Pjer Paolo Pazolini

TEOREMA

RE I MISAO
NOVA SERIJA

414

Sa italijanskog prevela
JUGANA STOJANOVI

Urednici
JOVICA AIN
DRAGAN LAKIEVI

PJER PAOLO PAZOLINI

TEOREMA

IZDAVAKA RADNA ORGANIZACIJA RAD

BEOGRAD, 1988.

NASLOV ORIGINALA

Pier Paolo Pasolini

TEOREMA

Nego Bog zavede narod

putem preko pustinje. ,
Druga knjiga Mojsijeva
Izlazak
glava 13, stih 18*

* Svi navodi iz Starog zaveta uneti u ovu knjigu prevod su ure

Daniia, Prim. prev.

PRVI DEO

PODACI
Prvi podaci u ovoj naoj prii sastoje se jednostavno
od opisa ivota jedne porodice. Re je o porodici koja
pripada srednjem graanskom staleu: srednjem u ideo
lokom, ali ne i u materijalnom smislu. To je veoma bo
gat sloj ljudi iz Milana. Uvereni smo da itaocu nije teko
zamisliti kako ti ljudi ive, kako se ophode prema svojoj
sredini (a to je upravo sredina bogate industrijske bur
oazije), kako se ponaaju u krugu porodice i tako dalje.
Osim toga, uvereni smo da nije teko ni zamisliti (ako
nam bude doputeno da zaobiemo neke nimalo nove
pojedinosti drutvenih obiaja) svaku od tih osoba pojedinano. U stvari, daleko od toga da su one neke izuzetne
linosti. Naprotiv, sve su to, uglavnom, proseni ljudi.
Oglaavaju se podnevna zvona. To su zvona iz susednog Lainatea ili Arezea koji je jo blii. Zvuku zvona
pridruuju se prigueno i gotovo umilno zavijanje sirena.
Neka fabrika zaklanja ceo vidik (teko razaznatljiv
usled tanane koprene magle koju ni svetlost podneva ne
moe da rasturi) zidinama nene svetlozelene boje sline
plaveti nebeskog svoda. Doba je svakogodinje (moglo bi
biti prolee ili rana jesen ili, istovremeno, i jedno i drugo,
jer u ovoj naoj prii dogaaji se ne iznose hronolokim
redom) i topole koje uokviruju u dugim pravilnim redo
vima ogromnu istinu na kojoj se (tek od pre nekoliko
meseci ili godina) die fabrika, gole su ili tek propupile (a
moda im to po granama i nisu pupoljci ve suvo lie).
Na te znake da je kucnulo podne, da je doba za
obed, radnici poinju da izlaze iz fabrike i redovi, na sto
tine parkiranih automobila oivljavaju.. .
9

U toj sredini, na toj pozadini pojavljuje se prvo lice

nae prie.
Kroz glavnu kapiju fabrike ispraen gotovo voj
nikim pozdravima i salutiranjem polako izlazi jedan
mercedes. U njemu sedi ovek ljubazna i zabrinuta,
poneto uvela lica koji se cek)g ivota iskljuivo bavio
poslovima a moda povremeno i sportom. To je vlasnik
ili bar glavni akcionar te fabrike. Moe mu biti etr
desetak, pedesetak godina, ali deluje veoma mladalaki
(preplanuo je, kao ljudi koji su se u mladosti a i kasnije
bavili sportom). Zuri u prazno, pogled mu je brian,
utuen ili prosto bezizrazan: zato i nedokuiv. Ne znai
mu nita to ovako sveano ulazi ili izlazi iz fabrike iji
je vlasnik na to je ve navikao, to je prosto rutina.
Ukratko, po svemu sudei, on je ovek potpuno okrenut
sebi. To to predstavlja opte uvaenu linost koja u svo
jim rukama dri konce sudbine drugih ljudi, ini ga, kako
emo kasnije videti, biem nedostinim, otuenim, ta
janstvenim. No, ta tajanstvenost je povrna, spoljnja, ne
ma u njoj neke dubine i finijih nijansi.
Njegova kola iza sebe ostavljaju fabriku dugu kao
horizont, koja gotovo lebdi na nebu, i kreu putem, tek
probijenim izmeu starih topola koji vodi prema Milanu.

10

JO NEKI PODACI (I)

Oglaavaju se podnevna zvona.
Pjetro, drugo lice nae prie sin prvog lica izla
zi kroz veliku kapiju gimnazije Parini (ili je moda ve
iziao i sada se vraa kui ulicama kojima svakodnevno
prolazi).
I njegovo, kao i oevo, ne tako visoko (ak gotovo
nisko) elo, ozareno je inteligencijom bia koje nije uza
lud provelo deatvo u jednoj veoma bogatoj milanskoj
porodici. No, kod njega se mnogo vie nego kod oca primeuje da mu to ne pada lako. I tako, umesto da se raz
vio u samopouzdanog deaka, i moda, kao to je to
sluaj s njegovim ocem, u sportski tip, on je slabaan, nis
ka modri kasta ela, pogleda potuljenog i dvolinog, s jo
uvek pomalo mangupskim uperkom iznad ela, ali ve
beivotan, kao budui graanin kome je sueno da se ni
kom ne suprotstavlja.
Opte uzevi, Pjetro je slian nekom liku iz starih,
nemih filmova, bolje reeno tajanstveno i neodoljivo
podsea na arlija aplina. Dodue, bez nekih vidlji
vih razloga. Meutim, ovek se ne mie oteti utisku kad
ga posmatra da je, kao arli aplin, upravo stvoren da
nosi prevelike kapute i jakne, s mkavima koji mu vise po
la metra preko ake ili da tri za tramvajem koji nikad
nee stii ili da se dostojanstveno oklizne na koru ba
nane u nekoj turobnoj i tragino usamljenoj gradskoj
etvrti.
Pa ipak, ovo su samo subjektivni utisci, improvizaci
je: italac ne srne dozvoliti da ga oni odvedu na pogrean
put. Zasada Pjetra mirne due moemo zamisliti kao bilo
11

kog omladinca iz Milana, uenika gimnazije Parmi, koga

njegovi drugovi smatraju bratom roenim, sauesnikom,
saborcem u njihovoj naivnoj klasnoj borbi, tek povede
noj a ve tako ubeenoj.
Mangupskog i srenog izraza lica, Pjetro ide s nekom
malom plavuom, oigledno istog imovinskog stanja i
drutvenog porekla, koja je nesumljivo sada njegova devojka.. To je neosporno: vraajui .se kui pored lepih
travnjaka u jednom milanskom gradskom parku u koji je
upeklo sunce (i ono je neopipljivo vlasnitvo onog ko poseduje grad) iskreno je obuzet udvaranjem toj svojoj
kolskoj drugarici. Dodue, udvara joj se kao da otaljava
neki muan posao, a razlog tome je to mu duu pritiska
nekakav potajni gr stida, oseanje nesaoptivo koje za
takava zavitlavanjem i samouverenim dranjem. Tog
oseanja se, uostalom, sve i kad bi hteo, ne bi mogao ota
rasiti.
Njegovi drugovi svi pristojno odeveni, iako nasto
je da izgledaju pomalo frajerski, s licima na kojima se
onako utuenim ili neprijatnim, ita da je u njima prera
no ugueno svako oseanje za nesmiljeno, neraunsko
ponaanje i sve to je isto sauesniki ostavljaju iza
sebe pomenuti par. Tako Pjetro i njegova devojka zastaju
pored buna, utog kao klasje ako je jesen neno
prozranog ako je prolee i ale se. Onda prilaze
nekoj skrovitoj klupi, sedaju, grle se, ljube. Prolazi neki
nepoeljni svedok (neki izuzetnik, na primer, koji eta po
suncu koje mu sada moe doneti samo uthu) i prekida
njihove najgrenije radnje (njenu ruku uz njegovo krilo,,
to krilo u kojem ipak jo nema nimalo snage i vrstine).
No oni imaju prava da se ponaaju kako im drago a nji
hov odnos je najzad iskren, simpatian i slobodan.

12

JO NEKI PODACI ()
Oglaavaju se podnevna zvona.
I Odeta, mlaa Pjetrova sestra, vraa se iz kole (Za
vod marelinki). Veoma je umiljata i uzbudljiva jadna
Odeta sa elom koje podsea na kutijicu punu bolne pa
meti, tavie bezmalo mudrosti.
Kao deca siromaha koja sazru im se rode i znane su
im ve sve strane ivota, jer su rano bila na situ i reetu,
nekad su i deca bogataa starmala stara onako kako je
stara njihova klasa: ive, dakle, kao da ih podriva neka
boljka ali sa humorom koji se moe porediti s bla
gom veselou siromane dece . prema nekom zakonu
nepisanom ali koji nagonski znaju napamet.
Po svemu sudei, Odeti je jedina briga da sve to prikrije. Taj napor, ipak, nije krunisan uspehom, jer upravo
taj vidljivi napor otkriva njenu pravu prirodu. Iako joj je
lice ovalno i lepo (sa ponekom pegom koja se ve po sta
rom obiaju smatra poetskom), oi krupne, s dugim tre
pavicama i nos kratak i otro izvajan usta su naprotiv
gotovo zbunjujue otkrie Odeti ne prave prirode. Nisu
runa ta usta, naprotiv: veoma su ljupka, pa ipak u njima
ima neeg udovinog. Tako su ispupena i neobina da
ovek ne moe odoleti iskuenju da bar zaas na njih ne
obrati panju, jer je donja usna uvuena kao u zeia ili
mieva. U stvari, to je podrugljiva grimasa bia sklonog
aljivom raspoloenju ili ispunjenog bolnim i prikrive
nim saznanjem o sopstvenom nitavilu raspoloenju
bez koga Odeta ne bi bila iva.
I tako, sada, vraajui se kui, istovremno s bratom
Pjetrom, Odeta ima sve one spoljnje i opte odlike veoma
13

bogate devojice kojoj je porodica dozvolila (pomalo iz

snobizma) da u pogledu oblaenja i ponaanja bude u to
ku vremena (uprkos sestrama marelinkama).
I Ode ta ima deka koji joj se udvara: jednog gipkog
i visokog idola njene drutvene klase i njenog soja ljudi.
I njih dvoje je okrueno grupom drugova i drugarica koji
su tek kroili preko praga prve mladosti a ve se ponaaju
potpuno prirodno uzoru na, to jest pljunuti su rodi
telji, njihova savreno verna kopija.
Razgovor Odete i njenog golobradog udvaraa kree
se oko jednog albuma fotografija koji Odeta ljubomorno
stee ispod mike zajedno sa udbenicima. To je album sa
somotskim koricama, pun ruiastih i crvenih girlandi u
stilu liberti. Taj album je jo uvek potpuno prazan, oi
gledno je tek kupljen u nekoj knjiari. Samo prva strani
ca je sveano otvorena jednom velikom fotografijom,
fotografijom oca.
Udvara se na raun tog albuma malo ali, kao da
mu je dobro poznato da ta devojica odavno pati od
skupljanja fotografija. Meutim, kad dozvoli sebi tek ma
lo vie slobode, samo jednu kretnju, samo jednu re
pored nekog vodoskoka od pocmelog kamena ispod
drvoreda topola koje imaju metalni sjaj Odeta pobegne. U tom njenom beanju ima neeg otmenog i udlji
vog, iako joj je lice u tom trenutku potpuno bezizraajno,
ali, u stvari, iza toga se krije istinski strah. ak primedba
koju je pred drugovima i drugaricama dobacila zagrejanom udvarau koji tri za njom: Ne volim mukarce,
izgovorena je u u drskoj ali i otmenoj ali. Pa ipak, u toj
primedbi oigledno ima i neke istine.

14

JO NEKI PODACI (III)

Kako je italac ve sigurno primetio, ovo nae izlaganje nije toliko pria koliko ono to se u nauci zove ,,izvetaj . Ono je, dakle, veoma informativno, zato tehni
ki, spoljnjom formom nije uoblieno kao poruka ve
kao kodeks. Osim toga, ovo izlaganje nije realistiko,
ve je, naprotiv, simbolino... zagonetno. . . tako da
svaka prethodna beleka o identitetu likova ima iskljuivo
informativni karakter: odnosi se na konkretnost, ne na
sutinu stvarnosti.
italac moe zamisliti Luiju, Pjetrovu i Odetinu
majku, u nekom mirnom i skrovitom uglu kue u spa
vaoj sobi ili budoaru, ili malom salonu, ili na verandi
s blagim odsjajima zelenila iz parka, i tako dalje. No,
Luija se ne nalazi tu u svojstvu anela uvara kue, to
ne, nikako. Ona se nalazi tu kao ena koja se dosauje.
Nala je neku knjigu, poela da je ita i u nju se udubila
(to je knjiga, pametna i retka, o ivotu ivotinja). Eto ta
ko eka vreme ruku. Dok ita, jedan talas joj pada na
oko (kaipemi talas koji joj je namestio frizer moda ko
liko tog jutra). Poto je pognuta, svetlost joj pada na vi
soke jagodice, poneto uvele i beivotne .zaarene kao
u bolesnika. Pogled joj je uporno oboren, oi bademaste,
crne, ak malo modrikaste, divljeg sjaja, moda zbog nji
hove mrane dubine i vlanih enica.
No, posto se pomerila i zaas digla pogled s knjige
kako bi na svom runom satiu vide la koliko je sati (mo
rala je da digne ruku i prui je prema svetlosti), za trenu
tak se uinilo, a to je utisak prolazan i moda u osnovi
pogrean, da pomalo lii na neku narodsku curu.
15

Pa ipak, poto je predodreena da provodi dane sedei u naslonjai, njen kult prema lepoti (tu lepotu vashodno smatra obavezom) koju mora prihvatiti kao ne
kakvu funkciju prilikom podele dobara, obavezom pre
ma jednoj inteligenciji razvijenoj na tlu koje po sebi osta
je reakcionarno, obavezom zbog koje se moda postepeno
izrodila u nekakvo kruto bie. I ona je, dakle, dobila odli
ke tajanstvene osobe kakav joj je bio mu. No, iako je to
tajanstvo u njoj pomalo lieno dubine i finih preliva, ipak
je mnogo uzvienije i postojanije (tako se zaklonjena nji
me moda ipak u njoj batrga jedna krhka Luija, devojica iz vremena kad nije bila tako materijalno obezbeena).
Dodajmo da je, kad je Emilija, sluavka, dola da je
obavesti da je ruak na stolu (i odmah, naroguena kako
ju je Bog dao, nestala iza dovratka), Luija leno ustala,
leno bacila knjigu na najnezgodnije mesto moda ju je
ispustila tako da je pala upravo na tlo. i brzo i pomalo
rasejano se prekrstila.

JO NEKI PODACI (IV)

I ovaj, kao i sledei prizor u prii, italac treba da
shvati iskljuivo kao obavetenje. Prema tome, u njemu
se nita ne raspreda nadugo i nairoko niti se opisuju po
jedinosti kao u svakoj tradicionalnoj, bolje reeno obi
noj, povesti. Ponavljamo, ovo nije realistika pria, ovo
je parabola a, uostalom, jo nismo ni zali u sredite zbi
vanja: jo smo kod izlaganja injenica.
Koristei lepo sunano vreme, porodica rua napo
lju, pod vedrim nebom. Deca su se tek vratila iz kole,
otac iz fabrike. Sada su svi na okupu za stolom. U grads
koj etvrti u kojoj stanuju imaju mira kao da su na selu.
Cela kua je okruena parkom. Sto je postavljen na isti
ni, na suncu, dalje od bunja i kronji drvea u ijim senkama je jo uvek veoma svee.
Iza parka nalazi se put, bolje reeno velika aleja
periferijska, ali na periferiji punoj letnjikovaca koja se
tek nazire, s krovovima drugih kua i malih palata, otmenih, tihih i nekako uvuenih.
Porodica rua, na okupu je, a Emilija posluuje.
Emilija je devojka neodreenih godina kojoj bi slobodno
moglo biti osam kao i trideset osam godina. To je siro
mana devojka iz severne Italije, otpad drutva, iako nije
obojene ve bele rase. (Vrlo je verovatno da potie iz ne
kog mesta u ravnici Basa Milaneze, nedaleko od Milana,
koja ipak jo uvek ostaje potpuno seljaki kraj. Moda je
iz samog Lodiana, iz predela u kojem je ugledala svetlost dana jedna svetica, verovatno na nju nalik, sveta Ma
rija Kabrini.)
Jeknu zvonce.
2 Teorema

17

Emilija pritrava vratima i otvara ih. Pred njom se

pojavljuje Anolino, ije ime znai anelak, momak koga
moemo smatrati sedmim likom nae prie, bolje reeno
nekakvim doli-dokerom. I zaista, sve u njemu izgleda
uvraano, magijsko: guste i neviene kovrde koje mu
padaju na oi kao kakvom mndovu bundovu, smeno
pegavo lice i oi u obliku polumeseca prepune neke bez
granine vedrine i razdraganosti. Anelak donosi ve
sti, jer on je pismonoa. I tu je s telegramom u ruci pred
Emilijom koja je njegov par, njegove gore list, ali ga ipak
nimalo ne ceni. No, umesto da joj preda telegram neto je
pita, lica ozarena irokim, zaeerenim osmehom, nami
gujui i pokazujui glavom park u kojem gazde upravo
ruaju. Zatim ostavlja Emiliju okruenu utanjem i tri
do ugla letnjikovca. Odatle vreba one koji uestvuju u
obredu ruavanja bogatih, oima traei Odetu (kojoj se
udvara samo zato to je alamunja, to voli da se zamlau
je). Najzad zaboravivi Odetu i sve ostalo isto onako brzo
kako ih se i setio, sauesniki se obraa Emiliji, pa se i
njoj aljivo nakrevelji (to takoe spada u njegovo udva
ranje Odeti) predaje joj najzad telegram i poleti izatrke kao da mu se toboe uri ali nimalo uzbuen, i tukne
prema izlazu.
Emilija nosi telegram porodici koja i dalje utei
rua na suncu. Otac die pogled s graanskih novina koje
upravo ita i otvara telegram u kojem pie: Sutra sam
kod vas (otac palcem pokriva ime potpisnika). Oigled
no je da su svi taj telegram ve oekivali i njihova radoz
nalost je stoga bila zadovoljena ove potvrde da e se
to oekivanje ostvariti. Stoga produuju ruak mrtvi-hladni pod vedrim nebom.

18

6
KRAJ IZLAGANJA INJENICA
Unutranjost kue ove nae porodice kupa se u svetlosti premda je vreme aju i u smiraju koji ispotiha osvaja
okolinu, sunce jo uvek alje na zemlju zrake obilno
proete utanjem topola i tiinom travnjaka, ravnih i ze
lenih, raskvaenih kinicom. Poto je verovatno nedelja,
u toku je mali prijem na koji je pozvana omladina. Bolje
reeno, kolski drugovi i drugarice Pjetra i Odete.
No, tu su i neke gospoe, majke tih mladih zvanica.
U toj guvi (koja u slinim prilikama uvek odie nekim
tunim, sumornim raspoloenjima, jer ljudi tada nisu vie
onako vani, jadno i odvratno naduveni, pa se oputaju u
blagoj atmosferi atmosferi obasjanoj elektrinim osvetljenjem i sunevim zracima koji dopiru iz niije) po
javljuje se sada jedan novi i neobian lik nae prie.
Lik neobian prvenstveno po svojoj lepoti, tako izu
zetnoj da gotovo sablanjivo odudara od izgleda svih pri
sutnih. I zaista kad namemika bolje zagleda, uini ti se
da je stranac, da dolazi iz neke nepoznate sredine ali ne
samo zato to je visok i plavook, ve zato to u njemu ne
ma ni traga od one ogranienosti, osrednjosti, prostote
po kojoj bi se mogao s bilo kim porediti, tako da uopte
ne dolazi u obzir da bi taj mladi mogao biti izdanak neke
italijanske sitnoburoaske porodice. S druge strane, ne bi
se moglo ni rei da poseduje bezazlenu ulnost i ljupkost
momka iz naroda. . . Prema tome ostaje tajna kojoj
drutvenoj klasi doljak pripada iako se savreno dobro
uklapa meu sve one koji ga okruuju u tom salonu oza
renom volebnim sunevim zracima.
Njegovo prisustvo tu, na tom sasvim obinom prije
mu, deluje, dakle, gotovo sablanjivo ali jo uvek prijat
19

no sablanjivo, jer je ta sablanjivost puna nekakve do

brohotne neizvestnosti. U sutini on predstavlja neto
osobeno, neto razlino po svojoj lepoti. I sav enski svet,
gospoe i devojke, posmatraju ga naravno ne suvie
napadno, jer svima su poznata osnovna pravila igre koja
se sastoje u tome da se nikad, ni po koju cenu, ne otkriju
karte.
Stoga, u granicama koje im namee obzirnost i uzdranost, neka Odetina drugarica ili neka mlada prijate
ljica Odetine majke pitaju ko je taj naoiti mladi novajli
ja. No, Odeta slee ramenima. A Luija, i ona uzdizana,
ogranii se na poneko krto obavetenje ili umesto toga
razvue usne u sasvim obian osmeh. Ukratko, o novajliji
neemo nita saznati a, uostalom, to je i nepotrebno.
Ostaviemo, dakle, ovaj poslednji odeljak u naem izla
ganju injenica, nepotpun i obvijen neizvesnou.

SVETI SEKS GOSTA EMILU INIH GOSPODARA

Popodne je kasnog prolea (ili, s obzirom na ne
odreeno vreme u naoj prii, rane jeseni), tiho popodne.
Jedva se uje udaljeni agor grada.
Kosi sunevi zraci ozaruju park. Kua se ogradila
tiinom i u njoj se usamila. Verovatno su svi izili. U
parku je ostao samo mladi gost. Opruio se na stolici za
odmaranje ili se zavalio u slamnu naslonjau. ita. Glava
mu je u prisenku, telo na suncu.
Kako emo uskoro bolje videti kada sledei po
glede koji su mu upueni oi pribliimo pojedinostima
njegovog tela izloenog suncu on upravo ita neke me
dicinske i tehnike prirunike.
Tiina parka utonulog u dubok mir tog sunca, koje ni
u emu ne uestvuje i deluje tako uteno s prvim mukatlama koje pupe (ili s prvim liem ipka koje opada), reme
ti dosadno, jednolino i otro zujanje i tandrkanje. To se,
etajui ovamo-onamo, glasi mala, mehanika kosaica.
Na svaki pritisak ponovo poinje jednoliko, otegnuto, ti
ho cijukanje. Ko bi drugi, ako ne Emilija, kosaicu tako
etao gore-dole po travi.
Ona to radi u jednom uglu parka, u dnu glatkog, rav
nog travnjaka koji gotovo zaslepljuje svojim zagastitim
zelenilom, dok se mladi nalazi u drugom uglu, pored
kue, ispod senice od brljana.
Uporna kripa kosaice povremeno utihne i Emilija
nekoliko trenutaka stoji pravo i nepomino. Ne skida
oi s mladia, pogled joj je veoma udan kao u onog ko
se ne usuuje da gleda a istovremeno je toliko nepromi
ljen da ne zazire od svoje upornosti. tavie, njen pogled
21

se postepeno smrai kao da ta neobzirna upornost upra

vo nju vrea.
Koliko li je vremena Emilija kosaicom prelazila
ovamo-onamo po travnjaku, zaustavljala se i posmatrala
da bi potom nastavila po starom, pogurena i sva gola vo
da? Koliko li je jo vremena mladi, nesvestan ne samo
njenog prisustva ve i ne haju za nju, itao prirunike?
Dugo, moda elo dugo prepodne ili kratko prepodne
u bogatakim kuama u kojima se deset sati smatra jo
predjutarjem. Sunce se sve vie die na vedrom nebu ta
ko da u sparnom letnjem miru ve poinje da neizdrivo
pee.
Emilija neprestano, beslovesno, trapavo, luaki gu
ra kosaicu ovamo-onamo (da i ne govorimo da to i nije
njen ve batovanov posao. Meutim, ona je ve odavno
prisvojila pravo da se stara o travnjaku, i to iz iste surevnjiovsti prema batovanu poto je i ona zemljoradniko dete i ovamo je dola pravo sa sela).
Mladi, dakle, ne primeuje da ga neko gleda, pot
puno i gotovo naivno, dobromisleno udubljen u knjige
koje prouava to Emilija smatra gotovo svetim preimustvom. Utoliko to sada, osim tih prirunika
moda da bi se malo odmorio ita jednu knjiicu dep
nog izdanja Remboove poezije. itanjem te knjiice je
jo vie zaokupljen nego to je bio kad je prouavao one
strune tekstove.
Pogled sluavke koja prekida posao da bi ga posma
trala, najpre je letimian, prema tome pogled kojim se
moe obuhvatiti tek uopteno prilika gosta s glavom u
senci i te lom na suncu.
No, potom se njen pogled izotrava i due se zadra
va na tom objektu njenog posmatranja, dalekom i nepo
minom. Dok podlakticom prelazi preko ela da bi obri
sala znoj, vrljavo gviri i preko oka mrgodno ispituje poje
dinosti tela koje se tamo dole, koliko je dugo i iroko,
potpuno nesvesno nudi njenom pogledu.
I tako postepeno njeni pokreti koji su izgledali su
manuti iskljuivo zbog nekakve njihove automatske
22

uproenosti sada postaju sumanuti u pravom smislu

rei i ona se ak time gotovo razmee.
Bolje rbeno, to etanje kosaice ovamo-onamo, s
veoma jednostavnim zadatkom da kosi travu, prestaje da
biva neto prirodno, obian, svakodnevni posao, pretva
ra se gotovo u ispoljavanje jedne namere s potajnim
mranim nalijem.
I zaista, to Emilijino piljenje u gosta poinje da biva
zloslutno, da u sebi krije neto manijako, nerasudno.
Tako da najzad kao da vie ne moe da izdri (a gost
jo uvek to ne primeuje jer se uiveo u ono to ita
dok su s druge strane oni dva sveta, mladi je po svom
drutvenom poloaju duhovno silno od nje udaljen),
Emilija teatralno ostavlja kosaicu nasred trav
njaka i gotovo treim korakom upada u kuu.
Prolazi kroz sobu za dnevni boravak, kuhinju i upa
da u svoj sobiak, tesan kao elija, s nekim inuvama i
ukrasnim sitnicama koje su joj blagoizvolele pokloniti
gazde i s nekim njenim jadnim stvaricama, arenim laama. I tu poinje da radi neto to bi u drugim okolnosti
ma moglo izgledati sasvim prirodno ali sada je besmisle
no i neumesno poto to izvodi neumerenim pokretima,
patetino. Ona se naime elja. Skida naunice. Moli se
(kratka molitva, malo pobona, malo patetina). Zatim
se trgne poto je nekoliko puta poljubila jednu sliicu sa
Isusovim presvetim srcem i izlazi. Vraa se, opet teatral
no, u park kosaici.
I eto je gde opet poinje onaj opsesivni ceremonijal
etanja kosaice ovamo-onamo po travi dok smuenim i
naivnim pogledom neprestano ispituje mladievo telo.
Postepeno joj dosadi, smui joj se posmatranje tog
tela. To joj postaje neizdrljivo. I ona se, ostrvljena, po
buni protiv sopstvenog iskuenja.
Opet bei, ali ovog puta upadljivije, to jest usput
plae, gotovo rida kao da je dobila histerini napad.
Gazi travu u parku kao besna ovca i zadihano se
vraa u kuu.
Opet prolazi kroz sobu za dnevni boravak, upada u
kuhinju i naglo ali pomalo zanesena i oamuena izvlai
23

cev od plinskog tednjaka kao da namerava da izvri samoubistvo.

Ovoga puta ju je mladi, hteo-ne hteo, morao primetiti i na nju obratiti panju. Nije mogao da mu promakne
taj pla i to bezumno jecanje, nije mogao da ne primeti
kako devojka bei i bez zazora prosto trai da je on po
gleda i da je primeti. Stoga gotovo potri za njom, ubrza
korak kao i ona i sustie je u kuhinji. Tu vidi kako se sva
uzbuena u znak bezumnog protesta, sprema da uini
onu glupost. Priskoi joj u pomo. Istrgne joj plinsku cev
iz ruke, pokua da je dozove pameti, urazumi, obodri, da
na neki nain prekine taj in koji je posledica jednog pot
puno slepog bola.
Odvlai je u njenu sobicu i polae je na krevet, a
Emilija poinje da se pokree, da mirnije die, oigledno
elei da je neko umiruje i tei.
U svemu tome kako je die, kako joj se obraa,
kako je u tom jadnom sobiku polae na krevet mladi
gost se ponaa neobino zatitniki, gotovo majinski to
plo. Ponaa se kao majka kojoj su ve poznate udi nje
nog eda, pa je predvidela ta e se destiti i sklona je da
na sve to gleda s puno razumevanja. No, u stavu koji mla
di gost zauzima prema sluavki ima i nekakve fine ironi
je. Ona se ogleda u toj njegovoj strpljivosti, u tome to ga
nita ne iznenauje. I kao da neodmereno ponaanje te
ene, njena bespomonost, iznenadno i konano pola
ganje oruja, a prema tome i bacanje ponosa pod noge
pad celog jednog sveta u kojem su na snazi posebne
dunosti i obaveze u njemu pobuuje samo neku vrstu
toplog sa uea, nenu materinsku panju.
Takvo mladievo ponaanje i izraz oiju kojim kao
da je hteo rei: Nije to nita strano!, jo vie dolaze do
izraza kad Emilija (polaskana njegovom nenou i milo
vanjem i sada ve sva u vlasti slepog nagona, pa prema
tome ispustivi potpuno uzde svog ivota iz ruke) gotovo
mehaniki, u nekakvom vie mistinom nego histerinom
nadahnuu, zadie suknju iznad kolena.
To je izgleda bio jedini nain na koji ona, izgubivi
razum i ostavi bez rei, a sada ve ne libei se niega,
24

moe Ha izrazi svoju elju, da mladiu ponudi neto kao

usrdnu molbu. A upravo zato to je to neto ogromno,
ono je i ivotinjski bezazleno, isto i ponizno.
Mladi joj tada jo uvek zatitniki kao majka i s
blagom ironijom povue suknju malo nadole kao u odbranu onog stida na koji je ona zaboravila a koji, napro
tiv, njoj po svemu prilii. Zatim je pomiluje po licu.
Emilija od stida zaplae, ukoliko to nije ona posebna
vrsta plaa koji je detinjasti izliv oseanja do kojeg dolazi
kada kriza ve prolazi i kad se ovek utei.
On joj prstima brie suze.
Ona ljubi te prste koji je miluju s potovanjem
i ponizno kao kuja ili kerka koja ljubi ruke ocu.
Nita vie ne stoji na putu njihovoj ljubavi i mladi
lee na telo ene izlazei u susret njenoj elji da je poseduje.

PONIAVAJUI JAD I BEDA SOPSTVENOG

NAGOG TELA I MO NAGOG TE LA DRUGA
KOJE JE OTKROVENJE
Na malu, belu aleju, usred zelenog travnjaka pred
letnjikovcem, prema izlazu, stiu lakonoge i otmene oso
be: jedna gospoa Luijinih godina, neke devojke, mo
da njene kerke i brdo kofera i torbi, sve od tamne, skupocene koe. Potmurno nebo sa suncem iju svetlost su
moda utulila daleka povesma magle dolazak tih goi
obavija atmosferom neizvesnosti i neim nestvarnim. To
oseanje je ipak narueno naivnim uzvicima i neuzdranim izlivima zadovoljstva to ak i bogate i lepo vaspitane osobe sebi doputaju u nekim prilikama. Pridolice s
mnogo kofera, doekuju Luija (koja deluje gotovo bestelesno u svojoj strogoj eleganciji) i njena deca. Iz one
sluene spoljnje atmosfere koju stvara upadljivo zelena
ponjave trave svi ulaze u utukanu atmosferu unutra
njosti kue, kroz blistava zastakljena vrata.
Usled te neoekivane posete uskoro ili uvee
Emilija pogrbljena pod teretom velikog kofera (mukog)
ulazi u Pjetrovu sobu. Tu stavlja kofer (paljivo i s poto
vanjem jer to je kofer mladog gosta) i skrueno odlazi. *
Gost i sin spavaju, dakle, u istoj sobi. I uvee u nju
zajedno ulaze.
Pjetrova soba je spavaonica deaka koji poinje da
stasa u momka. Jo uvek nametena u pomalo neobavez
nom stilu privatne prostorije jednog maminog sina,
prvenca iz graanske porodice (to jest, nametena je po
ukusu koji majke pripisuju svojim sinovima da bi se
pored njih i same podmladile i drale korak s vremenom
tako da se to gnezdo dejih snova pretvara u razmetljivu
26

izlobu raznih rekvizita koji se sreu na slikama fovista, u

stripovima i kod amerikih junaka iz omladinske literatu
re). Meutim, ta soba koja se iz godine u godinu kako
je sin rastao, menjala nije vie deja soba, to je soba
mladia sa stilom nakalemljenim na prethodni stil, onako
kako se jedan na drugi nakalemljuju razliiti stilovi na
proelju jedne te iste crkve. Novi stil je veoma uzdran i
otmen, u njemu nema nieg suvinog, iako dva-tri koma
da nametaja potiu iz antikvarijata.
Tu su naravno dva kreveta: jedan je u pravom smislu
reci krevet, mesingani, otmen, verovatno ga je izabrala
majka. Drugi je naprotiv kau, naravno i on veoma ot
men (ak i pomalo precenjen potrebom da bude kamu
fliran kako ne bi delovao neskromno).
Dvojica mladih, deak i gost idu, dakle, zajedno na
spavanje, utei i moda malo umorni
(Da li to vee prethodi onom dogaaju sa Emilijom
ili je posle njega usledilo? Moda se to zbilo jue ili e se
zbiti sutra: to je potpuno nevano.)
Dvojica mladih ulaze, dakle, u sobu. Moda je kas
no, moda su pospani ili moda ute a to je najverovatnije, zato to su zbunjeni, pometeni, a Pjetro je jo i u ne
kom neobinom raspoloenju, nelagodno mu je dok za
jedno ulaze u sobu i svlae se pre no to e ui u krevet.
I zaista, dok se mladi gost moda iskusniji i najzad
stariji kree prilino neusiljeno, drugi deak, naprotiv,
izgleda zbunjen i neim sputan zbog ega je veoma zami
ljen, zlovoljan, napet. Gost se, to je prirodno, slobodno
svlai pred deakom. Najzad ostaje go kao od majke ro
en, nimalo uplaen, nimalo postien, kako to biva ili bi
trebalo da bude u veini sluajeva kad su u pitanju dva
mlada bia istoga pola i priblino istih godina.
Pjetro se, ponavljamo, oigledno osea duboko po
stien to bi se, iako je to neprirodno, moglo i razumeti
(s obzirom na to to je mlai) i to bi mu ak dalo poseb
nu dra daje neto taj stid uzeo sa pomalo smene strane
i da se zbog njega na sebe ljuti. Naprotiv, Pjetro je poti
ten to iskreno ne zna gde da gleda od sramote. Po priro27

di bled, sad je jo blei. Pogled njegovih ozbiljnih smeih

oiju sada je nekako potuljen i ponizan.
Da bi se svukao i obukao pidamu, lee ispod arava i to, to inae nije nimalo teko, uspe jedva da izvede.
spavanja dvojica mladih izmenjae nekoliko uo
biajenih reenica. Zatim poelee jedno drugom laku
no i svaki ostade sam u svom krevetu.
Mladi gost spokojan, to ipak ne deluje uvredljivo
za onoga ko je nespokojan tone u onaj tajanstveni san
koji je preimustvo zdravih ljudi. Naprotiv, Pjetro nikako
ne moe da zaspi. Lei otvorenih oiju, prevre se ispod
arava kao svi oni koji pate od glupe nesanice, poniava
jue kao nezasluena kazna.

