ΘѲΕΟΔ∆ΩΡΟΥ ΤΟΥ ΣΤΟΥΔ∆ΙΤΟΥ
Ἐπιστολὴ πρὸς Πλάτωνα τὸν ἑαυτοῦ
πατέρα περὶ προσκυνήσεως τῶν σεπτῶν εἰκόνων
Ἑαυτοὺς παραµυθѳούµεθѳα͵ προσλαλοῦντες
τῇ ἱερᾷ κεφαλῇ ἡµῶν· τί γὰρ ἂν καὶ εἴη
παρακλητικώτερον παιδὶ ἤ πατρὶ διαλέγεσθѳαι͵ καί
γε τοιούτῳ καὶ τηλικούτῳ͵ οὗ τὴν ἀρετὴν ᾄδουσι
πολλαὶ πόλεις͵ χῶραί τε καὶ νῆσοι. οὗτος ὁ ἐµὸς
ποθѳεινὸς πατήρ͵ κἂν ὁ καρπὸς τῷ δένδρῳ οὐκ
ἐοικὼς διὰ τὸ ἄχρηστον τῆς ταπεινώσεώς µου͵ ἀλλ΄
ὅµως τῷ προκεῖσθѳαί σε κανόνα εὐσεβείας ἔχοµεν
οὐχ ἡµεῖς µόνον͵ ἀλλὰ καὶ οἵπερ ἂν ἕλοιντο
θѳεοσεβεῖν͵ πτεροῦσθѳαι εἰς ἀνδρείαν καὶ διαν
ίστασθѳαι πρὸς εὐδροµίαν.
ἐπειδὴ δὲ ἀπὸ χρόνου πολλοῦ ἐπεζήτησέ
σου ἡ ἁγιωσύνη δοῦναί µε λόγον͵ πῶς δεῖ τὴν
σεπτὴν Χριστοῦ εἰκόνα προσκυνεῖν (οὐκ
ἀγνοοῦσα͵ ἀλλὰ βουλοµένη κἀντεῦθѳεν τὸν ἄλογόν
µου λόγον κινεῖν)͵ τηνικαῦτα µὲν οὐκ ἐξεγένετό
µοι ἀπο κριθѳῆναι͵ νυνὶ δὲ ἐπιµνησθѳεὶς δέον
ἡγησάµην τὸ ἐνταλθѳέν µοι ἐφ΄ ὅσον οἷόν τέ ἐστι τῇ
συνεργίᾳ τῶν ἱερῶν σου προσευχῶν ἀποπληρῶ
Свети Теодор Студит
Писмо Платону, своме духовном оцу, о
поштовању икона
Превео са грчког Атанасије Јевтић
1. Сада се речју обраћамо теби, који си
наша свештена глава, ми себе тешимо. Јер шта је
за сина утешније него да разговара са оцем, и то
са таквим и тако великим, чију врлину славе
многи градови, земље и острва. Такав је мој
љубљени отац, иако плод није налик на дрво, због
ништавности маленкости моје. Ти стојиш пред
нама као правило побожности, и не само пред
нама, него и пред свима који су се определили за
право богопоштовање, који се окриљују храб-
рошћу и побуђују се на добро подвизавање.
Иако је твоја светиња одавно тражила да
речју одговорим (и објасним) како треба
поштовати часну икону Христову - не као не
знајући, него желећи тиме да побудиш моју
неразбориту реч - ја тада нисам успео да
одговорим. Сада пак, сетивши се тога, сматрам
да треба, колико ми је то могуће, да испуним што
ми је поручено, уз помоћ твојих светих молитава,
σαι͵ εἰ καὶ ὅτι ἄλλοθѳί που περὶ τοῦδε αὐτοῦ τάχα мада сам нешто о томе, можда и довољно, рекао
ἱκανῶς ἐξεῖπον.
Πᾶσα τοίνυν τεχνητὴ εἰκὼν ὁµοίωσίς ἐστιν
οὗ ἂν ᾖ εἰκὼν καὶ ἐν ἑαυτῇ τὸν χαρακτῆρα τοῦ
ἀρχετύπου µιµητικῶς δείκνυσι͵ καθѳώς φησιν ὁ
πολὺς τὰ θѳεῖα Δ∆ιονύσιος͵ τὸ ἀληθѳὲς ἐν τῷ
ὁµοιώµατι͵ τὸ ἀρχέτυπον ἐν τῇ εἰκόνι͵ τὸ ἑκάτερον
ἐν ἑκατέρῳ͵ παρὰ τὸ τῆς οὐσίας διάφορον·
ὥστε ὁ προσκυνῶν τὴν εἰκόνα προσεκύνησε
τὸν ὅπερ ἐµφαίνει ἡ εἰκὼν ἀσφαλῶς. οὔτε γὰρ τὴν
τῆς εἰκόνος οὐσίαν͵ ἀλλὰ τὸν ἐν αὐτῇ γεγραµµένον
προσεκύνησεν͵ οὔτε µὴν τοῦ ἀρχετύπου τὴν εἰκόνα
διέσχισε κατὰ τὸ ταὐτὸν τῆς προσκυνήσεως·
ταὐτὸν γὰρ ἡ εἰκὼν τῷ ἀρχετύπῳ τῇ ὁµοιώσει.
οὕτω τοιγαροῦν καὶ ὁ Μέγας Βασίλειος͵ ὅτι
βασιλεὺς λέγεται καὶ ἡ τοῦ βασιλέως εἰκὼν καὶ οὐ
δύο βασιλεῖς· οὔτε γὰρ τὸ κράτος σχίζεται οὔτε ἡ
δόξα µερίζεται. ὡς γὰρ ἡ κρατοῦσα ἡµῶν ἀρχὴ καὶ
ἐξουσία µία͵ οὕτω καὶ ἡ παρ΄ ἡµῶν δοξολογία µία
καὶ οὐ πολλαί͵ διότι ἡ τῆς εἰκόνος τιµὴ ἐπὶ τὸ
πρωτότυπον διαβαίνει. εἰ δὲ ἐπὶ τὸ πρωτότυπον
διαβαίνει͵ οὐκ ἄλλη καὶ ἄλλη͵ ἀλλὰ µία καὶ ἡ αὐτὴ
τιµητικὴ προσκύνησις͵ ὥσπερ ἓν καὶ ταὐτὸν τὸ
προσκυνούµενον κἀν τῇ εἰκόνι πρωτότυπον.
на другом месту.
2. Дакле, свака уметничка школа јесте
слично изображење (подобије) онога чија је то
слика, и она у самој себи подражавањем показује
нацрт (тј. карактер) прволика, као што о томе
говори искусни у божанским стварима Дионисије
(Ареопагит): „Истина се показује у подобију (тј. у
свом ликовном облику), прволик - у слици
(икони); свако од њих је у свакоме, осим разлике
суштине."
Тако, ко се поклања икони, поклања се
ономе кога икона верно показује. Јер се он не
поклања суштини иконе, него насликаноме на
њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује
икону од прволика (архетипа), јер је икона слич-
ношћу изображења идентична са прволиком.
Стога и Василије Велики вели: „Царем се назива
и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме
ни моћ (царска) не двоји, нити слава дели. Јер, као
што је једно господство и власт (Божја) који нама
владају, тако је и славословље које ми узносимо
(Богу) једно, а не многа. Јер част слике (иконе)
прелази на прволик (прототип)." Ако, дакле, част
(која се одаје икони) прелази на прволик, онда
почасно поклоњење није једно ово а друго оно,
него је једно и исто, као што је један и исти
прототип (прволик) којем се одаје поклоњење на
2

