Irving Stoun

*
udnja
za
ivotom
Posveeno uspomeni moje majke Poline Stoun

Sadraj
Prolog: London
I

Borinaha

II

Eten

III Hag
IV Ninen
V

Pariz

VI Ari
VII Sen Remi
VIII Over

PROLOG: LONDON
1

- GOSPODINE VAN GOG! VREME JE DA USTAJETE!

ak i u snu, Vincent je ekao na Ursulin glas. - Bio sam budan, gospoice Ursula odvrati on.
- Ne, niste bili budni, - nasmeja se devojka - ali sada jeste. - uo ju je kako je sila
niz stepenice i ula u kuhinju.
Vincent se odupre rukama, ispravi se i skoi iz postelje. Ramena i grudi bili su mu
krupni, ruke debele i snane. Obue se, usu hladne vode iz bokala i naotri brija.
Vincent je uivao u svakodnevnom ritualu brijanja, povukao je nadole irokim
obrazom, od oiljka na desnoj strani ugla pohotljivih usana, zatim preko desne
polovine gornje usne poev od nozdrva, a onda preko leve polovine, zatim niz bradu,
ogroman okrugao komad toplog granita.
Zagnjurio je lice u venac brabatinske trave i hrastovog lia koji je stajao na
ormanu. Njegov brat Teo nabrao ga je na pustari blizu Zunderta i poslao mu u London.
Sa mirisom Holandije u nozdrvama dan je dobro poinjao.
- Gospodine Van Gog, - zvala je Ursula, kucajui opet na vrata potar je malopre
ostavio ovo pismo za vas.
Poznao je majin rukopis i pocepao koverat.Dragi Vincente", itao je, ,,pre
spavanja napisau ti nekoliko rei".
Oseao je kako mu lice postaje hladno i vlano, te je zato strpao pismo u dep
pantalona sa namerom da ga proita za vreme jednog od mnogobrojnih odmora kod
Gupila. Zaeljao je unazad svoju dugu, gustu, riu kosu, obukao belu utirkanu koulju
sa oborenom kragnom, zavezao veliku crnu manu i siao dole, gde su ga oekivali
doruak i Ursulin osmeh.
Ursula Lojer sa majkom, udovicom provansalskog podupnika, drala je zabavite
za deake u jednoj maloj kui koja se nalazila pozadi u vrtu. Ursula je imala devetnaest
godina, bilo je to nasmejano stvorenje krupnih oiju, nenog ovalnog lica pastelne boje
i malog, mravog rasta. Vincent je voleo da posmatra odblesak osmeha koji je lebdeo
na njenom ljupkom licu kao sjaj koji baca suncobran ivih boja.
Ursula ga je sluila brzim, otmenim pokretima, avrljajui ivahno dok je on jeo.
Imao je dvadeset i jednu godinu i prvi put u ivotu bio je zaljubljen. ivot je leao pred
njim. Mislio je kako bi bio srean ovek kada bi do smrti dorukovao sa Ursulom, koja
sedi prekoputa njega.

Ursula unese komad slanine, jaje i olju jakog tamnog aja. Zatim se zavali u stolicu,
s druge strane stola, prekoputa njega, zagladi smee kovrde na potiljku i osmehnu se
na njega dok je brzo, jedno za drugim dodavala so, biber, maslo i preni hleb.
Vaa rezeda ve malo raste - ree ona, obliznuvi usne jezikom. - Hoete
li da je pogledate pre nego to odete u galeriju?
-

Hou - odgovori on. - Hoete li, odnosno - da li biste hteli... da mi pokaete?

Smenog li oveka! Sam zasadi rezedu, a zatim ne zna gde da je nae!

Imala je obiaj da govori ljudima kao da se ne nalaze u sobi.

Vincent se zagrcnu. Ponaanje mu je, isto kao i telo, bilo nezgrapno i izgledalo je da
ne moe da nae prave rei obraajui se Ursuli. Otili su u dvorite. Bilo je svee
aprilsko jutro, ali su jabuke ve cvetale. Mali vrt je odvajao Lojerovu kuu od deijeg
zabavita. Nekoliko dana ranije Vincent je tu zasadio mak i graak. Rezeda je izbijala
iz zemlje. Vincent i Ursula unue sa svake strane tako da su im se glave gotovo
dodirivale. Ursulina kosa imala je jak, prirodan miris.
-

Gospoice Ursula - ree on.

Molim? - Ona zabaci glavu, osmehnvi se upitno na njega.

Ja... Ja... ovaj...

Zaboga, ta to mucate? - ree ona i skoi na noge. Ispratio ju je do vrata

zabavita. - Moje bebe e uskoro stii - ree mu Ursula. - Zar neete da zakasnite u
galeriju?
-

Imam vremena. Peke mogu da stignem do Stranda za etrdeset minuta.

Nije joj palo na pamet nita to bi mogla da kae, pa zato uhvati obema rukama mali
pramen kose na potiljku koji se bese izvukao. Linije njenog tela bile su zaudo oble za
tako mravu osobu.
ta ste uradili sa brabantskom slikom koju ste mi obeali za deje
zabavite? - upita ona.
Poslao sam reprodukciju jedne od Sesar do Kokovih skica u Pariz. On e
vam napisati posvetu.
Divno! - Pljesnula je rukama, zaljuljala kukovima i ponovo se okrenula k
njemu. - Ponekad, gospodine, ali samo ponekad moete da budete veoma mili.
Osmehnula se na njega oima i usnama, i krenula. Uhvatio ju je za ruku.
Sino kad sam legao pokuao sam da izmislim neko ime koje bi vam
pristajalo - ree on. - Nazvao sam vas aneo s bebama".
Ursula zabaci glavu i od srca se nasmeja. - Aneo s bebama"! uzviknu ona. Moram otii da ispriam majci!
Otre se od njega, nasmei mu se preko ramena, i pobee kroz vrt natrag u kuu.

Vincent stavi na glavu cilindar, uze rukavice, i izae na Klapameski put.U kraju tako
udaljenom od srca Londona kue su leale razbacane daleko jedna od druge. U svakom
vrtu cvetao je jorgovan, glog i zanovet.
Bilo je osam i etvrt, nije morao da bude kod Gupila pre devet.
Bio je dobar peak, a to su kue bile gue, sretao je sve vie poslovnih ljudi koji
su ili na rad. Oseao je neobino prijateljstvo prema svima, svi su oni znali kako je to
divno biti zaljubljen.
Iao je du nasipa pored Temze, preao preko Vestminsterskog mosta,proao
pored Vestminsterske katedrale i Parlamenta i zaokrenuo u Ulicu Sautempton broj 17,
na Strendu - londonsko sedite Gupila i Kompanije, trgovca umetniim predmetima i
izdavaa bakroreza.
Dok je prolazio kroz glavnu dvoranu zastrutu debelim tepisima i tekim zavesama,
ugledao je jedno platno koje je predstavljalo neku vrstu ribe ili adaje, est jardi
dugaku, sa malim ovekom koji je lebdeo nad njom. Zvalo se Arhanel Mihailo ubija
Satanu.
- Ima neki paket za vas na litografskom stolu - ree mu u prolazu jedan inovnik.
Druga soba radnje, u koju se ulazilo iz dvorane sa slikama gde su bile izloene slike
Milea, Butona i Tarnera, bila je odraena za gravure i litografije. U treoj sobi, koja je
vie liila na radnu sobu nego one druge dve, obavljao se najvei deo kupovina. Vincent
se nasmeja kad se seti ene koja je prethodne veeri bila poslednji kupac.
- Ne svia mi se ta slika, Hari, a tebi? - upitala je svoga mua. Pas pomalo lii na
onog koji me je ujeo prolog leta u Brajtonu.
- Sluaj, mome, - ree Hari - zar moramo da uzmemo to pseto? Psi idu mojoj eni
na ivce.
Vincent je bio svestan da prodaje zaista lou robu.Veina ljudi koji su tu dolazili nije
se apsolutno nita razumevala u onom to kupuje. Plaali su visoku cenu za jeftinu
robu, ali ta se to njega ticalo? Sve to je trebalo da radi bilo je da njegova soba
reprodukcija ima uspeha.
On otvori paket od Gupila iz Pariza. Poslao ga je Sesar de Kok - i adresa je glasila
Vincentu i Ursuli Lojer". ,,Les amis de mes amis sont mes amis".
- Pitau veeras Ursulu kad joj budem dao ovo - promrmlja on za sebe. - Imau
dvadeset dve godine za nekoliko dana, zaraujem pet funti meseno. Ne mora vie da
se eka.
Vreme je brzo prolazilo u mirnoj zadnjoj sobi Gupilove radnje. Prodavao je
proseno pedeset fotografija dnevno za Muzej Gupila i Kompanije, te je, mada bi vie

voleo da radi s uljanim platoima i gravurama, bio srean to zarauje toliko novca.
Voleo je svoje kolege, a i oni su voleli njega, mnogo asova su provodili zajedno
razgovarajui o evropskim pitanjima.
Kao mladi bio je mrzovoljan i izbegavao drutvo. Ljudi su smatrali da je udan,
pomalo ekscentrian. Ali je Ursula sasvim promenila njegovu prirodu. Uinila je da on
zaeli da bude prijatan i omiljen, izmamila ga je iz povuenosti i pomogla mu da
sagleda dobrotu u obinom, svakodnevnom ivotu.
U est sati radnja se zatvarala. Gospodin Obah je zaustavio Vincenta na izlasku.
Dobio sam pismo u vezi s vama od vaeg strica Vincenta Van Goga - ree
mu. - On bi eleo da zna kako napredujete. Bio sam srean to mogu da mu
saoptim da ste vi jedan od najboljih inovnika u radnji.
-

Vrlo je lepo od vas to ste to rekli, gospodine.

Nije to nita.Moja je elja da posle letnjeg raspusta napustite zadnju sobu

i preete napred, meu gravure i litografije.
-

To u ovom trenutku mnogo znai za mene, gospodine, jer se ja... enim.

Zbilja? To je novost. A kad e to da bude?

Ovog leta, nadam se. - Jo nije razmiljao o datumu.

E pa, deko moj, to je divno. Ve ste dobili poviicu na poetku godine,ali

kad se vratite sa svadbenog putovanja, smem da nagovestim da emo udesiti jo
jednu.

Doneu vam sliku, gospoice Ursula - ree Vincent posle veere,

odgurnuvi stolicu.
Ursula je bila obuena u modernu vezenu haljinu od zelene tkanine. Da li je slikar
napisao neto lepo za mene? - upita ona.
-

Jeste. Ako donesete lampu, obesiu sliku za vas u dejem zabavitu.

Napuila je usta kao za poljubac i pogledala ga iskosa. - Moram da pomognem majci.

Da uradimo to kroz pola sata?
Vincent se osloni laktovima na ormani u svojoj sobi i ozbiljno se zagleda u
ogledalo. Retko kad je razmiljao o svom izgledu, takve stvari nisu bile vane u
Holandiji. Primetio je da mu lice i glava izgledaju glomazni u poreenju s engleskim.
Oi su mu bile utonule u duboke rascepe izboene stene, nos mu je imao visok prevoj
i bio je irok i prav kao golenica, njegovo elo, koje je liilo na kupolu, bilo je isto tako

visoko kao razdaljina od debelih obrva do ulnih usana, vilice su bile iroke i snane,
vrat malo zdepast i debeo, a teka brada ivo je svedoila o holandskom karakteru.
Vincent se okrenu od ogledala i sede lenjo na ivicu postelje. Bio je vaspitan u
strogom domu. Nikad ranije nije voleo nijednu devojku, nije nikada ak nijednu ni
pogledao, niti uestvovao u povremenim zaikavanjima izmeu suprotnih polova. U
njegovoj ljubavi prema Ursuli nije bilo ni strasti ni elje. Bio je mlad, bio je idealista,
bio je zaljubljen prvi put u ivotu.
Bacio je pogled na sat. Prolo je tek pet minuta. -Dvadeset pet minuta koji su jo
preostajali otegli su se u beskonanost. On izvue jedno pisamce od brata Tea iz
majinog pisma i ponovo ga proita. Teo je bio etiri godine mlai od Vincenta i
zauzimao je sada Vincentovo mesto kod Gupila u Hagu. Teo i Vincent, isto kao i njihov
otac Teodorus i stric Vincent, voleli su se neno za sve vreme svoje mladosti.
Vincent dohvati jednu knjigu, poloi na nju papir i napisa pisamce Teu. Iz gornje
fioke ormania izvue nekoliko grubih skica koje je izradio idui du nasipa na Temzi
i stavi ih u koverat za Tea, zajedno sa fotografijom Devojka sa maem" od akea.
-

Zaboga! - uzviknu on. - Sasvim sam zaboravio na Ursulu!

Brzo pogleda na sat, zakasnio je ve etvrt sata. On zgrabi ealj, i pokua da

raelja zamrenu talasavu riu kosu, uze sa stola sliku Sezara de Koka, i izjuri kroz
vrata.
Mislila sam da ste zaboravili na mene - ree Ursula kad on stie u salon.
Lepila je neke igrake od hartije za svoje bebe. - Jeste li doneli moju sliku? Mogu li
da je vidim?
-

eleo bih da je okaim pre nego to je vidite. Jeste li namestili lampu?

Kod mame je.

Kad se vratio iz kuhinje, ona mu prui plavi al da joj ogrne ramena. Vincenta obuze
jeza od njegovog svilenkastog dodira. U vrtu se oseao miris jabukovog cveta. Staza je
bila mrana, i Ursula ovla nasloni vrhove prstiju na rukav njegovog grubog crnog
kaputa. Jednom se spotae, uhvati ga vre za ruku i veselo se nasmeja svojoj
nespretnosti. Nije shvatio zato ona smatra da je smeno spotai se, ali je voleo da
gleda kako njeno telo nosi smeh tamnom stazom. Otvorio joj je vrata zabavita, i dok
se u prolazu njeno fino izvajano lice gotovo dotaklo njegovog, pogledala ga je duboko
u oi, i kao da je odgovorila na njegovo pitanje pre nego to ga je on i postavio.
Spustio je lampu na sto. - Gde biste eleli da obesim sliku? - upita on.
Iznad-pisaeg stola, zar ne?
Petnaestak niskih stolica i stolova nalazilo se u sobi te zgrade koja je ranije sluila
kao letnja kuica. U jednom kraju bio je mali podijum, na kome je stajao Ursulin pisai
sto. On i Ursula stajali su rame uz rame, traei najbolje mesto za sliku. Vincent je bio
nervozan, ispustio je eksere im je pokuao da ih zakuca u zid. Ona mu se podsmehnu
tiho, prisno.
-

ekajte, nespretnjakoviu, pustite mene da to uradim.

Podigavi ruke iznad glave, ona poe da radi spretno pokreui svaki mii na telu.
Pokreti su joj bili hitri i ljupki. Vincent zaele da je zagrli tu, pri bledoj svetlosti, i da
jednim vrstim zagrljajem rei najzad tu munu stvar. Ali Ursula, mada ga je esto
dodirivala u mraku, izgleda nikako nije dolazila u zgodan poloaj. Vincent je drao
visoko uzdignutu lampu dok je ona itala posvetu. Obradovala se, pljesnula rukama,
zavrtela se na petama. Toliko je vrdala levo-desno da nikako nije mogao da je uhvati.
To znai da je on i moj prijatelj, zar ne? - upita ona. - Uvek sam elela da
upoznam jednog umetnika.
Vincent pokua da kae neto neno, neto to bi otvorilo put njegovoj izjavi. U
polusenci Ursula okrete k njemu svoje lice. Zraci lampe behu upalili sitne svetle take
u njenim oima. Oval njenog lica bio je uokviren tamom, i neto to nije umeo da
objasni pokrenu se u njemu kad je ugledao njene crvene, vlane usne koje su se isticale
na mekoj bledoj koi.
Nastade znaajna pauze. Oseao je kako mu se ona nudi, oekujui da izrekne sve
one nepotrebne rei ljubavi. Nekoliko puta ovlai usne jezikom. Ursula okrete glavu,
preko ramena ga pogleda u oi, i istra iz sobe.
Uasnut pri pomisli da e propustiti priliku, Vincent pojuri za njom. Ona zastade za
trenutak pod jabukom.
-

Ursula, molim vas.

Okrenula se k njemu, lako drui. Na nebu su sijale blede zvezde. No je bila tamna.
On bee ostavio lampu u sobi. Jedina svetlost dopirala je iz zamagljenog kuhinjskog
prozora. Oseao je u nozdrvama miris Ursuline kose. Ona vrsto obuhvati svilenu
maramu oko ramena i skrsti ruke preko grudi.
-

Hladno vam je - re on.

Da. Bolje bi bilo da uemo.

Ne! Molim vas... ja... - Prepreio joj je put.

Ona zavue bradu u toplinu marame i pogleda ga razrogaenim, zauenim oima.

- Ali, gospodine Van Gog, bojim se da vas ne razumem.
-

eleo sam samo da razgovaram s vama. Vidite... ja... ovaj...

Molim vas, ne sada, drhtim od zime.

Mislio sam da bi trebalo da znate. Danas sam dobio unapreenje...
Prelazim u sobu litografa... to e biti moja druga poviica za godinu dana.
Ursula koraknu unazad, razvi maramu. Stajala je odluno u noi, sasvim topla, bez
ikakve zatite.
-

ta vi u stvari hoete da mi kaete, gospodine Van Gog?

On oseti hladnou u njenom glasu i proklinjae samog sebe to je tako nespretan.

Uzbuenje se najedanput stialo, oseao se smirenim, i vladao je sobom. Isprobao je
nekoliko glasova u svesti i izabrao jedan koji mu se najvie svideo.

Pokuavam da vam kaem, Ursula, neto to vi ve odavno znate. Da vas

volim svim srcem i da mogu da budem srean jedino ako postanete moja ena.
Opazio je kako se zaprepastila to on tako iznenada vlada sobom. Razmiljao je
treba li da je zagrli.
Vaa ena! - Njen glas se povisi za nekoliko tonova. - Ali, gospodine Van
Gog, to je nemogue!
Gledao ju je ispod onih svojih planinskih grebena i ona je jasno videla njegove oi
u mraku. - Bojim se da sada ja ne razumem...
-

udno je da vi to ne znate. Verena sam vie od godinu dana.

Nije bio svestan koliko je tu stajao, niti ta je mislio, ili oseao. - Ko je taj ovek? upita tupo.
Oh, zar se nikad niste upoznali sa mojim verenikom? On je stanovao u
vaoj sobi pre nego to ste vi doli. Mislila sam da znate.
-

Otkuda bih mogao da znam?

Ona se uzdie na vrhove prstiju i pogleda u pravcu kuhinje. - Pa, ja... ja... ja sam
mislila da vam je neko rekao.
Zato ste krili to od mene cele godine kad ste znali da sam zaljubljen u
vas? - U njegovom glasu sada nije bilo mucanja ni oklevanja.
Zar sam ja kriva to ste se zaljubili u mene? Ja sam samo elela da budemo
prijatelji.
-

Da li vam je dolazio u posetu otkako sam ja u kui?

Ne. On je u Velsu. Doi e da provede letnji raspust sa mnom.

mene!

Niste ga videli vie od godinu dana? Pa onda ste ga zaboravili! Sada volite

Odbacio je razum i razboritost, zgrabio je i surovo poljubio njene bezvoljne usne.

Okusio je vlanost usana, slatkou usta, miris kose, ljubav se svom silinom podie u
njemu..
Ursula, vi njega ne volite. Neu da vas pustim. Biete moja ena. Ne bih
mogao podneti da vas izgubim. Neu se smiriti dok ga ne zaboravite i ne udate se
za mene!
Da se udam za vas! - povika ona. - Zar moram da se udam za svakog oveka
koji se zaljubi u mene? A sada me pustite, ujete li, ili u zvati u pomo.
Otre se od njega i otra bez daha niz mranu stazu. Kad je stigla do stepenica,
okrete se i ree tihim apatom, koji ga pogodi kao krik:
-

Riokosa budalo!

Sutradan ujutru niko ga nije zvao. Ravnoduno je ustao iz postelje. Obrijao se

nemarno, ostavljajui na nekoliko mesta bradu. Ursula se nije pojavila na doruku.
Poao je kroz grad ka Gupilu. Sreui usput ljude koje je video prethodnog jutra, on
opazi da su se promenili. Liili su na usamljene due koje ure za svojim nevanim
poslovima.
Nije video laburnume u cvetu niti kestenove svrstane du puta. Sunce je sijalo jo
jasnije nego prethodnog jutra. On toga nije bio svestan.
U toku dana prodao je dvadeset kopija u boji, Venere Anadiomene po Engru. Gupil
je mnogo zaraivao na tim slikama, ali je Vincent prestao da uiva u tome to zarauje
novac za galeriju. Imao je vrlo malo strpljenja prema kupcima. Oni ne samo to nisu
umeli da razlikuju pravu umetnost od lane, nego su, izgleda, imali neverovatan dar
da izaberu ono to je izvetaeno, upadljivo i jeftino.
Njegovi drugovi nisu ga nikad smatrali za zabavnog mladia, ali se on ranije trudio
da bude ljubazan i prijatan. - ta li to mui nau slavnu porodicu Van Gog? - pitali su
inovnici jedan drugoga. - Usudio bih se da kaem da je jutros ustao na levu nogu!
- On ba nema o mnogo emu da se brine. Njegov stric, Vincent Van Gog, vlasnik
je polovine svih Gupilovih galerija u Parizu, Berlinu, Briselu, Hagu i Amsterdamu.
Starac je bolestan i nema dece, svi govore da e ostaviti svoju polovinu posla ovom
mladiu.
- Neki ljudi ba imaju sree.
- Ali to nije sve. Njegov stric, Henrik Van Gog, vlasnik je velikih trgovina
umetnikim predmetima u Briselu i Amsterdamu, a drugi stric,Kornelijus Van Gog, ef
je najvee firme u Holandiji. Van Gogovi su najvea porodica trgovaca umetnikim
slikama u Evropi. Jednoga dana na riokosi prijatelj iz susedne sobe praktino e
kontrolisati umetnost celog kontinenta.
Kad je Vincent te veeri uao u Lojerovu trpezariju, zatekao je Ursulu i njenu majku
kako neto poluglasno razgovaraju. Uutale su im je on uao, i ostavile reenicu da
lebdi u vazduhu.
Ursula otra u kuhinju. - Dobro vee - ree gospoa Lojer,sa udnim sjajem u oima.
Vincent je veerao sam za velikim stolom. Ursulin udarac ga je pomeo, ali ne i
pobedio. On prosto nije prihvatio ne" kao odgovor. Isterae tog drugog oveka Ursuli
iz glave.
Tek posle skoro nedelju dana uspeo je jednom da je zaustavi dovoljno dugo da bi
mogao da razgovara s njom. Jeo je i spavao vrlo malo te nedelje, njegova ravnodunost
ustupila je mesto nervozi. Prodaja u galeriji znatno je opala. Zelenila je nestalo iz
njegovih oiju, one su postale plave i pune bola. Bilo mu je tee nego ikad da pronae
prave rei kad je hteo neto da kae.
Poao je za njom u vrt posle sveane nedeljne veere.

- Gospoice Ursula, - ree - ao mi je ako sam vas uplaio one veeri.

Ona ga pogleda krupnim, hladnim oima, kao da je iznenaena to je poao za njom.
- Oh, ne mari. Nije vano. Zaboravimo to, hoete li?
- Tako bih eleo da zaboravim da sam bio grub prema vama. Ali ono to sam vam
rekao bila je istina.
Koraknuo je ka njoj. Ona ustuknu.
- Zato da opet o tome govorimo? - upita Ursula. - Ceo taj dogaaj potpuno mi je
iezao iz seanja. - Okrete mu lea i poe natrag stazom. On pohita za njom.
- Moram o tome ponovo da govorim. Ursula, vi ne shvatate koliko vas volim! Ne
znate koliko sam nesrean bio prole nedelje. Zato neprestano beite od mene?
- Da uemo? Mislim da majka oekuje goste.
- Ne moe biti istina da volite onog drugog. Da je tako, video bih to u vaim oima.
- Naalost, nemam vie vremena. ta ono rekoste, kada idete kui na odsustvo?
On promuca: - U julu.
- Kakva srea! Moj verenik dolazi da provede julski raspust sa mnom, pa e nam
biti potrebna njegova stara soba.
- Nikada vas neu prepustiti njemu, Ursula!
- Vi ete prosto morati da prestanete s tim. Ako ne prestanete, majka je rekla da
ete morati da naete drugi stan.
Idua dva meseca proveo je pokuavajui da je odgovori. Sve njegove ranije
osobine su se povratile, kad nije mogao da bude s Ursulom, hteo je bar da bude sam
kako mu niko ne bi mogao da smeta dok misli na nju. Bio je neljubazan prema ljudima
u radnji. Svet koji je ljubav prema Ursuli probudila u njemu ponovo je vrsto zaspao, i
on je postao onako sumoran, mrzovoljan mladi kao to je bio kod roditelja u
Zundertu.
Doao je juli, a s njim i njegovo odsustvo. Nije hteo da naputa London na dve
nedelje. Oseao je da Ursula nee moi da voli nikoga drugoga dokle god je on u kui.
Siao je u salon. Tamo su sedele Ursula i njena majka. Izmenjale su jedan od svojih
znaajnih pogleda.
- Poneu sa sobom samo jednu torbu, gospoo Lojer - ree on. - Sve u ostaviti u
sobi onako kako je. Evo novca za dve nedelje to u biti odsutan.
- Mislim da bi bilo bolje da ponesete sve svoje stvari, gospodine Van Gog - ree
gospoa.
- Ali zato?

- Vaa soba je izdata od ponedeljka ujutru. Mi smatramo da bi bilo bolje kada biste
stanovali negde na drugom mestu.
-Mi?
Okrenuo se i pogledao Ursulu ispod dubokog eonog prevoja. Taj pogled nije nita
kazivao. Samo je pitao.
- Da, mi - odgovori njena majka. - Verenik moje keri pisao mi je da eli da vi
napustite kuu. Bojim se, gospodine Van Gog, da bi bilo bolje da niste nikada ni dolazili.

Teodorus Van Gog ekao je svoga sina sa kolima na stanici Breda. Bio je obuen u
debeo, crn sveteniki kaput, prsluk sa irokim reverima, utirkanu belu koulju, a
ogromna crna mana pokrivala jesve osim uske ivice visokog okovratnika. Pogledavi
ga brzo, Vincent odmah zapazi dve osobenosti na licu svog oca: desni oni kapak bio
je nii od levog, i pokrivao vei deo oka, leva strana usana bila je tanka, zategnuta linija,
desna pak bila je puna i oseajna. Oi su mu bile beivotne, njihov izraz govorio je
prosto: To sam ja".
Ljudi iz Zunderta esto su primeivali da svetenik Teodorus ide po okolini inei
dobroinstva sa svilenim eirom na glavi.
Do same smrti on nije shvatio zato nije imao uspeha. Oseao je da je trebalo da ga
pozovu za propovednika u Amsterdam ili Hag jo pre mnogo godina. Njegovi upljani
su ga zvali lepim svetenikom, bio je dobro vaspitan, mekog srca, imao je fine duhovne
osobine, i bio neumoran u sluenju Bogu. Pa ipak je ve dvadeset i pet godina zakopan
i zaboravljen u malom selu Zundert. On je bio jedini od estorice brae Van Gog koji
nije postao nacionalna veliina.
upljanski dom u Zundertu, gde se rodio Vincent, bila je jedna drvena zgrada
prekoputa pijace i gradske venice. Iza kuhinje nalazio se vrti sa bagremovima i
mnogobrojnim stazicama koje su. vodile izmeu briljivo negovanog cvea. Crkva je
bila mala drvena zgrada sakrivena iza vrta. Dva gotska prozoreta nalazila su se s obe
strane, dvanaestak tvrdih klupa stajalo je na drvenom podu, a mnogobrojni grejai bili
su privreni za daske. U dnu su jedne stepenice vodile do starih runih orgulja. Bilo
je to ozbiljno i skromno mesto za sluenje Bogu, u kome je vladao duh Kalvina i njegove
reformacija.
Vincentova majka, Ana Kornelija, ekala je kraj prozora s lica, i otvorila je vrata pre
nego to su se kola zaustavila. Jo dok ga je neno privijala na pune grudi osetila je da
neto nije u redu s njenim deakom.
- Myn lieve zoon* - proapta ona. - Vincente moj.
* (holand.) Moj mili sine

Njene oi, as plave, as zelene, bile su uvek irom otvorene, i blago su ispitivale,
prozirui oveka ali ne osuujui suvie strogo. Tanke linije koje su ile od svake
nozdrve do uglova usana produbljivale su se s godinama, i to su dublje postajale
davale su licu sve vie izgled kao da se blago smei.
Ana Kornelija Karbentus bila je rodom iz Haga, gde je njen otac nosio titulu
Kraljevski poveziva knjiga". Posao Vilijema Karbentusa cvetao je, i kad su ga izabrali
da povee prvi Ustav Holandije, postao je poznat irom zemlje. Njegove keri, od kojih
se jedna udala za strica Vincenta Van Goga, a druga za dobro poznatog Preasnog
Strikera iz Amsterdama, bile su bien elevees**.
** (franc.) lepo vaspitane.

Ana Kornelija je bila dobra ena. Nije videla zlo u svetu, i nije znala za njega.Znala
je samo za slabost, iskuenje, nevolje i bol. Teodorus Van Gog je takoe bio dobar
ovek, ali je dobro poznavao zlo i osuivao i najmanji njegov trag.
Trpezarija je bila sredite Van Gogove kue, a veliki sto, poto bi se raspremio posle
veere, postajao je sredite porodinog ivota. Tu su se svi sakupljali oko prijateljske
gasne svetiljke da provedu vee. Ana Kornelija se brinula za Vincenta, bio je mrav, a
ponaanje mu je postalo udnovato.
Neto nije u redu, Vincente? - upita ga ona posle obeda te iste veeri. - Ne
izgleda mi dobro.
Vincent baci pogled oko stola, gde su sedele Ana, Elizabeta i Vilemina, tri udne
mlade devojke koje su nekim sluajem bile njegove sestre.
-

Ne - ree on. - Sve je u redu.

Svia li ti se London? - upita Teodorus. - Ako ti se ne svia, razgovarau

sa stricem Vincentom. Verujem da bi te premestio u neku od svojih radnji u Parizu.
Vincent postade veoma uzbuen. - Ne, ne, to ne smete da uinite! - uzviknu on. - Ne
elim da napustim London... ja... - Malo se umiri. Ako stric Vincent hoe da me
premesti, siguran sam da e se toga setiti.
-

Kako god hoe - ree Teodorus.

To je ona devojka - ree Ana Kornelija sama sebi. - Sada mi je jasno ta nije
bilo u redu s njegovim pismima.
Teodorus je oduvek bio razoaran to njegov najstariji sin nije poao njegovim
tragom. Jednom su ili da posete nekog bolesnog seljaka, i kad su se vraali uvee
preko pustare, dva oveka izaoe iz koija i pooe malo peice. Crveno sunce je
zalazilo iza borovog drvea, veernje nebo se ogledalo u barama, a pustara i uti pesak
bili su puni harmonije.
Moj otac je bio svetenik, Vincente, i ja sam se uvek nadao da e ti
produiti tradiciju.
-

Zato misli da hou da promenim zanimanje?

Samo kaem, u sluaju ako zaeli... Mogao bi da ivi sa stricem Janom u

Amsterdamu dok pohaa univerzitet. Preasni Striker se ponudio da se stara o
tvom vaspitanju.
-

Savetuje li me da napustim Gupila?

Oh, ne, nikako. Ali ako si tamo nesrean... neki put se ljudi promene...

Znam. Ali ja nemam nameru da napustim Gupila.

Kad je trebalo da krene u London, majka i otac su ga odvezli u Brede. - Da li da ti

piemo na istu adresu, Vincente? - upita Ana Kornelija.
-

Ne. Selim se.

Milo mi je to naputa Lojerove - ree njegov otac. - Nikada nisam voleo

tu porodicu. Oni imaju suvie tajni.
Vincent se ukoi. Majka stavi svoju toplu ruku preko njegove i ree tiho, da
Teodorus ne bi mogao da uje: - Ne budi nesrean, mili moj.Bolje e ti biti sa nekom
Holanankom kasnije, kasnije, kad se bude bolje smestio. Ne bi bila dobra za tebe ta
devojka, Ursula. Ona nije od tvoje vrste.
Zaudilo ga je otkuda majka zna.

Kad se vratio u London, iznajmio je nametene sobe u Kensington Nju Roudu.

Gazdarica je bila stara ena koja je ila da spava svako vee u osam sati. Nikada se u
kui nije uo ni najmanji um. Svake veeri morao je silno da se bori sam sa sobom,
eznuo je da otri pravo Lojerovima. Zakljuao bi za sobom vrata i odluio da legne.
Kroz etvrt sata naao bi se na ulici, trei Ursuli.
Kad bi stigao u blok gde je bila njena kua, oseao bi ve njen fluid. Bilo je pravo
muenje oseati je tako, a ipak znati da je nedostina, ali jo hiljadu puta gore muenje
bilo je da ostane u Ajvi Kotidu, izvan dometa tog zraenja njene linosti, koja ga je
progonila.
Bol je kod njega izazvao udne stvari.Postao je osetljiv prema bolu drugih. Postao
je netrpeljiv prema svemu to je bilo jeftino i buno u svetu oko njega. U galeriji vie
nije bio ni od kakve koristi. Kad bi ga kupci upitali ta misli o nekoj reprodukciji,
odgovorio bi nesigurnim glasom da je strana, i oni je ne bi kupili. Jedine slike u kojima
je mogao da nae realnost i dubinu oseanja bile su one u kojima je umetnik izrazio
bol.
U oktobru, jedna debela ena sa velikim ipkanim okovratnikom, visokim grudima,
u kaputu od samurovine i s okruglim somotskim eirom sa plavim perom - ula je u
radnju i zamolila da joj se pokau neke slike za njenu novu kuu u gradu. Naila je na
Vincenta.

elela bih najbolje stvari koje imate u radnji - ree ona. - Ne treba da se
brinete za cenu. Evo dimenzija, u salonu ima dva cela zida od metar i po, u jednom
zidu su dva prozora, a izmeu ima prostora...
Proveo je dobar deo popodneva pokuavajui da joj proda neke gravure po
Rembrantu, jednu savrenu reprodukciju neke scene na vodi u Veneciji po Tarneru,
neke litografije po Tisu Maresu, i muzejske fotografije Koroa i Dobinjija. ena je imala
savren instinkt da izabere najgore primerke slikarske umetnosti koji su se mogli nai
u bilo kojoj od grupa to joj je pokazao Vincent. Imala je isti takav talent da na prvi
pogled odbaci, i to sasvim odluno, sve za ta je on znao da je autentino. Kako su
asovi prolazili, ta ena, sa svojim zdepastim oblijem i snishodljivim besmislicama,
postala je za njega savren simbol burujske gluposti i komercijalnog ivota.
Eto, - uzviknu ona sa zadovoljnim izrazom lica - mislim da sam dobro
izabrala.
Da ste zatvorili oi pa birali, - ree Vincent - ne biste nita gore mogli da
uinite.
ena se teko die na noge i zabaci ustranu somotsku suknju. Vincent je video kako
joj je ispod ipkanog okovratnika krv iz poduprtih grudi jurnula u vrat.
-

No! - uzviknu ona. - Pa vi ste jedna... jedna... obina seljaina!

I ona jurnu napolje, dok joj se visoko pero na somotskom eiru lelujalo
naprednatrag.
Gospodin Obah je bio uasnut. - Moj dragi Vincente, - uzviknu on ta je to s vama?
Ispustili ste iz ruku najveu prodaju nedelje i uvredili tu enu.
-

Gospodine Obah, hoete li da mi odgovorite na jedno pitanje?

Na koje? I ja imam vama da postavim nekoliko pitanja.

Vincent odgurnu enine reprodukcije i odupre se obema rukama o ivicu stola.

Kaite mi kakvo opravdanje moe jedan ovek da nae sam pred sobom
kada provodi svoj jedini ivot prodajui rave slike vrlo glupim ljudima?
Obah nije ni pokuao da mu odgovori. - Ako se te stvari budu produile - ree on morau da piem vaem stricu da vas premesti u neko drugo odeljenje. Ne mogu da
dozvolim da mi upropastite posao.
Vincent se okrete od zadihanog Obaha odmahnuvi rukom. Kako moemo da
prisvajamo tako veliku dobit prodajui takvo ubre, gospodine Obah? I zato su jedini
ljudi koji mogu da dozvole sebi da dou ovamo ba oni koji ne mogu da podnesu izgled
neeg autentinog? Da li zato to ih je njihov novac uinio neosetljivim? I zato
siromani ljudi koji zbilja cene pravu umetnost nemaju ni jednu jedinu paru da kupe
reprpdukcije za svoje zidove?
Obah ga udno pogleda. - ta je to, socijalizam?

Kad se vratio kui, Vincent je uzeo Renanovu knjigu koja je leala na stolu i otvorio
je na obeleenoj strani. Da bi uinio dobro u svetu", itao je, ovek mora umreti sam
u sebi. On nije na svetu zato da bude srean,nije tu da bude prosto poten, on je tu da
uini velike stvari za oveanstvo, da dostigne plemenitost i uzdigne se iznad niskosti
ka kojoj tee svojim postojanjem skoro svi pojedinci".
Na nedelju dana pred Boi Lojerovi su namestili lepo boino drvce u prozor. Dve
veeri kasnije, kada je tuda prolazio,video je da je kua raskono osvetljena i da susedi
ulaze na prednja vrata.uo je unutra zvuk glasova koji su se smejali. Lojerovi su
prireivali boinu zabavu. Vincent je odjurio kui, brzo se obrijao, obukao istu
koulju, vezao kravatu, i vratio se to je bre mogao u Klepem. Morao je da prieka
nekoliko trenutaka u dnu stepenica kako bi povratio dah.
Bio je Boi, duh dobrote i opratanja lebdeo je u vazduhu. On se pope uz stepenice.
Udari nekoliko puta zvekirom. Zau poznate korake kako dolaze kroz hol, poznati glas
doviknu neto ljudima u slaonu. Vrata se otvorie. Svetlost lampe pade mu na lice. On
ugleda Ursulu. Bila je obuena u zelenu haljinu bez rukava, sa velikim trakama i
ipkanim volanima. Nikada je nije video tako lepu.
- Ursula - ree on.
Njenim licem pree izraz koji jasno ponovi sve ono to mu je rekla u vrtu. Gledajui
je, on se toga seao.
- Odlazite! - ree ona.
I zatvori mu vrata pred nosem.
Idueg jutra otplovio je za Holandiju.
Boi je bio glavna sezona za Gupilove galerije. Gospodin Obah je napisao pismo
stricu Vincentu, objasnivi mu da je njegov neak uzeo odsustvo ne traei ak ni
doputenje. Stric Vincent odlui da namesti svog neaka u glavnu galeriju u Ulici aptal
u Parizu.
Ali Vincent hladno izjavi da je svreno sa njegovim umetnikim pozivom. Stric
Vincent bio je zgranut i duboko uvreen. Izjavio je da die ruke od Vincenta. Posle
praznika prestao je da ih die sve dok nije naao za svog imenjaka mesto inovnika u
knjiari Blise i Bram u Dordrehtu. To je bila poslednja stvar koju su dva Vincenta Van
Goga imala da uine jedan drugom.
U Dordrehtu je ostao skoro etiri meseca. Nije bio ni srean ni nesrean, nije
postigao uspeh, a nije ni propao. On se prosto nije nalazio tamo. Jedne subote uvee
uao je u poslednji voz iz Dordrehta za Udenbo i odetao peke do Zunderta. Bilo je
divno na pustari, sa svim onim sveim, otrim mirisima noi. Iako je bilo mrano,
mogao je da raspozna borove ume i movare koje su se prostirale nadaleko i nairoko.
To ga je podsealo na Bodmerovu reprodukciju koja je visila u oevoj radnoj sobi. Nebo
je bilo oblano, ali su none zvezde sjale kroz oblake. Bilo je jo vrlo rano kad je stigao
u crkveno dvorite u Zundertu, u daljini je mogao da uje eve kako pevaju u crnim
poljima mladog kukuruza.

Roditelji su shvatili da on preivljava teke dane. U leto se porodica preselila u Eten,

jedan pijani gradi udaljen samo nekoliko kilometara odatle, gde je Teodorus bio
postavljen za svetenika. Eten je imao veliki javni trg okruen brestovima, i parna
eleznica ga je vezivala sa vanim gradom Bredom. Za Teodorusa je to bio mali korak
unapred.
Kad je dola rana jesen, bilo je potrebno da se jo jednom donese odluka. Ursula jo
nije bila udata.
Nisi stvoren za te radnje, Vincente - ree mu otac. - Tvoje srce te je oduvek
vuklo pravo ka sluenju Bogu.
-

Znam, oe.

Pa zato onda ne ode u Amsterdam da studira?

eleo bih, ali...

Zar jo ima neodlunosti u tvom srcu?

Da. Ne mogu sada da ti objasnim. Daj mi jo malo vremena.

Stric Janje proao kroz Eten.

-

Soba te eka u mojoj kui u Amsterdamu, Vincente - ree on.

Preasni Striker pisao je da moe da nae za tebe dobre uitelje - dodade

majka.
Otkada mu je Ursula zadala onaj bolni udarac, on je postao brat svih nesrenih na
zemlji. Znao je da e najbolju obuku stei na Univerzitetu u Amsterdamu. Porodice Van
Gog i Striker starale bi se o njemu, bodrile ga, pomagale novcem, knjigama i ljubavlju.
Ali on nije mogao sasvim da se odlui. Ursula je jo bila u Engleskoj, neudata. U
Holandiji je izgubio svaku vezu s njom. Zatraio je da mu se poalju neke engleske
novine, odgovorio na nekoliko ponuda, i konano dobio mesto uitelja u Ramsgeitu,
pristaninom gradu udaljenom etiri i po sata vozom od Londona.

kola gospodina Stokesa bila je najednom trgu usred koga se nalazio veliki travnjak
ograen gvozdenom ogradom. U koli je bilo dvadeset etiri deaka od deset do
etrnaest godina. Trebalo je da ih Vincent ui francuski, nemaki i holandski, da pazi
na njih posle asova, da im pomae u pripremanju za slubu boju subotom uvee.
Imao je za to stan i hranu, ali nije dobijao platu.
Ramsgeit je bio melanholino mesto, ali je odgovarao njegovom raspoloenju.
Nesvesno je poeo da bdi nad svojim bolom kao nad dragim drugom, pomou njega
neprestano je drao Ursulu kraj sebe. Ako nije mogao da bude s devojkom koju voli,

onda nije bilo vano gde se nalazi. Sve to je traio bilo je da se niko ne isprei izmeu
njega i teke zasienosti kojom je Ursula prepunila njegov mozak i telo.
- Zar ne moete da mi platite bar neku malu sumu, gospodine Stokes? - pitao je
Vincent. - Koliko da mogu da kupim duvan i odelo?
- Ne, to sigurno neu uiniti - odgovorio je Stokes. - Mogu da naem dovoljno
uitelja samo za stan i hranu.
Prve subote rano ujutru Vincent je poao iz Ramsgeita u London. Bio je to dug put,
i vruina je vladala sve do veeri. Najzad je stigao u Kenterberi.
Odmorio se u senci starog drvea koje je okruivalo srednjovekovnu katedralu.
Ubrzo je poao dalje, sve dok nije stigao do nekoliko velikih bukava i brestova u blizini
jednog malog ribnjaka. Tu je odspavao do etiri ujutru, u zoru su ptice poele da pevaju
i probudile ga. Posle podne je stigao u etem, gde je ugledao u daljini, meu delimino
poplavljenim livadama, Temzu punu brodova. Predvee je Vincent stigao u poznato
predgrae Londona i, uprkos umoru, poao urno prekim putem ka Lojerovoj kui.
Ono zbog ega se vratio u London - a to je bio kontakt s Ursulom - pruilo je ruku i
uhvatilo ga onog trenutka kad je doao na dogled njene kue. U Engleskoj je ona jo
bila njegova jer je mogao da je oseti...
Nije mogao da umiri glasno lupanje srca. Naslonio se na jedno drvo, oseajui neki
tupi bol koji je bio izvan domaaja rei ili izgovorene misli. Najzad se svetiljka u
Ursulinom salonu ugasila, a zatim i svetiljka u njenoj spavaoj sobi. Kuu je obavila
tama. Vincent se s mukom otre i iscrpen otetura Ulicom Klepem. Kad mu njena kua
ieze ispred oiju, znao je da ju je opet izgubio.
Kad je zamiljao svoj brak s Ursulom,on je vie nije video kao enu imunog trgovca
umetnikim predmetima. Video ju je kao vernu enu jednog propovednika koja se ni
na ta ne ali, ve radi uz njega u sirotinjskom kraju, slui sirotinju.
Skoro svake subote pokuavao je da ode peke u London, ali je uvideo da je teko
da se vrati na vreme za prepodnevne asove u ponedeljak. Ponekad bi propeaio ceo
petak i subotu no samo da bi video Ursulu kako izlazi iz kue polazei u crkvu u
nedelju ujutru. Nije imao novaca za stan i hranu, a poto je dola zima, muila ga je i
hladnoa. Kad bi se vratio u Ramsgeit ponedeljkom u zoru drhtao je, iscrpen i gladan.
Potrebna mu je bila cela nedelja da se oporavi.
Posle nekoliko meseci naao je bolje nametenje u Metodistikoj koli gospodina
Donsa u Ajlvortu. Gospodin Dons bio je svetenik sa velikom upom. On je namestio
Vincenta kao uitelja, ali ga je kasnije pretvorio u seoskog podupnika.
Jo jednom je morao Vincent da promeni sve slike u mati. Ursula vie nije bila ena
propovednika koja radi u sirotinjskom kraju, ve ena seoskog propovednika koja
pomae muu u upi ba kao to je njegova majka pomagala ocu. Video je Ursulu kako
ga gleda s odobravanjem, srena to je napustio uski komercijalni ivot kod Gupila i
sada radi za oveanstvo.
Nije dozvoljavao sebi da shvati kako dan Ursulinog venanja dolazi sve blie i blie.
Onaj drugi ovek nije nikada postojao kao stvarnost u njegovoj mati.Uvek je mislio da

ga je Ursula odbila zbog nekog njegovog naroitog nedostatka, nekog nedostatka koji
on mora otkloniti. A ima li boljeg naina nego sluiti Bogu?
Siromani studenti gospodina Donsa dolazili su iz Londona. Uitelj je dao Vincentu
adrese roditelja i poslao ga tamo peice da skupi kolarinu. Vincent ih je naao u srcu
Vajtepela. Odvratni mirisi irili su se ulicama, velike porodice bile su skupljene u
hladnim, pustim sobama, glad i bolest virile su iz svih oiju. Mnogi oevi porodica
trgovali su zaraenim mesom, iju je prodaju na redovnim pijacama vlada
zabranjivala. Vincent je nailaziona porodice koje su drhtale u krpama i jele veere koje
su se sastojale od pomija, osuenih korica hleba i smrdljivog mesa. Sluao je njihove
prie o bedi i nevolji sve dok se ne bi spustila no.
Obradovao se putu u London jer je na taj nain mogao pri povratku da proe pored
Ursuline kue. Ali sirotinjski kvartovi Vajtepela odagnali su Ursulu iz njegovih misli,
i on je zaboravio da proe putem kroz Klepem. Vratio se u Ajlvort bez ijednog novia
za gospodina Donsa.
Jednog etvrtka uvee, za vreme slube, svetenik se nae prema svom
podupniku, pravei se kao da je umoran. - Veeras se oseam strano iscrpen,
Vincente. Vi ste pisali propovedi, zar ne? Hajde da ujemo jednu od njih. eleo bih da
vidim kakav e svetenik od vas postati.
Vincent se pope na predikaonicu drui. Lice mu bee pocrvenelo,i nije znao ta
da radi s rukama. Glas mu je zvuao promuklo i zamuckivao je. Morao je grevito da
trai po pamenju neku lepo zaokrugljenu reenicu koju je tako paljivo zapisao na
hartiji. Ali je osetio kako mu se dua probija kroz iskidane rei i nespretne pokrete.
- Dobro je bilo, Vincente - ree gospodin Dons. - Idue nedelje poslau vas u
Rimond.
Bio je vedar jesenji dan, i etnja od Ajlvorta do Rimonda, du Temze, bila je divna.
Plavo nebo i ogromni kestenovi sa mnotvom utog lia ogledali su se u vodi.
Stanovnici Rimonda pisali su gospodinu Donsu da im se svideo mladi holandski
propovednik, i zato je dobri ovek odluio da pusti Vincenta da oproba sreu. Crkva
gospodina Donsa u Turnem Grinu bila je vana, a njena pastva mnogobrojna i kritiki
raspoloena. Ako Vincent tamo uspe da odri dobru propoved, onda je sposoban da
govori sa bilo koje propovedaonice.
Vincent je izabrao za temu psalam 119:19 Ja sam stranac na zemlji: ne skrivaj od
mene svoje zapovesti". Govorio je sa prirodnom usrdnou. Njegova mladost,
oduevljenje, snane ruke, masivna glava i prodorne oi, sve je to ostavilo jak utisak
na vernike.
Mnogi od njih doli su da mu zahavle na govoru. Rukovao se s njima i smeio se na
njih, jo oamuen. im su se svi razili, izvukao se iz crkve kroz zadnja vrata i poao
putem za London.
Poela je oluja. On bee zaboravio eir i kaput. Temza je bila ukasta, naroito uz
obalu. Na horizontu se video traak svetlosti, a nad njim su bili beskrajni oblaci iz kojih
je kia lila u kosim linijama. Prokisao je do koe, ali je i dalje ivo koraao.

Najzad je postigao uspeh! Naao je samog sebe. Doiveo je trijumf, koji e moi da
poloi Ursuli pred noge, da ga deli s njom.
Kia je pljutala po praini na maloj beloj stazi i povijala glogovo bunje. U daljini
je leao grad koji je liio na Direrov bakrorez, grad sa svojim tornjevima, mlinovima,
krovovima pokrivenim kriljcem i kuama sagraenim u gotskom stilu.
S tekom mukom stigao je u London,dok mu je voda curila s lica i kvasila izme.
Bilo je ve kasno popodne kada je stigao do Lojerove kue.Spustio se siv, taman
sumrak. Iz daljine je uo zvuk muzike, violina, i upitao se ta li se to dogaa. U svim
sobama gorele su svetiljke. Mnogo koija stajalo je napolju na kii. Vincent je video
kako ljudi igraju u salonu.Neki stari koija sedeo je na svom seditu ispod ogromnog
kiobrana, zgrivi se da ne pokisne.
- ta se ovde deava? - upita Vincent.
- Svadba, ini mi se.
Vincent se nasloni na koije,dok su mu potoii vode tekli iz rie kose niz lice. Posle
nekog vremena prednja se vrata otvorie. Ursula i jedan visok, vitak ovek stajali su
na pragu. Gomila iz salona navali na trem, smejui se, viui, zasipajui ih pirinem.
Vincent se povue u senku koija. Ursula i njen mu se popee u kola. Koija pucnu
biem iznad konja. Oni polako krenue. Vincent poe nekoliko koraka unapred, i
pritisnu lice uz mokar prozor. Ursula je leala, vrsto stisnuta, u naruju ovekovom,
njena usta bila su prislonjena uz njegova. Koije odoe.
Neto tanko prepuce u Vincentu, prepue lepo i isto. arolija je bila razbijena. Nije
znao da to moe da bude tako lako.
Teko se odvukao natrag u Ajlvort dok je kia pljutala, pokupio svoje stvari, i
napustio Englesku zauvek.

PRVA KNJIGA: BORINAHA

1

Vice-admiral Johanes Van Gog, oficir najvieg ranga u holandskoj mornarici, stajao
je na pragu svoje prostrane rezidencije, koja je bila osloboena stanarine i nalazila se
u pozadini vojnog brodogradilita. U ast dolaska svog neaka on je obukao sveanu
uniformu, po jedna zlatna epoleta uzdizala se na svakom ramenu. Nad tekom
vangogovskom bradom isticao se jak, prav nos, koji se spajao s izboenim elom.
- Milo mi je to si doao, Vincente - ree on. - Kua je vrlo mirna otkako su se moja
deca poenila.

Popeli su se irokim, uglastim stepenicama i stric Jan otvori vrata. Vincent ue u

sobu i ostavi prtljag. Veliki prozor gledao je na bazu. Stric Jan sede na ivicu postelje i
pokua da izgleda toliko nezvanino koliko su mu to dozvoljavale njegove zlatne
epolete.
- Bio sam zadovoljan kad sam uo da si odluio da ui za svetenika. - ree on Jedan lan porodice Van Gog uvek je sluio Bogu.
Vincent uze lulu, oprezno je napuni duvanom,esto je inio taj pokret kad mu je
bilo potrebno nekoliko trenutaka da razmilja. - eleo sam da postanem propovednik,
zna, i da se odmah dam na posao.
- Nisi valjda eleo da bude propovednik, Vincente? To su neobrazovani ljudi, i
bogzna kakvu lanu teoriju ue. Ne, deae moj, svetenici porodice Van Gog su uvek
bili univerzitetski obrazovani.Ali ti bi bez sumnje eleo da se raspakuje. Veera je u
osam.
Tek to su visoka lea vice-admirala iezla iz sobe, neka tiha seta obuze Vincenta.
Obazre se oko sebe. Postelja je bila iroka i udobna, pisai sto prostran, a nizak, gladak
sto za uenje prosto je izazivao. Ali on se oseao nelagodno zbog te udobnosti, kao to
se uvek oseao u prisustvu stranaca. Zgrabio je kaput i poao brzo preko Dama. Tamo
je naao jednog Jevrejina, prodavca knjiga, koji je nudio divne reprodukcije iz jednog
otvorenog sanduka. Posle dueg traenja, Vincent odabra trinaest komada, stavi ih
pod miku, i poe kui pored vode, udiui jak miris katrana.
Dok je paljivo zakucavao reprodukcije na zid kako ne bi otetio malter, neko
zakuca na vrata. Ue Preasni Striker. Striker je bio Vincentov tea. On nije bio Van
Gog, njegova ena i Vincentova majka bile su sestre. Bio je dobro poznat svetenik u
Amsterdamu i, po optem priznanju, vrlo pametan. Njegovo crno odelo bilo je od dobre
tkanine i lepo saiveno.
Kad su se pozdravili, svetenik ree: - Obezbedio sam Mendesa da Kosta, jednog od
najboljih uitelja klasinih jezika, da ti da je asove latinskog i grkog jezika. On stanuje
u Jevrejskom kvartu, treba da ode tamo u ponedeljak posle podne u tri sata, na prvi
as. Ali ja sam upravo doao da te zamolim da doe sutra k nama na nedeljni ruak.
Tvoja tetka Vilhelmina i sestra Kej ele da te vide.
- Bie mi vrlo milo. U koliko sati treba da doem?
- Ruamo u podne, posle moje prepodnevne slube.
- Molim te da izrazi moje potovanje svojoj porodici - re Vincent, dok je
Preasni Striker uzimao crni eir i mapu.
- Dovienja sutra - ree njegov stric i ode.

Kajzergraht ulica, u kojoj su iveli Strikerovi, bila je jedna od najaristokratskijih u

Amsterdamu. To je bio bulevar u obliku potkovice, sa kanalom koji je prolazio sa jedne
strane luke, iao oko centra i vraao se prema luci na sever. Bio je to ist i bistar, isuvie
vaan kanal da bi bio pokriven kroosom, tajanstvenom zelenom mahovinom koja je
stotinama godina zastirala debelim pokrivaem povrinu kanala u siromanijim
krajevima.
Kue u toj ulici bile su prave flamanske kue: uske, dobro graene, tesno zbijene,
kao dug red ukoenih puritanskih vojnika koji stoje u stavu mirno.
Sutradan, kada je sasluao govor tee Strikera, Vincent je poao u svetenikovu
kuu.Svetlo sunce bee rasteralo pepeljastosive oblake koji neprekidno plove preko
holandskog neba, i nekoliko trenutaka vazduh je bio jasan. Vincent je stigao rano.
etao je zamiljeno i posmatrao kako guraju kanalske brodove uz vodu, nasuprot
struji.
Najvie je bilo peanih brodova, duguljastih, izuzev zailjnih krajeva, bili su crne
boje, izbledeli od duge upotrebe u vodi, sa velikim praznim prostorom u sredini za
tovar.Od prove do krme pruali su se dugaki konopci na kojima je visilo porodino
rublje. Otac porodice gurao je motku u mulj, podupirao je ramenom, naprezao se da
dohvati lenger koji se izokrenuo, dok mu je brod klizio ispod njega. Supruga, teka,
snana ena crvenog lica, sedela je nepokretno na krmi drei nezgrapan drveni
upalja. Deca su se igrala sa psom, i svakih pet minuta trala dole u kabinsku rupu, koja
im je bila dom.
Kua Preasnog Strikera bila je tipian primer flamanske arhitekture: uska,
trospratna, sa dugoljastim tornjem na ijem je vrhu bio prozor mansarde ukraen
mnogim arama. Sa prozora na mansardi trala je jedna greda na ijem je kraju bila
privrena gvozdena kuka.
Tetka Vilhalmina je pozdravila Vincenta i uvela ga u trpezariju. Kalvinov portret od
Ari Sefera visio je na zidu, a jedan srebrni pribor za jelo blistao je na ormanu. Zidovi
su bili obloeni tamnim drvenim ploama.
Pre nego to je Vincent mogao da se privikne na tamu sobe, jedna visoka, vitka
devojka izae iz senke i toplo ga pozdravi.
- Naravno da me ne poznajete, - ree, zvunim glasom - ali ja sam vaa roaka Kej.
Vincent prihvati njenu ruku i prvi put posle mnogo meseci oseti meku, toplu kou
mlade ene.
- Nikada se nismo videli - nastavi devojka prisnim tonom - i smatram da je to
dosta udno, poto je meni dvadeset est, a vi verovatno imate...?
Vincent ju je posmatrao utei. Prolo je nekoliko trenutaka pre nego to je osetio
da treba da govori. Da bi ispravio svoju glupost, bubnuo je glasnim, grubim glasom: Dvadeset etiri. Mlai sam od vas.

- Da. Uostalom, ini mi se da na kraju krajeva to i nije tako udno. Nikada niste
bili u Amsterdamu, a ja nikada nisam bila u Brabantu. Ali bojim se da nisam dobra
domaica. Hoete li da sednete?
On sede na ivicu jedne tvrde stolice. Nekom brzinom, udnom metamorfozom bee
se pretvorio iz nespretnog seljaka u uglaenog dentlmena, te ree: - Majka je esto
elela da doete da nas posetite. Mislim da bi vam se Brabant svideo. Okolina sela je
vrlo prijatna.
- Znam. Tetka Ana je pisala i pozivala me nekoliko puta. Morau uskoro da doem
tamo u posetu.
- Da, - odgovori Vincent - moraete.
Samo jedan neznatan deo njegove svesti uo je devojin odgovor.Ostali deo njegove
linosti upijao je njenu lepotu sa strasnom ei onoga koji je isuvie dugo pio na izvoru
neoenjenog oveka. Kej je imala oblike holandskih ena, ali ti oblici su bili ublaeni,
stesani do delikatnih proporcija. Njena kosa nije bila ni uta kao kukuruz ni ria kao u
njenih zemljakinja, ve udnovata meavina boja u kojoj je vatra jedne bila spojena sa
svetlou druge u sjajnoj nenoj toploti. uvala je kou od sunca i vetra, belina njene
brade polako je prelazila u rumenilo njenih obraza, kao na umetnikim delima mladih
holandskih majstora. Oi su joj bile tamnoplave, i igrale od ivotne radosti, njena puna
usta bila su poluotvorena, kao da neto ekaju.
Primetila je da se Vincent uutao, i rekla: - O emu mislite, roae? Izgleda mi da
ste isuvie zauzeti neim.
- Mislio sam kako bi Rembrant voleo da vas slika.
Kej se nasmeja tiho, iz punog grla. - Rembrant je voleo da slika samo rune stare
ene, zar ne? - upita ona.
- Ne - odgovori Vincent. - On je slikao lepe stare ene, ene koje su bile siromane
ili na neki nain nesrene, ali koje su kroz patnju stekle duu.
Kej je tada u stvari prvi put pogledala Vincenta. Kad je uao, samo je letimino
bacila pogled, i primetila guvu rie kose i dosta krupno lice. Sada je videla puna usta,
duboko usaene oi koje su gorele, visoko simetrino elo Van Gogovih i upornu bradu
koja je bila malo isturena prema njoj.
- Oprostite mi to sam tako glupa - promrmlja ona, skoro apatom. - Razumem
ta ste mislili u vezi s Rembrantom. On shvata sutinu lepote, zar ne, kad slika te
kvrgave stare ljude koji nose bore patnji i poraza urezane na licu.
- O emu ste vi, deco, tako ozbiljno razgovarali? - upita Preasni Striker s praga.
- Upoznajemo se - odgovori Kej. - Zato mi niste rekli da imam tako prijatnog
roaka?
U sobu ue neki mukarac, vitak mladi lakog osmeha i ljupkog dranja.Kej ustade
i vatreno ga poljubi. - Roae Vincente, ree ona - ovo je moj mu, Menher Vos.

Posle nekoliko trenutaka se vratila sa dekom beliaste kose starim dve godine,
ivahnim detetom pametnog lica i plavih oiju kao u njegove majke. Kej se sae i podie
deka. Vos ih obgrli oboje.
- Hoe li da sedne s ove strane stola sa mnom, Vincente? - upita tetka Vilhelmina.
Prekoputa Vincenta, sa Vosom sjedne strane i Janom, koga su poduprli, s druge,
sedela je Kej. Sada kad je njen mu bio kod kue, ona je zaboravila na Vincenta. Obrazi
joj behu porumeneli. Jedanput, kad je njen mu rekao neto niskim, zatitnikim
glasom, ona se ivo i brzo nagla i poljubila ga.
Treperavi talasi njihove ljubavi dopirali su do Vincenta i obuhvatali ga. Prvi put
posle one sudbonosne nedelje stari bol za Ursulom podigao se iz nekog tajanstvenog
izvora koji je leao u njemu i poplavio sve do krajnjih bedema njegovog tela i mozga.
Mala porodica pred njim, svojom prisnou i vedrom ljubavlju, otkrila mu je da je bio
gladan, oajniki gladan ljubavi tokom svih ovih dosadnih meseci, i da je to bila glad
koja se nije mogla lako uguiti.
3

Vincent je svakog jutra ustajao pre izlaska sunca da ita Bibliju. Kad bi se sunce
rodilo oko pet sati, priao bi prozoru to je gledao na vojno brodogradilite i
posmatrao grupe radnika koji su prolazili kroz kapiju, dugu krivudavu liniju crnih
prilika. Mali parobrodi plovili su tamo-amo po Cojderzeu, a u daljini, blizu sela
prekoputa raskrsnice, video je smea jedra kako se brzo kreu.
Kad bi sunce izalo i upilo maglu sa gomile drvene grae, Vincent bi se okrenuo od
prozora, dorukovao komad suvog hleba i au piva, a zatim preao na sedmoasovnu
opsadu latinskog i grkog jezika.
Posle etiri-pet asova koncentracije glava bi mu postajala teka, esto bi gorela i
misli bi mu bile zbrkane. Nije shvatao kako e moi da istraje u obinom, redovnom
uenju posle svih onih uzbudljivih godina. Tucao je pravila sebi u glavu sve dok sunce
ne bi poelo da zalazi na drugoj strani neba i dok ne bi dolo vreme da on ide na as k
Mendesu da Kosti. Idui tamo prolazio je pored Bajtenkanta oko Ojdezid kapele, i Stare
i Nove Crkve, kroz vijugave ulice u kojima su bile kovanice, bavarnice i litografske
radnje.
Mendes je podseao Vincenta na Podraavanje Isusa Hrista", od Rajpereza, bio je
klasini tip Jevrejina, umnih, duboko usaenih oiju,uskog izbrazdanog duhovnog lica
i meke, zailjene brade kao u mladih rabina. Bilo je vrlo zaguljivo i zaparno u
Jevrejskom kvartu usred popodneva. Vincent, nakljukan sedmoasovnim uenjem
grkog i latinskog i vieasovnim uenjem holandske istorije i gramatike, priao bi
Mendesu o litografiji. Jednog dana doneo je svom uitelju Krtenje" od Maresa.
Mendes je drao Krtenje" svojim koatim,tankim prstima, putajui da otri
zraci suneve svetlosti puni praine padnu s visokog prozora na nju.

- Dobro je - ree on svojim grlenim, jevrejskim glasom. - Uhvaeno je neto duha

sveopte religije.
Umor odjednom napusti Vincenta. On se upusti u oduevljeno opisivanje Maresove
umetnosti. Mandes zavrte glavom neprimetno. Preasni Striker mu je plaao visoku
cenu da Vincentu daje asove latinskog i grkog.
- Vincente, - ree on mirno - Mares je divan, ali vreme prolazi i bolje bi bilo da
nastavimo uenje, zar ne?
Vincent je shvatio. Vraajui se kui, posle dvoasovnog uenja, on bi zastajao
ispred otvorenih vrata kue gde su radili tesari, stolari i brodski liferanti. Vrata na
visokom vinskom podrumu bila su otvorena i ljudi su trali tamo-amo pod mranim
svodovima, nosei svetiljke.
Stric Jan bee otiao u Helvort na nedelju dana, poto su znali da je sam u velikoj
kui iza vojnog brodogradilita, Kej i Vos su odetali jednog kasnog popodneva da
povedu Vincenta na veeru.
- Morate da dolazite k nama svake veeri dok se stric Jan ne vrati ree mu Kej. A majka je pitala da li biste hteli da ruate s nama svake nedelje posle slube?
Posle veere porodica je igrala karte, a poto Vincent nije znao da igra, seo bi u neki
miran ugao i itao Histoire des Croisades od Ogista Grizona. Sa mesta gde je sedeo
mogao je da posmatra Kej i njen treperavi, brzi, izazivaki osmeh. Ona ustade od stola
i prie mu.
- ta itate, roae Vincente? - upita ga.
On joj ree i dodade: - To je divna mala knjiga, ak bi se moglo rei da je pisana s
oseajnou Tisa Maresa.
Kej se osmehnu. Uvek je pravio te smene literarne aluzije. - Zato Tisa Maresa? upita ona.
- Proitajte i videete da li vas ne podsea na Maresovo platno ono mesto gde
pisac opisuje jedan stari zamak na steni, sa jesenjim umama u sumraku, a u prednjem
planu su crna polja i seljak koji ore s belim konjem.
Dok je Kej itala, Vincent dovue stolicu za nju. Kad ga je pogledala, neki zamiljen
izraz zamrai njene plave oi.
- Da- ree ona. - Isto je kao Mares. Pisac i slikar su upotrebili svaki svoje sredstvo
da izraze istu misao.
Vincent uze knjigu i pree udno prstima preko strane. - Ovaj red je moda ukraden
ba od Milea ili Karlajla.
- Znate li, roae Vincente, da ste za oveka koji je tako malo vremena proveo u
uionicama neverovatno obrazovani. Da li jo itate mnogo knjiga?

- Ne, voleo bih, ali ne smem. Mada u stvari i ne udim za njima mnogo, jer sve te
stvari mogu da se nau u rei Hristovoj - savrenije i lepe nego bilo u kojoj drugoj
knjizi.
- Oh, Vincente, - uzviknu Kej skoivi - to ne lii na vas!
Vincent je pogleda zapanjeno.
- Mislim da ste mnogo prijatniji kad vidite Tisa Maresa u Histoire des Croisades mada otac kae da treba da se koncentriete i da ne mislite o takvim stvarima - nego
kad govorite kao neki ukoen, provinciski svetenik.
Vos im prie i ree: - Karte su podeljene, Kej.
Za trenutak Kej pogleda u ivo rasplamtelo ugljevlje koje je gorelo ispod
Vincentovih isturenih obrva,zatim uze mua pod ruku i pridrui se ostalim igraima
karata.
4

Mendes da Kosta je znao da Vincent voli da razgovara s njim o optim problemima

ivota i zato je nekoliko puta nedeljno pronalazio izgovor da ga isprati do grada kad bi
se zavrio as.
Jednog dana poveo je Vincenta u jedan zanimljiv kraj grada, u predgrae koje se
protezalo od Lajdse Parka, u blizini Vondel Parka, pa do Holandske eleznike stanice.
To mesto bilo je puno strugara, radnikih kua sa malim batama, i bilo je gusto
naseljeno. Kraj je bio ispresecan mnogim malim kanalima.
-

Mora da je divno biti svetenik u ovakvom delu grada - ree Vincent.

Da, - odgovori Mendes, punei lulu, pa dodade kupastu duvankesu

Vincentu - ovim ljudima Bog i religija su potrebniji nego naim prijateljima u gradu.
Prelazili su preko malog drvenog mosta koji je sasvim liio na japanski. Vincent se
zaustavi i ree: - ta mislite, Menher?
Ovi radnici - ree Mendes uz blag pokret ruke - ive tekim ivotom.Kad
doe bolest, nemaju novca za lekara. Sutranja hrana dobija se dananjim radom,
a taj je rad, bogami, teak. Njihove kue, kao to vidite, male su i siromane, oni su
uvek na granici nematine i gladi. Sklopili su sa ivotom rav posao, potrebna im
je pomisao na Boga da bi se uteili.
Vincent zapali lulu i baci ibicu dole u mali kanal.
-

A oni ljudi gore u gradu? - upita on.

Oni imaju dobro odelo, sigurne poloaje, novac koji su stavili na stranu za
sluaj nesree. Kad oni misle o Bogu, on je za njih napredan stari dentlmen, sasvim
zadovoljan samim sobom zato to se stvari dole na zemlji tako divno odvijaju.

Ukratko, - ree Vincent - oni su malo naduveni.

Boe moj! - uzviknu Mendes. - To nisam rekao.

Ne, ja sam to rekao.

Te noi rairio je pred sobom svoje grke knjige pa dugo vremena zatim gledao u
suprotan zid. Setio se sirotinjskih krajeva Londona, odvratnog siromatva i patnji,
setio se svoje elje da postane propovednik i da pomae tim ljudima. Munjevitom
brzinom u njegovom mozgu javila se slika tea Strikerove crkve. Pastva je bila imuna,
dobro vaspitana, oseajna i sposobna da uzme od ivota ono to je bolje. Pridike tea
Strikera bile su lepe i utene, ali kome je meu vernicima bila potrebna uteha?
Prolo je est meseci otkako je prvi put doao u Amsterdam. Najzad je poeo da
razumeva kako je teak rad samo bedna zamena za prirodnu sposobnost.
Odgurnuo je knjige za uenje jezika i otvorio algebru. U pono je u sobu uao stric Jan.
Video sam svetlost ispod tvojih vrata, Vincente, - ree vice-admiral a
uvar mi je rekao da te je video kako eta po dvoritu jutros u etiri sata. Koliko si
asova dnevno radio?
-

Kako kad. Izmeu osamnaest i dvadeset.

Dvadeset! - Stric Jan zavrte glavom, na licu mu se jasno ukaza strepnja.

Viceadmiralu je bilo teko da se pomiri sa pomisli da neko u porodici Van Gog moe
da pretrpi neuspeh. - Nije potrebno da radi tako, mnogo.
-

Moram da svrim posao, strie.

Stric Jan podie guste obrve. - Ako mora, neka bude tako - ree on, - Obeao sam
tvojim roditeljima da u paziti na tebe. Hoe li zato, molim te, sada da legne, i
ubudue da ne radi tako dugo?
Vincent gurnu svoje vebanke ustranu. Nije oseao potrebu za snom,nije oseao
potrebu za ljubavlju, ili nenou, ili radou.Oseao je samo potrebu da ui latinski,
grki, algebru i gramatiku, kako bi mogao da poloi ispite, da stupi na Univerzitet, da
postane svetenik, i da praktino sprovodi boju re na zemlji.

U maju, tano godinu dana poto je doao u Amsterdam, poeo je da shvata da e

njegova nesposobnost za formalno vaspitanije najzad pobediti.To nije bilo tvrenje,
ve priznanje poraza, i svakiput kada bi se u jednom delu njegovog mozga javilo to
saznanje, on bi naterao ostatak svog razuma da ga ugui u napornom poslu.
Da je to bilo samo pitanje tekoe rada i njegove oigledne nesposobnosti, to ga ne
bi uznemiravalo. Ali pitanje koje ga je muilo danju i nou bilo je: Da li ti eli da
postane pametan, dentlemenski svetenik kao tvoj tea Striker?" ta bi bilo od

njegovog ideala da lino slui siromanima, bolesnima, ugnjetenima, ako bi i sledeih

pet godina mislio samo na deklinacije i formule?
Jednog poslepodneva krajem maja, kad je zavrio as sa Mendesom, Vincent ree:
- Menher da Kosta, imate li vremena da proetate sa mnom?
Mendes je oseao sve jau borbu koja se vodila u Vincentu: predoseao je da je
mladi ovek doao do stepena kad mora sam da donese odluku.
- Da, imao sam nameru da se malo proetam. Vazduh je tako ist posle kie.Bie
mi prijatno da vas malo ispratim. - Obvio je nekoliko puta vuneni al oko vrata i obukao
crni kaput sa visokom kragnom. Dva oveka izaoe na ulicu, proetae pored one iste
sinagoge iz koje je Barun Spinoza bio izbaen tri veka ranije, i poto obioe nekoliko
blokova kua, prooe pored starog Rembrantovog doma u Zestratu.
- On je umro u siromatvu i nemilosti - ree Mendes obinim glasom dok su
prolazili pored stare kue.
Vincent ga brzo pogleda.Mendes je imao osobinu da prodre do sri nekog problema
jo pre nego to bi ga neko i pomenuo. U tom oveku krila se neka duboka sposobnost
da se prilagodi svemu, stvari koje bi mu neko rekao izgledalo je kao da su gurnute u
nedosene dubine radi razmiljanja. Kada bi ovek razgovarao sa stricem Janom i tea
Strikerom, njegove rei udarale bi tano u zid i odskoile natrag odzvanjajui - da! ili
ne! Mendes bi,pak, uvek okupao tuu misao u dubokom izvoru svoje dozrele mudrosti
pre nego to bi je uzvratio.
- On ipak nije umro nesrean - ree Vincent.
- Ne, - odgovori Mendes - on je sebe potpuno izrazio i znao je vrednost onoga to
je uradio. On je bio jedini u svoje vreme koji je to znao.
- Pa da lije to bilo dobro za njega, ta injenica da je znao? Pretpostavimo da nije
bio u pravu. ta bi bilo ako je svet bio u pravu kad ga je odgurnuo?
- To to je svet mislio bilo je malo vano. Rembrant je morao da slika.Da li je slikao
dobro ili loe, to nije bilo vano, slikanje je bilo ono to ga je dralo kao oveka. Glavna
vrednost umetnosti, Vincente, lei u moi izraavanja koju ona daje umetnicima.
Rembrant je ispunio ono za ta je znao da je svrha njegovog ivota, to ga je opravdalo.
ak i da je njegov rad bio bez vrednosti, bio bi hiljadu puta uspeliji nego da je napustio
svoju elju i postao najbogatiji trgovac u Amsterdamu.
- Razumem.
- injenica da Rembrantova dela donose danas radost celom svetu -nastavi
Mendes, kao da ide za svojim sopstvenim mislima - niim nije plaena. Njegov ivot
bio je potpun i pun uspeha kad je on umro, mada su ga progonili sve do groba. Knjiga
njegovog ivota zatvorila se tada, a bilo je to jedno divno napisano delo. Kvalitet
njegove istrajnosti i lojalnosti prema ideji je ono to je vano, a ne kvalitet njegovog
rada.

Zastali su da posmatraju ljude kako rade sa peanim taljigama blizu raskrsnice, pa

su zatim proli mnogim uskim ulicama sa vrtovima punim brljana.
- Ali kako e mlad ovek znati da izabere ono to je pravo,Menher? On misli,
recimo, da ima neto naroito to treba da uini sa svojim ivotom, a kasnije otkrije da
za to nije bio nimalo sposoban?
Mendes izvue bradu iz okovratnika svoga kaputa, a njegove crne oi zasijae. Gledaj, Vincente, - uzviknu on - kako sunce na zalasku baca rumenu ar na sive oblake.
Behu stigli do pristanita. Katarke brodova i red starih kua i drvea kraj vode bili
su okrenuti prema sunanoj svetlosti i sve se ogledalo u Zeu. Mendes napuni lulu i
prui Vincentu kesu od hartije.
- Ve puim, Menher - ree Vincent.
- Oh, naravno, vidim. Hoete li da proetamo nasipom do Zeburga? Tamo je
jevrejsko groblje, i moemo da posedimo nekoliko trenutaka na mestu gde su
sahranjeni moji roaci.
Oni nastavie dalje u prijateljskom utanju, dok je vetar nosio dim preko njihovih
ramena. - Nikada ne moete biti sigurni u neto sve vreme, Vincente - ree Mendes. Moete imati samo odvanosti i snage da uinite ono to mislite da je pravo. Moda e
se to kasnije pokazati kao netano,ali vi ste ga bar uinili, a to je ono to je vano.
Moramo raditi shodno najboljim nareenjima svog razuma, i ostaviti Bogu da odredi
pravu vrednost naih dela. Ako ste ovog trenutka sigurni da elite da sluite naem
Stvoritelju na ovaj ili onaj nain, onda je ta vera va jedini vo u budunosti. Nemojte
se plaiti da mu se poverite.
- Pretpostavimo da nisam sposoban?
- Da sluite Bogu? - Mendes ga pogleda s uzdrljivim osmehom.
- Ne, mislim sposoban da postanem onakav akademski obrazovan svetenik
kakve liferuje Univerzitet.
Mendes nije hteo nita da kae o Vincentovom specifinom problemu,on je samo
eleo da diskutuje o njegovim optim takama i da ostavi mladiu da sam donese
odluku.U meuvremenu su stigli do jevrejskog groblja. Ono je bilo vrlo jednostavno,
puno starih spomenika sa hebrejskim natpisima i kupinovog bunja, i obraslo
ovdeonde visokom tamnom travom. U blizini zemljita koje je bilo zauzeto za porodicu
da Kosta nalazila se kamena klupa, i njih dvojica sedoe na nju. Vincent ostavi svoju
lulu. Groblje je bilo pusto u taj veernji as, nije se uo nikakav zvuk.
- Svaki ovek ima neku vrstu integriteta, neki kvalitet karaktera, Vincente, - ree
Mendes, gledajui grobove svoga oca i majke, koji su leali jedan pored drugoga - a ako
on to primeti, to god bude uradio ispae na kraju dobro. Da ste ostali trgovac
umetnikim predmetima, integritet koji vas ini onakvim kakvi jeste napravio bi od
vas dobrog trgovca umetnikim predmetima. Isto vai i za vae uenje. Jednog dana vi
ete potpuno izraziti sebe, bez obzira koje ste sredstvo izabrali.
- A ako ne ostanem u Amsterdamu i ne postanem profesionalni svetenik?

- Nita ne mari. Vratiete se u London kao propovednik, ili ete raditi u radnji, ili
ete postati seljak u Brabantu. to god budete radili, radiete dobro. Osetio sam
kakvog je kvaliteta materijal od koga ste vi sagraeni, i znam da je dobar. Mnogo puta
u ivotu pomisliete da niste uspeli, ali ete najzad ipak izraziti samog sebe, i to
izraavanje e opravdati ceo va ivot.
- Hvala, Menher da Kosta. To to mi govorite pomae mi.
Mendes se malo strese. Kamena klupa ispod njega bila je hladna. A sunce je ve bilo
zalo za morem. On ustade. - Da poemo, Vincente? - upita.

Sutradan, dok je padao sumrak, Vincent je stajao na prozoru koji je gledao na

brodogradilite. Mala aleja jablanova sa njihovim vitkim oblicima i tankim granama
isticala se neno prema sivom veernjem nebu.
Ako nisam sposoban za redovno studiranje", ree Vincent sam sebi, znai li to da
ne mogu biti ni od kakve koristi u svetu? Na kraju krajeva, kakve veze ima latinski i
grki sa ljubavlju prema blinjima?"
Stric Jan proe dole brodogradilitem, vrei svakodnevni obilazak. U daljini je
Vincent video katarke brodova koji su stajali u dokovima, ispred svih bio je Atjeh",
potpuno crn, okruen crvenim i sivim monitorima.
Ono to sam uvek eleo da radim bilo je da praktino sluim Bogu, a ne da crtam
trougle i krugove. Nikada nisam eleo da imam veliku crkvu i da drim uglaene
propovedi. Ja pripadam ponienim i napaenim sada, a ne kroz pet godinal"
Ba u tom trenutku zazvoni zvono i itava reka radnika poe da tee prema kapiji.
Fenjerdija je doao da upali svetiljke u brodogradilitu. Vincent se okrete od prozora.
Shvatao je da su njegov otac i stric Jan i tea Striker potroili mnogo vremena i
novca na njega za poslednju godinu dana. Oni bi smatrali da je sve to uzalud baeno
kad bi on sada digao ruke od svega.
Ali, on se poteno trudio. Nije mogao da radi vie od dvadeset asova dnevno.
Oigledno je bio nesposoban za ivot ispunjen uenjem. Poeo je suvie kasno. Ako bi
se sutra pojavio kao propovednik koji radi za Njegov narod, da li bi to bio neuspeh?
Ako bi leio bolesne, hranio nemone, teio grenike i obraao nevernike, da li bi i to
bio neuspeh?
Porodica bi rekla da jeste. Rekli bi da nikada nee moi da uspe, da je nesposoban i
nezahvalan, ugava ovca u porodici Van Gog.
- to god budete radili - rekao je Mendes - radiete dobro. Najzad ete ipak izraziti
samog sebe, i to izraavanje e opravdati ceo va ivot.

Kej, koja je sve shvatala, bila je iznenaena to je u njemu otkrila zaetke

uskogrudog svetenika. Da, to bi on postao kad bi ostao u Amsterdamu, gde je glas
istine postajao svakog dana sve slabiji i slabiji. Znao je gde je njegovo mesto u svetu, a
Mendes mu je ulio odvanosti da se tamo uputi. Njegova porodica e ga prezreti, ali to
vie nije bilo vano. Njegov lini poloaj bio je suvie mali da bi se zbog njega odrekao
Boga.
Spakovao je brzo svoj kofer i izaao iz kue ne rekavi ni zbogom.

Belgiski Odbor za propovednitvo, koji se sastojao od Veleasnih van den Brinka,

de Jonga i Pitersena, otvorio je novu kolu u Briselu, u njoj je nastava bila besplatna, a
studenti su plaali samo malu sumu za stan i hranu. Vincent poseti Odbor, i oni ga
primie kao uenika.
- Posle tri meseca - ree Veleasni Pitersen - nai emo vam mesto negde u
Belgiji.
- Samo ako stekne kvalifikacije - ree Veleasni de Jong, teko se okreui prema
Pitersenu. De Jong je izgubio prst na poslu dok je bio mlad, i to ga je navelo da ui
teologiju.
- Ono to je potrebno propovedniku u njegovom radu, gospodine Van Gog, - ree
Veleasni van den Brink - to je talenat da dri ljudima popularne i privlane govore.
Veleasni Pitersen izaao je s njim iz crkve u kojoj se odravala sednica i uhvatio
ga pod ruku kad su izali na sjajno briselsko sunce. - Srean sam to ste doli k nama,
mladiu moj - re on. - Ima mnogo korisnog posla da se obavi u Belgiji, a sudei po
vaem oduevljenju, rekao bih da ste visoko kvalifikovani da ga obavljate.
Vincent nije znao ta ga je vie zagrejalo, toplo sunce ili neoekivana ljubaznost
ovog oveka. Poli su dole ulicom, izmeu estospratnih kamenih kua, dok se Vincent
muio da pronae neki odgovor. Veleasni Pitersen stade.
- Ovde skreem - ree on. - Evo moje posetnice, pa kad neke veeri budete
slobodni, doite k meni. Rado u s vama malo da proaskam.
U propovednikoj koli bila su samo tri uenika, ukljuivi i Vincenta.O njima se
starao uitelj Bokma, mali, mrav ovek udubljenog lica,vertikalna linija koja bi se
povukla od njegovih obrva do brade ne bi doticala ni nos ni usne.
Dva Vincentova druga bili su devetnaestogodinji seoski mladii. Njih dvojica su
odmah postali dobri prijatelji, a da bi uvrstili svoje prijateljstvo poeli su da se
podsmevaju Vincentu.
- Moja je namera - rekao je on jednome od njih jedanput u poetku, u trenutku
iskrenosti - da se ponizim, mourir a moi-meme*.
* (franc.) umreti sam u sebi

Kad god bi ga zatekli kako se trudi da zapamti predavanje iz francuskog ili kako se
mui sa nekom akademskom knjigom, upitali bi ga: - ta radite, Van Gog, da li to
umirete sami u sebi?
Ali s uiteljem Bokmom imao je Vincent najvie muke. Uitelj je eleo da ih naui
da postanu dobri govornici, svake veeri morali su kod kue da sastave predavanje
koje e odrati sutradan u razredu. Dva mladia spremili bi tene, mladike govore i
recitovali ih umeno. Vincent je na svojim propovedima radio polako, izlivajui svoje
srce u svakom redu. U dubini due oseao je ta ima da kae, ali kad bi se u razredu
digao da govori, rei mu uopte nisu dolazile.
- Kako se moete nadati da ete biti propovednik,Van Gog, - pitao je Bokma - kad
ne znate ak ni da govorite? Ko e vas sluati?
Bokmina jarost dostigla je vrhunac kad je Vincent prosto odbio da svoja predavanja
govori napamet. Duboko u no radio je da bi svom sastavu dao to vie znaenja,
ispisujui s mukom svaku re na tanom francuskom jeziku.Sutradan u razredu dva
mladia su govorila s lakoom o Isusu Hristu i spasenju, bacivi dva-tri puta pogled na
svoje zabeleke, dok je Bokma klimao glavom odobravajui. Zatim je doao red na
Vincenta. On je rairio svoje predavanje ispred sebe i poeo da ita. Bokma nije hteo
ak ni da slua.
- Da li vas tako ue u Amsterdamu? Van Gog,iz moga razreda nikada nije izaao
niko ko nije umeo da govori napamet, bez pripreme, i da uzbudi sluaoce.
Vincent je pokuao da se seti po redu stvari koje je napisao no pre toga, ali nije
mogao. Njegovi drugovi su se glasno smejali njegovim mucavim pokuajima, a Bokma
se pridruio njihovom veselju. Vincentovi ivci bili su istroeni do krajnjih granica
godinom dana provedenom u Amsterdamu.
- Uitelju Bokma, - izjavi on - drau propovedi onako kako se meni svia. Ja
radim dobro, i odbijam da podnosim vae uvrede!
Bokma je bio besan. - Radiete onako kako vam ja kaem, - povika on - ili vam neu
dozvoliti pristup u svoju uionicu.
Od tada je poela otvorena borba izmeu njih dvojice. Vincent je spremao etiri
puta vie propovedi nego to se od njega trailo, ali nou nije mogao da spava, te nije
vredelo ni da lee u postelju. Izgubio je apetit i postao mrav i nervozan.
U novembru je bio pozvan u crkvu da se nae s Odborom i da dobije nametenje.
Na kraju je nestalo svih smetnji koje su mu stajale na putu, i on se oseao umornim i
zadovoljnim. Njegova dva druga bila su ve tamo kad je on stigao. Veleasni Pitersen
ga nije pogledao kad je uao, ali mu je Bokma dobacio pogled sevnuvi oima.
Veleasni de Jong estitao je mladiima na njihovom uspenom radu i dao im
nametenje u Hogstretenu i Etiehoveu. Drugovi izioe iz razreda ruku pod ruku.
- Gospodine Van Gog, - ree de Jong - Odbor nije mogao stei ubeenje da ste vi
spremni da boju re predajete narodu. alim to moram rei da za vas nemamo
nametenje.

Posle poivke, koja je izgledala vrlo duga, Vincent upita: - ta nije valjalo u mome
radu?
- Odbili ste da se pokorite vlastima. Prvo pravilo nae Crkve je savrena
poslunost. Zatim, niste uspeli da nauite da govorite improvizovano. Va uitelj misli
da niste stekli spremu za propovednika, i zbog toga vam ne moemo dati nametenje.
Vincent pogleda Veleasnog Pitersena, ali je njegov prijatelj gledao kroz prozor. ta da radim? - upita on, ne obraajui se nikom naroito.
- Moete da se vratite u kolu jo na est meseci, ako hoete odgovori van den
Brink. - Moda ete za to vreme...
Vincent se zagleda u svoje grube, zatupaste izme i primeti da im je koa popucala.
A onda, poto nije mogao da se seti ba nieg to bi mogao da kae, on se okrete i mirno
izae.
Brzo je proao kroz gradske ulice i naao se u Laekenu. I ne znajui zato eta, iao
je putem uz kanal, pored radnji u kojima je sve vrvelo od posla. Uskoro je ostavio kue
iza sebe i naao se na otvorenom polju. Neki stari beli konj, mrav, iznemogao i smrtno
umoran od ivota punog napornog rada, stajao je tamo. Mesto je bilo usamljeno i
pusto. Na zemlji je bila jedna lobanja, a malo dalje beo kostur nekog konja koji je leao
blizu strvoderove kolibe.
Neto malo oseanja povrati se da ga izvede iz obamrlosti, i Vincent se tuno mai
svoje lule. On prisloni ibicu uz duvan,ali je lula imala udno gorak ukus. Zatim sede
na jedan panj u polju. Stari beli konj doe do njega i protrlja mu nos o lea. Vincent se
okrete i pomilova ivotinju po mravom vratu.
Posle nekog vremena u njegovom mozgu se javi pomisao na Boga, i on se razvedri.
Hristos je ostao miran u buri", ree on sam sebi. Nisam sam, jer me Bog nije napustio.
Jednog dana, nekako, nai u naina da mu sluim".
Kada se vratio u svoju sobu, zatekao je Veleasnog Pitersena, koji ga je ekao. Doao sam da vas pozovem na veeru, Vincente - ree on.
Prolazili su ulicama zakrenim radnim ljudima koji su ili na veeru.Pitersen je
askao o obinim stvarima, kao da se nita nije dogodilo. Svaka re koju je izgovorio
dopirala je do Vincenta sa neverovatnom jasnoom.
Pitersen ga uvede u prednju sobu, koja je bila pretvorena u sobu za rad.
Nazidovimaje bilo nekoliko akvarela, a u jednom uglu stajale su nogare.
- O!, - ree Vincent - vi slikate. Nisam znao.
Pitersen se zbuni. - Ja sam samo amater - odgovori on. - U slobodnom vremenu
pomalo crtam da bih se odmorio. Ali da sam na vaem mestu, ne bih to pominjao mojim
kolegama.
Sedoe za veeru. Pitersen je imao ker, stidljivu, uzdrljivu devojku od petnaest
godina, koja nijedanput nije podigla oi s tanjira. Pitersen je nastavio da govori o
nevanim stvarima, dok se Vincent trudio da malo jede, bar iz pristojnosti.

Najedanput se njegov mozak zadra na onome to je Pitersen govorio, nije imao pojma
kako je Veleasni doao na tu temu.
- Borinaha - govorio je njegov domain - je rudarska oblast. Gotovo svi ljudi u tom
kraju idu u rudare. Oni rade uz hiljadu stalnih opasnosti,a plata im je jedva dovoljna
da odre duu u telu. Njihovi domovi su polusruene kolibe, u kojima ene i deca
provode najvei deo godine drui od zime, groznice i gladi.
Vincent se zaudi zato mu sve to govori. - Gde je ta Borinaha? upita on.
- U junoj Belgiji, blizu Monsa.Nedavno sam proveo tamo neko vreme, i ako je
ikada nekim ljudima bio potreban ovek koji bi im propovedao i teio ih, to su ljudi iz
Borinahe.
Vincenta neto stee u grlu, te nije mogao da proguta hranu. On spusti viljuku.
Zato ga Pitersen mui?
- Vincente, - ree Veleasni - zato ne odete u Borinahu? Sa vaom pagom i
oduevljenjem mogli biste da uinite mnogo dobra.
- Ali kako mogu? Odbor...
- Da, znam. Pisao sam vaem ocu i objasnio mu situaciju. Danas sam dobio od
njega odgovor. Kae da e vas izdravati u Borinahi sve dok ne naem za vas redovno
nametenje.
Vincent skoi. - Znai, vi ete mi nai nametenje!
- Hou, ali morate mi dati malo vremena. Kad oni iz Odbora budu videli kako
divno obavljate svoj posao, oni e sigurno popustiti.Pa ak i ako ne popuste... de Jong i
van den Brink e jednog dana doi k meni za neku uslugu, a za uzvrat... Siromanim
ljudima toga kraja potreban je ovek kao to ste vi, Vincente, i tako mi boga, opravdana
su sva sredstva pomou kojih u vas odvesti njima.

Dok se voz pribliavao Jugu, na horizontu se pojavi grupa bregova. Vincent ih je

gledao s radou i olakanjem posle monotone ravnice Flandrije. Poto ih je posmatrao
nekoliko trenutaka, on otkri da su to udni bregovi. Svaki je stajao potpuno sam za
sebe, uzdiui se strmo iz ravnice.
- Crni Egipat - promrmlja on za sebe, dok je gledao kroz prozor dugi niz
fantastinih piramida.Okrete se oveku koji je sedeo pored njega i upita: - Moete li mi
rei kako su oni bregovi dospeli tamo?
- Mogu -odgovori njegov sused. -Oni su nainjeni od terril-a*, to su otpaci
materijala koji su izvaeni iz zemlje zajedno s ugljem. Vidite li onaj vagonet koji ba
stie na vrh? Posmatrajte ga jedan trenutak.
* jalovina, otpaci pri vaenju uglja

Tek to je to izgovorio, mali vagonet se izvrnu na stranu i iz njega se die crn oblak,
koji polete niz padinu. - Eto - ree ovek. - Eto tako oni rastu. Posmatrao sam ih kako
se diu u vazduh santimetar po santimetar svakog dana za poslednjih pedeset godina.
Voz se zaustavi u Vasmeu, i Vincent iskoi napolje. Grad je bio smeten u rupi jedne
turobne doline, mada je malokrvno sunce sijalo kosim zracima, gust sloj dima od uglja
dizao se izmeu Vincenta i neba. Vasme se pruao uz padinu jednog breuljka u dva
vijugava reda prljavih zgrada od crvene cigle, ali pre nego to je bio stigao do vrha,
cigala je nestalo, i onda je postao Mali Vasme.
Dok se Vincent peo uz visok breuljak, udio se zato je selo tako pusto. Nigde se
nije mogao videti nijedan ovek, tu i tamo neka ena sedela je na pragu sa tupim i
neosetljivim izrazom lica.
Mali Vasme bilo je rudarsko naselje. Mogao se pohvaliti samo jednom kuom od
cigala, kuom an Batist Denija, pekara, koja je leala ba na vrhu breuljka. Prema toj
kui je poao Vincent, jer je Deni pisao Veleasnom Pitersenu da e dati svoj stan
propovedniku koga on bude poslao u njihov grad.
Gospoa Deni je srdano pozdravila Vincenta, povela ga kroz toplu kuhinju koja je
mirisala na hleb to kisne, i pokazala mu njegovu sobu, malu prostoriju ispod
nastrenice, sa prozorom koji je gledao na ulicu Malog Vasmea, i gredama koje su se
pod otrim uglom sputale u dnu. Odaju je izribala lino gospoa Deni svojim debelim,
vetim rukama. Vincentu se odmah svidela. Bio je tako uzbuen da nije mogao ni da
raspakuje svoje stvari, ve je strao niz dva-tri gruba drvena stepenika koja su vodila
u kuhinju da kae gospoi Deni da e malo izii.
-

Neete zaboraviti da se vratite na veeru? - upita ona. - Jedemo u pet sati.

Vincentu se svidela gospoa Demi. Oseao je da je ona priroda koja odmah razume
stvari ne trudei se da o njima razmilja. - Doi u, gospoo - ree on. - Samo hou malo
da razgledam okolinu.
Veeras nam dolazi jedan prijatelj s kojim treba da se upoznate. On je
nadzornik u Markasu i moe da vam ispria mnoge stvari koje e vas zanimati zbog
vaeg posla.
Bio je napadao visok sneg. Dok je Vincent silazio putem, primetio je da su ive
ograde oko vrtova i polja pocrnele od dima iz rudnikih dimnjaka. Istono od Denijeve
kue nalazila se jedna strma jaruga, u kojoj su bile smetene gotovo sve rudarske
barake, na drugoj strani bilo je veliko otvoreno polje sa crnim brdom od jalovine i
dimnjaci Markasovog rudnika, u koji je silazilo najvie rudara iz Malog Vasmea. Kroz
polje je vodio jedan izdubljen put zarastao u trnovito bunje i ispresecan korenjem
vornovatog drvea.
Iako je Markas bio samo jedan u nizu od sedam rudnika koji su bili vlasnitvo
arbona Belik-a, on je bio najstarija i najopasnija jama u Borinahi. Bio je na zlom
glasu jer su toliki ljudi u njemu propali, pri silaenju ili pri penjanju, od trovanja gasom,
prilikom eksplozija, poplava ili ruenja starih hodnika. Dve niske zgrade od cigala
virile su iznad zemlje, u njima su bile smetene maine kojima se ugalj donosio gore,
rasporeivao i tovario u vagonete. Visoki dimnjaci, koji su nekada bili od ute cigle,

irili su po okolini gust crn dim dvadeset i etiri asa dnevno. Oko Markasa leale su
rudarske barake sa dva-tri suva drveta,crna od dima, ive ograde, gomile balege, mesta
za istovarivanje pepela, hrpe neupotrebljenog uglja, a iznad svega toga - crni breg. Bilo
je to tuno mesto, na prvi pogled sve je izgledalo Vincentu turobno i naputeno.
-

Nije udo to je nazivaju crnom zemljom - promrmlja on.

Poto je stajao tu neko vreme, rudari poee da kuljaju kroz kapiju.Bili su obueni
u gruba, poderana odela, a na glavama su imali kone kape, ene su imale ista odela
kao i mukarci. Svi su bili potpuno crni i liili su na dimniare, njihove beonjae udno
su odudarale od lica pokrivenih ugljenom prainom. Nisu ih bez razloga zvali gueules
noires*. Sjaj slabog popodnevnog sunca vreao im je oi jer su radili u tami pod
zemljom jo od svanua.Posrui izlazili su kroz kapiju,poluslepi, razgovarajui meu
sobom brzim, nerazumljivim dijalektom. To su bili mali ljudi, uskih uvuenih ramena
i koatih udova.
* (franc.) crne njuke

Vincent je sada razumeo zato je selo bilo posle podne naputeno, Mali Vasme nije
bio samo grupa baraka u jaruzi, nego lavirint - grad koji se prostirao ispod zemlje u
dubini od sedam stotina metara i gde je gotovo celokupno stanovnitvo provodilo
najvei deo dana.

- ak Verne je ovek koji se sam uzdigao, - priala je za veerom gospoa Deni

Vincentu preko stola - ali je ostao prijatelj rudarima.
- Zar svi ljudi koji postignu uspeh ne ostanu prijatelji radnicima?
- Ne, gospodine Van Gog, nije tako. im se presele iz Malog Vasmea u Vasme, oni
poinju da gledaju na stvari drugim oima. Za ljubav novca oni poinju da igraju ulogu
posednika i zaboravljaju da su nekada robovali u rudnicima. Ali ak je veran i poten.
Kad trajkujemo,on je jedini koji ima bilo kakvog uticaja na rudare. Oni nee da sluaju
niije savete osim njegovih. Ali, jadnik, nee jo dugo iveti.
- ta mu je? - upita Vincent.
- Svakodnevna stvar - nezgode sa pluima. Svako ko sie dole dobije to.
Verovatno nee preiveti zimu.
ak Verne doe malo kasnije. Bio je onizak, pognutih ramena, sa duboko upalim,
melanholinim oima stanovnika Borinahe. Iz nozdrva, sa krajeva obrva i iz usnih
koljki virile su mu dlaice. Bio je elav. Kad je uo da je Vincent propovednik i da je
doao ovamo za dobro rudara, duboko je uzdahnuo.
- Ah, gospodine, - ree on - toliki ljudi pokuavali su da nam pomognu.Ali ivot
ovde tee isto kao to je oduvek tekao.

- Vi smatrate da su prilike u Borinahi loe?

ak pouta neko vreme, a onda ree: - Za mene ne. Moja majka me je nauila da
malo itam, i zahvaljujui tome postao sam nadzornik. Imam malu kuu od cigle na
drumu koji vodi dole u Vasme, i mi nikada ne oskudevamo u hrani. to se mene lino
tie, nemam na ta da se poalim...
Morao je da prekine govor zbog estokog napada kalja, Vincentu je izgledalo da e
njegove upale grudi sigurno pui od pritiska. Poto je otiao do prednjih vrata i pljunuo
nekoliko puta na drum, ak se ponovo vratio u toplu kuhinju i seo, polako upkajui
dlake iz uiju, nosa i obrva.
- Vidite,gospodine,bilo mi je ve dvadeset devet godina kada sam postao
nadzornik. Dotle su moja plua bila ve upropaena. Ipak, poslednjih nekoliko godina
nije mi bilo tako ravo. Ali rudarima... On pogleda gospou Deni i upita: - ta vi
kaete? Da li da ga povedem do Anrija Dekrika?
- Zato da ne? Nee mu nita koditi da uje celu istinu.
ak Verne se okrete Vincentu izvinjavajui se. - Na kraju krajeva, gospodine, - ree
on - ja sam nadzornik i dugujem onima" neto lojalnosti. Ali Anri e vam ve pokazati!
Vincent izae sa akom u hladnu no i naoe se odmah u rudarskoj jaruzi.
Rudarske barake bile su jednostavne kolibe sa jednom sobom. Nisu bile graene ni sa
kakvim planom, nego su se sputale niz padinu breuljka, kako bilo, pod raznim
uglovima, stvarajui lavirint prljavih staza kroz koje je mogao proi samo onaj ko ih je
poznavao. Vincent se saplitao iza aka, padajui preko kamenja, klada i gomila
ubreta. Preavi otprilike pola puta, stigoe do Dekrikove brvnare. Kroz mali prozor
na zadnjoj strani kue sijala je slaba svetlost. Gospoa Dekrik odgovori na kucanje.
Dekrikova baraka bila je ista kao i sve ostale u jaruzi. Imala je zemljani pod, krov
pokriven mahovinom, a komadi debele, grube materije bili su ugurani izmeu dasaka
radi zatite od vetra. U svakom zadnjem uglu bila je po jedna postelja, od kojih je jedna
bila ve zauzeta. U njoj su spavala tri deteta. Nametaj se sastojao iz ovalne pei,
drvenog stola sa klupama, jedne stolice i jednog sandueta prikucanog za zid, u kome
se nalazilo nekoliko lonaca i inija. Dekrik, kao skoro svi stanovnici Borinahe, drao je
kozu i nekoliko zeeva, kako bi s vremena na vreme imali mesa. Koza je spavala ispod
deje postelje, za zeeve je bilo stavljeno malo slame iza pei.
Gospoa Dekrik je otvorila gornji deo vrata da vidi ko je doao, a zatim ih pozvala
obojicu da uu. Ve mnogo pre njihovog venanja radila je na istom mestu na kome i
Dekrik i gurala mala kolica s ugljem eleznikim inama do signalne table. Sva sonost
bee iezla iz nje. Bila je bleda, iscrpena i stara, a jo nije bila proslavila ni svoj
dvadeset esti roendan.
Dekrik, koji bee prislonio svoju stolicu uz hladan deo pei, skoi ugledavi aka.
- No, - uzviknu on - prolo je dosta vremena otkako niste bili u mojoj kui. Milo
nam je to ste doli. I elim dobrodolicu vaem prijatelju.

Dekrik se ponosio time to je bio jedini ovek u Borinahi koga rudnik nije
uspeo da ubije. - Umreu u svojoj postelji od starosti - govorio je esto.
- Ne mogu da me ubiju jer ja to neu da im dozvolim.
Na desnoj strani glave imao je veliki etvrtasti crveni oiljak, koji je sijao kao neki
prozor kroz otru kosu. To je bila uspomena na dan kada se dizalica kojom je silazio
sjurila kao kamen sa sto metara visine pravo u jamu i ubila njegovih dvadeset i devet
drugova. Pri hodu je vukao jednu nogu, bila je slomljena na etiri mesta kad su grede
u njegovom oknu popustile i drale ga zarobljenog pet dana.Njegova gruba crna
koulja uzdizala se na desnoj strani preko izboine od tri slomljena rebra, koja nisu
bila nametena otkada ga je eksplozija praskavog gasa tresnula o vagonete za ugalj. Ali
on je bio borac, borben kao petli, nita ga nije moglo slomiti.Zbog toga to je uvek
vatreno govorio protiv kompanije,dobijao je najgori sloj, gde je bilo najtee da se vadi
ugalj i gde su radni uslovi bili najgori. to je vie vadio, sve se vie raspaljivao protiv
njih", nepoznatih i nevienih, ali uvek prisutnih neprijatelja. Jamica, koja je bila
duboko usaena u sredinu njegove etvrtaste brade, inila je da njegovo kratko,
zbunjeno lice izgleda pomalo krivo.
- Gospodine Van Gog, - ree on - doli ste na pravo mesto. Ovde u Borinahi mi
nismo samo robovi, mi smo ivotinje. Silazimo u Markas u tri sata ujutru. Petnaest
minuta moemo da se odmaramo dok ruamo, a onda radimo do etiri sata posle
podne. Dole je mrak, gospodine, i vruina. Zato moramo da radimo goli, a vazduh je
pun ugljene praine i otrovnog gasa, te ne moemo da diemo! Dok vadimo ugalj,
nemamo mesta za stajanje, moramo da radimo kleei, presavijeni napola. Poinjemo
da silazimo u okno, i deaci i devojice,sa osam ili devet godina. Sa punih dvadeset ve
imamo groznicu i bolesna plua. Ako ne poginemo od zapaljivog gasa ili u dizalici (on
potapa crveni oiljak na glavi), moemo da doivimo i etrdesetu i da onda umremo
od tuberkuloze. Govorim li ja lai, Verna?
Govorio je tako uzbueno, u dijalektu, da je Vincentu bilo teko da ga razume.
Nekriva jamica na bradi davala je njegovom licu veseo izgled, uprkos tome to su mu
oi bile tamne od ljutine.
- Zaista je tako, Dekrik - ree ak.
Gospoa je otila u udaljeni ugao i sela na postelju. Slaba svetlost gasne svetiljke
ostavljala ju jc napola u senci. Sluala je mua dok je govorio,mada je te rei ula pre
toga ve hiljadu puta. Godine koje je provela gurajui vagonete, roenje troje dece, niz
ljutih zima provedenih u ovoj kolibi zapianoj krpama, sve to bilo joj je oduzelo svaku
borbenost. Dekrik povue svoju bolesnu nogu od aka natrag ka Vincenfu.
- I ta za sve to dobijamo, gospodine?Kolibu od brvana sa jednom sobom i tek
toliko hrane da ne umremo od gladi. ta jedemo? Hleb, kiseo sir, crnu kafu. Jedanput,
moda dvaput godinje meso! Kad bi nam ukinuli pedeset santima dnevno, mi bismo
umrli od gladi! Ne bismo mogli da iznosimo njihov charbon*, to je jedini razlog zbog
koga nas ne plaaju jo manje. Mi smo na ivici smrti, gospodine, svakog dana u svom
ivotu! Ako se razbolimo, izbace nas bez ijednog franka, i mi skapavamo kao psi, dok
nae ene i decu hrane susedi. Od osam godina do etrdeset, gospodine, trideset dve u

crnoj zemlji, a onda raka na onom breuljku prekoputa, kako bismo najzad mogli sve
da zaboravimo.
* (franc.) ugalj

10

Vincent je otkrio da su rudari neuki i neobrazovani, i da veina ne ume da ita,ali

da su u isto vreme pametni i hitri na svom tekom poslu, a usto i hrabri, iskreni i veoma
oseajne prirode.Bili su mravi i bledi od groznice, imali su umoran izbledeo izgled.
Koa im je bila mlitava i ukasta (sunce su viali samo nedeljom),iarana sa hiljadu
sitnih crnih pora. Imali su duboko upale, setne oi ugnjetenih ljudi koji ne mogu da se
bore.
Vincent ih je smatrao privlanim. Bili su prirodni i dobroduni kao Brabanci u
Zunderu i Etenu. Tuan utisak koji je na njega ostavio predeo takoe je iezao, jer je
uvideo da Borinaha ima svoje osobenosti i da stvari govore oveku svojim jezikom.
Poto je Vincent proveo tamo nekoliko dana,odrao je prvi sastanak vernih u jednoj
upi iza Denijeve pekare. Lepo je oistio to mesto, a zatim doneo klupe za ljude. Rudari
su doli sa svojim porodicama u pet sati, oko vrata behu obavili duge alove, a na glavi
su imali kape da im ne bi bilo hladno. Jedina svetlost dolazila je od gasne svetiljke koju
je Vincent uzajmio. Rudari su sedeli u mraku na tvrdim klupama, posmatrali Vincenta
kako lebdi nad svojom Biblijom i sluali ga paljivo,drei ruke ispod pazuha da bi im
bilo toplije.
Vincent je dugo traio dok nije naao najzgodniju temu za svoju propoved. Na kraju
je izabrao delo 16:9 Vizija se ukazala Pavlu u noi: tu je stajao ovek iz Makedonije i
molio ga govorei: Doi k nama u Makedoniju i pomozi nam".
- Makedonca moramo zamisliti kao radnika, prijatelji moji - govorio je Vincent. Radnika sa borama bola i patnji i umora na licu. On nije lien velianstvenosti i ari, jer
on ima besmrtnu duu, i potrebna mu je hrana koja ne propada, a to je boja re. Boja
volja je da, podraavajui Hrista,ovek ivi skrueno i da prolazi kroz ivot ne teei
za oholou, ve privikavajui se na skromnost, uei iz Jevanelja da bude blaga i
prosta srca kako bi sudnjeg dana mogao da ue u kraljevstvo nebesko i da nae mir.
U selu je bilo mnogo bolesnih ljudi i Vincent ih je svakog dana obilazio kao lekar,
donosei im, kad je mogao, malo mleka ili hleba, tople arape ili pokriva za
postelju.Tifusna groznica i jo neka vrsta groznice koju su rudari zvali la sotte fievre
rairile su se po barakama, donosei ljudima rave sne i bacajui ih u bunilo. Broj
bolesnih rudara, islabelih, mravih i bednih, rastao je iz dana u dan.
Ceo Mali Vasme zvao ga je gospodin Vincent, s potovanjem mada jo uvek s
prilinom rezervom. Nije bilo barake u selu u koju on nije doneo hrane i utehe, u kojoj
nije negovao bolesne i molio se sa nesrenima i doneo boju svetlost bednima.
Nekoliko dana pred Boi naao je jednu naputenu staju u blizini Markasa, dosta
veliku da se u nju smesti sto ljudi. Bila je pusta, hladna i naputena, ali su je rudari

Malog Vasmea ispunili sve do vrata.Sluali su Vincenta kako im pria o Vitlejemu i o

miru na zemlji. On je proveo u Borinahi svega est nedelja i posmatrao je kako prilike
svakim danom postaju sve gore i gore, ali ovde, u skromnoj staji osvetljenoj samo
zadimljenom svetlou nekoliko malih svetiljki, Vincent je bio u stanju da dovede
Hrista tim drhtavim ljudima garava lica i da ugreje njihova srca obeanjem budueg
kraljevstva.
Samo je jedna mrlja postojala u njegovom ivotu, jedna stvar koja ga je
uznemiravala: jo ga je izdravao otac. Svake noi molio je da doe vreme kad e moi
sam da zaradi onih nekoliko franaka neophodnih za njegove skromne potrebe.
Vreme se pogoralo. Crni oblaci nadvili su se nad ceo kraj. Kia je pljutala,
stvarajui blatnjave potoie od izrovanih puteva i zemljanih podova baraka u jaruzi.
Na Novu godinu an Batist je siao u Vasme i vratio se sa pismom za Vincenta.Ime
Veleasnog Pitersena stajalo je u levom gornjem uglu koverte. Vincent otra u svoju
sobu u potkrovlju, drui od uzbuenja. Kia je ibala po krovu, ali je on nije uo.
Pocepao je kovertu nespretnim prstima. Pismo je glasilo:
Dragi Vincente,
Odbor je uo za va sjajan rad i zato vam daje privremeno naimenovanje na est
meseci poev od prvog januara ove godine.
Ako do kraja juna sve bude ilo kako treba, dobiete stalno naimenovanje. U
meuvremenu, vaa plata e iznositi, pedeset franaka meseno. Piite mi esto, i glavu
gore!
Va odani, Pitersen
".
Vincent se baci pa postelju, vrsto drei pismo u ruci i likujui. Na kraju je uspeo!
Naao je svoj ivotni poziv! To je ono to je sve vreme eleo, samo to nije imao snage
i odvanosti da ide pravo ka tome! Primae pedeset franaka meseno, vie nego to
mu je bilo potrebno za stan i hranu,i nikada nie nee zavisiti ni od koga.
On sede za sto i napisa ocu zbrkano, pobedonosno pismo, u kome mu ree da mu
njegova pomo vie nije potrebna, i da namerava da od tog trenutka on pomae
porodicu novano. Kad je zavrio pismo,bee se smrklo, gromovi i munje pratali su
nad Markasom. Vincent se sjuri niz stepenice, kroz kuhinju, i zalete se radosno u kiu.
Gospoa Deni poe za njim. - Gospodine Vincente! Kuda idete? Zaboravili ste
kaput!
Vincent nije zastao da odgovori. Otrao je do oblinjeg nasipa. Odatle je mogao da
vidi dobar deo Borinahe, sa dimnjacima, gomilama uglja i kuicama rudara, i tamne
prilike koje su urile gore-dole, kao mravi, izlazei iz okana. U daljini se videla tamna
borova uma, ispred koje su se ocrtavale bele kuice, a jo dalje crkveni toranj ijedan
stari mlin. Magla je lebdela nad celim tim prizorom. Senke oblaka stvarale su
fantastian efekat svetlosti i tame. Prvi put otkako je doao u Borinahu to ga sve
podseti na slike Miela i Rojsdala.

11

Sada, poto je postao ovlaeni propovednik, Vincentu je bilo potrebno jedno

mesto za odravanje sastanaka. Posle dueg traenja naao je na samom dnu jaruge,
na malom putu koji je prolazio kroz borovu umu, jednu dosta veliku kuu koju su zvali
Salon du Bebe, gde su nekada deca iz tog kraja uila da igraju. Kad je Vincent obesio
sve svoje reprodukcije, kua je dobila privlaan izgled. Tu je on svako popodne
sakupljao decu izmeu etiri i osam godina, uio ih je da itaju, i priao im najpoznatije
prie iz Biblije. To je bilo jedino obrazovanje koje je veina njih uopte dobila u ivotu.
- Kako emo nabaviti ugalj da zagrejemo sobu? - upita Vincent aka Vernea, koji
mu je pomagao da dobije Salon. - Deca moraju da budu u toplom, a noni sastanci mogu
da traju due ako je pe naloena.
ak je neko vreme razmiljao, pa onda ree: - Budite ovde sutra u podne, i pokazau
vam kako ete ga nabaviti.
Kad je Vincent sutradan stigao u Salon, zatekao je grupu rudarskih ena i keri koje
su ga oekivale. Bile su obuene u svoje crne bluze, duge crne suknje i imale su marame
na glavi. Sve su nosile dakove.
- Gospodine Vincente, donela sam i vama dak - povika Verneova mlaa ki. - I vi
morate jedan da napunite.
Peli su se lavirintom krivudavih staza oko rudarskih baraka,proli Denijevu
pekaru, koja je stajala na vrhu breuljka, presekli preko polja u ijoj je sredini leao
Markas, i obili zidove zgrada sve dok nisu stigli do crnih piramida od jalovine. Tu su
se razvrstali i svi su navalili na brdo sa raznih strana, penjui se uz njegove padine kao
mali insekti koji vrve po starom panju.
- Morate se popeti na vrh ako hoete da naete ugalj, gospodine Vincente - ree
gospoica Verne. - Mi smo vadili godinama sa dna gomile. Hodite. Pokazau vam ta je
ugalj.
Verala se uz crnu padinu kao jare, dok je Vincent vei deo puta morao da pree na
rukama i kolenima, jer mu se materijal ispod nogu stalno odronjavao. Gospoica Verne
se pela ispred njega, ponekad bi unula i izazivaki gaala Vincenta grudvicama blata.
Bila je to lepa devojka, rumenih obraza i hitrih, ivahnih pokreta, Verne je postao
nadzornik kad joj je bilo sedam godina, te nikada nije videla unutranjost rudnika.
- Napred, gospodine Vincente, - vikala je - jer ete inae poslednji napuniti dak.
- Za nju je to bio samo izlet, kompanija je prodavala Verneu dosta dobar ugalj po
snienoj ceni.
Nisu mogli da se popnu sasvim na vrh jer su mali vagoneti izbacivali svoje tovare
otpadaka prvo niz jednu, a zatim niz drugu stranu,sa mehanikom pravilnou. Nije
bio lak posao nai ugalj na toj piramidi. Gospoica Verne pokazala je Vincentu kako da
zagrabi jalovinu u ake i da blato, kamenje i ostale strane sastojke proseje kroz prste.
Koliina uglja koja je promakla kompaniji bila je neznatna. Jedino to su rudarske ene
uopte i nalazile bila je neka vrsta kriljca koji se nije mogao prodati na tritu. Jalovina

je bila mokra od kie i snega, i Vincentove ruke su uskoro bile izgrebane i iseene, ali
je on ipak uspeo da napuni etvrtinu daka neim to se nadao da je ugalj, dok su ene
gotovo sasvim napunile svoje dakove.
Sve su ostavile svoje dakove u Salonu i pourile kui da spreme veeru, ali su
prethodno obeale da e doi te veeri na slubu i da e povesti svoju porodicu.
Gospoica Verne je pozvala Vincenta svojoj kui na veeru, i on je smesta prihvatio
poziv. Verneova kua je imala dve kompletne sobe, pe, ureaj za kuvanje i trpezarija
bili su u jednoj, a postelje za porodicu u drugoj sobi. Uprkos tome to je aku dobro
ilo, u kui nije bilo sapuna, jer je, kako je Vincent uo, sapun bio neverovatan luksuz
za Borinahu. Od trenutka kad deaci ponu da silaze u okna a devojice da se penju na
terril, pa do smrti, stanovnici Borinahe nikada nisu potpuno skidali ugljenu prainu s
lica.
Gospoica Verne iznese na ulicu sud s vodom za Vincenta. On se izriba to je bolje
mogao. Nije znao u kolikoj je meri uspeo, ali kad je seo prekoputa mlade devojke i
video da joj je lice jo iarano crnim prugama od ugljene praine i dima, shvatio je da i
on verovatno tako izgleda. Gospoica Verne je veselo avrljala za sve vreme veere.
- Znate, gospodine Vincente, - ree ak - ve ste skoro dva meseca u Malom
Vasmeu, ali ipak jo ne poznajete Borinahu.
- Tako je, gospodine Verne, - odgovori Vincent skrueno - ali mislim da polako
poinjem da razumevam ljude.
- Nisam na to mislio - ree ak, akajui nos. - Mislim da ste videli na ivot samo
iznad zemlje. To nije vano. Mi takorei i spavamo pod zemljom. Da biste razumeli
kakav je na ivot, morate da siete u neki rudnik i da vidite kako tamo radimo od tri
sata ujutru do etiri posle podne.
- Veoma bih eleo da siem dole, - ree Vincent - ali mogu li da dobijem odobrenje
od kompanije?
- Ve sam ga traio za vas - odgovori ak,drei kocku eera u ustima i putajui
da mlaka crna kafa tee preko nje i silazi mu u grlo. Sutra silazim u Markas radi
inspekcije sigurnosti. Budite pred Denijevom kuom u etvrt do tri ujutru, a ja u
svratiti po vas.
Cela porodica je ispratila Vincenta do Salona, ali je usput ak, koji je izgledao tako
dobro i raspoloeno u svojoj toploj sobi, dobio napad estokog kalja i morao da se
vrati kui. Kad je Vincent stigao u Salon, zatekao je tamo Anrija Dekrika, kako vue za
sobom svoju oduzetu nogu i petlja neto oko pei.
- O, dobro vee, gospodine Vincente! - uzviknu on sa toliko irokim osmehom
koliko je to dozvoljavalo njegovo zbijeno lice. - Ja sam jedini u Malom Vesmeu koji ume
da potpali ovu pe. Znam je iz starih dana, kad smo ovde odravali priredbe. Ona je
mechant*, ali ja joj poznajem udi.
* (franc.) zla, nevaljala

Sadrina dakova bila je vlana i samo mali njen deo bio je ugalj, ali je Dekriku
ubrzo polo za rukom da natera trbuastu, ovalnu pe da daje dobru toplotu. Dok je

uzbueno skakutao oko nje, krv mu se pope u elavo mesto na temenu i oboji zboranu
kou prljavocrvenom bojom cvekle.
Skoro sve rudarske porodice iz Malog Vesmea dole su u Salon te veeri da uju
Vincenta kako dri prvu propoved u svojoj novoj crkvi. Kad su se sve klupe
popunile,porodice koje su stanovale u susedstvu donele su svoje sanduie i stolice.
Preko tri stotine dua naguralo se unutra. Vincent, ije se srce bee zagrejalo zbog
ljubaznosti rudarskih ena to popodne i zbog saznanja da najzad govori u svojoj
sopstvenoj crkvi, drao je propoved tako iskreno i ubedljivo da je sa lica ljudi iz
Borinahe nestalo melanholinog izraza.
- Staro je ali dobro verovanje - govorio je Vincent svojim vernicima garava lica da smo mi stranci na zemlji. Ali ipak nismo sami, jer je na Otac s nama. Mi smo
poklonici, na ivot je dugo putovanje od zemlje do Neba.
- Tuga je bolja od radosti - a ak i u veselju dua je alosna. Bolje je ii u kuu
alosti nego u kuu gozbe, jer se alou moe bolje da ohrabri srce.
- Jer za one koji veruju u Hrista nema tuge koja nije pomeana s nadom. Postoji
samo neprekidno ponovno raanje, i neprekidno prelaenje iz tame u svetlost.
- Oe, mi te molimo da nas zatiti od zla.Ne daj nam ni siromatvo ni bogatstvo,
ve nas hrani hlebom koji nam pripada.
- Amin.
Gospoa Dekrik mu je prila prva. Oi su joj bile zamagljene, a usne podrhtavale. Gospodine Vincente, - ree ona - moj ivot je bio tako teak da sam bila izgubila Boga.
Ali vi ste mi ga vratili. I ja vam za to zahvaljujem.
Kad su se svi razili, Vincent je zakljuao Salon i krenuo zamiljeno uz breuljak ka
Denijevoj kui. Po nainu na koji su ga primili to vee uvideo je da je rezervisanosti
potpuno nestalo kod ljudi iz Borinahe i da su mu poklonili poverenje. Rudari garava
lica najzad su ga potpuno primili kao slugu bojeg. ta je prouzrokovalo tu promenu?
To nije moglo da bude zbog toga to je imao novu crkvu,takve stvari nisu bile vane za
rudare.Nisu nita znali ni o njegovom postavljenju za propovednika, jer im nije kazao
da nema zvaninog nametenja. A mada je drao toplu, lepu propoved, isto tako dobro
govorio je i u bednim barakama i naputenoj staji.
Denijevi su ve bili otili na spavanje u svoju malu kuhinju, ali je pekara jo uvek
mirisala na sve, ukusan hleb. Vincent izvue malo vode iz dubokog bunara koji se
nalazio uz kuhinju, usu je iz abra u zdelu, i ode gore da donese sapun i ogledalo.
Prisloni ogledalo uza zid i pogleda se. Da, njegova pretpostavka bila je tana, kod
Verneovih je skinuo samo mali deo ugljene praine. Oni kapci i brada su mu jo bili
crni. Osmehnuo se kad se setio kako je osvetio novi hram sa licem umrljanim ugljenom
prainom, i kako bi se njegov otac i tea Striker uasnuli kada bi mogli da ga vide.
Zagnjurio je ruke u hladnu vodu, nasapunjao ih sapunom koji je poneo iz Brisela, i
ba je hteo da snano razmae sapunicu po licu kad se neega seti. Zastade s
nasapunjanim rukama u vazduhu. Jo jednom se pogleda u ogledalo i vide crnu ugljenu
prainu u borama ela, na onim kapcima,obrazima, i ispupenoj bradi.

- Naravno! - ree on glasno. - Zato su me primili. Najzad sam postao jedan od

njihovih.
On opra ruke u vodi i lee u postelju nedirnuvi lice. Otada je svakog dana dokle
god je bio u Borinahi razmazivao ugljenu prainu po licu da bi izgledao kao i ostali.

