You are on page 1of 4

SISTEM (UENJE I METODE) GURIJEVA

Olja Mikovi Nikoli


Gurijev je roen 1887. u Aleksandropolju blizu rusko-persijske granice, od oca Grka i majke
Jermenke. Njegov otac je bio aok, narodni pripoveda, nastavlja kontinuiteta pripovedanja
epa o Gilgameu i drugih pria iz starine. Rastao je u uslovima ohrabrujuim za studije u
oblasti interesovanja koja su se u njemu razvijala. Napustio je kuu jo dok je bio veoma mlad
i nije se vraao 20 godina. Za to vreme putovao je Azijom, Evropom i Afrikom u potrazi za
ezoterinim znanjima. U knjizi "Susreti sa izuzetnim ljudima", koju ne treba shvatiti samo kao
njegovu autobiografiju, mada njen narativni sloj govori upravo o ovom njegovom periodu
ivota, on preko parabola, metafora i simbola iznosi sistem koji se moe deifrovati paljivim
dekodiranjem. U tom periodu boravio je na Tibetu, u Centralnoj Aziji, u Indiji, Arabiji i na
Bliskom istoku, u Egiptu i verovatno drugim delovima Afrike. Sretao se sa fakirima,
derviima, prouavao hipnozu i jogu. U Moskvi je 1912. osnovao grupu koja je radila po
njegovom sistemu, ali zbog oktobarskog prevrata su on i jo neki uenici, meu kojima i P.D.
Uspenski, napustili Moskvu i bili prinueni da preduzimaju mnoga putovanja. Tiflis,
Konstantinopolj, Nemaka, Pariz u koji stie krajem 1922. Najintezivniji deo njegovog rada
se odvijao u Francuskoj, u zamku Prijer u Fontemblou. Umro je u Parizu 1949. U
meuvremenu je odlazio u Ameriku i u London gde je demostrirao svoje tehnike.

U ovako kratkom radu nemogue je izneti osnovne podatke iz biografije Gurijeva, jer se
njegov ivot i rad sa uenicima moe opisati pre svega kao neprekidni eksperiment,
istraivanje, stalna promena, iznenaenje. Iako je iza ovoga svega stajao temeljan sistem
kojem je poduavao svoje uenike, tehnike koje je primenjivao podvrgavane su stalnoj
promeni. Ponavljanje mehanikih modela ponaanja, pokuavanje da se zadri nepromenljiva
forma "pokreta" ega se dre neki njegovi sledbenici danas, zapravo bi predstavljalo
fosilizaciju suprotno nedogmatskom sistemu Gurijeva. To bi bilo kao kada bismo eleli da
pomou fotografije zadrimo neki trenutak u njegovoj statinosti. Zato e i ono to e ovde
biti reeno predstavljati samo fragmente, istrgnute iseke neega to je neprekidna kreativnost
i autentinost ivota Gurijeva.
Kako to da radije mislimo o stvarima, nego o procesima u tom apsolutnom toku? To je zato
to zatvaramo oi za sukcesivne dogaaje. To je jedan vetaki stav koji u toku promene pravi
iseke i naziva ih stvarima... Kada budemo znali istinu stvari, shvatiemo koliko nam je
apsurdno da oboavamo izolovaneproizvode neprekidnog niza preobraavanja kao da su
veni i stvarni. ivot nije nikakva stvar ili stanje stvari, ve jedno neprekidno kretanje i
promena (Radakrinan:1922:369)
Osim literature o njegovom ivotu i "radu" (kako on i njegovi uenici nazivaju proces kome
se podvrgavaju radei grupno, ali i svako za sebe u svakodnevnom ivotu) i mog neznatnog
praktinog upoznavanja sa pokretima tokom jednodnevne radionice (Beograd 1994),

dragocenu pomo u pisanju ovog teksta pruili su mi i razgovori sa praktikantom koji je


