Predrag Krsti

INDEKS OPSOVANOG
Sarajevske Sveske br. 35-36
One rei
Moje iznenaenje nije bilo malo kad su me prvi put malobrojni itaoci, koji su uosta
lom po slubenoj dunosti doli u dodir s mojim spisima, vrlo blagonaklono upozorili d
a psujem u tekstovima. Neki su na to ukazali iskreno, pitajui se i pitajui me zato
se sluim tim neobinim i nedozvoljenim tekstualnim sredstvima; drugi, stariji, otvo
reno sugeriui da tako ne prilii: oni razumeju egzibicije savremenog stila, nisu fan
atici akademskog antianra, ali se ipak odvajkada znalo da samo protuve psuju, a d
obar deko poput mene ne treba time da se slui kada uostalom, podilazei nisu propust
ili da dodaju, sasvim ubedljivo i ivopisno, i bez psovki kazuje ono to ima da kae.

Budui da sm uopte nisam nalazio razlog takvoj oceni svog pisanja, a bilo mi je nepr
ijatno da protivreim i zauzimam, kako se to nekad govorilo, odbranaki stav, pokuavao
sam naknadno da ustanovim primere vlastitih tekstualnih nepoina. U jednom tekstu
se radilo o odreenom filozofskom gestu, ili gestu odreenih filozofa koji ire noge za
penetraciju istine; u drugom o, mislim Sokratovoj, prosveenoj zajebanciji. Kasnije
mi se jedan prijatelj poverio da nikako ne moe da mi oprosti to se u jednoj mojoj
knjizi nalazi i snoka. Setio sam se da je u istoj toj knjizi korektorka, koja je in
ae odlino odradila svoj posao i tek poneto oznaila utom bojom, jedino re kurac obele
reavo crvenom, crven ban valjda da bude; poto nije bilo daljih uputstava, ostavio
sam tako kako je, samo sam skinuo to crvenilo, da stojko stoji u uostalom kontek
stu narodne izreke koja ga uzima za svoj deo.
Nita od toga, meutim, kao to se iz navedenog vidi, nije bila psovka. Nikoga nisam o
terao u piku materinu, niti sam mu sugerisao da ini bludne radnje na nain na koji b
ih iz nekog razloga trebalo da mislim da mu ne odgovara. Verovatno nisam izricao
oekivane bezube rei, pa su one koje jesam identifikovane kao rune, nepristojne, opsc
ene, u svakom sluaju neprikladne za jedno ipak teorijsko delo i odgovarajueg autor
a. Iako sam dakle, prema vlastitom samorazumevanju, pisao tako rei sasvim normalno,
kako sam umeo i prema mom sluhu najskladnije, najsmislenije to se moglo, stvarno
ne idui ak ni za efektom, za skandalom, za provokacijom, naprotiv, vie za preciznou,
vie upravo sledei argumentativna ulanavanja, ipak poneke rei, izgleda upravo one ko
je potkrepljuju verodostojnost izraza, bez obzira na sklopove u kojima se javlja
ju, moraju biti prepoznate kao psov(a)ke, izgleda da je dovoljno da se pojave da
bi trale, smetale, da bi se primetilo da im, ako igde i jeste, tu nije mesto.

Moje razumevanje runih i uopte rei, zakljuih, iako sasvim belodano i opteprihvatljivo
ukoliko se iole razmisli, u praksi se ispostavilo da niukoliko nije tako uvreeno
kako mi se inilo. Za mene odavno nisu postojale rune rei, pa sam iz te slobode pisao;
za mnoge su, izgleda, one zabranjene ak i kad se pria o onom oznaenom koje oznaavaju
. Moja prijateljica koja ureuje ovaj temat je umela odlino da naglasi da su njoj r
une rei, ini mi se, one koje imaju viak tvrdih suglasnika. Sm bih rekao da runou runi
ei diktira psovaki kontekst u koji se stavljaju, a da nije sluaj obrnuto, da dakle
ne postoje rune rei unapred, da ne postoji nijedna posebna, samostalna runa re, a da
to svakako nisu one koje imaju genitalne reference, ali da postoje sluajevi u ko
jima one zvue runo, izgovorene su na ruan nain, grade rune sklopove. Kao i da, uostal
om, lepo i runo, naroito (pod)razumevane na taj jedva vercovano moralistiki, odnosno
cenzorski nain, uopte nisu jedino po emu valja meriti uspenost izgovorenog ili napi
sanog.
Osloboenje izgleda nikad nije ni mala ni iroko rasprostranjena stvar, pa je tako i
sa slobodom, ako se tako moe rei, za detabuizaciju itavih sektora rei, za odstupanj
e od (samo)nametnute zabrane i prestupanje u nesputan i utoliko normalan, drutven
om normom neinficiran govor izvan nje. Indikativno je ve da se za rei koje su prog

laene runim uvek mora traiti alibi za druge ne, ili samo izuzetno da ako i postoji
dobra volja da se dopuste, uvek je neko pravdanje u igri, uvek, kao isprva sa go
lotinjom na filmu, mora da se dokazuje neki umetniki ili drugi razlog ba njihove u
potrebe. Umesto toga, privlanim, potenim, plodnim i tako rei na dohvat ruke se ini j
ednom za svagda usvojiti otvorenu objavu: rune rei, odnosno ono to se podrazumeva p
od njima, nisu psovke i ne treba da budu prokazane. Uprkos ubedljive poeljnosti p
ozicije koja bi bila ranvnoduna prema unapred odreenoj runoi ili lepoti rei, izvesnog
indiferentizma prema profanom, prostakom izraavanju, i preputanja da se pokae uspeni
m ili neuspenim, da se samo izblamira ako je s ma kog razloga nedovoljno ili nedo
stojno, neizbenim se meutim ipak ini i priznanje da se identifikovanje, procenjivan
je, kvalifikovanje i diskvalifikovanje runih rei pokazalo u toj meri postojanim da
nema mnogo anse da uskoro ili ikada bude naputeno. Razlog je jednostavan: i rei po
tpadaju pod reim politike, makar one jezike, a po svoj prilici i sva sila odnosa m
oi, potinjavanja, gospodarenja, administriranja takoe stoji iza ili iznad toga. Moda
je iluzorno i posmisliti da moe biti drugaije, kao to je svakako jalovo postupati
kao da ve nije drugaije.
Ratovi jezika
Prve tragove o organizovanom disputu oko slobode jezika ili rata za jezik osloboe
n onog odozgo, knjievnog normiranja, s jedne strane, ili za knjievni jezik osloboen
neprilinosti, s druge, moda moemo da pronaemo u prilino otrom razgranienju vulgarnog
klasinog latinskog jezika, to e rei pukog, narodnog, obinog govora i onog prefinjenij
eg, rafiniranijeg i dakle filtriranijeg. U potonjem su psovke zabeleene samo u sa
tirama, ija je knjievna vrednost ionako bila vazda sumnjiva, i, naravno, u uenim di
skusijama o aktuelnim, pa i runim reima; inae su rei koje su prepoznavane kao psovke
, one obsc(a)ena, opscene ili nepristojne, bile smatrane neprikladnim za javnu u
potrebu kao improba, one loeg ukusa, nedostojne ili ak nesvarive.

Na domaem terenu se prvi krug tog spora oko kultivisanja jezika odigrao iza 1818.
godine, po izlasku Vukovog Srpskog rjenika istolkovanog njemakim i latinskim rijem
a. U njemu se nalazilo, kako je i bilo nameravano, sve to se inae u narodu koristi
. Pored psovanja, psovaa, psovaice, psovke, tu su se smestile dakle i tri posebno z
napade izazovne a za same psovke produktivne i, mislilo se, obavezujue, upravo ko
nstitutivne rei. One su se odnosile i vazda se odnose na enski i muki polni organ,
te na njihov susret.

Pika je bila zastupljena u zavidno irokom spektru varijacija i izvedenica: pica, pien
ietina, piurina, piica, pikar odnosno pikaro, kao i dve, danas prilino daleke
oneku od tih rei. Tu je i neizbeni kurac, sa samo jednom varijacijom kurat ali nemi
no blizu kurve, kurvanja, kurvara i uopte tog sklopa, nastalog uostalom od genitiva ku
e praslovenskog kury. Najzad, okoliu jebanja, odnosno jebanija, kako se rodno korektn
o nudi alternativa, jer je jebanija enskog roda, te gotovo istoznanog jebucanja, posve
n je impresivan prostor: niu se pre svega divne i naalost arhaine rei na tu temu, jeb
i jebaonica, potom sasvim do savremenosti preivele jebac i jeba, a naroito jebaina
o dirljiva jebica i njena augmentirativna varijanta jebiina. Upotreba glagola uvenog
lagola, ispada jedinog glagola ili The glagola, jer je ponekad dovoljno rei glagol,
naroito kada mu se brani upotrebi, da se odmah zna koji je taj jedan na koji se
uvek misli data je prema tadanjem pravopisu i javlja se u oblicima jebatise, odnosn
o ako svratite pozornost na akcenat postae milozvuno jebitise, a potom i jebucati i
ucatise. Glagolske odrednice su opremljene i ilustracijama iz obiajnog ili pesnikog
narodnog jezika: Jebao bi guju u oko: Ko se jebi, lijepo se gledi i Oj ti seko sekuc
ala! / Je si li se jebucala? Kako bi se jubucala, Kad jo ni sam ni brucala.
Usledio je napad, izmeu ostalih, mitropolita Stefana Stratimirovia, Jovana Sterije
Popovie, Jovana Hadia, po dva osnova. Jedan je bio uvoenje latinine jote, a drugi, n
aravno, pojava skaradnih rei i izrazi. Vukova odbrana od prvog napada je ostala p
oznata i po tome to bi nareeni Jovan bez jote bio ovan. Ali pred drugim napadom ni
je imao tako dovitljivu dosetku, mada bi se mogla zamisliti, recimo da bez onoga
na ta se odnose skaradne rei uopte ne bi bilo ni njihovih kritiara. Umesto toga, Vu

kova apologija pred optubama da u njegovom Rjeniku ima rei kojima nije mesto ni u j
ednom reniku je sve vreme ostala vrlo ozbiljna, sve vreme se pozivala na argument
autonomije i neutralnosti nauke, na to da njegovo delo hoe da bude slika narodno
g ivota i narodnih obiaja, da hoe da ostane etnografsko a ne (samo) leksikografsko t
ivo. Vukovo insistiranje na, tako rei, neselektivnom empirizmu u pristupu jeziku
je ipak nailo i na jedan otpor kojem nije mogao sasvim da odoli, na ak spor sa pre
ma njemu inae neobino blagonaklonim i strpljivim urom Daniiem, to je najzad ishodovalo
izbacivanjem ponekih, ne svih nego samo doslovnih prenosa i unosa onih bezobraz
luka koji su najvie boli oi iz drugog, takoe bekog izdanja Rjenika iz 1852. godine.

