Prof.

dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Edafon (zemljišni uslovi)

U agrosferi biljke ţive na kopnu i u vodi. biljke su gotovo sve
kopnene, prilagoĎene umerenoj vlazi zemljišta, premda ima izuzetaka
(riţa). biljke mogu uspevati u vodi opskrbljenoj biljnim hranjivima i
kiseonikom (krastavac, paradajz npr,). Gajenje useva u
vodi poznat je pod nazivom hidroponično gajenje ili Organski deo 5-10% Voda
gajenje u hidroponima. Pored hidropona, biljke se (tečna faza)

mogu gajiti na podlogama od sterilnog peska, šljunka,

šljake, usitnjenog stakla (drip kultura) i gajenje bez
zemlje (supstrat napravljen od polistirena ili
poliuretana).
Svi navedeni načini gajenja biljnih vrsta bez
prirodnog zemljišta su po opsegu proizvodnje vrlo
ograničeni, iziskuju specijalističko znanje, a po
investicijama su vrlo skupi. Iz toga razloga ćemo paţnju
posvetiti zemljištu kao prirodnom kategorijom po kojoj
Vazduh
su zemljišta rastresita prirodno-istorijska tela nastala od Mineralni deo 90-95% (gasovita faza)
listosfere delovanjem pedogenetskih faktora od kojih
faktor vreme ima vrlo vaţnu ulogu.
Tako se zemljište smatra četverofaznim disperznim
sistemom, sastavljenim od krutih čestica (organskih i mineralnih),
vode odnosno vodene otopine krutih tvari i apsorbovanih plinova,
vazduha i organizama (mikroba i makroba).
Da bi neko zemljište bilo supstrat za gajenje biljaka, mora biti plodno. A ono je plodno ako biljkama
pruţa dovoljno hranjiva, vode, kiseonika i toplote.
Kulturno zemljište mora u potrebnoj meri sadrţavati biljna hranjiva i u obliku pristupačnom za biljke.
Nepovoljno je kako veće ispiranje, tako i prelaţenje hranjiva u neaktivan oblik. Jednako je nepovoljno preveliko
nakupljanje aktivnih hranjiva. Poljoprivredno zemljište mora imati
dovoljno fiziološki aktivne vode i kiseonika.
Obnavljanje količine kiseonika postiţe se aeracijom zemljišta.

Mehanički sastav zemljišta (tekstura)

Mehanički sastav zemljišta (tekstura) je u velikoj meri konstantna veličina o kojoj ovisi vrednost
zemljišta kao supstrata za gajenje poljoprivrednih biljaka, odnosno njihov bonitet. Bonitetna vrednost
kulturnog zemljišta raste od skeleta prema ilovači i pada prema glini.
Tekstura zemljišta predstavlja odnos pojedinih frakcija u njemu.

Podela zemljišta prema teksturi (mehaničkom sastavu)

Veličina
Grupa zemljišta Tipovi zemljišta
agregata
Peskovita Peskuša
zemljišta Krupni
Ilovasta peskuša
(peskuše)
Peskovita ilovača
Umereni krupni Sitna (fina) peskovita ilovača
Vrlo sitna (fina) peskovita ilovača.
Ilovača
Ilovasta zemljišta
Srednji Praškasta ilovača
Prah (prahulja)
Glinasta ilovača
Umereno sitni
Praškasto glinasta ilovača
Peskovita glina
Glinasta zemljišta Sitni Praškasta glina
Glina

16
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Dimenzije mehaničkih frakcija u zemljištu

Naziv frakcije Promer (u mm)
Kamen >20
Šljunak 20-2
Krupni pesak 2.0-0.2
Sitni pesak 0.2-0.05
Krupni prah 0.05-0.02
Sitni prah 0.02-0.002
Glina <0.002
Koloidi <0.0002

Na ekstremno skeletnim zemljištima ne mogu uspevati gajene biljke, a jednako tako i na ekstremno
teškim zemljištima, pogotovo ako se nalaze u nepovoljnim klimatskim uslovima s viškom ili nedostatkom
oborina. MeĎutim, ako se porede skeletna i vrlo teška zemljišta, onda skeletna pruţaju više šanse kao supstrati,
pa su poznati primeri gajenja nekih kultura (vinova loza, lucerka) na šljunkovitim zemljištima pod uslovom da je
osigurana voda u takvom supstratu (natapanjem).
Za uspevanje većine kulturnih biljaka najpovoljnije uslove pruţaju ilovače i to lakše ilovače kod slabo
humusnih i bezkarbonatnih zemljišta ili teţe ilovače kod karbonatnih i humoznijih zemljišta.
Naša najplodnija obradiva zemljišta pripadaju zoni šumo-stepe juţnog dela Panonske nizije. Formirana
su na karbonatnom lesu (černozem, smeĎa i smeĎa lesivirana) što ukazuje da je većina poljoprivrednih zemljišta
(obradivih) nastala na račun šuma i travnjaka.

Oblici mehaničkih frakcija zemljišta: A-prizmatičan, B-stubast, C-uglast, D-amorfan, E-horizontalno pločast, D-
mrvičast (granulast)

Dubina zemljišta
Kod dubine zemljišta podrazumevamo dvije kategorije: apsolutna dubina i dubina fiziološki aktivnog
profila. Apsolutna dubina zemljišta je zapravo dubina pedosfere a uslovljena je
pedogenezom, u prvom redu poloţajem zemljišta u reljefu. Zato su najdublja
zemljišta u ravnicama gde je materijal nanesen vodom, vetrom u velikim
količinama. Duboka zemljišta ili debeli sedimenti nastaju i taloţenjem finih
čestica u mirnoj vodi stajačica (jezera i mora), pa se takva subakvalna zemljišta
iskorištavaju kao obradiva tek nakon odvodnjavanja. Na strminama i na visokim
poloţajima, zemljišta su plitka zbog početnih procesa stvaranja zemljišta ili
zbog erozije vodom. Tu se na površini javlja geološka podloga.
Za iskorištavanje zemljišta gajenjem biljaka merodavna je dubina
fiziološki aktivnog profila, a to je ujedno i efektivna dubina zemljišta. Fiziološki
aktivna dubina zemljišta obuhvaća onaj deo pedosfere (dentrita, trošine) koja
sluţi kao supstrat za ukorenjavanje odnosno ishranu gajenih biljaka. U fiziološki
aktivnom profilu se nalazi ţivotni prostor gajenih biljaka, aktivna hranjiva,
korisna voda, kiseonik i korisni mikroorganizmi.

Slojevi antropogenog zemljišta

17
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Klasifikacija efektivne dubine zemljišta (Kovačević i Jakšić Vojna, 1964)

Tip zemljišta Dubina u cm

Vrlo plitka < 25
Plitka < 50
Srednje duboka <90
Duboka <150
Vrlo duboka >150

Potencijalna vrednost zemljišta raste s dubinom fiziološki aktivnog profila, jer se samo na zemljištima
veće dubine, mogu gajiti biljke dubokog ukorenjivanja. Za savremeno gajenje poljoprivrednih biljaka, potrebno
je da efektivna dubina zemljišta bude 90-100 cm.

Dreniranost – ocednost zemljišta

Ova osobina je od vaţnosti u iskorišćavanju nekog zemljišta jer su u njima odreĎeni vodovazdušni
odnosi, a oni su ključni za biokomponentu zemljišta.
Ocednost utiče na oksidacijske procese zemljišta u kulturnom zemljištu u globalu moraju prevladavati
oksidacijski nad redukcionim procesima.
U odnosu na prirodnu dreniranost Mihalić, (1985) je podelio zemljište na;

Podela zemljišta prema prirodnoj dreniranosti (Mihalić, 1985)

Razred Dreniranost Osobine
I Ekstremno ocedna Brzo gube vodu-nepovoljna za gajenje biljaka
II Jače ocedna Pogodna za vinovu lozu
Imaju povoljne vodno-fizičke osobine za gajenje
III Ocedna
poljoprivrednih kultura
Srednje teškog su mehaničkog sastava. Povoljna su
IV Umereno ocedna
za gajenje leguminoza.
Prisustvo visokih podzemnih voda, na njima su
V Nepotpuno ocedna zastupljene kulture sa većim zahtevom u vodi.
Popravka se vrši hidro i agotehničkim zahvatima.
VI Slabo ocedna Teţeg su teksturnog sastava, pogodna za travnjake.
Nalaze se u depresijama, teţeg su mehaničkog
VII Vrlo slabo ocedna
sastava, permanentni travnjaci, pirinač i sl.