12

Sutradan ujutru Vincent je ustao u pola tri, pojeo komad suvog hleba u Denijevoj
kuhinji, i naao se sa akom ispred vrata u etvrt do tri. Preko noi je jako padao sneg.
Put koji vodi u Markas bio je zavejan. Dok su ili preko polja ka crnim dimnjacima i
terril-u, Vincent je video rudare kako sa svih strana urno idu preko snega, male crne
prilike koje su hitale kui da se odmore. Bio je ljuti mraz, radnici behu ututkali svoje
tanke crne kapute oko vrata, i zgrili ramena da bi se ugrejali.
ak ga je prvo odveo u neku sobu gde su na kukama visile mnogobrojne gasne
svetiljke, svaka ispod jednog broja. - Ako se dole dogodi neka nesrea, - ree ak znamo koji su ljudi ostali unutra po svetiljkama koje nedostaju.
Rudari su urno uzimali svetiljke i urili preko dvorita pokrivenog snegom ka
jednoj zgradi od cigala gde su bile smetene dizalice. Vincent i ak im se pridruie.
Dizalica je imala est preaga, jednu iznad druge, u svakoj je mogao da se iznese na
povrinu po jedan vagonet za ugalj. Pregrada je bila taman toliko velika da su dva
oveka mogla udobno da ue u njoj dok silaze dole. Meutim, pet rudara bilo je
nabijeno u svaku od njih, sputali su se kao gomila uglja.
Poto je ak bio nadzornik, u poslednju pregradu uli su samo on,Vincent i jedan
od njegovih pomonika. unuli su zgurivi se, noni prsti su im udarali o strane
pregrade, a glave o iani vrh.
Drite ruke pravo ispred sebe, gospodine Vincente - ree ak. Ako samo
dodirnete njima poboni zid, ostaete bez njih.
Dat je signal, i dizalica je jurnula nadole niz dve eline ine. Prolaz useen u stenu
kroz koji su silazili bio je samo malo iri od dizalice. Vincent se i nehotice najei kad
shvati da se tama prua ispod njega pola milje u dubinu i da bi, ako se dogodi ma kakav
kvar, on poleteo pravo u smrt. Bila je to neka vrsta uasa koju nikada dotle nije osetio,
to letenje strmoglavce kroz crnu rupu u nepoznati bezdan. Znao je da ne mora mnogo
da se plai jer se nije desio nikakav nesrean sluaj sa dizalicom ve vie od dva
meseca, ali sablasna, treperava svetlost gasne svetiljke nije ba mnogo doprinosila
umovanju.
Ispria o svojoj instinktivnoj strepnji aku,koji se osmehnu s razumevanjem. Svaki rudar to osea - ree on.
-

Ali oni se sigurno vremenom naviknu na silaenje?

Ne, nikada! Neko udno oseanje groze i straha od dizalice ostaje u njima
sve do smrti.

A vi, gospodine?...

Ja sam drhtao u sebi, isto kao i vi, a silazim dole ve trideset i tri godine!

Na tri stotine pedeset metara - na pola puta - dizalica se zaustavi za trenutak, a

zatim opet pojuri dole. Vincent ugleda potoie koji su curili niz zidove ahta, i opet se
strese. Pogledavi uvis,spazi dnevnu svetlost u veliini zvezde na nebu. Na dubini od
est stotina pedeset metara izali su iz dizalice, ali su rudari nastavili put nadole.
Vincent se nae u jednom irokom tunelu sa inama koje su bile useene u stenu i
ilovau. Oekivao je da e se sjuriti u paklenu vruinu, ali je u hodniku bilo prilino
svee.
-

Pa ovo nije tako loe, gospodine Verne! - uzviknu on.

Ne, ali na ovoj dubini ne rade ljudi. Slojevi su ve odavno iscrpeni. Ovde
dobijamo ventilaciju s vrha, ali to nita ne koristi onim rudarima dole.
Ili su kroz tunel oko etiri milje, a zatim se ak okrenu. - Poite za mnom,
gospodine Vincente, - ree on - mais doucement, doucement* ako se samo jednom
okliznete, ubiete nas obojicu.
* (franc.) ali polako, polako

On ieze u zemlju ispred Vincentovih oiju. Vincent se spotae napred,pronae

otvor u zemlji i napipa lestvice. Rupa je bile dovoljno iroka da se kroz nju provue
mrav ovek. Prvih pet metara nije bilo teko prei, ali je na pola puta Vincent morao
naglo da zaokrene i da pone da silazi u suprotnom pravcu.Voda je poela da curi iz
stena, muljevito blato pokrivalo je preage lestvica. Vincent je oseao kako voda kaplje
na njega.
Najzad stigoe na dno i poee da puze na rukama i kolenima kroz dug hodnik koji
je vodio ka slojevima udaljenim od izlaza. Tu se nalazio dug niz pobonih hodnika, kao
pregrade u podrumu, koji su bili poduprti neotesanim gredama. U svakom hodniku
radilo je po pet rudara, dvojica su kopala ugalj pijucima, trei ga je izvlaio ispod
njihovih nogu,etvrti tovario u vagonete, a peti gurao vagonete uskim inama.
Sakupljai su radili u grubim platnenim odelima, prljavim i crnim. Baca je obino bio
mlad deak, potpuno go osim komada grube tkanine koji mu je pokrivao bedra, telo
mu je bilo prljavo, crno,rudar koji je gurao vagonete kroz hodnik irok tri stope bila je
obino devojka, isto tako crna kao i mukarci, obuena u haljini od grube tkanine koja
joj je pokrivala gornji deo tela. Voda je kapala kroz tavanice hodnika, stvarajui
podzemnu peinu sa stalaktitima. Jedina svetlost dolazila je od malih svetiljki iji su
fitilji bili jako uvrnuti da bi se tedelo gorivo. Nije bilo nikakve ventilacije. Vazduh je
bio pun ugljene praine. Usled prirodne zemljine toplote bili su rudari obliveni
potoiima crnog znoja. U prvom pobonom hodniku Vincent je video da ljudi mogu
da rade pijucima, stojei uspravno, ali to je dalje iao kroz hodnik, udubljenja su
postajala sve manja i manja, tako da su rudari najzad morali da lee na tlu i pokreu
pijuke iz lakta. Kako su asovi prolazili, telesna toplota rudara dizala je temperaturu u
udubljenju, a ugljena praina zgunjavala se u vazduhu te su ljudi izdisali, daui, vru
crn gar.

- Ovi ljudi zarauju dva i po franka dnevno - ree ak Vincentu ako inspektor
koji vri pregled odobri kvalitet njihovog uglja. Pre pet godina zaraivali su tri franka,
ali otada su se plate smanjivale svake godine.
ak poe da pregleda podupirae koji su stajali izmeu rudara i smrti. Zatim se
okrenu sakupljaima.
- Ne podupirete dobro - ree im. - Grede poputaju i prvom prilikom krov e se
provaliti.
Jedan od sakupljaa, vo grupe, osu plotun pogrda, govorei tako brzo da je Vincent
mogao da uhvati samo nekoliko rei.
- Kad budu platili za podupiranje, - vikao je ovek - mi emo podupirati! Ako
upotrebimo vreme za podupiranje, kako emo izvaditi ugalj? Svejedno je da li emo
umreti ovde ispod stene ili od gladi, kod kue.
Iza poslednjeg pobonog hodnika nalazila se u zemlji opet jedna rupa.Ovoga puta
nije bilo ak ni lestvica za silaenje. Na izvesnim razmacima bile su ukopane klade,
koje su zadravale prljavtinu da ne pada dole i ne zakopa rudare koji su tamo
radili.ak uze Vincentovu lampu i obesi je o pojas, - Doucement, gospodine Vincente ponovi on. - Nemojte mi stati na glavu jer u se inae razbiti u komade. - Silazili su jo
pet metara, nogu pred nogu, u mraku, pipajui gde su grede da bi stali na njih, dok su
se rukama hvatali za blato sa strane, kako se ne bi survali u bezdan.
Na iduem stupnju bio je jo jedan rov, ali ovoga puta rudari nisu imali ak ni
udubljenja u kojima bi radili.Morali su da vade ugalj iz uske pukotine u samom zidu.
Ljudi su kleali odupirui se leima o kameni svod, i udarali su pijucima u ugao iz kojeg
se odnosio ugalj. Sada je tek Vincent shvatio da su ona udubljenja gore bila u stvari
hladna i udobna, u ovom donjem rovu vladala je vruina kao u razbuktaloj pei, tako
gusta da je mogla da se see tupim predmetom. Ljudi su pri radu dahtali kao ranjene
ivotinje, isplaenih jezika, odebljalih i suvih, dok su im tela bila pokrivena skramom
od prljavtine, blata i praine. Vincent, koji nije nita radio, pomisli da ipak ne bi mogao
izdrati stranu toplotu i prainu ni minuta vie. Rudari su radili teak fiziki posao i
grlo im je bilo hiljadu puta vrelije od njegovog, pa ipak nisu mogli ni trenutka da
zastanu da bi se odmorili ili rashladili. Kada bi to uradili, ne bi izvadili potreban broj
vagoneta uglja i ne bi primili svojih pedeset centi nadnice.
Vincent i ak su puzili na rukama i kolenima kroz hodnik koji je vezivao ta okna,
pripijajui se uza zid svake dve-tri sekunde kako bi propustili vagonet da proe malim
inama. Taj je hodnik bio ui od onoga gore. Devojke koje su gurale vagonete bile su
mlade, nijedna nije imala vie od deset godina. Vagoneti su bili teki i devojke su
morale da se mue i napreu gurajui ih po inama.
Na kraju hodnika bio je jedan strm prolaz niz koji su vagoneti bili sputani pomou
kablova. - Hodite, gospodine Vincente, - ree ak - odveu vas do poslednjeg rova, na
dubini od sedam stotina metara, i videete neto to se ne moe nai vie nigde na
celom svetu!
Klizili su strmim prolazom tridesetak metara, a onda se Vincent nae u nekom
irokom tunelu sa duplim kolosekom. Ili su oko pola milje kroz taj tunel, kad su stigli

do kraja, izvukoe se preko ivice, uspuzae se kroz prolaz i spustie se s druge strane
u jednu nedavno iskopanu rupu.
-

Ovo je nov rov, - ree ak - najgore mesto na svetu za vaenje uglja.

Kada su izali iz tog prokopa, naioe na niz od dvanaest malih crnih rupa. ak se
uvue u jednu od njih i povika: - Hodite za mnom! - Otvor je bio dovoljno irok da
prou Vincentova ramena. On se uvue unutra i poe da puzi, kao zmija, kopajui sebi
put noktima. Nije video ni akove izme,na deset santimetara ispred sebe. Ceo taj tunel
prokopan kroz stenu bio je samo stopu i po visok i dve i po stope irok. Rupa kojom je
poinjao prolaz bila je takorei bez vazduha, ali je u njoj vladala hladovina u poreenju
s ovim prokopom.
Najzad Vincent dopuza do jedne male rupe u obliku kubeta, visoke gotovo toliko da
je ovek mogao u njoj da se uspravi. Tu je bilo tamno kao u rogu, te Vincent u poetku
nije mogao nita da vidi, zatim opazi etiri mala plaviasta plamika du zida. Telo mu
je bilo mokro od znoja, curei sa ela, znoj mu je nanosio ugljenu prainu u oi, to ga
je strano peklo. Dahtao je glasno, umoren dugim puzanjem na stomaku, te ustade s
oseanjem olakanja da udahne malo vazduha. Ali ono to je udahnuo bila je vatra,
tena vatra, koja ga je pekla i guila silazei mu u plua. To je bio najgori rov u Markasu,
prava soba za muenje dostojna Srednjeg veka.
Tiens, tiens! - povika poznati glas. - C'est monsieur Vincent*. Jeste li doli
da vidite kako zaraujemo svojih pet franaka dnevno, gospodine?
* (franc.) Gle, gle! To je gospodin Vincent.

ak brzo prie svetiljkama da ih pregleda. Plaviasti krug priguivao je svetlost.

- Nije trebalo da silazi ovamo! - apnu Dekrik Vincentu na uho dok su mu se
beonjae sjajile. - Dobie izliv krvi u ovom tunelu, i onda emo morati da ga izvlaimo
napolje pomou ekrka.
- Dekrik, - povika ak - da li ove svetiljke gore ovako celo jutro?
- Da, - odgovori Dekrik bezbrino - praskavog gasa ima sve vie iz dana u dan.
Jednom e eksplodirati, i onda e nae nevolje prestati.
- Prole nedelje smo ispumpali ove rovove - ree ak.
- Ali gas se vraa, vraa se stalno - ree Dekrik, ekajui zadovoljno crni oiljak
na glavi.
- Onda morate da prekinete rad jednog dana ove nedelje, pa da ga ponovo
iistimo.
Bura negodovanja izbi meu rudarima. - I ovako nemamo dovoljno hleba za decu!
Nemogue je iveti samo od plate, a sada da propustimo jo ceo jedan dan! Neka iste
kad mi nismo tu, i mi moramo jesti kao i ostali!
- Tako je, - nasmeja se Dekrik - rudnik me ne moe ubiti. Ve je pokuao. Ali ja u
umreti u svojoj postelji od starosti. Kad je ve re o jelu, koliko je sati, Verne?

ak prinese sat blie plaviastoj svetlosti. - Devet sati.

- Dobro! Moemo da dorukujemo.
Crna, znojava tela sa belim beonjaama prestadoe da rade i, unuvi kraj zida,
otvorie svoje torbe. Nisu mogli da otpuze napolje, u onu malo hladniju rupu, da tamo
jedu, jer su odredili sebi samo petnaest minuta odmora. Dok bi otpuzali tamo i natrag,
trebalo bi im skoro isto toliko vremena. Zato su sedeli u ustajaloj vruini i, izvadivi
dva debela komada tvrdog hleba sa kiselim sirom, jeli pohlepno, dok im je crni znoj sa
ruku curio u dugim mlazevima na beo hleb. Svaki ovek je imao pivsku bocu punu
mlake kafe, kojom je zalivao hleb. Kafa, hleb i kiseo sir bili su cena za koju su radili
trinaest asova dnevno.
Vincent je bio pod zemljom ve est sati. Oseao se slabim zbog nestaice vazduha
i guio se od toplote i praine. Pomisli kako ne bi vie dugo mogao da izdri to muenje.
Bio je zahvalan aku kad mu ree da moraju da idu.
- Pazite na praskavi gas, Dekrik - ree ak pre nego to se zavukao u rov. - Ako se
pogora, bolje da izvedete svoje ljude napolje.
Dekrik se jetko nasmeja. - A da li e nam platiti naih pedeset santima za dan ako
ne izvadimo ugalj?
To pitanje ostade bez odgovora. Dekrik ga je znao isto tako dobro kao i ak. Ovaj
samo slee ramenima, i odvue se na stomaku kroz tunel. Vincent ga je pratio, potpuno
oslepeo od ljutog crnog znoja u oima.
Posle pola sata stigli su do mesta gde je dizalica uzimala ugalj i ljude da ih iznese
na povrinu. ak ue u jednu peinu u steni, gde su drali konje, i iskalja crnu sluz.
U dizalici, koja je jurila nagore kao kabao iz bunara, Vincent se okrete prijatelju i
ree: - Gospodine, recite mi zato svi vi i dalje silazite u te rudnike? Zato ne odete
nekuda na drugo mesto, nenaete neko drugo zaposlenje?
- Ah, dragi moj Vincente, ovde nema drugog zaposlenja. A ne moemo da idemo
na neko drugo mesto jer nemamo novaca.Nema porodice u celoj Borinahi koja bi imala
uteenih deset franaka. Pa ak i kad bismo mogli da odemo, gospodine, mi ne bismo
otili. Mornar zna da ga na njegovom brodu oekuju sve mogue opasnosti, pa ipak na
kopnu je bolestan od enje za morem. Tako je i sa nama, gospodine, mi volimo
rudnike, radije smo pod zemljom nego gore. Sve to traimo jeste plata od koje se
moe iveti, pristojno radno vreme i zatita od opasnosti.
Dizalica stie gore.
Vincent proe kroz dvorite pokriveno snegom, zaslepljen slabom sunevom
svetlou. Ogledalo u kupatilu pokaza mu da mu je lice crno kao smola. Niije stigao da
se umije. Jurnuo je preko polja,samo upola pri svesti, udno udiui sve vazduh i
pitajui se nije li iznenada dobio sotte fievre, ili moda pati od privienja. Sigurno Bog
nee dozvoliti da njegova deca rade u tako uasnom ropstvu? Da nije on samo sanjao
sve te stvari koje je tamo video?

Proao je pored udobne i relativno imune kue Denijevih i ne razmiljajui poeo

da posre niz prljavi lavirint staza ka jaruzi, prema Dekrikovoj baraci. U poetku niko
nije odgovario na njegovo kucanje. Posle kratkog vremena pojavi se jedan
estogodinji deak. Bio je bled, malokrvan i zakrljao, ali se u njemu oseala borbena
odvanost Dekrikovih. Kroz dve godine on e poeti da silazi u Markas svakog jutra u
tri sata, i tovarie ugalj u vagonete.
- Majka je otila po terril - ree deko visokim, tankim glasom. Morate da
priekate, gospodine Vincente, ja pazim na decu.
Na podu su se Dekrikova deca igrala tapiima i komadom kanapa: nisu imala na
sebi nita osim kratkih potkoulja. Bila su modra od zime. Stariji deak je loio pe
terril-om, ali je pe davala slabu toplotu. Vincent ih pogleda i strese se. Zatim stavi decu
u postelju i pokri ih do grla.Nije znao zato je doao u tu bednu baraku. Oseao je da
mora neto uiniti, da mora neto rei Dekriku, da im na neki nain mora pomoi. Mora
im rei da je na kraju shvatio svu veliinu njihove bede.
Gospoa Dekrik se ubrzo vratila, crnih ruku i lica. Na prvi pogled nije poznala
Vincenta, onako prljavog. Zatim urno prie malom sanduku u kome je drala
namirnice, i stavi malo kafe na pe. Bila je gotovo potpuno hladna kad mu je pruila,
crna, gorka i drvenasta, ali je on popi da bi uinio zadovoljstvo dobroj eni.
- Terril je rav ovih dana, gospodine Vincente - poali se ona. - Kompanija nita
ne proputa, ak ni najmanje zrnce.Kako da ugrejem decu? Nemam odela za njih, samo
ove kouljice i malo sargije. Gruba tkanina ih vrea i grebe im kou. A ako ih zadrim
ceo dan u postelji, kako e onda rasti?
Vincent s mukom zadra suze, ali nije umeo nita da kae. Jo nikada nije video tako
duboku bedu. Prvi put se upitao kakvu li e korist pruiti molitve i Jevanelje toj eni
ija deca umiru od hladnoe. Gde je u svemu tome bio Bog? Imao je nekoliko franaka
u depu, dade ih gospoi Dekrik.
- Molim vas kupite vunene gaice deci - ree joj.
Znao je da je to uzaludan gest. Bilo je na stotine druge dece koja su se smrzavala u
Borinahi. Dekrikova deca e se opet smrzavati im im se gaice pocepaju.
On se pope uz breg do Denijevih. Kuhinja pekare bila je topla i udobna. Gospoa
Deni mu zagreja malo vode da se umije, i spremi mu ukusan ruak, paprika od zejeg
mesa koji je ostao od prole veeri. Primetila je da je umoran i izmuen od svih tih
doivljaja, te mu zato namaza i malo masla na hleb.
Zatim se Vincent pope u svoju sobu. Stomak mu je bio pun tople hrane, aravi su
bili isti, a jastue je imalo belu presvlaku. Na zidovima su visile reprodukcije velikih
svetskih majstora. On otvori fioku i posmatrae redove koulja, rublja, arapa i
pulovera. Zatim prie ormanu i pogleda dva para cipela, topao kaput, i odela koja su u
njemu visila. Najzad shvati da je laov i kukavica. Propovedao je vrlinu siromatva
rudarima, a sam je iveo u udobnosti i izobilju. On je bio obian hipokrita koji se
razbacuje reima. Njegova vera bila je prazna i beskorisna stvar. Trebalo bi da ga
rudari oteraju iz Borinahe.On se pretvarao da deli njihovu sudbinu, a evo gde ima
toplo, lepo odelo, udobnu postelju za spavanje, i vie hrane za jedan obrok nego to bi

rudari pojeli za nedelju dana. On ak nije ni radio za to svoje izobilje i udobnost. Samo
je iao od jednog do drugog govorei spretne lai i pravei se da je dobar ovek.Ne bi
trebalo da mu stanovnici Borinahe veruju ni jednu jedinu re, ne bi trebalo da dolaze
na njegove propovedi niti da ga prime za vou. Ceo njegov udoban ivot uterivao ga je
u la. Opet je pretrpeo neuspeh, i to na bedniji nain nego ikada ranije!
E pa, imao je da bira samo izmeu dve stvari: mogao je da ode iz Borinahe, da
pobegne pod okriljem noi pre nego to oni shvate kakvo je on kukaviko, laljivo
pseto, ili da iskoristi to saznanje, koje mu je otvorilo oi toga dana, i da stvarno postane
boji ovek.
Izvadio je svu odeu iz ormana i brzo spakovao u jedan kofer. Stavio je unutra svoje
odela, cipele, knjige i reprodukcije, a zatim ga zatvorio. Spustio ga je za trenutak na
stolicu i hitro izjurio na prednja vrata.
Po dnu jaruge tekao je jedan potoi. Ba iza njega, borova uma poinjala je da se
penje uz drugu strminu. U toj umi lealo je razbacano nekoliko rudarskih kolibica.
Posle kraeg raspitivanja Vincent pronae jednu u kojoj niko nije stanovao. To je bila
drvena baraka bez prozora, sagraena na dosta strmom nagibu. Pod je bio od zemlje,
dobro ugaen od duge upotrebe, sneg koji se topio curio je izmeu dasaka na tavanici.
Krov je bio poduprt neotesanim gredama, a poto je koliba bila nenastanjena preko
cele zime, rupe i pukotine izmeu dasaka proputale su unutra ledeni vazduh.
-

ija je ovo kua? - upita Vincent enu koja ga je pratila.

Jednog poslovnog oveka iz Vasmea.

Znate li kolika je kirija?

Pet franaka meseno.

Dobro, uzeu je.

Ali, gospodine Vincente, pa vi ne moete da ivite ovde.

Zato?

Ala... ali... sve je upropaeno. Gore je ak i od moga stana. To je najgora

koliba u Malom Vasmeu.
-

Zato ba i hou da je uzmem.

On se vrati natrag na brdo.Srce mu bee obuzelo neko novo oseanje mira. Gospoa
Deni je ulazila u njegovu sobu nekim poslom za vreme njegovog odsustva i videla
spakovan kofer.
Gospodine Vincente, - povika ona im je uao - ta se desilo? Zato se tako
iznenada vraate u Holandiju?
-

Ne idem nikuda, gospoo Deni. Ostajem u Borinahi.

Pa zato onda...? - Zauen izraz pojavi se na njenom licu.

Kad joj Vincent objasni, ona tiho ree: - Verujte mi, gospodine Vincente, vi ne
moete tako iveti, vi na to niste navikli. Vremena su se promenila od Hristovog doba,
danas svi moramo da ivimo to bolje moemo. Ljudi znaju po vaem radu da ste dobar
ovek.
Vincent nije dozvolio da ga nagovori. Naao je onog trgovca u Vasmeu, uzeo kolibu
pod kiriju, i uselio se. Kad mu je, nekoliko dana kasnije, stigao prvi ek od pedeset
franaka na ime plate, kupio je sebi drveni krevetac, i polovnu pe. Posle tih izdataka
ostalo mu je samo toliko novaca da moe kupovati hleb, kiseo sir i kafu, do kraja
meseca. Nabacao je blato na gornji zid kolibe da voda ne bi curila unutra, zapuio
pukotine i rupe krpama. Sada je iveo u istoj kui u kakvoj su iveli rudari, jeo istu
hranu i spavao u istovetnoj postelji. Bio je jedan od njihovih. Imao je pravo da im
donosi re boju.
13

Upravitelj kompanije arbona Belik, koja je kontrolisala etiri rudnika u okolini

Vasmea, nije ni izdaleka bio tako krvolona zver kao to je zamiljao Vincent. Istina,
bio je debeljuan, ali je imao ljubazne, saoseajne oi i ponaanje oveka koji i sam
pomalo pati.
- Znam, gospodine Van Gog - ree on, poto je paljivo sasluao Vincentovo
izlaganje o bedi rudara. - To je stara pria. Ti ljudi misle da ih namerno putamo da
umru od gladi kako bismo imali to vei dobitak. Ali, verujte mi, gospodine, to uopte
nije istina. Evo dozvolite da vam pokaem nekoliko grafikona Meunarodnog
rudarskog biroa u Parizu.
On rasprostre veliki grafikon po stolu i pokaza prstom jednu plavu liniju u dnu.
- Pogledajte, gospodine, - ree on - Belgiski rudnici su najsiromaniji na svetu.
Vaenje ugljena je skopano sa takvim tekoama da je gotovo nemogue prodati ga
na tritu uz dobitak. Nai prizvodni trokovi su vii nego u bilo kom rudniku u Evropi,
a nai dobici su najnii! Jer, vidite, mi moramo da prodajemo na ugalj po istoj ceni kao
i oni rudnici koji proizvode uz najnie trokove. Mi smo svakog dana na rubu propasti.
Da li me razumete?
- Mislim da vas razumem.
- Kad bismo platili rudarima dnevno jedan franak vie, nai proizvodni trokovi
bi se popeli iznad trine cene uglja. Morali bismo da obustavimo posao. A onda bi oni
stvarno umrli od gladi.
- Zar ne bi vlasnici mogli da uzimaju malo manji dobitak? Onda bi radnicima
ostalo vie.
Upravitelj tuno odmahnu glavom. - Ne, gospodine. Znate li ko stoji iza rudnika
uglja? Kapital. Kao i iza svake druge industrije. A kapital mora da izvue sebi
nadoknadu, jer e inae otii nekud na drugo mesto. Kompanija Sarbona Belik plaa

danas samo tri procenta dividendi. Kad bi se one snizile za pola procenta, vlasnici bi
povukli svoj novac, A kad bi oni to uradili, nai rudnici bi morali da se zatvore, jer ne
moemo da poslujemo bez kapitala. I opet bi rudari umirali od gladi. Zato, kao to
vidite, gospodine Vincente, nisu vlasnici ni upravitelji krivi za te strane prilike u
Borinahi. Kriv je nepovoljan poloaj okana. A za to bismo, po mom miljenju, morali
da krivimo Boga.
Trebalo je da se Vincent zgrane na takvo bogohuljenje. Ali, nije se zgranuo.
Razmiljao je o onom to mu je upravitelj rekao.
- Ali mogli biste da uinite bar neto u vezi s radnim vremenom. Trinaest asova
dnevno pod zemljom pobie celo selo!
- Ne, gospodine, ne moemo da smanjimo radno vreme jer bi to bilo isto kao kada
bismo im povisili platu. Izbacivali bi manje uglja dnevno za onih pedeset santima, i
razumljivo da bi se naa proizvodna cena po toni poveala.
- Ali ima jedna stvar koja se svakako moe popraviti.
- Sigurno hoete da govorite o opasnim radnim uslovima?
- Da. Mogli biste bar da snizite broj nesrea i pogibija u rudnicima.
Upravitelj strpljivo odmahnu glavom. - Ne, gospodine, ne moemo. Ne moemo da
prodamo nove zalihe na tritu jer su nam dividende suvie niske.I nemamo nimalo
vika dobiti koji bismo uloili u opravke. Ah, gospodine, to je beznadean, opasan krug.
U njemu se vrtim po hiljaditi put.Zbog toga sam se od mirnog, vernog katolika
pretvorio u ogorenog ateistu. Ne mogu da razumem kako je Bog na nebu mogao
namerno da stvori takve uslove i da dri ceo ljudski rod vekovima porobljen u tako
stranoj bedi, bez ijednog aska milosti.
Vincent nije znao ta da kae. Otiao je kui potpuno oamuen.

14

Mesec februar je bio najgori mesec u godini. Kroz dolinu i preko vrhova breuljaka
duvali su ledeni vetrovi, te je bilo prosto nemogue ii ulicama. U rudarskim barakama
je sada terril bio potrebniji vie nego ikada, ali su vetrovi bili tako jaki da ene nisu
mogle da idu do crnog brda da ga sakupljaju. Nisu imale nita osim grubih sukanja,
bluza, pamunih arapa i marama, da ih zatiti od vetra koji je ibao.
Deca su morala danima da ostanu u postelji da se ne bi smrzla. Topla hrana se
uopte nije mogla spraviti jer nije bilo uglja za pe. Kad bi mukarci izali iz vrele
utrobe zemljine, zagnjurili bi se bez ijednog trenutka pripreme u vazduh ija je
temperatura bila ispod nule, i morali bi da se probijaju ka kui kroz snegom pokriveno
polje, dok ih je ibao ledeni vetar. Svakog dana bilo je smrtnih sluajeva od tuberkuloze
i zapaljenja plua. Vincent je toga meseca oitao mnogo molitvi za pokoj due.

Odustao je od pokuaja da ui bledunjavu decu itanju, i provodio je dane na brdu

Markasa, sakupljajui ono malo uglja to je bio u stanju, da bi ga razdelio barakama
gde je beda bila najtea. Tih dana nije morao da razmazuje ugljenu prainu po licu,
stalno je izgledao kao rudar. Stranac koji bi doao u Mali Vasme nazvao bi ga ...jo
jedan od onih garavih".
Sakupio je skoro pola daka terril-a posle vieasovnog veranja gore-dole po
piramidi. Pomodrela koa na rukama bila mu je izgrebana od kamenja pokrivenog
ledom. Kad je bilo blizu etiri asa, on se rei da prestane i da odnese ono to je sakupio
u selo kako bi bar nekoliko ena moglo, da skuva toplu kafu svojim muevima. Stigao
je do kapije Markasa ba kad su rudari poeli da izlaze. Neki su ga poznali i promrmljali
bardan", a ostali su prolazili sa rukama u depovima, zgrbljenih ramena, i pogleda
prikovanog na zemlju.
Poslednji je izaao na kapiju jedan stari koji se od kalja toliko tresao da se jedva
kretao. Kolena su mu klecala, a kad ga je saekao ledeni vetar koji je dolazio sa snegom
pokrivenih polja, posrnuo je kao da ga je neko udario. Zamalo to nije pao licem na led.
Posle nekoliko trenutaka sakupio je snagu i poeo polako da prelazi preko polja,
okreui se ukoso prema vetru. Preko ramena mu je bio prebaen komad sargije, koju
je nabavio u nekoj radnji u Vasmeu. Vincent primeti da je neto odtampano na njoj.
Napregnuvi oi da bi video ta pie, najzad razazna slova: Fragile!*
* (franc.) lomljivo

Poto je ostavio sakupljeni terril u rudarskim barakama, Vincent se vrati u svoju

kolibu i rasprostre sva svoja odela po postelji. Imao je pet koulja, tri para rublja, etiri
para arapa, dva para cipela, dva odela i jedan vojniki injel. On ostavi jednu koulju,
jedne arape i par rublja na postelji. Sve ostalo natrpa u jedan kofer.
Odelo dade onom starcu preko ijih lea je pisalo fragile* Donje rublje i koulje dao
je deci, da im se od toga skroji odelo. arape je razdelio tuberkuloznima koji su morali
da silaze u Markas. Topao kaput dao je jednoj trudnoj eni iji je mu poginuo u
rudniku nekoliko dana ranije, a koja je morala da zauzme njegovo mesto u rudniku
kako bi mogla da prehrani dvoje male dece.
Salon du Bebe bio je zatvoren jer Vincent nije hteo da oduzima terril domaicama.
Osim toga, rudarske porodice su se bojale da e gazei blato ukvasiti noge. Vincent je
odravao kratku slubu u svakoj baraci, obilazei ih jednu za drugom. Vremenom je
otkrio potrebu da se posveti praktinim dunostima - leenju, pranju, ribanju,
spremanju toplih pia i lekova. Najzad je ostavljao Bibliju kod kue jer nije imao
vremena da je otvori. Boja re je postala rasko koju rudari nisu mogli sebi da
dozvole.
U martu je hladnoa malo popustila, ali je ustupila mesto groznici. Vincent je
potroio etrdeset franaka od svoje februarske plate na hranu i lekove za bolesnike,
dok je on sam takorei gladovao. Omravio je zbog slabe ishrane, njegovi nervozni,
brzi pokreti postali su jo upadljiviji. Hladnoa je iscrpla njegovu ivotnu snagu,
obilazio je barake muen groznicom. Oi su mu se pretvorile u dva uarena udubljenja,
a njegova snana glava Van Gogovih kao da je poela da se smanjuje. Obrazi su mu
upali i dobio je podonjake, samo mu je brada ostala vrsta kao i uvek.

Najstarije Dekrikovo dete razbolelo se od tifusa, situacija je postala vrlo teka, s

obzirom na postelje. Bilo ih je dve u kui,roditelji su spavali u jednoj, a troje dece u
drugoj. Ako dvoje male dece ostane u istoj postelji sa dekom, mogu da se zaraze. Ako
im nameste postelju na podu, dobie upalu plua. Kad bi roditelji spavali na podu,
sutradan ne bi bili sposobni za rad. Vincent je smesta shvatio ta treba da uradi.
- Dekrik, - ree on kad se rudar vratio s posla kui - hoete li da mi pomognete jedan
trenutak pre nego to sednete za veeru?
Dekrik je bio umoran i oiljak na glavi ga je jako boleo, ali je bez rei poao za
Vincentom, vukui za sobom svoju oduzetu nogu. Kad su stigli u njegovu kolibu,
Vincent skide jedno ebe s postelje i ree: - Uhvatite jedan kraj, preneemo postelju u
vau kuu, za deka.
Dekrik zakripa zubima. - Imamo troje dece, - ree on - i ako je to boja volja,
moemo da izgubimo jedno. Ali postoji samo jedan gospodin Vincent koji treba da lei
celo selo, i ja mu neu dozvoliti da se ubije!
I on s mukom othrama iz kolibe. Vincent rastavi postelju, natovari je na ramena,
odvue je do Dekrikove kue i ponovo je sastavi. Dekrikovi su ga posmatrali jedui
svoju veeru, koja se sastojala od suvog hleba i kafe.Vincent prenese dete u svoju
postelju i poe da ga neguje.
Docnije te veeri otiao je do Denijevih da ih upita imaju li malo slame koju bi
mogao da odnese u svoju kolibu da na njoj spava. Gospoa Deni se zapanjila kad je ula
ta je uradio.
- Gospodine Vincente, - uzviknu ona - vaa stara soba je jo slobodna. Morate da
se vratite ovamo.
- Vi ste vrlo dobri, gospoo Deni, ali ne mogu.
- Znam, brinete se zbog novca. Ali to nije vano. an Batist i ja dobro zaraujemo.
Vi moete da ivite ovde s nama besplatno, kao brat. Zar nam niste uvek govorili da su
sva boja deca braa?
Vincentu je bilo hladno, strano hladno. Oseao je glad. Bio je u bunilu od groznice,
koju je vukao ve nedeljama. Bio je iznuren od slabe hrane, od potrebe za snom. Muile
su ga i gotovo terale u ludilo mnogobrojne muke i patnje seoskog stanovnitva.
Postelja koja se nalazila na spratu bila je topla, meka i ista. Gospoa Deni e mu dati
hrane da utoli glad koja ga mui u elucu, izleie ga od groznice i napojiti toplim, jakim
piem, sve dok mu ne istera hladnou iz sri kostiju. Drhtao je iznemogao i zamalo to
se nije sruio na crveni pod od cigle. U poslednjem trenutku se trgao.
To je poslednje boje iskuenje. Ako sada popusti, sve to je dotle uradio bie
uzaludno. Zar sada, kad selo najgore mue patnja i nematina, on treba da se povue,
da postane slaba, sramna kukavica i da posegne za udobnou i raskoom prvog
trenutka kada su mu gurnuti pod nos?
- Bog vidi vau doborotu, gospoo Deni, - ree on - i on e vam za to platiti. Ali vi
ne smete da me odvraate od moje dunosti. Ako mi ne naete malo slame, morau da
spavam na podu. Ali, molim vas, ne donosite mi nita drugo, jer neu moi da primim.

Bacio je slamu u jedan ugao kolibe, na vlanu zemlju, i pokrio se tankim ebetom.
Cele noi nije spavao, kad je svanulo, poeo je da kalje, a oi kao da su mu jo dublje
upale u glavu. Groznica se pojaala, i on je bio samo upola svestan svojih pokreta. U
kolibi nije bilo terril-a da naloi vatru, oseao je da ne sme liiti rudare ni aice uglja
koji je sakupio na crnom brdu. Uspeo je da proguta dva-tri zalogaja suvog hleba, i
krenuo je na svoj svakodnevni posao.

15

Mart je polako preao u april, i prilike su se malo poboljale. Vetrovi su prestali,

sunevi zraci su padali malo upravnije, i najzad je zavladala jugovina. Sneg se topio
otkrivajui crna polja, zaule su se eve, a u umama su pupoljci poeli da izbijaju na
starijem drveu. Groznica je iezavala, a poto je vreme bilo sve toplije ene iz sela su
ponovo mogle da se penju na piramide Markasa i sakupljaju terril. Uskoro je po
barakama ponovo buktala prijatna vatra u trbuastim peima, deca su preko dana
mogla da budu van postelje, a Vincent je ponovo otvorio Salon. Celo selo sakupilo se
na prvu slubu. U tunim oima rudara javio se opet lak osmeh.
Dekrik, koji je proglasio sam sebe za zvaninog vatrogasca i vratara Salona,alio se
pored pei, snano eui oiljak na glavi.
Dolaze bolja vremena - povika Vincent likujui sa propovedaonice. - Bog
vas je iskuao i video da ste verni. Najtee nae patnje su prole. Kukuruz e sazreti
u poljima, a sunce e vas grejati dok budete sedeli pred kuom, posle napornog
dnevnog rada. Deca e trati za evama i brati kupine po umama. Podignite oi k
Bogu, jer vas u ivotu ekaju jo dobre stvari. Bog je milostiv. Bog je pravedan. On
e vas nagraditi za vau veru i budnost. Zahvalite mu, jer dolaze bolja vremena.
Dolaze bolja vremena.
Rudari mu toplo zahvalie. Veseli glasovi ispunie sobu, i svako je govorio svome
susedu: - Gospodin Vincent ima pravo. Nae patnje su prole. Dolaze bolja vremena!
Nekoliko dana kasnije Vincent, koji je sa jednom grupom dece sakupljao terril iza
Markasa, primeti kako siune crne prilike bee iz zgrade u kojoj su bile smetene
dizalice i jure po polju u svim pravcima.
ta se desilo? - uzviknu Vincent. - Ne moe jo da bude tri sata. Sunce nije
ak ni na sredini neba.
Desila se nesrea! - povika jedan od starijih deaka. - Video sam ih jednom
kako isto tako bee! Neto se dole slomilo!
Oni pojurie niz crno brdo to su bre mogli, dok im je kamenje cepalo ruke i odelo.
Polje oko Markasa bilo je pokriveno crnim mravima koji su beali traei sklonite.
Kad je Vincent sa decom stigao dole, pravac kretanja se bee promenio, i sada su preko
polja trale porodice rudara, uplaeno urei sa svih strana, ene sa bebama u naruju
i malianima koji su jurili za njima.

Kad je Vincent stigao do kapije, uo je glasove kako uzbueno viu: - Praskavi gas!
Novi rov! Uhvaeni su! Zatrpani su unutra!
ak Verne, koji je morao da lei u postelji za vreme najjae zime, jurio je preko polja
to je bre mogao. Bio je omraveo, a grudi su mu bile jo vie upale. Vincent ga zadra
u prolazu i upita: - ta se to desilo? Kaite mi!
-

Dekrikov rov! Seate li se plaviastih svetiljki? Znao sam da e ih zatrpati!

Koliko ih je? Koliko ih je tamo? Moemo li stii do njih?

Dvanaest udubljenja. Videli ste ih. U svakom po pet ljudi.

Zar ne moemo da ih spasemo?

Ne znam. Smesta u povesti dole grupu dobrovoljaca.

Dozvolite mi da i ja poem s vama. Pustite me da vam pomognem.

Ne. Meni su potrebni iskusni ljudi. - I on otra preko dvorita ka dizalici.

Mala kolica s belim konjem pooe ka kapiji, ista ona kolica koja su prevezla toliko
mrtvih i ranjenih do njihovih domova na padini brda. Rudari koji behu otrali preko
polja poee sada da se vraaju sa svojim porodicama. Neke su ene histerino plakale,
druge su gledale ispred sebe razrogaenih oiju. Deca su vritala, a nadzornici jurili
levo-desno viui iz sveg glasa, organizujui ekipe za spaavanje.
Najednom buka prestade. Mala grupa ljudi izae iz zgrade u kojoj je bila dizalica i
poe polako niz stepenice nosei neto zavijeno u ebad. Jedan trenutak je vladala
reita tiina. A zatim svi poee da viu i plau uglas.
Ko je? Jesu li mrtvi? Jesu li ivi? Za ime boje, recite nam kako se zovu!
Pokaite nam ih! Moj mu je tamo dole! Moja deca! Dva moja deteta su dole u onom
rovu!
Grupa se zaustavi pored malih kolica s belim konjem. Jedan od ljudi progovori: Tri rudara koji su istovarivali ugalj su spaeni. Ali su strano opeeni.
Ko su oni? Tako vam hrista, kaite nam koji su? Pokaite nam ih! Pokaite!
Moje dete je tamo dole! Moje dete, moje dete!
ovek podie arav s izgorelih lica dveju devetogodinjih devojica i jednog
desetogodinjeg deaka. Sve troje bili su bez svesti. Njihove porodice bacie se na njih
plaui i radujui se u isti mah. Poloie tri ebeta na kolica s belim konjem, i povezoe
ih preko polja putem punim rupaga. Vincent i deje porodice trali su pored njih kao
zadihane ivotinje.Iza sebe Vincent je uo naricanje i pla koji su postajali sve jai i jai.
On okrete glavu trei i pogleda iza sebe na dugu liniju terilskih brda na horizontu.
Crni Egipat! - povika on glasno, dajui oduka svom bolu. Crni Egipat, sa
izabranim narodom ponovo podjarmljenim! Oh, Boe, kako si mogao? Kako si
mogao?
Deca su bila toliko izgorela da su lebdela na granici smrti. Koa i kosa bile su im
oprljene na svim izloenim delovima tela. Vincent ue u prvu baraku. Majka je lomila

ruke u oajanju. Vincent svue dete i povika: - Ulja, ulja, brzo! - ena je imala malo ulja
u kui. Vincent namaza rane i povika:
-

Sada zavoje!

ena je stajala buljei u njega, s uasom u oima. Vincent se razljuti i povika: Zavoje! Hoete li da vam dete umre?
Nemamo nita - zajeca ona. - Nemamo ni komadia bele tkanine u kui.
Nismo je imali cele zime!
Dete se pokrete i zajea. Vincent skide kaput i koulju, i zdera potkoulju s tela.
Zatim ponovo obue kaput, a ostalo rublje iscepa na komade, i previ dete od glave do
pete. Onda uze kanticu s uljem i pouri ka drugom detetu. Previ ga isto kao i prvo. Kad
je stigao do treeg, nita ne bee ostalo od koulje i potkoulje. Desetogodinji deak
je bio na samrti. Vincent skide pantalone i vunene gae, pa navue samo pantalone, a
gae isee u zavoje.
Zatim prikupi kaput na gole grudi i potra preko polja prema Markasu. Iz daljine je
uo jaukanje, neprekidan pla ena i majki.
Rudari su stajali oko ograde. Dole je mogla da radi samo po jedna ekipa za
spaavanje. Prilaz strmini bio je uzan. Ljudi su ekali na red. Vincent se obrati jednom
pomoniku nadzornika.
-

Kakvi su izgledi?

Do sada su ve mrtvi.

Zar im ne moemo prii?

Zatrpani su ispod stene.

Koliko e dugo trajati dok ih ne izvuemo?

Nedeljama. Moda i mesecima.

Ali zato? Ali zato?

Toliko nam je bilo potrebno i poslednji put.

Znai, oni su izgubljeni!

Pedeset i sedam ljudi i devojaka!

Zar su svi izgubljeni?

Vie ih nikada neete videti!

Ekipe za spaavanje smenjivale su jedan drugu trideset est sati. ene iji su muevi
i deca bili dole nisu putale da ih odvuku. Ljudi su im govorili da e ih sigurno spasti.
Ali one su znale da ih lau. Rudarske ene koje nisu nikog izgubile donele su im preko
polja vruu kafa i hleb. Ali nesrene ene nisu htele nita ni da taknu. Usred noi
iznesoe u ebetu aka Vernea. Dobio je izliv krvi. Sutradan je umro.

Posle etrdeset osam sati Vincent ubedi gospou Dekrik da se vrati s decom kui.
Dvanaest dana su ekipe dobrovoljaca radile bez prestanka. Ugalj se nije vadio. A poto
se nije vadio ugalj, plate nisu isplaivane. Ono nekoliko franaka uteevine to je bilo
u selu ubrzo je potroeno. Gospoa Deni je i dalje pekla hleb i delila ga na veresiju.
Najzad je iscrpla svoj kapital i morala da zatvori radnju. Kompanija nije priloila nita.
Posle dvanaest dana reeno je ekipama za spaavanje da prekinu rad. Ljudima je
nareeno da se vrate na posao. Mali Vasme nije imao ni santima da se spase umiranja
od gladi.
Rudari objavie trajk.
Stigla je Vincentova aprilska plata. On je otiao u Vasme i kupio hrane za pedeset
franaka. Razdelio je sve porodicama. Selo je ivelo od te hrane est dana. Posle toga
ili su u ume da beru kupine, lie, travu. Ljudi su odlazili da love sve ivo: pacove,
zmije, abe, gutere, make, pse. Sve to je moglo da se stavi u stomak da bi ublailo
nesnosan bol od gladi. Na kraju se nije moglo nai vie nita. Vincent je pisao u Brisel
i traio pomo. Pomo nije stigla. Rudari su morali da gledaju kako im ene i deca
umiru od gladi ispred oiju.
Zamolie Vincenta da odri slubu za pedeset sedam izgubljenih due u rudniku,
za one koji su otili na onaj svet pre njih. Oko stotinu ljudi, ena i dece naguralo se u
Vincentovu malu kolibu. Vincent danima nije jeo nita osim malo kafe. Otkako se
dogodila nesrea Vincent nije jeo gotovo nikakvu vrsto hranu. Bio je suvie slab da
stoji na nogama. Groznica i oajanje ponovo su mu obuzeli srce. Oi su mu se pretvorile
u dve crne takice, a lice mu bee obraslo u prljavu riu bradu. Oko tela bee omotao
sargiju umesto donjeg rublja. Samo jedna svetiljka osvetljavala je kolibu. Visila je na
jednoj slomljenoj gredi, i samo je slabo svetlucala. Vincent je leao na slami u uglu,
oslonivi se na lakat. Svetiljka je bacala fantastine, treperave senke na neotesane
daske i stotinu dua koje su nemo patile.
Vincent poe da govori suvim, grozniavim glasom, a svaka njegova re je
ispunjavala tiinu. Ljudi garava lica, mravi, slomljeni i iscrpani od gladi i poraza,
gledali su u njega kao u Boga. Bog je bio suvie daleko.
Nepoznati, povieni glasovi zaue se napolju, puni negodovanja. Vrata se irom
otvorie ijedan glas povika: - Gospodin Vincent je ovde, gospodo.
Vincent prestade da govori. Stotinu ljudi iz Borinahe okrenu glavu prema vratima.
Dva lepo obuena oveka uoe unutra. Uljana svetiljka se za trenutak rasplamte.
Vincent vide uas i ogorenje na licima stranaca.
Dobrodoli, Veleasni de Jong i Veleasni van den Brink - ree on, ne
diui se. - Drimo slubu za pokoj due pedeset sedam rudara koji su ivi zakopani
u Markasu. Moda biste eleli da kaete neku re utehe ovim ljudima?
Veleasnima je bilo potrebno dugo vremena da povrate mo govora.
Strano! To je prosto strano! - povika de Jong, pljesnuvi se zvuno po
debelom stomaku.
-

ovek bi pomislio da se nalazi u dungli afrikoj! - ree van den Brink.

Sam Bog zna koliko li nam je nakodio.

Bie nam potrebno mnogo godina da vratimo ove ljude opet u

hrianstvo.
De Jong prekrsti ruke preko debelog stomaka i uzviknu: - Rekao sam vam,
prvobitno, da mu ne dajete nametenje.
Znam... ali Pitersen... ko bi ikada ovako neto mogao i da sanja? Taj ovek
je sasvim lud!
-

Uvek sam sumnjao da je lud. Nikada mu nisam verovao.

Veleasni su govorili brzo,odlinim francuskim jezikom, te stanovnici Borinahe

nisu mogli razumeti nijednu re. Vincent je bio suvie slab i bolestan da bi mogao da
shvati svu vanost onoga to su rekli.
De Jong prokri stomakom sebi put kroz gomilu i ree Vincentu tiho ali besno: Poaljite kui ove prljave pse!
-

Ali sluba! Nismo zavrili...

Ne brinite za slubu. Poaljite ih kui.

Rudari tiho izaoe jedan za drugim, ne shvatajui ta se dogaa. Dva svetenika se

okretoe Vincentu. - ta ste, zaboga, napravili od sebe? ta to znai drati slubu u
ovakvoj rupi? Kakvu to novu vrstu varvarskog kulta uvodite? Zar nemate oseanja za
pristojnost, za prikladnost? Je li ovo ponaanje dostojno jednog hrianskog
svetenika? Jeste li sasvim ludi kad se tako ponaate? elite li da osramotite nau
crkvu?
Veleasni de Jong zauta za trenutak, posmatrajui prostu, prljavu baraku, slamnu
postelju na kojoj je leao Vincent,sargiju koju bee obmotao oko tela, duboko upale,
grozniave oi.
Srea je za crkvu, gospodine Van Gog, - ree on - to smo vas naimenovali
samo privremeno.Moete smatrati da je to naimenovanje sada povueno. Vie van
nikada nee biti dozvoljeno da nam sluite. Nalazim da je vae ponaanje gadno i
neasno. Vie neete primati platu, i poslaemo odmah drugog oveka da zauzme
vae mesto. Da nisam toliko milostiv da vas smatram ludim, nazvao bih vas
najgorim neprijateljem hrianstva koga je belgiska evangelistika crkva ikada
imala!
Zavlada duga tiina. - No, gospodine Van Gog, zar nemate nita da kaete u svoju
odbranu?
Vincent se seti onog dana u Briselu kad su odbili da mu dadu slubu. Sada nije
mogao nita ak ni da oseti, a kamoli da govori.
Bolje da idemo, Brate de Jong - ree Veleasni van den Brink posle kraeg
vremena. - Ovde nita ne moemo uiniti. Njegov sluaj je sasvim beznadean. Ako
ne budemo mogli da naemo neki dobar hotel u Vasmeu, moraemo noas da se
vratimo u Mons.

16

Sutradan ujutro grupa starijih rudara doe k Vincentu. - Gospodine, - rekoe oni, sada kada je Verne umro, vi ste jedini ovek kome moemo verovati. Morate nam rei
ta da radimo. Ne bismo hteli da pomremo od gladi ako ba ne moramo. Moda ete vi
moi da ih" nagovorite da udovolje naim eljama. Poto budete razgovarali s njima,
ako nam kaete da se vratimo na posao, mi emo se vratiti. A ako nam kaete da
umremo od gladi, i to emo uiniti. Sluaemo vas, gospodine Van Gog, i nikoga drugog.
U kancelarijama kompanije arbona Belik vladala je mrtvaka atmosfera.
Upravniku je bilo milo to je Vincent doao i ljubazno ga je sasluao.
- Znamo, gospodine Vincente, - ree on - da su rudari ogoreni to nismo buili do
unesreenih. Ali kakvu bismo imali korist od toga? Kompanija je odluila da ne otvori
ponovo taj rov, ne isplauje se. Morali bismo kopati moda mesec dana, a kakav bi bio
rezultat? Samo bismo preneli ljude iz jednog groba u drugi.
- A ta emo sa ivima? Moete li neto uiniti da poboljate uslove tamo dole?
Moraju li oni da rade celog ivota gledajui svakog dana u oi sigurnoj smrti?
- Da, gospodine, moraju. Oni to moraju.Kompanija nema kapitala da ga uloi u
razne ureaje za sigurnost. Rudari e na kraju izgubiti bitku, ne mogu je dobiti jer su
protiv njih gvozdeni ekonomski zakoni. A to je najgore, ako se ne vrate na posao za
nedelju dana, Markas e morati da se zatvori. A onda sam Bog zna ta e se s njima
dogoditi.
Vincent je iao vijugavim putem prema Malom Vasmeu, pobeen. Moda Bog zna,"
govorio je gorko sam sebi, ,,a moda i ne zna".
Bilo je potpuno jasno da on rudarima vie ne moe pomoi.Morae da im kae da
se vrate na posao od trinaest asova dnevno u trone rovove, da rade za onoliko hrane
koliko im je potrebno da ne umru od gladi, da rade posao na kome polovinu od njih
eka iznenadna smrt, a drugu polovinu spor smrtonosan kaalj. Nije uspeo da im
pomogne ni na koji nain.ak ni Bog im ne moe pomoi. Doao je u Borinahu da im
unese boju re u srca, ali ta je jo mogao da im kae kad se sam uverio da veni
neprijatelji rudara nisu vlasnici, nego lino Svemogui?
Onog trenutka kad bude rekao rudarima da se vrate na posao, da ponovo otponu
svoje robovanje, on im vie nee biti ni od kakve koristi. Nikada vie ne bi mogao da
odri propoved - ak i kada bi mu Odbor dozvolio jer kakvu su korist imali sada od
Jevanelja? Bog se ogluio o molbe rudara i Vincent nije mogao da ga umilostivi.
A onda je shvatio neto to je ve odavno znao.Sve te prie o Bogu bile su detinjasto
zavaravanje: oajnike lai koje apue uplaen, usamljen smrtnik sam sebi u tamnoj,
hladnoj, veitoj noi. Nema Boga. Da, prostonaprosto, nema Boga. Postoji samo haos,
bedan, patniki, okrutan, besciljan, slep, beskonaan haos.

17

Rudari se vratie na posao.Teodorus Van Gog, koji je uo od Odbora ta se dogodilo,

napisao je Vincentu pismo, prikljuujui novac, u kome ga zove da se vrati u Eten.
Umesto toga, Vincent se vrati Denijevima. Oprostio se od Salona, skinuo sve svoje
reprodukcije sa zidova i obesio ih ponovo u svoju sobu na mansardi.
Opet je propao. Dolo je vreme da pone ispoetka. Ali nije imalo im da se pone.
Bio je bez slube, bez novaca, bez zdravlja, bez snage, bez ideja, bez oduevljenja, bez
elja, bez ambicija, bez ideala, a - to je bilo najgore od svega - bez oslonca u ivotu.
Bilo mu je dvadeset est godina, pet puta je propao, i nije imao odvanosti da pone
ispoetka.
Pogleda se u ogledalo. Lice mu je pokrivala kovrdava ria brada. Kosa mu se bee
proredila, pune sone usne istanjile su se u tanku liniju, a oi mu behu upale nekud
duboko u tamne duplje. Cela linost koja je nekada bila Vincent Van Gog kao da se
zgrila, ohladila, nekako umrla sama u sebi.
Pozajmio je malo sapuna od gospoe Deni i izribao se od glave do pete, stojei u
lavoru vode. Pogledao je neto to je ranije bilo krupno, snano telo, i video da je
sadamravo i slabo. Obrijao se briljivo i uredno, udei se otkuda su se na njegovom
licu tako iznenada pojavile sve te udne kosti. Oeljao se kao to se eljao ranije, prvi
put posle mnogo meseci. Gospoa Deni mu donese koulju i gae svoga mua. On se
obue i sie u prijatnu kuhinju. Sede da veera sa Denijevima, prvi put posle one
katastrofe u rudniku okusio je kuvanu hranu. Izgledalo mu je udno to se uopte mui
da jede. Hrana mu je u ustima imala ukus tople drvene kae.
Iako nije kazao rudarima da mu je zabranjeno da dri propovedi, oni to nisu od
njega ni traili, niti su, kako izgleda, marili za slubu boju. Vincent je retko kada
razgovarao s njima. Retko je uopte razgovarao bilo s kim. Razmenjao bi samo bonjour
u prolazu. Nije vie nikada preao prag njihovih baraka, niti se meao u njihov
svakodnevni ivot ili misli.
Zahvaljujui nekom dubokom razumevanju i preutnom sporazumu, rudari su
izbegavali da govore o njemu. Primili su njegovo rezervisano dranje, ali ga nikada
nisu osuivali zbog te promene. Bez rei su se razumeli. I ivot je tekao dalje u
Borinahi.
Jedno pisamce od kue obavestilo ga je da je iznenada umro mu Kej Vos. Vincent
je bio toliko iscrpen uzbuenjima da je prosto tu injenicu gurnuo u neki udaljeni ugao
svog mozga.
Nedelje su prolazile. Vincent nije radio nita drugo osim to je jeo, spavao i sedeo
zamiljen. Groznica je polako naputala njegovo telo. Snaga mu se vraala, i poeo je
da se goji. Ali oi su mu bile kao dva staklena otvora na mrtvakom sanduku u kome
lei le. Dolo je leto, crna polja, dimnjaci i terril blistali su na suncu. Vincent je etao
poljima. Nije etao radi kretanja ili zabave. Nije znao ak ni kuda ide ili pored ega
prolazi. etao je jer je bio umoran od leanja, sedenja, stajanja. A kad bi se umorio od
etanja, opet bi seo, legao ili stajao.

Ubrzo poto je potroio sav novac, primio je pismo od svoga brata Tea iz Pariza, u
kome ga moli da ne trai vreme u Borinahi, nego da upotrebi priloeni novac za neto
odreeno i da nekako uredi svoj ivot. Vincent predade novac gospoi Deni. On nije
ostao u Borinahi zato to mu se tu svialo, sedeo je tu zato to nije bilo mesta kuda bi
iao, i trebalo bi usto da uloi mnogo napora da nekud stigne.
Ve je bio izgubio Boga i sebe. A sada je izgubio i najvaniju stvar na svetu, jedinog
oveka koji ga je spontano voleo, i koji ga je razumevao onako kao to se on nadao da
e ga razumeti. Teo je napustio svoga brata. Preko cele zime pisao je, jedanput ili
dvaput nedeljno, duga, vesela, zanimljiva pisma puna ljubavi. Sada su pisma sasvim
prestala da stiu.I Teo je izgubio veru, napustila ga je nada. Tako je Vincent bio sam,
sasvim sam, ak i bez svoga Stvoritelja, mrtvac koji je etao kroz naputeni svet udei
se zato je jo iv.

18

Leto je prelo u jesen. Zajedno sa umiranjem oskudne vegetacije neto je oivelo u

Vincentu. Jo nije mogao da posmatra svoj sopstveni ivot, pa se zato okrenuo ivotu
drugih. Vratio se knjigama. itanje je za njega oduvek bilo najlepa i najtrajnija zabava,
a sad je u priama o pobedama i porazima, patnjama i radostima drugih ljudi nalazio
zaklona od pomisli na sopstveni poraz, koja ga je stalno progonila.
Kad je vreme dozvoljavalo, odlazio je u polje i itao po ceo dan, kada je padala kia,
on bi ili leao na postelji ispod krova ili naslonio stolicu uza zid u Denijevoj kuhinji i
sedeo tamo satima, zaokupljen mislima. Nedelje su prolazile, a on je gutao prie o
ivotima hiljadu obinih ljudi, kao to je bio i on sam, koji su se borili, ponekad
uspevali, a najee propadali, i kroz njih je polako ugledao sebe. Misao koja mu je
prolazila kroz glavu: Ja sam propao. Ja sam propao. Ja sam propao", ustupila je mesto
drugoj: ta bi trebalo da pokuam sada? Za ta sam najsposobniji? Gde je moje pravo
mesto u svetu?" U svakoj knjizi koju je itao traio je neto to bi moda dalo njegovom
ivotu nov pravac.
U pismima koja su dolazila od kue njegov ivot je nazivan shoquant*, otac je tvrdio
da on kri sve pristojne drutvene obiaje vodei ivot besposliara.Kada namerava
da se zaposli, da izdrava sam sebe, da postane koristan lan drutva i da doprinese
svoj udeo u optem delu oveanstva?
* (franc.) neprilian, nepristojan

Vincent je i sam eleo da zna odgovor na ta pitanja.

Najzad se zasitio itanja i vie nije mogao ni da dotakne neku knjigu.Za vreme prvih
nedelja posle sloma bio je isuvie otupeo i bolestan da bi ma ta osetio. Kasnije se bacio
na literaturu da bi uguio oseanja, i u tome je uspeo. Sada je gotovo sasvim ozdravio,
a poplava duevnih patnji koja se u njemu mesecima nagomilavala grunula je kao
estoka bujica i preplavila ga bedom i oajanjem. Izgledalo je da mu perspektive koje
je stvorio sebi u mati nisu nita pomogle.

Doao je do dna ivota, i bio je svestan toga.

Oseao je da u njemu ima neeg dobrog, da nije budala i rasipnik, i da moe neto
malo da doprinese svetu. Ali u emu je taj doprinos? Nije bio stvoren da vodi poslove,
a pokuao je ve sve za ta je pomislio da ima naklonosti. Da li mu je sueno da uvek
pati i da nikada ne uspe? Da li je ivot za njega zaista proao?
Pitanja su se postavljala, ne donosei odgovora. I tako su dani prolazili, a zima se
pribliavala. Otac je postao ogoren i prestao da alje novac,Vincent je morao da se
hrani kod Denijevih i da se zadovoljava smanjenim obrocima. Zatim je Teo osetio griu
savesti i poslao neto para preko Etena. Vremenom je Teo izgubio strpljenje, a njegov
je otac jo jedanput osetio roditeljsku odgovornost.U meuvremenu Vincent je
uspevao da jede otprilike svaki drugi dan.
Jednog vedrog novembarskog dana Vincent je lutao po Markasu praznih ruku,
praznih misli, i seo na zarao, gvozdeni toak ispred zida. Jedan stari rudar izaao je
na kapiju, sa crnom kapom navuenom na oi, oputenih ramena, sa rukama u
depovima, i ispalih kolena. Neto na tom oveku, to zapravo ni sam nije mogao sebi
da objasni, privukli je Vincenta. Nemarno, bez naroitog interesovanja, on gurnu ruku
u dep, izvadi komadi olovke i pismo od kue, i na poleini koverte brzo napravi skicu
male prilike koja se vukla preko crnog polja.
Vincent otvori oevo pismo i vide da je ispisana samo jedna strana.Posle nekoliko
trenutaka jo jedan rudar izae na kapiju, neki sedamnaestogodinji mladi. Drao se
uspravnije, ivlje, i ramena su mu bila veselo uzdignuta dok je iao du visokog
kamenog zida Markasa prema eleznikoj pruzi. Vincent je imao na raspoloenju
nekoliko minuta da ga skicira, pre nego to je iezao.

19

Kod Denijevih je Vincent naao nekoliko istih listova bele hartije i debelu olovku.
Spustio je na sto svoje dve skice raene na brzinu i poeo da ih kopira. Ruka mu je bila
nespretna i kruta, nije mogao da prenese na hartiju liniju koju je zamislio.
Upotrebljavao je gumu za brisanje mnogo vie nego olovku, ali je uporno nastavljao da
ostvaruje svoje figure. Bio je tako zanesen da nije ni primetio kada se tama uvukla u
sobu. Trgao se kada je gospoa Deni zakucala na vrata.
- Gospodine Vincente, - zvala ga je ona- veera je na stolu.
- Veera! - povika Vincent. - Ali, ne moe da bude ve tako kasno.
Za stolom je brbljao veselo sa Denijevima, dok mu je u oima svetlucao neki slabi
sjaj. Denijevi su se znaajno pogledali. Posle lake veere Vincent se izvinio i odmah
otiao u svoju sobu. Zapalio je malu svetiljku i okaio skice na zid, stojei to je dalje
mogao od njih kako bi dobio perspektivu.
Rave su", ree sam sebi sa udnim odmehom, vrlo rave. Ali u moda sutra biti
u stanju da napravim neto bolje".

On lee u postelju, stavi karbidnu svetiljku na pod pored sebe. Piljio je u svoje dve
skice ne razmiljajui ni o emu naroitom, zatim mu pogled pree na ostale
reprodukcije koje su visile na zidu. Prvi put ih je stvarno video od onoga dana, pre
sedam meseci, kad ih je skinuo sa zida u Salonu. Odjednom je shvatio da je bolestan od
enje za svetom slika. Bilo je nekada vreme kada je znao koje Rembrant, koje Mile, il
Dipre, Delakroa,Mares. Setio se svih onih divnih reprodukcija koje je imao s vremena
na vreme, litografija i bakroreza koje je slao Teu i roditeljima. Setio se svih onih divnih
slika koje je video po muzejima u Londonu i Amsterdamu, i tako u razmiljanju
prestade da se osea bednim, i pade u dubok, miran san.Svetiljka zatrepta, zaplamte
plaviastim plamenom i ugasi se.
Sutradan ujutru probudio se u pola tri, sasvim odmoran. ivo je skoio iz postelje,
obukao se, uzeo veliku olovku i hartiju za pisanje, pronaao komad tanke daske u
pekari, i uputio se prema Markasu. Seo je u mraku na onaj isti zarali gvozdeni toak,
ekajui rudare da ponu da dolaze. Skicirao ih je brzo i ovla, jer je samo eleo da
nabaci prve utiske o svakoj linosti. Posle jednog sata, kad su svi rudari sili, imao je
pet figura bez lica. Vratio se brzo preko polja, poneo olju kafe u svoju sobu, i kad se
najzad razdanilo, poeo da kopira skice. Pokuao je da prenese sve one male udne
detalje njihovih pojava koje je tako dobro znao, ali koje nije mogao da uhvati u mraku,
dok su modeli prolazili pored njega.
Njegova anatomija bila je sasvim pogrena, proporcije groteskne,a crtei tako
udni da su izgledali smeni. Pa ipak su figure liile na stanovnike Borinahe i mogle su
se poznati na prvi pogled. Vincent pocepa skice smejui se sopstvenoj nespretnosti.
Zatim sede na ivicu postelje, prekoputa Alebeovog crtea koji je prikazivao jednu malu
staricu kako nosi toplu vodu i ugalj vetrovitom ulicom, i pokua da ga kopira. Uspeo je
da nacrta enu, ali nije uspeo da je uskladi ni s ulicom, ni sa kuama u pozadini. On
zguva hartiju, baci je u ugao i sede na stolicu ispred Bosbomove studije jednog
usamljenog drveta koje se ocrtavalo prema oblanom nebu. Sve je izgledalo tako
jednostavno, jedno jedino drvo, malo zemlje, i oblaci pri vrhu. Ali je kod Bosboma
kombinacija tame i svetlosti bila precizna i savrena i Vincent je shvatio da je uvek ba
u najjednostavnijem umetnikom delu izbaeno sve ono to je nevano, i da je zbog
toga ono najtee za kopiranje.
Jutro je neopaeno proteklo. Kad je Vincent iskoristio poslednji komad hartije,
pretraio je vrlo paljivo svu svoju imovinu da bi video koliko ima para. Naao je dva
franka, i uveren da e za to moi da kupi u Monsu dobru hartiju, a moda ak i komad
ugljena, krenuo je na put od dvanaest kilometara. Dok je silazio niz breuljak izmeu
Malog Vasmea i Vasmea ugledao je nekoliko rudarskih ena koje su stajale pred
vratima. Dodao je srdano Kako ste?" svom uobiajenom automatskom bonjour". U
Patirau, malom gradu na pola puta za Mons, primetio je jednu lepu devojku iza
pekarskog izloga. Uao je da kupi zemiku za pet santima, samo da bi je pogledao.
Svetlozelene senke leale su na poljima izmeu Patiraa i Kiesmesa, posle obilnih
kia. Vincent odlui da e ponovo doi tu da ih skicira im bude uspeo da nabavi zelenu
olovku.U Monsu je naao blok ute glatke hartije, malo ugljena ijednu debelu olovku.
Sanduk pun reprodukcija stajao je pred radnjom.Vincent je satima preturao po njima
iako je znao da ne moe nita da kupi. Vlasnik mu se pridrui, i oni su komentarisali
crte za crteom, kao dva prijatelja koji etaju kroz muzej.

Moram da se izvinim to nemam novca da kupim neku od vaih slika ree Vincent, poto su proveli dugo vremena u razgledanju.
Vlasnik podie ruke i slee ramenima na reiti galski nain, odgovori:
-

Ne mari, gospodine, doite i drugi put iako nemate novaca.

Vincent je preao dvanaest kilometara do kue laganim korakom. Sunce je zalazilo

na horizontu, na kome su se ocrtavale piramide, i bojilo nenom narandastom bojom
ivice oblaka koji su plovili po nebu. Vincent primeti kako male kamene seoske kue
lie na prirodni bakrorez, i kako zelene livade mirno lee ispod njega kada se popeo
na vrh brda. Oseao se srenim, i udio se zato.
Sutradan ujutru otiao je do terril-a iza Markasa i skicirao devojke i ene koje su
sagnute iskopavale komade crnog zlata iz padine brda. Posle ruka on ree: - Molim
vas, ostanite trenutak za stolom, gospodine i gospoo Deni. Hou neto da uradim.
On odjuri u svoju sobi, vrati se s blokom za skiciranje i ugljenom, i na brzinu nabaca
slike svojih prijatelja na hartiju. Gospoa Deni prie i pogleda preko njegovog ramena,
uzviknuvi: - Gospodine Vincente, pa vi ste umetnik!
Vincent se zbuni. - Ne, - ree on - samo se zabavljam.
- Ali ovo je lepo - ree gospoa Deni. - Izgleda skoro kao ja.
- Skoro, - nasmeja se Vincent - ali ne sasvim.
Nije pisao kui nita o tome jer je znao da bi oni rekli, i to s pravom:
,,Oh, opet neki Vincentov kapric. Kad li e se smiriti i poeti da radi neto korisno?"
Osim toga to zanimanje imalo je jednu udnu, specijalnu karakteristiku: bilo je
njegovo i niije vie. Nije bio u stanju da govori ili pie o svojim crteima. Oseao je u
vezi s njima neku uzdrljivost kakvu ranije nikada nije oseao, nije podnosio tue
poglede na svojim radovima. Oni su bili za njega, na neki udan i nejasan nain, sveti,
iako su moda bili amaterski do najsitnijih detalja.
Ponovo je ulazio u barake rudara, ali je ovog puta nosio hartiju za crtanje i olovku
umesto Biblije. Rudari su bili sreni to ga opet vide. Skicirao je decu koja se igraju na
podu, ene nagnute nad okruglim peima, porodicu za veerom, posle dnevnog rada.
Crtao je Markas sa njegovim visokim dimnjacima,crna polja, borove ume nad
jarugom, seljake koji oru u okolini Patiraa. Kada je vreme bilo ravo, ostajao je u sobi,
kopirajui slike sa zida i grube skice koje je izradio dan ranije. Kad bi uvee legao u
postelju, oseao bi da jedna ili dve stvari koje je toga dana izradio moda i nisu tako
loe. Kada bi se probudio idueg jutra, uvideo bi da se spavanjem oslobodio
zanesenosti stvaralakog napora i da su mu crtei svi ravi, vrlo ravi. Bacio ih je bez
grie savesti.
Uutkao je u sebi svirepi bol, i bio je srean to vie ne misli na svoju nesreu. Znao
je da bi trebalo da se stidi to i dalje prima novac od oca i brata i to ne pokuava da se
sam izdrava, ali izgledalo je da to nije vano,i on je nastavljao da crta.

Posle nekoliko nedelja, kad je mnogo puta prekopirao sve crtee, shvatio je da, ako
eli da napreduje, mora to vie da kopira, i to slike majstora.
Uprkos injenici da mu Teo nije pisao godinu dana, sakrio je svoj ponos pod gomilu
loih crtea i napisao pismo bratu.
Dragi Teo,
Ako se ne varam, trebalo bi da jo ima slike 'Poljski radovi' od Milea. Da li bi bio tako
dobar da mi ih pozajmi na neko vreme i da mi ih poalje potom?
Moram da ti kaem da kopiram velike crtee po Bosbomu i Alebeu. Epa, kad bi ih
video, moda ne bi bio sasvim nezadovoljan.
Poalji mi to god moe i ne brini za mene. Ako samo budem mogao da nastavim da
radim, to e me nekako povratiti.
Piem ti zauzet crtanjem, i urim da se vratim poslu, zato laku no, I molim te poalji
mi reprodukcije to pre moe. U mislima ti srdano steem ruku, Vincent".
Polako je poela da ga obuzima neka nova glad, elja da razgovara o svojim delima
sa nekim pravim umetnikom, i da tano pronae gde je u pravu, a gde nije. Znao je da
su mu crtei ravi, ali bili su mu suvie bliski da bi video zato je to tako. Bile su
potrebne neumoljive oi nekoga stranca koji nije zaslepljen stvaralakim ponosom
roditelja.
Kome bi mogao da ode?Ta glad bila je jaa od one koja ga je muila prole zime, kad
je danima iveo na suvom hlebu. Prosto je morao znati i osetiti da na svetu ima drugih
umetnika, ljudi istih kao on, pred kojima su stajali isti tehniki problemi, koji su mislili
na isti nain kao i on, ljudi koji bi opravdali njegove napore pokazujui sa svoje strane
ozbiljnu zainteresovanost za osnovne slikarske vetine. Bilo je i takvih ljudi na svetu,
seao se on, ljudi kao Mares i Mov, koji su ceo ivot posvetili slikanju. To je ovde u
Borinahi izgledalo gotovo neverovatno.
Jednog kiovitog popodneva, dok je kopirao crtee u svojoj sobi, sinu mu pred
oima slika Veleasnog Pitersena kako stoji u svom studiju u Briselu i govori: Ali
nemojte to da kaete mojim kolegama!"Shvatio je da je najzad naao pravog oveka.
Pregledao je svoje originalne skice, odabrao skicu jednog rudara, jedne ene nagnute
nad ovalnom pei i staricu koja skuplja terril. I krenuo je u Brisel.
Imao je u depu samo neto malo vie od tri franka, te nije mogao da ide vozom.
Razdaljina peice iznosila je nekih osamdeset kilometara. Vincent je peaio to
popodne, celu no, i vei deo idueg dana, te je stigao na tridesetak kilometara od
Brisela. Nastavio bi put i dalje, ali su mu se tanke cipele pocepale, i prsti mu propali
kroz njih. Kaput koji je cele prethodne zime nosio u Malom Vasmeu bio je pun praine,
a poto nije bio poneo sobom ak ni ealj, ni koulju da presvue, idueg jutra mogao
je samo da ispljuska lice hladnom vodom.
Stavio je karton u cipele i nastavio put rano ujutru. Koa je poela da ga see na
mestu gde su mu prsti virili napolje, uskoro mu je noga bila sva krvava. Karton se
iscepao, namesto njega pojavili su se vodeni plikovi, koji su se pretvorili u krvave
plikove, a onda provalili.Bio je gladan, edan, umoran, ali je bio srean kao to samo
ovek moe da bude.

On je stvarno iao da se sastane i razgovara sa jednim umetnikom!

Stigao je u predgrae Brisela to poslepodne, bez prebijene pare u depu. Seao se
tano gde Pitersen stanuje i iao je brzo ulicama. Ljudi su mu se sklanjali s puta dok je
prolazio, a zatim se osvrtali za njim, maui glavom.Vincent ih nije ak ni primeivao,
ve je urio svojim putem onoliko brzo koliko su mu to dozvoljavale ozleene noge.
Mlada erka Veleasnog otvorila mu je vrata.Bacila je uasnut pogled na
Vincentovo prljavo, znojavo lice, njegovu neoeljanu, zamrenu kosu, prljav kaput,
blatnjave pantalone i crne, krvave noge, i pobegla vriei.Veleasni Pitersen je doao
na vrata, piljio u Vincenta nekoliko trenutaka ne poznavi ga, a zatim se srdano
nasmejao.
- No, Vincente, sine moj, - uzviknu on - milo mi je to vas ponovo vidim. Uite
samo, uite.
On odvede Vincenta u radnu sobu i privue mu jednu udobnu stolicu. Sada, kada je
postigao svoj cilj, konopac volje pue u Vincentu, i on najednom oseti onih osamdeset
kilometara koje je preao posrui za poslednja dva dana, jedui samo hleb i malo sira.
Miii na leima mu popustie, ramena se opustie, i on oseti da mu je vrlo teko da
die.
- Jedan moj prijatelj tu u blizini ima praznu sobu, Vincente ree Pitersen. Sigurno biste hteli da se oistite i odmorite posle putovanja?
- Hou. Nisam ni znao da sam tako umoran.
Veleasni stavi eir na glavu i poe ulicom sa Vincentom, svestan da susedi pilje u
njih. - Verovatno ete noas hteti da spavate, - ree on ali ete zato sutra sigurno doi
u dvanaest na ruak? Imamo o mnogo emu da razgovaramo.
Vincent se izriba u limenom lavoru, i mada je bilo tek est sati, lee da spava se
praznim stomakom. Nije otvorio oi sve do deset sati idueg jutra, a i onda se probudio
samo zato to je glad u njemu udarala kao po nekom nakovnju. ovek od koga je
Veleasni Pitersen iznajmio sobu pozajmi Vincentu brija, ealj, etku za odelo, ovaj
uini sve to je mogao da izgleda uredan, urediti se moglo sve osim cipela.
Vincent je bio mrtav gladan, i dok je Pitersen bezbrino askao o najnovijim
dogaajima u Briselu, on je gutao hranu bez stida. Posle ruka obojica preoe u radnu
sobu.
- Oh, - ree Vincent - dosta ste radili, zar ne? Ovo su sve nove skice na zidovima?
- Da - odgovori Pitersen. - Poinjem mnogo vie da uivam u slikanju nego u
propovedanju.
Vincent smeei se ree: - A da li vas ponekad pee savest to oduzimate toliko
vremena od svog pravog posla?
Pitersen se nasmeja i ree: - Znate li onu anegdotu o Rubensu? On je bio holandski
ambasador u paniji i obino je provodio poslepodne u dvorskoj bati, za svojim
nogarima. Jednog dana jedan bezbrian panski dvoranin proe tuda i dobaci:

- Vidim da se diplomata ponekad zabavlja i slikanjem - na ta Rubens odgovori: Ne, slikar se ponekad zabavlja diplomacijom.
Pitersen i Vincent izmenjae osmeh pun razumevanja. Vincent otvori svoj paket. -I
ja sam neto malo skicirao, - ree on - i doneo sam vam tri slike da ih vidite. Moda
biste hteli da mi kaete ta mislite o njima.
Pitersen se tre, jer je znao da kritikovanje poetnikih radova nije zahvalan posao.
Ipak postavi tri studije na nogare i odmae se od njih, posmatrajui ih. Vincent
najednom vide svoje crtee oima svoga prijatelja, on shvati da su potpuno amaterski.
- Moj prvi utisak - ree Veleasni posle izvesnog vremena - jeste da vi verovatno
radite stojei vrlo blizu modela. Je li tako?
- Da, moram. Najvie mojih modela izraeno je u prepunim rudarskim barakama.
- Aha! To objanjava zato na njima nema perspektive. Zar ne moete da naete
neko mesto gde biste mogli da stojite malo dalje od modela? Videli biste mnogo jasnije,
u to sam siguran.
- Ima nekoliko dosta velikih rudarskih baraka. Mogao bih jednu da iznajmim vrlo
jeftino i da je namestim kao atelje.
- To je divna ideja. - Pitersen je utao neko vreme, a onda ree s naporom: - Jeste
li ikada studirali crtanje? Da li skicirate lica na kvadratnoj hartiji? Da li uzimate
razmeru?
Vincent pocrvene. - Ne znam kako se rade te stvari - ree on. - Znate, ja nikada
nisam imao nijedan as crtanja. Smatrao sam da prosto treba krenuti i crtati.
- A, ne - ree Pitersen tuno. - Najpre morate nauiti osnovnu tehniku, a crtanje
polako dolazi posle toga. Evo, pokazau vam ta ne valja na ovoj eni.
On uze lenjir, podeli glavu i trup u kvadrate, pokaza Vincentu kako su mu rave
proporcije, a onda nastavi da rekonstruie glavu, objanjavajui mu pritom sve po
redu. Posle gotovo pola sata rada on stupi korak unazad, pogleda skicu i ree: - Eto,
mislim da je sada ova figura nacrtana pravilno.
Vincent stade kraj njega, u suprotan kraj sobe, i pogleda sliku. Bez sumnje, ena je
sada bila nacrtana savreno proporcionalno. Ali to vie nije bila rudarska ena, nije
vie bila iz Borinahe i nije sakupljala ugalj na padini svog terril-a. Bila je to ma koja
savreno nacrtana ena na svetu, nagnuta nad neim. Ne rekavi ni rei, Vincent se
vrati nogarima, stavi pored rekonstruisanog crtea figuru ene nagnute nad pei,
ponovo stade kraj Pitersena.
- Hm - ree Veleasni Pitersen. - Da, vidim ta mislite. Dao sam joj proporcije, ali
sam joj oduzeo osobenost.
Stajali su dugo vremena posmatrajui nogare.Pitersen ree kao protiv volje: Znate, Vincente, ta ena to se sagnula nad pe nije tako rava. Nije nimalo rava. Crte
je straan, kombinacija svetlosti i senke je pogrena, a lice ene je uasno. U stvari, ona
uopte i nema lica. Ali u tom crteu ima neega. Uhvatili ste neto to ja ne mogu. te
je to, Vincente?

- Ja zaista ne znam. Prosto sam je naslikao onako kako sam je video.

Ovoga puta Pitersen prie brzo nogarima. On baci u korpu za otpatke skicu koju je
popravio, rekavi: - Ne ljutite se, zar ne? Ionako sam je upropastio - i namesti drugu
enu samu na nogare. Zatim se vrati do Vincenta, i obojica sedoe. Veleasni nekoliko
puta zausti da kae neto, ali mu rei nikako nisu dolazile. Na kraju ree: - Mrzim to
to moram da priznam,Vincente, ali mi se zbilja ini da mi se ta ena svia. U poetku
sam smatrao da je strana, ali ima neega u njoj to osvoji oveka.
- Zato mrzite da to priznate? - upita Vincent.
- Zato to ne bi trebalo da mi se svia. Cela stvar je pogrena, strahovito pogrena!
U svakom poetnom razredu neke slikarske kole morali biste ovo da pocepate i da
ponete sve ispoetka. A ipak neto na njoj nekako utie na mene. ak bih mogao da
se zakunem da sam tu enu ve negde video.
- Moda ste je videli u Borinahi - ree Vincent naivno.
Pitersen ga brzo pogleda da vidi da li se sluajno pravi duhovit,a onda ree: - Mislim
da ste u pravu. Ona nema lica i ona nije nikakva odreena osoba. Ona kao da je skup
svih rudarskih ena u Borinahi. To neto to ste vi uhvatili, to je duh rudarske ene,
Vincente, a to je hiljadu puta vanije od bilo kog pravilnog crtea. Da, svia mi se vaa
ena. Ona mi neto neposredno govori.
Vincent je drhtao, ali se bojao da progovori. Pitersen je bio umetnik pun iskustva,
profesionalac, ako on zatrai crte, ako mu se zaista toliko svia da... - Moete li da je
se liite, Vincente? Voleo bih da je obesim kod sebe na zid. Mislim da bismo ona i ja
mogli postati odlini prijatelji.

20

Kad je Vincent odluio da je bolje da se vrati u Mali Vasme, Veleasni Pitersen mu

je dao par svojih starih cipela da ih obuje umesto onih pocepanih, i novac za putnu
kartu do Borinahe. Vincent je primio i jedno i drugo potpuno u duhu prijateljstva koje
zna da je razlika izmeu davanja i primanja isto ovozemaljska.
U zoru je Vincent shvatio dve vane stvari: Veleasni Pitersen nije nijedanput
pomenuo njegov neuspeh kao svetenika, i primio ga je kao ravnopravnog kolegu
umetnika. Jedna skica mu se ak toliko svidela da je zaeleo da je zadri za sebe, to je
bio odluujui ispit.
Pomogao mi je da ponem", ree Vincent sam sebi. Ako se njemu svideo moj rad,
sviae se i drugim ljudima".
Kod Denijevih je zatekao reprodukcije koje su stigle od Tea, Poljske radove",
premda uz njih nije bilo priloeno nikakvo pismo. Njegov susret sa Pitersenom ga je
osveio, te se sa zadovoljstvom bacio na Oca Milea". Teo je uz slike priloio i nekoliko
tabaka hartije velikog formata, i Vincent je za kratko vreme kopirao deset stranica

Poljskih radova", zavrivi time prvi deo. Zatim, oseajui da mu je potrebno da radi
akt, a znajui sigurno da mu niko u Borinahi ne bi pozirao na taj nain, on napisa pismo
svom starom prijatelju Terstehu, upravniku Gupilove galerije u Hagu, molei ga da mu
pozajmi ,,Exercises au Fusain" od Barga.
U meuvremenu se setio Pitersenovog saveta i zakupio jednu rudarsku baraku pri
kraju ulice u Malom Vasmeu, za devet franaka meseno.Ovoga puta uzeo je najbolju
baraku koju je mogao da nae, a ne najgoru. Imala je pod od dasaka, dva velika prozora
koja su putala unutra svetlost, postelju, sto, stolicu i pe. Bila je toliko velika da je
Vincent mogao, stavljajui model u jedan kraj, da dobije dosta veliku razdaljinu za
potpunu perspektivu. Nije bilo nijedne rudarske ene ili deteta u Malom Vasmeu
kojima Vincent nije pomogao te zime, i niko sada nije odbio njegovu molbu da doe i
da mu pozira. U nedelju bi rudari svraali u njegovu baraku i putali ga da ih na brzinu
skicira. To ih je divno zabavljalo. Kuica je uvek bila puna ljudi koji su preko
Vincentovog ramena gledali njegove slike sa zanimanjem i uenjem.
,,Exercises au Fusain" stigle su iz Haga, i Vincent je proveo idue dve nedelje
kopirajui ezdeset studija, radei od jutra do mraka. Tersteh mu je takoe poslao i
Cours de Dessin" od Barga, Vincent se odmah latio posla sa ogromnom energijom.
Svih pet prethodnih neuspeha bili su potpuno izbrisani iz njegovog seanja. ak ni
sluenje Bogu nije izazivalo tako potpuni zanos i uivanje,takvo trajno zadovoljstvo
kao to mu je pruala stvaralaka umetnost. Kada jedanaest dana nije imao ni santima
u depu i iveo od nekoliko vekni koje je morao pozajmiti od gospoe Deni, nije se
nijedanput poalio - ak ni samom sebi - na glad. ta ga se ticala glad u stomaku kad
mu je duh bio tako dobro nahranjen?
Nedelju dana je svakog jutra u pola tri odlazio do kapije u Markasu i radio velike
crtee rudara: ljudi i ena koji idu ka oknu,kroz sneg, stazom pored trnovite ograde,
senke koje prolaze, jedva vidljive u sumraku. U pozadini je slikao veliku konstrukciju
rudnika, sa gomilama cigle koje su se nejasno ocrtavale prema nebu. Napravio je jednu
kopiju te skice, kad ju je zavrio, i poslao je u pismu bratu Teu.
Dva puna meseca proveo je tako, crtajui od jutra do mraka, a zatim kopirajui pri
svetlosti lampe. Ponovo ga je obuzela elja da se sastane i da razgovara s nekim
umetnikom, da vidi kako napreduje, jer, iako je smatrao da je postigao izvestan
napredak, da je stekao malo vie gipkosti ruke i rasuivanja, ipak nije mogao da bude
siguran.Ali ovog puta hteo je da to bude jedan majstor, neko ko bi ga uzeo pod svoje
okrilje i ko bi ga uio polako i obazrivo osnovama te uzviene vetine. Nita nije
postojalo to on ne bi uinio zauzvrat oveku koji bi ga tako pouavao, istio bi mu
cipele i ribao bi pod njegovog ateljea deset puta dnevno.
il Breton, ijem se radu divio jo od detinjstva, iveo je u Kurijeru, sto sedamdeset
kilometara daleko. Vincent se vozio vozom dok je imao novca, a onda je peaio pet
dana, spavajui u plastovima sena i proei hleb u zamenu za jedan ili dva crtea. Kad
je najzad stajao meu drveem Kurijera i video da je Breton ba sagradio divan nov
atelje od crvenih cigala, raskonih proporcija, njegove odvanosti nestade. Lutao je
gradom dva dana, ali ga je na kraju hladan i negostoljubiv izgled ateljea pobedio. Tada
je, iscrpen, strahovito gladan, bez pare u depu, sa cipelama Veleasnog Pitersena, koje

se behu opasno istanjile, na nogama, poao na put od sto sedamdeset kilometara,

natrag u Borinahu.
Stigao je u rudarsku baraku bolestan i obeshrabren. Nije ga ekao nikakav novac ni
pota. Legao je u postelju. Rudarske ene su ga negovale i davale mu ono malo hrane
to su mogle da odvoje od usta svojih mueva i dece.
Bio je mnogo oslabio na putu, obrazi mu opet behu upali, a groznica je gorela u
dubini njegovih zeleno-crnkastih oiju. Iako je bio tako bolestan, mozak mu je zadrao
bistrinu i znao je da je stigao do take kada mora doneti odluku.
ta da uini sa svojim ivotom? Da postane uitelj, prodavac knjiga, trgovac
umetnikim predmetima, trgovaki putnik? Gde da ivi? U Etenu, sa roditeljima? U
Parizu, sa Teom? U Amsterdamu, sa strievima? Ili ma gde u ogromnom praznom
prostoru, kuda ga baci sluaj, i da radi ma ta to mu sudbina odredi?
Jednog jutra, kad mu se snaga malo vratila,sedeo je u postelji precrtavajui ,,Le Four
dans les Landes" od Teodora Rusoa i razmiljajui koliko li e jo dugo morati da se
bavi tom nevinom zabavom, kad neko otvori vrata bez kucanja i ude unutra.
Bio je to njegov brat Teo.

21

Sa godinama koje su prolazile Teo se usavravao. Samo dvadeset tri godine star, on
je ve bio poznati trgovac umetnikim predmetima u Parizu, uvaavan od svojih
prijatelja i svoje porodice. Poznavao je i primenjivao sva drutvena pravila odevanja,
ponaanja i konverzacije. Bio je obuen u lep crni kaput,iji su se satenom obrubljeni
iroki reveri prekrtali visoko na grudima, nosio je visoku tvrdu kragnu, i belu kravatu
vezanu u ogroman vor.
Imao je ogromno vangogovsko elo. Kosa mu je bila tamnosmea, crte lica nene,
gotovo enstvene. Oi su mu bile blage i pametne, a lice se suavalo u lep oval.
Teo se naslonio na vrata barake i s uasom posmatrao Vincenta. Napustio je Pariz
tek pre nekoliko sati. U njegovom stanu sedelo se na divnom nametaju stila Luj Filipa,
tamo se nalazio lavor za umivanje sa pekirima i sapunom, zavese na prozorima, tepisi
na podu, pisai sto, police za knjige, blage svetiljke i lepi tapeti na zidovima. Vincent je
leao na prljavom, golom madracu, pokriven starim ebetom. Zidovi su bili od tvrdih
dasaka, jedini nametaj bio je rasklimatan sto i stolica. Bio je neumiven i neoeljan, i
divlja, ria brada prekrivala mu je celo lice i vrat.
- No, Teo - ree Vincent.
Teo hitro proe kroz sobu i nae se nad postelju. - Vincente, za ime boje, ta je to?
ta si napravio od sebe?
- Nita, Sada mi je dobro. Bio sam malo bolestan.

- Ali ova... ova... rupa! Ti sigurno ne ivi ovde... ovo nije tvoj dom?
- Jeste. ta mu fali? Upotrebljavam ga kao atelje.
- Oh, Vincente. - On pomilova brata po kosi, neto mu zastade u grlu te nije mogao
da govori.
- Milo mi je to si doao, Teo.
- Vincente,molim te reci mi ta se dogodilo s tobom? Zato si bio bolestan? Od
ega?
Vincent mu ispria sve o Kurijeru.
- Ti si se premorio, u tom je stvar. Jesi li se uredno hranio otkako si se vratio? Jesi
li pazio na sebe?
- Rudarske ene su me negovale.
- Da, ali ta si jeo? - Teo pogleda oko sebe. - Gde dri namirnice? Ne vidim
nikakve namirnice.
- ene mi svaki dan donesu po neto. to god mogu da odvoje, hleb, kafu, malo
sira, ili zeca.
- Zaboga, Vincente, ti sigurno zna da ne moe povratiti snagu hranei se hlebom
i kafom? Zato ne kupi jaja, povra i mesa?
- Te stvari ovde u Borinahi staju novaca, isto kao i na drugom mestu.
Teo sede na postelju.
- Vincente, tako ti boga, oprosti mi! Nisam znao. Nisam razumeo.
- U redu, deko,uinio si sve to si mogao. Meni je dobro. Za nekoliko dana biu
opet na nogama.
Teo pree rukom preko oiju kao da hoe da skine neku maglovitu pauinu.
- Ne. Nisam shvatio. Mislio sam da ti... Nisam razumeo, Vincente, prosto nisam
razumeo.
- Dobro, dobro, sve je u redu. ta ima novo u Parizu? Kuda si poao? Jesi li bio u
Etenu?
Teo skoi. - Ima li radnji u ovom naputenom gradu? Mogu li ovde neto da kupim?
- Da, ima dole, u podnoju brda, u Vasmeu. Ali doguraj tu stolicu. Moram s tobom
da razgovaram. Boe, Teo, prolo je skoro dve godine!
Teo blago pomilova brata po licu i ree: - Prvo idem da te snabdem najboljom
hranom koju mogu da naem u Belgiji. Gladovao si, eto ta je s tobom. A onda u ti dati
neto za tu tvoju groznicu i namestiu te da spava na mekom jastuku. Doao sam u
pravi as. Da sam samo imao pojma... Ne mii se dok se ne vratim.

On odjuri kroz vrata. Vincent dohvati olovku, baci pogled na Le Four dans les
Landes", i nastavi da precrtava.Posle pola sata Teo se vrati. Pratila su ga dva deaka.
Nosili su dva arava, jastuk, nekoliko lonaca i inija, i pakete sa hranom. Teo poloi
Vincenta izmeu hladnih belih arava i primora ga da legne.
- A sada, kako se loi ova pe? - upita on, skinuvi svoj lepi kaput i zasukavi
rukave na koulji.
- Ima tu malo hartije i drva za potpalu. Prvo to zapali, a onda stavi unutra ugalj.
Teo se zagleda u terril a onda ree: - Ugalj? Ti ovo naziva ugljem?
- To mi upotrebljavamo. ekaj, pusti mene da ti pokaem kako se to radi.
On pokua da ustane iz postelje, ali se Teo u jednom skoku nade kraj njega.
- Lezi, idiote! - povika on. -I ne mii se vie, jer u inae biti prinuen da te
izmlatim.
Vincent se nasmeja prvi put posle mnogo meseci. Osmeh u njegovim oima skoro
otera groznicu. Teo stavi dva jajeta u jedan od novih lonaca a u drugi nasee malo
boranije, i stavi nad vatru ravan tiganj sa belim hlebom. Vincent je posmatrao Tea kako
se vrti oko pei zasukanih rukava, i bratovljeva pojava, opet tako blizu njega, prijala
mu je bolje od bilo kakve hrane.
Najzad je jelo bilo gotovo. Teo dogura sto do postelje i prekri ga istim, belim
pekirom iz svoje torbe. On stavi dobar komad masla u boraniju, izvadi dva meko
kuvana jajeta u iniju, i uze kaiku.
- E sada, deko, - ree on - otvori usta! Dobie estit obed prvi put posle bogzna
koliko vremena.
- Oh, nemoj Teo - ree Vincent. - Mogu i sam da jedem.
Teo napuni kaiku i podie je ka Vincentu. - Otvori usta, mladi ovee, - ree on - ili
u ti prosuti ovo u oi.
Kad je sve pojeo, Vincent spusti glavu na jastuk s dubokim uzdahom zadovoljstva.
- Hrana ima dobar ukus, - re on - bio sam ve zaboravio.
- Nee to vie skoro zaboraviti.
- A sada mi priaj, Teo, sve to se dogaalo. Kako je kod Gupila? Umirem od elje
da ujem novosti iz spoljanjeg sveta.
- Onda e morati jo malo da umire. Evo neeg to e te uspavati.Hou da bude
miran i da pusti tu hranu da deluje.
- Ali, Teo, ja neu da spavam. Hou da razgovaram. Spavati mogu uvek.
- Niko te nije pitao ta hoe. Ti prima nareenja. Budi dobar i popij ovo. A kad
se probudi, eka te jedan divan biftek s krompirom koji e te smesta dii na noge.

Vincent je spavao sve do sunevog zalaska, i probudio se veoma osveen. Teo je

sedeo ispod jednog prozora, razgledajui Vincentove crtee.Vincent ga je dugo
posmatrao, s oseanjem spokojstva u srcu, pre nego to se pokrenuo. Kad je Teo video
da se on probudio, skoio je sa veselim osmehom.
- No! A kako se sada osea? Bolje? Ala si spavao!
- ta misli o skicama? Sviaju li ti se neke od njih?
- ekaj dok metnem ovaj biftek da se pri. Krompire sam oljutio, samo da ih
skuvam.
Pazio je na stvari na pei, i prineo postelji lavor tople vode.
- Da li da upotrebim svoj ili tvoj brija, Vincente?
- Zar ne mogu da pojedem biftek neobrijan?
- Ne, gospodine. Sve dok ne opere vrat i ui i dok se lepo ne oelja. Evo, vei
ovaj pekir ispod brade.
On lepo obrija Vincenta, dobro ga opra, oelja mu kosu i obue mu jednu od novih
koulja koje je doneo u torbi.
- Eto! - povika najzad, koraknuvi unazad da osmotri svoje delo. Sada lii na
jednog Van Goga.
- Teo, brzo! Biftek gori!
Teo postavi sto i spusti na njega kuvane krompire s maslom, debeo, mekan biftek i
mleko.
- Zaboga, Teo, ne oekuje valjda od mene da sam pojedem ceo biftek?
- Naravno da ne oekujem. Pola pripada meni. E, pa, uzimaj. Treba jo samo da
zatvorimo oi, i da zamislimo da smo kod kue u Etenu.
Posle veere Teo napuni Vincentovu lulu duvanom iz Pariza. - Zapali - ree on. - Ne
bi trebalo da ti to dozvolim, ali mislim da e ti dobar duvan vie koristiti nego koditi.
Vincent je zadovoljno puio, trljajui se s vremena na vreme toplim, malo vlanim
kamiom lule po glatkom licu. Teo se zagleda preko njegove lule u daljinu, u njihovo
detinjstvo u Brabantu. Za njega je Vincent oduvek bio najvanija linost na svetu,
mnogo vanija od majke i oca. Vincent je uinio njegovo detinjstvo lepim i dobrim. On
je to zaboravio ove poslednje godine u Parizu,nikada vie ne sme to da zaboravi. ivot
bez Vincenta izgledao mu je nekako nepotpun. Oseao je da je on deo Vincenta, a da je
Vincent deo njega. Zajedno su uvek razumevali svet: samog, svet ga je nekako
zbunjivao. Zajedno su nali smisao i svrhu ivota, i cenili su ga, sam, esto se pitao
zato uopte radi i postie uspehe. Morao je imati Vincenta da bi mu ivot bio opet
potpun. A Vincentu je on bio potreban, jer je Vincent u stvari bio samo dete. Morae da
ga izvue iz ove rupe, da ga ponovo postavi na noge. Morae da mu dokae da ovako
upropauje sebe, i morae da mu nae neko zanimanje koje e ga podmladiti.

- Vincente, - ree on- dajem ti nekoliko dana da povrati snagu, a onda te vodim
natrag u Eten.
Vincent je dugo vremena utei pukao lulu. Znao je da cela ta stvar mora da se
presee, a oni naalost nisu imali drugog posrednika osim rei. E pa, morae nekako
da objasni Teu. Posle toga, sve e biti u redu.
- Teo, od kakve bi koristi bio moj povratak kui? I nehotice sam postao za
porodicu neka vrsta nemogue i sumnjive osobe, u najmanju ruku neko kome ne
veruju. Zato mislim da je najpametnije da se drim podalje, te da tako prestanem da
postojim za njih.
- Ja sam nagao ovek, sposoban da ini ludosti. Govorim i radim suvie brzo onda
kad bi bilo bolje da strpljivo ekam. Poto tako stoji stvar, treba li da smatram sebe
opasnim ovekom, nesposobnim da ma ta radi? Ja ne mislim tako. Treba samo
pokuati da se ba te strasti nekako korisno upotrebe. Na primer, ja oseam neodoljivu
strast prema slikama i knjigama,i elim stalno da uim, kao to elim stalno da jedem
hleb. Ti e to sigurno razumeti.
- Razumem, Vincente. Ali posmatranje slika i itanje knjiga u tvojim godinama je
samo zabava.Te stvari nemaju nieg zajednikog sa ovekovim glavnim dunostima u
ivotu.Prolo je skoro ve pet godina otkako nema zaposlenja, luta tamo-amo. A za
sve to vreme iao si nizbrdo, sve nie i nie.
Vincent izrui malo duvana u ruku, protrlja ga izmeu dlanova da bi ga ovlaio, i
napuni lulu. Ali zaboravi da je zapali.
- Istina je - ree on - da sam ponekad sam zaraivao koricu hleba, a ponekad mi
je davao neki prijatelj iz milosra. Istina je da sam izgubio poverenje mnogih ljudi, da
je moje finansisko stanje alosno, i da preda mnom lei mrana budunost. Ali da li je
to zaista nazadovanje? Ja moram da nastavim, Teo, putem koji sam izabrao. Ako ne
budem uio, ako ne budem i dalje teio za neim, onda sam izgubljen.
- Ti oigledno pokuava da mi neto objasni, stari moj, ali ubio me bog ako znam
na ta misli.
Vincent zapali lulu, i dunu u plamen ibice. - Seam se vremena ree on - kad smo
se zajedno etali u blizini starog mlina u Risviku. Onda smo se slagali u mnogim
stvarima.
- Ali, Vincente, ti si se toliko izmenio.
- To nije sasvim tano. Onda mi je ivot bio laki, ali moj nain gledanja na stvari
i miljenja nita se nije promenio.
- Za tvoje dobro eleo bih da ti verujem.
- Teo, ne sme pomisliti da ja priam izvesne stvari. Ja sam veran u svojoj
nevernosti, i jedina moja vatrena elja jeste da saznam od kakve koristi mogu da
budem u svetu. Zar ne mogu da sluim nekoj stvari i da na neki nain koristim?

Teo ustade, poe da petlja neto oko lampe, i najzad je zapali. Zatim nasu au
mleka. - Evo, pij ovo. Neu da se umara.
Vincent tako brzo popi mleko da se gotovo zagrcnu. Ne stigavi ak ni da obrie
kajmak s usana, on nastavi, - Da li se nae unutranje misli ikada vide spolja? U naoj
dui moe da gori velika vatra, a niko ne dolazi da se na njoj ugreje. Prolaznici vide
samo malo dima to izlazi kroz dimnjak, i nastavljaju svoj put. I zato - ta mora da se
uini? Mora li ovek da bdi nad tom unutranjom vatrom, da je podstie, ekajui
strpljivo as kada e neko doi i sesti kraj nje?
Teo se die i sede na postelju. - Zna li kakva mi se slika ovog trenutka javila pred
oima? - upita on.
-Ne.
- Stari mlin u Risviku.
- Bio je to divan stari mlin, zar ne?
-Da.
-I nae detinjstvo je bilo lepo.
- Ti si uinio moje detinjstvo prijatnim, Vincente. Prve moje uspomene vezane su
za tebe.
Zatim zavlada duga tiina.
- Vincente, nadam se da shvata da one optube koje sam poinio potiu od
porodice, a ne od mene. Nagovorili su me da doem ovamo, da te postidim i nateram
da se vrati u Holandiju i nae neki posao.
- Ne mari, Teo, njihove rei su potpuno istinite. Oni jedino ne razumeju moje
motive i ne vide vezu izmeu sadanjosti i celog mog ivota. Ja sam propao u svetu, a
ti si se - naprotiv - uzdigao. Ja sam izgubio simpatije, a ti si ih zadobio. Zbog toga sam
vrlo srean. Govorim ti to potpuno iskreno,i uvek e tako biti. Ali bio bih vrlo srean
kad bi mogao u meni da vidi neto drugo osim jednog besposliara najgore vrste.
- Zaboravimo sve to. Nisam ti pisao cele godine ne zbog nemarnosti,ili zbog toga
to sam ti neto zamerao. Ja sam verovao u tebe, jo od najranjih dana kad si me vodio
za ruku kroz zundertska polja obrasla visokom travom. I sada isto tako verujem u tebe.
Potrebno je samo da budem blizu tebe pa da shvatim da e se sve to radi najzad
dobro svriti.
Vincent se osmehnu, irokim, srenim, brabantskim osmehom. - To je lepo od tebe,
Teo.
Odjednom, Teo postade ovek od akcije.
- Sluaj, Vincente,hajde da tu stvar reimo ovde, i to smesta. ini mi se da se iza
svih tih tvojih apstrakcija krije neto to bi ti eleo da radi, neto to smatra da je
ono pravo za tebe i to e te konano dovesti do sree i uspeha.E pa, stari moj, samo
reci ta je to. Gupil i Kompanija su mi dvaput povisili platu za godinu i po dana, i imam

vie novca nego to mogu da potroim. Zato, ako postoji neto to bi eleo da radi, a
za ta ti je u poetku potrebna pomo, prosto mi reci da si najzad naao pravi ivotni
poziv, i mi emo se zdruiti. Ti e nalaziti posao, a ja u nalaziti novac. Kad pone da
zarauje, moe uloenu sumu da mi vrati s kamatom. Dakle priznaj, ima li neto
ne umu? Zar nisi ve odavno utvrdio da postoji neto to bi eleo da radi do kraja
ivota?
Vincent baci pogled na gomilu skica koje je Teo razgledao kraj prozora.Osmeh pun
iznenaenja, neverice i, na kraju, shvatanja prelete mu preko lica.Oi mu se
razrogaie, usta se otvorie, izgledalo je da se cela njegova linost otvorila kao
suncokret na suncu.
- Tako mi boga! - promrmlja on. - Pa to je ono to sam sve vreme pokuavao da
kaem, a nisam umeo.
on.

Teove oi pooe za Vincentovim i zaustavie se na skicama. - To sam i mislio - ree

Vincent je drhtao od uzbuenja i sree, izgledalo je kao da se ba probudio iz

dubokog sna.
- Teo, ti si to znao pre mene! Ja nisam sebi dozvoljavao da o tome razmiljam.
Plaio sam se. Naravno da neto moram raditi. To je ono to sam celog ivota
nameravao da radim, a nikada nisam bio toga svestan. Oseao sam da me neto silno
goni da crtam, da stavljam na hartiju ono to sam video, dok sam studirao u
Amsterdamu i Briselu. Ali nisam sebi to dozvoljavao. Bojao sam se da e me ometati u
mom radu. Mom stvarnom radu! Kako sam bio slep. Tokom svih ovih godina neto je
u meni pokuavalo da izae napolje, a ja mu nisam dozvoljavao. Gurao sam ga natrag.
I evo me sada, imam dvadeset sedam godina, a nita nisam postigao. Ali bio sam idiot,
potpuno slep i glup idiot!
- To nita ne mari, Vincente.Sa svojom snagom i odlunou ti e moi da
postigne hiljadu puta vie nego ma koji poetnik. A dug ivot lei pred tobom.
- U svakom sluaju imam bar deset godina. Moi u da uradim poneto dobro za
to vreme.
- Naravno da e moi! A moe da ivi gde god hoe: u Parizu, Briselu,
Amsterdamu,Hagu. Samo izaberi,a ja u ti svakog meseca slati novac za izdravanje.
Nije vano da li e to trajati godinama, Vincente. Ja nikad neu izgubiti nadu, ako je ti
ne izgubi.
- Oh, Teo, za vreme svih ovih munih meseci iao sam prema neemu,
pokuavajui da pronaem pravu svrhu i smisao u svome ivotu, ali nisam znao! A
sada, poto znam, nikada vie neu izgubiti hrabrost. Teo, moe li ti shvatiti to to
znai. Posle svih ovih proerdanih godina NAJZAD SAM i NAAO SEBE! Biu slikar.
Naravno, biu slikar. Moram da budem. Zato sam i pretrpeo neuspeh u svim svojim
ostalim zanimanjima, zato to nisam bio za njih. A sada imam neto to nikada ne moe
propasti. Oh, Teo, zatvor je najzad otvoren, a ti si taj koji je otvorio kapiju!
- Nikada nas nita nee rastaviti! Opet smo zajedno, zar ne, Vincente?

- Da, Teo, za ceo ivot.

- A sada, samo se lepo odmori i oporavi. Kroz nekoliko dana, kad ti bude bolje,
odveu te natrag u Holandiju, ili Pariz, ili kuda god bude eleo da ide.
Vincent skoi iz postelje i u jednom skoku nae se nasred barake.
- Kroz nekoliko dana, doavola! - povika on. - Idemo smesta. Ima jedan voz za
Brisel koji polazi u devet sati.
On poe da se oblai s grozniavom brzinom.
- Ali, Vincente, ne moe da putuje noas. Ti si bolestan.
- Bolestan! To je prolo. Nikada se u ivotu nisam bolje oseao! Hajde, Teo, deae,
imamo svega deset minuta do polaska voza. Trpaj te lepe bele arave u torbu i
napred!

DRUGA KNJIGA: ETEN

1

Teo i Vincent proveli su jedan dan zajedno u Briselu, a onda se Teo vratio u Pariz.
Prolee je dolazilo, brabantska polja su mamila, a zaviaj je liio na neku arobnu luku.
Vincent je kupio sebi radniko odelo od grubog crnog somota, neke tkanine koju su
zvali veloutine, malo nebeljene Engr-hartije za crtanje, i krenuo sledeim vozom u
Eten, u porodini upni dvor.
Ana Kornelija se nije slagala sa ivotom koji je vodio Vincent jer je oseala da mu
on donosi vie patnji nego sree. Teodorus se nije slagao iz objektivnih razloga, da je
Vincent bio sin nekog drugog, on ne bi s njim imao nikakve veze. Znao je da se Bogu ne
svia Vincentov grean nain ivota, ali je nasluivao da bi mu se jo manje svialo
kada bi se otac odrekao sina.
Vincent primeti da je oeva kosa osedela i da mu se desni kapak spustio jo nie
preko oka. Njegovo lice kao da se smanjilo s godinama, nije pustio bradu da nadoknadi
taj gubitak,a izraz mu se bee pretvorio iz To sam ja" u Da li sam to ja?"
U majci je Vincent otkrio vie snage i privlanosti nego ranije. Godine je pre behu
ojaale nego iscrple. Osmeh koji joj bee urezan izvijenim linijama izmeu nozdrva i
brade opratao je oveku greke jo pre nego to su bile uinjene, njeno krupno,
iroko, dobro lice kao da je govorilo veno Da" lepoti ivota.
Vie dana porodica je kljukala Vincenta jakom hranom i nenou,prelazei preko
injenice da on nema uspeha i budunosti pred sobom. Vincent je etao pustarama
pored kuica pokrivenih trskom, posmatrao drvosee koje su radile najednom delu

zemljita gde se sekla borova uma, etao lagano putem za Rozendal, pored
protestantske crkve, sa mlinom prekoputa na livadi i brestovima u crkvenom dvoritu.
Otkako se vratio iz Borinahe, zdravlje i snaga su mu se brzo vraali, i za kratko vreme
bio je spreman da se baci na posao.
Jednog kiovitog jutra, Ana Kornelija sie rano u kuhinju i vide da pe ve plamti, a
Vincent sedi ispred nje nogu naslonjenih na reetku, s upola dovrenom kopijom Les
Heures de la Jurnee" u krilu.
-

O, sine, dobro jutro! - uzviknu ona.

Dobro jutro, majko! - On je poljubi neno u iroke obraze.

Zato si tako rano ustao, Vincente?

Pa, majko, hteo sam da radim.

Da radi?

Ana Kornelija baci pogled na skicu u njegovom krilu, a zatim na uarenu pe.
-

A mislio si - da zaloi pe? Nisi morao zbog toga da ustaje.

Ne, mislio sam na crtanje.

Ana Kornelija jo jedanput pogleda crte preko sinovljevog ramena. Liio joj je na
crte koji je neko precrtao iz asopisa igrajui se.
-

Zanima se crtajui razne stvari, Vincente?

-Da.
On joj objasni svoju odluku i Teove pokuaje da mu pomogne. Nasuprot njegovom
oekivanju, Ana Kornelija je izgledala zadovoljna. urno je otila u trpezariju i vratila
se s jednim pismom.
Na roak, Anton Mov, je slikar - ree ona - i zarauje mnogo novca. Pre
neki dan primila sam ovo pismo od sestre, - zna, Mov se oenio njenom erkom
Jet, - i ona mi pie da Menher Tersteh kod Gupila prodaje za pet do est stotina
guldena sve to Anton naslika.
-

Da, Mov postaje jedan od naih poznatih slikara.

Koliko je vremena potrebno da se izradi takva jedna slika, Vincente?

Kako kad, majko. Za neka platna potrebno je dva-tri dana, a za neka po

nekoliko godina.
-

Nekoliko godina! O boe!

Ana Kornelija se malo zamisli,pa onda upita: - Moe li da naslika ljude tako da lie
na sebe?
-

Pa, ne znam. Imam nekoliko crtea gore. Pokazau ti ih.

Kad se vratio, njegova majka je ve imala na glavi malu belu kuhinjsku kapicu i
stavljala je lonce vode na iroku pe. Sjajne plave i bele ploice na zidu davale su odaji
veseo izgled.
Spremam tvoju omiljenu pito od sira, Vincente - ree Ana Kornelija. Sea li se?
-

Naravno da se seam! Oh, majko!

On je nespretno obgrli oko ramena. Majka ga pogleda sa setnim osmehom. Vincent

je bio njeno najstarije dete i njen ljubimac, njegova nesrea bila je jedina stvar zbog
koje je patila u ivotu.
-

Lepo je opet biti kod kue, s majkom? - upita ona.

On je veselo utinu za rumen, naboran obraz.

-

Da, draga moja - odgovori joj.

Majka uze skice ljudi iz Borinahe i paljivo ih razgledae.

-

Ali, Vincente, ta je to s njihovim licima?

Nita. Zato?

Pa, oni nemaju lica.

Znam. Mene je zanimala samo figura.

Ali, ti valjda ume da crta ljudska lica? Sigurno znam da bi mnoge ene u
Etenu volele da imaju svoj portret. Tu ovek moe da zaradi za ivot.
-

Da, verujem. Ali morau da priekam dok ne nauim dobro da crtam.

Njegova majka je razbijala jaja u tiganj sa kiselim sirom koji je ocedila dan ranije.
Ona zastade sa polovinom ljuske u svakoj ruci i okrete se od pei k njemu. - Hoe li
time da kae da mora nauiti crtanje kako bi se portreti dobro prodavali?
Ne, - odgovori Vincent, skicirajui brzo olovkom. - Moram nauiti crtanje
da bi moji crtei bili dobri.
Ana Kornelija zamiljeno pomea umance u beo sir, zatim ree: - Bojim se da ja to
ne razumem, sine.
-

Ni ja ne razumem, - odgovori Vincent - ali u svakom sluaju je tako.

Za vreme doruka, dok su jeli meku, zlatnu pitu od sira, Ana Kornelija saopti
novost muu. Oni su esto u potaji brino razgovarali o Vincentu.
Ima li taj posao neku budunost, Vincente? - upita otac. - Da li e moi da
izdrava sam sebe?
Ne ba odmah u poetku.Teo e mi pomoi dok ne stanem na noge. Kad
moji crtei postanu dobri, moi u da zaraujem novac. Crtai u Londonu i Parizu

zarauju deset do petnaest franaka dnevno, a i ljudi koji ilustruju magazine

zarauju dosta.
Teodorus odahnu kad vide da Vincent ima neki plan - ma kakav plan i da vie nee
traiti vreme uludo, kao to je to inio godinama.
Nadam se, Vincente, ako pone taj posao, da e ga i nastaviti. Nikada
nee nita postii ako svaki as bude menjao zanimanje.
-

Svreno je, oe! Neu ga vie menjati.

Posle nekog vremena kie prestadoe i nastupi lepo vreme. Vincent uze svoj
materijal za crtanje i nogare i poe da obilazi okolinu. Najvie je voleo da radi na
pustari, blizu Sepea, mada je esto odlazio i u jednu veliku movaru u Pasivart da slika
lokvanje. Eten je bio mali, zbijen grad, i ljudi su podozrivo gledali Vincenta. Crno
somotsko odelo bilo je prvo te vrste u selu,.nikada pre toga nisu domoroci videli da
odrastao ovek provodi dane u polju s olovkom i hartijom za crtanje. On je bio utiv
prema upljanima svoga oca na jedan grub, nezainteresovan nain, ali oni nisu hteli da
imaju s njim nikakve veze. U toj maloj, provinciskoj naseobini on je bio izrod, izuzetak,
sve na njemu bilo je neobino: odelo, ponaanje, ria brada,ivotna istorija, injenica
da nita ne radi, da neprekidno sedi u polju i posmatra stvari. Nisu mu verovali i bojali
su ga se jer je bio drukiji, mada im on nije nita smetao i traio je samo da ga ostave
na miru. Vincent nije ni sanjao da ga ljudi ne vole.
Crtao je veliku studiju borove ume koju su sekli, koncentriui se na jedno
usamljeno drvo na ivici strmine. Jedan od radnika, odlazei s posla, priao bi mu uvek
da ga posmatra dok crta, gledao bi preko njegovog ramena prigueno se osmehujui,
a s vremena na vreme prsnuo bi u glasan smeh. Za taj crte Vincentu je bilo potrebno
dosta vremena. Svakog dana seljak se smejao sve glasnije. Vincent se rei da sazna ta
ga tako zabavlja.
-

Vama je smeno - upita on utivo - to slikam drvo?

ovek se cerekao. - Da, da, to je tako smeno. Vi ste verovatno fou*!

Vincent je razmiljao neko vreme, a onda upita: - Da li bih bio fou kada bih posadio
drvo?
Seljak se odmah uozbilji. - Oh, ne , svakako ne biste.
-

A da li bih bio fou kad bih negovao drvo i pazio na njega?

Ne, naravno da ne biste bili.

A da li bih bio fou kad bih ubrao voe s njega?

Vous vous moquez de moi!**

Dobro, a da li bih bio fou kad bih sekao drva kao to rade oni tamo dole?

Oh, ne, drva se moraju sei.

Znai, mogu da posadim drvo, da ga negujem, da ga berem, seem, ali kad
ga crtam - onda sam fou. Je li tako?
Seljak ponovo prsnu u smeh. - Da, sigurno ste fou kad sedite tako tu. Celo selo to
govori.
* (franc.) lud
** (franc.) Vi mi se podsmevate!

Uvee bi Vincent sedeo u trpezariji sa svojima. Oko ogromnog drvenog stola

skupljala se cela porodica, neko je io, neko itao, neko pisao pisma. Vincentov mlai
brat Kor bio je mirno dete koje je retko govorilo. Jedna od njegovih sestara, Ana, udala
se i odselila. Elizabet ga toliko nije trpela da se pravila kao da ne primeuje da je on
doao kui. Vilemina je bila ljubazna, pozirala je Vincentu kad god bi je zamolio, i
pruala mu je iskreno prijateljstvo, ne osuujui ga. Ali njihova veza poivala je na
zemaljskim stvarima.
Vincent je takoe radio za stolom, udobno se oseajui u svetlosti velike ute
svetiljke koja je nepristrasno stajala nasred stola. Precrtavao je slike za vebanje ili
skice koje je toga dana izradio u polju. Teodorus ga je posmatrao kako dvanaest puta
precrtava istu stvar i stalno nezadovoljno baca zavren crte, najzad svetenik vie
nije mogao da izdri.
Vincente, - ree on,naginjui se preko irokog stola - zar ne moe nikako
tano da nacrta?
-

Ne - odgovori Vincent.

Onda si, bojim se, napravio jednu greku?

Ja pravim mnoge greke, oe. Na koju misli?

ini mi se da bi, kada bi ti imao talenta, kad bi zbilja bio stvoren za slikara,
ti crtei morali od prve dobro da ispadnu.
Vincent pogleda studiju jednog seljaka koji klei pred torbom u koju trpa krompire.
Uini mu se da nije dobro pogodio liniju prosjakove ruke.
-

Moda, oe.

Hteo sam da kaem - ne bi trebalo da crta sve po sto puta, a da ipak ne

nacrta tano. Kad bi bio obdaren po prirodi, uspeo bi u tome ne muei se toliko
puta.
Priroda se u poetku uvek suprotstavlja umetniku, oe, - ree on, ne
sputajui olovku - ali ako zbilja ozbiljno shvatam svoj rad, neu dozvoliti da me
omete to suprotstavljanje. Naprotiv, to e predstavljati razlog vie da se borim do
pobede.

Ne verujem - ree Teodorus. - Dobro nikada ne proizilazi iz zla, niti od

ravog rada moe ispasti dobar rad.
Moda ne u teologiji. Ali u umetnosti moe. U stvari, i mora.
Nema pravo, deae moj. Umetniko delo je ili dobro ili ravo. A ako je
ravo, onda ovek uopte nije umetnik. Trebalo je da on to sam zakljui u poetku,
a ne da strai toliko vreme i tolike napore.
A ako ivot tog oveka postane srean zahvaljujui toj ravoj
umetnosti?ta onda?
Teodorus potrai po svom teolokom znanju, ali ne nae odgovora na to pitanje.
Ne, - ree Vincent, briui torbu s krompirom i ostavljajui ovekovu levu
ruku kruto podignutu u vazduhu. - Na kraju se priroda i pravi umetnik uvek sloe.
Moda e biti potrebno mnogo godina i hrvanja pre nego to ona postane krotka i
pokorna, ali na kraju e se rav, vrlo rav rad pretvoriti u dobar i opravdati sebe.
A ta e biti ako i na kraju rad ostane rav? Danima si crtao tog oveka to
klei, i on jo uvek ne valja. Zamisli da nastavi da ga crta godinama i godinama, a
on ipak ostane rav.
Vincent slee ramenima. - Umetnik rizikuje, oe!
-

A da li je nagrada vredna rizika?

Nagrada? Kakva nagrada?

Novac koji ovek zaradi. I poloaj u drutvu.

Vincent prvi put podie pogled i ispitivae oevo lice, crtu po crtu, kao da gleda
neko strano stvorenje.
on.

Mislio sam da raspravljamo o dobrim i ravim umetnikim delima - ree

Radio je dan i no. Ako je ikada pomiljao na budunost,to je bilo samo da bi matao
o vremenu kad vie nee biti Teu na teretu, i kad e se njegova dela pribliiti
savrenstvu. Kad je bio isuvie umoran da bi crtao, itao je. Kad bi bio isuvie umoran
i za to, legao bi da spava.
Teo mu je poslao Engr-hartiju, slike iz neke veterinarske kole o anatomiji konja,
krave, ovce, zatim nekoliko Holbajnovih Modela umetnika", olovki, pera za pisanje,
reprodukciju ljudskog kostura, sepiju, onoliko franaka koliko je mogao da utedi, i
savet da mnogo radi i da ne postane osrednji umetnik. Na taj savet Vincent odgovori:
Uradiu sve to mogu, ali ja uopte ne prezirem osrednjost u njenom osnovnom
znaenju. ovek se sigurno ne moe uzdii iznad te granice time to e prezirati ono

to je osrednje.A to se tie marljivog rada, sasvim si u pravu. 'Nijedan dan bez

povuene linije!' kao to nas ui Gavrani."
Vincent je sve vie i vie oseao da je crtanje linosti korisna stvar, i da indirektno
dobro utie na crtanje pejzaa. Kada je crtao vrbu kao da je ivo bie - a u stvari ona to
i jeste - onda je okolina ve ispadala dobro sama po sebi: samo je trebala da
koncentrie svu svoju panju na to drvo i da ne poputa dok ne uspe da ga oivi. Mnogo
je voleo pejzae,ali je jo deset puta vie voleo one studije iz ivota, ponekad tako
uasno realistike, koje su onako dobro crtali Gavrani, Domije, Dore, De Gru i Felisjen
Rops. Vebao se da slika tipove radnika, nadajui se da e eventualno moi da radi
ilustracije za magazine i novine, eleo je da se izdrava potpuno sam za vreme dugih
tekih godina dok bude usavravao svoju tehniku i prelazio na vie forme izraavanja.
Njegov otac, koji je mislio da on ita iz zabave, ree mu jednom: - Vincente, stalno
govori kako mora mnogo da radi. Zato onda gubi vreme itajui te glupe
francuske knjige?
Vincent stavi prst u knjiguia Gorio" da bi oznaio mesto gde je stao i die pogled.
Jo uvek se nadao da e ga otac jednog dana moda razumeti kad budu razgovarali o
ozbiljnim stvarima.
- Vidi,ree on polako - crtanje linosti i scena iz ivota ne zahteva samo
poznavanje crtake vetine nego i duboko studiranje knjievnosti.
- Moram priznati da to ne shvatam. Ako hou da odrim dobru propoved, ja ne
provodim vreme u kuhinji gledajui tvoju majku kako spravlja jezik.
-Kad je ve re o jezicima, - ree Ana Kornelija - oni svei treba da budu gotovi sutra
za doruak.
Vincent se nije trudio da pobije to poreenje.
- Ne mogu da nacrtam telo - ree on - ako ne znam sve o kostima i miiima i
ilama koje se nalaze u njemu. A ne mogu da nacrtam glavu ako ne znam ta se dogaa
u mozgu i dui te osobe. Da bi slikao ivot, ovek mora da poznaje ne samo anatomiju
nego i ono to ljudi oseaju i misle o svetu u kome ive. Slikar koji zna samo svoj zanat
i nita vie pretvorie se u vrlo povrnog umetnika.
- Ah, Vincente, - ree njegov otac, duboko uzdahnuvi, - bojim se da se pretvara
u teoretiara!
Vincent nastavi da ita ia Gonja".
Drugi put se veoma uzbudio kada su stigle neke knjige od Kasanja, koje mu je Teo
poslao da bi mu pomogao da savlada perspektivu. Vincent ih je prelistavao s ljubavlju
i pokazao ih Vilemini.
- Ne znam boljeg leka za moju bolest - ree joj on. - Ako se izleim, za to u imati
da zahvalim ovim knjigama.
Vilemina se odmehnu na njega bistrim oima, istim kao u majke.