U obilju sve pikantnijih i frekventnijih psovki, kada ove tri rei i dalje ostaju
stoerne ali ne tako neizostavne, konstitutivne i produktivne kakve su bile, moglo
bi se uiniti da bi nam bilo lake nego ranije da prihvatimo da rei nisu krive. Mogl
o bi se takoe uiniti da je konano izgubio na snazi uvek iznova ponavljan i u uvek,
najblae reeno, neubedljiv pokuaj da se opravda i afirmie razlikovanje, eto, nesumnji
ve opscenosti, bezobrazluka, nepristojnosti (izgovaranja) jebanja, kurca i pike i, s d
uge strane, upravo korelativne prikladnost referisanja na njih medicinskim ekviv
alentima. Vraga. Istina je dodue da je, uprkos ilavosti otpora, izvestan stepen li
beralizacije od rimskih ili Vukovih vremena postignut. Ali to vai uglavnom tamo g
de je moda najmanje bitno, u prodoru kolokvijalnog govora u javni govor.
Kada je re o visokoj kulturi, ona se kao i ranije, ili kao nikada ranije, moda i k
ao odgovor na pobunu masa, dii leksikim istunstvom i od straara tako postaje grobar je
zika. Izotrenih ula za samu mogunost ma kakve i s ma kog razloga infekcije profanim
, ona postaje autistina forma bez sadraja ili sa sadrajem koji lajfuje uvek unapred
propisani napev i slepa za razlike u profanizaciji: slepa za itave kategorije izraz
a i naine izraavanja koje je, moda i samog uenog jezika radi, potrebno kao antiskler
otik i antisedimentik uvesti u njega. Mnogi renici i danas iskljuuju vulgarnosti: Ox
ford English Dictionary je na primer tek 1972. godine prvi put u svoj sastav ukl
juio F-word i C-word, rei Fuck i Cunt. Nacionalna Kampanja za pravo psovanje, jedna na
roito simpatina propsovaka britanska formacija, izdala je tim povodom izjavu koja g
lasi: Bili bismo gomila laljivih pizdi ako ne bismo rekli da smo bili potpuno jebe
no oduevljeni.
Bipolarni svetovi
Leksika legalizacija teko da je meutim sama sobom znak odustajanja od an bloc isklj
uivanja odreenih klasa rei iz renika, uostalom vrlo nenaunog, pukog, lenjivog i patern
alistikog iskljuivanja. Ali je moda poetak odustajanja. U jezikoslovlju koje je palji
vije prema divljoj knjievnosti ve je, ili je zamislivo da bude, usvojena vrednosno n
eutralna i nediskriminativna razlika izmeu runih rei, poganih ili prljavih rei, gadn
ih ili gnusnih rei termini kojima su, kao i vulgarnima i opscenima, rei poele da se
aavaju uostalom tek u devetnaestom veku a sve njih zajedno od kletvi, psovki, nag
rda, hule, nepotovanja boga ili linosti, te prestupnikog, otrog, pogrdnog, iskvareno
g ili zrelog jezika odraslih.

Nije neophodan prinevski poljubac, dovoljan je pogled bez omraze lingvista i leks
ikografa, da bi se rainilo prokletstvo runih rei. One meutim nee po raaravanju automa
i postati lepe, princezaste; samo e u najboljem sluaju prestati da postoje u ilega
li. Psovke e pak uvek nastaviti da postoje kao svojevrsni verbalni delikt jer su,
opravdana ili ne, ali svakako verbalna agresija, jer su svakako in, a moda i zloin
. Rei ne mogu biti rune samo zato to se koriste u psovkama. Psovke mogu biti rune, a
li mogu biti i duhovite, zanosne, ubedljive. Umetnost trea i respiritualizacija prof
anog mogu i treba da postoje, taman koliko i umetnost bilo ega drugog i taman koli
ko je uspean umetniki, odnosno diskurzivni zahvat u sluaju respiritualizacije; rasp
rava o (ne)mogunosti njihovog postojanja uopte nije, kako je izgledalo, beskrajna d
ebata koja se ne moe dobiti. U svakom sluaju, psovke ne mogu biti rune zbog runih rei
koje uvoze, ve su radije, u moralnom smislu koji se vaga pri proceni njihove runoe, o
ne te koje proizvode rune rei zbog svoje psovake intencije.

Posle ovih iznenadnih objava, stepen ije apodiktinosti je obrnuto proporcionalan s

tepenu ironijske rezerve unetog u njih, namera mi je da pristupim specifinoj anal
izi psovki, pod jednom dakle, ini se, uopte ne tako hrabrom a zaudo i dalje pretpos
tavkom koja izazviva strah, pretpostavkom da su kurac, pika, jebanje i jo poneka sabl
va re normalan deo vokabulara. Te rei precizno odreuju ono na ta referiu i nemaju zap
ravo nikakav viak znaenja, nego se, za razliku od recimo slobode, ponosa i ugnjetavanj
nesumnjivo zavravaju na granicama onoga to kazuju. A, opet i istovremeno, nikada
nisu shvaene kao da znae samo to to kazuju. Prvo emo analizovati onu re koja se tie on
oga to se eufemistiki naziva glagol, a onda emo prei na one koje se grade na imenicama
.

U stvari, moe se rei da je psovanje bi-fokusiran jezik, utoliko to njegovu glavnu str
ukturu ini, u zavisnosti od namere govornika, centriranje bilo na glagol, kada se
radi o imperativnoj psovci, bilo na imenicu, kada govorimo o deskriptivnim psov
kama. U imperativima, kao u jebi se, postoje obavezna dva elementa: glavni glagol
i re obraanja. Kod deskripcija, opet, detektuje se najmanje glavna imenica i obraaj
ua re, kao u Piko jedna. Postoji navodno i specijalni fokus, kada se kombinuju i deskr
ptiv i imperativ, odnosno kada se i imenica i glagol upotrebljavaju da bi se pso
valo: Jebi se, piko jedna. To su osnove, koje kada se savladaju, psova poetnik moe da
napreduje ka sloenijim konstrukcijama. U svakoj od njih, meutim, uoiemo mada neemo po
sebno naglaavati: problem koji imamo sa seksom, sa njegovim preutkivanjem, odguriv
anjem i recipronim vazda miljenjem o njemu i asociranjem na njega, prenosi se i u
leksiku ravan.
Ta ravan je naravno bogatija i varira od jezika do jezika. U jednom pregledu dom
inirajuih punktova psovanja po jezicima stoji da su u engleskom to seks, izmet, s
eksualnost sa posebnim naglaskom na homoseksualnost, incest, zelotizam, fanatiza
m i predrasude; u ruskom seks, moralni i religijski tabui, te izmet i nepotovanje
autoriteta; u nemakom izjednaavanje ljudi i ivotinja, seks, izmet, predrasude i fa
natizam; u francuskom seks, izmet, religija, rasizam; u italijanskom blasfemija,
seks, lino vreanje, naroito majke; u panskom seks, incest, homoseksualnost; u japan
skom krenje pravila pristojnosti; u kineskom seks, vreanje rodbine. Uprkos ovoj po
deli koja i sa pobrajanjem i sa razvrstavanjem materijala oito ima problem, veruj
em da su ovde izdvojene one relativno konstantne teme psovki koje se, ne samo u
naem jeziku, obrazuju oko tri ili etiri somatski prepoznatljiva stoera.
Antinomija ubojitosti
Psiholog Boko Popovi, koji se bavio psihologijom morala, teorijama linosti, metafiz
ikom zla i organizacijom zdravstva, uestvovao je, prema vlastitom kazivanju, i u
jednom istraivanju, izgleda meunarodnom, koje je nastojalo da ue u trag nastanku i
funkciji psovki u onom obliku koje su poprimile. Prvo je pokuao, seam se, nama stu
dentima, da predstavi neosnovanost samorazumljive upotrebe glagola u psovkama. Nav
odno se neuspeno trudio da objasni nekom poljskom kolegi tako rei elementarnu psov
ku: Jebem ti mater. I profesoru Popoviu je bilo stalo da ilustruje kontinuirani zid
nerazumevanja na koji je nailazio. A je li to znai da je majka onome koga psujete
mnogo lepa?, naivan, kakvim je predstavljen, pita Poljak. Ma ne. Dobro, razumemo,
moda samo u tom sluaju ne, ali vi se ne zaustavljati na majci; kada jebete nekom
sestru, mora biti da je barem ona mlada i lepa? Nita on ne razume. I s pravom ne r
azume. To je valjda trebalo da bude poenta. Zato bi se neto zaista lepo, makar pri
ncipijelno i potencijalno, kao to je jebanje, vezivalo za rune ne rei, nego oseanja
prema nekom, zato bi mu se time htelo nauditi, uvrediti ga ili prokleti?
Ovde je nekoliko stvari u igri. Prvo, nije re samo o jebanju, nego o sramoenju nek
og jebanjem njegovih blinjih. Drugo, ono na ta se elelo s pravom ukazati, da jebanj
e nije runo, jo uvek ne znai da runa namera ne diktira kontekst odigravanja, to je uo
stalom preesto sluaj svuda, osim moda u poljskom. Nije se zamolilo za dozvolu da se
vodi ljubav s neijom majkom ili sestrom ili obznanio afinitet prema toj ideji, m
ada i tada pitanje zato tako bliskom srodniku, nego je akt stavljen u prezent i t
o da bi se naudilo, da bi se izrazila odbojnost, odvratnost, nipodatavanje, da bi