Zemljišta sa više peska i šljunka, sa većim sadrţajem gline, manje su ocedita, podloţna su zabarivanju i
biljke trpe zbog suviška vlage.

Brzina proceđivanje vode ovisno o teksturi zemljišta

18
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Za savremenu biljnu proizvodnju najbolja su zemljišta umerene ocednosti jer imaju optimalan odnos
gline i peska, kao i povoljan vazdušni reţim.

Struktura zemljišta
Struktura zemljišta predstavlja osnov njegove plodnosti, a od nje zavisi vodni, vazdušni i toplotni reţim
zemljišta, pristupačnost vode i hranjiva, aktivnost mikroorganizama i mogućnost korenovog sistema.
Sposobnost zemljišta da obrazuje agregate različite veličine i forme nazivamo strukturnost zemljišta,
a celina koja se dobija pri obradi zemljišta naziva se struktura.
Zemljište moţe biti u strukturnom i bestrukturnom stanju. Ako čestice nisu povezane (pesak) ili suviše
povezane ili slepljene (teška glina), onda takvo zemljište nazivamo bezstrukturna –nestrukturna zemljišta.
Prema veličini, neovisno od oblika svi agregati se dele na:

1. Mikroagregate ……………………..< 0.25 mm

2. Makroagregate ……………………..>0.25 mm

Strukturni agregat zemljišta

Značaj strukture u poljoprivrednoj proizvodnji, naročito u ratarsko-povrtarskoj, isto tako je velika kao
značaj mehaničkog sastava zemljišta. Struktura koriguje mehanički sastav kao integralni indikator
produktivnosti zemljišta. Ilovače samo onda vaţe kao najproduktivnije zemljište, kada su strukturne.
Nestrukturne ilovače su neproduktivne od strukturnih glinuša, pa čak i od nekih peskuša, jer se pod uticajem
strukture menja niz drugih vaţnih osobina zemljišta, fizičkih i bioloških.
Za razliku od pedologije, u ratarstvu se smatraju kao strukturna zemljišta samo ona koja se odlikuju
mrvičastom i sitnogrudvičastom strukturom. Zrnasta struktura, koja je još bolja i otpornija od mrvičaste,
praktično se ne moţe naći u današnjim oranicama. Ona se pod uticajem dugogodišnje obrade modifikuje u
mrvičastu, vrlo dobru, ali manje otpornu prema vodi i oruĎima.
Oranica mrvičaste strukture pruţa najbolje uslove za setvu, nicanje i razvoj ţila gajenih biljaka, a i za
intenzivan razvoj mikroorganizama. Mrvičasta struktura ima vrlo povoljnu poroznost agregata, koja omogućava
oticanje suviška vode, istovremeno zadrţava kapilarnim snagama i porama unutar agregata veliku količinu vode
pristupačne biljnim ţilama. Krupnije pore izmeĎu agregata obezbeĎuju odvoĎenje suvišne vode i dobar
vazdušni reţim sredine.
U ratarstvu se mrvičasta struktura u oraničnom sloju postiţe pravilnom obradom. Dakle, čovek svojom
delatnošću menja prirodnu strukturu zemljišta. To menjanje varira, već prema sistemu ratarenja, obradi, Ďubrenju
i prema samom tipu zemljišta. Ako je prirodna struktura toliko promenjena da se više ne raspoznaje, govori se u
veštačkoj strukturi. Prirodna struktura zemljišta se menja i pod uticajem različitih meliorativnih zahvata. Trajanje
procesa u kome se stvara zemljište i koje utiče na njegov razvojni stadijum, a time i na tip, utiče takoĎe na
strukturu. i na kraju, reljef utiče na strukturu time što utiče na tip zemljišta, ili na niţe sistematske jedinice.
Postoje i pokušaji stvaranja strukture veštačkim putem i sintetskim organskim preparatima (200-1000
kg/ha) koji dugo deluju i otporni su na mikrobiološko razlaganje. Veoma su skupi. Kod nas su poznati pod
trgovačkim nazivom, terasan, higromul, strimul.
Danas se u globalu struktura zemljišta popravlja na jeftiniji i jednostavniji način i to putem:

1. Nakupljanja organskih materija podzemnih i nadzemnih ostataka gajenih biljaka.

2. Regulisanja razlaganja organske materije.
3. Unošenja odgovarajućih organskih i mineralnih Ďubriva.

19
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

4. Odgovarajućeg učešća siderata u plodoredu namenjenih zelenišnom Ďubrenju.

5. Stvaranja dubokog oraničnog sloja zemljišta.

Pojednostavljena klasifikacija strukture zemljišta

Osnovne grupe
Struktura Izgled strukturnih agregata
strukture

Orašasta
(uglovi i ivice
slabo izraţeni,
ravni sa
hrapavom
površinom)

Kubomorfni agregati Zrnasta

(agragati razvijeni u (uglovi i ivice
pravcu tri osi) jako izraţeni)

Blokoidna
(ravni i ivice
nejasne,
površina
neravna

Stubasta
(agregati imaju
zaobljene
vrhove i ravan
donji kraj)

Prizmomorfna
(agregati jače razvijeni
po vertikalnoj osi)
Prizmatična
(ivice agregata
oštre, plohe
ravne i ponekad
sjajne)

Pločasta
Laminomorfni
(agregati u vidu
(agregati jače razvijeni
ploča i pločica
u pravcu dve
različite
horizontalne osi)
debljine)

20
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Vodne osobine zemljišta

Biološki značaj vode potiče iz činjenice da je ţivot nastao u vodi i da bez vode nema ţivota. Voda je
odlučujući faktor u biljnoj proizvodnji. Redovni je sastojak zemljišta i čini njegovu tečnu fazu. Ima značajnu
ulogu u rastvaranju organskih i neorganskih i materija u zemljištu, omogućuje usvajanje i transport tih materija
kroz biljku, kao i njihovo učešće u metabolizmu biljaka.
Spoljašnji činioci koji utiču na usvajanje vode su: količina pristupačne vode u zemljištu, njena
temperatura i aeracija, koncentracija i sastav zemljišnog rastvora.
U zavisnosti od načina vezivanja molekule vode u zemljištu razlikuju se: opnena, kapilarna i
gravitaciona voda a za biljke su samo pristupačne kapilarna, gravitaciona i jednim delom opnena.

Oblici vode u zemljištu

Usvajanje vode zavisi od osmotskog potencijala zemljišnog rastvora, a do smanjenja usvajanja moţe
doći u letnim mesecima i to na zaslanjenim zemljištima. Pri niskim temperaturama smanjuje se usvajanje vode i
tada kod biljaka dolazi do fiziološke suše. Do ove pojave često u našim uslovima ratarenja dolazi u proleće kad
usled relativno visoke temperature vazduha i niske temperature zemljišta nastaje debalans u vodnom reţimu
biljaka, i pored toga što zemljište sadrţi dovoljne količine vode. U daljnjem tekstu navodimo detaljniju podelu
oblika vode u zemljištu:

1. Hemijski vezana voda - nema značaja za biljku

2. Voda u gasovitom stanju (vodena para) - fiziološki je korisna ako kondenzacijom preĎe u tečno stanje,
a i stalni je sastojak zemljišnog vazduha
3. Adsorpciona- higroskopna voda - fiziološki nepristupačna biljkama
4. Opnena voda - nalazi se oko zemljišnih čestica, a biljkama koristi samo kada se zemljište isuši do
opnene vlage
5. Kapilarna voda - veoma je pokretna i ima veliki značaj pri obezbeĎenju biljaka vodom, kao i za fizičke
i hemijske procese u zemljištu. U suvljim klimatskim zonama ona je jedina rezerva za biljku, a mere koje
omogućuju zadrţavanje kapilarne vode su: duboka obrada, primena malča, prašenje strništa, kultivacija.
6. Gravitaciono-filtraciona - to je ona voda koja se nesmetano proceĎuje do podzemne vode, a veoma je
značajna ako se nalazi u zoni korena. Malo se zadrţava i za biljku je od malog značaja.
7. Podzemna voda - obrazuje se iznad ili ispod nepropusnog sloja
8. Voda se u zemljištu javlja i u obliku leda.

