You are on page 1of 145

1

Glavni urednik Zoran Hamovi


Urednik Smilja Marjanovi-Duani
Likovna oprema Dragana Atanasovi

Naslov orginala
THE IMORTAL EMPEROR
Donald Nikol
Cambridge University Press 1992

Donald Nikol

BESMRTNI CAR
Preveli

Ivan Pani Veljko Rakonjac

CLIO 1997
GLAS SRPSKI

PREDGOVOR

Uzbudljiva pria o sudbini Konstantina XI Dragaa


(1448-1453), poslednjeg vladara Istonog rimskog carstva,
je meu onim istorijskim temama to samom prirodom
dogaaja i linosti kojima se bave zahtevaju da konani
rezultat istraivanja, srazmerno nadarenosti autora, poprimi
formu lepe knjievnosti. Zbog toga je knjiga o besmrtnom
caru", za predstavljanje njenog autora ovdanjoj italakoj
publilci, moda pogodnija od nekih drugih, u naunom smislu
jednako kvalitetnih, ali zato svakako manje romantinih.
Donald M. Nikol je u ovom trenutku jedan od najistaknutijih
svetskih vizantologa starije generacije. Od 1970. do 1988.
bio je profesor Novogrke i Vizantijske istorije, jezika i
knjievnosti, na Kraljevskom koledu u Londonu. Posle
penzionisanja, do 1992. godine, bio je direktor biblioteke
Genadion u Atini, gde je ova knjiga najveim delom i nastala.
Meu njegovim brojnim radovima valjalo bi da budu
spomenuti Poslednji vekovi Vizantije, 1261-1453 (1972),
Vizantija. Njena crkvena istorija u odnosi sa zapadnim
svetom (1972), Meteori. Stenoviti manastiri Tesalije (1975),
Crkva i drutvo poslednjih stolea Vizantije (1979), Kraj
Vizantijskog carstva (1979), Epirski despotat 1267-1479
(1984), Studije iz poznovizantijske istorije u prosopografije
(1986), Vizantija i Venecija. Studija o diplomatskim i
kulturnim odnosima (1988) i kao poslednja, zbirka eseja o
pojedinim istaknutim enama poznovizantijskog drutva, pod
nazivom Vizantijska gospa. Deset portreta, 1250-1500
(1994). U ovoj godini se oekuje izlazak monografije o caru,
piscu i monahu, Jovanu VI Kantakuzinu (1346-1354).
Pored privlanosti tiva na odluku izdavaa da ovo delo
objavi na srpskom jeziku uticale su, u jednakoj meri, i neke
druge okolnosti. U naoj naunoj sredini je interes za
problematiku poznovizantijskog drutva prisutan ve neko
due vreme. Da se zadrimo samo na radovima

monografskog karaktera, najpre je objavljena Vizantijska


provincijska uprava u doba Paleologa Ljubomira
Maksimovia (1972). ivot vladara, uzet kao okvir za
izlaganje kompleksnih problema poznovizantijske epohe, bio
je predmet dveju obimnijih monografija: Sumrak Vizantije.
ivot Jovana VIII Paleologa (1392-1448) Ivana uria (1984)
i Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391) Radivoja Radia
(1992). Ovoj grupi radova mogli bismo pridodati
prosopografsku studiju Sanje Meanovi Jovan VII Paleolog
(1996). Knjiga profesora Nikola, koja veoma detaljno izlae
pojedinosti iz ivota Konstantina Dragaa, kao i atmosferu
Carstva koje je nestajalo decenijama, ovaj niz radova na
izvestan nain tematski upotpunjuje.
I vie od toga, kao to je tragina povest o poslednjem
vizantijskom caru daleko pretrajala trenutak njegove smrti na
dan pada Carstva, tako je ovo delo na kraju zavrilo daleko
van vizantolokih voda, koje su u formalnom smislu
ograniene godinom turskog osvajanja Carigrada (1453).
Relativno mnogobrojni izvori koji omoguavaju da se prati
odjek vesti o padu Carstva i smrti poslednjeg vizantijskog
vladara, posluili su autoru da izloi genezu mita o caru koji
nije umro, ve samo zaspao". Mitologija besmrtnog cara"
nije vredna panje samo kao fenomenoloki problem, ve i
kao prilog razumevanju nekih problema iz novije balkanske
istorije. Od predstave o neumrlom vladaru-heroju do sna o
obnovi Carstva bio je samo jedan korak, na je posmrtna
povest Konstantina Dragaa znala da ima posrednog uticaja
i na neke sasvim konkretne politike planove i pokrete. Ali
Velika ideja" obnove grkog, odnosno vizantijskog Carstva
na ruevinama Otomanske Imperije, propala je posle
katastrofe grke vojske u Maloj Aziji 1922. Pria o vaskrsu
Carstva vratila se sa visina svetske politike u lagume
popularne kulture, gde je najveim delom i nastala.
Poslednja verzija legende o besmrtnom caru" zabeleena je
pre dvadesetak godina u jednoj grkoj pop-folk kompoziciji.
Takoe u nedalekoj prolosti, na sasvim drugom kraju
Evrope, u Engleskoj, umro je poslednji iz brojnog niza lanih
potomaka Paleologa, koji su svi na specifian i pomalo
bizaran nain bili zasluni za nastavljanje tradicije o

poslednjem vizantisjkom caru, i kao takvi bili predmet ove


knjige.
Pored navedenih, postoji bar jo jedan razlog zbog koga
bi pria o Konstantinu XI mogla biti posebno zanimljiva za
ovdanji milje. On je pomalo sentimentalne prirode, i lei u
injenici da je majka poslednjeg vizantijskog cara bila
Srpkinja, Jelena, ker srpskog velikaa Konstantina
Dejanovia Dragaa. Ova okolnost je svakako bila jedan
od motiva koji je inspirisao prvog, i pre profesora Nikola
jedinog, autora monografije o poslednjem caru. Valja ovom
prilikom podsetiti na srpskog istoriara i diplomatu, poslanika
na dvoru engleskog kralja, edomira Mijatovia (18421932), koji je daleke 1892. napisao svoju knjigu Konstantin,
poslednnji car Grka, ili tursko osvajanje Cartrada 1453,
nadahnuto je posvetivi tadanjem nasledniku grkog
prestola, princu Konstantinu.
Uz nedavno prevedeni Pad Cartrada 1453. godine ser
Stivena Ranismena ova knjiga e najpre biti od koristi svim
onim istraivaima koji se iz bilo kojih razloga budu doticali
problematike samog kraja Romejskog Carstva, kao i
studentima istorije. Nesumnjivo je opravdano i oekivanje da
e ono to je u njoj traginio i romaneskno privui i iru
italaku publiku.
Sran Pirivatri

PREDGOVOR AUTORA

Konstantin Paleolog je bio poslednji vladar Carigrada,


Novog Rima. Poginuo je 1453. godine, branei svoj grad od
turske najezde. Ovim turskim osvajanjem okonan je preobraaj
hrianskog Vizantijskog carstva u muslimansko Osmalijsko
carstvo. Konstantinova smrt oznaava kraj jednog drutva iji
su temelji postavljeni u IV. veku nae ere, za vladavine
Konstantina Velikog, pa ak, moe se rei i mnogo pre toga, u
doba Avgusta, prvog rimskog cara. Stoga su Vizantinci nazivali
sebe Romejima ili Rimljanima, a ne Helenima ili Grcima.
Poslednji Konstantin je vladao kao car neto vie od etiri
godine. U njegovo vreme teritorije nekada monog Vizantijskog
carstva obuhvatale su samo Carigrad sa predgraima i deo
Grke. On je vladao milou i uz saglasnost Turaka. Uprkos
tome, do svog poslednjeg trenutka bio je svestan injenice da je
jedini pravi rimski car sve dok je carica gradova" (Carigrad) u
njegovoj vlasti.
Bio je osmi lan porodice Paleolog koji je nasledio carsku
titulu od kada je njegov predak Mihailo Paleolog oteo presto
1261. godine. Smatra se, u naelu, da je on jedanaesti car koji
je nosio ime Konstantin, iako ga Edvard Gibon i neki drugi
istoriari nazivaju Konstantinom XII. Osnovne injenice o
njegovom ivotu i vladavini zabeleili su savremeni vizantijski
hroniari koji su ga poznavali, ali i potonji grki istoriari. O
nerazjanjivim okolnostima njegove pogibije tokom turske
opsade Carigrada, koja predstavlja jedan od najdramatinijih
dogaaja hrianskog srednjeg veka, pisali su mnogi autori:
Grci, Italijani, Turci i Sloveni. O opsadi i padu Carigrada
napisano je mnogo i u novije vreme, pri emu posebno istiemo
tekst ser Stivena Ransimena. Ova knjiga nema za cilj da se
pridrui ostalim knjigama koje govore o propasti Carigrada
1453. godine. Njena glavna te ma je Konstantin Paleolog,

njegova herojska smrt i legende koje su nastale meu


hrianima na grkom govornom podruju, u potonjim
generacijama. Mnogi od njih su oekivali njegovo vaskrsnue i
obnovu izgubljenog carstva, to su vremenom poistovetili sa
grkom nacijom zamisao koja bi bila strana veini
Vizantinaca ili Romeja 15. veka. Tako je poslednji vizantijski car
Konstantin postao simbol nadanja i oekivanja grke nacije u
nastajanju koja bi jednog dana trijumfovala nad ruinama
Osmalijskog carstva.
Jedina monografija o Konstantinu, do ovog asa tampana
na engleskom jeziku, jeste ona iji je autor edomilj Mijatovi,
tadanji ambasador Srbije na dvoru Svetoga Dejmsa. Knjiga je
izala 1892. godine pod naslovom Konstantin, poslednji Grki
car, a posveena je Njegovom kraljevskom visoanstvu princu
Konstantinu, tadanjem zakonitom nasledniku Kraljevine Grke.
Autor nije bio usamljen u miljenju da je grki narod, prekaljen u
ratu za nezavisnost protiv Turske tokom IXX veka, predodreen
da oivi Vizantijsko carstvo koje je prestalo da postoji posle
pada Carigrada i Konstantinove smrti.
U sastavljanju ovog rada svakako mi je mnogo pomoglo
bogatstvo literature biblioteke Genadion u Atini, gde sam se po
slubenoj dunosti izvesno vreme nalazio na mestu upravnika.
Pored toga, zahvalnost takoe dugujem i profesoru A. D.
Paliurasu sa Univerziteta u Janjini koji mi je omoguio da
kopiram neke od minijatura iz njegovog rukopisa o Georgiju
Kloncasu; gospodinu Simonu Bendalu to je podelio sa mnom
svoje odista veliko znanje o numizmatici iz doba Paleologa;
doktorki Rut Makridis na pomoi prilikom beleenja stihova o
mramornom caru; najzad, profesoru A. A. M. Brajeru koji me je
hrabrio tokom istraivanja vizantijske genealogije.

10

SPISAK SKRAENICA

BNJ
BS
BZ
CFHB
DIEE
DR
EEBS
JOB
Lambros, PP
MPG
NE
PLP

Byzantion
Byzantinisch-neugriechische Jahrbcher
Byzantinoslavica
Byzantinische Zeitschrift
Corpus Fontium Historiae Byzantinae
xxxx (grki)
Dlger, F., Regesten der Kaiserurkunden des
ostrmischen Reiches, V: 1341-1453 (Munich-Berlin,
1965)
xxx-(grki)
Jahrbuch der sterreichischen Byzantinistik
/VaioXoYEia 1 ^ (Athens, 1912)
Migne, J. P., Patrologiae cursus completus. Series
graeco--latina
xxx (grki)
Prosopographisches Lexikon der
Palaiologenzeit, ed. E. Trapp et al. (Vienna, 1976-)

Schreiner,
Chron. brev.

Chronica byzantina breviora: Die byzantinischen


Kleinchroniken, ed. P. Schreiner (CFHB X1I/2:
Vienna, 1977)

11

1 SUMRAK CARSTVA

U noi 2. marta 1354. godine razorni zemljotres opustoio


je itavu obalu Trakije zapadno od Carigrada. Neki gradovi su
nestali sa lica zemlje. Drugi su bili potpuno uniteni i naputeni.
Ostale je stihija delimino potedela, ali su njihove odbrambene
zidine sravnjene sa zemljom. Preivelo stanovnitvo ratrkalo
se iz svojih poruenih domova, tragajui za utoitem u
gradovima koji je nesrea potedela. Zemljotres je pratilo
strahovito nevreme. Veliki broj izbeglica, naroito ena i dece,
stradao je u ovoj nepogodi. Mnogo vie njih zarobili su
osmanlijski vojnici, koji su se u zoru spustili do ruevina. ak i
najvei grad te oblasti, Galipolj, nije izbegao tu sudbinu, iako je
veina stanovnitva uspela da pobegne morem.1 Turci su dobro
poznavali ovu teritoriju. Oni su godinama pre toga sluili kao
najamnici, uestvujui u sukobima oko prestola ili u borbama za
trgovinsku prevlast u Vizantijskom carstvu. Lako su prelazili
preko Helesponta, dolazei iz Male Azije, koja se ve nalazila
pod njihovom kontrolom; posle svake najamnike kampanje
otputani su nazad sa platom koja im je sledovala, ali oni bi se
pobrinuli da sa sobom ponesu i plen steen u pljakama. Car
Jovan VI Kantakuzin je verovao da ima poseban odnos sa
sultanom Orhanom, sinom Osmana, osnivaa osmanlijskih
Turaka. On je 1348. godine udao svoju kerku za Orhana, kao
da je eleo da pokae da je zajednica izmeu Grka i Turaka
mogua i da se svet moe podeliti na hriansku Evropu i
muslimansku Aziju.

Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum libri IV, ed. L.


Schopenus, Bonnae 1828-1832, 298-9; Nicephorus Gregorae Byzantina
historia I-II, ed. L. Schpenus, Bonnae 1829-1830, 220-2; Nicephorus Gregoras,
Byzantina Historia, ed. L. Schopen, III, Bonnae 1855, 220-2. Schreiner, Chron.
brev., II, 283-4.

15

Bilo je to, moda, prilino naivno gledite, zasnovano, pre


svega, na linom prijateljstvu. Orhan je bio ovek od rei.
Meutim, njegov sin Sulejman ustao je protiv ovog
dentlmenskog sporazuma o podeli interesnih sfera. Jedan deo
Sulejmanovih trupa, verovatno u najamnikoj slubi kod
vizantijskog cara, 1352. godine okupirao je utvrenje u blizini
Galipolja. Po okonanju bitke oni su odbili da se vrate kui,
zahtevajui da im tvrava, po pravu osvajaa, pripadne kao
plen. Tako je nastalo prvo stalno naselje osmanlijskih Turaka na
evropskom tlu. Samo dve godine kasnije zemljotres im je dao
priliku da se jo vie uvrste i proire. Sulejman je preao
tesnace na obali Male Azije i zauzeo je ruevine Galipolja. Sa
sobom je poveo mnotvo vojnika i turskih imigranata kako bi
obnovili i naselili naputena sela i gradove. Galipolj je dobio
turski garnizon, dok su se u naputenim kuama naselili
muslimani. To je postala glavna kontrolna taka morskih puteva
u Helespontu, od Azije do Evrope. U godinama koje su usledile
stvorena je legenda o ovom pohodu Turaka, prema kojoj je
Sulejman sledio put preko vode koji mu je obeleila meseina.
Poto su jednom zauzeli Galipolj, osmanlijski Turci se nikada
vie nisu vratili kui. Put ka Evropi za njih je bio otvoren. Ta
1354. godina zapravo je prelomna taka sa koje vie nije bilo
povratka za hriansko Istono rimsko carstvo. Ve do 1405.
godine, dakle samo pola veka kasnije, Osmanlije su postali
gospodari Bugarske, Srbije, Makedonije, Tesalije i veeg dela
centralne Grke. Vizantijsko carstvo svedeno je na Carigrad sa
predgraima, delove Peloponeza, nekoliko grkih ostrva i na
teritorije koje su Turci dozvolili Vizantincima da zadre pod
uslovom da njihovi carevi plaaju danak osmanlijskim sultanima
i da im slue kao vazali.2
Konstantin Paleolog je roen 8. februara 1405. godine. Bio
je etvrti od sedam sinova cara Manojla II, koji je na vizantijski
presto stupio 1391. godine.3 Manojlo Paleolog vladao je
razjedinjenim carstvom koje je polako nestajalo.

D. M. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453, London 1972


249-50.
3
J. W. Barker, Manuel 11 Palaeologus 1391-1425, New Brunswick N J 1969,
494-5. PLP, IX, no. 21500.

16

Nekada mono stablo Carstva, sa Carigradom u kome je


zasaeno prvo seme vizantijske imperije, izgleda da je poelo
da se savija pod udarcima hladnog vetra koji je dolazio s Istoka.
Meutim, jedna od njegovih mlaih grana jo uvek je cvetala.
Car Jovan Kantakuzin, prijatelj i tast Orhanov, naimenovao je
svog sina Manojla za despota 1349. godine, dodelivi mu pri
tome na upravu veliku vizantijsku provinciju Peloponez
(Moreja). Jo od etvrtog krstakog pohoda 1204. godine
centralna i juna Grka nalazile su se pod stranom upravom.
Krstai su tokom osvajakog pohoda postavili u Atini franako
vojvodstvo, kao i franaku ahajsku kneevinu u Moreji. Na elu
ovih uprava smenjivali su se zapadni vladari raznih
nacionalnosti. Za Grke starosedeoce svi oni su bili stranci.
Preko svojih kolonija na ostrvima i luka na kopnu, mletaki
trgovci su prigrabili najvie koristi od okupirane Grke. Ipak,
vremenom, kako je ahajska kneevina slabila, to usled loe
uprave, to zbog nedostatka novih regruta koji bi popunili stare
trupe, Vizantinci su malo no malo vraali izgubljene teritorije u
svoj posed. Manojlo Kantakuzin je preko trideset godina bio
despot Moreje. Ovaj daroviti vojskovoa, upravnik i dravnik,
uspeo je da unapredi svoju oblast i da je proiri na raun stranih
suseda. Prestonica Moreje se nalazila u Mistri, ije se ruevine
jo uvek mogu videti na obroncima planine Tajget koja se izdie
nad spartanskom ravnicom. Kada je Manojlo 1380. godine
umro, vlast nad Morejom prelazi s porodice Kantakuzin na tada
vladajuu kuu Paleolog, prvo na Teodora, sina cara Jovana V,
a potom 1407. godine na Teodora II, sina cara Manojla II i
starijeg brata Konstantina Paleologa. Oni su nosili titulu
despota, koju je samo car imao prava da dodeli, a teritorija
kojom su vladali postala je poznata kao despotovina Moreja.4
Krajem 13. veka carica Irina od Monferata predloila je
svom suprugu Androniku II da usvoji zapadni obiaj deobe
vlasti meu svojim sinovima i pastorcima. Car je bio zgranut.

O optoj istoriji despotovine Moreje moe se saznati iz: D. A. Zakythinos,


Le Despotat grec de More, I: Histoire politique; II: Vie et Institutions, ed.
Chryssa Maltzou, London 1975; S. Runciman, Mistra. Byzantine Capital of the
Ploponnse, London 1980; I. P. Medvedev, Mistra.
, Leningrad 1970. O Manojlu Kantakuzinu: D. M.
Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca. 1100-1460,
Washington, D. C. 1968, no. 25.

17

Prigovorio je da jedinstveno Istono rimsko car-stvo nikada ne


moe biti podeljeno i preobraeno u poliarhiju.5 Meutim,
poetkom XV veka ovakva slepa odanost vizantijskoj tradiciji
postala je neodriva. Potonji carevi doli su do saznanja kako je
jedini nain da sauvaju svoje rascepkano carstvo upravo ovaj:
da upravu i odbranu udaljenih gradova i provincija povere
svojim sinovima, koji bi njima vladali kao despoti. Manojlo II je
bio blagosloven svojim mukim potomstvom. Istina, jedan od
njegovih sinova, Mihailo, umro je 1406. godine, ali ostala su
estorica. Najstariji sin Jovan bio je predodreen da cara
nasledi na prestolu. Drugi sin Teodor vladao je kao despot u
Moreji. Trei sin Andronik naimenovan je 1408. godine za
despota Soluna, u vreme kada je imao nepunih osam godina.
Nije preostalo jo mnogo raspoloive teritorije za deobu. Iz tog
razloga je Manojlo II i ostavio kraj sebe u Carigradu svog
etvrtog sina Konstantina, roenog 1405. godine, sve dok se ne
uprazni odgovarajua apanaa.6
O Konstantinovom detinjstvu i ranim godinama ne zna se
mnogo. Bio je odan svojoj majci Jeleni, kerki srpskog velikaa
Konstantina Dragaa. esto su ga nazivali porfirogenitom, jer je
roen u Purpurnoj odaji carske palate. Po tome se Konstantin
razlikovao od svog starijeg brata Teodora, kao i od mlae brae
Dimitrija i Tome, ali ne i od najstarijeg brata, budueg cara
Jovana VIII. Jo u svojoj mladosti Konstantin je naao odanog
prijatelja u Georgiju Sfrancesu, potonjem istoriaru, iji spisi
predstavljaju detaljan i jedinstven izvor za prouavanje
Konstantinovog ivota. Poreklom iz Moreje, Sfrances je
prvobitno sluio na dvoru Manojla II. Njegov ujak je bio
Konstantinov tutor, a njegovi roaci Konstantinovi poverenici,
prijatelji i pratioci. Kada je Jovan VIII stupio na presto, u poetku
nije bio voljan da uslii Konstantinovu molbu da Sfrances stupi
u njegovu slubu, jer je u njemu imao dragocenog carskog
izaslanika, diplomatu i savetnika u Carigradu.7 Ipak, kako je

Pseudo-Phrantzes, Chronicon malus, ed. V. Grecu, Georgios Sphrantzes,


Memorii 1401-1477: in anexy Pseudo-Phrantzes: Macarie Melissenos Cronica
1258-1481 1966, 172, ( Sphrantzes, Chron. minus; Phrantzes,
Chron. maius).
6
Manojlo je taksfe imao sina Konstantina koji je umro dok je bio beba, pre
1405. godine. Sphrantzes, Chron. minus, 4; PLP, IX, no. 20491.
7
Sphrantzes, Chron. minus, 22-4.

18

Konstantin oduvek bio u dobrim odnosima sa svojim starijim


bratom, na kraju je uspeo da ostvari svoj zahtev. Meutim,
njegova veza sa mlaom braom, Dimitrijem, roenim 1406, i
Tomom, roenim 1409. godine, bila je manje prijateljska. Jedan
od Konstantinovih sledbenika u kasnijim godinama hvalio je
njegovu spretnost u lovu, jahanju i borbenim vetinama, kao i
njegov pustolovni duh, ivotnu snagu i hrabrost.8 On je moda
nasledio neto od zapovednikog dranja svog oca Manojla,
ija je pojava ulivala potovanje meu onima koji su ga sretali
tokom njegovih putovanja no Zapadnoj Evropi. Ne postoji
ouvan nijedan Konstantinov portret, osim onih na nekoliko
novia i peata. Ti nejasni i stilizovani prikazi nemaju
preciznost portreta njegovog brata Jovana VIII, koji je izradio
jedan italijanski slikar koji je cara lino video.9
Konstantin je roen u svetu iju su vladajuu klasu inili
pripadnici raznih naroda. Bilo je to drutvo koje je ivelo pod
stalnom pretnjom propasti. Meoviti brakovi njegovih vladara
predstavljali su politiko sredstvo preivljavanja i opstanka.
Konstantinov deda, car Jovan V Paleolog (1354-1391), bio je
sin italijanske princeze Ane Savojske. Nzegov ujak, car
Andronik IV, uzeo je za suprugu princezu iz bugarske carske
porodice. Njegov drugi ujak, Teodor I, despot Mistre, oenio je
ker firentinskog vojvode Atine Neria Aajuolija. Njegova tetka
Irina bila je udata za Halila, Orhanovog sina. Roak, koji je vrlo
kratko vladao kao Jovan VII, bio je oenjen enovljankom iz
porodice Gatiluzija. ene njegovog starijeg brata, Jovana VIII,
bile su Ana, erka Vasilija Moskovskog, zatim Sofija od
Monferata i, najzad Marija, kerka Aleksija IV Komnina, cara
Trapezunta. Brat Teodor II, despot Mistre, oenio se Kliopom
Malatesta, kerkom Karla Malatesta, grofa od Riminija. Sam
Konstantin enio se dva puta, a obe njegove ene bile su
Italijanke. Teko je o njemu govoriti kao o istokrvnom Grku,
budui da mu je majka bila Srpkinja, a otac poluitalijan. Ipak,
kao i veina njegovih savremenika, on je sebe smatrao
Rimljaninom, Romejem ili Vizantincem.

Ioannis Dokianos, Encomium of the Emperor Constantine Palaiologos, ed.


Lambros, PP, I, 221-31, 227.
9
Na Konstantinovim noviima i peatima, videti nie.

19

Kada je juna 1422. godine sultan Murat II sa svojim


trupama opkolio Carigrad, Konstantin je imao sedamnaest
godina. Dugo pre toga Vizantija je bila poteena turske
agresije. Car Manojlo II imao je dobre odnose sa prethodnim
sultanom Mehmedom I. Posle Mehmedove smrti 1421. godine
postalo je jasno da se politika Turske prema Vizantiji menja.
Opsada Carigrada bila je duga i teka. Odbranom grada
uglavnom je upravljao Jovan VIII, koji je neposredno pre toga
krunisan kao savladar zajedno sa svojim ocem i predodreen
za njegovog zakonitog naslednika. Zahvaljujui Jovanovoj
budnosti, Turci su se povukli pre isteka te godine. Ipak, bio je to
preteak napor za ve ostarelog cara Manojla. Septembra
1422. godine on je doiveo jak modani udar i ostao teko
paralizovan. Iako je posle toga iveo jo pune tri godine, upravu
u Carigradu faktiki je preuzeo Jovan. Izgledi na budunost bili
su mrani. Solun se, takoe, nalazio pod turskom opsadom.
Manojlov sin Andronik, despot Soluna, bio je mlad i loeg
zdravlja. U leto 1423. godine, uz oev pristanak, on je ponudio
Solun Mleanima. Grad je u septembru promenio gospodara,
postavi najvea i jedna od najunosnijih mletakih kolonija na
grkom tlu.10
Jovan VIII je osetio da je dolo vreme da zatrai pomo od
Zapada, kao to je to pre dvadesetak godina, istina bez mnogo
uspeha, uinio i njegov otac. U novembru 1423. godine poao
je na put za Veneciju i Ugarsku. Pre toga je Konstantina
naimenovao za regenta u Carigradu. Konstantin je bio mlad.
Bio je to njegov prvi susret sa vlau, a tom prilikom je dobio i
titulu despota.11 Ha svu sreu, stari car Manojlo, iako vezan za
postelju, imao je dovoljno snage da savetom pomogne sinu; i
posle nekoliko poetnih neuspeha, Konstantinu je polo za
rukom da zakljui sa Muratom novi mirovni ugovor. Bio je to
poniavajui sporazum. Ipak, on je bar za neko vreme potedeo
Carigrad novih turskih napada. Potpisan je 22. februara 1424.
godine.12 Konstantin je dostojanstveno i uspeno obavio svoju
regentsku dunost. Poetkom novembra 1424. godine njegov

10

Barker, Manuel II, 361-71; Nicol, Last Centuries of Byzantium, 346-51.


Sphrantzes, Chron. minus, 14-16.
12
DR, V, nos. 3402-4.
11

20

brat Jovan VIII vratio se sa putovanja po Italiji i Maarskoj


tokom koga je malo ta postigao. Ugarski kralj mu je, kao dobar
katolik, savetovao da se, zajedno sa svojim narodom, zakune
papi na vernost i da sklopi uniju sa rimokatolikom crkvom,
kako bi uveao mogunosti za dobijanje pomoi sa Zapada.
Ovaj predlog nije bio nov. Svojevremeno je ponuen i
Jovanovom ocu Manojlu II On ga, meutim, nikada nije
prihvatio, smatrajui da bi unija sa rimokatolikom crkvom
uzbunila Turke i izazvala njihov otpor, kao i da je to vid moralne
ucene.13
Manojlo II je umro 21. jula 1425. godine u sedamdeset
petoj godini ivota, poto se nekoliko meseci pre toga
zamonaio. Jovan VIII je i formalno postao car. Njegov brat
despot Konstantin sada je morao dobiti svoju apanau. U
nedavno zakljuenom sporazumu Turci su velikoduno dozvolili
Vizantincima da zadri komad zemlje severno od Carigrada kao
svoj posed. Bila je to teritorija na obali Crnog mora koja se
protezala od Mesemvrije na severu do Derkosa na jugu. Izgleda
da je njoj pripadala i luka Selimvrija, zapadno od Carigrada.
Ovo podruje je 1425. godine dodeljeno despotu Konstantinu.
U stratekom smislu ono je bilo vano jer je titilo severne
prilaze Carigradu. Ipak, Konstantin ne bi mogao mnogo da uini
da su se Turci odluili da prekre uslove primirja i lie ga
njegove apanae.14
Na putu u Veneciju 1423. godine Jovan VIII je svratio u
Moreju. U Mistri se video sa svojim bratom despotom
Teodorom. Teodor je bio skloniji mirnom ivotu, posveenom
nauci, nego stalnim pritiscima upravljanja i ratovanja. Dve
godine ranije on se oenio Kliopom Malatesta iz Riminija. To je
od samog poetka bila nesrena zajednica i Teodor je
pokazivao iskrenu elju da se zamonai. Bratovljevu posetu je
iskoristio da mu se poveri. Kada se Jovan vratio u Carigrad,
pretpostavljao je da Teodor jo uvek ima iste namere. Zbog
toga je pozvao Konstantina iz Mesemvrije, da on zameni brata

13

Barker, Manuel II, 376-9.


Sphrantzes, Chron. minus, 18. Ducas, Istoria Turco-Bizantina (1341-1462),
ed. V. Grecu, Bucharest 1958, 237-245. Schreiner, Chron. brev, II, 429-30. DR,
V, no. 3414.

14

21

na mestu despota Moreje. Konstantin je vie puta do tada


dokazao svoju odanost i sposobnost. Nema sumnje da bi
mogao postati dostojan gospodar Mistre. Meutim, Teodor se u
meuvremenu predomislio. Neki od njegovih pristalica, naroito
njegov ueni prijatelj Jovan Evgenik, podrali su ga u nameri da
napusti svetovnu tatinu zarad zadovoljstva koje je pruao
religiozni ivot. Ali oni drugi, oito reitiji, uspeli su da ga ubede
kako je on zapravo mnogo potrebniji svetovnom ivotu. Najzad
je odbio da se odrekne despotovine u korist brata Konstantina i
pomirio se sa enom. Kao despot Mistre vladao je sledeih
dvadeset godina. Bilo je to vreme napretka despotovine i
uspona njenog kulturnog i intelektualnog ivota. Pod
Teodorovim okriljem mnogi naunici i filozofi okupili su se na
dvoru u Mistri. Kliopa Malatesta je podravala svog mua,
hrabrei ga u ovom plemenitom poduhvatu. Kada je 1433.
godine umrla, Teodor je bio krajnje utuen i potiten jer ju je
vremenom iskreno i neno zavoleo.15
Ovakav razvoj dogaaja onemoguio je Konstantina da
postane despot u Mistri. Ipak, posle oeve smrti,
novoimenovani car Jovan VIII odluio je da Konstantinovu
darovitost iskoristi to bolje. On bi mogao dobiti na upravu
posebnu apanau u Moreji. Bilo je oigledno da Teodor, koji je
sreno iveo na svom posedu u Mistri, nije mnogo praktian
ovek i da bi mu pomo i podrka sa strane dobrodoli. Turci su
1423. godine provalili kroz odbrambeni zid Korintskog kanala,
koji je izgradio Manojlo II da bi se zatitio od njihovih upada.
Okupirali su Moreju i opustiili je. Malo pre toga italijanski vladar
Epira i ostrva Kefalonija, Karlo Toko, okupirao je Klarencu i
Elidsku niziju na severozapadnoj strani poluostrva. Teodor je sa
njim sklopio primirje, ali ono je 1426. godine prekreno i Toko je
nastavio svoju kampanju. Stoga je car Jovan odluio da Moreju
i svog brata oslobodi ovih neprilika. Krenuo je iz Carigrada
1427. godine sa namerom da se o tome lino pobrine. Sa
sobom je poveo Konstantina i Georgija Sfrancesa, koji je tada i
formalno stupio u Konstantinovu slubu. U Mistru su stigli 26.
decembra, odakle su produili za Klarencu koju su opseli sa
kopna i sa mora. U pomorskoj bici, nedaleko od ostrva Ehinada,

15

Ioannis Eugenikos, Advice to the despot Theodore, ed. Lambros, PP, I, 67111.

22

brodovi Karla Toka su potopljeni, posle ega se on sam predao.


Toko se sloio da se odrekne nedavno osvojenih teritorija, ali je
pokuao da spase svoje dostojanstvo. Ponudio je Konstantinu
svoju mladu bratanicu Madalenu za suprugu, dajui mu
istovremeno Klarencu i Elidu kao njen miraz. Bio je to prijateljski
sporazum koji je odgovarao obema stranama. Klarenca je
promenila gospodara 1. maja 1428. godine, a 1. jula, u blizini
Patrasa, Konstantin se oenio Madalenom Toko. Madalena je
prihvatila grko ime Teodora. Posle svadbene ceremonije, njen
stric Karlo Toko otplovio je nazad do svojih poseda u Epiru.16
Neposredno pre ove enidbe, Konstantinu je urueno jedno
dosta udno pismo, sroeno u stihovima. Njegov nepoznati
autor, tvrdei da ga je napisao pod uticajem boanske
inspiracije, estitao je caru Jovanu na pobedi, ali je u isto vreme
upozoravao Konstantina da odustane od venanja sa
bratanicom Karla Toka, jer to je porodica kojoj se ne moe
verovati.17 Bio je to mudar savet, istina dat iz neto drugaijih
razloga no to je reeno. Postavljanje Konstantina za drugog
despota u Moreji, bio on oenjen Italijankom ili ne, uticalo je na
sistem upravljanja i vodilo novim nevoljama u budunosti. Do
1428. godine despotovinom je upravljao jedan predstavnik
carske porodice, koga je postavio car. Sada je trebalo da ih
bude dvojica, a ne zadugo i trojica. Taj trei despot trebalo je
da bude Konstantinov mlai brat Toma, koji je odrastao u Mistri.
Despotovina je teorijski ostala jedna i nedeljiva. U praksi,
meutim, kako e se uskoro pokazati, centralna vlast, koja je
sasvim dobro funkcionisala u XIV veku, propala je u vizantijskoj
provinciji Moreji, razbivi se na pojedinane i esto zaraene
principate.18 Teodor je odbio da ustupi bratu svoje mesto u
Mistri, ali je podlegao nagovorima da mu preda velike delove
svoje teritorije, ukljuujui luku u Vostici (Egion) na severnoj
obali Moreje, nekoliko gradova i utvrenja u Lakoniji, kao i

16

Sphrantzes, Chron. minus, 20-4; Chalcocondylas, ed. E. Dark, Laonici


Chalcocandylae Historiarum Demonstrationes, I, Budapest 1922, 17-19;
Schreiner, Chron. brev., II, 435-6. Zakythinos, Despotat grec de More, I, 196201, 204-5; D. M. Nicol, The Despotate ofEpiros, 1267-1479, Cambridge 1984,
190-2.
17
Anonimno pismo y stihu upueno despotu Konstantinu y Ahaji, ed. Lambros,
PP, IV, 88-9.
18
Zakythinos, Despotat, II, 81.

23

Kalamatu i Meseniju na zapadnoj obali poluostrva. Toma je


dobio zamak Kalavrita severno od Mistre. Konstantin se se u
poetku smestio u Klarenci, koja mu je pripala i kao osvajau i
kao deo miraza. Ipak, izgleda da car Jovan nije dovoljno
poznavao svoju brau, jer je oekivao da e oni meusobno
saraivati. Bila je to greka.19
U vreme dok se car Jovan jo uvek nalazio u Moreji sa
svojom braom, Konstantin je uspeo da ga ubedi kako bi bila
prava teta ne iskoristiti izvrstan poloaj Klarence u cilju pohoda
na trgovaki i strateki znaajnu luku Patras koja se nije
nalazila daleko odatle. Ovaj grad je ve nekoliko puta promenio
gospodare. Godine 1428. nalazio se pod upravom nadbiskupa
Pandolfa Malateste, koga je na to mesto postavio sam papa
etiri godine ranije, iako su ga Turci smatrali svojim posedom,
dok su Mleani u njemu imali trgovake interese. Upravo su i
oni bili ti koji su upozorili papu na opasnost koja je pretila gradu
1428. godine. U julu tri brata, Jovan, Konstantin i Toma,
udruenim snagama napadaju Patras. Bilo je to prvo ratno
iskustvo mladog Tome. Nisu uspeli da osvoje grad, ali su se
povukli tek kada su branioci pristali da Konstantinu plaaju
godinji danak u iznosu od pet stotina zlatnika. Sudei po
svedoenju Georgija Sfrancesa, koji je i sam uestvovao u tom
pohodu, glavni razlog neuspeha leao je u Teodorovom
odbijanju da pomogne svojoj brai. On se jo uvek dvoumio u
vezi sa svojim monakim pozivom. Morao je, isto tako, imati na
umu i injenicu da je namesnik Patrasa, nadbiskup Malatesta,
njegov urak. Bilo bi nepromiljeno uestvovati u njegovom
svrgavanju. Konano, papa nije krio svoje neraspoloenje to je
Kliopa Malatesta prela u pravoslavnu veru, nadajui se da e
tako zadobiti naklonost svog mua. Zbog svega toga Teodor se
radije opredelio da ostane u Mistri.20
Bilo je vreme da se car Jovan vrati u Carigrad. Pre nego
to je krenuo na put, pozvao je Konstantina u Mistru na
dogovor. Tu su se Konstantin i Sfrances sastali u tajnosti i
odluili da pokuaju jo jedan pohod na Patras. Ako bi se on

19
20

Sphrantzes, Chron. minus, 26. Zakythinos, Despotat, I, 206.


Sphrantzes, Chron. minus, 24-6. Zakythinos, Despotat, I, 206-7.

24

ovoga puta uspeno okonao, Konstantin bi ostao u Moreji. Ako


bi propao, povukao bi se na svoje posede na obali Crnog mora,
pri emu bi jo uvek zadrao pravo na Klarencu i druga mesta u
Moreji koja su mu pripala kao miraz. Sfrances je detaljno opisao
ono to je potom usledilo. Zajedno sa Konstantinom krenuo je
iz Vostice du obale, zaobili su Patras i doli u Klarencu i
Hlumuci, gde se u tom asu nalazila Konstantinova ena. Bili su
uvereni da e im grko stanovnitvo, nastanjeno u Patrasu,
pruiti podrku. Iz Klarence je poslao glasnike njihovim voama
kako bi pripremili sve to je bilo potrebno za njegov ulazak u
grad.
Najzad, 1. marta 1429. godine poveo je svoje trupe na
Patras. Gradske stareine poslale su pregovaraa koji se vratio
sa vestima da je Konstantin spreman da napadne i zauzme
grad i njegovu tvravu. Napad je otpoeo 20. marta. Vremenom
se pretvorio u dugu opsadu, prekidanu manjim sukobima. U
jednom od njih smrtno je stradao Konstantinov konj, ali sam
Konstantin nije bio ranjen niti zarobljen. Njegov prijatelj
Sfrances spasao mu je ivot, mada je tom prilikom sam ranjen i
uhvaen. Osloboen je 23. aprila, vie mrtav nego iv. Tek
poetkom maja branioci su pristali na pregovore. Nadbiskup
Malatesta je otiao u Italiju da trai pojaanje. Ako se ne bude
vratio do kraja meseca, branioci e se predati. Konstantin i
njegova vojska su se povukli, i tom prilikom su zauzeli tvravu
Saravali.
Nadbiskup se nije vratio do kraja maja. Konstantin je 1.
juna ponovo doao pod zidine Patrasa da bi podsetio gradske
stareine na dato obeanje i predaju. Oni su se etiri dana
kasnije sastali u crkvi Svetog Andrije, zatitnika grada, odluivi
da prihvate Konstantina za svog gospodara. Patras je postao
deo njegove despotovine i Konstantin je Morao da ostane u
Moreji. Ipak, tvravu na brdu iznad grada zadrali su ljudi
nadbiskupa Malateste i nisu je predali sledeih dvanaest
meseci. Predaja Patrasa oalostila je papu, uznemirila Mleane
i, najgore od svega, razbesnela Turke.
Sultan Murat je bez oklevanja poslao ultimatum.
Konstantinov verni i odani prijatelj Sfrances, koji je proveo punih
etrdeset dana u eliji zbog svog gospodara, poslat je da umiri
sultana i, posle dugih pregovora sa Muratom i Turahanom,

25

zapovednikom Tesalije, uspeo je da otkloni pretnju od turske


odmazde. U isto vreme, Konstantin je poslao izaslanike da
odobrovolje papu i Mleane. Pregovori su trajali nekoliko
meseci.
Sfrances se zatekao u Naupaktu, mletakoj luci na drugoj
strani zaliva, preko puta Patrasa, kada je tu stigao i nadbiskup
Malatesta, vrativi se iz Italije sa nekoliko katalonskih brodova.
On je nagovarao sultana da uloi protest protiv grke okupacije
njegove nadbiskupije, ali bilo je kasno da se bilo ta promeni.
Neposluni Katalonci, koje je doveo kao pomo, nisu pokazali
previe interesovanja da povrate izgubljeni Patras, ve su na
svom putu do Klarence opljakali i opustoili obalu. Konstantin
je otkupio od njih grad za 6 000 mletakih zlatnika. Kasnije je,
meutim, naredio da se Klarenca sravni sa zemljom, iz bojazni
da bi mogla pasti piratima u ruke. Nadbiskup je 1441. godine
umro u Pezaru, u Italiji, tvrdei do kraja ivota da je Patras bio
njegov i da je dunost svih zapadnih hriana bila da mu
pomognu da povrati biskupiju svetog Andrije. U meuvremenu,
branioci tvrave iznad Patrasa odluili su u julu 1430. godine da
se predaju Konstantinu. to se tie vernog Sfrancesa, on je
dobio zasluenu nagradu. U novembru iste godine postavljen je
za prvog vizantijskog upravnika grada koji je trijumfalno vraen
Carstvu posle punih dve stotine dvadeset pet godina strane
okupacije.21
Usledile su nove pobede vizantijske vojske. Konstantinov
brat Toma, ije se sedite nalazilo u Kalavriti, okonao je
dugogodinju stranu upravu u Ahaji na ijem su se elu, jo od

21

Sphrantzes, Chron. minus, 40-2; Phrantzes, Chron. maius, 268; Chalcocondylas, II, 18-19; Schreiner, Chron. brev., II, 442-3. E. Gerland, Neue Quellen
zur Geschichte des lateinischen Erzbistums Patras, Leipzig 1903, 64-9;
Zakythinos, Despotat, I, 207-9; II, 224; A. Bon, La More franque, Paris 1969,
323; K. M. Setton, The Papacy and the Levant (1204-1571), II: The Fifteenth
Century, Philadelphia, 1978, 31-5. Videti nie, poglavlje 6, 99. panski putnik,
Pero Tafur, plovei tim pu-tem 1436. godine javio je da je Florencia"
(Clarentza) blizu Patrasa bila grad predivnih graevina, ali sada bez ljudi":
Andanas e Vrajes de Pero Tafur por di-versas partes del mundo avidos (14351439), Madrid 1874, 44. Engleski prevodilac Tafura preveo je Florencia" kao
Corinth". Pero Tafur, Travels and Adventures, 1435-1439, u prevodu M. Letts,
London 1926, 49.

26

etvrtog krstakog pohoda 1204. godine, smenjivali vladari


raznih nacionalnosti. Poslednji od njih bio je enovljanin
enturione Cakarija koji je, lien veeg dela svojih teritorija,
umro 1432. godine. Njegova kerka Katarina udala se za Tomu,
donosei mu preostale teritorije u miraz.22 Zapadni kolonijalizam
u Moreji umirao je ve nekoliko godina. Preduzimljivost
Konstantina i njegove brae, uz podrku cara Jovana VIII,
ubrzala je ovaj proces. Do 1430. godine gotovo itava juna
Grka osloboena je stranog uticaja i pripojena matici, osim
mletakih luka i kolonija na Argosu, Nafplionu, Modonu i
Koronu. Meutim, sjaj Konstantinovih uspeha umanjile su
strane vesti koje su stizale caru sa drugih strana. Marta 1430.
godine sultan Murat je u krvi uguio mletaku vlast u Solunu.
Ona je trajala samo sedam godina. Solun je pripao Turcima.
Janjina, grad na severozapadu Grke, u oktobru iste godine
takoe je pripao Turcima. Iako je Moreja ponovo postala deo
Vizantijskog carstva, itava severna Grka, sve do Korintskog
kanala na jugu, nalazila se pod turskom upravom.23
Mleanima nikako nisu odgovarali uspesi grke vojske u
Moreji. Turci su im preoteli Solun. Morali su da povedu vie
rauna o teritorijama koje su im jo uvek pripadale na jugu
Grke. Tu je vladalo meusobno nepoverenje izmeu Grka i
Mleana. U pokuaju da nadoknadi njihov uticaj na ekonomski
ivot svoje despotovine, Konstantin se okrenuo Dubrovniku, iji
su trgovci bili esti posetioci tih obala. Uprava Dubrovnika je
bila zainteresovana da obezbedi svoje trgovake interese, pa je
u februara 1431. godine poslala Konstantinu pismeni predlog
sporazuma koji je sadrao njihove uslove i zahteve.24 Sporazum
nikada nije zakljuen. Ipak, i sama injenica da je predloen
govori u prilog obnovljene inicijative despotovine Moreje pod
Konstantinovom upravom. Turci su, takoe, bili nezadovoljni
preporodom Vizantinaca u Moreji. U prolee 1431. godine

22

Zakythinos, Despotat, I, 209.


