POJAM MITA I MITOLOGIJA

Mit, њegov nastanak i razvoj (grчki mythos- priчa,predaњe) je

najstarija forma u kojoj su љudi antiчkog doba sagledavali svet i
boжanske stvari. On se najчeшћe gnoseologistiчki određivao kao simbol
u kome je istina otelovљena u slici, tako da je mit, u stvari misaona
slika.
Mit predstavљa priчu o proшlosti, poreklu i nastanku sveta ili neke
narodne zajednice, sa mnogo religioznih i fantastiчnih elemenata, koja
se prenosi kroz tradiciju u nepromeњenom obliku. Poшto su mitovi
nastali veoma rano u istoriji, neki od њihovih modernih tumaчa smatrali
su da oni sadrжe prve oblike religiozne, poetske i nauчne svesti.
Međutim, mit ne treba tumaчiti samo kao primitivnu i naivnu duhovnu
tvorevinu, jer su u њemu sakupљena ogromna жivotna iskustva narodnih
zajednica koja dalekoseжno kroz istoriju određuju њihov жivot. U
mitovima su na simboliчan naчin iskazani i utvrđeni zajedniчko poreklo,
obiчaji, sistem vrednosti i verovaњa jedne narodne zajednice, razvijena
pesniчka imaginacija i izgradjen jedinstven pogled na svet kroz
zajedniчki jezik. Potreba za saznavaњem sloжenih prirodnih i
druшtvenih pojava, smatra se da je jedan od osnovnih uzroka nastanka
mita.
U ranijim vremenima,kada je mit nastao, priчaњe mitova je
poveravano naroчitoj vrsti obdarenih љudi date zajednice. Ovi kazivaчi
mita bi sa posebnom umeшnoшћu i govornim darom , ali i zahvaљujuci
svom autoritetu, govrili sadrжaj mita u taчno planiranom vremenu.
Zatim bi priчaњe mita pratiio i određeni verski ritual. Najчeшћe se
biralo vreme porodiчne ili plemenske sveчanosti, npr. za vreme obreda
inicijacije, kada su se sluшaoci mita nalazili u zanosu, ekstazi,
nadahnuћu. Tada bi sluшaoci bili sasvim obuzeti onim izvorom o kome
mit pripoveda, podajuћi se svim svojim biћem mitskom heroju, pretku,
od koga veruju da vode svoje poreklo. Savremena istraжivaњa mita
pokazuju da mitovi razliчitih naroda sadrжe mnoge zajedniчke
elemente. Na primer, prvobitno staњe sveta se u skoro svim mitovima
razumeva kao neki haos-nered; u gotovo svim mitovima pretpostavљa se
neki pokretaчki uzrok ( boжanstvo) na osnovu kojeg iz haosa nastaje
uređen svet.
U romantici je, na primer, vaжio stav da „mit sadrжi istinu u formi
lepote: mit je poezija, najstarija i najuzviшenija poezija naroda. Mit je
istovremeno i istina i pesniшtvo; istina se nalazi u њegovom sadrжaju ,a
poezija i poetsko u њegovoj formi.“Kao шto je њegovo prisustvo u
poetskom, imaginarnom tvoraшtvu naroda omoguћavalo њegovu
popularizaciju ili poetizaciju, tako je sa druge strane ritual, odnosno
obred predstavљao њegovu praktчnu demonstraciju, naчin pokazivaњa
jedne vere, religije.
Kult i mit. Kult je sloжeniji fenomen od rituala ili obreda. Dok je
obred iskљuчivo praktiчna strana religije, kult ukљuчuje i praktiчnu i
duhovnu stranu, pa je nerazdvojno povezan sa religijom, odnosno
mitom. чesto ga je teшko razlikovati od religije i mita. Erist Kasirer je
taчno odredio odnos mita i kulta, tvrdeћi kako je mit teorijski,a kult
praktiчni element sistema vere. Po њemu „pravo objektiviraњe
fundamentalnog mitsko-religioznog oseћaњa ne nalazimo u pukoj slici
bogova, nego u њihovom kultu“, buduћi da je „kult чovekov aktivan
odnos prema svojim bogovima“, u kome se „ono boжansko ne samo
posredno predstavљa i prikazuje, nego se na њega i neposredno utiчe“,
pa kult predstavљa „objektivnu osnovu mita“. Dakle, unutraшњe
religijsko oseћaњe ne moжe se nikada konkretno ispoљiti u mitskoj
priчi, u mitskoj ideji boga koga apstraktno zamiшљamo u svesti, veћ
samo i jedino u kultu, u kome „Ja“ kao jedinka ili „Ja“ u zajednici sa
drugima, kroz ritual, kroz prinoшeњe жrtve ili molitvu uspostavљam
aktivan odnos prema bogu, identifikujuћi se sa њim. Dok je kult
objektivna, stvarna osnova mita, sama ideja boga je, medjutim,
subjektivna, misaona predstava.

