaki teror nije bio industrijski", ve primitivan i
tradicionalan". Nikakva tehnologija nije koriena, a ustaka organizacija
je bila jadna.
Drugo, nacistiki teror su vrili pripadnici jedne obrazovane,
urbanizovane,
iste,
pedantne,
organizovane
i
disciplinovane
srednjeevropske nacije. Ustaki teror, premda svojim razmerama i
brutalnou nadilazi i najgore balkanske tradicije, ipak je nosio brojna
obeleja koja upuuju na njegov balkanski karakter.
Tree, nacistiki teror je porazumevao planove, naredbe, izvetaje,
popis rtava, statistike. Ustake naredbe su obino bile usmene, a aparat
terora je delovao bez odreenog plana. Grupe ustakih terorista su vie
nalikovale bandama no organizovanoj armiji ili organima drave. Lokalni
ustaki komandanti sledili su proizvoljnu politiku terora, esto birajui
nasumce koga e i na koji nain da likvidiraju.
etvrto, budui da su nacisti bili uopte sistematini i od reda,
njihov teror je esto bio bezlian i birokratski. Izvrioci su retko poznavali
rtve ili gajili ma kakva neposredna, lina oseanja prema njima. Nacistika
mrnja bila je apstraktna", objektivna" i hladna", a takav
172

je bio i njihov teror, mada je bilo i brojnih primera sadizma. Ustaki teror je bio
neposredan, lian i vru". Prvi talas terora bio je usmeren protiv ljudi koje su
poznavali, esto protiv vlastitih suseda. U tom pogledu je ustaki pokret bio
ostraen i subjektivan" u svom izboru rtava i metodu njihovog kanjavanja".
Peto, s odreene knjievno-psiholoke take gledita, nacistiki teror (s
njegovom trezvenou, vojnikom disciplinom, birokratskom pedanterijom,
ideolokom rigidnou) bio je puritanski. Ustaki zloini su se, naprotiv, esto
pretvarali u prave orgije nasilja,
esto, ideologija, tehnologija i totalitarni dravni aparat uinili su
nacistiki teror, u biti, modernim", delom dvadesetog veka. On je bio namerna i
svesna negacija nekih od najznaajnijih tradicija evropske civilizacije (mada su
nacisti govorili o kulturi" i uljudnosti", veliali su i varvarstvo", na primer
Vikinge i Mongole). Ustae su bili smea modernog totalitarizma i primitivnih
hajdukih i osvetnikih tradicija. Oni su prvo bili teroristi, a faistiki totalitarizam
je pridoao tek potom, da nikad ne bude posve usvojen, jo manje razvijen.

Mitovi o dravi
To to su ustae 30-tih godina odreda traili pomo u inostranstvu nije bilo
posledica iskljuivo njihovog beznaa. Iza toga je stajao i udan nain na koji su
mnogi hrvatski ekstremni nacionalisti shvatali suverenost, koja je za njih pre svega
znaila etniku homogenost, kao i rezervisanje prava na politiku participaciju
iskljuivo za njihove hrvatske sunarodnike. im su ove dve postavke bile
prihvaene kao najznaajniji elementi suverenosti, delimina pa ak i potpuna
podreenost takve jedne suverene" zemlje nekoj stranoj sili vie i nije bila toliko
bitna. Neki jugoslovenski i strani autori tvrde da NDH uopte nije bila nezavisna pa
ak ni prava drava. Navode se obino sledei argumenti: da su NDH stvorili
Nemci i Italijani posle pobede nad Jugoslavijom. Ustae koji su njome vladali
nikada nisu imali podrku veine hrvatskog naroda. Njihov metod vladavine bio je
teroristiki i genocidan, pa otud i nespojiv s pojmom legalnosti i ustavnosti. NDH je
bila obavezna da plaa za izdravanje stranih vojski na svojoj teritoriji i da sklapa
trgovinske sporazume s Nemakom i Italijom.47 Ona nije
47 U zajednikim operacijama sa nemakom vojskom ustae su uvek bile pad nemakom komandom. Nemaki vojni komandanti esto su se meali u Unutranje stvari NDH, pa ak i imenovali
lokalne civilne vlasti. Himler je maja 1943. posetio Zagreb i organizovao nemaku policiju na
teritoriji NDH. (Vidi: Hory i Broszat, 1966,148-51). Nemaki predstavnik u Zagrebu, Kase, kae za

173

imala samostalnu spoljnu politiku, a veliki deo svoje teritorije (Dalmaciju)

prepustila je stranoj sili (Italiji).48 Ogroman broj njenih podanika bio je
protiv nje: sve progonjene manjine (Srbi, Jevreji i Cigani), ali i mnogi
Hrvati i muslimani. Ona nije bila u stanju, ak ni uz punu mobilizaciju svih
snaga kojima je raspolagala, da kontrolie velike delove vlastite teritorije.
Dok svi ovi argumenti nesumnjivo dokazuju da NDH nije bila
nezavisna i pravedna drava, jedino poslednji upuuje na to da nije bila
prava drava, budui da su itave njene oblasti bile pod kontrolom oruanih
snaga koje ne samo to njoj nisu pripadale, ve su se protiv nje borile. Ve
od poetka leta 1941. godine NDH je suoena s odlunim otporom
partizanskih i etnikih jedinica. U zimu 1941/42. ustae gube kontrolu nad
velikim delovima Bosne i Hercegovine.49 Te su teritorije delom kontrolisali
etnici, koji se esto nisu borili samo protiv ustaa, ve i protiv hrvatskog i
muslimanskog stanovnitva, kao i protiv partizana. Uglavnom su ih
pomagali Italijani, sve reeniji da oslabe NDH. Partizanske snage su se jo
bre uveavale, te su ubrzo kontrolisale velike teritorije, na kojima su
organizovale politike i druge ustanove. Dodatni dokaz da NDH nije bila
prava drava je i injenica da iako su se glavne operacije protiv partizanskih
snaga 1943. godine (etvrta i Peta nemaka ofanziva) uglavnom odvijale u
Bosni, delu teritorije NDH, u njima su ustake trupe igrale beznaajnu
ulogu, jer su bile nedovoljne za borbu protiv partizana.50 Veinu trupa za
Petu ofanzivu, na primer, obezbedili su Nemci: u maju i junu 1943. je preko
80.000 nemakih vojnika opkolilo partizanske snage. Ni italijanska ni
nemaka glavna komanda nije verovala da bi njihov hrvatski saveznik
mogao opstati sm.51
ustaki reim da je u stanju da eli i da se ali, ali ne i da odluuje. Jula 1944. bilo je oko 100.000
hrvatskih radnika na radu u Nemakoj. Neki od nemakih komandanata u NDH ak su pomiijali
da itavu NDH prepuste Italijanima da je okupiraju, ali su ustae uivali podrku najvie nacistike
hijerarhije, pa i samog Hitlera. (Hitler je bio duboko nepoverljiv prema Srbima, po svoj prilici jo iz
svojih bekih dana pre Prvog svetskog rata. Antifaistiki dravni udar od 27. marta 1941, koji su
predvodili Srbi, pretvorio je tu sumnjiavost u bes i odluno neprijateljstvo, O Hitlerovim antisrpskim stavovima vidi: Hory i Broszal, 1965, 39-43.) Ubrzo po osnivanju NDH Hitler postaje svestan loe organizovanosli i nepopularnosti ustakog reima, ali ga i dalje podrava znajui da je on,
pre svega svojim zloinima, vezan za Trei rajh. Nemaki ministar spuljnih poslova Ribentrop 31.
avgusta 1943. insistira na tome da se veza sa ustaama mora odrati po svaku cenu, jer su oni ideoloki vrsti i, po samoj svojoj prirudi, vezani za Nemaku. Hitler se s tim sloio. O podrci nacistikog reima ustakom vidi: Krizman (l983a), tom 1 i 2. Izmeu italijanskih okupacionih snaga i
ustaa bilo je napetosti i sukoba, ak i van svoje okupacione zone, italijanske trupe su esto preuzimale civilnu i vojnu vlast od ustaa.
48 Vidi: Krizman (1983), poglavlje 7, Razgranienje ustake drave".
49 Vidi; Jeli-Buti (1977), deo 4, Pokuaji prevladavanja krize Nezavisne drave Hrvatske i
njen slom".
50 O beznaajnosti uloge koju su ustae odigrali u dve najvee nemake ofanzive protiv partizana na teritoriji NDH vidi: Krizman (1980), poglavlje 6, 'Bijelo' i 'Crno'", Vrijeme pothvata
'Weiss'" (etvrta ofanziva), Vrijeme pothvata 'Schwarz'" (Peta ofanziva).
51 Vidi: Krizman (1980), poglavlje 6, Njemaka preuzima komandu".

174

Broj rtava ustakog terora

Moda najmunije pitanje vezano za NDH je ono koje se tie
stvarnog broja Srba koje su pobili pripadnici ustakog pokreta 1941-1945,
bilo u logorima poput Jasenovca, bilo u masovnim pokoljima koje su vrile
ustake jedinice. Procene se veoma razlikuju. Jugoslovenska Vojna
enciklopedija govori o masovnom unitavanju Srba, Jevreja i antifaista po
ustakim koncentracionim logorima i daje sledee pribline brojke:
Jasenovac 600.000, Jadovno 72.000, Stara Gradika 75.000, Sremska
Mitrovica 10.000, uz vie hiljada pobijenih po manjim logorima.52 Herman
Nojbaher, visoki nacistiki opunomoenik, procenjuje ukupni broj srpskih
civila ubijenih u NDH na 750.000.53 Nemaki general Lotar Rendulic,
pominje pola miliona rtava u prvim mesecima postojanja NDH.54 Srpski
intelektualci obino govore o milion pobijenih Srba, dok neki istu brojku
vezuju samo za jasenovaki koncentracioni logor.
Jo 1969. je hrvatski istraiva Bruno Bui tvrdio da je broj rtava
u celoj Hrvatskoj (ali bez Bosne i Hercegovine, koju bi trebalo ukljuiti jer
je u vreme rata bila deo NDH) iznosio 185.327.55 Ta brojka je obuhvatala
sve nacionalnosti, sve logore, teror, borbe, itd. Pri tom ostaje nejasno da li
su tu ukljueni i ustaki gubici. Hrvatski partizanski istoriar Franjo
Tuman tvrdi daje broj rtava rata za celu Jugoslaviju preuvelian i da
zvanian broj od 1,700.000 ne moe biti taan. U nedostatku statistikih
podataka o rtvama rata, Tuman predlae izraunavanje demografskih
gubitaka naunim metodama zasnovanim na demografskoj statistici:
Prema dve od tri najpoznatije svetske metode u ovom domenu,
ukupni demografski gubici Jugoslavije mogli bi iznositi najvie 2,100.000
(a prema treoj polovinu toga broja). Od tog broja oko 450.000 otpada na
niu stopu prirataja, 500.000 na iseljenu nemaku manjinu, oko 200.000 na
italijansku, maarsku i tursku manjinu koje su se takoe iselile, oko 200.000
na (jugoslovensku) emigraciju, pa dobijamo broj od oko 700-800.000
nestalih (Jugoslovena)".56
Tuman potom istie da je i to jo uvek ogroman broj i da je malo
zemalja u svetu imalo toliki postotak rtava rata. No, ako su njegove
procene tane, to bi znailo da je itava Jugoslavija imala manje rtava od
broja koji se ponekad vezuje za jedan jedini logor (Jasenovac), Po Tumanu
je ukupni broj ubijenih u svim logorima na teritoriji Hrvat52 Vojna enciklopedija, tom 10, 321.
53 Noubacher (1957), 31-2.
54 Rendulic (1952), 161-2.
55 Bui (1969), 2-3.
66 Tuman (1981), 163.

175

ske oko 60.000, a rtve su bile svih nacionalnosti: antiustaki nastrojeni

Hrvati, Cigani, Jevreji i Srbi. Uzme li se u obzir broj ustaa koji su radili u
logorima, kao i nivo organizacije i tehnologije kojim su raspolagali, malo je
verovatno da bi broj ubijenih naveden u Vojnoj enciklopediji mogao biti
taan. Uz to je postojao i problem prevoza tolikih masa ljudi u logore.
Tuman, meutim, ne pominje broj Srba pobijenih na teritoriji
NDH u neposrednim akcijama ustakih jedinica, a jedva da ima sumnje u to
da je najvei broj gubitaka ba tako nastao. No, nije verovatno da e se ikad
saznati taan broj ubijenih. On nije utvren neposredno po zavretku rata i
bilo bi ga izuzetno teko ustanoviti posle toliko vremena. Ako bi se i
pokualo, neminovno bi dolo do sporova na nacionalnoj osnovi sa
nacionalistikim hrvatskim istoriarima koji bi nastojali da uveaju postotak
ubijenih u borbama, odnosno rtava gladi, bolesti ili nemakog i italijanskog
terora. Zaista je esto nejasno da li je odreena osoba bila rtva genocida ili
hrvatskog protiv-terora" (poto su u nekim krajevima Srbi pribegavali
odmazdi, pa su ti inovi navodili dotad neopredeljene Hrvate i muslimane
da stupe u ustake redove), ili pak samo rtva rata (tj. neko ubijen kao
vojnik u borbi, ili umro do gladi odnosno bolesti). Sloenost graanskog
rata u Jugoslaviji i injenica da nikakvih ozbiljnih naunih istraivanja sve
doskora nije bilo, izuzetno oteava svrstavanje svake pojedine rtve u
odreenu kategoriju.57
Najsistematskija i najobjektivnija dosad objavljena studija o
rtvama rata u Jugoslaviji je delo Bogoljuba Koovica, srpskog naunika u
izgnanstvu.58 On ubedljivo dokazuje da je meu junoslovenskim nacijama
u Jugoslaviji najvei broj rtava u odnosu na broj stanovnitva imala srpska
nacija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (tj. na teritoriji NDH).59 Srbi su u
Hrvatskoj izgubili 125.000 ili 17,4% ukupnog broja, a u Bosni i
Hercegovini 209.000 ili 16,7%, to znai da je u NDH priblino svaki esti
Srbin izgubio ivot tokom rata. Moglo bi se dodati da je to, posle Jevreja i
Cigana, trei najvii procentualni gubitak tokom Drugog svetskog rata u
itavoj Evropi. Glavnina su nesumnjivo bile rtve ustaa, mada Koovi ne
pokuava da utvrdi koliko ih je bilo.
No, bez obzira na stvaran broj rtava, ugnjetavanje i teror ustakog
reima bili su bez premca u istoriji jugoistone Evrope, a genocid poinjen
nad Srbima bio je prvi totalni genocid u Evropi tokom
57 Jugoslovenski istoriari postaju sve svesniji toga da je genocid u NDH nedovoljna istraen.
Petranovi (1983), tom 1,10.
58 Koovi U985).
59 Koovi (1985), Hrvatska", Bosna i Hercegovina". Koovieva procena broja jevrejskih i
ciganskih rtava ve je pomenuta u ovom poglavlju u napomeni 38. Ukupni gubici Junih Sluvena,
po Koovievoj proceni, iznose 869.000, ili 5,9% stanovnitva. Broj Srba koji su izgubili ivote u celoj Jugoslaviji je 487.000, ili 6,9%, Hrvata 207.000, ili 5,4%, muslimana 86.000, ili 6,8%, Crnogoraca
50.000, ili 10,4%, Slovenaca 32.000, ili 2,5% i Makedonaca 7.000, ili 0.9%. Ibid., 126.

176

Drugog svetskog rata.60 Uz to, ni nacistika Nemaka ni faistika Italija

nisu prinudile ustae na istrebljenje srpskog stanovnitva.61 Italijani su
podravali ustae u predratnom razdoblju, ali nikada nisu podsticali ustae
na genocid. U nekim su krajevima Srbi u Italijanima videli svoje zatitnike
pred ustaama.62
60 Jevreji su u Treem rajhu progonjeni od njegovog nastanka, a Hitler je istrebljenje Jevreja
oglasio ciljem nacistike partije jo pre izbijanja Drugog svetskug rata. Vidi, izmeu ostalog: Bracher (1970), poglavlje 8, The Wartime Regime", The Murder of the Jeivs". Uz to, pre nego to je i
stvorena NDH u aprilu 1941, nekoliko stutina hiljada Jevreja je poumiralo po getima, ili su ih postreljale Einsatz jedinice, ili su bili poubijani u pogromima koje su organizovali nacisti. Meutim,
plan potpunog istrebljenja Jevreja (mukaraca, ena i dece) poinje se sistematski sprovoditi tek
1942. godine (odluka je doneta na Vanseskoj konferenciji januara 1942, ibid., 426). Ustaki pokuaj
da istrebe Srbe poeo je jo u leto 1941. Ustaki zloini protiv Srba, Jevreja i Cigana ni po emu se
ne razlikuju od nacistikih zloina protiv Jevreja i Cigana. Po sredi je jasan sluaj genocida i zloina
protiv oveanstva. (Vidi, izmeu ostalog: International Encyclopaediu af Ine Social Sciences, tom
7, International Crimes", naroito The Law of Nuremberg" i The Genocide Convention"). Termin genocid je po prvi put upotrebljen za vreme Drugog svetskog rata. Generalna skuptina Ujedinjenih nacija je 9. decembra 1949. usvojila Konvenciju o genocidu, koja je stupila na snagu 12. ja
nuara 1951. lan 2, odreuje genocid kao: ..... svaki od narednih akata poinjen s namerom da se
uniti, u celini ili delom, neka nacionalna, etnika, rasna ili religijska grupa kao takva: (a) ubijanje
pripadnika grupe; (b) nanoenje tekih fizikih i l i mentalnih povreda pripadnicima grupe; (c) namerno nametanje takvih ivotnih uslova grupi sraunatih na to da dovedu do fizikog unitenja nje
u celini ili njenog dela; (d) nametanje mera radi spreavanja raanja u grupi; (e) nasilno prebacivanje dece koja pripadaju grupi u neku drugu grupu". (Ibid., 518.) Ustae su poinili genocid protiv
Srba, Jevreja i Cigana po kategorijama a, b i c. Upravo te tri kategorije je Nirnberko suenje ocenilo kao najuasnije: i upravo se one najuniverzalnije osuuju. I podstrekavanje na genocid je takoe
kanjivo po Konvenciji o genocidu, to bi se, u sluaju genocida poinjenog na teritoriji NDH, odnosilo i na grupe hrvatske inteligencije koje su pre i tokom rata (a poneki i u emigraciji posle rata)
irile starevievsku antisrpsku i antisemitsku propagandu.
Taka etiri optunice na Nirnberkom suenju definie zloine protiv oveanstva" kao
krenja meunarodnih konvencija, unutranjih kaznenih zakonika i optih naela krivinog prava
izvedenih iz krivinih prava svih civilizovanih nacija ..." (Ibid., 517). Odbrana je pokuala da dokae da
je suverena drava odgovorna za prestupniko ponaanje, a ne pojedinci, te da u vreme kad su akti
poinjeni nije bilo relevantnih zakona, pa da stoga i nisu bili po sredi zloini i da suenja ne moe
biti: Nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege". Sud je, ipak, odluio da su zloine protiv
meunarodnog prava poinili ljudi, a ne apstraktni entiteti, i da se jedino kanjavanjem pojedinaca
koji su te zloine izvrili odredbe meunarodnog prava mogu da primene". Dalje sud kae da su svi
prekraji pomenuti u svim takama optube zapravo bili priznati kao zloini po pozitivnom
meunarodnom pravu u svim relevantnim razdobljima". Konano je proglaeno da se zloini protiv
oveanstva" zasnivaju na viem pojmu pravde i da neke stvari zloinom smatraju svi ljudi i svi
pravni sistemi. (Ibid., 517.)
61 Bilo je dosta visokih nemakih vojnih komandanata u NDH koji se nisu slagali sa
ustakom politikom istrebljenja Srba. Vidi: Krizman (1980), poglavlje 2, Bura na horizontu", naroito Nekoliko njemakih izvjetaja o situaciji u ljetu 1941".
62 Italijani su se potom sluili svojim etnikim saveznicima za borbu protiv NDH, nastojei da
je oslabe i poveaju svoj uticaj u njoj, posebno u krajevima koji su se graniili s Dalmacijom, koja je
bila pod italijanskom okupacijom. Ve krajem 1941. etnici u severnoj Dalmaciji i Lici jedva da su bili
neto vie od instrumenata italijanske vlasti, skoro njihove pomone trupe. Antikomunistiki i
velikosrpski orijentisani, oni su korieni u borbi protiv partizana. Sukob izmeu etnika i partizana
uinio je etnike jos zavisnijim od Italijana, ali i doprineo da izgube veliki deo podrke u srpskom
stanovnitvu. Najzad, oni su posredno saraivali ak i sa ustaama, naroito kada su ovi uestvovali u
nemako-italijanskim operacijama protiv partizana. toje jo vie izolovalo etniki pokret. Vidi:
Milazzo (1975), poglavlje 3, The Serb Nationalist Movement in Italian Occupation Zone". Broj
hrvatskih i muslimanskih civila koje su etnici pobili obino se procenjuje na oko 20.000. (Vidi:
Suenje lanovima politikog i vojnog rukovodstva organizacije Drae Mihailovia, Beograd, 1945.)
O etnikim napadima na hrvatsko i muslimansko civilno stanovitvo, inspirisanim prevashodno
verovanjem mnogih etnikih komandanata u kolektivnu odmazdu, vidi: Tomaisevich (1975), poglavlje 7, The Chetniks and the Foreign Enemy", Chetnik's Terror".

177

Najzad, treba istai da ni Hrvati nisu bili izuzeti od ustakog terora.

Mada su Seljaka i Graanska zatita (ove poluvojne organizacije, koje je
stvorila HSS, bile su aktivne u razoruavanju jugoslovenske vojske pre i
posle kapitulacije) i mnogi lanovi HSS saraivali sa ustaama, brojni
sledbenici Radia i Maeka poslati su u logore i tamo ubijeni. Oni su
progonjeni i ubijani kako zbog svojih levih politikih naklonosti ili
predratnog opiranja ustaama, tako i zbog spremnosti na traenje
kompromisa sa Srbima.63

63 Vidi, izmeu ostalog: Jeli-Buti (1983).

178

Peto poglavlje

NESAGLASIVOST NACIONALNIH
IDEOLOGIJA: HRVATSKE I SRPSKE
POLITIKE PARTIJE I DRUGI
SVETSKI RAT, 1939-1945.

Ka hrvatsko-srpskom sporazumu
Tridesetih godina srpska intelektualna i politika elita postaje sve
svesnija da hrvatski nacionalni identitet ne moe da se preobrazi u
jugoslovenski nacionalni identitet i da bi Hrvati trebalo da imaju neki oblik
politike autonomije. (Izlino je posebno naglaavati da je bilo znatnih
neslaganja oko stepena autonomije koju bi trebalo dati Hrvatima i oko
granica njihove teritorije.) Uz to, srpska intelektualna i politika elita
reavanje hrvatskog pitanja smatrala je bitnim za opstanak Jugoslavije kao i
preduslovom uspostavljanja efikasnog pluralistikog politikog sistema i
parlamentarne vlasti.
Uglavnom su srpski politiari liberalno-demokratskih i
socijalistikih opredeljenja bili tolerantniji i otvoreniji za hrvatske zahteve, a
i sa vie naklonosti gledali na probleme drugih nacionalnih grupa. A kritian
stav prema srpskoj prevlasti nad ostalim nacijama kod Srba esto je bio
osnov kritinog odnosa prema politikom i drutvenom poretku uopte.
Takoe, Srbi ije je vienje hrvatskih nacionalnih zahteva bilo potpuno
negativno, obino su bili protiv ma kakavih reformi koje bi donele vie
graanskih i politikih sloboda (bilo sindikatima, bilo poli-

181

tikim partijama), izmeu ostalog i zato jer bi takve reforme neminovno

otvorile vie prostora hrvatskom nacionalizmu. Nepomirljivi srpski
nacionalizam koji je ustrajavao na centralistikoj i unitaristikoj Jugoslaviji
i ouvanju srpske prevlasti u vladi, dravnoj administraciji i vojsci, zaista
uglavnom i jeste bio neodvojiv od autoritarnih i konzervativnih politikih
stanovita, tj. od odbacivanja parlamentarizma i politikih partija, kao i
opiranja liberalno-demokratskim i socijalistikim reformama u drutvenoj i
ekonomskoj sferi. Meu srpskim politiarima je, uz to, bila esta i korelacija
izmeu njihovog odnosa prema hrvatskom nacionalizmu i odnosa prema
komunizmu. Ekstremni srpski antikomunista je obino zagovarao otre
mere protiv hrvatskog nacionalizma, dok je Srbin s dubokom odbojnou
prema hrvatskim nacionalnim zahtevima esto zauzimao i militantne
antikomunistike stavove.
HSS je u meuratnom periodu u nekoliko navrata pokuavala da
izdejstvuje od Italije, Velike Britanije, Francuske, Nemake i Sovjetskog
Saveza podrku borbi za hrvatsku nezavisnost.1 Hrvati 20-tih godina nisu
dobili podrku od Francuske i Velike Britanije, koje su bile za jaku
Jugoslaviju, kao saveznika protiv Italije, Sovjetskog Saveza i Nemake.
Zapadno interesovanje za hrvatsko pitanje se javlja tek 30-tih godina.2 I
Velika Britanija i Francuska, saveznice Srbije iz Prvog svetskog rata i
pristalice stvaranja Jugoslavije, poinju tada da naginju nekoj vrsti nagodbe
sa Hrvatima. Krajem 30-tih godina situacija u Evropi - s nemakom
aneksijom Austrije i okupacijom ehoslovake, kao i italijanskom
okupacijom Albanije - stvaraju atmosferu straha u vladajuem krugu oko
kneza Pavla i usmeravaju vostvo ka politici smirivanja snaga hrvatskog
nacionalizma.3 Mnoge vodee linosti srpskih politikih partija, koje su bile
u opoziciji prema samodrakom reimu kralja Aleksandra i kneza Pavla,
takoe su zakljuile da je nova politika prema Hrvatskoj neophodna. Takvi
su se stavovi mogli sresti jo 20-tih godina, naroito meu prvacima
Demokratske stranke, ali su se sada oseali i meu radikalima koji su, od
stvaranja Jugoslavije 1918, bili najee na vlasti, a i najupornije su branili i
zastupali srpske interese.
1 A i neposredno pred Drugi svetski rat..... prvaci [HSS] su izgleda verovali da e hrvatskim
interesima najbolje sluiti odravajui veze sa svakom stranom. Bez obzira na njenu brojanu snagu, uvidelo se da partija nije monolitna i da nema vrst stav." Clissuld (1978), 2-3.
2 Boban (1974), tom 1, daje mnoge iscrpne prikaze diplomatskih aktivnosti u Hrvatskoj, po
sebno britanskih, kojima se podravalo sklapanje hrvatako-srpske nagodbe; ibid., tom 2, don 2, po
glavlje 3, Maekovo dranje u vanjskoj politici". 1. Do travnja 1940. gudine". Vidi i: Avramovski
(1986), naroito tom 2.
3 Nemaka je (posle okupacije ehoslovake u martu 1939) osnovala slovaku dravu, koja
je, mada pod nacistikom kontrolom, bila, sa stanovita meunarodnog prava, drava i imala predstavnitva u inostranstvu. To je ohrabrilo mnoge ekstremne hrvatske nacionaliste i oni su poeli
da se nadaju da e do nezavisnosti doi uz nemaku pomo.

182

Knez Pavle je imao reakcionaran odnos prema parlamentarnom pluralizmu i

drutvenim i ekonomskim reformama, ali je uviao da se neki kompromis sa
hrvatskim zahtevima mora traiti.4 Februara 1939. razreava dunosti
predsednika vlade Milana Stojadinovia, izmeu ostalog i zato to je ovaj
odbio da prihvati novi pristup hrvatskom pitanju.5 Novi predsednik postaje
Dragia Cvetkovi, politiar koji je svoj uspon uglavnom dugovao
pokroviteljstvu kneza Pavla: u rodnoj Srbiji nije bio popularan, a neki
naroiti ugled nije uivao ni u krugovima srpskih opozicionih partija. U
njegovom kabinetu nije bilo linosti od autoriteta medu Srbima.
Vladko Maek, vo HSS, bio je najuticajniji politiar Hrvatske i
veina Hrvata ga je prihvatala kao branitelja hrvatskih nacionalnih interesa.
Maek je predvodio Ujedinjenu opoziciju (koju su inile hrvatske i srpske
partije u opoziciji prema diktaturi) na izborima maja 1935.6 Iako bez
jedinstvenog programa, opozicija je dobila 1,076,346 glasova. Vladina
partija koju je vodio Bogoljub Jevti dobila je 1,746.932 glasa.7 Maek je
1938. posetio Beograd, kao vo Ujedinjene opozicije, gde ga je srpsko
stanovnitvo oduevljeno pozdravilo.8 Srbi su ga smatrali prihvatljivim
voom optejugoslovenske demokratske opozicije samodrakom reimu
kneza Pavla. Njegov oprezni pristup ohladio je njihovo oduevljenje, a
ubrzo je postalo jasno i da Maek ne namerava da trai podrku srpskih
masa. Ipak je, na izborima u decembru 1938, Ujedinjena opozicija dobila
ak 1,364.524 glasa, a vladajua partija predsednika Milana Stojadinovia
1,643.783.9 (I na izborima 1935. i onim 1938. vren je znatan pritisak na
birae da glasaju za vladine kandidate.10)
Premda ujedinjen s glavnim srpskim partijama u opoziciji
autoritarnom reimu, Maek je bio spreman na nagodbu s knezom Pavlom,
kojom bi prihvatio nedemokratski Ustav iz 1931, a zauzvrat bi dobio
odreene ustupke u pogledu hrvatske autonomije.11 Pregovori izmeu
predsednika vlade Cvetkovia i Maeka, otpoeti u aprilu 1939. godine,
4 Knez Pavle je bio i beskompromisni antikomunista, ali su njegove antikomunistike mere,
u poreenju s onima kralja Aleksandra, bile manje opresivne.
6 Analiza brojnih uzroka Stojadinovievog pada (ukljuiv i njegovu ambicioznu spoljnu politiku i polufaistiki karakter nekih njegovih politikih manevara) moe se nai kod Hoptnera
(1962), 121-9.
6 O Maeku, kao voi Ujedinjene opozicije, vidi: Boban (1974), tom 1; kratak pregled njenih
aktivnosti: ibid., tom 2, 449.
7 Maek (1057), 1G2.
8 Maek (1057), 182; ilas, M (1973), knjiga 2, 300-7.
9 Maek(1957), 185.
10 Vidi, izmeu ostalog: Pavlowitch (1971), 89-90, 97.
11 Boban (197-11, tom 2, deo 1, U vrijeme Cvetkovie vlade", poglavlje 2, Od poetka pregovora izmeu Maeka i Cvelkovia do zakljuenja sporazuma od 26. kolovoza 1939".

183

okonani su u avgustu potpisivanjem Sporazuma.12 HSS je odustala od

programa demokratske opozicije, iji je glavni cilj bila temeljna promena
Ustava iz 1931. godine. Sporazum je stupio na snagu i ustanovljena je
Banovina Hrvatska po novoj izuzetnoj odredbi toga Ustava. Banovina je
stvorena objedinjavanjem Savske i Primorske banovine uz dodatak nekih
hercegovakih i bosanskih srezova.13 Njena je teritorija bila po obliku i
veliini veoma nalik onoj koju e u poratnoj Jugoslaviji pokrivati Republika
Hrvatska. Njene granice nisu smatrane konano uspostavljenim, ve ih je
trebalo odrediti plebiscitima u Bosni i Hercegovini. (Nikakve procedure tih
plebiscita nisu, meutim, bile utvrene.)
Tako je Hrvatska postala jedina banovina u Jugoslavija
konstituisana na nacionalnom naelu.14 Poto je naziv dobila po naciji koja
je inila veinu njenih stanovnika, a samo manji deo hrvatske nacije ostao
da ivi van njenih granica,15 Banovina je veoma nalikovala nacionalnoj
dravi.16 Ona je postala i samoupravna pokrajina s posebnim statusom u
okviru kraljevine, ali je podjednako znaajno bilo i to to su Banovinom
upravljali u narodu popularni politiari, u kojima je stanovnitvo gledalo
zatitnike nacionalnih interesa. Svim ostalim banovinama
12 Cvetkovievo vienje Sporazuma dato je u: Cvetkovi (1962), a istorija Sporazuma u: Boban (1965).
13 Potpuni tekst dekreta kojim se ustanovljava Banovina Hrvatska nalazi se u Slubenim novinama, br. 191A-68, sveska 21 (26. avgust1930), 1198-201.
14 Banovina Hrvatska nije bila eksplicitno ustanovljena na nacionalnom principu, ali nije bila
konstituisana ni po osnovu istorijske teritorije, makar da se upravo toko inilo mnogim savremenicima. poto je objedinjavala veinu od tri istorijske hrvatske zemlje (Slavoniju, Dalmaciju i
uu Hrvatsku). Pre svega, za hrvatske nacionaliste, istorijska teritorija Hrvatske je obuhvatala i
Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski Sandak, tj. teritoriju mnogo veu od Banovine Hrvatske. Zatim, ukljuivanje u Banovinu Hrvatsku i nekih dolova Hercegovine zvanino se zasnivalo na injenici da je tamonje stanovnitvo veinom hrvatsko, a ne na hrvatskim istorij skini pravima". (Na
kraju, ne ukljuivanje u Banovinu Hrvatsku istonog Srema, istorijskog dela Slavonije, i Boke Kotorske, istorijskog dela Dalmacije, zasnivalo se na injenici da je veinsko stanovnitvo bilo nehrvatsko.) Tako je naelo nacionalnosti, iako nigde otvoreno iskazano, ipak bilo vanije od istorijskog. Peelj (1970-71), 25, navodi sline argumente: Nagodba (sa Ugarskom), sklopljena 1868. vodila je rauna o istorijskim granicama Hrvatske i njenim postojeim ustavnim nacionalnim pravima.
Sporazum iz 1939. je vodio rauna o etnikom karakteru teritorije koja e biti obuhvaena Banovinom Hrvatskom".
15 U okvirima Banovine Hrvatske postojala je srpska manjina, koja je u nekim krajevima bila
veina. Ovim Srbima nisu bili obezbedeni nikakva autonomija, samouprava ili manjinska prava.
16 Mada je Banovina Hrvatska obuhvatala pre svega teritorije sa veinskim hrvatskim stanovnitvom, a ne one koje su hrvatski nacionalisti tradicionalno zahtevali na temelju onog to su
smatrali hrvatskim istorijskim pravima. Maek je u toku pregovora pre zakljuenja Sporazuma
uporno traio da se i Vrbaska banovina, tj. najvei deo Bosne i Hercegovine, ukljui u Banovinu
Hrvatsku. (Maek, 1957, 186). Taj zahtev je bio isto to i traenje da se stvori velika Hrvatska i
prevashodno se zasnivao'na hrvatskim istorijskim pravima, i na tvrdnji, takoe tipinoj za hrvatski
nacionalizam, da su bosanski muslimani Hrvati.
Maekova shvatanja koja su se odnosila na bosanskohercegovake muslimane veoma su
podseala na Starevieva; Bosna je deo starog hrvatskog kraljevstva, muslimani su hrvatska braa
po krvi, itd. (Maek, 1937, Govor predsjednika dr. Vladka Maeka hrvatskim seljacima muslimanske vjere prilikom njihovog posjeta Zagrebu, kao glavnom gradu svih Hrvata".) Maek je savetovao
muslimanima da budu lojalni hrvatstvu", tvrdei da oni ,,u svojoj dui nose hrvatsku nacionalnu
svest, posisanu s materinim mlekom". (Ibid., 23.)

184

upravljali su dravni inovnici, birani pre svega po svojoj lojalnosti kruni i

centralnoj vlasti. Osnovni zadatak hrvatskih politiara sada postaje borba za
veu samostalnost od spoljnih" uticaja na Banovinu, posebno onih iz
Beograda.17
Na elu Banovine Hrvatske se, kao i na elu ostalih, nalazio ban.18
On je u Hrvatskoj, meutim, trebalo da bude odgovoran ne samo kruni,
nego i autonomnoj hrvatskoj skuptini - Saboru. Hrvatska je bila autonomna
u mnogim pitanjima svog drutvenog, politikog, kulturnog i ekonomskog
ivota: u poljoprivredi, trgovini, industriji, umarstvu, rudarstvu,
graevinarstvu, socijalnoj i zdravstvenoj politici, fizikom obrazovanju,
pravosuu, kolstvu i unutranjoj administraciji.19 Od sektora rezervisanih
za centralnu vlast najvaniji su bili spoljni poslovi i nacionalna odbrana.
Hrvatska autonomija je ojaana i imenovanjem Maeka za potpredsenika
jugoslovenske vlade, te ulaskom u nju pet lanova HSS. Juraj utej,
istaknuti lan HSS, postao je jugoslovenski ministar fmansija, a Ivan
Subai ban Hrvatske.
U vladi Cvetkovi-Maek bilo je pet lanova Jugoslovenske
radikalne zajednice (vladine stranke koju je osnovao Stojadinovi), pet
predstavnika HSS, i po jedan iz Samostalnih demokrata, Srpske
zemljoradnike stranke, Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske
muslimanske organizacije, uz jednog koji nije pripadao nijednoj partiji.
Maek je svoj potpredsedniki poloaj prvenstveno video kao sredstvo
borbe za hrvatske interese a tek onda kao mesto sa kojeg bi uestvovao u
upravljanju Jugoslavijom. U hrvatskoj unutranjoj politici, zadrao je punu
kontrolu nad HSS, koja je gotovo sasvim monopolisala politiku vlast u
Hrvatskoj.
Mada se HSS nije naelno protivila parlamentarizmu i veem broju
partija u Hrvatskoj, ipak su za Maeka sva pitanja u vezi s politikim
sistemom bila pre svega taktika - neto to se prihvata ili odbacuje ve
prema okolnostima - dok je njegova vlast u HSS bila autokratska.20 Jo od
Radieve smrti nije bilo izbora za partijsko rukovodstvo, a Glavni odbor,
formalno rukovodee partijsko telo, nije se redovno sa17 Srpski pravnici su smatrali da ustavni status Banovine Hrvatske poiva na monarhijskom
federalizmu, u kome monarhija, sa svim svojim ustavnim povlasticama, ostaje stoer drave.
Hrvatski su pravnici, meutim. Sporazum (tanije: ustavni dekret od 26. avgusta 1939) tumaili
kao ustav Hrvatske, akt koji je izraz volje hrvatske nacije. Vidi: Peelj (1971-72), 23-24.
18 Ban je bio elnik lokalne izvrne vlasti. Formalno je bio kraljev predstavnik i odgovoran
kruni.
19 Slubene novine, sveska 21, br. 194-A-G8, 1197.
20 Maekovi memoari pruaju uvid u njegovu politiku svest. (Vidi: Maek, 1957,) Za vreme
Prvog svetskog rata podravao je ouvanje Austro-Ugarske pod habsburkom dinastijom, bio je
odlikovan za uee u borbama protiv Srbije i ponosan kada je Monarhija konano porazila Srbiju.
(Ibid., 62-5.) On je bezmalo opravdavao ustake pokolje, govorei da su pre svega uzrokovani predratnom srpskom dominacijom, i optuujui etnike to su navodno prvi 1941. napali neka hrvatska sela u Hercegovim. (Ibid., 231.) Maek kao da nije video nikakvu razliku iz.meu ustaa i etnika. (Ibid., 238.) (Kao i frankovci i neki ustaki voi, i on je tvrdio da su Srbi u Hrvatskoj Vlasi.)

185

stajao. Imenovanja su uglavnom zavisila od Maeka i u partiji se nisu

tolerisali neslaganje i opozidja. Maekova HSS nikada nije stvorila program
uvoenja liberalno-demokratskih ustanova u Hrvatskoj, ni priznavanja
manjinskih prava srpskom stanovnitvu, Banovina Hrvatska imala je biti
organizovana kao centralizovana, unitaristika drava, bez iole razvijenih
lokalnih autonomija (jo manje federalnih jedinica) i bez pravno
utemeljenog sistema zatite graanskih i politikih sloboda.21
Mnogi uticajni lanovi HSS i mnogi administratori Banovine
Hrvatske su bili naklonjeni frankovcima i ustakom pokretu, i ak
povremeno s njima, u potaji, saraivali. S druge pak strane, u HSS je
postojala jaka levica, umerena u svojini nacionalnim zahtevima, opredeljena
za tesnu saradnju sa Srbima i u Hrvatskoj i van nje, a uglavnom zbog svog
antifaizma, ak naklonjena komunizmu i KPJ.22 HSS je bila u toj meri
ideoloki nedefinisana da je mogla privremeno da objedini ljude potpuno
suprotnih ideologija, ukoliko im je bilo zajedniko traenje vee politike
autonomije za Hrvatsku. No, ovakva politika partija, sa malo jasnih
politikih ideja i bez vrste organizacione strukture, nee biti u stanju da se
prilagodi tekim uslovima rata i graanskog rata. Ogromna veina lanova
HSS ostae tokom rata pasivna. Njeno desno krilo, posebno poluvojne
formacije Seljaka i Graanska zatita (obe formirane po ugledu na
austrijski Heimwehr i maarski Honwed, i esto predvoene bivim
austrougarskim oficirima), kasnije e se pridruiti ili ustakom pokretu ili
regularnoj vojsci NDH, dok e se njeno levo krilo prikljuiti partizanskom
pokretu.23 U oba sluaja, HSS e biti inferioran partner, kome nee biti
doputeno da ouva vie od simboline samostalnosti.24
21 Vidi: Boban (1974), tom 1 i 2.
22 O stavu KPJ prema Sporazumu vidi: Kardelj (1958), 20-2. Vidi i: Boban (1974), tom 2, dco
2, poglavlje 1, Provoenje Sporazuma", -I, Komunistika partija Jugoslavije i Sporazum Cvetkovi-Maek". U okviru svoje narodnofrontovske politike, KPJ je podrala borbu Ujedinjene opozici
je. Ona ju je priznavala kao korak napred u okupljanju svih demokratskih i progresivnih snaga u
borbi za likvidaciju ostataka vojno-faistike diktature". (Ibid., 258.) KPJ je traila i ukidanje Ustava iz 1931. i ispunjenje hrvatskih zshteva. I pored toga u Sporazumu je videla tek delimino reenje, pre svega zbog toga to nije bio praen demokratskim reformama, ali i zato to zahtevi drugih
nesrpskih naroda nisu bili ispunjeni.
23 Honved i Heimiwehr su bili umnogome meusobno razliite vojne institucije. Honved je bio
maarska nacionalna vojska pre Prvog svetskog rata, a Heimwehr lokalna milicija u austrijskom
delu Habsburku monarhije. Hrvatski nacionalisti su izgleda namerno esto koristili ove termine
kao sinonime. Zapravo su eleli nacionalnu hrvatsku armiju, ali su, iz taktikih razloga, tvrdili da
su samo za stvaranje lokalne milicije. Maekovi zahtevi u vezi s vojnom i policijskom autonomijom
za Banovinu Hrvatsku daleko su nadilazili koncept Heimwehr-a, I Paveli je, po svoj prilici, svesno
brkao ove termine. Vidi, na primer, njegov razgovor sa italijanskim ministrom spoljnih poslova,
grofom anom, iz januara 1940. kod Bobana (1971), tom 2, 315-7. Moglo bi se, pomalo uproseno
rei, da su u pogledu snage i nivoa organizacije Graanska i Seljaka zatita podseale na Heimwehr, ali da im je tenja bila da postanu nalik Honved-u. O pristupanju Graanske zatite u Zagrebu ustaama vidi, izmeu ostalog: Maek (1957), 231; o akcijama Graanske i Seljake zatite pro
tiv jugoslovenske vojske u aprilskom ralu, njenom pristupanju oruanim snagama NDH i njenim
nedelima prutiv Srba, vidi: Jcli-Buti (1983), -15-G2.
21 O razlozima Maekovog neuspeha da uspostavi kontrolu nad desnim krilom" svoje partije
vidi, izmeu ostalog: Seton-Watson (1962), 239.

186

Sporazum Cvetkovi - Maek nije naiao na znaajniju podrku

srpskih politikih partija. Srpska pravoslavna crkva i oruane snage su
uglavnom bile protiv njega. Mada bez nekih posebno jakih antihrvatskih
oseanja, one su, kao konzervativne srpske ustanove, verovale da e svaki
ustupak Hrvatima voditi slabljenju jedinstva jugoslovenske drave i
ugroavanju srpskih nacionalnih interesa.25 Protivljenje Sporazumu nije,
meutim, dolazilo samo iz kruga konzervativnih srpskih nacionalista, koji
teko da bi podrali ak i najmanje ograniavanje centralizma i unitarizma.
Prema Sporazumu su bile kritine i mnoge ugledne linosti srpskog
politikog i intelektualnog ivota, koje su inae bile za novi pristup
hrvatskom pitanju (kao i za ukidanje Ustava iz 1931). Oni su Maekovu
nagodbu s knezom Pavlom smatrali izdajom demokratskih naela, tim
ozbiljnijom to ju je poinila politika partija koja je bila njihov bivi
saveznik iz Udruene opozicije.26 Odnosi izmeu hrvatskih i srpskih
politiara i Srba i Hrvata uopte, koji su se bili znatno poboljali za trajanja
Udruene opozicije, sada se zateu, jer mnogi Srbi oseaju da Hrvati
podravaju autokratski reim kneza Pavla u zamenu za ustupke njihovim
nacionalnim zahtevima.27
Neke srpske politike linosti su ukazivale na to da se
nedemokratska priroda Sporazuma ne pokazuje samo u Maekovom
odbacivanju osnovnog cilja Udruene opozicije na ijem je elu bio promene Ustava iz 1931. godine. Za njih je podjednako vana bila injenica
da je HSS dola na vlast u Hrvatskoj preko sporazuma sa krunom, a ne
putem izbora.28 HSS je uspela da privremeno ujedini veinu Hrvata, i bez
sumnje bi lako pobedila na izborima u Hrvatskoj, ali su ovi Srbi imali pravo
kada su iz njene nespremnosti da se podvrgne sudu glasake kutije izvlaili
zakljuak daje ona tek polovini pristalica demokratije i da nije duboko
privrena stvaranju parlamentarnih politikih ustanova.
25 Srpska pravoslavna crkva je tradicionalno bila antikatolika, ali ne i antihrvatska, osim
kada je u hrvatskom nacionalizmu videla saveznika (ili instrument) katolike ekspanzije. Kao centralistika institucija, vojska je od samog stvaranja Jugoslavije bila zabrinuta zbog hrvatskog separatizma. Antihrvatsko raspoloenje prevladalo je, ipak, tek posle Sporazuma.
26 Vidi, izmeu ostalog: Peelj (1970-71), Political Appraisal"; Boban (1974), tom 2, deo 2,
,,U vrijeme vlade Cvetkovi-Maek", poglavlje 2, Dranje srbijanskih opozicionih stranaka nakon
sporazuma od 26. kolovoza 1939
27 Vidi: Pavlowitch (1971), 99-100; Petranovi (1980), 147-9.
28 HSS je na lokalnim izborima u Banovini Hrvatskoj maja 1940. nastojala da lokalnu
izvrnu vlast oisti od onih koji su na poloaje doili za trajanja centralizma od pre Sporazuma, i da
na njihova mesta dovede svoje ljude. Glasanje je, kao i pre Sporazuma, bilo javno (otvoreno), mada
ga je Ujedinjena opozicija napadala kao oblik pritiska na glasae. (Ujedinjena opozicija je, protivei
se pseudo-predstavnikom sistemu ustanovljenom Ustavom iz 1931, zahtevala tajno glasanje; to je
ostao zahtev srpskih partija i posle Sporazuma. I HSS je objanjavala da su, poto je velika veina
naroda podravala HSS, izbori bili nepolitiki. Ipak su mnogi Srbi u Banovini Hrvatskoj videli izbore kao kljuni dogaaj u odreivanju njenih granica (tj. kao proces donoenja odluke o tome da li e
odreeni, preteno srpski krajevi biti pod vlau Zagreba ili Beograda). HSS je posle tih izbora
tvrdila, bez ikakvih jaih dokaza, da su izbori dokazali da je veina Srba u Banovini Hrvatskoj za
Sporazum. Vidi: Boban (1974), tom 2, deo 2, poglavlje 1, Provoenje Sporazuma", 3, Pitanje
promjene politikih zakona i provoenje izbora", c, Opinski izbori u Banovini Hrvatskoj".

