Uski i pravi put 

Sveti Teofan Zatvornik

 
Covek moze cuti ljude kako ucestalo govore: „Gospod, stvarajuci coveka, uveo ga je u
Raj i pruzio mu sve za njegovo uzivanje. Nakon pada, iako je covek izgnan iz Raja,
njegove sposobnosti za uzivanje i sredstva su ostala: cvece nudi zanos mirisa, voce  ukusa,
zvezdano nebo  pogleda, pesma ptica slusanja. Kasnije, uz iste linije covek je pronasao
muziku. Sve u prirodi govori o dobroti Tvorca. Postoje medjutim i oni, koji u inat Bozijoj
dobroj volji, zele da svuda postave ogranicenja, granice. Oni siluju prirodu, oni pogresno
predstavljaju Boga, drzeci istaknuto vrlo iskrivljenu sliku.
Tuzno stanje stvari zaista! I pisuci vam u poslednjem pismu da cak ni mirjani ne bi
trebalo da izbegavaju monasku strogost, ako zele da budu istinski Hriscani, mislio sam da
sam ubedio svakoga i da su sve vase zabune i teskoce resene. Ali kakvu zbrku imamo
ovde! Zasto ste na zemlji sebe stavili u takvu nepriliku – ako je istina na njihovoj strani.
Vi treba da im odgovorite: „Samo napred, moji prijatelji, zabavljajte se, zanimajte se,
otvorite siroko sva vrata zadovoljstava i zanosa i veselite se na gozbi ovog zivota... Niko
vas ne zadrzava, niko vam nece postavljati prepreke na vasem putu. Zivite kako selite.
Vama je samo receno, u recima Gospoda, da postoje dva puta za sinove covecije: uski put i
siroki put; i da prvi vodi u zivot, dok drugi vodi u propast. Citajte sami, ako zelite.
Ovo je direktno iz Jevandjelja: “Udjite na uska vrata; jer su siroka vrata i sirok put sto
vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao sto su uska vrata i tesan put sto vode
u zivot, i malo ih je koji ga nalaze.“ (Mat. 7;13-14) Ako zelite da cujete, onda cujte, ali ako
ne zelite, onda radite kako zelite. To nije nekakvo ljudsko otkrice; to je nista manje nego
zapovest Bozija. Borite se da udjete na uska vrata, kaze Gospod drugom prilikom, jer ce
mnogi, kazem vam, “traziti da udju i nece moci“ (Luka 13;28)
Borite se, t.j. zurite, kao da se trkate, nadmecuci se sa drugima da udjete kroz ova uska
i prava vrata, ignorisuci druge, grabeci ih od drugih; Pusti mene, pusti mene! Jer za
neodlucne bi se ova vrata mogla zatvoriti.
Zasto je to tako, nije na nama da sudimo. Gospod je odredio tako i to je to! Da i sta je to
Gospode? On, Koji je radi naseg spasenja, Sam isao ispred nas tim uskim putem i nakon
patnji svih vrsta, dao Svoju dusu Bogu sa Krsta, govoreci raspetom razbojniku: „Danas ces
biti sa Mnom u Raju.“ On je, uostalom nas Spasitelj! Svi koji zele da budu spaseni moraju
ici za Njim.
A ici za Njim, moguce je samo nosenjem svoga krsta: „Ko hoce za mnom da ide neka
se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide“. Ovo je put svih onih koji zele spasenje:
Apostoli, Mucenici, Jerarsi, Svetitelji i svi oni koji su zadobili spasenje i sada naseljavaju
Bozji grad, Nebeski Jerusalim.
Pa sta da se radi? Nesumnjivo, covek ne moze biti spasen na drugi nacin, kada medju
onima koji su spaseni nema nikoga ko je zadobio vecna blazenstva nekim drugim putem.
 Zar nije bolje pokoriti se ovoj neophodnosti, cak iako nije bas toliko prijatno?