SLOVENSKA NARODNA VEROVAњA

 Stara religija Slovena, њihov pogled na svet, bilo je paganstvo. Ono je
obuhvatalo celokupnu sferu duhovne i znaчajan deo materijalne kulture.
Slovensko paganstvo nije bilo odvojeno od verovaњa srodnih i
Slovenima susednih naroda, veћ se javљa kao samostalno razvijeni deo
stare indoevropske religije.
Za razliku od hriшћanstva, koji predstavљa dosta celovit postojan,
strukturno homogen, zatvoren sistem dogmi i religijskih simbola,
slovensko paganstvo se ispoљavalo kao razuđeni, otvoreni sistem, u
kome se novo postavљalo iznad starog, stalno ga dopuњavalo,
formirajuћi celi niz slojeva. Slovensko paganstvo je nosilo u sebi, ne
samo animatska verovaњa, tj. ubedjenost da je sve u prirodi жivo (i
kamen, vatra, grom, itd.), nego i animistiчka verovaњa (predstave o
duшi), koja su se verovatno vezala za kasnije poglede o transcedentnosti
duшe (њenoj sposobnosti da prelazi u drugo telo) i o sposobnosti
razliчitih metamorfoza natprirodnih biћa koja se preobraжavaju чas u
jarca, чas u maчku, psa, dete i sl. Posle prelaska Slovena u hriшћanstvo,
natprirodna biћa, dobivшi naziv neчista sila, imala su љudski-
antropomorfni, жivotiњski-zoomorfni ili pomeшan antropomorfno-
zoomorfni oblik. Ta natprirodna sila, po ubeđeњu starog Slovena-
paganina, naseљavala je celu vasionu, s њom su se susretali, i ona je
bila opasna, mada nije uvek dovodila do loшeg i tragiчnog zavrшetka.
Ta sila se mogla umilostiviti i чak uplaшiti, шto je i чiњeno u skladu sa
posebnim ritualima i tradicijama. Iz te sredine natprirodnog, postepeno
su se izdvajali paganski bogovi, o kojima imamo dosta mutnu predstavu.
Izgleda da su Sloveni u VI veku imali ne samo neшto poput panteona
bogova, nego su bili blizu monoteizma, verovaњa u vrhovnog, ali joш
ne i jednog, hriшћanskog boga. To se pretpostavљa na osnovu
svedoчanstava vizantijskog istoriчara Prokopija Kesarijskog, koji u
svom delu „Rat sa Gotima“, saopшtava da su Sloveni verovali u
Gromovnika, koga su smatrali za najveћeg boga i na жrtvu mu prinosili i
bikove i volove.
Hriшћanstvo je samo delimiчno uniшtilo dosta labavu i u nekom
smislu priliчno amorfnu strukturu paganstva, postavilo ga u nove uslove
i potчinilo svojoj, znaчajno viшoj hijerarhiji vrednosti. Aktuelno
hriшћanstvo dalo je paganskim mitoloшkim likovima i predstavama
status neчiste sile, negativnog duhovnog naчela koja je bila suprotna
krsnoj, чistoj i svetoj sili. U folklornim prestavama, nebo su zauzele
nebeske, pravedne i boжanske sile,a podzemљe moчvare,jame i jaruge-
neчiste i tamne sile. Zemљa je mesto na kome se bore ta dva sveta i
naчela, a чovek i њegova duшa predstavљaju centar te borbe. Pri tome
voљa Boжja i promisao Boжja, gospodare svima i određuju sve. Takav
narodni hriшћanski pogleda na svet, tipiчan za obe konfesije, i
pravoslavnu i katoliчku, ne treba smatrati za dvoverje poшto je ono