187

Prilagoavajui svoju politiku uspesima faizma i nacizma u

Zapadnoj Evropi, Maek je bio za krajnje otre mere protiv komunista i
drugih leviarskih grupa, uz istovremenu znatnu toleranciju prema
desniarskoj separatistikoj inteligenciji. U Banovini Hrvatskoj su
podsticane aktivnosti i publikacije simpatizera Nemake i Italije, ali
organizovane ustake grupe ipak nisu dozvoljavane, budui da ih je HSS
smatrala opasnim protivnikom i takmacem za vlast u Hrvatskoj. U nekim
asopisima i publikacijama HSS izraavano je divljenje prema Nemakoj,
koja je veliana zbog njene navodne ekonomske efikasnosti i reda".
Navoena je i kao primer zdrave nacije s jakim vostvom, koja je,
zahvaljujui svom potovanju nacionalnog principa, prirodni branilac malih
nacija i njihovog prava na nacionalnu samostalnost.29 Da je seljaka partija
jednog slovenskog naroda mogla gajiti tako goleme iluzije shvatljivo je
jedino u svetlu potpunog odsustva jasnih ideolokih naela i intelektualnih
uvida u HSS, njenog provincijalizma i njene totalne zaokupljenosti
hrvatsko-srpskim odnosima.

Sporazum - nerazreeno jugoslovensko pitanje"

Sporazum nije uspostavio federalizam u Jugoslaviji; samo je stvorio
autonomnu hrvatsku jedinicu.30 On je bio pokuaj reavanja hrvatskog
problema, uz prenebregavanje postojanja drugih nacionalnih problema u
Jugoslaviji. Ta pitanja su, meutim, bila nerazdvojno poveza29 Maek je pokazivao slabo poznavanje i malo naklonosti prema ideologiji nacionalsocijalizma. Ipak je bez oklevanja veliao Nemaku i Hitlera kadgod bi ocenio da to moe doneti kratkorone taktike rezultate. U razgovoru s nekim diplomatama u Zagrebu je, naprimer, nekaliko dana
pred nemaki napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. izjavio da e se Hitler domoi najvee slave bude
li uspeo da oslobodi Rusiju boljevizma i spase Evropu katastrofe koja joj preci od Sovjetskog Saveza. Vidi: Boban (1974), tom 2, 404.
30 Sporazum je delom sainjen po ugledu na Ugarsko-hrvatsku nagodbu iz 1868, kojom su
priznata dravna prava i simboli Hrvatske, a i Hrvati kao politika nacija. (Sporazum nije eksplicitno priznavao hrvatska dravna prava, ali implicitno i delimino jeste.) Nagodba je, meutim, podredila Hrvatsku zajednikom parlamentu u Budimpeti, u kome su Maari imali veinu. To, razume
se, nije bilo neto to je HSS elela da ponovi sa Srbima u Beogradu. Naprotiv, njene nacionalne
ambicije bile su velike i elela je da Hrvatska sa Beogradom ostvari onu vrstu odnosa kakvu je
Ugarska imala s Beom u poslednje pola veka trajanja Habsburke monarhije. Tako je Sporazum
bio pod znatno veim uticajem ugarske nagodbe (Ausgidch-a) s Beom iz 1867, kojom je Ugarska
stekla poseban status unutar Monarhije, postavi maarska nacionalna drava na teritoriji istorijske Ugarske". HSS je elela da ostvari slian status za Hrvatsku u okvirima Jugoslavije. Ona se nadala i pripajanju svih teritorija istorijske Hrvatske" (na primer, Bosne i Hercegovine), ali se mora
la zadovoljiti, bar privremeno, teritorijama na kojima su Hrvati bili veina. (Radi potpune precizno
sti valja napomenuti da je u Banovini Hrvatskoj bilo krajeva u kojima Hrvati nisu bili veina - takvi su bili, kao to je ve primeeno, neki preteno srpski delovi Like, Korduna, Banije i Dalmatinske Zagore; takoe, van Banovine je ostalo nekoliko stotina hiljada Hrvata.) Za HSS je Sporazum
bio glavni, ali ipak samo prvi korak na putu ostvarenja tih dvaju ciljeva.

188

na. Reavajui hrvatsko pitanje iskljuivo poputanjem hrvatskim zahtevima

za nacionalnom autonomijom, Sporazum ne samo to je neminovno
pokrenuo srpsko pitanje, ve je i postavio problem organizacije Jugoslavije
kao celine. Sada je u Jugoslaviji postojala autonomna Hrvatska, ali
autonomne slovenake jedinice, na primer, nije bilo, iako je Slovenija bila
Banovinom Hrvatskom odvojena od ostatka Jugoslavije. Slovenci su bili
ozlojeeni injenicom da su oni ostali deo centralizovane drave, dok su
Hrvati dobili autonomiju. Takoe, Beograd je ranije inio Slovencima
ustupke kako bi pridobio njihovu podrku u odupiranju hrvatskim
zahtevima, a Sporazum je onemoguio takve nagodbe.
Mada su Hrvati, Slovenci i Srbi bili tri jedine priznate nacije u
Jugoslaviji, postojao je i makedonski nacionalni problem, a i Crnogorci su
traili neki oblik autonomije. Bio je tu i problem neslovenskih nacionalnih
manjina - Albanaca, Maara i Nemaca. Konano, bilo je jasno da
junoslavenski muslimani Bosne i Hercegovine i Sandaka nisu tek
Jugoslaveni muslimanske vere, i da i oni tee nekom obliku samouprave.
Sporazum Cvetkovi-Maek ne samo da nita od toga nije reio, ve nije ni
pokuao da rei.
Kao hrvatska nacionalna partija HSS je bila zaokupljena iskljuivo
Hrvatskom i hrvatskim nacionalnim pitanjem, a Jugoslaviju je prihvatala
samo kao neizbenu politiku realnost koju e biti teko, ako ne i
nemogue, promeniti. Za lanove HSS Jugoslavija nije bila njihova zemlja,
mada je nisu, kao ustae, smatrali tuom, neprijateljskom dravom. Mnogi
lanovi HSS su se nadali da e se potpuna hrvatska nezavisnost jednoga
dana ostvariti, to je bio jedan od vanih razloga da HSS nije imala nikakvu
jugoslovensku politiku, niti je bila zainteresovana da je stvori. Upravo zbog
ovakvih stavova je Maek tako lako napustio Udruenu opoziciju i nagodio
se s knezom Pavlom. On, dodue, nije bio zagrieni separatista, ali
jugoslovensko jedinstvo je tek polovino podravao, Nije imao nikakve
jugoslovenske politike svesti, i iz Zagreba je dolazio u Beograd da brani
hrvatske interese, a ne da vodi politiku cele Jugoslavije. Za njega je
Jugoslavija prvenstveno bila arena u kojoj je vodio hrvatsku spoljnu
politiku.
Nedostatak interesa za Jugoslaviju kao celinu, praen snanim
hrvatskim nacionalistikim oseanjima, uinio je HSS nepodobnim
uesnikom u jugoslovenskoj vladi. Pri tom je ironija da je zahvaljujui
Sporazumu HSS postala vodea politika snaga u Jugoslaviji.
Jugoslovenska radikalna zajednica, vladajua partija koja je podravala
predsednika vlade Cvetkovia i iz koje je dolazila veina srpskih lanova
vlade, bila je manje partija a vie organizacija ljudi koji rade za vladu i
zavise od nje. Ona ire podrke meu Srbima ( a ni kod drugih
jugoslovenskih nacija) nije imala, a srpske su politike partije prema njoj,
kao instrumentu autokratskog reima, imale duboko odbojan stav.
189

Ustav iz 1931. ostao je na snazi i posle sklapanja Sporazuma, te dok

je ostatak Jugoslavije u svakom pogledu (pravnom, politikom,
administrativnom, vojnom) i dalje bio jedna centralizovana, unitaristika
drava, stvorena je Hrvatska, kao autonomni deo u njenim okvirima, i to sa
irokim politikim pravima. Stoga je bilo pitanje moe li se Hrvatska kao
corpus separatum odrati unutar jedne zemlje u kojoj je toliko toga
meusobno isprepletano i meuzavisno. U vezi s tim moe se povui
paralela s problemom koji je za Veliku Britaniju predstavljala Irska u drugoj
polovini devetnaestog veka. Predlog Viljema Gledstona o samoupravi u
Irskoj izazvao je iroke raspre kako u britanskom parlamentu tako i van
njega.31 Jedno od kljunih pitanja bilo je da li irski poslanici treba da sede i
u Vestminsteru i u dablinskom parlamentu. Da je takav sistem uveden, oni
bi mogli donositi samostalne odluke za Irsku, a istovremeno zadrati pravo
da uestvuju u donoenju zakona o britanskim stvarima. Hrvatski politiari
su, na slian nain, poto je Hrvatska stekla autonomiju, i dalje zajedno sa
Srbima (koji, uz to, nisu bili autentini srpski predstavnici jer su svoj izbor
dugovali sistemu lanog parlamentarizma po Ustavu iz 1931) i ostalim
uestvovali u upravljanju Jugoslavijom. Tako su Hrvati uestvovali u
odlukama koje se tiu i jugoslovenskih i iskljuivo srpskih stvari, a
istovremeno imali veliku samostalnost u upravljanju Hrvatskom.32
Srpski politiari su preuveliavali opasnost koju po srpske interese
predstavlja Sporazum. Srpska brojana nadmo u zemlji kao celini, kao i
njihova prevaga u kljunim institucijama drave, bili su dovoljno jemstvo
da njihovi interesi nee, bar zasad, biti ozbiljno ugroeni. Ali je ipak bilo
tano da politiki sistem s tako konfuznom podelom vlasti i odgovornosti ne
moe efikasno funkcionisati. On je bio nedoraena smea federalizma i
konfederalizma: Hrvati su bili i samostalniji u Hrvatskoj i uticajniji u
jugoslovenskoj vladi no to bi im obini federalizam normalno doputao. U
Beogradu su, na primer, izmeu ostalog, imali liberum veto.33
Neki istoriari imaju blai stav prema Sporazumu i tumae ga kao
tek privremeno reenje koje je, i pored sve svoje nesavrenosti, doprinelo
reavanju hrvatskog nacionalnog pitanja i bilo korak ka stvaranju federalne
Jugoslavije. No esto se ima utisak da je Sporazum pre bio prepreka
reavanju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Posle postizanja
31 Viljem Gledston, koji je bio ubeen da je jedini nain za reenje irskog pitanja davanje samouprave (home rule"), postao je 1886. premijer. Aprila je izaao sa svojim zakonom o samoupravi, ali je u parlamentu i na optim izborima bio poraen. Drugi Gledstonov zakon o samoupravi
usvojio je Donji, ali ne i Gornji dom 1893. godine.
32 Slino poreenje jugoslovensko-hrvatskih problema posle Sporazuma Cvetkovi- Maek
sa britansko-irskim sa kraja prolog veka, moe se nai kod Jovanovia, S. (1976), 57.
33 Krajem sedamnaestog veka liberum veto je potpuno paralizovao poljsku skuptinu
(sejm"). On je bio sastavni deo poljskog Ustava, i poivao je na naelu politike jednakosti svih
poljskih plemiia (ljahte"). Saglasno tome, sve mere i zakone sejm je morao jednoglasno
usvajati.Jedan jedini lan je ak imao pravo da privremeno raspusti Sejm.

190

uspeha za Hrvatsku, hrvatski politiari su postali konzervativna snaga koja

se protivi promeni Ustava iz 1931. godino i nisu eleli da Sporazum postane
prvi korak u preobraaju Jugoslavije u federalnu dravu. Nemajui nikakve
politike vizije, a ogranieni pragmatizmom i kratkoronim ciljevima,
odbijali su traganje za programom ureivanja odnosa meu jugoslovenskim
nacijama. Sporazum je, uz to, postavio osnovu za neefikasno upravljanje
dravom. On ne samo da nije uzimao u obzir meunarodnu situaciju i
injenicu da Jugoslaviju ugroavaju evropski faizam i nacizam, nego je i
onemoguavao hrvatske politiare, sudeonike vlasti u Beogradu, da deluju u
interesu jugoslovenske drave. Njihov politiki uticaj bio je uglavnom
zasnovan na podrci koju su uivali u Banovini Hrvatskoj, i oni su se bojali
da je ne izgube, to je bio jedan od razloga da nisu prihvatali odgovornost za
sudbinu itave zemlje. Zato su svoju novosteenu mo koristili pre svega za
zatitu i unapreenje hrvatskih nacionalnih interesa.

Dravni udar 27. marta 1941. godine

Ugled kneza Pavla bio je meu Srbima opasno nizak. U poreenju s
kraljem Aleksandrom, bio je manji samodrac, ali od njega nita manji
protivnik politikih partija. Meutim, nedostajali su mu Aleksandrova
popularnost uspenog vojnog zapovednika iz balkanskih i Prvog svetskog
rata i njegov ugled priznatog zatitnika srpskih interesa i jedinstva
Jugoslavije. Odbojnost princa Pavla prema balkanskoj politici i njegovo
rezervisano i aristokratsko dranje, samo su produbili nepoverenje srpskog
naroda, ponosnog na seljako poreklo dinastije Karaordevi i jednostavni
ivotni stil njenih pripadnika.
Tokom 1940. godine meunarodna situacija je po Jugoslaviju
postajala sve opasnija. Nemaka je imala velikih uspeha u Evropi, a Italija,
koja je ve pod svojom kontrolom imala Albaniju, oktobra 1940. napada
Grku. Rumunija i Maarska, pristupaju Trojnom paktu novembra 1940,
dok e Bugarska to isto uiniti marta 1941.34 Tako se, poetkom 1941,
Jugoslavija nala potpuno okruena Italijom, Nemakom i njihovim
saveznicima - sa izuzetkom Grke, koja se jo uvek odupirala
34 Trojni pakt su sklopile Nemaka, Italija i Japan, a potpisan je septembra 1940. u Berlinu. Nemaka
je jo novembra 1936. sklopila pakt sa Japanom protiv Kominterne. Paktu je potom novembra 1937.
pristupila Italija. Trojni pakt je nastavak saveza stvorenog paktom protiv Kominterne. On je,
medjutim, otiao dalje od prvobitnog antiboljevikog pakta protiv Kominterne, traei da svaka
nacija na svetu dobije prostor na koji ima pravo i uspostvaljanje novog poretka u Evropi i velikoj
istonoj Aziji. Tekst Trojnog pakta se moe nai kod Hoptnera (1962), Apendix B.

191

Italijanima.35 Nemaka je na Jugoslaviju vrila stalan pritisak da i ona

pristupi Trojnom paktu, i Jugoslavija je konano popustila. Posle pregovora
koji su se odvijali u tajnosti, Cvetkovic je 25. marta 1941. potpisao pakt s
Hitlerom.36 Pakt je bio ok za mnoge Jugoslavene, mada Jugoslavija nije
bila obavezna da uestvuje u nemakim i italijanskim ratnim operacijama,
niti da dopusti stacioniranje nemakih trupa na svojoj teritoriji.37
Na dan 27. marta grupa srpskih oficira obara vladu Dragie
Cvetkovia, primorava kneza Pavla na povlaenje i, est meseci pre
njegovog osamnaestog roendana, oglaava punoletnim kralja Petra II,
najstarijeg sina pokojnog kralja Aleksandra.38 Nagomilano srpsko
nezadovoljstvo politikom kneza Pavla i njegovim nainom vladavine bilo je
jedan od uzroka ovog gotovo beskrvnog pua, ali je kljuni ipak bilo pristupanje Trojnom paktu.39 Dravni udar je oduevljeno prihvaen od Srba, i
u vie srpskih gradova dolo je do demonstracija podrke. Najmasovnije su
bile u Beogradu. I u Ljubljani je bilo demonstracija, ali u njima nije
uestvovala najvea slovenaka politika partija, Slovenska ljudska stranka.
KPJ nije oekivala udar, ali ga je pozdravila, traei od novog reima da se
vrsto povee sa Sovjetskim Savezom. Komunisti su uestvovali u
demonstracijama, postavi dominantna politika grupa na ulicama i
trgovima Beograda.40 U Hrvatskoj naroite podrke puu nije bilo, a HSS
nije bila spremna da se kompromituje podravajui neto to je veina
Hrvata smatrala iskljuivo srpskom stvari.
Uslovima pristupanja paktu Jugoslaviji nisu bile trenutno nametnute
velike obaveze. Ali potencijalno i na dui rok jesu, budui da su ukljuivali
Jugoslaviju u novi poredak" u Evropi i prihvatali vostvo nacistike
Nemake i faistike Italije. Srbi su se, dakle s razlogom, plaili da je pakt
samo prvi korak ka pretvaranju Jugoslavije u saveznika nemakih i
italijanskih ratnih napora i u faistiku dravu. Srpsko javno mnjenje
podjednako je sumnjalo u Hitlerovu iskrenost i sposob35 O predratnim nemaka-italijanskim planovima za podelu Jugoslavije na sfere uticaja vidi:
Kljakovi (1977).
36 O nemakim pritiscima na Jugoslaviju da pristupi Trojnom paktu vidi; Krizman (1977).
37 Najznaajniji ljudi koji su odluivali o jugoslovenskoj spoljnoj politici bili su knez Pavle,
Cvetkovi, Maek, ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Markovi i Ivo Andri, jugoslovenski diplomatski predstavnik u Berlinu. O promenama u jugoslovenskoj spoljnoj politici koje su
dovele do potpisivanja pakta 25. marta vidi: Hoptner (1962), poglavlje 5, The Anschluss and After"; poglavlje 6, On the Tightrope"; poglavlje 7, The End of Neutrality".
38 Sem kneza Pava i druga dva namesnika su dali ostavke. Oni su po Ustavu bili ravnopravni sa njim. i bez obzira na stvarnu politiku teinu kneza Pavla, obavljali su dunosti krune zajedno
s njim kao Namesnitvo.
39 Potpuni tekst Protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu moe se nad kod Hoptnera (1962), Appendiks B".
40 Vidi: Damjanovi (1972), Peta konferencija i razvoj politikih prilika u zemlji", U susret
martovskim dogaajima"; ilas, M. (1973), knjiga 2, poglavlje 18; olakovi (1963), deo 5, poglavlja
3, Komunistika partija Jugoslavije na elu revolucionarno-demokratskog pokreta uoi faistike
agresije na Jugoslaviju i u toku aprilskog rata (novembar 1940 - april 1941)".

192

nost kneza Pavla da ouva dovoljnu distancu prema Nemakoj.41 Opte

nepoverenje u kneza Pavla i tajnost kojom su pristupanje paktu kao i njegov
doslovni tekst bili okrueni samo su pojaali ove sumnje. Udar je u velikoj
meri bio i emotivna reakcija, izliv gneva protiv saveza koji je bio protivan
oseanjima, istorijskim seanjima i tradicijama srpskog naroda.42 Oni koji
su preuzeli vlast, meutim, bojali su se provociranja Nemake i uskoro su
pokuali daje umire.43
Sporazum kneza Pavla sa Hrvatima doprineo je optem
neprijateljstvu Srba prema njemu, ali ukidanje Sporazuma nije bilo
prikriveni motiv pua,44 Na beogradskim demonstracijama uzvikivane su
antinemake parole kao i one kojima je traena politika demokratizacija.45
Hrvati su pak sumnjali da e oficiri koji su organizovali pu pokuati da
obnove centralistiku, unitaristiku Jugoslaviju, a brinula ih je i nagla
reaktivizacija srpskih politikih partija, koje uglavnom nisu bile naklonjene
Sporazumu. Strah od rata s Nemakom i Italijom, pomean kod nekih i sa
divljenjem prema monom i sreenom" Treem rajhu, takode su doprineli
tome da HSS zauzme negativan stav prema puu. Maek je, uostalom, bio u
Cvetkovievoj vladi, pa je bio, bar delom, i sam odgovoran za potpisivanje
pakta. On je doista i smatrao pristupanje paktu jedinim putem da se sprei
rat.
General Duan Simovi, najistaknutija vojna linost umeana u pu,
pokuao je da stvori koalicionu vladu od svih partija koje imaju korene u
narodu". To je obuhvatalo sve glavne politike partije, osim KPJ. Simovi
se nadao da e uspeti da privoli HSS da pristupi koaliciji, ali je Maek to
uslovio: traio je ne samo potvrdu Sporazuma, ve i da se policijske snage u
Hrvatskoj stave pod neposrednu kontrolu hrvatskog bana i da za primenu u
Banovini Hrvatskoj svih novih zakona,
41 Saeti prikaz opasnosti koju je pakt, mada prividno ne postavljajui velike zahteve, predstavljao po nezavisnost Jugoslavije daje Mitrovi (1984).
42 Jugoslovenski istoriari, gotovo bez izuzetka, tvrde da je dravni udar od 27. marta bio
glavni uzrok estonedeljnog odlaganja nemakog napada na Sovjetski Savez. Da nije bilo beogradskog pua, tvrde, nemake trupe bi stigle ranije do Moskve i moda uspele da je okupiraju. Ali, van
Creveld (1973), 182-83, kae:
to se tie invazije Jugoslavije, ona je bila manje 'neoekivana' u vojnom smislu no to se
obino veruje. Iako je odvukla snage od 'Barbarose', ne moe so rei da je stvarno odloila, a jos
manje prekinula, ostvarenja toga plana ...
Faktor koji je stvarno odredio poetak 'Barbarose' bio je, izgleda, nedostatak opreme za
nemaku vojsku."
Vidi i: Creveld (1972).
43 Vidi: Jovanovi S. (1976), Konferencija od 5. aprila".
44 Shvatanje da je pu pre svega antihrvatski dogaaj rasprostranjeno je kod hrvatske nacionalistike inteligencije.
45 Clissold (1978), 6:
Dva duna pred pu, britanski poslanik je lelegrafisao Idnu: 'Nemci i frankovci postaju sve
drskiji; verovatno je da e prvaci HSS, za koje je jugoslavenski ideal vaan samo ukoliko im osigurava
autonomiju, sve vie biti gurani ka separatizmu. Opozicija prema Nemakoj je najjaa u Srbiji, pa i
sve nae nade u otpor Nemakoj moraju tu biti'."

193

hrvatskih kao i jugoslovenskih, ban bude izvrno odgovoran.46 Bilo je

prirodno da hrvatski politiar bude sumnjiav prema puu srpskih oficira i
da svojom dunou smatra zatitu Sporazuma, ali Maeka je zanimalo i da
ostvari dodatnu korist za Hrvatsku. Oigledno, ni Maek ni bilo ko drugi u
njegovoj partiji nije imao ni moralne ni duhovne snage, a ni politike
odlunosti, koje je situacija zahtevala. Njihova politika je bila potpuno
liena jugoslovenske dimenzije, to je ozbiljno ograniavalo Maekovu
politiku viziju, inei je neosetljivom za istorijski trenutak. Dok je, u
vreme pua, eril veliao Jugoslaviju jer je nala svoju duu", Maek se
opredelio za opreznu neutralnost i dranje hrvatske nacije van ovog
dogaaja.47 Maek je, zatim, pristao da ue u Simovievu vladu pod
uslovom da ova pokua da umiri Nemce, a sam se ponudio da otputuje u
Berlin i odobrovolji ih. On je bio najistaknutiji i najglasniji meu onima u
vladi koji su insistirali na tome da nova vlada potvrdi pristupanje paktu i da
uini odreene ustupke.48
Nemaka je 6. aprila 1941. otpoela napad sila Osovine na
Jugoslaviju.49 Beograd je bio bombardovan i pretrpeo je velike gubitke u
civilnom stanovnitvu.50 Zagreb je izbegao slinu sudbinu, jer su Nemci
raunali na Hrvate kao na svoje potencijalne saveznike, smatrajui pu
protiv pakta sa silama Osovine uglavnom srpskom stvari.51 Jugoslavija je
bila poraena za manje od dve nedelje.52 Ona je bila nespremna za rat, dok
su na strani neprijatelja bile prednosti modernog naoruanja i iznenaenja.53
Time su svi politiki manevri naglo, ali samo privremeno, okonani i vlada
je napustila zemlju.
Velimir Terzi, penzionisani general Jugoslovenske narodne armije,
u svojoj knjizi Slom Kraljevine Jugoslavije 1941; uzroci poraza i posledice
poraza, tvrdi da su odsustvo solidarnosti izmeu Hrvata i Srba i hrvatska
nespremnost da se bore za Jugoslaviju bitno doprineli
46 Simovi je prihvatio oba zahteva. Vidi: Jovanovi, S (1976), Pregovori s Maekom";
Hrvati". Maek, sve u svemu, nije Sporazum smatrao konanim dogovorom o hrvatskoj autonomiji,
ve pre svega stupnjem u borbi za jo veu samostalnost. Vidi, izmeu oslalog Petranovi i Simovi
(1979a), 38,
47 O britanskim pokuajima da podstakmi hrvatski interes za borbu protiv Nomaca vidi:
epi(l975);Barker (1976), 87-8.
48 Maek je, izmeu ostalog, predlagao da se Nemcima ponudi odobrenje za prelazak njihovih
trupa preko jugoslovenske teritorije. Vidi: Jovanovi, S. (1976), 12.
49 O Hitlerovoj odluci da napadne Jugoslaviju i uniti jugoslovensku dravu vidi: ulinovi
(1970),49-50.
50 Broj poginulih se procenjuje na izmeu deset i dvadeset hiljada od ukupnu 250.000 stanovnika. Vidi: Pavlowiith( 1971), 107.
51 iulinovi (1970), Planovi o razdiobi Jugoslavije".
52 O operacijama i dogaajima u toku kratkotrajnog rata vidi: Aprilski rat 1941 - Zbornik dokumenata (1969).
53 Ali vidi i: Pavlowitch (1983), -150:
Dosad je naglasak bio na vie no oitoj slabosti jugoslovenskih oruanih snaga 1941 (nedovoljna spremnost, tehnoloka zaostalost, defetizam, nacionalistika nelojalnost, podrivanje" sila
Osovine i komunistike propagande, itd.). Ncmaki i iialijanski dokumenti kao da ukazuju da je
dejstvovanje u aprilskom ratu 1941. moda bilo manje sramno no to Jugosloveni jo uvek veruju."

194

brzom porazu Kraljevske jugoslovenske vojske u sukobu sa Hitlerovom

Nemakom.54 On pominje brojne sluajeve jedinica koje su se borile meu
sobom, a ne protiv neprijatelja. Uprkos svim znaajnim dokazima koje
prua u prilog svoje teze, ini se ipak da za brzi poraz Jugoslavije
preuveliava znaaj hrvatske nespremnosti na borbu. Neke hrvatske jedinice
jesu dezertirale iz Kraljevske jugoslovenske vojske, ali su mnoge pokazale
svoju spremnost da se bore protiv Nemaca.55 Veina hrvatskih oficira u
oruanim snagama ostala je lojalna sve do 10. aprila, dana proglaenja
NDH, posle ega su prosudili da je Jugoslavija propala i da joj vie ne
moraju biti lojalni.
Srpsko stanovnitvo je bilo spremnije da brani zemlju, ali je
defetizam brzo zahvatio vie oficire u preteno srpskom oficirskom koru.
Osnovni razlozi tako brzog poraza bili su nepostojanje energinog
politikog i vojnog vostva, zastareli pristup strategiji i taktici i srazmerno
loa opremljenost vojske. Vojska je samo odslikavala slabost politikog
sistema u celini,

Vlada emigrira
Vlada u izgnanstvu bila je nastavak one sastavljene posle dravnog
udara 27. marta.56 Bila je to koalicija, koja je trebalo ne samo da objedini
sve vane politike partije, ve i da stvori nacionalno jedinstvo neophodno
za suoavanje sa situacijom rata i okupacije. Ona je, meutim, bez obzira na
impresivan broj istaknutih politikih linosti, bila slaba zbog svoje duboke
podeljenosti. Njen predsednik, general Simovi, bio je ovek bez politikog
iskustva, a istovremeno nepoverljiv prema politiarima i politikim
partijama.57 Legalitet vlade u inostranstvu poivao je na Ustavu iz 1931, po
kome su ministri bili odgovorni iskljuivo kralju. Tako je kralj Petar II bio i
vladar Jugoslavije i vrhovni politiki presuditelj.58 Bilo je samo pitanje
vremena kada e spoljni uticaji navesti ovog nestabilnog mladia da svoja
ogromna ovlaenja pone koristiti protiv vladinih ministara.
51 Vidi:Terzi (1982).
55 Vidi: Bogdanov (1961); Barker (1976), The Croatiand the Defence of Yugoslavia".
56 Izbor najznaajnijih dokumenata vezanih za vladu u emigraciji do januara 1943. moe se
nai kod Krizmana (1981). Vidi i: Wheeler (1980). Pavlowitch (1981) daje najsaetiji prikaz.
57 Portret Simovia daje Jovanovi, S. (1976), Simoviev pad"; o njegovom nepoverenju prema politiarima vidi: Ibid., 23.
58 Slobodan Jovanovi je (uz punu saglasnost predstavnika politikih partija) tvrdio da je pu
obnovio nacionalno predstavnitvo kao ustavno ravnopravno kruni. Ustavna legalnost ipak je i dalje ostala u rukama kralja. Vidi: Pavlowitch (1981), 90.

195

Vlada je poivala na pretpostavci da unutranju politiku treba

ostaviti po strani dok se rat ne zavri, kako se ne bi naudilo naporima za
osloboenje zemlje. Zaista, ovo se inilo najrazboritijim za jednu vladu u
izgnanstvu, pred kojom su bili dugi rat i strana okupacija. Nacionalno
pitanje se, meutim, nije moglo izbei, i Hrvati i Srbi e u samoj vladi biti u
stalnom sukobu. Formalno govorei, vlada je bila sastavljena po principu
partijskoga ne nacionalnog predstavnitva. Juraj Krnjevi, Ivan ubai,
Juraj utej, Ilija Juki i Rudolf Biani, na primer, predstavljali su HSS u
vladi. Ali oni su sebe videli prvenstveno kao zastupnike hrvatske nacije i
smatrali su da im je osnovni zadatak da govore saveznicima u njeno ime, a
ne da sudeluju u voenju vladine jugoslovenske politike.
Nekoliko razliitih srpskih politikih partija bilo je zastupljeno u
vladi u inostranstvu, te srpski ministri nikada nisu stvorili blok" koji bi
jedinstveno predstavljao srpsku naciju. Oni su bili izmeu sebe podeljeni:
Jugosloveni" protiv Srba", partija protiv partije, pojedinac protiv
pojedinca, oni koji su gubili veru u Jugoslaviju protiv onih koji su jo uvek
verovali u nju.59 Ipak je meu njima u osnovnim pitanjima koja su se ticala
hrvatsko-srpskih odnosa i budue organizacije Jugoslavije bilo vie slinosti
nego izmeu Hrvata i njih. Hrvati su ih stoga esto doivljavali kao blok" i
svesno nastojali da razbiju njihovo u stvari nepostojee jedinstvo, to je
esto izazivalo krizu vlade.60 U svim promenama predsednika vlade u
izgnanstvu, hrvatsko-srpski sukob igrae presudnu ulogu.61 Zaista ne bi bilo
pogreno kazati daje taj sukob bitno doprineo neuspehu vlade u
inostranstvu.
Hrvati su u vladi Cvetkovi-Maek imali paritet, pa ak i nadmo
nad srpskim politiarima, poto su ovi uivali tek skromnu podrku u
narodu. Oni su se, meutim, nakon 27. marta suoili u vladi sa srpskim
politikim partijama. HSS je od tada imala pred sobom srpske ministre koji
su predstavljali prave politike partije, ili bar njihove ostatke, a te su partije
jamano bile reprezentativnije od Jugoslovenske radikalne zajednice.62 U
londonskoj vladi su bile zastupljene tri glavne srpske politike partije:
Narodna radikalna stranka, Demokratska stranka i Zemljoradnika stranka.
Bile su tu i Jugoslovenska nacionalna stranka kao i Samostalna demokratska
stranka.63 Medu samostalnim demokra59 I izvan vlade je meu Srbima bilo sukoba: izmeu mlaih i starijih oficira; kralja i kralje
vih ljudi" i ostalih; razliitih rodova vojske; i izmeu onih koji su organizovali ili pomogli udar i
onih koji su bili protiv njega.
60 Vidi: Jovanovi, S. (1976).
61 Pavlowitch (1971), 146, navodi endemski orsokak srpskohrvatskog neslaganja" u vladi u
izgnanstvu kao glavni uzrok njene nesposobnosti da bude jedinstveno vostvo svih projugoslovenskih umerenih snaga u zemlji", kao i gubitka njenog ugleda u britanskim oima.
62 Jovanovi.S. (1976), 19.
Jugoslovenska nacionalna stranka osnovana je jula 1932, kao vladina partija, ali je po Stojadinovievom dolasku na vlast 1935, prela u opoziciju. Jugoslovensku nacionalnu stranku su u

196

tima bilo je i Hrvata; njihova partija je bila saveznica HSS, ali nije bila od
velikog uticaja.64
Hrvatski i srpski ministri bili su doboko podeljeni: povremeno kao
da su jedni druge smatrali pripadnicima tuinskih, a u izvesnim trenucima
ak i neprijateljskih nacija. Predstavnici HSS u vladi nisu mogli da prihvate
da su odnosi izmeu Hrvata i Srba iskljuivo unutranja stvar koja e se
reiti posle rata, ali problem nisu smatrali ni spoljnopolitikim - samo
njihovo uee u vladi podrazumevalo je prihvatanje Jugoslavije. Bili su
svesni da bi svaki pokuaj da sa svojim srpskim kolegama uspostave odnose
zasnovane na punoj suverenosti i samostalnosti dveju nacija ugrozio njihove
odnose sa Britancima, a kasnije i Amerikancima, poto bi takva politika
mogla biti smatrana posrednim prihvatanjem NDH, saveznice sila Osovine.
Mada je Simovieva vlada potvrdila Sporazum, srpski ministri su
izbegavali da o tome javno govore. Oni su smatrali da treba voditi rauna o
antihrvatskom raspoloenju srpskog stanovnitva u Jugoslaviji, koje je bilo
veliko posle uspostavljanja NDH, a pogotovu posle ustakih pokolja Srba u
leto 1941. U vladi u emigraciji je bilo i nekoliko srpskih politiara,
otvorenih kritiara Sporazuma, to je kod Hrvata izazivalo dodatnu
nelagodnost. Ipak su srpski ministri u velikoj veini verovali da ne moe biti
povratka centralizmu i unitarizmu, i odbacivali su ideju o nezavisnoj velikoj
Srbiji. Srpski lanovi vlade, dakle, uglavnom nisu tajno planirali obnovu
srpske hegemonije", ali nisu pokazivali ni dovoljno osetljivosti za hrvatski
strah oko poloaja Hrvatske u buduoj Jugoslaviji. Ministri lanovi HSS bili
su, sa svoje strane, netrpeljivi i njihov je pristup nacionalnom problemu
esto bio dogmatski. Sukob izmeu Hrvata i Srba bio je, u sutini, oko
gotovo konfederalnog statusa Banovine Hrvatske, za koji je veina Srba
tvrdila da ga prihvata, ali - sa hrvatskog stnovita - s nedovoljno odlunosti i
iskrenosti, i oko odbijanja Hrvata da se opredele za obnovu Jugoslavije ili
ukljue u optejugoslovensku politiku.65
Hrvati su eleli da budu predstavnici suverene hrvatske nacije (i bili
su donekle prihvaeni kao takvi), dok su istovremeno bili tek jedna od
partija u koalicionoj vladi. Struktura vlade je bila neodreena: ostajalo je
nejasno da li je ona koalicija politikih partija, ili federacija odnosno
konfederacija nacija. Hrvatski ministri su insistirali na tome da
vladi u emigraciji predstavljali oni politiari koji nisu prili Juguslovenskoj radikalnoj zajednici, koju
je Stojudinovi osnovao avgusta 1936. Partija je bila na Maekovoj listi Ujedinjene opozicije 1928
(osim u Hrvatskoj, gde su se lokalni prvaci pridruili vladinoj listi). Ona je bila tvorevina kralja
Aleksandra, opredeljena za unitarizam i centralizam. U oima mnogih Hrvata i dalje je bila prevashodno partija Aleksandrove diktature.
64 Slovence je u vladi u emigraciji predstavljala Slovenska ljudska stranka.
65 Vidi: Jovanovi, S. (1976), Jugoslovensko pitanje".

197

nisu obavezni da prihvate veinske odluke koalicione vlade.66 Time su, u

stvari, dali sebi pravo da blokiraju svaku vladinu odluku; taj liberum veto
dao im je status suverene nacije.67

Antijugoslovenstvo Hrvatske seljake stranke

Vladko Maek je odluio da ostane u zemlji i posle napada sila
Osovine aprila 1941.68 Iako je odbio ponudu Nemaca da osnuje hrvatsku
vladu, izdao je proglas u kome savetuje hrvatskom narodu da ne prua otpor
italijanskim i nemakim okupacionim snagama i da sarauje s novim
reimom. Proglas nigde ne pominje da treba pristupati ustakom pokretu ili
pomagati nemakim i italijanskim ratnim naporima.69 Proglas je, pri tom,
ipak sav u duhu neopiranja i ekanja na bolja vremena" (tipian pristup
HSS kada je suoena sa agresivnom silom). Ustae su Maeka smatrali
neprijateljem, jer se nije slagao s njihovim teroristikim metodama i jer je
sklopio, po njihovom miljenju, sramni kompromis sa beogradskim
reimom. Ipak je Maekov proglas, iji je uinak bio znatan, pomogao
ustakom reimu da se ustolii.
Maek je ubrzo bio uhapen i poslat u koncentracioni logor, da bi
kasnije bio interniran na imanju u rodnom selu, i tako do kraja rata ostao
van politike. Njegov zastupnik u vladi u emigraciji bio je generalni sekretar
HSS Juraj Krnjevi, ovek koji je meuratno razdoblje uglavnom proveo
kao emigrant i bio slabo poznat u zemlji. Bio je na glasu kao nepomirljivi
hrvatski nacionalista i mrzitelj Srba.70 Krnjevi je u Simovievoj vladi
postao potpredsednik.71 Ve avgusta 1941. Krnjevi, predstavljajui se kao
glavni zastupnik hrvatskog naroda", a uopte se ne konsultujui s
jugoslovenskom vladom, bezuspeno po66 Opti prikaz politike jugoslovenske vlade u emigraciji prema Hrvatskoj i hrvatskom pitanju
daje Kljakovi (1971-73).
67 Stalni sukobi izmeu hrvatskih i srpskih ministara naveli su britansku vladu i ministarstvo spoljnih poslova da posumnjaju u mogunost odranja Jugoslavije. Oni su jugoslovensku vladu
u emigraciji smatrali nekompetentnom i sve ee su se meali u njene poslove. Kasnije su (naroito od sredine 1943), uticali na izbor predsednika vlade i imenovanje vladinih ministara, kao i na
sadrinu odreenih znaajnih politikih deklaracija. Vidi: Clissold (1978); Krizman (1981).
68 Vidi: Maek (1957), poglavlje I I , Crisis and Coup"; poglavlje 15, .,War and Fascism".
69 O Maekovom proglasu vidi: ulinovi (1968), Kako je dolo do Maekovog proglasa na
zagrebakoj radiostanici".
70 O ustakoj verziji Krnjevievih antisrpskih aktivnosti u vladi u emigraciji vidi: Kovai
(1970). 98-9, 205, 277.
71 Predsednik vlade je imao tri zamenika, od kojih je svaki predstavljao jednu od tri priznate
nacije u Jugoslaviji: srpsku, hrvatsku i slovenaku.

198

kuava da stupi u pregovore s britanskim ministrom inostranih poslova,

Entoni Idnom, oko posleratnih granica izmeu Italije i Hrvatske.72
Krnjevi je u ekstremnom obliku predstavljao ono to je bilo
zajedniko veini hrvatskih nacionalista, i u HSS i u ustakom pokretu. On
je poao od ispravnog ali preuvelianog uvianja da srpskim politikim
patnjama manjka dovoljno razumevanja za hrvatske probleme.73 Potom je
razvio jedno tumaenje srpske politike u kome je centralno bilo uverenje da
su razlike izmeu srpskih partija, pa ak i izmeu njih i kraljeve diktature
koja ih je ukinula, male i sporedne, a u mnogim sluajevima nita drugo do
lukavstvo smiljeno da zbuni i podeli Hrvate u njihovoj borbi za vlastita
nacionalna prava.74
Celokupnom svojom politikom aktivnou Krnjevi je podravao
ideju nezavisne hrvatske drave.75 Da ne podri NDH odluio je u prvom
redu zbog toga stoje verovao da e Nemaka i Italija, zemlje iji je ona bila
saveznik, biti poraene.76 (Uopte je stav HSS tokom rata - stav koji e se u
krajnjem ishodu pokazati kobnim po nju kao delatnu politiku snagu - bio
da ostavi to je mogue vie izbora otvorenim.) U kontaktima s
predstavnicima hrvatskih zajednica u Sjedinjenim Amerikim Dravama
Krnjevi je sasvim otvoreno izraavao svoj separatistiki nacionalizam i
nije se smatrao obaveznim da vladi polae rauna o svojim akcijama.77
Konstantin Foti, jugoslovenski diplomatski predstavnik (kasnije
ambasador) u Vaingtonu, uskoro posle prvih pokolja Srba u NDH poeo je
da smatra Hrvate neprijateljskom nacijom, a zatim i da se zalae za
odbacivanje koncepta jugoslovenske drave i za koncentraciju srpske
energije na stvaranje srpske drave.78 Foti, za razliku od
72 Vidi: epi (1975). Uglavnom su svi lanovi HSS u vladi nastojali da vode samostalnu
hrvatsku i HSS-ovsku spoljnu politiku.
73 O Krnjevievoj duboko usaenoj odbojnosti prema Srbima i njegovom uverenju da je svaki
dijalog ili kompromis izmeu Hrvata i Srba nemogu vidi, izmeu ostalog, i pismo njegovog saradnika i prijatelja Branka M. Pcelja u Naoj rei br. 305, 18,
7-1 Vidi: Jovanovi, S. (1976), Hrvati".
75 Vidi, na primer, Krnjeviev memorandum britanskoj vladi u prolee 1933. Tu on razmatra,
uz pristanak Maeka, voe hrvatskog nuroda", mogunost uspostavljanja nezavisne Hrvatske pod
britanskom zatitom. Boban (1971), 122-4.
76 O Krnjevievom uverenju da e Nemaka i Italija biti poraene vidi: Krizman (1981), 20,
Izjava Dra Jurja Krnjevia".
77 Ministri u naelu nisu smatrali da su obavezni da izvetavaju vladu o svojim neoficijelnim
aktivnostima, a nisu bili ni spreavani da samostalno vode politiku sa stranim vladama i stranim
obavetajnim slubama, ili sa pripadnicima njihovih nacionalnih zajednica, uglavnom u Sjedinje
nim Amerikim Dravama. O Krnjovievoj posleralnoj podrci nezavisnoj hrvatskoj driavi, odbijanju da osudi ustake zloine i l i da se distancira od bivih ustaa, i o njegovom istovremenom strahu
od konkurencije ustaa za vostvo meu hrvatskim emigrantima, vidi: Pismo Dr. Dinka uljka",
Na pragu sutranjice, sveska 2, br. 2 (6) (mart 1976). O njegovoj podrci borbi svim silama" za ne
zavisnu hrvalsku dravu vidi, izmeu ostalog, njegov govor na konferenciji HSS u Klivlendu,
odranoj 5. septembra 1952. godine, o kojoj izvetava Danica od 17. septembra 1952, Navedeno u:
Kovai (1970), 279.
78 Posle ustakih pokolja neki su srpski politiari u izgnanstvu izgubili svaku nadu da e
Srbi i Hrvati ikada vise moi da ive zajedno i poeli su da zagovaraju stvaranje samostalne srpske

199

Krnjevia, nije bio pre rata antijugosloven, a kao iskusni diplomata bio je
mnogo kontrolisaniji i diskretniji u svojim antihrvatskim iskazima nego
Krnjevi u svojim antisrpskim. Ipak se ak ni Krnjevi, iz taktikih razloga,
nikada nije otvoreno izjasnio protiv Jugoslavije.
I Krnjevi i njegov srpski dvojnik Foti bili su separatisti i
protivnici jugoslovenske ideje. Onu drugu" naciju su smatrali neprijateljem
i za jugoslovensku vladu su radili samo zato to su drali da je to privremeno korisno. Obojica su imali i ekspanzionistike ideje, polaui pravo
svoje nacije na teritorije one druge".79 Krnjevi i Foti su bili moda
najnepomirljiviji nacionalisti meu politiarima u emigraciji, ali njihov
antagonizam zbog toga ne prua nita manje tanu sliku dubokih podela
koje su u Londonu postojale.80 Vlada je tolerisala Fotia i oklevala da
pozove na odgovornost Krnjevia, svog ministra i potpredsednika, te su tako
obojica mogla da nastave sa svojom delatnou.81

Dejstvo ustakog genocida

Najtei sukob izmeu Hrvata i Srba u vladi u emigraciji izbija
krajem leta i poetkom jeseni 1941. poto su vesti o ustakim pokoljima
Srba doprle do Londona.82 Hrvatski politiari su bili neodluni i dvosmisleni
u osudama ovih grozota, to je razgnevilo Srbe. ak i oni
drave. Ekstremniji su u nju hteli da ukljue ne samo Bosnu i Hercegovinu. ve i velike delove dananje Hrvatske. Neki su ak zamiljali da bi te teritorije valjala etniki oistiti", tj. Hrvate (pa
ak i muslimane) proterati s njih, emu je trebalo da poslui etniki pukret. O Fotievnj antihrvatskoj propagandi u srpskoj zajednici u Sjedinjenim Dravama vidi: Krizman (1981), 130, ,,S. Kosanovi - S. Jovanoviu"; 186 ,,I. ubasi - S. Jovanoviu i ministrima". O Krnjevievom verovanju da
iza Foticevih aktivnosti stoji srpska zavera vidi: Krizman (1981), 203, Zapisnik sjednice vlade".
79 Vidi: Jovanovi, S. (1976), Hrvati".
80 Tako je Momila Ninia, ministra spoljnih poslova, britanski Forin Ofis smatrao antihrvatom gotovo fanatikog stepena". Clissold (1978), 8. Meutim, neprijateljski stav Forin Ofisa
prema Niniu mogao je da bude delimino uzrokovan njegovim naporima da vodi jugoslavensku
spuljnu politiku nezavisno od svih velikih sila, ukljuujui i Veliku Britaniju. Vidi: Pavloivitch
(1981), 90- 101; Pavloivitch (1985), poglavlje 2, Momilu Nini: The European Policy of the Government in Exile".
81 Milan Grol, ministar u vladi i voa Demokratske stranke, pie marta 1943. godine predsedniku Slobodanu Jovanoviu: ,,I sama ideja [jugoslovenske] drave je u krizi." Osnovni uzrok je
sukob izmeu Hrvata i Srba, kako u samoj zemlji, tako i u vladi u izgnanstvu. Vidi: Pismo Milana
Grola", Naa re, br. 219, 9; Krizman (1981), 219, Zapisnik sjednice vlade"; 226, Zapisnik sjednice vlade".
82 Pavlowitch (1981), 102, otroumno primeuje: ,,U emigraciji i pod okom zbog skoranjih
zbivanja u domovini, partijski prvaci su se iznova suoili s predratnim srpsko-hrvatskim pitanjem,
zastraujue uvelianim." Pavloivitch, meutim, potom pie (ibid., 102): Srpsko-hrvatski se problem iz samo politikog i ustavnog pitanja pretvorio u temeljno pitanje samog opstanka zemlje."
Hrvatsko pitanje je pak oduvek bilo pitanjr postojanja jugoslovenske drave, jer je bilo tesno pove
zano sa separatizmom. Ono nikada nije ni bilo samo politiko ili ustavno pitanje.

