A.B.

Danijel
KRALJICA PALMIRE
Knjiga prva
PLES BOGOVA
Rimsko Carstvo u vreme osvajakih ratova u drugom veku nove ere,
Granice nisu bile pouzdane, kako na istoku i jugu, tako ni u Britaniji.
BRITANIJA
ATLANTIC OCEAN
Zenobiju, u asu slave, uvek moemo zamisliti kako se kree du
stubova Palmire. Njena lepota ravna je lepoti tog grada od kamena,
preko koga su pustinja i vekovi nataloili toliko usnule praine da sam
ivot ne prua nita vie do izvesnost o jednom ve davno izbrisanom
snu.
Angus Farel Almanah Nesvestica
Prvi deo
SUDBINA
240-256 godina n.e.
PUSTINJA TURAK AL'LAB
Mlada nevesta je celim telom zadrhtala dok je uala na ciglama za
poroaj. Jedan gr protresao ju je od butina do ramena. irom
otvorenih oiju i usta, zarila je nokte u zglobove egipatske dojilje,
Ahemu. Ni najmanji daak joj nije izlazio iz usta, a izgledalo je da
njene poluotvorene oi ne vide nita.
Jedna stara babica kleala je ispred nje i masirala joj stomak.
Ona zapovedi:
- Hajde, keri moja, dii! Dii!

U dnu atora, dvanaestak ena nije skidalo pogled sa njih. Nesvesno,

one su izvijale krsta, u nadi da e svojim naporom pomoi mladoj
nevesti.
Bila je to devojica od jedva petnaest godina. Poto je telom jo uvek
bila dete, inilo se nemoguim da se njena bedra raire i puste ivot.
Dah joj se vratio na usne. Koa na njenom stomaku pomodrela je od
trzaja. Jauk joj je zamro u grlu.
ene su grizle svoje usne da ne bi vritale sa njom.
Stara je zareala :
- Prestanite ve jednom sa drekom. Nepotrebno je, to je nee povratiti!
inilo se da devojka vie nita ne uje. Lepljivi znoj oblivao joj je
obraze i slepoonice. Jo snanija kontrakcija zabacila ju je unazad.
Jecaj je postao vrisak, tako otar, da su se zatresli stubovi kedrovine
pod kojim su se nalazili teki aravi atora. Ahemu se posadila iza
nje, da bi je bolje pridravala.
U senci, ene su jednolinim glasom ponavljale Balaminovo ime,
preklinjale su ga za pomo i za milost.
Nastao je trenutak predaha. irom otvorenih usta, upalih obraza od
bola, devojka je grabila vazduh velikim gutljajima.
No se spustila, a da to niko nije primetio. Jedna ena je ustala.
Pripalila je fitilje lojanica koje su visile sa stubova. Druga je dodala u
mangal komadie sasuenog izmeta kamile i raspalila je vatru lepezom
od palminog lia. Trea je dugakom, drvenom varjaom, promeala
ve koji je bio potopljen u kljualu vodu. Bile su to korisne radnje,
sitna delanja koja se ine radi oputanja. Samo da strah ne bi zavladao
atorom kao kakav opori dim. Svaka od ovih ena je znala kolika je
opasnost od poroaja u tim godinama.
Ahemu je pomilovala elo mlade neveste. Opipala je njen vrat i njena
usta i proaptala je:
- Ne idi!
Babica je ljutito pogleda.
- Prodrmaj je! Ne sme otii. Treba jo da se napinje, inae neu moi
da izvuem dete.
Meu devojinim kapcima zasjao je slabani traak, dok joj je znoj
oblivao telo i stomak. Ahemu je priljubila njen tamni obraz o svoj i
proaptala par rei ljubavi i ohrabrenja.
2

- ta radi Egipanko? - ciknula je stara. - Nije vreme za izlive

nenosti!
Ona je surovo zabila svoje grube prste u vrat mlade neveste.
ene koje su stajale iza njenih leda su zautale. ena - dete se
povratila. Iskolaenih oiju od uasa, ona je epala staricu za ruku.
- Ne daj se! - progunala je babica, smanjujui pritisak svojih prstiju
na njen vrat.
- Ne pokuavaj da zaspe da bi odagnala bol, jer e tako umreti.
Turbani mukaraca bili su obasjani plamenom. Sedeli su oborenih
ela. Niko nije eleo da pokae zebnju koja se videla na njihovim
licima.
Samo je Abdonaj sedeo uspravno i pogledom obuhvatao itav Turak
Al'Lab, tamo gde su zvezde treperile u nonoj tmini. Bilo bi sramotno
da pogne glavu. Tamo pod atorom je njegova supruga urlala od bola.
Krici su na trenutak utihnuli, a tada se nastavili, tii i promukli. Isti
kao cviljenje rasporene gazele. Jauci tako uasni da su se usecali u
potiljke i bedra mukaraca poput otrice kame.
Od jutros su se babiine rei neprestano motale po Abdonajevoj glavi.
Bezuba starica ih je izrekla pre neto manje od godinu dana, kada je
izjavio da eli da mu ena rodi sina.
- Tvoja volja Abdonaj! - rekla je tada otro - Devojka nije kamila.
Tvoja supruga je isuvie mlada da bi ti podarila potomstvo. Kukovi su
joj preuski. U tim godinama malo ko moe izdrati poroaj. Ali, to je
tvoj izbor.
Abdonaj je otvorio svoje srce Balaminu. Due ispunjene brigom, ali sa
potovanjem, on se apatom obratio svom bogu:
- O, ti moni meu monima! Gospodaru zemlje i oeva mojih oeva,
spusti svoj pogled na onog koji ti slui od roenja...
Rei su zamrle na njegovim usnama pre no to je uspeo da izgovori
molitvu: ono to je ugledao na nonom nebu nikada do tada nije video.
Nagonski je spustio ruku na zakrivljenu drku svog bodea. Deo
seiva skliznuo je iz korica.
Konji iza atora su se uznemirili. Zov je odjeknuo liticom koja je bila
nagnuta nad logorom.
Poluglasno, zauen, Abdonaj je izgovorio:
3

- Jedna zvezda se pomera! Pogledajte! Jedna zvezda se pomera

Mukarci su podigli glave i posmatrali su ga, ali nita nisu razumeli.
Neki konji su rzali i isprekidano njitali zajedno sa mladom nevestom.
Abdonaj je upro prstom ka severu, meu hiljade svetlucavih zvezda i
silovito ponovio:
- Gledajte, otpada sa neba! Balamin skida zvezdu sa neba.
Potom su je videli.
To vie nije bila zvezda, ve jedan svetlosni rep. Beo, jedva krupniji
od kakve bube. Pred njihovim oima, ona se ispruila i poprimila
veliinu ptice. Zatim se jo jednom promenila. Fina i graciozna,
lebdela je poput koprene na povetarcu. Jo se uveavala. Tako brzo!
Videli su je kako se pretvara u veliki plameni jezik, potom u nekakav
rep divljeg konja.
Juno od logora, kamile su poele da riu. U poetku samo tek
poneka, a onda sve zajedno, kao to bi inile kada bi ih obuzimao
strah. Kroz stene odjekivala je njihova promukla dreka. Niko vie nije
uo vrisku mlade neveste. Starci, ene i deca ubrzano su istrali iz
atora. Pokazivali su rukama nebo. Plamen zvezde jurio je sve bre i
bre. Sve dui i dui, purpuran i zlatast. Majke su dozivale decu.
Starija deca su se zabrinuto hvatala za majine haljine, a ona najmlaa
su se smejala i mlatarala rukama pred nebeskim udom.
Abdonaj vie nije naputao pogledom plamen koji je parao nebo.
Glasom punim uasa, proaptao je za sebe:
- Ide pravo na nas, Abdonaju! Balamin alje zvezdu pravo na nas.
Pod atorom, ene su ule snanu dreku kamila. Njihova radoznalost
bivala je sve vea. Ne obraajui vie panju, one su ostavile mladu
nevestu u ruke babice i Ahemu.
A nevesta, ona vie nije vritala. Naponi su jo uvek protresali njena
bedra, ali nikakav jauk vie nije prelazio preko njenih sasuenih usta.
Bila je breme bez vrstine koje je sada lealo preko Ahemuinog trupa.
- Glupaa! - procedila je stara kroz zube - Otila je. Otvorila je
devojina usta i primakla im svoj obraz na nekoliko trenutaka, pre
nego to je ponovo spustila svoj dlan na oteeni stomak. Progunala
je: - Nepotrebno je to se mui da je pridrava. Ona nam nee vie
pomoi.

Dok je Ahemu sputala mladu nevestu na ilime prekrivene rubljem,

ene su utrale pod ator. Preneraene, dernjale su se sve do jedne:
- Jedna zvezda se otkaila sa neba!
- Ide pravo na nas! Pravo na nas!
- To nije zvezda, ve veliki plamen.
Stara se napola uspravila i upitala ih: - ta priate?
Jedna ena odgovori: - To je nebeski plamen sudnjeg dana! Balamin
e nas osuditi!
Podiui ruke, druga se proderala.
- Sudnji je dan! Balamin stie svojim plamenim koijama!
Ahemu pokaza na nevestu, ispruenu na podu:
- A ona? elite li je napustiti? Abdonajevu nevestu?
Lica oblivenog suzama, jedna ena je povikala:
- Svi emo umreti! Zato je poraati? Drugesu ve pobegle.
Stara je pretila.
- Ne beite! Neka vas avo stigne, kukavice!
Zavesa se spustila preko atora, a rei su ostale priguene. Babica je
oklevala. Ahemu se pitala hoe li i ona pobei. A napolju je sve to je
bilo ivo i imalo usta urlalo i rikalo.
Starica je uzdahnula. Posmatrala je izbeeno nevestino lice pod kojim
se nazirao ruiasti jezik i njene glatke desni. Kleknula je i sklupala
se, sputajui glavu na napeti stomak. Ahemu zadra dah. Ne gledajui
je, babica izjavi:
- Dete je ivo.
Otkopala je koni depi iz postave svog kaia. Uzano seivo
pojavilo joj se u ruci. Sjaj izglaanog metala sevnuo je pod svetlou
lampi.
Ona zapovedi:
- Donesi rublje i toplu vodu.
Ahemuino srce je zaigralo.
- Ti nee...?
- Pouri! Ona je ve mrtva, ili e to uskoro biti. eli li da gleda
kako joj utroba truli?
Napolju, ljudi su prestali da vrite. ak su i deca zautala.
Nisu se uli ni promukli jecaji kamila, niti njitanje preplaenih konja.

Plamena zvezda padala je sve bre i bre. Narasla je u glavu nekakve

divlje zveri, zlatnu i krvavu koja je urlala nebom. Njen plameni rep se
irio, ali je postajao sve krai. Obasjavala je tako snano ovu tminu, da
su se sasvim jasno mogla razaznati lica, atori i njihove senke. Videli
su se prevoji i pukotine koje su utisnule svoje are u stene. Ratnici iz
oruane pratnje M'Tuba izvukli su sablje iz korica. Povijene otrice su
nemono visile iz njihovih ruku.
Vatrena eljust sada se otvorila pred njima. Niko vie nije sumnjao u
Balaminovu volju.
Pojedinima se inilo da uju zvuk nekih ogromnih usta koja gutaju
vazduh. Dah smrti koji juri pustinjom. Mnogi su popadali na kolena,
molei se Balaminu da ih primi s blagou. Drugi pak, potrbuke,
grizli su zemlju i kamenje. Balaminovo ime odzvanjalo je svuda u
vazduhu.
To je ono to se ulo, ime svemogueg boga univerzuma.
Balamin, Balamin, Balamin!
Abdonaj je smogao snage da baci pogled na ator gde se moda rodilo
njegovo dete. Da li je to bio deak ili devojica? Pomislio je da to
nikada nee saznati. Svi miii su mu bili ukoeni i nije se mogao
maknuti. Vatrena zver ila je suvie brzo. Jurila je pravo na njih,
uareni rep joj se vie nije mogao videti, samo bela zaslepljujua
svetlost koja je sve obasjavala.
Abdonaj je uinio kao i ostali. Spustio se na kolena i kajao se zbog
svojih grehova.
Kada se svetlost zvezde probila kroz gusto platno atora, seivo je ve
raseklo meso.
Kao i oni napolju, Ahemu je nesvesno mrmljala Balaminovo ime iako
on nije bio njen bog. Nije mislila ni na ta sem na ono to je gledala.
Krvavi stariini prsti razdvajali su ivice stomaka mlade neveste i
raspolovili ga kao nar. Drhtavih prstiju ona je razdvajala kou majine
utrobe. A ispod, u lokvi sjajne krvi, pojavie se oni kapci, usta i nos
novoroeneta. Ono se mrdalo, sitnim trzajima. Ruica jedva neto
vea od zrna boba, ispruila se i zamahnula kao da je traila da zgrabi
vazduh.

Napolju nije vie bilo vriske. Samo aptavo mumlanje od koga su

podilazili marci. Babica je ustala i zateturala se. Otila je do zavese
atora izgovarajui rei koje Ahemu nije razumela. I ona je pobegla.
Ahemu je bila nepomina. Sada se videlo kao po danu. ak i jasnije.
Jaka svetlost obasjala je unutranjost atora kao dvadeset sunaca. Smrt
je izobliila lepo lice mlade neveste. Usta su joj bila iskeena, onako
kako je niko nikada nije video. A u njenom stomaku, pak, malo bie se
sve vie i vie pokretalo.
Upravo tada, Ahemu je shvatila da se neto zaista neverovatno
deavalo.
Toak vremena se zaustavio. Ona je uronila svoje ruke u krv mlade
neveste. Izvukla je novoroene. Pupana vrpca zadrala je dete za
njegovu mrtvu majku. Bez razmiljanja, ne traei seivo koje je
starica bila ispustila, Ahemu je zarila svoje zube u lepljivo meso.
Pregrizla ga je kao lavica kada kolje svoju rtvu. Beba, teka i iva,
dospela je u njene ruke.
Ahemu je zgrabila dete za noge, ustro ga prodrmala, istrala iz atora
i poela se moliti Balaminu.
Dok je Ahemu stopalima doticala hladnu zemlju, novoroene je
zaplakalo prvi put. Poloila je dete na svoje grudi. Sablasni zvuk
ispunio je nebo.
Znala je da su ene bile u pravu. Svi e oni umreti.
Svetlost je nestala.
Sve je postalo crnilo.
Tama gora od noi.
Zavladala je tiina.
Beskrajna savrena tama i beskrajan savren muk.
Potom je zemlja zadrhtala.
Pukla je i zatresla se sa toliko siline, da je Ahemu pala na kolena.
Mislila je samo na to kako da zatiti tek roeno dete. alila je to ne
moe da ga uvue u sopstvenu utrobu.
Pri tom, u tiini koja je ponovo zavladala logorom, zauo se pla. Pla
bebe, mirne i spokojne, koja tek zapoinje ivot.
Oi priviknute na tamu, razaznavale su nebo i zvezde. Neki su se
uspravili sa osmesima na licima i nadom u srcu.

Podigao se oblak peska, kamenja i smrdljive zemlje. Ubistveni nalet

pepela oborio se o njih, ibao ih je po leima, glavi, prodirao u nos i
usta prilikom svakog udisaja. Sahranjivao ih je ive u ovo pustinjsko
nitavilo.
Ahemu se sklupala sa bebom, potpuno izgubljena u tom oblaku
propasti sveta.
Posle dugo vremena, na litici iznad logora, ratnici M'Tuba su se
uspravili. Usta su zamotali kao za vreme pustinjskih oluja, da ne bi
gutali pepeo. A on je leteo kroz vazduh i irio zastraujui zadah
trulei. Bila je to gusta tama. Logorske vatre se vie nisu videle. Ljudi
su vikali samo da bi drugima obznanili da su ivi.
U podnoju, pak, samo su se kamile micale. Zvuk eksplozije
odzvanjao je jo uvek u uima, smrad je izazivao muninu.
Potom, kao i ostali, i sam Abdonaj je zauo deiju dreku. Bio je
siguran da je to njegovo dete.
Zauo je dozivanje ratnika M'Tuba, ali nije pokuavao da im odgovori.
Oko njega su ljudi mumlali i pljuvali. Zavezao je svoj turban oko usta,
posrnuo kroz oblak pepela. Nasumice je pokuavao da dopre do dejeg
plaa. Ispruenih ruku, opipavao je i gunao, spoticao se o one koji su
se pridizali. Odjednom, pla je bio odmah tu, sa njegove desne strane.
Njegovi prsti opipali su iroka plea. ensko telo punako i
nepomino, sklupano na zemlji, iznad zova novoroeneta.
- Ahemu!
Egipatska dojilja drhtala je kao prut. Jecala je od straha, ali je ostala
nepomina kada je eleo da je pridigne.
- Ahemu! To sam ja, Abdonaj!
Ona je ispruila ruku kroz tamu, dodirnula je Abdonajeve obraze
prekrivene pepelom.
- Jesi li siguran? - upitala ga je preplaenim glasom - Jesi li siguran?
Nisi nekakav avo?
- Ne govori gluposti! To sam ja Abdonaj!
- ta to tako strano smrdi, ako ne avo?
- Ja sam Abdonaj. Prepoznaje li moj glas? Ustani i daj mi mog sina.
On je povue za ruku, ali ga ona snano odgurnu.
- Jesi li poludela? - raesti se Abdonaj pokuavajui da uhvati bebu
koja se pomicala na egipankinom telu - Daj mi mog sina!
8

- Ne, saekaj! - uzdahnu Ahemu.

Abdonaj ju je zgrabio za ramena. Borili su se suludo do trenutka kada
je Egipanka, koja je pljuvala i kaljala, uspela da proape:
- Abdonaju! Molim te! Ne daj mu da udahne ovu prainu. To e ga
ubiti...
Bila je u pravu. Turban mu je spao sa usana i ve je oteano disao.
Abdonaj je ispljunuo smrtonosni mulj od kojeg mu je oticao jezik.
Obmotavajui ponovo usta, on zapita:
- Deak ili devojica?
Ne odgovarajui mu, Ahemu uvue bebu ispod haljine na svoje golo
telo. Razum joj se povratio. Prestala je da se plai, ali su je udovi
toliko boleli kao da se borila. Ona obrisa lice krajikom svog rukava i
proguna:
- Misli li da sam imala vremena da pogledam?
- Sin je, siguran sam. Samo muko moe biti toliko snano da se rodi u
ovakvom trenutku.
Oko njih, svi su stenjali i kaljali. Ljudi su se dozivali i dodirivali se.
Prepoznavali su se sa olakanjem. Bila je to meavina sree to su ivi
i zabrinutosti zbog ovog pepela koji ih je guio.
- Sklonimo se odavde - zapovedi Abdonaj. - Stavi dete u zaklon!
Sada, kada su bili pod atorom, stajali su kao bledi kipovi praine,
obasjani slabom svetlou lampi koje se nisu ugasile. Tada je Ahemu
izvukla bebu iz svoje haljine da bi joj obrisala meunoje jo uvek
umrljano krvlju njegove majke. Videlo se da je devojica, a ne deak.
- Ah! - kliknuo je Abdonaj.
S gorinom u ustima, gledao je kako dojilja najzad kupa dete sa ono
malo mlake vode koja je ostala.
Devojica!
Balamin je oborio zvezdu na karavan i dao mu devojicu!
Da li je Balamin hteo sve njih da ubedi da Abdonaj prevozi demone na
samarima svojih kamila?
On primeti oprueno telo na ilimu. U trenutku se gorko zapitao da li
mu moda ena spava. Da, moda nije ak ni primetila da je zvezda sa
neba pala na njih. Zlatasta svetlost obasjala je tamnu senku na
stomaku, iskrivljena usta, razjapljena kao i oi koje vie nee gledati.
Tada shvati istinu.
9

Iza njegovih lea, povijajui dete u meko rublje, Ahemu prozbori:

- Muila se i muila. Moglo se predvideti. Stara je uinila to se
moralo. Moda bismo, pak, svi morali umreti zbog zvezde.
Abdonaj se raesti.
- Niko nee umreti. Pepeo e se spustiti. Bie malo vie praine u
pustinji i to je sve.
- A zato onda toliko smrdi? Ko ti kae da demoni nee izai iz zemlje
tamo gde je zvezda pala?
- Ne govori budalatine, Egipanko! - nacerio se Abdonaj. Veruje li
da Balamin pali zvezdu na nebu samo da bi zabavio demone?
Kada je zavesa pala preko atora, iza njegovih lea, Ahemu je privukla
okruglu i toplu bebinu glavu do svojih usana i proaptala je:
- Jadna moja keri! ta uopte zna tvoj otac o namerama svog
Balamina?
PUSTINJA TURAK AL'LAB
U zoru su saznali.
Kako se razdanjivalo, ratnici M'Tuba su pronali krater udaljen od
logora manje od jedne milje. Zvezda je razbila liticu kao udarcem
malja i sprila stene. Potonula je u ukastu zemlju, ostavljajui veliku
levkastu rupu u pesku. Nesigurna padina bila je proarana jezicima
crne praine.
Hrabriji od putnika karavana, ratnici M'Tuba su se spustili u krater.
Uzbueno razmiljajui o tome kako da pronau nestalu zvezdu,
strasno su uranjali u prainu i pesak u dnu kupe.
Iznenada, jedan od njih prestraeno je kriknuo. Njegove noge, butine i
trup su skliznule i nestale. Propao je tako brzo u pesak da se ostalima
uinilo kao da ga nekakva zver vue u dno kratera. Pre nego to je iko
uspeo da mu pomogne, jo jedan ratnik pored njega propao je u pesak
sve do ramena. Ugledali su njegov izbezumljen i moleiv pogled.
Pesak mu je doao sve do potiljka, talasasto se penjui sve do usta.
Potom ga je progutao sablasnom lakoom.
Kratkog daha, razjapljenih usta, drugi ratnik M'Tuba poeo je oko sebe
da iskopava ubitani pesak. Uzvikujui kletve, mukarci su
razmotavali svoje turbane. Duge plave, platnene trake ibale su lice

10

nesrenika u trenutku kada ga je bujica peska progutala. Pored

Abdonaja je jedan ovek tihim glasom rekao:
- Balamin je iskopao pesak demona.
Abdonaj je stisnuo pesnice. Bez rei je pogledao svoje ratnike kako
istravaju iz kratera u kojem se pesak jo uvek obruavao u kratkim
slapovima.
Zato se Balamin okomio na njih? Nije li dovoljno to to mu je dao
ker, sahranio porodicu, prekrio njegove atore i kamile smrtonosnim
peskom?
Kada su stigli do ivice kratera, ratnici M'Tuba su se zaustavili. Jedna
ruka epala je Abdonaja i pokazala mu dno peane kupe.
Tamo gde su ljudi upravo nestali, poela je da raste nekakva senka.
Pepeo i pesak vie nisu klizili. Meali su se u neku vrstu mulja.
Pojavila se tamna mrlja blata nalik sasuenoj krvi na rublju.
Svi su sada posmatrali. Neki su ak stavljali ruke na drke svojih
noeva. Bili su nakostreeni od glave do pete i svi odreda su oekivali
da ugledaju smrdljive bale nekakvog demona kako prodire njihove
drugove. Bili su, svi do jednoga, ubeeni da e mu uskoro ugledati
lice.
Zatim se pojavio plaviasti odsjaj na povrini mulja. Jedno teno
ogledalo. Odsjaj neba.
Jedna re im je stajala u grlu. Jedna tako neverovatna re koju nisu
uspevali da izgovore.
A na mulju, odsjaj se proirio.
Podrhtavao je kao mlada ivotinja koja se stresala posle dugog sna.
Blistao je i prodirao kroz pesak, gutajui ga svojim odsjajima.
Jo se protezao, sve ivlje i ivlje, probijajui se meu kamenje,
otapajui prainu, ispunjiavajui upljine i izboine.
Vie nije bilo zabune. Videlo se to se videlo!
Abdonaj je zario svoje nokte u najblie rame i zaurlao:
- Voda! To je voda! Balamin nam je poslao vodu!
Voda.
Ovde u srcu pustinje Turak Al'Lab. Ovde gde nebo ogoljuje zemlju
poput kosti leine. Gde nebo pri bube. Gde bi ovek, na ovoj sprenoj
zemlji, bez vode, mogao opstati svega dva dana i dve noi, pre nego
to bi se i sam istopio.
11

Voda.
Pesak ju je brzo gutao, ali ona je uspevala da napravi baricu od
dvadesetak, tridesetak, stopa u dnu kratera.
Deca su igrala i mlatarala ruicama, oponaajui krivudavi let muica.
ene su se smejuljile i prekrivale svoja usta. Stari su plakali od sree.
itavo Abdonajevo pleme bilo je tu: strogi Mazini, ravnoduni na
suncu, sedeli su oko itavog kratera koji je pred njihovim oima
postajao oaza. Usta su aputala i pevuila. Due su bile srene i
razdragane.
- Voda! Voda! Neka je blagosloven Balamin!
Kada je sunce stiglo do zenita, krater je skoro do polovine bio ispunjen
vodom. Jo uvek se niko nije usuivao da je dodirne.
Tu i tamo, strmi unutranji zidovi kratera su se odronili. ak se i jedna
itava strana obruila, tako da je voda potekla do stene koja se
uzdizala iznad logora. To vie nije bila bara, ve jezerce koje se
svakim asom sve vie uveavalo, poprimajui izgled cveta hibiskusa,
modrog i providnog.
Prvi put, otkako je sunce upeklo svom svojom jainom, mogla se
osetiti sveina vode koja je strujala vazduhom i milovala im lica. Deca
su bila toliko uzbuena da ih vie nije dralo mesto. Bilo je potrebno
zabraniti im da ukaljaju udesnu vodu.
U tom trenutku Abdonaj je pomislio na svoju ker. Jednim skokom
banuo je ispred Ahemu. Oteo je svoju erku iz njenih ruku i podigao je
iznad glave kao kakav ludak.
- Boji dar! - dernjao se - Boji dar!
Pogledali su ga, zaueno.
- Balamin mi ga je poslao. Poslao mi je vodu i poslao mi je ker.
Rodila se kada je zvezda pala. Rasporila je majin stomak kao to je
zvezda rasporila zemlju!
Stari su se namrtili gunajui, malo uvereni u ono to Abdonaj
govori. ene su vrtele glavom i smekale se. Svi su mislili da je voda
zaista bila najlepi i najpristojniji dar Boji. Nije li to bio med za ivot
koji je predstojao?
Ali Abdonaj je, sa svojom novoroenom erkom, drei je jo uvek
iznad glave, razdragano igrao po obodu kratera. Smeh mu je parao
grlo. Smeh se valjao po povrini vode, a kroz stene odjekivao je zvuk
12

koji jo niko nije uo. Pojedini su, kasnije, bili uvereni da se u tom
trenutku uo Balaminov smeh. Iznenada, Abdonajeva sandala
skliznula je preko peska. Posrnuo je ka dnu kratera.
Svi su videli kako se odmotava bebin povoj. Svi su povikali kada je
majuno detetovo telo poletelo u vodu. Ruiasto telo, slino kamenu
od mesa, poletelo je takvom lakoom da se inilo da je ptica. U
sledeem trenutku uronilo je u povrinu vode kao strela. Taj udarac
izbacio je majuan mlaz vode. Potom je telo nestalo.
Abdonaj se otkotrljao niz padinu. I on je upao u vodu i utonuo. Upleo
se u svoj ogrta, pantalone su mu se naduvale. S mukom je uspeo da
doe do obale. Pljuvao je i dahtao prestraeno, oseajui kako pesak
izmie ispod njegovih nogu. Mlatarao je rukama i udarao po povrini
jezera tako da je sve dublje uranjao.
Mukarci su poleteli ka njemu bacajui svoje kaieve i turbane.
U toj velikoj pometnji, niko nije primetio, u podnoju litice, jednog
sasvim malog deaka kako svlai svoju belu tuniku. Niko ga nije
video kako uranja u vodu i gnjura veto poput ribe.
Ponovo se pojavio na polovini jezerceta, ba u trenutku kada su
izvlaili Abdonaja na obalu. Plivao je sa lakoom. Njegova gusta kosa
sijala se i talasala po povrini vode. Desnom rukom je pridravao
Abdonajevu ker, oslanjajui je na svoj obraz. Beba je bila savreno
mirna. Drala se za kovrde svog spasioca kao da ih je milovala.
Nastala je neobina tiina. ene su grizle usne.
Bez ikakvog napora, deak je doplivao do Abdonaja. Zagazio je u
pesak, stiskajui bebu na svoje telo. Izgledom je varao. Visok i snaan
za svoj uzrast, nije mogao imati vie od pet ili est godina.
Nenim pokretom, punim samilosti on spusti bebu u drhtave
Abdonajeve ruke, a ovaj je paljivo prihvati.
- Jeste li videli: ula je u vodu i nije se udavila. Ono to govorim je
tano. Balamin je nju izabrao!
Ovog puta, niko nije prozborio. Stari su se osmehivali pognute glave,
a ene, oiju vlanih od suza, klimale su glavama potvrdno.
- To e biti njeno ime - ree Abdonaj potvrdno - Zenobija: dar Boji!
Trenutak kasnije, njegova novoroena ker bila je na sigurnom, na
Ahemuinim grudima. Abdonaj je odmeravao mladog spasioca. Bio je

13

tako mlad da je imao izvestan oseaj nelagodnosti. Da li se to Balamin

jo i nadmudrivao sa njim?
On se poklonio deaku i upitao ga za ime.
- Havad, sin Iskelajev, sin Duram-Elajev.
- Nisam te nikada video. Ti nisi iz mog tabora, Havade?
Deak se okrenuo ka litici, sa druge strane obale. Abdonaj je video
tridesetak mukaraca, ena i dece, koje dotle nije primetio jer je kao i
ostali bio isuvie uzbuen. Uzbuen gledanjem vode koja je sve vie
ispunjavala krater.
Svi mukarci, pa ak i ene, bili su isto obueni, u duge bele haljine.
Mukarci su nosili bradu, a ene su pokrivale svoju kosu. Stajali su
uspravno, nepomini kao kakvi kipovi.
- Moj otac i moji strievi. - ree Havad.
On pokaza prstom na veliku pukotinu u pravcu istoka. Na dva sata
hoda, neka vrsta odrona vodila je do visoravni Turak Al'Lab
- Spavali smo. Probudili smo se i videli upaljenu zvezdu kako pada.
Kada je svanulo, moj otac je rekao: Veliki Arhaneo se vratio. Hajde
da se sretnemo sa njim. Videli smo kako voda izvire iz peska. Moj
otac je rekao: Veliki Arhaneo nije doao u ljudskom obliju, ve je
poslao vodu za proienje od grehova. Ti si vikao i tvoja ker je
upala u vodu. Veliki Arhaneo je odluio prvo nju da oisti od
grehova. Ali tvoja ker nije sa nama. Ona ne zna da pliva. Ako ne zna
da pliva, onda te Veliki Arhaneo Vodi sa sobom tokom proienja
tako da moe ispunjavati njegovu volju na zemlji, meu ljudima.
Onda sam zaplivao. Voda Velikog Arhanela je, potom, mene oistila
od grehova.
Deai je govorio sigurnim glasom i blistao od ponosa. Niko nije
sumnjao da je dete bilo dugo obuavano da tako govori. ta god da su
te rei predstavljale!
- Dakle vi ste oni koji slede proroka Elkezaju?
- Elkezaja je na Veliki Uitelj, onaj koji nas vodi Velikom Arhanelu
- potvrdilo je dete veoma ozbiljno.
Elkezajiti! Mislio je Abdonaj. Eto ko su bili Elkezajiti: voda izvire pod
njihovim nogama, u sred pustinje, udo nad udesima. A o emu oni
razmiljaju? O ei, srei karavana, o ivotu, lepoti, cveu ili sveim
noima koje e uskoro imati ovde ukoliko voda ne ispari na ovom
14

vrelom suncu? Ne. Elkezajiti nita od ovog nisu sanjali. Mislili su

samo na to kako da se oiste od svojih grehova!
Od ega da se proiste? Oni koji se nisu usuivali ni da se osmehnu,
koji nikada nisu ubijali, ak ni goluba niti pacova, u sred pustinje.
Kako li su uopte i decu pravili? Evo jedne od najveih misterija
Stvaranja.
Deai ga je uporno posmatrao, crnim oima odlunog pogleda.
Prozreo ga je, jer je ubrzo dodao, kao da je itao Abdonajeve misli:
- To je voda kojom nas Prorok isti od naih grehova. Ljudi puno
gree, a da toga nisu svesni. Svuda se moe greiti. Pa ak i u pustinji.
Moj otac to zna.
Abdonaj je izrazio svoje miljenje grimasom. Bio je tako mali, a usta
su mu ve bila puna tog nerazumnog govora njegovih ludih proroka.
Elkezajiti su bili sve brojniji u ovom nitavilu Turak Al'Laba.
Bio je razoaran.
Bacio je pogled na ljude u belim tunikama koji su stajali sa druge
strane vode koja je nastajala. Oklevao je da im da neki znak. Mogao bi
da ih pozove u svoje ime, da im zahvali tako to e podeliti hleb i
radost zbog ovog zadivljujueg dana. Ali Elkezajiti nita nisu delili sa
pustinjskim plemenima. Naroito ne hranu. Moda bi im ak palo na
pamet da prisvoje izvor. Da zakljue da ih time njihov Veliki Arhaneo
dariva, iz nekog obinog hira.
Oklevao je. ta da radi? Da li da ih napadne i povredi? Da pozove
M'Tubovce da ih razjure?
Ne. Njihov deak je spasio Zenobiju, novoroene. Ne bi valjalo o
tome razmiljati. Nije bio dan za mrnju onih koje Balamin koristi da
bi ispunio svoju volju.
- Kako si nauio tako dobro da pliva? - upitao ga je.
- Jedno veliko jezero nalazi se na istoku. Moj otac kae da pod vodom
treba da izdrimo brojei do deset. U suprotnom Veliki Arhaneo nee
moi da nas blagoslovi.
- A ti zna da broji do deset?
- Znam vie. Mnogo vie. Sa tvojom erkom bili smo u vodi do
esnaest.

15

Abdonaj nije mogao a da se ne nasmeje. Iako je bio Elkezajit, ovaj

deak nije bio kao drugi. Budio je elju za sluanjem pria. Mali
ovek, veoma sposoban da prenese poruku.
- Dakle, zahvaljujui tebi, mali Havade, moju ker je blagoslovio tvoj
Veliki Arhaneo! Idi i reci to svom ocu. Reci mu da mi je moj bog,
Balamin, poslao zvezdu. Pala je na moj logor, na deo pustinje koji sam
zauzeo pre pola meseca jer je moja supruga trebalo da se porodi.
Razume li to? Zvezda je pala u trenutku kada je moja ker izlazila iz
stomaka svoje majke. Eto ta treba da kae svom ocu. Zvezda je pala,
ker mi se rodila, voda je potekla. Voda je prizvala moju ker. Moja
ker te je pozvala da je Veliki Arhaneo ne bi odveo sebi. Reci to
svom ocu. Moj bog Balamin i tvoj Veliki Arhanel su se sloili. Reci
mu da moe da se oisti od svojih grehova na izvoru moje keri kada
to bude eleo. I ti takoe. Reci mu, da ja, Abdonaj, sin Malikuv, sin
Nahimov, iz plemena Mazina, to doputam.
Deak je prihvatio, ozbiljnog lica.
- Ti si moj prijatelj, Havade. Rei e takode svom ocu, da mu
poklanjam i jednu trogodinju kamilu i deset ovaca. Doi e sa njim
da povede kamilu kada on to bude hteo. Zaista si je zasluio, deae
moj.
Havadovo lice se smrailo, grizui usne uozbiljio se jo vie.
- Ti misli da me je tvoja ker pozvala kada je bila pod vodom?
- Naravno!
Abdonaj se nasmejao, zadovoljan to se poigrao naivnim deakovim
mislima. Dodao je tajanstveno:
- Bi li ti zaronio, bi li je pronaao u mutnoj vodi da te ona nije
pozvala?
Havad ga je paljivo posmatrao i pokuavao da dokui ime mu se on
to ruga. Najzad se osmehnuo. Ali bio je to osmeh od koga je Abdonaju
bilo neprijatno.
- Dakle, ako me je tvoja ker pozvala, ona koja jo niti govori niti
pliva, znai da je Veliki Arhaneo odluio da spoji nae due.
Abdonaj je u trenutku bio zaprepaen; poeo je da se smeje, a ljudi
oko njih odmahivali su glavom.

16

SINGIDUNUM, DUNAV
Podignuvi ruku, Aurelijan je naredio da svi uute. Stari dekurion je
lagano smanjio pritisak. Konopac se odmotao, a da drvo nije
zakripalo, oslobaajui drku katapulta.
Gologlav, bez lema, jedva priavi do jame, Aurelijan je napola
sklopio oi da bi bolje oslukivao.
Zora se raala, a ljudi su bili sanjivi. Magla gusta kao testo, prekrivala
je sve, tako da se nisu mogli razaznati ni zemlja ni nebo. Na manje od
deset stopa, Dunav je tekao u potpunoj tiini, bez i najmanjeg ubora.
Nevidljiva u magli, zemlja je odjednom postajala mokra. Nikakvog
obronka, nikakvog ala, niti kamenite obale. Samo ova beskrajna
bujica vode, teka i ledena.
Ali Aurelijan ih je uo.
Tamo, uzvodno, na oko jednu milju severno sekira je udarala deblo.
Udarci su odzvanjali, ujednaeni i snani.
Centurion Maksim se osmehnuo, sa olakanjem.
- Ponovo poinju. Splavovi im nisu dovreni. Bie im potreban jo
jedan itav dan.
Aurelijan nije odgovorio. Stari dekurion je mrmljanjem potvrdio ovu
izjavu. Njegovi legionari bili su iscrpljeni. Nita drugo, sem odmora,
nisu eleli. Namuili su se tokom cele noi, u tami i hladnoi,
kopanjem rovova u koje su sakrili katapulte i koje su tu prebacivali
deo po deo. Varvari, sa oima kao u risa, nisu smeli nita da
posumnjaju.
A tamo, u daljini, preko Dunava, udarci su bivali sve ei i jai.
Magla, gusta i talasasta, klizila je po reci, svetlost se jedva probijala.
Izgledalo je da polja i umarci, na junoj obali ni ne postoje. Kohorta
je bila skrivena i nevidljiva. Bili su nevidjivi koliko i varvari u toj
prostranoj movarnoj umi koja je prekrivala stotine milja, sa druge
strane Dunava!
Iako dobro skriveni u toj magli Aurelijan ih je video. Hiljadu
mukaraca kratkih brada, okrutnog pogleda. Hiljadu mukaraca koji
su, u ovom trenutku, zasigurno krvarili u svojim oklopima. Video je
sveane pokrovce njihovih konja, zatezali su navlake svojih spathasa
te duge savitljive otrice koje se nisu slamale ni pri udarcu maa sa

17

dve otrice. Hiljade veoma ponosnih ratnika koji nisu nosili titnike. I
spremnih da se suoe sa neobuzdanom rekom.
Varvari koji su oboavali demone i smrt, edni mrcvarenja i ubijanja
rimskog naroda, pustoenja zemlje i vreanja bogova!
Hiljade njih! Dok su oni raspolagali samo njegovom kohortom od
svega trista legionara kojom je trebalo da ih zaustave! Veliki deo legije
Aduitriks bio je udaljen odavde jedan dan i jednu no hoda.
Trista mukaraca umree danas, ako se ne vara.
A sa njima umree i on. Sa dvadeset osam godina.
I dalje je oslukivao udarce sekirom.
Bili su preterano ujednaeni. To nije bilo komeanje ljudi koji u
gomili, uurbano rade.
- Moda e napasti veeras, malo pre mraka. - proaputao je ponovo
Maksim - Oni to vole. Oni veruju da se mi plaimo none borbe.
- Najbolje bi bilo kada oni ne bi dovrili te svoje proklete splavove,
pre sutranjeg dana. - negodovao je stari dekurion - Imali bismo
vremena da nam stigne pojaanje iz Singidunuma.
Aurelijan ih je pogledao svojim plavim oima. Plavim kao nebo,
hladnim kao zaleena voda planinskog potoka. Pogledom sa kojim
mnogi nisu eleli da se susretnu, a koji je inio njegovo lice
nezaboravnim, lice jednostavnih crta koje je izgledalo kao da je bilo
klesano navrat-nanos.
- Ne - ree on - Sarmati nam se rugaju. Krenue odmah kada se magla
bude podigla.
Ljudi u jarku posmatrali su ga zaueno.
- Ovi udarci sekirom su zamka. Kada se magla bude podigla, oni e
biti na reci, a tada e ve biti kasno.
Jednim njemu svojstvenim pokretom, centurion Maksim zabacio je
svoju dugu plavu kosu. Ruke su mu bile neobino nene, skoro
enske, a slepoonica i deo desnog uva bili su preseeni dvostrukim
oiljkom sa otokom na krajevima.
- Kako moe biti siguran?
Maksimov glas bio je pun uenja i potovanja, ali ne i sumnje.
Aurelijan se osmehnuo. Ali taj osmeh ne dade njegovom licu nimalo
blagosti.
- Znam.
18

Dekurion se uspravio, odbacio svoj vlani ogrta, kao da je time eleo

da odbaci i svoj umor.
- Tribune mi smo spremni. Samo nam je potrebno sat vremena da
zagrejemo upove...
- U tom sluaju, ponite smesta - naredio je Aurelijan. Stari vojnik
malo je oklevao. Pokazao je rukom na koe koje su prekrivale tri obla
upa.
- Varvari nas ne smeju zavarati. Ako se upovi budu pregrejali,
prsnue im se konopac bude olabavio.
Lagani osmeh preao je preko Aurelijanovih usana, dok je stavljao
svoju crvenu kacigu sa glavom vepra.
- Budi bez brige, dekurione, Sarmati nestrpljivo ekaju da nas iseckaju
na komade.
Jednim udarcem mamuza, Aurelijan je poterao svog konja kroz maglu.
Bio je to izdrljiv polukrvni iberijski konj, koji nikada nije oklevao u
meteu bitke. Slobodno je kaskao preko svee potkresanog granja,
dahui kroz nozdrve, a onda uao meu vojnike. Iako je na tom
mestu magla bila gusta kao i pored reke, vojnici su se pojavljivali
jedan po jedan, tako briljivo poreani kao da su se nalazili u dvoritu
nekakvog logora.
Kao po obiaju, Maksim je obavio izvanredan posao. Kacige su im
bile prekrivene vujim glavama sa kuglicama od crvenog mermera na
mestu oiju. Vrhovi piluma blistali su na modroj svetlosti. Koa na
titnicima bila je premazana svinjskom mau da bi gajtani spathasa
bolje klizili. Niti jedna tunika nije bila umrljana blatom, niti jedna
elina alka nije manjkala na pancirima. Debele ovije koe prekrivale
su im stopala i listove kako bi ih bolje titili od vrhova strela koje e
uskoro prekriti zemlju.
Dostojanstveno, lagano drei uzde meu prstima, Aurelijan je
graciozno poterao svog konja pred vojnike. Ledeni vetar je prodrmao
gajtan slezove boje na opasau njegovog oklopa i preao preko platna
njegovih kratkih pantalona pod konim titnikom kojim su bile
umotane njegove butine. Krajnje otro, njegov glas je zagrmeo:
- Legionari, njih ima hiljadu, a vas jedva aica. Oni imaju samo jednu
elju: da vaa krv poprska njihove oklope. Oni zaudaraju na mrnju i

19

na lukavstvo. Roeni su da bi vas klali i rasparali vae utrobe. Nemaju

niti pravila niti milosti. Gladni su vaih patnji.
Uutao je i pustio svog konja da slobodno kaska dublje kroz redove.
Oi su mu bile prekrivene amovima, optoenim zlatom i srebrom na
kome su sijali orao i sunce. Prelazio je sa lica na lice. Najmlai
legionari obarali su pogled.
- Ima ih hiljadu, a vas, jedva aica. Pa ipak, ja, Aurelijan, va tribun,
obeavam vam da e pre mraka Sarmati biti poraeni. Oni su
prepredeni, ali bie pobeeni lukavstvom. Oni su besni, ali va bes e
ih smoditi!
Konj mrdnu, naulji ui, zabrinutog pogleda, kao da ga je morio
gospodarev glas. Pritiskom kolena, Aurelijan ga je ponovo poterao.
Blago se nasmeio, usta su mu se skupila, ali je ipak to dugo, uzano i
golobrado lice ostalo zamiljeno.
- Sinovi Rima, kaem vam: Due naih oeva su sa nama, a bogovi
nam poklanjaju najlepi dan naeg ivota. Jupiter e nas voditi.
Svemogue Sunce uskoro e rasterati maglu i ono e postati vaa krv.
Kaem vam: veeras e Mitrini gavranovi derati varvare. A mi, mi
emo piti sirmijumsko vino i slaviemo pobedu.
inilo se da se magla nikada nee podii.
Od ekanja, miii su im trnuli, a krsta se koila. U Dunav se utapao
svaki zvuk, sem neprekidnih udaraca sekirom. Ta neprirodna tiina
bila je stranija od hladnoe.
Aurelijan, okruen samo jednom malom grupom velita, mladih i
spretnih u bacanju piluma, bio je na otvorenom, na polovini brda,
izmeu ume i reke. Jame sa katapultima bile su skrivene i zatiene
daskama. Jo uvek nevidljiv, ostatak kohorte, pod zapoveu Maksima
i jo dvojice centuriona, bio je na rubu ume.
Beliasto sunce se nije moglo nazreti kroz maglu. Hoe li se pojaviti
danas? Je li Aurelijan lagao vojnike? Hoe li ovo biti taj zlokobni dan
kada rimski bogovi ostavljaju vojnike koji ih oboavaju, da umru.
Dugo je Aurelijan posmatrao istok. Sve svoje misli usredsredio je na
Svemonog Mitru, na uticaj Svemogueg Sunca - bogove koji su
odluivali o sudbini njegovog oca, a koji e danas njemu podariti ili
pobedu ili smrt.

20

I bogovi odgovorie. Iznenada se protegla bela senka. Jaka svetlost se

probila kroz maglu, irei svoje neopipljive resaste kolutove.
Zaslepljujua svetlost koja je padala do nogu ljudi i stvari.
Aurelijanov konj je zadrhtao i udario kopitama po vlanoj travi. Jak
vetar podigao je zlataste rese na prekrivau sedla. Legionari su se
uspravili, bolnih oiju.
A onda su svi prepoznali taj zvuk.
Vazduh je zatreperio sa njihove leve strane. Zloslutan i samrtan apat,
jo uvek nevidljiv.
Plotun strela.
Ne ekajui nareenje, veliti, prekrivajui se oklopima, napravie zid
od drveta i koe iznad svojih glava.
Tri stotine, etiri stotine strela paralo je nebo. Bio je to samrtni let,
tako zgusnut da je rastvorio providnu maglu. Poneki metalni vrhovi
strela sijali su se kao sunevi zraci.
inilo se da plotun ne moe da dosegne vrh brda. No, zanjihao se kao
da ga je nevidljiva ruka bacala na tlo. Nekakvim divljakim
pucketanjem gvozdene glavice prekrile su zemlju i bunove. Tako
daleko da su se jedva razaznavala pera sa strela, iako je svetlost ve
bila sve jaa.
Na vie od sto koraka od velita, procenjivao je Aurelijan sa
olakanjem. Suvie daleko, suvie nisko i previe u levo. Bio je u
pravu.
I kao potvrda onome o emu je razmiljao, bogovi su razmaknuli
zavesu koja je zaklanjala reku. Magla se vrlo brzo potpuno povukla,
rasprena sunevim zracima.
Najzad su ih ugledali.
Kao nekakva udna zmija, drveni gmizavac naikan kopljima,
obloen gvoem, ljuljao se po sivkastoj povrini reke. Stotinu, dve
stotine splavova! Moda i vie. Povezani konopcima, prenosili su
mnogo strelaca koji su kleali na jednom kolenu. Iza njih stotine
konjanika u dugakim pancirima, sa zategnutim gvozdenim
kapuljaama koje su bile prekrivene iljatim kapama, pridravali su za
valu svoje niske azijske konje kojima su grudi bile zatiene konim
pregaama.

21

Du te drvene kolone, na desetine mukaraca upravljalo je grubim

kormilom. vrsto privezana dvostrukim konim uzicama, ova kolona
splavova odolevala je udima brzaka, posrui prema vrtlozima koji
su ih besno zapljuskivali, kopajui brazde i stvarajui uzavrelu gustu
penu. Tu i tamo, skupina se zlopatila, buncala, trpela snane udarce.
Trudili su se da kontroliu splav pre nego to bi se konopci zategli i
pre nego to bi ih rena struja ponovo odnela.
Sa lakoom, ne pokazujui ni najmanji znak zabrinutosti, sarmatski
strelci, konjanici i konji pratili su te trzaje. Na junoj strani obale,
ispred njih, Rimljani su se jedva mogli videti. Tada se jedan urlik
protegao, prekidajui zloslutnu tiinu. Dreka koja je izbijala iz hiljadu
grla, otvorila je vrata pakla. Urlali su i urlali. Divljaki zadah, pun
rnrnje, leteo je vazduhom snanije nego strele, tren pre toga.
Obrazi mladih velita upalili su se od straha. I sam Aurelijan, osetio je
bol u bedrima, iako je putanja kojom se kolona splavova kretala bila
onakva kakvu je i predvidao. Nije pogreio: brzak je mogao biti od
koristi varvarima, ali ga nisu mogli prei onako kako su to eleli.
Neviena silina reke vukla ih je nizvodno prema irokom zavijutku.
Nadali su se iskrcavanju na junu obalu Dunava.
A upravo na tom mestu bile su iskopane jame sa katapultima!
Konvoj splavova je usporavao. Aurelijan i njegova aica velita bili su
u zaklonu, zatieni od naleta prvih strela. Na manje od stotinu stopa.
Na dohvat velikih sarmatskih lukova. Nazirali su kone rukavice i
nabijene lemove sa bronzanim ipkama koje su zaklanjale lica
varvara. Sunce je obasjavalo metal na vrhovima njihovih strela.
Aurelijan je naredio povlaenje vojnika u trenutku kada su pukle
volujske ile.
Strele su ibale po vazduhu. Silovitim galopom, Aurelijanov konj
poleteo je do donjeg toka reke, dok su vojnici jurnuli do kraja polja.
Nebo je blistalo od gomile treptaja, raskonog sjaja. Ponovo se zaulo
samrtno pucketanje gvoda po jutarnjem vazduhu.
Trava po kojoj su tek asak ranije gazili Aurelijan i njegovi legionari,
obrasla gustim ibljem kupina, bila je prekrivena slomljenim strelama
sa kojih su trala raznobojna pera poput otrovnog cvea.
A na reci, ratni poklii pretvarali su se u podsmehe. Aurelijan je
okrenuo svog konja u irokom luku i doao je do obale. Daleko odatle,
22

ratrkani vojnici nisu znali ta im je initi. ekali su nareenja. Njihov

uas i zbunjenost bili su suvie vidljivi. aica sluenih deaia, pred
takvom silom!
Aurelijan je lagano razvukao usne. Neka se varvari rugaju.
Iznenaenje koje ih eka bie vie nego bolno.
Bacio je pogled, da bi se uverio da je stari dekurion lagano otkrivao
jame sa katapultima. Odmerio je jo jednom brzinu splavova i izvukao
je svoj ma iz korica. Podigao je seivo. Sam naspram divljeg opora
koji je jezdio rekom.
Moglo se pomisliti na tren, da e se sam boriti, sulud, beskrajno gord i
nemoan. Izuvijani splavovi sa mukom su se probijali, ali su uspevali
da ukrote brzak, proteui se prema plitkim, mirnim vodama reke.
Sarmatski strelci su se uspravili, zgrabili su svoje lukove, dok su
konjanici bestidno igrali kraj svojih konja.
U tom trenutku, zapovednik je spustio svoj ma.
Gore, kao jecaj same ume, zatreperio je jedan snaan udarac o bakar.
Kao promuklo reanje, opustili su se do tada napeti kanapi na
katapultima.
Aurelijan je zauo pucketanje strelaca. Tri obla upa su se uzdigla
iznad reke. Tri ogromna, nespretna insekta vrtela su se po niskoj
krunoj putanji.
Prvi se razbio o vodu. Drugi je prsnuo na trup kormila. Trei je
okrznuo konje i konjanike. Sva tri su se rasprsnula uz veliku buku.
Tri lopte belog i zlatnog plamena prtale su po povrini Dunava.
Tri zlatasta snopa, tri plamene adaje igrale su po vodi, drvetu i
pancirima.
Kanapi katapulta ponovo su pukli. Druga tri upa gipko su se zavrtela.
Razbili su se o splavove, konje i ljude i razbacali iskriave trake.
Bolni urlici i crni dim izbijali su istovremeno.
Zapoeo je uareni pakao katrana.
Dva puta su jo katapulti izbacili upove. Jo dva puta je meavina
katrana, sumpora i pietri fulmine eksplodirala, sejui haos.
Za tili as, plamen je zahvatio vodu Dunava. Brzo se irio po
vrtlozima, zahvatao spojnice na splavovima, konjska kopita, drvo sa
lukova i strela. Lepljiv i pohlepan, prio je ljudsko meso, prodirao
platove i kou sa lemova, tobolce, pa ak i drke maeva. Nita mu
23

nije moglo utei. Plamen je poskakivao sa grive na grivu, sa lica na

lice, sa jednog splava na drugi poput pomahnitalog vetra. Iz grla se
otimala bolna rika. Konji su se ritali i uspravljali kao da su eleli da
polete kroz aavi dim koji se spustio kao no na zgaritu.
Opori smrad stigao je do strmih obala. Stari dekurion i njegovi
legionari su izali iz rovova, prekrivali su nos i usta, zaprepaeni
uinkom njihovih katapulta. Na nekoliko hvati iznad njih, Aurelijan je
pokuavao da umiri svog konja. A ovaj je posrtao, drhtei kao da ga
hvata groznica, kolutao je oima, a niz kimu su mu se penjali zebnja i
samrtni vapaji.
itava okuka Dunava bila je sada obuhvaena. Splavovi su goreli uz
snano pucketanje. Nemoni da pobegnu, sarmatski ratnici goreli su
tako lako kao da su bili fitilji lojanica. Pomahnitali od uasa, konji i
ljudi su skakali u plamenom zahvaenu vodu. Kao buktinje koje su
izbijale iz podzemnog sveta, ljudske glave, ispucale koe, pomaljale
su se na povrinu reke. Usta skupljenih preko upaljenih zuba, konji su
tonuli, udiui plamen.
Veze koje su pridravale debla su poputale, kormila su se kotrljala,
drobei udove, parajui tela i utrobe, komadajui sve to je bilo ivo.
Smrt je bila posejana i ve je prekrivala nizvodni tok reke. Bezoblini
komadi razbijenih splavova dogorevali su kao razbacani plamici koje
je bujica odnosila.
Uzvodno, pak, nepogoeni splavovi upali su u zamku. Varvari su se
strano muili da preseku veze kojima su debla bila spojena jedna za
druge. S naporom su pokuavali da upravljaju kormilima, ali Dunav je
bio snaniji od njih. Veselo ih je vodio u pakao katrana. Bila je to
kazna rimskih bogova koju je ruka tribuna Aurelijana imala da izvri.
Ali, bili su to ipak Sarmati. Varvari roeni da bi se rugali bogovima i
izazivali samu smrt.
Aurelijan ih je gledao kako skau na svoje pomahnitale konje i bacaju
se u reku. Video je kako se krv sa strela sliva niz dragocene lukove
koji su bili prebaeni preko njihovih tela i video je kako bez oklevanja
skau u vodu.
Na desetine njih odnosili su virovi. Sputani orujem, lemovima i
oklopima, tonuli su u tren oka. Preturajui ih naglavake, reka ih je
izbacivala neto dalje, u plamen i gomile polomljenih gredica.
24

Drugi, pak, obuzeti neverovatnom snagom uspevali su da dre usta i

nos van vode. Poneki strelci grabili su kormila, koja su izbijala izvan
vatre. estokim naporom, uspevali su da izbegnu da ih voda odnese.
Hvatali su se za uzde ili repove konja koji su plutali kraj njih. Mahnito
su nastavljali da plivaju i nekim udom dosezali su do rimske obale.
Kroz samrtni dim koji je vetri nosio na njega, stari dekurion ih je
nazirao. Okrenuo se prema Aurelijanu kako bi mu ukazao na to, ali ga
je ledeni pogled mladog tribuna zaustavio.
- Velianstven posao, dekurione. Idi u zaklon sa svojim ljudima. Sada
je moj red. - uzviknuo je Aurelijan.
Konj se uzjogunio pre nego to je jurnuo uzvodnim tokom reke.
Odsenim, grubim glasom, Aurelijan je pozvao preneraene velite
obuzete uasom. Mladi vojnici su pohitali da ponovo obrazuju
kvadrat.
Aurelijan je ponovo izvukao svoj ma. Iznad njih, iz roga kohorte
odzvanjao je poziv ponovljen pet puta. Cela kohorta pojavila se na
umskoj mei. Oklopna vojska se poravnala, obrazujui purpurnu
ogradu, ispred koje su se poredali centurioni.
Sada je Maksim isukao svoj kratki ma. Uperio je otricu ka
Aurelijanu i jednim odsenim uzvikom poterao svog konja pravo na
varvare.
U savrenom redu, trideset odlino uvebanih vojnika sjurilo se za
njim, uzvikujui koliko ih je grlo nosilo: ''Rim! Rim! Rim!"
Ono to je preostalo da bi se savladali Sarmati bilo je skoro igra.
Konjanici i konji postajali su lake mete, oteali od vode koja se slivala
sa njihovih pancira i uvlaila u njihove navlake. Koa njihovih
grudnih titova ukrutila se od kvaenja. Dugim galopom, Aurelijan je
udario na jednu grupu iji su konji frktali sa namerom da zauzmu
borbeni poloaj.
Izmaknuvi telo u stranu, izbegao je nespretno izbaena koplja. Dok
su mu rame i runi zglob bili u istom luku, svojim maem rezao je grla
i cepao glave. elik je sekao meso, isto kao to je malo pre toga
plamen prelazio sa lica na lice. Trava je bila natopljena krvlju pre nego
to bi se prvi leevi Sarmata sruili.
Iza njegovih lea, kohorta je ponovo zaurlala:
- Rim! Rim!
25

I vojnici i oficiri znali su da je njihov tribun bio u pravu kada je rekao

da e veeras piti sirmijumsko vino. Bogovi su odluili o pokolju
varvara.
Uzbueni, opijeni smradom ljudskih tela i upaljenog katrana, oni su
juriali na iscrpljene preivele Sarmate, koji su beali ka strmini obale.
Dok su veliti davili u blatu brojne strelce, pre nego to bi oni uopte
stigli da razapnu svoje lukove, gomila tekih kopalja sruila se na
slabine konja koji su uspeli da preu Dunav. Sa svih strana probijali su
butine i krsta. Pri svakom udaru, slabani drveni klin koji je pridravao
gvozdeni vrh za drvo koplja, poputao je. Ono se savijalo i postajalo
klimava prepreka koja je primoravala neprijatelja da u potpunosti
odustane od borbe prsa u prsa.
Meutim, nastao je zapanjujui trenutak.
Meu ratnicima koji su popadali sa svojih konja, jedan se uspravio.
Bez oklevanja, iupao je vrh koplja koji mu je probio butinu. Od
bola, vrisnuo je tako jako i otro, da je Aurelijan pogledao u njega.
Podrhtavajui na pokidanoj nozi, Sarmat je stao ispred njega, sa
maem u ruci, odbacujui lem sa koga je iskrivljeni metal sa nosa
ranjavao njegov obraz.
Zatim je Aurelijan ugledao neto neverovatno.
ensko lice.
Oi, usta, koa ene!
Sarmati su bile ene!
Ne nekoliko koraka iza njega, Maksim uzviknu:
- Tribune! Sa tvoje leve strane!
Iskoristivi trenutak njegove nepanje, jedan Sarmat zabacio je koplje
sa bronzanim vrhom iznad vrata njegovog konja. Aurelijan je ponovo
nazreo ensko lice, prikljeteno gvozdenim lemom. Lepo lice uprkos
iskrivljenosti i usnama stisnutim od straha.
Aurelijan je naslutio koplje iznad svog ramena i nagonski je zamahnuo
svojim maem. Udario je kolenom svog konja i nagnao ga da se
okrene. Iza njega, promuklo stenjui od muke, ranjena ratnica
zamahivala je svojim maem ne bi li mu isekla nogu. Konjske sapi su
je odgurnule te nije uspela da ostvari svoju zamisao. Ma joj je
iskliznuo iz ruku. Seivo je uz blagu kripu probolo olabavljeni
pokrovac Aurelijanovog konja. Osetio je pod butinama kako konj
26

podrhtava. ivotinja se oajniki ritala, grizui usta. Kopita pogodie

Sarmaanku, kidajui joj utrobu uz lomljavu drveta.
Umrtvljen od bola, polukrvni iberijski konj pao je preko konja
Sarmaanke koja je silovito juriala. Aurelijan se zateturao preko
njegovog vrata pre nego to je uo snano njitanje ivotinje.
Zakotrljao se naglavake, ali uspeo je da vidi Maksimov ma kako
see ruke Sarmaanke koja se ve pridigla i pokuavala da zabaci
svoje koplje.
Pomahnitao i nesvestan opasnosti on je izvukao svoje seivo iz korica
sa svog konja koji je umirao. Cvrsto stisnuvi dugu drku, uzvikujui
svakog asa ime Rima, on je pojurio u krvavi mete. Klao je i
mukarce i ene. Klao je i klao sve dokle god je bilo varvarskih
Sarmata na nogama.
U sumrak, dok se sunce rumenilo iznad zaguljivog dima, oni su
halapljivo pili vino iz Sirmijuma. Crnog lica od ai, surovog izgleda
kao da su se vraali iz paklenog ponora, nektar pobede draio je
njihove malaksale udove i prolivao se po njihovim tunikama, okorelim
od krvi.
Obala i polja bili su blatnjavi od krvi koju Dunav nije mogao upiti. S
vremena na vreme, poneki le sa gomile, ve zaudarajui na trule,
skliznuo bi sa tog kala, otkotrljao bi se u reku, a vodena struja bi ga
odnosila, lagano ga vrtei.
Aurelijan je spustio ruku na Maksimovo rame. Samo je jo plavetnilo
njegovih oiju sijalo na njegovom licu.
- Prijatelju. - narugao se, promuklog glasa - Danas si me spasao od
ena.
Veselo su se smejali. U njihovom pogledu bilo je zbunjenosti zbog te
istine: naime, bilo je puno ena meu ubijenim Sarmatima.
ene koje su savladale katran i Dunav. ene koje su uperile svoja
teka koplja u njihove grudi.
Kako je to mogue?
ene ratnici? ene koje su se borile rame uz rame sa mukarcima.
Da li su to bogovi napustili te bezdune varvare i pomutili im razum
kada su mogli uiniti neto tako besmisleno!
Zapravo, ova injenica je pomutila ukus pobede. Ulivala je udnu
gorinu i smuenost na koju nije valjalo misliti.
27

Maksim stee Aurelijanovu ruku sa neobinim izlivom nenosti.

- Ne, ja tebi dugujem. Svi smo mi ovde tvoji dunici.
Priao je ustro. Mukarci oko njih glasno su ga podravali.
Vojnici koje je vodio stari dekurion, zaduen za katapulte, zavitlali su
svoje gudure i pehare od kalaja.
- iveo Aurelijane! Slava naem tribunu!
- Rim je tvoj dunik! - odgovorio je Maksim - Bez tvoje zamke nau
krv i nae leeve nosio bi noas Dunav. A ve sutra Sarmati bi silovali
i drobili Singidunum. Za manje od mesec dana bili bi na vratima
Rima.
Aurelijan je podigao svoj pehar.
- Pijem u tu ast, Maksime! Ali hvala je preterana. Ti zaboravlja da
bi to uinili Laberius i Gemina III da ih mi nismo zaustavili.
Legionari su se podsmehnuli. Jedan vrlo mladi centurion, upalih
obraza, uarenog lica, naglo ustade i prosu vino po Maksimovom
ramenu.
- Ne tribune! Maksim je u pravu. Bez tebe, koga misli da bi Laberius
zaustavio. Sarmatske dekie? Ne verujem. ene? Sa onim to smo
danas videli, budi ubeen da ne bi uspeo!
Ljudi su se nasmejali. Aurelijan je oklevao da odgovori centurionu.
Iako nije eleo da mu se laska, mladi oficir je hiljadu puta bio u pravu.
Pogreio bi da je otvoreno pokudio legionarskog prefekta.
Ponesen uzbuenjem, centurion je i dalje vikao.
- Tvoja ruka, samo tvoja ruka, tribune, sasekla je danas etrdeset
sarmatskih ena i mukaraca. Dekurion Rufus i ja smo ih izbrojali!
etrdeset i osam, tribune. U jednom danu, tokom samo jedne bitke!
Prolomio se pokli oduevljenja. Maksim je skoio sa sanduka,
podigao ruke iznad svoje glave i obratio se celoj kohorti.
- Sinovi Rima! Danas je Aurelijan postao najvei meu nama! Rim e
to uskoro saznati, iako je ponekad gluv za ovakve vesti. Ali ue nas.
Na noge, kohorto!
Nikada Aurelijan nije saznao kako su mukarci uspeli da prenesu
izmeu sebe uzvike. Jednoglasno, pak, trista ustiju uzvikivalo je:
''Hiljadu, hiljadu, hiljadu glava smo odrubili!
Ali samo je jedan ovek pobedio!
Hiljadu, hiljadu glava smo odrubili.
28

Hiljadu, hiljadu pehara vina poteklo je naim grlima.

Ali niko ne moe popiti onoliko vina koliko je Aurelijan prolio krvi."
OAZA DINGIR-DUSAG
Vest se pronela po celoj pustinji. Od karavana do karavana, stigla je do
plavih izvora Eufrata, do konaita karavana u Haraksu, od Partanske
Vologezijade do rimskog Emesa. Trinaesta godinjica znamenitog
dana, kada je Balamin, Abdonaju, sinu Malikuvom, sinu Nahimovom,
iz plemena Mazina, podario u isto vreme dva neverovatna dara, i oazu
i ker Zenobiju. I jedna i druga rodile su se iz jedne zvezde i taj dan
bie praznovan takvim raskoem, koji jo niko nije video.
Tako je i bilo.
U stvari, u pustinji nita vie nije bilo isto posle te neverovatne noi.
Kada bi se nakon dugog hoda po vrelom pesku ravnice stiglo do
udesnog jezera, uvuenog u upljinu jedne litice, niko nije sumnjao
da pred njim vaskrsava lepota boanske moi.
Koliina vode se nije smanjivala, oaza se posle nekoliko godina
ovenala izobiljem palmi. Trava mekana kao jagnjee runo, prekrivala
je obalu. Meu palmama, boanstveno zelenilo trske, smokvi i nara
izbijalo je iz ispucanog peska. ivotinje su nagonski pronalazile put.
Ptice su tu nosile jaja, a poneka divlja zver prilazila bi da se napije
vode. U prolee cvee je nicalo, a da ga niko nije posejao. Karavan za
karavanom je dolazio, a putnici se nisu mogli nadiviti tom udu.
Dingir-Dusag ''Poljubac neba"! I tako je bilo nazvano, prastarim
Avramovim jezikom, ovo pare raja, ne znajui se ija su usta prva
izgovorila ovo ime.
Ime koje, uistinu reeno, nije moglo bolje priliiti Abdonaju.
Tokom trinaest godina, udesna voda koju je poslao Balamin, nije
samo godila oima i gasila ed. Nainila je Zenobijinog oca bogatim i
veoma uvaenim.
Ubrzo, karavani natovareni robom iz Persije i sa Dalekog Istoka,
poeli su redovno da navraaju u oazu. Dogovorena je troarina, koja
je za vreme vrelih letnjih dana iznosila etrdeseti deo od vrednosti
tovara. Tako je Abdonaj davao dozvolu da se kamile napoje.
Uz dodatni troak, Abdonaj je pruao zatitu karavanima, pomou
svojih ratnika, M'Tuba, koji su ih titili od saracenskih napada. Potom
29

je predloio da M'Tubovi prate duge povorke sa robom do Palmire i

Emesa u jednom pravcu, do Eufrata ili ak do same obale Eritrejskog
mora, u drugom. Najzad, uspeo je da kupi u Vologezijadi vredan tovar
i stotinu kamila za prevoz. Kada je stigao u Palmiru, preprodao ga je
za etvorostruko veu cenu od one kojom je kupio. Ovo bogatstvo bila
je prva zlatna kapljica, a nakon nje kapale su i druge.
Od tada, karavani koji su dolazili da se okrepe u oazu Dingir-Dusag,
nisu vie imali zatitu ratnika M'Tuba, jer su oni titili samo
Abdonajevu robu. Njegovi karavani su uspevali da stignu do odredita
mnogo bre i mnogo sigurnije od konkurencije, a trgovci su rado
trgovali sa njim.
Zima za zimom, i Abdonajeva mo se poveavala. Njegovo ime
izazivalo je zavist, ali i strah. Od paranskih obala do Eufrata, pa ak i
do rimskih fenianskih luka. Trgovci su se navikli na njegovo lice i na
njegov smisao za trgovinu. Za manje od deset godina, bogatstvo ga je
nainilo vladarem velikog plemena Mazina koji su verovali u
Balamina i gradili mu hramove od opeke i kamena po Palmiri.
Danas vie nego ikada, Abdonaj nije sumnjao da je Balaminova
dobroiniteljska ruka odluivala o njegovoj sudbini i o sudbini
njegove keri Zenobije. Snovi su ga daleko nosili. Toliko daleko da o
njima nije mogao govoriti naglas.
Pripreme za slavlje bile su dostojanstvene, bez zadnjih misli, tako da
je prilino ispraznio svoje zlatne rezerve. eleo je da bar malo daruje
boga koji ga je ovako nagradio.
Tokom poslednjeg meseca, u vie navrata, dvesta jaganjaca je bilo
dopremljeno do oaze. Dvanaest kamila, natovarenih voem i povrem
kupljenim u Palmiri, pristiglo je sa dvadesetak drugih koje su
prenosile obilje penice iz Egipta. Dakovi tamjana stigli su iz
Haraksa. Platno za atore, upovi vina i meda, zaini, ilimi, ogromne
kotarice drvenog uglja i jo itava gomila posluavnika, kraga,
goblena i bakarnog i srebrnog posua, stvorena je tokom cela dva dana
na samoj granici njegovog poseda, daleko od Dingir-Dusaga, kako ne
bi privlaila poglede.
Na leima mula ili u dvokolicama dolazile su brojne sluge i robovi,
kako muki tako i enski. Iz severnih gradova Sukheneha i Tajbeha
pristigle su ene vete u minkanju, plesaice, zabavljaice i krojaice.
30

Logor se produio za pola milje. Nastale su krivudave uliice izmeu

atora. Uskoro su te ulice vrvile od mukaraca koji su prenosili i
podizali stubove atora namenjenih za gozbu. Neki su klali stoku i
pripremali meso. ene su mlele ito, mesile testo, raspaljivale vatru u
kojoj je trebalo ispei hiljade medenjaka i drugih akonija. Devojke su
svojim nenim prstima uvijale i motale gomile urmi i punjenih
smokvi, jemene kolae sa semenkama nara, inijice blagog meda sa
pistaem i bademima, palainke punjene kozjim sirom i zainjene
cvetom pomorande.
U jutro petog dana pristigli su novi karavani. Sve su to bili gosti.
Kada su uli u logor, robovi i sluge su istrali pred njih, nosei
bakarne lavorie do vrha ispunjene vodom sa jezera. A ona je bila tako
bistra poput vode nekakvog planinskog brzaka. Mogli su da se
umivaju do mile volje.
Posle toga, pod hladom baldahina, posluen im je kineski aj
razblaen mentom. Dodelili su im potpuno opremljene atore, tako da
nisu morali sami da podiu svoje logore. ak i oni koji su oekivali
puno raskoi nisu mogli sakriti svoje zaprepaenje.
Abdonaj i njegova mnogobrojna porodica, u pratnji trista M'Tuba,
pojavili su se tek sutradan; obueni po palmirskim obiajima, u
napumpanim pantalonama i tunikama privezanim velikim konim
kaievima. Mukarci su jahali fine fenianske konje, dok su povijena
seiva njihovih sablji bila u konim navlakama.
ene su doputovale koijama od vrbinog drveta, privrenim na lea
jednogrbih kamila. Odevene u savreno saivene haljine od sirove
svile ili damasta iz Parte isticale su lepotu svoga stasa. Njihovu kosu
prikupljao je turban iju je uvijenu spiralnu resu bilo teko napraviti i
to je bila njihova tajna. Ploice od srebra i korala hal'razha, svetlucale
su im na elu, isto kao i njihove tamno naminkane oi. Prstenje,
narukvice, lanie, broeve i okiene kaieve na njihovom struku bilo
je nemogue izbrojati.
Ali ona koju jo niko nije video, bila je Zenobija. Svako je nagaao da
se ona nalazi iza zelenih i purpurnih velova jednih koija koje su se
lagano njihale gibanjem jedne bele kamile. Da li je u njima bila
skrivena dragocena Abdonajeva ki?