Ἄλλο δὲ φυσικὴ εἰκὼν καὶ ἄλλο µιµητική͵ ἡ
µὲν οὐ φυσικὴν διαφορὰν ἔχουσα πρὸς τὸ αἴτιον͵
ἀλλ΄ ὑποστατικήν͵ ὡς ὁ Υἱὸς πρὸς τὸν Πατέρα
(ἄλλη γὰρ ὑπόστασις τοῦ Υἱοῦ καὶ ἑτέρα τοῦ
Πατρός͵ µία δὲ φύσις δῆλον ὅτι)͵ ἡ δὲ τὸ ἀνάπαλιν͵
φυσικὴν διαφορὰν ἔχουσα͵ ἀλλ΄ οὐχ ὑποστατικήν͵
ὡς ἡ εἰκὼν τοῦ Χριστοῦ πρὸς τὸν Χριστόν· ἄλλη
µὲν γὰρ φύσις ὑλογραφίας καὶ ἕτεραι τοῦ Χριστοῦ͵
οὐκ ἄλλη δὲ ὑπόστασις͵ ἀλλὰ µία καὶ ἡ αὐτὴ τοῦ
Χριστοῦ κἀν τῇ εἰκόνι γεγραµµένη͵
τοῦ αὐτοῦ θѳείου Βασιλείου πάλιν λέγοντος·
ὃ οὖν ἐστιν ἐνταῦθѳα µιµητικῶς ἡ εἰκών͵ τοῦτο ἐκεῖ
φυσικῶς ὁ Υἱός· καὶ ὥσπερ ἐπὶ τῶν τεχνητῶν κατὰ
τὴν µορφὴν ἡ ὁµοίωσις͵ οὕτως ἐπὶ τῆς θѳείας καὶ
ἀσυνθѳέτου φύσεως τῇ κοινωνίᾳ τῆς θѳεότητος ἡ
ἕνωσις.
Ὅρα οὖν τὸ διάφορον· ὅτι ἐπὶ τῆς φυσικῆς
εἰκόνος καὶ τοῦ αἰτίου ἤγουν τοῦ Υἱοῦ καὶ τοῦ
Πατρός͵ ἡνίκα µία φύσις͵ µία καὶ προσκύνη σις
κατὰ τὸ ταὐτὸν τῆς φύσεως͵ οὐ τῆς ὑποστάσεως
(ἐπειδὴ ὡς µίαν φύσιν͵ µίαν καὶ προσκύνησιν καὶ
δοξολογίαν ὁµολογοῦµεν τῆς Ἁγίας Τριάδος͵ τρεῖς
δὲ ὑποστάσεις͵ Πατρὸς καὶ Υἱοῦ καὶ Ἁγίου
икони.
3. Једно је природна икона, а друго је
икона (настала) подражавањем. Једна (тј. она
прва) нема природну разлику према (своме)
узроку, него ипостасну (личну) разлику, као Син
према Оцу. Јер је друга ипостас (личност) Сина а
друга Оца, док им је природа очевидно једна.
Код друге пак икoне (тј. оне настале
подражавањем) обратно је: она има природну
разлику, али нема ипостасну, као - слика
Христова према (самоме) Христу. Јер друга је
природа материје слике, а друга Христова, али
лице није друго, него једна и иста личност
Хрисгова, макар и била насликана на икони.
Јер исти божанствени Василије опет
говори: „Што је тамо икона подражавањем, то је
овде Син по природи; и што је у репродукцијама
уметности сличност изображења по спољашњем
изгледу (по обличју), то је у Божанској
Несложеној Природи јединство кроз заједничност
Божанства“.
4. Запази, дакле, разлику: код природне
иконе и (њеног) узрока, то јест Сина и Оца, пошто
је једна природа - једно је и поклоњење (Оцу и
Сину), по идентичности природе, а не ипостаси.
Пошто исповедамо једну природу (Свете Троји-
це), исповедамо и једно поклоњење и
славословље Свете Тројице, али три Ипостаси:
3
Πνεύµατος)͵ ἐπὶ δὲ τῆς µιµητικῆς εἰκόνος καὶ τοῦ
ἀρχετύπου͵ ἤγουν τῆς εἰκόνος Χριστοῦ καὶ τοῦ
Χριστοῦ͵ ἡνίκα µία ὑπόστασις Χριστοῦ͵ µία καὶ
ἐνταῦθѳα προσκύνησίς ἐστι͵ κατὰ τὸ ταὐτὸν δῆλον
ὅτι τῆς µιᾶς ὑποστάσεως͵ οὐ τὸ ἑτεροῖον τῶν
φύσεων Χριστοῦ καὶ τῆς εἰκόνος.
εἰ δὲ ὥσπερ κατὰ τὸ ταὐτὸν τῆς ὑποστάσεως
οὕτω καὶ κατὰ τὸ ταὐτὸν τῆς φύσεως µίαν φαίηµεν
