I.

POGLAVLJE
BUENJE MILJENJA4
MEU svim tim uverenjima koja su steena u mom "celovitom po
stojanju" tokom mog odgovornog i jedinstveno ureenog ivota,
nepokolebljivo je jedno prema kojem svi ljudi - ma kakav bio stepen njihovog shvatanja, i ma kakvi bili oblici izraavanja inilaca
koji u njihovoj individualnosti podstiu ideale svih vrsta - oseaju,
uvek i svuda na Zemlji, preku potrebu da izgovore naglas, ili bar u
dui, svaki put kada preduzmu neto novo, zaziv, razumljiv svakoj
osobi, pa bila ona i neuka - a to je zaziv iji su se pojmovi menjali u
raznim razdobljima koji se danas izraava ovim reima: "U ime
Oca i Sina, i Duha Svetoga. Amin."
Iz tog razloga, u trenutku pristupanja ovoj za mene sasvim no
voj pustolovini - pisanju knjiga - i ja zapoinjem time to taj zaziv
izgovaram naglas, vrlo jasno, pa ak, kako su govorili stari Tuluzi5
ti s "potpuno izraenom intonacijom"; i to, naravno, u onoj meri u
kojoj to doputaju ve oblikovane i snano ukorenjene predispozi
cije u itavoj mojoj linosti, to jest ona svojstva koja se u ovekovoj
prirodi formiraju tokom pripremnog perioda, i koja kasnije, za vreme njegovog odgovornog ivota, odreuju karakter i nadahnjujuu
snagu te intonacije.
Zapoevi tako, mogu da budem sasvim spokojan, pa ak i mo
ram da budem, prema shvatanjima koje nai savremenici imaju o
"verskom moralu", potpuno uveren da e od tada u mom novom
poslu "sve ii kao podmazano".
Ukratko, zapoinjem tako; a za ostalo mogu naslepo da pono
vim onu: "Videemo!"
4

Prevedeno iz Recits de Belzebuth a son petit-fils, i. sv., Rocher, Monaco, 1983.,

jer se tematski uklapa u ovu knjigu, a prua dodatne informacije o spisateljskim
"mukama" G. I. Gurijeva, prim. prev
U izvorniku Toulousites, u enciklopedijama i renicima nisam pronala, prim. prev

Iskreno priznajem da nemam nikakvu elju da piem, ali se oseam

duan zbog okolnosti nezavisnih od mene, i za koje jo ne znam je
su li sluajne ili su ih namerno stvorile neke udne sile: znam samo
da me te okolnosti obavezuju da piem, i to ne kojeta dobro za
uspavljivanje, nego velike, vane sveske.
Bilo kako bilo, zapoinjem...
Da, ali kako zapoeti?
Ah! Do avola! Zar e se vratiti to udno i neprijatno oseanje
koje sam iskusio pre tri nedelje, dok sam u mislima razraivao pro
gram i raspored zamisli koje sam bio odluio da irim, ne znajui
odakle da ponem?
To oseanje mogu da odredim samo ovim reima: "Strah da e
me potopiti bujica sopstvenih misli".
Kako bih prekinuo to neprijatno oseanje, mogao sam pribei
nesrenoj sposobnosti koju imam kao svaki savremenik - jer nam
je postala druga priroda - da sve "odloim za sutra", a da pri tom
ne osetim ni najmanju griu savesti.
Mogao sam to lako "odloiti za sutra", jer sam imao dovoljno
vremena pred sobom; ali danas, avaj! to vie nije mogue, pa poto-poto, "makar i crknuo", treba toga da se primim.
Ali, zaista, kako zapoeti?
Ura!... Eureka!...
Gotovo sve knjige koje sam itao za svog ivota poinju pred
govorom. Treba, dakle, da i ja zaponem s neim takve vrste.
Kaem "takve vrste" zato to nikada, celoga ivota, gotovo od
trenutka kada sam znao da razlikujem devojicu od deaka, nisam
inio nita, apsolutno nita, onako kao meni nalik dvonoci, razoritelji dobara Prirode; treba li sada - na ta sam i u naelu duan da piem drugaije nego to bi to inio bilo koji drugi pisac?
Umesto predgovora u strogom smislu te rei, zapoeu, dakle,
jednostavnom napomenom.

Zapoeti napomenom bie vrlo razumno s moje strane, iz jed

nog razloga to to nee protivreiti nijednom od mojih naela, bilo
da su organski, duevni ili ak "ekstravagantni". U isto vreme bie
to asno, objektivno govorei naravno, jer apsolutnom izvesnou
oekujem, kao uostalom svi oni koji me poznaju izbliza, da moji
rukopisi uine da kod veine italaca ieznu, jedanput zauvek - i
ne progresivno kao to se to dogaa za svakog pre ili kasnije - sve
"riznice" koje imaju, riznice prenete nasleem ili steene sopstvenim trudom, u obliku "umirujuih pojmova", koji izazivaju samo
raskone slike njihovog sadanjeg ivota ili naivnih snova o bu
dunosti.
Profesionalni pisci obino zapoinju svoje uvode obraajui se
itaocu svim vrstama zvunih naslova i bombastinim reenicama
punih medenog zanosa.
Samo u u tome slediti njihov primer, i zapoeti, i ja, jednom od
tih reenica, naravno izbegavajui da je uinim onoliko sladunja
vom kao to su one na koje su oni navikli, i koje podese kako bi zagolicali osetljivost vie-manje normalnih italaca...
Dakle...
Vrlo draga, vrlo potovana, vrlo odluna i svakako vrlo strplji
va gospodo, i vrlo drage, armantne i nepristrasne gospoe...
Oprostite! Gotovo sam zaboravio glavno: i moje nimalo histerine
gospoe!
Imam ast da vam izjavim da se zbog nekih razloga koji mi se
nameu u ovim poslednjim etapama mog ivotnog puta, pripre
mam da piem knjige, a da do sada nisam napisao ni najmanju
knjiicu, ni najmanji "pouni lanak", pa ak nijedno od onih pisa
ma u kojima bi trebalo potovati ono to se naziva "gramatika"; ta
ko da danas, mada postajem "profesionalni pisac", nemam nika
kve prakse o ustanovljenim knjievnim pravilima i postupcima,
nemam nita do "uljudnog knjievnog jezika", te vidim da u biti
prisiljen da piem drugaije nego to to ine obini "patentirani"
pisci, na nain na koji ste vi odavno navikli kao na svoj sopstveni
miris.
Prema mom miljenju, u svemu tome za vas je nepovoljno to
vam je od detinjstva ugraen automatizam koji se savreno uskla-

dio s vaom optom psihikom strukturom, koja savreno funkcionie u opaanju svakog novog utiska, tako da vas ta "blagodat"
otada titi, za vreme vaeg odgovornog ivota, od svake nunosti
da inite ma i najmanji individualni napor.
Iskreno govorei, smatram da je bitno u ovoj ispovesti ne toliko
moje neiskustvo u knjievnim pravilima i tehnikama, nego moje
nepoznavanje "uljudnog govora" koji se danas iziskuje od pisaca,
pa ak i od obinih smrtnika.
Nimalo ne hajem za svoje neznanje knjievnih pravila i tehni
ka. I ne hajem zato to danas stvari tako stoje, za nae savremenike, da moraju biti "neupueni" u tu grau.
Ta nova "blagodat" izbila je i proirila se na Zemlji zahvaljuju
i jednoj izuzetnoj bolesti kojoj su podlone, ve nekih dvadeset
do trideset godina, sve osobe triju polova koje spavaju napola
otvorenih oiju, a ije lice prua plodno tlo za razvoj svih vrsta
pritia.
Ta jedinstvena bolest manifestuje se ovako: ako je bolesnik
donekle pismen, i ako je platio prvu ratu za svoj stan, neizostavno
se daje na pisanje "pounog lanka", ako ne i cele knjige.
Dakle, znajui da se ta nova ljudska bolest epidemijski svuda
iri, u pravu sam da pretpostavim da ste vi na nju "imuni", kako bi
rekli ueni lekari, te da ete prema tome biti manje ozlojeeni mo
jim neiskustvom u raznim knjievnim pravilima i tehnikama.
Stoga naglaavam, u ovoj napomeni, moje nepoznavanje uljud
nog govora.
Da bih se opravdao, i priguio negodovanje vaeg budnog svesnog u pogledu mog nepoznavanja tog govora, tako neophodnog
za savremeni ivot, smatram preko potrebnim da kaem, sa skrom
nou u srcu i crvenilom na licu, da sam ga i ja nauio u detinjstvu
- u vreme kada su me neki stariji pripremali za odgovoran ivot i
primoravali, ne tedei razne naine posramljivanja, da nepresta
no ponavljam mnotvo nijansi, celina koje ine onu savremenu
"slast" - naalost (ne za mene, nego naravno za vas), nisam usva
jao nita od tog ponavljanja, i danas mi od toga ne ostaje ni sena,
za potrebe mog knjievnog rada.
elim uostalom da dodam da to nikako nije bilo mojom krivi
com, niti krivicom mojih starih "potovanih" i "nepotovanih" ui-

telja. Ti ljudski napori ostaju uzaludni zbog jednog sasvim izuzet

nog dogaaja koji se zbio upravo u vreme mog pojavljivanja na
ovom svetu. Upravo u tom trenutku - kako mi je, nakon iscrpnih
"psiho-fiziko-astrolokih" istraivanja, objasnila jedna okultistkinja vrlo poznata u Evropi - sukobljeni titraji Edisonovog fonografa u susednoj kui izbili su kod nas preko rupe koju je u staklu bi
la probila naa viljasta epava kozica, dok je babica koja me pri
mala imala u ustima tabletu kokaina nemake proizvodnje (ne
Ersats, molim vas) koju je zvuno sisala, ne oseajui pri tom e
ljeni uitak.
Apstrahujemo li takav dogaaj, redak u obinom ivotu, moje
sadanje stanje - obavestio sam se o tome, priznajem, nakon to
sam zrelo razmiljao prema metodi her profesora tumfsinmausena - u vezi je jo i s time to sam kao odrastao uvek izbegavao,
koliko nagonski toliko i automatski, pa ponekad ak i svesno, to
jest iz naela, da taj govor upotrebljavam u svojim odnosima s dru
gima.
Tako sam se postavljao prema toj sitnici - ali je li to sitnica? zahvaljujui trima predispozicijama mog opteg sklopa tokom
mog pripremnog perioda, a o kojima nameravam da vam govorim
u ovom prvom poglavlju svojih dela.
Kako bilo da bilo, postoji jedna injenica, tako sjajna u svakom
pogledu kao neka amerika reklama, i koju nikakva sila ne bi mo
gla izmeniti, ak ni nauka nekog "strunjaka u majmunskim po
slovima" - a ta injenica jeste da sam ja, koga su ovih poslednjih
godina brojne osobe smatrale dosta dobrim uiteljem hramskih
plesova, od danas postao profesionalni pisac. Ispisujem hiljade
stranica, ne treba ni rei, jer mi je od detinjstva svojstveno da kada
neto radim da to ne radim s pola ruke. Ali, kako sam bio lien, ka
ko vidite, svake automatske steene i ispoljene rutine, prisiljen
sam da piem ono o emu duboko razmiljam na jednostavnom
obinom jeziku, bez "gramatikih prenemaganja" i "knjievnih
manipulacija".
Da, ali... daleko smo od obrauna! ak ni ono glavno nisam
odluio!
Na kojem u jeziku pisati?