31

- ta to moj otac zamilja? Da se itavu no i dan znojim pod

atorom? Da ne smem da izaem?
Zenobijin glas kripao je od besa, a pogled joj je plamteo. Samo to su
se smestili u logor, kad se vest pronela. rtva Balaminu, koja je ujedno
bila i godinjica, odrae se tek prekosutra.
Dva astrologa, jedan Grk i jedan Jevrej, imali su zadatak da tano
izraunaju vreme koje bi odgovaralo vremenu pada zvezde od pre
trinaest godina. Dvojica ljudi, veliki naunici, ipak nisu uskladili svoje
proraune. Grk je uveravao da bi rtvovanje trebalo da zapone odmah
drugog sata sledee noi. Jevrej je pak smatrao da je zvezda pogodila
tlo Turak Al'Laba sedmog sata prekosutranjeg dana.
Posle dugog oklevanja Abdonaj je ipak prihvatio miljenje jevrejskog
astrologa. To je pomeralo proslavu za jedan dan, ali time je izbegnuto
da proslava bude neuspena zbog mraka i hladnoe.
- Ono to on eli, - odgovori Ahemu sa uzdahom zamora - ti dobro
zna, kao i ja. Niko te ne sme ugledati pre vremena koje bude astrolog
naznaio. I tako je.
- Pitam se samo zato! ak ni moj otac to ne zna. Ako bih ga pitala,
gledao bi me i uzdisao. Lepog li odgovora! I molim te ne priaj
gluposti. Ti blesavi astrolozi ne odluuju ni o emu. ak bih i ja mogla
da gledam u zvezde itave noi i priam kojeta. Nije to teko. I na
kraju, uvek je isto, moj otac odluuje po svojoj volji.
Zenobija se vrtela oko Ahemu i izbacivala psovke kroz zube.
Egipatska dojilja, nimalo iznenaena, nastavljala je da raspakuje
kovege.
Strgnula je veo sa svoje glave, tako da su eljii od srebra i slonovae
popadali. Gusta kosa ije su tamne kovrde posedovale neobine
zlataste pramenove, prekrila je njene obraze, crvene od besa tako da
joj je glatka koa postala zagasitija. Iako se kreveljila, usta su joj
ostala tako fina da su se inila poput usana nekakvog kipa. Bila su to
usta ene, ve previe savrena usta za jednu devojku i upravo su ona
davala njenom licu privlanu lepotu.Ponekad i zastraujuu.
- On zaista misli da u ja ostati zakljuana ovde. Kunem ti se da
ponekad pomislim da se sa onom Balaminovom zvezdom on rodio!
Razmirice i svae izmeu oca i erke postajale su sve neprijatnije
nakon poslednje zime. Sve ee i ee, Ahemu, koja je bila
32

odgovorna za Abdonajevu ker od prvog trenutka njenog roenja,

imala je utisak da dri uzde divljeg konja; ili da zapravo ne dri vie
nita. Ona se lagano uspravi.
- Smiri se! Svetkovina e se odrati. I ti e sluati svog oca. Osim
ako ne misli da on, po ko zna koji put, krivicu ne svali na mene.
Uprla je prstom u Zenobiju. Bio je to pokret koji je trebalo da pokae
prisustvo autoriteta, a bio je samo trenutak slabosti. Moda i nenosti.
Tako je bilo i nikako drugaije. Abdonajeva ki bila joj je sve, kao da
je to dete bilo stvoreno od njenog mesa, a svaki njen pokuaj da bude
stroga prema Zenobiji kao da nije bio u skladu sa udom koje se desilo
prilikom njenog roenja.
Zenobija joj se osmehnula.
Ahemu se nadala da e dovriti raspakivanje bez daljeg razgovora.
- Dobro. - promrmljala je Zenobija, bacajui se na divan - Radiemo
kao inae. Praviemo se da smo poslune i svi e biti zadovoljni.
Ahemu je bila zadovoljna i napuila je usta.
U stvari, Abdonaj nikako nije uspevao, kao ni drugi, da se sloi sa
svojom erkom. Ve dugo, Zenobija je pronalazila nain kako da
''uskladi" oeva nareenja onako kako je to njoj odgovaralo. Vika i
pretnje nisu imale ni najmanje dejstva. Ovih dana vie nego ikada, telo
deteta je iezavalo. Zenobija je postajala ena.
Trinaest godina ivota, a inilo se da ima dve do tri vie! Lepo i
zdravo oblikovano telo, snano i surovo kao u ivotinje. Izduene
jagodice kao u azijskih ena. I ta usta ene, koja e ubrzo postati!
Oh! Da, Ahemu je savreno znala zbog ega je Zenobija bila toliko
nestrpljiva. Rumenilo na njenom licu, dugo utanje, ta usta koja su
podrhtavala! Nije to bilo zbog roendana!
Sve se to deavalo zbog jednog imena: Havad.
Havad, njen spasilac. Havad, Elkezajit koji ju je izvukao iz vode pre
trinaest godina. Lepi Havad, nene puti i pronicljivog pogleda,
prefinjenih usta i ruku. Osamnaestogodinji momak sa odmerenou
pustinjskog mudraca.
ak i kada je te noi Ahemu osetila dodir tunike na svojoj ruci,
probudila se ni malo iznenaena.

33

Zadravajui dah, poluotvorenih oiju, opazila je Zenobijinu siluetu

koja je krajnje obazrivo sklanjala zavesu atora. Trebalo je da vie i
preti, ali ona se nije ni pomerila.
Ipak se, itavim svojim srcem molila svojim egipatskim bogovima,
kao i samom Balaminu, samo da joj uslie molbe. Neka paze da
Zenobija bude paljiva i tiha. Neka je nijedan ratnik M'Tuba ne opazi
u ovoj tami, neka ne zaurla i neka ne probudi sablazni!
Molila se grizui usne, zadravala suze i gutala sav svoj jed. Jer, znala
je ona. Znala je da e ovo nono bekstvo proizvesti jedno veliko
dobro, koje ak ni Zenobija nije mogla da zamisli.
Zenobija se provlaila izmeu atora veoma mudro i sa puno snage.
Nije smela da potri! Mesec je bio visoko na nebu, a ratnici M'Tuba
imali su prodorne oi.
Kamp Elkezajita bio je malo dalje, juno od oaze. Veoma stroga
pravila njihove vere zabranjivala su im ne samo da podele osmehe u
radosti proslave, nego i da udahnu mirise kuhinje! Nije bilo sumnje
gde moe pronai Havada. Iako se nisu videli ve dve godine, ona je
znala gde e je on ekati.
A ta ako...
Ako su Elkezajiti prihvatili poziv njenog oca, uprkos svojim strogim
pravilima.
Ako je Havad bio sa njima.
Ako je i on, kao i ona bio nestrpljiv.
Ako je umirao od elje da joj vidi lice, da joj uje glas, da oseti njen
miris, da jednostavno bude pored nje, da zadrhti od milovanja
njegovih ruku.
Ako je sanjao da se nalazi sa njom u slinim noima u nekom drugom
ivotu, ispunjenom sanjarenjem, eljom i matanjem, ali da taj ivot
bude isto toliko istinit kao pravi ivot.
Ako je uspeo da se izvue iz atora uprkos strogom oevom nadzoru.
Ako, i naroito ako, nije postao pravi Elkezajit!
Ako...
Toliko "ako" pritiskalo joj je telo poput kamenja.
Ne otvarajui usta, Zenobija je preklinjala Balamina da joj pritekne u
pomo. ''O, ti moni meu najmonijima, ti koji si me eleo, ti koji
ak i nisi njegov bog, uini da Havad bude tamo.
34

Uskoro bi trebalo da sazna. Stigla je do poslednjih atora logora a da

nijedan ratnik M'Tuba nije dao uzbunu. Ostalo joj je samo da pree
jedno pare peanog tla pa da se uvue u zeleni obru oaze. vrsto
pridravajui skute svoje haljine, kao da je letela a ne hodala po
zemlji, na kraju puteljka se probila kroz ratrkano granje nara.
Niti jednog uzvika. Niko je nije opazio.
Trenutak kasnije ona se sklupala ispod jedne ravaste palme.
Nekakav zid od krupnih stena bio je podignut upravo tu na obali, i
jednim svojim krajem uranjao je u jezero. Bilo je to jedno blago i
skrovito mesto gde je voda uborila kada je duvao vetar sa severa.
Havad i ona su tu provodili itave dane jo kada su bili deca i kada su
s lakoom uspevali da pobegnu od svakog nadzora. Havad se tu
kradom rugao Elkezajitima, a Zenobija se pretvarala da spava, glavom
oslonjenom na njegovo telo.
Njihovo mesto.
Bila je no i bilo je pusto.
Mesec se kupao u jezeru, a njegovi tanani odsjaji obasjavali su palme.
Videlo sa kao u sred dana.
Havad nije bio tu. Havad nije doao.
Sva ona ''ako" koja su je odvela do Havada, sada su bili fatamorgana
Turak Al'Laba.
Dingir-Dusag nije posedovao nikakve ini niti je Balamin usliio
Zenobijinu volju!
Ona bolno uzdahnu, nesvesna toga. Jedan se kamen otkotrlja. Bela
figura, kao stena od soli, odvoji se od drugih stena. Opazi jednog
mukarca, ija je toga leprala kao krila nekakvog anela.
Pomisli da to ne moe biti niko drugi i da je bila luda to je uopte
sumnjala. Proaputala je: - Havade!
Zagrljeni, telo uz telo, grudi uz grudi, opijeni uzbuenjem. Spojeni
svojim mirisima, beskrajno nenom toplotom svojih tela. Konano,
konano ujedinjeni! Nepokretni kao i stene koje su ih okruivale, srca
su im ludo lupala. Onda je Havad spustio svoje ruke.
Ustuknuo je korak unazad. Ali njena ruka jo uvek je vrsto drala
njegovu tuniku.
Zenobija umilno proaputa: - Znala sam da e biti tu.

35

Bio je jo lepi od slike koju je uvala u svojim uspomenama. Nos mu

je bio finiji, usta punija i odlunija. Izgledao je ozbiljniji. A njegove
oi, tako crne da se iris nije razaznavao od zenice! Mleno plava pod
odsjajima meseca, koa na njegovim jagodicama se inila kao
stvorena samo za poljupce i milovanja. Bilo je to sada lice pravog
mukarca.
Grizla je svoje usne da bi umanjila svoju radost. Odvajajui se od
njega, ona prie do same obale jezera kako bi se sada on uverio da ni
ona vie nije bila ta koju je napustio.
Oseala je njegov pogled na svojim ramenima, na svom licu, haljini i
vitkom telu koje je nespretno skrivala. Meutim, senka koja mu je
zaklanjala oi onemoguila je Zenobiji da vidi njegovo iznenaenje.
Iznenada, u logoru se zaue galama i dozivanja. Okrenula je glavu i
nauljila uvo. Da li je Ahemu opazila praznu postelju?
Ne. Tiina se ponovo sklopila tu pod zvezdama. Osetila je hladnou.
Ponovo ju je obuzela nezasita elja da bude u Havadovom naruju. Ali
Havad se sklupao u podnoju stena.
Pridruila mu se ne izgovarajui nijednu re. Oprezno je pruila svoju
ruku dodirujui ga. On svoju nije. Nije uzdrhtao pod njenim
milovanjem, nije poeleo da promrsi svoje prste meu njene.
Glasom za koji je elela da bude sigurniji, ona ga upita:
- Da li ti se ini da sam se promenila?
Uinilo joj se da je on nije uo. Posle izvesne utnje koja joj je
pritiskala telo, on lagano prozbori:
- Malo.
Jedan udan i neoekivani talas zahvatio joj je telo. Mimo svoje volje,
ona proaputa:
- Malo. To je sve?
Od razoarenja je osetila snaan gr u stomaku. Jake suze kao udarci
pesnicom spreavali su je da die. Oholost joj je nalagala da ih zgazi
silinom svog besa.
Tih i jecav glas treperio je kao kanap na luku:
- Ne bih rekla, mnogo se stvari promenilo! Sada se prema meni
ophode kao prema pravoj princezi. U vreme dok smo iveli u naoj
kamenoj kui u Palmiri, ljudi su mi se klanjali, pa ak i starci.
Oslovljavali su me ''Boginja Dingir-Dusaga"
36

Ne samo da ove rei nisu ostavile snaan utisak na Havada, ve mu se

lepe usne razvukoe u jedan lagan osmeh. Zastraujui osmeh, isti kao
i tiina. Prezriv, koji ga je udaljavao.
Za koga je on smatra? Za devojurka?
Da, sigurno. Eto ta je on mislio o njoj. Da je ona jo uvek bila ono
negdanje detence!
Od ponienja, u utrobi je oseala bolan plamen.
Zato je onda doao ovde?
Je li on gledao svojim oima i razmiljao svojom glavom? Je li on i
dalje bio Havad?
Ustala je stidljivo se osmehnuvi. Prstima je zgrabila najviu kopu
svoje tunike i zguvala tkaninu.
- Mesec lepo obasjava. Pogledaj i videe ta se promenilo.
Havad poskoi kao da ga je zmija ujela.
- Jesi li poludela?
epao ju je. Snano joj je stegao zglobove ruku. Beonjae su mu
zasvetlucale snanije nego zvezde. Usta su mu se rastvorila kao
pustinjska rua. Drhtao je. Tog trena ona je znala da je on zaigrao,
varao i izgubio.
Bes je ieznuo istom brzinom kao i kada se pojavio. Obmotala se oko
njega smejui se. Njene usne su kroz hrapavu tkaninu toge traile golo
Havadovo telo.
Ubrzo se vie nije opirao. Naprotiv, privio ju je na svoje grudi. Osetila
je nekakvo udno komeanje u stomaku. Tiho reanje kao u risa. Ona
se jo jae pripila uz njegovo mravo telo, kako joj ne bi izmakao niti
jedan deli topline njegovog tela. Kao kada se ulazi u vodu koju je
sunce ugrejalo. Ne mislei vie nita, ona je konano osetila zagrljaj
koji je oduvek elela. Taj trenutak najzad je stigao. Nenost, tako
blaga, tako jednostavna, da je ona prosto mogla da se stopi sa
Havadovim telom.
On je uhvati za ramena svojim grubim prstima. Odgurnu je.
Posmatrali su se kao da te dve godine, tokom kojih su bili razdvojeni,
nisu nikada ni postojale. Kao da od dana Zenobijinog roenja nikada
nisu prestajali da se razumeju uprkos svemu i bogovima i beskrajnoj
pustinjskoj udaljenosti.

37

Njihali su se tako priljubljeni jedno uz drugo. Blagi povetarac ih jedva

razdvoji, unezverene, svesne da bi jedan jedini pokret mogao da ih
ponese u nepoznatu, opasnu radost.
Zenobija je shvatila da treba rasterati ini. Pokua da se naruga:
- Hajde, ne plai se. Ti dobro zna da ja to neu uiniti. Neu se svui
gola!
Ona epa Havadovu ruku koja joj je jo poivala na ramenu. Poloila
je na nju svoje usne i ne isputajui je sela, primoravajui ga da
zauzme mesto pored nje.
Posle trena tiine, mnogo smirenija, ona izjavi:
- Ahemu kae da e mi otac uskoro nai mua.
Havad je sklopio oi. Sav vazduh iz njegovih plua, preao je preko
njegovih usana jednim bolnim uzdahom.
Kasnije, u noima kada joj san nije dolazio na oi, Zenobija je izmeu
ostalog, iznova mislila i na ovaj trenutak. Na trenutak tiine koji se
inio tako dugakim. Havad nije odgovarao, ali je svoju ruku ostavio u
njenoj i stezao je tako snano da je ona pomodrela. Oi su mu sevale
na meseevim odsjajima i on najzad suvo izjavi:
- Istina je. Promenila si se. Mnogo stvari se promenilo. Kao i tvoj otac.
O njemu se kroz celu pustinju govori. Ali nas Elkezajite, ne ue da
pridajemo mnogo vanosti tom beznaajnom sjaju. Elkezaja, na
prorok, rekao je: "Nemojte da vam oi plamte od dragulja. Ne gledajte
te velelepne kue i raskone atore, bogatstvo, sliku izobilja i ispraznih
zadovoljstva. Nemojte ukaljati svet Velikog Arhanela tim lepotama
koje su trule u rukama ljudi, a koje rimski bezbonici oboavaju!"
Zenobija se skamenila i ponovo izgubila svaku nadu.
Oigledno je da Havad nije odstupao.
Postajao je sve vie Elkezajit, sve lui i lui, kao i ostali. Nita se u
njemu nije promenilo, naprotiv, postajalo je jo gore. Ponavljao je
jedno te isto, ali su sada ta pravila zvuala mnogo stranije i gluplje.
Zabranjivala su svaku sreu! Prezirala su lepotu i snove. Pravila koja
su mrzela sve ono to je ona volela i verovatno i ono to je ona bila.
On nije eleo njen svet.
Kako je on mogao biti toliko slep? I kako je ona uopte mogla iemu
da se nada?

38

Kao da je itao njene misli, Havad je izvukao svoje prste i povukao je

svoju ruku. I, tonom koji je ona poznavala, potpuno hladan, jednim
tupim pobonim mrmljanjem, on dodade:
- Elkezaja kae da je Hrist najavio veliko blagostanje. Svet e uskoro
dostii svoj krah, ali i svoje savrenstvo. Nee vie biti niti bogatih niti
siromanih, niti monih niti potlaenih. Samo odabranih i onih ostalih.
Oni koji budu poivali u istoti primie najvee, veno blagostanje. I
blistae u raju odabranih.
kripei zubima od bola i prezira, bujica rei izletela je iz Zenobijinog
bia, a da nije mogla da se uzdri:
- ta pria? Najvea radost? ta vi uopte znate o srei. Vi Elkezajiti,
vi ak ne umete ni da se nasmejete. Sve to je vama odvratno, meni se
svia. Oigledno da ja neu biti jedna od vaih odabranih! Svia mi se
da posedujem lep nakit. Svia mi se da budem princeza a ne nekakva
pustinjska valjivica. I da jedem jagnjetinu, da pevam, igram, da
budem u tvom naruju, ako ba hoe da zna. Sve to je lepo i
prijatno, va prorok zabranjuje. On je lud, a vi ste jo lui to ga
sluate. Kako moete verovati u ono to je on govorio? On nije ak ni
bog. Samo jedan obian maloumnik koji je posejao svoje besede po
pustinji kao to kamila ostavlja svoju balegu, eto ta je on bio. Jedan
blesan, nimalo zabavan. Dosadan kao kamen. A ti, ti e to postati
onda kada...
Ona je uutala, a srce samo to joj nije iskoilo.
Oduvek su se svaali u vezi sa ovom priom. Ali uvek je bilo
beznaajno. Deje razmirice. Havad je znao i da pogazi zakon
Elkezajita, kada je bio sa njom i kada ga niko nije mogao videti. Ali
danas. - Danas vie nisu bili deca. Ni ona, ni on. To vreme je prolo.
- Oh! Havade, nemogue je da ne razume!
Ali bilo je uzaludno. Ona je bila mona, ali nedovoljno da bi mogla da
se bori protiv rei njegovog Elkezaje. Sve to je mogla rei Havad je
ve znao.
On e ustati i vratiti se u oev logor.
Napustie je. Nee saekati prvu rtvu Balaminu, napustie oazu. A
ona... ona ga vie nee videti.
Ali ne.
Havad se nije maknuo.
39

Oi su mu plovile po meseevom odsjaju, ostao je jo malo pogrbljen,

a onda se uspravio.
- Da. - dodao je - To je ono to ti misli o meni. Onaj ko ne veruje u
prorokove rei, njemu se ini glupim i prostim ono to on najavljuje.
Ja, kada gledam tvog oca kako pee gomile jaganjaca u smoli tamjana
i kako podie ruke ka nebu da bi se zahvalio vaem Balaminu, ja
takoe mislim da je on lud.
Glas mu je bio smiren, bez srdbe.
Zenobija ga je zaueno posmatrala. Bio je to spokoj koji ona kod
njega do tada nije videla. Pomalo zbunjeno, ona je pognula glavu.
- Istina je. Oprosti mi...
Htela je da doda neto, ali joj Havad ne dade vremena. On naini jedan
lagan pokret rukom kao da je eleo da rasturi svoje rei po povrini
jezera.
- Ni ja vie nisam isti. - nastavljao je - Kau da posedujem isceliteljski
dar. Mogu da spustim ruke na bolno mesto i da uinim da bol nestane.
Mogu da izvuem zlo iz tela onih koji pate.
Okrenuo se prema njoj podrugljivo.
- Moj otac i moji strievi tvrde da je to od onog dana kada sam te
izvukao iz vode. Nisu eleli da ja to uvidim. Smatrali su da sam suvie
mlad. Danas, kada podiemo atore, oni ire vest po logoru i
karavanima da ja mogu pomoi bolesnicima. Oni kod mene dolaze
bolesni, a odlaze izleeni. Vie niko se ne ruga Elkezajitima niti ih
smatraju budalama.
Zenobija se nasmejala, presrena to je ula njegov glas sa toliko
blagosti i to se on nije uvredio zbog njene opaske. Ali uistinu, bila je i
veoma zauena.
- Ti ih zaista lei?
Havad potvrdi klimanjem glave.
- Jue sam leio jednog ratnika M'Tuba tvog oca. Hramao je zbog
stare rane. To je sada isceljeno.
- Ali kako to ini?
- Prislonim moje dlanove tamo gde ljude boli i zatvorim oi.
- To je sve. Da li te boli mesto njih?
- Ne, - odgovorio je Havad - Sputam svoje ruke na njihovu kou i
zatvorim oi. Mesto koje dodirnem postaje veoma toplo. Ponekad mi
40

se uini da, kada bih jae pritisnuo rukom, mogao bih proi kroz
njihovu kou.
Premda jako iznenaena, Zenobija je prozrela koliko je on bio
ponosan to joj govori o svom daru. epala ga je za ruke i okrenula ih
kako bi mu meseina obasjala dlanove. A zatim ih podigla i na njih
prislonila svoje lice.
Havad joj se prepustio.
Nada se vratila. I lude misli.
- Kada bih bila bolesna, ti bi me, dakle, mogao izleiti.
On izvue ruke iz njenih, ali nenost preplavi njegovo lice.
- Kad bi zaista bila bolesna, mogao bih. Ona se radosno nasmejala.
Skrenuo je svoj pogled da ne bi bio ponesen njenim smehom, Krenula
je da mu se naruga, ali je jedan ivotinjski urlik odjeknuo kroz palme
tako da ih je ak i zatresao. Malo dalje od njih, na obali jezera se ula
buka, nekakva borba i ivo komeanje.
- Ris! - prozbori ona.
U nekoliko skokova, maka nestade. A tiina se ponovo spustila na
hladnu pustinjsku no.
- Otac mi je obeao da e me jednog dana nauiti da ih lovim.
Havad nije odgovarao. Kroz mlene meseeve odsjaje videlo se
njegovo lepo lice i bilo je skoro bolno posmatrati ga. Nijedan ovek na
svetu mu nije bio ravan.
Kako bi ona mogla uopte iveti daleko od njega?
- Znam da ti i dalje izgledam kao devojurak. - izustila je stegnutog
grla - Ali nisam vie dete. Otac eli da me uskoro uda. Obeao je da e
uvaiti moje miljenje. Rei u mu: ''elim Havada. Niko drugi ne
moe biti Zenobijin mu. Sam Balamin ga je odabrao."
Stajao je nemo. ak se nije ni osvrnuo prema njoj. Ona nita drugo
nije mogla uiniti, sem da izbaci itavu bujicu rei koje je toliko dugo
u sebi skrivala:
- Nema jutra kad se probudim, a da ne pomislim na tebe. Ahemu nita
ne sluti: svake noi iskradam se iz postelje i hitam tebi. Gde god da
krenem, ti si pored mene. Oseam te u svom naruju, u svom srcu i
svom telu. Kada sam sama ja ti govorim. Vidim tvoje lice. ekam tvoj
odgovor. Uvek ozbiljan i dosadan, ali ja sam srena. To je istina. elim
biti tvoja ena. Svakog dana kada se sunce bude podizalo, elim da se
41

budim kao Havadova supruga. I neu prihvatiti nikog drugog. Nisam

vie dete. Znam ta hou.
Havad nije odgovarao. Savio se kao da je nekakva sila poela naglo da
pritiska njegov potiljak. Mislila je da e on i dalje utati. Ali on je
progovorio. Sasvim tiho.
- Ponekad dok se molim ili besedim Elkezajeve rei, seanje na tebe
mi navire. Ti nisi moj bog, a ipak si u mojim mislima i u mom srcu,
vie nego Elkezaja i Hristovi aneli. Kada bi moj otac i moji strievi
saznali to, napustili bi me i ostavili u pustinji bez ijedne kapi vode. I
imali bi pravo. Neka mi oproste, ako je mogue!
On je uutao. Zenobija je znala da treba da uti.
Zatvorila je oi da bi on nastavio sa priom bez bojazni da se sretne sa
njenim pogledom. Ali je ula kako se on pridie. ula je hod njegovih
bosih stopala po mekanoj travi dok je prolazio. Voda je zauborila.
Shvatila je da on kvasi elo i usne.
Izustio je nekoliko rei molitve.
Obavljao je nekakav obred proienja kakav su izvravali Elkezajiti
kada bi prekrili pravila svoje vere.
Nanovo se uplaila da e on otii. Otvorila je oi i videla ga
sklupanog na nekoliko koraka od nje. Ovog puta govorio je gledajui
je:
- Ne mogu biti tvoj mu. Ti si bogata, a ja sam siromaan.
- Ne. Naprotiv. - pobuni se Zenobija - Bogata sam za dvoje!
On je odmahivao glavom, zahvatajui i presipajui malo peska sa
dlana na dlan.
- Tvoj otac ne misli na mene, a moj ne misli na tebe. Jedan Elkezaja
ne ide za enom iz plemena Mazina. Ti to dobro zna.
- Sa tobom, to nije isto. Moj otac je tvoj veliki dunik.
- Ne toliki da bih se oenio njegovom keri.
- Havade!
Usiljeno se osmehnuo.
- Havade, moj otac ini to poelim.
On je ponovo zavrteo glavom.
- Ali ne i moj. Moj otac ne ini nita to se kosi sa naim pravilima.
Odrei e me se.

42

Teina ovih rei bila je ogromna kako za njega tako i za nju. Havadov
ton postao je podrugljiv.
- U svakom sluaju, treba biti luda da bi se postalo enom jednog
Elkezajita. Mukarac koji nije duhovit, koji se ne smeje, koji ne voli
blistava bogatstva koja ti voli. Kakva bi to dosada bila za tebe!
Zenobija je ustala i, pre no to je on uopte mogao da reaguje, pripila
se uz njega, stiskajui svoje telo i sputajui svoj obraz na njegove
grudi.
- ta ti uopte o tome zna? - upita ga ona sigurnim glasom - Ja sam
Zenobija. Roena sam kao to se niko nije rodio i biu onakva kakva
elim da budem.
U tiini, Havad je stidljivo pomilovao Zenobijino rame. Pod svojim
obrazom oseala je njegove ubrzane otkucaje srca. Uzdahnula je
ponosno i uzbueno.
- Prekosutra e se proslavljati dan mog roenja. Moj otac je sve
predvideo. Svi e videti da ja nisam devojka kao druge. A ti, ti e se
ponositi mnome.
SIRMIJUM
Sunce se pribliavalo zenitu kada je Aurelijan opazio dvostruku
kolonadu belog mermera, pod kojim su se zatvarala vrata Karakala.
etiri ili pet milja ga je delilo od Sirmijuma. Umor koji ga je pratio od
zore, iznenada je nestao.
Nita se nije promenilo u njegovom rodnom gradu. bunovi gloga i
stabla bagrema irili su snaan miris niz padinu glavnog druma. Jato
lastavica letelo je visoko na nebu. Vlati rai i penice prekrivale su
polja nenim zelenilom, dok su na oblinjim visoravnima, kroz
nepreglednu zemlju koja se prostirala preko niskih brda i velikih
dolina, grubi putevi vodili sve do gradskih vrata.
Bujica snanih oseanja obuzela je Aurelijana. U ast njegovog
povratka, bogovi su mu poklonili blistavi proleni dan! Posle sedam
godina e videti svoju majku! I Klaudiju. Hoe li uspeti da prepozna
svoju voljenu sestru?
Odbacio je svoje sprege i krenuo je lakim kasom. Optio je ubrzo
izdao nareenje. Konjanici su sa visine gledali njegova bojna kola. I u
trenutku su zauzeli itav put ka Sirmijumu. lemovi i oklopi su
43

blistali, perjanice i kaputi su se vijorili, bili su velianstveni, upravo

onakvi kakvi su trebali biti Rimski vojnici.
Sa osmatranice su opazili njegov purpurni ogrta i zlatne odsjaje
njegovog lema, ba u trenutku kada je stizao do nagiba koji je vodio
do malenih hramova uzdignutih visoko do vrata Karakala. Rog se
oglasio. Vojnici su poskoili. Stali su u savren dvostruki red, sa
kopljima kraj nogu, dok im je jedan centurion, deakog lica, iao u
susret.
Kruto je pozdravio, stisnuvi pesnicu na svoj oklop.
- Centurion Ilelirijus po vaem nareenju, legatu! Dobrodoao u
Sirmijum.
- Zahvaljujem ti se na doeku, centurione. Moje ime je Aurelijan,
legat sam XX Legije Valeria Victrix. Moja poseta nije zvanina.
Dovoljna mi je moja oruana pratnja te je nepotrebno da uznemirava
svoje ljude radi mene.
Trei sada kraj bornih kola, centurion je ponovo lupio svojom
desnom pesnicom o oklop.
- Kako zapovedi, legate.
Neki prolaznici su proli kapiju. Izlazili su iz grada u malobrojnim
skupinama. Neki su posmatrali zapregu, premda se veina, strogog
lica, udaljavala ni ne obraajui panju.
Aurelijan je usporio svoju zapregu kako bi mogao dostojanstveno da
proe meu legionare. Huka klompi i jeka tokova po kaldrmi najzad
je prestala. Kao i ljudi iz njegove pratnje, Aurelijan je zadrhtao. Vika
je dopirala sa visokog zida utvrenja. Bilo je teko razaznati da li se
radilo o vritanju mukaraca ili ena, ali je sablasno odzvanjalo kroz
blagi vazduh ovog prolenog dana.
- ta se ovde deava? - odseno upita Aurelijan - Ima li kakvih nevolja
na ulicama?
Centurion je oklevao. Konji iz pratnje udarali su nogama njegova lea,
tiskajui ga do tokova dvokolica.
- Hriani, legate. Trebalo je od jutra da prinesu rtvu bogovima, kao i
svi slobodni graani ili pak osloboenici i to prema novom zakonu.
Ali ti ludaci odbijaju. Govore da njihov bog zabranjuje rtvovanje.
Mladi centurion tresao je glavom. Traio je Aurelijanov pogled,
nadajui se odobravanju.
44

- Nee nita da uju, nastavljao je. Miljenja su da postoji samo jedan

bog, njihov Hrist. U podne su se elnici okupili i veali su o njihovoj
kazni. I trebalo je.
Aurelijan nije eleo da potvrjuje rei mladog centuriona. Predstava
kojoj je trebalo da prisustvuje prolazei gradom bie neugodna.
Radost to ponovo prolazi ulicama ubrzo se pomutila.
On opali konim uzdama konjske sapi. A kada je preao trem velike
kapije tutnjava kola dobila je prizvuk besa.
Ili su du pijace, prolazei kraj nekoliko kovanica. Podupirai su bili
sputeni, a drveni kapci zakljuani velikim gvozdenim katancima.
Kaldrma je na pojedinim mestima bila toliko izlokana, da je Aurelijan
morao da uspori kako bi tokovi mogli da preu preko nje, a da se ne
zaglave.
Proli su kraj dve insulae na tri sprata. Bila su to nova, ali osrednje
izidana zdanja. Niz skromnih stanova, koliba za siromane iji se
malter krunio meu parolama ispisanim kreom crne i zelene boje, i
koje su tu stajale jo od poslednjih izbora.
Ovde, uostalom kao i u drugim delovima grada, ulice su bile puste.
Tek na prilazu trgu, nakon to su obili hram Stroge Septime, moglo se
opaziti mnotvo. Toge bogatih graana meale su se sa zakrpljenim
haljinama zanatlija. Lepo oeljane matrone sa punama, okruene
svojim pristojno obuenim slugama, mimoilazile su se sa kaputima od
kudelje i sa robovima u kratkim suknjama. Mukarci i ene, a mogla
se videti i poneka bezuba njuka, psovali su se rumeni u licu od
uzbuenja. Drugi su stezali usne, ne znajui da li to ine iz
zgraavanja ili iz radoznalosti.
Neto zemlje i slame prekrivalo je poploani trg. Aurelijan je poterao
konje. Vikao je iznad ivotinja koje su jurile. Crvene perjanice na
njihovim glavama talasale su se pri galopu. Dvojica konjanika iz
pratnje ili su ispred njega ne bi li mu prokrili put. Guva se
rastvarala kao da je platno koje se cepa. Nastala je tiina dok su ljudi
sa uenjem i strahom posmatrali ovu povorku.
Krajikom oka Aurelijan je nazirao gradske oce na stepenicama
Jupiterovog hrama. I tamo je povea grupa vidno zabrinutih ljudi
posmatrala mete koji je povorka izazvala. Ali on na njih nije obraao
panju.
45

ak je i sve ostale poeleo da ne vidi. ene, kako stare tako i mlade,

bile su vezane za stubove, koje su Hadrijan i Trajan bili zavetali. Bile
su polugole, i toliko raskrvavljene, da su se samo svojim stasom mogle
razaznati. Sa druge strane trga par konja je galopom vuklo za sobom
pokidana tela. A ispred kupola, u kojima je goreo tamjan ije su
crvenkaste ike prtale po stepenicama i belom mermeru do samih
gradskih oca, legionari su neke od hriana ibali, kidajui im kou sa
lea.
Ne usporavajui svoja kola, on je poterao konje jednom ulicom koja se
protezala du hrama i kraj kupatila. Na tom mestu bilo je manje ljudi.
Meu uzdignutim ivinjacima, put se suavao, plonik je i na tim
mestima bio ulebljen zbog brojnih kola koja su tim putem prolazila.
Aurelijan je usporio konje, a pratnja se rasporedila ispred i iza njega.
Ovde su se prolaznici zaustavljali kako bi ih gledali. Posmatrali su mu
lice, ukrase na njegovom lemu, zlatasta obeleja na oklopu,
velianstvenost monog oficira koju ak ni drmusanje kola nije
umanjivalo. Ljudi su aputali i saginjali glave.
Napokon, legat se uputio jednom uzbrdnom ulicom od utabane zemlje.
I tu su duani bili zatvoreni, pranjavi kapci sputeni. Ali nova gomila
ljudi se tiskala. Niko nije bio praznih ruku. Jedni su nosili korpe sa
voem, drugi dakove zrnevlja, neki su mlatei rukama drali zeeve i
ivinu. Jaganjci su blejali na snanim ramenima. Preplanulih lica od
prolenog sunca, devojke rumenih obraza odevene u skromne tunike,
ene izborane poput sasuene jabuke. Ogromni buketi poljskog cvea
koje su nosili ispred svojih grudi ulepavali su prizor.
Aurelijan se osmehnuo. Deurlija u pregaama ga je posmatrala,
preneraena od uda, irom otvorenih oiju, kao da su ugledali
nekakvog boga u ljudskom obliju. itava gomila ga je opazila.
Uzmicali su ispred povorke. Ugledao je uzane stubove hrama i zlatni
zabat iznad vrata sa likom Kralja-Sunca, koji su se pojavili iznad
glava. Jednim znakom, on izda zapovest naredniku da se pratnja
odmori. Skidajui lem, gologlav i kaputa prebaenog preko ramena,
on je siao sa kola i prepustio se mnotvu koje ga je okruivalo i koje
je kretalo da se pokloni istoj svetenici kao i on.
Jedva se malo promenila. Pod irokom grimiznom haljinom velike
svetenice, telo joj je bilo neto mravije. Stajala je uspravno ispod
46

velikog zlatnog diska Sol-Invictus-a koji je ukraavao uzdignuti oltar u

srcu hrama. Dok je oko nje leprao dim tamjana, pred oima
Aurelijana prikazivala se ista slika spokoja i moi koju je poneo sa
sobom godinama pre. Njena je lepota i dalje bila tako upeatljiva, tako
privlana. A danas se tome mogla dodati i znaajna tajanstvenost njene
bele kose. Teki uvojci bili su vezani pod providnim velom, tako da su
formirali blistavu auru oko njene glave. Okrugli obrazi i potiljak
sauvali su dra jedne mlade ene. Oko punih i oblih usana pojavilo se
samo nekoliko novih bora.
- Aurelijane, sine moj!
Julija Kordelija je grubo odgurnula mlade slukinje koje su joj
pomagale oko rtvenika. Gomila koja se nestrpljivo tiskala napolju,
postepeno je ispunjavala unutranjost hrama, u dostojanstvenoj
povorci, strpljivo i sa potovanjem. Svako je ekao svoj red kako bi
spustio cvee, svoj dak sa zrnevljem ili mesom iz prepunih korpi.
Zaueni pogledi pratili su veliku svetenicu koja je iznenada sila sa
stepenica oltara i pohitala oficiru u sveanoj uniformi. Oklevala je
asak, usporila je kao da je posumnjala da je ono zaista bio Aurelijan.
Podigla je svoje blede ruke sa prstenjem na skoro svakom prstu i u isto
vreme se osmehnula. Zgrabila ga je za lice.
- Toliko je puno vremena prolo!
On je osetio blagost njenog milovanja, toplotu njenih dlanova preko
kratke brade koja mu je prekrivala obraze.
- Pusti da ti vidim lice.
Oseanje koje je bio zaboravio, tako davno, prolo mu je kroz telo.
- Kako si se promenio. - proaputala je Julija Kordelija dok je on
primicao njene prste kako bi ih poljubio.
Oseanje iznenaenja, a potom i sree, prostrujalo je kroz zenice
njegove majke.
- Ima ve sede vlasi po bradi, sine moj. Ali plavetnilo tvojih oiju i
dalje je divno.
Narod koji je bio oko njih, posmatrao ih je. Oni koji su uli njihove
rei, ponavljali su ih. agor se proneo kroz redove ljudi koji su stajali
u blizini: velika svetenica Nepobedivog Sunca doekala je svog sina.
Mnogi su potom izgovarali njegovo ime.

47

Pojedini su tiho priali kako se svetenica, u jednoj apsidi hrama,

poklanja nekakvom oltaru koji je samo njemu posvetila. Svetiljke i
tamjan su neprestano goreli ispod nekakvog zlatnog lika, uglavljenog
u jedan visoko uzdignuti kamen, taman kao to je tamna no. Nije se
manjkalo u veoma skupim i veoma retkim dobrovoljnim prilozima.
Julija Kordelija se nije obazirala na aputanja kao ni na poglede.
Pritisnula je obema rukama Aurelijanov oklop, razmakla je srebrne
ploice sa likom rimskih vuica i orlova.
- Kakva divna odora! Znai li to da si postao general?
- Ne majko. Ne jo. Samo legat. Zapovedam samo jednom legijom.
Julija Kordelija je pognula glavu, poluotvorenih oiju. Usne su joj
zadrhtale od oholosti. Ona proaputa:
- Jednog dana sve e biti pod tvojim nogama. Tvoj bog to eli i takvu
ti je sudbinu namenio.
Aurelijan se nasmejao, ispunjen oseanjem nelagodnosti,
razdraganosti i zadovoljstva. U tome se Julija Kordelija nije ni malo
promenila. Nijedna majka nije bila tako ponosna na svog sina. Ali,
Julija Kordelija je podigla obrvu strogo stisnutih usta:
- Je si li video ta se deava na trgu?
- Preko njega sam proao.
Pokretom ruke pokazala je na gomilu koja se gurala oko njih, u hramu.
- To su oni koji su se povinovali Carevoj volji. Prineli su rtve koje
hriani odbijaju da ispune. Doneli su svoje darove boanskom
Decijusu i izgovorili su rei koje on zahteva. A, ipak pogledaj! Veeras
oni hitaju ruku punih novih poklona iako su tek izali iz Jupiterovog
hrama. Neki su bili prinueni da isprazne svoje upove, svoja
spremita, da izvrnu svoje dakove kako bi doli ovde. Toliko i toliko
ih dolazi da ne znamo gde vie da ih smestimo. Ali, nita ih ne moe
spreiti. Suvie se plae zla koje mogu naneti rei izgovorene pred
bogom u koga ne veruju!
Aurelijan nije eleo da odgovori. Ali je njegova majka nastavila:
- Decijus se vara ako misli da e vernike pridobiti tako to e ih
zastraiti. Ne ide se u hram bievan.
- Majko! Nijedan ovek u ovoj zemlji ne moe porei injenicu da je
bilo boljih careva od Decijusa. Niko nije iskreniji niti hrabriji. Evo
kako dvadeset godina u boju uzvikujem ''Rim! Rim!". Ali, samo za
48

Avguste i Cezare koji nisu vredeli vie od sablasti. Danas, ja sam

ponosan na lik i na duu cara koga brani moj ma. Naravno, prezirem
koliko i ti ono to se deava na trgu. Na alost, hriani su preterali!
Zar ne mogu da ispotuju svog gospodara? emu vreanje rimskih
zakona? Ne idu li svuda usta punih prie kako postoji samo jedan Bog
i to njihov? Mi znamo da je to netano. Ti prva, majko! Decijus je u
pravu kada ih proganja. Ako ne ele da se povinuju, to znai da su
protiv carstva. Protiv nas. Protiv svega to Rim ini velianstvenim.
Tih i grub od besa mimo njegove volje, Aurelijanov glas posedovao je
odsenu grubost vojnikog prekora. Julija Kordelija ga je posmatrala,
suznih oiju, poluotvorenih usta od drhtaja. Trebalo mu je nekoliko
asaka da shvati da se ona smeje.
- Rim, Rim, Rim! Eto to se kod tebe nije promenilo, sine moj. Trebalo
bi da budem ljubomorna na taj Rim vie nego ijedna ena. On mi te
uzima ve toliko godina!
- Oprosti mi, majko...
Ona mu snanim pritiskom prstiju zatvori usta,
- Ne, bez ikakvih izvinjenja. Naroito ti. Ti izgovara rei koje prilie
tvojoj sudbini.
Ona pokaza na oltar kod koga se gurala svetina.
- Kasnije emo o tome priati. Jo sam potrebna ovde. Idi kod
Klaudije u letnjikovac. Pridruiu vam se pre noi.
Dok je on potvrivao, ona je popravila svoj veo i dodala jednim
znaajnim osmehom koji Aurelijan nije razumeo:
- Tvoja e te sestra iznenaditi. Ali, samo izgledom. I dalje ne moe
nai oveka koji bi nalikovao njenom bratu!
OAZA DINGIR-DUSAG
Promukli zov iz ovnovskih rogova odzvanjao je jedan sat po svanuu.
Abdonajevi gosti pojavili su se ispred atora. Mukarci, ene, deca, svi
su bili tu, obueni najsveanije to se moglo. Ukraeni draguljima,
rumeneli su se na tananom suncu. Sluge i slukinje, pratili su ih na
odstojanju i bili nestrpljivi i radoznali.
Prolazili su kroz redove palmi i zauzimali mesta oko itavog jezera.
Na strmoj obali, ugljevlje pripremljeno za rtvu ve je plamtelo.
Dvadeset belih golubica uzaludno je pokuavalo da izleti iz korpi u
49

koje su bile zatvorene. Okrueni velikim bakarnim koritima u kojima

je goreo tamjan, jaganjci vezanih nogu blejali su do iznemoglosti.
Ugledni starci Mazina, glava prekrivenih visokim filcovanim kapama,
bacali su u vatru zrnevlje mirte i olibana, potpuno ravnoduni zbog
nastalog metea. Pri svakoj baenoj aci, kolutovi mirisnog dima irili
su se jezerom. Malo po malo, sveti miomirisi su ga prekrili
izmaglicom koja se ratrkala po granama palmi prodirui u grla i tela
poput svetog soka.
Svi su traili da vide Abdonaja i njegovu velianstvenu ker. ekalo se
da sunce stigne do sedmog sata, kad ih udnim apatom najavie.
Abdonaj je laganim korakom vodio jednu belu kamilu dok su mu
kone uzde bile prebaene preko ramena. Na kamili je uspravno sedela
Zenobija, ruku skrtenih na sedlu, ponosnog izgleda. Nosila je tuniku
od purpurno plave svile iz Azije. Sa predivnog vela koji joj je
prekrivao glavu, jedna niska sedefastih ploica i koralnih perli sputala
se niz lea. Samo jedna zlatna pletenica koja je bila opletena oko
njenog turbana, obmotavala se oko njenog mladog stomaka i uvijala
oko tela poput kaia. Iza nje, etiri mlada Mazina prenosili su splav od
trske, etvrtast i gust, sa snopom kopalja prilino jako zabodenih u
samo sredite.
Gomila se razmakla kako bi oni proli. amor divljenja pretvorio se u
zapanjujui tajac, kada je Abdonaj, napokon, nateravi kamilu da
klekne, uzeo ruku svoje keri i poveo je do splava.
Zenobija se popela i vrsto se uhvatila za koplja. Mladii su odgurnuli
ami na vodu. Drei ga samo jednim kanapom od konoplje oni su
ga ve gurali ka sreditu jezera. Njiui se po povrini laganim
talasima, splav se blago okrenuo, kao da ga je zahvatio neki mali vir.
Izmaglica tamjana se neno rastvorila, zakolutala i uzdigla u vazduh.
Svi su bez daha posmatrali jednostavnu lepotu koju je njihov bog
izabrao pre trinaest godina.
Stojei na lepravom aravu, Zenobija iznenada nije vie bila ni dete
ni ena. Ovenana odsjajima jezera po kome je plesao dim tamjana,
ona je imala neki udan lik koji ljudska bia obino nisu imala.
Abdonaj se laganim koracima, pribliio obali. Uao je u vodu i
pokvasio samo kraj nogavica svojih irokih pantalona. Podigao je

50

dlanove iznad glave i, prekidajui tiinu, izgovorio prve rei svoje

molitve:
- Balaminu! Moni meu monima, bogu mojih oeva i oeva mojih
oeva, moj ivot ti pripada. O, Balaminu, ti koji daje i uzima, ti koji
prua svoju ruku dobroinstva nad svetom i stvara dan i no, mi smo
tvoje sluge. Mi ti se klanjamo, stvo-ritelju dana i naeg roenja,
nebeska voljo. Zatiti nas od nevolja, slabosti i siromatva. Smiluj se
nad nama. Spusti svoj pogled na nas. O, moni meu monima,
pogledaj onu koja blista kao kakvo pustinjsko ogledalo koje si nam ti
podario. Zenobija je tvoj dar. Zatiti je svojom rukom za sva vremena.
Sva grla jednoglasno su ponavljala:
- Balaminu! Oe dana i naeg roenja, nebeska voljo, sauvaj nas od
nevolja, slabosti i siromatva. O, Balaminu, Zenobija je tvoj dar, zatiti
je svojom rukom za sva vremena!
Stari Mazini bacali su ake tamjana u ar. Od glasa svetine,
Abdonajeve rei se vie nisu ule. Molitva se pojaavala i odzvanjala
po povrini jezera, odbijala o stene i letela kao vetar po ogoljenoj
pustinji Turak Al'Lab.
Naspram odsjaja vode u kojoj se sunce sve vie i vie kupalo, Zenobija
je stajala uspravno, pri kraju splava. On jedva da se zanjihao u
trenutku kada su prerezane gue jaganjaca i golubica. rtvena krv
snano je iknula u vodu a crvenkasta senka dospela je sve do krajeva
njene haljine.
Jeza joj je prostrujala niz kimu. Glasni pev je odzvanjao kroz glave i
utrobe svih prisutnih ljudi. I dok im je kroz nozdrve prolazio smrdljivi
dim tamjana pomean sa mesom i sagorelom mau, Zenobija se
pojavila kao dragulj uglavljen u vredni prsten oaze. inilo se da je
nekakva arolija dri uspravnom. Isto udo koje je uinilo da voda
potee pustinjom. Ista misterija postojanja koja je mogla biti samo
volja bogova.
Mnogo kasnije, tek nakon to su se strasti i agor molitvi utiali,
Abdonaj je zatraio tiinu.
- Ja, Abdonaj, pred vama izjavljujem, na dananji dan, na trinaestu
godinjicu njenog roenja: Zenobija e uskoro postati kraljica Palmire.
Veliki Egzark Odenat, sin Matabola i rimski upravnik Palmire, eli u
svojoj postelji, najlepu pustinjsku zvezdu. On eli moju ker
51

Zenobiju, on eli da Mazini i Matabolci obrazuju samo jedno veliko

pleme, gospodara karavana od Eufrata do rimskih luka, od Haraksa do
Antiohije. Zatraio mi je Zenobiju po naim, i prihvatie Balamina
preko njenih milovanja. Ja, Abdonaj, njen otac, prihvatio sam.
Govorim pred vama u ovom danu: kada njena krv ene potee,
Zenobija, ker Balamina, ker Abdonajeva, postae Odenatova
nevesta!
Mukarci su se osmehivali, a ene poklapale rukama usta vriskajui od
sree. A tamo na jezeru, svako je mogao videti splav kako se ljulja pod
Zenobijinim nogama. Iznenada, ona se inila manje boanstvenom,
inila se devojkom zagluenom reima svog oca. Jedan snaan talas
zapljusnuo je splav i talasiima doveo ga do obale. Pojedini su mislili
da e ona upasti u vodu kao i onog dana kada se rodila. Ahemu, koja
nije skidala pogled sa nje, pruila je svoje ruke kako bi je prihvatila.
Mladi Mazini povlaili su kanape konoplje da bi je dovukli do obale.
Oteao i natopljen vodom, splav se njihao i tonuo. Bledih obraza,
stisnutih usana, Zenobija se uhvatila za koplja kako ne bi izgubila
ravnoteu. Nije ni pogledala gomilu koja je klicala. inilo se da ih ak
ni ne uje, dok se Abdonaj smejao i zahvaljivao na estitkama.
Stari Mazini bacali su nove ake tamjana u ar. ene su piskavo
pozdravljale svadbu, odmotavajui svoje marame. Oaza, DingirDusag, oaza Nebeskog Zagrljaja, tako dobro nazvana, odzvanjala je od
agora sree. emu je boljem mogla da se nada devojica od trinaest
godina, osim obeanom muu i vladavini svim pustinjskim
bogatstvima?
SIRMIJUM
Letnjikovac je bio na svega etiri milje od Sirmijuma. Njegove zidine
su se pruale iznad bogatih polja i vonjaka rasutih po dolini koja se
izvijala daleko ka severu, sve do Dunava. Dug peani put vodio je do
kue. Pri poslednjoj milji, oivien bunovima u kojima su crvali
bezbrojni zrikavci, put se ispravljao kao nekakav lenjir. Niko se nije
mogao pribliiti, a da iz daleka ne bude opaen. I ve na tom mestu,
Aurelijan je svojim dolaskom sa pratnjom izazvao pravo komeanje.
Elkan, stari upravnik, otvorio je krila velikih vrata obloenih
gvodem. Potrao je putem, urlajui koliko je glasnije mogao:
52

- Aurelijane! Aurelijane!
irom otvorenih usta sa ono malo zuba to su mu preostali, on nije
saekao da Aurelijan sie sa svojih kola ve mu je vrsto zgrabio
rune zglogove, u svoje ruke, onako kako su inili vojnici kada bi
preiveli bitke.
- Aurelijane, deae moj!
Ruka mu je bila snana kao kanda. Godine su mu razjele samo kosu i
zube. Rodio se na obalama Britanije pre est decenija i pred tim telom
kolosa drhtalo je vie od jedne kohorte, u vreme nemira u Galiji. Ba
kao i kod gladijatora u areni, iroki koni kai stezao mu je ravan
stomak. iljata kapica osloboenika, filcovana zimi i lanena u leto,
uvek je prekrivala tu elavu lobanju.
- Julija Kordelija me je uveravala da e doi. Neka mi Mitra oprosti,
sumnjao sam! Danas duvaju takvi vetrovi da treba biti obazriv.
Aurelijan se nasmeio, bacio je uzde na dvokolicu i zagrlio negdanjeg
slugu svog oca. Bio je dirnut vie nego to je eleo da pokae. Elkan
mu je davno ispriao itave prie o svojoj porodici i o svom poreklu.
Nekadanji porobljeni varvar, postao je rob Aplijusa Aurelijanusa i
samog osloboenika domus-a Aurelijanusa. Bogovi su eleli da Elkan
bude najbliskiji prijatelj svom gazdi, njegova najvea potpora. Bio je
toliko odan da od dana kada je prekoraio prag njihove kue, vie je
nikada nije napustio. ak nakon Aplijusove smrti postao je privren
Juliji Kordeliji, njenom sinu i njenoj erci.
Nije bilo niti jednog dana, tokom dvadeset godina, a da ih nije brino
uvao i uspeno vodio poslugu.
Aurelijan je primetio blage osmehe na licima ljudi iz pratnje.
Oslobodio se njegovog zagrljaja. Elkan se nije mogao obuzdati od
radosti. Zadivljeno je posmatrao Aurelijanov oklop, bez premiljanja
prepoznao je poderanu grimiznu traku na konom poprsju.
- Legat, samo to!
Iznenada mnogo ozbiljnijim glasom, tie, kao da je njegove rei
trebalo da uje samo Aurelijan, Elkan proaputa:
- Evo ta bi uinilo srenim Aplijusa. Ako bogovi znaju ono to znaju,
neka dopuste tvom ocu da te ugleda, kao to te ja sada gledam, deae
moj.

53

''Deae moj"! tako ga je nekada Elkan oslovljavao. Nikada sa

''gospodaru moj" niti ''sinu mog gospodara". Aurelijanu je to prijalo
isto koliko i vebe maevanja, taktike, teke pripreme za boj kojima ga
je Elkan obuavao, nikada mu ne doputajui da poklekne.
- Ti takoe moe biti ponosan. Briljivo sam sledio tvoje savete, da
su se varvari pokajali vie puta!
Elkan se nasmejao i oi su mu svetlucale.
- Mogao bih te ja jo poneto nauiti, ne sumnjaj u to!
Da bi obuzdao emocije koje su ga preplavile, on zaurla, zapovedajui.
Uurbani robovi odmah su dotrali sa praga. Elkan je zagrmeo kako bi
pozdravili svoga gospodara sa potovanjem. Veina njih bila je
kupljena nakon njegovog odlaska, tako da ga nisu poznavali.
- Evo Aurelijana, sina vae gospodarice, gomilo neznalica! Pognite
glave!
Aurelijan je dobacio svoj kaput jednom deaku iz Egipta koji ga je
zadivljeno posmatrao.
- Vidim da jo nisi izgubio svoju dobru narav, dragi moj Elkane!
- A zbog ega bih je izgubio? - smekao se Elkan - Da li si ti zaboravio
prvu od mojih maksima?
- Oh ne, nikako!
I samo to je stari to izustio, on je ve ponavljao reenicu sa kojom je
posle smrti svoga oca, Elkan ukrotio njegov bes i njegovu bol:
- emu slui dobra narav kada sunce obasjava isukani ma i kada se
samo njime i krvlju svog neprijatelja moemo osloboditi loeg
raspoloenja?
Elkan namignu.
- Doi. Jo neko zna za tu tajnu. Klaudija e me sasei na komade ako
sazna da sam te zadravao.
- Moja sestra e morati da bude strpljiva. Treba prvo da pozdravim
oca.
Kad se pree prag velikih gvozdenih vrata, prvo dvorite letnjikovca je
bilo oivieno prostranim tremom koji je vodio ka talama, kuhinji,
penici, muljai i spremitima. Na prvi pogled, Aurelijan je opazio
nekoliko novina. Sobe za robove su bile prislonjene za spoljne zidove i
zauzimale su uprkos tome itav sprat iznad jednog od tremova. U
sreditu dvorita, elina cisterna uzdizala se iznad jednog ozidanog
54

postolja. Bono su trale cevi i bile su ukopane ispod ploica na

kaldrmi. Elkan podrugljivo primeti.
- Tvoja sestra nije tedela prilikom ureivanja. Julija Kordelija nita
joj ne odbija, a ti se ne moe nauditi. Makar je lararium jo uvek na
starom mestu!
Osloboenik je pokazao na susedna, iskrivljena kuhinjska vrata.
Aurelijan ih pree, prolazei pored slugu okupljenih pod tremom. Iza
svojih lea, zauo je topot konjskih kopita koji su sada utravali u
dvorite. Gromki Elkanov glas odzvanjao je, zapovedajui svakome da
se vrati svom poslu.
Ruku visoko uzdignutih, kako mu se kaput ne bi vukao po zemlji,
egipatski rob pratio je Aurelijana poput senke. Pobrinuo se za njegov
lem, kao i za opasa sa zlatnim koljkama sa koga je visio
pamzonium. Teturao se pod teinom. Kratki bode zarivao mu se u
bradu, ali mali rob se trudio da to niko ne primeti. Aurelijan se ovla
osmehnuo, prstom je dotakao njegov obraz i najzad je uao u lararium.
Sav pod jednim svodom, ukopan u zemlju kao peina, lararijum nije
bio velik. Dve uljane lampe su slabo osvetljavale unutranjost.
eravica je iz glinenog ognjita svetlela crvnim svetlom. Aurelijan je
zapalio jednu baklju zakaenu za bronzanu alku. Nekoliko zlatastih
varnica zapalilo je smolu. Iznad oltara, mermerno Aplijusovo lice se
pojavilo, na asak uspravno i izazivaki. Slike koje su prekrivale
zidove pojavljivale su se iz tame. Vonjak okupan suncem, zlatnih
grana koje su se pruale oko jednog malog hrama glomaznih stubova.
Ispred crkvene porte, nespretno se uvijala zmija, dobri duh doma.
Dvojica mukaraca zadignutih haljina predstavljali su uvare kue.
Naslikani u svom nebeskom plesu, pruali su rogove izobilja prema
Vesti, boginji bujne kovrdave kose. Njeno lice uvek je Aurelijanu
liilo na majino.
U dnu, na drugom zidu bili su predstavljeni preci Julije Kordelije i
Aplijusa. Boje su na pojedinim mestima izbledele od vlage, a na
drugim su bile razjedene alitrom, kao da su zidovi uzimali natrag svet
koji su stvorili, zauvek ga odnosei u ponor, mimo volje bogova.
A nasuprot ovome, uzdiui se u sreditu larariuma, bista od crvenog
mermera inila se mnogo ivljom. Neto ire lice od Aurelijanovog,
oblijih usana i sitnije vilice. Golobradi obrazi i zalizana kosa bili su u
55

modi na dvoru u vreme rimskog cara Severijusa Aleksandrijusa. Ali

elo i brada izraavali su volju i nepopustljivost, istu onu koju je i
njegov sin posedovao. Istovetna upornost i slina okrutnost, govorili
su pojedini.
Aurelijan je osetio u svom telu onu staru neobuzdanu elju za
osvetom.
Dok je bio dete, prema svom ocu gajio je ljubav punu divljenja i
oduevljenja. Njegova smrt bila je isto to i izdaja. Aplijus je sve
uinio kako bi mu sin postao veliki rimski vojnik i graanin Rima.
Zakopavi svoju prolost roba, bezgraninom voljom da bude
najprimereniji osloboeni graanin Carstva, neprestano je uio
Aurelijana o moi Rima.
Jednog dana, sunanog i mirnog kao to je bio i dananji, posle
praznika Sibeli Velike Majke, on je umro. Jedanaestog sata u danu.
Bez uzvika, bez silovitosti, na svojoj lealjci za obedovanje.
Umro je kao ovek koji okree lea svojoj porodici i odlazi.
Nije ak ni mahnuo rukom da se oprosti. Nije ak ni razmenio taj
pogled koji na kraju bitke spaja onog koji umire sa onim koji ga ubija.
Nije saekao da mu Aurelijan pokae svoje vrednosti.
Od tada, Aurelijan nikada vie nije osetio Aplijusovo prisustvo.
Nikada mu otac nije dolazio u snove niti ga je bodrio u meteu bitaka.
Jo manje je bio prisutan u pobednikim pokliima, u poastima i
burnim pozdravljanjima, koji su tokom vremena odveli sina iznad
oevih oekivanja.
Aurelijan se poklonio i zahvatio iverje kedrovine i mirte iz bronzane
kupe uglavljene u dnu oltara. Ispraznio je aku u ar. Miriljavi dim se
podigao, okrepljuju i nean. Kada se uspravio, mahinalno je proitao
tri rei urezane u kamenu u dnu biste njegovog oca.
VIRTUS, PIETAS, FIDES
Tri dobro znane rei, tako mnogo puta ponavljane i sluane, savreno
isklesane milju koje su postale poput senki bez gneva i krvi. A ipak,
Aurelijan je zadrhtao kao da je uo da ih glas njegovog oca, u ovom
trenutku, jasno izgovara.
Virtus, Pietas, Fides!
''Vrlina, dunost, vernost."
Temelji Velikog Rima!
56

Tri rei koje su izrodile sjaj Republike, potom i Carstva. Rei koje su
Cezara, Avgusta ili Hadrijana nainile gospodarima sveta i ljudskog
roda i koje su bogovi odabrali pre nego to su ih neukost, glupost i
ludost njihovih naslednika uinile neujnim.
Osim za Aplijusa, koji ih je posejao u duu svog sina kao seme koje
udi da proklija.
Tri, tako dobro poznate rei, tako mnogo puta ponovljene i sasluane:
Virtus, Pietas, Fides!
Nehotino, Aurelijan je traio rei na usnama svog oca.
I uo ih je. Izgedalo je da ih aptavo izgovara svod lararijuma.
Da li je to bio znak koji je tako dugo iekivao? Da li je Aplijus
konano prestajao da okree lea svom sinu?
Gluposti! Aurelijan je iznenada postao svestan besmislenosti svojih
oseanja.
On, ovek od trideset i sedam godina, koji je svojom rukom pobio tri
ili etiri stotine neprijatelja, oficir iji su podvizi rasplamsali due
legionara, vapio je za oevim glasom sa usana kamenog kipa!
Pouka je bila u njegovom srcu i njegovoj krvi. Nisu mu bile potrebne
nikakve ini.
On podie desnu ruku do visine Aplijusovih mermernih oiju, ruku
koja je bez oklevanja tukla neprijatelje Rima.
- Uprkos tvom utanju, nita nisam zaboravio, oe.
Iz jednog konog depia koji je bio zakopan na njegovom opasau,
izvukao je zlatnu narukvicu i stavio je na mermernu glavu. Ponosno,
on je proaputao:
- Uzeo sam je za tebe sa ruke jednog velikog Sarmatskog varvara.
Zapovednika vie od hiljadu ljudi sa kojima sam se borio i koje sam
pobedio, samo sa jednom kohortom. Neka bogovi, neka Svemono
Sunce, neka Mitra uini da uje moj glas i neka bogovi uine da
bude ponosan na tvog sina Aurelijana, slobodnog graanina Rima.
Sklopio je oi, skamenjen od jednog silovitog uzbuenja koje ga je
ubrzo skrhalo.
Zauo je korake sandala na pragu lararijuma istovremeno kad i apat.
- Aurelijane!
On je prepoznao njen glas kao to se prepoznaje dodir.
- Aurelijane, to sam ja, Klaudija.
57

Nosila je haljinu dvostrukih skuta, jednog grimiznog, a drugog

narandastog, ukoso nabranu i sa dubokim izrezom. Koa na njenim
razgolienim grudima bila je veoma bleda i nena. Ona isprui svoje
ruke, prepune zlatnih i srebrnih narukvica.
- Aurelijane!
Nabori na tunici padali su joj preko bokova, ocrtavajui otmenost koja
je ostavila Aurelijana bez daha. Svetlost je igrala na njenim ramenima,
izrazito crnoj kosi, kratko podianoj i privrenoj na elu trakama od
ute svile spojene sa dva bisera, Usta, puna i napuena, iroko su se
osmehivala, usta koja je hiljadu puta sanjao. Osmeh je bio pomalo
zbunjen, blag, ali i krut kao elik bodea. Moda je samo zbog svojih
visoko uzdignutih jagodica liila na njihovu majku. Izrazito crvenom
mau namazala je usta dok je fini puder priguivao svetlost koja je
padala na izvajan nos. Plavetnilo njenih oiju bilo je i sada bistro i
divlje kao nekada. Oi su bile iste kao njegove, tako da se svima inilo
kao da su to jedne te iste oi, fascinantne i zagonetne.
Verovao je da e ga vreme i duga razdvojenost osloboditi njihovog
zanosa. Uzalud! Pod konim titnikom, njegovo telo ratnika treperilo
je od nekakvog uzbuenja koje ga je uvek obuzimalo uoi bitaka.
Neka ga bogovi zatite! Stasala je u enu. Nita od moi koje je
posedovala i kojima je veto upravljala, nije se umanjilo, ak naprotiv!
Njegova sestra Klaudija je i sada, kao i pre, bila jedina koja je umela
da izbrie njegov prezir prema enama.
Ona se grlato nasmejala.
- Zar me ne prepoznaje?
- Naravno da te prepoznajem. Kako bih te mogao zaboraviti, sestro
moja?
Pruila mu je ruku. Narukvice su zveckale dok je primicala svoje prste
na usne svog brata.
- Deset godina te nije bilo, Aurelijane. Napustio si ovu kuu pet dana
nakon mojih navrenih osamnaest godina. Nikada nee znati koliko
sam se bojala da te vie neu videti. Usnila sam hiljadu snova u
kojima si ginuo u boju. Budila sam se toliko puta verujui da sam te
ubila tim mislima.
Suze zablistae u njenim oima.
- Oh! Nemoj me nikada vie ostaviti daleko od sebe!
58

Imala je na sebi nepoznat parfem, pomalo opor, koji je podseao na

Istonjake tamjane. On se podrugljivo nasmeja.
- Nisam bio ubijen. Evo me. Ja sam taj koji je ubijao.
Ona se ne uvredi zbog njegovog oholog tona. Naprotiv, sklopi oi
obuzeta snanim zadovoljstvom.
- Da! O ovome sam sanjala! Gledala sam te kako pobeuje i
pobeuje. Iz tvojih pisama smo itali o podvizima koje si izvrio.
Majka i ja smo iitavale svako po stotinu puta.
Ona zgrabi njegove ruke i prinese ih svojim usnama. Bilo je to previe
za njega. On joj rastvori dlanove i uroni svoje lice u njih.
- Nedostajala si mi, Klaudija. Oh! Nedostajala si mi!
Njihovi toliko slini pogledi proeli su se, pre no to su se zagrlili,
obraz o obraz, telo prilepljeno o oklop, kao deca ili ljubavnici bez rei
kojima bi iskazali ar svoje sree. Aurelijan je tako snano stisnuo
Klaudiju da je ona pritisnula svoje grudi na znamenje Rima. Bila je to
istinska srea. Ona je oseala njegovo drhtanje i nasmejala se, najzad
spokojna.
Elkan je bio u pravu. Udobna, ali rustina vila koju je njegov otac
sagradio, dobrim delom je nestala. Bila su dozidana nova krila.
Nametaj je bio raskoniji, zidovi ukraeni zadivljujuim freskama.
Vrt, sav u utim ruama, sada je bio povezan sa stubovima atrijum-a i
triclinium-a, nekadanjom dnevnom sobom. Nekada mrana i uzana
soba sada je bila preureena u prostranu prostoriju. Lealjke za
ruavanje, presvuene utom svilom iz Antiohije, bile su nove. Mali
ozidani krov bio je sputen tako da je pravio blagu senku. Visoki
prozori, zatieni pokretnim paravanima i irokim kapcima, gledali su
na tri strane i titili su kako od vetra zimi, tako i od velikih vruina.
Klaudija je objasnila da je leti uprkos vruini mogue osveiti se u
Kibelinom bazenu.
Aurelijan je bio zauen. O kakvom je to bazenu ona govorila?
Klizei vie nego to je hodao po velikom mozaiku na podu koji je bio
ukraen pticama i afrikim ivotinjama, ona ga je dovukla do prozora
koji je gledao na zalazak sunca.
- Pogledaj!
Stari zid kojim je vonjak bio ograen je nestao. Smanjen na visinu
obine ogradice, taj zid je zadravao vodu u jedan dug bazen krunog
59

oblika u kojem se ogledala kolonada. Podignuti na puteljku

poploanom ukastim mermerom, dvadesetak stubova bilo je pri dnu
ukraeno spiralnim ornamentima, Vodili su do Kibelinog hrama,
dovrenog tokom zime. Njegov fronton nadnosio se nad
velianstvenim redom dolina. Izmeu isturenih lovora, reljef od
tukature, obojen ivim bojama, predstavljao je Magna Pater,
uspravljenog na kolima koja je vukao Mitrin bik. Aurelijan je bio
zabezeknut. Najzad, tonom koji je odavao zaprepaenje, on upita:
- Jesmo li mi to postali bogati?
Klaudija se nasmejala, pripila uz njega, stiskajui svoju dojku o
njegovu ruku. Smeh njegove sestre treperio je do njegove utrobe.
Aurelijan je pomislio na avgustovsko voe, koje je kipelo od ivota i
opijalo.
- Da, jesmo! Mi smo bogati. Majka nas ini bogatim! Nema nijedne
vane porodice u Sirmijumu koja ne veruje u njena predskazanja. I ne
samo u Sirmijumu! Dolaze sa svih strana. Iz itave Panonije, Mezije,
pa ak i iz Dalmacije. Moglo bi se pomisliti da itavo Carstvo
dotrava u hram Sol-Invictus u Sirmijumu kako bi sluali rei velike
svetenice Julije Kordelije!
Dok se on i dalje divio, ona se udaljila, prela prag koji je vodio ka
bazenu, i krenula du stubova do Kibelinog hrama. Sunce i senka
poigravali su se na njenom potiljku, osvetljavajui je i priguujui
nabore njene tunike. Njen odraz plesao je po vodi bazena koja se
talasala na povetarcu.
Zabacila je nekoliko pramenova kose koji su joj pali preko obraza.
Njene plave oi svetlucale su jae i od svetlosti dana.
- Nije li legat Aurelijan zadovoljan to vidi kakva je sada vila
njegovog oca?
Odjekujui po vodi, njen glas posedovao je istu otrinu kao i njen
parfem. Aurelijan je bio nem. U tom trenutku, tim stavom i u tom
potpuno savrenom dekoru, ispunjena svojom lepotom i svojom moi,
Klaudija mu se inila otelotvorenjem boginje Kibele.
- Doi. - ree ona - Tvoja kupka je spremna. Moi e da se opusti
pre veere jer imam jo mnogo toga da ti ispriam.
Voda u kadi bila je vrela. Svetlost koja se probijala kroz etiri otvora
na zidu bila je priguena od vlanog vazduha parnog kupatila. Ti
60

otvori bili su zatvoreni tankom staklenom ploom prevuenom

patinom.
Okruen tihim slugama nepoznatih lica koji su donosili ulja, mirise i
rublje, Aurelijan je krenuo ka najdubljem delu bazena. Para se cepala
kao dronjak, pred njegovim telom. Slika bradatog i trbuastog
Neptuna, sa trozupcem u ruci, pojavila se pod vodom. Velika usta
boga, krivila su se pod talasanjem vode. Kao i ostatak kue, caldarium
i tepidarium bili su potpuno obnovljeni. Marljivo uraen mozaik, sa
slikom ogromnog sunca, prekrivao je svod i bacao svoje zlaane zrake
sve do poda od opeke. Para i priguena svetlost davali su udnu
mranu boju.
Aurelijan obema rukama zahvati vodu i poprska lice. Umor mu je
odjednorn pritiskao ramena i lea, umor zbog napornog dana.
Zaplivao je prsno, zaronio, ostao kratko pod vodom, putajui da
tenost miluje njegovo golo telo.
Pri vrhu stepenica jedan sluga ga je ekao sa rairenim pekirom.
Aurelijan mu je naredio da ga spakuje u jastui kako bi spustio glavu
i odmarao se na ivici bazena, plutajui po vodi. U tom poloaju, tako
nepokretan, noen opojnom toplotom, trudio se da izbaci Klaudiju iz
misli.
Samo na tren je zaspao. Nije uo kada su robovi napustili kaldarijum.
Otvorio je oi i trgao se kada je osetio prste kako mu miluju elo.
Klaudija je uala odmah tu pored njegovog lica. Skut njene haljine
plivao je na povrini vode. Obrazi su joj bili rumeni od toplote. Sitne
grake znoja slivale su joj se niz nozdrve.
- Opasno je zaspati u kadi - proaputa ona. Aurelijan se postien naglo
okrenuo na stomak. Ona se osmehnula, uspravila se i uzela novi pekir
spakovan na polici. Polu tama u parnom kupatilu ju je na trenutak
progutala, kao nekakva utvara.
- Hajdemo u tepidarijum, ja u te masirati uljima. - rekla je kada se
vratila.
Aurelijan se pretvarao da je zauen.
- Nema li sluge koji bi to mogao uiniti?
Klaudija napui usne kao to je to inila kada je bila dete, a to je on
skoro zaboravio.