200

srpski politiari koji su pre toga bili bliski sa HSS (predstavnici Zemljoradnike stranke, na primer) zateu svoje odnose s Hrvatima. Hrvatski
ministri su pokuavali da umanje strahote ustakih pokolja, i da ih objasne"
kao reakciju na predratno srpsko ugnjetavanje.83 Potpuno zanemarujui
prirodu i obim ovih dogaaja, oni su ih uporedivali s progonima Hrvata u
predratnoj Jugoslaviji, izmeu ostalog, sa otputanjem s posla hrvatskih
uitelja optuenih za nacionalizam u vreme diktature kralja Aleksandra.81
Srpski politiari su bili jedinstveni u svom insistiranju na odlunoj
javnoj izjavi hrvatskih ministara o pokoljima u kojoj bi oni iskazali svoje
gnuanje nad ustakom politikom. Srpski ministri su bili pod pritiskom
srpskog javnog mnjenja u zemlji, koje se okretalo i protiv Hrvata i protiv
ideje Jugoslavije, kao zajednike drave Srba i Hrvata. Oni su zato smatrali
da je najhitnije pokazati da se vlada u emigraciji, ukljuiv i njene hrvatske
lanove, energino suprotstavlja ustakom reimu. Hrvatski lanovi vlade
su, meutim, sumnjali da srpski politiari preuveliavaju broj rtava pokolja
da bi potkopali poloaj hrvatskih ministara u vladi i njihove odnose sa
Britancima. S obzirom na reputaciju nekih srpskih politiara kao intriganata
i mrzitelja Hrvata, takve sumnje u njihove motive nisu bile neopravdane;
bilo je tano i da je broj rtava preuveliavan. Ali prave brojke su svejedno
bile ogromne. Pred licem ovog planiranog, organizovanog i sistematino
vrenog genocida hrvatski politiari su, ipak, iznad svega vodili rauna o
ouvanju hrvatskog nacionalnog prestia.85
O izvetajima o pokoljima u NDH i njihovom uticaju na londonsku vladu vidi: Krizman
(1981), 81, ,,Lj. Hadzi-orevi" - Duanu Simoviu"; 89, ,,I. umenkovi - Ministarstvu vanjskih
poslova"; 98, ,,I. umenkovi - M. Niniu"; 122, Episkop Dionizije - Ivanu ubaiu"; 177, ,,I.
umenkovi - S. Jovanoviu".
83 R.V. Siton-Votson, britanski istoriar Austro-Ugarske i Balkana, inae uglavnom sklon
hrvatskim zahtevima, smatrao je Hrvate najsvadljivijim od svih Slovena, Mada je to i preterivanje i
simplifikacija, ipak je tano da su se Hrvati u svojoj istoriji esto suprotstavljali koristei se deklaracijama i rezolucijama. Oni nisu imali samostalnu dravu u kojij bi se njihove poilitike elite uile
odgovornosti vladanja, a ni dovoljno snage da revolucijom dovedu u pitanje Be ili Budimpetu, pa
su se oslanjali na taj tip opozicione borbe. On je, vremenom, obeleio hrvatski politiki mentalitet
Krikovi (1925), 24, primeuje:
. vekovna oajnika borba protiv mnogo monijih protivnika gurnula je Hrvate u ovaj
jalovi prostor negacija, principijelnih rezervi i protesta."
Ibid., 24-5:
Odbojna prema svakoj revoluciji [,..], slaba u smiljanju novih politikih puteva i sredstava,
prenejaka da potakne interes evropskog javnog mnjenja za svoju potenu borbu (hrvatska) je politika
bila uglavnom ideoloka, filozofska, dogmatska i sektaka."
84 Vidi: Jovanovi, S. (1976), 62. Zanimljivo je da Jovanovi, koji s pravom primeuje da je
pogreno smatrati ustake masakre gotovo jednakim otputanju hrvatskih uitelja, ta otputanja
opisuje kao sluaj obinog partijskog progona". Ona su, u stvari, bila neto znatno gore - sluaj
nacionalnog progona.
85 Dzordz Rendel, britanski poslanik kod jugoslovenske vlade u izgnanstvu, pie o nespremnosti Hrvata da daju neku jasnu i nedvosmislenu izjavu kojom bi osudili i odbacili zverslva koja su
ustae poinili. Umusto toga, oni s naizgled tipinom kratkovidom tvrdoglavou odbijaju da budu
bilo mudri, bilo velikoduni, i nastavljaju da biuju krepalog konja hrvatskih jadikovki. U to vreme
obe strane [i Hrvali i Srbi] su izgubile iz vida da je svetski rat uao u kritinu fazu ..." Rendel

201

Budui da antisrpska politika ustakog reima nije bila odluno i

otvoreno odbaena od hrvatskih ministara, jedinstvena jugoslovenska vlada
potom je postojala samo na papiru.86 Hrvatski i srpski ministri, kao
pojedinci, nisu bili ni intelektualno nesposobni (neki od njih bili su poznati
kao ozbiljni i naitani intelektualci), ni bez integriteta, a ipak, unatrag
gledano, njihovo ponaanje izgleda groteskno neprimereno: u vreme
najvee tragedije jugoslovenskih naroda nisu bili u stanju da prevaziu
paralizu nacionalne iskljuivosti. Sve do kraja rata e ostati zatoenici
vlastitih uskih nacionalnih ideologija.
Jedan od ciljeva ustakog terora bio je i podrivanje ideje jedinstvene
Jugoslavije, time to e saradnju Hrvata i Srba uiniti nemoguom. Paveli
je u izvesnom smislu i ostvario taj cilj, jer su ustaki pokolji pogorali
odnose izmeu Hrvata i Srba u emigrantskoj vladi. Ali ono stoje Paveli
zapravo sa uspehom unitavao bila je meuratna Jugoslavija nacionalnih
politikih partija, Ustaka politika je, meutim, pridonela jaanju
partizanskog pokreta, poto je mase Srba u NDH gurnula u naruje
partizana. Jer, komunistika nacionalna politika je, u uslovima
bratoubilakog graanskog rata do kojeg je dolo posle ustakih pokolja,
bivala sve privlanija pripadnicima razliitih jugoslovenskih nacija.
(1957), 216 (i. Rudolf Biani, lan londonske vlade, napisao je memorandum u kome je pokuao da
okrivi muslimane za pokolje Srba, istovremeno optuujui Nemece za. njihovo neorganizovanje. Mada
je ustae i frankovce smatrao odgovurniim, ipak ih je predstavljao kao sredstva u rukama nemake
politike. Nijedna od tih tvrdnji nije, meutim, bila tana. Nemci su se uglavnom protivili pokoljima, a
ustake jedinice, madu je u njime bilo muslimana, bil e su preteno rimokatolike hrvatske. U
ustakom vostvu i medu oficirima muslimani su bi l i sasvim retki. Biani je, takoe, bio uvoren da
su Srbi u NDH isto toliko krivi za pokolje knliko i Hrvati. Pn njegovom je miljenju starno stanje
stvari" bilo sldee:
1. Hrvati ubijaju Srbe;
2. Hrvate kolju Hrvati;
3. Srbi kolju Hrvate;
4. Srbi kolju Srbe."
(Krizman, 1981, 118, Memorandum Dra Rudolfa Biania) Imajui u vidu injenicu da je
broj srpskih rtava bio mnogo vei od hrvatskih, stavovi poput Bianievih morali su Srbima - kako
u londonskoj vladi tako i u srpskoj zajednici u Sjedinjenim Amerikim Dravama - delovati kao
nedovoljna osuda ustaa.
86 U pismu predsedniku vlade Slobodanu Jovanoviu Milan Grol je krivicu za krizu vlade video i u odsustvu ozbiljne osude ustakih pokolja od strane hrvatskih lanova kabineta. Vidi: Pismo
Milana Grola", Nau re, br. 221, 2. Dok su Hrvati oklevali da napadnu ustaku politiku i svim
srcem uestvuju u vladi, a Srbi bili nespremni da u potpunosti odbace srpski centralizam i unitarizam i zaustave etnika nasilja nad Hrvatima i muslimanima. KPJ je bi l a energino projugoslovenska. Ona je bila i protiv etnika i protiv ustaa, nastojei da onemogui sve nacionalistike sukobe.
Odbacivala je srpsku hegemoniju i bila za federalizam. Predvoena jedinstvenim ratnim kabinetom", tj. Politbiroom i Vrhovnim tabom, ona je uspela da ujedini ljude razliitih nacionalnosti, kako
u samom rukovodstvu, tako i meu kadrom i obinim vojnicima.

202

etnici kao srpski pokret

Kralj Petar II januara 1942, pod pritiskom predstavnika veine
politikih partija, smenjuje predsednika vlade generala Simovia.87
Simovievo nepoverenje prema politiarima koje je smatrao razbijaima
jugoslovenskog nacionalnog jedinstva dovelo ga je u sukob sa ostalim
lnnovima vlade.88 Naroito su Hrvati bili protiv Simovia. Mada je
njegovo jugoslovenstvo, po svemu sudei, bilo iskreno, nije mu bilo
preporuka u njihovim oima. Oni su u tomo videli maskirani srpski
hegemonizam i pretnju njihovim nacionalnim tenjama. Uz to, da je na
Hrvatima bilo da biraju da li bi radije imali posla sa samodrcem poput
kneza Pavla ili sa srpskim politikim partijama, oni bi se pre opredelili za
samodrca. Srpski parlamentarci kao da su im se vie inili kao predstavnici
srpskih interesa nego srpski antiparlamentarni autokrata. Ali, Hrvati su
izmeu srpskih politikih partija i srpskih oficira ipak pre bili za politike
partije. estojanuarska diktatura nije se direktno oslanjala na vojsku i ona je
bila pasivna sve do pua 27, marta 1941. Ipak, vojska je bila prisutna u
pozadini i nije bilo sumnje da je jedan od stubova centralistike i
unitaristike Jugoslavije. Ona je, takode, bila najsrpskija od svih institucija
u dravi.89 Zato su Hrvate njihovi najdublji nagoni upozoravali da je Srbin u
uniformi najnespremniji da popusti hrvatskim zahtevima.90 On e vazda
centralizovanu i unitaristiku jugoslovensku dravu smatrati preduslovom
odbrane zemlje, a traenje autonomije tumaiti kao opasnost po njen
opstanak. Simovi uz to u oima Hrvata nije bio samo srpski general, ve i
vo i objedinitelj svih srpskih partija u vladi. Oni su bili uvereni da bi se,
bez njega, taj srpski blok raspao.91
Novi predsednik vlade postaje Slobodan Jovanovi, profesor
ustavnog prava i najistaknutiji srpski istoriar izmeu dva rata, koji je
takoe bio i predsednik Srpske kraljevske akademije nauka. Njegov pristup
srpskoj istoriji je bio kritian: njegove sjajne analize i britka du87 Vidi: Jovanovi, S. (1976), Simoviev pad".
88 O Simovievom jugoslavenstvu vidi: Jovanovi, S. (1976), 18.
89 U itavom meuratnum razdoblju Srbi su inili apsolutnu veinu oficirskog kora. Od oko
230 jugoslavenskih generala 1941. gndine 21 su bili Hrvali i 10 Slovenci, a svi ostali Srbi. Od kraja
30-tih godina poinje sporo ali stalna da se poveava broj nesrpskih generala i drugih oficira. Vidi:
Pavlovvitch(1983).
90 injenica da je Simovi ve bio prihvatio Maekove zahteve nije bilo dovoljno jemstvo
Hrvatima.
91 O hrvatskom vienju srpskih partija kao bloka vidi: Jovnnovi, S. (1976), Simoviev pad",
naroito 10-22. Zapravo su srpske partija - sa Simoviem i l i bez njega - bile ne samo mnogo
manje blok no to su Hrvati verovali, nego su Srbi bili i razjedinjeniji od Hrvata. Ipak su se u nekim
pitanjima i slagali. Vidi: Ibid., Srbi", naroito 73. Jovanovi, S. (1976), 22, ovako komentarie Simoviev pad: Simoviev pad bio je prouz.ra kn van velikom krizom srpskohrvatskih odnosa. On bi
se, razume se, mogao pravdati da bi ta kriza, upravo ssbog svoje vanosti, prouzrokovala pad i
veine drugih na njegovom mestu."

203

hovitost unitili su mnoge mitove srpskog nacionalizma. A ipak je upravo

on bio predsednik nacionalistikog Srpskog kulturnog kluba, osnovanog
1937, koji je nastojao da unapredi kulturno i politiko jedinstvo svih Srba u
Jugoslaviji (i, nakon Sporazuma, uspostavi srpsku jedinicu, tj. neku vrstu
srpske banovine u Jugoslaviji), i kritiar Sporazuma sa ustavne take
gledita. Uz to je podravao i etniki pokret Drae Mihailovia. Jovanovi
do rata nije imao ni sposobnosti ni ambicija da se bavi politikom,92 ali su ga
okolnosti dovele na vodei poloaj u najteem ratnom vremenu.93
Jovanovieva podrka Mihailoviu tek delom je objanjiva
manjkom informacija o aktivnostima etnikog pokreta.94 (Vlada nije imala
nikakvih neposrednih i pouzdanih dodira sa zemljom, pa je, samim tim, bila
ravo obavetena.) Jovanovi je bio antikomunista, a i slagao se s onim to
je smatrao etnikom osnovnom zaokupljenou srpskim nacionalnim
interesima, to je jo vie udaljilo Hrvate i Srbe, ministre vlade u
inostranstvu.95 Kao i u sluaju ustakog genocida, vlada nije bila u stanju da
zauzme jedinstven stav prema etnikom pokretu i pogotovu prema
srpskom ovinizmu veine njegovih voa. Srpski lanovi vlade su veliali
Mihailovia i etnike kao junake otpora okupatoru, dok su se Krnjevi i
utej plaili etnike antihrvatske politike, i sistematski nastojali da umanje
ugled etnika u oima saveznika.96 Njihova kritika etnike antihrvatske
politike je umnogome bila opravdana, ali ni pritube srpskih ministara na
Krnjevievu i utejevu nelojalnost vladi nisu bile sasvim neumesne. Mada
lanovi vlade u kojoj je Mihailovi bio ministar rata (pa tako i njihov
kolega), uestvovali su u antietnikoj propagandi iza lea srpskih
ministara. Ta propaganda hrvatskih lanova vlade i hrvatskih emigrantskih
grupa bez sumnje e uticati na to da saveznici odbace etnike i priznaju
partizanski pokret, to e pomoi konanoj pobedi komunista.97
Jugoslovenska vlada u izgnanstvu pravi 1942. godine greku koja je
ogromno pomogla partizanskom pokretu. Ona nalae Mihailoviu da
92 Portret Slobodana Jovanovia kao naunika daje Vlaji (1959). O Jovanoviu, kao istoriaru i politiaru vidi: orevi, D. (1971).
93 Veza izmeu jugoslovenske vlade u izgnanstvu i zemlje odravana je pre svega posred
stvom Britanaca. Veza s Mihailoviem ila je preku britanske vojne komande na Srednjem Istoku.
Vidi: Jovanovi, S. (1976), Pitanje generala Mihailovia", naroito 33.
94 O slinosti Jovanovievih i Mihailovievihpogleda i ciljeva" vidi: Pavlovitch (1981), 96.
95 Istorija Mihailovievog pokreta moe se, izmeu ostalog, nai kod Hobertsa (1973) i Tomasevicha (1975).
96 Britanci su Mihailovia uglavnom smatrali anti hrvatom. Kako bi zaustavio ustake pokolje,
Mihailovi je, na primer, 1942. godine nagovarao saveznike da zaprete bombardovanjem
ustakih centara - Zagreba, Karlovca i Varadina" da bi se prekinulo istrebljenje Srba. Vidi: Krizman (1981), 240, ,,M. Nini - K Fotiu".
97 Opti prikaz britanske ratne politike u jugoistonoj Evropi (pa i prestanak podrke.etnicima i podravanje partizana) duje Barker (1976). Pronicljivu i dobro argumentovanu (premda ne
potpuno ubedljivu) odbranu britanske politike daje ibid., Postscript". O kritinom razdoblju
1942 - 1913. vidi: Barker (1979).

204

do saveznikog iskrcavanja u Jugoslaviji izbegava direktni sukob s

Nemcima, i da to je mogue vie trupa poalje na teritoriju NDH radi
zatite Srba od ustakih pokolja. Mihailovi je u to vreme uglavnom i
prestao da se bori protiv Nemaca. etnici u Crnoj Gori, Hercegovini i
Dalmaciji su ve saraivali sa Italijanima u operacijama protiv partizana.
Mihailovi isto tako veih i pokretnijih jedinica za slanje u Bosnu nije imao.
(Njegova gerila je, za razliku od partizanske, bila tradicionalna pa samim
tim i lokalna.) No svejedno je obelodanjivanje ovih londonskih naredbi
samo uvrstilo - u Jugoslaviji i Velikoj Britaniji (uz pomo delotvorne
komunistike propagande) - ve stvorenu sliku etnikog pokreta i vlade u
emigraciji, kao sklonih pasivnosti i saradnji s okupatorima Jugoslavije i
prevashodno zaokupljenih borbom protiv komunizma, a za ouvanje srpske
prevlasti u Jugoslaviji.98 Naroito je nalog o borbi protiv ustaa, budui da
nije bio propraen nikakvim uputstvima o odnosu prema Hrvatima i
muslimanima, i onim etnikim komandantima koji su poinili zloine nad
hrvatskim i muslimanskim civilima, delovao kao pokuaj nastavljanja, pa
ak i eskalacije, hrvatsko-srpskog rata.
Predsednik vlade Slobodan Jovanovi daje ostavku juna 1943, pre
svega zbog krize hrvatsko-srpskih odnosa.99 Jovanovi je bio pripremio
nacrt Deklaracije o ratnim i optim ciljevima dravne politike
jugoslovenske vlade", u kojem se zalagao za federalni sistem i pluralistike
parlamentarne politike ustanove. Deklaracija je trebalo da bude osnov
hrvatsko-srpske saradnje kako u vladi u izgnanstvu tako i u samoj zemlji, te
da omogui vladi da se usredsredi na stvaranje politike voenja rata i
graanskog rata.100 Meutim, Hrvati su, i pored toga to su prihvatali
osnovnu liniju nacrta, Jovanovia smatrali neodgovarajuom osobom za
ostvarenje takve jedne deklaracije. Po Krnjeviu, Jovanovi nije bio ni
dovoljno Jugosloven ni dovoljno demokrata za taj zadatak. Hrvati su
iskoristili svoj liberum veto i kriza vlade se nije mogla izbei.101
Kralj je Miloa Trifunovia, starog politiara iz Radikalne stranke i
protivnika Sporazuma, imenovao za predsednika vlade. Oekivalo se da e
Trifunovievo imenovanje dovesti do Krnjevieve saradnje, poto je
Jovanovi uklonjen, a Krnjevi je naelno prihvatao deklaraciju. Ali se
Krnjevi tad poinje protiviti deklaraciji, zahtevajui da se u nju unesu novi
amandmani s posebnim osvrtom na Sporazum. To je, navodno, bilo nuno
jer je Trifunovi privatno izrazio svoje rezerve prema
98 Za analizu razloga za Mihailoviev stav prema okupatorskim vlastima vidi, izmeu osta
log: Milazzo (1975), poglavlje 5, The Dilemma of Tacticsl Collaboration"; Conclusion".
99 Vidi: Jovanovi, S. (1976), Jugoslovensko pitanju".
100 Jovanavi je takoe eleo i da je iskoristi protiv tvrdnji hrvatskih politiara i KPJ da su
Srbi zainteresovani za ponovno uspostavljajte predratne srpske hegemonije". Vidi: Jovanovi, S.
(1976), 54-5.
101 Jovanovi, S. (1976), 55.

205

Sporazumu.102 Hrvatsko-srpski sukob su potom zaotrili drugi problemi, i

hrvatski ministri su objavili da oni vie nee saradivati sa svojim srpskim
kolegama; vladu ipak nisu napustili. Trifunovi 10. avgusta (posle manje od
dvomesenog mandata) podnosi ostavku.
Imenovanje Boidara Puria, predratnog jugoslovenskog poslanika
u Francuskoj, bilo je uglavnom rezultat intriga. Kralj je, delom pod
britanskim uticajem, posegao za svojim velikim ustavnim ovlaenjima.103
Purieva vlada je bila nepolitika vlada, uglavnom sastavljena od dravnih
inovnika. Iako delom britanska tvorevina, oduprla se njihovim zahtevima
da prestane s podrkom Mihailoviu i, namesto toga, ponovo ga imenovala
za ministra rata. Budui bez ikakvog politikog autoriteta, vlada je odluila
da i ne pokuava da uspostavi hrvatsko-srpsku saradnju.
Juna 1944. Ivan ubai, jedna od vodeih linosti HSS i predratni
ban Hrvatske, postaje, na erilovu sugestiju, predsednik vlade. On je
zakletvu poloio kao vlada jednog oveka, spajajui svoj predsedniki
poloaj sa svim ministarskim. Britanci su verovali da e on, kao Hrvat, pre
dii ruke od Mihailovia i nai zajedniki jezik s partizanskim pokretom, to
se i pokazalo tanim. On je priznao partizane (tj. Narodnooslobodilaku
vojsku) kao jedinu jugoslovensku snagu koja se bori protiv okupatora i
prihvatio privremenu upravu koju su paitizani organizovali na teritorijama
pod njihovom kontrolom. Sklapajui sporazum s Titom juna 1944, nije
ponovo imenovao Mihailovia ministrom vojske i kasnije ga je razreio
dunosti naelnika taba Vrhovne komande.104 U privremenoj
jugoslovenskoj vladi formiranoj marta 1945, na ijem je elu bio Tito,
ubai i nekolicina drugih londonskih politiara koji su ga podravali
predstavljali su samo zanemarljivu manjinu. Bio je to kraj jugoslovenske
vlade u izgnanstvu.
102 Krnjevi je prethodno ve bio podrao imenovanje Trifunovia za predsednika vlade umesto Jovanovia, i pored toga io je Jovanovi bio mnogu umereniji kritiar Sporazuma, a Krnjevi
prihvatio njegov nacrt Deklaracije. (O Trifunovievoj kritici Sporazuma i njegovom uverenju da su
HSS-ovski ministri nastavljai nacionalizma Ante Starevia vidi: Krizman, 1981, 22-1, Zapisnik
sjednice vlade".) Krnjevi je oito vrio opstrukciju svakog oblika zajednike politike ili deklaracije
jugoslovenske vlade, verovatno zato to je u paralizi vlade video ansu za hrvatsku samostalnost.
103 Jo od aprila 1942. kralj je eleo da se oeni grkom princezom Aleksandrom, neakom
kralja ora II. Veina srpskih ministara je bila protiv te ideje, bojei se - kako se ispostavilo, s
pravom - da e se KPJ u svojoj propagandi posluili takvom javnom svadbenom svetkovinom kao
dokazom kraljevog nedostatka simpatija za ratne patnje Srba. Hrvatski ministri i Britanci su iskoristili ovu situaciju da bi manipulisali i kraljem i oslobodili se onih srpskih politiara sa kojima se
(od Jovanovia nadalje) nisu slagali. (Kralj Pelar II i princeza Aleksandra konano su se venali
marta 1944. u Londonu.) Vidi: Pavlovici (1975); Jovanovi, S. (1976), Kraljeva enidba".
101 Mihailovia je poetkom 1942. vlada u emigraciji imenovala za ministra vojske (ili ministra vojske, mornarice i vazduhoplovslva, u ta su ukljuivane Jugoslovenska vojska u otadbini",
kao i jedinice na Bliskom istoku). Dobio je najvii in u vojsci, in armijskog enerala, mada je na
poetku rala bio samo pukovnik. Mihajlovi je bio i naelnik uiba Vrhovne komande. Kralj je formalno bio vrhovni komandant oruanih snaga, ali je, po propisima Kraljevine Jugoslavije, u ratu
Generaltab postajao Stab Vrhovne komande, a stvarni komandant oruanih snaga bio je upravo
naelnik taba Vrhovne komande.

206

Hrvati - kolebljivi antikomunisti

Jugoslovenska vlada u izgnanstvu nije uivala naroitu podrku ni
kod hrvatskih zajednica u Sjedinjenim Amerikim Dravama, ni kod Hrvata
u zemlji.105 Osnovni razlog je bila njena bezuslovna podrka etnikom
pokretu, koji je veina Hrvata smatrala velikosrpskim pokretom privrenim politici srpske dominacije, osvete nad Hrvatima i muslimanima i
stvaranju velike Srbije ili Jugoslavije u kojoj bi Srbi imali prevlast.
Hrvatima je isto tako bilo poznato da ima voa etnikog pokreta koji
smatraju da Hrvate i muslimane treba proterati iz svih srpskih" zemalja (u
koje su ukljuivane itava Bosna i Hercegovina i delovi Hrvatske).
Vlada u izgnanstvu bila je donekle svesna ekstremnog srpskog
nacionalizma mnogih struja Mihailovievog pokreta, a ipak gotovo nita
nije inila da ga suzbije ili bar ublai. Ta pasivnost je imala vie vanih
uzroka. Prvo, tokom 1941. i 1942. godine britanskoj vladi je oajniki bio
potreban neki herojski pokret otpora, kako za unutranju propagandu, tako i
za propagandu u okupiranoj Evropi. Stoga je idealizovanje etnikog
pokreta smatrano korisnim kako za vladu u izgnanstvu, tako i za Britance.
Drugo, stravinost ustakih pokolja je navela srpske lanove vlade da trae
opravdanja za etnike zloine nad hrvatskim i muslimanskim
stanovnitvom. Srpski ministri su se bojali da e izgubiti podrku srpskog
stanovnitva budu li kritikovali Mihailovia ili njegov pokret. Tree, oni su
bili ubedeni da je najbolji nain neutralisanja komunistike propagande
protiv Mihailovievog pokreta poricanje svih njenih tvrdnji. etvrto, vlada
u emigraciji jedva da je imala kakvih neposrednih veza sa Mihailoviem, pa
je i njena kontrola nad njim i njegovim pokretom bila ograniena. Prvaci
Mihailovicevog pokreta, ba kao i komandanti nezavisnih etnikih jedinica
van Srbije (u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Lici, Baniji, Kordunu,
Dalmaciji) nisu uvaavali ni politiare uopte, ni vladu u emigraciji, a esto
ak ni Mihailovia, koji je formalno imao poloaj voe neeg to je
razmetljivo nazivano Jugoslovenska vojska u otadbini. No bez obzira na
visoki rang, Mihailovi jedva da je bio neto vie od objedinjujueg simbola
svih etnikih formacija: imao je tek slabu kontrolu nad svojim" komandantima u Srbiji, a ba nikakvu nad etnikim komandantima van
Srbije.
Zbog toga to je podrka londonske vlade etnikom pokretu bila
neprihvatljiva za Hrvate, partizani (koji su se borili protiv etnika i
obeavali reenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji na temelju nacio105 Jovanovi, S. (1976), Hrvati". O sukobu hrvatske i srpske zajednice u Sjedinjenim Amerikim Dravama za vreme rata vidi: Krizman (1981), 116. M. Trifunovi - Duanu Simoviu";
164, ,,K Foti - M. Niniu".

207

nalne jednakosti i federalizma) potkraj rata postaju Hrvatima jedina

alternativa.106 Uee Hrvata u partizanskom pokretu i KPJ, s Hrvatom
Titom na elu, ulilo je poverenje mnogim neopredeljenim Hrvatima u to da
e partizani posle rata ukinuti srpsku hegemoniju". Takoe, uee u
partizanskom pokretu ili njegovo pomaganje postaje za mnoge Hrvate nain
da odbrane vlastitu naciju od optube, este posle ustakih pokolja, kako u
Jugoslaviji tako i kod saveznika, daje postala saveznicom italijanskog
faizma i nemakog nacizma.
Nisu dakle samo projugoslovenski i prokomunistiki orijentisani
Hrvati bili ti koji su potkraj rata, poeli podravati partizane. I mnogi drugi
Hrvati su dolazili do zakljuka da je stvaranje komunistike Jugoslavije
najbolje reenje za hrvatsku naciju, bar u trenutku u kome je ideju nezavisne
hrvatske drave Paveliev raim u toj meri kompromitovao da je nijedna
saveznika zemlja ne bi podrala.107 (Tito i partizansko rukovodstvo su
tvrdili da posle rata ne nameravaju da uvedu komunizam u Jugoslaviji, ali je
veini politiki obavetenih ljudi bilo jasno da e komunisti zavladati
zemljom. Samo je bilo pitanje hoe li se komunisti zadovoljiti hegemonijom
ili e teiti potpunom monopolu vlasti.) ak su i neki predratni hrvatski
protivnici komunizma poeli da podravaju partizane, verujui da su oni
jedina ansa za hrvatsku emancipaciju, pa ak i sam opstanak hrvatske
nacije. (Strah da je i samo postojanje nacije ugroeno bio je iroko
rasprostranjen meu mnogim tipino pesimistinim hrvatskim
intelektualcima. Slian strah, mada nekarakteristian za srpsku tradiciju, bio
je snaan i meu Srbima nakon nacistikog i ustakog terora; taj strah se
nadovezivao na jo iva seanja na rat 1914-1918.) Podrka hrvatskih
nekomunista partizanskoj vojsci ipak nije bila jedino posledica racionalno
sagledanih nacionalnih interesa i elje da se vlastita nacija zatiti od veih
zala (etnika, srpske hegemonije, strane okupacije, itd). Herojstvo partizana,
njihovi uspesi u objedinjavanju razliitih nacija, prisustvo velikog broja
mladih i njihov idealizam, uee mnogih intelektualaca i darovitih
umetnika i pisaca, nade u stvaranje novog drutva, sve to je imalo snaan
emotivni uinak na neopredeljene.
106 O strahu Hrvata koji su ivcli u Sjedinjenim Dravama od Mihailovia i njihovoj iz toga
proizaloj podrci partizanima vidi, izmeu ostalog: Petranovi (1983), tom 2, 379. O nekim aktivnostima hrvatskih organizacija u Sjedinjenim Dravama vidi: Pismo Dr. Dinka uljka", Na pragu
sutranjice, sveska 2, br. 2 (6) (mart 1976). Narodno Vijee Amerikih Hrvata" je organizovalo
kongres februara 10-13. u ikagu, na kojem je uestvovalo preko devetsto delegata razliitih, hrvatskih
organizacija. Izvrini komitet bio je sastavljen od vodeih pristalica komunista i od predstavnika
HSS. Kongres je, izmeu oslalog, kritikovaa kralja Petra II zbog indirektne podrke nekim jugoslovenskim diplomatama koji su srpski nacionalisti. Ihid, I3G-7.
107 Vidi: Radia (1974). Autorova animoznost prema Srbima spreava ga da shvati pravu prirodu hrvatsko-srpskih odnosa u poslednjoj godini rata i graanskog rata u Jugoslaviji. Ali on, uza
sve to, ipak daje mnoge upeatljive detalje atmosfere toga vremena, kao i dubine i oitrine sukoba
izmeu hrvatskih i srpskih nekomunistikih politikih grupa. Slikovit je, mada pomalo karikaturalan,
i autorov prikaz intriga i svaa u vladi u inostranstvu.

208

Srpska situacija je bila drugaija od hrvatske. Srbi u vladi u

izgnanstvu i srpski antikomunisti uopte nisu se imali bojati nieg sem
komunizma. Ako je izgledalo da ustaki pokolji 1941, pa ak i 1942,
ugroavaju i sam opstanak Srba u NDH, ta je opasnost nestala negde od
sredine rata. Ni opasnost da bi nakon rata Srbi mogli pasti pod prevlast neke
druge nacije nije postojala, a takoe ni mogunost da bi teritorije na kojima
ive mogle biti preputene stranoj dravi, Srbi su znali da e se kao nacija
nai na pobednikoj strani. Njihove su rtve bile jemstvo da e se sile
pobednice prema njima odnositi kao prema savezniku. U oima sveta Srbi
su imali dva pokreta otpora: partizane i etnike. Malo je marilo to su se ta
dva pokreta borili jedan protiv drugog, kao i to to su etniki komandanti
esto saraivali sa Nemcima i Italijanima u borbi protiv komunista. Na kraju
krajeva, Mihailovi je jo 1941. organizovao pokret protiv pobednikog
Wehrmacht-a, a sve do kraja rata savezniki avijatiari koji bi se
padobranom spustili na srpsku teritoriju mogli su raunati da e im etnici
pomoi da se vrate u svoje baze.108

Nacionalizam, liberalizam i antikomunizam

Stav srpskih lanova vlade u izgnanstvu prema partizanskom
pokretu u znatnoj meri je zavisio od toga koliko je bio jak njihov
nacionalizam. Taj je obrazac nalikovao onom uspostavljenom u predratnoj
Jugoslaviji: to su politika stanovita pojedinca bila nacionalistikija, to su
i njegova antikomunistika oseanja bila snanija.109 Situacija je, meutim,
u tom pogledu esto bila paradoksalna. Komunizam se, naime, i kao
ideologija i kao politika praksa, uglavnom i opravdano kritikuje zbog
ograniavanja individualnih sloboda, a mnogi od protivnika ga smatraju
pravom suprotnou liberalne demokratije, ak njenom najpotpunijom i
najtotalitarnijom negacijom, Ipak su se upravo liberalno-demokratski srpski
politiari, i u vladi u izgnanstvu i u samoj Jugoslaviji, pokazivali
najspremnijim na kompromis sa partizanskim pokretom. A nepomirljivi
srpski nacionalisti (za koje je individualna sloboda
108 O Mihailovievoj pomoi saveznikim avijatiarima, i prikazivanju njega kao voe pokreta
otpora, a ne kao izdajnika, vidi, izmeu ostalog: Martin (1946) i (1978), Yourichitch (1950), Avakumovi: (1969).
109 Srpski nacionalisti esto nisu bili samo kruti antikomunisti, ve su tek uslovno bili prista
lice parlamentarizma i liberalno-demokratskih ustanova. Prihvatali su ih sama ukoliko nisu omoguavali Hrvatima ili komunistima da ugroze srpske interese i podriju jedinstvo drave. Ovaj tip
nacionalizma bio je, na primer, posebno snaan medu lanovima Narodne radikalne stranke.

209

malo znaila u poreenju s nacionalnim interesima) opirali su se svakom

kompromisu,
Dok se uzroci za protivljenje konzervativnih nacionalista
komunizmu ine po sebi jasnim, podrka liberalnih demokrata je naizgled
udnovata. Jer, zar onaj ko je za liberalnu demokratiju ne treba da bude i
protiv sistema koji je protiv nje? Meutim, rat i graanski rat u Jugoslaviji
silili su ak i one koji nemaju nikakvih iluzija o prirodi komunizma da
priznaju da su komunisti bili nosioci nekih vanih elemenata prosveenosti i
liberalne demokratije, posebno onih koje se odnose na prava pojedinca.
Naime, komunistiko odbacivanje tradicionalnih nacionalnih ideologija i
njihova uspena borba protiv bratoubilakog rata" uinila ih je na neki
nain zatitnicima pojedinca u jednom svetu u kojem ga je nacionalistiki
ekstremizam unitavao. Vera u prava pojedinca navela je liberalne
demokrate da se u toku rata usprotive nacionalistikom ekstremizmu, to ih
je zatim usmerilo projugoslovenski (mada ne u smislu centralizma ili
unitarizma). I njihov kritiki odnos prema tradiciji, religiji i
nacionalistikim mitologijama imao je uticaja na njihov projugoslovenski
stav, poto su razlike meu jugoslovenskim nacijama, izmeu Srba i Hrvata
pogotovu, uglavnom zavisile od prihvatanja te tri stvari. Antinacionalistiki
i projugoslovenski stav prirodno je vodio podrci jedinom pokretu koji je
predstavljao itavu Jugoslaviju i koji se uspeno borio, ne samo protiv sila
koje su je okupirale, nego i protiv onih koji su, u njoj, vodili bratoubilaki
rat.110
110 U londonskoj vladi ima puno primera korelacije izmeu umerenosti u nacionalnom pitanju,
privrenosti libaralno-demokratskim (pluralistiko-parlamenlarnim) ustanovama i spremnosti na
traenje kompromisa sa KPJ. Jedan od Srba u vladi iji je stav prema hrvatskim zahtevima bio
osloboen predrasuda bio je recimo Sran Budisavljevi, predsednik Samostalne demokratske
stranke, politike partije koja je bila uticajna medu Srbima u Hrvatskoj i bila saveznica HSS. Ta
srpska purtiju bila je projugusIovenska politika snaga opredeljena za federalizam i traenje kompromisa sa Hrvatima. (Vidi: Jovanovi, S., 1976, Simoviev pad"; Srbi".) Mnogi samostalni demokrati u zemlji pridruili su se partizanima. U vladi u izgnanstvu su samostalne demokrate ostali
Srbi optuivali da su mnogo revnosniji ,,u guenju srpskog nego hrvatskog ekstremizma". (Ibid.,
69.) Budisuvljevi je bio i za kompromis sa partizanima. Od svih politiara u emigraciji sa komunistima je najvie saraivao Savo Kosanovi, koji je bio jedan od prvaka samostalnih demokrata i ministar informacija u privremenoj vladi iz marta 1945, kojom su dominirali komunisti. Njegova
seanja na londonsku vladu i politiku situaciju meu emigrantima uopte, mogu se nai u: Kosanovi (1984).
Tu je, uz to i primer Ivana ubaia. On je kompromis s Titom napravio iz mnogih politikih i linih razloga, koji nisu relevantni za ovu raspravu; njegov hrvatski nacionalizam nesumnjivo je odigrao ulogu u njegovom odbacivanju Mihailovia. On je, ipak, u poreenju s Krnjeviem,
bio umereni hrvatski nacionalista, to mu je i omoguilo da saraduje sa partizanskim vostvom, i
pored toga toje ono predvodilo jugoslovenski a ne hrvatski pokret. (ubaiu se pridruio i Juraj
utej, jo jedan umerenjak medu HSS-ovskim ministrima.) Krnjevi je, nepokolebljiv u svojim nacionalistikim ubeenjima, ostao u inostranstvu.
I najzad, u vezi sa odnosom izmeu nacionalizma, liberalizma i antikomunizma. Demokratska stranka
zauzima posebno mesto. Ona je bila protiv estojanuarske diktature i Ustava 1931, a zbog
njenog insistiranja na potpunoj i strogoj primeni svih demokratskih procedura, njeni su je
protivnici ponekad optuivali za demokratski i parlamentarni purizam". (Nekoliko istaknutih
demokrata je, ipak, sudelovalo u pseudo-predstavnikim vladama posle januara 1929, a ni partija se
nije energino suprotstavljala diktaturi.) Partija je, uz to, verovala da nekog kompromisa sa
Hrvatima mora bili, dok su njeni liberalniji lanovi ve 1933. bili za federalizam. Njen voa Milan

210

Kontrarevolucionari bez kontrarevolucije

Poratna jugoslovenska istoriografija tvrdi da je vlada u emigraciji
predstavljala i branila staru" Jugoslaviju i njen drutveni, ekonomski i
politiki poredak. To je tano utoliko to je velika veina lanova londonske
vlade bila protiv komunistike revolucije i njenog programa, koji je
zahtevao radikalni preobraaj Jugoslavije. Meutim, vlada u izgnanstvu se
nije borila za povratak na status quo ante bellum, Iako protiv jugoslovenske
komunistike revolucije (koja je pretila da njene lanove zauvek ukloni sa
jugoslovenske politike scene), ona se nikada nije angaovala u nekoj
stvarnoj kontrarevoluciji.
Prevaga nacionalnih oseanja nad strahom od komunizma i
hrvatsko-srpski sukob nisu bili jedini uzrok ovog neuspeha jugoslovenske
vlade da stvori program kontrarevolucije kojim bi se suprotstavila KPJ i
partizanskom pokretu. I sam ancien regime, koji je kontrarevolucija trebalo
da brani, bio je neto neodreeno. Jer ta bi on zapravo bio? Diktatura kralja
Aleksandra i unitaristika i centralistika drava koja je njome
uspostavljena? Ili poredak" Banovine Hrvatske? Ili srpski parlamentarizam
od pre Prvog svetskog rata, koga su se jo uvek ivo seali mnogi srpski
politiari? Meuratna Jugoslavija je prekratko postojala da bi se valjano
konstituisala i stabilizovala, nije imala nikakvih opteprihvaenih politikih
ustanova, a u njoj nije stvorena ni neka optejugoslovenska politika elita
(vladajua klasa"). Bila je podeljena na razliite kulturne, religijske
(konfesionalne), politike i regionalne tradicije. A izmeu njene dve najvee
nacije postojala je duboka nesaglasnost oko njene strukture i njenih
najosnovnijih ustanova.
Zato vlada u emigraciji, mada je znala da je protiv komunizma, nije
znala za ta jeste. Komunisti su, s druge strane, imali jasan program. Ovo
ideoloko jedinstvo" im je pomoglo da ostvare organizaciono i politiko
jedinstvo. Oni su budunost videli, ili verovali da je vide, jasnije no to su
politiari vlade u emigraciji videli" nekadanji poredak u kom su i sami bili
sudeonici.
Grol ipak je u vladi u emigraciji bio zaokupljen prvenstvena srpskim interesima. (Marta 1943, na primer,
pisao je predsedniku vlade Slobodanu Jovanoviu: Vrednostl zajednike srpsko-hrvatsko-slovenake
drave merim po tome koliko ona vredi za ouvanju srpstva." Vidi Pismo Milana. Grola", Naa re, br.
221, 2.) On je, zajedno s radikalima i zemljoradnicima podravao etniki pokret i jedva da se trudio da
izmeni politiku etnika prema partizanskom pokretu i Hrvatima i muslinmnima. I pored svega toga
jamano nije bio nepomirljivi srpski nacionalista. Za razliku od radikala i zemljoradnika, retko je bio u
sukobu s Hrvatima, i esto je pokuavao da posreduje izmeu hrvatskih i srpskih ministara. Grolova
privrenost parlamentarnom pluralizmu donekle je ublaavala i njegov nacionalizam i njegov
antikomunizam. (O njegovoj otroumnoj analizi toga kako su progoni komunista u meduratnoj
Jugoslavni uveali nuklonost prema njima vidi: Krizman, 1981, 219, Zapisnik sjednice vlade", -119.)
Tako se vratio u zemlju i pokuavao, ali bez uspeha, da stvori opoziciju komunistikom reimu. (Veina
nepomirljivih hrviitskih kao i srpskih nacionalista, iz londonske vlade ili kruga politiara u emigraciji,
nije elelu da se vrati u zemlju kojom vladaju komunisti.)

211

esto poglavlje

FEDERALIZAM I
JUGOSLOVENSTVO:
KOMUNISTIKO REENJE
NACIONALNOG PITANJA,
1943-1953.

