Arhitektura u Vojvodini na poetku XXI veka

Zaobilazne strategije
Vladimir Mitrovi
Zajedno sa velikim i dramatinim drutvenim promenama arhitektura u Vojvodini posle 2000.
godine zakoraila je u sasvim novu fazu koju moemo ujedno oznaiti i kao slojevitu, pa, na
trenutke, i kao prevratniku. Vojvoanska prestonica je posle 2000, a delimino i u prethodnim
decenijama, bila skoro jedini grad u pokrajini sa neto ozbiljnijom arhitektonskom produkcijom.
Ipak, tokom protekle decenije se gradi i u drugim vojvoanskim gradovima, svakako u manjoj
meri (Subotica, Zrenjanin, Sombor, Panevo). U poslednjih nekoliko graevinskih sezona, po
nekim procenama, zaposlenost novosadskih biroa drastino je smanjena, kao i ukupna
graevinska delatnost, preko 85% od svog vrhunca sredinom prve decenije novog milenijuma.
To se posebno odnosi na izgradnju stambenog fonda ali i poslovnih zgrada. ak se sa pravom
moe govoriti o trenutnom krahu graevinske industrije o emu svedoe brojni parametri, od
(ne)zaposlenih projektnih biroa do drastinog pada potronje graevinskog materijala. Kriza u
domaem graditeljstvu je skoro rukom opipljiva. Sasvim blagi porast povremeno belei izgradnja
vezana za industriju, donekle socijalno stanovanje i neka vrsta nove usmerene stambene
izgradnje, kao i manji broj direktnih dravnih investicija sportskih hala, bazena, bolnica, kola,
kao i privatnih zdanja, kua i vila.
Ogroman graditeljski zamah koji je preplavio novosadska naselja u prethodnom periodu,
tokom prve decenije novog milenijuma, skoro im potpuno promenivi lik, bio je za arhitekte
prilika da realizuju mnotvo novih poslova. U periodu od nepune decenije u gradu je niklo vie
stotina objekata, u najveoj meri stambenih sa poslovnim prizemljima, po diktatu neumoljivog
trita. Iako se u Novom Sadu mnogo gradilo arhitekti po inerciji i usled pritisaka investitora
umanjuju uobiajenu udobnost novim stanarima na koju smo kao drutvo bili naviknuti tokom
sedamdesetih i osamdesetih godina proteklog veka. Mada se poslednjih godina situacija
popravlja, to se manifestuje sa sve vie kvalitetno graenih objekata, aktuelna svetska
ekonomska kriza se radikalno odrazila i na arhitekturu i njen kvalitet.
Jedni akteri arhitektonske scene prethodnih decenija su zaokruili svoje projektanske
karijere, dok se drugi prikljuuju novim trendovima u savremenoj arhitekturi koje ponekad, mada
ne preesto, diktira nova klasa investitora. Posebnu grupu stvaralaca ine arhitekti mlae i
neto starije generacije koji su oformili svoje privatne arhitektonske biroe delujui iskljuivo na
novom, probirljivom, pa i ve delimino zasienom tritu. Jednu tekuu produkcijsku liniju ine i
arhitekti neto starijih generacija, ve dokazani kroz veliku lepezu ostvarenih objekata, kojima
su mlai saradnici udahnuli novi ivot povezavi ih sa savremenim stremljenjima u graditeljstvu.

Ipak, mada na prvi pogled savremena, njihova arhitektura umnogome jo uvek nosi odlike
graditeljstva prethodnih decenija koje vie tei ka umerenom linom izrazu i stereotipno
shvaenoj, skoro trendovskoj primeni novih materijala, prvenstveno stakla i viseih fasada' od
vetakih materijala.
Suavanje autorskog izraza, povremeno uslovljeno zamorom i gaenjem stvaralakih
inspiracija, ali esto eljama i zahtevima investitora, ovoga puta poznatih za razliku od onih
nepoznatih iz vremena samoupravnog socijalizma, pred nove generacije arhitekata postavilo
je i itav niz sasvim novih zadataka. Ogromne promene na skoro svim pojedinanim poljima
graditeljskog procesa, uz stalni pritisak surovog tranzicionog trita, od novih, do sada
nepoznatih arhitektonskih programa i sadraja, preko novijih projektnih tehnologija, do znatno
sofisticiranijih izvoakih poslova, u kojima se vie sklapa, montira nego zida, uticali su na
pojavu autora iji su biroi, za samo nekoliko godina, stvorili respektabilan broj novih objekata,
uglavnom stambene ili stambeno-poslovne namene. isto poslovni objekti nastali poslednjih
nekoliko godina govore o novom trendu meu investitorima koji u tim prilikama, verujui
arhitektima, ne utiu previe na koncepcije i izgled objekata.
Savremena arhitektura u novo doba ulazi sa naglaenim kapacitetom da individualno
preispita svoje bogato modernistiko iskustvo, da ue u dijalog sa prostorom i, posebno,
kontekstom i njegovom istorijom. Arhitekti su u naem drutvu javno dosta nevidljivi i neuticajni,
ak i kada je u pitanju problematika za koju su direktno i strukovno vezani. Ta njihova drutvena
nevidljivost je plod ve tradicionalno haotinog stanja u drutvu, kao i nemogunosti ukupnog
sagledavanja drutvenih interesa. Ostaje im mogunost pojedinanih borbi za bolju arhitekturu,
bolje standarde projektovanja i izgradnje, kao i za poboljanje kvaliteta ivota i rada onih kojima
su njihovi objekti namenjeni.
Izabrani primeri u ovom projektu pojedinanog mapiranja savremene vojvoanske
arhitekture ukazuju da ima arhitekata koji pored redovnog, ponekad dosta rastrzanog i obimnog
posla, u projektovanju vide i vrhunsku umetnost. Ovi autori koriste svaku priliku i svaki zadatak
da naglase svoj stvaralaki potencijal, projektantski, ali i umetniki. U nevelikoj novosadskoj
produkciji mogue je nai jo usamljenih primera kvalitetnih objekata koji dobro reprezentuju ne
samo pojedinane autorske stavove ve i trenutak nastanka. Novosti ine i neto ee pojave
arhitektonskih konkursa u itavoj zemlji, posebno u Beogradu i tek neto u Novom Sadu i
ostalim gradovima, dajui priliku i znatno mlaim naratajima arhitekata da se ravnopravno
ukljue u konkursne utakmice. Otpoinjanje sa radom Arhitektonskog odseka pri Fakultetu
tehnikih nauka (1996) na scenu dovodi i mlae generacije arhitekata kolovanih na
Novosadskom univerzitetu.
***
Izbor od vie autora/arhitekata, arhitektonskih biroa i timova, sa radovima okvirno
nastalim tokom poslednjih godina proteklog i prvih deset godina XXI veka, reito svedoi o
kvalitetu i originalnosti autora i prvi je u nizu pokuaja sagledavanja i mapiranja savremenih
autora i njihovih arhitektonskih dela na teritoriji Vojvodine. Desetak autora i autorskih timova
svakako da ne predstavljaju neki poseban pravac niti udruenje. Oni projektuju, komponuju,
oblikuju, ureuju, reiraju, organizuju, piu i, kako je rekao Ranko Radovi slau. I pored
vidljive raznolikosti brojni su zajedniki imenitelji ovih arhitekata: relativna generacijska bliskost,
veina ih je roena ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina prolog veka, studije su
pohaali, sa manjim izuzecima, na beogradskom Arhitektonskom fakultetu gde su bili veoma
aktivni u konkursnom ivotu akademske zajednice. Po okonanju studija hrabro osnivaju
sopstvene projektne biroe gde se kroz privatnu inicijativu i udruivanje sa drugim arhitektima
bore za poslove na sada ve sasvim otvorenom tritu. Takoe su primetna raznolika
interesovanja ovih autora, koji se pored arhitekture bave i projektovanjem enterijera,
primenjenom umetnou, dizajnom, grafikim dizajnom, slikarstvom, istoriografijom, zatitom