61

- Hajde, veliki moj brate, prepusti se! Jesi li zaboravio da niko ne ume
bolje da te masira od tvoje sestre?
- Nismo vie deca, Klaudija.
Ona ga je izazovno odmerila od glave do pete. Glas joj je podrhtavao
od sarkazma, ali i od tuge kada ga upita:
- Da li je to moj brat postao ravnoduan? Da li je zaboravio na ljubav
koju mi je dokazao pre nego to me je napustio?
Aluzija ga je oinula preko leda kao kakav vrh maa. Klaudija se
pribliila do same ivice bazena. Iznenada, potpuno neoekivano, ona
epa Aurelijana za kosu.
- Da nisi sreo neku devojku koja bi ti postala ena?
- Ne.
- Zenu koja bi bila toliko savrena ljubavnica, sposobna da me postidi?
Sa onoliko blagosti koliko je mogao, Aurelijan joj je zgrabio ruku i
rastvorio joj prste.
- Ne govori tako, Klaudija. Odavno je trebalo da ima mua.
Ona se nasmejala ili nadurila, nije znao. Kosa joj je padala preko lica
kao noni skuti. Pri slaboj svetlosti, njene inae crvene usne izgledale
su crne.
- Ne raunaj na to, Aurelijane. Ja se drim obeanja koje sam dala
kada sam bila sasvim mala devojica. Ne elim nikog drugog za mua
sem mog brata.
Aurelijan se osmehnuo, ali mu je bilo neprijatno. Njegov ud, u dnu
vrele vode, se uspravio, a da to nije mogao spreiti.
- Nisi vie dete! - negodovao je.
Gledala ga je pravo u oi. On je svoje zatvorio, u nadi da e izbei
njen pogled. uo je kako otpakuje pekire kojima bi ga umotala.
Uinio je to. Ustao je i penjao se stepenicama. Nag, pred njom.
Poudan pred njom. Izvlaio je iz vode svoje telo koje sem istine nita
drugo nije pokazivalo. Bio je pobeen svojom sveu i svojom
krajnjom slabou. Uvek je odstupao i poputao sestri.
On koji, istinu rei, nikada nije imao snage da se bori protiv svoje lude
sestre, ali koju je toliko voleo.
Oh! Da li e bogovi moi da mu oproste neoprostivo?

62

Klaudija je obmotala platno oko njegovih krsta, spretnou sluavke.

Upijajui kapljice vode njeni prsti su klizili po Aurelijanovom ramenu.
Ona primeti:
- Na tvom telu ima samo novih oiljaka koje ja ne poznajem.
Govorila je istinu. Klaudija je uvek govorila istinu.
Prsti su joj prelazili preko neravnog oiljka koji je otekao od toplote.
Na to mesto je priljubila svoja usta i on je osetio vrh njenog jezika
kako prati neravnine.
- Ovaj ne poznajem. - proaputala je - Dok si bio u vodi videla sam i
drugi na tvojoj butini. Dva nova oiljka. To je jako malo za toliko
bitaka. Da nije glas o tebi samo legenda?
On je odgurnu smejui se. Uputio se prema tepidarijumu. Para
kupatila sada ga je guila. Sa nadom da e se osloboditi uzbuenja
koje ga je porazilo, koje ga je davilo koliko i preterano mirisna para,
on ponosno izjavi vojnikim tonom:
- Oba sam zadobio istog dana! U Mogontacijumu na Rajni. XXII
Primigenia bila je pod mojom zapoveu, ali to me nije spreilo da
pobedim Alemane. A oni koje je moj ma udario, vie ne ive da bi
vidali svoje rane. Na meni ih vie nee nai. Po legijama se govori da
nikada nijedan rimski vojnik, pa ak ni Cezar, nije svojom rukom ubio
toliko ljudi, a da je tako malo svoje krvi pustio!
OAZA DINGIR-DUSAG
Popodnevno sunce je upeklo. Buna praznina graja lebdela je nebom
iznad udesne oaze Dingir - Dusag. Melodine pesme na fruli i
citrama, pesme praene bubnjevima, odzvanjale su meu pukotinama
stena i polako nestajale u prostranstvu Turak Al'Laba. Na trenutak
utihnuo bi smeh mukaraca, iscrpljenih nepodnoljivom vruinom.
Praznik Zenobijinog roendana bio je u punom sjaju. Ali ne i
Zenobija.
Ona, ona je vritala, zadihana od besa, komeajui topli vazduh ispod
atora:
- Obeao mi je! Obeao mi je da e me pitati!
Iscepala je haljinu i zlatnu pletenicu, kidala je svoju odeu, estoko
besna. Naga, kao onog dana kada se rodila, skupala se na leaju.
Nakon toga, jo malaksala od toplote i bez ijedne suze, grdila je:
63

- On vie nije moj otac. Nikada mu vie neu verovati. Balamin je sa

mnom. Balamin prua svoju ruku Zenobiji, a ne njemu. Nikada mu
neu oprostiti.
Ahemu je desetak puta ponovila iste bljutave rei, iste razloge koje
ponavljaju ene i majke u ovakvim trenucima. Njen otac joj je eleo
samo dobro. Nee li postati kraljica? Da li je neko mogao neem
veem da se nada?
- Smatra li me budalom? - odgovorila je Zenobija prezrivo - Moj otac
mi ne eli dobro. On eli zlato i mo a ja mu ne znaim nita. Ne
predstavljam nita vie od nekakve kamile za prodaju.
Ahemu se bunila oseajui tegobu u dui. Pokuavala je da svom glasu
da jedan uverljiviji ton iako ga nije posedovala. Nisu li to stvari koje
su se deavale izmeu oca i keri, izmeu svih oeva i keri, od
postanka sveta? Da li je ona zamiljala da moe to da promeni?
Zenobija je odseno opovrgnula njene rei bolnom ironijom.
- Ja nisam devojka kao druge. I on sam to govori! Trebalo je da me
pita. Mogao je da trai od mene da izigravam kozu tamo na vodi!
Obeao mi je da e me pitati. On je jedan obian laov, kradljivac. Ne
dariva njega Balamin, ve mene!
Ahemu je onda dodala jo gluplje rei. Venanje e se odrati tek kada
njena krv potekne. To nee biti sutra. Kroz dve godine, moda i vie.
Do tada e Zenobija imati vremena da se privoli toj zamisli, videe
dobru stranu.
Zenobijino cerekanje ju je rastuilo.
Abdonajeva ker bila je na svojoj lealjci, irei ruke, nudei svoju
golotinju i svoju nevinu ast, ast ene koja se u njoj raala.
- Nesrena ludo! Dobru stranu? - Uzviknula je uz suze koje nije mogla
obuzdati - Ne zna ta govori. Od danas, moji dani i moje noi
zaudarae na Odenata, pre nego mi se i bude primakao. On je star, star,
star! A ja, pogledaj me. Zamisli ape tog starca na meni! Oh! Da,
nesumnjivo je da u se privii! Videu dobru stranu!
Ovog puta, Ahemu je oborila glavu ne odgovorivi. Grizla je svoje
usne da Zenobija ne bi videla kako drhti. I kao zavrni udarac,
Zenobija se bacila kao ptica preko njenog irokog tela, onako kako je
inila kada je bila detence.

64

- Zaboravlja da je tako ve ubio moju majku, Ahemu - proaputala je

bezbojnim glasom i sa uasavanjem - On ne eli nita da shvati!
Velianstvena proslava koju je Abdonaj obeao, do veeri je irila
amor i divotu kroz celu oazu, ali Zenobija u njoj vie nije
uestvovala.
Ispruena na lealjci, odbijala je da se obue i napusti ator. Nije
odgovarala na Ahemuine molbe.
- Ne moe tako ostati. Mora se pridruiti ocu. Svi te ekaju. Moraju
te videti. Samo na trenutak. Strano ga vrea.
Ona nije poputala, ni nakon poziva slugu koje je njen otac poslao po
nju.
Najzad, on je lino doao do atora u koji nije mogao ui jer je
njegova ker bila uporna u nameri da sedi gola. Pretio je, izvikivao
strahote kroz platno ne bi li je zastraio. Iskreno obea da e baciti
Ahemu pustinjskim hijenama sutra jo. Ona nije odgovarala. Trebalo
mu je da izmisli nekakav izgovor kada se bude ponovo pojavio pred
starim Mazinima i svojim gostima.
A ovi su se od srca smejali. Svi su znali kakvo je bilo raspoloenje
devojke koja je upravo saznala ko e joj biti mu. Zenobija je samo
pokazivala kakvu joj je narav Balamin podario zajedno sa plamenom
njene zvezde.
Ali iznenada, malo pre sumraka, Zenobija je presrela jednu sluavku
koja je zavravala sa posluivanjem kolaa. Zatraila je njenu tuniku i
njenu maramu, silovito pourujui jadnu devojku da se svue.
Ahemu uzviknu:
- ta to radi? ta to radi?
Ne odgovarajui joj, u jednom trenu Zenobija se ogrnula smeim
lanenim platnom i prikupila kosu pod zeleno crnu sluavkinu maramu.
- Gde ide?
- Ne moe izai pred oca tako odevena! Zenobija je neno odgurnu.
- Briga me je za mog oca. Ti dobro zna gde ja idem.
- Zenobija!
- Pusti me - naredi joj Zenobija izmiui rukama uplaene Egipanke I nemoj me pratiti, jer me vie nikada nee videti.
U smenoj odei sluavke, mogla je neopaeno da proe kroz logor.

65

Proletela je kao strela kroz redove palmi. Ostavljala je za sobom jezero

i kameni zid kraj koga je pre dve noi pronala Havada, Krenula je
kamenitim putem koji je vodio do podnoja pukotine. Nije imala
drugog izlaza, sem da ode do belih atora Elkezajita i glasno izvikuje
njegovo ime:
- Havade! Havade!
Slogovi su odzvanjali kao lave kroz uzvienja i stene visoravni.
- Havade!
Nekakva deca dotrae. Potom mukarci i ene. Stajali su na
odstojanju, nepokretni i utljivi. Nisu prelazili granice logora.
On nije bio meu njima. Traei njegov lik primicala se blie, ali se
nije usuivala da prekorai tih dvadesetak hvati koji su ih delili.
Iekivala je ono to je morala. Ponovo poe da vie:
- Ja sam Zenobija! Hou da vidim Havada! Moram ga videti. Molim
vas!
Ljudi su oklevali. ene su se okretale prema mukarcima. Jedan od
njih iskorai napred.
- Moj sin nije ovde, keri Mazina.
- Jeste! - usprotivi se Zenobija, suznih oiju - Jeste, ovde je. Molim
vas, dopustite mu da prie, moram govoriti sa njim.
Havadov otac pouta neko vreme, a potom odgovori:
- Nije ovde, otiao je pre najjaeg sunca. Moe mi verovati.
Nije lagao.
Mislila je da e se sruiti.
- Otiao gde? - Uzdahnu ona.
- Tamo gde treba da se naui vrlini svoje sudbine. Nema svrhe da ga
eka, Abdonajeva keri. Ni danas, kao ni sutra. Vrati se meu svoje.
SIRMIJUM
Blaga sveina tepidarijuma za samo jedan trenutak ga je umirila.
Prostorija je bila mala, uzana, opremljena sa dve ozidane klupe,
prekrivene zelenim aravima. Izmeu dva udubljenja na zidu, koja su
bila ispunjena boicama mirisnih ulja, jedna freska predstavljala je
golog umskog boga Pana sa svojim impozantnim polnim udom.
Rukom je nehajno skidao veo sa zadnjice jedne uspavane bahantkinje.

66

Oklevajui, legao je potrbuke, putajui Klaudiju da mu odmota

pekir opasan oko struka, istom onom spretnou sa kojom ga je i
umotala. Ve pri prvom dodiru pouda je proimala celo njegovo telo,
ak i vie nego to je eleo. Krajnje priguenim glasom, govorio je:
- Desilo mi se da se borim protiv ena. Sarmatskih varvarki. ena
odevenih u oklope, naoruanih poput mukaraca, koje su se borile isto
dobro kao i mukarci. ak moda i okrutnije. Nudile su svoje grudi
maevima ne trepnuvi, a umirale su smejui se. Ko bi mogao
zamisliti tako neto?
Sada su se Klaudijini dlanovi, premazani bademovim uljem
prilagoavali ovrslim miiima njegovih lea. Posle trenutka tiine,
ravnodunim glasom, neobino mirnim, ona primeti:
- Majka tvrdi da te Sol-Invictus obasjava. Vradbine to potvruju.
Tvoja sudbina nije da pogine u borbi. Ni sutra, ni prekosutra.
Sklopljenih oiju, obraza na rublju, Aurelijan je progunao,
nepoverljiv. Nije sumnjao u to da je njegova majka preispitivala
njegovu sudbinu kroz drob mnogih ivina i etvoronoaca koje je
preklala svojim bodeom! Meutim, ta god da je proitala, bila je kao
i sve majke, slepa pred sudbinom sinova. Bogovi Rima, vie ak i od
Klaudijinih milovanja, znali su da poremete pronicljivost i
najmudrijih.
- U boj se kree da bi se pobedilo ili poginulo. - promrmljao je on - Ne
treba sebe zamiljati ljubimcem bogova. To su gospodari iluzija.
Njihovom voljom, mi smo samo igrake.
- Nije valjda da vie ne veruje u nae bogove?
- Verujem u Mitru. On je od onih bogova koji poklanjaju milost i
zatitu. On je monik koji se hrani vatrom Neustraivog Sunca, krvlju
i semenom Prvobitnog Bika. Zato je on bog ratnika, a ne ena i
obinih graana. Verovati u postojanje i mo Mitre, znai ne prihvatati
ugodna predskazanja, ve imati ast da se bude smrtnik,
Klaudija je ponovo zautala. Aurelijan zau buku napolju, negde iz
daljine koja kao da je dolazila izvan dvorita. Sa olakanjem je oseao
kako se u njegovom telu plamen poude gasi.
- Sol-Invictus nudi predskazanja, ali ne i Mitra. - odgovorila je
Klaudija sigurnim glasom, - Majka nikada ne grei. Ti e ispuniti
svoju sudbinu. Tako je.
67

Aurelijan je uzdahnuo. Uprkos svemu, Klaudijino milovanje ga je

oputalo. No, naravno da ni ona ni njihova majka nikada nee
posumnjati u mrane tajne predskazanja.
- ta kau ta predskazanja? - upita on.
- Da e postati gospodar Rima. Avgust i Cezar!
On se okrenu, iznenaen.
Pri slaboj svetlosti tepidarijuma, Klaudijin pogled je blistao. Tunika joj
je bila polu razmaknuta na drhtavom telu, tkanina vlana od pare,
prilepila se za njen obli stomak i butine, nepristojnije od same
golotinje. Poigravala se njegovim pohotnim oima, pritiskala mu
stomak kako bi ostao da lei na leima.
Uopte se nije opirao.
- ta te toliko udi? Ja sam to znala. Odavno i mnogo pre majinih
predskazanja.
Avgust i Cezar! Majinski san. Klaudijin san i ludost. Dlanova
premazanih uljem, neno uhvati njegov muki ud. Aurelijan se
prepusti zanosu. Toj ludoj elji koja mu je drobila udove, koja ih je
uzdizala iznad tih zabranjenih milovanja. U trenutku, poeleo je vie
nego iko na svetu Klaudijine usne na svojoj koi, Klaudijinu ruku na
svom udu. eleo je da prodre u nju i udavi se u njenom telu. Da je
zgrabi, ponese, rairenih bedara pod silinom svoje moi, da guta
bradavice njenih dojki i da se opije njenim pogledom dok bi ona
umirala od naslade!
Zatvorenih oiju, suvog grla, dahtao je kao ivotinja pred rtvovanje.
Potom se naglo uspravi i zgrabi zglob svoje sestre.
- Ne.
Namrtila je obrve. Obuzdana elja uinila je da njeno lice izgleda
nekako udno. Istovremeno i ozbiljno i detinjasto, a pomalo
izgubljeno. Ona prozbori:
- Zato? Tvoja elja je ista kao i moja.
- Ne.
- Ve smo to uradili i to vie nego jednom. ta se promenilo?
- Neemo to vie raditi. Brat i sestra nisu ljubavnici.
- Ne budali. Bogovi su to inili. Niko ih nije osudio.

68

Sa njenih mrkih usana, glas je izbijao kao da je dolazio iz srca zemlje,

silovit, moan. Aurelijan se podsmeljivo cerekao. Skoio je sa
lealjke i prekrio svoje telo togom.
- Maloas si elela da bude sestra jednog imperatora, a sada ve eli
da ivi poput bogova!
Pre no to je Klaudija uspela da reaguje, zauli su se uzvici. Elkanov
glas izdavao je nareenja. Teka vrata vile koja su se okretala oko
svojih arki od bronze, priguila su buku i tutnjavu tokova po
poploanom dvoritu. Zvuk se zatim izgubio u ustajalom vazduhu
prostorije.
Klaudija se povratila.
- Majka stie. Pripremila sam togu za tebe. Bie srena ako je bude
obukao za veerom. Veoma je retka. I moda e prihvatiti da uje iz
njenih usta ono to ne prihvata iz mojih.
Meutim, samo to su se smestili u lealjke za obedovanje, kad jedan
rob pozva Elkana. Stari nastojnik je progunao i ustao sa svog
otomana, izvinjavajui se. Trenutak kasnije, on se vratio i izvestio ih
da dvanaestak konjanika galopira puteljkom prema vili.
- Oni su brzi i nee im dugo trebati da budu ispred vrata.
Aurelijan je potraio pogled svoje majke. Ona je vrtela glavom,
mnogo vie radoznala nego zabrinuta.
- Nikoga ne oekujem. Moji ljudi nikada nisu u tolikoj urbi da bi
doli galopom.
- Bilo bi bolje da doe i sam pogleda. - predloio je Elkan, sa
znakom potovanja prema svojoj gospodarici.
Julija Kordelija se ogrnula i razoarano uzdahnula dok su se oni
udaljavali.
Iz odbrambene osmatranice u udubljenju na zidu iznad velikih vrata,
Aurelijan je ugledao oblak praine koji su konji podizali. Svetlost
predveerja guste oker boje prelivala se iznad maslinjaka.
Elkanove oi bile su dobroudne. Zaueno ree.
- Odede legionara. lemovi i oklopi glasonoa.
- Prepoznaje li glasonou?
- Jo ne.
Aurelijan je strpljivo ekao da bi se uverio u ono to je slutio.

69

Potom je prepoznao kobilu belih i sivih pega, lem bronzano zlatastih

traka sa belim perjem, bronzanog medveda glasonoe.
On se opusti i snano stisnu Elkanovo rame.
- Ne brini. To je tribun moje legije.
Elkan promrmlja kako je potreban valjan razlog za iscrpljivanje konja
ovakvom jurnjavom i naredi da se podigne ograda.
Aurelijan je stigao do zasvoenog trema jedva par asaka pre
Maksima. A Maksim, kao i njegovi ljudi, bio je prekriven prainom.
Bale su se slivale niz vratove, a znoj je klizio sa ivice sedala iznurenih
konja.
Pre nego to je uopte i spustio noge na tlo, Maksim uzviknu:
- Decijus trai tvoju pomo.
Julija Kordelija i Klaudija stigle su do ivice predvorja atrijuma.
Maksim je otkaio konu futrolu sa svog opasaa i izvadio papirus.
Pruio ga je Aurelijanu.
Dok je dovravao itanje, Aurelijan je zauo glas svoje majke koja je
pitala ta se deavalo i Maksima kako se predstavlja. Podie pogled sa
carskog pisma i primeti bljesak radoznalosti koji je plamteo u
Klaudijinom pogledu dok je Maksim skidao svoj lem. Malo je ena
bilo ravnoduno prema privlanosti njegovih ruku, suvie nenih za
jednog ratnika. Kao i prema njegovoj plavoj kosi ili velikom oiljku
urezanom u njegovu slepoonicu, silovito istiui njegovu
besprekornu lepotu.
- ta se deava, Aurelijane? - ponovo upita Julija Kordelija.
- Potreban sam Imperatoru.
Goti su bili u Filipolisu, odmah nadomak Crnog mora. Pustoili su i
globili, a da nisu nailazili na pravi otpor. Decijus nije sumnjao da e
oni krenuti na sever, natovareni raskonim zlatnim plenom i robovima.
- to znai, treba ih usporiti i onesposobiti. Decijus i njegov sin
Etruskus, ve su na putu i ubrzano grabe prema Filipolisu. Imperator
eli da im se XX Valeria Victrix i ja pridruimo. Treba smesta da
krenemo.
Klaudija i Julija Kordelija se pobunie; jo nisu veerali, a i onima koji
su pristigli posle ovakve trke bilo je potrebno odmora.
- Smrkava se. - insistirala je Klaudija - Saekajte zoru.
- Daleko je zora. - mrgodio se Aurelijan.
70

- Daj im bar vremena da piju i jedu. - dodade Julija Kordelija.

Aurelijan ukrsti pogled sa Maksimom
- Moji ljudi i ja moemo i bez odmora, Aurelijan. Ali konji nee moi
da izdre vie od deset milja.
- Uzeete ivotinje koje vam trebaju iz tale, - uveravala je Julija
Kordelija. - A to se tie Imperatora i Gota, moi e da saekaju jedan
sat vie.
Bila je to kratka veera tokom koje je Aurelijan bio tih i veoma
nestrpljiv. Maksim se raspriao, delei komplimente as Klaudiji, as
Juliji Kordeliji, nasmejao je sve prisutne i uinio da se zaboravi na
vreme koje je jurilo.
Pre nego to se potpuno smrklo, Aurelijan je otiao da zameni svoju
togu oficirskom odedom. Dok mu je mali egipatski rob pomagao da
utegne oklop i opasa, Klaudija je iznenada banula. Pokazujui na
deaka, ona ga upita.
- Hoe li ga povesti sa sobom? Umire od elje da te prati.
- Vraam se u boj. ta bih tamo radio sa detetom?
Klaudija se saglasila. Razvukla je svoje usne u gorku grimasu.
- A ta bi radio sa sestrom, zar ne?
Aurelijan se okrenuo kako bi deak mogao da vee pantljike njegovog
konog pektorala. Klaudija napravi jedan korak, zgrabi roba za vrat i
odgurnu ga do praga sobe.
- Brii, ja u se pobrinuti oko toga. Nisi vie potreban svom
gospodaru, ni sada ni kasnije.
Aurelijan se nije ni pomerio dok su Klaudijini prsti nirali kone
vrpce.
- Ne elim vie biti razdvojena od tebe,Aurelijan.
Ona je aputala. Aurelijan je eleo da joj odgovori ne podiui glas.
- Zna da je to nemogue.
- Naravno da nije, mogue je. Mogla bih da ti se pridruim u tvom
taboru. Dovoljno je da samo izda jedno nareenje.
- Tebi je zaista stalo da umre? Da bude silovana i prodata kao roblje?
Mezija je u plamenu i krvi. Rimski gradovi su opustoeni. Danas nema
nesigurnijeg mesta od legionarskog logora. ta bi ti tamo radila?
- Bila bih sa tobom.

71

Uzdahnuvi srdito, on se oslobodio, zgrabio svoj kaput i bacio ga

preko ramena.
- Ako ne u Meziji, - nastavi Klaudija - moda negde drugde. Borbe
uvek bivaju okonane. Mogli bismo da se sretnemo sledee jeseni.
Nemoj mi rei da je nemogue. Supruge i ljubavnice prate oficire, ja
to znam. ak i kurve imaju svoje mesto.
- Ti nisi nita od toga!
Klaudija se nasmejala. Bio je to glasan i jasan smeh.Izazivaki.
- Kada bi samo znao da bih sve to mogla biti odjednom, dragi moj
brate!
Pokazala je na baklje koje su gorele napolju.
- Tvoj tribun Maksim nita vie ne bi eleo osim da pazi na mene.
Sigurna sam da se ne bi bunio zbog mog prisustva.
- Nemoj uplitati Maksima u svoju ludost! - zareao je besno.
- Da li je oenjen?
Aurelijan se uzdrao da joj ne odgovori.
- Toliko je lep da ak ni naa majka nije bila ravnoduna.
- Uuti, Klaudija! Dosta si toga rekla veeras. Ostavi me samu sa
tvojim bratom.
Julija Kordelija stajala je na pragu. Glas joj je posedovao onu
jednostavnu odlunost koju Aurelijan nije znao opisati. Tada, iz
prkosa, pre nego to je napustila sobu, Klaudija zgrabi njegovo lice i
priljubi njegove usne o svoje.
Kada se erka izgubila u tami, Julija Kordelija se pribliila svom sinu i
spustila blagu sveinu svojih prstiju na njegova usta. Kao da je elela
da zadri Klaudijin poljubac.
- Proi e je. - ree ona blago - Potrebno joj je da te voli, a nema nieg
dragocenijeg da ispuni njeno srce osim slave njenog brata. Nemoj joj
zameriti.
Posmatrali su se nemo. Aurelijan se pitao da li je majka znala za pravo
Klaudijino ludilo. I kao da je itala njegove misli, Julija Kordelija
zavrte glavom.
- ta god da uradi, nemoj je se plaiti. Tama i bes bogova nee doi
zbog nje.
- ta time eli da kae?
- Ja poznajem tvoju sudbinu.
72

On se zlobno nasmeio.
- Klaudija mi je priala. Ti zna da je ne verujem u tvoja predskazanja.
- Misli da sam zaslepljena zato to sam tvoja majka. Grei, sine moj.
Ti si slep sa tim svojim ispraznim razmiljanjem. Ti sebe jo ne
poznaje. Ti misli na svog oca, misli na svoje pretke koji su bili
robovi, misli na svoju majku, osloboenicu Juliju Kordeliju. Ti
zaboravlja da si ti slobodan ovek, jedan iz kojih se crpi sudbina
carstva. Tvoja oduevljenost Rimom toliko je velika da sanja kako
e mu sluiti do veka. Ali zaboravlja da najvei meu njima, ako
eli, uzima titulu Avgusta. Ogluuje se o volju bogova jer ne zna ta
ti za njih predstavlja. Zadovoljava se krvlju svoga maa, dok oni
dugo ekaju, mnogo dugo. Ali jednog dana shvatie. Tog dana bie
Aurelijan Avgust.
- Majko!
- Ne buni se, sluaj me paljivo i seti se mojih rei. Lovorov venac
pae preko tvog ela. Ne sutra niti preko sutra. Drugi e koristiti i
zloupotrebiti grimiz, pre no to ti Rim bude klicao kao to nije klicao
od slavnih davnanjih vremena. Tvoj neprijatelj bie i neprijatelj
bogova. Bie poneega nepoznatog, neega sa ime se jo nijedan
ovek nije suoio, neega to bogovi ne mogu voleti.
Ona je zautala, otrog pogleda. Nem, Aurelijan je posmatrao tamu
svojim zenicama kao da je traio svetlost u beznau meu zvezdama.
Ona se nasmejala i veoma neno spustila ruku na njegov potiljak.
- Ii e da se bori. Ne plai se. Pobedie. Ali ti, samo ti, jer
ratovae za jednog imperatora koga su bogovi osudili.
- Majko!
- Decijus e umreti, Aurelijan. Niko to ne moe spreiti, ak ni ti. Tada
e znati da je tvoja majka govorila istinu. Budunost je takva; onakva
kakvom je besmrtni bogovi ele. Oni e utabati tvoj put velikom i
lepom putanjom.
A zatim dodade, skoro aljivim tonom:
- I nemoj se plaiti ena, sine moj. Preko jedne ene, bogovi e te
uiniti slavnim.

73

DURA EUROPOS
Persijski oficir rasterao je vrhom svog tapa pranjave radnike koji su
ga okruivali. Oima je traio siluetu sve dok je nije otkrio na
nekoliko koraka od sebe. Deaka tananog tela i nenog lica, sa
kapuljaom i velikim kaputom umrljanim blatom. Ravnoduan prema
meteu oko sebe jeo je tvrdo ito zainjeno kamiljim lojem, iz male
inije.
Oficir je urlao:
- Kuno, derae kasnije! Ovi glupaci su zaboravili lampu u dnu
rudnika. Idi potrai je, pre nego to se upale podupirai!
Bez rei, deak je pognuo glavu i spustio svoju iniju na jednu konu
mericu u kojoj su bile strele. Obrisao je usta nadlanicom. Bila je to
sitna ruka, ranjavih dlanova i noktiju, kao ruke svih onih koji su ovde
mesecima kopali zemlju i prenosili drvo za rudnike.
Bilo je tu dve ili tri hiljade Persijanaca okupljenih u podnoju visokih
bedema Dura Europosa. Ovaj znamenit i bogat grad Nabukodonosor je
osvojio vekovima pre a zatim ga je porobio Aleksandar Veliki. Nakon
njega se tu smestio imperator Trajan kada je pomerio granice Rima sve
do Eufrata. Dura Europos plaao je i dalje porez Rimu i njegovom
savezniku Odenatu, vladaru Palmire. Ali danas je grad bio predmet
pohlepe Persijskog kralja Hapura. Kralj kraljeva eleo je da pobedi
Rimljane. A da bi pobedio Rimljane trebalo mu je da opkoli Dura
Europos.
To uopte nije bio lak posao. Opsada se oduila. Kraj drskog Eufrata,
grad je sa tri strane bio prirodno zatien purpurnim kamenim
stenama, velianstvenim i nepristupanim. Na zapadu, naspram
ravnice koja se protezala do Tigra, jedan izvanredan zid ga je opasivao
i titio. Rimljani i Palmirani su ga godinama ojaavali doziivanjem te
su sada sa njega strelci mogli bez muke da gaaju napadae. Bile su
podignute kule sposobne da izdre jaku paljbu iz katapultova, a koje
su i same na vrhu imale katapultove. ulad bi unitavala napadae pre
nego to bi postavili rampe.
I posle nekoliko meseci teke opsade otpor grada nije jenjavao.
Napadai su podigli mnotvo logora, privremenih koliba i
jednostavnih slamnatih sklonita. Sve se to prostiralo u nedogled na

74

velikoj ravnici. Ljudi i ivotinje, vojnici i trgovci, lake devojke i

smerne supruge iveli su izvan pokolja.
Zamisao za uspeno okonanje opsade zahtevala je veu mudrost.
Budui da je bilo nemogue zauzeti utvrdenje Persijanci su odluili da
srue zidine.
Dugi hodnici obloeni koom i na pojedinim mestima ojaani ciglama
spajali su kamp sa breuljcima zemlje koji su se gomilali ispred
utvrenja. Tovari drveta bili su dovueni iz uma Tal'Afara, udaljeni
na oko dvadeset dana hoda. Bilo je dovedeno na hiljade ljudi sa obala
Tigra, Mosula i Hatra. Oni su iskopali na dubini oko deset stopa
prolaze koji su vodili ispod zidina. Tu su bile iskopane i dobro
poduprete vee odaje. Odaje koje su bile isto toliko i lukavo smiljene
zamke. Bilo je dovoljno zapaliti vatru na potporama da bi se tlo na
povrini obruilo zajedno sa neosvojivim zidinama.
Pa ipak, Rimljani i Palmirani, videvi gomile zemlje kako se
odronjavaju shvatili su spletku: unutranji prostor izmeu bedema i
najbliih kua bio je ubrzo ojaan nasipom zemlje u koji su bile
pokopane najblie gradske kue. Branioci su sa svoje strane
potkopavali tlo u nadi da e presei persijske podzemne puteljke. I
jedni i drugi su radili tako dobro da je posle godinu dana ludila i
nadljudskih napora okolina Dura Europosa liila na jednu udovinu
jamu pustinjskih pacova. Prostor je sa svih strana bio izrovan
razbacanim rovovima, kao ogromnim krtinjacima!
Uskoro e pasti vee. Moda e ba veeras poeti poslednja no
iekivanja. Po celom persijskom taboru se o tome ukalo. Tuneli su
konano doprli do zidina. Bilo je pitanje sata kada e napasti.
Napadai, kao i napadnuti, svakog trena su se plaili ruenja iznad
svojih glava koje ne bi preiveli. Dugi i uzani prolazi su bili tako krhki
da bi loe manevrisanje moglo slomiti poslednju odbranu grada ili
potpuno unititi pet meseci osvajakog napora.
Pre nego to je deak uskoio u tunel oficir ga je uhvatio za rukav.
- Pouri, Kuno. Nije vee za odugovlaenje.
Persijanac se krvolono nasmejao, a zubi su mu zablistali pod dugim
brkovima.
- Pobrini se da bude neujan. Ove Rimske svinje su odmah iza donjeg
zida. Nemoj pokvariti lepo iznenaenje koje ih eka!
75

Ovde su je zvali ''Kuno" ne vodei mnogo rauna o njenom pravom

imenu i polu. Prola je kroz red ratnika sa konim titnicima pre nego
to je uronila u zemlju.
Prolaz je bio takve visine da se jedva moglo stajati uspravno, i ve
posle nekoliko koraka svetlost dana je iezavala. Ubrzo se vie nije
ula ni spoljanja vreva. Mogla se samo nauti kripa drvenih oblica
koje su pridravale ogroman teret teke gomile zemlje. Vazduh je bio
zaguljiv i ustajao pa je bilo neprijatno udisati ga. Na trenutke pesak je
utao i slivao se tu i tamo izmedu dasaka.
Da bi uspela da se privikne na tamu, ona je zastala na nekoliko
trenutaka. Poznavala je svaki oak jame. Na desetine drvenih kotarica
peskovite zemlje je prenela tokom celog meseca, a malo ko se pokazao
tako spretnim da se na slepo kree kroz ovaj lavirint.
Ispruenih ruku krenula je napred, orijentisala se ovla dodirujui
drveni plafon ne bi li pronala put. Nakon desetak koraka svetlost
lampe koju su zaboravili saperi zasvetlila je u tami kao prsten
narandaste svetlosti. Hodnici su vodili nepravilnom okukom na levo.
Pijuci sapera iskopali su jamu koju je trebalo ojaati.
Ne gledajui kosture koji su ostali zaglavljeni ispod drvenih gredica,
ona krenu bre, mnogo sigurnijim hodom.
Svetiljka privezana jednim vorom visila je sa stuba. Osvetljavala je
nekakvu krunu prostoriju iroku pet do est hvati. Fitilj je visio i
goreo, plamen se smanjio i inilo se da e se ugasiti.
Persijski oficir je bio u pravu kada se plaio nesmotrenosti radnika.
Ponekad, bez upozorenja, iznenadni potresi su uzdrmavali gredice tako
snano da bi svetiljke popadale. Zapaljeno ulje moglo se proliti po
daskama i granicama pripremljenim za napad.
U trenutku kada je krenula da otkai svetiljku, titei fitilj rukom,
nekakvi glasovi poeli su da odzvanjaju jako blizu, prigueni zemljom.
Glasovi su govorili jezikom Palmire pomeanim sa latinskim.
Persijanac je bio u pravu. Opkoljenici su bili sa druge strane zida.
uo se smeh vojnika. Smeh kojim se ohrabruje. Umesto da se vrati
kanalom, Zenobija je ugasila plamen lampe svojim prstima.
Slabaan traak svetlosti pojavio se kroz zid zemlje. Zlatasta svetlost
izbijala je iz pukotine jedva vee od malog prsta!

76

Ona je prislonila oko, zadrala dah i ugledala prostoriju veu i bolje

ojaanu od one u kojoj je bila. Desetak svetiljki je gorelo
osvetljavajui mnotvo vojnika u pancirima sa kratkim rimskim
maem za pojasom.
Njihovi titnici i kratki pilumi bili su uspravno naslonjeni na zidove.
Daak vazduha okrznuo joj je obraz. Noktom, veoma paljivo, ona je
raskopavala zemlju i poveavala otvor.
Na desnoj strani, du podupiraa, nalazio se crni prolaz jednog
hodnika koji je vodio najverovatnije na drugu stranu bedema. Na ulice
Dura Europosa!
Nije dugo razmiljala. Potraila je gredicu pipajui po mraku,
dovoljno laku, koju bi mogla da podigne.
Trebalo je da pouri. Ako bude mnogo kasnila persijski oficir e
poslati nekog vojnika da je potrai. Ona prisloni uz telo kolac od
kedrovine i zakai ga za rame. Kapuljaa joj se smaknula tako da je
mogla bolje da udie zaguljivi vazduh iz jame.
Zenica prikovanih na siunu svetlu taku koja se probijala kroz tamu,
ukoenih miia, ne obraajui panju na teret koji joj je gnjeio rame,
Zenobija skoi napred.
Greda je pala preko zida uz zagluujuu kripu koja je sve prodrmala.
Ali ona nije odustajala. Smogla je snage i ponovo gurnula svojim
telom. Zemlja sa zida odjednom je popustila. Zenobija se zateturala
unapred, odgurnuta gredicom. Buka, svetlost i krici spreili su je da
oseti snaan udarac drveta i kamenja koji su joj izubijali kuk i lea.
Jedva da je uspela da vidi lica preneraenih vojnika. Vazduh je strujao
kroz grede. Svetiljke su se iznenada ugasile. Tama je preplavila
prostoriju i hodnike kao da je dolazila iz samog sredita zemlje.
Vojnici su uplaeno vikali. Odbacujui svoj kaput napunjen utom,
Zenobija se bacila u stranu. Videla je jedno udubljenje trenutak ranije
kada je osmatrala ulaz u jamu. Molei Balamina da je ne napusti ona
je poletela napred skupivi ruke ispred sebe, spremajui se za napad.
Iza njenih lea urlici su se i dalje uli. Zaslepljeni i izgubljeni u
prostoru vojnici su se gurali, udarali o grede, posrtali uz dreku. kripa
metala znaila je da su maevi bili isukani. Ali kako se stiavala
gungula, Zenobija je znala da nije pogreila; prolazila je kroz jedan
uzan hodnik. Molila se da je taj puteljak odvede van.
77

Dok je hodala tako povijena, rukama i akama ispred sebe, srce joj je
tuklo kao ludo. Trala je sitnim koracima. Drveni eljii koji su joj
pridravali duge kovrde pod kapicom, otpali su. Pramenovi puni
praine lepili su joj se za obraze. Znoj joj se lepio za oi. Nesvesno je
izgovarala Balaminovo ime. - Ne naputaj me! Ne naputaj me sada!
Iza njenih lea se jo snanije vikalo. Moda su se persijski vojnici
sastali sa rimskim?
Zaula se tutnjava. Snana i kratka. Zatim se tlo zatreslo. Potporne
grede iznad nje su popucale, zakripale su kao to nikada do sada nisu
pucale i kripale. Ona je shvatila ta se deava i potrala je veoma
brzo. Prestravljeni krici uli su se iz dubine zemlje. Huka ih je nosila
kroz lepljivi vazduh koji se pripio za Zenobijinu tuniku. Putem kojim
se kretala ruili su se zidovi. Zatrpana odronjenim zidom prostorija se
survala.
Zenobija je potrala jo bre ne razmiljajui o gredama koje su joj
sekle ramena i gredicama koje su joj izgrebale dlanove dok je
pokuavala da se snae. Zadah smrti ledio joj je krv.
Snano je lupila unutranju stranu zida sa koga je otpadala zemlja i
odbila se o jednu gredu ispred sebe. Vie nije oseala noge. Usta je
zabila u zemlju. Jedva je stigla da prisloni ruke na svoje lice pre nego
to je oblak praine i uta preao preko nje.
Trebalo je vremena da se zemljina utroba smiri. Grede su i dalje
pucale, ali su jo dobro podupirale. Brujanje odrona odzvanjalo je u
daljini. Mora biti da su se i drugi hodnici obruili. Ljudske krike vie
nije ula.
Jo uvek u tunelu ona se uspravila, zakaljala i pljunula. Krenula je
napred teturajui se, bolnog tela. Tek to se naslonila na unutranji
pregradni zid, zemlja kao bujica vode grunu pod njene prste. Praina je
prodirala sa svih strana i ulazila u oi koje je jedva uspevala da otvori.
Praina koja se vrtela po zemlji kao kakva ivotinja, bila je gusta.
Pomiljala je da se prolaz nesumnjivo uruio pred njom. Da e moda
umreti, tu, uguena u ovoj jami.
Pa neka!
Balamin joj je pruao ruku.
Otvarajui bolje oi, videla je sa svoje leve strane veoma slab traak
bele svetlosti. Neka vrsta okruglog oblaka jasnog u noi.
78

Svetlost dana!
Nit koja je izbijala van. Na deset ili petnaest koraka!
Ona je potrala vritei od sree poput ivotinje dok joj je grlo bilo
puno praine. Izie na svetlost dana i oseti sve vazduh, mada je bila
zaslepljena i praena kolutima praine nalik dimu tamjana.
Nije bila ni na kakvoj ulici ve u dvoritu neke kue. Kue polu
zatrpane zemljom. Jedan glas uzviknu:
- Hej! Pogledajte! Neko izlazi.
Dve siluete su joj se pribliile, probijajui se kroz sivilo praine.
Mukarci. Jedan rimski oficir, besprekorne odore, oklopa jedva
potamnelog i jedan vojnik Palmire crnih zuba. Obojica su je
iznenaeno pogledala. Bili su podjednako zaprepaeni.
Rimljanin upita:
- Ko si ti?
Drugi izjavi:
- Centurione! To je ena!
Zenobija se privikavala na svetlost. Od nadraenosti oiju krenule su
joj suze koje su joj proistile oi. Ona nije odgovarala, traei mutnim
pogledom gde da pobegne. Primetila je u jednom uglu naspram
dvorita hodnik koji izgleda niko nije uvao.
Centurion je uhvati za ruku.
- ta radi ovde? Jesi li persijanka? Gde su ostali, ispod?
Palmirski vojnik se cerekao:
- Evo persijske hrabrosti! Poslati enu da srui rudnike! I moe biti
siguran da je ona pijun!
Novi huk odzvanjao je hodnikom. Potom jo jedan, nedaleko od kue.
Na krovovima kua su neki mukarci vikali. Zenobija je primetila
dvadesetak naoruanih vojnika koji su gestikulirali.
- Rui se kula! To je kula centurione!
Rimljanin podie pogled. Zenobija to iskoristi i jurnu izmeu dvojice
mukaraca. Palmirski vojnik ipak je bio mnogo okretniji nego to je
ona pomislila. Uhvatio je za skut tunike i pokuao da je vee.
- Hopa, slatkiu! Ne tri tako brzo!
Divljaki, bez grie savesti, Zenobija ritnu kolenom vojnika meu
noge. On irom otvori usta ne isputajui glasa. Drao je i dalje njenu
tuniku, ali ne da bi je zadrao ve da bi ostao na nogama.
79

Ona povue tkaninu svom snagom. Tunika, ve pohabana, pocepala se

na avovima razgoliujui je sve do pojasa. Vojnik presta de se bori.
Trepui oima pogledao je zadivljeno, ali i bolno.
- Svih mi bogova, ova furija je zaista ena!
Rimljanin se nije divio njenim grudima. U ruci je ve drao ma.
Zenobija se istrgla svom snagom koja joj je preostala, oslobodila se i
potrala ka hodniku, ostavljajui deo tunike u vojnikovoj ruci.
Balamin je jo jednom odluivao o njoj. Izbezumljeni urlici dopirali su
sa krova:
- Persijski strelci se postavljaju.
- Centurione, Persijski konjanici zauzimaju svoj poloaj!
- Katapultom ih ne moemo gadati, kula je sruena! Pripremaju se za
napad.
- Centurione! Oni formiraju redove!
Zenobija baci pogled preko svog ramena. Centurion i palmirski vojnik
okrenue joj lea. Trebalo je ibati druge zveri, a ne nekakvu
pranjavu pijunku.
ABRITUS, RIMSKA MEZIJA
Ma je leteo vazduhom u velikom luku. Bronzani vrhovi zabili su se u
titnik na obrazu Gota. Krv pomeana sa zubima i kostima ikljala je
iz razbijenih varvarovih usta.
Obamrlost od potresa spreila ga je da podigne svoj ma. Uvrnuvi
zglob, Aurelijan je zarnahnuo maljem preko elinog lema. Varvarove
oi se irom otvorie, koliko od bola, toliko i od iznenaenja. Zenice
mu se rairie od uasa.
Od udarca maljem spala mu je kaciga. Pojavila se raupana kosa.
Seivo maa se stropotalo. U meteu bitke jedva se moglo uti
pucanje kostiju. Aurelijanova ruka je zadrhtala kada se ma zabio u
mozak, probijajui kosti nosa i brade.
Ratnikovo lice bilo je preneraeno, ak i tako raspolovljeno. Ruke su
mu se uzdigle u jednom jedinom drhtaju poput treperenja jesenjeg
lia. Sruio se kao klada. Veto izmaknuvi kuk, Aurelijan ga je
izbegao. Ratnikov mozak se rasuo po lepljivoj travi.
Aurelijan ga nije ni pogledao. Levom rukom je ve uspravljao malj,
pogledom traei sledeeg neprijatelja.
80

Iao je po bojnom polju ve satima i borio se. Rano junsko sunce

padalo je na oklope i lemove preivelih. Vunena postava njihovih
pancira bila je natopljena znojem. Zora se budila i kupala u vlatima
rai, miriljavim cvetovima bagrema uz plotove, ali uprkos svemu
zaudaralo je na pakao. Urlici su se jedva uli koliko je vazduh njima
bio prezasien.
Oko sedmog sata, dok se sunce dizalo na istoku, Aurelijan je izgubio
svog konja. Jedan Got, snaan poput diva, razbio mu je glavu od ela
do nozdrve jednim udarcem malja.
Rascopane glave, ivotinja se sruila, a Aurelijan je izbegao da padne
pod nju. Kleei jo uvek izbacio je svoj ma i rasporio Gotovu utrobu
na delu gde su se spajale bronzane ploe njegovog oklopa. Izvlaei
svoj ma iz lea, Aurelijan je zgrabio malj kojim je njegov konj bio
ubijen. Trenutak kasnije, on je njime razbijao glave varvara.
Tano u sreditu metea bitke on vie nije morao da juria. Goti su mu
dolazili kao leptiri privueni plamenom baklje. Obuzeti divljakim
besom, osloboeni svake brige i zamisli, gazili su preko leeva svojih
savladanih saboraca, kako bi dopreli do tog Rimljanina koji ih je i
dalje mrvio.
Ispunjen istom tvrdoglavou, istim samrtnim ludilom, Aurelijan je
maem odbacivao seiva. Malj je zvidao vazduhom, lemovi su
poskakivali, a lobanje padale pod otricom sa koje se slivao mozak i
krv. Retko kad bi promaio. Pod maljem se lomilo rame, bok ili
potiljak. Potom je ma sekao ruku, ubadao se u lice, ne prodirui u
celosti. Lica i tela sa kojih se slivala krv Aurelijan nije video. Video je
samo glave koje su padale pod njegovim udarcima. Disao je sa sve
vie i vie odvratnosti, ali ravnoduan prema smrdljivom vonju utroba,
sprenih na suncu. Pri svakoj smrti otrica je sve jae vitlala u
njegovoj ruci.
Najzad, na polovini osmog sata, slino iscrpljenom brujanju, Gotski
rogovi su odjeknuli.
Jedan dug zov, praen sa tri kratka poziva.
Ispred Aurelijana, jedan varvarin je oklevao sa povlaenjem preko
gomile leeva. Poeo je udno da se ponaa. Krenuo je i poeo da se
smeje. Ludaki smeh. Zatim se okrenuo i visoko poskakivao iznad
ljudi koji su leali na zemlji.
81

Za tili as Gotska vojska povlaila se putem koji je vodio do

movarnog dela Dunava. Ostale su samo sablasne gomile mrtvih i
ranjenih.
Nagonski, Aurelijan je potraio konja i rog kako bi pozvao na
gonjenje. Krajikom oka ugledao je Maksima zacrvenjenog od svee
krvi. Smejao se, mlatarao obelejem legije, pozivao preivele da krenu
ka njemu.
Aurelijan se takoe nasmejao. Vitlao je svojim maem drei ga za
otricu, drke u vazduhu. Uz promukli urlik on ga je zabio izmeu
svojih nogu, u travu meu mrtve. Iz grla hiljade legionara otimali su se
povici radosti zbog pobede i slave. Bilo je gotovo.
Novost je stigla do njih za manje od jednog sata, dok su se prali od
krvi u jednom potoku.
Svea voda jedva da je uspevala da utia groznicu od koje su goreli.
Udovi su im drhtali kao udovi starih ena. Pojedini vie nisu mogli
pomaknuti ruke, a da ne jauknu. Jedna velika posekotina bila je na
levom Maksimovom ramenu.
Iza starih visokih uma, spokojna tiina i smrad mrtvih koji su ve
trulili na suncu priguivali su jauke ranjenih. Vazduhom su ponovo
letele i brujale bube, roj belih leptira plesao je na olistalim bagremima.
Ptice su letele pod sunevim zracima i sletale zaklonjene mladim
liem. Prvi miari i gavrani leinari sekli su plavetnilo neba. Oni
najoholiji su ve prodirali meso pobeenih.
Jedan dekurion se pojavio i poterao svog konja do same reke. Pred
njim su se ukazali goli oficiri, te je za trenutak oklevao.
Zatim podie tap privezan purpurnom trakom koja ga je oznaavala
Imperatovim glasonoom.
Maksim odgurnu centuriona koji mu je previjao rame.
- Prii, dekurione. Koga trai?
- Od Imperatora Decijusa Avgusta, za legata Aurelijana, lino
izreeno.
Pred Aurelijanom, glasnik jedva uspe da pozdravi.
- Legate, Imperator te obavetava da je odbio Gote na dve mije
zapadno od Abritusa. Varvari su gledali da opkole kamp velikim
trupama, dobro voenim i brojnijim od naih legija. Ali sami su
osujetili napad.
82

Aurelijan je potvrdio klimanjem glave. Osim preplanulosti lica i

podlaktica, koa nadraena trenjem vunene postave njegovog oklopa
bila je skerletna.
- I sada se penju na sever? - upita on, paljivo suei telo.
Bila je to vie tvrdnja nego pitanje. Dekurion ga je posmatrao ne
usuujui se da odgovori.
Aurelijan je uo Maksimovo mrmljanje. I jedan i drugi sumnjali su na
istu stvar. Kniva, zapovednik Gota, bio je prepredeniji od svih opakih
lisica. Njegova zamisao sada je bila oigledna. Ne bi trebalo da je bio
mnogo oslabljen.
Uputio je ratnike protiv njih na pet do est milja od Abritusa, rtvujui
svoje najslabije saborce kako bi se verovalo da namerava da opsedne
logor i ambare Nove. Tako, dok je XX Valeria Vitrix bila zaustavljena,
daleko od Decijusa i njegovog sina Etruskusa, veliki deo Gotskih trupa
grabio je na sever sa svojim pleriom, probijajui se do ua Dunava.
Tamo gde nijedna ozbiljna bitka nije mogla da se vodi, a da se ne
zaglibi u gusto blato movara.
Toliko smrskanih glava za toliko malo!
Aurelijan se nagnuo nad reku. Krsta su mu obamrla od umora. ubor
vode spreio ga je da uje glasnika. Kada se uspravio, ugledao je
preneraenost na Maksimovom licu.
- ta si rekao, dekurione?
- Imperator Decijus Avgust te obavetava da je njegov sin, Cezar
Herenijus Etruskus, poginuo dok je V Macedonia bila pod njegovim
zapovednitvom.
- Etruskus? Svih mu gromova!
Zauujue, Aurelijan oseti jedno snano olakanje.
Prva pomisao bila je u vezi sa zlokobnim predskazanjem njegove
majke koje ga je morilo noima od prolaska kroz Sirmijum. Julija
Kordelija je pogreila. Bogovi su svoj bes skrenuli sa oca na sina. Sa
Avgusta Imperatora na mladog Cezara.
Neka su hvaljeni Mitra i veno Provienje!
Hladnim glasorn, Aurelijan je upitao gde se nalazi Decijus Avgust.
- U taboru Abritusa. Sa zapovednikom Mezije i svojom vojskom. On
te poziva.
- Neka mi brzo pronau konja.
83

Aurelijan je ve navlaio svoju tuniku natopljenu krvlju. Pokretnom

rukom Maksim je zgrabio oklop koji se suio na obali potoka.
- Uzmi moju kobilu. Ona nije ila u boj, odmorna je. Osim ako ne
eli da i ja krenem.
- Ne. Lei se. Pazi na zaraze koje haraju ovim krajem. Potreban mi je
tvoj ivot, prijatelju, ne zaboravi to. Vrati u red nae centurije. Neka
budu spremni u sledeu zoru. Poinjemo sve iznova: dananja bitka
bila je samo obmana.
Bio je uveden u Imperatorovu odaju, a ne u onu uvenu veliku salu
pretorijuma gde su se obino odravali prijemi. Tribun koji ga je vodio
stao je kraj vrata i najavio ga ne podiui glas.
Zidovi prostorije bili su obojeni plavim i crvenim kosim trakama. U
uglovima, reljefni stubovi pridravali su lovorove vence. Bio je tu i
jedan izvajani nag Jupiter koji je bacao svoje koplje u uznemireno
gnezdo zmija. Jedan krevet i jedan sanduk bili su sav nametaj.
Kristalii mitre i ambre cvrali su u jednoj darovnoj kupoli koja je
stajala na drvenom oltaru. Decijus je, sklopljenih oiju i glave nagnute
ka dimu, nosio generalsku odoru, a ne carsku togu. Visoke jahake
izme prekrivale su mu listove sve do kolena. Korice njegovog
parazonijuma bile su velianstvene. Sedefasta zmija zavravala se na
vrhu zlatne glave lava. Drka maa bila je napravljena od srebrnih
kuglica sa berilom i smaragdom, umetnutim u drku i prikovanim za
jednu zlatnu alku.
Oklop mu je zakripao kada se uspravio. Oklop iz ranijeg doba, iz
jedne celine. Mnogi su verovali da se radilo o kopiji oklopa koji je
nosio veliki Trajan kada je proirio Carstvo do Korzike, irei granice
Rima sve do severa. Ukraen besnom Meduzom i Vuicama, majkama
Rima, njegove izboine prilagoavale su se grudnim i trbunim
miiima. Oklop je snano stezao Decijusovo telo i malo mukaraca
njegovih godina je bilo sposobno da ga nosi.
Sa navrenih ezdeset godina njegova kosa bila je proreenija i vie
seda od njegove brade. Posedovao je dranje i mo zrelog oveka. ak
i po danu kao to je bio dananji, Aurelijan nije primeivao nikakvu
iznemoglost na njegovim licu. Na usnama nije bilo ni tuge ni gorine.
Surovo lice generala. Uobiajen stav jednog vojnika.

84

Skupivi pesnicu na grudi kao znak odavanja potovanja Aurelijan je

postao svestan prizora koji je pruao. Prekriven udarcima, njegov
oklop bio je ravo zatvoren; loe se pridravao za pocepane remene,
njegova prikaena pregaa visila je kao dronjak. izme su mu bile
natopljene krvlju i prainom. ak je i njegova brada irila smrad bitke.
- Oprosti mi zbog neuredne odee, Decijuse Avguste.
Decijus je jednim pokretom ruke odmahnuo na njegova izvinjenja.
- Osea se na pobedu i neprijateljev beg, legate! Ko bi se mogao
mrtiti?
- Moj bol ne moe olakati tvoj. Ali snaan je i iskren. Voleo sam
Etruska. Dva puta smo se borili rame uz rame na Dunavu. Bio je
hrabar vie od mnogih mladih Cezara.
- Pravo govori. Bio je.
Glas mu je bio tegoban ali nije trepnuo oima. Pogledavi Aurelijana,
on je prodro u njegovu duu mnogo snanije i mnogo bolnije nego bilo
koje Gotsko oruje.
- ta je ivot jednog oveka? Da li je on bio moj sin?
Aurelijan nije pronalazio rei da odgovori.
- ta je ivot jednog oveka da bi Rim potovao njegovu mo.
Herenijus Etruskus je umro kada je trebalo da umre. To je volja
bogova. To je dobro. Nemoj o meni misliti da sam ovek bez srca ili
da sam okrutniji nego to si ti sam, legate. Seti se ovoga: Rimljanin,
bio on Cezar ili ne, samo je kamen jednog ogromnog zida carstva. A
ja, Decijus Avgust, ja sam taj koji uva zid naspram mranog
varvarskog sveta. Zlo i nered su izvan njega i obitavaju oko njega
kako bi sruili Rim. Rim graen vie od pet vekova. Virtus, Pietas,
Fides! Samo to vredi. Samo to i nita vie.
Nesvesno, Aurelijan je poeo da drhti. Njegovi prsti, usne, njegove
misli su podrhtavale. Groznica i umor nisu dolazili od borbe.
Decijusove rei zanele su njegovo srce i njegov razum.
Virtus, Pietas, Fides! Rei Rima. Rei koje je njegov otac uklesao na
oltar ispod svoje biste u lararijumu Sirmijuma.
Ali iz Decijusovih usta postajale su sam dah bogova. To je znailo biti
Imperator. Jedan Avgust posedovao je mo koja nije dolazila samo od
sjaja njegovog oklopa. Rimski bogovi stapali su se sa njegovim
ljudskim oblijem kako bi ga uinili plemenitijim i svetijim.
85

Tako su dakle bogovi uvali sudbinu Rima i njegovih naroda, kalendu

za kalendom, iz bitke u bitku. Kao to se pri svakoj zori neustraivo
sunce podizalo nad ploom sveta kako bi potisnulo tamu i zlo.
Decijusovo lice je smekalo. Prozreo je njegove misli. Poloio je
oseajno prste na tuniku natopljenu smru varvara.
- iv si i pobednik si, Aurelijane. To je jedino to je vano. Dugujemo
zahvalnost besmrtnim bogovima.
Aurelijan je klimnuo glavom.
- Pobedio sam, Avguste. Ali ova previe laka pobeda samo je deo
Knivinog lukavstva. Nee ga naroito onemoati prilikom bekstva.
- Ni mrtvi mu vie nee pomoi. Budi u to siguran.
Imperator se okrenuo, zgrabio sa uzanog kreveta opasa i korice maa
koji je Aurelijan prepoznao. Etruskov ma! Decijus je izvukao otricu
iz kone navlake.
- Primi ovaj ma iz mojih ruku, Aurelijane.
Bilo je to velianstveno oruje. Gvode je dolazilo iz kovanica
Damaska, koje su jedine bile sposobne da uine jedno oruje tako
laganim i tako monim, isto toliko nenim koliko i otpornim. Po
ugledu na persijske maeve, posedovao je ojaanje: dva gavranova
krila, graciozno povijena na spoljnu stranu, iskovana od elika
namotanog zlatnim vlaknima. Drka, iroka i jednostavna, bila je
istovetna drci Decijusovog parazonijuma. Dragulj, boje zelene vode,
bio je uglavljen u srebrnu alku. Na navlaci, sazveda Mitre, Gavrana,
Marsa, Lava i Heliosa bili su izvezeni srebrnim i zlatnim nitima,
zapanjujuom vetinom. Koa je bila dvostruko ojaana sa dve eline
otrice tako da je i sama bila oruje, ako je bilo nuno.
- To je ma tvoga sina...
Ma je leao u njegovim rukama. Nije se usuivao da ga vrati u
korice. Decijus ga je jo uvek pridravao svojom akom. Preko oruja,
podrhtavanje njegovog snanog daha prenelo se na legatove dlanove.
- Prihvati ga, Aurelijane. Niko nee umeti da ga oivi sem tebe.
Pogledaj ove korice. Etruskus je bio veran Mitri, a ja znam da je on
tvoj bog. Ko ga je dostojniji od tebe? elim da se to zna. elim da
ovog trenutka opae ovaj ma, pre nego to se pridruimo ostalima u
velikoj odaji.

86

- Decijuse Avguste, nemam niti jednu re da izgovorim o svojoj

vernosti.
Decijus je prihvatio i potvrdio njegovo priznanje treptajem oiju. I
jedan i drugi su zautali, skupljenih pesnica na oruju poginulog
mladog Cezara. Aurelijan je znao da su bogovi zapeatili jedan
dogovor koji je samo smrt mogla unititi.
Decijus je grubo povukao ruke sa korica maa. U trenutku, postao je
drugi ovek
- Na dobri zapovednik Mezije eli da iskoristi smrt moga sina da bi
nastavio svoju politiku: da poklanja tovare zlata Knivi kako bi njegovi
Goti preli preko Dunava, a da se ne bore sa naim legijama. Taj veliki
slabi Trebonijan savetuje mi da dam sebi dovoljno vremena da
sahranim mladog Cezara pre nego to krenem na Rajnu! On e se
pobrinuti oko mira i o svemu ostalom. Ali ne i o bitkama, o tome ne.
Bacie otkupninu za Rim pod noge Gota! Moe li verovati? On se
usuuje, usuuje se! Onog trenutka kada varvari bee pred nama,
natovareni opljakanim plenom iz Filopolisa!
Decijus je grdio tako snano da su iskrice tamjana poele da lepraju.
On ih je rasprio rukom, a kolutove dima odbacio je o zidove.
- Ova propast ishod je politike jedne nitarije. Ali Trebonijan ne ume
drugaije. Otkako zapoveda tom regijom sve ide iz gorega u gore. A
drugi, legate. Drugi ne vrede mnogo vie! Legije Kajusa Prokuluma i
Liliusa Finitusa pale su pred deset hiljada Gota. Jo uvek mirkaju
oima. Etruskova smrt jo vie ih nagoni da budu obazrivi, umesto da
zapali njihov bes. Budem li ih pustio dovee Rim do toga da trguju sa
varvarima, samo da ne bi to pre ispraznili svoje sanduke. Da li je to
sve to je preostalo od nae oholosti?
Od besa, jedna ogromna ila iskoila mu je na elu. Aurelijan je na
trenutak zautao pre nego to ga je upitao:
- Koja su tvoja naredenja?
- Napaemo varvare, koliko noas. Primoraemo Knivu da se bori,
pre nego to stigne do Dunava. V Macedionia bie pod mojom linom
zapoveu...
Aurelijan nije mogao da se ne namrti, to je Decijus primetio.
- ta? I ti sumnja?

87

- Ne, Avguste, ne sumnjam! Tvoja odluka je dobra, treba da

napadnemo Knivu koliko sada. Gotski narod okupljen je na severu,
oko Duostoruma. Pljakajui, prigrabie gomile oruja i oklopa,
strahovito e se proiriti, jai nego ikada ranije. I to na naim
granicama. U pravu si, treba ih zaustaviti. Nema drugog reenja.
- Ali?
- Ali Kniva je otelotvorenje lukavosti. Pogledaj put kojim se kree da
bi stigao do reke. On ide ka movarama. Tamo gde ga mi ne moemo
pobediti.
- Naprotiv! Prikolice natovarene zlatom zaglibie se u blato i usporie
ga. Zarobljenici e moi da pobegnu.
- Moe biti, Avguste!
- Ne veruje mi?
- Ono to verujem, a to je da Kniva ne bi krenuo movarnim putem,
ako nije razmislio da je to dobro za njega.
- Zna li da si izgovorio istu reenicu kao i debeli Trebonijan.
- Veruj mi da je ne izgovaram sa istim razlogom.
- ta predlae?
- Da se popnemo vie i bre od tih gotskih varvara. Ako zaobiemo
movare, biemo bri. ustrim hodom od jedne noi i jednog dana.
Iznenadiemo ih kada se budu pribliavali Duostrorumu, putajui ih
da veruju da su pobedili. Poznajem ih. Kada misle da su pobednici,
varvari ne odolevaju radostima pijanstva. Njihova brojnost bie
njihova prepreka.
- Morae da pree Dunav, i to preko tri rukavca.
- I oni e morati, Avguste.
- Dvadeset hiljada varvara, koliko ih ima, zaveslae tamo gde, na
alost, mi imamo jedva dve legije.
- Nee nam biti potrebna vesla. Mi ne prevozimo kola natovarena
zlatom. Brodovi e biti nai mostovi.
- Kada bude preao reku, sa druge strane e te napasti oni koji ekaju
Knivu na severu.
- To je slabaan rizik. Bie to veliko iznenaenje. Kada u Duostrorumu
budu svesni naeg prisustva, bie isuvie kasno za njih.
Decijus je utao, sumornog lica, oiju prikovanih za Etruskusov ma
koji je Aurelijan i dalje drao u rukama. Sa razoaranjem, Aurelijan je
88

prozreo ogromnu elju za osvetom koja je ispunjavala Imperatorove

misli.
On, koji se trenutak ranije inio tako jakim, krio je svoj bol sa tolikim
prezirom. Nije sudio o poloaju vojske kao zapovednik, ve kao otac i
ponieni car. Hteo je da izbrie smrt svog sina krvlju. Veeras ili sutra,
to je bre bilo mogue. Koliko god da kota.
Obuzela ga je neprijatna jeza, majin glas ponovo je proganjao
Aurelija: ''Decijus e umreti, sine moj. Nee to moi da sprei.
Budunostje takva: onakva kakvu je ele veni bogovi."
Na tren je oklevao. Da li da upozori Decijusa? Da mu kae istinu o
opasnosti, suoavajui se sa njegovim prezirom. Da rizikuje i na sebe
navue njegovu mrnju. Ve je uo njegov divljaki smeh. On,
Imperator, da se uva nekakvih predskazanja jedne svetenice,
osloboenice iz Sirmijuma! Hajde, nisam li moda pogreio kada sam
ti poklonio ma moga sina?
Decijus sklopi svoje prste na njegove, gnjeei ih o otar elik
Damaska. Povrativi se iz svojih misli, Aurelijan zadrhta, progutan
pogledom starca koji mu je toliko verovao.
- Znam o emu razmilja, - proaputa Decijus. - Ipak je tako. Bogovi
treba da odlue o mojoj sudbini i moi Rima. Evo ta u zapovediti: V
Macedonia pratie Gote kroz movare dok e im ti presei put na
severu. Kajus Prokulum e me podrati i njegova VII Claudia Pia
Fidelis.
Ledeni osmeh preao mu je preko lica na kome vie nije bilo nikakve
emocije.
- U pravu si to navaljuje, Aurelijane. Ta zamisao je bolja od
prethodne. Nee se naroito svideti Trebonijanu, a to je dobar znak!
DURA EUROPOS
Uas je vladao gradom. Sa svih strana se ula vriska zbog napada
Persijanaca.
Opti haos je omoguio Zenobiji da neopaeno proe, sva odrpana i
prljava da se ovek uplai.
Skupljajui skute tunike na telo, trala je, nasumice ulicama, kako bi
se to vie udaljila od vojnika. Ali niko je nije pratio, niko se nije
brinuo za nju. Stopila sa sa meteom koji ju je okruivao, pomeala sa
89

enama koje su plaui gurale svoju decu, ne znajui gde, sa

mukarcima koji su se dozivali da bi preneli vodu, hranu, da bi
zatvorili vrata i prozore. Svako je eleo da pobegne sa ulica na kojima
e uskoro pljutati gomile strela. Hitali su iza svojih vrata sa nadom da
su dovoljno jaka.
Trube su odzvanjale upozoravajui. Mukarci u skromnim tunikama,
opremljeni tapovima, koljem stvrdnutim na plamenu i dakovima
kamenja, sa naporom su se penjali kroz lavirinte stepenica koji su
vodili do terasa kua, skakali su sa krova na krov.
Sada je trebalo da ga pronae.
Ispunila je najtee, ali trebalo je da ga pronae.
Brzo. Pre noi. Pre nego to Persijanci opkole grad.
Reenica koja joj se mesecima motala po glavi, doe joj na usne:
''Onaj koga trai je u Duri. Ui sa sledbenicima boga Hrista." Bile su
to rei jednog starog putnika karavana kod koga se Zenobija
raspitivala, svaki put kad se vraao sa puta.
Trebalo je da pronae hriansku kuu. Kroz ceo Istok bili su hvaljeni
hramovi i kue koje su stanovnici Dura Europosa bili sagradili i
ukrasili za rimske i palmirske bogove, za Jevreje, pa ak i za nove
vernike jedinog boga, hriane. Svako ih je ovde morao poznavati.
Kad ue u Palmiru, neko e je sigurno uputiti na mesto gde se nalazio
Havad.
Prvo je upitala ene koje su unosile upove ulja u jedno dvorite.
inilo se da nisu ak ni ule njeno pitanje. Okua svoju sreu neto
dalje, nabacivi utivi osmeh.
- Hrianska kua? - pitala je - Pokaite mi samo ulicu, molim vas.
Ponovo joj niko nije odgovorio. U ritama i pocepanoj tunici, njen
osmeh liio je na grimasu. Gledali su je kao ludu. Jadnu devojku kojoj
je zvuk oruja poremetio mozak.
Prolazila je iz ulice u ulicu, ne znajui da li treba da ide ovuda ili
onuda. Grad je bio sagraen prema jednom veoma strogom pravilu.
Ulice su se ukrtale i sekle pod velikim pravim uglovima. Kue su bile
zbijene. Sve su liile jedna na drugu, naroito u ovom ludilu. Izgubila
se, a haos oko nje nije joj doputao da zapamti bilo kakvo obeleje.
Najzad, vrtei se oko konaita za karavane, Zenobija se sudarila sa
jednom naputenom staricom koja je sa neobinim spokojem
90

posmatrala mete oko sebe. Njene starake sive oi spustile su se na

nju sa blagou. Moda je u njima bilo i traka osmeha?
- Ti trai hriansku kuu, keri moja?
Bez oklevanja, njena sasuena aka zgrabila je Zenobijinu ruku.
Odvukla ju je do jedne raskrsnice, pokazala joj gomilu vojnika koji su
se tiskali pod zidinama. I to odmah pored kue iz koje je Zenobija,
trenutak ranije, izala iz Persijskih tunela!
- To je tamo, upravo preko puta. Nisi daleko. Ali tamo nee nita
videti.
Stara se okrenula ne izgovorivi vie nijednu re.
Zenobija se obazrivo vratila putem kojim je dola. Mesto je vrvelo od
vojnika. uli su se povici, ljudi su se nervozno gurali.
Ubrzo je shvatila ta je starica elela da kae. Ovde vie nije bilo kua.
Kao i sve kue koje su bile naslonjene na utvrenje, kua hriana bila
je zatrpana ispod ogromnog nasipa zemlje koji su podigli opkoljenici.
Mogla se razaznati samo preko vidljivih fresaka sa jednog sruenog
zida koji se uzdizao iznad svoda napola zatrpanog zemljom. Zenobija
prepozna ribe na trakama, pastira koji je nosio ovcu preko ramena,
ivotinje i likove kojima su posebno bili privreni sledbenici Hrista
svuda u istonom Carstvu.
Htela je da krene napred. Ljudi oko nje jurili su nemilice. Bilo je
besmisleno da nekoga zaustavlja i pita bilo ta. Niko ovde ne bi bio
sposoban da joj kae gde se nalazi Havad, sin Ihamov i vernik
Elkezaje i Hrista.
Od razoaranja kolena su joj klecala. Zateturala se. Talas umora
iznenada se spustio na njeno telo i duu.
Jedina misao, mesecima, davala joj je snagu i hrabrost. Toliko snage i
toliko hrabrosti da se oseala neunitivom. Pronai e Havada ovde,
uskoro, za tren!
Tokom etiri godine nije imala drugog cilja. Nauila se strpljenju i
smernosti. U tajnosti je dobila pomo od putnika iz karavana svog oca.
Svuda gde bi se uputili, u pustinje kao i u gradove, oni bi zapitkivali
da li neko poznaje vernika Elkezaje, po imenu Havad, sina Ihamovog.
Za tri godine i pet meseci, dobijala je jedan te isti odgovor: ''Niko ne
zna za njegovo ime, niko za njega nije uo."

