Moris Blano

NIE I FRAGMENTARNOST PISANJA

Relativno je lako rasporediti Nieove misli shodno povezanosti u kojoj se njihove protivrenosti
potvruju, bilo tako to se hijerarhizuju, bilo tako to se dijalektizuju. Mogu je jedan prividni
sistem u kojem delo, naputajui svoj disperzivni oblik, daje povod neprestanom itanju.
Koristan, nuan diskurs. Tada sve razumemo, bez truda i zamora. Umiruje nas to to jedno takvo
miljenje, povezano sa tragalakim pokretom koji je i traganje za postajanjem, moe pristajati
optem izlaganju. ta vie, to je nuno. ak i u svojoj suprotstavljenosti dijalektici, ono treba da
zameni dijalektiku. ak lieno sistema koji tei jedinstvu i uvedeno u sutinski pluralitet, ono
mora da naznai jo jedan centar od kojeg se Volja za Mo, Nadovek, Veno Vraanje,
nihilizam, perspektivizam, tragika misao i tolike druge zasebne teme kreu jedna ka drugoj i
usaglaavaju prema jedinstvenom tumaenju: upravo kao i razliiti trenuci jedne filozofije
tumaenja.
Kod Niea postoje dva govora. Jedan pripada filozofskom diskursu, koherentnom diskursu koji
je ponekad zaeleo da se okona sainivi delo raspona, podobno velikim delima tradicije.
Tumai ga ponovo uspostavljaju. Moemo razmatrati ove rasparane tekstove kao inioce te
zajednice. Zajednica uva svoju originalnost i svoju mo. U toj velikoj filozofiji iznova se nalaze
potvrivanja jedne zavrne misli, dovedena do najvie take usijanja. Tada je mogue zapitati se
da li ona poboljava Kanta, da li ga pobija, to duguje Hegelu, ta iz njega izvlai, da li je
dijalektika, da li je antidijalektika, da li okonava metafiziku, da li je zamenjuje, da li
produava oblik egzistencijalnog miljenja ili, da li je u sutini ta misao jedna Kritika. Sve to, na
izvestan
nain,
pripada
Nieu.
Priznajmo to. Priznajmo da je taj neprekinuti diskurs u pozadini njegovih razjedinjenih dela.
Nieu preostaje da time ne bude zadovoljan. I ak ako neki deo njegovih fragmenata moe biti
doveden u vezu sa celovitim diskursom, oigledno je da njega samu filozofiju Nie uvek ve
prevazilazi, da ga pretpostavlja pre nego to ga postavlja, kako bi govorio jo dalje, shodno
posve drugom govoru, ne vie govoru celine, ve govoru fragmenta, mnoine i razdvajanja.
Teko je shvatiti ovaj govor fragmenta, a ne krivotvoriti ga. ak i ono to nam je o njemu rekao
Nie, namerno ga ostavlja skrivenim. Da takva forma nesumnjivo oznaava sopstveno
odbacivanje sistema, svoju strast prema nedovrenom, svoje pripadanje miljenju koje bi bilo
miljenje Versuch i Versucher, da bi bilo povezano sa pokretljivou traganja, sa lutalakom

milju (milju oveka koji misli koraajui i shodno istini koraka). Da se ini srodna aforizmu,
to je takoe istina, poto je utvreno da je aforizma forma kojoj je vian: ,,Aforizam u kojem
sam prvi meu namakim majstorima jeste oblik venosti; moja je ambicija da u deset reenica
kaem ono to drugi kae knjigom i to ne kae u jednoj knjizi. Ali da li tu uistinu lei njegova
ambicija, i da li je taj pojam aforizma odgovara onome za im on traga? ,,Ja nisam dovoljno
ogranien jednim sistemom ak ni sopstvenim. Aforizam je mo koja ograniava, koja
obuhvata. Forma koja je poput horizonta, sopstvenog horizonta. Time se vidi da ona ima i neeg
privlanog, uvek povuena u sebe samu, sa poneim mranim, zgusnutim, nejasno nasilnim to
je ini nalik De Sadovom zloinu u potpunosti suprotnog maksimi, toj sentenci stavljenoj na
raspolaganje finom svetu, uljudnoj sve dok ne postane lapidarna, dok je aforizam nedrueljubiv
poput dragog kamena (or Pero) (ali kamena tajanstvenog porekla, tamnog meteora koji bi, tek
to je pao, voleo da se rasprsne). Jedinstven govor, osamljen, fragmentaran, ali kao fragment, ve
potpun, celovit u ovoj rasparanosti i sa plamom koji se ne odnosi ni na ta plameno. Ovako
otkrivajui potrebu za fragmentarnim koja je takva da joj aforistika forma ne bi bila podesna.
Govor fragmenta ne poznaje dovoljnost, on nije dovoljan, ne iskazuje se s obzirom na samog
sebe, za svoj sadraj nema svoje znaenje. Niti se gradi od drugih fragmenata, kako bi uobliio
potpunije miljenje, opte saznanje. Fragmentarnost ne prethodi celini, ve se iskazuje izvan
celine i pre nje. Kada Nie tvrdi: ,,Nita ne postoji izvan celine, ak i ako nastoji da nas rastereti
nae grene pojedinanosti, kao i da odbaci prosuivanje, meru, poricanje (,,jer ne moemo
prosuivati Celinu, niti je meriti, niti uporeivati, ponajmanje poricati), ostaje mu da potvrdi,
kao jedino ispravno, pitanje celine i da obnovi ideju totaliteta. Dijalektika, sistem, miljenje kao
opte miljenje iznova pronalaze svoje zakonitosti, zasnivajui filozofiju kao dovren diskurs.
Ali kada kae: ,,Vano je, ini mi se, da se otarasimo Celine, Jedinstva, treba rasparati svet,
izgubiti potovanje prema Celini, tada ulazi u u prostor fragmentarnog, odvaivi se na misao
koja vie ne garantuje jedinstvo.
Govor u kojem se otkriva potreba za fragmentarnim, govor koji nije dovoljan, ali ne
nedovoljnou, koji nije dovren (jer mu je nepoznata kategoriji ostvarivanja), ne protivrei
celini. S jedne strane, treba potovati celinu, ako je ne izrei, bar je ostvariti. Bia smo Sveta, na
taj nain upravljena ka i dalje odsutnom jedinstvu. Naa elja, kae Nie: ,,naa elja pokorava
svet. Ali postoji drugaije miljenje i posve drugaija elja uistinu, to i nije elja. Sve je ve
sada nalik ostvarenom, Svet je na dobitak, vreme je okonano, izili smo iz istorije pomou
istorije. ta jo onda ima da se kae, ta jo ima da se uini?
Fragmentaran govor, Nieov govor, ne zna za kontradikcije. Eto ta je udno. Primetili smo,
posle Jaspersa, da Nie nije dobro shvaen, da ne dajemo za pravo njegovom miljenju, ako
svaki put kada ono sa izvesnou iznosi tvrdnju, traimo suprotno tvrenje sa kojom je povezana
ta izvesnost. I zaista, ovo miljenje ne prestaje da se postavlja kao suprotno, nikada zadovoljno

