VRT

Moris Blano

POJ SIRENA
Susret sa imaginarnim
Sirene: ini se da su zaista pevale, ali na nain koji nije zadovoljavao, koji je samo dozvoljavao da se nasluti u kom se pravcu otvaraju stvarni izvori i stvarno zadovoljstvo pevanja. Pa ipak su svojim nesavrenim pesmama, pesmama koje e tek doi, vodile pomorca prema prostoru u kom bi pesma zaista mogla otpoeti. One ga, dakle, nisu prevarile,
stvarno su ga usmeravale ka cilju. Ali kad se dospe dotle, ta se moglo desiti? Kakvo je to
mesto bilo? Mesto na kom se moglo samo ieznuti, jer je i sama muzika, u toj zemlji izvora i porekla, iezla, jo doslednije nego u bilo kom drugom kraju sveta: more u koje su,
zaepljenih uiju, tonuli ivi, i u kom su i Sirene, da bi potvrdile svoju dobru volju, morale
takoe jednog dana ieznuti.
Kakav je bio taj poj sirena? U emu se sastojala njegova mana? Zato ga je ta mana inila tako monim? Jedni su uvek odgovarali: to je bio neljudski poj bez sumnje, nekakav
prirodni zvuk (a ima li drugaijih?), ali na rubovima prirode, u svakom sluaju, oveku tu,
izuzetno nizak, ali koji u njemu pobuuje neizmeran uitak propadanja koji ne moe zadovoljiti u uobiajenim uslovima ivota. Ali, vele drugi, neobinija je bila arolija: ona je
samo oponaala ljudski poj, a kako su Sirene, koje su bile obine ivotinje, izuzetno lepe
zbog odraza enske lepote, umele da pevaju kao ljudi, one su poj toliko ouivale da su u
sluaocu budile sumnju u neljudskost sveg ljudskog poja. Jesu li, dakle, toliki ljudi stradali
iz oaja, zaljubljeni u sopstvenu pesmu? Iz oaja bliskog ushienju. Bilo je neeg predivnog u tom stvarnom poju, zajednikom i tajnom, jednostavnom i svakodnevnom, neeg
to su morali smesta prepoznati, u glasu tih tuih, i imaginarnih sila, u tom poju ponora
koji je, naut, u svakoj rei otvarao ponor i pozivao neodoljivo da se u njemu nestane.
Taj poj, nek se to ne zanemari, obraao se moreplovcima, plahim i drnim ljudima, a i
sam je bio plovidba: bio je distanca, a pruao je upravo mogunost da se ta distanca pree, da se pesma pretvori u kretanje prema pesmi, a to kretanje u izraz najvee elje. udnovata plovidba, ali sa kojim ciljem? Oduvek se moglo misliti kako su svi koji su cilju prili
uspeli samo da mu priu i da su stradali zbog nestrpljenja, jer su prerano potvrdili: to je
ovde; ovde u baciti sidro. Drugi, pak, smatraju da je bilo prekasno: cilj je uvek ostajao iza;
arolija je zagonetnim obeanjem navodila ljude da budu neverni i sebi i sutini pesme,
budei nadu i elju za velelepnim onostranim, a to onostrano predstavljalo je tek pustinju, kao da je rodno tle muzike jedino koje je muzike lieno, jalovi, osueni predeo u kom
je tiina, poput buke, spaljivala svaki pristup pesmi onom ko bi se tu naao. Da li je, dakle,
u tom pozivu iz dubina bilo zlo naelo? Da li su Sirene, u ta predanje tei da nas ubedi,
bile samo lani glasovi koje nije trebalo uti, zavodljiva obmana kojoj su mogli odoleti samo neverni i lukavi?

