Stampedo Satanista

Икона Светог Георгија, аутор књиге купио је у Лиди (Израел)
Др Жарко Гавриловић
ДР ЖАРКО ГАВРИЛОВИЋ
Библиотека:
У СЛУЖБИ БОГУ И СВОМЕ РОДУ
ЧЕТВРТА КЊИГА
СТАМПЕДО САТАНИСТА
УСАМЉЕНИ ОТПОР У ЦРКВИ И ДРЖАВИ

ПЕРВЕРЗИЈАМА ХОМОСЕКСУАЛСТВА И ИНЦЕСТА
Београд, 2010.
3
Стампедо Сатаниста
Др Жарко Гавриловић, протојереј

Библиотека:
У служби Богу и своме роду
Четврта књига
СТАМПЕДО САТАНИСТА
Усамљени отпор у Цркви и Држави перверзијама
хомосексуалства и инцеста
Идејни нацрт корица

ЖАРКО ГАВРИЛОВИЋ
Прелом и расподела илустрација које је аутор одабрао:

Ђорђе Шуњеварић
Лектура и коректура:
Љубица Ракочевић
Тираж: 500
Београд, 2010.
Штампа:
Издавач и дистрибутер:
Жарко Гавриловић
Београд, Максима Горког 37
Тел. ( 011 ) 34 41 229
4
САДРЖАЈ
Први део:
ГЕЈ ПАРАДА
1) Моје становиште о хомосексуалству пре заказивања

геј параде
а) Модерна содомија, Хришћанска мисао, број: 9 - 12, год. VI/-

1998, Београд, 1998.................................................................................... 13
б) Уводна објашњења о хомосексуалству................................. 21
2) Хомосексуалност са аспекта Светог писма

и светоотачког предања, науке и криминалистике
а) Хомосексуалност посматрана са аспекта Светог писма и све-

тоотачког предања и традиције Православне цркве............................... 24
б) Хомосексуалство посматрано са научног аспекта и аспекта
криминалистике.......................................................................................... 34
в) Да ли хомосексуалци (лезбејке и педофили) могу да промене
своју полну оријентацију........................................................................... 42
3) Припрема за антигеј демонстрације
а) Припреме за демонстрације против „Геј параде“ заказане 30.

јуна 2001. г. у 15 часова, на Тргу Републике........................................... 45
б) Распоред око одржавања тзв. „Геј параде“ , 27. јуна у
Београду, Међународни дан поноса, лезбејки и геј мушкараца............ 47
в) Плакат Светосавске странке и Образа: Спречимо антихри-
шћански хомосексуални неморал и перверзњачку оргију....................... 49
г) Освајање слободе, Данас се обележава међународни „Дан по-
носа“ Геј мушкарци и лезбоси на Тргу Републике, Нови експрес, бр. 13-
360, 30. 06–1.7. 2001.г................................................................................ 50
5
д) Утврђивање слободе, Против греха, Нови експрес, бр. 13360,

30. 06–1.07. 2001.г...................................................................................... 50
ђ) Саопштење Српског Интернет парламента........................... 51
е) Моје учешће у демонстрацијама против одржавања Геј па-
раде.............................................................................................................. 52
ж) Извештај који сам, преко Интернета, добио на Уредиништво
Енциклопедије православља после не одржане геј параде………........ 60
з) Скен чланка из новина „Протест Хелсиншког одбора за љу-
дска права“.................................................................................................. 65
и) Скен чланка из новина, „Да ли осуђујете насиље над хомо-
сексуалцима у Београду“, за лист Недељни телеграф, бр. 271, Београд,
04. 07. 2001. г.............................................................................................. 66
ј) Скен чланка из Политике, „Заборавља се право на сексуалну
различитост“............................................................................................. 67
к) Скен чланка из Политике, „ГСС запрепашћен насиљем“.... 68
л) Скен чланка из Политике, „Србија за гејове није обећана зе-
мља“.............................................................................................................. 69
љ) Скен новинског чланка, Хомосексуалци – Партнер из ко-
нфекције, лист Дуга, бр. 322, Београд, 28. 06. 1986.г.............................. 70
м) Хомосексуалност у Србији табу, а у Цркви светогрђе, М.
Глишић, Балкан, стр. 7, Београд, 16 -17. 02. 2009. г................................ 72
н) Хомофобија, А. Раденовић, Пресс, бр. 1130, Београд, 17. 02.
2009. г........................................................................................................... 74
њ) Хомофобија је погрешан назив за хомосексуалофобију...... 76
Други део:
ПОЛЕМИКА У ЈУГОСЛАВИЈИ ОКО ПРЕКИДА ГЕЈ
ПАРАДЕ
1) Полемика у листу „Политика“:
а) Мирјана Кубуровић: „(Не) хришћанска реч“, Политика, бр.

31517, г. XCVIII, Београд, 30. 07. 2001.г................................................. 78
б) Др Жарко Гавриловић: „Верујем да сам ја тај теолог“, мој
одговор на чланак „(Не)хришћанска реч“ од Мирјане Кубуровић,
Политика, бр. 31256, г. XCVIII, Београд. 8. август 2001. г................... 79
в) Мирјана Кубуровић: Похвале смопрепознавању на чланак
„Верујем да сам ја тај теолог“ ............................................................... 83
6
г) Др Жарко Гавриловић: „Истина није вређање“, мој одговор

на чланак Мирјане Кубуровић, „Похвале самопрепознавању“, Поли-
тика, бр. 31527, Београд, 9. август 2001.г............................................... 84
д) Богдан Гарић: „Не верујем да сте теолог“, Политика, г. XC-
VIII, бр. 31528, Београд. 10. август 2001.г..... ......................................... 85
ђ) Др Жарко Гавриловић: „Не верујем да сте хришћанин“, мој
одговор на чланак „Не верујем да сте теолог“ од Богдана Гарића, који
Политика није објавила, 12. август 2001. г. ........................................... 86
е) Др Жарко Гавриловић: „Писмо Рибникару“, Политика, ре-
плика на чланак Мирјане Кубуровић, 20.08.2001., који Политика није
објавила, ..................................................................................................... 89
2) Полемика у листу „Данас“:
а) Борка Павићевић: „Београд у свет“, објавио: Данас, среда 4.

јул 2001.г..................................................................................................... 91
б) Др Жарко Гавриловић: „Безразложни и дрски напади ради
увођења шамар – демократије“, Београд, 10.07.2001.г. ....................... 93
в) Веселин Марковић: „Стампедо Божјих овчица“, објавио
Данас, Београд, 8. август 2001. г. 8........................................................... 97
г) Др Жарко Гавриловић: „Бежанија сатанских јараца пред
стампедом Божијих Овчица“, пародија на чланак „Стампедо божјих
овчица“ од Веселина Марковића, Глас, 06. 07. 2001.г ........................... 99
3) Полемика у листу „НИН“:
а) Др Жарко Гавриловић: „Лик праведног Ноја у огледалу“, ре-

флексије на коментар: „Огледало“ од Бране Петровића, НИН, 19 јул -
2001. г. Београд, 20. 07. 2001.г. .............................................................. 103
б) Брана Петровић, „Пожар у Југословенском Драмском Позо-
ришту“, НИН бр. 2639, 26.7.2001.г......................................................... 108
в) Др Жарко Гавриловић: „Првосвештеник Ноје“, одговор на
чланак „Пожар у ЈДП - у“ од Бране Петровића, Београд, 28. јул 2001. г.
НИН бр. 2639 од 26.07.2001. г. ............................................................... 110
г) Др Жарко Гавриловић: „Испод академског нивоа“, „Прво-
свештеник Ноје“, НИН бр. 2640, од 9. августа 2001. г. ....................... 113
д) Љубомир Топџијевић: „Прави духовник“, „Првосвештеник
Ноје“, НИН бр. 2640, од 9. августа 2001. г. ........................................... 114
7
ђ) Др Жарко Гавриловић: „Свакога ограничава његова сопвена

могућност“, „Испод академског нивоа“ и „Прави духовник“, - НИН, 9.
август 2001. г., 12. август 2001. Г.................. ......................................... 115
е) Писмо Александра Маринковића: Дармштадт, 11.9.2001. г.
.................................................................................................................... 119
ж) Лука Мичета „Абдикација ума“, НИН од 12. 7. 2001. г. Ово
писмо је упућено НИН - у, али га он није објавио................................. 120
з) Др Жарко Гавриловић: „Камелеон у новинарству“, поводом
„Недељника“ Луке Мичете, под насловом „Абдикација ума“, НИН, од
12. 7. 2001. г............................................................................................... 122
и) Александар Маринковић, „Камелеон у новинарству“,
oдоговор Луки Мичети, „Абдикација ума“, НИН, 12.07.2001., који НИН
никад није објавио .................................................................................... 124
4) Полемика у листу „Глас јавности“:
а) Проглас Форума писаца: „Зашто нема званичног саопшт-

ења?“ Глас јавности, г. VI; бр. 1056. 16. 7. 2001. г............................... 127
б) Др Жарко Гавриловић: „Комично, да није трагично“ Мој
одговор на чланак: „Зашто нема званичног саопштења“ - Глас јавно-
сти, Београд, г. VI, бр. 1060, 20. 07. 2001. г.......................................... 128
в) Маја Богдановић: „Против сваког насиља“, Глас јавности, г.
VI, бр 1060, Београд, од 20. 07. 2001. г.. 20............................................ 130
г) Др Жарко Гавриловић: „Против сваког инсинуирања“, одго-
вор на чланак. „Против сваког насиља“ од Маје Богдановић, Глас, -
20.07.2001. г............................................................................................... 131
д) Игор Васковић: „Више љубави, мање мржње“, Глас јавности
бр. 1149, Београд. 17.10. 2001. г. 27......................................................... 133
5) Полемика у листу „Илустрована политика“:
а) Озрен Милановић: „Неумољиви борац у мантији“, Илустр-

ована политика, бр. 2219, Београд. 28. 07. 2001. г., стр. 16 – 17. Чланак
је прештампан у листу „Српски граничар“, том 1, бр. 2, стр. 21 - 23, Чи-
каго, септембар 2001.г. ............................................................................ 134
б) Смирени јеромонарх Георгије: „Неумољиви борац у мант-
ији“, чланак анонимног „смиреног монаха Георгија“, Илустрована по-
литика, бр. 2220, од 4. 08. 2001. г........................................................... 141
8
в) Др Жарко Гавриловић: „Ни смирени ни јеромонах“, - „Неум-

ољиви борац у мантији“ од „смиреног јеромонаха Георгија“, Илустро-
вана политика бр. 2220, Прилог: Пресуда Црквеног суда у Београду о
разводу мога брака, Београд, од 7. августа 2001. г. ............................. 144
6) Полемика у листу „Време“:
а) Љубомир Живков: „Да сам ја нетко“, Време бр. 550, 19. јул
2001. г. 39.................................................................................................. 153
б) Др Жарко Гавриловић: „Ђаво у новинарству“, мој одговор на
чланак: „Да сам ја нетко“ од Љубомира Живкова, Време, 19. јул 2001.
г. Београд, 21.07.2001. г., објављено у листу Време, бр. 551, Београд. 26.
јул 2001. г. 63 - 64...................................................................................... 153
в) Томислав Војнић: „Баналност и општа места“, „Ђаво у но-
винарству“; у листу Време бр. 551., Време, бр. 552, од 2. 8. 2001. г.
..................................................................................................................... 157
г) Др Жарко Гавриловић: „Кукњава за туђим носилима“, мој
одговор на чланак „Баналност и општа места“ од Томислава Војнића,
Време, бр. 552, од 2.8.2001. г. ................................................................ 157
д) Давор Шавија: „Доставићу листу“, „Ђаво у новинама“;
Време бр. 551, од 9. 8. 2001. г.................................................................. 159
ђ) Др Жарко Гавриловић: „Проклета је земља где су пашчад
слободна, а камење везано“, мој одговор на чланак: „Доставићу листу“
од Давора Шавија, Време бр. 553........................................................... 160
е) Драган Илић, „Метлом на џибере“, Време, 19. јун 2001. г.
..................................................................................................................... 162
ж) Др Жарко Гавриловић: „Џибра у метли,“ – мој одговор на
„ТВ Манијак: „Метлом на џибере“ од Драгана Илића, Време, 19. јун -
2001. г., Београд, 20.07.2001. г................................................................ 162
з) Др Жарко Гавриловић: „Сви смо грешни људи“, моје јавно
извињење, Леон Коен, „Откуд те отровне стреле“, Време, бр.
552.............................................................................................................. 167
7) Полемика у листу „Blic News“:
а) Зоран Б. Николић: „Насиље и политика“: „Вајмарска Срби-

ја“, Blic News, год. III, бр. 80, Београд, 18.07. 2001. г. стр. 16–18........ 168
9
б) Др Жарко Гавриловић: „Насиље и новинари“, мој одговор на

чланак: „Насиље и политика“ од Зорана Б. Николића, Blic News, 18. јул
2001. г. Београд, 19.07.2001. г………..................................................... 169
8) Полемика у листовима „Репортер“ и „Свет“:
а) Петар Луковић: „Цигански фашизам“, Репортер, бр. 148, год

IV, 21. фебруар 2001. г............................................................................. 172
б) Др Жарко Гавриловић: „Циганско етикетирање“ у „Цига-
нском фашизму“, „Пас лаје, а ветар носи“, Реаговање на натпис „Цига-
нски фашизам“, Репортер број 148, 21. 01. 2001. г., насловљен у Репо-
ртеру са: „Ветар носи“, Репортер, бр. 149. год. V, од 28. фебруара -
2001. г......................................................................................................... 175
в) Др Жарко Гавриловић: „Новинарска некултура“, одговор на
чланак: „Верованија, ваистину“ од Петра Луковића, Репортер бр. -171.,
објављен у листу Репортер, бр.173, год. V, од 15. августа 2001.
....................................................................................................................177
г) Полемика између Петра Луковића и Жарка Гавриловића
достигла кулминацију, у листу Свет, год. X, бр. 242, 10. септембар
2001............................................................................................................. 179
д) Др Жарко Гавриловић: „Петар Луковић је интелектуални
мастурбант, јер му је језик наказан и патолошки“, Свет, бр. 242, Н.
Сад 10.09.2001. стр. 7. од 12.09.2001. г................................................... 180
Трећи део:
ИНТЕРВЈУИ И ИЗЈАВЕ У ВЕЗИ СА
ХОМОСЕКСУАЛСТВОМ И ПЕДОФИЛИЈОМ:
а) Др Жарко Гавриловић: „Наказност хомосексуалства“, инте-

рвју дат ТВ Пинк „О Хомосексуализму“, Клопка, датум – није наве-
ден............................................................................................................... 182
б) Др Жарко Гавриловић: „Зло које је пустило корење свуда“,
интервју дат новинарки Слађани Стојановић за новине Грађански лист,
Нови Сад, 24. јула 2001.г, у вези са „Случај оца Илариона“ у манастиру
Хопово....................................................................................................... 197
в) Интервју дат С. Стојановић за лист Панорама, Грађански ли-
ст, О скандалу манастира Хопово - Мишић не зна да ли је Божији или
мамонин, 1. 08. 2001. г............................................................................ 206
10
г) Блудни отац или грешни синови, за НИН пише Јован Јањић,

Београд, 2. 08. 2001. г............................................................................... 210
д) Др Жарко Гавриловић: Да има воље и хришћанске савести,
Иларион би већ био пред лицем правде, Грађански лист, бр. 1574, 7. 04.
2005, стр. 2................................................................................................ 215
ђ) Интервју за Свет, у вези педофилије оца Илариона: „За пед-
офилију оца Илариона у црквеним круговима се знало још пре 10
година“, Антоније Ковачевић за Свет, бр. 240, 13. август 2001. г. 11 -
12................................................................................................................. 216
е) Др Жарко Гавриловић: „Хомосексуалство – содомска
пошаст наше цивилизације“, интервју дат Бориславу Челиковићу за ТВ
Горњи Милановац, децембар 2001. г., који је емитован и репризиран
четири пута............................................................................................... 225
ж) Др Жарко Гавриловић: „Ружно етикетирање у одсу-
тности“, директору ТВ „Студија Б“, писмо Ољи Бећковић, водитељки
„Утиска недеље“, 22. јул 2001.г. и средствима информисања јавности,
Београд, 23. јул 2001. г., нигде није објављено..................................... 247
з) Хомосексуалност – пошаст наших дана, интервју ТВ Ју инфо
каналу, дат новинарки Светлани Костић, 3. 12. 2001.г......................... 250
и) Напади у вези и око мога интервјуа о хомосексуалству,
политици, инцесту и друго...................................................................... 257
ј) Преварант из Грчке лека да му тата пошаље паре, Црна
хроника у Националу, Национал, год. II бр. 113, стр. 8. Београд, 18. 04.
2002. г…………………............................................................................ 273
к) Др Жарко Гавриловић: Мој одговор Драгану Марковићу, на
чланак „Зна се ко је педер“, лист Таблоид бр. 38, Београд, 19.05.2005.г.
..................................................................................................................... 274
л) Др Жарко Гавриловић: „О педофилији оца Пахомија“ изјава
дата Горану Антићу за Врањске новине, 29. 11. 2006. г....................... 275
љ) Др Жарко Гавриловић: „Мафија влада црквом - Пахомије је
педофил!“ интервју дат листу Курир, 14. 02. 2007. г............................ 280
м) Др Жарко Гавриловић: „Пуч у СПЦ – Пахомије ослобођен,
веза са политичарима“ интервју дат листу Курир бр. 1097, Београд, 14.
10. 2006.г. 5................................................................................................ 283
н) ГЛИЦ тражи састанак са патријархом, Политика, бр. 34728,
Београд, 15. 07. 2010.г.08.......................................................................... 285
њ) Патријарх не би подржао гејеве „Ни у лудилу“, 24 Сата
Србија, 16. 07. 2010.г. стр. 4..................................................................... 286
11
о) Скен новинског чланка: Парада под истрагом, Политика, бр.

34739, Београд, 26. 07. 2010.г................................................................... 287
п) Скен новинског чланка: Комеморација жртвама „параде
љубави“ у Дуизбургу, Политика, бр. 34745, Београд, 1. 08. 2010. г. стр.
02................................................................................................................. 288
р) Отворено писмо Министру полиције г. Ивици Дачић и
јавним средствима информисања у вези са заказаном Геј парадом за 19.
09. 2010. г................................................................................................... 289
12
Први део:
ГЕЈ ПАРАДА
1) Др Жарко Гавриловић, Моје становниште о

хомосексуалству и пре заказивања геј параде
а) Модерна содомија
(Писмо Жарка Гавриловића, упућено господину НН,

хомосексуалцу, који живи у Швајцарској, по жељи његове
мајке, којој је обећао да, ако му неко докаже да је хо-
мосексуалност грех, да ће се покајати и вратити природном
начину живота)
До мене су, драго Божје чедо, допрли тужни гласови

од суседа Твојих родитеља који цвиле дању и ноћу због Твога
греха, за који Ти сматраш да није грех него природан живот.
Још си зажелео да ти неко докаже да је то грех, па ћеш се
одрећи таквог живота.
Риба не види воду од воде; птице не виде ваздух од
ваздуха, и Ти не видиш грех од греха у коме живиш. Смрад
греха смета околини коју окружује.
Велики је грех за сваког човека који је обдарен ликом и
сликом Божијом, који би требало да је толико чист физички и
психички, душевно и духовно, да је достојан да буде храм
Духа Светог, да живи као скот и ниже од скота. Апостол Павле
нас пита: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији
обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега
Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“. (1 Кор 3, 16 - 17).
Ти мени не верујеш, не верујеш у ово што ти пишем. Ти
мислиш да је у стварности друкчије и да Бог Твој грех не види.
13
Пред Богом нема ништа тајно што се неће сазнати, нити

скривено што се неће открити. Ти можеш од мене да скриваш
свој грех као што болесник скрива своју рану пред лекаром.
Али, од Бога се не може ништа сакрити, јер је све пред њим
наго и откривено, макар завијено у седам поњава и чаршава
(ср. Мт. 10, 26–27 ). Ја се намерно позивам на Свето Писмо
које је историја искуства целог рода људског, јер знам да Ти
људима много не верујеш, будући да је грех помрачио Твој ум
за Божије расуђивање, раслабио Твоју вољу, острвио твоје
срце, па се још свога греха и не стидиш, већ га отворено
износиш пред људима, чак и пред Твојим ојађеним роди-
тељима. Пре свега, Бог није створио мушкарца за сексуални
живот са мушкарцем, него мушкарца за жену, и жену за
мушкарца, како то учи Библија на првој страници свога учења
(1. Мој. 1, 27 - 28). Па и то „прилепљивање“ к жени није у
служби голог уживања, јер је свако друго сексуално уживање,
које одводи човека од размножавања у таму греха, у сенку где
нема Бога, где он жели да се сакрије од Бога, да ужива само за
себе, већ за размножавање рода људског.
Првог човека и прву жену Бог је благословио да рађају
и да се множе, да напуне земљу и да владају њоме (ср. 1. Мој.
1, 28), да подаре зубљу живота коју је Бог дао своме потомству
- кости своје кости и крви своје крви. У том погледу животиње
се исправније држе Божијег закона од нас људи, будући да се
паре природно (хетеросексуално), и то, једном годишње, ради
размножавања своје врсте. Бог је, стварајући жива бића,
створио сваки орган њиховог тела за сврсисходну употребу:
уста за говор и јело, око за вид и гледање, ухо за слух и
слушање, полне органе за размножавање, јер се хете-
росексуалним путем указује човеку безброј комбинација спа-
јања гена и хромозома који, било преко укрштања или
мутације, по крви несродних бића доприносе све бољем
усавршавању људског рода. Само је човеку Бог заповедио да
се усавршава до мере раста Бога; „Будите, дакле, ви савршени
14
као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48) који

пуноћу свога бића налази у Самом Себи као Троличном Бићу.
Ја знам: ти још увек вртиш главом и не верујеш мојим
речима, иако оне извиру из Светог Писма, већ верујеш својој
истрошеној вољи и грехом запрљаном срцу, своме партнеру
који и себе и Тебе вуче у Содому и пропаст, онако како су
пропали Содомљани. Наиме, житељи Содоме „беху неваљали“
(1. Мој. 18, 20) и оптерећени грехом хомосексуалности, и вика
на Содому и њен грех, у време патријарха Аврама и његовог
синовца Лота, била је велика, „и гријех је њихов грдан“ (1. Мој.
18, 20), тако да су Содомљани тражили неке Лотове госте -
мушкарце да живе са њима. Да би то спречио, Лот је
Содомљанима понудио своје кћери, но они то одбију (ср. 1.
Мој. 19, 4 - 9) и Бог је, због тог греха, спалио Содому и Гомору
и све становнике њихове. По том њиховом греху они су
надалеко чувени по злу, па се од тог дана тај грех по њима и
зове содомија.
Бог је, на много места у Старом Завету, забранио тај
стравични грех који је дошао главе Содоми и Гомори и свима
становницима који су били њиме заражени. Заразом која
уништава не само појединце, него и читаве народе. Тако Бог
заповеда: „С мушкарцем не лежи као са женом; гадно је“ (3.
Мој 18, 22). Бог је, такође, забранио Авраму да се он и његово
потомство не скрнаве том болешћу, јер се том перверзијом и
другим гресима скрнави народ у обећаној земљи због чега Бог
обећава Авраму да ће те становнике одагнати испред њега (1.
Мој. 18, 24 - 25); „Јер се оскрнавила земља, и неваљалство ћу
њезино походити на њој и изметнуће земља становнике
своје“. Још Господ говори Авраму да ће земља изметнути и
њега и његово потомство, „ако се оскрнaве“. Данас је та
помама угрозила многе појединце у многим народима, јер се
као и свако зло и коров множи геометријском прогресијом,
чиме поткопава и угрожава многе народе, не више само по-
јединце и, ако овако ствари крену са перверзијом, абортусом,
15
дрогом, сексоманијом, Господ ће многе народе истре-бити са

земље, друге народе довести на њихово место, прво
муслимане, па Кинезе и Индусе, како би казнио хришћане.
Нажалост та перверзија је све више присутна међу црквеним
људима (духовницима) који, из необјашњивих разлога, све
више напуштају Христов пут (Јн 1114, 6) и иду сатанским
стазама живота. То се зло шири и у нашој Цркви, иако чл. 24 1
каже: „Свештено лице које учествује у вршењу прот-
ивприродног блуда (хомосексуалства), казниће се лишавањем
свештеничког чина.“ Ако се чинија из које се једе окужи и
загади заразом, она се спаљује или разбије, јело у њој се
просипа или уништава, зависно од опасности саме заразе.
Ако је крв у човековим жилама заражена болешћу,
опаком по живот као што је АIDS или „сида“ која је, углавном
и дошла као последица хомосексуалности и наркоманије, онда
се врши трансфузија нове крви да би се заражена избацила из
организма. Због тога је, као казна и опомена, дошла болест на
род људски који је заблудео и застранио у страшни понор
греха, па још и не увиђа да је то грех, него га правда и
повлађује му. Ко год не види змију на свом путу, ујешће га и
отроваће га. Ко не признаје постојање греха, грех ће га
разорити и уништити, тако да неће изаћи пред лице Божије
него пред лице Ђавоље. У срећнијим временима када је
хришћанство имало уплив на човеков живот, овај грех се
сматрао перверзијом и болешћу, а његови извршиоци или су се
лечили или осуђивали.
Данас када је ово зло, због разних узрока и разлога,
почело да расте као коров по људским душама, не стиде се чак
ни министри у појединим владама западних земаља да јавно
исповеде свој грех, као да је то нека његова врлина, попут
народне: „Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси“. Па још,
у многим земљама Запада дозвољени су хомосексуални
1
Кривична правила Српске православне цркве (КП), Београд, 1961.,
стр. 10.
16
бракови (између мушкараца и између жена), што није случај на

Истоку, китајском, индијском или у добром делу
муслиманског света, где људи знају за ред и Божији закон.
Отуда, тако статистике неумољиво говоре, на Западу опада
оплодна моћ мушкарца за два процента у свакој генерацији. А
како и не би: што ће хомосексуалцима и лезбејкама оплодња,
чак и продужење људског рода, кад они желе голо уживање -
анални коитус или хомосексуално трљање, што води у вечну
пропаст, како онога који то ради тако, добрим делом, и народа
из кога потиче, који се у њему губи и трује, како за при-
времени, тако и за вечни живот. Не каза ли свети апостол
Павле да хомосексуалци, односно мужеложници, како их
Свето Писмо назива, „неће наследити Царства Божијег“ (1.
Кор. 6, 9), јер се хомосексуалци и лезбејке налазе у сатанској
бригади блудника, прељубника, оцеубица, матероубица,
лажљиваца и кривоклетника (1. Тим. 1, 9 - 10). О томе да је
грех који те је спопао страшна болест која те води у пропаст,
сведоче сви свети оци цркве, канони које су они прописивали
за лечење ових болести; сведочи света тајна исповести,
сведочи целокупно биће Цркве којој припадаш, из које си
поникао, у којој си крштен.
То третирају као перверзију све медицинске књиге, које
су до скора објављиване, осим ових данашњих које су писали
помрачени умови који правдају и апологизирају сваки грех, па
и овај громорозни који од човека прави скота и биће горе од
скота. Јер, како рекосмо, ни скот неће да ради то што данас
ради модерни човек, углавном на Западу. Знам да ми нећеш
одобрити што ти пишем. Знам да ћеш наћи много изговора да
себе браниш и мене нападаш. Знам да ће многе дружине, топла
братија и сервилне лезбејке, гракнути на мене, јер су ови
кланови данас најјачи и највише повезани у свету, као и кла-
нови наркомафије, педофила, безбожника, да би до темеља
срушили хришћански морал и учење. Многи ће гракнути на
мене. Многи ће се позвати на људска права. Но, заиста људско
17
право је засновано на Божанском праву из којег извире, у коме

се темељи, а не обратно. Људско право није да се перверзно,
изопачено живи, ради тако да претварамо земљу у „разбој-
ничку пећину“ (ср. Јн. 2, 16), углавном због себичног живота
коме је циљ голо уживање и ништа више, боље, боголикије.
Драго дете Божије! Није Бог створио човека да се
каљужа у блату греха као свиња у стварном блату, већ га је
створио да буде литург - Богослужитељ и Боготражитељ, да
себе чисти од свега приземног и трошног, да се уподобљује
Анђелима и Богу самоме, Васкрслом и Распетом Богочовеку,
који греха не учини, нити се превара нађе у устима његовим
(ср. Ис. 53, 9) – ово је права слобода. Права слобода је у Богу,
у моћи грешити, али не грешити. Слобода је Божји дар који ни
Бог неће да наруши човеку. Апостол учи: „Све ми је слободно,
али ми све није на корист“. Слобода се може употребљавати и
злоупотребљавати. Ако човекова слобода служи да се чине
безбожна дела, то је злоупотреба слободе. Ти и сам знаш да
постоји слобода од и слобода за. „Овде је Дух Господњи, овде
је слобода“ (2 Кор. 3, 17). Да би био слободан за Бога, мораш
бити слободан од греха и обратно, да би био слободан за грех,
мораш се ослободити од Бога, од Његових заповести, од своје
савести која је глас Божији у човеку.
Слободан је човек да користи кухињски нож у кухињи,
али он може „слободно“ користити кухињски нож и на улици
да некога њиме распори, убије. Слободна је жена да води љу-
бав, али није слободна, како данас већина од њих чине, да
усмрти плод те своје љубави у својој утроби. Казаћеш ми да је
Твоје право да живиш како хоћеш. Јесте, Бог ти је дао слободу
да чиниш шта хоћеш, али не докле хоћеш. И мајка може убити
плод у утроби својој и казати да је то њено право, али Бог,
Свето Писмо, Света Божија Црква и њени закони говоре дру-
гачије. Нико нема право да уништава свој, ни туђи живот.
Онан је осуђен само зато што је просипао своје семе по земљи,
(по њем ује овај грех и назван онанија). Кад је Онан осуђен за
18
овај грех, шта је остало за Твој грех који штети свима, а теби
само „користи“ за чулно уживање. Размисли какву корист од
тебе имају Твоји родитељи, када убијаш своје потомство у
себи, твој народ и твоја црква. Сви су у тебе уложили део свога
живота, пре свега твоји родитељи.
Да су и они живели тако слободно и разуздано као ти,
тебе не би ни било у животу, па ни твога греха. Али они су
живели за тебе као што би и ти требало да живиш за своје
потомство, да пренесеш своју љубав на своју децу онако како
је Бог одредио; да подајеш војнике отаџбини, вернике Цркви,
грађане држави, а не да се завучеш само у своју љуштуру, да
ријеш и копаш само за себе, да трошиш перверзно свој живот,
уместо да храниш своју породицу љубављу. И сваки онај који
злоупотребљава коришћење животних органа супротно
Божијем плану и одређењу, греши и према себи и према
другима - својим суседима. Анус није створен за то што ти
мислиш, већ да буде пробавни тракт. Постоји други орган -
постељица живота - у коме се чува вечита ватра живота која је
дубоко запретана у нама пошто је претходно створена и
дарована од стране свевидећег и свемогућег Бога. И уместо да
и Ти палиш и зажижеш зубљу живота другог бића које би било
Теби и Твојима на радост, Твоме изранављеном и убијеном
народу на опоравак, Ти просипаш своје семе по неплодној
њиви која служи за фекалије, а не за колевку живота. Уместо
да обрадујеш своје родитеље својом жртвеном љубављу и
благодатном женидбом, Ти се каљужаш у мочвари живота као
прасац у блату. Онако како си радовао своје родитеље својим
примером и учењем, постигавши високо образовање, дужност
ти је да их сада усрећиш и обрадујеш „виђењем синова и
кћери, како су свети патријарси обрадовали свој - израиљски
народ. Размисли, пре него што ме осудиш за ово писање и пре
него што бациш писмо које ти, у оскудици свог слободног
времена пишем; откуда ти ова болест и који је њен узрок, па
покушај да се излечиш? Да ли је то наследни, хормонални,
19
психогени, искуствени поремећај у раном детињству, аверзија

према једном родитељу, обично супротног пола, полиморфна
несексуалност, антисексуални пуританизам, који жену сматра
нечистом, недодирљивом и „нескрнављивом“ или те је неко,
родитељ или ближи сродник, довео у раном детињству у
екстремне непријатности у сексуалном, макар и мисленом
завођењу; или је, можда, страх од неуспеха пред бићем
супротног пола створио код Тебе аверзију према жени и
симпатије према истородном полу?
Могуће је и да несрећно детињство, ако је било без
родитељске љубави, буде узрок Твога греха. Размисли, о свему
овом па ће, за прво време, и то бити почетак Твога преокрета
на боље, моралније и пут ка светом живљењеу. Јер, Теби, за
прво време, довољно је да змију на путу свога живота видиш и
лоцираш њену опасност, да би избегао да те она смртно уједе и
отрује отровом перверзије. А после Ти предстоји страшна и
мучна борба са самим собом коју ћеш, ако се будеш искрено и
са сузама покајао, постио, исповедио и причестио, уз Божију
помоћ сигурно завршити тријумфом и победом страшног греха
у Теби који пустоши Твој живот, оптерећује Те осећањем кри-
вице, онемогућује рађање Твог потомства и продужетак твога
живота у њима, спречава радост Твојих родитеља и познаника,
условљава жалост Цркве и тугу народа, радује Ђавола а
растужује Бога. Нека Ти драги Бог, Својим Благословом,
подари снагу Духа и тела да ишчупаш змију - отровницу из
свога срца - чак и примисли на тај грех каљужања, који Те је
сколио и опхрвао.
Желим Ти свако добро од Господа,
Твој духовни родитељ, ако ме као таквог признајеш,
Др Жарко Гавриловић, протојереј
(Хришћанска мисао, Београд, год. VI, бр. 9 - 12, 1998.)
20
б) Уводна објашњења о хомосексуалству
Живимо у наопаком времену, у коме је све либерализо-

вано до те мере да нема границе између нормалног и ненор-
малног, природног и неприродног, моралног и неморалног,
између истине и лажи, између болести и здравља, па се тако у
последње време појављују гласови да је хомосексуалност
болест. Ја бих остао при оној старој дефиницији, коју сам учио
и која се примењивала током мог узрастања: да је хомо-
сексуалност настраност, настраност која је пре свега девија-
ција у природи, девијација која је настала различитом мотива-
цијом и буђењем сексуалних облика супротног пола. Ако се
човек преорјентише и почне да мисли да он није то што јесте,
да он тражи себе код другога, то је уствари лутање, то је
уствари права болест.
Онда он врши демотивацију своје личности и врши мо-
рално преиначење свога пола на тај начин што више почиње да
мисли мушкарац да је девојка, а девојка мисли да је мушкарац.
Ја сам у току своје свештеничке службе много пута сусретао и
једне и друге личности, било приликом исповести, било
приликом разговора. Данас, када нарочито у нашем народу,
влада велика криза биолошка, економска, морална, та пошаст
се све више и више шири. У целом Светом писму сви канони
Цркве, медицина до скора па и Хипократ, осуђују хомо-
сексуалност, скотоломију као противприродни блуд, про-
тивприродни полни сношај, јер је сврха управо рађање и
васпитање деце - подмлатка. Сврха, дакле, секса није полно
уживање као што то људи обично хоће да кажу, зато свети оци
и уче да се човек и не треба да састаје са женом изузев ако
имају сврху рађање и васпитање подмлатка. Код толико наше
страдалне деце и омладине у ратовима овим сулудим и
непотребним, код толико одливених мозгова који су отишли у
иностранство, творци новог светског поретка шаљу нам ову
нову пошаст да униште хришћанску породицу, да Србију
21
учине још бездетнијом. Јер, шта је циљ хомосексуалног

живљења осим голо уживање и то, што је најгоре, перверзно
уживање, себично уживање које не доноси никоме никакве
користи, али зато доноси општу друштвену штету. То је клан
који се данас међусобно највише повезује и фаворизују једни
друге. У време кад хришћанско становништво рапидно
изумире, а нехришћанско се множи геометријском про-
гресијом, та је пошаст завладала као епидемија у хришћанским
народима. Врхови наше Цркве и државе, уметници и глумци,
део новинара и друштвених радника, су опседнути тим
пороком и кланом. Ја добијам многа писма од људи са свих
страна западног света, па и код нас, који су жртве таквих
настраних појединаца, а знам и из личних исповести верника о
тој катаклизмичној пошасти, као и из великог броја про-
читаних књига, јер ми верници о свему што се десило у
њиховом животу причају, тако да сам ја скоро испао као неки
последњи Мохиканац, пре свега у Цркви, који се испречио тој
пошасти и стао пред „ветрењаче геј параде“ и хомо-
сексуалства. Био сам и жртва бруталног напада једног
хомосексуалца у свом стану, када сам толико побеснео, да сам
био као бесни Роландо, а он је као лудак почео да дрхти, да
тражи милост од мене, да му опростим и да му дозволим да
одмах иде кући. Разуме се да нисам физички насрнуо на њега,
јер у таквим случајевима, треба поступати свештенички и
хришћански. Дакле, они осећају грижу савести и кривицу али
да би је покрили, они се покушавају сада, пошто је то тренд у
свету који су лансирали Клинтон и њему слични, дакле они
имају читав ланац, финансирају једни друге и стварају све већу
и већу болест, али није то болест, то је настраност коју треба
лечити. Педошина влада светом, а истурена рука педофила и
овде влада и нико за то не одговара.
Шта ће хомосексуалцима деца, зашто они да усвајају
децу када немају матерински нагон и очински нагон; они га
бришу, они га негирају. Али, хоће да усвоје децу, зато (има
22
много случајева) да би се иживљавали над таквом децом. Па

ми имамо такве случајеве у природи, крвни родитељи врше на-
сиље над својом децом, ја то знам из својих исповести разуме
се, и чувам као тајну пред Богом и пред својом савешћу, нећу
да је исповедим, али све дотле док се Црква и Држава ор-
ганизовано не заузму да обнове хришћанску породицу или мо-
ралну породицу (засновану на моралним принципима: верно-
сти, љубави, слоге, оданости мужа жени и жене мужу). У
противном, ми ћемо трпети ударце с лева и с десна и
заглибити у Содому и Гомору због пројекта хомосексуалности.
И ова земља и овај, српски народ, рапидно иде ка томе
– своме самоуништењу као Содома и Гомора; и ова земља ће
се као загађена посуда разбити ако овако наставимо да живимо
и ако овако наставимо да радимо, (да убијамо децу још у
мајчиној утроби, противно Бога и Божјег закона), а ако ништа
друго, ми ћемо еколошки загадити ову планету која ће се наћи
у амбису космоса и сагорети као тзв беле џиновске, надуване
звезде од гасова, у које су се претвориле. Пре десетак дана
срео ме је један познаник који је био у врху дипломатије
бивше Југославије, каже ми: „Оче Жарко, како сте ви могли и
смели да изађете тамо, пред хомосексуалце, знате ли Ви
колико има у Београду хомосексуалаца, у држави и Цркви?
Кажем, не знам тачан број, али знам да их има, посебно знам
колико их има у СПЦ. На то ће он, има их око 200.000 хиљада.
Ја одговарам: ја бих по Божијем закону и по свом опредељењу
устао против њих да их има милион и изашао на Трг
Републике, казао бих им оно што сам имао да кажем“.
Према томе творци Новог светског поретка желе да нас
на тај начин раздробе, преполове, да униште породицу а
човека учине бездомним бићем, да га учине као птицу на
грани, да скакуће с гране на грану и да буде зависан од неког
црвића или од неког листа који ће му пружити. Они хватају
бусије у високим позицијама да на тај начин имају високе
плате, и да на тај начин могу да купују и упропашћују друге
23
људе. То није нимало безазлено, са таквим људима ми идемо у

суноврат, у пропаст.
Ја не знам ко ће уместо Господа узети бич у руке да
истера такве људе из Цркве и из државног апарата. Ја то
говорим јер не бих желео да наш народ страда због содомије
која се споља убацује у наш народ, јер је наш народ одувек био
здрав биолошки исправан, генетски потенцијал ми смо имали
који ретко ко има на овом шару земаљском: ми смо дали
Светог Саву, дали Николаја Велимировића, па и сада за време
санкција наша деца доносе победу из математике, наша деца
показују чудеса у таквом окружењу и таквој Сатанизацији.
Ако би упражњавање тога греха био услов уласка у Европу,
која је постала вавилонска блудница, не бих желео никада да
уђемо у ту трулу и искварену кулу од карата, која је и због тог
греха, да не помињем друге, осуђена на пропаст, јер „правда
(морал) држи земљу и градове, а неправда их руши до
темеља.“
2) Хомосексуалност са аспекта Светог писма и светоотач-

ког предања, као и науке и криминалистике
Морали бисмо да се осврнемо на то како на хо-

мосексуалство, лезбијство и педофилију гледају Свето писмо
оба завета, Свето предање, канони и устројство Хришћанске
цркве, а како о томе говоре наука и криминалистика, како
бисмо имали потпунију слику о овим девијантним појавама.
а) Хомосексуалност посматрана са аспекта Светог писма,

светоотачког предања и традиције Православне цркве
Хомосексуалство, полно општење са истим сексуалним

полом, у шта спада и лезбејство, јесте смртни грех по учењу
Светог писма оба завета и по правним законима, а по
медицини до скора био перверзија и, од давнина сматран као
24
настраност, стручно речено перверзија, кажњив у многим

законодавствима старих и нових народа света. Свакако да овај
грех има своју дугу, иако прикривену историју и да је најпре
везан за култ идолопоклонства, незнабожачког служења
сексоманији, правом или настраном сексуалном иживљавању,
под изговором да се служи божанствима, често вршен и поред
многобожачких храмова. Фалус и вагина, гениталије и ректум
су њихови идоли, божанства којима они ропски служе и као да
за друго божанство они не знају или неће да знају. Познато је
да су, чак и Јудејци, иако изабран народ, чинили те гадости,
чинећи „висине и ступове и лугове на сваком високом хуму и
под сваким зеленим дрветом. А бијаше и аџувана (хомо-
сексуалаца, прим. Ж. Г.) у земљи, и чињаху све градове народа
које беше истерао Господ испред синова Израиљевих“ (1. Цар.
14, 23 - 24). Упркос Господње заповести „да не буде
прељубнице између кћери Израиљевих ни аџувана између
синова Израиљевих“ (5. Мој. 23, 17). Чини се да су данас
највећи пропагатори те перверзије свуда у свету Јудејци
којима је Бог, најпре, строго забранио овај грех, да би тиме
покварили хришћански морал целомудрености девствености и
сексуалног уздржања, ради стварања и каналисања енергије
духа ка стремљењу и стицању Царства Божијег и уподобљења
у моралној чистоти самоме Богу. Тако „с мушкарцем не лези
као са женом: гадно је“ (3. Мој. 18, 22). „Ко би мушкарца
облежао као жену, учинише гадну ствар обојица: да се
погубе; крв њихова на њих“ (3. Мој. 20, 13). Уосталом, стари
градови: Содома и Гомора, пропали су, боље речено спаљени
ватром баш због овог „аџуванског“ греха (1. Мој. 19, 24 - 25).
Према томе, грех хомосексуалства је клањање Уранији,
незнабожачком идолу, па је он својствен идолатрији и незна-
божачким, а не хришћанским народима, народима који знају за
Бога, управљају се према Божјим законима, делом написаним
у Светом писму, делом уграђеним у нашу природу, свест и са-
вест. Тај грех је потпуно одсуство Бога, познавања Бога и
25
онога шта је Бог хтео од нас када нас је стварао, како нас је
стварао, мушко и женско (1. Мој. 1, 27), једно према другоме и
једно за друго као комплементарна биће. Свако друго сексу-
ално општење међу људима које нема за циљ „рађање и мно-
жење“ људског рода јесте чист Сатанизам, најоригиналније
служење Сатани који је од искона непријатељ Божији и који
наводи људе на перверзне и настране маштарије, јер је речено
првим људима: „рађајте се и множите се, и напуните земљу,
и владајте њом“ (1. Мој. 1, 28).
Циљ сексуалног општења између мушкарца и жене није
само голо, себично и гадно чулно уживање, већ пре свега
борба против Бога и Христа Господа, осујећење Божијег плана
множења људи, дељења зубље живота, коју смо добили од
Бога, узвраћање Богу уздарјем на Његов дар живота који нам је
дат, који је Бог дао људима. Ништа мањи грех није ни оних
који правдају грех хомосексуалства. Тако да неки иду дотле
као да су такви људи рођени, малтене створени од Бога, што је
хула на Божије име, као да Бог није знао шта је стварао. А да је
заиста грех хомосексуалства последица непознавања Бога и
греха против Божијег плана деобе Божијег дара живота,
сведочи Свето писмо на многим местима.
Сетимо се само учења светог апостола Павла,
исказаног на много места, па и у посланици Римљанима за ове
настране људе који: „кад познаше Бога, не прославише Га као
Бога, него залудеше у својим умовањима, и потамње не-
разумно срце њихово; говорећи да су мудри, полудеше, и за-
менише славу бесмртнога Бога подобијем смртног човека и
птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их
предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се
бешчасте телеса њихова међу њима самима; који заменише
истину Божију лажју, и више поштоваше и послушаше твари
него Творца... Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и
жене њихове претворише природно употребљавање у
противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши при-
26
родно употребљавање жена, распалише се жељом и вољом је-

дан на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, при-
мајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду. И како не
марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине
што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде,
блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства,
свађе лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, бого-
мрсници, насилници, гопрдељивци, хвалисавци, они који по-
знаше Бога, али Га не прославише, „нити му захвалише, него
залудеше у својим умовањима, и постаде неразумно срце
њихово; говорећи да су мудри, полудеше, и заменише славу
бесмртнога Бога подобијем смртног човека и птица и
четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог
у жељама њихова срца у нечистоту, да се безчасте тела
њихова међу њима самима; који заменише истину Божију
лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу,
који је благословен у векове. Амин. Зато их предаде Бог у
срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно
употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци
оставише природно употребљавање жена, распалише се
жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима,
чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју
заблуду. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у
покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени
сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни
зависти, убиства, свађе, лукавства злоћудности; дошаптали,
опадачи, богомрзници, насилници, гордељивци, хвалисавци,
измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере,
неосетљив, непромишљени, немилостиви. Они, познавши
правду Божију, да који чине то, него и одобравају онима који
то чине“ (Римљ. 1, 21 - 32).
Зар сва ова зла не доказује савремена криминологија и
криминолошка статистика, што ћемо обрадити у следећем
одељку. Апостол Павле каже и у другим својим посланицама
27
да „ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни

рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни
пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство
Божије“ (1. Кор. 6, 9 - 10). Изгледало би као да свети апостол
Павле скоро изједначава грех хомосексуалства и хете-
росексуалства, ако се овај последњи чини изван законитог,
црквеног брака. Али није и не би могло да буде тако, ако се то
гледа из Божије и Богочовечанске перспективе. Свакоме делу
тела Бог је наменио сврху, те сваки орган тела који се
ненаменски користи, боље речено злоупотребљава у употреби,
није Божја намера нити Божја жеља, већ само Божје
допуштење злоупотребе слободе личности која се итекако
кажњава и жигоше, како лично тако и наследно, како у овом
свету кроз болести и извитопереност расуђивања, тако и у
оном свету кроз кажњавање.
Прво, грех хомосексуалства се чини противно Божијем
плану стварања, а други (хетросексуалства) се чини сагласно
са тим планом рађања људског рода и Божије намене таквог
живота, али противно црквеној или друштвеној конвенцији,
што је велика разлика у степену грешења, иако су оба ова
греха санкционисана са аспекта стицања Божијег царства. Да
наведемо и то, да је, по нашем мишљењу, један корак између
сексуалне разузданости (групних сексуалних сеанси)
хетеросексуалаца и сатанског живљења хомосексуалаца, као
што је само један корак између греха хомосексуалства и греха
педофилије. Управо, хетеросексуална разузданост отупљује
осећања, квари доживљај природног секса и пали маштарије
Сатанизма: силовања, хомосексуалства, педофилије, некро-
филије и других гадости. Управо, сваком блазираном, изви-
топереном човеку, извитоперују се мисли и осећања, расу-
ђивање и разликовање добра од зла, истине од лажи, Божијег
света од ђавољег, природног од противприродног, па му
никаква уживања нису довољна, затим му свако уживање, па и
оно перверзно, изгледа нормално и природно, чак и оно које је
28
евидентно ненормално и неприродно. У таквом стању палог

духа настран човек је спреман да брани сваки грех, свако
лично задовољство, чак и оно којим се другоме чини крајње
насиље и понижење. Он извитоперено сматра, као да је сами
ђаво, да му је све дозвољено, да нема разлике између
природног и неприродног, Божијег и ђавољег, грешног и
светог. За тако Сатанизованог човека све је дозвољено, па и
насиље, само ако се има од тога лично задовољство или лична
корист. А када се настрани човек и тог греха (разврата и
хомосексуалности) засити, код њега се ствара нова сата-
нистичка маштарија греха педофилства, некрофилије и других
наказности које нису својствене човеку као Божјем бићу, него
човеку као Сатаном унакаженом бесловесном створу.
Чак и Римокатоличка црква плаћа више милијарди до-
лара да би заташкала афере са својим свештеницима педофи-
лима, а дневне новине2 доносе вест да је та Црква морала да
суспендује 218 свештеника педофила само у Америци, како
пише Вашингтон пост. Мушкарци и жене, који су склони хо-
мосексуалности или лејзбејству, су углавном двојне личности:
својом настраношћу, барем у прво време, муче своје партнере
сексуалним застрањењима, а у природи својој преузимају
улоге њима супротног пола, па су мушкарци феминизирани,
што погодује женама измученим мушкарчевим шовинизмом и
насиљем, а жене су маскулизиране, па њеним партнеркама по-
годује блага „мужевност“ без насиља.
Колико је савремено човечанство морално посрнуло
сведочи и чињеница што се ствара законска регулатива за до-
пуштење склапања хомосексуалних бракова и оно што је још
горе, право да такви „бракови“ усвајају децу. С једне стране,
они се удружују у хомосексуалну заједницу чији циљ није ра-
ђање деце, а с друге стране, траже право усвајања туђе деце,
било по ком основу: не ради утажавања нагона родитељства
или, што је још горе, злоупотребе те малолетне деце у
2
Политика бр. 31822, Београд, 10.06.2002. г., стр. 3
29
педофилско уживање. И једно и друго је неморално, непри-

родно, недопустиво и по свако друштво штетно из више
аспеката. Закон Божији није прописан од Бога за праведнике
него за грешнике, за оне који га крше и, још што је горе,
сматрају га за врлину, „знајући то да закон није прописан за
праведнике, него за безаконике и непокорне, безбожнике и
грешнике, непобожне и погане, оцеубице и матероубице,
крвнике, блуднике, мужеложнике, људокрадице, лажљивце,
кривоклетнике, и ако је што друго противно здравој науци
према јеванђељу славе блаженога Бога, које је мени поверено“
(1. Тим. 1, 9 - 11).
Хомосексуалство квари, упропашћује и трује човеково
тело, које је храм Духа Светог, по речима светог апостола
Павла: „Не знате ли да је тело ваше храм Светог Духа који је
у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1. Кор. 6, 19);
разбија психу и њен нормалан доживљај стварности; уништава
породицу; уноси раздор у друштво, намећући насилно себе и
своју настраност другим људима, пре свега према хете-
росексуалцима. Хомсексуалци стално пате од крајње психичке
нестабилности и социолошке стабилности, јер су три пута
више склонији самоубиству од хетеросексуалаца и брачних
партнера; психопатски измишљају да су угрожени, чак и тамо
где су највише повлашћени; осујећујући рађање деце својом
настраном активношћу и поткопавају наталитет у сваком
друштву и народу где их има много, чиме помажу ишчезавање
људске врсте. Јер се наталитет тзв беле расе рапидно смањио у
свету; а они се множе у том свету као коров у зиратној земљи;
повезују се по свакој основи, да би преовладали у човечанству,
користећи високе положаје које су узирпирали у свакој тзв.
демократској држави, за које имају високе плате и при-
вилегије; служе се контрацепцијом, због болести еидса од које
чешће оболевају него хетеросексуалци. Хомосексуалци су,
дакле, штеточине за човеково здравље, напредовање друштва,
умањење наталитета, дакле,штеточине за рађање деце, а теже
30
да усвоје децу, не што пате због имања родитељског

инстинкта, кога немају, да би могли децу да злостављају у
свакој људској заједници, о чему говоре многе црне хронике и
статистике. Они одбацују све моралне норме и обзире,
исказују крајњу неспособност да успешно комуницирају са
„различитим“ полом, јер после тридесете године живота теже
могу доћи до партнера; изазивају нападе на себе, а после се
„бране“ као да су угрожена мањина, галаме о себи и „својој
паради поноса“ да би прикрили своју грижу савести, осећај
кривице и унутрашњу депресију; наглашавају општу једнакост
међу људима, без обзира да ли су ти појединци продуктивни за
друштво или штетни.
Хомосексуалци исказују огромну меру обрнуте соци-
јализације у друштву, стално истичу своја „људска права,“ која
нису заснована на Божијем праву, људским законима, на
културној, цивилизацијској и нормативној традицији, газећи
сва људска права свих других људи, посебно хетеросексуалаца
и деце, посебно при силовању одраслих и деце, убиствима и
сакаћењу, о чему најбоље говори документована књига Пола
Камерона., . „Људи морају да уче да брину и пазе на оне који су
другојачији од њих самих. Хомосексуалци не успевају да
покажу врсту повезаности с другим полом, генерацијом и
социјалном класом, што води ка друштвеној хармонији.“3
Више нестабилности у сваком погледу код хомо-
сексуалаца, чешће мењање партнера, посла, пријатеља, више
самодеструктивног понашања (склоност пушењу, дрогирању,
алколизму), пате од слабијег здравља, склонији да убију
некога, животни век им је много краћи него код хетеро-
сексуалаца, слабија су кохезивна спона у друштву, теже успе-
вају да комуницирају са супротним полом, другом генерацијом
или калсом, најрадије се везују са „својима“, чиме подстичу
3
Др Пол Камерон, Хомосексуалност, Научна испитивања: Болест?
Грех? Криминал? Друштвени поремећај? Јудеомасонски напад на
хришћанство, Превод Милена Тасић, Београд: Ихтус 2003.., стр. 18.
31
поделу у друштву, више су изложени биолошкој опасности,

лакше мењају партнере, да би могли да одрже своје настрано
„узбуђење“; а прекид везе утиче тако што су више очајни,
падају у дубоку депресију, у којој могу свашта да ураде,
неупоредиво више су склонији убиству.
Хомосексуалност снажно утиче на разбијање и расло-
јавање сваког цивилног друштва, јер слобода није дата човеку
да може да чини све, па и да разара човечанство, природу и
себе самог, већ да буде у функцији унапређења и одржавања
друштва и природе чистим, у стању невиности и природности
у каквом је Бог створио свет, а не да се поведе за саветима
лукавог и да измене све наглавачке. Ово и због тога, што је
животни стил хомосексуалаца врло нестабилан и ту
нестабилност преливају на своју околину и цело друштво.
Пошто се стално сукобљавају са отпором у друштву, они
безобзирно натурају своју перверзију другима, организујући
геј параде, које накарадно називају „парада поноса“, иако су
оне у ствари параде срама, јер често изазивају крваве
последице. Када хетеросексуалци јавно не показују своје
сексуално опредељење, већ га сматрају крајње интимним и
траже за обављање тих својих потреба скривена места од очију
јавности, хомосексуалци су, чини ми се, спремни чак јавно да
врше своје неприродне радње. Кажу да су то болесни људи:
што не иду да се лече, него јавно трују и маме безазлену и
неискусну децу, упропашћавају себе и друге. Сваки човек мора
да има одговорност за усавршавање себе и других, да буде
бољи него што јесте, да буде боголикији и савршенији.
Чувени сексолог Кинсли исказује 1940. г. да се 7%
хомосексуалаца и 63% лезбејки изјаснило да никада нису
имали везу само за једну ноћ; 59% хомосексуалаца и 18%
лезбејки признало да је имало орално – анални контакт (са
увлачењем језика у анус, а 1970. је тај проценат порастао на
96% хомосексуалаца и 25% лезбејки, који су имали анално
пенилни однос, са још увећаним перверзијама. Као последица
32
неприродног сексуалног живота 35% хомосексуалаца (на-

супрот 11% мушкараца хетеросексуалаца), и 37% лезбејки
(насупрот 24% жена хетеросексуалки) имало покушаје
самоубиства или је о томе озбиљно размишљало. 4
Данас, када су бактерије и вируси мутирали због
хемикалија којима човек жели да их уништи, па се множе нове
генерације које су резистентне на лекове, када чак и тзв.
дубоки пољубац у уста, хомосексуалци употребљавају и
орално – вагинални и анално – пенилни сексуални однос,
многи извлаче фекалије из ректума и гутају их, чиме загађују
своје тело, а преко сексуално - хомосексуалног општења уносе
заразу у друге људе, чини се двоструко тежи преступ, грех и
злочин против човечанства. То може да чини во: да оњуши или
проба мокраћу своје партнерке – краве, али не сме, не може, не
би требало да чини човек као боголико биће. Све то унижава
човека испод скота. Отуда је перверзна медицинска и морална
хипокризија што хомосексуалци перу салату од ђубрета да се
не би затровали или заразили неком болешћу, а у екстремним
случајевима хране себе изметом или урином свога партнера.
Поготову што овај грех погодује развоју, чак и настанку нових
болести, каква је међу осталима болест звана сида или еидс. А
да то уништава човекову боголикост сведочи немир у душама
хомосексуалаца, вечито незадовољство, грижа савести, која
условљава осећај кривице, те се у тјескобним ситуацијама
животне опасности због греха који чине, осећају угроженим
кукавицама - виђао сам их чак и да дрхте од страха.
Са гледишта Светог писма штетно је свако бацање
благословеног семена на „неплодну њиву“, због чега је Онан (у
нашем преводу Авнан), просипавши своје „семе на земљу“ да
не би оставио семе своме брату Иру првенцу (1. Мој. 38, 6 -
10), заслужио од Бога смрт, то онда колики је грех и каква
4
хришћанство, Превод Милена Тасић, Београд: Ихтус 2003.., стр. 18 - 19.
33
казна је одређена хомосексуалцима који бацају своје семе у

фекалије или у измет или узимају у своја уста причешће и
фекалије?! Тај грех бацања човековог семена изван „благо-
словене утробе“ се по Онану данас медицински зове онани-
сање, које је само по себи, вишеструко штетно за човекову
психу и организам, иако квази медицина каже да није штетан
по људе који га врше, што је нетачно, чак и по старијим
научним изучавањима и тврђењима. Тим пре је хомо-
сексуалство, укључујући лезбејство, вишеструко штетније
друштвено зло за све нас од онанисања.
И Свето писмо и Светоотачко предање, посебно канони
Православне цркве, строго санкционишу перверзију хомо-
сексуалства као грех који је стран Божијем плану стварања и
одржавања људског рода и о томе би се могли написати
томови књига. За сада то питање остављамо по страни, како би
читаоцима дали сажету информацију о овој настраности.
б) Хомосексуалство посматрано са научног аспекта

и аспекта криминалистике
Постоје бројне научне студије које третирају хомосек-

суалност као психолошко и друштвено зло, личну и породичну
несрећу, медицинску перверзију, тешко огрешење о моралне и
друштвене норме, која прети чак опстанку људи као врсте
живих бића. Чак и Платон (у Законима 836 Б – Е), у своје
време, примећује се да су „кад је у питању неприродна
љубавна страст дечака према дечаку, девојке према девојци,
као и зрелог мушкарца према мушкарцу, и жене према жени –
одатле настала небројена зла и за појединце и за читаву
државу. Како ћемо се од тога одбранити и које ћемо средство
употребити да бисмо пронашли начин како да у свим тим
случајевима избегнемо опасност? То није нимало лака ствар...“
„Да због нагона „жена према женама и мушкараца према
мушкарцима, рађају се велике невоље како за поједине људе,
34
тако и за државу...Такви су односи безочни, безбожни и

срамнији од најсрамнијих...ко ће се од људи усудити да све то
подигне на висину закона.“ „Неће ли свако с презиром гово-
рити о човеку што се изједначује с ликом жене? Где да нађеш
таквог човека који би то нешто озаконио?... Сигуран сам да то
не би учинио нико ко у души носи прави закон.“5
Чак ни умни Платон није могао да предвиди да ће доћи
црно време када ће многе државе света, тзв. Законом о
топлеранцији, изједначити хомосексуалство и лезбијство са
хетеросексуалношћу, да се законима признају неприродни
бракови мушкарца са мушкарцрем и жене са женом, што је, по
Платону, „безочно, безбожно и бесрамније од најсрамнијих
ствари,“ што је противприродно, противбожанско, против
наталитета људског рода, што поткопава основе културе и
цивилизације и води ка самоуништењу људског рода. Данас
футуролози предвиђају да ће човечанство ишчезнути на земљи
за 200 година, због свих ових накарадности живљења, и да
треба ажурирати интерконтиненталне летове ради пресељења
свих људи на неку другу планету космоса.
Колико је ова накараданост модерног застрањења зашла
у плићаке сатанизма, сведочи и изјава, некада ортодоксног
мислиоца епископа др Атанасија Јевтића, а сада заблуделог
пропагатора некаквог икуменизма и ревизионизма у миле-
нијумским канонима и богослужењима ПЦ, сведочи његов
Интервјуу Почуј глас свог изрода, дат на Газиместану,
половином ове, 2010. године, када је био „у мировној мисији“
неоправданог пензионсања владике Артемија, иначе од њега
бољег православца и епископа, кад је говорио о присутном
хомосексуализму и педофилству у Сабору СПЦ и када је, на
питање новинара Газиместана: „Шта мислите о хомо-
сексулацима у Сабору? одговорио: „За њих се још каже
...позадинци. То су позадинци...Знате, то је болест...То није
5
Платон, , Закони, Са старогрчког прев, др Vilhar Albun, Београд:
BIGZ, 1971, стр. 327 и један други навод из другог првеода Закона
35
грех, него болест. Такве људе треба жалити. Има их, није да
нема; има их и у Сабору, али то је болест. Страдала су и деца,
али ми смо заштитили Пахомија, јер је епископ пуноћа Цркве
и он је важнији од сваког детета.“
Срамна, јеретичка и богохулна изјава, и ако је од
Атанасија Јевтића, много је богохулна и саблажњива, као да
никад владика Атанасије није читао ни Свето писмо, а камоли
свете оце и каноне Цркве, које је „преводио“. Осим тога, како
он може и сме, ја бих рекао како се усуђује, да говори о
вредности деце, кад деце нема? Нисам никада чуо да постоји и
православни екуменизам, о коме владика трабуња, ако не
мисли на икуменски Велики сабор, демантујући чак светог оца
Јустина, правдајући се да он зна шта је отац Јустин мислио
када је писао књигу Православна црква и екуменизам, чиме
даје до знања да се понаша као врховни ауторитет у
Православљу, већи од Сабора, иако је пензинисан, „уми-
ровљен“ епископ, који служи неким архијерејима за „по-
ткусур“, јер се понаша као да је „свети отац папа.“ Нека мало
боље прочита шта је св. отац Јустин рекао о папи, као највећем
јеретику, архијеретику.
Читајући ову изјаву умировљеног епископа Атанасија
узвикујем и ја, заједно са Цицероном: O, темпора! O, морес!,
па иако ме огласе зли језици за западног екуменисту, што ја
никад нисам био, и пре бих волео да скапам него да будем
слободни радикал, нека врста бућкала и сметала за мућење
чисте и питке воде Православља.
По чему може епископ педофил бити пуноћа Цркве и
важнији од ма ког детета, када га жигошу и рашчињавају
наводи Светог писма оба завета, канони ПЦ, светоотачко
предање и осуђују таквог епископа „позадинца“ на рашчи-
њење, а владика Атанасије га брани? Ко разуман сме, може и
ко се усуђује да брани сатанисту, као епископа који је „пуноћа
цркве“. Које цркве, Христове ни у ком случају не, јер само је
Господ Христос пуноћа цркве. И епископ, и када није педо-
36
фил, чита на Светој литургији, да је Господ Христос Тај који

приноси и који се приноси, који невидљиво присуствује Цркви
као глава Цркве, а ми смо Његови удови, како учи апостол
Павле. Који упропашћава душу многе деце, руши живу цркву,
он као „пуноћа Цркве“, који је теолошка празноћа, ледена
празнина и мрак Христове цркве. Може ли пуноћа Цркве да
буде морално трула особа, ма ко то био, чак да је и васељенски
патријарх? Колико има у историји ПЦ епископа јеретика,
расколника, морално недостојних особа, који су рашчињени,
који нису имали владику Атанасија да га брани проти-
вканонски, противхристовски? Зар деца могу да буду ма чија
жртва, посебно „епископа који је пуноћа Цркве“? За децу је
Господ Христос рекао: „Ако се не обратите и не будете као
деца, нећете ући у Царство небеско... Који се, дакле, понизи
као дете ово, онај је највећи у Царству небеском. И који прими
једно такво дете у име Моје, Мене прима. А који саблазни
једнога од ових малих, боље би му било да се обеси камен
воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску....тешко
оном кроз кога долази саблазан.“ (Мт. 18, 3. 5 - 7).
Ако је педофилство болест, како каже „Преосвећени“, а
не грех, да ли преосвећени владика мисли да је рекао неку
православну мудрост. Није, већ јерес, коју ће потврдити и
најбезазленији и најнеобразованији сваки свети отац.
Него да се ми вратимо на нашу тему, коју смо раније
начели.
Дакле, једна од савремених студија на ову тему јесте и
студија недавно објављених изабраних чланака под насловом
Хомсексуаланост од др Пола Кемерона,6 коју би требало
прочитати а која третира ово модерно зло са разних научних
аспеката. Др П. Кемерон је професор оне здраве, хришћанске
психологије у Америци, за разлику од фројдистичке, у много
6
хришћанство, Превод Милена Тасић, Београд: Ихтус 2003.., цела књига.
37
чему настране, либидозне психологије. Већ на самом почетку