Stupnjevi komunistikog uspona na vlast

U svom delu Jugoslavenski eksperiment Denison Rusinov
primenjuje na Jugoslaviju Siton-Votsonov trostepeni model komunistikog
osvajanja vlasti u Istonoj Evropi i zakljuuje da je, od ta tri stupnja, ,,...KPJ
potpuno preskoila prvi, 'pravu koaliciju' sa nekomunistikim partijama, i
samo na kratko se zadrala na drugom, 'lanoj koaliciji', kako bi stekla
meunarodno priznanje i formalnu legitimnost."1 Ova teorija ,jednog-i-po"
stupnja na saet nain pokazuje da su jugoslovenski komunisti bre od i
jedne istono evropske partije preuzeli vlast i preli put od hegemonije nad
ostalim partijama (lana koalicija") do potpunog monopola vlasti
(monolitnog stupnja", po Siton-Votsonovoj terminologiji).
Najveim delom rata KPJ je nastojala da objedini sve patriotske",
antifaistike" snage u optejugoslovensku narodnooslobodilaku" borbu.
Ta politika se pokazala dovoljno irokom da ka partizan1 Vidi: Seton-Watson (1956); Rusinow (1977), 13.

215

skom pokretu privue mnoge lanove razliitih politikih partija. KPJ je, u
svojoj propagandi, esto isticala da je ona samo predvodnik jedne
demokratske koalicije; nita drugo do primus interpares u jednom pokretu u
kojem su samostalne grupe uivale jednaka prava. Kad bi, ponekad,
priznavala svoj primat (termin hegemonija" nije, razume se, nikad
korien), KPJ je pokuavala da ga prikae kao bezopasan: opravdavala ga
je kao nuni preduslov organizovanja oruane borbe i guenja
bratoubilakog rata", posebno izmeu Hrvata i Srba. U svojoj ratnoj
propagandi, KPJ je estoko odbacivala svaki nagovetaj da bi ona mogla
nametati svoju hegemoniju iz zlih pobuda, kao to je, recimo, pripremanje
diktature proletarijata". Voi KPJ su esto ponavljali da je dominacija
partije iskljuivo celishodna mera diktirana potrebama narodnooslobodilake borbe". Partija se deklarisala da je samo privremeno
hegemonistika i obeavala je slobodu svim politikim partijama (sem onih
koje su saraivale s neprijateljem) po osloboenju zemlje.
Hegemonija KPJ nad drugim partijama (lana koalicija") tokom
rata nije bila prevashodno silom nametnuta, ve je uglavnom bila posledica
snage partije kao organizatora i predvodnika oruane borbe, odnosno vojne i
politike teine" njenog partizanskog pokreta. Posle ratne hegemonije
(lane koalicije") partija je 1945/46. brzo prela u monolitni stupanj,
nailazei pri tom na manje otpora nego drugi istonoevropski komunistiki
pokreti. Snaga partije, kao i znatna masovna podrka koju je stekla za vreme
neprijateljske okupacije, jesu pomogli KPJ, ali pomogao joj je i stepen
zavaenosti razliitih jugoslovenskih nacija, Hrvata i Srba pre svih. Partije
razliitih jugoslovenskih nacija ne samo da nisu bile u stanju da stvore
zajedniki front protiv komunista, nego esto nisu uspevale ni da spree
komuniste da ih okrenu jedne protiv drugih. Brzom prelazu jugoslovenskog
revolucionarnog komunizma od hegemonije do monopola vlasti
(monolitnog stupnja") pridonela je i upadljiva krhkost ostalih partija.
Njihova slabost bila je posledica dugog razdoblja kraljeve diktature izmeu
dva rata; bio je tu i neprekidni sukob izmeu Hrvata i Srba, i posledina
nemo ovih partija da se diktaturi suprotstave na jedinstven i efikasan nain.
Kada je poeo rat, nijedna od partija nije bila u stanju da organizuje otpor
silama koje su okupirale Jugoslaviju. Ubrzo se pokazalo da ne samo to nisu
bile sposobne da se uspeno bore protiv okupatora, ve nisu bile u stanju ni
da se energino suprotstave komunistima.
Preduslovi komunistikog dolaska na vlast u Jugoslaviji umnogome
su stvoreni sukobom izmeu Hrvata i Srba. Predratna srpska prevlast otuila
je sve nesrpske nacionalne grupe, izuzev, donekle, Slovenaca i Crnogoraca.
Taj proces je istovremeno i doprineo privlanosti hrvatske nacionalne
ideologije, i uinio je radikalnijom, gurajui na taj nain hrvatske mase u
stanje bezmalo neprekidne suprotstavljenosti
216

svakoj jugoslovenskoj vlasti. Ovaj sukob izmeu Hrvata i Srba bio je

najznaajniji pojedinani uzrok ravog funkcionisanja predratnog
jugoslovenskog politikog sistema. On je potom, za vreme rata, prouzrokovao paralizu jugoslovenske vlade u emigraciji. Taj sukob je krivac i za
najvei broj rtava na jugoslovenskoj teritoriji za vreme Drugog svetskog
rata: onih ustakog genocida i onih palih u pokoljima i kontrapo-koljima
izmeu ekstremnih hrvatskih, srpskih i muslimanskih nacionalista.2
U pogledu stupnjeva komunistikog osvajanja vlasti, postavlja se
pitanje kada se KPJ po prvi put domogla vlasti. Veina definicija vlasti i
drave ukljuuju u sebe kao glavni element monopol vojne vlasti na datoj
teritoriji. U tom bi se smislu moglo rei daje KPJ dola na vlast u onom
trenutku u toku rata kada je postala vojno jaa od svih ostalih
jugoslovenskih vojnih formacija. Moe se smatrati da je partizanski pokret
stekao takvu vojnu premo najkasnije posle kapitulacije Italije (septembra
1943), jer se tada ogromno proiruju teritorije pod njegovom kontrolom i
dolazi do velikog priliva ljudstva, oruja i municije (italijanske trupe u
Jugoslaviji veinu svoje opreme predale su partizanima).3 Svako ko je tada
smatrao izvesnim da e sile Osovine izgubiti rat (a samim tim i kontrolu nad
jugoslovenskim teritorijama), te da zapadni saveznici nee izvriti invaziju
na Jugoslaviju da bi potisnuli komuniste, osnovano je mogao predvideti da
e posleratna Jugoslavija biti komunistika drava.4
Taan datum preuzimanja vlasti manje je vaan od injenice da su
jugoslovenski komunisti osvojili vlast jo u toku rata. Kada su, pod kraj
rata, ostaci politikih partija pokuali da se vrate na politiku pozornicu,
komunisti su ve imali punu kontrolu nad itavom Jugoslavijom. Otuda je
onemoguavanje svake stvarne politike delatnosti nekomunistikih partija,
a ne unitenje liberalno-demokratskog politikog sistema (koji nije ni
postojao), ono to je omoguilo komunistima da uu u monolitni stupanj".
Tako je itavo razdoblje nakon septembra 1943. u Jugoslaviji bilo vreme
irenja teritorija pod kontrolom partizana i daljeg uvrivanja vlasti i
hegemonije KPJ.
2 Schopflin (1983), smatra da su dolazak komunista na vlast a Istonoj Evropi omoguili
Nemaka i njeni ratni ideoloki saveznici. Kao primere ovih poslcdnjih on navodi Strelaste krstove
u Maarskoj, ljotievce u Srbiji i Gvozdenu gardu u Rumuniji. U Jugoslaviji je, ipak, pre svega
ustaki pokret, koji su ustoliili i podravali Italijani i Nemci, poinio najgora zverstva protiv civilnog stanovnitva i tako ga gurnuo ka partizanskom pokretu.
3 Vidi etvrto poglavlje ove studije.
4 Roberts (1973), 321, pie: Mada su partizani primali spoljnu vojnu pomo od sredine
1943, ova materijalna podrka nije odluila njihovu pobedu: Tito i njegove pristalice su pobedili u
graanskom ratu jer su od samog poetka bili vojno aktivniji, a potom i politiki spretniji od etnika. Jedino je savezniko iskrcavanje u Jugoslaviji - koje bi cril pozdravio, ali su mu se Ruzvelt i
Staljin protivili iz vojnih razloga - moglo izmenili ishod jugoslovensk ih unutranjih borbi".

217

U drugim delovima Istone Evrope komunisti nisu bili za vreme

rata uspeni u organizovanju velikih vojnih formacija. Kontrolu nad veim
teritorijalna uspostavili su tek po dolasku Crvene armije, a do vlasti su doli
tek poto su i poslednje bitke Drugog svetskog rata pobedonosno okonane.
Sovjetski Savez je, dakle, u Istonoj Evropi odigrao kljunu ulogu u dolasku
na vlast lokalnih komunista i konsolidaciji njihovog poloaja na vlasti.
Sovjetski Savez i Crvena armija nisu, meutim, imali znatnijeg udela u
usponu komunista na vlast u Jugoslaviji. Mada se Crvena armija borila u
nekim deiovima Jugoslavije u drugoj polovini 1944, gonei Wehrmacht koji
se povlaio, jugoslovenski komunisti su dotad ve bili naneli presudne
poraze svojim ustakim protivnicima u graanskom ratu.5
Kada je maja 1945. Drugi svetski rat u Evropi bio zavren, KPJ je,
na elu pobednike Narodnooslobodilake vojske, prela na konsolidaciju
svoje politike vlasti. Ona je bila reena da ukine sve politike partije koje
su se iznova pojavile na jugoslovenskoj politikoj sceni, i odbijala je da
prihvati njihove programe kao legitimne. Komunisti su, u stvari, bili protiv
same ideje liberalne demokratije, anatemiui svaki politiki sistem
zasnovan na koegzistenciji i konkurenciji razliitih politikih partija, u
kome politiku vlast neka partija moe imati samo na odreeno vreme i to
na temelju dobijene veine glasova na izborima; u kome se opozicija smatra
nunom protivteom partiji na vlasti, a slobode govora, tampe i okupljanja
su univerzalna prava.
Dva motiva su stajala iza odbijanja KPJ da prihvati politiki
pluralizam. Prvo, marksizam smatra politike partije nadgradnjom"
kapitalistikog drutvenog i ekonomskog poretka, ija je skrivena svrha
ouvanje toga poretka, a drugo, lenjinizam insistira na monopolu vlasti
komunistike partije, kao nunom preduslovu revolucionarnog preobraaja
drutva. Ti ekskluzivistiko-monopolisticki motivi bili su dodatno ojaani
iskuenjem komunista da uivaju u plodovima dvostruke pobede u
svetskom i graanskom ratu. lanovi KPJ su, inae, bili jedinstveno protiv
politikih partija, uvereni u nunost diktature proletarijata". Bilo je,
dodue, i komunista koji su verovali da partija ne bi trebalo da pokuava da
uspostavlja trajni monopol u politikom, drutvenom i ekonomskom ivotu,
i da bi ubrzo trebalo da prestane da se oslanja na prinudu kao sredstvo
sprovodenja svoje politike.
Svi predratni politiari, naroito oni koji su rat proveli u
inostranstvu i podravali nekomunistike snage, bili su posle rata
onemogueni u organizovanju lanstva svojih partija i okupljanju pristalica.
KPJ je takode koristila svaku priliku da kompromituje svoje politike
protivnike, prikazujui ih kao saradnike nacistiko-faistikih okupatora Ju5 Bez sovjetske pomoi partizani ipak ne bi ve oktobra 1944.. mogli osloboditi Beograd.
Kontrola nad prestonicom bila je vana politika pobeda KPJ. I pomo u oruju, opremi i propagandi od strane anglo-amerikih saveznika poveavala je snagu, samopouzdanje i utcaj partizana.

218

goslavije 1941-45. Kontrolu koju je imala nad oruanim snagama, policijom

i sudstvom (nastalim jo za trajanja rata), partija je upotrebljavala za
ostvarenje svojih politikih ciljeva. Odeljenje zatite naroda (OZN-a)
osnovano je maja 1944, da bi sluilo kao vojno-obavetajna sluba, ali i kao
politika policija KPJ. Ono je prvobitno bilo deo Narodnooslobodilake
vojske, s Titom kao vrhovnim komandantom.
Mnogi su Jugosloveni neposredno po zavretku rata smatrali da
nekomunistike partije nemaju opravdanja za svoje delanje.6 (To je,
naravno, bilo i vienje koje je KPJ elela da podri i njena propaganda ga je
bez prestanka ponavljala,) Bilo je, zapravo, mnogo inilaca koji su te partije
obezvredili u oima javnosti.
1) Mnogi Jugosloveni su smatrali politiki pluralizam
potencijalnom razornom unutranjom snagom. Imali su oseaj da bi on teio
produbljivanju zavada i onemoguio zaceljivanje ratnih rana, naroito onih
koje su bile posledica hrvatsko-srpskog sukoba.
2) Guenje politikih partija u Jugoslaviji u meduratnom razdoblju i
odsustvo razvijenih demokratskih tradicija u velikim delovima
zemlje onemoguilo je mnoge Jugoslovene da se poistovete sa ma kojom
politikom partijom ili grupom. Mnogi od njih esto jednostavno
nita nisu znali o viepartijskom sistemu i slobodnim izborima.
3) ak i poznate politike partije jedva da su imale nekolicinu
pravih politikih aktivista (tj. kadrova"). U tom su smislu i masovne
partije bile slabe.
4) Brojni istaknuti politiari iz predratnih partija bili su tokom rata
ministri vlade u izganstvu, i ugled im je bio ukaljan ueem u neprekidnim
nacionalistikim sukobima unutar vlade.
5) Predratni politiki sistem uglavnom je smatran korumpiranim,
jer su se brojne politike linosti pokazale spremnim da se odreknu
vlastitih politikih shvatanja i da napuste vlastite partije samo da bi
stekle kraljevu ili kneevu naklonost.7 Mada ovo nije bilo tano za
veinu politiara, ipak se moe rei da su se partije najee pokazivale
slabim u energinoj odbrani liberalne demokratije. Ova vrsta
korumpiranosti je podrivala same temelje pluralistikog politikog sistema,
poto je podarila oreol normalnosti" nepredstavnikom obliku vla
davine.8
6) Sve glavne predratne politike partije bile su nacionalne, tj. sve
su imale izbornu bazu uglavnom u jednoj naciji. Nasuprot njima, KPJ
6 Ova generalizacija uglavnom vai, mada je HSS jo uvek imala znatan uticaj na mnoge
hrvatske seljake. Isto se moe rei i za Slovensku ljudsku stranku. U Srbiji nijedna partija nije ima
la takav uticaj u narodu, ali tradicije srpskog parlamentarizma do 1929 (ak ni one od pre Prvog
svetskog rala) nisu bile zaboravljene.
7 Vidi: Kulund (1968). Mada se ne radi o naunoj studiji, ima u njoj mnogo zanimljivih i
uverljivih podataka.
8 Jovanovi, N. (1974), posebno poglavlje Ustavna kriza i pripremanje za uspostavljanje
diktatorskog reima".

219

ne samo to je bila svejugoslovenska partija, ve je i predvodila

optejugoslovenski pokret otpora i jugoslovensku vojsku, stvorene u ratu.
KPJ je za svoj tip jugoslovenstva nala pristalice u irokim slojevima
stanovnitva, potogovu meu omladinom. S lakoom je u razliitim
jugoslovenskim nacijama dobijala podrku kada je organizovala zajednike
projekte i politike demonstracije. Isto tako, neki lanovi predratnih partija,
kao nacionalistiki ekstremisti, za vreme rata su se prikljuili
nacionalistikim snagama, koje su se borile protiv ostalih ekstremistikih
nacionalnih grupa i protiv partizana. Iako se veina lanova tih partija
nikada nije angaovala na ovaj nain, KPJ je koristila ratne postupke
manjine kako bi unitila ugled itavih partija. Pored toga, nijedna predratna
partija nije imala program reavanja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji u
celini. One su bile, pre svega, branioci nacionalnih interesa svojih vlastitih
nacija.
7) Za veinu predratnih srpskih partija, ouvanje integriteta
drave bilo je od svega najglavnije. Ono je, u celini uzev, bilo vanije od
oblika ustavnog poretka ili ouvanja parlamentarizma i liberalnodemokratskog sistema. Za Hrvate je najvii cilj bilo ostvarenje autonomne
dravne jedinice. Iako su retko izraavali zahtev za potpuno nezavisnom
dravom, koncept pune suverenosti uvek se mogao naslutiti u
pozadini njihovog nacionalizma.
8)
Premda je KPJ predstavljala opasnost za sve koji drugaije
misle, ona nije ugroavala pojedince zbog njihove nacionalne pripadnosti.
Partija je tvrdila da su najbolji sinovi svih naih naroda" uestvovali u
Narodnooslobodilakoj borbi, pokuavajui ovim stavom da obezbedi
legitimnost svojoj tenji za apsolutnom vlau u itavoj Jugoslaviji. Ali on
je isto tako posluio i za rehabilitaciju onih krajeva zemlje (kao to su
bili
mnogi
sa
meovitim
hrvatsko-musilimansko-srpskim
stanovnitvom) u kojima je veina stanovnika uestvovala ne samo u borbi
protiv partizana, nego i u krvavom graanskom ratu.

Politika Komunistike partije Jugoslavije prema

Hrvatskoj seljakoj stranci
Ve avgusta 1941. vostvo KPJ preporuuje Centralnom komitetu
Komunistike partije Hrvatske (KPH) da pokua da uspostavi saradnju sa
HSS u stvaranju grupa otpora. Mada se u poetku inilo da su neki od
prvaka HSS za aktivni, ak oruam otpor, od plana HSS da izda
220

proglas kojim bi pozvala narod na aktivni otpor nije, meutim, nita ispalo.
Od jeseni 1941. komunisti poinju smatrati HSS svojim glavnim politikim
takmacem (pa otud i neprijateljem) u Hrvatskoj. (Ustae su, naravno,
smatrane glavnim vojnim neprijateljem u Hrvatskoj, ali ne i politikim,
budui da im je nedostajala trajnija hrvatska masovna podrka.) Komunisti
su se tada usredsredili na to da utiu na obino lanstvo HSS i da ga privuku
sebi, uglavnom protivno eljama vostva stranke. KPJ je ak pribegavala,
mada svesna rizika od ustake odmazde, i radikalnoj taktici kako bi hrvatske
seljake izazvala na pobunu, kao to je podstrekavanje oruanih sukoba
izmeu ustaa i hrvatskih seljaka. Ta strategija se, zbog ustrajavanja HSS na
pasivnosti i nepruanju otpora, pokazala jalovom. Kako se rat nastavljao, a
njegovi tereti i uasi sve neodlonije zahtevali radikalna reenja, pasivnost
vostva HSS u nekim delovima Hrvatske otvara jaz izmeu njega i
hrvatskog seljatva. Kada su, krajem 1942. i poetkom 1943. godine, neki
lokalni prvaci HSS poeli da sarauju s partizanima, bilo je neizbeno da
padnu pod kontrolu dobro organizovanih komunista."
Za itavog trajanja rata HSS se pokazala nesposobnom da stvori i
jednu jedinu oruanu hrvatsku jedinicu. Sve spekulacije o velikom uticaju
HSS medu domobranima (mobilisanim vojnicima oruanih snaga NDH), pa
ak i o organizovanju ilegalnih grupa meu njima, radi njihovog prelaska u
savezniki tabor, pokazale su se kao neumerena preuveliavanja. Uticaj
kakav je HSS imala bio je nedelotvoran. Hrvatsko seljatvo veinom nije
bilo propavelievsko, jamano je bilo znatno vie prosavezniki nego
pronemaki raspoloeno, a nema sumnje ni da su mnogi seljaci bili, a
moda bi bili i ubudue, pristalice HSS. Ali, to je bilo sve. Njihov otpor
ustakim zloupotrebama vlasti bio je neorganizovan i nedostajalo mu je
vostvo. Organizovane oruane grupe sa hrvatskim lanovima bile su, bez
izuzetka, pod partizanskom komandom. Britanci u prvoj polovini 1944.
zakljuuju:
Nita ne ukazuje da HSS ima, ili da je ikad imala, bilo kakvu
organizaciju oruanog otpora koja deluje pod njenom kontrolom ... HSS od
aprila 1941. nije pokazala nikakav znak konstruktivne aktivnosti, niti je
stvorila ikakav vlastiti efikasan pokret otpora. [Nije bilo ak] ni nekog
jezgra kakve grupe otpora koja bi mogla da primi savezniku po9 Vidi: Bodroi (1973). O pokuajima partizana da privole HSS na uee u ratu, vidi; ilas,
M. (1977), 317-8: ,,U to smo vreme (avgust 1943) dobili iz Slavonije radiogram u kome je bila ponuda
nekoliko prvaka HSS za saradnju sa partizanima, pod uslovima ( l ) da se organizuje brigada 'Braa
Radi'; (2) da ta brigada nema samo komunistike politike komesare, nego i komesare iz HSS; i (3)
da se brigada ne koristi u borbama protiv domobrana ve samo protiv ustaa i osvajaa."
.. Predloge smo smatrali prihvatljivim, pod uslovom da brigada 'Braa Radi' bude podreena
naoj vioj komandi i da ne bude izuzeta od borbi protiv domobrana." Slavonski prvaci HSS su,
meutim, u poslednji as promenili miljenje. Kada je ilas, septembra 1943, bio u Slavoniji, ak se
nisu ni pojavili na sastanku. ta smo drugo mogli osim da pokuavamo da to upornije i pametnije
cepamo HSS, i privuemo one koji su bili za oruanu borbu." Ibid., 325.

221

mo, kao alternativa podrci partizanima. ini se da partizani, sa svoje

strane, u svoje redove privlae sve vei broj pristalica HSS."10
Ratna komunistika propaganda insistirala je na tome da su istinski
predstavnici HSS jedino oni od njenih prvaka koji su pristupili
Jedinstvenom narodnooslobodilakom frontu (JNOF), organizaciji pod
kontrolom KPJ, preko koje je ona nastavljala predratnu politiku Narodnog
fronta, i koja je, naravno, podravala partizanski pokret. Ali ti politiari iz
HSS koji su se ukljuili u JNOF ubrzo su bili pod punom kontrolom KPJ. U
staroj HSS kljunu ideoloku ulogu su igrala politika shvatanja njenih
osnivaa i prvaka, Antuna i Stjepana Radia. Bio je to takozvani nauk
brae Radi". Komunisti su se dobro potrudili da prilagode ideje brae
Radi svojim upotrebama, preuveliavajui znaaj progresivnih"
komponenata originalne ideologije HSS. HSS se, na primer, zvala Hrvatska
republikanska seljaka stranka sve do 1925. godine, kada se zbog
oportunizma i izvesnog pritiska kralja Aleksandra odrekla svog
republikanstva i promenila naziv u Hrvatska seljaka stranka. Kada je 1945.
monarhija i formalno bila ukinuta, propartizanski prvaci HSS su to
pozdravili kao ispunjenje nada i snova brae Radi. Republikanstvo,
meutim, nikada nije bilo u sreditu nauka" brae Radi, jer je on bio pre
svega zaokupljen ekonomskim i drutvenim poloajem hrvatskog seljatva i
ukupnim hrvatskim interesima.11
Komunisti su i svoje federalno organizovanje jugoslovenske drave
prikazivali kao ispunjenje jo jednog od ciljeva brae Radi. Radii doista i
jesu uglavnom bili za mirnu koegzistenciju Hrvata i Srba. Nije stoga
nemogue da bi neku vrstu federalnog reenja hrvatsko-srpskog sukoba
smatrali zadovoljavajuom, ali je ipak nikad ne bi prihvatili pod
komunistikom dominacijom. Kratkotrajno lanstvo HSS u Zelenoj
internacionali", organizaciji pod kontrolom Kominterne, nije bilo drugo do
pokuaj oajnog Stjepana Radia da dobije bilo kakvu podrku posle
zabrane njegove stranke. Propaganda propartizanskih prvaka HSS i KPJ je
epizodu sa Zelenom internacionalom meutim tumaila kao znak Radievih
dubokih simpatija prema Sovjetskom Savezu.
Komunisti su uglavnom nastojali da ponude hrvatskim seljakim
masama meavinu vlastite i HSS ideologije. U sutini su prenosili" vlastitu
politiku uvijenu u ideje, simbole i renik HSS. Napadali su bogatae",
zagovarali seljaki socijalizam, predlagali drutvene reforme i obeavali
opte blagostanje i napredak. Posebno su se koristili kolektivistickim
oseanjima i pojmovima iz ideologije HSS, a oponaali su
10 Memorandum je pripremljen za Forin Ofis od strane Bliskoistonog obavetajnog centra u
Kairu. Clissoid (1978), 19-20.
11 Stjepan Radi je esto za vreme Prvog svetskog rata Habsburge nazivao avgustovskom
dinastijom" i iznova potvrivao ono to je smatrao tradicionalnom hrvatskom lojalnocu prema nji
ma. Vidi: Gazi (1973-74), 41-4.

222

i demagoku retoriku HSS, upotrebljavajui primere, prie i poslovice iz

seoskog ivota. Pokazalo se da je seljako-narodnjacka (populistika)
ideologija HSS slaba brana marksizmu-lenjinizmu. Na prvi pogled
ideologija HSS izgleda kao prava suprotnost marksizmu-lenjinizmu, budui
da insistira na svetinji porodinog ivota, ideaiizuje prirodu i seljaki nain
ivota, govori o vanosti religije i tradicije. Ali ideologija HSS nije bila
liberalno-demokratska. Mada HSS, za razliku od komunista, nije smatrala
monopol politike vlasti preduslovom ostvarenja politikih ciljeva, nije bila
ni uvereni branitelj politikog pluralizma. Zato iz svoje zalihe ideja nije
mogla da izvue dovoljno materijala" kojim bi se suprotstavila pokuaju
komunista da nametnu svoj monopol vlasti. Njena ideologija je sadravala
mnoge elemente kolektivizma, a neki od njenih stavova bili su otvoreno
autoritarni, premda je taj autoritarizam u poreenju s komunistikim bio
mek". Ona je, na primer, bila kritina prema gradskom nainu ivota
(osuujui politiku" kao jednu od njegovih najtrulijih strana): porocima
graana protivstavljala je navodno potenje i duboki patriotizam seljaka.
Ideja da bi pluralizam interesa, politikih koncepcija i partija mogao
obogatiti i ojaati naciju bila je strana HSS. Kolektivizam HSS je primetan i
u njenom odnosu prema pojedincu, na koga se naelno gleda kao na
pripadnika drutvenih grupa, pre svega porodice, sela i nacije.
Individualizam se u njenoj ideologiji poistoveuje sa sebinou, a sama
nacija ne poima se kao sloeni pluralistiki entitet, ve kao uveana
patrijarhalna porodica. Ovakve kolektivistike ideje komunisti su dobro
iskoristili za svoje ciljeve.
KPJ je pomogla prokomunistikoj grupi lanova HSS da tampaju
svoj asopis Slobodni dom, koji je podravao komunistiku politiku.12 (U
Bosni i Hercegovini je prokomunistika frakcija HSS tampala Hrvatski
glas, bosanskog dvojnika Slobodnog doma.13) Slobodni dom je koristio
prie, parabole i poslovice koje pokazuju nunost jedinstva i ak i najslabije
protivljenje KPJ prikazuje kao pogubno po jedinstvo i interese hrvatske
nacije. Slobodni dom je takoe napadao antikomuniste u HSS, kao i sve
srpske opozicione partije. Ove poslednje je optuivao da su za restauraciju
predratne centralistike Kraljevine Jugoslavije i stare srpske hegemonije".
Ovakvi napadi jedne hrvatske politike partije na srpske politike partije, i
obrnuto, odgovarali su komunistima, jer su stvarali utisak da je KPJ jedina
alternativa hrvatsko-srpskom sukobu. Mada su neke od kritika koje je
Slobodni dom upuivao srpskim politikim partijama u vezi s nacionalnim
pitanjem bile opravdane, one su bile date prema uputstvima KPJ, koja je
elela da ukine sve nekomunistike partije, pa i HSS. U poratnim godinama
12 Vidi: Kotunica i avoki (1983), poglavlje 3, Sredstva borbe politikih stranaka", 2,
Oblici delovanja opozicionih snaga".
13 O Slobodnom domu i tampi na teritorijama pod partizanskom kontrolom vidi: ZAVNOH,
Zbornik dokumenata 1943 (Zagreb, 1964); ZAVNOH, Zbornik dokumenata 1944 (Zagreb, 1970).

223

Slobodni dom brzo gubi na znaaju i pada mu tira. Pa ipak, komunistika

vlada Hrvatske nastavlja da svojim dotacijama dri ovaj list u ivotu sve do
1962. kad mu je najzad doputeno da se ugasi. Tako su nestali i poslednji
ostaci HSS, partije koja je uivala ogromnu podrku u Hrvatskoj i u itavom
meuratnom razdoblju bila jedna od najznaajnijih partija u Jugoslaviji.
Zemaljsko antifaistiko vijee narodnog osloboenja Hrvatske
(ZAVNOH), stvoreno juna 1943, imalo je znatan broj uticajnih lanova
HSS. Stranci, meutim, nije bilo dozvoljeno da obnovi svoju organizacionu
strukturu i svi njeni pokuaji da bude samostalno politiki aktivna bili su
onemoguavani. Nije joj bilo doputeno da odrava sastanke, ni da ulanjuje
nove ljude, a ni da reorganizuje svoje partijske elije i lokalne jedinice, niti
da onima koje su jo uvek postojale samostalno daje direktive. lanovi HSS
koji su pristupili ZAVNOH-u osnovali su (uz odobrenje KPJ, naravno) novi
Izvrni komitet, koji je nastojao da oduzme legitimitet starom vostvu.
Zahteve lanova HSS u samom partizanskom pokretu da im se dopusti
obnova njihovih organizacija KPJ je onemoguila insistirajui na tome da se
sve aktivnosti imaju odvijati kroz narodnooslobodilake odbore. Tim je
odborima, meutim, potpuno dominirala KPJ; oni zapravo nisu bili nita
drugo do civilne i administrativne sekcije partizanske vojske. KPJ je
potinjavanje HSS pravdala kao nuno radi borbe za nacionalno
osloboenje, koja zahteva da sve snage budu objedinjene pod jednim
rukovodstvom.14 KPJ je iz taktikih i propagandnih razloga dopustila
vidljivom vrhu", tj. voama propartizanskih elemenata u HSS, da sauvaju
manji deo politike individualnosti svoje stranke, ali je zadrala svu
kontrolu
nad
politikom
bazom"
stranke
posredstvom
narodnooslobodilakih odbora. Tako u ratu ureeni odnosi omoguili su
komunistima da po osloboenju sa relativnom lakoom potpuno uklone
HSS.
Nova Hrvatska republikanska seljaka stranka (HRSS) osnovana je
od ratnih propartizanskih frakcija HSS, aprila 1944. godine u selu Taborite,
na Kordunu, u sreditu velike teritorije pod partizanskom kontrolom. Od
samog osnivanja ove nove Hrvatske republikanske seljake stranke njeno
rukovodstvo je bilo svesno da je njegova samostalnost iluzija; JNOF nikako
nije bio demokratska koalicija. Ipak mnogi lanovi kao da su iskreno
verovali da na najbolji nain slue interesima hrvatskog naroda. Oni su bili
razoarani ratnom pasivnou starog vodstva HSS, divili se partizanskoj
borbi i verovali da se u ratnoj Hrvatskoj, podeljenoj izmeu oruanih snaga
NDH i partizanskog pokreta, moraju opredeliti za ovaj drugi. Ali, oekivali
su da e se KPJ u posle14 Vidi, na primer: ZAVNOH, Zbornik dokumenata 1943 (Zagreb, 1964), 115, 1943, kolovoz 9.
Proglas pristaa i funkcionera HSS-a iz Like upuen Hrvatima Like s pozivam da se prikljue
narodnooslobodilakom pokretu"; 127, 1943, kolovoz 20, Poziv pristaama i funkdonerima Hrvatske
seljake stranke iz Dalmacije na konferenciju HSS-a.

224

ratnoj Jugoslaviji zadovoljiti svojom vodeom politikom ulogom. Oni nisu

pretpostavljali da e KPJ hteti da pretvori svoju ratnu hegemoniju u
monopol na vlast i potpuno gaenje svih oblika nezavisnog politikog
ivota.
HRSS je prihvatila program JNOF i odbacila predratni program
HSS. Posle drugog kongresa Narodnog fronta, odranog septembra 1947.
(JNOF je avgusta 1945. promenio naziv u Narodni front), KPJ prestaje da
pomae i podrava HRSS; ona je svoj posao za komuniste obavila. Samo je
manji deo ratnog rukovodstva nastavio da uz pomo hrvatske vlade
objavljuje asopis Slobodni dom. Oktobra 1950. HRSS javno priznaje da
vie nije organizovani politiki pokret.
Sve grupe i pojedinci iz predratnih politikih partija koji su uli u
Narodni front pod vostvom komunista prihvatili su njegov program koji je,
izmeu ostalog, proklamovao ukidanje monarhije i stvaranje republike,
federalni sistem, odvajanje crkve od drave i nacionalizaciju kljunih grana
teke industrije. KPJ je guila svaki pokuaj opozicije od strane bilo koje
grupe koja joj je bila saveznik u Narodnom frontu, optuujui je da time
koi sprovodenje programa, a obino uz to dodajui da ta grupa nikada nije
prihvatila program Narodnog fronta iskreno, ve iskljuivo iz taktikih
razloga. U sluaju srpske politike grupe napad je obino pojaavan
optubama da su ti Srbi protivnici federalizma i pristalice povratka na
centralizam i velikosrpsku hegemoniju", a neretko se dodavalo i da su
potajne pristalice etnikog pokreta. Hrvatske grupe su optuivane zbog
prikrivenih separatistikih tendencija, planiranja da osnuju novu NDH i
simpatija za ustae. KPJ je, u stvari, svaku opoziciju njenoj poratnoj
vladavini tumaila kao produetak borbi iz graanskog rata. Ta praksa se
institucionalizovala; ak i poetkom 80-tih godina u jugoslovenskoj tampi
se moglo proitati kako se kritiari reima, i kada su nesumnjivi zastupnici
demokratskih shvatanja, optuuju od strane reima za simpatije prema
etnicima ili ustaama.

Ustavni razvoj Jugoslavije i Hrvatske

KPJ je jo tokom rata organizovala kongres svog
narodnooslobodilakog pokreta. Taj partizanski parlament", Antifaistiko
vee narodnog osloboenja Jugoslavije (AVNOJ) proglasio se jedinim
legitimnim predstavnikom naroda Jugoslavije.15 Na svom drugom
zasedanju, 29. i
15 Posleratna jugosiovenska istoriografija skup u Jajcu opisuje kao istorijski dogaaj koji je
kljuan za stvaranje nove Jugoslavije.

225

30. novembra 1943. godine, u mestu Jajce, na jednoj od najveih teritorija

koje su partizani u Bosni kontrolisali, AVNOJ postulira federalizam kao
konstitucionalno naelo na kome e Jugoslavije posle rata biti
organizovana.16 Komunistiko rukovodstvo je smatralo da je vano da jo
jednom potvrdi jugoslovenskim nacionalnim grupama da e im, po
osloboenju zemlje, biti ustavom zajemena nacionalna jednakost.17 Uz to
je reeno da e konanu odluku o organizaciji zemlje doneti posle rata sam
narod.
Ustavni razvoj Hrvatske odvijao se uporedo sa jugoslovenskim jer
je oba usmeravala KPJ, ija je KPH bila sastavni deo. Prvi hrvatski
partizanski parlament" osnovan je 13. juna 1943, na inicijativu KPJ posle
prvog zasedanja AVNOJ-a (26. i 27. novembra 1942). Zemaljsko
antifaistiko vijee narodnog osloboenja Hrvatske (ZAVNOH) bilo je
hrvatska kopija AVNOJ-a. Slina regionalna antifaistika vea formirana
su i na drugim teritorijama, koje e posle rata postati republike, mada
ponegde znatno kasnije. To su bili ve krupni koraci ka stvaranju
jugoslovenske federacije.
I AVNOJ i ZAVNOH su bili pod potpunom kontrolom komunista.
Posleratni jugoslovenski istoriari esto istiu demokratski karakter drugog
zasedanja AVNOJ-a i prvog zasedanja ZAVNOH-a, navodei tome u prilog
da su im prisustvovali delegati iz razliitih krajeva Jugoslavije i Hrvatske.18.
Meutim, delegati su bili ili komunisti ili njihovi paljivo probrani
simpatizeri. Bio je to nastavak narodnofrontovske taktike komunista sa kraja
30-tih godina: saveza svih progresivnih snaga" protiv faizma. Kljuna
razlika je bila u tome to su komunisti sada imali apsolutnu premo nad
svim ostalim politikim grupama.
ZAVNOH je u nekim stvarima bio improvizacija: delove teritorije
nad kojom je imao vlast preotele bi neprijateljske snage, pa bi onda iznova
dole u partizanske ruke. Lokalni narodnooslobodilaki odbori - politikoadministrativne elije", koje su bite baza ZAVNOH-a - tada bi obnovile
svoj rad, borei se da postignu trajnost i stabilnost usred rata. Vlast je
ZAVNOH vrio na sledei nain: poveavao je teritorije pod
16 Krajem leta 1043. partizani su imali iza sebe neprijateljske ofanzive na Neretvi (etiri nemake i tri ilalijanske divizije) i na Sutjesci (pet nemakih i tri itulijanske divizije, koje su sa ostalim trupama brojale vise od 120.000 ljudi). To e biti poslednje velike operacije protiv partizana. Sa.
mopouzdanju komunista doprinela je i kapitulacija Italije u septembru 1943, posebno zato toje
veina italijanskih trupa u Jugoslaviji ogroman deo svoje municije i naoruanja predala partizanima. Stoga su oni i mogli da ponu da planiraju posleratni reim.
17 Da je partija proklamovani federalizam smatrala ireverzibilnim, ali da to nije javno propagirala iz taktikih razloga vidi kod: Stefanovi, J (1960). Stefunovi, J., ibid., 327, pokazuje da je
partija za vreme rata bila vrsto opredeljena za rederalizam. Aii injenice koje navodi pokazuju i to
da su komunisti za vreme rata itav posleratni proces ustavnog organizova nja Jugoslavije (izbore
za Ustavotvornu skuptinu, nacrt i proglaenje ustava, itd.) smatrali pukom formalnom legitimi
zacijom ve postojeeg politikog sistema. Vidi, takode: Stefanovi, J. (1962), 32-3.
18 ak su i neki hrvatski katoliki svetenici bili venici ZAVNOH-a. Nije ih bilo mnogo i
uglavnom su pre rata bili umereni u zastupanju hrvatskih nacionalnih zahteva i zainteresovani za
drutvene probleme, a bili su i protivnici faizma.

226

svojom kontrolom i uspostavljao politiku, sudsku i administrativnu

kontrolu nad njima; oduzeo je pravo jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u
Londonu da predstavlja Hrvatsku - ova odluka bila je veoma dobro
primljena medu Hrvatima koji su kraljevsku vladu i dinastiju Karadorevi
uglavnom smatrali instrumentima srpskih interesa; ponitio je Rapalski
ugovor (zakljuen izmeu Italije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
novembra 1920, kojim je priznat italijanski suverenitet nad Istrom, Zadrom i
nekim jadranskim ostrvima) i proglasio prikljuenje tih teritorija Hrvatskoj i
Jugoslaviji;l0 i oglasio je nelegitimnim sve ugovore, sporazume, akte, dela,
dugove i saveze koje je sklopila vlada NDH.
Reenje nacionalnog pitanja koje su predloili AVNOJ i ZAVNOH
prihvatili su mnogi Hrvati. Velikohrvatsko reenje do krajnosti je
kompromitovao ustaki pokret i ono uopte nije dolazilo u obzir, dok su
reenja pokreta Drae Mihailovia i jugoslovenske vlade u Londonu
izazivala nepoverenje i strah kod Hrvata, koji su predlagae smatrali
zastupnicima velikosrpske ideologije. ZAVNOH je Hrvatima pokazao da su
komunisti skloni hrvatskim zahtevima za nacionalnom autonomijom.
Njegove su aktivnosti i proglasi doneli partizanskom pokretu u Hrvatskoj
oreol hrvatskog patriotizma, i Hrvati su sve vie u partizanima videli
masovni pokret, koji je istovremeno i jugoslovenski i hrvatski. Aprila 1945.
ZAVNOH proglaava sebe jedinim saborom Hrvatske, najviim organom
suverene dravne vlasti i najviim zakonodavnim telom Hrvatske, da bi
potom preao na formiranje hrvatske vlade.20

19 Rijeka (Fiume) Rapalskim ugovaram novembra 1920. proglaena je slobodnim gradom.

Lokalni faisti su organizovali pu marta 1922. godine, a septembra 1923. su ilalijanske trupe ule
u grad. Rimskim sporazumom, koji su Jugoslavija i Italija sklopile januara 1924, Rijeka je data
Italiji20 Promene jugoslovenskog Ustava krajem 60-tih godina oduevljeno su podrali mnogi
Hrvati, jer su davale vie vlasti i samostalnosti republikama na raun saveznih institucija. To je
kod srpskih intelektualaca podstakla spekulacije o tome da su mnogi hrvatski komunisti potajno
bili protiv svih poratnih jugoslovenskih ustavnih reenja, jer su ova ila u prilog jake i jedinstvene
Jugoslavije. Pomiljalo se, na primer, da je neodreenost nekih lanova hrvatskog ustava iz 1947,
posebno onih koji se odnose na suverenitet i sa moopredeljenje, bila namerna, odnosno da su hrvat
ski komunisti ukljueni u pripremu ustava te lanove ostavili otvorenim za razliito tumaenja da
bi time stvorili osnovu za traenje vee samostalnosti za Hrvetsku, kada jednom oslabi mo federa
cije i centralnih partijskih tela i splasne euforija jugoslovenstva. No, nikakvi ozbiljni dokazi nisu
prueni u prilog takvih tvrdnji.

227

Jugoslovenski Ustav 1946.

U Jugoslaviji su krajem 1945. odrani izbori za Ustavotvornu
skuptinu. Postojala je samo jedna kandidaciona lista, lista Narodnog fronta
(komunisti i njihovi simpatizeri), ali se moglo glasati protiv nje. Narodni
front bi imao ozbiljnih izgleda da pobedi na tim prvim posleratnim
izborima, ak i da je opozicija bila dozvoljena; ali KPJ se protivila svakom
obliku politikog pluralizma.21 Jugoslovenskim komunistikim voima nije
bilo dovoljno da pobede: hteli su ogromnu veinu koja e legitimisati njihov
monopol vlasti, Jer ako bi opozicija dobila prilian postotak glasova, a to bi
se sigurno dogodilo, legalizovala bi se i postala trajni inilac politikog
ivota. Komunisti su pobedili sa oko 90% glasova, uz pomo
monopolistikog koricenja sredstava masovnih komunikacija, upotrebe
masovnih organizacija kao transmisionih poluga" partije, i zastraivanja
protivnika i kritiara, ili ak njihovog liavanja prava glasa.22
Na dan 29. novembra 1945. (na drugu godinjicu Drugog
zasedanjaAVNOJ-a), novoizabrana Ustavotvorna skuptina Jugoslavije
ukida monarhiju i proglaava Jugoslaviju republikom zasnovanom na
federativnom principu.23 Ustav je prihvaen januara 1946. i zemlja je dobila
naziv Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ), a Savezna
skuptina je proglaena njenim najviim zakonodavnim telom.24 Ona je
imala dva doma: Savezno vee i Vee naroda (lan 54), Ovaj parlament je
donosio zakone vaee na celoj teritoriji Jugoslavije, a (po ugledu na
obrazac sovjetskog federalizma) u sluaju ma kakavog nesklada medu
njima, savezni zakon je bio iznad republikog (lan 46).
lan 86 je odreivao osnivanje saveznih ministarstava: inostranih
poslova, narodne odbrane, saobraaja, pomorstva, pota i spoljne trgovine.
Ministarstva republika bila su ili savezno-republika ili republika (lan 98).
Samostalnost republikih ministarstava bila je delom nominalna, jer su bila
pod nadzorom saveznih ekonomskih, planskih i politikih tela. Saveznorepublika ministarstva imala su upravljati posebnim granama dravne
administracije, posredno, preko ministarstava u pojedinim republikama, i,
neposredno, u odreenim preduzeima od posebnog znaaja za elu dravu
(lan 88). U ova meovita" mini21 esto se nailazi na miljenje da bi veina ljudi u Jugoslaviji, kao i veina Hrvata, najverovatnije glasala za KPJ. Takvo je miljenje, recimo, privatno izraavao Milan Grol, vo Demokratske stranke i glavna opozicija KPJ neposredno posle rata. (Autoru je to u privatnom razgovoru re
kao njegov sin, dr Vojislav Grol.) To je. po Milovanu ilasu, bilo i miljenje njegovih drugova u Politbirou CK KPJ. Oni su procenjivali da bi KPJ dobila ako (50-65% glasova. Vidi: Milovan ilas: 'Ja
sam vjernik komunizma'". Omladinska iskra, br. 60 (24. jun 1988), 1; Dilas, M. (1983), 26
22 Pavloivitch (1971), 177, navodi daje 5% izbornog tela bilo lieno glasakog prava.
23 Kardelj (1949), ukazuje na kontinuitet izmeu politike partizanskog pokreta o nacional
nom pitanju i organiznvanja posleratne jugoslo venske federacije.
24 Vidi: Ustav FNRJ (Beograd, 1946),

228

starstva spadala su ministarstva finansija, unutranjih dela, pravosua,

industrije, rudarstva, trgovine i snabdevanja, poljoprivrede i umarstva,
rada, graevina.25

etiri nacionalne jednakosti nove Jugoslavije

Jugoslovenska federacija, kakva je bila utemeljena proglasom
drugog zasedanja AVNOJ-a i Ustavom iz 1946, poivala je na neem to bi
se moglo nazvati etiri jednakosti". One e preiveti brojne ustavne
promene sve do temeljnog preobraaja jugoslovenske federacije do kojeg
dolazi krajem 60-tih i poetkom 70-tih godina i koji radikalno menja odnose
meu jugoslovenskim nacijama.
Prvo, svi jugoslovenski graani imaju jednaka prava i dunosti, bez
obzira na nacionalnost, rasu ili religiju. To je garantovao lan 21 Ustava iz
1946, u kome se kae:
Protivan je Ustavu i kanjiv svaki akt kojim se graanima daju
privilegije ili ograniavaju prava na osnovu razlike u narodnosti, rasi i
veroispovesti kao i svako propovedanje nacionalne, rasne ili verske mrnje i
razdora."
Ovaj lan je bio pravni izraz onoga to bi se moglo nazvati
nacionalnom jednakosu ostvarenom kroz slepilo za nacionalnu
pripadnost", analogno izrazu slepilo za boje", koji se ponekad koristi u
Sjedinjenim Amerikim Dravama u smislu slepila" za rasnu pripadnost, tj.
voenje rauna iskljuivo o linim osobinama pojedinca, a ne o tome da li je
on belac ili crnac. Ovakvo slepilo za nacionalnu pripadnost ve je postojalo
u KPJ pre rata, a sa uspehom je propagirano u partizanskoj vojsci i na
teritorijalna koje su partizani kontrolisali. S proirenjem vlasti komunista na
sve oblasti drutvenog i ekonomskog ivota to naelo se poelo univerzalno
primenjivati. Ono je zaista bilo znaajno dostignue jugoslovenske
revolucije, kako su komunisti stalno isticali. Dosledno sprovoenje slepila
za nacionalnu pripadnost u ekonomiji, obrazovnom sistemu, vojsci i drugim
domenima, veina partizana i partizanskih simpatizera je smatrala ne samo
sutinskim elementom u reavanju nacionalnog pitanja, ve i manje-vie i
njegovim potpunim reenjem. Tako su oni shvatali i ratnu parolu bratstvo i
jedinstvo": pripadnici razliitih jugoslovenskih nacija se bore, rade i ive
zajedno, s jednakim pravima i dunostima.26
25 Vidi: nuderl (l956), tom 1.
26 U glavama veine to slepilo za nacionalnu pripadnost nije vailo za nejugoslovenske naci
je. Vidi: odeljak Revolucija i novi nacionalizam", str. 239 ove studije.

