Uvod:

Definicije komunikacije

Komuniciranje se može definisati kao „razmena informacija, simbolički,

vrednosno i teološki organizovanih kao poruke, između dva, vise i neograničenog broja
subjekata,neposredno ili posredstvom medija, u određenom socijalno-političkom
ambijentu i sa određenim efektima“.

Pod teološkim momentom u predhodnoj definiciji misli se na to da je

komunikativno delovanje ljudi nužno svrsishodno. Ono je utvrđeno ciljuem
komuniciranja. Jer, komuniciranje radi komuniciranja ne postoji; njegov cilj je mnogo
viši – „Govoriti znači boriti se“ (Liotar).

Klod Levi-Stors takođe smatra da je proces razmene suštastveno svojstvo

komunikacije. Ta razmena može varirati od razmene žena, dobara, promene službe,
razmene informacija ili običnog razgovora. Harlod Lasvel komunikaciju vidi kao proces
permanentne razmene informacija. Prema tome: Smisao komunikacije sadržan u razmeni
poruka, čije su funkcije upozorenja, savet, informacija, ubeđivanje, izražavanje mišljenja
i uživanje. Poruke koje se razmenjuju u procesu komuniciranja retko su neutralne. Neke
poruke su jasne i očigledne, dok su druge skrivene i nejasne. Drugim rečima, u nekom
komunikativnom procesu, mogu se namerno skrivati određene poruke, kao što se mogu
pojaviti i neke poruke koje komunikator nije imao da saopšti.

Komunikacija se može definisati i preko sredstva koja se koristi. Razlikuju se:

1. Forma ( forma je način na koji se nešto saopštava kao, na primer, govor, pisanje,
crtež)
2. Medijum (sredstva komunikacije koja kombinuju različite forme; knjiga, na
primer, kao sredstvo koristi reči, grafikone i crteže)
3. Mediji (tehnološka sredstva masovne komunikacije kao što su štampa, film,
radio, televizija, internet).
Dok je forma deo komunikacionog sistema koji je pod kontrolom subjekata, dotle
mediji zahtevaju izvesnu tehnološku podršku, koja je uglavnom, izvan kontrole učesnika
komunikacije.

Društvene nauke komunikaciji prilaze iz specifičnig ugla, pri čemu se pod

komuniciranjem podrazumeva sveukupnost odnosa između pripadnika društva. Ta
sveukupnost veza ispoljava se u tri ravni, odnosno preko: (1) psihosocijalne,
(2)materijalne, (3)masovne komunikacije. Psihosocijalna komunikacija razmatra
prenošenje psihičkih sadržaja sa jedne osobe ili grupe na drugu osobu ili grupu. U
središtu analiza materijalne komunikacije je prenošenje i razmena dobara između

15
pojedinaca ili grupa određenog društva. Masovna komunikacija se usredseđuje na
strukturu primanja i emitovanja poruka u sredstvima javnog emitovanja.

Pored navedenih de3finicija, postoje i druga određenja komunkacije.Brojne

definicije mogu se svrstati u sledeće vrste: (1)definicije koje se ističu opseg
komunikativnog procesa(na primer, oređivanje samo strukture interpersonalnog ili samo
masovnog komuniciranja); (2)definicije koje ističu koncept namere da se utiče na
ponašanje recepijenta; (3) definicije koje komunikaciju oređuju preko kategorije koja
proces opštenja čini mogućim.Kao najčešće kategorije koje su prisutne u definicijama
komunikacije mogu se navesti: simjboli, razumevanje, razmena, interakcija, smanjenje
neizvesnosti, zajedništvo, proces, pobuda, namera, moć, vreme i dr.

Razrada
Organizacijsko komuniciranje

Organizacijsko komuniciranje podrazumeva se izučavanje reklame, odnosa sa

javnošću, poslovnog komuniciranja, kao i analize strukture i načina funkcionisanja,
odnosno, organizacije komunikacionih mreža i sistema. Organizacijsko komuniciranje,
kako je definisano u predhodnoj definiciji, vrlo je blisko Cvetanovićevom poimanju
poslovne kulture, koja se, po njemu, sastoji: (1) poslovnog morala
(2)poslovnog ponašanja i izgleda
(3)poslovnog komuniciranja
(4)odnosa sa javnošću
Pri tome, Cvetanović pod poslovnim komuniciranjem smatra samo „usmeni ili
pismeni kontakt između poslovnih partnera, koji raspolažu potrebnim punomoćjima od
strane poslovnih sredina za rešavanje prošlih, tekućih ili budućih situacijama i problema“.
Ali, poslovno komuniciranje može biti „mač sa dve oštrice“. Ukoliko je poslovno
komuniciranje ostvarevno na pravi, odnosno, znalački način, ono će biti korisno i
delotvorno. Sa druge strane, pogrešno izvedeno poslovno komuniciranje može se izroditi
u njegovu suprotnost-posebno u kontaktima između učesnika komunikacije koji
pripadaju različitim kulturnim krugovima. Dug je, međutim, put stvaranja kulture
poslovnog komuniciranja.
Profesor Dragan Jokić i profesorka Anđela Mikić predlazu analitički precizniju
definiciju poslovnog komuniciranja. Prema ovim autorima, poslovno komuniciranje je