Za većinu gajenih biljaka najpovoljnije je ako zasićenost zemljišta vodom iznosi oko 70 % od poljskog
vodnog kapaciteta (PVK) ili nešto iznad njega.
Zemljište na kome se uzgajaju biljke mora biti vododrţivo i drenirano, odnosno takvih osobina da
zadrţava količinu vode koja je biljci potrebna, a da višak vode koji bi bio štetan propušta naniţe. Kapacitet
zemljišta za vodu je sposobnost zemljišta da u sebe moţe primiti manju ili veću količinu vode što zavisi od:

1. Stanja zemljišne površine (obradivo-golo ili pod biljnim pokrivačem).

2. Oblika reljefa (blago-nagnuto).
3. Vrste i karaktera padavina.
4. Mehaničkog sastava i strukture zemljišta.

21
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Zemljišta sa izrazitim nedostacima u pogledu vododrţnosti se popravljaju unošenjem organskih

materije. Osim toga, tekstura se moţe popraviti mešanjem horizonata u profilu, a ako ima takvih mogućnosti, pa
čak i dovoţenjem peska za teška zemljišta a ilovača za laka zemljišta. Ova dva posljednja načina popravljanja
dolaze u obzir samo na malim površinama (zbog prevelikih troškova). Pored toga, mogu se primenjivti i
sintetska sredstva za poboljšanje vodnog reţima zemljišta.
Moramo imati na umu da biljka vodu ne prima direktno iz atmosfere, već preko zemljišta kao
posrednika, pa je i snabdevanje biljke vodom zavisno od vodnog reţima zemljišta.

Vazdušne osobine zemljišta

U svakom zemljištu, pored čvrste mase i vode, ima i vazduha. Količina vode i vazduha menja se svakog
momenta. IzmeĎu vode i vazduha u zemljištu postoji antagonizam. Na mesto vode u zemljišne pore ulazi vazduh
i obratno. Zbir količine vode i vazduha u zemljištu je stalan i uvek ravan ukupnoj zapremini pora.
Za gajene biljke optimalan odnos vode i vazduha, pri poljskom vodnom kapacitetu, treba da je
pribliţno voda:vazduh = 60:40 % od ukupne zapremine pora. Povoljan odnos vode i vazduha u zemljištu postiţe
se na dva načina: stvaranjem strukture i razrahljivanjem, odnosno obradom zemljišta. Prva mera je trajnija a
druga privremena.
Vazduh u zemljištu sadrţi uvek izvestan procenat vodene pare, utoliko više, ukoliko je zemljište
vlaţnije.
Za vazdušni reţim zemljišta ključni značaj imaju pore iz kojih voda gravitaciono otiče i koje su uvek
ispunjene vazduhom. Sadrţaj tih pora uzima se kao mera kapaciteta zemljišta za vazduh. Normalan vazdušni
reţim obezbeĎen je ako zemljište ima vazdušni kapacitet veći od 10 %, a onaj ispod 5 % je vrlo nepovoljan, 5 -
10 % slab, 10 - 15 % srednji, a preko 15 % smatra se da nema ekološki značaj.
Smanjenjem vazdušnog kapaciteta smanjuje se aktivnost bakterija u zemljištu, a isto tako i infiltracioni
kapacitet.
Razmena gasova izmeĎu zemljišnog vazduha i atmosfere naziva se aeracija zemljišta. Taj proces je
vrlo značajan za korenov sistem biljaka, mikrofloru, faunu i oksidaciju organske materije u zemljištu. Vrši se
pod uticajem difuzije i meteoroloških faktora (temperaturne promene, razlike u barometarskom pritisku, dejstvo
vetrova i promene procenta vlage u zemljišnim porama od padavina ili navodnjavanje).
Difuzija gasova je osnovni faktor aeracije zemljišta. Pod tim pojmom podrazumeva se kretanje gasova i
pare pod uticajem različite koncentracije i parcijalnih pritisaka gasova i pare. Pošto zemljišni vazduh sadrţi više
CO2 a manje O2 od vazduha u atmosferi, proces difuzije u zemljištu sastoji se od kretanja CO 2 iz zemljišta u
atmosferu i kretanja O2 iz atmosfere u zemljište. Pošto difuzija ide u pravcu niţe koncentracije ili u pravcu niţeg
parcijalnog pritiska, to se pod njenim uticajem O2 suprotno od CO2, spušta iz atmosfere u zemljište, CO2 se,
naprotiv, diţe iz zemljišta u atmosferu.
Ukoliko aeracija nije dovoljna, stvara se višak CO2 i manjak O2 (naročito u zabarenim zemljištima ili
bezstrukturnim glinovitim zemljištima). U tom slučaju, povećana koncentracija CO 2 u zemljištu preko 1% deluje
toksično na gajenu biljku (onemogućava klijanje i blokira rad mikroorganizama).
Vazdušni reţim zemljišta se poboljšava gajenjem okopavina, unošenjem organske materije, dubokom
obradom, gajenjem leguminoza.

Toplotne osobine zemljišta

Toplota je značajna za klijanje i nicanje biljaka, rad mikroorganizama, biohemijske i oksido-redukcione
procese. Sve razvojne faze biljaka vezane su za odreĎenu temperaturu zemljišta i prizemne atmosfere.
Temperatura zemljišta utiče na uzimanje hranljivih materija, njihov transport do lisne površine i na samu
sintezu. Podzemni delovi biljaka dišu na 00-350C, izvan tih granica disanje naglo opada.
Sposobnost zemljišta da u svakog momenta reguliše svoje toplotno stanje naziva se toplotnim režimom
zemljišta. Intenzitet primanja toplote zavisi od količine toplote koja doĎe na površinu zemljišta, toplotnog
kapaciteta zemljišta i biljnog pokrivača.

Zemljišta se prema toplotnim osobinama dele na hladna, umereno topla i topla.

Hladna zemljišta su većinom teška i vlaţna, teško se zagrevaju a brzo se hlade. Slabo drenirana
zemljišta ne sadrţe vazduh, a on se javlja kao čuvar toplote, jer u većim porama sprečava njegovo sprovoĎenje.
SprovoĎenje toplote u zemljištu zavisi od: sadrţaja vode, vazduha u zemljištu, mineraloškog sastava zemljišta.
Umereno topla su većina naših zemljišta. U topla zemljišta se ubrajaju drenirana zemljišta na toplim
ekspozicijama, koja se relativno brzo zagrevaju a sporo hlade zbog mrvičaste strukture i većeg sadrţaja humusa.

22
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Plodnost zemljišta
Plodnost zemljišta ima nekoliko definicija. Prema Gračaninu (1947), to je kompleksno svojstvo, koje
ga čini manje ili više sposobnim supstratom za gajenje biljaka. On razlikuje potencijalnu i efektivnu plodnost
zemljišta. Prva je definisana konstalacijom svih faktora zemljišta, a druga intenzitetom svih vrednosti edafskih i
vegetacijskih faktora.
Za stvaranje prinosa najvažnija je efektivna plodnost zemljišta, pa nju treba povećati ako se želi
postići glavni cilj-povećanje prinosa gajenih biljaka.