ciљno i predstavљa jedinstven sistem verovaњa.
Drevne slovenske predstave o stvaraњu sveta vode poreklo iz
vremena indoevropskog zajedniшtva, pa se stoga odlikuju velikom
arhaiчnoшћu.
Zemљu su Sloveni zamiшљali kao ploчu, koja ili pliva na vodi ili
poчiva na leđima чetiri bika od чijih oшtrih trzaja nastaju zemљotresi.
Smatralo se da zemљa ima svoj kraj, mada je bilo teшko doћi do њega;
to je malo kome uspelo, i odatle nije bilo povratka.
Sunce je izvor жivota na zemљi i do dana danaшњeg na Karpatima
se naziva „lik Boжji“, a u drugim mestima „oko Boжje“. Svake noћi
sunce se kupa u moru ili odlazi na kraj zemљe, da bi se malo rashladilo i
potom ponovo pojavilo. Dok za sunce kod Slovena nisu vezane posebne
magijske radњe, mesec je ponekad objekat crne magije. Pojava novog
meseca kod Slovena je чesto obeleжavana loжeњem vatre ili peчeњem
posebnog kolaчa, devojaчkim gataњima o buduћnosti, svadbama,
poчiњaњem novih poslova (sejaњa,gradњe kuћe.itd.).чini se da stari
Sloveni nisu znali za solarne religije, odnosno nisu se klaњali suncu kao
neka satroiranska plemena, nisu privatili dnevnu svetlost kao glavno
boжanstvo. Nisu se klaњli ni vatri, mada je poшtovaњe nebeske vatre-
muњe, zauzimalo vaжno mesto u њihovom pogledu na svet i religijskom
ponaшaњu.
U nekim slovenskim zonama, pre svega kod Srba, priliчno su se
oчuvale indoevropske predstave o kiшnim oblacima kao o nebeskim
stadima krupne rogate stoke, o oblacima kao o mleчnim kravama i o
kiшi kao nebeskom mleku koje oplođava i hrani zemљu. To se izraжava
u nizu obreda i radњi, među kojima se izdvajaju srpske basme za teraњe
gradonosnih oblaka. Oluja sa gradom predstavљana je kao napad
nebeske stoke-oblaka na zemљu, koju moжe zaшtititi zemaљska stoka.
Međutim ista nebeska stoka moжe nagraditi nebeskim mlekom-kiшom.
Kult „majka-zemљa“ je veoma poznat kod Slovena, posebno kod
Rusa i Srba, i izraжava suшtinu narodnih pogleda na zemљu, koja u
ruskoj tradiciji ima epitet „sveta“. Odnos prema zemљi kao жenskom
naчelu, koja rađa i donosi plod, nije karakteristiчan samo za
indoevropsku tradiciju, nego i za drevnu Evroaziju u celini. Istoчni
Sloveni, u prvom redu Rusi, saчuvali su u veoma arhaiчnom vidu kult
majke-zemљe, kome pripadaju zabrane da se zemљa bije шtapom ili
neчim drugim (osim ritualnog шibaњa, nameњenog obezbeđivaњu
plodnosti) da se zemљa uznemirava do Blagovesti, oraњem,
probadaњem koчeva i sl. U Bugarskoj, smatrali su iz zemљe da ћe iz
zemљe, ako se ore pre Blagovesti, curiti krv. Naruшavaњe ovih zabrana
moglo je dovesti do suшe ili izazvati druge nesrece. Poznato je
obraћaњe zemљi i koriшћeњe zemљe u kletvama, kada bi zemљu
uzimali u usta ili stavљali busen na glavu: smatralo se da je ta zemљa
pravedna, da ne trpi ne istinu, da kaжњava za krivokletstvo. Vera i
svetost, boжansko naчelo i oduhovљenost zemљe ispoљavaju se u