samim sobom, niti iole zadovoljno ovom suprotnou. Ali ovde treba ustanoviti novu razliku. Na
delu je rad kritike: kritike Metafizike koja je najizrazitije predstavljena hrianskim idealizmom,
koja je prisutna i u celokupnoj spekulativnoj filozofiji. Kontradiktorne tvrdnje trenutak su
kritikog rada: Nie napada protivnika sa raznih taaka gledita istovremeno, jer upravo mnotvo
taaka gledita predstavlja princip koji ne poznaje suprotno miljenje. Pored svega toga, Nie
zna da je, tu gde jeste, u obavezi da misli, u obavezi da govori, polazei od diskursa koji
odbacuje: on jo pripada ovom diskursu kao to mu svi pripadamo; tada kontradikcije prestaju
da budu polemike ili ak samo kritike; one potvruju njega samog, u njegovom miljenju, one
su izraz njegovog odlunog miljenja koje se ne moe zadovoljiti sopstvenim istinama, a da ih ne
iskua, da ih ne stavi na probu, prevazie, a potom se na njih vrati. Tako, Volja za Mo moe biti,
as princip ontolokog objanjenja, iskazujui sutinu, osnovu stvari, as potreba svakog
prevazilaenja, prevazilazei i sebe samu kao potrebu. as je Veno Vraanje kosmoloka istina,
as izraz etike reenosti, as miljenje bia shvaenog kao postajanje, itd. Ove suprotnosti
kazuju izvesnu umnoenu istinu i nunost miljenja mnogostrukosti kada se eli istinito govoriti
prema vrednosti, ali i umnoenost koja i dalje ima odnos sa jednim, koji je jo i umnoena
potvrda Jednog.
Fragmentaran govor ne zna za protivrenosti, ak i kada protivrei. Dva fragmentarna teksta
mogu se suprotstaviti, oni se postavljaju jedan naspram drugog, bez odnosa jednog prema
drugom, jedan u odnosu sa drugim putem ove nedovrenoe beline koja ih ne razdvaja, koja ih ne
ujedinjuje, dovodi ih do granice koju oni odreuju i koja bi bila njihov smisao, kada ne bi
oevidno beali odatle, hiperbolino, od govora koji nosi znaenje. injenica da je uvek
postavljan na granici daje fragmantu dve razliite crte: potvrdan govor, i ne tvrdei nita nita
osim ovog maksimuma i ovog suvika tvrenja koje ne zna za mogunost i ipak nimalo
kategoriki, niti utvren u izvesnosti, ni postavljen u relativnoj ili apsolutnoj izvesnosti, jo
manje na povlaen nain iskazujui bie ili se iskazujui poev od bia, ali ponajpre ve se
izbrisavi, kliznuvi unutar sebe samog, klizanjem koji ga vodi sebi, u neodreen amor
osporavanje.
Tu gde suprotnost ne izrie ve stavlja nasuprot, gde postavljanje nasuprot okuplja ono to
izmie svakom vremenskom usklaivanju, a da se ipak ne smenjuje, tu se Nieu predoava
iskustvo govora koje nije dijalektiko. Ali to nije nain na koji se govori i misli, koji bi nastojao
da pobije dijalektiku ili govorio protiv nje (Nie ne proputa priliku da povremeno oda
potovanje Hegelu ili da se prepozna u njemu, kao i da raskrinka hrianski idealizam kojim se
rukovodi), ve jedan drugi govor, odvojen od diskursa, ne negirajui i u tom smislu ne
potvrujui, a ipak ostajui da se igra izmeu fragmenata, u prekidu i zaustavljanju,
bezgraninost razlike.
Treba uzeti za ozbiljno Nieovo odsustvo miljenja Jednog Boga, to znai Jedinstvenog boga.
Nije re samo o njegovom osporavanju kategorija koje upravljaju zapadnjakom milju. Niti je

vie dovoljno okonati suprotnosti pre sinteze koja bi ih izmirila, ni podeliti svet na
mnogostrukost centara osnovne dominacije iji bi princip, princip jo uvek sintetiki, bio Volja
za Mo. Ono to je jo smelije i to ga, u pravom smislu rei, privlai u lavirint povratka pre
nego to e ga egzaltirati sve do zagonetke povratka, ovde kua Niea: miljenje kao
potvrivanje sluaja, potvrivanje u kojem se ono nuno beskonano odnosi na samo sebe
posredstvom sluajnosti (koja nije nepredviena), odnos u kojem se iskazuje kao miljenje u
mnoini.
Pluralizam je jedna od odluujuih odlika filozofije koju je Nie izneo, ali tu i dalje postoji
filozofija i ono to se filozofijom ne zadovoljava. Postoji filozofski pluralizam, izvesno vrlo
znaajan, poto nas podsea da je smisao uvek viestruk, da postoji preobilje znaenja i da je
,,Jedno uvek grei, dok ,,istina poinje udvojena: odakle proizilazi nunost interpretacije koja
nije otkrivanje jedinstvene skrivene istine, bila ona i dvosmislena, ve itanje teksta koji ima
mnoga znaenja istovremeno nemajui drugih znaenja osim ,,procesa, postajanja to i jeste
tumaenje. Postoje, dakle, dve vrste pluralizma. Jedan je filozofija dvosmislenosti, iskustvo
mnogostrukog bia. Potom onaj drugi neobini pluralizam, bez mnoine i bez jedinstva, koji
fragmentarni govor nosi u sebi kao jeziku provokaciju, onu koja nastavlja da govori i kada je
sve reeno.
Misao o nadoveku isprva ne oznaava dolazak nadoveka, ve oznaava nestajanje neega to
bi se zvalo ovek. ovek nestaje, on je taj koji za svoju sutinu ima nestajanje. Ne traje li on na
taj nain samo u meri u kojoj je mogue rei da jo nije zapoeo. ,,oveanstvo jo nema kraja
(kein Ziel). Ali ako oveanstvo pati od nedostatka kraja, zar ne bi to moglo biti stoga to jo
nema ni oveanstva? Jedva da pristupa svom poetku koji pristupa svom kraju, koji poinje da
se okonava. ovek je uvek ovek opadanja, opadanja koji nije izopaenje, ve naprotiv,
nedostatak koji se moe voleti, koji objedinjuje, u odvajanju i na odstojanju, ,,ljudsku istinu u
mogunosti njenog nestanka. ovek poslednjeg reda, ovek je trajnosti, postojanosti, onaj koji ne
eli
da
bude
poslednji
ovek.
Nie govori o sintetikom oveku, objedinjujuem, onom koji opravdava. Izvanredni izrazi. Taj
ovek koji objedinjuje i koji je stoga, u odnosu sa celinom, bilo da je ustanovljava, bilo da njome
upravlja, nije nadovek, ve nadmoni ovek. Nadmoni ovek je u doslovnom smislu celoviti
ovek, ovek celine i sinteze. Tu lei ,,cilj koji je neophodan oveanstvu. Ali u Zaratustri Nie
takoe kae: ,,Nadmoan ovek je promaen (missgeraten). Nije promaen zato to je omanuo,
omanuo je jer je uspeo: dosegao je svoj cilj (,,Jedanput kada dosegne svoj cilj, nadmoni
ovee, posrtae na sopstvenom vrhuncu). Moemo se zapitati: koji bi bio i koji jeste jezik
nadmonog oveka? Odgovor je jednostavan. To je takoe potpuni diskurs, logos koji kazuje
celinu, ozbiljnost filozofskog govora (svojina nadmonog oveka jeste ozbiljnost estitosti i
strogost istinoljublja): neprekidan govor, bez prekidanja i bez praznine, logiki ostvaren govor
koji ne poznaje sluaj, igru, smeh. Ali ovek nestaje, ne samo promaen ovek, ve nadmoan