OTPOR OTKROVENJU
Koliko li je vremena prolo?
Usred noi Pjetro je jo uvek budan, jo uvek ga opseda misao zbog koje ne moe oka da sklopi i koja je
verovatno i samom njemu neshvatljiva.
Odjednom ustaje. I polako, sasvim polako, plaei se
da se gost ne probudi, tavie prestravljen od same po
misli na tako neto, sav bled od nemira u dui, drui od
straha da ne bude zateen prolazi nekoliko koraka po
sobi, prilazi gostu i dugo mu posmatra lice, ruke, razgoliena prsa. Posmatra taj njegov spokojni, krepki, blaeni
san. I stoji tako, zamiljen i pometen, sav obuzet tim posmatranjm.

29

10

ANELAK DOLAZI I ODLAZI

U parku sede za stolom po kojem se talasa beli stolnjak sa dugim ruiastim i bledonaranastim cvetovima
mladi gost, Luija i Odeta.
Park, veoma prostran sa zelenim engleskim travnja
cima, ulaz u kuu i put iza nje, sve se to nalazi na jednoj
ravni, predstavlja jedinstvenu celinu na istoj visini.
Pred parkom, levo, unedogled se prostire, predgrae
u magli sa fabrikim zidinama beHm i prozranim kao ga
za, a desno ulica sa letnjikovcima i malim palatama usu
kanim, punim nekih potajnih nalija, utonulim u mir i tii
nu.
Svuda okolo grobna tiina koju naruavaju zvuci pu
ni neke ivotnosti i duboke, prisne nenosti.
U tom utljivom plandovanju gosta sa Luijom i
Odetom koje nita ne govore i samo povremeno izmenjaju poneku uobiajenu reenicu, ali koja sadri nekakav
dublji smisao, znaenje zagonetno i moda neizrecivo
neoekivano, glumei nekakvu pomalo besmislenu, a ne
osporno proizvoljnu ,,solo partiju nailazi kovrdavi
pismonoa, koliko naivan, toliko bezoan, kao da je ne
kim udom poslat iz nekog dalekog grada. On donosi
podnevnu potu koja se sastoji od asopisa u rukavcima
koje niko iv niti oekuje niti ita.
Pismonoa nailazi iz velikog drvoreda etinara obavijenih maglom, ulazi kroz gvozdenu kapiju parka, pri
bliava se pojavljujui se i nestajui iza ograde i najzad
eto ga gde prolazi kroz vrata letnjikovca.
Svi u kui znaju da se on na izvestan nain udvara
Odeti. To udvaranje je bezazleno, tek da se nazove udva30

ranjem, ono je spontano, magijsko. Ono je opta tajna,

svi se time zabavljaju i ale i ono spada u malu podnevnu
tradiciju.
Pismonoine kose nasmejane oi, proviruju kroz retko lie (rascvetanih rua ako je jesen, ili rua u pupoljku
ako je prolee) i zrae istom i priprostom, jednostavnom
sreom.
An dolino stupa na prag kue, zvoni, stavlja neto
bez reci do znanja Emiliji koja mu u svemu protivrei.
Izila mu je u presret mrzovoljna, pokunjena nosa a on
odlazi pevuei, zaboravivi i da pogleda Odetu, kao da
ga privlai sunce svakodnevnog postojanja koje prosipa
zrake na daleki grad.

11

ODREIVANJE SEBE KAO ORUA SABLAZNI

Moda je jo uvek ona ista no u kojoj smo ostavili
Pjetra kako zamiljeno posmatara usnulog gosta. (Poslednji put podvlaimo da su prostor i vreme svih zbivanja
u ovoj povesti istovetni.)
Pjetro sada lei u svom krevetu, ali jo ne spava. Bu
dan je jer ga progoni jedna grozniava misao. . . On je
bie koje se bori: pokuava da sebi objasni ono to ga ta
ko neoekivano i tako duboko uznemiruje.
Odjednom gotovo naglo ustaje kao da ga vue neka
tajanstvena sila koja se te noi u njemu zaedila. Ustaje,
bolje reeno, ponovo ustaje. I sav uzdrhtao opet prilazi
krevetu u kojem spava gost.
Ve smo rekli : Pjetro ima sva psiholoka obeleja
jednog pripadnika graanske klase i ak njegovu lepotu.
Bled je kao kre, pa izgleda da je zdrav samo zahvaljujui
svom higijenskom ivotu. Jer, on se bavi gimnastikom i
sportom. No, u njegovom bledilu ima neeg naslednog
bolje reeno bezlinog. Neto drugo oveanstvo,
svet, njegova drutvena klasa u njemu je bledo.
Pogled mu je veoma inteligentan. No, izgleda da je
ta njegova inteligencija naeta nekakvom intelektualnom
boleu, koje on oigledno nije svestan jer mu sigurnost u
poimanju i u delovanju obezbeuje njegovo poreklo.
Zato ga jedna prepreka u poetku kobno spreava
da shvati a prvenstveno da prihvati to to mu se upravo
dogaa. Da bi mogao realno i realistiki koristiti svoju
inteligenciju, trebalo bi da se preporodi, da se njegovo
bie iz osnova promeni. Drutvena klasa kojoj pripada
ivi svojim pravim ivotom upravo u njemu, on je njeno
32

olienje. Ne, dakle, shvatajui ili prihvatajui, ve samo

delujui, on e moi da se ukljui u stvarnost koju su nje
gova graanska klasa i njen nain rasuivanja pred njim
sakrili. Samo delujui kao u snu, bolje reeno delujui
pre odluivanja.
Sada je tu, sav se trese pred krevetom gosta. I upra
vo kao da sledi nagon koji je od njega jai (a koji ipak iz
vire iz njega isti onaj nagon koji je sledio kad je ustao
iz kreveta) on uini neto to samo pre nekoliko tre
nutaka ne bi mogao ni da sanja da moe, boje reeno, da
hoe uiniti.
Polako, sasvim polako povlai laki pokriva preba
en preko nagog tela gosta tako da on poe da klizi niz
mladieve udove. Ruka mu drhti i iz grla mu se gotovo iz
vi jecaj.
No od tog pokreta koji je gosta otkrio sve do trbuha,
mladi se odjednom trgne iz sna. Gleda deaka koji se
nad njim nadneo i koji ga otkriva bez ikakvog stvarnog
povoda pa mu se odmah oi ozare onom ve poznatom
svetlou. .. onom oinskom svetiou punom majinske
prisnosti. . . koja je istovremeno proeta nekakvom
uviavnou i blagom ironijom.
Pjetro die pogled sa trbuha ve otkrivenog do prvih
tragova maljavosti i srete se sa pogledom gosta. Nije ga
blagovremeno shvatio, stid i smrtni strah ga zaslepljuju.
Plaui i krijui lice, baca se na svoj krevet i zagnjuri gla
vu u jastuk.
Tada gost ustaje i seda na njegov krevet. Sedi tako
neko vreme nepomino i gleda taj potljak koji se trese od
ridanja, zatim ga drugarski kao vrnjak, kao njegove
gore list pomiluje.

3 Teorema

33

12

ZAR JE TO SAMO PRELJUBA?

Gost je tamo dole, daleko, sam, meu movarnim
biljem, pred estarima u kojima je drvee tek propupilo.
No ve je toplo kako to biva u kasno prolee i budi
se seanje na duboke tiine i arke i prijatne sate u letnja
popodneva. ovek se takoe prisea drevnih popodneva
prohujalih vekova (jedva ujno ali jasno oglaavaju se
podnevna zvona). Dodue, grane jo suve ili tek proara
ne zelenilom prvih listia, na bakarnoj, krvavo-crvenoj i
zagasitoutoj boji izgledaju posute puhorom, ali ipak se
osea da su one priroda ne pretpostavljena ve predstav
ljena, iza kamenog dekora sazdanog od romanskih
krstionica, masivnih i snanih predstava svakodnevice
proivljene na obalama tankovratih pritoka Poa i upravo
ogrejane slinim suncem i okruene slinim nenim umarcima punim mlenobeliaste mezgre.
Mladi gost je polunag. Igrajui se sa svojim prijate
ljem psom, tri obalom nekakvog tamnozelenog jezerca.
Jedna lanca juri etalitem Tiino. Razdragan je, puca
od vrstine, sam iz sebe da iskoi. Veseo je kao dete dok
juri ovamo-onamo ili glavake skae u vodu sa motkom u
ruci to raspameuje od zadovoljstva njegovog prijatelja
psa.
Gosta koji se igra tako daleko na jednoj urvini na
spram ume, gleda Luija. Ona sedi na nekakvom nasipu
a iza lea joj se prostire osunana livada na ijem kraju
se, na vitkim kocima die drveni bungalov. Odatle
sklonjena od svakog nepoeljnog pogleda bujnim koro
vom tog predela Luija dugo, bezizraznim pogledom
prati mladia koji se igra. Pogled joj je bezizrazan kao u
34

svakog ljudskog bia koje u sebi veoma uporno pravi ne

ke teke proraune ije reenje, sudei po izvesnom blesku u oima, nije nemogue. Ishod tih prorauna zasada je
to to ona prolazi livadom i polako se vraa u bungalov.
Tamo, u polumraku, paljivo se osvre okolo. U
bungalovu se nalazi mala lonica odeljena debelom zavesom. Bogata milanska porodica htela je da ima tu, na tom
mestu, jedan prazan dom, otmeni prostor u kojem se,
skoro neudobno i privremeno, moe utaboriti. Zavesa je
razmaknuta pa se u jednom uglu nazire mali krevet pre
kriven tamnim ponjavama. Na tim ponjavama, u prisenku, jer svetlost se udeva samo kroz uske kapke, lei mla
dieva odea, gotovo sva svetlih boja.
Luija stoji tu i dugo posmatra tu odeu a u oima joj
se zrcali ona misao koja je munjevitom brzinom svu pro
ima, ona ista misao koja joj se nametala maloas dok je
gledala mladia kad se igrao u cestaru.
Zatim sasvim polako, spokojno sa onim ozarenjem u oima koje i nije nita drugo do konani i pozitiv
ni ishod jednog staloenog prorauna prilazi odei ko
ja se gotovo zaslepljujue upadljivo belasa nemamo raz
bacana po postelji. Ona unu, zatim klee pred tom odeom.
Tu su mladieva majica ili koulja, kao i donja maji
ca bez rukava. Tu su mu cipele, sat, gaice, pantalone.
Luija ih posmatra.
Odea lei tu, bezazlena i ista pod njenim pogle
dom, kao da je zanemarena i naputena.
Nita lake nego posmatrati je jer ona ni na koji nain
ne daje otpor. Naprotiv, nudi se i podaje pogledu gotovo
suvie krotka, suvie nezatiena i bespomona.
Gaice su smotane kao kakva paavra, pantalone
rairenih nogavica lee na gruboj prostirci, kao da su na
nekom oveku koji je zaspao raskreenih nogu. Majica
bez rukava je gotovo neprirodno, kao sneg bela, preterano ista. Ta odea gotovo podsea na dragocene ostatke
nekog bia koje je otilo zauvek, bez povratka.
Moda se upravo od te pomisli gost je otiao zau
vek i odea koja ga je nadivela ostala je tu da svedoi o
35

njegovom nekadanjem prisustvu na ovom mestu

Luiji stee srce i ne moe a da to srce ne pritiska i umiru
je kao ni da zadri grimasu bola od koje joj se gre usta
(to je neka vrsta nostalgije: nostalgije za neim to je iz
gubljeno no to je i posedovano).
A moda to uporno posmatranje tih nevanih odevnih predmeta predstavlja neku vrstu otkrovenja. . . Mo
da posle tog otkrovenja odjednom shvati ko je u sutini
sada kada je odsutan taj ovek koji te stvari upo
trebljava, koji ih je grejao prirodnom toplotom svog tela
i koji ih je, po svemu sudei, nenamemo ostavio tu da o
tome svedoe.
Postepeno, sasvim polako iz Luijinog pogleda ie
zava ona ravnodunost objektivnog posmatraa i oi joj
se ispunjavaju nenou. Ta odea, ako emo pravo, pri
pada jednom momku koji bi joj mogao biti sin. Nenost
koju ona prema toj odei poinje da osea, u stvari je ne
ka vrsta materinskog fetiizma.
Uzima je u ruku, posmatra a moda i miluje. Rukom
potpuno prirodno, nimalo se ne usteui prelazi i to po
onim delovima odee koje ni za ivu glavu ne bi dodirnula da se nalaze na mladiu. Ponavlja to nekoliko puta, ne
gubei dostojanstvo, kao majka koja bi da izvia rane
svoga sina. No ti pokreti koje uporno ponavlja, postepe
no je izluuju, udaraju joj u glavu. Sada i nju kao i Pjetra
poinje da opseda jedan san koji se u njoj raa iako ga nije
ni shvatila ni prihvatila. Da bi taj san ostvarila, treba, dak
le, da i ona deluje pre odluivanja. . . Luija izlazi na prag
bungalova. Opet posmatra mladia koji tamo dole juri
meu bilinom i rastinjem potpuno izbledelim na zaslepljujuoj svetlosti sunca.
U tiini podneva jasno odjekuje razdragani lave
Barbina, njegovog psa.
ena posmatra mladia u daljini i pogled joj se sve
vie muti. U njoj sada ve nema nieg proraunatog,
smiljenog, sve se pretvorilo gotovo u molitvu. Kao auto
mat, okree se oko sebe, penje se uz spoljnje stepenice i
izlazi na terasicu koja nadvisuje bungalov. Tu legne na
tamni drveni pod kako je to nesumnjivo obiavala da
36

svakodnevno radi, ali ne dri jemesto, ne moe da se ta

mo svrti, da tako lei prikletena izmeu golog poda i
nemogueg neba. Zato ustaje, klekne, naginje se preko
ograde i opet posmatra mladia tamo dole meu rastinjem.
On jo uvek tamo, nedosegljiv, igra se, pliva, tri
meu drveem i bunjem.
Tada Luija polako svue kostim i na terasi, iza ma
log zaklona, ostaje naga. Leati tu naga, uivati u sunanju, verovatno je za nju bila svakodnevna navika. I tako,
gola, nastavi da posmatra mladia koji to nije primetio
oamuen tranjem u zaslepljujuoj svetlosti.
Najzad, u jednom trenutku ipak posustaje i zasiti se
igara i kupanja pa kree prema bungalovu, nogu pred no
gu, prosipajui sitne korake, neprestano zaikavajui
svog prijatelja psa. Oigledno namerava da se vrati i da
opet s njom malo posedi da askaju ili zajedno itaju
svako svoju knjigu.
Naglo, gotovo grubo Luija tada zgrabi kostim kao
da bi da ga navue. No potom onaj jedva primetafin blesak jednog tek smiljenog prorauna ponovo joj ozari po
gled prikovan za crvene ploice kojima je obloeno tlo
terase. Ve je odluila da ostane naga i da mu se pokae
naga i to isto onako gotovo histerino naivno i krotko
kao nesvesna ivotinja, sa onim istim oseanjem koje je
bilo ili e biti glavno obeleje Emilijine ili Pjetrove odlu
ke do kojih je dolo ili posle nekoliko dana.
Naravno, za razliku ode Emilije, Luija se bori pro
tiv te odluke. Ustruavanje i stid koje je u nju usadila
njena drutvena klasa u njoj, prirodno, odnose prev
last. Znai, ona mora da se bori protiv tog ustruavanja i
tog stida. I jo jednom, da bi savladala prepreke koje joj
je nametnulo njeno vaspitanje i svet u kojem ivi, mora
da deluje pre no to shvati.
1 tako, odjednom, stee kostim u aci, ustaje i zavitla
ga daleko preko ograde terase, na drugu obalu jezerca,
ak u umarak. Zatim ga posmatra kako lei tamo dole u
travi i meu kupinama, tako nepovratno odbaen. U tom
odbaenom kostimu koji lei tamo dole ima nekog dubo
37

kog znaenja: onako izgubljen i beivotan dobija izraaj

nu snagu nekog predmeta iz snova.
Sada je Luija naga: prinuena je da bude naga. Ne
ma vie kud. Ne moe ni da se kaje ni da se predomisli.
Okree se: mladi sada ve gazi po zemlji proaranoj bu
senima trave, ispod samog bungalova. Ona ga vidi. Vidi
kako ulazi u bungalov, a onda kako izlazi, osvre se, zove
je.
Kao muenica, tek malo se nagnuvi preko ograde,
Luija mu se odaziva: Ovde sam! On se okree,
nasmei joj se, sasvim dobromisleno i prirodno to je
svojstveno njegovoj mladosti i hitro se penje uz stepenice
koje vode na terasu. I tako se pojavi prema iru nebe
skom sa onim njegovim oima iji pogled se odmah na
njoj zaustavlja.
Luija jedan trenutak izdra pogled mladia iju je
panju hotimino izazvala, izdra taj pogled koji je elela
ali samo za trenutak.
Mehanizam koji je sama pokrenula daje joj pravo da
se pred njim postidi. Ona otra do ograde i tu se uuri,
sakrivi krilo kolenima a grudi rukama.
Uivanje u podsticaju koji je dala mladiu da je
skrnavi tim pogledom, zadovoljstvo to se dobrovoljno
srozala i ponizila, u njoj je proeto stidom koji moe da
bude sluajan i opravdan, stidom da je zateena dok se
bez zadnjih misli jednostavno sunala na terasi. Ona igra
tu ulogu briljivo i usrdno kao devojica, ali igra je svesno loe. U stvari dobro joj je poznato da ako pokae da
je mnogo, iskreno postiena jer je ni kriva ni duna izne
buha zateena, gost bi mogao da od njenog tela odvrati
taj njegov pogled koji je tako boanstveno poniava i mo
da da ode uz izvinjenje. Iskrenom stidu koji zaista osea
i koji je gui i onom lanom koji glumi treba zatim
da doda kako god zna koketeriju koja se uskoro pretvara
u gotovo do suza dirljivu nespretnost i gluvu, mranu be
stidnost jednog izazova i pozivanja na igru, izraenog
kroz osmeh toboe demonski a naprotiv smean, kroz iz
gubljen pogled koji uskoro prestaje da biva laan, nameten da bi se oajan zadrao na mladiu.
38

A on. .. njegov pogled je prirodan, uviavan, moda

tek ovla zasenjen tananim velom ironije. U njemu se
ujedno krije i velika, blaga, zatitnika snaga roditelja.
Mladi prilazi Luiji koja je jo uvek uurena uz ogradu
i tu se krije pognute glave. Saginje se i miluje je po kosi.
Osetivi to milovanje, Luija se usuuje da prema njemu
digne pogled. U tom trenutku, dostojne saaljenja, njene
oi prosjae milost.

13

OVDE POINJE NOVO POSVEENJE U TAJNU

JEDNOG DEAKA IZ GRAANSKE KLASE
U Pjetrovoj sobi, sedei pored svog mladog domai
na, gost lista debelu knjigu sa slikama u tri boje, blistavim
na popodnevnoj svetlosti koja prosto pljuti po lakiranim
stranicama. Pjetro gleda te reprodukcije u boji jednog
njemu nepoznatog slikarskog pravca na koji se sve dosad,
moda pod uticajem svog nastavnika istorije umetnosti u
gimnaziji Parini, nije osvrtao ili ga nije pohvatao. (I zai
sta, sada te slike gleda s takvom panjom kakva se, posle
poetne nepoverljivosti poklanja neem to se gotovo sa
zahvalnou otkriva.)
Na slid koju dvojica mladih imaju pred oima, boje
su veoma ive, iste. Kad ovek to delo paljivije pogle
da, ono mu se predstavi kao mrea kontura izmeu kojih
se nalaze slobodne povrine, trouglovi i okruglasti vougaonici (to jest, pravougaonici koji su toboe raz
vueni po krivoj povrini). Upravo po tim slobodnim
povrinama razlivene su te iste boje: pruskoplavo i crve
na, boje iste ali sasvim neupadljive, gotovo priguene
kao da su prevuene patinom starine. Crtaa hartija po
kojoj su ti akvareli ili te tempere naslikani s bogats
tvom i dubinom kojima se ipak odlikuje konstrukcija
uljanih slika u stvari je poutela, tako da izgleda kao
da zadie na stare, na ustajalost, na biblioteku. Iako je
tako nemogue zamiljena, osloboena kanona, upadlji
va, slika je veoma stroga i njene iste boje ne pripadaju
fovistikoj paleti. Kakva je to slika? Neosporno je ostva
rena negde izmeu 1910. i 1920. Ne pripada civilizaciji
kubizma, civilizaciji sjaja i raskoi. Ona je krta u izrazu,
40

krajnje krta. Moda pripada futurizmu ali nikako onom

dinaminom i ulnom, italijanskom futurizmu. Neto u
njoj naivno i narodsko, bolje reeno detinjasto, pomalo
podsea na ruski futurizam, na nekog manje poznatog sli
kara prijatelja Ejzentajna, klovskog ili Jakobsona koji
je obavljao svoju delatnost na prostorima izmeu Mosk
ve i Petrograda ili moda u Pragu kao kubista. Ali ne, evo
potpisa, Luis, jedan prijatelj Paunda, jedan Amerikanac
iz vremena imainizma. Grafika sa obojenim povrinama
konstruisana kao savrena maina, konstruisana toliko
strogo da je slikarstvo svela na goli kostur.
Gotovo istovremeno, Pjetro i mladi gost diu pogled
sa reprodukcije i posmatraju jedan drugog: pod uticajem
onog njihovog tajanstvenog odnosa koji se noas zasno
vao. . .
No, njihovu samou remete neki glasovi koji zovu
spolja: glasovi deaka svei i mladalaki, pomalo vulgar
ni.
Pjetro i gost se razdvajaju i tako odaleuju od toplote njihovih tela koju su oseali dok su sedeli jedan pored
drugog sa ogromnom knjigom na kolenima, i izlaze u
park. Naginju se preko ograde koja gleda na ulicu i ugle
daju grupu Pjetrovih prijatelja i kolskih drugova.
Evo dolazimo! viu i gotovo tre k njima do
gvozdenih vrata.

41

14

PREVASPITANJE U DUHU NEREDA I NEPOS

LUNOSTI
Dva mladia, Pjetro i gost sa drugim deacima, Pjetrovim kolskim drugovima (koji su slika i prilika ivota
u gimnaziji Parini) igraju fudbal na jednom igralitu.
Vazduh ie ist kao kristal i prozraan kako to biva u
Lombardiji (i upravo se sada njime razlee zvuk starih
zvona iz sela na severu). Reklo bi se da je ivot oslobo
en svih smetnji, svih prepreka, briga, zlo. Kroz tu smi
renu vedrinu, on protie kao ulje. To je ivot mladog Pjetra.
U nekom nesvesnom poletu i oduevljenju, on i nje
govi drugari igraju prijateljsku utakmicu samo najednom
golu. Uivaju u igri zbog igre. I oni koji nisu nikakvi
igrai nalaze zadovoljstvo u nekim lakim bravurama u
kojima im prolazi to jutro njihove mladosti.
Kako to ponekad biva, iako je iz tako bogate porodi
ce, Pjetro nije imao novaca da se bolje opremi za igranje
fudbala. Na sebi ima gaice i majicu koje se mogu kupiti
u robnim kuama, a fudbalske cipele, kopake, ulje g
(to mu se, izgleda, redovno dogaa) i iz ona mu je izvi
rio ekser. I tako najzad hramajui i pomalo neraspoloen
otra na ivicu poljaneta da slane kopaku i da je pregle
da. No poto se nae tu, na toj istoj travi, okruenoj
igralitem, besprekorno istim zidovima i, jo dalje, sivim
amfiteatrom predgraa, duu mu ispuni nekakvo bla
enstvo. Na tom mestu i pogled i ivot su slobodni, ne
nailaze ni na kakvu prepreku. Pjetro se prui nauznak i
uskoro se taj trenutak spokojstva pretvori u samotnost i
otuenje.
42

Gost se takoe odvaja od grupe igraa od onih

ve starmalih lica prilazi Pjetru i seda pored njega. I
tako uivajui da sto puta ponove isto, ponosni na to to
su se pobunili protiv svake tradicije, ispunjeni nekom i
stom i dubokom strau to se deava samo jednom u
ivotu dva prijatelja opet nastave razgovor i izgovore
sve to imaju o knjievnosti i slikarstvu.

15

PRVI KOJI SE VOLE. . .

Prvi koji se vole
pesnici su i slikari prethodne generacije,
ili sa poetka veka; zauzimaju
u naoj dui mesto otaca ostajui
ipak mladi kao na njihovim poutelim fotografijama.
Pesnici i slikari za koje biti graanima nije predstavljalo
sramotu,
sinovi u odei od peruanske lame i sa filcanim
eirima. . .
ili sa bednim kravatama koje su mirisale na pobunu i
majku.
Pesnici i slikari koji bi postali uveni
polovinom veka
pored nekog neznanog, veoma uvaenog prijatelja,
ali moda od straha nesposobnog za pisanje poezije,
(pravog pesnika umrlog pre vremena).
Plonici Bea i Vijarea! Obale
u Firenci ili u Parizu!
Kojima odzvanjaju ti koraci sinova
u tekim cipelama.
Zapah vetra neposlunosti mirie na ciklame
nad gradovima pod nogama mladih pesnika!
Mladih pesnika koji askaju
posle ispijanja krigli jeftinog piva
u stilu graana, nezavisnih,
lokomotive naputene ali uarene
prinuene da neko vreme, na lepom koloseku
uivaju u miru liene mladalake urbe,
pesnika uverenih da mogu izmeniti truli svet
44

sa etiri ostraene rei i jednom povorkom buntovnika.

Majke kao majke ptica
u malim graanskim kuama
prepliu jasmin vazduha
sa znaenjem intimne svetlosti jedne porodice
i njenim mestom u jednom narodu punom svetkovina.
I tako, u noima odjekuju samo koraci deaka.
Melanholija ima beskonane jazbine
beskonane kao zvezde
u Milanu ili u nekom drugom gradu
iz kojih kulja njen zadah slian jari iz upaljene pei.
Plonici vode du kua iz osamnaestog veka,
kua oljutenih zidova sa nepovredivim sudbinama
(putevi u selu koje se pretvorilo u industrijski grad)
sa dalekim romanskim zadahom mraznih konj usnica.
Upravo tako pesnici-deaci stiu ivotno iskustvo.
I imaju jedan drugom da kau ono to drugi meusobno
govore
deaci koji nisu pesnici (i oni gospodari ivota i
.
nevinosti)
sa majkama koje pevaju
na prozoriima u unutranjim dvoritima
(bunari smrdljivi pod nevienim zvezdama)
Kuda su se izgubili ti koraci?
Nije dovoljna jedna stroga stranica seanja
ne, nije dovoljna moda jedino pesnik koji nije pesnik
ili slikar koji nije slikar,
koji je umro pre ili posle rata, u nekom
gradu legendarnih seoba
u sebi, te noi nosi iskreno.
O, ti koraci sinova
iz najuglednijih porodica u gradu (onih porodica
koje slede trag sudbine nacije
kako krdo ivotinja sledi trag mirisa
aloja, cimeta, cvekle, ciklame
prilikom svoje seobe) ti koraci pesnika
sa prijateljima slikarima koji obijaju plonike,
i priaju, priaju...
No ako je to ema, drugo je istina.
45

Izrodi, sinko, te sinove.

Ipak e eznuti za njima kad ti bude esnaest godina.
No odmah poni da shvata
da niko tebe nije digao revoluciju,
da su ti pesnici i slikari stari ili mrtvi,
uprkos herojskom oreolu kojim si ih ovenao,
nepotrebni, niem te ne ue.
Uivaj u svojim prvim naivnim i tvrdoglavim iskustvima,
stidljivi dinamitau, gospodaru noi slobodnih,
ali seti se da si ti tu samo da bi te mrzeli,
da bi izvrio prevrat, da bi ubio.

16
RED JENA OCA
U ispreturanom krevetu otac osea nesnosne bolo
ve. U poetku je tog bola jo nesvestan: ne budi se, misli
da je to samo mra koje se jeei u snu eli osloboditi.
Tek posle nekog vremena se rasani i postepeno uvidi da
to to ga titi nije mora, ve stvarni fiziki bol.
Tada odlui da nekako ustane i polako, sasvim pola
ko da ne bi probudio Luiju, izie iz sobe.
Iz sobe, gotovo pipajui, poe jo mranim hodni
kom i stie u kupatilo.
Tu je kapak ostao otvoren i kroz jednu rupu na zavesici udeva se svetlost predjutarja, zaslepljujua i ve
postojana kao da je podne. Svetlost smema i uzviena.
No to sunce tako udesno koje se sluajno razliva po
bezbojnom i ispraznom prostoru kue isto onako bezaz
leno kako ija na iru nebeskom ili meu svim stvarima u
prirodi u prvi mah za oca uopte ne predstavlja neku
realnost. On je njime tek neprijatno zaslepljen, osea ga
samo kao neto od ega mu se stanje pogorava tako da
ga hvata vrtoglavica.
Zato ustuknu pokrivi oi rukom, pokuavajui da se
oslobodi tog zla dok iznad njega koji vie nema snage ni
da dri uspravno glavu, sunce i dalje pee kroz prozori kupatila iz uske, iste, ozarene krike parka koji
se nazire kroz rupu na zavesi.
Tek kad se otac malo povrati, poinje da biva svestan
kakvo udo je ta svetlost.
I rukom kojom kao da voljno ne vlada, nesigurno
hvata podboj na prozoru, trai po oknima, povlai deo
zavese koji je jo navuen preko tog neeg utenog i
zapanjujueg, preko svetlosti neviene u to doba dana.
47

I tako se ukazuje gotovo ceo park iza kue sa iro

kom, zelenom ponjavom trave i skupinama lovora i breza
koje se naziru negde na kraju. Tihi zakutak sveta kojem
je ulo u trag to sunce, videlo nebesko milosno, silovito,
zakutak koji niko video nije niti u njemu uivao.
Tada se otac (nikad u ivotu tako neto nije uinio),
povlai sa prozora, izlazi iz kupatila, vraa se u beznadeni polumrak kue, prolazi kroz nju pipajui, jednako
ophrvan bolom, otvara velika zastakljena vrata koja vode
u park i ulazi u njega.
Dok gazi travu poprskanu rosom i trai neto med
bilinom, na njegovom licu koje sunce zasipa zrakama
na licu oinutom rumenilom koje je ista svetlost titra
blag osmeh, zanesen i gotovo teatralan tolika je snaga
arolije. Koraa nesigurno kao da je stranac na dotad ne
vienom mes tu.
I zaista sada prvi put primeuje to drvee, okupano
svetlou koja dotad nije zabeleena u njegovom iskust
vu. Kroz to drvee kao da je prostrujao ivot, kao da su
ta stabla svesna bia: svesna i, bar u tom spokojstvu, u toj
tiini, njemu bratski bliska. Spokojno i ravnoduno pri
maju svetlost koja ih ozaruje kao neko udo prirode
lovoru, maslini, malom hrastu i tamo dalje brezama, kao
da je bio dovoljan samo jedan pogled da se odue za tu
panju beskrajnom ljubavlju koja je postojala nekad u
veoma davnoj prolosti. To kau doslovno, to kau svo
jim smernim prisustvom koje zlati i oivljava svetlost glasei se bez rei, glasei se samo svojim prisustvom. Pri
sustvom koje nema znaenje a koje je ipak otkrovenje.
Oigledno otkrivanje uda nije u srazmeri sa svim osta
lim to se u ivotu ini. Pa ipak, moda zato to su za
njega tako izuzetni ovi kratki trenuci koje je proveo
tumarajui svojim parkom u ovo nedoba otac nije ka
dar da dalje vlada situacijom i ostane na visini dogaaja,
to jest da se jo dugo nosi sa tom omamljujuom ljubavlju
sunca. Hladno mu je i poinje da drhiti u tankoj pidami,
noge su mu mokre od rose, bol u utrobi opet se javlja.
I tako jo uvek sa onim zanesenim i tesnim osmehom na usmana vraa se u kuu.
48

17

SVE JE TAKO AROBNO KAO NEVIENA JU

TARNJA SVETLOST
Prepustivi park njegovoj svetlosti ponovo pipa
jui, otac ide u suprotnom pravcu, vraae u unutranjost
kue dok ne zae u hodnik turobno osvetljen elektri
nom sijalicom. No kao da se neeg odjednom seti, stane
pred vratima sinovljeve sobe.
I opet ga neto automatski tera, goni ga neko nadah
nue, neka radoznalost koju nikad nije osetio i o kojoj ne
ume nita ni da se upita: polako, sasvim polako, oprezno
kao lopov, otvara vrata.
U sobi ona svetlost koja, dakle, jo nije ispunila za
datak od ovog sveta, udevajui se kroz pukotine na ve
likoj aluzini, ocrtava obrise gosta i sina koji spavaju u
istom krevetu.
U snu su im tela ispreturana ali taj nered proet je
dubokim mirom. Tela poluotkrivena, isprepletena su ali
san ih razdvaja, udovi su im topli od silovite i nesvesne
ivotnosti a ipak izgleda kao da su beivotni.
Otac dugo stoji i gleda, razneen, taj prizor u ije
znaenje ne ume da pronikne a koji je, na neki nain,
i za njega otkrovenje.
Najzad se od tog prizora odvaja, sasvim polako zat
vara vrata kao lopov i vraa se u svoju sobu.
Luija spava onim svojim lakim snom. Njegov krevet
je odvratno ispreturan. On se u njega uvlai ali ga ne hva
ta san. Usled neeg neznanog, ali nepodnoljivo svesnog,
ne moe da svede oi i razmilja, moda, o jednom ivotu
u iji smisao poto je sada taj smisao izvrnut, nikako ne
moe da pronikne. Sta da radi?
4 Teorema

49

Odjednom ga obuze neko luako nestrpljenje,

prodrma Luiju i probudi je.
Koliko je mogla da shvati kad je savladala strah
od tog nemogue smenog postupka mu je od nje
traio da vode ljubav i to smesta: ak je to zahtevao.
Luija se jo nije ni osvestila ta mu to bi a on je
ve leao na njoj, raspomamljen, kao slepac koji trai pi
pajui. Vie nije bilo vano ta ona o tome moe da misli.
(Prestravljena, ve je uronila i udubila se u jedno pitanje
koje se sada tie celog njenog budueg ivota neeg
to u trenutku u kojem se deava izgleda nepopravljivo
jedne nove svetlosti koja ozaruje prolost bez trunke
razbora i saaljenja.)
Pritiskajui joj telom trbuh, ljubei je sa smenom
strastvenou u usta i u vrat, Paolo pokua naslepo, ne
vodei o njoj rauna kao toliko puta ranije, da se spremi
da vodi ljubav. No najzad mora da se toga okani poto je
izgubio snagu, sveg uzdrhtalog iscrpao gaje ljuti jutronji
bol. On jo malo lei na Luiji kao mrtvo telo, kao le
zatim se od nje odvaja, ne gledajui je, pa se postien i
jo uzbuen vraa u svoj krevet.
Ostaje tako leei izmrcvaren bolnim probadima ko
je pokuava da sakrije, bled, na ivici snage, onemoao,
iscrpljen, gledajui u prazninu sada ve obilno prekriljenu svetlou, koja vie nije bila ona udotvorna svetlost u
trenutku kad se objavljivala zora, ve odvratna svetlost
jednog obinog dana koji se ni po emu ne razlikuje od
drugih dana.