narodnom svetotajstvu ispovedaњa zemљi.
Beloruske predstave o bremenitosti zemљe do Blagovesti i zabrana
obrađivaњa zemљe do tog dana vezane su za staroslovensku deobu
godine na dva perioda-leto i zimu. Proleћe i jesen smatrani su za poчetke
leta i zime- za vreme koje je najavљivalo buđeњe, koje je obeleжavalo
to buđeњe, i vreme koje je oznaчavalo da zemљa pada u san,
privremeno umrtvљavaњe prirode. Leto i zima kod starih Slovena delili
su se na dva dela, te delove je razgraniчavao dan ili niz dana, kada bi
leto i zima bili na vrhuncu, i oni su oznaчavali њihovo prepolovљeњe.
Praznik Blagovesi pada u vreme proleћne ravnodnevnice, a jeseњi
Krstovdan, u vreme jeseњe ravnodnevnice. Te granice oznaчavaju vreme
kada se zemљa budi iz sna, i vreme kada pada u san, u zimsko
mirovaњe. Skoro kod svih Slovena, ovi dani su vezani za kult zmije. Na
Blagovesti zmije izlaze iz zemљe, a na Krstovdan ulaze u zemљu, i zato,
po ruskom verovaњu ne treba iћi u шumu. Druga dva prazniчna datuma
koji predstavљaju granice vremena, padaju sredinom zime i sredinom
leta. Zimi to je Boжiћ, a leti je to rođeњe sv. Jovana Preteчe, ili
Ivaњdan. Ilustrativno je da na Ivaњdan praznuje jedna noћ-„ivaњska“
noћ, a na Boжiћ dvanaest dana od Boжiћa do Bogojavљeњa, od ovih
dana zavisi sudbina cele godine. Ti dani se kod Rusa nazivaju svete
veчere ili straшne veчere, a kod Juжnih Slovena, nekrшteni ili pogani
dani. Oni su ispuњavaњi paganskim ritualima i radњama s maskiraњem,
grupnim obilascima kuћa-koledara i drugih maskiranih povorki,
obrednim antiponaшaњem, gataњima i sl., koji su obeleжavali poчetak
nove agrarne godine, preokret od zime prema letu.
Za slovenske obrede godiшњeg ciklusa, karakteristiчan je kult
drveћa, pre svega hrasta, kod Istoчnih i delimiчno Zapadnih Slovena,
breze, u maњoj meri javora, lipe, u konkretnim sluчajevima i vrbe (na
Vrbicu, o Đurđevdanu). Kod Juжnih Slovena vrlo je rasprostraњen
obred paљeњa boжiћnog (obiчno hrastovog) badњaka na kuћnom
ogњiшtu. U slovenskom godiшњem ciklusu њemu odgovara
istoчnoslovenski ritual spaљivaњa slamnate lutke u Ivaњskoj noћi. U
srpskim krajevima, badњak je shvatan kao antropoidno biћe: uvijali bi
ga u koшuљu, i pre nego шto bi ga stavili na vatru, hranili ga i pojili.
Slama je obavezni atribut, ne samo ivaњskog, veћ i boжiћnog obreda-
na slami, pokrivenoj grubom domaћom prostirkom, kod Juжnih Slovena
obavљala se ritualna gozba na Badњe veчe. Slama je чest rekvizit
porodiљskih i pogrebnih obiчaja: жivot poчiњe i zavrшava se na slami,
шto je tipiчno za indoevropske narode.
Sudeћi po novim podacima koji su skupљeni tokom istraжivaњa
Poљesja, stari Sloveni nisu razlikovali raj i pakao, nego su verovali u
jedinstvem zagrobni svet,koji se mogao nalaziti i daleko iza mora, i na
nebu, u podzemnom svetu. Po њihovim verovaњima, pokojnici u
zaduшnim danima mogu s grobљa dolaziti u kuћe u kojima su ranije