15
posebna vrsta masovnog ili interpersonalnog komuniciranja koje se sprovodi u cilju
obavljanja poslovnih aktivnosti,pri čemu se ono može ostvariti u užem i širem smislu. O
poslovnom komuniciranju u užem smislu se gvori ukoliko je ekonomski aspekt primaran
i jedini u obavljanju određenog posla. Ako su po sadržaju uključene i druge teme
( političke , relugijske,zabavno-rekreativne) u funkciji obavljanja poslovnih aktivnosti,
onda je reč o komuniciranju u širem, odnosno društvenom smislu.
Ono što poslovno komuniciranje odvaja od ostalih tipova komunikacije su ciljevi
i efekti takvog komuniciranja. Cilj poslovnog komuniciranja je uspostavljanje optimalno
komunikacijske interakcije između poslovnih partnera u svrhu uspešnog obavljanja
određenog posla. Efekti poslovnog komuniciranja se ogledaju u efektima samog posla,
radi koga se uspostavlja komunikacijska interakcija, a mogu se izraziti preko ostvarene
dobiti,postignutog poslovnog ugleda, osvojenih novih ili konsolodovanih postojećih
tržišta.
Dobra komunikacija u organizacijama, najčešće znači visoku efikasnost i
efektivnost kominiciranja. Efikasnost je ostvarivanje maksimalnih rezultata uz minimalna
ulaganja u resurse. Efikasnost se realizuje kroz obavljanje aktivnosti koje organizaciji
pomažu da postigne svoje ciljeve. Ili, još kraće: efektivnst znači da se „rade prave
stvari“.
Poslvna komunikacija je „ aktivnost na stvaranju, prenošenju i korišćenju
poslovnoh informacija radi donošenja poslovnih odluka, te prenošenja i ugrađivanja
poslovnih oduka u poslovni sistem, odnosno njihovog razlaganja procesom poslovanja“.
Tržišne komunikacije zauzimaju centralno mesto u strukturi poslovnog komuniciranja.
Prepoznaju se sledeći oblici: (1) ekonomska propaganda, (2) odnosi sa javnošću, (3)
publicitet, (4) lična prodaja, (5) unapređenje prodaje i druge aktivnosti.

Antičko nasleđe na polju komunikologije

Antička Grčka je rodno mesto prakse, a potom i teorije govorništva. Starogrčki
interes za besedništvo podudara se sa odgovarajućom promenom u filozofiji. Mitsko-
relgijozno viđenje istorije ustuknulo je pred naučnim istraživanje istorije ( dela ljudi,
naroda, društvenih pojava), a zasluga za to pripada Herodotovoj „ istoriji Grčko-
persijskih ratova“ i Tukididovoj „istoriji Peloponiskog rata“.
Gradske sredine su predstavljale središte svekolikog političkog , ekonomskog i
kulturnog života, gde su se odvijali politički dogovori, a u javnom životu su slobodno
učestvovali svi slobodni ljudi. Učešće u javnom životu, odnosno politici, predstavljalo je
za antičke Grke dužnost, obavezu, čast i pobedu svakog slobodnog građanina, a sve ovo
zajedno otvaralo je put demokratiji.
Demokratska praksa u drevnim grčkim gradovima – polisima ispostavila je
potrebu za razvijanjem govorničkih veštima. Antičko besedništvo je uzimalo u obzir
lepotu jezika i govora, kao i moralne zahteve. Postojale su vidne razlike u antičkoj
retorici u pogledu njenog smisla i funkcije. Te razlike temelje se na razlikovanju tri
centrae kategorije – istine, dobrote i lepote – logike, etike, etetike.

15
 Profesor Sreten Petrović u okviru antičke retorike izdvaja dve najuticajnije struje:
(1) „intelektualističko-sadržajnu“ ili „logičko-etičku“ i (2) „retorsko-formalisticku“ ili
„formalno-estetički“.
Aristotel, kolos starogrčke filozofije, smisao i funkciju retorike je sagledao na
sredini između ove dve struje, ističići značaj i lepotu govora ali, isto tako, i logično
izlaganje. Aristotel ukazuje na tri momenta koja su imenentna govorništvu: (1) etps
(karakter govornika), (2) patos (emotivni element govora), i (3) logos (govornička
sredstva). Za razliku od sofista koji smisao govora vide u nagovaranju i ubeđivanju,
Aristotel započinje istraživanja u najznačajnijoj oblasti govorništva- tzv. tehničke metode
uveravanja. Na osnovu ove komunikološke trijade, Aristotel je izveo tri oblika
besedništva: (1) političko, (2) sudsko, (3) epideitičko.
Na ovom mestu vredi još istaći, s komunikološkog stanovišta, Aristotelovu podelu
spisa na esoterične i egsoterične. Podela počiva na upčenoj potrebi da se tekstovi
prilagode karakteristikama određenih ciljnih grupa. Esoterični tekstovi su namenjeni
učenicima, a egsoterični tekstovi su namenjeni široj publici.
Tokom drugog veka n.e. antička retorika nastavlja svoj razvoj u Starom Rimu.
Ciceron, vodeći rimski retoričar, smatrao je da retorika zajedno sa filozofijom može
korisno da posluži državi. U spisu De oratore (O besedniku), Ciceron ukazuje na to da je
prva dužnost govornika da govori u sladu sa onim u šta uverava pubbliku, uvažavajući pri
tome i formu govora. Među prirodnim odlikama dobrog govornika Ciceron ističe i
pokretljivost jezika, zvonki glas, snažne grudi, telesnu snagu i kultivisano ponašanje.
Prema Ciceronu, govorništvo može da „mudrim mislima oduzme dah, a lepim rečima
pomiluje uho, pokrene srce naroda, ukloni sudijine sumnje, pruži odlučujuće savete,
zaštiti nevine, pomogne nevoljima, spasi potištene, oslobodi progonjene“.