- Hoe li time da kae, Vincente, - ree Teodorus, koji je bio nepoverljiv prema
svemu to je stizalo iz Pariza, - da moe nauiti pravilno da crta itajui o umetnosti
iz knjiga?
-Da.
- Kako je to udno!
- To znai, ako primenim u praksi teoriju koju one sadre. Naravno, praksa nije
stvar koja se moe kupiti zajedno sa knjigom. Kad bi tako bilo, knjige bi se vie
prodavale.
Dani su Vincentu prolazili u radu i zadovoljstvu, i stiglo je leto. Sada ga je vruina
spreavala da ide na pustaru,a ne vie kia. Crtao je svoju sestru Vileminu kako sedi za
ivaom mainom, precrtavao po etvrti put vebanja iz Barga, crtao pet puta
uzastopce oveka s aovom, Un Becheur, u raznim pozama, zatim jednu enu sa belom
kapicom kako ljuti krompir, pastira naslonjenog na svoj tap, i na kraju jednog starog,
bolesnog seljaka kako sedi na stolici kraj ognjita, sa glavom meu dlanovima i
oslanjajui se laktovima na kolena. Kopai, sejai, orai, mukarci i ene, sve ga je to
privlailo da neprestano crta, morao je da zapazi i prenese na hartiju sve to je spadalo
u seoski ivot. Nije vie stajao potpuno bespomoan pred prirodom, a to mu je
priinjavalo takvu radost kakvu nije osetio nikada ranije.
Graani su ga jo uvek smatrali udnim i izbegavali ga. Iako su ga majka i Vilemina
- pa ak i otac na neki nain - zasipali nenou i ljubavlju, negde u skrivenim
dubinama due, kuda nije mogao da prodre niko iz Etena ili upnog dvora, on je bio
strano usamljen.
Postepeno su seljaci poeli da ga vole i da mu veruju. U njihovoj jednostavnosti on
je pronaao neto srodno sa zemljom koju su kopali i orali. To je pokuavao da nacrta.
Njegova porodica esto nije mogla rei gde zavrava seljak a gde poinje zemlja.
Vincent nije znao kako su njegovi crtei ispali takvi, ali je oseao da su ispravni, ba
takvi kakvi su.
- Ne bi trebalo da postoji otra granica izmeu njih - govorio je majci kada ga je
jedne veeri upitala o tome. - Oni su u stvari dve vrste zemlje,koje se prelivaju jedna u
drugu, dva oblika iste materije, koji se u sutini ne razlikuju.
Njegova majka je reila da bi bilo bolje, poto on nema ene, da ga uzme u svoje
ruke i pomogne mu da postigne uspeh.
- Vincente, - ree ona jednog jutra - volela bih da se vrati kui do dva sata. Hoe
li to da mi uini?
- Hou, majko. Ali ta upravo eli?
- Htela bih da poe sa mnom na ajanku.
Vincent se zaprepasti: - Ali, majko, ne mogu da gubim vreme na taj nain.
- Zato bi to bilo gubljenje vremena, sine?
- Zato to tamo nema ta da se crta.

- E, tu se vara. Sve vanije ene iz Etena bie tamo.

Vincent baci pogled ka kuhinjskim vratima. Najradije bi pobegao. Uz napor on uspe
da se savlada i pokua da joj objasni, rei su mu dolazile polako i teko.
- Hteo sam da kaem, majko, - ree on - da te ene na ajanci nemaju karaktera.
- Gluposti! Sve su one divnog karaktera. Nikada se ni za jednu od njih nije ula
runa re.
- Naravno, draga, - ree on - naravno da nije.Hteo sam samo da kaem da su one
sve sline. Zbog ivota koji vode sve su napravljene po istom kalupu.
- Bogami, ja mogu lako da razlikujem jednu od druge.
- Da, zlato, ali vidi, one su sve ivele tako lakim ivotom da im se nita zanimljivo
nije urezalo u lice.
- Bojim se da te ne razumem, sine. Pa ti crta svakog radnka i seljaka koga spazi
na polju.
- Ah, da.
- Ali kakve e koristi imati od toga? Svi su oni siromani, i nita ne mogu da kupe.
Graanke mogu da plate za slikanje svojih portreta.
Vincent je zagrli i uhvati je rukom za bradu. Njene plave oi bile su tako bistre, tako
duboke, tako mile i pune ljubavi. Zato nisu razumele?
- Draga, - ree on mirno - molim te da ima malo poverenja u mene. Znam kako
treba da se radi taj posao, i ako mi samo da vremena,ja u uspeti. Ukoliko nastavim
istrajno da radim te stvari koje tebi izgledaju beskorisne, moda u jednom moi da
prodajem svoje crtee i da zaraujem za ivot.
Ana Kornelija je elela da ga razume isto tako oajniki kao to je Vincent eleo da
bude shvaen. Ona dodirnu usnama sinovljevu tvrdu, riu bradu i seti se onog dana
punog groze i straha kada je to snano, vrsto muko telo koje je drala u zagrljaju bilo
istrgnuto iz njenog tela u zundertskom upnom dvoru. Njeno prvo dete bilo je
mrtvoroeno, te kada se Vincent oglasio dugim veselim plaem, njenoj zahvalnosti i
veselju nije bilo kraja. U njenoj ljubavi prema njemu uvek je bilo malo patnje za prvim
detetom koje nikada nije otvorilo oi, i zahvalnosti zbog ostalih koji su doli za njim.
- Ti si dobar mladi, Vincente. - ree ona. - Poi svojim putem. Ti zna ta je
najbolje. Samo sam elela da ti pomognem.
Umesto da slika u polju, Vincent toga dana zamoli Pijeta Kaufmana,batovana, da
mu pozira. Posle kraeg nagovaranja ovaj ipak na kraju pristade.
- Posle ruka - ree on. - U bati.
Kad je Vincent docnije izaao, zatekao ga je obuenog u praznino odelo, izribanih
ruku i lica. - Samo trenutak, - povika on uzbueno da donesem stolicu. Onda u biti
spreman.

On namesti stoliicu i sede na nju, ukoen kao protac, spreman da se fotografie.

Vincent je i nehotice morao da se nasmeje.
- Ali, Pijete, - ree on - pa ja ne mogu da te crtam u tom odelu.
Pijet pogleda zaueno svoje odelo. - ta mu fali? - upita on. - Novo je. Obukao sam
ga samo nekoliko puta u nedelju pre podne.
- Znam, - ree Vincent - ba zbog toga. Hteo bih da te nacrtam u tvom starom
radnom odelu, nagnutog nad grabuljama. Na taj nain linije tvog tela dolaze do
izraaja. Hou da vidim tvoje laktove, kolena i lopatice. Sada nita ne mogu da vidim
osim tvog odela.
Re lopatica" je odluno delovala na Pijeta.
- Moje staro odelo je prljavo i iskrpljeno. Ako hoete da vam poziram,moraete
da me slikate ovakvog kakav sam.
I tako se Vincent vratio natrag u polje, gde je slikao kopae zgrbljene nad zemljom.
Leto je prolazilo, i on je uviao da je iscrpeo sve mogunosti da sam neto naui.
Ponovo ga je obuzela arka elja da stupi u vezu sa nekim umetnikom i da nastavi
studije u nekom dobrom ateljeu. Oseao je da mu je neophodno potrebno da vidi dobro
uraene stvari, da upozna slikare na poslu, jer bi onda mogao da kae ta mu
nedostaje, da naui da radi bolje.
Teo mu je pisao, pozivajui ga da doe u Pariz, ali je Vincent znao da jo nije
dovoljno zreo za taj veliki poduhvat. Njegov rad je bio isuvie sirov,isuvie nezgrapan,
isuvie amaterski. Hag je bio udaljen samo nekoliko asova, a tamo bi mu mogao da
pomogne njegov prijatelj Menher Tersteh, upravitelj Gupila i Kompanije, i njegov
roak, Anton Mov. Moda bi za njega bilo bolje da se nastani u Hagu za vreme sledee
etape njegovog sporog egrtovanja. On napisa pismo Teu pitajui ga za savet,a njegov
brat odgovori aljui mu novac za voznu kartu do Haga.
Pre nego to se sasvim preseli, Vincent je hteo da zna da li e ga Tersteh i Mov
primiti prijateljski i da li e mu pomoi, ako ne budu hteli, morae da ode na drugu
stranu. On oprezno spakova svoje crtee - ovoga puta uz njih spakova i isto rublje - i
poe na put u glavni grad svoje zemlje, nastavljajui tradiciju svih mladih provinciskih
slikara.

Menher Herman Hajsbert Tersteh bio je osniva Slikarske kole u Hagu,i najvaniji
trgovac umetnikim predmetima u Holandiji. K njemu su dolazili ljudi iz svih krajeva
Holandije da trae saveta pri kupovini slika,kada bi Menher Tersteh rekao da je neko
platno dobro, njegovo miljenje bi se smatralo odluujuim.
Kad je Menher Tersteh doao umesto strica Vincenta Van Goga za upravitelja kod
Gupila i Kompanije, napredni mladi holandski slikari bili su rastureni po celoj zemlji.

Anton Mov i Joef iveli su u Amsterdamu, Jakob i Vilem Mares bili su u provinciji, a
Jozef Izraels, Johanes Bosbom i Blomers lutali su od grada od grada, bez stalnog
boravita. Tersteh je redom pisao svakome od njih.
Zato ne bismo zdruili sve sile ovde i napravili od Haga prestonicu holandske
umetnosti? Mi moemo jedan drugome da pomognemo, moemo da nauimo neto
jedan od drugoga, i udruenim snagama moemo vratiti holandskom slikarstvu onu
slavu koju je uivalo u vreme Fransa Halsa i Rembranta."
Odgovori slikara pristizali su sporo, ali su se tokom godina svi mladi umetnici za
koje je Tersteh rekao da imaju sposobnosti smestili u Hagu.U to vreme njihove slike se
uopte nisu traile. Tersteh je izabrao te umetnike ne da bi prodavao njihove slike,
nego zato to je video da njihova dela mogu u budunosti da budu velika. Kupovao je
platna Israelsa, Mova, i Jakoba Maresa est godina, pre nego to je uspeo da ubedi
publiku da neto vidi u njima.
Godinu za godinom strpljivo je kupovao radove Bosboma, Maresa i Nojhojsa,
stavljajui ih licem okrenute zidu u dno svoje radnje. Znao je da te ljude treba
izdravati dok se bore idui ka punoj zrelosti, ako je holandska publika slepa i ne moe
da pozna svoje roene genije, on, kritiar i trgovac, pobrinue se da ti divni mladi ljudi
ne budu zauvek izgubljeni za oveanstvo zbog siromatva, zapostavljanja i
malodunosti. Kupovao je njihova platna, kritikovao njihov rad, dovodio u vezu s
njihovim drugovima slikarima, i hrabrio ih tokom tekih godina. Dan za danom borio
se da vaspita holandsku publiku, da joj otvori oi za lepoto i umetniki izraz njenih
roenih ljudi.
U to vreme kad je Vincent doao u Hag da ga poseti, on bee uspeo.Mov, Nojhejs,
Israels, Jakob i Vilem Mares, Bosbom i Blomers nisu samo prodali sve ono to su
naslikali po najviim cenama kod Gupila i Kompanije, nego su bili na najboljem puta
da postanu klasici.
Menher Tersteh bio je lep ovek, pravi tip Holananina: imao je stroge, otmene crte
lica, visoko elo, smeu kosu koju je eljao unazad, lepu okruglu bradu, a oi jasne
kao nebo u holandskom jezeru. Nosio je crn aket po modi princa Alberta, iroke,
prugaste pantalone koje su mu padale preko cipela, visoku kragnu i gotovu crnu
kravatu koju mu je njegova ena prikainjala svakog jutra.
Tersteh je oduvek voleo Vincenta, i kad je ovaj bio premeten u londonsku radnju
Gupila i Kompanije, on je napisao toplu preporuku za mladia engleskom upravniku.
On je poslao Vincentu u Borinahu ,,Exercises au Fusain" i dodao uz to Cours de Dessin
Bargue" jer je znao da e mu to biti od koristi. Mada je radnja Gupila i Kompanije u
Hagu pripadala u stvari stricu Vincentu Van Gogu, Vincent je imao razloga da veruje
da ga Tersteh voli zbog njega samog. Tersteh nije bio ovek koji se mogao kupiti.
Gupil i kompanija bili su smeteni u broju 20, na Platsu, najotmenijem i
najluksuznijem trgu u celom Hagu. U neposrednoj blizini njegovoj leao je zamak
Gravenhag, najstariji deo grada, sa svojim srednjovekovnim dvoritem, jarkom koji je
bio pretvoren u lepo jezero, i na ijem se kraju nalazio Maurithojz, gde su visile slike
Rubensa, Halsa, Rembranta, i svih malih holandskih majstora.

Vincent poe od stanice uskom,vijugavom, bunom ulicom Vagenstrata, proe kroz

Plein i Binenhof i stie na Plats.Prolo je osam godina otkako je poslednji put izaao iz
Gupilove radnje, plima patnji kroz koju je proao za to kratko vreme preplavila mu je
telo i duu, i oamutila ga.
Pre osam godina. Svi su ga voleli i ponosili se njime. Bio je ljubimac stricaVincenta.
Svima je bilo poznato da e on biti ne samo striev naslednik u poslu nego naslednik
njegove imovine. Mogao je do sada ve da bude moan i bogat ovek, koga bi potovao
i divio mu se svako ko bi ga upoznao. I vremenom bi njegove bile sve najvanije
umetnike galerije u Evropi.
ta se to dogodilo s njim?
Nije imao vremena da odgovori na to pitanje, nego je preao u Plats i uao u radnju
Gupila i Kompanije. Ona je bila lepo ukraena, to je bio zaboravio. Najednom oseti kako
je beznaajan i bedan u svom radnikom odelu od grubog crnog somota. Salon galerije
gledao je na ulicu i bio je zastrt raskonim ukastim zavesama. Uz tri stepenice ilo
se u mali salon sa staklenom tavanicom, a iza toga, jo nekoliko stepenica vie, nalazila
se mala, intimna izlobena soba za poetnike. iroke stepenice vodile su na drugi sprat,
gde je Tersteh imao kancelariju i stan. Zidovi su bili prekriveni slikama.
U galeriji se oseao dah bogatstva i kulture. inovnici su bili dobro obueni ljudi
lepog ponaanja. Platna u skupocenim okvirima visila su po zidovima ispred raskonih
tapeta. Noge su Vincentu upadale u debele, meke tepihe, pamtio je da stolice, koje su
skromno stajale po uglovima, predstavljaju neprocenjivu antiku. On se seti svojih
pocepanih rudara koji izlaze iz okna, i njihovih ena sagnutih nad terril-om, seti se
brabantskih kopaa i sejaa. Pitao se da li e njegovi jednostavni crtei siromanih,
ponienih ljudi ikada da se prodaju u toj velianstvenoj palati umetnosti.
To mu nije izgledalo naroito verovatno.
On se zagleda s nespretnim divljenjem u jednu glavu ovce od Mova.inovnici, koji
su tiho brbljali iza jednog stola sa bakrorezima, bacie pogled na njegovo odelo i
dranje, ne trudei se ak ni da upitaju eli li neto. Tersteh, koji je ureivao izlobu u
maloj galeriji, sie niz stepenice u glavni salon. Vincent ga ne primeti.
Tersteh je stajao u dnu stepenica i posmatrao svog biveg inovnika. Gledao je
njegovu kratko podianu kosu, rie ekinje na licu, seljake izme, radniko odelo
zakopano oko vrata, ispod koga ne bee kravate, neki nezgodan zaveljaj koji je nosio
ispod ruke. U Vincentovoj pojavi bilo je neeg nespretnog, neeg to je surovo padalo
u oi u toj elegantnoj galeriji.
- No, Vincente, - ree Tersteh, koraajui neujno preko mekog tepiha - vidim da
se divite naim slikama.
Vincent se okrete. - Da, divne su, zar ne? Kako ste, Menher Tersteh? Donosim vam
pozdrave od majke i oca.
Dva oveka stegoe jedan drugome ruku preko nepremostivog bezdana od osam
godina.

- Vrlo dobro izgledate, Menher. ak mnogo bolje nego kada sam vas poslednji put
video..
- Ah, da, zadovoljan sam ivotom, Vincente. To me odrava mladim. Hoete li da
uete u moju kancelariju?
Vincent poe za njim irokim stepenicama, spotiui se nespretno jer nije mogao
da skine oiju sa slika po zidovima. Prvi put je video dobre radove posle one kratke
posete Briselu sa Teom. Bio je zapanjen. Tersteh otvori vrata kancelarije i ponudi
Vincenta da ue.
- Izvolite sesti, Vincente - ree on.
Vincent se bee zagledao u jedno platno od Vajsenbruha, ija dela nije ranije nikada
video. On sede, ispusti svoj zaveljaj, ponovo ga die, a onda prie Terstehovom sjajno
politiranom stolu.
- Doneo sam vam knjige koje ste mi onako ljubazno pozajmili, Menher Tersteh.
On razvi zaveljaj, gurnu koulju i par arapa ustranu, izvadi jednu seriju ,,Exercises
au Fusain" i stavi ih na sto.
- Radio sam mnogo na crteima, i uinili ste mi veliku uslugu time to ste mi ih
ozajmili.
- Pokaite mi svoje kopije - ree Tersteh, prelazei na stvar.
Vincent poe da eprka po gomili hartija i izvadi prvu seriju koju je crtao u
Borinahi. Tersteh je utao kao zaliven. Onda mu Vincent pokaza drugu seriju kopija,
koju je izradio kad se smestio u Etenu. Ta grupa izmami s vremena na vreme po jedno
Hm" i nita vie. Onda Vincent pokaza treu grupu kopija, one koje je zavrio
neposredno pred polazak. Tersteh se zainteresova.
- Ova linija je dobra - ree on jedanput. - Svia mi se ovo senenje - dodade drugi
put. - Gotovo ste pogodili!
-I ja sam oseao da nije ravo - ree Vincent.
Kad je izreao celu gomilu crtea, on se okrete Terstehu da ga zapita za njegov sud.
- Da, Vincente, - ree taj postariji ovek, sputajui na sto svoje duge, tanke ruke,
sa iljatim prstima - malo ste napredovali. Ne mnogo, ali malo jeste. Uplaio sam se
kad sam pogledao vae prve kopije... Va rad pokazuje bar to da ste se trudili.
- Je li to sve? Samo trudio? Nemam talenta?
Znao je da nije trebalo da postavi to pitanje, ali nije mogao da se uzdri.
- Nije li suvie rano da o tome govorimo, Vincente?
- Moda jeste. Doneo sam i neke svoje originalne crtee. Da li biste hteli da ih
pogledate?
- Vrlo rado.

Vincent porea neke svoje skice rudara i seljaka. Iznenada zavlada ona neprijatna
tiina, tiina koja je u celoj Holandiji bila poznata po tome to je stotinama mladih
umetnika saoptavala neprijatnu novost da je njihov rad rav.Tersteh pregleda sve, ali
ak nijedno Hm" nije prelo preko njegovih usana. Vincent oseti da mu je zlo. Tersteh
se zavali na stolici i pogleda kroz prozor,preko Platsa, na labudove u jezeru. Vincent je
iz iskustva znao da e, ako on ne progovori prvi, tiina veno trajati.
- Zar ne mislite da je uinjen ma kakav napredak, Menher Tersteh? - upita on. Zar ne mislite da su moje brabantske slike bolje nego one iz Borinahe?
- Pa, - odgovori Tersteh, okrenuvi se od prozora - bolje su. Ali nisu dobre. Neto
osnovno je loe u njima. Ne mogu iz prve da kaem ta je to. Mislim da bi bilo bolje da
se za sada drite precrtavanja. Jo niste spremni da radite originalna dela. Pre nego
to se posvetite slikanju ivota, morate prvo da savladate osnovne elemente.
- eleo bih da doem u Hag da studiram. Mislite li da je to dobra ideja, Menher?
Tersteh nije eleo da primi na sebe nikakve obaveze u odnosu na Vincenta. Cela ta
situacija izgledala mu je vrlo udna.
- Hag je lepo mesto - ree on. - Imamo dobre galerije i mnogo mladih slikara.Ali
da li je bolje od Antverpena, Pariza ili Brisela, to bogami ne znam.
Vincent ode od njega ne ba sasvim obeshrabren. Tersteh je video neki mali
napredak, a njegove su oi najkritikije u Holandiji. Bar nije stagnirao. Znao je da
njegovi crtei iz ivota nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu, ali bio je uveren da e na
kraju biti dobri ako bude radio marljivo i istrajno.

Hag je moda najistiji i najgospodskiji grad u celoj Evropi.On je, na pravi holandski
nain, jednostavan, strog i lep. Besprekorno iste ulice oiviene su lisnatim drveem,
kue su sagraene od belih, probranih opeka,a pred njima lee vrtii negovani s
ljubavlju, puni rua i geranija. Tu nema prljavih, siromanih etvrti, neega to bi bolo
oi, sve je odravano sa strogim asketizmom svojstvenim Holananima.
Pre mnogo godina Hag je za svoj zvanini amblem uzeo rodu. Od tog vremena broj
stanovnika je naglo rastao.
Vincent je saekao sutranji dan i krenuo da poseti Mova u njegovom domu.
Ejlbomen broj 198. Movova tata bila je roena Karbentus, jedna od sestara Ane
Kornelije, i poto su porodine veze u tim krugovima bile vrste, on srdano primi
Vincenta.
Mov je bio snano graen ovek, oputenih ali jakih ramena i irokih grudi. Njegova
glava, kao i Terstehova ili kao veina glava u porodici Van Goga, bila je upadljivija nego
crte lica. Imao je svetle, malo setne oi, jak, ravan nos koji se nastavljao u istoj liniji sa
elom, visoko, etvrtasto elo, ui priljubljene uz glavu, i sedu bradu koja je skrivala

pravilan oval njegovog lica. Kosa mu je bila zaeljana sasvim na desnu stranu, tako da
je vei deo leao preko temena, paralelno s elom.
Mov je bio ovek pun energije koju nije rasipao. Slikao je, kad bi se umorio od
slikanja, slikao bi i dalje, a kad bi ga i to umorilo, slikao bi jo malo. Vremenom bi se
osveio i mogao bi ponovo da se vrati slikanju.
Jet nije kod kue, Vincente - ree Mov. - Hoemo li da preemo u atelje?
Mislim da e nam tamo biti udobnije.
-

Hajdemo. - Jedva je ekao da vidi atelje.

Mov ga odvede u svoj veliki drveni atelje u vrtu. Ulaz se nalazio na strani blioj kui,
ali malo udaljen od nje. Svuda oko vrta nalazila se iva ograda, te je Mov bio potpuno
odvojen kad je hteo da radi.
Prijatan miris duvanskog dima, starih lula i laka doeka Vincenta kad je stupio
unutra. Atelje je bio prilino prostran, slike na nogarima stajale su na debelom
deventerskom tepihu. Zidovi su bili prekriveni slikama, u jednom uglu stajao je
starinski sto, a ispred njega mali persiski tepih. Polovinu severnog zida zauzimao je
prozor. Knjige su bile razbacane svuda unaokolo, a na svakom slobodnom santimetru
prostora mogao se nai umetnikov alat. Uprkos tome to je atelje bio pun ivota i
pretrpan stvarima, Vincent je oseao neku krajnju urednost koja je zraila iz Movovog
karaktera i dominirala tim mestom.
Samo nekoliko sekundi bili su zauzeti raznim porodinim formalnostima i
pozdravima. Smesta su se doepali jedine teme do koje im je obojici bilo stalo. Mov je
uporno izbegavao druge slikare ve due vremena (uvek je tvrdio da ovek moe ili
slikati ili govoriti o slikarstvu, ali ne moe da ini i jedno i drugo istovremeno) te je bio
pun ideja o svom novom projektu, nekom maglovitom pejzau pri zalasku sunca. Nije
o tome diskutovao sa Vincentom, nego ga je prosto preplavio svojim zamislima.
Gospoa Mov se vrati kui i zamoli Vincenta da ostane na veeri. Sedeo je pored
vatre i askao sa decom posle prijatnog obeda, i zamiljao je kako bi bilo divno kad bi
imao svoj dom, enu koja ga voli i koja veruje u njega, i decu koja bi ga proglasila carem
ili kraljem nazivajui ga jednostavno oe". Zar taj sreni dan nee nikada doi?
Ubrzo su dva ovek sedela opet u ateljeu, puei zadovoljno svoje lule. Vincent
izvue svoje kopije. Mov ih pogleda brzim prodirnim pogledom profesionalca.
Nisu ravo uraene, - ree on - za vebe. Ali od kakve su one vanosti?
-

Vanosti? Ja ne...

Samo si precrtavao, Vincente, kao uenik. Ono to je zaista stvoreno ve

su uradili drugi ljudi.
-

Mislio sam da e mi pomoi da osetim stvari.

Gluposti! Ako hoe da stvara, obrati se ivotu. Nemoj da podraava. Zar

nema svojih sopstvenih skica?

Vincent se seti ta je Tersteh kazao za njegove originalne studije. Borio se u sebi da

li da ih pokae Movu ili ne. Doao je u Hag da zamoli Mova da mu bude uitelj. A ako
moe da pokae samo bedne radove...
-

Da, - odgovori on - pored toga sam slikao i studije linosti.

Odlino!

Imam neke skice rudara iz Borinahe i seljaka iz Brabanta. Nisu ba

najbolje, ali...
Nita ne mari - ree Mov. - Daj da ih vidim. Tamo si mogao da uhvati malo
pravog duha.
Vincent spusti skice na sto, uz ludako lupanje srca. Mov sede, pree rukom preko
kose, i nastavi da je gladi due vremena. Priguen smeh uo bi se pokatkad iz njegove
sivkaste brade. Jednom snano provue ruku kroz kosu, raupavi je, i dobaci Vincentu
hitar pogled pun negodovanja. Trenutak kasnije on uze jednu studiju radnika, ustade
i prisloni je uz grubo skiciranu priliku na jednoj od svojih novih slika.
-

Sada vidim gde sam pogreio! - uzviknu on.

On uze olovku, popravi svetlost, i povue nekoliko brzih poteza, sa pogledom

uprtim sve vreme u Vincentovu skicu.
Tako je bolje - ree on, koraknuvi natrag. - Sada izgleda kao da prosjak
pripada zemlji.
On prie Vincentu i stavi ruku na rame svom roaku.
Dobro - re on. - Na pravom si putu. Tvoji crtei su neveti, ali verni.Imaju
izvesnu ivotnu snagu i ritam na koje nisam esto nailazio.Baci svoje knjige za
precrtavanje, Vincente, kupi sebi kutiju sa bojama. Ukoliko skorije pone da radi
bojama, utoliko bolje za tebe. Tvoji crtei su samo donekle ravi, i kako bude
radio, postepeno e napredovati.
Vincent pomisli kako je to zgodan trenutak.
Preseliu se u Hag, roae Mov, - ree on - i nastaviu da radim. Da li bi
bio tako ljubazan da mi ponekad pomogne?Potrebna mi je pomo oveka kao to
si ti.
Samo neke sitnice, kao to si mi pokazao na svojim crteima danas posle podne.
Svakom mladom umetniku potreban je majstor, roae Mov, i ja u ti biti zahvalan ako
mi dozvoli da radim pod tvojim nadzorom.
Mov se paljivo zagleda u sva nedovrena platna po ateljeu. Ono malo vremena to
mu je ostajalo od rada voleo je da posveti porodici. Topli dah pohvale kojom bee
obavio Vincenta ieze. Zameni ga povlaenje. Vincent, koji je uvek bio vrlo osetljiv na
promene u dranju ljudi, odmah to oseti.

Ja sam zaposlen ovek, Vincente, - ree Mov - imam vrlo retko prilike da
pomognem drugima. Umetnik mora biti sebian, on mora da pazi na svaki trenutak
svog radnog vremena. Sumnjam da bih mogao mnogo da te uim.
Ne traim mnogo, - ree Vincent - samo mi dozvoli da radim ovde s tobom
ponekad i da posmatram kako slika. Priaj mi o svom radu, kao to si danas inio,
da bih mogao videti kako izvrava svoj plan. A s vremena na vreme, kad se bude
odmarao, mogao bi da pogleda moje crtee i da mi pokae gde greim. To je sve.
-

Ti misli da malo trai. Ali veruj mi da je to ozbiljna stvar, uzeti uenika.

Neu ti biti na teretu, to obeavam.

Mov je dugo razmiljao. Nikada nije eleo da uzme uenika, nije voleo da ima ljudi
oko njega dok radi. esto nije bio raspoloen da govori o svojim radovima, a nikada
nije dobio nita osim nezahvalnosti za savete koje je davao poetnicima. Ali Vincent
mu je bio roak, stric Vincent Van Gog i Gupil kupovali su njegove slike, a usto je bilo
neke sirove, silne strasti u tom mladiu - iste one sirove strasti koju je osetio u
njegovim slikama - koja ga je privlaila.
-

Dobro, Vincente, - ree on - pokuaemo.

Oh, roae Mov!

Ali pazi, ja nita ne obeavam. Moe se dogoditi da sve ispadne ravo. Kad
se bude smestio u Hagu, doi u atelje, i onda emo videti da li moemo pomoi
jedan drugome. Ja idem u Drente da provedem jesen, doi, recimo, poetkom zime.
Ba tada sam i hteo da doem.Potrebno mi je jo nekoliko meseci rada u
Brabantu.
-

Onda smo se sporazumeli.

Dok se Vincent vraao kui vozom, neki tihi glas je u njemu pevao:Imam uitelja.
Kroz nekoliko meseci studirau kod velikog slikara, i tada u i ja nauiti da slikam.
Radiu, oh kako u samo raditi tih nekoliko sledeih meseci, a onda e on videti koliko
sam napredovao."
Kada se vratio kui, u Eten, zatekao je Kej Vos.

Duboka alost bee produhovila Kej. Ona je predano volela svoga mua,i njegova
smrt slomila je neto u njoj. Ogromna ivotna snaga te ene, njena veselost, njeno
oduevljenje i polet sasvim su nestali. ak i njena topla, iva kosa kao da bee izgubila
sjaj.Njeno lice se bee asketski suzilo, u plavim oima leala su dva duboka, sumorna,
crna vira, a divna joj koa bee nekako pobledela. Mada je sada imala manje ivotne

snage nego onda kada ju je Vincent upoznao u Amsterdamu, imala je umesto toga vie
neke zrele lepote, neke zrele alosti koja joj je davala dubinu i sadraj.
-

Milo mi je to ste najzad ovde, Kej - ree Vincent.

Hvala Vincente.

Prvi put su jedno drugo nazvali imenom, ne -dodajui ono roae". Ni sami nisu
znali kako se to desilo, niti su o tome razmiljali.
-

Doveli ste i Jana, naravno?

Da, on je u vrtu.

Ovo je prvi put to ste doli u Brabant. Milo mi je to ste ovde, te mogu da
vam ga pokaem. Ii emo u duge etnje po pustari.
-

Vrlo rado, Vincente.

Govorila mu je ljubazno, ali bez oduevljenja. On primeti da joj je glas postao dublji,
drhtaviji. Seti se kako je bila paljiva prema njemu u kui na Kajzergrahtu. Da li bi
trebalo da razgovara s njom o smrti njenog mua, da joj izjavi sauee? Znao je da
treba neto da joj kae, ali je oseao da bi bilo bolje da je ne podsea na njenu alost.
Kej mu je bila zahvalna na toj taktinosti. Njen mu je za nju bio svetinja, i nije
mogla da razgovara o njemu s ljudima. I ona se seala onih prijatnih zimskih veeri u
Kajzergrahtu kada je pored vatre igrala karte sa Vosom i svojim roditeljima,dok je
Vincent sedeo ispod lampe u udaljenom uglu. Nemi bol uzdie se u njoj i zamagli njene
sada crne oi. Vincent blago poloi svoju ruku na njenu, a ona ga pogleda sa dubokom
zahvalnou. On vide koliko ju je patnja uinila osetljivom. Pre toga bila je samo srena
devojka, sada je bila ena koja strasno pati, sa svim onim bogatstvom koje duevna
patnja moe da donese oveku. Jo jednom mu prolete kroz glavu stara izreka: Iz
patnje se raa lepota."
Sviae vam se ovde, Kej - ree mirno. - Ja provodim ceo dan u
polju,crtajui, morate da poete sa mnom i da povedete Jana.
-

Samo bih vam smetala.

Oh, ne! Ja volim drutvo. Mogu da vam pokaem mnogo zanimljivih stvari
dok se budemo etali.
Onda u vrlo rado da doem.
-

To e biti dobro za Jana. Na vazduhu e ojaati.

Ona mu jedva primetno stisnu ruku.

-I biemo prijatelji, zar ne, Vincente?
je.

Da, Kej.

Ona pusti njegovu ruku, i zagleda se preko druma u protestantsku crkvu, ne videi

Vincent izae u vrt, namesti jednu klupu u blizini za Kej, i poe da pomae Janu da
napravi kuicu od peska. Za trenutak zaboravi na veliku novost koju je doneo sa sobom
iz Haga.
Uvee, za veerom, on obavesti porodicu da ga je Mov primio za uenika. Inae on
ne bi ponovio nijednu re pohvale koju su izrekli Tersteh i Mov, ali ga je prisustvo Kej
za stolom teralo da se prikae u najboljoj svetlosti. Njegova majka je bila vrlo srena.
uspeh.

Mora sve uiniti to ti kae roak Mov - ree ona. - On je postigao lep

Sutradan ujutru, Kej, Jan i Vincent vrlo rano krenue u Lisbo, gde je Vincent hteo
da skicira. Mada se on nikada nije trudio da ponese neto za jelo, njegova majka
spakova za njih troje dobar ruak. Smatrala je da je to neka vrsta piknika. Putem
prooe pored jednog svrajeg gnezda na visokoj akaciji u crkvenom dvoritu, Vincent
obea uzbuenom deaku da e mu nai jaje. Ili su kroz borovu umu koja je bila sva
posuta iglicama, a zatim preko utog, belog i sivog peska opoljine. Na jednom mestu u
polju Vincent spazi neki naputen plug i kolica. On namesti svoje male nogare, podie
Jana u kolica, i izradi brzo skicu. Kej je stajala po strani posmatrajui Jana kako besni.
utala je. Vincent nije hteo da joj se namee, bio je srean ve samo zbog toga to mu
ona pravi drutvo. Nije znao da je tako prijatno kad ovek dok radi ima pored sebe
enu.
Oni prooe pored nekoliko kua pokrivenih kriljcem, onda izbie na put za
Rozendal. Kej najzad progovori.
Znate, Vincente, - ree ona - dok sam vas posmatrala pored nogara, setila
sam se neeg to sam esto mislila o vama u Amsterdamu.
-

A ega to, Kej?

Jeste li sigurni da se neete uvrediti?

Siguran sam.

E pa onda, da budem iskrena, nikada nisam mislila da ste stvoreni za

svetenika. Znala sam da samo uzalud gubite vreme.
-

Zato mi to niste rekli?

Nisam imala prava da to uradim, Vincente.

Ona ugura nekoliko pramenova zlatno-rie kose pod crnu kapu, utom se spotae
na neravnom drumu i osloni se na Vincentovo rame. On je uze pod ruku da bi joj
pomogao da povrati ravnoteu, i zaboravi da izvue svoju ruku.
Znala sam da ete sami morati da doete do toga - ree ona. - Tu ne bi
pomoglo nikakvo nagovaranje.
Sada se seam - ree Vincent. - Opomenuli ste me da pazim da ne
postanem uskogrudi svetenik. To su bile udne rei za ker jednog svetenika.
Osmehnu se na nju enjivo, ali se njene oi zamraie.

Znam. Ali, vidite, Vos me je nauio mnogim stvarima koje inae ne bih
razumela.
Vincent izvue ruku ispod njene. To pominjanje Vosovog imena die neku udnu,
neprobojnu prepreku izmeu njih dvoje.
Posle jednoasovne etnje stigoe u Lisbos i Vincent opet namesti svoje nogare. Tu
je bio komadi movare koji je hteo da naslika. Jan se igrao u pesku, a Kej je sedela iza
njega, na maloj stolici koju je poneo za nju. Drala je u ruci knjigu, ali je nije itala.
Vincent je crtao brzo, sa nekim poletom. Slika se pojavljivala ispod njegove ruke lake,
nego ikada ranije. Nije znao da li je to bilo zbog Movovog komplimenta ili zbog toga
to je Kej u blizini, ali potezi njegove olovke bili su sigurni. On brzo napravi nekoliko
skica jednu za drugom. Nije se osvrtao na Kej, niti je ona govorila, da mu ne bi smetala,
ali njena blizina ispunjavala ga je blaenstvom. eleo je da mu rad bude naroito dobar
toga dana, kako bi Kej mogla da mu se divi.
Kad je dolo vreme ruku, oni odetae do oblinjeg hrastovog luga. Kej porea
sadrinu korpe ispod jednog drveta koje je davalo prijatan hlad. Vazduh je bio potpuno
miran. Miris lokvanja u movari meao se sa neosetnim mirisom hrasta iznad njih. Kej
i Jan su sedeli s jedne strane korpe,a Vincent s druge. Kej ih je sluila. Slika Movove
porodice koja sedi kod kue za veerom javi se Vincentu pred oima.
Dok je gledao Kej, inilo mu se da nikada nije video nikoga tako lepog.Mastan ut
sir bio je odlian, a hleb njegove majke kao i obino vrlo ukusan, ali on nije mogao da
jede. Neka nova, strasna glad budila se u njemu. Nije mogao da skine oi sa Kej, sa njene
nene kose, divno isklesanog ovalnog lica, tunih oiju crnih kao no, punih, slatkih
usana, koje trenutno behu izgubile svoju zrelost, ali koje e se ponovo rascvetati.
Posle ruka Jan lee da spava, spustivi glavu u majino krilo. Vincent ju je
posmatrao kako gladi svetlu detinju kosu, ispitujuim pogledom nevino lice. Znao je
da vidi lice svoga mua u detinjem licu, da se nalazi u njihovoj kui u Kajzergrahtu sa
ovekom koga voli, a ne na brabantskoj pustari sa svojim roakom Vincentom.
Slikao je celo poslepodne, jedno vreme mu je Jan sedeo na krilu. Deak ga bee
zavoleo.Vincent ga je pustio da crnim krejonom vrlja po listovima Engr-hartije. Jan se
smejao, vikao i trao po utom pesku, svaki as se vraao Vincentu zapitkujui ga
neto, pokazujui mu stvari koje je naao, traei od njega da se igra s njim. Vincent se
nije ljutio, bilo mu je prijatno to se ta topla, mala ivotinja neno vere po njemu.
Jesenje bila na pragu i sunce je rano zalazilo. Pri povratku su zastajali kraj estih
bara i posmatrali kako se boje sunca na zalasku sputaju u vodu kao leptirova krila,
polako tamne i nestaju u sumraku. Vincent pokaza Kej svoje crtee. Nije mogla dobro
da ih vidi, a ono to je videla uinilo joj se sirovo i nezgrapno. Ali Vincent je bio tako
dobar prema Janu, a usto je ona isuvie dobro znala ta znai bol.
- Sviaju mi se, Vincente.
- Zaista, Kej?
Ta pohvala kao da podie u njemu neku branu. Kej je bila tako prijateljski
raspoloena u Amsterdamu, ona bi razumela sve njegove pokuaje. Nekako mu se

inilo da bi ona jedina na svetu to mogla. Sa porodicom nije mogao da razgovara o

svojim namerama jer oni nisu poznavali ak ni rei kojima se on sluio, sa Movom i
Terstehom je morao da se ponaa kao ponizan poetnik, mada se nije uvek tako
oseao.
I on izli sve svoje srce u bujici brzih, nevezanih rei. to je njegovo oduevljenje vie
raslo, to je sve vie ubrzavao korak, te ga je Kej jedva stizala. Kad god bi neto duboko
oseao, njegove uravnoteenosti bi nestalo, a namesto nje bi se javili oni stari, divlji,
nemirni pokreti. Pred njom vie nije bio onaj uglaeni dentlmen s kojim je provela
poslepodne, ovaj provinciski prostak joj je ulivao strah. Njegovo ponaanje bilo je tako
nevaspitano, tako nezrelo. Nije bila svesna da joj on poklanja najrei, najskupoceniji
dar koji jedan mukarac moe da da jednoj eni.
Izlio je pred nju sva ona oseanja koja su bila duboko zakopana u njemu otkako je
Teo otiao u Pariz. Priao joj je o svojim tenjama i ciljevima, o duhu kojim je hteo da
prome svoja dela. Kej se udila zato se on tako uzrujava. Nije ga prekidala, ali ga nije
ni sluala. ivela je u prolosti, stalno u prolosti, i smatrala je donekle neukusnim to
to neko moe da ivi sa toliko radosti i oduevljenja u budunosti. Vincent je isuvie
jako oseao svoje sopstveno kipenje da bi primetio kako se Kej povukla.Nastavio je da
mae rukama sve dok nije privukao njenu panju izgovorivi jedno ime.
- Nojhejs? Mislite na onog slikara to ivi u Amsterdamu?
- Nekada je tamo iveo. Sada je u Hagu.
- Znam. Vos mu je bio prijatelj. Nekoliko puta ga je dovodio kui.
Vincent se zaustavi.
Vos! Stalno taj Vos! Ali zato? On je umro. Mrtav je vie od godinu dana. Vreme je
ve da ga zaboravi. On pripada prolosti isto kao i Ursula. Zato Kej skree razgovor
na Vosa? ak i u ono vreme kada je iveo u Amsterdamu nikada nije voleo njenog
mua.
Jesen se bliila kraju. ilim od borovih iglica u umama postao je sme kao ra.
Svakog dana Kej i Jan su pravili drutvo Vincentu dok je slikao u polju. U njene obraze
se bee vratilo malo boje od dugih etnji po pustopoljini, a korak joj bee vri i
sigurniji. Sada je sa sobom nosila korpicu za ivenje, te su joj prsti bili isto tako
zaposleni kao i Vincentovi. Poela je da govori slobodnije i otvorenije o svom
detinjstvu, o knjigama koje je itala i o zanimljivim ljudima koje je poznavala u
Amsterdamu.
Porodica je na njihovo prijateljstvo gledala s odobravanjem. Vincentovo drutvo
ulivalo joj je interesovanje za ivot. A zahvaljujui njenom prisustvu u kui Vincent je
bio mnogo ljubazniji. Ana Kornelija i Teodorus su blagodarili Bogu za tu zgodnu
priliku, i inili su sve to su mogli da bi dvoje mladih ljudi bili zajedno.
Vincent je voleo sve na Kej: njenu vitku, nenu priliku,tako strogo zatvorenu i dugu,
crnu haljinu, ednu crnu kapicu, koju je nosila kada je ila u polje, prirodan miris
njenog tela, koji je oseao kada bi se ona nagnula k njemu, nain na koji je puila usta
kada je brzo govorila, prodoran pogled njenih tamnoplavih oiju, njen grleni i zvuni

glas koji ga je potresao do dna due,a koji mu je zvonio u uima kada bi legao da spava,
sjaj njene koe, u koju je tako strasno eleo da zarije svoje poudne usne.
Sada je shvatio da je mnoge godine proiveo samo upola, da su ogromne zalihe
naklonosti i nenosti u njemu sasvim usahle, jer je bistra hladna voda ljubavi bila
uskraena njegovim suhim nepcima. Bio je srean samo kada je Kej bila kraj njega,
inilo mu se da ga njeno prisustvo celog obuhvata. Kada bi ila s njim u polje, radio bi
brzo i s uivanjem, kad bi ostajala kod kue, svaki potez kiice teko mu je padao.
Uvee bi sedeo u trpezariji za velikim drvenim stolom, prekoputa nje, i mada je
precrtavao skice, njeno neno lice lebdelo je stalno izmeu njega i hartije. Kada bi je s
vremena na vreme pogledao kako sedi pri bledoj svetlosti velike ute svetiljke, i kada
bi uhvatio njen pogled, ona bi se osmehnula na njega sa nenom tihom setom. esto je
oseao kako nee moi da izdri tako udaljen od nje ni trenutka vie, da e morati da
skoi pred celom porodicom, da je besno pritisne na grudi i da svoje tople, suhe usne
zarije u vrelo njenih hladnih usana.
Nije voleo samo njenu lepotu, nego celo njeno bie i ponaanje, njen mirni hod,
njenu savrenu uravnoteenost i ophoenje, njeno dobro vaspitanje koje se ogledalo
u svakom i najmanjem pokretu.
Nije ni slutio kako je bio usamljen za vreme tih sedam dugih godina otkako je
izgubio Ursulu. Celog ivota nijedna mu ena nije kazala nenu re, niti ga pogledala
oima zamagljenim od nenosti, niti ga lako pogladila po licu a zatim poljubila.
Nikad ga nijedna ena nije volela. To nije bio ivot, to je bila smrt. Kada je voleo
Ursulu, to jo nije bilo tako strano, jer je tada - u svojoj ranoj mladosti - eleo samo da
daje, a to davanje je Ursula odbila. Ali sada, oseajui zrelu ljubav, eleo je podjednako
i da daje i da prima. Znao je da e mu ivot biti nemogu ako Kej ne uzvrati toplo to
njegovo novo oseanje.
Jedne noi, itajui Milea, on naie na reenicu: da bi bio ovek, potrebno je da na
tebe duhne ena".
Mile je uvek imao pravo. On, Vincent, nije bio ovek. Mada je imao dvadeset osam
godina, on se jo nije rodio. Dah Kejine lepote i ljubavi dodirnuo ga je, te je najzad
postao ovek.
Kao ovek eleo je Kej. eleo ju je oajniki i strasno. Voleo je i Jana, jer je bio deo
voljene ene. Ali je mrzeo Vosa, mrzeo ga je iz dubine due, jer je izgledalo da nita to
on radi ne moe da istera tog mrtvog oveka iz njenog seanja. Nije mu bilo ao zbog
njene bive ljubavi i udaje, kao to nije alio ni one godine koje je propatio zbog svoje
ljubavi prema Ursuli. Oboje su se prekalili u plamenu patnji, i zato e njegova ljubav
biti utoliko istija.
Znao je da bi mogao naterati Kej da zaboravi onog oveka koji je pripadao prolosti.
Njegova ljubav mogla bi sada da bude tako vrela da bi izbrisala prolost. Uskoro e
otii u Hag da ui kod Mova. Mogao bi da povede i Kej sa sobom, mogli bi da zasnuju
domainstvo slino onom koje je on video u Ejlbomenu. eleo je da ima dom i decu na
ijim bi licima bile utisnute njegove crte. Sada je postao ovek, i dolo je vreme kad e
morati da prestane da luta.U ivotu mu je bila potrebna ljubav, ona bi uinila da mu
dela ne budu vie tako gruba, zaoblila bi im otre ivice, ulila u njih ono oseanje

stvarnosti koje im je nedostajalo. Nikada ranije nije shvatao koliko je u njemu sve bilo
beivotno bez ljubavi, da je to znao, strasno bi zavoleo prvu enu na koju bi naiao.
Ljubav je zain ivota, ona je potrebna oveku da bi osetio ukus svih stvari na svetu.
Sada je bio srean to ga Ursula nije volela. Kako je onda njegova ljubav bila
povrna, a kako je sada duboka i zrela. Da se onda oenio Ursulom, nikada ne bi saznao
ta je prava ljubav! Nikada ne bi mogao da voli Kej! Sada je prvi put shvatio da je Ursula
bila povrno, lakomisleno dete, bez finoe ili nekih naroitih osobina. Godinama je
patio zbog jedne bebe!Jedan as proveden sa Kej vredeo je koliko ceo ivot s Ursulom.
Put je bio teak, ali ga je doveo do Kej, i to ga je opravdalo. Odsada e ivot biti lep, on
e raditi, voleti, i prodavati svoje slike. I bie sreni zajedno. Svaki oveji ivot ima
svoj uzorak po kome mora da se radi polako, sve dok se ne zavri.
Uprkos svojoj nagloj naravi i nestrpljivosti, on je uspeo da se obuzda.Hiljadu puta
dok je bio sam sa Kej u polju i dok su razgovarali o nevanim stvarima eleo je da
uzvikne: Sluajte, ostavimo se svih tih izgovora i sluajnosti. Hou da vas zagrlim, da
vam ljubim usne, ljubim, ljubim! Hou da budete moja ena i da ostanete sa mnom
zauvek! Mi pripadamo jedno drugom, i u svojoj usamljenosti mi smo oajniki potrebni
jedno drugom!"
Ali je nekim udom uvek uspevao da se savlada. Nije mogao tako iznebuha da joj
govori o ljubavi, to bi bilo suvie. Kej mu nikada nije davala ni najmanjeg povoda. Uvek
je izbegavala razgovore o ljubavi i udaji. Kako i kada bi trebalo da joj kae? Oseao je
da e to morati da bude uskoro, jer se zima pribliavala, a on je morao da ide u Hag.
Najzad vie nije mogao da izdri, volja mu se slomila. Bili su poli putem prema
Bredi. Vincent je proveo jutro slikajui kopae na poslu.Ruali su kraj malog potoka u
senci topola. Jan je zaspao na travi. Kej je sedela pored korpe. Vincent klee uz nju da
bi joj pokazao neke crtee. Dok je govorio, brzo, ni sam ne znajui ta govori, oseao je
kako ga pee njeno toplo rame, taj dodir ga je tako upalio da vie nije vladao
sobom.Crtei mu ispadoe iz ruke, on zgrabi Kej naglo, divlje, i bujica grubih, strasnih
rei provali sa njegovih usana.
Kej, ne mogu da utim vie ni trenutka! Morate znati da vas volim, da vas
volim vie nego samoga sebe! Uvek sam vas voleo,od prvog trenutka kad sam vas
ugledao u Amsterdamu! Morau veito da vas zadrim za sebe!Kej, kaite mi da me
bar malo volite. Ii emo da ivimo u Hagu, nas dvoje sami. Imaemo svoj dom, i
biemo sreni. Vi me volite, zar ne, Kej? Recite da ete se udati za mene, draga Kej.
Kej nije pokuavala da se otrgne.Od uasa i odvratnosti nije razumela rei koje je
on govorio, ali je shvatila njihov znaaj, te polako poe da je obuzima strah. Posmatrala
ga je besno svojim plavo-crnim oima, digavi ruku k ustima da bi priguila krik.
-

Ne, nikada, nikada! - izusti ona ljutito.

Istrgavi se iz njegovog zagrljaja, ona zgrabi dete koje je spavalo, i besomuno

potra preko polja. Vincent pojuri za njom. Izgledalo je da joj je strah dao krila. Beala
je pred njim. On nije shvatio ta se dogodilo.
-

Kej! Kej! - vikao je za njom. - Ne beite.

Na zvuk njegovog glasa ona samo ubrza korake. Vincent je trao, maui ludaki
rukama, dok mu se glava klatila na ramenima.Kej se spotae i pade na meku brazdu u
polju. Jan se zaplaka. Vincent klee pred nju u blato, i epa je za ruku.
Kej, zato beite od mene kad vas toliko volim? Zar ne shvatate da morate
biti moji? I vi mene volite, Kej. Ne plaite se, ja samo kaem da vas volim.
Zaboraviemo prolost, Kej, i poeemo nov ivot.
Strah koji se odraavao u njenom pogledu pretvori se u mrnju. Ona istre svoje
ruke iz njegovih. Jan se sada bee potpuno probudio. Vincentov divlji, strastan pogled
uplai dete, a zbrkane rei koje je govorio taj udni ovek izazvae kod njega uas. Ono
zagrli majku oko vrata i poe da plae.
-

Kej, draga, zar ne moete rei da me bar malo volite?

Ne, nikada, nikada!

I ona potra preko polja ka drumu. Vincent je sedeo u mekom pesku,zapanjen! Kej
stie do druma, i nestade. Vincent se podie i pojuri za njom, dozivajui je iz sveg glasa.
Kad je stigao do druma, video je daleko dole,jo uvek je trala, pritisnuvi dete na
grudi. On stade. Gledao ih je kako nestaju iza jedne okuke! Dugo je tako stajao. A onda
se vrati preko polja.Pokupi svoje crtee sa zemlje. Bili su malo uprljani. On stavi stvari
koje bee poneo za ruak u korpu, prebaci nogare preko ramena, i uputi se kui teka
koraka.
U upnom dvoru oseala se zategnutost, Vincent to oseti onog trenutka kada je
stupio na prag. Kej se bee zakljuala u svoju sobu sa Janom. Otac i majka su bili sami
u trpezariji. Razgovarali su, ali su naglo zautali kada je on uao, oseao je kako je pola
reenice lebdelo neizgovoreno u vazduhu. On zatvori vrata iza sebe. Primetio je da je
otac verovatno strano ljut, jer je kapak na njegovom desnom oku bio skoro sasvim
sputen.
-

Vincente, kako si sama mogao? - zavapi majka.

Kako sam mogao - ta? - Nije bio siguran u to ta mu prebacuju.

Da tako uvredi svoju roaku!

Vincent nije znao ta da odgovori na to. On skide nogare s lea i stavi ih u jedan
ugao. Njegov otac bio je isuvie uzbuen da bi mogao da govori.
-

Da li vam je Kej tano ispriala ta se dogodilo? - upita Vincent.

Otac olabavi prstom tvrdi okovratnik koji mu se bee urezao u crveni vrat. Desnom
rukom stee ivicu stola.
-

Rekla nam je da si je epao u zagrljaj i da si bulaznio neto kao ludak.

Rekao sam da je volim - ree Vincent mirno. - Ne mogu da shvatim kako

to moe da bude uvreda.
-

Jesi li joj samo to rekao? - Oev glas bio je leden.

Ne. Pitao sam je da li hoe da bude moja ena.

Tvoja ena!

Da. ta je tako udno?

Oh, Vincente - ree majka. - Kako si mogao tako neto i da pomisli?

-I vas dvoje ste sigurno mislili...

-

Ali kako sam mogla sanjati da e da se zaljubi u nju?

Vincente, - ree otac - shvata li ti da je Kej tvoja sestra od tetke?

Da. Pa ta je s tim?

Ne moe se oeniti sestrom od tetke. To bi bilo... to bi bilo...

Svetenik nije mogao ni da izgovori tu re. Vincent prie prozoru i zagleda se u vrt.
-

ta bi to bilo?

Rodoskvrnjenje.

Vincent se s mukom savlada.Kako se usuuju da kaljaju njegovu ljubav tako runim

reima?
To je obina glupost, oe, i sasvim je nedostojna vas.
Kaem ti da bi to bilo rodoskvrnjenje! - povika Teodorus. Neu dozvoliti
takav grean odnos u porodici Van Gog.
Nadam se da ne misli da citira Bibliju, oe? Brai i sestrama od tetke bilo
je uvek dozvoljeno da se venavaju.
Oh, Vincente, dragi moj, - ree majka - ako si je voleo, zato nisi priekao?
Njen mu je umro tek pre godinu dana. Ona ga je uvek odano volela. A usto zna da
nema dovoljno novaca da izdrava enu.
-

Smatram da je ono to si uinio - ree otac - preuranjeno i netaktino.

Vincent se tre. On napipa svoju lulu, zadra je za trenutak ti ruci, a onda je opet
vrati u dep.
Oe, moram da te zamolim iskreno i odluno da vie ne upotrebljava
takve rei. Moja ljubav prema Kej je najlepa stvar koja mi se ikada dogodila. Ne
dozvoljavam da je naziva preuranjenom i netaktinom.
On zgrabi nogare i ode u svoju sobu. Sede na postelju i upita sam sebe:
ta se dogodilo? ta sam uinio? Kazao sam Kej da je volim, a ona je pobegla. Zato?
Zar me ona nee?"
Ne, nikada, nikada!"
Proveo je no muei sebe i neprestano preivljavajui taj prizor. Uvek bi se
zaustavio na tom istom mestu. Ta kratka reenica odjekivala mu je u uima kao
pogrebno zvono.

Sutradan ujutru trebalo mu je dugo dok se reio da sie dole. Zategnutost bee
iezla iz vazduha. Majka je sedela u kuhinji. Ona ga poljubi kad je uao, i potapa ga
neno po obrazu.
-

Jesi li spavao, dragi? - upita ga.

-Gde je Kej?
-

Otac ju je odvezao u Bredu.

Zato?

Da uhvati voz. Vraa se kui.

U Amsterdam?

Da.

A tako!

Ona smatra da je tako bolje, Vincente.

Da li je ostavila neku poruku za mene?

Ne, dragi. Hoe li da dorukuje?

Nijednu re? O onome to se jue dogodilo? Je li bila ljuta na mene?

Nije, ali je htela da ode kui, svojim roditeljima.

Ana Kornelija zakljui da bi bilo bolje da ne ponovi ono to je Kej rekla. Umesto toga
ona stavi jedno jaje da se pri.
-

Kad odlazi voz iz Brede?

U deset i dvadeset minuta.

Vincent baci pogled na kuhinjski sat.

-

Sada je ba toliko - ree on.

Da.

Znai, nita vie ne mogu da uinim?

Hodi i sedi ovamo dragi. Imam jutros svee jezike.

Ona raisti deo kuhinjskog stola, pokri ga salvetom i porea doruak. Stajala je
nad njim, terajui ga da jede, imala je oseanje da bi se sve dobro svrilo kad bi on
samo mogao da natrpa dosta hrane u stomak.
Vincent je video da joj time priinjava zadovoljstvo,te je gutao sve to je stavljala
na sto. Ali ukus onoga Ne, nikada, nikada", oseao je u ustima, i on mu je zagoravao
svaki ukusan zalogaj koji bi progutao.

Znao je da svoj posao voli vie nego to voli Kej. Ako bi bio prisiljen da bira izmeu
njih, ne bi ni trenutka posumnjao ta e izabrati.Pa ipak mu je rad odjednom postao
dosadan. Nije vie mogao da radi s voljom. Gledao je crtee brabantskih tipova, koji su
visili na zidovima, i uvideo da je napredovao otkako se u njemu probudila ljubav
prema Kej. Znao je da jo uvek ima neeg oporog i otrog u njegovim crteima, ali je
oseao da bi Kejina ljubav mogla to da ublai. Njegova ljubav bila je toliko ozbiljna i
strasna da se nije mogla obeshrabriti mnogima ne, nikada, nikada", on je njeno
odbijenje smatrao kao komad leda koji e on pritisnuti na srce da bi ga otopio.
Ali u njegovoj dui je postojala jo jedna klica sumnje koja mu nije dala da radi. A
ako on ne bude mogao da je natera da promeni svoju odluku? Izgledalo je da nju pee
savest i pri samoj pomisli na to da bi mogla ponovo voleti. On je hteo da je izlei od te
opasne bolesti stalnog vraanja u prolost.Hteo je da spoji svoju pesnicu crtaa sa
njenom rukom ene, i da radom zasluuje svakidanji hleb i njihovu zajedniku sreu.
Provodio je vreme u svojoj sobi piui Kej strasna pisma pune preklinjanja. Tek
posle nekoliko nedelja saznao je da ih ona i ne ita.Gotovo svakog dana pisao je Teu,
svom povereniku, hrabrei na taj nain sebe protiv sumnji koje su mu se raale u dui
i protiv udruenih napada svojih roditelja i Veleasnog Strikera. Patio je, gorko je
patio, a nije uvek uspevao to da sakrije. Majka jednom doe k njemu s licem punim
saaljenja i sa mnogo utenih rei.
Vincente, - ree ona - ti ne moe udarati svojom sirotom glavom o kameni
zid. Tea Striker kae da je Ne" njena poslednja re.
-

Ne tie me se ta on kae.

Ali ona mu je to rekla, dragi.

Da me ne voli?

Da, i da nikada nee promeniti miljenje.

To emo jo videti.

Sve je tako beznadeno,Vincente. Tea Striker kae da ak i kad bi te Kej

volela, on ne bi dozvolio da se venate dokle god ti ne bude zaraivao bar hiljadu
franaka godinje. A ti zna da si vrlo daleko od toga.
stvari.
-

Ali, majko, onaj ko voli ivi, onaj ko ivi radi, a onaj ko radi ima hleba.
To je sve lepo, dragi moj, ali je Kej odrasla u izobilju. Uvek je imala lepe
Njene lepe stvari je danas ne ine srenom.

Kad biste vas dvoje posluali svoja oseanja i kad biste se venali, iz toga
bi proizila velika nesrea, siromatvo, glad, smrzavanje, bolest. Jer ti dobro zna
da te porodica ne bi pomogla ni jednim jedinim frankom.

O svemu tome sam ve razmiljao, majko, i to me nimalo ne plai. Ipak bi

za nas bilo bolje da smo zajedno nego da smo rastavljeni.
-

Ali, dete moje, Kej te ne voli!

Kad bih samo mogao da odem u Amsterdam, kaem ti da bih ono Ne"
pretvorio u Da".
Smatrao je da je to jedna od najgorih petites miseres de la vie humaine* to nije
mogao da ode voljenoj eni, to nije mogao da zaradi ni jedan jedini franak za voznu
kartu. Njegova nemo dovodila ga je do besa. Bilo mu je dvadeset i osam godina,
dvanaest godina naporno je radio odriui se svega osim onog to mu je bilo
najneophodnije za ivot, a sada nije mogao da nabavi tu bednu sumicu kojom bi kupio
kartu do Amsterdama.
* (franc.) sitne nevolje ovejeg ivota

Pomiljao je i na to da pree tih sto kilometara peke, ali je znao da bi tamo stigao
prljav, gladan i iscrpen. On za sve to nije mnogo mario, ali kad bi uao u Strikerovu
kuu u onakvom stanju kao to je uao u Pitersenovu...! Mada tog jutra ve bee poslao
jedno dugako pismo Teu, on sede ponovo uvee i napisa mu jo jedno:
Dragi Teo,
Strano mi je potreban novac za put u Amsterdam. Kad bih samo imao dovoljno,
odmah bih krenuo.
aljem ti nekoliko crtea, javi mi zato se oni ne prodaju, i ta treba da uinim da bi
se prodavali. Jer ja moram da zaradim novaca za voznu kartu, da bih otiao i dokuio
ta znai ono: Ne, nikada, nikada."

Kako su dani prolazili, on oseti da u njemu raste neka nova, zdrava energija. Ljubav
ga je uinila odlunim. Uguio je svaki trag sumnje u dui i verovao da bi - ako samo
bude mogao da vidi Kej,da joj objasni kakav je on ovek u stvari - mogao da promeni
ono Ne, nikada, nikada" u Da! zauvek, zauvek!" Sa novim zanosom bacio se na posao,
iako je znao da je njegova slikarska ruka jo uvek nespretna, bio je duboko ubeen da
e vreme to izbrisati, kao to e izbrisati i Kejino odbijanje.
Sutradan on posla pismo Veleasnom Strikeru, jasno mu objanjavajui svoj sluaj.
Nije mnogo birao rei, i smeio se pri pomisli kakve e usklike njegovo pismo izmamiti
sa teinih usana. Otac mu bee zabranio da napie to pismo, prava bitka pripremala se
u upnom dvoru.Teodorus je posmatrao ivot sa gledita poslunosti i pristojnog
ponaanja, on nije nita hteo da zna o grenom ljudskom temperamentu. Ako njegov
sin ne moe da se prilagodi tom kalupu, onda njegov sin ne valja, a ne kalup.
Za sve to su krive francuske knjige to ih ita - ree za veerom Teodorus.
- Ako si stalno u drutvu lopova i ubica, kako se moe oekivati da e se ponaati
kao posluan sin i dentlmen?
Vincent s blagim uenjem die pogled sa svog Milea.

Lopovi i ubice? Ti naziva Viktora Igoa i Milea ubicama?

Ne, ali oni o tome piu. Njihove knjige su pune zla.

Gluposti, oe! Mile je ist kao Biblija.

Ne dozvoljavam takva bogohuljenja ovde, mladi ovee! - povika

Teodorus u pravednom gnevu. - Te knjige su nemoralne. Tvoje francuske knjige su

te upropastile.
Vincent ustade, obie oko stola i stavi knjigu Ljubav i ena" ispred Teodorusa.
Postoji samo jedan nain da te uverim - ree on. - Proitaj nekoliko strana.
Uticae na tebe. Mile samo hoe da nam pomogne u reavanju naih problema i
naih sitnih nevolja.
Teodorus baci knjigu na pod pokretom potenog oveka koji tera od sebe greh. Nije mi potrebno da je itam! - zapenui on. - Imamo jednog strica u porodici Van
Gog koji je zaraen francuskim idejama i zato se odao piu.
-

Mille pardons*, oe Mile - promrmlja Vincent diui knjigu.

* (franc.) Oprosti po hiljadu puta!

- A zato Oe Mile",ako smem da pitam? - ree Teodorus ledeno. Da li

pokuava da me uvredi?
- Nije mi ni na kraj pameti - ree Vincent. - Ali moram ti rei iskreno da bih, kad
bi mi bio potreban savet, pre otiao Mileu nego tebi. Njegov bi mi savet bio mnogo
vie dobrodoao.
- Oh, Vincente, - preklinjala ga je majka - zato govori takve stvari? Zato kida
porodine veze?
- Da, ba to radi - povika Teodorus. - Kida porodine veze. Tvoje ponaanje je
neoprostivo. Bolje bi bilo da napusti ovu kuu i ode da ivi negde na drugom mestu.
Vincent se pope u svoj atelje i sede na postelju. Bezvoljno se upita zato uvek kada
doivi neki teak udarac seda na postelju umesto na stolicu. Rasejano pogleda
unaokolo po zidovima sobe kopae, sejae, radnike, krojaice, istaice, drvosee i
svoje crtee iz Hajke. Da, napredovao je. Ali njegovo delo time jo nije bilo zavreno.
Mov se nalazio u Drentu, i trebalo je da ostane tamo jo mesec dana. Vincent nije hteo
da napusti Eten. Tu se oseao udobno, ivot negde drugde bio bi skuplji. Pre nego to
zauvek napusti taj kraj, bilo mu je potrebno jo vremena da savlada nespretnost u
izraavanju i uhvati duh brabantskih ljudi. Otac mu je rekao da napusti kuu, upravo
prokleo ga je. Ali sve je to bilo izreeno u srdbi. A ako su uistinu rekli Idi!" i stvarno
to i mislili... Zar je on zaista tako rav da ga moraju isterati iz roditeljske kue?
Sutradan je primio preko pote dva pisma. Prvo je bilo od Veleasnog Strikera,
odgovor na njegovo preporueno pismo.Uz njega je bilo priloeno jedno pisamce od
ene Veleasnoga. Oni su opisali Vincentovu karijeru nedvosmislenim izrazima i

saoptavali mu da Kej voli drugog oveka, da je taj ovek bogat, i da oni ele da njegovi
varvarski napadi na njihovi erku smesta prestanu.
Zaista nema bezvernijih, okrutnijih i koristoljubivijih ljudi nego to su duhovnici",
ree Vincent sam sebi, guvajui pismo iz Amsterdama u ruci sa divljakim uivanjem,
kao da guva lino Veleasnog.
Drugo pismo bilo je od Tea.
Crtei su dobro izraeni. Uiniu sve to je u mojoj moi da ih prodam. U
meuvremenu prilaem dvadeset franaka za tvoj put u Amsterdam. Sreno, stari moj!"
8

Kad je Vincent iziao iz Centralne eleznike stanice, ve se sputala no. On brzo

krete uz Damrak ka Damu, proe Kraljev dvor i potu, uputi se preicom ka
Kajzergrahtu. Bilo je to vreme kada su iz trgovina i kancelarija izlazili inovnici i
trgovci.
On pree Singel, i zaustavi se za trenutak na mostu Herengraht da bi posmatrao
neke ljude na lepu koji su sedei oko stola veerali hleb i haringe. Zatim skrete ulevo,
prema Kajzergrahtu, proe pored dugog reda flamanskih kua, i nae se pred uskim
kamenim stepenicama i crnom ogradom Strikerove kue. Seti se kako je prvi put tu
stajao, na poetku svoje amsterdamske pustolovine, i shvati da postoje gradovi u
kojima su ljudi zauvek prokleti.
urio je to je bre mogao celim putem uz Damrak i preko Centra, sada,kada je
stigao, on oseti strah i neodlunost. Pogleda gore i vide gvozdenu kuku koja je
izvirivala iz prozora na mansardi. Pade mu na pamet kako bi to bilo zgodno za oveka
koji hoe da se obesi.
On pree preko irokog trotoara poploanog crvenim opekama i zaustavi se na ivici
gledajui dole u kanal. Znao je da e se idueg asa reiti ceo tok njegovog budueg
spoljanjeg ivota. Kad bi samo mogao da vidi Kej, da govori s njom, da je primora da
ga shvati, sve bi se dobro svrilo. Ali je otac mlade devojke imao klju od ulaznih vrata.
Ako Veleasni Striker odbije da ga primi?
Kanalom je polako uzvodu plovila dereglija, natovarena peskom, koju su vukli ka
mestu gde e se usidriti preko noi. Trag od vlanog, utog peska video se na crnom
boku gde su izbacivali tovar. Vincent primeti da nema konopca za rublje razapetog
izmeu kljuna i krme, i rasejano se tome zaudi. Neki mravi, koati ovek nasloni se
grudima na neku motku, i odupirae se iz sve snage, dok nespretan, teak amac nije
krenuo niz vodu. Neka ena u prljavoj pregai sedela je na krmi, kao komad kamena
koje je voda izdubila. Rukom je iza lea pokretala nespretno krmilo. Mala devojica,
deak i prljavi beli pas stajali su na krovu kabine i enjivo posmatrali kue du
Kajzergrahta.

Vincent se pope uz pet kamenih stepenika i zazvoni. Posle jednog trenutka izae
neka devojka. Ona se zagleda u Vincenta, koji je stajao u senci, poznade ga i isprei se
pred vrata u svoj svojoj veliini.
-

Da li je Veleasni Striker kod kue? - upita Vincent.

Ne. Nije kod kue. - Ona je dobro znala ta joj je nareeno.

Vincent je uo unutra neke glasove. On gurnu enu ustranu.

-

Sklonite mi se s puta - ree joj.

Devojka je ila za njim pokuavajui da mu preprei put.

Cela porodica je za veerom - bunila se ona. - Ne moete da uete.
Vincent proe krpz dugaak hol i stupi u trpezariju. U trenutku kada je ulazio on
spazi krajiak poznate crne haljine kako nestaje kroz druga vrata. Veleasni Striker,
tetka Vilhelmina i dvoje manje dece sedeli su za stolom. Postavljeno je bilo za petoro.
Na mestu za kojim je stajala prazna stolica,odgurnuta u stranu, leao je tanjir sa
kuvanom teletinom, krompirima i boranijom.
Nisam mogla da ga zaustavim, gospodine - ree devojka. Odgurnuo me
je u stranu.
Na stolu su stajala dva srebrna svenjaka sa visokim belim sveama,koje su davale
jedinu svetlost. Kalvin, okaen na zidu, izgledao je tajanstven u utom sjaju. Srebrni
pribor za jelo koji je stajao na ormanu ukraenom rezbarijama sijao je u mraku, i
Vincent primeti uzani visoki prozor ispod koga je prvi put govorio sa Kej.
u dan.

No, Vincente, - ree njegov tea - izgleda da ti je ponaanje sve gore iz dana

Hou da razgovaram sa Kej.

Ona nije ovde. Otila je u posetu prijateljima.

Sedela je na ovom mestu kad sam zazvonio. Poela je da veera.

Striker se okrenu eni. - Izvedi decu iz sobe.

E pa, Vincente, - ree on - stvara nam mnogo neprilika. Ne samo ja, nego
i svi ostali u porodici izgubili su potpuno strpljenje. Ti si skitaica, lentina, prostak
i, kako se meni ini, jedna nezahvalna, pokvarena priroda. Kako si se samo usudio
da se zaljubi u moju ker? To je uvreda za mene.
-

Dozvoli mi da vidim Kej, tea Strikere. Hteo bih da razgovaram s njom.

Ona ne eli da razgovara s tobom. Ona vie nikada ne eli da te vidi.

Je li Kej to rekla?

Da.

Ne verujem.

Striker se zaprepasti. To je bilo prvi put otkako je rukopoloen da mu neko kae da

lae.
-

Kako se usuuje da kae da ja ne govorim istinu?

Nikada neu u to poverovati dokle god ne ujem lino iz njenih usta. Pa

ak ni onda neu verovati.
Kad samo pomislim na sve ono dragoceno vreme i novac koje sam straio
na tebe ovde u Amsterdamu.
Vincent se teko spusti na stolicu sa koje je Kej malopre ustala, i poloi obe ruke na
sto.
Teo, sluaj me jedan trenutak. Dokai da ak i svetenik moe da ima
ljudsko srce ispod svog trostrukog elinog oklopa. Ja volim tvoju ker.Volim je
oajniki. Svakog asa, i danju i nou, ja mislim na nju i eznem za njom. Ti slui
Bogu, pa onda, za ime boje, smiluj se na mene! Nemoj biti tako svirep. Znam da jo
nisam uspeo, ali ako mi da malo vremena, ja u uspeti. Daj mi prilike da joj
dokaem svoju ljubav. Pusti me da joj pomognem da shvati zato mora da me voli.
Sigurno si i ti nekada bio zaljubljen, tea Strikere, i zna kako ovek moe da pati.
Ja sam dosta patio, dozvoli mi da bar jednom naem malo sree. Samo mi daj prilike
da zadobijem njenu ljubav, to je sve to traim. Ne mogu ni dana vie da podnosim
tu usamljenost i bedu!
Veleasni Striker ga je posmatrao jedan trenutak, a onda ree: - Zar si ti takav slabi
i kukavica da ne moe da podnese malo bola? Zar veno mora da kuka?
Vincent besno skoi na noge. Sva blagost ieze iz njega. Jedino ta injenica to su
stajali prekoputa jedan drugog, oko stola, razdvojeni dvema visokim sveama u
srebrnim svenjacima, zadrala je mladog oveka da ne udari svetenika. Mrtva tiina
vladala je u sobi dok su dva oveka stajala gledajui jedan drugog pravo u oi, u kojima
su gorele svetlucave takice.
Vincent nije znao koliko je vremena prolo. On podie ruku i spusti je pored svee.
Pusti me da govorim s njom - ree on - samo toliko vremena koliko mogu
da drim ruku na ovom plamenu.
On okrete ruku i stavi nadlanicu nad plamen. Svetlost u sobi se prigui.Koa mu
smesta pocrne od plamena. Posle nekoliko trenutaka postade crvena. Proe pet
sekundi. Deset. Oi Veleasnog Strikera rairie se od uasa. Kao da je bio paralisan.
Nekoliko puta pokuao je da progovori, da se pomakne, ali nije mogao. Prodoran,
surov Vincentov pogled drao ga je prikovanog. Proe petnaest sekundi. Zategnuta
koa pue, ali ruka i ne zadrhta. Veleasni Striker najzad doe k sebi, trgnuvi se besno.
-

Ludae! - povika on iz sveg glasa. - Bezumnie!

Bacivi se preko stola, on zgrabi sveu i ugasi plamen pesnicom. Zatim se nae nad
drugu sveu i dunu snano u nju.

U sobi zavlada tama. Dva oveka su stajala jedan prekoputa drugog, oslanjajui se
dlanovima o sto, buljei u tamu, nisu mogli nita da vide, a ipak su isuvie jasno videli
jedan drugoga.
- Ti si lud! - uzviknu Veleasni. - I Kej te mrzi iz dubine due! Izlazi iz ove kue i ne
usuuj se da se ikada vrati!
Vincent polako poe mranom ulicom i nae se u predgrau. Poznati i nekako
prijatan zadah stajae vode dopre mu do nozdrva, dok je stajao buljei u poluslanu,
ustajalu vodu kanala. Gasna svetiljka sa ugla bacala je slabu svetlost na njegovu levu
ruku - neki duboki nagon bee ga zadrao da ne izgori onu ruku kojom je crtao - i on
ugleda crnu rupu na koi. Iao je pored niza malih kanala koji su slabo mirisali na
davno zaboravljeno more. Najzad se nae u blizini kue Mendesa da Koste. On sede na
nasip kanala i baci jedan kameni u njega a da se nije ni primetilo da ispod ima vode.
Kej bee iezla iz njegovog ivota. Ono Ne, nikada, nikada" dolazilo je iz dubine
njene due. Njen krik bee se preselio u njega, postao njegova svojina. Bubnjao mu je
u glavi, ponavljajui: Ne, nikada, nikada je vie nee videti. Nikada vie nee uti
melodian zvuk njenog glasa, niti videti osmeh u njenim tamnoplavim oima, niti
oseati dodir njene tople puti na svom obrazu. Nikada nee znati ta je ljubav, jer ona
ne moe da ivi, ne moe ak ni toliko vremena koliko moe da dri ruku u
plamenom iskuenju bola!"
Ogroman potmuo talas bola navali mu u grlo. On die levu ruku k ustima da bi
uguio krik, da Amsterdam i ceo svet nikada ne doznaju kako je on bio ispitivan i
proglaen za nedostojnog. Na usanama oseti gorak, gorak pepeo neusliane elje.

TREA KNJIGA: HAG

1

Mov se jo uvek nalazio u Drenti. Vincent je obiao okolinu Ejlbomen,i naao jedan
mali stan iza Rajnske stanice, za etrnaest franaka meseno. Atelje - pre nego to se
Vincent uselio nazivali su ga sobom - bio je dosta velik, s jednim udubljenjem za
kuvanje, i velikim prozorom koji je gledao na jug. U jednom uglu stajala je niska pe sa
dugim crnim sulundarom, koji je nestajao u zidu blizu tavanice. Tapete su bile
neodreene boje, iste, sa prozora Vincent je mogao da vidi skladite drvene grae,
koje je pripadalo vlasniku kue, zelenu livadu, a iza nje dugi niz peanih dina. Kua je
bila smetena u Senkvehu, poslednjoj ulici izmeu Haga i livada koje su se prostirale
prema jugoistoku. Bila je pokrivena crnim garom od lokomotiva koje su izlazile iz
Rajnske stanice i ulazile u nju.

Vincent je kupio jedan vrst kuhinjski sto, dve kuhinjske stolice, i jedno ebe da se
pokrije kad legne na pod da spava. Ti izdaci iscrpli su njegovu skromnu imovinu, ali
prvi u mesecu nije bio daleko, Teo e mu poslati sto franaka, koliko su se bili
sporazumeli da e iznositi njegovo meseno izdravanje. Hladno januarsko vreme mu
nije dozvoljavalo da radi napolju, a poto nije imao novaca da plati modele, morao je
da sedi i da eka Movov povratak.
Mov se vratio u Ejlbomen. Vincent se smesta uputi u atelje svoga roaka. Mov je
uzbueno nametao neko veliko platno, dok mu je uperak kose padao preko ela u
oi. Ba se spremao da pone svoj veliki poduhvat godine, jedno platno za Salon, za
predmet je izabrao jedan ribarski brodi koji konji izvlae na obalu u eveningenu.
Mov i njegova ena su sumnjali da e Vincent ikada doi u Hag, znali su da svakog
oveka kad-tad u ivotu obuzme neodreena elja da postane umetnik.
- Znai, ipak si doao u Hag. Dobro, Vincente, napraviemo od tebe slikara. Jesi li
naao stan?
- Jesam. Stanujem u Senkvehu 138, odmah iza Rajnske stanice.
- To je blizu. A kako stoji sa parama?
- Pa, nemam ba mnogo novaca. Kupio sam sto i dve stolice.
- I postelju - ree Jet.
- Ne. Nisam je kupio. Spavao sam na podu.
Mov apnu neto Jeti, ona ode u kuu i ubrzo se vrati sa novanikom. Mov izvadi
novanicu od sto guldena.
- Hou da ovo primi kao pozajmicu, Vincente. Kupi sebi postelju,mora preko
noi dobro da se odmori. Jesi li platio stanarinu?
- Jo nisam.
- Pa onda treba i to da prebrine. A ta je sa svetlou?
- Ima dosta svetlosti, ali jedini prozor je okrenut prema jugu.
- To ne valja, bolje bi bilo da nekako preuredi. Sunce e bacati na tvoje modele
svakih deset minuta drukiju svetlost. Kupi nekoliko zavesa.
- Ne volim da pozajmljujem od tebe novac, roae Mov. Dosta je i to to si pristao
da me ui.
- Gluposti, Vincente, svakom se oveku desi jedanput u ivotu da osniva
domainstvo. Vremenom e ti se isplatiti to ima sopstvene stvari.
- Da, tako je. Nadam se da u uskoro moi da prodam nekoliko crtea, pa u ti
onda vratiti novac.

- Tersteh e ti pomoi. On je kupovao moje stvari kada sam bio mlai i kad sam
jo uio. Ali mora poeti da radi akvarele i ulja. Ne mogu se prodavati obini crtei
olovkom.
Uprkos svojoj debljini, Mov je imao nervozan obiaj da se kree po sobi vrlo brzo.
im mu se pogled zaustavi na neem to je traio, on isturi jedno rame i baci se u tom
pravcu.
- Evo, Vincente, - ree on - evo jedne kutije s vodenim bojama, etkama, paletom,
noem za struganje palete, uljem i terpentinom. ekaj da ti pokaem kako se dri ta
paleta i kako treba da stoji pred nogarima.
On pokaza Vincentu nekoliko osnovnih tehnikih stvari. Vincent je vrlo brzo
shvatao.
- Dobro! - ree Mov. - Mislio sam da si tupavko, ali sad vidim da nije tako. Moe
da dolazi pre podne i da radi akvarel. Predloiu te za vanrednog lana drutva
Pulhri", tamo moe nekoliko puta nedeljno da crta modele.Osim toga, upoznae se
sa slikarima. Kad pone da prodaje slike, moe da postane redovan lan.
- Da, eleo bih da radim modele. Pokuau da naem nekog ko e mi dolaziti svaki
dan. Kad samo jedanput uspem da nacrtam ljudsko telo, sve e drugo doi samo po
sebi.
- Tako je - sloi se Mov. - Telo je najtee za crtanje. Ali kad jedanput u tome uspe,
drvee, krave i zalazak sunca su sasvim prosti. Ljudi koji zanemaruju telo ine to zbog
toga to nalaze da je suvie teko.
Vincent kupi sebi postelju, zavese za prozor, plati stanarinu, i prikuca brabantske
skice na zid. Znao je da nee moi da ih proda, i mogao je da vidi njihove mane, ali je u
njima ipak bilo neeg prirodnog, bile su izraene s izvesnom strau. Nije mogao tano
da kae u emu se ogledala ta strast,niti kako je tamo dospela, on ak nije ni shvatio
njenu pravu vrednost sve dok se nije sprijateljio sa de Bokom.
De Bok je bio divan ovek. Bio je bien eleve, imao je prijatno ponaanje i stalan
prihod. Bio je vaspitan u Engleskoj. Vincent se s njim upoznao kod Gupila. De Bok je
bio suta suprotnost Vincentu u svakom pogledu,ivot je uzimao olako, nita ga nije
diralo niti uzbuivalo, a ceo njegov izgled bio je otmen. Usta su mu bila tano onoliko
dugaka koliko su mu nozdrva bile iroke.
- Hoete li doi da popijete sa mnom olju aja? - upita on Vincenta. - eleo bih da
vam pokaem neke od svojih poslednjih stvari.ini mi se da sam dobio sasvim drugi
ukus otkako Tersteh prodaje moje slike.
Njegov atelje se nalazio u Vilems Parku, aristokratskom delu Haga.Zidovi su bili
tapetirani somotom neodreene boje. Divani, kao stvoreni za lekarenje, sa
skupocenim jastucima ispunjavali su svaki ugao. Bilo je tu stoia za puenje, ormana
punih knjiga, istonjakih ilimova. Kad pomisli na svoj atelje, Vincent se oseti kao
pustinjak.
De Bok upali gas ispod ruskog samovara i posla svoju domaicu da kupi kolaa.
Onda izvadi jednu sliku iz ormana i postavi je na nogare.

- Ovo je moj poslednji rad - ree on. - Hoete li cigaretu dok je gledate? To moe
da pomogne slici, ko zna!
Govorio je lakim, zabavnim tonom. Otkad ga je Tersteh otkrio, njegovo
samopouzdanje je poraslo do neba. Znao je da e se Vincentu sviati slika. On izvadi
jednu dugaku rusku cigaretu, od onih po kojima je bio poznat u Hagu, i poe da studira
Vincentovo lice kako bi na njemu proitao ocenu. Vincent je paljivo posmatrao sliku
kroz plavi dim de Bokove skupe cigare. U de Bokovom ponaanju oseao je onaj strani
trenutak napetosti kad umetnik prvi put iznosi jedno od svojih dela pred strane oi.
ta da mu kae? Pejza nije bio rav, ali nije bio ni dobar. Isuvie je liio na de Bokov
karakter: bio je povran. Vincent se seti kako se razbesneo i razboleo kad se jedan
mladi poetnik drznuo da kritikuje njegovo delo. Iako je slika bila takva da se mogla
oceniti jednim jedinim pogledom, on nastavi da je studira.
- Vi imate oseanje za pejza, de Bok - ree on. - A usto znate kako da unesete u
njega lepotu.
- Oh, hvala - ree de Bok, obradovan ovim to je smatrao kao kompliment. Hoete li olju aja?
Vincent uhvati olju obema rukama, plaei se da ne prospe aj po debelom tepihu.
De Bok prie samovaru i nasu i sebi olju aja. Vincent je oajniki eleo da nita ne
kae protiv de Bokovog rada. Sviao mu se taj ovek i eleo je da mu bude prijatelj. Ali
se u njemu die objektivni umetnik, i on nije mogao da se uzdri od kritike.
- Ima samo jedna stvar za koju nisam siguran da mi se svia na ovoj slici.
De Bok uze posluavnik od svoje domaice i ree:
- Uzmite kola, kolega.
Vincent odbi jer nije znao kako bi jeo kola i u isto vreme drao olju aja na
kolenima.
- ta vam se to ne svia? - upita bezbrino de Bok.
- Vae linosti izgleda da nisu autentine.
- Znate, - priznade de Bok, izvalivi se lenjo na udoban divan - esto sam mislio
da se posebno pozabavim linostima. Ali nekako nikada nisam stizao. Naem model i
radim nekoliko dana, pa me najedanput zainteresuje neki pejza. Na kraju krajeva, ja
se svakako izraavam kroz pejzae i zato se nisam mnogo ni muio oko linosti, nije li
tako?
- ak i kad slikam pejza - ree Vincent - oekujem da u uneti u njega neto od
linosti. Va rad je mnogo stariji od mog, osim toga, vi ste poznati umetnik. Ali da li
ete mi dozvoliti jednu re prijateljske kritike?
- Vrlo rado.
- E pa, reklo bi se da vaim slikama nedostaje strasti.

- Strasti? - upita de Bok, pogledavi iskosa Vincenta dok se naginjao nad samovar.
- Na koju od mnogobrojnih strasti mislite?
- To je dosta teko da se objasni. Ali vaa oseanja izgledaju pomalo neozbiljna.
Po mom miljenju, mogla bi da budu malo jaa.
- Ali sluajte, kolega, - ree de Bok, uspravljajui se i gledajui izbliza jednu od
svojih slika - ne mogu zasuti svoje slike oseanjima samo zato to mi ljudi govore da
to uinim, zar ne? Ja slikam ono to oseam i vidim. Ako ne oseam nikakvu prokletu
strast, kako da je stavim u etku? To se tek ne moe kupiti kod piljara na kilogram.
Vincentov atelje je izgledao sasvim beznaajan i prazan posle de Bokovog, ali je
Vincent znao da neto nadoknauje tu prazninu. On odgurnu postelju u jedan ugao i
skloni svoje sudove za kuvanje, bio mu je potreban slikarski atelje, a ne stan. Teov
novac za taj mesec jo ne bee stigao, ali je on imao nekoliko franaka od onoga to mu
je pozajmio Mov. Upotrebio ih je da najmi modele. Ubrzo poto se nastanio u ateljeu,
Mov mu doe u posetu.
- Trebalo mi je samo deset minuta peke da stignem ovamo - ree on, gledajui
unaokolo. - Da, dobro je ovako. Trebalo bi da ima svetlost sa severa, ali i ovako e biti
dobro.Napravie dobar utisak na one ljude koji su sumnjali da si ti samo amater i
lentina. Vidim da si danas slikao model?
- Da. Svakog dana slikam model. Ali je vrlo skup.
- Na kraju je ipak najjeftinije. Treba li ti novaca, Vincente?
- Hvala, roae Mov. Provui u se nekako.
Smatrao je da ne bi bilo pametno kada bi bio Movu na teretu. Istina, imao je samo
franak u depu, dovoljno da se ishrani jedan dan, ali je eleo jedino da ga Mov pouava,
novac u stvari nije bio nimalo vaan.
Mov je proveo itav sat pokazujui mu kako se moraju stavljati vodene boje, i kako
ih zatim treba brisati. Vincent najzad sve pobrka.
- Ne uzbuuj se zbog toga - ree veselo Mov. - Pokvarie najmanje deset crtea
pre nego to naui da dobro rukuje etkom. Pokai mi neke od svojih poslednjih
brabantskih skica.
Vincent ih iznese. Mov je bio takav majstor u tehnici da je mogao da opie bitne
slabosti nekog dela samo sa nekoliko rei. Nikada ne bi rekao:
- Ovo ne valja - pa onda stao. Uvek bi dodao: - Pokuajte ovako. Vincent je
paljivo sluao, jer je znao da mu Mov govori kao to bi govorio samom sebi u sluaju
da je pogreio na nekoj od svojih sopstvenih slika.
- Ti ume da crta - ree Mov. - Ovih godinu dana rada olovkom bie ti od velike
koristi. Ne bih se iznenadio kad bi Tersteh poeo da kupuje tvoje akvarele u najskorije
vreme.

Ta velianstvena uteha nije mnogo pomogla Vincentu dva dana kasnije,kada je

ostao bez prebijene pare u depu. Prolo je ve nekoliko dana od prvog u mesecu, a sto
franaka od Tea jo nije stiglo. ta li se desilo? Da li se Teo ljuti na njega? Da li je mogue
da e ga Teo napustiti sada, ba na pragu njegove karijere? Naao je jednu marku u
depu, i to mu je omoguilo da napie pismo bratu i da ga zamoli da mu poalje bar
jedan deo izdravanja kako bi mogao da se ishrani i da s vremena na vreme uzme
poneki model.
Tri dana nije okusio ni zalogaja hrane, radio je na akvarelu pre podne kod Mova,
skicirao u javnim kuhinjama i eleznikim ekaonicama tree klase posle podne, a
uvee je iao ili Pulhriju ili Movu da nastavi rad. Bojao se da e Mov otkriti njegovu
situaciju i da e izgubiti strpljenje s njim.Vincent je znao da bi ga Mov, iako ga je
zavoleo, odgurnuo onog trenutka kad bi njegove nevolje poele da ometaju Movov rad.
Kad ga Jet pozva na ruak, on odbi.
Dubok, potmuo bol u stomaku podseti ga na Borinahu. Zar e gladovati celog
ivota? Zar nikada za njega nee nigde biti utehe ili mira?
Sutradan on ugui svoj ponos i ode da poseti Tersteha. Moda e moi da uzajmi
deset franaka od oveka koji je izdravao polovinu slikara u Hagu.
Tersteh je bio na poslovnom putu u Parizu.
Vincent dobi groznicu, te vie nije mogao da dri olovku. On lee u postelju.
Sutradan se odvue ponovo u Plats i ovoga puta nae trgovca. Tersteh bee obeao
Teu da e se brinuti za Vincenta. On mu pozajmi dvadeset pet franaka.
- Nameravao sam ve odavno da svratim u va atelje, Vincente - ree on. - Doi u
uskoro.
Sve to je Vincent mogao da uini bilo je da se ljubazno zahvali. eleo je da izae
odatle i da se najede. Idui Gupilu mislio je: Kad bih samo dobio malo novaca, odmah
bi mi bilo bolje". A sada, kad je imao novac, bio je nesreniji nego ikada. Oseao se
potpuno usamljenim i naputenim.
Veera e sve to izleiti", ree on sam sebi.
Hrana mu ublai bol u stomaku, ali ne i bol od samoe, koji se bee usadio negde
duboko u njemu. On kupi jeftinog duvana, vrati se kui,isprui se na postelju i zapali
lulu. udnja za Kej vrati mu se svom silinom.Oseao se tako nesrenim da prosto nije
mogao da die. On skoi s postelje,otvori prozor i promoli glavu napolje, u snenu
januarsku no. Seti se Veleasnog Strikera. Obuze ga jeza, kao da se suvie dugo
naslanjao na hladan zid neke crkve. On zatvori prozor, zgrabi kaput i eir, i otra u
kafanu koju bee video pred stanicom Rajn.

U kafani je jedna svetiljka visila na ulazu, a druga nad barom. Sredina radnje bila je
u polutami. Nekoliko klupa stajalo je pored zida, a ispred njih bili su stolovi pokriveni

arenim kamenim ploama. Bila je to kafana za radne ljude, sa izbledelim zidovima i

cementnim podom, pre bi se reklo da je neko pribeite nego mesto za zabavu.
Vincent sede za jedan od stolova. Umorno se nasloni leima na zid. Nije se oseao
tako ravo kad je radio, kad je imao novaca za hranu i za modele.Ali kome da se obrati
za prosto prijateljstvo, s kim da uzgred izmenja koju prijateljsku re o vremenu? Mov
je bio njegov uitelj, Tersteh zaposlen i vaan trgovac, Bok bogat ovek iz drutva.
Moda e mu aa vina pomoi da preivi taj muni tren. Sutra e opet moi da radi, i
sve e mu izgledati lepe.
Polako je srkutao kiselo crveno vino. U radnji je bilo nekoliko ljudi. Prekoputa njega
sedeo je neki radnik. U uglu blizu bara sedeo je jedan par,ena je bila jako
nakinurena.Za stolom pored njegovog sedela je jedna ena, sama. Nije je pogledao.
Kelner joj prie i grubo ree: - Jo vina?
-

Nemam ni pare - odgovori ona.

Vincent se okrete. - Hoe li da popije jednu au sa mnom? - upita je.

ena ga je posmatrala jedan trenutak. - Naravno.
Kelner donese au vina, uze dvadeset santima i ode.
Stolovi su stajali jedan blizu drugog.
-

Hvala - ree ena.

Vincent je podozrivo pogleda. Nije bila ni mlada ni lepa, ve pomalo uvela, kao ena
koju je ivot pregazio. U telu bee mrava, ali lepo graena. On pogleda njenu ruku
kada je uhvatila au s vinom, to nisu bile damske ruke, kao u Kej, ve ruke ene koja
je mnogo radila. Podseala ga je u polutami na neku udnu figuru od ardena ili Jana
Stina. Imala je kriv, kukasti nos, a na gornjoj usni primeivao se slab trag bria. Oi su
joj bile tune, ali je u njima ipak bilo nekog duha.
-

Nema na emu - odgovori on. - Zahvalan sam ti na drutvu.

Ja se zovem Kristina - ree ona. - A ti?

Vincent.

Radi li ovde u Hagu?

Da.

ta radi?

Ja sam slikar.

Oh! I to je pasji ivot, a?

Ponekad.

Ja sam pralja. Kad imam dovoljno snage da to radim. Ali to nije uvek.

rad.

A ta onda radi?
Bila sam na ulici dugo vremena. Uvek se vratim na ulicu kad mi se smui

Je li teko biti pralja?

Jeste. Teraju nas da radimo dvanaest sati. A ne plaaju nita.
Ponekad,poto sam prala ceo dan, moram da naem mukarca da bih zaradila
hranu za decu.
-

Koliko dece ima, Kristina?

Petoro. A nosim jo jedno.

Je li tvoj mu umro?

Sve sam ih dobila od stranaca.

To nije bilo lako, zar ne?

Ona slee ramenima, - Gospode boe! Ni rudar ne moe odbiti da silazi u okno zato
to moe da pogine, je li?
-

Ne moe. Zna li ko su oevi tvoje dece?

Znam jedino prvog, kukinog sina. Inae im nikada nisam znala imena.

A ko je otac ovoga deteta koje sada nosi?

Bogami, ne mogu da budem sigurna. Bila sam potpuno sita pranja, pa sam
dosta radila po ulicama. Ali to je sasvim svejedno.
-

Hoe li jo jednu au vina?

Bolje bi bilo din sa pelinkovcem. - Ona zavue ruku u tanu, izvadi odatle
jedan pikavac crne cigare, pa ga upali. - Ne izgleda ba imuan - ree ona. Prodaje li svoje slike?
-

Ne, ja sam tek poetnik.

Izgleda dosta star za poetnika.

Trideset mi je godina.

Izgleda kao da ti je etrdeset. Pa kako onda ivi?

Brat mi alje malo novaca.

Doavola, to nije nita gore nego biti pralja.

S kim ivi, Kristina?

Svi smo kod moje majke.

Da li ona zna da ide po ulicama?

ena se nasmeja glasno, ali bez radosti. - Gospode, pa naravno! Ona me i alje tamo.
Ona je to radila celog ivota. Tako je dobila mene i moga brata.
-

A ta radi tvoj brat?

On ima jednu enu u kui. Podvodi je.

To ne moe biti ba dobro za tvoje petoro dece.

Ne mari. Svi e oni jednog dana to isto raditi.

udan je ivot, zar ne, Kristina?

Ne vredi kukati zbog toga. Mogu li da dobijem jo au dina sa

pelinkovcem? ta si to uradio s rukom? Ima veliku crnu ranu.
-

Izgoreo sam je.

Oh, to mora da je jako bolelo. - On ga neno uhvati za ruku.

Ne, Kristina, nije bolelo. Ja sam sam hteo.

Ona ispusti njegovu ruku. - Zato si doao ovamo sam? Zar nema prijatelja?
-

Ne. Imam brata, ali on je u Parizu.

Mora da si strano usamljen, a?

Da, Kristina, strano.

I ja se tako ponekad oseam.Imam svu onu decu kod kue, i majku i brata.
I sve one mukarce koje pokupim. Ali ovek ipak nekako ivi sam, zar ne? Ljudi ne
znae mnogo. Znai samo neko koga ovek stvarno voli.
-

Zar nisi nikada nikoga volela, Kristina?

Onog prvog sam.volela. Sa esnaest godina. Bio je bogat. Nije mogao da se

oeni sa mnom zbog porodice. Ali je plaao za dete. Onda je umro, i ja sam ostala
bez prebijene pare.
-

Koliko ti je godina?

Trideset dve. Suvie sam stara da imam dete. Doktor u besplatnoj bolnici
rekao mi je da e me ovo ubiti.
-

Nee te ubiti ako bude imala dobru lekarsku negu.

Gde da je naem, doavola? Nita nemam uteeno. A one doktore u

besplatnoj bolnici ba je briga! Imaju isuvie bolesnih ena.
-

Zar nikako ne moe da skupi neto novaca?

Naravno da mogu. Ako stojim celu no na ulici, nekoliko meseci. Ali to e

me ubiti bre nego dete.
Nekoliko trenutaka vladala je tiina. - Kuda e kad izae odavde,Kristina?

Bila sam nad koritom ceo dan, i sada sam dola ovamo da popijem aicu
jer sam potpuno mrtva. Trebalo je da mi plate franak i po, ali su odloili za subotu.
Moram da nabavim dva franka za hranu. Mislila sam da se malo odmorim pre nego
to naem mukarca.
Hoe li mi dozvoliti da poem s tobom, Kristina. Tako sam
usamljen.Voleo bih da mi dozvoli.
-

Naravno. Menije tako jo lake. Osim toga, ti si ljubazan i dobar.

I ti se meni svia, Kristina. Kad si uhvatila moju izgorelu ruku... to je bila

prva ljubazna re koju mi je neka ena uputila ne pamtim otkada.
-

Smeno. Nisi ruan kad te ovek pogleda. I lepo se ponaa.

Jedino sam nesrean u ljubavi.

Eh, tako ti je to, a? Mogu li da popijem jo jedan din?

Sluaj, ti i ja ne moramo da se opijemo da bismo neto oseali jedno za

drugo. Metni samo u dep ono to ja mogu da odvojim. ao mi je to nije vie.
Izgleda da je tebi potrebnije nego meni. Ali ipak moe da doe. Kada
ode, nai u nekog drugog za dva franka.
Ne. Uzmi novac. To mogu da odvojim. Pozajmio sam dvadeset i pet
franaka od jednog prijatelja.
-

U redu. Hajdemo odavde.

Na putu kui, provlaei se kroz tamne ulice, askali su kao stari prijatelji. Ona mu
je priala o svom ivotu, ne saaljevajui samu sebe, ne tuei se.
-

Jesi li ikada pozirala kao model? - upita je Vincent.

Kad sam bila mlada.

Pa zato onda ne bi pozirala i meni? Ne mogu mnogo da ti platim. ak ni

franak dnevno. Ali kad ponem da prodajem slike, moi u da ti plaam dva franka.
To je bolje nego pranje rublja.
E, to mi se svia. Poveu i sina. Njega moe da crta besplatno. Kad se
umori od mene, moe da slika majku. I ona bi volela da zaradi poneki franak.
Ona je istaica.
Najzad stigoe do njene kue. Bila je to jednospratna zgrada od grubo tesanog
kamena sa dvoritem. - Nee nikog videti - ree Kristina. Moja soba je s lica.
Ona je ivela u jednostavnoj, skromnoj sobici, jednobojni tapeti davali su joj miran,
siv ton, kao slika od ardena, pomisli Vincent. Na drvenom podu bila je jedna asura i
komad nekog starog crvenog ilima. Obian tednjak stajao je u jednom uglu, u drugom
orman sa fiokama, a u sredini velika postelja. To je bio pravi dom jedne radne ene.

Kad se Vincent ujutru probudio i video da nije sam, ve da pored njega u sumraku
lei neka osoba, svet mu se uini mnogo lepi. Bola i samoe je nestalo, a na njihovo
mesto dolo je duboko oseanje mira.
3

Sa jutarnjom potom Vincent primi od Tea jedno pisamce sa priloenih sto franaka.
Teo je mogao da mu ih poalje tek nekoliko dana posle prvog.Vincent izlete napolje,
nae jednu staricu koja je kopala u svojoj bati u blizini, i upita je da li hoe da mu
pozira za pedeset santima. Starica rado pristade.
U ateljeu Vincent postavi enu da sedi prema bezlinoj pozadini, pored dimnjaka i
pei, a kraj nje namesti mali ajnik. Traio je ton, stariina glava imala je u sebi mnogo
svetlosti i ivota. On naslika tri etvrtine akvarela u zelenom tonu. Ugao u kome je ena
sedela naslika neno, meko, s oseanjem. Ve due vremena radio je muno, suvo,
slabo, sada je ilo sasvim glatko. On prenese skicu na hartiju i dobro izrazi svoju
zamisao.Bio je zahvalan Kristini za to to je uinila za njega. Nedostatak ljubavi u
njegovom ivotu mogao je da prouzrokuje beskrajan bol, ali nije mogao da mu nakodi,
nedostatak seksa, pak, mogao je da isui vrelo njegove umetnosti i da ga ubije.
Seks podmazuje", mrmljao je za sebe dok je radio teno i lako. udim se da Otac
Mile nije to nikada pomenuo".
Neko zakuca na vrata. Vincent ih otvori i uvede Menhera Tersteha. Njegove
prugaste pantalone bile su paljivo ispeglane. Zatupaste smee cipele sijale su se kao
ogledalo. Brada mu je bila briljivo negovana, kosa uredno zaeljana na jednu stranu,
a kragna mu je blistala od beline.
Tersteh se iskreno obradova kad vide da Vincent ima pravi atelje i da marljivo radi.
Voleo je da gleda mlade umetnike kako uspevaju,to je bila njegova strast isto koliko i
zanimanje. Ali je voleo da taj uspeh doe sistematski i kroz unapred utvrene kanale,
smatrao je da je za jednog oveka bolje da se dri uobiajenih sredstava i da propadne,
nego da kri pravila i da uspe. Za njega su pravila igre bila mnogo vanija od pobede.
Tersteh je bio dobar i potovan ovek,on je oekivao od svakog drugog da i on bude
dobar i potovan. Nije priznavao nikakve okolnosti koje bi promenile zlo u dobro ili
greh u spasenje. Slikari koji su prodavali svoje slike Gupilu znali su da se moraju
pridravati odredbi. Ako bi prekrili pravila dobrog ponaanja, Tersteh bi odbio da
prodaje njihove slike, pa ma one bile remek-dela.
E, Vincente, - ree Tersteh - milo mi je to sam vas iznenadio pri
poslu.Tako ja volim da doem k mojim umetnicima.
-

Lepo je od vas to ste prevalili toliki put da me obiete, Menher Tersteh.

Nije to nita. eleo sam da vidim va atelje jo otkako ste se doselili.

Vincent baci pogled na postelju, sto, stolice, pe i nogare.

Nema ba mnogo da se vidi.

To nita ne mari. Prionite na posao i uskoro ete moi da nabavite sebi
neto bolje. Mov mi ree da ste poeli da radite akvarele,te slike se dobro prodaju.
Moi u neke da prodam, a i va brat takoe.
-

Zato i radim, Menher.

Danas izgledate bolje raspoloeni nego kada sam vas jue video.

Vincent se seti vina, dina, i Kristine, strese se pomislivi ta li bi Tersteh rekao

kada bi znao za to. - Hoete li da pogledate neke moje skice, Menher? Vae miljenje e
biti za mene dragoceno.
Tersteh se zaustavi pred staricom u beloj preagi, koja se isticala na zelenoj
pozadini. Njegovo utanje nije bilo tako reito kao ono koga se Vincent seao iz Platsa.
On ostade nekoliko trenutaka naslonjen na svoj tap, a onda ga obesi o ruku.
Da, - ree - napredujete. Mov e od vas napraviti akvarelistu, to se vidi.
Trebae vam malo vremena, ali ete uspeti. Morate pouriti, Vincente, da biste
mogli zaraivati za ivot. Dosta je veliki teret za vaega brata Tea to mora da vam
alje sto franaka meseno, video sam to kad sam bio u Parizu. Morate poeti da se
sami izdravate to je pre mogue. Moi u uskoro da kupim nekoliko malih slika.
-

Hvala, Menher. Lepo je od vas to se brinete.

elim da postignete uspeh, Vincente. To znai posao za Gupila. im

ponem da prodajem vae slike, moi ete da uzmete bolji atelje, da kupite sebi
dobro odelo, i da malo izlazite u drutvo. To je potrebno ako elite da kasnije
prodajete svoje ulja. E pa, moram da pourim do Mova. eleo bih da vidim onu sliku
iz eveningena koju radi za Salon.
-

Da li ete opet doi, Menher?

Naravno. Kroz nedelju-dve dana. Budite marljivi i pokaite mi da ste

napredovali. Moje posete se moraju isplatiti, da znate.
On se rakova s Vincentom i ode. Vincent ponovo prionu na rad. Kad bi samo mogao
da zaradi neto svojim slikanjem, da zaradi bar za najskromniji ivot. Vie nita nije
traio. Mogao bi da bude nezavisan. Ne bi nikome bio na teretu. A najbolje od svega
bilo bi to to ne bi morao da se uri, mogao bi tada da ide polako i sigurno ka zrelosti i
izraavanju za kojima je teio.
Sa popodnevnom potom primio je od de Boka jedno pismo na ruiastoj hartiji.
Dragi Van Gog,
Dovodim Arcov model sutra ujutro u tvoj atelje, pa moemo zajedno da slikamo.
De B."
Arcov model bila je jedna vrlo lepa mlada devojka koja je naplaivala franak i po za
jedno poziranje. Vincent je bio oduevljen jer on sam ne bi nikada mogao da je najmi.
U maloj pei je buktala vatra, i devojka se svue kraj nje da joj ne bi bilo hladno. Samo

profesionalni modeli pozirali su u Hagu goli. To je dovodilo Vincenta do oajanja, on je

eleo da slika tela starih ljudi i ena, tela koja su imala neki ton i karakter.
- Poneo sam svoju duvankesu - ree De Bok - i mali ruak koji mi je spremila moja
domaica.Pomislio sam da neemo hteti da izlazimo za ruak i da prekidamo posao.
- Probau malo vaeg duvana. Moj je isuvie jak za pre podne.
- Spremna sam - ree devojka. - elite li da me namestite?
- Sedei ili stojei, De Bok?
- Hajde da pokuamo najpre stojei. Imam nekoliko uspravnih figura u novom
pejzau.
Skicirali su otprilike sat i po, a onda se devojka umorila.
-Hajde da je sada skiciramo u sedeem stavu - ree Vincent. - Telo e biti oputenije.
Radili su do podne, svaki pognut nad svojom daskom za crtanje, izmenivi samo
pokatkad koju re o svetlosti ili duvanu. Onda De Bok otpakova ruak, i svi se skupie
oko pei da ga pojedu. vakali su tanke krike hleba, hladnog mesa i sira, i studirali
svoje jutronje skice.
- udno je kako ovek moe nepristrasno da gleda svoje sopstveno delo im
pone da jede - primeti De Bok.
- Hoete li da mi pokaete ta ste uradili?
- Sa zadovoljstvom.
De Bok bee uneo mnogo slinosti u devojino lice, ali nije bilo ni najmanjeg
nagovetaja neke individualnosti u njenom telu. To je bilo prosto jedno savreno telo.
- Gle, - uzviknu De Bok gledajui Vincentovu skicu - ta ste to nacrtali umesto lica?
Da li to nazivate uneti strast"?
- Mi nismo crtali portret - odgovori Vincent. - Crtali smo telo.
- Ovo je prvi put da ujem da lice ne pripada telu.
- Pogledajte samo stomak na vaoj slici - ree Vincent.
- ta je s njim?
- Izgleda kao da je ispunjen toplim vazduhom. Ne vidim ni santimetar creva.
- Kako biste mogli da ih vidite? Ja nisam primetio da je sirotoj devojci ispala
utroba.
Devojka je i dalje jela, ak i ne osmehnuvi se. Ona je ionako smatrala sve umetnike
ludacima. Vincent stavi svoju skicu pored De Bokove.
- Samo obratite panju, - ree on - moj stomak je pun utrobe. im ga pogledate,
vidite da je mnogo tona hrane s mukom prolo kroz taj lavirint.

- Kakve to veze ima sa slikanjem? - upita De Bok. - Mi nismo specijaliste za

stomak, zar ne? Ja elim da ljudi kad pogledaju moje slike vide izmaglicu meu
drveem, i sunce kako zalazi za oblake. Ne elim da vide utrobu.
Rano svakog jutra Vincent je izlazio veseo da trai modele za taj dan.Jednom je to
bio sin nekog kovaa, drugi put jedna starica iz ludnice sa Hesta, jednom opet neki
ovek sa pijace za treset, a jednom neka baka i dete iz Pademosa, ili iz jevrejskog
kvarta. Modeli su ga stajali mnogo novaca, novaca koji je trebalo da tedi za hranu pred
kraj meseca. Ali ta bi mu inae vredelo to je u Hagu, to studira kod Mova, ako ne
uri napred iz sve snage? Jee kasnije, kad neto postigne.
Mov je strpljivo nastavio da ga poduava. Svako vee Vincent je odlazio u Ejlbomen
da radi u toplom ateljeu, punom ivosti. Ponekad bi izgubio hrabrost jer su mu akvareli
bili grubi, blatnjavi i mokri. Mov se samo smejao.
- Naravno da nisu dobri - govorio je on. - Kad bi tvoji radovi bili providni sada,
imali bi samo izvesnu ljupkost i verovatno bi docnije postali teki. Ti se sada mui
oko njih, pa su zato teki, ali e posle ii bre i akvareli e postati svetli.
- To je tano, roae Mov, ali kada ovek treba da zarauje novac svojim crtanjem,
ta onda da radi?
- Veruj mi, Vincente, ako pokua da stigne suvie rano, samo e ubiti sebe kao
umetnika. Junak dana ne ostaje dugo junak dana. Za umetnost vai ona stara poslovica:
Dobar glas je vaniji od svega!" Bolje je da uloi vie truda u ozbiljno uenje nego da
se razvije u neku vrstu slikara u modi koji e laskati publici.
- eleo bih da budem poten prema samom sebi, roae Mov, i da na surov nain
izraavam neublaene, istinite stvari. Ali kad ovek mora da misli na to od ega e
iveti... Izradio sam nekoliko stvari koje bi moda Tersteh mogao... naravno, ja
shvatam...
- Daj da ih vidim - ree Mov.
On pogleda akvarele i pocepa ih u hiljadu komada. -Dri se svoje grubosti, Vincente,
- ree mu on - i nemoj da tri za amaterima i trgovcima. Pusti one koji hoe da sami
dou k tebi. U pravo vreme e ubirati plodove.
Vincent pogleda komadie papira. - Hvala, roae Mov - re on. Ovaj udarac mi je
bio potreban.
Mov bee pozvao malo drutvo jedne veeri, i doli su mnogi umetnici, Vajsenbruh,
poznat po nadimku nemilosrdni ma" zbog svog besnog kritikovanja dela, Brajner, De
Bok, il Bakhejzen i Nijhejs, Vosov prijatelj. Vajsenbruh je bio mali ovek sa mnogo
duha. Nikada ga nita nije moglo da savlada. Ono to mu se nije svidelo - a gotovo nita
mu se nije svialo - unitavao je jednim jedinim udarcem jezika. Slikao je ono to je
hteo i kako je hteo, i naterao publiku da joj se to svia. Tersteh je jedanput prigovorio
neto nekoj njegovoj slici, i odonda je Vajsenbruh odbijao da proda ma ta preko
Gupila.Pa ipak je prodavao sve to je slikao, niko nije znao kako i kome. Lice mu je bilo
isto tako otro kao i jezik, a glava, nos i brada iljati. Svi su ga se bojali i prieljkivali
njegovo odobravanje. Postao je nacionalni junak samo time to je sve prezirao. On

odvede Vincenta u ugao kraj vatre, svaki as je pljuvao u plamen da bi uo prijatan

piskav zvuk, i gladio se po nozi koja mu je bila u gipsu.
- ujem da ste od Van Gogovih -ree on. - Da li slikate sa toliko uspeha sa koliko
vai prodaju slike?
- Ne. Ja nita ne radim s uspehom.
- I to je avolski korisno za vas. Svaki umetnik bi morao da gladuje do svoje
ezdesete godine. Onda bi mogao da da nekoliko dobrih slika.
- Ene-de! Vi nemate mnogo vie od etrdeset a dajete dobre stvari.
Vajsenbruhu se svialo ono ,,Ene-de". To je bilo prvi put za mnogo godina to se
neko usudio da mu tako neto kae. On pokaza svoje odobravanje time to se obori na
Vincenta.
- Ako vi smatrate da su moje slike dobre,onda bi bilo bolje da dignete ruke od
svega i postanete portir. ta vi mislite, zato ih ja prodajem publici?Zato to su pravo
ubre! Da su bar malo ubre, zadrao bih sve za sebe. Ne, deae moj, ja za sada samo
vebam. Kad budem imao ezdeset godina, onda u stvarno poeti da slikam. Sve to
budem posle toga izradio zadrau za sebe,a kad umrem, narediu da se sve sa mnom
zakopa. Nijedan umetnik nikada ne puta od sebe neto to smatra da je dobro, Van
Gog. On prodaje publici samo otpatke.
De Bok namignu Vincentu iz drugog kraja sobe, te on ree: - Promaili ste profesiju,
Vajsenbruh, trebalo je da postanete kritiar.
Vajsenbruh se nasmeja i povika: - Ovaj va roak nije ni upola tako rav kao to
izgleda, Mov. Ima dobar jezik. - On se okrete Vincentu i grubo mu ree: - Zato,
doavola, idete u tim prljavim ritama? Zato ne kupite sebi pristojno odelo?
Vincent je bio obuen u jedno staro Teovo odelo, koje je dao da se prekroji za njega.
Ta operacija nije uspela, a povrh toga Vincent ga je svakog dana nosio preko svog
radnog odela.
- Vai strievi imaju dovoljno para da obuku pola Holadije. Zar vam oni nita ne
daju?
- Zato bi mi davali? Oni se slau s vama u tome da umetnici treba da gladuju.
- Ako ne veruju u vas, onda verovatno imaju pravo. Govori se da Van Gogovi mogu
da nanjue slikara sa stotinu kilometara udaljenosti. Verovatno da nita ne vredite.
- A vi moete da idete doavola!
Vincent se ljutito okrenu, ali ga Vajsenbruh uhvati za ruku. Srdano se osmehnu.
- To se zove duh! - povika on. - Samo sam hteo da vidim koliko uvreda moete da
podnesete. Budite i dalje odvani, deae moj. Imate za to podloge.
Mov je voleo da izvodi imitiranje pred svojim gostima. Bio je sveteniki sin, ali je
u njegovom ivotu bilo mesta samo za jednu religiju: slikarstvo. Dok je Jet sluila goste
ajem, kolaima i krofhama od sira, on je drao propoved o ribarskoj barci sv. Petra.

Da li je Petar dobio ili nasledio tu barku? Da li je kupio na otplatu? Ili je - oh, strane li
pomisli - ukrao? Slikari ispunie sobu dimom i smehom tamanei krofne od sira i olje
aja neverovatnom brzinom.
Mov se promenio", pomisli Vincent.
Nije znao da Mov preivljava metamorfozu stvaralakog umetnika. On bi poinjao
neku sliku ravnoduno, radei gotovo bez interesovanja. Postepeno, njegova energija
bi rasla, dolazile bi mu nove ideje, koje bi poinjale da se uobliavaju. Svakog dana
radio bi sve due, sve marljivije. Kad bi se predmeti pojavili jasno na platnu, njegovi
zahtevi prema samom sebi postali bi jo odreeniji. Prestao bi da misli na porodicu,
na prijatelje i na ma ta drugo. Izgubio bi apetit, leao bi nou budan i razmiljao o
stvarima koje treba da uradi. Dok bi mu se snaga smanjivala, uzbuenje bi raslo. Ubrzo
bi iveo samo od nervozne energije. Telo bi mu se skupilo u svom prostranom okviru,
a tune oi bi se zamaglile. to se vie umarao, to je benje radio. Nemirna strast kojom
je bio obuzet rasla bi sve vie i vie. Znao je koliko e mu vremena trebati da svri
posao, upotrebio bi svu svoju volju da izdri do tog dana. U njemu kao da je ivelo
hiljadu demona,stajale su mu na raspoloenju godine da zavri sliku, ali ga je neto
gonilo da razdire samog sebe svakog asa i svakog dana.
Na kraju bi ga obuzela takva strast i nervozno uzbuenje da bi napravio stranu
scenu ako bi mu iko stao na put. Bacao bi se na platno sa poslednjim atomom snage.
Ma koliko vremena da mu je trebalo za neku sliku, on je uvek imao dovoljno volje da
izdri do poslednje kapi boje. Nita ne bi moglo da ga ubije pre nego to bude sasvim
gotov.
im bi platno bilo zavreno, Mov bi naglo malaksao. Razboleo bi se,pao u bunilo.
Tek posle mnogo dana Jet bi uspela da mu vrati zdravlje i razboritost. Njegova
iscrpenost bila bi tako potpuna da mu se povraalo im bi pogledao boju ili osetio njen
miris. Polako, sasvim polako, snaga bi mu se vraala. Sa njenim buenjem vraalo bi
se i interesovanje. Poinjao bi da se vrti po ateljeu, da isti stvari. etao bi poljima, ne
primeujui isprva nita. Na kraju bi mu neki prizor zapeo za oko. I sve bi poelo
ispoetka.
Kad je Vincent prvi put doao u Hag, Mov je ba poinjao da radi na slici iz
eveningena. A sada mu se puls ubrzavao iz dana u dan, i uskoro je imao da padne u
najlui, najvelianstveniji, najstraniji od svih delirijuma - delirijum umetnikog
stvaranja.
4

Kristina zakuca na Vincentova vrata nekoliko noi kasnije. Bila je obuena u crnu
suknju i tamnoplavu bluzu, a na glavi je imala crnu kapu. Stajala je nagnuta nad
koritom celog tog dana. Kad god je bila jako umorna, usta su joj bila poluotvorena,
tragovi boginja kao da su bili iri i dublji nego to ih se on seao.
ivi.

Zdravo, Vincente - ree ona. - Pade mi na pamet da svratim i vidim gde

Ti si prva ena koja mi dolazi u posetu, Kristina. Dobro mi dola.Hoe li

da skine al?
Ona sede pored vatre i poe da se greje. Posle nekoliko trenutaka obazre se po sobi.
-

Nije tako loe - ree. - Samo je nekako prazno.

Znam. Ali nemam novaca da kupim nametaj.

E pa, izgleda da ti jo samo to treba.

Ba sam hteo da spremim veeru, Kristina. Hoe li da mi pravi drutvo?

Zato me ne zove Sin? Svi me tako zovu.

Dobro, Sin.

ta ima za veeru?

Krompire i aj.

Danas sam zaradila dva franka. Idem da kupim malo govedine.

Evo, imam ja novaca. Brat mi je poslao, koliko ti treba?

Bie nam dosta za petnaest santima.

Kroz nekoliko trenutaka vrati se ona s mesom uvijenim u hartiju.Vincent ga uze i

poe da sprema veeru.
-

Sluaj, sedi ti ovde. Nita ne zna o kuvanju. Ja sam ena.

Dok se naginjala nad pe, lice joj se zaari od toplote. Bila je prilino lepa. Izgledala
je tako prirodno i domainski dok je sekla krompir u lonac i stavljala u njega meso da
bi se sve zajedno skuvalo. Vincent se zavali na stolici i posmatrae je s nekom toplinom
u srcu. To je bio njegov dom,a evo ene koja svojim rukama punim ljubavi sprema
veeru za njega. Kako je esto sanjario o tome zamiljajui Kej kao svoju drugaricu! Sin
se okrete i pogleda ga. Videla je kako se stolica nagla k zidu pod opasnim uglom.
Pazi, ludae, - ree ona - sedi pravo. Hoe li da slomi vrat?
Vincent se osmehnu. Svaka ena sa kojom je ikada iveo u istoj kui - njegova
majka, sestre, tetke, roake - svaka od njih mu je govorila: Vincente, sedi pravo na
stolici. Slomie vrat".
-

U redu, Sin - re on. - Biu dobar.

Tek to mu je okrenula lea, on ponovo nasloni stolicu na zid i poe zadovoljno da

pui lulu. Sin stavi veeru na sto. Usput bee kupila dve zemike, kad su pojeli govedinu
i krompir oistili su tanjire umaui hleb u sos.
-

Vidi - ree Sin. - Kladim se da ne ume ovako da kuva.

Ne, Sin, kad ja kuvam, ne znam da li jedem ribu, ivinu, ili avola.

Uz aj Sin zapali jednu od svojih crnih cigara. ivo su askali. Vincent se oseao
ugodnije s njom nego sa Movom ili De Bokom. Izmeu njih je postojala neka vrsta
prijateljstva, koju on nije ni pokuavao da ralani. Govorili su o obinim stvarima, bez
pretenzija ili nadmudrivanja. Kad je Vincent govorio, Sin je sluala, nije eljno ekala
da on zavri pa da ona govori o sebi. Nije imala svoga ,,ja koje bi htela da istakne.
Nijedno od njih dvoje nije elelo da naini utisak na onog drugog. Kad je Sin priala o
svom ivotu, o svojim patnjama i tekoama, trebalo je da Vincent izmeni samo poneku
re pa da dobije savren opis svog sopstvenog ivota. U njihovim reima nije bilo
izazivanja, niti izvetaenosti u njihovom utanju. To je bio susret dveju dua bez
maske, koje su bile liene svih drutvenih ograda, lukavstava i razlika.
Vincent ustade. - ta e sada da radi? - upita ona.
-

Da operem sudove.

Sedi. Ti ne zna kako se peru sudovi. Ja sam ena.

On primae stolicu pei, napuni lulu, i zadovoljno je pukao dok je ona prala,
nagnuta nad lavorom. Ruke su joj bile izjedene od sapunskog praka, sa proirenim
venama i mreom bora koje su jasno govorile o poslu to su ga te ruke obavljale.
Vincent uze olovku i hartiju i nacrta ih.
Lepo je ovde - ree ona kad je oprala sudove. - Kad bi samo imali malo
dina...
Proveli su vee pijuckajui din, dok je Vincent crtao Sin. Izgledalo je da je ona
zadovoljna to moe da se mirno odmara pored vatre, sa rukama u krilu. Od toplote
pei i od zadovoljstva to razgovara s nekim koje moe razumeti postala je ivahna i
vesela.
-

Kad zavrava pranje rublja? - upita on.

Sutra. Hvala bogu! Vie ne bih mogla da izdrim.

Jesi li se ravo oseala?

Ne, ali ono napreduje, napreduje. Prokleto derite se vrti u meni svaki as.

Znai, poee da mi pozira idue nedelje?

Je li to sve to moram da radim, samo da sedim?

To je sve. Ponekad e morati da stoji ili pozira gola.

To nije tako ravo. Ti radi, a ja primam pare.

On baci pogled kroz prozor. Padao je sneg.

-

Volela bih da sam kod kue - ree. - Hladno je, a imam samo al. Daleko je.

Mora li sutra ujutru ponovo da doe u ovaj kraj?

U est sati. U to doba je jo mrak.

Moe ostati ovde, ako hoe, Sin. Biu srean to imam drutvo.

Neu ti smetati?

Ni najmanje. Postelja je iroka.

Mogu li dvoje da spavaju na njoj?

Sasvim lako.

Onda u da ostanem.

Dobro.

Lepo je od tebe, Vincente, to me poziva.

Lepo je od tebe to ostaje.

Ujutru mu je spremila kafu, namestila postelju, i poistila atelje. A onda ga je

napustila da bi otila svome koritu. Kua je najedanput izgledala prazna bez nje.

Tersteh je ponovo doao to posle podne. Oi su mu bile sjajne, a obrazi rumeni od

etnje po cii zimi.
-

Kako ide, Vincente?

Vrlo dobro, Menher Tersteh. Vrlo je ljubazno od vas to ste ponovo doli.

Moda imate neto zanimljivo da mi pokaete? Zato sam doao.

