Dejvid Bom - Uzročnost I Slučajnost

BIBLIOTEKA SAZVEZBA
32

UREDNIK MILOs STAMBOLIC

CRTEZ NA KOR:ICAMA: DUSAN RISTIC LEKTOR: ZAGORKA GRUJIC-VERCON TEHNICKI UREDNIK: BOGDAN CtJRCIN

KOR:EKTOR: VLADIMIR LUCIC

STAMPA: GRAFIciO PREDUZECE "SLOBODAN JOVIC" BEOGRAD, STOJANA PROTICA 54,

DEJVID BOM

UZROCNOST

I SLUCAJNOST U SA'VREMENOJ . FIZICI

NOLIT • BEOGRAD 1972

Naziv originala:

DAVID BOHM

CAUSALITY AND CHANCE IN MODERN PHYSICS Routledge & Kegam Pam LTD. London,

1957

,\ r

PREVEO

DR. DORDE zIVANOVIc

PREDGOVORI

Oni koji su proucavali razvoj savremene [izike znaju da je napredak naseg saznanja u oblasti mikroskopskih fenomena doveo do usvajanja teorijske interpretaeije tih fenomena koja je sasvim razlicita od interpretacije klasicne [izike. Dok se u klasicnoj [izici tok prirodnih dogadaja opisivao kao kauzalno kretanje u prostoru i vremenu (odnosno relativistickoni prostor-vremenu), sto je davalo jasan, precizan i ocigledan fizicki model, dotle danasnia kvantna mehanika zabraniuje svaku predstavu ove vrste, smatrajuci je nemogucom. Dozvoljene su samo teorije zasnovane na potpuno apstraktnim formulama, diskredituje se ideia 0 kauzalno] evoluciji atomskih i korpuskularnih fenomena, teorija daje iskljucivo zakone verovatnoce, koji se smatraju

"I primarnim i predstavljaju granicu saznatliivosti: odbija se pricipijelna mogucnost njihovog obiasnjenja kauzalnom evolucijom jos dubljeg nivoa [izicke realnosti.

Moze se prihvatiti tvrdnja da je ovakav stav, koji su tokom trideset godina zastupali teorijski kvantni [izicari, barem na izgled tacan odraz informacije koju nam. je 0 atomskom svetu dao eksperiment. Na do sada dostignutom stupnju razvoja istraiivanja u mikroiizici, metodi merenja ne dozvoljavaju istovremeno odredivanje svih velicina koje bi; bile potrebne za dobijanje korpuskularne slike

10

LUJ DE BROJ

klasicnog tipa (to sledi iz Hajzenbergovog principa neodredenosti}; perturbacije koje unosi merenje, a koje se ne mogu eliminisati, sprecavaia tacna predvidanje rezultata, dozvoliavaiuci samo statisticka predvidanja. Time se potpuno opravdava primena cisto probabilistickih. formula koje danas koriste svi teoreticari. Medutim, velika vecina njih, cesto pod uticajem predrasuda izvedenih iz pozitivisticke doktrine, osmelila se da krene dalje u pretpostavci da je neizvesno i nepotpuno znanje koje nam danas pruia eksperiment u stvari posledica realne neodredenosti fizickih stanja i njihove evolucije. Cini nam se da takva ekstrapolacija niposto nije opravdana. Mozda cemo u buducnosti, proucavajuci dublji nivo [izicke stvarnosti, uspeti da interpretiramo probabilisticke zakone kvantne [izike kao statisticki rezultat promene potpuno odredenih varijabli, koje su nam danas skrivene. Moida ce nam mocni uredaji koji sluie za razbijanje [ezgra i stvaranje novih cestica jednom pruiiti direktno : znanje 0 tome nivou, jos uvek nedostupnom. Bilo bi vrlo opasno za dalji razvoj nauke kad b'i se pokusalo da se sprece svi pokusaii prevazilatenia sadasnieg stanovista kvantne [izike, a bilo bi i suprotno svemu onom. cemu nas uci istorija nauke. Dna nas, II stvari, uci da je trenutno stdnje naseg saznanja uvek provizorno, kao i da van oblasti poznatog ima [os mnogo toga sto tek treba otkriti. Osim toga, poslednjih godina se kvatna [izika suocila sa problemima koje ne moie da resi i tako je na izgled dosla u corsokak. To daje jake razloge za verovanje da bi bilo poieljno izmeniti idejne okvire u koje se kvatna [izika dobrovljno zatvorila.