graditeljskog naslea i brojnim drugim istraivanjima vezanim za irok spektar arhitektonske

delatnosti.
Praktini, pragmatini i radni, sa savremenim tehnolokim i estetskim iskustvima ovi
autori poseduju snaan oseaj autorske samosvesti, stvaralake discipline i tenje ka
besprekornoj realizaciji to ih svakako izdvaja od brojnih arhitekata koji su aktivni na podruju
Vojvodine. Odmah treba rei, izabrani arhitekti nisu tipini. Pre bi se moglo rei da su atipini,
samosvojni, originalni, savremeni, pa tako, na neki nain i ne predstavljaju nau arhitekturu ve
svoje autorske linosti koje deluju u svetu domae arhitektonske prakse. Izabrani arhitekti
svakako nisu grupa autora izolovanih od drutva, ali mu svojim radom ukazuju i pomau da
postane svesno svojih najdubljih problema sa odgovornou prema sebi, klijentima i drutvenoj
zajednici i prostoru u kome stvaraju. U teoriji (savremene) umetnosti ve je ustaljen izraz ekces
pa bi se stvaralatvo ovih autora moglo i nazvati svojevrsnim ekscesom u naoj sredini. U
umetnosti, pa i arhitekturi, sve se gradi na izuzecima. Skulpturalno, kao jedinstvo materijala i
prostora, kao svojevrsno oblaenje prostora u kome se autori, pored brojnih praktinih
arhitektonskih i graevinskih problema, bave i reavaju estetske, umetnike, pa i etike
komponente. Sklonost ka savremenim materijalima i odrivosti (odrivom ivotu) graevina
izdvajaju ove arhitekte i njihova dela od veine nove, svakodnevne arhitekture, nematovite i
nezanimljive, koju vidimo po vojvoanskim gradovima i naseljima. Oni prate deavanja u
svetskoj, globalnoj arhitekturi, primenjujui ih na domaem terenu uz mnotvo lokalnih
problema, prepreka i nepogodnih okolnosti, kroz rad koji se moe simboliki i jeziki
okarakterisati kroz termin umetnika i muziara Brajana Ina zaobilazne strategije (Oblique
Strategies). Sutinu ovog termina, primenjenog na nae prilike, svakako treba traiti u odgovoru
na pitanje: kako reiti sve zahteve investitora i odgovoriti na poveren zadatak, a ostati dosledan
svom autorskom izrazu i stvoriti pravo arhitektonsko delo?
***
Jednu od razvojnih linija koju moemo pratiti posle 2000. godine ine pokuaji manjeg
broja autora da svojevrsnom kombinacijom starog i novog ostvare autentian, regionalni izraz,
nastavljajui bogatu tradiciju vojvoanske arhitekture. Radovi arhitekata Vilmoa Tota (Toth
Vilmos) i Zoltana Valkaia (Valkay Zoltan) predstavljaju primere nove regionalne arhitekture sa
snanim reminiscencijama na graditeljstvo ovih prostora sa poetka XX veka. Projektujui skoro
sve vrste arhitektonskih objekata, arh. Tot je posebno zainteresovan za kontekst, kao i za
arhitektonsku tradiciju i korienje istorijskih paralela to rezultira takozvanom organskom
eklektikom. Totova dela se odlikuju i naglaenom plastinou, a posebno neguje zanatsku
obradu prirodnih, lokalnih graditeljskih materijala. U svojoj arhitekturi Valkai koristi upeatljive i
originalne elemente metaforinog i regionalnog arhitektonskog jezika Panonske nizije. Po
njemu, vano je uvesti formalni svet, iv u naem seanju, u sam proces projektovanja i
gradnje. Dela mu se odlikuju narativnom strukturom, paljivim izborom materijala i kolorita u
duhu ravnice. Valkai se bavi istorijom i teorijom arhitekture nizije o emu svedoi veliki broj
tekstova u strunim asopisima, magazinima i dnevnim listovima. Za arhitekte Tota i Valkaia
tradicija je pitanje identiteta, kroz regionalno i lokalno, nacionalan koncept zajednikog
pamenja, unutranja graditeljska filozofija vrednu da se zabelei i prikae. Njihova dela
korespondiraju sa nekim od savremenih tokova maarske arhitekture kojoj, na odreeni nain, i
pripadaju.
Najoriginalniju i najautentiniju pojavu na savremenoj vojvoanskoj arhitektonskoj sceni
ine arhitekti iji se autorski izraz odlikuje beskompromisnim modernim formama, oblicima i
materijalima, koji svoje projektanske karijere grade na vrstim neomodernistikim pozicijama. U
velikoj elji za radom i promenama na arhitektonskoj sceni Novog Sada zapoeli su svoju
stvaralaku karijeru na poetku novog milenijuma Lazar Kuzmanov i Ilja Mikitiin, prijatelji sa
studija i arhitekti koji se mogu oznaiti kao vesnici jednog novog pristupa arhitekturi, u
materijalizaciji, ali sa i te kako prisutnim estetskim i etikim background-om. Ovaj autorski par