Naravno, poeo sam da piem na ruskom, ali na tom jeziku, kako

bi rekao mudrac nad mudracima, mula Nasr Edin6, "ne ide se daleko".
Ruski jezik je izvrstan, sasvim sigurno. ak ga vrlo cenim... ali
za prianje zgodica, ili za razmrsivanje, uz pomo pohvalnih epite
ta, neijeg genealokog sabla.
Ruski jezik je donekle kao i engleski jezik, neuporediv za raz
govor u "smoking-roomu", zavaljen u dobrom naslonjau, nogu
podignutih na drugi naslonja, o "australijskom zaleenom mesu"
ili ak o "pitanju Indusa".
Ta dva jezika nalik su na jelo koje u Moskvi nazivaju solianka,
u koje ide svata, osim vas i mene, pa ak i eherezadina veernja
tcheshma.7
Treba da dodam da sam zahvaljujui izvesnim uslovima u koji
ma sam se sluajno naao - a moda i ne ba sluajno - u vreme
svoje mladosti, morao ozbiljno nauiti, ak se prisiljavajui, da go
vorim, itam i piem vie jezika, tako da bih mogao da piem na bi
lo kojem od njih, da sam odluio da se, u obavljanju profesije koju
mije iznenada nametnula sudbina, liim "automatizma" steenog
praksom.
Ali da bih delovao razumno i iskoristio taj automatizam koji
mi je dugom rutinom postao tako prijatan, treba da piem ili na ru
skom ili na jermenskom, jer se dogodilo tako da sam se u poslednjih dvadeset ili trideset godina jedino tim jezicima sluio u odno
su s drugima, te mi je njihova upotreba postala automatska.
Ah! Pakla mu!...
ak i u ovakvom sluaju mui me, eto, jedan od vidova moje psi
hike strukture koji je tako razliit od onog kod normalnog oveka.

Mullah Nassr Eddin, ili, kako se jo kae, Nasradin-hoda, nije, ini se, poznat u
Evropi i Americi. Naprotiv, dobro je poznat u svim zemljama azijskog kontinenta.
To je legendarna linost, kao to je kod Rusa "Kuzma Prutkov", ili kod Amerika
naca "Ujak Sam", ili kod Engleza "Don Bul". Nasradinu, na Istoku, pripisuju
brojne narodne izreke koje izraavaju, od najstarijih do najnovijih, "ivotnu mu
drost".
Tcheshma: koprena.

A "muka" koju u ovom trenutku oseam, u dobu gotovo i previ

e zrelom, dolazi od svojstva koje je gotovo od detinjstva ukorenjeno u tu jedinstvenu psihiku strukturu, sa svim beskorisnim staru
dijama savremenog ivota, i koja me, automatski, prisiljava, uvek i
u svemu, da delujem prema narodnoj mudrosti.
U sadanjem sluaju, kao i svaki put kad se naem pred nekom
neizvesnou, mom mozgu - izgraenom na za mene tako neprija
tan nain da me to mui - nametne se izreka narodne mudrosti ko
ja nam dolazi iz pradavnih vremena, a koja se izraava ovako: "Ba
tina uvek ima dva kraja".
Svaki ovek, vie-manje zdravog rasuivanja, koji bi traio da
shvati skriveni smisao ove udne izreke i njenu stvarnu vanost,
brzo bi stigao, prema mom miljenju, do sledeeg zakljuka: sve
zamisli na kojima se zasniva shvatanje sadrano u toj izreci poi
vaju i same na toj istini koja je bila spoznata u najstarije vreme, to
jest da, u ljudskom ivotu kao i u svemu drugom, svaka pojava po
tie od dvaju uzroka suprotnog karaktera i deli se na dva potpuno
suprotna uinka, koji su onda opet uzrok novim pojavama. Na primer, ako neto to potie od dvaju razliitih uzroka proizvodi svetlost, to "neto" neizbeno e proizvoditi i suprotnu pojavu, to jest
mrak; ili pak, ako neki inilac u organizmu ivog stvorenja izaziva
potrebu za oevidnim zadovoljstvom, on e neizbeno izazvati i
suprotno, to jest nezadovoljstvo takoe oevidno, i tako dalje,
uvek i u svemu.
Upotrebiu, dakle, tu istu predstavu, ustaljenu vekovima na
rodne mudrosti, kratko i jasno, o batini s dva kraja, od kojih se je
dan moe smatrati dobrim a drugi loim. Sluim li se automati
zmom steenim dugom praksom, bie to za mene svakako izvrsno;
za itaoca, za uzvrat, to e biti sasvim suprotno, prema toj izreci suprotno od dobrog, svako e lako shvatiti ta je to, ak ako i ne pa
ti od hemoroida.
Drukije reeno, iskoristim li povlasticu da batinu uzmem s do
brog kraja, lo kraj e neizbeno "dopasti glave itaoca".
A to bi se ba i moglo dogoditi! Jer, na ruskom je nemogue iz
raziti sve tananosti filozofskih pitanja koje se spremam da pretre
sem; na jermenskom je, naprotiv, to mogue ali, na veliku tetu

svih sadanjih Jermenaca, taj jezik ne omoguuje da se raspravlja o

savremenim pojmovima.
Da bih ublaio gorinu koju od svega toga oseam, rei u da
sam u svojoj mladosti, u vreme kad sam poeo da se interesujem za
filoloka pitanja, pa se ak za njih i strastveno zagrejao, od svih je
zika koje sam govorio najvie voleo jermenski; voleo sam ga ak vi
e od svog maternjeg jezika.
Sviao mi se naroito zbog toga to je imao neto karakteristi
no, i to ni u emu nije liio na druge jezike, bliske ili srodne.
Svaki od njegovih "tonaliteta", kako kau ueni filolozi, bio je
svojstven samo njemu i, kako sam to ve tada shvatao, savreno je
odgovarao psihikoj strukturi ljudi tog naroda.
Ali, za nekih trideset ili etrdeset godina, video sam kako se taj
jezik preobraava u toj meri, ne gubei potpuno onu izvornost i
onu nezavisnost koju je imao od drevne antike, da je danas tek,
mogao bih rei, "groteskna meavina jezika", u kojem bi vie ili
manje paljiv slualac primetio skup turskih, persijskih, kurdskih,
francuskih, ruskih zvunosti, i neartikulisanih i sasvim "nesvarljivih" zvukova.
Isto bi se moglo rei i za moj maternji jezik, grki jezik, koji sam
govorio u svom detinjstvu, i ija "automatska asocijativna mo" za
mene ima jo svu svoju sveinu.
Moda sam na tom jeziku mogao izraziti sve to hou; ali, ne
mogue mi je da ga ovde upotrebim iz jednostavnog razloga,
uostalom dosta smenog, to bi ipak trebalo da neko prepie ono
ta bih napisao i da to prevede na eljene jezike. A ko bi to mogao?
Mogu s punom sigurnou rei da i najbolji strunjak za savremeni grki jezik ne bi shvatio ni najmanje rece od onoga to bih
napisao na svom maternjem jeziku, primljenom u detinjstvu; jer,
za ovih trideset ili etrdeset godina, moji dragi "sunarodnici", za
vedeni i sami predstavnicima savremene civilizacije, i elei da poto-poto nalie toj civilizaciji ak i jezikom, uinili su da moj dragi
jezik podnese istu sudbinu koju su Jerrmeni zadali svom, u elji da
se izjednae s ruskom "intelligenzia".
Grki jezik iji su mi duh i sutina preneti nasleem lii onoliko
na jezik kojim govore savremeni Grci kao to, prema izreci Nasradin-hode, "ekser lii na dunik".

ta onda treba da inim?

Eh!... nema veze, potovani kupe mojih tekih naunih istra
ivanja. Sve dok ima francuskog armanjaka i "basturme" iz Kaisara, ve u se ja nekako izvui. Proao sam ja ve kroz takve muke!
esto mi se u ivotu dogaalo da zapadnem u stanja iz kojih mi
je bilo teko da se izvuem, te sam se na to, rei emo, navikao.
U meuvremenu, pisau malo na ruskom, malo na jermenskom; utoliko pre to meu osobama koje se uvek motaju oko me
ne ima vie onih koji se vie-manje "snalaze" na ta dva jezika, tako
da ne gubim nadu da e ono to napiem biti prepisano i prevedeno
na meni podnoljiv nain.
U svim sluajevima - to ponavljam, i ponavljam, da biste to sa
uvali u trajnom seanju, a ne u "seanju" na koje ste navikli, i u
koje se uzdate da biste odrali asnu re zadatu sebi, ili zadatu
drugima: ma koji jezik upotrebio, uvek u i u svemu izbegavati ono
to nazivam "knjievnim uljudnim jezikom".
U tom pogledu, ima jedna vrlo udna injenica, mnogo dostoj
nija prouavanja nego to vi to zamiljate: od detinjstva, to jest im
se u meni pojavila potreba da ptice vadim iz gnezda i da zadirku
jem sestre svojih drugova, u mom "planetarnom telu", kako su go
vorili stari teozofi, samo od sebe niklo je izvesno oseanje, naroi
to, ne znam zato, na celoj desnoj strani tela. Taj instinktivan oseaj
preobrazio se postepeno u odreeno oseanje sve do perioda mog i
vota u kojem sam postao "uitelj plesa"; to zanimanje me je obavezi
valo da poseujem raznovrsne ljude, te je moje svesno bilo uvereno da
su te jezike, ili jo bolje njihove "gramatike", izmislili ljudi koji su, s
gledita poznavanja tih jezika, bili nalik ivotinjama koje je potovani
Nasradin-hoda opisao sledeim reima: "Sve to oni mogu uiniti
jeste da sa svinjama raspravljaju o svojstvima pomorandi".
Ti ljudi, koje su pokvareno naslee i gnusno obrazovanje preo
brazili u "prodrljive moljce", unititelje dobara koje su nakupili
nai preci i koje nam je vreme prenelo, nikada nisu uli da se govori
o toj na prvi pogled upadljivoj injenici koja se uobliava za vreme
pripremnog razdoblja u modanoj aktivnosti svakog stvorenja - pa
na taj nain i oveka, prema tome, i u njemu - o posebnom svojstvu
ija se automatska ispoljavanja odvijaju prema izvesnom zakonu