u radu po sistemu Gurijeva.
Da bi donekle bila objanjena sutina pokreta koje je Gurijev koristio, treba ocrtati neke
momente njegovog sveobuhvatnog sistema. Pre svega, on je tvrdio da ovek nije svestan sebe,
da je u stvari u snu, da spava i da nita zaista ne ini. Njemu se sve samo "deava" i on je
automat koji deluje pod uticajem spoljanjih stimulusa, koji kontroliu spoljanji stresovi, to
je uporedivo sa teorijom socijalnog konstruktivizma. Takoe, po Gurijevu, ovek poseduje
sedam centara funkcionisanja, meutim postoji zbrka u nainima na koji se oni koriste
meusobno se borei za prevlast, umesto da svaki preuzima svoju funkciju. Nae uobiajeno
stanje prepuno je identifikacija koje su suprotne svesti o sebi. Zbog njih ovek nije u stanju da
se sea sebe i jedna od stvari koje treba vebati je seanje sebe.Pokreti i plesovi se izvode u
cilju da se praktikant seti sebe. Naa uobiajena panja je usmerena napolje i mi smo
izgubljeni za sebe same. Ovakvo razmatranje pojma identifikacije podrazumeva proces
deidentifikacije to moemo povezati sa idejom o dekonstrukciji koja je ve poprimila
razmere sujeverja i zato postoji oopasnost od fosilizacije ovog pojma, njegovog zaokruenja.
Zato Pegi Kamuf u svom lanku "Univerzitet u dekonstrukciji" (Kamuf:1997:33) lukavo
uvodi pojam raz-otkrivanje jer smatra da bi uinak upotrebe institucionalizovanog imena bio
zatvoren kritiki prostor.
Sam sistem pokreta i rada (sa) telom ima za cilj otvaranje prostora unutar tog zatvorenog
kruga, u kome moe da se dovede u pitanje legitimnost njega samog. Rad sa telom se vri da
bi se pobedio imperijalizam razuma koji nastoji da vlada stvarima kao objektima svog
miljenja i tako ostaje sopstveni zarobljenik. Neki od pokreta koje koriste uenici Gurijeva
najslikovitije bi se mogli objasniti primerom deije igre u kojoj treba jednom rukom da
tapkamo teme a drugom kruno gladimo stomak. Zbunjenost koju oseamo prilikom
pokuavanja da ovo izvedemo i dugotrajno opstajavanje u tom pokuavanju stvaraju
mogunost pukotine u naem uobiajenom mehanikom funkcionisanju. Same vebe,
iskustvo njihovog injenja, ne predstavljaju svrhu njihovog izvoenja. One na neki
paradoksalan nain ne predstavljaju (kao ni koan u zenu) ni pripremu jer ona ne omoguava
momenat seanja. Taj momenat se javlja skoro kao nepovezan ili apsurdno povezan sa
aktivnostima koje su mu prethodile. To nije trenutak koji ima veze sa prolou ili
budunou. Naravno, ovo ne predstavlja negiranje vanosti onoga to ne-moemo zvati
pripremama.
Pokret se koristi da se blokira um, da se telo oslobodi dominacije uma. Da bi se pojavilo
celovito bie, mehaniki centri (miljenje, oseanje i motoriki centar) treba da usaglase svoje
funkcije da bi se u tome oslikalo ono to dolazi iz viih sfera. Svaki centar je kao automat koji
mehaniki dejstvuje. Mogli bismo to da predstavimo kao programiranu mainu u koju su
upisane neke komande. Kada jedan centar pone da dominira on izbacuje ostale centre. Da bi
se ovo razumelo potrebno je iskustvo a znanje samo po sebi je podlono interpretaciji. Po
ovom uenju, ono to doivljavamo da jeste-jeste, a ono pomou ega utvrujemo da neto
jeste, to nije. Ne postoji referentna vrednost pomou koje bi se bilo ta okvalifikovalo kao npr.
lepo ili runo. Na diskriminatorni um sklon razlikovanju neprekidno stvara poredak,
vrednuje i kvalifikuje.
Nekad se radi sa odreenim pokretima od kojih svaki korespondira funkcijama nekog od
centara i harmonizuje ih. Takodje, telo se dovodi u odreene poloaje koji su stresni.
Vremenom, zbog tenzije koja se pojavljuje u telu ono tei da kroz pokret umanji ovaj pritisak
a da ipak ne izae iz samog telesnog poloaja koji je zadat. Tu se pojavljuju pokreti koji su