hrabro je zakoraio u nau graditeljsku praksu neizveden projekat za poslovni centar u jednoj
od glavnih gradskih ulica Novog Sada ve je oznaen kao onaj prestupniki, revolucionarni i
pored injenice da nije izveden, takoe za ovo vreme simbolino, kapricom investitora koji je
izjavio da njihov projekat vie lii na muzej, a ne na robnu kuu. Tako je ovaj investitor platio
cenu svoje neobavetenosti i krnjeg ukusa robna kua koju je potom naruio od drugih
projektanata, lano savremena, nekoliko godina po izgradnji ostala je prazna i neprihvaena od
veine graana. Umesto da dobije remek-delo savremene arhitekture, dobio je bezlinu i
neoriginalnu, obinu zgradu. U isto vreme dvojica arhitekta osvajaju visoke plasmane na
nekoliko znaajnih arhitektonskih konkursa (Banja Luka, Novi Sad, Kikinda). Njihovi konkursni
radovi, mada do danas nerealizovani, najavili su umetniki i graditeljski potencijal ovih
projektanata.
U kasnijem samostalnom radu arh. Lazar Kuzmanov projektuje vie stambenih i
poslovnih objekata u irem centru Novog Sada gde je paljivim odabirom materijala i boja, kao i
ukupnim kompozicionim reenjima, napravio iskorak iz ustaljene domae graditeljske prakse.
Dela Kuzmanova se odlikuju smelim oblikovnim pristupom, elegantnim kompozicionom
reenjima i predanim radom na detaljima. Privatna vila na Ribnjaku, u neposrednoj blizini mosta
na desnoj obali Dunava, bila je oigledno izazov za Kuzmanova i njegove saradnike budui da
su se odluili za nesmetanu, zastakljenu vizuru prema reci, okupanu svetlou i sa pogledom na
grad. Takoe je upeatljiva kamena konstrukcija koja kao da prolazi kroz sam objekat, a
zapravo ga uramljuje pojaavajui likovnost ove vile. Posebnu vrednost ambijenta predstavlja
sama lokacija koja ima dugu tradiciju vikend zone. Tako okolina postaje na neki nain i
integralni deo ivota korisnika stvarajui jednu estetiku jedinstva objekta i prirodnog okruenja.
Ouvani kompozicioni sklad, odabir materijala kao i suptilna upotreba arhitektonskih elemenata
doprineli su harmoninom izgledu objekta i njegovom stapanju sa okolinom. U tom svetlu, kako
pie Dragana Konstantinovi, i pored neizbenih izmena koje je investitor izveo na samom
objektu tokom gradnje, kao i prenaglaenog bedema koji opasava lokaciju, ovaj arhitektonski
objekat je afirmativan gest za jednoporodino stanovanje na ovim prostorima. Istom misaonom
sklopu kroz transparentnost i vetu kombinaciju unutraenjeg i spoljanjeg prostora glavne su
odlike i poslovne zgrade kompanije PIN Computers rad Kuzmanova i njegovih saradnika. U
svom volumenu objekat je definisan kroz dva izduena kubusa u ijoj kontakt zoni se formira
komunikacioni koridor. Enterijer i eksterijer su sjedinjeni kroz prozirno pakovanje omotaa, a
smiren kolorit i savremeno definisana i izvedena drvena oplata istiu slojevitost projektantskog
postupka zamiljene materijalizacije. Stoga i ne udi da je poznati internacionalni portal
(www.archdaily.com) protekle godine detaljno prikazao ovaj projekat. U isto vreme Kuzmanov
sa saradnicima projektuje itav niz stambeno-poslovnih objekata u kojima novom
arhitektonskom estetikom podiu nivo dananje vojvoanske arhitekture. Aktivistiki stav arh.
Kuzmanova izraen je, bar tokom prve decenije novog milenijuma, kroz drutveni i strukovni
angaman.
Od osnivanja sopstvenog projektnog biroa Ilja Mikitiin projektuje vie stambenih i
poslovnih zgrada u kojima je primetna elja ka proirivanju spektra interesovanja, kao i
naglaen umetniki senzibilitet. Njegovi se objekti odlikuju preciznou izraza i dosledno
sprovedenim programima. U stalnoj borbi sa izvoakom praksom uspeva da zadri originalnost
i samosvesnost arhitektonskog stvaralatva prezentovanu kroz naglaen likovni izraz, mada
sam autor uopte ne insistira, pa ak i ne pominje tu neospornu injenicu. Stie se utisak da
projektuje paljivo i izbirljivo. I pored nepovoljnih urbanistikih uslova i uzane i izduene lokacije
za poslovni objekat Minakva, autor arhitektonsku kompoziciju uspeno zaokruuje staklenom
opnom. Na projektima za osmatrake stanice u ambijentu netaknute prirode, Obedska bara i
Kulpinovo, Mikitiin dokazuje da u arhitekturi nema malih tema i lakih zadataka i da svaki
arhitektonski rad moe biti ujedno i pravo umetniko delo. U korpusu ovog autora istie se i
porodina kua na Ribnjaku, transparentna i moderna, koja istovremeno odraava filozofiju
ivota i arhitekture, investitora i autora.