koji su stari Korkolani nazivali "zakonom asocijacija"; i ne znaju

da se proces miljenja svakog ivog bia, a posebno oveka, zbiva
iskljuivo prema tom zakonu.
Budui da sam nehotice ovla dodirnuo pitanje koje mi je u poslednje vreme postalo gotovo fiksnom idejom, pitanje o procesu
ljudskog miljenja, verujem da ve sada - ne ekajui poglavlje
koje sam predvideo za razjanjenje tog pitanja - mogu da govorim
o jednoj informaciji koju sam sluajno saznao. Prema toj informa
ciji, u staro doba, na Zemlji je bilo pravilo da svaki ovek koji je
dovoljno smeo da eli da stekne pravo na to da ga drugi potuju, i
da samog sebe potuje, kao "svesnog mislioca", bude pouen, ve
od prvih godina svog odgovornog ivota, o tome da ljudi imaju dve
vrste miljenja: s jedne strane duevno, koje se izraava recima koje
po pravilu imaju odnosni smisao; s druge strane, miljenje svojstve
no kako oveku tako i ivotinjama, a koje u nazvati "miljenje ob
licima".
Ovo "miljenje oblicima" treba da poslui tome da se zapazi taan smisao svega napisanog, da se ono usvoji, nakon svesnog suoenja sa prethodno steenim informacijama; ono se kod ljudi for
mira pod uticajem geografskih uslova, mesta boravka, podneblja,
doba i uopte sredine u kojoj se nalaze od svog dolaska na svet pa
do svoje punoletnosti.
Prema tome, u mozgu ljudi, ve prema njihovoj rasi i ivotnim
uslovima, i prema predelu u kojem ive, ustanovljuju se, u vezi sa
istim predmetom, iste zamisli, pa ak i iste koncepcije, poseban sa
svim nezavisan oblik, koji u biu izaziva, za vreme odvijanja asoci
jacija, odreeno oseanje, koje ukljuuje odreenu subjektivnu
predstavu; a ta se predstava izraava izvesnom reju, koja joj slui
samo kao spoljni objektivni oslonac.
Stoga takva re koja se odnosi na jednu te istu stvar, ili ak na
jednu te istu zamisao, stie, u ljudima koji ive u razliitim predelima ili pripadaju razliitim rasama, "unutarnji sadraj" dobro odre
en, i potpuno razliit.
Drugim reima, kada se u "sklopu" nekog oveka, koji je ugle
dao svetio dana i rastao u tom i tom predelu, ustali izvestan "ob
lik", rezultat specifino lokalnih uticaja i utisaka, taj "oblik" u nje-

mu asocijacijom budi oseaj nekog odreenog "unutarnjeg sadra

ja", i, prema tome, predstavu ili odreenu koncepciju, koju on izra
ava reju koja mu je postala uobiajenom i, kako sam ve rekao,
subjektivnom; ali, onaj koji ga slua - i u ijem se biu, zbog razli
itih uslova njegovog dolaska na svet i njegovog rasta, u vezi sa
tom reju formirao oblik razliitog unutarnjeg sadraja - dae joj
potpuno razliit smisao.
To, uostalom, moemo da ustanovimo ukoliko nepristrasno
posmatramo razmenu miljenja meu osobama razliitih rasa, ili
koje su ve od detinjstva obrazovane u razliitim zemljama.
Dakle, sreni i odvani kandidatu za kupovinu mojih "naunih
istraivanja", budui da sam vas upozorio da neu pisati onako
kako to uopte ine pisci od zanata, nego na drugi nain, savetujem vam da ozbiljno razmislite pre nego to se upustite u itanje iz
laganja koja slede. Inae, bojim se da su vae ui i vai ostali receptivni i probavni organi, tako dobro izvebani i automatizovani "na
knjievni jezik" koji danas vlada na Zemlji, da bi itanje mojih dela
moglo na vas imati vrlo, zaista vrlo kakofonijsko dejstvo, zbog e
ga biste mogli izgubiti... znate ve ta? Apetit za vaim najdraim
jelom, kao i uitak koji vas "iznutra golica" ve na sam pogled ma
le crnke u prolazu.
Da moj jezik, ili pre moj nain razmiljanja, moe izazvati ta
kvo dejstvo, uverila su me brojna prola iskustva, podjednako kao
to "rasni magarac" moe biti uveren u pravednost i opravdanost
svoje tvrdoglavosti.
Sad sam vam rekao ono to je bitno, te sam miran s obzirom na
budunost.
Ako budete i najmanje nezadovoljni mojim delima, bie to is
kljuivo vaom krivicom. Moja e savest biti ista, tako ista kao,
na primer... cara Vilima.
Nesumnjivo mislite da sam, kako se kae, mladi "spolja gladac iznutra jadac", i da kao pisac-novajlija nastojim da uinim se
be posebnim, u nadi da u postati slavan, pa moda i bogat.
Ako zaista tako mislite, eee! grdno se varate.

Pre svega, nisam mlad; iveo sam toliko da sam ve pojeo jed
nu besnu kravu - da ne kaem celo stado; zatim, ne piem zato da
bih ostvario karijeru, a "da bih stao na svoje noge", ne raunam s
tim zanimanjem koje, prema mom miljenju, prua onima koji ga
obavljaju brojne mogunosti da postanu direktni kandidati... za
pakao - ako pri svemu tome takvi ljudi uopte mogu svoje bie da
usavre do te mere. Jer, ionako nita sami ne znajui, piu sve vrste
budalatina, i automatski stiui autoritet, svake godine sve vie
razvijaju jedan od glavnih faktora slabljenja psihike strukture lju
di, koja je i bez toga ve dovoljno naruena.
to se tie moje line karijere, zahvaljujui svim viim silama,
pa ako hoete i niim, desnim i levim, ona je ve odavno skovana.
Ima ve dosta vremena da sam stao na svoje noge, pa ak, vere mi,
na dobre noge, i uveren sam da e ostati vrste za dugo godina, na
aljenje svih mojih prolih, sadanjih i buduih neprijatelja.
Da... bie dobro da vam saoptim zamisao koja je upravo iskr
snula u mom ludom mozgu; traiu od tampara kome budem poverio ovu knjigu da ovo prvo poglavlje bude predstavljeno na taj
nain da se moe itati ne reui stranice;8 tako e svako od vas
znati da ta knjiga nije napisana na uobiajeni nain, to jest tako da
u miljenju itaoca pogoduje cvetanju uzbudljivih predstava i
uspavljujuih snova; ne moraju raspravljati s prodavcem, moi e
po elji da vrate knjigu, dobiju natrag novac, a moda pri tom se sa
mo malo oznoje po elu.
Oseam se prisiljenim da delujem tako, jer sam se upravo setio
prie izvesnog Kurda iz Zakavkazja, o kome sam uo u svom detinjstvu. Svaki put kad bi se neki slian sluaj nametnuo mom seanju, ta pria bi u meni izazivala "dugo neugasiv" oseaj razneenosti. Mislim da e biti vrlo korisno, kako za mene tako i za vas, da
vam je potanko ispriam.
Zapravo, odluio sam da od "kvake" te prie - ili kako bi to re
kli savremeni poslovni Jevreji "iste krvi", od njenog tsiemesa 8

Verovatno misli na to da stranice tog poglavlja budu razrezane za razliku od

ostalog dela knjige; naime, nekada su se knjige prodavale nerazrezanih stranica,
prim.prev.

uinim jedno od osnovnih naela nove knjievne forme koju elim

da koristim kako bih dosegnuo zamiljeni cilj.
Taj zakavkaski Kurd krenuo je jednog dana iz svog sela u grad,
gde je imao nekog posla; kad je stigao na pijacu, opazio je tezge s
vrlo lepo poslaganim voem svih vrsta.
Meu svim izloenim voem, primetio je neko, divne boje i div
nog oblika; to ga je toliko privuklo da je poeleo da zagrize to voe,
te je odluio da ga, mada je imao malo novca, kupi pa makar to bio i
jedini od onih darova Velike Prirode.
Sav uzbuen tom zamisli, na je Kurd priao tezgi neuobiaje
no nehajno, i uperivi svoj uljavi kaiprst na voe koje je izabrao,
upitao trgovca za cenu.
Ovaj mu je odgovorio da pola kilograma staje est groa.
Smatrajui da to i nije visoka cena za tako udesno voe, kupio
je jedan kilogram.
Zatim, poto je obavio svoje poslove, na se Kurd istog dana
uputio u svoje selo.
Hodao je, pri zalasku sunca, brdima i dolinama, nehotice zapaajui svaki detalj spoljanjeg oblika arobnih delova krila Velike
Prirode, majke nas svih. 1 kako je nehotice udisao sve vazduh, koji
nije bio zatrovan fabrikim isparavanjima kao u gradovima, odjed
nom ga je spopala elja da se dobro najede obine hrane. Seo je uz
put, izvukao iz svoje torbe za namirnice hleba, zatim "voe" kojem
se divio, i zapoeo bezbrino da jede.
Kada... uh! strahota!... osetio je da je sav u vatri!
Ali, uprkos tome to ga je peklo, na Kurd je nastavio da jede.
Nastavio je da jede, to nesretno dvonono stvorenje nae pla
nete, samo zbog onog specifinog ovekovog svojstva, koje sam ja
prvi zapazio, i ije e mi naelo posluiti kao osnova nove knjiev
ne forme koju stvaram, i odvesti me do cilja kao "upravljaki far".
Uskoro ete i vi, siguran sam, dokuiti smisao i vanost tog naela
- ve prema stepenu vaeg razumevanja, naravno - proitate li ne
ka poglavlja mojih dela, pod uslovom da se izloite opasnosti da
nastavite ovo itanje - osim ako ve niste neto "nanjuili" pred
kraj ovog prvog poglavlja.
Dakle, ba u tom trenutku u kojem je na Kurd bio spopadnut
bujicom udnih oseaja koje je u njemu budila ta neobina gozba