50

18

LJUPKOST I SMENA NESPRETNOST OBE

SPRAVLJENIH NA OVOM SVETU
Jutro je poodmaklo, sunce je ve dobilo snagu.
Drvee vie nije obavijeno tajanstvom, iezlo je ono nje
govo oseanje bratske privrenosti (opet se zatvorilo u
priprosto, divlje i bezizrazno utanje pritisnuto neim to
ga prevazilazi i emu se smemo priklanja).
Pod tim suncem, koje je ve visoko odskoilo (viso
ko za gazdu koji dugo spava a, u stvari, tek je devet ujutru), stie pismonoa Anelo. Nailazi kao da se nita ne
deava, ispunjen nekom veselou svojstvenoj nekim
drugim svetovima, nekom drugom soju naroda.
Pojvljuje se Emilija i otvara mu vrata pismonoa
joj predaje prvu potu ona je uzima. Zatim, po obia
ju, meu njima poinje mali dijalog bez reci. Anolino se
ali i krevelji i time zasmejava prvenstveno sebe. ta da
se radi, on koga nema za ta pas da uhvati, kao uvek, tera
egu s jednom sluavkom, sirotom devojkom sa sela. . .
No, ovog puta, gle uda! Emilija otvara usta, progo
vara ljudskim glasom, zapodeva razgovor. . . Kao da je u
pitanju neka dravna tajna, kovrdavi pismonoa tako
saznaje da je iskrsao problem koji se samo njemu moe
poveriti.
Sav srean to mu ivot prua tu novu mogunost,
Anolino polazi tada za EmiHjom sa izrazom lica tako
vanim kao da oekuje jedinstvenu ivotnu priliku. Emi
lija zalazi u unutranjost kue (toliko prostranu da bi se,
po Anolinovim recima po sobama mogla prirediti bici
klistika trka). Najzad stiu do spremita za cipele. Svetle
cipele gosta (uostalom, gotovo potpuno iste) upitno sto4

51

je pred njihovim pogledima. Tu vrstu cipela Emilija do

tad nije videla, modeme su, poluduboke, od nekog mate
rijala koji oigledno nije obina koa, ali ni antilopi kako
da ih isti? To je problem. Anolinove oi se smee. U
stvari, on koji redovno prati modu zna da se takve cipele
iste naroitom etkom ali se u svakom sluaju mogu i
stiti i bilo kojom drugom etkom pa ak i onom za kosu.
Emilija je nepoverljiva, i tako njih dvoje ujedinjenim
snagama, bar jednom zdrueni, poinju da se bave tim
neobinim cipelama.
Kada se oigledno sve zavrilo u najboljem redu i
problem bio sreno reen, Anolino je kako doao, tako
poao. Zaboravivi na taj problem, on e se pojaviti na
drugim mestima, meu drugim ljudima, u drugim svetovima u koje je poslat.
Emilija nastavi da s ljubavlju isti cipele i im je to
remek-delo zavreno, polako, sasvim polako kao da nosi
neki tajni poklon, kree hodnikom (kojim je u svanue
proao otac) stavi ih pred vrata sobe mladog gazde i go
sta.

19

DORUAK POD VEDRIM NEBOM

Cela porodica kao u lepe letnje dane kad jo nisu
poeli godinji odmori dorukuje u parku. Emilija iz
nosi posluenje na sto.
Svi ute, jedino se uje to unosi neku vedrinu u
elu okolinu glas nekog glupog radio-aparata u daljini.
Premda kriju svaki svoju posebnu tajnu, pogledi
Luije, Pjetra i Emilije prikovani za gosta, uznemireni su
i isti. Samo Odeta, zatvorena u sebe i nabusita kako je
Bog dao, sa onim njenim bledilom malog kunia, izgleda
kao da za njega ne mari. I to gotovo napadno pokazuje i
istie. No, to je, ipak, nekako zbunjuje. Samo je ona,
dakle, zaokupljena nekim drugim mislima i ne gleda go
sta. Jer i otac posle noanjeg doivljaja jo bled i
izmoden u njega upire nekakav neobian pogled koji
mu uopte nije svojstven.

53

20

MOE LI JEDAN OTAC BITI SMRTAN?

Otac, bolestan, lei u krevetu. Oko njega su se oku
pili supruga, deca i gost. Okupili su se tu da bi prisustvo
vali pregledu koji lekar u tiini obavlja pokretima sasvim
odreenim i utenim (u oevom sluaju bolest se zove hipodermoklizis). Oeva bolest nije uopte teka ali je on
nekako odsutan kao da je ve s one strane ivota, kao da
je objavio nekakav tajanstveni trajk. Podetinjio je od
bolesti i od probada koji su povremeno nepodnoljivi da
bi se potom malo stiali i uminuli. U svakom sluaju, u
njegovim oima koje trae odraava se mrana, nepoko
lebljiva i gotovo nesvesna upornost, iva elja da se spase
i preivi.
Lekar odlazi. Luija i Pjetro ga utei prate. I tako,
u oevoj sobi ostaju Odeta i gost. Odeta se, u stvari, ni za
trenutak ne odvaja od oevog uzglavlja. Tu se ukotvila i
ne namerava da ode. Oca neguje kao bolniarka, portvovana kao kakva mala opatica ozarena svetou. Treba
rei da se u svakoj prilici prema bolesniku ophodi na zai
sta najbolji nain. Meutim, iako je uplaena, to je ne
spreava da sve postupke boji izvesnom dozom humora.
Osim toga, njena uobiajena nesigurnost u njenim sa
danjim postupcima pretvara se u nenost i hrabrost u
nastojanju da sve ega se dohvati dobro izvede.
Pa ipak, grozniavi oevi pogledi veoma retko su
njoj upueni (na njoj se zadravaju samo povremeno puni
one nekadanje nenosti): upueni su iskljuivo gostu.
Otac trai samo gosta, im njegova supruga i sin s lekarom napuste sobu. Odeta je toga svesna, jer od prvog da
na kad se razboleo, otac je oseao neodoljivu i gotovo detinjastu potrebu da uz njega uvek bude taj mladi.
54

Sada, dok ga gleda moleivo kao onaj koji od svog

blinjeg trai rtvu zbog jedne sebine elje i sam rtva
lice mu je ozareno, na usnama mu treperi blagi osmeh.
Po izrazu njegovih bolesnih oiju vidi se da je najzad
dokuio ta to moe doneti olakanje njemu a prvenstve
no onome ko je pored njega, ta to moe resiti jednu ne
lagodnu i, najzad, ak pomalo smenu situaciju.
On isprui krupnu ruku otealu od bola preko pokri
vaa, doe do knjige, uhvati je, prinese je oima i nesi
gurnim glasom bolesnika iznurenog od gubitka krvi, po
to je neko vreme tekom mukom traio stranicu, poe da
ita.
. .No, i u tom neprijatnom poslu, Ivan Ilji nae
utehu. Da odnese posudu, dolazio je uvek seljak, podru
mar Gerasim. Gerasim je bio mlado seljae, isto,
svee. .
To su reci iz jedne Tolstojeve zbirke pripovedaka,
otvorene na jednoj stranici na kojoj poinje pria ,,Smrt
Ivana Iljia .
Otac s naporom prui tu knjigu gostu da on nastavi
da ita. Neusiljen, gost prihvati knjigu i odmah prionu na
itanje:
. . . uvek veselo i vedro. U poetku, pogled tog
momka, uvek u istoj ruskoj narodnoj nonji, koji je oba
vljao tu odvratnu dunost, Ivana Iljia je ispunjavao nelagodnou.
Jedrom, kad je ustao sa stolice s nonom posudom i
nije mogao da podigne pantalone, klonuo je u meku nas
lonjau i uasnut poeo da posmatra gole butine s miii
ma otro ocrtanim u kojima i vie nije bilo snage.
Lakim i vrstim korakom ue Gerasim u tekim iz
mama dok se oko njega iri prijatan miris sveeg, zimskog
vazduha. . . i ne gledajui Ivana Iljia oigledno da ne
bi uvredio bolesnika, guei u sebi ivotnu radost koja
mu je zraila sa lica krenu prema stolici s nonom po
sudom.
. . . Gerasime ree slabim glasom Ivan Ilji
molim te, pomozi mi, doi ovamo. Gerasim prie.
Samome mi je teko a Dimitrija sam otpustio.
55

Gerasim prie. Rukama tekim onoliko koliko mu je

korak bio lak veto obgrli Ivana Iljia, neno ga podie
na noge i pridra ga. Drugom rukom mu die pantalone
i htede da ga posadi u naslonjau. No, Ivan Ilji ga zamoli
da ga odvede do divana. Gerasim ga, ne napreui se,
kao da ga i ne stee, odvede, gotovo nosei ga ka divanu i
na njega ga posadi.
Hvala. Sve radi. . . tako spretno i dobro!
Gerasim se opet nasmei i htede da izie. No, Ivan
Ilji se pored njega tako dobro oseao da nije eleo da ga
otpusti.
Molim te, primakni mi tu stoliicu. Podmetni mi
je pod noge. Bolje se oseam kad podignem noge na ne
to visoko. Ti mi podigni noge i tako ih dri, moe li?
Kako da ne? Mogu! Gerasim mu die noge i
poe s njim da razgovara. I za divno udo, dok mu je
Gerasim tako drao noge, osetio je da mu je laknulo.
Otada je Ivan Ilji povremeno zvao Gerasima, stav
ljao mu noge na ramena i voleo je da s njim porazgovara.
Gerasim je sve inio neusiljeno, dragovoljno, tako jedno
stavno i dobroduno da bi to Ivana Iljia uvek tronuto.
Zdravlje, snaga, krepkost svih drugih ljudi, vreali su ga.
Samo Gerasimova snaga, krepkost, ivotnost, Ivana Ilji
a nisu ispunjavale ogorenjem ve su na njega delovale
umirujue.

56

21

CEREMONIJAL JEDNOG BOLESNOG OVEKA

(KOJI SE SROZAO DO DETETA) S JEDNIM ZDRA
VIM MOMKOM (KOJI SE UZDIGAO DO MLADOG
BIA IZ DAVNIH VREMENA)
Otac jei u ispreturanoj postelji. To je jedan od onih
trenutaka kad mu se ini da mu se utroba die do grla i
kad se previja od nesnoljivog bola.
Taj bol ga je potpuno izbacio iz koloseka pa je sklon
svim onim bednim i poniavajuim radnjama koje, pre
koraivi granice svakog obzira, stida i lepog vaspitanja,
ne moe da se uzdri da prikrije ili da ih ini.
Na njemu bespomono poiva Ode tin herojski po
gled. Zatim se vrata otvaraju i ulazi gost. Odetin pogled
se okee prema njemu ali odmah zatim se vraa izmrc
varenom oevom tel u.
Telo gosta zrai putenou, puno je fizike snage, pa
prema tome zato to je pravda svirepa i moralne
jaine. Tim svojim telom, netaknutim, merilom jednog
drugog sveta sveta spasonosne istote i bezazlenosti
gost seda na ivicu kreveta spreman da obavi svoju du
nost, moda ispunjen saaljenjem, ali nikako poniavaju
om samilou.
Otac ga je ve primetio kao u snu, oi su mu mutne,
pogled potiten kao u bednika koga njegovi blinji imaju
u aci. Ve je proraunao ta e biti i eka. . .
Mladi mu tada po svemu sudei ve sviklim po
kretima pomae da izvue jednu po jednu nogu iz arava. To ini polako, izmeu jednog i drugog napada bo
la koji izvire iz dubine oeve bolesne utrobe od ega mu
se gre usta, muti pogled, izbijaju grake znoja na bledom
57

elu. Zatim polako, sasvim polako, jednu po jednu, uz

munu saradnju bolesnika, njegove noge polae na svoja
ramena drei ih rukama za lanke.
Pred njim pred mladim seljakom koji ga gleda s
onim neprimetnim ironinim bleskom u oima i s onom
njemu svojstvenom smirenom materinskom brigom
otac, upravo kao Ivan Ilji, lei nauznak u krevetu, glave
utonule u jastuke ali laknulo mu je ili mu se bar tako
ini. On gleda lice gosta na kojem nema ni jedne je
dine bore niti crvenila izmeu nogu muno poloenih
na mladieva ramena, gleda to zdravlje koje razgaljuje
duu, tu mladost ija budunost mu se ini beskonanom.
Neprimetno se smeka sebi, svojoj boljki, svom otuenju,
svojoj potrebi za pomoi.

22

KROZ POGLEDE ZALJUBLJENOG OCA

Letnje sunce je, dakle, jo tu, nadmono, u perivoju
sada ve na zalasku svoje slave, s prvim, tako poetinim
bojama re, rasutim kroz sivkaste prelive lombardijskog
vazduha.
Izmeu jo tople senke i ne vie tako arkog sunca,
otac lei u stolici za odmaranje i razdragan uiva u blagodeti ovog sveta.
Pored oca kome je polo nabolje, koji se najzad otrgao, sede gost i Odeta, i itaju.
No, dok se gost zaista udubio u itanje, Odeti je i
tanje samo izgovor, ita napreskok i gotovo da joj je knji
ga koju cfri u rukama odvratna.
Nemirnim pogledom krui po stvarima koje su za
oca pune znaenja, gotovo da e se od tog znaenja sav
rasprsnuti na jarkoj svetlosti a za nju su tek dosadne i
bolne senke. No, sve ee se njen pogled zadrava na
odmornom i oputenom oevom licu.
To lice se tokom bolovanja promenilo. Bolest je
pred Odetinim oima naela jednu stvarnost koja je iz
gledala nepovrediva, neprikosnovena: stvarnost oca kao
monog i besmrtnog bia.
Odjednom, Odetina odanost ocu prestaje da biva
mit kakva je bila tokom dugih godina detinjstva koje
nikako da proe ve suoivi se sa stvarnou, postaje
neizvesna i dramatina. Kucnuo je as kad ljubav ili jaa
ili umire.
Moda se upravo zato Odetin pogled ne zadrava na
njoj tuim recima u knjizi ve ispituje lice tog novog oca
koji pred njom lei.
59

I gle, eto otac otvara oci, naglo, pa kao uvek prvo mu

je da se zagleda u gosta. Odeta jo jednom to zapaa ali
dok je dosad, s gosta njen pogled odmah prelazio na oca,
sada se naprotiv prvi put zadrava na tom mladom oveku za koga nikad nije marila. U stvari, sada ga prvi put vi
di.
Otac je hteo da upita gosta ta to ita. Ne zato to bi
ga to zanimalo ve samo zato to mu je naklonjen, to mu
je srce prepuno pa prosto eli da mu se obrati s nekoliko
rei. Mladi die pogled onih svojih ozbiljnih plavih oiju
s knjiice Remboovih stihova koje upravo ita i nimalo
iznenaen, njemu svojstvenim, malo prozuklim glasom
poe da ita upravo one stihove na koje je sluajno
naiao. . .
No eto, dok on ita, Ode ti odjednom dou lutke, po
tajno je spopadnu udi njenih ljupkih mladih godina
pa ipi na noge, na stolicu odloi knjigu i ue u kuu. No,
uskoro izie s fotografskim aparatom, aparatom koji je
sluio kultu porodice i oca, koji je sluio kultu uvanja
uspomena (ije odravanje je esto vekovima bilo poveravano devojkama koje jo nisu poznale oveka).
1 tako poe, odsutna u mislima a uporna da slika, da
pravi fotografije za uspomenu na dane kad se otac opo
ravljao. Prislanja oko na rupicu objektiva, klik, kljoca
aparatom i eto, gotova je mala fotografija, budui retki
primerak u albumu.
No, za razliku od onog to bi se desilo nedavno,
Odeta sad ne bira iskljuivo oca kome je polo nabolje,
za glavno lice tih fotografija. Iznenadno otkrie iakokroz poglede oca otkrie prisustva gosta neto je to se
ne moe zanemariti, to joj se ne namee samo kao neto
nedoivljeno ve joj, po svemu sudei, od toga slabi mo
samosavlaivanja.
Kroz mali kvadrat objektiva kriom posmatra gosta.
Vidi njegovo lice, ramena, iroki grudni ko i usku karlicu mladog roditelja. Vidi da je rasejan i da se iza te rasejanosti krije strasna plahovitost koje on, izgleda, onako
bezazlen nije ni svestan ili smatra da je to neto sasvim
prirodno.
60

Odeta odjednom prestaje da pravi slike i sasvim ot

voreno poinje da posmatra gosta koji i sam die prema
njoj pogled.
No, Odeta to nee, to ne prihvata. Naglo, puna one
njoj svojstvene uzdrhtale i nedokuive ljupkosti, kao ka
kav avoli, tri u kuu da tamo ostavi fotografski apa
rat.
Zatim opet izlazi, bezizrazna lica, stane pored gosta
i uhvati ga za ruku. Tako ga prinudi da poe s njom. On
ustaje, odazivajui se tom srameljivom zovu, tom naiv
nom ceremonijalu i kroz park odlazi s njom u njenu sobi
cu.

23

DEVOJICA U GNEZDU MUANSTVA

To nije sobica koja joj u pravom smislu reci pripada,
ve koja joj je pripadala dok je bila devojica. Sada je ne
koristi, zavese su navuene preko prozora, bele su, tu je
i pomalo kitnjast krevet i nekakva tamna krinja ispod
prozora.
Gost seda na krevet pomalo neudobno jer krevet je
visok tako da mora da istegne i raskrei noge. Kada se
Odeta poto mu je dobacila pogled koji nita ne govo
ri, osim to je moda u njemu bilo nekakvog nerazumnog
podozrenja kao u divlje zveri naginje nad krinju
vadi iz nje svoje dragocene albume i vraa se k njemu
smatra da je najbolje da mu sedne izmeu nogu i da se
leima nasloni na krevet. Bolje reeno, ona se tu uuri
kao u gnezdu ali prilino udobno, jer su mladieve noge
utegnute u lake platnene pantalone, nalik na dva stuba
izmeu kojih se neobuzdana Odeta moe smestiti prirod
no i gotovo u nekom ekstravagantno-otmenom stilu.
Dodue, im bi se okrenula, mogla bi se nai uz njegovo
bedro, uz njegovo krilo, neoskmavljeno i krepko, izmeu
dva zatitna stuba. No ona se ne okree. Sa albuma foto
grafija die gotovo moleiv pogled i zadrava ga na licu
gosta koji joj se smei dobromislen iako nadmoan.
Odeta upravlja pogled svojih krupnih oiju prema
njemu i poluotvorenih ustanca kakva se viaju kod ljudi
koji pate od polipa u nosu, sva oarana ga ocenjuje. Za
tim opet sputa pogled na album i lista ga traei s napre
gnutom panjom, tako da to ve lii na zanesenost, druge
vane fotografije koje spadaju u njene porodine uspo
mene.
62

A gost joj se osmehuje. No evo ga gde jednu ruku

prirodno i neprimetno stavlja na bedro, na krilo, iza Odetinih lea. Kad on napravi taj pokret, Odeta se okree i
gleda ruku sa onako napregnutom panjom da to ve
Ui na zanesenost, pa die pogled i zadrava ga na njemu,
nastojei da ne promeni izraz lica, da joj u enama ostane
onaj isti sjaj. No on joj se smei, oinski i materinski, za
tim toplo i kao da je ona nekakva mrtva i nepokretna
stvar, hvata je ispod mike i odie je sa poda uzdigavi je
do svoje visine.
Album sa fotografijama otkotrlja se na pod i njihove
usne se spojie. To je Ode tin prvi poljubac i ona ga prima
kleei, kruta i proeta silovitom udnjom svoje puti dok
je mladi pridrava snanim rukama zbog ega je i tako
laka. . .

24

PRVI RAJ, ODETA. . .

Prvi Raj, Odeta bio je raj oca.
Bila je to veza ula u detetu
mukom ili enskom,
zasnovana na oboavanju neeg jedinstvenog.
A svet, svuda okolo
imao je samo jedno oblije: oblije pustinje.
U tom mranojezivoj i bezmemoj svetlosti,
u pustinji zaokruenoj kao mono krilo
deak je uivao u raju.
Pamti: bio je samo jedan Otac (ne majka)
Njegova zatita
bila je proeta osmehom zrelim ali mladim
i blago ironinim, kakav se uvek via kod zatitnika
nemonog, mekunog mukia ili curice.
Ti si boravila u tom Prvom Raju
do danas a poto si ensko bie,
nikad nee prestati da ga se sea i da ga potuje.
Bie po prirodi oboavateljka. . . A pre
no to se vratim tebi da ti ukaem
na opasnosti religije, elim da ti priam
0 tvom bratu koji je istog pola kao Bog.
1 on je u vreme kad je zaista bio dete
(vie dete nego kad je bio u majinoj utrobi
ili kad je sisao prvo mleko iz njenih grudi)
iveo u tom Prvom Raju Oca.
Mrnja se javila odjednom i bezrazlono.
Krilo koje je bilo slino suncu zastrtom oblacima
blagim i silnim, krilo tog oveka
64

ogromno i jedinstveno kao pustinja,

pretvara se u mrano dno pantalona,
u neto kukavno i bedno, a nije ni vie bezazleno
pod sumnjom da je samo tek ljudsko krilo.
Osvanuo je dan
u kojem, isto obzorje pustinje iezava
u tiini i u ne tako savrenoj boji
poinju da se naziru prve palme
i prva staza javlja se nema meu dunama.
I tako de te prekorauje granice Prvog Raja:
koji ostaje pozadi u vremenu, u vremenu sartjanom
jednog zelenog predela tigrasto izbrazdanog prozranim
drvoredima
jasika pomeanih grana ili u nekom velegradu u
unutranjosti.
De te glavake pada na zemlju,
ne zove se vie Lucifer ve istovremeno
Avelj i Kain (to vai bar
za neke zemlje ruiaste, sredozemne i za one zelene
u kojima opatice jednu svetovnu Odetu tome pouavaju).
Te zemlje behu Drugi Raj
Tamo jedna mater prebiva (recimo usvojena) koja bi u
tvom sluaju
imala bogato krzno to mirie na prevremena prolea.
Kako je bila ovozemaljska, blago ovozemaljska
njena nenost devojice iz srednjeg graanskog stalea
koja sve poznate, drage stvari ne prieljkuje za se
ve za tog svog sinia koji se pored nje eta
za njega takoe bisernom sveinom jagorevine potpuno
oroenog!
Tekla je jedna reka (u ovom sluaju Po) u tom Raju:
jer kua u kojoj se pooim i pomajka stane
posle venanja uvek se uz reku nalazi.
Ili ako ne uz reku, onda pored mora ili planinskog venca.
Voe neobinih imena raslo je samo od sebe
jabuke, groe, dud, trenje, a cvee nekorisno
nije manje vredno od voa i imena cvea
bila su udesna, jagorevine, upravo, ili suncokreta
5 Teorema

65

ili visibaba, ili urevka i takoe, za prazninih dana,

orhideja.
Sunce tamo gore neosporno je bilo stvorenje prijateljsko,
razneeno prijateljskom milju da majka
opti sa svojim siniem koga vrsto dri za ruku
i kako se raalo zorom, tako je umiralo veerom
ustupajui mesto onim zvezdama koje je sin, posluan,
trebalo tek da nazre i da ih odmah prepusti njihovim
tiinama.
No ta majka nije bila neduna, kako je to on mislio!
I tako isto bezrazlono gnuanje koje se javilo po sebi,
kao voe
ili cvet u Prvom
javlja se i u Drugom Raju. Nae postojanje je
samo ludo poistoveivanje sa postojanjem ivih
koje neto bezmemo nae stavlja pored nas.
Bejasmo tako majka grenica pred voem
ije tajanstvo je vaskrsavalo dane Prvog Oca
koji tako mnogo prethode danima zelenog
lombardijskog Raja!
ija ponovo pustinjsko sunce
na toj maloj jabuci, elja skromnih itova.
Uobiajeno svakodnevno sunce stoji po strani
izdvojeno kao u nekakvom iznenadnom decembru;
zapanjeno ee, gleda na emu da odmeri vekove i bedu.
Mama, dakle, koja je bila samo svoje sopstveno dete
zagrize sa majinskom naivnou i detinjskom
nesvesnou
taj letnji plod. Odmah drugi otac, pooim
koji je nasuprot prvom podseao na iilelu svetlost
zimskog sunca nasuprot suncu koje je udilo Rano Le to
povede se za njenim primerom, progna oveka sa zemlje
lako zavedenog i lako pokvarljivog.
No i sa njim nismo se poistovetili
jer sami kakvi smo mi lino nismo mogli da opstanemo,
mogli smo opstati samo ako smo bili otac, majka.
Greimo njihovim ustima, njihovim rukama.
I Prvi Otac nas tera iz Drugog Raja.
66

Prema tome mi smo izgubili dva Raja!

Dok nas roditelji dre za ruku, kreemo putevima sveta.
Lucifer se razlikuje od Avelja i sledi svoju sudbu
skonavi u najcrnjoj tmini. Avelj umre
pavi od sopstvene ruke pod imenom Kain.
Dakle, ostaje samo jedan sin, samo jedan sin.
Posle mnogih milenijuma poinje prvo osemenjivanje,
a drugog milenijuma posle tog dogaaja,
imenovan je Kralj gospodar namnoenih ljudi.
O, kolikog li obojenog posua! Treba da zaradimo pare
hleba
i to poinje da nas hvata i svako se gubi
u pogrenoj slici o sebi u prisutnom paklu.
Tim putem je, dakle, krenuo tvoj brat Pjetro.
No zato sam izlaui ti ovu Teoriju o Dva Raja,
govorio o tvom bratu Pjetru a ne o tebi?
Jednostavno zato to bez prie o njemu kao mukom
detetu
pria o tebi se ne bi mogla porediti ni sa im,
i prema tome ne bi se mogla ni poeti raspredati.
Nije postojala neka Luciferka ni neka Avelja ni neka
Kaina:
ti bi, dakle, morala da ostane u Prvom Raju.
Ili bar, upravo bi to morala imati na umu sa pravim
Ocem:
i tako je zaista, zato si neuporedivo starija
od tvog pooima u koga si zaljubljena,
od tvoje pomajke koja se zove Luija
i od tvog brata Pjetra, koji je primer celokupnog
postojanja.
Sa svakim od njih si se ti, jadnice, poistovetila:
i ne zna da si, naprotiv, tamo dole, pre njihovog roenja,
jedina u pravom smislu reci pokorna Prvom Ocu.
ta bi trebalo da vie vredi, tvoje poistoveivanje ili
tvoje postojanje?
Ti ne ume da bira, nena Odeta, jer si lepa:
takva si izabrana, takva si ivela i ti se opire
uzalud, izgubljena, izmeu jedne prelepe uspomene
i jedne stvarnosti koja te iz sna odvodi u ludilo.
5*

67

25

OD POSEDNIKA DO POSEDOVANOG
Otac i mladi gost su u kolima (privatni oev des) koja jure dugim i uskim asfaltiranim putevima kroz
polja juno od Milana. . .
Miljenja smo da je sad ve vreme da oca prestane
mo da zovemo prosto otac i da ga najzad imenujemo
Paolo. Krteno ime, bilo koje ima moe izgledati besmiselno ako se daje jednom ocu: to ime mu, u stvari, oduzi
ma autoritet, obesveuje ga, vraa mu njegovo nekada
nje obeleje, obeleje sina. Tako ga ujedno izlae svim
onim nesrenim, mranim bezimenim peripetijama kroz
koje prolaze sinovi.
Paolo i gost zbunjeno ute iako je, istini za volju,
zbunjen samo Paolo. Gost, u stvari, uti obzirno i poslu
no jer on i jeste sin s punim pravom i u njemu su
osobine oca mogue i tek u budunosti ostvarljive, pa
stoga utoliko prisutne i izvesne. Tako da se ispod
mladalake, neusiljene i velikodune maske sina krije
jedan otac, plodan i srean, dok se ispod obeleene umo
rom, brine, lakome autoritativne maske oca, krije jedan
razoaran i uznemiren sin.
Na jednom delu puta pustom delu puta cedes stane. Otac digne ruke sa volana, izlazi iz kola i
ponovo u njih ulazi kroz vrata na suprotnoj strani, tako
da gost, zadovoljan kao svi momci njegovih godina, zau
zima njegovo mesto za volanom. To je sudbonosno: im
opet upali motor, kola pojure bar dvostrukom brzinom.
Prozrane katedrale topola prema pepeljastim nebesnim
zabranima, jo tako prokleto hladnim, sve prodrljivije
gutaju kola dok jure prema jugu, gde nema sunca ve na68

protiv, gde se pruaju samo raskvaena movarna pros

transtva, koja izgleda da onako zamraena ve poprimaju
ukopnu boju veeri. To je nizija Basa koja umesto da S e
vern otvori vidik prema veselijem i ulnijem jugu,
okruuje ga kao jamu. No upravo ta Basa to bunje uz
Po obavijeno kudeljom magle i zakorelo njene ume
koje mogu biti tako blago mlake prvih prolenih dana
dok jo vrca mraz oduvek nagonski privlae ljubavni
ke.
Razgovor koji Paolo eli da zapodene, nesumnjivo je
ozbiljan (mladi je pomalo odsutan jer misli kako vozi,
jer se sav upeo da uspeno savlada krivine) ali kao da je
dete, ne usuuje se ni re da izusti.
Da porazgovara. A ne bi li i on trebalo najpre da del,
pa tek onda da odluuje? Nije li on u odnosu na svoju decu i u odnosu na svoju enu, primer jedne autentinosti
koja jednog oveka pretvara u graanina u koga su ukle
sani njegovo uvaenje i njegova (sada ve prirodna) pra
vila kao u kakav mermemi kip? Razgovarati o problemi
ma umesto o pravim oseanjima ili eljama, nije li to sa
mo izlika?
Telo gosta se nalazi pored Paola, netaknuto i krep
ko, kao telo seljaka. Osim toga gost ima preimustvo da
je gradsko dete i da je obrazovan (pa prema tome s jako
razvijenim oseanjem dostojanstva). Telo nekog seljaka
se, u stvari, moe dirati i milovati jer je ono nezatieno.
Seljak se ponaa kao pas prema gospodaru, nema moral
nih naela koja bi pred njim trebalo braniti. Osim toga,
seljak ne ume da bude ironian. Jednom rei, pa makar i
nehotice, on je posluan.
Naprotiv, telo gosta, krupno ali ni u kojem sluaju
oputenih miia, bujno ali isto, drugim recima ovaploenje sinovljeve plodnosti, gori tu pored njega za vo
lanom kao da je golo, od ljupkog poprsja i ispruenih ru
ku do snanih bedara stegnutih meu pregibima pantalona od gotovo letnjeg platna.
Otac Paolo! posmatra ga i pre no to je to od
luio, pomiluje ga.
69

On lagano pree rukom kojom je dotada milovao

samo sopstvenu enu ili odreen broj dopadljivih i ele
gantnih ljubavnica, i to kako se pristoji, na dolian nain
sasvim polako pree rukom po mladievoj kosi, vratu,
ramenu. Gost se smei razdragano, nimalo iznenaen,
osmeh mu je detinjast i otvoren.
tavie, ozarena lica okree se Paolu i time njegovo
milovanje dobija obeleje radosnog prirodnog ina. Po
kazuje da mu je zahvalan i milotu odvraa mladalakom
razdraganou, gotovo smemo, upravo kao da je pripad
nik nieg stalea stavlja mu do znanja da ta kretnja uopte nije neko obeaenje, to jednom graaninu nika
ko ne ide u glavu. Pa ipak, u tom mladievom osmehu ne
ma nimalo snishodljivosti onoga ko se daje. Naprotiv, on
zrai samouverenou onog ko daje.
Na Paola sve to tako utie da se jo potpunije pretva
ra u sina. To neodluno milovanje (posle kojeg je odmah
povukao ruku) nije znak posedovanja, ono je molba upu
ena onom ko poseduje. Paolo je ovek oduvek navikao
na posedovanje. On je celog ivota (a obzirom na svoje
poreklo i na svoje prihode) samo posedovao. Nije nikad
ni za trenutak posumnjao da ne poseduje.

26

UTE TRSKE NA OBALAMA POA

Evo Poa koji im gotovo iznenada iskrsne pred oima
jednim rukavcem, irokim kao neki trg, neveselim (u
poetku to je velika voda blatua, namrekana i ukasta,
da bi potom malo dalje potekla vrtoglavom brzinom i usmerila gotovo ruilaku snagu prema Kremo ni, prema
Mantovi, prema istoku).
Da e se reka pojaviti, nagovetavali su sve gui re
dovi topola koji su se gotovo pretvorili u umu. A topole,
a ne samo etvrtaste livade koje su se izmeu njih prosti
rale, bivale su sve zelenije. Gotovo kao da je tu prolee
vie pooc)maklo ali i bilo tunije. Pa ipak, slabani zraak
sunca savladao je oblake, prodavajui se kroz uleanu
maglutinu i sjedinio ogromni prostor pod topolama, koji
se pod nasipom irio unedogled, sa smirenim nebom.
Kola su parkirana iznad nasipa, a Paolo i gost iz njih
izlaze. Neko vreme stoje tu gore, na suncu. Zatim se Pao
lo, sa blagim osmehom na usnama, sada konano pomi
ren s tim da se u odnosu na svog saputnika nalazi u po
dreenom poloaju (s onim njegovim preplanulim licem
bogataa obeleenim dostojanstvenim borama) zadrava
pored kola neodluan i zbunjen kao da ne zna ta da radi,
kuda da krene. No gost, i on sa oanehom na usnama
sa osmehom jednog bia koje ne gubi nita, naprotiv koje
daje sve, ali ipak ni gordou ni prezirom ne kalja isto tu
svoje ljupkosti silazi ukoso niz nasip, jo ut, rasuen
i skoanjen kako to biva u zimu, i kad stie u podnoje
nasipa, kao deak koji se sprema da utira loptu, zalazi
meu ipraje kojim je prostrana zaravan obrasla sve do
.
71

Zemlja je mekana i mirisna ali nije vlana. Kao ni

bunje koje je gotovo sve jo suvo osim nekog grma osu
tog belim cvetiima. Po zemlji, na humusu koji odie zi
mom i proleem, jo uvek lei lanjsko lie, trulo i sasueno.
Na toj prostranoj zaravni iza nasipa na obali na
laze se zaklonita ulegnua koja se odozgo, sa visine, i ne
vide. Gost nestane u jednom od njih, zatim se opet pojavi
neto nie i dalje u ibljaku boje re, re koja ipak samo
to nije blesnula u sjaju novih nenih preliva (jedino je
prue vrba potonica ve kao krv crveno). Zatim se opet
pojavi iza drugog, dubljeg ulegnua koje svakako vodi do
reke.
Paolo ide za njim gazei po tom zemljitu na koje si
gurno bar etrdesetak godina (od deakog doba) nije
nogom kroio. Zato se ne snalazi, kao bolesnik koji je tek
iziao iz bolnice. I iziao na sunce. Ne vredi to se redov
no bavio sportom na za to ureenim i odgovarajuim mestima. Njegovo telo i ta niija zemlja, sasvim, sasvim neosetno pa ipak tako duboko proeta miomirisima, u kraj
nje su neprijateljskom odnosu.
Kad iza drugog ulegnua, niz koje se s tekom mukom
sputa, stie do gosta, vidi da lei na zemlji sa jednom ru
kom ispod potiljka, dok u drugoj, kao kakav mangup,
frajerski dri upaljenu cigaretu, i da sumu noge raskreene. Paolo mu prilazi, gotovo zazirui pun potovanja
prema mladiu koji se tako drsko i tako bezazleno podaje. . .

27

JEVREJI SE PODIGOE I KRENUE.. .