91

A onda, prolog leta, jedan starac izgovorio je arobnu reenicu: ''Onaj

koga trai je u Duri. Ui sa sledbenicima Boga Hrista."
Jedna no joj je bila potrebna da pripremi svoje bekstvo iz Palmire gde
je ivela sa svojim ocem. Nije ak ni poljubila jadnu Ahemu, plaei
se njenog plaa. Egipanka je sigurno verovala da je Zenobija negde
umrla. Abdonaj jo vie.
Trpela je Persijance, njihove gluposti i njihovu oholost. Podnosila je
iscrpljujui posao sa kopaima. Ni za ta!
Oh! Da, toliko napora ni za ta!
Bilo je i suvie kasno. Prekasno. Sigurno je hrianska kua bila
ispranjena odmah na poetku opsade. Havad odavno nije bio u gradu.
Zato na to nije pomislila?
Knedla joj je stajala u grlu i nije mogla da die. Oko nje se kovitlala
praina pri svetlosti sumraka.
Svi su vikali, svako svoje slutnje. Da e Persijanci napasti za jedan sat
bakljama, ako bude trebalo. Da e zapaliti grad upaljenim strelama
koje e izbacivati dinovskim lukom. Da e napasti u zoru jer ih
njihovi bogovi ne tite u nonim borbama. Da su neke oajne ene sa
svojom decom poskakale sa stena u veliku reku...
Zenobija se rugala tom uasu. Nije elela nita da uje o tim sitnim
nesreama. Ako Persijanci sravne Dura Europos, ta se to nje tie?
Neka je zadave ako ih to bude veselilo. Pustie ih da to uine.
Brojni vojnici navirali su nadomak hrianske kue. Sa njene desne
strane bio je sruen zid. Ostavljen je prolaz i iz njega se videlo
zapanjujue spokojno dvorite sa jednom palmom i velikom
tamarisom. Bilo je oigledno da je kua naputena. Ula je u to
dvorite.
Odmah je ugledala fontanu pod tremom. Voda nije izvirala ali je ostalo
malo u dnu korita. Savila se da bi pokvasila sasuena i bolna usta.
Voda nije bila za pie. Promukala je njome usta pre no to ju je
ispljunula.
Bila je edna i gladna. Ali emu napiti se i najesti kada e svejedno
umreti?
Sruila se ispod fontane, sklupala se i drhtala od sveine koju je
nosila no. Nebo je bilo sve tamnije i tamnije. Komeanje sluenog

92

grada inilo se da najzad jenjava. Ona je jo jednom pomislila na

jednostavne reenice koje bi izrekla Havadu:
''No i dan, ti si u mom srcu. Idem tamo gde ti ide. Neu se udati za
Odenata. Tebe sam odabrala. Od trenutka mog roenja i zauvek, ja
sam te odabrala. Tebe Havade i nikoga drugog. Danas sam ena, zaista
nisam vie dete. Mogu da radam i usreim jednog mukarca. Donela
sam odluku. ta mi znai da budem kraljica? Odenat je elja mog oca,
ali ne i moja. Biu tvoja kraljica, Havade voljeni moj, tvoja srea bie
moje kraljevstvo. Sama pomisao da ne mogu oseati tvoje ruke na
mom licu, ubija me. etiri godine, nita drugo nisam mislila osim da
upijam dah s tvojih usana i budem tvoja ena. Ako to moj otac sazna,
traie moju smrt. Ali otii emo jako daleko. Otii emo u Grke
zemlje. Nauila sam njihov jezik, a ti e uiti onako kako oni to ine.
Postae ovek velike misli, onakav kakvi su ljudi tamo. Filozof,
uitelj. Sve sa tebe e sijati u oima drugih. Adbonaj nikada vie nee
pronai svoju ker. Zaboravie je."
Rei su izvirale. Proaputala ih je kao da je elela da ih prenese u
jedan blistavi svet u kojoj bi je Havad pronaao, zapanjen i srean.
Kada je zautala, iscrpljena, ponovo je ula zvonjavu kraj zidina
utvrenja. Rat se pribliavao. Prilino je poznavala nestrpljivost
Persijanaca, pa je znala da e napasti noas. Zapaljeni grad bie
njihovo sunce.
Nesvesno je zaspala, utoljujui ed svojim suzama.
Koliko li je vremena spavala? Jedan sat, nekoliko sekundi? Pola noi?
Nikada nije saznala. Dok se budila inilo se da sanja. U senci, kraj
jednog stuba, glas je govorio:
- Neemo imati vremena, Havade! Persijanci su tu, pogledaj nebo!
Zenobija je irom otvorila oi kao da su te rei bile njoj upuene.
Ugledala je crvene plamene obrise na nebu. Da, Persijanci su napadali.
- Ne budi tako nervozan, drue moj. Ako Bog eli, On e nam pomoi.
Ne sumnjaj u to.
Taj glas, siguran, miran. Ona ga je prepoznala. Svaki slog odzvanjao je
u njenoj utrobi.
Sva ukoena, pomislila je: ''Oh! Havade, Havade, ti si tu? Jesi li to
zaista ti?"
Havadov glas ree jo:
93

- Zapalimo baklje da bismo mogli da vidimo gde koraamo. Zenobija

je osetila hladnu zemlju ispod svojih leda, ivicu
lavora prislonjenog na njene noge. Nije sanjala. Treba da ustane, da se
pokae. Uzvikne Havadovo ime.
Neko je vrisnuo, bio je to Havadov prijatelj koji ga je odgurnuo. Dve
upaljene strele letele su nebom. Sasvim blizu. Pale su na susedni krov.
Oni koji su najavili napad preko nekakvih sprava bili su u pravu. Nisu
to bile male strele. Bila su to koplja uvijena krpama natopljenim
katranom koje su kao kia padale na grad. U ovom trenutku, urlici sa
bedema otkrivali su da se vodila bitka prsa u prsa.
- Brzo! Nestrpljivo je nastavljao Havad. Nemoj se plaiti!
Zenobija je ustala i vrisnula:
Ples bogova
- Havade!
Havadov prijatelj umalo se nije onesvestio od iznenadnog straha.
- Havade, to sam ja! Zenobija! Zar me ne prepoznaje? Prstenovi
svetlosti koji su izbijali iz bakji slabo su ga osvetljavali, ali plamen koji je dosezao do greda sa krova, davao je
dovojno svetlosti da se razaznaju lica.
Uprkos bradi, neto duoj kosi, on se nije izmenio. Prepoznala bi ga
medu hiljadama drugih.
Prepoznala je ak i njegov nain da se udi, da se namrti, da podigne
svoju lepu ruku kako bi zatitio oi od zaslepljujuih plamenova i
potrai onoga ko je bio tu, u noi.
Ona se nasmejala:
- Naravno da me ne prepoznaje, vidi u kakvom sam stanju. Uronila je
svoje ruke u fontanu da bi zahvatila malo vode da
pokvasi lice.
- Bila sam sa Persijancima celog jednog meseca, vikala je. Htela sam
da ti se pridruim neto ranije ali sam uspela da predem ogradu tek
veeras.
Rei su izvirale iz njenih usta, praene piskavim smehom koji nije
mogla da zaustavi.
- Kopala sam za njih. Mislili su da sam deak. Zvali su me Kuno.
Ona poskoi. Novo koplje uletelo je u jedan ugao dvorita. Plamen se
proirio, bacajui plamike sve do trema.
94

- Treba da krenemo - jeao je Havadov drugar - Svi emo izgoreti!

- U pakao e otii, podli i podmukli. - reao je Havad prezrivo - Bei
ako hoe da bei.
Havad izvue iz kragne svoje tunike jedan srebrni medaljon na kome
je bila predstavljena riba i njime zamahnu.
- Bog e se setiti! - urlao je.
Kraljica Palmire
P]es bogov a
Koliko li je vremena spavala? Jedan sat, nekoliko sekundi? Pola noi?
Nikada nije saznala. Dok se budila inilo se da sanja. U senci, kraj
jednog stuba, glas je govorio:
- Neemo imati vremena, Havade! Persijanci su tu, pogledaj nebo!
Zenobija je irom otvorila oi kao da su te rei bile njoj upuene.
Ugledala je crvene plamene obrise na nebu. Da, Persijanci su napadali.
- Ne budi tako nervozan, drue moj. Ako Bog eli, On e nam pomoi.
Ne sumnjaj u to.
Taj glas, siguran, miran. Ona ga je prepoznala. Svaki slog odzvanjao je
u njenoj utrobi.
Sva ukoena, pomislila je: ''Oh! Havade, Havade, ti si tu? Jesi li to
zaista ti?"
Havadov glas ree jo:
- Zapalimo baklje da bismo mogli da vidimo gde koraamo.
Zenobija je osetila hladnu zemlju ispod svojih lea, ivicu lavora
prislonjenog na njene noge. Nije sanjala. Treba da ustane, da se
pokae. Uzvikne Havadovo ime.
Neko je vrisnuo, bio je to Havadov prijatelj koji ga je odgurnuo. Dve
upaljene strele letele su nebom. Sasvim blizu. Pale su na susedni krov.
Oni koji su najavili napad preko nekakvih sprava bili su u pravu. Nisu
to bile male strele. Bila su to koplja uvijena krpama natopljenim
katranom koje su kao kia padale na grad. U ovom trenutku, urlici sa
bedema otkrivali su da se vodila bitka prsa u prsa.
- Brzo! - Nestrpljivo je nastavljao Havad. - Nemoj se plaiti!
Zenobija je ustala i vrisnula:
- Havade!
Havadov prijatelj umalo se nije onesvestio od iznenadnog straha.
- Havade, to sam ja! Zenobija! Zar me ne prepoznaje?
95

Prstenovi svetlosti koji su izbijali iz baklji slabo su ga osvetljavali, ali

plamen koji je dosezao do greda sa krova, davao je dovoljno svetlosti
da se razaznaju lica.
Uprkos bradi, neto duoj kosi, on se nije izmenio. Prepoznala bi ga
meu hiljadama drugih.
Prepoznala je ak i njegov nain da se udi, da se namrti, da podigne
svoju lepu ruku kako bi zatitio oi od zaslepljujuih plamenova i
potrai onoga ko je bio tu, u noi.
Ona se nasmejala:
- Naravno da me ne prepoznaje, vidi u kakvom sam stanju.
Uronila je svoje ruke u fontanu da bi zahvatila malo vode da pokvasi
lice.
- Bila sam sa Persijancima celog jednog meseca, - vikala je. - Htela
sam da ti se pridruim neto ranije ali sam uspela da preem ogradu
tek veeras.
Rei su izvirale iz njenih usta, praene piskavim smehom koji nije
mogla da zaustavi.
- Kopala sam za njih. Mislili su da sam deak. Zvali su me Kuno.
Ona poskoi. Novo koplje uletelo je u jedan ugao dvorita. Plamen se
proirio, bacajui plamike sve do trema.
- Treba da krenemo - jeao je Havadov drugar - Svi emo izgoreti!
- U pakao e otii, podli i podmukli. - reao je Havad prezrivo - Bei
ako hoe da bei.
Havad izvue iz kragne svoje tunike jedan srebrni medaljon na kome
je bila predstavljena riba i njime zamahnu.
- Bog e se setiti! - urlao je.
Deak je oklevao, oiju uprtih u metal. Potom u Zenobiju koja se
lagano pribliavala, potpuno nesvesna opasnosti. Odluio se, potrao
koliko su ga noge nosile i nestao u kui.
Zenobija je bila sasvim blizu Havada. Oh! Kako je bio lep! Lepi i
snaniji nego to ga se seala. Umirala je od elje da spusti svoje ruke
na njega, ali se nije usudila.
- Ti govori grki, a ja te razumem isto kao i na naem jeziku, ree ona
blago. Otac mi je doveo dobrog uitelja. Htela sam da uim da bih
govorila na grkom sa tobom!

96

Havadov pogled je treperio. Oi mu je preplavio jedan blag talas.

Njegova usta ponovo su bila usta nekadanjeg Havada. Najzad, najzad
ju je zaista prepoznao.
- Ti si luda! ta radi ovde? Misli li da je as?
- Havade!
Havadov pogled goreo je kao plamen koji je prodirao krov susedne
kue. Njegovi prsti stiskali su srebrnu ribu koja je visila oko njegovog
vrata.
- Nemam vremena. Treba da... Nemam vrernena za tebe. Ne ostaj
ovde, opasno je! Bei!
- Havade, sluaj me. Treba da...
- Kasnije, ako Bog to bude eleo!
On je vie nije sluao. Potrao je ka kui. Preko ramena i dalje je
vikao:
- Gubi se!
Tonom kojim se teraju psi.
Zenobija je ostala skamenjena u sred dvorita, obasjana plamenovima
sa svih strana, nesvesna borbi koje su se vodile na nekoliko koraka od
nje.
U podnoju zidina, odbrana Rima i Palmire odstupala je pod pritiskom
Persijanaca.
Nesumnjivo je i dalje bila u tom poloaju kada su je ugledali.
Usamljena devojka koja je stajala u sred drorita, ravnoduna na zvuke
borbe oko nje, okruena plamenom koji se gasio sam od sebe.
Moda su i oni kada su je ugledali u tim prnjama i nepokretnu,
pomislili da je luda.
Ali ono to su takoe videli, pored svog buktanja okolo, bila je njena
lepota.. Uprkos dronjcima, uprkos blatnjavom licu. Lepota ene
kakvoj verovatno nikada nisu prili, a kamoli je pomilovali.
Bilo ih je etvorica. Borbe prsa u prsa su se nastavljale na oblinjim
ulicama, ali inile su se lakim. Mogli su se ve nasladiti svojim prvim
plenom. Jedan od njih uzviknuo je:
- Hej, devojko, ta radi tu? ekala si nas?
Drugi su se smejali.
Ono to nisu oekivali, bila je snaga i bes koji je pokazala kada su
pokuali da je dotaknu. Oslobodila se tako dobro da je kidala obraze,
97

usne i oi. Uprkos svojoj brojnosti, nisu uspeli da je savladaju. Urlala

je, opirala se i grebala. Izgledalo je da se nikada nee umoriti.
U toj borbi, ona je brzo ostala bez ono malo tunike to joj je preostalo.
Njena golotinja, kao i njen bes, jo vie su draili Persijance, ako je to
bilo mogue. Bila je tako lepa, toliko lepa, prosto demonska!
Poigravali su se njenim besom kako bi bolje videli sjaj u plamenu koji
je plesao. Plamenu nalik blistavoj krvi. vrstina njenih grudi, tananost
njenih bedara, obla zadnjica, njen enski rascep, sve im je plamtelo u
glavi. Ali takoe i mrnja, elja da se poseduje i snano ukalja njena
lepota. Znali su dobro da je bogovi nisu njima namenili i da je nikada
nee posedovati.
Da, nita nije vie vredalo od te lepote! Bila je to, uprkos svemu, samo
jedna devojka u jednom gradu koji je trebalo unititi do pepela.
Jedan od njih skoio je izgubivi strpljenje i zgrabio je svoj ma.
Udario je pljosnatim delom Zenobijinu slepoonicu. Ona se stresla i
sklopila oi. Iznenada krhka, inei se joj vie nagom nego ranije.
Vojnik je udario ponovo.
Onesveena pre nego to je dotakla tlo, ona se sruila i nala se u
takvom poloaju, da je izmamila osmeh radosti njenim silovateljima.
Onaj koji ju je udario zaalio je zbog te nepromiljenosti jer mu je
zadovoljstvo bilo umanjeno.
Havad je nije odmah ugledao.
Izleteo je iz kue kao ludak. Nosei veliku konu torbu krcatu vrednim
uvijenim papirusima na ramenu, kose i brade osmuene od vreline
plamena, mislio je samo na bekstvo.
Na ulicama, Rimljani su uzvraali napad. Grad koji je bio u plamenu
odzvanjao je od borbenih poklia. Havad je potrao ka procepu u zidu.
Tek tada je primetio telo nage ene na zemlji.
Prvo je pomislio da se radi o snanim privienjima koje je Zlo moglo
iriti. Hteo je da skrene pogled.
Drugi glas mu apnu Zenobijino ime.
Potom je ugledao. Golu kakvu je nikada nije video, ali strano krvavu
i rastrzanu. Golu kao naputeni le. Kasapljenje je bilo uinjeno.
- Zenobija, Zenobija!

98

Njene ruke su jo uvek stezale pocepanu tuniku. Kroz besne odsjaje

vatre ugledao je tragove crne krvi na njenim butinama i njenom
stomaku. Shvatio je.
- Oh! Svemoni Gospode Boe!
Pao je na kolena kao to se pada pred mrtvacem. Ali ona nije bila
mrtva. Disala je. Njene grudi, njen stomak podrhtavali su isprekidanim
dahom.
Uspeo je samo da zgrabi svoj srebrni medaljon, ribu gospoda Hrista,
apui:
- Zato si dola? Zato?
Ali Zenobija nije otvarala oi, nije odgovarala.
Setio se da ima isceliteljske ruke. Oklevao je. Nije znao gde da spusti
svoje dlanove. Nije znao da li da se usudi. Gospod Bog mu je tada
pritrao u pomo.
U tom trenutku zaula se dernjava i topot kopita na ploniku dvorita:
- ta radi tu, ti?
Bio je to rimski vojnik. Prolazio je kroz rupu na zidu, polu naslonjen
na vrat svog konja, drao je istom rukom i uzde i svoj ma.
Havad je ustao, drhtei kao list. Rimljanin je bio ranjen. Vrh koplja je
virio iz njegove butine.
Bez oklevanja, Havad se bacio na njega. Ovaj je zaurlao od bola, ali ga
je Havad bacio na zemlju. Uzeo je njegov kaput kako bi uvio Zenobiju
i poloio je preko konja koji je tapkao u mestu od straha i kolutao
svojim krupnim oima prema plamenu koji je zahvatio krov.
Rimljanin je psovao, vikao i puzao kako bi se domogao svog maa.
Havad ga je utnuo posred lica, oinuo konja po zadnjici i poterao ga
do prolaza na zidu.
Iza njegovih lea, Rimljanin se drao kako e ga pronai, kako e ga
ubiti po stotinu puta i kako ga rimski bogovi nikada nee zaboraviti.
Sagoree ga u paklu.
ABRITUS, RIMSKA MEZIJA
Ovako su se stvari odvijale. Aurelijan je otiao na sever da bi presekao
put Gotima, a Decijus je krenuo sa osvetom u srcu pratei ih do
movara. I tako se desila propast.

99

Dok se XX Valeria Victrix spremala da pree poslednji rukavac

Dunava, jedan glasnik ga je sustigao, lica iznurenog od umora koliko i
od vesti koju mu je nosio.
- Legate! Decijus je mrtav!
- ta govori?
- Istinu, legate: Decijus Avgust je mrtav. Goti su ga ubili. Pao je u
zamku u srcu movara. V Macedonia sa svojih pet hiljada vojnika
svela se na njih svega stotinjak. Nita nije bolje prola ni VII Claudia
koja im je pritekla u pomo.
Zamka, tako jednostavna, da ga je i dete moglo spreiti! Aurelijan je
saznao pojedinosti tek u sumrak, nakon to je iscrpeo dva konja da bi
stigao u Novu.
Goti su bili u prednosti i zauzeli sigurne i vrste poloaje na ulazima u
movare. Iako su im kola bila izloena opasnosti, veliki broj ratnika
bio je odreen za borbu i vraali su se natrag. Domiljato, umesto da
brane puteve po kojima su im se kretala kola, oni su postavili zasedu
ispred najblatnjavijih delova movara kako bi zavarali Rimljane.
Njihovi zastraujui strelci su se postavili oko cele kaljuge. Decijus je
pomislio da su trupe koje je ugledao ispred sebe bile saterane u tesnac,
da su u opasnosti i lak plen za njegovu vojsku. Volja za osvetom je u
njemu izbrisala svaku pronicljivost. Njegovi generali, u strahu da ga
ne rasrde ili iz iste gluposti, takoe je nisu pokazali.
Nakon prividne borbe, Gotske trupe su odstupile. Lenjo su se dali u
bekstvo bez ikakvog reda, ali su se ponovo skupili u muljaku movara
izazivajui Decijusa da ih prati. Tada, kada su se sandale legionara
zaglibile, kada konji vie nisu mogli da podignu svoja kopita, kada su
ljudi, pod teinom svojih oklopa sve vie tonuli, Gotski strelci su
nagrnuli. ta je moglo biti lake od toga da se ustrele legije u blatu.
Pokuaj Kajusa Proculuma da pristigne u pomo Decijusu sa VII
Klaudijom bio je uzaludan. Imperator je ve bio mrtav, potonuo u
smrdljivo blato movara. Tada je i Kajus poginuo. Legija se povukla
pre nego to je bila desetkovana u potpunosti.
Rimska vojska Azije bila je pobeena.
Ve sutradan vest se proirila po celom kraijevstvu.
Na svakom putu, u svakom hramu, svuda gde je dosezao Rimski narod
rei su se uvlaile u kue, po poljima, sa istom onom lakoom kojom
100

se iri kuga. Decijus Avgust bio je mrtav, ubijen od Gota! Carstvo,

jedino na svetu, po prvi put je bilo na kolenima, glave odrubljene u
jednoj movari! Prvi put, bogovi nisu spasili Rim od varvarske
prljavtine.
- Gde je? - zaudio se, gledajui oko sebe - Gde je Imperatorovo telo?
Dvorite pretorijuma utalo je od apata. Prestraeni vojnici nisu se
usuivali da pogledaju jedni druge. Nigde, meutim, Aurelijan nije
video samrtnu postelju mrtvog Imperatora.
Guverner Mezije, onaj koga je Decijus zvao "taj debeli slabi
Trebonijan" odgovorio je na njegovo pitanje.
- U movarama, verovatno, legate. Nema sumnje da su ga ve
raskomadali gavrani ili vodeni pacovi.
- U movarama? Niste poneli njegovo telo?
Ogromno Trebonijanovo telo zadrhtalo je prividnim nemarom, to je
naravno mogao biti i lagan smeak.
- Trebalo ga je prepoznati u blatu meu hiljadama umalih leeva. Ima
ih toliko u toj blatnjavoj bari da je nemogue prepoznati i jedno lice.
- Nemogue? Ali ne radi se o jednom licu, guverneru! Radi se o
Decijusu Avgustu, rimskom Imperatoru!
Aurelijan nije mogao verovati ni svojim oima, ni uima. Ispred njega
nalazilo se otelotvorenje same propasti Imperije. Bio je to debeli
Trebonijan. Glava mu se stapala sa ramenima koja su se utapala u
stomak, u jedan ogroman stomak, tako da je odravao veliku
razdaljinu naspram svojih sagovornika. Ipak te oi, zlataste i sjajne,
ukraene dugim enskastim trepavicama, bile su ive. U tom trenutku
su snano svetlucale. Ne od plaa, niti od tuge. Od uzbuenja. Loe
prikriveno zadovoljstvo iji razlog Aurelijanu ni malo nije bio
nepoznat.
Tonom koji nije pokazivao nimalo potovanja, Aurelijan je jo jednom
uzviknuo:
- eli li da kae, guverneru, da niko u ovom trenutku ne trai
Decijusove posmrtne ostatke? Na Imperator nee imati pogreb?
Nimalo uvreen, kroz Trebonijeve punake usne preao je jedan lagan
uzdah.
- Zbog ega traiti ono to se ne moe nai? Uvek moemo zadovoljiti
nae bogove naim rtvama, kako bi primili duh tog sirotog Decijusa,
101

u nedostatku plamena njegovog tela. Ima vanijih stvari: Rimu je

potrebna glava. Legijama je potreban zapovednik. Treba proglasiti
novog Avgusta pre sledee zore.
Oko njih je nastao tajac. Trebonijanova ambicija bila je oigledna i
bez tajni. Nikada nije prestao da se protivi Decijusovim odlukama,
ovde kao ni u senatu. Danas, ubivi onog koji je vladao skoro cele dve
godine, Goti su mu poklonili najlepi poklon. Eto zato su
Trebonijanove oi tako silovito sijale!
U jednom trenutku Aurelijan se zapitao nije li moda zamka koju je
Kniva postavio bila plod pokvarenog prefektovog uma. Nita ga manje
ne bi iznenadilo da je to istina.
Ali Knivi nisu bile potrebne niije lukavtine.
U stvari, Trebonijan je trebalo samo da stoji u zaklonu kampa i da
eka da Decijusova zaslepljujua osveta ispuni svoj zadatak.
Besnom zbog nemoi, Aurelijanu je zastala knedla u grlu. Udovi su
mu bili ukoeni od tuge. Umor mu je savijao kimu. On je skupio
svoje pesnice, oseajui kako mu prsti drhte. A zbog ega prebaciti
krivicu na Trebonijana?
Nije li Decijusova smrt bila i njegova greka? Nije li njegov zadatak
bio da bude kraj svog Imperatora, da ga titi, da ga odvrati od zamke?
Da nije raspravljao o Decijusovoj strategiji moda bi uspeo da izbegne
zamku? Bio je to njegov zadatak, njegov jedini zadatak! Ali oholost ga
je prevarila. Hteo je da pokae Imperatoru i legatima da je on
najlukaviji. Hteo je sam da ubije Knivu. Ta lana pobeda koju je hteo
da posveti Decijusu, a koji ga je skoro smatrao sinom, kotala ga je
poraza i najveeg ponienja.
Gorka u pomeala se sa njegovom pljuvakom. U stomaku je oseao
muninu. Potpun poraz, bez ispravke. Uvreda od koje su lica oko
njega prebledela. Osim Trebonijanovog.
Aurelijan se uspravio. Pritisnuvi o svoj oklop ma koji mu je Decijus
poklonio i kojim se jo nije bio borio uzviknu gromkim glasom punim
prezira, ali dovoljno glasnim da ga svako dobro uje:
- Guverneru Trebonijane, dokle god telo naeg Imperatora ne bude
lealo ovde, u sreditu ovog dvorita, vreme nee tei. Rim nee
disati. Znam da si nestrpljiv da na svoje elo spusti lovorov venac.
Ali u ovom asu znamenje Carstva jo uvek je u blatu movara. Nai
102

bogovi ekaju i gledaju nas. Misli li da e te podrati ako se oglui o

njihovu volju?
Guvernerova usta su se izgubila u ogromnom licu. Kada je odgovorio,
samo se razaznavao njegov ruiasti jezik.
- A kakva je volja bogova, legate, kada ne odvraaju naeg Avgusta od
toliko glupe zamke, u koju je dozvolio sebi da upadne?
Aurelijana je pratilo svega dvadesetak legionara. Maksim je odbio da
ostane u kampu. Bez rei, ranjene ruke koja je krvarila na njegovom
oklopu, on je jahao sa njim do movara.
Trule leeva oseala se u vazduhu na vie od jedne milje od ustajalih
voda. Ovo nije liilo ni na jedno dosad vieno bojno polje. Sve je bilo
pomeano. Glib, blato i tela. Crna krv i skoro nepokretni tok, trske i
strele. Voda je prodrala ono malo istog vazduha udovinom
halapljivou. Veliki zeleni mehuri drobili su travu i trula tela. Svetlost
dana iezavala je u ovoj ogromnoj ravnici, jedva uzdignutoj tu i tamo
uasom hiljade nagomilanih tela naikanih ukaljanim vrhovima
strela, slomljenim drvetom strela. Poneka gomila telesa bila je tako
prikljetena da ni sami strvinari nisu mogli da se spuste kako bi se
predali svom piru. Vrteli su se i obletali, kreei. Borili su se nad
ranama leeva sa kljunovima koji su trali iz utroba.
I tako u nedogled, do okuke jednog rukavca Dunava, daleko na severu.
Svako je, ve pri prvom pogledu, znao da nikada nee pronai
Imperatorovo telo. Ipak, Aurelijan je sjahao sa svog konja i zakoraio
kroz blato bez oklevanja.
Prvo je hteo da izbegne da gazi po mrtvima. Ali nije se mogla spustiti
izma, a da se ne zgazi neki ud, neki stomak, neki potiljak. Obema
rukama on okrenu prvo lice i obrisa blato sa oiju i sa usta. Zatim se
savio prema jo dvojici. Maksim se pribliio.
- Nemogue je, Aurelijane. Jedini put, guverner je u pravu. Zbog ega
traiti ono to se ne moe nai?
Ne gledajui ga, Aurelijan odgovori:
- Pronai u ga. Neu napustiti ovu movaru sve dok Decijusovo telo
ne bude u mojim rukama.
Poela je da se sputa no a oni jo nisu pronali njegovo telo.
Legionari su uspevali tek tu i tamo da pronau jo po neki le. Trojica
meu njima su povraala creva i utrobu. Sad su bili na svojim
103

konjima, leima okrenutih uasu i gledali su da zaborave smrad koji se

uvlaio ak ispod koe.
Maksim nije naputao Aurelijana. Pratio je zabrinuto njegove pokrete.
I jedan i drugi su se udaljavali sve dalje od obala movare. as su ili
na jednu stranu, as na drugu, vrteli su se, okretali tela i lica bez kraja.
Nijedne oi, usta, elo koje se pojavljivalo nije pripadalo Decijusu.
Ponekad bi se zabili do pojasa, teturali po rupama ispunjenim vodom.
Uspevali su da se izvuku tako to su hvatali naputene leeve koji su
padali po njima. Maksima je bolela rana. Ponovo je prokrvarila, a
njegova rumena krv meala se sa crnom krvlju kojom je sve bilo
ulepljeno. Njegova divna plava kosa bila je prljava kao grudi divljeg
vepra. Ali nije pomiljao da se buni.
Aurelijan je bio blatnjav i gnevan. Samo plavetnilo njegovih oiju nije
bilo ukaljano. Borio se sa pticama i pacovima. Izvukao je Etruskov
ma kako bi njime mahao iznad glave, a levom rukom je obrtao lice za
licem. Brisao je oi, usta, dalje i dalje. Zatim ih je preputao
gavranima.
Oko petnaestog sata, Maksim ree:
- Uskoro e pasti no. Treba da doemo do obale, ili emo se izgubiti
u tami. Sutra, zorom, moi emo...
- Zapali baklje. Dve po oveku.
- Aurelijane...
- Baklje, tribune Maksime.
Legionari su bili posluni. Kao da su se plaili ludila svog
zapovednika isto onoliko koliko su se plaili pomahnitalosti bogova.
Gutajui svoje gaenje i svoj uas, sa bakljom u svakoj ruci,
obrazovali su obru oko Aurelijana. Spojene baklje nainile su jedan
udan svetlosni mehur na povrini movare. Usamljen, majuan u
beskonanoj tami, on se pomerao sporo poput bube.
U sreditu ovog prstena koji kao da je lebdeo ka nepoznatim ljudskim
svetovima, Aurelijan je okretao lica pobeenih.
Tokom noi, bar su strvinari napustili svoju gozbu.
Tonuli se sve dublje u ustajali glib. inilo se da je nemogue pronai
Decijusov le.
Koliko su dugo ovako uzaludno ili? To vie niko od njih nije znao.
Nisu znali da li se kreu levo ili desno, napred ili nazad.
104

Moda su se vrteli u krug. Aurelijan je u svojoj pomahnitalosti moda

satima okretao ista lica mrtvih.
Umor ih je iscrpljivao. Uprkos smradu i munini, bili su gladni. Noge
su im se mehaniki pokretale izvan njihove volje. Baklje su se gasile.
Nestrpljivo su ekali da se potpuno ugase. Iako su se plaili mraka,
okrueni leevima, tama je najzad naterala legata Aurelijana da se
zaustavi.
Iznenada, jedan se legionar okliznuo i sruio. Njegova baklja pala je
preko tela. Odjednom se zaulo nekakvo zagluujue utanje,
eksplozija bez siline. Plavkasti plamen, kratak kao vuna na ilimu,
rairio se oko njih.
Neprekidnim itavim umom plamen se uveao. Na njihovo
zaprepaenje proirio se u svim pravcima, bezoblinim trakama,
neobirio ivahnim.
Za trenutak je zahvatio celu movaru. No je bila obasjana
plaviastom svetlou. Morskim plavetnilom, gustim i divljim. Plavi
plamen prevukao se preko tela, biljaka, blata. Podigao je no kao
pokrov koji potiskuje teak vazduh sa izgrienih telesa.
Kasnije se po kampu govorilo da je to plavetnilo, jasno i bistro, bilo
upravo isto ono plavetnilo oiju legata Aurelijana.
Jedan vojnik je vrisnuo od uasa, potom jo jedan. Pobegli su to su
bre mogli, padali u plamen koji ih nije sagorevao ve samo guio.
Teturali su se i kaljali, posrtali po mrtvima. Svoje ivote dugovali su
samo drugovima koji su ih uspravljali.
Zatim je divovski plamen poinjao da se gasi. Izgledalo je kao da ga
movara guta velikim gutljajima. Nestajao je mestimino, onako kako
se i pojavio.
Maksim je spustio umornu ruku na Aurelijanovo rame. - Ovo je
dovoljno. Bogovi su videli tvoju bol i uzeli su Decijusovu duu. Ova
movara bie njegova lomaa, ali njegov duh nee lutati. Moemo se
vratiti u tabor.
Sve oko njih ponovo je postalo tama. Ostao je samo slabani i treptavi
traak plamena na buktinji koju je Aurelijan drao u svojoj ruci.
Nakon duge utnje, on prozbori:
- Decijusa sam voleo vie od svog oca. Ali kao i moj otac, otiao je i
ostavio me samog. Da li to ele bogovi? Je li moja sudbina da gledam
105

kako umiru i naputaju me oni koji mogu da me vode? Ili je moja

majka u pravu?
- Ona je predvidela Decijusovu smrt. To je ispunjeno, - proaputa
Maksim. - Morae se toga seati.
Aurelijan ga je odmerio pogledom ne odgovorivi. Baklja je
osvetljavala njegove zakrvavljene oi. Maksim nije znao da li ga je
ovaj uopte uo.
U logor su se vratili tek u zoru. Liili su na udovita od sasuenog
blata, sablasno smrdljivi. Meutim, pre nego to su otili da se
okupaju i odmore u kaldarijumu, saznali su za novost.
Tokom noi, ono to je preostalo oficira i legionara iz V Macedoniae i
VII Claudijae klicali su Treboniju, dok je sputao lovorov venac
Rimskog Carstva na svoju ogromnu glavu. Rim je imao novog
Avgusta. I novu politiku.
Ve u sledeu zoru, Trebonijan je naredio tajnim izaslanicima da odu
kod Knive, Gotskog kralja, kako bi ga uverili da ga Rimljani vie nee
goniti i kako moe zadrati svoj plen kao dokaz dobre volje Carstva.
Novi Imperator bi bio srean da ga uskoro primi i lino mu urui
nekoliko sanduka zlata u zamenu za ovaj mir.
Oko estog sata, dok su se povratnici iz movare odmarali, Aurelijana
probudie. Uruili su mu plou za poruke ispisanu Trebonijanovom
rukom.
XX Valeria Victrix treba da napusti kamp pre noi i uputi se visoko na
Dunav, gde e biti od vee koristi za sigurnost Rima. Ovde u Meziji,
rat protiv varvara bio je okonan.
OAZA DINGIR-DUSAG
U oazu su stigli jo prethodnog dana. Mali karavan sa tridesetak
kamila iz Udruha, natovarenih sa malo bakra. Deca su se igrala na
stenama iznad vode. Oni su prvi ugledali senke na treperavom
pustinjskom horizontu.
Neko se primicao. Samo jedan konj, udno. Moda izgubljena kamila.
Ne, bio je to konj. Sa dva jahaa na jadnoj ivotinji.
Da, jedan mukarac i jedna ena. Sami, bez pratnje, bez mule ili
kamile sa samarom.

106

Izvebane oi mukaraca ubrzo su opazile rimski prekriva na konju. I

kaput rimskog vojnika koji je prekrivao enu. Bili su zaprepaeni, ali
tek kada su je prepoznali, nju, Zenobiju.
Pustinjska Zvezda. Abdonajeva ki, nestala ve mesecima, za koju se
mislilo da je mrtva.
Vest je proletela svuda, iz atora u ator. ene su pohitale kako bi
postavile palir za njen ulazak u kamp. Uzvikivale su krike
dobrodolice. Ali ti uzvici brzo su zamrli u njihovim grlima pre nego
to su im mukarci davali znak da prestanu.
Svi su podrhtavali kao da je pustinjska toplota bila ledena.
Mukarac je na sebi imao tuniku oblivenu krvlju. Brada mu je bila
suvie duga za njegove godine, a pogled mu je goreo od groznice.
Abdonajeva ki bila je umotana u kaput, privezana za njega konim
kaiem. Lice joj je bilo bledo, oi sklopljene. Moglo se pomisliti da je
mrtva.
ene su jecale, ali svako se drao po strani, ne usuujui se da izusti
bilo kakvu re, da postavi ikakvo pitanje.
Konj se zaustavio tik do jezera. Mukarac je odmotao kai i ne traei
pomo spustio Zenobiju na zemlju. Ona je otvorila oi. Bio je to
zastraujui pogled. ene su grizle svoje usne. Deca su posmatrala kao
da su znala da e ono to sada gledaju, pamtiti zauvek.
Zenobija je silovito odgurnula mukarca koji je doveo i koji je jo
uvek eleo da joj pomogne. Ne brinui se to je gledaju ona se
oslobodila kaputa, bacajui ga daleko od sebe. Naga, pohitala je u
vodu jezera i tamo nestala.
Zaronila je i niko je za dugo vremena nije video. Toliko dugo da su se
talasi na povrini smirili, a ljudi poeli da se brinu. Potom joj se
pojavila kosa, njiui se poput alge.
Pribliila se obali i svi su mogli videti kako se prekriva blatom.
Grabila je muljak iz jezera punim akama, trljala celo svoje telo
takvom grubou da se inilo kao da eli da iskida svoju kou.
Uskoro, bila je cela prekrivena od stopala do korena kose. Tek tada se
smirila.
Sela je u vodu, samo joj je glava virila.
Mukarac koji je dopratio nije se nijednom reju obratio putnicima
karavana. Nije ih ak ni pogledao. Otkaio je svoju konu torbu sa
107

sedla konja i spustio je na svoje rame. Udaljio se i smestio ispod

palmi, sa druge strane jezera. Nekim enama se uinilo da plae. Bilo
je bolno gledati njegovo lice obraslo bradom i njegove plamtee oi.
Mukarci su ga prepoznali. Svi su pomalo poznavali utive obiaje
Elkezajita. Ako ga je Balamin eleo ovde, bilo je dobro. Ako je Havad,
sin Iskelajev, eleo tiinu, i to je bilo dobro.
Zgrabili su konja da bi se pobrinuli za njega i tiho su zborili.
Svi su mislili na jednu te istu stvar. Balamin je doneo Zenobiju, vratio
je ovde kako bi bila u njegovoj ruci.
Balamin, Monik postanka, on koji je Abdonaju poklonio ker i izvor,
odluivao je o onima koje je odabrao. Neka je blagosloven.
Do veeri Zenobija nije izala iz vode. Pomerala se samo da bi se
bolje prekrila blatom.
ene su joj prile da bi je upitale je li gladna. Kako nisu dobile
odgovor, poele su da plau.
Mukarci su ih udaljili. Zaklinjali su se da treba pustiti Balamina i
Zenobiju da uine to su morali uiniti. Glad nije bila najvanija. Ne
jo.
Kada se no spustila oni su zapalili vatru na obali jezera da ne bi bilo
potpuno mrano. Smenjivali su se tokom noi kako bi odravali vatru
do zore.
Zenobija se nije pomerila. Niko nije znao da li je spavala jer su joj oi
bile irom otvorene.
Dan je bio miran kao i no. Zenobija nije odgovarala ni kada su joj
ene ponovo ponudile jelo. One su bile zabrinute. Mukarci su im
govorili da ekaju, a decu koja su se tu skupljala, razjurivali su.
Ono to se ovde videlo nije bilo za njihove oi.
Tokom noi, dok je gorela vatra koju su odravala dva mukarca iz
karavana, Havad je uao u vodu. Mukarci su oklevali ali se nisu
usuivali da ga spree. Primakao se sasvim blizu nje i kleknuo.
Nasluivali su ono to joj je govorio, ali nisu mogli uti njegove rei.
Nita od njegovih molbi nisu uli. Zato je trebao da spasi te Boije
knjige, da ih izvue iz kue koja je gorela? Knjige koje su bile starije
od svih ljudskih seanja, koje su ve bile spaene u valjanoj
hrianskoj kui pre nego to je ona bila pokopana. Knjige koje su
sadravale re jedinog Boga, Oca ljudi ak i pre nego to je On poslao
108

Hrista na zemlju. Knjige koje nisu bile ispisane ljudskom rukom, ve

Bojim srcem. On, Havad, trebalo je da ih spasi. Zenobija je morala to
da razume! Nije smela da mu zamera to je odabrao da spasi Boju re
umesto da spasi nju. Morala je da razume i oprosti. ta je ljudsko
meso u rukama Svemonog?
Da li ga je sluala? Havad nije znao. Na rumenoj svetlosti plamena
njeno lice bilo je odsutno, skamenjeno, iako su joj oi bile irom
otvorene.
Havad je i dalje preklinjao. Zenobijo! Zenobijo! Nije mi srce od
kamena. Nisam te zaboravio. Ali kako je mogla pomisliti da e on
pobei sa njom onog trenutka kada je onako banula, kroz plamen
opsednutog grada?
- Oh! Zenobijo, zar ne eli da shvati? Bilo je nemogue pobei
daleko od te kue sa tobom bez Bojih knjiga!
Pod debelim slojem blata, Zenobijin vrat, obrazi, usta, bili su kao u
kipa.
Havad je grmeo, grla iskidanog od jecaja. Podsetio ju je kako je
dospela u dvorite. Kako je ukrao Rimljaninu konja i kako je
zahvaljujui njemu prela persijske poloaje.
- Uinio sam to sam mogao. Sve to sam mogao! Umro bih za tebe
ako bi trebalo. U mom si srcu od kako si se rodila. Ali ja sam u rukama
mog Boga. Potreban sam mu. To mora razumeti.
Ali da li ga je ula?
On je prestao da govori. Savio se i uronio glavu u jezero, pre nego to
je proaptao jednu molitvu svom Bogu. Ona je sadravala rei
oprotaja i kazne.
Potom, putnici karavanima su ga ugledali kako ustaje, izlazi iz vode i
nestaje u tami.
U zoru, kampom se vriskalo: Padala je kia.
Sitna i ravnomerna kia. Kia koja je poskakivala po jezeru, zatamnela
ukastu pustinjsku zemlju koja je ubrzo zasjala kao ulje. Ponegde su
se pravile barice. Deca su skakutala i piskala od sree.
Kia je neprestano padala do veeri.
U suton Zenobija je ustala, uspravna i dalje prekrivena blatom, toliko
puno da se njena golotinja nije videla. Ona je zakoraila ka vodi,
putajui kiu da pada po njoj.
109

Uprkos sloju crnog muljaka kojim je bila prekrivena, njena lepota

ostavila je mukarce i sve ene bez daha.
Zatim je ponovo uronila u jezero. Videli su je kako pliva po povrini
vode kao nekakva udna ivotinja.
Malo pre noi, ona se prekrila sa jo blata kako bi napravila to deblji
sloj. ene su je ponovo pitale da li bi elela da jede. Nanovo
bezuspeno. Ali jedan starac ree.
- Nee se vie zabaviti sada.
Nisu znali kako je mogao biti tako samouveren, ali nisu ni sumnjali da
je bio u pravu.
Sutranji dan nije bio nalik nijednom prethodnom. Odmah u zoru,
pustinja je ozelenela.
Proreene nene vlati trave nikle su u toku noi. Rasuti, tu i tamo
majuni beli cvetii treperili su na povetarcu. Pri hodu, stopala su joj
uranjala u zemlju i jedva da se mogla videti ta nena trava. Gledajui
horizont, lice bi vam se ozarilo: Pustinja je ozelenila. Meu putnicima
karavana samo su se najstariji seali ovakve divote.
Kada se sivo nebo poderalo, kada su se oblaci rasturili voljom sunca,
Zenobija se pojavila iz jezera. Okrenula se ka obali. Primetili su da je
u rukama drala jedan dugaak crni kamen, ravnih ivica, uglaan i
besprekoran.
Kamen isti kao ogroman crni dijamant, duine i irine ruke deteta.
Svi su na istu stvar pomislili: Zenobija je drala zvezdu koju je
Balamin poslao u pustinju u noi njenog rodenja kada je iskopao rupu
izvora!
Potom je svako razumeo zato je ona ostala tri dana i tri noi u vodi
jezera. Dola je da ispuni Balaminovu volju!
Vritali su od sree i podizali su ruke ka nebu.
Drei kamen na svom blatnjavom stomaku, Zenobija je krenula ka
enama. One su uzmicale pomalo uplaene. Jedva razgovetnim
glasom, kao da je jedva mogla da pokree vilicu, ona ree:
- Treba da me operete, da mi priprernite jednu kobu i jednu belu
kamilu. Treba da odem u Palmiru i udam se za Odenata.

110

Drugi deo
DANI OGNJA
256-258 godina n.e.
PALMIRA
Prvi su ih ugledali khansovi koji su bili van grada. Deca su prestala da
se igraju ispod palmi i otrala su na put Haraksa ne bi li videli njihovo
pribliavanje.
Vrelina se presijavala i rasipala svoje uljane obrise na sasuenoj kori
pustinje. Pogled je varao, a karavan je bio samo nit koja je treperila na
horizontu.
Desetak ivotinja, moda petnaestak, ne vie. Suvie mali karavan da
bi bio trgovaki. Nikakvo stado ih nije pratilo. Neto je trebalo da se
dogodi.
Rukama titei oi, deca su se igrala pogaanja. Ko su bili stranci?
Moda su preiveli pljaku ili su to bili pobeeni i ranjeni ratnici koji
su dolazili da umru u Palmiri.
Kada su siluete bile dovoljno velike da su se mogle razaznati i videti
njihova boja, uvideli su da se radi o jednoj eni prekrivenoj velikim
velom plavih traka. inilo se da ide ispred bele kamile.
Ve sledeeg trena, jedan deak uzviknu da ena ne hoda, ve da jae
magarca. Zatim su svi zajedno opazili crveni kovei privren za
samar kamile. Jednoglasno su zaurlali:
- Kobal Kobal Koba e biti unesena u grad!
Vest se irila na sve strane pod svodovima konaita za karavane koji
su bili du ogromnih redova palmi. irila se kroz kue du vrtova,
brana i jaraka na obalama ouadi Kubura. Za tili as mukarci su
prekinuli isprazne prie. Naputali su sveinu svojih duana dok su
ene izlazile iz svojih kuhinja i prestajale sa tkanjem.
Deca nisu lagala. Koba od divne crvene koe njihala se na grbi jedne
kamile. Svako je eleo da vidi ko je bila ona koja je prenosila sveti
predmet. Veo koji je prekrivao bio je toliko irok da se nisu mogle
nazreti ak ni njene izmice. Iza nje su ili ratnici. Duge sablje su im
bile isukane, a otrica se jasno videla na njihovim butinama. Svi su ih
ubrzo prepoznali. Deca su uzvikivala i zvidala:
111

- Ratnici M'Tuba! Mukarci su se namrtili. M'Tubovci bogatog

Abdonaja! Neko je i dalje vikao:
- Pogledajte obeleje na kamili!
Na belom krznu ivotinje, odmah iznad ramena bio je utisnut ig
zvezde koja upada u vodu.
- Abdonajeva ki! - Vrisnu jedna ena. - To je Zenobija, ena pod
velom!
Ona Zenobija za koju su svi mislili da je mrtva!
Mesecima se ukalo o njenom nestanku, iz veeri u vee, ispred
atora. Mesecima su svi aptali: Balaminova ruka se sklonila sa
Abdonaja i njegove keri. Putnici nekog karavana pronali su
pocepanu haljinu u pustinji Turak Al'Lab. Zenobijinu haljinu. Pustinja
ju je prodrala ili su je raskomadale divlje zveri. Osim ako je nisu oteli
persijski vojnici. Ili plemena sa juga, ljudi nepoznati bogovima. Kako
bilo, Balamin je bio sit davanja tolikog bogatstva i moi Abdonaju i
njegovoj keri.
Prialo se takode da je Veliki Odenat, Svemoni kralj Palmire, postao
udovac pre nego to je uopte i priredio pir za svoje venanje.
Ponavljalo se da je sve to bio lo predznak za Palmiru. Ali eto,
pogreno se govorilo.
Grla su im gorela od uzbuenja. ene su podizale svoje dlanove ka
nebu i uzvikivale:
- Zenobija! Zenobija je iva! Balamin je vratio Zenobiju svom ocu.
Hitali su ka magarcu i eni pod velom. Pevalo se Zenobijino ime sve
dok se jedna ruka nije izvukla ispod vela i razmaknula ga. Prekriveno
lice se ukazalo. Zavlada muk
Retki su bili oni koji su to lice videli. Svi do jednog su bili zadivljeni
lepotom koju su ugledali. Najlepe lice ene koje su bogovi podarili.
U prostranom triklinijumu, zidova prekrivenog freskama, lealjki
ukraenih zlatom i sedefom, nagomilanih mekanim jastucima u koje
su ak i najpunakija tela mogla uranjati, Abdonaj se pripremao da
podeli svoj obrok sa trgovcima iz Emesa. Vriska je prekinula duge
hvale njegovih gostiju. Pomislio je da se napolju neko svaa. Abdonaj
se namrti. Poinjao je da se ljuti. Pre nego to je otvorio usta, sluge se
pojavie iza Ahemu. Dojilja se guila od sopstvenog uzbuenja.
- Stie tvoja ker! Zenobija stie, - konano izusti.
112

Abdonajevi obrazi su prebledeli. Umalo nije udario egipanku. Od

Zenobijinog nestanka niko nije smeo da izgovori njeno ime u kui.
ak je i re ki bila zabranjena.
Iako je bio potpuno ukoen od besa, Abdonaj je uspeo da prikrije
ljutnju. iroko Ahemuino lice sjalo se kao svetiljka u hramu. Obrazi su
joj brideli, suze tekle do usta, a usta podrhtavala.
- ta to pria? - procedio je Abdonaj.
- Hvaljena bila Izida, hvaljen bio Balamin! Hvaljeni bili svi bogovi
univerzuma. O, gospodaru moj, Zenobija je iva. Tvoja ker nam se
vraa. Umakla je iz pustinje!
Abdonaj je preneraeno utao. Uporno je gledao svoje goste i sluge
kao da nije razumeo smisao rei koje je sluao. Najstariji rob vie nije
mogao da se uzdrava:
- Gospodaru, dojilja pria istinu! Gospodarica Zenobija stigla je na
beloj kamili. Deurlija je videla na putu za Haraks, kraj palmi.
- Ne, nije na kamili, dodade drugi, ona je na magarcu.
- Zato to kamila nosi kobu, - Nestrpljivo upade trei.
- Uskoro e biti ispred velikih stubova!
- Kobu! Zaudio se jedan gost iz Emesa.
- Da, da, preasni trgove, sveti kovei. Ali ne znamo ta se u njemu
nalazi.
- Kau da je pastiri i trgovci koji nisu iz naeg grada, prate uz pesmu i
muziku!
Ponesena sreom zbog ove vesti, jedna sluavka koja je drala teak
krag za umivanje gostiju usudila se da doda:
- Prava Zenobija, Gospodaru! Prava, ona za koju si mislio da je mrtva!
Ahemu, oiju bljetavih kao eravica, nastavljala je:
- Nisi hteo da mi veruje ali bila sam u pravu. Znala sam da je iva i
da e se vratiti.
- Mir, uutite! - Prasnuo je Abdonaj pljeskajui rukama. Gubite se i
natrag na posao.
Iznenaenje je nestalo. Povratio je prisebnost. Osmehnuo se trgovcima
iz Emesa i pokazao na sto krcat jelima.
- Jedimo i pijmo. Ako se moja ker zaista vratila, videemo je kasnije.
Njen e otac znati da je doeka kako dolikuje.

113

Ahemu je irom razrogaila oi. Ona je epala Abdonaja za ruku i

odmaknula ga malo od gostiju.
- Jesi li lud? Tvoja se ker vraa, a ti eli da joj i dalje zamera?
- Moja ker je pobegla iz moje kue, - ciknu Abdonaj, skupljajui usta
od besa. - Moja ker me je osramotila. Ukaljala se pred bogovima i
Velikim Odenatom! Ukaljale je i mene isto toliko, mene, njenog oca,
Abdonaja, sina Malikovog, sina Nainuvog, zapovednika Mazina i
Balaminivog izabranika! Ako nije umrla u Turak Al'Labu, onda moe
slobodno tamo i da se vrati. Veruj mi, nee je zamerke doekati.
Mnogo gore...
- Zenobija, ukaljana? Jesi li izgubio razum?
- Ta devojka e doi pred mene, a ja u je najuriti iz moje kue! Eto
ta u uiniti.
- Ako ti je ostala makar trunica mudrosti, Abdonaju, uuti i tri joj u
susret.
- Ostavi me na miru.
- Zar me nisi uo? Je si li ogranien? Zenobija ulazi u grad sa kobom,
a ti eli da je kazni? Balamin ti je vraa sa jednim svetim darom, a ti
eli da je najuri? Ko si ti da ide protiv volje tvog boga?
- Dosta je! Probija mi ui svojim jadikovkama. I tebe u najuriti. A vi,
oslobodite me ove brbljivice.
- Odlino! Idem da se derem ulicama kako se Abdonaj odrekao svoje
keri, one koju je odabrao Balamin. One kojoj duguje svoje bogatstvo!
Vikala je. Rei su odzvanjale prostranom odajom.
Trgovci iz Mesa oseali su se neprijatno. Tada najstariji, koji je bio i
najbogatiji, spusti svoju teku ruku na rame svog domaina.
- Ono to govori dojilja nije nerazumno, Abdonaju. Naa glad moe
saekati. Bie zadivljujui in videti oca koji ponovo nalazi ker za
koju je mislio da je izgubljena.
Karavan je izaao iz palmi koje su se protezale du zida kraj koga je
tekla vredna voda uadi Kubura. Zenobija je, bez vela na licu,
uspravna, sedela hladnokrvno na svom magarcu. ene su trale za
njom. Sada su se ve ule i frule, a deca su lupala u bubnjeve. Neto
malo dalje, ali podjednako nestrpljivi, pristizali su mukarci. Kao i
ene pre njih, uzvikivali su Zenobijino ime:

114

- Boji dar je na njoj! Zenobija je i dalje odabrana. Oh, odsjaju DingirDusaga, oh, Zenobijo, ti koja si se rodila iz Balaminove zvezde...
Najzad pristigoe do velikog svoda pod kojim se prualo srce grada.
Zakon Palmire zabranjivao je da se ivotinje kreu ulicama. M'
Tubovci naterae svoje jednogrbe kamile da kleknu. Blagim udarcem
u slabine Zenobija je sila sa svog magarca. Gomila se uutala. Svi do
jednog osmatrali su njene pokrete.
A ona je malo vie razmaknula veo sa svojih ramena. Pojavio se
gospodski vrat, visoko uzdignute jagodice pustinjske devojke. Zlatne
minue su zasvetlucale. Pogled je i dalje bio isti. I dalje prodoran i
nedokuiv, ak i kada je zgrabila koni ular vezan oko njuke kamile.
Ona pucnu jezikom, naredi ivotinji da je prati do kapije iji su lukovi
i svodovi bili ukraeni oblim kamenjem, geometrijskim ukrasima i
trakama lia nepoznatog u pustinji.
Rimski vojnici koji su je uvali, zabrinuti zbog itave ove gomile koja
je htela da nagrne u grad, njihali su svojim kopljima. Vojnici M'Tuba
ubrzo su stali ispred Zenobije.
Promuklim latinskim i bez preteranog ulagivanja, pesnicama stisnutim
na oruju, zatraili su prolaz za ker presvetog Abdonaja, zapovednika
Mazina. Pokazali su kobu na leima kamile. Svaki stanovnik Palmire,
ili bar oni koji su bili roeni u Carstvu, trebalo je da znaju da kobo
sadri dar bogova. Samo je bela kamila mogla da je nosi do vrata
hrama. Taj hram bi tim inom, i od tada, bio slavljen.
Legionari nisu imali vremena da odgovore. Ne obraajui panju na
njihova koplja, Zenobija se pribliila kapiji. Gomila se strahovito
gurala oko nje, gurajui tih nekoliko vojnika. Pesma se nastavi kada su
proli ispod senke visoke kolonade.
Duga dve hiljade stopa, protezala se u dva niza od osam stotina
stubova iji je, samo donji deo, bio pet puta vii od oveka. Bila je to
najudesnija sveta ulica Sirije. U polovini visine svakog stuba, kameni
podupira pridravao je kipove od bronze. Osamsto dvadeset monika.
Trgovaca, ratnika, ili svetenika, Oni su uvali blistavost grada.
Iznad na spojnici stubova i njihovih kapitela ukraenih grozdovima i
liem akante, na irokoj preki od kamena, nalazio se nosa krova od
kedrovine obojene u plavo, purpurno ili zeleno, kao i krov od

115

eramide, koji je bio dovoljno prostran da baca senku tokom itavog

dana du cele ulice.
Zenobija se uputila tamo praena kamilom. M'Tubovci su bili tu da
odgurnu radoznalce koji su pristizali iz oblinjih duana. tavioci,
sarai, zlatari i merai zlata, obuari, meinari, svi su ostavili svoje
poslove kada su zauli frule i bubnjeve. Iz svih usta izbijao je isti
uzvik zaprepaenja: Zenobija, Balaminov dar, Abdonajeva ker i ona
koja je obeana Odenatu, nije bila mrtva!
Balamin je nije napustio, naprotiv. Pojedini su izgovarali: "Srela je
Balaminovog anela u pustinji, on ju je poveo do izvora njenog
roenja, u Dingir-Dusag!"
Strastveni i opinjeni pogledi klizili su po ovoj tako lepoj devojci sa
kobom koja se ljuljala na leima kamile. Njena vatreno crvena boja
koe blistala je u senci stubova kao srce kada treperi.
U pratnji svojih gostiju, Abdonaj je koraao ispred Ahemu. Snanom
rukom razgrtao je gomile duandija i besposliara koji su se gurali
ispred njih. uli su muziku tek kada su stigli ispod senke koja se
poigravala svetlou i bacala svoje are preko reda stubova. Iznenada,
svetina se razdvoji. Abdonaj iznenada zastade. Ahemu posrnu preko
njegovih lea.
Zenobija je bila na desetak stubova ispred njih. Veliki, belo plavi veo
lelujao se oko njenih nogu pri svakom njenom koraaju. Kosa joj se
oslobodila eljia i njene duge lokne, bakarnog odsjaja, padale su
preko tela. Kamila joj je bila za petama, koraala je povijenog vrata,
pogleda zabrinutog, ali laganog hoda, kao da je bila svesna vrednosti
koveia privezanog za njenu grbu.
Pred tolikom velianstvenou Abdonajev bes je iezao. erkino ime
mu se vratilo na usne. Hteo je da pohita. Ahemu ga je zgrabila za skut
tunike i prozborila zabrinutog glasa:
- Ne, ne pribliavaj se! Nemoj joj se pribliavati.
Abdonaj je hteo da se oglui o njen savet. Ahemu ga zadra, drhtavih
usana.
- Pogledaj joj oi! Zar ne vidi? Neto se desilo! Pogledaj!
Abdonaj se namrtio. Egipanka je bila u pravu. Zenobijino lice vie
nije bilo isto. Mnogo lepe nego to ga se seao. U stvari, toliko lepo
kao da ga je gledao prvi put. Uzano, odluno, gospodstveno. Obris
116

njenih usana bio je savren, kao i njene bademaste oi, fine ujednaene
obrve iznad neto snanijeg nosa, pomalo kljunastog, ali nenih
nozdrva kao latice jasmina. Da, njegova ker Zenobija bila je
otelotvorenje lepote. Ali, ona vie nije bila ista.
Abdonaj je poznavao sve njene udi, od prikrivenog besa do burnih
izliva radosti. Izraz koji joj je u ovom trenutku skamenio lice, njega on
jo nije video. Pogled lien sjaja i nenosti. Pogled hladan poput elika
maa. Lice zatvoreno kao lem gladijatora u asu borbe. inilo se da
ne vidi ni oca ni svetinu.
Egipanka je bila u pravu. Neto se desilo. Abdonaj je bacio zabrinut
pogled na kobu od crvene koe. Neosporna istina ga je brinula.
Oigledno, ono to se dogodilo Zenobiji, tokom njenog boravka u
pustinji bilo je Balminova tajna!
Abdonaj se ukoio. Ne obraajui panju na izraze uenja svojih
gostiju iz Emesa, on je odgovorio na drhtavi pritisak Ahemuine ruke.
Stisnutih usta zbog uzburkanih misli i srca, on je podigao pogled na
obojeni krov kolonade. Iskren, onoliko koliko je to mogao biti, on je
preklinjao Balamina da mu oprosti. Bio je ipak otac. Kada mu je ker
pobegla, ona koja je bila tako vredna, ali posedovala silovitu narav, on
je verovao da se radilo o ludosti ili pak kapricu.
"Oh, Balaminu, mesecima ivim pod ruevinama svog doma, hranim
se i napijam samo podsmesima i loim vestima. Oh, Balaminu, ko je
mogao verovati da je ona bila u tvojoj milosti i pod tvojom voljom?"
Zenobija je prola pored njega ne pokazujui ni najmanji znak da ga
prepoznaje. Nije ak nimalo pognula glavu. Isto se ponela i prema
Ahemu.
Gomila ih je gurala bez imalo potovanja, guvajui lepu Abdonajevu
odedu. Skoro oborie njegov turban na koji je bio prikaen zlatni
lanac i pod kojim je bila prikupljena uljem premazana kosa, a to je
pak bio dokaz njegovog poloaja.
Preavi dve treine kolonade, Zenobija vie nije bila u senci. Povela
je svoju kamilu u levo, jednom irokom ulicom koja je vodila do
Balaminovog hrama. Dvorite, grobnice i svetilite su bili opasani
zidom od lakirane opeke. Sedam stepenika vodilo je do velikih vrata.
est izbrazdanih stubova podupirali su zabat iznad vrata grkog stila,

117

savreno ukraenog suncem sa dvanaest zraka i istim znakom koji je

bio utisnut na vratu bele kamile.
Zenobija se zaustavila u podnoju stepenica, a sa njom i itavo
mnotvo pratilaca. Frule i bubnjevi su zamukli. Dva svetenika u
pantalonama po persijskoj modi, dugih mantija ruiaste svile,
zadivljujueg veza od bisera, obraza glatko izbrijanih, primakli su se
tremu. Na elu su im bile krune od gipsa sa umetnutim zlatnim liem.
Iskoristivi taj kratki trenutak mira, Abdonaj se progurao ramenima
kroz guvu. Pohitao je do svetenika koji su stajali na stepenitu. Grub
Zenobijin glas koji je zapovedio kamili da klekne, zaprepastio ga. Kao
i ostali, on je ugledao kako se ivotinja pokorava. Tiho je muknula i
neno poput velikih ptica, savila je svoje noge.
Zenobija je odvezala kaieve kojima je koba bila privezana. Sa
koveiem na grudima, napravila je nekoliko koraka, a svetenici su
se pomerili sa vrata hrama. Najvii, mukarac veoma mrkog lica i
skoro crnih ustiju, podigao je ruku i upitao:
- Gde ide, keri? Balaminov hram nije otvoren za ene ovog dana.
Abdonaj je uspeo da doe do daha. U pratnji Ahemu, oni su se
primakli kako bi posredovali. Bilo je nepotrebno. Svi su mogli uti
Zenobijin glas, grub koliko i njen pogled.
- Moni Malko, znam ko si ti, a i ti bi trebalo da zna ko sam ja. Mene,
Zenobiju, Balamin je doneo na ovaj svet pre sedamnaest godina i tada
je bacio zvezdu sa neba u pustinju. Tokom ovih nekoliko nieseci,
poveo me je sa sobom. Odveo me je do zvezde iz koje se rodio izvor
Dingir-Dusag. Danas ja donosim ovaj kamen sa neba u hram bogova
Mazina. Danas ja donosim Balaminov dar u Palmiru.
Zenobija se okrenula svetini. Skinula je poklopac sa kobe. Na postolju
od crvene koe ukazao se dugaak crni kamen. Osam ravnih ivica,
zaslepljujue se presijavalo na suncu poput hiljadu puta uglaane
bronze. Dug agor oduevljenja prenosio se sa usta na usta.
Dakle, to je bilo to! Balamin je poveo Zenobiju do zvezde njenog
roenja!
Ljudi podigoe ruke, oiju uprtih u nebo.
O moni Balaminu! Hvaljeno bilo tvoje dete Zenobija!
Preneraeni koliko i pokolebani, svetenici su se izmakli.

118

Presveti Malko ugledao je Abdonajeve od radosti suzne oi. Rei nisu

bile potrebne da bi se razumeli. Sa ovim svetim kamenom, Mazini,
veliki putnici karavanima, od sada su imali svu mo koja je bila ravna
moi drugih palmirskih bogova: Zeus-Belu kralja Odenata, ili SolInvictusu monih porodica Emesa, ili Antiohije, bogovima bliskih
Rimu i vladaru Imperije, onih koji nisu bili roeni na vrelom
pustinjskom pesku.
Meutim, uprkos njihovom zadovoljstvu na licima im se ocrtavala ista
zabrinutost. Da li je Zenobija dola samo da donese kamen Zvezde u
svetilite? Da li je konano bila voljna da se uda za Odenata?
Svetina je bila isuvie brojna. Veina je stajala van hrama, izvijajui
vratove ne bi li videli Zenobiju kako prelazi preko praga. Svetenici
Balamina, dotrali su iz velikog dvorita. Svi, mladi kao i stari prosti
pomonici oko rtvenika kao i moni vraevi. Oiju prikovanih za
crnu zvezdu koju je Zenobija nosila, strastveno su joj krili put do
svetilita. A ona je koraala ne trepnuvi.
Onako kako je zakon nalagao, sa kamenom stisnutim na telu, ona je
obila oko palate etiri puta pre nego to je ula.
Bilo je to udno mesto, prostorija od kamena, sva u skulpturama,
stubovima, frontonima i izboinama na gornjim spratovima,
podignutim ka unutranjem delu zidova hrama. Na obe strane, iznad
vrata, uzdizala su se dva zabata sa prostranim udubljenjima u zidu.
Izmeu finih stubova nalazila su se dva predivna kipa od mermera
protkana crvenom i zelenom bojom. Sa leve strane, Aglibol, boginja
Meseca, bila je jedva prekrivena velom, golih i savrenih grudi, bedara
i butina. Polu zavaljena na stolici, sa strelama noi u ruci, posmatrala
je beskonanost.
Sa desne strane, u mermeru tamne oker boje, uspravan u dvokolicama
koje su vukla etiri grifona sa glavom lava, i tela opasanog rimskim
oklopom, ukraenog zlatnim liem, Glasnik Malkabel nosio je
ponovno roenje na putu koji se inio beskrajnim, dok su mu uareni
sunani zraci izbijali sa ela.
U sreditu je tkanina od svile i lana povezivala stubove, i njome je bila
ograena Balaminova odaja. Presveti Malko uinio je pokret rukom.
Dva mlada svetenika podigla su zastor, a nabore su uvukli kroz
bronzane alke. U kamenu tako istom da se inio prozirnim, Balamin
119

je izgledao ivo kao da je bio od krvi i mesa. Sedeo je za tronom,

drao u ruci klas ita kao obeleje plodnosti, svetlosna dijadema bila
mu je u kosi, iroka toga ratnika spala mu je sa levog ramena, a pogled
mu se sputao na one koje su nailazili.
Koluti oporog dima lelujali su se pri razmicanju zastora i na trenutak
su prekrili njegovo lice. Kraj njegovih nogu bilo je pregrt pehara iz
kojih je kuljao dim tamjana, a drugi su bili prepunjeni darovima.
Svetenici su oborili pogled, presveti Malko kao i Abdonaj. Zenobija
je drala visoko uzdignutu glavu, nimalo zadivljena onim to je
ugledala, a to je malo oiju videlo.
Poklonila se pred darovima i spustila kobu u jedno udubljenje
proarano sunevim zracima koji su se probijali kroz gipsani prozori
kraj oltara. Tamne uglaane povrine kamena ponovo su zasvetlucale
kao da se iz njega raala nekakva nova svetlost bez imena i razbijala
tamu.
Zenobija je uspravila lice prema Balaminu.
- O Balaminu, ti me vodi. Ti upravlja mojom voljom od prvog asa
mog roenja. Ti si krv i dua koji daju ivot. Od tebe potiu dobro i
zlo, bol i patnja, kao melem kojim se celivaju rane. O Balaminu, spusti
svoju ruku na mene. Ja sam Zenobija, ona koju si darivao Mazinima
Turak Al'laba. Potreban si mi. I zbog tebe, kao i tvojom voljom,
postau kraljica Palmire.
Njene rei odzvanjaie su kroz kameno svetilite. Abdonaju se oteo
uzdah sa usana. Presveti Malko duboko je uzdahnuo sa izvesnim
olakanjem. Nisu saekali da dovri svoju molitvu niti da se uspravi i
izae na svetlost dana. Trali su dvoritem hrama glasno uzvikujui
novost. Abdonaj je poveo svoju ker Zenobiju, Balaminovu
izabranicu, boginju Dingir-Dusaga, u kuu Velikog Odenata, kralja
Palmire i rimskog senatora!
Te veeri Zenobijino ime bilo je na usnama svih stanovnika
Pustinjskog Bisera. Ona je bila u njihovim srcima, njihovim
osmesima, pa ak i u njihovim ludilima.
LAURICIJUM LIMES NA RAJNI
Ve deset dana, ume i polja Germanije bili su prekriveni oblacima
tamnijim od noi. Neumorna kia izlivala se poput utave zavese koju
120

je severac talasao. Slivala se po svee podignutim nasipima, izlokala

ih i napravila blatnjave slapove. Ispunjavala je jame i plavila polja.
Putevi su nestajali, a kola su se gubila u kaljugama, te se vie nisu
mogla voziti ve su se sve ee prenosila. I konji bi se zaglibili te su
bili od male koristi. A volovi suvie teki, kratkih nogu, tonuli su.
Legionari su urlali od besa, mokrog lica, ogrnuti kaputima koji su bili
teki kao olovo, odavno natopljenim ovim potopom. Bilo je
neophodno neprekidno podmazivati gvozdeno oruje i kou koja se
stvrdnjavala kao stari papirus.
Aurelijan je stajao ve satima na balkonu jednog malog utvrenja, ne
vieg od dvadeset pet stopa. Zadovoljno je posmatrao stravino polje i
smeio se. Pred njegovim oima gubilo se sivilo kaljuge, a beskonani
plot na Dekumatskim poljima bio je dovren.
Odbrambeni zid, dug dvesta pedeset milja, spajao je Dunav sa
Rajnom, protezao se du planina i uma, presecajui reke. Bio je
sagraen od debala irih od ljudskog trupa. Sa jednog kraja na drugi
bio je ojaan nasipom i dvostrukim jarcima, svakim dovoljno dubokim
da se u njega mogla smestiti zaseda. Odbrambeni zid je razdvajao
varvare od rimskog naroda kao to grabulje razdvajaju penicu od
kukolja tokom etve.
Na udaljenosti od jedne milje, nalazila se kula sa koje je bilo
omogueno nadgledanje. Na svakih pet do deset milja bile su tvrave
u kojima su iveli legionari i granine slube. Uza sve to protezao se
poploani put, neophodan za brzo i uspeno kretanje legija.
Bile su potrebne tri legije, VII Augusta, XXII Primigenia i XI Claudia.
Valerijan, novi Imperator, poverio mu je zapovednitvo. Po odlasku iz
Rima, Aurelijan je obeao da e posao biti dovren pre jakih
januarskih mrazeva. Svako od osamnaest hiljada prisutnih ljudi radije
je strepeo od njegovog besa nego da gaca po ledenom blatu
Germanije. Ni vremenski uslovi ni uznemiravanja varvara nisu ih
mogli usporiti. Kroz etrdeset ili pedeset dana, njegovo obeanje bie
odrano.
- Hoe da umre od zapaljenja plua, legate?
Maksim je otvorio vrata kule udarcem noge. Aurelijan mu je
odgovorio grimasom. Maksim je stezao svoj kaput i oklevao da se
priblii.
121

- Kakvo pasje vreme! ele li to bogovi da nas pretvore u svinje ili

ribe? Pogledaj ovo, oni vie ne mogu valjano raditi...
Bradom je pokazao na gomile ljudi koji su zabijali drvene stubove u
rupe. Rupe su se pretvarale u blatnjave jame. Legionari su pod teretom
psovali i vreali se meusobno. Sve im je izmicalo, klizilo iz ruku,
kotrljalo se i pretilo da ih zgnjei. Zemlja se obruavala u jame i do
pola ih punila te su bili primorani da kopaju bez prestanka. ekrci su
propadali u preterano razmekano tlo. Kanapi su se zatezali zbog
velike vlage. Drvene koturae nabrekle od vode su se zaglavljivale.
Kada bi, najzad, ne znajui se kojim udom, zaobljeni panjevi upali u
svoje leite, bujice blata jurnule bi na ljude pretvarajui ih u kipove
izbljuvane od ilovae.
A u oblinjim umama, drvee koje je jesen ogolila, padalo je, red za
redom, poput iznurene vojske. Potkresano, zailjeno, natovareno
manje-vie dobro, dospevalo je do podnoja utvrenja i svaki put bi
bilo pobodeno tamo gde je to volja Rima zahtevala.
- Sve e ovo mnogo bolje izgledati u prolee. - primetio je Aurelijan Kada se zemlja osui, postolje utvrenja bie vrsto poput kamena.
Maksim je nerazgovetno mumlao. Umorno je brisao lice. Njegovi dugi
pramenovi cedili su mu se po bradi i vratu. Smrao je, a lice mu
postalo koatije, ivice usana naglaenije. Njegov ruiasti oiljak je
pod uticajem hladnoe poprimao sedefastu nijansu. Oseao je
Aurelijanov ispitivaki pogled te odgovori umornim glasom.
- Zna li da mi se esto deava da sanjam Aziju? Kako naputam ovo
prokleto blato i odlazim da pruim svoj ma Imperatoru pod Sirijskim
suncem...
- Prekasno. Zaboravi svoje snove. Na Avgust je napustio Istok i
pridruuje nam se.
- Ne rugaj se Aurelijan. Ozbiljno, razmiljam o tome!
- Gunaj koliko ti je volja, tribune. - zabavljao se Aurelijan - Kroz
jednu nedeju biemo na putu za Mogontijacijum, a kroz mesec dana
moi u da objavim da sam ispunio na zadatak.
Mahnuo je rukom kroz vazduh pokazujui od severa ka jugu.
- Osam tvrava, dvesta ezdeset osmatranica i devet utvrenja
sagraenih od letos! Ponosan sam na sve nas, Maksime. Moe da

122

objavi legijama da e im plata biti udvostruena. Imae svoje zlato za

decembarske ide. Legat Aurelijan im za to jemi.
Maksim je pognuo glavu nimalo ubeen.
- Makar jednom, ova teglea marva nee potroiti sve odjednom. Bie
preterano iscrpljeni za to.
Aurelijan je posmatrao Maksimovo lice, traio na njemu prekor, ali
video je samo podrugljivost i umor.
Kao da je itao njegove misli, Maksim upita:
- Moemo li ui na trenutak? eleo bih da popriamo na suvom.
U unutranjosti kule postojala je samo jedna gola prostorija sa
kamenim ognjitem, poklopcem na podu i merdevinama koje su
povezivale tlo sa spratom. Trojica mukaraca su se grejala i grdila, jer
je drvo bilo suvie mokro, pa je bilo vie dima nego plamena.
Pozdravili su sa potovanjem i nestali kroz vratanca. Maksim je skinuo
kaput i ponovo stao da guna:
- Ovaj dim e nas pre nadimiti kao unku nego to e osuiti nau
odeu. Vie se ak ni ne seam kakav je oseaj imati istu i suvu
tuniku.
- Govorio si o Siriji i o Imperatoru - prekinu ga Aurelijan - Primio sam
poruku od Valerijana. Bie ovde za dva meseca i eli da me vidi u
Agripinensijumu. Hoe da obide utvrenje.
- A eli li da se okupamo u Persiji? - podrugljivo dodade Maksim.
- Vrlo je mogue. Hapur je opustoio Dura Europos. Moemo sumnjati
da namerava da krene i na Emes pa ak i Antiohiju. Ako umem da
itam izmeu redova njegovog pisma, Imperator razmilja da mi
poveri zapovednitvo nad jednom legijom na Istoku.
Maksim ga je sada uzeo za ozbiljno.
- Evo najlepih vesti kakve odavno nisam uo.
Aurelijan se sloio, posmatrajui vatru.
- A na Cezar, Galijen, gde e on biti?
- U Galiji. I on bi trebalo da doe u Agripinensijum da vidi svog oca.
Galija i bretonci su daleko od toga da budu pokoreni. Galijenov
zadatak nije niti lak niti dovren.
Maksim je odobravao klimanjem glave.
- Sve e se uskoro promeniti, prijatelju Maksime. - bio je uporan
Aurelijan - Gotovo je sa brukom i trgovinom sa Varvarima. Ve
123

sledeeg prolea Rim e konano biti potovan! Valerijan je starac. Ne

moe se sumnjati u njegovu hrabrost, a njegova mudrost veoma je
nedostajala Decijusu.
Aurelijan je strastveno govorio. itavo telo mu je podrhtavalo.
Maksim se zakaljao zbog dima. Posle trenutka tiine, on primeti:
- Ne sumnjam u vrlinu naeg Avgusta niti o tome da brine o tebi.
Neophodan si mu i on to zna. Svestan je i tvoje odanosti.
Maksim je oklevao, prekinuo svoju reenicu, pa dodao:
- Odanost kojom se Cezar jedva moe pohvaliti, on koji samo sanja da
postane moniji od svog starog oca. On te vidi na svom putu. Trebalo
je bolje da o tome razmisli...
- A gde e me to odvesti?
- Ko zna?
Njegove usne su prebledele, pogled mu je bio otar poput otrice
maa. Maksim je podigao ruku kako bi ga umirio, ne pokazujui ni
zabrinutost ni srdbu.
- Kako ti odlui, legate. Uostalom nisam o tome eleo da ti govorim.
I ja sam primio jedno pismo.
Iz jednog konog depa svog titnika, on izvue uzani papirus sa koga
je Aurelijan prepoznao rukopis.
- Tvoja sestra Klaudija me moli da se zauzmem za nju. Uverava me da
ti je poslala est pisama, a da joj nisi odgovorio ni na jedno.
- Zato to nemam ta da joj odgovorim.
- Ona eli da ti se pridrui. Pie: Tamo gde je on, meni je mesto.
Time ele bogovi da spoje nae sudbine. Aurelijan ne moe da se
ogluuje o njihovu volju. Rei e ti da sam luda. No previe se plai da
bi o tome ti sam mogao prosuditi, ti, njegov prijatelj. Posle ovoga,
moli me da ja posredujem o ovoj stvari kod tebe.
Aurelijan je okrenuo glavu, otiao do vrata i irom ih otvorio gledajui
kiu koja nije slabila.
- ta ti misli o tome?
- O njenom ludilu?
- O tome i o svemu ostalom.
- to se tie ludila, uvek sam u tim stvarima bio lo sudac. Klaudija je
najlepa ena koju sam ikada video. Naalost, ona misli na svog brata,

124

a ne na mene! Da nije tako, ne bih oklevao da je podrim u njenom

zahtevu.
- Sve bolje i bolje ume da ne odgovori na pitanje. - narugao se
Aurelijan.
Maksim se ogrnuo kaputom i pribliio do praga.
Bez rei su posmatrali haos na polju, priguenu svetlost koja kao da se
pridizala sa blata. Maksim se blago podsmehnuo. Svojim nehajnim
tonom dodao je:
- Kako bilo, ova klima suvie je loa za jednu lepu enu. Izgubie
ovde svoj arm i svoje zdravlje.
PALMIRA
Stari zakoni Palmire nalagali su da budua nevesta napusti oevu kuu
pre venanja i pree u kuu svog izabranika. Tokom devet meseci,
trebalo je da ivi pod nadzorom ena kojima bi uskoro bila
gospodarica.
Plaei se udi svoje keri isto koliko i prevrtljivosti bogova, odmah
nakon izlaska iz Balaminovog svetilita, Abdonaj je izjavio da e
Zenobiju odvesti Odenatu, koliko sutradan.
Tokom te jedine i poslednje noi koju je provela pod oevim krovom,
Zenobija ga nijednom nije pogledala niti mu uputila ijednu re. ak ni
radoznalost koja je muila Ahemu nije bila zadovoljena.
Pitanja su izvirala iz egipankinih usta, a da nije mogla da ih zaustavi.
Kako je Zenobija znala da je Balamin doziva? Zato nikoga nije
obavestila o svom odlasku? Zato je njeno odsustvo bilo toliko dugo?
Nakon svega, kada je jednom za svagda znala gde je kamen, bilo da je
to zvezda, nisu bili potrebni meseci da bi se prenela u Palmiru! I ko je
bio aneo o kome se govorilo na ulicama? Da, da! Govorilo se o
nekakvom anelu koji ju je doveo, na konju, ni od kuda do izvora
Dingir-Dusaga.
- Je li to istina?
Jedino je muk bio odgovor. Zenobija nije ak ni pokazivala da slua
njena pitanja.
Malo kasnije dok su baklje dogorevale, ona zapovedi da joj se napuni
velika kada kako bi se okupala.