Nicol, Last Centuries of Byzantium, 367; Nicol, Despotate of Epiros, 12671479, 200-3.
24
Izvetaj o misiji y Raguzi Georgija Paleologa Kantakuzina upuen despotu
Peloponeza" y februaru 1431. objavljen je y Lambrosu, , II, 29-30. . Kreki,
Dubrovnik (Raguse) et le Levant au Moyen Age, Paris-La Haye 1961, 51-2 i no.
787; Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 67.
23

27

Turahan, sultanov vrhovni zapovednik Tesalije, poslao je iz


predostronosti svoje trupe na jug, kako bi jo jednom razorile
odbrambeni bedem du Korintskog kanala. Grcima se nikako
nije smelo dozvoliti da koriste ovaj zid kao zatitu za svoje
pobunjenike aktivnosti. Trebalo ih je podsetiti da su bili
sultanovi vazali.25
Ostalo je da se vidi da li esto zavaeni sinovi porodice
Paleolog mogu graditi na svom uspehu i drati Moreju kao
ostrvo hrianstva nasuprot sila islama. Sudbina nije bila
naklonjena despotu Konstantinu. Novembra 1429. godine, ne
zadugo posle njegove pobede kod Patrasa, u Stameronu na
Elidi umrla mu je supruga Madalena Teodora. U braku su bili
manje od osamnaest meseci i Konstantin je bio skrhan od bola.
Sahranjena je u Klarenci, ali su njeni ostaci kasnije preneseni u
crkvu Hrista ivonosca (Zoodotos) u Mistri. Dva uena
knjievnika iz Mistre, Jovan Evgenik i Visarion, mitropolit Nikeje,
oplakali su svojim stilskim epitafima ovaj tuni dogaaj.26
Nekoliko meseci kasnije, verovatno u elji da bude to blie
Mistri, Konstantin je sklopio novi dogovor sa svojim mlaim
bratom Tomom. Prestonica Tomine apanae nalazila se u
Kalavriti. U martu 1432. godine on se sloio sa Konstantinom
da zamene teritorije. Konstantin je premestio svoj dvor u
Kalavritu, a Toma se preselio u Elidu. Bila je to prijateljska
zamena, verovatno s odobrenjem njihovog brata, cara Jovana,
kao i najstarijeg od trojice despota u Moreji, Teodora, koji je jo
uvek drao vlast u Mistri.27

25

Sphrantzes, Chron. minus, 50; Schreiner, Chron. brev., II, 444.


Ioannis Eugenikos, ed. Lambros, PP, 117-22; Bessarion, ed. Lambros, PP, IV
94-5. O Hristovom manastiru Zoodotos y Mistri, videti: Zakythinos, De-spotat,
197, 298. O mestu njene smrti (Stamiron, Stamira, nije St. Omer) videti: Bon, La
More franque, I, 293, 343 n. I.
27
Sphrantzes, Chron. minus, 50, javlja da ce Toma preselio y Klaren-cu. Ali,
poto je Klarenca ve bila razorena, mnogo je verovatnije da ce To-ma nastanio
y Patrasu, gde je on i bio 1435. Gerland, Neue Quellen, 67-8, 218.
26

28

Dobri odnosi meu braom nisu dugo potrajali. Izvor


njihovih nesuglasica bilo je pitanje prevlasti. Car Jovan se enio
tri puta, ali nije imao potomka koji bi nasledio pravo na presto i
bio proglaen za savladara. Moglo se pretpostaviti da e ga,
kada za to doe vreme, naslediti jedan od njegove brae.
injenica je da je on sam najvie nade polagao u Konstantina,
to je Teodor znao i zbog ega je bio ogoren. Konstantin se
prilino dobro slagao sa Tomom, ali je njegov odnos sa
Teodorom bio pokvaren zbog pakosti i ljubomore. U avgustu
1435. godine car ga je pozvao u Carigrad. Na put je krenuo i
Georgije Sfrances. Teodor je mogao posumnjati da je pitanje
naslednika trona reeno. Marta 1436. godine on takoe stie u
Carigrad. Car nije bio u stanju da navede brau na razgovor, a
jo manje na dogovor. Oni su se u Moreju vratili odvojeno, eljni
da svoj sukob razree borbom. Do kraja 1436. godine iz
prestonice su dola dva izaslanika ne bi li smirila zavaenu
brau i spreila graanski rat. Tek trea misija, koju je
predvodio budui patrijarh Grigorije Mamas, prizvala ih je
pameti. Dogovoreno je da se Konstantin preseli u Carigrad, a
da Teodor i Toma ostanu u Moreji kao despoti. Jovan VIII se u
to vreme ponovo spremao na put za Italiju i Konstantin je
trebalo da ga jo jednom zameni kao regent. On je doao u
Carigrad 24. septembra 1437. godine. Ne postoje nikakvi zapisi
o njegovoj nominaciji u savladara. Ali, njegovo proizvoenje u
regenta no drugi put ukazuje da je bio predvien za naslednika
trona.28
Krajem novembra Jovan je otplovio za Italiju. Cilj njegovog
puta bio je uee na saboru koji je nana Evgenije IV sazvao u
Ferari kako bi se ostvarila unija izmeu grke i latinske crkve.
Papstvo je oduvek smatralo da zapadni hriani ne bi trebalo
da pomau Vizantiji u borbi protiv Turaka, sve dok istona crkva
ne otkloni svoje greke i ne prizna poslunost Rimu. Samo u
tom sluaju krstaki pohod moe krenuti da oslobodi Carigrad i
porazi Turke. Posle dugih pregovora, papa Evgenije ubedio je
Jovana VIII i njegove najvie crkvene velikodostojnike da o
tome rasprave na saboru u Ferari. Da bi bio siguran da e se

28

Sphrantzes, Chron. minus, 52-4; Syropoulos, Les Memoires" du Grand


Ecclsiarque de VEglise de Constantinople Sylvesttre Syropoulos sur le Concile
de Florence (1438-1439), ed. V. Laurent, Rome 1971, 172, 608; Schreiner,
Chron. brev., II, 448-9.

29

odazvati njegovom pozivu, poslao je no njih brodove koji su,


kao pojaanje Carigradu, doveli jednu etu strelaca sa Krita. Na
jednom od tih brodova doplovio je i Konstantin iz Moreje, poto
se 1. septembra ukrcao u luci Karistos na Eubeji. Meu
putnicima se nalazio i mletaki svetenik Marko Kondulmeri,
koga je Konstantin poslednji put sreo prilikom opsade Patrasa
1429. godine.29 Car je poveo u Italiju zaista impresivnu
delegaciju. U njoj su bili carigradski patrijarh Josif II,
predstavnici patrijarija iz Aleksandrije i Jerusalima, episkopi,
monasi i starije svetenstvo, meu kojima iskusni Visarion
Nikejski, Marko Evgenik iz Efesa i Isidor, mitropolit kijevski. Od
svetovnih linosti najugledniji je bio filozof Georgije Gemist
Pliton iz Mistre, koji je ve nekoliko godina poznavao cara i
njegovu brau. U carevoj pratnji nalazio se i njegov mlai brat
Dimitrije, koji je titulu despota dobio 1429. godine. On je ve
pokazao svoju pobunjeniku prirodu i znalo se da je protivnik
bilo kakvog plana o uniji dve crkve. Ipak, nije bilo sigurno
ostaviti ga u Carigradu. Postojala je sumnja da je traio od
Turaka da ga podre u traenju nasledstva prestola.30
Konstantin, najpouzdaniji od brae, pravio je caru najmanje
neprilika. Tokom Jovanovog prvog odsustvovanja 1423 -1424.
godine on je dokazao svoju sposobnost kao regent u Carigradu;
pored toga, uivao je punu podrku svoje majke, carice Jelene
Draga. Iako ve u godinama, ona je i dalje aktivno uestvovala
u reavanju dravnih pitanja, a Konstantin je bio njen
najomiljeniji sin. U njegovoj slubi, kao ministri i savetnici,
nalazili su se Luka Notaras, potonji veliki duks, ovek izuzetnog
iskustva, i Dimitrije Paleolog Kantakuzin, njegov roak. Imao je
uz sebe i ve proslavljenog Georgija Sfrancesa, na ijem je
venanju 1438. godine Konstantin bio kum.31 injenica da su se
Turci drali primirja i da nisu preduzimali pohod na Carigrad

29

Sphrantzes, Chron. minus, 56; Syropoulos, ed. Laurent, 172-3.

30

J. Gill, The Council of Florence, Cambridge 1959.

31

Sphrantzes, Chron. minus, 62. O Dimitriju Paleologu Kantakuzinu videti:


Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 75.

30

tokom carevog odsustva moe se pripisati Konstantinovom


mudrom ponaanju u toj opasnoj situaciji. Ipak, u jednom
trenutku tokom 1439. godine on je u pismu zamolio brata u Italiji
da podseti papu na njegovo obeanje da e do kraja prolea
poslati najmanje dva ratna broda kao pojaanje u odbrani
Carigrada. Konstantin se nadao da bi ti brodovi mogli da
zaplove najvie petnaestak dana posle prijema njegove poruke,
jer je bilo oitih znakova da se sultan priprema za veliku
ofanzivu. Na ovu molbu odgovor nikada nije stigao. U svakom
sluaju, bila je to lana uzbuna. Sultan je istina spremao vojsku,
ali ne da bi napao Carigrad ve Smederevo, srpsko utvrenje
na Dunavu.32
Sabor u Ferari produio se u svaalaku raspravu. Zavrio
se juna 1439. godine zasedanjem u Firenci, gde je donet akt o
ujedinjenju grke i latinske crkve. Dekret su potpisali svi
pripadnici vizantijskog poslanstva, osim jednog.33 Car se vratio
u Carigrad tek 1. februara sledee godine. Konstantin i Dimitrije,
koji je ve ranije doao iz Italije, priredili su mu trijumfalan
doek.34 Meutim, vest da je grko poslanstvo na zasedanju
potpisalo sramni sporazum sa papom izazvala je talas gorine i
otpora meu Vizantincima. Svom caru su priredili hladnu
dobrodolicu. Mnogi su se oseali izdanim. Jovanovu tugu jo
vie je uveala tragina vest da mu je, tokom njegovog
odsustva, umrla voljena supruga, koju nije video vie od dve
godine.
Konstantinovo miljenje o crkvenom ujedinjenju bilo je isto
kao i Jovanovo. On nije bio fanatino ni za, ni protiv njega. Ako
ta rtva pravoslavnih hriana (amour propre) omogui dolazak
krstake vojske i spas Carigrada, onda ona nije bila uzaludna.
Pravoslavna crkva je oduvek verovala u princip kompromisa.
Ipak, mnogi su protestovali, smatrajui da je unija u Firenci
pomerila granice tog principa. To je postala tema energinih i
ponekad nasilnikih prepirki tokom poslednjih godina postojanja

32

Konstantinovo pismo, podrano slinim porukama od ponosne carice i


njegova dva ministra, predao je Fakras Kantakuzin. Nicol, Byzantine Family of
Kantakouzenos, no. 74. Syropoulos, ed. Laurent, 396-8. F. Babinger, Mehmed
the Conqueror and his Time, Princeton, N. J. 1978, 16-18.
33
Latinski tekst o ovom aktu tampan je y Gill , Council of Florence, 414-15.
34
Syropoulos, ed. Laurent, 544-5.

31

vizantijskog drutva. Bilo je onih koji su govorili, kao nekada


Konstantinov otac, da je u pitanju gruba diplomatska greka.
Unija istone i zapadne hrianske crkve sigurno e izazvati
podozrenje Turaka.35 Mnogo je vie bilo onih, kao mitropolit
Marko Evgenik iz Efesa, koji je jedini iz grkog poslanstva odbio
da potpie akt o ujedinjenju, koji su u tome videli konanu
izdaju pravoslavnog naslea. Zbog toga e ih sustii gnev
boiji. Kasnije e Konstantinov prijatelj Sfrances zapisati da su
upravo sabor u Firenci i ujedinjenje crkava predstavljali glavni
povod da Turci osvoje Carigrad. Tada, meutim, zbog oseanja
vernosti prema caru i svom gospodaru Konstantinu, on nije
mogao tako javno da iskae ovo svoje miljenje. Zato ga je
izneo u formi parabole. Ve tolike godine" pisao je
moji prijatelji i ja imamo obiaj da se, etajui uvek
Srednjom ulicom kroz grad, nalazimo u crkvi Svete Sofije.
A sada je pronaen neki drugi put koji vodi, kako mi
rekoe, u istu crkvu; i odmah neki poee da me preklinju
da krenem tim putem sa njima, govorei mi da je stari put
dobar i da im je dugo odgovarao, ali i da ovaj novi ni malo
za njim ne zaostaje. Sada od jednih ujem da je novi put
dobar, a od drugih da je lo. Zato onda ne bih mogao rei
Idite u ljubavi i miru u Svetu Sofiju putem kojim elite. Ja
u ii onim kojim sam zajedno sa vama hodio ve toliko
vremena, putem kojim su ili vai i moji preci i koji su
smatrali dobrim".36 Ovakav pomirljiv stav bio je prava retkost.
Trpeljivost se, uopte, retko sretala u Carigradu XV veka, ali
isto tako i u Firenci ili Rimu. Verovatno je i despot Konstantin
nosio u sebi istovetno oseanje za meru. Ipak, politika njegovog
brata cara Jovana za njega je bila na prvom mestu.
Konstantinovo regentstvo u Carigradu okonano je
februara 1440. godine, kada se car vratio iz Italije. U gradu je
ostao do kraja godine. Razlog zbog koga je odlagao povratak u
Moreju bila je njegova elja da se ponovo oeni. Prolo je punih
deset godina od smrti njegove prve ene Madalene Toko.
Dama koju je najzad odabrao zvala se Katarina Gatiluzio,
kerka enovskog gospodara Lezbosa. Porodica Gatiluzio bila
je vie potovana od porodice Toko iz Epira.

35
36

Phrantzes, Chron. maius, 320.


Sphrantzes, Chron. minus, 56-8.

32

Oni su u prolosti ve sklapali brakove sa Paleolozima. Bili


su takoe i bogati. Decembra 1440. godine Georgije Sfrances
je otputovao na Lezbos kako bi utanaio sve detalje oko
veridbe i braka. Krajem sledee godine Konstantin je isplovio iz
Carigrada u pratnji Sfrancesa i velikog duksa Luke Notarasa.
Njihova odrednica bio je Lezbos, gde su se, u Mitileni,
Konstantin i Katarina Gatiluzio u avgustu venali. On je u
septembru nastavio put za Moreju, dok je njegova nova
supruga ostala kod oca na Lezbosu.37
Prole su tri godine kako je Konstantin napustio Moreju. Po
povratku je otkrio da se njegova braa, Teodor i Toma, sasvim
dobro snalaze i bez njega. Oseao je da bi njegovi lini interesi
bili potpunije zadovoljeni ako bi se pribliio Carigradu. Njegov
brat Dimitrije je, po povratku iz Italije, dobio apanau na obali
Crnog mora, gde ga je car imao na oku, jer je bilo dobro
poznato da je on ogoreni protivnik firentinske unije, i to
verovatno vie iz svojih politikih interesa nego iz iskrenih
religioznih ubeenja. Konstantinu je palo na pamet da bi
Dimitrije moda eleo da njih dvojica zamene svoje teritorije.
Poslao je Sfrancesa da ovo predloi caru, Dimitriju i sultanu
Muratu. Sultan, koji je predstavljao vrhovnu vlast, morao je biti
upuen u jednu ovakvu stvar. Izgleda, meutim da to nije bio
pravi as za pregovore. Dimitrije je ve nainio sopstveni
dogovor sa sultanom i objavio rat caru, stavivi se na elo
pokreta koji se izjanjavao protiv unije u Firenci i igrajui ulogu
koja je koristila, kako njegovim linim ambicijama da se doepa
vlasti tako i turskim politikim interesima. Kada je Sfrances
stigao kod Dimitrija, ovaj se uveliko spremao za pohod na
Carigrad sa trupama koje je rado dobio od svog novog prijatelja
sultana. Nije bio raspoloen da saslua predlog svog brata
Konstantina i Sfrances ga je napustio neobavljenog posla.
Opasnost od ovog pohoda postala je u toj meri bliska da je car
pozvao Konstantina da pouri iz Moreje kako bi pomogao u
odbrani grada.
Turci su napali u aprilu 1442. godine. Konstantin je u julu
ponovo napustio Moreju. Zaustavio se na Lezbosu da bi sa

37

Sphrantzes, Chron. minus, 62-4; Schreiner, Chron. brev., II, 460. W.


Miller, The Gattilusi of Lesbos", y Miller, Essays on the Latin Orient,
Cambridge 1921, 329-30.

33

sobom poveo i svoju enu Katarinu. Meutim, Turci su znali za


dolazak i kada je stigao na Lemnos turska flota je uhvatila i
njega i njegovu suprugu. Sledeih nekoliko meseci Konstantin
nije bio u mogunosti da produi put, iako su Mleani poslali
osam ratnih galija da mu pomognu u njegovom, kako su oni
opisali, hvale vrednom otporu. Usred te nesree Katarina se
razbolela. Okolnosti u kojima su se nalazili samo su jo vie
pogorale njenu bolest i u avgustu je umrla. Sahranjena je u
Paleokastru na Lemnosu. Ubrzo posle toga Turci su otplovili.
Tek je u novembru Konstantin, udovac no drugi put, stigao u
Carigrad. Dotle je Dimitrijeva opsada ve propala. Car je bio
vie nego spreman da Konstantinu preda tvravu Selimvriju na
obali Mramornog mora, iz koje e moi da kontrolie Dimitrija.
Marta 1443 godine, Sfrances postaje vrhovni zapovednik
Selimvrije u ime svog gospodara. Meutim igra izmeu
Konstantina i njegove brae jo nije bila zavrena. U junu iste
godine u Carigrad stie Teodorov glasnik iz Mistre sa novim
predlogom za cara. Ovoga puta Teodor je taj koji nudi Mistru u
zamenu za Konstantinovu upravu nad Selimvrijom. Sa ovom
ponudom svi su se sloili, mada je malo verovatno da je
konsultovan i Dimitrije. Ona je Teodora pribliila prestolu, a
Konstantina, legitimnog naslednika, nainila despotom glavnog
grada Moreje. U oktobru 1443. godine Konstantin stupa u svoju
novu slubu u Mistri. Istim brodom kojim je on doplovio Teodor
odlazi za Carigrad.38
Konstantinovo otvoreno zalaganje za uniju iz Firence
donelo mu je papinu naklonost; nema sumnje da mu je zbog
toga car Jovan poverio upravljanje Morejom, poslednjom
vizantijskom provincijom koja se nalazila u posedu hriana. Tu
je iveo veliki broj katolika, naroito Mleana, u ijim su
utvrenim lukama, Modonu i Koronu u Meseniji, poslovi jo
uvek cvetali. Firentinska porodica Aajuoli takoe je zadrala,
istina prilino beznaajnu kontrolu, nad Atinom. Papa je ve
oplakao proterivanje arhiepiskopa iz Patrasa za koje je

38

Sphrantzes, Chron. minus, 64-6; Chalcocondylos, II, 80; Schreiner,


Chron. brev., II, 461, 463-4; F. Thiriet, Rgestes des Dlibrations du
Snat de Venise concernant la Romanic IH, Paris-La Haye 1961, nos.
2590, 2597.

34

Konstantin bio odgovoran. Mleani su smatrali da su despoti


Moreje opasnost za njihovu imovinu i trgovaku slobodu U
junoj Grkoj. Ali je papa Evgenije IV gajio iskrenu nadu da e
Grci i Italijani, poto su se ujedinili u rimsku veru, moi da ive
sreno pod pokrovitelstvom svetog Petra. U aprilu 1441. godine
on je u tom smislu i pisao despotu Konstantinu, podseajui ga
na njegovo obeanje da e uniju dve crkve uiniti realnim, kako
u sadanjosti tako i u budunosti, kada, kako se to ve ini
izvesnim, bude nasledio svog brata na prestolu Vizantije.39

39

G. Hofmann, ed., Epistolae Pontificiae ad Concilium Florentinum


spec-tantes, III (Concilium Florentinum: Documenta et Scriptores,
Series A, I: Rome 1946), no. 249, 35-6.

35

2 KONSTANTIN DESPOT MISTRE

Kada je oktobra 1443. godine Konstantin nasledio Teodora


na mestu despota Mistre, uprava, administracija i odbrana
Moreje postali su njegova i Tomina briga. Toma je vladao
bivim Ahajskim principatom koji mu je pripao kao miraz.
Konstantin je odseo u despotskoj palati u Mistri, gradu koji je
oduvek bio prestonica i centralno mesto vizantijskog
Peloponeza. Nzegova vlast obuhvatala je velike delove
poluostrva. Sa Tomom nikada nije imao problema. Poto mu
Teodor i Dimitrije nisu stajali na putu, Konstantin je video
mogunost da ponovo ujedini despotovinu i pretvori je u
bezbednu i, koliko je god mogue, nezavisnu teritoriju. Imao je
plan, imao je i dobronamerne savetnike, sposobne da mu
ponude reenja, ostvarljiva ili utopijska, za jaanje
poljoprivrede, ekonomije i odbrane Moreje.
Mistra je postala kulturno sredite vizantijskog sveta. Njeni
prethodni vladari, uvaeni Teodor II i njegova supruga Kliopa
Malatesta, podravali su nauku i umetnost. U njoj su boravili
ljudi od ukusa i znanja. Mistra XV veka pruala je mnogo vie
uzbuenja i stvaralake atmosfere od mranog i oajnog
Carigrada. Jo uvek su graene crkve, manastiri i palate, ili su
renovirane i ukraavane zidnim slikama. Biblioteke su
popunjavane novim knjigama, a rukopisi prepisivani za
potomstvo.
Dvojica
sjajnih
intelektualaca
u
Mistri
Konstantinovog vremena bili su Visarion iz Trapezunta,
mitropolit nikejski, i njegov uitelj Georgije Gemist Pliton.
Visarion je bio tako ubedljiv i reit tokom rasprava na saboru u
Firenci, zalaui se za uniju dve crkve, da ga je papa proglasio
kardinalom. Ubrzo no povratku sa ovog zasedanja on je
napustio Mistru i otiao za Rim.40 Ali, bio je stalno zabrinut za

40

Opte o Visarionu: L. Mhler, Kardinal Bessarion als Theologe, Humanist und


Staatsmann, 3 vols., Paderborn 1923-27, 1942. PLP, II, no. 2707.

36

blagostanje i budunost Mistre. Pliton je takoe bio i u Firenci.


Iako je kao naunik bio vrlo cenjen u Italiji, sabor je smatrao
dosadnim i neprilinim. Napustio ga je pre kraja da bi se vratio u
Mistru, gde je ve tridesetak godina iveo i radio.
Pliton je jo ranije predstavio niz referata caru Manojlu II i
despotu Teodoru II, iznosei svoje predloge koji su se odnosili
na obnovu Moreje kao novog centra onoga to je on nazivao
helenizam". Pliton je, takoe, poznavao i dopisivao se sa
carom Jovanom VIII, kao i sa Konstantinom.41 Nzegove
teorijske postavke zasnivale su se na pretpostavci da je Moreja,
ili Peloponez, na ta njeno drevno ime i upuuje, zapravo
ostrvo, zatieno od invazije sa mora i lako branjivo zahvaljujui
odbrambenom zidu du Korintskog kanala, iju je izgradnju
smatrao jednim od najveih dostignua Manojla II. Usled svoje
izolovanosti i sigurnosti, ono predstalja idealno ovaploenje
teorije, prihvaene od strane svih civilizovanih ljudi, da je
monarhija najpostojaniji i najdelotvorniji oblik vladavine. Bilo je
to opte mesto vizantijskih politikih teoretiara. Ali, Pliton je
izgleda savetovao da despoti Moreje treba da vladaju svojim
malim kraljevstvom na isti nain kao car u Carigradu. Carigrad
je bio novi Rim. Mistra bi mogla postati nova Sparta. Unutar
Pelopovog ostrva vrsto centralizovana monarhija mogla bi
imati snage da sprovede temeljnu reformu uprave, ekonomije,
drutvene strukture, poljoprivrede i, iznad svega, odbrane
Moreje. To bi moglo biti kraljevstvo Helena, kao to je i bilo u
njihovoj prolosti. Pliton je tvrdio da je to jedini deo grkog sveta
oduvek naseljen stanovnitvom isto helenskog porekla koje se
nikada nije mealo sa doljacima. On kao da je namerno
prevideo bezbrojne invazije Slovena, Bugara i ostalih
nehelenskih naroda u prolosti, da se i ne govori o Albancima
koje je despot Teodor I hrabrio da dou i nasele se u Moreji u
isto vreme kada je u njoj iveo Pliton. Takoe je zanemario
injenicu da su Konstantin Paleolog i njegova braa imali u sebi
srpske krvi no svojoj majci Jeleni Draga, kao i to da je
Konstantin sa ponosom nosio njeno ime.

41

O Plitonu: . M. Woodhouse, Gemistos Plethon. The Last of


the Hellenes, Oxford 1986, posebno strane 87-8.

37

Plitonov utopijski program imao je odreene vrednosti, jer


je bio sveobuhvatan i odnosio se na sve vidove javnog i
privatnog ivota. Drutvo bi trebalo da bude podeljeno na dve
klase, vojnike i poreske obveznike. Prvi bi branili Moreju i njene
stanovnike, drugi bi ih podravali plaajui poreze, ali ne u
novcu ve u svojim proizvodima. Kralja, ili despota, savetovala
bi skuptina, sastavljena ne od aristokratije ve od umerenih
ljudi ije bi ponaanje trebalo svima da slui za primer. Sva
zemlja bila bi zajednika imovina. Podravala bi se kultivacija
puste i neobraivane zemlje. Ali, treina svih proizvoda davala
bi se u zajednike fondove. Pliton je dobro znao da bi se veliki
zemljoposednici u despotovini nemilosrdno borili protiv ovakve
reforme, jer su se ve dugo godina suprotstavljali i nekim manje
drakonskim pokuajima da im se ogranii uticaj. Takoe je
predloio i reformu finansija, kao i zatitu i unapreenje domae
proizvodnje na raun smanjenja uvoza. Na prvom mestu je,
ipak, stvaranje i odravanje armije, sastavljene ne od plaenika
ili stranaca ve od roenih Grka, vernih svojoj dravi i svom
vladaru. Da su njegovi planovi ostvareni, oni bi bez sumnje
doveli do vojne diktature u kojoj bi sve bilo iskljuivo podreeno
interesima drave, a drava bi bila oliena u linosti
platonovskog kralja filozofa. Car Manojlo i njegov sin Teodor
imali su dovoljno strpljenja i dobre volje da sasluaju Plitonove
savete i da ga nagrade poastima i privilegijama. Nema,
meutim, dokaza da su ita od svega toga ikada usvojili.42
Despot Konstantin je i sam uviao neophodnost
uvrivanja odbrane Moreje na takama koje su bile najslabije.
im se smestio u Mistri zapoeo je radove na obnavljau
bedema du Korinta. Turci su ga 1423. godine lako probili, a
1431. godine i unitili. Konstantin i njegov brat Toma su ga, uz
veinom nevoljnu saradnju vodeih ljudi te oblasti, u potpunosti
rekonstruisali. Nazvan je Heksamilion, ili zid od est milja".
Radovi su okonani u martu 1444. godine.43 Nije to bio prvi

42

Plitonove predloene reforme opisao je Woodhouse, Gemistos Plethon, 92109; Nicol, Last Centuries of Byzantum, 361-2.
O zidu Heksamilion videti Sp. P. Lambros. NE, 2 (1905), 435-89; 4 (1907),
20-6, 240-3; 5 (1908), 115-16; Zakythinos, Despotat, I, 236-7; II, 141-2; J. W.
Barker, Manuel II, 311-16; K. M. Setton, The Papacy and the Levant, II, 4-5.
Datum njegovog zavretka zabeleen je y Kratkim hronikama, ed. Schreiner,
Chron. brev., II, 465.

43

38

bedem takve vrste. Korint je bio utvren jo u drevna vremena,


pre Kserksove invazije 480. godine. U VI veku car Justinijan je
izgradio mnogo vri zid. Njegove ostatke iskoristio je Manojlo
II 1415. godine. Taj bedem se protezao od Korintskog do
Saronskog zaliva u duini od 7 028 i 7 760 metara.
Celom svojom duinom bio je vrsto utvren sa 153 tornja.
Drugi zapis govori o 130 manjih i devet velikih kula, sa
tvravama na oba kraja bedema i zamkom na mestu
Justinijanove utvrde u Istmiji. Manojlo je zavrio svoj
Heksamilion u roku od dvadeset pet dana, od aprila do maja
1415. godine. Bilo je to dostignue koje je izazvalo ushienje
mnogih njegovih savremenika, na i Mleana, koji su ipak
ljubazno odbili da uestvuju u trokovima za njegovu izgradnju.
Rashodi su zaista bili toliko veliki da su mnogi lokalni stanovnici
i zemljoposednici radije izabrali bekstvo na mletaku teritoriju
nego mogunost da ostanu kao najamni radnici ili da osiromae
usled velikih poreza. Bilo je i onih koji su se otvoreno pobunili,
ali su takvi silom primorani na poslunost.
Za izgradnju Heksamiliona vezan je i niz neobinih
proroanstava. Smatralo se da ih je izrekla Pitija u Delfima, u
vreme Kserksove invazije na Grku. Izgleda da je prvi koji ih je
zabeleio bio italijanski putnik irijako iz Ankone. Proroanstva
govore o etiri zida na Korintskom kanalu. Tri e pasti pod
naletima stranih vojski. Samo e etvrti odoleti neprijateljskim
napadima. Prva tri proroanstva, kako se moglo tumaiti posle
svega to se dogodilo, odnosila su se na Justinijanov zid i
Manojlovu rekonstrukciju tog bedema, koji dva puta nije uspeo
da zadri Turke. Poslednje proroanstvo najavljuje da e se
etvrti zid pokazati kao poslednja i najvea prepreka
neprijateljima Grka. Oni e biti odbijeni i poraeni kada bor
padne na zemlju i kada iz njega izbije krv".

Graditelj etvrtog zida bie roen pod srenom zvezdom.


Nisu pominjana nikakva imena, ali bilo je jasno da se misli na
despota Konstantina. Iako skrivenog znaenja, ovo
proroanstvo predstavljalo je izraz dirljive optimistike vere u

39

budunost i, kao i mnogi drugi proroanski iskazi, pokazalo se


kao tuna zabluda.44
Ne zadugo poto je okonana izgradnja bedema 1444.
godine, kardinal Visarion, udobno smeten u Rimu, poslao je
Konstantinu dugako pismo. U njemu mu je posebno estitao
na rekonstrukciji Heksamiliona. Ali bio je to, po njegovom
miljenju, samo poetak.45 Visarion je, po ugledu na svog
biveg uitelja Plitona i u vrlo slinom tonu, predloio itav niz
reformi koje su imale za cilj poboljanje odbrane, ekonomije,
stabilnosti i duhovnog ivota Moreje. On je predlagao da se
prestonica premesti iz Mistre u mesto koje se nalazi na
najkritinijoj taki despotovine. Novi grad mogao bi biti osnovan
u Korintskom tesnacu i on bi predstavljao bazu stajae vojske,
neophodne za uvanje bedema, jer pojedinana mobilizacija,
do koje bi dolo tek u sluaju opasnosti, ne bi zadovoljila
potrebe hitnih i preventivnih akcija. Posebno je isticao vanost
obuke i discipline za vojnike koji bi sainjavali tu preureenu
armiju. Visarionova vizija bila je ira i u nacionalnom smislu
slobodnija od Plitonove. On je despotovinu Moreju pod
Konstantinom video kao ovaploenje slonih napora istonih i
zapadnih hriana, ujedinjenih u borbi protiv nevernika, to je,
uz pomo Boju, bio rezultat crkvene unije. Visarion je oekivao
da e doi do novog krstakog pohoda koji je papa Evgenije IV
planirao na talasu sveopteg oduevljenja to je zahvatilo
Zapad posle sabora u Firenci.46
Papa je svoj predlog izneo u oktobru 1439. godine.
Trenutak je izgledao povoljan. Konstantin je bio u stalnoj vezi
sa Rimom i znao je ta se sprema. Takoe je znao da su Turci
napali i osvojili vei deo Srbije i da je njegov roak, despot
ura Brankovi, prebegao u Ugarsku, odakle se i oekivalo da
e krenuti u protivnapad na Turke. Predvodie ga Ladislav,

44

D. A. Zakythinos, Mlanges offerts Octave et Melpo Merlier, III,


Athens 1957, 45-69, posebno 60-3; E. W. Bodnar, The Isthmian
Fortifications in Oracular Prophecy", American Journal of Archaeology,
64 (1960), 165-71.
45
Visarionovo pismo Konstantinu: ed. Lambros, PP, IV, 32-45. Videti:
Zakythinos, Despotat, I, 226-8, 143.
46
Nicol, Last Centuries of Byzantium, 378-9; Runciman, Mistra, 82.

40

poljski kralj Ugarske, i njegov briljantni vojskovoa Jano


Hunjadi. Pohod protiv bezbonih nevernika trebalo je da
organizuje papski izaslanik, kardinal ulijano ezarini. Papa,
Mleani i vojvoda od Burgundije ve su obezbedili flotu koja e
se sresti sa kopnenom vojskom na obalama Crnog mora. U
junu 1443. godine sve je bilo spremno. Krstai su iz Ugarske
krenuli u julu. Konstantin je bio svestan ovih priprema i arko je
eleo da i sam uzme uea u borbi protiv zajednikog
neprijatelja. O predlozima kardinala Visariona moi e i kasnije
da razmisli.
Visarion je ponudio Konstantinu dugorono vienje
budunosti Moreje. Bezbedna oblast iza dobro branjenog zida
trebala bi da postane sigurno utoite za imigrante i izbeglice sa
raznih strana, koji bi bili pridodati ve postojeim ljudskim
potencijalima u vojsci, poljoprivredi i industriji. Naglaavao je
neophodnost stvaranja i izdravanja profesionalne vojske. Kao i
Pliton, podravao je podelu drutva na dve klase vojnike i
radnike. Veina Visarionvih ideja poticala je zapravo od Plitona.
Obojica su ispravno primetili da su rudna bogastva Moreje
jedva naeta; da se proizvodi sa njenih polja mogu
umnogostruiti sistematinijom obradom; da izvoz robe od
ivotne vanosti za domae stanovnitvo treba da bude
kontrolisan; najzad, da treba prekinuti uvoz nepotrebnih
luksuznih stvari.
Moreja je po svemu spadala u zaostale provincije. U
okolnostima
ponovnog
ujedinjenja
hrianstva,
njeno
stanovnitvo moglo je mnogo toga nauiti od Zapada. Visarion
je predlagao da mladi ljudi iz Grke odlaze na studije u Italiju,
kako bi stekli kulturu koja bi ih nainila jezgrom obrazovane
elite, oplemenjene humanizmom, ali i strune u pitanjima
agrotehnike, rudarstva, metalurgije, proizvodnje oruja i
brodogradnje. Steene vetine osposobile bi ih da koriste
prirodna bogastva Moreje - drvo iz gotovo nedirnutih uma ili
metale iz rudnika sve dok zemlja ne postane nezavisna i
sama sebi dovoljna. Ponudio se da i sam lino poduava u
Italiji. Smatrao je da nije sramota ako ue od Zapada. Na taj
nain mogli bi samo nai neto od svog izgubljenog naslea.
Uostalom, Latini su svoju mudrost i tehniku vetinu stekli na
prvom mestu od Grka.

41

Visarion se nije zalagao za tako autoritaran i tvrd reim kao


Pliton. Obojica su dugo ivela u Moreji. Dobro su poznavali
osobenost svog naroda, koji je predstavljao najveu tekou
bilo kakvim novim promenama. Konstantinov otac, car Manojlo
II, alio je zbog oigledno neizleive strasti velikoposednika i
lokalnih arhonata da vode meusobne borbe.47 Visarion je
smatrao da je to zato to su ogrezli u lagodan ivot i letargiju.
Neophodna je vrsta ruka monarha, tiranina spartanskog kova,
da ujedini zaraene grupe feudalnih zemljoposednika koji su
dugo radili ono to im je volja. Po svim Visarionovim
preporukama, Mistra je ostala administrativni i kulurni centar
despotovine. Ali, ona nikada nije bila sredite jedinstvene ili
centralizovane uprave. Postavljajui ljude od poverenja za
guvernere veih gradova, Konstantin je sebi obezbedio
odreenu meru odanosti. Georgije Sfrances, nekada prvi grki
namesnik Patrasa, postao je odgovoran za Mistru i njenu
okolinu. Patrasom je upravljao Aleksije Laskaris; Korintom
Jovan Kantakuzin; Vitilonom na rtu Tenar Jovan Paleolog, a
za glavnog upravnika cele despotovine Konstantin je postavio
Sofijanosa Evdemonojanisa, potomka uvene i uticajne
peloponeske porodice.48 Lokalna feudalna aristokratija dugo se
bunila to njenu slobodu ograniavaju upravnici postavljeni iz
Carigrada. Konstantin je pokuao da pridobije njihovu odanost
dajui im olakice i dodeljujui im nove posede. Tri sauvana
dokumenta belee poklone u imanjima ili potvrde ugovora
nainjenih za vladavine ranijih despota. Ona imaju formu
argirovulje, ili srebrne bule, za razliku od hrisovulje, ili zlatne
bule, koju je mogao izdati samo car.49 Dva je potpisao
Konstantin kao despot i porfirogenit. Izgleda da je takoe
pokuao da utie na patriotizam i takmiarski duh mlaih
generacija time to je organizovao atletske igre u kojima su
pobednike oekivale nagrade. Meutim, moda bi bolje bilo da
je posluao Visarionov savet i poslao mladie u Italiju, kako bi

47

Letters of Manuel II Paleologus, ed. G. T. Dennis (CFHB, VIII:


Washington, D. C, 1977), no. 51, 144-7; Nicol, Last Centuries of
Byzantium, 357.
48
Zakythinos, Despotat, I, 228-9.
49
Lambros, PP, IV, 14-18. Zakythinos, Despotat, 1,228-9; II, 99100,109-15,123.

42

otkrili da se svet ne zavrava u Moreji i izuili neke korisne


umetnosti i zanate.
Konstantinove ambicije vezane za budunost Moreje nisu
se podudarale sa Visarionovim gleditem uloge koju bi ona
mogla da odigra u kontraofanzivi protiv Turaka. On je bio vie
ovek od akcije nego administrator; i u leto 1444. godine, im
su radovi na Heksamilionu privedeni kraju, on je krenuo u
pohod, ali ne protiv Turaka ve protiv svojih latinskih suseda na
severu Istma. Nema sumnje da je bio ohrabren novostima iz
zapadnog hrianskog sveta. Papini krstai krenuli su 1443.
godine iz Maarske niz Dunav prema Crnom moru. Njihovo
napredovanje uzbunilo je sultana Murata koji je, suoen sa
drugim tekoama na istoku, preklinjao za primirje. Ono je
sklopljeno u Segedinu, juna 1444. godine. Konstantin je o svim
okolnostima bio dobro obaveten, budui da je u julu poslao
Georgija Sfrancesa na savetovanje sa voama pohoda,
Ladislavom od Ugarske i kardinalom ezarinijem. Takoe je bio
u kontaktu i sa mletakim admiralom Alvizom Loredanom, ija
se flota 1444. ukotvila u Modonu. Segedinski mir potrajao je
samo nekoliko meseci. Kardinal ezarini je, no papinom
ovlaenju, razreio krstae zakletve date sultanu, posle ega
je Ladislav sa vojskom nastavio napredovanje prema svom
cilju. ezarini je znao za Konstantinove namere i njegovu
spremnost da udari na Turke iz Moreje.50 Visarion je ubeivao
Konstantina da se ne zalee. Nije mu preporuivao proirenje
granica despotovine Moreje severno od zida Heksamilion,
preko Korintskog kanala, jer je ono podrazumevalo invaziju na
zemlju suseda koji su takoe bili hriani, ujedinjeni s njim
unijom u Firenci. Konstantinovo opravdanje moglo je biti da su
oni, kao i on sam, bili turski vazali i da bi oduzimanje njihove
imovine uznemirilo zajednikog neprijatelja, koji se brani u
drugim delovima Istone Evrope. Nekoliko meseci kasnije poto
je uo da su papini krstai u pokretu, Konstantin je napao Atiku.
Na elu vojvodstva Atine i Tebe, koga su postavili Franci posle
etvrtog krstakog pohoda, smenilo se ve mnogo stranih vla
dara. Poetkom 15. veka njega je drala firentinska trgovaka

50

Cesarini epistolae, ed. N. Jorga, Notes et Extraits pour servir


l'histoire des Croisades au XVe sicle, III, Paris 1902, 110. Zakythinos,
Despotat, I, 230.

43

porodica Aajuoli, mada pod pokroviteljstvom osmanlijskog


sultana. Konstantin se jo od ranije nosio milju da pripoji ovu
teritoriju. Kada je 1435. godine vojvoda Antonio Aajuoli umro
bez naslednika, njegova udovica obratila se Konstantinu za
pomo; on je poslao Sfrancesa da preuzme vojvodstvo. Turci
su, meutim, bili bri, okupirali su Tebu i spreili Konstantinov
zavojevaki poduhvat. On je 1444. godine poverovao da je
kucnuo as za novi pokuaj. Na elu vojvodstva u to vreme
nalazio se Nerio II Aajuoli, jo uvek kao vazal turskog sultana.
Turci su bili zauzeti drugim poslovima. Nerio nije bio spreman
za borbu. Konstantin je sa vojskom umarirao na Atiku i prisilio
Nerija da preda Atinu i Tebu, kao i da mu plaa danak koji je
dotle plaao sultanu. Zauzimanje Atine izgledalo je posebno
velianstveno. Jedan od Konstantinovih savetnika i laskavaca
uporedio ga je sa Temistoklom.51 Papini krstai nisu stigli dalje
od Varne, na obali Crnog mora. Tu su ih unitili Turci pod
linom komandom sultana Murata. Kralj Ladislav je poginuo, a
meu nebrojenim rtvama naao se i kardinal ezarini.
Varna je bila daleko od Moreje i ove vesti nisu zadrale
Konstantina. Njegov prepad preko kanala pokazao se vie nego
uspenim. Bio je vrlo zadovoljan sobom. Naao je, takoe, i
novog saveznika u zapadnom svetu. Filip V, vojvoda od
Burgundije, vatreno je podravao rat protiv nevernika. On je
ponudio da opremi brodove za plovidbu do Varne. eznuo je da
pomogae stvar u Grkoj i bio je u prijateljskom kontaktu sa
Konstantinovim bratom Teodorom. Jedna eta od 300 vojnika
stigla je 1445. godine iz Burgundije u Moreju. Konstantin ih je
doekao sa dobrodolicom i odmah pridruio sopstvenim
trupama u pohodu na centralnu Grku, kroz Beotiju, Fokidu i
planinu Pind na severu Tesalije, gde su ga Vlasi i Albanci
radosno pozdravili kao svog gospodara. Mletaki guverner
Vitrinice, grada na samoj obali mora, bio je prisiljen da napusti
svoje prebivalite.52 U isto vreme, Konstantinov guverner

51

Sphrantzes, Chron. minus, 52. Ioannis Dokeianos, Letters to the


Despot Constantine, ed. Lambros, PP, I, 242. Zakythinos, Despotat, I,
212, 230.
52
Chalcocondylas, II, 91-2; Stefano Magno, Estratti degli Annali Veneti
di Stefano Magno, ed. C. Hopf, Chroniques grco-romanes indites ou
peu connues, Berlin 1873, 195. O Konstantinovim pohodima no Atiki i
Beotiji videti: Zakythinos, Despotat, I, 230-1.

44

Vostice (Egiona), Konstantin Kantakuzin, preao je Korintski


zaliv sa odredom peadije i konjice i proterao Turke iz nekoliko
mesta na zapadu Fokide. Nzegov najvei uspeh bilo je
osvajanje grada Lidoriki, iji su stanovnici bili toliko uzbueni da
su ime svoga grada promenili u Kantakuzinopolis. Kada je papa
Evgenije uo za Kantakuzinovo junatvo, protumaio ga je kao
posledicu oduevljenja izazvanog crkvenim ujedinjenjem, a
njega je proizveo u dvorskog grofa od Laterana.53
Meutim, hriani ponovo ujedinjenih crkava bili su daleko
od meusobnog jedinstva, ak i u zajednikoj borbi protiv
nevernika. Konstantinove pobede u centralnoj Grkoj nisu
svuda izazvale podjednako oduevljenje. Mleani su bili
ogoreni zbog proterivanja svog guvernera iz Vitrinice. U aprilu
1445. godine zapovedili su svom kapetanu u Naupaktu da uloi
najenerginiji protest kod Konstantina i da zahteva povratak
njihovih kolonija, kao i oslobaanje ratnih zarobljenika.54
Alfonso V, kral. Aragona i Napulja (1415-1458), koji je sanjao o
obnavljanju poseda svojih predaka u Italiji i Grkoj, setio se da
ima nasledna prava na vojvodstvo Atine i Tebe koje su nekad
drali Katalonci. Da bi s tim raistio, napisao je Konstantinu
jedno odluno pismo i poslao ambasadora da preuzme
vojvodstvo.55 Nije zabeleeno kako se to zavrilo. Nekoliko
meseci kasnije, meutim, izaslanik iz Moreje doao je na
Alfonsov dvor, kako bi ispitao mogunost braka izmeu
Konstantina i kerke portugalskog kralja.56 S druge strane,
firentinski vojvoda Atine, koji je bio prisiljen da pred
Konstantinom poloi zakletvu vernosti, poalio se svom ranijem
gospodaru, sultanu Muratu, molei ga da mu pomogne kako bi
se vratilo prethodno stanje. Jo uvek pod utiskom pobede nad
udruenim snagama zapadnog hrianstva, kojima su pripadali
i mnogi od njegovih hrianskih vazala, sultan je ocenio
despota Konstantina kao najobinijeg pobunjenika, beznaajan

53

O Konstantinu Kantakuzinu: Nicol, Byzantine Family of


Kantakouzenos, no. 81.
54
Thiriet, Rgestes, III, no. 2686.
55
Tekst pisma u: F. Cerone, La politic orientale di Alfonso di
Aragona", Archivio storico per le province napoletane, 27 (1902), 4301.
56
Lambros, y NE, 4 (1907), 431. Zakythinos, Despotat, I, 239.