Duan Miladinovi, arhitekta i projektant brodova, u svojim objektima primenjuje

principe plastinog oblikovanja istovremeno se ponaajui i kao skulptor i kao graditelj.
Preciznog je izraza sa mnotvom lepo dizajniranih detalja, a njegovi objekti plene zaokruenim
stvaralakim pristupom u kome se gledalac dovodi u galerijsku situaciju da posmatra zgradu
kao istinsko umetniko delo. Koristei graditeljsku tehnologiju modernog vremena Miladinovi
stvara visokotehnizirane zgrade. Javna garaa sa poslovnim prostorom (Maxton centar) na
novosadskom naselju Liman 3 nova je tema u naoj arhitekturi. Objekat formiran u vidu prizme,
jednostavnih ravnih linija, istaknutog kolorita i materijala, dinamikom fasada, kao pokrenutim
plastinim formama, oslikava pravac kretanja i u objektu i oko njega. Atraktivnost je posebno
naglaena nou primenom savremenog osvetljenja. Pored projektovanja u visokoj gradnji bavi
se dizajnom kao i izradom celokupne tehnike dokumentacuje za brodogradnju, a u toj oblasti
ima izvedena dva plovna objekta. Teoretski i praktino se bavi novim izvorima energije,
odrivom arhitekturom i ouvanjem energetskih resursa, kao i njihovim primenama u arhitekturi.
Dragan Marini i Aleksandra Marini (Biro M+) su kao dobro uigran tim tokom
proteklih nekoliko godina uspeno uestvovali na vie konkursa sa visokim plasmanima, dok se
od izvedenih radova istie njihov poslovni objekat na Trifkovievom trgu u Novom Sadu koji je
uspeno reio problem znaajne gradske interpolacije u vidu savremeno oblikovanog i
materijalizovanog objekta. Karakterie ih otvorenost i radoznalost prema savremenim tokovima
u arhitekturi i pokuaji da se oni na adekvatan nain implementiraju u naoj sredini.
Prepoznatljiv arhitektonski izraz provlai se kroz idejna reenja i izvoake projekte porodinih
stambenih, javnih i poslovnih objekata, reenja enterijera i urbanistikih predloga. Napravivi
svojim izvedenim objektima, projektima i konkursnim radovima veliki iskorak u arhitektonskoj
praksi naeg podneblja, posebno na estetskom planu, ovaj biro ostvaruje svoje vizije
savremene arhitekture u kraem vremenskom periodu.
Milan Kovaevi i mlai autori okupljeni oko njegovog biroa Studio I su projektovali i
izveli vei broj stambenih objekata u kojima se povremeno osea odreeni stepen zasienja, ali
i stalna elja za inovacijama, posebno na planu fasadnih platana i u organizaciji stambenih
jedinica. Za neka od njihovih dela moemo rei da pripadaju novoj modernoj arhitekturi koja
raskida skoro svaki kontakt sa tradicijom, kao i da za sobom ostavljaju prevazieni pojam duha
mesta kome su u znaajnoj meri bile okrenute generacije stasavale uz regionalnu arhitekturu
sedamdesetih godina. Neka od dela ovih autora bi se mogla nai u bilo kom delu planete, to
moe biti kompliment, ali i kritika. Kovaevi i arhitekti iz njegovog biroa potuju ekonominost
do najveih moguih granica, ali ne na raun kvaliteta. Ve tradicionalne armirano-betonske
konstrukcije znae utedu u prostoru i materijalu. Tlocrti su, shodno takvom razmiljanju,
ekonomini, logini i racionalni. Rezultati ovog pragmatinog pristupa su, pored velikog broja
izvedenih objekata poslednjih godina, kada je to, zbog krize, ravno malom udu, i relativno nia
cena objekta i njegova ekonominost u eksploataciji. Time je ostvaren temeljiti cilj projektanskog
rada sa stanovita investitora: postignuti odnosi garantuju dobro ulaganje i obrt kapitala,
opravdanje investicija i osiguranje profita. Oslukujui korake budunosti ovaj biro se trudi da
ostane na visini svog zadatka, a to je stvaranje kvalitetne stambene arhitekture.
Tokom devedesetih godina prolog veka arh. Leonid Nei je projektovao vie
stambeno-poslovnih objekata u irem gradskom jezgru Novog Sada unapredivi inae sumornu
graditeljsku praksu te decenije. Njegove zgrade su elegantne, studiozno i precizno
projektovane, s posebnim odnosom prema materijalima i detaljima, kao i prema vizuelnoj
artikulaciji objekata. Poslednje objekte stvara pod uticajem neomodernistikih tenji, sa
asocijacijama na modernu meuratnu arhitekturu. Nei nas svojim stambenim objektima,
projektovanim u poslednje vreme, uvodi u novu fazu stanovanja u kojoj je prostor kvalitetno
definisan i oblikovan na radost vlasnika i korisnika. Stambeni blokovi na uglu Radnike ulice i
ulice Stevana Musia jedinstveni su primeri originalne, autorski zamiljene i koncipirane
stambene arhitekture, stvarni dokaz da i stambenjaci mogu biti kvalitetna arhitektonska i
likovna dela.