Uostalom, gore je patiti vecno. Neka oni koji zele da budu spaseni nekako prinudjavaju
sebe i neka ne traze izgovore. Tesko je ali sta da se radi? Nije bez razloga, zivot nazvan
borbom, podvigom. Kao sto Sveti Pavle govori: “Bori se dobrom borbom.“ (1. Tim. 6;12)
Ali oni koji ne zele da se pokore, radice sta zele. Trebalo bi da znaju, medjutim, da
razlicita pravila i prinude nisu ljudski pronalasci; one su zapovesti Bozije. Rec pojasnjenja
bi se ovde mogla dodati.
Zasto je to tako, da je neophodna ova ili ona prinuda? Zasto naprimer, moramo da
postimo, zasto usamljenost, zasto toliko molitve, itd? Medjutim, ja necu ulaziti u sve to.
Oni koji prate put spasenja znaju koliko je sve to neophodno, dok oni koji izbegavaju ovaj
put, bi pre da ne slusaju o tome.
U odnosu na ona iskrivljena tumacenja koja ste imali u svom pismu, mislim da sam
vam, vec odgovorio. U Raju, istina je, postojale su mnoge stvari koje su pruzale uzivanja,
ali ona su predstavljala spoljasnji ukras rajskog zivota; one su bile od drugorazrednog
znacenja. Covekova glavna svrha nije bila da uziva u njima, vec da bude u zajednici sa
Bogom kroz dobrovoljno ispunjavanje volje Bozije.
Da je Raj ostao covekovo mesto zivljenja, ljudi bi svakako uzivali u tim spoljasnjostima,
ali oni ne bi uopste razmisljali o njima; to im ne bi bila briga; to bi bio prirodan dodatak,
senka Bogougodnog zivota.
Kao sto vidite, cak i u Raju, oni nisu raspravljali ili se uzbudjivali zbog sitnica, ali mi,
koji smo izgubili Raj, zelimo da postavimo zadovoljstvo kao vrhovni cilj zivota. Ako bi
uzivanje zakonito bilo udeo coveka, Gospod ne bi izgnao nase praroditelje iz Raja.
Njihovim izgnanjem, On nam je pokazao da zivot sa popustanjima i uzivanjem ne
pristaje palom coveku. Kao sto znate, kroz pad se promenio celokupni poredak stvari.
Covekovom zivotu je dodat kratak period zemaljskog postojanja, pun tuga i nevolja,
odredjenih da prosvetle, poprave i ociste coveka, da ga ucine dostojnim vecnog
nasladjivanja u drugacijem, vecnom raju.
Covekov istinski zivot dolazi posle groba, ili jos preciznije, nakon njegovog vaskrsenja;
dok je sadasnji zivot samo pocetak, priprema za taj buduci zivot. U prirodi je ovog
sadasnjeg zivota, kako je odredjeno od Boga, da imamo razlicite spoljasnje tuge i nesrece, i
On je prepisao za to razlicite nedace u cilju ociscenja.
Mucenicima su skidali kozu gvozdenim kandzama i na taj nacin ih pripremili za Raj.
Ovo je slika covekovog sadasnjeg zivota, u kome covek kroz ove ociscujuce zabrane ili
prinude, slicno bicevanju, biva pripremljen za blazenu vecnost! Ako uspes da nadjes
coveka koji ce dobro shvatiti i prineti srcu kratkocu sadasnjeg zivota i koliko puno koristi
ima u tim ogranicenjima za buduci, beskrajni zivot, on ne samo da ce prestati da ih
izbegava, vec naprotiv, trazice ih i tezice ka njima, kao prema necemu dobrom i
pozitivnom. Eto tako to izgleda kod svih onih koji pravilno shvate znacenje ovog
sadasnjeg zivota.