45

trn zaboden u jednu stranu njegovog evropskog carstva. Bie


mu drago da stane na put despotovim snovima o daljnjem
osvajanju.
U zimu 1446. godine Murat se stavio na elo vojske za koju
je reeno da je brojala izmeu 50 000 i 60 000 ljudi. Poveo ju je
kroz centralnu Grku prema Moreji. Sa njim je poao i nesreni
vojvoda Atine i Tebe, Nerio Aajuoli. Jedan od turskih
zapovednika odvojio se sa delom trupa i u Lidoriki i Galaksidi
pomraio kratkotrajnu slavu Kantakuzinopolisa, vrativi Fokidi
status turske provincije. Konstantin je pourio nazad u svoju
despotovinu. Zajedno sa bratom Tomom utvrdio se na bedemu
Heksamilion koji su obnovili sa toliko vere. Turska vojska je
stigla do zida 27. novembra. Posle ogorene borbe, Konstantin
je poslao sultanu glasnika sa predloenim uslovima mira. Bio je
to Georgije Halkokondil, otac potonjeg istoriara Laonika
Halkokondila. Murat nije doao na pregovore. Bacio je glasnika
u tamnicu, zahtevajui da se zid porui bez odlaganja.
Konstantin je to odbio. Sultan mu je dao rok od nekoliko dana
da se predomisli, a svojim ljudima je naredio da zauzmu
poloaje itavom duinom bedema.
U normalnim" uslovima srednjovekovnog ratovanja
Heksamilion bi se moda i odrao. No, vremena nisu bila
normalna. Sultan je posedovao novo oruje teke artiljerije,
nekoliko dalekometnih topova koje je takoe rasporedio du
zida kako bi ga iz njih tukao. Imao je i opsadne maine i
dugake merdevine. Turske puke drale su branioce zida
prikovane iza zaklona. ivopisan opis napada i odbrane dao je
Laonik Halkokondil, koji je o tome sigurno uo od svog oca.
Posle pet dana borbe, bojne trube su, no Muratovom
nareenju, zagluujuim piskom oglasile konani juri. Njegove
elitne trupe, janiari, prvi su se popeli na bedem koji se ve
raspadao. Ve 10. decembra Heksamilion je pretvoren u gomilu
ruevina, a njegovi branioci su ili pobijeni ili zarobljeni. Despoti
Konstantin i Toma jedva su uspeli da izbegnu masakr. Tri
stotine ljudi, koji su se spasli bekstvom i potraili utoite na
brdu zvanom Oksi, u blizini Kenhreje, prevarom su zarobljeni i

46

svi do jednoga pobijeni. Borovi su bili natopljeni krvlju, ali se


proroanstvo pokazalo pogrenim.57
Sultan je potom podelio vojsku. Jednom divizijom
komandovao je Turahan beg, sa nareenjem da krene na jug,
prema Mistri i zemlji despota Konstantina. Sam Murat poveo je
ostatak vojske du severne obale Moreje. Grad Sikion primoran
je na predaju i spaljen do temelja. Stanovnitvo je sprovedeno u
Vosticu kao roblje. Sultan je nastavio da napreduje ka Patrasu.
Veina graana potraila je utoite kod Mleana u Naupaktu
sa druge strane obale. Oko 4 000 ljudi ostalo je u tvravi na
vrhu brda, odupirui se turskim napadima. Njihov otpor nije
imao veih posledica. Sultan je doao samo da bi kaznio Grke i
uveo teror, to je ve sa velikim uspehom i postigao. Vreme da
se zavri osvajanje i okupaciju zemlje doi e onda kada on za
to bude spreman. Napustio je Patras i krenuo prema Klarenci,
gde se ponovo sastao sa Turahanovim trupama. Oni nisu uspeli
da stignu do Mistre. Bilo je to nepogodno godinje doba za
pokuaj prelaska vojske preko planina. Sultan i njegovi ljudi
povukli su se istim putem kojim su i doli, ostavljajui za sobom
opustoenu i raseljenu Moreju. Savremeni grki i mletaki izvori
slau se u tome da je broj hrianskih zarobljenika iznosio 60
000.58 Posle ovog dogaaja, bilo je onih koji su tvrdili da je
ruenje Heksamiliona posledica izdaje Albanaca u
Konstantinovoj vojsci. Drugi su opet za izdaju optuivali
celokupno stanovnitvo Moreje, zbog ije je bezbednosti zid i
bio izgraen. Izdaje je moglo biti. Albanci su retko kad bili
pouzdani, dok su Grci iz Moreje esto osuivani zbog svoje
ravnodunosti i nedostatka borbenog duha. I pored svih
Plitonovih i Visarionovih inpresivnih govora, pokazalo se da se
Heksamilion nije mogao odbraniti protiv odlune i disciplinovane
vojske, i da bi pre ili kasnije pao usled bombardovanja teke
artiljerije.

57

Sphrantzes, Chron. minus, 70; Ducas, 279; Chalcocondylas, II, 11218. Hronologiju je ustanovio Schreiner, Chron. brev., II, 476-9. Lament
o katastrofi i njenim posledicama sastavio je Jovan Evgenik, ed. G.
Mercati, Opere mino-ri, IV (Studi e Testi, 79: Citt del Vaticano 1973),
25-8.
58
Chalcocondylas, II, 118-19. Naknadnom analizom dolo se do broja
mrtvih d 22 000; Lambros, y: NE, 4 (1907), 25-6. Zakythinos,
Despotat, I, 232-5.

47

Konstantinova uloga u velikoj i traginoj drami, u kojoj su


se ujedinjene snage hriana suprotstavile nevernicima,
zavrila se poniavajue. On je nastavio da se bori posle velike
katastrofe u Varni. Meutim, hrianske snage su bile suvie
poljuljane da bi mu pruile podrku. Jedini koji mu je poslao
pomo bio je Filip Burgundski. Mleani, ija se ratna flota
nalazila u Modonu, takoe su mu mogli biti od pomoi. Ali, oni
nisu zaboravili da je Konstantin napao njihove posede u Grkoj.
U februaru 1446. godine mletaka mediteranska flota dobila je
nareenje da se vrati u Italiju. Stavljajui svoje trgovake
interese na prvo mesto, Mleani su obnovili primirje sa turskim
sultanom. Kasnije se prialo kako je Konstantin pristao da se
oeni kerkom mletakog duda Franeska Foskarija (14291457), ne bi li zadrao vlast nad mletakim ustanovama u
Moreji.59 U tome sigurno nema istine. Postoje iscrpni mletaki
izvori za taj period, i ni jedan jedini ne pominje ovakav predlog,
a Franesko Foskari je bio dovoljno pronicljiv da prozre svako
grko lukavstvo usmereno na potkopavanje mletake kontrole u
Grkoj. On nije verovao Grcima i mnogo je bio zainteresovaniji
da ostane u dobrim odnosima sa sultanom, kako bi bio siguran
da se mletake trgovine u Carigradu nee zatvoriti ako Turci
osvoje grad, to se tada ve gotovo svakoga dana oekivalo.
Konstantin i Toma nisu bili u poloaju da trae od sultana
primirje. Morali su da ra prihvate kao svog gospodara i da mu
plaaju godinji danak, to je bio uslov da spasu svoje propale
zemlje i posede; takoe su mu morali dati re da nikada vie
nee obnoviti ruevine Heksamiliona.
Pomo koja nikada nije dola ili je stigla prekasno bila je
crvena nit Konstantinovog ivota. Neto utehe u tekim
asovima moglo mu je doneti pismo, puno hvale i laskavih rei,
pristiglo iz Firence, gde je njegov brat, car Jovan, postao dobro
znana i potovana linost u vreme sabora 1439. godine. U
njemu su uprava, graanstvo i trgovci iz Firence izjavili da e
uvek biti na usluzi despotu Konstantinu. Bio je to neobian gest,
jer su potpisani morali znati da je Konstantin nedavno razvlastio

59

D. M. Nicol, Byzantium and Venice. A Study in Diplomatic and


Cultural Relations, Cambridge 1988, 385-7. Lambros, NE, 4 (1907),
431-3, prihvata priu.

48

poslednjeg firentinskog vojvodu od Atine. Ono nosi datum od 3.


maja 1446. godine. Bilo je to prazno obeanje koje je dolo
prekasno. Turci su upali u Moreju decembra iste godine.60
Poslednje godine Konstantinove vladavine u Mistru je
doputovao italijanski humanista i starinar irijako iz Ankone,
neumorni putnik i putopisac.61 On je pre toga jednom ve bio u
Moreji 1437. godine i tom prilikom je predstavljen
Konstantinovom bratu, despotu Teodoru II. Ponovo se vratio
deset godina kasnije, idui na jug preko Korinta i Leondarija,
gde se sreo sa despotom Tomom. Krajem jula 1447. godine
stigao je do podnoja planine Tajget, a zatim i u Mistru, gde mu
je dobrodolicu poeleo Konstantin, o kome je irijako pisao
kao o Konstantinu Dragau iz carske porodice Paleologa,
vladajuem despotu". Ha dvoru u Mistri sreo je tada ve
ostarelog Georgija Gemista Plitona, najuenijeg doktora meu
Grcima", koga je upoznao prilikom svoje prethodne posete, kao
i Nikolu, alias Laonika Halkokondila, budueg istoriara i sina
Georgija Halkokondila, s kim seirijako poznavao iz Atine i koji
je godinu dana ranije bio sultanov zarobljenik. Mladi Aaonik se
ljubazno prihvatio dunosti da povede irijaka u obilazak
ruevina i spomenika stare Sparte u ravnici pod Mistrom.
irijako je zapravo i doao da bi video i pisao o ostacima
antike Grke, a ne o savremenom gradu Mistri. Poetkom
oktobra nastavio je svoje putovanje prema Meseniji, u potrazi
za Nestorovom palatom u Pilosu. Plovio je morem od Korona
do tvrave Vitilo na rtu Tenaron, gde je susreo Jovana
Paleologa, Konstantinovog namesnika za tu oblast. Iz luke
Gition vratio se u planine Mistre, da bi tu proveo zimu 14471448. Tu je u februaru 1448. godine sastavio prikaz starog
rimskog kalendara za despota Konstantina, opisujui ga kao
Konstantina Paleologa porfirogenita i najdinijeg cara
(vasilevsa) Lakedemonije".62 U martu je irijako ve bio u

60

Pismo iz Firence: Lambros, NE, 4 (1907), 31.


O irijaku od Ankone: R. Sabbadini, Ciriaco d' Ancona e la sua de-scrizione
autografa del Peloponneso trasmessa da Leonardo Botta", Miscellanea Ceriani,
Milan 1910, 180-247; E. W. Bodnar, Cyriacus of Ancona and Athens (Collection
La-tomus, XLIII: Brussels 1960.
62
Ed. Lambros, PP, IV, 98-9; Bodnar, Cyriacus, 57-9, 61; A. Diller, The
Autographs of Georgius Gemistus Pletho", Scriptorium, 10 (1956), 27-41;
Woodhouse, Gemistos Plethon, 227-8.
61

49

Nafplionu, a u aprilu u Korintu, gde ga je primio Jovan


Kantakuzin, Konstantinov prijatelj i namesnik grada, sa kojim se
ve prethodno sreo u Patrasu.
irijaku iz Ankone svet danas mnogo duguje zbog
njegovog vrednog sakupljanja podataka o ruevinama i
ostacima antike Grke, kao i zbog zapisa i identifikacije
drevnih predela. On je nazvan ocem moderne arheologije. Bio
je okrenut prolosti i retko je obraao panju na uslove koji su
vladali u Grkoj i Moreji tokom XV veka. Boravak u Mistri pruio
mu je zadovoljstvo da vidi mesto gde se nekada nalazila stara
Sparta i da se zamisli nad njenom promenljivom sreom.
Napisao je epigram o njenoj prohujaloj herojskoj slavi, sada
svedenoj na malu Mistru kojom vlada Konstantin (,,Misithra sub
Constantino").63
Turci su se stutili na Moreju kao izgladneli vuci u zimu, pre
irijakove posete. Zid Heksamilion unitili su za sva vremena.
Opljakali su i opustoili gradove koji su im se nali na putu. Ali,
upravo je zimsko vreme i sauvalo Mistru od njihovog
razaranja, spaslo letinu i omoguilo ljudima da preive. U leto
1447. godine irijako je bio zadivljen bogatom etvom. inilo se
da jo ima nade za budunost. Konstantina ta nada nikada nije
napustila. Ipak, on je znao da budunost despotovine, pa i
samog Carigrada, zavisi od dugovenosti vladajue porodice
Paleolog. Nzegov brat, car Jovan VIII, nikada nije imao dece
koja bi ga nasledila, a od 1447. godine zdravlje mu se
pogoralo. Teodor i Dimitrije su bili oevi, ali su obojica imali
samo po jednu kerku. Jedino je njegov brat Toma imao sinove,
Andriju i Manojla, ali oni su, meutim, tek kasnije roeni.
Konstantinova dva braka su se tragino zavrila. Njegova
porodica i savetnici bili su ivo zainteresovani da se on oeni i
trei put. Poetkom 1444. godine govorilo se o njegovom braku
s Izabelom Orsini, sestrom princa od Tarenta, kome je po
nasledstvu pripadalo pravo na ostrva i delove grkog
kontinenta. Od toga nije bilo nita.64 U avgustu 1447. godine
verni Georgije Sfrances poslat je u Caritrad da ispita mogunost

63

Epigram je preveden na grki. To je moda uradio Pliton. Lam-bros,


, IV, 99-101. Woodhouse, Gemistos Plethon, 227.
64
Lambros, y: NE, 4 (1907), 431.

50

Konstan-tinovog braka sa princezama Trapezuntskog carstva ili


kraljevine Gruzije. Pregovori su zahtevali vreme, a njega su
pretekli dogaaji.65
Juna 1448. godine Konstantinov brat Teodor umro je na
svom posedu u Selimvriji. Iste godine, 31. oktobra, umro je i car
Jovan VIII.66 Konstantin, Dimitrije i Toma ostali su jedini
naslednici prestola. Svi su znali da je pokojni car najvie
poverenja poklonio Konstantinu. To mu je bila i elja na
samrtnoj postelji. Isto tako, znalo se da je njegova majka, carica
udova Jelena Paleologina, imala istovetno miljenje. Na kraju je
njena volja i prevagnula.

65

Sphrantzes, Chron. minus, 70.


Sphrantzes, Chron. minus, 72; Ducas, 279; Chalcocondylas, II, 11113, 140; Schreiner, Chron. brev., II, 470-4.

66

51

3 KONSTANTIN U CARIGRADU

Vest o carevoj smrti dospela je do Konstantina, koji je tada


bio u Mistri. On je svakako morao znati da se njegova braa
Toma i Dimitrije nalaze blie Carigradu i da e moda pokuati
da ga spree u primanju nasledstva. Toma je doao u Carigrad
13. novembra. Ni Dimitrije nije gubio vreme, pourio je odmah
za njim u prestonicu iz Selimvrije. Toma moda nije bio ozbiljan
konkurent. Dimitrije je, meutim, uivao veliku podrku sa
strane; on je bio ili je bar tvrdio da jeste glavni predstavnik
snane anti-unionistike stranke koja je traila cara koji bi
uklonio sramotu firentinskog ujedinjenja. Oni bi pozdravili
Dimitrijevo krunisanje za cara, jer on nije priznavao uniju iz
Firence koja je prouzrokovala toliko gorine i protesta, a donela
tako malo koristi. Meutim, krizu i mogunost izbijanja
graanskog rata spreila je svojim odlunim dranjem careva
majka Jelena. Iskoristivi svoje zakonsko pravo regentstva, ona
je obezbedila Konstantinu, u tom trenutku najstarijem od svojih
preivelih sinova, vreme koje mu je bilo neophodno da bi stigao
do Carigrada. Konstantin je oduvek bio njen miljenik, na koga je
bila ponosna to, zajedno s imenom svog oca Paleologa, nosi i
njeno porodino srpsko ime Draga ili Dragasis. Toma je bez
protivljenja prihvatio njenu odluku i tako je Dimitrije bio odbijen.
Tako su se obojica pridruila njenom proglaenju Konstantina
za novog cara Romeja. Prvi koji je o tome obaveten bio je
osmanlijski sultan Murat II. Carica je u decembru poslala
Sfrancesa na osmanlijski dvor kako bi osigurao sultanovo
odobrenje.67
Poto je pitanje nasledstva reeno bez meusobnih
sukoba, carica je naimenovala dva glasnika da odmah otplove

67

Sphrantzes,Chron.minus,72;Ducas,279;Chalcocondylas,II,141.

52

za Moreju, proglase Konstantina za cara i doprate ga nazad u


Carigrad. Bili su to Aleksije Filantropin Laskaris i Manojlo
Paleolog Jagros, kojima se pridruio i despot Toma. Oni su
oigledno imali ovlaenje da novog cara obaveste o njegovom
imenovanju, ali ne i da ga kruniu. Nema sumnje da su vojska,
narod i stareine Mistre bili polaskani to uestvuju u
Konstantinovom proglaenju za cara. Ono je trebalo da prethodi
krunisanju koje bi izvrio patrijarh. Meutim, u Mistri nije bio
patrijarh; isto tako, ne postoji nijedan dokaz koji bi podrao
tvrdnju da je ondanji episkop preuzeo na sebe organizaciju
krunisanja u jednoj od crkava. Carska titula dodeljena je
Konstantinu u graanskoj ceremoniji, najverovatnije u
despotskoj palati, 6. januara 1449. godine. Upravo iz tog
razloga istoriar Duka je i pisao da Konstantin zapravo nikada
nije ni bio krunisan za cara i da je poslednji romejski car bio
Jovan VIII.68
Za ovakav postupak postojali su i odreeni istorijski
presedani. Car Manojlo I Komnin proglaen je i naimenovan za
vladara od strane svog oca koji se nalazio na samrtnikoj
postelji, u Kilikiji, daleko od prestonice. Jovan VI Kantakuzin,
Konstantinov pradeda, prvi koji je proglaen i naimenovan za
cara i 26. oktobra 1341. godine obuen u carsku odoru u
Didimotici, u Trakiji. Tom prilikom na njegovu glavu nije
stavljena kruna. tavie, on se tada sam odenuo carskim
ruhom (pilon) koje je lealo pred ikonom device Marije.69
Konstantin je u Mistri verovatno primenio jo jednostavniju
ceremoniju. Ipak, ni Manojlo I, a ni Jovan VI nisu propustili da
kasnije, im su stekli kontrolu nad gradom, uprilie pravo
krunisanje koje je predvodio carigradski patrijarh. U sluaju
Konstantina Paleologa ova ceremonija nije formalno obavljena.
Ona je mogla da izazove opasne nerede, jer novi car nikada
nije pokazao elju da se odrekne crkvene unije. Kao to je ve
reeno, Mistra nije imala patrijarha koji bi mogao da ga krunie,
a mnogi su verovali da ni Carigrad nema pravog patrijarha, jer
je tadanji patrijarh Grigorije III bio odan crkvenom jedinstvu. Po

68

Ducas, 293. Sphrantzes, Chron. minus, 72, prosto kae da su ta dva


emisara y Mistri nainila Konstantina carem". Jedino to kasnije
Phrantzes, Chron. maius, 348-50, kae da su oni izvrili krunisanje.
69
Cantacuzenos, II, 165-6; Gregoras, II, 611, 625.

53

njemu, davanje crkvenog odobrenja Konstantinu, njegovim


krunisanjem za cara u crkvi Svete Sofije, moglo bi izazvati
protivnike unije na bunu.
Mnogi su se zarekli da nee prekoraiti crkveni prag sve
dok je patrijarh Grigorije na svojoj dunosti. Meu njima je bio i
Jovan Evgenik, brat fanatino pravoslavnog mitropolita Marka
Efeskog, koji je odbio da potpie akt ujedinjenja u Firenci. U
svom obraanju Konstantinu, tada 1450. godine ve caru, on
objanjava zato toliko ljudi odbija da prilikom molitve u crkvi
pomene i njegovo ime. Car, kae on, treba da bude glavna
potpora svojih podanika, vrhovni branilac istinske vere u
njihovoj crkvi. U asu svog krunisanja i miropomazanja on mora
dati pismenu zakletvu o svojoj veri u pravoslavlje. Ali, obraa se
Jovan dalje caru, ko je taj koji sada moe da te krunie, da ti da
miropomazanje, da prihvati tvoju zakletvu? Mi imamo cara bez
krune, ija se glava dii tako beznaajnim znamenjem kakvo
je,,pilon", imamo vladu koja novac, brodove i priloge sa zapada
ceni vie od istote vere i ne strepi od boje kazne. On nije
zaboravio da podseti Konstantina na postojanost vere kakvu su
gajili njegovi prethodnici Teodora, udovica Mihaila VIII, njen
sin Andronik II, kao i Konstantinov mnogopotovani otac
Manojlo II; uputio ga je da sledi njihov primer, da bude dostojni
naslednik Konstantina Velikog, ravan apostolima u
propovedanju i odbrani istinske vere, oiene od zabluda
Latina.70
Drugi su ipak bili voljni da prihvate Konstantina za
zakonitog cara, s jedne strane, zbog njegovog rodoslovlja, s
druge, jer nije bilo drugaije mogunosti. On je imao svoje

70

Ioannis Eugenikos, Address to the Emperor Constantine, ed. Lambros, PP, I,


123-34. PLP, III, no. 6189. O Teodori Paleologini, udovici Mihajla VIII, videti
PLP, IX, no. 21380. Dilema o Konstantinovom krunisanju bila je predmet
rasprave: I. Bogiatzides, T ,\\ xfj Kcuvoxavxivoi) xo
-oXyov, Laographia, 7 (1923), 449-56; Aikaterini Christophilopoulou,
', avotvopetiGic Kai crriy xo) BuavxivovJ , Athens
1956, 204-6; Margaret Carroll, 'Constantine XI Palaeologus: Some Problems of
Image', Maistor. Classical, Byzantine and Renaissance Studies for Robert
Browning, ed. Ann Moffatt, Canberra 1984, 329-43, 333-8; Margaret
Carroll, A Contemporary Greek Source for the Siege of Constantinople 1453:
The Sphrantzes Chronicle, Amsterdam 1985, 94-6.

54

pristalice, iako su se neki od laskavaca samo dodvoravali


njegovoj milosti. Jovan Dokijan, naunik i bibliofil iz Mistre koji
ga je jednom ve uporedio sa Temistoklom, napisao mu je novu
pohvalu. Visokoparnim i retorikim stilom on hvali
Konstantinovu lovaku, jahaku i vojniku vetinu. Naglaava
njegovu sjajnu pobedu kod Patrasa, kao i period uspene
vladavine u Carigradu dok je zamenjivao Jovana VIII za vreme
njegovog boravka u Italiji. Dokijan je takoe odrao govor u
Konstantinovu ast povodom njegovog ustolienja na presto.71
Jovan Argiropul, iz mlae generacije uenih ljudi, napisao je
besedu posveenu Konstantinu kada je stigao u Carigrad da
preuzme skiptar" od pokojnog brata, kao i govor koji je
predstavljao pohvalu Jovanu VIII. Pomalo drsko, predstavio je
novog cara tekstom pod naslovom Vasilikos ili Ogled o
carevanju", verovatno poslednjim te vrste u vizantijskoj literaturi.
Opisao je Konstantina kao najveeg od svih careva i
zahvaljujui srei, cara Helena". Njegov stil nedvosmisleno
odaje Plitonov uticaj.72 Mihailo Apostolis, Argiropulov i Plitonov
uenik, takoe je uputio tekst caru Konstantinu, prilaui uz
njega i izjavu o sopstvenoj veri. Meutim, drugi Argiropulov
uenik, Konstantin Laskaris, koga su 1453. godine najpre
zarobili Turci, a potom uspeo da pobegne u Italiju imao je
manje poverenja u novog cara, izjavljujui da je on proglaen,
ali nikada krunisan, za cara.73 Dimitrije Katadukin, takoe
poznat i kao Katavlatas, pozdravio je Konstantina prilikom
njegovog prispea u Carigrad marta 1449. godine.74
Miljenja o Konstantinovom carskom statusu bila su
podeljena. Ta podela bila je uglavnom izmeu onih koji su
odobravali i onih koji su osuivali njegovu politiku jedinstva sa

71

Ioannis Dokeianos, Encomium and Address, ed. Lambros, PP, I, 221-31,


232-5. PLP, III, no. 5577.
72
Ioannis Argyropoulos, ed. Sp. P. Lambros, ', Athens 1910, 828, 29-47. Njegovo obraanje Konstantinu, ed. Lambros, PP, IV, 67-82, ovde je
pogreno pripisano Mihailu Apostolisu. PLP, I, no. 1267.
73
Michaelis Apostoles, Address, ed. Lambros, PP, IV, 83-7. PLP, I, no. 1201;
Constantinos Laskaris, Chronicle, ed. Sp. P. Lambros, 'EniaxripoviKfi
'E7texr|pi. 'E9-viKv navemrjxfiuaov, III: 1906-7, Athens 1909, 150-227,
posebno 226.
74
Katavlatas je bio predmet pogrda Ioannisa Argyropoulosa, ed. P. Canivet and
N. Oikonomides, [Ioannis Argyropoulos] La Comdie de Katabiattas. Invective
byzantine du XVe sicle Diptycha, 3 (1982-3), 85-6.

55

rimskom crkvom, mada je bilo i onih treih koji su ga uzdizali,


ne bi li time zadobili Konstantinovu naklonost. Argiropul je
oigledno bio odan ideji unije, kasnije je putovao irom zapada,
doktorirao u Padovi i predavao grki u Firenci. Bio je jedan od
onih, poput Visariona ili Apostolisa, koji su podravali novi
humanizam u Italiji. Jovan Evgenik je imao druge stavove, ali je,
uprkos tome, opisao Konstantina kao najboljeg i najsvetijeg od
careva" i, moda u prevelikom zanosu, kao cara krunisanog
bojom milou". Ostali zvanini predstavnici pravoslavne
crkve, koji su veinom bili slinog miljenja kao i Evgenik, niti su
potvrivali niti odobravali postavljanje novog cara dok se ne
obavi ceremonija crkvenog krunisanja. Patrijarh Grigorije III, ije
su simpatije za uniju bile isuvie dobo poznate, nije to mogao
da obavi bezbedno; samo, Konstantin je bio dovoljno mudar da
ne potee to pitanje. On je smatrao da je njegovo naimenovanje
i postavljanje u Mistri bilo sasvim dovoljno da mu obezbedi sva
prava koja treba da poseduje jedan istinski car, i to ne Helena
nego Romeja. Njegov prvi zvanini dokument, upuen sinovima
Gemista Plitona, jeste hrisovulja iz februara 1449. godine,
doneta pre njegovog polaska za Carigrad. Povelja nosi njegov
potpis: Konstantin Paleolog u Hristu verni car i avtokrator
Romeja. Bila je to najvea od svih carskih titula, a Konstantin XI
bio je poslednji car koji ju je nosio.75
Poetkom januara 1449. godine on je pisao mletakom
namesniku od Kandije na Kritu, Antoniju Diedu, da oglasi smrt
cara Jovana VIII i njegovo, Konstantinovo, stupanje na presto.
Istovremeno je molio za uslugu da za Carigrad otplovi na
mletakom brodu. Namesnik od Kandije mu je odmah uzvratio
jednim kurtoaznim pismom od 9. januara u kome oslovljava
Konstantina sa ilustrissime et serenissime imperator,
istovremeno izraavajui sauee povodom smrti Jovana VIII.
U to vreme u Kandiji se nalazio mletaki zapovednik jadranske
flote. Vojvoda je uveravao Konstantina da e on pohitati za
Modon u Moreji, kako bi tamo dobio neophodnu dozvolu

75
Tekst u: J. and P. Zepos, ed., Jus Graecoromanum, I, Athens 1931,
705-7. DR,V, no. 3521. Zakythinos, Despotat, I, 240. Vredno je
zabeleiti da nekoliko peata i novia, koji su preostali, pokazuju
Konstantina kao krunisanog cara. Videti nie, 70-2.

56

mletakih vlasti, te na taj nain to pre ispunio carev zahtev.76


Imajui u vidu krajnje zategnute odnose koji su vladali izmeu
despota Moreje i Mleana, ovo je bila jedna neuobiajena
razmena ljubaznosti. Meutim, Konstantin je, po svemu sudei,
otplovio za Carigrad na katalonskom brodu. Verovatno nije
imao vremena da saeka dok Mleani obave sve formalnosti.
injenica da je novi car traio pomo od stranaca kako bi
otputovao iz Moreje do Carigrada svedoi o nesumnjivo loem
stanju u kakvom se nalazilo Vizantijsko carstvo tog vremena.77
Konstantin je stigao u Carigrad 12. marta 1449. godine.
Dve nedelje kasnije preduzeo je prve neophodne korake da
uvrsti svoju vlast, potvrujui mir sa Turcima i aljui
Andronika Jagarisa kao svog izaslanika sultanu Muratu. Primirje
se odnosilo i na Tomu i Dimitrija, i bar za neko vreme, titilo je
Moreju od buduih turskih upada.78 Konstantinu je na neki nain
bilo lake da se dogovori sa Turcima nego sa svojim
zemljacima koji su bili protiv unije u Firenci. Ipak, pokazivao je
mnogo strpljenja i ne jednom je sa njima o tome razgovarao.
Jovan Evgenik mu je poslao svoje beleke sa jednog skupa
antirimske pravoslavne zajednice u Carigradu. Oni su se
organizovali u Sinaksis ili sinod, nasuprot sinodu na ijem je
elu stajao patrijarh Grigorije, koga su odbijali da priznaju.79
Konstantin ni u kom sluaju nije bio zagrieni zastupnik i
pristalica unije u Firenci, ali je verovao da to moe pomoi
opstanku Carstva. Pridravanje ovog dogovora bio je jedini
uslov da bi sa zapada stigla pomo, koja je Carstvu bila
oajniki potrebna. Za protivnike ujedinjenja to je bio krajnje
materijalistiki argument. Oni su smatrali da bi za cara i njegovu
vladu, kako je to rekao Jovan Evgenik, svakako bilo bolje da
veruju u Boga nego da se nadaju spasonosnoj pomoi od
Latina. Svi koji su zbog sticanja materijalnog bogatstva izdali
veru praoeva izgubie Boji blagoslov i pomo.

76

DR, V, no. 3520.


Sphrantezes, Chron. minus, 74.
78
Ducas, 279. DR, V, no. 3524.
79
Ioannis Eugenikos, ed. Lambros, PP, I, 151-3.
77

57

Najueniji lan Sinaksisa bio je Georgije Sholarije, koji je


bio uenik Marka Evgenika. On je svoje Komentare o Aristotelu
posvetio Konstantinu dok je ovaj jo uvek bio despot u Mistri.80
Jedan od uglednijih lanova vizantijske delegacije na saboru u
Firenci, Georgije, predstavio se kao reiti i nadahnuti
zagovornik unije, sastavljajui traktate u korist latinske teologije
i doktrine. Nakon zasedanja nastavio je da slui caru Jovanu
VIII kao njegov sekretar i narednih nekoliko godina paljivo se
klonio svih rasprava. Meutim, pod uticajem svog biveg
uitelja Marka Evgenika, poeo je da menja stavove; i kada je
Marko umro, u aprilu 1445. godine, Georgije ga je nasledio,
postavi jedan od najisturenijih ljudi stranke koja je osuivala
uniju. Smrt Jovana VIII duboko ga je pogodila. Kada je
Konstantin doao u Carigrad, Sholarije se zamonaio. On je
nameru da to uradi objavio u govoru odranom pred carom 21.
novembra 1449. godine, dok je jo uvek bio svetovno lice.81
Razlog za ovo povlaenje od sveta objasnio je u dugom pismu
upuenom Konstantinu.82 Stupio je u jedan od gradskih
manastira, uzimajui monako ime Genadije. U svojstvu
monaha imao je vie i slobodnog vremena i uticaja. Napisao je
vei broj traktata i spisa u kojima nije vie veliao vrednosti
latinske teologoje, ve je navodio njene loe strane, prvo
umereno i diskretno, ali je vremenom njegovo nastupanje
uzimalo sve vie maha u javnosti. Ca Konstantinom je jedno
vreme odravao prijateljsku prepisku.83 On je bio na pravom
putu da postane prvi patrijarh Carigrada pod osmanlijskom
vlau, nakon to je grad 1453. godine pao u turske ruke.
Meutim, u onih nekoliko godina koje su usledile na sve do
pada Carigrada Genadije je postao smetnja poslednjem
vizantijskom caru. Za razliku od drugih koji su imali slina
ubeenja, on nije bio bezuslovno protiv unije sa rimskom
crkvom, iju je doktrinu poznavao bolje od veine svojih
savremenika Grka. Ali, on je verovao da unija mora doi kao

80

Georgios Scholarios (Gennadios), uvres compltes de Gennade


Schola-rios, ed. L. Petit, X. A. Siderides, M. Jugie, Paris 1928-36, VII,
1-6.
81
Scholarios, I, 161-72.
82
Scholarios, IV, 463-73.
83
Scholarios, IV, 474-5.

58

rezultat istinskog pomirenja i razuma, kroz meusobnu


toleranciju i ubeenje, a ne kao posledica nezakonitih politikih
uslovljavanja i pritiska iz Rima.84 Takoe ni u jednom trenutku
nije izrazio sumnju u Konstantinov carski poloaj, bez obzira to
ga patrijarh nikada nije krunisao.
Poto je Konstantin postavljen za cara, pitanje njegovog
naslednika postalo je aktuelnije nego ikada pre. Nastala je
prava potraga za buduom suprugom i caricom koja bi mu
mogla roditi sina. U februaru 1449. godine, dok se jo uvek
nalazio u Mistri, poslao je glasnika za Italiju, na dvor kralja
Alfonsa V od Aragona i Napulja, sa kojim je Konstantin
prethodno ve pregovarao. Ovaj emisar, Manojlo Disipat, imao
je zaduenje da trai pomo za borbu protiv Turaka, ali i da
naini predlog za eventualni brak. Predlog je bio da se car
Konstantin oeni sa Beatrie, kerkom portugalskog kralja
Pedra, koji je bio Alfonsov neak. Takoe je predloeno da se
Pedrov brat oeni kerkom Jovana II od Lusinjana, kralja Kipra.
Inae ona je bila Konstantinova neaka. Drugi od ovih predloga
ostvaren je 1456. godine, kada se Karlota, ker Jovana II od
Lusinjana, udala za Huana, vojvodu od Koimbre i sina Pedra od
Portugala. Iz razloga koji su nam ostali nepoznati, Konstantinov
pokuaj da nae sebi enu u krugu portugalske kraljevske
porodice zavrio se neuspehom.85
Bilo je meutim i drugih povoljnih prilika meu princezama
koje su ivele blie Carigradu. Avgusta 1447. godine Sfrances
je doao iz Mistre u Carigrad kako bi ispitao mogunosti
sainjavanja branog ugovora sa Gruzijskim kraljevstvom ili
carstvom Trapezunta.86 Princeze carske trapezuntske porodice
ranije su se ve udavale za Paleologe. Ali, vizantijska crkva,
koju Konstantin nije smeo da rizikuje da uvredi, u meuvremenu
je postala stroa oko uslova koje je trebalo ispuniti da bi do
braka dolo. Oktobra 1449. godine Sfrances naputa Carigrad i
odlazi za Gruziju i Trapezunt, kako bi doneo odluku koja bi to
kraljevska familija mogla ponuditi odgovarajuu nevestu za
njegovog cara. Na ovom putu on provodi gotovo pune dve
godine. Njegovi memoari sadre dugu i detaljnu priu o toj

84

Woodhouse, Gemistos Plethon, 116-17.


Sp. P. Lambros, 'O Kcovoxavxivo ^ w cruyo v ioTOpio:
Kai TO , NE, 4 (1907), 417-66, posebno 433-40.
86
Sphrantzes, Chron. minus, 70.
85

59

misiji. On nije iao sam. Pratila ga je velika gizdava svita mladih


plemia, vojnika, svetenika, lekara i muziara sa
instrumentima; sa sobom je poneo i mnotvo skupocenih
poklona. Gruzine su posebno zainteresovali muziki instrumenti
i mnogi od njih su doli izdaleka kako bi uli muziku. Sfrances
je, izmeu ostalog, imao obavezu da vodi beleke o svim
devojkama koje su dolazile u obzir da postanu neveste; potom
ih je slao u Carigrad, kako bi Konstantin mogao da donese
odluku, te da o njoj obavesti Sfrancesa preko glasnika.87
Sfrances je prvo otiao na dvor Georgija VIII od Gruzije
(Ivirije), koji je vladao kao de facto kralj od 1446. do 1465.
godine. Ime njegove kerke, koja je trebalo da bude proverena,
nije zabeleeno.88 Na alost, veza izmeu Konstantina i
Sfrancesa je prekinuta poto je carski glasnik doiveo brodolom
kod Amisosa. Sfrances je morao da eka novog glasnika i dalja
uputstva. U Trapezuntu je posetio dvor cara Jovana IV Komnina
(1429-1458) koji je preko svoje ene bio u srodstvu sa kraljem
Gruzije, a takoe i sa Konstantinovim pokojnim bratom
Jovanom, jer je njegova sestra Marija bila Jovanova trea
supruga.89 Tokom svog boravka u Trapezuntu, Sfrances je u
februaru 1451. godine uo vest o nedavnoj smrti sultana Murata
II. Za trapezuntskog vladara bile su to dobre vesti. Sfrances je,
meutim, bio zabrinut za budunost. Murat je bio star i umoran.
On je odustao od ideje da osvoji Carigrad. eleo je samo mir i
prijateljstvo sa Vizantijom. Njegov sin i naslednik Mehmed II bio
je mlad, energian, ambiciozan i neprijateljski raspoloen prema
hrianima. Jedini nain da se on obuzda i dri pod kontrolom
sastojao se u tome, kako je mislio Sfrances, da se njegova
maeha, Muratova udovica, uda za Konstantina.90

87

Sphrantzes, Chron. minus, 14. Caroll, Constantine XI", Maistor,


337-8, sugerie da je Konstantin odloio svoje krunisanje dok ne
pronae caricu koja bi bila njegova ena.
88
. Toumanoff, The Fifteenth-Century Bagratids and the Institution of
Collgial Sovereignty in Georgia", Traditio, 7 (1949-51), 169-221.
89
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 62.
90
Sphrantzes, Chron. minus, 76-8.

60

Muratova udovica - emirisa", kako ju je nazivao Sfrances bila je Mapa, ili Marija, kerka srpskog despo-ta ura
Brankovia. Murat se oenio njome 1436. godine.91 Njih dvoje
nisu imali dece. Posle muevljeve smrti u Jedrenu, ona je
zatraila dozvolu da se vrati roditeljima u Srbiju. Ova njena
namera poklapa se vremenski sa Sfrancesovim planom da, u
Konstantinovo ime, zaprosi njenu ruku. Sfrances je o tome
obavestio Konstantina u svom redovnom izvetaju. Napisao je
da on moe videti samo etiri mogue prepreke, koje bi mogle
spreiti taj brak: prvo, Marija Brankovi bi se mogla oseati
drutveno inferiorna u odnosu na cara; drugo, moda bi crkva
prigovorila zbog njihovih roakih veza; tree, ve je bila
udovica; etvrto, poto je zalazila u godine, moglo bi se
oekivati da e imati problema sa raanjem. Razmatrajui dalje
ove mogunosti, Sfrances pie da prvi razlog ne bi trebalo da
predstavlja ozbiljniju smetnju, jer je i Konstantinova majka
takoe bila Srpkinja; drugo, crkva bi, no svemu sudei, pre
odobrila branu vezu sa srpskom porodicom nego sa princezom
iz Trapezunta, poto je despot ura Brankovi bio jedan od
najpobonijih i najmilosrdnijih dobroinitelja crkve, njenih
manastira i fondova. to se tie treeg razloga, tu je ve
postojao jedan presedan: naime, Konstantinov deda,
Konstantin Draga, takoe se oenio udovicom Evdokijom iji je
bivi mu bio neki neznatan turski stareina, ak su njih dvoje
imali i dece. Nasuprot tome, Marija Brankovi je bila udovica
jednog monog vladara, da se i ne pominje iroko
rasprostranjeno miljenje po kome njihov brak nikada, zapravo,
nije bio potpun. Najzad, odgovor na etvrtu primedbu zavisio je
iskljuivo od Boje volje, jer samo Bog zna da li e Marija moi
da raa.92
Konstantin je bio oduevljen kada je primio Sfrancesovo
pismo i izvetaj, krajem maja 1451. godine, jer je ve poeo da
misli kako njegov, obino veran sluga gubi vreme na svom putu.

91

O Mariji - Mari Brankovi, videti Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 92; I. A. Papadrianos, The Marriage - Arrangement
between Constantine XI Palaiologos and the Serbian Mara (1451)",
Balkan Studies, 6 (1965), 131-8.
92
Sphrantzes, Chron. minus, 78-80. O Konstantinu Dragau i
njegovoj eni Evdokiji, videti: PLP, III, nos. 5746, 6229.

61

Porodica Paleologa ve je bila povezana sa srpskom kuom


Brankovia preko Konstantinove neake Jelene, Tomine erke,
koja se 1446. godine udala za Lazara Brankovia, urevog
sina i Marinog brata.93 Car nije gubio vreme, ve je odmah
poslao izaslanika u Srbiju, kako bi ovaj plan predoio despotu
uru i njegovoj eni Irini. Misiju je poverio Manojlu Paleologu,
poto je on bio povezan sa porodicom Kantakuzin, kojoj je i
Irina pripadala. Neki od Konstantinovih savetnika u Carigradu
smatrali su da bi taj brak bio dobar potez. Drugi, poput velikog
domestika Andronika Kantakuzina, bili su miljenja da bi car
uinio bolji izbor ako bi se oenio trapezuntskom princezom.
Predlog je oduevljeno prihvatio ure Brankovi, a naroito
njegova ena Irina koja je u njemu videla mogunost da se
srea konano osmehne i njihovoj nesrenoj kerki. Ali, svi oni
su zanemarili Marinu zakletvu da e ostatak svog ivota, ako je
Bog ikada spase iz ruku nevernika, posvetiti Gospodu, ivei u
celibatu.
Nikakav razlog nije mogao da promeni njeno miljenje.
Sfrances je, ne pojanjavajui takav svoj stav, odluio da je za
Konstantina bolje da se oeni gruzijskom nego trapezuntskom
princezom, pa je u tom cilju poeo da sklapa brani ugovor sa
gruzijskim kraljem. Sa nacrtom tog dokumenta on se najzad
vratio u Carigrad, na mletakom brodu, iskrcao se 14.
septembra 1451. godine, vodei sa sobom i gruzijskog
izaslanika. inilo se da je potraga za caricom najzad zavrena.
Konstantin se zahvalio Sfrancesu za uloene napore, obeavi
mu bogatu nagradu. Odmah je pripremio dokument koji je
gruzijski emisar imao da ponese nazad, potpisao ga, zapeatio
zlatom i, saglasno gruzijskim obiajima, potvrdio ga sa tri krsta
iscrtana crvenim mastilom. Tom prilikom je i dogovoreno da se
narednog prolea Sfrances vrati u Gruziju, kako bi buduu
nevestu, uz pratnju brodova, dopratio u prestonicu. Na tome se
sve i zavrilo. Dogaaji su jo jednom pretekli Konstantinove
namere.94
Nzegova majka, carica Jelena Paleologina, umrla je 23.
marta 1450. godine.95 Punih etvrt veka ona je provela kao

93

Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 96.


Sphrantzes, Chron. minus, 80-2.
Sphrantzes, Chron. minus, 76. Schreiner, Chron. hrev, II, 478; PLP, IX, no.
21366.

94
95

62

udovica, a poslednjih etrnaest godina provela je kao


monahinja, sa crkvenim imenom Ipomonija. Ipak, njeno
povlaenje iz svetovnog ivota nije oznaavalo kraj njenog
uticaja u stvarima od dravnog interesa. Kao regent, posle smrti
Jovana VIII, aktivno je uestvovala u otklanjanju nesuglasica
oko naslea na presto, do kojih je dolo meu njenim sinovima.
Nzena smrt predstavljala je veliki gubitak. Genadije Sholarije i
Georgije Pliton napisali su prigodne posmrtne govore.96
Genadije je svoje rei utehe uputio njenom sinu najponosnijem
caru Konstantinu". Pliton je pohvalio njenu hrabrost u
tekoama i njen uzvieni duh, a no mudrosti ju je uporedio sa
Penelopom. Takoe joj je odao priznanje zbog vaspitanja koje
je pruila svojim sinovima, izbegavajui da pomene njihove
meusobne razmirice. Iskoristio je priliku za filozofsku refleksiju
o prirodi smrti, kao i o besmrtnosti uzviene ljudske due, to
predstavlja jedan od njegovih najinteresantnijih manjih tekstova.
Visarion je jo ranije sastavio stihove upuene njenom sinu
Teodoru II Paleologu, u kojima je istovremeno visoko uzdizao i
veliao vrline Jelene i pokojnog Manojla II, kako u njihovom
carskom i svetovnom tako i u njihovom monakom ivotu, poto
je Manojlo takoe umro kao monah.97
Konstantin je bio jedini od estorice sinova koji je usvojio
njeno srpsko porodino ime Draga, a od svoje majke je esto
traio utehu i savet. Nzena smrt duboko ga je pogodila. Nekako,
ba u to vreme, izgledalo je da se veina ministara i savetnika
ne slae sa svojim carom. Jedan od retkih, ako ne i jedini na
koga se u svakom trenutku moglo raunati, bio je Sfrances.
Konstantinov veliki domestik, tj. vrhovni zapovednik, Andronik
Kantakuzin, nije se slagao sa carom u mnogim pitanjima. Iako
zet ura Brankovia, on nije voleo Srbe, jer nisu delili njegovo
oduevljenje za in ujedinjenja u Firenci. Verovatno je iz tog
razloga i zastupao miljenje da bi car trebalo da se oeni

96

Scholarios, I, 262-70, Lambros, , II, 40-51 ; Plethon, ed.