Jevreji se podigoe i krenue prema pustinji.
Ceo bogovetni dan otkako se obzorje s mranim tanj iras tim, stenovitim dunama ili takoe mranim, ali ob
lim peskovitim dunama ocrtalo prema ruju razdanja
pa dok se opet nije ocrtalo prema ruju smiraja pustinja
bee uvek ista.
Njena nepristupanost imala je jedno jedino i je
dinstveno lice. Uvek isto bilo gde su se Jevreji nalazili,
stajali ili hodali.
Svake milje obzorje se udaljavalo za milju. Tako se
izmeu oka i vidika, razdaljina nikad nije menjala. U pu
stinji je bilo nekih promena. as bi se pojavio stenoviti
obreak, as zaravan puna kamenova (ogromnih i golih
kao u predgraima metropola, iste onakve mrtvake,
ispravne, elinosive boje), as jezero tamnog peska op
toeno bezbrojnim kitnjastim i potpuno jednakim ivica
ma. No, sve te razlinosti nahodile su se unutar onog to
i nije bilo drugo do pustinja i ni na ta drugo nije liilo do
na pustinju. A svi ti razlini oblici krevina, stenja ili pes
ka, za Jevreje su bili samo znamenje ponavljanja koje im
prua mogunost uoavanja jednolikosti to im je prodi
rala u kosti kao groznica kune boljke. Predeo koji je bio
olienje suprotnosti ivota ponavljao se, dakle, niim zasenjen niti prekidan. Izvirao je iz sebe, tekao sa sobom i
umirao u sebi. No, oveka nije odbijao; tavie, prihvatao
ga je, dodue negostoljubiv, ali ne i dumanin, tu njego
voj prirodi, ali veoma blizak njegovoj stvarnosti.
Hodei, dakle, beskrajem u kojem im se inilo da
uvek stoje na istom mestu, nailazei posle jedne ili posle
73

stotinu prevaljenih milja na istovetnu dunu sa istovetnim,

potpuno srodnim sitnim naborima koje je ucrtao vetar,
ne zapaajui nikakvu razliku izmeu severnog i junog
obzorja ili izmeu mranih obreaka na istoku i onih na
zapadu, niti razliku izmeu potpuno istovetnih stena di
novskih razmera, kako ispod njih, tako i iza njihovih
lea, na obrisu jedne dune i izmeu svih potoia uljebljenih u jalovu boju uglja, uvek istih potoia, Jevreji
poee da stiu predstavu o Jednolikosti.
ta je Jednolikost primetili su prvog dana poto su
pedeset milja propeaili kroz pustinju. Njome su bili
preplavljeni drugog dana kad su prevalili sledeih pede
set milja, a nita se promenilo nije. Najzad im se samo ta
predstava uvreila u svesti, samo su nju imali na umu.
Jednolikost pustinje bila je nalik mori koja san re
meti ali ga ne prekida tako da se iz njega ne moe probu
diti.
Pustinja je bila Jedno i korak dalje bilo je Jedno,
Jedno dva koraka dalje, Jedno posle svih koraka koje su
Jevreji mogli nainiti. Oblici palmi, vode, bunara, puteva, kua postepeno su se gubili u seanju dok najzad sve
kolika sloenost ovekovog sveta nije ostala iza njih, tako
da je izgledalo da vie i ne postoji.
Jevreji su stalno imali pred oima Jednolikost pu
stinje ali ipak um im se od toga nije pomraio. ak su
oseali da ih je prigrlilo to Jedno to je bila pustinja kroz
koju su hodili, svesni, ali u dubini due sada sreni, da
vie nikad ne mogu izii iz njenih beskrajno dalekih gra
nica.
Navikavanje na predstavu o Jednolikosti koju su
upila njihova ula u pustinji koja se javlja kao neto neizmenjivo u dui onog ko njome prolazi a ne moe z nje
izii (iako je potpuno otvorena) i koji ima koliko se upi
njao ne moe ni za trenutak da je zaboravi pretvarala se
gotovo u drugu prirodu koja je opstojavala pored one
prve prirode i postepeno je unitavala, zatirala, zauzima
la njeno mesto isto onako kako e postepeno ubija telo
koje osea neodoljivu potrebu za vodom. Jevreji su pe74

aili pustinjom i, ak nesvesno, pratila ih je misao da je

u njih ulo toliko mnogo mraka i toliko mnogo svetlosti.
Jednolikost obrisa pustinje pretvarala se, dakle, u
neto to je bilo u njima i od ega su patili. Njome su bili
proeti. To je bilo slino neutaivom bolu nekog bolesni
ka koji se u grevima prevre as na jednu as na drugu
stranu postelje: i na jednoj strani osea pustinju, na dru
goj strani opet osea pustinju a u trenutku dok se prevre
da bi promenio poloaj, istovremeno eli da je zaboravi i
da je opet nae.
Jevreji stiu u novu oazu du presuenog korita jed
ne reice. Letela je poneka zloguka vrana, kamile su pasle travu, nomadi su podigli atore oko bunara, stajali su
tu i prekinuvi svakodnevni ritam svog ivljenja, gledali
su ih onim njihovim oima krotkim kao u rasnih pasa ili
gazela.
No, i u tom zabranu nove i ponovo naene ivotne
raznovrsnosti izgubljene u dubokom miru sunca u ko
jem se dugo i leno razmilja predstava o pustinji, Jevrejima ne izlazi iz svesti. Drugog opet nije bilo do neeg
Jednolikog.
Uostalom, bilo je dovoljno osvrnuti se oko sebe i iza
neke palme, nekog zidia ili nekog kamenitog uzvienja
oko kojeg su se uurile kue zaseoka plemena neke
druge rase ona je bila tu.
Apostol Pavle, dakle imenjak naeg glavnog lica
Paola, ustade te krenu iz oaze: iz mestaca od peska, sa
motnog kao grobite, uurenog oko bunara mesta
ca u kojem se ivot sastojao od munih pokuaja da se ne
skona. Neizleiva boljka od koje se mre, nazirala se u
zelenkastoj vodi bunara, u rastoenoj kori ostarelih debala, u praini koju je prilo sunce i u koju se milenijumima sve pretvaralo. Pa ipak, tu je postojao ljudski ivot u
svim svojim oblicima. I ma koliko pomalo oamueni ili
zaglueni tiinom koja je vejala iz pustinje, mukii su se
smejali i smeh se uvreio u njihove oi koje su sjajkale od
nekakve miline, i u njihova besteinska tela.
Mladie su u potaji opsedale pohotljive misli, bili su
odeveni u bogate tkanine, glava uvijenih turbanima. Crte
75

lica su im bile blage ali i odurne kao u razbojnika. amor

pijace, procesije ena vraale su se s trga hitro kao
mnotvo starih rec. Vremeniti ljudi su se jedan pored
drugog naslanjali na zidie sa svojim trulim, razjedenim jetrama i oima bolesnih i mirnih ivotinja.
Pustinja je ponovo poela da se javlja sa svim onim
njoj svojstvenim osobinama i da bi je opet video takvu
pustinju i nita drugo do pustinju dovoljno je bilo da
bude tu. Apostol Pavle, taj Paolo, hodio je, hodio i svaki
njegov is koraaj bio je jedna potvrda. Kad su se izgubile
s vidika poslednje perjanice palmi zdruenih u slikovitim
skupinama, opet poe da ga opseda bolna misao, to jest
misao da neprestano tapka u mestu.
Da, pustinja s vidikom ispred nje i vidikom iza nje,
uvek istim, oveka je neprestano odravala u nekakvom
izuzetnom stanju zanosa, u bunilu koje izluuje, izmouje. Svako vlakno Pavlovog tela sluilo je njoj i bilo
njeno orue: njegovo telo bilo je elo mrani kamen, ili
pesak sabijen u brazde koje je ocrtao vetar, ili siva prai
na s metalnim odsevima u koju je vetar ubeleio pravilne
i mranojezive, smrtno beliaste pruge. Svaku Pavlovu
misao zatrovalo je i njome ovladalo to prisustvo. Sve u
njegovom ivotu to nije bilo sada je to oigledno
jednostavni ivot oaze, izjednaavalo je ono Neto to je
on doivljavao uvek na isti nain, jer je to i bilo uvek isto.
Razum nije mogao da mu se pomuti jer, u sutini,
pustinja kao jedinstveni oblik, kao neto to je iskljuivo
ona sama, umirivala ga je, ispunjavala spokojstvom kao
da se vratio ne u majino, ve u oevo krilo.
I zaista, kao kakav otac, pustinja ga je gledala sa sva
ke take svog obzorja raskriljenog do beskonanosti, slo
bodnog i otvorenog. Pavla nita nije moglo zatititi od
tog pogleda. Bilo gde se nalazio to jest uvek na istom
mestu kroz mrana peana i kamena prostranstva, taj
pogled ga je bez ikakve tekoe stizao. I to onako duboko
smireno, prirodno i neumoljivo kao to ija sunce neizmenjivo.
Prolazili su dani i noi.
1 koja im je bila svrha?
76

Da pokriju i otkriju jedno jedino Neto koje je bilo

tamo upravo zato da bi ga bez uzbuenja pokrili za dugih
zaranaka proetih potpuno bezglasnom tugom. To Neto
ipak se nije snagom noi ili snagom videla nebeskog, dalo
pokriti i otkriti kao nekakav predmet, ve kao gospodar
koji je samovoljno odluio da ostane po strani i ne del uje,
preputen tom ritmu ije je poreklo bilo tako duboko kao
i njegovo poreklo, zasnovano u vremenu.
I tako, kad se sunce ponovo rodilo na niim obeleenoj taki obzorja, gle, evo kao da se nita u meuvre
menu stvarno zbilo nije, pustinja se prostirala okolo sa
obrisima i svetlou vienim prethodnog dana, prena
strahovitom vrelinom upekle zvezde koja je opet znaila
pogibelj i smrt.
Apostol Pavle je prolazio tim putem koji je bio jedno
te jedno u tom potpunom poistoveivanju suneve svetlosti i saznanja da ivi.
O, kako je bilo sve svetio, isto, neokaljano! U toj
ivoj i uarenoj praznini nisu se mogli ni zamisliti mranjatvo, lukavo izvrdavanje, pometnja, okuenost, zadah
ivota. Upravo zato to tu nije bilo raznovrsnosti, ve sa
mo jednolikosti, duboka plavet ara nebeskog, tamna bo
ja peska, obris obzorja, iznenaenja na tlu, nisu bili oblici
jedni drugima suprotstavljeni koji bi se meusobno is
kljuivali ili naizmenino odnosili prevlast as jedan as
drugi. Ne, oni su bili oblik jedinstven za sva vremena,
sveprisutan.

77

28

DRUGA BLAGOVEST ANELKA

Anolino, taj Anelko, kao da svira u neku nevidlji
vu i raspevanu flautu, arobnu frulu, stie kroz park,
prstom pritiska zvonce, eka, srdano se osmehuje Emili
ji koja dolazi da mu otvori (i s kojom se, otkako je gost u
kui, sprijateljio) predaje joj najpre jednu ruu ale ra
di, zatim jedan telegram pa odlazi.
Porodica sa svojim gostom sedi za stolom kako je ve
tokom ove prie mnogo puta sedela (ruak im je veoma
ukusno serviran, svaka pojedinost na postavljenom stolu
mogla bi biti deo neke freske iz onih vremena kada je
proizvodnja na sebi jo nosila peat ljudskosti).
Pognuti nad svojim tanjirima svi jedu utei. Potajne
poglede pune ljubavi prema gpstu svako od njih skriva od
drugog kao neto to samo njemu pripada.
Zajednika ljubav prema gostu, dakle, nije neto to
ih zdruuje i pred ime bi svaki pokuaj ograivanja u
znak samoodbrane propao kao u onim prilikama kad se
ista srca moe uivati ili patiti u drutvu s blinjima.
Svi lanovi porodice su se u toj svojoj tajnoj ljubavi,
u svom pripadnitvu gostu, meusobno izjednaili. Vie
se, dakle, ne razlikuju jedno od drugog. Pogled svakog od
njih ima isto znaenje, isti cilj, ali zato oni kao celina ne
osporno ne sainjavaju nekakvo religiozno bratstvo (iako
je tiina za vreme tog njihovog ruka sveta, sakralna).
U toj tiini nailazi Emilija, i ona sa svojom tajnom
koja je oigledno izjednauje s njenim poslodavcima, ia
ko je ne oslobaa one njene bedne pokornosti kuje i
gotovo kao da je to njeno iskljuivo pravo i preimustvo
predaje telegram gostu. On ih glasno obavetava o sa
draju tog telegrama: Sutra moram da otputujem.*'
78

DODATAK
PRVOM DELU

UDNJA ZA SMRU
Uniten sam ili bar izmenjen
toliko da se ne prepoznajem, jer je u meni
zatrt zakon po kojem sam sve do ovog trenutka
bio brat drugima:
prirodan momak ili bar i neprirodan
ili neprirodan kao svi. . . Iako
(zar treba naglaavati?) pun
svih onih mana koje moja klasa
i moj drutveni rang po sebi,
u sebi nose a koje nam se ipak prataju
zbog naeg povlaenog poloaja.
Uprkos tome,
pre no to si ti uao u moj ivot
sve u njemu dovodei u pitanje
i pretvarajui ga u gomilu ruevina
bio sam slian svim svojim drugovima.
Dakle, upravo posle unitenja svega
to me je izjednaavalo sa drugima,
postao sam
to je neuveno i neprihvatljivo
ovek RAZLIIT.

Tu razlinost otkrio sam iznenada:

do sada je ona bila skrivena
omamom i pijanstvom koje me je obuzelo
(dok sam se zavaravao da mogu utati
zauvek) zbog tvog prisustva.
Onaj ko me je pretvorio u oveka razliitog (za
divno udo!) bio je pored mene.
I tako me je sludeo silinom i slau
6 Teorema

81

neizrecivom kojima je njegov seks

ispunio moj ivot.
Strah i strepnja da nee vie biti uz mene
da bi zadovoljio moju udnju da te vidim i dodirnem
onde gde si mi jednak ali mlai i sveiji
kao dete i zreliji i snaniji
kao otac koji ne zna kako je boanstven
njegov obini ud
potpuno se razlikuje od saznanja
da u morati da te izgubim zadugo, moda zauvek,
probudio je u meni svest o mojoj razlinosti.
ta e se desiti posle ove noi?
Bol rastanka prelazi svaku meru
pomeana sa traginim oseanjem da postoji budunost
koju e doiveti pored nekog drugog Pjetra,
potpuno razliitog od mene.
I ta odgovaraju u tiini na sve to
tvoje oi ozbiljne, prijateljske i mrano svirepe
(ili ve daleke)? Ne namerava li
moda da me gurne na put razlinosti
sve do kraja i bez mogunosti uzmaka?
Hoe li da kae da ako je ve ta ljubav roena,
ne vredi vratiti se,
ne vredi oseati je kao propast u pravom smislu rei?
Da bih, to se tie bola rastanka,
mogao nai nekog ko bi mogao da te zameni
i opet u meni probudi ta oseanja
smene nenosti i ivotinjske pasivnosti
koja su se nedavno u meni probudila i
tako naglo bila prekinuta?
A da si bio otac bez bora i bez sedina na glavi,
otac slian njemu u vreme kad bee malo stariji od mene,
zar te ne bi neki otac kao ovaj
mogao zameniti? Iako je to
nezamislivo i stravino
naprotiv, upravo zato?
82

IZJEDNAAVANJE RODOSKRNAVLJENJ A
SA STVARNOU
Zar se ono to izgleda najispravnije i najjednostavnije
na kraju ne pokae kao neto najmranije i
najnevero vatn ije?
Nije li u svojoj prirodnosti
tajanstven sam ivot a ne sloeni sluajevi u njemu?
Rastanak na izmeu tebe koji odlazi i mene nedozrele
devoj ie
koju bi tek kroz godinu-dve mogao da uzme za enu,
neto je najtraginije na svetu.
A onda. . .
Do tvog dolaska ive la sam
meu ljudima izvini za uobiajeni izraz normalnim.
Ja, naprotiv, to nisam bila i morala sam da se branim
(i da budem branjena) ne bih li sakrila
mune znake moje klasne bolesti
ili prazninu u kojoj sam ivela (zlokobno spasenje).
Postojala je neprekidna opasnost
u meni da ta bolest izie na videlo,
da strgne masku sa mog lica i sa svega.
To je tada shvaeno. . . kao ala
kao razmetanje, kao aristokratska navika
koja se, kao veernji cvetak, gaji u toplini doma.
Upravo (zamislite!) kao da je re
o smenom i smelom otvaranju
prema idejama anarhistikim i pomalo prevratnikim,
mestima lenim
koja neosporno ne poseuje nijedna devojka moj par. . .
Ti si me vratio u normalnost.
Pomogao si mi da naem reenje pravo
(1 blaeno) za duu i za telo.
udotvorno prisustvo tvog tela
(u koje je ugraena silna irina duha)
mladog mujaka i oca,
odagnalo je moj divljani i pogubni
strah devojice. . . No sada
tim rastankom ne samo
6*

83

da se vraam unazad
ve jo vie unazad.
Bol je uzrok ponovnog pada
mnogo teeg od boljke
koja je prethodila kratkom ozdravljenju.
Neosporno zagonetan je smisao
tvojih milovanja
kojima si, moda, bez rei hteo da me utei
a svirepo i dosledno svakim sledeim inom
gurao si me sve dublje i sve nepovratnije
u bezdan moje patnje.
ta si hteo da mi savetuje i predloi tako tajanstveno?
Moda nekog ko bi te zamenio?
I zar bi taj neko mogao biti ovek
ko bi mi kao ti zamenio oca,
Pjetrovog oca, Prvog Oca?
A zato ne upravo samog mog oca?
Nisi li moda hteo da mi predloi strahotnim i
bezglasnim recima pravde,
da poistovetim jednu istinu,
uvek nezamislivu i rodoskrvnu
sa celokupnom stvarnou?

GUBITAK BITKA
Interesovanje mog mua za njegovu industriju
probudilo se u njemu im se rodio, nije se razlikovalo od
njega,
bilo je jedinstveno sa neim neizrecivim
a to je veza izmeu njegovog ivota i njegovog rada.
Da je roen kao seljak,
isto tako bi se interesovao za zemlju
i za orue kojim se ona obdelava.
Da je roen kao pomorac (pre jednog veka),
isto tako bi se interesovao za more i za lau.
Ukratko, celog ivota je radio
u jednom velikom industrijskom preduzeu nasleenom
84

od oca
(koji je to preduzee osnovao) jer se za to interesovao na
prirodan nain.
Kao svako istorijsko razdoblje i nae je
ponovo izgradilo prirodu, prema tome i prirodnost.
Kao bogati graanin iz severne Italije
moj suprug Paolo ziveo je u duhu svoje prirode, prirodno
(gotovo kao da je njegova fabrika,
zemlja ili more).
Njegovo interesovanje za rad
i za zaradu (ogromnu,
i kako to kau nai neprijatelji, bespravnu)
ne razlikuje se od onog interesovanja koje oveka podstie
da radi u snu.
Ono je nuno i neshvatljivo. Jednom reci, on
nikad nije imao nekog objektivnog interesovanja,
istog i kulturnog, za odranje ivota.
Sto se tie Odete, pitam se da li spada
u objektivno, isto i kulturno interesovanje
njen kult prema porodici?
U njemu, dodue, ima neke bezazlenosti,
siline, ono je neraunsko,
no to je u sutini crna magija
u odnosu na pravu religiju,
ili igrarija u odnosu na izistinski rad.
Ona je napravila erzac od takvog interesovanja
i tim nadriinteresovanjem se igra
(oseajui ipak njegovu ispraznost
koje postaje svesna tek kad joj sve dotea).
A Pjetro, e pa on ui. Hteo-ne hteo mora da se
pa makar i u etiri zida najuglednije gimnazije u gradu,
za neto zainteresuje. . .
Ovih dana
upravo ita Gozbu*. . . Moe li to
da ini bez tetnih posledica?

* Convivio Gozba, Danteovo delo o jeziku Prim. prev.

85

Jednom reci, u mojoj porodici svi ivimo

ivotom kakav on mora da bude,
merila po kojima donosimo sud o nama
i o drugima, o vrednostima i o zbivanjima,
tako rei opta su batina
svekolikog sveta i drutva kojem pripadamo.
Ja sam u tom smislu bila najgora od svih.
Teko je rei kako sam ivela,
kako mi je da bih ivela bilo dovoljno da ivim prirodno,
da se bavim kuom, da imam neki hobi,
gotovo kao da sam seljanka u svom porodinom gnezdu
koja se rukama i nogama bori za opstanak!
Kako sam mogla iveti u takvoj praznini?
A ipak sam ivela.
A ta praznina je bila iako to nisam znala,
puna konvencija, bolje reeno
duboke moralne rugobe.
Moja prirodna ljupkost (izgleda) bila je moj spas
ali ta ljupkost je nestajala.
Kao perivoj na nekom mestu kojim niko ne prolazi.
Njome su bili ispunjeni. . .moje oi divljeg sjaja (izgleda)
moja usta, moje visoke i nene jagodice. . .
oblici tela suvonjavi(ol) kao u kakve iparice,
male uspijue. . . a verovatno, o da, i
moje srce, bojaljivo ali oseajno.
Pa ipak u toj sredini
ta lepota je venula.
To je podsealo na starenje
(na prvo mrtvako bledilo, na prve
proklete bore, jedva primetne). Lepota bi uvela
i sparuila se ujedno bi doao kraj
jednog ispraznog ivota da se ti nisi pojavio.
l i si ispunio interesovanjem istim

i mahnitim jedan ivot lien svakog interesovanja.

1 presekao si mrani vor
svih zabluda od kojih se sastoji ivot jedne dame iz
graanske sredine,
strane konvencije, strani humor,
strana naela, strane dunosti,
86

strane uglaenosti, strana demokratinost, straan

antikomunizam, straan faizam,
strana objektivnost, straan osmeh.
O, ta ti sve ja znam o sebi, kazae. To je svest
probuenog nekom arolijom i govorim kao da kazujem
monolog
jednog lica iz neke tragedije.
udno, u mojem bolu ima nekih
prirodnih i izistinskih naglasaka,
koji se obino javljaju u predsmrtnom asu:
izgleda da oni ivot ne osporavaju. Moda
jer ono to je u meni tvoja ljubav ponitila
i nije drugo do ugled besprekome graanke istih ruku. . .
Pa ipak, dok me miluje, uviavan i svirep,
pitam se: U ta to hoe da me gurne?
Da li u neto to sa jedne strane moe na neki nain
da mi pripomogne i utei me
dok s druge strane moe
da me jo samo dalje gurne prema ponoru
ijoj ivici(sam poela da se primiem
odluivi se na preljubu s tobom?
Hoe li moda da mi kae, deae to i jesi, da mogu
tvoje telo i tvoj duh
zameniti telom i duhom nekog tebi slinog deaka?
Da njegove oi za mene mogu imati
plaviasti odsev pohote proete nenou?
I njegove krupne ruke grubu i dostojanstvenu teinu
oveka koji milujui nesvesno nanosi bol?
Da e to, ukratko, biti bie to se pred oima mojim
razvija. . .
kao sin. . . dok ne stasa u
mladog varvarina koji ne dozvoljava da mu iko stane na
put
kad hoe da nekog obljubi?
A zato, ako treba da bude po godinama moj sin
(njegova golotinja neto svetogrdno, njegova erekcija
neto nezamislivo)
zato ne bi upravo i bio moj sin?
Da li je taj izbor koji je potpuna krajnost
87

i koji uopte ne prua mogunost povlaenja

jedini in koji moe spasti jedan ivot.
Od nedostatka svakog interesovanja
i od praznine ispunjene potpuno pogrenim vrednostima?
Da li je sablazan takve vrste
da sebi dozvoli da dira deaka koji je to vie od bilo kog
deaka
i da mu se podaje
svom sinu koji se razvio u mukarca
jedini nain osporavanja svakog lanog pravdoljublja
kako bi se ivelo, pa makar neispravno ali istinito?
Mogu li tako neto
samo i da zamislim?

PONITAVANJE MILJENJA O SEBI

Doao si, dakle, u ovaj dom da ponitava.
ta si ponitio u meni? Ponitio si jednostavno
pored celog mog prolog ivota
miljenje koje sam uvek imao o sebi.
Ako sam dakle odavno
prihvatio formu koju sam morao prihvatiti
i ako je moj lik bio na izvestan nain savreno izgraen,
pitam se ta mi sada preo staje?
Ne vidim ta bi me moglo vratiti u preanje stanje
da bih opet uspostavio svoj identitet.
Gledam te: ne gledaj me tako
neopredeljeno jer ti svoju linost ne deli
sluaj me predano jer ti se ceo predaje svakom.
Pa ipak, kako moe tvoje uteno prisustvo
biti toliko isto da zrai
gotovo oitom eljom za rastankom?
Sta mi vredi da se teim da bi ti, samo ako bi hteo,
mogao, pa ak, i zauvek odgoditi
svoj odlazak? Jer ti e svejedno otii:
to je neminovno.
88

Tvoje milosre je, dakle, saobraeno

nekakvom drugom tajanstvenom planu.
Da nee moda da mi kae bez rei ve prosto
zato to si deak
da bih te mogao zameniti sada
svojim sinom ili kerkom?
Potpuno besmislen predlog (koji je proistekao
moda iz neke moje mrane zelje)
pa ipak ispravan ako bi i kad bi se ostvario,
(goli ud mog sina, gola stidnica moje keri)
ostao samo simbol i ako me
njime gurne u najveu propast
i nudi mi da svoj ivot potpuno izbacim iz koloseka,
da ga jednom za svagda protivim
u bezakonju i bez sutranjice
pretovorivi sve to u jednu stvarnu normalnost.
A da moda to ne ini zato to ko te je voleo mora
(kao uostalom svaki ovek koji u to nije upuen)
smoi snagu da po svaku cenu u svakom trenutku
ivot prepozna? Prepozna i prizna, a ne samo upozna
ili samo proivi?
Da li su kai iskreno na mom obinom graanskom
jeziku
izuzeci nezamislivi,
nepodnoljivi, daleko od mogunosti
da budu shvaeni i ak imenovani
i da li se oni predstavljaju kao najdelotvornija
sredstva prepoznavanja i priznavanja ivota?
Izuzeci koji ipak mogu
biti samo simboli
ako su u realnosti kao svaka realna stvar
sazdani ni od ega i odreeni ni za ta?

LUMPENPROLETARIJAT I BOG U DOSLUHU

Pozdravljam te poslednju upravo
pet minuta pre odlaska
89

kad su ve koferi spakovani

i kad je ve pozvan taksi.
Poslednju i u urbi: zato? Zar zato
to tvoje siromatvo i nii drutveni poloaj
meni neto znae?
Ili zato to se s tobom najmanje troim
kao da je vrednost tvoga tela od drugorazrednog znaaja,
i kao da se duh tvoj nemirno koprca,
ogranien, aneoski ist i ivotinjski tup?
Ne, nita od svega toga.
Pozdravljam te neubedljivo, u urbi i poslednju
jer znam da si u svom bolu neutena
i da ak ne osea potrebu da utehu trai.
Ti ivi sva u sadanjosti.
Kao ptice nebeske i ljiljani u polju
ne misli na sutranjicu. Uostalom,
jesmo li ikad razgovarali? Nismo izmenjali ni re
kao da su drugi
svesna bia, a ti nisi.
Meutim, oigledno, i ti
jadna Emilijo, devojko potcenjena,
neprihvaena, u ovom svetu razvlaena,
i te kako si svesna.
Svesna si iako uti.
Pa prema tome i ne frazira.
Ti nisi otmenog duha. Zbog svega toga je
tako uran, nimalo svean
na oprotaj, on je samo dokaz
da smo ti i ja u nekakvom tajanstvenom dosluhu.
Taksi je stigao. . .
Ti e jedina znati kad budem otiao
da se vie nikad neu vratiti i traie me
onde gde e morati da me trai: nee gledati ak niz
put kojim u se udaljiti i nestati
a koji e svi ostali, naprotiv, gledati zapanjeni
kao da ga vide prvi put, kao da ga vide punog nekog
novog smisla
u svem njegovom bogatstvu i runoi
kako izvire u svesti.
90

DRUGI DEO

JO NETO O EMILIJI
S velikim kartonskim koferom u ruci, Emilija izlazi
i kue. Iza sebe, u pobonoj tiini, zatvara vrata kao da
>ei. I zaista iskrada se kriom. Osvre se okolo. Svuda
aruje duboka tiina. Stoji, neodluna. Opet sasvim, sasim polako odkrine vrata, pogleda unutra. Niz hodnika
soba, sve do velike sobe za dnevni boravak obasjane slaanom sunevom svetlou, potupuno je prazan i pust.
*onovo zatvara vrata. Nekakav zadovoljni, tvrdokorni
zraz opsednutog bia izobliava joj lice. U tom izrazu
na i malo neprikosnovenog lukavstva.
Na prstima silazi niz stepenice, nosei kofer onako
ako seljanke nose kofu sa esme. Sva se nagnula na jediu stranu, istegla je ruku crvenu i nabreklu. Drugom ru:om, onom slobodnom, mae po vazduhu, besmisleno i
ez ustezanja.
elom stazom koja vijuga kroz park prolazi osvrui
e, lukava, neodluna, ubrzavajui korak, jo jae maui
lobodnom levicom da bi odrala nesigurnu ravnoteu;
ta li to nosi u tom velikom kartonskom koferu? Olovo?
adna Emilija, u njemu je sve njeno bogatstvo, sve njene
spomene. Odvano ih vue sa sobom iako je sada to
otpuno besmisleno.
Evo je na ulici. Na onoj istoj ulici na kojoj je jue, ili
ire nekoliko dana ili, jednom rei, u neko bezvremlje netao taksi s gostom.
Okolinom veje ona ista tiina, sipi ista svetlost. Ljudi
tom kraju ispunjavaju svakodnevicu u uvek istom ritlu, uvek istim tenjama i idealima. Terase i senice u stilu
liberti , balkoni iz dvadesetog veka, cementni uglovi,
93

etvrtaste kamene ploice diu se prema nebu iznad ma

lih parkova punih isplavljenog i muno odravanog zele
nila koopernih boria i poneke, upravo grozne palme.
Emilija prelazi ceo taj put s vidikom koji se otvara
prema daljinama. Ide polako, opajui sa svojim velikim
koferom koji povremeno premeta iz jedne u drugu ruku
dok se njena prilika tamo dole na kraju ne smanji i ne ne
stane.
Emilija stie na prostrani okrugli trg sa zelenom lejom u sredini. Oko njega se zrakastoiri venae ulica, pot
puno jednakih, sa istim pravim vidicima u daljinu. Visoke
kue pod brsnatim granicama gradskih kestenova ne ra
zaznaju se jasno zbog magle. Tramvaj i autobus nepresta
no krue oko trga, kao i automobila. uje se brun
danje motora, neprestana buka a sada se oglaavaju i si
rene, podnevne ili veernje, ili one koje oznaavaju neko
drugo radno vreme u fabrikama. Izgleda da su ljudi oko
Emilije za sve gluvi i slepi, kao, uostalom, i ona. Brino,
odsutno i dostojanstveno svi ekaju svoje prevozno
sredstvo pod nastrenicom na stanici. Eto autobus stie,
redovan, blistav i, gle, opet polazi s novim teretom i gubi
se, jednom od onih ulica koje se zrakasto pruaju s pro
stranog, okruglog trga punog sveta, u daljinu pritisnutu
ustajalom maglutinom. . .
Emilija stoji pod drugom nastrenicom veom, s
dugim zalenim zidom i kamenim seditima. Izmeu no
gu joj stoji njen nagnjeeni kofer. vrsto ga stee listovi
ma nogu kao pas koji ni trenutka ne isputa iz vida pred
met koji mu je poveren na uvanje. Ljudi oko nje, koji i
sami ekaju sa koferima, slini su joj vie od svih ostalih
graana. To su seljaci, kao to je i ona seljanka, koji iz za
selaka lombardijske nizije dolaze u Milano i u njih se
vraaju. Vozilo koje sada stie veliki je autobus, star, go
tovo rashodovan. Stie posle beskrajno dugog vremena i
kree posle dugog, beskrajno dugog ekanja kada je ve
94

odavno dupke pun sveg tog naroda, sabijenog kao sardi

ne, koji gotovo pobono uti.
Autobus se zaustavlja na malom trgu podalje od se
la. Trg je potpuno beo, pust i turoban. Na jednom uglu
nalazi se neka trgovina suhomesnatom robom, malo dalje
izlog pun mrtvakih sanduka, u sredini bar sa neonskim
natpisima, s blistavim staklima, a unutra sve po starom,
ustajalo, hladno, seljaki jad i beda. Red putnika polako
silazi kroz prednja vrata na autobusu. To su stari seljani
zadrigle ije, ene u tamnoj odei, neki uenik, jedan voj
nik i, najzad, sa svojim velikim koferom pod ijom tei
nom se sva iskrivila, Emilija.
Njeni saputnici, u seoskoj tiini, razmileli su se po
uskim i dugim, ali briljivo asfaltiranim uliicama u koji
ma su zidovi kua iz prolog veka nedavno ponovno pre
mazani svetlim i hladnim bojama.
I Emilija odlazi jednom od tih ulica po kojima, kao u
bajkama: vrlja samo neko dete natrontano ne tako bednom odeom, kao i neki pas. U daljini se nazire polje,
treptavi i prozirni predeo pun topola ije se prvo zelenilo
tek razlikuje od boje zemlje, a pupoljci su nakostreeni i
retki kao uvelo lie.
Zadivljujua koprena magle se spustila na te redove
topola, prividno daleke, elom prizoru daje krajnje pro
finjen ton, proet samotnou nepovredivom i svetakom
zato to je to seljaka samotnost.
To je onaj isti predeo kroz koji su se izvesnog
vremena otac, to jest Paolo, i gost kolima probili do oba
le Poa. Bolje reeno, to je onaj isti predeo kojim je Renco
na noge doao Adi, prema prii zabeleenoj na najpoetinijim Manconijevim stranicama*
* Promessi sposi Verenici roman A. Manconija Prim,
prev.