Svestrana delatnost arh. Dubravke ukanovi kree se u irokom spektru

arhitektonskih tema, od projektovanja objekata, stambenih i poslovnih, dizajna enterijera, do
rada sa studentima, obnove graditeljskog naslea i istoriografije. Na posve probirljivom tritu,
posebno unutranje arhitekture, ona svojim smelim enterijerskim zahvatima, okupanim paletom
veselih boja i atraktivnim materijalima, donosi velike novosti na tom polju arhitekture. Njeni
enterijeri za poslovne objekte su poslovni, strogi i utilitarni, dok su oni raeni za stambene
prostore privatnih poruilaca oputeni i razigrani. Nekoliko njenih privatnih kua i letnjikovaca
nisu kao to je Le Korbizije rekao maina za stanovanje, dakle usluni tehniki aparat, ve
jedna poetska fikcija koja je plod zajednike mate klijenta i autora. Kombinacija klasinih i
savremenih graevinskih materijala, kao i sa posebnom panjom izvedena hortikulturna
reenja, doprinosi da njene porodine kue slave udobnost korisnika. Postavljanjem arhitekture
kao fikcije raa se pitanje da li se, nakon postizanja jedne prosveenosti koja je graevinsko
delo pretvorila u razultat racionalnog kalkulisanja, moe jo uvek verovati u umetnost
graditeljstva. U sluaju kua arh. ukanovi odgovor je potvrdan.
Radei i stvarajui u okruenju nenaviknutom na radikalnije savremene arhitektonske
zahvate, zrenjaninski arh. Aleksandar Rackov je sporo dolazio do obrazovanih investitora koji
su, takoe, verovatno, imali slian problem u potrazi za inovativnim arhitektom spremnim na
novine i saradnju. U projektima za porodine kue Rackov primenjuje nove materijale kao i nov
nain sagledavanja porodinog stanovanja u svetlu zbivanja na polju savremene arhitekture.
Kue su mu jednostavnih linija i oblika, esto bojene u belo, sa oiglednim minimalistikim
tendencijama koje se naslanjaju na bogatu preansku tradiciju porodinih zdanja. Posebnu
panju poklanja ureenju enterijera kao i parternom okruenju koje je uglavnom skromnih
povrina na malim gradskim placevima. Vila na obali Tise, sa jasnim vizuelnim asocijacijama na
legendarnu vilu Savoj (Le Korbizije, 1929), svakako je jedan od najkvalitetnijih i najizazovnijih
objekata podignutih poslednjih godina na podruju Vojvodine. Njene razuene i duboko
promiljene osnove, razdvojenih sadraja, sa spektakularnim pogledom na okolinu, doprinose
jednom sasvim filozofskom poimanju veze arhitekture i prirode, kao i arhitekture i ivota. Obilje
dnevne svetlosti i zelenila u okruenju daju nezaboravni efekat svakom ko je ovu vilu video,
uivo ili samo na fotografijama. Pored porodinih kua, Rackov je projektovao i vie stambenih
objekata, kao i zgrada poslovne i ugostiteljske namene sa odgovarajuim enterijerima.
Nema sumnje da je za rad arh. Nemanje Radusinovia pored beogradskog kolovanja
i uspeha na studentskim konkursima (Borbina nagrada za studentski rad, 1994) od kljunog
znaaja bio njegov kasniji boravak i specijalizacija na postdiplomskim studijama u SAD.
Uporeujui ova dva uticaja sa stanovita praktinog arhitektonskog rada, Radusinovi
naglaava znaajne praktino-tehnoloke razlike najvidljivije u uspostavljanju kontakta sa
investitorom i u organizovanju arhitektonskog posla, ukljuujui pravnu, ekonomsku i
graditeljsku delatnost, kao i striktno pridravanje zadatih rokova. Trina privreda ne trpi
neuspehe u spomenutim poljima praktinog arhitektonskog delovanja i svaki arhitekta pored
teorijskog znanja i umetnikog nadahnua mora da bude usavren i u menaderskom polju
strunog poslovanja, podvukao je Radusinovi u jednom od svojih intervjua. Njegovi poslovni
objekti za osiguravajui zavod, raeni u saradnji sa arh. Borom Radusinoviem, zrae nekim
novim tradicionalizmom, mada su sasvim moderno koncipirani, uz upotrebu izrazito savremenih
i kvalitetno odabranih materijala. Posebno se istiu objekat u Panevu (2003), blizak svetskim
trendovima u korporacijskoj arhitekturi i objekat u Rumi (2008), u kome autori posebnu panju
poklanjaju oblikovanju i zateenom kontekstu. Rumska staklena fasada u najboljoj tradiciji
staklenih zidova, samo naizgled jednolina i umirujua, daje dramatini odsjaj neba koje se
zakonomerno menja u skladu sa dobima dana i godine. Radusinovi je jedan od autora koji je
proirio svoje umetniko stvaralatvo na crtee i radove u tehnici sito-tampe. Aktivno uestvuje
u likovnom ivotu, a crtee izlae na samostalnim i grupnim izlobama. Najee nastali u
jednom dahu, nekada za samo nekoliko minuta, ovi crtei nam omoguavaju da zavirimo u
autorov poetski diskurs koji bez sumnje nosi jak peat svog vremena. To nisu klasini umetniki