налазимо образложење ове општечовечанске пошасти којој се
подају они који нису спремни да преузми на себе одговорност
заснивања породице, не желећи да поднесу „жртву“ брака,
рађања, подизања и васпитања деце да живе у врлини и
хришћанском моралу.
Развратни хетеросексуалци и хомосексуалци су себи-
чни, саможиви, неодговорни људи, да понесу на себи и
успешно обаве дужност родитељства, којима је животни циљ
себична сласт чулног уживања, чак и кад је она настрана и
насилна.
Хомосексуалци су психолошки нестабилни и неспо-
собни да успешно комуницирају са другима. Др Едмунд
Беглер, који је лечио хиљадама хомосексуалаца, дошао је до
закључка да су они: оптерећени злобом према другима; пси-
холошки су неуротични због тога што желе да своју депресију
и осећај кривице због греха коме се подају прикрију и показују
екстремни нарцизам, неозбиљност и неодговорност у животу;
не желе да прихвате моралне стандарде што се тиче секса и
сексуалног живота под лажном, анархичном претпоставком да
имају право да самовољно кроје морална начела сексуалног
живота по свом личном осећању, као компензацију за своју
„патњу“ и они, уопште имају „мање или више психопатску
структуру“ личности.
Тежња хомосексуалству може да буде последица
породичне или друштвене одбачености, разоран и насилан
живот родитеља у браку, немогућност природног задовољења
сексуалног нагона, какав је живот у одвојеним интернатима,
затворима, психолошко - рационалној усмерености ка истом
полу итд. Оно што је за све нас далеко важније од тога како
хомосексуалци живе, јер је ружно и огавно да се „завирује“ у
њихове перверзњачке сеансе и сатанистичко церекање једом
од врло важних нагона којим је Бог обдарио човека, јесте
друштвено зло које хомосексуалство са собом доноси.
38
Није само штетно то што се хомосексуалци подају са-

домазохизму, бацању благословеног семена, намењеног као
репродуктивни материјал за одржање и усавршавање људског
рода. Нити је реч само о гадостима фистинга (стављање шаке
у ректум), једењу фецеса – измета, пијењу урина, лизању ануса
или гениталија, завлачењу језика у анус или вагину, сисању
пениса. Познати сексолог и истраживач сексуалног живота ан-
кетама доказује да 96% хомосексуалаца учествује у анално -
пенисном контакту; да 7% хомосексуалаца и 63% лезбејки су
истакли да никада нису имали „везу за само једну ноћ“ и да су,
79% хомосексуалаца и 29% лезбејки имали такве настране
односе само једном с више од половине својих партнера. Но,
пођимо од претпоставке да хомосексуалци имају неко „право“
које сами себи, поучени од лукавога, дају да је то мање зло од
онога што хомосексуалство доноси целом друштву, али да их
њихова настрана и перверзна природа подстиче на бројна
криминална недела, која разбијају свако друштво. Ако хоћете
да уништите један народ, убаците им вирус хомосексуалства, и
ви сте постигли свој циљ. Хетеросексуалци показују већу
социјалну кохерентност.
Научно вођене стручне анкете показују да су хомо-
сексуалци четири пута више склонији насиљу у сексу од
хетеросексуалаца, да су више социјално деструктивни, па су
хомосексуалци два пута више хапшени за несексуалне зло-
чине, осам пута чешће за сексуалне злочине од хетеро-
сексуалаца; да су хомосексуалци око пет пута били склонији
да намерно заразе болешћу свога партнера, да су пет пута били
склонији да изврше самоубиство, да су четири пута више
пријављивани за мучење партнера или неког другог (садо-
мазохизам, везивање, бијење и мучење) од хетеросексуалца; да
су хомосексуалци склони и повезанији са њиме него хетеро-
сексуалци, да су 50%, по сопственом признању, више крали,
варали, вршили утају пореза или да нису били ухваћени у зло-
чину, чешће мењају партнере, више шире заразе (болест сиде и
39
друге), склонији су дроги и другим опијатима.7 Оно што је још

горе јесте чињеница да су хомосексуалци, једним делом због
кривице коју осећају у себи због свог греха, затим због невер-
става партнера, па онда због опирања својих жртава да им удо-
воље настраним уживањима, а највише због гађења на свој
грех, долази до несрећних исхода, мучења, чак и убистава
њихових хомосексуалних партнера. Бројна су убиства масов-
них убица - хомосексуалаца у свету. Тако је хомосексуалац
Хенри Лукас тврдио да је убио 350 људи; Доналд Харви – 37
жртава; Џон Вејн Гејси силовао, па убио 33 дечака и сахранио
их у дворишту испод своје куће; силовао 32 жртве, па их после
исекао на комаде, попаковао у пластичне кесе и бацао поред
аутопута за Лос Анђелес; Брус Дејвис је малтретирао па убио
27 младића и једног дечка у Илиноису; Хуан Корона је убио 25
радника емиграната, а хомосексуални троугао Корл, Хенли,
Брукс убио је 27 људи у Тексасу. 8 Бројна су и ужасна су
недела хомосексуалаца и лезбејки, о чему говори књига др
Пола Кемерона.9 Исте године је у Форт Лодердејлу (Флорида)
један хомосексуалац помогао убиство свог оца са својим
„партнером“, са 45 убода и тешко претучен гвозденим
тигањем, да би могао да живи „слободно“ са својим па-
ртнером.
Други подаци о злоделима хомосексуалаца би нас
далеко одвели изван оквира ове књиге, за што немамо ни вољу
ни намеру да о томе говоримо.
Према томе, хомосексуалци, били они тога свесни или
не, јесу разбијачи социјализације друштвене кохезије, ства-
рање обрнуте, перверзњачке социјализације и исказивање
везивања по основу чисте первезњачке патологије. А то је оно
што је штетно, како за њих саме и за све друге око њих. Ако ту
штету за тренутак и занемаримо, не смемо никако занемарити
7
Ср. Др Пол Камерон, Исто дело, стр. 15 - 16.
8
Вид. др Пол Камерон, Исто дело, стр. 26 - 34.
9
Ср. Др Пол Камерон, Исто дело, стр. 25 - 48.
40
такво њихово понашање које је штетно за све нас, за цело наше

друштво, па дакле и за читаво човечанство. Такозвана егали-
таристичко - социо - психијатријска теорија да је свима
дозвољено све, па и хомосексуалцима да живе како хоће, како
су „рођени“ и заинтересовани да живе, није исправна, јер је
нездрава, незналачка, штетна по друштво у целини и по
здравље појединаца у томе друштву, по њихов животни век,
који је негде просечно 30 година, за разлику од хетеро-
сексуалаца чији животни век достиже просечно 70 година, што
је све срачунато на истребљење, умртвљење и убијање
људског рода, оно што Сатана жели од искона да се деси чове-
чанству.
Осим тога, разврат и разне баханалије које су нам добро
познате у историји, а које данас хомосексуалци организују у
својим групним „сеансама“, биле су од памтивека узрок
пропасти свих до сада познатих друштава и цивилизација.
Отуда је и хомосексуалство, као права пошаст наших дана,
помодна зараза која се шири брзином пожара подстакнута
разним опијатима, често и дрогом, као пожар олујом, јесте пла-
мен који ће, ако се овако ствари буду одвијале како се сада од-
вијају, угрозити саме основе културе и цивилизације целокуп-
ног човечанства. Чак је оно већа опасност од сваке друге за-
разе и тероризма. А ипак се на ову пошаст (хомосексуалство)
мало поклања пажње, па јој се чак и повлађује, јер су хомо-
сексуални кланови и лобији добро организовани, врло
утицајни, саморекламерски и самонаметујући, јер запоседају
све важне функције у тзв цивилизованом делу хришћанског
човечанства и због тога имају доста новца да купују или силују
своје жртве „да пристану“ на њихову настрану, патолошку
хомосексуалну преусмереност. То је исто када би, напоредо са
возовима који се крећу у једном правцу пустили возове који се
крећу у њима супротном смеру, па ће до кобног судара једном
да дође и изазове катастрофу и последице неслућених размера.
И, као прави коров друштвеног талога, прети да угуши све не-
41
жне, с муком стечене или одгајене врлине целомудрености и

девствености живота на који нас позива хришћанство речима:
„Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш
небески“ (Мт 5, 48), што поспешује духовно - морални напре-
дак човечанства, тако и хомосексуалство прети да уништи
сваки природни сексуални начин живота тиме што условљава
убијање и саме клице живота.
в) Да ли хомосексуалци (лезбејке и педофили) могу

да промене своју перверзну полну оријентацију
Сваки човек је дужан да се мења на боље, да се

усавршава. Једна наша пословица каже: „Магарац у Беч,
магарац из Беча,“ што би требало да значи да се магарац не
мења, што није тачно. Мање је тачно да се човек не мења и да
се не може мењати. Чак када је у питању и генетско наслеђе,
које подлеже променама, тзв. мутацијама. Али, хомосексу-
алство није наследна, генетска болест, већ пре адолесцентно
опредељење, реусмеравање гена да се активирају, како је мени
рекао садашњи министар културе Небојша Брадић, „с друге
стране улице“ (полног живота), жеља да се живи са истим
полом. Лаж је, са научног становишта, да постоји ген
хомосексуалства, који је измишљен за време Клинтонове вла-
давине САД, коме су требали гласови гејова за други мандцат
и да попуни истрошене војне јединице у Вијетнаму, Лаосу и
Камбоџи.
Када би хомосексуалство било природно стање
човековог бића, зашто хомосексуалци имају немир у себи,
осећају незадовољство са својим сексуалним животом и грижу
савести због таквог живота? Тај немир који их увек тера на
бунт, рат против других, пре свега против хетеросексуалаца,
доказује да нису на правој страни добра, већ да су на страни
зла, Сатане.
42
Према најновијем научним истраживањима др Роберта

Спицера, како објашњава Џулија Дуин у Вашингтон Тајмсу
(из 2000. г.), научно је доказана могућост да је преоријентација
хомосексулаца у хетеросексуалце безболна, могућа, чак и
пожељна по исказима самих бивших хомосексуалаца, за шта,
као и за све друго, је потребна добра воља и чврста одлука да
се та преоријентација изврши. Но, човек се не може осло-
бодити греха док се не покаје, а не може се покајати док му се
грех не огади. Морамо знати да данас постоје у свету, више
него икада, центри моћи који пропагирају и намећу
хомосексуалну опредељеност као нормално стање човекове
опредељености, што није и не може да буде тачно, све у
намери да би се људски род истребио. Бог је дао људима
примарне и сексуалне одлике, полне органе који су различити,
комплементарни код мушкарца и жене, дао је хормоне, ензиме
и све друго, према тој сексуалној опредељености, те због
погрешно каналисаног полног усмерења може доћи, и долази,
до хормоналног поремећаја личности, извитоперења, које се не
задржава само на почетној станици поремећаја, већ иде даље и
све даље: од полног разврата до донжуанства, од хомо-
сексуалства до бисексуалства и педофилства, а онда се прелази
на скотоломство и некрофилију. Моралном падању и наза-
довању човека нема краја, осим ако га он, својом свесном
намером и одлуком, не пресече и точак пропасти свога бића не
преусмери у супротном смеру, - ка својој Боголикости,
имајући свагда у виду Господње речи: „Будите, дакле, ви
савршени, као што је савршен ваш Отац небески“ (Мт. 5, 48).
Човек се у животу много колеба између Бога и Сатане,
зна да не може служити обојицу истовремено, већ једног или
другог. Дакле, боље је да служи Богу него Мамони (ср. Мт. 6,
24). Човек има стечене и наследне навике; оне које су урођене
наслеђују се путем гена, а оне које су стечене, стварају се
мутацијом гена и вољним опредељењем самог човека као
индивидуе. Та борба у човеку између добра и зла, истине и
43
лажи, правде и неправде, оличена у борби имеђу Бога и

Сатане, увек је присутна; посебно се то примећује када је
савест активна у човеку и проговори, или се успава или се
спали, у ком случају човек не мери своје поступке с аспекта
Божије воље и намене сврхе свега постојећег, или да себе и
свет и све у свету, преудешава не по Божијој вољи, како је Бог
стварао свет и човека, него по својој сизифовској вољи и
безуспешном труду да одреди шта ће бити и како ће сексуално
живети по својој „слободној“ вољи и опредељењу. Наслеђе и
навике, урођеност и склоност су растегљиве и променљиве
категорије појмова, али то не значи Да су то непремостиве
супротности.
Сами бивши хомосексуалци, који су подвргнути разним
анкетама, мада су ове анкете дискутабилне колико су отво-
рене, будући да човек тешко прича све што интимно мисли и
доживљава, сведоче да су променили полну оријентацију, па
уместо истог пола задовољавали се хетеросексуално са
супротним полом, из жеље да не буду проскрибовани од
других и прекорени од своје савести, већ су постали такви
какви би требало да буду: каналисали свој сексуални живот са
особом супротног пола.
44
3) Припрема за антигеј демонстрације
а) Припреме за демонстрације против „Геј – параде,“ зака-

зане за 30. јун 2001. у 15 часова, на Тргу Републике
За ову геј параду сазнали ја и покојни г. Небојша

Крстић 15.05.2001, и разговарали о организовању антигеј
протеста, када смо, горњег датума, ишли заједно на трибину у
Зрењанину, насловљену: Српско Богољубље, која се баш
уклопила, да кажемо коју реч и о предстојећој геј паради, за
коју смо обавештени преко Интернета.. Тако, када смо, можда
и због овога, сада већ покојни, Небојша Крстић, секретар
Образа Ненад Јовановић и ја путовали у Зрењанин 15.02.2001.,
могли успут да разговарамо о већ сигурно заказаној Геј паради
у Београду за крај јуна месеца 2001. Нас двојица смо донели
одлуку да се после ове Трибине накнадно састанемо у
Београду и коначно решимо, да у име Српска светосавске
странке, Отачаственог покрета „Образ“ и Монархистичког
покрета Црне Горе, које ће представљати председници (Жарко
Гавриловић, протојереј, Небојша Крстић и Срећко Ђорђевић),
организујемо анти демонстрације и спречимо одржавање те
параде. Бојали смо се да је време кратко и да нећемо успети да
прикупимо критичну масу људи. Али, Бог је благословио, па је
људи било сасвим довољно, распоређених на различитим
пунктовима у Београду, тако да се прави геј момци и „гејице
девојке“ нису смели ни да појаве, изузев неколико њих, који су
први изазвали насиље.
Одмах после ове трибине састали смо се у мојој кући, г.
Небојша Крстић, Ненад Јовановић и ја, када смо, можда и због
овога, сада већ покојни, Небојша Крстић, секретар Образа
Ненад Јовановић и ја путовали у Зрењанин 15.02.2001., могли
смо успут да разговарамо о већ сигурно заказаној Геј паради у
Београду за крај јуна месеца 2001; па сам замолио Нребојшу
да позову „Делије“ и „Гробаре“ да нам помогну. Бог је
45
благословио наш подухват, па је људи било сасвим довољно,

распоређених на различитим пунктовима у Београду, тако да
се прави геј момци и „гејице девојке“ нису смели ни да појаве,
изузев неколико њих, који су први изазвали насиље.
Донели смо, дакле, одлуку да кренемо у акцију. Младен
је донео готов Проглас за антигеј демонстрације, али сам ја
изразио резерву, јер је био жесток, иако прави, па смо дошли
до новог решења Прогласа, који овде објављујемо. Жао ми је
што сада немам тај први Проглас да га објавим, иако сам
молио Младена да ми га да, то није до сада учинио. Штампали
смо Проглас код мог пјатеља у Земуну у 1.000 или 2.000
примерака и омладина „Образа“ је облепила Београд са њим,
свуда, где су нашли за сходно.
Наиме, нас тројица горепоменутих састајали смо се три
пута пре параде, затим издали Саопштење које је објављено у
Експрес политици уочи тог дана. Нашли смо, дакле, и човека
који је штампао неколико хиљада плаката величине А3
формата, са натписом: „Православни на окуп за духовно здраву
Србију! Спречимо антихришћански хомосексуални неморал и
перверзњачку оргију заказану у Београду 30. јуна 2001. у
15:00”.
Са тим плакатом Београд је био облепљен, не свуда, и
то ноћу 29. јуна, како нам активисти Отпора, хомосексуалних
и лезбејских лобија, не би поцепали плакате, да смо их раније
залепили. Неке старешине цркава, као нпр. у цркви Але-
ксандра Невског, одбили су да дозволе да се ови плакати лепе
на црквеној огради из мени неразумљивих разлога. Јер, ко је
пре позван, ако не свештенослужитељи, да се боре против ове
содомске и гоморске пошасти, коју нам диригују моћници
Новог светског поретка.
46
б) Распоред програма за тзв. „Геј - параду“
„...27. јуни у Београду

Међународни дан поноса
Лезбејки и геј мушкараца
Ове године по први пут грађанке и грађани Београда ће

за Међународни дан поноса лезбејки и геј мушкараца изаћи на
улицу.
Још 27. јуна 1969. године у Њујорку лезбејке, геј му-
шкарци, травестити и транссексуалци су се јавно успротивили
полицијском терору, и одбили да буду жртве дискриминације,
насиља и понижења. Овај датум је касније прихваћен као
симболичан дан ослобођења и поноса лезбејки и геј му-
шкараца. Већ годинама се 27. јуни у већини светских градова
прославља музиком, веселим демонстрацијама уз слављење
различитости љубави.
Лабрис, група за лезбејска људска права и Аркадија, геј
и лезбејски лоби, од 1995. године овај датум прослављају ин-
терним програмом. Ове године, по први пут, излазимо на
улице Београда заједно са нашим пријатељицама, пријатељима
и породицама са којима ћемо се провеселити. Потребна нам је
подршка свих вас како би били различити и моћнији на Тргу
републике, 30.06.2001. са почетком у 15 часова.
47
Програм:
Трг републике
15–16:30 Карневал уз музику и плес
Студентски Културни Центар – СКЦ

17:00–18:30 Трибина „Лезбејска и геј права су људска
права“
18:45–20:15 Трибина „Лезбејска и геј култура“
20:30–21:30 Позоришна представа „Мама, да ти кажем“,
Фенс театра из Новог Сада
21:30–22:30 Коктел
22:30–23:00 Концерт класичне музике (Бетовен, Чајков-
ски, Моцарт, Бах)
23:30 Журка
У организацији:
Лабрис, група за лезбејска људска права
Деве, група за промоцију лезбејске и геј културе,
Кампања против хомофобије
Gayten – LGBT, Центар за промоцију и развој права
сексуалних мањина
Gay - serbia. com, contact@gay - serbia. com
LABRIS
e - mail: labris@eunet. yu
www.womenego. org.yu/labris385
48
в) Плакат Светосавске странке и Образа: Спречимо

антихришћански хомосексуални неморал и перверзњачку
оргију
49
г) Освајање слободе
(Нови експрес, бр. 13360, 30. 06–1.7. 2001. стр. 8.)
Данас се обележава међународни „Дан поноса“
Геј мушкарци и лезбоси на Тргу Републике
Данас ће од 15 часова на београдском Тргу Републике

мушкарци и жене прославити Међународни дан поноса
лезбејки и геј мушкараца својеврсном парадом.
После свечаног почетка уличне невиђене феште на
балканском простору, наставак је у сали СКЦ - а. Од 17 часова
ће почети трибина под називом: „Крај дискриминације –
лезбејке, геј мушкарци и држава“.
У 18,45 следи трибина која нуди решења под називом
„Геј и лезбејска алтернатива: Нелагодност у култури“. За 20.30
часова Фенс театар из Новог Сада је припремио представу
„Мама да ти кажем“, после које ће уследити коктел. А после
получасовног концерта класичне музике (око 23.30), уследиће
party до зоре...
Д. С. – Р. Е.
д) Утврђивање слободе
(Нови експрес, бр. 13360, 30. 06.17. 2001. стр. 8.)
Против греха
Забринути за духовно и биолошко здравље свога

народа, а суочени са бујањем противприродног блуда и
антихришћанског хомосексуалног неморала, позивамо све
моралне људе да нам се придруже у отпору тој пошасти – каже
се у заједничком саопштењу које су потписали председник
Српске светосавске странке протојереј Жарко Гавриловић,
Небојша М. Крстић из Отачаственог покрета Образ, по-
тпредседник Српског монархистичког покрета – Беране
50
Срећко В. Ђорђевић, Владимир Максимовић, главни уредник

књижевног друштва „Слободна књига“, Мирослав К. Костић,
председник Свесрпског савеза, Андрија Вујовић из удружења
студената „Свети Јустин философија“, као и многи други...
Стога вас, у име Бога позивамо да им се, здушно и
заједно одупремо ради очувања духовног и биолошког
здравља нашег народа, а против овог греха који је уништио
Содому и Гомору, јер Господ је заповедио: „С мушкарцем не
лези као са женом; гадно је“ (3 Мој. 18,22). Или: „Ко би
мушкарца обележио као жену, учинише гадну ствар обојица;
да се погубе, крв њихова на њих“ (3. Мој 20, 13) – каже се на
крају саопштења.
Р. Е.
ђ) Саопштење Српског Интернет парламента
„...Обавештавамо јавност да се непрекидна понижавања

српскога народа воде на свим нивоима његовог опстанка!
Упоредо са кидањем територија, сужавањем граница, етничких
протеривања из бивших република, сатанизацијом војске и
аутономаштвом, напада се сада и на само језгро и темељ на-
шега народа, а то је породица.
Неколицина маргиналних антисрпских организација
изводећи на улице Београда шачицу залуталих и заблуделих
хомосексуалаца, не марећи што их тиме јавно извргавају руглу
и подсмеху, желе да преко њих и њихове личне несреће, угрозе
и понизе једино што нам је још остало нетакнуто, а то је: наша
породица, наше потомство, морална начела и вредности, које
још једино дају смисао данашњем животу.
Под лажним и лукавим паролама „прогреса“, „толе-
ранције блуда“ и права „угрожених“, организатори хомо-
сексуалне параде, имају само један циљ: да здрав и стабилан
народ, претворе у једну безличну, неморалну масу особењака,
без корена и без будућности, морално лабаву, без историјске
свести и јединства, којом се врло лако манипулише.
51
Зато апелујемо на наш народ, да покаже довољно снаге

и свести и да одбрани своју децу, своје унуке и своју част и
образ од ниских подвала перверзних удружења и злонамерних
педерских парада и њихових лажи!
Сада још можемо спречити ширење организоване
мреже хомосексуалаца и педофила по Србији, како не бисмо
касније страховали за безбрижну младост наших синова и
кћери.
„Изборимо се за здраво и чисто потомство, они ће нам
бити захвални!...“
Српски Интернет Парламент
http://komentar. co.yu
srpskiparlament@yahoo. Com
е) Моје учешће на демонстрацијама против одржавања Геј

– параде
Ја сам активно учествовао око припрема демонстрација

против хомосексуалаца. Сам сам, 24. јуна, одржао састанак са
студентима Богословског и других факултета у Београду у
Светосавској цркви, у канцеларији где се хор састаје, негде око
18 часова, док су свештеници били на богослужењу у храму.
Прво сам се колебао око уласка у канцеларију, јер сам знао да
ће бити негативних реаговања неког од надлежних свештеника
на одржавање таквог састанка у канцеларијама храма, будући
да су свештеници и скоро сви виши представници СПЦ по-
стали комформисти; пасивизирани су и индиферентни према
свим ружним појавама у српском народу. Зато сам хтео да са-
станак одржимо напољу, под „ведрим небом“, али су ме други,
међу њима и двојица свештеника о. Петар Лукавац и о. Ратко
Савић, скоро увукли у канцеларију.
21.06.2001., у 18 часова одржли смо састанак са студе-
нтима и омладином у Светосавском храму, тачније у
канцеларијама храма састанак је и одржан у канцеларији
52
препуној студената. Одржао сам ватрен говор о томе какви су

нас јади снашли, о томе да се и сада поново припрема поруга
за православне у Београду. Договорили смо се да свако, у свом
домену, организује људе за демонстрације, решили и офо-
рмили делегацију да посети патријарха Павла и извести га о
овој паради и нашој акцији.
Патријарх је примио делегацију 26.06.20001. и причао
им о пропасти Содоме и Гоморе због тог греха. Патријарх је
обећао да ће позвати г. др Војислава Коштуницу и са њим
разговарати да се откаже заказана геј парада за 30.06.2001., и
да ће 28.06.2001. бити седница Св. арх. синода, на којој ће он
то изнети. Ни једно од ових патријархових обећања нисмо
могли да проверимо да ли је испунио, нити је за нас од тог
обећања било ма каквих ефеката.
28.06.2001., у 17 часова, одржао сам предавање сту-
дентима Шумарског факултета у Београду, на тему Видовдана
(да напоменем да сам био прво свештено лице које је после
рата јавно ушло на Шумарски факултет, Природно мате-
матички факултет - дијалог марксиста и теолога Ж. Г.
10.03.1981) и на Учитељски факултет на Дедињу, које сам
обавестио о геј паради и позвао их да нам помогну својим
присуством.
Одзив студената и омладине на нашим антигеј демо-
нстрацијама био је задовољавајући. Нажалост било је и туче и
повређених. Сам сам присуствовао тучи на Тргу републике,
коју је изазвала једна лезбејка, опаливши шамар једном
српском полицајцу, па су деца скочила да се обрачунају са
њом. Мирио сам демонстранте да се не туку, јер ми јесмо ту
због тога, и због тога добио велику грдњу од једне старије
професорке: „Зар ви да нам говорите тако. Њих не треба тући,
него побити“! - узвикивала је она. Био сам све време
демонстрација на Тргу републике и пред СКЦ-ом од 14,20 до
18 часова када сам дао новинарима усмено преко 20 интервјуа,
53
а ни један немам у аудио или електронској форми, јер су их

редакције сакриле, можда у неким бункерима.
Замолио сам г. Небојшу Крстића и Младена
Обрадовића да на те демонстрације позову студенте БУ, као и
навијаче „Делија“ и „Гробара“, за припомоћ, који су донекле
прекорачили наш мирни протест, али како би се хомо-
сексуалци другачије „опаметили“ да то више не чине, и били
су од тих парада одвраћени читавих девет година. Сада
поново! „звецкају“ том својом претњом, за коју ја мислим да
неће ничега доброг донети нашем народу, без обзира што ће
заговорници тзв. људских права хомосексуалаца и лезбејки
бити лицемерни, и то највише они који су лишили цео српски
народ свих људских права и коме отимају свету земљу –
Косово и Метохију. Између осталог, за ову антигеј параду смо
решили да се оформи делегација студената различитих факу-
лтета, пре свега Богословског, која ће да посети патријарха
Павла и обавести га о бласфемичном карневалу. Патријарх је
заиста примио те студенте 26. јуна у 9,30 и обећао да ће по-
звати председника СРЈ, г. Коштуницу и замолити га да се та
парада откаже, пропративши тај разговор и тиме да су Содома
и Гомора пропале због тог греха, а да ће 27. јуна 2001. бити
редовна седница Светог арх. синода СПЦ, па ће он изнети
предлог Синоду да се парада осуди.
Од тога није било ништа, нити знамо да ли је нешто од
тога Патријарх учинио и предузео. Напротив, обавештен сам
касније да је било великих отпора тим нашим намерама у врху
СПЦ. Тако је, између осталог, старешина Светосавског храма,
прота Стеван Влачић, запретио једном теологу (који редовно
асистира на богослужењима у Светосавском храму), да ће га
истерати из Цркве, ако и даље буде активно учествовао у
припремама тих демонстрација. Знао сам да има и епископа и
свештеника настраних, али нисам могао да верујем да ће се ма
ко у СПЦ, чак и од тих настраних и перверзних „свеште-
нослужитеља“, усудити да заузима неутрални или штићенички
54
став према хомосексуалцима и њиховом „маскенбалу“ сата-

низма и оргијашења у Београду. Али, и то се десило. Чак су
поједине старешине београдских храмова, као, на пример,
храма Александра Невског, забрањивали да „активисти“
Образа лепе наш плакат на црквеној улазној огради, дакле
изван порте, како бисмо мобилисали православне вернике да
устану против овог маскенбала сатанизма. Прича се да је један
од епископа платио припремање тог Сатанистичког оргијања у
Београду, што, ако је тачно, јесте дубоко потресно, жалосно и
апокалиптично и служи на општу саблазан као сатанизам.
Даље, ја сам 25. јуна 2001. г., у 17 часова, на позив сту-
дената „Свети Јустин Мученик“, одржао предавање на Шумар-
ском факултету у Београду и том приликом сам обавестио сту-
денте о овоме и позвао сам их на отпор хомосексуалном ма-
скенбалу у Београду. О том догађају сам беседио исто вече,
негде око 19 часова у цркви Светог Трифуна у Малом Мокром
Лугу и присуствовао резању колача СПО. То исто вече сам био
у Железнику негде око 20,30 и у ресторану на промоцији
књиге о. Бранка Томића „Црвено слово“, обавестио слушаоце
шта се спрема 30. јуна у Београду, па сам и овај аудиторијум
обавестио о одржавању геј параде и позвао их на отпор том лу-
дилу.
Цео сутрашњи дан, а то је 29. јун, провео сам у разго-
вору и договору са пријатељима, био сам у недоумици шта да
чиним. Чак сам помишљао да, као јуродиви, узмем икону све-
тог Јована Крститеља, епитрахиљ на себе и кадионицу у руке и
да окадим на Тргу Републике те извитоперене особе, али су ме
пријатељи одвратили, констатујући да то можда не би било
примерено. Напокон, дошао је и тај, „сунцем обасјан“ дан Д, -
30. јун 2001. г. Сви дневни листови, осим Политике експрес
„мудро“ су ћутали, показујући максимум опрезности и луцид-
ности. Било је то као затишје пред буру.
Једино је Политика експрес, у броју 13.360 од 30. јуна
2001., на стр. 8, објавила две мање, неупадљиве информације,
55
конфронтиране једна другој, и то једну поред друге, са надна-

словима: Освајање слободе: Данас се обележава међународни
„Дан поноса“. Геј мушкарци и лезбоси на Тргу Републике, и
другу: Утврђивање слободе: Против греха. У овој другој је
објављено наше противљење том Сатаномаскенбалу. У том
другом чланку је писало: „Забринути за духовно и биолошко
здравље свога народа, а суочени са бујањем противприродног
блуда и антихришћанског хомосексуалног неморала, позивамо
све моралне људе да нам се придруже у отпору тој пошасти –
каже се у заједничком саопштењу које су потписали председ-
ник Српске светосавске странке протојереј Жарко Гавриловић,
Небојша М. Крстић из Отачаственог покрета Образ, потпред-
седник Српског монархистичког покрета – Беране Срећко
Ђорђевић, Владимир Максимовић, главни уредник књижевног
друштва „Слободна књига“, Мирослав К. Костић, председник
Свесрпског савеза, Андрија Вујовић из удружења студената
„Свети Јустин Философ“, као и многи други... Стога вас, у име
Бога, позивамо да им се, здушно и заједно, одупремо ради
очувања духовног и биолошког здравља нашег народа, а про-
тив овог греха који је уништио Содому и Гомору, јер Господ је
заповедио: „С мушкарцем не лежи као са женом; гадно је“ (3.
Мој. 18, 22). Или: „Који би мушкарца облежао као жену, учи-
нише гадну ствар обојица: да се погубе, крв њихова на њих“ (3.
Мој. 20, 13) каже се на крају саопштења“. 30 јуна, 15 часова
био сам на Тргу Републике, окружен својим симпатизерима и
члановима Светосавске странке, међу којима ме је у стопу
пратио председник Извршног одбора, Слободан Скочић. Нигде
нисам видео, највероватније од гужве, ни покојног Небојшу
нити Срећка Ђорђевића, иако сам видео поједине чланове
„Образа“, па сам се због тога осећао мало незгодно, остављен
сам на цедилу, што је можда, по Божијем промислу, било и до-
бро, да нас не повежу као организаторе тих демонстрација,
што смо ми, уистину, и били, а већ су после почели да прете
организаторима кривичним гоњењем. Чак, више месеци после
56
тога, имао сам непријатности и приговоре због мог учешћа у

овим демонстрацијама за време посете Канади од 21.09. до
6.10.2001., где сам ишао на позив наших Срба да говорим на
освећењу Споменика Дражи Михаиловићу у Бинбруку 23. сеп-
тембра. Иначе, покојни Крстић, Срећко Ђорђевић и ја дуго се
нисмо видели после тога, највероватније из жеље да заташкамо
евентуално гоњење, ослушкујући жестоке нападе на нас из
наших „скровишта“, очекујући и позиве на саслушање, јер су
неки преко новина призивали наше прогоне.
Одзив омладине на том протесту хомосексуалној
паради је био задовољавајући. Око мене, пошто сам био у
мантији, сјатили су се брзо фоторепортери и камермани. Међу
првима је била нека страна, чини ми се шпанска телевизија,
којој сам дао интервју, а онда и оне друге: БК, РТС, Б 92 итд.
Ипак, све је било превише мирно. У ваздуху се осећала
неизвесност. Очекивало се нешто неисказано – нереди каквих
није било у Београду, којих, хвала Богу, није било. Иницијалну
капислу насиљу „окинула“ је једна девојка - лезбијка која је до-
шла на Геј параду, тиме што је опалила врућ шамар српском
полицајцу, који је био крајње неутралан и крајње коректан чо-
век, коректан, a који je дошао да чува „ред и мир“. Пожар на-
сиља отпочео је по улицама Београда, предвођен фудбалским
навијачима. Покушао сам да спречим насиље, да говорим да за
то нисмо дошли, да би требало мрзети грех, а не грешника, док
је на мене севала очима и речима једна професорка која ми је
запенушено говорила:
– Зар нам то ви кажете? Њих не треба волети него
мрзети и побити, да се затру.
Одговорио сам: - Они се могу покајати и преваспитати.
– Њих нико не може преваспитати, њих треба затрти
да се то семе зла истреби као кукољ.
Негде око 16 часова позвали су ме студенти да са њима
идем од Трга Републике ка СКЦ где се хомосексуалци
57
групишу у намери да одрже разбијени скуп и предавање, но ја

сам им рекао да они иду пре мене, а ја ћу доћи касније.
Тако је и било. За 45 минута отприлике, ја сам, са
својим пратиоцима, касније пошао ка СКЦ, али ме је негде око
Зграде Протокола сачекала повећа група младих и студената,
рекли су ми да их је милиција разбила, да су неки добили и
модрице, које су ми показивали, као и то да има повређених,
можда и мртвих, на обе стране. Забринуо сам се, иако ми
нисмо учинили ништа лоше - насиље су почели перверзњаци, а
наставили на београдским улицама фудбалски навијачи.
Студенти су ме замолили да се и они врате натраг, и пођу са
мном према Славији, дакле и према СКЦ, јер их полиција
разгони по Београду. Одобрио сам им, под условом и чврстим
њиховим обећањем да не смеју провоцирати полицију нити ма
кога од пролазника, него да мирно заједно шетамо.
Пошли смо према Славији. Негде на ивици зграде
Старог Двора и зграде Скупштине града, стајала је већа група
полицајаца, из које се издвојио један полицајац и запитао нас:
Куда ћете?
Ја сам одговорио:
– Ми смо слободни људи, ово је слободан град и ми смо
кренули према Славији, зар је то забрањено?
– Добро, добро, узврати полицијски старешина, али
само без провокација, јер је код СКЦ једна већа група наше
јединице, па вам скрећемо пажњу да нећемо толерисати
никакав неред и молимо вас да се пред СКЦ не задржавате!
Одговорио сам:
Деца су ми дала чврсто обећање да неће никога
провоцирати и да немамо намеру да се задржавамо пред
СКЦ.
Пошли смо даље. Када смо били на кривини код
Београђанке видели смо милицију и марицу насред улице
Српских владара (сада је то улица Краља Милана), велику
гужву полиције пред Клузом и СКЦ, и мноштво камермана и
58
фоторепортера, који су се сјатили око мене са свих страна.

Давао сам изјаве и одговарао на једно, а постављали су ми по
три питања. Посебно је била упорна једна новинарка са ТВ
„Браћа Карић“, која није гледаоцима те телевизије пренела
интегралну верзију онога шта сам рекао, већ само оно: Бог је
дао човеку тако деликатне полне органе за рађање и
размножавање, а не за фекалије, што се вртело на шпици ТВ
Карић више од пола године, често више пута дневно, а оно
што сам рекао тој девојци, која је заговарала право
хомосексуалаца као основно људско право (чиста лаж и
небулоза!).
Упитао сам је: „да ли би више волела да има дечка
хомосексуалца или хетеросексуалца и објаснио да је Бог
стварао мушко и женско једно за друго, једно према другоме, а
не за настрано чулно изживљавање, да је сврха општења мужа
и жене рађање и подизање деце, а не сатанско церекање томе
нагону – а то баш раде настране личности. Зар ти девојко не би
волела да нађеш мушкарца који ће те волети, да будеш мајка,
да будеш женствена, а он мужеван и да рађаш децу“?!
Она је побегла пар корака од мене уназад, слушала
бујицу мојих речи и питања забезекнуто, док су камермани,
њих двадесетак, снимали сваки мој миг, сваку реч, али нису
ништа објавили у интегралној верзији. Волео бих када би ми
неко од њих дао оригинални видео запис, како бих га имао у
документацији!
У једном моменту испред мене истрча један монах,
Ваљевац, у плавој мантији са речима:
Оче Жарко! И мене су стрпали били у марицу, јер сам био
подвио мантију да могу да трчим, ако буде насиља, па кад сам
им казао да сам калуђер, одбрусили су ми: Бежи попе одавде и
пустили ме!
Било је то једино свештено лице, које је тога дана било
са мном као учесник противника Геј параде, да се барем
региструје за тужно потомство о жалосном стању у нашој
59
Цркви и пасивности њених свештенослужитеља према

перверзији, неморалу, верским сектама и томе слично.
Напокон, пошто ме полиција пожуривала да се
разиђемо, позвао сам све студенте и демонстранте, пошто ми
је полиција дала чврсто обећање да геј параде више неће бити,
да се разиђемо, јер смо свој циљ постигли. Ја сам са
пратиоцима кренуо пешке према Славији, а од Југословенског
драмског позоришта опет пешке, јер превоз није радио све до
моје куће, где ме је чекала забринута група пријатеља да виде
како сам прошао и шта се збило, будући да су вести преко
медија биле драматичне. У мом животу свршио се још један
буран дан, као онај када сам организовао демонстрације пред
ЈДП приликом намере да одиграју представу Свети Сава, дан
када сам ја, као Старина Новак, морао да оставим крст и узмем
на раме „будак“ и да се одметнем у хајдуке.
ж) Извештај који сам, преко Интернета, добио на

Уредиништво Енциклопедије православља после
неодржане геј параде
Српска Енциклопедија Православља
Од: CurchStRaphael raphael3@look. ca

За: svetosavlje@yahoogroups. com
Послато: уторак 03. јул 2001 05:19
Тема: Београд - Борба против настраности
После пребијања учесника геј параде
Хомофобија или борба против настраности

Јавност подељена: једни мисле да Србија мора да се
брани од пошасти педерастије, док други упозоравају да
живимо у хомофобичној средини. Да ли позивање на људска
права значи да се може нешто упражњавати што спада у
извитопереност у моралном смислу? Једино законодавство
60
Јужноафричке Републике гарантује право на различитост

сексуалне оријентације.
Борци за остваривање хомосексуалних права су „на
велика врата“ изашли из илегале. Прва српска геј парада, која
је требала да скрене пажњу јавности на ову маргиналну групу,
завршила се уличним пребијањем и пре него што су хомо-
сексуалци почели да деле свој пропагандни материјал.
Улични линч у којем је 14 особа повређено поделило је
јавно мнење. Док су једни осокољени тиме што омладина
батинама брани Србију од „пошасти педерастије“, други на
ово неартикулисано насиље гледају као на знак да још увек
живимо у хомофобичној средини. После крви која је пала по
београдским улицама домаће геј и лезбејске организације
слободно могу да 30. јун узму за свој будући празник.
Нико нормалан не може да одобрава насиље на ули-
цама, па ни према грађанима који имају другачију сексуалну
оријентацију, Али, поставља се питање: ко је крив? Да ли само
они који су узели мотике и каменице у руке као што то олако
оцењују поједине невладине организације?
Грчка је чланица Европске уније, али тамо хомо-
сексуалцима не пада на памет да се јавно окупе на улици и
траже своја права. „Пазите шта радите. Међународни дан
поноса хомосексуалаца и лезбејки у Атини се још увек
прославља у затвореним клубским просторима“, упозорио је
домаће хомосексуалце један њихов сабрат који тренутно живи
у Грчкој.
Изјава шефа београдске полиције да „као средина
нисмо сазрели за такво исказивање настраности“, у Фонду за
хуманитарно право прокоментарисана је као још један доказ о
потреби образовања полиције у области људских права.
Хелсиншки одбор за људска права отишао је корак даље и
затражио да се донесу адмандмани на устав Србије и СРЈ, који
ће гарантовати право на различитост сексуалне оријентације и
њено испољавање.
61
Влада Т. из Кампање против хомофобије каже да по

његовим сазнањима само Устав Јужноафричке Републике даје
таква права хомосексуалцима и лезбијкама. У америци једино
Врховни суд државе Вермонт изједначава једнополне са
брачним заједницама.
„Оно што се десило на Тргу Републике представља
пресек ситуације у којој живимо. Милитантност нису испо-
љиле само групе младих који су тукли хомосексуалце, већ и
хомосексуална удружења. Нису схватили тренутак у којем се
наше друштво и земља налази“, каже др Гордана Живковић,
виши научни истраживач из Института за европске студије.
Европоцентризам и позивање на људска права се ту-
маче на пежоративан начин“. „Човек има слободу и да греши,
али то не значи да може да упражњава нешто што спада у
извитопереност у моралном смислу. Ако прихватимо такво
схватање слободе за коју се залажу хомосексуалци, сутра могу
и наркомани да митингују и траже законско право да се
дрогирају“, објашњава Гордана Живковић.
Поводом тврдњи да и Српска православна црква стоји
иза батинања, Гордана Живковић поставља питање: „Да ли је
веровање у Бога опасније него бити хомосексуалац или
наркоман?“ Што се тиче изласка хомосексуалаца на улицу,
овај истраживач сматра да се не може допустити нешто што у
моралном смислу вређа достојанство друге личности. Омла-
дински савез Србије упозорио је све надлежне државне органе
на последице које могу изазвати скупови хомосексуалаца у
нашој земљи. „Противимо се сваком насиљу, па и насиљу које,
под плаштом демократије над нашом земљом, врше Фонд за
хуманитарно право и Хелсиншки одбор“, каже у саопштењу
Омладинског савеза Србије, које је потписао Драган
Станковић. Ништа мање, него су себи дали за право да држе
лекцију нашој полицији како јој је неопходно образовање у
области људских права, примећује Омладински савез и додаје:
„Ако су њихова људска права то да нам хомосексуалци шетају
62
слободно земљом, онда нама младима ништа није преостало

него да се забринемо за своју будућност и будућност своје
земље“.
(Политика, Београд, 3. јул 2001.) Миленко Пешић
Напомена! „Хелсиншки одбор“ се недавно изјаснио

против увођења веронауке у наше школе, док сада подржава
„хомосексуалце да се слободно шетају земљом“. То су њихова
„људска права“?! Хвала Богу, Српски народ духовно про-
гледава после 50 – годишњег ропства под безбожницима –
комунистима и добро осећа са које стране „дувају ветрови“
које доноси белосветски шљам, смрад, моралне извитопере-
ности и настраности у православно – светосавску Србију!
Пошто је у горњем чланку новинар поменуо суседну
Грчку и Атину, запитајмо се: да ли су можда наступила
„последња времена“ када у тој истој суседној Грчкој Гркиње,
па чак и поједине грчке калуђерице, траже да им се дозволи
слободан приступ и улаз у Свету Гору Атонску, пошто су,
заједно са „женама света дискриминисане,“ у овом приступу
светогорским манастирима. Или, био је захтев,, да буду и оне
рукополагане за свештенице?! Како то, питају се савремени
извитоперени малоумници:: „зар њима нешто уопште може да
буде забрањено на почетку новог миленијума“?! – питају се
као са неким правом. А заборављају речи св. Ап. Павла: „Зар
да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од Њега? Све ми је
дозвољено, али није ми све на корист; све ми је дозвољено, али
све не надзидава“ (1. Кор. 10, 22.23)
63
Обрачун са полицијом
Линч на Тргу републике
64
з) Скен чланка из новина: Протест Хелсиншког одбора

за људска права
65
и) Скен анкете: Да ли осуђујете насиље над

хомосексуалцима у Београду, (Објавио; Недељни телеграф,
бр. 271, Београд, 04.07.2001. г. стр. 4)
Дакле, већина испитаника је осудила антигеј параду,

осим г. Дејана Лучића. Сигурни смо да је резултат био
другачији, али да новинари Недељног телеграфа нису водили
ову анкету непристрасно, јер је питање ко анкетира, за кога и
по чијем захтеву.
66
ј) Скен чланка из Политике: Заборавља се право на

сексуалну различитост
67
к) Скен чланка из Политике: ГСС запрепашћен насиљем
68
л) Скен чланка из Политике: Србија за гејове није

обећана земља (Политика бр. 31.496, Београд, 09.07.2001,
стр. 1. и 10.)
69
љ) Скен новинског чланка: Хомосексуалци – Партнер из

конфекције (Дуга, бр. 322, Београд, 28. 06. 1986. стр. 56)
70
71
м) Хомосексуалност у Србији табу, а у Цркви

светогрђе, у Европи обичај!
(Балкан, Београд, 16 -17. 02. 2009. г, стр. 7.)
Православна црква одредила се према браковима између

особа истог пола иако за то није имала јасног повода
Противници хомосексуализма у СПЦ најчешће цитирају

Владету Јеротића, који је рекао: „Када нестану табуи у једном
друштву - онда је таквом друштву дошао крај. „Размишљање о
другачијој сексуалној опредељености у Србији је често
поистовећено са размишљањем о болести, каже Младен
Костић, клинички психолог.
Балкан експрес извештава: „Београд - У време транзиције
и сталних промена у друштву проблем који не нестаје, већ
само чека прави тренутак да исплива на површину је при-
хватање или неприхватање хомосексуализма у нашој земљи и
доношење закона којим би се озваничиле хомофобне везе и
остварила законска права свих хомофобних чланова друштва“.
По мишљењу Младена Костића, клиничког психолога и
терапеута, по ономе што се дешава ми јасно показујемо да смо
далеко од других земаља у прихватању хомосексуализма
- Питања која се дотичу сексуалних сфера налазе се на
много осетљивијем тлу него у другим европским земљама -
тврди Костић. Он додаје да ми имамо врло затворен однос
према прихватању различитости.
- Средина је врло патријархална, тако да постоји велики
отпор према свему што није уобичајено. Размишљање о
другачијој сексуалној опредељености је често поистовећено са
размишљањем о болести. Није редак случај да се реагује на
врло агресиван начин према хомосексуалцима. Мора се узети у
обзир да постоје и подељена мишљења, неки су несигурни у
ставу према хомофобији, док други осећају потпуну аверзију
према томе - напомиње Костић.
72
Српска православна црква у складу са својим верским

деловањем на хомосексуализам не гледа благонаклоно и има
став да је то „акт против природе“.
Противници хомосексуализма најчешће цитирају Владету
Јеротића, који је рекао: „Када нестану табуи у једном друштву
- онда је таквом друштву дошао крај." Али, више се не ради о
откривању табуа, ради се и о конкретним захтевима. Наиме,
није довољно јавно обзнанити своју сексуалну оријентацију,
већ се захтева озваничење бракова између хомосексуалних
парова.
- Таква заједница се не може назвати браком - поручују
из патријаршије СПЦ.
- У православљу је јасно речено да је брак светиња и
представља удруживање мушкарца и жене у светој вези, која
бива озваничена у цркви. Овакав захтев представља изврга-
вање руглу свега што је свето.
Неке европске земље својим законима одобравају
склапање хомосексуалних бракова. Данска је још 1989. Озако-
нила партнерство између особа истог пола, да би после тога
слични закони били усвојени и у Холандији, Норвешкој,
Исланду, Шведској, Финској, Белгији, Немачкој, Мађарској, а
на локалном нивоу у неким шпанским и италијанским
градовима.
Социолог Данијела Јаговић из Пастирског саветодавног
центра СПЦ, објашњава црквене ставове.
- Хомосексуализам више не спада у патологију. Узроци
његовог јављања везују се за органски или социјални
поремећај - тврди она. - Нисам за озакоњивање хомо-
сексуалних бракова ни за могућност да такви парови усвајају
децу. Такву ситуацију могу назвати високоризичном јер није
исто када децу подижу родитељи супротног пола, као и када су
родитељи истог пола. Једноставно, ниједан мушкарац не може
заменити улогу мајке у одгајању детета, нити жена улогу оца у
таквој вези! -
73
Атила Ковач:
Треба чекати
Главни и одговорни уредник геј часописа „Дечко“ Атила
Ковач, се не либи да јавно изнесе свој став.
- У овом тренутку се не може говорити о усвајању
закона о легализацији хомосексуалних бракова. Једноставно
речено, не може се градити кућа од димњака - констатује
Атила.
- Налазимо се у друштву у којем хомосексуалци остају
без посла, бивају избацивани из стана ако живе у заједници са
припадником истог пола... Примера је пуно, тако да је бесми-
слено за сада размишљати о брачној заједници и њеној лега-
лизацији. Као сваки грађанин и припадник више мањина, који
уредно извршава обавезе према највећем предузећу - држави,
очекујем да она за узврат донесе додатне законе о заштити
права мањина, који ће исправити све те неправилности, а у
исто време неће никако утицати на остатак већинске
популације. До тада вреди сачекати.
Иницијатива за легализацију хомосексуалних заједница
код нас, пре свих осталих питања, повлачи питање одго-
варајућег тренутка“ - чак и они који тврде да немају ништа
против хомосексуалаца“, сматрају да је у земљи у којој ништа
не функционише, проблем било каквих брачних и ванбрачних
заједница последња ствар којом треба да се бавимо.
М. Глишић
н) Хомофобија,
(Пресс, бр. 1130, Београд, 17. 02. 2009. г., стр. 26. )
Саша Пантић: Хомосексуалци би највише волели да им

поручим да их набијем на мој полни орган, али им нећу
приредити то задовољство. Убио бих се да сам им сличан.
Интернет сајт „Квирија“ одлучио је да направи избор за
хомофоба године, а на листи су се, као кандидати, нашли
74
глумци, политичари, певачи и један свештеник. Како наводе

ови борци за геј и лезбејска права, међу особама које највише
мрзе хомосексуално опредељење су глумац Саша Пантић,
списатељице Мира Бобић - Мојсиловић и Јелена Тинска,
психолог Александра Јанковић, глумац Тихомир Арсић, али и
млади певач Данијел Павловић, иако је у ријалити шоу
„Операција Тријумф“ имао проблема управо због свог
сексуалног опредељења.
Саша Пантић, глумац и сценариста изузетно популарног
хумористичког серијала „Курсаџије“, каже да је поносан што
се нашао на листи кандидата.
- Пресрећан сам што су ме тако окарактерисали и што
знају како сам опредељен. Убио бих се да сам им сличан. Они
би највише волели да им ја поручим да их набијем на мој
полни орган, али им нећу приредити то задовољство. Не
желим такве особе ни да видим, далеко им лепа кућа -
закључио је вицкасти Албанац Адеми Попуши из „Курсаџија“.
У конкуренцији за најхомофоба нашла се и мулти-
медијална уметница Јелена Тинска.
- Нисам никакав хомофоб, а вероватно сам се на тој
листи нашла јер сам у једном тексту рекла да сам против тога
да хомосексуални парови усвајају децу. Много времена сам
провела са геј популацијом у балету и позоришту. Из тог
искуства знам да су геј мушкарци много сензибилнији, не-
жнији и инспиративнији од просечних мушкараца - рекла је
Тинска за Пресс.
Мирјана Бобић - Мојсиловић нашла се на списку
хомофоба, иако је дала интервју за овај портал, у коме је
подржала геј - лезбејску популацију. Кап која је прелила чашу
јесте то што је у својој колумни Мира наводно „Опљувала
мушкарца који је остао трудан“.
- Немам времена да се бавим коментарисањем било
каквог истраживања - рекла је Бобићка за Пресс, а сличан
„коментар да нема коментар“ дао је и глумац Тихомир Арсић.
75
Не занимају ме ти ликови уопште, имам преча посла од

њих - рекао је глумац и новопечени члан Српске напредне
странке.
њ) Хомофобија је погрешан назив за хомосексуалофобију
Не плашимо се ми човека када нас називају

хомофобичарима, већ се плашимо хомосексуалаца, за то што
преусмеравају и кваре Божију деобу човека на два пола:
мушко и женско; што кваре сексуалну, хормоналну и секре-
толошку опредељеност човековог бића; што подривају и
поткопавају човеково биће изнутра њега самог, противно
Божијем стварању и опредељењу, те на крају, што стварају
предуслове да човеково биће нестане из овог света.
Од јануара 1993. ступила је на снагу Ревизија
Међународне класификације болести, по којој је хомо-
сексуалство дефинисано као сексуална опредељеност, а не
поремећај, болест или полна настраност, како се дотле у
медицини сматрало. Априла 1993. Руска федерација мења чл.
121. Кривичног законика РК, по коме се мужеложништво
изузима вишемиленијумски из кодекса кривичног дела.
Настала је права јагма и поплава медицинске литературе да се
хомосексуалство истражује као медицински феномен, забо-
рављајући морал, брак, породицу, наталитет и усавршавање
човечанства, баш као биполарног сегмента Божијег стварања.
У свету који је Бог створио, почев од најситнијих бића, па до
галаксија, све је биполарно: атом, чије је језгро наелектрисано
позитивно, а електрони – негативно, између којих су честице
које одржавају равнотежу атомских сила, што је услов кретања
сила у атому. У живом свету све је хетеросексуално, изузев
изузетака моносекуалности, јер је живи свет подељен на
мушко и женско, а деца, која исто тако могу бити мушког или
женског пола, долазе да попуне неки међупростор међу
родитељима. У сунчаним системима, галаксијама све је у
76
биполарном распореду сила: масе и енергије, међу којима има

и неутралних тела. Тако је било по Божијем плану до сада.
Сада човек преобликује Богом створени свет и уместо
да га усмерава и усавршава у Божијем стварању и опре-
дељењу, он тумачи аномалије које настају раубовањем и
загађењем света, уместо да тумачи оно што је здраво, морално,
нормално, продуктивно, усавршавајуће у духу Божијег лика,
по заповести самог Христа: „Будите ви, дакле, савршени, као
што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). Разуме се да
би било глупо када би и Богу приписивали хетеросексуалност
или хомосексуалност, је је Бог биће о коме не можемо мислити
оптерећени сексуалним нагоном и набојем.
Многи данас, истина натегнуто, покушавају медицином
и социологијом да оправдају и протумаче хомосексуалност, па
наводе више разлога за то да је: 1) Хомосексуализам наследна
патологија; 2) хомосексуализам је неурогени поремећај, који
хомосексуализам везују за церебралне поремећаје; 3) хомо-
сексуализам је ендокрини поремећај (нпр. отоци на кори
надбубрежне жлезде); 4) неуроендокрини и интраутерални
(унутарматерични) разлози хомосексуализма објашњавају га
променама хормоналних поремећаја код плода детета у фази
формирања; 5) психоаналитички приступ хомосексуализму га
посматра као последицу ране фиксације на мајку, 6) условно
рефлексна или дисентолошка концепција хомосексуализма, у
руској медицини, хомосексуализам настаје као изопачавање
психосексуалних оријентација, насталих у постнаталном пери-
оду, под утицајем психосексуалних фактора средине на пато-
лошки примењеној основи.
Дакле, још увек се, углавном, хомосексуализам дефи-
нише као патологија, психопатологија. Чак се патолошки или
инверзивни хомосекауализам и код Фројда није доводио у
сумњу.
Постоје два облика хомосексуализма; активни (уро-
ђени, „стварни“) и пасивни (стечени, условљен средином или
77
културални). Активну групу хомосексуалаца чини 1 до 4%

мушкараца и 1 до 3% жена, који је устаљенији, али облик
„стечених“ хомосексуалних девијација се увећава, или смњује,
зависно од културолошких утицаја који долазе од позитивног
гледања средине. Данас је права експанзија, поплава света од
стране оних који су настрани, па би свако друштво, ако ништа
друго, морало појачати санкције према педофилима, која је
патологија већа и опаснија, од свх других сексуалних пато-
логија.
Други део:
ПОЛЕМИКА У ЈУГОСЛАВИЈИ ОКО ГЕЈ
ПАРАДЕ
1) Полемике у листу „Политика“
а) Мирјана Кубуровић: (Не) хришћанска реч
Говорећи у име Цркве, неки њени посленици не

уједињују, него још више деле већ довољно подељен народ... И
док је овај млади монах, који је упркос годинама већ стекао
довољно благости у опхођењу са неистомишљеницима и
довољно мудрости да процени шта ће бити корисније по оне
који га слушају – да ли да саопшти или прећути истину, један
други посленик хришћанства, иако већ годинама у пензији,
жестином своје јавне речи изазвао је буру негодовања. Не само
мећу неупућенима у веру, него још више мећу верујућима. Док
атеисти не морају знати да је на почетку Јеванђеља по Јовану
записано да „На почетку бејаше реч, и реч бејаше у Бога, и Бог
бејаше реч“, они други знају; поштујући реч усвојили су и
хришћанске поуке да није на месту саблажњавати(?) људе
78
својим речима, а још је исправно осуђивати друге беспо-

говорно, проглашавајући их за „слуге Сотонине“.
Мирјана Кубуровић
(Поитика, бр. 31517, г. XCVIII, Београд, 30.07.2001, стр. 6.)
б) Др Жарко Гавриловић: Теологија еуфемизма по

Мирјани Кубуровић, поднаслов „Верујем да сам ја тај
теолог“
(Мој одговор на чланак „(Не) хришћанска реч“ од

Мирјане Кубуровић, Политика, бр. 31256, г. XCVIII Бгд. 8.
август 2001. г., стр. 20.)
Годинама читамо извештаје Мирјане Кубуровић о

Цркви и њеним активностима, иако је Српска православна
црква није „акредитовала као свога новинара, тумача и
портпарола“. Истина, она уме понекад лепо и тачно да пише о
Цркви, када су у питању мање сложени теолошки проблеми,
али она се потпуно губи када жели да пресуђује у питања
теолошких спорења. Још мање је тачно да јој је Црква дала
„акредитиве“ да сама суди и пресуђује чија је теолошка реч
хришћанска, а чија нехришћанска, ко говори помирљиво, а ко
непомирљиво. У свему томе најважније је ко говори исти-
нитије према Светом писму, предању и учењу отаца. Па, и
поред тога што јој наша Црква није дала акредитиве,
Кубуровићка се усуђује да дели пацке свештеницима који су
целог свог века верно и одано служили Богу и роду своме, чак
и онда када су ти мали новинарчићи били „скутоноше и
писмоноше“ Драгана Антића, чија је улога добро позната
свима нама. Бојим се да је баш тај човек, који је захваљујући
тим „меким људима у Цркви“, који имају „довољно мудрости“
да процене коме, шта и како да кажу у Цркви „регрутовао“
Кубуровићку као новинара Цркве. Реч је, то је провидно и
јасно и малом детету, да је М. Кубуровић хтела да упореди
79
„мудрост“ и тактичност епископа Порфирија и „моју грубост“

„нетактичност“. Ја верујем да сам ја тај Мирјанин теолог -
„један други посленик хришћанства, иако већ годинама у
пензији, жестином своје речи изазвао је буру негодовања“.Чак
се Мирјана Кубуровић упиње „из петних жила“ да објашњава
оно из теологије што јој није боља страна, нити фамилијарно
штиво. Објашњава реч безбожник, за које Свето писмо каже:“
Рече безбожник у срцу своме: нема Бога; не ваљала су, гадна
су дела њихова; нема никога добро да твори“ (Пс. 14, 1), да ту
реч епископ Порфирије није употребио да не би „увредио“
своју саговорницу. Онда је такво закључивање против целе
проповеди Господа Христа, против Његове осуде фарисеја.
Нека Мирјана отвори 23. главу Матејевог јеванђеља и нека је
добро прочита, шта је Господ рекао лицемерним фарисејима,
који су припремали Христово распеће. Па, те њене речи су
против све проповеди апостолске због које су они разапети,
каменовани, побијени; против проповеди Светог Јована
Крститеља, који је посечен у затвору због своје проповеди;
против проповеди Светог Јована Златоустог који је, „због
оштрих речи“, како би рекла Мирјана Кубуровић, протеран са
патријаршког трона; па, то њено мишљење је против
проповеди Светог владике Николаја Велимировића, кога је
Кубуровићка истргла из текста. Нека прочита књигу „Кроз
тамнички прозор“. Уосталом, зашто су му комунисти забра-
њивали долазак у земљу, изједначавали га са злочинцем
Степинцем, ако не због његових „оштрих“ проповеди против
безбожника? У ствари, Кубуровићки је најбоље да се не меша
у области у којима има много више незнања него знања. Зар да
ја искривљујем цитате Светог писма за то што ће то заболети
безбожнике и што ће их и даље чувати у смртном дремежу,
сну и греху?! Није ли боље и економичније препоручити
Мирјани да утиче на њих да се промене и уместо безбожника
постану верници, уместо бесрамника и безаконика, како
безбожнике карактерише Свето писмо, да им помогнемо да
80
постану благородни и уљудни верници, а не да, ради њихове

грешности, тупавости и незнања, исправљамо и мењамо Свето
писмо, правећи од њега еуфемизам и екуменизам гемишта у
теологији. Поред тога, ко то даје право Кубуровићки, па макар
се она звала и Мирјана, да јавно дели свештенослужитеље у
цркви, једне да хвали, а друге да куди? Није ли то остатак
комунистичког наслеђа, манир марксистички, наслеђен од
њеног „вољеног вође“, који су као марксистички богови и
богиње, иако сами неверујући, делили свештенике на добре и
лоше, давали карактеристике епископима и свештеницима?
Па, ако је и тако, да нас има добрих и рђавих, ко даје право
баш њој, и зашто, да нас она дели на добре и зле? По којим
критеријумима? да ли само по „мекоти“ речи, као да је тео-
логија „љубавно шапутање и миловање“, а не изобличавање
грешника и похвала праведника? Ако је Кубуровићка у праву,
зашто је тај „меки, свилени, у рукавицама прехваљени“
Кубуровићкин „фаворит“ доживео толико увреда у истој еми-
сији на којој је учествовао, у „Утиску недеље,“ да сам се и ја,
од кога се мени непозната хришћанка, Оља Бећковић,
постидела, заиста постидео и те гледатељке која је, грубо,
најгрубље и најпримитивније, напала „попа Порфирија“, као
правог „Сотониног“ слугу, како каже Кубуровићка, а постидео
сам се и Оље Бећковић што продаје неку нову врсту
индулгенција на терену православља - да се она стиди за мене
за неке „моје грехе“,као да њој није доста и премного њених
грехова, за које ће јој судити једини и неподмитљиви Господ
Бог. Видите, да ја ипак јавно браним епископа Порфирија од
клевета, а он се, јавно и недвосмислено, ограђује од мене,
говори да Бог није тај који суди: награђује и кажњава, као да у
Символу вере, не читамо, и он и ја, сваког дана, да верујемо у
Господа Исуса Христа „који ће доћи да суди живим и мртвим
и Његовом Царству неће бити краја“. Какав је то Бог који
суди и пресуђује, награђује и даје плату живота, а не може да
кажњава?! Ко то дели људе на овце и јарце, одређује да јарци
81
иду на леву страну, где „ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 25,
41 - 45), а овце на десну страну, ако не Бог – Господ наш Исус
Христос?! Ко је казнио Адама и Еву, истеривањем из раја, да у
зноју лица свога једу хлеб, да Ева с муком и у болу рађа, ако не
Бог, како то описује Свето писмо? Ко је казнио цара
Навуходоносора да пасе траву као говече? Ко је ослепео
гонитеља Савла? Ми можемо да кажемо да је то учинио њихов
грех, али грех је преступање Божије воље, па грех нема моћи
да казни самог себе. Казна јесте последица греха, и грех је тај
због кога казна долази, али Бог је тај који је одредио казну за
грех. О томе на свакој својој страни сведочи Свето писмо.
Питам се: Какву то нову, екуменистичку и еуфенистичку
теологију проповедају наши нови теолози, заједно са
Мирјаном Кубуровић?!
Шта смо то ми до сада учили код оних сјајних умова:
Од Светог Саве, Николаја Велимировића, (о коме Кубуровићка
није достојна да говори, јер га није упознала, него истргла
поједине цитате који њој одговарају за ову прилику), Јустина
Поповића, Доброклонског, Лазара Мирковића и бројних
других ауторитета који су били признати у свету?
Има ли смисла мене у седмој деценији живота слати у
„школу теологије“ коју предаје садашња скојевка коју је
изнајмио Драган Антић и ангажовао да пише о Цркви? Зар да
ја, потпуно оформљен теолог (када ћу ако не сада бити
оформљен), да проповедам екуменизам уместо мог дичног
православља, да се служим еуфемизмом и искривљујем цитате
из Светог писма, само зато што то и тако хоће Мирјана
Кубуровић, или трабанти и таланџа Новог светског поретка,
који се све више убацује у нашу свету Цркву, па поред бивших
и садашњих комуниста, хајде да послушам Мирјану Ку-
буровић и кажем комунистичића, проповедамо еуфемизам
уместо истине Светог писма, да говорим о верској толеранцији
између православља и јеховиних сведока, православља и
82
сатаниста?! То поље рада није моје, него Мирјане Кубуровић и