ovek, to e rei uspean, onaj u kojem se ostvaruje sve, celina. ta stoga oznaava ovaj poraz
celine? injenica da ovek nestaje ovaj budui ovek koji je ovek svretka nalazi svoje
puno znaenje, jer je on takoe i ovek kao sve to nestaje bie u kojem se celina u svom
postajanju nainila biem.
Govor kao fragment tie se injenice da ovek nestaje, injenice jo zagonetnija nego to se
misli, poto je ovek na neki nain vean ili nerazoriv, i da tako nerazoriv, nestaje. Nerazoriv:
nestajanje. I ovaj odnos je zagonetan. Moglo bi se sa strogou shvatiti ovo se podrazumeva
ak i uz izvesnu oiglednost da onaj koji govori u novom jeziku pukotine, govori samo
ekanjem, najavom neunitivog nestajanja. Trebalo bi da je ono to zovemo ovekom postalo
ovekova sveukupnost i svet kao celina i da se, nainivi od svoje istine univerzalnu istinu, a od
Sveta svoju ve dosegnutu istinu, upusti, sa svim to jeste, i jo vie, sa biem samim, u
mogunost nestajanja, kako bi se, osloboen svih vrednosti svojstvenih njegovom znanju
transcendencije, to takoe znai imanencije, drugog sveta, to takoe znai sveta, Boga, to
takoe znai oveka potvrdio govor spolja: ono to se kazuje izvan celine i izvan jezika, kako
bi ipak jezik, jezika svesti i i delatne unutranjosti, iskazao sveukupnost i celinu jezika. Nije
nitavno to to ovek nestaje, ali i to je samo propast po naoj meri; misao to moe da podnese.
ini se da je mogue prilagoditi se, ak se radovati tome da ideja istine i svih moguih vrednosti,
sama mogunost vrednosti, prestanu da vae i budu sklonjene kao u prolazu, ovlanim pokretom:
miljenje je takoe ovaj ovlani pokret koji se otrgnuo od porekla. Ali ta je to u miljenju, kada
se bie celina, identitet bia povuklo ne ostavivi mesta nitavilu, ovom odve jednostavnom
pribeitu? Kada Isto vie nije poslednji smisao Drugog, niti je to vie Jedinstvo u odnosu na ono
na ta se objavljuje u mnogostrukosti? Kada se mnogostrukost iskazuje bez odnosa sa Jednim?
Moda je ostavljeno da preoseti, ne kao paradoks ve kao reenost, potreba za fragmentarnim
govorom, govorom koji, daleko od toga da bude jedinstven, ne izraava ak ni jedno i ne
iskazuje jedno u njegovoj mnoini. Jezik: samo potvrdivanje, koje se vie ne potvruje u
srazmeri niti u odnosu na Jedinstvo. Potvrivanje razlike, ali ipak nikad razliite. Govor u
mnoini.
Mnoina govora u mnoini: isprekidan govor, diskontinuiran, koji, budui da nije beznaajan, ne
govori srazmerno svojoj moi da predstavlja niti da oznaava. Ono to u njemu govori nije
znaenje, mo da se da ili da se opozove znaenje, bilo to znaenje mnogostruko. Odatle smo
navedeni da pretpostavimo, moda odve prenagljeno, da se govor odreuje poev od izmeudva, da on straari oko mesta razilaenja, prostora iz-metanja koji nastoji da opkoli, ali koji ga
uvek razdvaja, udaljavajui ga od njega samog, poistoveujui ga sa tim udaljavanjem,
neprimetnim nepodudaranjem, gde se on uvek sebi vraa, istovetan, neistovetan.
Meutim, ak i kada je ovaj vid pristupa delimino zasnovan o tome jo ne moemo doneti
odluku upamtimo dobro da nije dovoljno da zameniti neprekidno isprekidanim, obilje
prekidom, okupljanje rasipanjem, kako bi nam bilo blie izlaganje koje nameravamo da primimo

iz ovog drugog jezika. Ili, jo preciznije, diskontinuitet nije puko nalije kontinuiteta, niti je, kao
to se zbiva u dijalektici, trenutak koherentnog razvoja. Diskontinuitet ili prekid isprekidanosti
ne zaustavlja postajanje, ve ga nasuprot tome, izaziva ili poziva unutar sopstvene zagonetke. Tu
je velika prekretnica Nieovog miljenja: postajanje nije proticanje beskrajnog trajanja
(bergsonovskog) ili pokretljivost jednog beskonanog pokreta. Komadanje slom Dionisa,
prvobitno je znanje, mrano iskustvo u kom se postajanje otkriva u odnosu sa isprekidanim i kao
njegova igra. I boanska rascepkanost nije odvano odricanje od jedinstva niti jedinstvo koje
ostaje jedno umnoavajui se. Fragmentiranost, to je bog sam, onaj koji nema nikakav odnos sa
sreditem, ne podrava nijedno upuivanje na prvobitno, i kojeg, shodno tome, miljenje,
miljenje istog i jednog, miljenje teologije, kao svih oblika ljudskog (ili dijalektikog) znanja,
ne bi prihvatilo bez krivotvorenja.
ovek nestaje. To je tvrenje. Ali se ovo tvrenje odmah ponavlja kao pitanje. ovek nestaje? A
ono to u njemu nestaje, nestajanje koje on nosi i kojim je noen, oslobaa li ono saznanje,
oslobaa li jezik formi, struktura ili konanosti koje odreuju prostor nae kulture? Kod Niea,
odgovor sledi sa skoro uasnom odlunou, ali se ipak i povlai, ostaje u neizvesnosti. Ovo se
prevodi na vie naina, a ponajpre dvosmislenou filozofskog izraavanja. Na primer, kada
kae: ovek je neto to mora biti prevazieno; ovek mora biti s one strane oveka; ili ono to
jo vie zaprepauje, da Zaratustra mora da prevazie samog sebe, ili da nihilizam mora biti
pokoren nihilizmom, idealom, ruinom ideala, skoro je neizbeno da nas ova potreba za
prevazilaenjem, ova upotreba protivrenosti i poricanja za jednu afirmaciju koja zadrava ono
to ona ukida razvijajui ga, izmeta na obzorje dijalektikog diskursa. Iz ega bi se moralo
zakljuitu da Nie, daleko od toga da uniava oveka, uznosi ga i dalje, dajui mu u zadatak
istinsko samoostvarenje: nadovek je samo nain da se bude ovek, osloboen od samog sebe, u
odnosu na sebe samog, pozivom najvee elje. To je ispravno. ovek kao samoukidanje koje nije
nita drugo do samoprevazilaenje, ovek, potvrda sopstvene transcedencije, nebrojeni tekstovi
(veina njih) nas ovlauju da ga pojmimo kao jemstvo jo uvek tradicionalnog filozofskog
znanja, a tuma koji hegelijanizuje Niea ne bi u tom smislu bio pobijen.
Znamo meutim, da Nie sledi posve drugu putanju, bilo to nasuprot sebi samom, i da je oduvek
bio svestan, sve do patnje koja bi iz toga usledila, da jedan tako nasilan prekid u filozofiji,
izmeta filozofiju. Prevazilaenje, stvaranje, potreba za stvaranjem, moemo se omaijati ovim
pojmovima, pohrliti njihovim obeanjima, ali oni na posletku nita ne kazuju, osim sopstvenog
troenja, ako ih zadrimo i dalje uz nas, pod ovim naim ljudskim nebom protegnutim jedino u
beskraj. Prevazilaenje, to znai prevazilaenje bez kraja, a nita nije vie strano Nieu od takve
budunosti neprekidne nadgradnje. Isto tako, da li bi nadovek bio poboljani ovek, doveden do
krajnjih granica svog saznanja i svoje sutine? Uistinu, ta je nadovek? To ne znamo, niti to,
pravo govorei, zna sam Nie. Jedino znamo da misao o nadoveka glasi: ovek nestaje, tvrdnja
dovedena jo dalje, kada se ponavlja kao pitanje: ovek nestaje?