Aristotelov model retoričke komunikacije

Prve teoriske zamisli o komunikaciji javljaju se još u drevnoj Grčkoj. Antički
mislilac Aristotel- sinonim antičke mudrosti- bio je prvi koji je analitički proučavao ovaj
problem. U svom poznatom delu „Retorika“ Aristotel navodi tri osnovna elementa
procesa komuniciranja, od kojih polazi i savremena komunikologija u predstavljanuju
verbalnog tipa komuniciranja. Ti elementi su: govornik – govor – publika.
Aristotel se ne bez razloga posvetio retoričkoj komunikaciji- veštini ubedljivog
govora. Takva veština se, naime, izuzetno cenila u antičko doba u svetlu česte potrebe za
usmenim istupanjima u senatu, sudu i na javnim skupovima. Kao faktore koji presudno
utiču na efikasnost nekog govora Aristotel indetifikuje:
1. Sadržaj
2. Raspored delova govora
3. Način na koji se govor drži.
Aristotel naglašava da „nije dovoljno šta treba kazati, nego da se kaže i to na
odgovarajući način“.Za razliku od svojih predhodnika (sofista) koji su kao cilj

15
 postavili nagovaranje slušalaca (publike), Aristotel je tražio sredstva za ubeđivanja,
što prema profesoru Sretenu Petroviću ne predstavlja ništa drugo do „teritorisko-
saznajno pitanje retorike“.
Sredstva ubeđivanja koja proizilaze iz samog govorništva Aristotel naziva
unutrašnjim ili imanentnim. Ta sredstva Aristotel imenuje kao:
1. Etos
2. Patos
3. Logos
Prvi tip ubeđivanja tiče se karaktera samog govornika, pri črmu slusaoci treba da
budu ubeđeni u „moralnu“ čistotu onoga ko govori. Drugi tip ubeđivanja odnosi se na
same slušaoce, jer se na njih „može uticati tako što ćemo ih uz pomoć govora dovesti do
efekata“. Trći tip ubeđivanja tiče se same logike govora, odnosno korišćenja retorskih,
stilskih i drugih figura. Ko, prema Aristotelu, poseduje sva tri sredstva ubeđivanja- etos,
patos i logos? To je „samo onaj koji poseduje sposobnost zaključivanja, moralno svojstvo
i vrlinu, ... koji je u stanju da filozofski sazna i odredi strasti, iz koje izviru i na koji način
one nastaju u samom čoveku“.
Inače, retorskom izlaganju su prethodila dva tipa izlaganja: (1) apodiktičko, (2)
dijalektičko izlaganje. Kod prvog tipa izlaganja zaključci su se izvlačili iz nespornih
premisla, odnosno na temelju autoriteta samih argumenata. Ovakvom izlaganju
očigledno, diskusije nisu bile potrebne. Kod dijalektičkog izlaganja, pak, polazilo se od
verovatnih premisla, koje su dozvoljavale bar dva moguća zaključka. Izlaganje ovog tipa
težilo je određivanju prihvatljivijeg zaključka.
U novije doba retorika, kako to veli Umberto Eko, „umesto veštine ubeđivanja,
shvaćene skoro kao suptilna obmana da sve više shvata kao tehnika ljudskog rasuđivanja,
koje kontroliše sumnja i koje je podčinjeno svim istoriskim, psihološkim i biološkim
uslovljenostima svakog ljudskog poteza“.

Model Harolda Lasvela

Američki sociolog Harold Lasvel predložio je model komunikacionog procesa sa
stanovišta funkcija koje on obavlja u društvu. Lasvel navodi sledeće tri funkcije:
1. Nadziranje (surveillance) okoline, kako bi se članovima društva skrenula pažnja
na opasnosti i mogućnosti okoline;
2. Korelacija različitih delova društva u odgovoru na okolinu;
3. Prenošenje (transmission) kulture sa jedne generacije na drugu.
Sa obzirom na to da je Lasvel živeo i intezivno delao u vreme jake dominacije
funkcionalističke škole u sociologiji, nije slučajno da ovaj mislilac smatra da u društvu
postoje grupe stručnjaka koje podpomažu i izvršavaju ove funkcije. Tako na primer,
političarima je dodeljena funkcija nadziranja; Nadstavnici i novinari pomažu u ukupljanju