њој сличних.
Београд, 30.07.2001.
Протојереј Жарко Гавриловић
в) Мирјана Кубуровић: Похвале смопрепознавању,

на чланак: Верујем да сам ја тај теолог
Хвала др Жарку Гавриловићу и на оно мало лепих речи

о мом новинарском раду, уз искрено чуђење како је смогао
снаге да их напише, кад зна о мени и о мојој „фамилији“ чак и
оно што не знам ни ја. Хвала му и на увредама, јер оне не
говоре о мени, већ о њему, способном да се препозна и тамо
где му име није споменуто. Као у оној народној причи „Добар
дан, зла жено“.
Најискреније желим др Гавриловићу да у свом срцу
нађе смирење како би, у складу са основном хришћанском
поуком, могао да живи у миру са људима око себе. Ја се то
трудим онолико колико до мене стоји, зато нећу ни реч више, а
понајмање о онима чији сам „скутоноша и писмоноша“ била.
Онај коме је истина битна већ је зна.
Мирјана Кубуровић
Новинар „Политике“ чији је акредитив пре 10 година
прихваћен у Синоду СПЦ.
(Политика, бр. 31527, Београд, 09. 08. 2001., стр. 20).
83
г) Др Жарко Гавриловић: Истина није вређање
(Mој одговор на чланак Мирјане Кубуровић: Похвале

самопрепознавању, Политика, бр. 31527, Београд, 9.
август 2001. г. стр 20)
Нисам поменуо фамилију Мирјане Кубуровић у мом

одговору, те према томе, нисам је могао ни вређати. Нисам
вређао ни Мирјану, јер je она сама поменула прихватање
„акредитива“ од пре десет година у Св. арх. Синоду и тиме и
самa потврдила моје наводе да је Политика, односно Драган
Хаџи Антић, њу акредитовао у Патријаршији као новинара, а
не Црква. У то време, не само да су Вас акредитовали у
Патријаршији, него тај исти човек (тада још Драган Антић) је
испословао да мене, као теолога са два доктората, избаце из
Уредништва Православља, да би њега могли да приме као
уредника Православља, иако је био бос у Политици у то време,
како би посвршавао неке закулисне послове у Патријаршији у
то време.
Ово су чињенице, да не говорим више од тога. Колика
је и каква Мирјана хришћанка види се и по томе што, не
негирајући да се спорни текст Политике односи на мене,
помиње народну причу „Добар дан, зла жено,“ изје-
дначавајући мене, српског свештеника и мушкарца, са „злом
женом“.
Осим тога, зар наслов Похвала самопрепознавању није
у потпуној супротности овој народној причи. Зар та прича не
би пре приличила некоме другом, понајмање мени, да не
кажем коме. Зашто такав гнев и срџба Мирјана, када Ви
вређате мене, а не ја Вас? А што се тиче Ваше поруке мени,
одговарам Вам речима самог Господа, ако их разумете: „Кад
бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од
света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн.
84
15,19). „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући

говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мт. 5, 11).
Божији благослов и мир Вашој души,
Београд, 30.07.2010. Протојереј Др Жарко Гавриловић
(Политика није објавила, иако је овај одговор примила
Б. Алексић)
д) Богдан Гарић: Не верујем да сте теолог
Прочитао сам одговор господина др Жарка Гаври-

ловића „Верујем да сам ја тај теолог“, са великом
збуњеношћу и неверицом да је то написао један теолог. Не
претендујем да се осврћем на истине, увреде и неистине којих
у чланку има. Замислио сам се и тражио одговор зашто је ово
писмо упућено „Политици“ и да ли је то требало да учини
поштовани господин Гавриловић. Размишљајући шта може да
буде повод, позвао сам у помоћ велике учитеље наше право-
славне вере, да ми објасне шта то значи духовна гордост, јер
само човек горд може да се упусти у такво разрачунавање са
једним верником или неверником.
Госпођа Кубуровић за десет година свога бављења
Црквом и црквеним питањима, имала је најбољу намеру у
критикованом напису „Нехришћанска реч“ да укаже:
„Говорећи у име цркве, њени неки посленици не уједињују,
него још више деле већ довољно подељен народ“, не поми-
њући никога. Ово је изазвало полемику. Њен достојанствени
одговор у „Политици“ од 9. августа 2001, пун је хришћанске
љубави и праштања.
Тај „новинарчић“ знао је за речи Антонија Великог који
је рекао: „Буди мудар и ћутањем затвори уста онима који те
клевећу. Не жалости се ако неко буде рђаво говорио о теби. То
је дело нечистих духова који се старају да поставе препреке
човеку за стицање суховног разума. Не бој се увреде које ти
наносе људи“. Овако је требало, држећи се ове поуке, да
85
поступи и др Гавриловић ако је себе препознао у чланку

госпође Кубуровић, а не да допусти да га гордост обузме и
падне у грех.
Богдан Гарић
(Политика, г. XCVIII, бр. 31528, Београд, 10. август 2001; стр.
20.)
ђ) Др Жарко Гавриловић, Mој одговор Гарићу: Не верујем

да сте хришћанин
(Политика, г. XCVIII, бр. 31528, Београд, 10. август 2001; стр. 20.)
Прочитао сам допис извесног анонимца Богдана

Гарића, под горњим насловом, и изненађен сам, не његовом
садржином, већ неумесношћу Гарићевог одговора мени, коју
уредништво Политике, или није хтело или није желело да
цени и оцени. Уместо да нешто мени замера, он је изнео
непостојећу тезу да сам ја горд човек, да нисам теолог, и
покушао да се закити цитатима светих отаца о штетности
гордости. О гордости уопште, а посебно о гордости анонимца
Богдана Гарића, могао бих да одговорим са текстом који не би
стао ни на све странице Политике. Али, чему би то водило,
осим ако Уредништво Политике не жели да тиме створи неку
летњу Библијску школу, пред увођење веронауке у образовни
систем.
Гарић је цео чланак посветио мојој наводној гордости, а
да није доказао у чему се она показује. У ствари, Гарић је,
износећи бројне цитате светих отаца о гордости да би показао
моју гордост, само доказао колико је сам горд и препотентан
човек, да покаже да он, „као нетеолог,“ зна о гордости оно што
неко други, као теолог или назови теолог, не зна.
Послушајте, г. Гарићу, шта вам Господ каже: „Ли-
цемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети
извадити трун из ока брата свога“ (Мт. 7, 5). Или је, можда,
проблем у томе да мене неки анонимац у теологији, за кога ја
нисам чуо као теолошког писца нити мислиоца, учи теологији,
86
да оспорава моју теологију, а зна се врло добро код каквих

сјајних професора сам учио богословске науке и са каквим
успехом сам дипломирао на Богословском факултету и
одбранио докторат. Који су то „бедни људи“ данас, који су
изашли из Достојевсковог мртвог дома на позорницу дана,
који устају и оспоравају „све и свја“, чак и дипломе које су
надлежни факултети издали и оверили потписима својих
професора?!
Стога, на основу текста Гарићевог одговора ја не
верујем да је он хришћанин, а ако јесте, нека каже који и какав,
можда неки верски секташ, скоројевић у теологији, па нека
закаже јавни дуел из теологије, да бисмо одмерили теолошко
знање. Он то, барем, може пре него ја када му дозвољавају да
брани новинарку, која се показала као елоквентна и зналац у
новинарству, али која није „римски папа“ у новинарству, и у
мом случају је погрешила. До тог сазнања ће она сама доћи кад
тад, што пре то боље по њу саму.
Све што сам рекао за г - ђу Мирјану Кубуровић је она
сама, директно или индиректно, потврдила, у своме одговору,
па чак није оспорила ни „моје препознавање“ као „прозваног
теолога,“ не пропустивши прилику да ме, као теолога и
свештеника, изједначи са „злом женом“. И то Гарић, колико је
смирен и убог, назива њеним „достојанственим одговором“.
Поставља се и једно друго питање: откуда г. Гарићу
право да плаче за „туђим носилима“, осим ако му то није дала
Редакција Политике, или ако није ангажован као дневни
критичар од стране неког „наручиоца“? Ако је то тако, онда је
Гарић био дужан да наведе своју професију, да знамо о каквом
се „зналцу“ ради, који се „кити туђим перјем“ из теологије, а
мисли да је то његово, ко је, какав и колико теолог када
оспорава рад и дипломе Богословског факултета Српске
православне цркве.
Они који ме познају, знају да нисам горд човек. Јесам
можда поносан, достојанствен свештеник, а то је већ нешто
87
друго. Јесам упоран борац за чистоту вере и хришћанског

живота, на што ме обавезује мој позив и пола века делања на
Божијој и националној бразди. Ничим се и никад нисам гордио
у животу: ни положајем, ни богатством, ни чином, ни знањем,
само сам одговарао на неразумне нападе, најчешће синхро-
низоване по систему: три напада један одговор. Онај ко тврди
да сам горд, морао би да то, ако је тачно, и докаже. Постоје
моје бројне књиге, чланци, радови, предавања, па је Гарић
могао наћи доказе, кад би их било, да ту своју тврдњу докаже.
Иначе, све друго је празно клеветање, да не кажем тежу реч. И
све што је Гарић рекао за мене у вези гордости, враћа се на
његову главу и душу, по речи Господњој: „Неће сваки који ми
говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који
твори вољу Оца мога који је на небесима“ (Мт. 7, 21).
Замерам и Политици, чији сам стални читалац, чак и
онда био када је она била хроника СПС, ЈУЛ - а и СРС, што
није увек спремна да ажурно штампа моје одговоре на нападе
упућене на моју адресу. Желео бих да то буде лист који је био
у најбољим временима свога излажења. Не знам откуда право
Гаврићу да ступа заједно у полемику са М. Кубуровић против
мене, ако га ја нисам поменуо нити га ма чим испровоцирао,
изузев ако Политика не жели да отвори рубрику око односа
новинарства и СПЦ. Зар се многи не би јавили да дају за право
и мом исказу? Па, где би нас то одвело. Сада многи налазе да
је демократија у томе да се оцењују и оцрњују други, а да њих
нико не сме да оцењује. Није ли то рецидив комунистичких
времена и људи који су стасавали под комунистичком идео-
логијом и сада, у „новој демократији,“ желе да буду први,
врховни жречеви, арбитри и судије у свим истинама и
знањима, пре свега у демократији?! А ми смо и онда били као
последњи у друштву, нисмо могли да се адекватно бранимо од
„отровних стрела“ које су одапињане на нас, а то нам право и
сада неки желе да оспорe.
12. август 2001. Протојереј Жарко Гавриловић
88
(Одговор Богдану Гарићу, на чланак „Не верујем да сте

теолог,“ који Политика, није објавила).
е) Писмо Дарку Рибникару, директору Политике
Генералном директору и Главном уреднику листа

Политика, Лично на руке!
Господину Дарку Рибникар
11000 Београд, Македонска бр. 29. Београд, 20. августа
2001. године
Поштовани господине Рибникар,
Принуђен сам да Вам напишем ово писмо. Покушавао
сам да ступим са Вама у непосредан контакт, али ми је Ваша
секретарица рекла, у Ваше име како је казала, да се јавим г.
Милану Мишићу. Покушавао сам више пута, преко телефона а
и доласком у Политику, да ступим у везу са г. Мишићем, али
ми то није успело. Једноставно, г. Мишић неће да ме прими,
нити да разговара са мном преко телефона. А ради се о
следећем: Госпођа Мирјана Кубуровић ме је прозвала, и не
наводећи моје име у свом чланку (Не) хришћанска реч
(Политика 30.07.2001.), нашто сам јој одговорио са Верујем да
сам ја тај теолог (Политика, 31.07.2001.). Тај мој одговор је
изашао у Политици благодарећи г. Мишићу, како сам
накнадно сазнао од извесне Миловановић, уреднице рубрике
Међу нама. На то ми је М. Кубуровић одговорила са Похвала
самопрепознавању (Политика, 09.08.2001.), не негирајући да
се спорни текст, увредљиве садржине, не односи на мене, него
баш да се односи. И у том њеном одговору, у коме ме
упоредила са злом женом, има елемената вређања.
У међувремену ја сам и на овај њен одговор послао
писмо Политици, под насловом Истина није вређање, који
никада није објављен, иако сам се и за то обраћао г. Мишићу и
Вама лично преко Ваше секретарице и узалудно интервенисао.
Да несрећа буде већа, у међувремену је Миловановићка
89
пустила још једно писмо, извесног Богдана Гарића, насло-

вљено Не верујем да сте теолог (Политика, 10.08.2001.), који
је, вређајући мене, „бранио“ Кубуровићку. Одговорио сам и
на овај његов напад са адекватним писмом Не верујем да сте
хришћанин. Пошто нико није објављивао ова моја писма, ја
сам поново смогао снаге да се јавим секретарици г. Мишића и
да тражим пријем. Стигао је одговор да се јавим некој
Миловановић. Када сам се њој јавио преко телефона само што
ме није измарширала, говорећи да она није хтела да објави ни
први мој одговор, већ је то учинио г. Мишић. Да она неће више
да објављује моје одговоре. Зашто? Питао сам је како је могла
да објави други напад на мене од извесног Гарића, одговорила
је да је то њено право, ваљда по дискреционом праву које је
раније ДБ упражњавала. Достављам Вам у фотокопији сва моја
и друга дописивања по овом проблему, како она која су
објављена тако и необјављена, како бисте имали увид у све то.
Тражим и захтевам да се моји необјављени одговори
објаве у листу Политика, па ако се прекида дописивање о томе,
то може да се учини после ових мојих одговора на нападе који
су на мене извршени. Ја не бих желео ни волео да се судим са
листом Политика и да то право остварим судом, на што имам
право по Закону о штампи. Молим Вас да ми одговорите у
року од седам дана, како бих знао шта да радим.
Унапред захвалан уз најлепше жеље за лично здравље и
успех у издавању листа. Одани Вам,
Жарко Гавриловић
(Политика није никада објавила ово писмо, нити је на
њега директор одговорио)
90
2) Полемике у листу Данас
а) Борка Павићевић: Београд у свет
За све дуге године демонстрирања против режима

Слободана Милошевића и његове ратне политике, никада
нисам ни видела ни чула да су демонстранти исписивали или
узвикивали: „Убијте га, убијте га“. сад присталице онога „што
је било и како је било“ узвикују „Убијте Ђинђића“: Изгледа
као да се у овој земљи одвија последња битка између рефо-
рмиста и конзервативаца. Овога пута реформисти морају
победити или свега онога преосталог једноставно неће бити, тј.
биће неког простора у коме ће се трпети и страдати, гњечити,
јадиковати, тужити и молити. У постоктобарском периоду,
прво су напали Роме, па су напали Јевреје, понесени читањем
све новијих и новијих издања Николаја Велимировића, Јустина
Поповића, Протокола Сионских мудраца и сличним штивом.
Онда је исто тако лепо, јако лепо, одговарајућом ико-
нографијом „украшен“ Филозофски факултет у Београду, где
је претходно инаугурисана и организација „Образ“. Иста врста
читалаца наступила је и на Скупштини удружења књижевника.
Председник ове земље Војислав Коштуница се поводом напада
на Роме и Јевреје, извинио ромском и јеврејском народу. Онда
је народ у овој земљи данима гледао демократију са жутим
тракама, извођену у парламенту. И даље се у институцијама
ове земље нико не позива на примену закона о забрани
ширења националне, расне и верске мржње. Молим све
легалисте да примене ово начело.
Затим смо, у колективном смислу, сазнали за постојање
хладњача и масовних гробница. За асанацију на Косову.
Појавиле су се чињенице, појавила су се факта, појавили се
призори, а онда је започела процедура око закона о изручењу
Слободана Милошевића Трибуналу за ратне злочине у Хагу. И
коначно, показана је правна и политичка воља и Милошевић је
91
изручен Хагу. Затим су се демонстрације испред Централног

затвора преселиле на Трг. А Мирјана Марковић је одговорила
ниподаштавајућим залупљивањем врата на аутомобилу. Онда
су својски и до крви пребијени учесници геј и лезбејске
параде, уздуж и попреко све до Студентског културног центра
у Београду. Како је само цичала једна жена на момка на
асфалту, где почиње и где се завршава тај високофреквентни
глас „Педеру“ и „Ђубре једно“ док се шутира ногом. У
постоктобарском периоду, прво су напали Роме, па су напали
Јевреје, понесени читањем све новијих и новијих издања
Николаја Велимровића, Јустина Поповића, Протокола Сио-
нских мудраца и сличним штивом. Тада су у тај призор
ушетали попови са намером да „мире људе“, да позивају на
„ненасиље“ као „голубови“, те се у кадру појавио исти поп
који је исто тако мирио незапамћени призор 1991. године у
Југословенском драмском позоришту када је, као сасвим јасна
најава будућности, уз кукаста слова и повике „Марш напоље“,
прекинута представа народног позоришта из Зенице „Свети
Сава“: Исти је, после 10 година, изрекао за друге: „То су
сатане, перверзњаци и каљају душу православну“. Управо у
тим часовима, док су једни полицајци настрадали, други су као
Синдикат говорили о нужности штрајка „ниподаштаване и
позбуњиване“ полиције. А онда су се „патриотске снаге“ ује-
диниле у организацији демонстрација присталица Слободана
Милошевића и противника Суда за ратне злочине у Хагу.
Теофил Панчић је већ писао о томе како су они, већ приликом
хапшења Милошевића, у обрнутом смислу, а у истом броју,
личили на противнике рата у Југославији. Сада већ има доста
анализа о томе како од пароле која се данас носи групно преко
стомака, сасвим налик оној „Београд је свет“, са другим
значењем, све данас имитира ритуал акција за промену током
Милошевићевог ражима, као што је уосталом, и читава Таргет
култура то чинила. Сви ми знамо ко су ти људи, то се, иначе,
сасвим добро види, од шајкаче до певачица, од снагатора до
92
потенцијално инцидентних особа. Међутим, оно што ми се

чини битним јесте да одласком Слободана Милошевића у Хаг
није завршено са национализмом и национализмом у Србији,
са мачо културом и потенцијалним насиљем. Није завршено са
једним историјским концептом чији је Слободан Милошевић
део. Зато је битно да се што брже трансформишу институције
овога друштва, да се не стварају прилике за деловање таквих
снага, да им се не препушта друштвени простор, да им се не да
плодно тло, да се, у име антикомунизма, не блокира све што би
могло изгледати као револутивно, а што је реформска
политичка воља у односу на тековине једног застрашујућег
криминализованог, ванправног, преступничког и рушилачког,
како система тако и „погледа на свет“.
Борка Павићевић
(Данас, дневни лист, Београд, среда 4. VII 2001., стр.9)
б) Др Жарко Гавриловић: Безразложни и дрски напади

ради увођења шамар – демократије
(Мој одговор на чланак Борке Павићевић, Данас,

Београд, 8. август 2001; стр. 8)
У Вашем листу, од 4. јула 2001. г., објавили сте

коментар Борке Павићевић, „Београд у свет“, у коме ме је
поменула, истина неименовано, али дрско и неваспитано, иако
јој ја за то нисам дао никакав повод. Ти њени напади се
граниче са неукусом, јер помиње некаква „угласта слова,“ па
пошто сам познавао њеног оца као ретко поштеног човека,
сумњам да ли је ишта усвојила од његове интелигенције и
поштења. У том погледу као да није тачна пословица: „Неће
ивер далеко од кладе“.
Павићевићка има, поред рђаве намере према мени, што
је испољила више пута бранећи „уметничку слободу“ С.
Ковачевића, нападањем Светог Саве, како су то учинили
93
Синиша и „протагонисти представе“, и рђаво памћење,

вероватно због истрошености у бури живота, или можда то
чини из жеље да пошто пото говори неистину, наводећи да је
прекид представе био 1991. а он се стварно одиграо
31.05.1990., уочи Туђмановог устоличења у Загребу. Има неке
везе између ова два догађаја. Представу је написао један
„Србин“, режирао је један Македонац, позоришну трупу довео
из Зенице један римокатолички сјемеништарац, а глумци су
били углавном муслимани. Све то, пошто су сва београдска
позоришта одбила да дају ту скаредну представу. Лепа и убава
трупа, зар не?! Интернационална, али против српског народа и
његовог највећег светитеља. Ту драму више нико словесан не
спомиње, изузев Борке Павићевић. Главни глумац је, због те
представе, доживео животни бродолом, Југословенско драмско
је изгорело, г. Ћирилов није више управник ЈДП, побегао је и
сада са „мегдана“ - Трга Републике, као и онда када смо наго-
вестили демонстрације, а г. Синиша Ковачевић се припрема
да, у најгрознијим мукама, путује на онај свет. Не светим се,
него указујем на то где води пут грешника, јер ја не знам ни
шта мене чека, а камоли „госпођицу“ Павићевић. То остаје да
видимо.
Нисам никада био за насиље, ни онда, па ни сада, о
чему постоје бројни докази и сведоци. О каквим небулозама:
угластим словима и речима: „Марш напоље!“ Борка говори, ја
не знам. Нисам за насиље, али јесам за ненасилно противљење
перверзији, поготову против тога да се њоме хвале они који
ме због тог мог протестовања нападају
као што сам и тада био против тога да се та перверзија
појединаца у ЈПД приписује Светом Сави и свему што нам је
свето.
Видите ли колико је мали корак од „уметничке
слободе“ до светогрђа, које неки неуки људи називају „слобода
геј параде“ илити „Дана поноса“.
94
Њихов дан поноса претворио се, прво, у дан срама, па у

наш дан пркоса. И зар то није нормално и морално. Ако они
имају право да се диче својим грехом, ми имамо дупло веће
право да устанемо против тог греха. Дакле, против тога сам да
се та перверзија велича као „дан поноса“, да то извитоперено,
ишчашено карневалисање, приказујемо као морално, нормално
и опште. Нека се те особе, барем, постиде пред нашим седим
главама од порока који је уништио Содому и Гомору, иако је и
Свето писмо то осудило, у коме пише да је гад пред Господом
ко год „спава са мушкарцем као са женом“ и са женом као са
мушкарцем, које то жигоше као содомски грех, за њих заста-
рело, ако су старомодни канони Цркве, учење светих отаца,
Кривична правила СПЦ која изричито налажу (чл. 24) да се
такви, ако су свештеници рашчине, а ако су мирјани да се
изопште. Разуме се, ја не могу тражити „рашчињење“ Борке
Павићевић, јер није, колико знам, у никаквом чину, иако је
опчињена Геј парадом, иако би она, можда, и тражила моје
кажњавање, а да и не зна шта тражи. Распети Богочовек је, њој
и свим отпадницима од вере који хуле на Божје слуге, рекао:“
Оче! Опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34).
Насиље приликом „Геј параде“ у Београду 30. јуна
2001. г. нису отпочели демонстранти, колико ми је познато,
него баш те настране личности тиме што су, без икаквог
закона или подзаконског акта (!) који им дозвољава јавно оку-
пљање, манифестовање и шепурење перверзијом по Београду,
усред уклете и убоге некада православне земље Србије, коју су
безбожници и бесрамници довели до руба пропасти, смело
заказали скаредну представу хомосексуалног карневала, а
једна „геј“ девојка прва ошамарила српског полицајца што је
не штити од вербалног напада демонстраната.
Они, дакле, имају право да се диче својим содомским
грехом, а нама забрањују чак и то да им кажемо да то није
Богоугодно нити долично. Дакле, насиље је отпочела
„девојка“, (кажу лезбејка, ја не знам, а не знам ни то да ли је
95
она позната Борки Павићевић), када је опалила шамар српском

полицајцу, (чујте Срби и почујте, наоружаном органу реда!),
због чега је маса хтела да је линчује, а не због њене
настраности.
У чуду се питам: има ли закона да заштити нас
мушкарце, чак и полицајце, од насиља маскулизираних жена?!
Таква је то шамар - демократија за коју се залажу геј момци и
„гејице“ девојке. О, чудна ли времена! Чудних ли, обичаја!
узвикујем и ја убоги са Цицероном славним речима. Ја не знам
да ли ће нова власт, за коју сам се више борио него Борка
Павићевић, имати смелости да донесе закон о легализацији
хомосексуалних и лезбијских бракова, против чега је већина
становништва, о чему сведочи анкета Политике („Србија за
гејове није обећана земља“ 9.07.2001.). И зато се молим
Господу да то не буде речима: Ако је могуће нека ме мимоиђе
ова чаша, али не моја него Твоја воља нека буде, Господе!
Борка се, дакле, залаже за перверзну Србију и настране Србе, а
ја за духовно и биолошки здраву Србију. Она би мене, седог и
старог свештеника, стрпала у гето основан од хете-
росексуалаца, да би дозволила „Геј карневал“ и порочну егзи-
бицију настрањака усред Београда, и то без икаквог законског
основа, стида и срама за такво понашање.
Она би ми, чак, забранила и да слободно дођем на тај
скуп геј карневалиста и видим та чудовишта, док сам још у
животу, и да их приупитам: да ли им је потребна духовна
помоћ да се ослободе зла у себи, због кога су пропали Содома
и Гомора. При свему томе, ја сам и 31. маја 1990. и 30 јуна
2001. г., по свом најдубљем уверењу, делао у свему сходно
свом узвишеном позиву, кога сам увек високо ценио и све му
подредио у животу, сходно својим прецима и сународницима,
духовницима и јунацима. Иако на Митингу, био сам у мантији,
како доликује српском свештенику (неки су извештавали да
сам био у „црквеним одеждама“, какво незнање!), и саветовао
децу да не чине насиље.
96
Те моје речи нису новинари објективно преносили. Жао

ми је што нисам могао да спречим навијаче разних
београдских клубова да искористе, злоупотребе, ову прилику и
намире своје умишљене „рачуне“ према београдској полицији,
за коју сам рекао све најпохвалније тога и оног „Судњег дана“
дана, пре једанаест година, полицији која је врло уљудно и
професионално обављала свој посао, чак и под шамарима и
каменицама. Због свега овога, позивам Борку Павићевић да,
пред јавношћу и са непристрасним водитељем, било на којој
телевизији, у сали Коларца, на Тргу Републике или на ма ком
другом месту, „поделимо мегдан“ и јавно укрстимо копља
„про и контра“ ове пошасти, која ће доћи главе наталитету
Европе и Америке, дакле Запада, како је предвиђао О.
Шпенглер, Бјукенен и други, па „Ком опанци, ком` обојци!“.
Београд, 10.07.2001.
Протојереј Др Жарко Гавриловић
в) Веселин Марковић: Стампедо Божијих овчица
У тексту „Делије и светосавци против геј параде“

(Политика, 29.6.2001.) протојереј др Жарко Гавриловић каже о
геј паради: одустало се од организовања протеста против ових
перверзних оргија из предострожности од могућих последица.
Колико знам, поједини млади, нарочито студенти, врло су
забринути због овог карневала и бојим се да су решени да
спрече такву сатанску представу. У истом тексту још пише:
„Гад је свако ко лежи са мушкарцем као са женом“, цитира
Стари завет протојереј Жарко Гавриловић, подсећајући да су
праведним Божијим гневом Содома и Гомора спаљени због
хомосексуалног разврата. У целој историји човечанства, али и
целом хришћанском бићу, па и нашој традицији, хомо-
сексуализам и лезбејство је било кажњавано као – наказност“,
додаје др Гавриловић.
97
Ова прича о нетолеранцији и искључивости уклапа се у

причу о веронауци. Црква је прошле јесени почела да говори о
тој теми. Запитајте се: какве сам информације о веронауци
добио за скоро годину дана? Не, нисте ви неинформисани већ
нема информација. Ако неко жели нов предмет у јавним
школама, ред је бар да каже како би он изгледао. Међутим,
СПЦ није удостојила јавност одговорима на следећа питања:
који би био циљ такве наставе, ко би бирао предаваче и на
основу чега, ко би их плаћао, шта би писало у програмима и
уџбеницима, да ли би ученици подједнако проучавали све
важније религије или би реч била само о хришћанству, одсек
православље, како би били заштићени атеисти (а и хомо-
сексуалци)? У недавно објављеном писму СПЦ и неких других
религиозних институција коначно су поменута нека од ових
питања, али основни проблеми и даље остају мистерија (циљ,
програм, уџбеници). Све до данас, наше највеће знање о овом
предмету своди се на његов назив. Не само што Црква није
повела елементарну јавну расправу већ ју је сузбијала
нападајући свакога ко би се усудио да нешто каже против
веронауке. Тако су људи из Хелсиншког одбора названи
Сотониним следбеницима, док сам ја проглашен за некаквог
неомарксисту (заправо, СПЦ - у највише помажу ослонци
дојучерашњег режима – СНП, разни генерали, неки људи са
БК ТВ – који се сада ужурбано крсте не би ли им јавност
заборавила недавну прошлост.) Све ово говори о потпуном
презиру Цркве према демократској процедури, јавној ра-
справи, према читавом јавном мњењу. Није важна јавност,
нису важни „други“, важан је само однос снага. Неодољиво то
подсећа на време комунизма: ми ћемо иза ваших леђа да
доносимо одлуке у ваше име, нећете ваљда сами да одлучујете
о сопственом животу? ... Зар децу треба да васпитавају људи
који нису способни да макар толеришу икога различитог, људи
који и даље понављају зле мисли од пре два и по миленијума?
Људи који су допринели ужасним ратовима деведесетих, људи
98
који и данас прештампавају књиге владике Николаја Вели-

мировића, гнусна дела препуна патолошке мржње према
Јеврејима (и према католицима, протестантима, култури, чак и
личној хигијени)?
Веселин Марковић
(Веселин Марковић, Стампедо Божијих овчица, Глас,
Београд, 06.07.2001.)
г) Др Жарко Гавриловић: Бежанија сатанских јараца пред

стампедом „Божијих овчица“
(Мој одговор на чланак Стампедо божјих овчица од

Веселина Марковића, објављеног у листу Глас, Београд
06.07.2001.)
Тек ми је данас до руку дошао часопис Данас у коме,

мени непознати, Веселин Марковић, у стилу познатих
идеолошких посвећеника, дели пацке и лекције свима: Цркви,
Влади, око увођења веронауке у школе, а мени посебно
упућује Хомеинијевске, отровне стреле, призивајући чак
интервенцију јавног тужилаштва против мог наступа на ска-
ндалозном митингу „Паради поноса“.
И то само због „мог вербалног деликта“, пришивајући
ми, успут, много штошта што нисам рекао да сам рекао,
„сатански маестрално,“ повезујући догађаје који су се тог дана
десили са мојим речима. Моје речи у вези хомосексуализма и
лезбејства су речи Светог писма, Старог и Новог завета, па и
речи светих отаца, црквених канона и одредбе Кривичних
правила Српске православне цркве, целокупне мисије Христове
цркве и њене историје.
Дакле, ја се борим за чистоту вере и нације, о чему
Марковић и не хаје и који нам пропагира нову безбожничку
комунистичку идеологију, обучену у рухо демократије, не
демократију као демократију него демократије као демо-
99
нократије, владавину мањине над већином, терор и насиље

шачице над огромном већином. То се посебно види у томе што
Марковић тако жустро, непомирљиво, одбојно устаје против
увођења веронауке, чиме показује своје унакажено лице,
образину једног смутљивца. Он би да држи лекцију и
председнику, патријарху, цркви, протојереју, „попу и
црквењаку“, да би некако показао своју умишљену
супериорност. А када су друге ствари решаване мимо „зако-
нске“ „демократске процедуре, Марковић није имао гласа, већ
је вечито био „на линији“ додворавања, незамерања? Где му је
оштрица пера и језика била када су ЈУЛ, СПС и СРС
„суверено“ владали и доносили своје одлуке. Нисам га до сада
запазио као неког великог опозиционара. Ко Марковићу сада
даје право да тако грубо и осионо устаје против веронауке? Зар
2% атеиста, у садашњој Србији са Војводином према попису
из 1991., сме и може да буде толико острашћено да нама,
верујућим православцима, којих је 81,9% на истом терену
према истом том попису, забрањује људска права која су
загарантована Повељом о људским правима УН, а да
устоличује непостојећа права хомосексуалаца?
Колики је то Сатанизам у глави Марковића види се и у
томе колико острашћено устаје против увођења веронауке у
наставни систем у просвети, иако се та веронаука предаје у
свима западним земљама, и колико острашћено се залаже за
„геј“ и „лезби“ права, којих још увек нигде нема записаних у
нашем позитивном законодавству? Зар те „западне демократе“
не плаћају нашим вероучитељима у Аустрији и Немачкој да
предају нашој деци веронауку, само ми, проклети и убоги, зао
изданак злог корена, спречавамо да наша деца уводе веронауку
и да буду бољи људи него што смо ми сада? Зашто Марковићу,
ако Бога знате, тако сулудо радите и размишљате?
Имате ви право да размишљате свакојако, чак и да
будете поклоник Сатане, али немате право да нас већину
својом буком надјачавате, да нас, како кажете „Божије
100
овчице“, као гладни и острашћени вукови, терате у бекство, у

„стампедо“, како рекосте, а нисмо ми били у стампеду него
неко други. Ви не видите већину од мањине? Ви не видите
зрно од плеве Ви не желите да се определите за праву ствар,
него за накану. Не видим вам никакву „топлу“ будућност нити
сјајну перспективу са таквим млатарањем људским правима.
Да ли би Марковић дозволио да неко од тих „момака“ и
„девојака“ усвоји његово дете, ако би га имао, и за коју сврху?
Да ли је свестан колики је ланац педофила дуг и широк широм
света, који се бави злочинима и иживљавањима, а да су изван
домашаја људске правде и закона? Ко то, и у име којих закона,
ускраћује нама већини људска права, да би на тој дискри-
минацији и нетолеранцији засновао непостојећа права још
увек, смем ли да кажем, неприродних работа? Зар опет
минорна мањина да толерише огромну већину, опет у име
некаквих права и толеранције? Зар опет крвожедни вукови да
„напасају“, како Марковић каже „божје овчице“. Он тако људе
и рачуна, тако се према нама понаша, тако нас критикује са
позиције „непогрешивог римског папе“.
Ко му даде толику моћ, такво право, осим ако га он сам
није узурпирао по слову марксистичких новинарчића који су
могли свима све да кажу, да попују, а нико њима није могао
ништа. Ноторна је лаж да сам ја препоручивао „уништење
читавих градова“, али сам рекао да су библијски градови,
Содома и Гомора, уништени због греха хомосексуалства, да не
бих љутио Марковића да кажем перверзије. Не знам зашто
Марковић толико жучно устаје против мене, православног
свештеника, у заштиту хомосексуалаца, које ја нисам про-
гонио, и које сам, на извесан начин штитио, да их маса не
линчује. Ако то Марковићу није познато, дужан је да прво
проучи оно о чему пише, па онда да нешто словесно и напише.
Зашто се Марковић залаже за слободну „геј параду“ по
улицама православног града Београда, а мени забрањује да им
кажем да то није на месту, ни по Божјим ни по људским
101
законима. Барем је тако било до скора код нас, а и сада нема

ниједног закона који дозвољава „шепурење“ хомосексуалаца и
завођење нормалних и здравих особа.
Ово тим пре, што хомосексуалци заузимају високе
положаје, имају приступ великој суми новца, патолошки су
везани једни за друге и шире се брзином пошасти и пожара,
угрожавајући наше здравље, наше животе. Зна се врло добро
ко је био преносилац хив вируса у нас и у свету. Људи и браћо!
Шта то би с нама?
Где толико залутасмо и забраздисмо у безбожништву и
неморалу, да не умемо да разликујемо добро од зла, природно
од противприродно, Божије од демонског? Да ли је Марковић
икада устао да заштити убогог и на флашу набијеног српског
мученика Ђорђа Мартиновића, кога су сподобе у људском
облику набиле на пивску флашу и покушалие да га прикажу
као настрану личност, а у ствари, они су били чисти Сатанисти
и настрањаци, као што сада штити геј момке и девојке? Е,
Веселине, Веселине, весела ти мајка!
Сигуран сам да вам се таквом, какви јесте, какви се
приказујете да јесте, а можда нисте, не радује и не весели ни
она, ни ваши преци, па верујем ни ваши потомци!? Поздравља
вас и моли да се вратите на пут својих предака, на стазу
светосавску са које сте сишли и заблудели, на пут части и
поштења, јер је то једино Божији и наш пут до сада био и да
престанете да ми „пришивате„ оно што нисам рекао, да
истргнете из контекста оно што сам рекао, па да то
кривотворите, јер апостол Павле каже: „Све ми је слободно,
али није све на корист?“ (1 Кор. 10, 23).
Ваш доброжелећи протојереј Др Жарко Гавриловић
102
3) Полемике у листу НИН
а) Др Жарко Гавриловић: Лик праведног Ноја у огледалу

(Мој одговор на коментар: Огледало од Бране Петровића,
НИН, 19 јул 2001.)
Прочитао сам, са задовољством, писмено срочен и

умерено написан коментар Б. Петровића, под горњим називом
и датумом у НИН - у, коме не бих имао ништа начелно да
замерим, али морам да приупитам г. Петровића следеће:
Да ли мислите г. Петровићу да бих ја могао, као
нормалан, мислим и моралан, православни свештеник, да се
залажем за различитост Божијег „умножавања људске врсте“,
када код хомосексуалаца, који су осуђени Светим писмом
Старог и Новог закона, канонима Цркве, Црквеним правом и
Кривичним правилима СПЦ, нема никаквог размножавања
него само чисто сатанског плотско уживање?
Зар мислите да бих могао да изједначим: морално,
природно и нормално са ненормалним и патолошким, како су
све медицинске енциклопедије и уџбеници говорили о овој
пропасти? Да оно што је забрањено проповедам као да је
дозвољено, да грех због кога су уништени Содома и Гомора,
што строго осуђују и санкционишу свети оци и учитељи
Цркве, да хвалим и величам?
Да ли је требало да се и ја, као сва моја сталешка
сабраћа, свештеници и епископи, повучем у јазбину, у мишју
рупу, пред овим пороком који пропагирају и устоличују
моћници Новог светског поретка да поткопају и униште
наталитет хришћана, како стоји у Талмуду?
Ово пре свега што пред свим бурама и олујама овога
живота нису ћутали: ни Господ Христос, ни свети пророк
Илија, ни свети Јован Крститељ, нико од апостола, нико од
светих православних патријараха, епископа, до овог кукавног,
апокалиптичког екуменског времена, када у њему сагињу
103
главе и патријарх, и епископи и свештеници СПЦ, не

осуђујући оно што је свим нашим најсветијим прописима
осуђено? Зар може ма ко, ви посебно, да тражи од нас да
толеришем чист Сатанизам, па отуда чисто безверје, изражено
кроз разне секте и култове, посебно Сатанистичке, сву
различност, ја кажем наказну и разуларену у греху у којима
човек губи лик и образ Божији и навлачи сатанску маску и
мимикрију. Уосталом, содомски грех, исто као и хомо-
сексуалство врлина и божји благослов за хетеросексуалност и
размножавање, нису исто, јер је хомосексуалност стерилна,
наказна, сатанско иживљавање, а у сваком случају они обоје
нису за излог и улицу, нити за „Дан поноса“, па ни за „геј
параду“, него за „губер“, затворен бурдељ, за интимне про-
сторије, као и свака друга интимност. Нико не врши нужду
разголићено на улици наочиглед свих. Посебно, нико нема
право на непристојност живота у греху, тако да се хвали
грехом, који би требало пре да се сакрије, а не да се
обелодањује. Нико не би смео, а поготову педофили којих има
много међу „топлом браћом,“ да има право да усваја туђу
децу, када се бори за бездетност у својој располућеној
уживљености у истом полу. Зар да им се дају деца да са њима
изводе хомосексуалне оргије, да упропашћују туђу децу,
поготово што ми данас немамо деце ни за себе, биолошко
одржавање свога народа, а камоли за бацање. Посебно за то
што у Србији влада „бела куга“; што се наша нерођена деца
убијају у мајчиној утроби абортусом (преко 150.000) сваке
године; што нашу рођену децу, које има мало, касапи дрога,
верске секте, међу њима Сатанистичке, у разним омамљујућим
ритуалима, што и омладину, стасалу за брак, једе неморалан
живот под називом „слободан живот“, што влада беспарица,
немање запослења, безбожничко лудовање у празном ходу
живота и у егзистенцијалном вакууму; што нам је много деце и
омладине изгинуло у сулудим ратовима, што су многа деца
побегла у иностранство од сулудих политичара и сулудих
104
ратовања „корак напред - два назад“, од насилне војне обавезе

и регрутације за ратове без циља и националног консензуса,
што су нам се деца расула широм земаљског шара, постала
плен моралних и неморалних сладокусаца?
Пред свим тим, за српски народ и пород, напастима и
опасностима, смем ли и ја, и то као свештеник и патриота, да
ћутим и ћутке дозволим шепурење геј момака и гејица
девојака по престоном граду Београду? И, ако ја заћутим,
камење ће проговорити због страдања српске деце и
намештаљки западних протува српском народу. И ко може,
сме и усуђује се, да ми одузме реч, да ме спречи у акцији на
сузбијању ових зала? Кога то ја другог смем да послушан, ако
не Бога и своју савест? Зар постоји неки ауторитет у Цркви
или држави који ће ми наложити да радим мимо своје савести,
свога васпитања, свога поштења? Не постоји. Зато се једино
Бога бојим, и за људе се борим да буду бољи него што јесу,
Божији а не сатански. Кроз ту борбу ја се борим и за себе да
будем бољи и Божији. Ја не мрзим настране људе, ја их
сажаљевам и мрзим њихов грех који доста јада доноси
западном свету, али он то не увиђа, по библијском учењу: очи
имају и не виде, уши имају и не чују. Али, оно што не могу да
вам, као некакве ваљане разлоге, прихватим јесте ваше
залагање да се пребрзо уводи веронаука, под мотивацијом да
нема кадрова за то. Ко је питао нас када је веронаука
наглавачке, преко ноћи, декретом једног непријатеља српског
народа, избачена из школа, остављено на улици хиљаде
незапослених вероучитеља, ако нису хтели да се
„преквалификују“? Ако сада нема кадрова за веронауку, пре
свих крива је СПЦ, која је пре десетак година основала
Теолошки институт за ту сврху, да се припреми за увођење
веронауке, па су професори примали плате да оспособе те
кадрове, неки су и оспособљени, и разишли се по беспућу
живота, а Црква их није прихватила. Шта су великодостојници
Цркве, част изузецима, учинили да се припремимо за увођење
105
веронауке. Шепуре се мантијама са широким рукавима,

уживају да им се љубе руке и да их обожавају, а шта су
урадили за малог човека, ради кога се Господ Христос
оваплотио и страдао?!
Не речи ли Он свима, пре свега, Његовим
наследницима: оно „што учинисте једноме од ове мале браће,
Мени учинисте“ (Мт. 26, 40)? Па, крива је и политика власти,
која је оне замагљене 1991. године донела Закон о повраћају
национализоване имовине СПЦ, а до сада тај закон нико није
потписао нити га укинуо, па би Црква могла да врши своју
дужност и да сама школује кадрове за веронауку. Па криви су
и поједини садашњи политичари, као што је г. Жарко Кораћ,
иначе унук православног свештеника, који се залаже за
легализацију непостојећих права геј момака, а против увођења
веронауке која је незаконито избачена из наших школа, што је
и условило морални и духовни пад нашег народа и деце,
веронаука која је у основи садашње просвете западних држава.
Замислите, г. Петровићу, да у Аустрији туђа влада
плаћа наше вероучитеље који предају веронауку нашој деци,
да буду морални и поштени људи, а наши отрови безбо-
жнички, умишљени просветари и слободари, забрањују
веронауку, иако владају над народом и Србијом која има 81,9%
православаца по попису из 1991. г. Чији су то експоненти,
људи, нељуди, изрода, сами одговорите, да ја не нагађам? За
сада, могли би постојећи запослени и незапослени свештеници
и теолози да буду први вероучитељи, како би се гасио пожар
који су разбуктали у нашем народу од безбожних политичара,
верских секташа, Сатаниста, дрогераша, јер има доста
незапослених свештеника, неискоришћених теолога, али нема
реда и рада у Цркви, нема главе која ће да направи прави
распоред кадрова, наставни план и програм, услед инертности
и несналажљивости врхова Цркве, да не наводим друге,
отровније разлоге. Наш народ каже: „Риба од главе смрди, али
се од репа чисти.“ Поред свега тога, могли сте г. Петровићу,
106
као нужну и преку меру духовног оздрављења и просвећења

овог народа, предложити надлежним да тим вероучитеља
одржава методске јединице из веронауке јавно, преко тел-
евизије, по један час дневно, за све: мале и велике, децу и
одрасле, јер нам је цео народ верски непросвећен и због тога
многи блуде, не знајући да разликују добро од зла, истину од
лажи, Божије од ђавољег. За такво нешто не треба много
кадрова, довољни су чак и појединци, три човека и ништа
више, три зналца и она који нису острашћени никаквом
политиком, никаквим пороком.
Има и таквих. У том случају не би се десило да ме тако
горко и бесомучно нападну без стварног разлога, само за то
што сам се испречио одржавању „Геј параде“ и саблажњавању
– куповању гладне деце, јер су то људи који су патолошки
повезани међусобно, који имају високе положаје, велике плате,
и може им се да шенлуче и да се бахато, Сатанистички
понашају. А напале су ме бројне невладине организације,
многи новинари који су се претворили у навијачке тимове, а не
у сервисе за обавештавање и информисање, новинари који
нису превазишли своју комунистичку прошлост и верску
нетолерантност, који стално говоре о толеранцији на крајње
нетолерантан начин и повишеним тоном.
Међутим, народ је уз мене, прилазе ми на улици и дају
подршку, зову телефоном и честитају. Некако му испада
контра, по оној: Што је више клевета и лажи...” да и мене не
забораве. Примите моје искрене поздраве и Божији благослов,
Београд, 20.07.2001.
Вама одани слуга Божијег олтара,
107
б) Брана Петровић: Пожар у Југословенском Драмском

Позоришту
Пре неколико година изгорело је здање Југословенског

драмског позоришта у Београду. Од стране надлежних
„оптужене“ су електричне инсталације, не и електричари.
Нити ико други. Чак није понуђена ни морална одговорност.
На оптимизму (шљаштећем, рекли бисмо) тадашњег управника
господина Јована Ћирилова да ће домаћи и страни донатори и
дародавци све певајући подићи ново и знатно функционалније
здање овог позоришног храма, обистиниће се, по ко зна који
пут мисао, да је оптимизам без покрића и да се сваком опти-
мизму црно пише. Који немају дали би све (као у оној песми
Раке Драинца), који имају не дају ништа. Нове богаташе ретко
виђам у позоришту, осим у позоришним клубовима (ресто-
ранима). Но то је друга, трећа и н-та тема. Уосталом, о пожару
у Југословенском драмском имало би се још штошта рећи. Кад
изгори једно велелепно здање у центру престонице, а
испостави се да нико није одговоран, ни кривично ни морално,
свакако да се намећу многа питања.
Пре свих: Како је дошло до пожара?
Господин Н. Н., човек који годинама врло естрадно
наступа у име Цркве (српске, православне) експлицитно, с
убеђењем онога који све зна, тврди да је културно здање
Југословенског драмског изгорело по Божјој казни. Није пау-
чина око шукоа прихватила варницу, није миш прегризао кабл,
нису кородирале спојнице, ништа пикавац неког зевзека који
пуши и док ради с бензином, ни помисао на диверзију, злочин,
драму неког пиромана, а не!
Само Божја казна.
За тај „Божји гнев“ и „реакцију“ решени господин
мислилац понудио је три разлога, сва три да се човек трипут
прекрсти.
Јован Ћирилов, због...
108
Синиша Ковачевић, овај...

Жарко Лаушевић, онај ...
Ето.
Па сад нека ми се каже да нисам добар хрићанин и
православац кад се заузимам за темељне припреме пре него
што се веронаука (наука о вери и учење о Богу) уведе у наше
основно образовање. Нека ми се каже да је Министарство на
челу са агилним министром Гашом Кнежевићем све добро
проучило, прорадило и пажљиво одвагало, те да су престали
услови за накнадна питања. Нека ми се каже да имамо
довољно оспособљених учитеља за овај врло важан предмет.
Мало ли је оних који попут реченог слободног мислиоца (увек
самоувереног као да иза њега стоји укупно биће Цркве)
поимају Бога на тако извитоперен начин? Зар онај који је
створио све што постоји, земљу, океане, сазвежђа, беско-
начност у малом и бесконачност у великом, не заслужује више
него да се оптужује за осветољубивост и пироманију. Зар онај
који је у узлазној линији своје креације пројектовао Ум и
развејао га по свемиру (ваљда и највећима да се троши на
разумевање опширне божје творевине) сме бити препуштен
насмејаним агитаторима? Ако је по Старом завету Бог и био
онај који кажњава, понекад и непримерено, зар после објаве
господа нашег Исуса Христоса Бог није светлост, милошта и
праштање? Имамо ли довољно учитеља просветљених до
разумевања те разлике?
Министар Кнежевић не шкртари на оптимизму: Имамо.
Добро. Оптимизам му је у опису радног места. Он живахно
саопштава да су уџбеници из веронауке, при крају“. Први
табаци су, вели, већ у штампарији. Иде брзо, компјутерски,
паус. Нема оно ручно, слово по слово. Ништа калиграфски као
у Ресави. Да ли ми је, господине Министре, промакао јавни
конкурс за писање тих уџбеника. Питам као лично заи-
нтересован.
109
Ко их то, у потаји, пише, и све табак по табак шаље у

штампарију? Хоћете ли нам их дати на увид пре него што их,
као учило, дате нашој деци?
Српска Црква има, наравно, људе способне да уприличе
релевантне уџбенике из веронауке. Добре писце видим и међу
атеистима.
У ком је послу журба добар помагач.
Предмет је важан. Бојати се и штампарских грешака.
У временској изнудици изгубљене су многе добијене
позиције.
(НИН, Београд, бр. 2639, 26.7.2001.)
в) Др Жарко Гавриловић: Првосвештеник Ноје

(Мој одговор на чланак Пожар у ЈДП од Бране Петровића)
Има људи који се понашају као да све знају и желе да у

свим областима пресуђују, а што је још горе, то своје својство
приписују другом. Један од таквих је колумниста НИН - а,
бивши песник и садашњи новинар, Брана Петровић. Од како
пише колумне, колико ми је познато, престао је да пише песме.
Да ли је то „закаснело“ откривање пробуђеног талента, ја не
знам. Ја сам г. Б. Петровићу, на прошло моје прозивање у
његовој колумни Огледало, учтиво одговорио, иако сам се
мало више критички осврнуо на његове опаске о неспремности
просветних органа да уведу веронауку у образовни систем.
Тог мог одговора нема нигде у овом НИН - у, а уместо тога
дошли су нови напади и „нокаути“ и с леве и са десне стране
од Б. Петровића, сада не више познатом свештенику Жарку
Гавриловићу, кога је цитирао, него анонимцу - „Господину Н,
Н.,", а у ствари, све што је речено, речено је о мени и за мене:
полуистине, неистине, лажи. А најлакше је пред људима
лансирати лажи против анонимног и најнечасније, а пред
110
Богом врло грешно, о чему постоје бројни цитати у Светом

писму.
Никада и нигде ја нисам казао да све знам. Нека г.
Петровић прочита моју студију о човековом свезнању
„Могућност свезнања“, ако још увек чита књиге, па ће знати
какво је моје мишљење о човековом свезнању, па дакле и о
моме свезнању. Пре ће бити да се г. Петровић понаша као да
зна све: о поезији, новинарству, веронауци, па чак и о Божјој
казни, као да је патријарх Ноје који, у десној руци држи
штапић свезнања и сипа мудре искрице на све стране. Молим
вас, г. Петровићу, кажите ми где изучисте толике школе и
стекосте толико знање, посебно толико знање из веронауке?
Не знам само где сте то изучили такво „специјалистичку“
веронауку? На „марксистичким кружоцима, на часовима
адвентистичке „Библијске школе“ у Раковици, или код неких
верских секташа? Шта, заиста, о томе знате, па бисмо могли и
ми, а ако се обојица сагласимо и нађемо меродавног и непри-
страсног водитеља који је упућен у веронауку, да одмеримо
знање о веронауци на једном јавном дуелу, у присуству
непристрасне публике, али правичне и објективне, па „ком
обојци, ком опанци“.
Кад смо већ код Божје казне, о којој ви волите да
разглабате, без обзира да ли сте завршили теологију, а за мене
сте рекли да сам доктор теологије и доктор философије, што је
ја и јесам, објасните ми учење Символа вере шта значе речи
које читамо на сваког богослужењу да „верујемо у Бога који ће
доћи да суди живима и мртвима“? Шта значи то: што је Бог
истерао Адама и Еву из раја и казнио их, лично Он, а не ја ни
ви? Ако г. Петровић то не зна, нека приупита неког теолога и
за одговоре на нека друга питања: ко је спалио Содому и
Гомору и због чега? Ко казнио Навукодоносора да, као цар,
пасе траву? Ко је ослепео гониоца Савла? Уколико г. Петровић
и та питања и одговоре негира, онда ја дижем руке од њега и
кажем да је слепом немогуће намигивати и глувом шапутати.
111
Изгледа да је г. Петровић опијен славом једног колумнисте

који ће проћи са својим колумнама, незапажено и анонимно,
осим што ће нападати праве Божије посланике и још, што је
горе и црње, не дозвољавати им да му одговарају адекватно на
те нападе, како су се понашали бивши и садашњи кому-
нистички моћници.
А што г. Петровић каже да сам ја „човек који годинама
естрадно наступа у име Цркве (српске, православне) експли-
цитно, с убеђењем онога који све зна." дужан је да то и докаже,
иначе је обичан, да не кажем праву реч, човек који заобилази
истину. Када сам то ја, којом приликом, иступио у име Цркве?!
Па још „И естрадно“?! Зар вам те године које имате и седа коса
којом сте се „окитили“ дозвољавају г. Петровићу да тако
нешто кажете, а да не поцрвените? Ако вам ја нисам ништа
увредљиво до сада рекао, чији посао радите и ко вас је
изнајмио да мене нападате и за који хонорар? Да вас, случајно,
није памћење повело или помело, или служење богу Бахусу
истрошило, или то што сте некада били безбожник и про-
тивник Цркве, иако сада кажете да сте хришћанин и
православац?
Па још кажете, ако се само неко усуди да вам каже да
нисте „добар хришћанин, православац“, а сумњам да знате шта
значи бити добар хришћанин и православац. Ако сами мислите
да сте добар хришћанин и православац, ја се усуђујем да вас
питам: када сте се последњи пут исповедили и причестили?!
Ако, пак, то нисте учинили у току последње године дана, дај
Боже да сте то икада до сада учинили!, ви нисте никакав ни
хришћанин ни православац. Ако мени ово што вам кажем не
верујете, отидите и приупитајте ма кога доброг духовника,
доброг кажем а не, од ваше стране или стране ваших пајташа,
ангажованог духовника, присталицу екумениста Новог све-
тског поретка или оног кога су „комунисти промовисали“, које
врло радо доводе на телевизију, позивају да пишу у новинама;
112
дакле нађите правог духовника, па нека вам он каже, ко је

прави хришћанин и православац.
Нису исти хришћани: онај који се хвали да је номи-
нални хришћанин, или онај који се редовно исповеда и
причешћује. Берђајев је отишао још даље од мене, па је
устврдио да је „први и последњи прави хришћанин Господ
Исус Христос“. Кажите ми, где сте ви, такви какви јесте, у овој
бескрајној лепези усавршавања у Христу Господу, који нам је
заповедио: „Будите ви, дакле, савршени као што је савршен
Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48), да бих заиста знао да ли сте
хришћанин или нисте. С обзиром да нападате свештеника који
жели да буде прави хришћанин, ја бих рекао да ви уопште
нисте прави, него номинални хришћанин који себе, сада је то
тренд, види да је међу хришћанима, али без покрића у вери и
делима, јер је „вера без дела мртва“ (Јак. 2, 17). Јер, „и ђаволи
верују, и дрхте“ (Јак. 2, 19).
Београд, 28. јул 2001. .
Протојереј др Жарко Гавриловић
(НИН, Београд, бр. 2639 од 26.07.2001.)
г) Мирјана Кузмановић: Испод академског нивоа, напади

као одговор на чланке: Првосвештеник Ноје и Пожар у
ЈДП - у
Постати колумниста, не значи престати бити песник,

још мање је разлог да се о колумнисти говори пежоративно.
Али протојереј др Жарко Гавриловић не мисли тако. Не читам
песме од времена кад ми је престала бити обавеза – љубитељ
сам романа, али знам све познатије српске песнике у које
убрајам и Брану Петровића. Да ли је престао писати песме, то
као и све друго, зна господин Гавриловић.
Начин на који пише о колумнисти НИН - а, угледног
Недељника (што сам по себи већ говори нешто о песнику)
испод је сваког, а нарочито академског нивоа. Дугогодишњи
113
сам стални читалац НИН - а, почињем да га читам од колумни.