229

Drugi vaan nain na koji je nova Jugoslavija ostvarila nacionalnu

jednakost bio je odnos koji je ustanovila izmeu svojih est republika.
Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, Slovenija i Srbija
definisale su kao jednake u svim aspektima njihovih prava i dunosti.
Pokazalo se da je tako i u stvarnosti: zaista nikakve dominacije jedne ili
nekih republika nad drugima nije bilo. U zvaninim dravnim i partijskim
dokumentima, meutim, pisalo je da jednakost republika u Jugoslaviji
poiva na njihovom suverenitetu". U stvarnosti, pak, republike nisu bile
suverene, jer je njima vladala KPJ. ak je i Ustav postulirao ozbiljna
ogranienja suvereniteta republika. I lan 9. koji je predviao da izvesna
prava odreena saveznim Ustavom pripadaju samo FNRJ, i lan 11, koji je
zahtevao da republiki ustavi budu u skladu sa Ustavom FNRJ, bili su
nespojivi sa idejom suvereniteta.27
Naela na osnovu kojih su odreene republike granice bila su
delom nacionalna, a delom istorijska. Zbog meovitog stanovnitva bilo je
nemogue stvoriti isto nacionalne republike, ak i da je KPJ nameravala to
da uini. Republike su, ipak, bile defmisane kao suverene domovine
suverenih nacija: Hrvatska Hrvata, Srbija Srba, itd. Manjine u republikama
su imale, naravno, ista prava i dunosti kao i veina. Imale su, dakle, i pravo
da uestvuju u donoenju svih odluka od uticaja na suverenitet veinske
nacionalne grupe i njene republike. Manjine su, istovremeno, bile definisane
kao deo njihove sopstvene nacije, na primer, srpska manjina u Hrvatskoj
kao deo suverene srpske nacije.28 To je, onda, znailo da su Srbima data
suverena prava u tri suverene republike - Srbiji, Bosni i Hercegovini i
Hrvatskoj - od kojih su dve suverene domovine i drugih suverenih nacija.
Isto je vailo i za Hrvate, jer i oni su iveli u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini
i Srbiji. Na kraju, budui da su svi graani Jugoslavije imali ista prava na
celoj njenoj teritoriji, a istovremeno mogli da se slobodno sele iz jedne
republike u drugu, to je znailo da je svako, ma iz koje republike, imao
pravo na politiku participaciju (tj. da uestvuje u suverenitetu) u svakoj
drugoj republici, uko27 Kako je Hrvatska bila suverena, a Srbi u Hrvatskoj deo srpske nacije, opravdano je pitanje
koje postavlja Shoup (1968), 117; . da li je Hrvatska 'vienacionalna', u stvari, vienacionalna
drava unutar jedne vienacionalne drave?"
28 Ideja da nacija i samo nacija treba da budu subjekt meunarodnog prava javlja se u devetnaestom veku. Ona je bila bitan element ideologije nacionalno-revolucionarnih pokreta, koji je di
rektno osporavao legitimnost vienacionalnim nedemokratskim monarhijama toga doba. Vana
implikacija ovog novog demokratskog i nacionalnog merila je i ideja da su samo ratovi za nacional
no osloboenje pravedni, dok je svaka druga vrsta ruta osvajaka i porobljivaka. Kada bi nucije i re
publike u Jugoslaviji bile potpuno suverene, onda bi samo one mogle biti subjekt jugoslovenskog
prava, a ne njihovi graani. U tom sluaju, jugoslovenski zakon i jugoslovenski Ustav ne bi mogli
pominjali nita u vezi s pravima i dunostima graana ili radnika republike Hrvatske, niti pak u
vezi sa njenim drutvenim i politikim poretkom. Oni bi mogli jedino da definiu meurepublike
odnose i sporazume koji su od republika slobodno prihvaeni. Slina analiza moe se, izmeu osta
log, nai kod Lapenne (1982).

230

liko bi odluio da se u nju odseli.29 Sve ove protivrenosti samo dokazuju da

republike nisu bile stvarno suverene i da je taj pojam esto bio korien na
nain koji, makar i da nije bio isto propagandistiki, nije odgovarao
stvarnosti.30
Trea jednakost" definie sve nacije u Jugoslaviji kao jednake. U
lanu 1 Ustava iz 1946. se kae: Federativna Narodna Republika Jugoslavija je [...| zajednica naroda s jednakim pravima, [...]" Tih naroda je bilo
pet: Crnogorci, Hrvati, Makedonci, Slovenci i Srbi. Muslimani Bosne i
Hercegovine (i Novopazarskog Sandaka, sada podeljenog izmeu Srbije i
Crne Gore) nisu bili priznati kao nacija, mada su esto pominjani kao
posebna grupa.31 Za meovito stanovnitvo Bosne i Hercegovine, na primer,
uvek se govorilo da ga sainjavaju Srbi, Hrvati i muslimani. Jednakost
nacija bila je stvarnost utoliko to nije bilo nikakve vodee nacije" (u KPJ.
vlasti ili dravnom aparatu), iji bi se uloga i poloaj mogli uporediti sa
ulogom Rusa u Sovjetskom Savezu.
etvrta, i poslednja, .jednakost" bila je uspostavljena kada je KPJ
pred kraj rata poela smatrati za neophodno da progovori o jednakom
doprinosu svih jugoslovenskih nacija borbi za nacionalno osloboenje i, u
tom smislu, posebno o jednakosti Hrvata i Srba. Sasvim u duhu
jugoslovenskog patriotizma kojim je bio obuzet partizanski pokret i iroki
slojevi stanovnitva, ta jednakost se odnosila samo na junoslovenske nacije
u Jugoslaviji. Neslovenske manjine (naroito Italijani i Nemci, ali i Albanci
i Maari) bile su izuzete.
29 Pitanje srpskog suvereniteta u suverenoj Hrvatskoj raspravljala je krajem 60-tih i na samom
poetku 70-tih godina hrvatska nacionalistika inteligencija, koja je za Hrvatsku elela ne samo ono
to se tradicionalno smatra suverenitetom - to jest, potpunu nezavisnost u odnosu na sve spoljne"
(ukljuujui i Federaciju) uticaje, ve i hrvatski suverenitet kuji bi pod razumevao da je hrvatska nacija
jedini politiki subjekt u Hrvatskoj. To se dalje razvilo u zahtev da politika prava budu zajamena
iskljuivo pripadnicima hrvatske nacije. Po najekstremnijoj verziji Srbi ne bi trebalo da imaju
nikakva politika prava, tj. ne bi smeli da imaju vlastite politike organizacije, skupove ili tampu, jer
bi to bilo krenje hrvatske suverenosti.(Vidi: Peri, 1976). Drugi nain tumaenja suverenosti republika
(kojim su se ponekad sluili vodei jugoslovenski komumsti) jeste tvrdnja da. su one suverene u
odnosu na druge republike (tj. nijedna republika - i ni jedna nacija - ne dominira nad ostalima), ali
ne i u odnosu na KPJ/SKJ, koja je nadnacionalna snaga isturijskog progresa. Ova vrsta tumaenja je
u biti pogrena; partija je nadnacionalna samo u odnosu na pojedine republike i nacije Jugoslavije,
ali je nacionalna u odnosu na druge drave i komunistike zemlje. Ona je, na kraju krajeva,
jugoslovenska partija i bez ikakve je transcendirajue, globalne uloge. Ova interpretacija je, uz to,
inila Jugoslaviju moguom rtvom hugemonistikih pretenzija sovjetskih komunista, koji su sebe
takoe videli kao nadnacionalnu snagu istorijskog progresa. Jer, ako su jugoslovenske nacije
prihvatile vostvo jedne nadnacionalne snage, to ne bi i neke druge, tj. sovjetske partije? Meutim, za
SKJ je bilo veoma teko i da sebe definie kao nacionalnu partiju. Jugoslovenski komunisti, na primer,
nikada nisu koristili izraz nacionalni komunizam", jer bi time negirali univerzalno vaenje
komunistike ideologije, i posredno ograniili svoju vlast u samoj zemlji.
30 Strogo uzev, Makedonac u Hrvatskoj bi, recimo, mogao glasati o stvarima bitnim za hrvat
sku suverenost. To je podrazumevao lan 18. jugoslovenskog Ustava: Za graane Federativne Na
rodne Republike Jugoslavije ustanovljava se jedinstveno savezno dravljanstvo. Svaki dravljanin
narodne republike istovremeno je dravljanin Federativno Narodne Republike Jugoslavije. Svaki
dravljanin jedne republike uiva u svakoj republici ista prava kao i njeni dravljani".
31 Popis stanovnitva iz 1953. definisao je junoslovcnske muslimane Bosne i Hercegovine i
Novopazarskog Sandaka kao Jugoslovene".

231

KPJ je uvidela da je izuzetno teko priznati i prihvatiti razlike meu

nacijama u Jugoslaviji u pogledu broja uesnika svake u partizanskoj borbi.
Partija je takvo slepilo za razlike smatrala kljunim za prevazilaenje jazova
meu narodima, posebno onih izmeu Hrvata i Srba, koje je za sobom
ostavio graanski rat. Oglasiti jednu naciju superiornom u
Narodnooslobodilakoj borbi inilo se KPJ veoma blizu njenom
proglaavanju za revolucionarniju. Kako je hijerarhija vlasti u Jugoslaviji
poivala na privrenosti revolucionarnim idealima (KPJ je, kao
revolucionarna elita bila vodea snaga u zemlji), nacija koja bi bila
revolucionarnija" od ostalih mogla bi traiti za sebe i vie vlasti i
povlaeni poloaj. Da bi opravdala jednaka prava, KPJ je dakle,
prikazivala doprinos jugoslovenskih nacija revoluciji kao jednak, ali je isto
tako vodila rauna o tome da nacije ne izgledaju nejednako ni po obimu
svojih zloina i saradnji s neprijateljem.
Shvatanja
partije
o
doprinosu
razliitih
nacija
narodnooslobodilakoj borbi" prola su velike mene tokom rata. KPJ i Tito
su se otvoreno alili zbog slabog hrvatskog uea u partizanskoj vojsci
1941. godine, svaljujui krivicu za to na oportunistiku politiku HSS,32 a
1941. i 1942. su esto hvalili Srbe zbog njihovog masovnog uea u
partizanskoj vojsci.33 Genocid poinjen nad Srbima u NDH 1941. i 1942.
godine partijska propaganda je opisivala kao posebno udovian zloin.
(Koristila se re istrebljenje", poto je termin genocid" opteprihvaen tek
posle Nirnberkog procesa.) On je taj posebni status izgubio potkraj rata, i
sada se govorilo samo o zloinima protiv naroda Jugoslavije uopte. A ipak
su Srbi u itavoj jugoistonoj Evropi bili jedina nacionalna grupa (uz
Jevreje i Cigane) koja je bila rtva sistematskog genocida, KPJ nikada nije
poistovetila itav hrvatski narod sa ustaama, niti je hrvatski narod ikada
krivljen za ustake zloine. KPJ, meutim, nije mogla u toku rata da ne
prizna da je 1941. i 1942. godine deo hrvatskog stanovnitva, naroito u
krajevima gde su iveli i Srbi, podravao ustaki pokret. Kako se kraj rata
bliio i ton partije se menjao, krivica za zloine sve vie je prebacivana na
vladajuu klasu: klasu nepatriotskih i antinacionalnih kapitalistikih
eksploatatora u Hrvatskoj. Pred kraj i neposredno posle rata za nacionalnu
mrnju je naelno optuivana vladajua klasa, a nikako radni narod", bez
obzira na oite protivprimere
32 Izgleda da je bilo manje Hrvata iz ue Hrvatske i Slavonije u partizanskoj vojsci u leto
1941. nego to je bilo lanova partije nekoliko godina ranije. (Dalmacija pod italijanskom okupaci
jom i severno jadransko primorje su bili mnogo aktivniji u partizanskom pokretu. I to je jo jedan
dokaz da su merila za prijem u partiju bila blaa u Hrvatskoj, u kojoj je partija jo uvek imala neka
svojstva sindikalne partije, pre no partije revolucionarnog kadra.
33 Titove pohvale upuene decembra 1942. Srbima zbog njihovog masovnog uea u parti
zanskoj vojsci mogu se nai u: Tito (1959-67), lom 1, Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti
narodno-oslobodilake borbe", 132-3. Sledei razlozi su naveli Srbe da 1941/42. pristupaju partizan
skoj vojsci vie no i jedna druga nacija: masovni ustanak Srba u NDH u leto 1941. izazvan pre svega
ustakim pokoljima; masovni ustanak u Crnoj Gori u leto 1941. protiv italijanske okupacije (Crno
gorce je KPJ smatrala posebnom nacijom, ali veoma bliskom Srbima); uspesi partizana u zapadnoj
Srbiji u leto 1941. gde su kontrolisali priline teritorije i proglasili Uiku republiku"
232

koje je rat pruio. Ratno iskustvo, u kom bi se obini seljaci esto nali u
borbi jedan protiv drugog, bilo je lako zaboravljeno.
Ratnim se realnostima nije moglo lako manipulisati dok su trajale;
tek kasnije, kada je izbio mir" i partija se domogla monopola na vlast i nad
sredstvima masovnih komunikacija, otvorile su se mogunosti za
reinterpretaciju" istorije. No, u ovom sluaju svrha komunistike
reinterpretacije nije bila samo uvrivanje njihove vlasti, nego i jaanje
nacionalne jednakosti. Nacionalni sukob je reinterpretiran kao klasni sukob.
Tako je ustaki teror postao neka vrsta belog terora": ugnjetai" i
kontrarevolucionari" su terorisali radni narod".

Posleratno jugoslovenstvo
Iz mar ksistiko-lenjnistikog naela po kome je koren nacionalnog
i kolonijalnog pitanja kapitalistika" i imperijalistika" eksploatacija",
mogao se izvui zakljuak da e im se kapitalizam ukine, nestati i
nacionalno i kolonijalno ugnjetavanje.34 Sledstveno tome, jugoslovenski
komunisti nisu nalazili da je nuno da veliki deo svoje energije troe na
graenje sloenih federalnih odnosa ili ustanova. Nacionalna sloboda i
jednakost bie proizvod uspele revolucije. To uzdanje u izvesnost
nacionalne pravde za ugnjetene nacije bilo je pojaano meu
jugoslovenskim komunistima odsustvom nacionalne diskriminacije u
redovima partizanske vojske i opteg uspeha jugoslovenstva u prvom
poratnom razdoblju. Jugoslovenski komunisti su, stoga, na jugoslovenski
Ustav i ostale pravne dokumente koji su garantovali nacionalna prava
gledali prvenstveno kao na formalnu institucionalizaciju neeg ve
postojeeg, kao na vrstu pravnog oglaavanja" uspeha komunista u
reavanju nacionalnog pitanja.
Ratna parola komunista - bratstvo i jedinstvo" - nije ila samo
protiv bratoubilakog rata i nejedinstva, Ona je bila i simbol njihove politike
panjugoslovenske solidarnosti, saradnje meu nacijama Jugoslavije,
jugoslovenske integracije i, u krajnjem, stvaranja jugoslovenske nacionalne
svesti. Federalna struktura nije bila namenjena podizanju barijera izmeu
razliitih jugoslovenskih nacija. Zato je federalizaciju Jugoslavije i davanje
suvereniteta republikama pratilo stvaranje organizacija koje su bile, mada
podeljene na republike ogranke, u svojoj biti optejugoslovenske. KPJ je
bila najistaknutija takva organizacija i
34 Poslednji stupanj razvoja post-revolucionarnog komunistikog drutva bio bi, naravno,
stvaranje globalnog drutva bez individualne nacionalne svesti, premda ne nuno i bez individualnih jezika i kultura.

233

tvorac svih ostalih. Bile su organizovane dobrovoljne omladinske brigade

koje su radile po raznim krajevima Jugoslavije, a Savez komunistike
omladine Jugoslavije (SKOJ) imao je posebnu odgovornost u propagiranju
jugoslovenstva medu mladima. Jugoslovenska narodna armija (JNA)
nastavljala je tradicije partizanske armije: vojne jedinice bile su sastavljene
od vojnika razliitih nacionalnih grupa, koji su u najveem broju sluajeva
sluili vojni rok van teritorije svoje republike, i bili su za vreme vojnog roka
vaspitavani u duhu jugoslovenskog patriotizma. I Narodni front, koji su
komunisti kontrolisali, bio je jugoslovenski, a takoe i Antifaistiki front
ena i sve druge transmisione" organizacije. Profesionalne, kulturne,
umetnike, naune i sportske organizacije bile su obino organizovane na
republikom nivou, ali su uvek imale neku vrstu uticajne centralne
kancelarije" u Beogradu.
Mogunostima stvaranja jugoslovenske nacionalne svesti kao da je
ilo u prilog i samo postojanje jedinstvene jugoslovenske komunistike
partije, kao i njen uspeh u organizovanju i voenju partizanske vojske, koja
je po sastavu i duhu takoe bila jugoslovenska. Jer ako su, u partiji i
partizanskoj vojsci, pripadnici razliitih jugoslovenskih nacionalnih grupa
radili i borili se zajedno u ratno vreme, zato saradnja ne bi bila mogua u
miru? Komunisti su neumorno u svojoj propagandi isticali da su postigli
presudan i ireverzibilan pomak u stvaranju jugoslovenske nacionalne svesti
i da je jugoslovenstvo ve uveliko postalo stvarnost. Uz to, ako se veruje u
budue komunistiko drutvo, kao to su verovali komunisti i njihovi
simpatizeri neposredno posle rata, onda se veruje ne samo da e progres
neminovno voditi besklasnom drutvu slobode, jednakosti, bratstva i obilja,
nego i u nastanak drutva u kome e komunistiku ideologiju svi prihvatati,
a ne samo avangarda". Drugim reima, u komunistikoj budunosti e
svako biti komunista. Kako je partija bila jugoslovenska, svako e, dakle, une-tako-dalekoj komunistikoj budunosti, biti Jugosloven.
Ratno i poratno jugoslovenstvo KPJ bilo je delom i rezultat primene
ideologije marksistiko-lenjinistikog internacionalizma na nacionalne
odnose unutar Jugoslavije. Komunisti su bili protivnici buroaskog"
nacionalizma, i verovali su u stvaranje internacionalnog, ili, tanije,
globalnog komunistikog drutva.35 Oni su, takoe, predviali potpuno
iezavanje nacionalne svesti u smislu lojalnosti pojedinoj nacionalnoj
dravi. Iz toga je sledilo da komunisti, u zemljama i na teritorijama na
kojima su bili aktivni, treba da nastoje da spree nacionalne sukobe, da
umanje znaaj nacionalnih razlika i da ujedine radni narod" razliitih
nacija. A kada su te tri stvari inili u Jugoslaviji - odnosno kada su se borili
protiv srpskog, hrvatskog, slovenakog itd. na35 Globalnog" je moda primerenija re, posto rc internacionalno" nuno pretpostavlja
postojanje nacionalne svesti.

234

cionalizma; kada su nastojali da smanje razlike medu jugoslovenskim

nacijama, i kada su radili na ujedinjavanju itavog radnog naroda" (a to
znai veine) - onda su oni samim tim delali za Jugoslaviju i
jugoslovenstvo, Internacionalizam jugoslovenskih komunista pretvarao se u
jugoslovenstvo.
Jugoslovenstvo je za jugoslavenske komuniste u poratnom
razdoblju znailo iskorenjivanje politike lojalnosti pojedinoj naciji u
Jugoslaviji (tj. iezavanje svake partikularistike politike svesti), i njen
preobraaj u jugoslovensku nacionalnu svest. Taj proces, meutim, nije
pretpostavljao iezavanje etnikih i kulturnih razlika ili ukidanje pojedinih
nacionalnih jezika. Etnike, kulturne i lingvistike karakteristike nacija
Jugoslavije trebalo je da budu ouvane u novoj" jugoslovenskoj
nacionalnoj svesti.
Ukratko reeno, za vreme rata i neposredno posle njega, KPJ je
svoje jugoslovenstvo poimala na tri razliita naina: jugoslovenstvo je bilo
antinacionalizam - opozicija svim nacionalizmima svih nacija u Jugoslaviji;
jugoslovenstvo je bilo patriotizam - pre svega borba za osloboenje
Jugoslavije od okupatora (za koje je esto naglaavano da su tuini") i
jugoslovenstvo je bilo internacionalizam - jedinstvo radnog naroda", koji
je, u svojoj borbi za socijalnu revoluciju, zanemarivao svoju nacionalnost.
KPJ je neumorno ukazivala na potrebu solidarnosti medu narodima
Jugoslavije i njihove tesne saradnje u zajednikoj borbi za izgradnju
socijalizma", i insistirala na njihovom zajednikom poreklu i etnikim i
kulturnim slinostima. Jugoslovenstvo je podravano u partijskim
dokumentima, knjigama i tekstovima koji su se bavili jugoslovenskom
politikom, kao i u tekstovima i govorima vodeih partijskih funkcionera.
U poratnim godinama Josip Broz Tito, voa partije i oruanih
snaga, i nesporni vladar Jugoslavije, izgleda da je verovao u mogunost
stvaranja jugoslovenske nacije. (Zvanina politika KPJ je bila politika
jaanja jedinstva i razvijanja jugoslovenstva i jugoslovenske nacionalne
svesti, ali ne i stvaranja jedinstvene jugoslovenske nacije.) Jednostavno
reeno, Tito je verovao da e razliite jugoslovenske nacije postati jedna,
jugoslovenska. Njegova vizija budue jugoslovenske nacije nije se bitno
razlikovala od one koju su imali zastupnici stvaranja jugoslovenske nacije
izmeu dva rata. Za njega je, naravno, drutveni i politiki sistem predratne
Jugoslavije bio kapitalistiki i zaostao pa, otud, i nesposoban da stvori
jedinstvenu jugoslovensku naciju.36 Jo uvek je nejasno da li je Tito
zaostalost ili kapitalizam" smatrao osnovnim uzrokom neuspeha
meuratnog reima da formira jugoslovensku naciju. Verovatno da je u
zaostalosti video osnovni uzrok, poto nije mogao ne
30 O Titovom shvatanju da KPJ uva nezavisnost Jugoslavije ekonomski je razvijajui i gradei
socijalizam" vidi, izmeu ostalog; ilas, M. (1980), poglavlje 7, 52-61. Ovaj biografsko-memoarski esej
o Titu prua i brojne uvide u njegov stav prema Jugoslaviji i jugoslovenslvu.
235

biti svestan istorijskih primera stvaranja nacija u kapitalistikim zemljama.

No, za Tita mo socijalizma da stvori novu jugoslovensku naciju nije
poivala samo na njegovoj pretpostavljenoj sposobnosti da prevazie
zaostalost ubrzavanjem razvoja i industrijalizacijom. Socijalizam je, u
njegovoj glavi, bio neodvojiv od vladavine komunistike partije. Ta
organizovana i mona politika snaga e se posluiti svojom
sveobuhvatnom vodeom ulogom" u drutvu da nove generacije podigne u
duhu jugoslovenstva.
Kada je posetio Zagreb, maja 1945, neposredno po osloboenju,
Tito je u svom govoru promovisao jugoslovenstvo i insistirao na tome da
granice medu republikama ne treba da dele ve da spajaju narode
Jugoslavije.37 Ovaj iskaz deluje, na prvi pogled, kontradiktorno: kako
granice mogu da spajaju? One, u najboljem sluaju, mogu biti otvorene tako
da podele do kojih dovode ne budu duboke. Tito je u stvari podseao Hrvate
da su republike stvorene pre svega da bi se razbio strah od srpske
hegemonije" nad drugim nacijama i Hrvatima posebno. Granice tako
shvaene zaista mogu da smanje mogunost nacionalnih napetosti i sukoba,
a jugoslovenski federalizam zaista moe biti osnov za razvoj
jugosiovenstva.38 Stvaranje federalnih jedinica bilo je korak unazad u
poredenju sa jugoslovenstvom partije i partizanske vojske za vreme rata. Za
Tita to, ipak, nije bio ireverzibilni korak nazad, ve priprema za razvoj
jugoslovenstva.
Tito se ponovo vratio problemu republikih granica u svom govoru
na osnivakom kongresu Komunistike partije Srbije, maja 1945: podsticao
je komuniste da izbegavaju da se spore oko njih.39 Sela i gradovi unutar
granica jedne republike pripadaju celoj Jugoslaviji, izjavio je, i federalne
jedinice ne treba smatrati samostalnim dravama. Naprotiv, treba da postoji
samo jedna snana drava svih jugoslovenskih nacija: Jugoslavija.40 Tito je
dalje tvrdio da komunisti treba da budu ujedinjujua spona meu narodima
Jugoslavije, to od njih zahteva da se bore protiv reakcionarne ideologije"
nacionalizma. Jugoslovenski komunisti treba da razumeju jugoslovenstvo
kao nezamenljivi deo komunistikog internacionalizma, zakljuio je, i da
svaku opoziciju jugoslovenstvu smatraju oblikom reakcionarnog"
nacionalizma.

37 Vidi: Tito (1959-67). tom 1, Prvi govor u osloboenom Zagrebu", 292-3.

38 Shoup (1968), 113, pie o uvoenju federalnog sistema, ija je osnovna svrha bila da slui
kao gromobran za nacionalna oseanja, ne ograniavajui vlast partije i jurisdikciju centralizovane
administracije stvorene za vreme rata".
39 Osnivaki kongres KP Srbije (8-12. mqja 1945), Govor generalnog sekretara KPJ Josipa
Broza Tita".
40 Federalizam je reio nacionalno pitanje i, na taj nain, ojaao bratstvo i jedinstvo" jugo
slovenskih naroda. Ovo se stanovite moe nai i u: Tito (1946a).

236

Pravo na otcepljenje i strah od separatizma

Jugoslovenski Ustav iz 1946. bio je gotovo kopija sovjetskog ustava
iz 1936. (neto to e kasnije priznati s nelagodnou partijski ustavni
teoretiari).41 Kritiari jugoslovenskog komunizma esto to pominju kao
dokaz staljinistike prirode posleratnog jugoslovenskog politikog
sistema.42 Meutim, sam Staljinov ustav" iz 1936. nije bio naroito
staljinistiki jer je jemio mnotvo prava pojedincima i nacijama. To to je
sovjetsko rukovodstvo, i pored njega, moglo upranjavati masovni teror i
nacionalno ugnjetavanje, samo je dokaz irelevantnosti ustava u
komunistikim zemljama. Sovjetski ustav je garantovao nacijama ne samo
pravo na samoopredeljenje i pravo na otcepljenje, ve i pravo na samostalnu
spoljnu politiku i samostalne oruane snage.43 Jugoslovenski Ustav nije
nacijama garantovao tako iroka prava; on republikama nije jemio pravo na
samostalnu spoljnu politiku i oruane snage. Tito je pokazivao veliko
zanimanje za pripremanje Ustava (iji je nacrt napravio Edvard Kardelj uz
pomo strunjaka za ustavno pravo), i isprva se protivio garantovanju prava
na samoopredeljenje (ukljuujui i pravo na otcepljenje) jugoslovenskim
republikama. Imajui u vidu da bi takvo pravo bilo tek puka formalnost
(poto je sva vlast bila u rukama KPJ), znaajno je da je Tito ipak zbog toga
bio zabrinut. Njegova zebnja bila je pre svega izazvana ekstremizmom i
zloinima separatistikih nacionalistikih pokreta, posebno ustaa, tokom
Drugog svetskog rata. Na kraju je popustio, kad su ga podsetili da je to
pravo bilo deo programa KPJ pre rata, da ga je i Kominterna zastupala, i da
ono svoje korene ima u tradicijama veine evropskih socijalistikih partija.44
Potom su sastavljai nacrta Ustava smislili formulaciju po kojoj je
Jugoslavija zajednica ravnopravnih naroda, koji su na osnovu prava na
samoopredeljenje, ukljuujui pravo na otcepljenje, izrazili svoju volju da
ive zajedno u federativnoj dravi" (lan 1). in stvaranja Jugoslavije bio je
dakle ireverzibilan, a pravo na otcepljenje i stvaranje samostalne drave nije
bilo trajno i neotuivo pravo. lan 1 bio je, poglavito,
41 O Staljinovom Ustavu vidi: Ulam (1987), naroito -103-4. Ni Dion Stjuart Mil ni Tomas
Deferson ne bi mogli da naprave zamerku nijednom lanu". Ibid., -103,
42 Kardel (1946), 139, izjavljuje da sovjetski Ustav iz 1936. predstavlja najuspelije reenje
(svih vremena i svih zemalja) odnosa meu razliitim narodima.
43 Pravo na nacionalno samoopredeljenje ukljuenu je u Povelju Ujedinjenih nacija, kao i u
druga dokumenta meunarodnog prava. Ono je implicirano osnovnim ljudskim pravima. Vidi: Ivanovi i ilas (1983); Reibstein (1949). Heielmayer (1977), Schlussakle der Konfcrenz ilber Sicherheit und Zusammenarbeit in Europa (KSZE/Hdsinkil, vom 1. August 1975", 270-2; poglavlje
8, Gleichberechtigung und Selbstbestimungsrechl der Volker".
44 To pravo je, izmeu ostalog, bilo i sastavni deo programa Socijaldemokratske stranke u
Kraljevini Srbiji pre Prvog svetskog raia.

237

priznavanje apstraktnog postojanja toga prava pre stvaranja nove

Jugoslavije".45
Moa Pijade, lan Centralnog komiteta, bio je verovatno najuporniji
branilac onoga to bi se moglo nazvati jednom za uvek" tumaenjem
ujedinjenja jugoslovenskih nacija. Pijade se pribojavao da bi se Ustav
mogao protumaiti kao da doputa otcepljenje, pa je insistirao na tome da su
jugoslovenske nacije to pravo jednom zauvek iskoristile u trenutku kada su
odluile da pristupe jugoslovenskoj federaciji, Drugim reima, stvaranje
Jugoslavije je bilo ireverzibilno, a odluka jugoslovenskih naroda
neopoziva.46 Kako pak nije bilo nekog odreenog istorijskog trenutka ili
dogaaja u kom su narodi Jugoslavije stvarno izrazili svoju elju da ive u
Jugoslaviji (nikad, recimo, nije bilo referenduma), jugoslovenski komunisti
su ponekad tvrdili da je partizanska narodnooslobodilaka borba bila takav
in stvaranja i konstituisanja drave.47
Ovakav nain razmiljanja nikada nije uao u zvanine partijske i
dravne dokumente, ali je preutno bio prihvatan. Tako je, na primer,
Vladimir Nazor, predsednik hrvatskog Sabora, verovao da je partizanska
borba bila neka vrsta optejugoslovenskog referenduma za Jugoslaviju. On
je govorio da je narod glasao za stvaranje nove Jugoslavije olovnim
kuglama" pa je time glasanje gumenim kuglama (koje su se koristile u
Jugoslaviji na izborima, posto je veliki procenat stanovnitva bio nepismen)
postalo suvino. Iako nekomunista, pridruio se partizanima jer je bio
uasnut progonom Srba u NDH, a partizane video kao jedinu snagu
sposobnu da zaustavi irenje graanskog rata izmeu Hrvata i Srba. Kod
Nazora je, kao i kod mnogih drugih, strah od obnavljanja sukoba izmeu
Hrvata i Srba ojaao njegovo jugoslovenstvo.
Ubrzo posle proglaenja Ustava Jugoslavije januara 1946. i svih est
republika su donele svoje ustave. U njima su se ponavaljala opta naela
jugoslovenskog Ustava, uz dodatak lanova koji se odnose na specifinosti
oblasti pod njihovom jurisdikcijom. Ustav Hrvatske, koji je usvojen 18.
januara 1947. godine, garantovao je hrvatskoj naciji pravo na otcepljenje, ali
ga nije definisao ni kao inherentno ni kao neotuivo. Ustav Hrvatske nije
precizno odreivao da li se hrvatsko uee u jugoslovenskoj federaciji
zasniva na ireverzibilnom odricanju od dela
45 U raspravama o Ustavu iz 1974. veina jugoslovenskih strunjaka za ustavno pravo bila je
do sredine 80-tih godina saglasna da taj ustav, kao i svi raniji, ne daje republikama legalno pravo na
otcepljenje.
48 Vidi: Lapenna (1982), 17.
47 Potvrda odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a od strane antifaistikih vea Hrvatske, Slovenije i drugih ne moe se smatrati takvim aktom, poto ni ova vea ni sam AVNOJ nisu bili demokratski izabrani. Ali komunisti iz sasvim drugog razloga nisu insistirali na tome daje to moment
kada su narodi Jugoslavije stvorili novu" Jugoslaviju. Oni nisu lelli da ova vea, koja e uskoro
postati republike skuptine, time implicitno proglase za tvorce Jugoslavije.

238

ili ukupnosti hrvatskog suvereniteta, ili je, pak, taj suverenitet ostao
nedirnut, dok su samo neke funkcije privremeno prenete na jugoslovensku
dravu.
Kakvo god bilo tano znaenje jugoslovenskog i hrvatskog ustava,
politika partije je bila da jaa Jugoslaviju i jugoslovenstvo i progoni svaki
oblik nacionalizma i separatizma. Uostalom, pored KPJ, druge politike, jo
manje nacionalistike organizacije, koja bi mogla organizovati neki pokret
za otcepljenje, nije ni bilo, a ni pojedincima nije bilo dozvoljeno da
zastupaju otcepljenje. Zapravo je svaka takva aktivnost bila bez izuzetka
kanjavana. lan 21 Ustava, koji, izmeu ostalog, kae da je svako
propovedanje nacionalne, rasne ili verske mrnje i razdora" protivno Ustavu
i po zakonu kanjivo, korien je kao pravni osnov za krivini postupak. Taj
su lan, kao i neke druge odredbe krivinog zakonika, komunistika policija
i sudovi veoma iroko tumaili, koristei ih za guenje svih oblika
nacionalizma i separatizma.

Revolucija i novi nacionalizam

Posmatrani u kontekstu bratoubilakog rata i predratne srpske
prevlasti, federalizam i jugoslovenstvo su bili krupan korak napred ka
nacionalnoj toleranciji i saradnji jugoslovenskih naroda. Bilo je, meutim,
novih oblika nacionalizma, nacionalistikih predrasuda i progona tesno
povezanih sa samom komunistikom revolucijom, pa ak delimino i njome
prouzrokovanih. Koreni novih oblika nacionalizma mogu se nai u duhu
trijumfalizma koji je obuzeo KPJ posle njene pobede u ratu i revoluciji.48
Partija je bila uverena da njenu vlast nijedna unutranja snaga ne
moe da ugrozi, a smatrala je i da je njena ideologija potvrena istorijom. U
ekonomiji, nacionalnim odnosima i drutvu uopte nije videla nijedne
prepreke koju ne bi mogla da prevlada. Gordost KPJ je jo vie ojaavana
visokim ugledom to ga je uivala u svetskom komunistikom pokretu i
pohvalama koje je dobijala od sovjetskog rukovodstva. Zbog masovnog
karaktera jugoslovenske revolucije, ovaj revolucionarni entuzijazam je
zahvatio i jugoslovensko stanovnitvo, posebno utiui na omladinu.
Jugoslovenski komunisti su se zato oseali pozvanim da se meaju u stvari
drugih komunistikih partija. Njihov savet,
48 KPJ je bila ubeena da je komunistiko drutvo - drutvo obilja pred vratima. Partijsko
rukovodstvo je, na primer, samouveruno planiralo da za deceniju u industrijskoj proizvodnji po glavi stanovnika prestigne Veliku Britaniju. Vidi: ilas, M. (1983), 20.

239

kritika, vojna pomo, ekonomska pomo, zatita od sovjetskih pritisaka,

napadi zbog oportunizma" za raun Sovjetskog Saveza, kao i nuenje
saveza, ekonomske saradnje i kulturne razmene, davani su u razna vremena,
u razliitim kombinacijama i na razliite naine albanskim, bugarskim,
francuskim, grkim, italijanskim i maarskim komunistima. Takva
ambiciozna politika jedne revolucionarne partije koja vlada samo jednom
odreenom dravom neminovno je smatrana (od strane Albanaca, Bugara,
itd.) oblikom prilino nadmenog nacionalizma.
KPJ je sebe videla kao superiornog partnera u odnosima sa svim
drugim komunistikim partijama, osim sovjetskom. Naravno, i sovjetska
partija je smatrala da je superiorna u odnosu na druge partije. Ipak se
jugoslovenski stav bitno razlikovao od sovjetskog. Sovjetska spoljna
politika, ukljuujui i odnose sa komunistikim partijama, bila je svesno i
dosledno imperijalistika. Voena od Staljina i Molotova, imala je za cilj
globalnu ekspanziju sovjetske drave kroz propagandu, diplomatiju,
podrku progresivnim pokretima", ekonomsku pomo" i, kada se ukae
prilika, vojnu intervenciju. Jugoslovenski komunisti nisu, u tim poratnim
godinama, matali o tome da stvore mini imperiju" nalik sovjetskoj, niti su
nastojali da nametnu svoju vlast komunistikim pokretima i zemljama
jugoistone Evrope, a ni da ih ekonomski eksploatiu ili primoraju da usvoje
viu" jugoslovensku kulturu. No ipak su bili obuzeti strasnom eljom da
ire revoluciju u jugoistonoj Evropi, istovremeno uvereni da Jugoslavija
treba da bude u njenom sreditu. Ovakve ambicije i tenje partije u
svetskom komunistikom pokretu i u meunarodnim odnosima uopte bile
su oblik nacionalizma. A mnogi Jugosloveni, obuzeti revolucionarnim
oduevljenjem, verovali su da su jugoslovenski narodi izuzetni po svojoj
hrabrosti i ljubavi prema slobodi, i samim tim iznad mnogih drugih naroda.
Taj jugoslovenski nacionalizam uticao je na stav prema nejugoslovenskim
manjinama, maarskoj u Vojvodini i albanskoj na Kosovu, prema kojima se
i inae odnosilo sa dubokim nepoverenjem, zbog podrke koju su pruale
okupacionim snagama za vreme rata.
Najgori istup jugoslovenskog nacionalizma bio je izgon nemake
manjine iz Vojvodine u Nemaku i italijanske iz Dalmacije i Istre u Italiju.49
(Nejasno je, meutim, koliko je Nemaca i Italijana pobeglo u strahu od
odmazde i pre dolaska partizana, a koliko ih je bilo prinueno da odu.)
Tokom rata je veina Nemaca u Jugoslaviji pozdravila okupaciju zemlje i
podravala Trei rajh, a znatan broj ih je dobrovoljno pristupio nemakoj
vojsci i SS. No, i pored toga, jednu nacionalnu grupu smatrati kao celinu
odgovornom za ratne zloine i kolektivno je
49 Najiscrpnije istraivanje izgona Nemaca daje Schieder (1953-61), tom 5. Vidi takoe:
,,Wurden Deutsche aus Jugoslawien 'vertrieben'?", Bundesinstitut fr ostivissenschartliche Studien, br. 7 (22. juli 1987); Sudbina Folksdojera u Jugoslariji", NIN (19. juli - 2. avgust 1987). O
borbi folksdajera protiv partizana vidi: Mileti (1971).

240

kazniti ostaje nespojivo s proklamovanim naelima jugoslovenske

revolucije. Izgon Nemaca je delom usledio pod uticajem njihovog izgona iz
istonoevropskih zemalja, ali je bio i odraz obine elje za osvetom.
Jugoslovenski komunisti su takode eleli da nagrade narod iz siromanih,
ratom opustoenih planinskih krajeva (Bosne, Hercegovine, Like, Dalmacije
i Crne Gore) bogatom i plodnom vojvoanskom zemljom. Izgon bi, pri
svem tom, bio nezamisliv da Nemci i Italijani nisu bili vieni kao
tuinska" grupa, drugaija od nas" Jugoslovena.
Inventar" raznih oblika nacionalizma u posleratnoj Jugoslaviji bio
bi nepotpun ako se ne pomene i neobina verzija nadnacionalnog
nacionalizma". Sovjetski Savez se, naime, trudio da stvori ideologiju
slovenskog jedinstva i solidarnosti, koja bi nadilazila pojedine
nacionalnosti. Taj neopanslavizam je bio deo sovjetske spoljne politike i
korien je za jaanje sovjetskog uticaja u slovenskim zemljama,
ukljuujui i Jugoslaviju. Njegovi su koreni u sovjetskoj ratnoj propagandi;
ona se oprezno sluila marksizmom-lenjinizmom, ali je bila puna
tradicionalnog ruskog patriotizma. Tako je, na primer, prizivan duh
Borodina" kada su se nemake trupe pribliile Moskvi. A Staljin je ak
izvrio pritisak na Rusku pravoslavnu crkvu da podstie vojnike da se bore,
i u kritinim prvim ratnim godinama dopustio ponovno otvaranje mnogih
crkava za bogosluenje.50 Ovaj komunistiki ruski patriotizam, koji se esto
izraavao jezikom tradicionalnog ruskog nacionalizma i narodnjatva
(populizma), pokazao se korisnim za odbranu i legitimizaciju sovjetske
drave. U toku rata, sama sovjetska partija postala je jo vie nacionalistika
i poela je sistematski da namee ruski jezik, kulturu i tradicije neruskim
nacijama Sovjetskog Saveza.51
Krajem rata sovjetsko rukovodstvo poinje oivljavati ideje
tradicionalnog panslavizma. Nacistiki progoni Slovena i nacistiki
antislovenski rasizam korieni su da bi se u slovenskim nacijama podstaklo
oseanje zajednikog identiteta.52 Po sovjetskoj panslovenskoj propagandi,
Sovjetski Savez i velika ruska nacija" zatitnici su i predvodnici svih
Slovena. Na sovjetsku inicijativu su osnovani sveslovenski komiteti s
ograncima u glavnim gradovima slovenskih zemalja. Kada je, meutim,
1948. sovjetsko-jugoslovenski sukob izbio na videlo, prekinute su i
jugoslovenske veze sa istonoevorpskim slovenskim zemljama. Ubrzo
potom panslavizam je izbaen iz zvanine ideologije.
50 Vidi: Heller i Nekrich (1986), poglavlje 8. The War, 1941-1045", The Sate and the
Church".
52 U sovjetskim partijskim i dravnim dokumentima pnsle Drugog svetskog rala (pod karak
teristinim naslovom Veliki otadbinski rat") o Rusima se govori kao o velikom ruskom narodu";
nijedna druga nacija u Sovjetskom Savezu nije toliko i na taj nain veliana. Vidi: ilas, A, (1980).
53 Mada je nacional-socijalistika ideologija sve Slovene defmisala kao niu rasu, bugarsku,
slovaku i hrvatsku dravu je Trei rajh zvanino priznavao i za vreme rata odravao sa njima di
plomatske odnose.

241

Uspostavljanje granica Hrvatske

lan 12 jugoslovenskog Ustava iz 1946. odreuje da se granice
republika ne mogu menjati bez njihove saglasnosti.53 Sve najvanije odluke
o stvaranju republika i o njihovim granicama donelo je, meutim,
rukovodstvo centralizovane i monolitne KPJ. ZAVNOH isprva nije
specifikovao ta smatra teritorijom Hrvatske, ali se uglavnom mislilo da
NDH predstavlja ekspanzionistiko proirenje diktirano zahtevima
ekstremnih hrvatskih nacionalista. Bosna i Hercegovina, koja je bila deo
NDH, novembra 1943. osniva vlastitu antifaistiku skuptinu - Zemaljsko
antifaistiko vijee narodnog osloboenja Bosne i Hercegovine
(ZAVNOBIH), i biva priznata kao samostalna jedinica. Partija je konano
odluila da Hrvatska treba uglavnom da pokriva teritoriju predratne
Banovine Hrvatske, kao i hrvatske krajeve koje je Italija oduzela po
Rapalskom ugovoru. Tako je Hrvatska znatno proirila svoje teritorije
Istrom i u Dalmaciji, ali je izgubila" deo Bosne i Hercegovine koji je pre
rata obuhvatala Banovina Hrvatska. Ukljuivanje te teritorije u novu
republiku Bosnu i Hercegovinu potovalo je istorijske granice ove
provincije, potvrene na Berlinskom kongresu 1878. Uspostavljanje granica
Hrvatske i drugih republikih granica izazivalo je samo sitnija neslaganja
meu komunistima, a nikakvo vee uznemirenje u narodu. Hrvatski i srpski
nacionalisti nisu, naravno, bili zadovoljni. Ali nisu smeli da to
nezadovoljstvo izraze, posto bi ono odmah bilo poistoveeno sa ustakom ili
etnikom ideologijom.
Vodei hrvatski komunista Andrija Hebrang izneo je u partijskom
rukovodstvu svoje neslaganje sa granicama Hrvatske. Izgleda da je on
smatrao da, to se granica tie, NDH nije bila nepravino reenje. Hebrang u
KPH nije dobio nikakvu znaajniju podrku za ovo svoje miljenje. Vie
zanimanja je izazvalo Hebrangovo stanovite da Srem treba ukljuiti u
Hrvatsku.54 Ova najistonija oblast izmeu reke Save i Dunava geografski je
produetak Slavonije (i sastavni deo istorijske pokrajine Slavonije), a
partizanski pokret Srema bio je povezan sa slavonskim partizanima i KPH
za vreme rata. No, njegove ratne veze sa komunistima Srbije su takoe bile
jake, a uz to, veinsko stanovnitvo Srema bili su Srbi, ije se iskustvo sa
ustaama za vreme rata nije nimalo razlikovalo od iskustva Srba u drugim
delovima NDH. Sremski Srbi su masovno uestvovali u partizanskom
pokretu i bili smatrani privrenim novoj komunistikoj Jugoslaviji. Kada su
hrvatski predloi stigli do njih, protestvovali su.
53 Kritika kriterijuma KPJ pri posleratnom odreivanju meurepublikih granica moe se
nai kod avoskog (1987).
64 Vidi: Dedijer (1984), tom 3, 172, 340-8. ilas, M. (1983), 84, tvrdi da je Hebrang bio uveren da ne samo Srem nego i Bosna i Hercegovina treba da budu deo Hrvatske, ali da se uzdravao
da otvoreno iznese takav zahtev, potoje Bosna i Hercegovina ve bila postala republika.