125

- Da se okupa sada? - zaudila se Ahemu - Zagrevati vodu u ovo

doba? Treba za to pitati tvog oca.
Zenobija je utala i ekala da se izvre njena nareenja. Naravno da je
Abdonaj, bez oklevanja, prihvatio i da se zapali vatra i da se ugreje
voda, sve to je njegova ker elela. No, sa grem na licu, upitao je
Ahemu:
- Nije se valjda predomislila? Sutra u zoru vodim je Odenatu, htela to
ona ili ne. Bude li trebalo ak i u lancima, budi uverena.
- Nee biti potrebno. Vratila se zbog tog venanja.
- Oh! To... - procedi Abdonaj - Pazi je. Ovog puta motri paljivo na
nju.
Egipanka je slegnula ramenima.
- Nema potrebe da brine. Ii e. Druga me stvar brine.
- ta jo?
- Nije ista ona od ranije.
- Malo je luda? Ba me briga. To se naroito ne vidi. - zacerekao se
Abdonaj.
- Ne, nije luda. Drugaija je. Kao da vie nema radosti u njoj. Samo
nekakva senka.
Abdonaj je uzdahnuo sa olakanjem. U sledeu zoru, Zenobijina narav
bie slatko breme Velikog Odenata.
- Vere mi, - ree dok je ispijao pehar vina, - biti u bojim rukama, to
mora da te izmeni. ak i devojku poput Zenobije. Balamin je trebalo
da joj pokae ko je gospodar.
Ahemu nije navaljivala. Abdonajevo slepilo bilo je bez granica.
Uostalom, da li se radilo o njihovim kerima ili o njihovim
suprugama, mukarci su bili slepi kao magarci koji obru dolap. A kao
i magarci, zadovoljavali su se time.
Zenobija je dugo ostala u vodi. Kosa i telo su joj plutali, poput duge
alge, obasjane plamenom svetiljki.
Ahemu je diskretno zagledala nije li susret sa Balaminom ostavio
beleg na njenom telu. Ali ne. Koa joj je bila sveija i devianski ista
kao nikada do sada. Lepota i savrenstvo bili su jedini znak koji su
bogovi Mazina ostavili na njoj.
Da li je neko video gipkije noge? Oblije kukove? Nene kao blage
Egipatske peane dine. Pupak joj je bio poput bisera sedefastog
126

odsjaja. Koliko bi se ena ponudilo demonima Turak Al'Laba samo da

bi posedovale grudi savrene visine, oble i nene kao kapljica mleka?
Savrene dojke koje nikada nijedan vajar ne bi umeo tako da izvaja?
Oh, divnih li srazmera na ovom telu! Oh! Plamen koji bi pokorio
bedra mukaraca pri samoj pomisli na ove divote!
Jecaji sree i tuge guili su Ahemu. Najzad je pronala svoje dete!
Gorela je od elje da ue u vodu, da bezbroj puta poljubi Zenobiju,
kao to je to inila nekada. Ali ta vremena su prola. Zenobija joj ne bi
dopustila ak ni da je pomiluje. Znala je da nema svrhe ak ni da
priupita.
O Gospo Izido, Kraljice meu kraljicama, ta je ostalo od mog deteta?
ta se to dogodilo?
Ahemu je razmiljala o onome o emu je ve hiljadu puta razmiljala
tokom poslednjih nedelja. Mislila je na sutranji dan, i na ne tako
dalek dan venanja. Razmiljala je o muevnosti Velikog Odenata,
mukarca od etrdeset godina, maljavog tela, veoma crne brade i
ratnikog hoda. Zamiljala je njegovu ruku lovca na tako draesnim
grudima, njegova pohlepna usta na bisernom pupku njenog deteta.
Rei su joj nadolazile na usta, a da o njima nije ni pomislila:
- Bilo je strano ne znati nita, zna. Svi su mislili da si mrtva. Ali ne i
ja. Govorila sam sebi: to nije mogue. U poetku, bila sam ubeena da
si otila onom Elkezajitu. Govorila sam: zbog njega to ini, sve to,
zbog Havada. Zatim sam mislila: ako je tako, nema veze. Bolje da si
sa njim nego da si mrtva. Ali na kraju su pronali tvoju haljinu u
pustinji. Pokazali su je tvom ocu. Ja, ja nisam htela da je pogledam.
emu? Oh! Zenobijo, dete moje, toliko sam se brinula. Razbojnici,
parani ili zmije. Svi pustinjski uasi. Noima sam sanjala da su te zli
ljudi oteli. Kakve gluposti! A gle sada, ti si tu. To si zaista ti. iva si.
Nikada nisi bila lepa. Nikada!... Samo tvoje oi. Tvoje oi su
sumorne i plae me. Reklo bi se da je u njima tama iz tvog srca.
Trebalo bi da ode na terasu. Svuda su vatre upaljene veeras. Svi
logori oko grada su osvetljeni. Ljudi pevaju i igraju sa tvojim imenom
na usnama... Naravno, eka nas sutranji dan. Kad bi znala koliko je
Veliki Odenat bio tuan kada je saznao da si mrtva! Bio je besan na
tvog oca, na njega posebno, ali ne i na tebe. Pria se da je traio od
svih svojih ukuana da ti namene ruak za pokoj due. On sutra jo
127

nee biti tu. Verujemo da ve hita pustinjom. Imae vremena da se

navikne na novu kuu do njegovog povratka. Potom, devet meseci
odmora pre nego... Zato me gleda tako surovim oima?
- Uuti dojiljo.
- Dete moje!
- Uuti. Nisam vie dete. Ako hoe da ostane sa mnom, nikada mi
vie nemoj postavljati pitanja o mom odsustvu.
Glas joj je bio odsean, zao. Ahemu je grizla usne.
Zavladala je tiina u kojoj se Ahemui uinilo da su sve njene more
postale stena, tamnija od kamena zvezde koja je poivala tamo, u
Balaminovom hramu.
Zenobija je uronila u vodu, a sa njom i njena bujna kosa. Kada joj je
lice izronilo, pogledala je pravo u Ahemu. Jedva malo manje grubim
glasom dodade:
- Nema nieg vie da se zna od onoga to sam rekla u Balaminovom
svetilitu. Bog Mazina ispunio je svoju volju. To je sve. Nema vie o
emu da se brine. Ono to mora biti, bie. Ispuniu svoju obavezu.
Iako je izmeu Adbonajeve kue i palate Velikog Odenata, sina
Vabalatovog, sina Nazorovog, senatora Rimskog Carstva i kralja
Palmire, bilo manje od jedne milje, oni su se tamo uputili
dvokolicama, sputenih zastora. Mnotvo radoznalaca ih je pratilo, uz
pesmu i blagosiljanje. Svi zajedno uzvikivali su Balaminovo i
Zenobijino ime.
Bila je to najlepa i najvea palata u gradu. Sve je odisalo raskoem,
mirom i uivanjem. Poploana dvorita protezala su se du
Cesareuma, a tremovi iznad agore, i tako sve do obale ouadi Kubura.
Iz vrta u vrt, ilo se kao kroz jedan biljni lavirint ogromnih razmera.
Bazeni, fontane i kanali, nou i danju su uborili dragocenim
aputanjem vode. Tremovi i peristili bacali su senku na brojne odaje.
Zidovi su posvuda bili ukraeni udesnim freskama sa prizorima lova
ili ljubavi, bogovima ili predelima sa grkog Olimpa ili rimskog
Panteona. Bilo je toliko sveine, toliko bujnog zelenila, retkih biljaka i
senovitih odaja, da se zaboravljalo da je pustinja okruivala grad koji
je mogla jedna strela prebaciti.
Huloj Hara ih je doekao. Bio je posle Gospodara, domain palate.
Bio je to veoma star ovek, vrlo visok i mrav. Seda brada i kosa
128

prekrivale su mu lice. Sav je bio obuen u belo, sem kape koja je bila
plava i izvezena zlatnim filigranom. Ruke su mu poivale na visokom
tapu od maslinovog drveta, ukraenim na vrhu zlatno-srebrnim
prstenom, optoenim svetlucavim kamenjem i irokim, potpuno
izuvijanim ovijim rogom.
Tek ovla bacio je pogled na Zenobiju i jedva se poklonio pred
Abdonajem. Pri svakom njegovom pokretu, inilo im se da e se
slomiti.
Izjavio je ono to su svi ve znali. Presveti je bio odsutan. Jetkom
sumnjiavou, suvo je primetio:
- Presveti je sa nestrpljenjem oekivao tvoju ker, Abdonaju. Nije mu
se svidelo kada je saznao za njenu smrt pre nego to je uspeo da ubere
njen prvi pogled neveste. ta e pomisliti, kada bude saznao da se
vratila meu ive?
Abdonaj pomirljivo podie obrvu.
- Moja ker mu je davno obeana, Hara - Abdonajevo obeanje je to i
Balaminovo obeanje. Svi znaju da Mazini nikada nisu porekli svoju
re.
Huloj uzdahnu. Lupio je tapom o tlo. Lagano je trepnuo oima, to je
trebalo da bude znak da se slae da su ovozemaljske stvari teke.
Abdonaj je izjavio da su samo bogovi gospodari vremena i dogaaja, a
da njihove elije obini ljudi nikako ne mogu shvatiti.
- Balamin je uzeo moju ker, vratio je isto istom kao i kada se rodila.
Presveti e biti srean, moe mi verovati.
Hara pokaza svoje ogoljene i ruiaste desni. Bio je to moda osmeh.
- Ako ti tako kae!
Usne su mu se skupile i napuile. Ponovo je lupio svojim tapom o tlo.
- Zapovedniku Mazina, trebalo bi da se stvari vrate u svoj tok, a tvoja
erka pone razumno da se ponaa.
Abdonaj je potvrdio sa oduevljenjem. Uspravio se i glasom za koji se
nadao da je dovoljno glasan da bi ga ak i na ulici mogli utu uzviknu:
- Ja, Abdonaj, sin Malikov, sin Nahinov, voljom Balamina, Monika
nebesa, voljom boga Bela, brata monog Balamina, dolazim da
poverim moju ker Zenobiju enama ove kue, enama Velikog
Odenata, sina Vabalatovog, sina Nazorovog, senatora Rimskog carstva

129

i kralja Palmire, kako bi je primio u svoju postelju sedmog dana

Quintillisovih ida.
Nastao je tajac.
Stari Hara, oslonjen na svom tapu, lagano je zadrhtao. Snaan
Abdonajev glas ga je poljuljao, ali nije pognuo glavu. Vrhom jezika
preao je preko svojih bezubih desni. Njegove ogrubele usne izdadoe
promuklu zapovest. Naslonio je svoj tap na rame, dok mu je oviji
rog trljao lobanju i lupio je dlanovima. Gomila slugu doletela je,
udesno, kao da su izvirali iz zidova.
Trenutak kasnije, bez ikakvih ceremonija, Zenobija i Ahemu su se
nale u enskom dvoru, u unutranjosti palate koja je posedovala
sopstvene vrtove, bazene, terase, odaje i poploano dvorite.
Tu je ivela rodbina, robovi i sluge. Nesumnjivo da je bilo i onih iji je
jedini zadatak bio da udovolje vatrenosti velikog Odenata. Govorilo se
da je ta vatrenost bila ogromna, s obzirom na to da je toliko dugo bio
udovac.
Za buduu nevestu bile su predviene etiri odaje. Jedna od njih,
zidova ukraenih trakama i pticama koje su letele iznad cvea koje je
bilo u dnu zida, bila joj je namenjena samo za odmor. Opremljena sa
etiri tabureta, mangalom za vatru i dva leaja. Jedna lonica sa redom
polica na kojima su bile sloene kupe, ae, lampe od kalaja i bakra,
nalazila se u dnu prostorije.
Robovi su raspremali kovege sa odeom i posudem donesenim iz
Abdonajeve kue. Veoma mlade sluavke dotrale su sa napicima i
hranom kao znakom dobrodolice. Uzbuene i nasmejane, one su
potajno zagledale stas i dranje svoje budue gazdarice, tako mlade,
tako lepe, tako tajanstvene. Pre nego to se svaka predstavila kao to je
obiaj nalagao, jedan glas ciknu, snaan i odsean, da su se svi
razbeali po dvoritu.
- Dakle to si ti, ta devojka Mazina, koja je napravila toliku buku pre
nego to je dola da izigrava mladu?
ena koja je stajala na pragu odaje nije bila visoka. Njene sitne crne
oi, pak, posedovale su nadmenost svojstenu sposobnim enama.
Zenobija ju je pogledala, okrenula se i sela na jedan od kreveta.
Uvreenim izrazom lica ona je skupila svoje punake usne.
- Zna li ti da me devojke iz ove kue pozdravljaju oborenog pogleda?
130

Glas joj je zbog godina kripao. Bio je to glas kao peani vetar u
loim zimskim danima. Deset ili petnaest godina ranije, mora da je
imala lepo lice. Danas, pak, bila je samo ena izboranog vrata, obraza i
slepoonica. Stas, kao i grudi, gubili su se pod bremenom godina, ali i
gurmanluka. Njena divna tunika i naduvane pantalone nisu nita
mogle prikriti. Lepota nakita koji joj je prekrivao grudi i ruke samo je
jo vie naglaavala runou njene koe koja je ostala bez ikakve
drai.
Uz zveckanje ogrlica, okrenula se ka Ahemu.
- Evo dojilje? Egipanka. Nije trebalo u to da sumnjam. Ni ti isto
nema predstave ko sam ja?
Ukoeno od sramote, Ahemuino lice je pocrvenelo. U atrijumu su
sluge gledale u pod od ruiastog i zelenog mermera sa finim
geometrijskim oblicima. Ahemu je takoe gledala u pod. Zavladao je
tajac u kome bi ak i treptaji krila jednog leptira napravili buku.
- Ja sam Ofala, ker Matanajeva, ker Nurbelova! Moja sestra
Gardalaja bila je supruga Presvetog. Ona danas poiva kraj bogova, a
ja upravljam ovom kuom. Vieliki Odenat mi je poverio tu mo.
Morae devojko moja, da naui da me slua.
Ahemu je potajno bacila pogled na Zenobiju. Ona je sada bila
poluopruena na krevetu. Nasmejala se. iroko se nasmejala. Bio je to
prvi osmeh koji se mogao videti otkako se vratila. Svojim mednim
glasom ona odgovori:
- Onda, plemenita Ofalo, budui da je to tvoje ime, znaj da nisam
devojka. Ja sam Zenobija. Kao to si rekla, uskoro u postati
supruga Velikog Odenata. ta e ti tada biti, ko to moe znati?
Ofaline usne su prebledele. Tihi huk potresao je gomilu zlatnih ploica
na njenim ogrlicama. Lakoom koja se nije mogla oekivati od njenog
ogromnog tela, ona se nadnela nad Zenobijom. Zabola je svoj otri
nokat meu njene jedre grudi.
- U ovom asu, ti si samo jedna mrtva devojka koja je upravo
vaskrsnula. Nita vie. Ne zanosi se milju da e ti ovde sprovoditi
zakone. Ako je Odenat toliko glup da dopusti da ga nasamare tvoja
prenemaganja i tvoj pustinjski kamen, ja nisam. Dovoljno mi je da te
pogledam i da vidim lai koje izviru sa tvojih usana.

131

Jedan ruan kez izobliio joj je obraze te su se ukazali zubi oteeni od

prevelike upotrebe slatkia.
- Ovde u enskim odajama, zapamti, zapovedam ja! I danju i nou. I
ne raunaj da e te Balamin, Aglibol niti Alat tititi. Ne plaim se
bogova. Oni znaju ko sam ja!
Uspravila se, a butine su joj podrhtavale pod talasastim porubima
tunike. Upaljenih obraza je zakolutala oima i zamlatarala svojim
kratkim rukama zveckajui narukvicama.
- Vi ostali nemate ta da radite?
Robinje i slukinje su se rasprile na sve strane. Njene sandale sa
zlatnim pletenicama lupkale su po poploanom podu. Velika dvostruka
vrata koja su gledala na enski dvor otvorila su se pre nego to je i
dola do njih. Ona ih zalupi da su se zidovi zatresli. Zauo se zvuk
kljua u bravi.
- Ona nas je zakljuala! - uzdahnula je Ahemu, preneraena - Neka nas
Izida titi. Demon je upravo pokazao svoje najgore oblije.
ANTIOHIJA
- Moje pustinjsko ime je Havad, sin Iskelajev, sin Duram'Elaje. Moj
otac je sledio zapovesti proroka Elkezaje. Uio me je tim besedama
jo kada sam bio dete bez moi rasuivanja. Ali tek sam u Cezifonu,
dok sam itao prave rukopise Hristovih apostola, shvatio da smo iveli
u jeresi. Od tada, eleo sam samo da proistim svoju duu i da izbacim
iz svog tela lai kojima sam bio ukaljan.
- Dakle, bio si u Cezifonu? Mislio sam da si doao iz Dura Europosa?
- U vreme kada smo podigli nae atore u Turak Al'Labu, otac me je
poslao u Cezifon, presvetom episkopu. Hteo je da izuim rukopise
starih Hebreja kako bih irio lanu re njegovog velikog Arhanela.
Bog to nije dopustio. Otvorio mi je oi. Potom sam pobegao iz zemlje
persijanaca. Prihvatili su me u jednoj hrianskoj kui u Dura
Europosu i tamo su me poduavali rukopisima apostola.
Bili su u jednoj potpuno jednostavnoj prostoriji, golih zidova. Iako je
kua bila jedna od najveih i najlepih u Antiohiji, ova prostorija bila
je opremljena tek sa jednim stolom i nekoliko stolica. Episkop
Dimitros sedeo je na jednoj od njih.

132

Bio je nizak ovek, punaak, veoma svetle puti, sivih, paljivih i

smirenih oiju. Imao je grko lice, iroki nos i obraze, mala usta koja
su se jedva nazirala ispod brade. Njegovi prsti, dodirima nenim poput
milovanja, prelazili su preko papirusa koji mu je Havad dao pre nego
to je kleknuo na pod. Pojedini listovi bili su jedva itljivi koliko su
redovi bili zbijeni.
Zauzet itanjem, inilo se da je episkop zaboravio na Havada, isto kao
i etvorica mukaraca koji su stajali kraj njega. Dvojica njih su se
predstavila kao sinovi episkopa. Imali su sive oi i svetlu put svog oca.
Druga dvojica bili su slinih godina kao Havad. Samo po plavom vezu
ribe, u visini srca na njihovoj tunici, bio je jasan njihov poloaj
akona.
Dimitros podie pogled, nasmejan. Izgledao je zauen kada je
ugledao Havada jo uvek na kolenima.
- Ustani, deae moj. Nema nikakvog razloga da klei preda mnom u
ovoj sobi.
Havad je nerado posluao.
- Koje jezike ume da ita i pie?
- Grki, latinski i hebrejski. Govorim i persijski i proste jezike kojima
govore kamilari u pustinji.
- Dakle, ti zna ta sadre ovi spisi? - upita dalje Dimitros, sputajui
svoj dlan na papirus.
- Znam ih napamet, presveti episkope. Mogao bih da ih prepiem bez
itanja. Ima tri Arsinujova pisma, dva Valentina Aleksandrijskog,
jedno Militijadovo, napisano za vreme njegovog putovanja sa Pavlom,
dve kopije Pavlovih pisama na temu loih obiaja Hebreja i jo jedno
Metijino na istu temu. Najdue je Irinejevo koje upozorava stanovnike
Dure na jeresi Istoka. Naroito na paganske i perverzne obiaje
Mitrinih sledbenika koji se usuuju da osveuju hleb i vodu u svojim
peinama tame. Podraavaju rtvovanje Hristove krvi i tela u svom
nakaradnom kultu, a da mi treba svuda da ih proglaavamo lanim
prorocima. Ovo je na latinskom i na grkom... Kako si mogao videti,
ima ih jo nekoliko za koje se ne zna ko ih je napisao ili diktirao.
Pisama pisanih u Laodicenu i u Aleksandrincu. Nisam dovoljno uen
da bih tvrdio, ali bojim se da su samo u onda kada je Hristova re
bila med.
133

Havadova sigurnost, jasnoa njegovog glasa i prodornost njegovog

pogleda odzvanjali su prostorijom i privlaili su panju. Kada je
uutao, akoni su ga posmatrali paljivije i sa vie potovanja.
Dimitrosovi sinovi videe oca kako se zagonetno osmehuje. Episkop
je izvukao nekoliko rukopisa iz svenja. Listovi su bili stvrdnuti,
progoreni i pocrneli.
- ini se, da si ih izvukao iz plamena.
- Persijanci su opsedali grad mesecima. Hrianska kua bila je pod
bedemima, a palmirski i rimski vojnici su je zatrpali. Mislili smo da da
je biblioteka na sigurnom u susednoj kui, ali persijanci su zapalili
krovove. Vatra se u trenutku proirila.
- Proao si kroz plamen da bi spasio ove spise?
- Spasio sam to sam mogao. Ono to sam smatrao vanim.
- I uspeo si da pobegne persijancima? - uzviknuo je oduevljeno
jedan Dimitrosov sin.
Havad je oborio glavu.
- To i nije neki podvig. Gospod Bog bio je sa mnom, vodio me je na
sigurno.
- Ostatak biblioteke je dakle izgoreo? - upitao je jedan akon.
- Da, na alost. Ali ono to sam ostavio iza sebe bile su samo kopije
nekakvih laljivih pisama. Naroito u vezi sa Hristovom majkom.
Dimitros je klimnuo glavom. Kao i njegovi sinovi i akoni, posmatrao
je posetioca sa jednim udnim oseanjem.
Ono to je gledao, retko se vialo. Ono to je uo u glasu ovog
mladia, nikada dosad nije uo. To nije bila samo vera i ljubav prema
Hristu. Pod iznoenim odelom putnika karavana nalazilo se telo od
dvadeset i pet godina koje je ve izgledalo da ne poseduje godine. Lice
mu je bilo obraslo retkom i pranjavom bradom i imalo je vrstinu
stene. Usta su mu bila lepa, obla, ali veoma tuna. Nos mu je bio otar,
a njegove upaljene jagodice bile su veoma izraene. Na prvi pogled,
episkop je posumnjao na jednog od onih vidovnjaka koji idu
pustinjom. Sprenog uma od sunca, smatrali su da kroz njihova tela i
kroz njihov lik ponovo oivljava Sin Boji, Isus Hrist. Ali ovaj nije bio
jedan od tih. Posedovao je nekakvu drugu vrstu vere. Njegova
pobonost bila je ista kao i njegov bes, njegovo strpljenje isto kao i
njegov prezir. Rei je izgovarao sa lakoom kao oni kojima su one bile
134

u krvi. Ali on nije bio sazdan samo od rei. Njegovom telu Bog je
podario snagu koja je privlaila, a koje je u isto vreme spreavalo da
na njega obraamo panju. Moda je Bog darivao jednog svog
izaslanika, crkvi u Antiohiji. Episkop blago upita:
- ta oekuje od mene?
- Tvoj blagoslov, presveti episkopu. Krtenje koje e izbrisati krtenje
koje mi je dao moj otac i koje je ukaljano Elkezajitskom jeresi. Hou
da sledim Hristovu re. itavim svojim biem i svom svojom snagom,
onako kako bi to na Bog zahtevao. Moja volja je bezgranina u tome
da ga sledim.
Dimitros je prozreo bolnu naklonost svojih sinova i dvojice akona. I
oni su takoe oseali njegovu snagu i silinu.
Nastojao je da svom glasu da neto podrugljivosti, pa ak i
zajedljivosti:
- Osim to ita i govori svim tim jezicima, ta zna da radi?
- Umem da leim.
- Da lei? Travama i melemima?
Havad odmahnu glavom iznenada zateen. Protrljao je sve do jednog
svoje duge prste.
- Ne. Dovoljne su mi ruke. Sputam ih na boljku i ona nestaje.
Ovla se osmehnuo te se njegovo grubo lice iznenada prolepalo.
- To je neto to sam dobio kada sam bio dete. Moj otac je smatrao da
je to dar Velikog Arhanela. Tako su se pravili bogohulni pustinjski
kultovi kojima se hrane neznalice u nedogled.
- Ali ako zaista lei bolesne, to je onda udo! - uzviknuo je jedan
akon.
Havad se okrenuo prema njemu i prodorno ga je pogledao.
- Ne. Samo je Sin Boji inio udesa, jer je eleo da pokae
plemenitost carstva svoga Oca. Ja sputam ruke, bol nestaje i to je sve.
Iz toga ne treba nita izvlaiti, niti o tome mnogo larmati.
akon je oborio elo, porumenevi od neprijatnosti. Episkop je
zavrteo glavom i upitao ga:
- Ume li da pati?
Havad je oklevao. Usta su mu zadrhtala i prvi put inilo se da ga je
pitanje pomelo. Dimitros objasni blago:

135

- Onaj koji eli da slui Bogu Spasitelju ne sme da se plai patnje.

Kako telesne tako ni duevne. Mnogo je onih koji bi nas uutkali i koji
ele na nestanak. Slue se zaplaivanjem i muenjem. Nita ne znaju
o Hristovom uenju. Ali onaj koji eli da slui mora biti izdrljiv. Rim
nas ponovo proganja. Valerijan, novi Imperator, prezire hriane.
Odluio je da bude surov, a naa braa u Rimu ve pate. Sutra emo to
biti mi. Treba da bude svestan toga, mladi Havade. Nikada se neemo
pokloniti paganskoj volji Rima. iriemo nau re kroz Carstvo.
Havad je sklopio oi. Kada ih je ponovo otvorio i odgovorio, na
njegovom licu kao i u njegovom glasu nije bilo uzbuenosti.
- Ne bojim se patnje, presveti episkope. Nikada se nisam plaio, a
danas se bojim samo da me bog ne napusti.
Dimitros neprimetno klimnu glavom. Kao i njegovi sinovi i akoni,
smatrao je da se Havad hvalisao. Ali od odgovora i prevelike mirnoe
bilo mu je neprijatno. Namrtio se i prekorio ga:
- Vidim da si jako mrav. Da li si postio? Ti zna da je na Gospod Isus
odbijao da posti?
Havad se ponovo osmehnuo.
- Da, presveti episkope, znam. Apostol Matija napisao je da su farizeji
postili. Hrist je o njima rekao: Ne rukovodite se njihovim delima, jer
oni govore ono to ne ine! Nisam postio. Samo sam dugo hodao
putem koji vodi iz Palmire u Antiohiju.
Dimitros je uzdahnuo, nasmejao se i klimnuo glavom. Sada su se
nasmejali i sinovi i akoni, kao da su eleli da skinu sa tela breme koje
je Havad ve neko vreme sputao na njih.
- Doi. - ree episkop dok je ustajao - Daemo ti tvoje hriansko ime.
Voda se slivala po njemu. Oblivala ga je, tekla po njegovom elu,
usnama, tekla je po njegovom golom telu.
ista voda. Potpuno ista, svea i bistra.
Voda koja nije bila ista kao voda koju je njegov otac prosipao po
njemu. Voda u kojoj ste se davili, ali iz koje ste se ponovo raali. Voda
u kojoj je nestajalo vreme, sve ljudske slabosti, svi strahovi i
ponienja. Najzad se proistio od onoga to je bio. Najzad je breme
spadalo sa njegovih ramena, slivalo se du njegovog tela, niz njegovu
kimu. Najzad je ukaljana koa onog koji je bio Havad nestajala.

136

Jedva je uo akonov glas koji je izgovarao molepstvije: Pomiluj me,

Boe, po velikom milosru Svome i po obilju milosti Svojih... Jedva
je uo episkopov glas: Tebi Jedinome sagreih i zlo pred Tobom
uinih, a Ti si pravedan u reima Svojim i ist u Sudu svome... Nije
prepoznavao aptaje svih onih koje su Dimitrosovi sinovi okupili u
velikoj crkvenoj Sali. Nije video njihove poglede na svom golom telu
do pola uronjenom u bazen. Nije video njihove poglede na svom
mravilu, svom licu uzdignutom ka nebesima.
Mislio je samo na prljavtinu koju je spirao sa sebe. Oseao je zgure
koje su se kidale pri ribanju svete vode krtenja. A sa njima su se
rastvarali i lani prizori iz njegovog seanja. Zvezda koja je probijala
zemlju, tamnu vodu izvora u koju je zaronio da bi spasio jednu bebu.
Zenobijino lice ga je naputalo. Zenobijin osmeh, poljupci, milovanja,
lepota, Zenobijina koa. Sve to ga je morilo noima i noima,
mesecima i mesecima, kidalo se, komadii njegovog seanja koje je
sveta voda proistila. I la i nasilje. Krv, sramotu, blato DingirDusaga, Zenobijino telo izvajano u blatu, sve to je svemo Boje vode
spirala.
Oseao je kako mu se miii oputaju, kako mu je srce konano
dovoljno ogoljeno, dovoljno isto da sledi misao i elju da bude u
carstvu Bojem.
Najzad je postajao pravi on. Ono to je bio dosada nikada vie nee
biti. Rei, misli i prizori, mrtvi i istruleli u zaboravu.
Smeio se i svi koji su bili oko kade videli su njegov osmeh. Deji
osmeh, iste radosti olakanja. Osmeh ivotu koji poinje, koji ne
sumnja i sija svom svojom snagom.
Otvorio je oi i susreo se sa episkopovim pogledom. Dimitros je
pognuo glavu u stranu. Imao je lice sree. Zgrabio je sa uzanog stoia
beli epitrahilj izveen ribama, palmama i grodem na grozdovima. On
ga spusti na Havadova ramena i povede ga iz bazena.
Jedan akon mu je potom spustio u ruke jednu tananu drvenu lepezu.
Dimitros mu je potom pokazao srebrnu au, napunjenu vinom,
staklenu kupu plaviastih i sedefastih obrisa u kojoj su bile azime.
Jednim pokretom ruke naredio mu je da uzme svete darove.
Zanesen svojim mislima i snovima, Havad je oklevao. Posmatrao je
episkopa, sto, prisutne osobe. Zavrteo je glavom.
137

Pruio je ruke i malim udarcem lepeze zaljuljao je povrinu svetog

vina.
- Ovo je telo naeg Boga, Spasitelja i njegovog Svetog duha. - izjavio
je episkop glasom koji je odzvanjao praznom salom.
Mukarci i ene ponavljali su ove rei dok je Dimitros uzeo kupu sa
azimama kako bi jednu stavio u Havadova usta. Zatim mu prui au.
- Ovo je krv Sina Bojeg. Pij, ti koji hoe da slui istog uma. A
kada bude popio, tvoje ime na zemlji i u carstvu svemonog Gospoda
Boga bie Simeon. Krstim te imenonm Simeonovim, Simeon, kao sin
Jonasov zauvek i neka te pomiluje Onaj koji daje ivot, smrt i
vaskrsnue.
PALMIRA
No je bila veoma tamna, a svetiljke su odavno bile ugaene. Zenobija
je leala irom otvorenih oiju. Sluala je, tu odmah pored sebe,
hrapav Ahemuin dah. Egipanka je odmah zaspala, iscrpljena
uzbuenjima iz prethodnog dana. Zenobija? Ne, ona nije spavala.
Sluala je zujanje buba u vrtu, neprekidno uborenje vode, utanje
palmi i lia koje je pustinjski vetar s vremena na vreme talasao. Bila
je budna ne zbog novog kreveta niti zbog nove sobe. Bilo je uspomena
i patnje koje blato i izvor Dingir-Dusag nisu mogli da zatrpaju ni da
speru. San joj je vraao delie loih snova.
Na alost, dok je tako leala, u potpunoj tiini noi, uspevala je da vidi
ono to nije elela. Havadovo lice. Havadove oi. Njegove usne u
trenutku kada ju je odgurnuo u zapaljenom dvoritu kue u Dura
Europosu. Njegove usne kada je molio da mu oprosti, dok je bio
povijen na izvoru Dingir-Dusaga. Do ovog asa, nita od ovih prizora
joj nije bilo pred oima. Pa ipak njene oi su gledale, a ui oslukivale.
Danas, na njenu najveu nesreu, ona se seala svega.
Havad je pobegao. Nesposoban da razume njenu utnju.
Havade, Havade!
Tako ponosit da je eleo da sve bude njegova krivica. Njegova krivica,
ili makar njegovog boga!
Gde li je bio? ta li je radio, kakvu li je kaznu sebi odredio?
Jer nije sumnjala da je iveo kao muenik. Veliki i beskrajni muenik.
Budui da je bio Havad, a da je njegov bog bio jo vei i straniji!
138

Ne! Ona nije trebalo na to da misli.

Nije trebalo ni na ta da misli. Trebalo je da zaboravi Havada. Da ga
izbrie iz svog srca, onako kako to pustinja ume, jednim dahom, kao
kada brie tragove onih koji njome prolaze.
Potpuno osloboena od suza, ali i od besa. ak i od najmanje elje da
voli, ali ispunjena mrskim uspomenama. Eto ta je trebalo da postane.
- Gospodarice?
Zenobija poskoi. Osetila je lagane korake sandalom. ukanje
tkanine. Ona se osloni na lakat.
- Gospodarice? Spava li?
Jedna senka u tami oklevala je na pragu njene sobe. Oprezno, Zenobija
proaputa:
- Ko si ti?
- Ja sam Dina.
- Ne poznajem nijednu Dinu. Jesi li sluavka?
- Ne...
Zenobija je sad bolje videla, razaznavala je njen stas koji je svetlost
zvezda obasjavala.
- ta eli?
- Da priamo.
- U sred noi i u mraku?
- Bolje je da druge ne uju.
Govorila je toliko tiho da joj se glas jedva uo.
- Prii.
Zenobija je osetila njen fini parfem. Malo jasmina pomeanog sa
limunom ali i sa puno ambre.
- Oprosti mi gospodarice. Nisam htela da te uplaim
- ta je tako hitno?
- Ofala. Treba da zna neke stvari.
Zenobija se osmehnula. To je dakle bilo to. ivot ena na dvoru ve je
poinjao, sa svojim tajnama, ljubomorama i zaverama.
Zato da ne? Bie mnogo zabavnije od brkanja po talogu crnih misli.
- Sedi blizu mene. Zapali jednu lampu. Mora da ima negde kremena.
- Ne, ne? To e probuditi tvoju dojilju.
Zenobija je htela da navali, ali osetila je istinski strah u devojinom
aputanju.
139

- Sedi. - naredi joj ponovo.

Dina je poslua. Slatkasta sveina njenog parfema bila je prilino
prodorna. ak i prilino opora. Jedva da se krevet pomerio kada je
sela kraj nje. Devojka je bila lagana, mirisna nit, obris, jedva prava
ena, pomislila je Zenobija.
Traila je ruku nepoznate, dodirnula je nenu i toplu tkaninu, pronala
je duge, veoma tanane prste. Bili su hladni i drhtavi.
- Ako nisi slukinja, ta radi ovde?
Druga ne odgovori odmah. Htela je da izvue svoju ruku. Kao da joj je
bilo neprijatno od tog dodira. Zenobija joj stee jo jae prste.
- Dolazim iz Emesa. Moj otac je tamo trgovac. Poseduje brodove koji
plove ak do Rima i Egipta. On je prijatelj sa Presvetim. Jednog dana
Presveti me je video i smatrao me je lepom. Moj otac mu je rekao:
Uzmi je. Ona je moja najmlaa, najlepa od mojih keri. Poklanjam
ti je.
- Oh!
Obe su utale nekoliko trenutaka. Zenobija je upita: - I ti e se udati
za njega?
- Ne, ne!
Dina se smekala, podrugljivou finom kao i njen parfem.
- Mene on ne moe oeniti.
- Zato?
- Zato to Presveti potuje rimske zakone. Imae samo jednu enu.
- Nije obavezan. - pobunila se Zenobija - On je kralj Palmire i kralj
Komreta. Komreti i Mazini imaju iste zakone. Ako mukarac poeli
vie ena, niko mu to ne moe zabraniti, a svakako ne Rimljani.
Dina je zavrtela glavom. Njena kosa, koja je bila veoma dugaka,
okrznula joj je butine i njihove obgrljene ruke.
- Moj otac je Jevrej. Nije vaan ovek kao tvoj otac. Odenat ne mora
da me oeni. Dovoljno je da budem u njegovoj kui,
Devojka dodade:
- U svakom sluaju, ti si neto drugo. Tebe je tvoj bog odabrao. Ti nisi
devojka kao druge.
Zenobija je zinula da odgovori. Ali se uutala. Nije imala ta da
odgovori.

140

- Nisam ljubomorna ni najmanje. Ne pomiljaj da u to ikada biti.

Naprotiv, veliko mi je zadovojstvo to e biti moja gospodarica. Bila
sam tako srena kada sam te videla danas po podne. Toliko si lepa da
smo te odmah zavoleli! Moe biti uverena da sve devojke misle kao
ja.
- Ali ta e biti s tobom?
- Oh! Ja u biti...
Ali ona to nije rekla. Nije bilo potrebe.
Iznenada je bilo teko izgovoriti rei. ak i u tami.
Dina se uspravila. Povukla je svoju kosu slobodnom rukom. Njen
parfem lebdeo je kroz tamu. Ona odgovori na pitanje koje se Zenobija
nije usuivala da postavi.
- Presveti me jo nije pozvao sebi. Mada je ve godina dana od kako
sam napustila oevu kuu. Dobar je ali me izbegava. Moda me
smatra suvie mladom. Ili moda nedovoljno lepom, sada kada zna da
e ti postati njegova supruga?
- Sumnjam. - zabavljala se Zenobija - Mora da i dalje veruje da sam
mrtva!
Obe su se smekale. Ali Dina se brzo uozbiljila. Podigla je njihove
spojene ruke i pritisnula ih je o svoje telo. Zenobija je osetila dve
vrste dojke, mnogo snanije nego to ih je mogla zamisliti.
- Treba da se uva Ofale. - uzdahnula je zabrinuto Dina - Kada eli
zlo, nita je ne moe zaustaviti.
- Zato bi mi poelela zlo?
- Ti si njen neprijatelj. Videla si je maloas...
- Zbog ega sam ja njen neprijatelj? Samo to sam stigla i...
- Ne, ne. - pobunila se Dina, odlunijim glasom - Mora razumeti. Ti
jo nisi bila u ovoj kui proteklih meseci a ve pri samoj pomisli na
tvoj dolazak, Ofala je poludela. Bie supruga Presvetom! Ona to ne
eli.
- A zbog ega? Ne namerava valjda ta matora meina da mu postane
ena?
- Oh! Ne. - prsnu u smeh Dina - Ne, ono to nju brine, je da ne podari
sina Presvetom.
- Ah! Sina... - proaputala je Zenobija, iznenada potreena.

141

- Naravno. Ofala eli da Hajran, sin njene sestre Gardalje, mrtve

kraljice, bude jedini naslednik.
- Odenatu nije dovoljan samo jedan sin?
- Ovaj, naroito ne. Prezire ga.
- Svog roenog sina?
- Smatra ga veoma loim ratnikom i ... mnogo je tu drugih stvari.
Dina je zautala, uzdahnula, a potom je odmahnula svojom slobodnom
rukom, ponovo irei oko sebe svoj parfem.
- Razumee kada ga bude videla. U svakom sluaju, Presveti nema
poverenja u njega. Da Ofala nije tu, odavno bi se on okrenuo protiv
njega. Zato se Ofala plai tebe. Ako bude podarila Velikom Odenatu
sina, Hajran vie nee biti ni od kakve vanosti.
Zenobija je sedela i nije nita odgovarala. Maloas dok je razmiljala u
mraku, varala se. ivot nije bio isprazan, bio je pun gluposti, zla i
muenja. A moda je bilo i nenosti, poput parfema i srca ove devojke
koja joj je vrsto drala ruku, drhtei od brige dok je govorila:
- Ne veruj da je Ofala priala u vetar kada ti je onako pretila... S
prolea jedna devojka iz Peluze, najlepa meu nama, zatrudnela je sa
Presvetim. im je to primetila, Ofala joj je dala nekakvu snanu
drogu, ovde u enskim odajama, pred svima nama, ak se ni ne krijui
i uz pomo deaka koji se motaju oko Hajrana. Te iste veeri devojka
iz Peluze je pobacila. etiri dana posle je umrla, jer nije prestajala da
krvari.
U tami, one poskoie nakon jednog uzvika. Ahemuin krevet je
zakripao. Promuklim glasom, Egipanka izjavi:
- Ah! Rekla sam, rekla sam! Demon je pokazao svoje obiije. Neka
nas Izida zatiti.
KLAUDIJA ARA AGRIPINENSIJUM
- Mitra! Mitra! Oh! Provienje, oh, Fortuno, dodeli mi Misteriju, koju
samo ja mogu primiti! Ja, Valerijan, Otac bia na zemlji, Rima i
njegovog naroda. Preko tvog Arhanela, oh, Svetlosti tvari, daj mi
mo Orla da mogu na nebesima da se uzdignem nad tvojim dahom i
tvojim plamenom.

142

Piskav i promukao glas starog Imperatora odzvanjao je iznad svoda

peine. Vazduh je bio zaguljiv od dima zapaljenih baklji, obilja
tamjana i zadaha mokrae.
Iza Valerijana je bilo desetak oficira. Leali su na vojnikim leajima
prekrivenim mekanim duecima. Isprueni, posmatrali su
Imperatorovo lice.
Aurelijan je golih grudi stajao uspravno pred jednim bikom. Pred
jednom divljom zveri od etiri godine, crne i sjajne dlake, koju su est
dekuriona s mukom pridravala. Rogova vezanih o jedno teko
postolje od drveta prepunog kamenja, nogu okovanih, on je mukao.
Malene zlatne trake koje su mu povezali oko glave i vrata,
zaslepljivale su ga i pojaavale njegov bes. Zvonii vezani oko
njegovih testisa zveckali su mahnito. Obuzet drhtanjem iz njegovih
grudi otimalo se teko dahtanje. Cvetne trake koje su ukraavale
njegova lea kidale su se, a latice su padale kraj nogu Mitrovog kipa.
Kip je bio isklesan u purpurnom mermeru, uglaan kao bronza. Bio je
to ovekoveen isti ovakav prizor: Mitra koji rtvuje bika od samog
postanka.
Centurion je izvukao jednu gvozdenu ipku iz usijanog ara sa
ognjita. Na uarenoj otrici bio je utisnut nekakav znak, malen, jedva
neto vei od novia: sunce utisnuto meu etiri strane sveta.
Stisnute ake, centurion je utisnuo gvode u rame bika. Crno sunce
puilo se na dlaci. ivotinja je rikala i ritala se. Potiljkom je uspela da
podigne iniju sa poda. Ona se prevrnula uz tresak koji je odzvanjao
du itavog svoda.
Iako su rogovi divlje zveri okrznuli njegove grudi, nije se ni pomakao.
Sa rukama na svom mau, pustio je da se urlik ivotinje utia.
U tiini koja je zavladala, glasom koji je jedva podrhtavao, on
uzviknu:
- Ja, Aurelijan, sin Julije Kordelije, unuk Hipse Domicije, sin slukinja
Sol-Invictusa, pred tobom sam, Poetku svakog poetka. Pred tobom
sam, oh Telu sazdanom od svetlosti, besmrtna tvari. Prui mi istotu
jednog sunca, meni koji sam roen iz pokvarenosti svih stvari. Dopusti
mi da se uzdignem u nebesa sa plamenom Sunca koje nikada ne umire,
ja kojim se Smrt hrani.

143

Svi, oficiri, dekurioni, pa ak i Imperator, nisu mogli da obuzdaju

iznenaenje zbog brzine kojom je Aurelijan obavio ovaj in. Snagom
kojom je stotinu puta izaao pred neprijatelja, on podie otricu svoje
kame i zari je u vrat bika.
Metal presee zlatne niti. Zabio se uz kripu u ruiasto meso. Ruke,
ramena, trup, itavo njegovo telo se streslo. Otrica probi kosti dok je
ivotinja mukala i grila se, Trojicu dekuriona koji su pokuavali da ga
zadre, odbaci na zid ukraen velianstvenim zvezdama.
Miia jo uvek napregnutih, Aurelijan se i dalje upinjao. Osetio je
kosti i hrskavicu kako se drobe pod gvodem. Zaurlao je i kao
ivotinja se bacio svom svojom teinom na ma. Mukanje smesta
presta. Otrica je prerezala grlo. U nekakvoj udnoj tiini, udovi
ivotinje su se umirili. Malaksalo je klonula unazad. Lagano, jednim
poslednjim ropcem, njeno izvanredno telo palo je sa jedne, a glava sa
druge strane. Sluge pohitae sa peharima kako bi sakupili krv koja je
curela i ikljala pri poslednjim otkucajima srca.
Aurelijan se uspravio, lica i tela oblivenog krvlju. Podrhtavao je jo
uvek zbog uloenog napora. Obuzdao je svoju elju da se okrene i
pogleda u oi Valerijana i njegove ljude. uo je njihovo isprekidano
dahtanje i video opinjene poglede.
Sklopio je oi, duboko udahnuo smrdljivi vazduh, i saekao da ga
huka ljudi koji su se poklanjali Mitri obuzme.
Vrisnuo je, a za njim i Imperator i oficiri.
Huka divljih zveri koja je dolazila sa beskonanih nebesa.
Urlali su svi skupa. Krik snaan, ujednaen, da je izgledalo da e
razbiti peinu mithriceuma.
Kada su odjeci utihnuli, Aurelijan je ponovo otvorio oi. Sluge su mu
pruale pehar krvi. Zgrabio ga je svojim dlanovima, okrenuo se prema
starom Imperatoru ija se elava lobanja sijala kroz kolutove dima.
- Avguste, duo sazdana od vrlina, simbolu ivog i besmrtnog boga,
zatiti me od neistote i trulei.
Valerijan mu se osmehnuo. Klimnuo je svojim uzanim i potpuno
izboranim licem. Iza njega, oficiri su se uspravljali na svojim
lealjkama. Zajedno sa Aurelijanom su aputali:
- Oe na, Valerijane, Gospodaru Mitrinih Misterija, prvobitni ognju!
Imperator je pruio svoj zlatni pehar. Aurelijan ga ispuni krvlju.
144

Valerijan ga iskapi.
Malo krvi neprimetno se slilo sa uglova njegovih usana. Stavio je hleb
u jednu staklenu kupu plaviastih obrisa, pokidao ga, i podigao jedan
komadi, visoko da bi ga svako mogao videti.
- Mitra je krv, seme i hrana. Mitra je ivot, iz plamena i semena. Mitra
je nae bogatsvo.
vakao je zalogaj. Iza njegovih lea su svi prisutni oficiri podelili
ostatak.
Iz jedne jednostavne korpe od trske, izvukao je svee ispleten lovorov
venac. Spustio ga je na njegovo elo. Kroz njegova skupljena usta,
ponovo je izbijao promukli glas:
- Neka Aurelijan bude na Helios. Neka bude na zapovednik i na
glasnik pred rimskim narodom i besmrtna volja Sol-Invictusa. Neka se
uje daleko, dokle svetlost dosee nad univerzumom i neka se to zna.
To je Mitrina volja, Valerijanova volja, vaeg Oca meu ljudima.
Aurelijan je osetio miris usijanog gvoda pre nego to se okrenuo.
Centurion koji ga je asak ranije utisnuo u bika, pruao mu je vrh
koplja sa uarenim obelejem. Bio je to jedan mladi oficir. Uas se
ogledao na njegovom licu i drhtavim usnama. Aurelijan je spustio
kupu sa krvlju u ruke jednog sluge.
- Daj.
Sunce utisnuto meu etiri strane sveta zacvralo je na levoj strani
njegovih nedara. Gusti miris sprenog mesa zabazdio je i izazvao mu
je iznenadnu muninu.
Okretao se oko svoje ose kako bi svi mogli videti Mitriri peat na
njegovom telu: sunce i etiri strane sveta. Pehari su bili podignuti, a
usta su zavijala.
Trenutak kasnije, bol od opekotine proirila mu se do potiljka, kidala
ga je kao igliasta zmija. Ne obraajui panju na njega, Aurelijan je
ponovo uzeo pehar. Topla krv bika potekla mu je niz grlo, opora i jaka
kao hiljade vina.
Kada su izali iz peine, ostao je samo jedan sat dana. Sneg je ponovo
vejao. Od sino je debelim slojem prekrio prostrano polje
Agripinensijuma.
elava Valerijanova lobanja je nestala ispod jednog lema, ojaanog
odranom koom lava, zlatastih oiju i opakih onjaka. ape trofeja,
145

uspomene iz jednog lova u Siriji, lupkale su po niegovim ramenima, te

je Avgust vie liio na nekakvog vraa, nego na vojnika. U brojnim
legijama, ova smena odeda, slina onoj koju su nosili barjaktari, na
njegovom sitnom stasu, bila je predmet mnogih poalica. Sve do dana,
kada su podrugljivci po svojoj meri procenili starevu hrabrost i
lukavstvo.
Jednim pokretom ruke pokazao je oficirima koji su ga pratili da eli da
bude sam sa Aurelijanom
- Hajdemo do reke, duxe. Prijae ti, a ono to imam da ti kaem ne
sme niko vie uti.
Aurelijan je zadrhtao. Kao i Imperator, ogrnuo se jednim debelim
krznenim kaputom, ali groznica koja ga je uhvatila u mitreumu nije
prestajala.
Okrenuli su lea irokim alejama logora i krenuli prema reci.
Pretorijanska garda, na izvesnoj udaljenosti, pratila ih je iako im
nijedna zapovest nije bila izdata. izme su im kripale po snegu.
Pahulje su padale po njihovim trepavicama i bradama, po perima na
njihovim lemovima i ploicama njihovih oklopa.
- Sutra u zoru odlazim u Argentorum. - izjavio je Valerijan - Obeao
sam Galijanu da u podeliti gozbu sa njim. Gozba izmeu oca i sina.
Retko nam se pua prilika, a dugo je ponovo neemo imati.
- Nije pametno putovati po ovakvom snegu. - primetio je Aurelijan Bilo bi mudrije saekati nekoliko dana.
- ta ima da brinem! Tvoje mee su izvanredne, da ak ni varvarski
zec ne bi mogao da se provue kroz njih.
Aurelijan se opustio. Pohvala je bila iskrena. Imperator mu je jo u
toku dana estitao, obasipajui ga poastima pred svim oficirima
Rajne koji su bili okupljeni u pretorijumu. Valerijan jeste bio lukav ali
nikada se nije poneo kao podlac pred onima koji su ga potovali.
- Onog bika si udesno ubio - nastavljao je stari car. - Kakav udarac!
Nikada nisam video neto slino.
- Gvode mog maa je sigurno - osmehnu se Aurelijan - To mi je puno
pomoglo.
Ne usporavajui, Valerijan je razmaknuo Aurelijanov kaput. Paljivim
pokretom ruke, izvukao je ma iz korica da bi se divio otrici iz
Damaska i predano ukraenoj drci.
146

- Zadivljujue! Zadivljujue! To je Etruskusov ma, zar ne? Pria se

da ti ga je Decijus poklonio pre nego to je umro?
Aurelijan je potvrdno klimnuo glavom. Vetar koji je duvao kraj reke
bio je leden. Toliko bi toga dao Aurelijan za jednu toplu kupku, da
zamuri i ne misli ni na ta. Nekim udom, in u mitreumu umesto da
mu je dao mo liio ga je svake snage. Nadao se samo da to nije bio
lo predznak.
Otrog oka, Imperator je prozreo njegovu neprijatnost. Vratio mu je
ma, zadivljenim grohotom
- Ne brini, voo. Mitra te voli koliko i ja. Opekotina uvek ostavlja
velianstven utisak, koji ne moemo ni da zamislimo. I mnogo vie
boli, nego to se govori.
Aurelijan je znao da Imperator nije izdrao beleg. Primiti gvode bila
je odluka koliko i dokaz, ali ne i prinuda. Meutim on koji je podneo
ujed ovog plamena nije vie bio kao ostali.
Napravili su nekoliko koraka u tiini. Sneg se taloio po lavljoj grivi,
zlataste oi postajale su jo vie neobine kao i Valerijanove koje su
bivale jo zajedljivije. Na malenoj adi u rukavcu Rajne, ugledali su
prve baklje na osmatrakim kulama, uzdignutim kraj starog grada.
Imperatorov ispucali glas, zamiljeno je nastavio:
- Steta to Galijan nije ubio bika tako dobro kao ti.
Aurelijan nije eleo da odgovori. Sve legije na Rajni, znale su da je
Cezar iz etiri, moda pet pokuaja, uspeo da ubije Mitrinu zver.
- Dakle, od sada vas je dvojica koji preko mene sledite Mitrine
zapovesti, dvojica Heliosovih glasnika. Moj sin i ti.
- Svestan sam te asti i tvog poverenja, Avguste.
- Nadam se Aurelijane. Videu koliko sutra.
- Tvoje zapovesti su moje zapovesti.
- Zapovesti su jedna stvar. Izvrenje, vernost i poverenje su druga.
- Valerijane, ja sam ti odan. U potpunosti i beskrajno, isto kao to sam
bio odan Decijusu. Posle ovog dana, posle onoga to smo podelili u
mitreumu kunem ti se pred Sol-Invictusom da moj ma i moje srce
pripadaju tebi sve do moje smrti.
Bili su veoma blizu reke te su mogli videti sante leda po obali. Sneg se
taloio pre nego to bi ga lagane vodene struje odnosile. Imperator se
zaustavio. Na deset koraka od njih i straa je to isto uinila. Velerijan
147

je jo jednom rastresao sneg koji se gomilao na kandama apa. Morao

je da podigne bradu kako bi mogao gledati Aurelijana. Od njegovih
zaarenih oiju nije se primeivao njegov nizak rast
- Nameravam da te na jesen imenujem Istonim dux majorumom.
Otkako su zaposeli Dura Europos, persijski varvari ne prestaju da
napadaju trgovake puteve u Siriji. Nema dovoljno naih legija. Treba
da zatitimo Antiohiju, Emes, moda ak i Palmiru. Nisam siguran da
su oni koji uvaju te gradove verni. Ako Persijanci budu nakupili zlata,
Rim im se nee initi tako dalekim. Stanovnici Istoka su slabani i
lako ih je iskvariti!
- Ne zaboravi da su Persijanci takoe i dobri ratnici. Poseduju hrabrost
i vetinu ratovanja. Jako ih esto potcenjujemo.
- Moda ima pravo. Kako bilo, promenio sam miljenje. Vraam se u
Antiohiju.
Valerijan je uutao, merkao je njegovo iznenaenje, oekivao je
moda ak i bes koji nije ugledao.
- Ii u lino ja, jer tamo ima i opasnijih od persijskih varvara.
Hriana! Ponovo vreaju nae zakone i nae bogove kao to su to
inili u vreme Decijusa. Odbijaju da prilau rtvu Rimu. ire se kao
zaraza. Zna li koliko ih je u ovom asu u Rimu koji se klanjaju svom,
tobo jedinom bogu? Zna li da ih ima i meu nekim porodicama
senata? Piu ak i knjige kako bi privukli svom ludilu plemie iz
Carstva! Kaem ti, Aurelijane, ima ih svuda. U duanima, na
trgovima, meu zanatlijama, na putevima. Ko bi ga znao, ima li ih
moda i u naim legijama!
Jednim besnim pokretom pokazao je na zdanja na poljima, na bele
ulice koje su vodile do pretorijuma. Ledeni vazduh nosio je njegov
mahniti glas, kripav kao i led koji je reka nosila.
- Ti hriani su bogati. Zna li da je u Kartagini, poslednjih
oktobarskih kalenda, samo jedna od tih budala ne trepnuvi platila
otkupninu za stanovnike itavog jednog sela koje su varvari sa mora
zarobili? Dvesta hiljada zlatnika! Iznos koji ja, Valerijan, nikada ne bih
mogao da izvuem iz Carskog Trezora. A zna li ti zato su tako
bogati, ti Hristovi sledbenici? Zato to potkradaju Rim! Da! Kriju
svoja blaga kako bi izbegli porez, da bi posle bolje mogli da ratuju
protiv nas. Oh! Nisu dovoljno hrabri da se bore sa orujem u ruci! Ne.
148

To su podmukla bia. Njihovi bodei i njihove strele su rei. itava

jedna gomila lai, izvuena iz njihovog blesavog verovanja. Lai i
neprekidno ogluavanje o nae zakone. I povrh svega, sve su brojniji!
Nisu kao jevreji, dovoljni sami sebi. Njima je potrebna brojnost. Uvek
vie! Oni su kao skakavci. Hrane se svaim, besramno. ene, deca,
starci, bolesni, siromani. Sve to im padne pod ruku, dobro je za
njihovu sektu. Aurelijane! Zamisli tu u mitreumu: ene i decu!
Imperatorov smeh bio je piskav koliko i njegov glas.
Pomislio je: "Ko god da ga je video u ovom asu ne bi vie imao elju
da se ruga njegovom stasu i njegovom smenom odelu." Smejao se
nimalo srdano. Uprkos hladnoi, opekotina koju mu je gvode nanelo
obuzimala mu je celu stranu. Grub lan njegove tunike pojaavao je bol
pri svakom pokretu.
- ta eli sa njima da radi?
- Da ih istrebim! Dobio sam od senata nove zakone. Nita vie iz
Carstva ne moe se rtvovati hrianskom bogu. Svako ko bude
urovao sa njima bie osuen na smrt. Gotovo je sa njihovim kvazi
prorocima, sa njihovim episkopima i akonima koji kaljaju i
najmanji grad Carstva! Bez milosti. Bez suda. Bez izuzetka! Smrt i
zaplena njihovih dobara, eto ta e dobiti na svom putu oni koji se
nazivaju hrianima. Carski Trezor e time samo dobiti. Ako ele da
ive, morae da se odreknu svog Hrista. Jo uvek su dobri Decijusovi
zakoni: neka prinose rtve Rimskim bogovima ili neka umru.
- Ti zakoni su propali Avguste. Hriani su se njima posluili da bi
zadobili narod. Smrt ih privlai. Od svog muenitva prave predstavu
te njihovi redovi postaju jo moniji.
- To se desilo zato to je debeli Trebonijan bio previe slab nakon
Decijusove smrti. U tome kao uostalom i u mnogim drugim stvarima.
Prestao je da sprovodi zakon. Mislio je da e mu hriani biti zahvalni
i da e uspeti da ih opini. Oni su to samo iskoristili. Neka mi Mitra
bude svedok: ja neu imati tu slabost. Ja u uiniti da njihov izvor
presahne. Udariu po njima tamo gde se ire poput kuge: na Istoku.
Eto zato moram da idem u Antiohiju, duxe Aurelijane.
Zautali su na trenutak, kao da su obojica eleli da ledeni vetar oduva
ovaj carski bes. Ubrzo je zavladala tama. Centurion iz strae naredio je

149

da se ode po baklje. Dvojica legionara udaljavala su se prema kampu

treim korakom.
- Pretpostavljam da Cezar odobrava ovu odluku. - na kraju je izjavio,
malo podigavi svoj teki kaput kako bi olakao telu.
Pod lavljim onjacima, Valerijan ga je posmatrao iskosa.
- Ti zna da mi zajedniki donosimo odluke. On mi je sin isto koliko je
i Cezar i zapovednik vojske u Galiji i na Rajni. Tokom mog boravka
na Istoku, bie moja re pred senatom.
Aurelijan je potvrdio klimanjem glave, ali nije mogao da zadri jedan
blagi osmeh.
- A ta planira sa mnom, Avguste? Da me vrati na Dunav?
Valerijan se ukoio s prezirom na usnama. Jagodice su mu nestale
izmeu onih kapaka i obrva na kojima se taloio sneg. Lavlji onjaci
na elu sijali su pretee. Vie nego ikada liio je na veca,
nepredvidive udi.
- Znam, Aurelijane! Znam da mora da pria! Ne voli mog sina i
sumnja u njega. Ipak, ja te volim i potujem isto koliko i Galijana.
- Grei, Avguste. Potujem Cezara kao to potujem i tebe. Na alost,
primoran sam da vidim da me Galijen ne voli. Izbegava me bez
razloga.
Valerijan je zareao i ljutito zavrteo glavom.
- Bez razloga! Hajde, nema potrebe da bude toliko obazriv. Vi se
meusobno mrzite. Galijen je ljubomoran na tebe, istina je. A ti mu
zavidi to mi je sin! Ah! Zato mi Mitra ne pomogne? Meni, kome ste
potrebna obojica, a ne da budete jedan protiv drugoga. Aurelijane!
Aurelijane!
Jednom rukom, Imperator je zgrabio Aurelijanov kaput, a drugom
pokazao savreno prave ulice u logoru, duane, zanatlije, kue,
bolnice, kupatila i hramove. itav jedan grad vojnika koji su bakljama
osvetljavali svoje osmatranice i kapije dok se no sputala.
- Nema legionara, nema dekuriona, centuriona na ovom polju i du
itave ove mee na Rajni i Dunavu koji te voli manje od biio kog
drugog rimskog generala. Svi te duboko potuju. Evo skoro dvadeset
godina kako pevaju tvoju pesmu kada izda nareenje: Hiljade,
Hiljade, Niko ne moe popiti onoliko vina koliko Aurelijan moe
proliti varvarske krvi!
150

Iz Valerijanovih usta pesma se pretvarala u graktanje.