uputile najgore elje majinom/sestrinom srodniku. S druge strane, to ne znai da euf

emizam voenje ljubavi ili neki drugi koji bi iole pristojno zvuao, kopulacija, snoa
je odnosa ili bivanje intimnim (opet rezervisane radnje irokog spektra za samo jedno
) ne zvui gore ili u svakom sluaju smenije nego direktno imenovanje. Ali za bolje i
manje smeno zvuanje potrebno je zapravo ne psovati, niti zlomisliti, nego uzimati
, tako rei, rei za re. U konkretnom sluaju, potrebno je demonopolisati re jebanje, koj
je jednom i moda nepovratno pridrana samo za govornu pokudu i njene varijacije.
Naivnost tu ne reava problem, ali ga objanjava. Uputno je i moda prosvetljujue na tr
enutak odvezati seksualnost i agresiju i osporiti i psovke na taj nain, ali bi bi
lo prilino besmisleno, ne toliko na normativnoj koliko na empirijskoj ravni, negi
rati tu vezu o kojoj je uostalom mnogo i neretko razlono pisano. I ak bismo posle
tih svedoanstava mogli ili morali rei i vie: nije re o pukoj spoljanjoj vezi, nego ra
dije o srodnosti, o uzajamnom proimanju koje uvek oteava razdvajanje ili ga ini mak
ar poneto takoe nasilnim; re je o tome da moda opet tek one nikada do kraja uhvatlji
ve namere odluuju, da doputeni oblik i stepen nasilja koji seksualnost poprima jes
te, kao ve i u pokojim zakonima, stvar konsenzusa u seksualnoj komunikaciji, stva
r istraivake prakse ili fatalnosti koju jedno pribliavanje poprima i da uopte nije l
ako ak ni predstaviti do koje granice telesnog uopte ili ak i jo dalje? ono ostaje s
eksualno.
Ako tek izvesnim manje ili vie nategnutim proirivanjem znaenja moe neprotivreno da se
tvrdi da je svaka agresivnost seksualna, ini se da je mnogo lake utvrditi da je s
vaka seksualnost agresivna. Ona je po defaultu ili ve anatomiji prodorna, invaziv
na, ali tek granini sluajevi otkrivaju taj njen karakter. Istraivanje o silovanjima
ena tokom rata u Bosni i Hercegovini je dolo do zakljuka koji je jednak zakljucima
koji su izvoeni u svim ratovima i koji se mogao znati na poetku: nije bila re o agr
esivnom seksu, nego o agresiji seksom. Stravino obistinjenje psovki sa jebanjem u s
adraju, zbog ega bi u najmanju ruku moglo da se pomisli da i nije bez osnova zauze
ti vri stav prema njima: one svakako podleu moralnoj odgovornosti ve i kao miljene, a
uopte nije loa ideja da podleu i pravnoj kao iskazane. Sreom da se obino ni ne misli
i da se iskazuju tek umesto gneva, u nedostatku smislenih rei i artikulacije.
Ali opet, kako to da su ba te jebake psovke izabrane kao adekvatni, prepoznatljiv
i opterazumljiv, pod uslovom da niste Poljak, supstitut za agresiju? Jasno je i t
ano, ljubav je pri silovanju zamenjena za mo; ne radi se uopte o jebanju nego o dom
inaciji, o ovladavanju, eventualno opoganjenjem, ubacivanjem telesnog uljeza, ra
sturanjem; radi se o teroru jebanjem. Ali kako moemo biti sigurno da se radi jedi
no o tome, ili ak uglavnom o tome i, ukoliko uvedemo stepene, kako moemo ustanovit
i meru koja je nesumnjivo preterana, taku gde se seks pretoio u agresiju? U nekoj
podnoljivo manjoj meri se pare nasilja verovatno odigrava i u najkonzervativnijim
polnim odnosima, moda ak tek ili na poseban nain tamo. Oruje tlaenja, instrument dosl
ovno ogoljene agresije, uvek je i gotovo neizbeno kurac, a ne neki drugi organ. T
eko je vie i zamisliti drugi nain nasilja koji bi bio tako dostupan i ubojit, osim
moda telesnog sakaenja. Ukoliko se i u njemu ne radi o istom o emu i u (na)silnom s
eksu.
Pomame aktera

U razliitim oblicima upotrebe u srpskom jeziku, glagol nesumnjivo ne misli dobro on

ome kome se upuuje. Najkraa i moda najefektnija njegova sluba je u onoj udnoj sugesti
ji drugom da bude seksualno samodovoljan ili, mada to ve zvui kao lepa elja, da pon
avlja jebaki in: jebi se. ee se meutim javlja u konstrukciji jebem ti, kojoj pridol
rebrojni objekti, obino personifikovani, mada ni to nije obavezno sluaj. arolikost
i kitnjastost objekata jebanja pri tom svedoi o estini psovanja. Primere sam uglav
nom pokupio iz jedne zbirke odomaenih psovki: Dete ti jebem; Jebem ti dete neokupano;
Jebem ti neroeno dete; Jebem ti Mater; Jebem ti majku krvavu; Krv ti majinu jebem,
milosnu mater (preskoiemo Mame ti ga iznabutam i sline glagolske onomatopejine i meha
iki asocirane persiflae); Jebem ti teu u dlakavu nosinu; Nanu ti jebem, Oca ti jebem
upe. Na osnovu nabrojanog vidimo da psova ili nije naroito izbirljiv ili ima za raz

liite situacije razraen sistem prikladnih jebanja, koja dodue uvek ostaju u porodici.
li samo se ini da je tako.

Kada se istroi familijarni korpus, psovke dobijaju izvestan stepen uoptavanja i ak

apstrakcije, a objekti epske i kosmike razmere: Jebem li ti Sunce arko; Jebem ti Sunc
e kalajisano; Jebem ti seme i pleme; Jebem li ti, sve ti jebem; Jebem li ti sve po spi
sku. A kada se, kako i dolii psovanju, pukne od veliine i obima jebanja drugog i nj
egovog sveta, sledi povratak sebi, slede psovke sa zaudnim stepenom rezignirane i
li samokritike autoreferentnosti: Jebem ti ivot; Jebo mater svoju; Jebau te loe. Je
psovanje meutim ni tu ne zavrava. Poto se d oduka i tom samosaaljivom i traginom ose
vota, spremno se moe krenuti u novo obruavanje na objekte, ali ovog puta sa zavidno
m preciznou sasvim specifikovane: Jebem te u glavu; Jebem te u usta; U dupe te jebem;
em ti koice. Ako se uinilo da ova anatomija konano zadovoljava psovaa i iscrpljuje aso
rtiman psovki s jebanjem, i onog najveeg i onog najmanjeg, naravno da ni sada to ni
je tako. Izvarirani objekt odlazi u drugi plan, a u prvi upada dosad konstantni
subjekt jebanja. Ispostavlja se naime da u psovkama on uopte ne mora biti fiksira
n, a da i kad to jeste u najeem prvom licu, moe da na sebe uzme razliite oblike ili s
vojstva: Bog te jebo; Jebo te ko te posl'o; Jebo te onaj to te gleda; Jebo te otac;
ti pas mater i u daljoj razradi poslednje psovke koja nije najmanje zagonetna i v
ana zbog najdirektnijeg i na prvi pogled samooptuujueg povezivanja rodbinskih i ivot
injskih odnosa ali, obratimo panju, ne opsovanog, kao u Stoko smrdljiva, ve samog ps
ovaa, to opet povratno ini stvar utoliko gorom po opsovanog Jebo ti ja pas mater.

Ako stvar stoji tako brutalno u srpskom, moda ipak nije nemogue zamisliti neki polj
ski; moda je u inae dugakom stau jebanja na razliitim jezicima, mogue pronai njegov
ikovanje bez povreivanja. Na stranu sad neutralno coe, core, doslovno ii sa, odakle co
itus, da ne kaemo svuda pristojno koitus. ini se da latinsko jebati, futu, futuere, fu
u, futtum, i izvedene imenice jebanje i jeba, futti, i futtor, te one delikatne nea
otpuno (s)jeban i izjeban, iscrpljen od jebanja, perfututum i dfutta, koje se sve poj
avljuju u klasinoj latinskoj knjievnosti, svedoe o slobodnijem drutvenom okruenju. I
zaista, futu je za razliku od naeg jebati korieno prevashodno u erotskom smislu a ne d
a derogira ili uvredi. ak je to bio glagol kojim su se slavile neije ljubavne vetine:
na sauvanim grafitima iz Pompeje jedna ena je ponosno ili naprosto mapirajui napis
ala fututa sum hic, ovde sam se jebala, a verovatno stoga to su bile marketinki luka
ve, prostitutke su ostavljale zidne beleke kojima hvale seksualnu mo svojih muterij
a, poput Felix bene futuis, Srenie, jebao si dobro.