Песник Брана Петровић је сјајан колумниста, прави је
патриота и српски националиста (што сам истиче) у
најпозитивнијем смислу, у то се свако може уверити ко је
читао његове колумне, нарочито оне најбоље и највредније
објављене у „Квадратури круга“. Његове поруке су јасне и за
већину нормалних људи прихватљиве и камо среће да су их
прихватили и послушали они којима су биле упућене.
Данас би нам на Косову и Метохији, и у Србији друге
птице песме певале. За господина Гавриловића сам први пут
чула после скандала који је са својим присталицама изазвао на
представи Синише Ковачевића у ЈДП - у. Питам се зна ли овај
„божји човек“ да се после те представе, после претњи које су
му стизале глумац Жарко Лаушевић наоружао.
И он у емисији говори о Божјој казни која је стигла
ЈДП, и протагонисте представе „Свети Сава“. Протојереја др
Жарка Гавриловића повредила је истина коју је о њему
изрекао колумниста и песник Брана Петровић. А после
наступа др Гавриловића на ТВ каналима у вези са насиљем на
београдским улицама и наступа у емисији „Клопка“ (ТВ Пинк)
размислићу како ћу се убудуће верски изјашњавати.
Мирјана Кузмановић
(НИН, Београд, бр. 2640 Београд, 9. август 2001.)
д) Љубомир Топџијевић: Прави духовник

(„Првосвештеник Ноје“, НИН, бр. 2640)
Прочитавши чланак г. протојереја др Жарка

Гавриловића, није важно којим поводом је написан, спознах да
он дели хришћане на праве, то су они, како он каже, који се
исповедају и причешћују, то су никакви хришћани и номи-
нални хришћани којима тренд одговара. Такође, г. протојереј
др Жарко Гавриловић и духовнике дели на праве и никакве.
Јер било какав да је хришћанин, волео би да има посла са
114
правим духовником кад освештава новоотворену бакалницу,

бутик, пекару, робну кућу, фабрику, кафић па и казино.
Питам се сада одакле право г. протојереју доктору
теологије и филозофије Жарку Гавриловићу да пресуђује ко је
прави хришћанин и хришћанин по потреби, као и ко је прави
духовник и никакав духовник.
„Пазите да правду своју не чините пред људима да вас
они виде, иначе плате немате од оца својега који је на
небесима.‛' (Мт. 6, 1)
„Љубите непријатеље своје, благосиљате оне који вас
мрзе и молите се Богу за оне који вас куну, чините добро
онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.‛'
(Мт. 5, 44) Волео бих, поштовани докторе Жарко Гавриловићу,
да кад одем у цркву чујем правог, паметног и образованог
духовника који ће говорити о свакодневном животу, о тешко-
ћама с којима се свакодневно суочавамо и на који начин да сви
помогнемо да их превазиђемо, а не да је одговор за све што нас
је снашло Божја казна.
Љубомир Топџијевић
(НИН, Београд, 9. август 2001.)
ђ) Др Жарко Гавриловић: Свакога ограничава његова

сопствена могућност
(Мој одговор на чланке: Испод академског нивоа и
Прави духовник, НИН,од 9. августа 2001.)
Колико су људи невитешки и кукавни данас види се и

из синхронизованих напада који се, верујем стихијски,
организују на мене у бројним листовима и часописима. Да ли
то људи не знају своју веру, па желе да се у њој науче тиме
што ће „пецкати“ оне које оспоравају или је то рецидив из
безбожног комунистичког времена, када су многи (АФЖ,
Савез бораца, Социјалистички савез, разне партијске ћелије и
„неформалне групе“) устајале на људе с чијим се мишљењем
115
нису слагали, или су добијали директиву да се „не слажу“, без

обзира колико је то мишљење научно и тачно. Једноставно,
критиковало се све што није у складу са егоизмом и неукошћу
људи који су оличавали систем власти, по логици француског
краља Луја: Држава, то сам ја!
Тако су сада, чак и преко НИН - а, устали на мене без
стварног повода у односу на њих, барем ја тако мислим, да ме
прозову и нападну, поред Бране Петровића, и његови
„браниоци“: Мирјана Кузмановић и Љубомир Топџијевић,
свако из свог бункера и са својим аргументима. Није нимало
витешки, чак ни поштено, када двојица устану само на једног,
макар он био и Радојицу, а ево у овом листу, појавише се чак
тројица. И то, два господина и једна дама. Како сам да се
борим са двојицом џентлмена и са једном дамом, а да будем и
останем џентлмен?! И то би некако било у реду, да многи не
подмећу ниске ударце, а сами кажу да се боре, тобож, за
академски ниво писања, како то жели М. Кузмановић, иако се
сама тим нивоом не служи.
Нисам оспоравао „колумнисту“ Б. Петровића, како
Кузмановићка погрешно пише, већ нешто друго. Она није
хтела да види шта је „сјајни колумниста“ написао о једном
теологу и свештенику, као ни то да ли је то на академском
нивоу. То није истина што је о мени изнето, него инсинуација,
клевета, па и увреда. Но, шта ја могу када Кузмановићка
крајње субјективна и више воли Брану него мене. Ја ту не могу
ништа друго да учиним него да замолим Мирјану да буде
убудуће макар објективна. Да је г. Петровић нешто слично
написао о Вама, као о мени, а има и о Вашем животу да се
пише и напише много штошта, да ли бисте били тако
пристрасни према њему као сада што сте пристрасни према
њему, а необјективни према мени, само зато што смо нас
двојица у питању. За мене, кажете, да сте чули „после
скандала“ са представом „Свети Сава“. Жалосно, Мирјана! Па
Ви ништа не читате из теологије, а кажете да сте „верски
116
опредељени“. Написао сам пре тога брдо књига, али вас оне
нису интересовале. Вас интересују колумне г. Петровића и
романи, чији?! И на то имате право.
Али, немате право да судите о мени, а да ништа о мени
нисте прочитали, нити моју ма коју књигу простудирали. И
тиме, што нисте ни једну моју књигу прочитали, немате право
да тиме омаловажавате мој рад, ако желите да будете
објективни и непристрасни. За мене сте могли да чујете много
пре те представе, да сте хтели и желели, још 1986. г., рецимо
због напада на моју књигу На бранику вере и нације, широм
бивше Југославије. Но, ја за Вас онда нисам био интересантан
као свештеник и теолог. Онда смо ми били на „тапету“. Сада
су теолози и свештеници у моди, али ја опет за вас то нисам. И
зато што ја нисам то, што ви желите, ја нисам нимало крив,
или не бар само ја, што нисам у моди и што ме ви не волите,
већ сте криви ви, лично. Да волите Бога, волели бисте и
Његовог слугу, под условом да ми признајете да сам Његов
слуга.
Многи ми ни то не признају. Па ми не признају ни то
да сам теолог, ни свештеник, следеће је на реду да прогласе да
нисам ни човек него, будибогснама, ванземаљац, марсовац,
пошто не могу да ми кажу да сам Марксов. Што се, пак, тиче
тога да ћете размислити убудуће „како да се верски
изјашњавате“, не говорите криво. Ви ни до сада нисте знали
како да се верски изјашњавате. Није, ваљда, Жарко
Гавриловић могао вашу „чврсту веру“ да уздрма и чиме?
Тиме што је адекватно одговорио колумнисти Брани
Петровићу, своме знанцу из оних дана када смо се у
Француској 7. борили за веће просторе слободе и мишљења.
Уосталом, г. Петровић и сам уме да се брани и бори и без вас
обоје. Зашто сте му ви притрчали? Да га спасите од мене, иако
му од мене не прети никаква животна опасност, осим да имам
право да му одговорим увек када ме прозове и нападне, па чак
да је и врховни рабин у новинарству или папа колумниста.
117
Свом другом опоненту, г. Топџијевићу желим да кажем да ја

нисам тај који дели хришћане на добре и рђаве, већ то чини
Свето писмо, канони Цркве, свети оци, догматика и друге
теолошке дисциплине. За ову прилику, прочитајте само
Матејево јеванђеље 25. главу, а и друго учење Светог писма,
каноне Цркве и учење светих отаца о деоби људи на грешнике
и праведнике. Ми који стално исповедамо грехе, при-
чешћујемо вернике, делимо свете тајне, упућени смо, сложи-
ћете се, у ту проблематику више него ви, верници или лаици.
Наша садашња највећа трагедија лежи у томе што не умемо да
делимо Бога од ђавола, добро од зла, истину од лажи, праве-
дника од грешника, што смо постали млаки и тупи за оштре
разлике између света врлине и света грешности. При том, ја
Вас не осуђујем за то. А нисмо толико криви ни ми свеште-
ници што нисмо могли више и боље да верски едукујемо свој
народ. А нисмо могли да верски и морално едукујемо свој
народ због владавине безбожника, отуда и наша садашња мука,
па и ваше питање: откуда мени право да делим хришћане на
праве и рђаве. А што се позивате на Господње цитате о правди
(Мт. 6, 1, 5, 44), верујте ми на реч да ја нисам нигде говорио о
својој правди, нити о својим заслугама, већ о тешком стању у
коме се нашао наш народ и о онима који залуђују наш народ
безбожништвом и неморалом. Зар ја то немам право да чиним.
Па, ако то не могу да чиним, ко то мени треба да каже
шта би боље било да чиним ја, ако ми затаји моја савест,
свештенички позив, теолошко знање, деценијско пастирско
искуство, ко ће то да чини. И сви напади на мене, синхро-
низовани су из разних центара и лобија моћи, новца и, са
хришћанске тачке гледишта, исквареног живота савремених
људи, од секташа, перверзњака итд.
А што се тиче Ваше последње примедбе да желите да
чујете „правог, паметног и образованог духовника“, потражите
га и наћи ћете га. Јеванђеље каже: „Иштите, и даће вам се;
тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Мт. 7, 7).
118
Па ако бесловесно говече зна да нађе травку која му одговара

за љуту бољку од које болује, и Вама је Бог дао разум да
нађете правог духовника. Има их данас доста у нашем
страдалном и напаћеном народу, само су они стављени, од
званичника својих и туђих, у „запећак,“ а сами не желе да се
рекламирају. Потражите их, отворите затворене очи, и угле-
даћете их, сигуран сам. Нека Вам драги Бог помогне да се
усавршавате у вери и упамтите Господњу изреку: „Иштите
најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се
додати“ (Мт. 6, 33).
Београд, 12. август 2001.
е) Писмо Александра Мирковића

Жарку Гавриловићу
Александар Мирковић, мој пријатељ из иностранства,

ми каже да ово пошаљем и Вама. НИН је овај одговор одбио да
објави, што ја разумем, а неки Радуловић из Блица такође ме
оптужује. И све те оптужбе против мене новинари штампају,
али када им ја пошаљем одговор на њих, они ми ускраћују
објављивање, грешећи против Закона о штампи. Александар
Мирковић пише: Како сматрам да су ова тема, ова акција и
овај чланак Мичетин важни за наш опстанак, а Мичета је Вас
лично тешко напао и увредио, треба му одговорити. Али како
и где одавде из Немачке? Могао бих то у „Искри“ али ће они
одмах рећи: Ето ко су они, фашисти, Хитлеровци итд. (иако
нико од њих није прочитао ни један ред Љотићев, који је био
више од 10 год. п. председник епарх. Упр. Одбора и савета у
Пожаревцу), дакле зашто нећу тако слати. Ако Ви мислите да
цела ова акција вреди и треба да се предузме, имате слободне
руке. Бар оне три чињенице:
Срби су по генима антипедери
Народ се одржава рађањем
119
И онај протест је био спонтана реакција здраве српске

углавном омладине. Бар то. Биће ми драго, ако овај мој
покушај да у НИН - у, у коме тај Мичета у рубрици „Прозор“
стално пише о педерима и лезбејкама (у броју од 30.8.01. број
2644 о кутонима – а и о „Религији“, али како, вреди то
прочитати!) макар мало одговоримо.
Др. Мирковићу сам такође, на његов захтев, послао ове
копије. Молите се за 80 - годишњег раба Александра, који већ
65 година активно ради у цркви.
Искрен рукољуб, молбу за благослов и срдачан поздрав
од Вашег искреног
Ал. Мирковића (званог Аца „Поп“)
(Дармштадт, 11.9.2001.)
ж) Лука Мичета: Абдикација ума

(НИН, Београд,12.7.2001.)
Насрнули су на грађане Србије који имају другачију

сексуалну оријентацију. Српски иберменши у библијски
крвавом удару додали су још једну бесрамну страницу нашој
историји бешчашћа. Био је назочан и један бедни трафикант
квазихристовске науке, блудни син и некадашњи распоп, који
је давао подршку руљи са амбицијом достојном Торкемаде.
Његова хрома апологија, његов поховани дискурс у
коме су невешто сакривене бајате парохијалне визије, давали
су алиби сексуалним талибанима. (Нико се из Цркве није
огласио и рекао да је он својим поступком исписао Србе из
историје.) С друге стране, нечисте али мирне савести, већина
присутних грађана је неприметно, као дезен на тапетама, са
будистичким миром како Српчад бране мачо принцип који је,
ето, блазирана и дегенерисана Европа одавно изгубила.
(„Хајде, почастимо наше очи“, Езра Паунд).
Део Срба који не размишља из гаћа већ из дела тела
који се налази мало изнад, то је окарактерисао као скандал, као
120
ужасни инцидент. Али, нису у праву. Инцидент би био да се

тако нешто није десило, то је била нормална појава. У народу и
друштву у коме постоје значајни делови популације, као и
политичке партије са шовинистичким идејама чији је основни
облик комуникације насилна конфронтација са свим оним што
је другост, што је различито који ће пре да почне зло, него да о
њему промисле, такви догађаји су нормална појава. Скандал је
био што није било масовне грађанске храбрости да се
супротстави оваквим изливима мржње и вандализма.
Познато је да је ропски дух свуда где влада
равнодушност према јавним догађајима. У коментару једне
недавно објављене анкете, „поводом немилих догађаја“, каже
се да Србија „није обећана земља за лезбејке и хомо-
сексуалце“, (Као да за некога јесте.) скоро половина
анкетираних је рекла да би прекинула сваки контакт са геј -
људима. Не мање алармантна је и појава еротског прозели-
тизма где би преко двадесет шест одсто питаних покушало да
убеди ове људе да је њихова склоност погрешна и да треба да
промене опредељење. Зашто је знатан део Срба овако посту-
пило према овој мањинској друштвеној групи? Да ли је то
плод непосредних и непријатних искустава са људима оваквог
сексуалног опредељења? Да ли је можда реч о страху од
некакве хомосексуалне завере која прети да наметне своју
аксиологију? Епика патријархалне магле, архаистичне мито-
маније о српској посебности армиране глупошћу, незнањем и
квази религијским поимањем света, дакле тај mixtum composi-
tum, изнедрио је фиреровску агресивност. Етноцентристичка
свест не може да схвати да приближавање другом не значи
удаљавање од себе (што код неких примера и не би било
лоше). Ми се тако бранимо (нападамо, у ствари) та одбрана нас
највише угрожава. Све што смо бранили са таквим на челу,
пропало је.
Лука Мичета
121
з) Др Жарко Гавриловић: Камелеон у новинарству

(Одговор Луки Мичети, Абдикација ума, НИН, 12.07.2001.,
који НИН никад није објавио)
Познаник из иностранства доставио ми је јуче свој до-

пис НИН - у „Кога сврби, тај се чеше“, у вези са писањем Луке
Мичете, под горњим насловом, у коме је поменуо и моје име, у
врло пежоративној конотацији, иако му ја за то нисам дао ни-
какав непосредан повод, па молим Редакцију НИН - а да об-
јави и приложени Марковићев допис, као и мој одговор, све у
смислу Закона о штампи.
Луку Мичету познајем поодавно, када је као Титов
пионир и надобудни скојевац витлао по Студенту и тражио
жртву, за рачун својих „налогодаваца“ коју ће напасти и
комадати. Међу осталима и ја сам тада био његова жртва
напада, о чему могу поштованој редакцији пружити ваљане
доказе, уколико је потребно. Тада је Мичета мене нападао са
позиција комунизма, комунистичке власти и чувања
комунистичког поретка. Сада се тај човек изменио, променио
„ћурак наопако“, и од ватреног и ужареног скојевца, постао,
гле чуда, вајни демократа, па ме сада напада са позиција
тобожње демократије и загарантованих права Геј параде у Бео-
граду, пропуштајући да то докаже: којим нашим законским ак-
том је загарантовано то право, када је напротив, таква пошаст
санкционисана законима који још до сада нису промењени, а
не знам ни ко би се усудио у оваквој ситуацији, када народ
скапава од глади, да се бави Геј парадом.
„Дан поноса“ који се претворио у дан срама и пораза,
који Мичета, својим пајташима, жели да преокрене у Дан
права. Комунистичко - марксистички речник поменутог
Мичете, који он опет употребљава, иако се као камелеон у
новинарству преметнуо у демократу, у крсташа за заштиту
сексуалних права геј - момака и гејица - девојака, ружећи и
122
блатећи друге, непримереним речником из свог скојевског

новинарског арсенала, огледа се у овим речима.
Описујући акцију „српских иберменша“ (Боже какав ли
је то израз за „Гинисову књигу“ српског правописа!), који су,
по Мичети, додали још једну „бесрамну страницу нашој
историји бешчашћа“, у „библијски крвавом удару,“ са тим
противљењем геј паради. А о мени, опет у марксистичком
смислу етикетирања, говори: тај је у тој маси „Био назочан (не
знам значење ове речи, пр. Ж. Г.) један бедни трафикант
квазихристове науке, блудни син и некадашњи распоп који је
давао подршку руљи са амбицијом достојном Торкемаде.
Његова хрома апологија, његов поховани дискурс у коме су
невешто сакривене бајате парохијалне визије. Давали су алиби
сексуалним талибанима. (Нико се из Цркве није огласио и
рекао да је он својим поступком исписао Србе из историје).“
Са овим и оваквим извештавањем наше јавности, да је
морала и новинарског моралног кодекса морало је и Удружење
новинара Србије, чији сам и ја члан, Лука Мичета никад не би
могао да буде новинар. За ове увреде и клевете, јавно изнете, а
ничим доказане и поткрепљене, Мичета би морао да одговара
пред судом, да имамо правну државу. Зато предлажем Удру-
жењу новинара Србије да узме у разматрање ово његово
писање и донесе свој суд и оцену писања Луке Мичете, а
читаоце обавештавам да ја нисам распоп, него законити све-
штеник Српске православне цркве, док Мичета не нађе своје
пајташе у Цркви, ако може, да ме рашчине. О осталим
квалификацијама Мичетиним не желим ни да говорим, јер оне
пре говоре више о самом Мичети, његовој поганој, маркси-
стичком мржњом затрованој души, која бљује клевете и увреде
против поштеног свештеника СПЦ, него о мени.
А што се тиче оглашавања Цркве у вези мог учешћа и
изјава на „Дану поноса,“ Црква и не може да заузме супротан
став, а да се не одрекне учења Светог писма, канона и Кривич-
них правила СПЦ (чл. 24), што би било, кад би било, погубно,
123
рушилачки и за Цркву уништавајуће. Ја бих волео да се неко

из Цркве огласи и негира мој став, штавише ја провоцирам та-
кво изјашњавање, да бих могао да истакнем право учење Цр-
кве о овој пошасти, коју Мичета хвали на сва уста, вероватно
што је и сам склон таквим делима, блуду и разврату, што мени
приписује без икаквих стварних доказа. Владика Николај каже:
„Во носи звоно, а будала језик да се не изгубе“.
Према томе, Мичета повуци те се, барем због своје
огавне прошлости, у крајњу таму и размишљајте шта сте све
чинили, кога сте до сада денунцирали и потказивали, коме сте
све до сада врат ломили и „главу секли“, па сазнајте барем
колико сте ви већи блудни син у поређењу „са бившим распо-
пом“ и „трафикантом квазихристове науке,“ коју ви, по вашем
празноумљу и шупљоглавости, боље знате од мене који сам
цео свој живот посветио служби Богу и роду, са позиција
Православља и Светосавља. А за све увреде и клевете које сте
учинили према мени, нека вам Бог плати, иако се ја молим за
вас: „Оче, опрости му, јер не зна шта говори!“
и) Александар Маринковић: Кога сврби тај се чеше

(Поводом „Недељника“ Луке Мичете под насловом
„Абдикација ума“, НИН,12.07.2001.)
Пре свега да подвучем, да сам ја за то, да свако може

слободно али сразмерно разуму и својим умним спосо-
бностима, да износи своје мишљење, али да и они друкчијег
мишљења могу опет сразмерно, без насиља, да протестују
против тога. Дакле, све без силе и насиља, али и без наметања
већини мишљења и склоности мањине, како на улици, тако и у
медијима. Међутим, овај излив гадости, мржње, беса, жучи и
отрова Луке Мичете у поменутом недељнику, нарочито против
Цркве, вере и духовника, превазилази све мере и оквир
културног и цивилизованог општења међу људима, ма колико
124
се Мичета трудио да се наметне као арбитар и судија у овом

случају. Он се у свом чланку уствари представио као
иберменш, што примитивно потура другима. Да би све било
краће и пре свега јасније, ево укратко две важне констатације,
чињенице:
Прво: Као што сам Мичета наводи податке о истра-
живањима кроз неку анкету, велика већина Срба и Српкиња је
против хомосексуалаца и лезбејки. Моје је искуство да и до
90% нашег мање образованог света не зна тачно шта хомо
значи. Један сељак ми је ту скоро рекао: „Ми, брате, те изроде
зовемо педери“.
Друго: Моја жена је била у 60 - ој години, кад ме је
питала: „Па зашто те људи толико нападају? Они су мирни и
некако увек весели!“ Кад сам ја њу питао, да ли она зна како
они врше свој полни сношај, рекла је: „Па сигурно се љубе,
милују као и ми.“ А кад сам јој тад објаснио, да они на крају
врше полни сношај тако, што један увлачи свој полни уд у
чмар (задњицу) онога другога, вриснула је: „Престани, о Боже
толике гадости. Зар тога стварно има?“ Ето, ово све као увод,
пре но што почнем да анализирам чланак Луке Мичете.
Али, треба ли то уопште? Ти су људи нажалост
неизлечиви. Ми морамо стално с њима живети, али предње
чињенице никад не заборавити. Ми Срби и други Словени
имамо лепу реч народ. Шта то значи? Муж и жена живе
нормално у свему, па и у сексу, и рађају децу. Народ се
одржава кроз рађање, а зна се како се до њега долази.
И свака дегенерација односа мужа и жене води ка
изумирању народа. Ми се данас просто сатиремо на много
начина, па и побачајима, где смо у врху европске пирамиде, а
други, као Шиптари, рађају по 10 и 15 деце у једној породици.
Ми смо Косово добрим делу изгубили и у брачним постељама.
А Шиптари, свесни да само тако могу као народ да опстану и
реше проблем, рађали су децу до изнемоглости. Можете ли
замислити педерску параду код Шиптара?
125
И сад видимо где смо, и ми и они. Назад, на нашу

тему. Србима је ипак урођено да имају децу. И све што томе не
служи, је нама туђе, стварно и опасно. Зато су и педери и
лезбејке болесни људи, изроди (види код др. Московљевића
значење ове речи). И да сад неко усред Београда прави највећу
параду педерастије, то народ није примио, одбио их је. И круна
бесрамља и шизофреније код Мичете је, кад ово упоређује са
Јасеновцем. За то би га требало суду тужити.
Ове протесте народне није организовала Црква или
прота др Гавриловић! Он је сигурно то легално помогао, али је
почетак протеста био исконски српски осећај самоодржања и
постојања као народа. Ту лежи срж протеста, па било то мило
Мичети и свим педерима, или не.
А што се ово планирано ликовање педера и лезбејки у
Београду није по плану одржало, кривица је полиције и власти,
што су прво дозволили ликовање у срцу Београда, а онда
гледали како народ спонтано брани свој опстанак.
Могли бисмо се сад у детаље обрачунавати са лажима,
клеветама, гадостима и увредама Луке Мичете (зашто највише
против Цркве?), али то не мења стварност. Он је бесан,
препотентан, кипи од мржње, а у мржњи су, зна се, људи
слепи. Зато, нека он ужива великодушност НИН - а, који му је
омогућио (на своју част, или срамоту – свеједно) овај излив
мржње, жучи и отрова. Али нека он и сви око њега знају, да
Срби у огромној већини нису и неће бити педери, јер им то
није у генима, па макар све Мичете овога света пукле од беса.
Надам се да ће НИН имати куражи да овај мој одјек (сад се
тако зове) објави. Ако не, има их доста који ће то радо
учинити. Очекујем сад масу „одјека“, писама и протеста
разних директно и индиректно погођених, да бар рашчистимо
атмосферу и покажемо где се стварно наш народ (не само
интелектуалци) налази. То ће свакако утицати на тираж НИН -
а. Објавио: Александар Маринковић, Дармштадт, Немачка.
(Ово писмо је упућенo НИН - у, али га он није објавио).
126
4) Полемике у листу Глас јавности:
a) Проглас форума писаца:

Зашто нема званичног саопштења?
Организације попут Образа, форума родитеља или

Светосавске омладине, политичке партије попут СРС - а,
поједини свештеници Српске православне цркве (као Жарко
Гавриловић), одређене јавне личности (Оливера Катарина),
али, на жалост, и велики део грађана, уз углавном немушто и
неодлучно извештавање медија и суштинску незаинтере-
сованост полиције, довели до тога да се Gay pride – парада
поноса, претвори у најужаснији отворени физички прогон
различитости по улицама нашег главног града. Историја нас
учи: ако се данас отворено и бескомпромисно, свим распо-
ложивим средствима, не супротставимо овим силама
деструкције и мржње, сутра већ може бити касно.
Зато тражимо:
1. Да се све одговорне политичке и културне инсти-
туције и појединци унутар тих институција недвосмислено
јавно изјасне и хитно заузму став поводом бруталних
суботњих догађаја на улицама Београда.
2. Да се у сарадњи са свим културним и образованим
институцијама формира систематски програм едукације која
би припаднике снага унутрашњих послова јасно и обухватно
упознала са њиховим дужностима и обавезама у заштити
људских права и права мањина.
3. Да се уз конкретну подршку свих званичних култур-
них и политичких институција и кроз блиску сарадњу
невладиних организација створи стабилан и снажан фронт за
континуирану одбрану и промоцију људских права.
4. Да се министар полиције Душан Михајловић обрати
јавности и објасни шта је предузео да се пронађу насилници
као и одговорна лица из МУП-а Србије, који су, својом не-
127
спремношћу да заштите грађане, неадекватном акцијом и не-

примереним изјавама, допринели насиљу на улицама Београда.
5. Да се огласе, челници СПЦ и објасне грађанима да
ли подржавају нацистичко насиље спровођено у име њихове
институције.
6. Да Влада Србије да званично саопштење и објасни
грађанима да ли је Србија у којој се насиљем спречава људско
право на различитост, та нова земља којом покушавамо да се
приближимо цивилизованом свету.
(Глас јавности, г. VI, бр. 1056. 16.7.2001. стр. 26.)
б) Др Жарко Гавриловић: Било би комично, да није и

трагично
(Мој одговор на чланак: Зашто нема званичног саопштења -
Глас јавности 16.07.2001.)
У поменутом чланку сте, без потписа, објавили

саопштење Форума писаца, у вези „Геј параде“ на Тргу
Републике, где је, једном изричито а други пут индиректно,
поменуто моје име у непостојећој конотацији, па сам принуђен
да на то одговорим. И овог пута морам да се борим против
невидљивог непријатеља, као недавно српски народ против
НАТО томахавки.
Незванично сам сазнао да иза овог Форума стоји г.
Леон Коен који је, колико ми је познато, побегао из земље када
су над нама летеле томахавке, па би сада желео да те отровне
стреле, обогаћене нечијим менторством и намигивањем,
усмери према мени.
Добро ми је позната паушална оптужба, као и „кухиња“
из које је она потекла, против мене, упућена Светом арх.
синоду, у којој се тражи моје кажњавање. Одбио сам да
одговарам на ту тужбу, јер онај ко ме тужи мора да буде
познат, да знам зашто ме тужи и да наведе моје „грехе“ за које
ме тужи. Али, „прецизирања“ тужбе није било, па сам ја још
128
увек на слободи и још увек свештеник. Извесни „Форум

писаца“, не знам који, иако сам и ја писац и члан Удружења
књижевника, као и Удружења философа Србије, оптужује ме, а
да не знам зашто. Да ли зато што сам се нашао међу
„демонстрантима,“ чиме ми угрожавају слободу кретања и
право да делујем по савести, или зато што сам осудио њихову
„Параду поноса“, па желе преко мене поново да уведу
вербални деликт, или зато што сам свештеник, што сам се као
свештеник обучен у, како кажу неки аналфабети вере у
„црквеној одежди“, појавио међу раздраганим „геј момцима“ и
„гејицама“, које ја тада нисам уопште нигде видео, нити са
њима имао ма какав контакт, па ни конфликт. А ја сам се
намерно тамо појавио и смиривао демонстранте да не врше
насиље.
То сам радио у присуству бројних фоторепортера и
камера, који имају видео записе шта сам рекао и шта сам
радио. Пратили су ме и забележили сваки мој гест. Нека
изнесу и кажу за шта ме оптужују, јер овако паушалне
оптужбе су рецидив комунистичког и фашистичког манира,
које ја одбијам. Све би било комично, да није суморно и
трагично. А трагично је то што извесни „Форум писаца“,
закаснело и злонамерно, наређује најодговорнијим у овој
земљи, шта би требало да раде у вези „геј момака“ који свој
порок износе јавно без икаквих законских покрића и тиме
провоцирају јавност против себе, као да међу тим одговорним
људима у влади нема и оних који су свесни себе и свог рада,
који раде по савести и законима. Форум писаца се појављује
као ментор Владе Србије кад јој „наређује“ шта да ради, па и
ментор СПЦ, кад тражи од ње објашњење за „нацистичко
насиље спровођено у име њихове институције“, чиме подмећу
неистине другоме, а себе стављају изнад свих ауторитета у
овој земљи. Зар то није слично прогласу „Хаил Хитлер“!? Зар
то није поновно повампирење комунизма и фашизма,
појављивање истих зала, само на друга врата; поновно
129
образовање СС јединица, предвођених од стране извесног,

мени непознатог „Форума писаца“. Да ли сте слепи код очију и
глуви код ушију?
Да ли је то „Форум слепаца“ или заиста „Форум
писаца“? Уосталом, ја заиста не знам да ли су то писци и који
писци. Зашто не изађу на светлост дана и себе демистификују.
Свима је добро познато да тог насиља против „геј момака“,
организованог како од стране СПЦ, тако и од мене, није било,
као ни тог да сам ја ма кога подстицао на насиље, о чему
постоје бројни докази и сведоци. Зашто ме онда оптужују
„писци“? Зато, ваљда, што сам се нашао међу демонстрантима
– противницима, „Параде поноса“, чиме ми угрожавају моја
људска права слободе кретања. Или што сам о том греху давао
мериторне изјаве, као теолог и философ који је докторирао и
на Богословском и на Философском факултету. Алал вам вера
господо писци кад се, уместо аргумената и доказа, служите
песницама!
Мени је тај ваш метод и манир стран и примитиван.
(Глас јавности г. VI, бр. 1060, 20.07.2001.)
в) Маја Богдановић: Против сваког насиља
... Чак и да јесте „дошла са Запада“ – да вас подсетим да

ни струју не бисмо имали да Тесла није отишао на Запад.
Желим да подржим став Форума писаца да треба о овом
питању да се огласе и полиција (која 30. јуна није радила свој
посао) и владајуће партије (које нису нашле за сходно да осуде
фашистичко дивљање и насиље које се догодило) и СПЦ (није
ми јасно да ли је Ж. Г. званични портпарол цркве по питању
људских права)....
Маја Богдановић
(Глас јавности, г. VI, бр 1060, Београд, 20.07.2001, стр. 20.)
130
г) Др Жарко Гавриловић: Против сваког инсинуирања

(Мој одговор на чланак. „Против сваког насиља“ од Маје
Богдановић, Глас јавности, 20.07.2001.)
Поставља се право питање: Ко је Маја Богдановић да

осуђује СПЦ, посебно да осуђује СПЦ због мог деловања. Да
ли би могло и требало осудити целу медицину због погрешне
акције једног лекара, цело судство због дела неког кору-
мпираног судије, једну државу због рада неког њеног
несавесног службеника. Али, Маја Богдановић жели да суди и
осуди СПЦ због мог присуства веселој братији „Геј паради“,
која није одржана и много ми је „жао“ што није одржана. Има
у овој земљи много важнијих проблема од непостојећег права,
по позитивном законодавству, да се Маја и њој слични,
забављају на „геј паради“. Само, Маја је шизофрено умислила
да је Васељенски патријарх, а не верујем уопште да је верник,
па осуђује СПЦ поред мене и због мене. Јер да јесте верник, не
би навлачила на себе Божије проклетство тиме што осуђује
СПЦ „због мене“. А не знам зашто да осуди и мене, изузев да
ми подметне да сам ја виновник насиља на Тргу Републике,
што је њена измишљотина, шаљива лаж и њена намештаљка.
Дужна је да ми докаже у чему је моја кривица, када се зна, цео
скуп то зна, а Маја вероватно није ни била ту, али је научила
да осуђује, по старој комунистичкој пракси, без доказа и
чињеница, сведока и овлашћења.
Маја Богдановић брка појмове добра и зла, изједначава
струју, коју је наш човек (Никола Тесла) пронашао, са
хомосексуалством, који су нам обоје, дошли са Запад. Какав
јад и чемер да човек, словесно и Божије биће, не разликује
добро од зла?! Она, поред тога, осуђује некога који нема
никакве објективне кривице за насиље које се тога дана
пролило на београдском плочнику, иако је једина моја
„кривица“ што се тога дана, као слободан грађанин који живи
у слободном граду, нашао на скупу међу противницима геј
131
„Дана поноса“, који им се претворио у дан срама. Истини за

вољу, ја сам смиривао демонстранте да не изазову
крвопролиће, да ми не смемо да се тучемо, јер туча ништа не
решава..
Говорио сам да би требало мрзети грех, а не грешника,
поправљати грешника у „духу кротости и љубави“, а не
шамарима, због чега сам и сам претрпео оштре вербалне
прекоре. Постоје живи сведоци и очевици тога. Када смо већ
код насиља, морам да кажем да је повод за иницирање насиља
учинила једна девојка, за коју кажу да је лезбејка, која је, без
стварног разлога и оправдања, опалила мушки шамар српском
полицајцу и онда су демонстранти, испровоцирани њеним
шамаром, навалили да туку ту девојку.
Иницирајућу капислу за насиље је опалила та девојка,
и све се после тога истргло контроли, као што су наше револте
изазвали „геј момци и девојке“ што су заказали „Параду
хомосексуалства“ усред Београда, а да за то нису имали
регулисан законски статус. Жао ми је што је полиција, ни
крива ни дужна, платила нечије рачуне, а хомосексуалаца, који
су заказали параду пре стварне легализације њиховог греха,
није нигде било, повукли су се у „мишје рупе“, а нису хтели да
објасне српској омладини на основу ког законског или
подзаконског акта, одржавају параду „поноса“. Већ само то
што називате демонстранте „примитивцима и дивљацима“,
што изједначавате хетеросексуалце и хомосексуалце, сведочи
да сте ви груби, нетолерантне природе, да се не би, као ни она
„гејица“ либили насиља, да насиљем долазите до својих
непостојећих права, хвала Богу још непостојећих, геј права, и
да су многи тестостерони залутали у ваше тело.
Питате ме Мајо, да вам није јасно, да ли сам „званични
портпарол цркве по питању људских права?“.
Одговарам вам: Ја нисам ничији портпарол, понајмање
званични портпарол СПЦ. Ја нисам тога дана наступао ни у
име Цркве. То нико није ни рекао. Ја сам наступао у своје
132
лично име, као православни и ортодоксни свештеник, ако

знате шта то значи, који не иде по своје мишљење ни код кога,
па чак не ни код црквених органа, свештеник који је образовао
своју савест на основу учења Светог писма, светих канона
Цркве, учења светих отаца, црквеног законодавства, па и
Кривичних правила СПЦ, нарочито члана 24. Ја сам човек који
је формирао своје Вјерују, до кога сам дошао кроз жестоко
гоњење од стране безбожника на власти у Држави и најамника
у Цркви. Сада се припремам да Господу своме положим
рачуне о свом овоземаљском животу, што ви не мислите док
страшна болест не закуца на врата тела вашег.
Можда Маја, или поједини новинарчићи, морају да
трчкарају око својих уредника по своје мишљење, као неке
ћате код својих апартчика, али ја тражим своје мишљење у
својој савести и у Светом писму и предању. Да будем јаснији:
ја тражим своје мишљење само од једног Уредника, Уредника
мога живота, од Господа Бога и онога кога је послао - Исус
Христ, јер је у томе спас и добијање вечног живота (Јн. 17, 3).
Вама, и онима који су вам слични, остављам баруштину овог
живота да се у њој ваљате и каљате до миле воље, а кад такви
какви сте и какви ћете још постати, изађете пред Господа, нека
вам Господ буде милостив!
Београд, 22.07.2001. Протојереј др Жарко Гавриловић
д) Игор Васковић: Више љубави, мање мржње
Глас читам готово свакодневно и овом приликом бих

желео да се осврнем на писања господина (или друга) Петра
Луковића у сплитском „Федерал Трибјуну“. Дотични господин
сматра да је у свему у праву. И то је у реду. Али нема право да
вређа и псује народ из кога и сам потиче. Није прошло много
времена када је о Србима из Бањалуке писао као о
„талибанима“, при том користећи чак и вулгарне изразе у
тексту који је обављен у поменутом сплитском недељнику...
133
Није прошло много времена ни од жестоких и крајње

вулгарних речи упућених на адресу оца Жарка Гавриловића,
речи крајње неукусних из само једног разлога – што је отац
Гавриловић био један од активних противника параде
хомосексуалаца у Београду... Тај „новинар“ из себе често сеје
мржњу (између осталог и према вашим поповима) и речи
непримерне јавном животу. Тај и такав Луковић је сузе лио
због тога што не може „више да оде у Макарску“, иако су пред
њим готово свакодневно 1999. убијана деца бомбама...
А можда га само српски народ љути и доводи до
неконтролисаног беса због тога што му готово никада није био
распродат ни део тиража листа „Забаве“, који је некада
уређивао. Нека психијатри процене због чега се том човеку
„повраћа“, како каже, кад чује за имена Караџића, Младића
или Коштунице... то је ипак његов проблем.
Поштованом часопису, пуно поздрава!
Игор Васковић, Ниш
(Глас јавности, бр. 1149, Београд, 17.10.2001., стр. 27.)
5) Полемике у листу „Илустрована политика“
а) Озрен Милановић: Неумољиви борац у мантији
Иза капије од кованог гвожђа са стилизованим

оцилима, колико да се види да је домаћин Србин, прима нас,
иако баш тај дан болестан, 68 - годишњи свештеник Жарко
Гавриловић.
Српски народ не познаје своју веру, част изузецима.
Свештенику хоће и да пољубе руку али и да му се насмеју иза
леђа. Свештено лице је за многе баксуз. Пола века је
претходни режим урнисао српски народ, обезбожио га...
Тако на почетку разговора протојереј Жарко даје
сажету дијагнозу стања духа свог народа. Овај свештеник,
доктор теолошких и филозофских наука, оксфордски постд-
134
ипломац, оснивач и председник Српске светосавске странке,

један је од ретких људи у мантији, ако не и једини, који се
усудио да се јавно бави политиком. Износио је и износи своје
ставове, који често нису од његове цркве ни подржавани али,
занимљиво, ни оспоравани. Не либи се да се успротиви
појавама и догађајима који, по његовом мишљењу, пустоше
душу српског народа.
Бранио Светог Саву
Многима је још у сећању када је он са својим
истомишљеницима пре деценију прекинуо представу „Свети
Сава“ у Југословенском драмском позоришту. Светогрђе,
богохуљење, узвикивао jе он. Противник слободе, ултра-
националиста, викали су за њим.
Последњег дана јуна лета Господњег, опет је он, на
улицама престонице био један од сведока и учесника судара
хомосексуалаца и лезбејки са навијачима фудбалских клубова,
али и студентима богословије и осталом ултрасрпски
оријентисаном младежи. Ових дана, његова изјава на ТВ
„Пинку“ да је „Божја казна стигла актере богохулне представе
„Свети Сава“ - позориште је изгорело, глумац Жарко
Лаушевић је убио два млада човека, аутор Синиша Ковачевић
се разболео, Ћирилов, директор позоришта, није се ни појавио
на геј - паради“... узбуркала је духове па се нашла и међу
предлозима у ТВ - емисији „Утисак недеље“. Са негативним
предзнаком, да се треба стидети таквих изјава као што је њего-
ва: Написао сам писмо на две странице тој ТВ - водитељки, не
знам да ли ће га прочитати и објавити, али не стижем свуда и
свакоме да одговорим. Зашто би се та Оља Бећковић стидела
мене и мојих речи кад има своје грехове у својим речима за
које ће се постидети пред Свемогућим Богом. Нико се не може
постидети за другог, те то Ољи није требало. Много је напада,
дисквалификација, ниских страсти, плаћених пљувача. Много
је негативног набоја сатераног у српску душу - сталожено
говори доктор Гавриловић.
135
По савести и Богу
И наставља:
Наш народ није могао до сада да се празни на Брозу, ни
на осталим Брозовићима, није могао ни на Милошевићу, ни на
његовима. Јер би га чекао бетонски саркофаг негде у Дунаву.
Четрдесет и шесте кад је Броз преко ноћи укинуо веронауку,
нико није смео реч да каже. Остали су предавачи без посла,
нико није питао народ. И сада да то исто тако врате преко
ноћи, али не иде, неки не дају. Има још увек брозовића, бојим
се. А на западу се веронаука није ни укидала. На пример,
аустријска влада плаћа наше професоре да предају нашој деци
нашу православну веронауку, а они су римокатолици. Не
одговара та промена овде многима јер неће после моћи тако
лако да заводе девојчице на екскурзијама. Знаће оне шта је
исправно, а шта није. Томе их учи веронаука.
Доктор Гавриловић одавно држи, како кажу, исти курс.
Књигама, (има их више од двадесет), наступима, говорима,
увек је био за очување здравог духа народа, за враћање
вредностима православља и божјим заповестима које људи
олако заборављају: -Целог свог живота деловао сам сходно
својој савести и свом теолошком образовању, по упутима Бога.
Нисам ишао по своје мишљење ни код којег велможе. Јер, има
много представника и у Цркви који су на климавим ногама
што се тиче етике, вере... Не верујем да сам толико радикалан,
већ сам само истрајан у борби да се очува чистота вере и
чистота вредности које смо имали и које су красиле наше
претке. Многи су правили компромисе, сагињали главе, ћутали
и примали накнаду за то од безбожника на власти. Ја то нисам
могао. Зато сам у животу и платио високу цену тог мог бунта,
устајања против зла. Најгоре је за човека ако не зна да
разликује добро од зла. Такав човек је у великој заблуди и не
може да пронађе прави пут у животу. Мора се разликовати
истина од лажи, љубав од мржње, правда од неправде, насиље
од племенитости...
136
Ако тога нема онда је човек ближе Сатани него Богу...

Фотографије епископа
Зид ћутања често окружује рад и дело протојереја
Гавриловића. Не жали се, али то документује. Или ћутање или
директан осиони напад, каже нам.
Ћутке се прелазило преко мојих написаних књига.
Осим рецензија Димитрија Калезића, нико ме се није сетио и
усудио да прокоментарише ма коју моју књигу. Изолација и
игнорисање су метод којим моћници решавају такве проблеме.
Бескомпромисан сам и зато сада имам пензију две хиљаде
динара а они који су били у компромису са властима данас
имају од 12.000 до 15.000 динара. Замислите такву горопадну
протекцију, безвлашће. Али, ја им не завидим. Потискивали су
ме стално. Тако и кад сам основао Српску светосавску стр-
анку, не сам него са добрим људима, одмах је у „Политици“
освануо наслов да је Сабор СПЦ - а одлучно против
Светосавске странке и делатности свештеника Гавриловића. И
то је написао нико други него Драган Антић, према саопштењу
које је саставио Амфилохије Радовић. Исти тај Драган Антић
кога је УДБ-а поставила на место уредника „Православља“
пошто су мене истерали са тог места. Довео га је митрополит
Јован који је побегао из Загреба остављајући паству. То није
смео да уради, али је хтео да постане и патријарх. Ја сам
тражио његово рашчињење, због, да назовем правим именом -
кукавичлука, а он је тражио моје. Патријарх је оба захтева
размотрио и ставио у фиоку. Ни једно ни друго није испуњено,
али ево, Јован је наименован да буде митрополит целе Италије.
Он предао своју епархију вуку грабљивом, дозволио Туђману
да без отпора покрштава Србе, да им ради свашта па зато сад
иде у Италију, да ужива. Зашто се није вратио у Загреб. Зашто,
ако за Бога зна. Зар мисли да неће пред Богом одговарати за то
дело? Тамо га патријарх не може спасти.
Гавриловић добро познаје многе људе из света наше
политике. Да бисмо победили једноумље, направили смо у
137
Пазови друштво „Сава“. Са Вуком, Шешељом, Коштуницом,

Мирком Јовићем... Кад је Шешељ крстио сина звао је Вука за
кума, а ја сам вршио Свети обред крштења. После је тај исти
Шешељ тражио од патријарха 5. јула 1990. године да ме
рашчини и говорио разне гадости и глупости о мени, разуме
се, нетачне. Молио сам се за њега да му Бог опрости, али и да
се покаје. Али није. Он је бистар човек, али није добар
карактер. Он је и протурао приче да сам ја избачен из Цркве, а
да ни он ни други нису знали једну ноторну чињеницу:
свештеник остаје свештеник до краја живота. Парох се мења,
мења облике службе, пензионише се, а свештеник остаје до
краја живота оно што јесте. То у Цркви сви врло добро знају.
Свети архијерејски сабор се оглашавао правилно, али је
често, по директиви УДБ-е умео да устукне. Први пут када је
Сабор самостално нешто одлучио и обзнанио, пре две године,
тражећи оставку Слободана Милошевића, дошли су из УДБ-е
или ДБ - а, зовите их како хоћете, и показали компромитујуће
фотографије извесних епископа, та ствар је легла, одмах
заборављена. Никад више Синод није ту своју одлуку
споменуо. Многи у Цркви су били најамници ДБ-а наставља
Гавриловић - и шта ћете горе, јавна је тајна да су комунисти,
преко полицајаца, бирали и патријарха. У Цркви је било много
„црвених“. И пре и сада. Не знам само где сви несташе.
Владика Филарет је остао сам сада као мета напада, а он је
само „врх леденог брега“. Много је испод брега оних који су
радили за државну власт а не за Бога и народ. Одувек смо
имали три неприкосновена домаћина у српском народу: Бога
на небу, краља у држави и домаћина у кући, али данас тога
нема. Мушкарац који је у својој кући заменик Христа,
поколебан је. Апостол Павле зато поручује женама: „Бојте се и
слушајте своје мужеве као Господа“, а мужевима: „Волите и
цените своје жене као што Господ воли своју цркву“.
Мушкарци су углавном постали феминизирани, уплашили су
се жена, а оне траже своја права, да буду равноправне и
138
једнаке и више од тога, а запустиле су кућу и децу. Постале су

маскулизиране, амазонке. Том, назови еманципацијом више је
подваљено женама него што су добиле. Имитирајући мушка-
рце жене су изгубиле женственост, престале да буду
привлачне, па је зато све више перверзија међу оба пола.
Немамо више порода, деце, влада бела куга у Србији. Изуми-
ремо као народ. Други око нас се све више множе, а ми
изумиремо. То неко мрси конце у српском народу. Наш
саговорник др Гавриловић и у неморалу који влада види
велику опасност по народ. Секте, дрога, сида, све нас је
спопало, тврди он: Нигде на свету нема да деца одлазе у
провод у поноћ и да се враћају кућама ујутру, да спавају.
Пропутовао сам свет, уздуж и попреко, али такву навику
нисам нигде сусрео. То је вишеструко штетно за децу која
пропадају од нерада, слаби им духовност и морал.
Природа не греши
Питамо нашег саговорника зашто је ишао на геј -
параду:
Зар ја нисам слободан човек, зар ја не смем да одем да
видим те сподобе, да видим шта им фали, о каквом поремећају
генетског кода је реч. Ја сам хтео да их окадим, да им
принесем икону, да их позовем на покајање. Пастир сам и
слуга Божји, па бринем о свима, па и о њима као Господ о
изгубљеној овци? Немој, рекли су ми неки, озлоједићеш их,
рашчупаће ти мантију. До тога, хвала Богу није дошло, према
мени су сви били коректни, ја сам стишавао страсти колико
сам могао. У Европи у свакој генерацији опада оплодна моћ
мушкараца за два одсто. Органи за оплођење све више постају
органи за сатанско иживљавање, непотребни за размножавање.
Зато је ту и сида и бела куга...
Говори се о грешкама природе, напомињемо нашем
саговорнику:
Не, природа не греши. Тај који тврди да га је природа
направила таквим, нека извини. Променио је мотивацију, то
139
ради из обести. Ако сматра да је то нормално, што се стиди

тога. Хомосексуалци се сада организују на светском нивоу, да
владају, да имају што већи утицај, приходе. Праве бракове
између себе, купују децу... Шта ће њима деца кад не
употребљавају своје органе за то. Требају им и зато да би у
себи угушили нагоне очинства и материнства које је Бог дао
човеку, да се иживљавају, да тако регрутују нове хомо-
сексуалце и лезбејке. Онај ко своје тело, (тај божански дар, ту
лепоту), користи на погрешан начин, мора и сам да буде
грешан. Ето, и један припадник наше Цркве, из манастира
Хопово је откривен као такав. На жалост, то није једини
случај. И у држави и у Цркви их и те колико има. Очекујем да
ће хомосексуалци ускоро почети да говоре да је Бог прво њих
створио а не хетеросексуалце, да су они онај прави начин
сексуалног живота, да су они нормални и морални... Ко ће
узети бич и истерати то зло, ја не знам. Али знам да то неко
мора. Иначе, добро нам се не пише, доћи ће нека катаклизма,
да уништи људску расу овакву каква је. Уништавамо околину,
направили смо озонске рупе, стаклене баште. Само треба да
подигнемо температуру за два степена више него што јесте па
да се отопи лед и ми смо у новом потопу. Казна постоји и биће
кажњен онај који греши. Зар није Адам истеран из раја...
На жалост - вајка се отац Жарко - дошли су неки нови
људи који се понашају екуменистички, који ће дозволити да
тако кажем, да се помешају млеко и вода, а млеко је наше
православље, од млека ћемо направити бућкуриш па нећемо
имати ни чисту воду ни чисто млеко.
Мало се зна да др Гавриловић припрема и већ четири
године темељно ради на стварању прве енциклопедије и
лексикона православља, капиталног дела наше веронауке. И то
уз одобрење и подршку Светог синода. Два сопствена
доктората му дају за право да то чини, јер ми немамо таква
дела. Користи се један руски превод из 1913. године али ту
нема многих појмова и личности из нашег поднебља.
140
Године ме стижу, а помоћи ниоткуда. Све те људе које

сам знао, молио сам да ме приме, јер су сад на положајима с
којих би могли да припомогну. Нису ме чак ни удостојили
одговора. Ни Ђинђић, с којим сам био у Управном одбору
Философског друштва, ни Коштуница с којим сам војевао
против безбожника на власти, ни Милан Ст. Протић, ни
остали, да их не наводим. Једино су имали слуха министар
културе Лечић и министар вера Шијаковић, нека их Бог
поживи јер нису дошли да се обогате већ да помогну. И још
нешто за крај да кажем: то што кажу да сам екстремиста,
ултранационалиста, то говоре они који не желе добро овом
народу. Ја то нисам али међу ћутолозима, мекушцима и
осталима који чувају своја места, морам да проговорим. Да они
говоре и раде, ја не бих ни имао потребе да се експонирам.
Овако, не могу да отрпим увреде и понижења које доживљава
мој народ. Ја сам део тог народа, слуга Бога и рода свога.
Озрен Милановић
(Илустрована политика бр. 2219, Београд, 28.07.2001, стр. 16 - 17)
б) „Неумољиви борац у мантији“: Смирени јеромонах

Георгије: Једно реаговање
Прочитао сам чланак Неумољиви борац у мантији г.

Милановића о др Жарку Гавриловићу и не могу се отети
мучном утиску због његове мржње и осуђивања свих и
свакога. Од највећих грешника па до црквеног врха. Но, да
почнемо редом:
Прота Жарко каже да је свештено лице за многе баксуз.
То није плод безбожничке пропаганде, већ остатак из турског
земана. Као што је и сам израз (бахтсуз - несрећан). Новинар
каже да је овај свештеник један од ретких људи у мантији који
се усудио да се бави политиком (јер се морају, како каже
епископ Никодим Милаш уздржавати од тога) по цену
свргавања.
141
Прекидање представе „Свети Сава“ не би се догодило

да је о. Жарко поштовао каноне, јер се свештеницима (па чак и
њиховој деци) брани одлазак у позоришта, под претњом
свргнућа (одлуке Трулског сабора 24. и 51). Опхођење са
водитељком на ТВ и обраћање са „Девојко!“ недостатак је
основне културе, и поред, како сам тврди, постдипломских
студија на Оксфорду, јер се тако не ословљавају водитељке ни
у Великој Британији. Прота каже да је Броз 1946. преко ноћи
укинуо веронауку. То не одговара истини. Гђа Радмила Радић
тврди да се веронаука одржавала у нашим школама до 1952.
године.
Чудно да се прота тога не сећа, јер тада није био тако
мали. А о завођењу девојчица на екскурзијама машта прота,
опседнут сексом и неким лажним чистунством и моралом, а
због чега, видећемо. Мало њих зна да се прота као свештеник
растао од прве супруге, са којом је био венчан у цркви. Касније
је живео са другом, невенчано, што је противно канонима, јер
се и грађански брак чак сматра (са црквеног гледишта) не
браком, већ јавним блудом. Црквена правила бране
свештенослужитељима све што је противно телесној
уздржаности, па и други брак (25. апостолско правило прети
свргавањем), а код Милаша свештени чин је брачна сметња и
они који су постали свештеници не смеју се више женити -
ожене ли се, подвргавају се казни и брак се поништава, као
незаконит. Неокесаријски сабор каже да презвитер који се
ожени треба да изгуби чин (1. правило). У „Номоканону“ пише
да свештеник, који учини блуд или прељубу, мужеложник итд.
мора да се рашчини по 51. правилу Василија Великог. Значи,
грех је грех, па био он мио или одвратан проти Гавриловићу.
О „високој цени бунта“ о. Жарко ништа не каже, да ли
је био затваран, мучен (попут проте Банковића и мноштва
других). Он напада архијереје, а није му страно напасти ни
самог поглавара СПЦ, свога дијецезана, упућујући му
отворено писмо, објављено чак и у књигама Црногорске
142
православне цркве. Каноничка послушност је нормирана кано-

нима IX помесног сабора (цариградског). За непослушност
свештеника канони прописују свргнуће, означавајући такав
чин од непослушних као властољубље и самосиље. Што се
тиче прибивања геј - паради, нормално је да прота Жарко није
ишао да се туче, јер иако се није видело на ТВ - у, руке су му
биле заузете иконом и кадионицом, које је понео да би их
позвао на покајање. Све је то, ипак ми се чини, бацање бисера
пред свиње... Нисам чуо да хомосексуалци купују децу, већ их
усвајају, што је, ипак, хумано дело. Нигде не пише да ли прота
има деце и зар није могао да усвоји бар једно (не да купи, јер
није геј), много би помогао томе детету да одрасте поред
таквог моралисте и свештеника, јединственог у СПЦ. Ако нема
деце, ето откуда фрустрације! Др Гавриловић у наставку каже
да су дошли неки нови људи који се понашају екуменистички.
Др Иринеј Ћирић је био председник Екуменског савета
цркава, др Николај се такође бавио екуменским радом, имамо
низ епископа који су студирали код иновераца (па и сам
прота). За епископа знам, али за проту претпостављам да је то
био у то време псеудоекуменизам и врхунац хипокризије.
Могло би се још много писати о врлинама и манама овог борца
у мантији, али о томе другом приликом и на другом месту.
Само, нека не мисли да свештеник остаје свештеник до краја
живота, а овамо тражи рашчињења епископа! Хвала „Илу-
строваној Политици“ што је одвојила и оволико места за ово
моје писмо! На крају бих као протин доброжелатељ, упутио
високопречасном само један савет: Оставите се мужеложника,
иновераца, политичких неистомишљеника, за њих све постоји
предвиђени члан у канонима или грађанским законима.
Покушајте бар у овим годинама да спасете душу своју, непре-
кидним понављањем молитве св. Јефрема Сирина: .... Да,
Господе Царе, даруј ми да увидим своја сагрешења и да не
осуђујем брата својега... Амин."
Смирени јеромонах Георгије
143
(Чланак анонимног „смиреног монаха Георгија,

Илустрована политика, бр. 2220, 4.08.2001., стр 12.
Илустрована политика бр. 2219, Београд. 28.07.2001., стр. 16–
17. је прештампан у листу Српски граничар, том 1, бр. 2, стр.
21 - 23, Чикаго, септембар 2001.; сумња је пала да је овај
чланак написао Живица Туцић, како сам ја обавештен од
својих пријатеља, што сам преко телефона саопштио лично г.
Туцићу. Срамотно је то што се он лажно представља, као змија
у Рају, као Јаков, пред својим оцем Исаком.)
в) Др Жарко Гавриловић: Ни смирени ни јеромонах него

вук у јагњећој кожи
(Мој одговор на чланак „Неумољиви борац у мантији“
од неког „смиреног јеромонаха Георгија“, Илустрована
политика бр. 2220.)
Прочитао сам, са највећим могућим гнушањем, писмо

извесног „смиреног јеромонаха Георгија“, за кога одговорно
тврдим да то није ни смирен, ни јеромонах, понајмање да је
као јеромонах у Београду, већ неко други, лажно име, које није
смело да се представи пуним именом и презименом.
Пре свега, јеромонах је неко ко живи у манастиру, а не
на асфалту Београда, како се лажно „смирени јеромонах“
представља. А ако већ и има монашко име, дужан је да се
представи: коме манастиру припада, где је на служби, које му
је презиме, ако га уопште има. Овако је, уз „благослов“
Редакције, остао потпуно анониман и то не без разлога, јер је
изнео сијасет лажи о мени и према мени.
Зашто?! Да би могао другима да баци прашину у очи, да
измисли лажи и остане анониман, да никоме не одговара. У
томе му је, добрим делом, помогла и Редакција листа. Мислим,
и захтевам, да би Редакција Илустроване политике морала да
објави пуно име и презиме овог јеромонаха, као што је
објавила у поменутом интервју моје име и презиме. Ја знам ко
144
је у питању: онај који флертује са свима непријатељима

Српства и Православља, који је дежурни потпарол СПЦ и
њених наступа, под видом Немачке обавештајне службе. Или,
можда, и Редакција јатакује тако анонимним нападима на
мене.
Скривање анонимних напада и лажи, је јатаковање
злочину. У сваком случају, ја и овог пута морам да се борим
против „невидљивог непријатеља“, као што целог живота
ратујем против Сатане, као и Срби што су недавно (1999.)
ратовали против, за радаре и ослушкиваче нашег неба, неви-
дљивих томахавки, авиона и непријатеља. Узвикујем и
ликујем: Господе, спаси ме „смирених јеромонаха,“ јер ћу се
од оних који нису смирени као овај, већ осиони и препотентни,
ђавољи људи и сам знати да спасем?! А колико је тај
јеромонах „смирен“ види се и по томе што га и „говор његов
издаје“ (Мт. 26, 73), када не само да говори паушално и
нетачно, већ и измишља чисте лажи, све у намери да нашкоди
моме угледу и да не укрсти доказе и оспори моја тврђења.
Зна се ко је клеветник од искона?! Ђаво и његове слуге.
Алал, вам вера, „смирени“ и неистинољубиви јеромонаше
Георгије!? Спаситељ нас је учио да су они који лажу директне
слуге Сатанине. Смиреном јеромонаху, који је изнео многе
лажи о мени, Господ ће једног дана казати, као што је већ
рекао фарисејима: „Вама је отац ђаво, и жеље оца свога
хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не
стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје
говори, јер је лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44).
Највероватније је да је „смирени јеромонах Георгије“
неки „топли брат,“ који се ушуњао и ушушкао у мантију,
односно који лаже и обећава црквеним људима, да ће бити
монах, као ђаво у змији, што лаже Еву и Адама и одатле шири
лажи да поново вара људе, као некада Адама и Еву.
1. Већ у првом пасусу писма у гордости „смиреумни
јеромонаше“ поменули сте „његову мржњу“, али се не види на
145
чију мржњу циљате: Милановићеву или моју, да бих вам

одговорио: ко сеје мржњу – ви или ја?
2. Нисам ја казао да сам „баксуз,“ него да ме слични,
као што је „смирени јеромонах“, а обезбожени који не знају
шта је свештеник, тако називају. Нажалост, ни „смирени
јеромонах“ не зна шта је свештеник, он зна само шта је
„јеромонах“, па уз то још и „смирени“.
Није ли то врхунац лицемерја и лажне скромности?!
Лажног представљања, а ђаво се увек лажно представља.
Поготову кад се тако обраћате човеку у мојим годинама, ако и
изузмемо чињеницу да сам још вољом Божијом, а не вашом,
свештеник. Па ви „сикћете мржњом на мене“, а приписујете је
мени, да ја гајим мржњу према свима другима. Зар ваше писмо
не одише мржњом и лажима из сваког слова из сваке речи. Па,
ако сте ви тако наопаки, а смирени, какви ли су Боже они који
су горди и препотентни?! То ваше „смирење“ се зове правим
језиком лицемерје, па стога узмите и прочитајте 23. главу
Матејевог јеванђеља, да видите шта је Господ, рекао тако
смиреним и „окреченим гробовима“ који се хвале својом
смиреношћу. Наш народ каже: „Ко се хвали, сам се квари!“
Покварили сте много вашу смиреност, назови оче Георгије
или, већ, како се зовете, ако знате пошто се лажно
представљате?!
3. Новинар је тврдио да се ја бавим политиком, а нисам
то ја рекао, иако се ја бавим духовном обновом српског народа,
па у том смислу антикомунистичком и антибезбожничком
„политиком,“ таквом политиком, нека ми се не замери на
нескромности, какви су у роду српском били епископ Николај
Велимировић, који је основао Богомољачки покрет (као и ми
Светосавски покрет духовне обнове), отац Јустин Поповић,
митрополит Јосиф Цвијовић из чијег села потичем, сјајни
црквени мужеви: патријарси Варнава Росић и Гаврило Дожић,
које су непријатељи српства отровали, зато што су били
велики духовни мужеви. И многи други.
146
Истина, ја се не бавим са тзв. комунистичком

политиком, као они које „смирени јеромонах“ брани, а који
иду да честитају окорелом безбожнику 29. новембар - сатански
празник за српски народ, који хвале безбожничке уставе и
учествују на његовим инаугурацијама у којима је СПЦ марги-
нализована и сведена на ниво верске секте - заједнице, који
дају „дејтонску визу“ Слободану Милошевићу, и то без
одобрења Синода, па је чак Св. арх. сабор поништио тај
потпис, а да нико није поднео моралне консеквенце, ни
оставку, такве и толике политичке и црквене издаје нашег
народа. И у томе је мој „грех“ што се не бавим кому-
нистичком, већ антикомунистичком (тачније, анти – безбо-
жничком) политиком.
То мени замера „смиреноумни“.
4. Нисам ја улазио у ЈДП унутра када сам организовао
демонстрације против светогрдне представе „Свети Сава“,
како тврди „смирени јеромонах Георгије“, а какав је тај
„смирени јеромонах“ види се да му је жао што је та богохулна
представа прекинута, јер сам ја све време демонстрација,
наочиглед стотинама сведока: полицајаца, богослова, демо-
нстраната, глумаца, био пред позориштем, иако ме је г.
Александар Берчек, позивао да уђем унутра и смирим
демонстранте.
Колико је „смирени јеромонах“ „заостао“, само у неким
споредним стварима (одлазак у позориште), а не у оним за
Христа Господа и хришћанство круцијалним стварима (односа
према злу, греху, безбожницима, хомосексуалцима), види се да
би ми замерио да сам отишао да гледам неку класичну и добру
позоришну представу у којој се хвали добро. Чак би за то
тражио и моје рашчињење. Па и под претпоставком, да сам
ушао у позориште да прекинем тако богохулну представу,
мени би то била посебна част пред прецима и потомцима,
Богом и људима, на срамоту „смиреног јеромонаха,“ који ће се
147
морати и због ове неумесне и непостојеће замерке мени,

постидети пред вечним Судијом.
5. Колико је мала душа овог јеромонаха види се и по
томе што ми замера да сам, у револту на честа прекидања, због
насртаја на мене и неуљудних упадица у тек започетом
одговору на њено питање, ословио Оливеру Ковачевић са
„Девојко“, а цео телевизијски аудиторијум је гледао, многи и
осуђивали, такво неуљудно понашање те „девојке“ и посебно:
припремљене ми „клопке“ од које ме је Господ избавио, честе
упадице у реч, прекидања мог одговора тек што сам га
започео, па сам ословљавајући је „девојко“ учинио јој већу
част него што би јој то учинио, „смирени јеромонах Георгије“,
илити блажени Жилица Туцића. Шта је требало, по вашем
мишљењу, да кажем Оливери Ковачевић: Мис, Леди, Ма-
дмозел, да би удовољио вашем укусу и бонтону, за који сам
чуо и који сам примењивао, пре него што сте се ви и родили?
Ја вам не замерам што данас немате где да се научите лепом
понашању ни према коме, а понајмање према (мени) старом
свештенослужитељу, који се доказао као Богољубив и родо-
љубив Србин, за разлику од вас који ћете остати у екуме-
нистичком муљу и комунистичким „хлачама“ кад нећете да се
ваљано представите, а хоћете да анонимно нападате. О каквом
то бонтону ви мене учите, ако сте само неуки у томе?!
6. Срамота лажни „колега“ за такво лажно пре-
дстављање и за такве лажи за мене што изговарате, да сте по
сто пута јеромонах! Срамота за такве нетачне и непостојеће
примедбе. Но, ви тобожњи игумани и јеромонаси, који то
нисте, можете да имате децу, да се жените, да вршите
перверзије, којих се ја гадим, и што све друго да радите, о чему
сада пише Грађански лист из Новог Сада. Жалосно је и то што
мени све то приписујете што ви радите. Што нисте доказали
која је то моја друга жена, ако сам се ја оженио, јер би сте
учинили радост онима у Цркви и на вољу да ме рашчине.
Нисте ли наложени из арсенала ДБ да ме лажно нападате?
148
Јесте, и то слободно кажите нама, јер ће вас пред Богом бити

стид и срам да ту лаж изустите. Ја сам се припремао за
ожењеног свештеника, а такви као што сте ви, су мој брак
разорили, и живели блудно са мојој првом женом, мислећи
лажно да ћу напустити свештенички чин, а мој први брак је
разведен црквеном пресудом кривицом моје бивше супруге.
7. Вама је очито извесна Радмила Радић већи ауторитет,
јер ви сами немате знања из те области о којима желите да
водите дијалог. На пример, о избацивању веронауке из наших
школа. Веронаука је избачена, како где, не одједанпут свуда,
почев од 1946. до 1948. године, колико је мени познато. Други
ће вам боље и тачније о томе казати. Моја поента није била у
томе да кажем кад је веронаука избачена, већ да је она
избачена декретом, не питајући народ, за што се сада залаже
шачица безбожника, а можда и ви међу њима. Али, нетачан је
навод да је веронаука избачена из школа 1952., како вас лажно
уче другови комунисти, већ онако како сам рекао. А, ако
хоћете да знате, ја сам 1946. имао 13 година и за своје године,
добро се, хвала Богу, сећам и осећам. У мојим годинама ви
ћете бити, можда, у неком стационару, санаторијуму или
старачком дому, ако не и у мртвачком сандуку. Мене Бог држи
у добром здрављу и чистој памети да се борим за Православље
и Српство против вас екумениста који нисте много читали ни
свете оце, па ни наше велике јерархе. Али за то, као „смирени
јеромонах,“ читате „високе лекције“ о знању и понашању
старијој браћи и свештенослужитељима. Јер да јесте читали,
знали бисте шта је Свети Сава рекао у Карејском типику за
који лажу и узимају туђе. Директно и без увијања. Мораћете и
њега да „прекројите“ у духу вашег екеуменизма и још много
штошта..
8. Мој црквени брак је разведен кривицом моје бивше
супруге „због трајне нетрпељивости и недоличног понашања и
владања“, и због рађења о мојој глави, како стоји у пресуди
тога суда (ЦС. Бр. 33/ зап. 8 26. јун 1980. г.). Ви и то негирате и
149
не поштујете. Вама ни Црквени суд није меродаван. Ви би да

нађете некакве екуменистичке параграфе и ставове да то
некако измените. Ви и не знате да свештеник, чија је жена
извршила прељубу, бива рашчињен ако пристане и даље да
живи са њом, прељубницом. Та правила вам нису позната, јер
их не цитирате, а цитирате сијасет других, непотребно, према
мени нетачних и тенденциозних канона. Тако су радили и они
који су покушали да ме рашчине, навевши погрешан канон за
то. Ако баш хоћете да знате, мој бивши брак је уништила
бивша ДБ и моја бивша супруга, која је мене истерала из куће,
а у кућу примила Животу Ристивојевића, радника ДБ, под
изговором да јој поправља инсталације у кући у замену да
може да станује са њом у истој кући, иако је Живота имао свој,
од ДБ добијен стан у улици Ћуке Динића, свега пет минута
хода од тога бившег мог стана. Не бих желео да се то што се
десило мени са браком, никоме другом деси, вама се не може
поновити, јер ви нисте ожењени и знам ко сте; не дај Боже да
то буде вашима понајмање, иако ви лично заслужујете и горе
ствари.
9. Лажете оче, „смирени јеромонаше Георгије,“ без
пардона вам кажем лажете, и то без икаквог стида и срама, да
сам икада, по разводу свог првог и јединог црквеног брака,
ступао у неки други брак, било грађански било црквени брак,
како наводите, и нека вам то служи на вашу част и умишљени
монашки образ, што нисте монах, а части уопште немате. А
ако мислите или тврдите да јесам закључивао такав брак,
дужни сте да то докажете, а не да ме лажно оптужујете, што за
мене као свештеника, може бити врло погубно. Тражим од вас
да то учините, па да видимо „ко је вера а ко ли невера“, ко је
лажов, а ко истину говори.
10. Био сам затваран, кад већ хоћете да знате, а ви? Да
ли сте икада осетили ма какву шибу комуниста? Што се, пак,
тиче мука био сам и мучен. Био сам шест месеци у Краљеву
под судском кривичном истрагом под оптужбом да сам
150
премештен у Цветке „да дижем народ на устанак“. Распитајте

се у Кривичној писарници Окружног суда у Краљеву? И много
других увреда сам претрпео. Уосталом, сада сте ми довољни
само ви и вама слични, ако изузмем и Сатану, што постојите,
да ме мучите и нападате, да износите за мене неистине и лажи,
и то онако анонимно, ноншалантно.
11. Писао сам заиста Патријарху отворена и затворена
писма, ако баш хоћете да знате. Али, откуда ви то знате, када
их ја нисам објавио нигде по мом одобрењу. И да знате да сам
писао више таквих писма: једно због тога што је предложио
Филарета за епископа, па сада има муке са њим; друго што је
потписао „дејтонску визу“ Слободану Милошевићу без знања
и одобрења Синода, па му је Сабор поништио тај потпис;
треће, што је ишао на пријем 29. новембра пре неку годину, и
због тога навукао гнев и протесте многих, не само мене;
четврто што је дао 1.000 ДМ прилога за џамију, иако
муџахедини из целог света „окитише“ нашу православну
земљу џамијама, а нама „сирима“ Патријарх није хтео да да ни
један динар за Енциклопедију православља, за коју нам је Св.
арх. Синод уредно дао благослов. Хоћете ли да вам још
набројим писма која сам Патријарху и другима упутио? Нећу
то чинити због Цркве и седог Патријарха, а не због вас. Нисам
та писма слао самозваној Црногорској цркви, не знам ни да су
их објавили и ко им их је посало. Углавном, ја то нисам
урадио, нити бих икада то учинио. Можда сте то ви учинили
или неко из Патријаршије? Можда?
12. Што се тиче усвајања деце од стране
хомосексуалаца, ја знам да има и хуманих хомосексуалаца,
којима би требало помоћи да превазиђу грех који „смирени
јеромонах Георгије“ брани и заклања и ни једном речи га не
осуђује, супротно канонима, Светом писму, учењу светих
отаца и Кривичним правилима СПЦ (24 члан). Али, има
хомосексуалаца (и педофила) који упропашћују туђу децу.
151
Мислим, да је ниско, нељудски и сатански што ме