Govor fragmenta nije govor u kom je ve, poput takicama belinom oznaeno mesto koje bi
zauzeo nadovek. On je govor izmeu-dva. Izmeu-dva nije posrednik izmeu dva vremena,
vremena ve nestalog oveka ali nestaje li on? i nadoveka, onoga u kome je prolost u
dolaenju, ali dolazi li ona i kojim dolaskom? Govor fragmenta ne povezuje jedno sa drugim,
pre ih razdvaja, on je, onoliko dugo koliko govori, i koliko govorei uti, pokretna poderotina
vremena koja zadrava, u beskonanosti jednu od druge, dve figure ka kojima se okree znanje.
Tako, sa jedne strane, oznaavajui prekid, on spreava misao da stupnjevito pree sa oveka na
nadoveka, to znai da ih misli u skladu sa istim merilima ili ak u skladu sa posve razliitim
merilima, to znai da sam sebe misli prema identitetu i jedinstvu. S druge strane, on oznaava
vie od prekida. Ako ideja prevazilaenja shvaena bilo u hegelijanskom ili u nieanskom
smislu: stvaranje koje ne uva, ve razara ne bi bila dovoljna Nieu, ako misliti nije samo
prekoraivati, ako se tvrdnja o Venom Vraanju shvata (pre svega) kao neuspeh prevazilaenja,
da li nam fragmentarni govor prua ovu ,,perspektivu, da li nam dozvoljava da govorimo u tom
smeru? Moda, ali na neoekivan nain. Ovaj govor ne objavljuje ,,kruenje preko onoga to bi
ovde bilo, tamo i svugde, on nije onaj koji objavljuje; u sebi samom, on nita ne objavljuje,
nita ne predstavlja; ni profetsko, ni eshatoloko. Sve je ve bilo objavljeno, u asu kada se on
objavljuje, ukljuujui i veno ponavljanje jedinstvenog, najopirniju meu potvrdama. Njegova
uloga je udnija. Kao kada bi, svaki put kada se krajnost iskae, govor pozivao misao izvan
(nikako s one strane), oznaavajui svojom naprslinom da je misao ve izila iz sebe same, da je
izvan sebe, u odnosu bez odnosa sa onim spolja iz kojeg je iskljuena u meri u kojoj veruje
da moe da je ukljui i, svaki put, nuno, zaista sprovodei ukljuivanje u koje se zatvara. I ve
je previe reeno o tom govoru nego to bi bilo rei da on ,,poziva misao koja bi imala za svoju
svrhu da zadri neku apsolutnu spoljanjost koja bi imala u zadatak da zadri kao nikada ne
ustanovljeno mesto. On se ne iskazuje, u odnosu na ono to je reeno, na nita novo, i ako, za
Niea, on ini da se shvati kako Veno Vraanje (u kojem se veito potvruje sve ono to se
potvruje) ne bi bilo poslednje potvrivanje, to nije zato to bi on potvrivao neto vie, to je
zato
to
on
to
ponavlja
u
fragmentarnom
obliku.
U tom smislu, on poseduje ,,sastavne delove zajednike i otkrivanju Venog Vraanja. Veno
vraanje iskazuje vreme kao veno ponavljanje, a govor fragmenta ponavlja ovo ponavljanje
liavajui ga svake venosti. Veno vraanje iskazuje bie postajanja, a ponavljanje ga ponavlja
kao neprekidni prestanak bia. Veno vraanje iskazuje veno vraanje Istog, a ponavljanje
iskazuje zaokret gde se drugo poistoveuje sa istim kako bi postalo ne-identitet istog i kako bi
isto postalo, u svom povratku koji ga odvraa, uvek drugo od sebe samog. Veno vraanje
iskazuje, zastraujue i oaravajue skandalozan govor, veno ponavljanje jedinstvenog, i
ponavlja ga kao ponavljanje bez porekla, zapoinjanje gde zapoinje ono to, meutim, nikada
nije ni poelo. I tako, ponavljajui ponavljanje u beskonanost, ini ga unekoliko parodinim, ali
ga i odvraa od svega to poseduje mogunost da ponavlja: u isti mah zato to ga iskazuje kao
potvrivanje koje se ne moe poistovetiti, ne moe predstaviti, koje je nemogue prepoznati i

zato to ga unitava obnavljajui ga, u nekoj vrsti neodreenog amora, u tiini koju naruava
kada na njega doe red inei da se on shvati kao govor, koji je, iz dublje prolosti, iz dalje
budunosti, uvek ve izgovoren kao govor uvek i dalje u dolaenju.
Primetiu da Nieova filozofija odbacuje dijalektiku filozofiju, vie tako to je ponavlja nego
time to je porie, to jest ponavljajui osnovne pojmove ili trenutke koje ona iskrivljuje, kao to
su ideja kontradikcije, ideja prevazilaenja, ideja prevrednovanja, ideja totaliteta, a nadasve ideja
kruenja, istine ili potvrivanja kao kruenja.
Govor fragmenta nije nita drugo do govor na granici. to ne znai da taj govor kazuje samo na
kraju, ve da prati i prevazilazi, u svakom vremenu, svako znanje, svaki diskurs, drugog jezika
koji ga prekida privlaei ga, u obliku udvajanja, ka spoljanjosti u kojoj govori neprekidnost,
kraj koji se ne privodi kraju. Na Nieovom tragu, sam govor uvek aludira na oveka koji nestaje
ne nenestajui, na nadoveka koji dolazi bez dolaska, i obratno, na ve iezlog nadoveka, jo
ne pristiglog oveka; aluziju koja je igra skrivenog i posrednog. Upustiti se u tu igru, znai
odrei se svakog poverenja. Svakog poverenja: svakog podozrenja, ukljuujui i snagu samog
izazova. I kada Nie kae: ,,pustinja raste, mesto ove pustinje bez ruevina zauzima govor,
izuzev to je u njemu uvek obimnije pustoenje uvek svedeno na rastakanje granica. Postajanje
nepominim. Kloni se da opovrgne da bi se moglo initi da vodi igru nihilizma i da joj predaje, u
svom poricanju, odgovarajui oblik. Koliko ipak on ostavlja ovu mo opovrgavanja za sobom.
Ne zato to je osujeuje, rugajui joj se. Ostavlja joj, naprotiv, slobodan prostor. Nie je
prepoznao i u tome je smisao njegove neumorne kritike platonizma da je bie bilo svetlost i
da je potinilo svetlost bia radu vee sumnje. Prelomni trenutak u ruenju metafizike, i jo vie,
ontologije. Svetlost nudi istu vidljivost kao merilo miljenja. Misliti, ubudue znai videti jasno,
zadrati se na oevidnom, potiniti se danu koji ini da se sve stvari javljaju u jedinstvu jednog
oblika, znai uiniti da svet osvane pod nebom svetlosti, kao oblik nad oblicima, uvek osvetljen i
osuen suncem koje ne zalazi. Sunce je preobilje sjaja koje raa, tvorac koji zadrava ivot samo
u osobenosti jednog oblika. Sunce je vrhovno jedinstvo svetlosti, ono je dobro, ono je sama
Dobrota, uzvieno Jedno koje nas nagoni da ga potujemo kao jedino istinsko mesto bia, svega
to je ,,s one strane. Isprva, Nie jedino kritikuje izroavanje ontologije u metafiziku, trenutak u
kojem, sa Platonom, svetlost postaje ideja i od ideje tvori prvenstvo ideala. Njegova prva dela i
skoro u svim svojim delima seanje na svoje prve sklonosti zadravaju vrednost forme i,
suoeni sa mranim dionizijskim terorom, mirnu, blistavu dostojanstvenost koja nas titi od
zastraujueg ponora. Ali kao to Dionis, razasuti Apolon, postaje jedina mo bez jedinstva u
kojoj se zadrava sve boansko, tako i Nie nastoji da malo-pomalo oslobodi miljenje, dovodei
ga u vezu sa onim to se ne da shvatiti ni kao jasnost ni kao oblik. Takva je najzad uloga Volje za
Mo. Mo volje se u osnovi ne namee kao mo, niti nasiljem koje prevladava snaga postaje ono
to treba misliti. Ali snaga bei od svetlosti; ona nije ono to bi bilo samo lieno svetlosti, tama
koja jo tei danu; skandal nad skandalima, svakog optikog upuivanja kojeg se kloni; i usled