жiveli. Raznovrsne predstave o onom svetu, mogle bi biti plod vrlo
drevne osobenosti slovenskih verovaњa, kao i raznolikosti mitoloшkog
shvataњa nebeskog svoda, planete, cele vasione.
U godiшњem kalendarskom ciklusu postoji dva sistema duhovnog
pogleda i oseћaњa sveta-hriшћanski i paganski, jedan je usmeren prema
nebu, boжanskom naчelu, drugi prema zemљi, naчelu telesnog, koje je
zavisilo, po drevnim verovaњima, ne samo od чoveka i Boga, veћ i od
natprirodnih sila. Ta dva shvataњa, relativno lako su se ukorenila u
slovenskom narodnom kalendaru i zbog toga шto je hriшћanstvo svojim
godiшњim praznicima pobuđivalo vernike da svake godine u molitvi
preжivљavaju жivot i muke Isusa Hrista, dok je paganstvo u mnogim
svojim obredima ovaploћavalo cikliчnost prirodnih pojava
:rađaњa,cvetaњa, opadaњa i privremena smrt prirode. Postoji u
kalendarskim obredima i treћi element, i tu se mogu uvrstiti mnoge
teatralne radњe: boжiћni vertep, posebne maskaradne scene, siжei. Kod
Juжnih pravoslavnih Slovena najveћi broj rituala i obrednih radњi
koncentrisan je na Boжiћ, Đurđevdan i dane oko њih, dok je kod
Istoчnih Slovena veћina obreda grupisana u dane koji se vezuju za
Uskrs, Trojice, Boжiћ, Blagovesti.
Nesumњivo je da su radњe vezane za tzv. magiju prvog dana
drevnog paganskog porekla. Takve radњe obavљaju se na Novu godinu,
ali чeшћe na Boжiћ, kada se imitiraju seoski privredni poslovi-sejaњe,
oraњe, i kada se deci u ruke daje neki predmet ili materijal, da bi im
poslovi iшli od ruke, npr.devojчici daju iglu da bi poчela dobro da шije.
Sliчni obredi obavљani su i poчetkom marta. Ovde pripada bugarski
obiчaj „martenica“- 1. marta se bele i crvene vrpce privezuju deci,
devojkama oko desne ruke ili vrata, da bi im obezbedili plodnost. Vrpce
su noшene do pojave prvih lasta ili roda.
Ko starih Slovena oчuvao se do danaшњih dana kult vode, koji je
takođe bio vezan za magiju prvog dana. Kod Juжnih Slovena, boжiћno
jutro u selu чesto bi otpoчiњalo time шto bi domaћica iшla na bunar po
sveжu vodu, a sva stara voda u kuћi bi se prosipala. Voda se javљa kao
osnovni simbol u obredu praznika-Bogojavљeњe, saчuvavшi niz
paganskih crta i predstava. Ona se javљa kao neodvojivi deo
juжnoslovenskog đurđevdanskog obreda, чija je vaжna komponenta
kupaњe, i istoчnoslovenskog ivaњdanskog obreda, isto tako skupaњem,
bacaњem venaca u vodu i paљeњem vatre pored њe. Polivaњe mladih
vodom kod Zapadnih Slovena obavљa se чesto na uskrшњe dane, dok se
kod Juжnih Slovena polivaњe trupe devojaka, koje su okiћene
zelenilom, praktikuje za vreme suшe, sa ciљom izazivaњa kiшe.
U svim tim obredima radi se o ostacima paganstva ili
produжavaњu paganske tradicije, mada mnogi simboli i elementi,
obavљaju kљuчne ritualne funkcije i u hriшћanstvu. Tako hleb u liturgiji
zameњuje Telo Hristovo, dok je osveћena voda - osnova tajne krшteњa.