15
ili koreliranju odgovora publike na neku informciju; porodica i škola prenose nasleđe
novim naraštajima.
Interesantno je da Lasvel komunikaciju sagldava u svetlu moći:
Vitalna funkcija komunikacije je da omogući, obezbedi informacije o nemoćima
drugih, jer, on misli, mi kao narod zavisimo od komunikacije kao sredstva da se sačuva
naša snaga. Zato je organizovano društvo, zaključio je Lasvel, važno da otkrije i
kontroliše bilo koji činilac i koji može da omete efikasnu komunikaciju.
Lasvelov linearan komunikacioni model vidi komunikaciju kao prenošenje poruka
naglašavajući preefekat nego značenje poruka. Pod efektom se podrazumeva merljiva i
vidljiva promena koja se javlja kao posledica odnosa elemenata u procesu. Pri tome
promena jednog elementa dovodi do promene i samog procesa. Ovaj jednostavni
komunikacioni model dobro opisuje jedno fenomene političke komunikacije i
propagande.

Bredijev model govornog komunikacionog procesa

Bardijeva istraživanja su od posebne važnosti budući da se on bavio problemima
govorne komunikacije. Bred Bedli kod govornog tipa komunikacije prepoznaje šest
karakteristika: (1)dinamičnost, (2)trajnost, (3)složenost, (4)nepovratnost,
(5)nesledstvenost (6) neponovljivost. Zbog značaja Bredijevih uvida za praksu poslovnog
komuniciranja, u nastavku prenosimo detaljan opis Bredijevih viđenja govorne
komunikacije.
1. Komunikacija je dinamična i u njoj elementi deluju individualno i
međusobno. Ona nije jedinstven čin, već se sastoji iz većeg broja akcija
koje izazivaju različite efekte, a koji zauzvrat daju različite rezultate.

2. Komunikacija je trajna i svaki njen deo je trajan. Razumevanje sveta

počinje rođenjem i traje do smrti. Za to veme se komunicira sa drugim i
zato ovaj proces nema ni početka ni kraja, jer traje i posle direktne
komunikacije.

3. Ona je složena, ne čini je samo sistem stimulans-odgovor (stimulans-

response, SR), odnosno, kada je reč o verbalnoj komunikaciji, govor –
slušanje.Mada početni napor u procesu može biti lak, postizanje
komunikacije je teško. Dokaz za to je problem prenošenja ideja. Teško je
nekom drugom preneti ideju, i u najboljem slučaju možemo nekog
stimulisati da o tome razmišlja. Čak ni tada ne može biti reči o značenju
koje je imao komunikator, jer se komunikacija odvija na mnogo ravni i
oržava mnogo uticaja.
4. Komunikacija je nepovratna , jer se proces ne može vratiti nazad. Kad je
jednom poruka poslata i kad je primljena, efekat koji je osvarila postaje
faktor za dalje poruke.

15
 5. Komunikacija je nesledstvena, jer njeni elementi nisu nužno ni u kakvom
sledu ili poretku. Mogu se pojaviti u bilo kom sledu 8linearni, kružni) ili
nesumično.pozicija na shemi se stalno menjaju. Model pokazuje izvor pre
poruke, pa ipak poruka može da se razvije u mozgu izvora daleko pre nego
što je u drugom postavljena. Takođe prepreke mogu početi blokadu
poruke pre nego što izvor krene da je šalje. Model pokazuje da su kanal i
poruka povezani i uopšte nerazdvojni. Čak, fidbek može početi pre nego
što izvor započne poruku, mada se to u modelu ne vidi.

6. Komunikacija je neponovljiva... pošto su učesnici promenjeni, proces se

ne može ponoviti, jer menjeju značenje svim kasnijim aktima
komunikacije.

Interpersonalno komuniciranje
Interpersonalno komuniciranje je najrasprostranjeniji i elementarni oblik
društvenog komuniciranja. Njego osnovno svojstvo je recipročnost razmene
porukaizmeđu dve ili više osoba, neposrednim ili posrednim putem, uz recipročnu
izmenljivost uloga komunikatora i recepijentai neposrednu povratnu vezu u procesu
razmene poruka. U odnosu na druge oblike komuniciranja, interpersonalno
komuniciranje može se shvatiti kao produžetak interpersonalnog komuniciranja i
posrednički nivo u recepciji poruka u procesu masovnog komuniciranja.
Na interpersonalno komuniciranje utiče niz interakcijskih i kontekstualnih
faktora. Među njima su, prema Mirku Miletiću, najznačajniji: (1) motivi i ciljevi
komuniciranja, (2) simboličke forme u kojima se ostvaruje, (3) stepen komunikativne
kompetentnosti subjekata komunikacionog čina, (4) priroda odnosa koji su uspostavljeni
ili se uspostavljaju, (5) socijalni kontekst u kojem se ostvaruje.
Elementarnost i rasprostranjenost interpersonalnog komuniciranja, prisutnog u
svakodnevnici svakog od nas, proističu iz samog karaktera čoveka, shvaćenog kao
socijalnog bića. Šta pokreće ljude na svakodnevnupraksu interpersonalnog
komuniciranja? Šušnjić navodi da su to sledeće tri filozofske predpostavke: (1) ontološka
(2) gnoseološka (3) aksiološka.