Ali, iako agresivni smisao savremenog jebanja, jo manje tucanja, nije bio uopte svojst
ven latinskom futu, ipak ne moemo zakljuiti da je u Rimu vladala apsolutna jeziko-se
ksualna sloboda i ravnopravnost. Dva su razloga. Prvo, aktiv futu je kod Rimljana
dodeljivan mukom partneru vienom sasvim tradicionalno, kao da je jedini aktivan,
budui da zabada, ispunjava, udara a ene su ga sebi pripisivale samo izuzetno, reci
mo u lezbejskoj varijanti. Drugo, ako futu to i nije bio, ako samo jebanje i nije a
utomatski prognano u psovaki tor, postojali su izrazi rezervisani za opise specif
inih seksualnih radnji i njihovih nosilaca iji je smisao, kao kod Katula koji njim
a psuje one koji su se loom procenom ogreili o njegove pesme, nesumnjivo bio agres
ivan. Pdcre i irrumre, ako mora nekako da se prevede, jo bi i moglo kao sodomisati i
nuditi na puenje kurca. Ali cve (cvre, cv) i crs (crsre) nemaju ni pribline ekvi
vremenim jezicima i mogu samo opisno da se odrede: crs referie na sve one postupke e
nskog partnera u seksualnom odnosu koji ukljuuju jahanje na penisu, njegovo motan
je i mlevenje, a cve na slinu aktivnost pasivnog mukog partnera u analnom seksu. Ako
prilii domatavati zato bi to uopte bile psovke, sve mirie na to da je aktivizam pasi
vnog bio ono krajnje neprilino u jednom reimu jebanja koji se, dakle, ipak drao str
oge podele uloga u tom pogledu. I koji je znao ta je vrhovni oznaitelj: ak je i irr
umre, puenje kurca, bio aktivni glagol rezervisan za irrumatora, aktivnog partnera
, onog koji, nasuprot modernim koncepcijama, stavlja svoj ud, davaoca penisa, ub
acivaa kurca u usta primaoca. Pasivni primalac je, naravno, bio fellator i nije v
rio radnju felacije, fellare, nego je trpeo.
Junaenje malog uma

Poto smo tako apsolvirali status jebanja u psovkama, okreemo se delatniku u tom pred
uzeu. To naravno nije jebac, nego ono ega je on nosilac ili personifikacija. U pso
vkama (sa) kurcem se uvek radi o kurcu kao pravedniku, kao osvetniku, kao biu, kao
nagradi i kazni, kao bogu ocu, kao univerzalnom ratniku koji moe biti i milosrdan
i prek. Omnipotenciju i sveobuhvatnu funkcionalnost koja mu se pri tome pripisu
je moemo tretirati sa simpatijama ili zazorom, moemo je upotrebiti samosvesno ili
razobrueno, moemo vileneti ili ironisati, moemo je primiti kao dar ili kao viak. Taj
falocentrizam i korespondentna androkratija nisu meutim izazvali naroito, zapravo
nikakvo interesovanje profesora Popovia. Moda i zato to je kod njega, kurca, sve j
asno puka hidraulika, kako kau pa je tako i u psovkama inspirisanim ili oboruanim
njime.
Jedna druga, zaista zanimljiva zagonetka koja se tie naroite upotrebe kurca u bezobr
aznim sintagmama izazvala je meutim profesorovu pozornost. Naime, otkud izraz Boli
me kurac, i inae a naroito, kaem, pod pretpostavkom posvemanjeg kurcoznaaja? Profesor
Popovi priznaje da nema nikakvih dokaza u prilog rekonstrukcije nastanka ove par
ainformativne reenice, na koju ne samo Poljaci, nego i drugi mogu da reaguju jedi
no upuivanjem odgovarajuem lekaru. Postoji, meutim, jedna hipoteza koja je izgleda
i jedina plauzibilna. Ona glasi da je nekad, u jednom trenutku dolo do inverzije,
da je naime izvorni iskaz glasio Ne boli me kurac, a da je onda skraenja i efektiv
nosti radi ispalo obrnuto. A zato ba kurac (uvo i drugi organi su samo bedne zamen
e)? Pa pria se tu poziva na medicinske injenice. Bolovi kurca, ini mi se pri izbaci
vanju kamenja, su izuzetno jaki, u mukaraca moda najjai i mogu se meriti jedino sa
poroajnim bolovima kod ena. A kada kaemo da nas boli kurac? Pa recimo, profesorski
primer, kada kasnimo na predavanje, takoe kada kasnimo na posao ili na intervju z
a posao, svejedno. Onda poinjemo da se teimo: to to e nas saekati neprijatna situacij
a ili prekor nadreenog nije najstranija stvar na svetu; ako emo i dobiti popreke po
glede, grdnju, umanjenje plate, izgubiti zaposlenje, nee se desiti neto mnogo gore
: nee nas boleti kurac. Odnosno, ukratko i obrnuto, ma boli me kurac.
Kurac se moe i pristojno rei: penis. Tako je bilo i na latinskom. Pnis je bila sasvim
nevina re koja je prvo oznaavala rep, da bi to znaenje vremenom, ve uveliko u doba Ci
cerona, bilo sasvim potisnuto za raun mukog polnog organa. Ali kurac i jeste i nije
muki polni organ, na ravni upotrebe rei. Kurac se na latinskom kae mentula i verpa,
par bezobrazluka koji je ve u starom Rimu, uz cunnus, predstavljao idealan prime
r opscenih rei. Negde na granici se, kao i kod nas, nalazila pia, deji argon za penis.
Samo je penis mogao biti bezbolno importovan u sve jezike kao medicinski izraz. P
osebno je izazovno za udesne misaone lupinge, ali neizvesno koliko ne samo opravd
ano nego i dalekoseno, to se na prvi pogled mora uiniti da etimologija mentula-e za
vrava u deminutivu od mns, od uma kurac kao mali um.

Kad smo u tom ozraju i kod pristojnih i nepristojnih parnjaka, latinski poznaje i
jaja ili muda. To su cle (singular: cleus), a poreklo te rei ostaje mrano iako ga n
ezuju za alu, ic, cohum. I opet kao i kod nas, ta re nije bila uvredljiva niti smat
rana u onoj meri opscenom kao to su to bile mentula ili futu, ali je za svaki sluaj
posedovala i do danas u osnovi svuda zadrala svoj pristojni ekvivalent: tests (je
dnina testis). Iako je poreklo potonje rei opet neizvesno, lako se moe desiti da j
e izvedena iz prostog, obinog latinskog da bi oznaila svedoke: ovek se zaklinjao nad
onim to mu je najdrae; alternativno: njegovi testisi su svedoci njegove muevnosti.
Ali su njegovi clens to moda jo i vie ili jae.

Domae reenike konstrukcije s kurcem, pod uslovom da nas ne boli, kreu od jednog upuiva
ja Idi u kurac ili Da ide u kurac koje, videemo, uopte nije tako samostalno i kurc
dino, ve je po smislenosti, ini se, razrada slanja u ono suprotno od kurca, u piku m
aterinu, u dalju ili najdalju materijalnu destinaciju koja se mogla zamisliti, u
ne ono pre roenja, nego i pre zaea. Od upuivanja na kurac, mnogo je meutim ee i mnog
irektnije psovati pretei kurcem: Na kurac te nasadim; Na kurcu te nosam; Nabijem te na
kurac, to bi dodue sve mogle opet biti kolcem inspirisane varijacije onog ljupkog
i prisno koliko i fatalno intoniranog glagola: Najebo si. Direktivnije upuivanje na r

egion kurca sam pronaao da ukljuuje i domiljaje poput: Mamlaj ga; Duvaj ga; Pui kura
mi kurac krasni; Prdne mi oko kurca; Izdrkam ti se u usta; Ize mi kurac; Sedne mi
kurcu te nosam; Opalim te golim, kao i s tim vrlo tesno zdrueno uputstvo: Muda mi se
napase.
Unutranje nitavilo
Kompletiranje gradivnih seksualnih imenica psovanja zahtava jo piku. Cunnus je osnov
na latinska re za vulvu, matericu, stidnicu, samo nepristojna, samo dakle pika. Za
jednikog indoevropskog porekla, i u latinskom, kao i svuda kasnije, imala je opsc
eni status. Ciceron je u tom pogledu izriit, a njenu tako rei radnu i verovatno za
plemenito uho jo bezobrazniju izvedenicu u knjievnom jeziku promoviu Katul i Marci
jal: cunnilingus naime tada oznaava osobu koja izvrava radnju oralnog seksa na eni,
a ne samu radnju kao danas, kada i nije vie opscena ve vie tehnika. Pikolizac bi ve b
io srpska nagrda za korienje usta i jezika da se stimuliu enske genitalije. To bi sa
svim odgovaralo i latinskoj kovanici iz koje je nastalo cunnilingus: imenica pika
(cunnus) i glagol lizati (linguere, cf. lingua jezik).

Sinonimi za piku ve u doba Rima ukljuuju njenu prirodu vienu, u karakteristinoj ambiva
enciji, istovremeno doslovno na smrt zastraenim i neodoljivo privuenim oima mukarca:
sinus, uvlaenje i fossa, jama. I moderne naune i pristojne rei za piku, vulva i va
uku poreklo iz latinskog, ali su izvorno imale razliita znaenja. Re vagina je latinsk
a re za korice maa. Vulva (ili volva) je oznaavala matericu. Metafora i metonimija
su bile sredstva promene njihovih znaenja. Pika, cunnus, nije imala ansu da promeni
znaenje i sauvana je u razliitim varijacijama ali prepoznatljiva u gotovo svim rom
anskim jezicima.

Ako jo malo uemo u materiju ovde je ta potapalica primerenija nego inae zadravajui
na istom vaginalnom sklopu, naii emo na re Landca, u znaenju klitoris. Iako maternja r
latinskog jezika, izgleda da je svejedno bila jedna od najopscenijih u itavom nje
govom reniku. Kao takva, osim u aluzijama, ne javlja se u knjievnosti, ak ni kod oz
loglaeno otvorenih Katula i Marcijala, ali se pojavljuje na grafitima. Odatle saz
najemo tek toliko da je veliki klitoris bio objekt uasa i fascinacije starih Riml
jana. Od jame je valjda stranija bila samo njena sloenost. Moda i zadovoljstvo koje
uzurpira muku privilegiju. Pred takvim stvarima se uti, ve i imenovanje je vie nego
dovoljno.