Lambros, PP, III, 266-80. Jovan Argiropulos je takoe platio pokojnoj
carici retoriki danak prilikom obraanja Konstantinu, ed. Lambros,
Apyupo7tov)X.sa, 48-57.
97
Bessarion, ed. Lambros, PP, III, 281-3. Woodhouse, Ge'mistos
Plethon, 309-12.

63

princezom iz Trapezunta, a ne Marom Brankovi.98 Ovog


miljenja bio je i Konstantinov stari prijatelj i poverenik Jovan
Kantakuzin, nekadanji namesnik Patrasa i Korinta, mada je po
svemu ostalom bio odan i veran svom gospodaru sa kojim je
doao u Carigrad 1449. godine.99 Jo jedan lan iste porodice,
ija je smrt pre 1451. godine takoe oalostila Konstantina, bio
je Manojlo Kantakuzin, protostrator. Nzegova udovica,
protostratorica", uinila je sve sa svoje strane da podri carev
brak sa Marom Brankovi.100 Ipak, najmonija linost na
Konstantinovom dvoru bio je veliki duks ili admiral Luka
Notaras.101 Sfrances ga nije mnogo voleo i bio je ljubomoran na
njegovo bogatstvo, poloaj i uticaj. Ipak, Notaras je bio dravnik
s ogromnim i bogatim iskustvom. U vladi Jovana VIII imao je
poloaj predsednika, a titulu velikog duksa dobio je pre
Konstantinovog stupanja na presto. Nepoverljiv prema
budunosti koja je dolazila, on je blagovremeno uzeo
enovljansko i mletako dravljanstvo, dok je deo svog
ogromnog bogatstva uvao u italijanskim bankama. Na
vizantijskom dvoru vladala je borba za presti i uticaj; Sfrances
je u njoj i sam uestvovao i opisao je u svojim belekama. Iako
je Konstantin bio odluan ovek, sa vrsto izgraenim
sopstvenim miljenjem, ipak mu je donoenje odluke bilo
oteano upravo usled te podeljenosti koja je vladala meu
njegovim savetnicima.102
Sfrancesovo miljenje o novom sultanu Mehmedu II
vremenom se pokazalo kao ispravno. Bio je to mnogo opasniji
ovek nego to se to u poetku inilo. Kada je u februaru 1451.
godine nasledio svog oca na vlasti imao je samo devetnaest
godina. Neko vreme prikrivao je svoju nasilnu prirodu iza maske
trpeljivosti i dobre volje. Meu hrianima Istoka i Zapada
vladalo je iroko rasprostranjeno miljenje da je Mehmed
nezreo i smuen mlad ovek koga je lako obmanuti laskanjem.
Konstantin je pohitao da mu poalje svog izaslanika kako bi,

98

O : Nicol, Byzantine Family of


Kantakouzenos, no. 68.
99
O : ibid., no. 80.
100
O : ibid., no. 63.
101
O : PLP, VIII, no. 20730.
102
Sphrantzes, Chron. minus, 84, 90-4.

64

ve na poetku, sa novim sultanom sklopio prijateljske odnose i


primirje. Ovaj je emisara primio uz velike poasti, uveravajui
ga u svoje dobre namere. ak se zakleo Alahom, Prorokom,
Koranom, anelima i arhanelima da e do kraja svog ivota biti
u miru sa carom Konstantinom i njegovim lepim gradom, te da
e na svaki nain podravati prijateljstvo koje je njegov pokojni
otac sklopio sa Jovanom VIII.103 Ipak, ova slatkoreiva poruka
nije obmanula Konstantina, koji je podozrevao da se
raspoloenje mladog sultana moe preko noi promeniti. Stoga
ne bi bilo na odmet, kako ga je mudro savetovao Sfrances,
pripremiti se za taj trenutak, utvrditi grad i ponovo traiti pomo
sa zapada.
Mleani, koji su u Carigradu imali veliku trgovaku koloniju,
takoe su bili zabrinuti, mada su se oni brinuli prevashodno o
sopstvenim interesima. Tokom prvih meseci svoje vladavine
Konstantin je raspisao nove poreze na robu koja se uvozila u
Carigrad. U avgustu 1450. godine iz Venecije je dola
delegacija koja je otro protestovala zbog ove mere, zapretivi
da e se mletaka trgovaka kolonija zatvoriti i premestiti na
drugo mesto, verovatno u luku koja se ve nalazila pod turskom
kontrolom. Konstantin je u oktobru poslao pismo dudu
Franesku Foskariju, objanjavajui zato je morao da nametne
vee poreze. Carska blagajna je bila prazna, trebalo je nai
nove izvore prihoda. Nzegovi argumenti, meutim, nisu mnogo
ubedili Mleane. Tokom 1451. godine razmirice su nastavljene.
Poto je Murat umro, dud je poslao delegacju koja je estitala
Mehmedu stupanje na vlast. Samo nekoliko meseci kasnije
potpisan je ugovor izmeu Mehmeda II i Mletake republike.
Konstantin je dobro znao da e Mleani uvek staviti sopstvene
interese iznad interesa Carigrada, koji ih je uinio bogatim. Oni
e svakako umeti da se snau u sluaju da jednoga dana grad
padne u turske ruke.104
Zato je car morao da potrai saveznike na drugoj strani.
Pre dvadeset godina on je saraivao sa Raguzom
(Dubrovnikom). Zato je 1451. godine pokuao da obnovi ovu

103

Ducas, 289; Chalcocondylas, II, 142; Kritoboulos, Critobuli


Imbriotae Hi-storiae, ed. D. R. Reinsch (CFHB, XXII: Berlin-New York
1983), 18. DR, V, no. 3530.
104
Nicol, Byzantium and Venice, 390-2.

65

saradnju, ponudivi njegovim trgovcima jedan deo grada gde bi


imali sopstvenog konzula i u kome su im mogle biti obezbeene
odreene poreske olakice. Ova prava je potvrdio u hrisovulji za
Raguzu u junu.105 Konstantin se nadao da e ovim potezom
uznemiriti Mleane i moda uspeti da izdejstvuje kakvu-takvu
vojnu pomo, ne bi li se sauvalo ono malo to je jo preostalo
od Carstva. Seanje na katastrofu u Varni, 1444. godine, jo
uvek je bilo svee irom Zapadne Evrope. Ono je u znatnoj meri
oslabilo romantinu reenost da se krene u novi krstaki pohod
protiv nevernika. Najvei broj zapadnih vladara u to vreme bio
je okupiran sopstvenim ratovima i sukobima; vest o smrti
sultana Murata, kasapina iz Varne, donela je lanu utehu, a za
njegovog naslednika verovalo se da je mlad i neodluan. Jedini
zapadni vladar koji je i dalje pokazivao zabrinutost za sudbinu
Carigrada bio je Alfonso V od Aragona i Napulja. Poetkom
1451. godine Konstantin je poslao izaslanika koji je trebalo da
ohrabri Alfonsa u nameri da povede novi krstaki rat. Car se
tada mudro uzdrao da ne iznese ono to mu je svakako
moralo biti poznato Alfonsov san da sam postane vladar u
Carigradu.106 ak je i papstvo bilo uljuljkano lanim oseanjem
sigurnosti koje su donele vesti s istoka. Evgenije IV je umro
1447. godine. Poetkom aprila 1451. godine Konstantin je
poslao Andronika Vrijenija Leondarisa da poseti njegovog
naslednika, papu Nikolu V. Andronik je prvo svratio u Veneciju,
gde je Konstantinu najzad odobreno da regrutuje strelce sa
Krita. Zatim je nastavio za Feraru, da bi markizu Borsu od Este
predao carevo pismo.107 U Rim je stigao u avgustu. Uz sebe je
imao i izjavu Sinaksisa, napisanu po Konstantinovom
nareenju, nakon prisustvovanja jednoj od njihovih rasprava.
Car se nadao da e je nana proitati i uvideti tekoe sa kojima
se suoio, pokuavajui da crkveno jedinstvo uini prihvatljivim
u svojoj zemlji. Potpisnici dokumenta odluno su izjavljivali da
ne prihvataju odluke sabora u Firenci, istovremeno predlaui

105

1449, 1450 i 1451: DR, V, nos. 3524a, 3526. Kreki, Dubrovnik, 5961, nos. 1144, 1174, 1175, 1193, 1195, 1196, 1197, 1198, 1199, 1216,
1217, 1222. O Kon-stantinovim poslovima sa Raguzom iz 1431. god.
videti iznad, 12.
106
DR, V, no. 3529.
107
, , je y
, , IV, 26-7. Zakythinos, Despotat, 283-4.

66

da se novi sabor odri u Carigradu, gde pripadnici pravoslavne


vere nee biti u manji-ni. Ba kao da hoe da naglasi prirodu
carevih problema, u Rim je, nekako u to vreme, stigla vest da
se carigradski patrijarh, unionista Grigorije III povukao sa svoje
dunosti. Borba s opozicijom suvie ga je iscrpla i on se tog
trenutka nalazio na putu za Italiju. Papa Nikola je caru
odgovorio 27. septembra 1451. godine. Bez velikog okolienja,
zahtevao je od Konstantina .da uloi jo vee napore kako bi
uverio svetenstvo i narod da je apsolutno prihvatanje unije
uslov koji se mora ispuniti da bi Zapad poslao pomo. Patrijarh
Grigorije ima da se vrati na svoj poloaj, a papino ime treba
uvrstiti u grke crkvene slube. Grci koji ne bi prihvatili ove
uslove bili bi poslati u Rim na obrazovne kurseve. Carev
izaslanik Andronik Leondaris zakljuio je svoju misiju posetom
Alfonsu V u Napulju, ali bez mnogo entuzijazma i sa malo
uspeha. U Carigrad se vratio krajem 1451. godine.108
Papin ultimatum svakako nije obradovao Konstantina. On
je ve uinio sve da podri uniju, a da pri tome ne izazove
nerede na ulicama Carigrada. aljui dokument koji su napisali i
potpisali njegovi protivnici, on je pokuao da objasni papi svoje
tekoe. Naiao je, meutim, na nerazumevanje. Napetost u
Carigradu jo je vie porasla kada se proulo da papa
namerava da poalje svog legata koji e u crkvi Svete Sofije
odrati sveanu slubu povodom ina ujedinjenja u Firenci.
Glasine nisu bile bez osnova. Potvrene su dugim pismom
Genadija Sholarija upuenom Konstantinu marta 1452. godine.
Pisao je o tome kako je nauo da e u Carigrad doi papin
izaslanik, sa ovlaenjem da anatemie Vizantince koji odbiju
da javno priznaju uniju, usprotive se povratku patrijarha
Grigorija i ne pristanu da pominju papino ime tokom
bogosluenja. Dodatna uvreda bila je to to bi se ova
ekskomunikacija objavila iz enovljanske kolonije Galate, sa
druge strane zaliva.109

108

Pismo pape Nikole V datirano 27. septembra 1451. god., ed. G.


Hofmann, Epistolae Pontificiae ad Concilium Florentinum spectantes,
III {Concilium Florentinum: Documenta et Scriptures, Series A, I: Rome
1946), no. 304, 130-8; takoe ed. Lambros, PR IV, 49-63. DR, V, nos.
3532-5. Gill, Council of Florence, 376.
109
Scholarios, III, 152-65 (12. 1452).

67

Genadijevi sledbenici su u meuvremenu nali


neoekivanog saveznika. Na samom kraju 1451. godine u
Carigrad je doao glasnik iz husitske crkve u Pragu. Ime mu je
bilo Konstantin Platris, poznat takoe i kao Englez". Njegov
dolazak u prestonicu privukao je mnogo panje, neto zbog
neobine fizike pojave, a naroito zbog stavova prema papi i
rimskoj crkvi. Genadije je razgovarao s ovim zaputenim i
raupanim doljakom, otkrio mu tajne prave vere i ubedio ga
da prihvati pravoslavlje. Potom je pozvao Platrisa da se obrati
Sinaksisu antiunionista, u jednoj crkvi nedaleko od Svete Sofije,
gde su oni eleli da se sastanu. Tu je novi lan javno ispovedio
svoje pravoslavlje, osudivi papu, firentinski sabor i sve ostale
grehe Latina, a njegove estoke i teke rei zvuale su kao
muzika okupljenim sluaocima. Tako je Platris postao poznati i
javni zagovornik protiv crkvenog jedinstva. Januara 1452.
godine vratio se u Prag, nosei sa sobom ukaz svetog
pravoslavnog Sinaksisa iz Carigrada", u kome su bili izloeni
principi prave vere, kao i pismo hijerarhiji u Pragu, koje je
optuivalo papu i sabor u Firenci i pozivalo ih na uniju sa
svetom crkvom iz Carigrada. Pismo je bilo potpisano od strane
sedmorice episkopa i svetenstva, meu kojima se nalazio i
ponizni monah Genadije. To sve ne bi vredelo nita da taj
specijalni sabor Sinaksisa, kome se Platris obratio, nije
organizovan na Konstantinov zahtev. Odgovor koji je potom
stigao iz Praga, napisan na latinskom jeziku, prvenstveno je bio
upuen caru Konstantinu, a potom i Genadiju, u kome su Husiti
oigledno videli novog patrijarha. Sada niko nije mogao optuiti
Konstantina to nije uspeo u svom pokuaju da pridobije
protivnike unije. Papa Nikola, nepopustljiv i netrpeljiv kakav
je bio, verovatno je mislio da je car preterao.110
Nije prolo mnogo a u Carigrad su zaista stigle vesti o
dolasku papinog izaslanika. Bio je to kardinal Isidor, bivi
mitropolit kijevski, koji je stigao u vizantijsku prestonicu tokom
oktobra 1452. godine. Situacija u samom gradu i pretnja

110

Dokumenti u A. Sala, Constantinople et Prague en 1452


(Rospravy eskoslovensk Akademie Ved, Ronik 68: Prague 1958);
M. Paulov, L'Empire byzantin et les Tchques avant la chute de
Constantinople", BS, 14 (1953), 158-225.

68

njegovom opstanku postala je u to vreme ozbiljnija nego ikada


pre. Hriani nisu bili sami u zabludi da se ne treba plaiti
novog i nezrelog sultana Mehmeda II. Iluziju su gajili i
muslimani iz Male Azije, protivnici Osmanlijskog carstva. Neki
od njih su se pobunili u jesen 1451. godine, pokuavajui da
uspostave nezavisnost. Mehmed je, meutim, ovu bunu uguio
takvom brzinom i estinom da je svima postalo jasno koliko je
zapravo velika njegova mo. Konstantin e to tek osetiti. Neto
pre toga, iste te godine, on je poslao sultanu jednu poruku koja
je, izgleda, bila sraunata na to da ga razbesni. Naime, u
Carigradu je iveo u izganstvu unuk pokojnog sultana
Sulejmana, Orhan. On je uz Mehmeda bio jedini ivi lan
osmanlijske carske porodice; zato se Mehmed sloio da plaa
Konstantinu godinji danak da bi car zadrao Orhana i dalje u
zatoenitvu. Meutim, Konstantin se alio da dotadanji iznos
nije dovoljan. On je od Mehmeda traio da ga udvostrui; tako
je nesmotreno nagovestio da je u Orhanu imao taoca,
pretendenta na sultanat i da bi mogao pasti u iskuenje da ga
pusti. Ista igra je igrana i ranije. Konstantinov otac Manojlo II
igrao je sa promenljivim uspehom i ona je uvek bez razlike bila
riskantna.
Poruku je, u Brusi, primio Mehmedov vezir Halil paa,
koji je esto bio izloen agresivnosti svog gospodara. On je bio
zaprepaen Konstantinovim ponaanjem i iznerviran je vikao:
Vi glupi Grci, dosta mi je vae neiskrenosti i okolienja. Pokojni
sultan vam je bio trpeljiv i savestan prijatelj. Sadanji sultan ne
misli tako. Ako se Konstantin izvue bez kazne, zbog ovog
bezonog i nepromiljenog zahteva, to e biti samo zato to
Bog i dalje prelazi preko vaih podmuklih i kukavikih planova.
Vi ste najobinije budale ako mislite da emo se uplaiti zbog
vaih fantazija, i to ba sada, kada se mastilo na naoj
nedavnoj pretnji nije ni osuilo. Mi nismo deca bez snage i
razuma. Ako mislite da neto moete uiniti samo izvolite.
Proglasite Orhana za sultana u Trakiji. Dovedite Ugre preko
Dunava. Pokuajte da ponovo vratite gradove koje ste ve
odavno izgubili. Ali jedno znajte: neemo vam dozvoliti da bilo
ta od toga uinite. Na kraju ete izgubiti i to malo to vam je
ostalo."

69

Sultanov odgovor na Konstantinove drske zahteve bio je


lakonski. On je jednostavno obeao da e ispitati njegove
zahteve, te doneti pravedan i astan sud o njima im se vrati u
svoju evropsku prestonicu Jedrene. To je bez odlaganja i
uinio. Sklopivi primirje sa pobunjenicima u Maloj Aziji, u zimu
1451. godine preao je Bosfor. Po njegovom miljenju,
Konstantin je svojim zahtevima prekrio zajedniki sporazum iz
marta 1449. godine. Stoga je Mehmed opozvao sve one male
ustupke koje je tada svojom milou dodelio Vizantincima i
izdao nareenje o poetku opsade Carigrada. Konstantin je
napravio sudbonosnu greku u proceni svog protivnika. Sultan
Murat, Mehmedov otac, poao je 1444. godine u bitku protiv
hriana kod Varne prikucavi tekst prekrenog primirja za svoj
barjak. Mehmedov gnev je verovatno imao manje osnova. Ipak,
ono to je smatrao neverstvom i verolomstvom Grka, samo mu
je pruilo opravdanje da sve svoje snage usredsredi na opsadu
i zauzimanje Carigrada. Bila je to, zapravo, njegova glavna
ambicija od asa kada je stupio na vlast. Sada je dolo vreme
da se ona ispuni.111

111

Ducas, 294-5. S. Runciman, The Fall of Constantinople 1453,


Cambridge 1965, 65-6; F. Babinger, Mehmed the Conqueror and his
Time, Princeton, N. J. 1978, 72.

70

4 PAD CARIGRADA

Odmah no povratku u Jedrene sultan je poeo da planira


izgradnju jedne tvrave na evropskoj obali Bosfora. Pre trideset
pet godina, njegov pradeda Bajazit je na azijskoj obali tesnaca
izgradio tvravu. Bio je to Anadoli hisar. Mehmed je predloio
da se izgradi njen par na suprotnoj strani, to bi mu obezbedilo
potpunu kontrolu nad saobraajem u Bosforu i omoguilo
blokadu Carigrada sa kopna i mora. U zimu 1451. godine
Mehmed je doneo ukaz da se sakupe radnici i neimari iz svih
provincija njegovog carstva, te da se materijal potreban za
izgradnju prenese na mesto koje je on sam lino izabrao u
najui deo kanala. Stanovnici Carigrada strepeli su od najgoreg.
Oni su oseali da sva ona proroanstva o kraju njihovog sveta i
dolasku antihrista samo to ni-su poela da se ispunjavaju. U
prolee 1452. godine oni su sa zidina svog grada mogli videti
da su radovi na utvrenju otpoeli. Konstantin je bio nemoan.
Ostalo mu je jedino da uloi protest kod sultana. Sa tom
namerom mu je poslao glasnike, ne bi li ga podsetio na njihov
sporazum. Posebno je naglasio kako je Bajazit svojevremeno
sa potovanjem zatraio dozvolu za gradnju tvrave na azijskoj
strani obale od Manojla II, iako je to ve tada bila osmanlijska
teritorija. Meutim, Mehmed niti je bio sklon pomirenju, niti je
imao nameru da objanjava svoje planove. Sada su se obe
strane Bosfora nalazile pod osmanlijskom kontrolom. Uostalom,
njegov pradeda je imao nameru da sagradi tvravu i na
evropskom kopnu, ali nije poiveo dovoljno dugo da bi to
ostvario. Ono to sultan radi, ili namerava da uradi - cara se ni
malo ne tie.
Tako je glasio odgovor koji su glasnici preneli Konstantinu.
Sada je postalo oigledno da e nova tvrava imati dve
namene. Ona e tititi, moda ak i zatvoriti Bosfor u oba

71

smera, ka i od Crnog mora, ime e Carigrad biti lien redovnih


isporuka namirnica; s druge strane, Konstantin vie nee imati
nikakvu kontrolu nad italijanskim brodovima koji su plovili
Bosforom i za to plaali carinu. Najgore od svega bilo je to to
je ova tvrava trebalo da postane centar iz koga bi se upravljalo
opsadom Carigrada. U gradu je zavladala panika. Svakako ne
bez osnova, jer su do marta 1452. godine na odabranom mestu
sakupljeni i radnici i materijal. Gradnja je otpoela 15. aprila.
Nova tvrava zavrena je u avgustu. Postala je poznata kao
Rumeli hisar, evropski zamak, nasuprot tvrave Anadoli hisar,
zamka Istoka. Turci su je nazvali Bogaz-Kesen, a Grci
Lemokopija (gr. laimos - grlo; koph - sea, seenje) - no pod
grlom. Da bi raistili mesto na kome e podii tvravu, Turci su
poruili nekoliko crkava i drugih objekata koji su im smetali.
Zbog toga su u junu protestvovali neki od pripadnika lokalnog
grkog stanovnitva. Vojska ih je opkolila i masakrirala. Nita
bolje Grci nisu proli ni u drugom sluaju, kada je grupa
zemljoradnika iz Epivata, na obali Mramornog mora, zahtevala
da se sa njihove zemlje uklone konji i tovarna marva koju su
Turci tu pustili na pau, upravo u vreme etve. Umesto da im
uslii molbu, sultan je na njih poslao svoje ete; tom prilikom
pobijeno je etrdeset seljaka Grka. Istoriar Duka veruje da je
ba to bio povod za sukob koji se na kraju pretvorio u propast
Romeja". To je izazvalo cara Konstantina da javno objavi rat
sultanu. Potom je zatvorio carigradske kapije i zarobio sve
Turke koji su se nali u gradu. Ipak i sam je shvatio
beskorisnost ovog poteza, tako da su turski zarobljenici puteni
posle samo tri dana.112
Turski istoriar Tursun beg daje slinu verziju o sukobu
izmeu grkih pastira i turskih vojnika. Posle toga su oni u
gradu pomislili da je to poetak rata, te su zatvorili sve kapije.
Neki od sultanovih oficira koji su se zadesili unutar zidina
Carigrada ostali su zatoeni. Kada je primetio da su u pitanju
osmanlijski velikodostojnici, Konstantin ih je uputio sa pratnjom
u logor. Ali, sultan se rasrdio zbog ovakvog ponaanja prema

112

Sphrantzes, Chron. minus, 94; Ducas, 295-303; Kritoboulos, ed.


Reinsch, 18-24; Chalcocondylas, II, 147. DR, V, no. 3542. Runciman,
Fall of Constantinople, 65-6; Babinger, Mehmed, 75-9.

72

svojim ljudima. Nije prihvatio careva izvinjenja i uzvratio je


ultimatumom: Ili predajte grad, ili se pripremite za boj".113
Konstantin je preduzeo jedino to mu je jo preostalo: sakupio
je sve raspoloive zalihe namirnica i poeo da obnavlja i
utvruje gradske zidine. U isto vreme uputio je Zapadu hitne
zahteve za podrku i pomo. Ve krajem 1451. godine, kada su
sultanove namere postale oigledne, on je poslao jednu poruku
u Veneciju, upozoravajui Mleane da e grad pasti u turske
ruke ako odmah ne poalju pomo. Odgovor je stigao u
februaru 1452. godine. Mleani su iskreno saoseali sa carom,
ali su bili preokupirani ratom sa svojim susedima u Lombardiji.
Najvie to su mogli da urade bilo je da poalju u Carigrad brod
sa tovarom baruta i oklopa, koje je car traio. Po svemu sudei,
Mleani su izgubili hrabrost i interes za spasavanje hrianskog
Carigrada. Njegovo osvajanje je postalo neminovno. Zbog toga
nisu eleli da se meaju u sultanove planove.
Nekoliko meseci kasnije, meutim, oni su promenili
raspoloenje. Sultan Mehmed je obznanio da e svi brodovi koji
plove Bosforom, u trenutku kada tvrava Rumeli hisar bude
gotova, a topovi sa njenih zidina upereni na more, morati da
plaaju carinu. Oni koji to odbiju bie potopljeni topovskom
vatrom. U novembru 1452. godine jedan mletaki trgovaki
brod, prolazei tim putem, ogluio se o ovu zapovest. Na to su
se oglasili topovi sa tvrave. Brod je potopljen, a kapetan i
trideset mornara dopali su zarobljenitva poto su uspeli da se
doepaju obale. Svi su no kratkom postupku pobijeni. Mleani,
koji su bili ubeeni da ih titi njihov dogovor sa sultanom,
odjednom su se i sami nali u ratu sa Turcima.114
Kako su meseci prolazili situacija je postajala sve gora.
Konstantin je poslao glasnika za Moreju, zahtevajui da jedan
od brae odmah doe u Carigrad i pomogne mu. Nadao se da
e, ako ukae zapadnim vladarima da se opsada Carigrada sve
vie blii, uticati na njihovu savest. U oajanju, nudio je visoke
nagrade onima koji bi doli ili poslali pojaanje. Janou

113

The History of Mehmed the Conqueror by Tursun Beg, izdanje i


prevod H. Inalick i Rhoads Murphey, Minneapolis-Chicago 1978, 34.
114
Nicol, Byzantium and Venice, 393-5.

73

Hunjadiju koji je u meuvremenu i no drugi put doiveo poraz


od turske vojske, na Kosovu 1448. godine uruio je carsku
hrisovulju kojom mu je obeavao Selimvriju ili grad Mesemvriju
na obali Crnog mora. Kralju Alfonsu V od Aragona i Napulja
uruio je opet drugu hrisovulju, nudei mu ostrvo Lemnos.
Obratio se i enovljanskim vladarima Hiosa, obavezujui se da
im plati za pomo. Ponovo je pisao Mleanima, a poslao je
novog emisara i u Raguzu, jo neke italijanske gradove i,
naravno, papi. Njegovi su napori doneli malo praktine koristi.115
Papa Nikola V je razumeo Konstantinove tekoe i saoseao je
sa njim. Meutim, u stvarnosti se radije opredelio da ostane po
strani. Slino svojim prethodnicima, nije hteo da prui pomo
istonim hrianima dok se ne pokaju zbog svojih greaka i ne
prihvate jedinstvo sa crkvom u Rimu. Prioritete obe strane lepo
je pokazao Edvard Gibon:
Grci su insistirali na tri osnovna pitanja: pomo, sabor i
ponovno ujedinjenje, dok su Latini izbegavali drugo, a prvo
samo obeavali kao loginu posledicu treeg."116
Leei na samrtnoj postelji 1455. godine, okrenut svojim
kardinalima, papa Nikola V pravdao se reima kako je oduvek
eleo da uini sve to je u njegovoj moi da bi pomogao
Konstantinu. Ali, od samog poetka je bio svestan da sam
nikako nije u mogunosti da sakupi takve snage koje bi se
uspeno suprotstavile strahovitoj moi Turaka. Zato je
Konstantin morao da se obrati i drugim zapadnim katolikim
vladarima. Isti, prilino zamagljen odgovor, Konstantin je dobio i
od Mleana. Izjavili su da e mu pomoi u odbrani Carigrada
ako to uine i druge hrianske zemlje.117

115

Phrantzes, Chron. maius, 374. DR, V, nos. 3545-7; R. Guilland, Ai


Tip cf|v Aov SKKATG KcovaTavxivou A' %ox> np
acoTTipav Kvoav-TivowtXe, EEBS, 22 (1952), 60-74; R.
Guilland, Les Appels de Constantin XI Palologue Rome et
Venise pour sauver Constantinople (1452-1453)", BS, 14 (1953), 22644.
116
E. Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ed. J. B. Bury,
VII, London 1900, 97.
117
Guilland, Les Appels", 237.

74

Ono ega se Genadije plaio, u oktobru 1452. godine


postalo je stvarnost. Papa je konano ostvario svoj plan, u maju
je poslao svog izaslanika za Carigrad, kako bi u crkvi Svete
Sofije potvrdio i proslavio crkvenu uniju. Bio je to Isidor, bivi
mitropolit kijevski, kome je odanost ideji unije iz Firence, kao i
Visarionu, donela kardinalsku titulu. On je napustio Napulj, da bi
u Carigrad stigao 26. oktobra. Sa njim je doao i Leonardo sa
Hiosa, enovljanski nadbiskup Lezbosa. Isidor je sa sobom
poveo i jednu etu od 200 strelaca iz Napulja. Bilo je to
neznatno pojaanje koje je, ipak, u srcima uznemirenih Grka
probudilo kakvu-takvu nadu; oni kao da nisu uviali, ili nisu hteli
da uvide, pravi razlog Isidorove misije, koji je doao da spase
njihove due, a ne da pomogne u odbrani grada.118 Njegov
dolazak izazvao je kod antiunionista grozniavu aktivnost i
propagandu. Njihov voa Genadije, za koga je ova borba
postala opsesija, povukao se 1. novembra u svoju monaku
eliju. Na vratima je istakao proglas u kome se zaklinjao pred
Gospodom da bi pre umro nego to bi izdao pravoslavnu veru.
Unija je bila avolje delo. Predskazivala je slom onih koji su
okrenuli lea Bogu.119 Mesec dana pre Isidorovog dolaska, 13.
septembra 1452. godine, advokat u Carigradu Teodor
Agalianos, lan Sinaksisa i nekadanji prijatelj Marka Evgenika,
napisao je prvu beleku kratke hronike o savremenim
zbivanjima. Zakljuio ju je sledeim reima: Ovo je zapisano u
treoj godini vladavine Konstantina Paleologa, koji je ostao
nekrunisan jer crkva nije imala poglavara i jer se nalazila u
rasulu, to bee posledica lanog ujedinjenja, izvrenog za
vladavine njegovog brata i prethodnika Jovana Paleologa... Ta
unija bee delo Satane, ono je izazvalo srdbu Boga, podelilo
crkvu, rasulo njenu decu i potpuno nas unitilo. Istinu govorei,
ono je izvor svih naih ostalih nesrea".120
Veliki duks Luka Notaras, sluei svom caru, pokuao je da
umiri raspaljene strasti. Delimino je uspeo da uveri javnost da
kardinal Isidor dolazi sa najboljim namerama i da e proslava

118

Gill, Council of Florence, 383; Runciman, Fall of Constantinople, 69.


Scholarios, uvres compltes, ed. Petit et al, III, 165-6.
120
Theodores Agallianos, ed. Schreiner, Chron. brev., II, 635-6.
Phrantzes, Chron. maius, 318,
,
119

75

ujedinjenja u Carigradu biti od opte koristi. Ipak, njegove rei


nisu ubedile gradsko plemstvo, koje je zahtevalo odreenu
vrstu sporazuma. Car ih je odbio, nadajui se da su strelci iz
Napulja samo prethodnica pomoi koja tek treba da doe.
Slino su mislili i pravoslavci koji nisu bili tako zagrieni
protivnici ujedinjenja kao Genadije i njegovi sledbenici. Bili su
spremni da plate duhovnim posrnuem zarad materijalne
nagrade. A, ako pomo stigne i grad bude spasen od trenutne
opasnosti, doi e vreme da se pitanje unije ponovo razmotri u
mirnijoj atmosferi. Kardinal Isidor, koji je i sam bio Vizantinac,
dobro je poznavao snagu oseanja pravoslavnih vernika. Kada
se, naime, posle skuptine u Firenci vratio u Kijev, u svojstvu
papskog legata za Rusiju, narod se digao protiv njega i on je
zavrio u tamnici. To ga je nauilo da bude taktian i da se
prema svojim protivnicima ponaa krajnje diplomatski. Za njega
je, meutim, najvanije bilo to ima Konstantinovu podrku. Po
Sfrancesovom miljenju, car je trebalo da postavi Isidora za
carigradskog patrijarha umetsto Grigorija III, koji nije pokazivao
ni najmanju elju da se vrati. Ovo naimenovanje sigurno bi
odobrovoljilo papu i moda omoguilo dobijanje pomoi od
katolika sa Zapada. Ali, Konstantin je mudro uvideo da bi to
samo izazvalo nove nevolje i nerede na ulicama.121
Kada je postalo jasno da novo pojaanje sa zapada nee
doi, protivnici ujedinjenja ponovo su stekli neke od svojih
izgubljenih pozicija. Na ulicama su zavladali neredi. Latinski
nadbiskup sa Lezbosa, koji je doao s Isidorom, zamerio je
Konstantinu na preteranoj toleranciji prema voama ovih
nereda, koje bi trebalo pohapsiti i baciti u okove. Kao i papa
Nikola V, i on je smatrao da Konstantin mora da zauzme vri
stav prema opoziciji. Car je, meutim, odbio da poslua ovaj
savet. Umesto toga, sazvao je novu skuptinu Sinaksisa 15.
novembra, zahtevajui od njih da sastave jo jedan dokument
sa primedbama na odluke firentinskog sabora. Oni su ga

121

Phrantzes, Chron. malus, 471-2. Anonimni ruski hroniar, piui o


1461-2. god., optuuje prokletog Isidora" (iz Kijeva) to je doveo do
pada Konstantinopolja. A. Pertusi, ed., La Caduta di Conslantinopoli,
Verona 1976, 252-3 (citirano kao Pertusi, Caduta, I, II).

76

posluali drage volje, to samo potvruje injenicu da je


Konstantinova diplomatija predstavljala bolji izbor od njihovog
eventualnog hapenja i pretvaranja u muenike.122 Teko je
zauzeti nekakav vrst stav u vezi sa Konstantinovom
iskrenou u odnosu na uniju crkava, u srcu pravoslavnog
hrianskog sveta, kada je bio potpuno svestan da je ostatak
tog sveta prezire. Istoriar Duka je verovao da je careva
posveenost ovoj ideji samo izgovor. Jovan Evgenik nije
oklevao da podseti cara na vrstu reenost njegovog oca
Manojla II da ne izda pravoslavnu veru zarad spasavanja
Carstva. S druge strane, Konstantin je pred sobom imao i
primer svog brata Jovana VIII, kao i svog pretka cara Mihaila
VIII, koji je u 13. veku, u slinim okolnostima, pribegao surovom
razraunavanju s opozicijom, pokuavajui da je primora na
prihvatanje ujedinjenja sa rimskom crkvom. Umro je iskljuen iz
obe crkve, osuen kao lo i nesavestan misionar od strane
Rima, a od strane svojih sunarodnika kao izdajnik svoje vere.
Konstantin nije bio veliki teolog, ali je imao velikog strpljenja i
razumevanja za one koji su se bavili teologijom. Njemu lino
bilo je najvanije spasavanje Carigrada, po ma koju cenu. U toj
nameri imao je i podrku velikog duksa Luke Notarasa. Notaras
je uao u istoriju kao tvrdokorni protivnik unije zbog sluajne
izjave koja je njemu pripisana da bi vie voleo da vidi sultanov
turban u gradu nego latinsku mitru. Takoe, on je imao mnogo
prijatelja i poznanika meu Latinima i poslao je neku od
svojegove dece da se nastane u Italiji kao izbeglice. Moda je
jednu takvu, prilino neumerenu, primedbu rekao, isprovociran
netolerancijom nekih Italijana iz Carigrada. On je ipak bio
saglasan sa svojim carom da se carica gradova" mora spasti
po svaku cenu.123
Deset dana posle Konstantinovog pomirljivog sastanka sa
pripadnicima Sinaksisa, topovi sa Rumeli hisara potopili su
mletaki brod na Bosforu. Ovaj nemili dogaaj bacio je u

122

Runciman, Fall of Constantinople, 70-1; Nicol, Last Centuries of


tiara Byzantium, 397-9.
123
O Luki Notarasu, videti: PLP, VIII, no. 20730. Njegovu poznatu
primedbu o tijari i turbanu zabeleio je Duka (Doukas), 329. Ducas,
315. izraava skepticizam o Konstantinovoj posveenosti uniji iz
Firence.

77

zasenak ostale rasprave, ujedinivi u Carigradu sve meusobno


zavaene protivnike. Vapaj za pomo po bilo koju cenu postao
je jo glasniji. Sledeeg dana Genadije je izdao novi proglas
koji je trebalo da uvrsti odlunost onih koji su jo ostali
neopredeljeni. Bio je to, po njegovom sopstvenom priznanju,
pokuaj da se ugasi ve rasplamsali umski poar.124 Tutanj
turskih topova iza gradskih zidina bio je mnogo ubedljiviji od
Genadijevih tirada. Ovaj proglas je napisan u formi linog
priznanja, u kome Genadije izjavljuje da jo uvek vrsto stoji na
strani svoje nasleene vere; meutim, ako je to neophodno,
drugi je mogu izdati. Bio je to, sve u svemu, dosta nejasan
dokument. Krajem novembra 1452. godine kardinal Isidor je
osetio da je doao as da ispuni misiju zbog koje je i stigao u
Carigrad. Car se sloio i 12. decembra u crkvi Svete Sofije
odrana je sveana liturgija. Konstantin i njegov dvor su bili
prisutni. Tada su pomenuta imena pape Nikole i patrijarha
Grigorija. Proitan je i tekst unije, donet u Firenci. Postojale su
razliite procene o veliini i iskrenosti ovoga skupa. Isidor je
izjavio da mu je prisustvovalo sve stanovnitvo Carigrada. Duka
je verovao da se veina prisutnih samo pretvarala da odobrava
skup koji je donosio utehu u asovima bliske opasnosti, a koji
se moe ponititi kada kriza proe. Izvesno je da Genadije nije
prisustvovao. Izdavanjem svog proglasa on se dostojanstveno
povukao iz bitke i istovremeno preutno odobrio Konstantinove
postupke. Genadijevo vreme je tek dolazilo.125
Konstantin je traio od Tome ili Dimitrija da dou iz Moreje
sa pojaanjem. Sultan je predvideo ovu mogunost. Da bi ih
zadrao na njihovoj teritoriji, naredio je starom Turahanu, u
oktobru 1452. godine da ponovo napadne Moreju. Turahan je
poveo veliku vojsku, a sa njim su pola i njegova dva sina,
Umur i Ahmed. Kako im Heksamilion vie nije stajao na putu,
oni su opljakali ceo Peloponez od Korinta do Mesenije. Samo
je jedan dogaaj pokvario ovu pobedu. U obraunu sa grkom
vojskom, Matija Asen, jedan od Dimitrijevih oficira, zarobio je
Turahanovog sina Ahmeda. On je odveden u Mistru kao

124

Scholarios, III, 171-4, 177.


Isidore of Kiev, Letter to Pope Nicholas V (15 July 1453), ed.
Pertusi, Ca-duta, I, 92. Ducas, 317-19. Gill, Council of Florence, 386-7.
125

78

zarobljenik. Bio je to mali, ali ohrabrujui trijumf. Kralj Alfonso


od Aragona, ija je netrpeljivost prema nevernicima bila irom
poznata, estitao je u svom pismu despotu Dimitriju.126 Ovakvi
sluajevi saradnje meu Konstantinovom braom bili su,
naalost, dosta retki. Oni su veinu svog vremena provodili u
meusobnim svaama oko granica, koje je Konstantin postavio
kada je postao car. Istovremeno su izazivali bes Mleana,
ohrabrujui albanske bande da napadaju zemlje oko mletakih
kolonija. I kada su Turci konano reili da zavre osvajanje
Moreje, shvatili su da ne moraju u to da uloe velike napore.
Poto je uvideo da ne moe da se nada pomoi od svoje
brae, Konstantinu nije preostalo nita drugo do da poslednje
nade uloi u Veneciju, papu i kralja Alfonsa. U trenutku dok su
Turahanove trupe nemilosrdno pustoile Moreju, senatori u
Veneciji razmatrali su Konstantinov hitan zahtev za pomo.
Odgovor su dali 16. novembra 1452. godine. Insistirali su na
tome da su oni sami ve sastavili planove odbrane grada. Caru
su savetovali da trai od pape da organizuje koaliciju svih
zapadnih hrianskih snaga, obeavi sa svoje strane da e
uiniti sve kako bi uticali na papu i mletake kardinale u kuriji da
to bre delaju. Ovo pismo se nalazilo na putu za Carigrad kada
su Turci potopili mletaki brod u Bosforu. Trebalo je da proe
izvesno vreme kako bi vest o tome stigla u Veneciju. Meutim,
Mleani koji su se zatekli na licu mesta nisu ekali uputstva iz
domovine. Za ih je ta opasnost postala sasvim oigledna.
Njihov zastupnik u Carigradu irolamo Minoto sazvao je hitan
sastanak svog vea. Tome su prisustvovali car Konstantin i
kardinal Isidor. Veina je glasala da se ostane u Carigradu i
uestvuje u njegovoj odbrani. Poslunost su odbili oni iji su
brodovi ve ekali spremni u luci da zaplove ka Italiji. Na kraju
je doneta odluka da nijedan mletaki brod ne sme napustiti
Carigrad bez saglasnosti irolama Minota i pre nego to plati
kaznu u visini od 3 000 dukata.127

126

Sphrantzes, Chron. minus, 96; Chalcocondylas, II, 148. Zakythinos,


Despotat, I, 246.
127
Nicol, Byzantium and Venice, 394-6.

79

Izvetaji njihovih zemljaka ostavili su vei uticaj na vladu u


Veneciji nego svi emisari koje je slao Konstantin. U februaru
1453. godine dud je naredio da svi ratni brodovi i vojska budu
u pripravnosti za plovidbu prema Carigradu tokom aprila. U isto
vreme pisao je papi, kralju Alfonsu, Ladislavu od Ugarske i caru
Fridrihu III, upoznavajui ih sa poslednjim novostima iz
Carigrada. Ako se pomo ne poalje istog asa, grad e pasti u
ruke nevernika. Diplomatska aktivnost Venecije bila je
zadivljujua, ali je poela suvie kasno. U nedogled se oteglo i
opremanje mletake flote. Papa je ve poslao tri enovljanska
broda, preuzimajui na sebe da jo pet brodova naorua u
Veneciji. I oni su zadrani usled cenkanja oko opreme i plate za
posadu. U meuvremenu, poetkom 1453. godine, Konstantin
je poslao jo nekoliko glasnika u Veneciju i kralju Alfonsu
preklinjui ih da ne alju samo oruje, vojsku i brodove, ve i
hranu, poto je Carigrad uveliko poeo da osea posledice
turske blokade na Bosforu. Alfonso je poslao jedan tovarni brod
sa hranom i namirnicama. S druge strane, jedini udeo cara
Fridriha bilo je jedno pismo koje je uputio sultanu Mehmedu,
pretei mu zdruenim napadom ujedinjenih hrianskih vladara
ako ne srui tvravu Rumeli hisar i ne odustane od opsade
Carigrada. Ovo pismo je tipian primer praznih pretnji, tako
karakteristinih za krstae iz fotelja" sa Zapada.128
U zimu 1452. godine sultan je poeo pripreme za opsadu i
zauzimanje Carigrada. Morao je biti siguran u uspeh, kako
njegov ugled ne bi bio ukaljan, na je ovaj poduhvat pomno
planirao, ne obazirui se na trokove. Tokom te duge zime car
Konstantin je ohrabrivao svoje ljude, kako mukarce tako i
ene, da danonono rade na popravci gradskih zidina i
sakupljanju naoruanja. On je poslao brodove do okolnih ostrva
kako bi dopunio zalihe namirnica. Seanje na bombardovanje
Heksamiliona jo uvek je ivelo u njegovim mislima. Njegovo
oruje moda nee biti dovoljno da se odupre ratnoj tehnologiji
kojom je sultan raspolagao, Ipak, ako je car i imao sline

128

Guilland, ', 68-70. DR, V, nos. 3548-9, 3551. Nicol,


Byzantium and Venice, 397-8. Odgovor Fridriha III, datiran 22. januara
1453. god., je y : Jorga, Notes et Extraits pour servir V histoire des
Croisades au XV3 sicle II Paris 1899, 481-2.

80

sumnje, on ih je zadrao za sebe. Neto ranije, Konstantina je


posetio jedan ugarski inenjer, po imenu Urban, koji mu je
ponudio svoje usluge kao projektant teke artiljerije. Bio je to isti
onaj ineer koji je napravio veliki top kojim je pretio sa bedema
Rumeli hisara. Meutim, novana nadoknada koju je traio
daleko je nadvisivala Konstantinove mogunosti. Urban je bez
oklevanja otiao u Mehmedov logor u Jedrenu, gde je prodao
svoje usluge po jo vioj ceni. Nekoliko meseci potom, proulo
se da je u sultanovoj livnici napravnjen ogroman top. On e se
uskoro nai pod zidinama Carigrada, zajedno sa jo mnogo
topova manjeg kalibra.129
Konstantin je bio uznemiren, ali ne i vidljivo uplaen.
Priznati strah, znailo je priznati mogui poraz, a on to ne bi
nikada uradio. Njegova hrabrost je bila zarazna, prelazila je i na
njegove oficire. Velikom duksu Luki Notarasu data je komanda
nad zidinama du obale Zlatnog roga. lanovi porodica
Paleolog i Kantakuzin, ije su ranije zajednice u mnogo emu
doprinele osipanju Carstva, preuzeli su komandu nad ostalim
stratekim mestima u gradu. Bilo je prisutno i mnogo stranaca
koji su u poslednjem asu pristigli da brane grad ija su
bogatstva tako dugo potkradali i rasipali. Car je imao veliko
poverenje u Mleane, koji su se zatekli vie sluajno no to ih je
dovela namera. Traio je od njih da se pokau na gradskim
zidinama, kako bi se neprijatelj uverio u njihovu brojnost; i kada
su se oni svojevoljno ponudili da uvaju ulaz na etiri kapije sa
kopnene strane, Konstantin im je bez oklevanja poverio
kljueve. Bilo je tu i enovljana, iako su se njihovi trgovci iz
Galate, kolonije sa druge strane Zlatnog roga, nadali, da e
spasti i sebe i imovinu ako ostanu neutralni. Najpoznatiji meu
njima bio je ovani ustinijani Longo, koji je u januaru 1453.
godine doao u Carigrad kao dobrovoljac, na elu grupe od 700
vojnika. Bio je to iskusan profesionalni vojnik, uesnik mnogih
ratova. I njemu je car drage volje poverio odbranu zidina sa
kopnene strane.130

129

Ducas, 307-9, 321.