toga, ona uzalud dela samo pod uslovljenou i u granicama jednog oblika, uvek tog oblika
ureenosti neke strukture koji joj doputa da pobegne. Ni vidljiva, ni nevidljiva.
,,Kako razumeti snagu ili slabost u izrazima svetlosti i tame? (. Derida). Oblik ne zadrava
snagu, ali bezoblinost je ne prima. Haos, nezainteresovanost bez kraja, od kojeg se odvraa
svaki pogled, ovo metaforiko mesto koje ustanovljava rasulo, ne slui joj kao matrica. Bez
odnosa prema formi, ak i kada se ova zaklanja u amorfnoj dubini, odbijajui da bude dosegnuta
jasnou i ne-jasnou, ,,snaga, ako ona na Nieu veba svoju dra koje se on takoe gnua
(,,Pocrveneti od moi), to je zato to ona ispituje misao u izrazima koji e je obavezati da
raskrsti sa svojom istorijom. Kako misliti ,,snagu, kako govoriti ,,snagu?
Snaga kazuje razliku. Misliti snagu, znai misliti o njoj pomou razlike. Ovo se isprva shvata na
kvazianalitiki nain: ko govoti snagu, uvek je govori kao mnogostruku; kada bi postojalo
jedinstvo snage, ne bi je uopte ni bilo. Delez je ovo izrazio sa odlunom jednostavnou:
,,Svaka snaga je u sutinskom odnosu sa drugom snagom. Bie snage jeste bie mnoine, bilo bi
apsurdno misliti ga u jednini. Ali snaga nije samo mnoina. Mnoina snaga iskazuje udaljene
snage, dovodei ih u vezu uz pomo odstojanja koja ih umnoava i koja u njima postoji kao
jaina intenzitet njihove razlike (,,Sa vrha ovog oseanja odstojanja, govori Nie, ,,prisvaja se
pravo da se vrednosti stvaraju ili uspostavljaju: bez obzira na korist?). Tako je odstojanje ono
to razdvaja snage, kao i njihov uzajamni odnos i na jo izrazitiji nain, ne samo ono to ih
spolja razlikuje, ve ono to iznutra ustanovljava sutinu njihovog razlikovanja. Drugim reima:
ono to ih dri na odstojanju, spolja, njihova je jedina prisnost, na osnovu koje se one ponaaju i
podinjavaju, ,,element razlike koji je celina njihove razlike, budui da one nisu stvarne osim
ukoliko u sebi ne poseduju stvarnost, ve samo odnose: bezuslovni odnos. Ili, ta jeste Volja za
Mo?
,,Ni
bie,
ni
postajanje,
ve
patos:
strast
razlike.
Prisnost snage je spoljanjost. Tako potvrena spoljanjost nije miran prostorni i vremenski
kontinuitet, kontinuitet ija nam logika logosa diskurs bez diskursa daje reenje. Spoljanjost
vreme i prostor uvek je spoljanja prema sebi samoj. Ona nije uzajamna, centar uzajamnosti,
ve uspostavlja odnos poev od prekida koji ne objedinje. Razlika je zadravanje spoljanjeg;
spoljanjost je izlaganje razlike; razlika i spoljanjost oznaavaju prvobitno razdvajanje
poreklo koje je samo razdvajanje i uvek odvojeno od samog sebe. Razdvajanje, tamo gde se
vreme i prostor udruuju razdvajajui se, podudara se sa onim to nije podudarno, sa
nepodudarnim
koje
se
unapred
odvraa
od
svakog
jedinstva.
Kao to visok, nizak, plemenit, prost, gospodar, rob, sami po sebi nemaju znaenje ni
ustanovljene vrednosti, ali potvruju snagu u njenoj uvek pozitivnoj razlici (ovo je jedan od
pouzdanih Delezovih uvida: nikada sutinski odnos jedne snage sa nekom drugom nije shvaen
kao negativan element), tako se i snaga, uvek mnogostruka, ini, ako ne za Niea, ono bar za
onog Niea koji trai fragmentarno pismo, samo se nudi da bi miljenje podvrgla kunji razlike
koja nije izvedena iz jedinstva, niti ga podrazumeva. Razlika koja se ipak ne moe prva iskazati,

kao da, uspostavljajui jedan poetak, paradoksalno odbacuje jedinstvo kao drugost. Ali razlika
koja uvek razlikuje i tako se nikada ne preputa sadanjosti jednog prisustva, niti se daje
obuhvatiti u vidljivosti jedne forme. Razlikujui na neki nain razlikovanje i u ovom udvajanju
koje bi je uklanjalo od nje same, potvrujui se kao sam diskontinuitet, sama razlika, ona koja je
u igri tamo gde je na delu nesimetrija kao prostor, obazrivost ili odsutnost kao vreme, prekid kao
govor i postajanje kao ,,zajedniko polje ova tri odnosa rascepljenosti.
Moe se pretpostaviti da ako je miljenju sa Nieom bila potrebna snaga shvaena kao ,,igra
snaga i talasi snaga da bi se mislio pluralitet i da bi se mislila razlika, rizikujui da se izloi
svim neprilikama oevidnog dogmatizma, onda to miljenje pothranjuje predoseanje da je
razlika pokret ili tanije odreuje vreme i postajanje u koje se upisuje ta razlika, kao to e Veno
Vraanje dovesti do predoseanja da se razlika oprobava kao ponavljanje i da je ponavljanje
razlika. Razlika nije bezvremeno pravilo, fiksiranost zakona. Ona je, kako je nedavno uoio
Malarme, prostor ukoliko se ,,on prostire i diseminizuje i vreme koje nije homogenost
upravljena ka postajanju, ve postajanje u kom se ,,skandira, obznanjuje, prekida se, i u tom
prekidu se ne nastavlja, ve obustavlja; iz ega bi trebalo zakljuiti da razlika, igra vremena i
prostora, jeste bezglasna igra odnosa, ,,mnogostruko razreenje koje upravlja pisanjem, igra
koja se ponovo javlja da smelo potvrdi da je u sutini razlika ta koja pie.
,,Svet je dublji nego to to dan misli. Ali Nieu nije dovoljno da na taj nain pozove u hadsku
no. On jo vie sumnja, jo dublje ispituje. Zato, pita se, ovaj odnos dana, miljenja i sveta?
Zato ono to kazujemo o danu, kazujemo sa poverenjem u lucidnu misao i tako verujemo da
posedujemo mo da mislimo svet? Zato bi nas svetlost i vid opskrbljivali svim vrstama pristupa
kojima bismo eleli da miljenje bee obdareno da bi mislilo svet? Zato nam je intuicija
intelektualni vizija ponuena kao veliki dar koji bi nedostajao oveku? Zato videti sutine,
Ideje, videti Boga? Ali svet je mnogo dublji. I moda bi odgovor glasio da se govorei o svetlosti
bia govori u metaforama. Ali zato, meu svim moguim metaforama, preovladava optika
metafora? Zato je ova svetlost, budui da je metafora, postala izvor i vrelo svakog saznanja i
time potinila svako saznanje slubi jedne (prvobitne) metafore? Zato taj imperijalizam
svetlosti?
Skrivena su ova pitanja kod Niea, neki put odgoena, u trenutku kada stvara teoriju
perspektivizma, to e rei take gledita, teorija koju unitava, uistinu je , gurnuvi ka njenom
okonanju. Skrivena pitanja, pitanja koja su u osnovi kritike istine, razuma i bia. Nihilizam je
toliko dugo nepobediv, da podvrgnuvi svet miljenju bia, primamo i istraujemo istinu polazei
od svetlosti njenog znaenja, jer se on moda skriva u samoj svetlosti. Svetlost osvetljava, ovim
se eli rei da se svetlost skriva, tu je njena opsenarska crta. Svetlost osvetljava: ono to je
osvetljeno pojavljuje se u trenutnom prisustvu koje se otkriva ne otkrivajui ono to je ispoljava.
Svetlost brie svoje tragove; nevidljiva, ona ini vidljivim; ona jemi neposredno saznanje i