doivljeni kao novi, kao raz-otkriveni, a ne kao stvoreni. Oseaju se kao da proizilaze iz
samog tela, da nisu smiljeni, da nije u umu odlueno da se bilo koji pokret naini. Um je
eliminisan kao kontrolor samih pokreta. Ovo oslobaanje tela je praeno oseanjem
egzaltacije, destabilizacijom uobiajenih ogranienja u kojima je telo zarobljeno i stapanjem
spoljanjeg i unutranjeg univerzuma, to je poznati cilj mnogih duhovnih i religijskih
sistema. Sam pokret u koji ulazi moje telo je komplementaran sa ostalim uesnicima iako u to
nije ukljuena posebna namera da to tako bude. Ovo, naravno nije na neki apsolutan nain, jer
svaki uesnik, takoe ima neki svoj unutranji ritam i razvoj potpuno individualne prirode, ali
ipak u toj svojstvenosti, dinamiki je povezan sa celinom.
Nekada se radi na odreenim segmentima tela, npr. u vebama u kojima uestvuju samo oi,
ime se potpuno moe dovesti u pitanje uobiajena percepcija. Recimo prostorni odnosi,
udaljenost objekata se potpuno relativizuje jer plafon koji je po nekim objektivnim
standardima udaljen 4 m, tada mi je izgledao kao da se spustio sasvim blizu oiju. Ali, koja je
od ove dve (ili vie) percepcije "prava"? Drugi primer su vebe koje ukljuuju usta, jezik i
grlo, pri kojima se oslobaa glas, to sam uvidela kroz sopstveno iskustvo neopisivo udnog,
grlenog pevanja, kakvo nisam ni znala da postoji, koje se potpuno spontano otkinulo iz mog
grla i koje mi je priinjavalo izvanredno zadovoljstvo. Voditelj radionice niim nije sugerisao
mogue efekte pojedinih vebi, tako da je za mene bilo zauujue sve ono to mi se na
najmanje oekivan nain deavalo. Takoe je zanimljivo oslobaanje pokreta karlicom, koji
veoma podseaju na seksualne pokrete, s tim to su ovde nesputani, lieni inhibicija.
Ogranienja koja postavlja jezik, jer se o ovome ne moe govoriti, nagovetava nam zen
izreka Juan Bua "Nema pukotine u koju bi zagrizli svojim intelektualnim zubima". Neto vie
od rei bi nam moglo pruiti gledanje inserata iz filma >Susreti sa izuzetnim ljudima<
snimljenog na osnovu istoimene knjige i pod supervizijom an de Salcman, uenice
Gurijeva. (Ona je deo direktne linije prenosa na koju se oslanja beogradska grupa u
svom radu.) Film je reirao uveni Piter Bruk, jedan od mnogih umetnika i intelektualaca koji
su bili pod uticajem ovog sistema. Plesovi koji su prikazani u ovom filmu su autentini.
Glumci koji su igrali u ovom filmu pripremali su se za scene tako to su i sami
izvodili pokrete sve do momenta ulaska u totalnu kreaciju, improvizaciju, kada se pokret
naputa kao zadat. O ovome je svedoio glumac Dragan Maksimovi, koji je (to je malo
poznato) tumaio glavnu ulogu. Igrao je samog Gurijeva. Od tada, pa do svoje nedavne
smrti, nije sebe prestao da smatra tragaem za sopstvenim pokretom.
U procesu u kome Gurijev preporuuje samoposmatranje, jedan od predmeta posmatranja su
navike. Svaki od osnovnih centara (miljenje, oseanje, instinkt i motoriki centar) je
optereen velikim brojem navika. Da bismo prepoznali navike mi se moramo udaljiti od njih,
osloboditi ih se. Borba protiv navika je praktian metod samoposmatranja. Kada bismo
prouavali navike centra za kretanje, morali bismo posmatrati (na primer) svoj hod a to je
mogue samo ako promenimo uobiajen ritam ili duinu koraka, dranje tela itd. Po
svedoenju njegovih uenika posle odreenog perioda ovakvog posmatranja ovek postaje
svestan da su njegove uobiajene radnje posledice spoljanjih okolnosti kojima je preputen i
ovo saznanje bi se moglo smatrati poetkom rada na sebi. Kada govorimo o navikama
govorimo o automatskim kretnjama, automatskim emocijama, automatskim mislima, koje
moemo shvatiti kao ponavljanje a ponavljanje kao iskustvo koje ini identifikaciju.
Na ponavljanje se u biti moe gledati kao na neto to ob-likuje pojedinano to joj daje ime,
ime, a to znai oblik-lice, glas, pogled. Neiji. Neto neije. Iskustvo dekonstrukcije, ako bi
takva stvar bila mogua, bilo bi pojedinano iskustvo ponavljanja pojedinanosti, uvek

neije. Ali ije? Kome ono pripada?. Kada bi ono (iskustvo dekonstrukcije) bilo mogue, to bi
bilo iskustvo u kome bi samo pitanje o tome ije je to iskustvo, kome pripada ili kome se
vraa, bilo odbaeno. (Pegi Kamuf: 2000: 286)
Ontoloko pitanje postaje nepotrebno, ostaje samo ono to bi taoisti nazvali wu-wei,
nedelanje, odnosno delanje bez ikakvog napora. Da bismo osetili ovaj duh moemo prizvati
sliku starca koji na otvorenom prostoru veba tai-i-uan, nedosezanje i neodbijanje, ili sliku
meditanta koji sedi u lotosu.

Napomena: tekst se bavi jednim aspektom Gurijevog uenja i deo je rada Etnografija
alternativnih telesnih tehnika.
Vie informacija: www.gurdjieff.org