Da, imam neke nove stvari. Hoete li da sednete?

Tersteh pogleda stolicu, mai se za maramicu da bi obrisao prainu, a onda zakljui

da to moda ne bi bilo utivo. On sede. Vincent mu donese tri-etiri akvarela. Tersteh
ih na brzinu pregleda, kao da prelee okom preko nekog dugog pisma, pa se ponovo
vrati na prvu sliku i poe da studira.
Napredujete - ree on posle nekog vremena. - Jo nisu sasvim dobre, malo
su sirove, ali pokazujete napredak. Uskoro ete imati neto za mene, Vincente.
-

Da, Menher.

Morate misliti na to da sami zaraujete za ivot, mome moj. Nije pravo

da vas izdrava neko drugi.
Vincent uze akvarele i pogleda ih. Pretpostavljao je da su sirovi, ali, kao i svaki
umetnik, nije mogao da uoi greke u svom delu.
-

Nita ne bih vie eleo nego da se sam izdravam, Menher.

Onda morate vie da radite. Morate da pourite. Hou da uskoro naslikate

neto to bih ja mogao da kupim.

Da, Menher.

U svakom sluaju, milo mi je to vidim da radite i da ste sreni. Teo me je

molio da pripazim na vas. Naslikajte neto dobro, Vincente, hou da vas uvedem u
Plats.
Ja pokuavam da dobro slikam. Ali me ruka ne slua uvek. Pa ipak, Mov
me je za jednu od ovih slika pohvalio.
-

ta je rekao?

Rekao je: Jo malo pa e te slike nalikovati akvarelima!"

Tersteh se nasmeja, obmota svoj vuneni al oko vrata, ree: - Potrudite se, Vincente,
potrudite se, tako se stvaraju velika dela - i izae.
Vincent je pisao stricu Koru da se preselio u Hag, i pozvao ga je u posetu. Stric Kor
je esto dolazio u Hag da kupi materijal i slike za svoju radnju,koja je bila najvanija u
Amsterdamu. Jedne nedelje posle podne Vincent pozva u goste neku decu s kojom se
bee sprijateljio. Morao je da ih zabavlja dok ih je skicirao, zato je kupio kesu slatkia
i priao im prie, nagnut nad svojom tablom za crtanje. Kad zau meko kucanje na
vratima i neki dubok, jak glas, odmah shvati da je to stigao stric Kor.
Kornelijus Marinus Van Gog bio je vrlo poznat, bogat ovek sa mnogo uspeha. I
pored toga u njegovim krupnim, tamnim oima oseala se neka tuga. Usta su mu bila
malo manje puna nego u ostalih lanova porodice Van Gog. Imao je vangogovsku glavu:
etvrtasto iroko i visoko elo, etvrtaste jake vilice sa ogromnom, okruglom bradom
i jak nos.
Kornelijus Marinus smesta uoi i najmanji detalj u ateljeu, mada je davao utisak
kao da ga nije ni pogledao. Verovatno je video vie umetnikih ateljea nego bilo koji
drugi ovek u Holandiji.
Vincent podeli deci ostatak slatkia i posla ih kui. - Hoe li da popije olju aja sa
mnom, strie Kor? Mora da je napolju veoma hladno.
Hvala, Vincente.
Dok ga je sluio ajem, Vincent se divio gledajui strica kako nemarno balansira
oljom na kolenu, i usto bezbrino avrlja o novostima dana.
Znai, ti e da bude slikar, Vincente - ree on. - Ve je krajnje vreme da
imamo jednog umetnika u porodici Van Gog. Hen, Vincent i ja kupovali smo slike
od stranaca za poslednjih trideset godina. Sada emo malo novaca moi zadrati u
porodici!
Vincent se osmehnu. Meni je lako da ponem, - ree on - sa tri strica i jednim
bratom koji prodaju slike. Hoete li malo hleba i sira, strie Kor? Moda ste gladni?
Kor je znao da e najlake uvrediti siromanog umetnika ako ga odbije kada te
ponudi hranom. - Hou, hvala - ree on. - Rano sam dorukovao.

Vincent stavi nekoliko komada debelog, crnog hleba na okrnjen tanjir,zatim izvadi
neki sir iz hartije. Kor se trudio da malo okusi.
-

Tersteh mi pria da ti Teo alje sto franaka meseno.

-Da.
Teo je mlad, on bi morao da tedi novac. Trebalo bi da ti sam zarauje
svoj hleb.
Vincent je jo bio ogoren zbog onoga to mu je Tersteh rekao dan ranije o istoj
stvari. On brzo odgovori, ne razmiljajui:
Da zaraujem hleb, strie Kor? Kako to mislite?Da zaraujem hleb... ili da
zasluim hleb? Ne zasluiti svoj hleb, odnosno - bolje rei - ne biti ga dostojan, to
je svakako zloin, jer svaki poten ovek treba da je dostojan svog hleba. Ali,
naalost, poto nisam u mogunosti da ga zaraujem, iako ga zasluujem, to je
nesrea, i to velika nesrea.
Igrao se crnim hlebom koji je stajao ispred njega, valjajui od sredine okrugle, tvrde
loptica.
I zato, ako mi kaete, strie Kor: Ti nisi dostojan svog hleba", vi me
vreate. Ali ako samo tvrdite da ga ne zaraujem uvek, to je iva istina. Meutim,
kakve koristi imam od tih primedaba? Sigurno zbog njih neu napredovati, ukoliko
ne kaete nita drugo osim toga.
Stric Kor vie nije govorio o zaraivanju hleba. Nastavili su prijatan razgovor sve
dok, sasvim sluajno, Vincent nije pomenuo ime De Grua, u vezi s umetnikim
izraavanjem.
Ali zna li ti, Vincente, - ree mu Kor - da u privatnom ivotu De Gru ne
uiva dobar glas?
Vincent nije mogao da sedi mirno i da slua kako se tako govori o valjanom Ocu De
Gruu. Znao je da bi bilo mnogo bolje kada bi rekao da" stricu, ali kao da nikada nije
mogao da izgovori to da" kad je bio sa Van Gogovima.
Uvek sam smatrao, strie Kor, da jedan umetnik, kad izlae svoj rad
publici, ima pravo da zadri za sebe unutranje borbe svog privatnog ivota,koje
su neposredno i fatalno povezane sa udnim tekoama stvaralakog umetnikog
rada.
Svejedno, - ree stric Kor, pijuckajui aj uz koji mu Vincent nije ponudio
eer - ta sama injenica to ovek zarauje slikarskom etkom,umesto plugom ili
trgovinom, ne daje mu za pravo da ivi razuzdano.Smatram da ne bi trebalo
kupovati slike onih umetnika koji se ne ponaaju kako treba.
Smatram da je jo gore kada kritiari eprkaju po privatnom ivotu
oveka, ako je njegov rad besprekoran. Rad nekog umetnika i njegov privatan ivot
su kao ena na poroaju i dete. Moete gledati dete, ali ne smete zadii njenu
koulju da vidite je li krvava. To bi bilo vrlo nepristojno.

Stric Kor bee stavio mali zalogaj hleba i sira u usta. On ga brzo ispljunu u ruku,
ustade i baci sve u pe.
-

No, no! - primeti on. - No! No! No!

Vincent se uplai da e se stric naljutiti, ali stvari se sreom okrenue nabolje.

Vincent iznese svoju mapu sa malim skicama i studijama. On namesti stolicu za strica
blie svetlosti. Stric Kor u poetku ne ree nita, ali kad doe do jedne male slike
Pademosa posmatranog sa pijace,koju je Vincent naslikao jednom u pono dok se
etao sa Brajtnerom, on zastade.
Ova je dosta dobra - primeti on. - Moe li da mi naslika nekoliko takvih
pogleda na grad?
Da, slikam ih za promenu ponekad kad se umorim od slikanja modela.
Imam ih jo. Hoete li da ih vidite?
On se nae preko strievog ramena i poe da pretura po hartijama razne veliine.
-

Ovo je Vlersteh... ovo je Hest. Ovo je riblja pijaca.

Hoe li da mi izradi dvanaest takvih slika?

Da, ali to je pravi posao, te stoga moramo da se dogovorimo za cenu.

Vrlo dobro. Koliko trai?

Manjim slikama te veliine, u olovci ili peru, odredio sam cenu od dva i po
franka. Mislite li da je to suvie?
Stric Kor se osmehnu sam za sebe. To je bila vrlo skromna suma.
Ne, ali ako dobro ispadnu, zamoliu te da naslika i dvanaest slika
Amsterdama. Onda u ja sam odrediti cenu, te e dobiti neto vie za njih.
Strie Kor, ovo je moja prva porudbina! Ne mogu da vam kaem koliko
sam srean!
Mi svi elimo da ti pomognemo, Vincente. Samo poni da slika dobre
slike, a mi emo kupovati sve to bude naslikao. - On uze eir i rukavice.
-

Pozdravi Tea kad mu bude pisao.

Pijan od uspeha, Vincent zgravi svoj novi akvarel i odjuri u Ejlbomen.Jet otvori
vrata. Izgledala je prilino zabrinuta.
Ne bih ila u atelje da sam na tvome mesta, Vincente. Anton je u stranom
stanju.
-

ta se desilo? Da nije bolestan?

Jet uzdahnu. - Njegova stara bolest.

-

Onda pretpostavljam da nee hteti da me vidi.

Bolje bi bilo da prieka, Vincente. Kazau mu da si bio ovde. Kad se malo

smiri, doi e do tebe.
-

Nee zaboraviti da mu kae?

Neu.

Vincent je ekao nekoliko dana, ali Mov ne doe. Umesto njega doao je Tersteh, ne
jedanput - ve dvaput. Svaki put izvetaj je bio isti.
Da, da, malo ste napredovali, izgleda. Ali jo uvek nisu dobre. Jo ne bih
mogao da ih prodam u Platsu. Bojim se da ne radite dovoljno istrajno i dovoljno
brzo, Vincente.
Dragi moj Menher, ustajem u pet sati i radim do jedanaest ili dvanaest
nou. Stanem malo jedino s vremena na vreme kad hou da uzmem zalogaj hrane.
Tersteh sumnjivo zavrte glavom. A onda ponovo pogleda akvarele. Ne razumem.
Isti oni elementi grubosti i sirovosti koje sam primetio kad ste prvi put doli u Plats
jo se nalaze u vaim slikama. Trebalo je da do sada to ve savladate. Marljiv rad obino
pomae, ako ovek ima makar malo talenta.
-

Marljiv rad? - ree Vincent.

Bog mi je svedok da bih eleo da kupujem vae slike, Vincente. Hteo bih
da vas vidim kako zaraujete sebi za ivot. Mislim da nije pravo da Teo... Ali ne
mogu nita da kupim dok vae slike ne budu dobre, zar ne? Vi ne traite milostinju!
-

Ne.

Morate pouriti, to je sve. Morate pouriti. Morate poeti da prodajete

slike i da zaraujete za ivot.
Kad je Tersteh ponovio istu reenicu etvrti put, Vincent pomisli da li taj ovek ne
smera neto s njim... Morate da zaraujete svoj hleb... ali ja nita ne mogu da kupim!"
Kako li e, doavole, da zarauje ako niko nee nita da kupi?
Jednog dana srete on Mova na ulici. Mov je iao besnim korakom,pognute glave,
bez cilja, isturivi desno rame unapred. Izgledalo je kao da nije poznao Vincenta.
-

Nisam te dugo video, roae Mov.

Bio sam zaposlen. - Mavov glas bio je leden, ravnoduan.

Znam, nova slika. Kako napreduje?

Oh... - Mov neodreeno odmahnu rukom.

Smem li jednom da svratim na asak u tvoj atelje? Bojim se da ne

napredujem s akvarelima.
-

Ne sada! Zauzet sam, kaem ti. Ne mogu da gubim vreme.

Hoe li da doe do mene jednom kad se bude etao? Samo nekoliko

tvojih rei mnogo bi mi pomoglo.

Moda, moda, ali sada sam vrlo zauzet. Moram da idem!

On jurnu napred, niz ulicu, gurajui svoje telo ispred sebe. Vincent ostade gledajui
za njim.
ta li se to desilo? Da nije uvredio svog roaka. Da mu se nije neto zamerio?
Silno se zaudio kad nekoliko dana kasnije Vajsenbruh ue u njegov atelje.
Vajsenbruh nije nikada mario za mlade slikare, pa ak ni za one koji su ve bili priznati.
Jedino bi s vremena na vreme od srca proklinjao njihov rad.
Gle, gle, - ree on obazrevi se oko sebe - pa ovo je prava palata. Uskoro
ete ovde slikati portrete kralja i kraljice.
-

Ako vam se ne svia, - ree Vincent - moete da izaete.

Zato ne dignete ruke od slikanja, Van Gog? To je pasji ivot.

Izgleda da vi napredujete uprkos tome.

Da, ali ja imam uspeha. A vi ga nikada neete imati.

Moda neu. Ali u raditi mnogo bolje slike nego to ete vi ikada biti u
stanju.
Vajsenbruh se nasmeja. - Neete, ali ete mi se moda pribliiti vie nego iko drugi
u Hagu. Ako je va rad slian vaoj linosti...
sesti.
-

Zato to niste odmah kazali? - upita Vincent, vadei svoju mapu. - Izvolite
Ne mogu da vidim kad sedim.

On odgurnu akvarele u stranu, rekavi: - Ovo nije vae sredstvo izraavanja.

Akvareli su isuvie prazni za ono to vi imate da kaete i usretsredi se na skice u
olovci stanovnika Borinahe, Brabanta, i starih ljudi koje je Vincent slikao otkako je
doao u Hag. Prigueno se smejao razgledajui jednu linost za drugom. Vincent se
pripremao na itav plotun pogrda.
Vi crtate vraki dobro, Vincente - ree Vajsenbruh, mirkajui pronicljivo
oima. -I ja bih mogao da radim sa tih crtea.
Vincent se bee pripremio na udarac teke kategorije, Vajsenbruhove rei bile su
tako lake da su mu takorei prebile kimu. On se srui na stolicu.
-

Mislio sam da vas zovu nemilosrdni ma".

To i jesam. Kad bih video da vae slike ne valjaju, rekao bih vam.

Tersteh me je zbog njih izgrdio. Rekao je da su isuvie grube i krute.

Gluposti! U tome i lei njihova snaga.

eleo sam da i dalje radim te slike u olovci, ali mi je Tersteh rekao da

moram nauiti da gledam stvari kao akvarele.

Da bi ih on mogao prodavati, a? Ne, mladiu moj, ako stvari vidite kao

crtee u olovci, morate ih i slikati olovkom. A to je najvanije nikada nemojte
sluati nikoga - ak ni mene. Idite svojim putem.
-

Izgleda da u to i morati.

Kad je Mov rekao da ste vi roeni slikar, Tersteh je odgovorio da niste, a

onda je Mov stao na vau stranu, protiv njega. Ja sam bio prisutan. Ako se to opet
dogodi, i ja u biti na vaoj strani, sada kada sam video vae radove.
-

Mov je rekao da sam ja roeni slikar?

Ne dajte da vam to udari u glavu. Biete sreni ako umrete kao slikar.

Pa zato je onda tako hladan prema meni?

On sa svakim tako postupa, Vincente, kad zavrava neku sliku.Nemojte se

brinuti zbog toga, kad zavri eveningen, doi e ponovo do vas. U meuvremenu
moete svratiti u moj atelje, ako vam bude potrebna pomo.
-

Smem li da vas upitam neto, Vajsenbruh?

Smete.

Da li vas je Mov poslao k meni?

Jeste.

Zato je to uradio?

eleo je da uje moje miljenje o vaim slikama.

Ali zato mu je to bilo potrebno? Ako on misli da sam roeni...

Ne znam. Moda ga je Tersteh pokolebao u njegovom miljenju o vama.

Ako je Tersteh gubio poverenje u njega, a Mov postajao svakim danom sve hladniji,
Kristina je zauzela njihovo mesto, unosei u njegov ivot iskreno prijateljstvo za kojim
je udeo. Svakog jutra dolazila je rano u atelje, donosei korpicu za ivenje, tako da su
njene ruke pravile drutvo njegovim. Glas joj je bio grub, a izbor rei nesrean, ali je
govorila tiho te je Vincentu bilo lako da je ne slua kad je hteo da se koncentrie na
rad.Najee se zadovoljavala time to je sedela mirno kraj pei, gledajui kroz prozor
ili ijui razne stvarice za bebu. Bila je nespretan model i polako je uila, ali se trudila
da ga zadovolji. Uskoro se navikla da mu spremi veeru pre nego to ode kui.
-

Ne treba da se mui oko toga, Sin - ree joj on.

Nije to nikakva muka. Ja to mogu da uradim bolje nego ti.

Onda e, naravno, ostati da veera sa mnom.

Pa dabome. Majka pazi na decu. Volim da ostanem ovde.

Vincent joj je svakog dana davao jedan franak. Znao je da je to vie nego to bi smeo
sebi da dozvoli, ali je voleo njeno drutvo, pomisao da je spaava od korita priinjavala
mu je zadovoljstvo. Ponekad, kad je morao da izae posle podne, slikao bi je do kasno
u no, i onda se ona nije ni trudila da ode kui. Uivao je kad bi probudivi se ujutru
osetio miris svee kafe i video poznatu ensku priliku kako se naginje nad pe. Prvi
put u ivotu imao je svoje domainstvo, zakljuio je da je to vrlo udobno.
Ponekad bi Kristina ostajala bez ikakvog razloga.- Noas bih spavala ovde,
Vincente, - rekla bi ona. - Mogu?
-

Naravno, Sin. Ostani kad god hoe. Zna da ja volim kad si ti ovde.

Iako je nije nikada ni za ta molio, ona se navikla da mu pere rublje, da mu krpi

odelo, da ide na pijacu.
Ne znate kako da se brinete o sebi, vi mukarci - govorila mu je. - Potrebna
vam je ena. I sigurna sam da vas varaju na pijaci.
Ona svakako nije bila dobra domaica, duge godine proivljene u majinoj kui
punoj prljavtine unitile su uglavnom u njoj elju za istoom i urednou. Brinula se
o stvarima na mahove,prilikom iznenadnih napada energije i odlunosti. Prvi put je
vodila kuu nekome koga voli, i uivala je da poneto uradi... naravno, kad se seti.
Vincent je bio zadovoljan time to ona uopte hoe neto da radi, nikada nije ni
pomislio da joj prigovara. Sada, poto vie nije bila tako umorna ni danju ni nou, njen
glas je izgubio neto od svoje grubosti, rune rei nestajale su jedna za drugom iz
njenog renika. Nije umela da kontrolie svoja oseanja, i kad joj se neto ne bi svidelo
razbesnela bi se, vraajui se svom grubom govoru i upotrebljavajui gadne rei koje
Vincent nije uo jo otkako je bio mali deak u koli.
U takvim trenucima video je u Kristini karikaturu samoga sebe, sedeo je mirno
pored nje dok se bura ne bi stiala. I Kristina je bila isto tako popustljiva. Kad mu crtei
ne bi ispali dobro ili kad bi ona zaboravila sve to ju je nauio pa nespretno pozirala,
Vincent bi se razbesneo da su se zidovi tresli. Ona ga je putala da sve izgovori, za
nekoliko trenutaka zavladao bi opet mir. Sreom, nikada nisu bili ljuti u isto vreme.
Poto ju je crtao vrlo esto, linije njenog tela postale su mu poznate.Odluio se da
napravi jednu pravu studiju. Na to ga je podstakla jedna Mileova reenica: Comment
se fait-il qu 'il y ait sur la terre une femme seule desesperee?* Postavio je Kristinu, nagu,
pored pei na jedan nizak komad drveta. Pretvorio je to drvo u panj, dodao okolo malo
zelenila, i preneo ceo prizor u prirodu. Zatim je naslikao Kristinu kako sedi
obuhvatajui rukama kolena, sakrivajui lice u mrave miice, tanka kosa pokrivala joj
je kimu, mlitave grudi padale su joj do mravog struka, a ravni tabani nesigurno se
odupirali o tle. Nazvao je sliku Tuga". Bila je to slika ene iz koje je isceen sav ivotni
sok. Ispod slike napisao je onu Mileovu izreku.
* (franc.) Kako je mogue da na svetu postoji ijedna oajna ena?

Radio je studiju nedelju dana i iscrpao celu svoju zalihu novca, do prvog marta
ostalo je jo deset dana. U kui je bilo dovoljno crnog hleba za dva-tri dana. Morao bi
sasvim prestati da slika model, a to bi ga jo vie vratilo unazad.
-

Sin, - ree on - bojim se da te ne mogu vie zvati do prvog aprila.

ta je bilo?

Nemam vie novaca.

Misli, za mene?

Da.

Nemam ta drugo da radim. Opet u dolaziti.

Ali ti mora da zaradi novac, Sin.

Mogu malo da nabavim.

Ne moe da pere ako sedi ovde ceo dan.

...pa... ne brini... nabaviu neto.

Pustio ju je da dolazi jo tri dana, dok je imao hleba. Do prvog je ostalo jo nedelju
dana. On ree Kristini da ide u Amsterdam da poseti strica i da e svratiti do nje kada
se bude vratio. Kopirao je neke radove u svom ateljeu tri dana ivei samo na vodi, i
ne oseajui neki naroiti bol. Treeg dana posle podne otiao je do De Boka nadajui
se da e ga ovaj posluiti ajem i kolaima.
Zdravo, kolega, - ree De Bok, stojei za nogarima - samo sedite, molim
vas. Radiu neprekidno sve do sastanka koji sam ugovorio za veeru. Eno na stolu
nekih magazina. Zanimajte se.
Ali ni rei o aju.
Vincent je znao da Mov nee hteti da ga primi, a bilo ga je sramota da moli Jet za
novac. Radije bi umro od gladi nego to bi traio od Tersteha,posle onoga to je ovaj
govorio protiv njega Movu. Ma kako da je oajavao, nikada mu ne bi palo na pamet da
moe zaraditi nekoliko franaka i nekim drugim zanatom osim slikarstvom. Njegov
stari neprijatelj, groznica, ponovo se vratio, dobio je zapaljenje kolena, i morao je da
legne u postelju.Iako je znao da je to nemogue, stalno se nadao da e se dogoditi udo
i da e Teovih sto franaka stii nekoliko dana ranije. Teo nije primao platu pre prvoga.
Petoga dana ue bez kucanja Kristina. Vincent je spavao. Ona stade iznad njega
posmatrajui duboke bore na njegovom licu, bledu kou ispod rie brade, usne
ispucale kao pergament. Blago mu stavi ruku na elo i oseti da ima groznicu. Pretrai
police gde je on obino drao hranu i vide da nema ni mrvice suvog, crnog hleba, ni
zrna kafe. Ona izae iz sobe.
Posle otprilike jednog sata, Vincen poe da sanja majinu kuhinju u Etenu i boraniju
koju je ona obino spremala za njega. Probudi se i vide Kristinu kako neto mea na
pei.

- Sin - ree on.

Ona prie postelji i stavi mu svoju hladnu ruku na obraz, ria brada je gorela. - Ne
pravi se vie vaan - ree ona. - I ne priaj mi vie kojekakve lai. Ako smo siromani,
nismo za to krivi. Moramo pomagati jedno drugom. Zar ti meni nisi pomogao one prve
noi kad smo se sreli u krmi?
- Sin - ree on.
- A sada, samo lezi tu. Ila sam kui i donela malo krompira i boranije. Gotovo je.
Ona izgnjei krompire na tanjiru, stavi pored njih malo boranije, sede na postelju i
poe da ga hrani. - Zato si mi davao novac svakog dana kad ni sam nisi imao dosta?
Ne valja da gladuje.
Mogao je da izdri glad dok ne stigne novac od Tea, ak i da je to trajalo nedeljama.
Ali neoekivana ljubaznost uvek bi ga slomila. On odlui da potrai Tersteha. Kristina
mu opra koulju, ali nije imala peglu da je ispegla. Sutradan spremi mu slab doruak
od kafe i hleba. I on poe peice u Plats. Jedna potpetica bee mu se odvalila na
kaljavim izmama, pantalone su mu bile zakrpljene i prljave. Teov kaput bio mu je
suvie mali. Oko vrata je nakrivo zavezao jednu staru iroku kravatu. Na glavi je imao
jednu od onih stranih kapa koje je s neverovatnom genijalonou pronalazio bog-tepita gde.
Iao je du rajnske eleznike pruge, obiao ivicu ume i stanicu odakle su polazili
vozovi za eveningen, i uao je u grad. Slabo sunce jo ga je vie oslabilo. U Peinu on
spazi svoj liku izlogu jedne radnje. U jednom od retkih trenutaka jasnosti, on vide sebe
onako kako su ga videli ljudi iz Haga: kao prljavu, neoeljanu skitnicu koja ne spada
nikuda, koju niko ne eli, bolesnu, slabu, neotesanu i declasse.
Plats se otvarao jednim irokim trouglom da bi se spojio sa Hofvijverom, pored
kraljevskog dvora. Samo najbogatije radnje mogle su dozvoliti sebi da se tu smeste.
Vincent se bojao i da stupi u taj sveti trougao. Nikada pre toga nije shvatio koliko je
milja drutvene razlike stavio izmeu sebe i Platsa.
inovnici Gupila brisali su prainu u galeriji. Oni upiljie u njega sa neskrivenom
radoznalou. Porodica tog oveka kontrolisala je umetnost cele Evrope. Zato on ide
tako zaputen?
Tersteh je sedeo za svojim pisaim stolom gore u kancelariji. Otvarao je potu
noem koji je imao drku od ada. On primeti Vincentove male, okrugle ui koje su
dosezale do visine obrva, ovalno lice koje se suavalo oko vilica i zatim irilo u
etvrtastu bradu, glavu koja je iznad levog oka poinjala malo da elavi, zelenoplave
oi koje su tako prodorno gledale ali nisu kritikovale, puna, crvena usta koja su
izgledala jo crvenija zbog brade i brkova u koje su bila obrasla. Nikad nije mogao da
zakljui da li je Vincentovo lice lepo ili runo.
-

Vi ste prvi kupac u radnji odjutros, Vincente - ree on. - ta elite?

Vincent mu objasni svoj poloaj.

-

ta ste uradili s novcem?

Potroio sam ga.

Ako ste bili nepromiljeni, ne moete oekivati da vas podrim. Mesec ima
trideset dana, ne treba da troite vie nego to je odreeno za jedan dan.
-

Nisam bio nepromiljen. Gotovo sav novac dao sam na modele.

Onda ne treba da uzimate modele. Moete jefvtinije da radite sami.

Rad bez modela upropauje slikara koji slika likove.

Nemojte slikati likove. Crtajte krave i ovce. Njima ne morate da plaate.

Ne mogu da crtam krave i ovce, Mehner, kad njih ne oseam.

U svakom sluaju, ne bi trebalo da slikate ni ljude, ne moete da prodate

te slike. Trebalo bi da radite akvarele, i nita vie.
-

Akvareli nisu moje sredstvo izraavanja.

Ja smatram da je crtanje za vas uspavljujue sredstvo koje upotrebljavate

da ne biste osetili bol zbog toga to ne umete da radite akvarele.
Zavlada tiina. Vincent nije mogao da nae nikakav odgovor na sve to.
De Bok ne uzima modele, mada je bogat. A ipak, mislim da ete se sloiti
sa mnom u tome da su njegove slike divne, cene im neprestano rastu. Nadao sam
se da ete uneti malo njegove ljupkosti u svoje slike. Ali izgleda da od toga nema
nita. Ja sam zbilja razoaran, Vincente, vai radovi ostaju neotesani i amaterski.
Jedno sam siguran, a to je da vi niste umetnik.
Glad koja je muila Vincenta poslednjih pet dana iznenada mu podsee kolena. On
se umorno spusti na jednu od umetniki izraenih italijanskih stolica. Glas mu se bee
izgubio negde u praznoj utrobi, te nije mogao da progovori.
-

Zato mi sve to govorite, Menher? - upita on posle krae pauze.

Tersteh izvadi istu maramicu, obrisa nos i uglove usana, pa onda bradu.
Zato to to dugujem vama i vaoj porodici. Treba da znate istinu. Jo imate
vremena da se spasete, Vincente, ako budete brzo neto preuzeli. Vi niste stvoreni
za umetnika, treba da naete svoje pravo mesto u ivotu. Nikada se ne varam kada
je u pitanju slikar.
-

Znam - ree Vincent.

Po mom miljenju, velika greka je to to ste se prihvatili slikanja suvie

kasno. Da ste poeli kao deko, moda bi do danas va rad stekao neke kvalitete.
Ali vama je trideset godina, Vincente, i trebalo bi da ste uspeli. Ja sam u vaim
godinama ve bio postigao uspeh. A kako se moete ikada nadati uspehu kad
nemate talenta? I, to je najgore od svega, kako moete opravdati to to primate
milostinju od Tea?
-

Mov mi je jedanput rekao: Vincente, kad crta, ti si pravi slikar".

Mov je va roak, on je samo bio ljubazan prema vama. A ja sam vam

prijatelj, i verujte mi, moja je ljubaznost bolja. Dignite ruke od slikanja pre nego to
vam ceo ivot isklizne ispod nogu. Jednog dana kad budete nali svoj pravi poziv i
kad budete uspeli, vratiete se k meni da mi zahvalite.
Menher Tersteh,ve pet dana nemam ni pare u depu da kupim komadi
hleba. Ali ne bih traio od vas novaca da sam u pitanju samo ja. Imam jedan model,
jednu sirotu, bolesnu enu. Nisam mogao da joj platim ono to joj dugujem. A njoj
je to potrebno. Molim vas, pozajmite mi deset guldena dok mi ne stigne novac od
Tea. Vratiu vam.
Tersteh se die i zagleda kroz prozor u labudove u ribnjaku, koji su jedini ostali od
nekadanjih batenskih ukrasa u kraljevskom dvoru. udio se zato je Vincent doao
u Hag kad njegovi strievi imaju radnje u Amsterdamu, Roterdamu, Briselu i Parizu.
Vi smatrate da bih vam uinio uslugu kada bih vam pozajmio deset
guldena? - ree on ne osvrui se, ruku prekrtenih iza lea preko svog kaputa a la
princ Albert. - Ali ja mislim da bi jo vea usluga bila kad bih vas odbio.
Vincent je znao kako je Sin zaradila novac za one krompire i boraniju. Nije mogao
odozvoliti da ga ona i dalje izdrava.
Menher Tersteh, vi ste bez sumnje u pravu. Ja nisam umetnik i nemam
sposobnosti. Od vas ne bi bilo pametno da me ohrabrite dajui mi novac. Moram
smesta poeti sam da zaraujem za ivot, moram da naem svoje mesto u ivota.
Ali u ime naeg starog prijateljstva molim vas da mi pozajmite deset guldena.
Tersteh izvadi novanik iz svog kaputa a la princ Albert, pronae novanicu od
deset guldena, i prui je bez rei Vincentu.
-

Hvala - ree Vincent. - Vrlo ste ljubazni.

Dok se vraao kui kroz lepo ureene ulice sa malim kuama od opeka koje su mu
ubedljivo aputale o sigurnosti, udobnosti i miru, mrmljao je sam za sebe: Ljudi ne
moraju uvek da budu prijatelji, nekad moraju i da se svaaju. Ali est meseci neu ii
Terstehu, niti u govoriti s njim, niti mu pokazivati svoje radove".
On svrati do De Boka da bi ispitao ta je to zbog ega se tako lako prodaju slike,
kakav to arm De Bok ima, i on ga nema. De Bok je sedeo sa nogama dignutim na
stolicu, i itao neki engleski roman.
Zdravo! - ree on. - Nastupilo je zatije. Ne mogu da povuem ni
liniju.Privucite sebi stolicu i zabavljajte me malo. Da li je suvie rano za cigaru?
Jeste li skoro uli neku dobru priu?
Hoete li mi dozvoliti da ponovo pogledam neke vae like, De Bok? eleo
bih da pronaem zato se vai radovi prodaju, a moji ne.
Talenat, kolega, talenat - ree De Bok, lenjo se diui. - To je dar. Ili ga
ovek ima ih ga nema. Ni sam ne bih umeo da vam kaem ta je to, ali ja slikam
avolski dobre stvari.

On iznese oko pola tuceta slika, jo uvek uokvirenih, i poe bezbrino da avrlja o
njima, dok je Vincent sedeo ispitujui goruim pogledom tanak sloj boje i povrna
oseanja.
Moje su bolje", ree on sam za sebe. Moje su iskrenije, dublje. Ja vie izrazim
obinom olovkom nego on celom kutijom boja. Jasno je ta on eli da kae. Ali kad
zavri, nita nije rekao. Zato ga obasipaju slavom i novcem, a meni ne daju ni za crni
hleb i kafu?"
Kad je najzad pobegao odatle, Vincent promrmlja sam za sebe: ,,U ovoj kui vlada
neka nezdrava atmosfera. Ima neeg blaziranog i nezdravog u De Boku, to me gui.
Mile je imao pravo. 'J aimerais mieux ne rien dire que de m exprimer faiblement* Neka
De Bok zadri svoj arm i svoj novac. Ja ostajem pri svom ivotu punom stvarnosti i
tegoba. Na tom putu niko nee propasti".
* (franc). Vie bih voleo da nita ne kaem nego da se slabo izraavam

On zatee Kristinu kako mokrom krpom brie drveni pod ateljea. Glavu bee
povezala crnom maramom, a sitne kapi znoja svetlucale su u oiljcima na njenom
boginjavom licu.
-

Jesi li dobio novac? - upita ga diui glavu.

Jesam. Deset franaka.

Ala je divno imati bogate prijatelje!

Dabome. Evo onih est franaka to ti dugujem.

Sin se podie i obrisa lice crnom keceljom.
Sada ne moe nita da mi da - ree ona. - Dokle god ti brat ne poalje
onaj novac. etiri franka ti nee mnogo pomoi.
-

Mogu nekako da se provuem, Sin. Tebi je potreban taj novac.

I tebi je potreban. Zna ta emo uraditi? Ostau ovde sve dok ne dobije
pismo od brata. Hraniemo se od tih deset franaka kao da su nai zajedniki. Kod
mene e due trajati nego kod tebe.
-

A ta je bilo sa poziranjem? Neu nita moi da ti plaam.

Dae mi stan i hranu. Zar to nije dosta? Srena sam to mogu da ostanem
ovde gde je toplo, i to ne moram da idem na rad i da se razbolim.
Vincent je zagrli i blago joj zagladi rukom tanku, krutu kosu s ela.
Boga!

Sin, ponekad gotovo napravi udo. Jo malo pa u poverovati da ima

Nedelju dana kasnije otiao je da poseti Mova. Njegov roak ga uvede u atelje, ali
brzo prebaci neko platno preko svoje slike eveningena, kako Vincent ne bi mogao da
je vidi.
-

ta eli? - upita on, kao da stvarno ne zna.

Doneo sam nekoliko akvarela. Pomislio sam da e moda imati malo

vremena.
Mov je istio snop etaka nervoznim, zanesenim pokretima. Nije odlazio u svoju
spavau sobu ve tri dana. Kratko, isprekidano dremanje na kauu u ateljeu nije moglo
da ga osvei.
Nisam uvek raspoloen da ti pokazujem razne stvari, Vincente. Ponekad
sam isuvie umoran i zato, za ime boje, saekaj pogodniji trenutak.
ao mi je roae Mov - ree Vincent, odlazei ka vratima. Nisam mislio
da ti smetam. Moda bih mogao da navratim sutra uvee?
Mov bee skinuo platno sa svoje slike i nije ga ak ni uo.
Kad je Vincent opet doao idue veeri, on zatee u ateljeu Vajsenbruha.Mov je bio
na ivici histerine iscrpenosti. On iskoristi Vincentov dolazak da bi zabavio sebe i svog
prijatelja.
-

Vajsenbruh, - uzviknu on - gledaj kako ovaj izgleda!

I on poe jedno od svojih vetih podraavanja, iskrivivi lice i isturivi bradu da bi

liio na Vincenta. Bila je to dobra karikatura. On prie Vajsenbruhu, zagleda se u njega
mirei, i ree: - A ovako govori. - I poe nervozno da mrmlja neto promuklim glasom,
kao to je esto govorio Vincent. Vajsenbruh je urlao od smeha.
Oh, savreno, savreno! - vikao je. - Tako te drugi vide, Vincente Van Gog.
Jesi li znao da si tako lepa ivotinja? Mov, isturi ponovo bradu, i poei se! To je da
ovek umre od smeha!
Vincent je bio zapanjen. On se stisnu u jedan ugao. Najzad progovori glasom koji ni
sam nije poznao: - Da ste provodili kine noi na londonskim ulicama, ili hladne noi
pod vedrim nebom u Borinahi, bez krova nad glavom,u groznici, i vi biste imali tako
runo lice i tako promukao glas!
Posle nekoliko trenutaka Vajsenbruh ode. im je on izaao iz sobe, Mov posrui
poe ka stolici. Ta mala predstava potpuno ga je iscrpla. Vincent je sasvim mirno stajao
u uglu, Mov ga najzad primeti.
-

Gle, ti si jo ovde? - upita on.

Roae Mov, - ree Vincent, iskrivivi lice isto onako kao to ga je Mov
trenutak ranije karikirao - ta se to dogodilo izmeu nas? Samo mi kai ta sam ti
uinio. Zato se tako ponaa prema meni?
Mov s mukom ustade i zabaci pramen kose.

Ne odobravam tvoj nain ivota, Vincente. Trebalo bi da se sam izdrava.

I ne bi trebalo da ide po gradu da sramoti ime Van Gog proeci novac od svakoga.
Vincent razmisli za asak, a onda ree: - Je li Tersteh bio ovde?
-

Ne.

Znai, vie ne eli da me ui?

Ne.

Dobro, stegnimo jedan drugome ruku i neka u nama ne ostane nimalo

gorine ili mrnje.Nita ne moe nikada promeniti moje oseanje zahvalnosti i
odanosti prema tebi.
Mov dugo vremena nije odgovarao. Najzad ree: -Ne primaj to k srcu, Vincente. Ja
sam umoran i bolestan. Pomoi u ti koliko god mogu. Ima li neke skice uza se?
-

Imam. Ali sada nije vreme...

Pokai mi ih.

Razgledao ih je upaljenim oima, a onda primeti: - Tvoje crtanje je pogreno.

Potpuno pogreno. udim se kako to nisam ranije primetio.
-

Jednom si mi rekao da sam slikar ba onda kad crtam.

Ravo sam shvatio grubost kao snagu. Ako zaista eli da ui,morae da
pone potpuno ispoetka. Tamo u uglu, pored kante za ugalj, ima nekoliko
gipsanih modela. Moe po njima da radi, ako hoe.
Vincent se, oamuen, uputi u ugao. On sede ispred jedne bele gipsane noge. Dugo
vremena nije mogao da misli niti da se pokrene. Onda izvue iz depa malo hartije za
skiciranje. Ali nije mogao da povue ni jednu jedinu liniju. On se osvrte i pogleda Mova,
koji je stajao pred nogarima.
-

Kako ide, roae Mov?

Mov se baci na mali divan, a njegove zakrvavljene oi se smesta sklopie. - Tersteh

mi je danas rekao da je to najbolja slika koju je ikada naslikao.
Posle nekoliko trenutaka Vincent primeti glasno: - Ipak je to bio Tersteh!
Mov je prigueno hrkao i nije ga uo.
Posle izvesnog vremena bol se malo stiao. On poe da crta gipsanu nogu. Kad se
njegov roak probudio posle nekoliko asova, Vincent bee zavrio sedam crtea. Mov
se die majim skokom, kao da nije ni spavao, i pojuri prema Vincentu.
-

Daj da ih vidim! - ree on. - Daj da ih vidim!

Posmatrao je sedam crtea, neprestano ponavljajui: - Ne! Ne! Ne! Sve ih iscepa i
baci komadie na pod. - Stalno ista sirovost, isto amaterstvo! Zar ne moe naslikati tu
nogu onako kako izgleda? Zar ne moe da povue ni jednu pravilnu liniju? Zar ne
moe jedanput u ivotu neto tano da precrta?

Lii mi na nekog uitelja u slikarskoj koli, roae Mov.

Da si iao u vie kola, moda bi do danas nauio da crta. Crtaj ponovo tu

nogu. I potrudi se da lii na nogu!
On ode kroz vrt u kuhinju da neto pojede, i vrati se da nastavi rad na slici pri
svetlosti lampe. Noni asovi su prolazili. Vincent je slikao nogu za nogom. to je vie
crtao, sve je vie mrzeo prokleti komad gipsa koji je stajao pred njim. Kad se zora
turobno dounjala do severog prozora, pred njim je lealo mnogo kopija. On ustade,
iznemogao i obeshrabren. Jo jedanput Mov pogleda njegove crtee i zguva ih u ruci.
Ne valjaju, - ree on - nita ne valjaju. Ti kri najosnovnija pravila crtanja.
Evo, idi kui i ponesi tu nogu. Crtaj je opet, pa opet, pa opet. I ne vraaj se pre nego
to je dobro precrta.
-

Proklet bio ako to uradim! - povika Vincent.

On zavitla nogu u kantu za ugalj, gde se razbi u hiljadu komada. Ne govori mi vie
o gipsu, ne mogu da izdrim! Crtau gipsane modele samo onda kada vie ne bude ivih
ruku ili nogu koje mogu da crtam.
-

Ako tako shvata celu stvar - ree ledeno Mov.

Roae Mov, neu dozvoliti da nada mnom vlada hladan sistem, pa bio on
tvoj ili ma iji drugi. Ja moram da izraavam stvari onako kako to odgovara mom
temperamenta i karakteru. Moram crtati stvari onako kako ih ja vidim, a ne kako
ih ti vidi!
Ne elim vie da imam s tobom ikakva posla - ree Mov tonom lekara koji
se obraa leu.
Kad se Vincent u podne probudio, zatee u ateljeu Kristinu sa njenim najstarijim
sinom, Hermanom. Bio je to bledoliki deak od deset godina, zelenih, uplaenih oiju i
nerazvijene brade.Kristina mu bee dala hartiju i olovku da bude miran. Niko ga nije
uio da ita i pie. On prie stidljivo Vincentu, jer se bojao stranaca. Vincent mu pokaza
kako da dri olovku i da nacrta kravu. Deko je bio presrean, i ubrzo su se sprijateljili.
Kristina iznese malo hleba i sira, i njih troje sedoe za ruak.
Vincent je mislio na Kej i njenog lepog malog Jana. Neto ga stee u grlu.
-

Neto mi nije dobro danas, pa moe umesto mene da crta Hermana.

ta ti je, Sin?

Nemam pojma. Neto kao da mi se uvije u utrobi.

Jesi li se tako oseala i sa drugom decom?

Bilo mi je zlo, ali ne ovoliko. Sada je gore.

Morae da ode do doktora.

Ne vredi da idem doktoru u besplatnom leilitu. On mi samo daje neke

lekove. A lekovi nita ne pomau.

Trebalo bi da ode u dravnu bolnicu u Leden.

-...Bogami, trebalo bi.

Zaas se stigne eleznicom. Odveu te tamo sutra ujutru. Ljudi iz cele
Holandije dolaze u ta bolnicu.
-

Kau da je dobra.

Kristina je taj dan preleala u postelji.Vincent je skicirao deka. U podne ga je odveo

kui, Kristininoj majci i tamo ga ostavio. Rano ujutru otili su vozom u Leden.
Naravno da se niste dobro oseali - ree lekar poto je pregledao Kristinu
i postavio joj bezbroj pitanja. - Dete ne lei normalno.
-

Moe li se neto uiniti, doktore? - upita Vincent.

Moemo da je operiemo.

Da li bi to bilo opasno?

Sada jo ne. Trebalo bi prosto okrenuti dete kletima. Ali za to je potrebno

malo novaca. Ne za samu operaciju, nego za bolnike trokove. - On se okrete
Kristini. - Imate li togod uteeno?
-

Ni franka.

Lekar uzdahnu. - Tako je to obino - ree on.

Koliko bi sve to stajalo, doktore? - upita Vincent.
-

Ne vie od pedeset franaka.

A ako se ne operie?

Onda ne postoji ni najmanja verovatnoa da e se izvui.

Vincent je razmiljao jedan trenutak. Dvanaest akvarela za strica Kora bili su

takorei gotovi, to je bilo trideset franaka. Ostalih dvadeset uzeo bi od Teove aprilske
poiljke.
-

Ja u se pobrinuti za novac, doktore - ree on.

Dobro. Dovedite je u nedelju ujutru, ja u je lino operisati. A sad, samo

jednu stvar: ne znam u kakvim ste odnosima vas dvoje, a to me se i ne tie. To nije
lekareva stvar. Ali smatram za dunost da vas obavestim da e ova mala gospoa,
ako opet ode na ulicu, umreti u roku od est meseci.
-

Ona se vie nikada nee vratiti tom ivotu, doktore. Dajem vam re.

Divno. Znai, videemo se u nedelju ujutro.

Nekoliko dana kasnije u atelje ue Tersteh. - Vidim da ste jo tu ree on.

-

Da. Radim.

Primio sam deset franaka koje ste mi poslali potom. Mogli ste bar da
doete i da mi se lino zahvalite na pozajmici.
-

Daleko stanujete, Menher, a vreme je tako ravo.

etnja vam nije izgledala tako duga kada vam je novac bio potreban, a?

Vincent ne odgovori.
Taj nedostatak vaspitanja, Vincente, odbija me od vas. Zato nemam vere
u vas i ne mogu da kupim vae slike.
Vincent sede na ivicu postelje, spreman za predstojeu borbu. Po mome miljenju,
vae kupovanje slika nema nikakve veze sa linim svaama i nesuglasicama - ree on.
- Ja smatram da to ne zavisi od mene, nego od mog rada. Nije lepo od vas to
dozvoljavate da lina antipatija utie na va sud.
Naravno da nije. Kad biste samo naslikali neto to se moe prodati, neto
ljupko, ja bih to s najveim zadovoljstvom prodao u Platsu.
Menher Tersteh, za delo na kome je ovek naporno radio i uneo u njega
bar malo karaktera i oseanja ne moe se rei ni da je runo ni da se ne moe
prodati. Mislim ak da je i bolje to se moja dela u poetku nikom ne sviaju.
Tersteg sede, ne otkopavajui kaput i ne skidajui rukavice. Sedeo je
oslonjanjajui se obema rukama na svoj tap.
Znate, Vincente, ponekad mi se ini da vi i ne elite da prodate svoje slike,
da biste vie voleli da ivite na raun nekog drugog.
Bio bih vrlo srean kada bih neto prodao, ali sam jo sreniji kad jedan
pravi umetnik kao to je Vajsenbruh kae za jednu takvu sliku za koju vi tvrdite da
se ne moe prodati: To je verna kopija prirode, sa toga bih i ja mogao da slikam".
Iako je pitanje novca za mene od velike vanosti, naroito sada, glavni mi je cilj da
neto ozbiljno naslikam.
To se moe odnositi na nekog bogataa kao to je De Bok, ali ni u kom
sluaju na vas.
Osnovi slikanja, dragi Menher, imaju vrlo malo veze sa slikarevim
prihodima.
Tersteh poloi tap preko kolena i. zavali se na stolici. - Pisali su mi vai roditelji,
Vincente, i molili me da uinim neto za vas. Dobro. Ako ne mogu mirne savesti da
kupim vae slike, bar mogu da vam dam jedan praktian savet. Upropaujete samog
sebe idui u tim prljavim dronjcima.Morate kupiti sebi novo odelo i pokuati da
izgledate pristojno. Zaboravili ste da ste Van Gog. A zatim, treba da pokuate da se
upoznate sa boljim svetom u Hagu, a ne da se stalno druite sa radnicima i
pripadnicima nie klase. U vama postoji neki nagon ka prljavom i runom, viaju vas
na najsumnjivijim mestima i u najsumnjivijem drutvu. Kako se ikada moete nadati
uspehu kad se tako ponaate?

Vincent se die od stola i stade pred Tersteha. Ako je uopte bilo mogue da ponovo
stekne prijateljstvo tog oveka, sada je bilo pravo vreme i mesto.On progovori to je
mogao blaim i prijatnijim glasom:
Menher, lepo je od vas to pokuavate da mi pomognete, a ja u vam
odgovoriti sasvim iskreno. Kako mogu bolje da se obuem kad ne mogu da odvojim
ni jedan jedini franak za odelo, a nemam naina da neto zaradim? etati po
pristanitu, po alejama i pijacama, obilaziti ekaonice i none krme, to nije
prijatan provod, osim za umetnika! A kad je neko umetnik, on vie voli da se nalazi
i na najprljavijem mestu gde ima neto da crta, nego na ajanci sa ljupkim
gospoama. Traiti predmete za slikanje, iveti meu radnicima, slikati iz prirode
na licu mesta - to je teak posao, ponekad i prljav posao. Ponaati se i odevati se
kao trgovac - to nije za mene, to nije ni za koga ko ne mora da razgovara sa finim
gospoama i bogatom gospodom da bi im prodao slike i zaradio novaca.
Za mene je da slikam kopae u rupi na Hestu, kao to sam danas ceo dan
radio. Tamo moje runo lice i otrcan kaput potpuno odgovaraju okolini,i ja radim
sa zadovoljstvom. Kad obuem lep kaput, radnici me se plae kad hou da ih slikam
i nemaju poverenja u mene. Cilj mog crtanja je da pokaem ljudima stvari koje
vredi videti, a za koje ne zna svako. Ako ponekad moram da rtvujem drutvene
obzire da bih to postigao, zar me to ne opravdava? Zar se poniavam time to ivim
sa ljudima koje crtam? Zar se poniavam time to ulazim u kue radnika i siromaha,
ili to ih primam u svom ateljeu? Ja mislim da moj poziv to zahteva. Da li vi to
nazivate upropaivanjem?
Vrlo ste tvrdoglavi, Vincente, i neete da sluate starije, koji mogu da vam
pomognu. Ve ste pretrpeli neuspehe, i ponovo ete ih pretrpeti. Ponovie se stara
pria.
Ja imam slikarsku pesnicu, Menher Tersteh, i ne mogu prestati da crtam
ma koliko me vi savetovali! Recite sami, da li sam od onoga dana kada sam poeo
da slikam ijednom posumnjao, ili oklevao, ili se pokolebao? Vrlo dobro znate da
sam se probijao napred, i da malo-pomalo postajem sve jai u borbi.
-

Moda. Ali vi se borite za izgubljenu stvar.

On ustade, zakopa rukavicu, stavi visoki cilindar na glavu. - Mov i ja emo se ve

pobrinuti da vie ne dobijate novac od Tea, To je jedini nain da se opametite.
Vincent oseti kako mu neto prepue u grudima. Ako ga napadnu preko Tea, onda
je propao.
Boe! - povika on. - Zato hoete to da uinite? ta sam vam skrivio, te
elite da me unitite? Zar je potrebno ubijati oveka samo zato to ne deli vae
miljenje? Zar ne moete da me pustite da idem svojim putem? Obeavam da vam
vie nikada neu dosaivati.Moj brat je jedino ivo bie koje mi je ostalo na ovom
svetu. Kako moete da mi ga oduzmete?
-

To je za vae dobro, Vincente - ree Tersteh, i izae.

Nekoliko dana kasnije Vincent zgrabi novanik i pojuri u grad da kupi jednu
gipsanu nogu. Jet mu otvori vrata u Ejlbomenu. Iznenadi se kad ga ugleda.

Anton nije kod kue - ree ona. - On je strano ljut na tebe. Kae da nee
vie da te vidi. Oh, Vincente, tako sam nesrena zbog svega toga!
Vincent joj stavi gipsanu nogu u ruke. - Molim te daj ovo Antonu, - ree on - i kai
mu da mi je vrlo ao.
Okrete se i poe niz stepenice, kad mu Jet neno spusti ruku na rame.
-

Slika eveningenaje gotova. Da li bi voleo da je vidi?

Stajao je utei pred Movovom slikom, jednim velikim platnom na kojem je bio
prikazan ribarski brod koji konji izvlae na obalu. Bio je svestan toga da gleda remekdelo. Konji su bili male, bedne, izmuene ivotinje - crna, bela i mrka. Stajali su, strpljivi
i pokorni, skrueni, mirni.Morali su da vuku teki brod jo poslednji deo puta, posao je
bio gotovo zavren. Konji su dahtali obliveni znojem, ali se nisu alili. Odavno su se
navikli na to, jo pre mnogo, mnogo godina. Bili su se pomirili s tim da e iveti i raditi
jo malo, ali ako bi sutra morali da pou na klanicu, e pa ta e - oni su bili spremni.
Vincent otkri u slici duboku, praktinu filozofiju. Ta slika mu je govorila
Savoir souffrir sans se plaindre, ca c est la seule chose pratique, c 'est la grande
science, la lecon a apprendre, la solution duprobleme de la vie*. "
* (franc.) Kada ovek ume da pati bez albe, to je jedina praktina stvar, to je prava mudrost, lekcija koju treba
nauiti, reenje problema ivota.

On izae iz kue nekako osveen i uivajui ironino pri pomisli da ga je ba onaj

ovek koji mu je naneo najtei udarac u isto vreme nauio kako da taj udarac strpljivo
podnese.

Kristinina operacija je uspela, ali je za nju moralo da se plati. Vincent je poslao

dvadeset akvarela stricu Koru i ekao da mu ovaj za to poalje trideset franaka. ekao
je mnogo, mnogo dana, stric Kor je slao novac kada je to njemu bilo zgodno. Poto je
onaj isti lekar u Ledenu trebalo da porodi Kristinu, oni nisu eleli da mu se zamere.
Vincent posla svojih poslednjih dvadeset franaka mnogo dana pre prvog. I stara pria
ponovo poe. Prvo kafa i crni hleb, zatim samo hleb, pa onda ista voda, pa groznica,
iscrpenost i bunilo. Kristina se hranila kod svoje kue, ali joj nije nita ostajalo od jela
da ponese Vincentu. Kad vie nije mogao da izdri, on se izvue iz postelje i teturajui
se kroz gustu maglu krete u Vajsenbruhov atelje.
Vajsenbruh je imao mnogo novaca, ali je bio pristalica skromnog ivota.Njegov
atelje bio je na etvrtom spratu, s ogromnim prozorom okrenutim prema severu. U
ateljeu nije bilo niega ime bi se ovek mogao zabaviti: ni knjiga, ni ilustracija, ni sofe
i udobne stolice, ni skica na zidu, ni prozora kroz koje bi moglo da se pogleda, niega
osim alata potrebnih slikaru. Nije bilo ak nijedne stolice da gost sedne, zbog toga su
ljudi retko svraali.

O, to ste vi! - promrmlja Vajsenbruh, na sputajui etku. Nije imao nita

protiv da smeta ljudima u njihovim ateljeima, ali je sam bio ljubazan kao lav u
kavezu kad bi njemu neko smetao.
Vincent mu objasni zato je doao.
A ne, mladiu moj! - uzviknu Vajsenbruh. - Obratili ste se na pogrenu
adresu. Neu vam uzajmiti ni deset santima.
-

Zar nemate novaca?

Naravno da imam! Zar mislite da sam ja bedni amater kao vi i da ne mogu

nita da prodam? Imam vie novaca u banci nego to bih mogao potroiti da ivim
jo tri ivota.
Pa zato onda neete da mi uzajmite dvadeset pet franaka? Ja oajavam!
Nemam ni mrvice bajatog hleba u kui.
Vajsenbruh veselo protrlja ruke. - Fini! Fino! To vam je ba i potrebno. To je odlino
za vas. Jo moete da postanete slikar.
Vincent se nasloni na goli zid, nije imao snage da stoji.
ega ima tako divnog u gladovanju?
-

To je za vas najbolja stvar na svetu, Van Gog. Patiete.

Zato biste vi eleli da ja patim?

Vajsenbruh sede na jedinu stolicu u odaji, prekrsti noge, i uperi u Vincenta jednu
etku umazanu crvenom bojom.
Zato to e to napraviti od vas pravog umetnika. to vie patite, treba da
ste sve zahvalniji za to. Od toga postaju najbolji slikari. Prazan stomak je bolji od
punog, Van Gog, a slomljeno srce je bolje od sree. Nikada to nemojte zaboraviti!
-

Sve su to gluposti, Vajsenbruh, i vi to dobro znate.

Vajsenbruh zamahne etkom u pravcu Vincenta. - ovek koji nikada nije bio
nesrean nema ta da slika, Van Gog. Srea je tupava, ona je dobra samo za krave i
trgovce. Umetnici uspevaju kada pate, ako ste gladni, obeshrabreni i bedni, budite za
to zahvalni. Bog je dobar prema vama!
-

Siromatvo unitava.

Da, unitava slabog. Ali nejakog! Ako siromatvo moe da vas uniti, onda
ste slabi i treba da propadnete.
-

I vi ne biste ni prstom maknuli da mi pomognete?

ak i kad bih vas smatrao za najveeg slikara svih vremena! Ako glad i
patnje mogu da ubiju oveka, onda on nije ni zasluio da bude spaen. Jedini
umetnici koji treba da ive na ovom sveta su oni ljudi koje ni Bog ni avo ne mogu
ubiti dok ne kau sve to su hteli.

Ali ja gladujem ve godinama, Vajsenbruh. Bio sam bez krova nad glavom,
iao po kii i snegu gotovo bez iega na sebi, bolestan, u groznici i naputen. O
takvim stvarima ja vie nemam ta da nauim.
Jo niste ni zagrebli povrinu patnji. Tek ste poetnik. Kaem vam, bol je
jedina potpuna stvar na ovom sveta.A sada, trite kui i latite se olovke. to budete
gladniji i nesreniji, bolje ete raditi.
-

I bre e odbiti moje slike.

Vajsenbruh se nasmeja od srca. - Naravno da e ih odbiti! I treba da ih odbiju. To je

takoe dobro za vas. To e vas uiniti jo nesrenijim. Zato e vaa sledea slika biti
bolja od prethodne. Ako budete gladovali i patili i ako vam dela budu odbijana i
nepriznata dovoljan broj godina, moda ete - pazite, ja kaem moda ete eventualno
naslikati jednu sliku koja e zasluiti da visi pored Jana Stena ili...
-

...ili Vajsenbruha.

Tako je. Ili Vajsenbruha. Kad bih vam sada dao novaca, time bih vam
oduzeo neto od vaih izgleda na besmrtnost.
Doavola s besmrtnou! Hteo bih da slikam s vremena na vreme. A ne
mogu da slikam sa praznim stomakom.
Gluposti, mladiu moj. Sve slike od vrednosti naslikane su sa praznim
stomakom. Kad su oveku puna creva, onda stvara pogreno.
-

ini mi se da nisam uo da ste vi ba mnogo patili.

Ja imam stvaralaku matu. Ja mogu da razumem patnju ne osetivi je.

Vi ste stara varalica!

Ni najmanje. Da je moj rad onako prazan kao De Bokov, bacio bih sav svoj
novac i iveo kao skitnica. Ali sluaj je hteo da ja umem da stvorim savrenu iluziju
patnje iako je nisam osetio. Zato sam ja veliki umetnik.
Zato ste velika varalica. Hajde, budite dobar ovek i uzajmite mi dvadeset
pet franaka.
Ni dvadeset pet santima! To vam iskreno kaem. Ja o vama imam tako
visoko miljenje da ne elim da vas oslabim pozajmljujui vam novac. Jednog dana
ete stvarati divna dela, Vincente, samo ako sami izgradite svoju sudbinu, gipsana
noga u Movovoj kanti za ugalj ubedila me je u to. A sad pourite do narodna kuhinje
da dobijete tanjir besplatne orbe.
Vincent je buljio neko vreme u Vajsenbruha, a onda se okrete i otvori vrata.
-

ekajte jedan trenutak!

Ne mislite time da kaete da ete se pokazati kao kukavica i slabi? - upita

Vincent grubo.

Sluajte, Van Gog, ja nisam tvrdica, ja se drim principa. Da sam vas

smatrao za budalu, dao bih vam dvadeset pet franaka i tako vas se otarasio. Ali ja
vas potujem kao kolegu. Dau vam neo to ne biste mogli da kupite ni za kakve
pare na sveta. A nema nijednog oveka u Hagu kome bih to dao, osim Movu. Hodite
ovamo. Popravite ta zavesu na prozoru. Tako je bolje. Pogledajte ovu studiju. Evo
ovako u izraditi osnovu i rasporediti materijal. Za ime boje, kako ete videti kad
stojite na svetlosti?
Posle jednog sata Vincent izae sav razdragan. Nauio je za to kratko vreme vie
nego to bi nauio za godinu dana u nekoj slikarskoj koli. Iao je neko vreme pre nego
to se setio da je gladan, grozniav i bolestan, i da nema ni prebijene pare u depu.

Nekoliko dana kasnije, na nasipu, on naie na Mova. Ako je gajio i najmanju nadu
na pomirenje, sada se razoarao.
Rodjae Mov,izvini me zbog onoga to se dogodilo u ateljeu. Bio sam glup.
Moe li mi oprostiti? Hoe li da doe jednom k meni da vidi moje radove i da
razgovaramo?
Mov odbi bez okolienja. - Nemam nameru da te posetim, s tim je svreno.
-

Zar si potpuno izgubio veru u mene?

Da. Ima rav karakter.

Ako mi bude rekao ta sam to ravo uinio, pokuau da se popravim.

Vie me ne zanima ta ti radi.

Nita drugo nisam radio osim to sam jeo, spavao i radio kao umetnik. Je
li to ravo?
-

Ti sebe naziva umetnikom?

Da.

Glupost. Nikada u svom ivotu nisi prodao nijednu sliku.

Da li biti umetnik znai - prodavati? Mislio sam da to znai: stalno traiti

a nikada ne nai potpuno.Mislio sam da to znai suprotno od onoga: Znam, naao
sam!" Kad kaem da sam umetnik, time mislim: Ja traim, ja se borim, ja sam
duom i srcem uz to."
-

Ipak ima rav karakter.

Sumnjii me za neto - to dobro oseam - misli da neto krijem. Vincent

krije neto to ne sme da se sazna". ta je to, Mov? Govori otvoreno.

Mov se vrati svojim nogarima i poe da slika. Vincent se okrete i polako ode preko
peska.
Imao je pravo. Bio je osumnjien. U Hagu se proula njegova veza sa Kristinom. De
Bok mu je prvi objavio tu novost. Upao je u atelje sa runim osmehom na svojim ustima
kao pupoljak. Kristina je ba pozirala, te on zato oslovi Vincenta na engleskom.
Gle, gle, Van Gog - ree on skinuvi svoj teki crni kaput i palei dugaku
cigareta. - Pria se po celom gradu da ste stekli ljubavnicu. uo sam ve od
Vajsenbruha, Mova i Tersteha. Ceo Hag bruji o tome.
-

Oh! - ree Vincent - dakle, u tome je stvar?

Trebalo je da budete diskretniji, stari moj. Je li ona neki model? Mislio sam
da znam sve koji su u upotrebi.
Vincent baci pogled na Kristinu, koja je plela pored vatre. Delovala je nekako prisno
i privlano sedei tako, s radom na krilu, oiju uprtih u malo odelo koje je pravila. De
Bok ispusti cigareto na pod i skoi.
Gospode! - uzviknu on. Neete valjda da kaete da vam je to ljubavnica!
Ja nemam ljubavnice, De Bok. Ali pretpostavljam da je to ta ena o kojoj
se govori.
De Bok obrisa neki zamiljeni znoj sa ela i paljivo pogleda Kristinu. - Kako
moete, doavola, da spavate s njom?
-

Zato me to pitate?

Dragi moj stari drue, pa to je vetica! Najobinija vetica! Na ta li ste

samo mislili! Nije ni udo to se Tersteh zgranuo. Ako vam je potrebna ljubavnica,
zato ne uzmete jedan od onih lepih malih modela? Ima ih dosta u gradu.
-

Kao to sam vam ve rekao, De Bok, ova ena nije moja ljubavnica.

Nego ta...?

Ona je moja ena!

De Bok stite svoje tanke usne preko zuba pokretom oveka koji neto zakopava.
-

Vaa ena!

Da. Imam nameru da se njom oenim.

Gospode!

De Bok baci na Kristinu poslednji pogled pun groze i odvratnosti, i pobee ne

obukavi kaput.
-

ta ste to o meni priali? - upita Kristina.

Vincent joj prie i posmatrae je neko vreme. - Rekao sam De Boku da e mi ti biti
ena.

Kristina je dugo utala, dok su joj ruke vredno radile. Usta su joj bila poluotvorena,
a jezik joj se brzo kretao, kao u zmije, dok bi kvasio osuene usne.
-

Zar bi me zbilja uzeo za enu, Vincente? Zato?

Ako se ne oenim tobom, onda bi bilo potenije od mene da te ostavim na

miru. Hou da proem kroz sve radosti i patnje domaeg ivota kako ih mogao da
ga naslikam na osnovu sopstvenog iskustva. Nekada sam voleo jednu enu,
Kristina. Kad sam otiao u njenu kuu, rekli su mi da sam joj odvratan. Moja ljubav
bila je iskrena, potena i jaka, Kristina, a kad sam izaao iz kue znao sam da su je
ubili. Ali posle smrti ima vaskrsenja, ti si bila to vaskrsenje.
Ali ti ne moe da se oeni sa mnom! ta da radimo s decom? A tvoj brat
moe prestati da ti alje novac.
Ja potujem enu koja je majka, Kristina. Mi emo uzeti novu bebu i
Hermana, a ostali mogu ostati sa tvojom majkom. to se tie Tea... da... moda e
mi on odsei glavu. Ali kad mu budem napisao celu istinu, mislim da me nee
napustiti.
On sede na pod kraj njenih nogu. Izgledala je mnogo bolje nego kad ju je prvi put
video. U njenim tunim smeim oima osealo se malo sree. Neka nova ivost bee
obuzela celu njenu linost. Nije joj bilo lako da pozira, ali je radila naporno i strpljivo.
Kad ju je prvi put sreo, bila je slaba,bolesna i nesrena, sada je njeno ponaanje bilo
mirnije. Nala je ponovo zdravlje i ivot. Dok je tako sedeo i posmatrao njeno grubo,
roavo lice, lako ozareno nekom novom ljupkou, on se seti Mileovih rei: Comment
se fait-il qu il y ait sur la terre une femme seule desesperee?"
Sin, iveemo skromno i tedeemo to vie moemo, zar ne? Bojim se da
e doi vreme kad u ostati potpuno bez sredstava. Moi u da te pomaem dok ne
ode u Leden, ali kad se bude vratila,ne znam u kakvom e me stanju zatei, sa
hlebom ili bez njega. to budem imao podeliu sa tobom i detetom.
Kristina se spusti sa stolice na pod, pored njega, zagrli ga i poloi mu glavu na rame.
Samo mi dozvoli da ostanem s tobom, Vincente. Ne traim mnogo. Ako ne
budemo imali nita drugo osi hleba i kafe, neu se aliti. Volim te,Vincente. Ti si
prvi mukarac koji je bio dobar prema meni. Ne mora da se oeni sa mnom, ako
nee. Ja u pozirati, i radiu, i iniu sve to mi ti kae. Samo mi dozvoli da
ostanem s tobom! Sada sam prvi put srena,Vincente. Ne traim nita naroito.
Deliu s tobom ono to ima i biu srena.
Oseao je dodir deteta koje joj je raslo pod srcem, toplo i ivo. On je pomilova po
obrazu, ljubei oiljke jedan za drugim. Raspusti joj kosu niz lea i poe neno da gladi
tanke pramenove. Ona prisloni rumen, srean obraz uz njegovu bradu, i mazno ga
protrlja o nju.
-

Voli li me, Kristina?

Volim te, Vincente.

Tako je lepo biti voljen. Neka svet to slobodno naziva grehom, ako hoe.

Doavola sa svetom! - ree jednostavno Kristina.

iveu kao radnik, to je za mene. Ti i ja se razumemo i ne tie nas se ta

drugi govore. Mi ne traimo nikakav drutveni poloaj. Moja klasa me je ve davno
odbacila. Vie volim komad hleba na sopstvenom ognjita, ma kako siromano bilo,
nego da ivim ne oenivi se tobom.
Sedeli su na podu, grejui se na crvenom plamenu pei, zagrljeni. Dolazak potarev
prekide tu aroliju. On prui 'Vincentu pismo iz Amsterdama. Pismo je glasilo:
Vincente,
Ba sam uo za tvoje sramno ponaanje. Budi ljubazan pa poniti moju narudbinu
za onih est crtea. Tvoj rad me ubudue nee interesovati.
K. M. Van Gog"
Cela njegova sudbina zavisila je sada od Tea. Ako Teo ne bude mogao da razume
pravu prirodu njegovog odnosa prema Kristini, on e morati da mu uskrati onih
mesenih sto franaka. Mogao je da ivi bez uitelja, Mova, mogao je da ivi bez svoga
trgovca, Tersteha, mogao je da ivi bez porodice, prijatelja, drugova, sve dokle god ima
svoj rad i Kristinu. Ali bez tih sto franaka meseno nije mogao da opstane.
Pisao je duga, strasna pisma Teu,objanjavajui mu sve, molei ga da ga razume i
da ga ne naputa. iveo je od danas do sutra, u strahu od najgorega.Nije se usuivao
da porui vie crtaeg materijala nego to je mogao da plati, niti da zapone nove
akvarele, i da dalje radi.
U odgovoru, Teo stavi neke primedbe, mnogo primedaba, ali ga ne osudi. On mu
posla nekoliko saveta, ali nijednom reju ne pomenu da e, ako ti saveti ne budu
prihvaeni, obustaviti slanje novca. I na kraju, iako nije odobravao celu stvar, on napisa
da e njegova pomo stizati isto kao i do tada.
Bio je poetak maja. Doktor u Ledenu rekao je Kristini da e se poroditi u junu.
Vincent zakljui da je bolje da se ona ne preseljava u njegov stan pre poroaja, nadao
se da e za to vreme uspeti da iznajmi jednu praznu kuu u blizini enkveha. Kristina
je provodila vei deo vremena u ateljeu, ali je stanovala kod majke. Trebalo je da se
zvanino venaju im se ona oporavi.
Vincent doe u Leden kada se Kristina poraala. Dete se nije micalo od devet uvee
do pola jedan. Morali su da ga izvlae kletima, ali nije bilo povreeno. Kristina se
mnogo namuila, ali zaboravi sve im ugleda Vincenta.
- Uskoro emo opet poeti da slikamo - ree ona.
Vincent je stajao nad njom i posmatrao je sa suzama u oima. Nije bilo vano to
dete pripada drugom oveku. To su bili njegova ena i dete, od sree ga neto stee u
grudima.
Kada se vratio u enkveh, on zatee gazdu i vlasnika drvare ispred kue.

- ta ste odluili, da li ete uzeti onu drugu kuu, Menher Van Gog? Stanarina je
samo osam franaka meseno. Celu u je okreiti i opraviti. Izaberite i tapete koji vam
se sviaju pa u ih ja namestiti.
- Ne urite toliko - ree Vincent. - Voleo bih da kua bude gotova kad se moja ena
vrati iz bolnice, ali prvo moram da piem bratu.
- Pa, poto u svakom sluaju moram da stavim neke tapete,izaberite one koji vam
se najvie sviaju, a ako ne budete mogli da uzmete kuu, nita ne mari.
Teo bee uo za tu kuu jo nekoliko meseci ranije. Bila je mnogo vea,i sastojala se
od ateljea, trpezarije, kuhinje i spavae sobe na mansardi. Bila je etiri franka skuplja
od kue u kojoj je Vincent sada stanovao, ali kada Kristina, Herman i beba dou u
enkveh, bie im potrebno vie prostora.
Teo napisa da je opet dobio poviicu, i da Vincent sa sigurnou moe oekivati za
sada sto pedeset franaka meseno. Vincent smesta iznajmi novu kuu. Kristina se
vraala kui kroz nedelju dana, i on je eleo da je pri povratku saeka toplo gnezdo.
Vlasnik mu ustupi dva oveka sa drvare da prenesu nametaj u nov atelje. I Kristinina
majka doe da pomogne pri ureivanju.

10

Novi atelje je izgledao kao pravi atelje, sa jednobojnim sivkastomrkim tapetima,

izribanim drvenim podom, studijama po zidovima, u svakom kraju stajale su po jedne
nogare, a u sredini veliki, beli sto od amovine. Kristinina majka bee zastrla prozore
belim muslinskim zavesama. Pored ateljea nalazilo se jedno udubljenje gde je Vincent
drao svoje daske za crtanje, mape sa skicama i drvoreze, u uglu je stajao orman sa
bocama, loncima i knjigama. U trpezariji je stajao jedan sto, nekoliko kuhinjskih
stolica, jedna gasna pe, i pored prozora velika pletena stolica za Kristinu. Pored nje
Vincent je postavio jednu malu gvozdenu kolevku sa zelenim pokrivaem, a iznad nje
je obesio jednu Rembrentovu gravuru koja je prikazivala dve ene pored kolevke, od
kojih jedna ita Bibliju pri svetlosti svee.
Nabavio je sve to je bilo potrebno za kuhinju, kad se Kristina bude vratila, moi e
da spremi veeru za deset minuta. Kupio je jo jedan no, viljuku, kaiku i tanjir, za
sluaj da Teo doe u posetu. Gore, u sobu na mansardi stavio je veliku postelju za sebe
i enu, a svoju staru postelju namestio je lepo za Hermana. Zajedno sa Kristininom
majkom nabavio je slame, morske trave, i presvlake, i napunili su sami dueke na
mansardi.
Kad je Kristina izlazila iz bolnice, lekar koji ju je leio, bolniarka i glavna sestra
dooe da se pozdrave s njom. Vincent se jo jednom uveri da je ona osoba prema kojoj
ozbiljni ljudi mogu da oseaju simpatiju i potovanje. Ona nikada nije videla ta je
dobro", govorio je sam sebi, kako onda moe i sama da bude dobra?"

Kristinina majka i Herman doekae je u Senkvehu.Bila je to divna dobrodolica,

jer joj Vincent nije nita priao o novom domu.Kristina je trala levo-desno i dodirivala
sve - kolevku, naslonjau, saksiju sa cveem koju je Vincent stavio na njen prozor. Bila
je oduevljena.
- Profesor je bio strano smean - priala je glasno. - Rekao je: Sluajte, volite li vi
din? A puite li cigare?" Da", odgovorila sam mu. Samo sam pitao", na to e on, da
bih vam kazao da ne morate prestajati.Ali ne smete stavljati u hranu sire, biber ili
senf. A meso treba da jedete najmanje jedanput nedeljno".
Njihova spavaa soba liila je sasvim na neku brodsku kabinu, poto je bila cela od
dasaka. Vincent je morao da nosi kolevku svake veeri gore u sobu, a da je svakog jutra
vraa dole u trpezariju. Morao je da obavlja sav kuni posao za koji je Kristina jo bila
isuvie slaba: da nameta postelje, da loi vatru u pei, da die nametaj, da ga prenosi,
isti. Izgledalo mu je kao da je ivao sa Kristinom i detetom dugo vremena, i bio je u
svom elementu. A i ona se oporavljala, iako je jo bila slaba od operacije.
Vincent se prihvatio posla sa nekim novim spokojstvom u dui. Divno je imati svoje
ognjite, oseati svu vrevu i ivost porodinog ivota. Kristinino prisustvo davalo mu
je odvanosti da nastavi svoj rad. Bio je siguran da e se, ako ga samo Teo ne napusti,
razviti u dobrog slikara.
U Borinahi je robovao Bogu, ovde je stekao novu, stvarniju religiju, koja je mogla
da se izrazi jednom reenicom: da su linost radnika, brazda u pooranom polju, malo
peska, deli mora i neba ozbiljni predmeti za slikanje, tako teki, ali u isto vreme i tako
lepi da je zaista vredelo posvetiti ivot pokuaju da se izrazi poezija skrivena u njima.
Jedno poslepodne, kada se vraao kui sa nasipa, on srete Tersteha ispred svoje
kue na Senkvehu.
Milo mi je to vas vidim, Vincente - ree Tersteh. - Pade mi na pamet da
doem i da vidim kako ste.
Vincent sa strahom pomisli kako e izbiti bura im Tersteh ue u kuu. Stajao je s
njim na ulici askajui nekoliko trenutaka, da bi prikupio snagu.Tersteh je bio ljubazan
i prijatan. Vincent zadrhta.
Kad su uli u kuu, Kristina je dojila dete sedei u pletenoj stolici.Herman se igrao
pored pei. Tersteh ih je dugo posmatrao. Najzad progovori, na engleskom.
-

ta predstavljaju ova ena i dete?

Kristina je moja ena. Dete je nae.

Znai, stvarno ste se oenili?

Jo nije izvren zvanini obred venanja, ako ste to mislili.

Kako moete da ivite sa enom i decom koja...

Svi se ljudi ene, zar ne?

Ali vi nemate novca. Vas izdrava brat.

Boe sauvaj! Teo mi samo daje plam. Sve to sam izradio pripada njemu.
Jednog dana dobie natrag svoj novac.
-

Jeste li poludeli, Vincente? Sve je to sigurno posledica bolesne due i uma.

Ljudski postupci, Menher, veoma lie na crtanje. Perspektiva se potpuno

menja prema tome s koje ih strane pogledate, ali to ne zavisi od predmeta, nego od
oveka koji gleda.
Pisau vaem ocu, Vincente. Pisau mu i ispriau mu sve.
Zar ne mislite da bi bilo smeno kada bi oni primili tako ljutito pismo od
vas, a odmah posle toga poziv od mene da mi dou u posetu o mom troku.
-

Znai, i vi imate nameru da im piete?

Kako moete to da pitate? Naravno da u im pisati. Ali morate priznati da

sada nije pogodan trenutak. Otac je premeten u upu u Ninen. Stanje moje ene je
takvo da bi je i najmanje uznemirenje i napor ubili.
Onda, naravno, ja neu pisati. Mladiu, vi postupate tako glupo kao ovek
koji hoe da se udavi. Ja samo elim da vas spasem.
Ne sumnjam u vae dobre namere, Menher Tersteh, i zato se trudim da se
ne naljutim na vae rei. Ali je ovaj razgovor za mene vrlo neprijatan.
Tersteh izae, ukoenog lica.
Vajsenbruh je Vincentu nekoliko dana docnije naneo prvi udarac u ime spoljanjeg
sveta. Jednog dana nemarno je uetao da vidi je li Vincent jo u ivotu.
Zdravo - ree on. - Vidim da ste uspeli da se provuete i bez onih dvadeset
pet franaka.
-

Jesam.

Zar niste sada sreni to vam nisam onda pomogao?

ini mi se da je prva stvar koju sam vam rekao one noi kod Mova bila
Idite doavola!" Ponavljam svoju elju.
Ako tako nastavite, postaete drugi Vajsenbruh, vi morate da napravite
od sebe pravog oveka. Zato me ne predstavite svojoj ljubavnici? Nisam imao ast
da se upoznam s njom.
-

Ujedajte me koliko hoete, Vajsenbruh, ali nju ostavite na miru.

Kristina je ljuljala gvozdenu kolevku sa zelenim pokrivaem. Znala je da joj se taj

ovek podsmeva, te baci na Vincenta pogled pun bola. Vincent prie majci i detetu i
stade pred njih zatitniki. Vajsenbruh pogleda tu grupu, a zatim Rembrantovu sliku
koja je visila nad kolevkom.
Gle! - uzviknu on - vi predstavljate divan motiv, voleo bih da vas naslikam.
Nazvao bih sliku Sveta porodica"!

Vincent jurnu na Vajsenbruha uz kletvu, ali ovaj sreno pobee kroz vrata. Vincent
se vrati svojoj porodici. Komadi ogledala visilo je na zidu pored Rembranta. On
pogleda u njega i vide u jednom stranom, unitavajuem trenutku, sebe, svoju enu i
dete onako kako ih je video Vajsenbruh... kao kopile, bludnicu i prosjaka.
-

Kako nas je nazvao? - upita Kristina.

Sveta porodica.
ta je to?

Slika Bogorodice, Hrista i svetog Josifa.

Suze joj navree na oi, i ona zagnjuri lice u deje odelo.Vincent klee pored kolevke
da bi je uteio. Mrak se uvlaio kroz prozor i zastirao sobu mirnom senkom. Jo jednom
se Vincent izdvoji i pogleda sve troje, kao da nije i on lan te grupe. Ovoga puta gledao
ju je oima sopstvenog srca.
Ne plai, Sin - ree joj. - Ne plai, draga. Digni glavu i obrii suze.
Vajsenbruh je imao pravo!

11

Vincent je otkrio eveningen i slikanje uljem otprilike u isto vreme. eveningen je

bilo ribarsko seoce koje je lealo u jednoj dolini zatienoj dvema peanim nasipima
Severnog Mora. Du obale je leao niz etvrtastih ribarskih barki, sa katarkom i
tamnim, od vremena iscepanim jedrima. Pozadi su imale prosta, etvrtasta vesla, a
ribarske mree leale su rasprostrte i spremne za ribolov. Na svakoj barci leprala je
mala zastavica, crvenkasta ili plava kao more. Bilo je tu plavih kolica sa crvenim
tokovima koja su vozila ribu u grad, ribarskih ena u belim kapicama od
nepromoivog platna, privrenih dvema okruglim zlatnim iglama, porodica koje su
se okupile na morskoj obali da saekaju barke. Tu se nalazio i Kurzal, na kome su se
veselo leprale zastave. To je bila kua za zabavu stranaca, koji su voleli da osete ukus
soli na usnama, ali nisu hteli da je gutaju. More je bilo sivo, sa belim talasiima kraj
obale, i sve tamnijim tonovima zelene boje koja je prelazila u tamnoplavu, nebo je bilo
jasnosivo,iarano oblacima, a s vremena na vreme malo plavetnila podsealo bi ribare
da sunce jo sija nad Holandijom. eveningen je bilo mesto gde ljudi rade, i gde je
stanovnitvo sraslo sa zemljom i morem.
Vincent je naslikao akvarelom mnoge prizore s ulice. On zakljui da su vodene boje
vrlo zgodno sredstvo za izraavanje brzih utisaka. Ali u akvarelima nije bilo dubine,
punoe, karaktera da bi mogao da izrazi ono to je eleo. eznuo je za uljem, ali se nije
usudio da ga dodirne, jer je uo da su se mnogi slikari upropastili time to su poeli da
rade uljem pre nego to su nauili da crtaju. A onda Teo doe u Hag.
Teo je sada imao dvadeset est godina i bio je sposoban trgovac slikama.esto je
putovao kui, a svuda je bio poznat kao odlian poslovni ovek. Galerija Gupila i
Kompanije u Parizu bila je prodata Busou i Valadonu (poznatim pod imenom les

Messieurs), i mada su oni zadrali Tea u slubi, posao im nije iao kao za vreme Gupila
i strica Vincenta. Slike su se sada prodavale po najvioj ceni - bez obzira na svoju
vrednost - tako da su se kupovale samo slike najpoznatijih majstora. Stric Vincent,
Tersteh i Gupil smatrali su da je prva dunost jednog trgovca umetnikim slikama da
otkrije i ohrabri mlade umetnike,sada su priznavani samo stari i poznati slikari.
Novajlije na tom polju, Mane, Mone Pisaro, Sislej, Renoar, Bert, Moriso, Sezan, Dega,
Gijomen pa ak i oni najmlai meu njima, Tuluz- Lotrek, Gogen, Sera i Sinjak,
pokuavali su da kau neto drugo nego to su Bugero i akademici beskonano
ponavljali, ali ih niko nije sluao. Nijedan od tih revolucionara nije izloio niti prodao
svoje platno pod krovom des Messieurs. U Teu je raslo duboko gaenje prema Bugerou
i akademicima, sve njegove simpatije bile su na strani mladih novatora. Svakog dana
trudio se svim silama da nagovori les Messieurs da izloe nove slike i vaspitaju publiku
da ih kupuje.Les Messieurs su smatrali novatore ludim, detinjastim i bez ikakve
tehnike. Teo ih je smatrao buduim majstorima.
Kristina je bila gore u spavaoj sobi kada su se braa srela u ateljeu. Poto su
izmenjali pozdrave, Teo ree: - Doao sam poslom u Hag, ali moram priznati da je
glavna svrha moje posete da te odvratim od trajne veze sa tom enom. Pre svega, kako
ona izgleda?
- Sea li se nae dadilje u Zundertu, Len Verman?
- Seam se.
- Sin lii na nju. To je jedna prosta ena iz naroda, ali za mene je ona neto
uzvieno. ovek koji voli takvu obinu, jednostavnu osobu, i voljen je od nje, srean je
uprkos crnim stranama ivota. To oseanje da neemu koristim povratilo me je i
ponovo oivelo. Nisam to traio, ali me je, eto,snalo. Sin deli sa mnom sve patnje i
nevolje slikarskog ivota, i tako rado pozira da ja mislim da u postati bolji slikar s
njom negoli da sam se oenio sa Kej.
Teo je koraao gore-dole po ateljeu, i najzad progovori, gledajui paljivo jedan
akvarel: - Samo jednu stvar ne mogu da razumem. Kako si mogao da se zaljubi u tu
enu kad si onako oajniki voleo Kej?
- Nisam se zaljubio, Teo, bar ne odmah. Zar je trebalo da uguim u sebi sva ljudska
oseanja zato to me je Kej odbacila? Kad si doao ovamo, nisi me naao
obeshrabrenog i tunog, ve si uao u nov atelje, njegovi su koreni u pravom ivotu to je atelje sa kolevkom i dejom visokom stolicom, gde nema mirovanja, ve sve gura
napred, tera i pokree na aktivnost. Meni je jasno kao dan da slikar mora osetiti ono
to crta, da mora iveti u stvarnosti porodinog ivota ako hoe da izrazi verno taj
ivot.
- Ti zna, Vincente, da ja nikada nisam obraao panju na klasne razlike,ali misli
li da je pametno...
- Ne, ja ne smatram da sam se ovim unizio ili obeastio - prekide ga Vincent - jer
oseam da moj rad lei u srcima ljudi, da moram biti blizu zemlje, crpsti ivot sa samog
izvora i napredovati uz mnoge brige i nevolje.

- Ja to ne pobijam. - Teo brzo prie Vincentu i pogleda ga. - Ali zato je potrebno
venanje?
- Zato to izmeu mene i nje postoji obeanje da emo se venati. Ne elim da je
smatra za moju ljubavnicu, ili za enu sa kojom odravam vezu ne marei za
posledice. To obeanje je dvostruko, prvo, obeao sam joj civilno venanje im to
prilike dozvole, a drugo, to je obeanje da emo pomagati jedno drugom, da emo
paziti jedno na drugo kao da smo ve venani, i da emo deliti dobro i zlo.
- Ali sigurno e malo priekati pre nego to se vena?
- Da, Teo, ako ti to eli. Odgodiemo venanje dok ja prodajom slika ne budem
zaraivao sto franaka,i kada mi tvoja pomo vie ne bude potrebna. Obeavam ti da se
neu oeniti sve dok moje crtanje ne bude toliko napredovalo da postanem nezavisan.
Postepeno, kad ponem da zaraujem, moe mi slati svakog meseca sve manje, i na
kraju mi tvoj novac vie nee biti potreban. Onda emo razgovarati o civilnom
venanju.
- Izgleda da je to najpametnije reenje.
- Evo nje, Teo. Meni za ljubav, pokuaj da o njoj misli samo kao o eni i majci! Jer
ona to u stvari i jeste.
Kristina sie niz stepenice u atelje. Bila je obuena u urednu crnu haljinu, kosa joj
je bila briljivo zaeljana unazad, a rumenilo na licu joj je gotovo izbrisalo oiljke od
boginja. Postala je lepa na neki domai nain.Vincentova ljubav okruila ju je nekim
dahom pouzdanja i sree. Ona se mirno rakova sa Teom,upita ga da li eli olju aja, i
pozva ga da ostane na veeri. Zatim sede u pletenu naslonjau pored prozora i poe da
ije i da ljulja kolevku. Vincent je uzbueno trao gore-dole po ateljeu, pokazujui Teu
figure crtane ugljenom, prizore sa ulice u akvarelu, i grupne studije, slikane olovkom.
eleo je da Teo vidi kako je njegov rad napredovao.
Teo je verovao da e Vincent jednog dana postati slavan slikar, ali nije bio siguran
da li mu se sviaju njegove slike... bar za sada. Teo je bio otrouman amater, dobro
izveban da proceni umetniko delo, ali nije nikada mogao da donese krajnji sud o
delima svoga brata. Za njega, Vincent se stalno razvijao, ali nikada nije neto dostigao.
- Ako poinje da osea elju za radom u ulju, - ree on, poto mu je Vincent
pokazao sve svoje studije i objasnio mu svoje tenje - zato ne pristupi poslu? ta
eka?
- ekam da postanem siguran da su mi crtei dobri. Mov i Tersteh su mi rekli da
ne znam da...
- ...a Vajsenbruh kae da zna.Ti mora biti poslednji sudija. Ako osea da se
mora izraavati dubljim bojama, znai da si zreo za to. Poinji!
- Ali, Teo, a trokovi! Te proklete tube staju kao da su od istog zlata.
- Sutra u deset sati ekau te u hotelu. to pre pone da mi alje uljane slike,
bre u izvui svoj uloeni novac.

Za vreme veere Teo i Kristina su ivo askali.Kad je odlazio, Teo se na stepenicama

okrete Vincentu i ree mu na francuskom: - Ona je zbilja prijatna, vrlo prijama. Nisam
imao pojma!
Kad su sutradan ujutru poli u Vagenstat, predstavljali su udan kontrast: mlai
brat lepo obuen, sa sjajnim izmama, utirkanom kouljom, ispeglanim odelom,
uredno vezanom kravatom, crnim eirom bezbrino nakrivljenim na glavi, i paljivo
negovanom mekom bradom, iao je ravnomernim, spokojnim korakom, a drugi brat,
sa iznoenim izmama, zakrpljenim pantalonama koje nisu odgovarale uskom kaputu,
bez kravate,sa nekom smenom seljakom kapom navuenom na glavu, i bradom koja
je trala u divljim riim pramenovima, skakao je kraj njega neujednaenim korakom,
mlatarajui uzbueno rakama dok je govorio.
Nisu ni bili svesni kakav prizor pruaju.
Teo je odveo Vincenta do Gupila da kupe tube boja, etke i platna.Tersteh je
potovao Tea i divio mu se, eleo je da voli i razume i Vincenta. Kad je uo zato su
doli, on se ponudi da sam pronae materijal i objasni Vincentu prednosti pojedinih
boja.
Teo i Vincent su propeaili est kilometara preko nasipa do eveningena. Jedan
ribarski brod je ba dolazio. Blizu spomenika nalazila se mala drvena koliba u kojoj je
sedeo jedan ovek i gledao na more. im se brod pojavio na vidiku, ovek izae iz
kolibice sa velikom zastavom u ruci. Pratila ga je gomila dece. Poto je nekoliko
trenutaka mahao zastavom,neki ovek na starom konju doe da prihvati sidro. Grupi
se pridruio izvestan broj mukaraca i ena koji su doli iz sela preko brda, da
pozdrave posadu. Kad se brod dovoljno pribliio, ovek na konju ue u vodu i vrati se
nosei sidro.Zatim neki ljudi sa gumenim izmama prenesu na leima ribare na obalu,
i svaki dolazak bio je srdano pozdravljen. Kad su svi izali na obalu i kad su konji
izvukli brod, cela grupa krete u selo preko peanog brega, kao karavan, dok se ovek
na konju uzdizao iznad ostalih kao neka visoka sablast.
-

To su stvari koje elim da slikam - ree Vincent.

Poalji mi nekoliko slika im bude zadovoljan svojim radom. Moda u

moi da naem za njih kupce u Parizu.
-

Oh Teo, mora! Mora poeti da prodaje moje slike!

12

Kad je Teo otiao, Vincent se baci na slikanje. Izradio je tri studije u ulju, jedna je
predstavljala niz potkresanih vrba iza Hestovog mosta, druga stazu pokrivenu
pepelom, a trea jedan povrtnjak u Merdervrota i oveka u plavom kaputu koji vadi
krompir. Polje je bilo prekriveno belim peskom,delimino prekopano, i iz njega su jo
trale suve stabljike izmeu kojih je rasla zelena travurina. U daljini se videlo
tamnozeleno drvee i nekoliko krovova. Kad je u ateljeu pogledao svoj rad, on se
oduevi, bio je ubeen da niko ne bi poznao da je to njegov prvi pokuaj. Crte - ta

kima slikarstva i kostur koji podupire sve ostalo - bio je taan i veran. Malo se
iznenadio jer je mislio da njegovi prvi radovi nee uspeti.
Jedanput je Vincent bio zauzet slikanjem nekog movarnog proplanka u umi,
pokrivenog uvelim,trulim bukovim liem.Tle je bilo svetlo i tamnomrko, uglavnom od
senki drvea, koje su ga arale prugama, a mestimino sasvim zamraivale. Pitanje je
bilo kako da dobije ta toplu boju, kako da izrazi ogromnu jainu i vrstinu tla. Dok je
slikao, on prvi put primeti koliko svetlosti ima u toj tami. Morao je da izrazi ta svetlost,
a da istovremeno zadri svu dubinu ivih boja.
Zemlja je pri jesenjem zalasku sunca liila na tepih tamne crvenosmee boje,
ublaene senkom drvea. Mlade breze su se uzdizale, s jedne strane obasjane svetlou
koja ih je bojila svetlozeleno,dok je ona strana njihovih stabala koja je bila u senci
imala toplu, crno-zelenu boju. Iza mladih stabala, iza crvenosmee zemlje videlo se
neno nebo, plavosivo, toplo, sve zaareno. Ispred neba pruao se taman pojas
zelenila, i itav splet malih stabala i ukastog lia. Nekoliko ljudskih prilika koje su
sakupljale granice lutale su po umi, kao tamne tajanstvene senke. Bela kapa neke
ene koja se sagla da dohvati suvu granu, iznenada se istae na pozadini tamne
crvenomrke zemlje. Iznad grmlja pojavi se taman obris nekog oveka, ija se prilika
ocrtavala prema nebu, ogromna i puna poetinosti.
Dok je slikao, Vincent je govorio sam sebi: Ne smem otii odavde pre nego to
prenesem na platno bar malo daha te jesenje veeri, te tajanstvenosti, te ozbiljnosti".
Ali svetlost je nestajala. Morao je da radi brzo. Ljudske prilike je naslikao odjedanput,
sa nekoliko odlunih poteza etkom. Zaudi ga kako su male stabljike vrsto
ukorenjene u zemlji.Pokua da ih usadi i na platnu, ali je osnova ve bila tako gusta da
su se potezi etkom gubili u njoj. Pokua jo jednom, pa jo jednom, oajniki, jer je
postajalo sve mranije. Najzad uvide da je pobeen, nijedna etka na svetu nije mogla
nagovestiti to ivu, kao glina smeu zemlju. Voen nekim slepim nagonom on baci
etku, iscedi tube s obe strane na platno, dohvati drugu etku, i izmodelira debeo sloj
masne boje drkom etke.
Eto, - uzviknu on kad je no najzad osvojila umu - sada stoje tu,uzdiu se
iz zemlje, duboko ukorenjeni u njoj. Izrazio sam ono to sam eleo!
Uvee svrati do njega Vajsenbruh. - Hajdete sa mnom do Pulhrija. Igraemo se
arada i gledati ive slike.
Vincent ne bee zaboravio njegovu poslednju posetu. - Ne, hvala, neu da ostavim
enu.
Vajsenbruh prie Kristini, poljubi je u ruku, upita za zdravlje, i veselo se poigra sa
detetom. Oigledno se nije seao ta im je poslednji put rekao.
-

Pokaite mi neke od svojih novih crtea, Vincente.

Vincent mu rado ispuni elju. Vajsenbruh izvue jednu studiju pijace u trenutku
kada su prodavci sklapali atore, zatim drugu studiju, koja je prikazivala ljude kako u
redu ekaju pred narodnom kuhinjom da dobiju supu, pa onda treu - tri oveka u
ludnici, zatim - ribarski brod u eveningenu sa podignutim sidrom, i najzad peta - koju
je Vincent slikao na nasipu, kleei u blatu, za vreme jedne strane oluje.

Da li su ove slike za prodaju? Hteo bih da ih kupim.

Je li to opet jedna od vaih glupih ala, Vajsenbruh?

Nikad se nisam alio sa slikanjem. Te studije su izvanredne. Koliko traite

za njih?
Odredite sami cenu - ree Vincent, kao oduzet, bojei se da ga Vajsenbruh
svakog trenutka ne ismeje.
-

Dobro, ta kaete o pet franaka po komadu? Dvadeset franaka ukupno.

Vincent se zaprepasti. - To je suvie! Moj stric Kor plaao mi se samo dva i po

franka.
On vam je podvaljivao, mladiu moj. Svi trgovci podvaljuju. Jednog dana
oni e prodavati vae slike za pet hiljada franaka. ta velite, jesmo li se pogodili?
-

Vajsenbruh, ponekad ste aneo, a ponekad avo!

To je radi promene, da ne bih dosadio svojim prijateljima.

On izvadi novanik i prui Vincentu dvadeset pet franaka.

A sad hajdete sa mnom do Pulhrija. Potrebno vam je malo zabave. Toni
Ofermans e izvesti jednu alu. Dobro e vam initi da se malo nasmejete.
I tako Vincent poe s njim. Klupska dvorana bila je puna ljudi koji su puili jak i
jeftin duvan. Prva iva slika predstavljala je gravuru Nikolasa Maesa Staja u
Vitlejemu", i bila je vrlo dobra po tonu i boji, ali bez izraza.Druga je predstavljala
Rembrantovu sliku Isak blagosilja Jakova", sa divnom Rebekom koja gleda da li e
njena podvala uspeti. Od zaguljivog vazduha Vincenta zabole glava. On izae pre nego
to poe komedija, i poe kui, sastavljajui u sebi jedno pismo.
On ispria ocu onoliko o Kristini koliko je smatrao za umesno, i priloi uz pismo
Vajsenbruhovih dvadeset pet franaka, pozivajui Teodorusa da doe k njemu u goste
u Hag.
Posle nedelju dana otac stie.Njegove plave oi behu izbledele, a korak mu je postao
sporiji. Poslednji put kad su bili zajedno Teodorus je izbacio svog najstarijeg sina iz
kue. U meuvremenu izmenjali su mnoga prijateljska pisma. Teodorus i Ana
Kornelija poslali su sinu nekoliko paketa s rubljem, odelom, cigarama, domaim
kolaima, a s vremena na vreme i novanicu od deset franaka. Vincent nije znao kako
e se njegov otac ponaati prema Kristini. Ponekad su mukarci uviavni i plemeniti,
a ponekad slepi i okrutni.
Nije verovao da e otac moi da ostane ravnoduan ili da e mu neto prigovoriti
kraj deje kolevke. Kolevka je neto naroito, s njom se ne moe aliti. Otac e morati
da oprosti Kristini njenu prolost.
Teodorus je nosio poveliki zaveljij pod mikom. Vincent ga razvi,izvue jedan
topao kaput za Kristinu, i odmah shvati da je sve u redu. Kad se ona povukla gore u
spavau sobu, Teodorus i Vincent ostadoe sami u ateljeu.

- Vincente, - ree mu otac - jednu stvar nisi pomenuo u svom pismu. Je li dete
tvoje?
- Ne. Ona ga je ve nosila kad smo se upoznali.
- A gde je otac?
- Napustio ju je. - Smatrao je da nije potrebno objanjavati kako je detinji otac
nepoznat.
- Ali ti e se venati s njom, Vincente, zar ne? Nije poteno da ovako ivi.
- Slaem se s tobom. Venau se zvanino im budem mogao. Ali Teo i ja smo
odluili da bi bilo bolje priekati dok ne ponem da zaraujem sto pedeset franaka
meseno svojim crtanjem.
Teodorus uzdahnu. - Da, to bi moda bilo najbolje.Vincente, tvoja majka bi volela
da doe kui ponekad. I ja bih to eleo. Sviae ti se Ninen, sine, to je jedno od
najlepih sela u Brabantu. Crkvica je tako mala, i lii na eskimsku kolibu. Zamisli, u nju
moe da stane samo sto ljudi! Oko upe je ograda od gloga, Vincente, a iza crkve vrt
pun cvea, sa peanim breuljcima i starim drvenim krstaama.
- Sa drvenim krstaama? - ree Vincent. - Belim?
- Da. Imena su bila crna, ali ih je kia sprala.
- Ima li crkva lep visok toranj, oe?
- Jedan vitak, loman toranj, Vincente, ali koji se penje visoko u nebo.Ponekad
mislim da e stii do Boga.
- I koji baca usku senku na groblje. - Vincentove oi su blistale. Voleo bih to da
naslikam.
- U blizini lei opaljina, a pored nje borove ume, seljaci kopaju u polju.Mora to
pre doi kui u posetu, sine.
- Da, moram da vidim Ninen. Male krstae, toranj i kopai u polju! ini mi se da e
u meni uvek biti neega brabantskog.
Teodorus se vrati kui i umiri enu, rekavi joj da stvari ne stoje ba tako ravo kao
to su oni zamiljali. Vincent se baci na posao jo usrdnije. Sve ee se seao Mileovih
rei: Vart c'est un combat, dans lart il fau ty mettre sa peau.*" Teo je verovao u njega,
majka i otac se nisu ljutili zbog Kristine, a niko ga u Hagu vie nije uznemiravao. Mogao
je slobodno da nastavi svoj posao.
* (franc.) Umetnost je bitka, tu mora sve da se rizikuje.

Vlasnik drvare mu je slao za modele sve ljude koji su dolazili k njemu da trae
posao. Dok se Vincentov novanik praznio, njegova mapa se punila crteima. Crtao je
dete u kolevci kraj pei, mnogo, mnogo puta. Kad su dole jesenje kie, radio je napolju,
u nepromoivom odelu, i hvatao efekte koje je eleo. Brzo je nauio da je kolorista onaj

koji, naavi jednu boju u prirodi, odmah ume da je analizira i kae: Ova zelenosiva
boja sastoji se od ute sa crnim, i sasvim malo plave".
Bilo da je slikao linosti ili pejzae, eleo je da izrazi ne sentimentalnu melanholiju,
nego ozbiljnu tugu. eleo je da ljudi, gledajui njegovo delo, kau: To je ovek dubokih
oseanja, prefinjenih oseanja".
Znao je da u oima sveta predstavlja protuvu, osobenjaka i neprijatnog oveka, koji
nije stekao nikakav poloaj u ivotu. eleo je da svojim radom pokae ta se nalazi u
srcu takvog osobenjaka, takvog nitavila. U najsiromanijim kolibama, po najprljavijim
mestima nalazio je motive za svoje crtee i slike. to je vie slikao, sve je vie gubio
interesovanje za sve ostalo. A to se vie oslobaao ostalih stvari, njegove su oi sve
bre hvatale slikovitost ivota. Umetnost je zahtevala neprekidni rad, rad uprkos
svemu,i stalno posmatranje.
Jedina tekoa bila je u tome to su masne boje bile tako skupe, a on ih je stavljao u
vrlo debelim slojevima. Kada je istiskivao boju iz tube na platno, bilo je isto kao da baca
franke u Zojdersko Jezero. Slikao je tako brzo da je njegov raun za platno bio
ogroman,za vreme jednog poziranja naslikao bi sliku za koju bi Movu bilo potrebno
dva meseca. Ali, nije mogao da slika sa malo boje, niti da radi polako, novac je
postepeno izvetreo, a atelje se napunio slikama. im bi mu stigao novac od Tea - koji
je udesio da alje pedeset franaka svakog prvog, desetog i dvadesetog - Vincent bi
odjurio do trgovca i kupio velike tube okera, kobalta, i prusko-plave boje, a manje tube
napuljsko-ute, sijene, ultramarina, i gamboe. Zatim bi radio, sav srean, dok bi mu
trajale boje i novac, obino pet-est dana poto bi novac stigao iz Pariza, a onda bi
njegove nevolje opet poele.
udio se to mora da kupuje toliko stvari za dete, to su Kristini neprestano
potrebni novi lekovi, nova odea, a naroito hrana, to Herman mora da kupi knjige i
materijal za kolu u koju su ga slali, i to je domainstvo prava rupa bez dna u koju
neprestano baca lampe, lonce, ebad, ugalj i drvo, zavese, tepihe, svee, arave, pribor
za jejo, tanjire, nametaj i neizmerne koliine hrane. Teko je bilo razdeliti pedeset
franaka izmeu slikanja i tri ljudska bia koja su zavisila od njega.
- Lii na radnika koji je primio platu i uri u krmu - primetila je Kristina kad je
Vincent zgrabio pedeset franaka iz Teove koverte i poeo da skuplja prazne tube.
Sagradio je nov instrumenat za perspektivu, sa dve duge noge koje su mogle da
stoje na pesku nasipa, a kova mu je izradio gvozdene uglove za okvir. eveningen, sa
morem, peanim nasipima, ribarima, amcima, konjima i mreama, najvie ga je
privlaio. Prelazio je svakog dana preko nasipa, natovaren tekim nogarima i
instrumentom za perspektivu, da bi prenosio na platno promenljivu prirodu mora i
neba. Dolazila je jesen, i dok su drugi slikari poeli da uivaju pored vatre u svojim
ateljeima, on je izlazio napolje da slika po vetru, kii, magli i buri. Po najgorem
vremenu njegove mokre slike je esto pokrivao pesak i slana voda. Prokisao do koe,
smrznut od magle i vetra, sa oima i nosem punim peska... voleo je iz dubine due takav
ivot. Samo smrt mogla je da ga zaustavi.
Jedne noi pokazao je Kristini novo platno. - Ali, Vincente, - uzviknula je ona - kako
moe da naslika tako, kao da izgleda pravo?

Vincent je zaboravio da razgovara sa neukom enom iz naroda.Izgledalo mu je kao

da govori Vajsenbruhu ili Movu.
- Ni sam ne znam, - rekao je. - Sednem s belom ploom ispred nekog mesta koje
me zanima i kaem: Ova bela ploa mora da se pretvori u neto!" Dugo radim, vratim
se kui nezadovoljen, i stavim sliku u orman.Kad se malo odmorim, ponovo pogledam
sa nekim strahom. Jo sam nezadovoljan, jer se isuvie jasno seam divnog originala
da bih mogao da budem zadovoljan onim to sam izradio. Ali, na kraju, ja ipak nalazim
u svom delu kao neki odjek onoga to me je privuklo. Vidim da mi je priroda neto
kazala, da je razgovarala sa mnom, i da sam ja sve to stenografski zabeleio. U mojim
belekama moda ima rei koje se ne mogu deifrovati, moda u njima ima greaka,
ali ima i neega to su mi rekle ume, ili obale, ili linosti. Razume li?
- Ne.

13

Kristina je razumevala vrlo malo od onga to je on radio. Njegovu strast za

slikanjem smatrala je nekom vrstom skupe fiksideje. Znala je da je to stena na kojoj je
sazdan njegov ivot, pa nije ni pokuavala da mu se usprotivi, svrha njegovog rada,
lagani napredak i naporno istraivanje sve joj je to bilo potpuno nerazumljivo. Ona
je bila dobar drug u obinom ivotu, ali je samo jedan vrlo mali deo Vincentovog ivota
bio domai. Kad je eleo da neto izrazi reima, morao je da pie Teu, gotovo svake
noi pisao je duga strasna pisma, govorei mu o stvarima koje je video, slikao, i
pomislio tokom dana. Kad je eleo da uiva u izraavanju drugih, latio bi se romana:
francuskih, engleskih, nemakih i holandskih. Kristina je uestvovala samo u malom
delu njegovog ivota. Ali on je bio zadovoljan, nije zaalio zbog svoje odluke da uzme
Kristinu za enu, niti je pokuavao da je natera da se intelektualno uzdigne, za ta je
ona oevidno bila nesposobna.
Sve je ilo dobro za vreme dugih letnjih i jesenjih meseci, kad je odlazio od kue u
pet sati ujutru, a vraao se kui kad je svetlost dana iezavala i on morao da se probija
kui preko nasipa u hladnom sumraku. Ali kad je strana snena bura obeleila prvu
godinjicu njihovog susreta u krmi preko puta Rajnske stanice, i kada je Vincent
morao da radi kod kue od jutra do mraka, postajalo je sve tee da se odre dobri
odnosi meu njima.
Vratio se crtanju, da bi utedeo na bojama, ali su mu modeli gutali sve to je imao.
Ljudi koji bi bili sreni da rade nizata najtei fiziki poso, zahtevali su od njega velike
sume samo da dou i da mu poziraju. Traio je odobrenje da slika u ludnici, ali su vlasti
odgovorile da nisu nikada ranije imale takav sluaj, a osim toga postavljaju po sobama
nov pod, tako da ne bi mogao da radi osim u dane poseta.
Njegova jedina nada bila je Kristina. Oekivao je da e mu, im joj bude bolje i im
malo ojaa, opet pozirati, da e raditi isto onako naporno kao pre poroaja. Ali Kristina
je imala druge planove. Prvo je govorila: - Nisam jo dovoljno jaka. Priekaj malo. Ne
uri se toliko. - Kad se sasvim oporavila, izjavila je da je suvie zauzeta.

- Sada nije vie onako kao ranije, Vincente - rekla bi. - Moram da dojim dete. I celu
kuu moram da odravam u redu. Moram da kuvam za etvoro.
Vincent je ustajao u pet sati ujutru i svravao sav kuni posao, kako bi Kristina bila
slobodna da mu pozira preko dana. - Ali ja vie nisam model - bunila se ona. - Ja sam ti
sad ena.
- Sin, mora da mi pozira! Ne mogu svakog dana da uzimam modele.To je jedan
od razloga to si ti ovde.
Kristina pade u jedan od onih neobuzdanih napada besa koji su kod nje bili tako
esti kad se upoznala sa Vincentom. - Zato si me samo i uzeo! Zato da moe utedeti
na meni! Ja sam ti samo prokleta slukinja. Ako ti ne poziram, ti e me opet izbaciti!
Vincent je neko vreme razmiljao, a onda odgovori: - Sve te, stvari ula si od svoje
majke. Ti sama ne misli tako.
- Gle, a ako mislim? To je istina, zar ne?
- Sin, morae prestati da odlazi tamo.
- Zato? Ja volim svoju majku, ini mi se?
- Ali oni nam razaraju ivot. Pre nego to i sama primeti ponovo e misliti kao
oni. ta e onda biti od naeg braka?
- A zar me ti sam ne alje tamo kad nema hrane u kui? Zarauj vie,A ja neu
morati da idem k njima.
Kad ju je konano privoleo da mu pozira, ona nije bila ni od kakve koristi. Pravila
je sve one greke od kojih je on pokuavao godinu dana da je odui. Ponekad je
sumnjao da se ona izvija, da zauzima nespretne poloaje namerno, samo da bi se
njemu dosadilo i da joj ne bi dosaivao s poziranjem. Na kraju je morao da digne ruke
od nje. Njegovi trokovi za modele su porasli. Uz to je porastao i broj dana kada su bili
bez hrane, a isto tako i vreme koje je Kristina morala da provodi kod svoje majke. Svaki
put kad bi se vratila, on bi osetio malu promenu u njenom dranju i ponaanju.Bio je
uhvaen u zaaran krug, ako upotrebi sav svoj novac na izdravanje, Kristina nee
potpasti pod uticaj svoje majke, moi e da odri dobar odnos izmeu sebe i nje. Ali
ako to uini, onda mora da se odrekne svoga rada. Zar joj je spasio ivot da bi sebe
ubio? Kada ne bi odlazila nekoliko puta meseno svojoj majci, ona i deca bi pomrli od
gladi, a ako bude odlazila, onda e verovatno unititi njihov dom. ta da radi?
Kristina bolesna i trudna, Kristina u bolnici, Kristina koja se oporavlja posle
poroaja, bila je jedna osoba, ena naputena, desesperee, na rubu propasti, neizmerno
zahvalna za jednu jedinu ljubaznu re ili malu pomo,ena koja je upoznala sve patnje
ovoga sveta i koja bi dala sve za jedan trenutak predaha, koja bi uinila sva mogue
vatrena i junaka obeanja sebi i ivotu. Kristina koja je ozdravila, sa telom i licem
zaokrugljenim od dobre hrane, lekova i panje, postala je druga ena. Seanje na patnje
je nestajalo, a odluka da postane dobra domaica i majka postepeno je slabila,polako
su joj se vraale misli i navike iz njenog ranijeg ivota. ivela je razuzdano po ulicama,
usred pia, crnih cigara, psovki, grubih mukaraca etrnaest godina. im joj je telo

ojaalo, etrnaest godina besposlienja pretegnulo je nad jednom godinom panje i

nene ljubavi. Neka podmukla promena poela je da se javlja u njoj. Vincent sve to nije
shvatio isprva, a onda je polako postao svestan onoga to se dogaa.
Otprilike u to vreme, poetkom nove godine, primio je udno pismo od Tea. Njegov
brat sreo je na ulici u Parizu jednu enu, samu, bolesnu, oajnu. Imala je bolesnu nogu
i nije mogla da radi. Bila je spremna da se ubije.Vincent je posluio Teu kao primer,
ovaj je poao njegovim stopama. Naao je stan za tu enu kod nekih starih prijatelja.
Doveo je lekara da je pregleda. Plaao je sve njene trokove. U pismima ju je nazvao
svojom pacijentkinj om".
Da li da se oenim svojom pacijentkinjom, Vincente? Je li to najbolji nain da joj
pomognem? Treba li da ozakonim tu vezu? Ona mnogo pati, nesrena je, napustila ju
je jedina osoba koju je volela. ta da uradim da bih joj spasio ivot?"
Vincent je bio duboko dirnut, i napisao mu je ljubazno pismo. Ali Kristina je svakog
dana postajala sve nesnosnija. Kad je u kui bilo samo hleba i kafe, ona je gunala.
Terala ga je da se lii modela i da troi sav novac na kuu. Kad nije mogla da dobije
novu haljinu,prestajala je da pazi na staru i putala je da se izmasti i isprlja. Prestala je
da mu krpi odelo i rublje. Opet je pala pod uticaj svoje majke, koja ju je uveravala da
e Vincent ili pobei od nje ili je isterati iz kue. Poto je trajan odnos bio nemogu,
zato lupati glavu oko privremenog?
Je li smeo savetovati Teu da se oeni svojom pacijentkinjom? Da li je venanje
najbolji put da se spase takve ene? Ili je za njih najvanije bilo da imaju krov nad
glavom, dobru hranu, da bi ozdravile i ljubazno ophoenje, koje e im ponovo uliti
ljubav prema ivotu?
Priekaj", opominjao je brata, Uini sve za nju, to je plemenito delo. Ali venanje
ti nita nee pomoi. Ako se meu vama razvije ljubav, onda e se elja za venanjem
razviti sama po sebi. Ali prvo vidi moe li da je spasi".
Teo je slao pedeset franaka triput meseno. Sada, poto je Kristina poela nemarno
da vodi domainstvo, novac nije trajao onako dugo kao ranije. Vincentu je bilo
potrebno mnogo modela kako bi sakupio dosta studija za prave slike. alio je za
svakim frankom koji bi mu bio oduzet od crtanja da bi se potroio na kuu. Kristina je
opet gunala zbog svakog franka koji je on oduzimao od kue da bi ga potroio na
crtanje. To je bila borba na ivot i smrt. Sto pedeset franaka meseno bilo mu je dosta
za hranu, stan i slikarske potrebe, pokuaj da od toga izdrava etiri osobe bio je
herojski, ali uzaludan. Poeo je da duguje gazdi, obuaru, piljaru, pekaru i trgovcu
bojama. A kao vrhunac, Teu je ponestalo novaca.
Vincent je pisao pisma puna preklinjanja. Ako moe, molim te poalji novac malo
pre dvadesetog, ili bar ne kasnije. Imam samo dva lista hartije u kui i poslednju
mrvicu krejona. Nemam ni franka za model i za hranu".
Triput meseno pisao je takva pisma, kad bi pedeset franaka stiglo, ve je toliko
dugovao trgovcima, i vie mu nita ne bi preostalo za sledeih deset dana.
Teova pacijentkinja" je morala da se operie od tumora na nozi. Teo ju je smestio
u dobru bolnicu. Istovremeno je slao novac kui u Ninen, jer je nova crkvena optina

bila mala, a Teodorusovi prihodi nisu bili uvek dovoljni da podmire trokove porodice.
Teo je izdravao svoju pacijentkinju" i sebe, Vincenta, Kristinu, Hermana, Antona i
porodicu u Ninenu. Troio je svoju platu do poslednjeg santima i nije mogao Vincentu
da poalje ni jedan jedini franak vie.
Najzad je, rano u martu, doao dan kada je Vincentu ostao jedan jedini franak, jedna
pocepana novanica koju je neki trgovac ve odbio da primi. U kui nije bilo ni zalogaja
hrane. Sledei novac od Tea mogao je da stigne najranije za devet dana. Strano se
bojao da preda Kristinu u ruke njene majke na tako dugo vreme.
Sin, - ree on - ne moemo pustiti decu da gladuju. Bolje bi bilo da ih
odvede svojoj majci dok ne stigne novac od Tea.
Gledali su se nekoliko trenutaka, imajui na umu istu stvar, ali ne usuujui se da
je izreknu.
-

Da, - ree ona - morau da odem.

Piljar mu je dao jedan crni hleb i neto kafe za pocepanu novanicu.Dovodio je

modele u kuu i ostajao im duan platu. Postao je neverovatno nervozan. Posao mu je
teko iao od ruke. Telo mu je bilo izgladnelo. Neprekidne finansiske tekoe ostavile
su na njemu traga. Nije mogao da ivi bez rada, a ipak mu je svaki as rada pokazivao
da gubi tle pod nogama. Na kraju devetog dana, tano tridesetog u mesecu, stiglo je
pismo od Tea sa pedeset franaka. Njegova pacijentkinja" se oporavila posle operacije,
i on ju je smestio u privatan stan. Finansiske tekoe ostavile su i na njemu traga, i
postajao je maloduan. Pisao je: Bojim se da ti ne mogu nita sigurno obeati za
budunost".
Ta reenica bezmalo je oterala Vincenta u ludilo. Zar je Teo time mislio prosto da
vie nee moi da mu alje novac? To samo po sebi ne bi bilo tako ravo. Ili je to znailo
da je po skicama koje mu je Vincent skoro svakodnevno slao, da bi mu pokazao kako
napreduje, Teo zakljuio da je on bez talenta i da mu ne pretstoji nikakva budunost?
Leao je budan nou lupajui glavu oko toga, pisao je neprestano pisma Teu molei
ga da mu objasni, razmiljajui oajniki kako da doe do sredstava za ivot. Ali nije
nita izmislio.

14

Kad je otiao po Kristinu, zatekao ju je u drutvu njene majke, brata, bratove

ljubavnice i nekog stranog oveka. Puila je crnu cigaru i pila din. Nije izgledala
nimalo srena to mora da se vrati u enkveh.
Devet dana provedenih u majinoj kui povratili su u njoj stare navike, tetan nain
ivota.

Mogu da puim cigare ako mi se pue - povika ona. - Nema prava da mi

brani, ako ih sama nabavljam. Lekar u bolnici rekao mi je da mogu da pijem din
do mile volje!
-

Da, kao lek... da popravi apetit.

Ona prsnu u promukao smeh. - Lek! Ba si pravi... I doda jedan izraz koji nije
upotrebila od prvog dana njihovog poznanstva.
Vincentovi ivci bili su u stranom stanju. Njega spopade takav bes da vie nije
mogao da vlada sobom. Kristina poe njegovim primerom. - Ti se vie ne brine o
meni! - vikala je - ak mi ne daje ni da jedem. Zato ne zarauje vie novaca? Kakav
si to ovek, doavola?
Kad je surova zima postepeno prela u mrzovoljno prolee, Vincentove prilike su
se jo vie pogorale. Dugovi su rasli. Poto svom stomaku nije mogao da daje dobru
hranu, ovaj mu se osvetlo. Nije mogao da proguta nijedan zalogaj. Bolest je iz stomaka
prela u zube. Celu no je leao budan od bolova. Bolest zuba proirila se ubrzo na
desno uvo, koje ga je igalo po ceo dan.
Kristinina majka poela je da dolazi k njima, i puila je i pila sa svojom kerkom.
Vie nije smatrala da je srea za Kristinu to se udala. Jedanput je Vincent zatekao u
kui i njenog brata, ali je ovaj otiao im je Vincent stigao.
-

Zato je doao? - upita Vincent. - ta hoe od tebe?

Kau da e me izbaciti iz kue.

Ti zna da nikada neu to uiniti, Sin. Nikada, dokle god ti eli da ostane.

Majka hoe da odem od tebe. Kae da nije dobro za mene to ovde

gladujem.
-

Kuda bi otila?

Kui, naravno.

I povela bi decu u tu kuu?

To je jo uvek bolje nego da ovde umremo od gladi. Ja mogu da radim i da

sama zaraujem za ivot.
-

A ta e raditi?
Pa... neto.

Bie istaica? Ili pralja?

...moda.

Odmah je video da lae.

-

Dakle, to te nagovaraju da radi?

Pa... nije ni to tako loe... i od toga se ivi.

Sluaj, Sin, ako se vrati u tu kuu, onda si izgubljena. Ti zna da e te

majka opet poslati na ulicu. Seti se ta je rekao lekar u Ledenu. Ako se vrati tom
ivotu, on e te ubiti!
-

Nee me ubiti. Sada se dobro oseam.

Dobro se osea zato to si uredno ivela! Ali ako se vrati...

Boe gospode, ko se vraa tamo? Jedino ako me ti tamo poalje!

On sede na naslon za ruke njene pletene stolice i obgrli je oko ramena. Kosa joj je
bila neoeljana. - Veruj mi, Sin, nikad te neu napustiti. Dokle god ti hoe da deli sa
mnom ono to imam, zadrau te kraj sebe. Ali ne sme se viati sa majkom i bratom.
Oni e te upropastiti! Obeaj mi, za tvoje dobro, da ih vie nikada nee videti.
-

Obeaj em.

Dva dana kasnije, kada se vratio iz sirotita, gde je slikao, zatekao je atelje prazan.
Nije bilo ni traga od veere. Naao je Kristinu kod njene majke, kako pije din.
Kazala sam ti da volim svoju majku - pobuni se ona kad su stigli kui. Zato da je ne poseujem kad god hou! Ja nisam tvoja svojina. Imam prava da
radim ono to mi se svia.
Kristina je poela da ivi starim, neurednim ivotom. Kad bi Vincent pokuao da je
popravi i da joj objasni kako se na taj nain otuuje od njega,ona bi odgovorila: - Da, ja
vrlo dobro znam da ti ne eli da ostanem s tobom. - Pokazao bi joj kako je kua prljava,
kako je zaputena. Ona bi odgovorila - E pa, lenja sam i nisam nizata, takva sam bila
oduvek, i tu nema pomoi! - Ako bi pokuao da joj pokae kuda vodi ta njena lenjost,
ona bi odgovorila: - Ja sam drutveni izrod, to je istina, i zavriu ivot bacivi se u
reku!
Njena majka je sada dolazila skoro svakog dana u atelje i oduzimala je Vincentu
Kristinino drutvo, koje je tako mnogo znailo za njega. U kui je vladao pravi haos.
Jelo je postalo grozno. Herman je iao pocepan i prljav,i izostajao je iz kole. A to je
manje radila, Kristina je sve vie puila i pila din. Nije htela da kae Vincentu odakle
joj novac za sve te stvari.
Dolo je leto. Vincent je ponovo odlazio u prirodu da slika. To je znailo nov izdatak
za boje, etke, platna, okvire, vee nogare. Teo mu je javljao da se njegova
pacijentkinja" oporavila, ali da njegov odnos prema njoj predstavlja ozbiljan problem.
ta da uradi sa tom enom, sada kada joj je bolje?
Vincent je zatvarao oi pred svojim linim ivotom i nastavljao da slika.Znao je da
mu se rui krov nad glavom, da srlja u blatnjavi bezdan u koji je upala Kristina.
Pokuavao je da ugui svoje oajanje u radu. Svakog jutra,kad je poinjao novu sliku,
nadao se da e ta slika biti tako lepa i savrena da e se odmah prodati, i tako mu
pomoi. Svake noi vraao se kui sa alosnim saznanjem da ga jo mnogo godina deli
od savrenstva, za kojim je tako eznuo.
Njegova jedina uteha bio je Anton, detence. On je bio pravo udo od ivotne snage,
i gutao je sve to je bilo za jelo, uz mnogo smeha i gukanja. esto je sedeo sa Vincentom

u ateljeu, na podu u jednom uglu. Dopuzao bi do Vincentovih crtea i onda mirno sedeo
gledajui slike koje su visile na zidu. Razvijao se u lepo i ivahno dete. to je Kristina
obraala manje panje na njega, Vincent ga je sve vie voleo. U Antonu je video pravu
svrhu i nagradu za sve ono to je uinio prole zime.
Vajsenbruh je samo jedanput svratio da ga poseti. Vincent mu je pokazao neke
prologodinje skice. Bio je strano razoaran u njima.
Ne treba tako da se oseate - ree Vajsenbruh. - Posle mnogo godina, kad
budete pogledali ta svoje prva dela, videete da su iskrena i da ostavljaju utisak.
Samo nastavite, mladiu moj, i ne dozvoljavajte da vas ita zaustavi.
Ono to ga je najzad zaustavilo, bio je udarac u lice. U prolee je bio odneo svetiljku
lonaru da je popravi. Trgovac je nagovorio Vincenta da ponese kui neke nove tanjire.
-

Ali, nemam novaca da ih platim.

Ne mari. Ne morate da urite. Nosite ih, a platiete kad budete imali

novaca.
Dva meseca kasnije on je zakucao na vrata ateljea. Bio je to krupan momak, debelog
vrata.
Zato ste me slagali? - upita on. - Zato uzimate moju robu i ne plaate mi,
a sve vreme ste imali novaca?
-

Trenutno nemam ni pare. im primim novac, platiu vam.

To je la! Ba malopre dali ste novac mom susedu, obuaru.

Ja sada radim, - ree Vincent - i ne volim da mi neko smeta. Platiu vam

im primim novac. Molim vas, izaite.
-

Izai u kad mi budete dali taj novac, ali ne ranije!

