Antonen Arto

DRVO; NO RADI; POSVETA MUMIJI;

CRNI PESNIK

DRVO
Ovo drvo i njegovo treperenje
mrana uma doziva,
krika,
prodire mrano srce noi.
Sire i mleko, nebo, more
teka masa neba,
sve se zaverilo u tom treptanju
koje prebiva u debelom srcu tmine.
Srce koje se cepa, tvrda zvezda
koja se udvostruuje i spaja na nebu,
vedro nebo koje se otvara
na poziv sonornog sunca,
stvara istu buku, stvara istu buku,
kao no i drvo u srcu vetra.

NO RADI
U meinama naduvenog sukna
gde cela no poiva
pesnik osea svoju kosu
kako raste i buja
Na sve klupe od zemlje
penju se ispranjene ae,
pesnik osea svoju misao
i svoj pol koji ga naputa
Jer ovde je ivot u pitanju
i volja;
boce udaraju o lobanje
eterinog drutva

Re gura san
kao cvet ili kao au
punu oblika i ai
Trbuh i aa se sudaraju
ivot je jasan
u lobanjama pretvorenim u staklo
Vatreni aeropag pesnika
skuplja se oko kartakog stola
praznina se okree
ivot prelazi preko misli
pesnika sa gustom kosom
U ulici nema nieg do jednog prozora,
karte udaraju;
na prozoru ena sa polom
razmilja trbuhom

POSVETA MUMIJI
Nozdrve od kosti i koe
iz kojih poinje tmina
prapoetka i slika usana
koje zatvara kao zavesu
Zlato koje ti se uvlai u san,
ivot koji ti lomi kosti,
cvee tog lanog pogleda
kojim se spaja sa svetlou
Mumijo, ove ruke vretena
bi da ti vrate utrobu,
te ruke ija jeziva senka
poprima oblik ptice
Sve to to krasi smrt,
kao sluajni obred,
ovo saaptavanje senki i zlata
gde pliva tvoja crna utroba
Zato se sjedinjujem s tobom
kroz zakreene vene
tvoje zlato je kao moj bol,
najgore i najpouzdanije svedoanstvo

CRNI PESNIK
Crni pesnie, grudi device te pohaaju
ogoreni pesnie, ivot ti se namee
dok grad gori
i nebo upija kiu,
tvoje pero grebe po srcu ivota
ume, ume, oi se umnoavaju
na mnogobrojnim iarkama;
kose oluje, pesnici uzjahuju konje i pse.
Oi besne, jezici se okreu,
nebo izdie hranljivo, plavo mleko;
ja lebdim na vaim usnama,
ene, srce mi je kao oporo sire
(Sa francuskog prevela Emilija Cerovi Mlaa)