εἶναι τὴν προσκύνησιν τῆς εἰκόνος πρὸς τὸ
πρωτότυπον͵ οὐκέτι διαφορὰν εἰκόνος καὶ εἰκονι
ζοµένου γνωριοῦµεν͵ ἀλλ΄ ἔσται ὡς µία ὑπόστασις
οὕτω καὶ µία φύσις τῆς εἰκόνος Χριστοῦ καὶ αὐτοῦ
δὴ Χριστοῦ͵ καὶ ἐµπίπτοµεν εἰς ἑλληνικὴν
πολυθѳεΐαν͵ πᾶσαν ὕλην εἰς Χριστοῦ εἰκόνα
χαρακτη ριζοµένην θѳεοποιοῦντες. κἀντεῦθѳεν
ἀνοίξοµεν γλῶσσαν τοῖς εἰκο νοµάχοις κατηγορεῖν
ἡµῶν͵ τὸν ἕνα θѳεὸν ἐν τρισὶν ὑποστάσεσι
προσκυνούντων͵ πολλοὺς θѳεοὺς προσκυνεῖν τε καὶ
σέβειν οὐκ ἀπει κότως.
εἰ δὲ µήτ΄ αὖ κατὰ τὸ ταὐτὸν τῆς
ὑποστάσεως µήτε κατὰ τὸ ταὐτὸν τῆς φύσεως λέγοι
τις εἶναι τὴν τῆς εἰκόνος πρὸς τὸ ἀρχέτυπον
προσκύνησιν͵ δῆλον ὅτι ἔσχισε τὸ κράτος καὶ
ἐµέρισε τὴν δόξαν τοῦ ἀρχετύπου ἀπὸ τῆς εἰκόνος͵
καὶ οὕτως προσκυνῶν τὴν εἰκόνα Χριστοῦ
εἰδωλολατρεῖ φανερῶς͵ οὐ µίαν ἀλλὰ δύο
προσκυνήσεις εἰσφέρων· ὅπερ ἀποδεικνύναι
σπεύδουσιν οἱ εἰκονοµάχοι͵ ἀναιροῦν τες ἐντεῦθѳεν
ὡς τὸ εἰκὸς Χριστὸν σαρκὶ περιγράφεσθѳαι͵ ἴσα
Оца и Сина и Светога Духа. Док код иконе
(настале) подражавањем и код њеног прволика, то
јест код Христа и иконе Христове, пошто је једна
Ипостас Христа - једно је овде и поклоњење, и то
очигледно по идентичности те једне Ипостаси, а
не по различитости природа Христа и иконе.
Ако пак кажемо да, као што је једно
поклоњење икони и прволику по идентитету
ипостаси, тако је (једно) и по идентитету природе,
онде не признајемо разлику слике и насликанога,
него ће бити како једна ипостас тако и једна
природа иконе Христове и самога Христа, и - ми
упадамо у јелинско многобоштво, обого-
творавајући сваку материју која се употребљава
за сликање иконе Христове. Овде ћемо отворити
уста иконоборцима да нас оптужују да, клањајући
се Једноме Богу у три Ипостаси, ми се клањамо и
многим боговима и поштујемо их.
5. Ако опет неко каже да се поклоњење
икони не односи на прволик ни по идентичности
ипостаси ни по идентичности природе, онда је он
очигледно разделио моћ и одвојио славу прволика
од иконе, те тако клањајући се икони Христовој,
он чини јавно идолопоклонство, уводећи не једно
него два поклоњења. Управо се то и старају да
докажу иконоборци, одричући у том случају, што
је и нормално, да је Христос описив по телу, чиме
бивају изобличени да безбожно мисле, једнако са
4
τοῖς ἐν δοκήσει καὶ φαντασίᾳ ἐπιδεδηµηκέναι θѳεὸν онима који сматрају да је Бог само привидно и у
τοῖς ἐν γῇ ἀσεβεῖν ἀπε λεγχόµενοι. Ἀλλ΄ ἐρρίφθѳω машти дошао к људима на земљи. Но нека
τὸ ἀµφοτέρων ἐπίσης ἀσεβὲς ἐν τῷ οἰκείῳ σκότει. безбоштво и једних и других буде подједнако
свргнуто у таму њима својствену.