usred Prirode, putem je proao jedan ovek iz njegovog sela, poz

nat po svom zdravom razumu, i pun iskustva. Video je da je lice
Kurda zajapureno, da mu suze teku iz oiju, ali da toga nije svestan, da je toliko zaokupljen - kao apsorbovan ispunjenjem neke vr
hovne dunosti - jedenjem pravog "crvenog pimenta".
Ree mu:
- ta ti to ovde radi! Ej, trostruki idiote iz Jerihona, hoe li da
bude iv spaljen? Baci to udnovato voe koje ne odgovara tvojoj
prirodi!
Ali na mu Kurd odgovori:
- Ah, ne! Ne bih ga bacio ni za ta na svetu! Platio sam ga sa
svojih poslednjih est groa! Pa makar i duu ispustio, pojeu ga
do kraja!
I potom, naem odlunom Kurdu - a trebalo bi verovati da je ta
kav bio - nije ni na pamet palo da baci "crveni piment", nego je nasta
vio da ga jede.
Nakon ovoga to ste upravo proitali, nadam se da se u vaem
miljenju zaela eljena asocijacija, koja bi na kraju trebalo da vas
dovede, kao to se danas dogaa kod izvesnih osoba, do onoga to
vi nazivate shvatanjem. I tada ete shvatiti zato sam se ja - koji
dobro poznajem to specifino ovekovo svojstvo, i koji sam se tako
esto smekao njegovom neizbenom ispoljavanju koje hoe da se
nakon to se za neto plati oseam u obavezi da u tome uivamo do
kraja - sav oduevio za tu zamisao koja je iskrsnula u mom milje
nju: preduzeti sve mogue mere da vas potedim, vas, mog brata
po duhu i elji, kako se kae, vas koji ste navikli moda da proita
te bilo kakvu knjigu samo ako je napisana na "knjievnom jeziku",
da znate, nakon to ste platili moja dela, da nisu pisana obinim je
zikom, koji vam tako godi, i da niste obavezni da ih poto-poto pro
itate do kraja - ba kao to se na Kurd iz Zakavkazja oseao pri
siljenim da do kraja pojede namirnicu koja ga je toliko zavela svo
jim izgledom, taj plemeniti "crveni piment", koji se njemu sigurno
"nije ni sviao".
Tako, da bih izbegao svaki prezir koji proistie iz tog ljudskog
svojstva, ije su injenice oevidno uvrene u "sklopu" savremenog oveka zbog toga to esto ide u bioskop, to ne proputa ni-

jednu priliku da baci pogled na drugi pol, elim da moj uvod bude
uvezan na naznaeni nain, tako da svako moe da ga ita a da ne
mora da razrezuje stranice.
Inae, prodava knjiga bi vam "zanovetao", kako se kae, i izra
zio se po svom naelu, dragom trgovcima, a koje ovako izraavaju:
"ispada samo kreten, a ne ribar, ako pusti ribu koja je ve zagrizla
mamac"; i odbie da primi vraenu knjigu razrezanih stranica.
U to, uostalom, nimalo ne sumnjam. Oekujem savreno slino
nepotenje s njihove strane.
Saznanja zahvaljujui kojima sam stekao uvid u mogunost
tog nepotenja kod prodavca knjiga ustalila su se u meni u vreme
kad je, obavljajui zvanje "indijskog fakira", trebalo, da bih razja
snio neka "ultrafilozofska" pitanja, da upoznam asocijativni pro
ces izraavanja strukture linosti koji je izgraen automatski od
savremenih prodavaa knjiga i njihovih pomonika, za vreme dok
svoje knjige utrapljuju kupcima.
Znajui sve to, i budui da sam nakon svoje nezgode postao taan i krajnje sitniav, mogu samo da vas podsetim na moje upozo
renje, i odmah vam savetujem da paljivo proitate, nekoliko puta,
ovo prvo poglavlje, pre nego to razreete stranice knjige.
Ali ako, uprkos svem upozorenju, elite da upoznate nastavak
mojih izlaganja, preostaje mi samo da vam celom svojom "istin
skom duom" zaelim izvrstan "apetit" i da se zavetujem da "sva
rite" sve to budete proitali.
U vae zdravlje! I ne samo u vae, nego i u ono svih vaih.
Dobro sam rekao: "Istinskom duom". Evo zato:
esto sam u Evropi, gde sam nedavno iveo, susretao ljude ko
ji, u vezi sa svaim i bez ikakve veze i sa bilo im, vole da izgovara
ju sveta imena, koja spadaju u unutarnji ivot oveka, to jest vole
da psuju bez razloga. Uz to, kako sam vam priznao, deklarisani
sam pristalica narodne mudrosti; njene izreke su ustaljene ve to
liko vekova, i nisam to samo teorijski, kao savremenici, nego i
praktino. Dakle, meu tim izrekama, postoji jedna koja savreno
odgovara ovom sluaju: "Da bi se ivelo meu vukovima, valja za
vijati poput vukova!" Tako, dakle, da ne bih prekrio taj u Evropi
ustaljeni obiaj, odluio sam i sam da psujem; istovremeno, ne e-

lei da budem neposluan prema naredbi koju nam je dao Mojsije:

"Ne uzimaj uzalud sveta imena", odluio sam da se koristim jed
nom udnovatou jezika koji je po poslednjoj modi, to jest engle
skog jezika - i, svaki put kada me na to prilika obavezivala, kleo
sam svojom "engleskom duom".
injenica je da se na tom jeziku re dua i re on ne samo jed
nako izgovaraju, nego i piu gotovo na isti nain.Ne znam ta o tome mislite, vi ostali, polukandidati za kupovi
nu mojih dela, to se mene tie, ma kakvu intelektualnu elju
imao, ne mogu spreiti svoju jedinstvenu prirodu da se pobuni pro
tiv takvog izraavanja predstavnika savremene civilizacije. Jer,
napokon, kako se moe istom reju oznaiti ono to je u oveku
najuzvienije i najhvaljenije od Tvorca, naeg zajednikog Oca, i
ono to je kod njega najnie i najprljavije?
Ali, dosta "filologije"! Vratimo se bitnom zadatku ovog prvog
poglavlja koji se sastoji u tome da pretrese moje pranjave misli, a i
vae, te da bude izvesno upozorenje itaocu.
Ve sam u mislima postavio plan i raspored svojih izlaganja;
ali kakav li e ona oblik dobiti na papiru? Priznajem da do sada
moje svesno o tome nita ne zna; ipak, moj nagon jasno osea da e
to biti neto "jedro", to e na optu prisutnost svakog itaoca ima
ti dejstvo jednako onome crvenog pimenta na jadnog Kurda iz Zakavkazja.
Sada kada poznajete priu o naem Kurdu, smatram svojom
dunou da vam priznam neke stvari. Pre nego to nastavim ovo
prvo poglavlje, koje slui kao uvod u sve to nameravam da napi
em, obavestiu vae isto "svesno", to jest vae budno svesno, da
u u nastavku svojih dela namerno izloiti svoje zamisli takvim
rasporedom i takvim logikim suprotstavljanjem da sutina izvesnih stvarnih koncepcija moe automatski prei u to "budno sve
sno", koje veina savremenika iz neznanja smatra istinskim svesnim (dok ja tvrdim i dokazujem eksperimentalno da je ono fiktiv
no), u ono to vi nazivate "podsvesnim", koje bi trebalo da bude,
prema mom miljenju, ljudsko istinsko svesno - i to kako bi te kon
cepcije mehaniki trpele u ovekovom optem sklopu nuni preo
braaj, iji e rezultati, pod dejstvom njegovog aktivnog voljnog

miljenja, uiniti od njega oveka, a ne vie obinu unicerebralnu

ili bicerebralnu ivotinju.
Odluio sam tako da postupim kako bi ovo uvodno poglavlje, namenjeno tome da probudi vae svesno, potpuno opravdalo svoj zada
tak, te da ne dira samo vae "fiktivno svesno", kako ga ja jedini do sa
da tako nazivam, nego i istinsko svesno - podsvesno kako vi to kae
te - i da vas prisili, moda prvi put, da aktivno mislite.
U linosti svakog oveka ustanovljuju se, ma kakvo bilo njego
vo obrazovanje i naslee, dva nezavisna svesna, koja meusobno
nemaju gotovo nita zajedniko, ni po svom delovanju ni po svojim
izraavanjima.
Prvo svesno ustanovljuje se opaanjem svih sluajnih nehoti
nih utisaka, kao i svih utisaka koje hotimice proizvodi neko drugi,
meu koje treba svrstati gotovo sve rei, koje su u stvarnosti tek is
prazni "zvukovi"; drugo svesno se ustanovljuje poevi od "mate
rijalnih rezultata prethodno uvrenih" u oveku, prenetih nasleem, i integrisanih u odgovarajue delove njegovog opteg sklopa,
bilo poev od asocijativnih namerno izvedenih suprotstavljanja na
te iste "materijalne injenice".
To drugo ljudsko svesno, a koje je zapravo ono to vi nazivate
"podsvesnim", i koje se uobliava, kako sam upravo rekao, "materijalizovanim rezultatima" naslea, i voljno ostvarenim suprotsta
vljanjima, po mom miljenju, treba prevladavati u celoj ovekovoj
linosti.
Ovo miljenje zasniva se na eksperimentalnim istraivanjima
tokom dugih godina u izuzetno povoljnim uslovima.
Polazei od tog uverenja, koje je za vas moda samo fantazija
ludaka, danas mi je, kao to vidite, nemogue da ne vodim rauna
o tom drugom svesnom. ak se oseam prisiljenim svojim sutin
skim biem da ovo prvo poglavlje svojih dela, koje treba da pred
stavlja uvod, sastavim na taj nain da dotakne i potisne, na za moj
cilj zadovoljavajui nain, pojmove koji su se nagomilali u vaim
dvoma svesnim.
S tom zamisli u glavi, zapoeu tako da vae fiktivno svesno
pouim injenici da sam, zahvaljujui trima jedinstvenim duev
nim saznanjima, koja su se u itavom mom sklopu iskristalisala
tokom mog pripremnog perioda, stvarno "jedinstven u svojoj vrsti"

da "zamrsim i sapnem", u ljudima koje susreem, sve pojmove i

uverenja za koja misle da su dobro uvrena u njima.
Gle, gle, gle, gle!... Ve oseam da se u vaem lanom svesnom
- po mom miljenju "pravom" - poput muva bez glava kovitlaju
sva saznanja nasleena od "ujaka i baka", ija celina u vama, sve u
svemu i za sve, zainje tek zaista dirljiv podsticaj radoznalosti. Na
primer, hteli biste to je pre mogue da saznate zato sam ja, neka
kav pisac za koga niste uli, ak ni i iz novina, u pravu kada za sebe
kaem da sam jedinstven.
Nije vano! Lino sam vrlo zadovoljan to vidim kako izbija ta
kva radoznalost, pa makar i u vaem "lanom" svesnom, jer iz is
kustva znam da, kod nekih osoba, ta nedostojna ovekova tenja
moe ponekad da izmeni prirodu i preobrazi se u hvale vredan
podsticaj koji nazivamo "eljom za znanjem", koji pak pogoduje
boljem opaanju i pravilnijem shvatanju sutine cilja na koji savremen ovek uglavnom usredsreuje svoju panju; stoga pristajem,
ak sa zadovoljstvom, da zadovoljim radoznalost koja se javila u
vama.
Sluajte, dakle, i pokuajte da me ne razoarate, nego da oprav
date moje nade!
Moja izvorna linost, koju su ve "nanjuili" neki Individuumi
koji pripadaju dvema domovima Vrhovnog Suda koji daje objektiv
nu pravdu, i, na Zemlji, vrlo ogranien broj osoba, izgradila se na
tri specifina saznanja, koja su se u meni uvrstila tokom priprem
nog razdoblja.
Prvo je ve od svoga nastanka postalo upravljakom polugom
moje Potpunosti, a dva druga "nadahnjujuim izvorima" koji su
hranili i usavravali prvo.
To prvo saznanje uobliilo se u meni dok sam jo bio deko.
Moja draga pokojna baka jo je bila iva; imala je neto vie od
sto godina.
U trenutku njene smrti - neka bude u Kraljevstvu nebeskom! majka me je odvela njenom krevetu, kako je tada bio obiaj, i dok sam
ljubio njenu desnu ruku, moja draga baka stavila je svoju levu umiru
u ruku na moju glavu, i rekla mi tihim ali razgovetnim glasom:
"Ti, najstariji meu mojim unucima!