-I ja je znam. Pevao sam je jo kada sam bio legat.
Iza njih je reka bila tek jedna crna rupa izmeu modrih obala.
Valerijan je primakao svoje lice. Lavlje krzno oealo je Aurelijanov
obraz.
- Kada bi naredio, ljudi ovog logora ve u zoru bi preli Rajnu
plivajui. Ustali bi protiv Cezara. Eto istine. Rimske legije vole tebe, a
ne vole Galijena.
- Rimski vojnici vole one koji ih vode ka pobedi. Galijen pobeuje po
Galiji i bie uskoro na Rajni. To mu je dovoljno da bi bio voljen isto
koliko i ja.
Valerijan mu nije odgovorio. Odmaknuo se i odgurnuo je jednog
vojnika koji je doneo baklju i koji se suvie primakao.
- Makni se odatle, vojnie. Ne plaim se mraka!
Nastavio je da hoda ali se ovog puta primicao logoru brim korakom. I
on je bio sleen. Okrenuo se prema Aurelijanu i uzviknuo bez
obazrivosti:
- Galijen eli da njegov sin, Salonijus, bude proglaen dux
majorumom vojske na Rajni.
Od iznenaenja, Aurelijan je zadrhtao, kao da je odjednom bio u
groznici.
- eli ili... zahteva?
- Nije bitno - mumlao je Valerijan. - On je Cezar. Obeao sam tebi tu
slubu. Ali eto, ne mogu da odrim obeanje. Bogovi to ne ele. Mitra
to ne eli... I Cezar to ne eli.
Hodali su u tiini. Sloj snega bio je dovoljno dubok da prigui i uspori
njihove korake. Mnogo grubljirn tonom nego to je to eleo, Aurelijan
je upitao:
- Treba da leim ranu pre nego to se zarazi, Avguste. Moe li mi rei
ta hoe od mene?
Valerijan ga je pogledao pravo u oi. U trenutku jedan odsjaj zlatastog
oka sa lavljeg krzna uinio se ivim, a Imperatorov promukli glas kao
da je izaao pravo iz utrobe divlje zveri.
- elim tvoje obeanje. Tvoju vojniku re: nee krenuti na Galijana.
elim da mi obea, kao to to ini jedan dux svom Avgustu. Obeanje
Heliosovog glasnika svom ocu, redom koji Mitra uspostavlja. elim
151

da budem siguran da mogu otii na Istok smatrajui vas sinovima i

svojom podrkom i da e mir vladati meu vama. Eto ta hou,
Aurelijane: tvoje obeanje.
PALMIRA
Pre samog povratka Velikog Odenata, Zenobija je morala da se
povinuje obavezama budue supruge. Bili su to dugi dani, ispunjeni
nezanimljivim dunostima i podmuklim spletkama.
Zenobija se nauila vetini eljanja svoje duge kose na dvadeset
razliitih naina, nauila je da koristi kreme i meleme za kou u boji,
mlrisnu minku, nauila je da sakrije svoj zveckavi nakit ak i ispod
haljina. Haljine je isprobavala svakodnevno i to uvek nove, pa ak i po
nekoliko u toku jednog dana. Tunike po rimskoj modi, po grkoj modi,
ili pak egipatskoj. ak i palmirskoj. Pantalone, uzane ili iroke, toliko
ogromne da se u njima nije moglo hodati, uvek izveene raskonim
ukrasima. Ponekad je bilo takvog preterivanja da je haljina bila teka
isto koliko i Vojniki pancir.
inilo se da robovi zadueni za tkanje, i tako rei zakljuani u
radionicama palate, nisu imali drugog zadatka sem da proizvedu toliko
odee kao da je njome trebalo obui itav grad. Zenobija je bila
zauena zbog tog preterivanja. Odgovorili su joj da je to bio obiaj u
kui Presvetog. Njegova supruga morala je da se pojavi pred njim tako
da se njemu ne uini da je ve jednom video njenu odeu. Taj obiaj je
nadgledao lino Huloj Hara i morao je da bude ispotovan.
- U tom sluaju - primetila je Zenobija prezrivo - Ofala i nije tolika
gospodarica enskog dvora kakvom eli da se predstavi.
Dina koja je sa velikim zadovoljstvom uestvovala u ovoj novoj
zabavi i koja vie nije naputala Zenobijine odaje, bila je obazriva.
Nesumnjivo, u odsustvu Presvetog, starac je bio pravi gospodar kue. I
znao je da bude nemilosrdan.
- Ne izgleda tako kada ga pogleda tako starog i tako krhkog, ali svi ga
se plae. I toliko je odan Odenatu da bi za njega bio iv spaljen. Ofala
pazi da mu se ne zameri. Ali budi uverena da kljua od besa kada vidi
sve zauzete sluge koje ti dolaze sa novom odeom Neke robinje su me
uveravale da uvee, pre nego to zaspi, Ofala se moli i tajno prinosi
rtve pustinjskim demonima.
152

- Mnogo joj to pomae - ciknu Zenobija. - Neka se kuva zajedno sa

njima u velikom loncu. Guzica joj je toliko masna da bi mogli tokom
cele zime da se naslauju.
Ahemu se nasmejala zajedno sa njom, ali se Dina brzo uozbiljila.
- Nema potrebe da priziva demone, dovoljno je i sama zla. Treba da je
se uva. Kada se najmanje uje tada je najopasnija.
Zenobija se smeila vie zabavljena nego zabrinuta.
- Moda je mrzi vie nego to to zasluuje.
- Zar nisi videla kako se mota oko tebe svaki put kada uje da se sluge
dive tvojoj lepoti dok se ti presvlai u odeu nove supruge?
- Radoznala je. Zato ne. I vie mi se ne obraa, to mi odgovara.
- Ne, tebi nita ne kae. - dodala je Ahemu - Ali svaki put nae povoda
da kazni jadne devojke koje te slue. Dina je u pravu. Ima toliko
podvala u njenom umu koliko i sala na njenim bokovima.
U stvari, kako su dani odmicali, njena maltretiranja postala su
redovna, te se ubrzo slukinje vie nisu usuivale da izgovore niti
jednu pohvalu pred buduom suprugom Presvetog. Malo po malo,
ushienje i radost kojom je Zenobija bila obasipana po svom dolasku,
sada su se pretvorili u otvoreno i hladno oklevanje. Mlade ili stare,
robinje ili osloboenice, slukinje su se na hiljadu naina opirale da je
sluaju.
Jednog jutra, nakon to je itave noi duvao severni vetar, temperatura
je pala da je skoro bio mraz. Zenobija se probudila cvokoui.
Mangali su se ugasili. Niko dugo nije odravao vatru. Nisu joj bili
doneseni dodatni pokrivai. Ne znajui gde sama da ih nae, ona je
pozvala, besna, otrog tona. Pojavile su se dve slukinje. Devojke
njenih godina, odgovorile su joj da njihov zadatak nije bio da
odravaju vatru u mangalu.
- Gospodarica Ofala je rekla da to treba tvoja dojilja da radi.
- Moja dojilja!
Zenobija nije verovala svojim uima.
- Ahemu nije moja dojilja ve godinama! Besnela je. Nestrpljenje koje
se ogledalo na slukinjama odvratilo je od toga da nastavi.
- Ovde u ovim odajama, vaa gospodarica nije Ofala, ve ja - ciknula
je jetko.
Ali to je takoe bilo nepotrebno.
153

- Ne ljuti se na te sirote devojke - upala je Ahemu. - One rade ta

smeju. I imaju pravo. Nisu tvoje robinje. Odenat ti ih jo nije dao, ako
to uopte bude uradio. Ofala je njihova gospodarica, a ako ne budu
pokazivale da te preziru, na masni demon e im od ivota napraviti
pakao.
Zenobija je slegnula ramenima.
- Ba me briga. Ne treba mi ni njihovo ushienje niti njihova
privrenost.
- Grei. Ti e od sada ovde iveti i treba da postane gospodarica
ovog doma. Ofala te ne moe spreiti da postane Odenatova supruga,
ali ti moe zagorati ivot ako je bude pustila.
- Ne plaim je se.
Ahemu je zavrtela glavom.
- Zato to nema predstave o zlu koje ti moe naneti. U kui tvoga oca,
prema tebi smo se ophodili kao prema kraljici, pa ak i kao boginji. Ja
prva.
- Zato to to i jesam - prekinula je Zenobija.
Ahemu je zinula od uda, ne uspevajui da razazna ozbiljnost od
ironije u Zenobijinoj grimasi.
- U ovom trenutku jo uvek nisi kraljica Palmire. Kada to bude
postala, vrlo je mogue da e vladati pustinjom, ali ne i u sopstvenom
domu. To se ve deavalo, ne samo jednom. Ofala e naterati robove
da te uhode, rairie zlobne glasine i vesti da e te prezirati sve do
Balaminovog hrama! Sa malo spretnosti, gorina e biti toliko otrovna
da e te se tvoj mu kloniti. A on tada moe narediti da te prate,
ivee u skuenom zatvoru, i onog asa kada se bude pojavio makar
jedan dan radosti, Ofala e ga smoditi. Dina govori istinu. Ofala ti je
objavila rat, a u tom ratu ti mora pobediti.
Zenobija je prezrivo napuila usta, a Ahemu je bila previe uzbuena
da bi o tome brinula.
- Treba da bude lukavija od nje. Mora imati saveznike. Ne sme
dozvoliti da Ofala vodi igru. Na tetke i sestre Presvetog ne moe
raunati. Nijedna nije dola da ti se pokloni. Malo sam nauljila ui.
One koje su malo bistrije, plae se koliko mona gospodarica moe
postati. A to se tie drugih, Ofala ih je dovela do toga da joj jedu iz
ruke. Bie krajnje oprezne. Ne, mora da se osloni na sluavke.
154

- Upravo je to nemogue.
- A zbog ega?
Ahemu se iroko osmehnula sa iskricom u oku i nastavila:
- Robovi su verni samo po potrebi. Budi dobra sa njima, ophodi se
bolje prema njima od Ofale.
- Prema njima, prema onima koje ne ele ak ni da me pogledaju.
- Danas da, ali ne i sutra.
- A kakvim to udom?
- Zato to e im pokazati koliko ih potuje.
Ahemu se veselila, blistala, ispunjena tolikom sreom, da se Zenobija
podrugljivo osmehnula.
- alila si se to ima toliko lepe odee, toliko nakita, toliko svega nastavljala je egipanka - da ne zna ta e sa svim tim stvarima.
Dobro onda, bie od koristi. Poklonie ih. Puno i to koliko sutra.
Ahemuina zamisao zgranula je Dinu. Razmiljala je jo par trenutaka a
zatim prsnula u smeh i pokazala svu svoju pronicljivost.
- To je dobra ideja. Ali Zenobija ne moe pokloniti svoje haljine.
- ta pria? - ljutila se Ahemu, ve spremna da se potue.
- Naravno da moe.
- Ne. Huloj nee dozvoliti. Zenobija mora bar jednom da obue svoje
haljine. To je obiaj.
Dina blago pomilova ruku egipanke koja se krivila od jeda.
- Nema veze! To je dobra zamisao. Hara e zabraniti to darivanje, ali
e slukinje razumeti. Znae da ih Zenobija voli i da eli da im
udovolji. Eto, to je bitno. Site su poniavanja koje im Ofala prireuje
bez ustruavanja. Preziru je koliko je se i plae, te e biti veoma srene
to je Zenobija paljiva prema njima. Da, to je dobra ideja.
Tako je i bilo. Uz poglede nepoverenja, ali i oduevljenja, Zenobija je
otvorila svoje kovege, ona sama je delila tunike, lanie, sandale ili
kaieve od svile, jednima pa drugima, divei se njihovoj lepoti,
smejui se sa njima. Bila je to pomalo luckasta zabava u kojoj je svaka
neto uarila i verovala da se radi o nekakvom snu.
Ofala se nije pojavila, verovatno je bila obavetena od neke robinje
ulizice koja i nije toliko verna. Ipak, kako je predvidela Dina, stari
Hara, udarajui po podu svojim visokim tapom, posetio je enske

155

odaje nekoliko dana kasnije. Ofala je cupkala oko njegove senke,

eljna da prva vidi Zenobiju kako trpi Hulojev prekor.
- Mora shvatiti ta si dala, keri Mazina - izjavio je jednolinim
glasom nakon to je lupio svojim tapom po kaldrmi dvorita. - U
stvari, ti nita nisi dala. Ta odeda je poklon kojim te je Presveti
darivao. Prema zakonima ove kue, bie tvoja tek onda kada joj se
tvoj mu bude divio dok te bude gledao u njoj.
Kao po obiaju, Hara je drao glavu pognutu u stranu, te se tako inio
krhko, ali i odavao je izgled dosade. Ofala se saglasi odluno
klimnuvi glavom.
- Huloj, ti si mi svedok, ova devojka pljuje po Odenatovim poklonima.
Isto toliko i po njemu pljuje.
Huloj je na trenutak zautao. Zatim se strogog pogleda okrenuo prema
Ofali, koja se oseala ohrabrenom da nastavi svoj napad.
- Morae o ovoj stvari da obavesti Presvetog! Neka nam bogovi
oproste. Da li je ikada ovako neto vieno? Dati venane haljine
robinjama! Treba se zapitati, ta ova devojka trai u ovoj kui.
Tanane Hulojove usne su bile napuene kao onog dana kada je dola.
Njegov tap skliznuo mu je meu prste, a rog ovna zanjihao se pretei.
Ipak, u sivim oima koje su godine smanjile, osuile i ovlaile,
Zenobija je opazila bljesak veselosti. Moda ak i zadovoljstva. Osim
ako je svetlost nije prevarila.
- Svakako ne, draga Ofala - proaputao je najzad - Ne pitamo se ta
ova devojka trai u ovoj kui, to znamo.
Ofala irom otvori usta, spremna da vrisne. Hara je nagnuo svoj tap
prema njoj kako bi uutala. Otkrio je svoje bezube ruiaste desni.
- Ja takoe Zenobijo, ja bih takoe bio srean da te vidim u toj odei
pre nego to je pokloni robovima. Rekli su mi da je tvoja lepota poput
jutarnjeg sunca okupanog u dnu malih peanih dina.
- Huloj! - razbesni se Ofala - ta pria?
Hara se okrenu prema njoj sa svojim izrazom krhke dosade.
- Draga Ofala, ja sam kao i na dobri gospodar. Veoma srean to
bogovi sputaju toliko mladosti i lepote u ovaj dom.
- Ne govori u ime Presvetog! - cijuknu Ofala - To nije tvoj posao. A ta
on misli, znaemo kada se bude vratio. Kada bude saznao kako je ova
mrtva devojka vaskrsnula da bi dola ovde.
156

- Oh! On to zna, draga Ofala. Poslao sam mu poruku. Ve je na putu

povratka, nestrpljiv da vidi svoju buduu suprugu, u to moe biti
uverena.
Ovaj uurbani povratak Presvetog doveo je grad u uzavrelo stanje.
Pronela se vest da vladar Palmire dolazi sa jezera Tiberijade i
Libanskih brda sa hiljadu divljih konja. Dok su se uz veliku buku
podizale ograde i gradili parkovi na meama oaze, svo zdravo povre
je iskopano iz vrtova koji su bili du uade. Desetine prikolica ita i
ulja bile su istovarene u kuhinje palate. Tavani prepunjeni darovima,
velike sale koje se nisu koristile bile su razastrte ilimima. Lealjke za
obedovanje prekrivene novim jastucima, a hiljadu i jedan posao bio je
uurbano obavljan. Dim tamjana uzdizao se i nou i danju prozirnim
zimskim vazduhom iznad hramova i oltara.
U enskim odajama slukinje su vie nego ikada trpele Ofalin jaram.
To ih meutim nije spreavalo da se krajikom usana osmehnu
Zenobiji kada bi ona pozvala pomo. Haljine i nakit, poklonjeni pa
vraeni, ostali su im u seanju poput obeanja. Ali i dalje su bile
oprezne. Bilo je suvie rano odluiti se da li e Zenobija ili sestra
pokojne kraljice biti kova sree ili nesree kunih robova. Hulojeve
rei i Ofalino ponienje, bili su pak esto prepriavani. Niko nije
sumnjao da e biti protiv udarca, da je ovaj rat bio tek na poetku i da
e povratak Presvetog biti od velike vanosti.
Zenobija je ipak ostala hladna u svom ovom uzbuenju. Svakog dana
bivala je hladnija, a misli su joj lutale. Ahemu je primetila da je nou
drala irom otvorene oi. Bez muke naslutila je da Ofala nije bila
uzrok tih nesanica. Mnogo puta, ne dobivi odgovor, proaputala bi:
- Spavaj, nita ti ne znai da unapred o tome razmilja.
Ipak, Zenobija nije mogla da ne misli. Nedeljama se silila da ne
razmilja. Ali bilo je nemogue zavarati samu sebe.
Kako e prihvatiti onog za koga je toliko dugo odbijala da se uda? Da
li e biti toliko ruan i star kakvim ga je zamiljala? ta e raditi? Da,
ta e ona raditi?
Hoe li umeti da sakrije svoju zebnju? Hoe li umeti da pokae, onako
kako to budua nevesta treba, radost i strpljenje koje nije posedovala?
Ne, naravno da ne. To je ve znala. Bie nemogue. Ona e znati da
pokae samo gaenje.
157

A pogled na Odenata nee biti nita u odnosu na prvu branu no koja

e neminovno doi.
Mora da je bila luda kada je zamiljala da je dovoljno jaka da se uda
za njega. Bilo je stvari bez imena koje su joj zabranjivale da mu
postane nevesta. Obuzeta ivotom u kui, Dininom i Ahemuinom
nenou, blesavim sukobom sa Ofalom, umalo nije zaboravila ono
to se nikada ne zaboravlja.
Sutra ili prekosutra, Odenat e biti pred njom. Traie svoje pravo
mua i nijedan bog nee moi da joj pomogne. Nijedan!
Bogovi su bili samo isprazne rei. Rei koje je svako eleo da uje
poput deteta koje trai da uje, pred spavanje, lagariju iz bajke. Dokaz
je bio na njenom telu. Balamin ju je napustio. Vraajui se u Palmiru,
izrekla je pohvale o tom bogu ali to je bila samo maska.
Balamin ju je napustio u zapaljenom dvoritu Dura Europosa. Crni
kamen Dingir-Dusaga bio je samo kamen njenog srca; nije bio zvezda,
nije bio dokaz Balaminove svemoi, kako su svi eleli da veruju.
Jedno vreme, verovala je da je hrabra, ovrsla koliko i taj dijamant
noi. Sposobna da srui sve prepreke koje je podigla samo da protiv
svoje volje ne postane kraljica Plamire. Kraljica mona koliko i njen
mu. Nepopustljiva koliko i jedan rimski car pred varvarima.
Sposobna da osveti zlo koje je jo uvek peklo njena bedra, nesposobna
da otopi led koji se stvorio Havadovom izdajom.
Ali danas-sutra, kada bude morala da se suoi sa Odenatovim
pogledom, i sa svim ostalim na ta su sve ene iz palate sumnjale, ne
imenujui ga, ta e tada raditi?
- Radost je dodirnuti tvoje telo, kraljice moja. Radost pomilovati
dragulj.
Maserkin aptaj bio je odan i pun potovanja.
Zenobija se sa zahvalnou prepustila prstima koji su leteli preko
njenih lea. U blagim mirisima kupatila, gde se zaboravljalo na
hladnou, vreme za masiranje bio je jedini trenutak spokoja. Najzad,
pod arobnim prstima persijske robinje, pitanja bez odgovora
prestajala su da je proganjaju.
Brbljanja torokua i radoznalost roaka Presvetog nestajala su u pari
bazena. U odaji poploanoj mermerom, bazen se punio proienom

158

vodom iz ouadi Kubur, a jedna rimska pe prilagoena za paljenje

kamiljeg izmeta gorela je svakog dana po dva sata.
Suvonjavog tela i tiha, maserka je govorila malo i esto se osmehivala,
te joj je se lice pretvaralo u neverovatnu gomilu bora. Posle izvesnog
oklevanja Zenobija je uspela da se prepusti njenom umeu, grubom
koliko i nenom, na trenutke sposobnom da iz njenog tela iupa rune
uspomene i teke boli, nevidljive ali zastraujue.
- Kraljica, to jo uvek nisam - prozborila je.
- Oh! To je samo jo nekoliko meseci. Kakav e to divan trenutak biti!
Persijanka trepnu neno. Ali ugleda tamnu senku u dnu Zenobijinih
oiju pre nego to ih je sklopila. Posle duge tiine aptala je drugim
tonom:
- Veoma si besna. Veliki, daleki bes. To nije zbog Ofale i ti to zna.
- Zato to govori?
- Oseam to na vrhovima mojih prstiju.
- Grei, Veoma se radujem dolasku Presvetog.
Persijanka prelete prstima preko Zenobijinih bedara i dodade kao da je
nije ula:
- Plai se, ali savladae svoj strah. Tvoje telo zna da odlui o tome
ta eli, a ta ne. Pomoi e ti, Mnogo si hrabrija i snanija nego to to
zamilja.
Pod svojim dlanovima je osetila koliko se Zenobija ukoila. Pogledale
su se. Osmeh razumevanja obasjao je istroeno maserkino lice.
- Ne sluaj me. Govorim kao luda. Oprosti mi, kraljice moja.
Zenobijina napetost nestade, a Persijanka se uuta. Trenutak kasnije
kada je zavrila sa masiranjem izvukla je miriljavu mast iz jedne
kotarice. Obilato premaza ruke pre nego to je pokuala, sa
potovanjem koliko i sa odlunou, da rairi Zenobijine butine.
- ta radi?
Zenobija se naglo uspravi i odgurnu je silovito. Persijanka promrmlja
izvinjenje i pokaza na mast koja se slivala sa njenih prstiju.
- Nije to nita, kraljice moja! Ne boli. To je krema od rue... Blaga je?
Sa damarima u slepoonicama Zenobija se ve prekrivala svojom
tunikom.
- Nema potrebe.
- Ali to je zbog tvog devianstva, treba...
159

- Ne.
Maserka je pogleda zbunjeno.
- Uvek to inimo. To je dobro za tebe! Pomada omekava, to e... Oh!
Zna... Device su tako nene pre...
Maserka uuti ne usuujui se da pogleda Zenobiju u oi. Slukinje
oko bazena nisu ih ni na tren gubile iz vida.
- Nisi mi vie potrebna, maserko. Moe da pokupi svoje meleme.
- Gospodarica Ofala mi je naredila da pripremim mast za tebe aputala je i dalje Persijanka.
Zenobija se povratila uvi njen zbunjeni glas. Smirenije, ree joj:
- Nita ti ne zameram. Nikakvu greku nisi poinila. Seti se samo da je
Ofala tvoja gospodarica, ali ne i moja. Ako te bude prekorila prenesi
joj moje rei, bez brige. Reci joj da nema potrebe da neko priprema
Zenobijino telo za zadovoljstva njenog budueg mua.
Uvee, kada se no sputala nad enskim odajama, Dina se uvue u
Zenobijinu sobu gde je gorelo par svetiljki.
- Ofala je napustila kuu i otila je na sestrin grob. Obavestila je
Huloja da si je uvredila i da treba da se proisti pre povratka
Presvetog.
Zenobija se blago osmehnu.
- Mnogo muenja, ali ve u begu!
- Nemoj se previe opustiti. Ona se sakriva pod kamenjem i vreba
priliku da napadne. To je jedna korpija.
- Jedna ljigava i glupa korpija! - gundala je Ahemu sa gaenjem.
- rtvovae se i kukae nad oltarom svoje sestre Gardalaje kako bi to
bre i bolje rairila uasne glasine - objasnila je dalje Dina - Sposobna
je da plae i ali se i no i dan ispruena nad rtvenim korpama. Kada
je re o laganju, niko nije vetiji od nje. Sutra e se ve po celom
gradu aputati njene lai.
- Trebae joj puno da izmilja - bunila se Ahemu - Nema nieg
stranog da ispria.
Dina zbunjeno pogleda Zenobiju.
- Po gradu pojedini govore da si ti lagala. Da te Balamin nije poveo u
pustinju. Priaju da kamen iz kobe nije nita drugo sem obinog
kamena. Da je sve to jedna obmana na koju te je otac primorao zato
to je trebalo sakriti tvoj greh.
160

Ahemu je razgoraila oi, zaprepaena. Neto blaim tonom, Dina

dodade sleui ramenima:
- To i nije toliko vano. Palmira je velika, a ljubomornog sveta ne
manjka. Tvoj otac je bogat i ima puno neprijatelja.
Zavladao je neprijatan tajac. Ahemu se okrenu ka Zenobiji, spremna
da uje njen bes. Ona pak ugleda bledo lice, nesigurno, malaksalo i
ravnoduno.
- Nema veze ako Presveti dopusti da ga u to uvere. Izbacie me i to je
sve. ta ja tu mogu?
Ahemu skoi i umalo ne obori jednu lampu.
- Jesi li ozbiljna? Naravno da to neemo dopustiti! Sve te lai su...
- Ako me Odenat najuri - prekinu je Zenobija - postau Balaminova
svetenica. Razmiljala sam o tome ovih dana, nee mi biti neugodno.
- Ona je ponovo poludela, jeala je Ahemu bezbojnim glasom.
- Zato bih se tukla da postanem nevesta jednog starca koji klei pred
tom debelom glupaom?
Dina epa Zenobijinu ruku.
- Presveti nije starac, niti ovek koga je lako prevariti. Ona zna ta
hoe Ofala. Bie lako dokazati da ona iri samo lai.
Zenobija nije odgovarala.
- Neka te Izida pouje, keri moja - uzdahnula je Ahemu -Oh! Neka te
pouje!
KLAUDIJA ARA AGRIPINENSIJUM
- A to obeanje, naravno da si mu dao?
- Da li mi je bilo drugo initi?
Maksim je paljivo spustio oblogu od trave i svinjske masti na oteenu
opekotinu koja je palila Aurelijanovo telo. Podigao je obrvu rugajui
se.
- Moglo se i oekivati.
- Hajde Maksime! Nikada neu biti deo tog smrdljivog opora koji
cepa Carstvo iz zavisti ili iz ljubomore. Stari Imperator trai moju
pomo: dobie je i zato to ga volim i zato to je Avgust. Tako zahteva
Rim, ako elimo da Rim opstane.
- Da li ti tu rtvu trae Rim i stari car ili Cezar, sin naeg Avgusta i
miljenik senata?
161

- Ah! Maksime...
- U redu! U redu! Uutau. Prestani da se pomera, nisam zavrio.
Tri mangala bila su dovuena iz susedne lonice prostranog
triklinijuma, koje je gradi poklonio Aurelijanu za vreme njegovog
boravka u logoru. Bilo je daleko od toga da bude hladno u odaji. Ipak,
onako golih grudi, zadrhtao je. Groznica ga nije poputala. Maksim je,
svojom dugom kosom koja mu je milovala obraze i prekrila mu
oiljak, zavravao sa premazivanjem rane. Obrisi sunca utisnutog u
etiri strane sveta polako su nestajali pod debelim slojem melema.
Ako se sve bude dobro odvijalo bie potrebni etiri ili pet dana da se
njegova opekotina sasui i pone da srasta. Nita nije bilo due i
opasnije od zacelivanja opekotina gvoda. Brojni oficiri, poklonici
Mitre, koji su ovim znakom obeleeni, trpeli su ove rane mesecima.
Ponekad su bile toliko bolne da nisu mogli da se bore. Deavalo se da
se stanje povrede pogora, da zabazdi kao smrdljivo trulo meso. Smrt
je nastupala lagano, bolno i prodorno kao da je gvode malo po malo
prodiralo itavo telo. Smrt koja se tada nazivala Mitrinim usudom!
Kako bilo, Aurelijan nije eleo da vidi lekara u logoru. Da Maksim
nije navaljivao, on bi se sam leio.
Maksim spusti istu oblogu na oblogu. Odrao je pritisak jednim
zavojem dok je previjao njegove grudi, vodei rauna da ga ne pritiska
suvie jako. Tek to je dovrio, kada tri franake robinje uoe u
prostoriju, nosei na posluavnicima hranu, krage vrueg vina
zainjenog medom i cimetom, kao i veliki bakarni sud za umivanje.
Bile su to devojke mlade od dvadeset godina, veoma svetle puti i kose.
Njihove tunike bile su tako kratke i tako duboko izrezane da su
otrivale krhka tela i mlada bedra. Strah pomean sa eljom da se
dopadnu ocrtavao je na njihovim nezrelim licima obris nenosti i
ulne zavodljivosti,
im su spustile posluavnike i krage na niske stoie, poreae se
kraj zastora, oborenih oiju. Maksim briljivo opra ruke u umivaoniku
i potom zapovedi jednoj robinji da se priblii.
- Zaboravila si da ponese rublje kako bih mogao da se obriem primetio je blagim glasom.
Osmehnuo se. Osmeh oive njegov oiljak, inei njegovu lepotu
ivotinjski silovitom.
162

Devojka pocrvene. Promrmlja izvinjenje, apuui da e ispraviti

svoju greku.
Pre no to je uspela da se udalji, Maksim je epa za butine i privue
je sebi.
- Ne mrdaj, mala. Donela si neto mnogo bolje od rublja. Nee biti
kanjena.
Ne prestajui da se smeje, dugim milovanjima je obrisao svoje
dlanove i vlane prste o nenu kou robinje.
Devojka je grizla svoje usne. Maksimove ruke, koje se ona nije ak ni
usudivala da odgurne, dopree joj do zadnjice i meunoja. Okrenula
je lice, oiju iznenada sjajnih od suza. Milovanja su postala strastvena
toliko da su joj ramena silovito drhtala. Jeknula je. Druge robinje kraj
zastora posmatrale su je ogoljenu. Zabrinuto, ili pak unezvereno.
Maksim istom onom grubou kojom je epao sada odgurnu devojku
udarcem po guzici.
- Dobro je. Zahvaljujem ti. Da li su ti ove lepote potrebne?
Aurelijan zapovedi da mu pomognu da navue svoju tuniku i potom
raspusti robinje. Kada se zastor ponovo navukao, Maksim prasnu u
smeh.
- Zna li da ti ih Cezar lino alje? Trebalo bi noas da zadri jednu
kraj sebe. Ako ne bude naao ta da radi sa njome, mogla bi bar da
pazi na tvoj zavoj da ga ne bi iskidao u snu.
Aurelijan nije odgovarao. Na iskap je popio dva velika pehara. Mlako
i slatko vino najzad isprae gadnu oporost krvi bika. Toplota je
obuzela njegovo telo, umanjujui ujed rane. Sputajui se na udobne
jastuke svog leaja ponovo napuni svoj pehar i sada ga ispi lagano i sa
uivanjem.
- Kako su udni ti vai obiaji, vi poklonici Mitre! - uzdahnuo je
Maksim - Da li je zaista neophodno da se igoete na taj nain, kao
ivotinje? Zato sebi nanositi takve rane kada nam varvari pruaju
toliko prilika da ih zadobijemo?
Ne otvarajui oi, Aurelijan se osmehnuo.
- Ne sudi o onome to ne poznaje, Maksime, prijatelju. Doi sa
mnom u mitreum i razumee.
- Nikako! Jupiter i Mars dovoljni su mojoj dui. Nije mi srce toliko
veliko da bih mogao voleti jednog boga vie od samog sebe.
163

- Doi e dan kada e shvatit da ti je Mitra potreban - uveravao je

blago Aurelijan - Velikom vojskovoi je uvek potreban. Slava ne
dolazi bez Mitrine ili Sol-Invictusove pomoi.
- Moda. - Maksim prizna Aurelijanu sa jedva prikrivenom ironijom.
- Ako treba da te sledim u mitreum, to e biti samo onog dana kada ti,
najzad, rimske legije budu klicale kao Avgustu!
Aurelijan otvori oi, krutog lica, skupljenih i stisnutih usana. Maksim
je veoma dobro poznavao taj besni izgled da bi mogao da bude
zadivljen. On proli vino, prui drugi pehar svom prijatelju i doda:
- Doi e dan kada e se proroanstvo tvoje majke obistiniti,
Aurelijane. Nije li ono obeanje vaeg boga, Sol-Invictusa i Mitre?
- Badava otvara usta, Maksime, potreban mi je odmor.
Maksim odmahnu na prekor jednim nehajnim pokretom i nastavi istim
drskim glasom:
- On odlazi ne rekavi ti da je velika ljubav kojom te Imperator
obasipa samo jedno zavaravanje? Valerijan koristi tvoja snana
oseanja samo da bi te bolje zavarao i posluio se tobom u korist
svoga sina? Cezar mu je obeao da te nee udaljavati od pobeda i
poasti?
- Poasti i zasluge, Valerijan mi ih je lino dao, maloas - odvratio je
Aurelijan suvo. Dux majorum legija donjeg toka Dunava kao zamenik
Upijusa Krinutusa koji je onemoao zbog godina i bolesti. Zapovednik
donjeg toka Dunava, ini li ti se to kao prilino blistava radost?
- Oh!... - svirnuo je Maksim iznenaeno. - Dux majorum! Ima li
zapovesti i nad konjicom?
- Imam.
Maksim klimnu glavom kao znak odobravanja. Oduevljenje na
njegovom licu ve se pretvaralo u ruganje.
- Lepo zapovednitvo, a i dovoljno je daleko od Rima i senata.
Najdalje mogue od Galijana, takoe. Ne raunajui to to Cezar
postavlja svog sina izmeu sebe i tebe. Balavca od sedamnaest godina
koji e vladati gornjim tokom Dunava! Na najbogatijim zemljama:
Iliriji, Panoniji, Dalmaciji... Dobro odigrano. Videe da nee mnogo
vremena proi a da emo kod nas imati uhode, kako sinovljeve, tako i
oeve. Moda ak i dedine? Kakvog lepog naslea! Rim je u dobrim
rukama.
164

- Dosta, Maksime - prekinu ga Aurelijan ozbiljno - Misli li da sam

budala. Poznate su mi sve Cezarove spletke. Prozreo sam i
Valerijanove. Ali grei to im toliko zamera. Zato bih trebao da im
zameram to tako vrsto vladaju carstvom? Nije li to njihov zadatak.
Da li si upoznao makar jednog Avgusta koji nije eleo da osnuje
dinastiju i da vlada Rimom do sudnjega dana? Hajde! eli da poem
na Cezara. Neu to uiniti. On i njegov otac misle da sam ljubomoran.
Oni se varaju. elim samo jedinstvo i veliinu Rima. Ako to budu i
zamiljali, imae moj ma i moju duu. U suprotnom... Govoriemo o
tome.
Gledali su se nekoliko trenutaka. Aurelijan se blago nasmeio. - U
svakom sluaju, nije da mi se ne svia da se vratim na Dunav. Knivin
sin eli da nastavi putem svoga oca i da povede Gote sve do grkog
mora. Svriemo sa njima, obeavam ti. Nijedna pobeda ne moe nam
nakoditi. ak i one nad Varvarima sa gornjeg Dunava usreie me.
Maksim je kratko posmatrao Aurelijana i nije odgovarao. Njegovo lice
nije imalo ni podrugljivosti ni drskosti. Lepa usta su mu samo na
kratko bila stisnuta, sa razoarenjem koje ubrzo izreknu uz jedan mirni
osmeh.
- Verovatno si u pravu. Moi e uskoro da se zahvali Cezaru na ovoj
radosti. Nije nam samo poslao lepe robinje. Oekuje nas sutra u
pretorijumu na veeri.
Ne pogledavi Maksima, centurion najavi: - Cezar je u svom kupatilu.
Naredio mi je da te sa tribunom povedem odmah kada bude stigao.
Iao je ispred njih kroz jedan lavirint hodnika, predsoblja i stepenita.
Pretorijum Agripinensijuma, namenjen za prijem najmonijih
zapovednika Rima tokom zime, bio je sainjen od tri prostorije. Zidine
su bile veoma visoke kako bi se Franci i Alemani mogli diviti sa druge
strane Rajne, ali i da ih se plae. Kupatilo je bilo najlepe ikada
podignuto izvan Rima.
Bilo je sazdano od niza podzemnih prostorija, sa tavanicama koje su
pridravali stubovi raznobojnog mermera. Kroz oblake pare i dima
tamjana, lojanice uramljene srebrnim ogledalima bacale su udnu
svetlost. Zadivljujui mozaici prekrivali su zidove, pod i, naravno,
unutranjost bazena. Na njima je bio oivljen svet divljih zveri, nimfa,
cvea i morskih ivotinja koje su izbijale iz vodenih dubina u kojima
165

su samo bogovi obitavali. Dok ih je centurion uvodio u prvi od

kaldarijuma, vlana toplota oblila je njegovo lice, teka kao i rublje.
agor, smeh i ubor vode bili su zagluujui. Iz susedne sale dopirali
su uzvici ljudi koji su radili vebe. Vojskovoe su sedele na
mermernom stepenitu bazena, buno pozdravljajui Aurelijana i
Maksima. Neke robinje dotrale su da uzmu njihove kabanice dok su
franake devojke prilazile sa napicima. Samo su im grudi i butine bile
prekrivene pamunim trakama koje je vlaga uinila providnim.
Aurelijan skinu kaput uzdravajui se da se ne namrti. Opekotina ga
je i dalje bolela, a zavoji nisu bili dovoljni da bol umine.
Dok je Maksim skidao svoj oklop, centurion izjavi da su Cezar i
njegove zvanice u odei za kupanje. Da li su i dux i tribun hteli da im
se pridrue?
- U tom sluaju, dobiete ogrtae u svlaionici.
- Odvedi nas Cezaru - odgovorio je suvo Aurelijan. Cezarov
tepidarijum bio je razdvojen od ostalog dela kupatila jednim
hodnikom, salama za masau i jednim sudatoriumom. Graja iz
oblinjeg kupalita gubila se iza njih pre nego to su novi zvuci vode,
glasovi i smeh izbijali u dnu jednog uzanog prolaza kroz koji ih je
vodio centurion.
On odgurnu koni zastor sa srebrnim ploicama i koljkama. Maksim i
Aurelijan nali su se iznenada u miriljavoj pari jednog slapa. Voda je
tekla po masivnim stenama prirodno naslaganim, a huka se irila po
svodovima i padala je puei se, u bazen. Neke ene su plivale, druge
sedele na mermernim stepenicama boje purpura ili su pak leale na
klupama, preputene rukama masera. Nijedna nije bila vie odevena
od robinja koje su ih okruivale, ali njihove pregae i njihovi stropovi
bile su od svile. Nene svile, boje skoro iste kao koa, tako da se inilo
da su gole.
Sa druge strane bazena Cezar i neki od njegovih omiljenih vojskovoa
igrali su harpastres. I oni su bili opasani u pregae. Aurelijan je bio
iznenaen kada je ugledao da je Galijanova bila u bojama njegovog
senatorskog ranga: boje afrana i purpura.
Galijan zgrabi teku konu kuglu ispunjenu peskom dok je centurion
najavljivao posetioce.
- Dux majorum! Brate moj pred Mitrom!
166

Bez ijedne rei, bacio je teku kuglu kao neki kameni na Aurelijana.
Izbaaj je bio snaan i spretan. Iznenaen i sputan svojom
opekotinom, dvoumio se da li da veto izmakne sramotu i bolni
udarac. Maksim prui ruku. Njegovi tanani prsti sklopie se bez imalo
napora na koi.
Cezar se osmehnuo ne gledajui u tom trenutku Maksima.
- Dobrodoao u ovo skrovite istote, dux majorume.
irom otvorenih ruku zgrabio je njegove rune zglobove i pozdravio
ga nainom legionara. Snanih nogu i trupa, Galijan je nasledio od oca
niski rast. Guste i kovrdave malje prekrivale su njegove grudi i
stomak malo izboen, ali i jedno i drugo bili su marljivo brijani
nekoliko puta nedeljno. Na isti nain i njegova brada bila je
potkresana oko usana sve do brade, naglaavajui uzana i neobino
iljata usta. ak i kada se smejao crte njegovog lica zadravale su
neku udnu meavinu hladne surovosti i umnosti. Lukavi Galijan znao
je esto da jedno sakrije drugim.
Grlei Aurelijana jednom rukom vratio se na svoje mesto, gledajui
vojskovoe. Pritisnuo je svoj kaiprst na oiljak u obliku sunca
utisnutog u etiri take sveta koji je krasio njegovu levu stranu grudi.
- Diviete se uskoro i Aurelijanu i istom ovom znaku. Ovo je dar moga
oca i Mitre onima koje divljai vole! Dux, zar ne eli da svue svoju
tuniku i zavoj? Nita bolje ne umiruje opekotinu gvoda od bazena,
moe mi verovati.
Aurelijan jednim znakom pokaza da to ne eli.
- Moj oiljak nije jo dovoljno lep da bi se mogao uporediti sa tvojim,
Cezare. Bie bolje da bude prekriven, tvoji gosti ga ne moraju gledati.
Uostalom, vrelina gvoda sada je podnoljiva.
- Istina je, istina je! Zaboravio sam da je Aurelijan najizdrljiviji meu
nama!
Galijan se ponovo nasmeja. Osmeh hrapav kao i Imperatorov. Najzad,
okrenuo se prema Maksimu kao da ga je tek sada ugledao.
- Tebe, tribune, ne pozivam da se svue. Gospe koje se kvase u ovom
bazenu bie u opasnosti. Glas o tebi iri se tako brzo da ga ne moemo
pratiti.
Zbijale su se ale. Maksim se udari po grudima. - Taj glas je vie nego
preteran, Cezare. Gospe iz ovog bazena nemaju razloga da se plae.
167

Nijedan bog, na alost, ne moe sakriti runou oiljaka koje su Goti

iscrtali po meni.
Cezar hladnim pogledom oinu Maxima, a u tom asu ene su
uzvikivale iz bazena da Cezar ne treba sam da prosuuje o lepoti.
Maksim im se pokloni, pristojno ih pozdravljajui. Pogledom je
preleteo preko nekoliko lica dok se nije zaustavio na jednom. Kraj
njega, Aurelijan uskliknu iznenaeno. I on je takoe prepoznao
Klaudiju meu kupaicama. Ona im mahnu i krenu ka stepenicama
kade, dok je Galijan izjavljivao:
- Dux majorum, hteo sam ovaj poklon lino da ti uruim kako bih
zapeatio ovu divnu zajednicu pod rukom moga oca. Ali takva je
Mitrina volja: tvoj poklon se lino pokazao.
Klaudija je izala iz vode. Maksim, zadivljen, gledao je kako prilazi da
uhvati ruku koju joj je Cezar pruao. Blistava voda se slivala niz njeno
savreno telo, obasipajui njenu svetlu kou bisernim kapljicama.
Tamni vrhovi njenih grudi nazirali su se pod svilom. Na njenim
bedrima, ispod polu providne tkanine ocrtavao se njen pubis. Oficiri su
gledali Klaudiju zadivljeno koliko i on.
Aurelijan je bio ukoen, lica prebledelog od besa. Klaudija mu se
pobedniki osmehnu.
- Dux, tvoja sestra me je zamolila da joj budem naklonjen jer je znala
da si ti suvie strog i da se ne bi sloio - zabavljao se Galijan. Ona eli
da te prati na tvoj novi poloaj. Ko bi mogao imati tako hladno srce i
ko bi mogao odoleti elji jedne takve ene?
Njegovo lice bilo je mirno i bezizraajno. Putajui Cezarovu ruku,
Klaudija krenu ka svom bratu i pomilova ga, od ega se on jo vie
ukoi. Blagim glasom, ali kako bi je svi uli, ona upita:
- Jesam li pogreila to sam zatraila pomo od Cezara kada moj
roeni brat ne eli vie da odgovori na moja pisma? ak ni u asu
kada mu je potrebna moja nega?
Maksim se uplaio rei koje je Aurelijan mogao izgovoriti. Ali jednim
kezom koji je skoro mogao biti i osmeh, on izjavi:
- Svakako, Cezare, tvoje srce je meke od moga i ja sam ti dunik.
Sumnjam da moja sestra moe biti tolika isceliteljka i da joj se moe
poveriti jedna Mitrina rana, ali ako je to njena volja kao i tvoja,
pretrpeu kaznu koju budete zahtevali sve do obala Dunava.
168

Dvosmislenost njegovog odgovora prouzrokovala je tiinu pre nego

to je Cezar dao znak za smeh. Smejui se i dalje, naredi ravnoduno
da je vreme za veeru.
- Aurelijane, doi da mi ispria ta ti je moj otac poverio, a to je od
mene sakrio.
Robovi su ve donosili ugrejane ogrtae. Dok je navlaila svoj,
Klaudijine oi sretoe se sa Maksimovim. Bio je to pogled koji izaziva
i poziva, kao promukli zov divlje ivotinje, obeanje za jednu dugu
borbu ushienja i divote. Vie nije uo jeku u bazenu niti prtanje
vode, video je samo Klaudijina usta, njena obla ramena koja su se
gubila pod ogrtaem, sjaj njenog izduenog potiljka.
Nasmejao se onako kako se smeje kada stavlja oklop pred bitku, u
asu kada oruje vie nije dovoljno.
PALMIRA
Veliki Odenat stigao je sa svojih hiljadu divljih konja. Huka se irila
poljima ak i pre nego to su deca uspela da se popnu na Um-Beki,
veliku stenu koja se nadnosila iznad Palmire. Ugledali su prainu na
pustinjskom putu.
Stigavi do zidina, Presveti je krenuo galopom sa palmirskom
gospodom koja mu je pola u susret, a on, pak, pokazivao im je lepotu
ivotinja koje je dovodio. Potom, okruen rimskom gardom koju je
njegov poloaj Azijskog senatora zahtevao, uao je u grad. Kretao se
dostojanstveno du visokih stubova, stigao do Belovog hrama, naredio
slugama da poloe velianstvene darove i dugo se zahvaljivao bogu.
Pre nego to je nestao u line odaje svoje palate podelio je
siromanima, koji su mu hitali u susret, pune ake milostinje i
proaskao aljivo sa glavama velikih kua. Tek tada su primetili da
Zenobijin otac, zapovednik Mazina, nije tu. Jedan dobro obaveteni
ovek ree im da je Abdonaj otiao u Antiohiju iz poslovnih razloga,
jer je Valerijan, rimski car, najavio svoj skoranji dolazak.
Odenat nije izgledao uvreen zbog njegovog odsustva, ali je bio
iznenaen zbog Avgustovog povratka. Upitao je centuriona, koji je
zapovedao gardom koja mu je dola u susret, da li je to sigurno.

169

Vojnik je odgovorio da je to poslednja vest. Na tribun, Elijus, takoe

je otiao u Antiohiju. Guvernerova garda traila je da on bude tamo
pre dolaska naeg Avgusta.
Odenat se raspitao za novosti a zatim preao na druge zanimljivosti.
Naredio je Huloju da prebroji broj zvanica koje su se najavile. Izjavio
je da bi konano eleo da veera kako bi mogao videti svoju buduu
nevestu. I to pre nego to dnevno svetlo bude suvie slabo i umanji mu
njegovo zadovoljstvo.
Odenat je voleo da obeduje po rimskoj modi. Triklinijum njegove
palate bio je prostran, irom otvoren sa svih strana, mada su u ovo
doba godine visoki drveni paravani, ukraeni duborezom, bili
podignuti kako bi titili od promaje. Lealjke su bile rasporeene oko
jednog velikog okruglog stola koji su robovi posluivali. Melodija je
bila lagana, a uli bi se i poneki pevai. Po Zenobijinom ulasku larma
je prestala. to zbog iznenaenja, to zbog zaprepaenja, takoe.
Krenula je prema preneraenim zvanicama - dvadesetak mukaraca sa
izuzetkom Ofale, - prekrivena zadivljujuom tunikom, ali ogromnom
da se nita od njenih oblina niti tela nije moglo razaznati, udnih
svilenih ukrasa i veza. Kosu je privrstila eljiima od zlata i koljke
a plavi i ukasti velovi nisu dozvoljavali da joj se vidi lice
Huloj je prvi reagovao, lupio je svojim visokim tapom po kaldrmi.
- ekaj! ekaj, keri Mazina! ta to radi? Ne moe se predstaviti
Presvetom, lica prekrivenog velovima!
Ne pomerivi svoje krhko telo pucnuo je jezikom i uperio vrhom
ovnovskog roga u Zenobiju. Dva roba su pohitala, ruku ve pruenih
da podignu velove. Desilo se drugo iznenaenje u tom asu: glas
velikog Odenata ih zaustavi.
- Ne!
Robovi i zvanice okrenuli su se ka njemu zaprepaenog pogleda.
Hara je uzdisao.
Presveti iji su obrazi bili prekriveni crnom kudravom bradom,
trepavica povijenih ka slepoonicama poput lastinih krila, primetio je,
svojim glasom naviknutim da ga svi sluaju ak i u meteu lova ili
bitke:
- ato si se sakrila pod velove? Zar ti nisi Zenobija? Plai li se da
pokae svoje lice?
170

Velovi su se talasali, mogao se primetiti nagovetaj dubokog

potovanja.
- Ne krijem nita od tebe, Presveti. Ja sam Zenobija i ako eli moi
e da vidi moje lice. U asu naeg prvog susreta, pomislila sam da je
moj izgled manje bitan mome muu od mog srca i mojih misli.
Sramni aptaju uli su se sa lealjki. Ofala je izvijala vrat kako bi bolje
ula te rei koje su velovi priguivali. Cerekajui se, okrenula se
prema jednom mladiu od dvadesetak godina kose oeljane u punu i
privrene zlatnom alkom. Nakit se sijao na njegovom vratu i uima,
pa ak i na njegovim obrazima. Oko oiju imao je debeli sloj bele
minke, a nepomina usta su mu bila potamnjena crvenilom. Smejao
se kiselo i nervozno.
- Moda je u pravu to se prekrila velovima, oe. Govori se da mrtvi to
ine kada se vraaju da proganjaju ive ogavnou podzemnog sveta.
Ne zaboravimo da je ova devojka koja treba da postane moja majka
ve mrtva!
Prasnuo je u smeh, povlaei svojim graktanjem druge oamuene
mladie koji su kao i on bili odeveni u dve ili tri tunike privezane
dragocenim kaievima.
Ofalino cerekanje se pojaalo. Ostali gosti izgledali su zateeni
ekajui na reakciju Presvetog.
Njegova desna ruka se uspravi, jedva se pokrenuvi.
- Onaj koga si upravo ula, Zenobijo, zove se Hajran. Bogovi koji i
nisu uvek vini savrenstvu, napravili su tog mog sina.
Ovog puta, sa nekih drugih ustiju uli su se podsmesi. Odenat ponovo
podie ruku, namrti se i ree:
- Ali ono to Hajran kae u ovom trenutku nije netano. Na ovom
krevetu ve sam oplakivao tvoju smrt, a sada, evo te. Sva obavijena
velovima, u stvari, kao da se vraa iz velike podzemne peine.
- Uvek sam bila iva, Presveti. Oni koji su ti rekli da sam mrtva greili
su ili nisu umeli da vide.
- Zato si onda pobegla iz kue svoga oca? A samim tim i iz moje?
- Nisam pobegla ni iz jedne ni iz druge.
- Nisi pobegla, a opet nisi dola u ovu kuu kada je trebalo.
- Ti ve zna razloge, Presveti. Balamin me je oteo.

171

Odenat nije sputao pogled sa Zenobijinih velova. U ovom asu

njegove crne oi su bljetale. Zgrabio je jedan pehar, napunio ga i
nakon to je smoio svoje usne, klimnuo je glavom.
- To je, u stvari, ono to se pria. Priaj. Zelim da sluam iz tvojih usta.
- Balamin je doao jedne noi, jedan sat pre svitanja. Probudio me je i
naredio mi je da ga pratim.
ulo se aputanje, oseala se zbunjenost i zauenost, ali nije bilo
sumnjiavosti. Odenat zapita:
- Kako je izgledao?
- Ne znam, Presveti, nisam ga videla.
Ofala se smejuckala, spremna da se naruga, ali je Huloj pukao jezikom
nagnuvi svoj tap prema njoj. Nije izgledao ni star ni slabaan.
Odenat primeti:
- Balamin dolazi po tebe, ali ga ti ne vidi?
- Ne, Presveti. Njega ne moete videti niti uti, on nije od krvi i mesa.
- Kako onda moemo znati, u tom sluaju, da je on tu?
- Jednostavno, znamo. On nema ruku, a ipak oseamo kada nas uzme
za ruku. Nema usta, ali ujemo ono to nam zapoveda. Treba da
ustanemo i ispunimo njegovu volju. Ne treba initi nita drugo, sem ga
sluati.
aptaji su zamrli na irom otvorenim ustima. Nastao je tajac. Duge
Odenatove trepavice bile su toliko uvijene da se inilo da je jedna
jedina linija nacrtana sa jedne slepoonice na drugu.
- A ta ti je naredio da ini?
Zenobija je oklevala. Velovi su podrhtavali, njene ruke su se pojavile
uvijajui se jedna preko druge.
- Poveo me je do mesta gde se ne poznaje radost ivljenja, tamo gde
kue gore i gde nita ne zavreuje potovanje. Tamo gde muve sleu
na krvave leeve, gde psi grabe udove onih koji jo nisu mrtvi, tamo
gde se sve rui, a da se ak ratnici ni ne mogu boriti. Poveo me je tamo
gde ene odbijaju da idu. Tamo gde gube svoje telo i svoj osmeh.
Tamo gde vie ne mogu raati i gde postaju tek suza na velikoj
pustinjskoj sui.
Gosti su zadravali dah. Hara je stezao svoj dugi tap, nervozno
tiskajui usta po svojim ogoljenim desnima.

172

Ofala je zabrinuto uzdahnula, a onda naslonila svoju glavu na porube

svoje tunike. Hajran je epao ruku svog suseda maui preko
Zenobijinih velova kao da e iz njih izleteti pravcate zmije.
- Neka me tvoj bog blagoslovi, keri Mazina! - uzviknuo je Odenat
glasom u kome su svi mogli uti ton potovanja - Zato te je odveo u
to leglo demona?
- Da bi me to bolje zaplaio i ubedio da treba da postanem tvoja
supruga, Presveti.
Odenat irom otvori oi zaprepaeno.
- Zato to ti to nisi elela?
- ta moe eleti devojica od trinaest godina koja nikada nije videla
ljudsko zlo? ta moe poeleti devojka od sedamnaest godina koja jo
nije videla lice onoga koga treba da voli? Kako bi ona mogla poeleti
sreu onome koji je eli, ne znajui pri tom ta sama eli od nje?
Tegoba koje je pritiskala tela nestala je, agor i osmesi su se povratili.
Sam Veliki Odenat je ciknuo. Njegove krilate trepavice su se
rastvorile.
- Da li te je ubedio?
Da li moda iz potovanja, ali Zenobija je pred tim reima zatreperila.
Velovi su se razleteli i trebalo je nauljiti ui da bi je mogli uti
- Balamin mi je pokazao da je moj put, put po kome ti koraa.
Pokazao mi je da treba da te podrim, sutra i do kraja mog ivota.
Balamin mi je obeao da e postati moan. Naredio je meni, Zenobiji,
da spustim moju ruku na tvoju i da budem ona iz koje e crpeti snagu.
A kao dokaz njegove volje, poverio mi je crni kamen sa neba koji se
sruio na pustinju onog dana kada sam se rodila.
Poslednje Zenobijine rei Odenat je sasluao klimajui glavom. Kada
je uutala, nasmeio se neobino neno za jednog tako monog
mukarca. Hara, koji je stajao povijene glave i polu otvorenih oiju,
pucnuo je zvonko svojim jezikom kao da se prenuo iz sna.
Odenat je grubo spustio svoj pehar tako da se vino prolilo. Naglo je
poskoio sa kreveta, gurnuo sto i krenuo je prema Zenobiji odgurujui
robove. Ona se uplaila i ustuknula je jedan korak. Ve je zgrabio
jedan veo, hvatao drugi, snano ih zadizao bacajui ih preko svog
ramena.

173

Uzdahnuo je sa olakanjem, a moda i od iznenaenja. Posmatrao je.

Dugo, bez rei. Svaka bora na njegovom licu bila mu je okupana
sreom. Niko se nije usuivao da progovori. Niti Ofala niti Hajran.
Odenat je povukao svoje ruke sa velova, oklevao je da ih sve poupa
kako bi se divio kosi svoje budue neveste. Uzdrao se sa
potovanjem. Sjaj koji je zaiskrio u njegovim zenicama Zenobiji je bio
poznat. Znala je ta joj priznaje.
Nekako nespretno, Presveti se izmakao.
- Sa brda Tiberijade doneo sam ti poklon koji bi trebalo da ti se svidi.
Videe ga sutra. Evo Nurbela. On e ti ga pokazati.
Pokazao je jednog elavog mukarca, sa kapom od koe i zlata. Brada
mu je bila uredno potkresana, a njegove razmaknute oi bile su
iskoene kao kod ljudi koji dolaze iz daleke Azije. irok koni opasa
prekriven srebrnim ploicama stezao mu je tuniku velianstvenog
veza. Drka njegovog bodea bila je rezbarena. Otkako je Zenobija
ula, nasuprot drugima, on nije trepnuo. Nije se osmehnuo niti
uzdahnuo. Odenat, namignuvi kao oduevljeno dete, pojasnio je:
- Septimus Nurbel Zabdilaj je zapovednik moje vojske. On zapoveda u
ratu i u lovu. On je kao prsti na mojim akama. Moe imati poverenja
u njega.
Onog trenutka kada je Zenobija napustila triklinijum, kako je nalagala
pristojnost, Ofala izjavi:
- Ova devojka lae, Presveti. Lae im zine, lae.
Huloj lupi svojim tapom o pod.
- eno, dri jezik za zubima.
- Rei u istinu, Huloj! Ova devojura te je ve zavela, onako kako bi
elela da zavede i Presvetog. Dolazi pred nas u svim tim velovima i sa
svim tim svojim bajkama, a vi upijate njene rei kao da vie ne
razlikujete istinu od lai. Prestar si, Hara. Ne moe vie zatititi
Presvetog onako kako bi trebao!
Odenat se nije obazirao na Ofaline aoke. I dalje se smeio onim istim
smekom kao i trenutak ranije, dok je Zenobija nestajala iza paravana.
Besno Hulojevo puckanje jezikom trglo ga je iz tog zadovoljstva.
Zamotao je jedno pare mesa od gazele u kiseli list vinove loze
zainjen mentom i probao. Tonom izrazite dosade, upitao je:
- A ta je po tvom miljenju prava istina, Ofala?
174

- Da bogovi nisu povod njenog nestanka. Nikada nisam poverovala u

tu priu o zvezdi i izvoru kojom se Mazini kite. Kojetarije koje su
omoguile Abdonaju i Balaminovim svetenicima da se obogate pod
zidinama Palmire. A koji se smatra monim koliko i ti, Presveti. Eto to
je sve.
Odenat je pognuo glavu, pripremao je sebi drugo pare mesa. Zvanice
su inile isto. Hajran se cerekao dok mu je jedan od njegovih drugara
davao da jede potpuno pripremljen zalogaj, otvarajui mu usta svojim
masnim prstima.
- Izvor Dingir-Dusag, crni kamen! - zaudio se Odenat - Oni su ipak
tu, pravi su i mogu se videti isto koliko i stena Um-Beki, uzdignuta
nad zidovima Palmire.
- Tu su, da - dodala je Ofala prezrivo - Da li oni od Abdonajeve erke
prave ita vie od jedne pustinjske devojure? Sve su one prevrtljive i
laljive. Njen otac se obogatio na toj prevari. Oprosti mi to sam
iskrena, Presveti, ali sam ubeena da te i njegova erka lae isto
toliko. Mene ne mogu prevariti. Suvie sam toga videla da bih mogla
da poverujem u te budalatine.
Kretei kao kokoka, Hajran je nazdravljao sa svojim drutvom, pili
su na iskap, robovi su im punili iznova pehare, a oni su ih ponovo
praznili. Hara je lupio svojim tapom, vrteo svojom starom glavom i
uzdisao sa gaenjem.
- U ta ti veruje, draga Ofala? - promrmljao je - Eto to je ono to se
odavno pitamo.
- Verujem u ono to vidirn, Huloju. Ne verujem u tamo nekakve
bogove koji nemaju ni telo ni glavu. Verujem u tuniku koju su putnici
karavana pronali. Ne verujem u lai koje ova devojka iri po enskim
odajama otkako je dola! Spletke, lukavstva, pretnje, to je ono to nju
zanima! Oh! Moe ona da se krije pod velovima. Ima ona tota da
sakrije. Dovoljno je videti joj lice da bi se pogodilo...
- Ah! Da, njeno lice! Istina je tetka! - prekinu je Hajran pijano - Da
nikada nije bila mrtva, to se vidi, ha. Nikako mrtva. Igrala je sa
demonima po kamenju. Da, to da. Ja je vidim golu golcatu sa
dlakavim demonima i...
Hara udari svojim tapom na Hajranov krevet. Rog ovna lupio je o
postelju odmah pored njegove butine. Odenatov sin je poskoio i pao
175

na kolena, lica iskreveljenog od straha, ali i od besa. Huloj je novim

udarcem tapa uutkao njegovo nepristojno cijukanje.
- Govori o buduoj nevesti svoga oca, Hajrane.
Nurbel, zapovednik vojske, klimnuo je glavom svom susedu sa kojim
je delio lealjku, jednom oficiru kone tunike koji je odmah ustao. Uz
pomo nekoliko robova poveo je Hajrana i njegovo drutvo iz sobe za
obedovanje, gluv na njihove pijane prepirke.
Opreznim glasom Ofala je molila:
- Ne zameraj svom sinu, Presveti. On je kao dete, ne ume da sakrije
ono to mu je u dnu srca. Ni ja ne mogu nita da sakrijem od tebe. To
je moja uloga u enskom odajama, da pazim na onu koja treba da
postane tvoja nevesta. I da te na nju upozorim pre nego to bude
prekasno.
Ledenog lica, Odenat je upitao:
- Ima li dokaz o onome to istie?
Debelo Ofalino telo pokrenulo se pod gomilom svile, glavu je izvlaila
kao kada se zmija priprema da napadne.
Paljivo je osmotrila Nurbela i starog Haru, stala je zbunjeno to ih je
jo vie nateralo da je paljivo sasluaju.
- Postoje enske stvari koje ne mogu lagati - proaputala je.
- Ako ne moe da pria, onda uuti.
- Neprijatno je za enu, Presveti.
- Odavno mi nije poznato da je tebi od neega neprijatno, Ofala.
- Odbila je da joj maserka razmeka kou onako kako se ini buduoj
nevesti.
Odenatove jagodice blago su se zarumenele. Ofala je oborila oi,
liznula je usne.
- Maserka nije mogla da se uveri da je ona jo uvek... dostojna tebe.
Zavladala je tiina. Potpuni tajac.
Hara ga je prekinuo. Lupio je svojim dugim tapom, zatvorenih oiju i
bezbojnim glasom te je odjednom liio na slepca.
- Dakle, draga Ofala, ti optuuje ovu devojku da je napustila oevu
kuu iz loih namera i da je neista ula u dom Presvetog. Ti poznaje
nae zakone. Ako to dokae, Zenobija e umreti kamenovana i
bievana. To e joj se dogoditi.
- Oh! Dovoljno je da... - poinjala je Ofala.
176

Jednim pokretom ruke Odenat ih je uutkao. Okrenuo se Nurbelu,

svom povereniku. Pogledali su se onako kako su se gledali ve
dvadeset godina usred bitke i lova. Ono to su pogledima govorili niko
nikada nije uspeo da sazna.
Odenat je skrenuo svoj pogled sa Nurbela, zgrabio je svoj pehar i
lagano pio.
- Zenobija e postati moja ena tokom aprilskih ida, po rimskom
kalendaru. Svaka re protiv nje bie re protiv mene. To isto vai i za
tvog sestria, Ofala. Posavetuj ga da me se kloni ako eli da ostane
moj sin. Previe sam video i uo u poslednje vreme.
Konj je bio udo. Izrazito crn i sjajan, belih nogu, potkolenica i
kolena, neto beliastih tragova visoko na obrazima, prednjem delu
glave od ela ka nozdrvama i uglovima vilice. Griva i rep bili su mu
mleno beli, svileni i lepravi kao magla. Njegovi miii, mladi i
nestrpljivi, plesali su pod koom podseajui na peane dine kojima
se igra pustinjski vetar.
Jedan vojnik pridravao ga je za uzde, iako je on pokazivao nervozu i
zabrinutost poskakujui kraj zida od opeke kojim je bio ograen vrt.
Iznenada, a da ga niko nije povredio, naglo se trgao, bacao ifte na
neto nevidljivo i uzdizao se u malim skokovima dok mu se kima
povijala. Uzde su povukle vojnika, a potom mu izmakle iz ruku. Konj
je skakao, okretao se i kopitama kopao peskovitu zemlju. Vojnik mu je
neto naredio. Konj je odgovorio krgutanjem zuba, podigao svoj nos i
otrao na suprotni kraj dvorita uvijajui svoju bledu grivu oko noge.
Ubrzo se vratio, graciozan, lagano igrajui zadnjim delom tela, oka
strogog, uva paljivog i nepokretnog.
Zenobija se nasmejala. Bio je to veseli smeh koji niko nije uo od
kako je stigla u palatu. Konj se ukoio, posmatrao je svojim irokim
zauenim zenicama, trzao nozdrvama dok je udisao parfem ovog
osmeha.
- Svia ti se? - pitao je Nurbel.
- Da, da, veoma!
Ne pomerivi se, pruila je ruku ka ivotinji. Ona je izduila svoj vrat,
drhtave donje usne. Vojnik je hteo to da iskoristi, priao mu je lagano s
lea kako bi uhvatio kone uzde. Konj je to naslutio i izmakao, ivo

177

poskoivi i zanjitao podrugljivo, otro i izazivaki. Zenobija se

ponovo nasmejala.
- Ovo je divno. Rei e Presvetom da me je njegov poklon ostavio
bez daha.
Zapovednik vojske potvrdio je lagano trepnuvi oima.
- Mlad je i nee trpeti nikoga na svojim leima. Hoe li umeti da ga
obuzda?
Zenobija je klimnula glavom, ne naputajui pogledom konja.
- Nauila sam sa ratnicima M'Tuba. Oni jau samo napola ukroene
konje. Misle da se tako niko nee usuditi da ih ukrade!
Nurbel je potvrdio i prstima preao preko svoje brade, skrivajui
osmeh. Neto mu se svialo kod ove devojke. Nije znao ta. To nije
dolazilo od njene lepote niti od njene naravi koja uostalom, oigledno,
nije bila nita mirnija od udi ovog mladog konja.
- Treba mu dati ime.
- Jedkivin! - Odgovorila je Zenobija bez oklevanja - Jedkivin, Onaj
koji nije tu! To e mu ime pristajati.
Nurbel je na trenutak posmatrao ivotinju koja se poigravala sa
Vojnikom tako to mu nije davala da uhvati uzde. Zatim je otiao do
sredita ogradenog dvorita i snano zazvidao. Konj je stao, nauljio
ui i svojim krupnim zauenim oima pogledao zapovednika. Nurbel
je pruio dlanove i poeo je govoriti. Tihe rei koje Zenobija nije
mogla da razume. Konj je oklevao. Kima mu je zadrhtala. Oinuo je
po vazduhu belim repom. Nurbel mu se lagano primicao. Stopala
jedva da je podizao sa zemlje. Kao da ih je vukao, neprekidno neto
apui.
Konj je povio vrat, klatio se, uzmicao nogom i stao u stranu. Zenobija
je pomislila da e on poskoiti i zagaiopirati ka suprotnom zidu.
Ali zapovednikov glas i ruke su ga oarali. Podigao je usnu i pokazao
svoje bele zube. Ui su mu podrhtavale. Nurbel mu je bio veoma blizu,
toliko blizu da se mogao ogledati u krupnim toplim oima koje su ga
posmatrale. Primakao mu se jo malo i dalje pevuei neke rei i
pruajui dlanove. Konj ponovo uzmaknu, klatei se. Nurbel je bio
skoro kraj njega, jedva uspevajui prstima da pomiluje drhtavi vrat.
Okrznuo je koni remen i razmaknuo svetlucave dlake magliaste

178

grive. Na trenutak je bio nesiguran. Jedkivin otvori usta otkrivajui

sve svoje okrutne zube. Skoio je.
Bio je to maleni, veseli skok, povukao je malo uzde, izgubljen,
prekidajui zabavu.
Nurbel ga je pratio, uzda vrsto stisnutih u aci i iz svojih sitnih udova
pod konom tunikom uzvikivao: "Hoj! Hoj! Jedkivine! Polako, hoj,
Jedkivine!"
Zenobija je pljeskala rukama. Nurbel prui uzde vojniku kraj nje.
- ta si mu govorio? Govorio si toliko tiho da nisam mogla uti, ali on,
oh! Kako te je sluao!
Upale zapovednikove oi ponosno su svetlucale. Odgovorio je nehajno
- Rei! Rei za konje.
- Nauie me?
Nurbel je utao. Oi su mu se skupile. Njegov odgovor bilo je pitanje:
- Da li lae, keri Mazina! Da li lae Velikog Odenata?
Zenobija prihvati zapovednikov izazov.
- Moje rei su istinite, Nurbele. Moja sudbina je sudbina Presvetog.
Biu njegov ma i njegova strela, on e postati moan. Mnogo moniji
nego to je danas. Posmatrae me i potovae me.
- Njegov ma i njegova strela? ta hoe da kae?
- Nita drugo sem rei.
- Ofala ne grei kada kae da tvoje rei zbunjuju.
- Ofala je samo gomila mesa koja vie ne ume da razlikuje dan od
noi.
Nurbel se blago osmehnu ali se nije razneio.
- Njegov ma i njegova strela. - ponovio je - Hoe li se boriti za
njega?
Zenobija potvrdi klimnuvi glavom.
- Ali ti si.... ti e mu postati ena. Jedna ena se ne bori.
- Ja da. Ja sam kraj njega zbog toga. To je Balaminova volja.
Zapovednikovo lice prebledelo je od zaprepaenja.
- To je nemogue.
- U tom sluaju neu se udati za njega.
Vojni zapovednik paljivo ju je posmatrao i otro je mahnuo rukom.
- Zaboravi na tu ludost! Nikada Presveti to nee dozvoliti. Poznajem
ga koliko i samog sebe.
179

- Onda e mi pomoi da ga ubedim.

Nurbel se uutao. Lice mu je bilo poput kamena sa velike kolonade.
Konj je stajao nedaleko od njih, sluao ih je i vrebao oima.
- ta hoe od mene? - Jedva je izgovorio Nurbel.
- Da me naui vetini streljatva.
Nurbel je jedva trepnuo.
- Niko sem tebe ne mora da zna. - blago je dodala Zenobija - Ti si
glavni ratnik, njegov vojni zapovednik. Moi e da prosudi da li
laem.
ANTIOHIJA
Nije bilo lepeg doivljaja od posmatranja Antiohije u smiraj dana.
Blagi svodovi Oronta uzdizali su se ka nebu. Stabla limuna i narandi
krasila su vrtove carske vile. Jarka svetlost se gubila, zadrana meu
granama borova i kedrova. Vazduh je treperio kao agor bogova.
Smiraj vrelog dana je napokon obuzimao ljude. Iskonski ist trenutak
sree.
Od svog dolaska sa granica Rajne, Valerijan je bio okrepljen. Kako je
smogao hrabrosti da ode na vie od pola godine? Pitao je ovo sam
sebe. Pri samoj pomisli na logor u Agripinijensijumu kosti bi mu se
sledile. Ta hladnoa i taj sneg. Ta mrana reka koja je nosila led i smrt!
Ako se dobro sea, ak i krzno lava ga je jedva grejalo.
Nita nije pokazao. ak ni Aurelijanu, a ponajmanje Cezaru. Jedan car
ne pokazuje svoja oseanja, naroito ne svom sinu, pogotovo kada ona
mogu liiti na slabost. Neka mu Neptun oprosti, mrzeo je sve te reke
koje su liile na udovita i za koje se nikada nije znalo odakle su
crpile taj svoj mrani izgled!
Nije ni udo to ti severni krajevi vrve od varvara. Bogovi su od
postanka sveta okrenuli lea tim zemljama. Moe li se uopte zamisliti
Apolon kako baulja po blatu? Junonu ili Cereru, umotane u velove
kako igraju po tim kaljugama? Minervu kako hita tim mranim
umama, poklanjajui nekim polugolim divljacima duhovnu radost?
Valerijan se nehotino nasmejao. Robinja koja mu je masirala butine
bademovim uljem prestala je sa svojim milovanjem, zabrinutog
pogleda. Njena obla usta, zadivljujue puna, podseala su na usta
Bauba kojim su nekadanji grki hramovi bili ukraavani i iz kojih je,
180

govorilo se, dopirao aptaj boanskih zapovesti. Usta koja su

posedovala erotsku privlanost. Sposobna da sama ponovo zapale ak
i vatre koje su se odavno ugasile.
Pomilovao je obraz robinji, a svoje prste provukao je pod rastvoreni
skut tunike, dodirnuo je oblu dojku a na bradavicu je spustio svoj
palac.
- Nastavi Iflava, nastavi. Tvoji dlanovi su neni, tvoje dojke su moje
medno cvee, a tvoja usta su u mojim snovima.
Mlada ena skupila je usta i napuila ih u nekakvu vrstu poljubca, a
potom nastavila svoja milovanja po starakom telu. Starako telo koje
se zapravo sealo elje mnogo vie nego to je moglo imati elju. Ali
Iflava je posedovala veliko umee i strpljenje kojim ga je
zadovoljavala.
Eto ta je imao Sever: sve, pa ak i butine robinja, podseale su ga na
godine! Galija, Germanija, Mezija, tamo si samo bivao istroen.
Starilo se mnogo bre nego to je to i sama priroda elela. Franake
robinje kojima je njegov sin bio veoma naklonjen bile su previe
grube. Silovite, ali suvie nestrpljive! ak i neukroene. Sever nije
posedovao onu drsku silinu koja bi pruala zadovoljstvo.
A ovde, pak, Cerera je stvorila svaku voku, svaki hlad, svaki izvor da
bi doekala mukarce. Nije li Mitra ovde roen?
Meu razlozima svog odlaska u Antiohiju koje je naveo Aurelijanu,
preutao je da uri da se ponovo vrati u lepote grada. Da lei na terasi
palate, da ga suton ljulja i da eli spretne Iflavine ruke.
Ali kako je jedan ovek kao to je dux Aurelijan mogao razumeti
uzviene moi milovanja jedne ene? Govorilo se za njega da ak ni
ne spava sa svojim robinjama. Pojedini su priali da osea strast samo
prema svojoj sestri. A moda je sve to bilo i zbog onog lepog tribuna
koji ga nikada nije naputao i ijeg se imena Valerijan nije mogao
setiti.
Ono to mu je ipak ostalo u seanju, bio je nain na koji je Aurelijan
presekao vrat Mitrinog bika. Svih mu bogova, to nije mogao
zaboraviti! To ga je jo vie ispunjavalo uasom. Ni sam Mitra ne bi
mogao biti straniji.