U traganju za objasnjenjem ovog gledista, na um mi dolaze misli mog dragog ucitelja
K. Amfiteatrovog. Jednog dana, dok smo se setali kroz sumu, u prolazu sam ga pitao:
„Zasto postoje takve nejednakosti u prirodi? Ovde je predivni cvet, a odmah kraj njega
zareca kopriva ili kuznjak. I nebo: nekad je cisto, a nekada oblacno i turobno.“
"Nerazumni moj druze," odgovorio je, "Ove nejednakosti nisu nevazne stvari u
domostroju Bozijeg Promisla u odnosu na nase spasenje. Milostivi Bog nam je na taj nacin
govori: Jedino pravedno bi bilo da zabrinutost nikada ne silazi sa tvog cela; ali Ja
ponekada dajem tebi da osetis zadovoljstvo zivota, dopustam da tvoje oci budu napunjene
svetloscu, tvom celu da bude nenaborano borama, i osmehu da igra na tvojim usnama, da
ne bi izgubio nadu i pao u ocajanje. Jedino je pravedno da zemlja donosi trnje i cicak za
tebe, ali Sam uredio da ponekad proizvede izobilje uzivanja tako da ti ne bi izgubio
uverenje, da i jos uvek postoji mogucnost ponovnog zadobijanja izgubljenog blazenstva.
Jedino bi bilo pravedno da u vazduhu iznad tvoje glave i oko tebe ne bude niceg drugog
sem oluja, gromova i munja; ali ti cesto vidis blistavo sunce i uzivas u prijatnoj svetlini
jutra i prekrasno spokojstvo veceri – tako da bi mogao pamtiti da Nebesa nisu skupa
zatvorena za tebe, da je Moj zagrljaj uvek otvoren prema tebi i da Sam spreman da te
primim u nebeska obitalista."
Ovo je dakle razlog zasto odredjena uzivanja ostaju u prirodi; ne zato da bi mi mogli
da ove mrvice pretvorimo u dozivotnu zabavu, ili da gradimo od ovih delica hram srece
na zemlji! Ali, nasi tragaoci za uzivanjima misle drugacije. Po njihovom misljenju, svaka
prinuda, svaka prepreka ka uzivanju je nasilje na ljudskom prirodom i suprotna je Bozijoj
volji. Vec sam rekao da to nije tako i da je Sam Bog zapovedio coveku da ide uskim putem.
Da to nije ni na kakav nacin nasilje nad ljudskom prirodom, moze se razumeti iz sledeceg.
Kada je covek pao, on nije pao samo ispod svog dostojanstva, on je takodje prihvatio
unutra i neka nacela strana njegovoj stvarnoj prirodi, semena svake vrste zla. Posledicno,
u palom coveku moramo razlikovati sta je svojstveno, a sta strano njegovoj prirodi. Sva
prinudna pravila i mere prepisana i ustanovljena od Boga, narocito su i posebno usmereni
protiv tudjih i zlih semena, sa ciljem da ih smrve, da ih uguse i stoga da donesu slobodu
pravoj ljudskoj prirodi.
Tako, prinude i ogranicenja nisu nasilje nad prirodom, vec pre koristan alat ili
sredstva. Oni su potrebni kao i operacija za hirursko uklanjanje tumora, ili zavoj za stetnu
ranu. Nasa priroda je u ropstvu. Stavljajuci razlicita ogranicenja na nas, Gospod zeli da
oslobodi nasu prirodu. Ali mi se opiremo: "Ne diraj! Ne ogradjuj nas pravilima!" I prema
tome, umesto branjenja mi klevecemo sebe. Tragaoci za uzivanjima su izgubljene duse.
Ne govorim da nema mesta u zivotu za uzivanje; mi bi trebali da prihvatamo sve iz Ruke
Bozije sa zahvalnoscu. U isto vreme, ne treba da tezimo za uzivanjima ni vise od svega, da
se bunimo protiv svih vrsta prinudbenih pravila.
Nije ih zato Sam Bog propisao. Takvo buntovnistvo pokazuje ne samo manjak
razumevanja same stvari, vec i agresivno bogoborstvo. Vidite gde sve to vodi! Ali oni
misle povrsno o tome.
U sadasnjosti oni mogu biti i u dobrom stanju , ali sta ce naci u buducem svetu?
Stesnjenja i protiv njihove volje, gorka i jadna stesnjenja, ali tada nece biti uopste koristi od
njih.
 
 
Gospode, imaj milosti i spasi nas!