78

Oduvek je u ljudi postojao ne odve plemenit poriv da ocrne Sirene optuujui ih bez
okolianja da su laljive: laljive kad zapevaju, varalice kad uzdiu, fiktivne kad se dodirnu;
sve u svemu, nestvarne, i to tako nezrelo nestvarne da je Odisejev zdrav razum dovoljan
da ih istrebi.
Istina, Odisej ih je porazio, ali kako? Odisej, Odisejeva tvrdoglavost i obazrivost, pod
muklost koja ga je navela da uiva u prizoru Sirena, ne rizikujui, ogluujui se o posledice,
to kukaviko, osrednje i spokojno uivanje, odmereno, kako i prilii dekadentnom Grku koji
nikad nije zasluio da postane heroj Ilijade, taj bezazleni i sigurni kukaviluk, uostalom za
snovan na preimustvu koje ga izdie izvan uobiajenog statusa, poto ostali uopte ne
maju pravo na sreu elite, ve im je dozvoljeno samo da posmatraju svog stareinu kako
se smeno uvija, ekstatino se kreveljei u prazno; dozvoljeno im je, dakle, zadovoljstvo
da svojim gospodarem zagospodare (nesumnjivo je u tome nauk koji su dobili, pravi poj
Sirena za njih): Odisejev stav, ta zauujua gluvoa onoga koji je gluv zato to uje, do
voljna je da na Sirene prenese oaj koji je dotad bio namenjen ljudima, i da ih tim oajem
pretvori u stvarne lepe devojke, jedinstveno stvarne i dostojne svog obeanja, a samim
tim dostojne da ieznu u istini i dubini svog poja.
Poto je Sirene pobedio snagom tehnike koja e uvek pretendovati da se bez rizika
poigra nestvarnim (inspirisanim) silama, Odisej ipak nije izaao neoteen. One su ga na
mamile tamo gde nije eleo da padne te su, skrivene unutar Odiseje koja im je postala
grobnica, navele i njega i mnoge druge na tu srenu, nesrenu plovidbu, plovidbu pove
sti (rcit), pesme koja vie nije neposredna, ve ispripovedana, i tako naizgled razoruana,
oda preobraena u epizodu.
Tajni zakon povesti
Ovo nije alegorija. Postoji veoma tajanstvena borba koja se vodi izmeu svake povesti
i susreta sa Sirenama, tog zagonetnog poja ija je snaga u njegovom nedostatku. Borba u
kojoj se Odisejeva opreznost, udeo ljudske istine u njemu, mistifikacije, istrajne vetine da
ne igra igru bogova, uvek koristila i usavravala. Ono to nazivamo romanom nastalo je iz
te borbe. Sa romanom, u prvom planu je plovidba koja prethodi, ona koja vodi Odiseja na
mesto susreta. Ta plovidba je potpuno ljudska pria, ona se zanima ljudskim vremenom,
vezana je za ljudske strasti, realno se odigrava i dovoljno je bogata i raznolika da bi upila
svu snagu i svu panju pripovedaa. Postavi roman, povest ne samo da nije ni naizgled
osiromaena, ve postaje bogatstvo i irina poduhvata koji as obuzima plutajue pro
stranstvo, a as se ograniava na mali komad prostora na palubi, ponekad se sputa u dubi
ne broda u kojima nada mora nikad nije spoznata. Naredba izdata pomorcima je sledea:
nek se ukloni svaka aluzija na cilj i odredite. Svakako, s punim pravom. Niko ne moe da
poe na put sa svesnom namerom da stigne na ostrvo Kapreju, niko ne moe da podesi
kurs ka tom ostrvu, a ko bi tako odluio, samo bi se poveo sluajem, sluajem s kojim ga
vezuje teko razumljiv sporazum. Naredba je, dakle, da se uti, uzdri, zaboravi.
Valja priznati da su ta predodreena skromnost i elja da se niemu ne stremi i da se
nigde ne odvede, bile dovoljne da od mnogih romana stvore besprekorne knjige, a od ro
manesknog roda jedan od najprivlanijih, roda koji je sebi zadao da, sledei uzdranost i

79

radosnu nitavnost, zaboravi ono to drugi razgrauju pozivajui se na sutinu. Dokolica