ἡ δὲ ἀληθѳὴς τῶν χριστιανῶν πίστις͵ καθѳὼς
προείρηται͵ ὡς µίαν ἐπὶ τῆς Ἁγίας Τριάδος τῇ
κοινωνίᾳ τῆς θѳεότητος ὁµολογεῖ προσκύνησιν͵
οὕτω καὶ ἐπὶ τῆς εἰκόνος Χριστοῦ µίαν καὶ τὴν
αὐτὴν προσκύνησιν ὁµολογεῖ κατὰ τὴν ταὐτότητα
τῆς ὑποστάσεως τοῦ Χριστοῦ· ἡ αὐτὴ γάρ ἐστι
προσκυνουµένη͵ κἂν γεγραµµένη εἴη. ἐπεὶ οὐκ ἂν
εἴη εἰκών͵ εἰ µεσολαβεῖται καὶ διασχίζεται τῇ τιµῇ
ἀπὸ τοῦ πρωτοτύπου͵ ἀλλ΄ ἰδιοϋπόστατόν τι
πρᾶγµα τυγχάνει. καὶ οὕτω λοιπὸν κἀν τῇ τῆς
εἰκόνος τοῦ Χριστοῦ προσκυνήσει µία ἡ
προσκύνησις καὶ δοξολογία τῆς πολυυµνήτου καὶ
µακαρίας Τριάδος.
Истинита пак вера хришћана, као што је
већ речено, исповеда да, као што је у Светој
Тројици једно поклоњење због заједничности
Божанства, тако и за икону Христа исповеда једно
и исто поклоњење због идентичности Ипостаси
Христове. Јер се једној и истој Ипостаси поклања-
мо, макар она била и насликана. Иначе то неће
бити икона ако се чашћу (поштовањем) одваја и
раздељује од свога прволика, него ће то бити нека
самостално постојећа ствар. Тако, дакле, и у
поклоњењу икони Христовој остаје једно пок-
лоњење и славословље Свехвалне и Блажене
Тројице.