нападате да немам децу, јер је то рана која мене највише боли.
Нећете се ни ви прославити што стајете „другоме на жуљ“,
који боли као опекотина у оку. Да истину кажем: моја бивша
супруга није могла да рађа због болести зване стерилитет, од
чега се два пута оперисала. Ја се нисам могао женити други
пут да бих имао децу, јер би ме сада „смирени јеромонах“, а
многи и пре тога, рашчинио. Нисам могао да усвојим децу, јер
немам никога свога у близини да ми помогне у одржавању
куће, а камоли гајењу деце. Иначе, када бих могао, ја бих дете
„на око“ родио.
13. И да вам на крају поручим, „смирени јеромонаше,“
што ми претите да не мислим да могу да останем „свештеник
до краја живота“, што показујете да ви нисте „обична риба,“
него нека „голема зверка“: „Ни жешћих се нисам бојао, а
камоли….“ Ја се нисам родио као свештеник, па не морам ни
да умрем као свештеник. Али сам се родио као човек, моралан
и верујући православац. И сигуран сам да ћу умрети као човек
(са великим словом ч). Ја вам то озбиљно, најозбиљније кажем,
а ви се томе церекате, јер вас је нечастиви тако учио. Право да
вам кажем: кад видим какав сте ви као „смирени јеромонах“
свештеник, и за шта се залажете, искрен да будем, не бих више
ни желео да будем свештеник. Зато вам, „смирени јеро-
монаше“, и кажем, као некада Господ Јуди: Што чиниш, чини
брже, али суду Божијем нећеш умаћи! Ипак, опет кажем и
молим се Господу: не моја, Господе, него Твоја воља нека
буде! Дај ми стрпљења да Ти будем одан и веран до смрти,
било као свештеник или верник, ма какве ме муке снашле од
оних који кажу да су„смирени“, а у ствари су окрутни и вуци у
јагњећој кожи!
Београд, 7. августа 2001. г. Протојереј Жарко Гавриловић
(Прилог: Пресуда Црквеног суда у Београду о разводу
мога брака, кривицом моје бивше супруге).
152
(Илустрована политика није никада објавила овај

одговор ни име анонимног смиреног монаха Георгија, иако
сам то од ње тражио, чије сам име и презиме ја открио преко
пријатеља).
6) Полемике у листу „Време“:
а) Љубомир Живков: Да сам ја нетко
Да сам ја неки ђаво у Цркви, ја бих после насиља над

учесницима геј параде или јавно благословио брата Жарка или
бих пак рекао да бата - Жарко ради на своју руку, као
слободни, парацрквени стрелац. Не бих оставио да паства
нагађа је ли г. Гавриловић ражалован, суспендован, отцепљен,
или ће, напротив, добити карактеристику „нарочито се
истиче“!
Љубомир Живков
(Време, бр. 550, Београд, 19. јул 2001, стр. 39.)
б) Др Жарко Гавриловић: „Ђаво“ у новинарству

(Одговор на: „Да сам ја нетко“ од Љубомира Живкова,
Време, 19. јул 2001., стр. 39 )
Господин Живков није више задовољан собом, па би

сада хтео да буде неко други, ништа горе и ништа црње него
„ђаво у цркви“.
Већ у самом наслову чланка „Да сам ја нетко,“
поставља своју личност као проблематичну, незадовољну, не
увиђајући да је он већ тиме неко што је личност, човеково
биће, створено по Божијем лику и наличју. Али, он то као да
не жели да буде, као да није, да не зна да је неко и нешто, па
би желео да је „нетко“ други, а не оно што он сам јесте,
непоновљиво за себе и у себи непоновљиво биће Божије,
личност. Желео би да буде „нетко“ други и на другом месту,
153
не да постоји већ да „ведри и облачи, пали и жари, свлачи и

облачи“ неке друге, а не себе. Зар то није у основи шизофрено
и ненормално хтење и жељење?!
Поред свега другог, г. Живков жели да буде ђаво у
Цркви, дакле прави правцати ђаво, јарац са роговима и брадом,
како метафорично представља ђавола Речник симбола, јер то
истиче под 10 - том тачком својих размишљања, не наводећи
реч ђаво под знаком навода, да би јој умањио стварно и
наменио метафорично значење.
Да се вратимо на тему: да је г. Живков „неки ђаво у
Цркви“, онда би ме или јавно благословио после, како каже
насиља за време „Дана поноса“ геј момака и гејица девојака (а
ја нисам тражио нити примам благослов од „ђавола у Цркви“,
чак не ни од световњака, поготову не од онога који се залаже
за права хомосексуалаца које Божије писмо осуђује, јер сам
православни свештеник кога може благословити само право-
славни епископ), дакле, или би ме „благословио“ или би ме
крстио „слободним, парацрквеним стрелцем“. Па кажете даље
г. Живков: да сте ђаво у Цркви, ја бих био „ражаловао,
суспендовао, отцепио“ Жарка Гавриловића.
И стварно, „ђаволи“ , како они у Цркви тако они и у
Држави, стално траже моје рашчињење откако сам 1956. г.
постао православни свештеник, јер сам стално ратовао против
њих, били они на власти: у Држави, Цркви, на улици, у
зборници, увек сам вапио: Бежите ђаволи од мене „у места
пуста и безводна, где Бог не привирује и где само ђаволи
обитавају и скачу један на другог.“
И сада се молим: Бежите ђаволи од мене, ако сте у
Цркви или изван ње, ако сте у новинарству или просветарству!
Бежите, и само бежите; што даље, то боље! Само од мене
бежите, јер сте довољно усељени и улогорени у оне који ме,
као људи, нападају У томе и јесте поента Божије доброте
према мени, г. Живков, што ђаволи и ђаволице, зли дуси и зле
дусице, устају против мене као свештеника, ево већ пуних 45
154
година, а ја опстајем као свештеник! И да вам кажем, на вашу

велику жалост, да сам и сада свештеник, прави правцати
свештеник, не може бити ни ражалован ни пензионисан, јер се
свештеник не може пензионисати (пензионише се парох,
професор факултета, свештеник никад до „издиханија“), све-
штеник кроз кога још делује Божија благодат (јер још увек
служим свете тајне и молитвословља).
И та се Божија благодат у мени испречила 27. јуна ове
године вама, ђаволчићима и ђаволицама, да ме не прљате и
својим јарчијим смрадом не „мамите“ Божије и моје стадо,
које ми је поверено рукоположењем – они мени и ја њима; да
устанем против свих вас који сте навалили на ово мало
здравих Срба, које нисте могли до сада да искварите, телесно и
духовно да убијете, да им увезете пошаст Новог светског
поретка да нас купују и „сексуално злостављају“, на настран,
слободно кажем ђавољи начин живота. Чудно је, г. Живков,
још чудније што ме ословљавате са „бата - Жаки“, само што
не казасте „топли брат Жаки“, јер знате да то нисам. А тешко
вам је да ме ословите онако како од памтивека прави Срби и
православци ословљавају своје свештенике: „Оче...“
Па, ви и немате „свога свештеника“, ваши свештеници
су туђи, жречеви паганизма, разуларености и Сатанизма. Ја и
не бих могао да будем вама „отац“, јер латинска пословица
каже. Similis simili gaudet – слично сличноме тежи.
Симпатично је то, како кажете, ја „бата Жаки“, зар не?!, као да
смо негде заједно чували овце или козе, али, како, је сада све
мање и оваца и коза у Србији, а све више овнова и јараца, како
ме можете ословити „бата Жаки“?! Чудно зар не г. Живков?!
Откуд толики овнови у Србији кад оваца нема ни за приплод?
Откуда толико јараца, када нема коза, које је уништио ваш
„Вођа“ и „вољени син наших народа“? Откуд, дакле, јараца
када коза нема? Кажите ми, претпостављам да ви то знате!
Елем, да вам кажем, озбиљно и искрено, ја бих волио да сте
ђаво у Цркви, јер бих се против вас жестоко борио, верујем и
155
успешније, јер ми је досадило да се више борим против оних

који се представљају анђели, а у ствари су прави правцијати
невидљиви ђаволи. Борио бих се против вас као што сам се
борио и борим против свих аномалија, моралног загађења,
недостојних најамника, искварених људи посебно у Цркви. И
верујте ми, да сте у Цркви, са таквим вашим резонима, же-
стоко бих се против вас борио. Мука је моја што не знам где
сте и шта сте, зато је моја борба против вас отежана. Иначе, да
знам толико о вама, колико је вас УДБ-а „наложила“ да знате о
мени, видели бисте како бих се против вас борио. Стога,
замолите некога од ваших пајташа да вас рукоположи, па ћу
вас онда изазвати на вербални двобој. Овако не иде, да
изазивам невидљивог ђавола, који је јачи од мене, признајем,
кад ми је ионако доста видљивих ђаволчића и ђаволица свуда
око мене који ми сишу крв, убијају душу „на флис папир,“
свакога дана и сваке ноћи.
Па, пошто ви мене, као ђаволчић, не можете благо-
словити, онда ћу ја призвати Божију благодат на вас како
бисте са више поштовања, уважавања и разумевања писали о
свештеницима који достојанствено, страдално носе свој крст у
овом животу, не тражећи ни похвала ни плашећи се казни, ни
прогона за Христа, већ смело иду са Христом Господом и за
Христом Господом, јер је њихово Царство Небеско, а не оних
који су изабрали Царство земаљско и каљужају се у гресима
као свиње у блату, како то чине ваша браћа гејовци и гејовице.
Бог вас благословио ако сте крштени! А ако нисте, трчите до
најближе цркве, па се крстите и заблагодарите Господу што
сте ме срели на своме животном путу вашег новинарства, да
бисте се спасли вечне смрти и пропасти.
(Време, бр. 551, Београд. 26. јул 2001, стр 63 –64.)
156
в) Томислав Војић: Баналност и општа места

(„Ђаво у новинарству“; „Време“ бр. 551.)
Господине Гавриловићу!
Ви, наравно, можете да у одређеним стварима мислите
шта год хоћете, можете то и јавно да саопштавате, па и
показујете, али исто тако морате да рачунате и на одређене
реакције јавности. Мислим да вам је уредник ових новина г.
Живков био чак веома благонаклон, осврћући се на Вашу
делатност у својој, иначе, одличној колумни у претпрошлом
броју што Вас је, очигледно, понукало да му одговорите. Боље
да нисте, г. прото! Овако, видели смо сви, још једном, с ким
имамо посла, при чему Ваш „живописни“ полемичарски језик
ни за јоту није умањио страшне, готово језиве ствари које
пропагирате. Напротив: те силе баналности и општа места у
споју са тако осетљивом темом јасније, него што сте се надали,
показују ко бисте Ви могли бити. Није вам, такође, било
потребно да посегнете чак и за латинским језиком, ваљда да
бисте малкице опсенили простоту. Изволели сте да стару
изреку „Similis simili gaudet“ преведете као „Сличан сличноме
тежи“, што није тачно. Исправан превод гласи: „Сличан се
сличноме радује!‛'
Можда то Вама није битно (јер, како, не мења
суштину), али мене је само додатно уверило да Вама никако не
би требало веровати на реч.
(Време, бр. 552, 2.8.2001. године) Томислав Војнић
г) Др Жарко Гавриловић: Кукњава за туђим

носилима
(Мој одговор на чланак Баналност и општа места од
Томислава Војнића, Време, бр. 552, 2.8.2001.)
На мој оправдан одговор г. Живкову „Ђаво у
новинарству“, (Време бр. 550.) јавио се извесни, мени непознат
анонимац, Томислав Војнић, да кука „за туђим носилима“, да
157
„просипа“ мудрост и потура „рог за свећу“ и да одговори мени

уместо прозваног г. Живкова, који ме је безразложно напао.
Прво, нечасно је, и нимало није витешки, да двојица ударе на
„једног Радојицу“. Живков је дословно рекао да је он неки
ђаво у Цркви, он би знао шта би са мном урадио: или би ме
благословио или ражаловао. И то је, по оцени г. Војнића, „чак
врло благонаклон“ став г. Живкова према мени. Само из тога,
да не идемо даље, може се закључити колико је г. Војнић
малициозан, поштен и искрен, а колико је ко заблудела овчица,
Божја или ђавоља, нека закључе читаоци листа. Остаће за
потомство и ваше „писаније“ и мој одговор г. Живкову, као и
напад Живкова на мене. Па нека поколења суде свима нама!
Само, мора да прође још доста времена, да се слегне ова
прашина и халабука, па да се види ко је ко, и шта је шта. Ви
сте, г. Војнићу, вероватно до сада научили да цинкарите и
потказујете оне поштене у својим редовима. Сада сте, заједно
са г. Живковим, желели да пређете на туђи терен, чак и у СПЦ
где бисте, ви и ваш пајташ, желели да као „ђаволи уређујете
послове и свештенике у Цркви“, да благосиљате и рашчи-
њавате кога хоћете, како хоћете, према свом лицезрјатију или
према „првоборачким заслугама“. Мало сте се прешли!
Погледајте које је сада време. Прошло је време етикетирања,
вређања и напада. Ви бисте, да је ово правно уређена земља,
морали да одговарате за то што дајете дијагнозу личности, а за
то нисте ни од кога квалификовани ни овлашћени, изузев од
своје „велике памети“. Где сте Ви до сада били, док сам се ја
борио против безбожника, када Вас у Цркви није било и када
вам вера и Црква сада служе као декор, као „црвен цвет у
коси“. Ви бисте и сада желели да се, као ђаволи и ђаволчићи,
ушуњавате у Цркву, да роварите и рашчињавате Богу и роду
одане свештенике. Да нисам непристојан рекао бих вам
реченицу Вашег омиљеног вође: Мало морген! Кажите ми,
молим Вас, ко би то ја могао бити?! Ви бисте желели да ми,
као бивши комуниста, лепите жуту траку као што су фашисти
158
лепили Јеврејима; или бисте желели да ми лепите етикете, као

што су чинили ваши „црвени комесари“, или можда да
установите мој психограм, на „стари, опробани, партијски
(читајте сатанистички) начин, како су то чинили: Јосиф Ви-
сарионович Стаљин, за њим Броз, Мао Це Тунг. Лепа жеља,
богами, зар не? Волео бих да знам ко би се то усудио да на
Ваш, Живков и Војнићев предлог, како кажете ђавољи
предлог, мене да рашчини. Потрудите се, ја Вас спремно чекам
било на Црквеном било на грађанском суду, свеједно ми је
који ће суд судити. Борац сам за истину и Православље и нећу
Вам устукнути ни за педаљ. Само морате изнети ваљану
оптужбу и доказе. Нисте се прославили ни са примедбом у
вези изреке „Сличан се сличном радује“, јер сам ја цитирао ту
изреку у свом контексту описно, како су је и други упо-
требљавали, која скоро то исто значи што и ви тврдите да
значи. Сличан се сличном радује! Или Сличан сличноме тежи,
у суштини није дивергентно, како желите да „проспете
мудрост“ о преводу те изреке. Али ви немате духовни вид да
то сагледате. Ви желите, пошто - пото да покажете своје
знање. Али, знајте, да је то знање које сте желели да покажете,
а нисте успели, знање човека „једне књиге“, за кога су стари
Латини давно рекли: Чувај се човека једне књиге! Нека Вас
драги Бог уразуми да схватите висину и значај позива
свештеника кога желите да нападате! Само то, а све друго ће
бити лакше у нашој комуникацији са мном.
д) Давор Шавија: Доставићу листу

(„Ђаво у новинама“; објављено у листу „Време“ бр. 551)
Протојереј др Жарко Гавриловић, Отац – како би волео

да буде ословљаван, рекао је своје. Можда, понесени тиме, на
уређивачком колегијуму подарите поменутом сталну рубрику,
која ће према очекивано геометријској прогресији реакција
159
прерасти обим вашег и нашег (ово су нас у школи научили!)

листа. Биће то преписка протојереја др Жарка Гавриловића вс.
Господин (само!), ајде, де!, новинар Живков, па вс. Теофил
Панчић... Човек је добио простор... Уме! А СПЦ ће мудро
ћутати и развијати Храм на Врачару, уводити веронауку у
образовање у сарадњи са господином Ђинђићем, пре-
дседником Владе Републике Србије, а на то ће министар
образовања и просвете, у истој тој Влади Републике Србије,
бежати од шлога или каквог блажег вида реакције на стрес.
Ипак, недостају му само новци, вероучитељи, програм, књиге,
време, снага, знање... И, гле чуда!, Протојереј др Жарко Гаври-
ловић није се огласио на његово не могу - морам - не знам
како, чиме и када - нећкање на задату тему!
(Време, 9. август 2001, стр. 63.) Давор Шавија
ђ) Др Жарко Гавриловић: Проклета је земља где су

пашчад слободна, а камење везано, мој одговор на тему:
Доставићу листу од Давора Шавије
Тешко је данас износити истину, борити се за истину,

проповедати истину када је пуно смутљиваца, мутивода,
загађивача друштва и природе. Јавите се да одговорите једно-
ме на нападе, а сијасет „гладних и жедних“ новинарског про-
стора јавља се за реч, пише против одбране туђег личног
интегритета, напада другог за оно што сам чини.
Тако извесни, мени непознати, Давор Шавија замера
Уредништву што је мени уступило простор којим сам
одговорио г. Живкову, да би сам написао текст од преко две
новинарске шлајфне небулоза и хаотично набацаних реченица,
које ја нисам умео у свему логички да повежем. А то даље
значи, да је неким „посвећеним новинарима“ дозвољено да се
осврћу на све, за све, да нападају и прекоревају, измишљају и
конструишу наводе, а да се тај нападани не може бранити. И
160
то је, по Давору Шавију, на месту. Песник је рекао: Нека је

проклета земља у којој су пашчад слободна, а камење везано.
Мислим, да нигде нема новинарства у цивилизованим
земљама, где су новинарима напади на неку личност до-
звољени, а да су одговори на те нападе забрањени, за шта се
залаже г. Шавија. А што се тиче његове примедбе што нисам
замерио г. Гаши Кнежевићу у вези снебивања око увођења
веронауке у школски систем, она је врло некоректна.
Он тражи од мене да будем портпарол СПЦ, а оспорава
ми право да се адекватно браним од напада г. Живкова.
Једноставно, предмет мог одговора није било увођење
веронауке, него нешто друго. А шта је то друго, добро је
познато г. Шавију. Г. Шавија жели да ужива, да се смејуљи
„док пије кафу и киселу воду“ „ноћом“ или „обданицом,“ у
некој пристојној башти (да ли хоће још нешто: рецимо виски,
коњак, вињак) и да се, из прикрајка, сатански церека, како он
каже смејуљи, како г.
Живков, или неко други, напада „како велике играче и
владаре, тако и дворске луде, умишљене Ајнштајне и виле
разнолике...” Тиме он само открива своју садистичку нарав да
се слади туђом муком која проистиче из напада, били они
оправдани или неоправдани. Лепо г. Шавија, богме, лепо!
Само, доћи ће „маца и пред ваша вратанца“, па ће се
неко и над вашом муком смејати, да не кажем церекати. Шта
ја, у том случају да радим?! Да пијем бозу и да се „смијуљим“?
Боже сачувај! Трудићу се да вам не оспоравам право да
браните свој морални и професионални интегритет. И то нису
„фекалије“, како ви кажете, већ обично, најобичније људско
право које ви не знате, нећете да знате, јер сте „самоникли“ у
„бесправном друштву“ и у проблематичној средини.
(Време бр. 553., Београд, 11. август 2001.)
161
е) Драган Илић: Метлом на џибере
... Туча је изгледа обавезан део програма, баш као и

јагње на ражњу или поздрав СОС каналу. Ако фудбалска база
тако изгледа, предстоји нам занимљива фудбалска будућност.
Што се тиче геј параде, ни тај фестивал није остао без епилога.
За њега се побринула „Клопка“ на Пинк телевизији, где је
један од гостију био свештеник - грађанин - револуционар -
пензионер Гавриловић. Још једном смо чули причу о
толеранцији комбиновану са анатемама, фекалијама и хри-
шћанској љубави. Човек који сопствене предрасуде оправдава
мантијом заслужује макар коментар неког званичника СПЦ - а,
јер аудиторијум може стећи утисак да човек износи званичне
ставове. Све ово се дешава пред прву школску годину у којој
ће ученици моћи да похађају часове веронауке или наставу
посвећену демократији и људским правима. Након емисије
„Клопка“, испада да су ова два предмета потпуно супро-
тстављена и инкомпатибилна, и ето повода за још једну поделу
и то у школским клупама.
(Време, Београд, 19. јун 2001.) Драган Илић
ж) Др Жарко Гавриловић: Џибра у Илићевој метли

(Мој одговор на ТВ Манијак: Метлом на џибере, од Драгана
Илића, Време, 19. јун 2001.)
Симпатични су ови наши коментатори: пресуђују

свима; разумеју се у све области знања; „попују“ свима, па чак
и поповима, иако то никад нису били; желе да се поставе
судијама над свим професијама, у свим сферама живота и
областима знања; стављају на „вешала“ све људе свих про-
фесија и скидају их са вешала, како им се када допадне..
Иако је питко и читљиво штиво коментара Драгана
Илића под насловом „ТВ Манијак: Метлом на џибере, „нисам
разумео ко је тај који има метлу у руци и право да мете џибере
и ко су џибери, али, у сваком случају, остало је доста, у овом
162
коментару, џибре у метли, због чега је метла неупотребљива, а

џибери као џибери, остали у џибри људског постојања. Такође
нисам разумео, при свему томе, ко је ту манијак: назив
коментара, онај који га пише или су манијаци они, људи и
догађаји, о којима Д. Илић пише.
Па, пошто догађај не може да буде манијак, за то је
потребна личност, па испада да смо манијаци: Драган Илић
или ја. Ја ту синтагму, иако нисам успео да дешифрујем,
одбијам као тешку увреду и инсинуацију, уз велику инди-
гнацију у својој души, јер верујем да аутор коментара није
стручњак да даје такву дијагнозу, која је, у најмању руку,
тужна и ружна, неваспитана и недолична. У сваком случају
она је рецидив неких других тешких дана, за која сам веровао
да смо из превазишли. Ружно је и то што је Илић, поред
коментара „ТВ Манијак – Метлом на џибере“ намонтирао
моју, а не своју фотографију, како се обично чини код
угледних новинара. Али, све то више сведочи о души самог
Илића, него о мојој. Илић није хтео, ја бих рекао није ни смео,
од „својих компањона,“ да види да ја нисам чинио ни учинио
никакво насиље, јер сам као слободан човек желео да при-
суствујем „контрамитингу“, да је насиље прва учинила и друге
на насиље испровоцирала, једна „мушка“ девојка - лезбејка
која је, без икаквог повода, опалила шамар српском полицајцу
и да је то била „кап која је превршила сваку меру“ у узаврелом
и наелектрисаном таласању масе.
Зато постављам питање „угледном“ новинару и комен-
татору Времена: Где вам је објективност, непристрасност и
истинољубивост г. Илићу? Нисте ли и ви „један од њихових
ученика“, како је вратарка рекла апостолу Петру у Преторију
Понтија Пилата (Јн. 18, 217). Нисте ли и ви један од хомосек-
суалаца када се залажете за њихова, још у овој земљи, непо-
стојећа и правно неутемељена „људска права“ Па, ако јесте,
што не дођосте на Трг Републике оног дана, 30. јуна, да јавно
163
браните иста „права“ или своје штићенике, него ме сада, из

неке новинарске ложе или бункера нападате.
Све то, наслов и назив коментара, показује колико је
прљав извор са кога тече текст тога коментара. Још је Илић и
уљудан, али није објективан, јер није рекао за шта сам се ја
залагао, шта сам тада или на ТВ Палми говорио, већ је све
поједноставио, да не кажем карикирао. Истргао је из текста
моје реченице, тукао је по ветру небулозама, тумачио ме је по
своме нахођењу и по својим закључцима, што је недозвољено
и некоректно. Ако је хтео да буде објективан, онда је морао да
изнесе пред читатељство моје наводе, без страсти и навијања,
да препусти да читаоци листа Време сами донесу закључак,
него он тужи и суди, износи своје тумачење мојих ставова и
тако исфабриковано пресуђује.
Чак је у потпуности изоставио моје мишљење, тврдње и
залагање за ненасиље, које није изнео, а знао је да сам масу
демонстраната на то позвао, говорећи да треба мрзети грех и
порок грешника, али не и грешнике, због чега сам наишао на
неразумевање код неких демонстраната, али оно што је изнео,
изнео своје закључке као да су моје предрасуде, не доказујући
у чему су те моје предрасуде, па сам слободан да га позовем на
јавни ТВ дуел, чак и по цену да смо обојица манијаци, (то није
моје етикетирање, него етикетирање Д. Илића!), и то да
дискутујемо о педерастији са теолошког, медицинског стаја-
лишта и гледишта правне закономерности - законодавства у
нас - само уз један предуслов - уз непристрасног водитеља и
слободу изјашњавања, па нека онда сами гледаоци пресуде:
чије је мишљење предрасуда, а чије истина, ко је манијак, а ко
поштен интелектуалац. Јер новинари, ако су објективни, не
смеју да навијају ни за једну страну.
Њихово је да изнесу сучељене стране и ставове, а не да
пресуђују, што су одувек чинили „ангажовани“ марксистички
новинари до сада, будући да ми нисмо мала или недорасла
деца, имбецили, за шта нас Илић и појединци држе. Још Илић
164
тражи да неко „од званичника из СПЦ - а“ коментарише моје

присуство и излагање на „геј паради“. Где вам је памет и
пристојност господине Илићу?!
Ви се нисте ни родили када сам се ја определио, у јеку
црног гоњења Цркве и свештеника од комуниста, када су ме
водили по судовима, удби и комитетима да ме саслушавају и
суде за кривицу које није било. И сад би ви, од својих
„пајташа“ и присталица педерастије „и код званичника“, да не
кажем тежу реч, тражили моје гоњење. Ко вам то даје такво
право да немате елементарно поштовање према свештенику,
према његовом вековном позиву, који дела сходно Светом
писму, канонима цркве, Кривичним правилима СПЦ, надасве
здравом разуму и својој савести, онако како сам се и са којом
родио, како су ме васпитали и образовали моји драги ро-
дитељи и професори?!
Можемо ли ми да деламо и по својој савести, тако
образованој или урођеној, да „не питамо званичнике у Цркви“,
јер и они могу да буду грешни, заблудели, искварени. Ја над
собом, пре свих, признајем ауторитет Господа Бога, Светог
писма итд. Ко вам даје право, када ви нисте верник, да тражите
моје прозивање, саслушање, ако сам вам добро разумео, од
црквених главара, „званичника“ којих се ја не бојим због свог
рада, јер делам по Божјем закону, него се бојим Бога јединога
и истинитога.
Онај ко се боји Бога, не боји се људи. И ко се боји
људи, не боји се Бога. Матија Бећковић је, отприлике, рекао
овако: „Нека је проклета земља у којој су пси слободни, а
камење везано“.
Нека су проклети новинари који муте воду на обе
стране, по оној народној „добро јутро чаршијо, на све четири
стране“ уз дужно поштовање оним новинарима који истинито
и објективно пласирају информације, По Господњој: „Позна-
ћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32). Не може
бити благословена ни земља ни људи који се тако међусобно
165
блате као да су свиње, људи који каљугају у џибри друге људе,

да би себе устоличили. Земља у којој је дозвољено вређање
неистомишљеника, земља сумњивих демократа који и не знају
шта је демократија када се залажу за права која нису утеме-
љена ни у Повељи о људским правима УН, која нису уређена
ни у једном законском или подзаконском акту ове земље,
права која су узурпирана, недефинисана код нас, правно
непостојећа, а да се моје право, као слободног и исправног
човека, грађанина који припада већини становништва, будући
да је 81,9 % православаца, по попису 1991. г. у Србији; не
дозвољавати свештенику, уз то преданом и савесном
националном раднику, са два доктората из теологије и фило-
софије, оба одбрањена са великим успехом, први са одличним
(10), други описно („са успехом“, јер се тако дефинише), да се
одупре лавини и навали пошасти са Запада; здравом и
нормалном човеку који припада хетеросексуалцима, по свом
рођењу (а не опредељењу које у овом случају нема никакво
накнадно законско дејство) и Божијем промислу, угрожена,
нападнута права, од г. Илића и гомиле хомосексуалаца.
Држава у којој нису загарантована права хете-
росексуалаца, која постоје на папиру, а неки хоће да протуре
на мала врата „права хомосексуалаца“, која до сада нису била
предмет законске регулативе, не може да напредује, већ да
назадује и пред Богом и пред људима, пред прецима и пред
потомцима.
Немамо деце, Србија је бездетна; сулуда политика и
политичари су дозволили гинеколозима да у болницама децу
касапе и убијају нерођену а зачету, будући да се преко 150.000
абортуса годишње изврши у бездетној Србији; у многим
местима се школе затварају, јер нема деце да их похађају, гасе
се села, јер немају принове у становништву; сутра неће имати
„грађана“ у грађанској земљи Србији, па она неће бити ни
грађанска ни национална; нећемо имати ни војника у војсци,
ни професора у учионицама и факултетима, ни новинара у
166
новинским кућама, имаћемо све мање хетеросексуалаца, а

имаћемо све више хомосексуалаца. O temporas! O mores!
О горког ли времена! Како сулудих (Рашковић би
рекао, лудих ли Срба), и како међу њима да живим и као
свештеник да делам, Господе и Боже мој!
Београд, 20.07.2001.
(Време, бр. 552, Београд, 02.08.2001., стр. 63)
з) Др Жарко Гавриловић: Сви смо ми грешни људи,

моје јавно извињење Леону Коену: Откуд те отровне
стреле?
(Откуд те отровне стреле, Леон Коен, Време, бр. 552.
Београд, 02.08.2001., стр. 63)
Дугујем јавно извињење г. Леону Коену, са којим сам се

борио са демократију 1990. г., као и читаоцима листа Време,
што сам г. Коена уврстио у Форум писаца, који ме је безра-
зложно напао преко овог листа. То извињење овим путем и
чиним, објашњавајући да сам ја првобитно обавештен преко
штампе и пријатеља да је један од чланова писаца овог Форума
био и г. Леон Коен, што је касније демантовано, али је код
мене створило дезинформацију. Дакле, „отровне стреле“ су
упућене онима који су то саопштење против мене објавили, јер
сам и ја члан УКС, ННС и ФДС, па су могли преко ових
сталешких организација, ако за ред знају, да од мене траже
објашњење, а не да ме, старом комунистичком праксом,
нападају у демокартији „која је у повоју“.
167
7) Полемике у листу „Blic News“
а) Зоран Б. Николић: Насиље и политика, Вајмарска

Србија
Када су једног од чланова обезбеђења, који је носио беџ
са натписом „Образ“, упитали зашто је дошао, одговорио је:
Да се борим против јеврејског лобија који овде
покушава да успостави кризни штаб....
Неколико дана касније, у седиште Социјалдемократске
уније у Београду за време састанка групе за права хомо-
сексуалаца упала је група скинхедса пивским флашама
поразбијала главе свих присутних и све остало што им је
дошло под руку. Крајем марта леци „Савеза националиста
Србије“ појавили су се и у Апатину. Онда је уследио најо-
збиљнији постоктобарски испад нове српске екстремне
деснице. Око хиљаду десничара, међу којима је било при-
падника организација „Образ“ и „Збор“, чланова Српске
светосавске странке, скинхедса и навијача фудбалских клубова
Црвена звезда, Партизан и Рад, батинама је 29. јуна спречило
покушај одржавања прве југословенске геј параде. Осим
учесника несуђене параде, батине су добили и новинари и
пролазници који су се усудили да стану у заштиту жртава.
Иако је разбијање параде најављивано данима путем плаката
који су лепљени свуда по граду) на којима је писало „Право-
славни на окуп за духовно здраву Србију. Спречимо анти-
хришћански хомосексуални неморал и перверзњачку оргију“),
полиције ем није било довољно, ем је реаговала касно и испрва
млако. На крају су, када су и по њима почеле да пљуште
каменице, употребили и ватрено оружје. Пуцали су у ваздух из
пиштоља и аутоматских пушака, али то јуришнике није
нарочито импресионирало. Повређено је седам полицајаца и
од 30 до 40 грађана. Два полицајаца су теже повређена.
Полиција је привела 32 особе, међу њима шест малолетника.
Истине ради, на тргу је било оних који нису дошли никога да
168
бију, већ само да убеђују учеснике да су на кривом путу. Они

су са подозрењем гледали насилнике. Један брат се јавио
једном врло узбуђеном навијачу и питао га што га нема у
цркви недељом, на шта се овај постидео и смирио мало –
извештава један од очевидаца на Интернет форуму „Свето-
савље“. Ко су актери новог таласа насиља и нетрпељивости у
Србији? Наравно, ту су већ познате организације, као што је
Српска светосавска странка, чији су активисти заједно са
Шешељевим радикалима, још 1990. године силом спречили
играње драме Синише Ковачевића „Свети Сава“ у Југо-
словенском драмском позоришту. Председник те странке
Жарко Гавриловић, који је својевремено био протојереј Српске
православне цркве, а и сада носи свештеничку одору, појавио
се на београдском Тргу Републике приликом пребијања
хомосексуалаца и лезбејки. Бог им је дао те органе које они
желе да злоупотребе, према томе, устајмо против тог зла
сатанског који желе неки назови интелектуалци који су
нажалост у врховима власти. Ми се нисмо борили против
комуниста да би дошли Сатанисти – рекао је тада Гавриловић
новинарима.
Зоран Б. Николић
(Blic News, год. III, бр. 80, Београд, 18.07. 2001, стр. 16 - 18)
б) Др Жарко Гавриловић: Насиље и новинари
(Мој одговор на чланак: Насиље и политика: Вајмарска

Србија, од Зорана Б. Николића, Blic News, бр. 80, Београд, 18.
јул 2001. г. Тр. 16 -18).
Уморан сам и огорчен од новинарских напада и
подметања, те не знам да ли ћу моћи разложно да судим,
пресуђујем и одговарам. Највеће насиље роду човечанском су
учинили политичари и заједно са њима новинари. Војници и
генерали су били само егзекутори, машице и мачеви у
њиховим рукама. Сва медијска кампања Запада против српског
169
народа заснована је на лажима, на новинарским манипу-

лацијама полуистина и неистина, а да су стварни злочини
против Срба остали непознати, иако су их западне медијске
куће имале на дохват руке. Новинари су склони насиљу:
напишу свашта у новинама, којим се обрачунавају са неисто-
мишљеницима, па одбију да објаве у листу одговор, зашто би
требало по суду да одговарају. Но, ово није правна држава да
се можемо од такве напасти да бранимо. Нешто се слично
дешава и са мном, односно са нападима новинара против мене,
а у вези мог присуства бившем митингу „Дан поноса“, који се
претворио у њихов дан срама, не мојом кривицом нити
заслугама, него њиховом глупошћу и отпором деце и омладине
који не желе више да трпе морално загађење и проституцију
духа у Србији.
Што се тиче тог мог „учешћа“ и отпора – демон-
стрирању противприродног блуда и сатанског оргијања у
Београду, новинари су га нетачно тенденциозно и погрешно
приказали, што су намерно истргли поједине речи и реченице,
па их тако, изван контекста, и приказали. Тог правила се држи
и г. Николић, коме могу да поручим: Где ће вам душа г.
Николићу? Кога Бога ви исповедате и коме се Богу клањате:
Христу или Велијару, Богу или Сатани?!, када тако неискрено
и неистинито приказујете догађаје и у кривом огледалу своје
душе: Крива вам је душа, па отуда и криво обавештавање
јавности. Пре свега, изнели сте доста лажи. Једна од њих је да
сам „својевремено био протојереј Српске православне цркве, а
сада носи свештеничку одору“. Као да се ја лажно
представљам за свештеника.
Ја сам целог свог живота, са напором и омаловажа-
вањем, носио своју „свештеничку одору“. Па, када бих био
неуљудан казао бих вам у брк: „Срам вас било!“, али вам то
нећу рећи, јер јесам садашњи протојереј и свештеник СПЦ, не
бивши него садашњи, и са правом носим „свештеничку
одору“, по којој сте ви, и вама слични, до сада стално пљували,
170
а многи од вас и тражили моје рашчињење. Чак је и бивши

војвода Шешељ тражио од патријарха Павла, 5. јула 1990. у
Патријаршији, моје рашчињење где су били сви релевантни
српски политичари, иако је мене „одабрао“ да му крстим сина
Николу.
А таквих је било много који су се о мене огрешили.
Нисте ви ни једини, верујем нећете бити ни последњи. Но, ја
сам ипак, уз помоћ Божију, до сада сачувао свој протски и
свештенички чин, мислим, и образ и част, што ће се кад тад
обзнанити, ако не пре, а оно пред Богом. Друго, ја нисам
учествовао у, како кажете, „пребијању хомосексуалаца и ле-
збејки“ већ, напротив, у смиривању разгњевљених дечака и
девојака, а насиље је изазвала личнo једна лезбијка која је,
онако „мушки“ и из чиста мира, без повода и разлога, опалила
шамар српском полицајцу. А ви то насиље приписујете нама,
чак и мени. Како вас није стид и срамота!
Изгубили сте лик Божији, па сад губите и лик човечији,
тиме што ми приписујете насиље кога није било с моје стране,
јер сам достојанствено стајао и смиривао оне који су хтели да
се жестоко обрачунају против оних који су насиљем хтели да
организују „геј параду“ и доживели уместо поноса – дан срама
и поруге. Ово због тога што хомосексуалци нису имали
никакво право, ни законски ни подзаконски акт, да одрже те
срамне демонстрације на сред Београда, па су хтели мало да се
прошетају и до Карађорђевог парка, да нам поново, као нови
јаничари и „стари“ Синан Паша, обесвете Светосавски плато
на коме је спаљен Свети Сава, Али, то вас не брине, Николићу,
чим помињете скаредну представу „Свети Сава“ од С.
Ковачевића и моје противљење том светогрђу. Отидите мало
код Ковачевића сада и приупитајте га: да ли би опет написао
такву представу? Будући да се сада спрема на „чни пут“ и,
мислим, дао би вам прави одговор?
Што се ова представа сада не приказује у ЈДП или ма
где другде, пошто је ЈДП изгорело у пламену због греха
171
Содомског и Гоморског у њему, баш исто као Содома и

Гомора? Запитајте: зашто ли је Ћирилов побегао из ЈДП? Где
је главни јунак те представе, Жарко Лаушевић, који је убио два
недужна човека и трећег ранио, па сада, као српски Ахасвер,
лута по свету да га рука освете не пронађе? Не мислите да
постављањем ових питања претим вама или њима. Боже
сачувај! наш народ каже: „Рђаво рађење - готово суђење“! Али,
ваше рђаво суђење јесте ваша готова осуда и пресуда на дан
Страшног суда.
Молим се и за вас, и за оне који стоје иза вас, који ме
нападају уместо да ме бране, Спаситељевим речима: „Оче,
опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лук. 23, 34).
Али, ви и други вама слични, знате шта радите, јер сте
за то плаћени да радите, то што радите, па не знам да ли ће
моја молитва ићи ка Господу или ће се вратити неуслишена. У
сваком случају: „Можете како хоћете, али нећете моћи докле
хоћете“! Нека вам Бог подари мудрост и знање да нађете прави
пут живота са кога сте сишли и који сте заобишли. Само то и
да пишете „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога
истинитог“.
Београд, 19.07.2001.
Стварно садашњи протојереј СПЦ и грешни раб Божији
(Blic News, br. 81, Београд, 25.07.2001., стр. 64)
8) Полемике у листовима „Репортер“ и „Свет“:
а) Петар Луковић: Цигански фашизам
Нудистички транспарентна чињеница да Србија – ма

колико се правила блесава – није оперисана од ендемског
фашизма (талас антиромских и антијеврејских графита у
Београду тек као новија фаза квазинационалне катразе), своје
ухљебљење/укрухљење већ више од једне деценије налази у
172
доследном говору мржње, који се никако не може отписати као

екцес или изузетак од правила. Напротив: репринт лудила и
нацистичке коме у којој су стални кривци Словенци, Хрвати,
Бошњаци, Албанци, Американци, Јевреји, Роми, хомо-
сексуалци, лезбејке – сваким даном обликује нове, ментално
изопачене теорије, обично пред телевизијским гледалиштем,
хипнотисаним интервјуима и талк – шоу програмима у част и
славу девичански невине Србије. Пре неко вече, рецимо, на
савезно – режимском каналу Ју инфо, у студију су се искупили
водитељ Мирослав Лазански (сиц!), Алекса Буха, некадашњи
председник Српске Демократске Странке и (замислите) ми-
нистар иноземних послова Републике Српске и ђенерал
Караџићеве војске Милан Гверо; иницијална идеја разговора,
лако је схватити, била је да се Сви Срби амнестирају од било
какве кривице – ни лук јели, ни лук мирисали, ни Муслимана
убили, ништа. Друг Буха рецимо каже да Венс Овенов план
није могао бити прихваћен јер би Срби остали без рудних
богатстава и минерала! Зато су Срби – de jure, da de facto –
наставили рат, да поврате мрки угаљ и магнезијум у коцкама.
Осећање је да ме неко зајебава с телевизијског екрана и
да је Алекси важнији мрки угаљ од живота Бошњака у Сребре-
ници – није ни цинизам. Реч је о примењеном геноциду,
практично извршеном свуда где се могло; да ли је то било
убијање Сарајева или киднаповање Муслимана из воза Београд
– Бар (крајем овог месеца, већ ће проћи осам година од изјаве
Слободана Милошевића да ће он, лично, преврнути небо и
земљу да нађе нестале; колико је превртао небо и земљу –
схватили сте) или отмица Бошњака из аутобуса у Сјеверину
или концентрациони логор у околини Приједора... све се
скоцкало као Коначно Решење (Фајнл Солушн), Хитлеров
lakumus – тест за ослобађање од „припадника ниже расе“.
173
Наравно да сам после

десет минута даљинским
управљачем укинуо Лазанског
и Пријатеље, сваки од ове
тројице – узалудно се надам –
могао би да се појави у Хагу и
да све изгледа савршено при-
родно, укључујући минерале и
мрки угаљ; шта рећи о
наступу Бране Црнчевића на
телевизији БК, који се пере
идеолошким сапуном и још
тврди да посао (посао?) с
Муслиманима и Хрватима ни-
Петар Луковић
је завршен – да покољемо шта
можемо, преко ноћи, да очистимо и обезбедимо етнички чисте
територије за мрки угаљ и наслаге српског калцијума?...Синоћ,
већ не знам шта је синоћ а шта прексиноћ, на телевизији
Палма, прво бивши министар културе Жељко мали Симић, а
онда поп Жарко најмањи Гавриловић – обојица, као близанци
– приповедају о ћириличној идеологији, религији, традицији,
националним циљевима..., а фашизам, види се, избија из
ушију, лете у небо Цигани под паском владике Николаја
Велимировића, ултраправославног Србина који је одбијао да
се купа, јер му је сапун смрдео на Запад. ... Онда се сви чуде
откуд антиромски и антијеврејски графити? Умиљати лега-
листа др Војислав К., послао је писмо Ромима: он каже да је
ужаснут и згрожен... Не каже доктор Воја Слоба да је с
Караџићем у вицевима зајебавао сваку етничку већину мањину
која се бомбардовала пред његовим погледом, док је, под
статусом Најважнијег Госта, боравио на Палама, грлећи
Радована психијатријским српским, мушким додиром. Све је у
Србији, да се разумемо, потпуно нормално: годинама смо
мрзели Хрвате, Албанце, Бошњаке, Турке, Бугаре..., кога
174
нисмо јебали, тог смо тупим кашикама клали, одушевљавали

се нападом на Дубровник и Загреб и Сарајево, ликовали над
погинулим „Турцима“ и „Католицима“, објашњавали како су
Хрвати препредени и хомосексуално везани за Европу којој
ми, далеко било, никад нећемо приступити. А сад, када је
стани – пани, кад се ударамо у прса говорећи о јужној Србији,
када постављамо царинске баријере гледе Црне Горе и Косова
– шта нам преостаје? Да слушамо патриотске крике „Солану у
кречану“ или мисао академика Матије Бећковића да су „они
којима је Тито био ближи од Немање надживели и Тита и
комунизам“. Несрећни Роми само су врх таласа који запљускује
националне обале државе у потпуној конфузији; један дан чујете
од Зорана Ђинћића да ће ратни злочинци који немају држа-
вљанство Савезне Републике Југославије бити одмах изручени
Хагу; сутрадан вас др Воја/Слоба подсећа да се он о томе није
договорио и да нема шансе да Буха или Гверо или Лазански оду у
Холандију на вишегодишњи решетарски одмор. Разрешење
српскога хаоса прилично је једноставно: нису Роми/Цигани уби-
ли осам хиљада Бошњака у Сребреници, него сарадници Алексе
Бухе. О томе је реч. Јебеш рудна богатства и Ц – витамин у
мрком угљу; говоримо о људима, human beings, говоримо о
убијеним мушкарцима, женама и деци. Хоћемо ли то заборавити?
Е, нећемо. Макар вас убеђивали Буха, Лазански, Црнчевић,
Гверо, Милошевић или Коштуница. No pasaran!
Петар Луковић
(Репортер, бр. 148, год IV, 21. фебруар 2001, стр. 7.)
б) Др Жарко Гавриловић: Пас лаје, а ветар носи
(Моје реаговање на натпис Цигански фашизам,

Репортер број 148., год IV, 21. фебруар 2001, стр. 7.)
До руку ми је дошао најновији Репортер бр. 148 од 21.

02.2001. г. у коме ме, на стр. 7, извесни анонимус, мени
непознати Петар Луковић, у чланку: Цигански фашизам,
175
етикетира у циганском маниру, иако ја нигде и никада нисам

поменуо реч циганин, барем што се тиче мог интервјуа на ТВ
Палми на који се односи његово реаговање.
И уопште узевши речник којим се служи Луковић јесте
у свему псовачки и простачки, па се ја не бих на њега ни
обазирао, нити на њега одговарао. Међутим, како је поменути
чланкописац поменуо и „моју маленкост“ са етикетирањем
„поп Жарко најмањи Гавриловић“ дужан сам да му одговорим.
Луковић мени лепи етикету, а да не каже зашто, и у чему је
моја кривица или евентуални фашизам, баш исто као што су
фашисти лепили Јеврејима жуте траке само за то што су
Јевреји, или осуђивали цигане само за то што су цигани.
Толико мржње, псовки, ниподаштавања у овом чланку
што их је Луковић излио према мени, пре показује јад и чемер
његове душе, ако не доказује да је сами ђаво опсео његову
душу. Ако је то тако, нека му је сами Бог у помоћ! Господ
Христос је рекао првосвешетениковом слузи који га је ударио
шамаром: „Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро,
зашто ме бијеш?“ (Јов. 18, 23). Ја, заиста, не знам зашто ме
Луковић назива „најмањи Гавриловић“ као да су му познати
сви Гавриловићи и да му они сви стоје „на длану,“ па зна „моју
маленкост“. Али, пошто ме простачки етикетира са „поп“, не
знајући чак ни шта та реч значи, могао би му узвратити да је
обично шкрабало, али то нећу учинити, већ ћу му казати да је
научио да цигански етикетира скоро све што вреди у српском
народу, посебно Владику Николаја Велимировића, да је његов,
а не мој језик „цигански“. Већ сам речник којим се Луковић
служи да блати друге сврстава га у мизантропа, скоројевића,
цинкароша, који се домогао пера да би безразложно вређао
друге, њему непознате људе. И није за то толико крив он,
колико онај који му даје простор у овом листу, макар то био и
Репортер, да се служи таквим вулгарним, простачким и
уличним жаргоном, опет у смислу јеванђелске поруке: „онај
који ме предаде теби има већи гријех“ (Јов. 19, 11).
176
Ипак, наш народ каже: „Пас лаје, ветар носи“.

21.01.2001.
(Насловљен у Репортеру са: Ветар носи, Репортер,
бр. 149. год. V, 28. фебруар 2001. стр. 44.)
На вулгарни чланак Верованија Ваистину не могу да
одговорим и да поновим вулгарности овог простака, новинара
у Репортеру)
в) Др Жарко Гавриловић: Новинарска некултура

(Мој одговор на чланак „Верованија, ваистину“ од
Петра Луковића, Репортер бр. 171)
Код нас свако пискарало може да блати кога хоће, кад

хоће, да суди о коме хоће, да лепи етикете какве ко хоће и да
за то никоме ништа не одговара, што је за дивно чуђење. Као
да у појединим листовима нема уредника, нема легалиста,
нема лектора, провлаче се ружне речи, чак увреде. У тим
уличним етикетама и вређањима, наравно, не оскудева ни
новинар Репортер - а Петар Луковић. Само не знам зашто се
баш на мене наврзао као да је мој „анђео чувар“ испред неког
уреда ДБ, Новог светског поретка или својих штићеника
хомосексуалаца. Лик који је овај новинар некада имао, када ме
је први пут нападао, као да је променио. Мислим на горе. Јер,
„Вук длаку мења, али ћуд никад!“.
Тако, уместо раније унезвереног лика у Репортеру који
је Луковић имао, сада су његове очи избуљене, лице озбиљно,
глава обрасла маљама, уместо косом, са приметном ћелом на
глави и фацом средовечног човека. Све у свему, травестит,
мислим травестит у новинарству. Нису ми никад били си-
мпатични људи који се нагло и брзо мењају, који иза сталних
промена скривају некакву пакост, деформитет, садизам. Пого-
тову ми нису никад били симпатични људи који никада нису
имали ни једну похвалну реч за другог, већ само жаоку, канџе
177
и змијски језик. Не знам да ли то има Луковић, но ја говорим

генерално о својим запажањима о људима. У свом „со-
чињенију“, насловљеном речју које нема у српском језику:
„Верованија, ваистину“ употребио је ружне, тешке и чак
увредљиве речи које су упућене мени, православном све-
штенику, као да је он регрутован од неке тамне, сатанске силе
да нас верујуће вређа. Нарочито истичем његове прљаве речи
мени лично упућене из мутног извора његове душе, које се
преламају преко његовог огавног језика.
Моја су подвлачења: „помахнитали поп Жарко
Гавриловић који се пре подне за гушу хвата с хомо-
сексуалцима, у подне изјављује да је Југословенско драмско
позориште изгорело због Божје казне, по подне пише одговоре
новинарима, предвече гостује на Телевизијама (Велико Т,
прим. Ж. Г.), а касно увече, процесом примењеног петинга на
себи, замишља да је Архимандрит... такође је оздравио
сопственим Освешћењем, што се похотним ретропоступком
иницијације, могло претпоставити оног часа кад сам себе у
забезеку упитао: носи ли деда - Жаре нешто испод оне
мантије, или је, потпуно слободан да осети freedom ветра
који му хлади Архимандрита?“ Г. Луковићу мораћете да
станете пред лице правде и докажете шта вам ове инсинуације
и увреде значе. А заједно са Вама мораће и лист у коме пишете
да дâ објашњење о Вашој дрскости и „слободи“ да вређате
српског православног свештеника, да атакујете на његову част
и углед. Ово тим пре што Вам за тако нешто нисам дао
никаквог непосредног повода, изузев ако Вам је жао што је Геј
парада „Дан поноса“ у неповрат пропала. Међутим, Ви се
можете томе догађају радовати или се због њега жалостити,
али не смете никога због истог вређати. Поготову не смете
вређати српског православног свештеника који Вам за то није
дао никаквог, као што рекох, непосредног повода, који је у
чину и годинама које би свако, ко је иоле правилно васпитан и
цивилизован, требало да поштује. Народ каже: „Ко је на
178
свештеника лајао, увек је се кајао!“ У сваком случају, требало

би да очекујете: људску, судску и Божију казну, од данас, па
док је не доживите.
(Репортер, бр. 173, год. V, 15. август 2001, стр. 81).
г) Полемика између Петра Луковића и Жарка

Гавриловића достигла кулминацију
Након што га је отац Жарко Гавриловић прозвао у

новинама као плаћеника Новог светског поретка и ЦИА - е,
београдски новинар Петар Луковић му је „отписао“ у
„Репортеру“ упитавши се „Носи ли деда - Жаре нешто испод
мантије?‛'. Онда је Жарко Гавриловић писао „Репортеру“,
Луковића назвао травеститом и „оптужио“ га да на глави има
маље уместо косе(!?). Е, онда је Луковић у колумни за
сплитски „Ферал“ решио да „дотуче“ оца Гавриловића и
између осталог написао ово: „...so - called (такозвани)
Протојереју: јесам пакостан, ментално сам деформисан,
нарочито сам садиста, роб огавног језика, директно регру-
тован од Сатанистичке силе, почасни члан Новог Светског
Поретка. Податак да управо слушам групу New Order говори
ко сам и шта сам, неправилно васпитан и потпуно
нецивилизован, плаћеник својих пријатеља хомосексуалаца,
вероватно сам и хомосексуалац, власник мутног избора соп-
ствене душе, што да се лажемо: поуздано кретен, доказани
манијак и, слажем се, потпуно, видљиви психопата. ...пипкам
своје маље уместо косе, избуљених очију одбијам да поштујем
било шта што има везе са помахниталим Попом који одбија
да каже носи ли гаће испод мантије или му и даље freedоm
(слобода) ветра хлади Архимандрита?“
Било какав коментар на овако сликовито Лукићево
реаговање мислимо да није потребан. Једино нам није јасно
зашто се наше уважено перо огласило у иностраној штампи,
179
чиме је најшири круг домаћих читалаца остао ускраћен за ову

новинарску акробацију.
(Свет, год. X, бр. 242, 10. септембар 2001.)
д) Др Жарко Гавриловић:
Петар Луковић је интелектуални мастурбант,
јер му је језик наказан, огаван и оптерећен патологијом
„Во носи звоно, а будала језик да се не изгуби“

(Изрека којом се служио свети владика Николај Жички)
Петру Луковићу, од милоште главног уредника Света и

његових сарадника названом Пера, „уваженом перу“ нашег
новинарства, одговор и отпоздрав: (Свет, бр. 242, Н. Сад
10.09.2001. стр. 7.)
Прочитао сам са презрењем писање Петра Луковића,
објављено прво у Сплитском Фералу (зашто баш тамо, зна се,
јер нико у овој земљи није хтео да објави тако огаван текст,
који је главни уредник Света пренео у скраћеној верзији, више
да ми напакости, пошто против њега и његовог листа водим
четворогодишњи кривични спор), а та полемика, у ствари,
више говори и то негативно о прљавом језику и речнику, о
прљавој души Петра Луковића, него о мени.
Владика Николај за такво писање, умало не казах тежу
реч, има једну сјајну мисао као одговор на овакво писање: „Во
носи звоно, а будала језик да се не изгубе“, који је врло
примењив на речник г. Луковића, ако таквог човека уопште
смемо назвати господином. Он би пре могао бити инте-
лектуални мастурбант, јер му је језик наказан, патолошки и
неваспитан за цивилизовану комуникацију. При свему том ова
информација је толико конфузна да је у потпуности нера-
зумљива, барата са неистинама, лажима и инсинуацијама.
Ја морам да кажем да тако нешто не пишу нормални
људи, али ти и такви људи нису криви за објављивање оваквог
180
писања. Болесни људи морају нешто да шкрабају. Кривљи су

они који им дају простор у новинама, осим ако су то листови
жуте штампе. Моје наводе поменути господин је истргао из
текста где су нешто значила и превео их на „своју воденицу“.
Ја нисам рекао да је Луковић плаћеник Новог светског
поретка, већ да пише као да је плаћеник НСП. Ја нисам рекао
да је Луковић травестит, већ он сам каже да је то, јер сам
рекао да је „травестит у новинарству“, а између та два појма
има и те како велике разлике. Ја нисам оптужио Луковића да
на глави има маље уместо косе, него сам то тврдио, што сваки
читалац може да зна из личног сазнања: чим погледа на слику
таквог човека, а г. Луковић може да стави перику на своју
главу, па да покрије своје „паперје“ на глави, ако неће да се
зову маље, па ће нестати маља и појавиће се: Шта?
Лажна коса. Ја нисам рекао да је Луковић плаћеник
сатанске силе, почасни члан НСП, да је неваспитан, све то је
рекао, веровали или не, за себе лично Петар Луковић. Дакле, ја
не желим да разуверавам Луковића у таквим његовим
констатацијама, већ апсолутно све то што је рекао за себе, што
говори да је истина, верујем да је такав, јер немамо никаквог
оправданог разлога да му не верујем, јер га „и говор његов
издаје“ (Мат. 26, 73).
Никакве везе ја немам са „поп Јовом из Војводине“, о
коме говори Луковић, па је Луковић учинио велики грех, и
пред Богом и пред људима, што ме је сврстао у ту „групу
људи“, где ми није никада било места, које он боље познаје од
мене, јер стално о њима „уважено перо“ пише, па за тај грех
мора кад - тад и испаштати. Кажем вам, па ми верујте на реч.
Уосталом, живи били, па видели! А што ме дотично „уважено
перо“ назива „православним воајером“ и „помахниталим
Протом“ могу само да кажем: „Оче, опрости им, јер не знају
шта чине“ (Лук. 23, 34).
Београд, 12.09.2001. Протојереј Жарко Гавриловић
(Свет, Нови Сад, бр. 243, 24. септембар 2001.).
181
Трећи део:
ИНТЕРВЈУИ И ИЗЈАВЕ У ВЕЗИ СА
ХОМОСЕКСУАЛСТВОМ И ПЕДОФИЛИЈОМ
а) Др Жарко Гавриловић: Наказност хомосексуалства

(Интервју дат ТВ Пинк у емисији „Клопка“: О
хомосексуалству).
Водитељка (Оливера Ковачевић, у даљем тексту В., која

ме је често прекидала, постављала муњевита питања и у пола
одговора вербално секла мој одговор):
На овој геј паради у Београду смо забележили ваше
присуство.
Ж. Г.: Пре свега да кажем да сам затечен сада у неком
сендвичу. Наш народ каже да кад се дивови свађају, кепеци
страдају. Ја сам се нашао и у двоструком сендвичу: између, с
једне стране, два професора и једног лица доста навалентног у
питањима, Ваше личности, с друге стране. Чуди ме да ви
изражавате чуђење, да ли је то удружење „отац Јустин
Поповић“, а не знате да ли је то удружење студената Јустин
„филозоф и мученик“, а сваки народ би био почаствован да има
Јустина Поповића. Као духиовника у својој средини Друго,...
В: Па, наравно ко је то оспорио?
Ж. Г.: Па ви сте казали другу једну ствар, изразили сте
чуђење да ли је то удружење Јустин Поповић. Хоћу да вам
кажем да је то моја замерка вама, а друго откуд црква, кажете,
на трибини на филозофском факултету. Црква је основала све
факултете, медицину, прво право, црква је написала Крмчију –
Законоправило, први правни акт, прву правну књигу, први
Медицински кодекс написан је на Хиландару, први факултет је
створен на Хиландару и ви бисте сада забранили Цркви да има
182
своју делатност почео од Цркве, па и Философски факултет. С

друге стране, ја сам докторирао на том факултету, зар немам
право да иступам на њему...
В: Немојте са тим, молим вас...
Ж. Г.: Чекајте, поставили сте ми питање, дали сте ми
реч, и дозволите ми да одговорим на њега...
В: Јел’ Црква одвојена од политике или није, одвојена
од политике?
Ж. Г.: Опростите, по ком правилу, законском акту,
покажите Повељу о правима човека да је Црква одвојена од
политике, изузев комунистичких и глобалистичких закона.,
почев од Фраанцуске револуције Где стоји да свештеник не
сме да се бави политиком, или епископ или Црква? Када и где
свештено лице не сме да гласа или да хвали режим који влада.
Кажите ми то. То је само било могуће у тоталитарном
комунистичком систему. То је комунистички синдром и
синтагма, коју сте ви добро научили..
В: А зашто онда ви замерате епископима који су у
Цркви да су били блиски режиму?
Ж. Г.: Зато што је то био атеистички режим. Зато што је
то био против црквени режим. Зато што је то био
противсрпски режим. Ја не замерам њима, човек мора да има
политичко право, зашто ме позивају да гласам. Јел’ то
политичко право?
В: То је грађанско право.
Ж. Г.: Па, извините, шта су грађанска права него
политичка права?
В: Избори јесу грађанска права.
Ж. Г.: Девојко драга, немојте ме молим вас учити о
правима човека и о грађанским правима.
В: Ајте ви сад ово што сам вас питала, господине
Гавриловићу.
Ж. Г.: Ја сам ту са истим правом, можда и са већим
правом, са којим су господа која имају експозитуру у
183
иностранству дошли да нас уче о неким правима. Са којим

правом они могу, и на основу ког правног акта ове земље
шачица, мањина таквих људи, да организује геј параду која
није прихваћена ни у законодавству ни у цркви, ни по Светом
писму. У Светом писму стоји: „Гад је сваки који спава са
мушкарцем као са женом.“
В: У ком Светом писму то пише?
Ж. Г.: У Светом писму оном које постоји, једино.
В: У Библији? Старом Завету?
Ж. Г.: Библија је Свето писмо наше, а каже се Библија.
Ја, девојко, морам заказати један час веронауке па да вас
научим јер то треба да урадим.
В: Добро.
Ж. Г.: У осамнаестој глави прве књиге Мојсијеве стоји:
„Гад је сваки који спава са мушкарцем као са женом.“ И због
тога је пропала Содома и Гомора.
В: Али господине Гавриловићу, у Старом завету стоји
још много ствари којих се ни хришћани не придржавају. То и
Мојсије каже да је света субота нешто што би се требало
славити, јел’ тако? Ми се тога не придржавамо.
Ж. Г.: Са васкрсењем својим када је дошао нови Месија
модификовао је, да не кажем укинуо Стари завет, и Стари
закон је засењен Новим законом.
В: Е, па у том Новом завету не пише оно што сте ви
рекли.
Ж. Г.: Молим вас онда ви једног српског свештеника
уводите у лаж. Узмите 18. главу и 18., 19. и 20. стих прочитајте
из те главе. Па да закажемо, али дужни сте да то објавите
аудиторијуму који овде говори. Друго, у кривичним правима
Српске православне цркве, не идем од тумачења правила
Цркве светих отаца итд, шта говоре – апостол Павле у
Посланици Коринћанима у шестој глави каже...
В: Вратимо се ми на питање.
184
Ж. Г.: ...да хомосексуалци неће наследити Царство

Божије. Хомосексуалци директно. У кривичним правилима
Српске православне цркве...
В: Која су то кривична права?
Ж. Г.: Правила, која је Српска православна црква
донела. У 24. члану стоји ако се свештеник ухвати да врши
противприродни блуд, бива свргнут, односно лишен чина.
Молим вас, запишите то, имате видео снимак па ћете то
видети. Осим тога...
В: Али ми нисмо говорили о свештеницима и нису на
улици били свештеници...
Ж. Г.: ја сам био
В:... који су хомосексуалци. Него је то била једна група
људи, једна мањина.
Ж. Г.: Био сам ја да сперем част. Цркве
В: А чију част сте ишли да сперете. Цркве?
Ж. Г.: Да сперем част оних који ћуте кад је таква
парада.
В: Зашто они који ћуте нису се огласили по том
питању? Јесте ли на улици били као у својству грађанина или
као представник Цркве?
Ж. Г.: Чекајте. Ја сам на том скупу био као човек, као
свештеник, као онај ко је васпитан и како је васпитан, и онај
који добро зна теологију...
В: Били сте као грађанин, нисте делегирани од Цркве?
Ж. Г.: Ви сад хоћете да исечете. Хоћете кртину пошто
по то. А хоћете кости да одбаците. Ја сам ту био и као
грађанин и као свештеник, и као протојереј Жарко Гавриловић,
и као човек који је расан, човек који се бори против тога, то је
зло. У пошаст која истребљује западне народе. Мушка оплодна
моћ, то су статистике казале, на Западу опада за 2% у свакој
генерацији зато што је мушкарац залуђен мушкарцем. И то не
треба. И то њима не треба. И то иде у суноврат културе...
В: А зар мислите да се то лечи на тај начин, батинама?
185
Ж. Г.: Код нас то није толико забележено. Није узело

маха. Они, дакле, нису водили рачуна да ли могу, дал’ треба да
организују такву параду, дал’ тако већини, огромној већини, у
овој земљи, девојко, нека камере сниме, по попису из
деведесет прве године има 81% верника православне вере, у
централној Србији и у северној Србији, илити Војводини. Ми
смо већина коју мањина терорише. Мањина нас терорише.
В: Како нас терорише.
Ж. Г.: Они који ...
В: Ви говорите о мањини, о хомосексуалцима који
тероришу нас...
Ж. Г.: Дозволите. Девојко, будите мало парламентарни.
Учите се васпитању да видите свештеника и да укрстите копља
и са свештеником. Ако говоримо о праву говоримо о праву,
које смо имали, ако говоримо о настраностима можемо да
консултујемо читаве енциклопедије медицинске да видимо
шта кажу о хомосексуалству, да консултујемо црквена
правила, да консултујемо Свето писмо, ако ви то желите све да
негирате...
В: Не.
Ж. Г.: Онда, онда и мени је част да се вама испречим и
да вам кажем да нисте упућени и да кажем оно што је Господ
рекао: „Оче опрости им јер не знају шта чине“.
У време кад деце немамо, у време кад се у Србији убија
абортусом 150.000 деце у болницама, у време кад се Шумадија
разређује, хоћемо ли ми ту пошаст која је плаћена са Запада да
толеришемо и да је уздигнемо на врхунац пиједестал норма-
лног. То није нормално. Бог је створио мушко за женско.
В: Није нормално. У реду, господине Гавриловићу, то
сте рекли. Али, који је то лек правни и црквени лек.
Ж. Г.: Видите у новинама како регулишу. Кажу: Да ли
осуђујете насиље?
В: Шта кажу?
186
Ж. Г.: Неко да, неко не. Хтео сам да кажем како