181

Taj isti Aurelijan koji je gledao njega, Avgusta, oima sina koji voli
svoga oca. Na alost, sina je ve imao. Loijeg i koga je manje voleo.
Galijena Cezara.
Kako e njih dvojica, meusobno obuzeti ljubomorom, voditi poslove
sada kada on nije tamo? Samo su bogovi znali. Aurelijan e odrati
svoje obeanje. Ali ne i Cezar. Cezar se svojim obeanjima poigravao
isto onako kako se poigravao i sa franakim devojkama. Onako kako
je njemu odgovaralo.
Uljem premazani dlanovi Iflave sada su prelazili preko njegovog uda.
Pokuao je da ne misli na Sever, na svog sina Galijena, na Aurelijana.
Lastavice su letele kroz poslednje plamene zrake neba nad vrtom.
Preletale su kroz dim koji se dizao sa oltara na kome su goreli darovi,
tako da se miris tamjana i sagorelog mesa irio svuda pa ak i pod
Iflavinom tunikom.
Svu decu je Valerijan nauio da posmatraju let lasta. Sulude arabeske
koje su one pravile po nebu bile su vidljive. To nije bilo obino
komeanje. Posedovalo je suptilnost. Red koji je postojao u svim
ovozemaljskom stvarima. Bogovi su na njih motrili. Onako kako je
uostalom i on motrio na red meu ljudima, kako bogovi ne bi bili
uvreeni. Samo je tako mogao da se odrava red u Rimu.
Iflava je spustila svoja usta na njegove prste. Meutim, Valerijanovo
zadovoljstvo iznenada je pomutilo oseanje kajanja.
Nesumnjivo bi bilo mudrije da je ostao. Da bude izmeu ta dva bika.
Da stoji kraj Cezara, na obalama Dunava, a da Aurelijana poalje
ovde, u Antiohiju.
Hoe li mu bogovi zameriti?
Oh! Kako je zadovoljstvo brzo nestajalo. Naroito ona najvrednija.
Evo jo jednog uasa starosti.
Odgurnuo je neno Iflavu.
- Vraevi mora da su zavrili sa predskazivanjima, dete moje. Idi i kai
im da ih Imperator eka. I Makrijenu takoe.
- Digerica ovna, digerica urke, digerica arenog jagnjeta. Slezina
ovna, guteraa jagnjeta...
- Potedi me nabrajanja iznutrica, Akstekse. - promrmljao je Valerijan
- Trideset godina te sluam, znam da se volja bogova ne ita sa kopita
konja! ekam odgovore na moja pitanja.
182

Svetenici-predskazivai ni najmanje nisu prikrivali svoje

negodovanje. Bilo ih je dvojica, jedan mlad i jedan star, svaki sa po
jednim dugim tapom zaobljenog vrha, to je oznaavalo njihovu
slubu. Stariji koji je bio Valerijanov poverenik, pognuo je glavu
uzdiui. Mladi je primetio:
- Mnogo stvari mogu se proitati sa konjskih kopita, Avguste. Zavisi
od...
Prokurator Makrijan, visok ovek uvek poluzatvorenih oiju kao da ga
je svetlost dana zaslepila jednom zauvek, zanjihao je svoje koate
ruke.
- Odgovore, samo odgovore, augurusi.
Valerijan mu je pokazao da je zadovoljan. Makrijen nije bio naroito
veran, ali je znao sluiti.
Aksteks se uspravio. Poravnavajui svoju togu okienu zelenim
irovima uutao je na trenutak, a onda je izjavio:
- Na prvo pitanje predskazanja nisu niti dobra niti loa. Renjevi su
zdravi na severu kao i na jugu. Bogovima odgovara, bio ti ovde ili
tamo. Moe da ide gde ti je volja.
- Jedan Avgust je uvek na pravom mestu po celom Carstvu. - naglasio
je Makrijan a oi mu se potpuno sklopie.
- Na drugo pitanje. - nastavljao je Aksteks naglaavajui svoje rei gornji renjevi digerice su bez bitnijih promena. Zdravlje ti je
odlino. Dugo e jo iveti. Bogovi su milostivi prema tvom telu.
Snaga i zdravlje, to je uredno.
- Zahvaljujem im?
Valerijan se osmehnuo Iflavi koja je naredila slugama da donesu svee
napitke i peenu ribu, punjenu smokvama i zainjenu paprikom, za
kojom je ludovao.
- Makrijane, - dodao je na prokuratorov raun - treba sutra da krene
po darove. I neka budu bogati isto koliko i dananji.
- Na tree pitanje, - nestrpljivo je ekao Aksteks, - odgovor nije jasan.
- ta hoe da kae?
- urea digerica se suvie lako zgnjeila. - dodao je mladi vra Digerica ovna imala je masne ilice koje su mimo reda bile u malom
renju i...

183

- Jasne odgovore! - ciknuo je Valerijan - Treba li da poaljem legije na

Hapura ili ne? Danas ili sutra?
Aksteks je podigao svoje izborane dlanove.
- Znam da si nestrpljiv, Avguste. Nita vie nego to ima obiaj. Ali to
je injenica. Odgovor nije jasan. Predskazanja nisu dobra to se tie
vojske, ali...
- Ali?
- Ali jedan znak moe znaiti i neto drugo, kao to zna. Bogovi su
naklonjeni borbi. Da li ti treba da predvodi bitku? To je sasvim drugo
pitanje.
- Ti ga nisi postavio?
- Ti sam ga nisi postavio. Tvoja pitanja su moja pitanja Nikako
drugaije, Avguste, oduvek.
- Kako bilo. - dodao je mladi vra - glas bogova je slab. Postoji jedno
neslaganje izmeu onog unutra i onog napolju.
Sluge su se povukle onog trenutka kada su postavili posluavnike i
napitke na maleni sto. Iflava je spustila jednu smokvu sa ribom na
srebrnu inijicu i pruila je Valerijanu. Nije je ni pogledao, iznenada
obuzet sve veim besom.
- Unutra ili napolju? Samo ti razume svoje rei, auguruse!
- To znai da e se rat voditi unutar granica Carstva ili izvan, Avguste.
- aputao je mladi vra. - Raspoloenje bogova nije isto za ono unutra
kao za ono izvan.
Valerijanu se vratio onaj izgled koji je imao u loim danima. Aksteks
je podigao svoj povijeni tap i uperio ga u nebo.
- Noas emo napraviti jedan templum - uveravao je pomirljivim
izrazom - U takvim trenucima zvezde jae sijaju od predvianja.
Raspustio ih je jednim pokretom ruke. Nakon to su otili, zavladala je
kratka tiina. Za to vreme, Valerijan se zapitao jo jednom nije li
pogreio to se prepustio telesnim uivanjima, a ne politici.
Iflava je apatom navaljivala da on konano proba filovanu smokvu
koju mu je pruala. Ukusnu, naravno. Ukusnu kao to su bila i Iflavina
usta koja su delila uitak sa njim.
Prokuratora nije posluio. Makrijanovo mravilo samo je govorilo
kolika bi to teta bila. Nije ponudio ni drugu dvojicu vojskovoa koji

184

su stajali neto dalje. Oni su trebali da se zadovolje time to su izbliza

mogli videti Imperatora.
Pio je iz pehara vino zaslaeno medom i njime je gasio ljutinu paprike,
posmatrao je sluge koji su uurbano palili baklje i svetiljke. Smokve
sa ribom bile su ukusne kao boanstvena Iflavina usta, ali njega je
morio Agripinensijum. Mislio je da je nainio greku, a sve to zbog
glupih predskazanja. itavog ga je obuzimalo nezadovoljstvo.
- Da li je Hrianin tu? - pitao je guvernera prezrivim glasom.
Makrijan je klimnuo glavom.
- Da. On eka. Ali ako doputa, Avguste... - Guverner se okrenuo
jednom mladom vojskovoi.
- Ovo je Elijus Sihdjus. Tribun Palmirskih kohorti. Donosi ti pozdrave
i dobrodolicu u ime kralja Palmire.
Valerijan je oklevao, bez elje da bude naklonjen nekom od tih
ljubimaca kojima se Makrijan veto okruivao. Ali na ime Palmire,
zaustavio se. Zbog tribunovog izgleda takoe. Manje od trideset
godina, utivog lica, pametan, lepo oblikovanog tela, sa ranom na
desnoj nozi od butine do lista.
- U boju? - zanimalo je Valerijana dok je upirao prstom u oiljak.
- U Dura Europosu, Avguste. Kada je Hapur, na alost, osvojio grad.
Valerijan je sa uivanjem jeo smokvu dok se palatom irio miris
hrskave ribe zainjene prijatnim mirisima voa, ublaavajui napadni i
divlji ukus paprike.
- Elijus se izvukao iz opsade i zapalio ono to je preostalo od grada. objanjavao je Makrijen sa takvim oduevljenjem da je oi jedva
otvarao. - Govorio sam ti o tom podvigu, Avguste.
Valerijan klimnu glavom smekajui se.
- ini mi se da se seam.
Tribun se rumeneo od zadovoljstva.
- Ti si dakle u Palmiri?
- Prenosim tvoju re kralju Palmire, Avguste.
- Podseti me na titulu tog Odenata, prokuratore.
- Presveti Septimus Odenatus, sin Valabatov, sin Nazorov, senator i
kralj Palmire, Avguste. Porodica koja je postala rimska voljom
Septimusa Severijusa, kada je osvajao Istok, evo ve pedeset godina
tome. Odenat je senator. Senator koji nikada nije kroio preko praga
185

Jupiterovog hrama na Kapitolu, to se samo po sebi razume. Moe

zamisliti tog oveka, Avguste. Spretan na leima kamile, bogat
trgovac, poklonik nekakvih udnih bogova koji obitavaju u pustinji.
Makrijan je dovrio svoje primedbe irokim pokretom ruke koji je
znaio da o tome ima jo da se pria.
- Da li je tako, Elijuse? - pitao je Valerijan, ophodei se prema njemu
nehajnom prisnou pri izgovoru prvog imena mladog vojskovoe.
Baklje su veoma dobro osvetljavale prostoriju pa su se mogle videti
tribunove oi kako sijaju. Makrijan to opazi.
- Da, Avguste. Ali Odenat nije glup.
- Prinosi li rtvu Rimskim bogovima?
- Kad treba, Presveti dariva nae hramove. ak mi se ini da iskreno
potuje Apolona.
- A tebe, voli li te?
Prvi put, Elijusu je bilo neprijatno. Valerijan je sumnjao da je bilo
zbog Makrijanovog prisustva.
- Ja sam samo tribun, Avguste. Jedva da postojim za njega. Na meni
potuje samo Rim. Paljivo slua savete koje mu dajem, ali retko
imam priliku. Ja sam...
Tribun ponovo pogleda Makrijana.
- Ja sam, pak, prilino blizak sa njegovim sinom, Hajranom. Deak
mnogo drugaiji od svog oca. Snaao bi se u bilo kom gradu Carstva.
- Dobro. Koja je dakle poruka Presvetog Odenata?
- Da se nada da si srean pod nebom Antiohije, Avguste. Da te voli i
da te podrava onako kako podrava volju rimskih bogova.
- to znai?
Elijus se osmehnuo.
- Da zna ko e izmeu tebe i Hapura biti jai, kada doe taj as.
- Hoe li se boriti na mojoj strani?
Tribun je oklevao i lagano olakavao stajanje na svojoj ranjenoj nozi.
- On je graanin Rima, Avguste; a u raskoi, prikazivanju i
pokazivanju svog ogromnog bogatstva po gradu. Prefekt je u pravu: za
ostalo je naroiti ovek iz pustinje. Lov mu je podjednako vaan
koliko i rat.
- Ovi ljudi su takvi, Avguste - dodao je Makrijan - Palate, ak i ulice
Palmire, izgledaju kao da smo u Rimu ili Atini. Ali iza zidina Palata
186

ivot nije nita drugaiji od ivota u karavanima. Veruj mi, poznajem

ga. U dnu due on je varvar i to se brzo primeti.
Valerijan je ispijao novi pehar vina.
- Pitanje je, tribune, prosto: moemo li se osloniti na njega?
- Ja mislim da moemo, Avguste. Saveznitvo je za Odenata isto kao i
vetar koji podie peane dine. Menja se s vremena na vreme.
Meutim, samo pronicljivi ljudi znaju da preive u pustinji. Zna da
uva svoje mesto i svestan je ko moe biti jai od njega. Osim toga,
Palmira je njegov dragulj. Pre e umreti nego to e je prepustiti
persijancima.
- Dakle, potuje me i voli me. - zakljuio je Valerijan uz osmeh.
Ovaj tribun mu se sviao. ivog duha, lukav i ambiciozan, verovatno i
hrabar. Ali Makrijenu nimalo nije godilo to je njegov tienik bio
dopadljiv. To je za njegov duh bilo isto to i so na ranu.
- Zna li kakav bih mu odgovor trebao dati, Elijuse?
- Ima... Ima jedan, Avguste...
- Sluam te.
- Odenat e se ponovo oeniti. Prva ena, majka njegovog sina je
umrla. Nova je jedna devojka koju ljudi Palmire smatraju skoro
boginjom...
Makrijan ga je prekinuo nasmejavi se zaudujue duboko za jednog
tako mravog oveka.
- To je bolest u ovim krajevima, Avguste. Njima se bogovi, boginje i
proroci raaju posle svake oluje.
Ovaj sarkazam zaepio je Elijusu usta i on se nije usuivao da nastavi.
Valerijan mu je pokazao rukom da nastavi.
- Boginja?
- To je udna pria, Avguste. Pria se da je u trenutku njenog roenja
njihov bog pogodio zvezdom njihove atore u pustinji. A na mestu gde
je zvezda nestala u pesku, izbio je izvor.
- Da li je to tano?
- Video sam izvor. Jedno veoma lepo mesto, Avguste. U stvari, jedna
oaza u kojoj borave karavani kako bi se odmorili i napojili njihove
kamile. Na njihovom jeziku nazvano je Poljubac neba. Ali priu o
tome kako se ona zaista rodila, niko ne zna.

187

- Bajke tog sadraja, Avguste, ire se po svim pustinjskim putevima

mnogo bre nego to buva uspe da se popne na lea kamile podsmevao se prokurator.
- Ono to je oigledno. - nastavljao je tribun ne pogledavi Makrijana je da Odenat, na osnovu te bajke, eli da ta devojka bude njegova
nevesta kada stasa za udaju. Svadba je trebala da se odri letos. Ali je
devojka, iznenada, jedne noi nestala.
Valerijan podie obrvu. Prisutnima se inilo da ga ovo zanima, da ga
pria zabavlja. Godila mu je Makrijanova ljubomora.
- Priaj, Elijuse.
- Njen otac je mislio da je ona mrtva. itav grad, ljudi iz karavana, svi
su verovali da je bila proderana u pustinji. Da su je moda trgovci
oteli, prodali neprijatelji njenog oca, moda ak persijancima. Takve
stvari se deavaju. Ipak, tokom septembarskih ida ona se pojavila.
Misteriozno kako je i nestala. Njen ulazak u Palmiru doekan je sa
zaprepaenjem. Svi su eleli da vide udo. itav grad je dotrao
pevajui i urlajui: Zenobija! Zenobija!
- Zenobija?
- To joj je ime, Avguste. Znai dar Boji. Ne samo da je ta Zenobija
bila iva, ve se vraala svom ocu sa tim kamenom, zvezdom koju je
izvukla iz jezera oaze.
- Zaista?
- To je ono to se pretpostavlja. Dug, crn i sjajan kamen koji ne lii ni
na jedan drugi pustinjski kamen.
- Ti nisi bio tada tamo?
- Ne, Avguste. Bio sam ovde, u Antiohiji. Bilo je to onog dana kada si
odlazio u Rim.
Valerijan je potvrdio jednim znakom.
- Od tog trenutka poele su glasine. ene su aputale da je ta Zenobija
boginja koju je bog pozvao sebi i dao joj kamen. Takve stvari...
Makrijan je ve poeo da se smeje, ali je Valerijan na njega bacio
leden pogled,
- Bogovi su bogovi, Makrijane. Ono to su oni u stanju da uine ti ne
zna, kao ni ja. Uostalom, samo onog hrianskog Rim osuuje... A ta
Zenobija, Elijuse, jesi li je video?

188

- Na alost ne, Avguste. Onog dana kada se vratila, bio sam ovde, u
Antiohiji. Od tada, ona ivi u Odenatovoj palati. Stranci je u toj kui
ne mogu videti.
- Lepa, misli li?
- Kau da je neobino lepa.
Valerijan se zamisli. Blago je savio glavu i pogledao Iflavu, svoju lepu
boginju. Ona nita nije propustila u vezi sa tribunovom priom i
verovatno nijednog trenutka nije posumnjala u istinitost te bajke.
- Dar Boji. - prozborio je - Zanimljivo ime, zar ne, Makrijane?
- Bajka, Avguste. Prava bajka.
- Nemoj da ti presahne i dua kao to ti je presahlo telo, Makrijane.
Ovde, pod ovim nebom, ima izobilja bojih darova. Zato ta devojka
ne bi bila jedan od tih darova?
Pokazao je tribunu poslednju smokvu punjenu ribom.
- Probaj, tribune Elijuse. Ovo je takoe dar bogova.
Sa zadovoljstvom je posmatrao Makrijanov oaj i nelagodnost mladog
tribuna koji je bio iznenaen carskom ponudom koliko i paprikom
koja mu je ve pekla jezik.
- Dakle, poklon za svadbu kralja Odenata. - odgovorio je. - Eto na ta
si pomiljao, Elijuse?
- Da... Avguste.
- Popij ovo vino, tribune. Ljutina paprike ublaava se medom. Ima li
ideju o tom poklonu?
Elijus se ohrabrio da odgovori pre nego to je poeo da pije:
- Jednu legiju, Avguste.
- Jednu legiju?
Tribun je spustio lagano svoj pehar,
- Znak da Rim poznaje mo Palmire i da Imperator podrava i titi
svog kralja od Hapura.
- Jednu legiju koju bih uzeo odakle, tribune? Zna da ovde imam malo
kohorti da bih krenuo na Hapura.
- Nije potrebno da bude cela, Avguste. Ako se dodaju onim trima
kojima zapovedam, pet kohorti bi bilo dovoljno. Uz pomo onih iz
Egipta ili Kapadose, ako treba. To su dobri konjanici i dobri strelci, a i
dobro bi se uklopili sa palmirskim ratnicima. A za persijance e to biti
znak da ti vrsto uva granice Carstva.
189

- To e skupo kotati.
- Odenat i bogate porodice Palmire dobro e to platiti, kao to
uostalom ve i ine.
- Poklon koji plaa onaj koji ga dobija? - Zabavljao se Valerijan.
Elijus se blago osmehnuo. Lice mu je bilo manje lepo, ali lukavije
nego ikada.
- Taj znak vredi vie od cene, Avguste. Osim toga, Presveti Odenat, po
svom inu senatora, bie na elu te legije.
- Suvie brzo prelazi na stvar, Elijuse! - uzviknuo je Makrijan. Kakve su to nepromiljenosti? Ako nam Odenat nije veran, okrenue
kohorte protiv nas...
Valerijan ga prekinu.
- Mislim da nisi razumeo ono na ta misli tribun, prokuratore. Odenat
e imati zvanje. Zapovednitvo. A u sutini, bie tribunova
odgovornost.
Tribun Elijus nije mogao da se makne, uprkos Makrijanovom
gunanju.
- Uostalom, bude li trebalo, te kohorte branie grad ak i u sluaju
Odenatovog loeg vostva, zar ne, Elijuse?
- Svakako, Avguste.
- Mogli bismo, kako bi stvar bila jasna, da te imenujemo prefektom
rimskog logora?
Bio je lukav i ambiciozan, ali je znao da se dobro vlada, taj mladi
Elijus. Prihvatio je imenovanje ne trepnuvi, gledao Imperatora pravo
u oi i kao da mu je govorio: Avguste, biu ti krajnje odan
- ta ti misli, prokuratore? Hoe li biti sposoban?
- Da li bih ti ga predstavio da sam sumnjao u njega, Avguste? Nasmejao se krajikom usana Makrijan.
- Dakle sredie to. Potpisau jedno pismo za Presvetog Odenata.
Napuni i jedan koveg nakitom za tu Zenobiju. A sad, dosta je bilo sa
askanjem. Neka mi dovedu tog hrianina.
Elijus, lica obasjanog sreom pri svetlosti buktinja, pozdravio je
udarajui pesnicom o oklop. Valerijan ga zadra.
- Ne idi jo, prefekte. Uvek je zabavno sluati te hriane.
Dvojicu mukaraca, a ne jednog, gurali su na terasi. Skoro da je bila
ve duboka no.
190

Pri slaboj svetlosti baklji i lampi, Valerijan je morao da izotri pogled

kako bi ih mogao razaznati.
Prvi je liio na bilo kojeg patricija Carstva. Obrijanog lica, dobrog
zdravlja i svee podian, uzdranog pogleda. Njegova toga bila je
dobrog kvaliteta, ista i fino porubljena. Drugi se nije tako dobro
nosio, iako je tkanina njegove toge bila pristojna. Bio je mrav, koe
bez sjaja. Onakva kakvu je imaju mukarci iz Sirije. Zastraujue kose
i brade, sa prezirom na usnama. Imao je vie od dvadeset godina. U
stvari, na njegovom licu vie nije bilo godina, samo su njegove oi
plamtele takvom silinom da se sa njima nije mogao uporediti ni
plamen buktinja.
Valerijan je osetio kako mu njegova stara i estoka mrnja prema
hrianima pali utrobu i telo, ak snanije nego to je to maloas
mogla uiniti Iflava. Bilo je dovoljno da vidi tu dvojicu i da oseti
gorinu i svoje nerve kako trepere poput strune na luku,
Nije znao ta, ali bilo je neto nepodnoljivo na njima. Ta meavina
blagosti i ponosa. ak i prezira. Jedna bezgranina arogancija! Kao da
nisu bili ljudi meu svetom, ve ne zna se ta. Kao da su bili
ravnoduni pri svakom dahu, pri svakom pogledu, i kao da je za njih,
ovde na Zemlji, postojao samo jedan koji je bio odabran od bogova.
- Koji je od vas dvojice voa hriana?
Patricije je oborio elo.
- Ja, Avguste.
- Tvoje ime?
- Dimitros. Ja sam episkop hriana Sirije.
- Ko je onda ovaj?
- Simeon, moj akon, Avguste.
- Briga me je za zvanja koja sebi nadevate. Zato je ovde? Ako si ti
voa sekte, tvoje prisustvo je dovoljno.
Bradati ovek podigao je ruke i sklopio ih je na grudi.
- Ovde sam jer je to moj zadatak pred Bogom da budem kraj Njegovog
episkopa.
- Ti nisi pred tvojim bogom! Osim ako ga ne uje. Ti si pred
Imperatorom, preda mnom, Valerijanom Avgustom.
- Ja sam pred tobom i pred Bogom. - bio je uporan hrianin.
Episkop je podigao ruku i spustio je na Simeona, smirujui ga.
191

- Mi smo pred tobom, Avguste. eleo si da me vidi i ja sam doao.

Valerijan ustade sa svoje fotelje, obamrlih udova. Bacio je pogled na
Elijusa. Novi prefekt je izgledao opinjen mladim hrianinom.
- Ti nita ne zna o pretnjama koje gradu upuuje Hapur Persijski?pitao je potpuno se pribliavajui episkopu.
Dimitros je trepnuo oima.
- Zna da ita. - nastavljao je Valerijan - Video si zapovest sa mojim
peatom koja je okaena po zidovima grada. Svaki graanin Antiohije
mora da pomogne. Svoju ruku ili svoj novac, je li tako? Meutim,
saznao sam da niko iz tvoje sekte nije priloio niti jedno niti drugo.
- Na nam Bog zabranjuje da nosimo oruje, Avguste - proaputao je
episkop, ne usuujui se da ga pogleda.
- Izvui emo se bez vaeg maa i bez vae hrabrosti. - cerekao se
Valerijan. Platiete. Pet stotina zlatnika po glavi.
Dimitros je zinuo. Valerijan mu nije dao vremena da se pobuni.
- Koliko ih ima u gradu, prokuratore? Tri stotine, pet stotina?
- Vie, Avguste. - uzdahnuo je Makrijan - Svakog dana sve vie i vie
ima tih vernika. A skrivaju se i kriju neke od njih, to znam. Rekao bih
dve hiljade.
Moda zbog treperenja baklje, osmeh se pojavio na usnama onog koji
se zvao Simeon. Jedan od onih odvratnih osmeha punog prezira.
Valerijanov glas postajao je sve otriji.
- Ti si bogat, Dimitrose! Ima najveu vilu u Antiohiji, zemlje i robova
vie nego to ih imam ja. Ti si bogat. To je va bog. Zlato!
Zlobno se nasmejao i konano ugledao Elijusa.
- Zato su hriani uzeli ribu kao znamen, prefekte: kako bi bolje plivali
u svom moru zlata!
- Avguste, moemo...
- Da me slua, Dimitrose! Nema ta da se pria. Ti si pred
Imperatorom. Moe samo da me slua.
- Mi sluamo samo Boga. On je na gospodar i niko drugi. On i Hrist,
Njegov sin koji je umro na rimskom krstu, oni nas uzimaju ili nas
ostavljaju, po Njihovoj volji.
Onaj drugi je govorio. Kosmati Simeon, bradati suludih oiju.
Spokojnim glasom koji se nije mogao zamisliti. Smeei se ak da bi
dodao:
192

- Boga se ne tiu poslovi Rima.

Makrijan je glasno izdao nareenje. Koplja straara bila su uperena u
lea hriana. Episkop je zakolutao oima prestraen. Drugi se nije ni
pomakao. Ni osmeh mu nije nestao sa lica. Pogleda i dalje uvredljivog.
Sada se Valerijan nasmejao, premda obazrivo. Bes mu je stigao do
vrha prstiju. Zgrabio je episkopa za kosu. Glas mu je bio veoma blag,
onoliko koliko je bio u stanju da bude blag.
- Preobrati ovog ludaka, Dimitrose. Njega kao i ostale koji te slede. A
mene, mene ne zanima va bog, isto koliko ni Jupiter. Kroz etiri dana,
prokurator e me obavestiti da li je izbrojao tvoj novac. Petsto hiljada
zlatnika. Ili e svakog dana jedan od vaih biti zatvoren. I svakog dana
bie spaljen na lomai.
Dimitros je bio zabezeknut od uasa. Glas drugog se zatim uo.
- Grei, rimski caru. Grei. Ne treba da se ophodi na taj nain
prema nama. Mi se ne plaimo srnrti i svako nae rtvovanje ini mo
Hristovih rei jo monijom.
Valerijan je uspeo samo jo asak da zadri mir, onda je bes izbio.
Ruka koja je drala Dimitrosovu sedu kosu poletela je prema mladiu
kao da zamahuje maem. Srebrno bronzana narukvica koja mu je bila
oko ruke udarila je hriana u slepoonicu. Simeon se zateturao i pao
preko jednog legionara koji mu je stajao iza lea. Zadrao je u sebi
bolni jecaj. Vrh koplja pocepao mu je togu. Na tkanini se ukazala
crvena mrlja. Ali pre nego to je hrianin ustao, prefekt Elijus je
skoio na njega, zgrabio ga i grubo podigao.
- Ja tebe poznajem!
ovek po imenu Simeon ga je pogledao prikrivajui bol. Nije
odgovarao.
- Ne sea se? - besneo je Elijus - Dura Europos! Poznajem te.
Hranin je epao Elijusove ruke, odgurnuo ga je silinom
nezamislivom za tako ispijeno telo.
- Ne budi samouveren, Rimljanine. Samo me moj bog poznaje?
Valerijan nije mogao da se uzdri od toga da ne prsne u smeh.
Meutim, dok je sada Elijus obuzet besom krenuo da udara, Valerijan
je uzviknuo:

193

- Pusti ga, prefekte! Nagradi ga zbog hrabrosti i zbog tog odlinog

odgovora. I ne brini: ovaj ovde bie prvi koga emo ugrabiti ako ne
plate zlatom ono to duguju Carstvu.
Dok su straari odvodili hriane mranom terasom Elijus je vrteo
glavom, rukom trljajui oiljak na svojoj butini.
- Poznajem tog ludaka, Avguste. Siguran sam. Isti pogled, ista kosa i
brada, isti glas. Bio je u Dura Europosu. Ukrao mi je konja kada sam
bio ranjen. To se ne moe zaboraviti. Bio je sa jednom devojkom koju
su persijanci silovali.
PALMIRA
Konj je na vreme opazio prepreku koja se jedva videla. Ukoio se,
podigao dugi vrat i oinuo repom. Leei preko njegovog vrata, prstiju
uronjenih u grivu mleno bele boje, Zenobija je proaputala:
- Jedkivine! Jedkivine, ti si najlepi! Ti si moj konj. Ti moe sve...
hajde, hajde!
Jedkivin je krenuo u galop divno usklaenim pokretima tela. Maleni
zid od opeke sada im se sve bre i bre pribliavao. Zenobija je
pokuavala da nae potporu na irokom porubu prekrivaa za svoja
kolena, uvlaila je svoje telo kao da je elela da i Jedkivin uvue
svoje.
- Vaj! Vaj, Jedkivine!
Urlala je nesvesna da to uopte ini. Maleni zid je sada bio pred njima.
Ona epa grivu. Jedkivin se pruao zadnjim nogama. Njihov udarac o
zemlju protresao je itavo Zenobijino telo i jeza joj se popela do vrata.
Jedkivin je jurnuo svom snagom. Uzdigli su se. Kima konja se toliko
povila da ona umalo nije pala. Jedkivinova glava bila je toliko
ispruena da su joj uzde izmakle iz prstiju, ali uspela je da ih uhvati
samo zato to je epala koni kai sa okovratnika. Silila se da ne
zamuri. Struna luka koji joj je bio prebaen preko ramena sekao joj je
telo. Ostala je bez daha. Ali Jedkivin je ve uspevao da galopira.
Povratila se tek poto je ula Nurbelovu viku. Lutka presvuena
konon tunikom, sva u koi, sa kacigom i napunjena vunom bila je
nadomak njih. Proaputala je:
- Dobro je, Jedkivine. Lepi moj konju, lepi moj...

194

Uspravila se i ponovo zauzela sedei poloaj. Olabavljenih uzdi oko

zgloba, ona je levom rukom uspela da povue luk na svoje rame,
itava lepota konja sada je blago igrala oko njenih butina. Ona je pak
samo poskoila te nije bilo potrebe da pritiska petom Jedkivina koji je
sada svoju trku nastavio dugim kasom.
Ukoene leve ruke, razvlaei drvo luka onoliko daleko koliko je to
mogla uiniti rukom i ramenom, Zenobija je nametala urez strele u
strune. Zabacila je ramena unazad, stiskajui konja bokovima i
butinama i napreui se da ukoi ramena i vrat, onako kako ju je
Nurbel uio.
Oi je uprla u obris lutke. Bio je sve blii, ali je samo snagom svoga
uma mogla jo vie da mu se priblii. Trebalo je da vidi konu ploicu
sa trupa lutke na vrhu svoje strele. Tako blizu, tako blizu da je mogla
da je dotakne.
Krajnjim naporom, ona je razvukla strunu. Jedkivin je jurio savreno
pravo, blagom nizbrdicom naspram lutke. Sada! Pustila je prste.
Olabavljena struna luka zatreperila je kroz miie ruke. Neki gluvi
zvuk odzvanjao joj je kroz telo. Kraj strele sa crvenim perom poleteo
je vazduhom kao kakva ogromna buba.
Poletela je levo od lutke. Polomila se o kamenje, neto dalje, podiui
prainu.
- Jaooo!
Zenobija je cikala od besa i povukla je snano ular. Prebacila je nogu
preko Jedkivinovog vrata ak pre nego to je konj stao.
Kada su joj noge dotakle zemlju, nova strela ve je bila zadenuta za
strune luka. Uspravila je ramena, ukruena koliko i drvo kedrovine
luka koji je razvukla svom svojom snagom. Ali lea i kukovi su joj bili
jo uvek ustreptali.
Pustila je prste sa kanapa. uti kraj strele, ovog puta, zasvirao je
vazduhom. uo se udarac neglaanog metala kako se zabija u kou i
vunu, zabijajui se u drvo koje je dralo okaenu lutku kao metu.
Tamo na leima svog konja, na drugom kraju polja, Nurbel se
smejao. Bio je to podrugljivi smeh ratnika.
- Ako lav bude hteo da te saeka, umree! - dobacio joj je.
- Zato? - uzviknula je Zenobija - Gde greim?

195

Nurbel je saekao da se priblii pre nego to je odgovorio. Svirnuo je

tiho da bi se Jedkivin okrenuo ka njemu i neto je uorio sa njime.
- Nema dovoljno snage u tvojim rukama. Nema dovoljno snage u
tvojim butinama, ramena ne postavlja pravilno. Ali skok je lep.
Jedkivinu je zadovoljstvo kada ga jae. To je dobro.
Zenobija je odmahivala glavom
- Neu uspeti.
- Morae da se zadovolji gaanjem sa zemlje, ili u mirnom
stavu. Ima oseaj za to, za sada.
- Ti se ne zadovoljava time! Nijedan od tvojih strelaca se ne bi time
zadovoljio. - besnela je Zenobija.
- Oni nisu ene.
Zenobija ga je mrko pogledala i odgurnula Jedkivina koji je doao da
oee svoj obraz o njenu ruku. Nurbel je blago skupio svoje bademaste
oi.
- Htela ti to ili ne, ali postoje stvari koje jedna ena ne moe raditi kao
mukarac. Rat je jedna od tih stvari.
- Prestani da govori stvari koje ti ne prilie.
Pomilovala je Jedkivinovu glavu. Brzo je postao konj eljan
milovanja. Terala ga je da se okrene kako bi skinula tobolac sa
strelama koji mu bio je privren oko vrata. Skinula je potom
pokrovac sa njegovih znojavih lea. Jedkivin je osetio taj znak panje,
otvorio je usta i snano zamahnuo glavom traei jo malo panje, ali
je ona prestala da mu je poklanja.
Nurbel je sve to posmatrao bez rei. Zenobijini prsti bili su ivi i
precizni. Isti kao i kada je gadala sa zemlje. Njeno poslednje gaanje,
iskreno, bilo je savreno. Vie nego to je ona toga bila svesna.
Bila je u pravu. To to je ena nije nita menjalo. Bila je stvorena za
luk, a moda i za rat. Tokom celog ovog meseca nije pokazala ni
najmanji znak slabosti. Trpela je padove ne bunei se, podnosila
greve koje je luk u poetku izazivao u njenim akama, ramenima i
rukama. Posekotine toliko bolne da je noima stiskala zube.
Njene pretnje i njen prkos bili su samo bes zbog poraza i zbog sporosti
u napredovanju. A ipak, u svom burnom ivotu ratnika, Nurbel nikada
nije video nikoga, pa ak ni sebe samoga, da je tako brzo nauio da

196

pogodi lutku u samo srce. inilo mu se da je to bilo u njenoj krvi. Kao

da se dua najveih strelaca raala u njenom telu.
Kao da bajke, koje su se od njenog povratka irile po Palmiri i nisu
bile bajke. Kao da je ono to je rekla pred Presvetim o svom putovanju
sa Balaminom imalo mnogo vie istine nego to je on hteo da
poveruje.
Kao da je dua i telo Alate, velike boginje rata i pustinje, bila njena
dua.
Ta misao ga je zbunjivala i bilo mu je neprijatno, njemu koji, ponekad,
ipak nije mogao a da je ne gleda kao enu. ak i sada, u ovoj odei,
bez vidljivih obrisa njenog tela, skrivenih pod konom tunikom,
vezane kose pod filcovanom kapicom palmirskih strelaca. ak i sada
kada joj je lice bilo musavo, pranjavo, sa podonjacima i znojave
koe. Njena dra izbijala je iz oiju, pomalo zaobljene brade, pune
gornje usne. Ali sva ta dra postajala je otrica kada bi je obuzimao
bes. Kao i u ovom trenutku kada se okrenula ka njemu i ironino ga
upitala:
- Dosadila sam ti, Nurbele? Zamaram te? Sramota te je da brine o
jednoj devojci?
- Ti nisi devojka, ti si budua nevesta Presvetog. - odgovorio joj je
suvo - Ja to ne zaboravljam, a ne bi trebalo ni ti da zaboravi.
- Kako bih mogla, Nurbele? Nee me na to naterati jedan luk.
Okrenuo se i nametao valu u ustima svog konja.
- Neki persijski konjanici koriste punjene pokrovce koji se privruju
za remen ispod konjskih grudi. - dobacio je iza ramena - Oni poseduju
nekakvu vrstu kaia u koji se spuste noge i omoguavaju da se
uzdigne pri gaanju. To je dolo od ljudi sa Dalekog istoka. Dobaviu
jedan, moi e da ga proba.
Nezadovoljstvo je nestalo sa Zenobijinog lica.
- Ali morae jo kamenja da nosi, ruke su ti suvie slabe. Luk se ne
moe saviti. Strela se brzo krivi i ne leti kako valja.
- Misli li da e mi trebati puno?
- Bolje da ne bude?
- ta hoe da kae?
Nurbel je posmatrao ruiastu liticu koja ih je okruivala. Bili su na
jednu i po milju od Palmire, u jednoj prostranoj klisuri zatienoj od
197

pustinjskog vetra, gde su strelci i ratnici Velikog Odenata imali obiaj

da dou i vebaju. Osmehnuo se tiho i podrugljivo to je
oduevljavalo Zenobiju.
- Hajran i njegova tetka bili su kod Presvetog da ga obaveste da
kujemo zaveru protiv njega.
- Oh!...
- Njena je pria da od mene pravi pajaca nita stranijeg od onog
naeg prijatelja tamo. I da e uskoro zavesti i samog Presvetog...
- Kako je saznala?
Nurbel je slegnuo ramenima.
- Nita se ne moe sakriti u enskim odajama.
Zenobija je izjavila da odlazi da dresira Jedkivina u drutvu Nurbela.
Ali jedna sluavka je primetila konu tuniku, kapu koju nose strelci,
kai i muke pantalone, Pohitala je Ofali da joj poveri ono to je
otkrila i da dobije njenu milost.
- Robinja koja mora da nije dobila poklon. - primetio je Nurbel
prezrivo.
Pokazao je na gomile stena na litici.
- Ofala je govorila sa Hajranom, koji mora da je poslao nekog od
svojih ljubimaca da nas prati. Lako nas moe posmatrati sa te visine.
- ta je rekao Presveti Odenat? - pitala je bezbojnim glasom Zenobija.
Nurbel je uzeo pokrovac iz Zenobijinih ruku. Rastresao ga je kako bi
uklonio prainu i vratio ga na lea konja.
- Pozvao me je i naterao da sluam Ofalino blebetanje. Posle toga, ja
sam mu jednostavno rekao istinu.
- Istinu?
- Nikada nisam slagao Presvetog, Ponekad utim, kao to sam uinio s
tobom. Ali ako me pita, ne treba raunati na mene da u da laem.
- Jesam li traila da lae?
- Ono to ti trai, samo bogovi znaju. Ja sam rekao istinu koju sam
znao, a Presveti se smejao. Pogledao je Ofalu i smejao se. Rekao je
Hajranu: Zato ne bi i ti krenuo sa njom, sine moj? Bilo bi ti veoma
potrebno. Zbog te reenice budi sigurna da e te Hajran mrzeti do
kraja svog ivota.
- To e mi goditi. A Ofala?

198

- kripala je kao stara vrata. Okomila se na mene. Presveti joj je rekao:

Misli li da u posumnjati u Nurbela, posle dvadeset godina lova i
borbi? Grei to se zamera Zenobiji. Moja budua ena je boginja.
Zato ne bi bila i veliki strelac? Grci su imali boginje koje su bile lepe
ratnice? Mi vredimo koliko i Grci. Nurbel se ponovo nasmejao.
Zatim se uozbiljio i postao hladan.
- Kada smo ostali nasamo, pitao me koliko imam poverenja u tebe.
Pitao me je zato eli da naui da gada. Odgovorio sam mu da u
dnu svog srca nisam naao odgovor. Da zna lepo da se slui reima,
ali da su kao oni velovi sa kojima si se predstavila pred njim.
Bili su jedno kraj drugog. Zenobija je pokuavala da ga pogleda u oi,
ali on je skrenuo svoj pogled. Bez pomoi, laganim skokom, popela se
na Jedkivina.
Nurbel je dodao:
- To je istina i moje najdublje uverenje.
Zenobija je okrenula svog konja. Laganim udarcem gurala ga je
stopalima i terala ga prema vunenoj lutki. Iza svojih lea ula je kako
se Nurbel penje na svog konja. Za tren je bio kraj nje. Krenuo je
laganim galopom i stigao do pajaca pre nje, upajui u prolazu
poslednju strelu koju je izbacila. Grubo je povukao svog konja kako bi
joj napravio mesta, uspravan i pogleda otrog poput otrice maa.
- Presveti je takoe eleo da zna da li bi bila sposobna da ide u lov na
lava sa nama.
- ta si odgovorio?
- Rekao sam: "Zenobija e te iznenaditi, Presveti!"
Blago je vrisnula kao divlja zver to je iznenadilo Jedkivina.
- Ne budi samouverena. Lov je teak. est dana, najmanje. Na konju
od jutra do veeri. Jedkivin ti nee biti dovoljan, imae etiri konja,
kao svi mi. A Presveti e paziti na tebe. Uila si, ali nisi spremna.
Zenobija je dola do njega. epala je strelu.
- Biu.
- Za manje od jednog meseca.
- Biu, Nurbele, Ti to zna.
- Divlju ivotinju koja tri nije lako stii kao ovog pajaca od vune.
- Dolaziu ovde svakog dana da vebam. Sad je to mogue, budui da
ne moram vie da se krijem.
199

Iupala mu je strelu iz ruku i veselo se nasmejala a potom poterala

Jedkivina u galop, viui:
- Volim te, Nurbele! Volim te svim svojim srcem.
Dugo nakon tog trenutka, kada je stigao na palmirskom putu, Nurbel
je primetio:
- Ne treba mene da voli, ve Presvetog.
- Za njega u se udati. titiu ga i nainiti monim, Odrau obeanje.
- I treba da ga voli.
- Biu mu verna, Nurbele. Moe mi verovati.
Presrena to moe izazivati Ofalu, nije se ni potrudila da se presvue
dok je prelazila enskim dvorima. Kada je ula u atrijum koji je vodio
do Dinine sobe primetila je neto neuobiajeno. Bila je udna tiina.
Sluge koje je trebalo da se zaude i narugaju njenoj odei, jedva da su
je pogledali.
Ahemu nije bila u njihovim odajama. Zenobija je uznemireno prolazila
hodnicima. Upitala je jednu robinju za Dinu. Sluavka je odgovorila
jednim pokretom ruke, nestajui pre nego to je Zenobija uspela da joj
postavi nova pitanja.
Ahemu se najzad pojavila, sluena kada je videla u ovoj odei.
- Da li si izgubila razum? Ako Ofala...
- ta se deava?
Egipanka je ve odvlaila prema njihovim sobama.
- Pusti! Ofala zna, ali i Presveti. To vie nije vano.
Ahemu je skupila usta.
- Neka nas Izida titi...
- Izida uva tebe. - nasmejala se Zenobija - Gde je Dina? Priau
vam...
Ahemu je tresla svojim debelim obrazima.
- Dina je bolesna.
- Od ega?
- Kada bih samo znala! Ostala je plaui u svom krevetu. Nemogue je
izvui joj bilo kakvu re. Ne eli lekara i nemogue je saznati od ega
pati, da li je telesno ili duevno...
- ta kau slukinje?
- Nita. Neto znaju, ali i od njih se ne moe izvui niti jedna re.

200

Zenobija se uputila prema Dininoj sobi. Iza njenih lea, Ahemu je

gunala:
- Mora da je Ofala uplela svoje prste! Samo da je nije otrovala. Oh!
Neka nas Izidin duh zatiti od te zle ene!
Zenobija je stala na prag sobe. Dina je bila sklupana, okrenuta prema
zidu. Toliko je snano vukla tkaninu svoje tunike oko tela da se inilo
da e avovi popucati. Ramena i lea su joj otro podrhtavala. Nije se
uo pla ve samo oteano disanje.
- Kada bi makar progovorila. - proaputala je Ahemu - Ali ne doputa
ni da je dotakne.
Ledena struja prola je Zenobijinom kimom. Jedno predoseanje.
Jedna odvratna misao koja nije posedovala ime. Najurila je Ahemu.
- Ostavi nas. Zabrani sluavkama da ulaze.
Ahemu se pobunila, zabrinuta, ali je posluala s negodovanjem
Zenobija je saekala da se Egipankini koraci izgube. Prila je do
Dinine postelje. Dah mlade jevrejke penjao se du zida, kripav kao da
je noktima gulila boju.
Zenobija je polako klekla. Blago, napreui se da prikrije svoje
drhtave prste i muninu koja joj je stajala u grlu, ona je skinula svoju
kapicu i pustila kosu.
- To sam ja, Dina.
Bio je to jedva ujan apat. Zenobija je, pak, bila ubeena da je Dina
ula.
- Lei u kraj tebe. - ree joj - Neu te dotaknuti.
To je i uinila i nije se pomerala.
Dugo, veoma dugo je sluala jecaje koji su postajali sve glasniji i sve
ei. Dinino oteano disanje sada je postalo itanje. Kao da je bol
postajao vei, kao da je bio otrica koja se postepeno zarivala u telo.
Zenobija je snano drala zatvorene oi i odbacivala je svaku misao
koja nije imala nenosti prema Dini, devojci koja se borila protiv zla,
tu, kraj nje.
Jevrejka je konano potraila njenu ruku.
Trebalo joj je jo dosta vremena da pone pravilno da die i da dopusti
da joj Zenobija pomiluje lea.

201

Leala je obamrla, potpuno izgubljena u uasu koji je proimao. Bol

se povratio. Ponovo je ostala bez daha i jecala kao da e srce da joj
iskoi. Ovog puta je epala Zenobijinu ruku.
Zeriobija se borila da ne odbaci tu ruku. Tu preveliku, suvie blisku i
odvratnu patnju.
Zatim je progovorila.
- Hajran je... Ne mogu, Zenobijo!
- Tu sam Dina. Tu sam.
- Toliko me je sram.
- Ne stidi se, Dina! Naroito se mene nemoj stideti.
Hajran je preko robova naredio da ona ode kod njega, sino, kada je
bila duboka no i kada je itav enski dvor spavao. To se ve nekoliko
puta desilo. Hajran i mladii koji su bili sa njim voleli su da piju sve
dok se ne bi napili. Deavalo se potom da poele neku enu koja bi
igrala pred njima dok bi oni nastavljali da se opijaju. Obino su se
zadovoljavali robinjama. One su mrzele to, jer se Hajran i njegovi
ljubimci nisu mogli obuzdati u ruganju enskom telu. to bi vie pili,
to su bivali obesniji. Ali samo na reima. Posle jednog ili dva plesa,
postajali su obuzeti sobom i zadovoljavanju meu mukarcima.
Robinje su ekale taj trenutak da bi se iskrale, a mladii ne bi ni
primetili. Ali sino, Hajran je naredio robovima da dou sa Dinom.
Kako nije prihvatila, Ofala je lino dola i primorala je da ode.
- Kada sam dola, Hajran je rekao robovima da odu. Nije bio pijan. Ni
ostali.
Dina je uutala, brada joj je podrhtavala, nesposobna da nastavi.
Zenobija je saekala da se ona pribere i da obe ponu lake da diu.
Potom je nastavila umesto nje.
- Hajran ti je postavljao pitanja u vezi sa mnom. Da li ti poveravam
tajne, ta radim sa Nurbelom... Pitao te je da li si mi prijateljica.
Odgovorila si potvrdno, zar ne?
Dina je klimnula glavom, ali su joj zubi ostali vrsto stisnuti.
- Pobesneo je. - proaputala je nakon nekoliko trenutaka - On... On je
hteo da zna da li si ti... Kako si pronala kamen zvezde.
- Hteo je da zna jesam li ena ili ne.
- Zato si pobegla od oca. Budui da nisam znala ta da mu
odgovorim, krenuli su svi da...
202

Nije mogla da nastavi.

ekale su, kao da je spoljanji vetar upijao rei od kojih je vazduh u
sobi zaudarao.
- Hteli su da svuem tuniku. Odbila sam. To ih je nasmejalo. Pokuala
sam da pobegnem. Uhvatili su me i svukli golu.
Jo neko vreme je prolo. Nokte su zarivale u svoje spojene ruke pa je
bol bivala sve jaa.
- Hajran?- pitala je Zenobija odsenim glasom.
Dina je odmahnula glavom.
- On je gledao. Smejao se i govorio: Moj Presveti otac te jo nije
probao ali mu neemo upropastiti zadovoljstvo. Nikada ne prolazi
ovuda...
Dina se guila, a onda se stresla. Duboko je uzdahnula, bol je postajao
bes.
- ak ne onako kako se ini sa enom, moe zamisliti?
Zenobija je uporno gledala u naslikano cvee kojim je bio ukraen
ugao sobe iznad kreveta, nije odgovarala. Dina je dodala:
- Bio je samo jedan. Ostali su rekli da se gade. Kako suvie glasno
plaem i kako me to ini detetom, te da ih to ne uzbuuje. Hajran im
se rugao, ali ni on...
Kasnije je Zenobija traila da sazna tano ko se to usudio.
- Onaj po imenu Edaj. Uvek nosi ogromne zlatne minue,
- Umree. - uveravala je Zenobija - Umree, ja ti to obeavam.
NIKOPOLIS
Klaudija se gromko smejala. Na pozornici se glumac preruen u
pohotnog Papisa uvijao neodoljivim plesom. Posedovao je svu lakou
mladosti, ali maska starca, ogromnih oiju i raupane kose, davala je
sliku zapanjujue groteske.
Na nekoliko koraka od njega, Mandukulus prodrljivac je trkarao oko
jedne Galkinje ogromnih grudi. On je uz vrisku zadizao njenu tuniku,
pokazivao ono to je bilo mogue videti na njenom telu ili zadnjici, a
sve je to inio uz neprestano prodiranje kolaa koji su, nekim udom,
uveavali njegov stomak.
Iako je sedela odmah do pozornice, u redovima koje su bili za
patricije, Klaudija nije uspevala da prepozna podvalu. Kostim Galkinje
203

nita manje lukavije nije bio napravljen. Ulogu je glumio jedan

mukarac, niko u to nije sumnjao. Kada bi Mandukulus zadigao
tuniku, umesto da se pojave maljave butine jednog mukarca, ugledale
bi se vitke enske noge. injenica je da je glumac nameravao da se
podsmeva enskim butinama, ali posedovao je fine noge na kojima bi
mu mnoge ene mogle pozavideti. I naravno, sva ta vriska i
negodovanje, bili su tako smeno napadni, kao krajnje gluposti, ali su
po ko zna koji put izazivali ludaki smeh gledalaca.
Samo je Ulpijin osmeh vie liio na oseaj neugodnosti i neprijatnosti
nego na zadovoljstvo.
Klaudija je bacila pogled na svoju mladu susedu. Nije bilo sumnje da
je Ulpiji bilo neprijatno to prisustvuje jednoj ovakvoj predstavi.
Crvenilo na njenom licu, oi koje su esto bile oborene i usne koje su
oklevale, bile su uprkos svemu nevine. Stidljiva, pomalo glupa, ali
neodoljiva. Predivan kontrast sa onim to se odvijalo na pozornici, ali
ni manje gluplji, mislila je zlobno Klaudija.
A upravo na pozornici, Mandukulus je Galkinju nesumnjivo obasipao
svojim milovanjima. Stari Papis je ludaki besneo, skakao sa poda
predivnim skokovima dok mu je perika lelujala oko glave. Pantalone
su mu se naduvale, a na kraju pocepale. Ogromni ruiasti falus je
izbio. Plebejci iz srednjih redova su pocrveneli, dok su gore, u vrhu
pozorita, robovi bili van sebe od radosti, kao da je pojavljivanje
ogromnog uda od krpa i vune bilo njihovo delo.
Podigavi pesnicu koja je oznaavala kraj jednog dar-mara,
Mandukulus se okrenuo pohotnom starcu. Klaudija je odlino videla
njegove bele oi kako kolutaju izmeu otvora maske. Papis je vriskao
kao kada se kolje svinja mlatarajui svojim udom. Jadna Galkinja
elela je da se pomeri, ali Mandukulus je zaskoio, pocepao joj tuniku
i ostavio je tobo golu u jednom sanduku sa koga je mladi aneli
skinuo poklopac.
Gledaoci koji su ve odavno znali ta e se dogoditi, poinjali su da
urlaju, uzvikuju imena likova, jedni Mandukulusovo, drugi Papisovo.
Pohotni starac pozdravljao je svoje oboavaoce i dao sebi vremena da
usmeri svoj falus, krut i dug poput tapa, u pravcu nekih gledateljki iz
prvih redova. Zatim je ponovo poskoio, obrnuo se i silovito napao
Madukulusa.
204

Prodrljivac je tada pao na dupe i otkotrljao se kao lopta. Smeh i

pljeskanje odzvanjali su po kamenim zidovima pozorita. Mandukulus
se ve uspravio i besno psovao. Uperio je pesnicu ka robovima koji su
gore zvidali sa oduevljenjem. Anelak se odvojio od sviraa, dok je
pak meina Mandukulus upao rukave kostima na sebi i trpao ih u
usta.
Nastala je na trenutak tiina. Klaudija je kao i ostali uporno gledala
Mandukulusov stomak koji je pri svakom zalogaju sve vie i vie
rastao, a nikako se nije znalo kojim udom!
I... Pljaaaaas!
Snanim udarcem u drvo Mandukulusov stomak je prsnuo. itavo
Mandukulusovo telo je obamrlo uz lelujavi crveni dim.
Novom akrobacijom, stari Papis se izvukao iz dima. Podigao se
naglavake. Jednom. Dva puta. Izgubio je svoj ud. Krpeni falus se
pocepao, a iz njega je sada izbijao predivni sneg od belog perja koji se
podizao visoko u vazduh. Neno guije paperje letelo je ak do
gledalaca iz prvih redova.
Lepa Galkinja iskoila je iz sanduka u kostim koji je odavao izgled
golotinje. Nova minka na licu, kike privezane kariranom trakom. Iz
svojih ogromnih grudi vadila je jedno dugako pero pauna sa
utisnutim sedefastim suncem.
uo se agor oduevljenja njenom enstvenou i izazivanjem poude.
Vrhom svoga pera budila je srueno Mandukulusovo telo. Ponovo se
zauo vrisak iznenaenja. Prodrljivac je sada zaista bio go, a na
mestu njegovog uda bio je prilepljen zlatni list kupusa. Iako je bio
prekriven debelim slojem nekakve masti u boji, moglo se videti telo
mladia besprekorne lepote.
Uzvici oduevljenja gledateljki bili su praeni aplauzima i kricima
pohvale kojima se Klaudija oduevljeno pridruila. Bio je to kraj
predstave. Glumci su skinuli maske. Galkinja je bila bradata.
Klaudiji su ile suze na oi. Smeh mlade Ulpije iji su obrazi bili
crveniji od senatorske toge jedva se uo. Piskavi zvuci frule i bubnjeva
zaguili su amor. Najavljen je intermeco.
Klaudija se nagnula nad Ulpijom.
- Tebi se ovo ne dopada, zar ne?
Devojka se blago namrtila.
205

- Jako je buno. Ja nemam obiaj da ...

Klaudija nije ula njen odgovor do kraja. Zvuk frule izazvao je kod
plebejske publike jedno veliko oduevljenje. Obueni po Istonoj
modi i na kamilama, dva persijska varvara pojavila su se na visokim
svodovima kulisa. Kretali su se ka pozornici i vukli jednu irafu sa
sobom. Trepui, oka uznemirenog, ivotinja se ljuljala pri uzvicima.
Klaudija je Ulpiji pokazala najblie stepenice vomitoriuma. Gomila
koja je as ulazila, as izlazila, gurala se na tom mestu,
- Doi, - ree Ulpiji, - nema potrebe da vidi kraj.
Ulpija se iroko nasmejala u znak zahvaljivanja. Da je ne bi izgubila u
guvi, ona je uhvatila skut Klaudijine tunike sa toliko jaine kao da je
nosila neka besna reka.
U jednoj od oblinjih krmi prikaenih poput bradavice za spoljanje
stubove pozorita, Klaudija je kupila dva kolaa od badema punjenih
smokvama. Ulpija je sa uivanjem jela svoj. Prirodno je unosila
uivanje u sve to je radila.
Jedna pored druge, one su se etale vrtom koji je vodio iz pozorita do
hramova Apolonu i Dijani. U blizini se stepenite prualo prema
gradu. Bio je lep proleni dan. Stabla trenje i mumula u cvetu bila su
okruena nenim letom leptira. Bube su zujale oko ograda od
empresa sa kojih je vetar nosio polen u malenim zlatastim oblacima.
Vrapci i laste leteli su nebom, treperavim od vriske i smeha koji se
uzdizao ak do visokih svodova pozorita. Izgledalo je da su glumci
zamenili ivotinje. Klaudija se ponovo nasmejala setivi se groteskne
scene koju je videla. Uzdahnuvi ree:
- Kakva teta to ti se glumac nije svideo. Nije bio ba tako prost.
- Oh! Zabavila sam se malo! - bunila se Ulpija, stidljivo puei usta Samo je nemam naroito obiaj...
Njene krupne, svetle oi traile su neto po vrtu to bi joj pomoglo da
izgovori rei koje nije uspevala da prevali preko usta. Najzad.
- ...nemam obiaj da gledam takve stvari. - najzad je prozborila.
- Kako si obazriva! - narugala se Klaudija. Ulpija je pogleda prekorno.
- Moj otac je mrzeo te farse. Uvek je odbijao de me vodi da ih gledam.
Govorio je da je to pozorite za narod i robove. Voleo je samo
predstave u kojima su glumili Grci i to na grkom jeziku.
Klaudija se zaista glasno i podrugljivo nasmeja.
206

- Tvoj otac bio je veliki vojnik Rima, ali jedan stari gospodin! Ti
nema ni dvadeset godina.
- Oh! Veoma sam srena to sam dola s tobom - odgovorila je Ulpija,
prikrivajui nelagodnost kada je ula sa koliko povrnosti ona govori o
njenom ocu.
- U svakom sluaju, - uporno je nastavljala Klaudija - bilo je zabavno
videti ove glumce. Rob koji je glumio Mandukulusa, kada se svukao i
bez svojih prnja, bio je tako sladak. Slae li se sa mnom?
Ulpijino crvenilo odgovorilo je umesto nje.
- Nemoj mi rei da ti se ne sviaju mukarci?
- Ne znam. Ako... Oh! Zato govori takve stvari? Neprijatno mi je.
Klaudija joj pomazi obraz.
- Ne ljuti se na mene! Zadirkujem te. Nema zlobe.
Ulpija se jedva osmehnula. Klaudija je uhvati za bradu i proaputa na
uvo:
- Nikakve zlobe, uveravam te. Volim te i zadirkujem kao starija sestra!
Kada su se udaljile, Ulpijine oi su sijale nekom nadom, a Klaudija je
bez muke itala iz njih koliko ona voli da budu sestre.
Ulpija je bila zgodna. Bila je prilino niska i tek je mogla ramenom da
dodirne Klaudijine grudi. Bila je tanana i nena ali prejakih bokova.
Treperila je od zadovoljstva pri pomisli da sputa lice na rame svoje
starije sestre Klaudije, samo ako bi dopustila. Bila je mladune jo
nesvesno udesa koje joj Venera poklanja.
U meuvremenu je odbacila svoju stidljivost. Bezbrino je koraala u
ovom intimnom okruenju, zajedno sa itavim porodicama koje su
hitale ka pozoritu, nestrpljive da nita ne propuste od poslednjih
dnevnih farsi.
Kada su se popele stepenicama, Klaudija se zaustavila. Beo i crven trg
okruen uzanim ulicama ali prostranim, tipino rimskim kuama
raskonih vrtova, bio je sredite Nikopolisa, grada koji se pruao du
Dunava i mogao se nazreti kroz zelene ume topola. Kraj irokog i
sporog rukavca koji je ve vodio ka uu.
- Evo kako sam ve etiri meseca ovde i ne moe zamisliti koliko
sam srena! Ovaj grad je mnogo lepi od Sirmijuma u kome sam
roena. I toliko je ivlji. Neprestano se deavaju nove stvari.
Pozorite, trke, muzika...
207

Ulpija se ponovo uozbiljila, ak pomalo i nadurila. Posmatrala je

predeo bez oduevljenja.
- Ja u tome ne nalazim niega zadivljujueg. Dosadno je kao i na
drugim mestima. Leti je pretoplo, dok zimi ne prestaje da bude hladno.
Glas joj je bio nalik glasu umorne starice ali imala je deija usta i duh
deteta, pomislila je Klaudija razdragana. Iako ona toga verovatno nije
bila svesna, njena pomalo prosta sveina inila je veoma privlanom.
Ipak, Ulpija je prozrela Klaudijinu ironiju. Ugrizla se za usne i dodala
malo iskrenije:
- Moda tako mislim zato to sam roena ovde. Moj otac nije
preterano voleo Nikopolis. Uveravao me je da je moja majka, do kraja
svog ivota mrzela da provodi zime ovde. Moda je to i bio uzrok
njene bolesti.
- Sea li je se? - upitala je Klaudija razneeno.
- Veoma malo. Bila sam suvie mala kada je ona umrla.
- Sirota Ulpijo... Sirota mala Ulpijo!
Ulpija je okrenula lice, suznih oiju.
- Iskreno sam mislila ono to sam ti jue rekla, zna. - rekla je
Klaudija neno. - Sada, kada si ostala sama, elela bih da nau
porodicu smatra kao svoju. Hou rei, Aurelijana i mene. Mada bi
verovatno oboavala moju majku kada bi je poznavala. U stvari...
Klaudija je uutala, lagano je poljubila njene oi i povela je
stepenicama drei je za ruke.
- Zna li da se Aurelijan vraa? - nastavila je - Pobedio je Gote u etiri
borbe.
- Oh! Da, ula sam! - uzviknula je Ulpija oduevljeno - Pria se takoe
da e biti sagraena dva nova tabora za gotske robove, koliko ih je
porobio.
Klaudija potvrdi osmehujui se.
- ta misli o njemu? - Upita je.
- O njemu?
- O Aurelijanu . Dux Aurelijanu ...
- Oh!
Ponovo je pocrvenela. Ali mnogo manje nego malopre od srama, kada
su priale o golom glumcu prekrivenom mau.

208

- Moj otac ga je mnogo voleo. Voleo ga je, ali mislim da mu se jo vie

divio. ak sam ula da je govorio da za ivota nikada nije upoznao
boljeg vojnika Rima. Pre nego to je umro, kada je saznao da je
Imperator njega imenovao za njegovog naslednika, zahvalio se
bogovima i priloio velike darove.
Ulpijino lice vie nije bilo detinjasto, ve naprotiv mudro i veoma
zrelo, kao da je na svoje lice prenela neke od oevih crta.
- A ti, Ulpijo, - ree Klaudija - a ti? ta ti misli o njemu?
Morale su da siu jo nekoliko stepenika pre nego to je usledio
odgovor, tih i ispunjen oseanjima.
- Mislim da je poput onih heroja koji se crtaju na zidovima. Mislie
da je to glupo ali ja o njemu ne mogu misliti kao o obinom oveku.
Klaudija je oklevala da li da se nasmeje ili da bude zbunjena.
- Moda si u pravu. Moja majka... To je tajna koju u ovom trenutku ne
sme nikome rei jer e Aurelijan pobesneti.
Ulpija je pogleda sa puno zahvalnosti i uzbuenja.
- Moe mi rei, znam da uvam tajnu, - prozborila je.
- Moja majka tvrdi da e on postati car jednog dana. I zahvaljujui
jednoj eni, veliki Avgust je pajac koji se pojavljuje i nestaje ve
sledee godine.
- Nisam u to sumnjala, - tiho je izgovorila Ulpija, veoma uverena - To
se vidi iz njega.
Klaudija je potvrdila jednim znakom, posmatrajui Ulpijino lice i bez
muke videla je na njemu san koji se raao. Nasmejala se podrugljivo
kako bi prekinula ushienje.
- A kao mukarac, svia li ti se?
- Oh!.
- Njegovo lice, njegovo telo... On je od krvi i mesa kao svi ljudi.
Pokuavala je da iskua Ulpiju svojim zadirkivanjem, ali osim crvenila
nita drugo nije dobila. Mnogo, mnogo crvenila jo jednom.
- Hajde, Ulpija, ne budi dete. Mi smo ene. Ti si ena. I to lepa,
moram da kaem. Mnogo lepa nego to misli. A mi, ene, mi imamo
uvek miljenje o izgledu mukarca. Aurelijan je takoe mukarac, u to
te mogu uveriti.
- ta to hoe da kae?
- ta misli o tome da se uda za njega, Ulpija?
209

Ona razgorai oi pogledom deteta, zadivljenog deteta. Onda se

osmehnula. Niko nije sumniao da bi mlada, nevina Ulpija volela da se
uda za heroja.
ANTIOHIJA
- Prokuratore Makrijane! Tri dana!
Hrianski episkop nita vie nije mogao uiniti kod ovog bogatog i
negovanog patricija. Dug skut njegove toge vukao se po zemlji. Krio
je ruke, preklinjao, od uasa usne su mu prebledele. Pomahnitalo je
gledao as lomau as uzano lice guvernera Elijusa koji je pogaao da
e na najvee Makrijanovo zadovoljstvo ovaj konano biti na
kolenima.
Pod lemom i oklopom ratnika, preirokim za njegovo telo, stajao je
ukoeno na dvokolicama sa kojih nije siao od kako je uao u
hrianski grad. Samo je vrsto stiskao usne i otvoreno pokazivao svoj
prezir.
- Prekasno, Dimitrose. Prekasno. Danas nije sutra, a tvoje ruke su
prazne.
- Ne budi nepravedan, prokuratore! Nedostaje samo pedeset hiljada
zlatnika. Ostalo, sve ostalo dao sam tvojim skupljaima novca. etiri
stotine i pedeset hiljada. Novcem Emesa koji je najbogatiji zlatom.
Zna...
- etiri stotine i pedeset hiljada, Dimitros, ne pet stotina.
- Za tako kratko vreme! Gde bih ga mogao tako brzo nabaviti? Kunem
ti se mojim Bogom. Trai samo jo tri dana od Imperatora...
ula se vriska pod tremom koji je prekrivao prostrano dvorite sa
puno bazena i procvetalih stabala agruma. Legionari su okupljali
stanovnike ove kue, mlade stare, gospodare i sluge, robove i rimske
osloboenike. Bilo je potrebno i nekoliko udaraca biem. ene su
piskavo vritale. Mete. Elijus umalo nije naredio vojnicima svoje
pratnje da pripomognu prokuratorovim legionarima. Ali jedan ovek
se odvojio od skupine, sam, i gurao je od sebe one koji su ga
zadravali isto koliko i Rimljane koji su ga vukli. Napravio je desetak
koraka, saekao da ga legionari opkole.
Elijus ga je odmah prepoznao. Makrijan takoe, koji je sa svojih
dvokolica zadovoljno uzdahnuo:
210

- Najzad, evo ga! Znao sam da je jo uvek kod tebe, Dimitrose.

Dimitros se okrenuo. Prebledeo, gledao je onog koga su legionari
gurali ka njima.
Hriani pod tremom su uzvikivali:
- Simeone! Simeone! Neka te bog uva!
Makrijan je oigledno zadovoljan namignuo Elijusu. Vrhom svog bia
je oinuo Dimitrosove ruke kako bi ga naterao da se okrene.
- ta ti znae ta tri dana? - pitao je radoznalo.
Na Dimitrosovorn licu, uas je nestajao i ponovo se vraala nada.
- Moji brodovi, prokuratore! itava flota, est brodova, dvostrukih
paluba. Dolaze iz Aleksandrije. Kroz tri dana, uplovie u luku
Antiohije.
Makrijan se namrtio. Neodreeno je napuio usta. Oseao je da ga
Elijus gleda i zacerekao se:
- Na Avgust je u pravu, prefekte. Ova bagra bogatija je nego to
mislimo.
Dimitros je takoe opazio znak oklevanja na Makrijanovom licu.
Odlunijim glasom, sigurnou trgovca koji pregovara o ozbiljnoj
stvari, uhvatio se za tokove Makrijanovih dvokolica.
- Njihov tovar vredi vie od pet stotina hiljada zlatnika. U ulju,
tkaninama, vinu i penici. itava moja flota bie tvoja, guverneru
Makrijane. Nije to nita, tri dana. Bie bogat. - Dimitros se okrenuo
Elijusu i dodao: - I ti, prefekte. Naravno...
To je ono to je moda navelo Makrijana da odlui. Njegove upale oi
su zasvetlucale. Nije voleo nita da deli.
- Prekasno, Dimitros. Tvoji brodovi trebalo je danas da uplove. Ako
ikada budu stigli u Antiohiju.
Drkom svoga bia, pokazao je na zatvorenika koji im se pribliavao.
Legionari su ga pridravali uz pomo koplja provuenog ispod
njegovih laktova vezanih iza lea, tako da je hodao povijeno.
- Lomaa je odavno u tvom dvoritu. Ovaj e goreti.
Kako je Elijus i predvideo, Dimitrios pade na kolena. Nije imao
vremena da moli.
- Ne! Ne, episkope! Ustani! Ne na kolenima, ne pred njim! - Sitni
kukovi su se tresli, branei se od pesnica legionara.
Simeon je podigao glavu, usta iskrivljenih od besa.
211

- Ne huli, Dimitros! Ne zaboravi da samo pred Njim moemo

kleknuti!
Dimitros je ustao. Bez daha, sa suzama u oima.
- Simeone, spalie te.
- To je Boja volja, Dimitros. Doveo me je ovde iz tog razloga.
Preklinjem te. Ti si na episkop. Nemoj kleati nikada pred
Rimljanima. Nikada!
Dimitros je kukao. Mladi mu je dobacio jo spokojnije:
- Ne budu slab. Ne odstupaj vie. Nemoj nita vie platiti. Nita ne
dugujemo Rimljanima, naroito ne nae ivote.
Dimitros je hteo da mu se priblii. Makrijanov bi spretno je oinuo i
poderao episkopovu togu.
- Dosta Dimitrose. Ne oekuj nita vie od mene. Vodite ga ostalima.
Kada je dekurion zgrabio Dimitrosa, pridravajui ga vie nego to ga
je gurao, Elijus je opazio osmeh na licu hriana. Uprkos bradi i kosi
koje su davale izgled ludila, njegov pogled je bio spokojan. Potpuno
zadovoljan, miran i bezbrian. ak zamiljen. Kao da mu je svaki
pokret, svaki uzvik ili svaka re odgovarala.
Mnogo vie za sebe nego Makrijanu, Elijus ree:
- Nema sumnje, to je on.
Prodorni hrianinov pogled ispunio se ironijom. Blistavi prezir koji je
zaiskrio u oima kradljivca konja u Dura Europosu. Pogled koji ga je
dugo morio nakon to mu je oteo konja i udario u asu kada nije
mogao da se bori.
Elijus je zadovoljno doekao taj talas mrnje koji ga je proimao.
Izvukao je svoj ma i uperio ga u hrianinovo grlo.
- Obeao sam ti, sea se? Kada si me zbacio sa konja da bi pobegao
sa tom devojurom koju si silovao...
- Ne!
Simeon je zaurlao i tako silovito odskoio da su vojnici jedva uspeli
da ga zadre. Ali u toj guvi seivo maa probilo mu je obraz.
- Ne? - zapitao je Elijus smekajui se.
- Ne, Rimljanine! Tvoji su je silovali. To je vae delo!
Elijus je oklevao. Uostalom, nije bilo nemogue.
- Ali tebi sam obeao da e goreti u paklu. Evo nas, ja drim
obeanje.
212

Elijus se okrenuo Makrijenu i snano se zacerekao.

- Nije li ovo smeno, prokuratore? Ovaj ovek mi je ukrao konja da bi
umakao plamenu, a evo sad e ga osetiti. Njegov bog ga nee jo dugo
tititi.
Ovog puta, Simeon nije trepnuo. Ravnoduan zbog krvi koja mu je
curela niz usta, glasom ponovo spokojnim ali i izazivakim, rekao je:
- Grei, Rimljanine. On je ovde. titi me, zahvaljujui Njemu tvoj
plamen e mi biti nean poput milovanja.
Ukoenih udova od besa, Elijus je zgrabio srebrni medaljon u obliku
ribe vezanog oko konog gajtana koji je visio na Simeonovom vratu.
- Sauvau ga u znak seanja na tebe.
- Seaj se naroito mog imena. Simeon iz pustinje. ue jo o njemu.
Ako ga bude zaboravio, Gospod Bog e te podsetiti.
- Koji bog? - cerekao se Elijus - Ne oseam ga niti ga vidim. Umree,
a on te naputa. Poklanja ti samo suze tvojih.
- Ti nita ne zna o ivotu i o smrti, Rimljanine. Svet u kome ivi, ne
poznaje. Okovao si Gopoda Isusa na drvo, a On je jo uvek iv. Zato
se Njegov ivot prenosi sa ivota na ivot, iz usta u usta. Ti to ne
moe spreiti. Tvoj Imperator je glup! eli da nas ubije, a poklanja
nam snagu da trpimo patnju.
Zaustavio se da bi se nasmejao. Uprkos bolnom poloaju u kome se
nalazio dok su ga vojnici drali, njegov smeh bio je nehajan i veseo.
Njegova brada, sada ulepljena od krvi, kao i njegove crne svetlucave
oi, davale su mu izgled zastraujueg ludila. Okrenuo se Makrijenu.
- Ubij me, rado u doekati smrt. U stvari, ti mi poklanja jedan vei i
moniji ivot. Jadan ti, slep i gluv za pravi ivot.
Makrijan udari drkom svog bia o dvokolice i zapovedi:
- Dosta! Neka ga odvedu na lomau. Videemo da li e i dalje imati
glasa za svoje budalatine.
Dodao je uzdahnuvi sa izrazom dosade, gledajui u Elijusa:
- Ovi hriani su demoni brbljanja, prefekte. Osim zlata oni vole
jedino jo rei.
Ve nekoliko dana je lomaa kao znak pretnje bila postavljena u srcu
Dimitrosove kue. Makrijan je naredio da je hriani lino podignu i
napakuju slamu, katran i drva.