95

No, neeg neprirodnog ima u tom mnotvu topola

koje uokviruju livade i nebeski svod, napred, nazad, des
no, levo. Okviri topola su iroki kao vojna vebalita ili
istonjaki trgovi, ili zbijeni i tano promereni kao plano
vi katedrala a one se provide jedna kroz drugu ubeskraj.
Kroz jedan kosi providi se drugi pravi drvored, kroz je
dan pravi providi se drugi s njim uporedni drvored, a taj
kroz neki okomiti drvored. A poto je zemljite talasasto,
kroz jedan, beskonano se providi drugi red topola. To je
ogroman amfiteatar kao na bakrorezima s bitkma iz dav
nina i u nepirodnom i dubokom miru (a to je mir nepri
rodan i dubok neosporno nije zasluna samo priroda
koja tu deluje ravnoduna i mona kao na dnu mora
ve i industrija celuloze), javljaju se ovamo-onamo, kao
gomilice nekih dragocenosti, strogi zvonici a pored njih
kupole kitnjaste kao roendanske torte, crvenkasto
smee, gotovo boje re i proarane kao krv crvenom bo
jom (bogomolje iz sedamnaestog i osamnaestog veka,
jednostavno i strogo graene, danas naputene i nekoriene koje ekaju svoj kraj).
Upravo tim predelom dugim i uskim, briljivo as
faltiranim putem Emilija sada ide teglei svoj veliki
kofer. Dugo tako hoda, povremeno zastaje i strpljivo
prebacuje kofer iz jedne u drugu ruku. Sama je sred sveg
tog irokog prostranstva sa barutinama, glibovitim liva
dama, nebom i tablama sa saobraajnim znacima. Naj
zad, kad stigne do jednog malog raskra gde se od asfal
tiranog puta odvaja dada, mrana i nepoznata, sa zele
nom kimom trave u sredini (davnanji trag kola konjske
zaprege) skree i ubrzavi korak uputi se prema nekoj se
oskoj kuerini koja se velika i crvenkasta kao kasarna
die pri kraju drvoreda topola na zelenoj ponjavi umale
trave.
U dvoritu pred kuom nema ive due. Sunce zasenjeno koprenom magle, prosipa posvuda zrake, gotovo
da ni u jednom uglu nema ni traga senke.
96

Svuda oko dvorita podignute su dugake zgrade,

prizemne, sa crvenim krovovima. Na jednoj strani je veli
ka nastrenica sa talama (tihim) u senci okruglih kula
dvaju silosa, tronih, strbgih kao oni zvonici koji izgleda
ju daleki iza beskrajno dugih redova topola. S druge stra
ne, jedna stambena zgrada sa zatvorenim kapcima dok su
samo siva, zastakljena vrata otvorena, ali zastrta nekak
vom jadnom ali besprekorno istom zavesicom. Pred
njom se nalazi druga osamljena, skromna kuica, moda
druga tala, kao i gomila crvenih cigli izmeu seoskih ala
ta, crvenih kao krv koji su, po svemu sudei, tu ostavljeni
zauvek da zaraju. A izmeu jedne i druge zgrade (neo
bine, s briljivo obraenim pojedinostima, kao i na prinevskim kasarnama iz osamnaestog veka), otvara se
prozrani vidik s topolama u magli na sloenim neravni
nama koje se sastoje od nasipa, uzviica, moda usled pri
sustva .
Na jednoj gomili peska usred dvorita, na kojem su
ostali tragovi razgraenog cementnog temelja nekog kuerka, igra se dvoje dece u skromnoj ali istoj odei kao
na ilustracijama u knjizi bajki. Obrazi su im rumeni a lica
bezizrazna, ali ve ozbiljna i pametna kao u njihovih ro
ditelja seljaka. Moda zato to su bojaljivi i lepo vaspitani u svojoj kui ili u oblinjim osnovnim kolama, oni gle
daju radoznalo ali ne i zaueno Emiliju koja upravo nai
lazi i bez rei ulazi u to prostrano dvorite.
I ona njih gleda utei.
Celim putem je vukla kao tu teak kofer kao da je
neka ucenjivaica ili edomorka opsednuta izvrenjem
nekog vrsto postavljenog zadatka. Sada je tu, stoji pred
dvoritem svoje stare kue koja izgleda jo vie neprikos
novena zato to devojka pred njom uti i od nje zazire.
Dolazi pas i njui je.
Emilija zae jo nekoliko koraka u dvorite. Na vra
tima se zadie bela, vezena zavesica i uz staklo neko pri
ljubi brino i mrgodno lice. Ona sada prvi put zaboravi da
dohvati kofer koji ostaje naputen na zemlji, prepunjen,
sam i nepotreban.
7 Teorema

97

U dnu dvorita, iza gomile crvenih cigli i alata, nala

zila se neka stara klupa koju je rasuilo sunce, koja je natrula na kii, ostavljena tu ko zna od kada, jo u Emilijinom detinjstvu. Upravo toj klupi, prepoznavi je, ona
pristupa korakom koji je opet kao maloas korak posednutog i upornog bia, pa seda na nju, kruta i nepomina
na tuinskoj svetlosti sunca.

JO NETO O ODETI
Kua je tiha i pusta. Dodue uvek je takva jer je pre
velika za ono malo ukuana koji u njoj obitavaju, a Luija
se pobrinula da poslugu naui da uti i obzirno se dri po
strani. Pa ipak, u ovoj sadanjoj tiini i praznini ima ne
eg posebnog. Kao da je kua u pravom smislu rei na
putena.
Po svemu sudei, gost nije samo sa sobom odneo
ivote onih koji u njoj stanuju, ve je njene stanare i razjedinio i ostavio svakog od njih samog u bolu za pretrp
ljenim gubitkom i s ne manje bolnim oseanjem ieki
vanja. .
Prema tome, Odeta se ponaa kao da je sama u celoj
kui. Tumara po njoj gore-dole kao da u toj praznini ne
to trai. No, i unutranjost kue i park izgledaju uspavani
u nekakvoj konanoj tiini stvari koje ni u emu ne sudeluju.
Odetino lice, prilikom tih njenih uzaludnih izvianja
i traganja, ostaje neprozirno. Pa ipak, na njemu se pri
svem tom ita zadovoljstvo (oi joj se lukavo. .. obeenjaki sijaju), ona pravi dvosmislene grimase.
Ide do kraja parka na ono mesto gde su ona i njeni,
nagnuvi se preko niske reetkaste ograde kroz koju se
prodevaju puzavice, poslednji put videli gosta kako se
udaljava i nestaje pa posmatra praznu ulicu.
Sta trai u toj praznini nije jasno. A ta praznina je tunija, uvredljivija, prirodnija nego ikad. Cement, skupi
materijal, ivice i izboine u turobnom liberti stilu, su
vini i krljavi etinari, redaju se u toj dugoj perspektivi
ulice bez jednog jedinog zraka nade i ieg stvarnog.
99

Odeta sve to posmatra s pakosnim osmehom na us

nama.
Zatim se okree na vrhovima prstiju i korakom izvetaenim i smenim (dugim korakom maka u izma
ma) vraa se u kuu. Poslednji deo puta prelazi gotovo
trkom. No, kada stie usred sobe za dnevni boravak, od
jednom staje kao ukopana. Osvre se okolo, stee zube
(jo uvek aljivo i posprdno) i kroz zatvorene i razvuene
usne proiti joj neto slino pesmi. Stoji tako dugo. Za
tim se opet pokrene.
Ovoga puta ulazi u oevu sobu. Tu se, meutim, za
drava samo trenutak. Trenutak tek toliko da, iako po
malo sporo, izboroji do tri: jedan, mesto gde je leao
otac, dva, mesto gde je sedela ona, Odeta, i tri, mesto gde
je stajao mladi gost. Kad je preletela oima preko tih mesta, Odeta bei, doslovno bei napolje u park, ali na onu
stranu gde je otac dok se oporavljao obino sedeo u du
gakoj naslonjai od trske.
Odetin uviaj ovde traje zaista dugo, ona sve pomno
razgleda. Posmatra mesto gde je leao otac, mesto gde je
sedeo gost i mesto gde je sedela ona.
Trava nije uleana (opet je gotovo podivljala kao
one nekadanje noi) u njoj ni traga onih preanjih sta
rih sedeljki, onog plandovanja u kojem su tako silno
uivali u trenutku kad je ponovo poinjao jedan ivot i
kad se raala jedna ljubav. No, u Odeti su uspomene oi
gledno nezaboravne i do pojedinosti ive.
Ide na mesto gde je leao otac i pokuavajui da bu
de to tanija, odatle koracima meri razdaljinu do mesta
na kojem je sedeo gost pa do mesta na kojem je sedela
ona. Zatim, uvek na isti nain meri razdaljinu izmeu
mesta ne kojem je sedela ona i mesta na kojem je sedeo
gost. No nije zadovoljna (izraavajui nevericu, smeno
krivi usta, mrti se). I tako opet tri u kuu i izlazi ak u
kuhinju.
U kuhinji zatie novu sluavku koja se, nesumnjivo
nekim udnim sluajem, kao prethodna devojka, zove
Emilija. Uhvatile su je godine, vie nije u cvetu mladosti,
goljava je (bleda, ispijena, krupnih boleivih oiju).
100

Odeta joj zatrai metar i nova sluavka joj ga bez reci

spremno da.
S tim metrom u ruci, razdragana, Odeta opet silazi u
park. I tu, sada sa milimetarskom tanou, ponovo
poinje da men, a prestaje tek da bi se zamiljeno ali i po
malo podsmeljivo, brzo neto preraunala. ak se u sebi
smeka.

U USAMLJENOJ KUI
Rumeni mesec isplivava na nebo tamo negde iza
drvoreda topola. ak i ne lii na mesec ve pre na krvavi
i bezoblini komad nekakvog krupnog i lepog, ali raereenog tela.
Meseina se razli va po dvoritu pred kuom u kojoj
gori mala biserna svetiljka, meseina neuzdrano
blagotvorna.
Skupina seoskih zgrada uurila se okolo, crvenka
sta i nagrizena zubom vremena. Sve grubo i seljako
iezlo je u polutami i obrisi ona dva silosa, onih tala,
onih zidova od crvenih cigli, deluju gotovo sveano.
U jednom takvom uekoru od rastoenih stvari, na
svojoj klupi, bez rei sedi Emilija u istom onom poloaju
u kojem je bila kad je na nju sela.
Njen kofer vie ne stoji nasred dvorita. Priguena
svetlost, uostalom, prodeva se kroz zastakljena vrata se
ljake kue i bele platnene zavesice su podignute. Kroz
okna, naziru se lica ukuana koji, to je razumljivo, posmatraju Emiliju. To su jedan vremenit ovek, jedna baka
podbraena crnom maramom, jedna nevesta u cvetu
mladosti, jedan jo mlad ali gojazan i zadrigao mukarac,
a na donjoj ivici okna, sasvim pri kraju, i ona bucmasta i
rumena, lica dvoje deice, starmala i bezizrazna. Ona su
sive ili svetloruiaste senke ispod bele boje zavesica.
Meseina do njih ne dopire ali zato se razastire po dvori
tu, zaposela je njegovo ispucano cementno tlo, gomile
peska, crvene cigle, pa dvorite podseama jezerce ili na
dragocene ruevine kakve stare bogomolje.

102

OVDE SE OPISUJE KAKO JE ODETA

NAJZAD IZGUBILA IU IZDALA BOGA
Odeta se nadnela nad jednu veliku krinju (u svojoj
sobici gde je prvi put u telu mladog gosta iskusila ljubav).
Tu krinju strpljivo kao nikad dotad, uvraena u sebe i
podsmeljiva kakva je bila svih tih dana svoga ivota ma
kar ta preduzela, Odeta prazni do dna.
To nije mali posao jer se u toj krinji nalazi elo nje
no detinjstvo olieno u bezbroj dragocenih stvarica od
kojih se neke lako prepoznaju dok druge prepoznaje sa
mo ona, Odeta, jer su one za sve ostale ljude samo bez
naajni, bezvredni, bolje reeno bezoblini predmeti.
krinja se polako prazni dok se na dnu, na samom
dnu, pa prema tome doslovno tu sahranjen ne pojavi al
bum sa fotografijama. Ona ga izvlai napolje gotovo gru
bo, kako se radi neto to je oveku ve prelo u naviku,
to ga vie ne privlai i ne oduevljava, i onda poinje da
ga lista.
Uskoro doe do stranica u koje su utaknute male fo
tografije oca i gosta, fotografije izbledele, potamnele kao
da su mnogo starije nego to u stvari jesu. Odeta ih svaku
pojedinano (ima ih desetak) dugo posmatra.
Na jednoj, gost je prestao da ita knjigu u koju se bio
udubio, digao je glavu i smei se. U tom poloaju, nesvesno kako to obino ine mladi mukarci, rairio je noge i
lepota njegovog tela ukazala se u svoj njenoj silovitosti.
Odeta prelazi kaiprstom, malim mravim kaiprstom po
tom telu kao da hoe da ga se priseti a istovremeno i da
ga pomiluje. Taje kretnja briljiva ali nesigurna i detinjasta koja nespretno trai obris fotografisanog lika sve dok
103

mu ne okrzne krilo. No, u tom trenutku, odjednom Odeta zatvri pesnicu, steui aku.
Ustaje i baca se na krevet arivi lice u jastuk. Ko bi
znao plae li zaista ili se samo ali. No, kada se posle izvesnog vremena okrene na lea ukoivi se na krevetu,
izraz lica joj je potpuno izmenjen: vie se ne krevelji, ne
smeka se, ne prenemae, ne zavitlava, ukratko ne izmo
tava se to je bio jedan njen nain odbrane. Lice joj je bezizrazno, ukoeno, nepregnuto: pilji u prazno, u tavani
cu, i samo zato to je jo uvek pomalo zabezeknuta ne iz
gleda da je potpuno otupela.

U mraku koji osvaja sobu kao da ima nekog gotovo

svesnog znaenja. To je proricanje vremena u ritmu nje
gove isprazne zle kobi. Vee je stvoreno za obavljanje
neodlonih dunosti i onog ko ih zanemaruje, ubija teret
slobode koju smatra svirepom. Mrak je pouka, pouka ko
jom se povlauje oevima i oevima otaca, tim propovednicima normalnosti i dunosti. Neminovno, glasi se jedno
zvono iako negde bestraga daleko, a uju se i glasovi
mnogo blii (pomeani moda sa nekom neodreenom
muzikom, obelejem porodinog ivota na kraju jednog
radnog dana), kao i znaci ivota u kui.
No, Odeta je po svemu sudei za sve to gluva i lepa.
Ona ne osea traginu pouku mraka i utehu koju on
prua, ne osea da dunosti nisu ispunjene, ne osea strahotnu slobodu zbog nitavila kojim je zamenila svakodnevicu.
Nepokretna je, lei na krevetu lica okrenutog tava
nici, ispruena vrata.
U takvom poloaju je zatie nova Emilija kad doe
da je zovne na veeru i upali svetio. Svetio zaista neumes
no i besmisleno jer ono otkriva stvarnost koja se ne samo
ubedljivije moe braniti ve je i istinitija kad je zatiena
tamom.
Tako nova Emilija, brina sa onim svojim krup
nim oima koje su neprestano po prirodi unezverene
104

prodrma Odetu najpre polako pa zatim, u granicama du

nog potovanja, malo jae. Ode ta je, meutim, ne vidi i
ne uje. Kad joj dodirne ruke da je ubedi, jadna nova
Emilija, da doe na veeru primeti da joj je jedna pest,
pest desne ruke vrsto stegnuta.

Ma koliko to sada moe izgledati nelogino, cela po

rodica je okupljena oko Odetinog uzglavlja (dan je, pli
ma svetlosti plodi se i iri kroz zastakljena vrata). Svako
od njih je ipak sam, nema veze sa drugima, sam ispunjava
svoju porodinu dunost. Tu je stari porodini lekar
on je ak glavno lice koji im je zavrio pregled, gleda
to jadno malo stvorenje koje tu lei i nepoverljiv i oajan,
prikuplja instrumente.
Na kraju ispruene ruke uz bok i vrsto priljubljena
uz telo, Odetina pesnica. . .

Sada se u Odetinom ivotu vie nita novo ne dea

va. Tok njenog ivota je nepromenljiv, on se zauvek zau
stavio na jednoj taki, i to na ovakav besmislen, beznadean nain. Ona je tu, lei na svom krevetu, nepomina, li
ca okrenuta tavanici, ugaslih oiju u kojima se ne odraa
va ni najmanje uzbuenje, osim moda izvesna strepnja.
Zuri u prazninu s pesnicom stegnutom uz bok.
No, gle, evo nove Emilije gde bojaljivo ulazi u sobu
(u kojoj nema nikog) otvarajui vrata obzirno kao svi
jadni seljaci jer seljanka je ona koji se uvek oseaju
zbog neeg krivi i neprestano strahuju da nisu na smetnji.
Ulazi uplaena pogleda jer ako je ovog puta ona zaista
neto skrivila, to bi bila ba velika i strana krivica.
Gleda krevet na kojem lei mlada gospodarica, za
tim gleda napolje u hodnik, pa ponovo krevet s kojeg to
beivotno bie i ne primeuje njeno prisustvo.
Preko usta bezazleno i usplahireno prevali re: Go
spodarice!, kao da hoe da je upozori da joj preti nova
105

opasnost ili da joj predstoji nova patnja. No, glas joj za

staje u grlu, a oi joj postaju jo krupnije, sjajne od ljuba
vi i od straha.
Najzad se povlai u stranu i u sobu ulaze dva oveka
(koji kao da su u ovu kuu pali s neke druge planete, kao
da su bia sasvim drugog kova, s crtama otrim i grubim
pripadnika posebne rase, u belim mantilima, s nosilima).
Obzirno, to je u ovom sluaju samo dokaz njihove
ravnodunosti i spretnosti, prihvataju malo Odetino telo
(kao da je stvar) i polau ga na bela nosila. Zatim brzo
kako su i doli, izlaze.
Napolju, u dnu parka, neki drugi ovek njihove fele,
eka ih za volanom ambulantnih kola i odmah pali mo
tor. Nosila, s telom koje na njima lei, ubaena su u vozi
lo, i ono kree, belo i gotovo neujno.
Hvata brzinu i nestaje onom istom ulicom kojom se
jednog dana izgubio gost, ulicom uvek istom u jedno tiho
i sumorno doba dana kad se ne dogaa nita.

Sada Odetu voze na nosilima s tokiima dugim be

lim hodnikom neke klinike klinike moderne, bogato
opremljene u koju se bolesnici predusretljivo primaju.
Du hodnika, u magnovenju, naziru se odeljenja
okupana podnevnom svetlou, utonula u tiinu. Jedan
beli krevet s jednim bledim licem. Jedan bela stolica u
kojoj sedi jedan ovek u pidami. Jedna bolniarka pri
drava jednog bolesnika koji eli da se pridigne pa mlata
ra rukama i neto trai. Jedno izdueno i lukavo lice kojje
prislukuje, pritisnuto uz uzglavlje i preko oka posmatra
Odetina nosila koja vuku hodnikom.
Na kraju hodnik nalazi se Odetina soba, soba u ko
ju je Odeta, ko zna zato elela da posle svega doe. I tu
zavri svoj ivotni put.
Besprekorno ista, blistava, svetla kao sve ono to je
ostvareno s neistom saveu. Jer, neosporno, to Odetino
droping out nailazi na odobravanje log Milana. Postoji
nekakav preutni sporazum izmeu nje i monika (ma ko
106

oni bili) koji podiu klinike klinika je veoma skupa (u

Oderinom sluaju) jer i meu razliitima ima razliitih.
ta je to nateralo Odetu da napravi takav ustupak?
Da sklopi savez s svojim progoniteljima? Iskljuivi se iz
drutva dobrovoljno, tako predusretljivo, spremno i tako
rei ivotinjski lukavo i pokorno da ide naruku onima
koji hoe da je iskljue? Zato se isto onako mrgodna i
uvraena u sebe kako je svagda ivela, potrudila da ugui
skandal koji je sama izazvala?
No, ne moe se oekivati da e sada ili ubudue,
Odeta hteti da na neki nain zadovolji radoznalost sa
dranu u ovim pitanjima. Ona upravo pokazuje da ne
mari za one koji je s nosila polau u njen krevetac.
Ali zato po svaku cenu nastoji naravno kriom
da stegnutu pest vrsto dri uz telo.
Pored njenog kreveta nalazi se veliki prozor kroz ko
ji ulazi nena ali ipak zlokobna svetlost.
Kroz taj prozor moe se uivati u prizoru neverovatno slinom onom koji se nudi oku iz parka pred Odetinom kuom.
S tog velikog prozora vidi se samo desna strana ulice
a iznad nje je praznina, jer oigledno tu postoji blagi na
gib pa se sve, dakle, zavrava nebom (svakodnevnim,
moda sivim, moda plavetnim, ali nesumljivo bledim ne
bom). Iz te praznine po ulici sipi neka duboka tuga go
tovo kao da u toj praznini nedostaje neto to bi, napro
tiv, trebalo da bude veselo, na primer obala sa blagim i
prijatnim junjakim morem, za duga, zaista vesela letovanja. No nije to ono najvanije. Nije vana ni stvarnost
tih kua luksuznih zdanja oko jedne luksuzne klinike,
ni ljubomorno uvan privatni ivot tih porodica milan
skih samostalnih preduzimaa i industrijalaca ije su roletne uvek sputene i samo se neka sluavka usudi da se
povremeno zaas pojavi na prozoru da bi opet odmah ne
stala u neprobojnoj senci unutranjosti kue.
Sve to uopte nije vano iako, ma koliko zagonetno,
ima neki smisao i, ma koliko tuno, ima neku predistoriju.
107

Vano je samo ono to jeste, a ono to jeste ono

je to se ukazuje. To to se ukazuje, ta predstava, tajanst
veno je geometrijska, iako je nepravilna. Svaka taka sto
ji na tanom rastojanju od svake druge take. To rastojanje treba izmeriti a to je dugotrajan posao, jer taaka je
bezbroj. Na primer, ima tano sto pedeset prozora (sa
sputenim ili polusputenim roletnama) od kojih je etr
deset sa balkonima. Samo na jednom prozoru visi kao
mrtvac, crveni ilim. Vrhova stabala gotovo sva su e
tinari koji iz malih perivoja ispod kua dopiru do prvih
spratova, ima sedamdeset i pet. Uglova na zgradama tri
deset, zidova dvadeset. Od tih dvadeset zidova, tri su
obloena, ploicama nene boje lenika, sedam zidova je
sivkasto od mermera ili od vetakog mermera, est je ru
iasto, samo su daleko pa se teko razaznaju, etiri zida
su svetle ljubiastoruiaste boje i prema njima zagastio
zelenilo jelki koje se viaju o Boiu, izgleda jo turobni '

Ulinih svetiljki pri vrhu gotovo kaiperno povijenih kao u luna-parkovima sa sijalicama od mlenog sta
kla za neonsku svetlost ima est. One nestaju sa vidika
jer se sputaju niz nagib ulice u kojoj se nalazi klinika.
Moda se na kraju te ulice nalazi crkva jer se odjednom
zauju zvona, sveano oglaavajui, vieglasno slavei
neki predstojei praznik, pa ipak je njihovo zvonjenje ne
kako tuno, jer je lano razdragano.
Odeta upire pogled u svu tu prazninu ispunjenu pred
stavom te arhitekture i tim zvucima. Pesnica uz njen bok
je grevito stegnuta.

108

RANE GNOJNICE
Prolo je jo neko vreme (moda dani, moda meseci
a moda i godine).
Emilija jo uvek sedi na onoj klupi naspram crvenka
stog zida, potpuno sluena kao daje u vlasti neke neiste
sile.
U meuvremenu neto se oko nje promenilo, u seos
koj kui crvenoj, ratobornoj i mirnoj kao naputeno voj
no vebalite. A moda su se ukuani svikli ne samo na to
njeno tako neoubiajeno prusustvo, ve je u njima poste
peno sazrela misao o potrebi da budu predusretljivi pre
ma svojoj roaci i pobono joj odani.
I zaista jer onaj ko je sujeveran uvek je u svom sujevreju realan pored Emilije koja sedi, na jednoj od
onih kao krv crvenih cigli male suhomeine plaminja
votanica kao ispod neke svete slike, skromna sveca
koja se u prvi mah nala pod rukom, ni u kojem sluaju
svearska. Upaljena tu tek da bi se obeleio i osmislio do
gaaj. Starice iz kue su zatim uspostavile prisan odnos
sa tom novom Emilijom. Vie sumnjiavo ne oslukuju
iza belih zavesica, ve su izile u dvorite i jedna pazi na
Emiliju, druga posluje potpuno saivljene sa pojavom
do koje je dolo u njihovoj kud, pored te Emilije koja u
ti kao zalivena, zamiljena, sva u nekom grozniavom
stanju.
Ne izgleda nita neobino ni to to se kroz veliku ka
piju iza kue s belog kolskog puta koji zmijulja zelenim
poljem zasaenim topoloma, pribliava grupa starica i
staraca koji gotovo podseaju na hodoasnike.
109

To su oigledno susedi ili ljudi iz nekog oblinjeg se

la iji se zvonik s visokom smeom kupolom proaranom
crvenim ilicama (i raskonim i tronim ornamentima iz
vremena Kontrarevolucije) tamo dole previdi kroz drvo
rede topola.
Pridolice se pribliavaju kao u nekoj vrsti procesije
dok se najzad ne okupe i ne stanu ukrug oko Emilije. Us
red te grupe sada je vidimo jer su se ostali odmakli
stoji jedna ena srednjih godina, starolika (u prazninoj
crnoj odei, sa svilenim arapama na nogama i ipkastom
koprenom na glavi) s bolesnim detetom u naruju. Detetovo lice je izmueno, postieno, puno crvenih ranica ili
gnojnih krastica.
Po svemu sudei, Emilija niti ta vidi, niti ta primeuje. A kad joj se pogled najzad zaustavi na bolesniku,
ona ga posmatra kao neto nestvarno, kao privienje. Pa
ipak dugo, veoma pomno na njemu zadrava pogled
kao da obavlja neku, na izvestan nain vie birokratsku
nego uzvienu, svetaku dunost. Uzima uea u obredu
u kojem upravo ona igra ulogu svetiteljke na isti onaj
nain na koji ga drugi prihvataju, to znai gotovo kao
neto ozakonjeno, kao jedan in u nizu radnji koje slue
vrsto fiksiranoj, slepoj svetinji. Najzad odsutno i go
tovo pakosno Emilija polako prekrsti okueno dete.
Oi svih seljaka uprte su u dete u oekivanju da se
desi ono to se zaista i deava: dete poinje da pokree
ruke i noge, da gleda majku i plae pokuavajui da se is
koprca iz njenog naruja. Ono se ulja niz njen bok dok
najzad nogom ne dotakne zemlju. Sva ustreptala, lica
ozarena boanskom milou i nasladom, majka mu ne
brani da to ini, naginje se prema njemu i posmatra ga.
Malian kroi na tlo, stane pravo tek se malo tetura. Lice
mu je neno, umilno, kao da je tek izmiveno vodom snenicom. Rane gnojnice koje su ga bile unakazile nestale
su bez traga. Tada svi koji su se bili slegli oko kue pada
ju niice i na sav glas radnosno kliu u znak blagodarnosti.

110

JO NETO O PJETRU
Pjetro je sam u svojoj sobi. Sedi na krevetu na kojem
je spavao gost i na kolenima dri debelu knjigu s repro
dukcijama iz savremenog slikarstva koju su neki dan dva
momka zajedno razgledala.
U toj knjizi Pjetro, paljivo i eljno listajui stranice,
trai neto to ga zaista zanima ali to u urbi nikako ne
moe da nae. To je reprodukcija Luisove slike. Najzad
je nae i pone da je posmatra tako neobino priljeno
kao da po svaku cenu nastoji da pronikne u njenu tajnu ili
kao da e ako otkrije klju njene zagonetke, otkriti i
znaenje* njenog proroanstva.
No kakav odgovor mu moe dati ta bedna reproduk
cija jedne imainistike slike iz 1914?
Nikakav, jer upravo sada izgleda da je ona izgubila
svu dra del koje neto saoptava, da u njoj vie nema
onog naboja znaenja i sjajne punoe smisla koja je osvo
jila i gotovo potresla Pjetra kad ju je prvi put zajedno sa
gostom deo.
Te povrine boja (tako velelepno stiane kao da je
materijal na koji su nanete kiicom, blagorodan upravo
zato to je obian, to jest karton ili jeftina hartija koja la
ko pouti), ti silni ocrti, te konture izvuene jednim jedninim pokretom ruke u cilju razgraivanja stvarnosti
jednom tehnikom koja je pomalo kubistika a pomalo fu
turistika, a u stvari nije ni kubistika ni futuristika
koja, reju, pripada jednoj vrsti civilizacije razgraiva
nja (ali razgraivanja u stvari istog a nikako razbarue
nog, kakvo nalazimo kod starih majstora zanata to
govori koliko su bili strogi avangardni pravci u prvoj po111

lovini dvadesetog veka) sada mu se ini kao da je sve to

propalo, obezvreeno, lano., osiromaeno.
To je sada samo neto lepo, otmeno ali ubogo: mala
isprazna zagonetka poto je njen smisao imao istorijsko
obeleje koje je oigledno izgubilo vrednost pa prema to
me stoji tu kao kakva relikvija koja se ni na ta ne odnosi,
koja ni. sa im nije u vezi.
Pa ipak, Pjetro se u nju udubljuje svim biem kao da
u njoj trai znaenje koje ne bi bilo iskljuivo istorijsko,
ne znaenje na koje se svi ti tako strogi i tano odreeni
znaci i odnose, ve i znaenje koje je za njega imalo teinu
i zbog kojeg je ta slika bila otkrie samo pre nekoliko nedelja ili pre nekoliko meseci.

KOPRIVE
Zvona u svim selima u niziji Basa oglaavaju podne.
Tiina meu topolama od toga postaje sveana kako i
reba, i neto veoma prisno proima stvari koje sve
x)inju da upuuju na spokojstvo, na red, na umirujue
ednost i drevnih obiaja.
I u dvoritu kue u kojem Emilija sedi nepomino na
upi, glas podnevnog zvona donosi oseanje razdraga10g spokojstva. Spokojni je as kad treba prilei, ruano
e doba.
Vrata s belim, platnenim zavesicama se otvaraju i
;ao da je tu pitanju neki obred, kroz njih izlaze iz kue
tarice koje posluno prati dvoje dece starmalog lica. Oni
lose Emiliji ruak.
To je ukusno posluen ruak, iznose ga na posluavliku, verovatno od plastine mase, islikanom krupnim
vecm za razliku od ruko va koji se nose ljudima na
>oslu a koji su uvijeni u marame vezane vorovima. Tu je
lile, kobasice, bareni maslaak u zdeli i tanjir sveeg paadajza.
Ponosne na to jelo koje su same pripremile, odlu
im ali ne i urnim korakom, ene iz kue nose ruak
vojoj svetiteljki. A deca rumena i uutkana prate sa uoiajenim interesovanjem obavljanje jednog posla storemeno toplo proetog neim osvetalim i prisnim.
No ovog puta, kako odrasli, tako i deca doivljavaju
eoekivano razoaranje.
Emilija popreko gleda jelo koje joj je na malom posjavniku ponueno pa i ne trepne, ni jedan mii na licu
)j se ne pomeri.
113

Kao da se obraaju gluvonemoj, enskinje tada po

ne da mae rukama, da razgovara prstima to je trebalo
da znai: ,,Evo, evo ovde, gle koliko je punih tanjira, haj
de, de, jedi, prihvati se. Meutim nita. tavie, Emilija
odvra pogled od hrane i zagleda se u prazninu. ene
poinju da brinu, oseaju se veoma neprijatno. Naroito
je najstarija, jadnica, odvuglih oiju kao u uplakane devojice, upornija od drugih. Upravo ona koja bi s obzi
rom na svoje godine trebalo da bude i te kako svesna da
se najzad nita na ovom svetu ne obavlja pod moranje i
da iveti nije dunost trudi se da nagovori Emiliju da
jede, da se bar malo prihvati da bi se odrala u ivotu. Pri
tom se slui onim istim razlozima kojima se, da neto po
jede da ne propadne, ubeuje onaj kome je tek umrlo ne
ko blisko bie pa ga oplakuje, da se s tim pomiri jer ima
prava i on da ivi.
No Emiliji se nikako ne moe dokazati, nasuprot ne
kom bliskom kui u alosti koje smatra prirodnim da mo
ra prihvatiti ono to ga je zadesilo i da sam ima prava na
ivot. Ne, Emilija nita ne uje. avo e ga znati ta se to
kuva u onoj njenoj tvrdoj glavi svetiteljke.
Poto je enska eljad predvoena bakom pred
zbunjenim pogledom dekia i devojice neprestano
usrdno nutka, Emilija preki pogled koji se prozlio od bo
la, upire u svaku roaku posebno i najzad polako die ru
ku pa pokazuje neto na jednoj strani gomile kra i crve
nih cigli. To je busen kopriva.

114

OPET KOPRIVE
Dvoje dece iz seoske kue (njih je samo dvoje dok je
starijih bar dvanaestoro: a jedini mukarac, jo prilino
mlad, njihov je kao od brega odvaljeni otac) nalaze se na
poljani pred kuom i svi su se dali na posao koji neobino
mnogo podsea na nekakvo deje baktanje sitnicama i
igrarije koje se opisuju u bajkama.
Oni beru kopirive.
U svojoj pristojnoj seljakoj nonji, ve gotovo sli
noj gradskoj odei, utei i paljivo beru koprive. Samo
se devojica povremeno vajka jer joj kopirve are prste.
Deak u ruci dri grne. Ono je ve gotovo puno. Po
gnuti su nad zelenom ponjavom trave koju su isprate
nedavne kie pa podsea na travu iz dejih slikovnica. A
okolo, tako zelene da te od toga spopadne vrtoglavica,
prostiru se livade okruene pravilnim redovima topola
pomeanih grana kroz koje se provide njihove kronje.
Usred tog mora zelenila upadljivog kao na jugu ili
u sreditu Afrike pa ipak bledog, savreno istog, jae
se istie rumena boja seoske kue sa njenim neobinim
drevnim oblicima koji izgledaju gotovo osobeni zbog nji
hove strogo ograniene name ne kue sline kasarni sa
straamicama, astronomskim opservatorijama, napute
nim utvrdama i kulama koje iskljuivo slue za ukras.
im su napunili grne, smeni i ratoborni, deak i de
vojica, kroz veliku okruglu kapiju, vraaju se u dvorite
pred kuom.
I gle, tamo u pozadini, naspram starog, tronog ru
iastog i crvenkastog ada, u crnom demperu, na klu
pici nepomino sedi Emilija.
115

De se upute prema njoj. Na dunom rastojanju

stanu i sviknuto jer oigledno odavna to rade stav
ljaju na zemlju grne puno kopriva i daju se na posao ne bi
li zapalili vatru na nekakvom malom ognjitu od starih
crvenih cigli sa gomile kra, ognjitu ve punom pepela
odranije redovno paljenih vatri.
Vatra zaplamti umilno i prisno, voda u grnetu baci
klju i koprive ponu da se kuvaju. Kroz nekoliko trenu
taka ve su obarene i pue se.
Neke od onih starica iz kue dolaze ve po navici
ali razoarane i ucveljene da prisustvuju obredu, ali
stoje smemo malo podalje.
Druga grupa starih seljanki nailazi kroz kapiju i pri
lazi im tiho prebirajui krunicu. Tako mrmljajui molitvu,
i one se okupljaju oko ugla koji je svetiteljka odabrala
kao sedite svoje samoe.
Dvoje dece, spetljane od stida (u ruci dre i drevnu
kaiku koju je devojica izvadila iz depa kaputia) pri
nose, dakle, Emiliji zelenu orbu i nude je.
Emilija ih gleda mrgodno ograena strgou svoje
svetosti. No u njoj ima neeg udnog, ak neobinog,
nesumnjivo je re o jednoj pojavi s gotovo magijskim, arolijskim obelejem. Koliko je to u vezi s jednom svetiteljkom (ako je Emilija svetiteljka) teko je rei. . .
Usled stalnog kusanja kopriva, iskljuivo kopriva,
svaka povrina njenog tela obrasla maljama, trepavice,
obrve i kosa pozeleneli su. I koa joj je postala zelenka
sta, naroito oko oiju.
No ono to najvie privlai panju je njena glava, to
jest njena trajna ondulacija sada potpuno rasturena, kosa
izvuena na elo, gusta, nauurena, nakovrdana i osmuena iza uiju u kojima sijaju dve zlatne minue koje
je dobila na dan prve priesti.
Ta trajna ondulacija sluavke sa sela sigurno nije pozelenela kao koprive zato da bi se to njeno utanje i ta
njena uvreena usamljenost obojili dunim dostojanst116

vom svetiteljke. I zaista, starice iz kue gledaju je brino

i izdiu. Njih je zdruila i zbliila ta dotad neznana nes
rea, bolje rei kob pred kojom su nemone.
No, Emilija, zaneta, u mislima daleka, setnih oiju
koje nita ne vide, polako prinosei kaiku ustima, jede
zelenu hranu i tim postom ogoreno ispata svoj greh.

VOKACIJA I IZRAAJNE TEHNIKE

Pjetro se nadneo nad bele listove hartije. Crta. Toli
ko se strasno udubio u crtanje (crta neku glavu koja lii
iako je, razume se, crte nevet, na glavu gosta) da zabo
ravlja da je sam i govori glasno, stavlja primedbe i ocenjuje to to radi.
Nezadovoljan je. Nezadovoljstvo i razoaranje tim
crteima odraava mu se na grem izoblienom licu kao i
promuklou.
Najzad pocepa u paramparad, guva i baca hartiju
na kojoj crta.