Dinamički faktori interpersonalnog komuniciranja

Povratna veza je ono svojstvo po kojem se interpersonalno komuniciranje
razlikuje od ostalog društvenog komuniciranja; u prvom redu, od masovnog
komuniciranja kod kojeg se fidbek retko javlja. Koncept fidbeka u interpersonalnom
komuniciranju sadrži dva aspekta:
U prvom fidbek predpostavlja slanje određene poruke preko verbalnih i
neverbalnih kanala, kako bi dobio odgovor na datu poruku, od osobe kojoj je upućena.

15
Drugi aspekt fidbeka ukazuje na činjenicu da se odgovor podešava u skladu sa sadržajem,
stilom i ciljem komunikacije.
Povratna veza je značajan dinamički aspekt interpersonalnog komuniciaranja, ali i
ne jedini. Od ostalih dinamičkih elemenata ovog oblika komuniciranja treba istaći: (1)
subjekte komuniciranja, (2) interakcijske uslove ostvarivanja recipročnosti uloga, (3)
ciljeve razmene poruka, kao i (4) komunikativnu kompetentnost učesnika komunikacije.
Persuazivnim procesom se nastoji delovati na stavove u smislu njihovog: (1)
potvrđivanja, (2) korekcije ili (3) menjanja.među teorijama koje opisuju persuazivno
delovanje u interpersonalnom komuniciranju, najšire je prihvaćrna tzv. „ACE teorije
persuacije“. Skraćenica ACE se odnosi na tri onovne promenljive koje određuju
persuazivnu vrednost poruke, a to su: (1) adekvatnost, (2) konzistetnost i (3) efikasnost.
Komunikativna kompetentnost u intrrpersonalnom komuniciranju je određena nizom
čovekovih sposobnosti kojima se ostvaruje prilagođavanje konkretnoj situaciji kako bi se
ostvarili strateški ciljevi komuniciranja. Najčešće se, u ovom smislu, prepznaju sledeće tri
sposobnosti:
1. Empatija- sposobnost uživljavanja u ulogu drugog, a da se pri tome ne izgubi
sopstvena individualnost.
2. Zauzimanje društvenih perspektiva drugog učesnika komuniciranja- sposobnost
koja zavisi od sagledavanja prirode uspostavljenih odnosa.
3. Vladanje simboličkim sistemima- ključna sposobnost koja afirmiše ili poništava
predhodne sposobosti komunikativne kompententnosti. Kao primer mogu se
pomenuti pravila lepog ponašanja -bon-ton- uglavnom neverbalnog i
kodifikovanog ponašanja, a izvedena iz konkretnog kulturnog i socijalnog
konteksa.
Statički faktori interpersonalnog komuniciranja
Radi se o uticajima na interpersonalno komuniciranje koji potiču od različitog oblika
društvene svesti (običaj, moral, religija), od pripadništva makrosocijalnim grupama
(naciji, rasi, sloju) i od različitog socijalnog statusa (pola, starosti, obrazovanja).
Moguće je govoriti o šest tipova primarnog grupisanja ljudi:
1. Porodica kao primarna grupa- najznačajnija primarna grupa u kojoj se odvija čitav
niz komunikacionih činova
2. Prigodne grupe- skup osoba koje se međusobno vezuju na duže staze po osnovu
slučajnog zbližavanja koje kasnije prerasta u naviku.
3. Katarktičke grupe- skup osoba formiran zbog potrebe rešavanja zajedničkog
problema koji se tako manifestuje kao kohezioni faktoe grupe.
4. Grupe za igru- najbrojnije su, odnosno ima ih koliko i igara.
5. Grupe za uživanje- ove grupe nastaju u svim oblicima šireg društvenog
organizovanja ljudi a predstavlja skup ljudi povezanih istim ili sličnim
kompetencijama.
6. Akcijske grupe- grupa naučnika koja radi u okviru jednog projekata

15
 Interpersonalno komuniciranje se odvija i izvan primarnih grupa. Pri tome, priroda
uspostavljenih odnosa ili odnosa koji se uspostavljaju određuje formu interpersonalnog
komuniciranja. Ono može biti: (1) spontano, (2) uvežbano i (3) plansko.

Oblici interpersonalnog komuniciranja

Interpersonalno komuniciranje može se razvrstati prema situaciji u kojoj se ono
odvija. Zorica Tomić prepoznaje pet oblika interpersonalnog komuniciranja, a to su:
1. Formalna ili neformalna- razlika između proračunatog ili promišljenog, na
jednoj, i spontanog korišćenja komunikacionih veština, na drugoj strani.
2. Javna ili privatna- razlika u pogledu konteksa komunikacije; na primer, pri
komunikaciji na javnim mestu izbegava se korišćenje neverbalnih zakona i
pokazivanje komunikacije.
3. Distancirana ili intimna- razlika u kvalitetu odnosa i veza između učesnika
komunikacije; distancirana komunikacija znači, po pravilu, veći stepen
formalizma u govoru ili nastupu, dok intimna komunikacija svedoči o čvrščim
odnosima među ljudima.
4. Ritualna ili otvorena – različita mogućnost predviđanja upotebe određeng
komunikacionog koda;ritualizovana komunikacija – korišćenje uvek istog,
ograničenog, koda- svedoči o jakim vezama i prisutnosti među učesnicima
komunikacije.
5. Funkcinalna ili ekspesivna- razlike u kvalitetu i svrhovitoj upotrebi jezika; govor
se koristi ili na strogo celishodan, odnosno, funkcionalan način ili kao sredstvo
diskusije i spekulacije.