новинари формулишу погрешно питање. Како владате масама.
Манипулишете са масама. Ја сам био на митингу са пуним
правом. Како они имају право да организују нешто а да ја не
могу да дођем и да им кажем не ваља вам то.
В: У реду је „не ваља“, али батине.
Ж. Г.: Као родитељ сам дошао и ја сам покушао да
смирим масу али прво насиље је изазвала девојка лезбејка
опаливши шамар српском полицајцу. Нико о томе не говори.
В: И она је Српкиња вероватно.
Ж. Г.: Не знам, питајте је.
В: Откуд знате да је полицајац српски?
Ж. Г.: Чекајте. Са којим правом она може да опали
шамар српском полицајцу. Полицајац јој није узвратио шамар.
В: Јел’ то проблем што је српском полицајцу. Ако је
случајно био Албанац - може. Шта је ту проблем?
Ж. Г.: Девојко, немојте ви мене да вам ја браним право
Албанаца.
В: Не, не, не. Није важно, Мађар, Хрват, није битно...
Ж. Г.: Права грађана, а већина у овој земљи, огромна
већина су православни Срби, ви хоћете да браните права
мањинска и да их уздижете.
В: Ми морамо да бранимо мањинска права зато што смо
већина.
Ж. Г.: Нису она легализована овде.
В: Господине Гавриловићу, јесте ли ви испустили
јеванђеље које каже да љуби ближњега свога па ма какав да је.
Ж. Г.: Ви нисте били ту, ја сам и рекао да треба да
волимо грешника али да мрзимо њихов грех. Кад је устала
једна мајка и рекла мени: „Шта ви то причате! Па зар нам ви то
причaте. Треба узети мотку и то убити и то протерати одавде.“
Ја сам казао немојте тако да говорите. Ми њих треба да
преваспитамо. Ми треба да им отворимо очи. А ви нисте били,
сви сте забележили да сам ја тамо био неко ко је иницирао
187
насиље. Није тачно. Ја сам се борио против насиља, а насиље

прво су учинили хомосексуалци и лезбејке тиме што су
противно савету из Грчке и са Запада да не приређују те прајд
(енг. pride – понос) параде, парада поноса, а наш народ каже
чега се паметан стиди тим се луд поноси. Да то буде парада
поноса. А где је врлина, девојко, где је материнство? Што то
не уздижете? Што уздижете оно што тера људе у ад.
В: Ко уздиже? Будите прецизнији када говорите.
Ж. Г.: Па тиме што сте нас сабрали овде све скупа да
говорите о насиљу над хомосексуалцима. Ја то не одобравам,
ја сам то осудио, ја сам и онда кад су устали на полицију казао
немојте да дирате полицајце. Каже њих Коштуница извео. Није
тачно. Они врше своју дужност и немојте их пипати али нисам
ја крив што су навијачи фудбалских тимова намиривали своје
рачуне према полицији. Ја сам био неко ко је био ноторна
снага да ублажи трзај. И да ја случајно нисам био будите
сигурни да би трагичније последице биле.
В: А ви сте спречили шире размере. Добро.
Ж. Г.: Ја, лично, то мислим....
Ж. Г.: Не бих се сложио у свему са мишљењем
господина Кузмановића јер то није природна ствар. То је
противприродна ствар како је дефинисано у свим
медицинским енциклопедијама доскора. Противприродно због
тога што је Бог стварао човека мушко и женско, створи Бог и
благослови: Рађајте се и множите се. И што је Бог наменио
сваком човеку орган, очи за гледање, уши за слушање, уста за
говор, јело и разуме се полне органе. Мени је жао што ја то
морам да истакнем, јер на крају крајева ја сам човек и
свештеник. Оне органе које је Бог створио као маестрално дело
људске природе, гледајте како се ствара дете, да то човек
злоупотребљава. Осуђен је Онан, онанисање је осуђено у
Библији као грех, онај који је просипао семе да не би створио
потомство брату своме, а камо ли бацање семена благо-
словеног у фекалије. Децо, и ако се дешавало нешто тако у
188
историји, то је било санкционисано. Господин Кузмановић

врло добро зна да је то законска регулатива решавала и
кажњавала, врло добро.
Б. Кузмановић: Јесте, али су се мењале ствари.
Ж. Г.: Ја говорим о ономе што је било, ви сте поменули
историју. А немојте сад, ви сте поменули историју.
В: Штошта није могло некада али се променило.
Ж. Г.: Сад су жене, ево девојка је опалила шамар
мушкарцу. Сад треба заштитити мушкарца од терорисања
жена. Али у скупштини тога нема.
В: Али господине Гавриловићу, у том скупу је и човек
који студира теологију, кренуо песницом у главу према другој
жени.
Ж. Г.: Ја то нисам видео.
В: Па видели смо, имамо снимак, и дао после тога
изјаву.
Ж. Г.: Ја то не верујем. То није био теолог. То је био
верујући човек. Ја сам чуо да се окренуо на страну прекрстио
се и казао: „Боже опрости ми “. Не знам зашто је то ухваћено и
одмах су приказали на телевизији.
В: Значи видели сте.
Ж. Г.: Нисам. Казали су да су приказали. Према томе, да
је то чист Сатанизам. Ја ћу вам показати сликом у коме је
Елифас Леви, човек који је био социјалиста, после је постао
маг, а у тој књизи Речник симбола коју је Шевалије написао,
унета је ова персонификација, слика Сатане као особе која има
женске груди и има мушку браду. С обзиром да се врше разне
баханалије, гледао сам својим очима у скупштини кад је
присуствовао премијер Србије Ђинђић, како су кад је казао
један посланик, каже ви говорите овде о Вуку Обрадовићу што
је сексуално узнемиравао и злоупотребљавао жене, а не
говорите о члану наше Владе који је сексуално злоупо-
требљавао свој положај и правио теревенке хомосексуалне.
Због хомосексуалаца се ствара ланац педофила у целом свету
189
који је пружио пипке и овде и врбује децу од осам и девет

година. Кажете: Ако не узнемиравају другог. Убијају децу.
Невину децу.
В: то су већ криви...
Ж. Г.: Чекајте. Ко је крив?! Па он има право да ради све.
Онда треба дозволити лоповима да буду лопови.
В: Таман посла.
Ж. Г.: Чекајте, ако је нешто противприродно, а ми
кажемо против Божије воље и стварања, онда то не може да
буде у истој равни као оно што је природно и што је Божије.
Ако, девојко, ви треба да спречите нагон материнства, који вам
је дат као благослов Божији, најлепше осећање да имате дете,
и желите да постанете као она девојка која је опалила шамар
полицајцу, онда ја се дивим вама, ви сте промашили своју
улогу жене и ја могу изразити само саучешће и саосећање.
В: А ја вам кажем не пада ми на памет тако нешто.
Ж. Г.: Ја онда... кад штитите та права.
В: Ми говоримо о праву мањине.
Ж. Г.: Ја тражим, молим вас да се лоповима дозволи да
буду лопови, и лажовима да буду лажови и онима који убијају
да буду убице, то је иста раван. И то је мањина људи.
В: Није......
Ж. Г.: Ја сам за осуду насиља као насиља. Грешника
треба преваспитати. Господ је дошао да грешнике позове на
покајање, а не да их уништи. Али не знам због чега се само ми
стидимо свог националног бића и своје нације. Због чега ми
говоримо само о грађанским правима, не говоримо о чисто
српским правима, већина је овде у овој земљи Срба. И ми
једини стварамо грађанско друштво.
В. А која су то српска права а нису и грађанска?
Ж. Г.: Хрвати праве националну државу, Изетбеговић
прави џамахирију своју, и Албанци се залажу за своју наци-
оналну државу етнички чисту. Срби само имају грађанску
државу која није држава српског народа, немају такорећи ни
190
свој језик. Сад је доведен у питање српскохрватски сад треба

да се исправи српски језик и прихваћено је тако. Само ми
немамо, немамо своју националну државу, Французи имају
своју националну државу, говоре француским језиком, Енглези
имају Краљевски национални институт, молим вас ја сам
енглески ђак, ја то могу да докажем. Американци, кажите му
ви нешто против американизма уопште, па да видите како ће
те проћи, како су се они обрачунали са својим сецесионистима
у Лос Анђелесу. Само ми испадасмо грађани света и нема
сразмере код нас између националног и интернационалног.
Национално не сме да уништи интернационално. Али наци-
онално мора да постоји да бисмо имали интернационално.
Љубав према свом народу мора да постоји да би волео други
народ.
В: Због чега ви мислите да не постоји љубав према
нашем народу?
Ж. Г.: Ево ви се згражавате да постоји национални
факултет
В: Нико се не згражава. Само питам у чему је разлика,
које су предности?
Ж. Г.: Предности су у томе што треба да почињемо
своју културу на згаришту. Ми немамо своју архитектуру, ми
немамо своју музику, ми немамо своју милост.
В: Јесмо ли ми добрим делом томе криви или нам је
опет крив неко други господине Гавриловићу?
Ж. Г.: Углавном смо ми кривци и они који су нама
владали
В: Које смо ми бирали...
Ж. Г.: ...и тако удесили да Србе оптуже за хегемонизам
а ми нисмо хегемонисти. Јер треба сви народи да живе под
овом капом небеском јер има простора.
...
191
В: У студију су са нама студенти из организације

Омладине ЈАЗАС - а и са других факултета. Са којих још
факултета да споменемо – са Медицинског.
Студент: Ја бих хтео да се захвалим на позиву јер ово је
врло занимљива тема и искрен да будем надао сам се да неће
разговарати само о хомосексуалцима јер чини ми се да назив
емисије толеранција уопште, а не на српски начин, а да се
емисија претворила у дебату о томе да ли је хомосексуализам у
реду или није. Па бих хтео да поставим питање гостима: да ли
сматрају да је протекли период на неки начин изолација наше
земље утицало на то да млади људи и уопште људи, буду
нетолерантни? Јер морамо признати да чињеница да се ту
толико ратова дешава на овом простору има неке везе са тим
да смо ми можда негде и нетолерантан народ.
Б. Кузмановић: Питање је добро. И мислим да сте
направили добру констатацију. Хомосексуалци нису добар
пример о толеранцији на нашим просторима. Они су један од
примера али не онај важан. Политичка нетолеранција је
најважнија нетолеранција на нашим просторима. Хоћу само да
вас подсетим укратко, да смо током 19. века имали изузетно
јаку нетолеранцију између присталица династије Кара-
ђорђевић и династије Обреновић. Та нетолеранција, та нетрпе-
љивост била је тако велика, по карактеру тако јака да се може
потпуно поредити са нетолеранцијом која је владала између
комуниста и четника. Исто тако, та нетрпељивост се може
мерити и са нетолеранцијом која је владала у комунистичком
периоду, где су на једној страни били они који су били
представници комунистичког режима, на овај или онај начин,
и они који нису били представници некомунистичког режима.
И кад год се смењивала једна власт, било да су Карађорђевићи
смењивали Обреновиће или Обреновићи Карађорђевиће,
комунисти монархију или да су демократске снаге сада
смениле један комунистички режим, у свим случајевима
испољавала се нетолеранција. Тај немир који је владао на
192
нашим просторима током 19. и 20. века створио је две веома

јаке супротности и ми смо још далеко од тога да можемо да
створимо такву политичку климу и такве политичке односе да
било која промена, било ког режима, било које идеологије неће
изазвати такве сукобе и такву нетолеранцију. Пошто је у свакој
промени режима један део народа страдао, било да је у тим
сукобима убијен, било да је одведен у затворе а ретки су
случајеви, као што је то било 5. октобра, да дође до смене
једног режима а да таквих освета није било. Претходне освете
су биле изузетно јаке и веома непријатне.
Студент: Могу само да дам један коментар на једну
ствар коју сам професионално доживео као проблем.
Чињенице које сте навели везане за хомосексуалце и СИДУ.
Тренутно највећи проблем у свету јесу баш хетеросексуалци
када је СИДА у питању. Тако да је можда заблуда везивати
хомосексуализам за СИДУ, они јесу можда у већем ризику али
су добро научили да се штите а ми, хетеросексуалци можда
нисмо, довољно не размишљамо о тој болести као нашем
проблему. Тако да везивати те две стари, мислим да је мало
опасно у овом тренутку, баш када хетеросексуалци треба више
да се образују.
В: Кад омладина ЈАЗАС - а то каже, онда ми то
прихватамо?!
Ж. Г.: Ја хоћу ово да вам кажем. Говорим о времену
када је настала СИДА. А не о времену садашњем. Уосталом
постоје бисексуалци, који муте воду и на једној и на другој
страни, постоје људи који се просто иживљавају и људи који
добију СИДУ и заразе по десет петнаест партнера и неће да им
кажу о томе. Ја о томе говорим. Ја говорим о наказностима,
злоупотребама слободе, а не о употреби слободе на добру
ствар.
Студент: Тога има уопштено у друштву, не можете
везивати само за једну групу.
193
Ж. Г.: Ја говорим о претходном времену. а не о

садашњем, тренутном стању. То је, сами сте рекли, што се
хетеросексуалци не заштићују довољно у таквим односима,
имају поверења и то их поверење скупо кошта. А што се тиче
толеранције, мислим да је српски народ толерантан народ. У
доба цара Душана, који је истакао најтолерантнији закон, били
су изједначени сви људи, чак и цар. Ако ја као цар урадим
противно овом закону има ми се судити по овоме закону, то је
казао цар Душан, разуме се поновио и краљ Петар I,
ослободилац.
И Срби су у сваком погледу толерантан народ јер су сви
народи могли овде да живе, зато су се и Албанци тако
проширили на Космету, јер смо укинули границе. Али, хоћу да
кажем ово: није постојала политичка слобода ни толеранција
за доба марксизма и политичара који су владали, они су давали
слободу на туђем терену. Давали су слободу на верском, па су
сијасет сектама дозволили да раде, а нису ни једној маркси-
стичкој секти дозволили да буде слободна. И сад исто. И нова
власт није толерантна толико према вери. Већина, 82%,
становника по попису из 1991. године је верујућа, право-
славној цркви припадају. А ми данас кубуримо, не можемо
веронауку да уведемо. Острасили се људи којих има само два
посто неверујућих, острасили се да лишимо децу тог блага, те
радости, тог уживања да они сазнају о нечему лепшем, вишем,
блаженијем, него што је ова свакидашњица.
В: Али биће веронауке.
Б. Кузмановић: Да ли сте питали децу да ли она желе
веронауку у школи?
Ж. Г.: Има анкета. Нико овде неће да спроведе ту
веронауку, сад ни ДОС јер није сложан у том погледу. Видите
да су неки устали против увођења веронауке, неки подносе
оставке итд. То доказује колико има острашћених људи који су
атеисти, који нису толерантни, а нама држе придику да треба
да будемо толерантни. Исти тај који је можда требало да дође
194
ове вечери да говори о толеранцији, није дошао да нас поучи

како ми то требамо хомосексуалце да толеришемо. Исти тај
устао је против веронауке. И то нажалост свештенички унук.
Зато ја хоћу да кажем да не треба да игноришемо већину
становништва.
Б. Кузмановић: Ја ипак имам потребу да додам: кад је
реч о ставовима јавности према увођењу веронауке, највећи
број грађана је за факултативни предмет. И то чини ми се
управо изражава тај толерантан однос, значи да не буде
наметнут онима који неће, а да не буде ни забрањено онима
који то хоће. Спорови су настали око тога да ли је све при-
премљено за септембар и како ће се то организовати, има ли
професора? - више око тих ствари.
Ж. Г.: Господине, чим је спремљен закон за изручивање
Милошевића Хагу, изручен је. Ако хоћемо законску регу-
лативу и ово може. У Републици Српској вршили су
испитивања међу децом у којим је 82% испитане деце казало
да су за увођење веронауке, да воле веронауку и да се осећају
блажена веронауци.
Студенткиња: Господине Гавриловићу, ви сте рекли да
су Срби толерантан народ. Оно што сам хтела да питам, исто
са становишта омладине ЈАЗАС - а, то је: ми имамо велики
проблем СИДЕ у нашој земљи, ако знате, ми смо друга земља
по бројности облелих од ове болести у нашем региону, и оно
што је највећи проблем код нас је дискриминација. Како то
толеришете, како то посматрате?
Ж. Г.: Код човека постоји исконски страх према
болести. Болест је последица греха. Што већи грех то већа
болест од тог греха. Ако учите теологију видећете да сваки
грех доноси своје болести. Онај који је сумњичав има болестан
желудац има чир у стомаку.
Б. Кузмановић: Онај који нема никаквих проблема по
вама је мирне савести, а може да буде и човек без икакве
савести. Џелати су доживели деведесет година мирно.
195
Ж. Г.: Можете да причате тако. Не познајете психу. Ми

свештеници који исповедамо људе, (ја рецимо годишње сам
исповедао по неколико хиљада људи), можемо да знамо шта се
у психи људи дешава. Постоји маска на лицу која се мења
сваког тренутка...
Б. Кузмановић: Броз је живео лепо до осамдесетосме
године.
Ж. Г.: Јесте, зато је плакао кад је требао да умре.
Б. Кузмановић: Није имао проблеме са желуцем.
Ж. Г.: Имао је проблем са ногом која му је после дошла
главе.
Б. Кузмановић: У тим годинама и ви и ја ћемо имати
проблеме, ако доживимо. Хоћу да кажем ову ствар: Срби су
толерантни према другим народима и другим мањинама. Мање
су толерантни сами према себи када су идеолошки другачије
усмерени. Мислим да је то битан проблем у српском наци-
оналном бићу.
В: Хвала. И Клопка питање:
В: Господине Гавриловићу, да ли су и даље дела
Синише Ковачевића за вас инспиративна.
Ж. Г.: Напротив. Нису и не дај Боже да буду. Она су
чисто светогрђе. Написао је Ковачевић још једну драму, Рави,
где је исмејавао Господа Исуса Христа и апостоле и Синиша
Ковачевић се растаје са овим светом. Југословенско драмско је
изгорело, Ћирилов је побегао из Драмског, није био ни на овој
паради садашњој, а разуме се Жарко Лаушевић као ахастер у
свету постао је убивши двојицу људи недужних и једнога
ранивши у Црној Гори. Дакле, све је стигла Божија казна, не
светим се, ја сам грешник, не светим се, али бих молио да се
покају за своје грехе.
В: Када сте ви последњи пут окајали своје грехе?
Ја се исповедам сваке године. Ви написасте моје испо-
вести, нажалост патријарх не може жене да наименује да ме
исповеде. Ја често исповедам своје грехе и верујте ми, са
196
сузама у очима кајем се за понеке моје поступке, али то што

сам толико револуционаран никад се за то нисам покајао јер
сам увек до сада био на правој линији. И то је прошлост
показала.
Б. Кузмановић: Могу ја нешто да питам уместо вас? Да
ли пристоји једном свештенику православне цркве да буде
револуционаран? Ја на пример мислим да му пристаје да буде
конзервативан. И то у оном најбољем значењу речи
конзервативан.
Ж. Г.: Ја вам кажем да је Господ Исус Христос извршио
највећу револуцију у свету, револуцију срца, тражећи да се
срца измене, да се човек порумени изнутра. Према томе, ја
говорим о тој духовној револуцији. Али што се тиче ове
световне револуције...
В: А код нас је увек на улици револуција, господине
Гавриловићу.
Ж. Г.: Жалим да је тако, па не можемо ми у кућама
ништа да кажемо.
В: Господине Гавриловићу, да ли је Образ ваш образ?
Ж. Г.: Образ није мој образ. Образ мој јесте Господ
Исус Христос јер у Светом писму пише: будите савршени као
што је отац ваш најблискији.
б) Питања за протојереја Жарка Гавриловића за интервју

за Грађански лист из Новог Сада од новинарке Слађане
Стојановић
Молимо Вас да нам пошаљете одговоре на постављена

питања на следећу адресу gradjanski list@yahoo. com
О злу садашњице које је пустило корење свуда
1. Како Ви, као протојереј, гледате на оптужбе

родитеља из Сремских Карловаца, који су ухватили и привели
197
монаха, старешину манастира Хопово, архимандрита

Илариона Јована Мишића?
Да будем искрен, у први мах када сам чуо ову вест,
помислио сам да је она још једно подметање сада пред
увођење веронауке у образовни систем од оних који нису
пријатељи Бога и српског рода. Међутим, накнадно сам
детаљно обавештен о проблему са, како сада ствари стоје, би-
вшим архимандритом Иларионом, игуманом Хопова и да то
није скорашњи проблем. Он је одавно познат и дуго времена
„тиња“ у кулоарима и неформалним оговарањима, чак преко
једне деценије. Да ли се, и ако јесте, тај проблем могао пре и
безболније решити да не дође до скандала, који ево већ више
недеља потреса нашу јавност, па богами, и нашу Цркву, ја на
то питање нисам меродаван да одговорим. Ја само могу да
жалим што је до тога дошло, посебно сада када се уводи
веронаука у школе, што је у питању свештеномонах и што сам
и сам стављен на „тапет“ критике наше јавности као велики и
непомирљиви противник „Геј параде“ у Београду од 30. јуна
2001. Све је толико ружно и тужно да ме много боли.
2. Оптужба терети Јована Мишића за кривично дело
блудних радњи, Ваше мишљење о томе?
Шта ја могу да мислим о томе? Блудне мисли и блудне
радње су свуда данас око нас. Ако би се све блудне радње
санкционисале, било би скоро немогуће ма кога поштедети,
осим мањине изабраних. Онда би било суђења и пресуда барем
упола толико колико има нас. Негде су блудне радње отворене,
негде прикривене; негде се врше са позиције положаја и
власти, негде насиљем и уценама, на радном месту, годишњем
одмору, у аутобусу, на путу, по дворцима и палатама, по
биртијама, бунгаловима. Па ако ме питате за блудне радње
уопште, то је уопштено питање на које ја не бих могао да
одговорим, јер је све пуштено испод контроле, људи су у овом
погледу постали незајажљиви, „као пси пуштени са ланца“:
Јавни и приватни морал, морал лаика и морал све-
198
штенослужитеља, у расулу је. Више се не негује врлина

љубави, чедности и верности као пре. Велико је питање да ли
модерни људи увек знају шта је добро, а шта зло у овом
погледу. Као да је цео свет помахнитао, као да сваки гледа да
искапи последњу кап сластољубља. Пророк Јеремија јадикује:
„Како их наситих, стадоше чинити прељубу, и у кућу блуднице
стичу се гомилом. Јутром су кад устају као товни коњи, сваки
рже за женом ближњега свога“ (Јер. 5, 7 - 8). Многи блу-
дниче, чине прељубу, наказну перверзије, само да би уживали,
а деце у Србији нема. Блудника и хомосексуалаца је у Србији
све више, а деце у српским домовима све мање, „Јер од малога
до великога сви се дадоше на лакомство, и пророк и
свештеник, сви су варалице“ (Јер. 6, 13).
Уз то долазе разна извитоперења: насиље манијака,
настраности: хомосексуалства, педофилије и некрофилије, о
чему апостол Павле каже: „Не варајте се: ни блудници, ни
идолопоклоници, ни рукоблудници, ни мужеложници (хомо-
сексуалци, прим. Ж. Г.), ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни
опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије“ (1
Кор. 6, 9). Бојим се да осудим свог брата пре него што суд
каже своју реч, према Спаситељевој речи за ухваћену жену
грешницу: „Који је међу вама без греха нека први баци камен
на њу“ (Јн. 8, 7). Али, брат мој зна истину о себи и дужан је да
је каже, макар и голу истину, јер је боља гола истина него
гиздава лаж.
3. Ви сте један од свештених лица који се бори против
педофилије – како тумачите педофилију иза мантије?
Човечанство је болесно, пре свега духовно и морално
болесно. Посебно брзо распадање човека почело је са
Фројдовском психологијом која је свела човека на ид и либидо,
угасила у човеку нагон светости и боголикости, заклањајући
његово божанско порекло. Као последица извитопереног и
пренаглашеног Фројдовог сексуалног нагона појавиле су се,
нажалост, неки то некритички „научно“ оправдавају, многе
199
аномалије, настраности, перверзије код сексуалности човека.

Престало се да се гледа на секс као на Божији дар за
размножавање него се све више на њега гледа као на моћ
иживљавања, сладострашћа до изнемоглости, па се појавило
сатанско церекање врлини невиности, чедности и верности.
Човек је почео да се све више иживљава у сексу и
сексом, као да је циљ човековог живота: секс, новац, моћ.
Уместо да човек живи као Божији литург, да се множи, плоди
и постаје свет, Боголик, он се бацио у блато греха и перверзије.
Дошли смо данас до тога да се тражи само уживање,
сладострашће, избезумљеност на све могуће начине, најмање
на онај „како је Бог рекао“ (1 Мој. 1, 27 - 28). Ту су настра-
ности и наказности, као што су: хомосексуалност, педофилија,
некрофилија, као све даљи падови и суноврати човека као
Божијег бића. Као последица свега тога појавиле су се и казне,
Божије или ђавоље, сасвим је свеједно, од којих је једна и
вирус еидса, популарно речено сиде, као и друге болести
неизлечиве. Знате да су сиду, барем је тако речено у прво
време њеног настанка, преносили хомосексуалци и наркомани.
То је обзнањено у целом свету. Сада се чују гласине, или
намештаљке, да сиду преносе и хетеросексуалци, што није
немогуће, ако се има у виду јавни промискуитет и све
незајажљивије мењање партнера и партнерки. Не знам, Бог
зна, где ћемо се у пропадању и суноврату зауставити, и да ли
ћемо се уопште негде зауставити.
Новац, власт, уживање, настрано или незапослено,
постали су правило данашњег живота. Сеансе, журке, групни и
појединачни секс, настран или хетеросексуалан, забаве, лето-
вање, све су то клопке кроз које Сатана данас мами човека.
Поштење, врлина, Боголикост као да су протерани и отерани
од нас. Пророк Јеремија узвикује: „Бијеш их, али их не боли;
сатиреш их, али неће да приме науке, тврђе им је лице од
камена, неће да се обрате“ (Јер. 5, 3). Знам да мужеви и жене,
као и момци и девојке, који чувају чистоту свога тела, као храм
200
Бога живог, не болују од еидса. Стога апостол Павле све нас

пита: „Зар не знате „да је тело ваше храм Светога Духа који
је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6, 10).
Лично мислим да је садашње човечанство умногоме болесно
од многих настраности, што доводи до распадања човекове
личности, пре свега што је опасно угрозило њену светост и
божанственост: Па ако изузмемо манијаштво и насиље у сексу
као мање зло по размерама, остају нам велика зла у на-
страностима секса, која се, као куга, чума и свака друга
пошаст, шире брзином пожара, која су врло опасна. А то су:
хомосексуалство с обе стране, педофилија и бисексуалство,
или хомосексуалство, као први степен распадања човека, педо-
филија, као други и некрофилија као трећи. Свако ово зло је
горе зло од горега.
Сва ова три зла (хомосексуалство - лезбијство),
бисексуалство и педофилија, а о некрофилији и да не говорим,
имају своје фазе и међуфазе ширења, кварежи, повезивања на
светском и националном нивоу, тако да ланац педофила је већ
опасао земаљску куглу, а некрофилија тапка за њима као мазга
за коњем. Редослед кварежи је да се са сатанског иживљавања
старијих, прелази на квареж деце и омладине, на убијање жена,
да би се над њима мртвим вршио полни чин.
Има ли веће гадости ма где у свету од ове?! Животиње
су, у том погледу, чистије и часније од људи. А хомосексуалци
данас траже чак, усвајање деце! Што ће њима деца, када су
„оперисани“ од нагона очинства и материнства, ако им деца не
служе само за сексуално злостављање и искоришћавање?! О
томе свако може наћи довољно доказа о злостављању деце од
стране первезњака, о чему говори читав један одељак Ка-
меронове књиге.10
10
Вид. Др Пол Камерон, Хомосексуалност, Научна испитивања:
Болест? Грех? Криминал? Друштвени поремећај? Јудеомасонски напад на
хришћанство, Превод Милена Тасић, Београд: Ихтус 2003.., стр. 106 - 126
201
Ми још увек нисмо ни свесни колико су ова три зла

(хомосексуалство, лезбијство и педофилство), три авети које
круже западним светом, раширени свуда по Западу, сада и код
нас? Колико их насилно шире центри и личности моћи,
капитала и патолошке перверзности и повезаности? И то ће се
зло осветити свима: и њима и нама. Пре нама, моралним и
нормалним којим смо вишеструко забринути за будућност
човечанства, него њима, јер они толико не брину о чове-
чанству и његовој култури и цивилизацији. Чини ми се да сам
ја, као борац против ових аномалији, остао сам и усамљен,
неподржан ни од својих у цркви, ни од туђих у држави, остао
сам сам као некада пророк Илија на брду Кармел против
Валових пророка (3 Цар. 18, 22). Да кажем и то да већ сада на
Западу опада мушка оплодна моћ у свакој генерацији за 2%.
Како и не би, када је тамо мушкарац „заћорио“ у мушкарца и
жена у жену. Што ће њима оплодни органи, осим за патолошко
иживљавање.
4. Да ли по Вама једно свештено лице може и сме да се
моли Богу за сандуке свих који га окривљују, где спадају и
малолетна невина деца а и за свештено лице које стоји иза
тога?
Не би смело и не би требало тако да ради, чак и да га
клеветају, а поготову ако је хајка на њега оправдана. Он не сме
да жели ничију смрт, па ни смрт грешника за које је Господ
Христос дошао да их позове на покајање и спасење (Мт. 9, 13).
Ми не смемо мрзети грешника, а камоли ту децу која су,
верујем, унеколико исправна. Нама је дозвољено да мрзимо
грех, а не грешника кога морамо поправљати духом смерности
и кротости. Мислим да се бивши монах изгубио између овог
што му је дати и оног што му је задато од стране Господа.
Нека његове муке буду и њему и другима на духовну корист и
спасење, а не на проклињање.
5. Изјава монаха Мишића да је био сам у соби и да је
хтео могао је да скочи са петог спрата, а можда би било и
202
боље да сам то урадио – Да ли једно свештено лице уопште

сме и да помисли на тако нешто?
Разумем што код г. Јована Мишића постоји жеља за
самоубиством, само је самоубиство грех који се не може
окајати, јер „после смрти покајања нема“. Црква не одобрава
грех самоубиства, већ га санкционише. Јуди Искариотском би
се опростио грех издајства Божијег Сина, али је он учинио
други грех за који се није могао покајати - самоубиство
вешањем, те је тако отишао непокајан усред пакла. Те мрачне,
ђавоље мисли наш бивши колега мора да одагна од себе, ако
мисли да спасе своју душу, јер још за то има времена, под
условом да смогне храбрости и јавно призна своје грехе. Само
ће га то спасити, а прикривање или апологија греха одвешће га
у још веће дубине грешности, у духовну смрт. Боље је
скривати змију отровницу у голим недрима, него свој грех у
срцу, јер она може отровати само оно што је смртно, а
прикривен грех, и још горе: негиран грех, води човека дире-
ктно у духовну смрт. Нека г. Јован слободно каже истину о
свему овоме што узбуркава нашу јавност, па ће се смирити и
он и његови прогонитељи и биће спашен, јер Спаситељ каже:
„Познаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32).
Уколико покуша то да прикрије, нека прочита Спаситељеве
речи да нема ништа тајно што се неће открити (Мт. 10, 26).
6. Мишић је нашим новинама изјавио да иза свега овога
стоји свештено лице, тврдећи да је жртва напада, по њему
високог свештеног лица да ли би се и један свештеник служио
тако тешком оптужбом да би њега сменио?
Паушално оптуживање „високог свештеног лица“ није
добро ни за кога, ни за Мишића, ни за то лице. То свештено
лице има име и презиме, а ми овако можемо да верујемо или
сумњамо, да нагађамо или претпостављамо, али од тога нема
нико никакве практичне користи.
7. Какву по Вама таква особа, ако се стварно утврди
да је крива, заслужује казну, и од стране црквеног и
203
грађанског суда како коментаришете његове изјаве у

новинама
Мислим да сам на то питање одговорио. Мишић се
понаша као очајник који је изгубио компас у животу, па не зна
чији је: Божији или Мамонин (Мт. 6, 24), Христов или
Велијаров (2 Кор. 6, 15). Најбоље би му било да се затвори у
„своју клијет“ (Мт. 6, 6) неколико дана, да пости, да се моли
Богу и каје, да дакле завапи Богу из дубине своје душе да му
помогне да сазна шта је најбоље, за њега и Цркву, да учини. У
супротном, оде му душа директно у руке ђаволу.
8. Да ли по Вашим сазнањима оваквих и сличних
дешавања има и у другим манастирима и ако има, где?
Ја не бих ту тему уважио само на манастире, али бих
могао да кажем таквог зла има много данас на свим странама и
у свим нашим установама и срединама, па и у манастирима.
Далеко би ме одвело да јавно кажем све што знам у том по-
гледу, ако само знате колико ми је муке и јада, напада и омало-
важавања донело моје противљење већ поменутој „Геј па-
ради“. Откривање тога зла „сатанских јазбина“ у цркви и
држави, тражило би од мене, јуродивост Христа ради, коју ја
немам „длаке на језику“, а и желим да завршим посао који сам
започео: Енциклопедију православља, ако Бог допусти. Далеко
од тога да се ја некога од људи бојим. Ја се само Бога бојим и
Њега молим да ми опрости грехе вољне и невољне и смилује
се на мене недостојног слугу Његовог.
9. Која је црквена највећа казна за овако оптужена
лица?
Мало сте ми поставили непрецизно питање. Није исто
ако је неко оптужен за неко недело или осуђен, са доказима и
сведоцима, правно ваљаном и извршном пресудом, за неко
„овако“ недело. Ваш термин: „Овако оптужена лица“ не могу
бити предмет ничијег кажњавања, најмање црквеног суда.
Кривица мора бити доказана, да би се могла применити
адекватна казна. У различитим временима историје биле су и
204
различите казне за блудне радње, посебно за хомосексуалство.

Ипак, то морам да кажем, по 18. Правилу светих апостола
свештено лице које се ожени блудницом, чак и удовицом или
распуштеницом, или ако неко, по правилу 61 истих апостола,
учини блудочинство, не може бити свештеник. Ако свештено
лице у чину учини блуд, бива свргнуто по чл. 25. апостолских
правила. То важи и за калуђера по правилу 44. Шестог
(Трулског) васељенског сабора. Кривична правила СПЦ (чл. 23
и 24) су, у овом погледу, јасна и изричита: свештено лице које
изврши блуд, блудне радње, прељубу или обљубу лица
повереног пастирској бризи, ако се ухвати да је хомосексуалац
на делу, „казниће се лишавањем свештеничког чина“.
Дакле, ако се наводне „блудне радње и дела“ Јована
Мишића докажу као тачне, он мора сносити одговарајуће
законске: грађанске и црквене консеквенце. Њега, у том слу-
чају, нико више не може од казне спасити и можда је то повод
да се отвори „Пандорина кутија“ хомосексуалства који, пра-
ктично влада код нас и у држави и у цркви, а тиме ће се
показати и друге наказе: педофилство и некрофилија које га
прате. Неко мора узети бич у руке, уместо Господа Христа, и
„истерати трговце из храма“ (Јн. 2, 15), почети да чисти
Аугијеве штале. Ја не знам ко ће то, али некога ће Бог ре-
грутовати за то. Кривична правила (члан 24) Српске право-
славне цркве предвиђају казну лишавања чина свештеног или
свештеномонашког лица које учини противприродни блуд, под
претпоставком да је кривица ваљано доказана и ваљано
пресуђена, не од грађанског суда, чија се пресуда може
ценити, већ од стране црквеног суда, пошто је црква у цркве-
ноправном одлучивању аутономна и пошто је до сада државни
суд био атеистички, па су многи свештеници неправедно,
неправилно и противзаконито оклеветани, суђени и осуђивани
од таквог суда.
Унапред захвалан новинар „Грађанског листа“ Слађана
Стојановић.
205
(Ово је интервју дат новинарки Слађани Стојановић за

новине Грађански лист, Нови Сад, 24. јула 2001. у вези са
„Случај оца Илариона“ у манастиру Опово.).
в) О скандалу у манастира Хопово – Мишић не зна да ли је

Божији или мамонин
(Панорама, Грађански лист 1. 08. 2001. стр. 9)
Најбоље би му било да се затвори у „своју клијет“ (Мт.

6,6) на неколико дана, да пости, да се моли Богу и каје. У
супротом, оде му душа директно у руке ђаволу – поручује
протојереј бившем манастирском старешини Илариону)
О бившем старешини манастира Хопово Јовану
Мишићу, кога су револтирани родитељи привели у станицу
милиције у Сремксим Карловцима, с оптужбом да је вршио
блудне радње над њиховом малолетном децом, разгоарали смо
с протојерејом Жарком Гавриловићем, великим и непо-
мирљивим противником разузданости у нашем друштву.
Како ви, као протојереј, гледате на оптужбе
родитеља из Сремских Карловаца против архимандрита
Илариона, Јована Мишића?
У први мах када сам чуо вест, помислио сам да је то још
једно подметање, сада пред увођење веронауке у образовни
систем, од оних који нису пријатељи Бога и српског рода.
Међутим, накнадно сам детаљно обавештен о проблему са,
како сада ствари стоје, бившим архимандритом Иларионом,
игуманом Хопова. Он је одавно познат и дуго времена „тиња“
у кулоарима и неформалним оговарањима, чак преко једне
деценије. Да ли се, и ако јесте, тај проблем може решити да не
дође до скандала, који, ево, већ више недеља потреса нашу
јавност, па богами, и нашу Цркву, ја на то питање нисам меро-
даван да одговорим. Само могу да жалим што је до тога
дошло, посебно сада када се уводи веронаука у школе, што је у
питању свештеномонах и што сам и сам стављен на „тапет“
206
критике наше јавности као велики и непомирљиви противник

„Геј параде“ у Београду од 30. јуна ове године. Све је толико
ружно и тужно да ме много боли.
Грех
У нашим новинама Иларион се „молио Богу за сандуке
свих који га окривљују“, чак и за малолетну децу, а и за
свештено лице „који стоји иза тога“?
Не би смело да тако ради, чак и да га клеветају, а
поготову ако је хајка на њега оправдана. Он не сме да жели
ничију смрт, па ни смрт грешника за које је Господ Христос
дошао да их позове на покајање и спасење. Ми не смемо
мрзети грешника, а камо ли ту децу која су, верујем, уне-
колико исправна. Нама је дозвољено да мрзимо грех, а не
грешника кога морамо поправљати духом смирености и
кротости.
Мишић је нашим новинама изјавио „да иза свега овога
стоји свештено лице“, тврдећи да је он жртва напада и
кампање, по њему висогог свештеног лица. Да ли би се иједан
свештеник служио тако тешком оптужбом да би њега
сменио?
Паушално оптуживање „високог свештеног лица“ није
добро ни за кога, ни за Мишића. То свештено лице има име и
презиме, а ми овако можемо да верујемо или да сумњамо, да
нагађамо или претпостављамо, али од тога нико нема никакве
практичне користи.
Уколико се утврди да је крива, какву казну, по вама,
заслужује таква особа, како од стране црквеног тако и од
грађанског суда?
Мислим да сам на питање одговорио. Мишић се понаша
као очајник који је изгубио компас у животу, па не зна чији је:
Божији или Мамонин (Мт. 6,24), Христов или Велијаров (2.
Кор. 6, 15). Најбоље би му било да се затвори у „своју клијет“
(Мт. 6,6) на неколико дана, да пости, да се моли Богу и каје,
дакле, да завапи из дубине своје душе да му Бог помогне да
207
сазна шта је најбоље, за њега и Цркву, да учини. У супротном,

оде му душа директно у руке ђаволу.
Осуда
Родитељи оптужују Јована Мишића за кривично дело
блудних радњи?
Шта ја могу да мислим о томе? Многи блудници, чине
прељубу, наказне перверзије, само да би уживали, а деце у
Србији нема. Блудника и хомосексуалаца је у Србији све више,
а деце у српским домовима све мање. „Јер, од малога до
великога, сви се дадоше на лакомост, и пророк и свештеник,
сви су варалице“ (Јер. 6,13). Уз то, долазе разна извитопрења:
насиље манијака, настраности, хомосексуалстава, педофилије
и некрофилије, о чему апостол Павле каже: „Не варајте се: ни
блудници, ни идолопоклоници, ни рукоблудници, ни муже-
ложници, ни лакоми, ни лопови, ни пијанисте, ни отимачи,
неће наследити Царство Божије“ (1 Кор. 6,9). Бојим се а
осудим свога прата пре него што суд каже своју реч, према
Спаситељевој речи за ухваћену жену грешницу „који је међу
вама без греха, нека први баци камен на њу“ (Јн. 8,7). Али,
брат мој зна истину о себи и дужан је да је каже, макар и голу,
јер је боља гола истина него гиздава лаж.
По вашим сазнањима, да ли сличних дешавања, као у
Хопову, има и у другим манастирима?
Ја не бих ту тему ширио само на манастире, али бих
могао казати да таквог зла данас има много, на свим странама
и у свим нашим установама. Далеко би ме одвело да јавно
кажем све што знам о томе, ако се зна колико ми је муке и јада,
напада и омаловажавања донело моје противљење већ
поменутој „Геј паради“. Откривање тога зла „сатанских ја-
збина“ у Цркви и Држави, тражило би од мене јуродивост коју
ја немам, а и желим да завршим посао који сам започео:
Енциклопедију православља, ако Бог допусти.
208
Казна
Која је највећа црквена казна за оптужено лице, као
што је Јован Мишић?
Кривица мора бити доказана да би се могла применити
адекватна казна. У различитим историјским временима биле су
и различите казне за блудне радње, посебно за хомо-
сексуалност. Ипак, то морам да кажем, по осамнаестом
правилу светих апостола, свештено лице које се ожени
блудницом, чак и удовицом или распуштеницом, или ако неко,
по правилу 61. истих апостола, учини блудчинство, не може
бити свештеник. Ако свештено лице у чину учини блуд, бива
свргнуто по члану 25. апостолских правила. То важи и за
калуђера, по 44. праволу Четвртог васељенског сабора. Кри-
вична правила Српске православне цркве (23. и 24. члан) у
овом су погледу јасна и изричита: свештено лице које изврши
блуд, блудне радње, прељубу или обљубу лица повереног
пастирској бризи, ако се ухвати хомосексуалац на делу
„казниће се лишавањем свештеничког чина“. Дакле, ако се
наводне „блудне радње и дела“ Јована Мишића докажу као
тачне, он мора сносити одговарајуће косенквенце, и грађанске
и црквене. „Кривична правила“ (члан 24) Српске православне
цркве предвиђају казну лишавања чина свештеничког или
свештеномонашког лица које учини противприродни блуд, под
претпоставком да је кривица ваљано доказана и ваљано
пресуђена, не од грађанског суда, чија се пресуда може
ценити, већ од стране црквеног суда, пошто је Црква у
црквеноправном одлучивању аутономна.
С. Стојановић
209
г) Блудни отац или грешни синови

(НИН, Београд, 2. август 2001, стр. 30–31)
Педофолија
Архимандрит Иларион, досадашњи старешина манастира
Хопово, осумњичен је за противприродни блуд са малолетном
мушком децом а он проклиње оне који су изнели такву причу.
Прича је „мушка“, а њени главни актери су архимандрит
Иларион (световно име Јован Мишић), досадашњи старешина
манастира Хопово, и група малолетних дечака карловачких,
односно родитељи њихови.
Ова прича има два потпуно супротстављена краја, а где је
средина (суштина приче), то још нико није поуздано успео да
утврди. Можда је и на једном од тих крајева.
Пођимо од једног краја. Отац седмогодишњег дечака
Ненад Миладиновић се први огласио:
- Пробуди ме плачући супруга и исприча шта је чула од
своје сестре, петнаестогодишње девојчице. Каже да јој је
сестра поверила оно што је чула у свом друштву, од дечака, да
их у дворској башти окупља неки човек и да му онанишу.
Пошто ми рече да је у том друштву био и десетогодишњи син
Зорана Торбице, ја одем код Зорана, испричам му шта сам чуо
и договоримо се да појединачно испитамо, свако своје дете.
Приче деце биле су индентичне, опис човека, радње... Потом
сазнам да су ту била и деца мог брата. Проверавамо и код
старије деце. Прича опет иста...
Миладиновић је чуо од деце како су тог човека са брадом,
у белој кошуљи, најпре из прикрајка гледала како поред једног
платана онанише. Онда је он некако ступио са њима у контакт.
Пред децом је скидао и доњи веш. Вероватно је, вели, хтео да
им покаже како се то ради. Потом је тражио да га додирују, и
да онда они њему то раде. Миладиновић истиче да је било
троје деце, међу којима је био и његов син. Другог дана радила
210
су друга два дечака. Каже, било је ту још деце која су све то

гледала. Трећег дана прича се већ прочула.
Миладиновић напомиње да је утврдио да је тај човек, за
којег је, убеђен да је Јован Мишић, двојици дечака дао по сто
динара, а једном педесет. И преноси речи деце како им је тај
човек рекао: „Зовите ме чика Јова“ и препоручио: „Нека то
буде наша мала тајна“: Говорио им је још да је из Новог Сада и
да му то исто деца раде на Петроварадинској тврђави и на
Фрушкој гори.
Сусрет
Када су све то чули, Миладиновић и Торбица решили су
да „упознају“ тог „чика Јову“. Отишли су у дворску башту да
играју фудбал. деци су рекли да дођу после њих и да им се не
јављају, а ако примете тог човека да им јаве. Ништа није било
необично. Око пола осам увече кренули су кући, деца су ишла
педесетак метара испред њих...
- На неких двеста метара испред нас приметим човека
чији је изглед одговарао дечијем опису, наставља Ми-
ладиновић - када су га деца угледала дотрчала су до нас. Кажу:
„То је тај чика Јова!" А он када је видео како деца беже ка
нама, убрзано крене споредном стазом. Комшија му препречи
пут, а ја потрчим за њим. У том трку он се саплете и падне.
Био је у нашим рукама... питам га: „Зар те није срамота да то
радиш деци?!" Нисам нагласио шта. Он поче да се правда:
„Нисам ја, деца лажу, ја сам свештено лице..." Крсти се.
подигнемо га. Зоран му тражи документа. Није ништа имао.
Седнемо у његов ауто, ја позади са њим, зоран вози, деца
поред њега. Одвеземо га у полицијску станицу. Испричамо
шта је било. Дежурни полицајац му је узео податке. Отпоче
провера података. Стиже и информација да је пред десет
година због истих радњи ухваћен у Сремским Карловцима.
Потом је дошао и инспектор за сексуалне деликте из
Новог сада. Узео је изјаве и од родитеља и од деце. Присутним
родитељима рекао је да обавесте и остале родитеље за чију
211
децу знају да су са њим били у контакту. Дошло је, каже,

десетак родитеља са децом.
Осумњичени Мишић је ту ноћ провео у полицији у
Сремским Карловцима. Позив за изјаве дошао је и од истра-
жног судије из Новог Сада. Прво су сведочила деца а онда
родитељи. Случај је преузео јавни тужилац.
- Видећемо како ће се завршити овај случај, по службеној
дужности. Ако не будемо задовољни, ја, а можда и још неко,
поднећемо приватне тужбе - резигнирано најављује Милади-
новић.
Други крај приче је сасвим супротан. У манастиру
Хопово, кад чуше којим поводом долазимо, не дочекаше нас с
добродошлицом. Кажу да су све то измишљотине. Љути су
поготово на новинаре, за које кажу да по нечијем налогу
смишљено спроводе хајку. Не понудише ни да седнемо. Не
вреде никаква објашњења и убеђивања. Кажу да архимандрит
Иларион није ту, отишао је у Ириг да поправи кола, али да не
вреди да га чекамо, јер никакве изјаве неће давати. таман што
смо кренули, колима, у цивилном оделу, стиже архимандрит.
Чим се представисмо, поче жустро да реагује. каже да више
неће никакве изјаве да даје, јер шта год он каже новинари или
искриве или неће да објаве. Не пристаје и поред нашег чврстог
убеђивања да ће свака његова реч бити дословно пренесена. И
он не нуди да седнемо, као да жели да се овај сусрет што пре
оконча. реагује све жустрије. Каже:
- Све су то измишљотине. Ево месец дана како траје ова
кампања. Али, све је више оних који су убеђени да је ово једна
организована хајка... Идите доле у Ириг и питајте свет шта о
томе мисли. Идите у народ па питајте, немојте да ја сам себе
правдам и браним...
Нервозно шета, а онда сетно наставља:
- У цркви сам од првог разреда основне школе, од 1949.
године, 1957. уписао сам Богословију. За мене ништа није
постојало осим Цркве. Само црква. И само сам за Цркву
212
живео. Те глупости на памет ми ни тада падале нису. Сада ми

којешта приписују када сам старац израбљен, који је радио на
тракторима, и лети и зими, на имању. Сад сам ја проглашен
таквим, зато што сам два или три манастира унапредио и
подигао. И велике приходе манастиру остварио. Некоме је
зинуло сада на тај приход. А то су људи који су у мантији. Сва
завера је у мантији!
Прича нам то у револту, а стално помиње да неће да даје
никакве званичне изјаве.
- Ево, јесте ли видели то - пружа саопштење у чијем је
потпису „Одбор за заштиту манастира Хопово и архимандрита
Илариона Мишића“.
А овде између осталог пише: „Ми, грађани Ирига,
православне и католичке вероисповести, који смо рођени и
одрасли поред велике православне светиње манастира Хопово,
а поштоваоци смо оца Илариона, не можемо више да ћутимо и
на овај начин се обраћамо верницима, грађанима, државним
институцијама, средствима информисања, Српској право-
славној цркви и јавности уопште.“
Одмах затим додају: „Ми не знамо шта је било у
Сремским Карловцима и сматрамо да о том случају, ако га је
било, званично треба да се Иларион.“
Заслуге
Потом се истичу његове заслуге: „Захваљујући оцу
Илариону, манастир Хопово је постао најбогатији на Фрушкој
гори, са годишњим приходом од око два и по милиона динара.
манастирски посед од око 50 хектара (оранице, шуме и ливаде)
узорно се обрађују. Манастиру се гаји крупна стока и овце.
манастирски рибњак је обновљен и пун квалитетне рибе.
током целе године отац Иларион за рад у манастиру ангажује
свакодневно пет до десет радника из Ирига и околине. Мана-
стир поседује комплетну механизацију за обраду земље. Отац
Иларион лично не поседује никакву имовину, чак је и своје
породично наследство приложио манастиру Хопово.“
213
Закључак је да је „циљ хајке на оца Илариона да се новац,

материјалан добра и будући приходи одузму од манастира
Хопово, јер четири одсто од годишњег прихода, колико је
манастир обавезан да даје епархији Сремској, изгледа некоме
нису довољни“. Још се напомиње да је цео овај случај „добро
дошао“ противницима увођења веронауке у школе.
После овог случаја архимандрит Иларион је смењен са
дужности старешине манастира Хопово, а управа је поверена
монаху Сави из Крушедола.
У поменутом саопштењу се истиче да су епархијске
власти одмах одузеле сав новац из манастирске благајне“ и да
је у току „распродаја стоке, инвентара, а сви радови на мана-
стирском поседу су обустављени“. И још, да је „после 38
година монашког живота, оцу Илариону дозвољено само да
служи у манастирској цркви“ и „да се двојица монаха и једна
монахиња припремају да напусте манастир Хопово“.
Таман кад смо се спремали да кренемо, отац Иларион
узима новосадски „Дневник“ и показује на краку вест под
насловом „Приведен оронули блудник“, а која у целости гласи:
„Због основане сумње да је починио кривично дело - блудне
радње, данас је (30. јула) приведен дежурном судији Општи-
нског суда Ђура Фурдек (1930) из Сремских Карловаца. Како
смо сазнали, малтретирана је осмогодишња девојчица.“
- Шта ћемо сад! Види колицна вест. А кад треба мене да
облате, онда по целу страну и на све стране - некако
смиренијим тоном рече архимандрит Иларион.
Незванично сазнајемо: Сачекаће се да праву истину
утврди грађански суд, а онда ће се огласити и епархијски суд.
Јован Јањић
214
д) Да има воље и хришћанске савести, Иларион би већ

био пред лицем правде
(Грађански лист бр. 1574, четвртак 7. 4.2005. год., стр. 2)
У новосадској полицији нема нових информација о

потрази за бившим старешином манастира Хопово, протојереј
Жарко Гавриловић за ГЛ каже
Нови Сад - У новосадској полицији јуче није било нових

информација о потрази за монахом Иларионом Мишићем,
бившим старешином манастира Хопово, за који новосадски
суд трага већ годинама.
Како је ГЛ јуче објавио, Иларион, чије је световно име
Јован Мишић, а оптужен је за противприродни блуд, последњи
пут је виђен у Госпођинцима, недалеко од Новог Сада, у
породичној кући своје сестре, у коју се склонио пре две
недеље, након протеривања из Хрватске.
Ову вест потврдила нам је и његова сестра Милица
Ђерманов. Међутим, председник Месне заједнице „Госпо-
ђинци“ Цвијо Проле рекао је јуче за наш лист да „не зна да ли
је Мишић боравио у том месту“. Ни у Сремској епархији СПЦ
нису могли коментарисати овај случај јер нису имали дозволу
одсутног владике Василија.
Протојереј Жарко Гавриловић изјавио је јуче за ГЛ да се
„и пре десет година знало за перверзије бившег старешине
манастира Хопово Јована Мишића, али се преко њих - олако
прелазило“.
- Тако се десило и да му је неко од надлежних дозволио,
уместо да се покрене поступак рашчињења, да скине мана-
стирска звона, узме тракторе и натовари све ствари што је
могао и оде. Тај човек бива и одлази у многе манастире и све
више да трује друго стадо некажњено. Без икаквих последица.
И нико не предузима никакав чин да њега удаљи из цркве, да
не би давао рђав пример. Шта то значи? То значи да је он
моћна личност и да служи неким тамним силама у нашем
215
друштву, ако не и шире, или да се та перверзија намножила

толико да, будући да многи имају путера на глави, нико нема
храбрости да предузме одређене и неопходне канонске кораке
- каже Гавриловић одговарајући на питање како коментарише
чињеницу да је Јован Мишић оптужен и у црној Гори и
Хрватској за дела за која је оптужен и у Новом Саду.
Коментаришући то што је Јован Мишић и после толико
година у бекству, Гавриловић каже „да је било власти, он не би
могао да се крије“.
- Ја не разумем шта је то бекство. То што је Mишић у
бекству јесте, просто, договор: „Бежи ти одавде, неће те нико
тражити, ти се сакривај тамо и иди ради даље!“ А, има много
таквих као што је он. И у врховима цркве и државе, који раде
то исто, али нису се открили. Или су веће рибе, па мање рибе
не могу да их гутају и прозивају. Кад би било добре воље и
праве хришћанске савести, господин Мишић би могао бити
нађен јер је на дохват руке сваком црквеном моћнику.
Уосталом, ако и није тако, онда би црква могла да замоли
државне власти да га пронађу и да га приведу лицу правде -
рекао је Гавриловић и нагласио да би црквене власти Јовану
Мишићу требало да „суде, да саслушају сведоке и жртве
његовог сексуалног насиља, те да га једноставно лише сваког
приступа цркви и монашког чина, ако га још има“.
С. Стојановић
ђ) Антоније Ковачевић: За педофилију оца Илариона у

црквеним круговима се знало још пре 10 година
Контраверзни свештеник Жарко Гавриловић кренуо је

ових дана у „крсташки поход“ против свих „фекалија“ које
загађују „српски животни простор“ обрушивши се на нарко-
мане, хомосексуалце, невладине организације, појединце из
СПЦ, познате интелектуалце, али и политичаре како из старих,
тако и из нових власти, а у интервјуу за „Свет“ открива: За
216
духовнике обично кажу да су тихе, ненаметљиве, неко-

нфликтне личности...
Отац Жарко Гавриловић није из те приче. Овај
пензионисани парох изашао је из анонимности када је пре
неколико година први јавно проговорио о везама бившег
режима и црквених великодостојника. Ових дана, „спектар
његових интересовања“ се проширио, а на тапету су се нашли
хомосексуалци, наркомани, невладине организације, али и
неки истакнути културни и политички актери. Од неуспеле геј
- параде наовамо, ставови преког Гавриловића постали су
предмет широког интересовања, али и опречних коментара.
Док му једни дају за право, отворено га подржавају, други иду
чак дотле да траже од Синода СПЦ да се огради и осуди изјаве
„свог духовног пастира“. А како све то доживљава и пре-
живљава човек који је с правом понео титулу „последњег
крсташа“ у редовима Српске православне цркве: „О којим то
и каквим јавним личностима причате, ко се то усуђује да ме
клевета?! Да не мислите можда на Биљану Србљановић,
Борку Павићевић и њима сличне... Па нормално је да ме
нападају девијантне личности. Било би лоше да ме хвале.
Какву то слободу и демократију оне заговарају, а нису
спремне да се суоче са туђим мишљењем које им не иде у
прилог. Не плашим се ја њих... Само Бога јединога. “
Оче, а плашите ли се црквеног суда?
А зашто бих?! Немам разлога. Добро пазим да се не
огрешим о црквено учење, каноне и дисциплину. Они који би
желели да ме казне морали би да промене све, од Светог писма
до кривичних канона цркве... Некима смета што ја, као
пензионисани свештеник, иступам јавно. И патријарх је
пензионисан, има четири - пет година, па о томе нико не
прича. А пара им уши кад проговори Жарко Гавриловић, јер се
плаше његовог оштрог језика.
Да ли вам је ико од братије из СПЦ замерио због ваших
последњих иступања?
217
Нико из цркве ми није замерио. Напротив, многи су ме

похвалили. Убеђен сам да моје ставове подржава огромна
већина СПЦ. А није одувек било тако… Ја сам срастао са
својом мантијом, као човек и свештеник формирао се у
најтежем периоду борбе са комунистичким режимом. Кому-
нисти су ми узели све: миран живот, здравље, брак… Ипак,
највеће муке су ми задавали ови „моји“ - црквена лица и
великодостојници. Само зато што нисам знао да оћутим, да
зажмурим на једно, на оба ока. А не може човек да ћути кад су
у питању круцијални проблеми, опстанак народа, државе…
Зар су невладини покрети и хомосексуална удружења
баш толика опасност по Србе?
У Србији тренутно делује око 20.000 невладиних
организација. Ти људи су плаћени од твораца Новог светског
поретка, Сороса и осталих, да раде на уништењу овог народа.
То су разни Хелсиншки одбори и друге групе, тобоже за
људска права. Каква црна права?! Не може неко, ко још није
дошао себи да ступа у некакве интернационалне воде. Онај ко
не воли себе не може волети друге. А данас их је много којима
је тешко да кажу да су Срби.
Што се тиче мог учешћа на геј - паради... Поред свег зла
које хара овим просторима, убијања деце абортусом – само у
прошлој години је било званично преко 150.000 прекида
трудноће, поред данка наркоманији, сектама које одводе младе
на странпутицу и испирају им мозак, само је још недостајало и
то да дозволимо слободно исказивање хомосексуалства, по-
шасти која нас води у ланчано пропадање народа и земље. То,
пре свега, није природна веза међу људима. Хомосексуалци се
патолошки везују један за другог, њих не спаја искрена љубав,
већ перверзно задовољавање анималних чула. Из таквог стања
ума произилази и болесна тежња за влашћу и моћ сваке врсте,
политичке и економске. Они заузимају положаје у држави,
својим новцем „купују“ децу и приморавају их да опште са
њима, што постаје услов да би се неко пробио, успео у животу.
218
Нажалост, врхове наше политичке и духовне власти такође

држе хомосексуалци.
Имена...
Није потребно да спомињем њихова имена, и овако
трпим њихов бес и осуду, али будите убеђени да је оно што
сам рекао истина. Свакако да међу њима има доста педера,
масона, ротаријанаца...
Па добро, шта је онда по вама, излаз у овом случају. Не
мислите ваљда да је решење у концлогорима, изолацији и
сличним методама...?
Треба лечити такве људе. Они су својом вољом постали
такви, лаж је да су генетски предодређени. Хомосексуалци су
мотивисани да буду то што јесу. Ти су људи бесплодни, самим
тим и штетни. Да не причемо о томе за чије ширење можемо
да „захвалимо“ управо хомосексуалцима и наркоманима. Ако
дозволимо да се такав грех намножи, сви ћемо бити спаљени у
паклу. Ко наопако ради, тако ће и проћи. Животиња се само
једном пари, размножавања ради. А човек је то претворио у
содомистички ритуал иживљавања као што имамо да гледамо
у неким порно филмовима које овде приказују и због којих се
стидим што сам човек. Уста служе за говор, а не за... Човек је
нешто више од гениталија.
Оче Гавриловићу, једно просто питање: ко има право
да одлучује о „злочину и казни“ у вишим, божанским
сферама?
Само Бог. Неки екуменистички демагози данас одричу
моћ Бога да кажњава. То су теолози тзв. Новог светског
поретка. Бог је тај који нас дели на праведнике и не-
праведнике. Нико други. О томе сведочи Свето писмо, канони
и светоотачко предање
Откуд сте онда недавно себи дозволили то право да
предузмете место неке врсте Божјег „портпарола“, јавно
етикетирајући извесне људе као грешнике?! Говорим,
219
погађате, о позоришном режисеру Синиши Ковачевићу и

екипи његове представе „Свети Сава“.
Сваки свештеник има право да благосиља и куне. Сваки
праведник који ропће под теретом злочинца има право да
проклиње. Спаситељ је, истина, тражио да се опрашта, окреће
други образ, да се зло не враћа... Али, данас се намножило то-
лико садиста који уживају у мучењу других људи да би
опраштање било погубно. Праведни би били истребљени са
лица земље. Ми зло не смемо благосиљати, него жигосати и
истребљивати.
Шта конкретно замерате Синиши Ковачевићу?!
Као прво, Ковачевић је нашем светитељу приписао грех
који управља његов пајташ Ћирилов. Династију Немањића
приказао је као најразвратнију, светог Саву као вука, а његове
калуђере као чопор вукова. Нашег владара Мирослава пре-
дставио је као развратника који салеће куварице по кухињи.
Сваки народ мора да чува и брани своје светиње. После Исуса,
ми нисмо имали честитије, чедније и боље дете од светог Саве,
који се у цвету младости одрекао свих земаљских благодети,
престола и богатства, те отишао на Свету гору. Нападати њега
значи – газити све светло у нашој историји и духовности.
Пошто му ни то није било доста, Ковачевић је, даље, у
својој драми „Рави“, отворено исмевао нашег Господа Исуса
Христа, као и Јована Крститеља.
После свега што је урадио, Синиша Ковачевић мора да
се мучи да би умро. Напишите ово обавезно, молим вас. Врло
добро знам у каквом је тренутно здравственом стању и надам
се да има довољно времена да размисли о својим гресима. То
сам му и лично рекао. Пре две године тражио сам од Синода
да се он екскомуницира, прокуне и протера из СПЦ. Синод је
донео такву одлуку, али не знам да ли је то његов парох
испоштовао. Ковачевић је боемчина, пијаница, један од оних
из тог подземног, антисрпског лобија драмских уметника у
Београду. Његова мајка, верујућа хришћанка, која пише дивне
220
духовне песме, имала је ту несрећу да роди демонизованог

човека. Због њега ће се једног дана стидети пред Богом.
Није ваљда да је сва наша култура демонска и
педерска?
Није сва, али јесте – у приличној мери. Има и светлих
примера, људи који покушавају да врате точак уназад, ка
извору, правим вредностима, попут министра Лечића.
Слушајући вас, имам утисак да бисте се одлично
уклопили у амбијент српске политичке сцене, као говорник на
митинзима. Јесте ли били кад члан неке политичке партије?
Некад сам био са Вуком у СПО, док није дошло до
распада. Истина, никад нисам био члан, али сам подржавао ту
националну идеју.
Својевремено се, после ваших изјава у вези
Милошевићевог оца и патријарха Павла, подигла велика
прашина у јавности. Како је цео случај окончан?
Тако што ме је патријарх позвао код себе, те 1997.
Одмах је истакао да разлог за посету није моја изјава у
штампи, већ моје, тобоже, пресецање славског колача ко-
алицији „заједно“, на Никољдан. Неко се тада лажно пре-
дставио, није смео да каже своје име, а пошто сам ја још од
раније био познат као човек „без длаке на језику“, најлакше је
било све свалити на мене. Патријарх се, на крају, ипак
дохватио и ове друге теме. Негирао је да је школски друг
Милошевићевог оца, а ја сам га уверио како у Црквеном
гласнику из 1942. године стоје њихова имена, једно до другог.
Истина, њих двојица су завршили две различите богословије,
на Цетињу и у Сарајеву, али се испоставило да су дипло-
мирали истог дана, године и месеца у Београду.
Шта вам је, у то време, био мотив да се појавите у
јавности са тако интригантном причом?
Знао сам да постоје контакти између Милошевића и
патријарха, као и то да је патријарх Павле све време давао
подршку његовом режиму. Дао му је, између осталог, и
221
„дејтонску визу“, мимо одобрења Синода. Свети архијерејски