Kritoboulos, ed. Reinsch, 40; Phrantzes, Chron. maius, 386; Ducas,
331; Nicolo Barbaro, Giornale deli' assedio di Costantinopoli 1453, ed.
E. Cornet, Vienna 1856, 35. DR, V no. 3550. Runciman, Fall of
Constantinople, 83-4; Nicol, Byzantium and Venice, 400.
130

81

Tokom prolea 1453. godine sultan Mehmed II krenuo je


sa svojom vojskom i topovima iz Jedrena. Na uskrnji
ponedeljak, 2. aprila, njegova izvidnica podigla je logor u blizini
carigradskih zidina sa kopnene strane. Mehmed je imao
nameru da paljbu svojih topova usmeri na jaku, trostruku liniju
utvrenih zidova. Nikada ranije nijedan neprijatelj nije uspeo da
prodre u grad sa te strane. Tri dana kasnije stigao je i sam
Mehmed s ostatkom svojih trupa, ulogorivi se na pukomet od
kapije Svetog Romana koja se nalazila na sredini zidina. Ubrzo
zatim poelo je bombardovanje. Gotovo istovremeno turska
flota u Bosforu pokuala je da se probije u zaliv Zlatni rog.
Oekujui takav manevar, car je blagovremeno postavio lanac
preko ulaza u zaliv. Nekoliko dana kasnije, pod zatitom tame,
lanac je privremeno uklonjen da bi u luku ula tri enovljanska
broda koja je poslao papa i jedan veliki tovarni brod pun ita koji
je poslao kralj Alfonso od Aragona. Mehmed je znao da na
svaki nain mora ubaciti deo svoje flote u Zlatni rog, kako bi
napao grad i sa mora. Smelost i dovitljivost njegovih inenjera
urodila je plodom kada je po njihovoj zamisli napravljen put koji
je iz Bosfora vodio preko brda Galate u Zlatni rog. U zoru 23.
aprila Konstantin i njegov narod uasnuto su posmatrali
porinue sedamdesetak manjih turskih galija u more daleko iza
zatitnog lanca. Pokuaj Mleana da na njih otvore vatru
zavrio se katastrofom.131
Sada je postalo jasno da broj branilaca na zidovima du
obale mora, kao i onih na kopnu, nee biti dovoljan. Rezerve
hrane brzo su se smanjivale, a oni koji nisu mogli da plate
visoke cene namirnica ostajali su gladni. Konstantin je naredio
svojim podanicima da skupljaju novac od privatnih kua, crkava
i manastira kako bi se kupovala hrana za siromane. Smanjio je
crkvena primanja, obeavi da e ih uetvorostruiti kad proe
opasnost. Turci su u meuvremenu nastavili bombardovanje
spoljnih zidina. Ubrzo se u bedemu otvorila rupa i ukazao deo
unutranje odbrane. Kako su kopneni zidovi poeli da se rue
pred njegovim oima, Konstantin je postajao sve oajniji.
Poslao je sultanu glasnika s molbom da se povue i prihvati mir,

131

Runciman, Fall of Constantinople, 100-8; Nicol, Byzantium and


Venice, 400-2.

82

a za uzvrat e dobiti danak kakav god zatrai. Mehmed je


meutim bio suvie blizu pobedi da bi se tek tako predomislio.
Ili u ja uzeti ovaj grad" - odgovorio je, ili e grad uzeti
mene, mrtvog ili ivog. Ako prihvati poraz i povue se u miru,
dobie Peloponez za sebe, provincije za svoju brau i mi emo
biti prijatelji. Ali, ako se i dalje protivi mom mirnom ulasku u
grad, ja u ui na silu i sve u vas pobiti i poklati, a mojoj vojsci
u dopustiti da po volji pljaka. Jedino to elim je grad, pa
makar bio i prazan". Konstantin se nije ni potrudio da na ovo
odgovori; i sama pomisao da ostavi Carigrad za njega je bila
nezamisliva.132
Nekoliko dana kasnije sultan je poslao glasnika koji je
savetovao graane Carigrada da se predaju i spasu sigurnog
ropstva ili smrti. Mehmed im dozvoljava da ostanu u gradu, pod
uslovom da plaaju godinji danak od 100.000 zlatnika; imaju i
drugu mogunost - da bezbedno napuste grad i sa sobom
ponesu svu svoju imovinu. Posle toga car je okupio svoje
savetnike na veanje. Neki od njih preklinjali su ga da bei dok
jo moe. Ako ostane, onda rizikuje smrt, a ako pobegne i ako
grad padne u ruke Turaka, on moe nastaviti borbu da ga
povrati. Savetovali su mu da se skloni u Moreju ili neku drugu
bezbedniju provinciju, gde bi mogao da osnuje carstvo u egzilu.
To nisu bile rei koje je on eleo da uje. Bio je iscrpljen i
malaksao. Ako carica gradova" padne u ruke Turaka, bie to
Boja volja. Konstantin Paleolog nee ui u istoriju kao car koji
je kukaviki pobegao. Radije e ostati i umreti sa svojim
narodom. To je bio odgovor koji je dobio turski izaslanik.
Mehmed moe dobiti sve drugo, ali Carigrad nikada. Car nee
pobei. Radije e umreti. Ovim je prekinuta svaka dalja veza
izmeu vizantijskog cara i osmanlijskog sultana.133
Jedina jo preostala nada bila je da e obeana flota iz
Venecije stii na vreme. Nada je iezla kada se jedan mletaki
brod vratio iz izvianja i podneo izvetaj da flote nema na

132

Ducas, 345-7.
Ducas, 351; Kritoboulos, ed. Reinsch, 41-2; Chalcocondylas, II,
155-7. DR, V, no. 3554. Runciman, Fall of Constantinople, 123-4;
Babinger, Mehmed, 89-90.
133

83

vidiku. uvi to, Konstantin je zaplakao. Hrianski narodi


ostavili su ga samog da se bori protiv zajednikog neprijatlja
krsta. Posle tog konanog saznanja nije mu preostalo nita
drugo nego da svoj grad i sebe preporui milosti Hrista,
Bogorodici i senima prvog hrianskog cara, svetog
Konstantina Velikog.134 injenica da su preputeni sami sebi
uznemirila je neke od njegovih italijanskih saveznika, pa je ak
dolo i do sukoba izmeu Mleana i enovljana. Konstantin je
morao da posreduje i da ih podseti na to kako ih eka jedan
mnogo vei i vaniji sukob.135 udni znaci i predskazanja uneli
su jo vei nemir meu opkoljene branioce. U noi punog
meseca, 24. maja, dolo je do potpunog pomraenja i puna tri
asa protekla su u mrklom mraku. Ova prirodna pojava
opomenula je mnoge da se prisete starog proroanstva da e
Carigrad pasti kad mesec nestane. Po svemu sudei kraj, se
bliio. Konstantin je naredio da se iznese ikona Bogorodice,
zatitnice Carigrada i da se nosi u procesiji ulicama. Iznenada
ikona je ispala iz svog postolja; gotovo u istom trenutku sa neba
se obruilo jako nevreme, praeno pljuskovima i gradom.
Procesija je obustavljena. Sledeeg jutra, Carigrad je osvanuo
obavijen gustom maglom. A uvee, poto se magla najzad
podigla, na kupoli Svete Sofije primeena je misteriozna
svetlost koja se lagano pela ka pozlaenom krstu na vrhu. Turci
su takoe opazili ovu svetlost iz svog logora kraj zidina. Bilo je
to znamenje, omen", koje je Turcima budilo nadu, a Grke
bacalo u najdublje oajanje.
U ponedeljak, 28. maja, Grci su oseali da se blii as
istine. Turski logor je utonuo u udnu tiinu. Sultanova vojska
dobila je jedan dan odmora pre konanog napada. Graani
Carigrada koji nisu uestvovali u popravci oteenih zidina izali
su na ulice, usrdno se molei Gospodu. Po Konstantinovom
nareenju procesije su nosile svete ikone i relikvije, a sva zvona
u gradu su zvonila. Grci i Latini, pravoslavni i katolici, zaboravili
su na meusobne razlike i razmirice, zdruili se u zajednikim
molitvama i himnama Bogu. Sam Konstantin je vodio povorku u

134
135

Phrantzes, Chron. malus, 402.


Phrantzes, Chron. malus, 402.

84

sveanom maru.136 Poto je sveanost zavrena, on se obratio


svojim ministrima, oficirima, vojsci i narodu. Postoje tri zapisa o
tome ta je Konstantin tom prilikom rekao. Prvi i najkrai dat je
u pismu Leonarda sa Hiosa, latinskog nadbiskupa Lezbosa,
koje je 19. avgusta 1453. godine uputio papi Nikoli V. Leonardo
je bio u Carigradu poslednjih nedelja pred njegov pad, a
izvetaj je poslao est nedelja posle pada grada, dakle u vreme
kada je Leonardovo seanje bilo jo uvek svee. Preostale dve,
due verzije Konstantinovog govora veinom su razrade i
dopune Leonardovog teksta. Jedna je iz pera Georgija
Sfrancesa koji je verovatno uo carev govor, iako ga ne pominje
u svojim memoarima. Jedino je mogao da se proita u
proirenoj verziji njegovih memoara, koje je u 16. veku sakupio i
obradio Makarije Melisin. Trea verzija nalazi se u grkoj
Hronici o turskim sultanima, takoe napisanoj u 16. veku.137
Ipak, ini se da je najpouzdaniji tekst koji je prvobitno zapisao
Leonardo sa Hiosa, iako je njegova retorika previe uzviena,
ak fantastina. U svakom sluaju vredno je dati ovaj govor u
celini, utoliko pre to je to bilo poslednje Konstantinovo javno
nastupanje i to predstavlja, kako je to Gibon primetio
posmrtni govor Rimskog carstva".138
Gospodo, slavni kapetani nae vojske i vi, nai prijatelji po
oruju, hriani, as bitke se pribliava. Zbog toga sam reio da
vas ovde okupim, kako bi svima bilo jasno da do kraja morate
ostati zajedno, odluniji nego ikada pre. Vi ste se uvek borili
protiv neprijatelja Hrista, ovenani slavom. Sada je odbrana
vae otadbine i grada poznatog irom sveta, koga nevernici i
avolji Turci ve pedeset dva dana opsedaju, poverena vaim
uzvienim duama. Nemojte da vas plai to to su njegove
zidine sruene neprijateljskim topovima. Vaa snaga lei u
Bojoj zatiti i vi ete je pokazati orujem i maevima uperenim

136

Runciman, Fall of Constantinople, 120-32.


Leonardovo pismo papi Nikoli V, o Mehmedovom osvajanju Konstantinopolja
je y MPG, CLIX, cols. 923-44; Konstantinov govor je y kol. 938-9; Pertusi,
Caduta, I, 120-71. Postoji i engleski prevod J. R. Melville Jones, The Siege of
Constantinople 1453. Seven Contemporary Accounts, Amsterdam 1972, 34-5.
Cf Phrantzes, Chron. maius, 414-22; XpoviKv tv TopKCV Sotixvrav,
ed. G. T. Zoras, Athens 1958, 88-9. Zoras, Tlepi TTTV riXoxnv
KvoTOVTivowttec, (Athens 1959, 71-101, tei odbacivanju ak i
Leonardove verzije govora kao fikcije.
138
Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ed. Bury, VII, 188.
137

85

ka neprijatelju. ja znam da e ova divlja rulja, po svom obiaju,


jurnuti na vas odapinjui neprozirne zavese strela i glasno
urlajui. To vas nee pozrediti jer, kao to vidim, dobro ste
zatieni oklopima. Oni e udariti na zidine, na nae pancire i
titove. Ali, vi nemojte imitirati Rimljane, koji su, kada su
Kartaginjani krenuli u bitku protiv njih, dozvolili svojoj konjici da
ustukne pred zastraujuim izgledom i rikom slonova. U ovom
boju morate biti jaki, bez straha, bez pomisli o povlaenju,
morate se odupirati herkulovskom snagom. ivotinje mogu
beati od ivotinja. Ali, vi ste ljudi, ljudi hrabra srca, koji e ove
beslovesne zveri zadrati u kavezu i svojim kopljima i
maevima pokazati im da se ne bore protiv ivotinja, kakve su
sami, ve protiv njihovih gospodara.
Vi znate da su nevernici nepravedno prekinuli mir. Prekrili
su zakletvu i ugovor koji su sa nama napravili; poklali su nae
seljake u vreme etve; podigli su tvravu na Propontidi koja
treba da proguta hriane; opkolili su Galatu u vreme primirja. A
sada prete da e osvojiti grad Konstantina Velikog, vau
oevinu, utoite koje je oduvek primalo sve odbegle hriane,
zatitnika svih Grka. Prete da e oskrnaviti nae svete crkve, da
e ih pretvoriti u tale za svoje konje i stoku. O, brao moja,
sinovi moji, vena slava hrianstva u vaim je rukama. Vi,
hrabri enovljani, poznati no svojim bezbrojnim pobedama, vi
koji ste uvek titili ovaj grad u mnogim sukobima sa Turcima,
pokaite sada jo jednom svoju hrabrost, svoj duh, svoju snagu.
I vi Mleani, junaci iji su maevi toliko puta prolili tursku krv, vi
koji ste nam davali pomo i poslali mnogo nevernikih dua u
morske dubine, pod komandom Loredana, najdinijeg kapetana
nae flote, vi koji ste obdarili ovaj grad, kao da je va sopstveni,
dobrim i uzvienim ljudima, uzvisite se jo vie i pripremite se
za boj. Sluajte komande vaih voa, mojih prijatelja po oruju, i
znajte da je ovo dan vae slave, dan u kome ete, ako prolijete
makar i kap svoje krvi, zadobiti venu slavu i oreole muenika."
Konstantinov govor, bez obzira u kom obliku izreen, ulio je
novu snagu svima koji su ga uli. Kada su prve senke
nadolazee noi poele da se sputaju na zemlju, ljudi su
nagonski krenuli ka crkvi Svete Sofije. Vojska je ostala na
svojim poloajima du zidina. Svi ostali Grci, kao i Latini, okupili
su se u velikoj crkvi kako bi izmolili Gospoda za svoje
osloboenje. Zajedniki strah i bliska opasnost uinili su vie
nego sva crkvena zasedanja. Pravoslavni episkopi, svetenici,

86

monasi, koji su se jo do jue zavetovali da nee prekoraiti


crkveni prag dok su tu Latini, sada su prilazili oltaru kako bi se
pridruili svojoj katolikoj brai u zajednikoj slubi. Meu
prisutnima nalazio se i kardinal Isidor, koga su mnogi smatrali
izdajnikom i jeretikom. Doao je i car Konstantin koji se pomolio
i od svakog prisutnog episkopa, pre no to je primio priest,
traio razreenje greha. Svetenik koji ga je priestio nije
mogao znati da daje poslednju priest poslednjem hrianskom
caru Rimljana. Nakon slube car se vratio u svoju palatu u
Vlaherni, da zatrai oprotaj od svojih ukuana i poeli im
poslednje zbogom. Zatim je odjahao na poslednju smotru svojih
trupa.
Napad je poeo bez upozorenja, u ranim jutarnjim
asovima, u utorak 29. maja. Talas za talasom sultanove
kopnene vojske obruavao se na zidine. U toku sledea dva
asa probijen je zid na mestu koje je topovska paljba ve
ozbiljno naela. Ipak, ustinijani je sa svojim ljudima,
potpomognut Konstantinom, uspeo da odbije napad. Turci su
krenuli u povlaenje. Tada su na njihovo mesto dole
profesionalnije, bolje naoruane, disciplinovanije trupe,
podravane paljbom turske artiljerije. I opet su branioci uspeli
da se odre. U isto vreme, pod tekom opsadom nalazio se i zid
du Zlatnog roga, mada su branioci i ovde imali inicijativu.
Sultanova strategija zasnivala se na stalnim napadima, kako
hriani ne bi imali ni asak odmora. Tek to su malo
predahnuli od drugog napada, elitne sultanove trupe, janiari,
svei i eljni pobede, grunuli su udvojenom snagom sa kopna.
Pred samu zoru, ustinijani, koji je drao poloaj na
najkritinijem mestu vie od est asova, pao je teko ranjen.
Konstantin ga je preklinjao da izdri, ali je on bio previe slab
da bi nastavio borbu. Nzegovi vojnici odneli su ga do luke i
ukrcali na enovljanski brod.
Kada su videli da ih je njihov komandant napustio,
ustinijanijevi ljudi su izgubili hrabrost. Odbrana se ustalasala.
Janiari su videli svoju ansu. Konstantin i njegova vojska borili
su se kao oajnici, ali bez mnogo nade posle odlaska njihovih
enovljanskih saveznika. Nije prolo mnogo, a janiari su
preuzeli kontrolu nad spoljanjim zidom, da bi se potom popeli i
na unutranji zid. U meuvremenu, jedna grupa od pedesetak

87

Turaka provalila je kroz malu kapiju zvanu Kerkoporta. Bili su to


prvi sultanovi vojnici koji su uli u grad. Popevi se na kulu
iznad ulaza, oni su razvili osmanlijski barjak. Njihovi drugovi su
razumeli signal i iznutra su odjeknuli poklici da je grad pao.
Osokoljeni Turci nahrlili su kroz otvore u zidinama koje su
nainili topovi. Kada su uvideli da nema povlaenja, branioce je
uhvatio strah. Konstantin je uinio koliko je mogao da ih ponovo
okupi. Na kraju se povela borba prsa u prsa. Najstranije je bilo
kod kapije Svetog Romana gde je bio probijen unutranji zid.
Upravo je to mesto gde je, no svemu sudei, Konstantin
Paleolog poslednji put vien iv. Pao je u boju kao obian
vojnik, odbacivi prethodno svoja carska odlija, pokuavajui
da zaustavi poplavu nevernika koja je nadirala u njegov
hrianski grad.139 Najreitiji epitaf posvetio mu je istoriar
Kritovul:
Car Konstantin... je umro borei se. Bio je to uman i
skroman ovek u svom privatnom ivotu, do najveeg stepena
istrajan u mudrosti i vrlini, otrouman i razborit kao
najdisciplinovaniji od ljudi. U politikim i dravnim stvarima
doprineo je koliko i carevi koji su vladali pre njega. Brz da shvati
ta mu je dunost, jo bri da svoje zamisli sprovede u delo, bio
je reit u svojim govorima, mudar u mislima i uspean u javnim
obraanjima. Taan i odreen u sudovima i procenama
sadanjeg trenutka, kako to neko ree za Perikla, i obino taan
u proceni budunosti, sjajan radnik, koji je sam odabrao svoju
sudbinu, podelivi je sa svojom otadbinom i svojim
podanicima."140
Potonji grki istoriari pisali su da je Konstantin umro kao
heroj i muenik. Njihova uverenja, meu samim Grcima, nikada
nisu dovedena u pitanje. Njegova tragina vladavina trajala je
samo etiri godine, etiri meseca i dvadeset etiri dana. U ovom
kratkom periodu on je uradio sve ono to se od jednog cara i
oekivalo. Samo neki zapadni izvori navode da je Konstantin
izbegavao svoje dunosti. to se tie njegovog dostojanstva,

139

Runciman, Fall of Constantinople, 133-44. O


, : R. Janin, Constantinople byzantine, Paris 19642,
280.
140
Kritoboulos, ed. Reinsch, 80-2; C. T. Riggs, History of
Mehmed the Conqueror by Kritovoulos, Princeton, N. J. 1954, 81.

88

hrabrosti ili vrstine karaktera teko da moe biti sumnje. S


druge strane, o njegovom fizikom izgledu mi danas ne znamo
gotovo nita. Car je, po obiaju, stavljao na dravna dokumenta
svoj peat koji je nosio njegovo sopstveno oblije. Konstantin je
izdao nekoliko takvih dokumenata, ali samo su dva peata
ostala sauvana. Vei od njih je onaj koji se pojavljuje na
hrisovulji koju je poslao u Raguzu, juna 1451. godine i danas se
nalazi u Dubrovniku.141 Drugi je na pismu koje je pisao markizu
od Ferare, Borsu od Este, prilikom posete Andronika
Leondarisa papi Nikoli V, u aprilu iste godine.142 Oba peata
nose sa jedne strane Konstantinov carski portret, a sa druge
figuru Hrista. Tu je prikazan u svojim kasnim etrdesetim
godinama (pedesetu nije nikada ni doekao). Ipak, u pitanju su
stilizacije koje su daleko od realnosti. Kao i veina peata te
vrste, na njima je prikazan simbol, a ne i linost samog
vasilevsa. Na njima se vidi car sa bradom kako stoji drei u
desnoj ruci krst, a u levoj knjigu ili svitak pergamenta. Sa malim
razlikama, na oba stoji potpis: Konstantin Paleolog u Hristu
autokrator. injenica da na ovim portretima car nosi krunu,
treba da naglasi simboliku, jer on nikada nije bio zvanino
krunisan.
Obaveza cara je bila da kuje novac sa sopstvenim likom.
Postojao je obiaj da se ti novii dele na ceremoniji njegovog
krunisanja. Konstantin nije imao prilike to da uradi; ipak, i on je
izdao svoj novac u ogranienoj koliini. Dva svedoka opsade
Carigrada, Nikolo Barbaro i Leonardo sa Hiosa, govore o tome
kako je u kriznim mesecima Konstantin naredio da se pretope
crkveni putiri, kako bi se od njih napravili novac kojima je platio
vojsku i radnike koji su radili na popravci zidina.143 Niko ne zna
koliko ih je tano iskovano, a verovatno da su ih i Turci
opljakali posle osvajanja. Sauvani Konstantinovi novii

141

F. Dlger, Fascimiles byzantinischer Kaiserurkunden, Munich 1931,


no. 67, Tafel XIV (the manuskript - rukopis), XXV (the seal - peat).
142
Dlger, Fascimiles, no. 58 (Latin text), Tafel XXII (manuscript).
: Sp. P. Lambros, Scppocyie TMV xekzmaim
, NE, I (1904), 416-32, fig. 2. Zakythinos, Despotat, I, 240
n. 8.
143
Leonardo Chiensis, ed. Pertusi, Caduta, I, 46-7; Barbaro, Giornale,
ed. Cornet, 66 (dodatna beleka je Marka Barbara).

89

danas su raritet. Sve do 1974. godine vladalo je miljenje da


nijedan nije sauvan. Meutim, tada je jedan mali i prilino
izubijan srebrni komad identifikovan kao njegov. Na njemu je
prikazano grubo poprsje cara sa bradom, krunom i ezlom, a
novi je nosio i zapis: Konst(antin) Pal(eolog). Nalije je
prikazivalo Hristovo poprsje. Vrednost ovog komada iznosila je
etvrtinu iperiona ili etvrtinu jednog univerzalnog zlatnika
vizantijskog carstva (nomizma ili solidus). U 15. veku prestaje
kovanje iperiona koga zamenjuje veliki srebrnjak, stavraton", u
vrednosti polovine zlatnika. Poslednjih godina jo nekoliko
Konstantinovih srebrnih novia izalo se pojavilo u javnosti,
zajedno sa 154 komada iz doba kasnih Paleologa, od kojih su
ne manje od 86 iz vremena njegove vladavine. Oni
predstavljaju tri denominacije, od stavratona, pola stavratona i
osmine stavratona. Na njima je takoe poprsje cara sa bradom i
krunom, kao i zapisom, mada ne uvek itkim: Konstantin
despot Paleolog Bojom milou car Romeja".144 Titula i ime su
tani, ali njegov lik ostaje nejasan i nerazgovetan. Retkost ovih
novia daje im veliku vrednost. Ipak, oni su samo jadni svedoci
jedne civilizacije u kojoj je nekada cvetala napredna monetarna
ekonomija.
Rukopis iz 15. veka, Vizantijska hronika Jovana Zonare
(hroniar iz 12. og veka, prim. prev.), koji se danas nalazi u
biblioteci Estense u Modeni, ukraen je minijaturnim portretima
glava svih vizantijskih careva, od prvog do poslednjeg
Konstantina, kao i portretom Konstantina Hlora, oca
Konstantina Velikog. Konstantin Paleolog je ovde oznaen kao
brat Jovana VIII i predstavljen je odmah do njega. Svi portreti u
ovoj carskoj galeriji su manje ili vie plod fikcije i stilizacije. Ipak,
mogue je da se umetnik koristio savremenim mo-delima za
poslednje od njih. Portret Jovana VIII se razlikuje od njegovih

144

Posebno sam zahvalan gospodinu Simon Bendalu to mi je dozvolio da vidim tekst i ilustracije njegove studije o novim nalazima novia
iz doba Paleologa koji he biti tampan u Revue Numismatique. O
drugim poznatim noviima sa likom Konstantina XI videti: D. R. Sear,
Byzantine Coins and their Values, London 1974,410, no. 2260; S.
Bendall and P. J. Donald, The Later Pa-leologan Coinage, London
1979, 176. Antike Mnzen. Auktion 50 am 25. April 1990, Zrich, 80,
Lots nos. 423-5.

90

poznatih portreta, napravljenih tokom njegovog boravka u Italiji.


Portret Konstantina XI raen je verovatno po uzoru na njegov
peat koji se jo uvek nalazi u Modeni. Konstantin je prikazan
kao ovek ovalnog lica, sa bradom koja je kraa od brade
Jovana VIII i primetno manje nakien nego to je njegov otac
Manojlo II prikazan na svom portretu.145
Kasniji pokuaji da se portretie poslednji vizantijski car
kreu se u rasponu od fantastinog do kominog.146 Ipak, jedan
od najinventivnijih autora svakako je bio kritski ikonopisac
postvizantijskog perioda iz 16. veka Geogije Kloncas (oko 15401608). Kloncas je 1590. godine sastavio Hroniku (Hronografija),
koju je ilustrovao sa 410 minijatura. To je udesna meavina
istine i mate, istorije i mita. Mnoge ilustracije pokazuju scene iz
vizija i predviakih proroanstava proroka Danila, Lava
Mudrog i Metodija od Patare.147 Rukopis se nalazi u Veneciji.148
U njemu su data i etiri neobina portreta Konstantina
Paleologa. Jedan od njih prikazuje cara sa majkom Jelenom, u
drutvu sa prvim Konstantinom (Velikim) i njegovom majkom
Jelenom. Drugi prikazuje tunog i potitenog cara kako sedi na
prestolu, dok iznad njega stoji figura smrti. Na druga dva,
Konstantin je predstavljen kako lei u grobu, sa maem kraj
sebe, pri emu njegov izgled vie odgovara izgledu jednog
zapadnog krstaa nego jednog vizantijskog cara.149
Naravno da su ovde prvenstveno u pitanju proizvodi mate,
a ne portreti. Oni pripadaju postvizantijskim mitovima i
legendama o poslednjem caru Rimljana. Konstantin Paleolog je
bio daleko vie slavljen posle smrti nego to su mu ukazivane
poasti tokom njegovog kratkog i nesreog ivota.

145

Biblioteca Estense, Modena, Cod. a. S. 5, 5 (= Gr. 122), f. 294v ;


reprintovano u Lambrosu, NE, I, 239-40 pl. IV, no. 3; Lambros, Boavtivv AxoKpaxpcov, Athens 1930, pl. 91; Barker. Manuel II, 387.
146
: Sp. P. Lambros, Ai eKve KcvatavTivot xot> -oXyov,
Ne, 3 (1906), 229-42; Nai ebcove KwvGTavxivou to , Ne, 4
(1907), 238-40.
147
O , : 100-108.
148
Marcianus Cod. CL. VII. no. 22 (= 1466). A. D. Paliouras, 'O co^cpo
rewpyio KAv-ca ( 1540-1608) Kai ai uiKpopaxpiat KCOOIKO amov,
Athens 1977.
149
Paliouras, plates 180, 183, 189, 190, 217-19.

91

5 KONSTANTINOVA SMRT

Pad Carigrada i Konstantinova smrt uskoro su bili


interpretirani kao ispunjenje proroanstava, ove ili one vrste.
Monaha Genadija, koji je caru svojevremeno zadao toliko
tekoa i ije ime nije pomenuto u spisima za vreme odbrane
grada, zarobili su monasi i prodali su ga kao roba Turcima.
Sultan Mehmed je bio dobro obaveten o verskim razmiricama
meu poraenim hrianima. Znao je da mnogi od njih svoj
poraz otvoreno pripisuju uniji u Firenci; takoe je znao i da je
unionist patrijarh Grigorije III pobegao, iako nije izgubio poloaj.
Kao naslednik hrianskog rimskog cara u Carigradu, sultan se
smatrao pozvanim da postavi novog patrijarha koji bi njemu bio
odgovoran za okupljanje svih hriana pod njegovom vlau.
Njegov izbor pao je na Georgija Sholarija monaha Genadija.
Njega su pravoslavni potovali, a sultanu je posebno
odgovaralo to to bi on bio spreman da prokae poteze koje bi
zapadni hriani mogli da preduzmu kako bi preokrenuli tok
istorije. Nakon pretrage, Genadije je naen i doveden u
Carigrad, gde ga je u tradicionalnoj pravoslavnoj ceremoniji
sultan naimenovao za patrijarha. Bilo je to januara 1454.
godine.150
Genadije nije ostavio detaljan opis turskog osvajanja
Carigrada niti smrti cara Konstantina. Ali, napravio je jednu
zbirku, hronoloki sreenih zapaanja u kojima preovladava
miljenje da je samo provienje odigralo najveu ulogu u tim
stranim dogaajima. Zabeleio je da je hriansko carstvo
Romeja zapoelo sa carom Konstantinom i njegovom majkom
Jelenom, a i zavrilo se carom Konstantinom, sinom Jelene, koji
je ubijen prilikom osvajanja njegovog grada. Izmeu prvog i
poslednjeg Konstantina nije bilo nijednog cara sa tim imenom

150

Runciman, Fall of Constantinople, 154-7. 92

92

ija se majka zvala Jelena. Genadije dalje primeuje da se prvi


carigradski patrijarh, za vreme Konstantina I, zvao Mitrofan, a
tako je bilo ime i poslednjeg patrijarha koji je umro 1443.
godine, poto je njegov naslednik, patrijarh Grigorije III, koga
Genadije zapravo nikada nije priznao, otiao za Rim i tamo
umro. Izmeu prvog i poslednjeg carigradskog patrijarha nije
bilo nijednog drugog patrijarha sa imenom Mitrofan. Genadije,
takoe, primeuje da je grad Carigrad osnovan 11. maja (330),
da je njegova gradnja zavrena 5. Maja i da je pao 29. maja
(1453), tako da ovi dogaaji vezani za roenje i smrt grada
padaju u mesec maj. Konano, on belei i jedno proroanstvo
no kome e vek Carstva i crkve doi na izmak kada se na elu i
jednog i drugog nau car i patrijarh ija imena poinju sa Jo.
Tako je i bilo. Poto su ljudi koji su unitili crkvu u Italiji (na
zasedanju u Firenci) bili car Jovan i patrijarh Josif. Iako
kolovan i uen, Genadije je oito zadrao naivnu veru u
proroanstva. Uostalom, zar nije odavno ve proreknuto da e
kraj sveta nastupiti sa drugom pojavom Hrista, koja je, po
vizantijskom proraunu, planirana da se dogodi sedam hiljada
godina od poetka njegovog stvaranja (5509-5508. p.n.e.), ili
godine gospodnje 1492? Istina, datum pada Carigrada se ba
ne slae s ovom raunicom, ali je Genadije utehu naao u
injenici da izmeu 1453. i 1492. godine nije velika razlika.151
Ova svoja zapaanja Genadije je zabeleio 1459. godine,
neposredno posle smrti patrijarha Grigorija III. Ali, on nije bio
prvi koji je primetio sluajnost vezanu za imena prvog i
poslednjeg cara i njihovih majki. Mletaki hirurg Nikolo Barbaro,
u svom Dnevniku opsade Carigrada, belei da je Bog odluio
da grad treba da padne, tako da se ostvare drevna
proroanstva, a jedno od njih je i ono no kome e hriani
izgubiti Carigrad za vladavine cara Konstantina, sina
Jeleninog.152 Kardinal Isidor, kome je polo za rukom da
pobegne iz porobljenog grada preruen u prosjaka, pisao je o
tome kao o injenici, a ne kao o proroanstvu, u svom pismu

151

Scholarios, uvres compltes, IV, 510-12. A. Pertusi, Fine di


Bisanzio e fine del mondo, Rome 1988, 60-1; D. M. Nicol, Church and
Society in the Last Centuries of Byzantium, Cambridge 1979, 104-5.
152
Barbaro, Giornale, ed. Cornet, 61; ed. Pertusi, Caduta, I, 29-30.

93

papi Nikoli V 6. jula 1453. godine: Upravo kako je grad i


osnovao Konstantin, sin Jelenin, tako ga je danas tragino
izgubio drugi Konstantin, sin Jelenin".153
Ovoj sluajnosti imena u dugoj istoriji grada udio se i
Kritovul sa Imbrosa, jedan od pouzdanijih istoriara tog
dogaaja, piui o Carigradu, koga je izgradio, podigao do
vrhunca sree i napretka, Konstantin, sreni car, sin Jelene, a
koji je porobljen i baen u dubine ropstva i nesree pod
nesrenim carom Konstantinom, sinom Jelene".154 Ona nije
promakla ni grupi autora takozvanih Kratkih hronika, kao ni
piscu jedne od mnogih tubalica o padu Carigrada.155 Osim ako
Bog odista nije uredio da se tako desi, kako je Barbaro iskreno
verovao, ova sluajnost, vezana za imena prvog i poslednjeg
cara i njihovih majki, svakako je od one vrste kakvu naroito
vole pedantni antikvari. Ipak, ona ne nudi odgovor ni na jedno
pitanje vezano za sudbinu poslednjeg cara Konstantina.
Tursko osvajanje Carigrada 1453. zgranulo je sav
hrianski svet. O njemu se naveliko govorilo i pisalo u to
vreme, a tugovalo jo mnogo godina posle toga. Kako to obino
biva, izvetaji su ulepavani, a pria je vremenom narastala.
Tubalice i posmrtne pesme postale su novi anr grke
literature, a legende su dodavane injenicama. ak i ozbiljniji
onovremeni izvetaji, bilo da su pisani na grkom, latinskom,
turskom, slovenskom ili nekom drugom evropskom jeziku,
razlikovali su se kada je u pitanju Konstantinova sudbina. Neki
ak nisu ni pominjali njegovu smrt. Drugi su jednostavno beleili
da je car pao u borbi. U pojedinim se navodi da je car pobegao
iz grada.156 Linost koja je najverovatnije dobro poznavala
injenice i bila na samom mestu dogaaja tog traginog 29.
maja 1453. godine, bila je Konstantinov dugogodinji i do
poslednjeg asa odani prijatelj Georgije Sfrances. Ipak, kako
sam kae u svojim memoarima, on se u odsudnom trenutku nije

153

Isidore of Kiev, ed. Pertusi, Caduta, I, 60.


Kritoboulos, ed. Reinsch, 80.
155
Schreiner, Chron. brev., I, 52/4, 370; 115/1, 684. Anonymi Monodia
de capta Constantinopoli, ed. A. Pertusi, Testi inediti e poco noti sulla
caduta di Constantino-poli, ed. A. Carile, Bologna 1983 , 326 (
: Pertusi-Carile, Testi).
156
Ovi izvori sakupljeni su u Pertusi, Caduta, I, II, and Pertusi-Carile,
Testi
154

94

nalazio uz cara, jer je imao nareenja da vodi rauna o odbrani,


u drugom delu grada. Sve to je on istinito mogao da kae bilo
je da je njegov gospodar ubijen ili muen tokom osvajanja
grada.157 Svedoci osvajanja grada, mada ne i careve smrti,
izraavaju optu nesigurnost o pitanju njegove sudbine.
Nadbiskup Leonardo sa Hiosa, koji je najpre dopao
zatoenitva a potom uspeo da pobegne, pie papi 16. avgusta
1453. godine da je Konstantin kada je hrabri enovljanski
kapetan ustinijani ranjen i prisiljen da se povue iz borbe
sasvim klonuo duhom. Shvativi da je bitka izgubljena, on je
zaklinjao jednog od svojih mlaih oficira da ga probode maem,
da ne bi iv pao nevernicima u ruke. Ipak, niko nije imao
dovoljno hrabrosti da ispuni ovu carevu molbu; i poto su Turci
nagrnuli kroz otvore u zidinama, Konstantin je pao ranjen, zatim
je ustao, ponovo pao i posle toga zauvek nestao u bojnom
meteu.158
Mleanin Nikolo Barbaro, kome je takoe polo za rukom
da pobegne iz zarobljenitva, zapisao je u svom Dnevniku da
niko pouzdano ne zna da li je car iv ili mrtav. Postoje glasine
da je njegovo telo naeno meu gomilom leeva ili da se
obesio u trenutku kada su Turci provalili kroz kapiju Svetog
Romana. Jedna uzgredna Barbarova beleka ponavlja
Leonardovu izjavu da je Konstantin uzalud molio svoje ljude da
ga probodu maem. Potom je pao u guvi, ponovo ustao, jo
jednom pao i izdahnuo.159 Kardinal Isidor poslao je sa Krita
pismo kardinalu Visarionu 6. jula 1453. godine, u kome kae da
je Konstantin ranjen i ubijen u boju koji se vodio kod kapije
Svetog Romana i to pre odluujue bitke. Ali, on je prii dodao i
jednu novu pojedinost: uo je da je caru odrubljena glava i da je
kao poklon predata sultanu, koji je bio oduevljen to je vidi, a
potom je izloio najgorim pogrdama i udarcima i nosio je kao
pobedniki trofej kada se vratio za Jedrene. Ova grozna pria
oigledno je kruila meu preivelim zapadnjacima u prvim
danima posle pada Ca rigrada. Kasnije su je preuzeli i razmotrili

157

Sphrantzes, Chron. minus, 96-8. Sfrances je bio zarobljen i posle nekoliko


meseci zatoenitva, osloboen je 1. septembra. Napustivi Konstantinopolj
otiao je za Mistru.
158
Leonardo Chiensis, Letter to Pope Nicholas V, ed. Pertusi, Caduta, I, 162-4.
159
Barbara, Ciornate, ed. Pertusi, Caduta, I, 35.

95

vizantijski istoriari Duka i Halkokondil. Firentinski trgovac


akopo Tedaldi, koji je uestvovao u odbrani grada i uspeo da
pobegne na jednom mletakom brodu odmah pole osvajanja,
iznosi tunu injenicu o carevoj smrti i dodaje: Neki kau da mu
je odrubljena glava; drugi da je poginuo u meteu na kapiji. Obe
verzije mogu podjednako biti istinite." U pismu koje je napisao
papi Nikoli V, istoga dana kada je pisao i Visarionu, kardinal
Isidor ne kae nita o carevom pogubljenju, ali pie da je
Konstantinova dua ovenana oreolom muenitva i da je otila
u raj. Verovatno ni Isidor nije bio siguran u istinu.160
Ista nesigurnost ogleda se i u ostalim savremenim
izvetajima. Konzul Ankone, Benvenuto takoe se zatekao u
Carigradu tokom opsade. uo je od vojnika da je car poginuo,
da mu je glava odrubljena, nabijena na koplje i odneta turskom
sultanu. Piui krajem novembra u Bolonju, Franci iz Carigrada
jednostavno javljaju da se car nalazio meu palim
braniocima.161 Slian je izvetaj i vitezova reda svetog Jovana
sa Rodosa, podnet u pismu od 30. juna koje su uputili
Mergrejvu Branderburkom u Jerusalim. Vesti o padu Carigrada
i Konstantinovoj smrti uo je i jedan hodoasnik iz Bazela 1453.
godine tokom svog putovanja. O tome je pisao i Paolo Doti,
advokat iz Padove, u pismu koje je, juna meseca, poslao sa
Krita.162 Izvetaj dvojice grkih plemia, koji su bili u Carigradu
u to vreme, zapisan kratko posle pada, sauvan je u nemakoj
verziji. Oni kau da je car, poto je ustinijani ranjen i odnesen
sa svog poloaja, uzviknuo Bogu da je izdan, posle ega je
stradao u ratnom meteu.163 Veliki majstor vitezova sa Rodosa,
piui 6. jula 1453. godine naelniku svog reda u Nemaku,
navodi glasine no kojima je carevom telu otkrivenom u masi
leeva odrubljena glava.164
Mogue je pretpostaviti da kardinal Isidor nije hteo da
uznemirava papu nepotvrenim glasinama o skrnavljenju i

160

Tedaldi, ed. Pertusi, Caduta, I, 60, 74-5.


Pertusi-Carile, Testi, 4, 25.
162
Pertusi, Caduta, II, 56; Pertusi-Carile, Testi, 51,54.
163
Thomas Eparchos and Joshua Diplovatatzes (?), Account of the
capture of Constantinople, ed. Pertusi, Caduta, I, 237.
164
John de Lastic, ed. N. Jorga, Notes et Extraits, II, 520.
161

96

osakaivanju Konstantinovog mrtvog tela. Eneja Silvi-je,


tadanji sijenski biskup, a potonji papa Pije II, nije meutim bio
tako uviavan. On je bio vatreni pobornik pravoslavlja na istoku,
u vreme kada je za to naalost bilo ve previe kasno, i smatrao
je da od Turaka treba oekivati samo najgore. U svom pismu od
12. jula, upuenom papi, on kae da je uo od izbeglica ili
dezertera iz Srbije da je caru Konstantinu Paleologu odrubljena
glava, a da je njegov sin pobegao, te da je opkoljen u Galati.
Mesec dana kasnije isto je pisao i Nikoli Kuzanskom.165 Ipak,
njegov izvetaj je netaan u najmanje jednoj stvari, naime
Konstantin nije imao sina. Kako su ga, meutim, o tome
obavestili Srbi, moe se pretpostaviti da su oni bili bolje
upoznati sa turskom verzijom dogaaja. Srbi su, naime,
formirali odred od 150 konjanika koje je despot ura
Brankovi, kao turski vazal, morao da uputi pod zidine
Carigrada.166 Borili su se rame uz rame sa turskim vojnicima, a
oni koji su se vratili u Srbiju doneli su sa sobom tursku verziju
dogaaja. I svi ostali rani turski izvori o padu Carigrada navode
da je Konstantinu odrubljena glava.
Jedan ratnik iz srpskog odreda ostavio je svoj sopstveni
zapis. To je bio Konstantin Mihailovi iz Ostrovice, koji je
kasnije prihvatio islam i mogao da stupi u sultanovu slubu kao
janiar. Njegovi memoari poznati su pod pogrenim nazivom
Dnevnik poljskog janiara. Napisani su tek poto se navrilo
punih etrdeset godina od pada Carigrada, u vreme kada je
Konstantin Mihailovi iveo u Poljskoj, a njegov opis je na
momente pun matovitosti. Meutim, kada je u pitanju careva
smrt on bi mogao biti prilino precizan. Tu se kae da je
Konstantin pao, borei se do poslednjeg daha na razvalinama
zidina. Glavu mu je odrubio janiar Saneles, odnevi je potom
sultanu, bacivi je pred njegove noge, pri emu je rekao da je to
glava njegovog najogorenijeg neprijatelja. Mehmed je upitao
jednog zatoenika, inae bliskog carevog prijatelja, ija je to
glava; ovaj je potvrdio da je to zaista glava cara ( Konstantina)
Dragaa. Sultan je tada velikoduno nagradio tog janiara,

165

Aeneas Sulvius Piccolomini, ed. Pertusi, Caduta, II, 44, 50-2.


O srpskom odredu, videti Sphrantzes, Chron. minus, 102. Cf
Pertusi, Caduta, I, xl.
166

97

poklonivi mu provincije Ajdin i Anadoliju.167 Janiarevo ime je


moda izmiljeno. Veliina nagrade svakako je preterana. Ipak,
ostatak prie mogao bi biti istinit; utoliko pre to se ona kasnije
ponavlja i u drugim turskim izvetajima, mada se neki od njih ne
slau oko mesta gde je Konstantin pao.
Tursun-beg, koji se 1453. godine nalazio u sultanovoj
vojsci, napisao je kasnije Istoriju gospodara osvajaa sultana
Mehmeda. On pie o carevom dranju u poslednjih nekoliko sati
u nimalo epskom niti plemenitom maniru. Dalje opisuje kako su
Konstantin nevernik" i njegovi ljudi panino beali, ali putem ka
moru, nadajui se da e nai neki brod koji bi im omoguio
spas. Meutim, naleteli su na etu turskih mornara koji su se
presvukli u janiarske uniforme da bi uestvovali u pljaki, ali su
zalutali u sporednim gradskim ulicama. Car, koji se nalazio na
konju, jurnuo je na jednog od njih i oborio ga. Turin, iako ve
polumrtav, uzvratio je napad, i odsekao Konstantinu glavu.
Ostali njegovi pratioci su zarobljeni ili pobijeni, a njihovi konji
pohvatani i odvedeni kao deo plena. Tako su turski mornari
stekli odgovarajuu nadoknadu to su propustili pljaku grada,
poskidavi uz to sa tela mrtvih hriana itavo bogatstvo u
srebru, zlatu i draguljima.168 Kasniji turski izvetaj iz pera Ibn
Kemala blizak je izvetaju Tursun-bega, ali ima i neke nove
pojedinosti. On navodi da su car i njegova svita, nakon
naputanja boja, potraili utoite u Jedi kule, zamku Sedam
tornjeva. Nedaleko od Zlatne kapije sukobili su se sa grupom
ratnika; jedan od njih, pravi div od oveka, oborio je cara na
zemlju i odrubio mu glavu, a da nije ni znao koga je pogubio.169
Ostali turski opisi u prilinoj meri su razoaravajui. Mehmed
Neri, piui oko 1492. godine, belei samo to da je caru
odrubljena glava. Otprilike u isto vreme, Aik-paa Zade kae
da je car ubijen; dok hoda Sadedin, koji je umro 1599. godine,

167

Konstantin Mihailovi, ed. Pertusi, Caduta, I, 259. I. Dujev, La


Conqute turque et la prise de Constantinople dans la littrature slave
de l'poque", in Medioevo hizantino-slavo, III, Rome 1971, 478-87.
168
Tursun Beg, The History ofMehmed the Conqueror, ed. i prevod H.
Inal-cik R. Murphey, Mineapolis-Chicago 1978, 36-7; ed. Pertusi,
Caduta, I, 324-6 (italijanski prevod).
169
Ibn Kemal, ed. Pertusi, Caduta, I, 463-5 (italijanski prevod).