Sa zadovoljstvom konstatujemo da se poslednjih godina opaia tendencija preispitivanja osnova

PREDGOVOR

11

sadasnje interpretacije mikrofizike. Polaznu tacku ovog raevoja cine dva clanka koje je 1952. godine objavio Dejvid Bom u casopisa Physical Review. Pre mnogo godina.:« clanku objavljenom maja 1927. godine u casopisic Journal de Physique, ja sam predloiio kauzalnu. intepretaciju talasne mehanike, pod nazivom "teorija dvostrukog resenja", ali sam je napustio, obeshrabren kritikom na koju je predlog naisao. U svom radu od 1952. go dine profesor Bom je preuzeo neke ideje iz toga clanka, komentarisuci ih i generalizujuci na vrlo interesantan nacin, dajuci tako vrlo jake argumente u prilog kauzalno] reinterpretaciji kvantne [izike.

Rad profesora Boma naveo me je da ponovo razmotrim svoje stare ideje, zaiedno sa mojim mladim kolegama iz I nstituta Anri Poenkare, ( Henri Poincare), a narocnto Zan-Pier Viiieom (Jean-Pierre Vigier); poslo nam je za rukom da dobijemo izvesne vrlo ohrabrujuce rezultate. Radeci sa profesorom Bomom, Viiie je dao interesantno objasnjen]e statisticke interpretacije (tV )2. Cini nam se da su dalji napori u tom pravcu tokom sledecik godina poieljni. Tzgleda mi da postoji nada u. njihov uspeh, cime bi se pomoglo kvantnoj [izici da izide iz corsokaka u kome se danas nalaei.

Da bi se pokazala opravdanost, pa cak i nui» nost takvih stremljenja, profesor Bom je smatrao da je doslo vreme za kriticno razmatranje prirode [izickih. teorija i raznih. intepretacija kojima se : objasnjavaju [izicke pojave u toku razvoja naukc. Uporedio je razvoj klasicne [izike, gde su se sukcesivno smenjivali univerzalni mehanizam, opsta teorija polja i statisticke teorije, sa razvojem kvantne jizike i njenih speciiicnib pojmova. Ostroumno i briiljivo je analizirao pojam slucaja, pokazujuci da

12

LUJ DE BROJ

se u razvoju naseg saznania slucaj javlja uvek kad se nalazimo na rubu dubljeg nivoa stvarnosti koji nam jos uvek izmice. Uveren da je [izicka teorija uvek vodila i da ce uvek voditi otkricu sve dubljih i dubljih nivoa [izickog sveta, kao i da taj proces nema kraja, on je zakljucio da ni kvantna rnehanika ne moie svoje pojmove s pravom smatrati definitivnim, te da ne mote zabraniti istraiivacima da pretpostave bilo kakve realnosti dublje od onih. koje su vee istraiene.

N e mogu ovde dati potpun 'prikaz iscrpne i fascinirajuce studije profesora Boma. Citalac ce u njoj naci vrlo elegantnu i sugestivnu analizu koja ce ga pouciti i navesti na razmislianje. Niko nije kvalifikovaniji od profesora Boma za pisanje ovakve knjige, koja dolazi bas u pravo vreme.

Luj de BROJ

BOMOV ANTIMEHANISTICKI STAY I INTERPRETACIJA KVANTNE TEORIJE

Knjiga profesora Boma pojavila se pre petnaestak godina, ali su problemi kojima se u njoi diskutuje jos uvek aktuelni i dugo ee to biti. Reklo bi se da ideja 0 alternativnoj, realistickoj interpretaciji kvantne mehanike danas vise nije u onolikoj meri tabu kao ranije, mada oni koji takvu interpretaciju aktivno traie i dalje cine neznatna manjinu medu teorijskim [izicarima. Poslednjih godina postignut je znatan napredak na tom polju - postepeno se izgraduje tzv, stohasticka interpretacija kvantne mehanike. Iako je bio medu prvima koji su po novo postavili pitanje interpretacije, nakon visegodisnje apsolutne vladavine ortodoksnog ucenja, Bom nije uzeo aktivno ucesce u ovom najnovijem razvoju; njegova delatnost u periodu od pojave ove knjige do danas bila je u velikoj meri odredena [ilozoiskim shvatanjima koja su izloiena u njo]. Cinjenica da je Bom ostaopo strani bas od onog pravca istraiivanja koji danas najvise obecava u stvari je implicitna kritika heuristicke vrednosti tih shvatanja.