242

Granica izmeu Hrvatske i Srbije je kroz Srem konano bila

povuena iskljuivo prema nacionalnosti stanovnitva i njena je krivudava
linija izmeu sela zavisila od toga kojoj naciji - hrvatskoj ili srpskoj - veina
u svakom od njih pripada.55 Najvei deo Srema je pripao Vojvodini, dok je
nekoliko okruga u zapadnom Sremu pripalo Hrvatskoj. Bunjevci, hrvatsko
stanovnitvo na severu Vojvodine, nije ukljueno u Hrvatsku, Premda su
Hrvati bili veina u nekim srezovima, strahovalo se da bi u sluaju njihovog
prikljuenja Hrvatskoj maarska manjina u Vojvodini postala odve brojna
u odnosu na jugoslovensko stanovnitvo. Ukljuenje Bunjevaca bi takoe
dovelo, poto se oni nisu uvek neposredno graniili sa hrvatskim
stanovnitvom iz Hrvatske, do ukljuivanja delova srpskog stanovnitva u
Hrvatsku.
Jo jedno neslaganje (nikada javno izneseno) kod uspostaljanja
hrvatskih granica izbilo je u vezi s Bokom Kotorskom, koja je postala deo
Crne Gore. Boka geografski jeste produetak Crne Gore, a i veina
stanovnika je elela da postane deo te republike. Ona je, meutim, sve do
kraja Prvog svetskog rata bila sastavni deo austro-ugarske provincije
Dalmacije, i po tome je osnovu, sa stanovita hrvatskih nacionalista, imala
da pripadne Hrvatskoj.56 Manje promene republikih granica deavale su se
i 50-tih godina. Centralna partijska tela se nisu u to meala i republikama je
bilo dozvoljeno da neposredno meusobno pregovaraju.57
Pred sam kraj rata i neposredno posle njega javljali su se zahtevi za
autonomnom Dalmacijom, delom podstaknuti eljama lokalne partijske
birokratije da uvea svoju mo i politiki status. Ovi zahtevi su opravdavani
pozivanjem na istorijsku autonomiju Dalmacije, kao i na relativnu
autonomiju tamonjeg partizanskog pokreta. Neki dalmatinski komunisti
insistirali su na tome da Dalmacija ima politiki identitet iji su koreni u
dalekoj prolosti (nekada je, sa Slavonijom i uom Hrvatskom, bila jedna od
kraljevima na koje jo Hrvatska od kasnog srednjeg veka esto deljena), te da
su se dalmatinski partizani za vreme rata esto borili pod samostalnom
komandom.
Ovaj zahtev dela dalmatinskih komunista za autonomijom bio je
delom posledica i injenice da je Dalmacija tradicionalno bila najvie
projugoslovenska hrvatska provincija.58 A budui da je NDH Rimskim
55 Vidi: ilas, M. (1983), 84-5. ilas je bio predsednik skuptinskog komiteta za odreivanje
granice izmeu Hrvatske i Srbije. Vidi i: Dedijer (1984), tom 3, 172.
56 Postoje razliita shvatanja o tome koliko se na jug i sever u odnosu na severni Jadran
stvarno protee Dalmacija. Ali, ovde je bitno da su hrvatski nacionalisti uvereni da Boka Kotorska
treba da bude deo Dalmacije i, samim tim, Hrvatske, na temelju istorijskih prava, bez obzira na naci
nnalnost (i elje) stanovnitva.
67 Vidi: Shoup (1968), 118; Dedijer (1984), tom 3, 172.
68 0 zahtevima vodeih dalmatinskih komunista za dalmatinsku autonomiju i protivljenju
CKKPH vidi: Dedijer (1984), tom 3. 171, Dalmacija je bila posebna provincija u austrijskom delu
Habsburke monarhije (i bila je predstavljena, zajedno sa ostalim provincijama i kraljevstvima u
Veu carevine); pre toga je bila jedan od dominiona Mletake republike. Imala je vlastiti kulturni i
politiki identitet.

243

sporazumima iz maja 1941. priznala njeno prikljuenje Italiji, neprijateljstvo

stanovnitva prema ustakom pokretu bilo je ogromno, a podrka
partizanskoj vojsci veoma snana. Pred kraj rata i posleratnih godina mnogi
Dalmatinci su u Jugoslaviji videli jedinog garanta samostalnosti Dalmacije
od Italije i njihov stav prema Zagrebu nije uvek bio prijateljski. Zahtevi za
dalmatinsku autonomiju naili su meutim na energian otpor drugih
hrvatskih komunista i bili su brzo odbaeni.
Plan koji su za vreme rata sainili Moa Pijade, lan Centralnog
komiteta KPJ, i neki srpski komunisti, o stvaranju autonomne oblasti za
Srbe u Hrvatskoj nisu prihvatili ni hrvatski komunisti, a ni Tito. Srbi su
iveli rasuti po razliitim krajevima Hrvatske, uglavnom zajedno s
Hrvatima. Ipak je na delu teritorije nekadanje habsburke Vojne krajine
(Lika, Kordun i Banija) postojao jedan arhipelag" od nekih desetak
polupovezanih srezova u kome su Srbi bili veina. Ali, kako u Hrvatskoj
nije bilo vee srpske teritorije, a Srbi i Hrvati su ve bili ujedinjeni u
partizanskim jedinicama i KPH, izgledalo je da nema potrebe za srpskom
autonomijom. I politiki obziri su imali udela u odbacivanju toga plana. KPJ
se pred kraj rata i neposredno posle njega borila za podrku hrvatskih masa,
i smatrala je da bi stvaranje srpske autonomne oblasti usred Hrvatske moglo
biti nepopularno.
Srbi su bili izuzetno brojano zastupljeni u partizanskom pokretu
Hrvatske i u KPH (vie u srednjim i niim ealonima nego u viim). Znatan
broj Srba iz Hrvatske bio je i u Jugoslovenskoj narodnoj armiji i policiji (i
ovde u oba sluaja im je procenat padao od niih ka viim inovima).
Ovakva velika zastupljenost Srba iz Hrvatske u partiji i dravnim organima
i telima bila je rezultat visokog stepena njihovog uea u oruanoj borbi,
to je opet bilo u prilinoj meri posledica ustakog terora.59 Prava Srba u
Hrvatskoj garantovao je ustav Hrvatske. Pored toga je u jesen 1944. na
slobodnoj teritoriji u Hrvatskoj bila osnovana srpska kulturna organizacija
Prosvjeta". Njen cilj bio je pre svega politiki - da pokae srpskom
stanovnitvu u Hrvatskoj da e se njegova nacionalna posebnost i
nacionalna prava potovati u novoj Hrvatskoj. Kulturne i obrazovne
ustanove Srba u Hrvatskoj, od kojih su neke nastale ve u poslednjim
fazama rata, stvarane su uz pomo vlade Hrvatske. Te organizacije se
krajem 40-tih i poetkom 50-tih godina gase ili se stapaju sa slinim
hrvatskim organizacijama.
Kulturna autonomija Srba u Hrvatskoj od samog poetka bila je
uglavnom simbolina; od Srba se oekivalo da rade zajedno sa Hrvatima u
svim domenima drutvenog, ekonomskog i kulturnog ivota. kolski
program je bio, na primer, jedinstven za celu Hrvatsku, a nije bilo ni
posebne srpske radio stanice ili bar radio programa. Deca su u
59 Skoro etvrtina lanova KPH je posle rata bila srpske nacionalnosti. Poto je po popisu
1948. godine (Shoup, 1968, 2GG) u Hrvatskoj bilo 2,975.3013 Hrvala i 543.795 Srba, jasno je da su Srbi
bi li pre zastupljeni. No, ni njihova brojnost ni poloaji kojo su izuzimali nisu bili dovoljni da bi
presudno uticali na hrvatsku politiku.
244

svim kolama u Jugoslaviji uila i latinino i irilino pismo, ali je u

Hrvatskoj latinica preovladivala. Kako je jugoslovenstvo bilo vodea ideja
toga vremena, smatralo se da narodi Jugoslavije treba da stvaraju
jedinstvenu zajedniku socijalistiku jugoslovensku kulturu, ue istoriju
svih jugosiovenskih naroda (te da tako podvlae njihove zajednike
tradicije) i da itaju knjievna dela pisaca iz svih krajeva Jugoslavije. Zbog
toga preovlaujueg jugoslovenstva ni Hrvatska ni druge jugoslovenske
republike nisu bile podsticane da razvijaju zaseban kulturni ivot; od njih se
oekivalo da se integriu u jednu jugoslovensku kulturu. Otud nije bilo
neprirodno to nikakvih pokuaja da se razvije kulturna autonomija Srba u
Hrvatskoj nije bilo, budui je i sama hrvatska kultura postajala delom
jugoslovenske kulture.
Srbima u Hrvatskoj izgleda da nije palo suvie teko da prihvate
ukljuivanje njihovih organizacija i ustanova u hrvatske i da ne insistiraju
na razvijanju srpske kulturne autonomije, dotle dok je jugoslovenstvo bilo
jako, a Hrvatska sudelovala u stvaranju optejugoslovenske kulture.
Jednostavno, velike potrebe za posebnim programima iz srpske nacionalne
knjievnosti nije bilo, dotle dok su kolski programi u Hrvatskoj sadrali
dosta srpskih pisaca, ba kao ni za posebnom nastavom iz srpske istorije,
dotle dok se u Hrvatskoj uila istorija svih jugosiovenskih naroda. Ali, kada
se krajem 60-tih i poetkom 70-tih godina jugoslovenska federacija poela
preobraavati u konfederaciju, a Hrvatska u jednonacionalnu hrvatsku
dravu, Srbi u Hrvatskoj su neizbeno poeli da se oseaju kao nacionalna
manjina. Srbi su se u jugoslovenskoj Hrvatskoj" lako mogli oseati kod
kue i kao deo zajednice, ali je to bilo znatno tee u hrvatskoj Hrvatskoj".
Neminovno, srpski intelektualci u Hrvatskoj i drugim krajevima Jugoslavije
poinju da istiu zahteve za srpskom kulturnom i obrazovnom
autonomijom.
Neposredno posle rata poloaj Hrvata u Bosni i Hercegovini je bio
prilino teak. Veliki broj Hrvata iz ovih krajeva je pripadao ustakom
poketu, dok su se mnogi Srbi prikljuili partizanima.60 Hrvati iz Bosne i
Hercegovine bili su nedovoljno zastupljeni kao kadar na svim nivoima,
posebno u vojsci i policiji, a vlasti su na svako isticanje hrvatske nacionalne
posebnosti gledale sa posebnim podozrenjem. (Partija i UDB-a su slian
odnos imale prema svakom ispoljavanju srpskih nacionalnih oseanja u
krajevima u kojima je stanovnitvo u veem broju podravalo etniki
pokret.) A u zapadnoj Hercegovini, gde su ustae bile posebno jake, Hrvati
su smatrani bezmalo neprijateljskim stanovnitvom. Meu niim srpskim
kadrom u Bosni i Hercegovini javila se ak izvesna tendencija (kojoj nikada
nije doputeno da se razvije) da se Srbi smatraju progresivnim,
revolucionarnim, patriotskim i projugosloven60 O posleratnam preovlaivanju Srba u bosansko-hercegovakoj partiji i nedovoljnoj zastupljenosti Hrvata vidi: Shoup (1968), 121.
245

skim, a Hrvati reakcionarima, kontrarevolucionarima, izdajnicima i

ovinistima.

Optejugoslovenski karakter politike vlasti

Iskustva koja su jugoslovenski komunisti stekli u ilegalnosti i ratu
izgledalo je da pokazuju da je za ostvarenje revolucionarnih ciljeva najbolja
jedinstvena i centralizovana organizacija partije i drave. Uz to su i
sovjetska partija i sovjetska drava, kojima su se jugoslovenski komunisti
zajedno sa komunistima celog sveta divili, bile izuzetno centralizovane i
unitaristike. Zatim, marksistiko-lenjinistikim nainom miljenja o
politici i drutvenim problemima su i inae dominirale ideje koje su, po
svojoj prirodi, bile protivne decentralizaciji politike vlasti, a u stvarima
ekonomije komunistiki pristup je ak imao i neeg megalomanskog: velika
preduzea, teka industrija, petogodinji planovi, itd. U planiranju je vien
najbolji nain voenja i organizovanja privrede i drutva. To je, pak,
pretpostavljalo postojanje jednog centra, koji stvara plan i nadzire njegovo
izvravanje.61 Jaka i centralizovana drava je, dakle, smatrana nunim
preduslovom ne samo borbe protiv klasnog neprijatelja", ve i izgradnje
socijalizma".
Posleratna Jugoslavija je bila i centralistika i unitaristika, ali se
ipak znatno razlikovala i od Sovjetskog Saveza i od predratne Jugoslavije.62
Srpski komunisti su u ogromnoj veini bili iskreno oduevljeni
jugoslovenstvom i potpuno su odbacivali tenje za prevlau tradicionalnog
srpskog nacionalizma, Iako zavisna od odluka saveznih ustanova,
republika rukovodstva su bila daleko od obinih odozgo postavljenih
inovnika, ija je jedina funkcija da posluno izvravaju naloge i planove
centra. Bili su to ljudi sa vlastitim biografijama, sa korenima u partiji u
svom kraju i naciji i s ugledom i linim autoritetom. Stoga su imali i
odreenu politiku teinu" i autoritet, i njihov glas se uo u partijskom
centru.
61 Bilandi (1979), 106-11, objanjava vezu izmeu vladajui ekonomskih ideja u KPJ i
centralizma.
62 Ve su pomenute razlike izmeu posleratnog jugoslovenstva i jugoslovenstva estojunuarske diktature. Pomalo uproeno bi se moglo rei da je za vrcme diktature kralja Aleksandra bio zaveden
unitarizam sa ciljem stvaranja jedne jugoglovenske nacije, izmeu ostalog hrisanjiim hrvatske,
slovenake i sruske nacinnulnonvosti. Kumunistika Jugoslavija je elela da stvori jednu jugoslovensku nacionalnu svest u smislu jedne politike i ideoloku lojalnosti, kao i meanja i spajanja
kultura, ali bez brisanja svesti ma kog pojedinog naroda.

246

Mnogi Hrvati su igrali izuzetno vanu ulogu u partijskim i dravnim

ustanovama van granica Narodne Republike Hrvatske. Brojano su bili
snano zastupljeni na najviim poloajima u diplomatskoj slubi, vojsci i
UDB-i. Josip Broz Tito, Hrvat, bio je centralna politika linost Jugoslavije
od 1945. do svoje smrti 1980: drao je, mada ne sve u isto vreme, poloaje
generalnog sekretara KPJ, predsednika vlade, ministra odbrane, predsednika
republike, marala Jugoslavije i vrhovnog komandanta oruanih snaga.63

Posledice sukoba sa Sovjetskim Savezom

Sukob izmeu Jugoslavije i Sovjetskog Saveza koji je izbio na
videlo u leto 1948. godine znatno je ojaao jugoslovenski patriotizam.
Staljinova imperijalistika nastojanja da kontrolie i podredi KPJ i da
integrie Jugoslaviju u sovjetsku imperiju izazvala su otpor jugoslovenskih
komunista. U sukobu koji je usledio jugoslovenski komunisti nisu iz svoje
ideologije uklonili internacionalizam, niti su ikad sebe defmisali kao
nacionalne komuniste". (Ovu su etiketu, kao i etiketu titoizam", izmislili
zapadni komentatori i politiki analitiari, koji su do danas ostali jedini
korisnici ovih termina.) No, koliko god da su strastveno dokazivali da je
Staljin bio taj koji je izdao Lenjinov internacionalizam, a da su mu oni ostali
verni, jugoslovenski komunisti su se uskoro nali potpuno izolovani u
svetskom komunistikom pokretu. Komunistike partije su, sve do jedne,
sledile sovjetska uputstva i pridruile se kampanji klevetanja jugoslovenskih
komunista. Nekada predmet divljenja i zavisti drugih komunistikih partija,
kao najistiji" i najuspeniji revolucionarni pokret sveta u toku Drugog
svetskog rata i neposredno posle njega, koji jedini moe da se poredi sa
sovjetskim komunistima, jugoslovenski komunisti sada postaju
imperijalistiki agenti" i faisti". Jugosloveni su odgovorili estokim
napadima na sovjetski imperijalizam, a poeli su i da naglaavaju
individualnost i originalnost jugoslovenske revolucije, kao i to da nikakvu
sovjetsku pomo (vojnu ili drugu) nisu primali prvih ratnih godina.63
63 Na nain svojstven stilu njegove vladavine uopte, Tito je za ministra unutranjih poslova
Hrvatske imenovao svog linog prijatelja. Ivan-Stevo Krajai je bio odgovoran samo Titu, odravao
je sa njim redovne veze i nije bio pod nazdorom ili kontrolom saveznog ministra unutranjih poslova. To je bilo protivno Ustavu iz 1946, poto su ministarstva unutranjih poslova imala meoviti
savezno-repub liki karakter.
64 Anti (1984), 71, pie: Obilnija pomo poela je da stie od saveznika tek u poslednjim fazama rata, ali nikad u koliinama koje je NOVJ zasluivala. U periodu od 10-13. do 15. maja 1945.
saveznici su (Sovjetski Savez i Anglo-Amcrikanci) poslali ukupno 1.283 topa, 6.02-1 minobacaa,
172 tenka, 482 aviona, 81.447 mitraljeza i 233.000 puaka."

247

Spoljni pritisci izbacili su u prvi plan potrebu za idejama i politikom

koje bi ojaale unutranje jedinstvo Jugoslavije. Partija je poela posebno da
naglaava korene jugoslovenskog identiteta u dalekoj istorijskoj prolosti i
da jo vie istie zajednike jugoslovenske istorijske tradicije i kulturne
srodnosti. Posebno su uzdizane linosti iz politike i kulture devetnaestog
veka koje su zastupale jugoslovensku ideju.65 Pojedini istaknuti hrvatski i
srpski komunistiki intelektualci ak su pokuali da zagovaraju neko
romantino revolucionarno jugoslovenstvo, odreujui duh nezavisnosti i
pobune kao bitno svojstvo Junih Slovena. Svoja shvatanja su temeljili na
primeru junoslovenskih hrianskih jeretika, koji su se suprotstavljali vlasti
i dogmi i Rima i Carigrada, kao i na ogromnoj otpornosti koju su Juni
Sloveni pokazali u borbama za nezavisnost od Otomanske i Habsburke
carevine. Ovi komunistiki propagandisti su borbu za nacionalno
osloboenje tokom Drugog svetskog rata i izazov Staljinovoj hegemoniju u
komunistikom svetu prikazivali kao najvea postignua tog borbenog
jugoslovenskog duha u dvadesetom veku.66 Ova romantina ideologija
nikada nije postala zvanina partijska doktrina, ali je svuda ohrabrivana,
posebno u obrazovanju.
U vreme sukoba sa Sovjetskim Savezom lojalnost prema Jugoslaviji
odluno je ustanovljena kao via od internacionalne komunistike lojalnosti,
kao i lojalnosti prema jednoj od nacija koje ine Jugoslaviju. Istovremeno,
takvo jugoslovenstvo nije zamiljano kao protivno ni internacionalizmu ni
svoju nacionalnost. Ali se, ipak, oekivalo da jugoslovenstvo bude na
prvom mestu u sluaju sukoba izmeu nezavisnosti Jugoslavije i njenih
interesa, na jednoj strani, i internacionalizma ili odreenog nacionalizma, na
drugoj. Zvanina doktrina jugoslovenskih komunista je tvrdila da nikakvog
sukoba izmeu te tri lojalnosti ne moe biti, sem u sluaju deformacije neke
od njih. Ako su te lojalnosti zdrave" i socijalistike", skladno e
koegzistirati. Smatrano je da je staljinizam primer izopaenja
internacionalizma, a buroaski" nacionalizam izopaena lojalnost i ljubav
prema vlastitoj naciji. U istom duhu je i predratni centralizam i unitarizam
shvatan kao deformacija jugoslovenstva.
Ovo jaanje jugoslovenstva bez sumnje nije iziskivalo poveanje
dravnog aparata, niti je nametalo bilo kakva dodatna organienja slobodi
pojedinca. Sukob sa Sovjetskim Savezom jeste, dodue, isprva uveao vlast
drave, posebno vojske i UDB-e: jaa vojska je bila neo65 Kao, na primer, Ljudevit Gaj, Petar II Petrovi Njego, Dositej Obradovi, Josip Juraj
trosmajer, Svetozar Markovi, Svetozar Mileti, Frano Supilo. Vidi: ulinovi (1952), Federalizam u Jugoslavenskim zemljama do Prvog svetskog rata".
66 Takvo je bilo, na primer, jugoslovenstvo Miroslava Krlee, najuticajnijeg hrvatskog intelektualca ovoga veka. Vidi: Lasi (1982), 318-52. Krlea je bio i glavni organizator izlobe srednjovekovne umetnosti naroda Jugoslavije u Parizu, marta 1950.

248

phodna za obranu u sluaju sovjetskog napada, a aktivnija UDB-a da

bi otkrivala sovjetske pijune i pristalice. Ali otpor sovjetskim
pritiscima dao je podstreka zahtevima za promenama. im je minula
neposredna opasnost od sovjetskog napada, liberalne snage u partiji
ulaze u borbu za demokratske reforme.67 Liberalni reformatori su u
ogromnoj vlasti partijske birokratije videli glavnu prepreku slobodnog
razvoja jugoslovenskog drutvenog i ekonomskog ivota uopte.
Na estom kongresu KPJ, odranom u Zagrebu novembra 1952.
godine, zakljueno je da je lenjinistiki tip monolitne, disciplinovane,
centralizovane i hijerarhizovane partije zastareo, poto su promenjeni
uslovi iz perioda ilegalnog rada i oruane borbe,68 Takva partija u postrevolucionarnom drutvu neminovno postaje prepreka razvoju
demokratskog socijalizma. KPJ je, na ovom kongresu, promenila naziv u
Savez komunista Jugoslavije (SKJ), dok je naziv Politbiro zamenjen
Izvrnim biroom. Rukovodstvo je odluilo da preobrazi SKJ u pokret
socijalistikih snaga, koji ne sme da zapoveda, ve pre svega da bude
ideoloki centar. On od svojih lanova ne treba da zahteva
jednoglasnost, pogotovu ne u teorijskim pitanjima. Vlast valja spustiti u
bazu", u preduzea i optine, gde bi se odvijale istinski slobodne
rasprave, a slobodno izabrani delegati bi ili u via politika tela i
skuptine. Pri tom, ova demokratizacija ni po emu nije trebalo da vodi
jaanju samostalnosti republika na raun saveznih tela, niti jaanju
nacionalnih lojalnosti na tetu jugoslovenskog patriotizma i
jugoslovenstva uopte. Naprotiv, oekivalo se da uvoenje neposredne
demokratije u optine i preduzea i demokratizacija partije dovedu do
jaanja jugoslovenstva.

Samoupravljanje i jugoslovenstvo
Samoupravljanje se na jugoslovenskoj politikoj sceni javlja 50-tih
godina i SKJ poinje da ga razvija u ideoloki temelj ekonomskog,
drutvenog i politikog sistema. Partijski teoretiari ga definiu kao jedini put socijalistikog razvoja i kao neto to bi sve zemlje trebalo da
usvoje. No, makar imalo univerzalno vaenje, samoupravljanje je ipak
smatrano za specifinu tvorevinu jugoslovenske revolucije, koja je
potvrivala superiornost jugoslovenskog modela socijalizma. Samou67 Russinow (1977), poglavlje 2, daje uravnoteen prikaz pokuaju demokratizacije Jugoslavije, posebno ukazujui na svu njegovu sloenost, budui daje u njemu kljunu ulogu igrala upravo
politika elita koja je imala monopol na vlast.
68 Vidi: VI kongres Komunistike partije Jugoslavije (Saveza komunista Jugoslavije), 2- 7.
novembra 1952, Stenografske beleke, Beograd, bez godine izdunja.

249

pravljanje je, kroz radniku kontrolu u privredi i neposrednu demokratsku

kontrolu graana nad politikim telima, trebalo da obuzda vlast birokratije.
Tako bi ono demokratizovalo drutvo i pokrenulo ga u pravcu odumiranja
drave i uspostavljanja besklasnog i bezdravnog komunistikog drutva.
Mada bi samoupravljanje trebalo da dovede dravu do odumiranja, pa
prema tome i Jugoslaviju kao dravu, oekivalo se da e se jugoslovenstvo i
dalje razvijati. Samoupravljanje e ii na ruku jugoslovenstvu. Neposredna
demokratija, koja e sa samoupravljanjem ui u ekonomski i politiki ivot,
ujedinjavae bez ikakve prinude jugoslovenske narode, a tako uspostavljene
veze bie duboke i trajne.
Jugoslavija 60-tih godina poinje da reformie svoju federalnu
strukturu. Komunistiki birokrati jugoslovenskih republika i autonomnih
pokrajina (podrani u to vreme od Tita i Kardelja, koji je tada mnogima
izgledao kao Titov naslednik) zalau se za decentralizaciju, jaaju
samostalnost svojih mini drava" i uveavaju svoju vlast. Samoupravljanje
sada prestaje da bude smatrano neim to pomae razvoj jugoslovenstva.
Naprotiv: poinje se tumaiti na sasvim suprotan nain - kao protivno
jugoslovenstvu. Sam pojam jugoslovenstva se otad sve vie vezivao za
savezne nivoe birokratske vlasti, a za samoupravljanje se poinje smatrati
da favorizuje jaanje autonomije i suverenosti republika i pokrajina. Sve to
se nekad govorilo u prilog samoupravljanja, kao protivnog svakoj vrsti
birokratije i dravnog aparata, sada se koristilo samo za kritikovanje
jugoslovenske savezne birokratije i administrativnog aparata u Beogradu. A
svako uveanje vlasti republikih i pokrajinskih birokratija na raun centra
proglaavano je za jaanje neposredne demokratije.
Poput mnogih sredinjih pojmova ideologije jugoslovenskih
komunista i samoupravljanje se moglo tumaiti gotovo na bilo koji nain,
samo ako to odnos snaga dozvoljava. Poto je krajem 60-tih godina vlast
prela u ruke onih koji su bili za veu samostalnost republika i pokrajina,
oni su time stekli pravo" da tumae samoupravljanje na svoj nain. To to
je njihovo tumaenje bilo suprotno itavoj posleratnoj komunistikoj teoriji
i praksi o odnosima meu jugoslovenskim narodima, kao da uopte nije bilo
vano. Ali ipak je logika" koja je stajala iza prvobitne zamisli da e jedan
od vanih rezultata razvoja samoupravljanja biti slabljenje republika i
jaanje jugoslovenstva bila uverljivija. Jer ako se veruje da socijalizam
ujedinjuje nacije, onda je prirodno oekivati da samoupravljanje - kao
znaajan korak u razvoju socijalizma - doprinese veem jedinstvu nacija u
Jugoslaviji, a samim tim i jugoslovenstvu. Kako su, uz to, est
jugoslovenskih republika imale izvesne karakteristike drava, a
samoupravljanje trebalo da bude antietatistiki nain organizovanja drutva
i ekonomije (i da doprinese odumiranju drave), ono je onda neminovno
moralo da vodi slabljenju suverenosti i samostalnosti
250

republika. I Jugoslavija e, smatralo se, odumreti kao drava, odumreti kada

se samoupravni sistem potpuno razvije, ali jugoslovenstvo e ostati.
Oekivalo se da pre nje odumru republike kao drave, jer su one izraz
tradicionalne nacionalne svesti, a nisu neophodne za razvoj socijalizma. Iz
svih tih razloga se od svesnih" samoupravnih socijalistikih snaga
oekivalo da budu jugoslovenske, a jugoslovenstvo uopte je bilo pozitivan
cilj.

Ustavni zakon iz 1953.

Godine 1953. unete su radikalne promene u jugoslovenski Ustav iz

1946; jugoslovenski pravnici su ovaj ustavni zakon smatrali bezmalo novim
ustavom. Odbacujui nekada sveti" sovjetski model i stvarajui novi i
originalni" ustav, jugoslovenski komunisti su podvlaili svoju samostalnost
od Sovjetskog Saveza i pokuavali da stvore legalni simbol" za posebnost
jugoslovenske revolucije.69 Ustavni zakon je bio zamiljen kao instrument
promene u smeru vee demokratije, odnosno kao pravni okvir za razvoj
jednog socijalistikog sistema koji bi se svojom demokratinou sutinski
razlikovao od sovjetskog staljinizma". Poto se poetkom 50-tih godina
stvarno osetilo poputanje i liberalizacija, novi zakon su oduevljeno
pozdravili mnogi i u partiji i van nje. Bie to jedini ustavni eksperiment i
inovacija u posleratnoj Jugoslaviji (a bilo ih je mnogo do poslednjeg Ustava
1974), koji je budio prave nade u vie slobode.70
Ustavni zakon je defmisao Jugoslaviju pre svega kao zajednicu
proizvoaa i zajednicu naroda, ija socijalistika svest", zasnovana na
praksi samoupravljanja, potiskuje nacionalnu. Radni narod (proizvoai), a
ne narod u celini, proglaen je za nosioca suvereniteta svake republike. Za
Hrvatsku se, na primer, kae:
69 Sovjetski Savez je velian kao model pravedno rednog nacionalnog pitanja sve do 1918. U
govoru na estom Kongresu KPJ, odranom u Zagrebu nuvembra 1952, Josip Broz Tito je otro napao
sovjetsku puliliku prema neruskim nacijama Sovjetskog Saveza (poredei je sa nacistikim
istrebljivanjem niih" rasa) i estoko osudio staljmistiku teoriju o Rusima kao vodeoj naciji". Vidi;
VI kongres Komunistike partije Jugoslavije (Saveza komunista Jugoslavije), 2- 7. novembra
1952, Stenografshe beleke, Beograd, bez godine izdanja.
70 Analizu ustavnog zakona iz 1953, koja ukazuje na njegovu originalnost u odnosu na stari"
ustav iz 1946. i njegovo jugoslavenstvo, vidi kod: orevi, J. (1964), 33, Stvaranje novog
ustava".

251

Narodna Republika Hrvvatska je socijalistika drava radnog

naroda Hrvatske, koji se slobodnom voljom ujedinio sa radnim narodom
ostalih republika u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju.71
Radni narod je definisan kao nosilac suvereniteta koji je drugaiji
od onih u klasinim" nacionalnim dravama u kojima je, prema
marksistiko-lenjinistikoj teoriji, narod formalni, a buroazija" stvarni
nosilac suvereniteta. Tvrdilo se da e radni narod, sa svojom visokom
socijalistikom svecu, stvoriti jedinstvenu jugoslovensku nacionalnu svest.
Partijski teoretiari su insistirali na tome da postoji samo jedna
jugoslovenska radnika klasa, a kako je ona (kao glavni element radnog
naroda") nosilac suvereniteta republika, inilo se oevidnim da e ujediniti
sve jugoslovenske narode i republike.
Ustavnim zakonom iz 1953. ukinuto je Vee naroda (jedan od dva
doma jugoslovenske skuptine), koje je zastupalo interese republika,
autonomne pokrajine i oblasti. Savezno vee, koje je bilo zakonodavna
skuptina itave Jugoslavije, ostalo je unekoliko proireno predstavnicima
Vea naroda. Mada je parlament u Jugoslaviji, kao i u drugim
komunistikim zemljama, imao tek simbolinu vlast, ove su promene
ukazivale da se tei odumiranju" republika. Ideologija radnike kontrole u
ekonomiji i drutvu kroz samoupravna tela primenjena je na organizaciju
jugoslovenske federacije, te je formiran novi drugi dom i nazvan Vee
proizvoaa. U ustavnom zakonu je izostavljeno i pravo na otcepljenje, koje
je bilo spomenuto u lanu 1 Ustava iz 1946. Mada je ak i taj lan
implicirao da je stvaranje Jugoslavije ireverzibilno, njegovo odsustvo u
novom ustavu bilo je jasan znak daljeg kretanja ka jugoslovenskom
jedinstvu.72

Vrhunac jugoslovenstva 50-tih godina

U partiji je 50-tih godina preovladivalo miljenje da je nacionalno
pitanje u Jugoslaviji potpuno reeno.73 Jugoslovenstvo je smatrano
novom sadrinom u staroj formi, koja e ostati nacionalna, tj.
hrvatska,
71 Vidi: Ustav SFRJ sa ustavima socijalistikih republika i statutima autonomnih pokrajina,
Beograd, 1963.
72 Ustavne promene iz 1953. u toj meri insistiraju na jugoslovenstvu da je to bezmalo protivno
svakoj ideji federalizma. Vidi, na primer: ordcvi, J. (1964), pusebno poglavlje 4, Federacija".
orcvi priznaje da je ustavni zakon iz 1953. zanemario ekonomsku i politiku ulogu republika, i
potom kae (ibid., 267): ,,U periodu u kom je vaio ustavni zakon iz 1953, a to je skoro deset godina
(od 1953. do 1963. gadine), proces drutve no-ekonomskoj; razvoja [...] doveo je do jaanja [...] Federacije
kao drutvene zajednice [...] Taj proces je doveo i do odreenih trzavica..."
73 Primera je bezbroj. olakovi (1950), 53, kae da je nacionalno pitanje u Jugoslaviji u
osnovi reeno za vreme rata.

252

slovenaka, srpska, itd. Hegelijanski pojmovi ..sadraj" i forma" su u

kontekstu nacionalnog pitanja u Jugoslaviji znaili da e posebnost naroda
(posebno jezika i kulturna) biti ouvana, ali da e stepen komunikacije i
solidarnosti izmeu jugoslovenskih naroda biti izuzetno visok i praen
oseanjem lojalnosti prvenstveno prema Jugoslaviji i oeanjem pripadnosti
jednoj zajednici.74
Potreba za podreenou hrvatske, srpske i ostalih nacionalnih
svesti jugoslovertstvu za jugoslovenske komuniste bila je oigledna; oni su
u ovom pogledu izgleda bili dobri hegelijanci, stavljajui sadrinu uvek
iznad forme, izmeu ostalog i zbog toga to su je smatrali zametkom novog
razvoja. Uverenje da budunost pripada socijalizmu i jugoslovenstvu kao da
je bilo potvrivano oduevljenjem sa kojim su mnogi mladi ljudi oboje
prihvatali tih godina. inilo se da nove generacije diu, misle i oseaju
jugoslovenski".75 Mada dravni aparat nije primoravao ljude da diu, misle
i oseaju" na taj nain, ipak je svako iznoenje nacionalistikih i
separatistikih ideja i zahteva kanjavano zatvorom, a takoe i svako
protivljenje jugoslovenstvu. Politika policija i sudovi su takvo protivljenje
uvek tumaili kao neprijateljsku propagandu", iza koje stoji ekstremni
nacionalizam. Komunisti su, sem toga, imali kontrolu nad svim oblicima
masovnih medija i obrazovnim sistemom, te su ih koristili za uticaj na ljude.
Ali, jugoslovenska ubeenja omladine, koja su bila na vrhuncu 50-tih
godina, nisu bila prvenstveno rezultat komunistike indoktrinacije i
manipulacije. Mnogi su stvarno bili privueni idealima revolucije i
socijalizma, seanja na bratoubilaki rat su jo uvek bila svea, a legenda
partizanske borbe jo iva. Takoe, posle sukoba sa Sovjetskim Savezom,
jaka i jedinstvena Jugoslavija se inila jedinim putem ouvanja nezavisnosti.
Komunistiki teoretiari uvek su isticali da novo jugoslovenstvo
nije ostalim nametnula nijedna hegemonistika nacija, kao i da nema
nikakvih slinosti izmeu jugoslovenstva nove Jugoslavije i onog za koje se
zalagao kralj Aleksandar, pogotovu za vreme svoje nedemokratske
vladavine 1929-34. U tekstovima o nacionalnom pitanju takoe je esto
otro napadan lokal-patriotizam, tj. sklonost nekih partijskih rukovodilaca
da za svoj" kraj izdejstvuju prednosti (pre svega ekonomske). Za partiju je
do 60-tih godina, ovaj lokal-patriotizam bio po svoj prilici vei problem od
nacionalizma. Partija je, dakle, odbacivala svaku vrstu politike svesti koja
se odnosila na teritoriju manju od cele Jugoslavije, ali je njena propaganda u
prilog jugoslovenstva najee ipak bila praena opaskom da ni u kom
sluaju nije po sredi pokuaj stvaranja neke nove nacije, ve da se radni
narod Jugoslvije dragovoljno stapa u
74 Karakteristino je za antinacionulisiikn raspoloenje u partiji u to doba daje nacionalna
posebnost nazivana formom", iako je sadravala toliko vanih stvari: tradiciju, islorijska seiianja,
obiaje, jezik.
75 Vidi: ilas, M- (1953).

253

jednu celinu". Jugoslovenstvo je imalo biti neto vee i vie od stare"

nacionalne svesti, koju e na neki nain i u nekom izmenjenom obliku u
sebi ipak sadravati.76
Razvoj socijalizma je smatran i nunim i dovoljnim za razvoj
jugoslovenstva, a jaanje jugoslovenstva kao neto to, sa svoje strane,
pomae razvoj socijalizma. Ovo verovanje u meuzavisnost socijalizma i
jugoslovenstva nije se, meutim, zasnivalo samo na utopijskim nadama da
e socijalistiko drutvo sjediniti ljude i voditi ih beskonfliktnom
komunistikom drutvu bratstva i slobode, ve i na nekim racionalnim i
pozitivistikim idejama. Opta pismenost, obrazovanje i sekularizacija, na
primer, oslobodie ljude ostatka prolosti" u njihovoj svesti, a
industrijalizacija e doneti opti napredak, velike gradove i moderni
saobraaj. Sve ovo e podsticati veze i komunikaciju medu narodima
Jugoslavije, i oni e sve vie iveti kao jedna zajednica. KPJ je planirala i
takvu distribuciju ekonomskog rasta koja bi smanjila upadljive razlike u
ivotnom standardu izmeu pojedinih krajeva i republika. Taj bi proces
ujednaavanja takoe pomogao drutvenom i kulturnom zbliavanju naroda.
Slinost uslova i naina ivota ne samo to bi bila mona ujedinjujua
snaga, ve i prepreka svim onim nacionalistikim sukobima koji su u
prolosti proizlazili iz ekonomskih nejednakosti.
Edvard Kardelj je 1953. godine dao najpotpunije i po mnogo emu
najradikalnije projugoslovensko tumaenje jugoslovenske federacije i
budunosti Jugoslavije uopte.77 Federacija starog tipa (tj. ona stvorena
neposredno posle rata) vie nije nuna: razvoj socijalizma ju je uinio
zastarelom. Jugoslovenska federacija je ve izrasla u neto drugo: na osnovu
zajednikog interesa radnog naroda, i u okvirima ve razvijenog i
jedinstvenog
drutveno-politikog
sistema,
geneza
.jedinstvene
jugoslovenske zajednice" postaje oita. Ta nova zajednica prevazilazi
nacionalnu svest pojedinih nacija, istovremeno ne prerastajui u naciju u
starom smislu".

76 Kardelj (1953b) opisuje jugoslavensku federaciju kao jedinstvenu socijalistiku zajednicu

jugoslovenskih radnika". On je odreuje i kao sutinski razliitu i kao viu od ma kog starog" obli
ka bilo centralizma bilo federalizma.
77 Vidi: Kardelj (1953).

254

ZAKLJUAK
Hrvati i Srbi, kao posebne nacije, imaju istoriju iji se poeci gube u
dalekoj prolosti, ali su, odreenije, njihovi identiteti ukorenjeni u seanjima
i tradicijama njihovih srednjovekovnih drava.1 Uprkos tome to su stare
nacije, ni njihovi nacionalni identiteti, ni drave koje su stvorili nisu imali
kontinuitet. Hju Siton-Votson drave kao to su Francuska, Britanija,
vedska, Holandija i Rusija naziva starim, kontinuiranim", jer su ih
vekovima stvarale jake dinastije koje su hegemonizacijom konsolidovale
svoje teritorijalno irenje.2 Nestabilnost hrvatskih i srpskih srednjovekovnih
drava, za kojom su usledila turska osvajanja, bila je uzrokom
diskontinuiteta; prekinut je razvoj bilo dva jasno zasebna identiteta, bilo
jednog homogenog, protojugoslovenskog. Devetnaesti vek je suoio Hrvate
i Srbe s nedostatkom jake dravne tradicije, kakva je bila ona koja je
omoguila starim, kontinuiranim" nacijama da postanu moderne
nacionalne drave.
Razvoj moderne nacionalne svesti u srednjoj i istonoj Evropi
obino se opisuje na nain slian sledeem navodu:
Ovde se etnika zajednica formirala u politiki svesnu naciju, koja
je potom teila da se otcepi od ire imperije u koju je bila ukljuena, i da
stvori vlastitu dravu, pa da onda u proirenim granicama te drave ujedini
sve one za koje se smatralo da pripadaju datoj etnikoj kulturi."3
To samo delom vai za Hrvate i Srbe, budui da oni etniki i jeziki
nisu bili razdvojeni, pa je diferencijacija poivala pre svega na istorijskom
seanju, tradicijama i religiji. Moglo bi se ak rei da su Hrvati i Srbi etniki
gotovo homogeni, ali da su heterogeni sa stano1 Banac (1984), -406: Nacionalno pitanje u Jugoslaviji je bilo izraz sukubljenih nacionalnih
ideologija izraslih u svakoj ud njenih brojnih nacionalnih i konfesionalnih zajednica, kao odraz njihovih istorijskih iskustava".
2 Seton-Wataon(l977).
3 Smith(1983), 122, to zasniva na: Sugar i Lederer (1973) i Sugar (1980).
255

vita nacionalne svesti i lojalnosti. U stvari bi se cela Jugoslavija mogla

definisati kao monoetnika drava s tri tesno povezana jezika (hrvatskosrpskim, odnosno srpskohrvatskim, makedonskim i slovenakim) i
mnogim razliitim nacionalnim politikim svcstima,4 Kada je 1918.
stvorena Jugoslavija, njeni narodi nisu bili jedna nacija. Imali su u prilinoj
meri razliita istorijska seanja i razliite dravne i politike lojalnosti.
Meuratno razdoblje je bilo doba daljeg formiranja i dovravanja
nacionalnih ideologija, koje su istovremeno prodirale u iroke slojeve
stanovnitva.
Revolucionarne lojalnosti jugoslovenskih komunista i njihov opti
stav prema nacionalnom pitanju bili su. izmeu dva rata, kosmopolitski i
internacionalistiki. Moda bi se mogli nazvati unverzalistikim u smislu u
kome se taj termin koristi za oznaavanje nadnacionalne doktrine
rimokatolike crkve. Jugoslovenski komunisti su, u isto vreme, verovali u
jugoslovenstvo. ak i kada je. krajem 20-tih i poetkom 30-tih godina, KPJ
postala radikalni protivnik daljeg postojanja jugoslovenske drave,
jugoslovenstvo je ostalo snano meu partijskim kadrom. Poziv KPJ na
razbijanje Jugoslavije bio je. pre svega, revolucionarna taktika koja je
trebalo da joj donese podrku nezadovoljnih nacionalizama u Jugoslaviji.
Kao dobri Lenjinovi sledbenici, jugoslovenski komunisti su verovali da
prihvatanjem takve politike kanaliu revolucionarne energije ..nacionalno
ugnjetenih masa". Za srpske komuniste je protivljenje jugoslovenskoj
dravi, u kojoj su Srbi imali premo u politici, dravnoj slubi i vojsci, bilo
krunski dokaz koji su mogli pruiti svojim nesrpskim komunistikim
drugovima i vlastitoj revolucionarnoj savesti da su odbacili svoje
nacionalistike predrasude i bezrezervno se opredelili za odbranu
ugnjetenih.
Kominterna je KPJ smatrala suvie slabom da bi bila u stanju da
utie na zbivanja u Jugoslaviji, te joj je zato davala uputstva da podri sve
antijugoslovcnske nacionalizme, a da ne pokuava da ih umeri i direktno
povede ka komunistikoj revolucionarnoj akciji. Tako bi KPJ pomogla
revolucionarna previranja u zemlji koju je Sovjetski Savez smatrao svojim
potencijalnim neprijateljem. Tek sredinom 30-tih godina, u razdoblju
Narodnog fronta, jugoslovenski komunisti poinju da pruaju podrku
daljem opstanku jugoslovenske drave, iako nastavljaju da se zalau za
nacionalnu jednakost i pravo na otcepljenje nesrpskih nacija. Bio je to
uravnoteeniji pristup nacionalnom pitanju od prethodnog, i znaio je
spajanje jugoslovenstva sa zahtevima za nacionalnom emancipacijom. U
toku Drugog svetskog rata taj pristup je prerastao u usvajanje federalnog
sistema i poziv na jugoslovenski patriotizam.
4 Zbog toga se Jugoslavija ne mae nazvati polietnikom dravum", kako to ini Smith
(1983), 123.
256

I pre i za vreme rata jedva da je bilo liberalno-demokratske

opozicije komunizmu. Antikomunizam je uglavnom bio pratilac autoritarnih
ideologija, uz istovremeno postojanje direktne korelacije izmeu
ekstremizma antikomunizma i stepena nacionalizma. Nacionalizam je za
vreme rata - i u zemlji i u vladi u inostranstvu - bio preovladujui oblik
politike svesti. On je Hrvate i Srbe doveo u meusobni sukob i spreio ih
da stvore jedinstven front bilo protiv nemakih i italijanskih okupatora, bilo
protiv komunista. U kontekstu prevashodno nacionalistikog graanskog
rata, samo su komunisti, sa svojom federalistiko-jugoslovenskom
politikom u nacionalnom pitanju, za mnoge u Jugoslaviji bili prosveen
pokret. To je presudno pomoglo njihovom dolasku na vlast.
U prvom posleratnom razdoblju KPJ je teila stvaranju jedinstvene
jugoslovenske politike svesti na osnovu etnikih i jezikih slinosti i
zajednikih tradicija, ali i narodnooslobodilake borbe" za vreme Drugog
svetskog rata i izgradnje socijalizma". Komunisti, meutim, nisu eleli da
izbriu individualne karakteristike jugoslovenskih nacija, a jo manje da ih
nasilno unite. Oni su pre verovali da e novo socijalistiko drutvo i
privlanost blistave komunistike budunosti navesti ljude da manje misle o
prolosti, da prevaziu nasleene istorijske lojalnosti i identifikuju se sa
celom Jugoslavijom. Komunisti su bili protiv asimilacionizma, ali su bili za
zajedniku dravnu lojalnost, meanje nacionalnih jugoslovenskih kultura i
davanje im novog jugoslovenskog sadraja.
Tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega
jugoslovenski komunisti su uinili mnogo za reenje nacionalnog pitanja u
Jugoslaviji, i gotovo sasvim potisnuli sukob izmeu Hrvata i Srba. KPJ je,
takoe, pred kraj rata pokazala svoju sposobnost da stvori dravu, koja e se
kasnije pokazati dovoljno snanom da poloi teki ispit sukoba sa
Kominformom. Bilo je oigledno da je KPJ stvorila jugoslovensku dravu
sposobnu za opstanak. Ali, nepobitno, ni komunizam kao ideologija, ni
jednopartijski monopol na vlast kao oblik vladavine, nee biti u stanju da
trajno ujedine narode Jugoslavije i da stvore jedinstvenu jugoslovensku
nacionalnu svest.
Ideologija marksizma-lenjinizma je u domenu nacionalnog pitanja
po mnogo emu naslednik prosveenosti osamnaestog veka. Kao i
prosveenost i ona je htela da izbrie prolost, tj. da je prevazie i odbaci. U
primeni na Jugoslaviju, ona je ba zbog te svoje srodnosti sa prosveenou
pomogla jugoslovenskim komunistima da uoe zajednike etnike,
lingvistike i druge odlike Hrvata i Srba iza njihovih posebnih nacionalnih
tradicija. Radikalizam u socijalnim pitanjima je, i u devetnaestom i u
dvadesetom veku, esto jaao takva vienja. Poto je bio neposredno
zainteresovan za seljake i/ili radnike, shvatajui ih ili kao uglavnom van
istorije, ili kao rtve istorije, pomagao je misaono bri257

sanje" istorijskih tradicija koje su smatrane atributom vlaajuih klasa.