Prepreke u interpersonalnoj komunikaciji

U interpersonalnoj komunikaciji pojavljuju se različite prepreke koje smanjuju
njenu efikasnost i efektivnost. Najčešće se ove barijere dele na tri grupe problema,
odnosno na: (1) mahaničke, (2) šemacke, (3) psihološke barijere. Mehaničke barijere
blokiraju komunikaciju u fizičkom smislu.Prepreka može biti, na primer, buka ili
oštećenje tehničkog pomagala. Šemacke barijere se odnose na problem neprecizne
upotrebe reči. Psihološke barijere, kao najčešće prisutne u praksi, oblikuju kako sadržaj
onoga što se saopštava, tako i interpretaciju poruke u povratnoj vezi.
Pored navedenih opštih barijera za uspešnu interpersonalnu komunikaciju, na
efektivnost ovog oblika komuniciranja u poslovnoj sredini utiču: (1) filtriranje, (2)
emocije, (3) pretrpanost informacijama, (4)defanzivnost, (5) jezik i (6) nacionalna kultura

15
 Prevazilaženje barijera
Preuzimanje različite aktivnosti na planu poboljšanja efektivnosti komunikacije,
kao mere koje menadžeri preuzimaju, prepoznaju se: (1) korišćenje fidbeka, (2)
pojednostavljanje jezika, (3) aktivno slušanje, (4) kontrolisanje emocija, (5) posmatranje
neverbalnih znakova.

Metode interpersonalne komunikacije

Interpersonalna poslovna komunikacija se realizuje primenom različitih metoda.
Klampit predlaže dvanaest kriterijuma od značaja za izbor metoda intrpersonalne
komunikacije. Odluka o izboru nekog netoda zavisi od potrebe pošiljioca, karakteristika
poruka, karakteristika kanala i potrebe primaoca. Klampit smatra da sledeća 12 pitanja
može pomoći menadžerima u izboru odgovarajuće metode interpersonalne komunikacije:
1. Fidbek – Koliko brzo primalac može da odgovori na poruku?
2. Kapacitet kompleksnosti – Da li metod može efiktivno da obradi složene poruka?
3. Potencijal obima – Koliko različitih poruka se može preneti korišćenjem metoda?
4. Poverljivost – Da li osobe koje komuniciraju realno mogu da budu sigurne da su
poruke primili samo oni kojima su namenjene?
5. Lakoća kodiranja – Da li primalac može loako i brzo da dekodira poruke?
6. Lakoća dekodiranja- Da li primalac može lako i brzo da dekodira poruke?
7. Vremensko-prostorno ograničenje –Da li je potrebno da pošiljac i primalac
komuniciraju istovremeno u istom prostoru?
8. Cena- Koliko košta korišćenje metoda?
9. Intrpersonalna toplina- Koliko dobro meto prenosi interpersonalnu toplinu?
10. Formalnost- Da li metod ima potrebnu količinu formalnosti?
11. Vidljivost- Da li metod dozvoljava da se poruka lako vidi ili da se primete važne
informacije?
12. Utrošak vremana- Da li pošiljalac ili primalac imaju veći deo kontrole nad
vremenom koje se odnosi na poruku?

Interpersonalna komunikacija i pregovori

Pregovori su najzahtevniji oblik poslovnog komuniciranja. Kod pregovora dolaze do

izražaja sva znanja i veštine komuniciranja. Ujedno, pregovori predstavljaju i
najprihvatljiviji način razrešavanja problema i konflikta. Pregovaqranje se sastoji od
elemenata pregovaranja kao što su: (1) moć ubeđivanja, (2) traženje alternativnih
mogućosti.
Kao što je to slučaj sa opštom komunikativnom sposobnošću, i pregovaračka veština
podrazumeva već broj kvaliteta, kao što su: sposobost određivanja realnih ciljeva,
nalaženje velikog broja mogih opcija, pripremljenost, interaktivno samopouzdanje i

15
sposobnost određivanja jasnih ciljeva. U praksi se mogu prepoznati različite
pregovaračke tehnikekoje se međusobno prepliću. Pri tome se, uglavnom, navode četri
pregovaračke tehnike: (1) pregovori na silu, (2) kompromisni pregovori, (3) kompetitivni
(tkmičarski) pregovori i (4) tzv. „win-win“ pregovori.

Komunikacija u radnoj sredini

Bilo koja grupa, kao dinamički sistem, može da ostvaruje svoje osnovne ciljeve i
između grupe i okruženja. Proces komuniciranja omogućava upravljanje svim
aktivnostima organizacije u željenom pravcu, odnosno određuje ponasanje i primalaca i
komunikatora da deluju ka ostavarivanju zajedničkih ciljeva.