"Sluaj... i seaj se uvek moje poslednje volje: u ivotu, ne ini

nita poput drugih!"
Zatim se zagledala u koren mog nosa, verovatno opazivi da
sam njenim reima bio zbunjen, te, pomalo ljutito, dodala autorita
tivnim tonom:
"Ili pak ne radi nita - samo idi u kolu - ili pak radi neto to
niko drugi ne radi".
Nakon to je to izgovorila, s oevidnim gajenjem prezira prema
celoj okolini i dostojna toga da u tom trenu bude svesna sebe, pre
dala je duu u ruke Njegove vernosti arhanela Gabrijela.
Mislim da bi vam bilo zanimljivo, moda ak i pouno, da zna
te kakav je to straan utisak ostavilo na mene da sam se, iznenada,
osetio nesposobnim da podnosim svoje blinje, i da sam, nakon to
sam izaao iz sobe u kojoj je poivalo propadajue "planetarno telo", uzrok nad uzrocima mog dolaska na svet, tiho mugnuo, tru
dei se da ostanem neprimeen, u jamu gde su se za vreme etrdesetodnevnog posta kao zaliha uvale posije i kore od krompira za
"istae" kue, drukije reeno za svinje; ostao sam tu da leim,
bez jela i pia, spopadnut bujicom uznemiravajuih i zamrenih
misli, koje su se izlegle, na moju sreu, u ogranienoj koliini u
mom dejem mozgu - sve dok se moja majka nije vratila s groblja,
te su me njene suze, prouzrokovane otkriem moje odsutnosti i
uzaludnim potragama, izvukle iz moje obamrlosti.
Izaavi iz jame, nekoliko trenutaka sam ostao nepokretan,
ruku ispruenih napred, a potom sam se stropotao prema majci,
snano se obesivi o njene skute i, udarajui nogama o zemlju, ne
znajui zato, poeo da oponaam njakanje magarca naeg suseda, istranog sudije.
Zato je sve to ostavilo toliko snaan utisak na mene? Zato
sam se, gotovo automatski, ponaao tako udno? esto sam poslednjih godina o tome razmiljao, naroito tokom dana takozva
nog mog "poluposta", ali jo to nisam shvatio.
ekajui, pitam se, nije li to bilo zbog toga to je soba u kojoj se
odvijao taj obred, koji e imati tako snaan uticaj na ceo moj ivot,
bila od najskrivenijih kutaka zasiena mirisom tamjana, posebno
uvezenog iz manastira na gori Atos, vrlo poznatog meu sledbenicima svih nijansi hrianske vere.

Bilo kako bilo, injenice su tu.

U danima nakon tog dogaaja, moje opte stanje nije pretrpelo
nita posebno, osim to sam ee nego inae hodao nogama u vazduhu, to jest na rukama.
Prvi od mojih inova koji je bio jasno u neskladu s izraavanji
ma mojih blinjih, ali bez udela moga svesnog u njemu, a uostalom
ni moga podsvesnog, desio se etvrtog dana nakon smrti moje dra
ge bake. Cela naa porodica, blii i dalji roaci, i svi oni koji su po
tovali moju dragu baku - uostalom, uivala je privrenost svih bili su se okupili na groblju, kako je ve obiaj, da bi nad njenim po
smrtnim ostacima slavili obred koji se naziva "rekvijem". Iznena
da, bez ikakvog razloga - umesto da potujem "etikeciju" koja se
sastoji, kod ljudi svih poloaja i svih stepena opipljivog i neopiplji
vog morala, u tome da se bude miran, satrven, s izrazom tuge na li
cu, pa ak, ako je mogue, i sa suzama u oima - ja sam poeo da
pleem i skakuem oko rake, pevajui:
Mir dui
Mir dui umrloga
Bila je to enica
Sva od zlata
i tako dalje...
I od tog trenutka pri svim "majmunarijama" - to jest, prilikom
svih oponaanja uobiajenih automatskih izraavanja okoline uvek iz moje pojave izbija "neto" to podstie ono to bih nazvao
"neodoljivom tenjom" da nita ne radim poput drugih.
U to doba, na primer, ponaao sam se ovako:
Ako su moj brat, moje sestre i deca iz susedstva vebali da lop
tu uhvate desnom rukom, poinjui time to bi je bacili u vazduh
kako su ve imali obiaj, ja, da bih to postigao, prvo bih je svom
snagom lupio o tlo, zatim bih je uhvatio u vazduhu, neno, izmeu
palca i srednjaka leve ruke, i ne bih proputao da pre toga izvedem
jedno bacanje.
Dok su se deca niz padinu sputala na saonicama s glavom napred, ja sam izvodio ono to se zove "hod natrake". Ili, pak, kad su
nam delili Abaramove kolae, koje su drugi pre nego to e ih jesti

lizali, verovatno zato da bi bolje osetili ukus i produili uitak, ja,

ja bih prvo onjuio taj medenjak sa svih strana, nekad bih ga ak
pribliio svom uvu, paljivo oslukivao i gunao, verovatno goto
vo nesvesno, ali najozbiljnije: "Dobro, hajde, dobro je, nemoj se
udebljati, molim te"; a potom bih ga, pratei se s nekoliko ritmi
kih zvukova, u jednom zalogaju progutao potpuno okruglog a da
uopte nisam uivao u njegovom ukusu.
Prvi dogaaj koji je u meni pobudio jedno od dva spomenuta
saznanja, koja su otada postala "ivotodavni izvori" koji su na
dahnuti i ojaali nagovor moje pokojne bake, desio se u doba kad
sam se od deaka bio preobrazio u "mladog probisveta", uzornog
kandidata za naslov "mladi spolja gladac iznutra jadac".
Taj dogaaj zbio se sluajno - osim ako tako posebno nije ure
dila Sudbina - u sledeim okolnostima:
Jednog dana, uz pomo mladih probisveta poput mene, postav
ljao sam na krov susedne zgrade "zamku" za hvatanje golubova.
Jedan od deaka, nagnut nad moju glavu, paljivo me posmatrajui, ree:
"Da ja to radim, rasporedio bih omaste ice na taj nain da se
golubov srednji prst, onaj najdui, aporak, ne moe u to uhvatiti,
jer nam je na uitelj iz zoologije upravo objasnio da su u tom golubovom prstu zbijene sve zalihe njegove snage kad se bori, i, narav
no, ako se taj prst uhvati u zamku, on e je bez otpora prekinuti".
Na tu primedbu, jedan drugi deran koji je stajao upravo nasu
prot meni, i koji nije mogao da govori a da ne izbacuje bujice sline
na sve strane, poeo je da nas poliva, grokui sledee rei:
"Zaustavi tu svoju govornu mainu, prljavo kopile, Hotentotovo seme! Tvoj uitelj je nedonoe k'o i ti. Ako uzmemo da je sva go
lubova snaga koncentrisana u tom srednjom prstu, bio bi to razlog
vie da se ba taj prst uhvati u zamku. I tada ceo svoj znaaj za na
cilj - hvatanje nesrenih stvorenja - preuzima izvesna karakteri
stika, ugraena u svakog nosioca te lepljive i mlitave 'stvari', mo
zga, a to je: kada se, pod delovanjem novih uticaja, od kojih zavisi
neznatna mo izraavanja mozga, prema zakonima odigrava peri
odiki nuna promena pojave, iz nje proizlazi lagani nered - a nje
gov razlog postojanja jeste da pojaa druga izraavanja celokupne

aktivnosti - koji odmah odreuje privremeno premetanje centra

gravitacije organizma, u kojem ta lepljiva 'stvar' ima tek skuenu
ulogu, to esto u celokupnom delovanju dovodi do neoekivanih
rezultata, besmislenih do apsurda..."
Tu poslednju re propratio je takvim trcanjem sline da se moje
lice inilo kao da je bilo izloeno delovanju "rasprivaa" kakve
proizvode u Nemakoj za anilinsko bojenje tkanina.
Bilo je to vie nego to sam mogao podneti, i nisam se ni uspra
vio, nego sam se bacio glavom na njega, zadavi mu straan uda
rac u trbuh, koji ga je odmah onesvestio.
Ne znam, niti elim da znam, koji e se zakljuci pojaviti u va
em miljenju u vezi sa priom o izuzetnom sticaju okolnosti koje
u vam opisati; to se mene tie, ta je podudarnost snano doprinela da poverujem kako svi dogaaji koji su se odigrali u mojoj mla
dosti, o kojima ovde priam, nikako nisu bili jednostavni rezultati
sluaja, nego su bili namerno stvoreni od nekih udnih sila.
Evi injenica: toj vrsti odvanosti bio sam pouen jedva nekoli
ko dana pre te nezgode, od strane jednog grkog svetenika iz Tur
ske; kako su ga Turci progonili zbog njegovih politikih miljenja,
morao je pobei odande. I moji roditelji su ga, po njegovom dolasku
u grad, zaposlili kao uitelja za savremeni grki jezik.
Ne znam na emu su se temeljile politike zamisli tog grkog
svetenika, ali se dobro seam da se u svim naim razgovorima ak kad mi je objanjavao razliku izmeu uzvika u starom grkom i
uzvika u savremenom grkom jeziku - jasno nazirala njegova elja
da se to pre vrati na Krit da bi se tamo iskazao onako kako prilii
pravom rodoljubu.
Treba da priznam da sam i sam bio uplaen rezultatima svoje
spretnosti, jer sam zbog toga to tada jo nisam poznavao efekat
takvog udarca na takvo mesto, pomislio da sam ga ubio.
Dok sam slutio taj uas, jedan drugi deak, koji je bio video ta
sam uinio, brati rtve mog "protivudarca", podstaknut verovatno oseanjem "krvnog srodstva", bacio se na mene bez razmilja
nja, i rukom me udario posred lica.
Od tih udaraca izbrojao sam, kako se to kae, "sve zvezde",
dok su se moja usta punila nekom smesom za vetako kljukanje
jedno hiljadu pilia.