Marksistikoj utopiji i nekim strujama prosveenosti zajedniko je i
verovanje da je oveanstvo u stanju da u budunosti stvori nova ljudska
bia i novo drutvo, koja e biti sutinski drugaija od sadanjih. Vodei
hrvatski komunistiki intelektualac August Cesarec pisao je 1919. u
Plamenu daje zadatak ...postaviti neprelaznu branu i zid mea: dualizirati
vreme i raskoliti ga na deo crn i bivi i na deo beo i budui"5. Za njega su i
hrvatski i srpski nacionalizam, takode, bili stvar prolosti. Budunost je,
razume se, donosila sa sobom komunizam ali i jugoslovenstvo.
Otad pa sve do negde 60-tih godina komunistiko jugoslovenstvo je
poivalo na uverenju da su razlike izmeu Hrvata i Srba zanemarljive, jer se
zasnivaju prevashodno na istorijskim seanjima, tradiciji i religiji, a sve tri
pripadaju prolosti. Za komuniste ta tri elementa nisu mogla biti delovi
ljudske svesti u budunosti, a jo manje vaan izvor smisla ili temelj dubljih
lojalnosti. Njih e neminovno izbrisati socijalizam, napredak i komunizam.
Mada su komunisti s pravom smatrali da razlike izmeu Hrvata i Srba imaju
svoje korene pre svega u istoriji, greili su kada su mislili da su one zbog
toga nevane. Sa izvesnom ironijom moglo bi se rei da je osnovni problem
kako komunistikog jugoslovenstva, tako i jugoslovenstva osamnaestog i
devetnaestog veka koje se zasnovalo na prosveenim i progresivnim
idejama, bio u tome to nisu bili dovoljno konzervativni. Da je i jedan od
njih imao u sebi bar malo konzervativizma, priznao bi znaaj tradicije,
religije i, iznad svega, istorijskog seanja za Hrvate i Srbe, i ne bi bio
iznenaen time da seljatvo, radnici i eksploatisane" mase uopte,
delimino prihvataju te vrednosti.
Od sredine 20-tih godina KPJ je krizu hrvatsko-srpskih odnosa
tumaila pre svega kao posledicu ugnjetavanja", oekujui da e sukobi
nestati im revolucija ukine sprsku hegemoniju". I to je bila iluzija. Srpska
premo je pogoravala krizu, ali je njen osnovni uzrok bilo postojanje
nacionalnih ideologija, kao to Ivo Banac s pravom istie: Ako ita,
nacionalni pokreti protiv centralizma - posebno znaajni meu Hrvatima samo su zavrili proces u kojem je nacionalna posebnost svake grupe vrsto
uspostavljena." 6
Centralizam meuratnog razdoblja (koji je, pored toga, postao i
unitarizam za vreme diktature kralja Aleksandra), sa srpskom premoi u
domenu politike, uprave i vojske, tj. onim to su nesrpske nacionalistike
partije i komunisti preterujui nazivali velikosrpskom hegemonijom", bio
je nesumnjivo poguban po jugoslovensku ideju. Ali ostaje neizvesno da li bi
pravedno reenje nacionalnog pitanja sa, recimo, jednakom zastupljenou
Hrvata u svim domenima javnog ivota, teme6 Plamen, sveska I (januar-mart 1919), 24-32. Navedena u: Pei (1983), 34.
6 Vidi, izmeu ostalog: Banac (1984), 107.

258

ljno promenilo situaciju. Hrvatska nacionalna ideologija bila je potpuno

formirana; Hrvati nisu Jugoslaviju doivljavali kao svoju dravu, Beograd
nije bio njihova prestonica, a za srpske pisce i umetnike, kao i kraljeve,
dravnike i generale iz srpske istorije, retko su pokazivali interesovanje ili
im se divili. Takoe nije bilo nikakvih zajednikih hrvatskosrpskih kulturnih
centara i univerziteta, a ni migracija stanovnitva od hrvatskih ka srpskim
teritorijama i obratno. I interakcija intelektualnih, politikih i poslovnih elita
je bila slaba.
Politika meuratne Jugoslavije bi se delom mogla tumaiti kao
savez ideologije jugoslovenstva i potpuno ili preteno srpskih ustanova:
monarhije, vojske, dravne administracije, Srpske pravoslavne crkve i
Narodne radikalne stranke. Mada se srpski narod kao celina nije
identifikovao sa kraljevom estojanuarskom diktaturom, niti je od nje imao
ikakve prave ekonomske koristi, a srpske politike partije bile su
progonjene koliko i hrvatske, ipak stoji daje kralj Aleksandar, kao zatitnik
srpskih interesa, uivao izvesnu podrku i simpatije meu Srbima, kakve
meu Hrvatima upadljivo nije bilo. Ali, tu kao da prestaju razlike izmeu
srpskog i hrvatskog nacionalizma u kraljevini Jugoslaviji. I srpski i hrvatski
nacionalizam su u svojim autoritarnim oblicima (u kojima su se najee i
javljali) propovedali mit socijalne harmonije i krivili tuine" za sve
drutvene sukobe, kako u sadanjosti, tako i u prolosti, tvrdei da je sama
nacija po svojoj prirodi jedinstvena. Ovo uverenje da je nacija jedinstveni
organizam, odnosno negiranje njene unutranje sloenosti, kao i sukoba u
njoj, vodilo je shvatanju da politiki pluralizam ne samo to nije neophodan,
ve da je i tetan, poto moe da oslabi jedinstvo drutva. S ovim je bila
povezana i tendencija da se negira pravo na politiku participaciju svima
osim sunarodnicima.
Na meusobno iskljuujui karakter hrvatske i srpske nacionalne
ideologije ukazivali su mnogi istoriari i sociolozi,7 a ipak kao da se njihova
iskljuivost ograniavala samo na njihov rivalitet oko nekih teritorija (na
primer Bosne i Hercegovine). Po svojoj ideolokoj sadrini, posebno
shvatanju drave, bili su gotovo istovetni. Tvrdnja Siton-Votsona da su u
meuratnoj Jugoslaviji ...stvarno vani problemi u osnovi jugoslovenske
politike [bili] - sukobi izmeu srpskog centralizma i hrvatskog federalizma",
samo je delimino tana.8 Naime, hrvatski nacionalizam nikada nije bio
protiv naela centralizma: on je bio protiv centralizma kojim su dominirali
Srbi i jake dravne vlasti koncentrisane u Beogradu, ali ne bi imao nita
protiv hrvatskog centralizma i jake dravne vlasti koja bi bila u Zagrebu.
Hrvatski nacionalisti nikada nisu zamiljali Hrvatsku kao federalnu dravu,
niti su ikada planirali da daju bilo kakvu autonomiju Srbima ili Italijanima
ili ma kojoj drugoj na7 Banac (1984), Condusion".
8 Encyclopedia Britanica, 16. izdanje, tom 29, 1052, Yugoslavia", History", Parliamentery Politics, 1922-28",
259

cionalnoj grupi u okvirima Hrvatske. Bosna i Hercegovina je trebalo da

bude potpuno ukljuena u Hrvatsku, a muslimani Bosne i Hercegovine su
gotovo uvek jednostavno proglaavani za Hrvate druge religije, dok su Srbi
u Hrvatskoj esto bili smatrani za pravoslavne Hrvate ili Vlahe, a nekad ak,
bez obzira na to da li su nazivani Srbima, Vlasima ili pravoslavcima, za niu
zlu rasu koju treba proterati ili istrebiti. Hrvatska politika elita retko je
nehrvatske nacionalne grupe priznavala kao nacije ija su kultura, tradicije,
istorijska seanja i lojalnosti, mada drugaije od hrvatskih, ipak legitimne,
pa im prema tome daju i pravo na uee u politikom ivotu Hrvatske.
Mada je bilo situacija u kojima su hrvatske i srpske partije
saradivale (na primer, hrvatsko-srpska koalicija 1905, Ujedinjena opozicija
krajem 30-tih godina), srpska nacionalna svest u Hrvatskoj nikada nije bila
ni iroko ni iskreno prihvaena. Ustaka ideologija je bila samo ekstremni
izraz tog hrvatskog nacionalizma. Mnogo manje faizam, ona je bila
prevashodno tradicionalni hrvatski nacionalizam sa njegovim zahtevom za
dravom s homogenim stanovnitvom, eljom da ponovo uspostavi
umnogome preuveliane hrvatske istorijske" granice, i pseudoromantinom mitologizacijom srednjovekovne drave. Kada se sve to
spojilo s konfesionalnom netrpeljivou i, posebno, dinamikom modernih
faistikih i nacistikih pokreta, borba za nezavisnu hrvatsku dravu se
vezala za terorizam i genocid.
Jugoslovenski komunisti su s pravom u meuratnom razdoblju
ukazivali na to da ni hrvatska ni srpska nacija nisu jedinstvene celine, s
jednim interesom i jednom sudbinom, kako je veina hrvatskih i srpskih
nacionalista elela da ih vidi, ve da su podeljene na razliite drutvene
klase. (Postojale su, naravno, i druge podele kao, na primer, na razliite
politike partije ili provincije i krajeve, ali im komunisti, na svoju tetu, nisu
pridavali znaaj.) Ipak su jugoslovenski komunisti, kao i komunisti drugde u
svetu, preuveliavali intenzitet klasne borbe", i sledstveno tome,
potcenjivali sklonost ugnjetenih klasa" da se poistovete sa pripadnicima
vladajue klase" i u njima vide svoje voe i zatitnike. I Hrvati i Srbi su
imali potpuno razvijenu i iroko rasprostranjenu nacionalnu svest, iji su
glavni sastojak bila istorijska seanja (ak i na one ljude koje je, po
jugoslovenskoj komunistikoj partiji, trebalo smatrati ugnjetaima" i
eksploatatorima"); ta istorijska seanja nisu se mogla izbrisati.
Konfesionalna podeljenost (srpsko pravoslavlje nasuprot
katolianstvu) nije bila od presudnog znaaja u razvoju i ouvanju
nacionalnih ideologija, premda je veina onih koji su verovali u
jugoslovenstvo (a posebno jugoslovenski komunisti) mislila da jeste.
Pomalo pojednostavljeno bi se moglo rei da su Srbima bitke koje su dobili
(i izgubili) a Hrvatima vladari koje su imali (ili, u nekim sluajevi,
zamiljali da su ih imali) bili vaniji deo njihovog nacionalnog identiteta
nego pravo260

slavna i katolika dogma i ritual. Stoga ni pad uticaja crkve izazvan

komunistikom revolucijom nije, kako su komunisti oekivali, znatnije
pribliio Hrvate i Srbe, niti je doveo do odgovarajueg jaanja vezanosti za
jugoslovensku ideju.
Posleratni federalizam i jugoslovenstvo KPJ je zamiljala kao
ireverzibilne korake i ka nacionalnoj jednakosti i ka skladnim odnosima
meu jugoslovenskim nacijama. Nejednakosti su zaista bile ukinute i, u
poreenju s predratnom srpskom prevlau, posleratna organizacija
Jugoslavije predstavlja nesumnjivi napredak. A ipak, novi odnosi izmeu
jugoslovenskih nacija nisu poivali na trajnim temeljima, jer su pre svega
zavisili od komunistike ideologije i monopola vlasti KPJ. Sve dotle dok je
KPJ bila jedinstvena i monolitna optejugoslovenska snaga, s potpunim
monopolom vlasti, nikakve dezintegrativne nacionalistike snage nisu
mogle da se probiju i federalna struktura je bila jaka. Poetkom 50-tih
godina partija je tvrdila da e u skoroj budunosti drutvom i privredom
umesto nje upravljati samoupravne jedinice. Ideja da e partija i drava
odumreti sa razvojem samoupravnog socijalizma na kraju se pokazala kao
utopijska, a krajem 60-tih godina KPJ je poela da se dezintegrie na
republike i pokrajinske partije. Ovaj proces je direktno ugrozio i jedinstvo
Jugoslavije, jer neke druge politike snage koja bi je odrala na okupu nije
bilo. Pored toga je i legenda o partizanskoj borbi, koja je bila mona snaga
objedinjavanja jugoslovenskih nacija posle rata. a i godinama kasnije, bila
osuena da izgubi od svoje privlanosti toje vie postajala deo zvanine
dogme. Najzad, partija je obeavala da e budue komunistiko drutvo
slobode, jednakosti i obilja, doneti izmeu ostalog, i konanu pobedu
jugoslovenstva i internacionalizma. Kada su socijalne, ekonomske i druge
realnosti pokazale daje to neostvarivo, tradicionalne su se nacionalne
ideologije iznova pojavile, nekad u sprezi sa partijskim birokratijama
republika, a nekad sa antikomunistikom inteligencijom. Zasnovano na
jednoj ideologiji koja se pokazala utopijskom, i na jednoj strukturi vlasti
koja je bila nedemokratska i osuena na neefikasnost i propadanje,
komunistiko reenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji moralo je biti samo
privremeno.

261

REGISTAR IMENA

A
ALEKSANDRA Manos, grka
princeza - 206
ALEXANDER S. - 165
ANDRI Ivo, knjievnik, diplomata
- 192
ANTI - 247
ARNT - 162
ARTUKOVI Andrija, ministar u
vladi NDH - 156
AVAKUMOVI I. - 209
AVRAMOVSKI . - 123, 129, 182
15
B
BABI N. - 72
BAKUNJIN Mihail, ruski anarhista 131
BANAC Ivo, istoriar - 51, 95, 96,
99, 110, 111, 113, 117, 155, 255,
258, 259
BARI Leonard - 6
BARI Marija - 6
BARKERE. - 194, 195,204
BAUER O. 72
BERNSTAJN Eduard - 71

BIANI Rudolf, lan vlade u

emigraciji - 196, 202
BILANDI D. - 96, 106, 130, 140,
246
BIRKENHED, lord - 132
BIZMARK Oto fon, nemaki kancelar - 54, 60, 154
BJELOVUCl H.T. - 43
BOBAN LJ. - 118, 182, 183, 184,
186,187,188, 199
BODROI M. - 221
BOGDANOVV. - 195
BRACHERK - 151, 161,167, 177
BROCKETTL.P. -21
BROSZAT M. - 162, 164, 173, 174
BUDISAVLJEVI Sran, ministar 210
BUI Bruno 175
C
CARRERE D'Encausse - 80
CASSIRER B.E. - 38

CESAREC August, publicista -90,

93, 258
CILIGAAnte- 111
CINCAR-MARKOVI Aleksanda r,
srpski politiar - 192
CLISSOLD S. - 132, 182, 193, 198,
200, 222
CREVELD M. van - 193
CVIJI uro - 93
CVIJI Jovan, geograf, antropolog i
profesor univerziteta - 20
CVETKOV3 Dragia, predsednik
vlade - 95, 134, 183, 184, 185, 186,
187, 189, 190, 192,193,196
CVETKOVI S. 108

ANO Galeaco, grof, ministar

inostranih poslova Italije -186
IRKOVI Sima, istoriar - 21
OPI Branko, knjievnik - 169
OROVI Vladimir, istoriar -21
OSI Dobrica, knjievnik 157

AKI - 24
ARTORISKI Adam, knez, voda
poljske emigrantske desnice - 53
AVOKI Kota - 223, 242
ERIL Vinston, predsednik engleske vlade - 194,206, 217
OLAKOVI Rodoljub, publicista 95, 104, 106, 126, 157, 192, 252
264
UBRILOVI Vaa, istoriar -53,55
ULINOVI F. - 28, 194, 198,248
D
DAMJANOVI P. - 134, 192
DAVIDOVI Radivoj-Kepa - 157
DAVIO Oskar, knjievnik - 157
DEDIJER Vladimir, istoriar -62,
242, 243
DESPALATOVI E.M. - 48
DEUTSCH K. - 151
DIEHL C. - 19
DIMITROV Georgij, generalni se-

kretar Kominterne - 132

DIONIZIJE, episkop - 201
DON1AR.J. - 27
DRACHKOVICH M.M. - 82, 83,
84,85,88,89,123, 130
DRAGI Milica - 7
DRAKOVI Janko, grof, prvak
hrvatskog preporoda - 48,49
DVORNIKOVI V. 19

ILAS Aleksa - 47, 82, 123, 144,

241
ILAS Milovan - 130, 131, 132,
133, 136, 137, 145, 157, 158, 159,
170, 183, 192, 221, 228, 235, 237,
239, 242, 243, 253
ORE II, grki kralj - 206
OREVICD. -- 204
OREVI J. - 251, 252
D
DEFERSON Tomas, predsednik
SAD-a 237
E
EKMEI Milorad, istoriar 53,63,87,88
ENGELS Fridrih, nemaki socijalista
- 90 EVANS R.JAV. -23,41
F
FERDINAND Franc, austro-ugar-ski
prestolonaslednik, nadvojvoda - 62
FERDINAND I Habsburki, austrijski nadvojvoda, ugarski i
hrvatski kralj - 22
FERLUGAF. - 19
FIHTE Johan Gotlib, nemaki filozof- 162
FICHER-GALATIS. - 162
FLOEGEL R. - 91
FRANK Josip, hrvatski politiar
- 154, 155, 156, 164 FOTI
Konstantin, politiar i diplomata 199, 200, 204, 207

G
GAJ Ljudevit, hrvatski politiar
- 47, 48, 53, 248
GARASANIN Ilija, politiar i
dravnik - 54, 55
GAIS. -58,117,222
GLEDSTON Viljem, predsednik
engleske vlade - 190
GLIGORIJEVI B.- 93, 95
GLUAC - 21
GORKI Milan (Josip iinski),
politiki sekretar KPJ 127, 135, 136
GRACIADEIAntonio - 85
GRAFENAUER Bogo, istoriar 22 GROL Milan, politiar, ministar
vlade u emigraciji - 200,
202,210,211,228
GROL Vojislav - 228
GROSS Mirjana, istoricar - 59,
60, 61, 67, 69, 70
H
HADI-ORDEVI LJ. - 201
HEBRANG Andrija, sekretar KPH 242
HEGEL Georg Vilhelm Fridrih,
nemaki filozof - 40
HEIDELMAYERW. - 237
HELLER M. - 80, 86, 112, 241
HILLBERG R. - 167
HIMLER Hajnrih, ministar unutranjih poslova Nemake - 173
HITLER Adolf - 123, 174, 177, 188,
192,194, 195
HOPTNER Jacob B. - 121, 183, 191,
192
HORVAT J. - 46, 49, 53, 57, 58, 60,
61, 69, 154
HORVATIN Kamilo, publicista -93
HORYL. - 162,164, 173, 174
HUMO Avdo, lan PK KPJ za Bosnu i Hercegovinu - 133
IDN Entoni, ministar spoljnili poslova Engleske - 193,198
IVANOVI I. - 237
IVANOVI Vane - 7
IVI A - 24

IVICEVIC Jozo, istoriar 113 265

J
JACKSON G.D. - 20, 29, 45
JANKOVI D. - 88
JANJATOVIC B. - 108
JASZI Oskar, maarski politiar
- 29,41
JELAI uro - 45
JELAVICH B. - 55
JELAVICH C. - 55
JELI-BUTI Fikreta - 164,
165, 166, 167, 170, 171,
174, 178, 180
JELI I. - 132, 133, 136, 137, 140
JELINEKY. - 162
JEVTI Bogoljub, predsednik
vlade - 183
JIRIEK Konstantin, istoriar 22
JOSIF II, austrijski car - 40, 41,
42
JOVANOVI D. - 111
JOVANOVI Dragoljub, politiar,
voda zemljoradnike levice
128
JOVANOVI N. - 219
JOVANOVI Slobodan, pravnik,
knjievnik, politiar - 190,
193, 194, 195, 196, 197,
199, 200, 201, 202, 203,
204,205,206,207,210,211
JUKI Ilija, politiar, prvak
HSS-a 196
K
KADELBURG L. - 167
KARAORDE, vod Prvog
srpskog ustanka - 55
KAKADORDEVI Aleksandar,
regent Srbije i kralj Jugoslavije 32,50,94,118, 119, 120, 121, 122,
127,
266
128, 129, 130, 155,156, 160, 182,
183, 191, 192, 197,201,211,222,246,
253,258,259
KARADORDEVI Pavle, knez
nomesnik - 33, 95, 120, 121, 122,

129, 182, 183, 187, 189,191,

192,193,203
KARADORDEVI Petar I, kralj
Srbije - 55
KARADORDEVI Petar II, kralj
Jugoslavije - 120, 121,
192,195,203,206,208
KARADI Vuk Stefanovi, filolog, etnolog, istoriar i knjievnik 46, 51
KAEDELJ Edvard, politiar -135,
137, 138, 140, 143, 144, 185, 228,
237, 250, 254
KAE Zigfiid, nemaki poslanik u
NDH - 173
KAUCKI Karl, nemaki socijaldemokratski teoretiar - 71
KLAUZEVIC Karl fon, pruski general i vojni teoretiar -102
KLEMENI Lovro, publicista - 93
KLJAKOVI V. - 192, 198
KOOVI Bogoljub, naunik 167,176
KODREANU, voa ekstremnih
nacionalista u Rumuniji -162
KOHN H. - 52, 53, 162
KOLAKOVSKI Leek, poljski filozof - 40, 79, 83
KOLOMAN, ugarski herceg - 20
KOMBOL M. - 29, 42
KONAR Rade, lan Politbiroa CK
KPJ - 132
KOROSEC Antun, voda Slovenske
ljudske stranke - 99
KOSANOVI Sava, prvak Seljako-demokratske koalicije 200,210
KOTUNICA V. - 223
KOUTI August, politiar,
prvak HSS-a- 117
KOUTI Stjepan, politiar 117
KOVAEVIM. - 121, 198, 199
KRAJAI Ivan - Stevo, mini-star
unutranjih poslova Hrvatske - 247
KRIKOVIV. - 201
KRIZMAN Bogdan, istoriar -155,
156, 157, 160, 164, 165, 169, 174,

177, 192, 195. 198,199,200,201,

202,204,206,207,211
KRLEA Miroslav, knjievnik 93, 248
KRNJEVI Juraj, politiar,
prvak HSS-a - 117, 196, 198, 199,
200 KRAVAC - 157
KUEN-HEDERVARI Karolj, maarski grof, hrvatski ban -57, 58, 67,
69, 70
KUKULJEVI Ivan, hrvatski politiar - 50
KULUNDI Z. - 118, 219
KVATERNIK Eugen, hrvatski
nacionalista - 153, 154, 164
L
LAMPE J.R. - 20, 29, 45
LAPENNAI. - 230,238
LASI S. - 248
LAZITCH B. - 82, 83, 84, 85, 88,
89, 123, 130
LEDERER I.J. - 120, 255
LENJIN Vladimir Ilji, ruski socijalista (boljevik) - 40. 71, 79, 80, 81,
82, 83, 84, 85, 86, 87, 90, 92, 100,
102, 107, 109, 112, 139, 155,
247,256
LEOPOLD I, austrijski car - 24
LOEWENTHAL Z. - 167
LORKOVI Mladen, ministar
inostranih poslova NDH -166
LUKSEMBURG Roza, nemaki
socijalista 71
LJ
LJOTI Dimitrije, advokat, politiar
- 113
M
MACAN T. - 53
MACARTNEY C.A. -41
MACKENZIE D. - 54
MAEK Vladimir-Vlatko, hrvatski
politiar, voda HSS-a -33, 95, 117,
118, 120, 121, 134, 145, 178, 182,

183, 184, 185, 186, 187, 188, 189,

190, 192, 193, 194, 196, 197, 198,
199, 203
MANUILSKI Dimitrij Zaharovi,
sovjetski dravnik, partijski
funkcioner i diplomata -124
MARIJA Terezija, austrijska carica,
ugarska kraljica - 23, 28,40,41,42
MARLVKO M. - 140
MAEJANOVI M. - 45, 59
MARKOVI 143,267
MARKOVI Moma, lan PK KPJ za
Srbiju - 143
MARKOVI Sima - Semi, sekretar
KPJ - 75, 98, 99, 100, 101, 102, 103,
109, 111, 124, 135, 139
MARKOVI Svetozar, osniva socijalistikog pokreta u Srbiji - 248
MARKS Karl, ekonomista, sociolog
i filozof - 40, 83, 90
MARTIN - 209
MASARIK Toma G, profesor
univerziteta u Pragu, politiar - 69
MAURANI Ivan, hrvatski ban,
pesnik - 48, 50
McNEAL R.H. - 86
METERNIH Klemens, knez, austrijski kancelar - 46, 49
MIHAILOVI Dragoljub - Draa,
ministar vojni i komandant
Jugoslovenske vojske u otadbini" 204, 205, 206, 207, 208, 209, 210,
227
MILAZZO M.J. - 177, 205
MILENKOVI T. - 57, 72, 112, 113
MILETI A. - 240
MILETI Svetozar, voda Srpske
narodne stranke - 248
MIL Don Stjuart, engleski filozof i
politiki ekonomista - 32, 237
MILOJKOVI ivota, partijski
radnik i publicista - 111
MJLUTINOVI Kota, istoriar 59,61
MIRKOVI M. - 23
MITROVI Andrej, istoriar - 88,
193
MOLOTOV (Skrjabin) Vjeceslav

Mihajlovi, sovjetski politiar,

sekretar CK KPSS -113, 240
MORAA P. - 72
MOSSE G.L. - 164
MUHAMED, islamski prorok -22
MUSOLINI Benito, voda italijanskih faista - 123, 129, 156

N
NAPOLEON Bonaparta, francuski
car - 37, 42, 43, 46
NAZOR Vladimir, knjievnik,
predsednik hrvatskog Sabora - 238
NEDOG Alenka, istoriar - 137
NEKRICH- 80,86,112,241
NEKOVIC Blagoje, elan PK KPJ
za Srbiju - 133
NIKOLAJ I Romanov, ruski car -53
NINI Momilo, srpski politiar 200,201,204,207
NOJBAHER Herman, ministar
Nemake za jugoistok -175
NOLTEE. - 161
NOVAK Viktor, istoriar - 168
NOVAKOVI Stojan, naunik i
politiar 22
O
OAKESHOTTM. - 50,51
OBOLENSKY D. - 19, 21
OBRADOVI Dositej, filozof i
ustaniki ministar - 248
OBRENOVI Aleksandar, kralj
Srbije - 55
OLIN Don M. - 7
OSTROGORSKI Georgije, istoriar
19
P
PALAVESTRA P. - 63
PARI E. - 165
PAROVI Blagoje, lan CK KPJ 128, 137, 141, 142
PAVELI Ante, advokat, narodni
poslanik HSP-a, poglavnik ustakog
pokreta - 155, 156, 157, 158, 160,

161, 164, 165, 166, 167, 168, 186,

202, 208
PAVLOVT K. - 206
PAVLOWITCH Stevan K - 7, 56,
113, 118, 129, 183, 194,
195,196,200,203,204,228
PAI Nikola, politiar, voda radikala, predsednik vlade -87,117
PEREC
Gustav,
sekretar
HSP-fl, voda ustaa u emigraciji 155, 156, 157
PERICI. -231
PEROVI L. - 57, 67, 71, 72, 74, 90,
105, 111
PEELJ Branko M. - 184, 185, 187,
199
PESI D. - 72, 91, 93, 94, 95, 97,
105, 111, 124, 127, 128,
134, 135,145,258
PETRANOVI Branko, istoriar
- 137, 138, 145, 176, 187,
194
PETROVI Petar II Njego, vladika
crnogorski i pesnik -248
PUADE Moa, lan CK KPJ -157,
238, 244
POLIAKOV L. - 167
POPOVI Miladin, sekretar
Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i
Metohiju - 145
PREDAVEC Josip, prvak HRSS-a 117
PRIBIEVI Svetozar, politiar,
ministar unutranjih poslova - 94,118
PRINCIP Gavrilo, nacionalni revolucionar - 62
PRUDON, francuski socijalista -62
PULI N. - 132
PURI Boidar, predsednik vlade
u emigraciji - 206
PURIVATRAA. 122
R
RAKI Franjo, hrvatski istoriar i
politiar - 60 RADEK Karl,
rukovodilac Kominterne - 90
KADENI Andrija, istoriar - 58

RADIA B, - 208 RADI Antun,

hrvatski politiar
- 58,59,117,222 RADI Stjepan,
hrvatski politiar, voda HRSS-a 33, 58, 98, 108, 117, 118, 121,
178,185, 222
RAKOVSKI Kristijan, rukovodilac
Junog biroa u Kijevu
- 88
RANKE Leopold fon, nemaki
istoricar - 46 RANKOVI
Aleksandar, dan CK
KPJ - 133 REIBSTEIN E. - 237
REITLINGER G. 167, 269
RENDEL Dord Vilijam, britanski
ambasador pri jugoslo-venskoj vladi
u Londonu -201
RENDULIC Lotar, nemaki general
- 175
RIBENTROP Joahim fon, ministar
inostranih poslova Ne-make - 123,
174 RISTOVILj. - 124,157
ROBERTSW.R. - 204,217
ROMANO J. - 167
ROTHENBURG G.E. - 28
RUSINOV Denison - 215, 249
RUZVELT Franklin Delano,
predsednik SAD-a 217
S
SABILLE J. - 167
SCHIEDER T. - 240
SCHOPFLING. - 217
SHOUP P. - 37, 230, 236, 243,
244,245
SEMI - v. Markovi Sima
SETON-WATSON Hju - 255, 259
SETON-WATSON R.V. - 186,
201,215
SIMOVI - 138, 194
SIMOVI Duan, general, predsednik vlade - 193, 194, 195,197,
198,201,203,207
SLIJEPEVI D. - 23
SMIT Entoni D, - 7, 162, 163, 255,
256
SOUVARINE B. - 88, 130
SPALATIN M.S. - 47, 58, 151

SPAHO Mehmed, voa Jugoslovenske muslimanske organizacije

122,270
STALJIN Josif Visarionovi - 40,
81, 82, 86, 87, 90, 98, 100, 109, 127,
129, 130, 152, 1G5, 217, 237, 240,
241, 247,248
STAREVI Ante, hrvatski politiar, osniva Stranke prava - 47, 58,
149, 150, 151, 152, 153, 154, 164,
166, 184,206
STAREVI M. - 58, 153
STEFAN Duan, srpski car - 22
STEFAN Tvrtko I, bosanski ban i
kralj - 21
STEFANOVI J. - 226
STEFANOVI M. - 113
STIPETI Z. - 130
STOJADINOVI Milan, srpski
politiar, predsednik vlade
- 121, 122, 183, 185, 196, 197
STOJKOV T. - 119, 122 STRUGAR
V. - 57, 67, 69, 71, 72,74
SUGAR P.F. - 120, 123, 255
SUPILO Frano, hrvatski politiar
- 59, 248

ATOROV Metodije - arlo, elan

CK KPJ - 145
EPFLIN Dord - 7
EPI D. - 194, 199
IDAK Jaroslav, istoriCar - 21, 58,
59, 65, 66, 67, 68, 69, 70,71,75
II Ferdo, istoriar - 153, 154
NUDERL M. - 229
TAJNER K. - 130
TROSMAJER Josip Juraj, biskup
slavonski - 60, 248
UBAI Ivan, hrvatski politiar
i ban - 185, 196, 200, 201,
206,210
ULJAK Dinko - 199, 208
UMENKOVI Ilija, poslanik u
Ankari - 201
UTEJ Juraj, hrvatski politiar,
prvak HSS-a - 185, 196,
204,210

T
TERZIC Velimir, general - 194, 195
TITO Josip Broz - 34, 74, 110, 128,
132, 133, 136, 142, 157, 206, 208,
210, 217, 219, 232, 235, 236, 237,
244,247,250,251
TRIFUNOV1 Milo, prvak radikala, predsednik vlade -205, 206, 207
TRUMBI Ante, hrvatski politiar 59
TODOROVI - 58, 117
TOMASEV1CH J. - 20, 28, 41, 177,
204
TOSI Desimir - 7
TUCKER R. - 86
TUCOVI Dimitrije, sprski socijalista - 75
TUMAN Franjo, istoriar i politiar - 92,175,176
TVRTKO I - v. Stefan Tvrtko I

V
VASILIEVA.A. - 19
V1LSON Vudro T, predsednik
SAD-a - 101 VINCE Z. - 48
VLAJI G. - 71, 72, 97, 104,
105, 108, 109, 124, 129, 204
VUKOVI-TODOROVI - 58,
117
U
ULAM - 81, 84, 85, 86,237
W
WHEELER M.C. - 195
WEBER E. 162
Y
YOURICHITCH E. 209
Z
ZAH Frantiek, pripadnik poljske
emigrantske desnice - 54
ZINOVJEV Grigorij Jevsejevie,
sovjetski politiar, lan CK SKP(b) 83
ZORN Tone, istoriar - 135
ANI Milovan, ministar zakonodavnog povjerenitva NDH - 168

IVKOVI - 137
ZlVKOVI Petar, general, predsednik vlade 99

IZABRANA BIBLIOGRAFIJA
Ukazatelji koji slede obuhvataju i relevantna nenavoena dela.

A. Knjige i lanci

Acton, Lord (1919),

,.Nationality", u: Figgis & Laurence

(1919).

Alexaader, S. (1979),

Church and State in Yugoslavia since

1945, NewYork, 1979.

Ani, N. (1984),

The Armed Forces of the National Liberation Movement of Yugoslavia (19411945)", Socialist Thought and Practice,
vol. 24, no. 10 (1984).

Ani. . et al (ur) (1977),

The Third Rcich and Yugoslavia 19331945, Beograd, 1977.

Antonijevi, T.S. (1939),

Hrvatski ustavni program u dravi Srba,

Hrvata i Slovenaca, Beograd, 1939.

Auty,PClogg,R. (ur) (1975),

British Policy towards Wartime Resistance in Yugoslavia and Greece, London

and Basingstoke, 1975.

Avakumovi, I. (1964),

History of the Communist Party of

Yugoslavia, Aberdeen, 1964.

Avakumoviti, I. (1969),

Mihailovi prema nemakim dokumentima, London, 1969.

Avakumovi, I (1971),

Cooperation and Conflict between Germany and the Yugoslav Right, 19331945", izlaganje na godinjem skupu
Pacifikog ogranka Amerikog udruenja
istoriara, Los Andeles, Kali-fornija,
1971.

Avineri, S. (1969),

Karl Marx on Colonialism and Modernisation, New York, 1969.

Avramovski, . (1968),

Balkanske zemlje i velike sile, 19351937,Beograd, 1968.

Avramovski, 2. (1977),

The International Isolation of Yugoslavia: An Objective of German Foreign

Poli-cy in the Period from 1933-1939", u:
Ante (1977).

Avramovski, . (1986),

Britanci o Kraljevini Jugoslaviji 1921 1938, 2 toma, Zagreb, 1986.

Babici, N. (1974),

Rat, revolucija i jugoslovensko pitanje u

politici Socijaldemokratske stranke
Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1974.

Baerlein, H. (1922),

The Birth of Yugoslavia, 2 toma, London, 1922.

Bakari, V. (1979),

Drutvene klase, nacija i socijalizam,

Zagreb, 1979.

Bakunin, M. (1973),

Selected Writings, A. Lehning (ur), New

York, 1973.

Banac, I. (ur) (1983),

War and Society in East Central Europe,

bez mesta izdanja, 1983.

Banac, I. (1983a),

The Communist Party of Yugoslavia

du-ring the Period of Legality, 19191921", u: Banac (1983).

Banac, I. (1984),

The National Question in Yugoslavia Origins, History, Politics, Ithaca,

London,1984.

Basta, M. (1971), 274

Agonija i slom NDH, Beograd, 1971.

Barker, E. (1976),

British Policy in South-East Europe in

the Second World War, London and
Basingstoke, 1976.

Barker, E. (1976a),

Fresh Sidelights on British Policy in

Yu-goslavia, 1942-3", Slavonic and East
European Review, vol. 54 (oktobar
1976), 572-85.

Barker, E. (1979),

British Wartime Policy Towards

Yugosla-via", The South Slav Journal,
vol. 2 (april 1979), 3-9.

Bauer, O. (1924),

Die Nationalitatenfrage und die Sozialdcmokratie, drugo izdanje, Wien,

1924.

Behschnitt, W.D. (1980),

Nationalismus bei Serben und Kroa-ten,

1830-1914: Analyse und Tvpolo-gie der
nationalen Ideologie, Miin-chen, 1980.

Belz, H.G. (1962),

Die Idee des Foderalismus in der

Verfasung der UDSSR von 1936, Gottingen, 1962.

Biani, R. (1938),

Bilandi, D., et al (ur)(1969),

Ekonomska podloga hrvatskog pitanja,

drugo izdanje, Zagreb, 1938.
Komunistiki pokret i socijalistika
revolucija u Hrvatskoj, Zagreb, 1969.
Historija Socijalistike Federativne
Republike Jugoslavije - glavni procesi,
Zagreb, 1979.

Bilandi, D. (1979),

Bjelovufii, H.T. (1970),

The Ragusan Republic: Victim of Napoleon and its Own Conservatism,

Leiden, 1970.

Blaevi, J. (1986),

Brazdama partije, Zagreb, 1986.

Boban, Lj. (1965),

Sporazum Cvetkovi-Maek, Beograd,

1965.

Boban, Lj. (1974),

Maek i politika Hrvatske seljake

stranke 1928-1941, 2 toma, Zagreb,
1974.

Boban, Lj. (1974a),

Bodroi, M. (1973),

Bogdanov, V. (1934),

Bogdanov,V. (1957),

Svetozar Pribievi u opoziciji 19291936, Zagreb, 1974.

O nekim pitanjima politike HSS-a
prema NOP-u u Hrvatskoj 1943. godine",
asopis za suvremenu povijest, br. 1
(1973).

Marks i Hrvati", Danas, sv. 1, br. 4,

(1934).
Historijski uzroci sukoba izmeu Hrvata
i Srba", Rad JAZU, br. 311 (1957), 353477.

Bogdanov, V. (1961),

Porijeklo i ciljevi ovinistikih teza o

dranju Hrvata 1941, Zagreb, 1961.

Boshkovich, B. [Filip Filipovih]

(1929),

, , 1929.

Boi, I., irkovi, S., Ekmeitf, M.,

Dedijer, V. (1973),

Istorija Jugoslavije, drugo izdanje, Beograd, 1973.

Bracher,K.(1970),

The German Dictatorship, New York,

1970.

Britovek, M. (1972),

Brockett, L.P. (1969),

Stavovi Marksa i Engelsa prema slovenskim narodima - istorijski prikaz",

Meunarodni radniki pokret, br. 1,
Beograd, 1972.

Bukvi, D. (1986),

The Bogumils of Bulgaria and Bo-snia,

Philadelphia, 1969.
Gavranica hrianska grobnica", Hercegovina u NOB-u, Sarajevo, 1986.

Bulut,V. (1986),

Borbe i pobede nadomak apljine",

Hercegovina u NOB-u, Sarajevo, 1986.

Burks, R.V. (1961),

Bui, B. (1969),

The Dynamics of Communism in Eastern

Europe, Princeton, 1961.
Ukupni demografski i neposredni ratni
gubici u stanovnitvu SFRJ na dan 15. III
1948. godine zbog Drugog svjetskog
rata", Hrvatski knjievni list, vol. 2, br.
10 (jul 1969).

Caki, S. (1983),

Velika seoba Srba 1689/90 i patrijarh

Arsenije III arnojevi, Novi Sad, 1983.

arter, F.W. (1972),

Dubrovnik (Ragusa): A Classic City

State, London, New York, 1972.

Carrere d'Encausse, H. (1979),

Bolchevisme et nation, Pari, 1979.

Cassirer, E. (1932),

Die Philosophie der Aufklarung, Tubingen, 1932.

Ceri, S. (1968),

Cesarec, A. (1923),

Cesarec A (1923a),

Cesarec, A. (1962),

Muslimani srpskohrvatskog jezika,

Sarajevo, 1968.
Nacionalno pitanje i nai zadaci; II Razvoj i pouke nae nacionalne revolucije",
Borba (23. avgust 1923).
Nacionalno pitanje i nai zadaci; IV
Federacija kao etapa od nacionalne
revolucije k proleterskoj", Borba (6.
septembar 1923).
Izbor lanaka. Beograd, 1962.
Ciano's Diary, 1930-1943, London, 1947.

Ciano,G. (1947),
Ciliga,A. (1951),
Ciliga,A. (1972),

Clissold, S. (1949),

Nacionalizam i komunizam u hrvatskosrpskom sporu", Hrvatska revija, IV

(decembar 1951), 365-96.
Uloga i sudbina hrvatskih komunista u
KPJ", Bilten hrvatske demokratske i
socijalne akcije, vol. 9-10, br. 67 (1972),
1-68.
Whirlwind: An Account of Marshal
Tito's Rise to Power, 1939-1945, London, 1949.

Clissold, S. (ur) (1966),

A Short History of Yugoslavia, Cambridge, 1966.

Clissold, S. (ur)
(1975),

Yugoslavia and the Soviet Union, 19391973: A Documentarv Survey,

London,1975.

Clissold,S. (1978),

Creveld, M. van (1972),

Britain, Croatia and the Croatian Peasant Party, 1939-1945", neobjavljen lanak, London, 1978.

The German Attack on the USSR: The

Destruction of a Legend", European
Studies Review, vol. 2 (januar 1972), 6986.

Creveld, M. van (1973),

Hitler's Strategv 1940-1941: The Balkan

Clue, London, 1973.

Cummins, I. (1980),

Marx, Engels and National Move-ments,

London, 1980.

Cvetkovi, D. (1962),

Smisao, znaaj i posledice srpsko-hrvatskog sporazuma", Glasnik SIKD Njego" (decembar 1962), 8-27.

CvetkovicS, S. (1972),

Stjepan Radi i komunistiki pokret",

Istorija XX veka, zbornik radova, tom
12, Beograd, 1972.

Cviji, J. (1966),

Balkansko poluostrvo i junosloven-ske

zemlje: osnovi antropogeografije,
drugo izdanje, Beograd, 1966.

ali, D., Boban, Lj. (1976),

Narodnooslobodiiaka borba i socijalistika revolucija u Hrvatskoj 1944.

godine, Zagreb, 1976.

avoki, K. (1987),

Iz istorije stvaranja nove Jugoslavije,

London, 1987.

olakovi, R. (1950),

Rjeenje nacionalnog pitanja u

Jugoslaviji", Komunist, br. 4-5 (1950).

olakovi, R. (1959),

Borba KPJ za rjeenje nacionalnog

pitanja, Beograd, 1959.

olakovi, R., etal (ur) (1963),

Pregled istorije Saveza komunista

Jugoslavije, Beograd, 1963.

olakovi, R., (1964-68),

Kazivanje o jednom pokoljenju, 2 toma,

Zagreb, 1964-68.

ubrilovi, V. (1958),

Istorija politike misli u Srbiji XIX veka,

Beograd, 1958.

ubrilovi, V. (ur) (1967),

Jugoslovenski narodi pred Prvi svet-ski

rat, Beograd, 1967.

ubrilovic, V. (ur) (1973),

Ustanak u Jugoslaviji 1941. godine i

Evropa, Beograd, 1973.

ulinovi, F. (1951),

ulinovi, F. (1952),

Seljake bune u Hrvatskoj, Zagreb, 1951.

Razvitak jugoslavenskog federalizma,
Zagreb, 1952.
Dravnopravna historija jugoslavenskih
zemalja XIX i XX vijeka, Zagreb, 1954.

ulinovi, F. (1954),

Nacionalno pitanje u jugoslovenskim

zemljama, Zagreb, 1955.

ulinovi, F. (1955),

Slom stare Jugoslavije, Zagreb, 1958.

ulinovi, F. (1958),

Stvaranje nove jugoslavenske drave,

Zagreb, 1959.

ulinovi, F. (1959),

Jugoslavija izmeu dva rata, Zagreb,

1961.

ulinovi, F. (1961),

Dravno-pravni razvitak Jugoslavije,

Zagreb, 1963.

ulinovi, F. (1963),

Dvadeset sedmi mart, Zagreb, 1965.

ulinovi, F. (1965),

Dokumenti o Jugoslaviji - historija od

osnutka zajednike drave do danas,
Zagreb, 1968.

ulinovi, F. (1968),

Dravno-pravni razvitak Vojne krajine,

Zagreb, 1969.

ulinovi, F. (1969),

Okupatorska podjela
Beograd, 1970.