98

sledi u svom rukopisu Istorijska dijadema verziju koju je dao


Tursun-beg, istina sa mnogo vie krvoprolia, nasilja i
umetnike slobode.170
Izvetaj Nikola Tinjoza da Folinja, napisan pre novembra
1453. godine, govori kako je car koga su zvali Draga vien
zarobljen od Osmanlija koji su mu odrubili glavu.171
Taj detalj dodatno je razradio Mleanin Filipo da Rimini u
pismu upuenom Francisku Barbaru, prokuratoru crkve Svetog
Marka. Pismo je poslato sa Krfa krajem 1453. godine ili na
samom poetku 1454. godine. U prilino tendencioznom,
retorikom i promletakom opisu, Filipo belei da je careva
glava pronaena i odneta sultanu koji je, ganut tim stranim
prizorom, rekao svojim savetnicima: Ovo je sve to mi je
nedostajalo da pokaem slavu koju smo izvojevali.
Isti dogaaj ponovljen je od rei do rei u izetaju akoma
Langusija, objavljenom u Mletakoj hronici Zorza Dolfina,
svakako ne pre aprila 1454. godine.172 Nemaka verzija, iji je
autor Henrih de Zemern, verovatno slubenik papske kurije,
kae da su pred sultana doneli ak tri glave posaene na tri
koplja. Jedna je pripadala caru, druga Turinu koji se borio na
strani hriana, a trea starom bradatom monahu, za koga je
reeno da pripada kardinalu Isidoru, mada je ovo bilo iz
miljotina, budui da je kardinal Isidor uspeo da pobegne 24 iz
grada.173
Razumljiva je sultanova elja da zna da li je Konstantin
ubijen ili zarobljen, jer da je uspeo da pobegne mogao je, kako
su mu to neki od njegovih savetnika i predlagali, da nastavi
borbu i to uz znatno veu podrku zapadnog hrianstva.
Sutina je data u jednom od vie literarnih opisa dogaaja,
napisanom na zadugo nakon to se desio. Nikola Sagundino, ili
Sekundinus, bio je Mleanin iz Negroponta (Eubeja). Dopao je

170

Mehmed Neshri, ed. Pemsi,Caduta, II, 265; Ashik Pasha-Zade, ed.


Pertu-si-Carile, Testi, 241 (italijanski prevod); Sa'ad Ed-Din, preveo E.
J.W. Gibb, The Capture of Constantinople, Glasgow 1879, 31; Pertusi,
Caduta, II, 287-8 (italijanski prevod).
171
Pertusi-Carile, Testi, 118.
172
Pertusi-Carile, Testi, 141, 176. Dolfinov opis je delimino preveo J.
R. Melville Jones, The Siege of Constantinople 1453, Amsterdam
1972, 125-30.
173
Pertusi, Caduta, II, 86.

99

ropstva kada su 1430. godine Turci osvojili Solun. Na saboru u


Ferari i Firenci bio je u svojstvu prevodioca, a kasnije je poslat u
razne misije kao predstavnik Mletake republike. Sagundino je
25. januara 1454. godine u Napulju uruio jedan sveani govor
kralju Alfonsu V od Aragona. U njemu je posebno pomenuo
sudbinu kralja Konstantina jer, kako je rekao, ona zasluuje da
bude zapisana i upamena za sva vremena. U poslednjim
asovima odbrane Carigrada, ustinijani Longo bio je dvaput
ranjavan. On je rekao caru da je sve izgubljeno i savetovao mu
da se povue, a za njega e se sigurno nai brod koji ga moe
odvesti u bezbednost. Konstantin, meutim, nije prihvatio ovaj
predlog, ak je prekoreo ustinijana za kukaviluk. Jer, ako
njegovo Carstvo padne, ni on ne moe dalje da ivi. Radije e
umreti zajedno sa njim. Konstantin je ponovo otiao do mesta
gde je neprijatelj bio najbrojniji i tu je otkrio da su oni ve zauzeli
otvore u zidinama. Biti iv uhvaen svakako nije dostojno
jednog hrianskog cara. On je zatraio od svoje pratnje da ga
ubiju. Ali, niko za to nije imao dovoljno hrabrosti. Da ga Turci ne
bi prepoznali, car je skinuo svoja odlija i, kao obian vojnik, sa
golim maem u ruci, zaleteo se u najvei mete. Tu, na
ruevinama svog grada i carstva, bio je oboren i ubijen princ
vredan besmrtnosti". Sultan je eleo da mu Konstantina dovedu
ivog, ali posle osvajanja reeno mu je da je za to previe
kasno. Po Mehmadovom nareenju, njegovo telo je pronaeno
meu gomilom drugih leeva i ruevina, zatim je sultan naredio
da mu se odsee glava, probode na koplje i potom sa njom,
paradira logorom. Sultan je kasnije naloio svojim izaslanicima
da carevu glavu, zajedno sa 40 mladia i 20 devojaka,
izabranih meu zarobljenicima, odnesu na poklon egipatskom
sultanu.174
Sline izvetaje podneli su i ostali pisci iz 15. veka.
Ubertino Puskulo iz Bree se 1453. godine zatekao u Carigradu
kao student grkog jezika. U turskom zatoenitvu se nalazio
sve dok neki firentinski trgovac nije za njega platio otkup. Potom
su ga zarobili pirati, koji su ga odveli na Rodos. Najzad je,
putujui preko Krita, dospeo do Rima, gde je izmeu 1455. i
1457. godine sastavio poemu o padu Carigrada. To je jedan

174

Sagundino, ed. Pertusi, Caduta, II, 134-6. 100

100

prilino razvuen i za itanje naporan tekst u latinskom


heksametru. Po Puskulovoj prii, iscrpljen vieasovnom
neprekidnom i napornom borbom, car Konstantin je u jednom
trenutku nakratko zadremao. Neto kasnije, probuen ratnom
bukom, izaao je iz svog atora sa maem u ruci. Pre nego to
je i sam pao, oborio je trojicu janiara. Zatim mu je jedan janiar
velikim maem odrubio glavu sa ramena i odneo svom sultanu,
koji ga je bogato nagradio za njegove napore.175 Poljski istoriar
Jan Dlugo, u svom latinskom tekstu napisanom neto pre
1480. godine, kae da je caru Konstantinu odrubljena glava dok
se borio za svoje carstvo. Njegova glava je nabodena na koplje
i sa njom je, kao s eksponatom, paradirano pre nego to je
odneta sultanu.176
Svedoanstva po kojima je Konstantin ubijen u borbi
gotovo su jednoduna; isto tako, vie je nego verovatno da je
njegovo telo kasnije pronaeno i da mu je odrubljena glava.
Samo tri izvora tvrde da je car pobegao iz grada. Samil, ili
Samuil, grki vladika koga su Turci zarobili, a koji je potom
platio za sebe otkup i prebegao u Transilvaniju, pisao je 6.
avgusta 1453.godine gradonaelniku Hermantata (Sibiu).
Njegovo pismo na nemakom jeziku izvetava da je na
car" (Konstantin), sa nekolicinom iz svoje pratnje, uspeo da
pobegne amcem.177 Jermenski pesnik Avraam iz Ankare u
svojoj Tubalici o padu Cartrada kae da su car i njegova
pratnja pobegli morem.178 Najzad, Nikola dela Tuija u delu
Hronika Viterba daje jako neprecizan opis dogaaja u kome
belei da je car, s osamnaestoricom svojih pratilaca, pobegao
malim amcem.179
Navedene tri verzije mogu se mirne due odbaciti. Svi
ostali izvori slau se da je Konstantin pao na bojnom polju.
Ipak, jedan zapadni izvetaj optuuje ga za kukaviluk i

175

Ubertini Pasculi Brixiensis Caostantinopoleos Libri IV, ed. A.Ellissen,


Analekten der mittel - und neugriechischen Literatur, III Anhang, Leipzig 1857,
81.
176
Jan Dlugosz, Historiae Polonicae, lib. XII, ed. Pertusi-Carile, Testi, 234.
177
amile, ed. Pertusi, Caduta, I, 231 (italijanski prevod).
178
Abraham of Ankara, ed. Pertusi, Caduta, II, 414 (italijanski prevod); ed. M. B.
Krikodan and W. Seibt, Die Eroberung Konstantinopels im Jahre 1453 aus
Armenischer Sicht (Byzantinische Geschichtsschreiber, XIII; Graz-ViennaCologne 1981) (nemaki prevod).
179
Nicola della Tuccia, Cronaca di Viterbo, ed. Pertusi-Carile, Testi, 97.

101

dezerterstvo. Zanimljivo je da, po svemu sudei, ova optuba


vodi poreklo od Eneje Silvija, kasnijeg pape Pija II, utoliko pre
to u svojim prethodnim izvetajima o carevoj smrti on nije
iznosio sline optube. Nije poznato sa koje je strane Eneja
dobio ovu informaciju, mada se moe pretpostaviti da ju je uo
od Srba. U svojoj Kosmografiji, nastaloj 1456-1457. godine,
Eneja Silvije pie da se u guvi koja je pratila ustinijanijevo
povlaenje car nije borio onako kako mu to dolikuje, ve se dao
u bekstvo i tako upao u guvu u nekom uskom prolazu, gde je i
umro, izgaen nogama vojnika. Poto mu je telo pronaeno,
glava mu je odrubljena, nabodena na koplje i noena oko grada
i logora, kako bi svi mogli da joj se rugaju".180 Slinu ljagu na
pokojnog cara bacio je i Kristofer Rierijus, ili Rier, u svojoj
Istoriji Turaka, napisanoj 1540. godine i posveenoj kralju
Francuske Fransoa I. On je optuio Konstantina za sramno
izbegavanje carskih dunosti i bekstvo sa bojnog polja, tokom
koga je naao smrt u sudaru sa kukavicama koje su i same
takoe pokuavale da pobegnu. Rierijusov izvetaj kasnije je
preveden sa latinskog na italijanski i uvren u Optu istoriju
Turaka koju je 1654. godine napisao Franesko Sansovio.181
Pria, koju je Eneja Silvije moda uo od Srba, verovatno
potie od Turaka uz koje su se Srbi borili. Postoji slinost
izmeu Tursun begovog i Ibn Kemalovog izvetaja po kojima su

180

Aeneas Sylvius Piccolomini, Cosmographia. Historia de Europa, VII (y:


Opera quae extant omnia, Basle 1571), 400-2. Izgleda da je prvo bila tampana
kao PU Ilpontificis maximi de captione urbis Constantinopolitanae tractatulus
(s.a., Rome: Steph. Plannck, c. 1470): Imperator non ut regem decuit
pugnando sed fugiens: in ipsis porte angustiis cum cecidisset oppressus:
calcatusque obiit." Izd. ca malim varijacijama od P. A. Dthier, Monumenta
Hungariae Historica, XXI, 1, Pera 1875, 678, 682. Izvetaj Eneje Silvija preveo
je, bez odobrenja, na italijanski Andrea Cambini: Commentario di Andrea
Canibini florentine dlia origine de Turchi et imperio dlia casa Ottomana,
izdato y Veneciji 1538.
181
Christopherus Richerius ad Franciscum Gallorum Regem Christianiss. Li-bri
quinque, De Rebus Turcorum, Paris 1540, 96-7; Francesco Sansovino, Historia
Universale dell 'Origine, Guerre, et Imperio de Turchi, Venice 1654, 270-1.
- je J. R. Melville Jones, Siege of
Constantinople 1453, 122 (and p. x) Cristoforo Riccherio" -
je -. , I.,
je - y , a y . O
, : . Unbegaun, Les relations vieuxrusses de la prise de Constantinople", Revue des tudes slaves, 9 (1929), 32-3.
102

102

Konstantin i njegova pratnja napustili boj, te pobegli ka moru ili


zamku Sedam kula i Zlatnoj kapiji gde je car ubijen, a glava mu
odrubljena. Samo jo jedan izvetaj navodi ovaj deo grada kao
mesto Konstantinove smrti. To je bio ruski tekst, pripisan
Nestoru Iskenderu, na mahove toliko fantastian da se ne moe
verovati u njegovu pouzdanost.182 Grka tradicija je, meutim,
jednoglasna u tome da je car pao kod kapije Svetog Romana.
to se tie manjih grkih izvora, etrdeset dve od takozvanih
Kratkih hronika belee pad Carigrada 1453. godine. Od svih
njih, samo pet izvetava o carevoj smrti, a samo jedna kae da
mu je odrubljena glava.183 Jedan hroniar belei da Konstantin
zapravo nije ni bio car ve samo despot, jer nikada nije
krunisan.184 Ostale tri verzije navode da je Konstantin pao
zajedno sa svim svojim oficirima kod kapije Svetog Romana, na
mestu gde je zid bio probijen, dobivi tako oreol muenitva,
prezirui mogunosti predaje nevernicima ili bekstva, koje su
mu bile ponuene.185 Ni jedna od Kratkih hronika ne pominje
Zlatnu kapiju kao mesto Konstantinove smrti.
Razumljivo je da poslednji vizantijski istoriari ija su
svedoanstva osnova najveeg broja potonjih izvetaja, ne daju
ni najmanji nagovetaj da je car mogao izgubiti hrabrost i
napustiti svoje mesto na zidinama. Ipak, ni oni nisu jedinstveni
kada su u pitanju injenice ili mesto njegove herojske smrti.
Piui posle 1462. godine, Duka nam daje sledei opis koji nije
naen u drugim izvorima:
Car je u oajanju ustao, sa maem i titom u rukama i
povikao: Zar ovde nema hrianina da mi odrubi glavu?". On
bee naputen od svih i preputen sam sebi. Tada ga je jedan
od Turaka ranio udarcem u lice. Okrenuvi se, car mu je
uzvratio. Ali, drugi mu je otpozadi zadao smrtonosan udarac i
on je pao na zemlju. Ostavili su ga da izdahne kao obian
vojnik, jer nisu znali da je to car. Kasnije je sultan upitao Luku
Notarasa, koji je preiveo, ta se dogodilo sa carom, a on je
odgovorio da ne zna, jer je bio na Carskoj kapiji kada su se

182

Videti nie.
Schreiner, Chron. brev., I. 69/5, 529.
184
Schreiner, Chron. brev., I. 69/39, 535.
185
Schreiner, Chron. brev., I. 14/107, 155; 34/21, 271-2; 51, IV/17, 369
(= Pertusi-Carile, Testi, nos. II, IV, V, 31-2, 34-6, 38).
183

103

Turci sukobili sa carom na Harisijskoj kapiji. Tada su istupila


dva mlada vojnika i jedan od njih je rekao sultanu: Ja sam ubio
cara, moj gospodaru. U urbi da se pridruim svojim drugovima
u pljaki, ostavih ga da lei". Potom je drugi rekao: Ja sam ga
prvi udario". Na to je sultan poslao obojicu da mu donesu
carevu glavu. Oni su pourili da je nau, odseku i donesu
sultanu, koji se okrete velikom vojvodi i ree: Istinu mi kai: je li
ovo glava tvoga cara?" On je pogledao iz blizine i odgovorio:
Da. To je glava mog cara". I ostali su je takoe pogledali i
prepoznali. Potom su je postavili na Avgustov stub, gde je
ostala do veeri. Kasnije su joj odrali kou i i napunili je
slamom, a (sultan) je zatim poslao da krui naokolo kao trofej i
simbol njegove pobede, vladaru Persijanaca i Arabljana i
ostalim Turcima."186
Ni Kritovul s Imbrosa, koji je svoju Istoriju posvetio sultanu
Mehmedu, nita manje nije cenio carevu hrabrost:
Car Konstantin pao je borei se viteki sa svima koji ga
okruie u guvi na Justinovoj kapiji (Kerkoporta?)... Kada je
uvideo da je sve izgubljeno, on je, kako kau, uskliknuo
poslednje rei: Grad je pao, za mene vie nema razloga da
ivim". Zatim se bacio meu neprijatelje koji su ga posekli. Bio
je to dobar ovek, zatitnik optih dobara, ali imao je nesrean
ivot, a najnesreniji je bio na samom kraju".187
Laonik Halkokondil, koji se nalazio u Konstantinovoj slubi
od 1449. godine i koji je zavrio rad na svojoj Istoriji neto posle
1480. godine, daje ovakav opis:
Poto se ranjeni ustinijani povukao sa bojnog polja, car
se obratio (Dimitriju) Kantakuzinu i ostalima koji su bili oko
njega: Napadnimo ove varvare!". Kantakuzin je bio ubijen,
Konstantin odbaen unazad, prisiljen na povlaenje, ranjen u
rame i ubijen... Kasnije, jedan od janiara odneo je sultanu
carevu glavu, zbog ega je dobio nagradu... Ali, o nainu
njegove smrti niko nije mogao nita rei, iako se to desilo kraj
kapije (Svetog Romana), gde je pao zajedno sa mnogo svojih

186

Ducas, 361, 377. Harisijska kapija je bila neto severnije od kapije


Svetog Romana. R. Janin, Constantine byzantine, 281 (Edirne kapi).
187
Kritoboulos, ed. Reinsch, 70-1, 81-2.

104

ljudi. Umro je kao obian vojnik, vladajui tri godine i tri


meseca."188
Makarije
Melisin,
sastavlja
proirene
verzije
Sfrancesovih memoara u 16. veku, izjavljuje da je Konstantin
zadao neprijatelju teke gubitke pre nego to je i sam pao,
negde u blizini kapije Svetog Romana:
Poto je grad osvojen, prva sultanova briga je bila da
otkrije je li car mrtav ili iv, jer jedni ga izvestie da je pobegao,
drugi da se sakrio, a trei da je poginuo. elei da bude siguran
u istinu, sultan je naredio da se pregledaju svi leevi, kako
hriana tako i muslimana. Mnogima od njih su oprali krv sa
lica, ali cara nisu mogli identifikovati. Ipak, pukom sluajnou,
otkrili su njegovo telo, koje su prepoznali no ugraviranom
carskom orlu na njegovom oklopu, titnicima za noge i
izmama. Sultan je bio oduevljen, pa je zapovedio nekim
hrianima da carevo telo sahrane sa dunim poastima."189
Ovo je jedini zapis koji nas izvetava da je Konstantin
sahranjen no hrianskim obiajima.
Izvetaji ostalih hroniara iz 16. veka zasnivaju se vie na
fantaziji nego na injenicama. Nepoznati autor takozvane
Ecthesis chronica, napisane sredinom stolea, daje sledei
relativno ozbiljan opis:
Neki Turci udarie na cara kraj kapije Svetog Romana. On
uzvrati, ne elei da padne u njihovo ropstvo. I ne znajui da je
to car, oni mu odrubie glavu, kao i glave onih iz njegove
pratnje. Posle nastade velika potera za njegovim telom, jer je
sultan strepeo da je car iv i da se kasnije moe opet vratiti, na
elu franake vojske. Ali, njegova glava bee pronaena.
Prepoznao ju je Mamalis, kao i druge stareine. Sultan je
mogao mirno da spava.'"190
Hronika u stihovima nastala oko 1580. godine, iji je autor
veliki logotet Hijeraks, daje jednu oigledno izmiljenu priu o

188

Chalcocondylas, II, 159, 163. Sphrantzes, Chron. minus, 98, daje neto
precizniju sliku o duini Konstantinove vladavine od etiri godine, etiri meseca
i dvadeset etiri dana", a njegovu starost kao etrdeset devet godina, tri
meseca i dvadeset dana". Meutim, o nainu i mestu Konstantinove smrti ne
daje informacije, podseajui samo da je njegov blagosloveni gospodar i car
ubijen, a da on nije bio sa njim y to vreme.
189
Phrantzes, Chron. malus, 428-30, 432.
190
Anonimo russo, On the capture of Cargrad (Constantinople), ed. Pertusi,
Caduta, II, 406 (italijanski prevod).

105

traginom kraju Konstantinove ene i njihove dece. Hijeraks


tvrdi da je car, obuzet krajnjim oajanjem, ispovedio grehe
zajedno sa svojom porodicom, posle ega je dao da se oni
pogube pred njegovim oima kako ne bi dopali turskog ropstva.
Posle toga je sa svojim pratiocima odjahao u susret sopstvenoj
smrti. U krvavom boju turska sablja ga je presekla na pola.
Grka Hronika o turskim sultanima, koja je inae najveim
svojim delom zasnovana na zapisima Halkokondila, Leonarda
sa Hiosa, Sansovina i Pseudo-Doroteja iz 16. veka takoe je
prihvatila ovu verziju. Nju je zapisao i patrijarijski pisar
Teodosije Zigomal u svom pismu upuenom profesoru iz
Tibingena Martinu Krusijusu, ali kao dentlmen nije hteo da
otkrije ime carice. Nije imalo ta da se otkrije, jer u vreme svoje
pogibije Konstantin nije bio oenjen, a dece nikada nije imao.191
Jedan od najduih i najneobinijih opisa je stari slovenski
izvetaj o padu Carigrada, koji postoji u dve verzije. Jedna od
njih pripisuje se izvesnom Nestoru Iskenderu, koji je, no svemu
sudei, u to vreme vodio dnevnik. Pored ove, postoje i ruska,
rumunska i bugarska verzija. Nestor pie o obraunu izmeu
Konstantina i turskog generala Beglerbeja u kome se car
pokazao kao bolji megdandija. On nastavlja da opisuje kako
se Konstantin hrabro borio kraj poruenog zida za vreme
poslednjeg turskog napada i kako su ga janiari traili na sve
strane, kao divlje zveri, ne bi li mu odrubili glavu. Meutim, pre
nego to je poginuo, car je otiao u Veliku crkvu, bacio se na tle
i traio od Gospoda milost i oprost za svoje grehe; i poto se
poslednji put oprostio od patrijarha, svetenstva i carice,
napustio je crkvu uz poklik: Svako ko je spreman da poloi svoj
ivot za crkvu boju i za pravoslavnu veru neka poe za
mnom," Uzjahavi svog arapskog drepca, jurnuo je pravo ka
Zlatnoj kapiji i na svom putu posekao mnoge Turke. Kroz samu
kapiju, meutim, nije mogao da proe jer je bila zakrena
nebrojenim leevima poginulih sa obe strane. Tu je konano
Konstantin i sam pao, poseen neprijateljskom sabljom.

191
Hierax, Threnos, ed. . N. Sathas, Meaaicoviicfi &|, I, Venice 1872, 266; ed.
Dthier, Mon. Hung. Hist., XXI, 1, 387; XXI, 2, 418. XpoviKv TWV ToTjpKcov I-ovXtvmv,
ed. G. T. Zoras, Athens 1958, 81; Elizabeth A. Zachariadou, T XpovtK lv To-pKcv
lovXxvav... rai TO xaXtK TOU jprmo, Thessaloni-ki 1960, 62-3. Martinus Crusius,
Turco-Graeciae libri octo Basle 1584, Lib. I, 96. Videti: G. Kournoutos, Ayo
, I ( BIBAIOWIKTI : Athens 1956), 178.

106

Carica u znak alosti bee spustila veo preko lica; preiveli


oficiri i plemii otpratie je sa njenom brojnom enskom
pratnjom do ustinijanijevih brodova, kojima otplovie do svojih
porodica na ostrvima i u Moreju... Mehmed je tragao za carem i
caricom... Poto je obiao Veliku crkvu i zabranio svako novo
unitavanje, on je otiao u carsku palatu gde mu jedan Srbin
predade carevu glavu. Sultan je od zarobljenih grkih oficira i
plemia zatraio da je prepoznaju pod zakletvom, potom je
poslao patrijarhu da je pohrani i uva u zlatu i srebru i zatiti je;
patrijarh je zatvorio carevu glavu u pozlaen koveg, koji je
sakrio ispod oltara Velike crkve. Neki su opet uli kako se pria
da su preiveli, koji su bili uz cara na Zlatnoj kapiji, iste noi
ukrali glavu, te je odneli na Galatu da se tamo uva. Sultan je
uzaludno tragao za caricom, sve dok nije uo da se ukrcala na
brod uz pomo velikog duksa, velikog domestika i ostalih. Zato
ih je sve stavio na muke i pobio. Tako su se, eto, ispunila
proroanstva..."192
Ako i zanemarimo oigledne protivrenosti u ovom
izvetaju (na primer, da li je Konstantin poginuo kod kapije
Svetog Romana ili kod Zlatne kapije), jo uvek preostaje
nekoliko izmiljotina. Carigrad u to vreme nije imao patrijarha
koji bi primio i obasuo poastima carevu glavu i njemu samom
pre toga dao blagoslov; nije bilo nikakve carice, Konstantinove
ene, na samim tim ni njenog ukrcavanja na brod; Velika crkva,
Sveta Sofija, pod ijim je oltarom navodno sakrivena careva
glava, odmah no osvajanju zatvorena je za hriane. Moda je,
u svom izvornom obliku, dnevnik Nestora Iskendera
predstavljao verodostojan zapis o dogaajima tokom osvajanja
Carigrada. Ali, sa vremenom koje je prolazilo, u njemu su se
oigledno isprepletale legende i mata.
itavo mnotvo protivrenih svedoanstava ne dozvoljava
nam da stvorimo vrste i sigurne zakljuke koji se odnose na
mesto i nain Konstantinove smrti. Grka tradicija se dri
uverenja da je car pao kao junak i muenik, borei se na kapiji
Svetoga Romana ili bar u njenoj neposrednoj blizini; s druge

192

Nestor Iskinder, Report on Constantinople, ed. Pertusi, Caduta, I, 292-8 (italijanski


prevod). Cf B. Unbegaun, Les relations vieux-russes", 13-38; Dujev, Medioevo bizantinoslavo, III, 412-52; U. M. Braun and A. M. Schneider, Bericht ber die Eroberung
Konstantinoples nach der Nikon-Chronik bersetzt und erlutert, Leipzig 1943. Rumunsku
verziju je preveo na francuski V. Grecu, La Chute de Constantinople dans la literature
populaire roumaine", BS, 14 (1953), 55-81.

107

strane, turska i slovenska tradicija smetaju mesto njegove


smrti kod Zlatne kapije, bez obzira da li je poginuo u bekstvu ili
borei se na svom poloaju. Prirodno, nijedan grki istoriar ne
bi prihvatio podatak da je poslednji vizantijski car pao
pokuavajui da pobegne sa poprita. Ali, ni Turcima ne bi ilo
u prilog da su priznali carevu smrt, a da ga nisu prepoznali, da
su njegova carska odlija izgubljena ili ukradena ili da njegova
glava nikada nije doneta sultanu, to su tvrdili Tursun-beg i Ibn
Kemal. Grku tradiciju jo vie podrava injenica da su autori
najranijih savremenih izvetaja, Leonardo sa Hiosa ili Nikolo
Barbaro, bili skloni tome da umanje hrabrost Grka. U celini
gledano, moda je najbolje prihvatiti jednu ili drugu verziju
onoga to su vizantijski istoriari rekli o Konstantinovoj smrti. To
je svakako primerenije uspomeni na jednog hrabrog vladara,
princa dostojnog besmrtnosti" kako ga je nazivao
Sagundino.193 On je umro, kako o tome govori jedna od
poslednjih tubalica o Carigradu, ne uivajui povlastice svog
visokog poloaja, osim toga postao je poznat kao car koji je
ubijen u velikom razaranju Rimskog carstva".194
Najlepa legenda o Konstantinovoj smrti nalazi se u
jednom od mnogih lamenata o padu grada. Tu se kae da je
nesreni car Konstantin, sa nekim od svojih plemia, titio
kapiju Svetog Romana kada su Turci provalili kroz pukotine na
zidinama.
Sa njegove desne strane bila je Bogorodiina crkva. On je
primetio kako prema njoj ide neka kraljica, praena velikom
svitom evnuha. Poto su uli u crkvu, car i njegovi plemii su
pourili da vide ko bi mogla biti ta kraljica. (Videli su je) kako
otvara sveta vrata i ulazi unutra. Sela je na presto episkopa i
izgledala je veoma alosno. Tada je otvorila svoja sveta usta i
obratila se caru: Ovaj nesreni grad bio je posveen meni, koja
ga ve toliko puta spasavah od besa Bojeg. Sada sam i ja
takoe preklinjala moga sina i gospodara moga. Ali, avaj, on
zapovedi da mora biti predat u ruke neprijatelja svojih , jer
gresi tvog naroda izazve bes Gospodnji. Stoga mi ostavi svoju
krunu, dok Boja volja ne dozvoli drugome da je uzme". Kada je
car uo ove rei, postao je veoma tuan. On skide krunu i poloi

Princeps immortalitate dignus" Sagundino, ed. Pertusi, Caduta, II, 136.


Anonymi Monodia, ed. Lambros, Movwiai Kai eprjvot Eni KcvaxavTivoU7tAec, NE, 5 (1908), 245.

193
194

108

je na oltar zajedno sa skiptrom. Potom kroz suze ree: O


majko, poto sam zbog grehova svojih lien carstva, ja uz ovu
krunu u tvoje ruke predajem i duu svoju". A Bogorodica, jer to
bee ona, ree: Neka bi no volji Gospodnjoj tvoja dua u miru
poivala sa svima svetima". Car se pokloni, poljubi njene skute;
potom ona nestade, a evnusi, aneli njeni, nestadoe takoe sa
njom. Ni kruna ni skiptar ne behu vie tamo gde ih je car
ostavio, jer ih Majka Boja bee ponela da ih uva, dok vreme
milosra ponovo ne zavlada za nesrene hriane. Ovo je
zapisao onaj koji je prisustvovao tom udu. Car, lien svojih
odlija, pope se sa plemiima na zidine grada, odakle je mogao
da gleda neprijatelje. Tu se pridruie svojim drugovima po
oruju, borili su se sa nekim Turcima na koje su naleteli i bili su
pobeeni. Turci su ih posekli, a zatim su odrubili glavu
nesrenom caru, pa su je odneli svom sultanu koji joj se veoma
obradovao."195
Ova legenda daje pogodno i istovremeno boansko
objanjenje zato Konstantinova kruna i skiptar nikada nisu
pronaeni. injenica da on zapravo nikada nije ni imao carsku
krunu koju bi mogao da izgubi nevana je u svetu legendi. Po
drugima, Konstantin je namerno odbacio svoja odlija kako ga
neprijatelji, ivog ili mrtvog, ne bi prepoznali. Meutim,
Bogorodica mu je po legendi ostavila ma, o emu su takoe
ispriane udne prie. Tokom 19. veka u Carigradu je, u
svojstvu italijanskog ambasadora, slubovao izvesni Teko koji
je sakupio bogatu kolekciju oruja i naoruanja, da bi je na kraju
ustupio kraljevskoj oruarnici (Armeria Regia) u svom rodnom
Turinu. Meu tim eksponatima nalazio se i ma sa ugraviranim
hrianskim simbolima, kao i sa posvetom caru Konstantinu na
grkom jeziku. Francuski naunik Viktor Langloa je 1857.
godine pregledao ma, a svoja zapaanja objavio u tri razliita
asopisa. On je rekao da je to van svake sumnje ma
poslednjeg vizantijskog cara. Pored toga je tvrdio da ma potie
iz grobnice sultana Mehmeda II.
Misterija se produbila kada se neko setio da je Aleksandar
Paspatis, prvi moderni grki istoriar koji se bavio

195

Ibid., 248-50; ed Pertusi-Carile, Testi, 326-31. Ista pria ispriana je y


Hronici, y manastiru Sveti Jovan na Patmosu (Patmos). N. . Tomadakis, H v
KWOIKI 287 Xpovoypacpia, EEBS, 25 (1955), 28-37.

109

prouavanjem pada Carigrada, verovao da je isti takav ma, sa


slinim napisom na grkom jeziku, kardinal Isidor predao kao
poklon Konstantinu 1452. godine. Na alost, Paspatis nije rekao
kako je doao do ovog podatka. Ali, izvetava da je ma, u
njegovo vreme, uvan u Carigradu. Njegova knjiga je objavljena
1890. godine. Langlo je napisao da je ma bio u Turinu 1857.
godine. Postoji mogunost da je ma iz Turina bio kopija maa
za koji se kae da se nalazio u Carigradu, etrdeset godina
kasnije. Ipak, ni jedan drugi poznavalac ove oblasti ne deli
Langloovo uverenje da je ma iz Turina isti onaj koji je nekada
pripadao Konstantinu Paleologu.196
Delegacija grke zajednice iz Carigrada predala je 1886.
godine jedan paradni ma princu Konstantinu, nasledniku
grkog prestola, prilikom proslave njegovog punoletstva. Izgled
maa, inkrustracije i posveta ukazuju na mogunost da je u
pitanju kopija maa iz Turina, mada su njegovi donosioci tvrdili
da je on nekada pripadao Konstantinu Paleologu. Donosei
izvetaj s ove ceremonije, atinske novine toga doba prikazuju i
dosta grub crte maa sa polovinom posvete i, izmeu ostalog,
kae se da - iako je ma oigledno napravljen u vizantijskom
stilu - nema nikakvih drugih dokaza da je ikada pripadao
poslednjem caru.197 Jedna zabavna pria je preivela, u folkloru
Carigrada, o jo jednom Konstantinovom mau. Za vreme
opsade grada, Gospod je na zemlju poslao anela da caru
preda drveni ma. Anelov izaslanik bio je sveti pustinjak
Agapije, koji je urio na dvor da ispuni svetu misiju. Gospodaru

196

V. Langlois, Notice sur le sabre de Constantin XIV, dernier


empereur de Constantinople, conserv l'Armeria Reale de Turin",
Revue archologique, 14, 1 ( 1857), 292-4 ( y Nea
Pandora, 8 (1858), 302-3 (ca Mana)); Langlois, Memoire sur
le sabre de Constantin XIV Dracoss, dernier empereur grec de
Constantinople", Revue de l'Orient et de l'Algrie et des Colonies,
Paris 1858, 153-65. A. G. Paspatis, mi aXcoot xfj
Kcuvaxavxivotmctec, -6710 xwv 'Oeuavwv v xet 1453, Athens
1890, 94-5. Poslednju beleku o turinskom mau izgleda da je napisao
G. A. Sotiriou u grkom urnalu Kicoxc (May-June 1953), no. 17-18,
240, ca crteom, ali bez daljih informacija.
197
"Aoxt) 2nd. year, no. 64, Athens 7 December 1886, 2, no. 65 (14
December 1886), 6-8; Deltion tis Estias, no. 520 (14 December 1886),
3.

110

moj" rekao je on caru evo maa koji ti je poslao Gospod


da njim uniti svoje neprijatelje Turke'. Kada je car uvideo da
je u pitanju drveni ma, razbesneo se i uzviknuo: ta e mi taj
prosti drveni ma, kad ja imam strani ma slavnoga Davida,
oca Solomonovog, koji je 40 lakata dug?". Potom je sirotog
Agapija isterao napolje, a ovaj je ispunjen gnevom poklonio
ma sultanu Mehmedu koji ga je rado primio. Zahvaljujui ovom
mau, sultan je osvojio Carigrad, a monah Agapije, ozlojeen
carevim prezirom, promenio je veru i postao musliman.198
Poto postoji tako puno neizvesnosti oko naina i mesta
Konstantinove smrti, kao i o sudbini njegovog obezglavljenog
tela, moglo bi izgledati beskorisno tragati za mestom njegovog
groba. Teodor Spanduno, ili Spandunjino, u svojoj dugakoj
raspravi Poreklo Turaka, zavrenoj 1538. godine, primeuje:
Turski istoriari govore da je Mehmed sproveo potragu za
svetim carevim telom i da je, poto ga je naao, nad njim
plakao, obasuo ga poastima i, na kraju, dostojno sahranio u
grobnicu. Hriani, meutim, poriu da je telo ikada naeno ili
prepoznato, jer nigde u Carigradu nema njegovog groba."199
Makarije Melisin, Pseudo-Sfrances, usamljen je meu grkim
istoriarima u svom miljenju da je Konstantin sahranjen po
hrianskom obiaju. Zapravo, to i nije mnogo verovatno jer
sultan svakako nikad ne bi dozvolio da grob poslednjeg
vizantijskog cara postane svetilite ili mesto hodoaa koji bi
hriane u Carigradu podsealo na dane prohujale slave.
Takoe moe biti odbaena kao fantazija i pria da su carevi
ostaci sahranjeni u Svetoj Sofiji - kako je to opet rekao Makarije
Melisin.200
Mit o Konstantinovom grobu, koji e jednom biti pronaen,
ipak jo uvek postoji. Piui, oko 1660. godine, putnik Evlija
elebija iznosi uvereja da su hriani sahranili careve posmrtne

198

H. . Nicolaides, Folklore de Constantinople, Paris 1894,


74-5.
199
Spandounes (Theodoro Spandugnino), De la origine deli Imperatori
Otto-mani.... ed. C. N. Sathas, MvT|uea... Documents indits relatifs
l'histori de la Grce au moyen ge, IX, Paris 1890, 154.
200
Phrantzes, Chron. maius, 432.

111

ostatke u manastiru Perivlepte ili, kako su ga Turci nazivali,


Sulu manastiru.201 Perivlepta je ostala u rukama pravoslavnih
hriana sve do 1643. godine i u njoj se zaista nalazi jedan
carski grob, mada on datira iz vremena mnogo pre
Konstantinove smrti.
U 19. veku jedan turski istoriar je izjavio da je car
pogubljen blizu mesta Vefa Mejdan, gde se nalazio izvor svete
vode. Njegovo telo je sahranjeno u manastiru Zoodohos Pigi
(izvor ivota) u umama Baluklija. Grki carigradski patrijarh,
Konstancije sa Sinaja, izvetava 1844. godine da je ul
damija, nekadanja crkva Svete Teodosije koja se inae
svetkuje 29. maja - mesto na kome se nalazi jedan hrianski
grob; mnogi turski imami, kao i posetioci hrianske
veroispovesti, veruju da je to grob cara Konstantina.
Nema sumnje da su ove prie podravali, ako ne ak i
smiljali, lokalni gradski turistiki vodii kako bi izmamili novac
od lakovernih stranaca. Tokom XIX veka turistima je servirana
pria da turska vlada obezbeuje ulje za lampu koja gori nad
carevim grobom u Vefa Mejdanu. Ova pria, za koju nije bilo
dokaza osim rekla-kazala, bila je izmiljotina vlasnika oblinje
krme. Grob, od koga vie nema ni traga, po svemu sudei
pripadao je nekom derviu ili turskom vojniku Arapisu
(Azapisu?) koga je, po otomanskoj legendi, pogubio sultan
1453. godine, zato to je cara Konstantina ubio umesto da ga
zarobi ivog, kako je glasilo nareenje.
Druga legenda kae da je to bio grob diva Hasana, prvog
od janiara koji se popeo na gradske zidine. U svakom sluaju,
navodni grob u blizini Vefa Mejdana ostao je nepoznat i bez
poasti sve do 19. veka. Bilo je i onih koji su tvrdili da je
Konstantin sahranjen u crkvi Svetih apostola, koja je bila veno
boravite mnogih njegovih carskih prethodnika, a sluila je i kao
patrijarija Carigrada u prvim godinama no padu grada. Kada je
grki arhitekta Hristodulos podigao damiju osvajaa na mestu

201

Evliya Chelebi, prevod . von Hammer, Narrative of Travels in Europe, Asia


and Africa in the Seventeenth Century by Evliya Efendi, London 1846, 44. H.
Turkov, 'La Prise de Constantinople d'aprs le Seyahatname d'Evliya Celebi',
BS, 30 (1969), 47-72, posebno 61.

112

crkve Svetih apostola, govorilo se da su Konstantinove moti


prenete su u crkvu Svete Teodosije (ul damija).202
Postojalo je miljenje uenog doktora Paspatisa, dato u
njegovoj istoriji turskog osvajanja Carigrada, da Konstantinovo
telo u stvarnosti nikada nije pronaeno niti identifikovano, kao i
da je pria o odrubljivanju njegove glave zapravo samo mit koji
je prvi izmislio Isidor iz Kijeva. Car je najverovatnije sahranjen u
zajednikoj grobnici, zajedno sa svojim drugovima po oruju i
njihovim neprijateljima; a oblast grada u kojoj je on moda pao
jo uvek je, 1890. godine, bila nepristupana, usled
nepodnoljivog smrada.203 U svakom sluaju, beskorisna su
dalja nagaanja u vezi sa tim, jer da su ponieni i ojaeni
hriani u XV veku znali gde je sahranjen njihov car, svakako bi
ovu tajnu preneli potomcima. Teodor Spanduno, koji se diio
svojim poreklom od porodice Kantakuzin i bio odlian
poznavalac Carigrada, govorio je istinu. U XVI veku
Konstantinov grob niko nije mogao da pronae. ak ni narodna
grka pesma o smrti uzvienog i hrabrog cara Konstantina ne
daje ni najmanjeg nagovetaja gde bi se mogao nalaziti njegov
grob.
Pao je borei se sam, na leima svoga ata belih kopita.
Ubio je deset paa i ezdeset janiara, a onda mu se koplje
slomilo i ma prepolovio i nije bilo nikoga da mu pomogne. On
podie oi k nebu i uzviknu: Svemogui Gospode, ti to stvori
svet, smiluj se na svoj narod, smiluj se na Carigrad!" Turin ga
udari on pade sa konja i ostade da lei na zemlji, u krvi i praini.
Glavu mu odrubie i nabie na koplje, a telo mu pokopae pod
lovorovim drvetom.204

202

Razliite izvetaje o Konstantinovoj grobnici i mau sakupio je X. A. Siderides,


KcvotavTivoi) .6), vaxo, xcpo Kat ., 'H MeXt] (JanuaryDecember, 1908), 65-78, 129-46. : N. G. Politis, Pa-radoseis, Mnerai mpi
toi) iou Kai tf\q , xov 'EM.r|ViKo Xaov. Ya-paoei. 8|| MapaoXrj, 2
vols., Athens 1904. II, 658-74; E. Pears, The Destruction of the Greek Empire and the Story
of the capture of Constantinople by the Turks, London 1903, 354-5; H. J. Magoulias,
Doukas. Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, Detroit 1975, 314-15, note
289; F. W. Hasluck, Christianity and Islam under the Sultans, Oxford 1929,1, 40-1; II, 731.
O tvrenju da ce y crkvi Sveta Teodosija nalazi careva grobnica, videti: A. Van Millingen,
Byzantine Churches in Constantinople, London 1912, 173-8.
203
Paspatis, Poliorkia, 192.
204
E.Legrand,Recueildechansonspopulairesgrecques(Collectiondemonumentspourservir
l'tudedelalanguenohellnique,n.s.,I:Paris1874),no.48,746.

113

Poslednje rei pripadaju velikom logotetu Hijeraksu, koji je,


pedesetak godina posle Spanduna zapisao: Otadbina, koju je
toliko voleo, postade grobnica cara Konstantina i njegovih
plemia".205

205

Hierax, ed. Sathas, 1, lines (redovi) 685-6 267; ed. Dthier, Mon. Hung.
Hist., XXI, 1, 388.

114

6 BESMRTNI CAR

Konstantin se enio dva puta. Njegova prva ena


Madalena-Teodora Toko umrla je 1429. godine, a druga,
Katarina Gatiluzio, 1442. godine. Ni sa jednom nije imao dece.
Svi pokuaji Georgija Sfrancesa i ostalih da mu nau treu enu
bili su bezuspeni. Konstantin je umro neoenjen, bez
naslednika. Ove injenice potvruju i dokumentovani dokazi. U
decembru 1494. godine njegov bratanac Andrija Paleolog, sin
despota Tome, zvanino je ustupio svoja prava na vizantijski
presto francuskom kralju Karlu VIII. U dokumentu koji je
svojeruno sastavio, Andrija posebno naglaava da je njegov
stric Konstantin Paleolog umro bez dece i naslednika carske
titule (Constantini Paleologi sui patrui sine liberis defuncti").206
Predanje, meutim, istrajava u miljenju da je Konstantin
ostavio za sobom caricu i sina ili kerke. Njega je mogla rairiti
slovenska verzija dnevnika Nestora Iskendera, iako je ve ranije
bilo nagoveteno u pismu koje je Eneja Silvije u julu
1453.godine napisao papi Nikoli V; sauvano je i u zapisu o
osvajanju grada koji je Eneja ukljuio u svoju Kosmografiju. On
pripoveda o tome kako je sultan Mehmed, na pijanki posle svoje
pobede, oskrnavio suprugu cara Konstantina, njegove kerke i
vodee dvorske dame, posle ega ih je pobio.207 Na drugom
mestu Eneja pie o bekstvu Konstantinovog sina u Peru
(Galatu).208 Matija de Kui, francuski hroniar koji je umro 1461.
godine, tvrdi da je sultan silovao carevu udovicu u crkvi Svete
Sofije, a potom je zatvorio u svoj harem. Lav Alacijus ipak
porie da je Konstantin umro kao oenjen ovek, a tanost

206

Lambros, 'O KcovGxavtvo - w avt,vyoq..., NE, 4


(1907), 446.
207
Ed. Dthier, Mon. Hung. Hist., XXI, 1, 681. Lambros, NE, 4, 446,
ova izjava je pogreno pripisana Isidoru iz Kijeva.
208
Videti gore, . 97.