сабор је касније поништио ту одлуку, а патријарх није дао
оставку, мада је имао много разлога да то учини. Свашта се ту
дешавало: било је тајних вечера на којима су се састајали
председник и патријарх, мада је у томе предњачио један други
епископ, који буквално није излазио из Милошевићеве куће.
Да ли је Милошевић директно постављао неке црквене
великодостојнике?
И директно и индиректно. Много заслуга у томе има и
Драган Хаџи Антић, тачније Служба државне безбедности. То
за нас Србе није ништа чудно, јер су нам и Титови комунисти
својевремено бирали патријарха. Безбожници би само ушли у
цркву и заграјали: „Хоћемо овог“. Милошевић се није много
разликовао од њих, био је оригиналан атеиста, велики крвник
српског народа. Приде, имао је и тај пех да има онакву жену.
Ипак, неће се прославити они који су га изручили у Хаг.
Требало је да одговара овом народу, зато што је на његов
рачун створио велику Хрватску, Алијину џамахирију, велику
Албанију...
Повратак имовине Карађорђевићима и њихово усељење
у Стари двор неумитно покреће и питање рестаурације
монархије на овим просторима?
Ако не повратимо три господара: Бога на небу, краља
на земљи и домаћина у кући – црно нам се пише. До тог
времена ће, сва је прилика протећи пуно воде Дунавом и
Савом. Много је антимонархистичких наноса, залуталих и
заблуделих Срба, многи и не знају да је Србија била најпро-
свећенија и најбогатија баш у време монархије. Данас до-
лазимо у ситуацију да слушамо једног безбожника, какав је
господин Кораћ, како на сва уста грми против веронауке, иако
зна (или можда неће да се сети) да је саставни део културе овог
народа. И то чини баш Кораћ, унук српског свештеника из
Лике. Па ја вас питам: ко то опет дозвољава мањини безбо-
жника, њих 2%, да управљају животима већине од 82%, колико
222
их се изјаснило као православни. Некоме веронаука очигледно

не одговара, јер ако ње буде у школама, врлина, поштење и
смерност вратиће се међу нашу децу.
Да ли је баш тако? Шта ћемо са свежим случајем оца
Илариона, кога оптужују за педофилију?
Случај Јована Мишића, бившег архимандрита мана-
стира Хопово, покренут је из једног простог разлога: да се
оспори увођење веронауке у школе. Овде се не ради о
некаквом открићу, о томе се у црквеним круговима знало
уназад десет година. Чудно је да се тек сад неко досетио да
протури у јавност, а све у стилу: „Ето какви су вам
свештеници, духовни учитељи, зар таквима децу да дајемо..."
Овај случај је сам по себи за осуду, али зашто се није решавао
у време када је био актуелан?
Без обзира на то, зар није срамота да се у црквеним
круговима о томе до сада ћутало и да је један такав човек
остављен да каља њено име и успут угрожава животе деце?
Не знам. Питајте надлежне у СПЦ. Ја сам од почетка
био за кажњавање таквих случајева, али нисам наишао на
подршку. Бојим се да у цркви има много више најамника него
пастира. Слично се поновило и када сам тражио рашчињење
митрополита Јована, „без земље“ – како га зову, који је
напустио паству и дозволио да Туђман покрштава православни
живаљ у Хрватској и због тога није сносио никакве
консеквенце, чак ни прекор.
Прича се, истина незванично, да у Синоду СПЦ траје
велика борба за место будућег патријарха, Павловог на-
следника?
Нажалост, истина је. Тај сукоб се осећа, тиња, а у
пролеће ове године већ је био дошао до тачке кључања.
Тренутно се мало смирио. За то место боре се фракције унутар
наше цркве, „подводни гребени наше вере“ који не пријају
мојој души. Сва је прилика да нам предстоји буран период. До
промена је морало доћи још после 5. октобра. Пад Милоше-
223
вића требало је да изазове и промене у црквеним врховима, где

су седели, а и дан данас су тамо, неки његови намештеници.
Држава и црква су повезани, одувек, и то не треба крити. Зато
сматрам да би председник Коштуница требало да утиче на
смену неких људи који су недостојни цркве. Ако Синод неће,
неко мора. Филарета, рецимо, не смеју да смене јер се плаше
онога што би могао изнети у јавност. „Ако је проговорим,
тешко многима од вас“ – поручио им је, отворено, пре
извесног времена.
Шта је највећи проблем у СПЦ: пола века комунизма за
нама, верници произашли из таквог система, свештеници...
Ми имамо сјајне вернике, који су пуно тога истрпели,
имамо доста добрих свештеника, првих пастира... Оно што нам
највише недостаје јесу добри епископи. Најгора селекција
вршена је управо тамо где је требало да буде најбоља, ко-
мунисти су у те кругове годинама „кадрирали“ своје људе.
Има и честитих људи међу епископима, али они до сада нису
могли да дођу до изражаја. И за крај ... Неки вас називају
„истеривачем ђавола“, алудирајући на жестину којом се обра-
чунавате са неким појавама у друштву. Да ли сте, можда,
некада имали прилике да практикујете прави „егзорцизам“,
онај у којем се зли духови истерују из поседнутог тела? Кад
вршимо крштење, њему је придодата и молитва егзорцизма,
али се егзорцизам као самосталан обред у нашој цркви не пра-
ктикује. Макар није до сад, мада у књигама постоји опис
ритуала помоћу којег се то чини. Нисам истеривач ђавола,
мада је сва прилика да ће нам и то бити потребно, с обзиром на
то колико се ђавола и ђаволчића накотило у међувремену.
Антоније Ковачевић
(Свет, бр. 240, 13. август 2001., стр. 11–12.)
224
е) Др Жарко Гавриловић: Хомосексуалство је содомска

пошаст наше цивилизације
(Интервју дат Бориславу Челиковићу, вероучитељу из

Горњег Милановца, за ТВ Горњи Милановац, децембар 2001.,
који је емитован и репризиран четири пута).
Помаже Бог, браћо и сестре. Ево наша вечерашња
емисија реализује се из стана протојереја др Жарка
Гавриловића у Београду. Наш вечерашњи саговорник, др
Жарко Гавриловић службовао је у разним местима Србије као
свештеник. Године 1973. докторирао је на Богословском фа-
култету, а 1985. на Филозофском факултету у Београду. Обј-
авио је више књига, неке од њих у више издања и код нас и у
иностранству. Да поменемо само неке наслове: „Поглед у ве-
чност“, „Љубав, брак и жена“, „Господ Исус Христос, ист-
оријска личност“, „Велика мистерија света“, „Српски
псалми“, „Крсташки рат против српског народа“, „Могу-
ћност свезнања и будућност вере“ „На бранику вере и на-
ције“, „Филозофија и религија у делу Божидара Кнежевића“,
„Бог, васиона, човек“, „Избор текстова из дела Божидара
Кнежевића“, „Духовна обнова српског народа“, а уредник је
дуго припремане и дуго очекиване „Енциклопедије право-
славља“, капиталног подухвата који заиста с нестрпљењем
очекујемо да се појави.
Тема нашег вечерашњег разговора је хомосексуализам –
болест или право на различитост. Повод је покушај орга-
низовања геј параде јуна ове године у Београду. Том догађају
сте, оче, и ви присуствовали.
Да, тачно, једини сам ја био свештеник у мантији који је
присуствовао том догађају. Касније се појавио један монах
који је био уздигао мантију да се не би видела, пошто је то
умало било светски обрачун између једних и других при-
сталица. Ја сам био и не само да сам био, него сам и један од
учесника организације отпора оваквој пошасти која нам долази
225
са запада. Кажем пошасти, ја сам слободан да прочитам један

текст који Свети Нил Сорски у 15. веку говори о овим
временима у којима ми сада живимо и која су апокалиптична
времена исказана у Матејевом Јеванђељу од стране Господа
Исуса Христа у 23. глави и 24. Наиме, Свети Нил Сорски каже
овако: „Народ тог времена биће тешко препознатљив. Тада ће
време почети да се приближава доласку антихриста. Разум
људски ће се помрачити од страсти телесних и све ће снажније
да се развија безбожност и безакоње. Свет се неће моћи
препознати, промениће се изглед људи и тешко ће се
разликовати мушкарци од жена, захваљујући бестидности у
одевању и ношењу фризуре. Ти људи ће подивљати и биће
сурови, слични зверовима. Због антихристових саблазни, неће
бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће
ишчезнути. Тада ће се карактери, предања Хришћанска и
цркве променити. Код људи ће ишчезнути скромност и
цароваће блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље достићи
ће највишу могућу меру, а тешко онима који сабирају бо-
гатства.
Блуд, прељуба, мужеложништво, тј. хомосексуалство,
тајна дела, крађа и убиства, господариће у друштву». Ово су
заиста пророчке речи које може само Свети Божији човек,
надарен од Духа Светога да напише и да у потпуности ослика
време у коме живимо. Уместо благодати Божије коју је Бог дао
човеку рађање и размножавање, око да гледа, ухо да слуша,
језик да говори, а полне органе да се човек размножава, јер се
и каже у Светом писму кад је Бог створио рађајте се и множите
се и напуните целу земљу и владајте њоме.
Место дакле тих благословених, Божанских органа, људи
су толико помахнитали да више не разазнају добро од зла, оно
Божије од ђаволског и штавише више упражњавају оно што је
ђавоље, оно што је бестијално, бестидно, бесрамно, каква је
наказа и пошаст хомосексуалства у оба смера, било као
лезбијство или као хомосексуалство. Видите, цела природа је
226
биполарна. Постоји у атому негативно наелектрисани еле-

ктрони и позитивно наелектрисани протони и њиховом си-
мбиозом и утицајем сила одржава се атом. Цела васиона је
састављена од тела ових небеских која постоје и тзв. црних
рупа, односно антиматерије. Од материје дакле и анти-
материје.
На основу тог склопа и међуутицаја одржава се цела
васиона. Човечанство се одржава само и једино на бази
хетеросексуалности, на бази живота мушкарца са женом и
жене са мушкарцем. Содома и Гомора у време Аврама, па-
тријарха Аврама и његовог синовца Лота, су ишчезле и
сагореле казном Божијом. Намерно кажем казном Божијом, јер
сада постоје тзв. либерални теолози за које више нема ни казне
Божије, нема ни Суда Божијег, нема ни правде иако ми у
Символу вере читамо да верујемо у Бога који ће доћи да суди
живима и мртвима, иако Господ Исус Христос о том Великом
Суду каже да ће се сабрати сви, да ће одвојити једне на десну,
друге на леву страну. Једни ће отићи у Рај, други ће отићи на
место где ће бити плач и шкргут зуба. Ти назови теолози
говоре да нема казне Божије и да нема такорећи ни Суда
Божијег.
Тиме они узимају прерогативе Божанске. Дакле, Содома
и Гомора су уништене због греха хомосексуалности, јер су
насилници Содоме и Гоморе упали пред кућу Лота и тражили
његове госте да живе са њима, мушкарце да мушкарци живе са
мушкарцима, упркос томе да у Светом писму стоји да је „свако
ко живи са мушкарцем као са женом, гад пред Господом.“
Гадно је то дело. Тако и стоји, тако да је Лот јадан, налазећи се
у тешкој ситуацији обећао Им гостопримство, то значи да Их
он мора сачувати, понудио им своје кћери, које су биле невине
да живе са њима. Они су то одбили и разуме се, Лот је са
својим гостима морао да бежи, а затим је Содома и Гомора
уништена у огњу. Лотова жена се окренула да види и
скаменила се, како каже Свето писмо. Дакле, и овај грех који је
227
почео на западу да се примењује од твораца Новог светског

поретка највише се шири. Један мој пријатељ, др Ратибор
Ђурђевић, написао је књигу „Педерска бригада од твораца
Новог светског поретка“, а творци Новог светског поретка
имају за циљ да разбију Хришћанску породицу, да разбију
породицу уопште као такву институцију, да разбију везу
између мушкарца и жене и да на тај начин човека учине као
птицом на грани, да он буде завистан од економије, завистан
од моћника који имају новац да га купују итд.
У осталом, цела спрега, највећа спрега и највећи клан у
свету данас јесте хомосексуални клан који се дотира,
финансира делом новцем из иностранства, а другим делом што
они заузимају кључне положаје у друштву и на тај начин згрћу
плату већу, долазе до новца легално и илегално и онда купују
друге људе и кваре децу. Ланац педофила у целом свету влада
и убијају недужну децу. Ево сад је убијена у Америци једна
осмогодишња девојчица.
А тако и овде, нестају деца, убијају се. О томе, такорећи,
слабо ко води рачуна. Оно што је најгоре, јесте да та пошаст
влада и шири се брзином пожара, а да нико у друштву, ни
Црква ни Држава, званична држава, не устају против тога и не
припремају антимере. Напротив, та пошаст је освојила врхове
цркве и државе. Та пошаст ће нама доћи главе, јер на крају
крајева, доказали су, експерименталним, емпиријским путем,
да мушка оплодна моћ на западу, у Западној Европи тачније,
опада за 2% у свакој генерацији.
Што ће мушкарцу оплодна моћ, кад се он заћорио у
мушкарца и жена заћорила у жену, а све се дешава преко
хипофизе. Зато Господ Христос каже – само веруј, вера ће ти
твоја помоћи. Дакле, ако неко користи свој или туђи анус
против Божијег плана, то није само болест, то је перверзија. То
је наказност. То је оно што је против Божијег плана. То је оно
што је и људско законодавство од памтивека санкционисало и
прогањало. То је дакле оно што директно и индиректно штети
228
цивилизацији и култури, што поткопава основе цивилизације.

Према томе, или ћемо бити Божији људи, или нас неће бити.
Као зверови ми можемо да таворимо једно извесно време и да
се у тој општој менажерији потаманимо, било неморалним
животом, било што ће онај који жели да живи само ради свог
задовољства, тај свој его толико предимензионирати да ће
тражити од свих других људи да живе према њему и да му се
подају. А неће моћи, мислим то зло да траје дуго, наићи ће
народи са истока, који су чистији у том погледу, који више
воде рачуна о својој вери, о својој породици и о кодексу
морала који имају, наићи ће и као труо плод збрисаће Европу,
збрисаће Америку. Америка се сад нашла у јаду и чуду због
терориста и од терориста које је она помагала у читавом свету.
Бин Ладена је Америка створила у Саудијској Арабији и у
Авганистану да ратује против Руса, а његова истурена рука
била је и у Босни, била је и на Космету и то плаћена
америчким парама и свакако, сваки монструм, свако чудо доћи
ће пре свега као бумеранг, као Божија казна ономе који га је
послао. На првим страницама Старог завета, Мојсије нам
говори да је Бог створио човека као једну личност, Адама са
две природе: мушком и женском. „Створи Бог човека по
обличју Својему, створи их мушко и женско“. Да ли то значи
да мушкарци хомосексуалци имају у себи део те женске
природе која је постојала у том првом човеку Адаму?
Бог није створио једног човека, једно биће као и једно и
друго. Него је створио човека као мушко и женско, тако и
стоји у Светом писму – створи Бог човека, мушко и женско
створи. Адам је представник тог мушког рода и мушког пола,
жена, Ева, која је створена тиме што је, како Библија
алегоријски приказује, успавао Адама и од ребра његова ство-
рио жену. То не треба схватити баш буквално, јер Свето писмо
се тумачи и буквално и алегоријски. Али треба схватити као
међузависност полова, да ни један пол није целина, да су они,
како би кинеска теофонија и антропологија казала да су човек
229
и жена половина јабуке, половина једне целине. Уосталом,

свако од нас у оплодној ћелији, и мушкарац и жена, имају 23 х
и у хромозома, дакле мушких и женских. Од тога који ће пол
бити, одређује се једном чудном, Божијом металогиком,
Божијим свезнањем да пред рат обично се рађају више мушка
деца, а иначе у доба мира више женска деца.
Али у сваком случају рађа се углавном увек пола – пола
полова. То је чудо Божијег промисла и чудо Божијег благо-
вољења и милосрђа према људском роду. Дакле, људи
потенцијално у себи носе обе природе, али су „предодређени“,
условно речено одређени, да ће бити мушко или женско тиме
што су једни или други хромозоми или хормони одлучили да
се човек роди као мушко или да се роди као женско. Несрећа
настаје, не толико рођењем да неко постаје хомосексуалац,
него настаје тако што се ствара хомосексуална навика да људи
мушкарци или жене живе по интернатима, у казаматима, у
војсци, да су то исти полови и да су све више оптерећени
нагоном који не могу да празне адекватно, а нису дакле у
браку, или у случају рата и онда почињу да....
Ђаво им убацује у главу мисао да могу да се
задовољавају и на други начин, самозадовољавају или да се
задовољавају тиме што ће онај Божји план нарушити на
неадекватан и погрешан начин. А то би породица, утицај у
породици, дакле у којој дете расте, ако мајка тиранише оца,
или ако је мајка сувише агресивна, маскулизирана, мушко-
бањаста, како кажу код нас, то дете има склоности да, због
отпора према мајци, буде хомосексуално. Да, просто кроз своју
мајку замрзне сваку другу жену. Као што има патологије да
кроз своју мајку гледају и сваку другу жену и може да се жени
само таквом женом која је слична његовој мајци, а пошто не
може да нађе такву никада, непоновљиве су личности, не може
да нађе сличну својој мајци, долази до промашаја бракова.
Према томе, људи се рађају опредељени да ли су мушко или
женско, али касније, стицајем околности, фаворизовањем
230
мушких или женских хормона, могу да се извитопере женски у

мушке или мушки у женске и да траже себе код другога, код
туђег и да себе никада не нађу.
Тако жена, девојка која жели да буде мушкарац, која се
подлеже операцији, уради све то, по пет–шест операција, не
може да роди. Исто тако мушкарац који изврши операцију итд.
желећи да буде женско, има тзв. травестита, не може да рађа.
Према томе, ту где се човек умеша у генетику, он квари
Божији план и призива ђавола, призива да се роди неки мо-
нструм који ће бити општа опасност за цео род. На крају
крајева, цела наша цивилизација и култура, грађена је на
патријархалном моралу, на моралу односа у породици где су
мушкарац и жена основица и кад добију треће дете, оно
премошћава те две обале и ако се те две нити поруше, разара
се дакле и један тип, једна парадигма, један систем живота, а
други уопште није ни на помолу, ни на видику, који може да
буде алтернативан и да га замени.
Да ли можете рећи оче шта светоотачко предање
каже о томе?
Свето писмо жестоко осуђује хомосексуализам. Ви
имате, ја сам већ то и цитирао у 18. глави Постања, 1.
Мојсијеве књиге, да стоји да „сваки који спава са женом, гад је
или гадно је“ (вероватно мало другачије формулисано), а
затим имате и касније у Светом писму где се осуђује у Старом
завету хомосексуализам. Имате апостола Павла у Посланици
Коринћанима, где он каже да неће прељубници, прељубо-
чинци, блудници, пијанице и мужеложници (мужеложници
значе хомосексуалци) неће видети Царства Небеског.
Према томе и Свето писмо и Свето предање касније
изражено у канонима Цркве доношеним на Васељенским
саборима, у правилима појединих Светих отаца, затим у
расправљањима, у књигама, па дакле и у нашим канонима и
Кривичним правилима, које је донела СПЦ 1960 - их година,
чланом 24. „забрањено је свештеним лицима да се баве
231
хомосексуалством. Сваки онај који то учини, бива лишен

чина“ - 24. члан тог закона дисциплинских правила СПЦ.
Према томе, целокупна историја и светоотачко предање
устају жестоко против тога греха и траже казну, епитимију,
више година удаљавања из Цркве и од Причешћа, да би се тај
човек покајао и призвао Цркви. Данас, ми у Цркви имамо
такву ситуацију да се људи из мантије који врше ту перверзију
не стиде да оргијају целу ноћ и да сутрадан служе Свету
литургију и да Причешћују. Ја сам скоро имао једног
господина који је био високи службеник Цркве, који ми је
причао такве ствари да сам се ја разболео после тога и цео дан,
целу ноћ нисам могао да спавам од те муке коју сам сазнао.
А ништа боље, ако није и горе, јесте стање у друштву,
у држави, а уствари то се и претаче из друштва у Цркву, јер
Црква није неко изоловано острво. Црква јесте Божија
установа, гледајући идеално, гледајући онако по благодати
Божјој, али ту Цркву чине и реални људи који се прикривају,
који не износе на булевар шта раде и како раде иако Спаситељ
наш каже да ће доћи време да све што тајно говористе, то ће се
проповедати са кровова и оно што радисте у одајама, биће
видљиво на трговима. Према томе, не само Црква, не само
Свето писмо, не само светоотачко предање, него и целокупно
законодавство, па и медицински уџбеници категорисали су и
санкционисали су ову болест, како кажу као перверзију. Према
томе, право на разноликост у таквој ситуацији, када хомо-
сексуалци траже већа права од нас, хетеросексуалних, ако ми
не излазимо на геј параде и ако се ми не дичимо тиме, какво
право и ко им даје за право и који законски акт имају да могу
они да излазе на тргове, да праве теревенке, да на тај начин
дају ружан пример и све више кваре младеж и све више кваре
оне зреле људе ради своје перверзије и ради свог сатанског
задовољења, јер цела литература данас на западу, па и код нас
добрим делом, преплављена је голотињом.
232
Преплављена је тиме чиме је Сатана још у прво време

организовања верске заједнице, религиозне заједнице, дакле
заједнице људи као религиозних бића, покушао да саблазни
људе и да поред храмова ствара неку врсту мушке про-
ституције, да ствара неке, како бих рекао – јавне куће од
храмова и да Божији храм чини разбојничком пећином, како је
то Спаситељ рекао.
Мене сада оче занима, мада делимично сте већ
одговорили на ово питање. Да ли је хомосексуализам, да ли
уопште може бити нешто урођено, ако је са рођењем, то је
значи од Господа, или је то стечено током живота, дакле
нека врста болести?
Ја сам већ одговорио тиме, ако је неко рођен као мушко,
он је опредељен својим органима да буде то што јесте, ако је
неко рођен као женско дакле, одређен је тиме. Он треба да
негује те примарне и секундарне тзв. сексуалне особине, јер
постоји склоп хетеросексуализма који је једино по Божијем
плану, по Божијој заповести дозвољен и дат.
На крају крајева, Свети оци не дозвољавају ни
хетеросексуалцима да претварају то у уживање, него могу да
се састају мушкарац и жена, односно муж и жена онда када је
сврха рађање и подизање деце, а не голо уживање које
претвара човека у скота, у нешто што не постоји у
животињском свету. Животињски свет се пари једанпут го-
дишње само дакле, ради репродукције, а човек је изгубио
сваку меру. Према томе, хомосексуалство није урођена болест.
Онај који то каже, он греши, каже под притиском јавног мње-
ња, вероватно не сме да изађе на јавност и да документује, да
докаже научно, експериментално да је то урођена болест, јер
кад би то била урођена болест, онда хомосексуалци не би били
криви.
Ако му је то урођено, ако му је то од Бога дато, онда је
кривица у Богу, а ко сме због свог греха, због својег сатанског
иживљавања да осуђује Бога, кад је Бог позвао све нас да
233
будемо „савршени као што је савршен Отац ваш Небески“, да

будемо као Бог чисти, безазлени, или како Свети апостол
Павле каже „да будемо храм Духа Светога. Ко разара храм,
овај храм Духа Светога, разориће и њега Бог“, каже апостол
Павле.
Према томе, свако који од свог тела ствара разбојничку
пећину, он је већ дозволио разбојницима да уђу унутра и они
ће га раскомадати, раскопати у комаде, он није више Божији,
он је ђавољи.
Шта би могли утврдити, какве последице има
хомосексуализам, биолошке или генетске? Можда и једне и
друге.
Хомосексуализам има вишеструке последице. Пре свега
одражава се на генетику. Мање је рађања. Као што рекох опада
мушка или женска оплодна моћ. Све више је примарног и
секундарног стерилитета.
Све је више наказа што се рађају, једним делом и због
хомосексуалства, другим делом и због инцеста, јер то научне
статистике говоре о томе, то не говорим ја. Последице могу да
буду врло катастрофалне и то по западног човека, по дакле
Хришћанина који се одрекао Христа, који је подлегао сата-
нском кушању, који се данас одриче Христа, па видите цела
наша земља је опседнута, као стрвинарима, творцима Новог
светског поретка који нам диригују шта треба да једемо, како
треба да доносимо законе, које прописе да примењујемо, као
да смо ми репа без корена, као да ми нисмо имали државу. Па
ми смо имали државу када није било нигде Америке, када је
она била опседнута дивљим хордама.
Ми смо имали Душанов законик, ми смо имали
уређену државу, а они су нас Сатанизовали због тога што су
нам убацили комунизам преко Черчила и Рузвелта уз помоћ
Стаљина 40 - их година и разуме се после рата насилно га
убацили, са руским каћушама он је инсталиран, а уосталом
постоје подаци да је већ Вилсон 1918. године, а касније
234
Рузвелт '42. године дао налог да цела Источна Европа,

укључујући Берлин, буде под комунистима Совјетског Савеза.
Уосталом и комунизам и капитализам и марксизам део
су једне исте кухиње, део су дакле оних мешетара који по
целом свету иду и убирају финансије и моћи помоћу злата,
помоћу златног телета, помоћу трећег кушања Спаситељевог,
оно кад је Сатана рекао – ево, све ћу ти ово дати, само ми се
поклони – владају овим светом. Данас исто тако владају и
финансијама. Наши незрели или неохристовљени политичари
мислили су да на западу тече мед и млеко, да ће нам они
отворити широм кредите, односно помоћи да опет имамо оно
што је сулуда политика под Слободаном Милошевићем
упропастила у Србији. Мислили су да ће тако бити, међутим,
они дају кап по кап, дају толико само да нас оживе.
Држе на штапу час шаргарепу, час батину. Ако нећете
да слушате, примењују батину, ако ћете да слушате, дају вам
мало шаргарепе, толико колико да вас одржи у животу.
Да се вратимо опет мало на данашњицу. Шта значи
она танка зелена биљчица на плакату којим се позива право на
различитост?
Зелена боја има своје симболичко значење и она
постоји у речницима симбола. Ви знате да се и Сатана често
слика као зелено биће и тако, црно зелено. Дакле, позив на
различитост значи позива се да се поистовети све што је
Божанско и све што је ђаволско и да се да предност ђаволском.
Да се дакле, изједначи право мањине да има као право
већине, односно, да буду загарантована права мањине, а права
већине нису загарантована. Права већине Срба нису била
загарантована у Југославији, нису ни данас, ни под кому-
нистима, ни сада, али право мањина, право Шиптара, право
Мађара јесте загарантовано.
Сад се иде другом линијом, да се загарантује право
хомосексуалцима да они имају право да живе како хоће, а
будући да имају највише новца, да заузимају највише положаје
235
у друштву, да дакле раде тај ђавољи посао, они могу, траже да

буду легализовани, да се не гледају, да не осећају своју грижу
савести, да једноставно буду заштићени законом за то што
раде, а што је против цивилизације и против човека и против
културе у човечанству. Ја не кажем да хомосексуалци не могу
да буду културни ствараоци, далеко од тога, они имају Божји
лик, а тај Божји лик је пресвучен тамном мрљом Сатанизма и
њиховог погрешног живљења које и њиховом културолошком
и уметничком делу даје одраз.
Па видите те особе какве наказе сликају и како
целокупна продукција, филмска индустрија на Западу, дакле
скоро целокупна, част малом броју изузетака, говори о
сексоманији, насиљу, силовању, о убијању, о вештицама и
вештичарењу, о свакојаком насиљу, о моралним ругобама, о
неком иживљавању патолошком, које уништава све оно што је
лепо, добро, што је племенито, што је Божије и Христово.
О чему нас је Господ учио који је казао „угледајте се на
Мене, узмите јарам Мој јер сам Ја благ и добар у срцу своме и
наћи ћете мир и покој душама својим“. Зато дакле и нема мира
у свету и неће га бити за све оне који су скренули са Божијег
пута, који су ушли у лавиринт, у спиралу немира, у спиралу
ратовања, у спиралу истребљења и једнога дана ће то доћи
краја и овој земљи оваквој каква јесте и целом свемиру, јер и у
Светом писму стоји да ће земља и тела што су на њој изгорети.
У неким земљама западне демократије дозвољени су
бракови хомосексуалаца и омогућено им је усвајање деце и то
не одрасле деце, већ мале деце, дакле да не усвајају зреле
особе, већ усвајају малу децу. Последице су далекосежне.
Ја се томе не чудим с обзиром да се кренуло како се
кренуло и да је по уставу и законима који владају тамо
дозвољено некоме да буде настрана личност. Ја се само чудим
што ће хомосексуалцима и лезбејкама деца кад они неу-
тралишу и убијају матерински и родитељски нагон у себи, кад
они не желе да буду отац и мајка, него желе голо уживање.
236
Ја се само бојим да иза свега тога не стоји срачуната,

подсвесна перверзија да се и деца злостављају, да се и деца
сексуално злостављају. А видите и код нас постоји служба
СОС - а, а постоји и много деце која су злостављања шта више
и од својих родитеља, а камоли од назови родитеља какви су
они који на тај начин и тим поводом усвајају децу. Деца њима
требају, јер кад старији људи живе са старијим људима, онда
траже све невиније и све чистије да се иживљавају сатански.
Сатана је тако и наместио да се зло што је год веће и
криминалац што је год већи криминалац, он тражи невину
девојку, неће да тражи неку тамо старију жену да се на њој
иживљава, па се дешава и да је убија, коље, јер на крају крајева
њима је све дозвољено. Достојевски је давно разрешио ту
дилему, ако Бога нема, све је дозвољено, дозвољено је да
Раскољников закоље бабу, зашто да не. Он треба да се
школује.
Дозвољено је и људима који су тако криминалног типа
да убијају, да силују и тако даље. Говорило се у народној
скупштини нашој пре пар месеци о томе да у врховима власти
државне да су направљене хомосексуалне оргије и то насилног
типа. Али то се само говорило у скупштини, само се казало, то
је прекинуто. Нико, пошто ДОС има већину, није хтео то да
расправља, јер забога треба заштити те људе који су у власти,
исто дакле ради се као што је за време Милошевића, па смо
јуче имали да је одбијен предлог да се формира скупштинска
или посланичка група која ће истражити малверзације око
дуванске афере. Одбијен је зато што постоји већина, а ако је
неко чист, ако постоји то да није нешто радио како не треба, па
уз његову част то треба да се уради и да се скине та хипотека
са те личности, а не да се дозволи да се пише и да се ради, а да
се ништа не дешава.
Према томе, хомосексуалним паровима, не требају
деца, ако су они тако филантропи и хуманисти, нека помогну
Звечанску улицу, нека плате тамо да се уведе породица и да та
237
деца живе у породици и да они људи који немају децу, а желе

да имају, који живе у паровима, не својом кривицом без деце,
да они могу да дођу до усиновљења и усвајања. Ја сам за то
пре, то је и по Богу и по људском закону до скора било, а сад
како ствари стоје и како се прави нови устав, у коме се тражи
право на сексуалну слободу, тако је стављен нацрт, не би ме
изненадило да ми и прекопирамо нешто и са прљавог запада,
да оне нуспродукте њихове цивилизације узмемо. Ми треба да
узимамо са запада све што је добро. Има запад и добрих
ствари. Њихову технологију, њихов можда начин ства-
ралаштва и њихов жар хришћанства, који још имају, да то
преузимамо а не оне нуз продукте који прате њихову загађену
цивилизацију, духовно загађену.
Више од деценију уназад, излози наших киоска пре-
плављени су јавно изложеним порнографским часописима.
Њима се од недавно прикључио и геј часопис „Дечко“.
Знате шта, кад нестаје Божије, онда се јавља ђавоље. Ви
немате новца, рецимо многе научне установе и институти
немају новца да штампају своја ремек дела од проналазаштва,
ради развоја технике, али штампају се порнографски часописи,
излажу се наге диве да засене, да само изазову страст,
острашћеност, узбурканост крви у човеку и нагона, да га не
оставе мирним и равнодушним, да он не може да се бави
сложеним и посвећеним пословима науке и културе, него да се
бави приземним, у плићаку да живи да се каљужа као свиња у
блату, блату греха. Јер, знате неће нас Бог питати како смо
стекли или да ли смо стекли нешто за овог или оног, него како
смо само поштено живели и поштено текли имовину. Ако смо
живели у врлини, Бог ће то наградити, ако смо живели у греху,
па макар то био и грех прељубе, ми ћемо одговарати за тај
грех, надајући се у Божју милост да ће Бог опростити. Према
томе, прљаво време тражи прљаве часописе и сигурно да ти
људи, ти кругови који су моћни, врло моћни овде, мени многи
стављају до знања да ја не би требало толико да се експонирам
238
против хомосексуалства, јер забога они су јаки и могу ме

ликвидирати итд. Ја се само Господа Бога плашим и никога од
људи. Могу ми главу одрубити, ја ћу бити Божји, јер желим да
будем Божији, али ћу говорити оно како су ме моји родитељи
и моји учитељи и моји професори у Богословији и моји
професори на факултету учили, како су ме Свети оци поу-
чавали и како сам ја сам читао у Светом писму, без обзира да
ли се то свиђа савременом човечанству, људима, модерној
номенклатури државној, црквеној итд. Ја ћу смело исповедати
Господа исповедајући истину до које сам смогао снаге да је
упознам, јер је Господ рекао „Познаћете истину и истина ће
вас ослободити“.
Преко разноразних тзв. невладиних организација у
нашу земљу улази новац којим се остварује и значајна
издавачка делатност којим се наводно афирмишу права и
слободе. Ту је велики број наслова у којима преовладава
тематика феминизма и хомосексуалности. Један од таквих
наслова је „Речник сексуалних различитости“ који је при-
редила извесна Теа Николић у издању издавачке куће Теаграф
из Београда. У предговору ове књиге, у листовима „Време“ и
„Репортер“, Петар Луковић каже: „Све оно што је људско биће
могло да осмисли као начин задовољења или метод којим се
стиже до истог, на најперсоналнији од свих волшебних начина,
нашло се у овом савршено обликованом речнику у који
полност истиче на раван тоталне имагинације. Ништа више.
После помног читања овог водича, за маштовите и радознале
није страно, неприродно, немогуће. Све изгледа сасвим
логично. Свако је узбуђење легитимно, свака сексуална акција
легална, сваки сан гола реалност у храбрости одлуке личности
издања да су и ватра и јавност и цвеће и дојке и крстови
једнако пожељни као симболи и предмети сваке опсесије која
држи до себе. Ово је књига која мами, подстиче, води и
ослобађа. Књига којом доказујеш да си се лишио окова
239
традиције и приглупих табуа. Порука овог дела је слобода“. То

је наказна порука од наказног човека.
Ја господина Луковића добро познајем, пошто сам,
(персонално га не познајем), али га познајем преко његових
напада на мене и мојих одговора њему. Познајем га као
личност, па се усуђујем, не знам, бирам реч да кажем, која није
у свему нормална. Тражећи слободу, општу слободу, изје-
дначавајући крст и некрст, он тиме тражи слободу да
изједначи Бога и Сатану. То и јесте циљ свих Сатаниста, да се
прво изједначи Сатана са Богом, а да после кад се изједначи
Сатана са Богом, да се Луцифер узме као лучоноша, као неко
ко ће донети слободу од окова прошлости, традиције, табуа, од
онога устаљеног реда којим је цивилизација ишла и дошла до
ових наших дана и до нашег успона.
Дакле, нама је пре свега јасно каква је та порука. Та је
порука сатанска и иде за то да се касније тражи да се оно што
је тамно, оно што је грешно, оно што је раније било по-
тискивано, да се оно истакне као идеал, као што се то данас и
чини. Према томе, све то иде својим следом. Ако људи нису на
светлости, онда су у тами. Ако нису са Богом, они су са
ђаволом. Ако не служе истини, они су лажи. Ако не живе у
врлини, они морају да живе у пороку. Човек није тетреб да
може да лети на једном месту, човек дакле, или се усавршава у
Богопознању и Богоживљењу, или дакле пада у дно адово, а
савремено човечанство барем овог, западног дела света, пада у
чист Сатанизам, па отуда имамо и много Сатанистичких
култова, јавних култова знате, култова сунца, култ пречасног
масона, па где се људи убијају по пет, шест стотина, 900 је
убијено, пречасни Џонсон је убио, поклао толико народа. То су
суманути људи, то су болесни људи.
Па за то, зар толико главешина у држави и Цркви не
види да је чист Сатанизам највећа опасност држави у коју
улази, у којој се зацарио, а то се овде ради под окриљем и у
мраку сада, а сутра ће бити јавно. Ми сутра, ја у мантији нећу
240
смети да изађем на улицу. Ја, као неко ко се бори за људска

права, али за права људска права. Не можете се ви борити за
права и слободу криминалца да може да убија. Ви треба да се
борите за слободу поштеног човека да живи поштено, а
непоштеном да буде санкционисан, да буде у затвору. Или, ако
је заслужио тако да буде убијен, стрељан. „Боље је злога
избацити“ каже апостол Павле у Посланици Коринћанима,
када је један живео са својом помајком, „боље је избацити
злога из себе, него да са њим живите“. Јер, живећи са злом,
значи живети са трном који се упија и све више штети
човеково тело и човекову душу.
Не слобода свему, него слобода ономе што уздиже
човека, ономе што ствара културу и цивилизацију, оним
књигама и оним делима које су високоморалне, а сада, пошто
наши државници зависе у материјалном и финансијском
погледу од твораца НСП, јер им они наменски дају кредите
или помоћ ево, даћемо вам оволико новца, али има да радите
ово или оно, има да скупите оволико и оволико часописа ових,
има да преведете ова дела, има да дајете наше филмове на
вашој телевизији, без обзира какви су они, да ли се они могу
гледати, дакле они их слушају као ђачићи, као да су они
основци у клупи где постоји један нарогушени учитељ који им
дели пацке или им тражи слушање.
Ми смо државотворни народ, ми треба да негујемо
своју културу и да са својом културом уђемо у Европу. Ја
нисам против Европе. Ми имамо шта показати Европи, јер
многа су наша културна дела у ратовима, у пљачкама, отета,
било преко Загреба, усташа, Немаца, Аустријанаца и налазе се
на западу, налазе се у катакомбама Ватикана итд.
Говоримо о хомосексуалности као болести. Међутим,
имамо читав низ појава које јесу настраност, али нису
хомосексуализам. Ево да узмемо на пример, потребу неких
људи за сопственим понижавањем, злостављањем, тзв.
241
садомазохизам, или малопре сте поменули, инцест који није

хомосексуализам, али је такође једна болест и настраност.
Ја сам малочас рекао да какво ће дете бити, много
зависи од породице, од породичног миљеа, од амбијента
друштвеног, од културолошког нивоа те породице, од тога
каква је мајка највише, па онда и какав је отац, каква је власт
државна и црквена, зависи какав ће човек бити. Ако је неко
много мучен, он дакле ужива у мучењу. Мазохисти, рецимо и
такве ствари, као што је нежност која им је страна и коју они
избегавају и онда траже прво да их неко намучи да би после
могли да уживају.
Дакле, траже да истерају оно што су из искуства
сатерали у подсвест у себе из младих дана, или нарочито из
дечаштва или детињег узраста, а кад су се формирали као
личности. Отуда постоји садизам и садомазохизам. Постоји
потреба код неких да муче и код других да буду мучени, па да
би били заједно. То су перверзије. То се тако и третира у
ранијим медицинским уџбеницима.
О томе, говорим да је то сигурно и велики грех пред
Богом. Нема нико право да мучи никога. А зар таквом
насилном културом, и пре свега филмовима са Запада, посебно
са наметањем хомосексуалства, не врши насиље над нама,
нашом културом, моралом, вером, над нашим људима. Сви
смо ми Божија створења. Ми немамо право да вршимо насиље
над другима, као што се чини данас; шта више ни да осуђујемо
друге, ја не осуђујем ни хомосексуалце и грешнике, ја њих као
Божија бића могу да волим, а не могу да волим њихов грех, ја
њихов грех мрзим. Ја њихова грешна дела мрзим.
Према томе, не сме нико да ми каже и није у праву ко
то каже да ја мрзим хомосексуалце.
Они су моја браћа, моја заблудела браћа и ја сам и као
свештеник дужан и позван да њима отварам очи, да њих
спасем, јер апостол Павле каже бремена један другом носите и
тако ћете испунити закон Христов. Дакле, и то пошто је
242
човечанство у 20. веку ушло у катакомбе насиља кроз

фашизам, кроз комунизам, доживљени су стравични призори.
Још увек у атмосфери око нас, око Земље, око места где су ти
људи страдали у најгрознијим мукама, бацани у јаме, када су
морали да једу сами своје тело, да пију своју мокраћу, пошто
нису имали шта друго. Када су се дакле мучили и када су
секли жене и вадили децу из њих, ти јауци још увек се
преламају око нас, они узнемиравају нашу атмосферу, та реч
се не губи. Ништа се не губи у атмосфери. То је један ми-
крокосмос који је затвореног и отвореног типа, као и свака
ћелија која има мембрану, тако и ова има атмосферу. Дакле, ти
јауци постоје и они нас узнемиравају, враћају се као бумеранг,
као казна, као нешто што долази последично.
Зато и имамо такве филмове где се само коље и убија и
где се врши само сексоманија и само задовољавање свога ега, а
у ствари није никакав духовни подвиг, није ни голо уживање,
него талог и брлог живота? Уздржање од плитког уживања
јесте дотеривање, саображавање лика свога према лику
Христовом и лику Божијем, обожење човекове природе, не
осатањење и обоготворење, него обожење. Човек има пред
собом два пута: и смрт и живот, и да иде Божијим путем и
ђавољим путем. Он има то право, али свако право
претпоставља и санкције. Ко шта изабере. Како каже Господ -
Ево, ставио сам пред вас живот и смрт, па шта изаберете, то ће
вам и бити.
Ко изабере смрт, он ће умрети. Још у овом животу има
много мртвих, лешева који су у телу, живи, али су мртви
духовно и има много мртвих телесно, Светитеља, који су
духовно живи и који ће живети и који ће утицати са онога
света на човечанство више него ови живи мртваци са овога
света што ће утицати на своју привремену, секундарну,
епизодну средину у којој живе.
243
На крају овог разговора да поставимо и питање да ли

Црква треба или не треба да говори о овим темама. Ако
треба, шта осим приче, може и треба да учини?
Црква мора да исповеда Христа. Црква јесте Христова
установа. Господ Христос је глава Цркве и Црква мора да
прихвати Господа Христа као Пут, Истину и Живот. Не иде ли
том стазом, прави ли компромисе, ћути ли као што данас ћути
наша Црква, Црква иде у суноврат. Црква издаје Христа.
Црква дакле издаје свој народ, Божији народ и Црква све више
престаје да служи Господу Христу, служећи, ћутећи или
служећи оној супротној сили. Ако ми ћутимо пред грехом, ако
је зато цела исповест, цело Причешће, цела проповед
Јеванђеља у Цркви, учење Светих отаца које ми читамо, све
бруји о томе да Христос васкрсне у нама, да Христос живи у
нама да бисмо били што даље од Сатане, да бисмо побегли од
зла, од греха, ако то Црква не ради, шта треба да ради. Дакле,
Црква мора и овим темама да се бави, али Црква не може јер је
унутра изједена, прво су комунисти убацили комунисте у
Цркву, сад су нам творци НСП убацили хомосексуалце у
Цркву.
Убацили су екуменисте у Цркву. Тако да Црква мора да
ћути, јер избиће раскол. Нека избије раскол. Нека све што је
зло напусти Цркву, или нека буде неутралисано да не квари
оно што је добро. А нека у Цркви остане оно што је само
честито и добро, па макар ја први био лишен и свештеничког
чина и био искључен из Цркве. Нека Црква остане Божија
невеста и Црква мора да исповеда Господа Исуса Христа у
времену и у невремену, по зими и киши. За време безбожног
цара као што је то било кроз историју и за време побожног
цара. Црква мора да врши своју мисију продуховљења,
обожења, охристовљења свога народа, поготову Светосавска
црква и Светосавље каква је наша.
Ми знамо да су тако радили и Господ Христос, па је
кажњен од тадашње цркве, од Синедриона је кажњен да буде
244
каменован, али пошто каменовање није познавао римски

закон, а Јудеја је тада била римска провинција, онда се нашао
компромис да може да буде само обешен, може бити распет на
крсту. Па није ни обешен, ни каменован, него распет на Крсту.
Па је убијен, посечен мачем Свети Јован Крститељ зато што је
критиковао двор због неморала. „Не приличи тебе Ироде узети
жену брата свога себи за жену“ тако је рекао Свети Јован и био
је од Иродијаде бачен у тамницу и знате већ како му је глава...
Па због тога је и Свети Јован Златоусти кажњен прогонством
што је критиковао нову Иродијаду, кад каже „Опет бесни
Иродијада, опет тражи на тањиру главу Јована Крститеља“,
тражећи његову главу. Према томе, цела историја наше Цркве
јесте исповедање Христа.
Не исповедање Сатане. Не ћутање. Него исповедништво
и мучеништво. Онај који није спреман на исповедништво и
мучеништво, није Христов јер је Господ казао „Сви који хоће
да пођу за мном, нека се одрекну себе и света, нека узму крст
свој и нека пођу за мном“. А узети крст значи, сведочити са
крста, зар није Господ на Крсту казао најгромогласнију
проповед, највеће речи, најблаженије речи „Оче, опрости им
јер не знају шта чине“.
Они њега разапињу, они говоре: Ти што подижеш
цркву за три дана и рушиш, сиђи са крста па ћемо ти
веровати“, а Он каже „Оче, опрости им“. Пазите, ту горку
медицину коју је Он искусио на Себи и коју је препоручио
нама. Дакле и ми морамо да кажемо – Оче, опрости свима
црквеним великодостојницима који ћуте у овом времену, који
су се сакрили у своје „мишије рупе“ и који чине грех ћутолога.
Али, иде време и сазнаће се све. Има људи који све пишу. Има
људи код којих се таложе фасцикле рукописа. Који ће о свакој
личности написати све, а тек шта нам предстоји пред Божјим
Судом, ако је већ то тако на земљи. Дакле, Црква мора
исповедати Христа или је неће бити. Другога нема.
245
Оче Жарко, да ли можете нашим гледаоцима наше

телевизије за крај да дате неку поруку или поуку?
Поред свих ових мојих тешких речи, о којима ја, (због
којих ја опоганих своју душу), али исто тако рекох и своју
душу спасох, због свих ових опорих речи – имајте поуздања,
надајте се у Христа. Само нас Христос може спасити. Оно што
је некада Достојевски рекао на губилишту, казао је „Само нас
Христос може спасти“ и у том моменту долази посланик царев
да каже да су помиловани. И ја кажем – Децо моја духовна,
само нас Христос може спасити.
И нас у Цркви и вас који сте у Цркви, али који сте
световњаци. Држите се Христа, држите се Светих отаца својих.
Држите се Светосавља, држите се православља. Држите се
свега оног лепог, доброг, свих врлина које су наши преци
уградили у своје животе и нама оставили и тако ћемо ми
испунити закон Христов. И тако ћемо бити спасени и као
појединци и као народ. У случају да се не вратимо Христу, да
се не вратимо својој Цркви, да не будемо узорити Хришћани,
нас неће бити. Нас више неће бити. Доћи ће други народи који
су своме богу вернији, који такорећи слепо, а ја не тражим од
вас да будете фанатици, слепо се држе свог закона који је
много несавршенији него што је Христов закон, доћи ће они да
заузму ваше просторе, ваше куће, ваша имања и да нам ставе
чалму на главу јер су они у овом тренутку вернији Богу и
послушнији Богу.
Не бих волео да они буду нови Навуходоносор који ће
казнити Хришћане као што је онај вавилонски казнио Јудејце.
Нек вас Бог благослови, нека су вам срећни ови нови
наступајући празници, нека се о Божићу и на Божић и после
Божића роди Господ Христос у вама и нека остане у вама ва
векове векова. Амин.
Б. Ч. : Браћо и сестре, да се на крају овог разговора
захвалимо оцу Жарку на овој причи и на овој поуци и да вас на
крају и обавестимо да ће др Жарко Гавриловић, дакле што
246
малопре нисам рекао, једино свештено лице које је

докторирало на световном универзитету код нас, дакле, на
Филозофском факултету, и то на филозофији, бити наш гост
у сали Парохијског дома ускоро и да ћемо имати прилику и да
га чујемо и да му постављамо питања и опет да се сретнемо
на нашој Телевизији Горњи Милановац.
ж) Др Жарко Гавриловић: Ружно етикетирање у

одсутности
(Директору ТВ „Студија Б“, Ољи Бећковић, водитељки
„Утиска недеље“, 22. јул 2001. и средствима информисања
јавности)
У време док сам био код лекара на лечењу у Ургентном

центру чуо сам да ме је, преко „Утиска недеље“, вербално
напала Оља Бећковић. То су те демократе који се залажу за
демократију, али да буде онако како они кажу и суде. И није то
први пут да ова новинарка то чини мени, која се ставља изнад
свих као некакав марксистички апаратчић, па молим директора
ТВ Студио Б да ми достави видео запис ради покретања тужбе
пред надлежним судом, а средства информисања, укључујући
и поменутог директора, да овај мој протест објаве у новинама
и у емисији „Утисак недеље“, 29. јула 2001. Неко је од
гледалаца прошлонедељног „Утиска недеље“ пребацио О.
Бећковић да доводи све национално проблематичне Србе у
своју емисију, па би могла да доведе једанпут и неког „правог
Србина“. На њено питање: Ко је то прави Србин, глас гледаоца
је одговорио: На пример, о. Жарко Гавриловић.
Изгледа да је Бећковићка после тога звала на мој ранији
број телефона, па је добила прави телефон, на који се више
није јавила, али свеједно, она је урадила следећу глупост:
истргла је из контекста неке моје речи о Југословенском
драмском позоришту и протагонистима скаредне представе
„Свети Сава“ од С. Ковачевића, да би ме исмејала, приказала
247
то као утисак недеље, рекавши да се стиди мене и мојих речи

у тој емисији. Само је један глас био за тај утисак, а други је
замерио што је то стављено као утисак недеље, поготову без
мог присуства. Касније је Бећковић изнуђивала своје госте, Др
Загорку Голубовић, познатог марксисту и праксисту, да ме
вербално нападне, као и извесног оца Порфирија, како је мени
пренето, а не знам да ли је то епископ или јеромонах
Порфирије.
Не знам шта је све речено, па ми је неопходан видео
запис те емисије, да бих знао које мере да предузмем. За вашу
информацију: Синиша Ковачевић је написао још једну
богохулну драму „Рави“, у којој је исмејавао Господа Христа,
Светог Јована Крститеља и апостоле, па је Свети арх. синод
СПЦ, колико је мени познато, донео одлуку пре годину и по
дана да га екскомуницира из СПЦ, што сам ја подвукао као
ружан пример књижевног рада, па се сада, како сам рекао,
Синиша спрема да иде на онај свет итд.
Све је то искарикирала Оља Бећковић пред гледаоцима
и мене вређала. Но, она нема потребе да се стиди мене, да се
ограђује од мене и да на тај начин уводи комунистичку и
римокатоличку и институцију индулгенције у Православље,
али може да се стиди себе и својих грехова. Поменућу само
један њен грех: клавир који је примила за свој рођендан од
Брозовог пајташа и српског злочинца Милована Ђиласа, који
је многе Србе и Српкиње завио у црно, како у Црној Гори, тако
и у Србији.
Када сам био, као свештеник, на опелу ваше мајке, Оља,
истина више због поштовања према вашем оцу и мајци него
према вама, ви се тада нисте стидели мене као свештеника ни
мојих молитава. Сада, поучени лобијем интернационалиста, и
у мојој потпуној одсутности, можете да причате шта хоћете,
али само као неваспитан и безобзиран новинар који мора
одговарати за своје речи.
248
Срамотно је да се ви издајете за верницу и да тако

причате за свештеника који има два доктората, на Бого-
словском и Философском факултету, а од Голубовићке ме
ништа не изненађује, јер је она декларисани безбожник.
Требало би да се сетите речи вашег оца који каже: Нека је
проклета земља где су пси пуштени, а камење везано. Ви сте,
заиста, када сам ја у питању, пустили свом језику на вољу, али
народ каже: „Ко је на попа лајао, увек се је кајао“. То чека и
вас. Али, морам да вас питам: докле ћете ви, ситноока и
жмирава Оља, нама делити пацке, стидети се туђих грехова, а
својима пуштати на вољу. Новинар није за то да пресуђује,
него да објективно износи туђе мишљење и објективно да
обавештава јавност о томе, што ви немате обичај ни нови-
нарску етику за то. Ви се још увек понашате као марксиста,
коме је у маниру да блати друге. Уосталом, мала вам је памет
да ви пресуђујете у стварима које не познајете у теологији, али
неваспитање је велико и оно трпи све и суди свима.
Претпрошле недеље сте у утиску недеље изнели моје
речи изван контекста, а онда одмах слику неког младића који
шамара око себе, па се одмах крсти да му Бог тај грех опрости,
што поред мене није било нити се дешавало. То је обичан
фалсификат, монтажа и ви сте објективна новинарка? Каква
злурада монтажа! Нека вам Господ за то суди као што ће вам и
судити! Да ли сте икада помислили да се, барем, због тог греха
стидите?!
Нисте, па ви сте безгрешни „римски папа“. Али, због
вас мора да се стиди ваш отац, ако је православац и демократа.
Наш народ каже: „Дуга коса, кратка памет“, али ви имате и
кратку косу, а о памети не бих сада говорио. Много сте били
насртљиви када сте тражили да ме и ваши гости осуде, јер ону
дозу пристојности коју ви сами нисте имали, тражили сте да и
други учини. То се зове „навођење гостију“ на своју воденицу.
Што се, пак, тиче кажњавања за грех, прочитајте 3.
главу књиге Постања: зашто је Бог истерао Адама и Еву из
249
Раја, зашто их је и како казнио (1 Мој. 3, 14 - 24). Ко је и зашто

је казнио Навуходоносора, по наредби Бога вишњег (Данило 4,
24 - 33; 2 Мој. 11, 1; Јез. 23, 10). Ко је и зашто казнио Содому и
Гомору (1 Мој. 18, 22; Плач 4, 6). Ко је и зашто казнио
апостола Павла слепилом (Д. ап. 9, 5 - 7). Зар свети Јован
Богослов не говори о казни (Откр. 18, 18).
Истина, греси наши навлаче Божији гњев на нас и они
условљавају казну, али је Господ тај који награђује и кажњава,
о чему говори вековно искуство Светог писма, Цркве, светих
отаца о чему се могу написати бројне књиге. Еуфемизам је да
Бог не кажњава, ако Свето писмо говори друкчије.
Мислим, да ћемо се видети тамо где ја не бих желео да
се видимо.
Београд, 23. јул 2001. Протојереј др Жарко Гавриловић
(Упућено: Ољи Бећковић, ТВ Студио Б; Директору ТВ
Студија Б, Блицу, Гласу, Данас - у, Blic News - у, Времену и
другим. Али, нажалост, нико није објавио овај деманти, иако је
био дужан пре свих ТВ Студио Б, није хтео да ми достави ни
видео запис овог напада на мене).
з) Хомосексуалност – пошаст наших дана
(Интервју ТВ Ју инфо Каналу новинарки Светлани

Костић 3. децембра 2001. године у вези Хомосексуалства)
Много је тешко данас, оче.