crtei, mada ima i takvih. Njihova asketska tehnika, brzih stripovskih poteza i preciznih misli u
svakodnevnoj komunikaciji sa novom stvarnou, doprinosi pojaanoj interakciji sa
posmatraem.
***
Savremeni se autori na pojedinim projektima svesno/nesvesno priklanjaju nekim od
modernih arhitektonskih aktuelnih tendencija vaeih u svetu, od naglaenog plastinog
oblikovanja (Miladinovi, ukanovi, Rackov), preko organske eklektike i reminiscencija na
prolost (Tot, Valkai), staklene arhitekture tvrdih ivica (Radusinovi, Marini), do pokuaja
uvoenja konstruktivizma (Kuzmanov, Mikitiin) ili, sasvim retko, dekonstruktivizma u vlastita
dela (Kovaevi). Uslovna pripadnost novim, internacionalnim tendencijama u savremenoj
arhitekturi (neomoderna, nova ili druga moderna) sa autora samo prividno uklanja svaku
odgovornost prema prolosti, onoj davnoj, ali i onoj neto blioj. I pored este elje za
naglaenom originalnou ili pak ekscesom unutar zateenog graevinskog korpusa, moe se
rei da autori znaajnu panju, i pored svih nedaa projektanskog i izvoakog procesa u kome
se meaju birokratski problemi sa sujetama i eljama investotora, ipak posveuju kontekstu. U
njihovom radu uoljiva je jaka umetnika crta, esto zapostavljena kod vojvoanskih arhitekata
prethodnih generacija, u kojoj se uspeno kombinuje savremen pristup arhitektonskom
programu za objekte koji nikada kod nas nisu graeni i materijala, na prvom mestu stakla i
metala, ije su tehnoloke karakteristike davno prevazile sve to se godinama koristilo u
domaem graevinarstvu. Jedni ne odustaju od ornamenta i ornamentike koju vide kao
nastavak svog teoretskog istraivanja i line graditeljske filozofije, kao direktnu vezu sa
prolou i usavravanjem ve zaboravljenog umetnikog zanatstva, dok drugi ornamente
smatraju prevazienim i zastarelim detaljima, dekoracijom prazne moi i lane
reprezentativnosti iz daleke prolosti stvarajui estetiku jednostavnih i istih formi geometrije
vezane za plastinost, minimalizam likovnog izraza ili neki prostorni akcent.
Ipak, teko se savremeni arhitekti mogu ugurati u neku od stilskih pregrada. Od pojave
dekonstruktivizma, poetkom poslednje decenije proteklog veka, arhitektura se polako
pribliava nekoj novoj apstrakciji u slikarstvu. Kao da su autori, povremeno, ili pak redovno,
izali (izjurili) iz dogme racionalizma i funkcionalizma, da bi ga osavremenili, oiveli i ulepali,
humanizovali i pribliili korisnicima. Ili funkcionalizam esto vezan za socijalni (ili javni) momenat
u kompjuterima izabranih autora doivljava savremeni preobraaj koji korisniku/posetiocu
objekta nudi jedan novi funkcionalistiki uitak. U nekim od prikazanih objekata ovek se osea
kao da je uao u prostorno umetniko delo forme, boje, svetlost, kojima se maksimalno
posveuje panja. I danju i nou. Kao scenografija koja oblikuje scenu ili reija koja kreira
boravak u prostoru. Ovi arhitekti donose znaajne novine u vojvoansku arhitekturu kako po
svojim kreativnim stavovima, stvaralakim pristupima procesu projektovanja i dizajniranja
prostora tako isto i irokom lepezom svog arhitektonskog delovanja.
Izabrani autori su ostvarili veliki broj visokih plasmana na konkursima i nagrada na
strunim izlobama (salonima arhitekture), kao i veliki broj ostalih drutvenih priznanja ime su
u znaajnoj meri skrenuli panju javnosti, strune i iroke, na svoj stvaralaki rad. Te nagrade i
priznanja takoe svedoe o injenici da su ovi autori, i njihov rad, prepoznati u profesionalnim
krugovima kao inovativni i savremeni, tj. kao autori koji i te kako utiu na razvoj domae
arhitektonske prakse.
Dananjim arhitektima potrebne su odreene vetine, verovatno i vie nego njihovim
kolegama iz dalje i blie istorije mata i imaginacija, organizacija i administracija, i, posebno,
diplomatija, pa ak i psihologija. Te nove vetine i zadaci oslanjaju se na one ve tradicionalne
ili pak klasine poznavanje svih neophodnih sistema za funkcionisanje kue, znanje i praenje
tehnologije i materijala, kao i vetina praktinog i pragmatinog razmiljanja u savremenoj
arhitektonskoj praksi u kojoj su paralelno ukljuene ne samo potrebe prema korisniku ve i

aktivno uee klijenata u organizaciji projektnog zadatka. I, naravno, i ipak, umetniki