Nakon nekog vremena, kada su se ta dva udnovata oseanja

pomalo smirila, osetio sam u ustima neko strano telo. Hitro sam ga
izvukao prstima: bio je to ni manje ni vie nego jedan veliki zub po
sebnog oblika.
Videi me kako istraujem taj zub, deaci su se okupili oko me
ne, a zatim ga i sami usred duboke tiine poeli posmatrati s najve
om radoznalou, dok je moja rtva, osvestivi se, ustala i, pribliivi mi se kao da se nita nije dogodilo, i sam gledao sa zaprepaenjem taj zub.
Taj udni zub imao je sedam kraka, a na kraju svakog bila je
sjajna kapljica krvi; i kroz svaku od tih kapljica proziralo se, jasno i
izriito, jedno od sedam isijavanja belog zraka.
Tu tiinu, tako neobinu za mlade probisvete kakvi smo bili,
zamenila je uobiajena graja, te smo snagom dernjave odluili da
smesta odemo kod brijaa, vaditelja klimavih zuba, i da ga upita
mo zato je taj zub takav.
Stropotali smo se niz krov da bismo otili brijau. Ja "junak
dana", predvodio sam, naravno.
Pogledavi ga ovla, brija je izjavio da je to jednostavno zub
mudrac, i da je takav kod svih ljudi mukog pola koji su, nakon to
su protepali "tata" i "mama", sisali samo majino mleko, i koji su
isprve znali da razlikuju svog oca meu brojnim drugim osobama.
Taj dogaaj, kojeg je jadni moj zub mudrac bio, da tako kaem,
"pokajnika rtva", imao je dvostruki uinak. S jedne strane, moje
svesno, otada, u svakoj se prilici proimalo samom sutinom rei
poslednje volje moje pokojne bake - bilo joj Kraljevstvo nebesko! S
druge strane, ne mogavi utei nekom "diplomiranom zubaru" za
leenje rupe u mom zubu (to uostalom nisam mogao uiniti jer je
naa kua bila udaljena od svakog centra savremene kulture), tu
se zbio neki proces hroninog eksudata ije je svojstvo bilo - kao
to mi je nedavno objasnio dobro poznati meteorolog - s kojim sam
se sluajno sprijateljio tokom estih susreta u nonim lokalima
Monmartra - da probudi neodoljivu tenju za istraivanjem uzro
ka svake "stvarne injenice" neobine prirode; i to svojstvo, neza
visno od mog naslea, uinilo je od mene malo-pomalo strunjaka
u umeu da temeljno istraujem "sumnjive pojave svih vrsta" na
koje sam nailazio na svom putu.

I kada sam se preobrazio - uz pomo, naravno, nae sveopte

Majke, nemilosrdnog Heropasa, to jest "toka Vremena" - u onaj tip
mladia koji sam ve opisao, to novo svojstvo postalo je neugasivo
arite topline i ivota za moje svesno.
Drugi ivotodavni inilac koji je osigurao konanu fuziju poslednjih elja moje drage bake s strukturalnim elementima moje
individualnosti bio je skup utisaka koji su izazvale neke informa
cije povezane s izvorom jednog naela koje je zatim postalo - kako
je to pokazao g. Alan Kardek za vreme jedne "apsolutno tajne" spi
ritistike seanse - jedno od vanih "ivotnih naela" za bia koja
nastanjuju sve ostale planete naeg velikog Svemira.
To sveopte naelo izraava se ovako: "Kad je bal, nek je ma
skenbal"9.
Kako je to naelo nastalo na istoj planeti kao i vi - na kojoj, re
cimo to odmah, provodite vreme valjajui se po krevetu od rua,
ako ve ne pleete fokstrot - ne priznajem sebi pravo da vam zata
jim injenice koje u vezi s tim poznajem, i koje e vam pomoi da
shvatite neke pojedinosti o njegovom pojavljivanju.
Uskoro nakon to se u mojoj prirodi bila usadila nesvesna elja
da spoznam uzrok "stvarnih injenica" svih vrsta, prvi put sam se
bio naao u srcu Rusije, u gradu Moskvi. Kako tu nisam naao ni
ta to bi moglo zadovoljiti ovu potrebu mog duevnog sklopa, pre
dao sam se istraivanjima ruskih legendi i poslovica. I jednog lepog dana - sluajno ili pak zbog okolnosti objektivno saglasnih za
konima - doznao sam ovo:
Neki Rus, koga su svi u okolini smatrali obinim trgovcem,
morao je poslom da ode iz svog provincijskog gradia u drugi glav
ni grad svoje zemlje, Moskvu, i njegov najdrai sin (najdrai iz tog
razloga, nesumnjivo, to je liio samo na svoju majku) zamolio ga
je da mu donese izvesnu knjigu.
Stigavi u Moskvu, taj slavni autor jednog od velikih sveoptih
ivotnih naela napio se do daske, s jednim od svojih prijatelja, pra
ve ruske votke, kako je nekad bilo i kako je to jo tamo obavezno.

Vidi stranu 54.

I dok su ta dva lana jedne od velikih savremenih grupa dvono

nih stvorenja praznila eljeni broj aica te "ruske poslastice",
upustili su se u razgovor o "javnom obrazovanju", jer je bio obiaj
da on zapone upravo s tom temom; odjednom trgovac, setivi se
asocijacijom narudbine svoga sina, odlui da na brzinu poe, sa
svojim prijateljem, da kupi eljenu knjigu.
U trgovini, nakon to je prelistao knjigu koju su mu dali, na tr
govac upita za cenu.
Prodava odgovori da knjiga staje ezdeset kopejki.
Primetivi da je na omotu naznaena cena od samo etrdeset i
pet kopejki, na trgovac je poeo da razmilja na neobian nain neobian naroito za Rusa - a potom, odajui se nekoj smenoj mi
mici sleganja ramenima, uspravi se, lupnuvi se o prsa poput stareine garde, u stavu "pozor", i, nakon kratke pauze, tiho ali s veli
kom odlunou ree:
"Ovde je naznaena cena od etrdeset i pet kopejki. Zato vi
traite ezdeset?"
Prodava, poprimivi onaj uljasti izraz svojstven prodavcima,
odgovori da knjiga zapravo staje samo etrdeset i pet kopejki, ali
da je svakako valja prodati za ezdeset, jer petnaest kopejki staju
potarina i pakovanje.
Na taj odgovor, na ruski trgovac, veoma zbunjen tim protivrenim injenicama i ipak jasno pomirljivim, upustio se u lov na
neto neobino. Uperivi oi prema plafonu, stade razmiljati, ali
ovaj put poput engleskog profesora koji je izmislio kapsule s ricinusovim uljem, i iznenada, okrenuvi se prema svom prijatelju, iz
usti prvi put u ivotu one rei koje svojom sutinom izraavaju
neospornu objektivnu istinu, i koje su zbog toga zadobile znaaj iz
reke:
"Kad je tako, dragi moj, uzeemo ovu knjigu. Danas je svejed
10
no! Slavimo. A kad je bal, nek' je maskenbal ."
to se mene tie, mene nesrenika osuenog da za ivota isku
sim slasti pakla, dugo sam, nakon tog otkria, ostao u nekom ud
nom stanju, kakvo nisam iskusio nikada ni pre ni posle. Bilo je to
kao da su sve asocijacije i oseaji raznih izvora, koji se obino zbi10

Vidi stranu 54.

vaju u meni, zapoeli neko "derbi takmienje", kako bi to rekli savremeni Hivintsi.
Istovremeno sam pretpreo ujedno jak svrabe, gotovo neizdr
ljiv, du cele kime, i "kolike" u samom sreditu mog sunanog
spleta, jednako nepodnoljive; svi ti udni oseaji, koji su potpo
magali jedni druge, ustupili su, nakon nekog vremena, mesto sta
nju unutarnjeg mira, koji vie nikada neu iskusiti osim onog dana
kada na meni bude obavljen obred "velike inicijacije" u bratstvu
"graditelja kula u vazduhu".
Kada se moje "Ja", to jest nepoznata stvar, koju jedan original
ni ovek iz drevne antike - kojeg je "uenim" proglasila njegova
okolina, a kakvi su jo i danas ljudi te vrste - opisuje ovako: "Rela
tivno prolazna pojava, zavisno od kvaliteta aktivnosti miljenja,
oseaja i organskog automatizma", a koju jedan slavni antiki na
unik, Arapin Mal-el-Lel, opet opisuje kao "udrueni rezultat svesnog, podsvesnog i nagona" - a iju je definiciju kasnije "posudio",
recimo to usput, nita manje slavni grki naunik imenom Ksenofont - kada je moje "Ja", kako rekoh, okrenulo svoju zabezeknutu
panju prema unutra, utvrdio sam pre svega vrlo jasno da sve to
mi je dopustilo da tu izreku shvatim do najmanje rei, izreku koju
sam prepoznao kao "sveopte ivotno naelo", da se u meni preo
bratilo u neku posebnu kosmiku supstancu, koja fuzionirajui i
njenice koje su se pre bile iskristalisale s poslednjom voljom moje
drage bake, te se opet i ona (ta supstanca) preobrazila u "neto", i
da se to "neto", proimajui celu moju linost, zauvek uvrstilo u
svakom atomu koji je ini. Na drugom mestu, moje nesreno "Ja"
jasno je osetilo i prepoznalo, s nekim oseajem poslunosti, tu bol
nu izvenost da bih otada trebalo da se, uvek i u svemu, bez izuzet
ka, izraavam prema tom svojstvu koje se oblikovalo u strukturi
moje linosti, ne prema zakonima naslea ni pod uticajem uslova okoline, nego pod delovanjem triju spoljnih sluajnih uzroka
koji nemaju nita meusobno zajedniko - to jest nagovor osobe
koja je bila, bez ikakve moje volje, pasivni uzrok moje pojave na
ovome svetu; moj zub koji je slomio neki probisvet, uz to samo
zato to je njegov roak "cmizdrio"; napokon, izreka koja je izala
iz pijanih usta osobe koja mi je bila potpuno strana: izvesnog "ru
skog trgovca".