Ја ћу сести овде да би могла на минут да вас гледам и да
вас питам, а ви ћете гледати у камеру.
Ја сам Жарко Гавриловић, изволите, исповедајте ме, шта
хоћете и колико хоћете.
Проблем хомосексуалности јесте вишеслојан проблем.
То се тиче пре свега медицине морала права па и теологије.
Кад кажем теологије Бог је створио мушко и женско, једно за
друго и једно према другоме, тако се и каже да није добро
250
човеку бити сам на земљи коме је Бог створио прву жену Еву,
и цела наша цивилизација и култура која је до сада грађена,
грађена је на том поларитету хетеросексуалних односа.
Хомосексуалство је одувек било жигосано као перверзија.
Живимо у наопаком времену када је зло литературизовано до
те мере да нема границе између нормалног и ненормалног,
између истине и лажи и између болести и здравља.
Па се тако у последње време појављују гласови да
хомосексуалство није болест, да је хомосексуалство болест а ја
бих рекао при оној старој дефиницији да је хомосексуалство
настраност, девијација, девијација која је пре свега у природи
човека, девијација која је настала различитом мотивацијом и
буђењем сексуалних облика супротног пола пошто свако од
нас по свом рођењу има, генетски наслеђује хромозоме, дакле
мушке и женске, по 43 и једних и других од оца и мајке, дају
једну оплодну ћелију, а свако од нас има и једне и друге
хормоне.
Међутим, ако се човек преоријентише и почне да мисли,
да он није то што јесте, да он тражи себе код другога, то је у
ствари лутање то је у ствари права болест онда он врши
демофилизацију своје личности и врши морално преиначење
свога пола, на тај начин што више почиње да мисли мушкарац
да је женско, девојка мисли да је мушкарац. Ја сам у току своје
свештеничке службе много пута сусретао и једне и друге
личности било приликом исповести, било приликом разговора.
Међутим, то је вишеслојно и врло тешко питање.
Данас када влада велика криза биолошка, економска,
морална нарочито у нашем народу, та болест се све више и
више шири. Она се ширила уствари раније у луксузним
временима, у временима богатих када људи из своје обести
нису знали шта више да раде са собом, него су, пошто су се
иживљавали на онај хетеросексуални начин и изгубили
мотивацију да се узбуде на прави божији, начин како је то Бог
рекао и како је Бог стварао човека, онда су почели да експе-
251
риментишу сасвим друге ствари. Углавном цело се то писмо

сви канони цркве, цела пракса и медицина до скоро па и
Хипократ осуђују хомосексуалство, скотологију, као про-
тивприродни блуд, противприродни полни сношај, јер је сврха
рађања, управо рађање и васпитање деце. Сврха секса, дакле,
није полно уживање као што то људи обично хоће да кажу,
зато се ти оци и уче да се човек и не треба да састаје са женом
изузев ако имају за сврху рађање и васпитање деце.
Ви врло добро знате да се у животињском свету мужјак и
женка паре годишње једанпут онда када треба да донесу
потомство, ново потомство, а данас је човек толико
извитоперен, да је од тог богом даном нагона, од нагона од
чега постаје човек биће, дете (то је катедрала живота, то је
нешто непоновљиво, то је личност, то је боголико биће) да се
од тога ствара фабрика само чулних задовољстава и то
наопако, често на извитоперен начин. Ја, неки пут то изузетно
чиним, погледам поједине филмове који се емитују на
телевизији, и верујте ми да се гадим што сам човек. Шта се све
ради са тим божијим даром, ја то не могу да схватим. Хоћу да
кажем да је велико морално питање пораст хомосексуалствајер
су нас прво задесиле многе беде и многе невоље, због толиког
убијања нерођене деце, фабрика и кланица смрти које у нашим
породилиштима постоје.
Код толиког одвођења деце у секте у дрогу, код толико
нашег страдања деце, омладине у ратовима који су били
сулуди и непотребни, код толиког одлива мозгова који су
отишли у иностранство, сада творци новог светског поретка
шаљу нам ову нову почаст да униште хришћанску породицу,
јер шта је циљ таквог живљења осим голо уживање и то
перверзно настрано уживање, које не доноси никоме користи,
али зато доноси општедруштвену штету. То је клан који се
данас највише повезује, наши врхови цркве, наши врхови
државе опседнути су тим кланом, ја добијам писма од људи
који су жртве таквих, добијам личне исповести, људи ми се
252
често јављају и говоре о свему шта се десило, тако да сам ја

испао као неки последњи мохиканац који се испречио пред
ветрењаче геј параде и хомосексуалства.
Био сам и жртва бруталног напада једног хомосекусалца
и ја сам онда побеснео, толико побеснео да сам био као бесни
лорандов, а он је онда почео да дрхти да тражи милост од
мене, да му опростим да иде кући. Разуме се нисам физички
насрнуо на њега, јер сматрам да у таквим случајевима треба
поступати свештенички и хришћански.
Дакле, они осећају грижу савести и кривицу због свог
греха, али да би је покрили они се покушавају сада пошто је то
тренд у свету који су лансирали Клинтон и њему слични,
Клинтон који је убијао своје супарнике или своје пријатеље,
(то се зна врло добро, само није излазило на површину), дакле
они имају читав светски ланац који се међусобно финансира и
стварају све већу и већу ту, како бих рекао болест, ако је само
болест, али није болест, то је настраност коју треба лечити.
Мислим да сви лекари који покушавају од девојке да створе
мушкарца или од мушкарца девојку, много греше, они могу да
испуне неке секундарне особине, али да изврше операције
такве да девојка може да створи дете, или мушкарац може да
роди дете, то мислим да неће моћи, то је само Господ Бог
могао и само коме је Господ Бог подарио.
Има много парова који желе децу па им се не рађају деца,
има парова који не желе децу, па имају петоро деце, па се деца
роде, дакле није на мушкарцу и жени да одлучују о таквим
стварима. Мушкарац и жена морају да прихвате то што им је
Бог одредио и те примарне и секундарне сексуалне особине да
негују у себи, да жена буде женствена, да не храни мушке
хране. Ми имамо данас жене које о себи мисле и које хоће да
буду мушкарци, па богами добијају браду и бркове, пате од
мушких хормона, морају да се лече и тако даље, зато што
преко хипофизе, хипоталамуса утичу на свој организам да
изазивају одређене жлезде. Врло добро знамо да човек донекле
253
има и једне и друге особине, али Бог му је дао да једне особине

претежу ради рађања, ради опстанка, ради усавршавања
људскога рода.
Отуда неговање хомосексуалства, клонирање људи,
вршење трансплантације на тај начин да се од некога живог
сече месо и орган се ставља другоме живом ко има да плати,
јесте криминал и пред Богом и пред људима недопустиво при
садашњој законској регулативи, а како сада ствари стоје бојим
се да ће се и то дозволити, јер у преднацрту новог Устава
Србије у чијој изради је учествовала и прва дама Југославије,
стоји један члан којим се дозвољава сексуална слобода. Шта то
значи, да више нећемо имати верности у браку, да је брак
постао разглављена тврђава, да нам деца неће бити сигурна на
улици, да ланац педофила влада светом, да истурена рука
ланца педофила и овде влада и нико за то не одговара. Шта ће
хомосексуалцима деца, зашто они да усвајају децу кад немају
матерински нагон и очински нагон, они га бришу, они га
негирају, али хоће да усвоје децу, знате зашто? У много
случајева да би се иживљавали над том децом, па ми имамо
случајеве тако да природни крвни родитељи врше насиље над
својом децом, ја то знам из својих исповести, разуме се, то
чувам као тајну пред Богом и пред својом савешћу нећу да је
исповедим, али све дотле док се црква и држава организовано
не заузму да обнове хришћанску породицу или моралну
породицу, на моралним принципима, верности, љубави, слози,
оданости мужа жени и жене мужу, ми ћемо трпети ударе с
лева и с десна и ми ћемо се заглибити у Содому и Гомору, које
су уништене због греха хомосексуалности и ова земља иде ка
томе и ова земља ће се као загађена посуда разбити и то је
време врло близу. Немојмо се заваравати ако овако наставимо
да живимо и овако да радимо против Бога и Божијег закона, ни
нас заиста неће бити, ми ћемо ако ништа друго еколошки
загадити ову планету која ће се наћи у амбису Космоса.
Кажите нам, молим вас, с обзиром на податке из Глазгова да
254
28% мушкараца у Америци, то је једна чикашка студија

утврдила, и 1,4% жена су хомосексуално опредељени. Како
гледате на то да је и овде, поменули сте то малочас, лезбејке
имамо. Људи кажу да ли једно хомосексуално искуство код
мушкарца или жене, значи то да је тај човек латентни
хомосексуалац или латентна лезбејка или је то просто потреба
за искушавањем нечег новог, да ли то сматрате великим
грехом? Као свештеник, ја лично мислим да је то жеља за
узбуђењем. Пошто су мушкарац и жена престали да желе једно
друго, једно другом су надохват руке, једно друго могу да
добију лако без икаквог напора, ја сам као дете држао се за
руку, за прстић, нисам могао да приђем девојци, а био сам две
године верен без икаквих односа. То је тада време такво било.
Ако дакле, муж не жели жену ни жена мужа, они траже неко
узбуђење у неким настраним стварима, па отуда постоји и
орални и назални и ректални или не знам ни ја секс и
лезбејски, оно што је одувек осуђено кажем и Светим писмом
и канонима и кривичним правилима наше цркве, а и
законодавством Српске православне цркве (Кривична правила
СПЦ, чл. 24), па законодавством бивше, комунистичке Југо-
славије, законодавством Краљевине Југославије, целом нашом
миленијумском историјом и традицијом. Ово што се сада ради
једним делом је због економске кризе, другим делом из
помодарства из помодарских кругова који владају и који
одржавају сеансе а циљ им је да некога протуре кроз руке и
некога обраде поготову ако нађу неку невину девојку или
неког мушкарца који је хетеросексуалан, а њима је уживање да
тако нешто раде. Пре десетак дана срео ме један познаник који
је био у врху дипломатије бивше Југославије. Каже: оче Жарко
како сте Ви могли да изађете тамо, а знате ли Ви колико има у
Београду хомосексуалаца и лезбејки. Ја кажем да не знам тачан
број. Па, рецимо да их има око 200.000. Ја кажем да бих ја, чак
и да их има и милион, по божијем закону и по свом опре-
дељењу, изашао на Трг Републике да демонстрирам против
255
њих, и казао бих им оно што сам имао да им кажем чак и да

сам био само сам. А нисам био сам, јер нас је било много тамо.
Према томе, хоћу да кажем да творци новог светског
поретка желе да нас на тај начин раздробе, да униште
породицу, да човека учине безнадним бићем, да га учине као
птицом на грани, да може да скакуће с гране на грану и да буде
зависан од неког црвића који ће му они пружити или од неке
глисте или од неког листа итд. На тај начин они хватају бусије
у високим позицијама друштва да имају веће плате и да на тај
начин могу да купују и да зарађују и да упропашћују друге
људе. То није нимало безазлено. Ја знам ко ће уместо Господа
узети бич у руке да истера такве људе и из цркве и црквеног
апарата и државног апарата. Јер са таквим људима ми идемо
брзим корацима у суноврат, дакле идемо у пропаст. Ја то не
бих желео да наш народ страда, наш је народ одувек био здрав
биолошки исправан, расан генетски потенцијал. Ми смо имали
као ретко који народ на овом шаву земље што има: дали смо
Теслу, Светог Саву, дали смо Николаја Велимировића, па и
сада за време санкција наша деца односе победе из
математике, наша деца показују чудо, чудеса у таквом окру-
жењу, и таквој Сатанизацији. Према томе генетски смо врло
јаки, уколико ово ново загађење које је дошло преко НАТО
бомбардовања и ово ново морално и верско загађење које је
дошло преко твораца новог светског поретка, не буду
разводнили, разблажили, и срозали расност српског народа. Ја
нећу да кажем да сам шовиниста, да смо ми Богом дани, да смо
ми изабрани, али ја хоћу да кажем да смо такви били, и да би
такви требало да останемо какви смо били: државотворни,
расни, чисти горштаци, мушкарци који чувају своју мушкост,
жене своју женственост.
256
и) Напади у вези и око мога интервјуа о хомосексуалству,

дат Политици, о инцесту и друго
Новинар: Хтео бих стварно да вам се захвалим што сте

нас примили.
Отац Жарко: Мени је драго да имам прилику да
разговарам са нашим пријатељем из Грчке Христосом,
поготову са вама, јер ви носите име Господа Исуса Христа које
много обавезује пре свега вас, а онда и све нас, име које се
врло ретко код нас даје деци, баш због тога што много
обавезује ту личност.
Новинар: Пре свега, пре него што започнемо са главним
питањима, желео бих за наше читаоце, да нам се представите,
а наиме, како сте се одлучили да постанете свештеник и које су
ваше идеје... С обзиром да је за време комунизма Црква била
јако удаљена од народа, занима ме да објасните за наше
читаоце шта вас је подстакло да приступите Цркви и од тог
времена до данас које су вас идеје водиле да истрајете на том
путу?
Отац Жарко: Ја сам рођен близу Ужица, на селу. Моји
су родитељи религиозни, али учећи школу за време
комунизма, та је школа била световна у потпуности
лаицизирана и против вере и против Хришћанства. Мој
старији брат поменуо је да је свештеник питао за мене, пошто
ме је посматрао више времена и желео је, ако ја хоћу, да идем
у Богословију да учим за свештеника. Зато што је он, тај
свештеник, мислио да сам ја одговарајућа личност, јер се то
све крило и у истом селу, било је нас седам дечака који су
завршили малу матуру у Гимназији, који су се припремали код
свештеника за пријемни испит. Никоме свештеник није казао
за оног другог, него кад смо пошли и дошли у Краљево да
полажемо пријемни испит, ту смо се нашли и видели.
Било је то тешко време, али хвала Богу, да сам пошао
Божјим путем, јер да сам се отиснуо у политику, како сам
257
искрен и упоран, ја бих сигурно завршио негде на некој

ломачи. Хоћу да кажем ово, да ја не бих могао да живим без
Господа Христа, без вере, без молитве, без поста. То је мој
ваздух, то је моја мисао, то је мој живот.
Новинар: С обзиром да сте приступили Цркви и да сте
живели у времену комунизма, које је било врло тешко време,
да ли је било лако или тешко да проповедате о љубави, о
искрености, о Богу?
Отац Жарко: Комунизам је сав саткан од мржње. Мада
су творци комунизма, мислим на Платона, Капанелу, Томаса
Мора, схватали га идеалистички и сасвим теоретски, али
Марксов комунизам је саткан на мржњи, са стиснутом
песницом и са вечитим тражењем непријатеља. Тако да је било
врло тешко у доба мржње говорити о љубави, у доба лажи
говорити о истини, у доба атеизма говорити о Богу. Сећам се,
1963. године, на једној сахрани кад је погинуо један члан
Партије комунистичке, ја сам у опроштајном говору говорио
да Црква учи да се не лаже, не краде, да се не мрзи и да је то
добро за цео народ, али ту је било много комуниста па су они
изокренули да сам ја казао да Црква учи да се не лаже, не
краде и да је то добро, а комунисти и лажу и краду, па зато су
против Цркве. И ставили су ме на суд. Ја сам био под истрагом
шест месеци. Дванаест сведока, 12 чланова Партије, само један
није дошао. Али пошто лаж никад не може да се добро упамти,
ти сведоци нису могли да кажу шта сам ја казао, него сви су
слагали у изјави.
Новинар: Читајући о времену у бившој Југославији,
комунистичком режиму, приметио је да у то време су
постајали православна црква, римокатоличка црква и исламска
верска заједница. Такође је сазнао да је католичка црква на
неки начин фаворизована у односу на православну цркву која
је била на неки начин омаловажавана и црква нижег реда. Да
ли је то истина?
258
Отац Жарко: То је потпуна истина, јер су комунисти у

Коминтерни из аустроугарских земаља, односно из римо-
католичких земаља били главни штихови. Ја мислим на Броза,
Копинића, Цилиху, Стеву Крајачића који су овде владали. Они
су, нарочито Броз, после споразума са Черчилом 1944. године
отишао је у Ватикан да са Ватиканом парафира тај споразум и
целокупна владавина Јосипа Броза била је антисрпска,
антиправославна, масонска. Ја лично мислим да је он служио
као шпијун и Америке и Енглеске и Ватикана. Слушао сам
својим ушима кад га је Картер примао пред Белом кућом и кад
му је Картер јавно рекао да је Броз обавештавао Америку о
свим својим путовањима. Он је пре тога био у Индији, онај
чувени пут. Тако да је римокатоличка црква и муслиманска
верска заједница била много слободнија да врши своју верску
делатност. Рецимо само, Фикрет Абдић, човек из Босне,
муслиман, је направио овде бум са неким обвезницама што је
проневерио, опљачкао целу Југославију, он је озидао на
хиљаде џамија, а зидао је и чувену џамију у Загребу, која је
требала да буде највећа на Балкану и да се при тој џамији зида
и кланица, туристички објекти итд. 1943. године усташе и
Павелић су обећали муслиманима да ће дати пуну слободу и
три џамије у Загребу да би заједно са њима клали Србе. После
тога Броз је стално био у контакту и са муслиманским
земљама. Један је од твораца тзв. покрета несврстаних и
обећао је исто тако муслиманима, припремао је ово што се
сада радило, постојала је трансверзала Зетра у Сарајеву, сала и
значи „зелена трансверзала“, дакле стално се спремало у
потаји разбијање Срба, јер су 1943. године Броз и компанија та
његова, у шуми, без представника Срба, створили тзв. АВНОЈ
- евске границе на штету српског народа које су касније прво
Ватикан, а онда и друге западне земље Немачка... признали као
државне границе. Државне границе које су биле признате, оне
као да нису ни постојале.
259
Новинар: Од Титове смрти па до 90 - их година, до

почетка ових дешавања, питање је да ли се нешто мењало у
позитивном смеру или је све остало исто као што је било и пре
Титове смрти?
Отац Жарко: Постојало је гибање између анархије и
слободе. Комунизам је почео да слаби, а истовремено у
српском народу појавили су се нови „титовићи“ са паролом „и
после Тита, Тито“, да пропагирају комунизам, док су друге
републике желеле да се ослободе тог погубног утицаја. Ми
Срби нисмо умели да се извучемо из тога хаоса, зато што смо
највише жртава за њега дали.
Наши људи су били просто залуђени комунизмом као
најбољим системом, а уствари то је био систем нерада, пљачке
и отимачине и просјачења по свету. Док је Броз био жив, он је
могао да завлачи, (као масон – три масонске ложе) своју руку у
свачији џеп и да прима позајмице и помоћ. А кад је он умро, то
је било све теже.
Новинар: Дошли смо до 1990. године кад је Југославија
почела да се распада. Да ли ви верујете да је Југославија
почела да се распада због политике, религије, или из оба
разлога?
Отац Жарко: Југославија се почела распадати из више
разлога. Ту су и политички, национални, религиозни, фина-
нсијски, а један од доминантних јесте немачки утицај и
подземни, како бих рекао, рат немачких политичара који су
купили комунисте у Југославији да разбијају Југославију.
Новинар: 1990. године Патријарх Павле је изабран да
буде поглавар Српске православне цркве. Међутим, у то време
је дошло до распада Комунистичке партије Југославије на
републичке партије, па ме занима да нам кажете нешто, да ли
то има некакве везе једно са другим и то доказује повезаност
распада земље и избора Патријарха на то место. У то време је
почело вишестраначје у Југославији и у југословенским
260
републикама, што значи где је вишестраначје, ту је више и

слободе. Да ли је та слобода значила и за Цркву?
Отац Жарко: Избор Патријарха Павла за поглавара
наше Цркве, није сасвим био на месту, јер је он био изабран за
време живог Патријарха Германа. По канонима наше Цркве, то
није допуштено. Патријарх Павле је добар аскета, али није
добар организатор и није добар за тај посао.
Ја мало више знам о том избору, али ћу то неком другом
приликом казати, јер сам разговарао са човеком који је извукао
цедуљу са именом Патријарха Павла.
Новинар: Значи, то је била намештаљка.
Отац Жарко: Могло би се рећи. Хтео бих да кажем ово.
Да је почео један романтичарски национални занос српског
народа који је дуго времена био притиснут комунистичко -
ватиканском спрегом.
Новинар: Када је то почело?
Отац Жарко: То је почело одмах после Брозове смрти
да тиња као неки дим, а нарочито је почело 1988. године.
Посебно са Милошевићевим одласком на Косово Поље и
тучом српског народа, када је он казао „не сме нико да вас
бије“, а само две године касније он је почео да бије тај народ,
изводећи тенкове на улице 1991. године, 9. марта, за време
демонстрација. Ја сам био учесник свих демонстрација против
комуниста. И не само то, ја сам организовао демонстрације
против једне богохулне представе у Југословенском драмском
29. маја 1991. године и против геј параде у Београду прошле
године.
Новинар: Значи, ви сте учествовали у свим демо-
нстрацијама, не само против Милошевића и комуниста, него и
у демонстрацијама које би на неки начин угрозиле социјалну
структуру нашег становништва и биле би на том социјалном
нивоу. Нпр. парада хомосексуалаца која нема везе са поли-
тиком, него је то ипак социјално питање.
261
Отац Жарко: Ја сам учествовао у свим демо-

нстрацијама које су имале антикомунистички, односно анти-
атеистички... моралну обнову српског народа и за Христов
лик, Хришћанског живота, према Хришћанском учењу, јер геј
парада није само социјални проблем, него је пре свега морални
проблем. Нема нико право да мења намену своје природе, нити
има ко право да од мушког ствара женско, а од женског
мушко, осим једног Бога и генетике.
Новинар: Пре него што сам дошао овде, чуо сам о
неким недавним стварима. Желео бих да се вратим на
претходну декаду кад је Патријарх Павле изабран. С обзиром
да је Патријарх Павле изабран за време живота претходног
Патријарха, што се противи црквеним канонима, да ли је било
ко из Црквеног Синода, свештенства, јавно иступио и рекао
шта ми то радимо, то није легално, то је противно нашим
законима.
Отац Жарко: Нико није устао против од наших
епископа, али су, колико сам ја чуо, извесне православне цркве
ставиле примедбу на то.
Новинар: С обзиромна то да све православне цркве,
сваки народ и свака држава имају свог патријарха, за разлику
од римокатоличке цркве која је јединствена и организована
под једним јединим поглаваром – папом, да ли ви сматрате да
би и православне цркве требало да се уједине и да имају једног
јединог поглавара и зашто?
Отац Жарко: Хоћу да кажем да нису све православне
цркве под комунизмом једнако пропатиле. Стање у Румунији,
рецимо, било је нешто боље јер је Георгију Дежа сакривен
испод стола у Олтару Свете Трпезе од стране Јустинијана, који
је касније постао Патријарх због тога што је сакрио, рецимо...
Највише су страдале Руска православна Црква, па онда после
Српска, јер је српска на удару римокатоличке цркве. Кому-
низам је и замишљен да уништи православље, односно да зађе
за леђа православљу у матицу православља после
262
Константинопоља који је освојен Турцима, створен је трећи

Рим. Постоје први Рим, ватикански, други Рим Конста-
нтинопољ, трећи Рим био је Москва.
Дакле, комунизам је плаћен немачким маркама 50
милиона златних марака Лењин је добио кад је дошао да руши
Русију, а Троцки је са 11 милиона зелених долара добио од
америчке владе и негде око 200 пасоша и Јевреји су извели
бољшевичку револуцију у Русији која је после почела да се
шири и да штети православљу. Тако да је православље, са
изузетком, хвала Богу, часним изузетком Грчке, много
страдало.
Грчка православна црква, односно константинопољска
патријаршија је страдала најездом Турака Селџука, тако да смо
ми разбијени не на националне цркве, него на помесне. Ја се
радујем и са радошћу очекујем, а пре 10 година сам и
предложио да се ствара унија православних земаља, да ми
будемо живи сведоци Живога Христа, да ми покажемо
најчистију духовност, најлепшу веру, најчистије Христово
учење, највећи морал.
Новинар: Да ли сте то ви званично предложили српском
Патријарху?
Отац Жарко: То је дато као саопштење које је
штампано, објављено је у новинама или у књигама које су
изашле после тога, саопштење које је дала наша странка,
Светосавска странка, односно ја, ја сам потписао, ја сам
срочио то.
Новинар: Да ли сте имали икакву подршку од неких
других чланова цркве о тој идеји.
Отац Жарко: Не, никакву. Јер су црквени
великодостојници устали против мене што се тобоже, наводно
бавим политиком, а ја се нисам бавио политиком, већ
духовном обновом српског народа.
263
Новинар: Да ли се слажете са идејом да све православне

цркве имају једног вођу, једног патријарха који ће бити изнад
свих православних цркава.
Отац Жарко: Ми имамо свога вођу, а то је Господ
Христос, а заменик Христов на земљи могао би да буде нека
врста Васељенског патријарха, али нажалост наш Васељенски
патријарх сад је у заточењу турском, а он да би изашао из своје
земље, он мора да тражи дозволу од представника и власти
друге државе, друге вере, тако да су њему руке везане. Најсре-
ћније би било кад би могла да се успостави Васељенска
патријаршија православља. Дакле ја гледам са радошћу и
наново ћу се родити ако буде створена Васељенска право-
славна патријаршија која ће објединити све православне под
једним духовним кровом и на тај начин бити град на врху горе,
како је Господ рекао, који ће светлети целом човечанству и
показати правога Христа. Прави Христос није на западу. На
западу су секте. На западу је окренутост ка земљи, ка
материјалним добрима, ка чулним уживањима. Христос је...
Новинар: У задњих десет година српски народ је био
увучен у три - четири рата, монетарни, финансијски проблеми,
санкције и чак пре три године бомбардовање НАТО-а. Народ
тражи помоћ, тражи веру и обично се окреће ка Цркви. Да ли
је Црква урадила у задњих 10 година довољно тога што је
требало да уради или није?
Отац Жарко: Ми имамо пословицу која каже „без
невоље, нема богомоље“. Све ове несреће које су нас задесиле
у задњих 10 година, личе ми као да је сам ђаво умешао карте
судбине српског народа, као да је Милошевић изазивао свет и
радио на штету српског народа, јер ми смо за два дана, за пет
дана могли, да је било памети и визије, да угасимо све пожаре
у Југославији српски народ, односно југословенска војска и да
спречи крвопролиће које је настало непотребно, штетно и
душегубно. Да би се створио мир и у миру разрешили про-
блеми који су настали. Са тим несрећама народ је почео да се
264
враћа у Цркву. Црква није била спремна да изврши своју

мисију у своме народу и она није учинила довољно, ја бих
рекао да није учинила такорећи ништа. Свака част појединим
епископима, који су учинили много, али као Црква није учи-
нила такорећи ништа, јер се бавила хуманитарном помоћи
уместо да се бави духовним оздрављењем свога народа. Хоћу
да кажем ово, да је СПЦ пасивизирана за ових 10 - 11 година,
није учинила много на верској едукацији свога чланства, зато
су се појавиле многе секте и много наше деце отишло је у
секте, у дрогу и неморалан живот, тако да се и много деце
убија у породилиштима абортусима, да Црква није устала да
буде морални и духовни коректор друштва, односно државних
органа. Ту су се, стално врзмали и шуркали у политици, ме-
шали су политику, а увек су говорили врхови Цркве да се не
треба бавити политиком. Ко би римском папи забранио да се
бави политиком и ма коме муслиманском ајатолаху или не
знам ни ја... Политика је живот, политика је обављање
друштвених послова, заједничких, социјалних, дакле нешто
што се нас мора да тиче, јер нам није све једно ко ће владати
нама, да ли поштени или непоштени људи.
Новинар: Као Макарије на Кипру?
Отац Жарко: Ја нисам ни сенка од архиепископа
Макарија.
Новинар: Баш као начин на који је он био умешан у
политику и на који је он постао председник Кипра.
Отац Жарко: Докле је он био, дотле је Кипар био
јединствен. Чим је он отишао, Турци су освојили део Кипра, не
заборавимо. Према томе, он је врло позитивна личност.
Новинар: Шта би рекао за народ који верује да Црква
треба да буде ван политике. Црква је нешто идеално, Црква је
за људе, Црква је ту да бди, а не да се бави политиком...
Отац Жарко: Питање је шта је Црква. Црква сте и ви.
Цркву чине епископи, свештеници, ђакони и верници, чак и
они који нису чланови, јер су одгајани на култури Хри-
265
шћанства. Дакле, Црква смо ми, ало се ми нећемо бавити

политиком као примарним занимањем. Нећу ја напустити
своју службу и крштење да идем да се бавим политиком, него
у слободним својим тренуцима ја могу да се бавим и
политичким питањима. Јер, другачије ми не бисмо имали
право гласа, а ми имамо право гласа. Како ћемо гласати ако не
знамо за кога ћемо гласати, а основно људско право јесте да
бира и да буде биран. Из тог права није искључен ни све-
штеник, ни епископ, ни верник. Дакле, то је универзално право
човековог бића и политика је право и црквених људи.
Новинар: Ја видим да ви износите ваше мишљење веома
отворено. Понекад кад причате о Исусу Христу, ви сте на
ивици плача... С обзиром да сте се свих ових година борили
против комуниста и против политичке ситуације у Србији
задњих 10 година, учећи нешто о Цркви и о вери и о вама, ја
сам дошао до закључка да сте ви борац, ви сте усамљени
борац.
Отац Жарко: Ја морам да кажем, можда утицај
Достојевског који кад му се год помене Име Христово, он је
засузио и кад је год поменуто Божије Име, скидао је шешир. Ја
не знам кога да жалим, да ли себе, свој народ или Господа
Христа што није више присутан у овом народу и у право-
слављу. Тако, ја плачем.
Новинар: С обзиром да сте сами и да немате подршку у
другим свештеницима који би вам помагали и подржавали вас,
да ли вас то не узнемирава?
Отац Жарко: Ја имам велику подршку, али притајену,
од свештеника. Ових дана, моји телефони само звоне, дају ми
људи подршку зато што је Црква издала једно саопштење
против мене. Сам сам. Сам је и Он био на Крсту. Сам је био и
Свети пророк Илија против Валових пророка. Сам је био и
Свети Јован Крститељ у тамници. Мисли се да су били сами,
али Бог је био с њима. Идеја, принцип, морал мора увек да
победи, макар се у једном тренутку и згазили.
266
Новинар: Да ли је Црква била против вас због изјава

које сте дали и да ли би нам објаснили које су то изјаве због
којих је Црква била против вас.
Отац Жарко: На жалост, моја Црква, управо Христова
Црква, којој ја служим је против мене, не због моје изјаве, него
због лажних навода које су учинили јеврејски лоби и државни
органи, који су ме оптужили да сам ја рекао да су Јевреји
инцестан народ. А ја нисам то рекао, ја имам видео снимак шта
сам рекао и још је много чега лажног речено у том Саопштењу
Светог архијерејског синода. Ја сам сада упутио њима једно
страшно писмо, где сам их искритиковао, где сам поменуо и
Светог Јована Златоустог који је казао „опет бесни Иродијада,
опет на тањиру тражи главу Светог Јована Крститеља“. Рекао
сам много штошта. Не знам шта ћу урадити. Дао сам то у
новинама. Послао сам и новинама. Не знам шта ће они
објавити. Једно писмо које је половина мога саопштења од
четири странице, послао сам јуче, а друга ћу послати сутра,
када им долази у посету будући папа, на Светог Валентина дан
– дан заљубљених. Ко је у кога заљубљен, ја не знам, али ја
пошто сам стар, не могу да се заљубим, јер сам ја заљубљен у
Господа Исуса Христа. Дакле, сутра ћу им послати још четири
странице, јер да сам им послао осам страница одједанпут, не
би прочитали ништа.
Новинар: Споменули сте да сте узимали учешћа у
демонстрацијама против комуниста, против Милошевића ...
разумели сте (питање је било о учешћу на геј паради, пошто је
речено да само Бог и генетика могу да утичу и да мењају
људску природу, с обзиром да је учествовао у тим
демонстрацијама, да ли он сматра себе за неког екстрема или
не). Још нешто, чуо сам да су ти људи били пребијени од
противника демонстрација.
Отац Жарко: Моје учешће на тим демонстрацијама
није било екстремно. По Светим канонима Цркве, по учењу
Светих отаца, по Библији, то је перверзија. Тако да сам ја
267
учествовао тамо као слуга Божји који треба свакоме да каже

грех као што је то говорио Свети Јован Крститељ или као што
су то говорили Васељенски патријарси кад кажу цару – не
можеш да приђеш Причешћу, јер ниси достојан. Ја сам био и
деловао као умирујући фактор, јер су се страсти наоштриле, па
сам ја говорио да не треба да се примењује сила, да грешника
треба волети, али мрзети његов грех, тако да су се неки од
учесника побунили против мене – шта ћу ја ту. Тучу на тим
демонстрацијама изазвала је једна лезбејка, не демонстранти,
која је прва ударила полицајца шамаром, онда су демо-
нстранти навалили на њу и она је почела да бежи око неких
кола, а касније, по београдским улицама, насиље су изазвали
навијачи фудбалских тимова који су имали нерашчишћене
рачуне са полицијом. Тако да, ја много жалим што је било
насиља, али мислим да кад ми, хетеросексуални, како нас је
Бог створио и дао, немамо своју параду, а шта има они нама да
покажу. Перверзију, наказност? Човек, мушкарац је рођен да
воли жену и жена мушкарца, све друго је ван Божијег плана.
Ту геј параду форсира запад и плаћена је западним новцем, јер
је и то у служби твораца новог светског поретка да се, како се
пише у Талмуду, сузбије наталитет Хришћана. Због ове
перверзије, дакле због хомосексуалства и лезбејки, у Западној
Европи, то су новине објавиле, опада мушка оплодна моћ у
свакој генерацији за 2%. Можете мислити да ће једнога дана
престати да се множе. Шта ће му оплодна моћ, кад он преко
хипофизе лучи сокове у своју крв који неутралишу
репродукцију.
Новинар: Ова парада је била организована и плаћена
западним новцем због црквених разлога, због политичких
разлога, да склони Цркву, да удари на политику, државу или
због оба разлога?
Отац Жарко: Ова парада је организована због свих
разлога, а највише због Сатанистичког деловања на људе, јер
онај који учини грех, он је у власти свога греха, за њега више
268
нема слободе. Онај који је хомосексуалац и лезбејка, он је већ

у картотекама свих обавештајних служби и служе за различите
циљеве како зашта треба. А можемо мислити да сада у
врховима и Цркве и државе има много таквих људи.
Новинар: Да ли је било ко из Цркве, дао своје мишљење
о овим демонстрацијама, с обзиром на то што знамо шта пише
у Библији о овоме, да ли је било ко од њих подржао господина
Гавриловића?
Отац Жарко: Не. Они не могу то да ураде, јер има
много таквих људи у врховима Цркве.
Новинар: Можда да, можда не, али без обзира на то,
према Библији, то је у сваком случају неприхватљиво.
Отац Жарко: Нико мене није ни подржао од високих
званичника, нико ме није ни осудио, једноставно су ћутали и
то је оно што је најстрашније.
Новинар: Нисте подржани од Цркве и свештеника, да
ли сте подржани од народа?
Отац Жарко: Врло. Врло много. Свуда где ме виде, сви
ми говоре да су уз мене. Ја им кажем – јавите се, што се не
јавите. – Па не умемо ми као ви и тако. А они који се не слажу
са мном, они окрећу главу од мене и ја видим где они
припадају. Али су ме жестоко нападали у новинама и то чине и
данас, због те параде. Због свега.
Новинар: Да ли то значи, с обзиром да сте рекли због
свега, да желе да пониште ваш глас користећи новине?
Отац Жарко: Да. Прво, преко мене су створили
инцидент помоћу кога желе да учине послушним државне и
црквене органе, да овладају медијима, прво сада државним, јер
су укинули емисију „Лице и наличје“ у којој сам ја учествовао
и забранили мени, такорећи тражили од државних органа,
забранили им да ме позивају на државне телевизије. Јевреји су
тражили то. Тако да сам ја упутио писмо и протест – ко су они
да у земљи мојих отаца и праотаца, где сам се ја родио и
живим овде столећима, односно моји преци, да неко мени
269
забрањује да могу да кажем оно што мислим. Зато што ја

говорим углавном са научног аспекта. А ја нисам крив што
познајем доста добро Талмуд, Кабалу, и донекле масонерију.
Новинар: Новинари желе да укину ваш глас, а ви немате
никакву помоћ и подршку од званичне Цркве, од јавних
власти, од Државе. Да ли од њих имате било какву помоћ?
Отац Жарко: Директну помоћ немам ни од Цркве, ни
од Државе изузев декларативну од народа, али имам помоћ од
Онога који је најмоћнији, највећи.
Новинар: Да ли постоји још таквих гласова као што је
ваш глас, не само у Цркви него и у другим деловима друштва?
Отац Жарко: Има. Има их иако покушавају да неке
ућуткају, а неке да пошаљу на онај свет.
Новинар: Да ли осећате да ваш живот понекад може да
буде у опасности, због онога што представљате, у шта
верујете, за шта се борите?
Отац Жарко: Мој живот јесте у опасности, али чији
није. Зар ви мислите да можете вечито да живите? Можете да
прелазећи улицу паднете под точкове. Ја сам ставио свој живот
на коцку у служби Бога. Ми не можемо бити Хришћани, ако
нисмо спремни да доживимо своју голготу, нема васкрсења.
Узети крст и поћи за Христом.
Новинар: Да преформулишем питање. Он се бори, он
представља идеју и идеале Исуса Христа и српског народа. С
обзиром на оно зашта се бори и шта представља, да је његов
физички опстанак у питању од људи који не желе да се његове
идеје шире?
Отац Жарко: Да, знам да сам у великој опасности. Али
ја верујем у Бога. Мој живот овде вреди само ако се борим,
исповедам Бога. Борим за Бога, не за себе, за своју Цркву, свој
народ.
Новинар: Да ли вам је некад запрећено да престанете?
Отац Жарко: Много пута.
270
Новинар: Скоро смо завршили. Шта мислите о

политичарима који су дошли после Милошевића?
Oтац Жарко: И после Милошевића, Милошевићи. Као
што је било и после Тита, Тито. Не владају комунисти, али
владају комунистичка деца.
Новинар: Да ли има наде за Србију?
Отац Жарко: Да. И та нада постоји само у Богу и
Господу Исусу Христу и нашему Светитељу који даноноћно
коленопреклоно моли за српски народ. Мислим на Светог
Саву.
Новинар: Може ли овај нови светски поредак да буде
заустављен и спречен?
Отац Жарко: Ја мислим да је он већ сломио неки зуб.
Можете мислити да ће нови светски поредак бити после 11.
септембра, као што је био пре? Америка ће све више да се
заглибљује. Не само са тероризмом, него, ја бих рекао и са
елементарним непогодама, са болестима, земљотресима.
Америка мора добити своју казну од Бога, јер је сејала свуда
смрт по свету, да би обогатила свој народ. Све трансакције око
финансија, око долара, описане су у овој књизи „Црвена
симфонија“. Написао ју је Раковски, који је био један од
оснивача Совјетског Савеза, Јеврејин.
Новинар: Америка данас, обзиром на ствари за које ја
знам, је контролисана од Јевреја, посебно финансијски. С
обзиром на то што сте рекли пре три минута, они ће
евентуално да прекину то. (- Ко? – Америка? – Да прекину
шта? – Да прекине са контролом целог света).
Отац Жарко: Она мора, јер кад се вода разлије, она
постаје плићак. Ако је сужена, онда је дубока. Америка се
разлила. Хоћу да кажем, Америка ће мобилисати муслимане и
ујединити их и не дај Боже да се испуне стара пророчанства
Нострадамуса, да ће Европа и Америка бити преплављене
инвазијом муслимана. Већ сада има негде око 10 милиона
муслимана у Француској, више милиона у Немачкој, у
271
Шведској итд. А Америка сама је такорећи са Енглеском

углавном, њих чине муслимански житељи.
Новинар: Хтео бих да вам се захвалим. (Хвала и вама)
Пре него што завршимо, хтели би да вам кажемо да би,
касније, за недељу или две дошли да узмемо још само пар
ваших изјава, становишта. С обзиром на то да је овај интервју
званично завршен, хтео бих да вас запитам да ли имате да
изјавите нешто за грчки народ, за мој народ, с обзиром да је
ово први пут да они имају прилику да чују ваше мишљење и
ваше становиште.
Отац Жарко: Имам. Држите се Христа. Ви сте сада
једна од ретких чистих православних земаља које нису начете
комунизмом, али чувајте се да не будете преплављени
западом, будите изнад истока и запада, као што је то нама
Свети Сава говорио. Ја лично волим грчки народ, дивим му се
и захваљујем му за све што су учинили за српски народ, за
време Првог светског рата и нарочито ових десетак година,
помажући нам у нашој невољи. Ми смо један народ у Христу,
Господ је рекао – нема ту Грка ни Јеврејина, него смо сви
једно у Христу и треба да се држимо за руке у оваквим
смутним временима.
Новинар: Хвала вам најлепше.
Отац Жарко: Бог вас благословио.
(Забелешка Ж. Г.: Интервју дат тобожњем новинару
грчког листа „Лефтерија типос“, кога је код мене довео и
представио га као новинара из Грчке Стеван Карановић,
Добрачина 59 а, тел. 265–007. Касније сам сазнао да се
Христос Кузулис кретао у кругу митрополита Амфилохија
Радовића и епископа Иринеја Буловића, јер ми је претио њима
да ће ме тужити, што сам о њима говорио неке неповољне
ствари да му не бих тражио враћање позајмљеног новца. Том
приликом ми је рекао да постоји касета о неморалном и
перверзном животу епископа СПЦ, коју ми је обећао набавити
и тражио за то дуг у маркама да је набави, а он ће ми набавити
272
ту касету гратис и вратити позајмицу од 250 марака. Тако и

зато ме је митрополит Амфилохије касније заиста позивао
преко телефона да ми предложи да опростим Христосу
Кузулису дуг у девизама, који сам му дао. Зашто и са каквим
правом, ја не знам. Касније сам чуо да је овај „новинар“
протеран из Југославије због криминалних радњи. Којих,
нисам сазнао, али следи исечак из новина о његовом
протеривању из Југославије)
ј) Преварант из Грчке чека да му тата пошаље паре;
Црна хроника у Националу
Преварант из Грчке чека да му тата пошаље паре

Београд - Пред већем Трећег општинског суда у Београду
на молбу оптуженог је одложено суђење грчком држављанину
Христосу Кузулису (35) из Солуна, оптуженог за три преваре.
Кузулис је, наводи се у оптужници, 4. јуна прошле године у
храму светог Саве на Врачару, представљајући се као
представник грчке црквене организације која треба да помогне
изградњу овог храма, обећао Велимиру Врућинићу визу, а
Немањи Андријашевићу визу и авионску карту на релацији
Београд – Атина. За узврат је тражио да му Врућинић да 150
марака, а Андријашевић 580 марака, што су њих двојица и
урадили. Три дана касније, Кузулис је у казину „Фер плеј“ пре-
варио и Војина Митровића, рекавши му да ће му средити да
добије визу за Грчку ако му да 155 марака. Од свега тога није
било ништа али је Грк узео девизе. Главни претрес одложен је
на Кузулисеву молбу јер му паре, које треба да врати
оштећенима, још нису стигле из Грчке. – Отац, који је требало
да ми пошаље новац није то урадио, али послаће ми га ове
недеље. Пошто је моја намера да паре вратим, молим суд да
одложи претрес – рекао је он тврдећи да ће ово бити последње
одлагање суђења.
(Национал, год. II бр. 113, Београд, 18. 04. 2002., стр. 8)
Н. Стојановић
273
к) Др Жарко Гавриловић: Mој одговор Драгану

Марковићу, на чланак: Зна се ко је педер
У нас има доста „ловачких хантера“, који су праве

незналице, а праве се важни као да нешто знају. Отуда једва
чекам да се отворе удбашка досијеа, како бисмо знали ко и за
кога ради.
Један од таквих незналица је и извесни Драган
Марковић, који ме је прозвао у вашем листу, налепивши ми
пежоративну етикету „морални чистунац“, што мислим да
њему не припада ни у стварном, ни у пежоративном смислу,
када тако пише. Њега овакво његово писање и говор кара-
ктеришу као незналицу, јер би морало да зна да сам небројено
пута иступао у јавности против хомосексуалаца у друштву и у
СПЦ. Нека дотични хантер прочита моје мало веће интервјуе,
у два наврата, које сам дао у Врањским новинама поводом
случаја педофилства епископа Пахомија, што сам потврдио у
оно време, пре судских доказа и осудио, па онда два интервјуа
у Грађанском листу из Новог сада, поводом педофилства
Илариона (Јована Мишића) из манастира Хопово, које сам
такође осудио и потврдио, и то једини ја из СПЦ. Марковић
свакако не може да прочита мојих десетак писама које сам
упутио патријарху српском, Светом арх. Синоду и Сабору и
тражио да се ова пошаст истреби из Цркве, а ако Марковић
баш жели да зна и то, увериће се ускоро када изађе моја књига
из штампе Последњи Мохиканац.
Но, није толико крив Марковић колико лист који му
даје простор да блати часне људе, међу које, без имало лажне
скромности, могу и себе да убројим. Молим Главног уредника
да објави овај мој одговор у истом листу, наредном броју, и на
истој страни.
Београд, 22.05.2005. Протојереј др Жарко Гавриловић
(Лист Таблоид бр. 38, Београд, 19.05.2005., стр. 5.)
274
л) Др Жарко Гавриловић: О педофилији владике

Пахомија
(Изјава дата Горану Антићу за Врањске новине,
29. 11. 2006.)
– Изволите Горане како сте, шта има ново у Врању?

Можете ми поставити питање?
– Па, изволите, важи, молим Вас објавите интегрално да
не би сте подлегли санкцијама Закона о штампи. Да почнем,
што се тиче мог интервјуа Куриру он је постигао своју намеру
и Синод односно, чланови Синода који су припремали тихи
пут у Цркву одустали су од својих намера, ствар је јавно
обелодањена и то је одложено за неки други тренутак. Замену
патријарха, не треба решавати на седницама Синода, већ на
Сабору, уз учешће свих архијереја СПЦ.; био завршен скоро
Сабор тада када је то припремано после Сабора, одмах је
припремана замена Патријарха, што је сасвим неправилно, а
било је већ говора на Сабору, иако је требало нешто да се ради.
Морао је да се закаже ванредни, изборни Сабор са само једном
тачком.
Потребно је да се браћа архијереји између себе договоре
заједнички у духу у љубави, најдостојнији пример да би он као
духовна локомотива повукао процес оживљавања наше
религиозности духовне обнове без чега нема опстанка српском
народу, да уколико испољи неку јерес раскол или огреши се о
црквену дисциплину, то браћа архијереји треба да установе.
Међутим, овде није био конкретан случај с обзиром да је и
садашњи патријарх дошао за време живог Патријарха појавио
се један преседан који није био уобичајен у православним
црквама да се за време живог Патријарха бира други Па-
тријарх. Истина садашњи Патријарх је доста оронуо и мислим
да би сам требало да увиди тренутак и да припреми неку
личност, достојну замене, а не да неки људи који су више неки
најамници и прави пастири дођу на чело Цркве јер би то био
275
пакао живи, прво да дођу у Београд, нама је доста већ

„дођоша“ јер то више није чист српски град него вршљају све
друге структуре, све друге националности, комунисти из целе
Југославије остали су у Београду да воде антисрпску политику,
а Срби немају других уплива у другим републикама и тако
даље...
Мислим да свако може себе да сматра овим или оним,
наша пословица, каже: ко се хвали, сам се квари, али српство и
светосавље доказују се на делу у животу, дакле онај који је
најдостојнији живота по светосавској и православној вери
јесте онај који је прави Србин, о томе је и Св. Николај Владика
писао, према томе, ја не би делио Србе по националној основи,
а поготову што је извесни, господин регрутовао многе
епископе преко личног недостојног понашања (али ја не бих о
томе да говорим, јер када то говорим као да своју утробу
премештам с места на место тако ми је то огавно и тешко),
створена је гласачка машина тако да ли ће број епископа бити
довољан да изазове ломове у цркви и да наметне свог
кандидата то остаје да видимо, ми ћемо се борити јер је утицај
свештенослужитеља и верника елиминисан сада. У Сабору
раније, док је срећно време било, епископи и патријарси су се
бирали на црквеном народном сабору па није могао лако да
прође за патријарха неко ко је имао неке недоличне радње или
криминалне, међутим, сада су епископи приграбили сву власт
у цркве, а јесте наша црква епископална али нису епископи
достојни Христа увек и не могу они увек сами управљати
црквом. Уосталом постоји поступак за судове, Црквено право
и Уредба за избор патријарха од раније која мора да се врати у
дело, где ће и световњаци и свештенослужитељи заслужни и
игумани појединих манастира (како је то било и у време Св.
Саве и после тога дуго времена) да учествују у избору
Патријарха. Овако они сами одлучују, немају сагледавања
супротности и оног што је и економично за правила Цркве јер
једне очи и једно око не види све. Када би човек био Киклоп
276
онда би било све у једној димензији али треба ствари видети

полихронично и мултимедијално и тако даље.
Само моменат, мислио сам да ми је истрошена трака, само
да Вам кажем ја сам се осврнуо на случај епископа Врањског
Пахомија и сматрам да је то истина, то што деца оптужују
њега, права је истина, у суштини много црња и гора, њему ни у
ком случају није смео да суди грађански суд за такве кривице,
јер за то постоји Црквени суд за кривице епископа,
свештеника, ђакона, свештеномонаха, итд; постоје Кривична
правила СПЦ која суде у таквим случајевима. Међутим, чуо
сам да је епископ Пахомије, када су епископи повели разговор
да буде стављен под суд, казао: ако ме ставите под суд, ја ћу
проговорити; а ако ја проговорим, тешко свима Вама. Онда се
нашао неки компромис епископа и политичара, неко соло-
монско решење, које је најгоре од свих могућих, да државни
суд, који није компетентан за овај случај, суди епископу у
Врању, па пошто је тај суд добро вођен и припремао
утемељење, дакле, правно утемељење пресуде, онда је нађена
и добијена сагласност од Владе Србије, нећу да кажем од кога,
да се тај судски спор премести у Ниш, да се поменути
господин ослободи кривице; видели сте како излази са суђења
када је добио ослобађајућу пресуду, као да је цео свет његов.
Међутим, уместо да се постиди и посрами и гледа у земљу он
се хвали и ликује, дакле, истина је то да је он такав и ја не бих
желео да предвидим његов крај иако га назирем, најбоље би
било да се повукао у неки манастир и остало време живота
провео у покајању. На жалост тај лоби је врло моћан и јак,
коме припада и Владика Пахомије, јак је и у цркви и у
друштву и он је учествовао у том монтирању у замени
Патријарха, по мом сазнању, дакле, и он припада том
Босанском лобију, жао би ми било да изазову раскол у цркви
јер они о томе треба да воде рачуна, јер сваки епископ је
положио заклетву да чува Канонско јединство цркве као
доктрину која му је остављена у аманет. Постоје, неки како
277
бих рекао ексцесни испади који допиру у јавност а знате како

већина ствари остане скривена, али ипак нешто процури,
„заклела се земља рају да се сваке тајне знају“ - чују се гласови
да је већ о томе било речи на званичним местима у Патри-
јаршији и тако даље, дакле, постоји нека могућност али ја се
уздам у ортодоксију и ортопраксију епископа појединих у
Босни као што је бањалучки Ефем, да неће дозволити цепање
Православне цркве у Босни. Ја сам рекао да он припада том
клану и да је тај клан најутицајнији у Цркви и Држави, и мене
боли душа, срце, памет, што живим у таквом времену да кад је
породица и брак у великој кризи у Српском народу када нам је
наталитет толико проређен да 20 случајева смрти долази на
једно рођење, да се тако ради и да се такви људи фаворизују у
друштву, да тако једни друге вуку за руку, могуће је да се
котрљају велике суме новца, из руку у руку, промовисање
њихових положаја, и ја не знам докле ће то доћи али то мора
да има тачку кључања, јер зло мора да проври, где ће то
проврети, на чију ће се главу срушити ја то не би желео да
предвиђам, нека то буде воља Божија, па могао бих само да
кажем као што је Краљевић Марко некада рекао: „нека
православље и светосавље тријумфује макар први ја у тој
борби пао“. Велики је међусобни уплив и међусобно утицање,
ви знате да су се они договарали да изађу Срби на гласање, на
Косову, да дају легимитет шиптарско - терористичкој
организацији, час да не изађу, видели сте да су сада и Патри-
јарха први пут у животу извели на гласање, што ја лично
мислим, да је важно било за Косово, али да је важније да се
постигне јединство народа, да се обожимо, да се сложимо,
умножимо, јер још увек постоје тровачи српског народа у
нашим редовима и међу Србима, атеистички пси трагају за
државним непријатељем, још увек етикетирају људе само зато
што не припадају њиховој идеологији. Овде, у Србији,
вршљају све тајне службе света, а видели сте да и убиство
Председника Владе Србије Зорана Ђинђића, није у потпуности
278
расветљено и никако да се у потпуности разреши, вероватно

неко стоји ту како је то бивши министар унутрашњих послова,
Душан Михајловић рекао, да иза тога стоје стране обавештајне
службе. Према томе, Београд је тркалиште обавештајних
служби, како Мосада, ЦИА - е, Интерлиџенс сервис - а, НКВД
- а, и тако даље, наши су потпуно изгубили контролу да
повежу своје редове а уз то влада још увек ДБ, није
демонтиран, најгоре што је тај ДБ и полиција, богами добрим
делом криминализована, учествује у растурању дроге, у
лажирању и подмићивању судија, што излази на видело у овим
свим случајевима, помало стидљиво јер нико не сме да стави
главу у торбу, дакле, све је остало нетакнуто, јер „ 5 октобар „
није ништа променио, остало је као у изреци „с јаши курта да
...да не помињем даље....
Па тога има пре свега, ја сам и то нешто начео, објављене
су књиге за Босну и Херцеговину, припремљена је била књига
о сарадницима ДБ – а, о Српској православној цркви, (чујем да
је неко склонио), та истина мора кад тад изаћи, кад се објави
досије, зашто они чувају досијеа? Ја сам имао прилике да
видим свој досије, гледао сам, у њему су били шпијуни против
мене: свештеници, епископи, верници, неверници, највише
црногорски тзв лоби, дакле, много је оних који су изабрани
вољом атеиста у цркви, да су и сада на својим местима, да им и
длака са главе није фалила, уместо да ћуте и да се покрију
ушима барем, а они се још боре да дођу на прва места.
- То је број 37...... ја вас молим пошаљите ми и оне
претходне бројеве, јер ја сам био на операцији, и можда је
дошло, а неко је од станара узео и читао.
- Хвала много, поздравите све, ја Вас највише молим, као
свештеник и слуга Божјег олтара, борите се за Истину, јер је и
Господ рекао, „И познаћете Истину, и Истина ће Вас
ослободити“ (ср. Јн, 8, 32), само Истином и Љубављу можемо
служити Богу и људима, победити зло у себи и око себе.
Живели!
279
- Свако добро, пријатно!

(Ово је био интервју Горану Антићу за Врањске новине
дат, дана, 29. 11 2006 године.. Дао сам још два интервјуа
Врањским новинама, један је објављен, а немам га, а други
нису објавили због забране политичке власти).
љ) Др Жарко Гавриловић: Мафија влада црквом -

Пахомије је педофил!
Отац Жарко Гавриловић коментарише случај монаха

Илариона (световно име Јована Мишића), бившег старешине
манастира Хопово, који је недавно осуђен за педофилију.
Што се тиче Јована Мишића, ја сам још пре десет
година у јавности причао да је тај човек педофил, а већ
двадесет година се зна да је он то. Нико није устао против
тога. То је брука и срамота што црквени суд није реаговао, а
мене би сутра прозвали кад бих учинио ма какво дело. Исти
случај је са Пахомијем, за кога знам да је педофил и чинио је
то што му се приписује, али се Црква огрешила јер је он
запретио да ће проговорити о осталима у СПЦ уколико му
неко од њих буде судио. Он има у шаци многе владике које
раде исто што и он, тако да су великодостојници Цркве случај
пребацили на цивилни суд.
Ватикански кадар
За директора Патријаршије постављен је ватикански
кадар Лука Новаковић. Он сада тамо заводи страх и трепет.
Постављен је и за старешину спомен храма светог Саве, а
остали свештеници у том храму су склоњени, тако да сва
крована иде њему. Истовремено, прима плату и у
Патријаршији... Када је такав човек поглавар храма, онда се,
рецимо, као ове године, деси да на дан светог Саве, наш
највећи празник, архијерејску литургију не служи патријарх
нити ико од епископа, али је зато ту надбискуп београдски
Станислав Хочевар, који је заједно са верницима читао:
280
Вјерују. То је нека врста прикрадања у молитвеном општењу,

што је јерес. Не кажем да господина Хочевара не треба звати
на неке скупове као што су академије, можда и кад служи
првојерарх српске цркве, и то у својству свечане делегације,
мада и то није било уобичајено до скорашњих дана – оцењује
Гавриловић.
Београд – Српском православном црквом завладао је
талас екуменизма, који ће се и те како осветити нашем народу
за један врло велики и дуг период. Наша црква више није на
стази светосавља и православља – упозорава у интервјуу за
Курир пензионисани протојереј Жарко Гавриловић. Он тврди
и да црквеним круговима у Београда управља „црквена
мафија“ са архијерејским намесником београдским Радичом
Радичевићем на челу!
Скупина људи које бих ја крстио као „црквена мафија“
жели да запоседне све позиције у Београду и да будућем
патријарху стави трње на столицу да би му заповедала шта
треба да ради и како да ради. Један свештеник се већ хвали да
ће за новог патријаха довести епископа који ће их слушати и
кога ће они моћи потпалити да ради оно што они хоће.
Који је то свештеник?
То је Радич Радичевић. Четовођа те мафије. Он је
највеће зло у СПЦ откако је света и века. Тај човек са својим
помагачима на волшебан начин влада патријархом СПЦ.
Ко су му помагачи?
Радич је створио тријумвират са Божом Бакајлићем и
Радованом Биговићем, а сад им се, као четврти, прикључио др
Лука Новаковић. Дај Боже да ми успемо да тај нуклеус будуће
страховладе у Цркви осујетимо и да се из тога извучемо.
Рецимо један од примера како „црквена мафија“ делује јесте и
то што је надлежан патријархов викар Атанасије Ракита
поптуно онемогућен у вршењу своје дужности.
281
Епископу Атанасију Ракити је наводно од стране

Синода замерено то што се недолично понашао под дејством
алкохола у једној ТВ емисији...
Знате шта, па и ти што владају Црквом често иду на
пијанке. Знамо ми добро шта они раде у викендицама у
Барајеву, не желим да отварам ту тему, било би исувише.
Шта конкретно замерате Радичевићу?
Радичевић је четовођа свих замештељстава и све што
ради са својом клапом приписује патријарху. А патријарх је
болестан – час је у кревету, час једва устане. Није свестан шта
се ради по архиепископији... Радич Радичевић је велики
игемон, он је Понтије Пилат СПЦ. Страшне промене су
урађене у Београду. На пример, из Просветног савета за
веронауку избачени су сви професори који су имали титули др,
а убачени су они који имају везе, а нису написали ни једну
једину реченицу у вези са веронауком. Сада се форсира и
размешта ватиканско – екуменистички кадар у Београду. Исто
тако, људи који сада заузимају важне положаје у Цркви, у
великом броју случајева су перверзни! Имамо професоре који
су бисексуалци, а који су сада својим размештањем стекли још
више могућности да греше и да трују Христово стадо...
Шта је још спорно у тим новим размештањима?
Четири архијерејска намесништва су попуњена са
потпуно неадекватним људима, од којих неки немају искуство
као свештеници, а други се пак нису ни показали у служби
Цркви и Богу, а ни у делатностима које би служиле за њихову
промоцију, На другој страни, људи који су се показали у
служењу Цркви и несебичном пожртвовању, чак и по цену
запоставља ња својих породица, премештени су из цркава које
су подигли.
(Интервју дат листу Курир, 14. 02. 2007.) А. Милеуснић
282
м) Др Жарко Гавриловић: Пуч у СПЦ – Пахомије

ослобођен кривице везом СПЦ са политичарима
Свети архијерејски Сабор завршен је прошле недеље

освештањем Саборне цркве у Нишу. Нажалост, освештао ју је
владика Пахомије, коме је суђено у Нишу, а не у Врању, и који
није осуђен захваљујући спрези Цркве и политичара. Апостол
Павле каже: „Избаците злога из своје средине“, а наша црква
ослободила је човека неоспорно кривог по свим сведочењима
људи којима се може веровати.
Лактароши владају над српским патријархом Павлом
Сабор СПЦ није расправљао ни о писму свештенства о
горићим проблемима у Београдско - карловачкој архие-
пископији, у којој извесна група људи који су се домогли
положаја у Цркви не по заслузи, него по протекцији, у ствари
влада над онемоћалим и болесним патријархом Павлом. Међу
њима предњачи архијерејски намесник београдскопосавски
Радич Радичевић са својом компанијом, тврди Гавриловић.
Београд – Жарко Гавриловић, пензионисани протојереј
и председник Српске светосавске странке, тврди да се у врху
Српске православне цркве спрема тихи пуч тако што група
архијереја покушава да преузме вођство над Црквом и унапред
одреди наследника Његове светости патријарха Павла!
У Цркви се припрема тихи пуч тако што група
архијереја у Светом синоду, користећи одсуство болесног
патријарха Павла и епископа Иринеја Буловића са седница
Синода, већ одредила ко ће бити заменици Његове светости
патријарха Павла, чиме би се прејудицирао будући избор
патријарха СПЦ.
Како су људи одређени за заменике?
Прича се по црквеним круговима да је за заменика
патријарха по звању одређен Јован Павловић, митрополит
загребачко - љубљански и целе Италије, познат по надимку
„Јован без Земље“, који је раније био заменик оболелог
283
патријарха Германа и неовлашћено слупао ни мање ни више

него девет милиона долара за непотребну преправку
Патријаршије.
Ко би требао да буде други заменик?
За заменика патријарха у Београдско - карловачкој
архи-епископији одређен је епископ зворничко - тузлански
Василије Качавенда, који је замењивао епископа шумадијског
после смрти владике Саве и за то време извршио силне преме-
штаје свештеника у Србији, доводећи кадрове из Босне,
непотребно вршећи адаптације епископског дома и радећи
многе друге ствари. То је, иначе, човек кога је у књизи
„Чувари Југославије – сарадници Удбе у БиХ“ као једног од
сарадника под конспиративним именом Пабло означио аутор
Иван Бешлић.
Колико се може веровати таквим оптужбама на рачун
једног владике СПЦ?
Знате врло добро да се Василије Качавенда хвали
својим намештајем у вредности од више милиона евра у
владичинском двору који назива „рај на земљи“, а ни он нити
ико од епископа нити свештеника није дао ниједног јединог
динара за Енциклопедију православља, а камоли доставио
своју биографију и фотографије да би подаци који су унети
били и релевантни.
И око израде те енциклопедије било је проблема...
Синод ми је дао овлашћење да радим на Енциклопедији
православља, пошто сам одређен за уредника исте, а епископ
„Јован без Земље“ писао је писмо Синоду да скине тај
благослов и да Синод дозволи да он ради сам на Енци-
клопедији православља, што значи да се никада не уради права
енциклопедија како то ради Руска православна црква.
Шта планирате да урадите поводом свега овога што
сте нам испричали?
Ми који смо крварили под комунистима и били
обесправљени и прогоњени не можемо мирно гледати да по
284
неким мишљењима ватикански људи и поклоници дођу на

чело наше цркве. Не бих волео да по трећи пут у својој
старости будем вођа демонстрација против злоупотреба
погрешних људи у СПЦ који желе да се домогну највишег
положаја новцем и страним утицајем.
Водићете демонстрације против црквених челника?
Не бих желео, уколико не будем приморан, да изнесем
у јавност све податке о животу и раду појединих моћника у
Цркви, јер сматрам да није време за то, пошто нам предстоји
одбрана Косова и вероватно бурна политичка збивања и
економска криза. Али ако ми Господ и ту чашу горчине
додели, ја ћу се, по неким наговорима свештеника и верника,
ставити на чело тих демонстрација, ако треба, жртвоваћу свој
живот, а камоли чин у служби, Богу и своме народу.
Борућу се против оних који кажу да служе Христу, а
живе у највећем могућем луксузу и разврату. Част
појединцима који су достојни свога звања. Коленопреклоно
молим епископе СПЦ да поправе стање у Цркви пре него што
се оно још више погорша, јер има много верника који неће да
уђу у цркву у знак протеста зато што великодостојници воде
преговоре са папом да примимо Грегоријански календар и да
нас уброје у Унију. Свети Сава је говорио: „Српски народ није
папин, него Христов“.
(Интервју дат листу Курир бр. 1097, Београд, 14. 10.
2006. стр. 5). А. М
н) ГЛИЦ тражи састанак са патријархом Иринејем
Геј – Лезбејски Инфо Центар (ГЛИЦ) послао је јуче

молбу Српској православној цркви у којој се тражи састанак са
српским патријархом Иринејом, саопштила је јуче ова
организација. „У молби се наводи да ГЛБТ популација у
Србији свакодневно трпи насиље и да већина особа које врше
то насиље оправдавају га својом вером и учењем Српске
285
православне цркве, као и да је насилнике на првој Паради

поноса 2001. године предводио свештеник, те због тога СПЦ
може да има велику улогу у смањењу насиља“, наводи се у
саопштењу ГЛИЦ - а које је потписао председник ове
организације Предраг Аздејковић.
(Политика, бр. 34728, Београд, 15. 07. 2010. стр. 8)
њ) Патријарх не би подржао гејеве „ни у лудилу“
Парада - Поглавар Српске православне цркве Иринеј

одбацио је могућност да он и та институција подрже
одржавање Параде поноса у Београду, одговарајући тако на
молбу српских гејева да буду примљени у Патријаршији.
Нисам добио никакав захтев за „састанак“, рекао је патријарх,
а на питање да ли ће пристати да се састане са геј активистима
и подржи њихово залагање за геј параду у Београду ако је
добије, кратко је одговорио: „Ни у лудилу“.
(Часопис 24 Сата, Београд, 16. 07. 2010. стр. 4)
286
о) Скен новинског чланка: Парада под истрагом,

Политика, бр. 34739, Београд 26. 07. 2010., стр. 3)
287
п) Комеморација жртвама „параде љубави“ у Дуизбургу

(Политика, бр. 34745, Београд, 1. 08. 2010., стр. 2)
288
р) Отворено писмо Министру полиције г. Ивици

Дачић и средствима информисања јавности у вези са
заказаном Геј парадом за 19. 09. 2010. године
Поштовани господине Министре,

Савест ми налаже да Вам се обратим овим отвореним
писмом и учтиво предложим да забраните заказану геј параду
за 19.09.2010. после трагичних и крвавих догађаја са „парадом
љубави“ одржаном јуче у Немачкој, пошто мислим да сте
савестан, породичан човек, да имате децу коју морате чувати
од настраних и насилних људи, од људи педофила и хомо-
сексуалаца, који не знају ништа друго него да нас духовно
„силују“ и придикују нам да су им угрожена права, којим они,
настрани какви јесу, желе да се ките, приморавају да гледамо
невиђено зло које квари народ. Траже да им дозволимо њихове
геј параде поноса, које су параде срама и изазов нама
хетеросексуалцима да и ми заказујемо праве параде Богомдане
љубави, чиме чак и несвесно, „сечемо“ грану на којој седимо.
Да би се избегле могуће катастрофалне последице,
нарочито после одлуке Међународног суда у Хагу о
признавању сецесије Космета, да се сав бес искали над јадним
хомосексуалцима, које би требало пре жалити, него хвалити и
проливање крви невиних жртава на београдском асфалту,
предлажем Вам три предлога:
1) Да забраните предстојећу геј параду, због забране у
Москви, Словачкој, због окрвављене геј параде у Загребу и
трагичне параде у Дуизбургу (Немачка), где је погинуло 19
људи и повређено 340, углавном нормалних људи, које је
полиција добрим делом масакрирала и сада мора пред
Тужилаштвом Немачке да полаже рачуне, а оснивач се извукао
тиме што је обећао „да се парада поноса више неће
одржавати“;
2) Или да геј параду изместите из Београда, на пример
на Ушће, као прошлогодишњу или у неки други затворен
289
простор, ако нећете да је забраните, или изместите из

Београда, и
3) Да предложите хомосексуалцима и лезбејкама из
државног апарата, наше културе и Цркве, да стану на чело те
геј параде, да народ зна ко изводи, предводи и заводи, ко
продаје српске интересе, јер је лицемерно и фарисејски: да се
хомосексуалци у Држави и Цркви крију иза оних „овчица“ које
наивно могу налетети на сакаћење или убијање, као што се
десило у Немачкој на геј паради, у недељу 25.07.2010.. , што се
види из скениране слике на страни 280 ове књиге.
Ово Вам предлажем добронамерно како бисте избегли
замку коју Вам поставља Запад и још увек уцењује нашу
земљу преко настраних политичара и црквених великодо-
стојника, све због превенције евентуалних догађаја за нереде у
Београду, ако их буде било, и спречите немиле догађаје који су
се скоро десили у Немачкој, којима „смрде“ све геј параде
света. На ово Вас обавезује и став здравомислећих људи у
СПЦ који су устали јавно против ове пошасти, која је
катастрофална за наталитет Срба и хришћана на Западу. Ја ћу,
са своје стране, ових дана окачити на интернет своју књигу
Стампедо сатаниста, о догађајима спречавања прошле геј
параде, 30, јуна 2001., као активни учесник, да би уразумио
оне вође и завође и оне који нас срамоте пред Богом,
народима, прецима и потомцима. Не обазирите се много што
ће искварени људи или трабанти Новог светског поретка дићи
галаму, јер су то и до сада чинили, или што ће нам покушати
да спрече улазак у, морално трулу а богату новцем отетим од
колонија и разним марифетлуцима протекционизма, у Европу,
јер они чине све да нас сатру, док остане Срба „за под шљиву“,
па да нас онда приме у ту стару Вавилонску блудницу, будући
да нам они ни до сада нису указали пријатељство, него
напротив велико непријатељство. Покушајте истовремено да
утичете на власт да се пре веже за Русију, Кину, Индију,
Шпанију, Словачку, и поједине арапске земље које су и до
290
сада исказале пријатељски став, према од Запада, череченој и

пострадалој Србији, све ово као пандам Западној Европи и
САД, и одржању неутралности Србије између ова два блока,
до кога ће кад тад, у блиској будућности доћи, јер председник
Републике Србије води катастрофалну и издајничку политику
против Србије и српског народа. Његово време је већ истекло;
спасавајте образ и част Србије.
Рекох Вам и спасох своју душу, а Ви радите по својој
савести, ако за Бога и народ српски знате.
Београд, 26.07.2010.
Печати и потписи у часописима, у вези пријема овог отвореног писма.
291
Великомученик Милош Обилић, манастир Хиландар

Stampedo Satanista

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Stampedo Satanista

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Икона Светог Георгија, аутор књиге купио је у Лиди (Израел)

УСАМЉЕНИ ОТПОР У ЦРКВИ И ДРЖАВИ

Др Жарко Гавриловић, протојереј

Идејни нацрт корица

Прелом и расподела илустрација које је аутор одабрао:

1) Моје становиште о хомосексуалству пре заказивања

а) Модерна содомија, Хришћанска мисао, број: 9 - 12, год. VI/-

2) Хомосексуалност са аспекта Светог писма

а) Хомосексуалност посматрана са аспекта Светог писма и све-

3) Припрема за антигеј демонстрације

а) Припреме за демонстрације против „Геј параде“ заказане 30.

д) Утврђивање слободе, Против греха, Нови експрес, бр. 13360,

1) Полемика у листу „Политика“:

а) Мирјана Кубуровић: „(Не) хришћанска реч“, Политика, бр.

г) Др Жарко Гавриловић: „Истина није вређање“, мој одговор

2) Полемика у листу „Данас“:

а) Борка Павићевић: „Београд у свет“, објавио: Данас, среда 4.

3) Полемика у листу „НИН“:

а) Др Жарко Гавриловић: „Лик праведног Ноја у огледалу“, ре-

ђ) Др Жарко Гавриловић: „Свакога ограничава његова сопвена

4) Полемика у листу „Глас јавности“:

а) Проглас Форума писаца: „Зашто нема званичног саопшт-

5) Полемика у листу „Илустрована политика“:

а) Озрен Милановић: „Неумољиви борац у мантији“, Илустр-

в) Др Жарко Гавриловић: „Ни смирени ни јеромонах“, - „Неум-

6) Полемика у листу „Време“:

7) Полемика у листу „Blic News“:

а) Зоран Б. Николић: „Насиље и политика“: „Вајмарска Срби-

б) Др Жарко Гавриловић: „Насиље и новинари“, мој одговор на

8) Полемика у листовима „Репортер“ и „Свет“:

а) Петар Луковић: „Цигански фашизам“, Репортер, бр. 148, год

а) Др Жарко Гавриловић: „Наказност хомосексуалства“, инте-

г) Блудни отац или грешни синови, за НИН пише Јован Јањић,

о) Скен новинског чланка: Парада под истрагом, Политика, бр.

1) Др Жарко Гавриловић, Моје становниште о

(Писмо Жарка Гавриловића, упућено господину НН,

До мене су, драго Божје чедо, допрли тужни гласови

Пред Богом нема ништа тајно што се неће сазнати, нити

као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48) који

дрогом, сексоманијом, Господ ће многе народе истре-бити са

бракови (између мушкараца и између жена), што није случај на

право је засновано на Божанском праву из којег извире, у коме

психогени, искуствени поремећај у раном детињству, аверзија

б) Уводна објашњења о хомосексуалству

Живимо у наопаком времену, у коме је све либерализо-

учине још бездетнијом. Јер, шта је циљ хомосексуалног

много случајева) да би се иживљавали над таквом децом. Па

људе. То није нимало безазлено, са таквим људима ми идемо у

2) Хомосексуалност са аспекта Светог писма и светоотач-

Морали бисмо да се осврнемо на то како на хо-

а) Хомосексуалност посматрана са аспекта Светог писма,

Хомосексуалство, полно општење са истим сексуалним

настраност, стручно речено перверзија, кажњив у многим

родно употребљавање жена, распалише се жељом и вољом је-

да „ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни

евидентно ненормално и неприродно. У таквом стању палог

педофилско уживање. И једно и друго је неморално, непри-

да усвоје децу, не што пате због имања родитељског

поделу у друштву, више су изложени биолошкој опасности,

неприродног сексуалног живота 35% хомосексуалаца (на-

казна је одређена хомосексуалцима који бацају своје семе у

б) Хомосексуалство посматрано са научног аспекта

Постоје бројне научне студије које третирају хомосек-