Drugi autor Edelman (1965) je plodnost zemljišta podelio na sledeće kategorije:

1. Primarna plodnost.
2. Prirodna plodnost.
3. Tradicionalna plodnost.
4. Tehnološka plodnost.

Primarna plodnost je akumulisana u zemljištima slobodne prirode koja se razvijala pod prirodnom
vegetacijom. Kod ovih zemljišta u prvom momentu su vaţni sadrţaj humusa i hranjiva. Ako se ova zemljišta
privode korišćenju za gajenje poljoprivrednih biljaka, nazivaju se devičanska zemljišta.
Prirodna plodnost nastaje nakon iscrpljivanja primarne plodnosti. Ona je rezultat pedoloških
svojstava nekog zemljišta. Ovde dolazi do izraţaja apsolutna dubina, teksturni sastav, graĎa profila, prirodna
dreniranost. Na zemljištima koja su duže u eksploataciji, prirodna plodnost je glavni pokazatelj
sposobnosti zemljišta kao supstrata za gajenje biljaka.
Tradicionalna plodnost odraţava uticaj antropogenizacije zemljišta kroz duţe vreme. Ona je zapravo
klimaks plodnosti zemljišta nastala primenom raznih agrotehničkih zahvata u prvom redu Ďubrenje stajnjakom,
plitka obrada i gajenje leguminoza.
Tehnološka plodnost "poremećenih zemljišta" oslanja se na prirodnu plodnost ili se od neplodnih
supstrata stvaraju antropogena zemljišta sposobna za gajenje biljaka. Tehnološka plodnost rezultat je radikalnih i
sloţenih mehaničkih zahvata uključujući u to i hidrotehničke melioracije, a dopunjena efikasnim veštačkim
Ďubrivima i drugim uzgojnim merama. Tehnološka plodnost zemljišta je jedno od obeležja savremene biljne
proizvodnje.
Na kraju, moţe se reći da tehnološka plodnost zemljišta u osnovi ovisi o:

1. Dubine zemljišta.
2. Tekstrure.
3. Strukture.
4. Dreniranosti.
5. Vrednosti pH.
6. Sadržaja i oblika humusa.
7. Vodno-vazdušnog i toplotnog režima i drugih faktora.

Za planiranje odreĎenih mera u intenzivnoj biljnoj proizvodnji potrebno je, da se pored trenutnog stanja
zna, koliko je efektivna produktivnost ispod maksimalnog proizvodnog potencijala. Ona se moţe definisati kao
veličina očekivanog prinosa u uslovima kada je posejana/posaĎena vrsta, sa najvećim biološkim potencijalom i
kada je primenjen sistem gazdovanja s najracionalnijim iskorišćavanjem resursa i ulaganjima u agro i
hidromelioracione zahvate.

Reakcija zemljišta (pH vrednost)

Reakcija zemljišta ili njegova pH vrednost, javlja se kao edafski faktor, a upozorava na stepen
zasićenosti bazama adsorptivnog kompleksa i otopine zemljišta. Ukoliko u otopini zemljišta prevladavaju H
iona, onda je zemljište kiselo, a ako prevladavaju OH ioni onda je ono alkalno a ukoliko je podjednako H i OH
iona, onda je zemljište neutralne reakcije. Pri tome razlikujemo:
1. Aktivna kiselost je kiselost zemljišnog rastvora, odnosno , to je ukupna količina H iona u tom rastvoru.
2. Supstitucijska kiselost ili izmenjiva kiselost se dobije istiskivanjem adsorbovanih H iona i Al iona
pod uticajem rastvora neutralnih soli (1 n KCl). Time se ne istiskuje celokupna količina adsorbovanih H

23
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

i Al iona, nego samo oni koji su slabije vezani. Tako odreĎena supstitucijska kiselost u sebi sadrţi i
aktivnu kiselost.
3. Hidrolitička kiselost se dobije istiskivanjem adsorbovanih H iona pod uticajem bazičnih soli (1 n
CH2COONa ili sa 1 n (CH3COOH)2Ca). Zbog bazične reakcije ovih soli, mogu se istisnuti svi
apsorbovani H i Al ioni, odnosno oni slabije i oni jače vezani. Hidrolitička kiselost uključuje u sebi
aktivnu i skoro celokupnu supstitucijsku kiselost. Zato se ponekad naziva i ukupna kiselost zemljišta.

Oblici kiselosti zemljišta

Za pedodimatske procese zemljišta i uspevanje gajenih biljaka, optimalna zona reakcije zemljišta
nalazi se oko neutralne tačke s laganim pomakom u kiseli medijum.

U kiseloj sredini prevladavaju procesi ispiranja, a to znači da adsorptivni kompleks nema dovoljno
hranjiva. Kiselost ne pogoduje radu bakterija, pa prevladavaju gljivice i u zemljištu se nagomilavaju
fulvokiseline. Nagomilavanjem fulvokiselina podupire se proces razaranja kompleksa apsorpcije, što je vrlo
štetno za plodnost zemljišta. Ni jača alkaličnost nije pozitivna. Ona blokira veći broj mikroelemata, ubrzava
mineralizaciju organske materije, favorizuje pojavu
nekih biljnih bolesti. Osobito su štetne lako topive
alkalijske soli jer povećavaju koncentraciju otopine
zemljišta do stepena toksičnosti. Osim toga, pH
zemljišta uveliko odreĎuje stepen primanja
hranjivih elemenata od strane gajenih biljaka kao i
njihov stepen toksičnosti.
Gajene biljke mogu rasti u rasponu pH 4-8,
ali to su ekstremne vrednosti.
OdreĎivanje pH zemljišta vrši se u
poljoprivrednim ustanovama opremljenim posebnim
aparatima (pH-metrima), a pH vrednost se odreĎuje
u suspenziji zemljišta sa H2O i u nKCl. Za naša
zemljišta pouzdanija je ocena reakcije zemljišnog
rastvora u nKCl.

Uticaj pH na aktivnost biljnih hranjiva

Tipovi zemljišta prema pH vrednosti (Šefer-Šahtšabel)

Oznaka Oznaka reakcije
pH pH
reakcije
Vrlo jako kisela <4 Slabo alkalna 7.1 -8.0
Vrlo kisela 4.0-4.9 Umereno alkalna 8.0-9.0
Umereno kisela 5.0-5.9 Jako alkalna 9.1-10.0
Slabo kisela 6.0-6.9 Vrlo jako alkalna >10.0
Neutralna 7.0 - -

Najbolji uslovi za normalan porast i razviće gajenih biljaka je u intervalu pH 6 - 7,5 .

24
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Biološke osobine zemljišta

Od obilja organizama izdvajaju se one koji su za ţivot zemljišta s obzirom na plodnost najvaţniji.
Prvo je korenje gajenih biljaka, a drugo saprofagna mezofauna antropogenog zemljišta.

Koren gajenih biljaka

Korenje viših biljaka (gajene vrste i korovi) deluje u zemljištu dvostruko. S jedne strane prima edafske
vegetacione faktore (vodu, hranjiva i kiseonik), a s druge strane izlučuje ugljen dioksid, organske kiseline,
šećere, alkaloide, vrlo komplikovana organska jedinjena (aminokiseline i dr), pa i sama hranjiva koje je biljka
ranije primila. Posebno su vaţne izlučene tvari nazvane alelopatici (kolini) koje na druge više biljke deluju
negativno ili pozitivno i fitocide koje su nepovoljni za mikroorganizme zemljišta.
Korenje prima hranjiva neposredno s adsorpcijskog kompleksa, iz tekuće faze zemljišta, a posredno
preko bakterija zemljišta. U zoni sisajućeg korenja (rizosfera), stvara se aktivni sloj bogat mikroorganizmima. U
toj zoni javlja se mutualizam. Korenje od bakterija prima antibiotike i druga jedinjenja, a bakterije od biljaka
šećer, organske kiseline i druge materije. MeĎutim, mikroorganizmi se mogu prema biljkama ponašati kao
konkurenti za neke materije ili delovati štetno putem svojih izlučevina koje se nazivaju marizmini. Tako se
nesimbiotksi fiksator Azotobacter sp. javlja kao konkurent za fosfor.
Korenje viših biljaka rahli zemljište prilikom prodiranja u njega, što se naziva biološka
drenaža. Osim toga, korenje oblepljuje grudice zemljišta čime poboljšava njegovu strukturu., čuvajući ga
istodobno od odnošenja putem eolske i hidroerozije.
Ostaci podzemnih organa viših biljaka izvor su humusa i energije za poljoprivredna zemljišta.
Detelinsko travne smeše, npr., ostavljaju u zemljištu najviše svojih podzemnih organa. Pri tome treba imati na
umu, da je odnos nadzemnog i podzemnog dela biljke u vrlo širokom proseku 1:1, što znači da je masa
korenja poljoprivrednih biljaka jedan od faktora stvaranje antropogenog zemljišta.