Jer, psovke su naelno muka stvar i prenosnik mizoginije. Sablazan geografijom i uo

pte drugou pike ostavlja nemim, a sa njenim bolovima nema identifikacije kao sa kurc
oboljom. Pika je i sama psovka koja optuuje, najjezgrovitija runa re, kada se upuuje i
i konstelira u ne naroito inventivnim ali najeim varijantama: Piko smrdljiva, Piko j
emoj da si pika, a blizu je i Droljo raspala. Sve je to samo optuba da je neko ena, na
jgora stvar koja je u mukoj civilizaciji mogla zadesiti oveka, da nema piu, da je s
isa jedna. To je jasno. Interesantno je meutim da ne mogu da se setim da je piki p
osveena ikakva panja u profesorovom izlaganju o psovkama. A ona je vana ne samo kao
taj designator, nego kao operator koji se tie ultimativne destinacije psovanja.

Branislav Nikoli je svojevremeno dokazivao da je naa najtea psovka: Ne seri: on je sl

oenim termodinamikim valjda i slinim zakonima objanjavao ta se grozomorno zbiva u org
anizmu i linosti pod uslovima ostvarenja tog naloga. Meutim, uprkos duhovitosti to
g prikaza, jedan drugi imperativ, vezan ne za analni nego za enski genitalni regi
on, ini se da kod nas ima karakter najbrutalnije i uz to, ako moe da poslui kao pot
krepljenje, nekako najprirodnije i najdirektnije psovke. Naprosto intuitivno osea
mo da Mar u piku materinu savreno prikladno pogaa nae elje upuene onome kome se upu
ektiva, da ve i ritmom deluje najkatarzinije na nagomilani bes i da potpuno vri pos
ao. Izmeu ostalog i zato to je ve katalogizovana kao psovka kao neto to obavlja funkc
iju opsovavanja i iji je sadraj, svejedno kakav, nedolian ali za precizno odreenu pr
iliku prilian teko da razmiljamo o njenom znaenju dok je izgovaramo i teko da i kad n
e psujemo ulazimo u trag njenom inae vrlo oiglednom poreklu i vrlo efektnom smislu
. Ona kae naprosto, na najjednostavniji i moda stoga najuvredljiviji nain: vrati se

otkud si doao. Da, ali i preko toga: bolje da se nisi ni rodio. I to, ali poto je
direktiva, zapravo kazuje kletvu u formi imperativa: da bog da se nikad nisi ni
rodio, da bog da nisi postojao, iezni, nestani kao da te nikad nije bilo. Ostale
kletvene psovke, koje obino poinju uzvienim pozivanjem na boga a posle se pretau u al
jivi, zapravo crnohumorni ton poput makedonske Da dade Gospod, oro da ti igraat n
a pogreb izgledaju potpuno bezazleno u odnosu na ovu volju za neantizacijom, za i
zostanak i pogreba i ora i jo mnogo vie od toga.
Moda ponekom i nije toliko strana pomisao da nikada nije postojao, ali za nau roman
tiarsku viziju identiteta i humaniteta, ili verovatnije i dominantnije, za nau ind
ividualizmom legitimisanu a izvorniju, bioloku poganu volju za ostavljanjem traga
, za zapiavanjem teritorije, za urezivanje imena po objektima prirode i drutva, za
produavanjem ega kroz vrstu, za maniju raznolike samoafirmacije, od pisanja dnev
nika do nadgrobnih spomenika i fejsbuka, nema nieg stranijeg. U svakom sluaju, niti
prilii da se opominjui protivotrov narcizmu servira na nain teranja u piku materinu
, niti je u elji za potpunim nepostojanjem nekoga, ikoga, koje je izraeno u njemu,
re o blagotvornosti takve invektive. Ostvarenjem ideja takvih higijenskih zahvat
a, politiki primeri upozoravaju na oprez.
Poetika krivotvorenja je carevala u proleterskoj Rusiji, a kau da ni u Grkoj pod Puk
ovnikom nije bilo bolje; verovatno je bilo najgore tamo gde ni ne znamo, tamo gd
e je toliko dobro obavljen posao da ne moemo ni da rekonstruiemo orginal ak i kad z
namo da je pria falsifikovana. Dakle, tamo se kanjavalo brisanjem iz spiska ne ivih
, nego ikada roenih; ne eliminacijom, likvidacijom, ve istrebljenjem bez seanja, is
korenjivanjem i zatiranjem i imena. Radi se naravno o retuiranjima istorije, o br
isanju likova, osoba sa fotografija, o neizdavanju umrlice ali i povlaenju krtenic
e. Mo koja to moe je strana. elja pak da je sa pokojim pripadnikom ljudske vrste, za
kojeg mislimo da je nije dostojan, ponekad jednostavno nekako sluaj da ga nema i
da ga nikad nije bilo, da bi svet bio sreniji i izgledniji da se ovaj ili onaj n
isu ni rodili, to verovatno i nije nenormalna ili nezdrava pomisao. Njeno saoptav
anje psovkom bi onda moglo biti ak i stvar iskrenosti naih uvstava. Ali iskreno ver
ovati da su naa uvstva merodavna u toj stvari i, uz to, krenuti u realizaciju tog
nauma, to je ogroman korak vika i to je prestup. A opet, ipak je to korak po isto
j putanji i prestup preko crte, a ne provalije koja odvaja pre stepene jedne igr
e nego razliite vrste igara.
Nazadna orijentacija

Postoji, najzad, jo itava jedna oblast o kojoj sigurno nije progovoreno na predava
nju profesora Popovia, ne znam da li je bilo rei u istraivanju na koje se pozivao.
Moralo bi da bude s obzirom na frekventnost i znaaj tog psovakog korpusa, ili tog
dela ljudskog corpusa koji se izlae u razliitim preporukama, ponudama i slino opsov
anom. Istina je meutim, da taj deo, moda i zato to nije polno profilisan, pa ak ni r
ezervisan samo za ljudski rod, nije ni naroito plodan kada je re o objanjenjima i r
ekonstrukcijama, odnosno relativno je sam sobom pregledan i razumljiv. Da ne duim
o, re je o dupetu, maru, guzi, upku ili da budemo sasvim pristojni, anusu, toj obla
sti i njenim proizvodima i funkcijama. Na latinskom se to kazivalo clus, i opet k
ao kod nas, ili jo bolje kao u francuskom, gde je inkorporirana u obine rei i izraz
e, poput culottes, gaa, pantalona, nije ni izbliza bila tako opscena re kao kurac ili
ika. Za dupe mi imamo re, zadnjica, a latinski clns (singular clnis), koja je bila na
i pristojnija i starija od clus. Re nus, koja je ponajdalje preivela i najire se zap
amtila kao tehniki termin, izvorno je znaila prsten ili krug, ali je anatomska analogi
ja bila prejaka da se ne bi, izmeu ostalog, prebacila i na pozadinski otvor diges
tivnog trakta.

U dobroj meri isto vai i za proizvod clusa. Excreta, doslovno proterane stvari, najee
eferiu na govna ali mogu da opisuju ma koju telesnu izluevinu. U modernoj tehnikoj
upotrebi, excreta se naelno upotrebljava da obuhvati fekalne materije i urin ili
izluevine uopte. Ali ne tako rei uljudno ekskrement, nego govno, sranje, izmet, to
tinskom i potom na svim romanskim jezicima, ovako ili onako, kae merda. Merda pre

dstavlja latinski oblik indo-evropskog s-merd, iji je koren verovatno bio neto smrd
ljivo. Srodan je nemakom Mist (ubre), ruskom , poljskom mierdzie, poslednja dva
srpskog smrdeti. U klasinim latinskim tekstovima re merda je koriena uglavnom u veter
inarskim i poljoprivrednim kontekstima da oznai naubrivanje ili ubrivo. A obrnuto, i
pranjenje, pa onda takoe i sranje kao in, uglavnom je pokrivala re cac, koja je izgle
da bila uvredljiva kao bilo koja druga re koja se odnosila na smradne telesne fun
kcije, i cacre, s kojom se ini da to i nije bio sluaj, pa je iz nje znatno kasnije
mogla da doe latinska i opet svetski prihvaena pristojna sloenica dfcre.

Re cac pokazuje zauujuu postojanost i rasprostranjenost. Verovatno se ve u indo-evrops

kom praizvoru odnosila na onaj pedagoki kontekst ili deji sleng za izmet koji e se
ponavljati u razliitim kulturama, ukljuujui i nau. Srodna je grkoj imenici ,


ju govance; kao cacca postoji u panskom, katalonskom, portugalskom i italijanskom,
a kao caca u hebrejskom, rumunskom, nemakom, holandskom, britanskom engleskom i f
rancuskom. Cacre je doivelo slinu sudbinu. Nemako kacken, holandsko kakken, eko kakat,
litvansko kakoti, rusko , islandsko kka, nae kakiti i da ne nabrajamo dalje, argons
rei koje znae prazniti se srati, ali manje ozbiljno.

Ali tu nije kraj, postoji i orak sranja, postoji i skoro jednako smrdljiva ali ne
tako materijalna produkcija guze. Izgleda da oko prepoznatljivih pozadinskih svoj
stava vlada najiri stepen saglasnosti pri imenovanju. Pd, pdere, pepd (ili pepid), pd
m je osnovna latinska re za prdenje i opet je i drevna i re koja pripada dobrim de
lom zajednikom savremenom svetskom reniku. Srodna je grkom (e
m), engles
m
s
m , 
ljs
m eze, ruskom , sanskritskom pardate, koje sve znai srpsko
Pd se koristilo za sam in prdenja, dok je zvuk koji je proizvodilo izbegavanje nad
uvenosti obino nazivan crepitus, ugrubo buka ili kripa. Na vetar, koji se puta, u o
a to i ne zvui tako loe.