obezbeuje punu prisutnost, dok se sama zadrava u posrednom i obustavlja kao prisustvo.
Njena varljivost bi se dakle sastojala od skrivanja u blistavoj odsutnosti, beskonano tamnijoj od
svake tame, poto ona koja joj je podobna, jeste sam in svetlosti, poto se delo svetlosti izvrava
samo tamo gde svetlost ini da zaboravimo da je na delu neto poput svetlosti (uinivi da i mi
zaboravimo, u oevidnosti u kojoj se ona uva, sve to ona pretpostavlja, taj odnos prema
jedinstvu kojem se ona vraa i koji je njeno istinsko sunce). Jasnost: ne-svetlost svetlosti; nevidelo videla. Tako je svetlost varljiva (bar) dvostruko: zato to nas zavarava o samoj sebi i to
nas zavarava dajui nam kao neposredno ono to nije takvo, kao jednostavno ono to nije
jednostavno. Dan je lani dan, ne zato to bi postojao neki istinitiji dan, ve zato to je istina
dana, istina o danu, prikrivena danom; samo pod tim uslovom vidimo jasno: pod uslovom da ne
vidimo jasnost samu. Ali najozbiljnija u svakom smislu, najtea od svih posledica, ostaje
dvostrukost kojom nas svetlost poverava inu gledanja kao u jednostavnosti, i predlae nam
neposrednost kao model saznanja, dok ona postupa tako to se samo naini posrednikom, u
potaji,
uz
pomo
dijalektike
iluzije
u
kojoj
nama
se
izruguje.
ini se da Nie misli, ili tanije, pie (kada se obraa potrebi fragmentarnog pisma) pod
dvostrukom sumnjom koja je sklona dvostrukom odbijanju: odbijanje neposrednog, odbijanje
posredovanja. Istina, koja nam je data pokretom razvijenim iz celine ili u jednostavnosti jednog
ispoljenog prisustva, koja se oslobaa na kraju koherentnog diskursa ili koja se iz prve potvruje
u pravom govoru, ispunjenom i zajednikom, ova istina koja je unekoliko neizbena, ono iz ega
moramo nastojati da se izvuemo, ako elimo, ,,mi, filozofi s one strane, s one strane dobra i zla,
ako vam je po volji, govoriti, pisati u pravcu nepoznatog. Dvostruki prekid, utoliko
dominantniji to nikada ne moe da se dosegne, koji se dosee samo kao sumnja.
,,A znate li ta je ,,svet za mene? elite li da vam ga pokaem u svom ogledalu? Nie misli
svet: to je njegova briga. I kada misli svet, to je poput ,,udovita snaga, ,,tog sveta-tajne
dvostrukih uitaka, ,,mog dionizijski svet, ili poput igre sveta, ovog sveta ovde, zagonetke koja
je reenje svih zagonetki, ali nije bie koje on misli. Naprotiv, sa pravom ili ne, on misli svet da
bi oslobodio miljenje kako ideje bia, tako i ideje celine, potrebe za znaenjem koliko i potrebe
za dobrim: kako bi miljenje oslobodio miljenja, obavezavi ga, nikako odustajui, ve mislei
vie nego to moe misliti, drugu stvar kao svoju moguu. Ili jo da govori kazujui ovaj
,,maksimum, ovaj ,,suviak, koji prethodi i sledi svakom govoru. Moemo kritikovati ovaj
pristup; ne moemo odbaciti ono to se njime objavljuje. Za Niea, bie, znaenje, cilj, vrednosti,
Bog, i dan i no i celina i jedinstvo ne vae osim unutar sveta, ali ,,svet se ne moe misliti, ne
moe se izrei kao znaenje, kao celina: jo manje kao onostranost. Svet je sopstvena
spoljanjost: tvrenje koje prevazilazi svaku mo potvrivanja i koje je, u neprekidnosti
diskontinuiteta, igra svog neprestanog udvajanja volje za mo, venog vraanja.
Nie se i drugaije izraava: ,,Svet: beskonanost tumaenja (razvijanje beskonanog
oznaavanja.). Otuda obaveza tumaenja. Ali ko e tumaiti? Da li je to ovek? I koja vrsta

oveka? Nie odgovara: ,,Nemamo prava da pitamo: ,,ko je dakle taj koji tumai? Samo
tumaenje, oblik volje za mo, eto ta postoji (ne kao ,,bie ve kao ,,proces, kao ,,postajanje)
kao strast . Fragment koji obiluje zagonetkama. Moemo ga shvatiti to se kod Niea i zbiva
kao kada bi filozofija mora biti filozofija tumaenja. Svet je za tumaenje, tumeenje je
mnogostruko. Nie e ak rei da bi ,,sve razumeti znailo ,,nepoznavati sutinu saznanja, jer
sveukupnost nije po meri onoga to ima da se razume, niti pak da ono iscrpljuje mogunost
tumaenja (tumaenje podrazumeva da nema okonanja). Ali Nie ide jo dalje: ,,Unsere Werte
sind in die Dinge hineininterpretiert: nae su vrednosti pripisane stvarima pokretom tumaenja.
Da li bismo se tako nali pred celovitim subjektivizmom, u kom stvari ne bi imale drugog
znaenja osim onog koje bi im subjekt koji ih tumai davao po svom nahoenju? ,,Ne postoje
injenice po sebi, jo kae dalje Nie, ,,ve uvek treba zapoeti sa uvoenjem znaenja kako bi
ono moglo posedovati injenicu. Meutim, u naem fragmentu, Nie opoziva ,,koji? , ne
ovlastivi ni jednog subjekta tumaenja, priznajui tumaenje iskljuivo kao neutralno
postajanje, bez subjekta i bez dopuna, samog tumaenja koje nije in, koje je strast, i na osnovu
toga zadrava ,,Desein, Desein bez Sein, odmah ispravlja Nie. Tumaenje, pokret tumaenja u
svojoj neutralnosti, eto ta ne treba drati za sredstvo saznanja, instrument kojim bi raspolagala
misao da bi mislila svet. Svet nije objekt tumaenja, niti pak tumaenju odgovara da sebi pripie
neki predmet, bio on i neogranien, od koga bi se ono razlikovalo. Svet: beskonanost tumaenja
ili tumaenje: beskonanost: svet. Ove tri rei mogu biti date samo putem naspramnog
postavljanja koje ih ne brka, ne razlikuje, ne stavlja u meusobni odnos, i na taj nain odgovara
na zahtev fragmentarnog pisma.
,,Mi ostali, filozofi s one strane koji smo u stvari tumai i pakosni auguri, kojima je dato da
budu postavljeni meu posmatrae evropskih zbivanja, pred tajanstveni tekst, jo
nerastumaen Moe se shvatiti da je svet tekst u kome je posredi jedino dovoenje do
egzegeze, kako bi se u njemu otkrilo pravo znaenje: rad filolokog potenja. Ali ko ga je
napisao? I u odnosu na koje prethodno znaenje protumaio? Svet nema znaenje, znaenje je
unutranjost sveta; svet: spoljanjost znaenja i ne-znaenja. Poto je ovde posredi dogaaj
unutar istorije evropskih zbivanja prihvatamo da se on se zadri kao istina. Ako je uopte re
o ,,svetu? I ako je posredi tumaenje neutralni pokret tumaenja koji nema ni objekt ni
subjekt, ono beskonano pokreta koje se ne odnosi ni na ta osim na sebe samog (a ovim je ve
suvie toga reeno, jer taj je pokret bez identiteta), koje u svakom sluaju nema nita to mu
prethodi na ta bi se odnosilo i nema rei koja je u stanju da ga odredi? Tumaenje, bivanje bez
bia, strasti i postajanja razlike? Tekst, dakle, zavreuje da se nazove tajanstvenim: ne zato to bi
prikrivao tajnu kao svoje znaenje, ve zbog toga to ga, ako je on novo ime sveta taj svet,
zagonetka, odgonetka svih zagonetki ako je on razlika koja je u igri u tom pokretu tumaenja i
kao ono to ga, u njemu samom, uvek navodi da razlikuje, ponavlja u razliitom, ako konano, u
beskonanosti svog rasipanja (i u njemu Dionis), u igri svoje fragmentiranosti, i, bolje reeno, u

prevazilaenju onoga to ga odvraa, on potvruje ono to je vie od potvrivanja koje se ne dri