Saprofagna mezofauna zemljišta

Zemljište je supstrat u kojem ţive mnogobrojni mikroorganizmi čija je aktivnost tesno vezana za
njegov postanak i plodnost. Ţivotna zajednica raznih vrsta flore i faune u zemljištu zove se edafon.

Pored mikroorganizama, u zemljištu ţivi čitav svet viših ţivotinja pa se zemljišna fauna deli na:

1. Mikrofaunu - sitni beskičmenjaci veličine 0,02 - 0,2 mm (protozoe i metazoe - hrane se

rastvorenom organskom materijom i mikroorganizmima).
2. Mezofaunu - krupniji beskičmenjaci (0,2 - 2 mm) - nematode, pregljevi, Collembolae .
3. Malerofaunu - čine je beskičmenjaci (2 - 20 mm) i kišne gliste, stonoge, mravi, puţevi, insekti.
4. Megafaunu - to su najkrupniji predstavnici zemljišne faune (razni glodari).

Njegova je bitna karakteristika da neki članovi ţive u zemljištu, jer su ishranom vezani za njegove
hranljive sastojke.
Suština aktivnosti zemljišnih organizama sastoji se u posrednoj ili neposrednoj transformaciji
organske materije. Intenzitet aktivnosti ovisi o broju organizama i prisustvu organske materije, a ona je različita
zavisno od godišnjeg doba unutar odreĎenog geografskog prostora. Pedofauna posredno razlaţe mrtvu i ţivu
organsku materiju, i to uglavnom prethodnim mehaničkim sitnjenjem i mešanjem. MeĎutim, delovanje
mikroorganizama u daljem procesu transformacije je neposredno i vodi potpunoj mineralizaciji organske
materije. Kao rezultat ovog oksidativnog procesa oslobaĎaju se CO2, H2O i NH3 i mineralni sastojci (mineralna
hranjiva izmeĎu ostalog), te se ponovo uključuju u kruţno kretanje materije. Proces mineralizacije organske
materije je najvaţniji izvor CO2 u zemljištu. Stepen otpuštanja CO2 iz zemljišta ukazuje na njegovu
mikrobiološku aktivnost. Bez ovog procesa - disanja sićušnih ali brojnih zemljišnih organizama, ţivot biljaka
bio bi onemogućen, a na površini zemljišta došlo bi do nepoţeljne akumulacije nerazloţenih organskih ostataka.
U normalnim okolnostima, sva organska materija se ne razloţi odjednom potpuno, već se jedan
njegov deo transformiše u relativno stabilnu formu – humus. U humus, kao visokomolekularnom organskom
jedinjenju, ugraĎena je znatna energija. U ovim sloţenim procesima naročito je vaţna aktivnost bakterija, u
nitrifikaciji, oksidaciji sumpora i fiksaciji azota.

Prema načinu disanja, bakterije se dele:

1. Aerobne, za svoj ţivot zahtevaju slobodan kiseonik. Od velikog su značaja za poljoprivredna zemljišta.

25
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

2. Anaerobne , koriste vezani kiseonik, odnosno razvijaju se bez molekularnog kiseonika. Utiču negativno
fizičko-hemijska svojstva zemljišta.

Na fizičke osobine zemljišta prvenstveno utiče aktivnost

pedofaune, naročito kišnih glista, koje rove, prevrću i temeljito
mešaju organsku materiju sa mineralnim česticama, te formiraju
strukturne agregate koje su uzgred rečeno, vrlo stabilne na razorno
dejstvo vode. Ova se stabilnost objašnjava vezivanjem agregata ne
samo pomoću sluzi, već i otpornijom materijom, humusom, što
znači da je organska materija u digestivnom traktu izvrgnuta
dejstvu fermenata i crevne flore. Pored toga, svojim hodnicima,
kišne gliste vrše prirodnu drenaţu što se itekako odraţava na
ukupni kvalitet zemljišta. Najpovoljniji ishod transformacije
organske materije (sinteza humus), javlja se onda kada u tim
sloţenim biohemijskim procesima, pored mikroflore, sudeluje i
zemljišna fauna. Sadejstvo svih članova biocenoze kroz duţi niz
godina, zadovoljava princip kontinuiteta, koji ima veliko značenje Kišna glista Lumbricus sp.)
za čitavu ţivu prirodu. Postoje meĎutim, i antagonistički odnosi prema višim biljkama ili čak izmeĎu
pojedinih mikroorganizama (privremena prevaga heterotrofnih organizama nad malobrojnim autotrofnim, kad
se zemljištu dodaje sveţa organska materija).
Sve agrotehničke mere zahvataju pliće ili dublje u ţivotni prostor zemljišnih organizama. Obrada
(ugar, plodored), Ďubrenje organskim i veštačkim Ďubrivima, borba protiv korova i štetočina, kalcizacija,
odvodnjavanje i navodnjavanje utiču na sastav i ravnoteţu u zemljištu. Intenzivna agrotehnika, primena
jednobraznih Ďubriva, nedostatak mikroelemenata, teška mehanizacija i monoprodukcija (monokultura) dovela je
do narušene ravnoteţe ţivotne zajednice u većini poljoprivrednih zemljišta. Iz toga razloga, danas se nameće
potreba iskorišćavanja zemljišta na način koji moţe obezbediti kontinuirani razvoj ţivota u njemu.

Slojevi kulturnog zemljišta

Pod pojmom kulturnog zemljišta podrazumeva se ono zemljište koje se nalazi pod trajnim i
dominantnim uticajem čoveka, što dalje podrazumeva poboljšanje fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, dakle
stvaranje novog sloja koga nema u zemljištima slobodne prirode. Taj sloj se naziva ornica ili mekota -
površinski sloj u kome se obavlja setva/sadnja, klijanje, početni rast i glavno ukorenjavanje kulturnih biljaka.
Nastala je obradom i ukupnim sistemom biljne proizvodnje. Obogaćena je humusom, ima dobru strukturu,
povoljan vodno-vazdušni reţim, intenzivniju mikrobiološku aktivnost, više hranjiva i bolju pristupačnost istih
korenovom sistemu biljaka. Za stvaranje mekote ili ornice, potrebno je odreĎeno vreme, pa je vreme vaţan
faktor u njezinom stvaranju. Sigurno je da taj proces teče osetno brţe nego prilikom stvaranja tipova zemljišta i
prirodnih horizonata. Jednom stvorena mekota se razlikuje od drugih slojeva zemljišta. Budući da je mekota
glavni ţivotni prostor podzemnih organa gajenih biljaka, nastoji se da ona bude što dublja.