Domaa produkcija je, i kada je re o ovom psovakom okrugu, zaduila svetsku batinu. Tu
su pre svega iskazi gotovo prerasli u uzreice: Govno jedno, to moe ponekad da zvui i s
asvim simpatino, ak i deci podobno da se uputi, kao i Sranje, reklo bi se ve legalizo
vano u polupristojnoj komunikaciji. Pored njih, u istom sklopu nailazimo jo i na S
eronjo, Serem ti se za vrat, Serem ti se u arapu, te najfrekventnija iz ovog asortiman
a: Jedi govna. Ili: nemoj da jede govna. Igrali smo koarku i jedan moj saigra je grdno
i bahato pogreio. Psova u naem timu je doslovno rekao: Daj, arko, jedi govna; nemoj d
a jede govna. Kazna za zlodelo i upozorenje da se ono vie ne ini, sve u istoj sintag
mi koja menja kvalitet.
Prelazne odredbe

Kad smo ve kod prdenja i izluevina, tu je jo i mokraa. Ona, gledana kao proizvod, mo
gla bi se pre vezati za one genitalne sklopove, ali poto spada u neseksualne smra
dove (uglavnom), moda je bolje pomenuti je ovde. Osnovna latinska re za urin je bi
la ltium. Ova re je u vezi sa lavre, prati. udna putanja: ne poznajui sapun, Rimljani
u naime skupljali urin kao izvor amonijaka da bi ga upotrebljavali pri pranju od
ee. Re rna, naravno, takoe je latinska i postala je uobiajeni utivi termin, nejasno as
ciran sa grkim glagolom (
ue), urinirati. Klasina latinska re micturre postala
vaena medicinska re za urinirati. Ali ming (mingere) i mei (meiere) su dve forme onoga
to je verovatno jedan latinski glagol u znaenju mokriti ili piati. Samo pianje je
i kod nas i u romanskim jezicima pozajmica iz germanskih jezika. Dok jo nije bil
o pozajmljeno, ming je predstavljao najuobiajeniji oblik pianja klasinog latinskog, a
meire se ini da je bilo popularni oblik, nasleen opet iz indoevropskog korena meigh
, prskati ili vlaiti, koji dovodi u srodstvo sanskritsko mehati, mokri se; persijsko m
z, mokraa; grko (omkh), mokrt; poljsko mazga, s rpst; makdosko

Time bi se zaokruio telesni psovaki inventar srpskog i izgleda slovenskih jezika u

opte. On je, ugrubo, izgraen na tih nekoliko vulgarnih korena i brojnim varijacija
ma koje one obrazuju u bogat seksualni ili seksualistiki renik psovanja. Iz jebati o
d proto-indo-evropskog h3yebh, eibati, srodno ruskom i poljskom jeba, ali i starom vis
okonemakom eiba i sanskritskom yabhati; u nenijoj varijanti interpretacije sve izv

edeno od korena bhu, u znaenju biti, rasti, graditi izviru jebanje, jebaina, j
i zajebancija, zajebant, zajebavanje, zajebavati se i biti zajeban, pa potom najeb
ati se, odjebati i biti odjeban, a ako je trajnija radnja, odjebavanje i, u posebnim s
luajevima, prejebati se, prejebavati i biti prejeban. Potom sledi kurac od starosl
g kur, petla, kojem je naknadno dodat deminutivni nastavak ne bi li se dobio kurc, te
vokalizacijom jerova kurac, to sve opet verovatno potie od indo-evropsog korena k
owr, zavijati, slino latinskom caurire, ali je mogue i da je re nastala pukom onomato
pejom, kao u engleskom, gde je cock i vulgarno ime za penis i nevulgarno za petl
a i njegovi derivati i srodnici: kurenje, kurina, te njegov nosilac, kuronja; ree
kurajlija; izuzetni smo i po tome to je kod nas ak i kurton, logino, izveden odatle.
astupa konano i pika ili/i pizda od proto-indo-evropskog pizda i latinskog pesd, perd
(kripati, pucketati), kao i na ruskom i kao i ruska i albanska pidh iji deminut
entativi su uglavnom tepanja njoj ili velianja nje, poput pice ili piketine. Kurac i
a odnosno pika, pri tom, osim to su gradivne imenice nekih nedobronamernih reeninih sl
ja, mogu same sobom da oznaavaju i karakterne osobine.

upak i bulja, govno i govnarija, sranje, sraka, serator i seronja, kurva i kurvarl
uk, kopile, drkanje i drkadija, muda i mudonja, o sisama, dudama i cicama da ne g
ovorimo uopte se pak ne koriste uvek peorativno, a nekmoli da su obavezni sastojci
najeeg psovanja, kao to to moda jeste sluaj u drugim jezicima. Latinski bi tu opet mo
gao biti indikativan. Poslovina anatomska iskrenost i direktnost Rimljana, kada j
e re o seksualnim inovima i delovima tela, kao da prestaje za raun eufemizama i met
afora kada je re o ekspertima za te stvari, o prostituciji i prostitutkama. Sama
latinska re prstitu ukazuje samo na komercijalni aspekt: korensko znaenje je izloiti s
e javnoj prodaji. U nedostatku kurve, prostitutke su se nazivale meretrx, hranioci, il
i lupa, vuice (javna kua je bila lupnar), to je sve ali i samo ukazivalo na njihove me
rkantilno-grabljive aktivnosti. U jo veoj meri to vai za re glb, glbere, glps, glpt
a je znaila svui, a po analogiji opet i opljakati, i bila esto koriena da oznai on
tovo neno danas nazivamo prijateljicama noi. S obzirom na njihovo razumevanje morala
, damama sumnjivog morala su izgleda Rimljani, kao i sigurno Grci, zamerali opsedn
utost trgovinom a ne trgovanje odreenom robom, odnosno samu uslunu delatnost koju
su pruale.
Dijalektika elevacije
Razlaganje jezike igre (oko) psovanja zapravo ukazuje na komplikacije koje su se
deavale u njoj i sa njom, komplikacije koje objanjenje, moda kao i svako, ne moe sas
vim da zahvati jer operie na granicama njihovog odigravanja. Rune rei, videli smo, im
aju svoje precizno znaenje, znakovi su koji se odnose na vrlo odreene objekte, ali
su u njih investiranom pogrdom uvek miljene ili izgovarane preko svoje stopljeno
sti sa stvarima. Naizgled paradoksalno, one vreaju moda upravo zbog tog svog hiper
realizma, zbog preakuratne blizine oznaenom. Runim reima je mogue da se konstituiu ps
ovke i da funkcioniu u njima kao povrede, ba zbog tog vika koji je upravo ono potam
an, zbog te nepristojne neuvijenosti koja nam se ne svia s razloga u koje nema pr
ostora da se ovde ulazi, a mogli bi se svesti na odvratnost pred poreklom, na pi
gmalionstvo, na umiljanje uzgorenog duha, na porodinu sramotu u srcu plemenitosti i
tome slino.
Psovke bi takoe mogle imati precizno znaenje, i mogue ga je relativno lako rekonstr
uisati, makar za one osnovne. U svakom sluaju, ini se racionalinim pretpostaviti d
a su na poetku one imale referente, obino karaktere koji se pripisuju ili postupke
koji se propisuju. Meutim, njihovo putovanje dalje odvajalo ih je od tih znaenja,
ne toliko odstupanjem jezikih oblika u kojima se iznose, koliko njihovom rituali
zacijom. Ukratko, rei u psovakim sloajima su postale metafore, ili su uvek bile met
afore, ali su postale mrtve, okotale metafore. Sudbina takvih metafora je da se u
toj meri prime u jezik, budu prihvaene unutar odreenih diskurzivnih kodova, da se
zaboravilo da su metafore, da su prestale da se tretiraju kao metafore i poele d
a operiu kao doslovni i proverljivi iskazi. Takav razvoj je, krajnje zaotreno i sa
ultimativnim uinkom, zadesio i psovke.

One nisu fiksirale znaenja nego su prestale da ita znae i zadrale na kraju samo svoj
u funkciju. Sa Fregeom na pameti, moglo bi se rei da su zadrale samo smisao izgubi
vi posebno znaenje. One su najbolji ili najtipiniji primer mnogo bolji nego obeanja,
na kojima je od Serla nadalje graena itava teorija govornog ina. Psovaki in je tavi
ogao i ne biti govorni; on je, tako rei, govor umesto ina, psovanje umesto amara, l
epljenje proverenih etiketa i upuivanje na odreena odredita ili postupke, umesto po
pisivanja, organizovanja transporata i lagera. U tom smislu i pod uslovom da nij
e mogue bez njih, odnosno da bi bez njih bilo gore, te da su zaista zamena a ne u
vod u nasilje, psovke su jedna vrlo korisna, katarzina, ventilatorna i na kraju k
rajeva obzirna stvar.
Uprkos potpunim rekonstrukcijama njihovog znaenja, ispostavilo se da su znaenja na
kraju krajeva i nebitna, da i za psovke vai ono to je Dejvidson tvrdio za sve met
afore: one naprosto nemaju nikakvog kognitivnog sadraja koji bi valjalo razotkrit
i; njihov znaenjski status je zaista pre poput znaenja aplaudiranja ili poljupca,
odnosno pljuske, uke, odgurivanja, uta u dupe. Kada se upotrebljavaju, psovke su ge
stovi, drutveno konstruisana govorna ponaanja koja se ve ceremonijalno tumae kao uvr
ede, skrnavljenja, okrutnosti, vulgarnosti, a ne tekstovi koji vabe interpretaci
ju. Nedvosmislenost njihovog komuniciranja je vana, a ne suptilnost, detaljnost i
nijansiranost njihovog izraza. Leksiki deo je u funkciji, u poniavajuoj podreenosti
, ako hoete, prava slukinja u odnosu na ono gadno uvstvo koje smera da bude saopteno
i koje se saoptava najdrastinijim asociranjem koje se pronae. Uvredljivost je ono
odluujue u psovci, bilo da se radi o rei, sintagmi ili reenici.
Nepristojno i neprikladno izraena uvreda naprosto ulazi u definiciju psovanja koj
e, ve i etimoloki, govori da se vie ne obraamo oveku, nego psu, nego oveku kao psu. Pa
s je bio ono najnie, te stoga dobar kontrapunkt onom najviem, Bogu, kao to su i pol
ni odnosi i organi smatrani takvima. I naelno su i do danas ostale te dve kategor
ije psovki: one su ili deistike, vezane za religiju, ili visceralne, utrobne, organsk
e, vezane za ljudsko telo i njegove funkcije. Naravno da se neke vezuju i za pre
tke i roditelje opsovane osobe, a neke za njeno rasno ili etniko poreklo, seksual
no opredeljenje ili su jednostavno epiteti koji nagruju, ali osim to ostaje naelno da
vai da su prethodne dve kategorije dominantne, esto i ove koje ispadaju iz njih k
oriste njihove figure i, najzad, u savremenim klasifikacijama se, ini se, radije
svrstavaju u posebne kategorije, u koje skladnije (s)padaju: kletve i pogrde, re
cimo. Sa demokratizacijom i profanizacijom tabuizovanih rei, sa bogohule i svetog
ra u svakom sluaju taj trend je izvestan spustilo se do pukog imenovanja seksualni
h radnji iz line a ne bogonadahnute omraze, na kolokvijalno izraavanje ljutnje, iz
nenaenosti, besa, iznerviranosti.
Rod i pomoz bog