Vincent neobazrivo gurnu oveka prema vratima. - Izlazite iz moje kue! - naredi
mu on.
Trgovac je samo na to ekao. im ga se Vincent dotaknuo, on ga udari desnom
pesnicom u lice i prilepi ga uza zid. Zatim ga udari jo jednom, oborivi ga na pod, i
izae bez rei.
Kristina je bila kod svoje majke.Anton je dopuzao po podu i tapkao Vincenta po licu,
plaui. Posle nekoliko trenutaka, Vincent doe k sebi, odvue se uz stepenice na
mansardu i lee na postelju.
Udarac mu nije povredio lice. Nije oseao nikakav bol. Nije se ozledio kad je pao na
pod. Ali ta dva udarca slomila su neto u njemu i pobedila ga.On je to znao.
Kristina se vratila. Popela se na mansardu. Nije bilo ni novaca ni veere u kui.
esto se pitala kako se Vincent odrava u ivotu. A onda ga ugleda kako lei preko
postelje, glava i ruke visile su mu na jednoj strani, a noge na drugoj.
-

ta se dogodilo? - upita ona.

Posle dueg vremena Vincent prikupi dovoljno snage da se pokrene i da stavi glavu
na jastuk. - Sin, moram da napustim Hag.
-

...da... znam.

Moram otii odavde. Nekuda u selo. U Drente, moda. Gde moemo da

ivimo jeftino.
Hoe da i ja poem s tobom? To je strana rupaga, Drente. ta u da
radim kad ne bude imao novaca, pa ponemo da gladujemo?
-

Ne znam, Sin. Verovatno e gladovati.

Hoe li da mi obea da emo upotrebiti sto pedeset franaka samo za

ivot? Da ih nee troiti na modele i boje?
-

Ne mogu, Sin. Te stvari su najvanije.

Da, tebi!

A tebi ne. Zato bi bile?

Ja moram da ivim, Vincente. A ne mogu da ivim bez jela.

A ja ne mogu da ivim bez slikanja.

Da, to je tvoj novac... ti si na prvom mestu... razumem. Ima li nekoliko

santima? Hajdemo u krmu prekoputa stanice Rajna.
U krmi je mirisalo na kiselo vino. Bilo je kasno popodne, ali svetiljke jo nisu bile
upaljene. Dva stola gde su prvi put sedeli jedno pored drugog bila su prazna. Kristina
poe prema njima. Oboje poruie po au kiselog vina. Kristina se igrala svojom
aom. Vincent se seti kako se divio njenim rukama radnice kad je inila te iste pokrete
za stolom, pre dve godine.
-

Kazali su mi da e me ostaviti - ree ona tihim glasom. - I ja sam to znala.

Ja te neu napustiti, Sin.

dobra.

To nije naputanje, Vincente. Nikada mi nisi nita drugo uinio osim

Ako jo uvek eli da ivi sa mnom, poveu te u Drente.

Ona odmahnu glavom bez uzbuenja. - Ne, ti nema dovoljno za nas oboje.
Razume me, zar ne, Sin? Da imam vie, sve bih ti dao. Ali kad moram da
biram izmeu toga da li u hraniti tebe ili svoj rad...
Ona spusti svoju ruku preko njegove, mogao je da oseti njenu hrapavu, suvu kou.
- U redu. Ne treba zbog toga da se jedi. Uinio si za mene sve to si mogao. Mislim da
je vreme da se rastanemo... to je sve.
eli li da se rastanemo, Sin? Ako bi te to usreilo, venaemo se i odveu
te sa sobom.

Ne. Ja pripadam svojoj majci. Svako od nas mora da ivi sopstvenim

ivotom. Sve e biti dobro, moj brat e uzeti novu kuu za njegovu devojku i mene.
Vincent iskapi au, osetivi gorak talog na dnu.
Sin, pokuao sam da ti pomognem. Voleo sam te i dao sam ti svu ljubav
koju sam imao u sebi. Zauzvrat molim te da mi uini jednu stvar, samo jednu stvar.
-

ta to? - upita ona prigueno.

Nemoj da se vraa na ulicu. To e te ubiti. Tako ti Antona, nemoj se

vraati tom ivotu!
-

Imamo li jo za jednu au?

Imamo.

Jednim gutljajem ona iskapi pola ae vina, i onda ree: - Znam samo da ne mogu
dovoljno da zaradim,naroito kad moram da izdravam svu decu. I zato, ako budem
otila na ulicu, to nee biti zato to to elim, nego zato to moram.
-

Ali ako nae dosta posla, molim te obeaj mi da se nee tamo vratiti.

Naravno, obeavam ti.

Slau ti novaca, Sin, svakog meseca. Uvek u plaati za malog. Voleo bih
da mu osigura bolju budunost.
-

Njemu e biti dobro... isto kao i ostalima.

Vincent je pisao Teu o svojoj nameri da ode na selo i prekine vezu sa Kristinom.
Teo je odmah odgovorio, poslao mu novanicu od sto franaka da plati dugove, i izrazio
svoje iskreno odobravanje. Moja pacijentkinja je nestala prole noi", pisao je on.
Sada joj je sasvim dobro, ali nismo mogli da naemo jedno u drugom nieg
zajednikog to bi nas zanimalo. Ponela je sa sobom sve svoje stvari i nije ostavila
adresu. Tako je bolje. Sada smo obojica slobodni".
Vincent je smestio sav nametaj na mansardu. eleo je da se jednog dana opet vreti
u Hag. Uoi odlaska u Drente primio je pismo i paket iz Ninena. U paketu je bilo malo
duvana, i kola od sira, koji je njegova majka esto pravila, zavijen u masnu hartiju.
Kad e doi kui da slika one drvene krstae u crkvenom dvoritu?" pisao je otac.
Odmah je shvatio da u stvari eli da se vrati kui. Bio je bolestan,izgladneo, oajno
nervozan, umoran i obeshrabren. Otii e kui, svojoj majci, na nekoliko nedelja, i
povratie zdravlje i raspoloenje. Oseanje mira, koje nije osetio ve mesecima, obuze
ga kad se seti svog brabantskog sela, ivih ograda, nasipa i kopaa u polju.
Kristina i dva deteta ispratili su ga na stanicu.Svi su stajali na platformi, nesposobni
da progovore ijednu re. Voz stie i Vincent se pope u njega. Kristina je stajala na
peronu sa detetom na grudima, drei Hermana za ruku. Vincent ih je posmatrao sve
dok voz nije krenuo ka bleteoj sunanoj svetlosti, a ena se zauvek izgubila u prljavoj
tami stanice.

ETVRTA KNJIGA: NINEN

1

upni dvor u Ninenu bila je dvospratna,belo okreena kamena zgrada, sa

ogromnim vrtom pozadi. U njemu je bilo brestova, ivih ograda, leja sa cveem, jedan
ribnjak i tri potkresana hrasta. Mada je Ninen imao dve hiljade est stotina stanovnika,
samo stotinu njih bili su protestanti.Teodorusova crkva je bila mala, Ninen je u odnosu
na bogatu trgovaku varoicu Eten predstavljao korak unazad.
Ninen je u stvari bio mala grupa kua poreanih s obe strane druma koji je dolazio
iz Endhovena, glavnog grada te oblasti. Veina stanovnika bili su tkai i seljaci ije su
kolibe bile rasute po pustopoljini. To su bili bogobojaljivi, vredni ljudi koji su se drali
navika i obiaja svojih predaka.
Na upskom dvoru, iznad prednjih vrata, stajalo je napisano crnim gvozdenim
brojkama A 1764. Kroz ta vrata ulazilo se, pravo sa druma, u prostrani hol koji je delio
kuu na dva dela. Na levoj strani, izmeu trpezarije i kuhinje, neotesane stepenice
vodile su gore, u spavae sobe. Vincent je delio sa svojim bratom Korom sobu koja se
nalazila nad dnevnom sobom. Kada bi se ujutru probudio, video bi sunce kako se raa
nad vitkim tornjem oeve crkve, i neno baca pastelne senke na ribnjak. Pri zalasku
sunca, kada su tonovi bili tamniji nego u zoru, on bi sedeo kraj prozora i posmatrao
boje koje su leale na vodenoj povrini kao teak uljani pokriva, a onda se postepeno
gubile u sumraku.
Vincent je voleo svoje roditelje, roditelji su voleli njega. Sve troje su pokazivali
oajniku reenost da izmeu sebe odre prijateljske, dobre odnose. Vincent je mnogo
jeo, mnogo spavao, etao se ponekad po pustopoljini. Razgovarao je, slikao, i nije
uopte itao. Svi su ukuani bili izvetaeno utivi prema njemu, a i on prema njima.
Bilo je to promiljeno prijateljstvo, pre nego to bi progovorio, svako bi pomislio u
sebi: Moram da pazim! Neu da poremetim ovu harmoniju!"
Harmonija je trajala koliko i Vincentova bolest. On nije mogao da se osea ugodno
u jednoj sobi sa ljudima koji nisu mislili kao i on. Kada je otac jednom primetio: Sada
u da itam Geteovog 'Fausta'. Knjigu je preveo preasni Gen Kejt, te ne moe da bude
nemoralna", Vincentu se uini da e eksplodirati.
On bee doao samo na petnaestodnevni odmor, ali je u stvari voleo Brabant i eleo
da ostane u njemu. Hteo je da slika prosto i mirno iz prirode, i da izraava samo ono
to vidi. Imao je samo jednu elju: da ivi duboko u srcu prirode i da slika seoski ivot.
Kao dobri Otac Mile, hteo je da ivi sa seljacima, da ih razume i slika. Bio je vrsto

ubeen da ima ljudi koji su - mada odvueni u grad i vezani za njega - ipak sauvali
seanje na selo, i koji celog ivota ale za poljima i seljacima.
Oduvek je znao da e se jednog dana vratiti u Brabant i ostati u njemu do smrti. Ali
nije mogao ostati u Ninenu ako njegovi roditelji to nisu eleli.
- Ta se stvar mora jednom raistiti - ree on ocu. - Hajde da se lepo
sporazumemo.
- Da, Vincente, i ja bih to eleo. Vidim da e, na kraju krajeva, od tvog slikanja
ispasti neto, i to mi je milo.
- Dobro, kai mi iskreno - smatra li da moemo da ivimo zajedno? eli li da
ostanem?
- Da.
- Dokle?
- Dokle god ti hoe. Ovo je tvoj dom. Tvoje mesto je pored nas.
- A ako se ne budemo slagali?
- Onda ne smemo da se uzbuujemo zbog toga. Moramo pokuati da ivimo u
miru i da strpljivo podnosimo jedno drugo.
- Ali gde u da naem atelje? Ti tek ne eli da radim u kui?
- Razmiljao sam i o tome. Zato ne bi uzeo onu sobu za ostavu, u bati? Tamo bi
bio miran. Niko ti ne bi dosaivao.
Ostava je bila odmah uz kuhinju,ali izmeu njih nije bilo vrata. To je bila mala odaja,
sa jednim visoko postavljenim prozoriem koje je gledalo na batu. Pod je bio zemljan
i stalno vlaan preko zime.
- Zaloiemo u njoj veliku vatru, Vincente, i osuiemo je. Zatim emo postaviti
drveni pod, tako da e se oseati vrlo ugodno. ta veli na to?
Vincent ode da je pogleda. Sobica je bila skromna, veoma slina seljakim kolibama
na pustopoljini. Mogao bi da je pretvori u pravi poljski atelje.
- Ako je prozor suvie mali - ree Teodorus - imam neto uteenog novca, pa
moemo da ga proirimo.
- Ne, ne, sasvim je dobar ovakav kakav je. Model e biti osvetljen isto onako kao
da sam ga slikao u njegovoj kolibi.
Uneli su u sobu jedno probueno bure i zapalili u njemu veliku vatru. Kada je
potpuno nestalo vlage sa zidova i tavanice, i kada se zemljani pod stvrdnuo, poloili su
na njega daske. Vincent je uneo jedan krevetac, sto, stolicu i svoje nogare. Prikucao je
skice, napisao etkom krupno GOG na okreenom zidu blie kuhinji, i spremio se da
postane holandski Mile.

Najzanimljiviji ljudi u Ninenu bili su tkai. Oni su stanovali u kolibicama od ilovae

i slame, pokrivenim rogozom, koje su obino imale dve sobe. U jednoj, sa malim
prozorom koji je jedva proputao svetlost, ivela je cela porodica. U zidovima su se
nalazila udubljenja za postelje, oko tri stope iznad poda, tu je bio jo i jedan sto,
nekoliko stolica, pe za treset, i grubo otesan orman za zdele i lonce. Pod je bio
neravan, zemljan, a zidovi oblepljeni blatom. U susednoj sobi - koja je bila velika
otprilike kao treina sobe u kojoj se ivelo, a usto dvaput nia od nje zbog strmog krova
- bio je smeten razboj.
Tka koji je radio neprekidno mogao je da satka nedeljno oko pedeset metara
platna. Dok je on tkao, ena je morala da mu namotava konac na kalem. Na tom
komadu platna tka je zaraivao ista etiri i po franka nedeljno. Kada bi odneo platno
trgovcu, ovaj bi mu esto saoptavao da mu za nedelju-dve ne donosi nov komad.
Vincent otkri da su tkai po duhu sasvim razliiti od rudara u Borinahi, bili su mirni, i
nigde se nije mogla uti nijedna buntovna re.Ali, izgledali su raspoloeni otprilike kao
konji upregnuti u koije, ili ovce koje parobrod prevozi u Englesku.
Vincent se brzo sprijateljio s njima Uvideo je da su to prostoduni ljudi, koji trae
samo toliko para da mogu zaraditi za krompir, kafu, i povremeno komad slanine, od
ega su iveli, Nisu marili to ih on slika dok rade, a on nije nikad dolazio bez komadia
slatkia za njihovo dete, ili bez kese duvana za dedu.
Naiao je na jedan razboj od stare, zelenkastomrke hrastovine, sa urezanim
datumom 1730. Pored razboja, ispred malog prozora koji je gledao na travnjak, stajala
je deja stolica. Detence je sedelo u njoj, satima posmatrajui unak koji je leteo tamoamo. Bila je to bedna sobica sa zemljanim podom, ali je Vincent u njoj otkrio neku vrstu
spokojstva i lepote, koje je pokuao da prenese na platno.
Ustajao je rano ujutru i provodio ceo dan u poljima ili u kolibama seljaka i tkaa. Sa
tim ljudima oseao se kao kod svoje kue. Nije uzalud proveo tolike veeri sa rudarima,
kopaima treseta i seljacima, razgovarajui pored vatre. Posmatrao je neprestano
seljaki ivot, od jutra do mraka, i tako se zaneo njim da nije mislio gotovo ni na ta
drugo. Tragao je za onim ce qui ne passe pas dans ce qui passe* "
* (franc.) to je neprolazno u onom to je prolazno.

Ponovo se latio svog omiljenog crtanja likova, ali osim toga, sada je stekao novu
ljubav: boje. Nedozrela polja kukuruza bila su tamnozelena, rumena i zlatnobronzana,
opti utisak pojaavala je do maksimuma kobaltna boja neba. U pozadini su se videle
figure ena, vrlo grubih, vrlo energinih, sa rukama i licima opaljenim od sunca,
obuene su bile u pranjava, gruba, tamnoplava odela, a na kratkoj kosi nosile su crne
kapice.
Kad bi gegajui se iao glavnom ulicom, sa nogarima na leima i mokrim platnima
ispod ruke, zastori na svakoj kui malo bi se razmakli, i on bi prolazio kroz ibu
radoznalih, sablanjenih enskih oiju. Kod kue je otkrio da se stvar" nije raistila",
odnosi su bili negde na sredini, ni dobri ni ravi. Njegova sestra Elizabeta ga je mrzela,
bojala se da e joj njegova nastrana priroda pokvariti izglede na udaju u Ninenu.

Vilemina ga je volela, ali je smatrala da je dosadan. A mnogo je vremena proteklo dok

se nije sprijateljio sa svojim mlaim bratom, Korom.
Vincent je veeravao u jednom uglu, drei tanjir na kolenima, a ne za porodinim
stolom, slike koje je toga dana naslikao poreao bi na stolicu ispred sebe, i ispitivao ih
prodirnim pogledom,cepajui svaku koja bi mu se uinila ravom i bez vrednosti. Ni s
kim u porodici nije razgovarao, a oni su njega retko oslovljavali. Jeo je suv hleb jer nije
hteo da se raznei. Ponekad, kada bi neko za stolom pomenuo nekog pisca koga je on
voleo, okrenuo bi se i progovorio koju re. Ali uglavnom je smatrao da je bolje za sve
njih ako to manje razgovaraju.

Vincent je doao u Ninen i slikao je u poljima ve vie od mesec dana, kada se

najednom u njemu javilo udno oseanje da ga neko posmatra. Znao je da ljudi iz
Ninena pilje u njega, i da ga seljaci, dok se odmaraju uei, posmatraju sa uenjem.
Ali ovo je bilo neto drugo. Imao je oseanje ne samo da ga neko posmatra, ve i da ga
prati. Prvih nekoliko dana pokuavao je da se otrese toga, nestrpljivo, ali se nije mogao
osloboditi utiska da dva oka pilje u njegova lea. Mnogo puta pretraivao je polja
pogledom, ali nikada nije mogao nita da spazi. Jednom, kad se iznenada okrenuo,
uinilo mu se da je video belu ensku suknju kako nestaje iza jednog drveta. Drugi put,
opet, kada je izlazio iz kue jednog tkaa, neka prilika je brzo otrala niz drum. A trei
put, kada je slikao u umi, ostavio je nogare i otiao do ribnjaka da se napije vode. Kad
se vratio, primetio je otiske prstiju na vlanoj boji.
Trebalo mu je gotovo dve nedelje da uhvati tu enu. Toga dana slikao je kopae na
pustopoljini. Nedaleko od njega bila su jedna stara, naputena kola. ena je stajala iza
njih, dok je on slikao. On iznenada podie nogare i platno, i napravi se kao da je poao
kui. ena potra ispred njega. Pratio ju je, a da ona nije nita posumnjala, i video kako
je ula u kuu pored upnog dvora.
-

Majko, ko stanuje u kui levo od nas? - upita on kad su uvee seli za veeru.

Porodica Beheman.

Ko su oni?

Ne znam ba mnogo o njima. To je majka sa pet keri. Otac je navodno

umro pre izvesnog vremena.
-

Kakvi su to ljudi?

Teko je rei, prilino su povueni.

Jesu li katolici?

Ne, protestanti. Otac im je bio svetenik.

Je li koja devojka neudata?

Sve su neudate. Zato pita?

Nita, samo onako. Ko izdrava tu porodicu?

Niko. Izgleda da su bogati.

Verovatno ne zna ime nijedne od devojaka?

Majka ga radoznalo pogleda. - Ne.

Sutradan otiao je na ono isto mesto u polju. eleo je da uhvati plave figure seljaka
u zrelom kukuruzu ili pored uvelog lia bukovog grmlja. Ljudi su nosili gruba
platnena odela koja su sami satkali. Osnova je bila crna, a potka plava, te je odelo
izgledalo prugasto, crno i plavo. Kada bi to izbledelo od vetra i vremena, dobilo bi neki
neodreen, miran ton, koji je divno isticao boju koe.
Sredinom prepodneva osetio je enu iza sebe. Pogledavi ispod oka primetio je
njenu haljinu iza starih kola.
Danas u je uhvatiti", promrmljao je sam sebi, pa makar morao da prekinem rad
usred ove studije".
Sve vie i vie se navikavao da odmah zavri delo, stavljajui na platno munjevitom
brzinom i sa strasnom energijom svoje impresije o prizoru koji se nalazio pred njim.
Najvei utisak ostavilo je na njega to to su skoro sve stare holandske slike slikane
brzo, to su stari majstori zavravali slike takorei jednim potezom etke, i nisu ih se
vie doticali. Slikali su velikom brzinom, da bi sauvali istou svoje prve impresije,
raspoloenje u kome je motiv bio zapoet.
U aru,stvaralake strasti zaboravio je na enu. Kad je sluajno pogledao posle
jednog sata, primetio je da je izala iz ume i da viri iza kola. eleo je da skoi, da je
uhvati i da je upita zato ga prati sve vreme, ali nije mogao da se odvoji od posla. Posle
kratkog vremena, kada se ponovo okrenuo, primetio je, na svoje veliko iznenaenje,
da ona stoji ispred kola i nepomino ga posmatra. To je bilo prvi put to se pokazala.
Grozniavo je nastavio da radi. to je ustrije radio, ena se primicala sve blie. to
je vie strasti prenosio na platno, pogled uperen u njegova lea postajao je sve vreliji.
Malo je okrenuo nogare da bi dobio na svetlosti, i ugledao ju je kako stoji usred polja,
na pola puta izmeu kola i njega.Izgledala je kao hipnotisana, kao mesearka koja ide
u snu. Korak po korak, dolazila je sve blie i blie, zaustavljajui se svaki as,
pokuavajui da stane, ali idui ipak stalno napred, gonjena ka njemu nekom silom
koja je bila jaa od nje. Osetio ju je za svojim leima. Brzo se okrenuo i pogledao je
pravo u oi. Na licu je imala neki uplaen, grozniav izraz, kao da je bila uhvaena u
nekom uzbuenju koje nije mogla da savlada. Nije gledala u Vincenta, ve u njegovu
sliku. ekao je da progovori. Ali ona je utala. Tada se on vrati poslu i uz poslednji
napor energije zavri sliku. ena se nije makla. Oseao je kako mu njena haljina
dodiruje kaput.
Bilo je ve kasno popodne. ena je prestojala u polju mnogo asova.Vincent je bio
iscrpen, ivci su mu od stvaralakog uzbuenja bili napregnuti do krajnjih granica. On
ustade i okrete se prema eni.

Usta joj se behu osuila. Ona ovlai gornju usnu jezikom, a zatim donju usnu
gornjom. Slabe vlage odmah nestade, i usne joj opet postadoe suve. Ruku bee
poloila na grlo, i izgledalo je da teko die. Ona pokua da progovori, ali nije mogla.
- Ja sam Vincent Van Gog, va sused - ree on. - Ali, mislim da vi ti ve znate.
- Znam. - Bio je to apat, tako slab da ga je on jedva uo.
- Koja ste vi od sestara Beheman?
Ona se malo zanjiha i uhvati ga za ruku da bi se odrala na nogama.Ponovo pokua
da ovlai usne suvim jezikom, i nekoliko puta zausti da progovori pre nego to je
uspela.
- Margot.
- A zato ste me pratili, Margot Beheman? Primeujem to ve nekoliko nedelja.
Priguen krik ote joj se s usana. Ona zari nokte u njegovu ruku da se pridri, a onda
se bez svesti srui na zemlju.
Vincent klee, podmetnu joj ruku pod glavu, i skloni joj kosu s ela. Sunce je ba
zalazilo, crveno, nad poljima, a seljaci su se umorno vukli svojim kuama. Vincent i
Margot su bili sami. On je paljivo pogleda. Nije. bila lepa. Moglo joj je biti preko
trideset godina. Usta su joj se odseno zavravala u levom uglu, ali se od desnog jedna
tanka linija nastavljala nadole, gotovo do brade. Pod oima je imala modre kolutove,a
lice joj bee posuto sitnim pegama. Koa samo to nije poela da se bora.
Vincent bee poneo malo vode u uturi. On okvasi Margotino lice jednom krpom
kojom je brisao boje. Njene se oi iznenada otvorie, i on vide da su to dobre oi,
tamnosmee, nene, nekako tajanstvene. On zamoi prste u vodu i pree njima preko
Margotinog lica. Ona zadrhta, naslonjena na njegovu miicu.
- Je li vam bolje, Margot? - upita Vincent.
Ona je leala tako jedan trenutak,gledajui u njegove zelenoplave oi, tako ljubazne,
tako prirodne, tako pune razumevanja. A onda, sa divljim jecajem koji kao da joj se
oteo iz dubine due, obavi mu ruke oko vrata i zari svoje usne u njegovu bradu.

Sutradan su se sastali na ugovorenom mesto, malo dalje od sela. Margot je bila

obuena u lepu belu haljinu od batista, zakopanu do grla, i nosila je letnji eir u ruci.
lako je jo uvek bila nervozna u njegovom prisustvu, izgledalo je da malo bolje vlada
sobom nego dan ranije. Vincent spusti paletu kad je ona naila. Nije imala nimalo one
nene lepote koju je imala Kej, ali je u poreenju sa Kristinom bila vrlo privlana.
Vincent ustade sa stolice, ne znajui ta treba da radi. Obino je gajio predrasude
prema enama koje nose haljine, u njegovoj okolini ene su nosile bluze i suknje.

Takozvane ugledne holandske ene nisu bile naroito privlane za slikanje i gledanje.
Vie je voleo obine sluavke, one su esto liile na ardenove slike.
Margot prie i poljubi ga, jednostavno, s nekim pravom, kao da su ljubavnici ve
dugo vremena, a onda ostade pripijena uz njega, drui nekoliko trenutaka. Vincent
rasprostre za nju svoj kaput na zemlju. Sam sede na stolicu, Margot se prisloni uz
njegovo koleno i pogleda u njega sa takvim izrazom kakav on nikada nije video u oima
jedne ene.
-

Vincente - ree ona, uivajui u tome to izgovara njegovo ime.

Molim, Margot? - Nije znao ta da kae ili da uradi.

Da li si sino ravo mislio o meni?

Ravo mislio? Ne. Zato bih ravo mislio?

Moda e ti biti teko da mi poveruje, Vincente, ali kad sam te jue

poljubila, to mi je bilo prvi put u ivota da sam poljubila jednog mukarca.
-

Ali zato? Zar nisi nikada bila zaljubljena?

Ne.

teta.
Zar nije? - Nekoliko trenutaka je utala. - Ti si voleo druge ene, zar ne?

Jesam.

Mnoge?

Ne. Samo... tri.

A da li su one volele tebe?

Ne, Margot, nisu me volele.

Ali morale su da te vole.

Uvek sam bio nesrean u ljubavi.

Margot se primae blie i spusti mu ruku na koleno. Drugom rukom,igrajui se,

prelazila mu je preko lica dodirujui kukast snaan nos, puna poluotvorena usta, tvrdu
okruglu bradu. A onda nekako udno zadrhta i povue ruku.
Kako si jak - promrmlja ona. - Sve je na tebi snano, ruke, vilice i brada.
Nikada nisam poznavala mukarca kao to si ti.
On joj grubo obuhvati lice obema rukama. Ljubav i uzbuenje koji su se odraavali
na tom licu uinili su ga primamljivim.
-

Voli li me malo? - upita ona bojaljivo.

Da.

Hoe li da me poljubi?

On je poljubi.
Molim te da ne misli ravo o meni, Vincente. Nisam mogla da se uzdrim.
Vidi, zaljubila sam se... u tebe... i nisam mogla to da sakrijem.
-

Zaljubila si se u mene? Stvarno si se zaljubila u mene? Ali zato?

Ona die glavu i poljubi ga u ugao usta. - Eto zato - ree.

Sedeli su mirno. Malo dalje nalazilo se seljako groblje. Godinama su seljaci bili
polagani na veni poinak u ona ista polja koja su za ivota obraivali. Vincent je
pokuao da iskae u svojim slikama kako je jednostavna stvar smrt - isto tako
jednostavna kao opadanje jesenjeg lia - samo malo iskopane zemlje i drvena krstaa.
Polja koja su okruivala groblje, tamo gde se trava iz crkvenog dvorita zavrava iza
malog zida,dodirivala su se u daljini sa nebom, kao more s horizontom.
-

Zna li neto o meni, Vincente? - upita ona tiho.

Vrlo malo.

Da li su ti... da li ti je neko rekao... koliko imam godina?

-Ne.
E pa, trideset i devet mi je godina. Kroz nekoliko meseci imau etrdeset.
Poslednjih pet godina govorila sam sama sebi da u se ubiti ako se ne budem
zaljubila pre nego to napunim etrdesetu.
-

Ali, Margot, pa tako je lako zaljubiti se.

Ah, misli?

Da. Teko je samo postii da ti ljubav bude uzvraena.

Ne. Vrlo je teko voleti u Ninenu. Preko dvadeset godina oajniki sam
elela da zavolim nekoga. A nikada nisam mogla.
-

Nikada?

Ona skrenu pogled ustranu. - Jedanput... kad sam bila mlada devojka... volela sam
jednog mladia!
-

Pa?

Bio je katolik. One su ga oterale.

One?

Moja majka i sestre.

Ona se podie na kolena, u dubokom blatu polja, prljajui svoju lepu belu haljinu.
Nalakti se na njegove butine i pokri lice rukama. Njegova kolena su je lako doticala.
-

ivot jedne ene je prazan ako ga ne ispunjava ljubav, Vincente.

Znam.

Svakog jutra, kad bih se probudila, rekla bih sama sebi: Danas u sigurno
nai nekoga koga u zavoleti!I druge ene vole, pa zato ne bih i ja?" A onda bi dola
no, i ja bih opet bila sama i nesrena. Beskonaan niz praznih dana, Vincente.
Nisam imala ta da radim kod kue imamo poslugu - i svaki as bio je ispunjen
enjom za ljubavlju. Svake noi rekla bih sama sebi: Mogla si slobodno i da umre
danas, s obzirom na to koliko si ivela". Teila sam se milju da e jednog
dana,nekako, naii ovek koga u voleti. Moji roendani su prolazili, trideset sedmi,
osmi i deveti. Nisam mogla da doekam etrdeseti bez ljubavi.A onda si doao ti,
Vincente. Najzad sam i ja zavolela!
Krik je zvuao trijumfalno, kao da je odnela neku veliku pobedu. Ona die glavu,
podnosei usne na poljubac. On joj zagladi meku kosu s uiju.Obgrlivi ga oko vrata,
Margot ga je strasno ljubila. Sedei tako na svojoj stolici, sa paletom pored sebe i
seljakim grobljem na vidiku, drei vrsto uza se enu koja je kleala, zanesen njenom
razbuktalom strasti, Vincent prvi put u svom ivotu oseti slatki, lekoviti balzam enske
ljubavi. I on zadrhta, jer je znao da se nalazi na svetom tlu.
Margot je sedela na zemlji ispred njega, naslonivi mu glavu na kolena.Obrazi joj se
behu zarumeneli, a oi su joj blistale, disala je duboko i teko. Ozarena ljubavlju,
izgledala je kao da joj je trideset godina. Vincent, koji nije mogao nita da oseti, prelazio
je prstima preko meke koe njenog lica, ona mu iznenada zgrabi ruku, poljubi je, i
prisloni njegov dlan uz svoj zaareni obraz. Posle nekog vremena ona progovori.
Znam da me ne voli - ree mirno. - To bi znailo traiti suvie. Ja sam
samo molila Boga da mi dozvoli da ja zavolim. Nisam nikada ni sanjala o tome da i
mene neko voli. Vano je voleti, zar ne, Vincente, a ne biti voljen?
Vincent se seti Ursule i Kej. - Da - odgovori on.
Ona pritisnu glavu na njegovo koleno, gledajui u plavo nebo. I dozvolie mi da
idem s tobom? Ako ne bude hteo da razgovara, ja u mirno sedeti pored tebe i neu
rei ni rei. Samo mi dozvoli da budem pored tebe, obeavam da ti neu smetati niti se
meati u tvoj posao.
Naravno da moe doi. Ali reci mi, Margot, kad nije bilo mukaraca u
Ninenu, zato nisi otila odavde? Bar u neku posetu? Zar nisi imala novaca?
-

Oh, imala sam mnogo novaca. Moj ded mi je ostavio lep prihod.

Pa zato onda nisi otila u Amsterdam ili Hag? Srela bi zanimljive ljude.

Nisu me pustili.

Nijedna od tvojih sestara nije udata, zar ne?

Ne, dragi. Sve smo neudate.

On oseti otar bol u grudima. To je bilo prvi put da ga je jedna ena nazvala
dragim". Znao je kako je to strano voleti, a ne biti voljen, ali nikada nije ni sanjao
kako je to prijatno kad te jedna dobra ena voli svim svojim biem. Margotinu ljubav

smatrao je kao neki udan dogaaj u kome on nije sudelovao. Ali ta jedna obina re
koju je Margot izgovorila tako spokojno i neno promenila je potpuno njegovo
duevno stanje. On privue Margot k sebi, i zadra njeno uzdrhtalo telo uza se.
-

Vincente, Vincente - promrmlja ona. - Toliko te volim.

Kako udno zvui kada mi tako kae da me voli.

Ne mari sada to sam sve ove godine provela bez ljubavi. Vredelo je ekati
na tebe, jedini moj. U svojim snovima o ljubavi nikada nisam ni sanjala da u oseati
prema nekome ovo to oseam prema tebi.
-

I ja tebe volim, Margot - ree Vincent.

Ona se malo odmae od njega. - Ne mora to da govori, Vincente. Moda e posle

izvesnog vremena poeti da me voli malo. Za sada te jedino molim da mi dozvoli da
ja tebe volim.
Ona se neno izvue iz zagrljaja, skloni ustranu njegov kaput i sede. - Nastavi da
radi, dragi - ree mu. - Ne smem da. te zadravam. A volim da posmatram kad slika.

Skoro svakog dana Margot ga je pratila kad je iao da slika. esto je peaio dobrih
deset kilometara da bi stigao ba na ono mesto na pustopoljini koje je eleo da slika.
Oboje bi bili iscrpeni od vruine. Ali Margot se nikada nije alila. Ta ena je
preivljavala jednu iznenadnu metamorfozu. Njena kosa, koja je bila pepeljasta,
postala je sada plava. Usne su joj bile tanke i ispucale, sada su joj usta bila puna i
crvena. Koa joj je ranije bila suva i tek to se nije naborala, sada je postala meka, glatka
i topla. Oi kao da joj behu porasle, grudi nabrekle, glas joj bee dobio neki nov prizvuk,
a korak postao krepak i ivahan. Ljubav je otvorila neke udne izvore u njoj samoj, i
ona se neprestano kupala u tom eliksiru ljubavi.Donosila je razna jela da ga iznenadi i
obraduje, poruila iz Pariza neke reprodukcije o kojima je on govorio s oduevljenjem,
i nikad se nije meala u njegov rad. Dok je slikao, sedela je potpuno mirno kraj njega
uronivi u istu onu neobuzdanu strast koju je on unosio u svoje platna.
Margot nije nita znala o slikarstvu, ali je imala brzu i oseajnu inteligenciju, znala
je da kae pravu stvar u pravom trenutku.Vincent je uvideo da ona razume slikarstvo
iako ne zna nita o njemu. Davala je ustisak kremonske violine koju su pokvarili ravi
majstori.
Da sam je sreo deset godina ranije!" govorio je on sam sebi.
Jednog dana, kad se spremao da pone novo platno, ona mu ree: - Otkud zna da
e to mesto koje si izabrao ispasti dobro na platnu?
Vincent razmisli jedan trenutak, a onda odgovori: - Ako hou da budem aktivan, ne
smem se plaiti poraza. Kad vidim prazno platno koje gleda u mene nekako glupo,
prosto moram da tresnem neto na njega.

slika.

Bogami, zaista tresne! Nikada nisam videla da neto raste bre od tvojih

Pa, moram tako da radim. Prosto me paralie prazno platno koje mi

govori:
Nita ne zna!"
-

ini ti se kao neko izazivanje?

Tano. Prazno platno gleda u mene kao idiot, ali ja znam da se ono plai
stranog slikara koji ima smelosti, koji je jednom zasvagda razbio aroliju rei: Ne
moe!" I sam ivot izgleda ti kao beskonaan, prazan, obeshrabrujui, beznadeno
ist komad hartije na kome nita ne pie,Margot, isto kao i na tom praznom platnu.
Da, tako je.
Ali ovek koji ima vere i energije ne boji se te praznine, on koraa,dela,
gradi, stvara, i na kraju platno vie nije belo, nego je pokriveno bogatim slikama
ivota.
Vincent je bio srean to ga Margot voli. Ona ga nikada nije posmatrala kritikim
pogledom. Sve to je on radio smatrala je ispravnim. Nije mu govorila da je njegovo
ponaanje neotesano, glas hrapav, a crte lica grube. Nikada ga nije osuivala zbog toga
to ne zarauje novaca, niti mu je predlagala da radi ma ta drugo osim slikanja. Kad
su se u tihom sumraku vraali kui, on joj je, obgrlivi je oko struka, nenim glasom
priao o svemu to je uradio, zato vie voli da slika rouwboerke (seljake u alosti)
nego predsednika optine, i zato smatra da je seljanica u svojoj pranjavoj
iskrpljenoj plavoj suknji i bluzi lepa od svake gospoe. Ona nije nita pitala, i sve je
prihvatala. Vincent je bio takav kakav je, i ona ga je volela.
Vincent nije mogao da se navikne na svoj novi poloaj. Svakoga dana oekivao je da
se ta veza prekine, da Margot postane neljubazna i gruba, i da mu prebaci njegove
neuspehe. Ali njena ljubav je rasla sa dozrevanjem leta, pruila mu je svu onu
naklonost i oboavanje koje oveku moe da podari samo jedna zrela ena.
Nezadovoljan time to ga ni za ta ne prekoreva, pokuavao je da je natera da ga osudi
prikazujui svoje neuspehe u to crnjim bojama. Ali za nju to nisu bili neuspesi, nego
jednostavno objanjenja zato je uinio ono to je morao da uini.
Priao joj je o svom fijasku u Amsterdamu i Borinahi. - To je sigurno bio neuspeh ree on. - Sve to sam tamo radio bilo je pogreno, zar ne?
Margot se blago osmehnu na njega. - Kralj ne moe da uradi nita pogreno.
On je poljubi.
Jednom mu je, opet, rekla: - Moja majka kae da si ti pokvaren ovek. ula je da si
iveo sa razuzdanim enama u Hagu.Rekla sam im da je to samo zlobno ogovaranje.
Vincent joj ispria priu o Kristini. Margot ga je sluala, dok joj se u oima ogledala
neka tuna seta, kao u doba pre nego to je njom zavladala ljubav.
Zna, Vincente, ima u tebi neeg to podsea na Hrista. Sigurna sam da bi
i moj otac to mislio.

I to je sve to ima da mi kae poto sam ti ispriao da sam dve godine

iveo sa obinom prostitutkom?
Ona nije bila prostitutka, ona je bila tvoja ena. To to nisi uspeo da je
spase nije tvoja greka, kao to nije tvoja greka ni to nisi spasao rudare u
Borinahi. Jedan ovek moe vrlo malo da uini protiv celog civilizovanog drutva.
Istina je, Kristina je bila moja ena. Kada sam bio mlai, govorio sam svom
bratu Teu: Ako ne budem mogao da naem dobru enu, uzeu ravu. Bolje i rava
nego nikakva".
Zavlada neka usiljena tiina, jo nikada razgovor nisu poveli o braku.
Jedno mi je samo ao u vezi s Kristinom - ree Margot. - elela biih da su
te dve godine tvoje ljubavi pripadale meni.
On prestade s pokuajima da ugui njenu ljubav, i prihvati je. - Kada sam bio mlai,
Margot, - ree joj - smatrao sam da stvari u ivotu zavise od sluajnosti, od malih
dogaaja ili bezrazlonih nesporazuma. Ali to sam postajao stariji, uviao sam da
postoje dublji uzroci. Mnogim ljudima je sueno da dugo vremena trae svetlost.
-

Kao to sam ja morala da traim tebe!

Stigli su do niskih vrata jedne tkake kue. Vincent joj neno stee ruku. Ona se
osmehnu na njega, sa tako umilnim predavanjem da se on zapita zato li mu je sudbina
odredila da tako dugo eka na ljubav. Uoe u slamom pokrivenu kuu. Leto bee
prelo u jesen, i dani su kraali. Jedna svetiljka visila je nad razbojem. Tkali su komad
crvene tkanine. Tka i njegova ena nametali su konac, bile su to dve tamne,
pogrbljene figure koje su se prema svetlosti isticale na obojenoj tkanini, i bacale senke
na letve razboja. Margot i Vincent izmenjae osmeh pun razumevanja, on ju je nauio
kako da nae lepotu u runim stvarima.
Poetkom novembra, kad je sve lie palo s drvea za nekoliko dana, ceo Ninen je
govorio o Vincenta i Margot. U selu su voleli Margot, a Vincenta su se bojali i nisu mu
verovali.Margotina majka i etiri sestre pokuale su da raskinu njihovu vezu, ali ih je
Margot uveravala da je to samo prijateljstvo, a kakvog zla ima u tome to se zajedno
etaju po poljima? Behemanove su znale da je Vincent po prirodi lutalica, i svakog dana
nadale su se potajno da e on otii.Nisu se ba mnogo brinule za sve to. Ali selo se
brinulo, svi su govorili da nikakvo dobro ne moe da doe od tog udnog Van Goga, i
da e se Behemanove pokajati ako ne odbiju svoju ker od njega.
Vincent nikada nije mogao da razume zato ga ljudi iz grada toliko mrze. Ni u ta se
nije meao, nikoga nije uvredio. On nije shvatao kako udan prizor predstavlja u tom
malom mestu, gde se ivot ve stotinama godina nije promenio, ni u jednoj rei ili
obiaju. Tek kada je video da ga smatraju lenjivcem, izgubio je i poslednju nadu da e
ga oni zavoleti. Din van den Bek, jedan trgovi, viknu ga kada je jednom prolazio
pored njegove radnje, i izazva ga u ime celog sela.
-

Dola je jesen, svreno je s lepim vremenom, a? - upita ga on.

Da.

Moemo li se nadati da ete uskoro poeti da radite, a?

Vincent namesti malo zgodnije nogare na leima. - Da, ba sam poao na

pustopoljinu.
-

Ne, mislim na pravi rad - ree Din. - Na ono to radite preko cele godine.

Slikanje je moj posao - ree mirno Vincent.

Mislio sam na posao koji se plaa, na slubu.

Moj posao je da idem u polja, kao ovo sada, Menher van den Bek, kao to
je trgovina va posao.
-

Da, ali ja prodajem robu! Prodajete li vi to to slikate?

Svaki ivi stvor sa kojim je razgovarao u selu postavio mu je to pitanje. Bilo mu je

ve stvarno dosta.
-

Ponekad prodajem. Moj brat je trgovac, i on kupuje moje slike.

Trebalo bi da radite, Vincente. Nije dobro za vas to tako lenstvujete.

ovek ostari, i nae se bez igde iega.
Lenstvuje,? Pa ja radim dvaput due nego to vi drite tu radnju
otvorenom.
To vi nazivate radom? Sedeti i farbati? To je samo deja zabava. Drati
radnju, orati u polju - to je rad za pravog oveka. Isuvie ste stari da biste mogli
tako da traite vreme.
Vincent je znao da Din van den Bek izraava samo miljenje celog sela, i da se po
provinciskom shvatanju rei umetnik" i radnik" uzajamno iskljuuju. On prestade da
se brine o onome to drugi misle, prolazei ulicama, pravio se kao da ih ne primeuje.
Kada je njihovo nepoverenje prema njemu dostiglo vrhunac, desi se jedan sluaj koji
mu povrati njihovo prijateljstvo.
Ana Kornelija je slomila nogu kad je izlazila iz voza u Helmondu. Smesta su je
preneli kui. Iako lekar nije nita govorio porodici, strahovao je za njen ivot. Vincent
bez razmiljanja napusti svoj posao. Njegovo iskustvo u Borinahi napravilo je od njega
iskusnog bolniara. Lekar ga je posmatrao pola sata, a onda ree: - Vi ste bolji od svake
ene, vaa majka e biti u odlinim rukama.
Ljudi iz Ninena, koji su umeli u tekim trenucima da budu isto tako ljubazni kao to
su mogli da budu okrutni kada su se dosaivali, poee da dolaze u upski dvor sa
slatkiima, knjigama i utenim reima. U udu su buljili u Vincenta, on je presvlaio
postelju ne pokreui majku, kupao je i hranio, brinuo se o gipsu na nozi. Posle dve
nedelje celo selo promeni miljenje o njemu. Kad su dolazili u posetu, razgovarao je s
njima njihovim sopstvenim jezikom, raspravljali su o tome kako se najbolje mogu
izbei rane od leanja u postelji, kakvu hranu treba da uzima bolesnik, kakva treba da
je temperatura sobe. Razgovarajui s njim o tome i razumevajui ga, oni dooe do
uverenja da je on ipak ljudsko bie. Kad je njegova majka poela da se osea malo bolje,
te je on mogao malo i da slika, seljaci su mu se obraali s osmehom i zvali ga po imenu.

Nije vie oseao kako se zavese malo podiu, jedna za drugom, dok on prolazi kroz
grad.
Margot je sve vreme bila pored njega. Nju jedinu nije zaudila njegova plemenitost.
Jednog dana, dok su apuui razgovarali u bolesnikoj sobi, Vincent sluajno primeti:
- Klju mnogih stvari lei u potpunom poznavanju ljudskog tela, ali da bi se to nauilo
potrebno je mnogo novaca. Ima jedna divna knjiga Anatomija za umetnike", od Dona
Marala, ali je vrlo skupa.
-

Zar nema novaca da je kupi?

Ne, i neu imati dokle god neto ne prodam.

Vincente, bila bih vrlo srena kada bi mi dozvolio da ti pozajmim novaca.

Ti zna da ja imam redovne prihode, a nikada ne mogu da ih potroim.
-

To je lepo od tebe, Margot, ali ne bih mogao da dozvolim.

Nije navaljivala, ali posle dve-tri nedelje pruila mu je jedan paket iz Haga.
-

ta je to? - upita on.

Otvori, pa e videti.

Na omotu je bilo prikaeno malo pisamce. U paketu se nalazila Maralova knjiga, u

pisamcetu je bilo napisano:
ZA NAJSRENIJI OD SVIH ROENDANA".
-

Ali danas mi nije roendan! - uzviknu on.

Ne, - nasmeja se Margot - ali meni jeste! Moj etrdeseti roendan,

Vincente. Dao si mi najlepi poklon u ivota. Budi dobar i primi to, dragi. Danas sam
tako srena, a elela bih da i ti bude.
Bili su u njegovom ateljeu u bati. U blizini nije bilo nikoga, samo je Vilemina sedela
kraj majke u kui. Popodne se bliilo kraju, a sunce je na zalasku bacalo malu svetlu
mrlju na beli zid. Vincent je neno prelistavao knjigu, to je bilo prvi put da je neko,
osim Tea, tako srean to moe da mu pomogne. On baci knjigu na postelju i zagrli
Margot. Oi su joj bile zamagljene od ljubavi prema njemu. Poslednjih nekoliko meseci
vrlo su malo imali prilike za maenje u poljima, bojali su se da ih neko ne vidi. Margot
se uvek predavala njegovom milovanju potpuno, svim svojim srcem. Prolo je bilo ve
pet meseci otkako je Vincent napustio Kristinu, bojao se da ne ode suvie daleko. Nije
eleo da uini nita to bi uvredilo Margot ili njenu ljubav prema njemu.
On se duboko zagleda u njene blage mrke oi dok ju je ljubio. Margot se osmehnu
na njega, a onda zatvori oi i prui mu svoje usne. Sedeli su vrsto zagrljeni, pripijeni
jedno uz drugo. Postelja je bila udaljena od njih samo jedan korak. Zajedno sedoe na
nju. U tom zagrljaju oboje zaboravie na sve one godine bez ljubavi, kada su njihovi
ivoti bili tako prazni.
Sunce je zalazilo, svetli kvadrat na zidu se ugasio. Sobica se kupala u mekom
sumraku. Margot prie prstima preko Vincentovog lica, dok su joj udni zvui izlazili

iz grla, govorei o ljubavi. Vincent oseti kako pada u bezdan iz koga postoji samo jedan
izlaz. On se otre iz Margotinog zagrljaja i skoi na noge. Prie svojim nogarima i
zguva komad hartije na kome je radio. Nije se uo nikakav drugi zvuk osim kretanja
neke svrake na akaciji, i zvonjenja zvonaca na kravama koje su se vraale kui. Posle
jednog trenutke Margot progovori, mirno i iskreno.
-

Moe to da uradi, ako eli, dragi.

Zato? - upita on, ne osvrui se.

Zato to te volim.

Ne bi bilo poteno.

Rekla-sam ti ve, Vincente, kralj ne moe da pogrei!

On klee kraj nje. Glava joj je leala na jastuku. On opet primeti onu liniju koja se s
desne strane njenih usta sputala prema bradi, i poljubi je. Poljubi i njen uzani nos,
zatim iroke nozdrve, i pree usnama preko koe na njenom licu, koje se bee
podmladilo za deset godina. Dok je tako leala u sumraku, podatljiva, obgrlivi ga
rukama oko vrata, opet je liila na onu lepu devojku kakva je morala biti kad je imala
dvadeset godina.
-

I ja tebe volim - ree on. - Nisam to ranije znao, ali sada znam.

Lepo je od tebe to to kae, dragi. - Glas joj je zvuao blago i sanjalaki. Znam da me malo voli. A ja tebe volim svim svojim srcem. I to mi je dovoljno.
Nije je voleo kao to je voleo Ursulu i Kej. Nije je voleo ak ni kao Kristinu. Ali je
gajio neko vrlo neno oseanje prema toj eni to je tako mirno leala u njegovom
zagrljaju. Znao je da ljubav sadri u sebi gotovo svaku vrstu ljudskih odnosa. Neto ga
zabole u srcu kad pomisli kako malo osea za jedinu enu na svetu koja ga je tako
nesebino volela, i seti se agonije koju je preivljavao kad mu Ursula i Kej nisu uzvratile
ljubav. Potovao je Margotinu duboku ljubav, ali ju je ipak na neki neobjanjiv nain
smatrao malo neukusnom. Kleei na drvenom podu u tamnoj sobici, obuhvativi
rukama glavu ene koja ga je volela kao to je on voleo Ursulu i Kej, najzad je shvatio
zato su one dve pobegle od njega.
Margot, - ree on - moj ivot je bedan, ali u ja biti srean ako bude htela
da ode odavde sa mnom.
-

Hou da ga podelim s tobom, dragi.

Moemo da ostanemo ovde, u Ninenu. Ili bi moda vie volela da ode

odavde posle venanja?
Ona neno protrlja glavu o njegovu miicu. - Kako je ono kazala Rut? Kuda ti bude
iao, ii u i ja".

Nimalo nisu bili spremni na buru koja se podigla sutradan, kad su svojim
porodicama objavili novost. Kod porodice Van Gog jedini problem bio je novac. Kako
je mogao da se oeni kad ga Teo izdrava?
Prvo mora poeti da zarauje novac, mora urediti svoj ivot, a onda
moe da se oeni - ree mu otac.
-Ako uredim ivot na taj nain to u se boriti sa golom stvarnou svoje umetnosti,
- odgovori Vincent - zaraivanje novca doi e samo po sebi.
-

Onda e i enidba doi sama po sebi. Ali sada ne!

Taj nemir u upskom dvoru bio je ala u poreenju s onim to se dogaalo u

susednoj kui, kod ena.Dok je svih pet sestara bilo neudato, Behemanove su mogle
smelo da se suprodstave svetu. Margotina udaja bila bi pred celim selom ivi dokaz
poraza ostalih devojaka.Gospoa Beheman je smatrala da je vanije da sauva svoje
etiri keri od daljih patnji nego da jedna od njih bude srena.
Margot ga toga dana nije otpratila do tkaa. Predvee je dola u atelje. Oi su joj bile
uplakane i naduvene, vie nego ikada videlo se da ima etrdeset godina. Pripi se uz
njega jedan trenutak, zagrlivi ga oajniki.
Celog dana su te strano vreali - ree ona. - Nikada nisam sanjala da
jedan ovek moe da uini toliko ravih stvari a da ipak bude iv.
-

Trebalo je to da oekuje.

-I oekivala sam. Ali nisam imala pojma da e te napadati tako podlo.

On je obgrli oko struka i neno je poljubi. - Prepusti ih samo meni ree joj. - Doi
u k vama veeras posle veere, moda u uspeti da ih ubedim da nisam tako straan.
im je stupio u kuu Behemanovih,znao je da se nalazi na udnom, tuem zemljitu.
Tih est ena stvaralo je neku zlokobnu atmosferu, atmosferu koja nikada nije bila
naruena mukim glasom ili korakom.
Uvedoe ga u slaon, koji je bio hladan i memljiv. U njega mesecima niko nije kroio.
Vincent je znao kako se zovu etiri sestre, ali se nikada nije potrudio da vee imena s
licima. Sve su izgledale kao Margotine karikature. Najstarija sestra, koja je vodila
domainstvo, preuzela je na sebe da rukovodi istragom.
Margot nam je rekla da elite da se oenite njom. Smemo li pitati ta je
bilo s vaom enom u Hagu?
Vincent im objasni sve o Kristini. Atmosfera u salonu rashladi se za nekoliko
stepeni.
-

Koliko imate godina, Menher Van Gog?

Trideset ijednu.

Je li vam Margot rekla da je ona...

Znam koliko joj je godina.

Smemo li znati koliko zaraujete?

Imam sto pedeset franaka meseno.

Kakve je vrste taj prihod?

Novac mi alje moj brat.

Hoete li time da kaete da vas brat izdrava?

Ne. On mi alje mesenu plato. Zauzvrat dobija sve to ja naslikam.

Koliko vaih slika moe on da proda?

Ne bih mogao da vam kaem.

E pa, ja mogu. Va otac mi je rekao da on nije do sada prodao jo nijednu

vau sliku.
Prodae ih kasnije. One e mu doneti mnogo vie novaca nego to bi mu
sada donele.
To je veliko pitanje, da ne kaem neto gore. Bolje bi bilo da razgovaramo
o injenicama.
Vincent je posmatrao grubo, runo lice najstarije sestre. Od nje se nije mogao
nadati nikakvim simpatijama.
Ako nita ne zaraujete, - nastavi ona - smem li vas upitati kako mislite da
izdravate svoju enu?
Moj brat je pristao da baca na mene sto pedeset franaka meseno, to je
njegova stvar, a ne vaa. Za mene je to i dalje plata. Ja naporno radim da bih zaradio
taj novac. Margot i ja bismo mogli da ivimo od te plate, ako budemo paljivo troili.
Ali neemo morati da pazimo! - povika Margot. - Ja imam dovoljno da se
sama izdravam.
-

uti Margot! - zapovedi joj najstarija sestra.

Seti se, Margot, - ree majka - da ja imam pravo da ti oduzmem taj prihod
ako neim osramoti porodino ime.
Vincent se osmehnu. - Zar bi to bilo sramota kad bi se udala za mene? - upita on.
Vrlo malo znamo o vama, Menher Van Gog, a ono malo to znamo prilino
je nezgodno. Koliko dugo se bavite slikanjem?
-

Tri godine.

A jo niste uspeli. Koliko e vam vremena biti potrebno da postignete,

uspeh?
-

Ne znam.

ta ste bili pre nego to ste poeli da slikate?

Trgovac umetnikim stvarima, uitelj, knjiar, bogoslov i propovednik.

I svuda ste pretrpeli neuspeh?

Napustio sam ta zanimanja.

Zato?

Nisam bio za to.

Koliko e vam vremea biti potrebno da napustite slikanje?

On to nee uiniti nikada! - uzviknu Margot.

ini mi se, Menher Van Gog, - ree starija sestra - da ste prilino uobraeni
kad elite da se oenite sa Margot. Vi ste beznadeno declasse,nemate ni franka u
depu, niti imate kakvog naina da ga zaradite, niste u stanju da se zadrite na bilo
kakvom poslu, i potucate se po svetu kao besposliar i propalica. Kako bismo smele
da dozvolimo svojoj sestri da se uda za vas?
Vincent izvadi svoju lulu, a zatim je ponovo vrati u dep. - Margot me voli i ja volim
nju. Mogu da je usreim. iveli bismo ovde godinu-dve, a onda bismo otili. Ona nikada
nee doiveti od mene nita drugo osim nenosti i ljubavi.
Napustiete je! - povika jedna od sestara kretavim glasom. - Vi ete je se
zasititi i napustiete je kao onu u Hagu!
-

Hoete da se oenite njom samo zbog njenog novca! - uzviknu druga.

Ali neete ga dobiti - izjavi trea. - Majka e vratiti njene doznake banci.

Margoti se oi napunie suzama. Vincent ustade. Uvideo je da nema smisla gubiti

vreme s tim aspidama. Trebalo bi prosto da se vena sa Margot u Ajndhovenu, i da
smesta otputuju u Pariz. A on jo nije eleo da ode iz Brabanta, njegov posao nije bio
zavren. On se zgrozi na pomisao da ostavi Margot u toj kui jalovih ena.
Sledei dani bili su za Margot puni patnje.Pao je prvi sneg, i Vincent je bio primoran
da radi u ateljeu. Behemanove nisu dozvoljavale Margoti da ga poseuje. Od trenutka
kad bi ujutru ustala iz postelje, pa sve dok joj ne bi bilo dozvoljeno da legne, bila je
prinuena da slua optube protiv Vincenta. ivela je sa svojom porodicom etrdeset
godina,Vincenta je poznavala samo nekoliko meseci. Mrzela je svoje sestre jer je znala
da su joj upropastile ivot, ali je mrnja jedan od najnejasnijih oblika ljubavi i ponekad
razvija jako oseanje dunosti.
Ne razumem zato nee da ode sa mnom, - ree joj Vincent - ili bar da se
ovde venamo bez njihovog odobrenja.
-

Ne bi mi dozvolile.

Ko? Majka?

Sestre. Majka se obino dri povueno i samo odobrava.

A je li vano ta kau tvoje sestre?

Sea li se kad sam ti priala o tome kako se u mladosti zamalo nisam

zaljubila u jednog mladia?
Seam se.
One su prekinule tu stvar. Moje sestre. Ne znam zato. Celog ivota
spreavale su me u svemu to sam htela da uradim. Kada bih odluila da odem u
posetu nekim roacima u gradu, ne bi me putale. Kad bih htela da itam, ne bi mi
dozvoljavale da nabavim bolje knjige. Svaki put kad bih pozvala u kuu nekog
mukarca, rastrgle bi ga u komade kad bi otiao, tako da ga ja vie nikada ne bih
pogledala. elela sam da uinim neto sa svojim ivotom,da postanem bolniarka,
ili da studiram muziku. Ali ne, morala sam da mislim onako kako one misle, da
ivim onako kako one ele.
-

A sada?

A sada mi ne dozvoljavaju da se udam za tebe.

Mnogo ivotne snage koju bee stekla u poslednje vreme nestalo je iz njenog glasa
i ponaanja. Usne su joj postale suve, a male pege ispod oiju opet su se pojavile.
Ne brini se za njih, Margot. Mi emo se venati, i to e biti kraj. Brat mi je
esto predlagao da doem u Pariz. Tamo bismo mogli da ivimo.
Margot nita ne odgovori. Sedela je na ivici postelje i gledala u drveni pod,
oputanih ramena. On sede pored nje i uhvati je za ruku.
-

Boji li se da se uda za mene bez njihovog odobrenja?

Ne. - U njenom glasu nije bilo ni jaine ni ubeenja. - Ubiu se,Vincente,

ako me odvoje od tebe. To ne bih mogla da podnesem. Ubiu se, i svreno.
svih.

One ne bi morale znati. Prvo bismo se venali, pa im tek onda kazali.

Ne mogu da im se protivim. Ima ih suvie mnogo. Ne mogu se boriti protiv

E pa, nemoj ni da se bori. Prosto se udaj za mene, to e biti kraj.

To ne bi bio kraj. To bi bio poetak. Ti ne zna moje sestre.

I ne elim da ih znam! Ali veeras u uiniti kod njih jo jedan pokuaj.

Znao je da je sve uzaludno im je stupio u salon. Zaboravio je ledenu atmosferu tog

mesta.
Sve smo to ve uli, Menher Van Gog, - ree sestra, - i to nas ne ubeuje,
niti ostavlja na nas neki utisak.O toj stvari smo ve donele svoj sud. Mi elimo da
vidimo Margot srenu, ali neemo da upropasti svoj ivot. Reile smo da, ako kroz
dve godine jo uvek bude elela da se uda za vas, povuemo svoje prigovore.
-

Dve godine! - ree Vincent.

Neu biti ovde kroz dve godine - ree mirno Margot.

Gde e biti?
Biu mrtva. Ubiu se ako mi ne dozvolite da se udam za njega.

Usred poplave uzvika Kako se usuuje da govori tako neto!" i Vidite li kakav
uticaj ima on na nju!" Vincent pobee. Tu vie nije imalo ta da se radi.
Godine nesreenog ivota ostavile su traga na Margot. Nervi joj nisu bili jaki, niti
joj je zdravlje bilo ba najbolje.Pod udruenim napadom pet odlunih ena, njen duh
je svakim danom sve vie slabio. Jedna dvadesetogodinja devojka bi moda izala iz
takve borbe nepovreena, ali su u Margot bili ubijeni svaki otpor i odlunost. Lice joj
se naboralo,oi su joj opet bile pune sete, a koa joj je ogrubela i dobila nezdravu boju.
Linija s desne strane njenih usana produbila se.
Zajedno s njenom lepotom iezlo je i ono to je Vincent oseao prema njoj.U stvari,
on je nije nikad ni voleo, niti eleo da se njom oeni, a sada je to eleo manje nego
ikada. Stideo se svoje neosetljivosti, i zato su njegova milovanja postajala sve vatrenija.
Nije znao da li ona nasluuje kakva su njegova prava oseanja.
Voli li njih vie nego mene, Margot? - upita je on jednog dana kada je
uspela da na nekoliko trenutaka dotri u njegov atelje.
Ona ga pogleda zaueno i prekorao. - Oh, Vincente!
-

Pa zato onda hoe da me napusti?

Ona se sklupa u njegovom zagrljaju kao umorno dete.

Glas joj je zvuao tiho i nekako izgubljeno. - Kad bih znala da me voli onoliko koliko
ja volim tebe, ustala bih protiv celog sveta. Ali to tebi znai tako malo... a njima tako
mnogo.
-

Margot, vara se. Ja te volim.

Ona mu neno stavi prst na usta. - Ne, dragi, ti bi eleo da me voli... ali me ne voli.
Ne mora se zbog toga jediti. Ja hou da budem ona koja vie voli.
-

Zato ne raskrsti s njima i ne postane svoj gospodar?

To je lako rei. Ti si jak, ti moe da se bori protiv svakoga. Ali ja imam

etrdeset godina... Roena sam u Ninenu... Nisam nikada ila dalje od Ajndhovena.
Zar ne shvata, dragi, da ja nikada u ivotu nisam raskrstila ni sa im i ni sa kim.
-

Da. Shvatam.

Da je to neto to ti eli, Vincente, borila bih se za tebe svom svojom

snagom. Ali ovo je samo neto to ja eim. A, na kraju krajeva, sve je dolo tako
kasno... moj ivot je proao...
Glas joj se pretvori u apat. On joj podie glavu palcem i kaiprstom. Oi su joj bile
pune suza.
Draga moja devojko, - ree on - mila moja Margot. Mogli bismo da
proivimo ceo ivot zajedno. Potrebno je da kae samo jednu re. Spakuj svoje

stvari noas, kada cela tvoja porodica zaspi. Moe da mi ih doda kroz prozor. Otii
emo do Ajndhovena i uhvatiemo prvi jutarnji voz za Pariz.
Nema smisla, dragi. Ja sam deo njih, a one su deo mene. Ali meni e se na
kraju ipak ispuniti elja.
-

Margot, ne mogu da te gledam tako nesrenu.

Ona okrete lice k njemu.Suza vie nije bilo. Smeila se. - Ne, Vincente, ja sam srena.
Dobila sam ono to sam elela. Bilo je divno voleti te.
On je poljubi, i na njenim usnama oseti slan ukus suza koje joj se behu skotrljale niz
obraze.
Vie ne pada sneg - ree ona malo kasnije. - Ide li sutra ujutru u polja, da
sllika?
-

Da, verovatno u ii.

Gde e biti? Doi u k tebi posle podne.

Sutradan je radio dugo, sa krznenom kapom na glavi i platnenom bluzom vrsto

zakopanom oko vrata. Veernje nebo bilo je ljubiasto i zlatno nad tamnim siluetama
kuica razbacanih meu crvenkastim ibljem. Iznad njih uzdizale su se retke crne
topole, tle je bilo bledozelene boje,iarano prugama crne zemlje i blede suve trske koja
je rasla du jarkova.
Margot je urno dolazila preko polja. Bila je obuena u onu isto belu haljinu koju je
imala kada su se prvi put nali, a preko ramena bee prebacila al. On primeti da su joj
se obrazi lako zarumeneli. Liila je na onu enu koja je pre nekoliko nedelja procvetala
od ljubavi. U rukama je nosila malu korpicu sa radom.
Ona mu se baci oko vrata. Mogao je da oseti kako joj srce divlje lupa. On joj zabaci
glavu unazad i zagleda se u njene mrke oi. U njima vie nije bilo tuge.
-

ta je to? - upita je. - Da li se neto dogodilo?

Ne, ne! - povika Margot. - Samo... samo sam srena... to sam opet s tobom.

Ali zato si izala u toj lakoj haljini?

Ona je utala neko vreme, a onda ree: - Vincente, ma koliko daleko bude otiao
od mene, elela bih da se uvek sea jedne stvari u vezi sa mnom.
-

ega, Margot?

Da sam te volela! Uvek se seaj da sam te volela vie nego ijedna ena u
celom tvom ivotu.
-

Zato tako drhti?

Nije mi nita. Zadrale su me. Zato sam zakasnila. Hoe li skoro biti
gotov?

Za nekoliko trenutaka.
Onda mi dozvoli da sedim iza tebe dok radi, kao to sam ranije inila.
Vidi, dragi, nikada nisam htela da ti budem na putu ili da ti smetam. elela sam
samo da mi dozvoli da te volim.
-

Da, Margot. - Nije znao ta bi drugo rekao.

A sada na posao, dragi, i zavri ga... da bismo se zajedno vratili kui. -

Ona malo zadrhta, jae prigrnu al oko ramena, i ree: - Pre nego to pone,
Vincente, poljubi me jo jednom. Onako kao to si me poljubio onda... onda... u tvom
ateljeu... kada smo bili tako sreni.
Vincent je neno poljubi. Ona rairi haljinu oko sebe i sede iza njega. Sunce bee
zalo, a kratak zimski sumrak spustio se na ravnicu. Okruivala ih je tiina veeri u
polju.
A tada se u zveket neke boce. Margot se sa priguenim krikom podie na kolena, a
onda grei se pade na zemlju. Vincent skoi i jurnu ka njoj.Oi su joj bile zatvorene,
na licu joj je leao gorak osmeh. Telo joj je potresao niz greva, ona se ukoi i povi
unazad, dok su joj se ruke uvijale. Vincent se nae nad bocu koja je leala u snegu. Beli,
kristalni talog ostao je u samom grliu. Bio je bez mirisa.
Vincent podie Margot na ruke i ludaki potra preko polja.Bio je udaljen od Ninena
jedan kilometar. Bojao se da ona ne umre pre nego to stigne u selo. Bilo je vreme
veere. Ljudi su sedeli pred vratima svojih domova. Vincent je morao da proe kroz
celo selo nosei Margot na rukama. Stigao je do Behemanovih, otvorio vrata snanim
udarcem noge, i poloio Margot na sofu u salonu. Majka i sestre dotrae unutra.
-

Margot se otrovala! - povika on. - Doveu lekara!

On odjuri po seoskog lekara i die ga od stola. - Jeste li sigurni da je strihnin? - upita

lekar.
-

Tako je izgledalo.

I jo je bila iva kad ste je doneli kui?

-Da.
Margot se previjala na sofi kad su uli u sobu. Doktor se nae nad nju.
Naravno. Bio je strihnin, - ree on - ali je uzela jo neto da bi ublaila
bolove. Mirie mi na laudanum. Nije znala da e to dejstvovati kao protivotrov.
-

Znai, ostae u ivotu, doktore? - upita majka.

Ima izgleda. Moramo smesta da je prenesemo u Utreht. Potrebno je da

bude pod stalnim nadzrom.
-

Moete li da preporuite neku bolnicu u Utrehtu?

Mislim da bolnica ne bi bila preporuljiva. Bolje bi bilo da je odvedemo u

neki maison de sante*, na izvesno vreme. Znam jedno dobro mesto. Poruite kola.
Moramo poi poslednjim vozom iz Ajdhovena.
* (franc.) privatni sanatorium

Vincent je utei stajao u mranom uglu. Kola stigoe pred kuu. Lekar uvi Margot
u ebe i iznese je napolje. Majka i etiri sestre ile su za njom.Vincent izae poslednji.
Njegova porodica stajala je pred vratima upnog dvora. Celo selo bee se skupilo pred
vratima Behemanove kue. Zavlada mrtva tiina kad lekar iznese Margot na rukama.
On je unese u kola. ene se takoe popee. Vincent je stajao pored kola. Doktor dohvati
uzde. Margotina majka se okrete, ugleda Vincenta i povika:
- To ste vi uinili! Vi ste mi ubili ker!
Gomila pogleda u Vincenta. Doktor oinu konje biem. Kola iezoe niz drum.

Pre nego to je njegova majka slomila nogu, seljaci su bili neprijateljski raspoloeni
prema Vincentu zato to mu nisu verovali i to nisu mogli da razumeju njegov nain
ivota. Ali ga u stvari nikada nisu mrzeli. Sada se svi estoko okrenue protiv njega, i
on je oseao kako ga njihova mrnja okruuje sa svih strana. Kad je prolazio, okretali
su mu lea. Niko ga nije oslovljavao niti primeivao. Postao je prokaen.
Njemu lino to je bilo sasvim svejedno - tkai i seljaci u svojim kolibama primali su
ga jo kao prijatelja - ali kad ljudi prestadoe da dolaze u upni dvor i da poseuju
njegove roditelje, on uvide da mora da se seli.
Vincent je znao da bi za njega bilo najbolje da ode sasvim iz Brabanta i da ostavi
roditelje na miru. Ali kuda da ide? Brabant je bio njegov dom.eleo je tu da ivi do
smrti. eleo je da slika seljake i tkae, u tome je nalazio jedino opravdanje za svoj rad.
Znao je kako je dobro biti zimi duboko u snegu, u jesen duboko u utom liu, u leto
meu zrelim itom, a u prolee u travi, znao je da je dobro biti stalno sa kosaima i
seoskim devojkama, leti pod ogromnim nebom, zimi pored vatre, i oseati da je oduvek
bilo tako i da e veno tako biti.
Po njegovom miljenju, Mile se u svom Angelus-u najvie pribliio boanskom
stvaranju. U sirovosti seljakog ivota on je nalazio jedinu istinu, neto trajno i stvarno.
eleo je da slika u prirodi, na licu mesta. Tamo je morao da tera stotine muva, da se
bori sa prainom i peskom, i izgrebao bi slike dok bi ih nosio satima preko pustopoljine
i kroz grmlje. Ali je po povratku znao da se nalazio licem u lice sa stvarnou i da je
uhvatio neto od elementarne jednostavnosti. Ako su njegove slike mirisale na
slaninu,dim i kuvane krompire, to nije bilo nezdravo. Ako tala mirie na balegu, to i
prilii tali. Ako polja imaju miris zrelog ita, ili ptijeg izmeta, ili ubriva, to je takoe
zdravo - naroito za ljude iz grada.

Reio je problem na vrlo jednostavan nain. Nedaleko od druma bila je katolika

crkva, a pored nje crkvenjakova kua. Johanus afrat bio je kroja, tim poslom se bavio
kad nije uvao crkvu. Njegova ena Adrijana bila je dobra dua. Ona je izdala Vincentu
dve sobe, radujui se u neku ruku to moe da uini neto za tog oveka protiv koga se
okrenulo celo selo.
afratova kua bila je u sredini podeljena prostranim holom. Desno od ulaza bile
su sobe u kojima su iveli domai. Levo se nalazila jedna velika dnevna soba koja je
gledala na drum, a jedna manja soba iza nje. Dnevnu sobu pretvori Vincent u atelje, a
sobu iza nje upotrebljavao je za uvanje alata. Spavao je gore na mansardi. Polovina
mansarde sluila je afratovima za suenje rublja. U drugoj polovini bila je velika
postelja,i jedna stolica. Kad bi pala no, Vincent bi prebacio svoje odelo preko stolice,
skoio u postelju, popuio lulu duvana i zaspao, posmatrajui kako veernje rumenilo
postepeno prelazi u tamu.
U ateljeu je smestio svoje crtee, alvarele i kredu, glave mukaraca i ena sa jako
istaknutim pravim nosevima kao u crnaca, isturenim vilicama i velikim uima. Bilo je
tu tkaa i tkakih razboja, ena koje rukuju unkom, seljaka koji sade krompir.
Sprijateljio se sa svojim bratom Korom, zajedno su napravili jedan ormani i sakupili
najmanje trideset razliitih ptijih gnezda, preslica s tokom, grejaa za postelje,
seljakih alatki, starih krpa i eira, drvenih cipela, tanjira, i svega to je imalo veze sa
seljakim ivotom. ak su u jedan ugao stavili i neko malo drvo.
Vincent se baci na posao. Pronaao je da aavocrna boja i bitumen, koje su slikari
uglavnom prestali da upotrebljavaju, ine tonove njegovih slika zrelijim i mekim.
Otkrio je da treba staviti samo malo utog u boju pa da ona izgleda vrlo uta ako se
postavi pored ljubiaste ili plave kao jorgovan.
A nauio je i da je samoa neka vrsta zatvora.
U martu Vincentov otac, koji je propeaio veliku daljinu preko pustopoljine da bi
posetio nekog bolesnog upljanina, srui se na zadnjim stepenicama upnog doma.
Kad Ana Kornelija stie do njega, on je ve bio mrtav. Sahranili su ga na groblju pored
stare crkve. Teo doe kui na pogreb.Te noi sedeli su u Vincentovom ateljeu,
razgovarajui prvo o porodinim prilikama, a onda i o poslu.
Ponudili su mi hiljada franaka meseno da napustim Gupila i da preem
u drugu galeriju - ree Teo.
-

Pa hoe li prihvatiti ponudu?

Ne verujem. Mislim da je njihova politika potpuno komercijalna.

Ali pisao si mi da i Gupil...

Znam, les Messieurs takoe jure za velikom zaradom. Ali, radim kod njih
ve dvadeset godina. Zato da promenim mesto za nekoliko franaka vie? Jednog
dana mogu da me postave za upravnika neke od filijala. Ako to urade, prodavau
impresioniste.
-

Impresioniste? ini mi se da sam to ime negde proitao? Ko su oni?

Oh, neki mladi slikari u Parizu: Eduard Mane, Dega, Renoar, Klod Mone,
Sislej, Kurbe, Lotrek, Gogen, Sezan, Sera.
-

Kako su dobili to ime?

Na izlobi u galeriji Nadar, 1874. Klod Mone je tu izloio jednu sliku koju
je nazvao Impression: Soleil Levant*. Neki kritiar po imenu Luj Leroj nazvao je
izlobu izlobom impresionista" i to im je ime ostalo.
* (franc.) Impresija: Raanje sunca

- Da li oni rade svetlim ili tamnim bojama?

- Oh, svetlim! Mrze tamne boje.
- Onda ne verujem da bih mogao da radim s njima. Imam nameru da promenim
svoj kolorit, ali u slikati tamnije, a ne svetlije. - Moda e drugaije misliti kad doe
u Pariz, - Moda. Da li neki od njih prodaje slike?
- Diran-Rijel s vremena na vreme proda po koju Maneovu sliku. To je uglavnom
sve.
- Pa od ega onda ive?
- Sam bog zna.Od svoje dovitljivosti, ponajvie. Ruso daje deci asove violine,
Gogen pozajmljuje od svojih bivih prijatelja sa berze, Seraa izdrava majka, a Sezana
otac. Nemam pojma odakle ostali nabavljaju novac.
- Poznaje li ih sve, Teo?
- Da, postepeno ih upoznajem.Nagovarao sam les Messieurs da im ustupe jedan
mali ugao, kako bi mogli da izlau kod Gupila, ali oni nee da dodirnu sliku nekog
impresioniste ni tapom dugakim tri metra.
- Izgleda mi da bi trebalo da se upoznam s tim ljudima. Sluaj, Teo, ti nikako ne
pokuava da me zabavi time to e me upoznati sa drugim slikarima.
Teo prie prozoru ateljea i zagleda se napolje, u mali travnjak koji je odvajao
crkvenjakovu kuu od druma za Ajndhoven.
- Onda doi u Pariz da ivi sa mnom - ree on. - Ionako e sigurno kad-tad tamo
zavriti.
- Jo nisam spreman.Moram prvo ovde jo neto da posvravam.
- E pa,ako ostane u provinciji, ne nadaj se da e se upoznati sa ljudima svoje
vrste.
- To je moda istina. Ali, Teo, ima jedna stvar koju ne mogu da razumem. Ti nisi
nikada prodao ni jedan jedini moj crte ili sliku, u stvari,nisi nikada ni pokuavao. Reci,
jesi li pokuao?
- Nisam.

- Zato?
- Pokazao sam tvoje slike poznavaocima Oni su mi rekli...
- Oh, poznavaocima! - Vincent slee ramenima. - Meni su dobro poznate one
banalnosti koje govori veina poznavalaca. Teo, ti sigurno zna da njihovo miljenje
ima vrlo malo veze sa stvarnim kvalitetom neke slike.
- Pa, ne bih to rekao. Tvoj rad je gotovo za prodaju, ali...
- Teo, Teo, to su iste one rei koje si mi pisao o mojim prvim skicama iz Etena.
- Ali to je istina, Vincente, ti kao da si neprestano na samom pragu potpune
zrelosti. Svaku tvoju sliku uzimam udno, oekujui da se to najzad ostvari. Ali do
danas...
- to se tie prodavanja ili neprodavanja, - prekide ga Vincent, lupajui lulom o
pe - to je stara pesma, o kojoj neu da lupam glavu.
- Kae da si poeo ovde neke radove. Onda navali i zavri ih. to pre doe u
Pariz, to e biti bolje za tebe. Ali ako hoe da u meuvremenu neto prodam, alji mi
slike, a ne studije. Niko ne eli studije.
- No, dosta je teko rei gde se zavrava studija a poinje slika. Slikajmo koliko
moemo, Teo, i budimo ono to smo, sa svim svojim grekama i osobinama. Kaem
mi" jer tvoj novac - a znam sa koliko ga muke nabavlja za mene - daje ti pravo da
smatra moje slike upola svojim delom.
- Oh, to se toga tie... - Teo se odeta u dno sobe i poe da se igra starom kapom
koja je visila na drvetu.

Pre oeve smrti Vincent je odlazio u upski dom samo ponekad na veeru ili na
asak razgovora.Posle pogreba njegova sestra Elizabeta mu jasno dade na znanje da je
on u upi persona non grata*. Porodica je elela da sauva izvestan ugled. Njegova
majka smatrala je da on treba da se brine o sebi, a da je njoj mesto pored njenih keri.
* (lat.) nepoeljna osoba

Sada je bio potpuno sam u Ninenu, umesto ljudi studirao je prirodu. Poeo je sa
beznadenom upornou da je podraava, ali je sve ispadalo pogreno, najzad je
zavrio time to je mirno slikao stvari onako kako ih je video, a priroda se sloila s tim
i prilagodila mu se. Kad je bio nesrean u svojoj usamljenosti, setio bi se onog dogaaja
u Vajsenbruhovom ateljeu i otrog jezika slikarevog koji je branio patnju. Kod svog
vernog Milea naao je Vajsenbruhovu filozofiju izraenu jo ubedljivije: Nikada ne
elim da uguim patnju, jer ba ona esto tera umetnike da se izraavaju to snanije".

Sprijateljio se s jednom seljakom porodicom po imenu De Grot. Porodica se

sastojala od oca, majke, sina i dve keri, svi su radili u polju. De Grotovi, kao veina
seljaka u Brabantu, mogli su da nose naziv gueules noires sa isto toliko prava kao i
rudari iz Borinahe. Lica su im bila crnaka, sa rairenim nozdrvama, pljosnatim
nosevima, ogromnim debelim usnama,i dugim uima. Donji deo lica bio im je ispupen,
a glava mala i iljata. iveli su u jednostavnoj kolibi s udubljenjima u zidu, za postelje.
U sredini sobe stajao je sto, dve stolice i nekoliko sanduka, a jedna lampa visila je sa
grube drvene tavanice.
Porodica De Grot hranila se krompirima. Za veera bi popili olju kafe i, moda
jedanput nedeljno, pojeli kriku slanine. Sadili su krompir, vadili krompir i jeli
krompir, to je bio njihov ivot.
Stin De Grot bila je slatko devoje od devetnaest godina. Nosila je na poslu iroku
belu kapicu i crnu bluzu sa belim okovratriikom. Vincent se navikao da ih poseuje
svake veeri. On i Stin su se zajedno mnogo smejali.
Vidite! - povikala bi ona. - Ja sam fina gospoa. Vi me slikate. Treba li da
stavim za vas svoju novu kapicu, Menher?
-

Ne, Stin, ti si lepa takva kakva si.

Ja, lepa?

Prsnula bi u smeh. Imala je krupne vesele oi i prijatan izraz. Lice joj je potpuno
odgovaralo ivotu koji je vodila. Kad bi se sagnula da okopa krompir u polju, on bi
naao u linijama njenog tela takvu ljupkost kakvu nije imala ak ni Kej. Nauio je da je
osnovna stvar pri crtanju linosti akcija, i da je veliki nedostatak starih majstora to to
njihove linosti nisu radile. Skicirao je De Grotove kada su jeli krompir koji se pui, i
uvek je Stin virila preko njegovog ramena i alila se s njim. Ponekad bi nedeljom stavila
istu kapicu i okovratnik, i pola s njim u etnju po pustopoljini. To je za seljake bila
jedina zabava.
-

Da li vas je Margot Boheman volela? - upita ona jednom.

Jeste.

Pa zato je onda pokuala da se ubije?

Zato to joj njena porodica nije dozvolila da se uda za mene.

Bila je glupa. Znate li ta bih ja uradila umesto da se ubijem? Prosto bih

vas volela.
Ona mu se nasmeja u lice i otra u borov umarak. Celog dana su se smejali i igrali
meu borovima. Drugi parovi koji su tuda prolazili videli su ih. Stin je imala prirodan
talenat za smeh, i najmanja sitnica koju bi Vincent rekao ili uinio izazvala bi kod nje
veselo kikotanje. Rvala se s njim i pokuavala da ga obori na zemlju. Kad joj se ne bi
svidelo ono to je slikao kod njene kue, prosula bi preko slike kafu ili bi je bacila u
vatru. esto je dolazila u njegov atelje da mu pozira, a posle njenog odlaska soba je
ostajala u pravom haosu.

I tako je prolo leto i jesen, i ponovo je dola zima. Sneg je primorao Vincenta da
sve vreme radi u ateljeu. Ljudi iz Ninena nisu voleli da poziraju, i da im nije bilo stalo
do novaca, niko ne bi doao k njemu. U Hagu je nacrtao oko devedeset krojaica da bi
mogao da sastavi jednu grupnu sliku od tri. eleo je da naslika De Grotove kako
veeraju krompire i kafu, ali da bi ih tano naslikao oseao je da najpre mora nacrtati
sve seljake u okolini.
Katoliki svetenik nije odobravao to crkvenjak izdaje sobe u svojoj kui oveku
koji je istovremeno bezbonik i umetnik, ali poto je Vincent bio miran i utiv, nije
imao razloga da ga izbaci napolje. Jednog dana Adrijana afrat ue u atelje sva
uzbuena. - Otac Pauvels eli smesta da vas vidi.
Otac Pauvels bio je krupan ovek crvenog lica. On baci brz pogled po ateljeu i
zakljui da nikada u ivotu nije video takav dar-mar.
-

ta mogu da uinim za vas, Oe? - upita Vincent utivo.

Vi ne moete za mene nita da uinite! Ali ja mogu da uinim neto za vas!

Pomoi u vam da svrite tu stvar, pod uslovom da uradite ono to vam ja kaem.
-

Na koju stvar mislite, Oe?

Ona je katolkinja, a vi ste protestant, ali ja u traiti specijalno odobrenje

od biskupa. Budite spremni za venanje kroz nekoliko dana.
Vincent prie blie prozoru da pogleda Oca Pauvelsa pri svetlosti. - Bojim se da vas
ne razumem, Oe! - ree on.
Oh, razumete me vi dobro. I ne morate da se prenemaete. Stin De Grot je
trudna. Morate da spasete ast porodice.
-

Doavola, Stin trudna!

Moete slobodno prizivati avola. To je stvarno avolsko delo.

Jeste li sigurni u to, oe? Da se niste zabunili?

Ja ne okrivljujem ljude ako nemam sigurnih dokaza.

A da li vam je Stin rekla... da li vam je rekla... da sam ja taj ovek?

Ne. Ona odbija da kae njegovo ime.

Pa zato meni dodeljuje tu ast?

Viali su vas s njom mnogo puta. Zar ona ne dolazi esto u va atelje?

Dolazi.
Zar niste s njom etali nedeljom po poljima?

Da, etao sam.

Pa kakav mi je dalji dokaz potreban?

Vincent je neko vreme utao, a onda ree mirno: - ao mi je to to ujem, Oe,

naroito ako to bude stvorilo mojoj prijateljici Stin neprilike. Ali uveravam vas da su
moji odnosi prema njoj bili besprekorni.
-

Oekujete li da ja u to poverujem?

Ne - odgovori Vincent. - Ne oekujem.

Te veeri, kad se Stin vratila iz polja, on ju je saekao na pragu njene kolibe. Ostali
ukuani su otili da veeraju. Stin je sela pored njega.
-

Uskoro ete imati jo nekoga da slikate - ree ona.

Znai, to je istina, Stin?

Istina je. Hoete li da opipate?

Ona uze njegovu ruku i stavi je sebi na stomak. On lepo oseti izraslinu.
-

Otac Pauvels me je ba malopre obavestio da sam ja otac.

Stin se nasmeja. - Volela bih da ste to vi. Ali vi nikad niste hteli, zar ne?
On pogleda znoj koji se na poljima upio u njenu crnu kou,pogleda teke, grube crte
njenog lica, debeo nos i usne. Ona se osmehnu na njega.
-

I ja bih voleo da je tako, Stin.

Znai, Otac Pauvels kae da ste to vi. Ba je to smeno.

Zato je smeno?

Hoete li uvati moju tajnu?

Obeavam.

To je bio njegov crkvenjak.

Vincent zviznu. - Zna li tvoja porodica?

-

Naravno da ne znaju. I nikada im neu rei. Ali znaju da niste vi.

Vincent ue u kolibu. Nije se oseala nikakva promena u atmosferi.Porodica De

Grot primila je vest o Stininoj trudnoi isto onako kao to bi primila vest o trudnoi
neke krave u polju. Ponaali su se prema njemu kao i ranije, i on je znao da veruju u
njegovu nevinost.
Ali selo nije verovalo. Adrijana afrat je prislukivala na vratima. Ona je brzo
saoptila novost svojim susedima.Kroz jedan sat dve hiljade est stotina stanovnika u
Ninenu znalo je da e Stin roditi Vincentovo dete, i da e ih Otac Pauvels prisiliti da se
venaju.
Doao je novembar, a s njim i zima. Bilo je vreme da Vincent krene. Nije vie imao
zbog ega da ostaje i dalje u Ninenu.Naslikao je sve to je bilo za slikanje, nauio sve

to je mogao da naui o seljakom ivotu. Nije vie mogao da izdri okruen ponovo
oivelom mrnjom sela. Jasno je bilo da je dolo vreme da ide. Ali kuda da ide?
Menher Van Gog, - ree Adrijana alosno, poto je kucnula na vrata - Otac
Pauvels je rekao da morate smesta da napustite ovu kuu i da naete stan na
drugom mestu.
-

Dobro, uiniu mu po volji.

etao je po ateljeu posmatrajui svoja dela. Dve pune godine ropskog rada. Stotine
studija tkaa i njihovih ena, razboja, seljaka u poljima, iseenih drva u dnu upskog
dvorita, i starog crkvenog tornja, pustare i grmlja na vrelom suncu i u hladnom
zimskom sumraku.
Obuze ga ogromna tuga. Njegov rad bio je tako fragmentaran. Bilo je tu raznih
odlomaka seljakog ivota u Brabantu, ali nijedne slike koja bi predstavljala seljaka,
koja bi uhvatila pravi duh njegove kolibe i krompira koji se pue. Gde je njegov Angelus
brabantskog seljaka? I kako moe da ode pre nego to ga naslika?
Vincent baci pogled na kalendar. Bilo je jo dvadeset dana do prvoga. On pozva
Adrijanu.
-

Kaite Ocu Pauvelsu da sam platio do prvog i da se neu iseliti pre toga.

On uze svoje nogare, platno i boje i ode u De Grotovu kolibu. U njoj nije bilo nikoga.
On poe da skicira olovkom unutranjost odaje. Kad se porodica vratila iz polja, on
pocepa hartiju. De Groto vi sedoe da veeraju svoj kuvani krompir, crnu kafu i slaninu.
Vincent postavi platno i slikao je sve dok porodica nije pola na spavanje. Cele te noi
radio je na slici u svom ateljeu. Prespavao je ceo idui dan. Kad se probudio, spalio je
platno sa divljom odvratnou, i ponovo otiao De Grotovima.
Stari holandski majstori nauili su ga da su crtanje i bojenje jedna ista stvar. De
Grotovi sedoe za sto, u istom poloaju koji su zauzimali celog svog ivota. Vincent je
hteo da pokae kako su ti ljudi koji jedu krompir pod svetlou lampe, kopali zemlju
istim tim rukama koje stavljaju u zdelu,eleo je da govori o manuelnom radu, i o tome
kako oni poteno zarauju svoj hleb.
Njegova stara navika da se svom snagom baci na neku sliku dobro mu je dola.
Radio je s ogromnom brzinom i vitalnou. Nije morao da misli o onome to radi,
nacrtao je stotine seljaka, koliba i porodica koje sede s krompirom pred sobom.
-

Danas je ovde bio Otac Pauvels - ree majka.

ta je hteo? - upita Vincent.

Ponudio nam je novac da vam vie ne poziramo.

ta ste mu rekli?

Rekli smo mu da ste vi na prijatelj.

Posetio je sve kue u okolini - dodade Stin. - Ali su mu svi odgovorili da bi

vie voleli da zarade jedan su pozirajui vama nego da prime njegovu milostinju.

Sutradan je ponovo unitio platno. Uhvatilo ga je neko oseanje besa i nemoi.

Ostalo mu je jo samo deset dana. Morao je da ode iz Ninena, mesto je postalo
nepodnoljivo. Ali nije mogao da ode pre nego to ispuni svoje obeanje dato Mileu.
Svake veeri dolazio je u kuu De Grotovih. Radio je sve dok oni ne bi postali tako
sanjivi da vie nisu mogli da sede. Svake noi isprobavao je novu kombinaciju boja,
razne tonove i proporcije, i svakog dana je uviao da je pogreio, da mu je delo
nepotpuno.
Doao je poslednji dan u mesecu. Vincent je radio kao besan. Nije spavao i gotovo
nije ni jeo. iveo je od nervozne energije. to je vie greio,njegovo uzbuenje je sve
vie raslo. ekao je De Grotove da se vrate s polja. Nogari su bili spremni, boje
izmeane, platno zategnuto na okviru. To je bila njegova poslednja mogunost. Ujutru
je zauvek naputao Brabant.
Radio je satima. De Grotovi su ga razumeli. Kad su zavrili veeru,ostali su za
stolom, tiho razgovarajui svojim seljakim jezikom. Vincent nije znao ta slika. Bacao
je boje, potpuno nesvestan onoga to se deava izmeu njegove ruke i nogara. U deset
sati De Grotovi behu ivi zaspali, a Vincent je bio potpuno iscrpen. Sve to je mogao da
uini, uinio je. On pokupi svoje stvari, i ree svima zbogom. Odvue se kui kroz no,
ne oseajui da koraa.
U ateljeu on stavi sliku na stolicu, zapali lulu, i poe da posmatra svoje delo. Cela
stvar bila je pogrena. Promaena. U njoj nije bilo duha. Opet nije uspeo. Dve godine
rada u Brabantu bile su proerdane.
On popui lulu do poslednjeg dima.Spakova svoju torbu. Pokupi sve svoje studije
sa zidova i iz ormana i stavi ih u jednu veliku kutiju. Zatim se baci na sofu.
Nije znao koliko je vremena prolo. Ustao je, skinuo sliku s okvira, bacio je u jedan
ugao, i namestio novo platno. Pomeao je neke boje, seo, i poeo da radi.
ovek poinje u beznadenoj borbi da podraava prirodu, i sve ispadne pogreno,
a kada najzad mirno zavri stvarajui onako kako mu nareuje paleta, priroda se sloi
s tim i prilagodi se. On croit que j imagine -cen est pas vrai - je me souviens* ".
* (franc.) Ljudi smatraju da izmiljam - to nije tano - ja se seam

Ba to mu je Pitersen rekao u Briselu, on stoji suvie blizu svojih modela. Ne moe

da dobije perspektivu. Izlivao je svoju umetnost u kalup prirode, a sada je izlivao
prirodu u svoj sopstveni kalup.
Slikao je celu stvar bojom dobrog, prljavog, neoljutenog krompira. Bio je tu prljav
platneni stolnjak, zadimljeni zid, svetiljka okaena o grube grede, Stin posluuje oca
krompirom, majka sipa crnu kafu, brat die olju k usnama, a na svim licima ogleda se
mir, strpljivo prihvatanje venog reda stvari.
Sunce se rodilo, i malo svetlosti ulo je kroz prozori. Vincent ustade sa stolice.
Bio je potpuno miran i spokojan. Uzbuenje koje ga je dralo poslednjih dvadeset dana
je prolo. On pogleda svoje delo. Mirisalo je na slaninu, dim i krompir. Vincent se
osmehnu. Naslikao je svoj Angelus. Uhvatio je ono to je neprolazno u onome to je
prolazno". Brabantski seljaci nee nikada umreti.

On opra sliku belancetom. Zatim odnese svoju kutiju sa crteima i slikama u upni
dom, ostavi ih kod svoje majke, i ree joj zbogom. Vrati se u atelje, napisa na slici ljudi
koji jedu krompir", stavi usto jo nekoliko svojih najboljih studija, i krete u Pariz.

PETA KNJIGA: PARIZ

1

Dakle, ti nisi primio moje poslednje pismo? - upita Teo idueg jutra dok
su sedeli dorukujui zemike i kafu.
-

Ne verujem . odgovori Vincent. - ta si mi pisao?

Javio sam o mom unapreenju kod Gupila.

Ali, Teo, zato mi nisi jue rekao o tome nijednu re?

Bio si suvie uzbuen da bi mogao sluati. Postao sam upravnik galerije

na Bulevaru Monmartr.
-

Teo, pa to je divno! Tvoja sopstvena galerija!

U stvari, nije moja sopstvena, Vincente. Moram se drati tano Gupilove

politike. Ali su mi dozvolili da obesim impresioniste u mezaninu tako...
-

Koga e izloiti?

Monea, Degaa, Pisaroa i Manea.

Nikada nisam uo za njih.

Onda bi bilo dobro da poe sa mnom u galeriju i da ih dobro pogleda.

ta znai taj lukavi osmeh na tvom licu, Teo?

Oh, nita. Hoe li jo kafe? Moramo da krenemo za nekoliko trenutaka. Ja
idem peke do radnje svakog jutra.
Hvala. Ne, ne, samo pola olje. avo te odneo, Teo, deae, ali tako je
prijatno opet dorukovati s tobom za istim stolom.
ekao sam dugo da doe u Pariz. Ipak si najzad morao da doe. Samo,
mislim da bi bilo bolje da si saekao do juna, kad se ja budem preselio u Ulicu Lepik.
Tamo emo imati tri velike sobe. Zna, ovde ne moe ba mnogo da radi.
Vincent se okrete na stolici i pogleda oko sebe. Teov stan se sastojao iz jedne sobe,
male kuhinje, i jo jedne sobice za ostavu. Soba je bila veselo nametena autentinim
nametajem stila Luj Filip, ali je jedva bilo mesta da se ovek okrene.

Ako namestim nogare, - ree Vincent - moraemo da premestimo neto

od tvog divnog nametaja u dvorite.
Znam da je stan pretrpan, ali sam imao prilike da nabavim ove stvari vrlo
jeftino, a to je ba ono to sam eleo za svoj novi stan. Hodi, Vincente, poveu te
nizbrdo, u moju omiljenu etnju Bulevarom. ovek ne poznaje Pariz dok ga ne
omirie u rano jutro.
Teo obue debeo crni kaput koji se zakopavao visoko preko snenobele kravate,
zaetka male kovrde koje su mu stajale s obe strane glave, a zatim pogladi brkove i
meku bradu. Na glavu stavi crni eir, uze rukavice i tap, i poe ka prednjim vratima.
No, Vincente, jesi li spreman? Zaboga, kako to izgleda! Ako bude nosio
to odelo bilo gde osim u Parizu, uhapsie te!
ta mu fali? - Vincent se pogleda od glave do pete. - Nosim ga ve skoro
dve godine i niko mi nita nije rekao.
Teo se nasmeja. - Nita ne mari. Pariani su navikli na ljude kao to si ti. Kupiu ti
neko odelo kad se veeras zatvori galerija.
Oni sioe niz zavojite stepenice, prooe pored portirske loe i izaoe kroz
kapiju u Ulicu Laval. Bila je to dosta iroka ulica, bogatog i uvaenog izgleda, sa velikim
radnjama u kojima su se prodavali lekovi, okviri za slike i razne starine.
-

Pogledaj one tri lepe ene na treem spratu nae zgrade - ree Teo.

Vincent pogleda gore i vide tri gipsane glave sa poprsjima. Ispod prve bilo je
napisano Skulptura, ispod srednje Arhitektura, a ispod poslednje Slikarstvo.
-

Zato oni smatraju da je Slikarstvo tako runa baba?

Ne znam, - odgovori Teo - ali, u svakom sluaju, doao si u pravu kuu.

Oni prooe radnju Le Yieux Rouven, Antiquites, gde je Teo kupio svoj nametaj Luj
Filip. Posle jednog trenutka nali su se u Ulici Monmartr, koja je ljupko zavijala uz
breuljak ka Aveniji Klii i Bit Monmartr, a zatim nizbrdo u srce grada. Ulica je bila
puna jutarnjeg sunca i mirisa Pariza koji se budi, mirisa ljudi koji jedu zemike i piju
kafu, mirisa povra, mesa i trgovina sa sirom koje su se otvarale jedna za drugom.
Bila je to gusto naseljena buroaska etvrt, puna malih trgovina. Radnici su ili
sredinom ulice. Domaice su pipale robu u korpama koje su stajale ispred radnji i
cenjkale se sa prodavcima.
Vincent duboko udahnu vazduh. - To je Pariz - ree on. - Posle toliko godina.
-

Da, Pariz. Glavni grad Evrope. Naroito za jednog umetnika.

Vincent je upijao u sebe ivu reku ljudi koja je tekla ulicom gore-dole:deake u
prugastim crveno-crnim aketima, domaice koje nose nezamotane vekne ispod
mike, kolica koja su stajala uz ivinjak, sobarice u mekim papuama, imune trgovce
koji idu na posao. Poto su proli pored nebrojenih mesarnica, poslastiarnica, pekara,
perionica i malih kafana, oni zaokrenue Ulicom Monmartr nizbrdo i stigoe na Trg

atoden, gde se u velikom krugu sticalo est ulica. Oni presekoe krug i prooe pored
Notr Dam de Loret, jedne etvrtaste, prljave crkve od crnog kamena sa tri anela na
krovu, koji su idilino plivali u plavom vazduhu. Vincent pogleda izbliza natpis nad
vratima.
-

Da li oni stvarno veruju u tu Slobodu-Jednakost-Bratstvo", Teo?

Mislim da veruju. Trea republika verovatno nee propasti. Rojalisti su

sasvim mrtvi, a socijalisti dolaze na vlast. Emil Zola mi je nedavno rekao da e
sledea revolucija buknuti brotiv kapitalizma, umesto protiv rojalizma.
-

Zola! Kako je to divno to ga poznaje, Teo!

Pol Sezan me je upoznao s njim. Mi se svi jedanput nedeljno sastajemo u

kafani Batinjol. Idui put u povesti i tebe.
Posle Trga atoden, Ulica Monmartr je gubila svoje buroasko obeleje i dobijala
gospodskiji izgled. Trgovine su postale vee, kafane upadljivije,ljudi bolje obueni, a
zgrade raskonije. Pored trotoara reali su se mjuzik-holovi i restorani, hoteli su bili
lepi, a koije su smenile teretna kola. Braa su ila brzim korakom. Hladna sunana
svetlost postajala je sve jaa, a vazduh je odisao bogatim i raznovrsnim ivotom grada.
Poto ne moe da radi kod kue, - ree Teo.- predloio bih ti da odlazi
u Kormanov atelje.
-

Kakav je to atelje?

Pa, Korman je pravi akademik, kao veina majstora, ali ako ne eli
njegovu kritiku, on e te ostaviti na miru.
-

Je li skupo?

Teo munu Vincenta tapom u slabinu. -Zar ti nisam rekao da sam unapreen?
Postau jedan od onih plutokrata koje e Zola raistiti svojom iduom revolucijom!
Na kraju je Ulica Monmartr prelazila u iroki, naoiti Bulevar Monmartr, sa velikim
trgovinama, arkadama, i luksuznim radnjama. Bulevar, koji je nekoliko blokova dalje
prelazio u Italijanski bulevar i vodio prema Trgu Opere, bio je najvanija arterija u
gradu. Iako je ulica u to vreme dana bila pusta, nametenici u radnjama pripremali su
se za naporan dan.
Teova filijala Gupilove galerije bila je smetena u broju 19, samo jedan uzani blok
udesno od Ulice Monmartr. Vincent i Teo preli su iroki bulevar, zastali pored jedne
gasne svetiljke da propuste neke koije, a onda nastavili put prema galeriji.
Dobro obueni nametenici poklonili su se s potovanjem kad je Teo uao u salu
svoje galerije. Vincent se seti kako se on klanjao Terstehu i Obahu kad je sam bio
nametenik. U vazduhu se oseao isti dah kulture i otmenosti, miris za koji je mislio da
su ga njegove nozdrve zaboravile. Na zidovima sale bile su obeene slike Bugeroa,
Henera i Delaroa. Iznad glavne sale bio je mali balkon, na koji su vodile stepenice iz
zadnje odaje.

Slike koje ti eli da vidi nalaze se u mezaninu - ree Teo. - Kad bude
gotov, vrati se ovamo i reci mi ta misli o njima.
-

Teo, to se oblizuje unapred?

Teov osmeh se jo vie rairi. - Do skorog vienja! - ree on i nestade u kancelariji.

Jesam li ja u ludnici?"
Vincent se srui zaslepljen na jedinu stolicu koja se nalazila u mezaninu, i protrlja
oi. Od svoje dvanaeste godine navikao je da gleda tamne i mrane slike, slike na kojim
se nisu videli potezi etkom, gde je svaki detalj bio ispravan i potpun, a tanki slojevi
boje prelazili neprekidno jedan u drugi.
Slike koje su se veselo smeile na njega sa zidova bile su neto to on nije nikada
ranije video niti o tome sanjao. Svreno je bilo sa tankim, ravnim povrinama. Svreno
je bilo sa setnom ozbiljnou. Svreno je bilo sa mrkim sosom u kome je Evropa
vekovima kupala svoje slike. Ovo su bile slike raskalano lude od sunca. Pune svetlosti,
vazduha, i drhtave ivosti.Slike balerina iza kulisa, naslikane prostim crvenim, zelenim
i plavim bojama nabacanim bez ikakvog reda jedne pored drugih. On pogleda potpis Dega.
Bila je tu i grupa slika koje su prikazivale scene pored reke, sa svom zrelou i
opojnou boja usred leta, i vrelim suncem koje je sijalo s neba.Ime je bilo - Mone. U
svim slikarskim delima koja je Vincent do tada video nije bilo toliko svetlosti, daha i
mirisa kao u jednoj od tih sjajnih slika. Najtamnija boja koju je Mone upotrebljevao
bila je deset puta svetlija od najsvetlije boje koja se mogla nai u muzejima Holandije.
Potezi etkom su se isticali, bez stida, svaki potez bio je jasan, svaki je bio sastavni deo
ritma prirode. Povrina platna bila je debela, i na njoj su podrhtavali teki klobuci
zrelih, ivih boja.
Vincent stade ispred slike jednog oveka u vunenoj potkoulji, koji dri veslo malog
amca sa dubokom galskom usretsreenou tako karakteristinom za Francuza koji
se zabavlja u nedelju posle podne. ena je sedela pored njega, mirno. Vincent potrai
pogledom ime slikara.
- Opet Mone? - ree on glasno. - udno. Ovo nema ni najmanje slinosti sa onom
njegovom slikom iz prirode.
On pogleda jo jednom i vide da je pogreio. Ime je bilo Mane, a ne Mone. Onda se
seti prie o Maneovom Doruku na travi" i Olimpiji", i kako je policija morala da ih
ogradi konopcima da ih ljudi ne bi isekli noevima i pljuvali na njih.
Nije znao zato, ali Maneove slike su ga podseale.na knjige Emila Zole.U njima je
bilo onog istog divljeg traenja istine, istog neustraivog otroumlja, istog ubeenja da
je karakter lepota, ma koliko gadan izgledao.Paljivo je studirao tehniku slikanja, i

video da je Mane stavljao elementarne boje jednu pored druge, bez postupnosti, da su
mnogi detalji jedva naznaeni, da se boje, linije, svetlost i senke ne zavravaju otro,
nego da prelaze jedna u drugu.
- Ba kao to ih oi vide kad u prirodi prelaze jedna u drugu ree Vincent. On
kao da u Movov glas. Moe li da povue ijednu tanu liniju, Vincente?"
On ponovo sede i pusti da mu se slike urezu u pamet. Posle kratkog vremena zapazi
jedno od najprostijih sredstava koje je izazvalo u slikarstvu tako potpunu revoluciju.
Ti slikari su prikazali na svojim slikama vazduh! Taj ivi, pokretni vazduh davao je
drugi izgled predmetima koji su se nalazili na slici! Vincent je znao da za akademiare
vazduh ne postoji, to je obian prazan prostor u koji oni postavljaju krute nepomine
predmete.
Ali ovi novi ljudi! Oni su otkrili vazduh! Otkrili su svetlost i dah, atmosferu i sunce,
gledali su stvari kroz sve one nebrojene sile koje ive u tom drhtavom fluidu. Vincent
je shvatio da slikanje vie nee moi da bude onakvo kakvo je bilo. Fotografski aparati
i akademiari e i dalje stvarati verne duplikate, slikari e sve vie gledati kroz svoju
sopstvenu prirodu i suncem obasjan vazduh u kome su radili. Ti ljudi kao da su stvorili
novu umetnost.
Spotiui se, on sie niz stepenice. Teo je bio u glavnoj sali. On se okrete sa
osmehom na usnama, eljno ispitujui bratovo lice.
- No, Vincente? - ree on.
- Oh, Teo! - uzdahnu Vincent.
On pokua da kae neto, ali nije mogao. Baci brz pogled na mezanin.A onda se
okrete i istra iz galerije.
Iao je irokim bulevarom sve dok nije doao do jedne osmougaone zgrade. Vide
da je to Opera. Kroz tesan klanac kamenih zgrada on ugleda jedan most i krene ka reci.
Sie dole, do vode, i umoi prste u Senu. Zatim pree preko mosta i ne pogledavi
bronzane konjanike, i nastavi svoj put uzbrdo. Proe pored groblja, okrene nadesno i
stie do ogromne eleznike stanice. Zaboravivi da je preao Senu, on upita jednog
andarma gde je Ulica Laval.
- Ulica Laval? - ree andarm. - Vi ste u pogrenom kraju grada, gospodine. Ovo je
Monparnas. Morate sii niz breuljak, prei Senu, i ponovo se popeti na Monmartr.
Vincent je satima tumarao kroz Pariz, ne marei mnogo kuda ide. etao je irokim
istim bulevarima sa impozantnim radnjama, a zatim prljavim alejama, pa onda
ulicama sa beskrajnim nizovima vinara. Ponovo se nae na vrhu breuljka na kome se
nalazila jedna trijumfalna kapija. Prema istoku su se videla tri bulevara oiviena sa
svake strane uskim parkovima,koji su zavravali velikim skverom sa jednim
egipatskim obeliskom. Na zapadnoj strani video je jednu nepreglednu umu.
Tek kasno posle podne naao je ulicu Laval. Onaj tupi bol u njemu bio je otupeo od
silnog umora. On se uputi pravo ka mestu gde su leali zaveljaji sa njegovim slikama
i crteima. Sve ih rasprostre po podu.

Gledao je svoje slike. Gospode! Kako su bile tamne i turobne. Gospode! Kako su bile
teke, beivotne, mrtve. Slikao je u davno prolim vekovima, a ni sam to nije znao.
Teo se vrati kui u sumrak i zatee Vincenta kako nepomino sedi na podu. On klee
pored brata. Poslednji traak dnevne svetlosti nestajao je iz sobe. Teo je utao neko
vreme.
Vincente, - ree on - znam kako se osea. Zaprepaen si. To je neto
uasno, zar ne? Odbacili smo gotovo sve to je u slikarstvu smatrano za svetinju.
Vincentove sitne, bolne oi sretoe se sa Teovim.
Teo, zato mi nisi rekao? Zato ja to nisam znao? Zato me nisi ranije
doveo ovamo? Zato si dozvolio da upropastim est dugih godina?
Da ih upropasti? Glupost! Ti si samo izradio svoju umetnost. Ti slika kao
Vincent Van Gog, i kao niko drugi na svetu. Da si doao ovamo pre nego to si
kristalizovao svoj nain izraavanja, Pariz bi uticao na tebe i ti bi poeo da radi po
njegovom kalupu.
Ali ta da radim? Pogledaj samo ove starudije! On ritnu nogom jedno
oveliko, tamno platno. - Sve je ovo mrtvo, Teo. I bez vrednosti.
Pita me ta da radi? Rei u ti. Treba da naui o svetlosti i bojama od
impresionista. Toliko mora da pozajmi od njih. Ali nita vie. Ne sme da ih
podraava. Ne sme potonuti. Ne sme dozvoliti da te Pariz preplavi.
Ali, Teo, pa ja moram da uim sve ispoetka. Sve to radim je pogreno.
Sve to ti radi je ispravno... osim svetlosti i boje. Ti si bio impresionista
od onoga dana kad si prvi put uzeo olovku u ruku, u Borinahi. Pogledaj svoje crtee!
Pogledaj svoje radove etkom! Niko nije tako slikao pre Manea. Pogledaj svoje
linije! Ti gotovo nikad ne povue neki definitivan potez. Pogledaj svoja lica, svoje
drvee, svoje likove u polju! Sve su to tvoje impresije. One su sirove, nesavrene,
filtrirane kroz tvoju sopstvenu linost.Eto to znai biti impresionista, ne slikati kao
to slikaju drugi, ne biti rob pravila i propisa. Ti pripada svom dobu, Vincente, i ti
si impresionista - pa hteo to ili ne hteo.
-

Oh, Teo, hou da budem.

Tvoja dela su poznata u Parizu meu slikarima koji neto vrede. Oh, ne
mislim na one koji prodaju svoje slike,nego na one koji prave razne eksperimente.
Oni bi eleli da se upoznaju s tobom. Nauie neke divne stvari od njih.
-

Oni poznaju moje radove? Mladi impresionisti poznaju moje radove?

Vincent se podie na kolena da bi bolje video Tea.Teo se setio onih dana u Zundertu
kada su se zajedno igrali na podu u dejoj sobi.
Naravno. ta misli da sam ja radio sve ovo vreme u Parizu? Oni smatraju
da ima pronicljivo oko i slikarsku pesnicu. Sve to ima da uradi jeste da stavi
svetlije boje na paletu i da naui kako da slika iv i svetao vazduh.Vincente, zar
nije divno iveti u vremenu kad se dogaaju tako krupne stvari?

Teo, stari avole, ti divni stari avole!

Hajde, dii se! Upali svetlost. Obucimo se, pa da idemo na veeru. Odveu
te u pivaru Universel. Tamo slue najbolji atobrijan u Parizu. Prirediu ti pravi
banket. Sa bocom ampanja, stari moj, da proslavimo veliki dan kad su se sreli Pariz
i Vincent Van Gog!

Sutradan ujutru Vincent uze svoj ortaki pribor i ode u Kormanov atelje. To je bila
velika soba na treem spratu, sa jakom severnom svetlou koja je dolazila sa ulice.
Jedan nag muki model stajao je na jednom kraju, okrenut licem prema vratima.
Tridesetk stoliica i nogara za studente bilo je rastureno po odaji. Vincent se upisa kod
Kormana i dobi jedne nogare. Poto je skicirao otprilike jedan sat, vrata iz hodnika se
otvorie i ue neka ena. Glava joj je bila zamotana u maramu, a jednu ruku je drala
na obrazu. Ona uasnuto pogleda nagi model, uzviknu Gospode" i pobee.
Vincent se okrete ka oveku koji je sedeo pored njega.
ta joj je bilo?
Oh, to se dogaa svakog dana. Traila je zubnog lekara, prva vrata do nas.
Kad je ugledala nagog mukarca smesta ju je prola zubobolja. Ako se zubar ne
preseli, verovatno e bankrotirati. Vi ste doljak, zar ne?
-

Da. Ovo mi je trei dan u Parizu.

Kako se zovete?

Van Gog. A vi?

Anri Tuluz-Lotrek. Jeste li neki rod Teu Van Gogu?

On mi je brat.

Onda ste vi sigurno Vincent! E pa, milo mi je to sam vas upoznao. Va brat
je najbolji trgovac umetnikim stvarima u Parizu. On je jedini koji prua mladim
ljudima mogunosti. I ne samo to, on se bori za nas. Ako nas parika publika ikad
primi, to e biti zahvaljujui Teu Van Gogu. Mi svi smatramo da je on divan.
-

I ja to mislim.

Vincent pogleda malo bolje tog oveka. Lotrek je imao spljotenu glavu,njegovo
lice, nos, usne i brada bili su istureni napred. Imao je gustu crnu bradu, koja je rasla
upolje umesto nadole.
Zato ste doli na ovako skotsko mesto kao to je Kormanov atelje? - upita
Lotrek.
-

Moram negde da slikam. A zato ste vi doli?

Proklet bio ako znam. iveo sam u jednoj javnoj kui na Monmartru celog
meseca. Slikao sam portrete devojaka. To je bio pravi raj! Skiciranje u ateljeu je
deja igra.
-

Voleo bih da vidim vae studije tih ena.

Da li biste zbilja voleli da ih vidite?

Naravno. Zato da ne?

Mnogi ljudi smatraju da sam lud to slikam igraice, klovnove i

prostitutke. Ali u njima se moe nai pravi karakter.
-

Znam. Bio sam oenjen jednom prostitutkom u Hagu.

Bien! Dobra je ta porodica Van Gog!Dajte mi da vidim vau skicu modela,

hoete li?
-

Uzmite ih sve. Izradio sam etiri.

Lotrek je nekoliko trenutaka posmatrao slike, a onda ree: - Vi i ja emo se dobro

slagati, prijatelju. Mi slino mislimo. Da li je Korman ovo ve video?
Nije.
Kad ih bude video, vi ste ovde svrili svoje. Tojest, to se tie njegove
kritike. Pre neki dan mi je rekao: Lotrek, vi preterujete, vi stalno preterujete. Po
jedna linija u svakoj vaoj studuji je karikatura".
A vi ste mu odgovorili To, moj dragi Kormane, to je karakter, a ne
karikatura".
Lotrekove oi udno zablistae. - Da li jo uvek elite da vidite portrete mojih
devojaka?
-

Naravno.

Onda hajdemo! Ovo mesto je ionako prava mrtvanica.

Lotrek je imao debeo, kratak vrat, i snana ramena i ruke. Kada ustade,Vincent vide
da je njegov novi prijatelj bogalj. Lotrek stojei nije izgledao vii nego kad je sedeo.
Njegov debeli trup bio je ispupen gotovo u obliku trougla sve do struka, a onda je
strmo padao ka malim, suhim nogama.
Poli su Bulevarom Klii. Lotrek se teko naslanjao na svoj tap. Svaka dva-tri
minuta zastao bi da se odmori, pokazujui poneku divnu liniju na mestu gde su se dve
zgrade dodirivale. Malo pre Mulen Rua oni skretoe uzbrdo, prema Bit Monmartru.
Lotrek je morao sve ee da se odmara.
Verovatno se pitate ta je s mojim nogama, Van Gog? Svako se udi. E pa,
rei u vam.
-

Oh, molim vas! Ne morate o tome da govorite.

Bolje je da znate. - On se nae preko tapa, naslanjajui se na njega

ramenima. - Roen sam sa krtim nogama. Kad mi je bilo dvanaest godina, okliznuo
sam se na podu i slomio desnu bumu kost. Idue godine pao sam u jarak i slomio
levu. Od toga vremena moje noge nisu porasle ni santimetar.
-

Jeste li nesreni zbog toga?

Ne. Da sam bio normalan, nikada ne bih postao slikar.Moj otac je grof od
Tuluza. Ja sam naslednik titule. Da sam hteo, mogao sam imati maralsku palicu i
jahati pored kralja Francuske... Naravno, pod uslovom da postoji kralj Francuske...
Ali, sacrebleu, zato bi neko bio grof kad moe da bude slikar!
-

Da, bojim se da je prolo vreme grofova.

Da li da idemo dalje? Degaov atelje je odmah dole, u ovoj aleji. Kau da ga

ja podraavam, zato to on slika balerine a ja devojke iz Mulen Rua. Ali neka
govore ta hoe. Ovo je moj stan, Ulica Fonten, broj 19 A. Stanujem u prizemlju, kao
to ste verovatno pretpostavljali.
On otvori vrata i pozva Vincenta da ue.
-

ivim sam - ree on. - Sedite, ako moete da naete mesto.

Vincent pogleda unaokolo. Pored slika, ramova, nogara, stoliica, klupica i truba
platna, u ateljeu su se nalazila i dva velika stola. Jedan je bio prepun boca vina i likera
najrazliitijih boja. Na drugom stolu leale su hrpe baletskih patika, starih knjiga,
enskih haljina, rukavica, arapa, vulgarnih fotografija i skupocenih japanskih
reprodukcija. U celom tom kru i lomu jedva je bilo mesta gde je Lotrek mogao da
sedne i da slika.
ta je, Van Gog? - upita on. - Zar ne moete nai mesto da sednete? Samo
bacite to ubre na pod i donesite stolicu blie prozoru. U onoj kui bilo je dvadeset
sedam devojaka. Spavao sam sa svakom. Slaete li se s tim da je potrebno spavati
sa enom da bismo je potpuno razumeli?
-

Da.

Evo mojih crtea. Nosio sam ih jednom trgovcu na Kapucinskom bulevaru.

On mi je rekao: Lotrek, zato ste se opredelili za runo? Zato uvek slikate najgore
i najnemoralnije ljude koji se mogu nai? Te ene su odvratne, krajnje odvratne.
Razvratnost i mrana pokvarenost ispisane su im na licu. Da li se to zove moderna
umetnost - stvarati runo? Jeste li vi slikari tako slepi za lepotu da moete da slikate
samo talog? Ja sam mu odgovorio: Izvinite, ali ini mi se da e mi pozliti, pa ne bih
eleo da uprljam va lepi tepih". Da li je ovo osvetljenje dobro, Van Gog? Hoete li
neto da popijete? Kaite, ta volite? Imam sve to god zaelite.
On se odgega izmeu stolova, stolica i truba platna brzim pokretima, nali jednu
au i prui je Vincentu.
ivela runoa, Van Gog! - uzviknu on. - Dabogda nikada ne okaljala
Akademiju!

Vincent je srkutao svoje pie i posmatrao Lotrekovih dvadeset sedam skica

devojaka iz monmartrske javne kue. Shvatio je da ih je slikar naslikao onako kako ih
je sam video. To su bili objektivni portreti, bez moralnog stava ili etikih primedbi. Na
licima tih devojaka odraavala se beda i patnja, neosetljiva senzualnost, ivotinjska
razuzdanost i duhovno mrtvilo.
-

Volite li portrete seljaka, Lotrek? - upita on.

Da. Ako nisu sentimentalizovani.

E pa, ja slikam seljake. I izgleda mi da su ove ene takoe seljanke. One su

vrtlari tela, da se tako izrazim. Zemlja i telo, to su samo dve razliite forme iste
materije, zar ne? Sve ove ene obrauju telo, ljudsko telo, koje se mora obraditi da
bi proizvelo ivot. Ovo su dobri radovi, Lotrek, rekli ste neto to je vredno rei.
-

I vi ne smatrate da su one rune?

One su vredan i otrouman komentar ivota. To je najuzvienija vrsta

lepote, ne mislite li i vi tako? Da ste idealizirali ili sentimentalizirali te ene,
naslikali biste ih runima, jer bi vai portreti bili kukaviki i lani. Ali vi ste izneli
celu istinu, onako kako ste je videli, a to je u stvari lepota, zar ne?
Gospode boe! Zato na ovom svetu nema vie ljudi kao to ste vi? Hoete
jo jednu aicu? I posluite se tim skicama! Uzmite koliko god hoete.
Vincent podie jednu sliku prema svetlosti, preturae po pameti jedan trenutak i
onda uzviknu: - Domije! Na njega me podsea.
Lotrekovo lice sinu.
Da, Domije. Najvei od svih. I jedina osoba od koje sam neto nauio. Boe!
kako je divno taj ovek umeo da mrzi!
-

Ali zato slikati stvari ako ih mrzite? Ja slikam samo ono to volim.

Sva velika umetnika dela potiu iz mrnje, Van Gog. Oh, vidim da se
divite mom Gogenu.
-

ta ste rekli, ija je to slika?

Pola Gogena. Da li ga poznajete?

Ne.

Onda ga morate upoznati. Ovo je jedna uroenica sa Martinika. Gogen je

proveo tamo neko vreme. On je potpuno lud za primitivnim predmetima, ali je
odlian slikar. Imao je enu, troje dece, i slubu na berzi koja mu je donosila
trideset hiljada franaka godinje. Kupio je za petnaest franaka slike od Pisaroa,
Manea i Sisleja. Slikao je portret svoje ene na dan venanja. Ona je smatrala da je
to divan beau geste. Gogen je obino slikao nedeljom, znate li Berzanski umetniki
klub? Jedanput je pokazao sliku Maneu,koji mu je rekao da je vrlo dobra. - Oh! odgovorio je Gogen, - ja sam samo amater! - Oh, ne! - rekao je Mane. - Nema
amatera, ve ima samo onih koji slikaju rave slike. - Ta primedba udarila je

Gogenu u glavu kao alkohol,i odonda se nije vie otreznio. Napustio je slubu na
berzi, iveo sa svojom porodicom u Ruanu godinu dana od uteevine, a onda
poslao enu i decu njenim roditeljima u tokholm. Otada se snalazi kako zna i ume.
-

Izgleda da je on interesantan.

Budite oprezni kad se upoznate s njim, on voli da mui svoje prijatelje.

Sluajte, Van Gog, kako bi bilo da vam pokaem Mulen Ru i Elize Monmartr? Tamo
poznajem sve devojke. Volite li ene, Van Gog? Mislim - da spavate s njima? Ja ih
volim. ta kaete, da se provedemo jedne noi?
-

Svakako.

Divno. Mislim da moramo da se vratimo Kormanu. Popijte jo jednu pre

nego to poete! Tako. A sada samo jo jednu, i isprazniete bocu.Pazite,
prevrnuete sto. Ne mari, istaica e pokupiti sve te stvari. Morau uskoro da se
odselim odavde. Ja sam bogat, Van Gog. Moj otac se boji da u ga prokleti to me je
rodio kao bogalja, pa mi daje sve to elim. Kad se iselim iz jednog stana, nikada ne
ponesem nita drugo osim svojih slika. Iznajmim prazan stelje, i onda kupujem
stvar po stvar. Kad ga pretrpam stvarima, ponovo se preselim. Uzgred budi reeno,
a koje ene najvie volite? Plavue? Riokose?
Ne morate da zakljuate. Jeste li primetili kako metalni krovovi teku
prema Bulevaru Klii kao neki crni okean. Oh, doavola! ta se ja tu pretvaram pred
vama!
Oslanjam se na tap i pokazujem lepe prizore zato to sam prokleti bogalj, i to ne
mogu da napravim vie nego dva-tri koraka uzastopce. Hajdemo.

Izgledalo je sve tako lepo. Sve to je trebalo da uradi bilo je da baci staru paletu, da
kupi nove boje, i da slika kao impresionista. Posle prvog dana Vincent je bio iznenaen
i malo razdraen. Posle drugog dana bio je smeten. Posle smetenosti dola je ljutina,
pa bes, pa strah. Na kraju nedelje potpuno je podivljao. Posle svih onih napornih
meseci to je uio da radi bojom, on je jo uvek bio poetnik. Platna su mu bila tamna,
nejasna i lepljiva. Lotrek, koji je sedeo pored Vincenta u Kormanovom ateljeu,
posmatrao ga je kako slika i proklinje, ali se uzdrao da mu prui bilo kakav savet.
To je bila teka nedelja za Vincenta, a jo hiljadu puta gora za Tea. Teo je imao
osetljivu duu, blago ponaanje i iveo je otmenim ivotom. Bio je veliki probira, u
oblaenju, u nametaju, kod kue, i na poslu. U njemu je bilo samo malo Vincentove
vitalnosti i snage.
Ali stan u Ulici Laval bio je stan dovoljno prostran za Tea i njegov nean nametaj
Luj Filp. Ve posle nedelju dana Vincent je od njega napravio starinarnicu. etao je po
salonu gore-dole, sklanjao nametaj sebi s puta,bacao platna, etke i prazne tube svuda

po podu, pretrpao sofe i stolove svojim prljavim odelom, razbijao tanjire, prskao
bojom, poremetio potpuno sve Teove ivotne navike.
-

Vincente, Vincente, ne budi takav divljak! - vikao je Teo.