Pjetro opet crta. No sada je naredio da mu u sobu

unesu povei sto koji je pretrpan listovima hartije i olov
kama.
No iako je sada bolje opremljen, ipak nije zadovolj
niji onim to uspeva da uradi.
Poinje na novom, istom listu kao da ga je, u nje
govoj detinjastoj, ilavoj istrajnosti, ozarilo gotovo detinjasto nadahnue. No zatim, postepeno kako se crte
uobliava (to je jo uvek glavagosta), obuzima ga nezado
voljstvo, spopada ga gnev koji ubija nadu i gui dobru
volju. I on nastavlja da glasno razgovara sa sobom (pro
muklim neartikulisanim i plaevrrim glasom kojim ovek
govori upravo kad je sam i kad ne mora da dri do sebe).
Osuuje svoje greke nemilosrdno i prezrivo, stavlja pa
kosne primedbe na svoj raun, vie: Sranje! da bi naj
zad sebe ispsovao, nazvao se maloumnikom, nesposob
nim tipom, govnarom.
118

Pjetro je opet pognut nad hartijom i crta. No sada u

parku na ogromnoj hartiji (napravljenoj od raznih papira
zalepljenih na panel-ploi) koja neosporno ne bi mogla
da stane u sobu. I zaista, ta podloga za slikanje prekriva
veliki deo travnjaka.
Pjetro ne crta vie olovkom, ve mae debelom etki
com nagnut nad tom hartijom kao oni majstori koji
popravljaju patose.
No jo u sebi zlurado jadikuje dandrljivo guna
da taj crte opet ne lii na gosta, ne, ne lii, nikad i nee
liiti i ako i bude na njeg^ liio, to e ipak biti samo
ogavno i besmisleno ostvarenje da je to bio promaaj
u poetku (razmahao se sa etkicom u ruci) i da e pro
maaj i ostati. Sirota nova Emilija koja mu je donela koka-kolu zatekla ga je kako uveliko razgovara sa sobom. I
kao svaka sluavka obzirno slua smele planove koje njen
mladi gazda sprema za budunost: on e ih ostvariti po
svaku cenu, postae autor, slikar, stvaralac. No posle
smelih uveravanja da e se za to i izboriti uveravanja
datih sluavki ispunjenoj dubokim potovanjem sledi
odmah potmula ironija i sumnja, hladno mozganje o mori
koja ga obuzima.
C rtati.. . slikati. . . postati autor: meutim, to samo
znai stati pod reflektore, izneti sebe na pazar, izloiti se
opasnosti da doe u dodir s jednim svetom koji treba da
sazna sve o onome ko mu se predstavlja, i da to sazna ne
vodei rauna o njemu gotovo kao da je on predodreeni
izaslanik neba. I tako ne vidi da je usamljen, veruje da je
stvoren da ivi javnim ivotom u nekom prostoru u ko
jem nema, to je upravo ovde sluaj, ni trunke saaljenja.
Da i ne govorimo kroz kakva poniavajua iskuenja
treba da proe jedan umetnik! Kakav jad i beda ta etki
ca s tim njenim malim igrama i zavitlavanjima s kontura
ma i mrljama i razlivanjem boje preko linije crtea na ko
madu zalepljene hartije! Kakvim ubogim oruem, kak
vim bednim sredstvima umetnik treba da se slui! Kakva
119

detinjarija je ta tehnika, taj neizbeni trenutak prakti

nog i zanatskog rada, ta pognuta lea nad hartijom kao u
kakvog trebera, kolarca i ubeleavanje znakova, ubeleavanje znakova na njenoj belini, tako predano, marlji
vo, uvek kao da je to prvi put, isplaena jezika, zanesena
pogleda dok uasan stid proima elo telo koje se upo
trebljava, koristi kao da je krojaka lutka.

Pjetro se jo uvek grbavi nad hartijama i ispituje mo

gunosti nekih novih tehnika, pokuavajui da prevlada
sramotnu ustaljenost normalnih tehnika.
Okruen je razbacanim, bez ikakvog reda ispretu
ranim uljanim bojama, bojama za akvarel, temperu, pa
stel. No najuzbudljivije su ipak gomile potpuno prozirnog
materijala: celofan, debeo ili tanak, flis-papir, gaza i sta
klo, naroito staklo.
Ispitujui mogunost tih novih tehnika u tom
parku sam samcit kao prebijeno pseto Pjetro se, na
ravno, nije oslobodio navike da sa sobom razgovara, da
ocenjuje, da se ali, da stavlja primedbe na ono ta radi.
A ono ta radi odvratno mu je i neprestano ga ispunjava
gaenjem. Na kartonskoj podlozi etkicom ocrtava oblik
jedne glave (je li to jo uvek glava gosta?), zatim lepi na
kartonu sa tom arom (lepilo je ukasto, on se i ne oba
zire to mu se preko granice crtea razliva jo svee ulje)
prozrani sloj gaze i etkicom umoenom u tirkizno plavu
boju, stavlja dve mrlje na mesto gde pretpostavlja da bi
mogle biti oi. Zatim opet, ne marei to e se moda
opet ulje razliti, preko kartona i preko koprene gaze
stavlja veliki komad stakla i po njemu, etkicom umoe
nom u svetlu sepiju, crta oko plavih mrlja na gazi (koje se
provide kroz staklo) i u crnoj konturi na kartonu (koja se
providi kroz staklo i gazu) krugove oiju.
Smeje se, smeje. Smeje se mazotini koju je dobio
ogoren, nezadovoljan sobom, iskreno ga zabavlja njego
va nesposobnost, napet je, razdraljiv, razoaran.
120

U Pjetrovoj sobici nalazi se velika hrpa crtea i slika

(vratio se malim formatima i zato je ponovo uao u ku
u). Nadahnut, prenapregnut, oaran, Pjetro klei nadnesen nad svojim materijalom koji sada stoji na nekak
vom velikom pultu (a poto je to opet prozrani materijal
i sam Pjetro se nazire kroz sliku koju upravo radi). Kad
je oslikao prvo staklo, Pjetro utei preko njega stavlja
drugo staklo tako da se na prvoj slici u jednoj boji, providi druga slika u drugoj boji.
Dok to radi, Pjetro e kree mehaniki a pokreti su
mu nadahnuti i zaneseni. Glas kojim neprestano sebi
stavlja primedbe na svoj rad, sada je bezbojan: tih, goto
vo neujan, tano prati te pokrete.
Treba pronai nove tehnike koje su neprepoznat
ljive koje ne podseaju ni na koju prethodnu operaciju
da ne bi ispao detinjast i smean. Treba izgraditi samos
vojni svet s kojim se nita ne moe uporediti, koji ne podlee ranijim merilima vrednosti. Merila vrednosti treba
da budu nova kao i tehnika. Niko se ne srne dosetiti da je
tvorac del obina nitarija, da je nenormalan, da nema
nikakvih vrednosti da se kao crv uvija da opstane. Ni
ko ne srne da otkrije da je neiskren. Sve treba da se pri
kae kao savreno, zasnovano na nepoznatim pravilima, a
prema tome i kritici nedostino. Kao to to biva s radom
luaka, da, kao s radom luaka. Staklo preko stakla, jer
Pjetro nije u stanju da ispravlja samo to niko ne srne
da primeti. Jedan znak naslikan na staklu, ispravlja drugi
znak prethodno naslikan na drugom staklu, a pri tom ga
ne prlja. No svi treba da budu uvereni da to nije izvrdavanje jednog nesposobnog nemonog slikara: naprotiv,
da je to svesna odluka, nepokolebljiva, smela, uzviena i
gotovo drska odluka, da je to jedna tehnika tek prona
ena a ve nezamenljiva. A ne da su to samo celofan i ga
za zalepljeni na staklo i da se kroz sve to providi neto
malo znakova na kartonu koji su sluajno uspeli posle
hiljadu mukotrpnih pokuaja i hiljadu pocepanih kar
tona.
121

Niko ne sme saznati da je jedan znak uspeo sluajno.

Sluajno i nakon silnog strahovanja i da ga, im za divno
udo uspe, treba zatititi i uvati kao hostiju u tabernaklu. No niko, niko ne sme to da primeti. Autor je bedni
uplaeni idiot. Bezvezan tip. Preputen je sluajnosti ko
ja ga nosi as na jednu, as na drugu stranu. ivot mu je
sveden na smeno i neveselo tavorenje dana kao svakom
onom ko je ponien oseanjem da je neto zauvek izgu
bio.

Potpuno se promenio to jest, ubledeo je, omraveo, zarastao u kosu i na njegovim jo uvek golim obrazi
ma, du zalizaka pojavile su se prve rune malje i obuen
je drukije, zapustio se, prljav je. Takav Pjetro naputa
svoj dom. Bez reci pozdravlja majku Luiju i svog oca,
Paola. I izlazi. Nova Emilija krupnih, odvuglih, saaljivih
oiju hoe da mu uzme prtljag i pomogne mu. No, Pjetro
je preduhitri, dohvati prtljag, vreu i ne osvrui se izlazi.
Ide pravo ve poznatom ulicom pred njihovom ku
om, ulicom kojom se izgubio gost. I on se njome gubi,
naruivi, neosetljiv, neveselu i odvratnu tiinu koja u
njoj vlada.

Pjetro se (u novom ateljeu koji se neosporno nalazi

u sreditu grada) nadneo nad tek dovrenu sliku. To je
prosto jedna povrina oslikana plavom bojom (onom
istom plavom bojom kojom su obino slikane oi gosta).
Upravo plavo urezalo mu se u seanje. No iskljuivo to
plavo nikako ne moe biti dovoljno. . . Plava boja je sa
mo jedan od sastavnih delova slike. Ko moe Pjetru odo
briti takvo kasapljenje? Kakvim ideologijama pita se
on moe da se ono opravda? Pa onda, zar nisu bili bolji
prvi bedni pokuaji slikanja verodostojnih realistikih
portreta? O, evo u kojem grmu lei zec: povrine iskljui
vo oslikane plavom bojom kao i realistiki portreti nisu
122

nita drugo do isprazne smene izlike. I on ne slika i ni

kad nije slikao da bi izrazio ono to je u njemu, ve verovatno samo zato da bi svima stavio do znanja da je ne
moan.
Odjednom se ispizmi na svoj rad, strahovito se nad
njim zgrozi samo ipak pomalo prostaki staloen, ne
gubei glavu kao oni ljudi koji dobro proraunaju ta e
uraditi i poto pored svoje slike une, ustane, otko
pa lic i na nju se pomokri.

10

DA, SVAKAKO, KO O EMU MLADI. . .

Da, svakako, ko o emu mladi inteligentni,
iz imunih porodica,
razgovaraju o knjievnosti i o slikarstvu.
Moda o tome razgovaraju i sa prijateljima iz nieg
stalea
malo prostijim, ali koje zato jo vie
razjeda astoljublje? Da, razgovaraju samo
o knjievnosti i o slikarstvu,
te bitange i bundije, spremne da sve dignu u vazduh,
ti koji su svojim mladim zadnjicama ve poeli
da greju kafanske stolice, ve zagrejane zadnjicama
hermetiara.
Ili o tome razgovaraju etajui (to jest partajui
onim plonicima uzvienim u starom delu grada kao
vojnici ili kamenjarke)
ti prevratnci koji boluju od graanskog snobizma
pa i pored njihove svekohke iskrenosti, idealizama,
sklonosti prema akciji: to jest pored bolnih seni
Jesenjina ili Simona Vajla u dui?
No da vidimo: bilo da dolaze oznojeni
iz malih stanova sa bednim
aravima osmuenim peglom i sa ormanima
koji staju nekoliko hiljada lira potajno voljenog oca
bilo da naprotiv dolaze iz kua okruenih
oreolom bogatstva sa gotovo boanskim obiajima,
poslugom i snabdevaima sve te mlade literate
oznojene su, blede kao ljudi u godinama
ako ne i kao starci, ofucali su se, nemaju drai,
oseaju neodoljiv prohtev za tekom hranom,
124

vole vunenu odeu, naklonjeni su bolestima

sa kunim zadahom zubobolji, crevnim tegobama
nemaju redovnu stolicu: reju i oni su malograani
kao njihova braa, sudski inovnici ili strievi trgovci.
Jedna jedinstvena yelika porodica potpuno liena ljubavi.
Povremeno u tu porodicu naie
Oboavani. No za divno udo:
i On kao drugi govnari
priziva (od poetka prolog veka i
posle kraeg prekida izmeu 1945. i 1955.
sve do naih dana) Boga istrebljenja koji e
unititi njega i njegovu drutvenu klasu.
I ja ga prizivam!
I ve se jednom to prizivanje ulo.
Ispijeni mladii sa alovima marke Siju,
toboe mladi Torinjani
ve iznureni u kaputima od plavog lodn-tofa,
oni koji prenebregavaju gramatika pravila,
pitomci Kastra koji trajkuju glau u Monci,
novi lanovi pokreta obinog oveka u bundama,
ljubitelji
randemburkih koncerata kao da su otkrili
neku antiburoasku formulu, zbog koje besno sevaju
oima,
poneto osorne demokrate uverene da samo
prava staje za vrat lanoj demokratiji: anarhisti,
plavuani koji potpuno naivno
brkaju dinamit sa svojom krepkom spermom
vrzmajui se sa velikim gitarama ulicama
lanim kao kulise, u oporima kao ugavi psi, tipovi
Pjeroa,
sa Univerziteta koji kreu u opsadu sveane dvorane
i zahtevaju da im daju vlast pre no to se nje jednom
zasvagda
odreknu, gerilci sa njihovim borbenim curama uz bok
koji su zakljuili da se Crnci ne razlikuju od Belaca
(ali moda ne i Belci od Crnaca): svi oni
pripremaju iskljuivo doae
jednog novog Boga Istrebljivaa,
125

obeleeni nesvesno kukastim krstom

a ipak oni e, sa pravim bolestima
i u pravim ritama, prvi ui
u gasnu komoru: zar nije to ono to upravo ele?
Zar ne ele unitenje i to.najstranije
i njih samih i drutvene klase kojoj pripadaju?
Ja, sa mojim malim penisom koji je sama koa i malje,
koji, dodue, moe da radi danju ali ipak je
zauvek pokunjen pred penisom kentaura, tekim i
boanskim,
ogromnim i skladnim, nenim i silnim,
lutajui najskrovitijim kucima moralnosti i oseajnosti,
ja se borim protiv jednog i drugog, traei da ih uklone
(moralnost zabludelu, oseanje zabludelo
usvojeno namesto onih pravih). Sa odglumljenim
nadahnuem
pa prema tome vanijim od onog izvornog
kojem je, po pravilu graanske klase, sueno da bude
ismejano,
nalazim se, dakle, u jednom mehanizmu
koji je uvek na isti nain funkcionisao.
Graanstvo je otroumno i oboava razum
pa ipak, poto mu je i samom neista savest
lukavo i veto se samokanjava i samounitava. Delegira
tako kao poslanike za sopstveno Unitenje
glavom svoju odroenu decu koja
(neka govnarski zadravaju
isprazno graansko dostojanstvo nezavisnog literate,
ili upravo reakcionarnog i udvorikog literate,
neka, naprotiv, idu upravo do kraja i propadaju)
prihvataju taj mrani mandat.
I poinju da prizivaju pomenutog Boga.
Dolazi Hitler i Graanstvo je sreno.
Kanjeno, gine od sopstvene ruke.
Stie ga kazna od ruke njegovog sopstvenog Heroja zbog
sopstvenih krivica.
Ko o emu, omladina iz 1968. zarasla
u kosu i odevena u Eduaidovom stilu, u stilu
pomalo vojnikom, u odei koja pokriva* udove jadne
126

kakav je i
moj ud, ko o emu ta omladina o knjievnosti i o
slikarstvu.
Ne znai li to samo da iz najmranijih dubina
malograantine priziva Boga
Istrebljivaa koji je ponovo kanjava
za grehe jo vee od onih koji su poinjeni 1938?
Samo mi graani umemo da budemo huligani
i mladi ekstremisti, preskoivi Marksa i obukavi se
na buvljoj pijaci, samo mi umemo da se deremo
kao generali i inenjeri a protiv generala i inenjera.
To je meusobna borba.
Ko se zaista iv pojede i skona,
odeven kao muik, jo ne navrivi ni esnaestu,
jedini bi moda bio u pravu.
Drugi se meusobno kolju.

11

OVDE SE OPISUJE KAKO GOSPODII PJETRO

NAJZAD GUBI I IZDAJE BOGA
Pjetro stoji nasred svog prostranog ateljea i muri.
Zamurio je od jeda i zato su mu se svuda oko oiju poja
vile bore. Usta su mu poluotvorena i iskrivljena od besa.
I tako murei, kree se kroz mlenu svetlost tog bo
gatog ateljea slikara buntovnika. Naslepo, pipajui ide
prema zidu uz koji su naslonjena neislikana platna, uzima
najpre jedno, pa drugo: bira jedno platno ije dimenzije
mu se ine da e odgovarati operaciji koju upravo namerava da izvede.
Posrui, nosi platno nasred ateljea i polae ga na tlo.
Zatim, jo uvek murei, sve odlunije i upornije mu
rei, ide prema drugom uglu velike prostorije. Rad je sa
da mnogo sloeniji i dva, tri puta samo to nije pao: bira
boje. Pipajui, prelazi preko boja za akvarel, ulja, lakova,
najzad dolazi do onoga ta trai. To je gomila limenih ku
tijica. Promea ih onako kako se smeaju karte ili koc
ke da bi sluaj odluio o izboru zatim jednu odvoji.
Zatvorena je. Znai, treba da je otvori. Kao pijan ide
prema stolu, ali izgubio je mo snalaenja i iz petnih ila
se trudi da uspostavi ravnoteu. Najzad u tome uspeva.
No sada mora da nae sandue i u sanduetu alat kojim
e kutijicu otvoriti. Evo odvijaa. Sa njim, na jedvite jade
probui kutijicu.
Sada treba da ponovo ode do sredine ateljea, do sli
ke ostavljene na patosu. Pjetro je najpre traio vrhom no
ge kojom korak po korak, istrauje sve to se nalazi oko
lo. Zatim se saginje i etvoronoke gotovo puzi po patosu
ali to mu nije lako jer u jednoj ruci mora da dri kuiiji128

cu. Najzad nabasa na platno prostrto po podu. Likujui,

on ga napipa. Dodirujui ga dlanom, pokuava da mu
nae sredinu. Iznad sredine platna, die kutijicu, zatim
sasvim polako ustaje, pokuavajui da odri kutijicu u
istom poloaju. Kad stane na noge, brzo prevrne kutijicu
i pusti da iz nje onako nasumce istee malo tenosti na
sredinu platna. Mrlja svetloplava na tom mestu se
proiri a oko nje boja prsne i raspri se u sitne kapi. Tada
Pjetro poloi kutijicu na pod i uzme tako oslikano platno.
Jednako se povodei kao da je pijan i ne marei to tenost kaplje, potrai slobodan zid u koji je svakako ranije
bio ukucan ekser. O njega okai sliku. No jo ne otvara
oi da bi je pogledao. Naprotiv, vraa se nasred ateljea
jo uvek murei, razvuena i naduvena lica s osmehom
punim nekog dubokog i zluradog zadovoljstva.. .

9 Teorema

12

JO NETO O LUIJI
Luija dovrava minkanje i eljanje pred ogleda
lom pred kojim se svakodnevno odvija taj ritual. No ona
je nesumnjivo u mislima negde daleko. I zaista, poto je
mimo i s dunom panjom zavrila eljanje i kosu, kao
neke zaista bogate gospoe i neke dame otmenog roda,
namestila po pretposlednjoj modi, s talasima koji joj pa
daju na oko i gotovo ga pokrivaju s pomalo detinjastom,
izvetaenom i u neku ruku kurvaiskom profinjenou
ojaeno baci ealj meu skupocene stvarice na toalet
nom stoci u.
Tako ojaena ustaje. Zatim uzdie i gotovo ironino
(ta ironija je potpuno neprimerena njenom licu popular
ne junakinje prie), od ega joj se prividno rasteu crte li
ca, oblai kaput ili bundu i izlazi.
Na ulici, pred kuom ekaju je njena kola. Ona ue,
kao uvek mimo ali istovremeno i naglo, upali motor i
krene.
I ona nestaje, tamo dole, tihom ulicom kojom je ne
stao gost. I nju su progutale one pustone a nadmene ku
lise bogatakih kua kojima je dunost da od sebe ne daju
ni znaka ivota.
Ostaje samo goli dekor, pokazatelj jedne nestvarnosti koja konkretno izgleda kao predgrae grada mrtvih
ije kamenje, iji cement, ije drvee tvori prizor nepo
mian, na suncu, koji ispunja morom i vrea samim svo
jim prisustvom.

130

Svet kroz koji automobil jedne dame moe da proe

kad cilj vonje vie nije predvien i utvren navikom ko
ja se ne moe zanemariti, ve ga pred nju postavlja greh,
oslanjajui se na sluaj uprkos promeni situacije, najprozainiji je, jadan i svakodnevan.
Luija bezvoljna i oajna, dakle, vozi. Ona vozi gra
dom u potrazi za neim to e svakako naposletku uspeti
da nae ali to veoma dugo, ak ceo bogovetni dan, izgle
da nemogue udno.
Ona je grena (vozi gradom oekujui udo dok su
svi ostali obuzeti svakodnevnim nitavnim sitnicama koje
ih oamuuju): ali, taj greh je poinila koristei se pra
vom koje joj, po njenom miljenju, pripada. Zato gotovo
bezono (u granicama koje joj doputa njen izgled, blago
lice mlade Lombardijke, u koju je posebnim vaspitanjem
usaeno oseanje milosra, potovanja, ali i nekakvo be
zazleno licemerstvo), gui u sebi svaki nemir, stid, svaki
glas razuma, posveujui se tom traganju sa upornou
svojstvenom nekom nauniku ili izgladneloj zveri koja se
u tiini previja.
Koji je to predeo grada, velikog industrijskog grada
gde su dunost i rad osnovna obeleja jednog podneblja
u kojem se uda ne mogu deavati? Da li se nalazi u pred
grau okrenutom Basi ili okrenutom vajcarskoj? Okre
nutom Kremoni ili Veneciji? U kojem delu industrijske
etvrti, sa fabrikama tihim kao crkve ili kole u radno
vreme, se sada nalazi?
Poto je to trenutak u kojem se deava udo, mesto
je gotovo pusto, mimo, sa malo prolaznika i suncem koje
iako je mlako prosipa zrake sa nekakvim srenim predskazanjem. Na ploniku je podignuta nastrenica nad
praznom tramvajskom stanicom, a pod njom stoji momak
svetlih oiju. eka tramvaj bez nervoze, dostojanstveno.
Iako je tu sam, nije se lenjo i bezvoljno opustio, ve je
ak u stavu zadrao neku duboku i plemenitu ljupkost.
Visok je, uzbudljivo istaknutih jagodinih kostiju,
razbaruene guste kose narodskog momka koji se retko
elja, crnpurast je, digljast, ali ipak, poto je pravilno
9*

131

graen, ne i dugajlija, ve mladalaki krepak i muevan

(ne izgleda kao atleta, ve pre kao seljak).
Luija parkira kola malo dalje od stanice ali odjed
nom postiena sva se ukoi tako da se ne usuuje ni da se
prema njemu okrene. Sasvim polako izvadi cigaretu zurei u prazno i u sebi promrmlja neto gorko, pomisli ne
to to je pomete tako da se sva oajna smiri i gotovo rei
da odustane.. .
Ne pomera se s mesta pognuta s neupaljenom
cigaretom u ustima, sa ukoenim i gorkim osmehom na
licu. Mehaniki opet pali motor. Meutim, ne daje gas.
Kad (gotovo sluajno?) okrene glavu prema ploni
ku, vidi momka tu, blizu, pored sebe. Moda je student
radnik sigurno nije. Moda ba studira na Univerzite
tu, verovatno jedan od onih mladih ljudi iz siromane po
rodice koji dolaze iz unutranjosti. Inae, otkud bi imao
tri iste da prie eni kakva je ona, tako lepoj, koja nije
njegov par, zatienoj njenim oigledno visokim drutve
nim poloajem i preimustvom koje joj taj poloaj prua
i ak da joj se nasmei obazrivo, sauesniki, gotovo
kao da zna na emu je?
I tako Luija nema potrebe da mu zatrai vatre ne
mora da mu uputi to prokleto pitanje koje ne moe da
prevali preko jezika. Dovoljno je samo da mu se jedva
primetno nasmei i napravi jedan stidljivi pokret kojim
pokazuje neupaljenu cigaretu i time zatrai ono za im
prirodno osea potrebu. . .
No mladi sa onim osmehom koji je sada nedvos
misleno obojen humorom tako da vie nema sumnje iz
koje drutvene sredine potie i na kojem je kulturnom ni
vou, to jest nema sumnje da je student aljivo i simpa
tino rairi ruke u znak saaljenja stavljajui joj tako do
znanja da je nepua.
Nb potom uini neto zaista smelo (to je smelost
zdravih stidljivaca koji se stide samo svog skromnog ivo
ta) i otravi bezazleno kao razdragani pas, stie jednog
prolaznika, zatrai ibice, vrati se prui ih Luiji da zapa
li, odnese kutijicu prolazniku i ponovo se vrati. . . Da,
verovatno je ba to: student iz sitnoburoaske ili radni
132

ke porodice iz unutranjosti koji jo uvek neizbeno ali

ljupko na sebi nosi znake skromnog i prostog porekla, ju: obeleja siromatva.
Luija ni sama ne zna kako se i zato i na koji nain
sauesniki, drugarski, potpuno nesvesno, osloboena
svih predrasuda, protegla i otvorila vrata. Momak ue u
kola hitro, spremno, razdragan, prihvatajui avanturu
kao neto to je sasvim u redu, to se po sbi razume i to
je kao stvoreno da oveka usrei.

Kua u kojoj mladi stanuje je upravo onakva kakvu

uspevaju da nau studenti koji iz unutranjosti dolaze na
Univerzitet. Ta kua nije ni stara ni nova, ali u svakom
sluaju veoma je turobna, izgubljena u bloku kua, ni sta
rih ni novih, koje se opet nalaze izmeu etvrtastog bloka
novogradnji koje blistaju od stakla i metala pobedniko delo neokapitalizma skorijeg datuma i druge male
boanstvene skupine starih kua iz devetnaestog
veka ako ne i starijih sa surim zidinama udesnih razme, krovnim vencima, dugim hodnicima sa stubovima,
starim konjunicama lepim kao crkve. Cela ta etvrt na
lazi se gotovo u polju iza jednog podvonjaka koji os
taje u daljim kao beliasto privienje u sivoj izmaglici
i gotovo ve izmeu dugih, beskrajno dugih drvoreda to
pola koji se javljaju odmah posle jednog kanala sa starom
kamenom ogradom.
Kola ostaju u koloni drugih automobila du plonika
uz koji su podignute turobne ni stare ni nove kue. I
Luija sa mladiem ulazi u jednu od tih bednih kapija.
Stepenice su polumrane: mora da ih gleda a mo
ra i da oseti otar bol kad ih gleda.
Mladi se penje nestrpljivo. Neosporno je da bi, da
se neto on pita, odjednom prekoraio etiri stepenice,
zaas bio na vrhu te mune uzbrdice koja se strmo pela
nagore u zadahu kupusa i mokrih prnja.
Najzad, Bogu hvala, evo ih pied vratacima stana.
133

U sobi se nalazi krevet (briljivo nameten) i ne os

vrui se okolo, Lucija i mladi na njega legnu, gotovo se
na njega srue i poinju da pronalaze naine za zadovo
ljavanje svoje neugasive udnje. Dugo su leali na kreve
tu dok momak odjednom ne skoi gotovo kao da se
uplaio neeg nepredvienog (tako da se Luija iskreno
uplai) i svue jaknu. Zatim se sagne i poljubi je. No brzo
ustaje, i ovoga puta skoi, da bi svukao koulju (to je
sloeniji posao koji iziskuje i neki stidljivi osmeh). Zatim
se naginje i opet je poljubi. Onda ustaje, ovoga puta da bi
brzo svukao majicu i otkopao pantalone. Zatim opet
legne na nju i pone da je ljubi. No odmah i opet naglo,
klone na nju kao da je zaspao, sakrivi lice izmeu njenog
ramena i obraza.
Luija potuje taj njegov poetni i preuranjeni umor
(koji je sigurno posledica sveg onog obilja mladosti koju
on u sebi nosi kao da je to neki poklon za potcenjivanje)
i iskoristi tu stanku da gleda njega i da gleda sve to ih
okruuje. Od njega vidi samo malo razbaruene kose i
jedno zaareno uho, ali pogled kojim istrauje sobu, ot
kriva sve u pravom sve tlu, to jest kao sam jad i bedu: bedu i promiljenost, tugu i zdrav razum.
Na podu lei tek odbaena mladieva odea kao trag
nekog bia koje tu samo to je prolo i odmah negde ne
stalo u daljini.
Ali ne, naprotiv, on je jo tu, prisutan je. Opet se po
kree, miluje je, ljubi, a poljupci su mu tako bezoni, ali
suvie smeli, svei, bezazleni. Gotovo kao da mu je jedi
na elja da zadovolji neku svoju glad koje i sam nije pot
puno svestan. Ili kao da se bezumno i nesvesno potinjava jednom zakonu utvrenom na osnovu nekakve navike
koja je postojala i pre njegovog roenja, a on je sada njen
smerni, vemi i sreni rob.

134

13

OVDE SE OPISUJE KAKO ILUIJA

NAJZAD GUBI I IZDAJE BOGA
Izgleda nevero va tno da no moe biti tako beivotna
a i tako silno nastrojena da takva i bude.
Pa ipak, ko zna kako, u dnu bezdana maglutine polegle po zemlji iza dimne zavese koja se leluja po kro
vovima i iznad vrhova topola iza niskih, pocepanih
oblaina i, najzad, iza beskrajno visokih oblaka koji mo
da jame da e sutra biti vedro i nebo se razgaliti na
zire se krajiak meseca, tanak kao kriica dinje ili tikve,
meseca koji zalazi odlazei neprimeen i poraen.
Zraak meseine, beznadno alostiv, udeva se u so
bu u kojoj Luija, otvorenih oiju lei na ispreturanoj po
stelji.
Spavajui, utonu u nesvesnost sna punog opravdanih
zahteva i gotovo uvredljive nedunosti, momak je telom
zaposeo ceo krevet. Potisnuo je Luju do ivice postelje
gde sve da je i htela, sigurno nije mogla da sklopi oka.
Razbuditi se za nju znai nai se u jednom stanju potpune
obamrlosti, a i bolnom stanju bar toliko neprebolnom
koliko je to i meseina koja kvasa na izdisaju i nagovetava razdanje.
Predmeti iz sobe izranjaju iz tame i oivljavaju. Je
dan po jedan postaju izvor saaljenja i postienosti: stoi
sa muemom ispod prozora, dve-tri stolice, polica na zi
du sa zabavnom tampom (verovatno kupljenom antikvamo), stoi sa debelim, ozbiljnim, naunim knjigama,
udbenicima i stripovima, orman u kojem se sigurno na
laze samo najnuniji odevni predmeti, paljivo odravani
tako da je to bila velika mladieva briga, zidovi obleplje135

ni tapetama od dve lire, dve-tri reprodukcije uokvirene

kartonskim trakama a iznad postelje, naravno, Bogorodi
ca, bela i plava, od keramike kakve se obino mogu videti
u kuhinjama.
Luija ustaje kao avet iako jo nije donela nikakvu
odluku (to je sasvim oigledno). Moda tek onako, samo
zato to to voli, ili moda tek da prie prozoru i posmatra
izvor te okrutne svetlosti koja obasjava sobu.
Meutim, stoji pored kreveta i gleda. . . mladievu
odeu razbacanu po podu.
Odea stoji tako kako ju je razbacao sino (koliko li
je samo jsati otada prolo?) kad se bre-bolje svukao kao
svi momci, tako malo kritini kad su u pitanju njihova
smena prava. Njegova odea sada podsea na svlak neke
ivotinje koja je ostavila tu tragove, znake svog prolaza
na zemlji, i zauvek otila.
ivost odee, tako uboge i prozaine u suprotnosti
je, u nemoguoj suprotnosti s daljinom u koju je njen
vlasnik u snovima otiao: zguvane pantalone na podu s
potpuno nesvesno i bezazleno otkopanim licom, gai
ce, moda ne ba besprekorno iste s bednim znacima
ivota, majica koja je naprotiv bletavo bela, okupana
smirenim zracima meseine, cipele, dramatino ispre
turane u tom sveoptem miru, lepi demper od debele
vune, ne tako ive ali ipak nekako tajanstveno mladala
ke boje. . . arape, meutim, mladi nije svukao, jo su
mu na nogama iako je inae potpuno nag.
Spava okrenut na bok kao fetusi sa rukama
ispruenim i stegnutim (meu bedrima na krilu).
Luija ga posmatra kao bie koje e iveti sto godi
na. Mui je njegova tako lepa bezazlenost. Disanje pot
puno pravilno i u snu tek malo zagrcnuto, lepota njego
vog lika naruena i naeta znojenjem i bledilom a moda
i nekakav neodreeni miris kojim odie elo njegovo bie
(verovatno arape koje nije svukao), izazivaju u njoj
muninu, to je jasno, a ta munina uzima maha pred be
zazlen o u i nesvesnou tog momka, beslovesno savla
danog potrebama tela. To gaenje se gotovo pretvara u
136

mrnju prema njemu tako da joj doe da ga udari, da ga

uvredi gnevno i prezirno, da bijednom zasvagda upamtio
da jedan mukarac nikad ne treba da se, savladan snom,
izgubi, da ustukne, da umre!
No, Luija, osim toga, u sebi ne moe da savlada ni
nekakvu nenost, poslednje i konano oseanje koje e je
proeti kad neopaeno odatle ode. Ve se oblai, ve je
obukla suknju kad mu prilazi i jo jednom miluje to nago
telo iji miii su se opustili, omekali, pretvorili u nesvesno meso. A nena nedra su joj iroka kao prostrani trg
dok sputa ruku prema trbuhu podeljenom sa dva sime
trina miia kao kod antikih kipova, prema trbuhu jo
uvek bez trunke sala, ali ve suvie muevnom, s blagom
senkom malja koja se protee do pupka sve dok ne do
takne penis, sada osloboen svega to ne bi bila ubogost,
jad i beda mesa.
Potom Luija dovrava oblaenje, sasvim polako jer
joj ponovo srce rani neki bezimeni i svakako neprebolni
bol.
Uzima svoje stvari i izlazi iz sobe, pa ne ni tako na
glo, ali u svakom sluaju veoma tiho.