zahteva jasnoe, niti se iznosi u obliku nekog datog oblika, tako nam tekst, koji izvesno jo nije
napisan, nita vie nego to svet nije trenutak za svako delo, ali ne odvajajui se od pokreta
pisanja u svojoj neutralnosti, predoava pismo, ili pre, tekstom se pismo predoava kao ono koje,
izokrenuvi misao o svemu vidljivom i nevidljivom, moe da oslobodi tu misao prevlasti
znaenja shvaenog kao svetlost ili povlaenje svetlosti, i da je moda oslobodi potrebe za
jedinstvom, to bi znailo prevlasti svake prevlasti, poto je pismo razlika, poto razlika pie.
Mislei svet, Nie misli svet kao tekst. Da li je to metafora? Jeste, metafora je. Mislei svet u toj
dubini koju svetlost ne dosee, zamenjuje ga metaforom za koju se ini da obnavlja dan u svojim
zakonitostima; jer, ta je tekst? Skup fenomena koji se podastiru pogledu, a ta je pisati ako nije
iznositi na videlo, uiniti pojavnim, izneti na povrinu. Nie nema povoljnu predstavu o
jeziku. ,,Jezik je zasnovan na najnaivnijoj predrasudi. Ako nae itanje, u iitanju stvari, u njima
pronalazi probleme, neusaglaenosti, to je zato to mislimo u obliku jezika i od tada
pridodajemo veru u ,,venoj istini ,,razuma (na primer: subjekt, predikat, itd.). Prestajemo da
mislimo im ne elimo vie da mislimo pod prinudom jezika. Ostavimo po strani prigovore
prema kojima je jo uvek u obliku jezika i Nieovo potkazivanje jezika. Nita vie ne
odgovarajmo naznaivi u govoru mo krivotvorenja, ovu dobru volju iluzije koja bi bila volja
umetnosti. Prvi prigovor nas baca u dijalektiku; druga nas vodi Apolonu koji, budui da je
zadugo bio razasut u Dionisu, ne bi vie mogao da nas zadrati da ne nestanemo, ako smo se
ikada sudarili sa istinom (,,Imamo umetnost da ne bismo nestajali od istine. Govor koji bi bio
najprezrivija prema umetnosti, kada se istovremeno ne bi vraao da kae: Ali imamo li
umetnost? I imamo li istinu, da u njoj nestanemo? I da li umirui nestajemo? ,,Ali umetnost je
uasna
ozbiljnost).
Svet: tekst; svet, ,,boanska igra s one strane Dobra i Zla. Ali svet nije oznaen u tekstu; tekst ne
ini svet vidljivim, itljivim, uhvatljivim u pokretnoj artikulaciji formi. Pisanje se ne vraa ovom
apsolutnom tekstu koji bismo morali da rekonstituiemo poev od fragmenata, u lakunama
pisma. Niti pak posredstvom greaka onoga to se upisuje u tako ogranienim meuprostorima, u
tako ureenim pauzama, tako ouvanim tiinama, da bi se svet, ono to uvek prevazilazi svet,
potvrdio u beskonanom obilju jedne neme tvrdnje. Jer je tako, pod pretnjom sauesnitva u
naivnom i ubogom misticizmu kojem bi se trebalo smejati i odrei govorei kroz taj smeh:
Mundus est fabula. U Sumraku idola, Nie tano ustanovljava svoju sumnju u jezik; to je ista
sumnja kao i sumnja u bie i u jedinstvo. Govor podrazumeva nekakvu metafiziku, tu
metafiziku. Svaki put kada govorimo povezujemo se sa biem , kaemo, makar se to samo
podrazumevalo, bie, i to je na govor sjajniji, tim vie sija svetlou bia. ,,Uistinu, nita do
sada nije posedovalo mo ubeivanja naivniju od zablude bia, jer za sebe ima svaki govor,
svaku reenicu koju izgovorimo . I Nie dodaje, sa dubinom koja ne prestaje da nas
iznenauje: ,,Bojim se da se nikada neemo otarasiti Boga, jer jo uvek verujemo u gramatiku.

Meutim, tako je ,,do sada. Treba li iz ovog ogranienja zakljuiti da smo na prekretnici
nunoj prekretnici gde bi se umesto naeg jezika, igrom njegove razlike povuene u
jednostavnost pogleda i izjednaene u svetlu jednog znaenja, predoila druga vrsta ospoljavanja
takva da bi, u hijatusu u njoj otvorenom, u razdvajanju koje je njeno mesto, prestale da obitavaju
njene udnovate zvanice jer su se odve odomaile, neznatno uteene jer su previe sigurne,
maskirane, ali neprekidno razmenjujui svoje maske: boanstvo u obliju logosa, nihilizam u u
stilu
razuma?
Svet, tekst bez povoda, isprepletanost bez teksture i bez tkanja. Nieov svet, ako se ne predaje
jednoj knjizi, jo manje toj knjizi pod naslovom Volja za Mo, nametnutoj zaslepljenou
kulture, poziva nas izvan ovog jezika koji je metafora metafizike, govora u kojem je prisutno
bie u dvostrukom svetlu predstavljanja. Ne proizilazi iz stoga da bi taj svet bio neizreciv, niti da
bi se mogao iskazati na neki od naina iskazivanja. Samo nas obavetava da ako smo sigurni da
ga nikada ne drimo ni u govoru ni van njega, jedina sudbina koja ubudue pristaje, jeste da u
neprekidnom traenju, u neprekidnom prekidu, nemajui drugog smisla osim tog traenja i
prekida, jezik, kojim uti, kojim govori, uvek odigrana igra, uvek osujeena, beskrajno ustrajava
ne brinui da ima neto svet da iskae, niti nekoga oveka formata nadoveka da ga
iskae. Kao da nije imao drugih mogunosti da govori o ,,svetu osim govorei samog sebe
shodno potrebi koja mu je svojstvena i koja jeste da neprestano govori, i prema toj potrebi koja je
potreba za razlikom, uvek razliitom od govora. Svet? Tekst? Svet tekstu vraa tekst, kao to
tekst vraa svet potvrivanju sveta. Tekst: zasigurno metafora, ali koja, ako nastoji da vie ne
bude metafora bia, nije vie ni metafora sveta lienog bia: metafora koja je jedva sopstvena
metafora.
Ova potraga koja je prekid, ovaj prekid koji ne prekida, ovo opetovanje i jednog i drugog, jednog
neprestanog prekidanja, jedne nepostignute potrage, ni protok vremena, ni nepominost
sadanjeg, opetovanje koje nita ne opetuje, ne trajui, ne prekidajui se, vraanje i obrtanje
neprivlane privlanosti: je li to svet? je li to jezik? svet koji se ne iskazuje? jezik koji ne
poseduje svet koji bi iskazao? Svet? Tekst?
Krhotine, fragmenti, sluaj, zagonetka, Nie zajedno misli ove rei, posebno u Zaratustri.
Njegovo iskuenje stoga je dvostruko. Isprva, on osea kao to se osea bol, lutajui meu
ljudima, ne videvi ih osim u obliju ostataka, uvek raskomadanih, razmrskanih, razasutih, kao
na nekom mestu krvoprolia i pokolja; on namerava, dakle, da ih u naporu pesnikog ina odri
na okupu i ak da ih sve dovede do celine budue celine te lomove, raskomadanosti i ljudske
udese: bie to rad celine, ostvarivanje celovitosti. ,,Und das ist mein Dichten und Trachten, dass
ich in eins dichte und zusammentrage, was Bruchstck ist und Rtsel und grauser Zufall: I svako
bremenito nastojanje mog pesnikog ina jeste pesniki se kretati ka jedinstvu drei na okupu
ono to je samo fragment, zagonetka, zao udes. Ali njegov Dichten, njegova pesnika reenost,
posve je drugaije usmerena. Spasitelj sluaja, takvo je ime je koje on zahteva. ta ono