Δ∆όξειε δ΄ ἄν τις κἀκεῖνο λέγειν· οὐκοῦν͵
ἐπειδὴ ἡ προσκύνησις λατρεία͵ συλλατρεύεσθѳαι
συµβαίνει τὴν εἰκόνα Χριστοῦ τῇ Ἁγίᾳ Τριάδι.
ἀλλ΄ ἔοικεν ὁ τοιοῦτος µὴ εἰδὼς διαφορὰν
προσκυνήσεως· ἐπεὶ προσκυνοῦµεν ἁγίοις͵ ἀλλ΄ οὐ
λατρεύοµεν αὐτοῖς͵ καὶ ἄρχουσι κατὰ νόµον θѳεοῦ͵
ἀλλ΄ οὐδ΄ αὐτοῖς λατρεύοµεν.
6. Можда ћe неко смислити да каже и ово:
пошто поклоњење јесте служење (λατρεία -
божанско служење), онда ће се десити да се икони
Христовој приноси иста служба која се приноси
Светој Тројици. Такав човек, међутим, очигледно
не зна разлику у поклоњењу: јер се ми поклањамо
Светима, али им не указујемо божанско служење;
они су над нама и руководе нас у закону Божјем,
али им не служимо на божански начин.

ἔπειτα µανθѳανέτω αὖθѳις ὅτι οὐ τῆς οὐσίας Затим, такав човек треба још да зна да
τῆς εἰκόνος ἐστὶ προσκύνησις (τοῦτο γὰρ ἔκτοπον поклоњење не бива самој суштини иконе, јер је то