Vincent je koraao po malom stanu, grizao prste i neto mrmljao za sebe. On se

teko baci na lomnu stolicu.
Nema smisla - mrmljao je. - Poeo sam suvie kasno. Isuvie sam star da
se promenim. Boe, Teo, kako sam samo pokuavao! Poeo sam da radim dvadeset
skica ove nedelje. Ali ja sam stekao svoju tehniku, i ne mogu da ponem sve
ispoetka. Kaem ti da sam izgubljen! Ne mogu da se vratim u Holandiju i da
nastavim da slikam ovce sada, kada sam sve ovo video. A doao sam suvie kasno
da bih iskoristio pravi zamah svoga slikarstva! Boe, ta da radim?
On skoi, otvori vrata da udahne malo sveeg vazduha, zalupi ih, otvori prozor,
zagleda se za trenutak u restoran Bataj, zalupi prozor tako jako da ga zamalo nije
slomio, ode u kuhinju da neto popije, prosu pola vode na pod, i vrati se natrag u salon,
dok su mu kapi vode curile niz bradu.
No, pa ta veli, Teo? Moram li da se predam? Jesam li propao? Tako
izgleda, zar ne?
Vincente, ponaa se kao dete. Smiri se malo i sasluaj me. Ne, ne, nemoj
se etati! Ne mogu tako da razgovaram s tobom. I, za ima boje, izuj te teke izme
ako ve ima nameru da ritne tu stolicu svakiput kad proe pored nje!
Ali, Teo, dozvolio sam da me izdrava est godina. A ta si za to dobio?
Mnogobrojne mrke slike, jednog beznadeno propalog oveka, koga e vui na
svojim leima.
Sluaj, stari moj, kad si hteo da slika seljake, jesi li uhvatio u emu je
majstorija za nedelju dana? Ili ti je trebalo pet godina?
-

Da, ali onda sam tek poinjao.

Danas tek poinje da radi bojama! I verovatno e ti biti potrebno pet

godina.
Zar tu nema kraja, Teo? Zar moram da idem u kolu celog ivota? Imam
trideset i tri godine, kad u, za ime boje, dostii zrelost?
Ovo je tvoje poslednje zaposlenje, Vincente. Video sam sve to je
naslikano u Evropi. Oni ljudi u mom mezaninu su neto najnovije. Kad jednom
stavi svetlije boje na svoju paletu...
-

Teo, zar zaista misli da mogu? Ne misli da sam propao?

Pre bih rekao da si magarac. To je najvea revolucija u istoriji umetnosti,

a ti bi hteo da je savlada za nedelju dana. Hajdemo u etnju do Bite da malo
rashladimo glavu. Ako ostanem jo neki minut s tobom u ovoj sobi, verovatno u
eksplodirati.

Sutradan je Vincent skicirao kod Kormana sve do veeri, a zatim je svratio po Tea
kod Gupila. Spustio se rani aprilski sumrak, i dugi niz estospratnih kamenih kua
kupao se u koralnom sjaju umiruih boja. Ceo Pariz pio je svoj veernji aperitiv.
Kafanske terase u Ulici Monmartr bile su prepune ljudi koji su askali sa prijateljima.
Iz kafana je dopirala nena muzika, da bi osveila Pariane posle napornog dana.
Gasne svetiljke su bile upaljene, kelneri su postavljali stolove u restoranima, trgovaki
pomonici sputali su gvozdene roletne i unosili robu iz korpi koje su stajale na
trotoaru.
Teo i Vincent su lagano etali. Preli su Trg atoden, gde su se ukrtale koije koje
su dolazile sa est raznih strana, proli su Notr Dam de Loret, i skrenuli uzbrdo u Ulicu
Laval.
-

Da popijemo po jedan aperitiv, Vincente?

Hajde. Sednimo na takvo mesto odakle moemo da posmatramo ljude.

Otii emo u Bataj, u Ulicu dez Abes.Verovatno e neki od mojih prijatelja

navratiti tamo.
Restoran Bataj su uglavnom poseivali slikari. Pred kafanom je stajalo samo
petest stolova, ali su dve velike sobe unutra bile udobne i velike. Gospoa Bataj je
uvek uvodila slikare u jednu sobu, a graane u drugu, na prvi pogled umela je da oceni
kojoj klasi ovek pripada.
Gargon! - pozvao je Teo. - Donesite mi kimel eko.
pie.

ta meni predlae, Teo?

Probaj koantro. Morae neko vreme da vri oglede dok ne nae stalno

Kelner stavi na tanjir pred njih poruena pia sa cenom naznaenom crnim
slovima. Teo zapali cigaru. Vincent svoju lulu. Kraj njih su prolazile pralje u crnim
pregaama, nosei korpe izglaanog rublja ispod ruke, proe i jedan radnik,
mlatarajui jednom nezamotanom haringom koju je drao za rep. Bilo je tu slikara u
kouljama, sa mokrim platnima zavezanim za nogare, poslovnih ljudi u crnim
polucilindrima i sivim kariranim kaputima,domaica u platnenim papuama, koje su
nosile boce vina ili meso zamotano u hartiju, lepih ena tankog struka, sa dugim
suknjama koje su se vukle za njima, i malim eirima sa perjem, nakrivljenim na glavi.
-

Ovo je divna parada, Teo, zar ne?

Da, Pariz se u stvari probudi tek kad je vreme za aperitiv.

Pokuao sam da pronaem... ta to ini Pariz tako divnim?

Iskreno da ti kaem, ne znam. To je vena tajna. Ima neke veze sa

francuskim karakterom, ini mi se. Tu postoji sloboda i trpeljivost, neko olako
shvatanje ivota koje... Halo, evo jednog mog prijatelja sa kojim hou da te
upoznam. Dobro vee, Pole, kako si?
-

Vrlo dobro, hvala, Teo.

Da ti predstavim svoga brata, Vincenta Van Goga? Vincente, ovoje Pol

Gogen. Sedite, Pole, i poruite svoj neizbeni apsint.
Gogen uze aicu, liznu vrhom jezika apsint, a onda ga promuka u ustima. Zatim
se okrete Vincentu.
-

Kako vam se svia Pariz,gospodine Van Gog?

Veoma mi se svia.

Tiens! C'est curieux*. Ali mnogim ljudima se ne svia. Ja lino smatram ga

jednom ogromnom kantom za ubre. A ubre je civilizacija.
* (franc.) Gle! -To je udno.

Ne marim mnogo ovaj koantro, Teo. Moe li da mi predloi neto drugo?

Probajte apsint, gospodine Van Gog - upade Gogen. - To je jedino pie

dostojno jednog slikara.
-

ta kae ti na to, Teo?

Zato mene pita? Porui ako eli. Gargon! Jedan apsint za gospodina.
Danas izgleda zadovoljan sobom, Pole. ta se dogodilo? Jesi li prodao neku sliku?
* (franc.) Gle! -To je udno.

- Nita tako gnusno, Teo. Ali desilo mi se jutros neto divno.

Teo namignu Vincetnu. - Priaj nam, Pole. Gargon! Jo jedan apsint za gospodina
Gogena.
Gogen liznu vrhom jezika apsint, promuka ga u ustima,pa ree: - Znate li onu aleju,
Impas Frenije, koja izlazi na Ulicu de Frono? E pa,-jutros u pet sati uo sam kako Majka
Furel, stolareva ena, vie: Upomo! Moj mu se obesio!" Izvukao sam se iz postelje,
navukao pantalone (pristojnost pre svega),epao no i presekao konopac. ovek je
bio mrtav, ali jo topao, jo vru. Hteo sam da ga odnesem u postelju. Stoj!" povika
Majka Furel, moramo ekati policiju!" Desno od moje kue nalazi se jedan povrtnjak.
Imate li dinju?" upitao sam batovana. Naravno, gospodine, imam jednu sasvim
zrelu". Za doruak sam pojeo dinju i ne mislei na oveka koji se obesio. Kao to vidite,
ivot je lep. Pored otrova ima i protivotrova. Bio sam pozvan na ruak, te sam zato
obukao belu koulju, oekujui da u uzbuditi drutvo. Ispriao sam im celu priu.
Smeei se, sasvim bezbrino, oni su me zamolili za komad konopca kojim se ovek
obesio.
Vincent pogleda bolje Pola Gogena. Imao je krupnu, crnu glavu kao pravi varvarin.
Snaan nos presecao mu je lice od levog oka do desnog ugla usta. Oi su mu bile
ogromne, bademastog oblika, izbuljene, pune neke divlje tuge. iljate kosti trale su
ispod oiju na dugim obrazima i irokoj bradi.Bio je to pravi gorostas, neizmerne
brutalne vitalnosti.
Teo se blago osmehnu.

- Pole, ini mi se da suvie uiva u svom sadizmu da bi bilo sasvim prirodno.

Moram sada da idem, pozvan sam na veeru. Vincente, hoe li i ti sa mnom?
- Neka ostane sa mnom, Teo - ree Gogen. - Voleo bih da se upoznam sa tvojim
bratom.
- Dobro, Ali ne napajaj ga suvie apsintom. Nije navikao na njega. Gargon,
combien*!
* (franc.) Kelner, koliko plaam?

Ovaj va brat je divan, Vincente - ree Gogen polazei. - Jo uvek se plai

da izloi mlade ljude, ali mislim da ga u tome spreava Valadon.
-

On ima Monea, Sisleja, Pisaroa i Manea na balkonu!

To je tano, ali gde je Sera? A Gogen? A Sezan i Tuluz-Lotrek? Ostali ve

stare i njihovo vreme prolazi.
-

Oh, znai, vi poznajete Tuluz-Lotreka?

Anrija? Pa naravno! Ko njega ne zna? On je avolski dobar slikar, ali je lud.

On misli da e se, ako spava sa pet hiljada ena, osvetiti za to to nije ceo ovek.
Svakog jutra on se budi sa kompleksom manje vrednosti zato to nema noge, svake
noi ugui taj kompleks u piu i enskom telu. Ali on se opet vraa sutra ujutru. Da
nije lud, on bi bio jedan od naih najboljih slikara. Ovde treba da skrenemo. Moj
atelje je na etvrtom spratu. Pazite na taj stepenik. Daska je slomljena.
Gogen poe napred i upali lampu. Bila je to bedna sobica na mansardi, sa nogarima,
nesigurnim krevetom, stolom i stolicom. U jednom udubljenju blizu vrata Vincent
spazi nakoliko prostakih, nepristojnih fotografija.
-

Po ovim slikama ne bih rekao da imate neko visoko miljenje o ljubavi.

Gde ete da sednete, na krevet ili na stolicu? Eno nekog duvana za lulu na
stolu. Dakle, ja volim ene ako su debele i pokvarene.Njihova inteligencija mi
smeta. Uvek sam eleo da imam debelu ljubavnicu i nikad je nisam naao. Kao za
pakost, uvek su trudne. Jeste li itali jednu kratku priu koju je prolog meseca
objavio neki mladi po imenu Mopasan? On je Zolin tienik. Jedan ovek koji voli
debele ene naredi da mu se pripremi kod kue boina veera za dvoje, a onda
krene po gradu da trai drutvo. Naie na neku enu koja mu potpuno odgovara,
ali kada su stigli do peenja, ona mu rodi jednog krupnog deka!
-

Samo, sve to ima tako malo veze sa ljubavlju, Gogene.

Gogen se izvali na krevet, podmetnu snanu ruku pod glavu, i poe da duva oblake
dima ka neobojenoj tavanici.
Ne mislim time da kaem da nisam osetljiv na lepotu, Vincente, ve prosto
da moja ula nee da uju za nju. Kao to vidite, ja ne poznajem ljubav. Rei Volim
te" slomile bi mi sve zube. Ali ipak ne mogu da se potuim. Kao Hristos, i ja kaem:
Telo je telo, a duh je duh". Zahvaljujui tome, malom sumom novca zadovoljavam
svoje telo, a duh mi je ostavljen na miru.

Vi ste svakako nali vrlo prosto reenje!

Ne, nije tako prosto nai enu sa kojom ete lei. Ako ena uiva, ja uivam
dvaput vie. Ali vie volim prazne spoljne pokrete pri kojima mi se oseanja ne
uzbuuju. Ja uvam oseanja za svoje slike.
U poslednje vreme i ja sam doao do tog zakljuka. Ne, hvala, mislim da
ne bih mogao da podnesem vie apsinta. Nita, nita, samo vi izvolite. Moj brat Teo
ima visoko miljenje o vaem radu. Mogu li da vidim neke vae studije?
Gogen skoi.
Ne moete. Moje studije su sasvim privatne, kao i moja pisma.
Ali,pokazau vam svoje slike. Neete moi mnogo da vidite pri ovoj svetlosti. Pa,
ako ba navaljujete.
Gogen klee, izvue gomilu slika ispod kreveta, i prisloni ih jednu za drugom na
bocu apsinta na stolu. Vincent je bio spreman da vidi neto neobino, ali su Gogenova
dela izazvala kod njega samo zaprepaenje. Video je samo konfuznu masu slika
natopljenih suncem, drvee koje ni botaniar ne bi mogao da pozna, ivotinje o kojima
Kivije nije nikada ni sanjao, ljude koje je samo Gogen mogao da stvori, more koje je
moglo da bude i vulkansaka lava, nebo u kome nikakav bog ne bi mogao da stanuje. Tu
je bilo udnih koatih uroenika, sa tajanstvenom beskrajnou u svojim naivnim,
primitivnim oima. Fantastine slike izraene u svetloruiastoj i ljubiastoj i
plamenocrvenoj boji, isto ukrasne slike na kojima su se divlja flora i fauna razvijale
pod vrelim i sjajnim suncem.
-

Vi ste isti kao Lotrek - promrmlja Vincent. - Vi mrzite iz dubine due.

Gogen se nasmeja. - ta mislite o mojim slikama, Vincente?

Istinu da vam kaem, ne znam. Dajte mi vremena da razmislim o njima.
Dozvolite mi da doem ponovo i da vidim va rad.
Doite kad god hoete.Danas ivi u Parizu samo jedan mlad ovek ije su
slike isto tako dobre kao moje, to je or Sera. I on je primitivac. Sve ostale budale
u Parizu su civilizovane.
-

or Sera? - upita Vincent. - ini mi se da nisam uo za njega.

Ne, niste ni mogli da ujete. Nema nijednog trgovca u gradu koji bi izloio
njegove slike. A ipak je on veliki umetnik.
-

Voleo bih da se upoznam s njim, Gogene.

Odveu vas docnije tamo. Kako bi bilo da veeramo zajedno i da odemo

do Brijana. Imate li novaca? Ja imam dva franka. Bolje da ponesemo ovu bocu sa
sobom. Vi idite prvi. Ja u drati lampu dok ne siete, da ne biste slomili vrat.

Bilo je skoro dva ujutru kad su stigli do Seraove kue.

-

Zar se ne bojite da emo ga probuditi? - upita Vincent.

Boe sauvaj! On radi celu no. I gotovo ceo dan. Ne verujem da ikada
spava. Evo kue. Pripada orovoj majci. Jedanput mi je rekla: Moj deak, or,
eli da slika. Dobro, neka slika. Imam dovoljno novaca za nas dvoje. Samo neka
bude srean!" On je primeran sin. Ne pije, ne pui, ne psuje, ne izlazi nou, i ne troi
novac ni na ta drugo osim na materijal. Ima samo jedan porok - slikanje. uo sam
da ima ljubavnicu i sina koji ive u blizini, ali ih on nikada ne pominje.
Izgleda da je mrak u kui - ree Vincent. - Kako emo ui a da ne
probudimo celu porodicu?
or je na tavanu. Verovatno emo videti svetlost sa druge strane.
Baciemo mu kamiak u prozor. ekajte, bolje je da ja bacim. Ako ne pogodite
tano, udariete u prozor na treem spratu i probudiete njegovu majku.
or Sera sie da im otvori vrata, on stavi prst na usta i povede ih uz stepenice.
Zatvori tavanska vrata za njima.
ore, ree Gogen - da te upoznam sa Vincentom Van Gogom, Teovim
bratom. On slika kao Holananin, ali je inae avolski dobar ovek.
Seraov tavan bio je ogroman, iao je gotovo celom duinom kue. Na zidovima su
visila ogromna nedovrena platna, a ispred njih su bile postavljene skele. Visok
etvrtasti sto bio je smeten ispod gasne svetiljke, na stolu je lealo jedno platno.
Milo mi je to sam se upoznao s vama, gospodine Van Gog. Molim vas,
izvinite me za nekoliko trenutaka! Moram da popunim jo komadi slike pre nego
to se osui boja.
On se pope na jednu stolicu i nae se nad sliku. Svetiljka je bacala nepominu utu
svetlost. Dvadesetak malih sudova bilo je poreano na stolu. Sera zamoi vrh najmanje
slikarske etke koju je Vincent ikada video u jedan od sudova i poe da stavlja male
takice boje na platno, sa matematikom tanou. Radio je spokojno i bez uzbuenja.
Pokreti su mu bili ravnoduni i isprekidani, kao da radi neki mehanizam. Taka taka
taka taka. Drao je etku pravo u ruci, jedva dotiui sud sa bojom, zatim - taka
taka taka taka na platno, stotine i stotine siunih taaka. Vincent ga je posmatrao,
zapanjen. Na kraju se Sera okrete na svojoj stolici.
-

Eto, - ree on - ispunio sam ovaj komadi.

Da li bi hteo da pokae to Vincentu, ore? - upita Gogen. Tamo odakle

on dolazi slikaju samo krave i ovce. On nije znao ni da postoji moderna umetnost
do pre nedelju dana.
-

Sedite na ovu stolicu, gospodine Van Gog.

Vincent se pope na visoku stolicu i pogleda platno razastrto pred njim. Tako neto
on nije video jo nikada, ni u umetnosti ni u ivotu.

Slika je prikazivala Ostrvo Grande Jatte. Arhitektonski graena ljudska bia,

sastavljena od bezbrojnih malih taaka, trala su kao tornjevi u nekoj gotskoj
katedrali. Trava, reka, amci, drvee, sve je bila nejasna i apstraktna masa od takaste
svetlosti. Platno je bilo naslikano najsvetlijim bojama sa palete, svetlijim od onih
kojima su se usuivali da slikaju Mane, Dega pa ak i Gogen. Slika je predstavljala
povlaenje u oblast gotovo apstraktne harmonije. Ako je i bila iva, to nije bio ivot
prirode. Vazduh je bio pun svetlucavih zrakova, ali nigde nije mogao da se oseti ni
najmanji daak. To je bila mrtva priroda jednog drhtavog ivota iz koga je kretanje
zauvek iezlo.
Gogen je stajao pored Vincenta i smejao se izrazu njegovog lica.
U redu, Vincente, Zorove slike zaprepaste svakoga ko ih prvi put pogleda.
Dosta je bilo! ta mislite o njima?
Vincent se okrete Serau, kao da eli da se izvini.
Oprostiete mi, gospodine, ali toliko mi se udnih stvari dogodilo za ovo
nekoliko dana da ne mogu da se snaem. Ja sam se izgraivao u holandskoj
tradiciji. Nisam imao pojma o tenjama impresionista. A sada sam odjednom
uvideo da je sve ono u ta sam verovao odbaeno.
Razumem - ree mirno Sera. - Moj metod je napravio pravu revoluciju u
slikarskoj umetnosti, i zato ne mogu od vas ni oekivati da sve razumete na prvi
pogled. Vidite, gospodine, do danas je slikanje bilo stvar linog iskustva. Moj je cilj
da stvorim od njega apstraktnu nauku. Moramo nauiti da suzbijamo oseanja i
postignemo matematiku preciznost duha. Svako ljudsko oseanje moe, i mora
biti svedeno na apstraktan proraun boje, linije i tona. Vidite li ove male sudove na
stolu?
-

Da, primetio sam ih.

Svaki od tih sudova, gospodine Van Gog, sadri jedno specifino ljudsko
oseanje. Sa mojom formulom ona mogu da se proizvode u fabrikama i da se
prodaju u apotekama. Nema vie sluajnog meanja boja na paleti. Taj metod
pripada prolosti. Odsada e slikar otii u apoteku i prosto pogledati etikete na
sudovima sa bojama. Ovo je vek nauke, a ja u od slikarstva napraviti nauku.
Osobenost mora ieznuti, i slikarstvo mora postati precizno, kao arhitektura.
Razumete li me, gospodine?
-

Ne, - odgovori Vincent - bojim se da vas ne razumem.

Gogen gurnu Vincenta.

Sluaj, ore, zato to stalno naziva svojim metodom? Pisaro ga je
pronaao pre nego to si se ti rodio.
-

To je la.

Sera pocrvene. On skoi sa stolice, prie brzo prozoru, kucnu nekoliko puta
nervozno prstima u njega, a onda dojuri natrag.

Ko kae da je to Pisaro pronaao pre mene? Kaem vam da je to moj

metod. Ja sam se prvi toga setio. Pisaro je nauio poentilizam od mene. Ja sam
pregledao istoriju umetnosti od italijanskih primitivaca, i kaem vam, niko se pre
mene nije toga setio. Kako se usuujete...?
On se divlje ugrize za usnu, prie jednoj od svojih skela, i okrete lea Vincentu i
Gogenu.
Vincent je bio strano iznenaen tom promenom. ovek koji je malopre bio nagnut
nad platnom na stolu imao je crte lica kao isklesane, savrene i hladne. Oi su mu bile
bezoseajne, a ponaanje bezlino kao u naunika u nekoj laboratoriji. Glas mu je bio
hladan, skoro pedagoki.Isti onaj veo apstrakcije kojim je pokrivao svoje slike zastirao
je i njegove oi. A ovaj ovek u dnu tavana grizao je punu, crvenu donju usnu, koja je
trala iz guste brade, i ljutito upavio kovrdastu kosu, koja je pre toga bila tako
uredna.
Dobro, dobro, ore - ree Gogen, namignuvi Vincentu. - Svi znaju da je
to tvoj metod. Bez tebe ne bi bilo poentilizma.
Razneen, Sera se vrati stolu. Ljutinamu je polako nestajala iz oiju.
Gospodine Sera, - ree Vincent - kako moemo napraviti od slikarstva
apstraktnu nauku kad je ono to je u njemu najvanije osobeni izraz pojedinca?
-

Gledajte! Pokazau vam.

Sera dohvati kutiju olovaka sa stola i unu na go drveni pod. Gasna svetiljka iznad
njih bacala je nejasnu svetlost. No je bila potpuno mirna. Vincent klee pored njega s
jedne strane, a Gogen s druge- Sera je jo uvek bio uzbuen, i govorio je ivo.
Po mom miljenju, - ree on - svi efekti u slikarstvu mogu da se svedu na
formule. Recimo, hou da naslikam cirkusku scenu. Evo jahaa na neosedlanom
konju, evo trenera, evo galerije i gledalaca. Hou da prikazem raspoloenje. ta su
tri elementa slikarstva? Linija, ton i boja. Dobro, da bih prikazao raspoloenje
povui u sve linije horizontalno, evo ovako. Slikau uglavnom svetlim bojama, evo
ovako, i dominirae topli tonovi, tako. Evo! Zar ovo ne predstavlja apstrakciju
raspoloenja?
Pa, - odgovori Vincent - moda predstavlja apstrakciju raspoloenja, ali ne
i samo raspoloenje.
Sera die pogled na njega iz svog kleeeg stava. Lice mu je bilo u senci. Vincent
primeti kako je to lep ovek.
Ja i ne traim samo raspoloenje. Traim sutinu raspoloenja. Poznajete
li Platona, prijatelju?
-

Poznajem.

Dobro, ono to slikari moraju nauiti da prikau nije sama stvar, nego
njena sutina. Kad slikar slika konja, to ne mora biti neki naroiti konj koga moete
da prepoznate na ulici. Kamerom mogu da se prave fotografije, mi moramo biti
iznad toga. Ono to mi moramo da uhvatimo kad slikamo konja, gospodine Van

Gog, to je Platnovo konjstvo, veni duh konja. A kad slikamo oveka, ne treba to da
bude vratar sa bradavicom na vrh nosa, ve ovenost, duh i sutina svih ljudi.
Razumete li me, prijatelju?
-

Razumem, - ree Vincent - ali se ne slaem.

Sloiemo se kasnije.

Sera se die, skide svoj slikarski mantil i izbrisa sliku cirkusa koju je naslikao na
podu.
A sada da preemo na neto mirnije - nastavi on. - Slikam jedan prizor sa
Ostrva Grande Jatte. Sve moje linije su horizontalne, evo ovako. Tonovi su
podjednako i topli i hladni, evo ovako, boje su podjednako i tamne i svetle, evo.
Vidite?
Nastavi, ore, - ree Gogen - ali ne postavljaj glupa pitanja.
Sada prelazimo na alost. Sve linije padaju nadole, kao ova.Dominiraju
hladni tonovi, evo ovako, i tamne boje dominiraju, evo ovako. Eto! To je sutina
alosti! Svako dete bi to moglo da naslika. Matematike formule za podelu prostora
na platnu bie ispisane u jednoj knjiici. Ve sam ih izradio. Slikar treba samo da
proita knjigu, da ode u apoteku, da kupi odreene sudove sa bojom, i da se
pridrava pravila.On e onda biti naunik i odlian slikar. Moe da radi pri sunevoj
svetlosti i svetlosti gasne lampe, moe da bude monah ili slobodnjak, sedam godina
star ili sedamdeset - sve e njegove slike dostii isto arhitektonsko bezlino
savrenstvo.
Vincent zatrepta. Gogen se nasmeja.
-

On misli da si ti lud, ore.

Sera obrisa i poslednji trag crtea svojim kaputiem, a onda ga baci u jedan mraan
ugao.
-

Mislite li zaista to, Van Gog? - upita on.

Ne, ne, - pobuni se Vincent - mene su toliko puta nazivali budalom da mi

se ne svia zvuk te rei. Ali moram priznati jedno: vae ideje su vrlo udne!
-

On ipak misli da si lud, ore - ree Gogen.

Neko snano zalupa na vrata.

Mon Dieu ! - zagrme Gogen - opet smo probudili tvoju majku! Rekla mi je
da e me gaati etkom za kosu ako ne prestanem da dolazim nou.
Uto ue Seraova majka. Bila je obuena u debelu kunu haljinu, a na glavi je imala
nonu kapicu.
ore, obeao si mi da vie nee raditi nou. Oh, to ste vi, Pole? Zato ne
plaate kiriju? Onda biste imali gde da spavate nou.

Kad biste me samo primili k sebi, Majko Sera, ne bih morao uopte da
plaam kiriju.
Ne, hvala, jedan umetnik u porodici je sasvim dovoljan. Evo, donela sam
vam kafu i zemike. Ako morate da radite, treba i da jedete. ini mi se da u morati
da siem dole i da donesem vau bocu apsinta, Pole?
-

Niste je valjda celu popili, Majko Sera?

Pole, seate li se ta sam vam ono rekla o etki za kosu?

Vincent izae iz senke.

-

Majko, - ree Sera - ovo je moj novi prijatelj, Vincent Van Gog.

Majka Sera ga uze za ruku.

Svaki prijatelj moga sina je dobrodoao ovamo, pa makar to bilo u etiri
sata ujutru. ta elite da popijete, gospodine?
Ako se ne ljutite, eleo bih au Gogenovog apsinta.
To neete! - uzviknu Gogen. - Majka Sera mi je odredila sledovanje. Samo
jednu bocu meseno. Uzmite neto drugo. Vaa varvarska nepca ionako ne znaju
za razliku izmeu apsinta i chartreuse jaune.
Tri oveka i Majka Sera sedeli su i askali uz kafu i zemike sve dok se uti zraci
jutarnjeg sunca nisu promolili kroz mali severni prozor.
Mogla bih ba i da se obuem - ree Majka Sera. - Doite jednog dana da
veerate sa orem i sa mnom, gospodine Van Gog. Bie nam vrlo milo da vas
vidimo.
Na vratima Sera ree Vincentu: - Bojim se da vam nisam dovoljno objasnio svoj
metod. Doite kad god zaelite, radiemo zajedno. Kad budete razumeli moj metod,
videete da slikarstvo vie nikada ne moe da bude ono staro. E pa, moram da se
vratim svojim slikama. Imam da popunim jo jedan mali komad pre nego to odem na
spavanje. Molim vas, pozdravite brata.
Vincent i Gogen sioe kroz puste kamene kanjone i uspee se na breuljak
Monmartra. Pariz se jo ne bee probudio. Zelene alone bile su vrsto zatvorene,
roletne su bile sputene na radnjama, a mala seljaka kola vraala su se kui poto su
ostavile svoje povre, voe i cvee na pijaci.
-

Hajdemo na vrh Bite da posmatramo kako sunce budi Pariz ree Gogen.

Vrlo rado.

Kad su stigli na Bulevar Klii, uli su u Ulicu Lepik, koja zaokree kod Mulen de la
Galet, i s mukom su se popeli na breuljak Monmartra. Kue su postajale sve ree i
ree, poeli su da se pojavljuju cvetni travnjaci i drvee. Ulica Lepik se naglo
zavravala. Dva oveka pooe jednom stazom koja je vijugala kroz grmlje.
-

Kaite mi iskreno, Gogene, - ree Vincent - ta vi mislite o Serau?

O oru? Pomislio sam da ete me to pitati. On zna o bojama vie nego iko
drugi posle Delakroa. On ima svoje intelektualne teorije o umetnosti. To ne valja.
Slikari ne treba da misle na ono to rade. Ostavimo teoriju kritiarima. or e dati
svoj vaan prilog teoriji boja, i verovatno e njegova gotska arhitektura ubrzati
reakciju u umetnosti. Ali on je lud, potpuno lud, kao to ste i sami videli.
Put je bio strm, ali kad su stigli do vrha, ceo je Pariz leao razastrt pred njima kao
jezero crnih krovova i gustih crkvenih tornjeva koji su se izdizali iz none magle. Sena
je presecala grad nadvoje kao vijugava svetla traka. Kue su se sputale niz breuljak
Monmartra do doline Sene, a onda se ponovo pele uz Monparnas. Sunce granu i obasja
Vensensku umu, koja je leala u njegovom podnoju. Na drugom kraju grada, zelenilo
Bulonjske ume bilo je jo tamno i sanjivo. Tri istaknute take grada, Opera u sredini,
Notr Dam na istoku i Trijumfalna kapija na zapadu, dizale su se u vazduh kao breuljci
arenog kamena.
6

Tiina sa spustila na mali stan u Ulici Laval. Teo je blagodario bogu za taj trenutak
mira. Ali mir ne potraja dugo. Umesto da polako i paljivo suzbija svoj zastareli nain
slikanja, Vincent je poeo da imitira svoje prijatelje. U svojoj divljoj elji da postane
impresionista zaboravio je sve to je bio nauio o slikanju. Njegove slike su izgledale
kao gnusne kopije Seraa, Tuluz-Lotreka i Gogena. Mislio je da savreno napreduje.
-

Sluaj, stari moj, - ree Teo jedne noi - kako se ti zove?

Vincent Van Gog.

Jesi li siguran da se ne zove or Sera ili Pol Gogen?

Na ta cilja, doavola?

Da li zbilja misli da e postati or Sera? Shvata li da je od stvorenja

sveta postojao samo jedan Lotrek? I samo jedan Gogen... hvala bogu! Glupo je od
tebe to pokuava da ih imitira.
-

Ja ih ne imitiram. Ja uim od njih.

Ti imitira. Pokai mi bilo koju od svojih novih slika, i ja u ti rei s kim si

proveo prethodno vee.
-

Ali ja stalno napredujem, Teo. Pogledaj koliko su svetlije ove slike.

Svakog dana radi sve gore. Na svakoj slici si sve manje Vincent Van Gog.
Tu nema budunosti za tebe, stari moj. Bilo bi ti potrebno mnogo godina napornog
rada. Zar si takav slabi da mora da imitira druge? Zar ne moe samo da
asimilira ono to ti oni pruaju?
-

Teo, kaem ti da su ove slike dobre!

A ja ti kaem da su strane!

Bitka je poela.
Svake noi kad bi se vratio iz galerije, iscrpen i napetih nerava, Teo bi zatekao
Vincenta kako ga eka nestrpljivo da mu pokae neku novu sliku. Divlje bi skoio na
Tea pre nego to bi stigao da skine eir i kaput.
Evo! Sada mi samo kai da ova nije dobra! Kai da ne napredujem!
Pogledaj ovaj sunani efekat! Pogledaj...
Teo je imao da bira izmeu dve stvari: da slae pa da provede prijatno vee sa
pitomim bratom, ili da kae istinu i da bude divljaki proganjan po celoj kui do zore.
Teo je bio uasno umoran. Nije mogao dozvoliti sebi da kae istinu. Ali ju je rekao.
-

Kad si poslednji put bio kod Diran-Rijela? - upita on umorno.

Kakve to veze ima?

Odgovori mi na pitanje.

Pa, - odgovori Vincent posramljeno - jue pole podne.

Zna li, Vincente, da u Parizu ima pet hiljada slikara koji pokuavaju da
imitiraju Eduarda Manea? A mnogi od njih ine to bolje od tebe.
Bojite je bilo suvie malo da bi ijedan mogao da se spase.
Vincent pokua jednu novu podvalu. On nabaca sve impresioniste na jednu novu
sliku.
Divno - promrmlja Teo te noi. - Ovu sliku emo nazavtiRekapitulacija".
Sve emo obeleiti na platnu. Ovo drvo je pravi Gogen. Ova devojka u uglu je
nesumnjivo Tuluz-Lotrek. Rekao bih, da je tvoje sunce koje obasjava reku Sislej,
boja - Mone, lie - Pisaro, vazduh - Sera, a sredinja figura - Mane.
Vincent se grevito borio. Radio je po ceo dan, a uvee, kada bi Teo doao kui,
izgrdio bi ga kao malo dete. Teo je morao da spava u dnevnoj sobi, tako da Vincent nije
tamo mogao da slika nou. Njegove svae sa Teom su ga isuvie uzbudile i iscrple da
bi mogao da zaspi. Provodio je duge asove drei pridike bratu. Teo se borio s njim
sve dok ne bi zaspao od iscrpenosti,dok je svetlost jo gorela, a Vincent uzbueno
mahao rukama. Tea je teila jedino pomisao na to da e se uskoro preseliti u Ulicu
Lepik, gde e imati svoju spavau sobu i dobar jak katanac na vratima.
Kada se Vincent umorio svaajui se oko svojih slika, poeo je da ispunjava Teove
noi burnim diskusijama o umetnosti, o trgovini umetnikim stvarima, i o bednom
poloaju umetnika.
Teo, ne mogu to da razumem - alio se on. - Eto, ti si direktor jedne od
najvanijih umetnikih galerija u Parizu, a nee da izloi ak ni sliku svoga
roenog brata.
-

Valadon mi ne dozvoljava.

Jesi li pokuao?

Hijadu puta.

U redu, recimo da moje slike nisu dovoljno dobre. A ta je sa Seraom? A

Gogenom? A Lotrekom?
Svaki put kad mi donesu novu sliku, ja molim Valadona da mi dozvoli da
je obesim u mezaninu.
-

Jesi li ti gospodar u galeriji, ili neko drugi?

Naalost, ja tamo samo radim.

Onda treba da napusti to mesto. To je ponienje, obino ponienje. Teo,
ja to ne bih mogao da trpim. Ja bih otiao.
Razgovaraemo o tome za dorukom, Vincente. Mnogo sam radio danas i
hou da spavam.
Neu da ekam do doruka.Hou o tome da razgovaram, ba sada. Teo, od
kakve je koristi to to izlae Manea i Degaa? Oni su ve priznati. Oni poinju da
prodaju svoje slike. Sada mora da se bori za mlae ljude.
-

Daj mi vremena! Moda za tri godine...

Ne! Ne moemo ekati tri godine. Moramo odmah raditi. Oh Teo, zato ne
napusti tu slubu i ne otvori svoju sopstvenu galeriju? Pomisli samo, nema vie
Valadona, nema Bugeroa, nema Henera!
-

Za to je potreban novac, Vincente. Ja nisam nita utedeo.

Nabaviemo nekako novac.

Trgovina slikama se sporo razvija danas.

Ne mari. Radiemo danju i nou dok ne stanemo na noge.

A ta emo u meuvremenu? Moramo da jedemo.

Da li mi prebacuje to sam ne zaraujem?

Zaboga, Vincente, idi da spava. Mrtav sam umoran.

Neu da spavam. Hou da znam istinu. Je li to jedini razlog to nee da

napusti Gupila? Zato to mora mene da izdrava? Hajde, reci mi istinu. Ja sam
mlinski kamen zavezan oko tvog vrata. Ja te vuem nadole. Zbog mene mora da
zadri tu slubu. Da nije mene, ti bi bio slobodan.
Da sam samo malo vei, ili malo jai, dobro bih te izmlatio. Ali poto nisam,
najmiu Gogena da to uini. Moje je mesto kod Gupila, Vincente, sada i veito. Tvoj
posao je slikanje, sada i veito. Polovina moje zarade kod Gupila pripada tebi, pola
tvoga slikarstva pripada meni. A sada se dii sa moje postelje i pusti me da spavam,
ili u zvati andarme.
Sutradan uvee Teo prui Vincentu jednu kovertu i ree: - Ako veeras nita ne
radi, mogli bismo da odemo u ovo drutvo.

Gde je to?

Kod Anrija Rusoa. Pogledaj pozivnicu.

Na pozivnici su bile napisane dve strofe neke jednostavne pesmice i rukom

naslikano cvee.
Ko je to? - upita Vincent.
Ja ga zovem le Douanier*. Bio je carinski inovnik u provinciji do svoje
etrdesete godine. Slikao je samo nedeljom, isto kao i Gogen. Doao je u Pariz pre
nekoliko godina i smestio se u radnikom naselju oko Bastilje. U svom ivotu nije
imao nijedan dan vaspitanja ili obrazovanja, a ipak slika, pie pesme, komponuje
muziku, daje asove violine radnikoj deci, svira klavir, i daje asove crtanja
nekolicini starih ljudi.
* (franc.) carinik

- ta slika?
- Fantastine ivotinje, uglavnom koje proviruju iz fantastinih dungli. A od
dungle je video samo Botaniku batu u Bulonjskoj umi. On je seljak i po prirodi
primitivac, iako mu se Pol Gogen podsmeva.
- ta ti misli o njegovom radu, Teo?
- Pa, ne znam. Svi ga nazivaju glupakom i ludakom.
- Da li je on to?
- On je kao neko dete, primitivno dete. Veeras emo otii k njemu i imae prilike
da ga sam oceni. On je sve svoje slike obesio po zidovima.
- Sigurno ima novaca kad moe da poziva drutvo.
- On je danas verovatno najsiromaniji slikar u Parizu. Morao je ak da iznajmi
violinu da bi mogao davati asove, jer ne moe da je kupi. Ali on zove drutvo s
izvesnim planom. I sam e videti.
Kua u kojoj je iveo Ruso bila je nastanjena radnikim porodicama. Ruso je imao
jednu sobu na etvrtom spratu. Ulica je bila puna dece koja su vritala, smrad iz
kuhinje, koji se pomeao sa zadahom mokrog rublja i nunika u hodniku bio je tako
jak da je prosto guio.
Anri Ruso se pojavi na Teovo kucanje. Bio je mali, debeli ovek, po grai slian
Vincentu. Prsti su mu bili kratki i debeli, glava gotovo etvrtasta. Imao je zatubast nos
i bradu, i krupne, nevine oi.
- inite mi ast svojim dolaskom, gospodine Van Gog - ree on mekim, prijatnim
glasom.
Teo predstavi Vincenta. Ruso ih ponudi da sednu. Soba je bila puna ivih boja, to
joj je davalo veseo izgled. Ruso je namestio svoje seljake zavese od crvene i bele

karirane tkanine. Zidovi su bili prekriveni slikama divljih ivotinja, dungli i

neverovatnih pejzaa.
etiri deaka stajala su kraj starog olupanog klavira, u uglu, drei nervozno u
rukama violine. Na polici iznad kamina stajali su domai kolaii koje je Ruso ispekao
i posuo kimom. Nekoliko klupa i stolica bilo je razbacano po sobi.
- Vi ste prvi stigli, gospodine Van Gog - ree Ruso. - Kritiar Gijom Pil ini mi ast
to e dovesti neko drutvo.
Na ulici se zau neka buka: deji glasovi i kloparanje kolskih tokova po kaldrmi.
Ruso irom otvori vrata. Prijatni enski glasovi dopirali su iz hodnika.
- Samo napred! Samo napred! - grmeo je neki glas. - Jednom rukom drite se za
ogradu, drugom za nos!
Glasan smeh proprati tu dosetku. Ruso, koji ju je jasno uo, okrete se Vincentu i
nasmeja se. Vincent pomisli kako nikada nije video ni u jednog oveka tako iste,
nevine oi, tako liene svake zlobe i nezadovoljstva.
Drutvo od desetak ljudi grunu u sobu. Mukarci su bili obueni u veernja odela,
ene u raskone haljine, lepe cipele, i duge bele rukavice. One unee u sobu miris
skupocenog parfema, finog pudera, svile i stare ipke.
- E pa, Anri! - povika Gijom Pil dubokim, dostojanstvenim glasom. - Vidite da smo
doli. Ali ne moemo dugo da ostanemo. Idemo na bal kod princeze de Brolji. U
meuvremenu morate zabavljati moje goste.
- Oh, elela bih da se upoznam s njim! - uskliknu jedna vitka, smeokosa devojka
u veernjoj haljini duboko izrezanoj na grudima. - Pomislite, to je veliki slikar o kome
govori ceo Pariz. Hoete li da mi poljubite ruku, gospodine Ruso?
- Pazi, Blan - ree neko. - Zna... ti slikari...
Ruso se osmehnu i poljubi joj ruku. Vincent se povue u jedan ugao. Pil i Teo su
neko vreme askali. Ostali su etali kroz sobu, dvoje po dvoje, razgovarajui o raznim
slikama uz glasan smeh, pokazujui prstom Rusoove zavese, njegove ornamente,
prevrnuvi svaki ugao sobe da bi nali neto emu e se smejati.
- Ako elite da sednete, gospoe i gospoo, - ree Ruso - moj orkestar e vam
odsvirati jednu moju novu kompoziciju. Posvetio sam je gospodinu Pilu. Zove se
Chanson Raval.
- Hajde, hajde! - povika Pil. - Ruso e nas zabavljati. ani! Blan! ak! Sedite. To e
biti divno.
etiri deaka drhtei stadoe pred jedini pult za note i poee da timuju svoje
violine. Ruso sede za klavir i zatvori oi. Posle jednog trenutka ree:
- Spremni! - i poe da svira. Kompozicija je bila jednostavna pastorala. Vincent
pokua da slua, ali je kikotanje priguivalo muziku. Na kraju svi glasno zapljeskae.
Blan prie klaviru, stavi ruku Rusou na rame i ree: - Bilo je divno, gospodine Ruso,
divno. Nikada nisam bila tako duboko dirnuta.

- Vi mi laskate, gospoo.
Blan smejui se povika:
- Gijome, ujete li ovo? On misli da mu laskam.
- Sad u vam odsvirati jo jednu kompoziciju.
- Pevajte nam uz nju jednu svoju pesmu, Anri. Vi imate toliko pesama. Ruso se
osmehnu detinjasto.
- Dobro, gospodine Pil, pevau vam uz to jednu pesmu, ako ba elite.
On ode do stola, uze jednu hrpu pesama, prelista ih i izabra jednu. Zatim sede za
klavir i poe da svira. Vincentu se svidela njegova muzika. Dva-tri stiha, koliko je
mogao da uhvati od pesme, takoe su bili lepi. Ali obe stvari izvoene zajedno
ostavljale su vrlo komian utisak. Gomila je urlala od smeha. Teo udari Pila po ramenu:
- Oh, Gijome, vi ste pravo pseto. I to podmuklo pseto!
Kad je zavrio sviranje, Ruso izae u kuhinju i vrati se sa mnogo debelih, prostih
olja s kafom, i poslui svoje goste. Oni su skidali kim sa kolaa i bacali jedan drugom
u kafu. Vincent je puio lulu u uglu.
- Hajde, Anri, pokaite nam svoje poslednje slike. Zato smo doli. Moramo da ih
vidimo ovde, u vaem ateljeu, pre nego to ih odnesu u Luvr.
- Imam nekoliko divnih novih slika - ree Ruso. - Skinuu ih sa zida da ih vidite.
Drutvo se skupi oko stola, takmiei se u to neobinijim komplimentima.
- Ovo je boanstveno, prosto boanstveno - zadihano ree Blan. - Moram je uzeti
za budoar. Ne mogu da ivim vie nijedan dan bez nje. Cher Maitre*, koliko staje ovo
besmrtno remek-delo?
* (franc.) Dragi majstore

Dvadeset pet franaka.

Dvadeset pet franaka! Zamislite, dvadeset pet franaka zajedno veliko

umetniko delo! Hoete li da mi ga posvetite?
-

To e biti za mene ast.

Obeao sam Fransoazi da u joj doneti jednu sliku - ree Pil. - Anri, naite
jednu za moju verenicu. Ali to mora da bude najbolja stvar koju ste ikada naslikali.
-

Znam jednu koja je ba za vas, gospodine Pil.

On skide jednu sliku neke tajanstvene ivotinje koja je virila iz jedne dungle, kao
u bajci. Svi zaurlae na Pila.
-

ta je to? - To je lav.

Nije, nego tigar.

Kazau vam, to je moja pralja. Poznala sam je.

Ova je malo vea, gospodine - ree Ruso blago. - Stajae trideset franaka.
I vredi toliko, Anri, vredi. Jednog dana moji e praunuci prodati tu
savrenu sliku za trideset hiljada franaka!
I ja hou jednu! - povika jo nekolicina. - Moram jednu da odnesem svojim
prijateljima. Ovo je najbolja izloba ove godine.
Hajdemo! - povika Pil. - Zadocniemo na bal. I ponesite svoje slike.
Napraviemo dumbus kod princeze de Brolji s ovim slikama. Dovienja, Anri.
Divno smo se zabavljali. Pozovite nas opet uskoro.
Zbogom, cher Maitre - ree Blan, leprajui svojom namirisanom
maramicom ispred njegovog nosa. - Nikada vas neu zaboraviti. iveete u mom
seanju zauvek.
Ostavite ga na miru, Blan! - povika jedan od mukaraca. Siromah ovek
nee moi noas da spava.
I oni buno sioe niz stepenice, dobacujui jedan drugom ale, ostavljajui za
sobom oblak skupocenog parfema koji se meao sa zadahom kue.
Teo i Vincent pooe ka vratima. Ruso je stajao pored stola gledajui gomilu novca.
Ima li neto protiv da ide sam kui, Teo? - upita Vincent mirno. - eleo
bih da ostanem i da se bolje upoznam s Anrijem.
Teo izae. Ruso i ne primeti da je Vincent zatvorio vrata i naslonio se na njih, ve
nastavi da broji novac koji je leao na stolu.
-

Osamdeset franaka, devedeset, sto, sto pet.

On die pogled i vide da ga Vincent posmatra. Oi mu opet postadoe prostodune

i detinjaste. On odgurnu novac ustranu. Stajao je tu, smeei se glupo.
-

Skinite tu masku, Ruso - ree Vincent. - I ja sam seljak i slikar.

Ruso se odmae od stola, prie Vincentu i uhvati ga srdano za ruku.

Va brat mi je pokazao vae slike holandskih seljaka. Dobre su. Bolje su
od Mileovih. Gledao sam ih, mnogo, mnogo puta. Divim vam se, gospodine.
A ja sam gledao vae slike, Ruso, dok su ovi... pravili budale od sebe. I ja se
vama divim.
Hvala. Hoete li da sednete? Napunite lulu mojim duvanom. Ima ovde sto
pet franaka, gospodine. Moi u da kupim duvan, hranu i platno da na njemu
slikam.
Oni sedoe jedan prekoputa drugog i poee da pue u prijatnoj tiini, razmiljajui.
-

Mislim da znate da vas nazivaju ludakom, Ruso?

Da, znam. A uo sam da su u Hagu i vas smatrali ludim.

Tako je.
Pustite ih neka misle ta hoe. Jednog dana e moje slike visiti u
Luksemburgu.
-

A moje, ree Vincent - visie u Luvru.

Oni proitae jedan drugom u oima ta su mislili i prsnue u srdaan smeh.

-

U pravu su Anri - ree Vincent. - Mi smo ludi.

Da popijemo neto u to ime? - upita Ruso.

Gogen zakuca na vrata njihovog stana idue srede, pred samu veeru.
Va brat me je zamolio da vas odvedem veeras u kafanu Batinjol. On e
morati da radi dugo u galeriji. Ovo su zanimljive slike. Smem li da pogledam?
-

Naravno. Neke sam naslikao u Brabantu, a neke u Hagu.

Gogen je piljio dugo vremena u slike. Nekoliko puta je podigao ruku, otvorio usta, i
hteo da progovori. Ali kao da nije umeo da izrazi svoje misli.
Oprostite mi to pitam, Vincente, - ree najzad - ali da niste vi sluajno
padaviar?
Vincent je ba oblaio koni kaput koji je, na Teov uas, naao u jednoj starinarnici
i hteo da nosi po svaku cenu. On se okrete i pogleda Gogena.
-

Da li sam ta? - upita on.

Padaviar. Jedan od onih ljudi to dobijaju nervne napade?

Ne, koliko je meni poznato, Gogene. Zato pitate?

Pa... ove vae slike... izgleda kao da e poleteti s platna. Kad gledam vae
radove... a to mi se ne dogaa prvi put... poinjem da oseam neko nervozno
uzbuenje, koje ne mogu da objasnim.Oseam da u, ako slika ne eksplodira,
sigurno ja eksplodirati. Znate li gde me vae slike najvie uzbuuju?
-

Ne. Gde?

U crevima. Sva moja utroba poinje da drhti. Postajem tako razdraen i

uzbuen da se jedva mogu savladati.
Moda bih mogao da ih prodam kao sredstvo za ienje. Na primer, ovek
obesi sliku u nunik i posmatra je svakog dana u odreeni sat.

Ozbiljno, Vincente, ja mislim da ne bih mogao da ivim sa vaim slikama.

Poludeo bih za nedelju dana.
Hoemo li da poemo?
Oni izaoe Ulicom Monmartr na Bulevar Klii.
-

Jeste li veerali? - upita Gogen.

Ne. A vi?

Nisam. Da svratimo do Bataja?

To je dobra ideja. Imate li novaca?

Ni santima. A vi?

Ja sam vorc", kao i obino. ekao sam Tea da me povede na veeru.

Hm! Onda verovatno neemo jesti.

Hajdemo gore da vidimo ta ima za jelo, u svakom sluaju.

Oni pooe uzbrdo Ulicom Lepik, zatim skrenue desno u Ulicu dez Abes. Gospoa
Bataj bee zakucala jelovnik nakraban mastilom na jedno drvo ispred kafane.
-

Hmmmm, - ree Vincent - teletina sa grakom. Moje omiljeno jelo.

Mrzim teletinu - ree Gogen. - Srean sam to ne moramo da jedemo.

Quelle blague*!

* (franc.) Ne priaj gluposti!

Tumarali su ulicom i stigli do jednog malog trougaonog parka u podnoju Bite.

- Hej, - ree Gogen - eno Pola Sezana gde spava na klupi. Ne shvatam zato taj idiot
upotrebljava svoje cipele umesto jastuka. Hajde da ga probudimo.
On izvue kai iz pantalona, presavi ga napola, i oinu zaspalog oveka preko nogu
u arapama. Sezan skoi s klupe, jauknuvi od bola.
- Gogene, ti prokleti sadisto! Je li ti to smatra za alu? Jednog dana razbiu ti
lobanju.
- Tako ti i treba, kad ostavlja otkrivene noge. Zato si stavio te svoje prljave
provansalske izme pod glavu? ini mi se da je to gore nego da nema nikakvog
jastuka.
Sezan protrlja noge, jednu za drugom, pa onda obue izme gunajui.
- Ne upotrebljavam ih umesto jastuka. Meem ih pod glavu da mi ih neko ne
ukrade dok spavam.
Gogen se okrete Vincentu. - Po tome kako govori, ovek bi pomislio da crkava od
gladi. Njegov otac ima banku i pola Eks-an-Provansa. Pole, ovo je Vincent Van Gog.
Teov brat.

Sezan i Vincent se rukovae.

- teta to te nismo sreli pre jednog sata, Sezane - ree Gogen. Mogao bi s nama
da veera. Bataj je imala najbolju teletinu s grakom koju sam ikada okusio.
- Je li zbilja bilo dobro? - upita Sezan.
- Dobro! Bilo je izvrsno! Zar ne, Vincente?
- Naravno.
- Onda u i ja otii da veeram. Hajdete sa mnom da mi pravite drutvo, hoete li?
- Ne znam da li bih mogao da pojedem jo jednu porciju. Da li biste vi mogli,
Vincente?
- Bogami, ne verujem. Ali ako gospodin Sezan ba navaljuje...
- Budi dobar mladi, Gogene. Ti zna da ne volim da jedem sam. Uzmi neto drugo
ako ti je bilo dosta teletine.
- Dobro, da ti uinim. Hajdemo, Vincente.
Oni se vratie nazad u Ulicu dez Abes, u kafanu Bataj.
- Dobro vee, gospodo - ree kelner. - Jeste li izabrali?
- Jesmo - odgovori Gogen. - Donesite nam tri plats du jour*.
* (franc.) glavno jelo, specijalitet

- Bien. A kakvo vino?

- Ti izaberi vino, Sezane. Ti se u te stvari bolje razume od mene.
- Da vidimo. Ima Sent-Estef, Bordo, Sotern, Bon...
- Jesi li ikada probao Pomar? - prekide ga Gogen bezazleno. - Mislim da je to
najbolje vino koje ovde imaju.
- Donesite nam bocu Pomara - ree Sezan kelneru.
Gogen zaas proguta teletinu i zeleni graak, a onda se okrete Sezanu, koji bee
pojeo tek polovinu veere.
- Uzgred budi reeno, Pole, - primeti on - uo sam da se Zolino Delo" prodaje na
hiljade.
Sezan mu dobaci mraan, ljutit pogled i odgurnu veeru s izrazom odvratnosti.
Zatim se okrete Vincentu.
- Jeste li proitali tu knjigu, gospodine?
- Jo nisam. Ba sam zavrio erminal".
- Delo" je rava knjiga, - ree Sezan - i lana. Osim toga, to je najgore izdajstvo
koje je ikada izvreno u ime prijateljstva. Knjiga govori o jednom slikaru, gospodine

Van Gog. O meni! Emil Zola je moj najstariji prijatelj. Zajedno smo odrasli u Eksu. Ili
smo u kolu zajedno. Doao sam u Pariz samo zato to je on bio ovde. Bili smo blii
nego roena braa, Emil i ja. Dok smo bili mladi, planirali smo kako emo, rame uz
rame, postati veliki umetnici. A sada mi je to uinio.
- ta vam je uinio? - upita Vincent.
- Ismejao me je. Podsmevao mi se. Izvrgao me ruglu pred celim Parizom. Dan za
danom priao sam mu o svojim teorijama svetlosti,o tome kako se moe predstaviti
materija ispod spoljne povrine, priao sam mu o svojim idejama revolucionarnog
slikarstva. Sluao me je, bodrio, i ispitivao. A za sve vreme skupljao je materijal za
svoju knjigu, da pokae kakva sam ja budala.
Sezan iskapi do dna svoju au vina, okrete se Vincentu i nastavi, dok su mu sitne
oi sijale od strane mrnje.
- Zola je spojio nas trojicu u toj knjizi, gospodine Van Gog: mene,Bazila, i jednog
siromanog, bednog deaka koji je istio Maneov atelje. Taj deak je imao ambicije da
postane umetnik, ali se najzad iz oajanja obesio. Zola mene prikazuje kao
zanesenjaka, kao jednog od onih izgubljenih siromaha koji misle da revolucioniu
umetnost, ali koji ne slikaju na uobiajen nain prosto zato to nemaju dovoljno
talenta. On je pustio da se ja obesim o skelu pred svojim remek-delom zato to na kraju
shvatam da je ono to sam pogreno smatrao za genijalnost u stvari samo ludako
mazanje. Nasuprot meni postavio je drugog umetnika iz Eksa, jednog sentimentalnog
vajara koji proizvodi najobinije akademsko ubre, i od njega nainio velikog
umetnika.
- To je vrlo zabavno - ree Gogen - kada se ovek seti da je Zola bio prvi koji je
podravao Maneovu revoluciju slikarstva.Emil je uinio za impresionizam vie nego
bilo koji drugi ivi ovek.
- Da, on je oboavao Manea, zato to je Eduard zbacio akademike. Ali kad sam ja
pokuao da prevaziem impresioniste, nazvao me je ludakom i idiotom. to se tie
Emila, on je proseno inteligentan ovek i odvratan prijatelj. Odavno sam prestao da
odlazim u njegovu kuu. On ivi kao neki prokleti buruj. Skupi tepisi po podu, vaze
na kaminu, posluga, pisai sto ukraen rezbarijama na kome pie svoje remekdela. Fuj!
On je vei malograanin nego to se Mane ikada usudio da bude. U dui su obojica bili
buruji, zato su se tako dobro i slagali. A samo zato to sam iz istog grada odakle je i
on, i to me je poznavao jo dok sam bio dete, Emil misli da ja ne mogu da radim
nekakav vaan posao.
- uo sam da je on pre nekoliko godina napisao neku brouru o tvojim slikama u
Salonu odbijenih. ta se s njom dogodilo?
- Emil ju je pocepao, Gogene, ba pre nego to je trebalo da ode na tampanje.
- Ali zato? - upita Vincent.
- Bojao se da e kritika pomisliti da se ona zauzima za mene samo zato to sam
njegov stari prijatelj. Da je tampao tu brouru, ja bih sada bio poznat. Umesto toga,
on je ottampao Delo". I to sve iz prijateljstva. Moje slike u Salonu odbijenih ismejalo

je devedeset odsto ljudi koji su ih videli. Diran-Rijel izlae Degaa, Monea, i mog
prijatelja Gijomena, ali su odbili da meni daju metar prostora. ak i va brat, gospodine
Van Gog, boji se da me izloi u svom mezaninu. Jedini trgovac u Parizu koji se usuuje
da stavi moje slike u izlog jeste ia Tangi, a on, siromah, ne bi umeo da proda ni koricu
hleba gladnom milionaru.
- Ima li jo malo Pomara u toj boci, Sezane? - upita Gogen. - Hvala. Ono to se meni
ne svia kod Zole jeste to to njegove pralje govore kao prave pralje, ali kad ih napusti,
on zaboravi da promeni stil.
- E pa, dosta mi je Pariza. Vraam se u Eks da tamo provedem ostatak ivota.
Tamo e iz doline die jedan breuljak sa koga se vidi cela pokrajina. U Provansi sija
jasno sunce. A boje! Kakve boje! Znam jedan komadi zemljita, blizu samog vrha
breuljka, koji je za prodaju. Pokriven je borovom umom. Tamo u sagraditi atelje i
zasaditi jabuar. I ogradiu kuu visokom kamenom ogradom. Pomeau razbijene
boce sa cementom i staviti na vrh ograde, da se odbranim od sveta. I nikada neu
napustiti Provansu, nikada, nikada!
- Pustinjak, a? - promrmlja Gogen u svoju au Pomara.
- Pustinjak iz Eksa. Tako lepa titula! Bolje bi bilo da krenemo u kafanu Batinjol.
Do sada su se ve svi tamo skupili.

Gotovo svi su bili tamo. Lotrek je imao pred sobom gomilu tanjiria toliko visoku
da mu je dopirala skoro do brade. or Sera je mirno askao sa Anketenom, mravim,
visokim slikarem koji je pokuavao da kombinuje metod impresionista sa nainom
slikanja japanskih reprodukcija. Anri Ruso je vadio kolaie iz depa i umakao ih u
belu kafu, dok je Teo vodio ivu diskusiju sa dvojicom od najmodernijih parikih
kritiara.
Batinjol je ranije bio predgrae na ulazu u Bulevar Klii, i ruje Eduard Mane
skupljao oko sebe srodne due Pariza. Pre Maneove smrti uenici Batinjolske kole
imali su obiaj da se sastaju dvaput nedeljno u kafani. Legro, Fanten-Latur, Kurbe,
Renoar, svi su se ta sastajali i izlagali svoje teorije o umetnosti, sada su kolu preuzeli
mlai ljudi.
Sezan spazi Emila Zolu. On je priao jednom stolu u dnu kafane, poruio kafu, i
sedeo izdvojen od gomile. Gogen predstavi Vincenta Zoli i onda se srui na stolicu
pored Tuluz-Lotreka. Zola i Vincent ostadoe sami za stolom.
Video sam da ste uli sa Polom Gogenom, gospodine Van Gog. Bez sumnje
je neto govorio o meni?
-

Jeste.

ta to?

Bojim se da ga je vaa knjiga duboko uvredila.

Zola uzdahnu i odgurnu sto malo dalje od koom tapecirane klupe da bi imao vie
mesta za svoj ogromni stomak.
Jeste li ikada uli za vajningerov nain leenja? - upita on. - Kau da, ako
ovek nita ne pije uz jelo, moe da oslabi petnaestak kila za tri meeca.
-

Nisam uo za to.

Bilo mi je vrlo teko da napiem onu knjigu o Polu Sezanu, ali svaka re u
njoj je istinita. Vi ste slikar. Da li biste falsifikovali portret svog prijatelja samo zato
to bi ga istina uinila nesrenim? Naravno da ne biste. Pol je divan mladi.
Godinama mi je bio najmiliji prijatelj. Ali njegova dela su mi prosto-naprosto
smena. Vi znate da smo mi svi u kui tolerantni, gospodine, pa ipak, kad mi dou
prijatelji, moram da zakljuam Polove slike u orman da ih ne bi ismejali.
-

Ali valjda njegove slike nisu ba tako rave!

Jo su gore, dragi moj Van Gog, jo gore. Niste videli nijednu? Zato i ne
verujete. On crta kao dete od pet godina. Dajem vam re, ja mislim da je on sasvim
poludeo.
-

Gogen ga potuje.

Boli me srce - nastavi Zola - kad gledam kako Sezan trai svoj ivot na tu
fantastinu modu. Trebalo bi da se vrati u Eks i da preuzme oevo mesto u banci.
Na taj nain bi neto postigao u ivotu. A ovako... jednog dana e se obesiti... kao
to sam prorekao u Delu". Jeste li proitali tu knjigu, gospodine?
-

Jo nisam. Ba sam zavrio erminal".

Tako? I ta mislite o tome?

Mislim da je to najbolja knjiga posle Balzaka."

Da, to je moje remek-delo. Izlazilo je kao podlistak u il Blau" prole

godine. Dobio sam za njega dosta novaca. A do sada je prodato ezdeset hiljada
primeraka. Moj prihod nikada nije bio tako veliki. Dozidau jedno novo krilo uz
moju kuu u Medanu. Knjiga je ve izazvala etiri trajka i pobune u rudarskim
oblastima Francuske. erminal" e izazvati gigantsku revoluciju, a kad je izazove
- zbogom, kapitalizmu! ta vi slikate, gospodine... Kako ono ree Gogen da se
zovete?
-

Vincent Van Gog. Teo Van Gog je moj brat.

Zola ostavi olovku kojom je neto arao po ploi stola, i zagleda se u Vincenta.- To
je udno - re on.
-

ta je udno?

Vae ime. Negde sam ga ve uo.

Moda ga je Teo pomenuo pred vama.

Pomenuo ga je, ali nije to. ekajte! To je bilo... to je bilo... erminal"! Jeste
li ikada bili u nekoj rudarskoj oblasti?
-

Da. iveo sam u belgiskoj Borinahi dve godine.

Borinahi! Mali Vasme! Markas!

Zoline krupne oi iskoie iz okruglog, bradatog lica.

-

Znai, vi ste onaj drugi dolazak Isusa Hrista!

Vincent pocrvene. - Na ta mislite?

Proveo sam pet nedelja u Borinahi sakupljajui materijal za erminal".
Rudari su mi priali o Hristu-oveku koji je radio meu njima kao propovednik.
-

Govorite tie, molim vas!

Zola prekrsti ruke preko svog debelog stomaka i isturi ga napred.

Nemojte se stideti, Vincente - ree on. - Ono to ste pokuali da uinite bilo
je vrlo znaajno. Samo ste izabrali pogreno sredstvo. Religija nikada nee nikuda
dovesti ljude. Samo ljudi niska duha prihvatie nesreu na ovom svetu za obeanja
blaenstva na onome.
-

To sam uvideo suvie dockan.

Proveli ste dve godine u Borinahi, Vincente. Poklanjali ste svoju

hranu,novac, odelo. Smrtno ste se umarali. A ta ste za to dobili? Nita. Nazvali su
vas ludakom, i izbacili iz crkve. Kad ste otili, prilike nisu bile nita bolje nego kad
ste doli.
-

Bile su jo gore.

Ali moje sredstvo e pomoi. Pisana re e izazvati revoluciju. Svaki

pismeni rudar u Belgiji i Francuskoj proitao je moju knjigu. Nema nijedne kafane,
nijedne bedne kolibe u celoj pokrajini koja nema bar jedan raskupusan primerak
erminala". Onima koji nisu pismeni itaju drugi po nekoliko puta. Izbila su ve
etiri trajka. A izbie ih jo. Cela zemlja se die. erminal" e stvoriti novo
drutvo, tamo gde vaa religija ne bi uspela. A ta ja dobijam za naknadu?
-

ta?

Franke. Hiljade i hiljade franaka. Hoete li da popijete neto sa mnom?

Diskusija za Lotrekovim stolom postajala je sve ivlja. Svi su gledali u tom pravcu.
Kako napreduje Ma methode, Sera? - upita Lotrek, pukajui zglobovima
prstiju.
Sera se napravi kao da ne primeuje podsmeh. Njegove savreno lepe crte i miran
izraz, kao u maske, nisu delovali kao ljudsko lice, nego kao olienje muke lepote.

Izala je jedna nova knjiga nekog Amerikanca Ogdena Ruda, o prelamanju

svetlosti. Mislim da je to korak napred u odnosu na Helmholca i Sevrala, ali ipak ne
podstie onako kao Supervilovo delo. Bilo bi korisno da je svi proitate.
-

Ne itam knjige o slikarstvu - ree Lotrek. - To ostavljam laicima.

Sera otkopa svoj crno-beli karirani kaput i popravi veliku plavu kravatu sa belim
takicama.
-

I vi ste laik, - re on - dokle god samo nagaate koje ete boje upotrebiti.

Ja ne nagaam. Ja osetim nagonski.

Nauka je metod, ore - umea se Gogen. - Mi smo postali ueni bavei se

problemom boja tokom mnogih godina ispunjenih napornim radom i pokuajima.
To nije istina, prijatelju moj. Nae vreme tei za objektivnom
produkcijom. Dani inspiracije, pokuaja i greaka bespovratno su proli.
Ne mogu da itam te knjige - ree Ruso. - Od njih me zaboli glava. Posle
toga moram da slikam ceo dan da bi me prola glavobolja.
Svi se nasmejae. Anketen se okrete Zoli i ree: - Da li ste videli onaj napad na
erminal" u veernjim novinama?
-

Ne. ta kau?

Kritika vas naziva najnemoralnijim piscem devetnaestog veka.

To je stara pria. Zar ne mogu da nau nita drugo protiv mene?

Imaju pravo, Zola - ree Lotrek. - Ja mislim da su vae knjige bludne i

bestidne.
-

Vi biste svakako morali da poznate bestidnost kad je vidite!

Sad ste dobili svoje, Lotrek!

Gargon! - pozva Zola. - Svima po jedno pie.

Sada smo propali - apnu Sezan Anketenu. - Kad Emil pone da plaa pie,
to znai da emo morati da sluamo njegovo predavanje itav sat.
Kelner donese svima pie. Slikari zapalie lule i primakoe se blie jedan drugom,
obrazujui prisan krug. Gasne svetiljke osvetljavale su sobu svetlim spiralama.
Razgovor za okolnim stolovima dopirao je do njih kao jednolino brujanje.
Ljudi nazivaju moje knjige bestidnim - ree Zola - iz istog razloga iz koga
pripisuju bestidnost vaim slikama, Anri. Publika ne moe da shvati da u umetnosti
nema mesta moralnom ocenjivanju. Umetnost je nemoralna,isto kao i ivot. Za
mene ne postoje bestidne knjige ili slike, postoje samo slabo zamiljena i slabo
uraena dela. Tuluz-Lotrekova bludnica je moralna zato to on prikazuje lepotu
koja je sakrivena iza njenog spoljanjeg izgleda, Bugeroova nevina seljanica

nemoralna je zato to je toliko sentimentalizovana i toliko sladunjava da se oveku

povraa im je pogleda.
-

Tako je - potvrdi Teo.

Vincent vide da slikari potuju Zolu, ne zato to je slavan - oni su prezirali obine
znake uspeha - nego to se slui jednim sredstvom koje je njima izgledalo tajanstveno
i teko. Paljivo su sluali njegove rei.
Obian ljudski mozak slui se pojmovima dvojine, svetlost i senka,slatko i
kiselo, dobro i zlo. Takva dvojina ne postoji u prirodi. U svetu nema ni dobrog ni
zlog, ve samo postojanje i delovanje.Kad opisujemo neku radnju, mi opisujemo
ivot, ako tu radnju nazovemo nekim imenom na primer pokvarenost ili
bestidnost - onda zalazimo u oblast subjektivnih predrasuda.
Ali, Emile, - ree Teo - ta bi narodne mase inile bez moralnih
predrasuda?
Moral je kao Vera - nastavi Tuluz-Lotrek, - uspavljujue sredstvo, da ljudi
zatvore oi i da ne vide svu bedu svog ivota.
Vaa amoralnost nije nita drugo ve anarhizam, Zola - ree Sera - i to
nihilistiki anarhizam. Drugi su to pokuali, ali nije uspevalo.
Naravno da moramo imati ustaljene pravilnike - sloi se Zola. Opti
napredak zahteva rtve od pojedinaca. Ja ne zameram moralu, nego samo
srameljivosti koja pljuje na Olimpiju" i eli da smrvi Mopasana. Kaem vam,
moral je danas u Francuskoj potpuno ogranien na erotinu zonu. Ostavite ljude
da spavaju s kim ele, ja ne poznajem neki vii moral od toga.
To me podsea na jednu veeru koju sam priredio pre nekoliko godina ree Gogen. - Jedan od ljudi koje sam pozvao ree: Znate, prijatelju moj, ne mogu
da dovodim svoju enu na te veere kad je vaa ljubavnica prisutna". Dobro",
odgovorih, veeras u je poslati nekud napolje". Kad je veera bila zavrena i kad
su svi otili kui, naa potovana gospoa, koja je celo vee zevala, prestade da zeva
i ree muu: Pre nego to legnemo zajedno, hajde da malo priamo- bezobrazne
prie". A mu joj ree: Veeras emo samo priati. Prejeo sam se".
-

To vam sve kazuje! - povika Zola, smejui se glasno.

Ostavimo etiku za trenutak po strani i vratimo se nemoralnosti u

umetnosti - ree Vincent. - Niko nikada nije nazvao moje slike bestidnim, ali me
stalno optuuju zbog jedne jo vee nemoralnosti, zbog runoe.
-

To ste dobro rekli, Vincente - ree Tuluz-Lotrek.

Da, to je za javnost sutina novog nemorala - sloi se Gogen. - Jeste li videli

kako nas je ovog meseca nazvao Mercure de France? Kult runoe!
Istom kritikom sam i ja pogoen - ree Zola. - Jedna kneginja mi je rekla
pre neki dan: Moj dragi gospodine Zola, zato jedan ovek sa tako izuzetnim

talentom kao vi ide po svetu i prevre kamenje samo da bi video kakve vrste
prljavih insekata mile ispod njega?"
Lotrek izvadi jedne stare novine iz depa.
Sluajte ta je rekla kritika o mojim slikama na poslednjoj izlobi u Salonu
nezavisnih. Tuluz-Lotreku se moe prigovoriti to uiva u tome da prikazuje
trivijalnu veselost, prostake zabave i 'niske tipove'. Izgleda da nema smisla za
lepotu ovejeg lica, za eleganciju oblika, i ljupkost pokreta. Istina je da on slika sa
puno ljubavi bia runo graena, zdepasta i odvratna u svojoj runoi, ali od kakve
je vrednosti takva izopaenost?"
-

Senke Franca Halsa - promrmlja Vincent.

On je u pravu - ree Sera. - Ako niste izopaeni u svakom sluaju ste

zavedeni. Umetnost treba da se bavi apstraktnim stvarima, kao to su boje, crte,
ton. Ne sme se upotrebiti za popravljanje drutvenog stanja niti za traenje runog.
Slikanje mora biti kao muzika, odvojeno od svakidanjice.
Viktor Igo je umro lane, - ree Zola - a s njim je umrla i cela jedna
civilizacija. Civilizacija lepih gestova, romantinosti, umetnikih lai i prepredenog
izvrdavanja. U mojoj knjizi se zastupa nova civilizacija: nemoralna civilizacija
dvadesetog veka. A isto tako i u vaim slikama. Bugero jo uvek vue svoju leinu
ulicama Pariza, ali on se razboleo onog dana kad je Eduard Mane izloio svoj
Doruak na travi", a umro je onog dana kad je Mane zavrio Olimpiju". E, sad je i
Mane otiao, a takoe i Domije, ali jo imamo Degaa, Lotreka i Gogena, da nastave
njihovo delo.
-

Ubaci i ime Vincenta Van Goga u taj spisak - ree Tuluz-Lotrek.

Stavi ga na elo spiska - ree Ruso.

Eto, Vincente, - ree Zola smejui se - proglaeni ste za pripadnika kulta

runoe. Prihvatate li to naimenovanje?
-

Avaj, - ree Vincent - bojim se da sam takav roen.

Hajde, onda, da formuliemo svoj manifest, gospodo - ree Zola. - Prvo, mi

smatramo da je svaka istina lepa, ma kako njeno lice izgledalo nakazno.
Prihvatamo sve to prua priroda, bez ikakvog odbacivanja. Verujemo da ima vie
lepote u surovoj istini nego u lepoj lai, da ima vie poetinosti u prostim, obinim
stvarima nego u svim parikim salonima.Smatramo da je bol dobar, jer je to
najdublje od svih ljudskih oseanja. Smatramo da je seks lep, ak i kad je olien u
bludnici ili podvodau. Mi pretpostavljamo karakter runoi, bol lepoti, a surovu,
golu stvarnost svetu blagu Francuske. Mi prihvatamo ivot u potpunosti, ne
donosei nikakve moralne sudove. Smatramo da je prostitutka isto tako dobra kao
i grofica, vratarka isto tako dobra kao i general, seljak isto tako dobar kao i
ministar, jer svi oni spadaju u okvir prirode i utkani su u potku ivota.
Podignimo ae, gospodo! - uskliknu Tuluz-Lotrek. - Pijmo u ast
amoralnosti i kulta runoe. Neka on ulepa i obnovi svet!

Gluposti! - re Sezan.

I jo jednom Gluposti"! - ree or Sera.

9

Poetkom juna Teo i Vincent su se preselili u svoj novi stan u Ulici Lepik, br. 54, na
Monmartru. Kua je bila sasvim blizu Ulice Laval, trebalo je samo da se popnu Ulicom
Monmartr do Bulevara Klii, pa da onda zaokrenu Ulicom Lepik, pored Mulen de la
Galet, u sasvim seoski deo Bite.
Njihov stan bio je na treem spratu. Sastojao se od tri sobe, ostave i kuhinje. Dnevna
soba bila je udobna, sa Teovim lepim nametajem stila Luj Filip i velikom pei, koja ih
je titila od parike hladnoe. Teo je imao dara da namesti kuu. Voleo je da sve bude
kako treba.Njegova spavaa soba bila je pored dnevne sobe. Vincent je spavao u sobici,
iza koje se nalazio njegov atelje - jedna soba obine veliine, sa jednim prozorom.
Nee vie morati da ide u Kormanov atelje, Vincente - ree Teo. Oni su
ba premetali i rasporeivali nametaj u dnevnoj sobi.
-

Ne, hvala bogu. Pa ipak, trebalo bi da naslikam nekoliko enskih aktova.

Teo namesti sofu uza zid prekoputa Vincentove sobice, i baci kritiki pogled po
odaji. - Ve odavno nisi naslikao jedno potpuno platno u boji, zar ne? - upita on.
-

Nisam.

A zato?

Od kakve bi to koristi bilo? Dok ne uspem da naem prave boje... gde

hoe da ti stoji ova stolica, Teo? Ispod lampe ili kraj prozora? Ali sada, kada imam
svoj sopstveni atelje...
Sutradan Vincent ustade u zoru, namesti nogare, privrsti komad platna na okvir,
izvadi novu sjajnu paletu koju mu je Teo kupio, i omeka etke.Kad je bilo vreme da
Teo ustane, on pristavi kafu i ode do pekare da kupi svee kifle.
Teo je oseao Vincetovo nemirno raspoloenje za dorukom.
E pa, Vincente, - ree on - iao si u kolu tri meseca. Oh, ne mislim na
Kormana. Mislim na kolu Pariza! Video si najznaajnije slike koje su naslikane u
Evropi za poslednjih trista godine. I sada si spreman da...
Vincent odgurnu upola pojedeni doruak i skoi. - Sada u poeti...
Sedi. Zavri doruak. Ima dovoljno vremena. Nema ni za ta da se
brine. Kupiu ti boje i platna na rasprodaji, tako da e uvek imati dosta pri ruci.
Dobro bi bilo i da opravi zube, hou da bude potpuno zdrav. Ali, za ime boje,
radi polako i paljivo!

Kad se Teo vratio kui te veeri, zatekao je Vincenta besnog. est godina radio je
svoj posao, napredujui, pod najteim uslovima, sada, kad su mu pruene sve olakice,
suoio se sa poniavajuom nesposobnou.
Tek oko deset sati Teo je uspeo da ga umiri. Kad su otili na veeru,Vincentu se
vratilo malo samopouzdanja. Teo je izgledao bled i iscrpen.
Nedelje koje su zatim dole bile su pravo muenje za obojicu. Kad bi se Teo vratio
iz galerije, naao bi Vincenta u jednom od stotinu raznih besova. Jak katanac na Teovim
vratima uopte nije pomogao. Vincent je sedeo na njegovoj postelji do ranih jutarnjih
asova, prepirui se s njim. Kad bi Teo zaspao, Vincent bi ga prodrmao za ramena i
probudio ga.
Ne etaj po sobi, nego sedi mirno bar jedan trenutak - molio ga je jedne
noi Teo. -I prestani da pije taj prokleti apsint. Tako Gogen nije usavrio svoje
slikanje. I sluaj me sada, ti prokleti idiote, mora ekati najmanje godinu dana pre
nego to pone da posmatra svoje radove kritikim okom. Kakve koristi ima od
toga to e se razboleti? Slabi i postaje nervozan. Zna i sam da ne moe
naslikati svoje najbolje slike u takvom stanju.
Dolo je pariko leto sa svojim vruinama. Sunce je prilo ulice. Ceo Pariz sedeo je
pred svojim omiljenim kafanama do jedan-dva sata izjutra, pijuckajui hladna pia.
Cvee u Bit Monmartru procvetalo je u hiljadu veselih boja. Sena je vijugala blistajui
kroz grad, izmeu drvea i sveih zelenih travnjaka.
Vincent je svakog jutra vezivao na lea svoje nogare i polazio da trai mesto gde bi
slikao. Nikada nije video tako vrelo, tako postojano sunce u Holandiji, niti tako duboke,
elementarne boje. Skoro svake veeri stizao bi sa slikanja na vreme da sudeluje u
vatrenim diskusijama u mezaninu Gupilove galerije.
Jednog dana Gogen je doao da mu pomogne pri meanju nekih boja.
-

Kod koga kupuje te boje? - upita on.

Teo ih kupuje na rasprodaji.

Trebalo bi da pomae ia Tangija. Njegove su cene najnie u Parizu, i

usto daje na veresiju oveku kad nema novaca.
-

Koje ia Tangi? uo sam ve ranije da ga pominje.

Zar se jo nisi upoznao s njim? Boe, ne sme gubiti vie ni trenutka.Ti i

ia ste dva jedina iskrena komunista koja sam ja do sada sreo. Stavi tu svoju divnu
kapu od zejeg krzna. Idemo u Ulicu Klozel.
Dok su zaokretali niz Ulicu Lepik, Gogen mu ispria istoriju ia Tangija. - Pre nego
to je doao u Pariz bio je zidar. Mleo je neke boje u Eduardovoj kui, a docnije postao
nastojnik negde u Biti. Njegova ena je pazila kuu, a ia je poeo da prodaje boje u
tom delu grada. Upoznao se sa Pisaroom, Moneom, Sezanom, i poto su ga oni zavoleli,
svi smo poeli da kupujemo boje kod njega. U poslednjoj pobuni priao je
komunistima. Jednog dana, dok je sanjario uvajui strau, jedna banda iz Versaja
napala je njegovo straarsko mesto. Siromah ovek nije mogao da puca na ljudska bia.

Bacio je puku. Bio je osuen da slui dve godine na galijama u Brestu, zbog izdajstva,
ali smo ga mi izbavili. Utedeo je nekoliko franaka i otvorio tu malu radnju u Ulici
Klozel. Lotrek mu je fasadu obojio plavom bojom. On je bio prvi ovek koji je izloio
Sezanovu sliku. Otada smo svi nosili tamo svoje radove. Ne zato to ih on prodaje. Boe
sauvaj! Vidite, ia je veliki ljubitelj umetnosti, ali poto je siromaan on ne moe da
kupi slike. Zato ih izlae u svojoj radnjici, gde moe da sedi meu njima po ceo dan.
-

Misli li da on ne bi prodao slike ni kad bi za njih dobio dobru cenu?

Nikada. On uzima samo one slike koje voli,a kada se jedanput vee za neku
od njih, ne moe da je pusti iz radnje. Bio sam tamo jednog dana kad je uao neki
dobro obueni ovek. Divio se jednoj Sezanovoj slici i upitao za cenu. Svaki trgovac
u Parizu bio bi srean da je proda za ezdeset franaka. ia Tangi je dugo vremena
gledao sliku, i onda rekao: Ah, ovu ovde! To je jedna izuzetno dobra Sezanova
slika. Ne mogu da je dam ispod est stotina franaka". Kad je ovek izleteo napolje,
ia je skinuo sliku sa zida i drao je pred sobom gledajui je sa suzama u oima.
-

Kakve onda imate koristi od toga to izlae vae slike?

Zna, ia Tangi je udan ovek. Sve to zna o umetnosti to je kako se

melju boje. A ipak ima nepogreivo oseanje za autentino. Ako bude traio neku
tvoju sliku, daj mu je. To e biti tvoj formalni ulazak u pariku umetnost. Evo Ulice
Klozel, ovde skreemo.
Ulica Klozel bila je vrlo kratka, vezivala je Ulicu muenika i Ulicu Anri Monije. Bila
je puna malih radnji, nad kojima su se nalazila dva ili tri sprata stanova, sa belim
prozorima. ia Tangijeva radnja bila je prekoputa jedne enske osnovne kole.
ia Tangi je ba razgledao neke japanske reprodukcije koje su u to doba ulazile u
modu u Parizu.
ia Tangi, doveo sam jednog prijatelja, Vincenta Van Goga. On je vatreni
komunista.
Srean sam to mogu da vas pozdravim u svojoj radnji - ree ia Tangi
nenim, gotovo enskim glasom.
Tangi je bio omanji ovek debeljunog lica i setnih oiju kao u vernog psa. Nosio je
slamni eir sa irokim obodom, koji mu je bio natuen do obrva. Imao je kratke ruke,
punake ake, i upavu bradu. Desno oko je drao poluotvoreno.
-

Vi ste zbilja komunista, gospodine Van Gog? - upita on stidljivo.

Ne znam ta podrazumevate pod komunizmom, ia Tangi. Ja smatram

da svako mora da radi onoliko koliko moe, i to posao koji najvie voli, a za uzvrat
da dobije sve to mu je potrebno.
-

Vrlo jednostavno! - nasmeja se Gogen.

Oh, Pole, - ree ia Tangi - vi ste radili na Berzi. Novac pretvara ljude u
ivotinje, zar nije tako?

Da, novac, ali i nedostatak novca.

Ne, nikada nedostatak novca, samo nedostatak hrane i sredstava za ivot.

Tako je, ia Tangi - ree Vincent.

Na prijatelj Pol - ree Tangi - prezire ljude koji zarauju novac, a nas
prezire zato to ne moemo nita da zaradimo. Ali ja bih vie voleo da pripadam
ovoj drugoj vrsti. Svaki ovek koji ivi sa vie od pedeset santima dnevno, nitkov
je.
Onda se vrlina - ree Gogen - javila kod mene silom prilika. ia Tangi,
hoete li da mi date jo malo boje na veresiju? Znam da vam dugujem ve prilino,
ali ne mogu da radim ako...
Da, Pole, dau vam na veresiju. Kad bih ja imao malo manje poverenja u
ljude, a vi malo vie, obojica bismo bili sreniji. Gde je nova slika koju ste mi
obeali? Moda bih mogao da je prodam i nadoknadim novac za boje.
Gogen namignu Vincentu. - Doneu vam dve, ia Tangi, da ih obesite jednu pored
druge. A sada, ako hoete da mi date jednu tubu crne, jednu ute...
-

Platite svoj raun i dobiete jo boja!

Tri oveka se istovremeno okrenue.Gospoa Tangi, zalupivi vratima dnevne

sobe, ue u radnju. Bila je to mrava, mala ena strogog, uskog lica i oiju punih
gorine. Ona besno jurnu na Gogena.
Zar mislite da mi drimo radnju u dobrotvorne svrhe? Zar mislite da
moemo da jedemo Tangijev komunizam? Platite taj raun, lopuo, ili u vas
predati policiji!
Gogen se osmehnu najzanosnije to je mogao, uze gospou Tangi za ruku i galantno
je poljubi.
-

Ah, Ksantipo, kako lepo danas izgledate!

Gospoa Tangi nije znala zato je taj lepi grubijan uvek naziva Ksantipom, ali joj se
sviao zvuk tog imena i bila je polaskana.
Nemojte misliti da me moete prevariti, vi propalice. Robovala sam celog
svog ivota meljui te prljave boje, a sada dolazite vi da mi ih ukradete.
Moja divna Ksantipo, ne ljutite se na mene. Vi imate duu umetnika. Mogu
to da vidim na vaem lepom licu.
Gospoa Tangi podie kecelju kao da je htela da obrie umetniku duu sa svog lica.
- Uh! - povika ona. - Jedan umetnik u porodici je dovoljan. Verovatno vam je rekao da
hoe da ivi samo sa pedeset santima dnevno. ta mislite, gde li bi nala tih pedeset
santima kad ih ja ne bih zaraivala za njega?
-

Ceo Pariz govori o vaoj ljupkosti i vaoj sposobnosti, draga gospoo.

On se ponovo sae i dodirnu usnama njenu naboranu ruku. Ona postade blaa.

No, vi ste propalica i laskavac, ali moete ovoga puta dobiti malo boje.
Samo gledajte da platite svoj raun.
Za tu ljubaznost, moja divna Ksantipo, naslikau va portret. Jednog dana
on e visiti u Luvru i ovekoveie nas oboje.
Malo zvono na vratima zazvoni. Neki nepoznat ovek ue. - Ona slika koju imate u
izlogu - ree on. - Ona mrtva priroda. Od koga je?
-

Od Pola Sezana.

Sezana. Nikad nisam uo za njega. Je li za prodaju?

Ah ne, naalost, ve je...

Gospoa Tangi skide kecelju, gurnu Tangija ustranu i ivo prie oveku.
Pa naravno da je za prodaju. To je lepa mrtva priroda, zar ne, gospodine?
Jeste li ikada videli tako lepe jabuke? Prodaemo vam ih jeftino, gospodine, poto
im se divite.
-

Koliko?

Koliko, Tangi? - upita gospoa, sa pretnjom u glasu.

Tangi s mukom proguta. - Tri st...

-

Tangi!

Dve st...

TANGI!

U redu, sto franaka.

Sto franaka? - ree stranac. - Za jednog nepoznatog slikara? Bojim se da je

to suvie. Bio sam spreman da platim dvadeset i pet.
Gospoa Tangi izvadi sliku iz izloga.
Vidite, gospodine, to je velika slika. Ima tu etiri jabuke. etiri jabuke staju
sto franaka. Vi elite da potroite samo dvadeset pet franaka. Pa zato onda ne
uzmete samo jednu jabuku?
ovek je jedan trenutak posmatrao sliku, pa onda ree: - Da, to bih mogao da
uinim. Isecite ovu jabuku iz slike i ja u je uzeti.
Gospoa otra u svoj stan, donese makaze i odsee jednu jabuku. Zamota je u papir,
prui je oveku i uze dvadeset pet franaka. On izae iz radnje sa paketom ispod ruke.
Moj omiljeni Sezan - zavapi Tangi. - Stavio sam ga u izlog da bi ga ljudi
mogli pogledati i nastaviti put sreni.
Gospoa stavi iseenu sliku na tezgu.

Idui put kad neko eli da kupi Sezana, a nema mnogo novaca, prodaj mu
jednu jabuku. Uzmi onoliko koliko dobije za nju. Ionako nita ne vrede, on slika
toliko jabuka. Nemojte se smejati, Gogene, to isto vai i za vas. Skinuu sa zidova
sve vae slike i prodavau vae nage divljakinje po pet franaka komad.
Moja draga Ksantipo, - ree Gogen - dockan smo se sreli u ivotu. Da ste vi
bili moj ortak na Berzi, do sada bi Francuska banka bila naa.
Kad se gospoa povue u svoje odaje, ia Tangi ree Vincentu: - Vi ste slikar,
gospodine? Nadam se da ete ovde kupovati boje. A moda ete mi dozvoliti da vidim
neke vae slike?
Sa najveim zadovoljstvom. Ovo su divne japanske reprodukcije. Da li su
za prodaju?
Da. Postale su velika moda u Parizu otkako su braa Gonkur poela da ih
sakupljaju. One mnogo utiu na nae mlade slikare.
-

Sviaju mi se ove dve. eleo bih da ih prostudiram. Koliko staju?

Tri franka komad.

Uzeu ih. Oh boe, zaboravio sam. Poslednji franak sam potroio jutros.
Gogene, imate li est franaka?
-

Ne budite smeni.

Vincent sa aljenjem spusti na tezgu dve japanske reprodukcije.

-

Bojim se da u morati da ih ostavim, ia Tangi.

ia gurnu reprodukcije Vincentu u ruke i pogleda ga sa stidljivim,setnim

osmehom na svom neupadljivom licu.
put.

To vam je potrebno za va rad. Molim vas uzmite ih. Platiete mi drugi

10

Teo odlui da pozove u goste Vincentove prijatelje. Spremili su etiri tuceta tvrdo
kuvanih jaja, doneli krag piva, i bezbroj inija napunili kolaima. Dim od duvana bio
je tako gust u dnevnoj sobi da je Gogen, kada je pokretao svoje ogromno telo iz jednog
kraja sobe u drugi, izgledao kao neki okeanski parobrod koji dolazi kroz maglu. Lotrek
se smestio u jedno uglu, razbijao jaja o jednu od Teovih omiljenih stolica, i bacao ljuske
na tepih. Ruso je bio uzbuen zbog nekog miriljavog pisamceta koje je toga dana
primio od neke oboavateljke, koja je elela da se upozna s njim. Priao je tu priu po
stoti put, razrogaenih i zauenih oiju. Sera je ba stvarao neku novu teoriju, i pribio
je Sezana uz prozor, objanjavajui mu je. Vincent je sipao pivo iz kraga, smejao se
Gogenovim bestidnim priama, udio se sa Rusoom koja bi to dama mogla da bude,

svaao se sa Lotrekom da li se linijama ili takama boje moe bolje izraziti neka
impresija, i najzad izbavio Sezana iz Seraovih kandi.
Soba je htela da se rasprsne od galame. Svi ti ljudi bili su mone linosti, strasni
egoisti, i vatreni ikonoklasti. Teo ih je nazivao monomanijacima. Voleli su da se
svaaju, da se bore, da psuju, da brane svoje teorije, i da sve ostalo proklinju. Glasovi
su im bili jaki i grubi, broj stvari koje su oni mrzeli bio je ogroman. Jedna dvorana
dvadeset puta vea od Teove sobe bila bi suvie mala da sadri dinaminu snagu tih
borbenih, glasnih slikara.
Ta buka u sobi, koja je Vincenta raspaljivala da oduevljeno gestikulira i govori,
izazvala je kod Tea stranu glavobolju. Sva ta vika bila je tua njegovoj prirodi.
Neobino je voleo sve te ljude u sobi. Zar se nije zbog njih onako mirno, neprekidno
borio sa Gupilom? Ali te grube, neotesane linosti bile su mu strane. Teo je imao u sebi
prilino enstvenosti. Tuluz-Lotrek, sa svojim uobiajenim sarkastinim humorom,
jedanput je primetio:
teta to je Teo Vincentov brat. Mogao bi da mu bude tako savrena ena".
Teo je smatrao da je isto tako neukusno to on prodaje Bugeroove slike kao to bi
bilo neukusno da ih Vincent slika. Pa ipak, ako bude prodavao Bugeroove slike,
Valadon e mu dozvoliti da izloi Degaa. Jednog dana e nagovoriti Valadona da mu
dozvoli da izloi Sezana, pa onda Gogena ili Lotreka, i najzad, jednog dana u dalekoj
budunosti, i Vincenta Van Goga...
On baci jo jedan pogled na bunu, dimljivu sobu, punu svae, izvue se neopaeno
kroz prednja vrata, i poe ka Biti, sam, gledajui parike svetlosti koje su se prostirale
pred njim.
Gogen se svaao sa Sezanom. Mahao je jednim tvrdom kuvanim jajetom i kolaiem
u jednoj, a aom piva u drugoj ruci. Hvalisao se da je on jedini ovek u Parizu koji
moe da pije pivo dok dri lulu u ustima.
Vae slike su hladne, Sezane - vikao je on. - Ledene. Smrzavam se kad ih
samo pogledam. Nema ni zrna emocije u svim onim kilometrima platna na koje ste
vi nabacali boju.
Ja ne pokuavam da slikam emocije - odvrati Sezan. - Ostavljam to
piscima. Ja slikam jabuke i pejzae.
Vi ne slikate emociju zato to ne smete da je slikate. Vi slikate oima, eto
im vi slikate.
-

A ime drugi slikaju?

Svim moguim stvarima. - Gogen brzo prelete pogledom preko sobe. Lotrek, na primer, slika slezinom. Vincent slika srcem. Sera slika razumom, to je
isto tako ravo kao slikati oima, a Ruso slika matom.
-

A ime vi slikate, Gogene?

Ko, ja? Ne znam. Nikad o tome nisam mislio.

Kazau vam - ree Lotrek. - Vi slikate svojim polnim organima.

Kad se smeh na raun Gogena stiao,Sera se nae preko divanskog naslona i povika:
- Moete se smejati oveku koji slika razumom, ali pomou toga sam otkrio kako u
postii da nae slike dvostruko deluju.
-

Zar u morati opet da sluam ispoetka to trabunjanje? proguna Sezan.

Umukni, Sezane! Gogene, skrasi se jednom i ne zauzimaj celu sobu.Ruso,

prestani da pria tu prokletu priu o svojoj oboavateljki. Lotrek, baci mi jedno
jaje. Vincente, mogu li da dobijem jedan kola? A sada svi sluajte!
ta ti je, Sera? Nisam te video tako uzbuenog otkako je onaj ovek
pljunuo na tvoju sliku u Salonu odbijenih.
Sluajte! ta je danas slikarstvo? Svetlost. Kakva svetlost? Nijansirana
svetlost. Take boja koje se slivaju jedna u drugu...
-

To nije slikanje, to je poentilizam!

Za ime boje, ore, zar e opet da intelektualizira?

Umukni! Zavrili smo jedno platno. ta onda radimo? Predamo ga nekoj

budali koja ga stavi u nemogu zlatan okvir i ubije i poslednji efekat. E pa, ja
predlaem da nikada ne pustimo sliku iz ruku dok sami ne stavimo okvir, tako da
on postane sastavni deo slike.
Ali, Sera, zavrio si suvie brzo. Svaka slika mora da visi u nekoj sobi. A
ako je soba pogreene boje, onda e ubiti i sliku i okvir.
-

To je istina, zato ne bismo obojili sobu da odgovara okviru?

To je dobra ideja - ree Sera.

A ta emo sa kuom u kojoj je ta soba?

I sa gradom u kome je ta kua?

Oh, ore, kakve ti sve proklete ideje ne padaju na pamet!

Eto posledice slikanja razumom.

Razlog zato vi glupaci ne slikate razumom jeste taj to ga nemate!

bogu.

Pogledajte orovo lice, svi. Brzo! Ovoga puta se naunik naljutio, hvala

Zato se vi uvek meusobno svaate? - upita Vincent. - Zato ne pokuate

da saraujete?
Ti si komunista u ovoj grupi - ree Gogen. - Hajde, reci nam ta emo dobiti
ako budemo radili zajedno?
Dobro, - ree Vincent, ubacujui tvrdo kuvano umance u usta kazau
vam. Izradio sam jedan plan. Imamo mnogo nepoznatih veliina. Mane,Dega, Sisli i

Pisaro utrli su nam put. Oni su priznati, i njihove slike se izlau u velikim
galerijama. U redu, oni su slikari Velikog bulevara. A mi moramo ii u sporedne
ulice. Mi smo slikari Malog bulevara. Zato ne bismo mogli da izlaemo svoje slike
u malim restoranima sporednih ulica, u radnikim restoranima? Svaki od nas bi
uestvovao, recimo, sa pet slika. Svako poslepodne stavili bismo ih na neko novo
mesto. Prodavali bismo slike za onoliko koliko bi radnici mogli da plate. Povrh toga
to bi nae slike stalno bile pred publikom, pruili bismo priliku siromanim
ljudima Pariza da vide dobru umetnost i da kupe lepe slike skoro zabadava.
divno.

Tiens! - uzdahnu Ruso, irom otvorenih oiju od oduevljenja. - To je

Potrebno mi je godinu dana da svrim jednu sliku - gunao je Sera. - Zar

mislite da u je prodati nekom prljavom stolaru za pet sua?
-

Mogli biste da date svoje male studije.

Da, ali recimo da restorani nee da prime nae slike?

Sigurno e ih uzeti.

Zato ne bi? Nita ih ne kota, a ulepava im restoran.

Kako bismo to uradili? Ko e nai restoran?

Sve sam to uredio - povika Vincent. - ia Tangi e biti na menader. On

e nai restoran, obesiti slike, i uzimati novac.
-

Naravno. On je pravi ovek za to.

Ruso, budite dobri i trknite do ia Tangija. Kaite mu da nam je potreban

zbog vanog posla.
-

Na mene ne raunajte u toj stvari - ree Sezan.

ta ti je? - upita Gogen. - Boji li se da se tvoje lepe slike ne uprljaju

pogledima radnika?
-

Nije to. Vraam se u Eks krajem meseca.

Pokuajte samo jedanput, Sezane - navaljivao je Vincent. - Ako ne bude

uspelo, nita neete izgubiti.
-

E pa, dobro.

Kada zavrimo sa restoranima, - ree Lotrek - mogli bismo poeti sa

javnim kuama. Poznajem skoro sve madames na Monmartru. One imaju bolje
muterije, i ja mislim da bismo postigli vie cene.
ia Tangi ue trei, sav uzbuen. Ruso mu je objasnio samo u najgrubljim crtama
u emu je stvar. Njegov okrugli slamni eir bee mu se nakrivio na glavi, a malo runo
lice sijalo mu se od ivog uzbuenja.

Kad je uo kakav je plan, on uzviknu: - Da, da, ja znam pravo mesto. Restoran
Norven. Vlasnik je moj prijatelj. Njegovi su zidovi goli, i on e biti srean. Kad tamo
zavrimo, znam jednog drugog u Ulici Pjer... Oh, ima hiljada restorana u Parizu. - Kad
e se odrati prva izloba kluba sa Malog bulevara? - upita Gogen.
-

Zato da odgaamo? - predloi Vincent. - Zato ne bismo sutra?

Tangi poe da skae na jednoj nozi, skide eir, a onda ga opet nabi na glavu.
Da, da, sutra! Donesite mi svoje slike sutra ujutru. Posle podne obesiu ih
u restoranu Norven. A kad ljudi budu doli na veeru, mi emo izazvati senzaciju.
Prodavaemo slike kao sveice na Uskrs. ta mi to dajete? au piva? Dobro!
Gospodo, popijmo za Komunistiki umetniki klub Malog bulevara. Neka njegova
prva izloba predstavlja uspeh!

11

ia Tangi zakuca na vrata Vincentovog stana sutradan ujutru.

Obiao sam ve i druge da im kaem - ree on. - Moemo da izloimo u
restoranu Norven samo pod uslovom da tamo veeramo.
-

U redu.

Dobro. I drugi su se sloili. Ne moemo da obesimo slike pre pola pet.

Moete li doi u moju radnju u etiri sata? Svi emo poi zajedno.
-

Biu tamo.

Kad je Vincent stigao u plavu radnju u Ulici Klozel, ia Tangi je ve tovario slike
na runa kolica. Ostali su sedeli unutra, puei i raspravljajui o japanskim
reprodukcijama.
-

Alors, - povika ia - spremni smo.

Smem li da vam pomognem, ia Tangi? - upita Vincent.

Ne, ne, ja sam menader.

On odgurnu kolica na sredinu ulice i poe polako da se penje uzbrdo.Slikari su ili

iza njega, dvojica po dvojica. Prvi su ili Gogen i Lotrek, voleli su da budu zajedno zbog
toga to su predstavljali smean prizor. Sera je sluao Rusoa, koji je bio sav uzbuen
zbog drugog miriljavog pisma koje je primio to poslepodne. Vincent i Sezan, koji se
bee natmurio i neprestano mumlao neke nejasne rei kao dostojanstvo" i
pristojnost", zavravali su povorku.
ekajte, ia Tangi, - ree Gogen kada su zaokrenuli i poli uz breuljak kolica su teka, natovarena besmrtnim remek-delima. Pustite da ih ja malo guram:

Ne, ne - povika ia Tangi, trei napred. - Ja sam barjaktar ove revolucije.

Kad prva puka opali, ja u pasti.
Smean su prizor pruali ti tako razliiti, udnovato obueni ljudi, koji su ili
sredinom ulice iza jednih prostih kolica. Nisu se ljutili na svet koji je buljio u njih.
Smejali su se i razgovarali u najboljem raspoloenju.
Vincente, - povika Ruso - jesam li vam priao o pismu koje sam primio
danas posle podne? Opet je namirisano. Od iste gospoe.
On dotra do Vincenta, maui rukama, ponovo priajui istu onu beskonanu
priu. Kad je najzad zavrio i vratio se Serau, Lotrek pozva Vincenta.
-

Znate li ko je ta Rusoova gospoa? - upita on.

Ne. Kako bih mogao da znam?

Lotrek se nasmeja. - To je Gogen. On eli da obraduje Rusoa ljubavnom aferom.

Jadnik, nije nikada imao enu. Gogen e ga kljukati namirisanim ljubavnim pismima
dva meseca, a zatim e ga pozvati na sastanak. Obui e se u ensko odelo i nai e se
sa Rusoom na Monmartru, u jednoj sobi koja ima rupice da se moe viriti unutra. Svi
emo biti tamo i gledaemo kroz rupice kako Ruso prvi put lee sa enom. Bie
izvanredno.
-

Gogena, ti si pravi sotona.

Oh, mani, Vincente - ree Gogen. - Ja mislim da je to divna ala.

Najzad su stigli u restoran Norven. Bilo je to jedno skromno mestace, ututkano

izmeu jedne vinare i skladita za konjsku opremu. Fasada je bila obojena utom
bojom, a zidovi unutra bili su svetloplavi. U odaji je bilo dvadesetak stolova sa crvenobelim kariranim stolnjacima. U dnu, kraj kuhinjskih vrata, stajala je visoka tezga za
vlasnika.
itav sat slikari su se svaali oko toga koje slike treba da budu obeene jedna pored
druge. ia Tangi je bio sasvim zbunjen. Vlasnik je poinjao da se ljuti, jer se as veere
pribliavao, a u restoranu je vladao pravi haos. Sera nije hteo da dozvoli da se njegove
slike uopte obese, jer bi plavo obojeni zid ubio boju njegovog neba. Sezan nije
dozvoljavao da njegova mrtva priroda visi pored Lotrekovih bednih plakata", a Ruso
je bio uvreen zbog toga to su njegove slike hteli da stave u dno sale, blizu kuhinje.
Lotrek je navaljivao da jednu od njegovih slika obese u nuniku.
-

To je trenutak kada ovek najvie razmilja - ree on.

Cia Tangi prie Vincentu sav oajan. - Evo - ree on. - Uzmite ova dva franka,
dodajte jo malo, i izgurajte ih sve prekoputa u bar. Kad bih imao samo petnaest miuta,
mogao bih da zavrim.
Podvala je uspela. Kad su se vratili u restoran, izloba je bila ureena. Prestali su
da se svaaju i seli su za jedan veliki sto pored ulaznih vrata. ia Tangi je namestio
natpise svuda po zidovima.

OVE SLIKE SU ZA PRODAJU, JEFTINO OBAVETENJA

KOD VLASNIKA.
Bilo je pola est. Veera se nije sluila pre est sati. Ljudi su bili uzbueni kao
uenice. Svakiput kad bi se vrata otvorila, sve bi se oi pune nade uperile u njih.
Norvenove muterije nisu nikad dolazile pre est sati.
Pogledaj Vincenta - apnu Gogen Serau. - Nervozan je kao primadona.
Zna ta, Gogene, - ree Lotrek - kladim se s tobom u veeru da u ja
prodati sliku pre tebe.
-

Primam.

Sezane, a tebi nudim tri prema jedan - ree Lotrek.

Sezan pocrvene na tu uvredu, a svi se nasmejae.

Zapamtite - ree Vincent. - ia Tangi e prodavati. Neka niko ne pokuava
da se cenjka sa kupcima.
-

Zato ne dolaze? - upita Ruso. - Ve je kasno.

to se kazaljka vie pribliavala broju est, grupa je postajala sve uznemirenija. Na

kraju zadirkivanja prestadoe. Ljudi nisu skidali oiju sa vrata. Sve ih obuze oseanje
napetosti.
Nisam se ovako oseao ni kada sam izlagao sa Nezavisnima" pred svim
parikim kritiarima - promrmlja Sera.
Gledaj! Gledaj! - proaputa Ruso - onaj ovek to prelazi ulicu. On dolazi
ovamo. On je gost.
ovek proe pored Norvena i nestade. Sat na zidu otkuca est puta. Na poslednji
otkucaj vrata se otvorie ijedan radnik ue. Bio je bedno odeven. Linije umora
ocrtavale su mu se na ramenima i leima.
-

Sada, - ree Vincent - sada emo videti.

Radnik se odvue do jednog stola u drugom kraju sobe, baci kapu na vealicu i sede.
estorica slikara su ga napregnuto posmatrala. ovek pogleda jelovnik, porui plat du
jour, i idueg trenutka je ve srkao svoju supu velikom kaikom. Nije ni digao pogleda
sa tanjira.
-

Tiens, - ree Vincent, - c 'est curieux.

Dva limarska radnika uoe. Vlasnik im nazva dobro vee. Oni klimnue glavom,
sedoe na najblie stolice, i smesta zapodenue unu raspravu oko neeg to se
dogodilo toga dana.
Restoran se polako punio. Nekoliko ena doe sa mukarcima. Izgledalo je da svako
ima svoj redovan sto. Prvo to bi pogledali bio je jelovnik, a kada bi ih kelner posluio,
tako bi se zaneli u jelo da se ne bi ni osvrnuli. Posle veere zapalili bi svoje lule, askali,
razvili svoje veernje novine, i itali.

ele li gospoda da im sada donesem veeru? - upita kelner oko sedam sati.
Niko ne odgovori. Kelner ode. Neki ovek i ena uoe.
Dok je bacao svoj eir na vealicu, ovek primeti Rusoovog tigra koji je virio iz
dungle. On ga pokaza svojoj prijateljici.Za slikarskim stolom svi zaustavie disanje.
Ruso se pridie sa stolice. ena neto ree tihim glasom i nasmeja se. Oni sedoe i
pribliivi glavu uz glavu, poee halapljivo da gutaju veeru.
U etvrt do osam kelner bez pitanja donese supu. Niko je i ne okusi. Kad se ohladila,
kelner je odnese. On donese plat du jour. Lotrek poe da crta neto viljukom po
sosu.Samo je Ruso mogao da jede. Svi, pa ak i Sera, iskapie svoje ae kiselog vina. U
restoranu je bilo toplo od mirisa hrane, od zadaha ljudi koji su ceo dan radili i znojili
se na vrelom suncu.
Jedan po jedan, gosti platie raun, odgovorie na utivo Laku no" vlasnikovo, i
izaoe.
- ao mi je, gospodo, - ree kelner - ali ve je pola devet, i mi zatvaramo.
ia Tangi skide sa zidova slike i iznese ih na ulicu.A onda poe gurajui kolica kroz
sumrak koji se polako sputao.

12

Duh starog Gupila i strica Vincenta Van Goga zauvek je iezao iz galerija. Umesto
toga slike su poele da se prodaju kao i svaka druga roba, na primer cipele ili haringe.
Tea su neprestano gonli da to vie zaradi, a da prodaje slabije slike.
- Sluaj, Teo, - ree Vincent - zato ne napusti Gupila?
- Drugi trgovci umetnikim predmetima su isto tako ravi umorno odgovori
Teo. - Osim toga, tamo sam ve tako dugo. Bolje bi bilo da ne menjam mesto.
- Mora ga promeniti. Ja to ne traim od tebe! Svakim danom si sve nesreniji
tamo. Ne misli na mene! Ja u lako otii ako zatreba. Teo, ti si najpoznatiji i
najomiljeniji trgovac umetnikim stvarima u Parizu. Zato ne otvori sopstvenu
radnju?
- Oh, boe, zar emo opet poeti istu priu?
- Sluaj, Teo. Imam divnu ideju. Otvoriemo komunistiku radnju sa umetnikim
predmetima. Svi emo ti dati svoje slike, a od onog to dobije za njih iveemo svi
zajedno. Moemo da sakupimo dovoljno novaca da otvorimo jednu malu radnju u
Parizu, a uzeemo kuu negde na selu, gde emo svi iveti i raditi. Portije je prodao
Lotrekovu sliku pre neki dan, a ia Tangi je prodao nekoliko Sezanovih. Siguran sam
da emo zainteresovati mlade parike kupce slika. A ne bi nam bilo potrebno mnogo
novaca da odravamo tu kuu na selu. Svi bismo iveli zajedno, skromnim ivotom,
umesto da drimo tuce stanova u Parizu.

- Vincente, strano me boli glava. Pusti me sada da legnem, hoe li?

- Ne, moe da spava u nedelju. Sluaj, Teo... kuda ide? U redu, svuci se ako
hoe, ali ja u ipak da ti govorim. Evo, seu kraj uzglavlja. Dakle, ako si nesrean kod
Gupila, i svi mladi slikari Pariza pristaju, i moemo da sakupimo zajedno malo novaca...
Sutradan uvee sa Vincentom su doli ia Tangi i Lotrek. Teo se nadao da e
Vincent da provede vee van kue. Sitne oi ia Tangija igrale su od uzbuenja.
- Gospodine Van Gog, gospodine Van Gog, to je divna ideja! To morate da uinite.
Ja u napustiti radnju i preseliu se s vama u selo. Ja u mleti boje, razapinjati platna, i
praviti okvire. A traim samo stan i hranu.
Teo s uzdahom pusti knjigu.
- Odakle emo nabaviti novac za to preduzee? Novac da otvorimo radnju, da
zakupimo kuu, i da hranimo sve te ljude?
- Evo, poneo sam ga sa sobom! - povika ia Tangi. - Dvesta dvadeset franaka. Sve
to sam do sada utedeo. Uzmite ga, gospodine Van Gog. To e nam pomoi da
osnujemo koloniju.
- Lotrek, vi ste pametan ovek. ta kaete na sve ove gluposti?
- Ja mislim da je to odlina ideja. Kako stvari sada stoje, mi ne samo to se borimo
sa celim Parizom nego i izmeu sebe. Kad bismo predstavljali jedan ujedinjeni front...
- Dobro, vi ste bogati. Hoete li da nam pomognete?
- A, ne. Ako bi to bila kolonija koju bi neko izdravao,onda bi izgubila svoju svrhu.
Ja u dati dvesta dvadeset franaka, isto kao i ia Tangi.
- To je ludaka ideja! Da svi vi imate bar malo pojma o poslovnim stvarima...
ia Tangi pritra Teu i zgrabi ga za ruku.
- Moj dragi gospodine Van Gog, preklinjem vas ne nazivajte to ludakom idejom.
Vi morate, vi prosto-naprosto morate...
- Sada vie nema izvlaenja, Teo - ree Vincent. - Uhvatili smo te! Mi emo pronai
novac i proglasiti te za naeg gospodara. Rekao si zbogom Gupilu. S tim je svreno.
Sada si upravitelj Komunistike umetnike kolonije.
Teo pree rukom preko oiju.
- Ve vidim sebe kako upravljam oporom divljih ivotinja.
Kad se Teo idue veeri vratio kui, zatekao je sobu prepunu uzbuenih slikara.
Vazduh je bio plav od smrdljivo duvanskog dima, i uzburkan od glasnih, buntovnih
glasova. Vincent je sedeo na jednom lomnom stoiu usred sobe, kao
ceremonijalmajstor.
- Ne, ne! - vikao je on. - Nee biti plate. Nikakav novac. Uopte neemo viati
novac po godinu dana. Teo e prodavati slike, a mi emo dobijati hranu, stan i
materijal.

- A ta e biti sa ljudima ije se slike ne budu prodavale? - upita Sera. - Koliko

emo vremena da ih izdravamo?
- Dokle god budu hteli da ostanu s nama i da rade.
- Divno - proguna Gogen. - Svi amateri Evrope doi e na na prag.
- Evo gospodina Van Goga! - povika ia Tangi, spazivi Tea, koji je stajao
naslonjen na dovratak. - Triput hura" za naeg upravitelja!
- Hura za Tea! Hura za Tea! Hura za Tea!
Svi su bili strano uzbueni. Ruso je hteo da zna da li e moi da daje asove violine
u koloniji. Anketen je rekao da duguje kiriju za tri meseca,i da bi bilo dobro da nau
kuu to pre. Sezan je zahtevao da se oveku dozvoli da troi svoj novac ako ga ima.
Vincent je vikao: - Ne, to bi unitilo na komunizam. Mi sve moramo deliti, i to deliti
podjednako. - Lotrek je hteo da zna da li e moi da dri ene u kui. Gogen je insistirao
na tome da svako mora da priloi bar dve slike meseno!
- Onda ja ne pristupam! - povika Sera. - Ja mogu da naslikam samo jednu veliku
sliku godinje.
- A ta e biti sa materijalom? - upita ia Tangi. - Da li u svima davati nedeljno
istu koliinu boje i platna?
- Ne, ne, naravno da neete - vikao je Vincent. - Svako e dobiti onoliko materijala
koliko mu je potrebno, ni manje ni vie. Isto kao i hranu.
- Da, ali ta e biti s ostatkom novca? Kad ponemo da prodajemo svoje slike? Ko
e uzimati zaradu?
- Niko nee uzimati zaradu - ree Vincent. - im budemo imali malo uteenog
novca, otvoriemo galeriju u Bretanji. Zatim emo otvoriti drugu, u Provansi. I uskoro
emo imati galerije po celoj zemlji, i putovaemo iz jednog mesta u drugo.
- A ko e plaati vozne karte? Da li e i to ii iz dobiti?
- Da, i koliko emo moi da putujemo? Ko e to odluivati?
- Recimo da ima suvie slikara za jednu kuu u punoj sezoni? Ko e ostati napolju,
moete li to da mi kaete?
- Teo,Teo, ti e upravljati tim poslom. Sve nam reci. Moe li svako da se pridrui?
Je li broj lanova ogranien? Da li emo morati da slikamo prema nekom sistemu? Da
li emo imati modele tamo u kui?
U zoru se sastanak zavrio. Ljudi sa donjeg sprata bili su potpuno iscrpeni od
udaranja drkom metle u tavanicu. Teo je legao da spava u etiri, ali su se Vincent, ia
Tangi i jo nekolicina najoduevljenijih sakupili oko njegove postelje i terali ga da
podnese ostavku kod Gupila idueg prvog.

Kako su nedelje prolazile, uzbuenje je sve vie raslo. Umetniki svet Pariza
podelio se u dva tabora. Priznati slikari govorili su o tim ludacima, brai Van Gog. Svi
ostali su neprekidno raspravljali o novom pokuaju.
Vincent je govorio i radio kao lud, i nou i danju. Bilo je hiljadu detalja koje je
trebalo zavriti: kako e dobiti novac, gde e smestiti radnju, kako e naplaivati slike,
koji ljudi mogu da stupe u koloniju, ko e voditi kuu na selu i kako. Teo je, i protiv
svoje volje, pao u neko grozniavo uzbuenje. Stan u Ulici Lepik bio je svake veeri
prepun. Novinari su dolazili da bi dobijali materijal za lanke. Umetniki kritiari su
dolazili da raspravljaju o novom pokretu. Slikari iz cele Francuske vraali su se u Pariz
da se upiu u organizaciju.
Ako je Teo bio kralj, Vincent je bio kraljevski organizator. Sastavio je bezbroj
planova, ustava, budeta, molbi za novac, zbornika zakona i pravilnika, izjava za
novine, broura preko kojih e upoznati Evropu sa ciljevima Komunistike umetnike
kolonije.
Bio je tako zauzet da je zaboravio da slika.
Skoro tri hiljade franaka ulo je u blagajnu organizacije. Slikari su prilagali svaki
franak koga su mogli da se lie. Ulini vaar odran je na Bulevaru Klipi, i svaki ovek
je hvalio svoje slike. Pisma su stizala iz cele Evrope, ponekad se u njima nalazila
isprljana i izguvana novanica od jednog franka. Pariani koji su voleli umetnost
dolazili su im u stan, tu ih je obuzimalo oduevljenje za nov pokret, i oni su pre odlaska
bacali novac u otvorenu kutiju. Vincent je bio sekretar i blagajnik.
Teo je uporno tvrdio da pre nego to ponu moraju imati pet hiljada franaka. On je
naao jednu radnju u Ulici Tronet, za koju je smatrao da se nalazi na dobrom mestu,
a Vincent je otkrio jednu divnu staru zgradu u umi Sen ermen-an-Lej, koja se mogla
dobiti skoro zabadava. Slike umetnika koji su eleli da se pridrue pokretu neprestano
se pristizale u stan u Ulici Lepik, tako da ovek vie nije mogao da se okrene. Stotine i
stotine ljudi ulazile su u mali stan i izlazile iz njega. Svaali su se, borili, psovali, jeli,
pili i besno mlatarali rukama. Teo je dobio poruku da se seli iz stana.
Posle mesec dana nametaj Luj Filip bio je sav uniten.
Vincent nije imao vremena ni da misli na paletu. Trebalo je pisati pisma,
intervjuisati ljude, razgledati kue, raspaljivati oduevljenje kod svakog novog slikara
i amatera koji bi naiao. Govorio je sve dok nije promukao. Neka grozniava energija
pojavila mu se u oima. Neuredno se hranio, a gotovo nikada nije nalazio vremena za
spavanje. Veito je iao, iao, iao.
Poetkom prolea, pet hiljada franaka bilo je sakupljeno. Teo je podneo ostavku
Gupilu prvog u mesecu. Odluio je da uzme onu radnju u Ulici Tronet. Vincent je dao
malu kaparu za kuu u Sen ermenu. Listu lanova sa kojima e se kolonija otvoriti
sastavili su Teo, Vincent, ia Tangi, Gogen i Lotrek. Od hrpe slika, nagomilanih u
stanu, Teo je izabrao one koje e izloiti na prvoj izlobi. Ruso i Anketen su se uno
raspravljali oko toga ko e ukrasiti unutranjost radnje, a ko e je dekorisati spolja.
Teo se vie nije ljutio to ga ne putaju da spava. Sada je bio isto onako oduevljen kao
Vincent u poetku. Grozniavo je radio da sve organizuje, kako bi se kolonija mogla

otvoriti u leto. Vodio je beskrajne rasprave sa Vincentom o tome da li druga kua treba
da bude na Atlantskom Okeanu ili na Sredozemnom Moru.
Jednog jutra Vincent je otiao da spava u etiri sata ujutru, potpuno iscrpen. Teo ga
nije budio. Spavao je do podne, i ustao osveen. Uao je u svoj atelje. Platno na
nogarima bilo je staro ve vie nedelja. Boje na platnu bile su suve, ispucale, pokrivene
prainom. Tube su bile razbacane po okovima. etke su leale unaokolo natopljene
starom bojom. Jedan unutranji glas ga tiho upita: Jedan trenutak, Vincente. Jesi li ti
slikar? Ili si komunistiki organizator?"
On odnese gomilu razbacanih slika u Teovu sobu i naslaga ih na postelju. U ateljeu
je ostavio samo svoje slike. Prislonio ih je sve na nogare, jednu po jednu, grizui nokte
dok je buljio u njih.
Da, napredovao je. Polako, polako, njegove boje su postajale sve svetlije, teile su
ka nekoj kristalnoj svetlosti. Vie nisu bile imitacija. Tragovi njegovih prijatelja vie se
nisu mogli nai na slikama. Prvi put je primetio da razvija jednu sasvim individualnu
vrstu tehnike. Tako neto nikada nije video. Nije ak ni znao kako je do toga dolo.On
je filtrirao impresionizam kroz svoju sopstvenu prirodu, i bio je na samoj granici da
postigne jedan vrlo udan nain izraavanja. A onda se najedanput zaustavio.
On namesti svoje poslednje slike na nogare. Odjednom, zamalo to ne uskliknu...
Izgleda da je uhvatio neto! Njegove slike poele su da pokazuju jedan odreeni metod,
jedan nov napad orujem koje je iskovao preko zime.
Mnoge nedelje odmora omoguile su mu da sada jasno sagleda svoja dela. Video je
da razvija jednu sopstvenu impresionistiku tehniku.
On se pogleda u ogledalo. Trebalo je da podsee bradu, da se oia,koulja mu je
bila prljava, a pantalone su visile kao meka krpa. On izglaa odelo vruom peglom,
obue Teovu koulju, uze novanicu od pet franaka iz kase i ode do berberina. Kad se
potpuno uredio, on zamiljeno doe u Gupilovu galeriju na Bulevaru Monmartr.
-

Teo, - ree - moe li askom da izae sa mnom?

ta se desilo?

Uzmi eir. Ima li u blizini neka kafana gde nas niko ne bi mogao da nae?

Oni sedoe u jedan povuen ugao u dnu kafane. Teo ree: - Zna li, Vincente, da je
ovo prvi put posle mnogo meseci to s tobom razgovaram nasamo?
-

Znam, Teo. Bojim se da sam bio neka vrsta budale.

Kako to?
Teo, reci mi iskreno da li sam ja slikar? Ili sam komunistiki organizator?

ta hoe time da kae?

Tako sam bio zauzet organizovanjem kolonije da nisam imao vremena da

slikam. A kad jednom ponemo da radimo u naoj kui, neu nikada imati vremena
za slikanje.

Razumem.

Teo, ja hou da slikam. Nisam radio ovih sedam godina samo zato da
postanem menader drugim slikarima. Kaem ti, zaeleo sam se etaka. Teo, tako
sam se zaeleo da bih bio u stanju da pobegnem iz Pariza iduim vozom.
-

Ali, Vincente, sada, poto smo sve...

Rekao sam ti da sam bio budala. Teo, moe li da saslua jednu ispovest?

Da?

Smui mi se kad pogledam sve te slikare, umoran sam od njihovih

razgovora, od njihovih teorija, od njihovih beskrajnih svaa. Oh, ne mora da se
smei, znam da sam dao svoj udeo u borbi. U tome i jeste stvar. Kako je ono Mov
imao obiaj da kae? ovek moe ili da slika ili da govori o slikarstvu, ali ne moe
obe stvari da radi istovremeno". Dakle, Teo, jesi li me izdravao sedam godina
samo da bi me sluao kako sveano izlaem ideje?
-

Ti si mnogo uinio za koloniju, Vincente.

Da, ali sada kada smo spremni da se preselimo,ja sam shvatio da ne elim
da idem. Tamo ne bih mogao da ivim i da radim. Teo, pitam se da li e me
razumeti... ali siguran sam da hoe. Kad sam bio u Brabantu i u Hagu, smatrao sam
sebe za vanu linost. Bio sam usamljen ovek koji se bori protiv celog sveta. Bio
sam slikar, jedini ivi slikar. Sve to sam slikao imalo je izvesnu vrednost. Znao sam
da imam mnogo sposobnosti i nadao sam se da e svet rei: On je odlian slikar".
-

A sada?

Avaj, sada sam samo jedan od mnogih. Ima stotine slikara oko mene.Vidim
svoje karikature na sve strane. Seti se samo svih onih bednih slika u tvome stanu
to su ih poslali slikari koji hoe da stupe u koloniju. I oni misle da e postati veliki
slikari. Pa, moda sam je isti kao i oni. Otkud znam? ime sad da podstiem svoju
odvanost? Pre nego to sam doao u Pariz, nisam znao da poto je beznadene
budale koje obmanjuju sebe celog ivota. Sada znam. I to me boli.
-

To nema nikakve veze s tobom.