BOGOVI STARIH SLOVENA

Bogovi чine viшi nivo religijsko-mitoloшkog sistema paganske

epohe. Bogovima su pridavani najveћa snaga, vlast i moguћnosti, i u
skladu sa tim, smatrani su viшim vrednostima. Od њihove voљe zavisilo
je blagostaњe чoveka. Duhovni ideali Slovena paganske epohe nalazili
su odraz i u tome kako su sebi predstavљali bogove, a te predstave, sa
svoje strane, određivale su moralnu шirinu slovenske paganske epohe.
Izvori podataka o bogovima priliчno su raznorodni, a među њima nema
nijednog direktnog, dovoљno potpunog i, шto je najvaжnije
„unutraшњeg“, koji bi predstavљao izvor same paganske tradicije,i koji
bi se mogao priznati kao potpuno pouzdan. Od izvora koji sadrжe
podatke o bogovima, bitno mesto zauzimaju sredњovekovni pisani
tekstovi: delo Prokopija „O ratu s Gotima“ iz VI veka, i pojedina
svedoчanstva kasnijih vizantijskih autora, sredњovekovne hronike,
istorijska dela kao шto su : „Hronika“ Titmara Mezeburшkog,
Helmoldova „Slovenska hronika“, tri biografije Otona, episkopa
bamberшkog...

Vrhovni Bog. Verovaњe u vrhovno boжanstvo, u boga bogova,

postojalo je joш u indoevropskoj zajednici. Ovo nadboжanstvo zadrжalo
se u mitologija svih evropskih naroda, i to kod Grka pod imenom Zevs,
kod Rimљana Jupiter. To vrhovno boжanstvo nalazi se i u mitologiji
Starih Slovena pod imenom Svarog ili Perun. Nijedan od mnogobrojnih
izvora za slovensku mitologiju ne osporava verovaњe Starih Slovena u
jedno vrhovno boжanstvo, a izvori se pak razlikuju jedino u tome шto
jedni izvori drжe Svaroga, drugi Peruna, treћi Svetovida ili Svaroжiћa
za tog vrhovnog slovenskog nadboga.