Komunikacija u grupi obuhvata najčešće sledeće aktivnosti : izdavanje zadataka i

uputstva, davanje saveta od zaposlenih na rukovodećim položajima u grupi. Inače, prema
sadržaju moguće je razlikovati tri kategorije komuniciranja:

1. Komuniciranje u vezi sa obavljanjem tekucih poslova i zadataka

2. Komunikacije o opstim pitanjima rada i organizacije rada grupe
3. Komunikacije koji su izraz socijalno – emocionalnih potreba članova grupe
Komuniciranje u grupi odvija se u okviru komunikacijone strukture. Jedan od važnih
aspekata ove strukture su komunikacione mreže.

Tipovi komunikacije u grupi

Prema Livitu, jednom od prvih autora koji su sistematski proučavali

komunikacione mreže, moguće je razlikovati četiri tipa ovih mreža u maloj grupi od pet
članova. To su :

1. kružna komunikaciona mreža ili krug – svaki od članova grupe može neposredno
da komunicira samo sa po dva susedna člana
2. lančana komunikaciona mreža ili lanac – jedan od članova zauzima centralni
položaj, pa samo on može nepostedno da komunicira sa dva susedna člana
3. mreža u obliku slova “ Y” – jedan od članova grupe može da komunicira sa tri
susedna člana, a ostali samo sa po jednim članom grupe ili sa dva član grupe
4. Komunikaciona mreža u vidu točka – samo jedan član, koji je u centru,
komunicira neposredno sa svi članovima grupe, dok svi ostali članovi grupe
nemaju uopšte mogućnost neposredne komunikcije.

Drugi istraživači predložili su nove vrste komunikacionih mreža. Kristi i

saradnici, na pr. koristili su kružnu komunikacionu mrežu poznatu kao poprečni krug.
Mreža potpune povezanosti, omogućava neposrednu komunikaciju svakog sa svakim

15
u grupi. Zbog toga je broj komunikacionih kanala u ovoj mreži i najveći – iznosi 10 –
dok ostale merže samo 4, a poprečni krug 5 ili 6.

Efikasnost komuniciranja u okviuru navedenih komunikacionih mreža zavisi i od

određenih crta ličnosti – dominantnost i autoritarnost.Dominantna osoba često uzima
reč, prekida druge u govoru, ispoljava otpor prema kritičkim primedbama, menja
vlastite ocene i ovakvo ponašanje izaziva negativne stavove ostalih članova grupe.
Autoritarnost ima istovetan efekat na uspešnost grupe. Za razliku od dinamičnodsti,
autoritarna osoba trži za dominacijom nad potčinjenima, a pokazuje submisivnost
prema nadređenima.

Odnosi privlačenja, moć i zavisnost u grupi

Svaka grupa duguje svoj opstanak izvesnoj privlačnosti koja se javlja među
pripadnostima grupe. Najveću pažnju pobuđuju sledeći faktori : (1) sličnost u
stavovima, (2) ocena ličnosti člana, (3) faktor blizine.

Učestvovanj u grupama podrazumeva prihvatanje normi, odnosno, pravila, koja

obezbeđuju kooperaciju i saradnju među članovima grupe, a time i njeno
funkcionisanje.Potreba za kooperacijom i saradnjom potvrđuje čoveka kao biće
politike i pokazuje, najvažniju svrhu komunikacije. Ona se manifestuje i u
interperonalnoj komunikaciji unutar mikro- grupi. Sa obzirom na odnose između
vođe grupe i ostalih članova grupe, otkrivene su tri tipične relacije : (1) autokratski
(2) demokratski (3) lese fer. Osnovne osobine su :

1. autokratsko vođstvo – naređenja idu od vođe prema članovima

2. Demokratsko vođstvo – postji uzajamna komunikacija između vođe i
članova, kao i između članova međusobno
3. Lese fer odnos – vođa više nije vođa u pravom smislu te reči on je u istoj
poziciji kao i svaki član grupe.
Istazivanje interpersonalne komunikacije u grupi obuhvata područja kao što su :

1. ciljevi komunikacije – davanja informacije, traženje informacije i td.

2. odnosi - ohrabrenje, razmena, slušanje
3. zadovoljenje individualnih potreba- blokiranje komunikacije, skretanj
pažnje

15
Komunikacija u organizaciji

Komunikacije u grupi može se ostvariti na neposredan način. U organizacijama

komunikaciona mreža je uvek posredna i ima hijerarhiski karakter. U cilju veće
uspešnosti komunikacije, broj komunikacionih prenosnih mesta svodi se na najmanju
moguću meru.

Vertikalna i horizontalna komunikacija u organizaciji

Vertikalna komunikacija se po sadržaju odnosi na zadatke i ciljeve organizacije,

obično teče od rukovodećih ljudi prema preferinim delovima organizacije, gde se
izvršavaju poslovi. Ali vertikalna komunikacija može da teče i od pojedinaca i grupa koji
obavljaju izvršne polove prema ustaljenim procedurama i normama ka centrima koji
donose ili prenose naloge.

Horizontalna služi zadovoljenju socijalno- emocionalnih potreba članova

organizacije. Ovo je najprisutniji vid komuniciranja kod većine članova organizacije koji
se realizuje kako tokom rada, tako i period odmora.