Pre nego to sam upoznao to "sveopte ivotno naelo", ako

sam se izrazio drukije od svih ostalih dvononih ivotinja, svojih
blinjih - koji gledaju svetio dana i vegetiraju na istoj planeti kao i
ja - inio sam to nekako automatski i ponekad samo napola svesno; ali, nakon ovog otkria, zapoeo sam to da inim svesno, s na
gonskim oseajem dvaju pomeanih podsticaja: zadovoljenja sebe
i svesnosti sebe, a koji su nastali iz potenog i ispravnog ispunje
nja moje dunosti prema Majci Prirodi.
ak moram istaknuti injenicu da pre tog dogaaja, mada ni
ta nisam inio poput drugih, moje ponaanje nije posebno privla
ilo poglede; ali od trenutka kada je moja priroda upila sutinu tog
naela, sva moja izraavanja, bilo voljna, usmerena nekom cilju,
ili jednostavno namenjena "razbibrizi", stekla su veliku ivotnu
snagu, i pogodovala stvaranju "uljeva" na raznim ulima opaa
nja kakva ve imaju sva meni slina stvorenja, bez izuzetka, kad
direktno ili indirektno usmeravaju panju na ono to inim; s dru
ge strane, da bih posluao volju moje pokojne bake, putao sam
svoje radnje do se kreu do krajnje granice, i stekao naviku da na
poetku nekog posla, i svaki put kad bi on bio izloen nekoj izmeni
- poprimajui, naravno, veu irinu - uvek izgovorim, bilo u duhu
ili naglas, ovu izreku:
11
"Kad je bal, nek ti bude maskenbal!"
Sada, na primer, budui da sam, zbog razloga koji ne zavise od
mene nego od izvesnih sluajnih i jedinstvenih uslova moga ivo
ta, obavezan da piem knjige, mogu to initi samo tako da se pod
redim odreenom naelu malo-pomalo putem izuzetnog sticaja
okolnosti, a koje se identifikovalo u svakom atomu mog opteg
sklopa.
Ovaj put, primeniu u praksi psiho-organsko naelo na sledei
nain: umesto da sledim obiaj pisaca, koji, ve vekovima, uzimaju
za temu svojih dela "tobonje" dogaaje koji bi se dogodili ili se do
gaaju danas na Zemlji, uzeu dogaaje na nivou celoga sveta. U

11

Vidi stranu 54.

tom sluaju, "kad se uzima, nek' se uzima", to jest "kad je bal, nek'
je maskenbal".
Na nivou Zemlje, moe pisati bilo ko. Ali ja, ja nisam bilo ko!
Kako bih mogao da se ograniim na nau "Zemlju niega" objektivno gledajui?
Ne, ne mogu to uiniti, i neu za temu svojih dela uzeti nijednu
od onih tema koje uopte uzimaju ostali pisci, i neu i ne mogu iz je
dinog razloga: to bi to doznala moja baka - napokon, tvrdnje naih
spiritistikih naunika moda i nisu sasvim netane - moete li zamilsiti kako bi se ona oseala, moja dobra, moja draga baka?
Prvrnula bi se u svom grobu, kako se kae, ne jedanput, nego takva kakvu je poznajem otkako sam postao "as" u umeu da se
stavljam u tuu kou - veliki broj puta, toliko puta da bi se ak iz
loila opasnosti da se prometne u "irski vetrokaz".
to se tie vas, mojih italaca, ne birinite... Govoriu takoe i o
Zemlji, ali s take gledita tako nepristrasne da e ta planeta, sa
svime to sadri, imati onoliko mesta u mojoj knjizi koliko ga zauzi
ma u stvarnosti, i koliko prema zdravoj logici - ukoliko joj, naravno
sluim kao vodi - ona zauzima u naem velikom Svemiru.
Isto e biti s junacima: naravno da e mi biti potrebno da u svo
jim delima prikazem razliite "tipove" onih koje opisuju i na Zemlji
uzvisuju pisci svih vrsta i svih razdoblja - razliite junake poput
onih Ivana, Jakova ili Pavla, roenih nepanjom, koji, za vreme
procesa svoje pripreme za "odgovoran ivot", nisu stekli nita od
onoga to treba da ima stvorenje na sliku Boju, to jest ovek, i u
sebi su postepeno razvijali, do posledjeg daha, samo razne "ari"
kao to su pohota, zloba, ljubakanje, "perfidija", "osetljivost srca",
"tatina" i druge mane nedostojne oveka.
Nameravam za junake svojih dela da uzmem tipove koje ete
morati, hteli ne hteli, celim biem osetiti kao stvarne, i u pogledu
kojih e kod italaca neizbeno morati da se iskristalie pojam da
je svako meu njima zaista "neko" a ne "bilo ko".
Ovih poslednjih nedelja, dok sam jo bio u krevetu, fiziki iscrp
ljen, zacrtavajui u mislima program svojih dela, duboko razmi
ljajui o obliku i rasporedu izlaganja, odluio sam da za glavnog
junaka prvog kola uzmem... znate koga?... velikog Belzebuba,
glavom i bradom.

I to ne vodei rauna o tome da bi moj izbor ve otpoetka mo

gao izazvati, u miljenju veine italaca, takve asocijacije zamisli
koje bi u njima svima podstaknule sve vrste protivrenih automat
skih podsticaja, koji proizlaze iz sveukupnih saznanja nuno uob
lienih u psihikoj strukturi ljudi zbog nenormalno uspostavljenih
uslova njihovog spoljanjeg ivota i koji su se u njima kristalisali
zahvaljujui njihovom uvenom "verskom moralu", to e se neizbeno izraziti neobjanjivim neprijateljstvom prema meni.
Znate li, itaoe?
Ako se, uprkos mom upozorenju, elite izloiti opasnosti da
upoznate nastavak ovog dela, i ako se budete trudili da ga prihva
tite u duhu nepristrasnosti, i da shvatite samu sutinu pitanja koja
nameravam da razjasnim, predlaem sebi - kako bih vodio rauna
o toj psihikoj karakteristici ugraenoj u oveku, prema kojoj on
moe da zapazi dobro bez suprotstavljanja samo ukoliko se uspo
stavi "veza" iskrenosti i uzajamnog poverenja - da vam ve sada u
punoj iskrenosti ispovedim asocijacije koje su se odigrale u meni,
kako bih malo-pomalo ustanovio, u sferi bliskoj mome svesnom,
izvesne injenice koje su mi u mojoj individualnosti sugerisale da
kao glavnog junaka svojih dela izaberem pojedinca kao to je go
spodin Belzebub, sa svim onim to on za vas predstavlja.
Nije to bilo bez lukavstva.
Moje lukavstvo se sastoji jednostavno u proraunu, u punoj lo
gici, da e mi on, ukaem li mu toliku panju, zasigurno - nemam
nikakvog razloga do sada u to sumnjam - pokazati svoju zahval
nost, pomaui mi svim dostupnim mu sredstvima, u delima koja
nameravam da napiem.
Premda je gospodin Belzebub nainjen, kako se kae, od dru
gog testa, ipak poseduje - nauio sam to davno iz rasprava jednog
slavnog katolikog kaluera, brata Fulona - vorast rep; dakle, is
kustvo me je formalno uverilo da nita to je vorasto nije prirod
no; odakle sam zakljuio, prema "zdravoj logici" koja se u mojoj
svesti stvorila itanjem raznih hiromantskih knjiga, da i gospodin
Belzebub mora imati pristojnu malu meru tatine... Kako bi, da
kle, mogao da ne pomogne onome koji e proslaviti njegovo ime?
Nije uzalud neuporedivi na uitelj Nasradin-hoda esto go
vorio:

"Bez podmiivanja, nema nigde lagodnog ivota, ni lagodnog

disanja".
I jedan drugi zemaljski mudrac, po imenu Til Eulenspigel, koji
je takoe svoju mudrost izgradio na velikoj ljudskoj gluposti, izra
ava istu zamisao ovim reima:
"Bez podmazivanja tokova, ne moe se krenuti".
Poznavajui tu izreku narodne mudrosti, i jo mnoge druge,
koje su stvorili vekovi zajednikog ivota, odluio sam da "podmi
tim" gospodina Belzebuba, koji raspolae, to svako zna, naini
ma i znanjem napretek.
Stoj, stari...
Na stranu svaka ala, pa bila i filozofska, ini se da si svojim
digresijama prekrio jedno od svojih najvanijih naela, ono od ko
jeg si uinio osnovu sistema namenjenog da ostvari tvoje snove po
mou tvog novog zanimanja; to naelo se sastoji u tome da nikad
ne zaboravi slabljenje uloge miljenja kod savremenog itaoca, i,
vodei rauna o toj injenici, da ga ne umara prisiljavajui ga da
prihvati za kratko vreme mnogostruke zamisli.
Kad sam zamolio jednu od osoba koje su se neprestano oko
mene motale, u nadi da u na taj nain zasluiti "da uem u Raj u
njihovim izmama", da mi u jednom dahu, naglas, proita ono to
sam napisao u ovom prvom poglavlju, moje "Ja" - podrano, na
ravno, od mnogih predispozicija uvrenih u mojoj izvornoj psi
hikoj strukturi tokom proteklog ivota, a koje su mi izmeu osta
log omoguile da shvatim psihu stvorenja razliitih tipova, mojih
blinjih - moje Ja, kaem, ustanovilo je i formalno priznalo da e
ovo prvo poglavlje, zasigurno pobuditi u celokupnoj linosti sva
kog itaoca, ma kakav bio, "neto" to e automatski izazvati sna
no neprijateljstvo prema meni.
Zapravo, u ovom trenutku to me ne uznemirava najvie; zao
kupljen sam injenicom, koju sam ustanovio pred kraj tog itanja,
da se u celini ovog poglavlja itav moj psihiki sklop - u kojoj moje
"Ja" zauzima vrlo skuen deo - ispoljio suprotno onom nalogu sveopteg uitelja koga meu svima potujem, Nasradin-hode:
"Ne zabadaj nikad svoju tap u osinje gnezdo".