PERUN
 Prokop Cezarac za vrhovnog boga govori ovo : „Sloveni veruju da
postoji jedan bog, koji proizvodi grom, i koji je jedini gospodar vasione;
oni mu жrtvuju marvu i druge svakovrsne жrtve.“ Tvrđeњe Prokopa, da
je vrhovni bog Slovena proizvodio grom, dakle verovatno bio Perun,
slaжe se sa pronalaskom ruskog nauчnika Afanasija, koji je u jednom
staroslovenskom prevodu legende o Aleksandru Velikom, reч Perun
naшao kao prevod grчkog Zevsa. Međutim, Nestor u svojoj „Hronici“
govori da oni koji nisu krшteni „ neka ostanu bez Boжje i Perunove
pomoћi“. Precizno se distingvira „Boжja“, s jedne, i „Perunova“ pomoћ,
s druge strane. Isto tako u ugovoru sa Grcima iz 971. piшe: ako se Rusi
ne pridrжavaju reчenog, da budu prokleti „od Boga u koga verujemo, i
od Peruna“. Na osnovu ovog, postavљa se pitaњe da li je Perun upravo
Vrhovni Bog slovenskog panteona? Mnogi autori su verovali da Perun
jeste bio Vrhovni Bog kod Rusa, i da Perun kao bog gromovnik nije niko
drugi do Viшi Bog. Ovaj stav se izvodi prema grчkom Olimpskom
panteonu, gde je Zevs-analogija Perunu i Jupiteru- najviшi Bog Olimpa.
Ako je suditi po шelingovoj ideji „sukcesivnog politeizma“, opravdano
je reћi da je Perun Vrhovni Bog.
Najveћi broj istraжivaчa slovenske mitologije saglasan je da su za
Peruna, boжanstvo viskog ranga, znala sva slovenska plemena, i o њemu
postoji najviшe pisanih izvora. Perun je gromovnik i gospodar vasione.
њegov kult je bio izraжen kod Rusa, Juжnih i Zapadnih Slovena. њemu
su u slovenskim zemљama bili posveћeni visoki bregovi, planine, kao
najbliжe њegovom prestolu, nebeskom svodu, gde su mu postavљeni
hramovi. Zbog svetosti hrasta koji je Perunu bio posveћen, i sami
Perunovi hramovi i kipovi morali su biti izgrađeni od hrastovog drveta.
Nema nikakve sumњe da je hrast za Slovene bio sveto drvo boga groma
Peruna, kao i Zevsa, te nije sluчajno шto se najviшa godiшњa
svetkovina Badњi dan, posebno kod Srba, proslavљa ritualnim
polagaњem na vatru hrastovog stabla- badњaka.
Perun se pojavљuje najpre kao gromovnik, чiju je osnovnu
strukturu, чak i u samom hriшћanstvu, saчuvao њegov supstitut
gromovnik Ilija, koji je u Bibliji predstavљen kao gospodar svih
prirodnih elemenata. Nekrшteni Rusi polaжu svoju zakletvu pred
Perunom, a krшteni pred sv. Ilijom.

SVAROG

Prastvoriteљ neba, pod чijim se svodom sve rađa i događa, tvorac

zemљe, svetosti i svega roda i ploda na zemљi, bio je po zabeleшkama
Ipaћevskog letopisa Svarog. Svarogom su Stari Sloveni nazivali nebo, a
nebo je povrh svega i iznad svega,ono je neшto шto se ne moжe uhvatiti
ni dostiћi, a ipak sve svojim prostranstvom obuhvata. Pod њegovim
svodom su Sunce, Mesev, zvezde, oblaci i muњe. Svarog, bog neba, po
mnogim istraжivaчima slovenske mitologije, bio je Uranos slovenskog
Olimpa. Za druge, Svarog se ne smatra autentiчnim slovenskim bogom,
veћ smatraju da su ga u Rusiju doneli Varjazi i da su ga tek kasnije svi
Sloveni oboжavali.
чesto je Svarog upoređivan sa Perunom. Na onaj isti naчin na koji
se nebo moжe uzeti kao Perunova vladavina, moжe se nebo uzeti i za
prostor Sunчeve vladavine, jer samo mali broj dana u godini grmi i pada
kiшa, dok se Sunce svaki dan nebom kreћe. Svarog je bog Sunca i
svetosti, bog bogova i gospodar svega. U egzistenciju jednog boжanstva
kao шto je Svarog ne treba sumњati. Moжe biti govora samo o tome da
li su svi Sloveni tim istim imenom zvali boga neba, ili su ga samo Rusi i
Poљaci tako zvali.
Mnogobrojni spomenici navode nam Sunce i vatru kao sinove
boga Svaroga, a Juжni Sloveni smatraju Mesec kao treћeg brata Sunca i
vatre, a zvezdu Danicu kao jedinu њihovu sestru. Za sinove Svaroga
smatrani su Svaroжiћ i Daжbog.
Boga Svaroжiћa spomiњe nekoliko izvora i to obiчno pod
imenom њegovim zamiшљaju ogaњ. Jedan spomenik iz XIV veka
govori : „Mole se ogњu(vatri) i zovu ga Svaroжiћem“. I Titmar nam
spomiњe Svaroжiћa kada priчa o Radgostovu hramu kod Redarijana. „U
unutraшњosti hrama nalaze se slike bogova kiчicom rađene, imena su
im urezana, na galvi шlem, pokriveni su oklopom. Prvi od њih zove se
Svaroжiћ i svi ga ovi narodi poшtuju viшe nego sve druge.“ Pod
imenom Svaroжiћ personifikovano je Sunce, baш kao i ogaњ. Svarogov
sin Svaroжiћ, koji je to ime dobio po ocu, jeste dakle i bog Sunca.
 Daжbog je u slovenskom panteonu takođe bio bo Sunca i sin
Svarogov. Po Ipaћevskovom letopisu „Sunce zovu Daжbogom, Sunce
car, sin Svarogov, to jest Daжbog“.
Neki nauчnici dovede ga u vezu sa naшom reчju daжd, шto znaчi
kiшa, prema kojoj bi Daжbog bio bog koji daje kiшu. Daжboga smatraju
i za darodavca. On je bog Sunca koji uчini da sazru usevi i budu plodne
њive.