(le divertissement) je njegov duboki poj. Neprestano menjati pravac, slediti sluaj, beei
od svakog cilja, nemirnim kretanjem koje se preobraava u srenu razonodu, to je bilo
njegovo prvo i najpouzdanije opravdanje. Ljudsko vreme pretvoriti u igru, a igru u slo
bodnu razonodu, lienu bilo kak vog trenutnog interesa i upotrebljivosti, sutinski povr
insku, a zahvaljujui tom povrinskom pokretu, sposobnu da upije itavo bie nije be
znaajna stvar. Ali jasno je da, ako roman nije dorastao toj ulozi, znai da je tehnika prei
naila ljudsko vreme i sredstva dokolice.
Povest poinje tamo gde roman ne ide i ipak nas vodi svojim odbijanjima i bogatom
nemarnou. Povest je herojski i pretenciozno povest jedne jedine epizode, susreta Odise
ja i nedovoljnog i privlanog poja Sirena. Naizgled, izvan te velike i naivne pretenzije, nita
nije izmenjeno, i povest kao da svojom formom nastavlja da odgovara uobiajenom pri
povedakom pozivu. Tako se Aurelija izdaje za obian opis jednog susreta, kao i Boravak u
paklu, kao i Naa. Neto se dogodilo, to je proivljeno, i potom ispripovedano, kao to je
Odisej imao potrebu da doivi dogaaj da bi postao Homer koji e to ispripovedati. Istina
je da je povest, uopteno govorei, povest o izuzetnom dogaaju koji izmie formama sva
kodnevnog vremena i svetu uobiajene istine, a moda i bilo kakve istine. Upravo zbog
toga, s takvim insistiranjem, povest odbacuje sve to bi je moglo pribliiti prostodunosti
fikcije (roman, naprotiv, koji iskazuje samo verovatno i obino, tei da se izda za fikciju). Pla
ton kae u Gorgiji: Sluaj lepu povest. Mislie da je to bajka, ali to se mene tie, to je po
vest. Ovo to ti budem rekao, rei u ti kao istinu. A ono o emu pripoveda je Strani sud.
Ipak, karakter povesti se niim ne predosea kad se u njoj sagleda istinski izvetaj o
nekom izuzetnom dogaaju, koji se dogodio, i koji bi neko pokuao da prenese. Povest
nije izvetaj o dogaaju, ona je sam dogaaj, pristup tom dogaaju, mesto na kom je on
pozvan da se odigra, dogaaj koji e tek nastupiti i koji e, silom privlaenja u koju se po
vest moe uzdati, i sam biti ostvaren.
U tome je veoma delikatan odnos, nesumnjivo pomalo ekstravagantan, ali to je tajni
zakon povesti. Povest je pokret prema taki koja ne samo da je nepoznata, neshvatljiva,
tua, ve tak va da se ini da ispred i izvan tog pokreta ne postoji nikak va realnost, koja je
pak toliko neodoljiva da upravo njom povest zadobija privlanost, tako da ne moe ak ni
da pone pre nego to ju je dostigla, ali ipak, samo povest i nepredvidljivo kretanje po
vesti stvaraju prostor u kom ta taka postaje stvarna, mona i privlana.
Kad Odisej postane Homer
ta bi bilo kad bi Odisej i Homer, umesto da budu razliite osobe koje komotno dele
uloge, tvorili jedno isto prisustvo? Kad Homerova povest ne bi bila nita drugo do kreta
nje Odiseja u okrilju prostora koji mu otvara Poj Sirena? Kad bi Homer imao mo da pripo
veda samo ukoliko, pod imenom Odiseja, Odiseja osloboenog bukagija, iako vezanog,
ide ka onom mestu u kom mu je mo govora i pripovedanja navodno obeano, pod uslo
vom da u njemu nestane?
To je jedna neobinost, pa i pretenzija povesti. Ona donosi samu sebe, i taj izvetaj,
dok sam sebe tvori, stvara i ono to pripoveda, i nije mogu kao izvetaj osim ako ne