5
καὶ τῶν λατρευόντων τῇ κτίσει παρὰ τὸν κτίσαντα
ἔργον)͵ ἀλλὰ τοῦ ἐν τῇ εἰκόνι προσκυνουµένου
Χριστοῦ͵ ἀκοινωνήτου µε νούσης παντάπασι τῆς
εἰκονικῆς ὕλης πρὸς τὸν προσκυνούµενον ἐν αὐτῇ
Χριστὸν τῷ ὁµοιώµατι· ὅπερ ἐστὶν ἴδιον τῆς
ὑποστάσεως Χριστοῦ͵ κεχωρισµένον τῆς ὕλης͵ κἂν
ἐν αὐτῇ ὁρᾶται.
неумесно и својствено је онима који служе твари
већма него Творцу (Рм. 1,25), него се оно (тј.
поклоњење) одаје у Христовој икони
поклањаноме Христу, док материја иконе остаје
сасвим незаједнична (непартиципантна) у односу
на Христа коме се клањамо у слици, што је
својствено Ипостаси Христовој, одвојеној од
материје, мада се у овој сагледава.

καί µοι δοκεῖ τῷ ἐν κατόπτρῳ παραδείγµατι
ἐοικέναι· κἀκεῖ γὰρ οἱονεὶ διαγράφεται τοῦ
ὁρῶντος τὸ πρόσωπον καὶ µένει ἔξω τῆς ὕλης τὸ
ὁµοίωµα. κἂν δόξειεν ἀσπάσασθѳαι τὴν ἑαυτοῦ
ἐκεῖσε εἰκόνα͵ οὐ τὴν ὕλην προσε πτύξατο͵ ὅτι
µηδὲ δι΄ αὐτὴν πρόσεισιν͵ ἀλλὰ τὸ ἐν αὐτῇ
ἀπεικονισθѳὲν αὐτοῦ ὁµοίωµα͵ δι΄ ὃ καὶ προσέφυ τῇ
ὕλῃ. ἀµέλει µεταστάντος αὐτοῦ τοῦ ἐσόπτρου
συναπέστη αὐτῷ ἅµα καὶ τὸ ἴνδαλµα͵ ὡς µὴ
κοινωνοῦν τι τῇ τοῦ ἐσόπτρου ὕλῃ͵
7. Ово је, чини ми се, слично примеру са
огледалом: јер се и у огледалу описује лице
огледајућег се, но сличност лика остаје ван
материје огледала. И ако би човек хтео да пољуби
свој лик у огледалу, он не би захватио материју,
јер није због ње ни пришао огледалу, него због
изображеног (у огледалу) лика свога, због кога је
и пришао материји огледала. Но чим се удаљи од
огледала, заједно с њиме удаљиће се и његово
обличје у огледалу, јер нема ничега заједничког
са материјом огледала.