Poto je re o komunikaciji, o saoptavanju, dakle o javnosti i mediju, psovka prerasl

a u obiaj moe onda da postane i (u oba znaenja) intrigantna u skladu sa intrigiranou
modernog doba merenjem i premeravanjem i za savremena empirijska istraivanja. Ned
alekoseni ali uvek pikantni podaci se gomilaju. Saznajemo da psovke, odnosno rune
rei sainjavaju neto vie od pola procenata svih rei koje se svakodnevno koriste, da je
meu njima u Americi registrovano preko sedamdeset takvih rei, ali da se prvih des
et ne menja, da istraivanja psovanja iz 1986, 1997. i 2006. godine ukazuju da i m
eu njima osamdeset posto otpada na fuck, shit, hell, damn, goddamn, bitch i boner
, od kojih su opet prve dve rei zastupljene sa negde izmeu jedne treine i jedne pol
ovine, kao i da na izraz Oh my God otpada dvadesetetiri posto psovanja ena. Iz ist
raivanja psovake prakse u Americi poto tamo o svemu postoji istraivanje jo doznajemo
da mukarci naelno psuju vie nego ene, ukoliko ene nisu u sestrinstvu, i da rektori uni
verziteta psuju vie nego bibliotekari ili osoblje dnevnog boravka univerziteta, ka
o i da psovanje sainjava tri procenta celokupne komunikacije na poslu i ak trinaes
t procenata celokupne neobavezne komunikacije.
Zadrimo se malo na toj pretpostavci ili predubeenju da mukarci psuju vie nego ene. Nj
u su uglavnom potvrdila brojna jezika istraivanja, ali studije koje su se usredsre

dile na to kako ene upotrebljavaju jezik, ne daju ni tu mukarcima primat i postavl

jaju plauzibilnu hipotezu da je ensko psovanje jednostavno vie kontekstom specifiko
vano. Prema ve zastareloj teoriji, mukarci psuju da bi stvorili muki identitet a ene
da bi bile slinije mukarcima. Recentnije studije, meutim, pokazuju da ene barem delo
m psuju zato to se ugledaju na ene kojima se dive. Kako god bilo, naelno zaista vai,
jer se to tie mnenja, da zapadna drutva vide psovanje kao prikladnije za mukarce n
ego za ene i da ena koja psuje kri vie drutvenih tabua nego mukarac koji psuje. Sledst
veno, ljudi su i dalje skloni da otrije sude enama nego mukarcima zbog istog stepen
a opscenosti. Reciprono i jednako uopteno, ene smatraju psovke monijim sredstvom opte
nja i u veoj meri izraavaju krivicu zbog njihove upotrebe nego mukarci.
U Americi je, naravno, izraunato i da sedamdesetdva posto mukaraca i pedesetosam p
osto ena psuje javno, a da ti procenti variraju u zavisnosti od starosne dobi: se
damdesetetiri posto ljudi oba pola izmeu osamnaest i tridesetetiri godine psuje, a
tek etrdesetosam posto onih preko pedesetpet godina. Neko je sreom uoio i da su ene
sklonije da izbegavaju upotrebu psovki, i u Americi i inae, jer ih se one, ili ma
kar neke od njih, direktno tiu, jer se odnose na ensku seksualnu anatomiju na nain
u kojem nije teko prepoznati element seksizma. to opet govori ne samo o drutvenoj kon
strukciji oblika psovanja, nego i o hijerarhiji njihove podnoljivosti ili propusn
osti s obzirom na aktuelnu senzitivnost i uzuse korektnosti odreenog drutva. Tako
se neke psovke smatraju tek blago uvredljivim, dok je druge skoro sablanjivo i za
misliti da se izgovore, pri emu ova skala esto ima vie veze sa stavovima javnosti p
rema izvesnoj rei nego prema onome to ta re stvarno znai. Kao kada se radi o uvek pr
isutnoj obzirnosti ena, a odnedavno i pokojeg mukarca prema organizmu i organima en
e, tako se recimo danas rasne pogrde naelno izbegavaju iz straha da psovanjem pro
kazanih etnija (Jevreji i Crnci napolju, a Romi kod nas i u okolini, i jeziki su
odavno nali razliite formulacije u kojima operiu kao pogrda upuena obavezno nekom ko
nije iz te skupine) psova ne ispadne rasista.
Perverzija bez verzije

U specijalnom sluaju, koji se ini da kod nas vai vie nego drugde, da to drugde vai sa
mo za mikrozajednice i u manjoj meri, psovka moe biti i izraz prisnosti. Nieov uvi
d da ljubaznost, kurtoaziju, odmerenost rezerviemo za one do kojih nam nije stalo
, najudaljenije, a da najbliima poklanjamo ono najgore, nalazi svoje doslovno ili
farsino obistinjenje. Neuporediva je srdanost, drugaije neiskaziva, prijatelja koj
i se meusobno s osmehom psuju, naroito pri neoekivanom ili susretu poto se dugo nisu
videli. Uostalom, postoje i izrazi za taj najvii stepen bliskosti: posle biti na
vi, i na ti, sledi biti na jebi si mater ili u neto osavremenjenijoj varijanti, na prs
u bulju. To nemalo odstupa od one definicije koja psovke svrstava u izraze nepoto
vanja, skrnavljenja i ponienja nekoga. U stvari, ona to i u ovom sluaju ini, ali na
nain koji izraava solidarnost, na nain koji je prema Solovjovu karakteristian za Ru
se, pa onda valjda i Slovene svi smo majmuni, svi smo govna, budimo empatini i ra
zumimo se u tom najniem, neka nam dobrodunost sledi iz ubogosti na nain dakle da se
prema drugima odnosima kao prema psu, to smo i sami, pa ga ili se psujemo.
Ovo odstupanje bi moglo ukazivati ne samo na relativizaciju statusa i uinka psova
nja, nego i na jedan posebno izraen napor u savremenim naunim istraivanjima psovki.
Poto su bile ekskomunicirane, dolo je valjda vreme da im se da za pravo, vrati pr
avda, da se nae neko ili ma koje opravdanje njihove upotrebe, pokae blagotvornost
njihove funkcije i ukae na dobrobit njihovog praktikovanja. Pre svega je tu jedan
konzervativni argument koji svedoi o zanimljivoj i tipinoj situaciji. Naime, konz
ervativna aksiomatika i protokol argumentisanja sve to je posveeno patinom vekova
zasluuje da postoji, to to se neto odralo dovoljan je razlog da se ne menja, trajnos
t je garancija kvaliteta, intervencija je opasna, prirodno je ono to je ustaljeno
usmerava se na konzervativno stanovite, ovog puta kada je re o psovkama. Psovanje
kao pripisivanje vulgarnih epiteta i isporuivanje najcrnjih elja, kao korienje vulg
arnih kunjenja ili pozivanje na boanstvo ali samo da bi psovaka izjava bila snanija
ili verodostojnija, skupa sa kletvama kao svojevrsnim narodnim anatemama, kao s
meranju da se nekoj posebnoj meti slui nesrea, kao dakle izrazima elje da neki obli