80

ostvari ono to se odigrava u tom izvetaju, jer tada zaposeda taku ili ravan gde se real
nost koju povest opisuje uvek moe sjediniti sa realnou u povesti, gde realnost garan
tuje povest i u njoj nalazi svoju garanciju.
Ali zar to nije naivna ludost? Samo donekle. Upravo zbog toga nema povesti, upravo
zbog toga je ima isuvie.
uti Poj Sirena znai od biveg Odiseja postati Homer, ali ipak se samo u Homerovoj
povesti odigrava stvarni susret u kom Odisej postaje onaj koji stupa u odnos sa silom ele
menata i glasom ponora.
Ovo se ini nejasnim i podsea kako bi se prvi ovek morao postideti da je, kako bi bio
stvoren, morao sam da izgovori, na sasvim ljudski nain, boansko Fiat lux, koje e mu
otvoriti oi.
Ovak vo prikazivanje umnogome uprouje probleme: otud i svojevrsna artificijelna ili
teorijska zamrenost koja odatle proistie. Tano je da samo u Melvilovoj knjizi Ahab sre
e Mobi Dika; a ipak je tano da samo taj susret omoguuje Melvilu da napie knjigu, taj
tako nametljiv, neumeren i toliko izuzetan susret da premauje sve ravni u kojima se odi
grava, sve trenutke u kojima bi se mogao situirati, da izgleda da se dogodio mnogo pre
poetka knjige, ali tako da se mogao odigrati samo jednom, u budunosti dela, i u tom
moru koje e postati delo, pretvoreno u okean po sopstvenoj meri.
Izmeu Ahaba i kita odvija se drama koja se moe nazvati metafizikom, ako se tom
reju koristimo neprecizno, ista borba koja se odvija izmeu Sirena i Odiseja. Svaka od su
eljenih strana eli da postane celina, eli da postane apsolutni svet, to onemoguava
njegovu koegzistenciju sa drugim apsolutnim svetom, a opet najvea elja obeju strana
je ta koegzistencija, taj susret. Spojiti u istom prostoru Ahaba i kita, Sirene i Odiseja, u to
me je tajni zavet koji od Odiseja stvara Homera, od Ahaba Melvila, a od sveta koji proisho
di iz tog sastajanja najvei, najuasniji i najlepi od svih moguih svetova, naalost, jednu
knjigu, tek jednu knjigu.
Od Ahaba i Odiseja, onaj ko ima najveu volju za mo nije najgnevniji. U Odiseju ima
te promiljene tvrdoglavosti koja vodi ka univerzalnom carstvu: njegovo lukavstvo je u
tome to naizgled ograniava svoju mo, to hladnokrvno i proraunato trai ta jo mo
e uiniti, suoen s drugom stranom. On e biti sve, ako odri granicu i razmak izmeu
stvarnog i imaginarnog u koje ga upravo poziva Poj Sirena. Ishod je svojevrsni trijumf za
njega, a za Ahaba mrana katastrofa. Ne moe se porei da je Odisej pomalo nauo ono
to je Ahab video, ali on se dobro drao u okrilju tog sporazuma, dok se Ahab izgubio u
slici. To znai da je jedan odbio metamorfozu u kojoj je drugi, utonuvi u nju, nestao. Na
kon izazova, Odisej ponovo zatie sebe, onak vog kakav je bio, a svet je moda siromaniji,
ali vri i sigurniji. Ahab sebe ne pronalazi, a za samog Melvila, svet neprekidno preti da
se utopi u taj prostor bez sveta u koji ga vue fascinacija jednom jedinom slikom.
Metamorfoza
Sama povest je vezana za tu metamorfozu na koju aludiraju Odisej i Ahab. Delovanje
koje povest predstavlja je upravo delovanje metamorfoze, na svim nivoima koje ona moe
dotai. Ako se, iz prikladnosti jer ta tvrdnja nije tana kae da roman tee zahvaljujui