Iza nje ostaje mladieva etvrt. Gradske svetiljke

(jedna mala svetiljka pred vratima svake turobne kue)
gase se. Obznanjuje se rasvit, nadolazi dan, ugav, bez
meseca, sa belom posvuda jednolino razastrtom kopre
nom magle.
Du kanala sa kamenom ogradom, opervaenog tra
vom, prua se put koji vodi prema centru.
Njime ve prolaze ravnoduni ljudi koji idu na po
sao. Neki peice prema tramvajskoj stanici, neki na motobiciklu ili na bednoj, zastare loj lambreti . Od est
ujutru prolaze ve zamorne, neprijatne, guste kolone au
tomobila, ustrih malih fijata.
No eto tamo, koliko da se pree ulica, pored mostia
koji vodi preko kanala, dve prilike onog posebnog dra
nja po kojem se izdvajaju od svega to ih okruuje, kao
137

da je to dranje prirodno preimustvo jednog drugog soja

ljudi: mladosti.
Luija ih jedva nazire dok je mimoilaze druga kola.
Oni diu ruku, samouvereni i drski, nimalo utivo traei
prolaz.
Luija pree jo nekih tri-etiri stotine metara, za
tim uspori i sasvim nerazumno odluivi da napravi opa
san zaokret, dok su joj vozai fijata koji su nailazili u
kolonama pretili i psovali je, vrati se do onih momaka.
Njih to nimalo nije zaudilo. Poto naprave onaj upitni i
neobavezni znak rukom svojstven auto-stoperima, Luija
uspori i zakoi, oni potre i kad izmene nekoliko najneophodnijih reci, uu u njena kola
Mladi koji sedi pored nje ima plave oi. Sedi raskreenih nogu, uspravno, kao kipovi u starim seoskim
crkvma, kao Homerovi kraljevi. No to je verovatno samo
izraz zadovoljstva to sedi u kolima sa viecilindrinim
motorom.
Onaj momak koji sedi pozadi ima lukav i nedokuiv
izraz lica (moda zato to je u odnosu na njih dvojicu po
dreen ili igra sporednu ulogu zato to je mlai ili ko bi
znao zato). Prema tome, prati zbivanja u kojima je glav
no lice njegov drugar, a ne on koji se miri s ulogom obi
nog svedoka, pa pomalo ironino, ali sa simpatijom posmatra ta se deava.
Onaj clrugi mladi je sada odsutan, udno rasejan,
ukoen. Obuzet je posmatranjem ulice, prati putanju au
tomobila. Gotovo mehaniki otkopava kaputi gleda
jui pravo ispred sebe, besprekomog ponaanja, zami
ljen. Pojave se njegove krepke, mladalaki bezazlene bu
tine uz koje su pripijene letnje pantalone od sasvim tan
kog platna (iako je rano ujutru i hladno gotovo kao usred
zime).
Luija takoe rasejana, skida desnu ruku s volana i
prelazi njome preko razbaruene kose (za trenutak ak
pokrije lice, ravnoduno, srdito, votano bledo i u tom
asu joj se crte iskrive od bola i od straha). Zatim sputa
ruku koja kao da je zanemogla od jutarnje bunovnosti,
138

klone ali ne na volan ve na ivicu sedita i tu ostaje nepo

mina.
Momak koji je neprestano gledao ispred sebe pa
prema tome kako li je to mogao prime ti ti polako, sas
vim polako primakne joj svoju ruku snanu, kakvu
imaju radnici ili zloinci i poto ju je jedan trenutak
ovla dodirivao malim prstom, stee je. Najpre je povue
prema svom bedru utegnutom u gotovo prozrano plat
no, a onda drugim trzajem, sebi u krilo.
Kola jure asfaltom koji sjajka od rose, jure putem
koji se gubi unedogled.
U svakom sluaju, desno i levo su livade raskvaene
ustajalom kiom, uokvirene drvoredima topola. Grane u
nebo isukane sparuene su, lie krljavo i umalo. Nizija
je ravna, nigde valovita. Topole sline katedralama pro
vide se jedna kroz drugu da bi ipak uskoro iezle iza zavesa od ustajale magle.
Desno je kranik sa dve stare brazde od volujskih
kola a izmeu njih pruga raskvaene trave slina kime
nom stubu kranik koji se probija kroz bare.
Luija gotovo mehaniki skree sa druma i vozi tom
staroputinom pored drvoreda dinovskih i ustreptalih to
pola dok pred njom ne iskrsne, nekim udom, stara na
putena senara malo dalje od jarka punog vode. Do nje
vodi most napravljen od dve trule grede.
Luija i mladi izlaze iz kola, preko mostia stiu iza
crvenih i sivih zidova senare kroz uzblaenu travu, mo
kru od noanje kie.
Momak je pritisne uza zid i toga je ak i ne zagr
livi, ne poljubivi je, poe da skida kaji sa pantalona.

Meu njima se sve brzo zavrilo. Momku koji je tek

ustao iz kreveta za to je bilo dovoljno samo nekoliko tre
nutaka. Jo bunovan od mladalakog sna u kojem se
ispunio semenom, nije oseao potrebu za jaim podsticajem da to seme i izlije. Kad se opasao, ode i Luiji dobaci
139

tek stidljivi pogled. (Taj pogled je bio stidljiv ali ne i

zbunjen.)
On zavije za ugao a Luija se malo zadra da dovede
u red odeu. Njeno milo ispijeno lice opet se zgri od bo
la, bolje rei od groze.
Ali gle, evo kako iza zidia nailazi drugi momak u la
kom i veoma elegantnom kaputiu sa podignutim okovratnikom, dok se ispod njega vidi izanali blu-dins. Tek
u tom trenutku Luija postade svesna da je u pitanju pre
u tna pogodba a pomisli i to da je i ona svojevremeno u
njoj uestvovala. Ovaj momak nije plavook niti lep kao
drugi momci. To je sasvim obian i ak runjikav mlad
ovek. Luija se odmae od zida i htede da poe jer se u
njoj sve buni protiv nasilja te preutne pogodbe o kojoj
dosad nije bilo ni reci. Pored toga iskreno pomisli da joj
do tog mladia nije stalo i da joj se ne dopada. No on je
zadrava pritisnuvi je rukom uza zid ve tako siguran
da ju je savladao da sa njegovog lica ne ieznu ona detinjasta blagost i moleivi izraz jednog bia koje u sutini
trai da se izie u susret njegovoj elji. Njegova teka ru
ka na ramenu i druga ruka ve instinktivno na krilu mla
dog zrelog oca. . .

Luija ostavlja dva momka na malom trgu jednog

mesta okruenog fabrikama i topolama. Oni izlaze iz ko
la i pozdravljaju je. Zatim odlaze ivahni, urna koraka,
za poslom koji ih oekuje tog jutra, u tom njima dobro
poznatom mestu u kojem vode uobiajeni ivot. Luija
upali motor i opet krenu u polje.
Odmah se nae sred bara i topola. Jutro se plodi i i
ri i zelenilo sjajka setno i ushieno.
Javlja se reka, zajaena dvema tamnim branama, ka ponornozelene boje, uglaana kao da je od mesinga.
Zatim umarak topola, gust sa pravilnim, beskonano
dugim drvoredima koji nestaju tamo gde sunce setno
proslavlja pobedu.
140

Zatim se javljaju nizije koje gotovo do Poa proiruju

obzorje a u sreditu, meu iilehm etvorouglovima to
pola, raskvaene livade pod toliko izbledelom travom da
izgledaju gotovo bele, tajnovite kao istonjaka pirinita.
Svi putevi vode prema tim prizorima. I slede jedan
drugog u nekakvom razreenom spletu pravaca. Skrenuti
desno isto je to i skrenuti levo; uputiti se prema Brdima
koje beliasto predjutarje zatie u nekakvom snu, isto je
to i uputiti se prema ugnutom poreju Poa koji se, do
due, javlja kao stvarna , upravo stvamosna ali sil
no otuena, strana kao carstvo seljaka iz dalekih i zabo
ravljenih vremena.
I tako Luija koja ne moe da ponovo nae put koji
je vodi kui, stalno menja pravac i vrti se ukrug po tom
alostivom lavirintu, toliko neprijatno tunom uprkos
raskoi zelenila^ Povremeno okree kola i vraa se una
zad, nae se usred neke asfaltirane ulice, kako ispred tako
iza nje, potpuno iste. Drugi put kad se nae na nekom
raskru kree desno pa se odjednom predomisli i vozi le
vo. I tako zaluta meu drvoredima topola, zaslepljenih
njihovom drevnom, za sva vremena nedokuljivom um
skom tajnom.
Luijino nesnalaenje na tom putu ogleda se na nje
nom licu koje se pretvara u staklenu masku pod kojom se
krije jedna jedina, ali zato gvozdena volja. Koja? A da ni
je to samo nekakva krutost, odbojnost. Nekakvo ne
dobaeno jednoj istini, makar ona bila najgora, neubedljiva i beznadena.
Luija ulazi u jednu ulicu slinu drugim ulicama
(moda je ve kroz nju i prola) zatim, na jednom ras
kru, ovoga puta odluno skree desno (s jedne i s druge
strane nalaze se krune povrine obrasle topolama, po
vrine neravne zato to kroz njih protie jedna , mo
da Lambra ije je korito zagaeno fabrikim otpacima),
zatim stie do nekog kolskog druma sa uobiajenom zele
nom prugom trave izmeu dva traga od tokova. Tu
parkira kola zapanjena i zgranuta kao da je pred njom
iskrslo neko privienje koje je ne iznenauje, ne ushiu141

je, ve je jednostavno zaokuplja, osvaja i uvlai je u niz

mnogobrojnih, tanih i nadahnutih planova i prorauna.
Ishod tog razmiljanja je to to, Luija izlazi iz auto
mobila i ide prema jednoj viziji radi koje se zaustavila i
prekinula besmisleno kruenje i skretanje kolima.
Re je o nekoj kapeli, usamljenoj usred movarnog
predela i umaraka topola, beliastoj, ukastoj, maloj,
tako otmenoj iji su se obrisi nesumnjivo zaeli u glavi
nekog graditelja iz unutranjosti, jo uvek privrenog
baroku iako je iveo u jeku neoklasicizma. Ta kapela je,
dakle, nemogue i savreno ostvarenje sa svojim sloe
nim spiralnim ukrasima i kolopletom bareljefa iz osam
naestog veka, mnogo slinijim plemiskim grbovima ne
go kakvom znamenju vere.
Kapela je potpuno usamljena i izdvojena, podignuta
usred polja.
Vrataca, istavljena, iako ne tako davno popravljena
zauzimanjem starih vemika iz devetnaestog veka, otvo
rena su. Luija ih bojaljivo gume i ona se kripei otva
raju.
Cela unutranjost je graena u stilu devetnaestog ve
ka. Dodue nekako je sva jadna, glupavo nakiena po
ukusu verski zatucanih bogomoljaca. No redovi klupa
oteeni i neupotrebljavani kao i vrata i jedna jedina,
veoma mala, trona ispovedaonica upravo zato to su
tako potpuno naputeni, proeti su setom drevne, strahotne religije, ije granice su prekoraila siromana Mala
braa, redovnici koji su nestali onako kako se ugasila
svetlost kojom su ozarili vemike.
Na maloj apsidi, iznad praznog i pranjavog oltara,
naslikano je raspee. To je nesumnjivo delo nekog jad
nog, romantinog slikara nespretnog i usiljenog popodraavaoca renesansnih vetina i naina izraavanja koji
sada ve mogu da ostave utisak samo na priproste ljude.
Hrist razapet na krstu lii na bestelesnog mladia, poma
lo ogranienog i podmuklog ali ipak dovoljno muev
nog sa plavim oima punim onog neeg to bi trebalo da
bude oansko Milosre.
142

Neemo kopati po Luijinoj savesti. Poto se prekr

stila, ona stoji nepomino pored vrata. Nikakav drugi iz
raz na njenom licu ne moe se primetiti osim onog u
ukoenom, zamiljenom pogledu njenih vlanih, crnih
oiju.
Upravo je taj Hrist privlai dok svoje mravo telo
ostavlja tu pored vrata kao svlak vraen njenom preanjem ivotu.

14

LEVITACUA
Klupa pored oljutenog zida seoske kue je prazna.
Emilija vie ne sedi na njoj.
Ona se danas nalazi negde na veim visinama, ali ne
na jednom od onih prozoria, zatvorenih, na prvom
spratu, a ni na nekom od onih jo manjih prozoria bez
okana na ambaru. Emilija se nalazi ni manje ni vie nego
negde iznad krovnog venca, iznad krova.
Ona, recju, lebdi na nebu. Lebdi tako raskriljenih
ruku s ne obrazloenim povodom.
Moda tako lebdi ve nekoliko sati, uzdignuta viso
ko kao meteoroloki balon ili obeena osuenica u sivoj
izmaglici kroz koju veje dan je ve na izmaku ne
kakvo besmisleno spokojstvo.
Dole u dvoritu pred kuom, nagrnuo je narod i gu
sto naikan gleda gore. Ne zna ta da kae, ne zna ta da
radi, oamuen, sluen pred tim zbitijem, udom nevie
nim, poraznim za zdravu pamet. Samo deai koji je va
rio koprive, mali roak svetiteljke koja lebdi iznad krova,
moda upravo zato to je jo dete pa prema tome vie
srean nego zbunjen, seti se ta da se radi. Ne budi lenj,
on otra do tornjia seoske kue, na ijem stropu u obliku
luka visi staro zvono, dohvati konopac i poe da zvoni, da
zvoni.
Kad otro i neskladno zazvoni zvono, vanredni pri
zor koji se odigrava pred kuom, postaje blii obinoj
ljudskoj pameti pa narod, na neki nain, opet poinje da
se ponaa prirodno i da preduzima ono to je u ovom
sluaju svrsishodno jer je poverovao u drevno i dobro
znano prisustvo Boga koji se eto javlja pred njegovim
144

oima. Jedni gledaju stojei, dmgi padaju niice, neki u

te, neki se mole, neki su zabezeknuti, neki ganuti do su
za. Zapanjujue prisustvo te male, crne prilike, obeene
o ivicu krova, prema nedosegljivim nebesnim zabranima
punim setnih oblaka, opervaenih svetlou sunevog
smirenja, prizor je kojim se ne moe zasititi i iscrpsti oseanje zaumne sree koja ispunjava due.
Uostalom bilo kako mu drago, ne prua se oveku
svakog dana prilika da bude oevidac ovakve pojave. Sa
da ve niko ne bi mogao sa sigurnou ustvrditi ta e do
ne ti senke koje kao i svake veeri, pokunjeno i zlovoljno
silaze s neba.

10 Teorema

15

ANKETA O SVETUELJSTVU
italac e na ovom mestu morati da s toka nae po
vesti skrene panju na njenu pozadinu, na ono to se iza
nje krije. To je teak a moda i neprijatan in jer on u
stvari znai prekid u toku matanja, neosporno suv i pro
zaian zaokret kakvo je svako svoenje rauna.
A kako je samo runo, banalno i isprazno znaenje
svake parabole bez parabole!
Onaj narod koji je udo svetiteljke privuklo u dvo
rite kue, ta je uostalom drugo ako ne samo silna i aro
lika seljaka masa kakvu viamo nedeljom u raznim
crkvama. U dvorite je nagmula tolika gomila naroda da
se Emilija koja sedi, tamo dole, na svojoj klupi jedva i vi
di. Zabraena je crnim alom koji joj skriva zelenu kosu.
S tom gomilom naroda stigao je i neki novinar s belenicom i magnetoskopom (sem ako to nije glavom i
bradom neki reporter s kamerom).
On je a na licu mu se ita da mu savest nije ista
oigledno pripremio pitanja za sav taj svet i osvre se
okolo jer trai pogodne linosti . Tu su neke jadne do
maice, zajapurene od hladnoe i od rintanja, mukarci
ispijeni od ivota provedenog na movarnom tlu meu
nasipima u niziji Basa, u maglutini, pod oblacima lenim
i niskim i pod zubatim suncem. No tu su i grupe graana,
intelektualaca, a pre svega finih dama.
Ova anketa je upravo razlog to e italac morati da
podnese ponavljamo, moda neopravdano nasilni
ko umetanje u ovu priu nekih drugih, racionalnijih sa
draja. To je niz pitanja koje novinar postavlja ljudima
okupljenim u dvoritu pred seoskom kuom. Taj umetak
146

se odlikuje nekakvim naroitim jezikom koji se upotreb

ljava u sredstvima masovnih komunikacija u novina
ma, na televiziji i ne sastoji se samo od izanalih fraza,
ve je upravo vulgaran. Pitanja u toj anketi su otprilike
sledea:
Verujete li u uda? A ko ini uda? Bog? A za
to? Zato ne svima i sluei se svima?
Verujete li da Bog ini uda samo verniku ili slu
ei se iskrenim vernikom?
Ako bi se vama Bog obznanio putem uda da li
biste se vi. .. da li biste se vi iz osnova. .. promenili? Ili
biste ostali isti onakvi kakvi ste bili pre uda?
Mislite li da bi dolo do neke promene u vama?
U tom sluaju da li bi bilo znaajnije samo udo ili pro
mena do koje bi dolo posle uda vae ljudske pri
rode?
ta mislite zato je Bog izabrao jednu sirotu enu
iz naroda da bi se obznanio kroz udo?
Da li zato to graani nisu kadri da budu iskreno
religiozni?
Ali ne u smislu da iskreno ne veruju, ili samo da
veruju da veruju.. . ve u smislu da u njima ne ivi stvar
no oseanje za sveto?
I tako, ak pod pretpostavkom da se desi udo pod
ijim uticajem bi se graanin, hteo-ne hteo, odjednom

suoio sa neim to je razliito i posle ega bi se ponovo

postavilo pitanje pogrene predstave o sebi koju je on
stvorio polazei od takozvane noimalnosti da li bi se u
tom sluaju u graaninu moglo da probudi iskreno reli
giozno oseanje?
Ne? Znai li to onda da se svako religiozno is
kustvo u graaninu neminovno svodi na moralno iskus
tvo?
Da li je moralizam (kada postoji) religija
graanske klase?
Dakle, je li graanin. . . duu zamenio sveu?
Da li se svaka negdanja religiozna situacija u
njemu automatski pretvara u obino pitanje savesti?
Da li je, prema tome, metafiziko religiozno ose
anje ugueno da bi se pretvorilo u neku vrstu religije lepog ponaanja?
Nije li moda to rezultat industrijalizacije i sitnoburoaske civilizacije?
Prema tome, zar u jednom graaninu, pod pret
postavkom da doivi bilo ta, ak udo ili Bozansko is
kustvo ljubavi, nikad ne bi moglo da vaskrsne ono drevno
oseanje za neto metafiziko, oseanje svojstveno dobu
seljakog ivota? Umesto da se ono u njemu pretvori u
surovu boibu sa sopstvenom saveu?
148

 D u i je cilj sp a sen je a ta je cilj svesti?

Zar B og.. . u ime koga ta devojka, seljako dete,

koja se vratila iz grada u kojem je bila sluavka. . . ini
uda. . . nije onaj drevni. . . upravo seljaki. . . biblijski i
pomalo otkaeni Bog?
Kakvog smisla ima da se Njegova uda deavaju
u ovom zabitom zakutku jednog ve prevazienog naina
ivljenja seljakog sveta?

Znai li to da sada religija, kao autentian in,

moe da opstane jedino u seljakom svetu, to jest. . . u
Treem svetu?
Zar nam ta sveta luda, na pragu Milana gde se
ve naziru prve fabrike, upravo to ne govori?
Nije li ta seljanka strana i iva optuba graans
ke klase koja je (u najboljem sluaju) svela religiju na ko
dekse dobrog ponaanja?
Dakle, dok se ova seoska svetica moe spasti, pa
i po cenu vraanja unazad kroz tok istorije, zar se nijedan
graanin ne moe spasti, ni kao pojedinac ni kao lan za
jednice? Kao pojedinac zato to vie nema due ve samo
svesti pa makar i plemenite, ali po samoj svojoj priro
di, proste i ograniene svesti; kao lan zajednice zato to
se njegova istorija brie bez traga, pretvarajui se od isto
rije ranih industrijskih preduzea u istoriju potpune
svetske industrijalizacije?

149

 Znai li to da nova vrsta religije koja e se tada

javiti (a prvi znaci te pojave ve se zapaaju u napredni
jim narodima) nee imati nikakve veze sa tim sranjem
(izvinite na izrazu) kakav je graanski, kapitalistiki ili
socijalistiki svet u kojem ivimo?

16

DOLO VREME DA SE MRE

Veoma je rano. Sunce tek treba da ograne.
Na seoskom imanju sa njegovim velikim dvoritima,
nema ive due. U najboljem sluaju okolo skakue neki
vrabac koji divdie na mrazu. Samo je Emilija tu, kao i
uvek sedi na svojoj klupi.
No kroz veliku kapiju koja gleda na drum, evo gde
ulazi i neodluno se pribliava neka crna prilika. To neka
starica, krezuba, blaga, nesigurna kao kakva devojica,
nailazi kriomice, plaei se sopstvenih koraka.
Obukla je najbolje haljin, crkvene i mrt vene, koje
nosi samo o prazniku kad ide na prvu misu. Pa ipak kao
sitan lopov ulazi pod svod kapije gde jo vlada mrkli
mrak i ponovo se pojavljuje u dnu dvorita, sve neodlunija, sve vie pometena.
Moda se plai da nije dobro razumela, da se preva
rila, da je neto pogreila. I tako, sva usplahirena, palji
vo gleda ono mesto, tamo dole, na kojem svetiteljka sedi
pravo i nepomino. Tek posle dueg vremena, Emilija
daje znak da ju je primetila.
Tada, prvi put posle toliko vremena ustaje sa klupe.
I polako kao da je hipnotisana, na onaj nain kako se pre
nekoliko meseci vraala u ovaj kraj, prilazi starki koja je
sada ohrabrena eka kao sauesnik.
I tako dve ene ne prozborivi nijednu re, zajedno
kreu na svoj neobian put.
Opet ulaze u senku zasvoene kapije i iz nje izlaze
neto dalje, na svetlost to sipi na prostrana, jo uvek te
ko razaznatljiva polja. A onda, umesto da krenu asfalti
ranim drumom desno, produuju put kranikom koji se
151

udeva u polje prema drugim belim vratima, istim kao to

su ona na ulaznoj kapiji, vratima koja se tek naziru u
mraku jo nerazdanjene noi.

Na obzorju raa se sunce nalik na nekakav jadni ko

tur u magli. Jo mranim poljima, dve ene u crnini, u
tei urno koraaju kao da su se uputile na neku udaljenu
pijacu.
Emilija gorko i tiho plae. Ona puta da suze koje su
joj navrle na oi slobodno teku niz obraze i ne brie ih.
Okolo se sada ve primeuje sve vie seoskih kua,
okruenih novim etvrtima. To su kue turobne, ozarene
kiljavim suncem iji se zraci prodevaju kroz maglu koja
se zadrava na najudaljenijem deki polja.
Kada se iza zelenog i oroenog opkopa poljskog puta
pojavi plakat ogroman kao ceo zid neke palate na
kojem neki bledi ovek, steui pest, objavljuje da e se
u tom kraju uskoro podii novi grad Emilija pusti ko
rak, uplakana i ozbiljna lica i uskoro izie na veliki as
faltirani drum koji tuno sjajkajui vodi u Milano.

Sa starom saputnicom koja uurbano za njom hrama,

neprestano lijui suze koje ne moe da zadri, Emilija sa
da prolazi predgraima Milana.
Jo nema znakova ivota: sve je zatvoreno i mirno
kao nou na hladnom sjaju meseine.
Dve prolaznice ure ne marei to njihovi koraci re
mete onu tiinu predjutarja koju kao po nekom preutnom dogovoru, potuju svi odreda, kako ljudi, tako i stva
ri. Samo je sunce prisutno i zlopati se, silno se trudei da
jo jednom zaposedne grad svojom svetlou spremnom i
ojaenom.

152

Kad jestigla na mesto koje je odabrala ili koje je

sluajno nasla smatrajui ga pogodnim za ostvarenje svo
jih planova Emilija stane. I starica, ne pitajui nita,
posluno kao kakva devojica, stane iza njenih lea.
Pred njima se prua ogromni zemljani nasip na ko
jem je upravo u toku izgradnja celog jednog bloka stam
benih zgrada. Usred tog nasipa, nebu pod oblake, die se
bager. Njegove eljusti*u tiini praskozorja, nepomine
vise odozgo s nebeskog svoda.
Nedaleko od bagera nalazi se jama veoma duboka,
jama koju bager upravo treba da zatrpa. Emilija gleda taj
bezdan zagasite boje blata i donosi odluku. Polako i pro
miljeno poe da silazi na dno jame, hvatajui se za grudve zemlje koje tre iz zidova kao i za preivelo busenje.
Starica, navikla na napore kao seljanka koja je
grbaila celog ivota bez roptanja, prikuplja poslednju
snagu pa paljivo kree za njom. Ne trai da joj svetiteljka objasni razloge svoje odluke, smatra da je sve to tako
sueno, daje to via sila i u svom priprostom, starom srcu
zakljuuje da se nema kud, da tako mora da bude. Jama
je duboka petnaestak-dvadesetak metara a u dnu blato je
jo gnjecavo, pitalina, ija od ustajalih lokvi vode.
Mehanikim, nepogrenim pokretima kao da je au
tomat ali ipak neprestano lijud gorke suze Emilija
legne nauznak na dno jame, na njen odronjeni unutranji
zid. Zatim polako, oslanjajui se na svoju vernu pratilju
koja joj u tome pomae, sva se oblepi slojem blata. Tako
da je odozgo niko ne moe primetiti jer se izjednaila s
mekanom i sjajnom crnicom i lokvama uzblaene vode.
Suze koje joj neprestano u potocima naviru na oi i
koje joj otapaju blato samo oko oiju, skupljaju se u ma
junu baricu.
Kad je Emilija od glave do pete bila pokrivena bla
tom (i sada je niko iv ne bi mogao primetiti jer se poistovetila sa blatnjivim dnom jame), kao po preutnom dogo
voru, starica odlazi, penje se polako, sasvim polako kliza
vom oburvinom prema izlazu iz jame i nestaje iza njene
ivice.
153

Sunce napokon jo jednom uspe da ograne po zemlji

i to u spokojnom sjaju (kao da je sva ona muka, haotina
i udovina, u trenu kad se objavljuje zora i dan nadolazi,
bila samo san). Najpre se zau razgovor radnika, pa neki
udaljeni udarac du gradilita bez odjeka a onda se
iznenada, sa zaglunom, zastraujuom, ludom kripom
budi i bager. Najpre tako zacii pa onda umukne. Opet
zavlada tiina i spokoj sunca. No samo nekoliko trenu
taka. Jer uskoro opet poe kripa vie ne prestade.
Javljala se povremeno, da ti probije ui, a maina je poe
la da beslovesno, tupavo poskakuje, da se kree napred i
nazad, napred i nazad kao da to radi svesno, iako je spo
sobna samo za kratkotrajno i sumanuto rasuivanje, to
jest da surovo pokupi ogromnu koliinu zemlje sa jednog
mesta i da je, uz dugi, alostivi cijuk istovari na drugom
mestu.
Iz gomile blata koje pokriva Emiliju, meutim, ne
prestano teku suze koje su se sada pretvorile u potoi u
pravom smislu rei i barica koju su napravile ve se iri.

Bager je gotovo ve obavio svoju dunost: ogromna

rupa u kojoj se Emilija pritajila, vie ne postoji. Gotovo
potpuno je zatrpana jo sveom i mekom crnicom koju
bager, zavravajui rad, neprestano kripei istovaruje u
poslednja, preostala ulegnua. No sada, po svemu sudei,
na duboku jamu vie niko i ne misli.
Na mestu koje je ovog trenutka jedva prepoznat
ljivo a na kojem je Emilija ukopana ostala pod zem
ljom najpre ispotiha sporo kao da veze filigran, ona
ko tiho kako se kreu insekti a onda sve bre poinje
da navire tankovrati mlaz vode. To su Emilijine suze. Po
lako, sasvim polako one se pretvaraju u novu baricu i iz
nje potoi suza poinje da zmijulja prodevajui se kroz
crnicu.
Upravo u tom trenutku okolo se zauje prestravljeni
vrisak - - dozivanje lelek i kuknjava. Zatim agor
mnotva ljudi koji neto uzbueno govore. Sa koje strane
154

gradilita ta vriska dopire? Da li sa poslednjih jo praznih

spratova koji su se uzdigli visoko prema nebu? Ili iz ra
dionica pod vedrim nebom sa velikim stolovima i gomi
lom alata u blatu?
No krici i glasovi izgleda da dolaze negde iz blizine.
U stvari, dopiru iza plota koji gleda upravo na tek dovr
en nasip gde iz oiju sahranjene Emilije izbijaju suze.
Kad gle, iza plota od sveih dasaka na kojem je jedna ru
ka, veoma gruba ruka, katranom koji curi naslikala srp i
eki izlazi grupa radnika.
urnim korakom pribliavaju se mekom crnicom ne
prestano razgovarajui podignutim glasom. Jedan od njih
jedva hoda pa ga pridravaju dmgovi koji to god mogu
paljivije podupiru njegovu podignutu ruku. Ruka je
krvava i ranjenik se osvre oko sebe hodajui uplaeno.
Poto je gotovo treim korakom grupa stigla
do barice suza, jedan od onih ljudi koji pomau ozleenom, ugleda je, stade i dovede ranjenika do nje, gurnuvi
ga napred. Zatim rukom zahvata vodu iz barice i njome,
ne razmiljajui mnogo (to je neki jadni stari radnik, si
gurno seljakog porekla) pere ranu na zapeu i na ruci
svoga druga.
I gle, im voda poe da ispira okrvavljeno mesto i ra
na poe da zamlauje. Kroz nekoliko trenutaka zatvara
se i krv prestaje da tee.
no to radnici (naavi se u udu to je i prirod
no) ponu da zaprepaeno viu na sav glas i naivno i po
malo glupo izraavaju svoja oseanja, kao ona vrsta ljudi
koji ne umeju da se uzdre pred neim to dotad nisu doiveli jedan trenutak vladala je grobna tiina. Njihova
jadna lica, ispijena, gruba i dobroudna, okrenuta su pre
ma toj barici koja sjajka na suncu i u iju prividnu varku
niko ne ume da pronikne.

155

17

JO NETO O PAOLU
Otac Paolo izlazi iz letnjikovca, ulazi u svoj mercedes i kola krenu onom ulicom kojom je jednog dana ne
stao gost.
Pored njega, iza prozora na njegovim kolima, promi
u potpuno isti trgovi i drvoredi u olovnosivom vazduhu
sa kojim se povremeno smenjuje, upravo na najnepristupanijim i nepoznatim mestima, neka dostojna saaljenja
milota sunca. Nedovoljno zatien u tim svojim sjajnim
kolima, Paolo vozi sreditem grada, traei. U ovo doba
on je obino na poslu. U stvari, sada je ceo Milano na
poslu. A on, naprotiv, kri sva pravila i ne potujui nika
kav raspored sati, trazi.
Kao i njegova ena Luija, Paolo je napravio kom
promis, i te kakav, potpuno nesvestan kompromis sa
ivotom. Uostalom, to je njegov nain da taj ivot izgubi,
iako je i taj nain verovatno samo kompromis, ma koliko
nerazuman i dostojan prezrenja on bio. Ipak, pogled
onog ko trai uvek je isti, bilo ta traio. A Paolov po
gled, dok njime krui okolo dok pogledom krui tim
gradom koji eli da i on bude izjednaen sa drugima, tavie da bude samouvereni i naduveni gospodar taj
Paolov pogled tako je pokoran, tako uvreen, tako us
plahiren da je onaj kompromis sa njegovim ivotom, onaj
kompromis koji je napravio u cilju da bi ivot mogao izgubiti, i sam nekakva krajnost, istunstvo.

Dovezao se do trga ispred Glavne eleznike stani

ce. Tu su u toku neki radovi pa je teko parkirati kola.
156

yozi okolo, ozlojeen, naroguen kao dete (stara navika)

ljut na ceo svet: ljut na te udne, manje vredne ljude koji
naseljavaju ovu zemlju i ivuju razborito i beslovesno.
Udeva se najzad u jedan prazan prostor i tu ostavlja kola.
Zatim izie iz njih krijui lice to god je bolje znao i umeo
okovratnikom kaputa, uplaen, besan, surov iza maske
potpunog spokojstva.
Ulazi u stanicu i malo tumara po prostorijama u koji
ma se nalaze biletarnice (kao da toboe kupuje novine i
razgleda tablu na kojoj je oznaen as polaska vozova).
Meutim, osvre se okolo pravei se nevet, a trai. Za
tim kao druge desetine i desetine bezimenih bia koja
kao i on ele da sauvaju dostojanstvo, ide do pokretnih
stepenica, penje se i gle, evo ga u prostorima ispod
ogromne kupole na peronu, ozarenim mlenom svetlou
neona. U tom svetu slinom nekakvom limbu, Paolo se
osea jo nesigumiji, gotovo ga hvata panika. Kuda da
krene? Kako da opravda svoj boravak tu na mestu na ko
jem se ni ko ne zadrava bez nekog odreenog razloga?
Dodue, izigrava graanina koji oekuje roake ili prija
telje to stiu nekim vozom. Meutim, treba da trai a
prema tome i da etka gore-dole, da se kree. A time lju
dima pada u oi. Meutim, njegovo dostojanstvo je sitno
prema tom traenju.
udo mu se desi, kao uvek, u trenutku kad oveku
ve sve dogori do nokata. Paolo se sada ve sav oajan
nalazi na peronu na kojem ima manje sveta i koji je slabi
je osvetljen od stanice na peronu du levog zida sa ni
zom jadnih prolaza koji se protee sve do dole gde se na
lazi ogromni gvozdeni luk i gde se javlja svetlost to sipi
sa nebeskog svoda (italac treba da se zadovolji ovim nagovetajem u kojem ima mnogo nedoreenog jer je na
izvetaj pisan obzirno i bojaljivo).
Dva plava oka na jednom licu koje se okree da pre
ko irokih ramena neto pogleda, pripadaju nekom mom
ku koji se sav skupio na jednoj klupi. Moda je to neki
mladi bez zaposlenja koji moe satima da bude sam oe
kujui da se neto desi, ili jednostavno neki radnik koji
strpljivo kao regrut eka svoj ubrzani voz.
157

Ta dva oka puna su neke dobrote i bezazlenosti.

Paolo stade iza mladievih lea doslovno drhtei.
Pokua da se prisili da ita novine i prema planu, povre
meno pogleduje. Nada se da e se momak opet okrenuti.
No, on je rasejan* trom i pospan kao kakva ivotinja: ko
zna kakve misli, kakvi planovi mu se vrzmaju po glavi i u
kojim predelima sna se sada odvija njegov ivot.
Prolaze minuti a mladi se ne okree dok se Paolo
iza njegovih lea iz petnih ila upinje da i dalje, pa makar
i s tekom mukom, glumi ozbiljnu i utogljenu iako pomalo
uzbuenu osobu. Meutim, uzbuen je toliko da vie od
nekoliko minuta ne moe da gleda u novine.
Dva plava oka, dobroduna, bezazlena i sada malo
uplaena odjednom se okreu i mladiev pogled se
susree s pogledom Paola koji ga gotovo neprijateljski
uzvraa, nesposoban da bilo ta preduzme.
Prolaze minuti, mnogo minuta. Zatim kao u nekom
snu, mladi ustaje. Da li se time sve zavrava? Hoe li se
sve reiti tako gorko i tako jasno?
Visok je, snaan (dobrotom i naivnou zrai mu i
stas). Nema ta, regrut je u bednom graanskom odelu
dvadesetogodinjaka.
Kuda e sada poi i ne okrenuvi se?
Polako, sasvim polako, Paolo shvati da se uputio
prema izlazu s perona (tamo gde se vidi beliasti nebeski
svod) i da nije istina da se ne okree. Pre no to prekorai
preko praga bednih vrata, mak) dalje odatle, mladi se
zaista brzo jo jednom osvre unazad i baci jedan pogled
svojih plavih oiju punih svetlosti i potpuno bezizraaj
nih.
I Paolo se pokree polazi nekoliko koraka kroz
priguenu svetlost stanice neodluno kree prema tim
vratima ali onda odjednom zastaje.
Neemo kopati ni po Paolovoj kao to nismo kopali
ni po Luijinoj svesti. Zadraemo se samo na opisivanju
onoga ta radi a to ta radi oigledno plod je jedne
svesti koja je ve s one strane ivota.
Kao da priznaje poraz i kao da je zahvalan, on poe
briljivo da svlai lepi, laki ogrta, besprekorno delo eng158

leskog porekla i pusta da mu padne p^red nogu gde omlitavi i splasne kao mrtva stvar koja mu odmah postaje
strana. Ista sudbina eka jaknu, pa kravatu, pulover,
koulju.
Paolo tako ostaje na peronu go do pojasa i ono malo
ljudi koji se tu u ovo bezvremlje vizma, poe da se zau
stavlja i da ga posmatra. ta bi tom oveku?
Sada, ve potpuno nesvestan svega oko sebe, Paolo
nastavi smelo i rasejano, dok mu misli blude negde dale
ko, da svlai sve to na sebi ima gotovo kao da vie ne
ume da razlikuje stvarnost od njenih simbola. Ili moda
kao da je odluio da jednom zasvagda pree isprazne i
varljive granice koje odvajaju stvarnost od njenog privi
da. Jednom rei da uini neto to ine ljudi koje neka
vera zauvek odvaja od njihovog ivota.
I tako, preko drugih delova odee najpre pada maji
ca, pa pantalone, gae, arape, cipele. Pored gomile
odee pojavljuju se najzad bose noge koje se okreu i la
ganim korakom udaljuju sivim, uglaanim tlom perona
kroz masu naroda pristojno odevenog i obuvenog, koja
se gura okolo, uplaena i nema.