senzibilitet. Promene u prirodi arhitektonske prakse bile su ujedno neizbene i permanentne. Po
Bernardu Majklu Bojlu, do arhitektonskih mogunosti dolaze pre oni koji su istaknuti u poslu
nego oni sa umetnikim sposobnostima pa su, stoga, oni ti koji grade arhitekturu, dobru, lou ili
osrednju. U ovakvim razmiljanjima, koja esto nisu daleko od istine, arhitekta prvo mora da
bude biznismen, a tek onda umetnik. Projektovanje, konstrukcija, kontakt sa klijentom i
ekonomija ponovo mogu postati entitet fuzija umetnosti, nauke i biznisa. Sve to kroz ve
poznatu definiciju uloge arhitekte kao kordinatora (reisera) koji objedinjuje mnoge socijalne,
tehnike, ekonomske i umetnike probleme i arhitekture kao vrhunske socijalne umetnosti.
Autori o kojima je ovde re su u svojim biroima vodei projektanti. Sastav biroa se usled
nepovoljnih trinih i ekonomskih okolnosti menja, ali primetno je postojanje jezgra saradnika
koji u nekim sluajevima prerastaju i u partnere. Kao i u svetu, etika arhitekte pojedinca polako
se zamenjuje etikom arhitektonskih biroa, a to je delovanje arhitektonskih biroa vie podsealo
na posao uopteno, tako je i njegova etika sve vie liila na etiku poslovnog sveta. U naem
sluaju, sa posebnostima, ta etika je esto zasnovana na slinim ili istim sklonostima,
dugogodinjim prijateljstvima, zajednikim poslovnim ili ivotnim interesima.
Nesmetan protok informacija iz sveta, koji je za domae autore oduvek bio izvor
nadahnua i mesto odakle se crpi nova energija, nezadrivi proboj interneta i veliki broj
arhitektonskih asopisa i sajtova svakako da doprinosi odlinoj povezanosti stvaraoca sa
modernim tendencijama u arhitekturi, enterijeru i dizajnu. Povremeno, ova komplikovana
meavina uticaja ostavlja utisak nekritike interpretacije savremenog svetskog trenutka u
arhitekturi. Precizan izraz u detaljima, kao i njihova naglaena upotreba u projektovanju i
opremanju enterijera, uz obilje novih svetlosnih efekata, povremeno stvara jedan hladan,
ponekad ak i leden total dizajn blizak svetskoj korporativnoj arhitekturi u kojoj se oseaj
otuenosti ne moe lako prikriti. Posebno se to odnosi na enterijere koji za razliku od prethodnih
vremena postaju ee promenjivi, pritisnuti stalnom potrebom za novim promenama i
privlaenja sve veeg broja klijenata. Svesni toga, svi autori pokuavaju da nau i pokau neki
svoj originalni odgovor na pitanja savremene arhitekture, posebno u ovakvim, svakako po
arhitekturu i njeno razumevanje negativnim drutvenim okolnostima koje jo vladaju u domaoj
sredini. Veina ovih arhitekata su svojim delima pomirili dva oprena interesa, interes
eksploatacije i interes humanog stanovanja, stvarajui stambene prostore koji kvalitetom i
savremenou donekle pariraju stambenoj arhitekturi nastaloj proteklih decenija. Ipak, kasnije je
dolo do zaotravanja zahteva kapitala za to brom reprodukcijom, pa su se samim tim
pogorali i uslovi za stvaranje dobre arhitekture.
Kao i u sluaju brojnih beogradskih arhitekata (B. Mitrovi, G. Vojvodi, D. Miljkovi, Z.
Radoji i drugi) ovi vojvoanski arhitekti na domaem tritu, za koje se sve moe rei osim da
je ureeno, redovno i normalno, povremeno stvaraju visokoestetizirane objekte pojaavajui
tradiciju moderne uprkos njenoj funkcionalistikoj hladnoi, pa i neuspehu, njenoj kasnijoj
brutalistikoj praznini i potonjoj postmodernistikoj kombinaciji vesele funkcije i naglaene
fikcije. Lakoa jednostavno izvedenih arhitektonskih konstrukcija, prozirnost staklenih povrina i
primena nove tehnologije, nekada gotovo besteinska u svojoj pojavnosti, daju objektima novi,
do sada nevieni kvalitet i vii estetski smisao. Arhitektura nema tu mogunost, kao recimo
slikarstvo, da se spase izmetanjem ili povlaenjem iz stvarnog ivota ve, kako pie Hejnrih
Kloc, podnosi punu rtvu svoje oduvek ograniene autonomije. Radi se zapravo o malom broju
projekata (i autora), kako je zapisao Borislav Petkovi (O apokaliptikom tonu usvojenom
nedavno u srpskoj arhitektonskoj kritici, u: Srpski arhitekti 20002010), koji pretenduju da budu
izuzetni, progresivni ili visoko estetizirani, obraajui se samo uskom krugu onih koji takve
informacije mogu prepoznati i proitati. I uivati u njima. Tako se srpska, pa i vojvoanska
arhitektura kao njen sastavni deo suoava sa situacijom preispitivanja sopstvene bitnosti, smisla
i uloge u posve nezainteresovanoj sredini u kojoj nastaje. Nema pak sumnje da je arhitektura,
pa i ova nastala danas, eksponat zajednikog interesa u svakom pogledu. Od drutvenog

okruenja, investitora, arhitekata-autora, korisnika i sluajnih prolaznika/gledalaca. Ili bi tako