115

njegovog iskaza potvrdio je nekoliko godina kasnije i Dikan.209


Sudbinu Konstantinove navodne ene i njihove dece ispriao je
veliki logotet Hijeraks dramatinoj i traginoj formi; ovu verziju,
kao to je ve reeno, preuzela je Hronika o turskim sultanima,
kao i ueni profesor Martin Krusijus iz Tibingena.
Ona je, takoe, prela i u savremeno grko predanje.
Jedna pria iz 1900. godine kae da je navodna carica bila u
estom mesecu trudnoe sa Konstantinom kada je on poginuo.
Kasnije, dok se sultan nalazio na pohodu negde na severu, ona
je rodila muko dete. Carica je krstila deaka i dala mu ime
Panagi. Kada se sultan vratio, pitao je caricu kako je nazvala
dete, na ta je ona odgovorila: Kan. Carica je sama podizala
deaia, dok je sultan bio esto odsutan. Nala mu je mudre
uitelje i svetenike da ga podue grkom pismu i hrianskoj
veri. Dok je bio mlad, deak je redovno odlazio u crkvu, ali
poto je odrastao, krenuo je u damiju, postavi blii Kuranu
nego Jevanelju. Kada je dolo vreme postao je sultan, a tada
je svu svoju srdbu usmerio ka hrianstvu. Ipak su sultani koji
su ga nasledili bili hrianskog porekla.210 Po drugoj legendi,
kada su Turci osvojili Carigrad, a sam car pao, njegova udovica
se zatvorila u svoju palatu. Mehmed je pokuao da provali
vrata, ali nije uspeo. Na kraju je morao da prihvati tri uslova koja
je ona postavila: u gradu e postojati jedna ulica koju samo
Heleni smeju da koriste; tela palih hriana odnee se na
groblje otkrivenih, a ne pokrivenih lica, kako je to nalagao turski
obiaj; sav novac koji sultan bude kovao treba da nosi ime
Konstantina ili Carigrada.211
Po nekim savremenim naunicima Konstantin je bio veren,
ako ne i venan, sa Anom Paleologinom, erkom velikog duksa
Luke Notarasa, koga je sultan posle osvajanja muki ubio. Ovaj
iskaz ima malo vanosti. Ana nikada nije objavila da se verila sa

209

Lambros, NE., 4, 447. Leo Allatius, De ecclesiae occidentalis atque


orientalis perptua consensione, Coloniae Agrippinae 1648, cols. 9556; C. DuFresne DuCan-ge, Historia Byzantina duplici commentario
illustrata, I: Familiae Byzantinae, Paris 1680, 245. Allatius (Allacci) of
Chios (1586-1669) je bio bibliotekar uVatikanu.
210
Politis, Paradoseis, I, 26-7.
211
Ibid., U, 689-90.

116

carem. Izvesno je da se nikada nije udavala, a takoe je


poznato da je ivela u Italiji pre 1453. godine.212 Najzad, izvesni
turski hroniari izmislili su priu da je car Konstantin bio veren
sa kerkom francuskog kralja. Kralj je opremio flotu od 600
brodova, kakva je i odgovarala visokom poloaju njegove keri,
i poslao je da opljaka obale Afrike i Sirije. Deo sakupljenog
plena bio je njen miraz. Dvadeset brodova iz flote otpratilo je
princezu u Carigrad. Ali Turci, koji, su u to vreme opsedali grad,
sve su ih zarobili i doepali se plena. Francuska princeza
postala je ena ne hrianskog cara Konstantina ve
otomanskog sultana Mehmeda, sa kojim je ostala u drugom
stanju i rodila mu naslednika, sultana Jildirima Bajazita.213
Sve ove prie spadaju u domen mita i legende, mate,
naivnih oekivanja ili lanih proroanstava. Posle kobnog utorka
29. maja 1453. godine prve reakcije potresenih hriana bile su
oajanje i jad. Oni su svoja oseanja pretoili u tubalice,
ispevane povodom pada njihovog grada. Carigrad i crkva Svete
Sofije postali su simboli prohujale i izgubljene veliine i slave o
kojima se govorilo u visokoparnom stilu. Jedan od najranijih
pokuaja u ovom novom knjievnom obliku bila je Monodija iz
pera Jovana Evgenika.214 On nije bio jedini koji je propast grada
pripisao gresima njegovih stanovnika i uniji u Firenci, koja je
istotu pravoslavne vere rtvovala zarad svetovnih koristi.
Konstantina Velikog, osnivaa Carigrada, izjednaavao je s
apostolima, ali poslednjeg cara Konstantina, kome se nekad
divio. nije ni pominjao. Andronik Kalist (1400-1480), istaknuti
naunik vizantijske dijaspore u Italiji, takoe je napisao dugu i
razraenu Monodiju. On oplakuje razaranje grada, koji je bio
zajedniko srce svih Helena, milosrdna majka, sestra i raj za
sve, stecite svih dobrih stvari"; naglaeno retorikim stilom on
ali zbog gubitka najsvetijeg cara Konstantina, vladara

212

Lambros, NE., 4, 454-66. S. Runciman, The Marriages of the Sons


of the Emperor Manuel II", Rivista di Studi Bizantini e Slavi, 1 (1980),
273-72, 281; Nicol, Byzantine Family of Cantacuzenos, 2301.
213
Evliya Chelebi, Narrative of Travels, 38-9; Turkova, 'La Prise de
Constantinople', 50-5; Politis, Paradoseis, II, 690.
214
Ioannis Eugenikos, Monodia, ed. Lambros , Movco5ica Kai pijvo,
109-269, 219-26. Videti Dujev, Medioevo bizantino-slavo, III,
408-12.

117

pronicljivijeg od Temistokla, reitijeg od Nestora, mudrijeg od


Kira, pravednijeg od Radamanta i hrabrijeg od Herkula.215
Tubalice pripadaju prolosti. Andronik Kalist ne vidi nade
za budunost. On tvrdi da bi radije umro nego to bi nastavio da
ivi bez grada i carstva. Genadije Sholarije i ostali pronali su
utehu u proroanstvu da e doi do smaka sveta dolaskom
sedmog milenijuma, na ta ne treba jo dugo ekati.216 Po
miljenju Nestora Iskendera, osnivanje i gubitak Carigrada za
vladavine careva koji su nosili ime Konstantin nije bila samo
neobina sluajnost bilo je to ispunjenje njegove sudbine. I
stari Rim osnovao je Romul, i stari Rim skonao je za vladavine
Romula Avgustula. Sve je bilo gotovo. Vizantija je stigla do
kraja svoga puta.217 Bilo je, meutim, i takvih koji su polagali
svoje nade u budunost, oekujui dan kada e ponieni
hriani opet moi da uivaju u nekadanjoj slavi Carigrada.
Halkokondil se nadao da e doi vreme kada e grki car
ponovo vladati znaajnim dominionom, naseljenim ostacima
svoga naroda.218 Lakoverniji Grci s kraja XV veka ubedili su
sebe da e poslednji car, Konstantin Paleolog, doi da ih spase.
On nije zaista mrtav, ve samo spava, oekujui poziv sa neba.
Ljudi su se teili milju da su se ispunila mnoga drevna
proroanstva o njihovom gradu, ali da ima i onih koja tek treba
da se ostvare.
Tubalica neto drugaijeg karaktera je dugaka poema
Osvajanje grada, pogreno pripisana pesniku sa Rodosa
Manojlu Georgilasu. Sastavljena je 1453. godine i prva je u nizu
slinih poema koje e ispisati mnogi pesnici i prozni pisci u
vremenu koje je dolazilo i koje e nai svoje mesto u grkom
narodnom predanju. Pesnik oplakuje osvajanje i razaranje
svetog grada. Ali njegova glavna namera je da podstakne
hrianske vladare sa Zapada da spasu grad turskog ropstva.
On poziva papu, Mleane, enovljane, francuskog kralja,
vojvodu od Burgundije, ak i Engleze, da udrue svoje snage u

215

Andronikos Kallistos, Monodia, ed. Lambros, Movwiai Kai epffvoi,


203-18; Pertusi, Caduta, II, 353-63 (delovi).
216
Scholarios, uvres compltes, ed. Petit et al, IV, 511-12. Videti
gore,
217
Videti Dujev, Medioevo bizantino-slavo, III, 423.
218
Chalcocondylas, I, 2.

118

krstakom pohodu za oslobaanje Carigrada. Poema poinje


tubalicom nad loom sreom koja je dosledno pratila
poslednjeg cara Konstantina Dragaa jo iz vremena poetka
njegove vladavine u Moreji. Njegova prva greka bila je
razaranje Klarence, njenih crkava i manastira, kua i imanja
arhonata. Ko god ga je savetovao da to uini pogreio je; to je
bio greh koji je prouzrokovao svu njegovu potonju zlu sudbinu.
Kada je postao despot Mistre i Moreje, u roku od trideset dana
sagradio je veliki i divni zid Heksamilion. Ali, to je postigao po
cenu tolikih nesrea i patnji lokalnih velikoposednika i njihovog
naroda da je to prouzrokovalo samo bedu; a kada su ga Turci
razorili, ceh su platili bogati grad Korint, a potom i Patras, to je
Konstantinov uspeh pretvorilo u katastrofu.
U njegovu zlu sudbinu umeala se tada i smrt njegovog
brata Kalojana, mudrog cara. as njegove smrti oznaava
poetak propasti pravoslavnog hrianstva. Temelji Carigrada
bili su uzdrmani. Proklet je dan kada je Konstantin pozvan iz
Moreje da bude krunisani car u nesrenom gradu, jer njega je
nesrea uvek pratila. Ali, odveli su ga u dvor i krunisali za cara
u Svetoj Sofiji; a 29. maja, tog crnog dana koji nikada nije
trebalo da svane, turski psi osvojili su Carigrad. Bio je to
dogaaj oplakan od strane svih istonih i zapadnih hriana, do
koga su doveli njihovi sopstveni gresi. Ipak, car nije bio kriv. To
nije bila njegova greka. On i njegov narod polagali su sve
svoje nade u pomo koja je trebalo da doe od rimskog pape i
njegovih kardinala, od francuskog kralja, vojvoda, grofova,
prineva i drava sa zapada, od nemakog cara, Srba, Rusa,
Ugara i ostalih. Car je oekivao brodove iz Venecije, enove,
Katalonije i cele Italije. Ali, njegove se nade nisu ostvarile, i on
se, kako priaju, ubio sopstvenim maem. Pesnik dalje
nastavlja s opisima strahota turskog pustoenja i pljakanja
Carigrada, pozivajui zapadne vladare, a posebno papu, da
pohitaju i to pre oslobode napaeni grad i opominjui ih da,
ako to odlau i dozvole Turcima da sakupe svoje snage na
istoku, uskoro e i zapad biti progutan. Na kraju poeme, pesnik
se obraa zlosrenom caru Konstantinu Dragau: Reci, gde te
moemo nai? Da li si iv, ili si pao od sopstvenog maa?
Traio te je sultan Mehmed meu obezglavljenim telima i

119

leevima, ali nikada te nije naao... Neki kau da si skriven pod


monom desnicom Gospodovom. Jesi li zaista iv?"219
Druga poema nepoznatog autora, koja takoe oplakuje
sudbinu grada, napisana ili 1453. godine ili odmah posle nje,
poznata je kao Anakalima Tubalica o Carigradu. Njen
tvorac je najverovatnije rodom sa Kipra i pie u maniru
narodnog pesnitva. On daje ivopisan i dramatian zapis o
smrti nesrenog cara Konstantina, koji je preklinjao svoje
vojnike sa Krita da mu odrube glavu i odnesu je na Krit, kako ne
bi pao iv u ruke sultanu Mehmedu i njegovim prodrljivim
psima. Ali, pesnik ne pokazuje nadu u budunost obnovljenog
Carigrada. On je postao Turkopolis. Otiao je aneo, ija je
dunost bila da uva crkvu Svete Sofije; a mladi koji e, kako
je popularno verovano, preuzeti zatitu grada doi e u drugom
obliku, kao sin ne osnivaa crkve ve antihrista Mehmeda;
aneli i sveci vie nee biti od pomoi.220
U svom opisu pada Carigrada istoriar Duka navodi
sledeu priu:
Kada su Turci nagrnuli, pohrlie hriani ka Velikoj crkvi;
monasi i sestre, ljudi i ene, nosei svoju decu u naruju i
naputajui domove. Ulica je bila puna ljudi koji su pokuavali
da dou do crkve. Razlog njihove urbe bio je sledei: postojalo
je jedno staro i lano proroanstvo da e Turci nasilno osvojiti
grad i poklati sve hriane, ali samo do stuba Konstantina
Velikog. Na tom mestu, aneo koji nosi ma sii e dole i
predati ma nepoznatom oveku, vrlo skromnom i siromanom
koji e stajati kraj stuba. Aneo e mu rei: Uzmi ovaj ma i
osveti narod Gospodov". Turci e se zatim dati u bekstvo, a
hriani e ih goniti i sei dok bee; i oterae ih iz grada i s
istoka i zapada, sve do granica Persije, do mesta zvanog
Monodendrion. Ljudi su dugo verovali da e biti bezbedni ako
ostave za sobom stub Krsta (ili Konstantina Velikog)."

219

Pseudo-Georgillas, Threnos, ed. A. Ellissen, Analekten, III, Leipzig


1857, 106-249; W. Wagner, Medieval Greek Texts, London 1876, 14170; E. Legrand, Bibliothque grecque vulgaire, I, Paris 1880, 169-202.
220
' KcovoTavTivoikoXri, ed. E. Kriaras, Thessaloniki
1965.

120

Opisujui ovaj isti pohod izbeglica ka Svetoj Sofiji,


Halkokondil navodi proroanstvo po kome e Turci biti
zaustavljeni na svom putu u etvrti Taurus, na Forumu bika
(Teodosijev forum).221
Kasnije grko predanje kae da e Turci biti odbaeni
daleko na istok, sve do mesta zvanog Drvo Crvene Jabuke
(Kokini Mila) ili Monodendrion, koje je, po verovanju, bilo
Muhamedovo rodno selo. Legenda o ubogom oveku kome e
jednoga dana .biti povereno da oslobodi hriane i njihov grad,
da uniti Saracene" i pokori svetlokose rase , potie iz spoja
raznih predskazanja i proroanstava. Takozvane Vizije ili
Otkrovenja proroka Danila izgleda da predskazuju kako e
siromani car", po imenu Ptoholeon, unititi Ismailiane i
progoniti ih do Monodendriona. Druge verzije kau da e se
car za koga se pretpostavljalo da je mrtav", pojaviti iz grada
Tiranisa, ili Tiranosa, i da e pobediti Ismailane u velikoj bici, u
kojoj e se svetlokose rase" boriti uz njega kao saveznici.222
Vizantinci koji su nagrnuli u crkvu Svete Sofije, iza
Konstantinovog stuba, 29. maja 1453. godine bili su surovo
prevareni u svojoj naivnoj veri da e ih tu izbaviti siromani car"
koji stoji kraj stuba. Ipak, proroanstva esto stoje otvorena za
nova tumaenja. Potonje generacije dole su do uverenja da e
njihov grad obnoviti i ponovo oiveti car koji je mrtav i potpuno
zaboravljen. On e se probuditi iz dugog sna i ponovo uzeti
skiptar svog carstva. Ova pria, poznata u mnogo verzija,
zapisana je u stihu i zasnovana na takozvanim Proroanstvima
Lava Mudrog.223 U nekim njenim delovima legendarni

221

Ducas, 363-5; Chalcocondylas, II, 161. Konstantinov stub je takoe


bio poznat kao stub Krsta, nakon to je (posle 12. veka) statua cara
zamenjena krstom. R. Janin, Constantinople byzantine, 2nd edn, Paris
1964, 77-80.
222
Ove legende sakupljene su y Politis, Paradoseis, II, 658-74.
Proroanstva Danijela su uA. Vassilev, Anecdota graeco-byzantino, I,
Moscow 1893, 33-47. Posebno videti: Pertusi, 'Les Visiones Danielis'",
y Fine di Bisanzio, 35-127. O poreklu tih proroanstava, videti: P. J.
Alexander, The Byzantine Apocalyptic Tradition, Barkley-Los AngelesLondon 1985. O turskoj verziji proroanstva o Drvetu Crvene Jabuke,
videti: Hasluck, Christianity and Islam, II, 736-40.
223
Videti: . Mango, 'The Legend of Leo the Wise', Zbornik radova
Vizantolokog instituta, 6, Beograd 1960, 59-93.

121

siromani ovek" zamenjen je znaajnijom linou. Car koji


treba da vaskrsne je Konstantin Paleolog, heroj iz poslednjih
dana hrianskog Carigrada, koji je pretvoren u mramor i
postao besmrtan. U trenutku kada je trebalo da ga ubiju Turci,
spasao ga je aneo gospodnji. On ga je brzo sklonio, pretvorio
u mramor i sakrio u podzemnu peinu, u blizini gradske Zlatne
kapije. Tu mramorni car spava i eka da ga aneo ponovo
probudi. Turci, nastavlja legenda, znaju sve o ovom udu, ali
nikada nisu nali peinu. Zato su zazidali Zlatnu kapiju kroz koju
e car jednog dana ui da oslobodi grad. Kada bude volja
Boja, aneo e sii na zemlju, oiveti okamenjenog cara i
vratiti mu ma koji je nosio u boju; i vratie ce car u ivot i ui e
u grad i proterae Turke sve do Drveta Crvene Jabuke.
itav ciklus vaskrsnua, ustolienja i pobeda usnulog cara
dat je u sedamnaest minijatura u Hronici kritskog slikara
Georgija Kloncasa, koja datira iz 1590. godine. Car je prikazan
kako lei u grobnici, pre buenja, okruen anelima, zatim
njegovo krunisanje u Svetoj Sofiji i ulazak u carigradsku palatu.
Potom se u est bitaka bori protiv Turaka. Sledea scena je
molitva u kapadokijskoj Cezareji, pohod na Palestinu, trijumfalni
povratak u Carigrad i konani ulazak u Jerusalim. Tu ostavlja
krst i svoju krunu crkvi Vaskrsenja, da bi najzad ponovo predao
Gospodu duu na Golgoti i bio sahranjen u toj istoj
jerusalimskoj crkvi. Sve dok ne kucne oekivani as vaskrsenja,
okamenjeni ili usnuli car lei skriven kraj Zlatne kapije u
Carigradu, iste one kapije kroz koju su nekada trijumfalno
prolazili carevi, vraajui ce iz bitaka. injenica da su je Turci
odista zazidali daje proroanstvu dodatnu teinu, jer ukazuje na
njihovu bojazan da bi u njemu moglo biti i neto istine.
Uostalom, tursko predanje je oznailo Zlatnu kapiju kao mesto
Konstantinove pogibije.224

224

Klontzas, ed. Paliouras ( , note 37), plates 324-31,


246-7. -litis, Paradoseis, I, 22, no. 33; 688-74. N. A. Bees, ( TOU
iaTOpripevcu -A.OYot) xf| Kpomid iXio6r|tcr|c
BepoXivoi) (Codex Graecus fol. 62-297) rai TOO TOU
Mappapoouivovj aaiAari", BNJ, 13 (1937), 203-44. N. G. Politis,
'Croyances populaires sur le rtablissement de la nation hellnique',
La Revue de Grce, 1:1 (1918), 151-70.

122

Ser Tomas Poy, tadanji britanski ambasador pri Porti,


zatraio je 1625. godine dozvolu da ukloni neke antike statue i
klesano kamenje koje se nalazilo iznad Zlatne kapije, u nameri
da ih poalje vojvodi od Bakingema za njegovu kolekciju
antikviteta. On je primetio da je Zlatna kapija zazidana i da
nikada nije bila otvorena, otkad su Grki carevi" izgubili grad.
Njegov pokuaj nije uspeo, ne toliko zbog zvaninog uplitanja
drave koliko zbog otpora lokalnog stanovnitva. Turci iz
okoline imali su sujeverni strah od Zlatne kapije i svega ostalog
to je uz nju ilo. Prevodilac je objasnio ser Tomasu da postoji
proroanstvo po kome su statue na kapiji zaarane i da e se,
ako ih spuste, gradu desiti neka velika promena. On je govorio
o nekakvom podzemnom lagumu, to ja nisam razumeo;... i
istina je da sam skoro izazvao pobunu u tom delu grada, iako
nisam uspeo da doem do kamenja. 225
Ledi Meri Vortli Montagju, ena tadanjeg britanskog
ambasadora u Carigradu, 1717. godine ispriala je jednu
neobinu priu o sujeverju Turaka. Ona se odnosi na izvesnu
egipatsku mumiju koju je francuski kralj hteo da poalje na
poklon vedskom kralju Karlu XII. On je za nju platio veliku
cenu" pisala je ona a Turci su (jer je mumija na svom
putovanju morala da proe kroz Istanbul) uvrteli sebi u glavu da
kralj ima neku posebnu nameru sa njom. Umislili su da je to telo
bog zna koga i da sudbina njihovog carstva zavisi od njega na
neki tajanstveni nain. Neka stara proroanstva ponovo su
izala na svetlost dana povodom ovog dogaaja, a mumiju su
zatvorili u tvravu Sedam kula, gde su je i ostavili pod strogom
prismotrom."226 Putnik i potonji francuski konzul Pukvil uo je
ovu priu od nekog Turina, koji mu je rekao da su mumiju
zadrali i oduzeli janiari na Jedrene kapiji. Pretpostavili su da
su to moti nekog sveca, pa su ih smestili pod straom u
tvravu Sedam kula. U periodu od 1799. do 1801. godine sam
Pukvil imao je ast da ce u istoj tvravi nalazi kao zatvorenik,

225

The Negotiations of Sir Thomas Roe, in his Embassy to the


Ottoman Porte from the Year 1621 to 1628 Inclusive, London 1740,
387. 512.
226
R. Halsband, ed., The Complete Letters of Lady Mary Wortley
Mantagu, 1, Oxford 1965, 364-5 (June 1717); F. W. Hasluck,
'Constantinopolitana', Journal of Hellenic Studies, 43 (1923), 162-7;
Hasluck, Christianity and Islam, 1, 353-4.

123

kojom prilikom je otkrio mesto gde je mumija sakrivena. Kako


mu niko nikada nije rekao da su je Turci smatrali nekom vrstom
talismana, zatitnikom svog grada, a poto je i sam imao vrlo
malo razumevanja za njene natprirodne moi Pukvil joj je
skinuo glavu, strpao u dep i izneo napolje.227 Nita manje i
pria ledi Vortli Montagju moe imati izvesnu vrednost, kao
ilustracija verovanja da je Zlatna kapija u tvravi Sedam kula
mesto koje poseuje mitski le cara spasitelja, koji bi jednog
dana Morao da se vrati iv i prouzrokuje neke velike promene"
u gradu.
Buenje usnulog cara oglasie, kako je reeno, rika bika.
Bilo je, meutim, nekih razlika u miljenjima oko carevog imena.
Patrijarh Tarasije, koji je iveo u 9. veku, tvrdio je kako je
predskazano da e ime usnulog cara, probuenog iz dugog
sna, poinjati slovom J, a zavravati ce slovom S, oznaavajui
spas, drugim reima Joanis, ili Jovan. Lavu Mudrom ukazano
je poverenje da sastavi spisak buduih careva i patrijarha. I on
je, takoe, naveo cara po imenu Jovan, verovatno
Konstantinovog brata i prethodnika, Jovana VIII. Halkokondil,
koji je bio veliki potovalac Lavove upuenosti u zvezde,
duhove i njihove moi, kae da Lav nije uvrstio Konstantina u
ovaj spisak zato to su ga ubili varvari i nije umro kao car".
Takoe nije uvrstio ni patrijarha Grigorija III, jer se ovaj povukao
sa svog poloaja i otiao y Italiju.228 Izgleda da je patrijarh
Tarasije, iz maglovitih senki 9. veka, predvideo ta e Lav Mudri
zapisati i da e Halkokondilu biti poznata injenica da je Jovan
VIII bio poslednji vizantijski car krunisan u Carigradu.
Druge verzije ove legende kau da je usnuli car na Zlatnoj
kapiji u tvravi Sedam kula ili Jovan Paleolog ili sveti apostol
Jovan Bogoslov koji je, no pravoslavnoj tradiciji, takoe bio i
autor Knjige otkrovenja i jedinstven autoritet. To je starac
dugake bele brade; u ruci dri knjigu u koju belei sve grehe i
Turaka i hriana. Pristup Zlatnoj kapiji bio je strogo zabranjen.
Ali, oni koji bi ce nali bilo gde u starevoj blizini mogli su ga

227

F. . H. L. Pouqueville, Travels in Greece and Turkey, 2nd. edn,


London 1820, 256-7.
228
Chalcocondylas, II, 169.

124

uti kako mrmlja: Vreme jo nije dolo. as jo nije kucnuo.


Gresi jo nisu oproteni". Reeno je da je turska straa svake
veeri tu palila sveu i ogrtala telo u pokriva koji su menjali
jednom godinje. Predviali su da e doi dan kada e Carigrad
biti opsednut i zauzet od strane sedam naroda koji e se boriti
izmeu sebe za prevlast u gradu. Reke krvi potei e ulicama i
bie to najgora nesrea od poetka sveta. Tada e se, Jovan,
Bogoslov ili car probuditi iz svog dugog sna, stati u samo
sredite grada i povikati da ga mogu uti svih sedam naroda:
Stanite! Dosta je ve krvi proliveno!" Borbe e prestati, a Jovan
e u slavi vladati tri dana i tri noi pre nego to nestane. Tada
e Vizantijom zavladati mir.229
Slina narodna pria, isto tako dobro poznata Turcima kao i
Grcima, kae da tri sveta oveka od 1453. godine spavaju u
kripti ul damije, koja je nekada bila crkva Svete Teodosije ili
Device rua. Oni spavaju uspravljeni, i ako je posetilac damije
hrianin, moe uti njihove sveane glasove koji kau da jo
nije vreme, da nije kucnuo as. Gresi naroda jo uvek nisu
oproteni. Ova tri sveca dre knjige u koje belee i najmanje
grehe hriana. Jo jedno narodno verovanje, koje potie
najkasnije od 18. veka, kae da "uspavani car" lei u kovegu, u
crkvi Svete Sofije.230 Do tog vremena celokupna vizantijska
proroka literatura prevedena je na ruski jezik. U 15. veku
Nestor Iskender je izjavio da su ispunjena skoro sva
proroanstva Metodija iz Patare i Lava Mudrog o sudbini
Carigrada i da e se i preostala ispuniti upravo onako kako je
predvieno.231 Jedno od njih, posebno blisko tumaenju ruskih
proroka, kae da e svetlokosi narod" pokoriti Ismailiane i
preuzeti grad na sedam breuljaka, ili Carigrad, i njegove
provincije, borei se kao saveznici dugo izgubljenog
hrianskog cara. U novije vreme taj plavokosi" ili svetlokosi"
narod iz proroanstava poistoveen je sa severnjacima ili
Normanima, dakle sa neprijateljima Vizantije. Meutim, od 18.
veka verovalo ce da su Rusi, a Moskovljani posebno, spremni

229

Carnoy and Nicolaides, Folklore de Constantinople, 79-80; Hasluck,


Christianity and Islam, I, 354.
230
Politis, Paradoseis, II, 673.
231
Nestor Iskinder, ed. Pertusi, Caduta, I, 296-9.

125

da se bore za obnovu pravoslavnog hrianskog carstva sa


sreditem y Carigradu.232
Oslobaanje grada od strane plavokose rase Rusa izgleda
da je predvideo, ako ne i potvrdio, jedan misteriozni zapis iz
grobnice Konstantina Velikog, prvi put objavljen u XVII veku.
Tumaenje njegovog znaenja pripisano je patrijarhu Genadiju
Sholariju. udno je to to ono nikada ranije nije bilo zapisano,
niti je uvreno u Genadijeva sabrana dela. Zapravo, ovaj
zapis, kao i njegovo tumaenje, no svemu sudei, delo su
dovitljivog Pseudo-Doroteja iz Monemvasije, ija je hronika na
narodnom grkom jeziku sastavljena 1570. godine, a prvi put
tampana 1631. godine u Veneciji. Hronika je doivela trenutan
uspeh i brojna izdanja, Takoe su postojale i slovenska,
rumunska i ruska verzija ovog rukopisa. Tako je vizantijska
proroka literatura odigrala znaajnu ulogu u pothranjivanju
sujete da je Moskva trei Rim, i da e Rusi imati svetu misiju da
proteraju Turke iz Carigrada.233
Delo Pseudo-Doroteja postalo je bestseler na grkom i
mnogim drugim jezicima. Ipak, mnogo popularnija u 18. bila je
knjiga proroanstava i otkrovenja izvesnog Agatangela. Smatra
se da je sastavljena u Mesini 1279. godine, izdata u Milanu
1555, a 1751. prevedena na grki Jezik od strane grkog
arhimandrita iz Jedrena. Nzegovo ime bilo je Teoklit Poliides i
oigledno je da je on bio jedini pravi tvorac tog teksta. S
opadanjem moi Osmanlijskog carstva i porastom ruskih
interesa u Grkoj i Carigradu, Vizije Agatangela kao da su
ukazivale na put kojim treba ii. Riga od Fere, tvorac prvog
ustava republike Grke jo uvek neosloboene od Turaka
nije bio lakoverni seljak. Ali, on je itao Agatangela, pa je ak

232

O svetlokosom" ili plavokosom" narodu y grkoj, latinskoj i


slovenskoj prorokoj literaturi, videti Pertusi, Fine di Bisanzio, 40-77;
Mango, 'Legend of Leo the Wise', 85-6.
233
O Pseudo-Doroteju, videti D. B. Oikonomides, " tew
) xa A-aoypacpuca, Laographia, 18 (1959), 113-243; 19
(1960), 3-95. B. Kns, Histoire de la littrature no-grecque, Uppsala
1962, 408-9. Lani natpis na Konstantinovom grobu prvo je tampao
Matthaios Tzigalas , y Noc Zwoyi
ioTopiwv, Venice 1637, a posle njega A. Banduri, Imperium Orientale
sive Antiquitates Constantinopolitanae, Paris 1711, I, lib. VII, 185.

126

uverio i izdavaa u Beu da 1790. godine234 tampa ovu knjigu.


Posle rata za nezavisnost i osloboenja nekih delova grke
teritorije 1820. godine, potranja za udima i njihovim
tumaenjima jo uvek se odrala. Jedna od prvih knjiga koja je
tampana u Atini 1838. godine bila su proroanstva koja je
sakupio izvesni Petar Stefanicez ili Lefkas. Ona su sadrala,
izmeu ostalih proroanskih izliva, i: prognoze Metodija iz
Patare; lani zapis iz grobnice Konstantina Velikog;
proroanstva patrijarha Tarasija i Lava Mudrog; Viziju
Agatangela. Ueni doktor Stefanicis doprineo je irenju
uverenja da je oslobaanje od turskog ropstva na grkom
kopnu bilo samo poetak. On je izneo dokaze da bi pokazao da
proroanstva o obnovi Carigrada tek treba da se ispune.235
Njegovi proglasi bili su slika i prilika opteg raspoloenja, kako
grkih politiara tako i grkog naroda u XIX veku, da e
vaskrsnue besmrtnog cara oglasiti obnovu grkog carstva sa
sreditem u Carigradu. Stefanicez je pothranjivao plamen
onoga to ce zvalo megali idea" (velika ideja). Ali, on nije bio
arlatan, ve obrazovan ovek, lekar no struci, koji je vodio
brigu o lordu Bajronu tokom poslednjih dana njegovog ivota u
Misolongiju, zbog ega je u znak zahvalnosti nagraen
Bajronovim maem.236
Kasnije, tokom XIX veka mit o usnulom caru postao je
tema savremenih grkih pesnika. Pesma Jorgosa Vizinosa
(1849-1896) Poslednji Paleolog zavrava se priom o caru koga
je probudio aneo i koji je svojim maem oterao Turke sve do
Drveta Crvene Jabuke.237 Jorgos Zalokostas (1805-1858.) u
svojoj pesmi Ma u kruna, prvi put objavljenoj 1854. godine,

234

O Agatangelu i Poliidiju, videti: Kns, Histoire, 461; Politis, H


7tpo<Typa<po|i|ir| crcv n-qya ) ) TO '.),
Laographia, 1 (1969), 173-92; N. Politis, 'Croyances populaires', 165-8; D.
Doikos, 'O '^ w 7| ;1 zpyov Kai TO
pvup tot, Mv\ur| 1821, Thessaloniki 1971, 93-126.
235
P. D. stephanitzes Leukadios, " Txpopprjoecov (Athens:
A. Angelidou, 1838). On ak daje sliku usnulog cara s anelom koji dri njegovu
krunu (143).
236
O Stefanicisu videti: D. A. Lignadis, y Nov 'AO-nvaov, 2 (1957), 55-70; Th.
Fatouros, y: 'Pipio '! xo?u 1844-1969 (navriyupiK Tpo
Jti TTj 125 STT|pi : Athens 1969), 187-202.
237
George Bizyinos, ed. I. M. Panagiotopoulos (BaaiKi Biko9r|KT|: Athens
1954), 52-5.

127

predvia da e doi dan kada e Konstantinova kruna, koju je


Gospod uzeo da bi je sauvao na sigurnom, biti vraena na
glavu svetlokosog cara.238 Ovaj mit je dobio novo znaenje
kada je danski kralj Helena, ore I (1863-1913), iz razloga
samo njemu znanih, svog sina i naslednika krstio imenom
Konstantin. itaoci Agatangela i Stefanicisa bili su ushieni.
Monasi s Atosa setili su se starih proroanstava. Oigledno da
je naslednik grkog prestola bio u direktnoj vezi sa prvim i
poslednjim carem Vizantije, Konstantinom I Velikim i
Konstantinom IX Paleologom. Ve smo videli kako su Grci u
Carigradu darovali mladom Konstantinu ma za koji su tvrdili da
je pripadao poslednjem hrianskom vladaru njihovog grada.
Kada je 1913. godine stupio na presto Grke, mnogi od
njegovih podanika slavili su ga kao Konstantina XII. Njegovo
komandovanje armijom u Balkanskim ratovima 1912 1913.
godine i proterivanje Turaka iz Soluna utvrdilo je fantaziju da e
Drvo Crvene Jabuke biti njegov sledei korak. Ali, pole sukoba
sa prvim ministrom Elefterosom Venizelosom i Konstantin,
morao je da abdicira, ne dokrajivi poduhvat za koga su mnogi
verovali da predstavlja njegovu svetu misiju.239
Iluzija o megali idea" konano se pretvorila u prah sa
katastrofalnim neuspehom grke invazije na Malu Aziju 1922.
godine. Iste godine Konstantin Helenski bio je prinuen da
abdicira i po drugi put. Iluzija o usnulom caru ostala je da i dalje
poiva u miru. Ali je sam mit nastavio svoj ivot, kao bezazlena
legenda ili bajka. Kostis Palamas (1859-1943) u svojoj dugakoj
poemi Careva svirala, objavljenoj 1910. godine, daje jedno od
najpoetinijih vienja ovog mita u modernoj grkoj knjievnosti:
Ja, car, probudiu se iz svog mramornog sna,
I kroiu iz svoje tajanstvene grobnice
Da irom otvorim zazidanu Zlatnu kapiju;
I pobednik nad kalifima i carevima,
Progonei ih do Drveta Crvene Jabuke
Zaveu mir na svojim drevnim granicama."240

George Th. Zalokostas, Ta cmavxa, Athens 1873, 193-207.


Videti: e.g., G. B. Tzokopoulos, 'O BaaAf Kcovataroxivoc IB', ed. E. Papapavlou,
Athens n.d.; E. Driault, Constantin XII. Le Hro et Martyr Basileus, Paris 1936.
240
Kostes Palamas, The King's Flute, Grki tekst i engleski prevod je T. P.
Stefanides G. C. Katsimbalis, Athens 1982, Canto XI, 320-1. Prevod je neznatno
izmenjen.
238
239

128

ce y 1970. ,
- :
,
o .
je , , ce
.
O , .
, o .
, ,
.
..."241

241

Lirika i muzika je u P. Bien, J. Rassias, C. Yiannakou-Bien C. Alexiou, Demotic Greek, II: 'O 'l7tTp.evo<; , University Press of
New England: Hanover and London 1982, 81-3.

129

7 LOZA NA UMORU

Osniva dinastije Paleolog, car Mihailo VIII, umro je osuen


kao jeretik i izdajnik od svoje crkve i svog naroda jer ih je
primorao na zajednicu sa rimskom crkvom. Uskratili su mu
pogrebnu ceremoniju pravoslavnih careva. Nzegov potomak
Konstantin Paleolog, bez obzira na stvarne okolnosti svoje
smrti, umro je kao heroj u oima pravoslavne crkve. Ipak, nema
dokaza da ce ikada odrekao ujedinjenja iz Firence. On je,
takoe, pao i kao prijatelj rimske crkve, catholicus zelator, kako
ga je opisao nemaki pesnik iz 15. veka.242 Za njegovog ivota
mnogi su ga optuili za jeres i izdaju svoje vere. Smrt je od
njega nainila sveca. Patrijarh Genadije nije eleo da pravi sebi
neprilike. On nikada nije pruio podrku carevoj kanonizaciji i
nije dolazilo u obzir da mu se priredi hrianski pogreb. Ali,
njegovi bivi podanici, pravoslavni hriani, potovali su
Konstantina kao muenika. Oni su zaboravili ili prenebregli
injenicu da je umro u jeresi i, kada je Konstantin postao
uspavani car okamenjen u mramor koji eka da kucne njegov
as, od njega je nainjen nevidljivi simbol jo uvek ive
pravoslavne vere. Prialo se i o sveteniku koji e se jednoga
dana vratiti da zavri liturgiju u Svetoj Sofiji koja je bila tako
divljaki prekinuta onog jutra 29. maja 1453. godine. Svetenik
je nestao u crkvenom zidu. On, takoe, nije mrtav, ve samo
spava, ekajui da doe njegovo vreme.243
Turci su se delimino plaili da bi ovo moglo biti istina, isto
kao to su i strepeli od tajanstvenog prisustva u blizini Zlatne

242

Anonimo Tedesco, Carmen de desolacione civitatis


Constantinopolitanae, ed. Pertusi-Carile, Testi, 254.
243
Politis, Paradoseis, I, 23; II, 678-9.

130

kapije. Prialo ce da su se visoko u zidu Svete Sofije nalazila


zakljuana vrata. Sultan Mehmed je naredio da se silom otvore.
Ali, ni vetina ni trud svih bravara i zidara u gradu nisu uspeli da
ih pomere. Bila je Boja volja da vrata ostanu zatvorena, sve do
vremena kada e grad ponovo postati hrianski. Tada e se
ona otvoriti sama od sebe i iz njih e izai svetenik koji e
nastaviti liturgiju. Po drugoj prii, vrata su bila nainjena od zlata
i jednom prilikom, za vreme finansijske krize, turska vlada je
donela odluku da ih skine i pretopi, a na njihovo mesto postavi
bronzanu repliku. Jedan engleski inenjer bio je angaovan da
to obavi. Nzega je to, meutim, uznemirilo, jer iako Englez, on
bee hrianin". On je izloio ovu stvar svom ambasadoru u
Carigradu, koji je oprezno savetovao turske vlasti da vrata ne
diraju. Turci su, na svoju sreu, posluali njegov savet.244
Mnogo stvarnija i neodlonija briga za sultana osvajaa
Mehmeda bila je to se mogao nai neki pretendent na
vizantijski presto koji bi prouzrokovao nevolje. Konstantin
Paleolog nije imao direktnih potomaka. Sultan se ipak pobrinuo
da se na sve ostale muke lanove porodice Paleolog paljivo
motri ili da ih likvidiraju. Bilo je, takoe, i preivelih lanova
porodice Kantakuzin, potomaka cara Jovana VI, koji je sedeo
na vizantijskom prestolu sredinom 14. veka. Kantakuzini su
postepeno sakupljeni i likvidirani. Mnogi od njih koji su 1477.
godine dovedeni u Carigrad pogubljeni su u masovnoj
egzekuciji.245 Ipak, neki pripadnici carske aristokratije uspeli su
da pobegnu iz turskih kandi 1453. godine. Sauvana je putna
lista jednog enovljanskog broda koji je isplovio 29. maja pun
izbeglica. U njoj se nalaze imena est lanova porodice
Paleolog, dva Kantakuzina, dva Laskarisa, dva Komnina, dva
Notarasa i itav niz imena manje plemenitog porekla. Zorzi
Dorija, kapetan broda, odveo je neke od njih do Hiosa, a ostale
do mletakog Krita, odakle su se kasnije razili za Moreju, Krf ili
Italiju.246

244

Carnoy and Nicolaides, Folklore de Constantinople, 34-5; Politis,


Paradoseis, II, 679.
245
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, 226-8.
246
Ibid., 194; A. E. Vacalopoulos, Origins of the Greek Nation, 12041461, New Brunswick, N. J. 1970, 201-2.

131

Oni koji su pobegli za Italiju i na Zapad bili su izvan


sultanovog dohvata. Konstantinova braa ostala su u Moreji. To
je za sultana predstavljalo tekou, ali ne i pretnju. Dozvolio im
je da se i dalje igraju despota. Oni su mogli razmiljati o tome
da od svoje despotovine naprave mesto za stvaranje
Vizantijskog carstva u egzilu. Ali, Dimitrije i Toma nikada nisu
bili sposobni da sarauju; mnogo su vie bili zainteresovani da
se bore izmeu sebe nego da nastave otpor protiv Turaka.
Neposredno pre poetka opsade Carigrada 1452. godine,
Konstantin je uputio u Moreju hitnu poruku jednom od svoje
brae da doe i pomogne u odbrani grada. Da bi ovo
predupredio, sultan je poslao generala Turahana da jo jednom
okupira i opustoi Moreju.247 im su Turci obavili svoj krvavi
posao i otili, protiv Tome i Dimitrija buknula je buna. Nju su
digli i vodili albanski emigranti u Moreji koji su ohrabrili
nezadovoljstvo mnogih lokalnih grkih velikoposednika. Za vou
bune proglasili su Manojla Kantakuzina. On je bio sin Georgija
Paleologa Kantakuzina koji je nekada sluio Konstantina i koga
je irijako iz Ankone sreo u Kalavriti. Albanci su ga zvali in
Kantakuzino. Buna je imala ogranien uspeh. Sultan nije
nameravao da dopusti albansku prevlast u Moreji. Despoti
Dimitrije i Toma, ma koliko slabi i zavaeni, bili su mu
odgovorni. U decembru 1453. godine on je poslao vojsku u
Grku kako bi uspostavio red. Ali, pobuna nije uguena sve do
oktobra sledee godine, kada je ve ostareli Turahan lino
poveo svoje trupe. Hrabri despoti pozvali su u pomo Turke da
im pomognu u uvrivanju sopstvenog autoriteta.
Pseudodespot" Manojlo Kantakuzin je proteran. Sultan je za
uzvrat zahtevao od Dimitrija i Tome veliki danak u gotovom
novcu.248
Izgledalo je kao da nita ne moe spreiti kliznue Moreje u
anarhiju i nita nije moglo dovesti Konstantinovu brau do toga
da se sloe u svojoj politici i ujedine snage. Toma je gajio
naivnu nadu da bi papa i hrianski vladari sa zapada mogli
zapoeti krstaki pohod za spas Grke.

247

Videti napred, pogl. IV.


Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, nos. 67, 83; Babinger,
Mehmed the Conqueror, 125-6.

248

132

Dimitrije, koji nikada nita nije oekivao od zapadnog


hrianstva, bio je mnogo realniji u svom uverenju da treba
umiriti turske gospodare. Ni jedan ni drugi nijsu mogli da nau
novac da plate sultanu danak. Na kraju je sultan izgubio
strpljenje s obojicom. U maju 1458. godine lino je poveo svoju
vojsku iz Jedrena. Dve godine ranije Atina je pala pod tursku
vlast. Zid Heksamilion bio je gomila ruevina. Jedini ozbiljniji
otpor sultanovoj okupaciji doao je iz Korinta, koji se nalazio
pod jurisdikcijom despota Dimitrija. Mehmed je ostavio svoje
artiljerce da opsedaju i bombarduju Akrokorint, a ostatak armije
poveo je na jug da osvoji i uniti Tomin deo Moreje. Napredovali
su do Tripolisa, a zatim do Patrasa, koji se predao. Odatle su
Turci krenuli obalom nazad prema Korintu, prihvatajui predaju
ili prisiljavajui na pokornost svaki grad na koji su naili du
svog puta. U avgustu 1458. godine branioci Akrokorinta bili su
primorani da poloe oruje.
Uslovi koje je sultan diktirao sveli su vizantijsku
despotovinu Moreju, poslednji ostatak Konstantinove carevine,
na njene nekadanje granice. Korint, Patras i severozapad
poluostrva potpali su sada pod direktnu tursku vlast. Umur,
Turahanov sin, postavljen je za namesnika. Dimitriju i Tomi
galantno je dozvoljeno da zadre Mistru i ostatak Moreje, pri
emu su bili obavezni da plaaju godinji danak sultanu i da
svoju teritoriju i svoje obaveze podele izmeu sebe najbolje to
umeju. Sultan je morao sumnjati da e dva brata, koji su i ranije
teko iveli u miru, otkriti da je to nemogue kada se nau
zajedno na jo ogranienijoj teritoriji. Njegove sumnje ubrzo su
se potvrdile. Posvaali su se odmah im je on okrenuo lea.
Toma je opet nagovarao papu da poalje pojaanje. Dimitrije je
pozvao sultana da ga podri u borbi protiv brata. Ni jedan ni
drugi nisu imali nikakvog uticaja nad narodom kojim je trebalo
da vladaju. Lokalanim vlastelinima ostavljena je sloboda da se
odaju meuplemenskoj borbi i anarhiji koja im je veinom
odgovarala.249
Moda je sultan bio zabrinut da bi novi papa Pije II,
nekadanji Eneja Silvije, mogao odgovoriti na poziv despota

249

Zakythinos, Despotat, I, 265-60.