18

ANKETA O POKLANJANJU FABRIKE

Zvone podnevna zvona iz susedne Lainate ili Arezea
koji je jo blie. Njihov zvuk se mesa sa zavijanjem sire
na.
Fabrika se prostire du celog obzorja kao ogromni
splav ukotvljen izmeu movarnog tla i prozirnih ograda
od topola.
Neto tuno i sumorno lebdi u vazduhu. Ta dva-tri
kilometra horizontalnih zidina, obavijenih lakom kopre
nom magle izgledaju kao da sa lombardijskom nenou,
istotom i jasnoom ograuju i tite mir, rasko i nasla
du. I stotine i stotine automobila parkiranih u redovima
na parkiralitu izgledaju tek kao raznobojni umeci u tom
redu i miru.
Zatim odjednom nastaje pravi pakao: est hiljada i
pet stotina radnika poinju da zajedno izlaze iz fabrike.
Oni prosto kuljaju kroz reetkasta vrata od tanke ice i
parkiralita su ispreturana kao da je preko njih prohujao
vihor.
Pa ipak, istine pred fabrikom su ogromne i masa
radnika, koja se po njima ratrkala, tu se proreuje. Us
koro bi se potpuno razila da se ovde-onde, iznenadno i
izvan pravila ljudi ne okupljaju po grupama kao u danima
kad se priprema trajk ili pred izbore. Tu su i odredi poli
cajaca, budni i lukavi, dok se graani, oigledno novinari
ili radoznali prolaznici, meaju meu radnike.
italac e na ovom mestu morati drugi put da pogne
glavu i sa najveim moguim strpljenjem da prihvati jo
jedan pokuaj uplitanja u ovu priu. Morae da pritisne
160

pedalu uboge svakodnevne logike i sa razumljivim nepri

jatnostima, ostavi pedalu lepe matovitosti.
Novinar ili reporter s kamerom moda onaj isti
koga smo sreli pred Emilijinom kuom na selu profe
sionalno se suoava s masom radnika ne krijui pri tom
da od njih pomalo zazire i da mu savest nije ista. I poi
nje da im postavlja pitanja koja je briljivo pripremio na
onom njegovom pristupanom jeziku koji je proizvod
jedne kulture za obine i prosene graane.
Evo otprilike tih pitanja koja bi trebalo da doaraju
turobnu prozainost aktuelnih dogaaja bez kojih, uosta
lom, ni autor ni italac koji se oseaju jednoduni jer
su sklopili zajedniki greni savez ne bi mogli mimo da
spavaju.
Jeste li vi ovde zaposleni? Koliko godina tu radi
te? A vi? Jeste li vi radnik u ovoj fabrici? Pa lepo: ta
mislite o postupku vaeg gazde?
On je vama radnicima dao svoju fabriku: sada ste
vi njeni vlasnici. Ali, ipak ne poniava li vas to to ste
prihvatili taj poklon?
Ne biste li vie voleli da ste pravo na upravljanje
fabrikom ostvarili nekom vaom akcijom?
Zar u svemu tome glavno lice ne ostaje va gaz
da? Pa, prema tome, zar vas nije on ovim inom potisnuo
u senku? Zar vas nije na izvestan nain odvojio od vae
revolucionarne budunosti?
Da li je postupak vaeg gazde usamljen sluaj ili,
naprotiv, pretpostavlja optu tenju svih vlasnika fabrika
u savremenom svetu?
11 Teorema

161

 Kuda uee u upravljanju fabrikom ostvarene

nizom poklona bolje reeno nizom povlastica i ustu
paka, moe odvesti radniku klasu?
Da li preobraavanje oveka, pripadnika sitnoburoaske klase, u tom sluaju bilo potpuno?
Ako, dakle, taj poklon shvatimo kao simbol ili
krajnju posledicu novog kursa moi, nee li se on pred
staviti kao prvi, preistorijski dopimos preobraaja svih
ljudi u pripadnike sitnoburoaske klase?
Da li bi onda poklanjanje fabrike u svojstvu jav
nog ina bilo, bar u oima radnika i intelektualaca istorijski prestup, a u svojstvu privatnog ina staro religiozno
reenje?
No nije li to religiozno reenje znak preivljava
nja jednog sveta koji nema nieg zajednikog sa naim
svetom? Zar ono nije posledica jedne krivice, a ne jedne
ljubavi? Tako da jedan graanin nikad ne bi mogao po
novo nai sebe, svoj ivot niti ako ga izgubi?
Zar bi pretpostavka ne mnogo originalna
bila, dakle, da graanstvo ne moe vie ni na koji nain,
ni javno ni privatno, da se oslobodi svoje sudbine i da je
dan graanin ma ta radio, grei?
Moe li se smatrati uzrokom svega toga ideja o
posedovanju i o sauvanju dobara?
162

 No nije li ideja o posedovanju i uvamosti koja je

temelj osude graanstva, obeleje nekadanjeg posednikog sveta, dok novi svet nije toliko zaokupljen brigom o
posedovanju i o sauvanju dobara koliko proizvodnjom i
potronjom dobara?
Ako je starinski seljaki svet u graanstvu koje
se raalo u vremenu kad je ono osnivalo prva indu
strijska preduzea razvijao smisao za posedovanjem i
sauvanjem dobara, ali ne i religiozno oseanje koje je u
sebi nosio, nisu li opravdani ogorenje i bes protiv njega?
No zar nisu ta nekadanja srdba i ogorenje
postali potpuno besmisleni, ako sada to graanstvo revo
lucionarno menja svoju prirodu i nastoji da elo oveanstvo poistoveti sa sobom sve do potpunog izjedna
enja graanina sa ovekom?
A ako graanstvo izjednaujui elo oveanstvo sa sobom nema vie ni na koga osim na sebe da
svali teret svog prokletstva (koje ono nikad nije znalo ni
htelo da obelodani) nije li njegova neopredeljenost naj
zad postala tragina?
Tragina zato to graanstvo, poto vie ne
mora da izvojuje klasnu borbu svim sredstvima pa ak
zloinom i nasiljem ije ovaploenje je ideja o Naciji,
Vojsci, Crkvi itd. ostaje samo, suoeno sa nunou da
sazna ko je i ta je ono?
Ako je ono bar potencijalno, pobednik i ako
na njemu svet ostaje nije li njegova dunost sada (a,ne
163

vie revolucionarnih snaga koje nie stare vrednosti) da

odgovori na pitanja koja mu istorija njegova istorija
postavlja?
Zar na ta pitanja graanstvo ne moe da odgo
vori?

19

O, MOJE BOSE NOGE. . .

O, moje bose noge
koje gazite po pustinjskom pesku!
Moje bose noge koje me vodite
tamo gde postoji jedno jedino prisustvo
i gde me nita ne skriva ni od ijeg pogleda!
Moje bose noge
koje ste odabrale jedan put
kojim sada idem kao za vizijom
nasleenom od otaca koji su podigli
1920. moj letnjikovac u Milanu, i od mladih
graditelja koji su mu 1960. dali konani oblik.
Kao nekad narodu izrailjskom ili apostolu Pavlu
pustinja mi se ini kao neto
to je od svega stvarnog jedino neophodno.
Ili bolje rei, ona mi se ini kao stvarnost
potpuno liena svega spoljnjeg osim njene sutine,
onakva kakvu je sebi predstavlja ivo bie i kakvu je
katkad zamilja, iako nesklon filozofiranju.
I zaista tu okolo nema nieg
osim onog najnunijeg:
zemlje, neba i ljudskog tela.
Ma koliko zaumno, bezmemo i vazduasto
bilo mrano obzorje, njegova linija je j e d i n s t v e n a :
i svaka njegova taka ista je kao ona druga taka. . .
Tajnovita pustinja koja izgleda kao da blista
toliko je tvrda, slina eernoj kori njena povrina
kao i duplja neba, neizleivo plavetnog,
podlone su stalnim promenama ali su uvek iste.
Pa lepo. A ta o meni rei?
165

O meni koji sam onde gde sam bio i koji sam bio onde
gde jesam,
automat jedne stvarne linosti
poslat u pustinju da njome hodi?
SAV SAM ZAOKUPLJEN JEDNIM PrTANJEM NA KOJE
NEMAM ODGOVORA

Kakav tuan ishod borbe ako sam tu pustinju odabrao

kao pravo i stvarno mesto svog ivota!
Da li je onaj ovek koji je tragao putevima Milana
isti onaj ovek koji sada traga putevima pustinje?
Cela je istina: simbol stvarnosti
u sebi krije neto to stvarnost ne poseduje:
on je zbir svih njenih znaenja
ali ipak uz njega dodaje s obzirom na svoju prirodu
kojoj je osobina da predstavlja i jedno novo znaenje.
Ali sigurno ni to novo znaenje
ne ostaje zagonetno
kao narodu Izrailja ili apostolu Pavlu.
U dubokoj tiini posveenog priseanja
pitam se nije li, da bih krenuo u pustinju,
trebalo da sam imao ivot
ve za pustinju predodreen, i nisam li, dakle,
ivei u danima istorije ne toliko lepe,
iste i sutastvene kao to je predstava o njoj
morao znati da naem odgovor
na njena beskrajna i isprazna pitanja
da bih mogao odgovoriti sada
na pitanja pustinje, jedinstvene i neograniene.
Bedni, prozaini zakljuak
laiki zbog nametanja jedne kulture ugnjetenog
sveta
jedne pustolovine koja je poela da bi te privela Bogu!
No ta e prevagnuti? Svetovna suvoa razuma
ili religija, prezrena
plodnost onog koga je istorija ostavila iza sebe?
Dakle, izraz lica mi je blag i smiren
kad idem polako
zadihan i sav u znoju,
kad trim
166

ispunjen nekim svetim strahom,

kad gledam oko sebe tu beskrajnu jednolikost
detinjasto zabrinut,
kad posmatram pod mojim bosim nogama
pesak po kojem posrem ili se penjem.
Ba onako, upravo onako kao u ivotu, kao u Milanu.
No zato se odjednom zaustavljam?
Zato piljim ispred sebe kao da neto vidim?
A nema nieg novog osim mranog obzorja
koje se ocrtava beskonano razliito i jednako
prema plavetnom nebu tog mesta
koje sam zamislio optereen svojom ubogom kulturom?
Zato mi se, iako to ne elim,
lice gri, vene na vratu
napinju, oi ispunjavaju zaarenom svetlou?
I zato kad posle nekoliko trenutaka
besno urliknem
to nita ne menja i ostajem
neodluan kao i pre dok tako hodim pustinjom?
Ne bi se moglo rei
kakvo je to moje urlikanje: istina je da je strahobno
tako da mi se od njega lice izoblii
kao drelo neke zveri
ali ono je takoe na neki nain i razdragano
pa postajem slian detetu.
Tim urlikom elim privui neiju panju
ili nekog pozvati u pomo. No moda i ispsovati ga.
Tim urlikom se oglaava,
u tom nenaseljenom prostoru, da ja postojim
ili ne samo da postojim,
ve da znam. To je urlik
u kojem se, u dubini nemira
osea poneki plaljivi drhtaj nade.
Ili je to urlik izvesnosti, potpuno besmislene izvesnosti
u kojoj odzvanja pravo oajanje.
U svakom sluaju ovo je sigurno: bilo
ta da taj moj urlik znai,
on je predodreen da traje posle svakog mogueg kraja.
KRAJ
167

PRILOZI
Poglavlje 6, deo I (Kraj injenica izlaganja):
Le jeune homme dont loeil est brillant, la peau
brune,
Le beau corps de vingt ans qui devrait aller nu,
Et quet, le front cercl de cuivre, sous la lune
Ador, dans la Perse, un Gnie inconnu,
Imptueux avec des douceurs virginales
Et noires, fier de ses premiers enttements,
Pareil aux jeunes mers. . .
(Iz Posies A. Remboa)

Poglavlje 14, deo I (Prevaspitanje u duhu nereda i ne

poslunosti):
Prije nego te sazdah u utrobi, znah te; (uto iskustvo
ukljuena je, kako je poznato i fizika ljubav prim, autora) i prije nego izide iz utrobe posvedh te; za proroka
narodima postavih te.
A ja rekoh: oh, Gospode, gospode! Evo ne znam go
voriti, jer sam dijete.
A Gospod mi ree: ne govori: dijete sam; nego idi ku
da te god poljem i govori to ti god kaem.
I pruivi Gospod ruku svoju dotae se usta mojih, i
ree mi Gospod: eto, metnuh rijei svoje u tvoja usta.
(Iz Knjige proroka Jeremije, glava I,
stihovi 5, 6, 7, 9)

Poglavlje 16 i 17, deo I (Red je na oca i Sve je tako

arobno kao neviena jutarnja svetlost):
169

 kad osta Jakov sam, tada se jedan ovjek (to jest

Bog) rvae s njim do zore.
I kad vide da ga ne moe savladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iai stegno iz zglavka, kad se
ovjek rvae s njim.
Pa onda ree: pusti me, zora je.
(Iz Prve knjige Mojsijeve Postanje ,
glava 32, stihovi 24, 25, 26)

Poglavlje 22, deo I (Kroz poglede zaljubljenog oca ),

pasus iz Remboa koji gost upravo ita, verovatno je ovaj:
. . . Ona je (u naem sluaju on prim, autora)
pripadala sopstvenom ivotu: a ponovo stvaranje turnusa
dobrote trajalo je due od raanja zvezde. Oboavana ko
ja, iako se tome nikad nisam nadao, dola je (u naem
sluaju doao je prim, autora), nije se vratila (vra
tio) i nikad vie se nee vratiti.
U vezi sa celim izlaganjem (ili kako je reeno u tekstu
izvetajem):
Nagovarao si me, Gospode, i dadoh se nagovoriti;
bio si jai od mene i nadvladao si me; (i u fizikom smislu
prim, autora), na podsmijeh sam svaki dan, svak mi se
podsmijeva.. .
Jer ujem poruge od mnogih, strah od svuda: prokaite da prokaemo; svi koji bijahu u miru sa mnom, vre
baju da posrnem: da ako se prevari, te emo ga nad vladati
i osvetiemo mu se.
(Iz Knjige proroka Jeremije,
glava 20, stihovi 7 i 10
(Svi navodi iz Svetog pisma ovde su uneti prema prevodu ure Daniia. Prim.prev.).

170

PJER PAOLO PAZOLINI I ROMAN TEOREMA

Nou izmeu prvog i drugog novembra 1975, kod Fijumiirta u ne
posrednoj blizini Rima, ubijen je Paolo Pazolini, pisac koliko cenjen, toliko osporavan, ali u svakom sluaju originalan umetnikpisane
rei.
Njegov le je pronaen na blatnjavoj istini okruenoj barakama u
turobnom predelu u kojem caruju beda i nasilje, toliko slinom prede li
ma po kojima tumaraju besprizorni iz njegovih romana i filmova. Ubio
ga je upravo jedan od tih besprizornih, sedamnaestogodinji uzepe
Pelozi, zvani ,,La rana abac koji je samo msec dana pre tog
zloina puten iz Kaza del Marmo, rimskog zatvora za maloletnike. U
tom zatvoru Pelozi je izdravao kaznu zbog krae, skitnje, nasilnitva.
Pazolinijev, ubica je, dakle, posedovao sve osobine protagonista roma
na, filmova, drama ovog svestranog stvaraoca.
Paola Pazolinija privlai nekonvencionalni nain ivota be
sprizornih, njihova beskrupuloznost u krenju graanskih zakona, nji
hova sirova vitalnost, mrana, divlja, lepa, animalna senuzalnost. Zato
stalno eli da im se priblii, u njihovom drutvu tumara rimskim pred
graem, uestvuje u njihovim zabavama, sa njima stupa u homoseksual
ne odnose. Oni postaju junaci njegovih romana, njegovi poznati likovi
koji iskljuivo reaguju ulima, ija je priroda sazdana od neobjanjivih,
mranih sila.
Susret sa rimskom periferijom rasplamsava, dakle, Pazolinijev
knjievni dar tako da svoju umetnost primenjuje na jednu eksplozivnu,
vitalnu drutvenu situaciju.
No dok s jedne strane, dostojan pera jednog Lotreamona, sa opsesivnom estinom slika pakao bezakonja sa svim onim to je u njemu ani
malno, brutalno, nasilniko, sa druge strane, kao intelektualac iroke
kulture, odaje se prouavanju raznih oblasti ljudskog saznanja. Studira
marksizam i Frojda, Gramija i istoricizam, strukturalizam, semiotiku,
antropologiju.
171

 Paola Pazolinija, dakle, razdiru velike ivotne protivrenosti:

rafinirani umetnik, vaspitan na poeziji francuskih dekadentnih pesnika
i hermetiara, on esto naputa isti, kultivisani svet elegantne uljue
nosti, da bi uivao u neposrednom dodiru sa empirijskim aspektima su
rove zbilje.
Duboke razloge tih njegovih nemira i stalnih promena koje_se uoa
vaju kako na ivotnom, tako i na umetnikom planu, otkrivamo na
sloenom portretu njegove privatne linosti.
Roen je 1922. u Bolonji. Sin je oficira iz stare ravenske porodice,
otac mu je pristalica faistike ideologije, pripada vladajuoj klasi, ima
veza u visokom drutvu. Majka mu je oseajna, obzirna ena, posvee
na porodici, potinjena autoritativnom mua Obrazovana je, po zani
manju je nastavnica, potie iz patrijarhalnog gradia Kazarze u podno
ju Julijskih Alpi. U tom gradiu, Paolo dobija profesorsko mesto
im je, u rodnom gradu, na Filolokom fakultetu odbranio tezu o klasi
nom, intimistiki raspoloenom pesniku Paskoliju.
Posle izvesnog vremena, iz Kazarze, tog idilinog mesta sa starim
obiajima i patrijarhalnim moralom, Paolo Pazolini prelazi u Rim.
U tom velegradu, tipinom sreditu saviemene neokapitalistike ur
bane civilizacije, postaje duboko svestan raspada vrednosnog sistema
kojem je dotada pripadao i suoava se sa jednim problemom koji e
postati opsesivna preokupacija svih njegovih umetnikih ostvarenja. To
je sukob dveju civilizacija: drevne, narodske, seljake, s jedne, i novo
nastale potroake civilizacije, sa druge strane.
Sudar te dve razliite duhovne klime u mladom provincijalcu izaziva
traume i krize. U njemu se javlja drama njegovog ivota, dobija smisao
neprestana potreba za buntom, za skandalom, za sablanjavanjem
graanskog drutva koje, po njegovom miljenju, gui narodski duh.
Pazolini je silno privren narodskom, elementarnom, izvornom, na
gonskom ivljenju koje se protivi raunu, formalizmu, licemernim nor
mama industrijskog sveta i njegovoj sivoj normalnosti i normativnosti. Zato u svim svojim delima i stavlja naglasak na spontanost postignu
tu nihilistikim poricanjem svih zakona neokapitalistikog drutva.
Njegov ivotni stav, njegovo delo i iskaz javljaju se, dakle, kao veo
ma osoben, kao veoma sloen spoj privatnog i javnog, ivota i umetnosti, strasti i razuma.
Paolo Pazolini je istovremeno tradicionalista obuzet narodnja
kim, populistikim patosom, ali ovek bez predrasuda, suen i osudi-

172

van, diverso homoseksualac, pisac ija su del na indeksu Vatika

na i graanskog drutva.
Nemiran duh, on je u ivotu neumorni izaziva sudbine, tragalac za
novim, nemoguim, neobinim dimenzijama postojanja. U umetnosti,
on je eksperimentator koji neprestano istrauje originalne, ak ekstra
vagantne naine iskaza. Ujedno se javlja kao pesnik, romanopisac, reditelj, dramaturg, kritiar. Burno ivi, mnogo radi. Bespotedno troi
svoje umne i telesne potencijale. Za svoga kratkoga ivota objavio je
pet zbirki pesama, tri knjige eseja, dve zbirke pripovedaka, nekoliko
drama, snimio mnogo filmova, napisao romane Besprizorni (1955),
estok ivot (1959) i najzad jedno nesvakidanje prozno delo proe
to poetskim, simbolikim iskazom, roman Teorema (1968).
Prolo je desetak godina od pojave njegovih ranih romana Bespri
zorni i estok ivot, tih objektivnih registracija vienog i doivlje
nog, u kojima je on, taj zaljubljenik u sirovu stvarnost, sa fanatinim
arom prosto preslikao lice te stvarnosti.
Del koja sada Pazolini stvara, roman Teorema kao i filmovi vanelje po Mateju, Car Edip , Medeja vie nisu faktografske
slike ivota. Naprotiv, ona se mogu nazvati sakralnim, sveanim rituali
ma gotovo sudbinskog traganja za neim to proiruje granice objek
tivne stvarnosti.
U vreme kada Pazolini pie roman Teorema u njemu se javlja,
kako to sam kae, potreba da izie iz svoje koe , u njemu se javlja
potreba da se promeni, da odvrati pogled od neposredne stvarnosti i
krene u jednu oblast u kojoj e uspostaviti novi, mnogo bogatiji i slo
eniji odnos prema empirikim podacima koje mu ta stvarnost nudi na
uvid.
No taj novi stav ne znai samo promenu na formalnom, on znai
promenu i na moralnom planu. Taj stav se, naime, zasniva na neem
dubljem od same promene u tretmanu knjievne materije. To je stav ra
dikalnog udaljavanja od stvarnosti koja Pjeni Paolu Pazoliniju vie nije
tako bliska, koja se iz osnova promenila otkako je u hiperrealistikom
stilu napisao svoje rimske romane .
Pazolini, naime, u to vreme dolazi do saznanja da su potroako
drutvo i njegova civilizacija, posle ekonomskog uda, konano sruili
njemu bliski starinski, narodski, predindustrijski svet. Za svet koji je
posle tog brodoloma stvoren, Paolo gubi interesovanje.
Zato nije ni udo to u romanu Teorema, koji pie posle tih isku
stava, realnost gubi teinu a ugao vienja spontanost, poznatu iz njego

173

vih nekadanjih faktografski zamiljenih povesti o rimskom predgrau.

U tom romanu novog duhovnog usmerenja, ovaj pisac uspostavlja jedan
poseban, osoben, gotovo sakralan odnos sa realnou.
Roman Teorema je delo simbolistike fantazije zamiljeno kao
sveani ritual, kao mirakl. U mraku formalistikog ivljenja jedne poro
dice industrijskog magnata, kao glasnik enje za spontanim i prisnim
odnosom sa stvarnou, javlja se praiskonski neokaljan, prirodan, ta
janstveni postetilac: mladi gost.
elu porodicu u koju gost dolazi, oca, majku, sina, kerku, njihovu
sluavku pritiska ama usled nemogunosti da iziu iz kalupa konvenci
ja. Suoeni sa legalizovanom normalnou u svetu kojem pripadaju, li
kovi iz tog romana ine pokuaje da nau izlaz i put prema spontanosti,
nagonskoj, osloboenoj ulnosti.
Konformizam svih likova pri tome se sastoji u guenju njihove au
tentine prirode i u formalistic kom prihvatanju morala priznatog u jav
nosti, to jest morala njihove klase i drutvene sredine.
Oseanje besmisla, ame, dosade u svim lanovima porodice indu
strijalca Paola, raa se zato to se njihova potajna elja za slobodnim,
nagonskim ivotom, sukobljava sa svetom konvencija i utvrenih mo
ralnih zakona.
Sputani tim predrasudama, oni su u gru kad treba prei preko pra
ga koji vodi u bezakonje koje je, po Pazoliniju, jedino pravo oslobaa
nje. Samo je miran, oputen, uviavan boanski glasnik koji preko tog
praga treba da ih prevede. On je olienje nagonskog, velianja ivotnih
manifestacija u njihovim praistonskim oblicima velianja nepredvidlji
vih reakcija, koje je i ranije bilo prisutno u svim delima P. Paola Pazolinija. U romanu Teorema , meutim, svemu tome prvi put je dat cere
monijalni karakter.
Pojavom gosta, cela porodica milanskog magnata uspostavlja ne
posredan odnos sa stvarnou kroz fiziko posedovanje i davanje. To je
ritual koji se odvija u svetlosti jedne sugestivne, halucinantne ulnosti u
stalnom sukobu sa neivotnim, apstraktnim moralnim emama i sa iner
cijom duha i tela.
U susretu sa boanskim gostom sve postaje otkrovenje, rue se
ovetale eme logike i razuma, pucaju kalupi u koje je drutvo utisnulo
linosti lanova industrijaleve porodice.
Posle iskustva sa tajanstvenim glasnikom spontanosti, posle tog do
dira sa samim izvoritem, prapoetkom ivota, normalnost graan
skog sveta odjednom se svela na omot sazdan od automatskih navika

174

koji je porodica smogla snagu da konano odbaci kao zmija kou u prolee.

Pa ipak, ni posle mukotrpnog razbijanja okova kojima je drutvo za

robilo ove linosti, one ne nalaze smirenje. Postavlja se naime pitanje:
moe li pojedinac odista ostvariti sreu u bezakonju?
Proet lucidnim saznanjem, blagim pesimizmom i razoaranjem, na
to sudbonosno pitanje Pazolini posredno odgovara da je tako neto
ipak nemogue. Nemogue je zaobii zakonitost po kojoj se, hteli mi ili
ne hteli, mora organizovati suvie usloeni savremeni drutveni organi
zam. Bez toga reda, nemogue je opstati.
Protagonisti romana Teorema", u borbi protiv te zakonitosti, do
ivljavaju potpuni poraz i krah svog identiteta. Njihove iluzije, kao, uo
stalom, i Pazolinijeve iluzije, da se spasenje moe nai u anarhiji, pro
maene su, pa prema tome i njihove neostvarene tenje, duboko tra
gine.
Pa ipak, razloge to je Paolo Pazolini u poslednjim delima izgu
bio nekadane in te reso vanje za preslikavanje realnosti, ne treba is
kljuivo traiti u razoaranju u tu realnost, ve u konanoj prevlasti in
teligencije nad senzibilnou u njegovoj inspiraciji.
Uprkos muno p< iskivanom intelektualizmu usled silovite potrebe
da se prosto stopi s zvomim ivotom, Pazolini nikad nije uspeo da u
svojoj linosti zataka nanose jedne profinjene kulture i odnegovanog
estetikog ukusa. Druio se sa ljudima sa dna, hteo je da se poistoveti
sa njima i sa njihovom stvarnou, ali njegova privrenost besprizorni
ma nikad nije mogla da u njemu pomuti kritiku svest intelektualca,
erudite, izgraenog pisca.
Tragedija Pjera Paola Pazolinija je upravo u tome to se uprkos
svim nastojanjima nikad bez ostatka nije mog?o stopiti sa sirovom real
nou koju je smatrao oazom ivotnosti. On se nije mogao poistovetiti
sa svojim besprizornima koje je toliko voleo i koje je nalazio upravo u
samom srcu relanosti. Paolo Pazolini je za njih ipak do kraja ostao
stranac, bogati, veoma ueni gospodin, to je u stvari on i bio. Njihovi
svetovi su bili sudbonosno razliiti.
U jednom intervjuu Pazolini kae: ,,Ma koliko sam se trudio, nikad
nisam uspeo da pupanom vrpcom poveem sakralno i profano."
Od samog poetka on je bio duboko osvestan te nepremostive podvo
jenosti, te udvostruenosti, te izrazite protivrenosti koja je potresala
njegovo bie u borbi izmeu instinktivnosti i uljuenosti, izmeu sakrariog i profanog.

175

To je objanjenje zato i oblik Pazolinijevog umetnikog iskaza osci

lira izmeu ta dva komplementarna pola realnosti, izmeu sveta sirove
stvarnosti i sveta kulture.
Profinjenost njegovog duha naroito dolazi do izraza u briljantnim
filolokim esejima, u studijma o modernoj knjievnosti, o poetskom fil
mu, kao i u njegovim filmovima parabolama sa lirskom i psihoanali
tikom potkom koje snima posle 1963.
No tek u romanu , realnost je nadrasla svoje znaenje i
profano se najzad pretvorilo u sakralno.
Stilski, roman Teorema bi se mogao smatrati odrazom kulta jed
nostavnosti u literaturi. To delo se javlja u vreme kada je doktrina antiromana, antinaracije veoma aktuelna. U njemu se stoga ne ide za posti
zanjem dekorativnosti, to jest za postizanjem savrenstva forme i uobliavanjem knjievne materije. Sve snage su pokrenute prema iskaziva
nju ideja i nekih egzistencijalnih principa, jer to i jeste roman ideja i princi
pa. a ne slika neposredne stvarnosti.
U saglasnosti sa objektivistikim naelima umetnosti pisanja, tok
svesti likova gotovo je prirodan, iskaz je pomalo setan, povremeno bla
go ironian, ali jednostavan, geometrijski saet, upravo kao kakva
teorema .
Prisutna je izrazita tenja za oslobaanjem reenice od svakog naturalisitkog elementa koje je pisac obilno koristio u svojoj ranijoj hiperrealistikoj naraciji. ivotne situacije odslikavaju se krtom rei, ne
ma dramske tenzije niti svakodnevnih ivotnih zaleta, strasti su
proiene, ostaju u pozadini duha.
Portreti likova radikalno su svedeni na ono sutinsko. To je razum
ljivo jer oni nisu slika ivih Ijugii, slika karaktera iz stvarnosti koji se
zasnivaju na bogatoj gami ljudskih oseanja. Oni su simboli, isti i po
jednostavljeni, graeni u odbranu jedne teze.
Roman Teorema mestimino je ak pisan u sadanjem vremenu,
uproenom sintaksom i leksikom, onako kako se piu filmski sinopsisi.
Kritiari su to posebno isticali i slinost knjievnog postupka sa film
skim iskazom u tom delu objanjavali time to je u vreme kad je roman
Teorema objavljen, znai u prolee 1968, Pazolini snimio i istoimeni
film sa Terensom tampom u ulozi Gosta.
Pazolini je nameravao da film snimi u Njujorku, tom centru kapitali
stike moi i visoko industrijalizovanog sveta, dakle, u jednoj atmosferi
koja bi najbolje odrazila egzistencijalnu moru njegovih junaka. Meu
tim, snimio ga je u Milanu u koji je smestio i radnju romana, u Milanu,

176

gradu koji je, kako je to sam govorio od svih italijanskih gradova imao
najizrazitije evropsko obeleje, u kojem je graanska klasa najbogati
ja i ima najvei autoritet.
Delo se pojavilo u knjiarskim izlozima malo pre no to je film sti
gao u bioskopske dvorane. Ono je probudilo panju kao smeo i neobi
an pokuaj slikanja jedne gotovo mistine metarealnosti.
Predstavljalo je iznenaenje tim pre to je oznaavalo prelom u radu
Pjera Paola Pazolinija, konano naputanje neposredne opservacije
stvarnosti i prelaz sa strogo objektivne povesti na mirakl, na udesnu
simboliku i mitski iskaz.
Jugana STOJANOVI

12 Teorema

177

SADRAJ

Prvi deo
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21

22
23
24

Podaci

9
Jo neki podaci (I) 11
Jo neki podaci (II) 13
Jo neki podaci (III)
15
Jo neki podaci (IV)
17
Kraj izlaganja
injenica 19
Sveti seks gosta Emilijinih gospodara 21
Poniavajui jad i beda sopstvenog nagog tela i mo nagog tela
druga koje je otkrovenje 26
Otpor
otkrovenju
------- 29
Anelak dolazi i odlazi 30
Odreivanje sebe kao orua sablazni 32
Zar je to samo preljuba? 34
Ovde poinje novo posveenje u tajnu jednog deaka iz
graanske klase 40
Prevaspitanje u duhu nereda i neposlunosti 42
Prvi koji se vole. .
44
Red je na oca 47
Sve je tako arobno kao neviena jutarnja svetlost 49
Ljupkost i smena nespretnost obespravljenih na ovom
svetu" 51
Doruak pod vedrim nebom 53
Moe li jedan otac biti smrtan? 54
Ceremonijal jednog bolesnog o\eka (koji se srozao do
deteta) sa jednim zdravim momkom (kqji se uzdigao do
mladog bia iz drevnih vremena) 57
Kroz pogled zaljubljenog oca 59
Devojica u gnezdu muanstva 62
Prvi raj, Odeta. .
64

179

25
26
27
28

Od posednika do posedovanog
ute trstike na oblama
Jevreji se podigoe i krenue.. .
Druga blagovest Anelka

68
71
73
78

udnja za smru

Izjednaavanje rodoskrnavljenja sa stvarnou
Gubitak bitka
Ponitavanje miljenja o sebi

Lumpenproletarijat i Bog u dosluhu

81
83
84
88
83

Jo neto o Emiliji
Jo neto o Odeti
U usamljenoj kuici

Ovde se opisuje kako je Odeta najzad izgubila ili
izdala Boga
5 Rane gnojnice
6 Jo neto o Pjetru
7 Koprive
8 Opet koprive

9 Vokacija i izraajne tehnike
10 Da, svakako, ko o emu mladi. .

*11 Ovde se opisuje kako gospodii Pjetro najzad gubi
i izdaje Boga
12 Jo neto o Luiji

13 Ovde se opisuje kako I Lu ija najzad gubi i izdaje Boga
14 Levitacija

15 Anketa o svetiteljstvu

16 Dolo vreme da se mre

17 Jo neto o Paolu

18 Anketa o poklanjanju fabrike

19 , moje bose noge. . .

Prilozi

Jugana Stojanovi: Pjer Paolo Pazolini i roman i Teorema

102

Dodatak prvom delu

Drugi deo
1
2
3
4

180

103
10

Hl
113

5
I I tS
124
128
130

135
144
140
151

15
100

|o5
10
171

RAD
Beograd
Moe Pijade 12

Glavni urednik
^ Dragan Lakievi

Za izdavaa
Milovan Vlahovi

Lektor
Zorana Bogunovi

Korektor
Jelka Milsi

Nacrt za korice
Janko Krajek

tampano
u 6.000 primeraka
tampa
GRO Kultura
OOUR Slobodan Jovi
Beograd
Stojana Protia 52

 1 (C1P)

850-31
1,
Teorema / Pjer Paolo Pazolini ; [sa italijanskog prevela
Jugana Stojanovi]. Beograd : Rad, 1988. 179 . ; 18
. (Re i misao. Nova serija ; 414)
: / .
/ : . 171 177.
ISBN 86-09-00139-3
850(091)-31
: a. , (1922 1975)
y ,

ISBN 86-09-00139-3