81

svakodnevnom, kolektivnom ili linom vremenu, ili tanije, zahvaljujui elji da se re prui
vremenu povest, da bi napredovala, ima to drugo vreme, drugu plovidbu, koja je prelazak
iz stvarne pesme u imaginarnu, pokret koji ini da stvarna pesma postane, postepeno,
premda odjednom (a to postepeno, premda odjednom upravo je vreme metamorfoze),
imaginarna, zagonetna pesma, koja je uvek u daljini, i koja oznaava tu daljinu kao mesto
koje treba istraiti i mesto ka kom ona usmerava, ka toj taki na kojoj pesma vie nee biti
obmana.
Povest eli da proe kroz taj prostor, a pokree je preobraaj koji zahteva prazna puno
a tog prostora, preobraaj koji, vrei se u svim pravcima, nesumnjivo snano preobraa
va onog koji pie, ali isto tako preobraava i povest samu i sve to je u igri u toj povesti, u
kojoj se donekle ne odigrava nita sem tog prelaska samog. A ipak, ima li ieg vanijeg za
Melvila od susreta sa Mobi Dikom, susreta koji se deava sada, a koji e istovremeno tek
nastupiti, te e na kraju neprestano ii ka njemu, voen tvrdoglavom i nesistematskom po
tragom, ali poto i ona ima odnos sa poreklom, izgleda da ga vraa u dubinu prolosti: is
kustvo pod fascinacijom koju je Prust doiveo i koju je delimino uspeo da zapie.
Prigovorie se: ali upravo ivotu Melvila, Nervala i Prusta pripada taj dogaaj o kom
govore. Upravo zato to su susreli Aureliju, nagazili nejednake plonike, videli tri zvonika,
oni mogu da ponu da piu. Oni ulau svu svoju vetinu da nam saopte svoje stvarne
utiske, a umetnici su zato to pronalaze ekvivalent u formi, slici, prii ili reima da bi
uinili da prisustvujemo viziji bliskoj njihovoj. Naalost, stvari nisu tako jednostavne. Sva
dvosmislenost proistie iz dvosmislenosti vremena koje je ovde u igri, i koje omoguava
da se kae i oseti da je fascinantna slika iskustva u nekom trenutku prisutna, pri emu to
prisustvo ne pripada nikak voj sadanjosti, pa ak i ukida sadanjost u koju se navodno
uvodi. Tano je, Odisej je stvarno plovio i, jednog dana, odreenog datuma, sreo se sa za
gonetnim pojem. Moemo, dakle, rei: sada, to se deava sada. Ali ta se desilo sada? Pri
sustvo poja koji e tek doi. A ta je dodirnuo u toj sadanjosti? Ne dogaaj susreta koji je
postao prisutan, ve otvorenost tog beskrajnog kretanja, koja je sama susret, uvek uda
ljen od mesta i trenutka na kom se obznanjuje, ta imaginarna distanca u kojoj se ostvaru
je odsustvo i nakon koje dogaaj poinje da se odigrava, taka u kojoj se ostvaruje prava
istina susreta iz koje bi, u svakom sluaju, htela da nastane re koja ga izgovara.
Uvek tek u dolasku, uvek ve protekao, uvek prisutan u poetku, tako naglom da vam
preseca dah, a ipak se ispoljavajui kao veito vraanje i ponovno poinjanje Ah, kae Gete,
u drevnim vremenima, bila si mi sestra ili supruga takav je dogaaj kome se pristupa pu
tem povesti. Taj dogaaj preokree odnose vremena, ali ipak potvruje vreme, jedan po
seban nain da se vreme ostvari, vreme svojstveno povesti koje se uvodi u trajanje nara
tora na nain koji trajanje preobraava, vreme metamorfoza gde koincidiraju, imaginarno
simultana, u obliku prostora koje umetnost tei da ostvari, razliita vremenska ushienja.
Izvornik: Maurice Blanchot, Le livre venir, Gallimard, 1959.

(Sa francuskog preveo Bojan Savi Ostoji)

82