133

Tome i na stalne opomene kardinala Visariona, te organizovati


krstaki pohod za oslobaanje Moreje. On nije sumnjao u vest
da je papa sazvao zasedanje koncila u Mantovi 1459. godine i
da je poslao Visariona s ostalim izaslanicima kako da zastupa
ideju o krstakom pohodu u Nemakoj i drugim zapadnim
zemljama. Poziv je naiao na mali odjek. Ali, sultanu je
nesumnjivo bilo poznato da je papa unajmio 300 vojnika kao
pomo Tomi, da su oni napustili Ankonu i stigli u Moreju i da su
se upravo pridruili Tominim trupama u napadu na Patras.
Napad je propao, iako je Toma uspeo da povrati Kalavritu iz
turskih ruku. I uz najbolju volju, bilo je teko ovo nazvati
krstakim pohodom. Plaenici iz Italije uskoro su izgubili
interesovanje i poeli su da se vraaju kui a Toma se ponovo
posvaao sa Dimitrijem. Snovi pape Pija II i nade kardinala
Visariona da se moe osloboditi zemlja koju je tako dobro
poznavao rastureni su i zaboravljeni u novom bratoubilakom
ratu izmeu brae poslednjeg cara Konstantina. Krajem 1459.
godine episkop iz Lakedemonije, izvravajui sultanova
nareenja, udesio je njihov sastanak i naterao ih da se zakunu
da e uvati mir. Kroz samo nekoliko nedelja oni su opet bili u
ratu.250
Sultanovom strpljenju doao je do kraj. On je morao da se
suoi sa drugim, mnogo hitnijim problemima na Balkanu i u
Maloj Aziji. Dolo je vreme da se zavede red u haosu koji je
vladao u Grkoj, da se okona igra sa Morejom kao vazalnom
dravom pod otomanskom dominacijom kojom su upravljala
dva preivela despota Vizantijskog carstva. Osvajanje i aneksija
bili su jedino reenje. U aprilu 1460. godine Mehmed je sakupio
vojsku i lino je poveo prvo na Korint, a potom kraj ruevina
Argosa na Mistru. Despot Dimitrije predao se bez otpora.
Prethodno je poslao svoju porodicu u bezbednost neosvojive
planine Monemvasije. Sedam godina po padu Carigrada, 29.
maja 1460. godine, Mistra je prela u ruke Turaka. Vizantijska
Sparta, predmet mnogih rasprava Visariona i njegovog uitelja
Plitona, pokorena je tako posluno. Da je bilo drugaije, bila bi
svedena na bezvredno tle ' Ovidijeve drevne Sparte, a njene
crkve, palate, biblioteke i umetnika dela moda bi bili uniteni

250

Zakythinos, Despotat, I, 262-6. 134

134

od strane osvetoljubivih Turaka. U islamu je postojao zakon da


se gradovi koji prue otpor opljakaju i razore. Takva je bila
sudbina Carigrada. Takva je, takoe, bila sudbina i nekolicine
gradova u Moreji koji su se usudili da prue otpor. Mukarci su
masakrirani, njihove ene i deca odvedeni u ropstvo. Sultanovi
vojnici imali su nareenje da se iivljavaju nad stanovnitvom.
Izbeglice su se slivale na jug u mletake luke na Koronu i
Modonu. Poslednji poznati branilac ve izgubljene despotovine
Moreje bio je jedan dotle nepoznati lan porodice Paleolog, po
imenu Konstantin Graicas, koji je drao Salmenikon u blizini
Patrasa sve do jula 1461. godine.251
Dotle su braa poslednjeg cara Konstantina napustila svoje
poloaje. Despot Toma je sa svojom porodicom otplovio za
Modon, odakle je u julu 1460. godine prebegao na Krf pod
zatitom Mleana. Sa njima je bio i odani Georgije Sfrances,
koji je na Krfu i umro kao monah oko 1478. godine. U novembru
je Toma otiao za Rim, u nadi da e podstai krstaki rat koji bi
ga vratio na vlast. Sa sobom je poneo, kao poklon papi, glavu
apostola Andrije koju je doneo iz Patrasa. Papa Pije II, do kraja
romantian, priredio je Tomi marta 1462. toplu dobrodolicu u
Rimu. Visarion je predao papi relikviju, a scena darivanja
kasnije je ugravirana na papinoj grobnici u crkvi Svetog Andrije
dela Vale. Toma je nagraen poastima i mirovinom koju su mu
dodelili papa i kardinali. Jo uvek se zauzimao za svoju stvar u
Italiji do svoje smrti maja 1465.252 Njegov brat Dimitrije nije
pobegao posle predaje Mistre. On je ostao u zatoenitvu, ali je
bio povlaen. Sultan se prema njemu ophodio ljubazno i
obeao mu je imanje u Trakiji. Ipak, prisilio ga je da svoju enu i

251

Zakythinos, Despotat, I, 266-74; Vacalopoulos, Origins of the Greek


Nation, 211-16; Babinger, Mehmed the Conqueror, 175-7. O
Konstantinu Graicasu, videti: PLP, IX. no. 21497.
252
O poslednjim godinama Tome Paleologa, videti; PLP, IX, no.
21470; Zakythinos, Despotat, I, 287-90; Runciman, The Fall of
Constantinople, 182-4; Setton, The Papacy and the Levant, II: 228-30.
Proslave prilikom predaje relikvije svetog Andrije, opisao je papa Pije II
lino. Memoirs of a Renaissance Pope. The Commentaries of Pius II,
preveo Florence A. Gragg, ed. by Leona Gabel, London 1960, Book
VIII, 241-59. U septembru 1964. god. papa Pavle VI, gestom
ekumenskog prijateljstva, vratio je glavu svetog Andrije crkvi u Patrasu.

135

ker dovede nazad iz izbeglitva sa planine Monemvasije i da ih


preda sultanovoj milosti. Neko vreme Dimitrije je iveo u
udobnosti u Jedrenu, dobijajui adekvatan prilog sa dodeljenih
mu ostrva Imrosa, Lemnosa, Samotrake i Tasosa. Ali, oko
1467. godine izgubio je sultanovu naklonost. Oteta mu je
njegova imovina i poslat je u progonstvo u Didimotiku. Umro je
kao monah 1470. godine; sa njim je umrla i njegova loza.
Dimitrijeva kerka Jelena ve je bila mrtva, a supruga Teodora
nadivela ga je samo nekoliko nedelja.253
Ipak, carska loza Paleologa jo uvek nije bila ugaena.
Konstantinov brat Toma umro je 1465. godine. Ali, Tomina linija
bila je ovekoveena u izbeglitvu kroz troje od etvoro dece,
koliko mu je njegova ena Katarina rodila. Ona je bila kerka
enovljanskog princa enturiona Cakarije, a umrla je na Krfu
gde je i sahranjena avgusta 1462. godine. Najstarija od njenih
kerki, Jelena Paleologina, udala ce za Lazara, treeg sina
srpskog despota ura Brankovia. Napustila je Moreju i
nastanila ce u Smederevu, u velikoj tvravi koju je njen tast
izgradio na Dunavu. Lazar je bio neprijatne naravi. Kada je
umro u januaru 1458. godine ostavio je Jeleni na brigu tri keri.
Sledee godine sultan Mehmed je osvojio Smederevo, ime se
ugasila despotovina Srbija. Dozvolio je udovici Jeleni da napusti
zemlju; i posle nekog vremena, provedenog u Raguzi, ona je
prela na Krf da bi se pridruila majci. Umrla je na ostrvu Santa
Mavra, ili Lefkada, u novembru 1473. godine, kao asna sestra.
Nije imala sinova koji bi poneli ime Paleologa.254
Mlaa ker Tome i Katarine zvala ce Zoja. Kada je imala
esnaest godina, papa Sikst IV udesio je da se uda za Ivana III,
velikog princa od Moskve, nadajui se da e preobratiti Ruse u
katolianstvo. Papa joj je obezbedio miraz i sveano proslavio
njenu veridbu s Ivanom u Rimu 1472. godine. Meutim,
venanje je obavljeno u Moskvi, saglasno pravoslavnom obiaju
Zojinih predaka. Rusi su je zvali Sofija. Ova veza izmeu
Novog Konstantina iz Moskve", kako je Ivan voleo da ga

253
Zakythinos, Despotat, I, 285-7; Runciman, The Fall
Constantinople, 181-2; PLP, IX, no. 21454.
254
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 96; PLP, IX, no.
21364.

136

of

nazivaju, i neake poslednjeg vizantijskog cara samo je jo vie


pothranila ve postojee snove da je Moskva trei Rim". Zoja
je imala etiri sina. Oni su preko nje nasledili amblem sa
dvoglavim orlom, ali ne i ime Pa leologa koje je ilo uz njega.
Ivan IV Grozni bio je njen unuk.255
Dvojica preivelih sinova despota Tome bili su Andrija,
roen 1453. godine, i Manojlo, roen 1455. godine. Odgajani su
u Italiji, pod brinim nadzorom kardinala Visariona. On je od njih
mnogo oekivao i sastavljao im je uene rasprave. Papa Pije II
obezbedio im je mirovinu posle smrti njihovog oca 1465.
godine, ali njegov naslednik Sikst IV nije bio tako velikoduan.
Manojlo je napustio Rim oko 1476. i predao se milosti sultana
Mehmeda koji mu je dao imanje i prihod. Oenio se i dobio dva
sina, Jovana, koji je umro mlad, i Andriju, koji je postao
musliman.256 Tomin prvoroeni sin Andrija Paleolog, najstariji
bratanac poslednjeg cara Konstantina, bio je miljenja, nita
manje nego Visarion, da je punopravni naslednik ne samo
vizantijskog prestola ve i despotovine Moreje. Papa mu je
dodelio visok poloaj i titulu despota, a on je prisvojio za sebe i
titulu imperator Constantinopolitanus. Andrija nije opravdao
poverenje koje je u njega polagano. Posle Visarionove smrti
1472. godine nije imao vie nikoga ko bi ga podseao na
njegove odgovornosti. Oenio se enom sa rimskih ulica po
imenu Katarina. Papa je zbog toga odbio da ga neko vreme
izdrava, pa je Andrija u dva maha potraio utoite kod svoje
sestre Zoje-Sofije u Moskvi. Vrativi ce u Rim pole 1490.
godine, ubedio je papu da pomogne finansiranje ekspedicije za
osloboanje Moreje od Turaka. Novac je uloen i potroen, ali
do pohoda nije dolo. Potom je Andrija zatraio zatitu i
podrku francuskog kralja Karla VIII i kada je 1494. godine
doao u posetu njegovom dvoru, ustupio je Karlu sva svoja

255
G. Vernadsky, A History of Russia, IV, New Haven and London
1959, 17-26; Setton, Papacy and Levant, II, 318-20.
256
O Manojlu, videti Zakythinos, Despotat, I, 291-2. Poistoveivanje
njegovog sina Andrije sa vojnikom Mesih paom (Mesih Pasha), koji je
ue-stvovao y neuspenom turskom napadu na Rodos 1480. god., je
greka. Otac Mesih pae bio je Toma Paleolog Gidos (Thomas
Palaiologos Gidos). M. L. Bi-erbrier, 'Modern descendants of Byzantine
Families', Genealogists' Magazine, 20:3 (1980), 93; PLP, IX, no.
21472.

137

prava na vizantijski presto. Za sebe je jedino zadrao titulu


despota Moreje. Kada je 1498. godine Karlo umro, Andrija je
ostao bez zatitnika i gotovo bez pare u depu. U aprilu 1502.
godine, neposredno pre sopstvene smrti, sastavio je testament
u kome sve svoje titule ustupa Ferdinandu Aragonskom i Izabeli
od Kastilje. U junu iste godine umro je kao ubogi beskunik.
Njegova udovica morala je da preklinje papu kako bi dobila
novac za sahranu svog mua. Neki kau da je Andrija umro bez
dece; drugi da je imao sina Konstantina, koji je 1508. godine bio
zapovednik papske garde. Ruski dokumenti pripisuju Andriji
kerku Mariju, nepoznatu zapadnim izvorima, koju je njena
tetka Zoja-Sofija udala za princa Vasilija Mihailovia od
Verija.257
Muka linija kue Paleologa, sporedni naslednici
poslednjeg vizantijskog cara Konstantina, ugasila se poetkom
16. veka. Ova dokazana injenica nije nikad obeshrabrila
pretedente na vizantijsku carsku titulu koji su se sve do
dananjih dana javljali iz razliitih krajeva Evrope. Porodica
Paleolog bila je razgranata ak i u doba Vizantije; i nisu svi oni
koji su roeni pod tim imenom imali direktne veze sa carskom
linijom. Ipak, iskuenje meu potonjim Paleolozima da otkriju ili
izmisle vezu sa poslednjim romejskim carevima esto je bilo
neodoljivo. Siromani izbeglica iz Vizantije mogao je trgovati
imenom Paleolog i zadobiti potovanje, ako ne i mirovinu, od
princa, pape ili kardinala. Mnogi od njih nastanili su se na
severu Italije, u Veneciji, Pezaru ili Viterbu. U XV i XVI veku
brojni Paleolozi bili su u slubi Venecije kao stradioti", odnosno
lako naoruani konjanici. Mletaki zapisi esto govore o
njihovom energinom" junatvu u slubi Serenisima. Teodor
Paleolog, ija je karijera dobro dokumentovana i koji je umro
1532. godine, najverovatnije je poticao iz Mistre. Ostali su bili
Jovan iz kasnog 15. veka, Hanibal i njegov sin Lezinjan oko
1586. godine i Andrija Paleologa Graicas oko 1460. godine
preko koga postojei Paleolozi u Atini, jo uvek iznenaujue

257

O Andriji, videti Zakythinos, Despota, I, 292-5; Runciman, The Fall


of Constantinople, 183-4; Vernadsky, A History of Russia, IV, 122-30;
PLP, IX, no 21426.

138

brojni, polau pravo na lozu.258 Poetkom 16. veka izvesni


Lucio ili Livio Andronik Paleolog iveo je u Sent Elpido a Mare
kraj Pezara. Neto kasnije, u istom veku, teolog Jakov Paleolog
sa Hiosa, koji je postao dominikanac u Rimu i proputovao
Evropu uzdu i popreko, razmetao se svojim carskim poreklom,
izjavljujui da je Andrijin unuk. Njegova teologija zavela ga je u
duboke vode luteranizma, te je, po nareenju pape Grigorija
VIII 1585. godine spaljen kao jeretik. Meu njegovom decom
nalazio ce i sin Teodor za koga se zna da je iveo u Pragu
1603. godine. Savremenik Jakova bio je izvesni Panajot ili
Panagiot Paleolog koji je iveo u Beu. Na suenju za
poinjeno krivino delo on se izjasnio kao punokrvni Paleolog i
pravi princ Lakedemonije". Uprkos tome, osuen je kao
varalica i falsifikator.259
Postojalo je verovanje da je grad Viterbo posebno povezan
sa porodicom Paleolog. Do toga se dolo na osnovu tobonje
etimoloke jednaine latinskog vetus verbum (=Viter-bo) i
grkog palaios logos, to je bio samo jo jedan u nizu sumnjivih
dokaza da porodica Paleolog ima svoje korene u ovom gradu.
Ovo je takoe obezbedilo neto nasleenog uvaavanja ostalim
nepoznatim Paleolozima koji su se nali zateeni na severu
Italije u kasnom srednjem veku. Znatan broj dokumenata i
zapisa koji su vekovima leali prikriveni i neprimeni sama je
sudbina iznela na svetlost dana kako bi podrali geneaoloka
tvrenja.260 Postojala je, meutim, starija grana porodice na
severu Italije. Ona je poticala od sinova cara Andronika II

258

. N. Sathas, Documents indits relatifs l'histori de la Grce VH-IX:


Documenta feudatorios Graecos, strathiotas dictos, illustrantia, Paris 1888-90.
Marian-na Kolybas, Gecopo .6, Thesaurismata, 10 (1973), 13862. O -cy , : D. G. Kambouroglou,
Mvrmea 'Ioxopa -tov 'AOTivaicov, III, Athens 1892, 251-6. A. Th.
Papadopulos, Versuch einer Genealogie der Palaiologen, Munich 1938, nos.
180-2.
259
R. Dostlova-Jenistov, 'Jakob Palacologus', Byzantinische Beitrge, ed. J.
Irmscher (Berlin, 1964), 153-75; P. Mallat, 'Byzantinische Kaiserenkel" in
Wien', Adler. Zeitschrift fr Genealogie und Heraldik, II (1982), 279-81.
260
Viterbo ce smatra domom Paleologa, no Martin Crasius-u, Turco-graecia,
Lib. III, 344, 1584. god. Videti . F. Vannier, 'Les Premiers Palologues.
Etude gnalogique et prosopographique', y J. C. Cheynet and J. F. Vannier,
Etudespro-sopographiques (Paris, 1986), 123-87, 129-31; A. Guillou,
'Faux byzantins des archives italiennes', Studi in onore di Riccardo Filangieri, I,
Naples 1960, 130-43.

139

Paleologa i njegove druge ene Jolande-Irine od Monferata. Da


bi napakostila suprugu, ona je svom najstarijem sinu Teodoru
dodelila naslednu titulu markiza od Monferata 1306. godine i
nastanila ga u Lombardiji zajedno sa njegovom suprugom
enovljankom. Ova loza ugasila se 1533. godine smru
anora koji nije imao zakonitiog naslednika. Ipak, izgleda da
se ime Monferat-Paleolog odralo na grkom ostrvu Kefalonija
sve do XVII veka. Meutim, oni koji su ga nosili nisu mogli
polagati pravo na vezu sa porodicom poslednjeg vizantijskog
cara.261
S druge strane, Paleolozi s ostrva Siros tvrdili su za sebe
da su potomci sina Andronika Paleologa, despota u Solunu koji
je 1429. godine umro u Carigradu i koji je imao najmanje dvoje
dece. Drugi ogranak porodice izvlai svoje poreklo unazad od
cara Manojla II, preko njegovog sina Teodora, despota Moreje i
brata poslednjeg cara Konstantina. Za Teodora se inae
govorilo da ima nezakonitog sina Manojla Petrusa. Preiveli
Paleolozi na Malti i u Francuskoj ponekad govore da su njegovi
potomci. Jedan od njih bio je francuski diplomata i pisac Moris
Paleolog, preminuo 1944. godine, koji je bio veoma ponosan na
svoju carsku krv, iako su njegovi preci bili zapravo Rumuni.262
Rumunski ogranak porodice potie iz XVIII veka, kada su Turci
poverili principate Moldaviju i Vlaku prinevima grkog porekla.
Oni sy bili izabrani iz bogate i uticajne grke trgovake

261

A. E. Laiou, 'A Byzantine Prince Latinized: Theodore Palaeologus, Marquis


of Montferat', B, 38 (1968), 386-410. PLP, IX, no. 21465. P. Mallat, 'Die
Palaiolo-gen nach 1453', Akten XVI Internationaler Byzantinistenkongresses (=
JOB, 32:6, Vienna 1982), 9-18; M. D. Sturdza, 'Palologue de Montferrat', y:
Dictionnaire Historique et gnalogique des grandes familles de Grce
d'Albanie et de Constantinople, Paris 1983, 543-6.
262
O Androniku Paleologu i njegovim tzv. naslednicima, videti: PLP, IX, no.
21427; A. Sideras, 'Neue Quellen zu Andronikos Palaiologos', BZ, 80 (1987), 315; Mallat, 'Die Palaiologen', 12-13. C. A. Gauci and P. Mallat, The Palaeologos Family. A Genealogical Review, Malta 1985, table 15. O Manojlu Petrusu
i njegovim tzv. naslednicima, videti: Mallat, 'Byzantinische Kaiserenkel"', 282-4.
Meu njima su bile dve grane porodice De Vigo Aleramico Lascaris Paleologo
koje cy volele da prikazuju kako vode poreklo sve do cara Nerona. Gauci and
Mallat, The Palaeologos Family, tables 17 and 18. Postojali cy i Paleolozi koji cy
iveli y Grkoj i Turskoj, neki od njih, kao na primer Andrija, unuk de-spota
Tome, postao je musliman. Videti: . g., N. Beldiceanu, 'Un Palologue inconnu
de la rgion de Serrs', B, 41 (1971), 5-17; Sturdza, Dictionnaire, 374.

140

zajednice okupljene oko pravoslavne Patrijarije u Carigradu, u


oblasti zvanoj Fanar. Bili su poznati kao Fanarioti, a meu njima
su se nalazili i neki koji su sebe nazivali Paleolozima i hvalili se
svojim carskim poreklom. Neki od njih bili su povezani sa
Fanariotima preko Dunava, u dananjoj Rumuniji. Meutim,
izgleda da nijedan Paleolog nije dostigao toliko eljenu i unosnu
titulu gospodara ili princa Moldavije ili Vlake. U borbi za
prevlast njih su potisnuli oni Fanarioti koji su, to je takoe vrlo
sumnjivo, tvrdili da su potomci carske porodice Kantakuzin ili
vizantijskih porodica manje plemenite krvi, kakve su bile
Argiropuli i Mavrokordati.263
Jo jedan navodni naslednik Teodora, despota Moreje, bio
je Jovan Antonije Anelo Flavije Komnin Laskaris Paleolog, koji
je sam sebe opisao kao Princepes de gnre Imperatorum
Orientis" Umro je u Beu 1738. godine. Imena Anelo i Flavije
preuzeo je od svog potovanog pretka, cara Isaka II Anela
(Flavija) za koga se pretpostavljalo da je 1191. godine oiveo i
obnovio Konstantinov carski red svetog ora. Poslednji veliki
majstor reda koji je pripadao njegovoj porodici bio je izvesni
ovani Andrea Anelo Flavije Komnin Laskaris Paleolog, duks
Tesalije, princ od Makedonije, grof Drivasta, Draa itd. Budui
da je bio bez potomaka, on je svoja ovlaenja i svoj red 1697.
godine prepisao vojvodi od Parme, Franesku I Farneziju.264
Pripadnici Konstantinovog reda svetog ora verovali su da je
red, prvi te vrste, osnovao Konstantin Veliki 312. godine.
Njegova istorija, razumljivo, roena i negovana iskljuivo u
mati, dala je povoda za manipulacije nebrojenim falsifikatorima

263

N. Iorga, Byzance aprs Byzance, Bucharest 1935: A. E. Vakalopoulos,


'IrjTopia xo NOeA.X.T)VUJHOt>, II, 2nd edn, Thessaloniki 1976, 418-23: C.
Mango, 'The Phanariots and the Byzantine Tradition', y R. Clogg, ed. The
struggle for Greek Independence, London 1973, 41-66.
264
Postoji mnogo radova iz 17. veka posveenih istoriji i obiajima
Konstantinovog Reda. Videti: e.g., E. Legrand, Bibliographe hellnique ou Description raisonne des ouvrages publis par des Grecs au dix-septime sicle,
V, Paris 1903, nos. 34, 49, 50, 53, 54, 121, 133, 134, 152, 164, 234, 252. F.
Schizzi, Sulla Mili-zia Constantiniana Memoria Storica del Conte Folchino
Schizzi, Milan 1828; Sturdza, Dictionnaire, 546; Mallat, 'Byzantinische
Kaiserenkel"', 281-4; A. Pippidi, 'Fables, bagatelles et impertinences". Autour
de certaines gnalogies byzantines des XVIe -XVIIIe sicles', Etudes
byzantines et post-byzantines, 1, Bucharest 1979, 269-305.

141

i lovcima na titule od XVII veka do danas. Najproduktivniji od


njih u XIX veku bio je bogati grki trgovac sa Hiosa Dimitrije
Rodokanakis, koji je iveo y Londonu, postao britanski
dravljanin i poastvovao sebe titulom Njegovo carsko
velianstvo princ Rodokanakis. On je bio neumoran u izradi i
izmiljanju dokaza koji je trebalo da podre njegovo pravo na
vizantijski presto i titulu velikog majstora Konstantinovog reda
svetog ora, u izdavanju skupih i razraenih genealokih
tablica i itave serije lanih dokumenata kojima je dokazivao
svoje stanovite. Kritika i razumno pobijanje njegovih tvrdnji jo
su vie podsticali njegov pronalazaki dar na nove podvige.
Konano je francuski naunik Emil Legran nizom nepobitnih
dokaza stao na put Rodokanakisovim fantazijama, mada je ovaj
pre toga uspeo da nabavi potvrdu o priznanju svog plemikog
porekla od britanskog Forin ofisa, Vatikana i nekoliko evropskih
sudova.265
Drugi vizantijski viteki red bio je onaj za koji se smatralo
da ga je u Janjini osnovao juna 1290. Niifor Komnin Aneo,
despot Epira od 1267. do 1296. godine. Bio je poznat pod
imenom Konstantinov aneoski red svete mudrosti (svete
Sofije) pod upravom svetog Vasilija iz Cezareje. Vredan je
pomena samo zato to se tvrdilo, na osnovu falsifikovanih
dokumenata, da je Konstantin XI Paleolog 1452. godine
darovao privilegijama velike majstore reda. Za jednog od njih,
koji je no sopstvenom tvrenju bio poslednji direktni naslednik
despota Epira, reeno je da je umro 1860. godine u Palermu.
Grad Janjina proizveo je mnoge istorijske nastranosti. Viteki
red, koji je blagoslovio poslednji car Konstantin, svakako je
najbizarnija i najmanje mogua od njih. Za one koji veruju u

265

H. I. H. the Prince Rhodocanakis, The Imperial Constantinian Order


of St George. A Review of Modern Impostures and a Sketch of its True
History, London 1870. Rhodocanakis, Reply to a Criticism in The
Saturday Review on the Imperial House of Rhodocanakis, Westminster
1870, 20; Genealogia della Imperiale Casa Rhodocanakis di Scio
(Four Genealogical Tables: n. d.); / Principi Rhodocanakis di Chio e
l'Impriale Or-dine Constantiniano di S. Giorgio, giornale Araldicogenealogico, Anno IX. N. 12, Pisa 1882, 1-18. E. Legran je 1895.
godine sruio sluaj 1Rodokanakisv, bogatom dokumentacijom,
Dossier Rhodocanakis. Etude critique de bibliographie et d'histoire
littraire, Paris 1895, 206.

142

ovakve institucije uzaludno je ukazivati na to da su zapadnjako


ustrojstvo reda i njegovi heraldiki grbovi bili nepoznati u
vizantijskom svetu.266
Princ" Rodokanakis ili nije znao ili ga se jednostavno nije
ticalo da je u Irskoj, generaciju pre njega, postajao jedan
pretendent na njegov carski presto. Nikolas Mekdonald Sarsfild
iz Djuk Strita u Veksfordu uputio je 1830. godine peticiju, prvo
lordu Aberdinu, a potom i lordu Palmerstonu, zahtevajui da se
prizna njegovo nasledno pravo na presto u nedavno osnovanoj
Kraljevini Grkoj, koja je ponuena mladom Leopoldu od SaksKoburga. Leopold je to mudro odbio. Sarsfild je opisao sebe
kao grofa od Sarsfilda iz reda istinitog naslednika i zastupnika
svog carskog pretka Konstantina (sic!) poslednjeg grkog cara,
u Carigradu palog od Turaka". Priloio je i ogromno, gusto
ispisano genealoko stablo, pratei svoje poreklo od irskog
kralja Dermota, s jedne i Paleologa, s druge strane. Mata mu
je bila razvijenija od pismenosti. Neprijatno iznenaen
neuljudnou lordova koji nisu obratili panju na njegovu
peticiju, grof Sarsfild iz Djuk Strita u Veksfordu predloio je da
prezentuje svoj sluaj francuskom kralju Karlu X, ruskom caru,
pruskom kralju i papi. Moda je to i uinio. Pismo koje je uputio
kralju Viljemu IV postoji u rukopisu. Ali, ponovo je ostao bez
priznanja. Po svemu sudei, irski pretendent na Konstantinov
presto nije stigao dalje od svog Veksforda.267
Ipak, Rodokanakis je znao za vezu Engleza sa prestolom i
titulom Konstantina Paleologa i iskoristio ju je u najveoj
moguoj meri da bi pridao stvarnu vrednost svojim sopstvenim
genealokim fantazijama. Na unutranjem zidu parohijske crkve
u Landalfu kraj Plimuta, u pokrajini Kornvol, nalazi se bronzana
spomen-tabla izvesnog Teodora Paleologa, preminulog 1636.
godine. Tekst na njoj, koji je reprodukovan ve mnogo puta,
sledee je sadrine:

266

Videti: e. g., Tommaso li Pira, Breve istoria della Despotal Casa


Ange-lo, o de Angelis, di Epiro, Palermo 1939.
267
A. C. F. Beales, "The Irish King of Greece', Journal of Hellenic
studies, 51 (1931), 101-5.

143

Ovde poiva telo Teodora Paleologa


iz Pezara u Italiji, potomka carske
loze poslednjeg hrianskog cara Grka,
koji je bio sin Kamila sina Prosperovog
sina Teodorovog sina Jovanovog
sina Tominog drugog brata Konstantina
Paleologa osmog sa tim imenom i poslednjeg
u koji je vladao Carigradom dok ga nisu
osvojili Turci, koji je oenio Meri
ker Viljema Bolsa iz Hedlija u
Safolku: i imali su petoro dece Teo
dora, Jovana, Ferdinanda, Mariju i Doroti i
rastao se sa ivotom u Kliftonu 21. januara 1636."
Teodor Paleolog, koji je 1636. godine umro y Kliftonu, a
potom sahranjen u Landalfu, verovao je, dakle, da je direktan
potomak kroz etiri generacije Tome Paleologa, brata
poslednjeg cara Konstantina. Nasledna linija izgleda prilino
verodostojno, sve do mesta na kome se kae da je
Konstantinov brat imao sina Jovana. Konstantinov prijatelj i
porodini hroniar Georgije Sfrances bio je veoma pedantan u
beleenju imena i datuma vezanih za sve lanove porodice.
Dvojica Tominih sinova o kojima je pisao bili su Manojlo i
Andrija. Drugih nema. Prvi i jedini ugledni autoritet koji je, piui
o tome 1648. godine, pripisao Tomi treeg sina po imenu Jovan
jeste Lav Alacijus.268 Genealoko stablo, urezano na spomeniku
Teodora Paleologa y Kornvolu i ukraeno dvoglavim carskim
orlom, ima greku u svojoj prvoj grani. Dosta se raspravljalo o
tome da li je tobonji Jovan bio Tomin nezakoniti sin ili je
njegovo pravo ime bilo Leone. Nijedna sugestija nije ubedljiva.
Jedino to se, sa manje ili vie pouzdanja, moe rei to je da je
Teodor bio potomak jedne od nekoliko porodica Paleologa za
koje se zna da su ivele u Pezaru u severnoj Italiji tokom XV i
XVI veka, a koje su kasnije tvrdile da su u srodstvu sa carskom
vizantijskom kuom.269

268

Leo Allatius, De ecclesiae occidentalis atque orientalis perptua


consen-sione, col. 956: '...Andrea, manuele et Ioanne Thomae
Palaeologi Despotae filiis

269
IzgledadajetajnapisprviputtampalaVyvyanJago(Arundell),'SomeObservationson
aMonumentalinscriptionintheParishChurchofLandulph, Cornwall', Archaeologia, or

144

Teodorova sopstvena karijera i sudbina njegove porodice


ipak nisu sasvim bez znaaja. Teodor je roen oko 1560.
godine i bio je neak dva gospodina iz Pezara, Aeonida i
Scipliona Paleologa. Sva trojica su osueni za pokuaj ubistva.
Teodor je prognan iz Italije, odakle je krenuo za Englesku, gde
je naao slubu kao najamni ubica i vojnik kod erla od Ainkolna.
Kao to njegov zapis govori, 1600. godine oenio se sa Meri,
kerkom Viljema Bolsa iz Hedlija u Safolku. Venanje je
odrano u Kotingemu u Jorkiru. Nzegovo prvo dete, Teodor,
roeno je samo desetak sedmica kasnije, ali je umrlo
septembra 1601. godine. Imao je jo tri sina i tri kerke, jer
zapis pominje samo one koji su preiveli detinjstvo. Poznato je
da se borio kao vojnik u Holandiji izmeu 1609. i 1621. godine i
da je iveo u Plimutu pre nego to se smestio u naselju Klifton u
Landalfu, pokrajina Kornvol. Zapisnik u Ekseter katedrali belei
kao datum Teodorove sahrane 20. oktobar 1636. godine, a ne
kako to stoji na ploi 21. januar. Njegov grob je 1795. godine
sluajno otvoren i tom prilikom je otkriven hrastov koveg. Kada
je podignut poklopac, pokazalo se da je telo u odlinom stanju.
Moglo ce videti da je Teodor Paleolog bio vrlo visok ovek jakog
orlovskog nosa i dosta duge sede brade.
Njegova najstarija kerka Doroti udala se 1656. godine za
izvesnog Viljema Arundela iz Kliftona. Jedna beleka u knjizi
venanih navodi da je ona bila carskog porekla (Dorothea
Paleologus de Stirpe imperatorum). Kako je tada imala pedeset
godina, malo je verovatno da je imala dece. Ona i njen mu
sahranjeni su u Landalfu 1681. i 1684. godine. Teodorova
mlaa kerka Meri, koja se verovatno nikada nije udavala,
umrla je 1674. godine; njegova trea kerka umrla je mlada. to
se tie trojice njegovih sinova, Jovan Teodor Paleolog roen je
1611. godine i poznato je da je trideset godina kasnije bio na

Miscellaneous Tracts relating to antiquities, 18 (1817), 83-96.


: J. T. Towson, 'A Visit to the Tomb of Theodore Palae-ologus',
Transactions of the Historic Society, Liverpool 1857, 213-23. ,
- je
,
- Canon J. H. Adams, Journal of the Royal Institution of
Cornwall, n. s., 6:2, Truro 1970, 95-120. : E. Legrand,
'Les Palologues anglais', y Dossier Rhodocanakis, 69-80; Gauci and
P. Mallat, The Palaeologos Family, table 6.

145

Barbadosu, u zapadnoj Indiji. Teodor junior, roen 1609.


godine, postao je kapetan britanske vojske, umro je 1644.
godine i sahranjen je u Vestminsterskoj palati, ne zbog svog
carskog naslea ve zato to se u graanskom ratu borio protiv
rojalista na strani Parlamenta. Konano, postojao je i Ferdinand
Paleolog, roen oko 1615. godine. On je takoe postao vojnik,
ali je emigrirao na Barbados pre nego to je poeo graanski
rat. Izgleda da su on i njegov brat Jovan tamo otili da bi se
pridruili roacima po svojoj majci Meri Bols, koji su se ve
nastanili na Barbadosu. Oni su bili meu prvim naseljenici, jer
ostrvo nije kolonizovano sve do 1620. godine. Ferdinand je
stekao mali zemljini posed, oenio se gospoicom Rebekom
Pomfrit i dobio sina Teodorijusa. Ostao je sauvan njegov
testament, datiran na septembar 1670. godine. Ferdinand je
umro u oktobru 1678. i sahranjen je na Barbadosu. Tu su ga
dugo pamtili kao grkog princa iz Kornvola". Kada je 1844.
godine otvoren njegov grob, otkriveno je da je Ferdinand
sahranjen sa nogama okrenutim ka istoku, po grkom obiaju",
kao i da je bio, poput svog oca, izuzetno visok. U porti crkve
Svetog Jovana na Barbadosu podignut je 1906. godine
spomenik sa natpisom Ferdinandu Paleologu, potomku carske
loze poslednjih hrianskih careva Grke". Njegov sin
Teodorijus ili Teodor, nazvan u grkom maniru po svom dedi,
postao je mornar, vratio se u Englesku i 1693. godine umro u
Korunji, u paniji. Oenio se Martom Bredberi sa Barbadosa,
imao je sina, roenog u Stepniju u Londonu, a moda takoe i
kerku.
Krajem 19. veka, poto je okonan rat za nezavisnost,
privremena vlada osloboene Grke uputila je u Zapadnu
Evropu delegaciju sa zadatkom da otkrije ima li ivih potomaka
carske porodice Paleolog. Delegacija je posetila Italiju i ostala
mesta za koja se znalo da su pruila utoite porodicama
izbeglim iz Grke; i na svom putu stigla je i u Landalf u
Kornvolu. Ali, ive simbole svog izgubljenog carstva nisu
nali.270 U Engleskoj je ipak bilo, a moda jo uvek ima , onih
koji su polagali pravo na srodstvo sa poslednjim vladarima

270

. Burke, Vicissitudes of Families, and Other Essays, by Sir


Bernard Burke, Ulster King of Arms, 2nd edn, London 1859, 198-201.

146

Carigrada. Kada je 1862. godine kralj Oton proteran iz Grke,


neki Teodor Paleolog, verovatno sa Mal-te, mada u tom
trenutku stanovnik Engleske, isticao je svoja nasledna prava na
grki presto. Nzegovo ime je uklesano na grobnoj ploi humke
koja pripada njegovoj udovici, na grkom groblju u Zapadnom
Norvudu, juni London: Teodor Atardo di Kristifor de Buljon,
princ Niifor Komnin Paleolog (naslednik i pretendent na grki
presto 1863)". Umro je 1912. godine y osamdeset devetoj
godini. Nzegova udovica zvala ce Laura, kerka Nikolasa
Testaferata Mareze di Noto sa Malte i, no svemu sudei, bila
je y rodu sa jednom velikom damom koja je poivala y
Zapadnom Norvudu, princezom Evgenijom Niifor Komnin
Paleolog, roenom 1849, a upoko-jenom 1934. godine. Natpis
na njenom spomeniku opisuje je kao potomka grkih
vizantijskih careva". Bila je udata za Kola Edmunda Vikama,
PA, koji je umro 1907. godine. Imali su e-tiri sina. Najstariji od
njih, takoe sahranjen u Norvudu, preminuo je 1900. y svojoj
dvadesetoj godini i opisan je kao: Konstantin Daglas princ
Paleolog". Sva trojica njegove brae postali su oficiri britanske
vojske i na njihovom zajednikom nadgrobnom spomeniku pie:
Prinevi kue Paleolog", mada su oni izgleda vie voleli da ce
nazivaju Kristifor de Buljon Vikam".271
Neto manje podoban pretendent vizantijskog nasled-stva
bio je potar Ari Vajt-Paleolog, koji je 1970. godine izjavio da
je grkog porekla , potomak carske porodice iz Carigrada.
Nzegov pradeda ce vratio u Grku posle 1821. godine kako bi
dokazao svoja nasledna prava na presto, ali niko ga nije
sasluao. Ari je spomenuo da je njegovo pravo ime bi-lo princ
Robert Viler Paleolog; takoe je ispriao da y Engleskoj ivi jo
mnogo Paleologa koji ce s vremena na vreme oblae u svoje
carske odore i odravaju skupove na kojima ce jedni drugima
obraaju sa princ" i princeza".272

271

Malteke porodice Di Cristoforo, Attardo de Bouillon Testaferrata


tvrdile cy za sebe da su potomci Paleologa. To pitanje su delimino
objasnili Gauci and P. Mallat, The Palaeologos Family, tables 19 and
21.
272
Videti: B. Tsimpidaros, Ot "EXkr\veq axr|V 'Ayy^ia, Athens 1974,
18-19. William Thomas Palaeologus 'de Stirpe imperatorum', roen
1828, a umro 5. jula 1873, lei sahranjen y porti y Newton, Valence
blizu Selborna y Hempiru.

147

ini se da jo uvek tinja ar vatre i slave poslednjeg


hrianskog vladara Carigrada. Poslednji koji ga je raspirio bio
je jo jedan Englez, Piter Frensis Mils iz Njuporta na ostrvu
Vajtt, koji je umro januara 1988. u svojoj ezdeset prvoj godini.
Dugo je sam sebe nazivao princ Petar Paleolog, mada je
takoe voleo da ga poastvuju titulom Njegovo carsko
velianstvo Petar I, despot i avtokrator Rimljana, princ
Paleolog". U zaglavlju njegovih pisama bila je odtampana titula
velikog majstora Ordo Imperialis Constantinianus Militaris
Sancti Georgii". Nzegov peat prikazivao je dvoglavog orla.
Nzegov carski kancelar ili kuropalat, koji je takoe bio ubeen u
svoje carsko poreklo, iveo je u Dankinilu, u Irskoj. Titule koje je
Piter, ili Petar, prisvojio bile su iskljuivo njegov lini izum.
Ponekad je takoe nazivao sebe i duksom Moreje. Ipak, njegov
zahtev da mu se prizna poreklo od porodice Paleolog zasluuje
neto vie panje. Jer, iako mu je otac bio prostoduni
gospodin po imenu Frenk Mils s ostrva Eli, njegova majka bila
je gospoa Robina Kolenat, kerka Semjuela Kolenata,
vodoinstalatera iz Nitona s ostrva Vajt. Petar se uvek odnosio
prema njoj kao prema princezi Robini Kolenat-Paleolog,
izjavljujui da je upravo preko svoje majke doao do vizantijskih
titula. Uverenje da je kua Paleologa bila povezana sa
porodicom Kolonet, Kolnet, Kolnat ili Kolenat nije novo.273 Raniji
genealozi zalagali su se da dokau da je izvesni Jovan Laskaris
Paleolog od Kolneta, koji se 1558. godine u Viterbu, oenio
Marijom Kolnat Foka, kerkom princa Metjua de Koloneta i
njegove ene, kerke Uzun Hasana, turskog kana iz plemena
Bela ovca ili Ak Kojinli, gospodara Diarbakira u Persiji. Jedan od
sinova Marije Kolenat i Jovana Laskarisa Paleologa bio je
Riard Komnin Foka Paleolog od Koloneta koji se u
Sautemptonu oenio Doanom Dauntsi, kerkom ser Dona
Dauntsija, roakom Henrija VIII, nastanio u Koumbliju na ostrvu
Vajt i tu umro 1551. godine.274

273

Gauci and P. Mallat, The Palaeologos Family, tables 6 10. Za ime Kolonet ili Kolnet je
reeno da je dobijeno iz vizantijskog lajtmotiva ili no provinciji Koloneia u Maloj Aziji.
injenice ili fikcije, ovde navedene, dobijene su uglavnom iz privatne korespodencije sa
pokojnim 1princomv Petrom Paleologom, sa dr F. S. Stych Luke (Lucca), Cesare
Sabatucci Marquis Flavi iz Rima, sa profesorom . MallatOM i sa gdin. G.
Colenett- . Prineve fantazije konano je 1razbiov . D. Webster, 'The
Palaeologus Legend', The Genealo gists' Magazine, 22:10 (June, 1988), 367-70. Posebno
sam zahvalan profesoru A. A. M. Bryer-y to je velikoduno podelio sa mnom rezultate
svojih istrai-vanja o misteriji Paleologa sa ostrva Vajt.
274

148

Neemo vie stavljati na probu itaoevo strpljenje,


tragajui za carskom prolou princa Petra s ostrva Vajt. On je
voleo da misli, mada to nikada nije mogao da dokae, da je
njegova majka bila potomak Viljema Kolenuta, sina Riarda
Paleologa od Koloneta, za koga se tvrdi da je iveo u
Koumbliju. Jedan ozbiljan i studiozan tekst o Kolonetima s
ostrva Vajt napisao je 1958. godine kontraadmiral Noel Rajt.
Princ Petar, alias Piter Mils, suprtstavio mu se pamfletom pod
nazivom Carski Paleolozi u Engleskoj od 1400. do 1965.
godine, potpisavi se pseudonimom grof A. A. Sedington.
Poslednji put ovom temom bavio ce C. D. Vebster, okruni
arhivar ostrva Vit, koji je admiralovu studiju opisao kao asno
istraivako delo", dok je Pseudo-Sadingtonov odgovor osudio
kao istorijsko ubre". ini se da je samozvani princ, car,
despot i duks bio samo jo jedan engleski ekscentrik. Nije bila
retkost videti ga kako eta ulicama Nzuporta duge, leprave
sede kose, u sandalama bez arapa i sa nekakvom medaljom ili
vojnim ordenom vezanim oko vrata". On je oigledno bio rtva
sopstvene uobrazilje. Prva ena, majka njegove dece, napustila
ga je 1975. godine. Njegova druga ena, kojom se oenio deset
godina kasnije, pobono i verno nastavila je da brani svoju
prisvojenu titulu Njeno carsko visoanstvo Patricija Paleologina,
carica Rimljana. Knjiga o genealogiji visokog plemstva
(Debretts Peerage) poricala je da ima bilo ta sa Petrom. Ipak,
neke novine su o njemu pisale. Kada je umro u Ventnoru 2.
januara 1988. godine Tajms, Dejli Telegraf i Okrune novine
ostrva Vajt objavile su nekrolog o Njegovom carskom
velianstvu Petru I Paleologu. Njegov sin Nikola najzad se
osetio slobodnim da kae istinu i da izloi zasluenom
ismevanju ludosti svoga oca koje su itavoj porodici donele
toliko neprijatnosti. Uinio je to sa prilinim zadovoljstvom i ne
bez zlobe u lokalnim novinama i Tajmsu, optuujui prineve"
pretenzije kao kompletnu i potpunu prevaru" i izraavajui
nadu da je duh princa Paleologa" jednom zanavek pokopan.275

275

The Isle of Wight County Press, 15. January 1988; The Times, 23
January 1988. Korisna lista imena Grka koji nose ime Paleologa data
je y: MeyXr\'FAnviKT) ', XIX, Athens 1932, 416-29,
and Supplement, IV, Athens 1963, 93.

149

Verovatno ima jo onih koji polau pravo na nasledstvo


carske vizantijske porodice Paleolog. Meutim, ako bi ak i
uspeli da dokau svoje zvanje, oni bi bili samo sporedni
potomci. Jer, poslednji car Konstantin umro je bez dece i
neoenjen. Bila je to jedna u nizu nesrea koje su uporno
pratile njegov tegobni ivot. Kada su 1397. godine Turci bili na
kapijama Carigrada, Konstantinov otac Manojlo II uputio je
Gospodu sledeu molitvu: Gospode Isuse Hriste, ne daj da se
meu hrianima pria kako je grad sa svim svojim svetim i
uzvienim spomenicima vere pao nevernicima u ruke za moje
vladavine".276 Bila je to nesrea koja je zadesila njegovog sina
Konstantina Paleologa, poslednjeg vizantijskog cara. I on se
molio, radije da pogine nego da ostane u ivotu i vidi posledice
osvajanja. Imao je sree utoliko to je njegova poslednja
molitva usliena.

276

Ducas, 85. Nicol, Last Centuries of Byzantium, 320.

150