samo trebalo da bude.
Ovaj izbor autora je svojevrsno jedinstvo suprotnosti, esta pojava kada se radi o
kolektivnim izlobama. Svaki od autora je originalan u autorskom izrazu, eljama i zadacima
koje pred sebe postavlja, a spojeni su, kao u kakvom klasinom pozoritu, jedinstvom
teritorije/mesta, vremena i radnje. Njihovo jedinstvo je i relativna generacijska bliskost, slina
iskustva aktivnog projektovanja na poremeenom tritu materijalnih i duhovnih vrednosti, kroz
posveenost i istrajnost, to ih ini najkvalitetnijim autorima sa ovih prostora koji su stvarali
tokom prve decenije novog milenijuma. Mada esto i nesvesni na koje se sve naine i u kom
kontekstu moe razmiljati o njihovim objektima/delima, ini se da imaju neki autorski utisak i
odnos prema radovima, izvedenim ili ne, duboko stvaralaki, zato ne rei umetniki.
Likovnost, nekada pritajena nekada potencirana, raznovrsna je i bogata. Brojni su danas
arhitekti koji nisu zaniteresovani za izlaganje i prezentaciju svojih objekata niti za neku vrstu
istorizacije njihovog rada. Ta je pojava kod nas naalost dugo prisutna, od kada, u stvari,
postoji autorska arhitektura, uglavnom posle anonimnih vojnih graditelja XVIII veka, od druge
polovine XIX veka. Istraivai domae arhitekture imali su silnih problema, od nepoznavanja
osnovnih podataka o autorima do tekoa prilikom lociranja objekata ili njihovog postojanja.
Zato je veoma vano i znaajno primeniti istorijsko-umetnike principe na savremene arhitekte,
aktivne i sada ve na vrhuncu svojim stvaralakih karijera.
Prolost je sama po sebi nesmislena i bezoblina; ona dobija svoje znaenje i svoj obris
tek u odnosu na neku odreenu sadanjost. Svaka sadanjost stoga ima drugaiju prolost, pa
prema tome istoriju treba uvek nanovo pisati, dela umetnosti (i arhitekture) nanovo interpretirati,
a dela svetske knjievnosti nanovo prevoditi, zapisao je davno Arnold Hauzer u Filozofiji istorije
umetnosti. Arhitektura je danas javna vetina, ona je dostupna svima, svako o njoj moe da
misli ta hoe ona je svaija i niija. Izala iz okvira jednog iznutra vrsto definisanog sistema,
ona je ezoterine stepene saznanja, dakle svoju filozofiju zanata i svoju unutranju moralnu
organizaciju zamenila prividnom optou. Tanije bi bilo rei da ona vie ne pripada nikome: ni
pravim graditeljima ni negraditeljima, isto onako kao to mas-mediji ne pripadaju nikom.
(Bogdan Bogdanovi)

***
I na kraju, ovu izlobu nikako ne treba shvatiti kao kompletan pregled arhitektonskog
stvaralatva u Vojvodini tokom prve decenije XXI veka, iako bi izabrani arhitekti i njihovi biroi
svakako inili najvei deo tog poduhvata. Da bi se napravio iscrpni prikaz prve decenije novog
milenijuma nedostaju brojni pojedinani objekti domaih autora, ali i arhitekata koji povremeno
projektuju na teritoriji Vojvodine. Osnova za izlobu bili su autohtoni autori ija je arhitektonska
karijera u najveoj meri vezana za Vojvodinu. Sam poetak razmiljanja o ovoj temi bili su
tekstovi razliitih karaktera, ali istih ili slinih izbora arhitekata i dela, publikovani u strunim
asopisima i magazinima za kulturu, gde su bili pisani u propagandnoj formi sa eljom da se
ira kulturna javnost upozna sa dostignuima savremene vojvoanske arhitekture. Koncepcija
same izlobe je jasna i racionalno predodreena eljom autora izlobe da sa arhitektima, u
meusobnoj saradnji, potujui elje i predloge stvaralaca kao model za uspean zajedniki rad,
izradi vei broj plakata koji e biti prigodni ne samo za prostore Muzeja savremene umetnosti
Vojvodine, ve i za druge izlagake prostore u zemlji i inostranstvu.

***

Odabrana literatura: Hejnrik Kloc, Umetnost u XX veku (Moderna Postmoderna Druga

moderna, Novi Sad 1995; Ana Kovenc-Vuji (urednica), 50 beogradskih arhitekata (roenih
posle 1945) / 50 Belgrade Architects (born after 1945), Beograd 2002; Milo R. Perovi, Srpska
arhitektura XX veka: Od istoricizma do drugog modernizma, Beograd 2003; Milorad H. Jevti,
Kritiki refleksi 101 osvrt na savremenu arhitekturu Srbije, Beograd 2004; Mare Janakova,
Autori, dela, metodi u srpskoj arhitekturi na prelomu vekova, CD Rom, Beograd 2006; Milo R.
Perovi, Srpska arhitektura XX veka, katalog izlobe, Beograd 2006; Vladimir Mako (urednik),
Serbia: The Venice Biennale 2006, 10th International Architecture Exibition, The Serbian
Pavilion / Srbija: Venecijanski bijanale 2006, 10. meunarodna izloba arhitekture, Srpski
paviljon, Beograd 2006; Ljiljana Mileti-Abramovi, Paralele i kontrasti: srpska arhitektura 1980
2005, Beograd 2007; Spiro Kostof (urednik), Arhitektura: profesija kroz istoriju, zbornik tekstova,
Beograd 2007; Vladimir Mitrovi, Arhitektura u Novom Sadu i Vojvodini posle 2000. godine,
Forum br. 53/2008; Vladimir Mitrovi, Ilija Gubi, Lavirint arhitektonskih izazova nova
arhitektura porodinih vila u Srbiji, DaNS br. 64/2009; Ana Kovenc-Vuji (urednica), Godinji
planer Srpska arhitektura 2009 / Annual planner 'Serbian Architects 2009', Beograd 2009;
Vladimir Mitrovi, Zemaljski dani teku Arhitektura u Vojvodini prve decenije XXI veka, DaNS
br. 70/2010 i Nova Misao br. 5/2010; Anamarija Kovenc-Vuji (urednica), Srpski arhitekti 2000
2010, Beograd 2011; katalozi Salona arhitekture u Beogradu (20002012); katalozi Salona
arhitekture u Novom Sadu (20002012); katalozi Trijenala arhitekture u Niu (20002011);
asopisi DaNS (Novi Sad), Forum+, Arhitektura, Arhitektura i urbanizam (Beograd), Arhitekt
(Ni).