Moda nema. Ali nikada neu moi da uguim tu malu klicu sumnje.Kad
sam sam na selu, zaboravljam da se svakog dana slikaju hiljade slika. Zamiljam da
je moja jedina, i da je to divan poklon svetu. Nastavio bih da slikam ak i kad bih
znao da je moje delo uasno, ali ta... ta umetnika iluzija... pomae. Razume li?
Razumem.
Osim toga, ja nisam gradski slikar. Ja ne spadam ovamo. Ja sam seljaki
slikar. Hou da se vratim u svoja polja. Hou da naem sunce koje e biti tako vrelo
da e izgoreti u meni sve osim elje za slikanjem!
-

Znai... ti hoe da... napusti... Pariz?

Da, moram.

A ta e biti sa kolonijom?

Ja u se izgubiti. Ali ti mora da nastavi.

Teo odmahnu glavom. - Ne, bez tebe neu.

-

Zato?

Ne znam. Radio sam to samo zbog tebe... zato to si ti to eleo.

Nekoliko trenutaka vladala je tiina.

-

Jo nisi dao ostavku, Teo?

Ne. Trebalo je da je dam prvoga.

Mogli bismo da vratimo novac ljudima,koji su ga dali?

Da... Kad namerava da poe?

Kad izbistrim svoju paletu.

Razumem.

Onda u otii. Na jug, verovatno.Ne znam kuda. Da budem sam. I da

slikam, slikam, slikam. Sasvim sam.
On prebaci ruku Teu preko ramena s nezgrapnom nenou.
Teo, reci mi da me ne prezire to sve ovako odbacujem kada si ti toliko
rtvovao za mene?
Teo se osmehnu sa beskrajnom tugom. On uhvati ruku koja mu je leala na ramenu
i potapa je.
...Ne... ne, naravno da te ne prezirem. Ja razumem. Mislim da ima pravo.
E pa, stari moj... bolje bi bilo da popije to pie. Moram da se vratim u radnju.

13

Vincent je radio jo mesec dana, ali mada je njegova paleta bila sada skoro isto tako
ista i svetla kao u njegovih prijatelja, izgledalo mu je da jo nije dostigao onaj oblik
izraavanja koji je eleo. U poetku je mislio da je to zbog njegovog nespretnog crtanja,
pa je pokuao da slika polako i hladnokrvno. Pedantni proces stavljanja boja bio je za
njega pravo muenje. Ali je jo gore bilo kada bi posle toga pogledao platno. Pokuao
je da sakrije poteze etkom na uglaanim povrinama, pokuao je da radi tankim
slojem boje umesto bogatim mlazevima. Ali izgleda da nita nije pomagalo. Stalno je
oseao da pipa u mraku traei sredstvo izraavanja koje nee biti jedinstveno, ve e
mu omoguiti da kae sve ono to je eleo. A nikako nije mogao da ga uhvati.

Ovoga puta sam ga skoro uhvatio - promrmlja on jedne veeri u stanu. Skoro, ali ne sasvim. Kad bih samo mogao da pronaem ta mi to stoji na putu.
-

Mislim da bih ti ja mogao rei - primeti Teo, uzimajui sliku od brata.

Moe li? ta je to?

To je Pariz.

Pariz?

Da. Pariz je bio tvoja kola. Dokle god ostane ovde, nee biti nita drugo
nego uenik. Sea li nae kole u Holandiji, Vincente? Uili smo kako su drugi ljudi
radili, i kako treba da se radi, ali u stvari nikad sami nismo nita uinili.
-

Misli li da mi se predmeti ovde ne sviaju?

Ne, mislim da ne moe da se oslobodi svojih uitelja. Biu strano

usamljen bez tebe, Vincente, ali znam da mora da ide. Negde na ovom svetu mora
da postoji mesto koje e biti samo tvoje. Ne znam gde je ono, ti treba sam da ga
pronae. Ali mora da se otrgne od kole pre nego to dostigne zrelost.
-

Zna li, stari moj, na koju sam zemlju mnogo mislio u poslednje vreme?

-Ne.
-

Na Afriku.

Afriku! Zaista?

Da. Mislio sam na arko sunce koje sija za vreme ove proklete duge i
hladne zime. Tamo je Delakroa naao svoje tonove, a ja u moda nai sebe.
-

Afrika je daleko, Vincente - ree Teo zamiljeno.

Teo, eljan sam sunca. eljan sam ga, sa svom njegovom uasnom
vrelinom i snagom. Cele zime sam oseao kako me ono vue prema jugu,kao neki
ogroman magnet. Dok nisam otiao iz Holandije, nisam ni znao da postoji neto kao
sunce. A sada znam da slikanje ne moe postojati bez njega. Moda je ono to treba
da me dovede do zrelosti ba to vrelo sunce. Smrzao sam se do kostiju od parike
zime, Teo,i ini mi se da je malo te hladnoe prelo na moju paletu i na moje etke.
Nikada nisam bio ovek koji prilazi stvarima sa pola srca, kad afriko sunce bude
isteralo iz mene hladnou, i zapalilo moju paletu...
Hm, hm, - ree Teo - moraemo da razmislimo o tome. Moda si u pravu.
Pol Sezan je priredio vee za svoje prijatelje. On je uspeo uz oevu pomo da kupi
zemljite na jednom breuljku u Eksu. Vraao se kui da tamo sagradi atelje.
Napusti Pariz, Vincente, - ree on - i doi da ivi u Provansi. Ne u Eksu,
to je moja teritorija, ali negde u blizini. Sunce je tu toplije i jasnije nego ma gde u
svetu. U Provansi e nai svetlosti i istu boju kakvu jo nikada nisi video. Ja u
tamo ostati do kraja ivota.

Ja u biti idui koji e otii iz Pariza - ree Gogen. - Vraam se u tropske

krajeve. Ako eli, Sezane, da nae pravo sunce u Provansi, onda treba da doe u
Markesas. Tamo su sunce i boje isto tako primitivni kao i ljudi.
-

Trebalo bi da stupim u drutvo oboavalaca sunca - ree Sera.

to se mene tie, - izjavi Vincent - verovatno u ii u Afriku.

Gle, gle, - promrmlja Lotrek - imamo meu nama jo jednog malog

Delakroa.
Da. Ali ne ba odmah, moda. Mislim da bi trebalo da malo proivim u
Provansi, kako bih se privikao na sunce.
Ne moete da se preselite u Marsej - ree Sera. - Taj grad pripada
Montieliju.
Ne mogu da idem u Eks - ree Vincent - jer on pripada Sezanu. Mone je ve
naslikao Antib, a slaem se da je Marsej posveen Fadi". Ima li neko predlog kuda
bih mogao da odem?
-

ekaj! - povika Lotrek. - Znam pravo mesto. Jesi li ikad pomislio na Ari?

Ari? To je neka stara rimska naseobina, zar ne?

Da. Lei na Roni, nekoliko sati daleko od Marseja. Bio sam tamo jedanput.
Boje i okolina su takve da Delakroaovi prizori iz Afrike izgledaju malokrvni.
-

Nije mogue! A ima li tamo dobrog sunca?

Sunca? Dovoljno da od njega poludi. A treba da vidi i Arlezijanke,

najvelianstvenije ene na svetu. Jo su zadrale iste, nene crte lica svojih grkih
predaka, spojene sa zdravom, snanom graom romanskih osvajaa. A to je
udnovato, miriu potpuno istonjaki, mislim da je to posledica saracenskih
invazija u osamnaestom veku. U Arlu je pronaena jedna prava Venera, Vincente.
Model je bila jedna Arlezijanka.
-

To zvui privlano - ree Vincent.

I jeste. A samo priekaj dok oseti maestral.

ta je to maestral?

To e videti kad stigne tamo - odgovori Lotrek osmehujui se.

A kako se tamo ivi? Je li jeftino?

Nema na ta da potroi novac, osim na stan i hranu, a to ne staje mnogo.
Ako eli da ode oz Pariza, zato ne pokua?
Ari - promrmlja Vincent za sebe. - Ari i Arlezijanke. Voleo bih da naslikam
jednu od tih ena.
Pariz je bio uzbudio Vincenta. Popio je isuvie apsinta, popuio isuvie lula duvana,
bavio se suvie spoljnom sktivnou. Bilo mu je dosta. Oseao je silnu potrebu da sam

ode nekuda gde e biti miran i gde e moi svoju ustalasanu, nervoznu energiju da
utroi na rad. Samo toplo sunce bilo mu je potrebno da to ostvari. Oseao je da vrhunac
njegovog ivota, ta potpuna stvaralaka snaga za koju se borio osam dugih godina, nije
vie daleko. Znao je da nita od onoga to je do sada naslikao nije imalo neku vrednost,
moda je pred njim leao jo kratak deo puta na kome e moi da stvori onih nekoliko
slika koje bi dale opravdanje njegovom ivotu.
Kako je ono rekao Montieli?Moramo uloiti deset godina napornog rada da bismo
na kraju mogli da naslikamo dva ili tri verna portreta".
U Parizu je imao sigurnost, prijateljstvo i ljubav. Kod Tea ga je uvek ekao prijatan
dom. Njegov brat ga nikada ne bi pustio da gladuje, nikada ne bi dozvolio da ga dvaput
zamoli za slikarski materijal, niti bi mu odbio ita to je mogao da mu da, a najmanje
od svega iskrenu naklonost.
Znao je da e onog trenutka kad napusti Pariz poeti njegove nevolje.Nee umeti
da rasporedi svoje prihode bez Tea. Pola vremena bie prinuen da gladuje. Morae
da stanuje u bednim kafanicama, da se sekira poto nee moi da kupi boje, da osea
kako mu se grlo stee zato to nema prijateljske due s kojom bi mogao razgovarati.
- Zavolee Ari - ree mu sutradan Lotrek. - Mesto je mirno, i niko ti nee smetati.
Vruina je suva, boje su velianstvene, i to je jedino mesto u Evropi gde moe da nae
pravu japansku jasnou. To je pravi slikarski raj. Da nisam tako vezan za Pariz, i sam
bih otiao tamo.
Te veeri Teo i Vincent su otili na Vagnerov koncert. Vratili su se rano i proveli
miran as seajui se detinjstva u Zundertu. Idueg jutra Vincent je spremio kafu Teu,
a kad je njegov brat otiao na posao,oistio je mali stan kao to nije bio oien otkako
su se doselili u njega. Na zid je obesio jednu sliku ruiastih rakova, jedan portret ia
Tangija u slamnom okruglom eiru, Mulen de la Galet, enski akt gledan s lea, i jednu
studiju Jelisejskih Polja.
Kad se te veeri Teo vratio kui, naao je pisamce na stolu u dnevnoj sobi.
Dragi Teo,
Otiao sam u Ari, i pisau ti im stignem tamo.
Obesio sam neke slike na zidove da me ne bi zaboravio.
Steem ti u mislima ruku,
Vincent"

ESTA KNJIGA: ARL

1

Arlezijansko sunce udarilo je Vincentu u oi i prodrlo u samu njegovu sr. Bila je to

svetla lopta kao limun ute vatre, koja je prelazila preko neba i ispunjavala vazduh
zaslepljujuom svetlou. Strana vruina i silna jasnoa vazduha stvarale su neki novi,
nepoznati svet.
Vincent je izaao iz vagona tree klase rano ujutru i poao vijugavim putem koji je
vodio od stanice ka Trgu Lamartin, pijanom trgu koji je s jedne strane bio ogranien
nasipom Rone, a s druge kafanama i bednim hotelima. Ari je leao ba pred njim,
prilepljen uz padinu breuljka zidarskom mistrijom, dremajui na vrelom, tropskom
suncu.
to se tie traenja stana, Vincent je bio ravnoduan. Uao je u prvi hotel na koji je
naiao, Hotel de la Gar, i uzeo jednu sobu. U njoj se nalazio jedan mesingani krevet koji
je kripao, okrnjeni krag u lavoru, ijedna rasparena stolica. Vlasnik je uneo i jedan
neobojen sto. Nije bilo mesta za nogare, ali je Vincent imao nameru da celog dana slika
napolju.
Bacio je svoju torbu na krevet i istrao napolje da vidi grad. Sa Trga Lamartin vodila
su u srce Arla dva prilaza. Kruna ulica na levoj strani bila je odreena za kola, ona je
ila ivicom grada i zaokretala polako ka vrhu breuljka, prolazei pored starog
rimskog foruma i amfiteatra. Vincent poe kraim prilazom, koji je vodio kroz lavirint
uskih kaldrmisanih ulica. Posle dugog penjanja stigao je na suncem ispren Optinski
trg. Usput je proao pored hladnih zgrada i etvorougaonih dvorita koji su izgledali
kao da su ostali neoteeni od ranih rimskih dana. Radi zatite od pobesnelog sunca
aleje su bile tako uske da je Vincent mogao da dotakne oba niza kua prstima
ispruene ruke. Da bi se izbegao strani maestral, ulice su vijugale u beznadenoj zbrci
uz strane breuljka, i nikada nisu ile pravo vie od desetak metara. Na ulicama je
lealo smee, prljava deca su stajala na vratima kua, a sve je imalo neki mraan,
zlokoban izgled.
Vincent napusti Optinski trg, izae kratkom alejom na glavnu pijanu ulicu u
zaleu grada, proe kroz mali park, a onda se spusti niz breuljak do rimske arene.
Skakao je sa steperiika na stepenik kao koza, dok najzad nije stigao na vrh. Seo je na
jedan kamen, klatei nogama, iznad strmog obronka od tridesetak metara, zapalio lulu,
i posmatrao kraj ijim se gospodarem proglasio.
Grad ispod njega sputao se naglo prema Roni kao neki kaleidoskopski vodopad.
Krovovi kua bili su spojeni jedan sa drugim u zamrenom planu. Svi su bili pokriveni
crepom koji je prvobitno bio crven, ali ga je arko,uporno sunce ispeklo u zbrku raznih
boja, od najsvetlije ute kao limun i nenoruiaste boje pa do plave kao lavandula i
smee kao zemlja.
iroka, brza Rona naglo je zaokretala u podnoju breuljka na kome se nalazio Ari,
i jurila dalje ka Sredozemnom Moru. S obe strane reke bili su izgraeni kameni nasipi.
Na suprotnoj obali Trinketaj je svetlucao kao neki naslikan grad.Iza Vincenta bila su
brda, ogromni venci koji su trali uvis u jasnoj beloj svetlosti. Pred njim se prostirala
panorama obraenih polja,vonjaka u cvetu, plodnih ravnica izoranih hiljadama
dubokih brazda: sve to kao da se sticalo u nekoj beskrajnoj dalekoj taki.

Ali boje u tom kraju naterale su ga da pree rukom preko zauenih oiju. Nebo je
bilo tako intenzivno plavo, tako teko, nemilosrdno, duboko plavo da vie i nije bilo
plavo, bilo je potpuno bezbojno. Zelena boja polja koja su se prostirala pred njim bila
je u stvari esencija zelene boje koja je poludela. Plamenouto kao limun sunce, kao krv
crveno tle, dreava belina usamljenog oblaka nad brdom Monmaur, veno rascvetani
ruiasti vonjaci... te boje su bile neverovatne. Kako e da ih naslika? Kako e ikada
moi da ubedi nekoga da takve boje postoje, ak i ako bude uspeo da ih prenese na
svoju paletu? Limun uta, plava, zelena, crvena, ruiasta,priroda se neobuzdano
izlivala u pet izrazitih, uasnih tonova.
Vincent se vratio drumom na Trg Lamartin, zgrabio nogare, boje i platno, i krenuo
obalom. Bademi su svuda poinjali da cvetaju. Od suneve bletavosti zabolele su ga
oi. eir je bio ostavio u hotelu. Sunce se probijalo kroz njegovu riu kosu, i isisavalo
svu hladnou Pariza, sav zamor, obeshrabrenost i zasienost kojima je gradski ivot
prepunio njegovu duu.
Poto je iao kilometar niz reku, naiao je na jedan pokretan most preko koga su
prelazila mala kolica, koja su se ocrtavala prema plavom nebu.Reka je bila plava kao
izvor, nasipi naranasti, iarani zelenom travom. Grupa pralja u kouljama i
raznobojnim kapama prala je prljavo rublje u senci jednog usamljenog drveta.
Vincent namesti nogare, duboko uzdahnu i zatvori oi. Nijedan ovek ne bi mogao
otvorenih oiju da uhvati sve te boje. Iz njegovog seanja iezoe Seraove prie o
naunom poentilizmu, Gogenovi govori o primitivnoj dekoraciji, Sezanove pojave
ispod nepropustljivih povrina, Lotrekove linije boje i linije udljive mrnje.
Ostao je samo Vincent.
Kad je dolo vreme veeri, vratio se u hotel. Seo je za jedan stoi u baru i poruio
apsint. Bio je isuvie uzbuen, isuvie prepun utisaka da bi mislio na jelo. Jedan ovek
koji je sedeo za oblinjim stolom spazio je boju kojom su bile zaprljane Vincentove
ruke, lice i odelo, i stupio je u razgovor.
- Ja sam pariki novinar - ree on. - Ovde sam ve tri meseca, sakupljam materijal
za jednu knjigu o provansalskom jeziku.
- Ja sam jutros stigao iz Pariza - ree Vincent.
- Primetio sam. Imate li nameru da ostanete dugo?
- Da. Bar tako mislim.
- E pa, primite moj savet i nemojte ostati. Arije najlue mesto na svetu.
- Zato to mislite?
- Ne mislim. Znam. Posmatrao sam ove ljude tri meseca, i kaem vam da su svi
aknuti. Samo ih pogledajte. Posmatrajte njihove oi. Nema nijedne normalne,
razumne osobe u celom ovom kraju Taraskona.
- To je udno tvrenje - primeti Vincent.

- Kroz nedelju dana vi ete se sloiti sa mnom. Zemlja oko Arla je najrastrganija,
najstranije ibana pokrajina u Provansi. Vi ste bili napolju na suncu. Moete li
pomisliti kako ono utie na ljude koji ive u njegovom bletavom sjaju dan za danom?
Kazau vam - ono im pri mozak u glavi. A maestral? Jo niste osetili maestral? Oh,
boe, priekajte dok ga osetite. On iba ovaj grad terajui ga u besnilo dve stotine dana
u godini. Ako pokuate da idete ulicom, on vas treska o zidove kua. Ako ste u polju,
on vas baca na zemlju i drobi vas u prainu. Uvlai se u vas, dok ne pomislite da vie
neete moi da izdrite ni minuta. Video sam kako taj prokleti vetar otkida prozore,
upa drvee, obara ograde, iba ljude i ivotinje u polju tako da sam pomiljao da e ih
rastegnuti u komadie. Ovde sam tek tri meseca, i sam sam ve malo poludeo. Odlazim
sutra ujutru.
- Vi sigurno preterujete? - upita Vincent. - Meni se ini da su Arlezijanci dobri, bar
po onome to sam danas video.
- Videli ste malo. ekajte samo dok ih upoznate. Sluajte, znate li ta ja lino
mislim?
- Ne. Hoete li da popijete sa mnom jedan apsint?
- Hvala. Po mom linom miljenju, Ari je epileptian. Od ibanja on dolazi u takvo
stanje nervoznog uzbuenja da postajete sigurni da e dobiti straan napad i da e mu
pena izbiti na usta.
- A da li se to dogaa?
- Ne. To i jeste udno. Ta zemlja je veito blizu vrhunca, ali ga nikada ne dostie.
ekao sam tri meseca da vidim revoluciju, ili erupciju vulkana na Optinskom trgu.
Desetak puta sam pomislio da e stanovnici iznenada poludeti i presei jedan drugom
grkljan! Ali ba kad stignu do take na kojoj je eksplozija neminovna, maestral se stia
nekoliko dana, a sunce zae za oblake.
- E pa, - nasmeja se Vincent - ako Ari nikada ne dostigne vrhunac,ne moete ga
zvati epileptinim, zar ne?
- Ne, - odgovori novinar - ali ga mogu nazvati epileptoidalnim.
- ta je to, doavole?
- Piem lanak o tome za svoje novine u Parizu. Jedan nemaki lanak dao mi je
tu ideju.
On izvue iz depa jedan asopis i pokaza ga preko stola Vincentu.
- Ovi lekari su ispitivali sluajeve nekoliko stotina ljudi koji su bolovali od nervnih
bolesti slinih padavici, ali koji nikada, nisu dobijali napade, videcete iz ovih grafikona
kako su krivom linijom beleili porast nervoze i uzbuenja, to lekari nazivaju
nepostojana napregnutost. E pa, u svakom od tih sluajeva, kod pacijenata je groznica
rasla sve dok nije dostigao trideset est do trideset osam godina. Proseno sa trideset
est godina dobijali su epileptian napad. Posle toga dolazilo je jo do nekoliko grenja,
i posle godinu, dve dana - zbogom.

- To je isuvie rano za umiranje - ree Vincent. - ovek tek poinje da vlada sobom
u tim godinama.
Novinar vrati asopis natrag u dep.
- Hoete li da ostanete u ovom hotelu neko vreme? - upita on. Moj lanak je
skoro gotov, poslau vam potom jednu kopiju im bude objavljen. Teite lanka je u
ovome: Ari je epileptoidalan grad. Njegov puls se ubrzavao vekovima. On se pribliava
svojoj prvoj krizi. To se mora dogoditi. I to uskoro. A kada se dogodi, biemo svedoci
strane katastrofe. Ubistva, zlonamerne paljevine, silovanja, potpuno unitavanje! Ova
zemlja ne moe veno da ivi ovako ibana i muena. Neto se mora dogoditi i
dogodie se. Odlazim pre nego to ljudima pone da izbija pena na usta. Savetujem
vam da i vi poete sa mnom.
- Hvala, - ree Vincent - meni se ovde svia. A sada idem da spavam. Videemo se
ujutru? Ne? Onda vam elim srean put. I ne zaboravite da mi poaljete kopiju svog
lanka.

Svakog jutra Vincent se dizao pre zore, oblaio se, i odlazio nekoliko kilometara niz
reku ili u polja da nae neko mesto koje e ga uzbuditi. Svake noi vraao bi se sa
zavrenim platnom, zavrenim zato to nije vie nita mogao s njim da uradi. Odmah
posle veere otiao bi da spava.
Postao je slepa slikarska maina,koja je izbacivala jedno praskavo platno za
drugim, i ne znajui ta radi. Vonjaci u tom kraju su cvetali. U njemu se rodila besna
strast da ih sve naslika. Vie nije mislio na slikanje. Samo je slikao. Svih onih osam
godina intenzivnog rada najzad se izrazilo u eksploziji trijumfalne energije. Ponekad,
kad bi poeo da radi rano u zoru, slika bi bila dovrena do podne. Vratio bi se natrag u
grad, popio bi olju kafe i krenuo opet, u nekom drugom pravcu, sa novim platnom.
Nije znao da li su mu slike dobre ili rave. Nije ga se ticalo. Bio je pijan od boja. Niko
ga nije oslovljavao. On nije nikoga oslovljavao. Ono malo snage to bi mu preostalo od
slikanja upotrebio bi da se bori protiv maestrala. Tri dana u nedelji morao je da privee
nogare za koeve zabijene u zemlju. Nogare su se ljuljale napred-nazad na vetru kao
arav na konopcu za rublje. Nou se oseao utuen i iscrpen kao da su ga prebili.
Nikada nije nosio eir. Jako sunce polako mu je sagorevalo na temenu. Kad je nou
leao na svom mesinganom krevetu u malom hotelu, oseao se kao da mu je glava
zatvorena u vatrenu loptu. Sunce ga je potpuno oslepilo. Nije mogao da razlikuje
zelenilo boje od plavetnila neba. Ali kad bi se vratio u hotel, video bi da je slika donekle
sjajna, blistava kopija prirode.
Jednog dana radio je u jednom vonjaku, ljubiasta oranica bila je ograena
crvenom ogradom, a dva ruiasta krukova drveta dizala su se prema velianstvenom
plavom i belom nebu.

Ovo je verovatno najbolji pejza koji sam do sada izradio", promrmlja on sam za
sebe.
Kad se vratio u hotel, zatekao je pismo u kome su mu javljali da je Anton Mov umro
u Hagu. Ispod svojih krukovih drveta on napisa: souvenir de Mauve*. Vincent i Teo" i
smesta posla sliku Movovoj kui u Ejlbomen.
* (franc.) uspomena na Mova

Sutradan ujutru naiao je na jedan ljivik u cvetu. Dok je radio, poe da duva neki
zao vetar, koji se vraao u pravilnim razmacima kao talasi na moru. U meuvremenu,
sunce je sijalo, a beli cvetovi blistali na drveu. Rizikujui svakog trenutka da vidi celu
stvar oborenu na zemlju, Vincent nastavi da slika. To ga podseti na dane u eveningenu
kad je slikao po kii, usred peane oluje, dok je razbesneli okean zapljuskivao njega i
njegove nogare. Slika je delovala belo sa dosta ute boje u njoj, i plave i ljubiaste. Kad
je zavrio sliku, video je na njoj neto to nije imao nameru da stavi - maestral.
Ljudi e pomisliti da sam bio pijan dok sam ovo slikao", nasmeja se on sam sebi.
Jedna reenica iz Teovog jueranjeg pisma pade mu na pamet. Menher Tersteh,
prilikom jedne posete Parizu, stao je ispred Sislejeve slike i apnuo Teu: Ne mogu da
se otmem utisku da je slikar koji je ovo naslikao bio malo pijan".
Kad bi Tersteh video moje arlezijanske slike", pomisli Vincent, rekao bi da je to
delirijum tremens u punoj snazi".
Ljudi iz Arla izbegavali su Vincenta. Viali su ga kako uri iz grada pre sunevog
izlaska, nosei teke nogare na leima, gologlav, brade udno isturene napred, sa
grozniavim uzbuenjem u oima. Viali su ga kako se vraa sa dve plamene duplje na
licu, sa temenom svetlim kao sirovo meso, sa mokrim platnom ispod ruke,
gestikulirajui sam za sebe. Grad mu je nadenuo ime. Svi su ga tako zvali.
Fou-rou!"
Moda i jesam riokosa budala", ree on sam sebi, ali ta ja ta mogu?"
Vlasnik hotela podvaljivao je Vincenta na svakom franku. Vincent nije mogao da
dobije nita za jelo, jer su se svi u Arlu hranili kod kue. Restorani su bili skupi. Vincent
ih je sve pretraio da bi naao hranljivu supu, ali toga nije bilo nigde.
- Je li teko skuvati krompire, gospoo? - upitao je na jednom mesta.
- Nemogue, gospodine.
- Pa imate li onda pirina?
- To emo imati sutra.
- A imate li makarone?
- Nije bilo mesta na pei za makarone.
A kraju je morao prestati da ozbiljno misli na hranu, i da ivi od onoga na ta naie.
Vrelo sunce ulivalo mu je snagu, iako je na stomak obraao malo panje. Umesto hrane

uzimao je apsint, duvan i Dodeove prie o Tartarenu. Bezbrojni asovi usretsreenosti

pred nogarima iskidali su mu nerve. Bilo mu je potrebno opojno pie. Apsint ga je inio
jo razdraljivijim sutradan, ta razdraljivost je podsticao svojim ibanjem maestral, a
peklo je vrelo sunce.
to je leto vie odmicalo, sve su stvari sagorevale. Nije video oko sebe nita drugo
osim starog zlata, bronze i bakra, nad kojima se irilo zelenkastoazurno nebo izbledelo
od vreline. Bilo je neke sumpornoute boje u svemu to je sunce obasjavalo. Njegove
slike bile su masa svetle plamenoute boje. Znao je da se uto nije upotrebljavalo u
evropskom slikarstvu jo od Renesanse, ali ga to nije spreilo. uta boja curila je iz
tube na platno i tu ostajala. Njegove slike bile su natopljene suncem, izgorele od sunca,
opaljene od vrelog sunca i vazduha.
Bio je ubeen da nije nita lake nainiti dobru sliku nego nai dijamant ili biser.
Bio je nezadovoljan sobom i onim to je radio, ali se ipak nadao da e na kraju sve biti
dobro. Ponekad je ak i ta nada izgledala kao neka fatamorgana. Pa ipak, oseao je da
ivi jedino onda kada je radio.Lini ivot nije za njega postojao. On je bio samo
mehanizam, slepi slikarski automat u koji su ubacivani hrana, pie i boje svakog jutra,
i koji je uvee izbacivao po jednu svrenu sliku.
A kakve je sve to imalo svrhe? Da ih proda? Svakako ne! Znao je da niko ne eli da
kupi njegove slike. emu onda ta urba? Zato je gonio i podsticao sebe da slika
desetine i desetine slika kad je prostor ispod mesinganog kreveta bio ve popunjen
slikama?
elja za uspehom bee napustila Vincenta. Radio je zato to je morao da radi, zato
to ga je to spaavalo od duevnih patnji, zato to ga je to odvraalo od razmiljanja.
Mogao je da ivi bez ene, bez doma, bez dece, mogao je da ivi bez ljubavi i
prijateljstva i zdravlja, mogao je da ivi bez sigurnosti, udobnosti, i hrane, mogao je da
ivi ak i bez Boga. Ali nije mogao da ivi bez neega to je bilo jae od njega samoga,
to je bilo njegov ivot - bez snage i sposobnosti za stvaranje.

Pokuao je da nae modele, ali Arlezijanci nisu hteli da mu poziraju. Mislili su da e

ih naslikati ravo. Bojali su se da e se njihovi prijatelji smejati njihovim portretima.
Vincent je znao da se ljudi, kada bi ih slikao lepo kao Bugero, ne bi stideli da se slikaju.
Morao je da napusti ideju o modelima, i da uvek radi u prirodi.
Sa dozrevanjem leta zavlada blistava vruina i vetar se utia. Svetlost u kojoj je
Vincent radio bila je na granici izmeu blede sumpornoute i blede zelenoute. esto
je mislio na Renoara i na njegove iste linije. Tako su sve stvari izgledale u istom
vazduhu Provanse, isto kao to su izgledale na japanskim reprodukcijama.
Jednog ranog jutra on spazi jednu devojku preplanule koe,pepeljastosive kose,
sivih oiju, u svetloruiastoj bluzi ispod koje je mogao da vidi njene grudi, lepe, vrste
i male. To je bila ena isto tako jednostavna kao i polje, svaka linija njenog tela bila je

nevina.Njena majka bila je divna osoba obuena u prljavoutu i izbledelu plavu boju, a
postavio ju je na jaku sunevu svetlost, ispred grupe divnih cvetova, belih kao sneg i
utih kao limun. Nekoliko asova su mu pozirale za malu sumu novaca.
Kad se te veeri Vincent vratio kui,poeo je da razmilja o devojci preplanule koe.
San mu nije dolazio na oi. Znao je da u Arlu ima javnih kua, ali to su uglavnom bila
mesta od pet franaka koja su poseivali Zuavi, crnci dovedeni u Ari da se obue za
francusku vojsku.
Meseci su proli otkako Vincent nije razgovarao sa nekom enom, osim kada je
traio olju kafe ili kesu duvana. On se seti Margotinih nenih rei, prstiju koji su mu
milovali lice, i za kojima su dolazili neni poljupci.
On skoi, jurnu preko Trga Lamartin i ulete u lavirint kamenih kua.Posle nekoliko
trenutaka penjanja uzbrdo on zau ispred sebe neku graju. Poe da tri i stie do
ulaznih vrata jedne javne kue u Ulici de Rikolet ba kad su ahdarmi stavljali na kola
dva Zuava, koje su ubili neki pijani Italijani. Crveni fesovi vojnika leali su u lokvama
krvi na neravnoj kaldrmi. Jedna grupa andarma odvede Italijane u zatvor, dok je
razbesnela svetina jurila za njima viui:
-

Obesite ih! Obesite ih!

Vincent iskoristi opte uzbuenje da mugne u Maison de Tolerance, broj 1, u Ulici

de Rikolte. Luj, vlasnik, pozdravi ga i uvede u jednu malu sobu levo od sale, gde je
nekoliko parova sedelo uz pie.
Imam jednu mladu devojku, zove se Rael i vrlo je lepa - ree Luj. - Hoe li
gospodin da proba? Ako vam se ne svia njen izgled, moete izabrati neku drugu.
-

Mogu li da je vidim?

Vincent sede za sto i zapali lulu. Iz sale e zau smeh, a jedna devojka ulete u sobu
igrajui. Ona se baci na stolicu prekoputa Vincenta i osmehnu se na njega.
-

Ja sam Rael - ree ona.

Ali, - uzviknu Vincent - pa ti si prava beba!

Imam esnaest godina - ree ponosito Rael.

Koliko si ve ovde?

Kod Luja? Godinu dana.

ekaj da te pogledam.

uta gasna lampa stajala je iza njenih lea, lice joj je bilo u senci. Ona nasloni glavu
na zid i podie bradu prema svetlosti da bi je Vincent video.
On ugleda okruglo, bucmasto lice, krupne, prazne plave oi, i mesnatu bradu i vrat.
Njena kosa bila je uvijena na temenu, dajui licu jo loptastiji izgled. Imala je na sebi
samo arenu haljinu i sandale. Bradavice njenih okruglih grudi bile su uperene u njega
kao pretei prsti.

Lepa si, Rael - ree on.

Vedar, detinji osmeh pojavi se u njenim praznim oima. Ona vrtei se dotra do
njega i uze ga za ruku.
Milo mi je to ti se sviam - ree ona. - Volim kad se sviam ljudima. Onda
je lepe, zar ne?
-

Da. A sviam li se ja tebi?

Mislim da si ti smean ovek, fou-rou.

Fou-rou! Znai, ti me poznaje?

Videla sam te na Trgu Lamartin. Zato uvek nekud juri sa onim velikim
zaveljajem na leima? I zato ne nosi eir? Zar te sunce ne pee? Oi su ti sasvim
crvene. Zar te ne bole?
Vincent se nasmeja naivnosti toga deteta.
Ti si vrlo slatka, Rael. Hoe li da me zove mojim pravim imenom,ako ti
ga kaem?
-

Kako se zove?

Vincent.

Ne. Meni se vie svia fou-rou. Da li e se ljutiti ako te budem zvala fourou? I mogu li neto da popijem? Stari Luj me posmatra iz sale.
One pree prstima preko svog grla. Vincent vide kako su upali u meko meso. Zatim
se osmehnu svojim praznim plavim oima, i on vide da se smeje da bi bila srena, pa
da i on bude srean. Zubi su joj bili pravilni, ali tamni, debela donja usna visila joj je,
gotovo dodirujui horizontalno udubljenje pod punakom bradom.
-

Porui bocu vina, - ree Vincent - ali ne skupog, jer nemam mnogo novaca.

Kad je vino stiglo, Rael ree: - Hoe li da pijemo vino u mojoj sobi? Tamo je
prijatnije.
Vrlo rado.
Popee se na sprat kamenim stepenicama, i uoe u Raelinu sobicu. Tu je bio uzan
krevet, pisai sto, stolica i nekoliko ilijenovih medaljona u boji na belim zidovima.
Dve iscepane i okrnjene lutke stajale su na pisaem stolu.
Ponela sam ih od kue - ree ona. - Evo, fou-rou, uzmi ih. Ovo je ak,a ovo
je Katarina. Kod kue sam se s njima igrala. Oh, fou-rou, ali si smean.
Vincent je stajao i glupo se smekao drei lutke obema rukama sve dok Rael nije
prestala da se smeje. Ona uze od njega aka i Katarinu, baci ih na sto, zavitla sandale
ujedan ugao, i skide haljinu.
Sedi, fou-rou, - ree ona - igraemo se kue. Ti e biti tata, a ja mama. Voli
li da se igra kue?

Rael je bila omanja, snana devojka oblih, izboenih kukova, sa dubokim nagibom
ispod iljatih grudi, i punakim, okruglim stomakom.
Rael, - ree Vincent - ako hoe da me zove fou-rou, imam i ja za tebe
jedno ime.
Rael pljesnu rukama i sede mu u krilo.
-

Oh, reci mi, kako? Volim kada me zovu novim imenom.

Zvau te Le Pigeon.

Raeline plave oi postadoe uvreene i zbunjene.

-

Zato sam ja golub, tata?

Vincent lako pomilova rukom njen okrugli stomak kao u Kupidona.

-

Zato to lii na golubicu, sa tim blagim oima i malom debelom pupom.

Da li je lepo biti golub?

Naravno. Golubovi su vrlo lepi i privlani... kao i ti.

Rael se nae, poljubi ga u uvo, skoi sa kreveta i donese dve ae za vino.

Kako ima smene male ui, fou-rou - ree ona, pijuckajui crveno vino.
Pila je kao to pije malo dete, sa nosem u ai.
-

Voli li ih? - upita Vincent.

Volim. Tako su meke i okrugle kao u kuenceta.

Onda moe da ih uzme.

Rael se glasno nasmeja.Ona prinese au usnama. Ponovo poe da se smeje toj ali,
i zaceni se. Nekoliko kapi crvenog vina pocuri joj niz levu dojku, nastavi preko
golubijeg stomaka, i nestade u crnom trouglu.
Ti si zgodan, fou-rou - re ona. - Svi o tebi govore kao da si lud. Ali nisi, zar
ne?
Vincent napravi grimasu. - Samo malo - ree on.
A hoe li da bude moj dragi? - zapita Rael. - Nisam imala dragog vie od
mesec dana. Hoe li da dolazi k meni svake noi?
-

Bojim se da ne mogu da dolazim svake noi, Pigeon.

Rael se napui. - Zato?

-

Pa, pored ostalog, nemam novaca.

Rael mu uvrnu desno uvo igrajui se.

Ako nema pet franaka, fou-rou, odrezae uvo i dae mi ga? Volela bih
da ga imam. Staviu ga na sto i igrau se s njim svake veeri.

A hoe li mi dati da ga otkupim ako kasnije budem imao pet franaka?

Oh, fou-rou, tako si smean i zgodan. Volela bih da su ostali ljudi koji
dolaze ovamo takvi kao to si ti.
-

Zar ti se ovde ne svia?

Oh, svia mi se. Dobro se zabavljam, i sve volim... osim Zuava, eto.

Rael spusti au i ljupko zagrli Vincenta oko vrata.On oseti njen meki trbuh uz svoj
prsluk, i bradavice njenih grudi, kao pupoljci, kako ga peku. Ona zari svoje usne u
njegove. On oseti da ljubi mekanu, somotnu unutranjost njene donje usne.
Hoe li ponovo doi da me vidi, fou-rou, nee me zaboraviti i otii nekoj
drugoj devojci?
-

Vratiu se, Pigeon.

A hoemo li sada ono da radimo? Hoemo li da se igramo kue?

Kad je posle pola sata napustio to mesto, bio je tako oedneo da je jedva uspeo da
ugasi e bezbrojnim aama hladne vode.

Vincent je doao do zakljuka da su boje, to su bile sitnije izmlevene, sve vie

postajale zasiene uljem.Ulje je bilo samo rastvara za boju, on nije mnogo mario za
njega, naroito otkako mu je bilo svejedno to su mu slike hrapave. Umesto da kupuje
boju koja je tucana na kamenu bogzna koliko sati u Parizu, odluio je da priprema boje
sam za sebe. Teo je zamolio ia Tangija da poalje Vincentu tri hromne boje, malahit,
cinober, narandasto-olovnu, kobalt, i ultramarin. Vincent ih je istucao u svojoj maloj
hotelskoj sobi. Tako su ga boje ne samo stajale manje, nego su bile svee i due su
trajale.
Zatim nije bio zadovoljan ni platnom na kome je slikao.Tanki sloj gipsa kojim je ono
bilo prekriveno nije upijao njegove guste boje. Teo mu je poslao tube nepreraenog
platna. Vincent je nou meao gips u maloj zdeli i premazivao platno na kome je hteo
da slika sutradan.
or Sera ga je nauio da bude osetljiv prema okviru u kome je trebalo da poiva
njegova slika. Kad je poslao Teu svoje prve arlezijanske slike,objasnio mu je kakvu
vrsta drveta treba da upotrebi za okvir i kojom bojom treba da ga oboji. Ali se nije
smirio sve dok nije video svoje slike u okvirima koje je sam napravio. Kupio je obine
daske kod trgovca, odsekao onoliku duinu koliku je eleo, a onda ih obojio tako da
odgovaraju kompoziciji slike.
Sam je pravio boje, preparirao platna, slikao slike, pravio okvire i bojio ih.
- teta to ne mogu sam da kupujem svoje slike - glasno je mrmljao. - Onda bih bio
sasvim dovoljan sam sebi.

Maestral ponovo poe da duva. Cela priroda kao da je pobesnela. Nebo je bilo bez
ijednog oblaka. Bletavi sjaj sunca bio je praen jakom suom i stranom hladnoom.
Vincent je naslikao jednu mrtvu prirodu u svojoj sobi: sud za kafu od plavog emajla,
olju kraljevskoplavu i zlatnu, krag za mleko sa bledoplavim i belim kvadratiima,
bokal od majolike, plav sa crvenim, zelenim i smeim arama, i najzad dve
pomorande i tri limuna.
Kad se vetar stiao, on je ponovo poeo da izlazi, naslikao je Ronu,gvozdeni most
kod Trinketaja, gde su nebo i reka bili boje apsinta, pristanite ljubiasto, linosti koje
su stajale nalakene na ogradu crnkaste, gvozdeni most jasno plav sa nijansom ive
narandaste boje, na crnoj pozadini sa neto malo zelene kao malahit. Pokuao je da
izrazi neto potpuno tuno, tako da i samo izaziva tugu.
Umesto da reprodukuje verno ono to mu je pred oima, on je upotrebio boje
despotski da izrazi to snanije samog sebe. Shvatio je da je ono to mu je Pisaro rekao
u Parizu istina: Morate hrabro preterivati u efektima koje stvaraju boje - bilo u
harmoniji ili u neskladu". U Mopasanovom predgovoru za Pjer i an" naao je slino
miljenje. Umetnik ima pravo da preteruje,da stvori u svojim romanima svet lepi,
jednostavniji, uteniji nego to je na.
Jednoga dana radio je naporno u itnim poljima, na jakom suncu.Rezultat je bio
jedno poorano polje, veliko polje sa grumenima ljubiaste zemlje, koje se izdie ka
horizontu, jedan seja, plav i beo, na horizontu jedno polje niskog zrelog ita, iznad
svega toga, uto nebo sa utim suncem.
Vincent je znao da bi pariki kritiari smatrali da on radi suvie brzo. Nije se s tim
slagao. Zar ga na to nije gonila emocija, iskreno oseanje prema prirodi? A ako je
emocija ponekad bila tako jaka da je on radio i ne znajui da radi, ako su ponekad
potezi dolazili neposredno jedan za drugim, kao rei prilikom govora, ipak e opet doi
teki dani, bez nadahnua. Mora da kuje gvoe dok je vrue, da iskovane ipke stavi
na stranu.
On priveza nogare na lea i poe kui drumom koji je vodio pored Monmaura.
Iao je tako brzo da je uskoro prestigao jednog oveka i deaka koji su polako ili
ispred njega. On vide da je ovek stari Rulen arlezijanski facteur des postes*. esto je
sedeo u kafani pored Rulena, i eleo je da porazgovara s njim, ali mu se nikad nije
pruila prilika.
* (franc.) potar

- Dobar da, gospodine Rulen - ree on.

- Ah, to ste vi, slikare! - ree Rulen. - Dobar dan. Vodio sam sina u nedeljnu
popodnevnu etnju.
- Bio je divan dan, zar ne?
- Ah, da, divno je kad taj avolski maestral ne duva. Jeste li danas naslikali neto,
gospodine?
- Jesam.

- Ja sam neuk ovek, gospodine, i nita ne znam o umetnosti. Ali uinili biste mi
ast ako biste mi dozvolili da pogledam sliku.
- Sa zadovoljstvom.
Deak otra napred, igrajui se. Vincent i Rulen su ili jedan pored drugoga. Dok je
Rulen gledao sliku, Vincent ga je posmatrao. Rulen je nosio plavu potansku kapu.
Imao je blage ispitivake oi, i dugu, etvrtastu, talasastu bradu koja mu je potpuno
pokrivala vrat i okovratnik, i leala na tamnoplavom potanskom kaputu. Vincent oseti
kod Rulena istu onu nenu mudrost koja mu se tako svidela kod ia Tangija. Bio je
skroman na neki patetian nain, a njegovo obino, seljako lice nekako se nije slagalo
sa bujnom grkom bradom.
- Ja sam neuk ovek, gospodine, - ponovi Rulen - i oprostite mi to govorim. Ali
vaa itna polja su tako iva, isto tako iva kao polja pored kojih smo proli, na primer,
kao ono gde sam vas video da radite.
- Znai, svia vam se?
- to se toga tie, to ne mogu da kaem. Znam samo da neto oseam, ovde unutra.
On pree prstom preko grudi.
Zastali su u podnoju Monmaura. Crveno sunce je zalazilo iza stare crkve, i njegovi
zraci padali su na stabla i lie borova koji su rasli izmeu stena, bojei lie
narandastom vatrom, dok su se drugi borovi izdizali u daljini, pruskoplavi prema
nenom plavozelenom nebu. Beli pesak i naslage belih stena ispod drvea bili su
oseneni plavom bojom.
- I ovo je ivo, zar ne? - Upita Rulen.
- Bie i onda ivo kad nas vie ne bude, Rulene.
Ili su, askajui mirno i prijateljski. U Rulenovim reima nije bilo nieg tekog.
Njegov razum bio je jednostavan, njegove misli istovremeno jednostavne i duboke.
Izdravao je sebe, enu i etvoro dece sa sto trideset pet franaka meseno. Bio je potar
dvadeset pet godina bez unapreenja, samo sa povremenim poviicama plate.
- Kad sam bio mlad, gospodine, - ree on - mnogo sam mislio o Bogu. Ali izgleda
da je on s godinama izbledeo. Jo uvek ivi u onim itnim poljima koja ste vi naslikali,
i u zalasku sunca na Monmauru, ali kad pomislim na ljude... i na svet koji su oni
stvorili...
- Znam,Rulene, ali sve vie i vie oseam da ne smemo suditi o Bogu na osnovu
ovog sveta. To je prosto studija koja mu nije pola za rukom. A ta moete da uinite
sa studijom koja je slaba, ako volite umetnika? Ne kritikujte je mnogo, drite jezik za
zubima. Ali imate prava da traite neto bolje.
- Da, tako je, - uzviknu Rulen - neto malo bolje.
- Trebalo bi da vidimo neto drugo uraeno istom rukom pre nego to donesemo
svoj sud. Ovaj svet je oigledno napravljen na brzinu, jednog od onih loih dana kad
umetnik nije bio dobro raspoloen.

Mrak je pao na zavojiti seoski drum. Prvi komadii zvezda provirili su kroz teki
kobaltni pokriva noi. Rulenove blage, nevine oi potraie Vincentovo lice.
- Znai, vi smatrate da postoji neki drugi svet osim ovoga, gospodine?
- Ne znam, Rulene. Prestao sam da mislim o tome kad sam poeo da se zanimam
svojim radom. Ali ovaj ivot izgleda tako nepotpun, zar ne? Ponekad mislim da, kao
to su vozovi i kola sredstva kojima se prevozimo iz jednog kraja zemlje u drugi, tako
su tifusna groznica ili tuberkuloza sredstva kojima se prevozimo iz ovog sveta u neki
drugi.
- Ah, vi umetnici mnogo razmiljate!
- Rulene, hoete li da mi uinite jednu uslugu? Dozvolite mi da naslikam va
portret. Arlezijanci nee da mi poziraju.
- Bie mi ast, gospodine. Ali zato elite da slikate mene? Ja sam obian, ruan
ovek.
- Ako ima Boga, Rulene, on ima verovatno bradu i oi kao to su vae.
- Zato mi se rugate, gospodine? - Naprotiv, ja to ozbiljno mislim.
- Hoete li doi da podelite s nama veeru sutra uvee? Imaemo prostu hranu,
ali e nam biti milo da doete.
Gospoa Rulen bila je seljanka koja ga je podsetila malo na gospou Deni. Na stolu
pokrivenom kariranim crveno-belim stolnjakom bilo je malo paprikaa sa krompirom,
jedan domai hleb i boca kiselog vina. Posle veere Vincent je skicirao gospou Rulen,
askajui sa potarom dok je radio.
- Za vreme revolucije bio sam republikanac, - ree Rulen - ali sada vidim da nismo
nita dobili. Bez obzira na to da li nama upravljaju kraljevi ili ministri, mi siromani
ljudi imamo isto onako malo kao i ranije. Mislio sam da emo, kad budemo postali
republika, sve deliti, i to na jednake delove.
- Ah, ne, Rulene.
- Celog svog ivota, gospodine, pokuavao sam da razumem zato jedan ovek
treba da ima vie od drugoga, zato neko mora naporno da radi dok njegov sused
lenstvuje. Moda sam suvie neuk da bih to razumeo. Da li vi, gospodine, mislite da bih
bolje razumeo kad bih bio obrazovan?
Vincent baci brz pogled da vidi da li Rulen sluajno nije cinian. Ali na njegovom
licu bio je isti onaj izgled prostodune nevinosti.
- Da, prijatelju moj, - ree on - izgleda da veina obrazovanih ljudi to sve dobro
razume. Ali ja sam neuk kao i vi, i nikada to neu moi da razumem niti da prihvatim.

Vincent je ustajao u etiri ujutru, peaio tri-etiri sata da bi stigao do mesta koje
bi eleo da slika, a onda slikao da mraka. Nije bilo prijatno ii deset ili dvanaest
kilometara tim pustim drumom, ali mu je dodir mokrog platna ispod ruke ulivao
pouzdanje.
Izradio je sedam velikih slika za sedam dana. Pri kraju nedelje bio je smrtno
premoren od posla. Leto je bilo divno, ali ga se Vincent dosta naslikao. Divlji maestral
poe da duva i podie oblake praine koji obelie drvee. Vincent je morao da ostane
u kui. Spavao je esnaest sati neprekidno.
Doao je bio u nezgodan poloaj jer je u etvrtak potroio sav novac, a Teovo pismo
nije oekivao pre ponedeljka u podne. To nije bila Teova krivica. On je jo uvek slao
pedeset franaka svakih deset dana, a povrh toga sav slikarski materijal. Vincent je
strasno eleo da vidi svoje nove slike u okvirima, pa ih je suvie mnogo poruio o svom
troku. Ta etiri dana iveo je od dvadeset tri olje kafe i jedne vekne, koju je uzeo od
pekara na veresiju.
U njemu se javila neka strana reakcija na ono to je uradio. Smatrao je da njegove
slike ne vrede onoliko koliko Teo ini za njega. eleo je da uzme novac koji je ve
potroio i da ga vrati bratu. Pregledao je slike, jednu po jednu, i inilo mu se da ne
vrede onoliko koliko su kotale. ak i ako bi s vremena na vreme poneka studija ispala
podnoljiva, znao je da bi bilo jeftinije da ju je kupio od nekog drugog.
Celog leta rojevi ideja dolazili su mu u glavu. Iako je bio usamljen, nije imao
vremena da misli ili da osea. iveo je kao neka parna maina. Ali sada je oseao da mu
je mozak ustajala orba, a nije imao ni franka da se zabavi jelom ili da ode i poseti
Rael. On zakljui da je sve ono to je letos slikao bilo vrlo, vrlo ravo.
,,U svakom sluaju", ree sam sebi,, jedno naslikano platno vredi vie od praznog
platna. Ja ne elim nita vie, to mi daje pravo da slikam, i razlog za slikanje".
Bio je uveren da e samim tim to ivi u Arlu osloboditi svoju individualnost. ivot
je kratak. Brzo prolazi. No, poto je on slikar, mora da slika.
Ovi moji slikarski prsti postaju posluniji", mislio je on, iako se leina raspada u
komade".
On sastavi dug spisak boja da ga poalje Teu. Najedanput primeti da se nijedna boja
sa njegovog spiska ne bi mogla nai na holandskoj paleti, kod Mova, Maresa, ili
Vajsenbruha.Ari ga je doveo do toga da potpuno prekine sa holandskom tradicijom.
Kad mu je u ponedeljak stigao novac, on nae jedno mesto gde je mogao da dobije
dobar obrok za jedan franak. Bio je to udan restoran, poptuno siv: pod je bio od sivog
bitumena kao ulini trotoar, na zidovima su bili sivi tapeti, zelene alone uvek su bile
sputene, a vrata zastrta velikim zelenim zavesama da ne bi ulazila praina. Jedan
uzan, vrlo besan sunev zrak probijao se kroz zavese.
Poto se nedelju dana odmarao, odluio je da malo slika nou. Slikao je sivi restoran
dok su gazde veerale, a kelneri se muvali tamo-amo. Slikao je gusto, toplo kobaltno
nono nebo, posuto hiljadama svetlih provansalskih zvezda, onako kako ga je video sa

Trga Lamartin. Odlazio je na drum i slikao emprese na meseini. Slikao je Cafe de Nuit,
koja je bila otvorena preko cele noi da bi u nju mogli da se sklone beskunici koji nisu
imali novaca da plate prenoite, ili oni koji su bili suvie pijani da bi mogli da ga nau.
Jedne noi naslikao je kafanu gledanu spolja, a druge noi njenu unutranjost.
Zelenom i crvenom bojom pokuao je da prikae uasne ljudske strasti. Unutranjost
je naslikao crvenu kao krv i tamnoutu, sa zelenim bilijarskim stolom koji je stajao u
sredini. Dodao je etiri svetiljke ute kao limun, koje su bacale narandasto-zelenu
svetlost. Na figurama malih beskunika koji su tu spavali sukobljavale su se
najsuprotnije nijanse crvenog i zelenog. Pokuao je da izrazi ideju da je kafana mesto
gde se ovek moe upropastiti, poludeti, ili izvriti zloin.
Arlezijanci su se zabavljali gledajui kako njihov fou-rou slika po ulicama cele noi,
a danju spava. Vincentovi postupci su uvek za njih bili divna zabava.
Kad je doao prvi u mesecu,vlasnik hotela ne samo to je povisio kiriju za sobu nego
je odluio da naplati Vincentu upotrebu ormana gde je drao slike. Vincent je mrzeo
hotel i bio je besan zbog lakomosti vlasnika. Sivi restoran gde se hranio sasvim mu je
odgovarao, ali je imao samo toliko novaca da je tamo mogao da jede dva-tri dana od
deset. Zima je dolazila, a on nije imao ateljea gde bi radio, hotelska soba ga je
pritiskivala i poniavala. Hrana koju je morao da jede po jeftinim restoranima ponovo
mu je otrovala stomak.
Morao je da nae stalan dom i sopstveni atelje.
Jedne veeri dok je prelazio preko Trga Lamartin sa Rulenom, on primeti natpis Za
izdavanje" na jednoj utoj kui nedaleko od njegovog hotela.Kua je imala dva krila, i
dvorite u sredini. Bila je okrenuta ka Trgu i gradu na breuljku. Vincent je stajao i
zamiljeno gledao kuu.
-

teta to je tako velika - ree on Rulenu. - Voleo bih da imam ovakvu kuu.

Ne morate zakupiti celu kuu, gospodine. Moete da uzmete samo desno

krilo, na primer.
-

Zbilja? ta mislite koliko ima soba? Hoe li biti skupu?

Rekao bih da ima tri-etiri sobe. Malo e vas kotati, upola manje od
hotela. Doi u sutra za vreme ruka da je razgledam s vama, ako hoete. Moda
vam mogu pomoi da je dobijete za pristojnu cenu.
Sutradan ujutru Vincent je bio tako uzbuen da nije mogao da radi nita drugo ve
samo da eta gore-dole po Trgu Lamartin i posmatra utu kuu sa svih strana. Bila je
solidno graena i sunana. Kad je izbliza pogledao, Vincent je video da ima dva zasebna
ulaza, i da je levo krilo ve zauzeto.
Rulen mu se pridruio posle ruka. Zajedno su uli u desno krilo kue. Unutra se
nalazio jedan hol koji je vodio u veliku sobu, iz koje se ilo u jednu manju. Zidovi su bili
belo okreeni. Hol i stepenite, koje je vodilo na sprat, bili su poploani istom
crvenom ciglom. Gore je bila jo jedna velika soba sa ostavom. Pod je bio od crvenih
opeka, a na belo okreeni zid padali su svetli sunevi zraci.

Rulen bee napisao pisamce vlasniku, koji ih je oekivao gore u sobi. On i Rulen su
nekoliko trenutaka razgovarali brzim provansalskim narejem, koje je Vincent vrlo
malo razumeo. Potar se okrenuo Vincenta.
-

On bi eleo da zna koliko ete dugo zadrati stan?

Kaite mu - neodreeno.

Pristajete li da ga zakupite najmanje na est meseci?

Oh, da, da!

On kae da e vam ga onda dati za petnaest franaka meseno.

Petnaest franaka meseno! Za celu kuu! Treinu te sume plaao je za hotelsku

sobu. To je bilo ak manje nego to je plaao za atelje u Hagu. Stalan dom za petnaest
franaka meseno! On brzo izvue novac iz depa.
-

Evo! Brzo! Dajte mu to. Kua je izdata.

On bi eleo da zna kad ete se useliti - ree Rulen.

Danas. Smesta.

Ali, gospodine, vi nemate nametaja. Kako ete da se uselite?

Kupiu jedan duek i stolicu. Rulene, vi ne znate ta to znai provesti ceo
ivot po bednim hotelskim sobama. Moram da uem u ovu kuu smesta!
Vlasnik ode. Rulen se vrati na posao.Vincent je iao iz jedne sobe u drugu, goredole
po stepenicama, razgledajui svaki santimetar svoga carstva. Teovih pedeset franaka
stiglo je dan ranije, imao je jo trideset franaka u depu. On urno izae, kupi jedan
jeftin duek i stolicu, i odnese ih u utu kuu. Reio je da mu soba u prizemlju slui kao
spavaa soba, a ona na spratu kao atelje. On tresnu duek na pod od crvene opeke,
odnese stolicu gore u atelje, i ode posednji put u hotel.
Vlasnik je dodao etrdeset franaka na Vincentov raun uz neki neodreen izgovor.
Odbio je da preda Vincentu njegove slike dok mu ovaj ne urui novac. Vincent je morao
da ode u policiju da bi dobio svoje slike, a zatim je morao da plati pola traene svote.
Kasno posle podne naao je jednog trgovca koji je pristao da mu da na veresiju
jednu malu gasnu pe, dva lonca i jednu kerozinsku lampu. Vincentu je ostalo jo tri
franka. Kupio je kafe, hleba, krompira i malo mesa za supu. Ostao je bez ijednog
santima. Kuhinju je smestio u malu sobu u prizemlju.
Kad se no spustila na Trg Lamartin i utu kuu, Vincent je skuvao supu i kafu na
maloj pei. Nije imao stola, pa je rairio hartiju preko dueka, doneo je svoju veeru i
jeo sedei na podu, prekrtenih nogu. Bio je zaboravio da kupi no i viljuku. Drkom
etke vadio je komade mesa i krompira iz lonca.Pomalo su mirisali na boju.
Kad je zavrio veeru, uzeo je kerozinsku lampu i popeo se stepenicama od crvene
cigle na drugi sprat. Soba je bila prazna i pusta, osim nogara, koji su stajali pored
prozora kroz koji je sijala meseina. U pozadini je leao taman vrt Trga Lamartin.

Legao je na duek. Kada se ujutru probudio, otvorio je prozor i ugledao zeleni vrt,
sunce koje se raa, i drum koji je vijugao ka gradu. On pogleda iste crvene cigle na
podu, besprekorno iste bele zidove, prostrane sobe. Skuvao je sebi olju crne kafe i
etao po sobi pijui je iz lonca i planirajui kako e namestiti kuu, koje e slike obesiti
na zidove, i kako e provoditi srene asove u svom sopstvenom domu.
Sutradan dobio je pismo od svog prijatelja Gogena, koji je bio zatvoren, bolestan i
bez novaca u jednoj kafani u Pon-Avenu, u Bretanji. Ne mogu da se izvuem iz ove
rupe", pisao je Gogen,, jer ne mogu da platim raun, a vlasnik je zakljuao sve moje
slike. Od svih nevolja koje mue oveanstvo nita me tako ne dovodi do besa kao
oskudica u novcu. Sada se oseam kao da sam osuen na veno prosjaenje".
Vincent se seti svih slikara na zemlji koji su nesreni, bolesni, bedni,koje blinji
izbegavaju i rugaju im se, koji gladuju i mue se do smrtnog asa. Zato? Kakav su
zloin uinili? Kakav je to veliki greh zbog koga su postali prognanici i parije? Kako
moe takva osuena dua dobro da slika? Slikar budunosti - ah, to e biti takav
kolorista i takav ovek kakav jo nikada nije postojao. Nee iveti u bednim kafanama
i poseivati javne kue za Zuave.
Siromah Gogen. Trune negde u nekoj rupi u Bretanji, isuvie bolestan da bi mogao
da radi, bez prijatelja koji bi mu pomagao, o bez i jednog jedinog franka u depu da se
najede i plati lekara. Vincent ga je smatrao za velikog slikara i velikog oveka. Kad bi
Gogen umro! Kad bi Gogen morao da napusti svoj rad! Kakva bi to bila tragedija za
umetniki svet!
Vincent stavi pismo u dep, izae iz ute kue, i krene du nasipa Rone.Jedna barka
natovarena ugljem bila je privezana za molo. Posmatrana odozgo, bila je sjajna i mokra
od talasa. Voda je bila ukastobela, a ponegde bisernosiva. Nebo je bilo boje
jorgovana, malo narandasto na zapadu, a grad ljubiast. Neki radnici u prljavim belim
i plavim odelima dolazili su i odlazili nosei tovar sa amca na obalu.
Prizor je bio pravi Hokusai*. Preneo je Vincenta natrag u Pariz, japanskim
reprodukcijama u radnji ia Tangija... i Polu Gogenu, koga je najvie voleo od svih
svojih prijatelja.
* japanski slikar

Odjednom je shvatio ta treba da radi. uta kua bila je dovoljno velika za dvojicu.
Svaki e imati svoju spavau sobu i atelje. Ako budu sami kuvali, mleli boje, i tedeli
novac, moi e obojica da ive od njegovih sto pedeset franaka meseno. Kirija nee
biti vea, a na hranu e troiti samo malo vie. Kako bi bilo divno da opet ima prijatelja,
prijatelja slikara koji bi govorio istim jezikom i koji bi razumeo njegov rad! A kakvim
bi ga divnim stvarima Gogen mogao nauiti u vezi sa slikarstvom!
Do tada nije ni uviao koliko je usamljen. ak i kad ne bi mogli da ive od sto
pedeset Vincentovih franaka, moda bi Teo mogao da im alje jo pedeset franaka a
zauzvrat da dobija jednu Gogenovu sliku meseno.
Da! Da! Mora da dovede Gogena k sebi u Ari. Toplo provansalsko sunce izvui e iz
njega bolest, kao to je izvuklo iz Vincenta. Uskoro e imati atelje koji e raditi punom
parom. Njihov atelje bie prvi na celom Jugu. Oni e nastaviti tradicije Delakroa i
Montielija.Natopie slike suncem i bojom, pokazae svetu tu raskalanu prirodu.

Gogen mora da bude spaen!

Vincent se okrete, potra, i jurio je natrag sve do Trga Lamartin. On ulete u utu
kuu, urno se pope uz stepenice, i poe uzbueno da rasporeuje sobe.
Pol i ja emo imati po jednu spavau sobu ovde gore. Donje sobe upotrebiemo za
ateljee. Kupiemo krevete, dueke, presvlake, stolice i stolove, pa emo imati pravi
dom. Celu kuu u ukrasiti suncokretima i rascvetalim vonjacima. ,,Oh, Pole, Pole,
kako e biti divno kad opet bude kraj mene!"

Nije bilo tako lako kao to je oekivao. Teo je pristao da doda pedeset franaka za
jednu Gogenovu sliku meseno, ali tu je bila jo i vozna karta, koju ni Gogen ni Teo nisu
mogli da plate. Gogen je bio suvie bolestan da bi mogao da ustane, suvie zaduen da
bi mogao da ode iz Pon-Avena, suvie razoaran da bi mogao da prie ma kom planu
s oduevljenjem. Debela i hitna pisma letela su od Aria do Pariza i Pon-Avena.
Vincent je sada bio oajniki zaljubljen u svoju utu kuu. Novcem dobijenim od
Tea kupio je jedan sto i komodu.
Krajem godine", pisao je Vincent Teu, biu drugi ovek. Ali nemoj misliti da u
onda otii odavde. Nikako. Proveu ostatak ivota u Arlu. Postau slikar Juga. A ti
smatraj da ima letnjikovac u Arlu. Jedva ekam da uredim kuu pa da ti uvek ovde
provodi praznike".
Troio je samo na najnunije ivotne potrebe, a sve ostalo davao je na kuu. Svakog
dana morao je da bira izmeu sebe i ute kue. Da li da jede meso za veeru ili da kupi
krag od majolike? Da li da nabavi par novih cipela ili zeleni jorgan za Gogenov krevet?
Da li da porui okvir od borovog drveta za svoju novu sliku ili da kupi one pletene
stolice?
Uvek je kua bila na prvom mestu.
uta kua ulivala mu je oseanje mira jer je radio da osigura sebi budunost. Suvie
se potucao dotada, tumarao po svetu bez svrhe. Ali sada se vie nikada nee seliti. Kad
njega vie ne bude, neki drugi slikar nai e razraeno preduzee. On e osnovati stalni
atelje,koji e upotrebljavati generacije slikara da bi tumaile i slikale Jug. Progonila ga
je ideja da ukrasi kuu takvim slikama koje bi vredele onoliko koliko je na njega
potroeno tokom svih onih godina kada nije nita stvarao.
Baci se na posao sa novom energijom. Znao je da posmatrajui neku stvar due
vremena postaje zreliji i bolje je razume. Pedeset puta odlazio je na Monmaur da
gleda polja u njegovom podnoju. Maestral mu je oteavao da poteze etkom uskladi i

ispreplee s oseajima, nogare su se besno ljuljale na vetru. Radio je bez predaha od

sedam ujutru do est uvee. Jedno platno dnevno!
- Sutra e biti pravi pakao - re Rulen jedne veeri, kasno u jesen. Sedeli su u
kafani Lamartin i pili pivo. - A posle toga - zima.
- Kakva je zima u Arlu? - upita Vincent.
- Uasna. Mnogo kie, strani vetrovi i jaki mrazevi. Ali zima je ovde vrlo kratka.
Samo nekoliko meseci.
- Sutra e, dakle, biti na poslednji lepi dan. Onda znam koje u mesto da
naslikam. Zamislite jedan jesenji vrt, Rulene, sa dva empresa, tamnozelena, u obliku
boce, i tri mala kestena ija lie ima boju duvana i narande. Tu je i jedna mala tisa sa
svetloutim liem i ljubiastim stablom, i dva mala buna, kao krv crvena sa skrletnim
liem. A usto pesak, trava i plavo nebo.
- Ah, gospodine, kad vi opisujete te stvari, uviam da sam celog ivota bio slep.
Sutradan ujutru Vincent se digao sa suncem. Bio je dobro raspoloen. Potkresao je
bradu makazama, zaeljao ono malo kose to arlezijansko sunce nije izgorelo na
njegovoj lubanji, obukao jedino celo odelo koje je imao, i u znak oprotaja sa suncem
stavio na glavu pariku kapu od zejeg krzna.
Rulenovo pretskazanje bilo je tano. Sunce je izalo, kao uta usijana lopta. Kapa
od zeijeg krzna nije imala oboda, te mu je sunce sijalo u oi.
Jesenja bata bila je udaljena od Arla dva sata hoda, putem za Taraskon. Leala je
na padini jednog breuljka. Vincent namesti nogare u jednom pooranom itnom polju,
iza bate.On baci kapu na zemlju, skide svoj dobar kaput, i uvrsti platno na nogare.
Iako je jo bilo rano jutro, sunce mu je peklo teme i stvaralo pred oima plameni veo,
na koji je ve bio navikao.
Paljivo je posmatrao scenu ispred sebe, analizirao boje od kojh je bila sastavljena,
i upijao sliku u mozak. Kad je bio uveren da je shvatio scenu, on omeka etke, skide
zatvarae sa tuba boja, i oisti no kojim je stavljao debeli sloj boje. Jo jedanput
pogleda batu, pomea nekoliko boja na paleti, i podie etku.
-

Mora li odmah da pone, Vincente? - upita jedan glas iza njega.

Vincent se okrete.
-

Jo je rano, dragi. Ima na raspolaganju ceo dan.

Vincent se zadihano zagleda u enu, potpuno zaprepaen. Bila je mlada, ali ne dete.
Oi su joj bile plave kao kobaltno nebo arlezijanske noi, a kosa, koja joj je padala niz
lea, bila je limun-uta, kao sunce. Crte lica bile su nenije nego u Kej Vos, ali je u njima
bilo neke zrelosti Juga. Koa joj je bila boje izgorelog zlata, zubi izmeu nasmejanih
usana beli kao oleandrov cvet koji se gleda kroz crvenu vinsku au. Nosila je dugu
belu haljinu pripijenu uz telo i zakopanu na jednoj strani srebrnom kopom. Na
nogama je imala obine sandale. Stas joj je bio snaan, krepak, ali se ipak sputao u
istim, sladostrasnim pregibima.

Dugo se nisam pojavljivala, Vincente - ree ona.

Ona stade izmeu Vincenta i nogara, naslanjajui se na prazno platno i zaklanjajui

mu pogled na batu. Sunce obasja njenu kao limun utu kosu i posla plamene talase
niz njena lea. Ona se osmehnu na njega tako srdano, tako odano, da on pree rukom
preko oiju da bi se uverio da se sluajno nije iznenada razboleo ili zaspao.
Ne razume, moj dragi, dragi deae - ree ona. - A kako bi i mogao, kad se
nisam tako dugo pojavljivala?
-

Ko si ti?
Ja sam tvoj prijatelj, Vincente. Najbolji prijatelj koga ima na svetu.

Otkud zna kako se zovem? Nikada te ranije nisam video.

Nisi. Ali ja sam tebe mnogo, mnogo puta videla.

Kako se zove?

Maja.

Je li to sve? Samo Maja?

Za tebe, Vincente, to je sve.

Zato si pola za mnom ovamo, u polje?

Iz istog razloga iz koga sam te pratila po celoj Evropi... da bih mogla da

budem pored tebe.
Ti me zamenjuje sa nekim drugim. Ja nikako ne mogu da budem taj ovek
za koga me smatra.
ena stavi hladnu belu ruku na njegovu izgorelu crvenu kosu i lako je pomilova.
Sveina njene ruke i sveina njenog nenog dubokog glasa krepile su kao voda iz
dubokog zelenog izvora.
-

Postoji samo jedan Vincent Van Gog. Nikada ne bih mogla da ga zamenim.

Koliko dugo me poznaje?

Osam godina , Vincente.

Pa, pre osam godina ja sam bio...

...Da, dragi, u Borinahi.

I onda si me poznavala?

Videla sam te prvi put jednog krasnog jesenjeg popodneva, kad si sedeo
na jednom zaralom gvozdenom toku ispred Markasa.
-

....Posmatrajui rudare kako se vraaju kui!

Da. Kad sam te prvi put ugledala, sedeo si tamo, besposlen. Ja sam prola
pored tebe. Onda si uzeo jednu staru olovku i kovertu iz depa i poeo si da crta.
Pogledala sam preko tvog ramena da vidim ta si uradio. A kada sam videla...
zaljubila sam se.
-

Zaljubila si se? Zaljubila si se u mene?

Da, Vincente, moj dragi, dobri Vincente, zaljubila sam se u tebe.

Moda nisam onda tako ravo izgledao.

Nisi izgledao ni upola tako dobro kao to sada izgleda.

Tvoj glas... Maja... zvui tako udno. Samo jedan put mi je jedna ena
govorila takvim glasom...
volim.
-

...Margotinim glasom. Ona te je volela. Vincente, isto onoliko koliko te i ja

Zar si poznavala Margot?

U Brabantu sam ivela dve godine. Svakog dana sam te pratila u polja.
Posmatrala sam te kako radi u sobi iza kuhinje. I bila sam srena zato to te Margot
voli.
-

Znai, onda me ti nisi vie volela?

Ona mu pomilova oi hladnim vrhovima prstiju.

-

Ah, da, volela sam te. Nikada nisam prestala da te volim, jo od prvog dana.

I nisi bila ljubomorna na Margot?

ena se nasmeja. Preko lica prelete senka neke neodreene tuge i saaljenja.
Vincent se seti Mendesa da Koste.
Ne. Nisam bila ljubomorna na Margot. Njena ljubav je bila dobra za tebe.
Ali tvoju ljubav prema Kej nisam volela. Ona te je unesreila.
-

Jesi li me poznavala kad sam bio zaljubljen u Ursulu?

To je bilo pre mog doba!

Onda me ne bi volela.

Ne.

Bio sam budala.

Ponekad ovek mora u poetku da bude budala da bi na kraju postao

pametan.
-

Ali, ako si me volela kad smo bili u Brabantu, zato nisi dola k meni?

Nisi bio spreman za mene, Vincente.

A sada... jesam li spreman?

Jesi.

Da li me jo voli? ak i sada... danas... ovog trenutka?

Sada... danas... ovog trenutka... i veno.

Kako moe da me voli? Pogledaj, desni su mi bolesne. Svaki zub u ustima

mi je vetaki. Sva kosa na glavi mi je izgorela. Oi su mi crvene kao u sifilistiara.
Lice mi je sama kost i koa. Ruan sam. Najruniji ovek. Nervi su mi propali, telo
postalo neplodno, a iznutra sam otrovan od glave do pete. Kako moe da voli
takvu razvalinu?
Hoe li da sedne, Vincente?
Vincent sede na svoju stolicu. ena se spusti na kolena u meku ilovau polja.
Nemoj, - povika Vincent - uprljae svoju belu haljinu. Dozvoli da stavim
kaput ispod tebe.
ena ga zadra blagim pokretom ruke. - Mnogo puta sam uprljala haljinu pratei
te, Vincente, ali je uvek posle toga opet bila ista.
Ona mu podie bradu svojom snanom belom rukom, prstima mu zagladi nekoliko
pramenova kose za uhom.
Ti nisi ruan, Vincente. Ti si lep. Muio si i kinjio to siroto telo u kome ti je
zamotana dua, ali duu ne moe da povredi. To je ono to ja volim. A kad bude
unitio sebe svojim strasnim radom... ta dua e nastaviti da ivi veno... A s njom i
moja ljubav prema tebi.
Sunce se bee podiglo na nebu. Besno je prilo odozgo Vincenta i enu.
Hodi,da te odvedem nekuda gde je sveije - ree Vincent. Ima nekoliko
empresa na drumu. Bie ti prijatnije u hladu.
-

Srena sam s tobom ovde. Ne smeta mi sunce. Navikla sam se na njega.

Jesi li ve dugo u Arlu?

Dola sam s tobom iz Pariza.

Vincent ljutito skoi i besno odgurnu stolicu.

Ti si varalica! Namerno su te ovamo poslali da me ismejava. Neko ti je
ispriao moju prolost, i plaa ti da me pravi budalom. Neu vie da razgovaram s
tobom!
ena je s osmehom u oima posmatrala njegovu ljutinu.
Ja nisam varalica, dragi moj. Ja sam neto najstvarnije u tvom ivotu.
Nikad nee moi da ubije moju ljubav prema tebi.
-

To je la! Ne voli me. Podsmeva mi se. Otkriu tvoju igru.

On je grubo epa u zagrljaj. ena se nae ka njemu.

-

Priiniu ti bol ako ne ode i ne prestane da me mui!

Moe, Vincente. I ranije si to inio. To je deo ljubavi.

E pa dobro, uzmi onda svoj lek!

On privue njeno telo k sebi. Pritisnu svoje usne na njene, ujedajui je, upijajui se
u nju poljupcem.
Ona rastavi svoje meke, tople usne i pusti ga da se napije slasti sa njenih usta. Celo
njeno telo pripi se uz njegovo, mii uz mii, kost uz kost, meso uz meso, predajui se
potpuno, nepovratno.
Vincent je odgurnu od sebe i otetura se do svoje stolice. ena pade na zemlju pored
njega, stavi ruku na njegovu nogu, i prisloni glavu uz nju. On pomilova dugu, gustu
kosu, utu kao limun.
-

Jesi li se sada uverio? - upita ona.

Posle kraeg vremena Vincent ree: - Ti si u Arlu otkako sam ja doao.Jesi li znala
za Le Pigeon?
-

Rael je slatko dete.

I ne zamera mi?

Ti si mukarac, Vincente, i ene su ti potrebne. Poto jo nije bilo vreme

da ja doem i da ti se predam, morao si da ide kuda si mogao. Ali sada...
-

Sada?

Sada to vie nije potrebno. Nikada vie.

Hoe da kae da e ti...?

Naravno, dragi Vincente. Ja te volim.

Zato bi me volela? ene su me uvek prezirale.

Ti nisi bio stvoren za ljubav. Imao si drugog posla.

Posla? Ha! Bio sam budala. emu slue sve te stotine slika? Ko ih eli? Ko
e ih kupiti? Ko e izrei o njima neku mrzovoljnu re ili pohvalu, ko e kazati da
sam ja razumeo prirodu ili prikazao njenu lepotu?
-

Jednoga dana kazae to celi svet, Vincente.

Jednoga dana. Kakav san! Kao san da u jednog dana biti zdrav ovek,koji
e imati svoj dom i porodicu, i koji e zaraivati za ivot svojim slikanjem. Slikao
sam osam dugih godina. Nijedanput za sve to vreme niko nije hteo da kupi neku
sliku koju sam ja naslikao. Bio sam budala.
Znam, ali kakva divna budala. Kada tebe vie ne bude, Vincente, svet e
shvatiti ta si ti pokuao da kae. Slike koje danas ne moe da proda za hiljadu

franaka, jednoga dana e se prodavati za milion. Ah, smei se, ali ja ti kaem da je
to istina. Tvoje e slike visiti u muzejima u Amsterdamu, Hagu, Parizu, Drezdenu,
Minhenu, Berlinu, Moskvi i Njujorku. Tvoje e slike biti neocenjive, jer nee biti za
prodaju. Knjige e se pisati o tvojoj umetnosti, Vincente, romani i drame e
opisivati tvoj ivot, ime Vincenta Van Goga bie za njih svetinja.
Da jo uvek ne oseam ukus tvojih usana na svojima, pomislio bih da je
ovo san, ili da sam poludeo.
-

Doi i sedi kraj mene, Vincente. Stavi svoju ruku u moju.

Sunce je bilo u zenitu. Padina breuljka i dolina kupali su se u nekoj sumpornoutoj

magli. Vincent je leao u poljskoj brazdi pored ene. est meseci nije ni s kim
razgovarao osim sa Rael. U njemu nabuja poplava rei. ena mu se zagleda duboko u
oi, i on poe da pria. Priao joj je o Ursuli i o danima kad je bio Gupilov slubenik.
Priao joj je o svojim borbama i razoarenjima, o svojoj ljubavi prema Kej, i o ivotu
koji je pokuao da vodi sa Kristinom. Govorio joj je o svojim nadama u vezi sa
slikanjem, o imenima kojima su ga nazivali, o udarcima koje je primao, i zato je eleo
da mu slike budu sirove, rad nedovren, a boje eksplozivne, priao joj je o svim
stvarima koje je eleo da uini za slikanje i slikare, i kako mu je telo iscrpeno od napora
i bolesti.
to je due govorio, postajao je sve uzbueniji. Rei su mu kuljale iz usta kao boje
iz njegovih tuba. Celo njegovo telo bilo je u pokretu. Govorio je akama, gestikulirao
rukama i ramenima. etao se gore-dole pred njom, dok mu se telo divlje grilo. Puls
mu se ubrzavao, krv kiptela, a vrelo sunce je budilo u njemu grozniavu energiju.
ena je mirno sluala, ne proputajui ni re. Iz njenog pogleda on vide da ga je
razume. Gutala je sve to je on imao da kae, i bila je tu, eljna da uje jo, da ga razume,
da primi sve to je imao da da, i to nije mogao da zadri u sebi.
On iznenada stade. Drhtao je od uzbuenja. Oi i lice su mu bili crveni,a udovi su
mu se tresli. ena ga privuek sebi. - Poljubi me, Vincente - ree on.
On je poljubi u usta. Usne joj vie nisu bile hladne. Leali su jedno pored drugog u
plodnoj, mekoj ilovai. ena mu je ljubila oi, ui, nozdrve, ispupenu gornju usnu,
kvasila unutranjost njegovih usana svojim slatkim, mekim jezikom, prelazila mu
prstima preko brade do vrata, pa niz ramena, i preko osetljivih pazuha.
Njeni poljupci probudie u njemu najbolniju strast koju je ikada poznao. Svaki deli
tela boleo ga je tekim bolom mesa, koje ne moe da se zadovolji samo mesom. Nikada
mu se dotada nijedna ena nije predala u ljubavnom poljupcu. On privi njeno telo uz
svoje, oseajui ispod njene bele haljine vrelinu ivotne bujice.
-

ekaj! - ree ona.

Otkopavi srebrnu kopu sa strane, ona zbaci belu haljinu sa sebe. Telo joj je imalo
istu onu tamnozlatnu boju kao i njeno lice. Bilo je nevino, svaki njegov drhtaj bio je
nevin. Nije znao da telo jedne ene moe da bude tako savreno graeno. Nije znao da
strast moe da bude tako ista, tako nena, tako rasplamtela!

Ti drhti, dragi - ree ona. - Stegni me uza se. Nemoj da drhti, dragi moj,
mili moj, stegni me ako me eli.
Sunce se sputalo na drugoj strani neba. Zemlja je bila vrela od njegovih zraka.
Mirisala je na stvari koje su bile posejane, na stvari koje su rasle, koje su bile poseene
i koje su umrle. Mirisala je na ivot, bogatim, prodornim mirisom ivota koji se veno
stvarao i veno vraao u prah od koga je postao.
Vincentovo ushienje sve vie je raslo. Svaki mii u njemu je drhtao od tekog bola.
ena rairi svoje ruke prema njemu, prui mu svoju toplinu, uze od njega sve to je u
njemu bilo mukoga, upi u sebe sav vulkanski nemir, svu preteranu strast koja je
satima razdirala njegove nerve i proimala mu telo, a onda ga povede blagim
milujuim lelujanjem ka potresnom, stvaralakom vrhuncu.
Iscrpen, on zaspa u njenom naruju.
Kad se probudio, bio je sam. Sunce je zalo. Na desnom obrazu imao je blatnjavu
mrlju, jer je zario svoje znojavo lice u ilovau. Zemlja je bila hladna i mirisala na
zakopana bia koja su gmizala. On obue kaput i kapu od zejeg krzna, priveza nogare
na lea, i stavi platno ispod ruke. Zatim poe kui mranim drumom.
Kad je stigao u utu kuu, on baci nogare i prazno platno na duek u spavaoj sobi.
Zatim izae u grad da popije olju kafe. Nasloni glavu na hladnu kamenu plou stola, i
poe da razmilja o tom danu.
Maja", promrmlja on sam za sebe. Maja. Nisam li to ime ve negde uo? To znai...
to znai... ta li bi to moglo da znai?"
On popi jo jednu olju kafe. Posle jednog sata vrati se preko Trga Lamartin u utu
kuu. Poeo je da duva hladan vetar. Miris kafe oseao se u vazduhu.
Nije se potrudio da zapali kerozinsku lampu kad je po povratku bacio nogare. Sada
zapali ibicu i stavi lampu na sto. uta svetlost obasja sobu.
Pogled mu privue arena mrlja na dueku. On zaueno prie i podie platno koje
je nosio sa sobom toga jutra.
Tu, u velianstvenom sjaju, on ugleda svoju jesenju batu, dva zelena empresa, u
obliku boce, tri mala kestena sa liem boje duvana i narande,tisa sa svetloutim
liem i ljubiastim stablom, dva mala, kao krv crvena buna, sa skrletnim liem, u
prvom planu pesak i trava, a iznad svega plavo, plavo nebo sa plamenom,
sumpornoutom loptom.
Stajao je nekoliko trenutaka buljei u sliku. Ovla je prikuca na zid. Zatim se vrati
ka dueku, sede prekrstivi noge, pogleda sliku i osmehnu se.
- Dobra je - ree glasno. - Vrlo je dobro ostvarena.

Dola je zima. Vincent je provodio dane u svom toplom prijatnom ateljeu. Teo mu
je pisao da je Gogen, koji je proveo u Parizu nekoliko dana,bio ravo raspoloen i da je
odluno odbijao arlezijansku zamisao. Po Vincentovom miljenju, uta kua nije
trebalo da bude samo dom za dva oveka, ve stalan atelje svih slikara Juga. Napravio
je detaljne planove kako da proiri stan im on i Gogen budu poeli da rade. Svaki
slikar koji bude hteo da ivi bie dobrodoao, zauzvrat bie duan da alje Teu jednu
sliku meseno. im Teo bude imao dovoljno impresionistikih slika kod sebe, on e
napustiti Gupila i otvoriti Galeriju nezavisnih u Parizu.
Vincent je u svojim pismima jasno naglaavao da e Gogen biti direktor ateljea, i
uitelj svih slikara koji budu u njemu radili. Vincent je tedeo svaki franak koji je
mogao da bi namestio svoju spavau sobu. Obojio je zidove bladoljubiasto. Pod je bio
od crvene opeke. Kupio je lake, zelenkastoute arave i jastuke, crveni pokriva, a
drveni krevet i stolice obojio je bojom sveeg masla. Toaletni sto obojio je narandasto,
umivaonik plavo, a vrata ljubiasto kao jorgovan. Obesio je mnogo slika po zidovima,
irom otvorio alone, a zatim naslikao sve to i poslao sliku Teu, da bi njegov brat
mogao da vidi kako mu je soba prijama. Slikao je u japanskom stilu.
Sa Gogenovom sobom stvar je stajala drugaije. Nije hteo da kupuje tako jeftin
nametaj za direktora ateljea. Gospoa Rulen ga je uveravala da e krevet od
orahovine, koji je hteo da kupi za Gogena, stajati tri stotine pedeset franaka, to je za
njega bilo nemogue da sakupi. Ipak je poeo da kupuje manje predmete za sobu,
dovodei sebe neprestano u teko finansijsko stanje.
Kad nije imao novaca za modele, stajao je pred ogledalom i slikao stalno ispoetka
svoj portret. Rael je dola da mu pozira, gospoa Rulen je takoe dolazila jedanput
nedeljno i dovodila decu, gospoa Zinu, ena vlasnika kafane u koju je svraao na au
pia, pozirala mu je u arlezijanskoj nonji. Nabacao je figuru na platno za jedan sat.
Pozadina je bila bledouta, lice sivo, odea crna i tamnomodra. Vincent je namestio
enu da sedi na jednoj pozajmljenoj stolici od narandinog drveta, nalakena na zeleni
sto.
Jedan Zuav sitnog lica, sa vratom kao u bika a oima kao u tigra, pristao je da sedi
za izvesnu malu sumu. Vincent ga je naslikao u plavoj uniformi, plavoj kao emajlirani
tiganj, sa crveno-narandastim pletenicama, i dve bledoukaste zvezde na grudima.
Na kao bronza preplanuloj makastoj glavi imao je crvenu kapu, koja se isticala na
zelenoj pozadini. Rezultat je bio jedna divlja kombinacija neskladnih tonova, vrlo
otrih, prostih, ak i dreeih, ali koji su odgovarali karakteru te linosti.
Vincent je satima sedeo pored prozora sa olovkom i hartijom za crtanje,
pokuavajui da savlada tehniku koja bi mu omoguila da sa nekoliko poteza naslika
figuru mukarca, ene, mladia, konja, pseta, tako da su im glava, telo i noge u potpunoj
razmeri. Precrtavao je mnoge slike koje je naslikao tog leta jer je mislio da mu, ako
bude izbacivao pedeset studija po dvesta franaka za godinu dana, nee izgledati tako
nepoteno to jede i pije kao da ima na to prava.
Mnoge stvari je nauio preko zime: da meso ne sme da se slika pruskoplavom, jer
onda lii na drvo, da njegove boje nisu postojane kao to bi treblo da budu, da je
najvaniji element u slikanju Juga kontrast izmeu crvenog i zelenog, narandastog i
plavog, sumpornoutog i ljubiastog kao jorgovan. Shvatio je da pokuava u slikama

da kae neto uteno, kao to je muzika utena, da eli da slika mukarce i ene sa
neim boanskim, to je oreol simbolino predstavljao, a to je on pokuao da izrazi
stvarnim sjajem i podrhtavanjem svojih boja, i najzad, da e oni koji imaju talenat za
siromatvo veno biti siromani.
Jedan od Van Gogovih strieva je umro i ostavio Teu malo nasledstvo. Poto je
Vincent toliko eleo da ivi sa Gogenom, Teo odlui da polovinom te sume namesti
Gogenovu spavau sobu i poalje ovoga u Ari. Vincent je bio oduevljen. Poeo je da
planira kako e ukrasiti utu kuu. eleo je tuce panel ploa sa boanstvenim
arlezijanskim suncokretima, pravu simfoniju plavog i utog.
ak ni vest o besplatnoj karti nije uzbudila Gogena. Iz nekog razloga koji je za
Vincenta ostao tajna, Gogen je vie voleo da ivi u Pon-Avenu. Vincent je jedva ekao
da zavri ukraavanje, i da atelje bude spreman kad stigne uitelj.
Dolo je prolee. bunovi oleandera u zadnjem dvoritu ute kue prosto su
poludeli cvetajui razuzdano kao da su izgubili ravnoteu. Bili su pretrpani novim
cvetovima, a isto tako i gomilama uvelih, njihovo zelenilo se neprestano obnavljalo u
jakim mlazevima, oevidno neiscrpnim.
Vincent je ponovo natovario nogare na lea i krenuo da pronae suncokrete za
dvanaestak panela. Poorana zemlja u poljima bila je tako meke boje kao par drvenih
cipela, dok je nebo plavo kao nezaboravak bilo poprskano belim oblacima. Neke
suncokrete je naslikao na licu mesta, pri zalasku sunca, munjevitom brzinom. Ostale
je poneo sa sobom kui i naslikao ih u zelenoj vazi.
Obojio je svoju kuu spolja novom utom bojom, na veliko uivanje stanovnika
Trga Lamartin.
Kad je zavrio svoj posao oko kue, dolo je leto. Sa njim je dolo vrelo sunce,
maestral, koji je ibao sve jae, uzbuenje u vazduhu, straan, muan izgled pokrajine
i kamenog grada koji je leao na breuljku.
A sa njim je doao i Pol Gogen.
Stigao je u Ari predzoru i ekao je sunce u maloj kafani otvorenoj preko cele noi.
Vlasnik ga je pogledao i uzviknuo: - Vi ste taj prijatelj! Poznao sam vas.
-

O emu to doavola govorite?

Gospodin Van Gog mi je pokazao portret koji ste mu poslali. Lii sasvim
na vas, gospodine.
Gogen ode da probudi Vincenta. Njihov susret bio je buan i srdaan. Vincent
pokaza Gogenu kuu, pomoe mu da raspakuje stvari, zamoli ga da mu pria parike
novosti. ivo su razgovarali nekoliko sati.
-

Ima li nameru danas da radi, Gogene?

Misli li ti da sam ja Karolus-Diran, pa da mogu da siem s voza, da

zgrabim paletu i da ti smesta naslikam jedan sunani efekat?
-

Samo sam pitao.

Onda ne postavljaj glupa pitanja.

I ja u se odmoriti. Hodi. Pokazau ti grad.

On povede Gogena uz breg, preko suncem obasjanog Optinskog trga, pa du
pijanog druma na kraj grada. Zuavi su vebali na polju pred kasarnom, njihovi crveni
fesovi plamteli su na suncu. Vincent poe kroz mali park ispred rimskog foruma.
Arlezijanke behu izale u svoju jutarnju etnju. Vincent je uvek oduevljeno priao
Gogenu kako su one divne.
-

ta misli o Arlezijankama, Gogene? - upita on.

Ne mogu da podnesem njihov miris.

Pogledaj samo ton njihove puti, ovee, a ne oblik. Pogledaj ta je sunce

uinilo sa njihovom bojom.
-

Kakve su ovde javne kue, Vincente?

Nema nikakvih, osim onih po pet franaka, za Zuave.

Vratie se u utu kuu da nekako udese zajedniki ivot. Prikucae jednu kutiju na
zid u kuhinji, i stavie u nju polovinu novca koji su imali. Ovoliko za duvan, ovoliko za
nepredviene trokove, ukljuujui kiriju. Na vrh kutije stavili su komad hartije i
olovku, kojom e zapisivati svaki franak koji budu uzeli. U drugu kutiju metnuli su
ostatak novca, podelili ga na etiri dela, da plaaju hranu svake nedelje.
-

Ti si dobar kuvar, zar ne, Gogene?

Odlian. Bio sam mornar.

Onda e odsada ti da kuva. Ali veeras u ja napraviti supu u tvoju ast.

Kad ga je te veeri posluio supom, Gogen nije mogao da je okusi.

Kako li si smeao ovo, Vincente, ne mogu da zamislim. Kao to mea boje
na svojim slikama, verovatno.
-

ta smeta bojama na mojim slikama?

Dragi moj, ti jo uvek lebdi u neo-impresionizmu. Bolje bi bilo da

napusti svoj sadanji metod. Ne odgovara tvojoj prirodi.
Vincent odgurnu u stranu svoj anak sa supom.
Ti to moe da kae na prvi pogled, zar ne? Te arkoute boje, na primer,
sasvim su pobrkane.
Vincent pogleda panele sa suncokretima na zidu.
-

Zar je to sve to ima da kae za moje suncokrete?

Ne, dragi moj, mogu da naem jo dosta stvari za kritikovanje.

Na primer?

Na primer, tvoje harmonije boja, monotone su i nepotpune.

To je la!
Oh, sedi, Vincente. Prestani da gleda kao da e me ubiti. Ja sam mnogo
stariji od tebe, i zreliji. Ti jo uvek pokuava da nae sebe. Samo me sluaj, a ja
u ti dati neke korisne lekcije.
-

Izvini, Pole, ja elim da mi ti pomogne-

Onda bi bilo najbolje da prvo izbije sebi iz glave to ubre. Celog dana si
bunceo o Mesonijeu i Montieliju. A obojica ne vrede nita. Dokle god se bude
divio takvim delima, nikada sam nee naslikati dobru sliku.
Montieli je veliki slikar. On je znao vie o bojama nego bilo koji drugi
ovek njegovog vremena.
-

On je bio pijani idiot, eto ta je on bio.

Vincent skoi i besno pogleda Gogena preko stola. anak sa supom pade na crveni
pod od opeke i razbi se.
Ne govori tako o Fadi"! Ja ga volim skoro kao roenog brata! Sve te prie
o tome kako je on pijanica i lud su samo zlobno ogovaranje. Nijedna pijanica ne bi
mogla da naslika Montielijeve slike. Umni napor potreban da se uravnotee est
osnovnih boja, taan proraun, i hiljadu drugih stvari koje treba smisliti za pola
sata, zahtevaju zdrav razum. Kad ponavlja to zlobno ogovaranje o Fadi", onda si
isto tako pokvaren kao i one proklete ene koje su ga zapoele.
-

Turlututu, mon chapeau pointu*!

* (franc.) Tralala, moj iljati eiriu!

Vincetn ustade, kao da mu je neko sasuo au hladne vode u lice. Njegove rei i
oseanja borili su se u njemu. On pokua da savlada svoj bes, ali nije mogao. Odjuri u
svoju spavau sobu i zalupi vrata za sobom.

Sutradan ujutru svaa je bila zaboravljena. Popili su zajedno kafu i odmah poli
suprotnim putevima da nau ta e slikati. Kad se Vincent te veeri vratio kui, iscrpen
onim to je nazivao ravnoteom est osnovnih boja", on zatee Gogena kako ve
sprema veeru na maloj gasnoj pei. Mirno su razgovarali neko vreme, a onda
razgovor skrete na slikare i slikarstvo, na jedini predmet za koji su se strasno
interesovali.
Bitka je otpoela.
Slikare koje je Gogen oboavao Vincent je prezirao. Vincentovi idoli bili su
anatemisani za Gogena.Nisu se slagali ni u najsitnijoj pojedinosti svog zanata. O bilo

emu drugom mogli su da diskutuju na miran i prijateljski nain, ali slikarstvo je bilo
hrana i pie njihovog ivota. Borili su se za svoje ideje do poslednje trunke nervozne
energije. Gogen je imao dvaput veu snagu od Vincenta, ali je Vincentovo sarkastino
uzbuenje to nadoknaivalo.
ak i kad su diskutovali o stvarima u kojima su se slagali, njihovi argumenti bili su
strano naelektrisani. Iz tih diskusija izlazili su tako iscrpenih glava kao ispranjene
baterije.
- Nikad nee biti umetnik, Vincente, - izjavi Gogen - dok ne bude umeo da gleda
prirodu, da se vrati natrag u atelje i da je naslika hladnokrvno!
- Neu da slikam hladnokrvno, ti idiote! Hou da slikam toplokrvno. Zato sam u
Arlu.
- Sve ovo to si uradio samo je ropsko podraavanje prirode.Mora nauiti da
slika napamet.
- Napamet! Gospode boe!
- I jo jedna stvar, dobro bi uradio da si sluao Seraa. Slikarstvo je apstraktno, moj
deae. Nema tu mesta za prie koje ti pria i to tvoje moralisanje.
- Ja moraliem? Ti si lud.
- Ako hoe da propoveda, Vincente, vrati se u svetenike. Slikanje to je boja,
linija i oblik, nita vie. Umetnik moe da reprodukuje ono to je ukrasno u prirodi, ali
to je sve.
- Dekorativna umetnost! - planu Vincent. - Ako je to sve to uzima iz prirode,
onda bi bilo bolje da se vrati na berzu.
- Kad se budem vratio, dolaziu da sluam tvoje propovedi nedeljom ujutru. ta
ti uzima iz prirode, kaplare?
- Ja uzimam oseanja, Gogene, i ritam ivota.
- E pa, sad smo kvit.
- Kad slikam sunce, onda elim da ljudi osete kako se obre uasnom brzinom.
Kako daje svetlost i toplotne talase strane jaine. Kad slikam itna polja, elim da ljudi
osete kako atomi u itu bujaju do svoga konanog rasprskavanja. Kad slikam jabuku,
elim da ljudi osete kako sok te jabuke izbija kroz njenu ljusku, i kako se semenke u
njoj bore da donesu svoj plod!
- Vincente, koliko puta sam ti rekao da jedan slikar ne sme imati svoje teorije?
- Uzmi, na primer, ovu scenu u vinogradu, Gogene. Pogledaj! Ovo groe e se
raspuknuti i briznuti sok pravo tebi u oi. Evo, pogledaj ovu jarugu! eleo bih da ljudi
osete koliko je miliona tona vode proteklo niz njene strane. Kada slikam portret nekog
oveka, eleo bih da ljudi osete ceo ivot tog oveka, sve to je on uradio i propatio!
- ta hoe time da kae, doavola?

- E pa, evo ta, Gogene. Polja iz kojih raste ito i voda koja juri niz jarugu, sok ovog
groa, ili ivot ovog oveka, sve je to jedna ista stvar. Osnov jedinstva u ivotu je
jedinstvo ritma. Ritma prema kome svi mi igramo: ljudi, jabuke, jaruge, poorana" polja,
kolica u itu, kue, konji, i sunce. Ona materija koja je u tebi, Gogene, sutra e izbiti
napolje iz groa, zato ste ti i groe jedna ista stvar. Kad slikam seljaka koji radi u
polju, elim da ljudi osete kako seljak prelazi u zemlju, isto kao i ito, a zemlja prelazi
u seljaka. elim da osete kako se sunce uliva u seljaka, u polje, u ito, u plug i konje,
isto kao to se svi oni ulivaju natrag u sunce. Kad pone da osea sveopti ritam po
kome se kree sve na svetu, poinje da razumeva ivot. Samo to je Bog.
- Brigadier, - ree Gogen - vous avez raison*!
* (franc.) Kaplare, ima pravo!

Vincent je bio na vrhuncu uzbuenja, sav je drhtao od grozniave uzrujanosti.

Gogenove rei udarie ga kao amar. Stajao je glupo gledajui, otvorenih usta.
-

No, kai mi, zaboga, ta to znai: Kaplare, ima pravo"?

To znai da je vreme da odemo u kafanu na po jedan apsint.

Krajem druge nedelje Gogen ree: - Da isprobamo onu tvoju kuu veeras. Moda
u nai neku lepu debelu devojku.
-

Dri se podalje od Rael. Ona je moja.

Proli su kroz lavirint kamenih ulica i uli u Maison de Tolerance. Kada je Rael ula
Vincentov glas, dotrala je kroz hol i bacila mu se u naruje. Vincent predstavi Gogena
Luju.
Gospodine Gogene, - ree Luj - vi ste umetnik. Moda ete moi da mi date
svoje miljenje o dvema slikama koje sam lane kupio u Parizu.
-

Vrlo rado. Gde ste ih kupili?

Kod Gupila, na Trgu Opere. Bile su u prednjoj sali. Hoete li da uete,

gospodine?
Rael odvede Vincenta u pobonu sobu, gurnu ga na jednu stolicu kraj stola i sede
mu u krilo.
Dolazim ovamo ve est meseci, - proguna Vincent - a Luj nikad nije
traio moje miljenje o njegovim slikama.
-

On te ne smatra za umetnika, fou-rou.

Moda ima pravo.

Ti me vie ne voli - ree Rael, napuivi se.

Zato tako misli, Pigeon?

Nisi dolazio da me vidi nedeljama.

Zato to sam mnogo radio da bih udesio kuu za prijatelja.

Znai, voli me i kad ne dolazi?

I kad ne dolazim.

Ona uvrte njegove male, okrugle ui, a onda ih poljubi jedno za drugim.
Da mi dokae, fou-rou, dae mi svoje male smene ui? Obeao si da e
mi ih dati.
-

Ako moe da ih skine, onda ih uzmi.

Oh, fou-rou, da su priivene, kao ui u moje lutke!

Iz sobe nasuprotnoj strani u se jedan krik, a onda galama kao da neko vie od
smeha ili od bola. Vincent odgumu Rael s kolena, i odjuri kroz hol u salon.
Gogen je leao na podu, previjajui se, dok su mu suze tekle niz lice. Luj, sa lampom
u ruci, buljio je u njega, zaprepaen. Vincent se nae nad Gogena i prodrma ga.
-

Pole, Pole, ta ti je?

Pol pokua da govori, ali nije mogao. Posle jednog trenutka on promuca:
Vincente... to je Luj kupio kod Gupila... za salon javne kue. Obe slike su od
Bugeroa!
On se podie na noge i poe prema izlaznim vratima.
-

ekaj malo! - povika Vincent, trei za njim. - Kuda e?

U potu. Moram smesta da telegrafiram klubu Batinjol.

Dolo je opet leto, u svoj svojoj stranoj bletavoj vrelini. Ceo kraj planu u vrtlogu
razuzdanih boja. Zelene, plave, ute i crvene boje bile su tako jake da su pekle oi. to
god bi dohvatilo sunce, sprilo bi do korena. Dolina Rone je drhtala od vruine, koja ju
je plavila u talasima. Sunce je udaralo dvojicu slikara, mrvilo ih, prodiralo do sri, i
ispijalo iz njih svu otpornost. Doe i maestral, ibajui im tela i nerve, tresui im glave
na ramenima sve dok ne bi pomislili da e se raspuknuti ili otkinuti. Pa ipak su svakog
jutra izlazili u polje, zajedno sa suncem, i radili sve dok jasno plavetnilo noi ne bi
smenilo jasno plavetnilo dana.
Izmeu Vincenta i Gogena - jednog aktivnog vulkana i drugog koji je prigueno
tinjao - spremala se ljuta bitka. Nou, kad su bili isuvie umorni da bi mogli zaspati,
isuvie nervozni da bi sedeli mirno,troili su svu energiju jedan na drugoga. Nestalo
im je novaca. Nisu imali naina da se zabave. Nali su oduke svojim suzbijenim
strastima u uzajamnom draenju. Gogenu se nije nikada dosadilo da razbesni
Vincenta, kad je ovaj na vrhuncu uzbuenja, time to e mu dobaciti u lice:
,,,Brigadier, vous avez raison!"
Vincente, nije ni udo to ne ume da slika. Pogledaj samo nered u ovom
ateljeu. Pogledaj tu zbrku kutija za boje. Boe, da tvoj holandski mozak nije tako
zagrejan Dodeom i Montielijem, moda bi mogao sve to malo raisti i da
napravi malo reda.

To se tebe nita ne tie, Gogene! Ovo je moj atelje. Ti dri svoj atelje kako
se tebi svia.
Kad ve o tome govorimo, mogu da ti kaem da ti je mozak isto tako
haotian kao i kutija za boje. Ti se divi svakom slikaru potanskih maraka u
Evropi, a ipak ne moe da shvati da je Dega...
-

Dega! ta je on uopte nsalikao to se moe meriti sa Mileom?

Mile! Taj sentimentalist! Taj...!

Vincent pade u jarost na takvo potcenjivanje Milea, koga je on smatrao za uitelja i

duhovnog oca. On poe da juri Gogena iz sobe u sobu. Gogen je beao. Kua je bila mala.
Vincent je vikao na njega, ubeivao ga, dizao pesnicu do Gogenovog snanog lica. Dugo
su se njih dvojica prepirali te tropske, teke noi.
Obojica su radili kao avoli da bi uhvatili sebe i prirodu u trenutku donoenja
ploda. Iz dana u dan ratovali su sa svojim rasplamtelim paletama, iz noi u no sami sa
sobom. Kad se nisu zlobno svaali, njihove prijateljske rasprave bile su tako
eksplozivne da im je bilo nemogue da zaspe. Stigao je novac od Tea. Odmah su ga
potroili na duvan i apsint. Bilo je suvie toplo za jelo. Mislili su da e apsintom smiriti
nerve. On ih je samo jo vie uzbudio.
Uasan, jak maestral poe da duva. On primora ljude da ostanu kod kue. Gogen
nije mogao da radi. Provodio je vreme izazivajui neprekidno Vincenta. Nikada nije
video nikoga ko bi se tako razbesneo zbog obinih ideja.
Vincent je bio jedina Gogenova zabava. I on ju je koristio to je vie mogao.
Bolje bi bilo da se smiri, Vincente - ree on petog dana otkako je poeo
maestral. Tog dana draio je svog prijatelja sve dotle dok maestral,koji je zavijao
napolju, nije izgledao kao blag i tih povetarac u poreenju sa burom u utoj kui.
-

A ti, Gogene?

Sluajno se desilo,Vincente, da su neki ljudi koji su bili dugo u mom

drutvu i imali obiaj da diskutuju sa mnom o raznim stvarima najzad poludeli!
-

Da li mi to preti?

Ne, ja te opominjem.

Onda zadri svoju opomenu za sebe.

U redu, ali nemoj da me krivi ako se neto dogodi.

Oh, Pole, Pole, hajde da prestanemo sa tom veitom svaom. Ja znam da

si ti bolji slikar od mene. Znam da me moe mnogo emu nauiti. Ali neu da me
prezire. uje li! Robovao sam deset dugih godina i, tako mi boga, umem i ja neto
da izradim tim prokletim bojama! Eto priznaj, zar ne mogu? Govori, Gogene!
-

Brigadier, vous avez raison!

Maestral se utiao. Arlezijanci su se ponovo usudili da izau na ulicu.Vratilo se

arko sunce. Nesnosna vruina spustila se na Ari. Policija je morala da se bori protiv
zloina i nasilja. Ljudi su ili ulicama sa pritajenim uzbuenjem u oima. Niko se nije
smejao. Niko nije govorio. Kameni krovovi su goreli na suncu. Na Trgu Lamartin
odigravale su se tue i sevali noevi. Miris katastrofe lebdeo je u vazduhu. Ari je bio
suvie zagrejan da bi mogao due da ppdnosi tu napetost. Dolina Rone samo to se nije
rasprsla u milion komadia.
ta e se desiti?" upita se Vincent. Zemljotres ili revolucija?"
Uprkos svemu tome, slikao je i dalje u poljima, gologlav. Bila mu je potrebna bela,
zaslepljujua vruina da rastvori uasnu strast koju je oseao u sebi. Mozak mu je bio
usijan kao sud za topljenje metala, koji je izbacivao jedno usijano platno za drugim.
Sa svakim platnom sve je vie oseao da se svih onih devet godina rada sticalo u tih
nekoliko zamornih nedelja da uine od njega, za jedna kratak trenutak, potpunog i
savrenog umetnika. Daleko je prevaziao svoja prologodinja dela: Nikada vie nee
izraditi slike koje e tako potpuno izraavati sutinu prirode i sutinu njega samoga.
Slikao je od etiri ujutru pa sve dok mu no ne bi ukrala prizor koji je slikao. Radio
je po dve, a ponekad ak i tri slike dnevno. Sa svakom novom slikom koju bi istrgao iz
sebe samoga, prosipao je krv godine dana svoga ivota. Nije nita mario koliko e dugo
iveti, vano je bilo ta e uraditi sa danima svoga ivota. Po njemu, vreme se merilo
slikama koje je izbacivao, a ne lepravim listovima kalendara.
Oseao je da je njegova umetnost dostigla vrhunac, da je to bila najvia taka
njegovog ivota, trenutak ka kome je teio svih tih godina. Nije znao koliko e dugo
trajati. Znao je samo da mora da slika slike... jo slika... sve vie i vie slika. Taj vrhunac
njegovoga ivota, taj trenutak beskrajnosti mora on da zaustavi, da podrava, da ga
podstie sve dok ne stvori one slike koje je nosio u svojoj dui.
Slikajui ceo dan, svaajui se celu no, ne spavajui nimalo, jedui vrlo malo,
zasieni suncem i bojama, uzbuenjima, duvanom i apsintom, mueni elementima i
sopstvenim stvaralakim nagonom, muei jedan drugoga svaama i besnilom - oni su
bili sve uzrujaniji i uzrujaniji.
Sunce ih je prilo. Maestral ih je ibao. Boje su ih zaslepljivale. Apsint je punio
njihove prazne utrobe groznicom. uta kue se tresla i podrhtavala od bure u
zaguljivim noima.
Gogen je naslikao Vincentov portret, dok je ovaj slikao mrtvu prirodu nekih
plugova. Vincent se zagleda u portret. Prvi put je jasno razumeo ta Gogen misli o
njemu.
- To sam sigurno ja - ree on. - Ali, ,,ja" koji sam poludeo
Te veeri otili su u kafanu. Vincent porui jedan mali apsint. Najedanput, on baci
punu aicu Gogenu na glavu. Gogen ustade teturajui se. On podigne Vincenta na ruke.
Odnese ga preko Trga Lamartin. Vincent se nae u krevetu. Odmah je zaspao.
- Dragi moj Gogene, - ree on vrlo mirno idueg jutra - imam neko nejasno
oseanje da sam te sino uvredio.

- Rado ti opratam, i iz sveg srca, - ree Gogen - ali se jueranji dogaaj moe
ponoviti. Da sam i ja bio aknut, mogao sam da izgubim kontrolu nad sobom i da te
udarim. Zato mi dozvoli da piem tvom bratu i da mu javim da se vraam u Pariz.
- Ne! Ne! To ne moe da uradi. Da napusti utu kuu? Sve ono to sam ja u njoj
napravio za tebe?
Celog dana besnela je bura. Vincent se oajniki borio da zadri Gogena kraj sebe.
Gogen se odupirao, svim molbama. Vincent ga je molio, laskao mu, psovao, pretio, pa
ak i plakao. U toj bici dokazao je da je jai. Oseao je da ceo njegov ivot zavisi od toga
da li e zadrati prijatelja u utoj kui. Kad je pala no, Gogen je bio iscrpen. Predao se
samo da bi se malo odmorio.
U svim sobama ute kue osealo se da vazduh podrhtava od elektriciteta. Gogen
nije mogao da zaspi. Pred zoru je zadremao. Neko udno oseanje ga probudi. On spazi
Vincenta kako stoji pored njegovog kreveta, posmatrajui ga u mraku.
- ta ti je, Vincente? - upita on strogo.
Vincent izae iz sobe, vrati se u svoj krevet, i pade u dubok san.
Idue noi Gogena tre iz sna isto ono udno oseanje. Vincent je stajao pored
njegovg kreveta, buljei u njega u mraku.
- Vincente! Odlazi u krevet!
Vincent se okrete i ode.
Sutradan za vreme veere estoko se posvaae oko supe.
- Sipao si boju u supu, Vincente, dok ja nisam gledao! - povika Gogen.
Vincent se nasmeja. On prie zidu i napisa kredom:
Je suis Saint Esprit
Je suis sain d'esrprit.
* (franc.) Igra rei: Ja sam Sveti Duh, ja sam zdrav duhom.

Nekoliko dana bio je vrlo miran. Izgledao je alostan i utuen. Jedva bi progovorio
koju re sa Gogenom. Nije ak uzimao ni etku u ruku. Nije ni itao.
Sedeo je na stolici i gledao ispred sebe u prazninu.
etvrtog dana po podne, kada je duvao straan maestral on zamoli Gogena da poe
s njim u etnju.
-

Hajdemo do parka - ree mu. - Imam neto da ti kaem.

Zar to ne moe da mi kae ovde, gde je tako udobno?

Ne, ne mogu da govorim dok sedim. Moram da koraam.

Dobro, ako ba mora.

Poli su kolskim drumom koji je zavijao nalevo oko grada.Da bi mogli da idu natrag,
morali su da se probijaju kroz maestral kao da je neka debela, gusta masa. empresi u
parku su se savijali skoro do zemlje.
-

ta si to hteo da mi kae? - upita Gogen.

Morao je da vie Vincentu na uvo. Vetar je odnosio rei pre nego to je Vincent
mogao da ih uhvati.
Pole, razmiljao sam o ovih nekoliko poslednjih dana. Doao sam na jednu
divnu ideju.
-

Izvini, ali poznate su mi te tvoje divne ideje.

Mi smo svi propali kao slikari. Zna li zato?

ta? ne mogu da ujem nijednu re. Vii mi na uvo.

ZNA LI ZATO SMO SVI PROPALI KAO SLIKARI?

Ne. Zato?

Zato to slikamo sami!

ta ti to znai, doavola?

Neke stvari slikamo dobro, a neke ravo. Sve zajedno bacamo ih na jedno
jedino platno.
-

Brigadier, ja ekam objanjenje!

Sea li se brae Bot? Holandskih slikara. Jedan je dobro slikao pejzae.

Drugi je dobro slikao likove. Zajedno su slikali jednu sliku. Jedan je naslikao pejza,
drugi likove. Imali su uspeha.
-

E pa, ta si hteo celom tom priom?

ta? Ne ujem te. Doi blie!

KAEM, NASTAVI!

Pole, to je ono to mi moramo da uradimo. Ti i ja, Sera, Sezan, Lotrek, Ruso.

Svi moramo zajedniki da radimo na jednoj slici. To e biti pravi slikarski
komunizam. Mi bismo svi uneli u sliku ono to smatramo najbolje. Sera vazduh. Ti
pejza. Sezan povrine. Lotrek likove. Ja sunce, mesec i zvezde. Zajedno, bili bismo
jedan veliki umetnik. ta veli na to?
-

Turulututu, mon chapeau pointu!

On prsnu u promukao , divlji smeh. Vetar je zapljuskivao Vincentovo lice njegovim

smehom, kao morskim kapljicama.
Brigadier, - povika on kad se malo povratio - ako to nije najvelianstvenija
ideja na svetu, progutau je! Izvini me za trenutak.

On ode stazom posrui, drei se za stomak, presavijan od smeha.

Vincent je stajao potpuno miran.
Jato crnih ptica dolete iz visina. Hiljade crnih ptica koje su graktale i lupale krilima.
One saletee Vincenta, udarale su ga, letele mu kroz kosu, u nos, u usta, u ui, u oi,
obuhvatajui ga gustim, crnim, bezvazdunim oblakom lepravih krila.
Gogen se vrati.
Hodi, Vinente, idemo do Luja. Oseam potrebu da proslavim tu tvoju
neocenjivu ideju.
Vincent je utei iao za njim do Ulice de Rikolet.
Gogen ode gore sa jednom od devojaka.
Rael sede Vincentu u krilo, u kafani.
-

Zar nee da ide gore sa mnom, fou-rou? - upita ona.

Ne.

Zato?

Nemam pet franaka.

Hoe li onda umesto toga da mi da svoje uvo?

Hou.

Posle nekoliko trenutaka Gogen se vratio. Dva oveka pooe nizbrdo ka utoj kui.
Gogen proguta svoju veeru.On izae na prednja vrata ne progovorivi ni re. Ve je
bio skoro preao Trg Lamartin kad zau iza sebe dobro poznate korake, kratke, brze,
neravnomerne.
On se okrete.
Vincent je jurio za njim s otvorenim brijaem u ruci.
Gogen stade kao ukopan i pogleda Vincenta.
Vincent se zaustavi samo dva koraka od njega. Buljio je u Gogena u mraku.
Zatim obori glavu, okrenu se i otra kui.
Gogen ode u hotel. On uze jednu sobu, zakljua vrata i lee u postelju.
Vincent ue u utu kuu. Pope se stepenicama od crvenih opeka u spavau sobu.
Uze ogledalo pomou koga je esto slikao svoj portret. Stavi ga na toaletni sto,
prislonivi ga uza zid.
A onda pogleda svoje zakrvavljene oi u ogledalu.
Doao je kraj. Njegov ivot se zavrio. To je proitao na svom licu.
Bolje bi bilo da to svri odjednom.

On podie brija. Oseti otar elik na svojoj koi na vratu.

Neki glasovi priali su mu udnovate prie.
Arlezijansko sunce podizalo je zid bletave vatre izmeu njegovih oiju i stakla.
On odsee sebi desno uvo.
Ostavi samo mali komadi donjeg dela.
Ispusti brija. Obmota glavu pekirom. Krv je kapala na pod.
Izvadi uvo iz umivaonika. Opra ga. Uvi ga u nekoliko listova hartije za crtanje. Sve
to zamota u novine.
Natue francusku kapu preko debelog zavoja. Sie niz stepenice do prednjih vrata.
Pree preko Trga Lamartin, pope se uzbrdo, zazvoni na vratima Maison de Tolerance,
Numero 1.
Jedna devojka otvori vrata.
-

Poaljite mi Rael.

Posle jednog trenutka ue Rael.

-

Oh, to si ti, fou-rou. ta eli?

Doneo sam ti neto.

Za mene? Poklon?

Da.

Kako si dobar, fou-rou.

Dobro ga uvaj. To ti je uspomena na mene.

ta je to?

Odmotaj, pa e videti.

Rael odmota hartiju. S uasom se zagleda u uvo. A onda pade onesveena na

kameni pod.
Vincent se okrene i izie. Sie niz breuljak. Pree preko Trga Lamartin. Zatvori
vrata ute kue iza sebe, i ode u postelju.
Kad se Gogen vratio sutradan ujutru u pola osam, on zatee gomilu ljudi sakupljenu
pred vratima. Rulen je oajniki krio ruke.
ta ste uinili svome drugu, gospodine? - upita jedan ovek u okruglom
eiru kao lubanica. Glas mu je bio grub i ozbiljan.
-

Ne znam.

Oh, da... znate vi vrlo dobro... on je mrtav.

Gogenu je trebalo dugo vremena da se pribere. Izgledalo mu je da ga pogledi gomile

cepaju u komadie, guei ga.
-

Hajdemo gore, gospodine - ree on mucajui. - Tamo se moemo objasniti.

Mokri pekiri leali su po podu u dve prizemne sobe. Stepenice koje su vodile u
Vincentovu spavau sobu bile su umrljane krvlju.U postelji je leao Vincent, umotan u
arave, zgren kao oroz na puci. Izgledao je kao da je mrtav. Blago, vrlo blago, Gogen
dodirnu telo. Bilo je toplo. Gogenu se uini da mu se iznenada povratila sva energija,
sve raspoloenje.
Budite ljubazni, gospodine, - ree on tihim glasom policiskom inspektoru
- i probudite paljivo ovog oveka. Ako bude pitao za mene, recite mu da sam otiao
u Pariz. Moje prisustvo moglo bi da bude za njega fatalno.
Policiski inspektor posla po lekara i po kola. Prenese Vincenta u bolnicu. Rulen je
trao pored kola, zadihan.

Doktor Feliks Rej, mladi pripravnik u bolnici u Arlu, bio je omalen podebeo ovek,
osmougaone glave sa koje je trala upava crna kosa. On previ Vincentovu ranu, i
onda ga smesti u jednu spavau sobu koja je liila na eliju, i iz koje je sve bilo izbaeno.
Kad je izaao iz sobe, zakljua za sobom vrata.
Predvee, dok je merio pacijentu puls, Vincent se probudi. On pogleda u tavanicu,
u bele zidove, a zatim kroz prozor u komadi plavog neba koje je postepeno tamnelo.
Oi mu polako preoe na lice doktora Reja.
-

Zdravo - ree on tiho.

Zdravo - odgovori doktor Rej.

Gde sam?

U bolnici u Arlu.
Oh!

Trzaj bola pree mu preko lica. On podie ruku ka mestu gde je nekada bilo njegovo
desno uvo. Doktor Rej ga zaustavi.
-

Ne smete da dirate - ree on.

...Da... seam se... sada.

dana.
-

To je jedna lepa ista rana, stari moj. Biete na nogama kroz nekoliko
Gde je moj prijatelj?

Vratio se u Pariz.

...Tako... Mogu li da dobijem svoju lulu?

Ne jo, stari moj.

Doktor Rej opra i previ ranu.

To je samo jedna beznaajna nezgoda - ree on. - Na kraju krajeva, ovek
i ne uje pomou tog kupusa koji mu je prilepljen spolja na glavu. Nee vam
nedostajati.
-

Vrlo ste ljubazni, doktore. Zato je ova soba... tako prazna?

Naredio sam da se sve iznese da bih vas zatitio.

Od koga?

Od vas lino.

...Da... razumem...

E pa, sad moram da idem. Poslau vam bolniara sa veerom. Pokuajte

da leite potpuno mirno. Oslabili ste od gubitka krvi.
Kad se Vincent ujutru probudio, Teo je sedeo pored njegove postelje. Teovo lice
bilo je bledo i umorno, a oi zakrvavljene.
-

Teo - ree Vincent.

Teo ustade sa stolice, klee pored postelje i uze Vincenta za ruku.Plakao je bez stida
i uzdravanja.
mene.

Teo... uvek... kad se probudim... i oseam potrebu za tobom... ti si pored

Teo nije mogao da govori.

-

Surovo je od njih to su te naterali da dolazi ak ovamo. Kako si saznao?

Gogen mi je jue telegrafirao. Uhvatio sam noni voz.

Gogen nije imao prava da te uvali u takav troak. Celu no si

presedeo,Teo?
Da, Vincente.
Neko vreme su utali.
Razgovarao sam sa doktorom Rejom, Vincente. Kae mi da je to bila
sunanica. Slikao si na suncu gologlav, zar ne?
-Da.
E pa, vidi, deae moj, nisi to smeo da radi. Ubudue e morati da nosi
eir. Mnogi ljudi u Arlu dobijaju sunanicu.

Vincent mu blago stee ruku. Teo pokua da proguta neto to mu je zastalo u grlu.
Imam novosti za tebe, Vincente, ali mislim da bi bilo bolje da priekam
nekoliko dana.
-

Jesu li dobre vesti, Teo?

Mislim da e ti se sviati.

U sobu ue doktor Rej.

-

No, kako se danas osea bolesnik?

Doktore, sme li moj brat da mi kae neke dobre vesti?

Sigurno da sme. Samo, ekajte malo. Da pogledam to. Da, dobro je, dobro
je. Sada e brzo zarasti.
Kad je doktor izaao iz sobe, Vincent zamoli brata da mu kae vesti.
Vincente, - ree Teo - ja imam... ovaj, ja... ja sam se upoznao sa jednom
devojkom.

se.

Pa, Teo?

Da. Ona je Holananka, Johana Bunger. Mnogo lii na nau majku, ini mi

Voli li je, Teo?

Da. Tako sam bio oajniki sam bez tebe u Parizu, Vincente. Nije mi bilo
tako teko pre nego to si doao, ali poto smo zajedno iveli godinu dana...
Sa mnom je bilo muno iveti, Teo. Bojim se da sam ti zagorao mnoge
asove.
Oh, Vincente, kad bi samo znao koliko sam puta zaeleo da uem u stan u
Ulici Lepik i da naem tvoje cipele na polici, i tvoje mokre slike na mojoj postelji.
Ali, ne smemo vie da razgovaramo. Mora da se odmori. Samo emo sedeti ovako
zajedno.
Teo je ostao u Arlu dva dana. Otiao je tek kad ga je doktor Rej uverio da e Vincent
brzo ozdraviti, i da e on paziti na njegovog brata ne samo kao na pacijenta nego i kao
na prijatelja.
Rulen je dolazio svakog jutra i donosio cvee. Preko noi Vincent je patio od
halucinacija. Doktor Rej mu je stavljao kamfor na jastuk i duek, da bi savladao
nesanicu.
Krajem etvrtog dana,kad je doktor video da je Vincent potpuno razuman,
otkljuao je sobu i naredio da se opet unese nametaj.
-

Smem li da ustanem i da se obuem, doktore? - upita Vincent.

Ako se oseate dovoljno jakim. Doite u moju kancelariju poto se budete

malo proetali.
Bolnica u Arlu bila je dvospratna zgrada, sagraena u obliku etvorougaonika, sa
batom u sredini, punom raskonog arenog cvea,paprati i staza posutih ljunkom.
Vincent je nekoliko minuta polako etao, a onda je otiao u kancelariju doktora Reja,
koja se nalazila u prizemlju.
-

Kako se oseate opet na nogama? - upita doktor.

Vrlo dobro.

Kaite mi, Vincente, zato ste to uinili?

Vincent je dugo vremena utao.

-

Ne znam - ree on.

Na ta ste mislili kad ste to uradili?

...ja... nisam... mislio, doktore.

Vincent je proveo iduih nekoliko dana vraajui snagu. Jednog jutra, dok je askao
sa doktorom Rejom u njegovoj sobi, on podie brija sa umivaonika i otvori ga.
-

Treba da se obrijete, doktore Rej - ree on. - Hoete li da vas ja obrijem?

Doktor Rej se povue u jedan ugao, i zakloni dlanovima lice.