Verbalna komunikacija i poslovni razgovor

Veđtine verbalnog komuniciranja potrebni su i u realizacji poslovnog razgovora. Poslov

ni razgovor ima formalnu strukturu koja se sastoji iz pet faza, a to su :

1. Započinjanje razgovora
2. Informisanje
3. Argumentisanje
4. Neutralisanje pregovora
5. Donošenje odluka
Navedene faze ne odvijaju se strogim hronološkim redom, a ponekad pojedine faze
izostaju. Najvažnija je poslednja faza u kojoj se donosi odluka tako da su odluci
podređene sve prethodne faze.

Najvažniji cilj prve faze je stvaranje konkretnog odnosa prema sagovorniku, a to

podrazumeva (1) uspostavljanje kontakta sa sagovornicima (2) stvaranje prijatne
atmosfere za razgovor (3) privlačenje pažnje (4) probuđivanje interesa za razgovor (5)
preduzimanje inicijative u razgovoru kada je to potrebno.

Informisanje predstavlja komunikacioni proces između nas i našeg partnera u kome

se trudimo da ostvarimo povoljnu informacionu bazu za nas, a delimično i za partnera, za
sledeću fazu razgovora – argumentisanje. Osnovne komponente su : (1) postavljanje

15
pitanja (2) slušanje (3) upoznavanje reakcije partnera (4) informisanje prtnera.
Argumentisanjem se menja potpuno ili delimično stav i mišljenje partnera. Retoričari
navode šest grupa kojih bi se trebalo pridržavati kako bi se postigla valjana
argumentacija, a to su:

1. korišćenje jednostavnih, jasnih, tačnih i uverljivih predstava

2. prilgođavanje tempa i načina izlaganja mentalitetu ljudi
3. korektna argumentacija iu odnosu na sagovornika
4. podešavanje argumentacije prema sagovorniku
5. izbegavanje antiposlovnih izraza i formulacija
6. slikovito izražavanje

Neutralisanje ima za cilj postizanje uverljivosti i postojanost izlaganja, odklanjanje

sumnji i sagledavanje motiva otpora i stava partnera. Donošenje odluke predstavlja
najvažniju fazu jer njom otpočinje ostvarivanje ciljeva koji su postavljani.

Tipovi prezentativnih kodova

Ljutske mogućnosti za polozaje tela i pokreta nastale su kao posledice drugih

evolutivnih promena na licu i gornjim udovima čoveka. Tokom evolucije su kod ljudi
stvorene grimase, svojstveno samo njima, kao što su na primer dizanje uglova usana u
osmeh, namigivanje, nabiranje nosa ili podiuanje jedne obrve.

Telesni dodir ili haptički način

Dodir je jedan od sasvim primitivnih načina za prenošenje važnih poruka o odnosu.

Haptički kod naglašava značaj dodira kao komunikacionog sredstva a to su :

1. dodiri pozitivnog efekta – vrsta dodira kojom se želi izazvati podrška,

razumevanje, ljubavni ili seksualni interes
2. igrački dodiri – nastaju iz potrebe da se olakša situacuja kroz neku igru
3. kontrolisani dodiri
4. ritualni dodiri
5. hibridni dodiri
6. zadati
7. Slučajni

15
Zaključak:

Isak Adidžes je, istraživajući problem upravljanja promenama, posvetio značajan

prostor izvorima nerazumevanja pri komunikaciji, kao i načinima komuniciranja među
ljudima različitih mrnadžerskih stilova. Za postizanje dugoročne efektivnosti organizaciji
je potreban preduzetnički duh, odnosno proaktivnost. Organizacija treba da predvidi
buduće potrebe klijanata i da se pripremi za njihovo zadovoljavanje u budućnosti.
Postizanje ovog cilja zahteva kreativnost i spremnost za preuzimanje rizika. Konačno, da
bi organizacija bila dugoročno efikasna, ona mora, po Adižesu, da bude intergrisana na
taj način što će se stvoriti klima saradnje između svih stejkholdera kako bi se zadovoljile
potrebe klijanata. Tako, ako sve zainteresovane strane sarađuju a da, pri tome, nijedna
strana nije nezamenljiva, organizacija će dugoročno biti efikasna.

Literatura:
 Uvod u Kulturu komunikacije Dr. Milovan Vuković
I poglavlje: - definicije komunikacije
- predmet teorije komunikacije
-Antičko nasleđe na polju komunikacije
II poglavlje -Aristotelov model retoričke komunikacije
-Model harolda Lasvela
-Bredijev model govornog komunikacionog procesa
III poglavlje -interpersonalno komuniciranje
-dinamički faktori interpersonalnog komuniciranja
-statički faktori interpersonalnog komuniciranja
-oblici interpersonalnog komuniciranja
-prepreke u interpersonalnoj komunikaciji
-prevazilaženje barijera
-metode interpersonalne poslovne komunikacije
-Interpersonalna komunikacija i pregovori
IV poglavlje - komunikacija u radnoj sredini
-tipovi komunikacije u grupi
-odnosi privlačenja, moć i zavisnost u grupi
-komunikacija u organizaciji
-vertikalna i horizontalna komunikacija u organizaciji
V poglavlje - verbalna komunikacija i poslovni raygovori
VI poglavlje -tipovi prezentativnih kodova
-telesni dodir ili haptički način
-Prilog Teorija Isaka Adižesa o barijerama u poslovnoj
komunikaciji

15