ὥσπερ οὖν καὶ ἐπὶ τῆς εἰκονικῆς ὕλης͵ ὅτι Тако исто бива и са материјом иконе: кад
ἀφανισθѳέντος τοῦ ἐν αὐτῇ ὁρωµένου ὁµοιώµατος͵ се изгуби (или уништи) лик који је на њој био
ἐφ΄ ᾧ ἡ προσκύνη σις͵ ἔµεινεν ἡ ὕλη ἀπροσκύνητος͵ видљив, и на кога се односило поклоњење, онда
ὡς µηδὲν κοινωνοῦσα τῷ ὁµοιώ µατι. материја остаје без поклоњења, јер ништа не
заједничари са дотичним ликом.

Ἔστω πάλιν δακτύλιος ἐγκεχαραγµένος 8. Узмимо опет (за пример) прстен на

βασιλικὴν εἰκόνα͵ εἶτα ἐκτυπούσθѳω ἐν κηρῷ͵ ἐν којем је нацртан лик цара, па нека се он отисне у
πίσσῃ͵ ἐν πηλῷ. ἡ µὲν οὖν σφραγὶς µία καὶ ἡ αὐτὴ воску, у смоли, у глини. Печат (са ликом) ће на
ἀπαράλλακτος ἐν ἀµφοτέραις ταῖς ὕλαις͵ αἱ δὲ свима материјама бити један исти и

6
πρὸς ἀλλήλας διαφορούµεναι· οὐκ ἂν δὲ ἐν ταῖς
διαφορουµέναις ἀπαράλλακτος ἔµεινεν ἢ παρὰ τὸ
µηδὲν ταῖς ὕλαις κοινωνεῖν͵ ἀλλ΄ εἶναι αὐτὴν τῇ
ἐπινοίᾳ τούτων κεχωρισµένην͵ µένουσαν ἐν τῷ
δακτυλίῳ.
непроменљив, а материје ћe се једна од друге
разликовати. Лик печата није ни могао не остати
неизмењен у различитим материјама, јер није
имао ништа заједничког са тим материјалима; лик
је у замисли одвојен од њих, и он остаје у
прстену.

οὕτως οὖν καὶ τὸ τοῦ Χριστοῦ ὁµοίωµα͵ Таκо бива и са ликом Христовим: нека је
κἂν ἐν ὁποιᾳοῦν ὕλῃ κεχαρακτήρισται͵ на било каквој материји насликан, он нема ничега
ἀκοινώνητόν ἐστι τῇ ἐν ᾗ δείκνυται ὕλῃ͵ µένον ἐν заједничког са материјом на кojoj се показује,
τῇ τοῦ Χριστοῦ ὑποστάσει͵ ἧσπέρ ἐστι καὶ ἴδιον. остајући у Христовој Ипостаси, чије и јесте
својство.

καὶ ἁπλῶς εἰπεῖν͵ οὐ λατρεύεται ἡ εἰκὼν 9. И просто речено: не одаје се божанско

τοῦ Χριστοῦ͵ ἀλλ΄ ὁ ἐν αὐτῇ προσκυνούµενος служење икони Христовој, него Христу коме се
Χριστός͵ καὶ προσκυνητέον αὐτῇ κατὰ τὸ ταὐτὸν на њој клањамо; а њој (икони) треба се поклањати
τῆς ὑποστάσεως τοῦ Χριστοῦ͵ παρὰ δὲ τὸ τῆς због идентичности Ипостаси Христове, без
οὐσίας τῆς εἰκόνος διάφορον. обзира на разлику суштине иконе.