Po današnjoj klasifikaciji moćnosti orničnog sloja razlikujemo:

1. Vrlo plitku ornicu…………...do 10 cm
2. Plitku ornicu………………...do 20 cm
3. Srednje duboku ornicu……..do 30 cm
4. Duboku ornicu …………..preko 30 cm

Dubina ornice (mekote) je kompleksan pokazatelj apsolutne dubine

zemljišta, reljefa, glavnih osobina zemljišta, sistema biljne proizvodnje,
vučne sile i instrumenata za obradu zemljišta.
Vrlo plitka mekota upozorava ili na nepovoljne prirodne činioce za
stvaranje antropogenog zemljišta ili na ekstenzivnu poljoprivrednu
proizvodnju. Duboka mekota, naprotiv, je znak povoljnih prirodnih faktora i
intenzivne poljoprivrede.
Ispod mekote nalazi se sloj zemljišta nazvan zdravica. Zdravica je
zapravo deo pedosfere koji nije obuhvaćen antropogenizacijom zemljišta.
Kadkad se zdravica označuje kao mrtvica ili sirovo zemljište što upozorava
na slabu biogenost i humoznost. Na apsolutno dubokim zemljištima s
dubokim fiziološki aktivnim profilom, dele se i zdravice u dve kategorije:
zdravicu I i zdravicu II.
Slojevi antropogenog zemljišta

26
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Zdravica I je dio fiziološki aktivnog profila, pa se u njemu nalazi još korenja i drugi organizmi
zemljišta.
Zdravica II ili donja zdravica nalazi se izvan fiziološki aktivnog profila i bez uticaja korenja viših
biljaka. Slabih je fizičkih, hemijskih i bioloških osobina.
Ispod zdravice nalazi se matični supstrat odnosno litosfera. Ako je rastresit onda se označuje sa C a ako
je stenovit onda se označuje sa R.
Ako se zemljište obraĎuje dubinskim rahljenjem, ispod mekote se formira dopunski podoranični sloj -
podmekota. Ona se obično ne Ďubri, iako takva mogućnost postoji. Prisutnost podoraničnog sloja, povećava
ukupnu dubinu antropogenog sloja i moţe biti uvodni stadijum za njezino kasnije uključivanje u mekotu, a time i
za produbljivanje aktivnog sloja zemljišta.
Pored odnosa mehaničkih frakcija unutar zemljišta, bitna je njihova veličina odnosno, promer pojedinih
frakcija jer ona odreĎuje pripadnost teksturnoj klasi pojedinih zemljišta.

Čuvanje plodnosti zemljišta

Intenzivno iskorištavanje zemljišta sa sobom nosi i negativne uticaje na njegovu plodnost. To znači, da
se sa gajenjem biljaka javlja opadanje početne plodnosti i da se u iskorištavanje antropogenog zemljišta, moraju
uključiti zahvati koje čuvaju, obnavljaju, pa i povećavaju plodnost iznad početne razine.
Faktori koji negativno utiču na plodnost zemljišta jesu klima, gajena biljka i čovjek., odnosno radovi
koji se obavljaju u gajenju biljaka.
a) Klima deluje na plodnost zemljišta insolacijom, oborinama i vetrom. Naime, antropogena zemljišta su u
jednom delu godine "gola", a nakon setve/sadnje su i dalje nezaštićena do porasta gajenih biljaka.
Zemljišta slobodne prirode su naprotiv, stalno pokrivena
biljnim pokrivačem, te sama sebe štite od štetnog uticaja
atmosferilija.
a) Padavine svojom mehaničkom snagom razaraju strukturne
agregate, zamuljuju ih, a posledica je stvaranje tanje ili deblje
pokorice koja sprečava aeraciju i ulaţenje vode u zemljište.
To se neposredno odraţava na klijanje i nicanje gajenih
biljaka jer onemogućava njihov izlazak na površinu i biljka
ugiba. Kiša u obliku pljuskova jakog intenziteta uzrokuje
eroziju na golom zemljištu pogotovu na nagnutim terenima.

Razorno delovanje kišne kapi na zemljište

Oblik hidroerozije uz morske i Posledice hidroerozije Delovanje vodene erozije usled jakih pljuskova
rečne obale

27
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Delovanje vetra na čestice zemljišta Zabarivanje proizvodnih površina usled jakih

pljuskovitih kiša
b) Insolacija ultraviolentnim zrakama ubija mikroorganizme zemljišta na površini i time ga biološki
umrtvljuje. Toplotni efekat insolacije izaziva povećanju evapotranspiraciju čime naglo isušuje
zemljište.
c c) Biljke prinosom iz zemljišta iznose ogromne količine hranjiva i time smanjuju plodnost. Neke biljke
ubrzavaju razgradnju humusa ili destimulišu ugorenje zemljište.
d) Vetar na golim površinama bez biljaka, pogotovo na obraĎenim i usitnjenim zemljištima moţe u
odreĎenim okolnostima uzrokovati eolsku eroziju. Hidro i eolska erozija smanjuju plodnost jer odnose
najplodniji dio zemljišta (mekotu).
e) Čovek najviše deluje na smanjenje plodnosti načinom iskorištavanja zemljišta. Tu su uključeni
agrotehnički zahvati i skidanje plodina. Od agrotehničkih zahvata u prvom redu je to obrada zemljišta.
Obradom zemljišta se potiče aeracija i tako stimuliše proces razgradnje organske materije
(mineralizacija). Većom frekvencijom obrade kvari se struktura, jedan od vrlo vaţnih faktora plodnosti
zemljišta čime se otvara put mikroeroziji na obraĎenim zemljištima. Najnepovoljniji uticaj na plodnost
zemljišta u vezi je s gaţenjem proizvodne površine.

Uticaj sabijanja zemljišta na razvoj korenovog sistema kukuruza (Micić, 1985)

Pri obavljanju agrotehničkih zahvata, zahvata ţetve, berbe i košnje, po proizvodnim površinama se
kreću razni poljoprivredne mašine. One gaze zemljište, što se negativno odraţava na njegovu plodnost. Gaženje
zemljišta je zajednički pojam za negativan uticaj radnih zahvata na proizvodnoj površini. Postoji nekoliko oblika
gaţenja zemljišta (Rid, 1956):
1. Stvarno zbijanje je mehanički učinak gaţenja zemljišta.
2. Rupa i razmazivanje su zemljišta je fenomeni koji se javljaju ako je zemljište mokro. Rupe su bile redovito
dok su se u obradi zemljišta koristile zaprege, a razmazivanje je sada u epohi traktora i to prilikom njegovog
naglog menjanja pravca kretanja na mokrom zemljištu. To je takozvani "efekat škara". Do razmazivanje
moţe doći i kretanjem transportnih sredstava preko mokrog zemljišta.
Sva zemljišta nisu jednako osetljiva na zbijanje, pa s povećanjem mineralnih koloida izraţene
lepljivosti u zemljištu raste osetljivost, dok su lagana, a pogotovu skeletoidna zemljišta neosetljiva na zbijanje.

28
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Rupa i razmazivanje su ne teškim mineralnim zemljištima apsolutno štetni, zato se ne sme prelaziti
preko takvih zemljišta kada su vlaţna. Plodno zemljište podrazumeva zemljište koje je strukturno,
humusno, bogato pristupačnim hranjivima i korisnim
mikroorganizmima. Takvo zemljište je stabilnije prema nepovoljnim
uticajima i brţe obnavlja narušenu plodnost.
Da se odrţi ravnoteţa prirodnih sila, čovek mora uključiti
zahvate koji obnavljaju, čuvaju, pa i povećavaju plodnost zemljišta.
Zato čovek mora biti usmeren na zahvate koji stabilizuju strukturu,
odrţavaju optimalan sadrţaj humusa, vraćaju oduzeta hranjiva i
aktiviraju mikrobiološke procese u zemljištu. U tim korisnim
zahvatima vaţnu ulogu ima Ďubrenje kalcijumom, fosforom i
azotom, te obogaćivanje zemljišta organskom materijom.