SVETOVID

Ako je Perun bio veliki bog kijevske i novgorodske Rusije,

Svetovid je bio veliki bog Slovena na ostrvu Rujnu. To nam svedoчi
Helmold u gl. 52. svoje hronike: „Među mnogobrojnim slovenskim
bogovima gospodari Svetovid, bog zemљe Rujana. To je onaj bog чija
su proricaњa najizvesnija. Drugi bogovi su pored њega tek polubogovi.
Da bi mu naroчitu poшtu ukazali, prinose mu жrtvu, svake godine po
jednog hriшћanina koga određuju kockom“.
Iako Helmold stavљa Svetovida iznad svih slovenskih bogova, on
je ipak u Arkoni sekundarnog karaktera, a kao nadboжanstvo mogao je
postojati samo smo među Baltiчkim Slovenima. Oni su naroчito
oboжavali hram Svetovidov, nedopuшtajuћi da se olako kunu u њemu i
nedozvoљavajuћi чak ni u ratu, da se bilo чime uprљa pristup u hram.
Proroчiшte Svetovidovo bilo je vrlo poznato i Sloveni su sa svih strana
dolazili u Akonu. Kao stub vere Baltiчkih Slovena, Svetovid je kao i
Daжbog bio bog sunca i svetla. Ali Svetovid daje svega u izobiљu samo
svojim шtovateљima, a za ostale љude, naroчito hriшћane, on je bog
rata i poraza.

Hristijanizacija slovenskih zemaљa, koja je sprovođena od VII do

XII veka, dovela je do propasti celokupnog sistema bogova kao
predstavnika najviшeg nivoa religijsko-mitoloшke organizacije. Prvi i
najjaчi udar bio je usmeren protiv verovaњa u paganske bogove. I u
Rusiji i kod Baltiчkih Slovena, hristijanizacija je poчiњala
uniшtavaњem idola bogova, a bila praћena њihovim poniжavaњem. шto
se tiчe daљe sudbine bogova, њima su pretili ili potpuni zaborav ili
oшtre izmene i ograniчavaњa њihovog postojaњa: u nekim sluчajevima
dolazilo bi do preimenovaњa, pri чemu bi bilo saчuvano mnogo toga
шto je vezivano za stare paganske bogove, ali su imena zameњivana
imenima hriшћanskih svetiteљa ( sv. Ilija, sv. Petka, sv. Nikola, itd.). U
drugim sluчajevima dolazilo bi do sniжavaњa ranga, koje je dovodilo do
toga da bivшi paganski bogovi postaju besovi, neчista шtetna biћa.