213

Kanjenik je stajao uspravno u sred dima. Lica uzdignutog, nije

predstavljao nekoga ko se plai ve sliku upornosti koja prelazi u
ludilo. Neto dalje, ostali hriani, u ovom asu svi na kolenima iza
Dimitrosa koji im se pridruio su se molili i pevali.
To nije bila jedna od onih predstava koje je Elijus naroito voleo.
Podrugljivo prisustvo Makrijana nije mu ipak dozvoljavalo da se
okrene.
- Je li ti ovo prva lomaa, prefekte?
Svaki put kada bi to izgovarao, Makrijan je davao prizvuk podsmeha
toj tituli. Elijus je klimnuo glavom.
- Za sve postoji prvi put - uveravao ga je Makrijan kezei se tako da
mu se mravo lice naboralo.
Jedna strana lomae raspalila se za tili as, odbacujui plamike.
Ubrzo, videvi vatru, pevanje hriana je zamuklo. Simeonov glas
odzvonio je silovito da su se najblii legionari udaljili.
- Ja sam Alfa i Omega, rekao je Gospod Bog. Onaj koji jeste, koji je
bio i koji e biti. Svemoni!
U horu, hriani su uzviknuli amin i nastavili da pevaju pomalo
drhtavog glasa to im je dalo neku novu ozbiljnost.
- Zar ti nisam rekao? - ree Makrijan - Nesposobni su da uute.
Plameni jezici krenuli su suprotnim stranama lomae. Malim
trzajima, poeli su da je prodiru sa svih strana.
- Ubrzo e gore biti veoma toplo - dodao je Makrijan - Uvek sam se
pitao da li bagra umire od guenja pre nego to ih plamen potpuno
spri.
- Ne bih znao da ti odgovorim, guverneru.
Bilo je malo ljutnje u Elijusovom glasu. Makrijan ga je zajedljivo
pogledao.
- Na Avgust je bio izriit da bude prisutan. Misli da si oteen, ali
na ovo treba da gleda kao na vrstu poklona.
Odjednom, dim je poeo da kulja. Jako ut i veoma taman, dizao se
irokim oblacima iznad drva. Nije bilo vetra da ga oduva. Pre nego to
se uzdizao ka nebu sa koga su ptice poele da bee, inilo se da guta
plamen.
Hrianin je bio samo obris. Makrijan i Elijus su ga uli kako kalje.

214

- Moda ima mnogo drva i katrana na ovoj lomai - primetio je

Makrijan. - Mogue je da je varao dok je pripremao ovu lomau. Da bi
se uguio pre nego to pone da se pee. Nisam siguran da je to dobar
izbor. Mislim da e imati vremena da oseti vatru.
U tom trenutku, Simeonov glas odzvanjao je kroz dim, jasniji i jai
nego ikada:
- Ja sam Simeon, onaj koji je zgreio u pustinji. Ja sam Simeon koji Ti
dolazi, sinu Boji, Tebi koji kae...
Jak napad kalja prekinuo je njegove rei. Ponovo je zaurlao:
- Ne zaboravite! Gospod na, Hrist, kae: Ratovau... Rat... Otricom
Svojih usta!...
- ak ih ni ovaj dim ne spreava da se dernjaju - zaudio se Makrijan,
zadivljen.
Sada je plamen zahvatio i najnia debla. Dim je postao jo crnji. Krici
su i dalje izbijali, promukli i zastraujui:
- Ti kome su oi poput plamena!... Ti kome su noge poput bronze...
Oh!... Sedam dana...
Nije dovrio reenicu. ulo se samo pucketanje vatre, pla i pevanje.
Mimo svoje volje, Elijus nije mogao a da ne uje jo jedan krik.
Postao je svestan priveska koji je strgao sa vrata hrianina i koji je i
dalje stezao u svojoj ruci. Uvukao ga je pod oklop sa odvratnou.
U ovom asu, dim se uzdizao pravo do plavog neba Antiohije.
Makrijan, koji je jo uvek bio kraj njega, proistio je grlo i izjavio:
- Veoma si vet sa Imperatorom, prefekte. U stvari, ti si veoma vet sa
itavim svetom. To je tvoj arm, moram da primetim.
- Smem li to da protumaim kao zamerku, prokuratore?
Makrijan nije odmah odgovorio. Hriani su tamo pod straom
legionara, skakali jedni preko drugih, urlali, nesposobni da sauvaju
mir i nastave sa pevanjem. Legionari su ih zadravali. Udarci tapova
su pljutali.
Makrijan se uverio da su straari oko njih suvie zauzeti muenikom i
da ih ne sluaju pa je zakripao zubima:
- Ne budi toliko sujetan, Elijuse. Jo uvek sam ti potreban. Valerijan
voli mlade vojskovoe ali ne i njihovu nenost. Obazriv je vie nego
ikada. Stalno zamilja nekakve zamke. Sposoban je da promeni
miljenje izmeu veeri i jutra. Naroito kod novih obeanja.
215

- Ne zaboravljam ono to ti dugujern, Makrijane, ako je to to te brine

- promumlao je Elijus. - Moe raunati na mene. Jesam li te do sada
izneverio?
Sada je plamen bio toliko jak da se toplota oseala ak na dvadest
koraka od lomae. Makrijan se cerio, pokazujui bradom na zgarite.
- Svi ljudi se menjaju kad tad, Elijuse. Pogledaj ovoga. Vie se ni ne
razaznaje.
Potom je, tie, dodao:
- Raunam na tebe kao to Dimitros oekuje svoje brodove. Nimalo
uveren da e stii onda kada su mu potrebni.
Elijus je okrenuo lea zgaritu. To je uostalom bila zapaljena lomaa
kao i sve ostale.
- Biu tu kada to bude trebalo, prokuratore. Da postanem prefekt
Palmire dobro je za tebe koliko i za mene.
Makrijan je uutao. Hriani su dotravali do ara, ponovo padajui na
kolena i izgovarali svoje molitve. Pojedini su bili tako blizu da se
moglo oekivati da im kosa bude zahvaena vatrom. Guverner je
mahnuo glavom sa gaenjem.
apatom je upitao:
- Da li je istina da ponekad deli postelju sa tim Hajranom? Sinom
kralja Palmire?
Elijus se jedva osmehnuo.
- Jedan Rimljanin nikada ne deli postelju sa jednim slobodnim
mukarcem, Makrijane.
- Ovaj je pre varvar nego to je Rimljanin, Sin kralja ili ne. Tvoj greh
nee biti tako velik...
- Hajran je Odenatov sin jedinac. Bie kralj Palmire. Tog dana bie
ponosan na mene, prokuratore Makrijan.
Makrijan ga oinu pogledom.
- Zar nisi javio Valerijanu da se Odenat ponovo eni?
- Ako Odenat bude imao novog sina, taj se jo nije rodio. A doi e
posle Hajrana.
Obojica su zautala, sluali su poslednje brujanje plamena, pla
hriana i pozive legionara koji su se vraali u redove za pokret.
Elijus doda blago:

216

- Stvari e se odvijati po tvojoj elji, prokuratore. Odenat nije obazriv,

a njegov sin sanja samo o tome da zauzme njegovo mesto. Isto koliko i
ti sanja da zauzme mesto Avgusta,
- Taj dan jo nije doao, prefekte. Ne budali kao ovi ludi hriani koji
se zadovoljavaju reima. Tvoj kraljevski sin je tek jedan nestrpljivi
mladi, a na Avgust e svakako brzo umreti.
Elijus je klimnuo glavom.
- Imaj poverenja, prokuratore. Ako si mogao da pobedi Aksteksa i
njegove vraeve, bogovi e uvek biti uz nas.
Slabost koju je Makrijan posedovao pojavila se iznenada na njegovom
izboranom licu.
- Zapleni Dimitrosove brodove - dodade Elijus jo otrije i sa
prizvukom besa - Ko te u tome spreava? Bie to zlato, a ne rei.
JEZERO HARBA
Nurbel je dva puta odseno zazvidao. Eukom je pokazao na bunove
akacija koji su prekrivali uzani puteljak i kraj koga je bio sklupan.
Upozorenje nije bilo potrebno. Zenobija ga je ve ugledala.
Daleko, meu uvenulim liem i sasuenim granama, jedno proarano
krzno dva puta se pojavilo.
Potom je nestalo.
Zenobija se ukoila, pogledom je preletala preko bunova, traei put
kojim je zver najverovatnije krenula. Ovog puta ugledala je jednu
smee zlatastu mrlju meu liem. Trnje je zapucketalo na kamenju
koje je prekrivalo obalu jezera. Dve ubaste svrake, uz graktanje,
preletele su preko jezera.
Nurbel je ponovo zazvidao, oponaajui guktanje grlice. Dao je
Zenobiji znak da ga prati. Lagano i tiho, krenuo je prema konjima,
vezanim za oborena stabla sto stopa iza njih. Zenobija je krenula
putem na kome su se nalazili tragovi penuave vode jezera. Srce joj je
snanije lupalo.
Bilo je krajnje vreme, a Nurbelovo strpljenje bilo je na izmaku.
Tokom ovih devet dana od kako su napustili Palmiru, ona nije izbacila
niti jednu strelu, nije ubila niti jednu ivotinju, kako pernatu, tako ak
ni neku sa krznom.

217

Svi ostali, Presveti, Hajran i njegovi ljubimci, petnaestak lanova

dvorske gospode i Nurbel sam, svi su pokazali svoju spretnost. Veina
je uspela da ubije gazelu, risa, lisicu ili divljeg vepra, a sve to uz
neophodnu izmenu konja.
Tokom tih devet dana, otili su daleko od Palmire, istonom stranom
jezera Harba, obala sasuenih kao usta ednog oveka. itav ovaj
poduhvat bio je ispunjen novinom. Prvi put je jedna ena pratila
Presvetog u lov. Udvostruio je broj slugu. Neto dalje od
mukarevih, atori ena podizani su svake veeri uz nadzor ratnika
Presvetog. Ahemu je bila na tom putovanju kao i dvanaestak robinja.
Dina, koliko i Zenobija, nisu je htele ostaviti samu pod Ofalinom
mrnjom i pod njenom zapoveu.
Zenobija je bila jedina ena koja se ve u zoru pridruivala
mukarcima. Nurbel ju je upozorio da nijedan drugi mukarac sem
Presvetog i njega samog ne mogu da joj se obraaju.
Ali Odenat to nije uinio. Presveti se zadovoljio time da je posmatra
takvom panjom kojom se posmatra svaki kamen, svaka senka i svaki
bun. Strpljivim i proraunatim pogledom lovca.
Zenobija je imala utisak da on pokuava da u njoj otkrije iste one
skoro nevidljive tragove koje su za sobom, po praini i ikarama,
ostavljale ivotinje.
Meutim, jedino to je ona uspela da pokae, tokom ovih devet dana,
bilo je daleko od toga da se svia Nurbelu. Razoarenje velikog
ratnika bilo je toliko veliko da ga tokom ovih devet dana vie nije
prikrivao. Pogled mu se smrko, a lice posivelo. Upuivao joj je samo
znake ili je zvidao. Jahao je sve dalje i dalje od nje. Uvee, nakon to
bi skidala prekriva sa Jedkivina, nedaleko od ostalih konja o kojima
se on sam brinuo, on nije vie razmiljao o tome da joj ak poeli laku
no. Znala je zbog ega. Nurbel je ipak bio u pravu.
Devet dana, a da nije izvukla niti jednu jedinu strelu iz svoje kone
navlake!
Nekoliko puta su gazele bile dovoljno blizu da je mogla poterati
Jedkivina za njima. Hajran i njegovi ljubimci svaki put su se
pridruivali lovu. Svaki put su minue siledije Edaja sijale pred
njom. Znala je da ako njeni prsti budu izvukli jednu strelu iz korica,
bie iz razloga da bude zabijena u Edajev potiljak.
218

Svaki put joj je nekakav glas mudro aputao: Ne tako, ne sada.

Onda bi povukla uzde i naterala Jedkivina na kratak galop, ostavljajui
iza sebe veliki deo uesnika u lovu.
Dan pre, jedna hijena bila je na samom nianu njenog luka. Ona ak
nije ni povukla strune.
Nurbel se okrenuo, crven od zaprepaenja.
Pomislio je da ona ne voli krv i zamke. Da se plaila trke, pa ak i
same borbe.
Moda je i sam Veliki Odenat to primetio i o tome govorio sa
Nurbelom te veeri, tokom duge veere oko vatre.
A ona, ona je o tome razmiljala svake noi kada njeno telo nije moglo
da se opusti posle dugog jahanja. Razmiljala je o proputenim
prilikama. Razmiljala je o novom danu koji bi joj dao hrabrosti.
Hrabrosti koja e joj trebati.
Ne da bi ubila nekakvu ivotinju, ve da bi ubila Edaja.
U tami atora, bivalo joj je svaki put muka kada bi se setila zlatnih
minua.
ak i pre no to bi stigli do obala jezera Harba, Hajran i njegovi
ljubimci vie se nisu trudili da prikriju svoj podsmeh. Oni su ve
ulovili svoju divlja. Edaj je jahao sa puno okretnosti i veoma
samouveren. Gaao je tano i veoma daleko. Tri puta je krenuo
galopom na nju, gledajui da zaplai Jedkivina. Piljio je u Zenobiju
svojim sitnim oima, svetlucavim od minke.
Ona ga nijednom nije pogledala, samo je ukoeno drala svoj pogled
na minuama koje joj je Dina, sa tanou opisala.
Ponekad se veoma glasno smejao, gutajui je pogledom. Nije uopte
sumnjala u to da ispreda kojekakve ale.
Nurbel im je u poetku predoio da treba da se sa potovanjem dre
podalje od nje, ali na kraju vie se nije meao. Bio je sumnjiav.
Tog jutra je prvi put primetila trag srama u njegovim oima. Opazila je
da su Dina i Ahemu tog jutra kada su je ispratile bile zabrinute i
utljive.
Ali tek kada se primakla konjima, Nurbel se okrenuo. Ozbiljnog lica je
prozborio:
- Ovaj je tvoj, Zenobijo...
- Uloviu ga, Nurbele.
219

- Mora ga uloviti, inae u ispasti smean u oima Presvetog.

- Obeavam ti.
- Nee se lako dati. enka je od etiri ili pet godina. Mora da tei vie
od sto livri. Moda ak i stotinu pedeset. Ako je tvoja strela promai,
okrenue se i napae te. Poelee tvoju smrt isto koliko i ti njenu.
Jedkivin je bio nervozan i pokazivao je da je opazio zver. Zenobija ga
je umirila milovanjem po glavi, a potom je povukla uzde. Nurbel je jo
rekao:
- Biu sa rezervnim konjima. Ne zaboravi da te Presveti posmatra.
Zenobija se nasmejala. Ostali verovatno jo vie, pomislila je, udarivi
petama Jedkivina u slabine.
Pre nego to je zemlja zadrhtala pod Jedkivinovim kopitama, panter je
bio svestan da je lov zapoeo.
Duboki jarak bio je tik uz obalu jezera, a pred njom se otvarala
ogromna ravnica sasuene trave koja se malo po malo u daljini gubila i
pretvarala u pusto. Samo je na obalama bilo bogatog rastinja. Tu su se
krili zeevi i ptice. Divlje zveri su tu dolazile da se napajaju, da love,
da dremaju u hladu ogromnih bunova koji su bili tako zbijeni jedni
do drugih da je u njima bilo mogue odlino se sakriti. Tu je bilo
nemogue nastaviti i najslabiju trku.
Nakon to je Jedkivin jurnuo slomivi grane akacija, panter je iskoio.
Otro, u nekoliko skokova poleteo je ravnicom. Zenobija je oinula
Jedkivinove sapi. Konji i konjanici su skoro istovremeno kad i panter
stigli do sprene trave. ivotinja je bila tek etvrt milje ispred, a
Zenobija je imala bolji pregled situacije od ostalih koji su morali da se
dre na odstojanju.
Iza njih Nurbel je poterao konje du jarka. Neto malo u levo, ali na
dobrom odstojanju, Odenat i njegova pratnja, podelili su se u manje
skupine du jezera. Bilo im je dovoljno da uju Nurbelove urlike, da
vide Jedkivinov obris i da shvate.
Uz istu huku, poterali su svoje konje u galop, odvojivi se od uzdune
obale jezera, i spreili su pantera da pobegne juno.
Zenobija je duboko disala i prestala je da misli na Edaja. ar lova
obuzeo joj je telo. Srce joj se ispuni divljenjem pred panterovom
lepotom. Trka je liila na jedan snani plamen. Na jednu divotu u

220

kojoj je dua, govorilo se, pripadala onome ko je bio sposoban da

pobedi.
Ona je nameravala da pobedi.
Ispunie obeanje. Nurbel je se nee vie stideti.
Panter je prvo pokuavao da iscrpi konja suludim trkom. Neprestano je
skakao kao da mu je snaga bila neiscrpna.
Zenobija je prekrila Jedkivina prekrivaem sa Istoka koji joj je Nurbel
nabavio. iroki punjeni prekriva sa dugim kaievima koji su se
privrivali u visini ramena konju i koji su omoguavali konjaniku da
tu provue stopala. Na taj nain bilo je mogue napola se uspraviti,
napinjui butine, a i pri galopu se smanjivao teret na leima konja.
Trei pravo niz jezero prema severu, panter se iznenada okrenuo ka
istoku, gde ga nita nije sputavalo. Zenobija ga je pustila jedan
trenutak. Rizikovala je da ivotinja bude u prednosti, ali je ona ipak i
dalje bila na uzbrdici, udaljavajui se i sama od jezera.
Zenobija je uzvikivala rei ohrabrenja Jedkivinu. Nadala se da e
panter krenuti putanjom koja je bila blia njoj, kako bi mogla
nesmetano da ga gaa. Jedno gaanje koje je zahtevalo nevienu
spretnost. Umor koji je poeo da joj bolno kida butine i lea, sada je
nestao.
Jednom rukom na nenoj Jedkivinovoj grivi, ona je skinula svoj luk sa
ramena. ak i sam konj pojaao je svoj kas. Duga trka inilo se da ga
opija.
Moda je panter primetio pojaani galop? Moda je Zenobija suvie
glasno uzvikivala rei ohrabrenja?
Iako je pomahnitalo jurio, zaustavio se, podiui prainu svojim
kandama.
Za tren oka se ukoio. Slabine su mu podrhtavale, njuka razjapljena
nad belim onjacima. Oble, dlakave ui su se uspravile. Posmatrao je
Zenobiju svojim zelenim oima. Ugledao je u daljini lovce i osetio
kako se pod njihovim galopom zemlja trese.
Zenobija je zapinjala luk i nametala strelu.
Jednim skokom panter je jurnuo suprotnim pravcem pravo prema
jezeru. Sada ve suvie daleko da bi ga strela pogodila sa dovoljno
jaine.

221

Zenobija se nasmejala. Leui na znojavi Jedkivinov vrat, nastavila je

trku.
Pre nego to su napustili Palmiru, Nurbel je upozorio:
- Nemoj nikada zaboraviti da jedna zver nije samo lepa, ve i pametna.
Ona ivi za lov, za krv i za smrt. Poznate su joj sve lukavosti. Ona
razmilja, ak i kada se trkom iscrpljuje. ak iako nikada nije bila
gonjena, ak iako nikada strela nije prosvirala iznad nje, ona poznaje
ljudske misli i mo jedne strele.
Ipak, Zenobija je bila uverena da je panter napravio greku. Bie
mnogo lake na obali jezera.
Razmiljala je da uspori Jedkivina, kako bi je stigao Nurbel i da u letu
promeni konja.
Ali iza Nurbela koji se pribliavao skupu lovaca, meu najbliima
jezeru, ona je opazila jedan zlatni odsjaj. Edaj! Edaj koji bi, ako bi
sada nastavio svojim putem, mogao stii u istom trenutku do jezera,
kao i panter. Stala je da urla, da iba Jedkivinovo rame uzdama.
- Jaa! Jaa! Jaa Jedkivine! Sad lepi moj! Ne posustaj. Ti moe sve!
Panterova trka postala je isprekidana.
Stigavi do obale jezera, uputio se severno, pre nego to je ponovo
krenuo istono. Odjednom je bio sa leve Zenobijine strane i dovoljno
blizu da ga pogodi strela. Ali i dalje je suvie brzo izmicao da bi
pogodak bio precizan. Bio je svestan da e mu Zenobija presei put pri
povratku i pobegao je ponovo ka jezeru.
Isprekidanog daha, bolnog tela, Zenobija je znala da je bila u pravu.
Panter koga je iscrpljivanje poelo da zaslepljuje, uskoio je u zamku.
Jedkivin je takoe poinjao da pokazuje znake umora. Galop mu je
postao otean. Teturao se i vakao valu umesto da pravilno die.
Zenobija ga je lupila petama i bacila je pogled na lovce. Bili su
dovoljno blizu da je mogla da im razazna lica.
Pred njom je u tom trenutku panter krenuo obezglavljeno da krivuda, a
zatim se okrenuo i stao naspram nje.
Zenobija je pomislila da e je napasti.
Vikala je i dalje, gonila Jedkivina i zatvorila zamku.
Panter, nesvestan, poeo je da tone u zemlju koju su zimske kie i
jezero razmekali, izlokali i ispunili blatnjavom vodom. Ravnica se tu
zavravala kraj jedne strme stene. Obala jo uvek uzana, ispunjena
222

gustim rastinjem, na pojedinim mestima odronjena, bila je ispunjena

vodom. Naavi se pred Zenobijom, panter nije imao drugog izlaza; ili
da skoi na nju ili da skoi u provaliju. Ili skoiti jo jednom, pokuati
beg razliitim pravcima kroz ipraje.
Jo jednom je Zenobija opazila njegove zelene oi koje su je
procenjivale. Jo jednom je usporavajui iscrpljenog Jedkivina, bolnih
lea, namestila strelu u strune luka. Jedva da je imala vremena da
zategne drvo. Prelepo krzno izgubilo se kroz rumeno lie mirte.
Krckanje grana oglasilo je da se panter bacio u dno jednog zaliva.
Zenobija je povukla uzde i snano trgla Jedkivina, udarala ga petama i
oima zverala po bunju.
Jedkivin je drhtao i frktao dok je njegova crna koa bila natopljena
ljutim balama. Usta su mu bila razjapljena tako da su desni bile
vidljive. Noge su mu se ukoile, a kopita kliznula prema odronu. Sapi
su mu podrhtavale, kima se povila, a onda je uspeo da izbegne pad.
Obloeni pokriva na kome je Zenobija privrstila jedno stopalo se
pomerio, a kai koji je sve to pridravao, odjednom je pukao. Ona je
osetila da je vie nita ne pridrava.
Jedkivin je zamahnuo nogama, grabei vazduh svojim kopitama. Ona
je ipak imala dovoljno prisebnosti te je pustila uzde.
Pala je na lea i ostala bez daha. Jedkivin se izmaknuo, bolno
zanjitavi. Kamenje je padalo pod njegovim kopitama, a ivica obale
poela da propada povlaei Zenobiju u svoju pusto. Kotrljala se
izgrebana, ibana granjem, a zaustavila se tek kraj stabla jedne mlade
akacije, obrazom u blatu.
Ne tako daleko zaula je Nurbelov zov i skoro istovremeno i riku
pantera.
Uspravila se u jednom skoku, zaboravljajui na bol u grudima.
Luk joj je i dalje bio u levoj ruci. Meu prstima je imala samo dve
strele.
Bila je to zatim kao neka vrsta plesa kada vreme tako brzo proleti a da
toga nismo svesni.
Zenobija je potrala kroz ipraje. Gacala je po blatu, a onda zagazila
u vodu sve do listova. Opazila je Nurbela na puteljku, ali nije podigla
glavu prema njemu. Traila je divlju senku pantera kroz bunje.

223

opori pasa lovaca koje je terao Odenat, poreali su se na uzvienju.

Panter je bio unezveren. Nestao je kroz granje a zatim pomahnitalo
uleteo u vodu sve do trbuha.
Ukoio se, zadnje noge su mu podrhtavale, podigao je glavu ka
lovcima i uverio se da e mu oni onemoguiti bekstvo preko kamene
ograde.
Pogled mu se ponovo spustio na Zenobiju. Divan pogled, besan i
spokojan istovremeno. Povijeni brkovi su se tresli i priljubili se za
obraze. Zarikao je.
Bila je to duga i glasna rika. Razjapio je njuku dajui time svima do
znanja da je eljan da se bori. A iznad njega, zlatni odsjaj pojavio se na
jednom ramenu. Siledija Edaj siao je na zemlju. Smekao se sa
kratkom strelom u ruci i pogledom traio pantera.
Zenobija je znala da je Balamin uva.
Panter je povio lea, udahnuo vlani i smrdljivi vazduh movare.
Bube su letele oko njega i naterale ga da trepne oima. ibao je repom
i lupao po vodi. Napravio je nekoliko koraka ka Zenobiji. Ukoio se.
Bili su na jedva dvadesetak koraka jedno od drugog. Moda ak i
manje. Zenobija je opazila ubitani plamen njegovih zelenih oiju.
Iznad ovog zadaha blata i trulih biljaka opazila je otri dah divlje
zveri.
Panter je ponovo rikao.
Lepota promuklog glasa ispunila je Zenobijino telo. Iznenada je nestao
strah. Bio je to poziv koliko i pretnja.
Luk je ve bio razapet. Meta joj je obuzimala razum i srce ve dugo.
Krenula je jo dublje u vodu grudima napred. Kolena je savila tako da
su joj stopala klizila po blatu. Strela je poletela i zasvirala vazduhom.
Edaj je vrisnuo. Metalni vrh probio je njegovu konu tuniku, a potom
se zabio u njegovo telo kao da kamen udara u zid. Zateturao se, krenuo
napred, a onda se ranjen naglo sruio.
Panter je naglo skoio. Voda je prtala pod njegovim apama. Nurbel
je urlao Zenobijino ime. inilo se da panter leti, da cepa vazduh
svojim apama, njukom i onjacima.
Drvo luka ponovo je zatreperilo. Druga strela imala je kraj sa zelenim
i utim perom. Zabila se u glavu ove divlje zveri kao nekakav cvet.

224

Udarac je bio tako snaan i moan, da je probio kosti glave i proterao

strelu na drugu stranu.
ivotinja je umrla pre nego to je uspela da poskoi. To tako lepo telo
se obrnulo i zateturalo, kandama grabei nitavilo. Sruio se u vodu,
istu onu u kojoj je bila Zenobija i koja je u trenutku nestala.
Nurbel je video kako se bacila unatrag i kako je potonula u mrku vodu.
I video da se ponovo pojavljuje.
Hajran je vikao, ali su ostali jo uvek nemo posmatrali blatnjavu vodu.
Veliki Odenat, bez rei, namrten, posmatrao je nepominog pantera.
Talasi koji su se usled borbe oko njega podigli, sada su se smirivali.
Razmiljao je o onome to su mu govorili o njegovoj buduoj nevesti i
o tom daru vode koji je obeleio njeno roenje.
Hajran je kraj odrona podizao telo svog ljubimca i urlao dok je
pokazivao strelu koja mu je probila srce.
Nurbel, sa mnogo vie ushienja nego to je to eleo da pokae,
pokazao je prstom i povikao je:
- Tamo! Ona je tamo, Presveti!
Na suprotnoj obali, sa lukom jo uvek u ruci, ona se uspravila. Toliko
prekrivena blatom liila je na kip Alate, Velike Ratnice koja je vladala
nad pustinjskim borbama od ljudskog postanka.
To je ono na ta su pomislili i Veliki Odenat i Nurbel, smeei se sa
olakanjem
Potom kao i ostali, oni su se okrenuli Hajranu koji je posrtao i jo uvek
urlao, dok su mu se suze slivale do usta:
- Ona ga je ubila. Ubila je Edaja!
Neto kasnije, dok su se vraali u logor, dok su svi lovci bili okupljeni
oko Hajrana i konja koji je nosio Edajevo telo, Nurbel je napustio
drutvo Presvetog i doao je da jae kraj Zenobije.
Brinuo se za stanje u kome se nalazio Jedkivin. Vodila ga je drei
uzde. Veoma iscrpljen, otealog koraka i vrele glave, bio je pokriven
prekrivaem koji je Nurbel doneo. Ali na njemu nije bilo rana.
Nurbel ree kako treba da se pobrine oko njegove hrane, da ga okupa
u jezeru i da ne treba vie da bude jahan do kraja lova. Potom je
izjavio:
- Evo ove dve strele zbog kojih e se o tebi govoriti po Palmiri, ako ti
trebaju.
225

Njegove upale oi su sijale. Zenobija nije odgovarala. Bila je

iscrpljena i svi njeni miii bili su okamenjeni.
Nurbel je jahao, ne progovarajui neko vreme, potom je primetio:
- Stopalo ti nije skliznulo.
Bila je to primedba, a ne pitanje. Zenobija je potvrdila klimanjem
glave.
- Lepo gaanje. - nastavljao je Nurbel. - Hitro i tano. Edaj je mogao
samo umreti.
Osim uzbujenja bilo je i dobrog raspoloenja u Nurbelovom glasu.
Kako je Zenobija i dalje utala, on je upita:
- Da li je razlog bio valjan?
- Zlo koje je naneo ak ni smrt nee ublaiti. Ne oekuj da ti vie neto
kaem. Nepotrebno je da se reima ponovo kalja ono to je uinjeno.
Ne brini. Tu prljavtinu moje telo ne nosi. ak, da bi Hajran bio
zadovoljan, ja sam bila ta koju je Edaj trebao pogoditi.
Uutala je. Nurbel je pogleda. Ona dodade:
- Presveti moe odluiti da me kazni. Razumeu. Ali bolje bi bilo da
ne pita za uzroke tog pogotka. Hajran e uskoro prestati da cmizdri. I
njemu e vie odgovarati utnja.
- Presveti ne sumnja da e Hajranova vriska uskoro prestati. Hteo je
samo da zna da li ti je stopalo skiznulo. Bie radostan ako bude saznao
da nisi bila nespretna. Ipak, zbog glasina na dvoru, rei emo ipak da
si zadrhtala i da ti se stopalo omaklo.
Glasno se nasmejao veoma zadovoljan, pa dodao, odlazei lakim
kasom:
- To je najmanje to moe da se desi jednoj eni, da zadrhti malo kada
panter eli da je proguta!
Kada su stigli u logor, Presveti je poslao Zenobiji jedan tobolac za
strele od nene crvene koe optoen biserima i dragim kamenjem. Za
razliku od dosadanjih koje je kaila oko vrata konju, ovaj je bio
veliine korica bodea koji se kai na remen.
Meu strelama od zlata i slonovae, bila je smotana jedna mala
stranica papirusa, na kojoj joj je Presveti pisao na grkom:
''Zenobijo, ti koja si roena na mestu Poljupca Neba, liila si mi na
Veliku Alatu. Da li e ona uskoro podariti sina koji e posedovati njen

226

boanski dar i koji poput nje nikada nee ostati bez strela pred svojim
neprijateljima.''
Pri svetlosti svetiljki i toploti koja je mirisala na tamjan, Ahemu i Dina
su se smenjivale u masiranju Zenobije, ne bi li uljima opustile njene
umorne miie.
Ahemu nije prestajala da piti i koluta oima, da se svojim ogromnim
telom trese i da apue. ''O, keri moja! O, keri moja! Ti si poludela,
kako si samo imala hrabrosti?''
Dina vie nije plakala niti je vie drhtala. Prestala je da govori koliko
joj je zahvalna. Koliko sva ta ljubav koju je oseala prema Zenobiji
nije bila dovoljna da isplati taj dug.
- Kako da ti vratim za ono to si uinila za mene?
Vie nije pitala hoe li je Presveti kazniti. Uprkos svim dokazima, on
nije imao ni najmanju elju da to uini. Vie nije brinula o Hajranovoj
osveti, niti o Ofalinom besu koji e osloboditi hiljade korpija iz njene
due, to e biti stvoreno leglo zmija, lomaa mrnje namenjena samo
za nju.
Vie nije elela da slua o panterovom krznu, o lepoti njegovih pega
koje su podseale na igru svetlosti, na bistrinu i lepotu njegovih oiju
niti o veliini njegovih kandi i njegovirn onjacima. Oh! Kako li se
Zenobija usudila? Oh! Taj strah koji ju je obuzeo!
Sada su one u tiini masirale njene butine tvrde poput palminog
drveta, milovale joj potiljak i jo uvek ukoena lea. utale su kao i
Zenobija, koja ih je oduevljavala i pred kojom su bile postiene vie
nego ikada.
Najzad ona je proaputala:
- Presveti je poeo da me voli onako kako mukarac treba da voli
svoju enu. Ali on trai i ono to ena treba da da svom muu. To e
biti nemogue.
Ahemu se ukoila, ponavljala je te rei u sebi i upitala je:
- ta hoe da kae?
- Da nijedan mukarac ne moe da me dotakne, pa ak ni Presveti.
Dina i Ahemu su je posmatrale istim zbunjenim izrazom. Zenobija je
lagano slegnula ramenima, oi su joj svetlucale od umora ili od suza.
- To je nemogue. Nemogue je da mu podarim sina koga oekuje, jo
uvek je nemogue.
227

- Zenobijo! Ti se nee udati za njega?

Zenobija je oklevala, odmahnula glavom i proaptala vie za sebe:
- Verovala sam. Da, sve do danas sam verovala da u imati snage.
Ahemu naglo povue ruke sa Zenobijinih butina. Vrisnula je
prestraeno. Dina je promrmljala neku stranu re. Zenobija ih je
gledala, sa istinom u oima.
Osmehivala se i plakala.
Bio je tajac. Tajac kada se rei koje se ne izgovaraju pojavljuju u
vazduhu, prozirne i oigledne.
- Jao! - Jauknula je Ahemu. - To je dakle to! Znala sam. Odavno sam
znala!
NIKOPOLIS
Aurelijanov trijumf slavio se tokom itavog dana.
Telo obloeno leptiricama i smotuljcima predstavljalo je bogove i
Avguste, osam hiljada legionara bilo je u redovima pred pretorijumom.
Perjane kreste njihovih lemova, brojne i zbijene, u trenutku su
podseale na letnje cvetno polje, na pravilne geometrijske figure
ilima ili na arabeske mozaika.
Kohorta za kohortom, osam hiljada grla uzvikivalo je ime Lucijusa
Aurelijanusa. Sa glavama i ramenima prekrivenim koama medveda,
vukova, lavova i tigrova, princpalesi su nosili uglaano lino bronzano
znamenje; orlove, bikove, divlje veprove i lovorove vence.
Uz pisak truba, zveket titnika i cinguluma, lupali su kopljima po
grbovima ukraenim munjom, kentaurom i Jupiterom. Bubanj je
neprestano odzvanjao dok je dve hiljade zarobljenih Gota bilo na
kolenima, pred oltarom ispred koga je gorela mirta i masnoa Mitrinih
bikova.
I dalje se uzvikivalo njegovo i ime Rima, a u isto vreme leevi pet
stotina varvara bili su bacani u plamen proienja.
Osam hiljada grla, uz zveket maeva i titnika, pevalo je njegovu
pesmu:
Hiljade i hiljade i hiljade glava smo odrubili! Ali on sam, on sam,
odrubio je hiljadu!
Hiljadu Sarmata on je ubio! Hiljadu Gota on je ubio! Hiljadu
Franaka on je ubio! Konano dajte mu hiljadu Persijanaca...
228

Rei su strujale telima, treperile bedrima. Ptice su odavno nestale

iznad logora kao to nestaju sa polja u toku teke bitke.
Purpurna toga, izveena dugim zlatnim listiima akante, bila mu je
prebaena preko oklopa. Aurelijan je stajao na terasi pretorijuma i
hiljadu puta odgovorio na poklie. Izvukao je svoj ma iz korica,
smerno se smekao sa spokojem na licu. Ali usne su mu podrhtavale
od zadovoljstva. Oi je na trenutke sklapao, kao da ga je otri pisak
zadovoljstva ranjavao.
Kraj njega legati, prefekti i tribun, posmatrali su njegovu ruku i njegov
osmeh, a onda su se i sami usuivali da pozdravljaju hiljade ljudi koji
su slavili svog voljenog zapovednika. Onoga koga su bogovi
neprekidno i sa toliko lakoe vodili u pobede.
Neto malo zaklonjena, izbegavajui agor, urlike pa ak i smrad
lomaa sa kojih je dim prekrivao plavo nebo, Klaudija se opijala
trijumfom delei svoje uzbuenje sa Ulpijom.
Nenom, nevinom Ulpijom. Tako nenom u svojoj zelenoj haljini,
krhkog vrata ali lepo izvajanog, razgolienog i ukraenog jednim
laniem od ilibara i dragog kamenja. Puna i kosa na slepoonicama
bila je privezana uzanom zlatnom trakom.
Kao i ostali, Ulpija je stajala irom otvorenih usta. Iako je podrhtavala,
pridruila se uzvicima.
Smrad leeva jedva da joj je nadraivao nozdrve. Ne trenutak bi
epala Klaudiju za ruke, as bi grlila svoju drugaricu prislanjajui
svoje elo na njen neni obraz. Bez straha, bez brige, bez gaenja.
Jednostavno obuzeta zanesenou koja je vladala logorom. Uspravljala
se da bi zadivljeno pogledala Aurelijana. Ona, tako obazriva, tako
stidljiva, u ovom asu bila je nesposobna da sakrije vatrenost, drhtei
pod svilenom haljinom.
Najzad, kada je Aurelijan izvukao svoj ma iz korica i tako ogoljenog
ga podigao ka nebu, naredio je da se prekine sa slavljem, isto kao to
zapoveda kraj borbe i ba u tom asu, Klaudija se naslonila na Ulpijin
potiljak. Poljubila ga je. Devojka je zadrhtala kao da je pretrpela ujed.
- Kasnije, posle veere bie tvoj.
Ulpija je pogleda izgubljeno. Klaudija se nasmeja.
- Imaj poverenja. Lepa si. Savrena si... Noas bogovi nee moi nita
lepe od tebe da mu poklone, nena Ulpijo!
229

Veera je bila veoma buna i razdragana. Dvadesetak vojskovoa bilo

je na lealjkama, poreanim sa obe strane stola natovarenog hranom i
bokalima grkog vina. Robovi u kratkim tunikama proaranim
plaviastom bojom bili su grevito prestraeni. Jo uvek se klicalo:
"Dux Aurelijanus!" dok se pehar za peharom praznio. Aurelijan je pio
iz jedne gotske krigle. Bio je to ustvari dugi rog optoen zlatom i
srebrom, izgraviran neobinim arama i koji je doneen iz trezora
kralja Knive. esto se mogao uti enski smeh. Svirai na flautama i
harfama su svirali na pozornici sa spoljne strane triklinijuma, ali zvuci
muzike jedva su se mogli uti.
U srcu tog itavog metea, Ulpija je slabo pila i nita nije jela. Posle
svih uzbuenja koje je doivela tog dana, ona se povratila u stvarnost.
Aurelijan je samo jednom zamiljeno pogledao. Malo zaueno. U
svakom sluaju, pogled mu nije bio hladan. Ali bio je bez onog sjaja
koji mu je blistao u oima od uzbuenja.
Pogled bez imalo elje.
Odjednom se zastidela tih svojih misli. Smena zbog tolike
zanesenosti i toliko beskorisnih i grozniavih snova.
Klaudija koja se ivo zabavljala sa tribunom Maksimom ubrzo je
otkrila razlog senke koja je prekrila njeno lice. Ustala je i legla kraj
nje, nudei joj svoj pehar vina, milovala joj je lea i butine svojim
odlunim dlanom, neprestano joj ljubei slepoonice.
- Ne nadaj se da e ti Aurelijan prii. Nikada ne prilazi jednoj eni,
samo svojim neprijateljima. Ti treba da krene prema njemu. Pokai
mu da ga eli isto kao to navlaka eli ma. Ti si jedna predivna
navlaka, nena Ulpijo. Videe, on nee dugo oklevati!
Ulpijini obrazi su porumeneli. Klaudija se glasno smejala, privlaei
panju svih prisutnih, te je devojci bilo jo vie neprijatno. Aurelijan je
okrenuo glavu. Ulpija je uspela da primeti da je on svoju sestru gledao
zaarenih oiju, oima kojima nju nije posmatrao.
Bilo je poalica i lepih rei na koje je Klaudija odgovarala lagano.
Ulpija je ula smeh iza svojih lea. Slavljenici su se pitali hoe li se
usuditi da mu prie. Hoe li spustiti svoju ruku na njegovu, traei uz
izvesni osmeh dozvolu da pije iz njegovog roga. Samo su to iekivali.
eleli su to da vide. Da utole svojim oima i svojoj mati isto kao da
su bili prisutni u sobi. Ali Ulpija nije bila Klaudija.
230

Nije bila od tih ena, bunog smeha i vriske. Za nju je to bilo neto
nemogue. Razmiljala je samo o tome kako da pobegne sa ove duge,
bune, suvie poniavajue veere. Potom se to desilo. Tribun Maksim
ustao je i uzviknuo:
- Ne! Ne pij!
Zgrabio je Aurelijanov zglob i svojim dlanom pokrio kriglu.
- Ne pij, duxe! Otrov je u tvom vinu.
Klaudija je ve ustala. I ostali, irom otvorenih usta, razrogaenih
oiju, posmatrali su rog sa vinom koga je prestraeni Aurelijan drao.
Maksim izvue svoj ma. Zgrabi kosu jednog roba, starijeg mukarca,
rie i sede brade. Jednog koji je trenutak ranije punio pehare. Udarcem
maa pocepao mu je tuniku.
Na siunim grudima roba, mali koni zamotuljak bio je privezan
tananim kanapom. Maksim ga brzo iskida prstima i baci Aurelijanu.
Ovaj odmota uzicu i zamotuljak se otvori iznad jednog srebrnog
tanjira. Fini smei prah prekri uglaano dno.
- Spretno je to uradio - rekao je Maksim - ali nedovoljno. Video sam
ga.
Klaudija zgrabi tanjir i prinese ga svom nosu. Paljivo ga je
pomirisala. Iznenada se zasmejala. Oima je prelazila preko lica koja
su je okruivala.
- Ima li moda meu vama nekoga ko nije zadovoljan pobedom dux
Lucijusa Aurelijanusa? - upitala je.
Neki su negodovali. Strah se ogledao u njihovim pogledima.
Jednim udarcem kolenom u krsta, Maksim natera roba da klekne,
poloio je otricu svoga maa na njegovo grlo. Prebledeo, Aurelijan
upita:
- Ko te plaa?
ovek je udno vriskao. Bale su mu curele niz usta od prestraenosti.
Malo krvi kanulo je na ma. On zagrme:
- Ko je tvoj gazda?
ovek je jeao. Krv je curila niz seivo. irom je otvorio usta i urlao.
Promuklo, neljudski. Maksim se uspravi.
- Dux, on nee nita rei! Nema jezik.
Besnim pokretom, Aurelijan epa roba za bradu. Istina. Na mestu
jezika, imao je samo jedan kratki crni patrljak. Sa robovog vrata krv je
231

sada sve jae izbijala i kvasila mu grudi. Prezrivo, Aurelijan je sasuo

sadraj roga u nemona usta.
Izbeenih oiju, pljujui i gutajui istovremeno, ovek se umalo nije
zadavio.
Ulpija, kao ostali, nije mogla da ne gleda, sa grom u stomaku od
straha.
Ramena roba su se tresla. Uprkos Maksimovoj pesnici koja je jo uvek
drala njegovu kosu, glava mu je klonula. Dugo je snano jeao, bez
glasa ustima grabio vazduh koji vie nije mogao udahnuti. Maksim ga
pusti, a on se uspravi, kidajui prstima svoje grudi natopljene krvlju.
Jedan gr natera ga da klekne.
Zateturao se kraj njegovih nogu. Jo par trenutaka se njegovo mravo
telo uvijalo kraj uzglavlja lealjki, tako silovito da je izgledao kao da
ga nekakve nevidljive ruke lome.
Pri poslednjem trzaju on se ukoio. Obrazi su mu poplaveli.
Tri lampe sa srebrnim ogledalima osvetljavale su njegovu poprilino
malenu sobu.
Bio je ispruen na svom krevetu, purpurna toga prekrivala ga je skoro
celog. Kada je Klaudija ula on je nije ni pogledao.
- Plai li se? Centurioni i dekurioni jedva su me pustili da proem. I
ovolike lampe?
Aurelijan nije odgovarao.
Ona sede pored njega. Na trenutak, ne govorei, poravnavala je svilu i
zlato njegove toge. Njeno milovanje krenulo je do Aurelijanovog
vrata. Nije uzdrhtao. Nije sklanjao pogled sa onoga to se nije moglo
videti izmeu odvojenih svodova na tavanici.
- Kohorte su saznale da su eleli da otruju dux Aurelijanusa, iste veeri
kada je slavio svoju pobedu - izjavila je Klaudija dok mu je milovala
slepoonice. - Bes ih je toliko razjario da ti bi mogao povesti legije sve
do Rima.
- Da li se pominje neko ime?
- Ne jo.
Klaudija prigui smeh.
- Ni ja jo nisam izgovorila nijedno ime.
Ovog puta Aurelijan je pogleda.

232

- Nee pomenuti nijedno - ree joj grubo. - Sutra u obznaniti da

smo zaustavili gotske pijune i da su oni priznali. Oni su eleli da
otruju dux Aurelijanusa. Goti. Nita drugo neu da ujem.
Pogledali su se.
Klaudija se savila i poljubila ga u usta.
- Zato? - aputala je.
I dalje ga je ljubila. Nije otvarao usta, ali ju je snano odgurivao od
sebe. Ona ga je jo jae ljubila. Vrhom svoga jezika pokuavala je da
mu rastvori usta. Uzalud.
Uspravila se naslonivi glavu na njegove grudi. Sklopila je oi.
- To i nije tako loa zamisao - dodala je tiho - Na taj nain on e
verovati da se plai da krene na njega. Ili da si veoma glup.
ekala je Aurelijanov odgovor. On je ostao nem. Jetko je dodala:
- Ne dozvoli da u ovom asu tvoje legije misle da se boji otrova
svojih neprijatelja. Uostalom, ne treba da brine. Nee ovako umreti.
Majina predvianja...
Aurelijan podie ruku. - Uuti!
Odgurnuo ju je, ostavio svoju togu, i krenuo da sedne za sto od
crvenkastog mermera koji mu je sluio kao radni sto.
- Ostavi me. Imam posla.
Klaudija se podrugljivo nasmejala.
- Ima posla?
Pribliila se Aurelijanu i pritisnula svoj bok o njegovo rame.
- Ulpija ti se itavog dana divila. Drhtala je od uzbuenja i sanjala je
ovo vee kada e biti tvoja nagrada. Krevet od mesa za dux Aurelija!
Jadna Ulpija sada plae od sramote u svom krevetu. Ili se plai da si
mogao umreti od onog otrova i da bi tada mogla vie da te voli mrtvog
nego ivog. Nije svesna koliko je eli za enu, jadna i mila Ulpija.
Aurelijan se pravio da nita ne uje. Razmotao je mape, karte od
papirusa koje su mu stigle iz Rima.
- Naravno da je eli. - nastavljala je Klaudija - Ti je eli, jer ti je
potrebna ena. Ali to se nee desiti ako joj ne bude priao. Milu
Ulpiju otac je vaspitavao na starinski nain. Ona smatra da njen
budui mu treba da pokae estinu pa ak i malo strasti. Uostalom,
ona te voli. Trebalo bi da misli na to, mali moj brate. Iskreno. Volee

233

te iskreno i poteno itavog svog ivota, ako bude uinio ono to je

potrebno. Ona je takva.
Aurelijan je umoio pisaljku u mastilo i poeo da pie. Klaudija se
nasmejala.
- Razmisli o tome. Malo obine ljubavi ti nee koditi - proaputala je
pomilovavi mu potiljak pre nego to je izala iz prostorije.
No se spustila na pretorijum i vladao je potpuni mrak kada se uvukla
do Maksimovog kreveta.
Jedva da je spavao. Probudio se skoivi. Jedina svetlost dopirala je od
baklji koje su slabo gorele u dvoritu i ija se svetlost probijala kroz
prozor.
Dok se nadvijala nad krevetom otrica maa bila joj je uperena u
grudi. Klaudija je zgrabila seivo i proaputala:
- Ne. Ne tako.
-Ko si ti?
Potraila je Maksimovu ruku i prinela je svom licu.
- Moe li bar prepoznati moj parfem?
- Klaudija. ta eli? ta je bilo?
Ona se nasmejala. Osmeh joj je bio tih i treptav, a guila ga je ljubei
Maksimove prste.
- Nita. Samo sam ja. Dola sam da ti zahvalim to si spasio ivot
mom ljubljenom bratu!
I dalje se smejala, spustila Maksimovu ruku do svog vrata, milovala
njome vrh svojih grudi. Maksim se napola uspravio.
- Klaudija!
- Sutra e Aurelijan objaviti da su gotski pijuni eleli da ga ubiju.
Maksim potvrdi.
- Zato da ne?
Klaudija mu izvue iz ruku kratki ma koji je jo uvek drao i lagano
nasloni njegove dlanove na svoje grudi.
- Ti zna ko? - upitala je.
- Nisam siguran - uzdahnuo je Maksim, promuklim glasom.
- A na koga sumnja?
- Kao i ti. Na Cezara.
Klaudija je sklonila svoje ruke sa Maksimovih, a onda je krenula
smelo da ga miluje.
234

- Ali nije mogao sam, zar ne? Ovde su mu bile potrebne vojskovoe,
tu oko nas.
- Da.
- Poznaje li ih?
Maksim nije odmah odgovorio.
Pruila mu je svoj dlan kako bi ga ljubio dok je on svojim prstima
preletao preko njenog tela sve ivlje i sigurnije. Ona se odvoji od
njega na trenutak, lagana i drhtava.
- Mogao bih da saznam ko - proaputao je najzad.
Ona se pomerila, skinula je svoju tuniku i gole koe, traila
Maksimovo telo. Drala ga je za kosu, putajui da je miluje i
dodiruje. Poigravala se njegovim besom zbog jednog tako dugog
iekivanja, smejala se njegovom nestrpljenju i odgurivala ga.
Najzad kada je prodro u nju ona se ukoila.
- Biu tvoja onoliko koliko ti to bude eleo, ali samo pod dva uslova.
- Da.
- Potraie one koji su hteli da otruju mog brata i ubie ih.
- Da.
Klaudija je nazirala Maksimov osmeh.
- I pomoi e mi da od Aurelijana napravim Avgusta. Kolika god bila
cena.
Ovog puta i on se smejao.
Jednim trzajem bedrima naterao je Klaudiju da zastenje, privukao je
svojim ustima, ljubio joj je dojke i aputao:
- Da, naravno. Kolika god bila cena!
PALMIRA
Onako kako je bilo predvieno i kako je nalagao obiaj, u vreme
Quintilliskih ida, pir koji je Veliki Odenat priredio za svoju svadbu
trajao je etiri dana.
Svakog jutra Huloj Hara doekivao je, istom umornom i strpljivom
utivou, one za koje je Presveti smatrao da su dostojni da uu u
divote njegove palate i da jedu njegovu hranu.
Svake veeri, neodreen i krui nego ujutru, Hara je pratio zvanice do
velikih vrata koja su robovi otvarali, lupajui tri puta svojim tapom
po kaldrmi dvorita.
235

Gosti su tada hitali pod raskoni, sveti trem sa svojih osamsto stubova.
Tu su se uputali u svaku vrstu poznanstva, eljni da saznaju to vie.
Prvo su priali krto, samo oni koji su poneto znali. Oklevali su i
morali da sednu da bi se odmorili od proslave. Lagano su saoptavali
ono to su znali. Kasnije, kada je oko njih bio dovoljan broj slualaca,
bujica uspomena bivala je sve smelija. Govorili su o raskonim
darovima koje je Veliki Odenat dao bogovima. rtvu koju je Presveti
svakodnevno sam prinosio. Zatim su se kroz jelovnik podseali
raskoi pira, obilja vina i napitaka, lepote slukinja, muzike i plesa,
divote svilenih kreveta i jastuia, veselja i lepih rei. ak i ponekih
glasina.
U stvari su govorili puno i najvie o onome to su mogli videti samo
na tren, a to je bilo najvanije u toku dana,
U asu kada je sunce bilo na zenitu, Zenobija bi se pojavila.
Haljina, tunika i velovi su bili zadivljujui. A njeno lice, mada
zbunjeno, jo vea divota. Zatvorena i kruta, posedovala je neku vrstu
silovitosti koja je podseala na ono lice koje su ugledali nekoliko
meseci ranije u asu kada se udom pojavila na kapijama Palmire u
pratnji jedne bele kamile, nosei kobu sa Balaminovom zvezdom.
Dakle, svakog dana u isto vreme, dolazila je na svoj krevet. Krevet
prekriven koom pantera koga je ona spretno i hrabro ubila.
Ostajala je veoma kratko. Verovatno ak i manje od jednog sata. Usta
nije otvarala, nije govorila, nije jela niti pila. Nikoga nije gledala, pa
ak ni Velikog Odenata.
Gosti su imali utisak da je pred pred njima kip, a ne ena od krvi i
mesa.
Tokom njenog prisustva, razgovori bi se utiali, ak i u potpunosti
prestajali, zbunjeni prisustvom nekog tako velikog. Jedini koji se
inilo da nije zateen i moda svakog dana sve manje zateen bio je
Presveti.
Blago se osmehivao, sa trakom sree na svojim usnama i u svojim
oima. Drsko i halapljivo, grickao je urme ili grode to ga je inilo
impozantnijim nego ikada.
Potom je Zenobija ustajala. Odlazila je pred Presvetog, poklanjala mu
se, a odelo na njoj utalo je poput krila ptice u letu.

236

Nakon toga, prolazila je prostranom salom, ostavljajui iza sebe muk, i

nestajala onako kako se i pojavljivala.
Meutim, svi su primetili da je Ofala naputala veliku odaju neto
malo pre nego to bi Zenobija ula. Primetili su i da se Zenobija prema
Abdonaju nije nita bolje ophodila. Svi su zapazili da je ve posle
drugog dana, Velikog Odenata zamarao razgovor njegovog tasta, te da
je odgovarao na njegovu ljubaznost veoma kratko.
Najzad, svi su videli da Presveti sa puno potovanja i naklonosti
doekuje onog koga je Imperator postavio za prefekta Palmire i koji je
bio niko drugi do Elijus, bivi tribun kohorte. Za jedne, ovaj novi
vojnik kao i dolazak jedne legije u grad, bio je iznenaenje, a za druge
nije. Zli jezici govorili su o panji koju je Hajran poklanjao mladom
prefektu. Najmudriji su ostale uveravali da Rim najzad potuje
Palmiru i njenog kralja, jer je Velikom Odenatu data i titula
zapovednika legije. Bio je tu i jo jedan znak panje koji je car
Valerijan hteo da pokae Presvetom. Naime, poklanjao je iz ruku
prefekta Elijusa jedan skupocen kovei sa nakitom, namenjen
njegovoj mladoj supruzi.
Ono to niko nije video, bilo je zaprepaenje prefekta Elijusa kada je
sputao dragulje pred Zenobiju. Njegovo iznenaenje je bilo tako
snano da umalo nije uzviknuo: "Ali ja te poznajem, video sam te!"
Meutim, naviknut ve odavno da bude gospodar svojih oseanja,
utao je i sakrio bujicu misli koje su mu se iznenada vraale u seanje.
Da li je greio? Je li to bilo mogue?
Kako uporediti lice jedne kraljice sa licem jedne raupane pijunke?
Ugledao je ponovo taj divlji pogled i tu lepotu na pranjavom licu
devojure koja je iskoila iz zatrpanih bedema Dura Eroposa.
Ne, nije greio. To i nije bilo tako davno. Neka ga Jupiter smesta
zgromi ako budua nevesta Velikog Odenata nije bila ona pijunka.
Ista ona koju je onaj hrianin poveo na konju otetom od njega, a koji
je neto ranije pred njim bio spaljen u Antiohiji!
Utivo se osmehnuvi, Elijus je pustio Zenobiju da ravnoduno
pogleda bisere i retko drago kamenje koje se nalazilo u carskom
koveiu. Vrativi se do Hajrana sa kojim je delio lealjku za
obedovanje, ostao je zamiljen jako dugo i ravnoduan prema meteu
koji se nastavljao.
237

Kako je to bilo mogue? Odenat je ve odavno znao kojom e se

oeniti. Niko nije mogao biti obazriviji od kralja Palmire, kada je bilo
rei o izboru ene koju je odluio da stavi na tron kraj sebe.
Dakle?
Morao je da razmisli. Nije smeo ni jednog trenutka da kae Presvetom
da njegova nevesta nije bila ona za koju je elela da je smatraju.
Koja je tajna ove veze? Tajna koju do ovog asa niko nije znao. Tajna
koja e jednog dana biti vrednija od zlata za imperatora Valerijana.
Prevara koja e posluiti Hajranu i njegovoj tetki da se oslobode ove
neveste. A koja e, vie nego ikada, posluiti poslovima guvernera
Makrijana i linoj Elijusovoj ambiciji. Bogovi su bili sa njima, u to
nije bilo sumnje.
Misli su se oblikovale u strategiju, dok je sam Elijus ostao miran sve
do polovine obroka. Niko nije mogao nazreti, ponajmanje Zenobija,
pretnju koja je obuzimala jedno telo, odmah tu kraj nje. Najpaljiviji
meu gostima samo su primetili jedan kratak razgovor izmeu
Rimljanina i sina Presvetog. Nisu uli rei, ali je bilo oigledno
Rimljaninovo nestrpljenje.
Hajran, koji uopte nije umeo da se ponaa kada mu je zapovedniki
Elijus naredio da se tajno nau pri kraju dana, treptao je oima,
oduevljen i sumnjiav.
- Ne krevelji se! - grdio je tiho Elijus - Nije vreme za to. Svi nas mogu
videti. Ono to imam da ti kaem je veoma vano! Pobrini se da nam
se pridrui i tvoja tetka Ofala.
Hajran je bio preneraen Elijusovom grubou, ali je klimnuo glavu
naduren, ali posluan. Gosti su se smekali, uvereni da je sin Presvetog
upravo bio grubo odbijen.
ak i kod Rimljana, raspoloenje i ukus su se mogli promeniti.
Zadovoljstva koja su godila jednom tribunu vie nisu godila jednom
prefektu.
etvrtog dana, Veliki Odenat izgledao je svojim gostima veseliji, ali i
nervozniji nego obino. No, niko nije pokazao znak uenja. Pilo se i
smejalo sve vie.
Kada je Zenobija odbacila svoju kou pantera da bi se naklonila
Presvetom, on je ustao sa svog otomana, te nasmejan i srean uzvratio
joj pozdrav. Uzeo je za ruku i poveo odajom kako bi ih svi videli.
238

Huloj Hara im se pridruio, snano lupajui svojim velikim tapom o

pod. Sa oduevljenjem neoekivanim kao i njegove rei, on uzviknu:
- Zenobijo, keri Abdonajeva, sina Malikovog, sina Nahimovog,
postani supruga! Postani kraljica Velikog Odenata, naeg Presvetog,
sina Valatovog, sina Nazorovog, senatora rimskog carstva i kralja
Palmire. Postani oboavana velika kraljica Palmire!
Ljudi su uzvikivali, a Odenat ih je smirio, namrtivi se. Zatim je
srenim glasom stegao Zenobijine ruke i veoma glasno povikao:
- Postala si! Zenobijo, keri Palmire, postala si moja supruga!
Ponovo je poelo oduevljenje i smeh. Komeanje je bilo takvo da
zvanice kasnije nisu znale da odgovore kakvo je bilo Zenobijino lice u
tom trenutku.
Sa sigurnou su se seali kakav je bio Odenat kada je poveo svoju tek
venanu enu van sale. Seali su se kako je Veliki Odenat hodao poput
mladia, uprkos teini zlatnog i srebrnog veza koji su tuniku i
pantalone pretvorili u oklop.
Seali su se poalica koje su se izgovarale usled pijanstva, na piru,
onog trenutka kada su mladenci izali.
Ali Zenobijinog lica, Odenatove neveste i oboavane kraljice Palmire,
ne. Njega se nisu seali.
Odenat je, ulazei u svoju branu sobu, gde je ve bila ona koja tek to
mu je postala ena i koja je trebala da mu prie kao muu, znao da ju
je video. Da je video to lice.
itavo njegovo iskustvo mukarca, lovca, ratnika, kralja, pa ak i
rimskog senatora, potvrivalo mu je da je ono to je video bilo
najlepe lice, da je to bilo savreno lice kraljice o kome je mogao
samo da sanja. Ali to nije bilo lice mlade ene, koja e pod teinom
njegovog tela i strasti, postati njegova ena.
Mnogo je pio, premda danas manje nego prethodnih dana. Od vina su
mu ula bila izotrenija, manje obamrla. Samom sebi je govorio da
ovaj vrhunac jednog perioda, od dana kada je Zenobija prvi put ula u
njegovu palatu, nee biti obian. Oseao je da ova prva brana no
nee biti kao druge.
Ipak, trudio se da ne pokae svoje misli. Pustio je da ga svuku, da ga
okupaju slukinje, to ga je nadrailo i povealo njegovo nestrpljenje.
Isprao je usta i obukao jednu dugu tuniku od predivnog lana sa
239

raznobojnim izvezenim bikovima i konjima. Preao je rukom po

postelji i, najzad, sve raspustio.
Sa druge strane sobe, koja je gledala na bazene i saksije sa cveem
crvene boje, otvorila su se jedna vrata. Zenobija je ula, a iza nje,
jedna devojka, sluavka ili ko zna ko. Osoba koja svakako nije bila
potrebna, mislio je Presveti ljutito. Suvie je lepo odevena za jednu
sluavku, pomisli. Njeno lice uini mu se poznatim.
Odmah je primetio da se Zenobija nije presvukla. Pomislio je da se
radi o hiru. Na trenutak je pomislio da se moda radi o nekakvoj vrsti
neoekivane fantazije njegove ene. Ko zna, nekakva mata,
neoekivani naum za brane igre, o kojima je ve mesecima matao.
Ipak, doekao je Zenobiju neno, ali i znaajno bacio pogled na
sluavku.
- Treba li ona da bude ovde?
Zenobija je zatitniki spustila ruku na devojino rame.
- Da. - uveravala je mirnim glasom - Ona se zove Dina, Presveti i ona
ostaje sa tobom.
Odenatu se uinilo da nije dobro uo, namrtio se i upitao je:
- ta hoe da kae?
- Dina je devojka koju si odabrao ti sam kod njenog oca u Emesu. Zar
se ne sea?
Da, sada se seao. Jevrejski trgovac, veoma sposoban i devojka veoma
mlada i veoma jedra, a koja je u ovom asu bila mnogo lepa nego to
se seao. Dok ju je ponovo ispitivaki posmatrao, oi su joj bile
uznemirene i sijale se.
- I?
- Odabrao si je da ti bude ljubavnica, Presveti. Zato to se dopala
tvojim oima i tvojoj poudi. I zato to si verovao da e uz nju
poveati zadovoljstvo sa svojom suprugom.
Odenat je pokuavao da nae u njenom glasu neki skriveni znak koji
nosi prekor ili ljubomoru. Nije ga pronaao i umalo nije ponovio
pitanje: I onda? Ali uutao je, uveren da ga predoseanje koje je
imao trenutak ranije nije prevarilo.
Uozbiljio se i pomalo loe raspoloen, ibajui Dinu pogledom, seo na
krevet i izjavio:
- Sluam te, eno moja.
240

I Zenobija je objasnila.
Objanjavala je kako je nijedno ljudsko bie ne moe dodirnuti pa ak
ni kralj, jer ona nije bila tu, u ovoj palati i kraj svoga mua, ak ni u
ovom gradu i u ovoj pustinji da bi ispunjavala ono to sve ene, sa
manje ili vie umea, ispunjavaju mukarcima.
Ona je bila tu da uzdigne svoga mua do moi i veliine mnogo veih
i bitnijih od onih putenih. Zato je Balamin, bog Mazina, odabrao nju
onog dana kada se rodila, kao to su svi znali. Zato je Balamin nju
odredio da mu bude ena, njemu koji je bio pravi otac njene sudbine, a
ne Abdonaj koji je samo oblijem bio njen otac.
Odenat je upijao rei u tiini, a onda je sa ironijom i loe prikrivenim
razoarenjem upitao:
- A koje su to moi i koja je to mo do koje e me ti uzdignuti?
- Slavno e pobediti Hapura, persijskog kralja, postae najvei
pustinjski ratnik, kako Sirije tako i Carstva. I bie slavljen kao Avgust
ovde, kao i u Rimu.
- U Rimu? Njihov Avgust? - uzdahnuo je Odenat ledeno.
- ta misli, zato je Valerijan ovde u Antiohiji? Zato postavlja ovde
jednog prefekta i dovodi itavu jednu legiju. Zato, ako lino ne
namerava da povede rat protiv Persije? Zato, ako ne zbog bogatstva
Palmire koja je danas Rimu dragocena koliko i bogatstvo Egipta? A
venac pobede nad Hapurom, samo Imperator moe spustiti na njegovo
elo. Misli na to, muu moj, onako kako o tome, ja, ve mesecima
mislim...
I u trenutku dok je govorila o politici i ratu Zenobija je bila ponesena
nekakvom unezverenou, to je zapanjilo Odenata.
- Gde si nauila da razmilja poput mukarca? - upitao je podignuvi
obrvu.
Zenobija se nasmejala.
- Otac mi je makar dao dobre grke uitelje. Oni svoje uenike teraju
da koriste mozak! Nee se postideti kada bude bilo potrebno da
podeli svoje brige sa mnom.
Ba kada je namerio da joj odgovori, Zenobija se uozbiljila i dodala
potpuno drugaijim tonom:
- Ono to znam, to je zato to to eli Balamin i zato to me on vodi.

241

Odenat je posmatrao neodluno. Najzad, zavrteo je glavom, mislei

naglas sa olakanjem:
- Ti si govorila sa Nurbelom! On nita vie ne voli od razgovora o ratu,
o Persiji i Rimu.
- Govorila sam sa Nurbelom, ali ja sam Zenobija.
Rekla je to sa neobinim osmehom tako da se Odenat ponovo
uznemirio.
- A ja, Zenobija, od tebe u nainiti onoga koji nosi lovorov venac i
pobedu Rimu. To je moje obeanje, obeanje tvoje ene.
Zbunjen, Odenat je bacio pogled na mladu jevrejku koja je gledala
Zenobiju ne trepnuvi, potpuno oarana. Dina je bila lepa, a on je imao
ukusa kada je nju odabrao za ljubavnicu. Lepota ulna, ali i mudra. Ali
ipak lepota koja se nije mogla uporediti sa Zenobijinim sjajem.
Zenobija ga je u ovom trenutku ostavila bez rei, strpljiva i sigurna u
sebe. Rado je poeleo da joj okrene lea i krene ka bazenu i cveu
koje je toplota poslepodneva inila miriljavim.
Toplota, miris, svetlost, sve u savrenom skladu za poetak noi
zadovoljstva. Pomislio je i na lov. Na zavretak lova i kako je Zenobija
ubila Hajranovog ljubimca. Setio se u samo jednom trenutku kako je u
njoj video Alatu, boginju rata.
Iza njega, sasvim blizu njegovog ramena, Zenobijin glas ga je trgao.
- Ubila sam ljubimca tvoga sina, Presveti. - proaputala je, kao da je
nekim uzvienim udom proitala njegove misli. - Ubila sam ga zato
to je hteo da ukalja Dinu. Onu koju si ti odabrao zbog svoje istote.
Moj zadatak bio je da je sauvam za tebe. A tako e proi i svi ostali
koji budu radili o tvojoj glavi i o tvojoj asti.
Odenat se okrenuo. Razneen, uronio je svoje oi u Zenobijin pogled.
- Kako mogu znati da ne lae? Kako mogu biti siguran da smem da ti
verujem i da zaista eli ono to govori?
- Videe na bojnom polju, Presveti. Tamo e to lepo videti.
- Ako me vara, ako me slae ili me izda, umree. Svi tvoji e
umreti. Mazini e zauvek biti proterani iz Palmire. Izvor iz koga si se
rodila bie zatrovan kako bi podseao na izdaju.
Zenobija se nasmejala mnogo vie zabavljena nego zadivljena.
- Saekaj prvu bitku protiv Hapura i znae.

242

Odenat umalo nije popustio, kada mu je sinula jedna misao koja ga je

dugo morila.
- Treba mi sin, drugi sin. Zato se enim tobom! Videla si Hajrana.
Potreban mi je sin koga se neu stideti.
- Imae ga.
Zenobijin glas bio je pomalo bezbojan, manje uverljiv nego trenutak
ranije. Izobliio joj je lice. Ona ponovi:
- Imae ga, Presveti. A sutra e moi da pokae krv na tvojim
aravima.
Zajedno sa njom, Odenat se okrenuo ka Dini. Mlada jevrejka je to
potvrdila, neno pocrvenevi. Uzdahnula je:
- Bie to zadovoljstvo koje odavno ekam, Presveti.
Nastao je jedan udan trenutak. Odenat nikada kasnije nije bio siguran
ta je to bilo. inilo mu se da je u Zenobijinim oima video sjaj, neto
nalik suzama.
Odlazei iz sobe, zastala je i okrenula se:
- Moe verovati mojim reima, Presveti. Kao to veruje Nurbelovim
reima. A kao i njemu, moe verovati i meni, jer ja nikada ne laem.

243

Objanjenja
1. Dekurion (lat. decurio) - u vojsci starih Rimljana, zapovednik nad
deset ljudi, desetar
2. Centurion (lat centurio) u vojsci starih Rimljana, zapovednik jedne
centurije, tj. ete od stotinu, a kasnije od ezdeset vojnika
3. Kohorta (lat. cohors) - kod Rimljana predstavlja deseti deo legije,
odnosno jedinica koja se sastoji od est centurija
4. Pilum (lat. pilum) - koplje
5. Pietra Fulmine (gr.) - kamen, stena (lat. Fulmen) - munja, grom
6. Optio (lat. optio ) - slobodna volja, izbor; izabrani pomonik,
narednik
7. Insulae (lat. insula ) - ostrvo ili iznajmljena kua
8. Sol-Invictus (lat. sol) - sunce; (lat. invictus) - nepobeen
9. Domus (lat. domus ) - kua, dom; otadbina
10. Lararijum (lat. lararium ) - domaa kapelica ili mesto kraj ognjita
11. Parazonijum (ital. parasole ) - tit, suncobran
12. Atrijum (lat. atrium ) - stan ili kua
13. Triklinijum (lat. triclinium) - mesto za odmor
14. Magna Pater (lat. Magnus pater ) - veliki otac, voa
15. Kaldarijum (lat. caldarius ) - topla kupaonica
16. Tepidarijum (lat. tepidus ) - prostorija sa mlakom vodom
17. Agora (gr.) - u starogrkim gradovima bio je glavni trg
18. Augurii (lat. augurium) - opaanje i tumaenje znakova po ptijem
letu; znamenje; proroanstvo; slutnja
19. Templum (lat. templum ) - posveeno mesto, hram, svetilite
20. Vomitorijum (lat. vomitus, povraanje) - prostorija za povraanje
koje su bogati Rimljani upranjavali
21. Principales (lat. principalis) - prvi, glavni
22. Cingulum (lat. Cingulus) - pojas
23. Oliban (lat. olibanum) - tamjan
24. Peristili (gr.) - galerije sa stubovima
25. Epitrahilj (gr.) - deo odede pravoslavnih svetenika koji se nosi
oko vrata i stoji ispod glavne, gornje odede
26. Azima (gr.) - jevrejski pashalni beskvasni hleb
27. Sudatorijum (lat.) - soba za preznojavanje, sauna
244

28. Dux majorum (lat.) - veliki vojskovoda, veliki vladalac

29. Mithraceum (lat.) - svetilite boga Mitre
30. Velit (lat.) - lako naoruan vojnik, lan vojne trupe
KRALJICA PALMIRE
PLES BOGOVA
240. g.n.e. U asu kada je Rimsko Carstvo napadnuto sa svih strana,
kada Bog prvih hriana, proganja rimske bogove, jedna princeza
susree se sa Aurelijanom u strastvenoj i velianstvenoj borbi bez
milosti.
Jedne noi, pod nomadskim atorom, u pustinji nadomak Palmire, raa
se jedna devojica. U asu kada je prvi put zaplakala, plamena kugla
obasjala je nebo i pala na zemlju. Na tom mestu izbila je voda iz
peska.
Zadivljen tim udom koje e promeniti ivot njegovog plemena, njen
otac joj daje ime Zenobija, "dar Boji".
U istom trenutku, na obalama Dunava, jedan mladi vojskovoa bori se
sa svojim malobrojnim etama protiv dve hiljade varvara. Pobedie
zahvaljujui podrci rimskih bogova. Iste veeri, nakon bitke, postaje
mitski heroj koji je spasio Carstvo.
Tada se ukrtaju sudbine onih koji e se uskoro boriti za najveu mo:
Zenobija, kraljica Palmire potovana na itavom Istoku kao boginja i
poslednji veliki Imperator i ratnik.
Pod imenom A. B. DANIJEL, romanopisac an-Danijel Baltasat, sa
svojim saradnikom zaduenim za istorijska istraivanja, Bertranom
Uetom, poklanja nam ovaj veliki roman o strastima i avanturama,
zasnovan na veoma dobro prouenim istorijskim injenicama. Njihov
prethodni roman INKE postigao je ogroman svetski uspeh sa vie od
500.000 primeraka prodatih u Francuskoj i bio je preveden na 25
jezika.

245