Tragovi guma i površinskog zbijanje pri predsetvenoj

pripremi
Korisno je i obradu zemljišta svesti na odgovarajuću meru, a zemljište ostaviti što manje vremena
"golo". Podrivanje je delotvorna mera čuvanja plodnosti zemljišta.
Da bi se sačuvala stabilna mrvičasta struktura, treba ako je to moguće, uključiti u plodored detelinsko
travne smeše.
U čuvanje plodnosti zemljišta, uključuju se danas razni tehnički zahvati. Osnovno je smanjiti broj
prohoda a time i gaţenje. To se postiţe primenom širokozahvatnih oruĎa (metoda stalnih tragova),
korišćenje pneumatika širokog profila na pogonskim i transportnim mašinama, uduplavanje točkova ili
ugradnja metalnih ili gumenih gusenica.
Primena avijacije je takoĎer jedna od mera smanjenja gaţenja zemljišta. MeĎutim, ona je moguća
samo u radnim zahvatima Ďubrenja i zaštite useva.

Klasifikacija zemljišta
Zemljišta se stvaraju i razvijaju pod uticajem pedogenetičkih faktora (organizmi, matični supstrat,
klima i reljef), a u toku vremena se menjaju na način koji ima karakter evolucije. Budući da oblik i intenzitet
delovanja faktora varira u širokom intervalu, mogu da se jave bezbrojne kombinacije dejstva faktora i kao
posledica toga, veoma raznovrsne forme zemljišta. Ako se tome doda, da razvoj zemljišta ne počinje
istovremeno na svim delovima kopna, i da se stalnim spiranjem razvijenih zemljišta njihov ciklus ponavlja iz
početka, onda je razumljivo što se i u rejonima gde vladaju jednaki pedogenetički faktori javljaju raznovrsni
razvojni stadijumi zemljišta. Time se objašnjava ogromna raznovrsnost zemljišnog pokrivača, a zadatak je
klasifikacije da, primenom adekvatnog logičkog sistema, to mnoštvo raznovrsnih formi zemljišta učini
preglednim. Kada se, primenom takvog sistema, srodne forme grupišu, broj jedinica kojima se operiše, svodi se
na razumnu meru. Ako se takve jedinice, s obzirom na srodnost, razlike i genetičku vezu meĎu njima, razvrstaju
po hijerarhijskom principu, dobija se pregled koji omogućuje lako snalaţenje u mozaiku zemljišnog pokrivača i
brzo informisanje o bitnim osobinama zemljišta.
Proces grupisanja i razvrstavanja zemljišnih individua, prema nekim zajedničkim obeleţjima naziva
se klasifikacija zemljišta, pa razlikujemo:
1. Naučnu, (geološko-petrografske, hemijske, fizičke, mešovite i genetičke).
2. Praktičnu, (agronomske - bonitetne, meliorativne i sanitarne).
3. Ekonomsku, (prema ukupnoj ceni zemljišta, prema dohotku i prema čistom prihodu).

Danas se mahom koristi genetička klasifikacija (zasnovana na genezi), a u najširoj primeni je sistem
koji su izradili Škorić, Filipovski i Ćirić (1973), a prihvatilo ga je Jugoslovensko društvo za proučavanje
zemljišta.

29
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO
Klasa zemljišta
I) Nerazvijna zemljišta
II) Humusno akumulativna
zemljišta
III) Kambična zemljišta
IV) Eluvijalno-iluvijalna
zemljišta
V) Antropogena zemljišta
VI) Tehnogena zemljišta
Klasa zemljišta
I) Epigeljna zemljišta
II) Hipoglejna zemljišta
III) Fluvijalna i fluviglejna
zemljišta
IV) Tresetna zemljišta
V) Antropogena zemljišta
Klasa zemljišta
I) Akutno zasoljena
Zemljišta
II) Eluvijalno-iluvijalna
alkalna zemljišta
Postoji i FAO/UNESCO klasifikacija zemljišta. Ovde nećemo dati detalje ove klasifikacije, već samo
nazive grupa zemljišta i njihove oznake: Fluvisols (FL), Gleysols (GL), Regosols (RG), Cambisols (CM),
Calcisols (CL), Gypsisols (GY), Solonetz (SN), Solonchaks (SC), Kastanozems (KS), Chernozems (CH),
Phaeozems (PH),Gryzems (GR), Luvisols (LV), Planosols (PL), Podzoluvisols (PD), Podzols (PZ), Lixisols
(LX), Acrisols (AC), Alisols (AL), Nitisols (NT), Ferralsols (FR), Plinthosols (PT), Histosols (HS) i Anthrosols
(AT)
Automorfna zemljišta
Profil Tip zemljišta
1. Kamenjar (litosol)
2. Sirozem (rigosol)
(A)-C
3. Eolski pesak (aerosol)
4. Koluvijalni nanos (koluvijum)
1. Krečnjačko dolomitne crnice (kalkomelanosol)
2. Rendzine
3. Humusno-silikatno zemljište (ranker)
A-C
4. Černozem
5. Smonice (vertisol)
6. Ranker
1. Eutrično smeĎe zemljište (eutrični kambisol)
2. Kiselo-smeĎe zemljište (distrični kambisol)
A-(B)-C 3. SmeĎe zemljište na krečnjaku i dolomitu
(kalkokambisol)
4. Crvenica (terra rosa)
1. Ilimerizovana zemljišta (luvisol)
A-E-B-C 2. Podzol
3. SmeĎe podzolasto zemljište (brunipodzol)
1. Rigolovano zemljište (regosol)
P-C 2. Vrtna zemljišta (hortisol)
3. Zemljišta deponije (deposol)
1. Zemljišta deponija
2. Flotacijski materijal
3. Nanosi iz vazduha
b. Hidromorfna zemljišta
Profil Tip zemljišta
1. Pseudoglej
A-Eg-Bg-C
2. Stagnoglej
1. Močvarno glejno zemljište (euglej)
A-G 2. Kiselo-smeĎe zemljište (semiglej)
3. Amfiglejno zemljište
1. Recentni rečni nanosi (fluvisol)
(A)-I…:A-I,II..A-
2. Fluvijalno livadsko zemljište (A-C-G)
Gpo
3. Ritska crnica (molični fluviglej)
1. Visoki treset (acro-histosol)
T-G 2. Prelazni treset (p.o. histosol)
3. Niski treset (plano histosol)
1. Rigolovani treset
P-C 2. Zemljišta pirinčanih polja (rizosol)
3. Hidromeliorisana zemljišta
C. Halomorfna zemljišta
Profil Tip zemljišta
Asa-C-Gp 1. Solončak
A-E-Bt, Na-C 2. Solončec
30
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Prinos
Rast organizama je glavno obeleţje ţivota. Uţe, biološki shvaćeno, rast omogućuje da asimilacija
bude veća od disimilacije. S biohemijskog stajališta, rast znači da je prirast veći od utrošenih a ekonomski, da je
efekt u produktu veći od uloţenih troškova.
Fenomen ţivota, pa prema tome i rast javlja se u takvom ekološkom ambijentu koji osigurava
opstanak ţivih bića. Zakoni ţivota vrede za sve organizme, autotrofne, heterotrofne, za one u slobodnoj prirodi i
gajene biljke.
Ukupnu biljnu masu (nadzemnu i podzemnu) stvorenu gajenjem neke kulture na jedinici površine
smatramo biološkim prinosom, a deo biološkog prinosa koji predstavlja glavni cilj gajenja i ima odreĎenu
upotrebnu poljoprivrednu vrednost, odnosno ekonomsku, trţišnu vrednost – prinosom.
Prema tome, prinos je odreĎen u biološkom prirodu i čini njegov najvaţniji deo. Svaki prinos ima
dvije komponente: kvantitet i kvalitetu. Obe komponente su vrlo vaţne, a za podmirenje osnovnih potreba
čoveka i domaćih ţivotinja primarna je količina. Nakon toga, dobija na značaju kvaliteta, iako je kod nekih
kultura ona uvek dominantna (npr. duvan). Prirod i prinos su rezultanta pozitivno i negativno delujućih
ambijentalnih faktora, kapaciteta rodnosti i otpornosti biljke prema negativnim faktorima. Svaki od tih faktora
ima svoj raspon odnosno gradaciju delovanja, zato se ni prirod ne moţe smatrati apsolutnom ili statičkom, nego
promenljivom, dinamičkom veličinom i za istu biljnu vrstu.
Samo u potpuno kontrolisanim uslovima i postizavanjem optimalne konstelacije svih vegetacijskih
faktora, mogla bi se realizovati maksimalna rodnost neke biljke odnosno kulture.