Ali, kad sam uoio da e italac neizbeno osetiti neprijatelj

stvo prema meni, uzbuenje koje je bilo spopalo sistem od kojeg
zavisi moje oseanje, iznenada se stialo im sam se setio ove stare
ruske poslovice:
"Nema zla koje vreme ne bi samlelo kao to zrno daje brano"
Otada, ne samo da me nimalo ne uznemirava uzbuenje koje je
u tom sistemu izazvala svest da nisam posluao nalog Nasradin-hode, nego se u mojim dvema nedavno steenim duama po
krenuo udan proces, u obliku estokih prohteva, te se malo-pomalo poveava, uzrokujui mi gotovo nepodnoljive bolove u predelu smetenom malo ispod desne strane mog "sunanog spleta",
koji ve i bez toga dosta pati od preteranog funkcionisanja.
ekajte, ekajte, ini mi se da se i taj proces smiruje, i da iz
dubine moga svesnog - recimo, ekajui, iz mog "podsvesnog" poinje da izbija sve to treba da me uveri da e potpuno i prestati,
jer sam se upravo setio jednog drugog primera narodne mudrosti,
koji me je upozorio da, mada sam se nehajno ponaao prema po
tovanom Nasradin-hodi, za uzvrat, delovao sam (bez predumiljaja), saglasno naelu jedne od najarobnijih osoba, ija se slava,
nesumnjivo, nije daleko proirila, ali ostaje nezaboravnom svako
me ko ju je sreo, makar i jedanput, govorim o onom pravom dragu
lju: Karapetu iz Tbilisija.
Nakon svega, ovo uvodno poglavlje postalo je tako dugako da
nee biti nikakva teta ako ga malo produim govorei o tom vie
nego simpatinom Karapetu iz Tbilisija.
Ima otada nekih trideset ili trideset i pet godina, skladite eleznike stanice Tbilisija imalo je "parnu sirenu".
Svakog jutra ona je budila elezniare i slubenike skladita;
kako je eleznika stanica Tbilisija bila smetena na breuljku, si
rena se ula gotovo u celom gradu, te je tako budila ne samo elez
niare nego i ostale stanovnike.
ini mi se da sa javne slube Tbilisija razmenile silne dopise sa
eleznikom upravom zbog uznemiravanja jutarnjeg sna tih gra
ana.
Obaveza da u pogon puta sirenu bila je dodeljena tom Karape
tu, tadanjem slubeniku skladita.

Ujutro, kad bi stizao na radno mesto, pre nego to bi uhvatio

ue kojim se upravljalo sirenom, mahao bi rukama na sve strane,
sveano uzvikujui punim pluima, poput hode s vrha svoga mi
nareta:
"Vaa je majka... hm! Va je otac... hm! Va je deda najvei...
hm! Dabogda vae oi, vae ui, va nos, vaa slezina, vaa jetra,
vai uljevi..." Ukratko, izgovorio bi redom sve znane mu psovkei tek nakon toga povukao bi ue!
uvi priu o tom Karapetu i njegovom obiaju, poao sam da
ga vidim jedne veeri, nakon zatvaranja, s jednim mehom punim
vina iz Kahetije, i nakon to smo obavili "obred nazdravljanja" koji
se tamo potovao, upitao sam ga - ljubazno, naravno, kako je tamo
obiaj - zato tako radi.
Ispio je naiskap svoju au i, nakon to je otpevao poznati po
ziv, potovan u Gruziji: "Pijmo jo, momci", odgovorio mi je bez
urbe:
Vi vino ne pijete kako je to danas moderno, to jest da se pretva
rate, pijete poteno. To mi ve govori da ako nastojite da upoznate
moju naviku, ne inite to iz radoznalosti, poput naih inenjera i
tehniara koji mi dodijavaju pitanjima, nego zbog istinske elje da
znate; stoga u vam, ak smatram da to moram, iskreno ispovediti
pomna razmiljanja koja su me do toga dovela.
Pre sam nou radio u skladitu kao nekvaliflkovani radnik, i
prao kotlove lokomotiva. Ali kada su postavili parnu sirenu, ef
skladita, nesumnjivo zbog mojih godina i nesposobnosti da radim
tee poslove, odredio mi je kao jedinu dunost da dolazim ujutro i
uvee, u odreeni sat, te da pokreem tu sirenu.
Ve prve nedelje moje nove slube, primetio sam da bih se na
kon ispunjavanja obaveze sat ili dva oseao kao 'budala'.
udan oseaj... poveavao se svakog dana, i preobrazio u neku
nagonsku teskobu zbog koje sam izgubio svaki apetit - ak za su
pu od luka; mislio sam o tome neprestano iznova ne bih li odgonetnuo uzrok toga stanja.
O tom sam pitanju jako mozgao dolazei na posao i odlazei s
posla.
Ali, uprkos svim svojim naporima, nisam naao ak ni priblino
objanjenje.

I tako su se stvari odvijale skoro est meseci, a povlaenje ue

ta uinilo mi je dlan tako tvrdim kao da je stari pergament, kad sam
iznenada, sluajem nad sluajevima, shvatio ta se zbiva.
Udarac koji je otvorio moje shvatanje i doveo me do neoborivog
uverenja dat mi je uzvikom koji sam uo u sledeim okolnostima dosta udnim, vere mi.
Jednog lepog jutra, neispavan, budui da sam deo noi proveo
kod suseda koji su slavili krtenje svoje devete kerke, a drugi deo
noi itajui jednu retku i vrlo zanimljivu knjigu, naslovljenu 'Sno
vi i vraanje', koja mi je sluajno dopala ruku, pourih da pustim
parnu sirenu, kad iznenada primetih, na uglu jedne ulice, pozna
tog mi bolniara, iz gradske zdravstvene slube, koji mi je davao
znak da zastanem.
Uloga tog bolniara se sastojala u tome da s jednim pomoni
kom u izvesnim satima obie gradske ulice, gurajui posebno
opremljena kolica, te da usput hvata pse lutalice ije ogrlice nisu
imale metalnu ploicu koju je izdavao grad Tbilisi uz naplatu tak
se. Zatim bi te pse odvodio u klanicu, gde su bili uvani tri nedelje o
troku grada i hranjeni otpacima iz klanice. Ako ih u tom roku ne bi
potraili njihovi gospodari, i ako ne bi bila plaena taksa, ti bi psi
bili sveano poterani prema izlazu koji je direktno vodio u posebnu
pe.
Malo kasnije, s druge strane te neobine i spasonosne pei, izlivale bi se, uz oaravajui amor, na veliku korist naeg poglavar
stva, izvesne koliine masnoe savrene istoe i prozirnosti, namenjene proizvodnji sapuna, a moda i drugih stvari, dok se s dru
ge strane, uz nita manje oaravajui amor, izlivala bujica vrlo
korisnih supstanci za tovljenje.
Moj prijatelj bolniar hvatao je pse najjednostavnijim postup
kom, udesne dovitljivosti.
Opremio se bio starom ribarskom mreom velikih dimenzija,
koju je nosio smotanu na poseban nain preko svog snanog rame
na, za vreme svojih ekspedicija preduzetih za dobrobit oveanstva u ozloglaenim etvrtima naeg grada, i kada bi jedan od tih
pasa "bez oznake" pao u vidno polje njegovih oiju sokolovih, stra
nih za svu pasju pasminu, on bi se, bez urbe, kriom priunjao
psu, tiho poput pantera, i, iskoristivi trenutak u kojem bi ivotinja

bila zaokupljena neim drugim, bacio bi na nju mreu i spretno je

obavio; nakon toga, privukavi sebi kolica na kojima je bio kavez,
odvezao bi tako psa da ga moe zatvoriti.
U trenutku kad me moj prijatelj bolniar zaustavio, upravo je
nadgledao svoju rtvu; vrebao je pravi trenutak da na psa koji je
micao repom, zastavi pred kujom, baci svoju mreu.
Ba se spremao da to uini, kada je odjednom zazvonilo zvono
s oblinje crkve, pozivajui stanovnike na jutarnju misu.
Zastraen tim neoekivanim zvucima koji su odzvanjali u ju
tarnjoj tiini, pas je odskoio u stranu, zatim poeo jurcati kao lud,
vukui trbuh po zemlji, du puste ulice.
Tad je bolniar, kojeg je spopao bes, bacio mreu na plonik, i,
pljunuvi preko svog levog ramena, uzviknuo: "Ah, do avola! Ba
sad je moralo da zazvoni!"
im je taj bolniarev uzvik stigao do mog mentalnog sklopa,
brojne misli su mi prole glavom, i konano dovele do ispravnog vi
enja, prema mom miljenju, razloga moje nagonske teskobe.
Nakon tog otkria, odmah sam iskusio snanu zlovolju to mi
ta zamisao, tako jednostavna i tako bistra, nije i pre pala na pamet.
Oseao sam celim svojim biem da moje uestvovanje u jav
nom ivotu zasigurno kao rezultat ima oseaj koji moja prisutnost
trpi ve est meseci.
Zapravo, nijedan ovek prekinut u svom blaenom jutarnjem
snu otrim zvukom parne sirene nije mogao a da me ne proklinje
uzdu i popreko, mene, uzrok te paklene kakofonije, to je bez ika
kve sumnje sa svih strana prema mojoj osobi upuivalo bezbrojne
titraje pakosnih elja.
Tog udesnog dana, nakon to sam ispunio svoju obavezu, oti
ao sam, muen svojim uobiajenim stanjem, u oblinju gostioni
cu. Polako jedui svoju uinu, razmiljao sam, i doao do zakljuka
da ako budem unapred proklinjao sve one koje moja sluba uznemirava u njihovom blagostanju, da e me ti ljudi, koji se nalaze u
"sferi blesavosti", to jest, kao to se to objanjava u knjizi koju sam
uvee itao, izmeu sna i dremanja, uzalud kleti do mile volje, te
da to nee imati nikakvog uticaja na mene.
I moram rei, da otada vie nikada ne oseam tu "nagonsku te
gobu".

Sada, strpljivi itaoe, zaista moram zavriti ovo uvodno po

glavlje. Preostaje mi jo da ga potpiem.
Onaj koji...
Stoj, udovite jedno! S potpisom se ne treba aliti; seti se kako
su te u jednoj zemlji srednje Evrope primorali da plati deset godi
na stanarine za kuu u kojoj si stanovao samo tri meseca, i to samo
zato to si sopstvenom rukom bio potpisao papir kojim se obavezu
je da e svake godine obnoviti zakup.
I toliko drugih iskustava takve vrste!
Nakon toga, naravno, sa svojim potpisom moram biti vrlo, vrlo
oprezan.
Dosta.
Onaj koga su u detinjstvu zvali "Tatah", u mladosti "Mrki", ka
snije "Crni Grk", u zrelosti "Turkestanski tigar", i, danas, nije bilo
ko, nego "gospodin" ili "Mister Gurijev" lino, ili jo "neak kneza
Mukhranskog" ili jednostavno:
LE MAITRE DE DANSE12

12

Plesni majstor, da ne kaemo "kolovoa", prim. prev.

~OO~