oznaava? Spasiti sluaj ne znai vratiti ga u niz uslovljenosti; to ne bi bilo njegovo izbavljenje,
ve gubitak. Spasiti sluaj znai sauvati ga, izuzev od svega onoga to bi spreavalo njegovo
potvrivanje u vidu zastraujueg sluaja, onoga to ne bi ukinulo bacanje kocki. I isto tako,
deifrovati (protumaiti) zagonetku, da li znai jednostavno prevesti nepoznato na poznato, ili
posve suprotno poeleti je poput zagonetke u samom govoru koji je rasvetljava, to znai, s one
strane jasnog smisla, otvoriti je za ovaj drugi govor koji ne upravlja svetlou niti pomrauje
odsustvo svetla? Tako, u krhotinama, fragmenti ne moraju izgledati kao trenuci jednog jo
nedovrenog diskursa, ve kao taj jezik, pismo provale, uz pomo kog sluaj, na nivou
potvrivanja, ostaje nasumian, a zagonetka se oslobaa prisnosti svoje tajne da bi se, u nju se
upisavi, predstavila kao sama zagonetka koja odrava pisanje, jer ono uvek nju preuzima u
neodreenosti sopstvene zagonetke.
Kada Nie pie: ,,I moj pogled uzalud bei od ,,sada ka ,,nekada; ono to nalazi uvek je isto:
krhotine, fragmenti, straani sluajevi ali nigde ljudi, obavezuje nas da se iznova zapitamo, ne
bez uasa: da li bi postojala neusaglaenost istine fragmenta i prisustva ljudi? Da li je zabranjeno
tamo gde ima ljudi odravati potvrdu sluaja, pismo bez diskursa, igru nepoznatog? ta
oznaava, ako je jedna od njih, ova neusaglaenost? S jedne strane, svet, prisustvo, ljudsku
prozirnost; sa druge, potrebu koja ini da se zemlja trese, ,,kada odjekuju, stvaralaki i novi
govori i bogovi bacaju kocke. Ili, da budemo jo precizniji, da li bi ljudi morali da na neki nain
nestanu da bi komunicirali? Pitanje koje je samo postavljeno i koje, u tom obliku, ak nije jo ni
postavljeno kao pitanje. Jo je jai razlog ako ga sledimo: Svet (koja je okrenut ka Jednom),
Kosmos (sa pretpostavkom jednog fizikog vremena orijentisanog, kontinuiranog, homogenog,
iako nepovratnog i zasigurno univerzalnog i ak naduniverzalnog), daleko od svoenja oveka
svojom uzvienom velianstvenosu na ono nitavilo koje je prestravljivalo Paskala, ne bi li
predstavljali divljatvo i istinu ljudskog prisustva, ne zato to bi, tako shvatajui, ljudi i dalje
gradili kosmos u skladu sa razumom koji je samo njihov, ali poto uistinu ne postoje ni kosmos,
ni Svet, ni celina izuzev svojom potinjenou svetlosti koja predstavlja ljudsku realnost, kada je
prisutna dok, nasuprot tome, tamo gde se ostvaruje ,,saznavanje, pisanje, moda govor, u
posve drugom ,,vremenu to je pitanje i odsutnosti kao to je i razlika koja njome upravlja,
remeti, osujeuje, izmeta iz sredita samu realnost sveta, sveta kao realnog objekta miljenja?
Drugim reima, ne bi postojala samo neusaglaenost oveka i moi komuniciranja, njegove
najsamosvojnije potrebe, ve i neusaglaenost Sveta koji zamenjuje Boga i jemi ljudsko
prisustvo i govora bez tragova u koje nas pisanje priziva i poziva kao ljude .
Tumaiti: beskraj: svet. Svet? Tekst? Tekst: pokret pisanja u svojoj neutralnosti. Kada
postavljamo ove uslove, inimo to u brizi da ih zadrimo izvan njih samih, a da ih ipak ne
izvedemo iz njih samih, ne zanemarujemo da su oni oduvek pripadali preliminarnom diskursu
koji je dopustio, u izvesnom trenutku, da ih unapredimo. Baeni unapred, jo uvek se ne odvajaju
od zajednice. Produavaju je prekidom; iskazuju ovu potragu-prekid na osnovu koje se iskazuju,

odvojenim pokretom. Izdvojeni kao posredstvom obazrivosti, ali obazrivosti ve neobazrive

(suvie oznaene); sledei, i to tako da taj sled ni bude jedan od njih, poto, bez drugih odnosa
osim znaka koji istie, prostornog znaka, tamo gde se prostor naznaava kao vreme ukazivanja,
oni se takoe spremaju, i kao prethodei, u povratno-nepovratnoj simultanosti; sledei jedan
drugog, ali datih zajedno; dati zajedno, ali ponaosob, ne sainjavajui zajednicu; izmenjujui se
prema reciprocitetu koji ih koji ih ujednaava, prema nereciprocitetu uvek spremom da se
preokrenu: time istovremeno nosei i odbijajui sve naine postajanja, kao sve pozicije
prostornog pluraliteta mnotva. To je ono to se ispisuje; ono to se odreuju pismom, samo je
pismo koje oni odreuju eksplicitno, implicitno, proizilazei iz njega koji iz njih proizilazi, i tu
se vraajui poput od njih se okreui putem te razlike koja uvek pie.
Uporedo postavljene rei, ije se ureenje poverava znacima koji su prostorni modusi i koji od
prostora tvore igru odnosa u koju ukljuuju i vreme: znacima koje zovemo znacima
interpunkcije. Shvatimo da oni nisu tu da bi zamenili reenice ije bi znaenje preutno
preuzimali. (Meutim moda bismo ih mogli shvatiti kroz misteriozno Spinozino sive: deus sive
natura, causa sive ratio, intelligere sive agere, posredstvom kojih se uspostavlja jedna
artikulacija, jedan novi modus, naroito u odnosu na Dekarta, iako se ini da ga je on preuzeo).
Kako bi bilo jo neodreeniji, to e rei dvosmisleniji, ni to vie nije znaajno. Njihova vrednost
nije predstavljaka. Oni nita ne oznaavaju, izuzev praznog prostora razlike koju oivljavaju, a
da je ne objavljuju. To je, uostalom, praznina razlike, koju, pomou svojih akcenata, zadravaju,
spreavajui je, ne uobliivi je, da se izgubi u neodreenosti. S jedne strane, njihova uloga je u
zaletu; sa druge (a ona je ista), u zadrci, ali pauza koju su oni uveli poseduje izuzetno svojstvo
da ne postavlja uslove iji prelaz oni obezbeuju ili zaustavljaju, niti da te uslove uklone: kao
ako bi izbor izmeu pozitivnog i negativnog, obaveza da se zapone potvrivanjem bia, kada se
namerava da se ono porekne, ovde konano bili zagonetno prekinuti. Znaci koji nemaju, u
pravom smislu, nikakvu magijsku vrednost. Svaka njihova vrednost (bilo da su ukinuti ili jo
neizmiljeni, na izvestan nain ovi znaci uvek nestaju u prirunim sredstvima ili u sluajnosti
zapisivanja), proizilazi iz diskontinuiteta nezamislivog i nezasnovanog odsustva koji
podnose, pre nego to donose mo, tamo gde se lakuna pretvori u cezuru, potom kadencu i
moda spoj. Artikulisati prazninu prazninom, strukturirati je kao prazninu od nje odstranivi
udnu nepravilnost koja je od poetka odreuje kao prazninu, tako prostorni znaci
interpunkcija, akcenat, skandiranje, ritam (konfiguracija) koji prethode svakom pisanju, igraju
svoju igru razlike i uestvuju u igri. Ne slue da prevedu ovu prazninu ili je naine vidljivom,
kako to ini notno beleenje: naprotiv, daleko od toga da zadre napisano na nivou tragova koje
ono ostavlja ili formi koje uobliava, njihovo svojstvo jeste da u njemu ukau na rascep, otar
prekid (nevidljivo povlaenje traga) kojim se unutranje veno vraa spoljanjem, dok se u
njemu upuuje na mo davanja znaenja, a kao svoje poreklo, odmak koji ga uvek od toga
udaljava.

Razlika: neistovetnost istog, pokret odstojanja, ono to nosi odnosei, postajanje prekida. Razlika
nosi u svom prefiksu zaokret u kojem svaka mo davanja smisla trai svoje poreklo u odmaku
koji ga od tog porekla udaljava. ,,Odgaanje razlike izneseno je pismom, ali ono nikada ne
upisuje to odgaanje, naprotiv, zahtevajui od te razlike da ona na koncu ne upisuje, da, budui
postajanje bez upisivanja, opisuje prazno mesto nepravilnosti koju ni jedan trag ne ustaljuje ( ne
uobliuje) i koji je, povuen bez traga, omeen samo neprekidnim brisanjem onoga to ga
odreuje.
Razlika: ne moe biti do razlika govora, govorna razlika, koja doputa da se govori, ali da pritom
ona sama ne dolazi u jezik direktno ili u njemu dolazei, i tada nas aljui u
nepoznato/nepoznanicu neodreenosti pri svom zaokretu, koja se ne da neutralizovati. Govor
koji se uvek unapred, u svojoj razlici, opredeljuje za potrebu pisanja. Pisanje: potez bez traga,
pismo bez zapisa. Potez pisanja nee stoga nikada biti jednostavnost poteza koji je u stanju da se
povue pobrkavi se sa svojim tragom, ve razilaenje od kojeg zapoinje ne zapoinjui
potraga-prekid. Svet? Tekst?
Ove stranice ispisane su na marginama knjiga Miela Fukoa, ila Deleza, Eugena Finka, ana
Granijea (Rei i stvari,Nie i filozofija, Nieova filozofija, Igra kao simbol sveta, Problem istine
u Nieovoj filozofiji), kao i mnogih eseja aka Deride, objedinjenih u knjizi Pisanje i razlika.
Prevod s francuskog Ivana Velimirac