Οὕτω τοιγαροῦν͵ ὡς ἐµὲ γοῦν εἰδέναι͵ τῇ
τῶν ἁγίων πατέρων διδασκαλίᾳ ἐπερειδόµενον͵ ἡ
τῆς εἰκόνος τοῦ Χριστοῦ προσκύνησις. ἧς
ἀναιρουµένης ἀνῄρηται δυνάµει καὶ ἡ Χριστοῦ
οἰκονοµία͵ καὶ ἧς µὴ προσκυνουµένης ἀνῄρηται
ὡσαύτως καὶ ἡ Χριστοῦ προσκύνησις.
10. Тако дакле, како се мени чини,
поклоњење икони Христовој заснива се на учењу
Светих Отаца, и, ако се ово (поштовање) укине,
потенцијално се укида и сам домострој Христов,
те ако се икони (Христовој) не поклањамо, онда
истовремено укидамо и поклоњење Христу.

καὶ διὰ τοῦτο͵ ὦ θѳεῖε πάτερ͵ σὺν φόβῳ καὶ
εὐλαβείᾳ προσιτέον καὶ προσκυνητέον αὐτῇ͵ ὡς
τῆς προσκυνήσεως ἐπὶ τὸν Χριστὸν διαβαινούσης͵
καὶ πιστευτέον χάριν θѳείαν ἐν αὐτῇ ἐπιφοιτᾶν καὶ
ἁγιασµοῦ αὐτὴν ὑπάρχειν µεταδοτικὴν τοῖς πίστει
11. Стога, о! божанствени оче, треба са
страхом и побожношћу приступати икони и
поклањати јој се, јер поклоњење прелази на
Христа; и треба веровати да на њу силази
божанска благодат и да она пружа освећење,

7
προσιοῦσιν. ἐπεὶ καὶ ἐπὶ τοῦ τύπου τοῦ ζωοποιοῦ
σταυροῦ͵ τῆς εἰκόνος τῆς τε παναγίας ΘѲεοτόκου
καὶ πάντων τῶν ἁγίων πάσης ἁγιωτικῆς εἰκόνος
προσκυνήσεως διὰ µέσου τῶν κατ΄ αὐτὰς
πρωτοτύπων ἐπὶ θѳεὸν ἀναβαινούσης
καὶ διὰ τοῦτο µιᾶς καὶ µόνης οὔσης
λατρευτικῆς προσκυνήσεως τῆς ἁγίας καὶ
ὁµοουσίου Τριάδος͵ δι΄ ἣν ἐπὶ τῶν ἄλλων αἱ
διάφοροι προσκυνήσεις καὶ πρὸς ἣν ἡ ἀναφορὰ
τῶν ἁπασῶν προσκυνήσεων ἑνιαία.
εἰ δέ τι ἀγνοίᾳ ἐσφαλµένως εἴρηκα ἢ τοῦ
καθѳή κοντος ἐνδεῶς ἢ πέρα͵ ὡς πατὴρ ἀγαθѳὸς τὸ
µὲν ἐπανορθѳοῦν͵ τὸ δὲ ἀναπληροῦν͵ τὸ δὲ καὶ
περιελεῖν ἀξίωσον͵ εὐχόµενος καὶ ὑπερευ χόµενος
τῆς ταπεινώσεώς µου καὶ νοεῖν ὀρθѳῶς καὶ λέγειν
ἀπταίστως καὶ πράττειν ἀνεπιψѱόγως.
онима који јој приступају са вером. Јер и код
слике (типоса) животворног Кpcтa, и кад иконе
Свесвете Богородице, и код свих Светих - свако
освећујуће поштовање (проскинисис -
поклоњење) икона усходи преко њихових
прволикова ка самоме Богу.
Зато је једно и једино божанско
поклоњење (λατρευτικῆς προσκυνήσεως) Светој и
Једносуштној Тројици, и ради Ње су ова
различита поклоњења другима, јер се Њој
јединствено и узносе сва друга поклоњења.
12. Ако ли сам по незнању рекао нешто
погрешно, или мање од потребнога, или
прековише, ти као добри отац благоизволи да
једно исправиш, друго допуниш, а треће
одстраниш, молећи и умољавајући Бога за моју
ништавност, еда бих и ја правилно мислио, и
непогрешно говорио, и беспрекорно поступао.