Faktori stvaranja prinosa

Gajena biljka uklopljena na staništu u dve sredine (zemljište i atmosfera) daje rod ili, drugim rečima,
stvara prinos.

Šematski prikaz stvaranja prinosa

Na prinos deluju unutrašnji i vanjski faktori. Vanjski se faktori dele na one koji deluju putem zemljišta
(edafski) i one koje deluju iz atmosfere (klimatski).
Na prinos jako deluje čovek, stvaranjem sorata i hibrida te zahvatima u gajenju biljaka. Napokon, na
prinos deluju ovi kompleksni faktori: zemljište, klima, biljka, čovek.
Iz prikazane sheme, jasno se vidi da plodnost zemljišta nije identična prinosu, ali se ona pored ostalih
faktora produktivnost nalazi u prinosu. Plodnost se ne moţe izraziti u brojčanom veličinom, jer je ona rezultat
čitavog niza elemenata, za razliku od prinosa, koji se moţe izraziti brojčanom veličinom odnosno masom uroda
po jedinici površine ( npr. kg/ha).
Postoji kompenzacija izmeĎu faktora produktivnosti (plodnost zemljišta, klima, sorta ili hibrid,
agrotehnika), u odnosu prema prinosu, ali samo u odreĎenim granicama, jer preko toga svaki faktor deluje kao
limitirajući na prinos.

31
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Zakoni stvaranja prinosa

Plodnost zemljišta i rast biljaka oduvek su bili predmet paţnje, razmišljanja i raznih tumačenja. S
današnjih naučnih pozicija uočavamo razne zablude o objašnjenju prinosa u toku iskustvene epohe razvoja
poljoprivrede.
Razvojem fundamentalnih prirodnih nauka, omogućilo je razvoj naučne agrikulture u 19. stoleću.
Prinos je počeo biti tretiran sa naučnog gledišta.
Priv zakon o prinosu postavio je Justus v. Liebig (1855), koji je ujedno i tvorac teorije o mineralnoj
ishrani biljaka. Njegov zakon je glasio: "Visina je prinosa polja u
omeru s onim, za puni razvoj biljke preko potrebnim hranjivom
kojeg ima u najmanjoj količini (in minimo)". Zato je Liebigov zakon
poznat pod nazivom "zakon o minimumu". Po njegovom tumačenju,
prinos raste pravolinijski s porastom doze biljnog hranjiva bez obzira
na druge vegetacijske faktore.
Nedostatak Liebigova zakona je što nije ispitivao ostale
faktore koji utiču na prinos (vode, temperatura, svetlost itd). Pored
toga, po njegovom zakonu bi značilo, kad bi dodavali hranjiva u
neograničenim količinama, prinos bi srazmerno pravolinijski rastao.
Herllriegel je u drugoj polovini stoleća uz biljna hranjiva ispitivao i
druge ţivotne faktore (npr.vodu), a Liebscher (1985) je dalje razradio Šematski prikaz Libig-ova zakona
Liebigov zakon davši mu novu formulaciju, po kojoj je delovanje
nekog biofaktora u minimumu ovisno o optimalnom sudelovanju ostalih vegetacijskih činilaca. Veliki napredak
je u tumačenju prinosa učinio Wollny (1897-1898), jer je prvi istodobno pratio delovanje nekoliko
vegetacijskih faktora (svetlost, voda, toplota i hranjiva).
Wollny je utvrdio da jedan biofaktor utiče na povećanje prinosa dakle, pozitivno od minimumima od
optimuma, a zatim efekt opada. To je zakon optimuma. Wollnyeva je zasluga što je u eksperiment uveo nekoliko
faktora, menjao njihove količine i pratio kako kompleks faktora deluje na prinos.

Grafikon promene visine prinosa pod Wollnyev ogled (neprekidno povećanje

uticajem promene u jednom faktoru života biljaka prinosa pod uticajem istovremene
promene tri faktora- svetlost, voda i
hranjiva (Hellriegel-ov ogled).

32
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

Grafički prikaz Mitscherlich-ova zakona

Na Wollnyevu ogledu Viljams (1938) je formulisao zakon o jednakoj vaţnosti i nezamenjivosti

vegetacijskih faktora. To bi značilo da su svi biofaktori jednako vaţni i nezamenjivi, meĎutim, neki su faktori
relativno vaţniji (npr. voda, azot) jer ih biljke trebaju u velikim količinama.
Mitsherlich (1954), je postavio zakon o delovanju vegetacijskih faktora koji kaţe da: "Prinos raste s
porastom svakog vegetacijskog faktora proporcionalno razlici do maksimalno mogućeg prinosa". Njegov
se zakon još zove "zakon o opadajućem porastu prinosa" ili jednostavno Mitscherlich-ov zakon.
Na grafikonu se jasno vidi da biofaktori u početnim količinama najjače deluju, a kako količina raste,
uticaj se na visinu prinosa smanjuje prema teoretskom maksimumu "A", zato nema pravolinijskog povećanja
prinosa.
Na visinu prinosa deluju svi prisutni faktori prema količini i intenzitetu pojedinog faktora. Za
povećanje prinosa, Mitscherlich je postavio sledeću jednačinu:

log  A  y   log A  cx

-gde je A – maksimalni prinos, y – ostvareni prinos, c-činilac intenziteta pojedinih vegetacionih faktora, x-
primenjena količina nekog činioca (npr. Ďubriva) i A-x – razlika izmeĎu maksimalnog i ostvarenog.
Sam Mitscherlich je primetio da prinos opada kad je preĎen maksimum, kao što je to kod prejakog
Ďubrenja (npr. azota). Tada se govori o "štetnom faktoru".
Iako je Mitscherlich-ov zakon vidno unapredio naučno shvatanje i tumačenje prinosa, on ipak ima nekih
nedostataka. Prvo, ako u eksperimentu nisu potpuno kontrolisani svi faktori, nemoguće je ostvariti maksimalni
prinos "A". Zatim, pojedini se faktori meĎusobno ne odnose samo harmonično nego i konkurentno, pa ako se
poveća doza jednog faktora, drugi moţe biti potisnut. To ne znači da antagonističko delovanje iona mora uvek
biti negativno. Na kraju, u zemljištu kao heterogenom sistemu, hranjiva nisu apsolutne nego relativne veličine.
Willcox je na osnovu Mitccerlich-ova zakona zaključio da: “Delovanje nekoga faktora ne ovisi o tipu
zemljišta i gajenoj biljci, da najveći broj vegetacijskih činioca mora biti pod kontrolom ako se ţeli ostvariti
maksimalan prinos nijednog faktora ne sme biti previše jer inače počinje delovati negativno”.
Boguslawski i Schneider (1962) su izvršili daljnju interpretaciju Mitscherlich-ova zakon, što je
prikazano u sledećem grafikonu.

Mitscherlichov zakon prema Bogoslowskom i Schneideru (1962)

33
 Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

xi
U jednačini Y  M 10  z (log ) vezanom za ovaj grafikon Y= srednji prinos, x = data
mi
količina faktora rasta, M = maksimalni prinos, m = maksimalnom prinosu pripadajuća doza faktora, i =
udaljenost početne tačke krivulje od nulte osi (mereno u jedinicama doza faktora), z = konstanta.
Iz ovog grafikona se moţe zaključiti da se u zoni maksimuma postiţe najveći prinos optimalnim
dozama vegetacijskih faktora, i da se ova zona ne sme prekoračiti jer počinje prinos opadati (zona depresije). Iz
toga proizlazi da je teško dozirati sve vegetacijske faktore, tako da se optimalno dopunjuju sve do teoretskog
maksimalnog prinosa.

34