-

Ne! Ne! Ostavite to!

Ali ja sam zaista dobar berberin, doktore! Mogao bih dobro da vas
obrijem.
-

Vincente! Ostavite taj brija!

Vincent se nasmeja, zatvori brija, i vrati ga na umivaonik. - Ne bojte se, prijatelju

moj. To je sve prolo.
Pri kraju druge nedelje doktor Rej dade Vincentu dozvolu da ponovo slika. Poslali
su jednog bolniara u utu kuu da donese nogare i platno. Doktor Rej je pozirao
Vincentu samo da bi ga razonodio. Vincent je radio polako, pomalo svakoga dana. Kad
je zavrio portret, poklonio ga je doktoru.
Voleo bih da ovo sauvate kao uspomenu na mene, doktore. To je jedini
nain na koji mogu da vam izrazim zahvalnost zbog vae panje.
To je vrlo lepo od vas, Vincente. inite mi ast.
Doktor odnese portret kui i upotrebi ga da pokrije jednu rupu u zidu.
Vincent je ostao u bolnici jo dve nedelje. Slikao je batu, koja je gorela na suncu.
Za vreme rada nosio je veliki slamni eir. Da bi naslikao cvetnu batu, trebalo mu je
pune dve nedelje.

Morate svraati k meni svakog dana - ree doktor Rej rukujui se sa

Vincentom na bolnikoj kapiji. - I zapamtite, nimalo apsinta, nimalo uzbuenja, i ne
smete da radite na suncu bez ovog eira.
-

Obeavam, doktore. I hvala vam na svemu.

Pisau vaem bratu da vam je sada sasvim dobro.

Vincent dozna da je vlasnik napravio ugovor da iseli njega i da izda uto kuu
nekom duvandiji. Vincent je oseao duboku privrenost prema utoj kui. To je bio
njegov koren u provansalskoj zemlji. Naslikao je svaki njen pedalj, spolja i iznutra.
Namestio ju je za stanovanje. Uprkos onom nesrenom sluaju on ju je smatrao svojim
domom, i odluio je da se bori sa gazdom do kraja.
Ispoetka se bojao da sam spava u utoj kui zbog nesanice, protiv koje ak ni
kamfor nije pomagao. Doktor Rej mu je dao brom da bi odagnao nepodnoljive
halucinacije koje su ga plaile. Na kraju su glasovi koji su mu aptali na uvo udne prie
nestali, i vraali su se samo u stranim snovima.
Jo je bio isuvie slab da bi mogao da izlazi van kue da slika. Mozak mu se polako
bistrio. Krv mu se svakim danom obnavljala, a apetit rastao. Jednom je prijatno
veerao sa Rulenom u restoranu, dobro raspoloen i ne plaei se ponovnih patnji.
Poeo je marljivo da radi portret Rulenove ene, koji nije bio dovren u vreme
nesrenog sluaja. Sviao mu se nain na koji je poreao crvene boje, od ruiaste do
narandaste, prelazei kroz ute tonove u limunovu boju, sa svetlo i tamnozelenom.
Njegovo zdravlje i posao polako su napredovali.Znao je da neko moe da slomi ruku
i nogu i da se posle toga oporavi, ali je bio zaprepaen time to neko moe da slomi
mozak u glavi pa da posle toga takoe ozdravi.
Jedno popodne otiao je da se raspita za Raelino zdravlje.
- Pigeon, - ree on - ao mi je zbog svih neprilika koje sam ti stvorio.
- Ne mari, fou-rou. Ne treba da se jedi zbog toga. U ovom gradu takve stvari nisu
neobine.
Prijatelji su mu dolazili u posetu i uveravali su ga da u Provansi svi pate od groznice,
ili od halucinacija, ili od ludila.
- Nije to nita neobino, Vincente - ree Rulen. - Ovde dole u Tartarenovoj zemlji
svi smo pomalo udareni.
- Dobro, dobro - ree Vincent - razumemo se uzajamno kao lanovi iste porodice.
Proe jo nekoliko nedelja. Vincent je sada mogao da radi po ceo dan u ateljeu. Misli
o ludilu i smrti iezle su mu iz uma.
Poeo je da se osea gotovo normalno.
Najzad se usudio da izae i da slika van kue. Sunce je gorelo dajui divnu utu boju
poljima. Ali Vincent je nije mogao uhvatiti. Jeo je redovno, spavao redovno, izbegavao
svako uzbuenje i preterano oduevljenje.

Oseao se tako normalnim da nije mogao da slika.

- Vi ste grand nerveux*, Vincente - re mu doktor Rej. - Nikada niste bili normalni.
Ali u stvari nijedan umetnik nije normalan, da je normalan, ne bi bio umetnik.
Normalni ljudi ne stvaraju umetnika dela. Oni jedu, spavaju, rade svoj redovan posao
i umiru. Vi ste preosetljivi prema ivotu i prirodi,zato morate da ih tumaite nama
ostalima. Ali ako ne budete paljivi, ta vaa preosetljivost e vas odvui u propast.
Preosetljivost vremenom uniti svakog umetnika.
* (franc.) vrlo nervozan ovek

Vincent je znao da - ako eli da dostigne onu visoku utu notu koja je dominirala u
njegovim arlezijanskim slikama - mora stalno da bude na ivici, napet, pun drhtavog
uzbuenja i strasne osetljivosti, razgolienih ivaca. Ako dozvoli sebi da opet doe u
takvo stanje, moi e ponovo da slika onako sjajno kao i ranije. Ali taj put vodio je ka
propasti.
Umetnik je ovek koji mora da radi svoj posao", promrmlja on sam za sebe. Kako
je glupo od mene to ivim ako ne mogu da slikam onako kako elim".
On izae u polje bez eira, upijajui u sebe snagu sunca. Pio je lude boje neba, utu
vatrenu loptu, zelena polja i rascvetano cvee. Pustio je da iba maestral, da ga gui
tamno nono nebo, da mu suncokreti drae matu do krajnjih granica. Kako mu je
uzbuenje raslo, gubio je sve vie apetit.
Poeo je da ivi od kafe, apsinta i duvana. Mnoge noi preleao je budan dok su mu
duboke boje tog kraja proletale ispred zakrvavljenih oiju. Najzad je natovario nogare
na lea i poao u polje. Snaga mu se vratila: njegovo oseanje za sveopti ritam prirode,
njegova sposobnost da naslika jedno platno za nekoliko sati i da ga natopi uarenim,
sjajnim suncem. Svakog dana stvorio bi po jednu novu sliku, svakog dana rasla je iva
u toplomeru njegovih uzbuenja. Naslikao je trideset sedam, slika, bez odmora.
Jednoga dana probudio se oseajui neku obamrlost. Nije mogao da radi. On sede
na stolicu. Zagleda se u jedan zid. Nije se takorei ni pokrenuo celog dana. Glasovi su
se vratili i priali mu na uvo udne, udne prie. Kad je pala no, otiao je u sivi restoran
i seo za jedan mali sto. Poruio je supu. Kelnerica mu je donese. Neki glas piskavo
odjeknu u njegovom uhu, opominjui ga.
On baci tanjir sa supom na pod. Sud se razbi u paramparad.
Pokuavate da me otrujete! - povika Vincent. - Stavili ste otrov u ovu supu!
On skoi na noge i prevrnu sto. Neki gosti potrae ka vratima. Drugi su ga
zapanjeno gledali.
Svi pokuavate da me otrujete! - vikao je on. - Hoete da me ubijete! Video
sam kad ste stavili otrov u ovu supu!
Dva andarma uoe i odnese ga uz breuljak u bolnicu.
Posle dvadeset etiri sata on se umirio i razgovarao o tom dogaaja sa doktorom
Rejom. Radio je pomalo svakog dana, etao po okolini, vraao se na veeru u bolnicu, i

spavao. Ponekad su ga pritiskale neopisive duevne muke, a ponekad je izgledalo da

se veo vremena i neizbenih okolnosti za trenutak pocepao.
Doktor Rej mu je dozvolio da ponovo slika. Vincent je naslikao jedan vonjak
bresaka koji je leao pored druma, sa Alpima u pozadini, jednom maslinom sa liem
boje starog srebra, srebra koje se prelivalo u zeleno prema plavom nebu, i sa
narandastom pooranom zemljom.
Posle tri nedelje, Vincent se vratio u utu kuu. U meuvremenu se grad, a naroito
Trg Lamartin, okrenuo protiv njega. Odseeno uvo i otrovna supa bilo je vie nego to
su oni mogli da podnesu sa ravnodunou. Arlezijanci su bili vrsto uvereni da ljudi
polude od slikanja. Kad je Vincent prolazio, buljili su u njega, pravili glasne primedbe,
ponekad ak prelazili na drugu stranu ulice kako bi izbegli susret s njim.
Nijedan restoran u gradu nije mu dozvoljavao da ue na vrata.
Deca iz Arla sakupljala su se pred utom kuom i izmiljala igre da bi ga muila.
- Fou-rou! Fou-Rou! - vikala su ona. - Odseci sebi i drugo uvo!
Vincent bi zatvorio prozore. Deja vika i smeh dopirali bi ipak do njega.
- Fou-rou! Fou-rou!
- Ludak! Ludak!
Sastavili su malu pesmicu, koju su mu pevali ispod prozora.
Fou-rou, budala glupa
odsee sebi desno uvo, ma
kakva bila sada lupa,
stvorenje ludo osta gluvo ".
Vincent je pokuao da izae iz kue ne bi li ih se oslobodio. Kroz ulice, u polja,
pratila ga je vesela gomila deurlije koja su pevala i smejala se.
Iz dana u dan njihov broj se poveavao, sakupljali su se ispred ute kue. Vincent je
trpao vatu u ui. Radio je za nogarima, kopirajui svoje slike. Deje rei dopirale su
kroz pukotine u zidu. Palile su mu mozak.
Deaci su postajali sve drskiji. Penjali su se uz oluke kao mali majmuni, sedeli na
daskama ispred prozora, buljili u sobu i drali se iza Vincentovih lea.
- Fou-rou, odseci sebi i drugo uvo! Hoemo tvoje drugo uvo!
Gungula na Trgu Lamartin bivala je sve vea. Deaci su namestili dasku po kojoj su
se mogli penjati na drugi sprat. Razbili su prozor, provlaili glavu u sobu, gaali
Vincenta raznim stvarima. Gomila dole na ulici ih je hrabrila, ponavljala njihove pesme
i viku.
- Daj nam drugo uvo! Hoemo drugo uvo!
- Fou-rou! Hoe li bonbona? Pazi, otrovne su!

- Fou-rou! Hoe li supe! Pazi, otrovana je!

Fou-rou, budala glupa
odsee sebi desno uvo, ma
kakva bila sada lupa,
stvorenje ludo osta gluvo ".
Deaci koji su uali ispred prozora poveli su gomilu koja je stajala dole da zapeva
u horu. Zajedno su pevali u sve jaem kreendu.
- Fou-rou, baci nam svoje uvo, baci nam svoje uvo!
- FOU-ROU BACI NAM SVOJE UVO! BACI NAM SVOJE UVO!
Vincent se okrete od nogara. Tri mangupeta sedela su na prozoru pevajui. On se
baci na njih. Oni brzo umakoe niz dasku. Gomila na ulici zaurla. Vincent je stajao na
prozoru, gledajui dole u njih.
Jato crnih ptica dolete s neba, hiljade crnih ptica koje su graktale i lupale krilima.
Zamraile su Trg Lamartin, saletale su Vincenta, udarale ga, napunile sobu, obuhvatile
ga, letele mu kroz kosu, u nos, u usta, u oi, obavijajui ga gustim, crnim, bezvazdunim
oblakom lepravih krila.
Vincent skoi na prozorsku dasku.
- Odlazite! - povika on. - Vi avoli, odlazite! Za ime boje, ostavite me na miru!
- FOU-ROU, BACI NAM SVOJE UVO! BACI NAM SVOJE UVO!
- Odlazite! Ostavite me na miru. ujete li, ostavite me na miru!
On zgrabi lavor sa stola i baci ga na njih. On se razbi dole na kaldrmi. Vincent poe
da juri po sobi u besu, dohvatajui sve stvari koje bi mu dole pod ruku i bacajui ih na
Trg Lamartin, gde su se bespovratno razbijale. Njegove stolice, nogare, ogledalo, sto,
krevetska presvlaka, slike suncokreta sa zidova - sve je letelo dole na provansalske
mangupe. A sa svakim predmetom odlazilo je po jedno letimino seanje na dane koje
je proveo u utoj kui, na rtve koje je podnosio da bi mogao kupiti, jedan po jedan,
sve te proste predmete kojima je hteo da ukrasi kuu u kojoj e provesti ceo ivot.
Kad je potpuno ispraznio sobu, on stade pored prozora, dok je svaki ivac u njemu
drhtao. A onda klonu na prozorsku dasku. Glava mu je visila nadole, ka kaldrmisanom
trgu.

10

Jedna peticija je smesta poela da krui po Trgu Lamartin. Potpisalo ju je devedest

ljudi i ena.
Pretsedniku optine Tardjeu:

Mi dole potpisani graani Arla duboko smo uvereni da je Vincent Van Gog, koji
stanuje na Trgu Lamartin broj 2, opasan ludak, koji ne sme da se slobodno kree.
Stoga se obraamo vama, kao naem pretsedniku, i zahtevamo da zatvorite tog
ludaka".
Pribliavali su se dani izbora u Arlu. Pretsednik optine Tardje nije hteo da izgubi
toliko glasova. Naredio je policiskom inspektoru da uhapsi Vincenta.
andarmi su ga nali kako lei na podu ispred prozora. Odveli su ga u zatvor. Stavili
su ga u eliju, pod bravu. Pred vratima je stajao straar.
Kad je Vincent doao k svesti, zatraio je da vidi doktora Reja. Nisu mu dozvolili.
Traio je hartiju i olovku da pie Teu. I to su mu odbili. Najzad je doktor Rej uspeo da
ue u zatvor.
- Pokuajte da savladate svoju srdbu, Vincente, - ree on - inae e poverovati da
ste opasan ludak, a to e za vas znaiti kraj. Osim toga, jaka uzbuenja vam samo
kode. Pisau vaem bratu, i mi emo vas izbaviti odavde.
- Molim vas, doktore, nemojte dozvoliti Teu da doe ovamo. On ba sada treba da
se oeni. To bi mu sve pokvarilo.
- Kazau mu da ne dolazi. Mislim da imam jedan dobar plan u vezi s vama.
Dva dana kasnije doktor Rej je opet doao. Straar je jo uvek stajao pred vratima
elije.
- Sluajte, Vincente - ree lekar. - Ba sam posmatrao kako vas iseljavaju iz vae
ute kue. Vlasnik je preneo vae stvari u podrum jedne kafane, a vae slike je
zakljuao. Kazao je da vam ih nee dati dok ne platite kiriju koju ste mu duni.
Vincent je utao.
- Poto tamo ne moete da se vratite, mislim da bi bilo bolje da se drite mog
plana. Ne znam kako e se esto vraati ti vai epileptini napadi. Ako budete iveli u
miru, i tiini, i u prijatnoj okolini, i ako se ne budete uzbuivali, moda se vie nee
javljati. S druge strane, oni se mogu ponoviti svakih mesec dana ili svaka dva meseca.
Zato, da bismo zatitili vas, i one oko vas... ja mislim da bi bilo preporuljivo... da
odete...
- ...u maison de sante*!
* (franc.) ludnica -

Da.

Znai, vi mislite da sam ja...?

Ne, moj dragi Vincente, niste. Vi i sami moete da vidite da ste normalni
isto koliko i ja. Ali ti epileptini napadi su kao i svaka druga vrsta groznice. Oni
teraju oveka da izgubi glavu. A kad nastupi takva nervna kriza, vi naravno radite
nerazumne stvari. Zato treba da budete u bolnici, gde e se brinuti o vama.
-

Razumem.

Ima jedno dobro mesto u San Remiju, samo dvadeset pet kilometara
odavde. Zove se Sen Pol de Mozel. Oni primaju pacijente prve, druge i tree klase.
Trea klasa staje sto franaka meseno. Toliko moete da platite. To mesto je ranije
bilo manastir, i lei u samom podnoju breuljka. Divno je, Vincente, i mirno, oh,
tako mirno. Imaete lekara koji e vam davati savete, i sestre koje e vas negovati.
Hrana e biti jednostavna i dobra. Moi ete da povratite zdravlje.
-

Da li u smeti da slikam?

Pa, naravno, stari moj. Sve ete moi da radite to god zaelite... samo ako
vam ne kodi. To e biti isto kao da ste u nekoj bolnici sa velikim imanjem. Ako
budete tako mirno iveli godinu dana, moda ete potpuno ozdraviti.
-

Ali kako u se izvui iz, ove rupe?

Razgovarao sam sa inspektorom. Pristao je da vas pusti da odete u Sen

Pol de Mozel, pod uslovom da vas ja tamo odvedem.
-

I vi kaete da je to zbilja lepo mesto?

Oh, divno, Vincente. Nai ete mnogo stvari za slikanje.

Kako je to lepo! Sto franaka meseno nije mnogo. Moda je to ba ono to

mi je potrebno, da se odmorim godinu dana.
Naravno da vam je to potrebno. Ve sam pisao vaem bratu, i sve mu
ispriao. Nagovestio sam mu da s obzirom na vae sadanje stanje ne bi bilo
preporuljivo da putujete daleko, a svakako ne u Pariz. Kazao sam mu da bi, po
mom miljenju, Sen Pol bio najbolje mesto za vas.
-

Dobro, ako se Teo sloio... Ma ta, samo da mu ne pravim vie neprilika...

Svakog asa oekujem odgovor. Vratiu se im ga dobijem.

Teo nije imao drugog izlaza. Pristao je. Poslao je novac da se plate rauni njegovog
brata. Doktor Rej je odvezao Vincenta kolima na stanicu, gde su uzeli voz za Taraskon.
Iz Taraskona su krenuli jednom lokalnom eleznikom prugom koja je obilazila oko
zelene plodne doline Sen Remi.
Do Sen Pola de Mozel moralo je da se ide jo dva kiometra uz strmi breuljak, kroz
usnuli grad. Vincent i doktor Rej su seli u jedna kola. Drum je vodio prevojem crnih,
golih brda. Nedaleko odatle Vincent ugleda, uurene u samom podnoju, mrke
zidove manastira.
Kola se zaustavie. Vincent i doktor Rej izaoe. Desno od druma nalazio se ist,
okrugao prostor sa Vestinim hramom i jednom trijumfalnom kapijom.
-

Kako li se ovo stvorilo ovde? - upita Vincent.

Ovo je bilo jedno vano rimsko utvrenje. Reka koju vidite tamo dole
nekada je natapala celu dolinu. Dopirala je ba do ovog mesta gde vi sada stojite.
Kako se reka povlaila, grad se sputao sve nie i nie niz breuljak. Sada vie nita
nije ostalo osim ovih mrtvih spomenika i manastira.

Zanimljivo.

Hajdemo, Vincente. Doktor Pejron nas oekuje.

Oni sioe s druma i pooe jednom stazom oivienom borovima prema

manastirskoj kapiji. Doktor Rej povue jednu gvozdenu alku, i odjeknu glasan zvuk
zvona. Posle nekoliko trenutaka vrata se otvorie i doktor Pejron se pojavi.
Kako ste, doktore Pejron? - ree doktor Rej. - Doveo sam vam svoga
prijatelja, Vincenta Van Goga, kao to smo se dogovorili preko pisma. Znam da ete
se dobro brinuti o njemu.
-

Da, doktore Rej, brinuemo se o njemu.

Hoete li da me izvinite ako odmah odem, doktore? Imam taman toliko

vremena da uhvatim voz natrag za Taraskon.
-

Naravno, doktore Rej. Razumem.

Zbogom, Vincente - ree doktor Rej. - Budite sreni, i ozdraviete. Doi u

da vas posetim kad god mi to bude mogue. Do kraja godine oekujem da ete biti
potpuno zdrav ovek.
-

Hvala vam, doktore. Vrlo ste ljubazni. Zbogom.

Zbogom, Vincente.

On se okrete i ode stazom izmeu borova.

-

Uite, Vincente - pozva ga doktor Pejron, sklonivi se u stranu.

Vincent proe pored doktora Pejrona.

Kapija ludnice zatvori se iza njega.

SEDMA KNJIGA: SAN REMI

1

Bolniko odeljenje u kome su spavali stanovnici ludnice liilo je na ekaonicu tree

klase nekog zabaenog seoceta. Umobolni su uvek nosili kape, naoare, tapove i
ogrtae, kao da su spremni da ba pou nekuda na put.
Sestra Deanel provede Vincenta kroz dugu sobu, koja je liila na hodnik, i pokaza
mu jednu praznu postelju.

Ove ete spavati,gospodine - re ona. - Preko noi ete navui zavese da

vam drugi ne bi smetali. Doktor Pejron bi eleo da vas vidi u svojoj sobi poto se
smestite.
Jedanaest ljudi koji su sedeli oko nezapaljene pei ne primetie Vincentov dolazak
niti povedoe razgovor o njemu. Sestra Deanel se vrati kroz usku dugu sobu, dok su
njena bela utirkana haljina, crni ogrta i crni veo trali kruto iza nje.
Vincent spusti svoju putnu torbu i pogleda oko sebe. S obe strane odaje bile su
smetene postelje, nagnute pod uglom od pet stepeni, a oko svake se nalazio okvir na
kome su visile prljave, ukaste zavese. Tavanica je bila od grubih greda, zidovi belo
okreeni, a u sredini je stajala pe sa sulundarom s leve strane. Jedina svetiljka u sobi
visila je ba iznad pei.
Vincent se udio zato su ljudi tako mirni. Nisu razgovarali jedan s drugim, nisu
itali, niti se igrali nekih igara. Naslonjeni na svoje tapove, gledali su u pe.
Po jedno sandue bilo je prikucano na zid iznad svakog kreveta, ali je Vincent vie
voleo da dri svoje stvari u torbi. On stavi lulu, duvan, i jednu knjigu u sandue, gurnu
torbu pod krevet i izae u batu. Usput proe pored niza tamnih, hladnih soba, vrsto
zakljuanih i naputenih.
Manastirska bata bila je potpuno zaputena. Ispod velikih borova rasla je visoka
neoiana trava, pomeana sa bujnim korovom. Zidovi su obuhvatali etvorougaon
prostor pun zaparnog sunca. Vincent skrete ulevo i zakuca na vrata privatne kue u
kojoj je iveo doktor Pejron sa svojom porodicom.
Doktor Pejron je bio medecin de marine u Marselju, a posle toga oni lekar. Teka
kostobolja naterala ga je da potrai neku maison de sante u mirnom kraju.
- Vidite, Vincente, - ree lekar, oslanjajui se na pisai sto obema rukama - ranije
sam se brinuo za zdravlje tela. Sada se brinem za zdravlje due. To je isti posao.
- Vi ste imali iskustva sa ivanim bolestima, doktore. Moete li mi objasniti zato
sam odsekao sebi uvo?
- To nije nita neobino za epileptiara, Vincente.Imao sam dva slina sluaja.
Sluni nervi postanu preterano osetljivi, i pacijent misli da e zaustaviti halucinacije
ako odsee sebi uvo.
- ...Oh... razumem. A leenje koje u morati da preduzmem...?
- Leenje? Ovaj... pa... moraete da uzimate najmanje dva topla kupanja nedeljno.
To ete morati svakako. I moraete da ostanete u toploj vodi dva sata.To e vas umiriti.
- A ta jo treba da radim, doktore?
- Treba da budete potpuno mirni. Ne smete da se uzbuujete. Nemojte raditi,
nemojte itati, nemojte se prepirati ili uzbuivati.
- Znam... isuvie sam slab da bih mogao da radim.

- Ako ne elite da prisustvujete religioznim obredima u Sen Polu, kazau

sestrama da vas ne prisiljavaju. Ako vam je neto potrebno, doite k meni.
- Hvala vam, doktore.
- Veera je u pet sati. uete gong. Pokuajte da se priviknete na bolnike obiaje,Vincente, to bre moete. To e ubrzati vae ozdravljenje.
Vincent se vrati kroz neureenu batu, proe pored oronulog trema na ulazu u
zgradu tree klase, i pored niza tamnih, naputenih elija. On sede na svoj krevet u
bolnikoj odaji. Njegovi drugovi su jo uvek sedeli utei pored pei. Posle kratkog
vremena on zau neki zvuk iz druge sobe. Ona jedanaestorica se podigoe i sa izgledom
namrgoene odlunosti izaoe iz odaje. Vincent poe za njima.
Soba u kojoj su jeli imala je zemljani pod, a bila je bez prozora. U njoj se nalazio
samo jedan dug, neotesan, drveni sto sa klupama. Sestre su raznosile, hranu. Imala je
ukus plesni, kao u nekoj jeftinoj gostionici. Prvo su dobili supu i crni hleb, bubavabe
u supi probudie u Vincentu aljenje za parikim restoranima. Posle toga dolo je neko
jelo od gustog graka, pasulja i soiva. Njegovi drugovi su jeli halapljivo, poistili su
mrvice crnog hleba sa stola u ake, a onda ih polizali.
Kad se obed zavrio, ljudi su se vratili na one iste stolice oko pei, i preivali veeru
sa beskrajnom usretsreenou. Kad se veera slegla u njima, ustali su jedan po jedan,
svukli se, navukli zavese i legli da spavaju.
Vincent nije uo da su izustili ijednu re.
Sunce je ba zalazilo.Vincent stade kraj prozora, posmatrajui zelenu dolinu. Prema
divnom nebu, bledoute boje kao limun, isticali su se tuni borovi kao kakva raskona
crna ipka. Taj prizor nije ganuo Vincenta, nije osetio ak ni najmanju elju da ga
naslika.
Stajao je pored prozora sve dok teak provansalski sumrak nije prodro kroz uto
nebo i upio sve boje. Niko nije doao u bolniku odaju da zapali lampu. U mraku ovek
nita drugo nije mogao initi osim da razmilja o svom ivotu.
Vincent se svue i lee u krevet. Leao je otvorenih oiju, buljei u grube grede na
tavanici. Usled nagiba klizio je, leei, nadole. Sa sobom bee poneo Delakroaovu
knjigu. On potrai po kutiji, nae je i pritisnu u mraku njene kone korice na srce. Taj
dodir ga ohrabri. On nije pripadao tim ljudima koji su ga okruivali, ve velikom
uitelju ije su rei mudrosti i utehe tekle kroz tvrde korice pravo u njegovo bolno srce.
Posle izvesnog vremena zaspa. Probudi ga tiho jecanje koje je dopiralo iz susednog
kreveta. Jecanje je postajalo sve glasnije i glasnije, dok se nije pretvorilo u viku i bujicu
besnih rei.
- Odlazite! Prestanite da me pratite! Zato me pratite? Nisam ga ubio!Ne moete
me prevariti. Znam ko ste vi. Vi ste tajna policija! E pa, pretraite me ako hoete! Nisam
ukrao taj novac! Sam se ubio u sredu! Odlazite! Za ime boje, ostavite me na miru!

Vincent skoi i razmae zavese. On ugleda jednog plavokosog mladia od dvadeset

tri godine, koji je zubima cepao svoju nonu koulju. Kad mladi ugleda Vincenta, on
skoi i, kleei, sklopi grozniavo ruke pred njim.
- Gospodine Mune-Sili, nemojte me odvoditi! Nisam to uradio, kaem vam!
Nisam sodomist! Ja sam pravnik. Sve u vae sporove da vodim,gospodine MuneSili,
samo nemojte da me uhapsite! Nisam mogao da ga ubijem prole srede! Nemam
novaca! Pogledajte! Nema ga!
On zbaci pokriva sa sebe i poe da epa sve po krevetu u nastupu ludakog besnila,
neprestano viui protiv tajne policije i lanih optubi.Vincent nije znao ta da radi.
Svi ostali bolesnici kao da su mirno spavali.
Vincent pritra susednom krevetu, razgrnu zavesu i prodrma oveka.Ovaj otvori
oi i glupo se zagleda u Vincenta.
- Ustanite i pomozite mi da ga umirimo, - ree Vincent - bojim se da se ne ozledi.
ovek u krevetu poe da balavi. On izusti itav niz planih nerazumljivih rei.
- Brzo - povika Vincent. - Potrebna su dvojica da ga savladaju.
On oseti neku ruku na svom ramenu. Okrete se. Jedan od starijih ljudi stajao je iza
njega.
- Ne vredi da se muite s ovim ovde - ree ovek. - On je idiot. Nije izustio nijednu
re otkako je ovde. Hodite, umiriemo mladia.
Plavokosi mladi bee iskopao noktima jednu rupu u dueku, i kleao je nad njom,
izvlaei slamu i krpe. Kad ponovo ugleda Vincenta, on poe da urla neke pravnike
citate. Lupao je pesnicama Vincenta u grudi.
- Da, da, ubio sam ga! Ubio sam ga! Ali ne zbog pederastije! Nisam to uinio,
gospodine-Mune-Sili. I ne prole srede. To je bilo zbog njegovog novca! Pogledajte!
Evo ga! Sakrio sam novanik u duek! Nai u ga za vas! Samo, molim vas, naredite
tajnoj policiji da me ne prati! Mogu da budem slobodan, ak i ako sam ga ubio! Citirau
vam primere da vam dokaem... Evo! Izvadiu ga iz dueka!
- Uzmite ga za drugu ruku - ree stari ovek Vincentu.
Silom poloie mladia na krevet, ali on nastavi da vie jo itav sat. Najzad mu rei
postadoe nerazumljive, i on pade u grozniav san. Stari ovek prie Vincentu.
- Mladi je studirao pravo - ree on. - Premorio je mozak. Ovi napadi dolaze svakih
deset dana. Nikada nikoga ne povredi. Laku no vam elim, gospodine.
ovek se vrati u svoj krevet i smesta zaspa. Vincent opet prie prozoru odakle je
video dolinu. Bilo je jo dugo do izlaska sunca i nita se nije moglo videti osim zornjae.
On se setio Dobinjijeve slike zornjae, koja je izraavala svu neizmernu tiinu i
velianstvenost svemira... i oseanje duboke tuge zbog nitavnog pojedinca koji stoji
dole, gledajui u nju.

Sutradan, posle doruka ljudi izaoe u batu. Iza jednog udaljenog zida mogao je
da se vidi greben turobnih, golih breuljaka, koji su bili mrtvi od vremena kada su ih
prvi put preli Rimljani. Vincent je posmatrao bolesnike koji su se setno kuglali. On
sede na kamenu klupu i zagleda se u debelo drvee obraslo brljanom, pa onda u
zemlju iaranu zimzelenom. Sestre reda Svetog Josifa dObena prooe pored njih
idui u staru rimsku kapelu, bile su to sitne mije figure u crno-belom, duboko upalih
oiju, prstima su prebirale brojanice i mrmljale jutarnje molitve.
Posle jednog sata nemog kuglanja, ljudi se vratie u hladnou svoje bolnike odaje.
Posedae oko nezapaljene pei. Vincent je bio zaprepaen njihovom beskrajnom
lenjou. Nije mogao da razume zato nemaju ak ni jedne stare novine koje bi itali.
Kad vie nije mogao da izdri, on opet izae u batu i poe da se eta po njoj. ak je
i sunce u Sen Polu izgledalo kao da je na samrti.
Stari manastir je bio sagraen u obliku uobiajenog etvorougaonika, na sevemoj
strani bilo je odeljenje pacijenata tree klase, na istoku kua doktora Pejrona, kapela,
i samostan iz desetog stolea, na junoj zgrade bolesnika druge i tree klase, a na
zapadnoj dvorite za opasne bolesnike i jedan dug zid od ilovae. Zakljuana i rezom
zatvorena kapija bila je jedini izlaz. Zidovi su bili dvanaest stopa visoki i glatki, te niko
nije mogao da pree preko njih.
Vincent se vrati do jedne kamene klupe blizu buna divljih rua, i sede.Pokuao je
da razmisli i objasni sam sebi zato je doao u Sen Pol. Neka strana pometnja i strah
obuzeli su ga i nisu mu dali da misli. U svom srcu nije mogao da nae ni nade ni elje.
Posrui, on poe natrag. U trenutku kada je ulazio u samostanski trem on zau
udno zavijanje nekog psa. Pre nego to je stigao do vrata, psee zavijanje pretvori se
u vuje urlikanje.
Vincent proe kroz celu odaju. U krajnjem uglu, okrenutog licem zidu, on ugleda
onog starog oveka od prole noi. ovek bee podigao lice ka tavanici. Urlao je iz sve
snage, sa ivotinjskim izrazom. Vuje urlikanje pree postepeno u neke udne krike iz
dungle. Tuni zvui preplavie sobu.
,,U kakvu li su me ovo vrstu menaerije zatvorili?" upita Vincent samog sebe.
Ljudi pored pei nisu obraali panju na to. ivotinjsko urlikanje u uglu dostie
vrhunac oajanja.
-

Moram nekako da mu pomognem - ree glasno Vincent.

Plavi mladi ga zaustavi.

Bolje je da ga ostavite na miru - ree on. - Ako mu se obratite, pobesnee.
Sve e to proi za nekoliko sati.

Manastirski zidovi bili su debeli, ali je za sve vreme ruka Vincent mogao da uje
raznovrsne krike nesrenikove, koji su odjekivali u tiini. Proveo je poslepodne u
jednom dalekom uglu bate, pokuavajui da pobegne od besnih jauka.
Te noi, za veerom, jedan mladi ija je leva strana bila oduzeta dohvati no, skoi
na noge, i prisloni no sebi na grudi desnom rukom.
-

Doao je as! - povika on. - Ubiu se!

ovek desno od njega ustade umorno i uhvati paralitiara za ruku.

-

Ne danas, Rejmonde - ree on. - Danas je nedelja.

Da, da, danas! Neu da ivim! Odbijam da ivim! Pustite mi ruku! Hou da
se ubijem!
-

Sutra, Rejmonde, sutra. Danas nije pravi dan.

Pustite mi ruku! Hou da zabodem ovaj no sebi u srce! Kaem vam hou
da se ubijem!
-

Znam, znam, ali ne sada. Ne sada.

On uze no Rejmondu iz ruke i odvede ga u bolniku odaju, dok je ovaj plakao u

nemonom besu.
Vincent se okrete svom susedu, ije su crvene oi posmatrale drhtave prste kojima
je pokuavao da prinese kaiku supe ustima.
ta je ovome? - upita on.
Sifilistiar spusti kaiku i ree: - Nije proao nijedan dan u godini a da Rejmond nije
pokuao da se ubije.
Zato ovde pokuava da se ubije? - upita Vincent. Zato ne ukrade no i ne
ubije se kad svi odu na spavanje?
-

Moda ne eli da umre, gospodine.

Dok ih je Vincent sutradan posmatrao kako se kuglaju, jedan od ljudi iznenada pade
na zemlju i poe grevito da se trza.
-

Brzo. To je padavica! - povika neko.

Za ruke i noge!

etiri oveka bila su potrebna da mu dre ruke i noge. Padaviar kao da je imao
snagu dvanaestorice ljudi. Plavi mladi zavue ruku u dep, izvadi kaiku, i gurnu je
izmeu zuba oveku koji je leao na zemlji.
-

Hej, drite mu glavu! - povika on Vincentu.

Epileptiara je potresao niz as jaih as slabijih greva, koji su postajali sve

straniji. Oi su mu se kolutale u dupljama, a pena mu je curila iz uglova usta.
-

Zato mu drite tu kaiku u ustima? - proguna Vincent.

Da ne pregrize sebi jezik.

Posle pola sata drhtanja ovek se onesvesti. Vincent i jo dvojica odnesoe ga u

krevet. To je bio kraj dogaaja, niko ga vie nije pominjao.
Za petnaest dana Vincent je video kako svaki od njegovih jedanaest drugova
preivljava svoju sopstvenu vrstu nastupa, bunog manijaka, koji je cepao sa sebe
odelo i razbijao sve to bi mu dolo pod ruku, oveka koji je zavijao kao ivotinja, dva
sifilistiara, samoubicu monomanijaka, paralitiare koji su patili od preteranog besa
ili oduevljenja, epileptiara, limfomana sa manijom gonjenja, plavog mladia koga je
gonila tajna policija.
Nije proao ni dan da neko od njih nije dobio napad, nije proao ni dan da Vincenta
nisu pozvali da smiri nekog trenutnog manijaka. Pacijenti tree klase morali su da
budu jedni drugima doktori i bolniarke. Pejron je svraao samo jedanput nedeljno, a
uvari su se brinuli samo za pacijente druge i prve klase. Ljudi su se zbliili, pomagali
su jedan drugome u trenucima napada, i imali su bezgranino strpljenje, svaki od njih
znao je da e opet doi na njega red, uskoro, i da e mu biti potrebna pomo i strpljivost
njegovih suseda.
To je bilo bratstvo umobolnih.
Vincent je bio srean to je doao tu. Otkako je video istinu o ivotu ludaka polako
ga je naputao neodreeni strah od umobolnosti. Malo-pomalo poeo je da smatra
ludilo boleu kao to je i svaka druga.Posle tri nedelje nije se plaio svojih drugova
vie nego to bi se plaio bolesnika od tuberkuloze ili raka.
esto je sedeo i askao s idiotom. Idiot je mogao da odgovara samo nerazumljivim
zvucima, ali je Vincent oseao da ga mladi razume i da je zadovoljan to moe da
govori. Sestre nisu nikada razgovarale sa ljudima osim kada je to bilo neophodno.
Vincentova porcija razumnog optenja s ljudima sastojala se od pet minuta razgovora
koji je svake nedelje vodio sa doktorom Pejronom.
- Kaite mi, doktore, - ree on- zato ovi ljudi nikada ne razgovaraju jedni s
drugima? Neki od njih izgledaju dovoljno inteligentni kad nemaju napade.
- Ne mogu da razgovaraju, Vincente, jer onog trenutka kad ponu da govore oni
se posvaaju, i dobiju napad. Zato su shvatili da je jedino mogue da ive zajedno ako
stalno ute.
- Onda bi isto tako mogli da budu i mrtvi, zar ne?
Pejron slee ramenima. - To je, dragi moj Vincente, stvar shvatanja.
- Ali zato bar ne itaju? Mislim da bi knjige...?
- itanje poinje da im muti mozak, Vincente, i prvo to vidimo, to je da dobiju
jake napade. Ne, prijatelju, oni moraju da ive u svom sopstvenom zatvorenom svetu.
Ne morate da ih alite.Zar se ne seate ta je rekao Drajden? Biti lud to je zadovoljstvo
koje ne poznaje niko osim ludaka".

Prolo je mesec dana. Nijedanput Vincent nije zaeleo da bude negde drugde. Nije
primetio ni kod ostalih neku odreenu elju da odu. Znao je da je to bilo zbog toga to
su svi oni bili suvie potreseni ivotom u spoljnjem svetu.
A nad bolnikom odajom lebdeo je zadah ljudi koji trule.
Vincent je dobro uvao duevnu snagu za onaj dan kad mu se vrati elja za
slikanjem. Njegovi drugovi ivotarili su u besposlienju, mislei samo na svoja tri
obroka dnevno. Vebajui sebe da i sam tako ne popusti, Vincent je odbijao da jede
hranu koja je bila bajata ili pokvarena. Progutao bi samo malo crnog hleba i supe. Teo
mu je poslao ekspirova dela u jednoj knjizi, itao je Riarda II", Henrija IV" i Henrija
V", upravljajui misao ka drugim krajevima i drugom dobu.
Borio se hrabro da mu se alost ne skupi u srcu, kao voda u movari.
Teo je sada bio oenjen. On i njegova ena Johana esto su pisali Vincentu. Teovo
zdravlje bilo je slabo. Vincent se vie brinuo za brata nego za sebe. Molio je Johanu da
kuva Teu prava holandska jela, posle desetogodinjeg hranjenja po restoranima.
Vincent je znao da bi ga rad bolje razonodio nego ma ta drugo i da bi mu moda
bio najbolji lek kada bi mogao da se baci na posao svom snagom.Ljudi u bolnici nisu
imali niega to bi ih spasilo od truljenja i smrti, on je imao svoje slikanje, koje e ga
izvesti iz ludnice kao zdravog i srenog oveka.
Pri kraju este nedelje doktor Pejron dade Vincentu jednu malu sobu za atelje.
Tapeti su bili od zelenosive hartije, zavese zelene kao more, sa bledim ruama. Te
zavese, i jednu staru naslonjau presvuenu tkaninom ije su are liile na
Montielijevu sliku, ostavio je neki bogatiji pacijent koji je ta umro. Soba je gledala na
jedno strmo itno polje, i slobodu. Debele, crne ipke stajale su na prozoru.
Vincent brzo naslika pejza koji je video sa prozora. U prednjem planu bilo je polje
sa itom, koje je posle bure bilo polomljeno i poleglo. Jedan zid sputao se niz strminu,
a iza zelenog maslinovog lia nalazilo se nekoliko koliba i breuljaka. Na platno je
Vincent stavio i veliki sivo-beli oblak utopljen u azurnoplavoj boji.
Za veeru se vratio u bolnicu, likujui. Snaga ga nije napustila. Ponovo se naao lice
u lice sa prirodom. Oseanje za rad dralo ga je i prisiljavalo da stvara.
Ludnica ga sada vie nije mogla ubiti. Bio je na puta ozdravljenja. Kroz nekoliko
meseci e izai. Moi e da se vrati u Pariz, svojim starim prijateljima. ivot je ponovo
poinjao za njega. On napisa Teu dugo, burno pismo, traei boje, platna, etke i
zanimljive knjige.
Sutradan sunce se rodilo, uto i vrelo. Cvrci su u bati poeli da cvre, otrim
kricima, jae od popaca. Vincent iznese nogare napolje i naslika borovo drvee, bunje
i staze. Njegovi drugovi su izali i posmatrali preko njegovog ramena kako slika, ali su
ostali potpuno mirni i puni potovanja.
Oni se bolje ponaaju od dobrih Arlezijanaca", promrmlja Vincent za sebe.
Tog dana predvee otiao je da poseti doktora Pejrona. - Oseam se sasvim dobro,
doktore, i eleo bih da mi dozvolite da odlazim u polja i da slikam.

Da, svakako izgledate bolje, Vincente. Kupanje i mir su vam pomogli. Ali
zar ne mislite da je malo opasno da ve izlazite?
-

Opasno? Ali ne. Zato?

Recimo da... dobijete napad... u poljima...?

Vincent se nasmeja. - Nema kod mene vie napada, doktore. S tim je svreno.
Oseam se bolje nego to sam se oseao pre njih.
-

Ne, Vincente, bojim se...

Molim vas, doktore. Kad budem mogao da idem kuda elim i da slikam
ono to volim, zar ne shvatate koliko u biti sreniji?
-

E pa, ako je rad ono to vam je potrebno...

I tako se kapija otvori pred Vincentom. On natovari nogare na lea i poe u potragu
za pejzaima. Provodio je dane na breuljcima iza ludnice.empresi oko Sen Remija
poeli su da zaokupljuju njegove misli. Hteo je neto da napravi od njih, neto kao one
slike suncokreta. udio se zato nikada nisu bili naslikani onako kao to ih je on video.
Smatrao je da su im linije i proporcije lepe kao kod nekog egipatskog obeliska, crne
mrlje u sunevom pejzau.
Stare navike iz Arla vratie mu se. Svakog jutra, im bi svanulo, polazio je sa
praznim platnom, pri zalasku sunca na njemu je bilo neto preslikano iz prirode.
Nije mogao primetiti da su mu snaga ili sposobnost popustile. Svakog dana oseao se
sve jaim, oseajnijim, sigurnijim u sebe.
Sada, poto je opet bio gospodar svoje sudbine, nije se vie bojao da jede za stolom
u ludnici. U slast bi pojeo svu hranu, pa ak i supu sa bubavabama. Hrana mu je bila
potrebna da bi stekao snagu za rad. Nieg sada nije morao da se boji. Potpuno je vladao
sobom.
Poto je proveo u ludnici tri meseca, naao je jedan motiv empresa koji ga je
uzdigao iznad svih njegovih nevolja, iznad svih patnji koje je prepatio. Drvee je bilo
masivno. Prednji plan bio je ispunjen ibljem i kupinama. Iza toga bili su neki ljubiasti
breuljci, i zeleno i ruiasto nebo sa mesecom u poslednjoj etvrti. Gusto iblje u
prednjem planu naslikao je debelim slojem boja, sa utim, ljubiastim i zelenim
mrljama. Kada je te veeri pogledao sliku, znao je da se izvukao iz rupe i da ponovo
stoji vrsto na zemlji, licem okrenut ka suncu.
U radosti koja ga je obuzela video je sebe opet kao slobodnog oveka.
Teo mu je poslao malo vie novaca, te je Vincent dobio dozvolu da ode u Ari i otkupi
svoje slike. Stanovnici Trga Lamartin bili su utivi prema njemu, ali kada ugleda utu
kuu, on se oseti vrlo ravo. Pomisli da e se onesvestiti. Umesto da poseti Rulena i
doktora Reja, kao to je nameravao, on ode da nae gostioniara kod koga su bile
njegove slike.
Vincent se te noi nije vratio u ludnicu kao to je obeao. Sutradan nali su ga
izmeu Taraskona i Sen Remija, kako lei potrbuke u jednom jarku.

Groznica mu je zamraivala um tri nedelje. Ljudi u bolnici, koje je on toliko

saaljevao zato to su im se napadi ponavljali, bili su vrlo paljivi prema njemu. Kad se
dovoljno oporavio da shvati ta se dogodilo, neprestano je ponavljao u sebi:
Uasno! Uasno!"
Krajem tree nedelje, kada je ve mogao da se eta kroz praznu sobu koja je liila
na hodnik, sestre dovedoe novog pacijenta. Pustio je posluno da ga dovedu do
kreveta, ali im su sestre otile poeo je da besni. Sve je odelo zderao sa tela i pocepao
ga u komadie, neprestano urlajui iz sveg glasa. Grebao je krevet, razbio sandue
prikucano na zidu, pocepao zavese, razbio okvir, i zguvao svoju torbu u neku
bezoblinu masu.
Stanovnici nisu ni dirnuli doljaka.Najzad dooe dva straara i odvedoe
manijaka. Zatvorie ga u jednu eliju u dnu hodnika. Dve nedelje urlao je kao divlja
zver. Vincent ga je uo i danju i nou. A onda krici sasvim prestadoe. Vincent je video
kako su straari zakopali oveka na malom groblju iza kapele.
Vincenta obuze straan napad depresije. to se vie njegovo zdravlje popravljalo,
to je lake njegov mozak mogao da rasuuje hladnokrvno, sve mu je gluplje izgledalo
da nastavlja slikanje kad ga je to tako mnogo kotalo a nita nije donosilo. A ipak, ako
ne bude radio, nee moi da ivi.
Doktor Pejron mu je davao mesa i vina sa svog stola, ali mu nije hteo dozvoliti ni da
prie ateljeu. Vincentu je to bilo svejedno dok se oporavljao, ali kad mu se snaga
povratila i kad se naao osuen da ivi u nepodnoljivoj dokolici, kao njegovi drugovi,
on poe da se buni.
- Doktore Pejrone, - ree - menije rad potreban da bih se oporavio. Ako me
naterate da sedim besposlen kao ovi ludaci, i ja u postati jedan od njih.
- Znam, Vincente, ali vi ste tako mnogo radili da ste dobili napad.Moram vas
uvati takvog uzbuenja.
- Ne, doktore, nije to bilo zbog rada. Napad sam dobio zato to sam otiao u Ari.
im sam ugledao Trg Lamartin i utu kuu, pozlilo mi je. Ali ako se nikada vie tamo
ne vratim, neu dobiti napad. Molim vas, dopustite mi da odem u atelje.
- Ne elim da primim na sebe odgovornost. Pisau vaem bratu. Ako on da svoj
pristanak, onda emo vam opet dozvoliti da radite.
Odgovarajui na pismo, Teo zamoli doktora da dozvoli Vincentu da slika, a usto javi
i druge prijatne vesti. On e postati otac. Ta novost je, tako obradovala Vincenta da se
oseao jakim kao pred poslednji napad. On odmah sede i napisa Teu jedno uzbueno
pismo.

Zna li emu se nadam, Teo? Nadam se da e porodica tebi biti ono to je meni
priroda, gruda zemlje, trava, uto ito, i seljaci. Dete koje e ti roditi Johana povezae
te sa stvarnou, to je inae nemogue u velikom gradu. Sada sigurno duboko osea
prirodu, poto kae da Johana ve osea kako joj se dete mie pod srcem".
On opet ode u svoj atelje i naslika scenu iza prozora sa reetkama itno polje sa
malim eteocem, i veliko sunce. Platno je bilo sasvim uto, osim zida koji se sputao
strmo du jarka, i ljubiastih brda u pozadini.
Doktor Pejron postupi po Teovoj elji i dozvoli Vincentu da ide u polje i da slika.
Slikao je emprese koji su isticali iz zemlje i ulivali se u uti sunani svod. Izradio je
jednu sliku ene koja sakuplja masline, zemlja je bila ljubiasta, a malo dalje okeruta,drvee je imalo bronzana stabla i zelenosivo lie, nebo i tri enske figure bili su
tamnoruiasti.
Idui na posao, zastao bi da porazgovara sa seljacima u polju. On lino smatrao je
sebe niim od tih seljaka.
- Vidite, - ree on jednom od njih - ja orem na svojim platnima, kao to vi orete na
svojim poljima.
Pozna provansalska jesen dostigla je vrhunac lepote. Zemlja je izbacivala sve svoje
ljubiaste boje, spaljena trava je plamtela oko malih ruiastih cvetova u vrtu, zeleno
nebo predstavljalo je kontrast raznim tonovima utog lia.
A sa poznom jeseni Vincentu se vratila snaga. Video je da njegov rad napreduje.
Dobre zamisli poele su da mu se raaju u glavi, bio je srean putajui ih da se razviju.
Poto je tako dugo ostao u tom kraju, poeo je duboko da ga osea. Taj kraj bio je
potpuno drukiji od Arla. Maestral je bio gotovo potpuno zaustavljen breuljcima koji
su nadvisivali dolinu. Sunce je mnogo manje peklo. Sada, poto je shvatio kraj oko Sen
Remija, nije hteo da napusti ludnicu. Prvih meseci svog boravka molio se Bogu da ta
godina proe a da mu ne poremeti razum.Sada, obuzet radom, nije znao da li stanuje
u bolnici ili u hotelu. Iako se sasvim dobro oseao, smatrao je da bi bilo glupo preseliti
se na neko drugo mesto i provesti tamo opet est meseci upoznajui se sa stranim
tlom.
Pisma iz Pariza odravala su ga u dobrom raspoloenju. Teu je ena kuvala kod
kue, i njegovo se zdravlje naglo popravljalo. Johana je nosila dete bez tekoa. A svake
nedelje Teo mu je slao duvan, okoladu, boje, knjige i novanicu od deset ili dvadeset
franaka.
Uspomena na onaj napad posle putovanja u Ari potpuno je iezla Vincentu iz
seanja. Po stoti put je uveravao sebe da bi ozdravio est meseci ranije da se nije
vraao u taj prokleti grad. Kad su se njegove studije empresa i maslinjaka osuile,
oprao ih je vodom pomeanom sa malo vina, i onda ih poslao Teu. Kada mu je Teo javio
da je izloio nekoliko njegovih slika u Salonu nezavisnih, bio je razoaran, jer je oseao
da jo nije naslikao svoju najbolju sliku. Hteo je da saeka dok ne usavri svoju tehniku.
Pisma od Tea su ga uveravala da primetno napreduje. Reio je da, kad se navri
godina dana koju treba da provede u ludnici, uzme neku kuicu u selu Sen Remi i

nastavi da slika Jug. Jo jednom on oseti onu likujuu radost koju je oseao u
arlezijanskim danima pre nego to je stigao Gogen, kad je slikao svoje suncokrete.
Jedno poslepodne, kad je mirno slikao u poljima, njegov duh poe opet da luta.
Kasno te noi uvari iz ludnice su ga nali nekoliko kilometara daleko od nogara. Telo
mu je bilo sklupano oko debla jednog empresa.

Pri kraju petog dana poeo je da dolazi k sebi. Najvie ga je bolelo to su njegovi
drugovi primili njegov napad kao da je to neto neminovno.
Dola je zima. Vincent nije mogao da sakupi toliko volje da ustane iz kreveta. Pe u
sredini sobe je sada gorela.Ljudi oko nje sedeli su u ledenoj tiini od jutra do mraka.
Prozori bolnike sobe bili su mali i visoki, i proputali vrlo malo svetlosti. Naloena
pe irila je teak zadah raspadanja. Sestre, jo vie zavijene u svoje crne ogrtae i
kapuljae, ile su kroz sobe mrmljajui molitve i prebirajui brojanice. Gola brda u
pozadini trala su kao mrtvake glave.
Vincent je leao budan u svom nagnutom krevetu. emu ga je nauila ona Movova
slika iz eveningena? Savoir souffrir sans se plaindre". Patiti bez aljenja, podnositi bol
bez protivljenja... da, ali pri tome moe da se dobije vrtoglavica. Ako se preda tom bolu,
toj tuzi, to e ga ubiti. U ivotu svakog oveka doe trenutak kad se patnja mora
odbaciti kao neki prljav ogrta.
Dani su prolazili, jedan potpuno isti kao i drugi. U njegovom mozgu nije bilo ni ideja
ni nade. uo je kako sestre razgovaraju o njegovim slikama, pitale su da li on slika zato
to je lud, ili je lud zato to slika.
Idiot je sedeo kraj njegovog kreveta i satima mrmljao nerazumljive rei. Vincent je
oseao toplinu tog prijateljstva i nije ga terao. esto se obraao idiotu, jer nije bilo
nikoga drugoga ko bi ga sluao.
Oni misle da sam poludeo od rada - ree mu on jednog dana, dok su dve
sestre prolazile. - Znam da je u stvari slikar zaista ovek koji je isuvie apsorbovan
onim to vide njegove oi, i da nije dovoljno gospodar ostatka svog ivota. Ali, zar
je zbog toga nesposoban da ivi na ovom svetu?
Idiot je samo blenuo.
Jedna reenica iz Delakroaove knjige mu najzad dade snage da ustane iz kreveta.
Otkrio sam slikarstvo", rekao je Delakroa, kad vie nisam imao ni zuba ni daha".
Nekoliko nedelja nije oseao ak ni elju da izae u batu. Sedeo je u bolnikoj sobi
pored pei, itajui knjige koje mu je Teo slao iz Pariza. Kad je jedan od njegovih suseda
dobio napad, on ga nije ni pogledao, niti je ustao sa stolice. Umobolnost je postala
razumnost, nenormalno je postalo normalno. Toliko je vremena prolo otkako je iveo
sa pametnim ljudima da vie nije svoje drugove smatrao ludacima.

ao mi je, Vincente, - ree doktor Pejron - ali vam ne mogu ponovo

dozvoliti da izlazite. Ubudue ete morati da ostanete izmeu etiri zida.
-

Hoete li mi dozvoliti da radim u ateljeu?

Savetovao bih vam da ne radite.

Da li biste vie voleli da izvrim samoubistvo, doktore?

U redu, radite u ateljeu. Ali samo nekoliko sati dnevno.

ak ni pogled na nogare i etke nije mogao da razbije Vincentovu obamrlost. On

sede u Montielijevu fotelju i zagleda se u prozor sa reetkama u pusta polja.
Nekoliko dana kasnije pozvae ga u kancelariju doktora Pejrona da potpie neko
preporueno pismo. Kad je otvorio koverat, naao je jedan ek na etiri stotine
franaka. To je bila najvea suma koju je posedovao u ivotu. udio se zato li mu je Teo
poslao taj novac.
Dragi moj Vincente,
Najzad! Jedna od tvojih slika prodala je za etiri stotine franaka! To je Crveni
vinograd", koji si naslikao prolog prolea u Arlu. Kupila ju je Ana Bok, sestra holandskog
slikara.
estitam ti, stari moj! Uskoro emo prodavati tvoje slike irom cele Evrope! Upotrebi
taj novac da se vrati u Pariz, ako ti dozvoli doktor Pejron.
Nedavno sam se upoznao sa jednim divnim ovekom, doktorom Gaeom, koji ima
kuu u Over sir Loaz, jedan sat dalek od Pariza. Svaki vaniji slikar, poev od Dobinjija,
slikao je tamo. On mi je rekao da potpuno razume tvoj sluaj, i kad god bude hteo da
doe u Over, on e se brinuti o tebi.
Sutra u ti opet pisati.
Teo"
Vincent pokaza pismo doktoru i njegovoj eni. Pejron ga je zamiljeno proitao pa
onda opipao ek. estitao je Vincentu na njegovom uspehu.
Vincent se vraao stazom, dok je meka materija njegovog mozga poinjala ponovo
da oivljava sa grozniavom aktivnou. Na pola puta on opazi da je poneo ek, a
ostavio Teovo pismo u doktorovoj kancelariji. Okrete se i brzo se vrati.
Ba kad je hteo da zakuca na vrata, on u kako neko pominje njegovo ime. Jedan
trenutak je oklevao, neodluan.
-

Pa ta misli, zato je on to uinio? - pitala je gospoa Pejron.

Moda je mislio da bi to bilo dobro za njegovog brata.

Ali ako sam nema dovoljno novaca...?

Verovatno je smatrao da to vredi uiniti da bi se Vincent vratio u

normalan ivot.
-

Znai, ti misli da to ni u kom sluaju nije istina?

Draga moja Mari, kako bi mogla da bude istina? Ta ena je navodno sestra
jednog slikara. Kako bi neko ko ima imalo pojma, mogao da...?
Vincent se okrete i ode.
Za veerom je primio telegram od Tea.
KRSTILI DEAKA PO TEBI JOHANA I VINCENT SU DOBRO.
Prodaja slike i divna vest koju je primio od Tea uinili su da je Vincent preko noi
ozdravio. Rano ujutru otiao je u atelje, oistio etke, poreao platna i studije
naslonjene na zid.
Ako je Delakroa mogao da otkrije slikarstvo kad vie nije imao zuba i daha, ja ga
mogu otkriti kad vie ne budem imao zuba ili razuma".
Sa nemim besom bacio se na posao. Presikao je Dobru Samarianku" od Delakroa,
Seljae" i Kopae" od Milea. Odluio je da svoju poslednju nesreu primi sa
nordiskom ravnodunou. Umetniki ivot bio je teak: to je znao kad je poinjao. Pa
zato bi onda poeo da se ali tako kasno?
Tano dve nedelje posle onog dana kad je primio ek od etiri stotine franaka,
naao je u potanskom sanduetu jedan primerak januarskog izdanja Mercure de
France. On primeti da je Teo na naslovnoj strani obeleio jedan lanak, Les Isoldes.
Ono to karakterie rad Vincenta Van Goga (proita on) jeste preterana snaga i
estina izraavanja. U njegovom odlunom isticanju sutine stvari, u njegovom esto
naglom uproavanju forme, u njegovoj prkosnoj elji da gleda sunce lice u lice, u
strasnosti njegovih crtea i boja - nalazimo jednog snanog, smelog mukarca, koji je
ponekad brutalan, a ponekad iskreno nean.
Vincent Van Gog je naslednik Franca Halsa. Njegov realizam prevazilazi istinitost
onih uvenih holandskih malograana, tako zdravog tela i uravnoteenog uma, koji su
bili njegovi preci. Ono to karakterie njegove slike jeste njegovo svesno studiranje
karaktera, njegovo neprekidno traganje za bitnou svakog predmeta, njegova duboka
i skoro detinja ljubav prema prirodi i istini.
Da li e taj krepki i istiniti umetnik sa divnom duom ikada upoznati radost javnih
priznanja? Ne verujem. On je isuvie jednostavan, a istovremeno isuvie prefinjen za na
savremeni burujski duh. Nikada ga niko nee potpuno razumeti, osim njegove brae
umetnika.
G. Alber Orije"

Vincent nije pokazao taj lanak doktoru Pejronu.

Sva njegova snaga i udnja za ivotom vratile su mu se. Naslikao je bolniku sobu
u kojoj je spavao, naslikao je nadzornika zgrade, a zatim njegovu enu, napravio je jo
nekoliko kopija Milea i Delakroa, ispunjavao svoje noi i dane burnim radom.

Poto je potanko prouio istoriju svoje bolesti, jasno je uvideo da su njegovi napadi
periodini i da se ponavljaju svaka tri meseca. E pa, poto je sada znao kada treba da
dou, moi e da pripazi. Kad doe vreme za sledei napad, prestae da slika, lei e u
krevet, i pripremie se na kratko bolovanje. A posle nekoliko dana opet e ustati, kao
da je bolovao samo od lakog nazeba.
Jedina stvar koja mu je sada smetala u bolnici bio je preterano religiozan karakter
tog mesta. inilo mu se da su sa dolaskom mrane zime sestre poele da dobijaju
histerine napade. Ponekad, dok ih je posmatrao kako mumlaju molitve, prebiraju
brojanice, ljube krstove, etaju oiju uprtih u Bibliju, ulaze na prstima u kapelu na
molitvu i slubu boju po pet-est puta dnevno, teko je uspevao da odredi ko su
pacijenti u toj ludnici, a ko posluga. Jo od onih dana koje je proveo u Borinahi oseao
je neki uas od svakog verskog preterivanja. Ponekad je oseao kako mu zatucanost
sestara titi mozak. Sa jo vie strasti bacio se na posao, pokuavajui da izbrie iz
seanja prilike u crnim ogrtaima i crnim kapuljaama. .
Dao je sebi etrdeset osam sati odmora pred kraj treeg meseca, i leao u krevetu
potpuno zdrav duhom i telom. Navukao je zavese da mu sestre, koje je obuzimao sve
vei religiozni zanos, ne bi mogle da pomute duevni mir.
Doao je dan kada je trebalo da dobije ivani napad. Vincent ga je oekivao eljno,
skoro sa ljubavlju. Sati su prolazili. Nita se nije dogodilo. Bio je iznenaen, pa onda
razoaran. Proao je i drugi dan.Jo uvek se oseao potpuno normalno. Kad je i trei
dan proao bez nezgode, morao je da se smeje sam sebi.
Bio sam budala. Najzad sam doiveo poslednji od tih napada. Doktor
Pejron je pogreio. Odsada ne treba vie da se plaim. Traio sam vreme leei
ovako u krevetu. Sutra ujutru u ustati i slikati".
Usred none tiine, kad su svi spavali, on se polako izvue iz kreveta.Proe bosonog
kroz bolniko odeljenje sa kamenim podom. Ode po mraku u podrum gde je bio
smeten ugalj. Klee, zagrabi aku ugljene praine i namaza se po licu.
Vidite, gospoo Deni? Sad su me prihvatili. Znaju da sam jedan od njihovih. Ranije
mi nisu verovali, ali sam sada i ja gueule noire. Rudari e mi dozvoliti da im donesem
re boju".
Straari su ga nali tamo ubrzo posle svanua. aptao je nerazumljive molitve,
ponavljajui odlomke iz Svetog pisma, odgovarajui glasovima koji su mu priali na
uvo udne prie.
Njegove religiozne halucinacije nastavile su se jo nekoliko dana. Kad je doao k
sebi, zamolio je jednu sestru da zove doktora Pejrona.
- Mislim da sam mogao izbei napad, doktore, - ree on - da nisam bio izloen svoj
ovoj religioznoj histeriji.
Doktor Pejron slee ramenima, nae se nad krevet i navue Vincentove zavese iza
sebe.

- ta mogu da radim, Vincente? Tako je to, svake zime. Ja se ne slaem s tim, ali ne
mogu ni da se meam. Sestre dobro rade svoj posao uprkos svemu.
- Bilo kako bilo, - ree Vincent - dosta je teko ostati pametan meu ludacima ak
i bez tog religioznog ludila. Vreme moga napada je prolo...
- Vincente, nemojte se zavaravati. Taj napad je morao doi. Va nervni sistem sam
dolazi do te krize svaka tri meseca. Da vae halucinacije nisu bile religiozne, bile bi
neke druge vrste.
- Ako dobijem jo jedan napad, doktore, moliu brata da me odvede.
Vratio se da radi u ateljeu prvog dana prolea. Ponovo je slikao prizor koji je video
kroz prozor, itno polje sa utim strnjikama, koje je sad bilo preorano. Naslikao je
ljubiasto pooranu zemlju kao kontrast utim prugama korenja, i breuljke u pozadini.
Bademovo drvee je svuda poinjalo da cveta, i nebo je pri zalasku sunca ponovo
postalo bledo uto kao limun.
Veno obnavljanje prirode nije donelo nov ivot Vincentu. Prvi put otkako se
privikao na svoje drugove, njihovo ludo brbljanje i periodini napadi kidali su mu
nerve i razdirali utrobu. Nije bilo spasa ni od mijih crno-belih prilika, koje su se molile.
I sam pogled na njih bio je dovoljan da Vincent zadrhti.
Teo", pisao je bratu, bio bih vrlo nesrean kad bih napustio Sen Remi,ovde ima
jo mnogo korisnog posla da se uradi. Ali ako jo jedanput dobijem napad religiozne
prirode, za to e biti kriva ludnica, a ne moji nervi. Samo jo dva-tri napada bie
dovoljni da me ubiju.
Budi spreman. Ako dobijem jo jedan religiozni napad, doi u smesta u Pariz, onog
trenutka kad budem mogao da ustanem iz kreveta. Moda bi za mene bilo bolje da opet
poem na sever, gde ovek moe oekivati malo razboritosti.
ta je bilo s onim tvojim doktorom Gaeom? Da li e se lino pozabaviti mojim
sluajem?"
Teo odgovori da je opet razgovarao sa doktorom Gaeom i da mu je pokazao neke
Vincentove slike. Doktor Gae je zaeleo da Vincent doe u Over i da slika u njegovoj
kui.
On je specijalista, Vincente, ne samo za nervne bolesti nego i za slikanje. Uveren
sam da ne bi mogao da bude u boljim rukama. Kad god zaeli da doe, samo mi
telegrafii i ja u uhvatiti prvi voz za Sen Remi".
Nastupie prolene vruine. Cvrci su poeli da pevaju u bati. Vincent je naslikao
trem bolnikog odeljenja tree klase, staze i drvee u bati, svoj portret u ogledalu.
Radio je gledajui jednim okom platno, a drugim kalendar.
Idui napad desio se u martu.
uo je glasove koji su mu neto vikali u praznim hodnicima. Odgovarao im je, a
odjek njegovog glasa vraao mu se kao zloban krik sudbine. Tog puta nali su ga u
kapeli, bez svesti. Sredinom maja oporavio se od religioznih halucinacija koje su mu se
kovitlale po mozgu.

Teo je navaljivao da doe u Sen Remi i da ga odvede. Vincent je pak hteo da poe
sam na put, a da ga jedan uvar smesti u voz u Taraskonu.
Dragi Teo,
Nisam invalid, niti opasna ivotinja. Pusti me da dokaem tebi i sebi da sam normalno
bie. Ako mogu da se izbavim iz ove ludnice sopstvenom snagom, i da zaponem nov ivot
u Overu, moda u moi da pobedim i svoju bolest.
Pruam sebi jo jednu mogunost. Daleko od ove maison des fous, oseam da u opet
postati pametna osoba. Po onome to mi pie, Over treba da je miran i lep. Ako budem
paljivo iveo, pod nadzorom doktora Gaea, uveren sam da u pobediti svoju bolest.
Telegrafisau ti kad moj voz polazi iz Taraskona. ekaj me na Gar de Lion. Polazim
odavde u subotu, da bih mogao da provedem nedelju kod kue sa tobom, Johanom i
malim ".

OSMA KNJIGA: OVER

1

Teo nije mogao da spava od straha cele te noi. Krenuo je na Gar de Lion dva sata
pre nego to je Vincentov voz mogao da stigne. Johana je morala da ostane kod kue
sa detetom. Stajala je na terasi njihovog stana na etvrtom spratu, na Site Pigal, i
gledala kroz lie velikog crnog drvea koje je zaklanjalo prednji deo kue. Radoznalo
je posmatrala kada e iz Ulice Pigal jedne koije zaokrenuti u Site Pigal.
Rastojanje izmeu Gar de Lion i Teove kue bilo je veliko. Johani je izgledalo kao
da eka beskonano. Poela se plaiti da se nije neto dogodilo Vincentu u vozu. Najzad
jedan fijaker zaokrenu iz Ulice Pigal, dva vesela lica joj se okrenue, a dve ruke
mahnue. Ona se napree da bi videla Vincenta.
Site Pigal bio je jedan osorkak, koji se na jednom kraju zavravao dvoritem i
uglom jedne kamene kue. Samo dve dugake zgrade pruale su se sa svake strane te
bogate i gospodske ulice. Teo je stanovao u broju 8, na kraju ulice, kua je bila malo
uvuena, a ispred nje nalazila se batica i zaseban mali trotoar. Fijakeru je bilo
potrebno nekoliko sekundi da stigne do velikog crnog drveta pred ulazom.
Vincent je potrao uz stepenice, dok ga je Teo pratio u stopu. Johana je oekivale
da e videti jednog invalida, ali ovek koji ju je zgrabio bio je rumen, a na licu mu je bio
osmeh i izraz vrste odlunosti.
On izgleda savreno dobro. Izgleda mnogo jai od Tea", bila je njena prva pomisao.
Ali nije mogla da natera sebe da pogleda u njegovo uvo.

No, Teo, - povika Vincent, drei Johanu za ruke i gledajui je s

odobravanjem - ti si stvarno naao divnu enu.
-

Hvala, Vincente - nasmeja se Teo.

Teo ju je izabrao seajui se svoje majke. Johana je imala iste blage oi kao Ana
Kornelija, iz njih je izbijala ista nenost puna simpatije i saaljenja. Sa detetom koje je
bilo svega nekoliko meseci staro, kod nje su se ve poeli javljati znaci zrelosti. Imala
je obino, dobroduno, ovalno lice i gustu svetlosmeu kosu zaeljanu jednostavno
unazad sa visokog holandskog ela. Njena ljubav prema Teu obuhvatala je i Vincenta.
Teo odvede Vincenta u spavau sobu, gde je dete spavalo u kolevci. Dva oveka su
utei gledala dete sa suzama u oima. Johana je oseala da oni ele da budu sami jedan
trenutak, ona na prstima poe k vratima. Ba kad je stavila ruku na kvaku, Vincent se
okrete smeei se prema njoj i ree, pokazujui na ipkani pokriva kolevke:
-

Nemoj ga suvie pokrivati ipkom, sestrice.

Johana tiho ozatvori vrata za sobom. Vincent pogleda jo jedanput dete, i oseti onaj
straan bol neplodnih ljudi ije meso ne ostavlja iza sebe meso, ija je smrt konana
smrt.
Teo proita njegove misli.
Jo ima vremena, Vincente. Jednoga dana nai e enu koja e te voleti i
koja e s tobom deliti tekoe ivota.
-

Ah, ne, Teo, kasno je.

Pre neki dan naao sam jednu enu koja bi bila savrena za tebe.

Zaista! Ko je to?

To je ona devojka u Tene Vierge", od Turgenjeva. Sea li je se?

Misli li na onu koja radi sa nihilistima, i prenosi kompromitujui

materijal preko granice?
Da.Tvoja ena bi morala da bude takva,Vincente. Neko ko je osetio ivotne
nesree do dna...
-

...A ta bi ona radila sa mnom? ovekom sa jednim uvetom?

Mali Vincent se probudi, pogleda u njih i osmehnu se. Teo podie dete iz kolevke i
stavi ga Vincentu na ruke.
Tako je mek i topao, kao malo kuence - ree Vincent, oseajui dete na
svom srcu.
-

ekaj, nespretnjae, ne dri se tako dete.

Bojim se da sam sreniji kad drim etku.

Teo uze dete i privi ga na grudi, prislonivi glavu uz deje smee uvojke. Vincentu
je izgledalo kao da su oboje isklesani iz jednog komada kamena.
No, Teo, deae, - ree on rezignirano - svaki ovek ima svoje sredstvo
izraavanja. Ti stvara ivim mesom... a ja u stvarati bojama.
Tako je, Vincente, ba tako.
Mnogo prijatelja dolo je te veeri k Teu da se pozdrave sa Vincentom. Prvi je doao
Orije, lep mladi sa talasastom kosom i bradom koja mu je rasla s obe strane brade ali
se nije spajala u sredini. Vincent ga odvede u spavau sobu, gde je Teo obesio jednu
Montielijevu kitu cvea.
Kazali ste u svom lanku, gospodine Orije, da sam ja jedini slikar koji je
osetio hromatinost boja kod stvari koja imaju kvalitet metala ili dragulja.
Pogledajte ovog Montielija, Fada" je to postigao davno pre nego to sam ja doao
u Pariz.
Posle jednoga sata Vincent odustane od pokuaja da ubedi Orijea,i pokloni mu
umesto toga jednu sliku empresa iz Sen Remija u znak zahvalnosti za njegov lanak.
Tuluz-Lotrek ulete unutra, zaduvan od penjanja uz stepenice, ali ipak ivahan i
raskalaan kao uvek.
Vincente, - uzviknu on dok se rukovao - proao sam na stepenicama pored
sopstvenika pogrebnog zavoda. Trai li on tebe ili mene?
-

Tebe, Lotrek! Sa mnomjie bi mogao da napravi posao.

Da se opkladim s tobom, Vincente. Kladim se da je tvoje ime zapisao

ispred moga u svojoj belenici.
-

Vai. U ta se kladimo?

U veeru u kafani Aten i jedno vee u operi.

eleo bih da se alite malo manje mrtvaki - ree Teo, sa slabim osmehom.

Neki stran ovek ue na prednja vrata, pogleda Lotreka, i baci se na stolicu u

jednom udaljenom uglu. Svi su ekali da ga Lotrek predstavi, ali on mirno nastavi da
govori.
Zar neete da nam predstavite svog prijatelja? - upita Vincent. - To nije
moj prijatelj - nasmeja se Lotrek. - To je moj uvar.
Zavlada muna tiina.
Zar niste uli, Vincente? Bio sam malo poremeen nekoliko meseci. Kazali
su mi da je to bilo od preteranog pia, pa sada pijem mleko. Poslau vam pozivnicu
kad budem idui put pravio prijem. Na njoj sam naslikan ja kako muzem kravu sa
pogrenog kraja!
Johana poslui goste osveavajuim piem. Svi su govorili u glas, i vazduh je postao
gust od duvanskog dima. To podseti Vincenta na stare parike dane.

Kako je or Sera? - upita on Lotreka. ,

or! Hoe li da kae da ne zna ta je bilo s njim?

Teo mi nije nita pisao - ree Vincent. - ta je?

or umire od tuberkuloze. Doktor kae da nee preiveti svoj trideset
prvi roendan.
-

Od tuberkuloze! Ali, or je bio jak i zdrav. Kako je...

Od preteranog rada - re.e Teo. - Ima dve godine kako ga nisi video? Radio
je kao avo. Spavao je samo dva-tri sata dnevno, a sve ostalo vreme besno je slikao.
ak ga ni ona njegova dobra stara majka nije mogla da spase.
-

I tako e nam or uskoro otii - ree Vincent zamiljeno.

U sobu ue Ruso, nosei kesu domaih kolaa za Vincenta. ia Tangi, sa istim onim
okruglim slamnim eirom, pokloni Vincentu jednu japansku reprodukciju i jedan
slatkoreiv govor o tome kako je srean to ga moe opet pozdraviti u Parizu.
U deset sati Vincent navali da sie i kupi kilogram maslina.Naterao je sve da ih jedu,
pa ak i Lotrekovog uvara.
- Kad biste samo jedanput mogli da vidite one srebrno-zelene maslinjake u
Provansi, - uzviknu on - jeli biste masline celog ivota.
- Kad si ve pomenuo maslinjake, Vincente, - ree Lotrek - kako su ti se svidele
Arlezijanke?
Sutradan je Vincent odneo deja kolica na ulicu, kako bi dete moglo da se suna
jedan sat na privatnom trotoaru. Zatim se vrati u stan i stade, u koulji sa kratkim
rukavima, posmatrajui zidove. Bili su pokriveni njegovim slikama. U trpezariji iznad
kamina visili su Ljudi koji jedu krompir", u dnevnoj sobi Pejza iz Arla", Noni
pogled na Ronu", a u spavaoj sobi Rascvetani vonjak". Na oajanje Johanine femme
de menage*, gomile neuokvirenih slika leale su ispod kreveta, ispod sofe, ispod
ormana, i u sobi za goste.
* (franc.) sobarica

Dok je preturao traei neto u Teovom stolu, on nae sveanj pisama uvezanih
debelim kanapom. Zaudi se kad vide da su to sve njegova pisma. Teo je paljivo uvao
svaku reenicu koju mu je brat napisao od onog dana, pre dvadeset godina, kada je
Vincent iz Zunderta otiao u Hag kad Gupila. Sve ukupno, bilo je tu sedam stotina
pisama. Vincent se zapita zato li ih Teo uva.
U drugom delu pisaeg stola on nae crtee koje je slao Teu poslednjih deset
godina, svrstane uredno po vremenu kada ih je slikao. Bili su tu rudari i njihove ene
iz borinakog vremena, sagnuti nad terril-om, kopai i sejai u poljima blizu Etena,
stari ljudi i ene iz Haga, kopai iz Hesta, i ribari iz eveningena, bili su tu i ljudi koji
jedu krompir" i tkai iz Ninena, pa restorani i uline scene iz Pariza, rani suncokreti i
skice vonjaka iz Arla, i bata ludnice u Sen Remiju.

- Napraviu svoju izlobu! - uzviknu on. Skine sve sike sa zidova, izbaci svenjeve
skica, izvue gomile neuokvirenih slika ispod nametaja. Porea ih vrlo paljivo po
periodima. Zatim odabra skice i ulja na kojima je bio najbolje izraen duh mesta koji
je slikao. U predsoblju, u koji se ulazilo iz hodnika, on prikuca oko trideset najranijih
studija. Borinahane koji izlaze iz rudnika, naginju se nad svoje trbuaste pei, i
veeraju u svojim malim kolibama.
Ovo je soba slika raenih ugljenom", objavi on sam sebi.
Zatim obie celu kuu i pronae da je kupatilo najmanje vaan prostor.On se popne
na stolicu i zakuca na sva etiri zida, u pravoj liniji, niz slika i studija iz Etena i studije
brabantskih seljaka.
A ovo je, naravno, soba slika u olovci".
Kao idue odeljenje izabra kuhinju. Tu je obesio slike iz Haga i eveningena, pogled
kroz prozor iznad dvorita sa gradom, peane nasipe, ribarske barke koje ljudi izvlae
na obalu.
Soba broj tri", ree on, soba akvarela".
U maloj sobi za goste obesi sliku svojih prijatelja De Grotovih, Ljudi koji jedu
krompir", to je bilo prvo ulje u kome se potpuno izrazio. Oko te slike zakucao je
dvanaestak studija tkaa iz Ninena, seljaka u alosti, groblja iza crkve, svog oca, tankog
crkvenog tornja.
U svojoj spavaoj sobi obesio je ulja iz parikog perioda, one slike koje je ostavio u
Teovom stanu u Ulici Lepik one noi kada je otiao u Ari. Dnevnu sobu je pretrpao svim
arlezijanskim slikama koje su mogle da stanu na zidove. U Teovu spavau sobu stavio
je slike koje je izradio dok je bio u ludnici u Sen Remiju.
Kad je zavrio posao, poistio je pod, obukao kaput i stavio eir, siao sa etvrtog
sprata na ulicu, i gurao kolica svog imenjaka po suncu kroz Site Pigal, dok ga je Johana
drala pod ruku i askala snjim na holandskom.
Neto posle dvanaest sati iz Ulice Pigal pojavi se Teo i mahnu im sreno rukom,
poe da tri, i sa puno ljubavi izvadi dete iz kolica. Ostavie kolica kod nastojnika i
popee se uz stepenice veselo askajui. Kad su stigli do ulaznih vrata, Vincent ih
zaustavi.
- Poveu vas na izlobu Van Goga, Teo i Jo - ree on. - Pripremite se na muenje.
- Izlobu, Vincente? - upita Teo. - Gde?
- Samo zatvorite oi - ree Vincent.
On irom otvori vrata i tri Van Goga stupie u predsoblje. Teo i Johana su gledali
unaokolo, zaprepaeni.
- Kad sam bio u Etenu, - ree Vincent - otac je jedanput primetio da dobro nikad
ne moe da proizae iz zla. Ja sam odgovorio da ne samo to moe, nego u slikarstvu i
mora. Ako hoete da poete sa mnom, moj dragi brate i sestro, pokazau vam priu o

oveku koji je poeo da radi sirovo, kao nespretno dete, a posle deset godina
neprekidnog rada dospeo je do... ali, to ete sami zakljuiti.
Vodio ih je prema hronolokom redu, iz sobe u sobu. Stajali su kao tri posetioca u
nekoj umetnikoj galeriji, posmatrajui ta dela koja su predstavljala ivot jednog
oveka. Oseali su lagani, bolni uspon umetnika, koji je posrtao u zrelosti izraavanja,
prevrat koji se dogodio u Parizu, strasni izliv njegovog snanog glasa u Arlu, u kome
su se spojile sve niti njegovih godina punih rada... a onda... udarac... slike iz Sen
Remija... uporna borba da odri plamen stvaranja, a zatim polagano propadanje...
propadanje... propadanje...
Gledali su izlobu oima obinih posetilaca. Pred sobom su videli, za kratkih pola
asa, rekapitulaciju jednog ljudskog ivljenja na zemlji.
Johana je skuvala tipian brabantski ruak. Vincent je bio srean to moe ponovo
da okusi holandsku hranu. Poto je ona raspremila sto, dva oveka zapalie lule i
poee da razgovaraju.
- Mora da radi sve to ti doktor Gae bude rekao, Vincente.
- Da, Teo, sluau ga.
- Jer vidi, on je specijalista za nervne bolesti. Ako se bude drao njegovih
nareenja, sigurno e se oporaviti.
- Obeavam.
- Gae i sam slika. On izlae svake godine sa Nezavisnima pod imenom P. Van
Risel.
- Da li su mu slike dobre, Teo?
- Ne, ne bih rekao. Ali on je jedan od onih ljudi koji su geniji za pronalaenje genija.
Doao je,u Pariz kada mu je bilo dvadeset godina, da studira medicinu, i sprijateljio se
sa Kurbeom, Mireom, amflerijem i Prudonom. esto je poseivao kafanu ,,La Nuvel
Aten", i ubrzo se sprijateljio sa Maneom, Renoarom, Degaom, Diranom i Klodom
Moneom. Dobinji i Domije slikali su u njegovoj kui mnogo godina pre nego to je
uopte postojalo tako neto kao to je impresionizam.
- Nije valjda!
- Skoro sve slike to ima naslikane su u njegovoj bati ili u njegovoj dnevnoj sobi.
Pisaro, Gijomen, Sislej, Delakroa, svi su odlazili u Over da slikaju sa Gaeom. Nai e
tamo na zidovima i slike Sezana, Lotreka i Seraa. Kaem ti, Vincente, nije bilo nijednog
poznatijeg slikara od sredine ovog stolea koji nije bio prijatelj doktora Gaea.
- Jao! ekaj jedan trenutak, Teo, ti me plai. Ja ne pripadam takvom sjajnom
drutvu. Je li on video neke moje slike?
- Idiote, zato misli da je tako eljan da te vidi u Overu?
- avo me odneo ako znam!

- On smatra da su tvoji arlezijanski noni prizori na poslednjoj Izlobi nezavisnih

najbolje slike. Kunem ti se, kad sam mu pokazao panele sa suncokretima koje si slikao
za Gogena i utu kuu, suze su mu navrle na oi. Gospodine Van Gog, va brat je veliki
slikar. U istoriji umetnosti nikada nije postojalo neto slino utoj boji ovih
suncokreta. Samo te slike, gospodine, uinie vaeg brata besmrtnim".
Vincent se poea po glavi i nasmeja se.
- E, pa, - ree on - ako doktor Gae tako misli o mojim suncokretima, on i ja emo
se dobro slagati.

Doktor Gae je izaao na stanicu da doeka Tea i Vincenta.Bio je nervozan, uzbuen,

skakutav mali ovek sa nekom pohlepnom setom u oima. On toplo stee Vincentu
ruku.
- Da, da, videete da je ovo pravo slikarsko selo. Sviae vam se. Vidim da ste
poneli nogare. Imate li dosta boja? Moraete odmah poeti da slikate. Veeraete sa
mnom kod moje kue, zar ne? Jeste li poneli neku od vaih novih slika? Ovde nema
ute arlezijanske boje, bojim se, ali zato ima drugih stvari, da, da, nai ete ovde druge
stvari. Morate doi u moju kuu da slikate. Dau vam vaze i stolove koje su slikali svi
od Dobinjija do Lotreka. Kako se oseate? Izgledate dobro. Mislite li da e vam se ovde
svideti? Da, da, paziemo na vas. Napraviemo od vas zdravog oveka!
Sa stanine platforme Vincent pogleda preko grupe drvea zelenu Oazu,koja je
vijugala kroz plodnu ravnicu. On potra malo u stranu da bije bolje video. Teo se obrati
tihim glasom doktoru Gaeu.
- Molim vas,pazite briljivo na moga brata - ree on. - Ako primetite neke
simptome koji bi govorili da se bolest vraa, telegrafiite mi odmah. Moram da budem
pored njega kad bude... ne sme mu se dozvoliti da... ima ljudi koji kau da...
- Pst! Pst! - prekide ga doktor Gae, skakuui s noge na nogu i gladei snano
svoju jareu bradu kaiprstom. - Naravno da je on lud. Ali ta biste vi hteli? Svi
umetnici su ludi. To je ono najbolje to je u njima. Takve ih volim. Ponekad zaelim da
sam i sam lud! Nijedna savrena dua nije liena neke meavine ludila!" Znate li koje
to rekao? Aristotel, eto koje to rekao!
- Znam, doktore, - ree Teo - ali on je mlad ovek,ima svega trideset i sedam
godina. Najbolji deo njegovog ivota tek lei pred njim.
Doktor Gae skide svoju belu smenu kapu i provue rukom kroz kosu vie puta,
bez nekog naroitog razloga.
- Prepustite ga meni. Znam kako treba postupati sa slikarima. Za mesec dana
napraviu od njega zdravog oveka. Pustiu ga da radi. To e ga izleiti. Naterau ga

da slika moj portret. Odmah. Danas posle podne. Odvratiu ga od misli na bolest,
naravno.
Vincent se vrati, udiui punim pluima ist poljski vazduh.
- Trebalo bi da dovede ovamo Jo i malog Vincenta, Teo. Zloin je podizati decu u
gradu.
- Da, da, morate doi u nedelju i provesti ceo dan s nama! - povika Gae.
- Hvala. Voleo bih da doem. Evo, nailazi moj voz. Zbogom, doktore Gae, hvala
vam to ete se brinuti o mom bratu. Vincente, pii mi svakog dana.
Doktor Gae je imao obiaj da dri ljude za lakat i da ih gura u pravcu kuda je on
eleo da ide. Gurao je ispred sebe Vincenta, nastavljajui nervozno da govori visokim
glasom, skaui s predmeta na predmet, odgovarajui sam sebi na pitanja i preplavivi
Vincenta brzim monologom.
- Ovo je drum koji vodi u selo, - ree on - ovaj dugaak, pravo pred nama. Ali
hodite, odveu vas na breuljak i pokazau vam pravi izgled. Ne smeta vam to etate
sa nogarima na leima? Levo je katolika crkva. Jeste li primetili da katolici uvek grade
svoje crkve na vrhu brda, kako bi ljudi gledali nagore u njih? Boe, boe, verovatno
starim, ovaj uspon mi svakog dana izgleda sve strmiji. Ovo su divna itna polja, zar ne?
Over je okruen njima. Jednom morate doi da slikate ta polja. Naravno, nisu tako uta
kao provansalska... da, ono je groblje na desnoj strani... stavili smo ga tu, na vrh
breuljka, da gleda na reku i dolinu... mislite li da je mrtvacima vano gde lee?... dali
smo im najlepe mesto u celoj dolini Oaze... da uemo?...najjasniji pogled na reku je
iznutra... moi emo da vidimo ak i Poentoaz... da, kapija je otvorena, samo gurnite...
tako... zar nije lepo?... sagradili smo visoke zidove da bismo zadrali vetar... mi ovde
sahranjujemo i protestante i katolike...
Vincent skide nogare s lea i poe malo ispred doktora Gaea, da bi izbegao bujicu
rei. Groblje, koje je lealo na samom vrhu brega, bilo je uredno, etvrtastog oblika.
Jedan deo silazio je niz padinu. Vincent prie zadnjem zidu, odakle je mogao da vidi
celu dolinu Oaze kako se prua pred njim. Hladna zelena reka vijugala je ljupko izmeu
obala blistavog zelenila. Desno od sebe video je slamne krovove seoskih kua, a malo
dalje pozadi jo jednu padinu, na ijem se vrhu dizao jedan zamak. Groblje je bilo puno
istog majskog sunca i ranog prolenog cvea. Nad njim se prostiralo neno plavo
nebo. Potpuna i divna tiina bila je bezmalo kao tiina u grobu.
- Znate, doktore, - ree Vincent - dobro mi je inilo to sam otiao na Jug.- Sada
mogu bolje da sagledam Sever, pogledajte koliko ima ljubiaste boje na onoj dalekoj
renoj obali, gde sunce jo nije izvuklo zelenilo.
- Da, da, ljubiasta, ljubiasta, to je ba to, ljub...
- I kako je zdravo - mrmljao je Vincent, - Kako mirno i spokojno.
Oni zaokrenue dole niz breg, pored itnih polja i crkve, i pooe drumom sa desne
strane, koji je vodio u selo. - ao mi je to ne mogu da vas zadrim u svojoj kui, - ree
doktor Gae - ali, naalost, nemamo mesta. Odveu vas u jednu dobru gostionicu, a
svakog dana dolaziete k meni da slikate i oseaete se kao kod kue.

Doktor uhvati Vincenta za lakat i odgura ga pored Optine, pa nadole, skoro do

rene obale, gde se nalazila jedna letnja gostionica. Gae ree neto gostioniaru, koji
pristade da da Vincentu stan i hranu za est franaka dnevno.
- Ostavljam vas sada da se smestite - povika Gae, - ali ne zaboravite da doete na
ruak u jedan sat. I ponesite nogare. Morate da izradite, moj portret. I morate mi
pokazati neke svoje nove slike. Imaemo mnogo da priamo, zar ne?
im je izgubio doktora iz vida, Vincente epa svoje stvari i poe napolje.
- ekajte! - ree vlasnik. - Kuda ete?
- Ja sam radnik, - odgovori Vincent - a ne kapitalista. Ne mogu da plaam est
franaka dnevno.
On se vrati na trg i nae jednu malu kafanu, tano prekoputa Optine.Zvala se Ravu,
tu je mogao da dobije hranu i stan za tri i po franka dnevno.
Kafana Ravu bila je sastajalite seljaka i radnika koji su radili u okolini Overa.
Vincent nae jedan mali bar na levoj strani ulaza, a s obe strane turobne neprijatne
kafanske sobe bili su poreani grubi drveni stolovi i klupe. U dnu kafane, iza bara,
stajao je jedan bilijarski sto sa prljavim i pocepanim zelenim pokrivaem. To je bio
Ravuov ponos i radost. Jedna vrata u dnu vodila su u kuhinju, odmah iza tih vrata bile
su stepenice koje su vodile u tri spavae sobe.Sa svog prozora Vincent je mogao da vidi
toranj katolike crkve i mali deo grobljanskog zida, ist i mrk na blagom overskom
suncu.
On uze nogare, boje i etke, jedan portret Arlezijanke, i ode do Gaea. Isti put koji
je vodio od stanice i prolazio pored Ravua skretao je s trga ka zapadu i uspinjao se uz
jo jednu uzbrdicu. Posle kraeg hodanja Vincent stie do mesta gde su se ravala tri
puta. Video je da onaj na desnoj strani vodi pored zamka na breuljku, a onaj na levoj
strani sputa se kroz polje graka do rene obale. Gae mu je rekao da poe srednjim
putem koji je obilazio oko breuljka. Vincent je iao polako, razmiljajui o doktoru
ijoj je brizi bio preputen. Primetio je kako su se umesto starih kua sa slamnim
krovovima poele da diu gospodske vile, i da se ceo izgled mesta menjao.
Vincent povue bakarnu alku privrenu na visokom kamenom zidu. Na zvuk
zvona dotra Gae. On povede Vincenta uz nekoliko strmih kamenih stepenica u
terasastu cvetnu batu. Kua je bila trospratna, solidna i dobro sagraena. Doktor savi
Vincentovu ruku, uhvati ga za lakat i odgura ga u zadnje dvorite, gde je drao patke,
kokoke, urke, petlove, i itavu svitu raznovrsnih maaka.
- Hodite u dnevnu sobu, Vincente - ree doktor Gae, poto mu je ispriao iscrpnu
istoriju svake ptice u dvoritu.
Dnevna soba u prednjem delu kue bila je velika i imala je visoku tavanicu, ali svega
dva mala prozora koja su gledala na batu. Uprkos svojoj veliini, soba je bila toliko
pretrpana nametajem, starinama i raznim drangulijama da je jedva bilo mesta za dva
oveka da se kreu oko stola u sredini. Soba je bila mrana zbog malih prozora, i
Vincent primeti da je svaka stvarica u njoj crna.

Gae je trao levo-desno uzimajui stvari, gurajui ih Vincentu u ruke, i uzimajui

ih opet pre nego to je Vincent stigao da ih pogleda.
- Vidite. Vidite onaj buket na zidu? Ovu vazu je upotrebljavao Delakroa da dri u
njoj cvee. Pipnite je. Zar ne lii na onu koju je on slikao? Vidite ovu stolicu? Kurbe je
sedeo na njoj pored prozora kad je slikao batu. Zar nisu divne ove inije? Demulen mi
ih je doneo iz Japana. Klod Mone je jednu od njih stavio u svoju mrtvu prirodu. Gore
je, hodite sa mnom. Pokazau vam je.
Za veerom se Vincent upoznao sa Gaeovim sinom, Polom, jednim ivim i lepim
dekom od petnaest godina. Gae, koji je bio boleljiv ovek i patio od slabog varenja,
posluio je pet raznih vrsta jela za veeru. Vincent bee navikao na soivo i crni hleb u
Sen Remiju, njemu pripade muka posle treeg jela, te vie nije mogao nita da okusi.
- A sada moramo da idemo na posao! - povika doktor. - Vi ete me portretirati,
Vincente, ja u vam pozirati ovakakv kakav sam, a?
- Bojim se da u morati da vas upoznam,doktore, jer inae portret ne bi bio
naslikan sa razumevanjem.
- Moda imate pravo. Ali vi ete sigurno neto slikati? Hoete li mi dozvoliti da
gledam kako slikate? Voleo bih da vas posmatram.
- Video sam jedan prizor u bati koji bih voleo da naslikam.
- Dobro! Dobro! Namestiu vam nogare. Pole, ponesi nogare gospodina Vincenta
u batu. Pokazaete nam gde elite da ih postavite, a ja u vam rei da li je neki drugi
slikar ve naslikao to mesto.
Dok je Vincent radio, doktor je obigravao oko njega u malim krugovima, maui
rukama sa zanosom, zaprepaenjem i uenjem. Neprekidno je preko Vincentovog
ramena sipao bujicu saveta, isprekidanu stotinama raznih uzvika.
- Da. Da, ovoga puta ste pogodili. To je crveni lak. Pazite. Upropastiete to drvo.
Ah, da, da, sada ste pogodili. Ne. Ne vie koblata. Ovo nije Provansa. Sada vidim. Da, da,
to je epatant*. Pazite. Pazite. Vincente,stavite malo ute u taj cvet. Da, da, tako. Kako vi
oivljavate stvari. Nema mrtve prirode u vaoj etki. Ne, ne. Molim vas. Budite paljivi.
Ne suvie. Ah, da, da, sada sam shvatio. Merveilleux**!
* (franc.) velianstveno **
(franc.) Divno!

Vincent je podnosio doktorove savete i monolog dokle god je mogao.Onda se okrete

skakutavom Gaeu i ree mu: - Dragi moj prijatelju, zar ne mislite da e vam koditi
zdravlju to se toliko uzbuujete i razdraujete? Kao lekar, morali biste znati koliko je
vano da ovek bude miran.
Ali Gae nije mogao da bude miran dokle god neko slika.
Kad je zavrio svoju sliku, Vincent ue u kuu sa Gaeom i pokaza mu portret
Arlezijanke koji je doneo. Doktor zamuri na jedno oko i ispitivaki pogleda. Posle
duge i opirne diskusije sa samim sobom o dobrim i ravim stranama slike, on izjavi:

Ne, ne mogu da je prihvatim. Ne mogu da je prihvatim. Ne vidim ta ste

hteli da kaete.
Nita nisam hteo da kaem - odgovori Vincent. - Ona je sinteza svih
Arlezijanki, moglo bi se rei. Ja sam jednostavno pokuao da protumaim njen
karakter bojama.
-

Avaj, - ree doktor jadikujui - ne mogu potpuno da je prihvatim.

Smem li da pogledam po kui vau zbirku?

Naravno, naravno, nagledajte se do mile volje. Ja u ostati s ovom

gospoom da vidim hou li moi da je prihvatim.
Vincent je lutao jedan sat po kui, paljivi Pol vodio ga je iz sobe u sobu. U jednom
uglu, nepaljivo baenu, naao je jednu Gijomenovu sliku, nagu enu koja lei na
krevetu. Slika je oigledno bila zaboravljena i boje behu ve ispucale. Dok ju je Vincent
posmatrao, doktor Gae dotra gore uzbueno i izbaci niz pitanja o Arlezijanki.
-

Hoete li da kaete da ste je sve vreme posmatrali? - zapita Vincent.

Da, da, dolazi, dolazi, poinjem da je oseam.

Oprostite mi moju neskromnost, doktore Gae, ali ovo je jedna divna

Gijomenova slika. Ako je uskoro ne uramite, ona e propasti.
Gae ga uopte nije uo.
Vi kaete da ste se ugledali na Gogena u crtanju... Ne slaem se... ti sukobi
boja...
ubijaju njenu enstvenost... ne, ne ubijaju, ali... no, no, pogledau je ponovo... polako se
uivljavam... polako... ona skae sa platna ka meni.
Gae je proveo ostatak popodneva obigravajui oko Arlezijanke, pokazujui na nju
prstom, krei ruke, govorei sam sa sobom, pitajui i odgovarajui na bezbroj pitanja,
zauzimajui hiljade raznih poza. Kad je pala no, ena je potpuno osvojila njegovo srce.
Uzvieni mir spusti se na njega.
Kako je teko biti jednostavan - primeti on, stojei mirno i iscrpen pred
portretom.
-

Da.

Ona je divna, divna. Nikada nisam osetio takvu dubinu karaktera.

Ako vam se svia, doktore, - ree Vincent - ona je vaa. A isto tako i slika
koju sam danas posle podne naslikao u vaoj bati.
-

Ali zato mi dajete te slike, Vincente? One su skupocene.

Moda ete morati da se brinete o meni u bliskoj budunosti. Neu imati

novaca da vam platim. Zato vam plaam u slikama.

Ali, ja se neu brinuti o vama zbog novca, Vincente. Ja u se brinuti iz

prijateljstva.
-

Soit*! Ja vam dajem te slike iz prijateljstva.

* (franc.) Neka bude!

Jo jedanput Vincent se spremio da bude slikar. Odlazio je na spavanje u devet sati,

poto je dugo posmatrao radnike kako igraju bilijara ispod slabe svetiljke u Ravuovoj
kafani. Ustajao je u pet sati. Vreme je bilo divno, sa blagim suncem i sveim zelenilom
doline. Posledice bolesti i prisilnog lenstvovanja u Sen Remiju poele su da se javljaju,
etka mu je klizila iz ruke.
Zamolio je Tea da mu poalje ezdeset studija ugljenom od Barga, da bi ih
precrtavao. Bojao se da e biti izgubljen ako ne bude opet studirao proporcije i aktove.
Traio je po Overu neku malu kuu gde bi mogao da se smesti za stalno. Razmiljao je
o tome da li je Teo imao pravo kad je rekao da negde u svetu postoji ena koja bi delila
ivot s njim. Izvadio je nekoliko slika iz Sen Remija, s namerom da ih dotera i usavri.
Ali ta iznenadna aktivnost bila je trenutna pojava, refleks jednog organizma koji je
bio jo suvie moan da bi mogao biti uniten.
Posle dugog samovanja u ludnici dani su mu izgledali kao nedelje. Nije znao kako
da ih ispuni, jer nije imao snage da sve vreme slika. A nije imao ni elje. Pre onog
nesrenog sluaja u Arlu nijedan dan nije bio dovoljno dug za njega da zavri svoje
delo, a sada su mu svi izgledali beskonani.
Zaeleo je da naslika nekoliko prizora iz prirode, ali kad je poeo da radi, osetio je
da je udnovato hladan, skoro ravnoduan. Grozniava strast da vatreno slika po ceo
dan ostavila ga je. Sada je slikao da bi se zabavio. A ako ne bi zavrio sliku do veeri...
to vie nije bilo vano.
Doktor Gae je ostao njegov jedini prijatelj u Overu. Gae, koji je svoje dane
provodio uglavnom u svojoj lekarskoj ordinaciji u Parizu, esto je dolazio uvee u
kafanu Ravu da pogleda slike. Vincent se udio beskrajno tunom pogledu doktorovih
oiju.
- Zato ste nesreni, doktore Gae? - upita on.
- Ah, Vincente, ja sam radio toliko godina... a tako sam malo uradio.Doktor ne vidi
nita osim bola, bola, bola.
- Rado bih se zamenio s vama - ree Vincent.
Gaeove setne oi ivo zablistae.

- Ah, ne, Vincente, najlepa stvar na svetu jeste biti slikar. Celog ivota eleo sam
da budem slikar... ali sam mogao da ukradem samo poneki sat, tu i tamo... ima mnogo
bolesnih ljudi kojima sam potreban.
Doktor Gae klee na pod i izvue gomilu slika ispod Vincentovog kreveta. On uze
u ruku jedan zaaren uti suncokret.
- Da sam samo jednu ovakvu sliku naslikao, Vincente, smatrao bih da je moj ivot
imao smisla. Proveo sam godine leei bolove drugih ljudi... ali oni su ipak na kraju
umirali... kakvog je to imalo smisla? Ovi vai suncokreti... oni e izleiti patnju u
ljudskim srcima... donosie ljudima radost... stoleima i stoleima... zato je ceo va
ivot uspeo... zato treba da ste sreni.
Nekoliko dana kasnije Vincent je nacrtao doktorov portret u beloj kapi i plavom
kaputa, na kobaltao plavoj pozadini. Naslikao je glavu u vrlo svetlom, lakom tonu, a
ruke isto tako svetlom bojom mesa. Namestio je Gaea da sedi za crvenim stolom na
kome je stajala jedna uta knjiga i biljka sa nekoliko purpurnih cvetova. Kad je zavrio
sliku, Vincent je primetio da je portret slian onom njegovom portreta u Arlu koji je
naslikao pre Gogenovog dolaska.
Doktor je bio potpuno zanesen slikom. Vincent nije nikada ranije uo takvu bujicu
pohvala i odobravanja. Gae je navaljivao na Vincenta da napravi za sebe jednu kopiju.
Kada se Vincent sloio s tim, doktorovoj radosti nije bilo kraja.
- Morate upotrebiti moju tamparsku mainu koja je na tavanu, Vincente! - povika
on. - Otii emo u Pariz, doneemo vae slike, i napraviti litografije. Nee vas kotati ni
pare, ni pare. Hodite, pokazau vam svoju radionicu.
Morali su da se penju lestvicama i da odgurnu zaklopna vrata da bi se popeli na
tavan. Gaeov atelje je bio tako pretrpan tajanstvenim i fantastinim alatom da je
Vincent pomislio da je zalutao u neku alhemiarsku radionicu srednjeg veka.
Kad su se vratili dole, Vincent primeti da Gijomenov akt jo uvek lei zabaen.
- Doktore Gae, - ree on - ja moram traiti od vas da ovo uramite. Vi
upropaujete jedno remek-delo.
- Da, da, imao sam nameru da ga uramim. Kad emo ii u Pariz da donesemo vae
slike? Otisnuete onoliko litografija koliko budete eleli. Ja u nabaviti materijal.
Maj je mirno preao u jun. Vincent je slikao katoliku crkvu na breuljku. Umorio
se sredinom popodneva, i nije se ni potrudio da je zavri. Uz veliko naprezanje uspeo
je da naslika itno polje leei na zemlji, sa glavom gotovo u samom itu, naslikao je i
veliku sliku kue gospoe Dobinji, zatim jednu sliku bele kue meu drveem, sa
nonim nebom,narandastom svetlou u prozorima, tamnim zelenilom, i nijansom
tamnoruiaste boje, i najzad jednu veernju scenu - dva krukova drveta, potpuno
crna, prema ukastom nebu.
Ali slikanje je izgubilo svu slast. Slikao je iz navike, jer nita drugo nije imao da radi.
Strahoviti napori desetogodinjeg obimnog rada odvlaili su ga sve dalje i dalje. Prizori
iz prirode koji su ga ranije uzbuivali sada su ga ostavljali ravnodunim.

To sam toliko puta slikao", mrmljao bi sam za sebe dok je iao putevima, sa
nogarima na leima, traei neki motiv. Nita novo nemam o tome da kaem. Zato
da se ponavljam? Otac Mile je imao pravo. ,,Jaimerais mieux ne rien dire que de m
exprimer faiblement".
Njegova ljubav prema prirodi nije umrla, ali sada vie nije oseao oajniku
potrebu da se baci na neki pejza da ga oivi. Sagoreo je. Za vreme celog meseca juna
naslikao je samo pet slika. Bio je umoran, neizrecivo umoran. Oseao se praznim,
iscrpenim, kao da mu je svaki od onih stotina i stotina crtea i slika koje je naslikao za
proteklih deset godina uzeo po jedan komadi ivota.
Najzad je nastavio da radi samo zato to je oseao da je duan da vrati Teu kapital
koji je godinama ulagao u njega. A ipak, kad bi pomislio usred slikanja da je Teova kua
pretrpana sa vie slika nego to bi mogao da proda za deset ivota, osetio bi neko
gaenje i odgurnuo bi nogare sa odvratnou.
Znao je da sledei napad treba da bude u julu, na kraju perioda od tri meseca. Bojao
se da e uiniti neto neodgovorno kada bude dobio napad,i da e ga prognati iz sela.
Nije nainio nikakav konani finansiski sporazum sa Teom kad je otiao iz Pariza, i
pitao se koliko e novaca da dobije. Naizmenina tuga i zanos u Gaeovim oima
svakog dana su sve vie i vie nervirali Vincenta.
A povrh svega toga, Teovo dete se razbolilo.
Iz straha za svog imenjaka Vincent skoro pomahnita. Trpeo je dok je mogao, a onda
seo u voz i otiao u Pariz. Njegov iznenadni odlazak u Site Pigal uneo je jo vie
uzbuenja. Teo je izgledao bled i bolestan.Vincent se svim silama trudio da ga utei.
-

Ne brinem se samo za maloga, Vincente - priznade on na kraju.

Nego, Teo?

Zbog Valadona. Preti da e traiti da me otpuste.

Ali, Teo, on to ne moe! Ti si radio kod Gupila esnaest godina!

Znam. Ali on kae da ja zanemarujem posao zbog impresionista. Ne

prodajem mnogo njihovih slika, a kad ih prodam, cene su niske. Valadon kae da je
moja radnja radila sa gubitkom cele prole godine.
-

Zar bi on zbilja mogao da te izbaci?

Zato da ne? Van Gogov deo je ve odavno prodat.

ta e da radi, Teo? Da otvori svoju radnju?

Kako bih mogao? Imao sam malo uteenog novca, ali sam ga potroio na
venanje i na dete.
Da samo nisi bacio one hiljade franaka na mene...
-

Ali, Vincente, molim te. To nema s tim nikakve veze. Ti zna da ja...

Ali ta e da radi, Teo? Tu su Jo i mali.

Znam. E pa... ne znam... Sada se brinem samo za dete.

Vincent je ostao u Parizu nekoliko dana. Koliko je mogao, provodio je vreme van
stana, da ne bi uznemiravao dete. Pariz i njegovi stari prijatelji su ga uzbuivali. Oseao
je kako ga polako obuzima neka groznica. Kad se mali Vincent malo oporavio, on sede
na voz i vrati se u mirni Over.
Ali tiina mu nije prijala. Muile su ga razne brige. ta e se s njim dogoditi ako Teo
izgubi slubu? Da li e ga izbaciti na ulicu kao prosjaka? A ta e biti sa Johanom i
detetom? ta bi bilo kad bi dete umrlo? Znao je da slabo Teovo zdravlje ne bi moglo da
izdri takav udarac. Ko e ih sve izdravati dok Teo bude traio novu slubu? I gde e
Teo nai snage za to traenje?
Sedeo je satima u mranoj kafani Ravu. Ona ga je podseala na kafanu Lamartin, sa
svojim mirisom ustajalog piva i duvanskog dima. Lenjo se vukao oko stola sa
bilijarskim takom u ruci, pokuavajui da pogodi izlizane kugle. Nije imao novaca za
pie. Nije imao novaca da kupi boje i platna. Nije mogao nita da trai od Tea u tako
tekim trenucima. I smrtno se bojao da e, kad dobije u julu napad, uiniti neto ludo,
neto to e nesrenom Teu priiniti jo vie briga i troka.
Pokuao je da radi, ali nije mogao. Naslikao je sve to je eleo da naslika. Priroda
nije vie u njemu pokretala stvaralaku strast, i on je znao da je najbolji deo njega ve
mrtav.
Dani su prolazili. Dola je sredina jula, a s njom i vruine. Teo, kome Valadon samo
to nije odsekao glavu, oajan od briga oko deteta i lekarskih rauna, ipak je uspeo da
poalje pedeset franaka svome bratu. Vincent ih je dao Ravuu. To e mu istrajati skoro
do kraja jula. A posle toga... ta? Nije vie mogao da oekuje novac od Tea.
Leao je na leima pod vrelim suncem u poljima kraj malog groblja.etao je obalom
Oaze, udiui svezi dah vode i zelenila koje je raslo du obale. Otiao je na veeru kod
Gaea i nakljukao se hranom iji ukus nije oseao i koju nije mogao da svari. Dok je
doktor uzbueno priao o Vincentovim slikama, Vincent ree sam sebi:
To nisam ja o kome on govori. Ja nikada nisam nita naslikao. Ne mogu se setiti da
sam povukao i jedan jedini potez etkom. Verovatno ih je naslikao neki drugi ovek".
Leei u mraku svoje sobe, govorio je sam sebi: Pretpostavimo da Teo ne izgubi
slubu. Pretpostavimo da e on i dalje moi da mi alje sto pedeset franaka meseno.
ta u ja da radim sa svojim ivotom? iveo sam ovih nekoliko bednih godina zato to
sam morao da slikam, zato to sam morao da kaem ono to je u meni gorelo. Ali u
meni sada vie nita ne gori. Treba li da nastavim da ivotarim kao ona sirota bia u
Sen Polu, i da ekam na neki nesrean sluaj koji e me izbrisati sa zemlje?"
Drugi put se opet brinuo za Tea, Johanu i dete.
Pretpostavimo da mi se vrate snaga i raspoloenje i da ponovo zaelim da slikam.
Kako u moi da uzimam novac od Tea kad mu je on potreban za Johanu i za dete? Ne
bi trebalo da on taj novac troi na mene. Trebalo bi da ga upotrebi da poalje svoju
porodicu na selo, gde bi mogli da ozdrave i ojaaju. On me je nosio na svojoj grbai
deset dugih godina. Zar to nije dosta? Zar ja ne bih morao da se sklonim i da ostavim

malog Vincenta da oproba sreu? Ja sam rekao ono to sam imao, sada je red na
maloga".
Ali ispod svega toga skrivao se uasan strah od onoga to bi napad mogao da mu
donese. Sada je bio zdrav i razuman, mogao je da uini sa svojim ivotom to god hoe.
Ali ako ga idui napad pretvori u pobesnelog manijaka? Ako mu mozak popusti pod
pritiskom napada? Ako postane beznadean, slinavi idiot? ta bi onda siroti Teo
mogao da radi? Da ga zatvori u ludnicu za neizleive?
Poklonio je doktoru Gaeu jo dve slike i izmamio od njega istinu.
Ne, Vincente, - ree doktor - s vaim napadima je svreno. Od sada ete
uvek biti potpuno zdravi. Ali svi epileptiari nisu tako sreni.
-

ta moe da im se dogodi, doktore?

Ponekad, posle vie napada, oni potpuno polude.

I nema nikakve mogunosti da ozdrave?

Ne. Onda su gotovi. Oh, mogu da se vuku jo nekoliko godina u nekoj

ludnici, ali se nikada ne vraaju svesti.
Kako moete da znate, doktore, da li e se oni oporaviti od sledeeg
napada ili e im on razoriti mozak?
To se ne moe znati, Vincente. Ali sluajte, zato bismo diskutovali o tako
mranim pitanjima? Hajdemo u radionicu da napravimo nekoliko bakroreza.
Vincent nije izlazio iz svoje sobe kod Ravua etiri dana. Gospoa Ravu mu je svake
veeri donosila jelo.
Sada sam zdrav i pametan", neprestano je ponavljao sam sebi. Sada sam gospodar
svoje sudbine.Ali kad me uhvati sledei napad... pui e mi lubanja... neu znati kako
da se ubijem... i biu izgubljen. Oh, Teo, Teo, ta da radim?"
etvrtog dana posle podne on doe Gaeu. Doktor je sedeo u dnevnoj sobi. Vincent
ode u sobicu gde je nekoliko dana ranije ostavio neuramljenog Gijomena. On uze sliku.
-

Rekao sam vam da je uramite - ree on.

Doktor Gae ga pogleda iznenaeno.

Znam, Vincente. Prole nedelje sam poruio ram kod jednog trgovca u
Overu.
-

Sada mora da se urami! Danas! Ovog asa!

Ali, Vincente, vi govorite gluposti!

Vincent je jedan trenutak posmatrao doktora, a onda mu se pretei priblii stavivi

ruku u dep svoga kaputa. Doktoru Gaeu se uini da vidi kako je Vincent uhvatio
revolver i uperio ga u njega kroz kaput.
-

Vincente! - povika on.

Vincent zadrhta. On obori oi, izvue ruku iz depa i istra iz kue.

Sutradan on uze nogare i platno, poe drumom prema stanici, pope se uz breuljak
iza katolike crkve, i sede u itno polje, prekoputa groblja.
Oko podne, kad mu je jako sunce udaralo pravo u glavu, jato crnih ptica odjednom
dolete s neba. One ispunie vazduh, zamraie sunce, obmotae Vincenta tamnim
debelim pokrivaem noi, letele su mu kroz kosu, u oi, u nos, u usta,obavijajui ga
gustim, crnim, bezvazdunim oblakom lepravih krila.
Vincent nastavi da radi. Slikao je ptice nad itnim poljem. Nije znao koliko je dugo
drao etku, ali kad je video da je zavrio, on napisa Vrane nad itnim poljem" u
jednom uglu, donese nogare i slike natrag u kafanu, baci se na krevet i zaspa.
Sutradan posle podne ponovo je izaao, ali je ostavio Optinski trg na drugoj strani.
Popeo se uz breuljak pored zamka. Jedan seljak ga ugleda kako sedi na drvetu.
Nemogue!" uo je on Vincenta kako govori. Nemogue!"
Posle nekog vremena siao je sa drveta i poao preko pooranog polja iza zamka.
Ovoga puta bilo je svreno. To je znao jo u Arlu, kad je dobio prvi napad, ali nije
mogao da se odlui.
Hteo je da kae zbogom. Uprkos svemu, svet u kome je iveo bio je ipak dobar. Kao
to je Gogen rekao: Pored otrova postoji i protuotrov". A sada, poto naputa taj svet,
on hoe da mu kae zbogom, da kae zbogom svim prijateljima koji su mu pomogli da
proivi ivot: Ursuli, koja ga je svojim prezirom istrgla iz obinog ivota i napravila od
njega prognanika, Mendes da Kosti, koji mu je ulio veru da e se najzad izraziti, i da e
to izraavanje opravdati ceo njegov ivot, Kej Vos, ije su rei Ne, nikada, nikada!"
ostale urezane u njegovoj dui, gospoi Deni, aku Verneju i Anriju Dekriku, koji su
mu pomogli da zavoli poniene na ovoj zemlji, preasnom Pitersenu, koji u svojoj
plemenitosti nije opaao Vincentovo runo odelo i prosto ponaanje, majci i ocu, koji
su ga voleli onako kako su mogli, Kristini, jedinoj eni koju mu je sudbina dodelila da
ga blagoslovi, Movu, koji mu je bio uitelj nekoliko divnih nedelja, Vajsenbruhu i De
Boku, koji su mu bili prvi prijatelji slikari, svojim strievima Vincentu, Janu,
Kornelijusu Marinusu i Strikera, koji su ga proglasili za belu vranu porodice Van Gog,
Margoti, jedinoj eni koja ga je volela, i koja je pokuala da se ubije iz ljubavi prema
njemu, svima svojim prijateljima slikarima u Parizu: Lotreku, koji je opet bio zatvoren
u ludnicu, da tamo umre, Zoru Serau, koji je umro u trideset prvoj godini od
preteranog rada, Polu Gogenu, prosjaku u Bretanji, Rusou, koji je trunuo u jednoj
jazbini blizu Bastilje, Sezanu, ogorenom pustinjaku na vrhu breuljka u Eksu, ia
Tangiju i Rulenu, koji su mu pokazali sutinu jednostavnih dua na zemlji, Raseli i
doktoru Reju, koji su mu ukazali onu ljubaznost koja mu je bila potrebna, Orijeu i
doktoru Gaeu, jedinoj dvojici ljudi na svetu koji su ga smatrali velikim slikarem, i
najzad, svom dobrom bratu Teu, koji je toliko patio zbog njega, koji ga je toliko voleo i
koji je bio najbolji brat na svetu.
Ali rei nisu nikad bile njegovo sredstvo izraavanja. Morao bi da naslika zbogom".
A zbogom" se ne moe naslikati.

On podie lice ka suncu. Revolver prisloni uz bok. Pritisnu okida. Pade dole,
zarivajui lice u bogatu, toplu poljsku ilovau, kao deo te zemlje koji se vraa u majinu
utrobu.

etiri sata kasnije doteturao se u mranu kafanu. Gospoa Ravu ga je otpratila do

sobe i spazila krv na njegovom odelu. Smesta je otrala po doktora Gaea.
-

Oh, Vincente, Vincente, ta ste to uradili? - zajeca Gae kad je uao u sobu.

Izgleda da sam promaio, ta vi mislite?

Gae pregleda ranu.

Oh, Vincente, siroti moj prijatelju,kako ste morali biti nesreni da biste
mogli to da uradite! Zato nisam znao? Zato ste hteli da nas napustite kad vas svi
toliko volimo? Setite se divnih slika koje jo morate da naslikate za ovaj svet!
-

Hoete li biti tako dobri da mi dodate moju lulu iz depa na prsluku?

Naravno, prijatelju.

On napuni lulu duvanom, i stavi je Vincentu u usta.

-

Molim vas, upalite je - ree Vincent.

Naravno, prijatelju.

Vincent je polako pukao lulu.

-

Vincente, danas je nedelja i va brat nije u radnji. Koja je njegova adresa?

Neu vam dati njegovu adresu.

Ali, Vincente, morate! Treba hitno da ga naemo.

Teo ne sme da se uznemirava u nedelju.. Umoran je i muen
brigama.Potreban mu je odmor.
Nikakvim nagovaranjem Gae nije mogao da izvue adresu Site Pigala od Vincenta.
Doktor je ostao pored njega do kasno u no, previjajui mu ranu.Onda je otiao kui da
se malo odmori, ostavljajui svoga sina da pazi na Vincenta.
Vincent je leao cele noi irom otvorenih oiju, ne rekavi ni rei Polu. Neprestano
je punio lulu i puio.
Kad je Teo sutradan doao u galeriju, naao je Gaeov telegram. Uhvatio je prvi voz
za Pontoaz, a onda uzeo kola i dojutio u Over.
-

No, Teo - ree Vincent.

Teo pade na kolena pored kreveta i uze Vincenta u naruje kao malo dete. Nije
mogao da govori.
Kad je stigao doktor, Teo ga izvede napolje u hodnik. Gae je tuno mahao glavom.
Nema nade, prijatelju moj. Ne mogu ga operisati da bih izvadio metak, jer
je suvie slab. Da nije napravljen od gvoa, umro bi jo u polju.
Ceo dan Teo je presedeo pored Vincentove postelje, drei ga za ruku.Kad je pala
no i kad su ostali sami u sobi, oni poee tiho da govore o svom detinjstvu u Brabantu.
-

Sea li se mlina u Risviku, Vincente?

To je bio divan stari mlin, zar ne, Teo?

etali smo se stazom pored reice i pravili planove za ivot.

A kad smo se igrali u visokom itu, usred leta, isto si me ovako drao za
ruku kao to me sada dri. Sea li se, Teo?
-

Da, Vincente.

Kad sam bio u bolnici u Arlu, esto sam mislio na Zundert. Proiveli smo
lepo detinjstvo, Teo, ti i ja. Igrali smo se u bati iza kuhinje, u senci akacija, a majka
bi nam ispekla pitu od sira za ruak.
-

Sve to izgleda tako davno, Vincente.

...Pa... da... ivot je dug. Teo, meni za ljubav, pazi na sebe. Pazi na svoje
zdravlje. Mora misliti na Jo i na maloga. Odvedi ih nekuda na selo gde e ojaati i
oporaviti se. I nemoj da ostane kod Gupila, Teo. Uzeli su ti ceo ivot... a za uzvrat
ti nisu nita dali.
Otvoriu jednu malu sopstvenu galeriju, Vincente. A moja prva izloba
bie izloba jednog jedinog oveka. Celokupna dela Vincenta Van Goga... onako
kako si ih ti poreao u stanu... svojim rukama.
Ah, da, moja dela... rtvovao sam za njih ivot... i gotovo izgubio razum.
Duboka tiina overske noi spusti se na sobu.
Oko jednog sata ujutru Vincent okrene polako glavu i proaputa:
-

eleo bih da sada umrem, Teo.

Posle nekoliko trenutaka on zaklopi oi.

Teo oseti da ga je njegov brat napustio zauvek.

Ruso, ia Tangi, Orije i Emil Bemar doli su iz Pariza na pogreb. Vrata kafane Ravu
bila su zakljuana, a zastori sputeni. Mala mrtvaka kola u kojima su bili upregnuti
crni konji ekala su pred vratima.
Vincentov mrtvaki sanduk postavili su na bilijarski sto.
Teo, doktor Gae, Ruso, ia Tangi, Orije, Bernar i Ravu stajali su oko njega bez rei.
Nisu smeli da pogledaju jedan drugog.
Niko nije ni pomislio da pozove svetenika.
Koija zakuca na vrata.
-

Vreme je, gospodo! - ree on.

Za ime boje, ne moemo ga pustiti da ode ovako - povika Gae.

On donese sve slike iz Vincentove sobe, a onda posla svog sina Pola da otri do kue
i donese i ostale.
estorica ljudi poee da veaju slike na zid.
Teo je sam stajao pored sanduka.
Vincentove sunane slike pretvorie mranu, tunu kafanu u sjajnu katedralu. Jo
jednom se ljudi sakupie oko bilijarskog.stola. Jedini je Gae mogao da govori.
Ne oajavajmo, mi koji smo Vincentovi prijatelji. Vincent nije mrtav.On
nee nikad umreti. Njegova ljubav, njegova genijalnost, velika lepota koju je
stvarao uvek e iveti, obogaujui svet. Ne proe ni jedan sat a da ne pogledam
njegove slike i da ne naem u njima novu veru, nov smisao ivota. On je bio
dinovska figura... veliki slikar... filozof. Pao je kao rtva svoje ljubavi prema
umetnosti.
Teo pokua da mu zahvali.
-

...Ja... ja...

Suze ga zaguie. Nije mogao da nastavi.

Na Vincentov sanduk stavie poklopac.
Njegovih est prijatelja podigoe ga sa bilijarskog stola. Iznese ga iz kafane. Neno
ga spustie na mrtvaka kola.
Ili su iza crnih kola, niz drum obasjan suncem. Proli su pored seljakih kua i
malih poljskih vila.
Pored stanice kola skrenue ulevo i poee da se penju polako uz breuljak. Proli
su pored katolike crkve, a onda kroz uto itno polje.
Crna kola se zaustavie na ulazu u groblje.
Teo je iao za sandukom, koji su estorica ljudi nosili do groblja.

Doktor Gae je izabrao za Vincentov poslednji poinak ono mesto na kome su stajali
prvog dana, i koje je gledalo na divnu zelenu dolinu Oaze.
Jo jednom Teo pokua da govori. Nije mogao.
Grobari spustie sanduk u raku. Zatim nabacae odozgo zemlju i zaravnie je.
Sedmorica ljudi se okrenue, izioe iz groblja, i pooe niz breuljak.
Nekoliko dana kasnije doktor Gae doe na grob i zasadi po njemu suncokrete.
Teo se vratio kui u Site Pigal. Svakog trenutka, danju u nou, Teo je oseao
neizmerni bol za svojim bratom.
Pod tim naporom njegov um se pomrai.
Johana ga je odvela u maison de sante u Utreht, kuda je Margot bila odvedena pre
njega.
Posle est meseci, gotovo na sam dan Vincentove smrti, Teo izdahnu.Sahranili su
ga u Utrehtu.
Posle kratkog vremena, kad je Johana itala Bibliju da bi se uteila, ona naie na
jednu reenicu:
I u smrti nisu bili razdvojeni.
Ona prenese Teovo telo u Over i sahrani ga pored njegovog brata.
Kad je vrelo oversko sunce obasjalo malo groblje u itnim poljima, Teo je mirno
poivao u gustom hladu Vincentovih suncokreta.