Godine 1918.

devojica po imenu Okiku dobila je kao poklon jednu lutku od svog

brata. Lutka je naoigled bila obuena u tradicionalnu japansku nonju i izgledala je
kao sasvim obina igraka. Okiku je veoma zavolela tu lutku, provodila je dane i noi
sa njom. Nakon tri godine, devojica se razbolela i umrla.

Kao to obiaji nalau, neto to je pokojnik voleo ili koristio (a da je materijalna

stvar) to bi trebalo da ode sa njim u grob, ali devojicini roditelji to nisu eleli da
urade i lutku su ostavili kao uspomenu na svoju erku. Nakon nekog vremena, oni su
primetili da toj lutki raste kosa, u prvi mah su mislili da im se to ini, ali je to bilo
zaista tako. Kako bi se uverili da to ne umiljaju i da nije neka igra oni su lutki skratili
kosu, ali meutim ona je posle nekog vremena opet porasla. Oni su polako poeli da
veruju da se u lutki nalazi duh njihove preminule erke.
Porodica je lutku poloila na kuni oltar i molila joj se svaki dan, da bi zapazila da je
posle nekog vremena kosa lutke poela da raste, To je za njih bio znak da se
neupokojeni duh nastanio u lutki. Porodica Suzuki se 1838. preselila na Sahalin i
predala lutku hramu Manendi, a prema tvrdnji iz tog hrama, kosa koja je prvo bila
kratka narasla je na 25 centimetara duine do lutkinih kolena i nastavlja da raste
iako je s vremena na vreme iaju.

I dan danas lutka se nalazi u tom hramu i dalje joj raste kosa. Pre nekoliko godina,
naunici su izvrili testiranja na kosi i utvreno je da je to zaista ljudska kosa. Pored
toga to lutki neprestano raste kosa, na njoj do sada nisu primeena druga
deavanja.
Mnogi hodoasnici I znatieljni posmatrai iz Japana, ali I ire, dolaze u hram
Manendi da bi videli Okiku lutku.