Jugoslavije,

ulinovi, F. (1970),

opi, B, (1963),
opi, B. (1964),

Istorija srednjevekovne bosanske drave,

Beograd, 1964.
Prolom, Rijeka, 1963.
Gluvi barut, Beograd, 1964.

orovi, V. (1933),

Istorija Jugoslavije, Beograd, 1933.

orovi,V. (1940),

Istorija Bosne, Beograd, 1940.

irkovi, S. (1964),

osi, D. (1985),

Grenik, Beograd, 1985.

Damjanovi, P., et al (ur) (1980),

Peta zemaljska konferencija KPJ (19-23.

oktobar 1940), Beograd, 1980.

Davidovi, R. (1985),

Vreme robijanja", NIN (28. april 1985).

Davio, O. (1963),

utnje, Beograd, 1963.

Davico, O. (1963a)

Gladi, Beograd, 1963.

Davico, O. (1964)

Tajne, Beograd, 1964.

Dedijer,V. (1953)

Tito Speaks, London, 1953.

Dedijer,V. (1966)

Sarajevo 1914, Beograd, 1966.

Dedijer, V. (1970)

Dnevnik, 3 toma, tree izdanje, Beograd i

Sarajevo, 1970.

Dedijer.V. (1981-84)

Novi prilozi za biografiju Josipa BrozaTka, tri toma, Rijeka, 1981-84.

Despaiatovi, E.M. (1975)

Ljudevit Gaj and the Illvrian Movement,

Colorado, 1975.

Deutsch.K. (1966),

Nationalism and Social Communica-tion,

drugo izmenjeno izdanje, Cambrid-ge,
Mass., 1966.
Bvzantium: Greatness and Decline,
New Brunswick, NJ, 1957.
Islam Under the Double Eagle: The
Muslims of Bosnia and Hercegovina,
1878-1914, NewYork, 1981.
Die Strafrechtliche Bekampfung des
Kommunismus im Konigreiche Jugoslawien", Zeitschrift der Akademie fiir
deutsches recht, 11-12 (1936).

Diehl, C. (1957),
Donia, R.J. (1981),

Dolenc, M. (1936),

Drachkovitch, M. M., Lazitch, B. (ur)

(1966),

The Comintern: Historical Hi-ghlights,

Essays, Recollections, Docu-ments, New
York, 1966.

Drachkovitch, M. M., Lazitch, B. (ur)

(1966a),

The Revolutionary Internationals 18641943, Stanford, 1966.

Drachkovich, M. M., Lazitch, B.

(1966b),

The Third International", u: Drachkovitch & Lazitch (1966a).

Dugandija, N. (1983),

Religija i nacija, Zagreb, 1983.

Durman, M. (1936),

Hrvatska seljaka buna 1573, Zagreb,

1936,

Dvornikovi, V. (1939),

Karakterologija Jugoslovena, Beograd,

1939.

Dvornik, F. (1949),

The Making of Central and Eastern

Europe, London, 1949.

ilas, A. (1980),

Koliko je 'ruski' Sovjetski Savez", Naa

re, vol, 33, br. 315 (maj 1980).

ilas, A (1980a),

Sovjetska imperijalistika tradicija",

Naa re, vol. 33, br. 319 (novembar
1980).

ilas, A. (1981),

Pravo na nacionalizam", Naa re, vol.

34, br. 325 (maj 1981).

ilas, A. (1981a),

The Cross of Yugoslavia", New Societv,

vol. 56, no. 969 (11. jun 1981).

Dilas, A. (1984),

Communists and Yugoslavia", Survey,

vol. 28, no. 3 (122) (jesen 1984).

ilas, A. (1987b),

The Foundations of Croatian Identitv",

The South Slav Journal, vol. 8, no. 1-2
(27-28), (1985); drugi deo u vol. 8, no. 34 (29-30) (1985).
Creeping Confederalisation of Yugoslavia" Soviet Analvst, vol 15, no. 3 (5. februar 1986).
Kominterna i stvaranje Jugoslavije",
Naa re, vol. 40, br. 385 (maj 1987).
The Illvrianist Movement and the Logic
of the Yugoslav Idea", The South Slav
Journal, vol. 10, no. 1 (35) (prolee
1987).
Nationalismus und Kommunismus in
Jugoslawien", Kontinent, vol. 13, no. 43
(oktobar-decembar 4/1987), 54-65.

ilas, M. (1947),

lanci, 1941 -1945, Beograd, 1947.

ilas, A. (1985),

ilas, A. (1986),

ilas, A (1987),

ilas, A. (1987a),

ilas.M. (1947a),
ilas, M. (1949),

O rjeenju nacionalnog pitanja", u:

Dilas, M. (1947).
O nacionalnoj istoriji kao vaspitnom
predmetu", Komunist, br. 1 (januar
1949), 57-82.

ilas, M. (1953),

Jugoslavija", Borba (18. oktobar 1953).

ilas, M. (1973),

Memoir of a Revolutionary, New York,

1973.

ilas, M. (1977),
Wartime, New York, 1977.
ilas, M, (1980),

ilas, M. (1983),

Dordevi, D. (1974),

Druenje e Titom, London, 1980.

Vlast, London, 1983.

orevi, D. (ur) (1980),

Historians in Politi cs: Slobodan Jovanovi", u : Laqueur i Mosse (1974).

orevic, J.( 1953),

The Creation of Yugoslavia, Santa

Barbara, 1980.

orevic, J. (1954),

Ustavno pravo, Beograd, 1953.

orevic, J. (1964),

Politiko i dravno ureenje Federativne

Narodne Republike Jugoslavije, Beograd,
1954.

urev, B., etal (ur) (1959),

Novi ustavni sistem, Beograd, 1964.

Historija naroda Jugoslavije, 2 toma,
Zagreb, 1959.

Ekmei, M. (1973),
Ratni ciljevi Srbije, Beograd, 1973.

Figgis, J.N., Laurence, R.V. (ur) (1919),

The Making of the Habsburg Monar-chy,

1550-1700, Oxford, 1979.
Vizantijska uprava u Dalmaciji, Beograd,
1957.
The Historv of Freedom and Other
Essavs, London, 1919.

Fischer-Galati, S. (1971),

Fascism in Romania", u: Sugar (1971).

Floegel, R. (1985),

Prodor jugoslovenstva u Hrvatski Sabor

poslije 1905. godine", Republika Hrvatska, vol. 35, br. 148 (10. april 1985), 628.

Evans, R.J.W. (1979),

Ferluga, F. (1957),

Foot, M.R.D. (1976),

Fricke, G. (1972),

Gazi, S. (1973),

Gai,S. (1973-74),

Resistance: European Resistance to

Nazism 1940-1945, London, 1976.
Kroatien 1941-1944. Der Unabhan-gige
Staat" in der sicht des deutschen
Revollmachtigen Generals in Agram,
Glaise von Horstenau, Freiburg, 1972,
A History of Croatia, New York, 1973.
Stjepan Radi: His Life and Political
Ac-tivities (1871-1928)", Journal of
Croa-tian Studies,vol. 14-15 (1973-74),
13-73.

Gellner, E. (1964),

Thought and Change, London, 1964.

Gellner, E., Ionescu, G. (ur) (1970),

Populism, its Meaning and National

Characteristics, London, 1970.

Gellner, E. (1983),

Nations and Nationalism, Ithaca, London, 1983.

Gizdi, D. (1958),

Dalmacija 1941, Zagreb, 1958.

Gligorijeviti, B. (1970),

Demokratska stranka i politiki odnosi u

Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca,
Beograd, 1970.

Goodwin, A. (ur) (1953),

The European Nobilitv in the Eighte-enth

Century, London, 1953.

Grafenauer, B, et al (ur) (1953),

Gross, M. (1956),

Gross, M. (1960),

Gross, M. (1968a),

Gross, M. (1973),

Istorija naroda Jugoslavije, 2 toma,

Beograd, 1953.
Socijalna demokracija prema nacionalnom pitanju u Hrvatskoj, 1890-1902",
Historijski zbornik, tom 9, br. 1-4
(1956), 1-27.
Vladavina Hrvatsko-srpske koalicije
1906-1907, Beograd 1960.
Die 'Welle'. Die Ideen der nationalistischen Jugend in Kroatien vor dem 1.
Wel-tkrieg", Osterreichische Osthefte,
vol. 10, no. 2 (1968), 65-86.
Povijest pravake ideologije,
Zagreb,1973.

Gross, M. (1981),

Hadijahi, M. (1974),

Drutveni razvoj u Hrvatskoj od 16.

stoljea do poetka 20. stoljea, Zagreb,
1981.
Od tradicije do identiteta: Geneza nacionalnog pitanja bosanskih Muslimana,
Sarajevo, 1974.
Der siegrciche Katzer, Koln, 1957.

Halperin, E. (1957),
Hasanagi, E. (ur) (1959),

Komunistika partija Jugoslavije, 19191941: Izabrani dokumenti, Zagreb, 1959.

Die Menschenrcchte, Paderborn, 1977.

Heidelmever, W. (ur) (1977),

Heller, M., Nekrich, A.M. (1986),

Utopia in Povvcr: the Historv of the

Soviet Union from 1917 to the Pre-sent,
Nevv York, 1986.

Hilberg.R. (1961),

The Dcstruction of the European Jews,

Chicago, 1961.

Hoffman, G.W., Neal, F.W. (1962),

Hoffman, G.W. (ur) (1971),

Yugoslavia and the Nevv Comunism,

NewYork, 1962.
Eastern Europe: Essavs in Geogra-phic
Problems, London, 1971.

Hoptner,J.B. (1962), Horvat, J. (1936),

Yugoslavia in Crisis, 1934-1941, New

York, 1962.

Horvat, J. (1938),

Politika povijest Hrvatske, Zagreb,

1936.

Horr;, L., Broszat, M. (1965),

Politika povijest Hrvatske 1918-1929,

Zagreb, 1038.

Huntington, S., Moo-re, C. (ur) (1970),

Der kroatisehe Ustascha-Staat 19411945, drugo izdanje, Stuttgart, 1965.

Authoritarian Politics in Modem Society: The Dvnamic of Established OneParty States, NewYork, 1970.

Humo, A. (1984),

Moja generacija, Sarajevo, 1984.

Ivanovi, I., Dilas, A., (ur) (1982),

Demokratske reforme, London, 1982.

Ivanovi, I., ilas, A., (ur) (1983),

Zbornik o ljudskim pravima, London,

1983.

Ivekovi, M. (1970),

Hrvatska lyeva inteligencija 1918-1945,

2 toma, Zagreb, 1970.

Ivi,A. (1926),

Migracije Srba u Hrvatsku tokom XVI,

XVII i XVIII stolea, Subotica, 1926.

Jackson, G.D. (1966),

Comintern and Peasant in East Europe,

1919-1930, NewYork, 1966.

Janjatovi, B. (1983),

Politika HSS prema radnikoj klasi,

Zagreb, 1983.

Jankovi, D. (1973),

Srbija i jugoslovensko pitanje 19141915. godine, Beograd, 1973.

Jankovi, D., Krizman, B. (ur) (1964),

Grada o stvaranju jugoslovenske drave,

2 toma, Beograd, 1964.

Jaszi, 0.(1971),

The Disolution of the Habsburg Monarehv, Chicago, London, 1971.

Jelavich, C. (1962),

Jelavich, C, Jelavich, B. (1977),

Serbian Nationalism and the Question

of Union with Croatia in the Nineteenth
Century", Balkan Studies, vol. 5 (1962),
29-42.
The Establishment of the Balkan National States, Seattle, 1977.

Jeli-Buti,F. (1977),

Ustae i Nezavisna drava Hrvatska

1941-1945, Zagreb, 1977.

JeIi-Buti,F. (1983),

Hrvatska seljaka stranka 1941-1945,

Zagreb, 1977.

Jeli-Buti,F. (1986),

etnici u Hrvatskoj, Zagreb, 1986.

Jeli, I. (1977),

Komunisti i revolucija, Zagreb, 1977.

Jeli, I. (1978),

Hrvatska u ratu i revoluciji, 1941-1945,

Zagreb, 1978.

Jeli, I. (1981),

Komunistika partija Hrvatske, 19371945,

2 toma, Zagreb, 1981.

Jeli, I. (1987),

Tragedija Kerestinca, Zagreb, 1987.

Jelinek,Y. (1976),

The Parish Republic: Hlinka's Slovak

People's Party, New York, 1976.

Jiriek, K- (1952),

Istorija Srba, 2 toma, Beograd, 1952.

Jovanovi,D. (1973),

Ljudi, ljudi ... Medaljoni 56 umrlih savremenika, Beograd, 1973.

Jovanovi, N. (1974),

Politiki sukobi u Jugoslaviji, 1925-1928,

Beograd, 1974.

Jovanovi, S. (1976),

Zapisi o problemima i
1941-1944, London 1976.

Kardelj, E. (1946),

Kardelj, E. (1949),

Kardelj, E. (1951),

Kardelj, E. (1953),

Kardelj, E. (1953a),

Kardelj, E. (1953b),

ljudima,

Put nove Jugoslavije, lanci i govori iz

narodnooslobodilake borbe, 1941-1945,
Beograd, 1946.
O narodnoj demokratiji u Jugoslaviji",
Komunist (juli 1949).
Deset godina narodne revolucije. Referat
na III kongresu Osvobodilne fronte 27.
aprila 1951, Beograd, 1951.
Govor na estoj redovnoj sednici Narodne skuptine FNRJ", Borba, (13. januara
1953).
O osnovama drutvenog i politikog
ureenja FNRJ, Beograd, 1953.
Les bases sociales et politiques de la
R.F.P.Y.", Question actuelles du socialisme, no. 16 (januar-februar 1953).

Kardelj, E. (Sperans) (1958),

Razvoj slovenakog nacionalnog pitanja,

3. izdanje, Ljubljana, 1958.

Kardelj, E. (1975),

Nacija i meunacionalni odnosi, Beograd, 1975.

Kedourie, E. (1960),

Nationalism, London, 1960.

Kerovani, O. (1971),

Povijest Hrvata, Rijeka, 1971.

Kiszling, R. (1976),

Die Kroaten. Der Schiksalsweg eines

Sudslawenvolkes, Graz /K6ln, 1956.

Klai, N. (1976), 286

Povijest Hrvata u razvijenom srednjem

vijeku, Zagreb, 1976,

Klai, V. (1972),

Kljakovi, V. (1971/73),

Kljakovi, V. (1977),

Koovic, B. (1985),

Kohn, H. (1951),

Povijest Hrvata od najstarijih vremena do

svretka XIX stoljea, 5 tomova, Zagreb,
1972.
Jugoslovenska vlada u emigraciji i
saveznici prema pitanju Hrvatske, 19411944", asopis za suvremenu povijest,
br. 2-3
(1971), 97-138; br. 1 (1973), 5-31.
The German-Italian Agreement on
Spheres of Influence in the Balkans with
particular Reference to Yugoslavia", u:
Ani (1977).
rtve drugog svetskog rata u Jugoslaviji,
London, 1985.
The Idea of Nationalism: A Study of its
Origins and Background, New
York, 1951.

Kohn, H. (1955),

Nationalism, Its Meaning and Histo-ry,

Princeton, 1955.

Kohn, H. (1960),

Pan-Slavism: Its Historv and Ideology, drugo izdanje, New York, 1960.

Kolakovski, L. (1981),

Postanak lenjinizma", Dijalog, br. 4

(1981), 183-211.

Kombol, M. (1945),

Povijest hrvatske knjievnosti do

preporoda, Zagreb, 1945.

Kora, V. (1929-33),

Kosanovic, S. (1984),

Povijest radnikog pokreta u Hrvatskoj i

Slavoniji od prvih poetaka do ukidanja
ovih pokrajina 1922. godine, 3 toma,
Zagreb, 1929-33.
Jugoslavija: bila je osuena na smrt",
NIN (maj-jun 1984).

Kotunica, V., avoki, K. (1983),

Stranaki pluralizam ili monizam,

Beograd, 1983.

Kovai, M. (1970),

Od Radia do Pavelia, Miinchen, 1970.

Krikovi, V. (1925),

Dokle smo doli? Zagreb, 1925.

287

Krizman, E. (1977),

Krizman, B. (1977a),

Raspad Austro - Ugarske i stvaranje

jugoslovenske drave, Zagreb, 1977.
,,Yugoslavia's Accession to the Tripartite
Pact", u: Ani (1977).

Krizman, B. (1980),

Paveli izmeu Hitlera i Musolinija,

Zagreb, 1980.

Krizman, B. (1981),

Jugoslovenske vlade u izbjeglitvu,

1941-1943, Dokumenti, Zagreb, 1981.

Krizman, B. (1983),

Ante Paveli i ustae, Zagreb, 1983.

Krizman, B. (1983a),

Ustae i trei Reich, 2 toma, Zagreb,

1983.

Krizman, B. (1984-85),

Andrija Artukovi - jugoslovenski Himmler", Danas, (27. novembar 1984. - 5.

februar 1985).

Krizman, B. (1986),

Paveli u bjekstvu, Zagreb, 1986.

Kulundi, Z. (1967),

Atentat na Stjepana Radia, Zagreb,

1967.

Kulundi, Z. (1968),

Politika i korupcija u kraljevskoj Jugoslaviji, Zagreb, 1968.

Ladan, T. (1971),

Ante Starcevi", u: Starevi (1971).

Lampe, J.R. (1980),

,,Unifying the Yugoslav Economv, 19181921: Miserv and Early Misunderstandings", u: orclevi, D. (1980).

Lampe, J.R., Jackson, M.R. (1982),

Balkan Economic Historv, 1550-1950:

From Imperial Borderlands to Developing Nations, Bloomington, 1982.

Lanovi, M. (1928),

Lapenna, I. (1964),

Zapadno-evropski feudalizam i ugarskohrvatski donacionalni sustav, Zagreb,

1928.
State and Law. Soviet and Yugoslav
Theorv, NewHaven, 1964.

Lapenna, I. (1982),

Suverenitet i federalizam u Ustavu

Jugoslavije", u: Ivanovi i Dilas (1982).

Lasi, S. (1982),

Krlea - Kronologija ivota i rada,

Zagreb, 1982.

Laqueur, W., Mosse, G. (1974),

Historians in Politics, London, 1974.

Lazitch, B. (1966),

Stalin's Massacre of the Foreign Communist Leaders", u: Drashkovich & Lazitch (1966).

Lazitch, B., Drachko-vitch, M.M. (1972),

Lenin and the Comintern, Stanford, 1972.

Lazitch, B., Drachko-vitch,M. M.(1986),

Biographical Dictionary of the Comintern, Stanford, 1986.

Lenjin, V.I. (1958),

O nacionalnom i kolonijalnom pitanju

(zbornik), Zagreb, 1958.

Lowenthal, Z. (ur) (1957),

Luka.D. (1972),

Lukac, D. (1972a),

Lybeyer, H. (1913),

Macartney, C.A (1970),

The Crimes of the Fascist Occupants and

their Collaborators Against the Jews in
Yugoslavia, Beograd, 1957.
Radniki pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918-1941, Beograd, 1972.

Uesnici iz Hrvatske u diskusiji o nacionalnom pitanju u NRPJ 1923. godine",

asopis za suvremenu povijest, br. 3
(1972).
The Government of the Ottoman Em-pire
in the Time of Suleiman the Magnificent, Cambridge, 1913.
The Habsburg and HohenzoUern Dynasties in the Seventeenth and Eighteenth Century - Selected Docu-ments,
London, Melbourne, 1970.

Macan, T. (1971),

Povijest hrvatskog naroda, Zagreb, 1971.

Maek.V. (1937),

Bit hrvatskog seljakoga pokreta, Zagreb,

1937.

Maek,V. (1957),

In the Struggle for Freedom, New

York, 1957.

Mackenzie,D. (1985),

Ilija Garaanin, Balkan Bismarck,

bez mesta izdanja, 1985.

Marijanovi, M. (1913),

Savremena Hrvatska, Beograd, 1913.

Marinko,M. (1950),

Politiki izvetaj CKKPS na II kongresu

Komunistike partije Slovenije", Zagreb,
1950.

Markovi, M. (1985),

Sazrevanje revolucije, Beograd, 1985.

Markovi, S. (1923),

Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma, Beograd, 1923.

Markovi, S. (1923a),

Ustavno pitanje i radnika klasa Jugoslavije, Beograd, 1923.

Ally Betraved, New York, 1946.

Martin, D. (1946),
Patriot or Traitor, Stanford, 1978.
Martin, D. (1978),

Matkovi, H. (1972),

Svetozar Pribievi i Samostalna demokratska stranka do estoj anuarske

diktature, Zagreb, 1972.

Marx - Engets- Lenjin. (1973),

Nacionalno pitanje, Sarajevo, 1973.

McNeal, R.H. (ur) (1963),

Lenin, Stalin, Khruschev: Voices of

Bolshevism, Englewood Cliffs, N.J.,
1963.

Milatovi, M. (1952),

Sluaj Andrije Hebranga, Beograd, 1952.

Milazzo, M.J. (1975),

The Chetnik Movement and the Yugoslav Resistance, Baltimore, London,

1975.

Milenkovi, T. (1974),

Mileti, A. (1977),

Socijalistika partija Jugoslavije, 19211929, Beograd, 1974.

The Volksdeutschers of Bosnia,
Slavonia and Srem Regions in the
Struggle Against the People's Liberation
Movement (1941-1944)", u: Ani (1977).

Mili, J.S. (1865),

Dissertations and Discussions: Politi-cal,

Philosophical and Historical, Boston,
1865.

Mili, J.S. (1865a), 290

Vindication of the French Revolution of

Februarv 1848", u: Mili (1865), tom 3.

Mirkovi, M. (1965),

Mirkovi, M. (1968),

Pravni poloaj i karakter srpske crkve

pod turskom vlau, Beograd, 1965.
Ekonomska historija Jugoslavije, Zagreb,
1968.

Mitrany,D.(1951),

Marx versus the Peasant: A Study in

Social Dogmatism, Chapel Hill, 1951.

Mitrovi, A. (1984),

Pakt i rat", Politika (27. mart 1984).

Mora a, P., Bilandi, D., Stojanovi, S.

(1977),

Istorija Saveza komunista Jugoslavije,

drugo izdanje, Beograd, 1977.

Mosse,G.L. (1966),

Neovi S.(ur)(1951),

Introduction: The Genesis of Fascism",

Journal of Contemporarv Historv,
vol. 1, no. 1(1966).
Zakonodavni rad Predsednitva AVNOJ-a i Predsednitva Privremene
skuptine Demokratske Federativne

Neovi, S., Petrano-vic, B. (1983),

Jugoslavije, Beograd, 1951.

AVNOJ i revolucija, Beograd, 1983.

Neubacher, H. (1957),

Sonderauftrag Siidost, 1940-1945, Bericht eines fliegenden Diplomaten,

Gottingen, 1956.

Nolte, E. (1965),

Three Faces of Fascism: Action francaise, Italian Fascism, National Socialism, London, 1965.

Novakovi, S. (1960),

Srbi i Turci u XTV i XV veku, Beograd,

1960.

Novak, V. (1948),

Magnum Crimen, Zagreb, 1948.

Oakeshott, M. (1962),

Rationalism in Politics and Other Essays, New York, 1962.

Obolensky, D. (1948),

The Bogumils: A Study in Balkan Neo Manicheism, Cambridge, 1948.

Obolensky, D. (1971),

The Byzantine Commonwealth: East-ern

Europe 500-1453, NewYork, 1971.
291

Obolensky,D. (1971a),

Bvzantium and the Slavs: Collected

Studics, London, 1971.

Ostrogorsky, G. (1956),

History of Byzantine State, Oxford,

1956.

Palavestra, P. (1965),

Knjievnost Mlade Bosne, 2 toma, Sarajevo, 1965.

Pari, E. (1961),

Pai, N. (1973),

Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945;

A Itecord of Racial and Religious
Persecutions and Massa-cres, Chicago,
1961.

Nacionalno pitanje u savremenoj epohi,

Beograd, 1973.

Die Kroatische Frage, Berlin, 1941.

Paveli, A. (1941),

Paveli.A, (1954),

Lijepa plavka; roman iz borbe hrvatskog

naroda za slobodu i nezavisnost,
drugo izdanje, Buenos Aires, 1954.

Paveli, A. (1974),

Strahote zabluda: komunizam i

boljevizam u Rusiji i u svietu, etvrto
izdanje, Madrid, 1974.

Paveli,A.(1977),

Puteni hrvatskog dravnog prava,

Madrid, 1977.
Doivljaji, Madrid, 1986.

Paveli, A. (1986),

Pavlovi, K. (1975),

enidba kralja Petra II prema britanskim

dokumentima, London, 1975.

Pavlovi, K.S. (1958),

Pad Simovieve vlade", Glasnik SIKD

Njego", br. 2 (decembar 1958), 67-81.

Pavlovi, K.S. (1959),

Pad Jovanovieve vlade", Glasnik SIKD

Njego", br. 4 (decembar 1959), 1-16,

Pavlowitch, S.K. (1971),

Yugoslavia, London, 1971.

Out of Context - the Yugoslav Government in London 1941-1945", Journal of
Contemporary Historv. vol. 16 (1981),
89-118.

Pavlowitch, S.K. (1981),

Pavlowitch, S.K. (1983),

,,How Many Non-Serbian Generals in

1941", East European Quatcrly, vol. 16,
no. 4 (januar 1983).

Pavlowitch, S.K. (1985),

Unconventional Perceptions of Yugoslavia, 1940-1945, NewYork, 1985.

Peri, I. (1976),

Suvremeni hrvatski nacionalizam,

Zagreb, 1976,

Perovi, L, (1984),

Od centralizma do federalizma, Zagreb,

1984.

Peelj,B.M. (1970-71),

Pei, D. (1983),

Serbo-Croatian Agreement of 1939 and

American Foreign Policv", Journal of
Croatian Studies, vols. 11-12 (1970-71).
Jugoslovenski komunisti i nacionalno
pitanje 1919-1935, Beograd, 1983.

Petranovi, B. (1964),

Politike i pravne prilike za vreme

privremene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, Beograd, 1964.

Petranovi, B. (1969),

Graanske stranke u Jugoslaviji 19441948. i njihov karakter", Istorijski

glasnik, br. 1(1969).

Petranovi, B. (1976),

AVNOJ - revolucionarna smena vlasti,

1942-1945, Beograd, 1976.

Petranovi, B. (1979),

Narodni front u politikom sistemu Jugoslavije (1945-1949), Istraivanja VIII,

Novi Sad, 1979.

Petranovi, B., Simo-vi,V. (1979a),

Istorija narodne vlasti u Jugoslaviji 19411945, Beograd, 1979.

Petranovi, B. (1980),

Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd,

1980.

Petranovid, B. (1983),

Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji, 1941-1945, 2 toma, Beograd,

1983.

Petrovich, M.B. (1976),

A History of Modern Serbia, 2 toma,

New York, 1976.
293

Pijade.M. (1950),

Pijade,M. (1950a),

Pleterski, J. (1973),

Pleterski, J. (1976),

About the Legend that the Yugoslav

Uprising Owed Its Existence to So-viet
Assistance, London, 1950.
Balanced Representation in a Mul-tiNational State, London, 1950.
Perspektive federalnog ureenja_u
novoj Jugoslaviji kao faktor NOB-e",
asopis za suvremenu povijest, br. 3
(1973).
Prvo opredeljenje Slovenaca za Jugoslaviju, Beograd, 1976.

Pribievi, S. (1952),

Diktatura Kralja Aleksandra, Beograd,

1952.

Puli, N. (ur) (1970),

Revolucija i revolucionari, Zagreb, 1970.

Purivatra, A. (1974),

Jugoslavenska muslimanska organizacija

u politikom ivotu Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca, Sarajevo, 1974.

Radica, B, (1974),

Hrvatska 1945, Miinchen- Barcelona,

1974.

Radi, S. (1971),

Politiki spisi, Zagreb, 1971.

Ranke, L, von (1879),

Serbien und Turkei im neunzehnten

Jahrhundert, Leipzig, 1879,

Redlich, O. (1961),

Weltmacht des Barock, Osterreich in der

Zeit Kaiser Leopolds I, Vienna, 1961.

Redlich, O. (1962),

Das Werden einer Grossmacht, Vienna,

1962.

Reibstein, E. (1949),

Die Anfange des neueren Naturund

Volkerrechts, Bern, 1949.

Reitlinger,G. (1961),

Die Endldsung: Hitlers Versuch der

Austrottung der Juden Europas, 19391945, Berlin, 1961.

Rendel, G.V. (1957),

The Sword and the Olive: Recollations of

Diplomacv and the Foreign service 19131954, London, 1957.

Rendulic, L. (1952),

Gekampft. Gesiegt, Geschlagen, Heidelberg, 1952.

Ristovi, Lj., Kravac, S. (1968),

Robija - kovanica komunista, 2 toma,

Zagreb, 1968.

Ristovi, Lj. (1984),

,,KPJ i srpsko nacionalno pitanje - lutanja

je ipak bilo", Duga (14-16. jul 1984).
Tito, Mihailovi and the Allies, 19411945, New Brunswick, N.J., 1973.

Roberts, W.R. (1973),

Roraano, J., Kadel-burg,L.(1977),

The Third Reich: Organiser and Executant of Anti-Jewish Measures and Genocide in Yugoslavia", u: Ani (1977).

Roth, G., Wittich, C. (ur) (1968),

Economy and Society, New York, 1968.

The Austrian Military Border in Croatia
1522-1747, Urbana, I 11., 1960.

Rothenburg, G.E.

The Militarv Border in Croatia 17401881: A Study of an Imperial In-stitution,

Chicago, 1966.

. (1960),

Rothenburg, G.E. (1966),

East Central Europe bctween the Two

World Wars, Seattle, London, 1974.
The Yugoslav Experiment 1948-1974,
London,1977.

Rothschild, J. (1974),
Jews under the Italian Occupation,
Pari, 1955.
Russmow, D. (1977),
Sabille,J.,Poliakov, L. (ur) (1955),

Italian Support for Croatian Separa-tism,

1927-1937, bez mesta izdanja, 1987.

Sadkovich,J.J. (1986),
Scalapino, R. (ur) (1969),

Schopflin, G. (1983),

The Communist Revolution in Asia,

Englewood Cliffs, 1969.
Communist Takeovers in Eastern Europe: Three Stages or Four? An Essay in
Hi-storical Reinterpretation", referat
podnet na konferenciji Istorija i
istoriari u srednjoj i jugoistonoj
Evropi", odranoj 11-14. jula 1983. na
Londonskoj koli za slovenske i
istonoevropske studije. Skraena verzija
ovog predavanja: The Pattern of
295

Political Takeovers: How Eastern Europe

Fell", Encounter, vol. 64, no. 2 (februar
1985), 65-9.

Schieder, T. (ur) (1953-61),

Dokumentation der Vertreibung der

Deutschen aus Ost-Mittcleuropa, 5
tomova, Bonn, 1953-61; tom 5, Das
Schicksal der Deutschen in Jugosla-wien.

Semi, M. [SimaMarkovi] (1925),

", , br.11 12 (30.

jun 1925), 20-3.

Seton-Watson, H. (1956),

The East Europcan Revolution, London,

1956.

Seton-Watson, H. (1960),

The Pattern of Communist Revolution: A

Historv of World Communism,
London, 1960.

Seton-Watson, H. (1967),

Eastern Europe betvveen the Wars, 19181941, tree izdanje, New York,
Evanston, London, 1967.

Seton-Watson, H. (1977),

Nations and States, London, 1977.

Shoup, P. (1968),

Yugoslavia and the Croat Problem",

Sla-vonic Review, vol. 16, no. 2 (1937),
102-12.
Communism and the Yugoslav National
Question, New York, 1968.

Slijepevi, D. (1962),

Istorija srpske pravoslavne crkve, 3

toma, Munchen, 1962.

Smith,A.D. (1981),

The Etlinic Revival, Cambridge, 1981.

Smith,A.D. (1982),

Theories of Nationalism, drugo izdanje,

London, 1982.

Smith, A.D. (1983),

State and Nation in the Third World,

Brighton, 1983.

Souvarine, B. (1966),

Comments on the Massacre", u: Drachkovich & Lazitch (1966).

296

Seton-Watson, R.W. (1937),

Spalatin, M.S. (1975), Stalin,J. (1925),

Stalin,J.(1935),

The Croatian Nationalism of Ante

Starevi, 1845-1871", Jornal of Croatian
Studies, vol. 16 (1975), 19-146.

", , . 7 (15.
april 1925), 20-3.

Stalin,J. (1946),

Marxism and the National and Colonial

Question, Moskva, 1935.

Stalin, J., Markovi, S. (1976),

Pitanja lenjinizma, Beograd, 1946.

Starevi, A. (1941),

Polemika o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji", Na pragu sutranjice, tom 2, br.

2(6) (mart 1976).

Starevih, A. (1943),

Misli i pogledi, Zagreb, 1941.

Starevi,A. (1971);

Izabrani spisi, Bla JuriSi (ur), Zagreb,

1943.

Starevih, M. (1936),

Politiki spisi, Zagreb, 1971.

Ante Starevi i Srbi, Zagreb, 1936.

Stefanovic, J. (1953),

Stefanovi, J. (1956),

Stefanovi, J. (1960),

Primjena federativnog naela u saveznom ustavnom zakonu", Anali pravnog

fakulteta u Beogradu, god. 1, br. 3-4
(1953),257-70.
Ustavno pravo FNRJ, 2 toma, Zagreb,
1956.
Ustavno pravo, Zagreb, 1960.

Stefanovi, J. (1962),

Federalizam i njegov razvitak u svijetu,

Zagreb 1962.

Stefanovic M. (1984),

Zbor Dimitrija Ljotia, Beograd, 1984,

Stipeti, Z. (1980),

Komunistiki pokret i inteligencija,

Zagreb, 1980.

Stipeti, Z. (1982),

Argumenti za revoluciju - August

Cesarec, Zagreb, 1982.

Stojisavljevi, B. (1952),

Seljatvo Jugoslavije, 1918-1941, Zagreb, 1952.

Stojkov, T. (1969),

Opozicija u vreme estojanuarske

diktature, Beograd, 1969.

Stojkov, T. (1985),

Sugar, P.F. (ur)(1971),

Vlada
Milana
Stoj adinovia,
1935-1937, Beograd, 1985.
Socijalna demokratija o nacionalnom
pitanju u jugoslovenskim zemljama,
Beograd, 1956.
Native Fascism in the Successor States,
1918-1945, Santa Barbara, 1971.

Sugar, P.F., Leerer, I.J. (ur)(1973),

Nationalism in Eastern Europe, Seat-tle,

London, 1973.

Sugar, P. F. (ur) (1980),

Ethnic Diversitv and Conflict in Eastern

Europe, Santa Barbara, California, 1980.

Suljevi, K. (1981),

Nacionalnost Muslimana, Rijeka, 1981.

Strugar, V. (1956),

epic, D. (1975),

Velika Britanija i pitanje revizije

jugoslo-vensko-talijanske granice 1941",
asopis za suvremenu povijest, br. 1
(1975), 121-40.

idak, J. (1949),

Crkva bosanska i problem Bogumilstva u

Bosni, Zagreb, 1949.

idak, J. et al (ur) (1968),

Povijest hrvatskog naroda, 1860-1914,

Zagreb, 1968

ii, F. (1975),

Pregled povijesti hrvatskoga naroda,

Zagreb, 1975.

nuderl, M, (1953),

,,O dravnosti Narodne Republike Jugoslavije", Anali pravnog fakulteta u

Beogradu, god. 1, br. 3-4 (1953), 277-86.

nudeH, M. (1956),

Ustavno pravo Federativne Ljudske

Republike Jugoslavije, tom 1, Ljubljana,
1956.

nuderl, M. (1965),

Politiki sistem Jugoslavije, tora 1,

Ljubljana, 1965.

Sevcn Thousand Days in Sibiria, New

York, 1988.
tajner, K. (1988),

uvar, S. (1970),

Nacija i meunacionalni odnosi, Zagreb,

1970.

uvar, S. (1974),

Nacionalno i nacionalistiko, Split, 1974.

Terzi,V.(1963),

Jugoslavija u aprilskom ratu 1941,

Titogra, 1963.

Terzi,V. (1982),

Slom Kraljevine Jugoslavije 1941: uzroci

i posledice poraza, Beograd, 1982.

Tito, J.B. (1946),

The Previous Works and the Tasks of

the Party" (govor na Petoj konferenciji
KPJ, odranoj u Zagrebu, oktobra 1940),
Communist, no. 1 (oktobar 1946), 49-89.

Tito, J.B. (1946a),

Temelji demokratije novoga tipa", Komunist, br. 2 (1946).

Tito, J.B. (1947),

Borba za osloboenje Jugoslavije

1941-1945, Beograd, 1947.

Tito, J.B. (1949),

Politiki izvjetaj CK KPJ", Peti kongres Komunistike partije Jugoslavije,

stenografske beleke, Beograd, 1949.

Tito, J.B. (1959-67),

Govori i lanci, 19 tomova, Zagreb,

1959-67.

Tito, J.B. (1977),

Nacionalno pitanje i revolucija, Izabrana

djela, toro 3, Sarajevo, 1977.

Tomasevich, J. (1955),

Peasants, Politics and Economic Change

in Yugoslavia, Stanford, 1955.
The Chetniks, Stanford, 1975.

Tomasevich, J. (1975),

Tomai, D. (1948),

Personalitv and Culture in Eastern

European Politics, New York, 1948.

Topalovicf, . (1964),

Kako su komunisti dograbili vlast u

Jugoslaviji, London, 1964.
Srpski nacionalni problemi, Pari, 1952.

Toi, D. (1952),

Tucker, R. (1973),

Stalin as Revolutionarv, 1879-1929: A

Study in Historv and Personality,
NewYork, 1973.

Tuman, F. (1969),

Velike ideje i mali narodi, Zagreb,

1969.

Tuman, F. (1981),

Nationalism in Contemporarv Europe, NewYork, 1981.

Ulam,A.B. (1952),

Ulam, A.B. (1966),

Titoism and the Cominform,

Cambrid-ge, Mass., 1952.
Lenin and the Bolsheviks, London,
1966.

Ulam,A.B. (1986),

Stalin - the Man and his Era, Boston,

1986.

Ungar,A. (1981),

Constitutional Devclopment of the

USSR: A Guide to the Soviet Constitutions, London, 1981.

Vasiliev,AA(1953),

Historv of the Bvzantine Empire,

324-1453, Madison, Wis 1953.

Vince, Z. (1978),

Putovima hrvatskoga knjievnoga jezika, Zagreb, 1978.

Vlajci, G. (1974),

KPJ i nacionalno pitanje u Jugoslaviji 1919-1929, Zagreb, 1974.

Vlajic, G. (1976),

Osma konferencija zagrebakih komunista, Zagreb, 1976.

Vlaji, G. (1978),

Revolucija i nacije: Evolucija

stavova vodstva KPJ i Kominterne
1919-1929. godine, Zagreb, 1978.

Vlaji, G. (1979),

KPJ i problem revolucije, Zagreb,

1979.
Jugoslovenska revolucija i hrvatsko
nacionalno pitanje, 1919-1927,
Zagreb, 1984.
Slobodan Jovanovi kao pravnik",
Poiuka, br, 53-4 (januar-mart 1959).

Vlaji, G. (1984),

Vlaji, B. (1959),

Vukovi - Todorovi, Lj. (193?),

Vukovi- Toorovi, Lj. (1940),

Sveslovenstvo Stjepana Radia, Beograd, bez datuma izdanja.

Hrvatski seljaki pokret brae Radia, tom 1, Beograd, 1940.
Weber, E. (1966),

Weber,M. (1965),

Weber, M. (1968),

The Men of the Archangel", Journal

of Contemporarv Historv, vol. 1, no.
1 (1966).
The Theorv of Social and Econoniic
Organisation, London. 1965.

Wheeler, M.C. (1980),

Ethnic Groups", u: Roth & Wittich

(1968).

Wilson,W. (1984),

Britain and the War for Yugoslavia,

1940-1943, New York, 1980.

Yourichitch, E. (1950),

Zecevi, M. (1973),

ivkovi, D. (1978),

The Pnpcrs of \Voodrow Wilson, ur

Arthur S. Link, vol 45, Princeston,
N.J. 1984.
Le proces Tito-Mihailovitch, Pari,
1950.
Slovenska ljudska stranka i jugoslovensko ujedinjenje, Beograd, 1973.
Narodni front Jugoslavije, 19351945, Beograd, 1978.

B. Enciklopedije
, 51 tom, drugo izdanje, Moskva, 1949-58;
, 30 tomova, tree izdanje, Moskva, 1970-78.
Enciklopedija Jugoslavije, 8 tomova, Zagreb, 1955-71.
Eneyclopaedia Britanica, 29 tomova, petnaesto izdanje, Chicago, 1988.
Enevclopaedia Judaica, 16 tomova, Jerusalem, 1971.
Hrvatska enciklopedija, 5 tomova, Zagreb, 1941-45.
International Encvclopaedia of the Social Sciences, 18 tomova, NewYork, 1968-79.
Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca, 4 toma, Zagreb, 1929.
Ncw Catholic Encyclopaedia, 14 tomova, New York, 1967.
Vojna enciklopedija, 7 tomova, Beograd, 1958-69.

C- Novine
, teorijski i politiki asopis Centralnog komiteta Svesavezne
komunistike partije (boljevika).
Borba, posleratni dnevnik, do 1954. organ CK KPJ,
Danas (Zagreb), vodei nedeljnik. Demokratija (Beograd), organ Demokratske
partije.
Duga (Beograd), popularni dvonedeljnik.
Glas slobode (Sarajevo), organ Socijalistike radnike partije Jugoslavije
(komunista).
Intervju (Beograd), popularni dvonedeljnik.
Komunist, organ KPJ/SKJ.
Mladina (Ljubljana), uticajni omladinski nedeljnik.
Naare (London), jugoslovenski mesenik.

Neue Ordnung (Zagreb), nedeljnik koji su ustae izdavale za vreme rata.

NIN (Beograd), vodei nedeljnik.
Nova Hrvatska (London), hrvatski dvonedeljnik.
Nova Jugoslavija, asopis koji je 1944. izdavala Borba.
Obzor (Zagreb), vodee novine u meduratnom razdoblju.
Organizovani radnik (Beograd, 1903-41), organ Nezavisnih sindikata.
Politika (Beograd), vodei dnevnik u meduratnom i posleratnom razdoblju.
Proleter (1929-1942), organ CKKPJ, reprint izdanje IIRPS, Beograd, 1972.
Radnike novine (Beograd, 1903-41), asopis Radnikog sindikata. Slubene
novine Kraljevine Jugoslavije (Beograd), slubeni list.
Vijesnik (Zagreb), vodei posleratni dnevnik.
Vijesnik (1941-45), organ Fronta narodnog osloboenja Hrvatske.

D. Arhivski i drugi izvori i materijali

Aprilski rat 1941 - Zbornik dokumenata, Beograd, 1969.
Drugi kongres Komunistike partije Hrvatske, 21-25. novembar 1948. godine,
Zagreb, 1949.
Drugi kongres narodnog fronta Jugoslavije, Beograd, 1947.
V Congress of the Communist International: Abridgcd Report of Meetings Held in
Moscow, June 17th to July 18th 1935, London, n.d.
Hercegovina u NOB-u, 2 toma, Sarajevo, 1986.
Istorija srpskog naroda, 6 tomova, Beograd, 1981-1983.
Istorijski arhiv Komunistike partije Jugoslavije - kongresi i zemaljske konferencije
KPJ, 1919-1937, tom 2, Beograd, 1949.
Materijali Pete konferencije KPJ odrane novembra 1940. u Zagrebu",

Komunist, br. 1 (oktobar 1946), 59-122.

Nationalitv and the 'National Question'" u: Review of the Study Centre for
Yugoslav Affairs (1975).
Osnivaki kongres Komunistike partije Hrvatske, Zagreb, 1958.
Osnivaki kongres Komunistike partije Srbije, Beograd, 1972
.
V kongres Komunistike partije Jugoslavije, 18-21. jula 1949, Stenografske
beleke, Beograd, 1949.
Pravopis hrvatskosrpskog knjievnog jezika s pravopisnim rjenikom, Zagreb i
Novi Sad, 1960.
Pregled istorije Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1963.
Programme (The) of the League of Yugoslav Communists, London, 1959.
Prvi kongres Narodnog fronta Jugoslavije, Split, 1945.
Srpska pravoslavna crkva, Beograd, 1969.
Suenje lanovima politikog i vojnog rukovodstva organizacije Drae
Mihailovia, Beograd, 1945.
VI kongres Komunistike partije Jugoslavije (Saveza komunista Jugoslavije), 2-7.
novembra 1952. Stcnografske bcleske,Beograd, n.d.
Tree zasedanje Antifaistikog vea narodnog osloboenja Jugoslavije. Zasedanje
Privremene narodne skuptine, 7-26, av-gust 1945, Beograd, n.d.
Trei kongres Narodnog fronta Jugoslavije, Beograd, 1949. Ustav FNRJ, Beograd,
1946.
Ustav SFRJ sa ustavima socijalistikih republika i statutima autonomnih pokrajina,
Beograd, 1963.
Vijesnik jedinstvene narodno-oslobodilake fronte Hrvatske,
1941-1945, Zagreb, 1970.
Zasedanje Ustavotvorne skuptine, 29. novembar 1945 - 1. februar 1946
(stenografske beleke), Beograd, 1946.
ZAVNOH, zbornik dokumenata 1943, Zagreb, 1964. ZAVNOH, zbornik

dokumenata 1944, Zagreb, 1970.

Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilakom ratu naroda
Jugoslavije, 13 tomova, Beograd, 1949 - .
Zbornik ob tiridesetletnici ustanovnega kongresa KPS, Ljubjana, 1977.
Zemaljsko Anti-faistiko vijee narodnog osloboenja Hrvatske, Zagreb, 1970.

304

ALEKSA ILAS
OSPORAVANA ZEMLJA
Jugoslovenstvo i revolucija

Izdaje
Izdavako novinsko preduzee
KNJIEVNE NOVINE, Beograd, Francuska 24
Za izdavaa
Vidak PERI, direktor i glavni urednik
Tehniki urednik
Zoran OBANOVl
Lektura
Drago UPI
Korektura i registar imena
Jasmina CVETKOVI
Tirai 3.000
Slog: INP Knjievne novine
tampa: BIGZ, Beograd
Bul. Vojvode Miia 17

ISBN 86-391-0071-3