k nedace zadesi neki drugi entitet, i to po mogustvu trajno, kao prokletstvo, prem
a ovom argumentu je, naime, modus govora koji je odvajkada postojao i postoji u
svim jezicima, a da stvar bude veselija u potkrepljenju, funkcionalno slino ponaan
je se moe opaziti ak i kod impanzi.
Onda se sve ilustruje ukazivanjem na kletve i rune elje iz Biblije, te da ak i najs
tariji tragovi ljudskog pisanja sadre pogane rei i otar jezik. Zakljuuje se da mora
biti da su i sami prvi jezici jamano sadravali psovke, ali poto se pisanje razvilo
posle govora, razumljivo je da ne postoji zapis ko je rekao prvu psovku ili koja
je ona bila. Ali nije mnogo bolje ni sa pisanim tragovima: zbog tabua koji ih j
e okruivao, pisane istorije takoe sadre tek nekoliko zapisa o poreklu psovanja. U t
akvoj situaciji, veina malobrojnih istraivaa psovki, koji ih kuaju na izuavanjima mod
ernih kultura bez pisma, slae se da su one dole iz ranih oblika magije rei, iz verova
nja da izgovorene rei imaju odreenu mo, da one mogu da prokunu ili blagoslove ljude
ili na druge naine utiu na svet, to je vodilo ideji da su neke rei ili vrlo dobre i
li vrlo loe. Sa ovim drugima poinje beskrajna ali i oito stabilnoj zajednici potreb
na nomenklatura i taksonomija psovanja.
Druga linija (o)pravdanja psovanja je opinjena blagotvornim dejstvom psovki. I dr
utvenim i individualnim. U prvom sluaju, nalazi se da psovanje obavlja znatan posa
o u drutvenoj interakciji: ono moe da ustanovi ili utvrdi pripadnost grupi i odri i
sauva granice grupe, grupni identitet, moe da izrazi solidarnost sa drugim ljudim
a, da izrazi poverenje i bliskost takoe, to je najoiglednije ne kod mukaraca u rekla
mi za pivo, ve kada ene psuju u prisustvu drugih ena, potom da (do)d zain humora, pos
eban naglasak ili vrednost oka komunikaciji, te da operie kao kamufliranje straha il
i nesigurnosti osobe koja psuje. Naravno, ljudi takoe psuju naprosto zato to oseaju
da se od njih oekuje da to ine ili zato to je psovanje postalo navika. Ali i to sv
edoi o ulozi ili ulogama koje psovanje na jedinstven nain ima u drutvu, pri tom uopt
e ne bivajui automatski drutveno prihvatljivo niti ak legalno.
U drugom sluaju, sluaju individualnog benefita psovanja, sve naravno poinje u ranom d
etinjstvu. Tada je plakanje prihvatljiv nain izraavanja emocija i oslobaanja stresa
i anksioznosti. Meutim, kako (naroito muka) deca rastu, (zapadna) drutva ih obeshra
bruju da plau, posebno da javno to ine. A i odraslima je, avaj, neophodno da daju
oduka jakim emocijama. Tu ulaze u igru psovke u svojoj najeoj upotrebi: kao instinkt
ivni odgovor na neto bolno i neoekivano ili na neto frustrirajue i uznemirujue. Psovk
a tada pomae da se oslobodi stres, popusti pritisak i ispusti para, isto kao to to
ini pla kod dece. Jedna studija nalazi da psovanje nije samo uobiajena reakcija na
bol, ve da samo sobom funkcionie kao analgetik, a njen autor, psiholog, preporuuje
ljudima da psuju, ako se povrede, upozoravajui dodue da preterana upotreba psovakih
rei tendira da umanji njihov korisni efekat. Interesantno, manjak psovanja se upr
kos ovakvim preporukama jo uvek (uglavnom) ne smatra oboljenjem ili je ak nezamisl
iv kao oboljenje koje bi predstavljalo odsustvo i potencijalne mogunosti da se ps
uje, mada oito moe biti deo klinike slike. Zauzvrat, preteranost psovanja odmah iza
ziva sumnju. tavie, detektovan je i itav niz bolesti koje izazivaju psovanje ili iji
je simptom nevoljno i nekontrolisano psovanje.
Tako se zaista reprodukuje vekujui status psovki: za razliku od veine drugih jeziki
h znanja, njih i njihovu upotrebu uimo iskljuivo izvan kolskih instrukcija i izuavan
ja. A opet, nepogreivo znamo, ak i kao vrlo mala deca, koje su rei kakane, i ne pretp
ostavljajui uopte koje bi im moglo biti znaenje. tavie, mi psujemo gotovo pre nego to
rogovorimo. To je izmeu ostalog zato to moj omiljeni argument i zadnja linija odbra
ne psovki na mozak tretira psovke razliito od drugih rei. Trejsi Vilson tvrdi, pozi
vajui se na mnoga istraivanja, da mozak obrauje psovke u niim regionima, smetenim dub
oko unutar mozga skupa sa emocijama i instinktima, kao i da ih ne obrauje kao jed
inice zvuka koje moraju da budu kombinovane da bi obrazovale re, ve ih skladiti kao
itave jedinice. Tako, mozgu ne treba pomo leve hemisfere, koja je u njegovoj sloen
oj kompoziciji zaduena za govor i pisanje kao vie modane funkcije, da bi obradio psov
ke. tavie, mnogi od pacijenata koji se podvrgnu odstranjenju leve hemisfere, iako
doivljavaju dramtini pad jezikih sposobnosti, jo uvek mogu da psuju bez obrade rei, k

oju inae obavlja jedino leva hemisfera mozga. Ukratko, desna hemisfera mozga moe d
a obradi itave rei psovanja kao motorne, a ne jezike funkcije.
Preciznije, naunije i dosadnije, reima koje nekima mogu izgledati kao psovke, psov
anje je povezano sa limbikim sistemom koji takoe udomljuje memoriju, emocije i baz
ino ponaanje, a ini se i da upravlja vokalizacijom kod primata i drugih ivotinja, pa
su neki istraivai interpretirali vokalizaciju primata kao psovanje; osim toga, pot
o je tu i memorija, ne udi jo jedna nauno dokazana udnovatost: rei iz arsenala psovki
se pamte oko etiri puta bre nego ma koje druge rei i bazalnom ganglijom, koja igra
veliku ulogu u kontroli impulsa i u motornim funkcijama. Psovanje tako moemo zam
isliti kao motornu aktivnost sa emocionalnom komponentom. A kad se taj pledoaje za a
utomatizam psovanja, ne znam kako bi se drugaije nazvao, to izvinjenje za nevoljn
e psovake radnje, to opravdanje rutinizovanja ionako nesvesnih psovki, jo i snimi
magnetnom rezonancom, slike funkcionisanja navodno pokazuju da vii i nii delovi mo
zga mogu da se bore jedan s drugim kada osoba psuje. Otud i ona elitistika reakci
ja obrazovanih ima i svoje organsko opravdanje, a nije samo mandarinska diskrimi
nacija: mozak ljudi dinih na svoje obrazovanje reaguje na sleng i neknjievne iskaze
na isti nain kao i na psovke.
Pristojna regresija
S druge strane i nasuprot ove legitimizacije psovanja, mnoe se i katalogizuju arg
umenti o tetnosti psovki i, tavie, prirunici kako ih se reiti. Kad ih prouite, naravno
, poelite da opsujete. Prvo valja ustanoviti u ovom diskursu ta, uprkos svemu, nije
u redu sa psovanjem. Na linoj ravni, pobraja se da ono odaje lo utisak, ini neprija
tnim bivanje s vama, ugroava vae veze, sredstvo je cmizdravaca i onih koji se stal
no na neto ale, umanjuje potovanje koje gaje prema vama, pokazuje da nemate kontrol
u, znak je loeg dranja, razotkriva manjak karaktera, nezrelo je, odraava neznanje i
daje lo primer. Na nivou drutvene tetnosti, tvrdi se da psovanje doprinosi padu ul
judnosti, zaglupljuje, vrea vie ljudi nego to mislite, ini da se drugi oseaju neprija
tno, izraz je nepotovanja drugih, pretvara diskusije u svae, moe biti znak neprijat
eljstva i moe voditi nasilju. Najzad, postoji i jezika ravan, na kojoj se ustanovl
juje da psovanje kvari jezik, budui da je to abrazivan, lenj govor, da ne komunic
ira jasno, da zanemaruje znaajnije rei od psovki, da mu manjka imaginacija i da je
, konano, izgubio svoju delotvornost.
Stoga, sledstveno, valja dati deset saveta kako da se ukroti va jezik: 1. Priznajte
da je psovanje tetno. 2. Ponite eliminacijom usputnog psovanja. 3. Mislite pozitiv
no. 4. Vebajte da budete strpljivi. 5. Savladajte se, ne psujte. 6. Prestanite da
se alite. 7. Koristite alternativne rei. 8. Izloite pristojno ono to imate da kaete.
9. Razmislite o tome ta je trebalo da kaete. 10. Radite na tome. Moda se vama i smui
o ovaj nagovor na pripitomljavanje psovki, to je jamano sluaj, ali savetnici ne odu
staju i postaju jo zahtevniji: ukoliko elite da budete spaseni, prestanite potpuno
da ih upotrebljavate. O svakom od ovih saveta ili koraka, postoji posebna uputstv
a i ubeivanja koje, u svojoj beskrajnoj obzirnosti, neu razlagati. Samo da kaem poe
ntu savetodavaca, ne mogu da izdrim i zadrim je za sebe. Oni dodue velikoduno prizna
ju da je na vama izbor, ali ga tako postavljaju da ga zapravo i nemate: Moete izab
rati da imate karakter i stil ili da budete smatrani nepristojnim, sirovim i gru
bim. Pa ik odaberite.
A poto izbor nije sasvim nerukovoen i neobaveten, a iskuenje je veliko, treba poeti o
d malih nogu. Postoje dakle i uputstva ne ta da vi radite sa sobom nego na stranu
prvo pravilo bon tona na koji se obino u kritici psovke poziva ili na koje se sv
odi njena kritika: pravilo da ako se drugi ne vladaju prema njemu nije pristojno
da ih opominjete ta da radite ukoliko primetite da vam deca psuju. Umesto da se
smejete ili uznemirite, kae mudra i lukava saveta, objasnite da ta re nije prihvatl
jiva za deju upotrebu, jer koncept ru ri mo bt stra d  koja upravo ue kako
vore; ponudite im alternativnu re da je upotrebljavaju kada su ljuta ili uznemirena;
koristite duhovite zamene umesto psovki pred svojom decom; ostanite mirni i injeniki,
jer ukoliko se uznemirite, vae dete moe opet da upotrebi tu re u pokuaju da pridobij

e vau panju. I tako do u beskraj dalje.

Sve u svemu i posle svega, situacija se nije mnogo promenila. S jedne strane se,
dakle, nalazi trezveni ali trivijalni uvid, sada samo jo i ekspertski potkreplje
n, da su psovke normalna funkcija ljudskog jezika. S druge strane, kao i uvek, jav
lja se slutnja opasnosti legalizovanja psovki po jezik, drutvo i linost, slutnja k
oja se s preduzetom odbranom od te opasnosti uvek nekako pretvori u jo opasniju p
oast: biser meu onima koji zagovaraju konano reenje, (raz)reavanje od psovanja, istrag
psovaa i psovopisaca predstavlja predlog iz 1991. godine preasnog Iana Gregorija,
sekretara Utivog druva, da se postojee psovke proteraju i zamene lepim reima kao to s
u grs  pamune arape. Postoj a svu sru i trea strana, takoe neunitiva i tak
nova renovirana. To je tradicija vesele i brutalne satire, ismevake kritike i sve
te neozbiljnosti, kiniki impuls, kako bi ga nazvao Sloterdajk. S te tree, blagotvorn
e strane, danas odjekuje glas neizbene Nacionalne kampanje za pravo psovanje, iji
portparol na Gregorijev predlog reaguje reima: Dobri preasni moe da ide da se jebe!