14

DORDE zIVANOVIC

Ta kritika (koja ce kasnije biti eksplicitno izloiena} ostavlja nedirnutom osnovnu vrednost ove knjige. Knjiga nema za cilj popularizaciju opsteprihvacenih. "dogmi" nauke, vee zauzima prema njima argumentovan kriticki stav koji citaoca navodi na razmislianje. Takav pristup vee sam po sebi predstavlja osveienje u monotonoj masi popularizaiorske literature (cesto i iz pera originalnih stvaralaca) koja na dogmatican nacin uvodi citaoca u .rnisterije" savremene [izike, propagirajuci najcesc;e ovu iii onu varijantu pozitivizma. Cak i kad se ne slaie sa Bomovim tvrdnjama (a za to cesto ima razloga! ), citalac ne oseca pritisak autoriteta, vee pre zelju da diskutuje sa autorom. To je posledica samog Bomovog pristupa: on nastoji da eksplicitno [ormulise i kriticki razmotri bitne (cesto precutne} filozofske pretpostavke koje leie u osnovi mnogih dalekoseinih zakliucaka, obicno neistinito predstavljanih kao nuini rezultat eksperimentalnih cinienica i nicega vise. Tako se otkriva zavisnost mnogih naucnih. teorija od shvatanja, a katkad i od predrasuda, njihovih tvoraca. To opet doprinosi rasbijaniu siroko rasprostranjene legende, prema kojoj teorija nastaje manic-vise neposredno iz eksperimenta, kao njegova kodifikacija i generalizacija. /storija nauke, medutim, uci nas sasvim suprotnom; primeri bi se mogli nabrajati u nedogled.

U mnostvu knjiga 0 savremenoj [izici koje se obracaiu intelektualcima van uie struke, Bomova knjiga se izdvaja jos i po tome sto predstavlja izvestan (mada slab i vise implicitan} protest protiv provale iracionalizma koja karakterise ovaj nas vek. Materiialisticka [ilozojska tradicija od Demokrita do Holbaha, osnaiena razvoiem nauke kroz tri veka njenog postojanja, doprinela je izgradi-

BOMOV ANTIMEHANISTICKI STAY

15

vanju izvesnog racionalistickog .osecanja. realnosti" kod jednog dela inteligencije, u suprotnosti sa iracionalistickim i spirituaiistickim tendencijama glavne struje evropske cvilizacije, izgradene velikim delom na [udeo-hriscanskim koncepcijama. Cesto se u vezi sa radikalnim napustanjem klasicnili predstava govori 0 "revoluciji u savremenoj [izici". No ta .revoluciia" za rnnoge ne znaci samo napustanje [edne ocevidno zastarele i neadekvatne [izicke teorije (klasicne mehanike), vee pre svega reviziiic osnova na kojima se zasnivala pomenuta anti-spiritualisticka tradicija. U izvesnom smislu -moglo hi se govriti i 0 .kontrarevoluciiji" (ako se bas insist ira na upotrebi ovih sasvim neadelcvatnih. term ina i: [ednog drugog konteksta), jer su mnogi [ilozojski zakliucci koji su iz novih teorija izvedeni zapravo bili stari, prastari - a ne novi. Tako je i: ortodoksne interpretacije kvatne mehanike bio izveden filozofski zakliucak 0 odsustvu uzrocnosti u prirodnim zbivanjima (time se obeebeduie mesto za .slobodnu volju" i neposrednu intervenciju providenja), kao i 0 potrebi odbacivanja .maivnog" shvatanja 0 objektivno] realnosti tih zbivanja i njihovoj nezavisnosti od "posmatraca" tj. ljudske svesti. Kreacionisticka kosmologija, koja poslednjih godina sve vise ulazi u modu (potkrepljena nedavno dokazanom t eoremom o neizbeinosti singulariteta u resenjima [ednacina opste teorije relativiteta), negira vecnost svemira, implicitno uvodeci pojam .stvarania", koji je iracionalan par excellence.*Pozitivisticka filozofija je

• Singulariteti su tacke prostor-vremena u kojima ne vaze jednacine gravitacionog polja. Tu se prekidaju svetske Iinije cestica, tj. poCinje (Ud prestaje) njihovo postojanje. Ako se to zbiva sa svim cesticama odjednom, radi se 0 kosmoloskom slngulariteru, tj. stvaranju (iii undstavanju) svemira. Ocevidne su teoloske implikaoije ovog rezultata postojece teorije : princip ex nihilo nihil predstavlja osnov ontoloskog matenijalizma. Mozda ce sinteza opste teorije relativiteta i kvantne teonije omogucitt otklanjanje signulariteta, a mozda ce to postici tek radikalno nova teorija (npr. uvodenje diskretne strukture prostora i v:remena, poput amera antickih

16

OORDE ZIVANOVIC

danas postala prirodni nacin misljenja vecine [izicara, te su za njih svi principi na kojima je izgradena racionalisticko shvatanja sveta - cista meta[izika, bez ikakvog [izickog smisla; [ednom reci, njih nimalo ne uznemirava nastala situacija. Stavise, ako je [izika samo ekonomicno koreliranje eksperimenata, kao sto uci pozitivizam, onda joj se bez ikakvog narusavanja intelektualnog integriteta moie "pridodati" ona varijanta iracionalizma (pa i cis tog sujeverja) koja najbolje zadovolja~a "psihicke potrebe" pojedinca - stvar koja bi bila nezamisljiva pre pedeset i vise godina. Prirodna posledica svega ovoga je agresivni povratak spiritualisticke apologetike, cesto u popularnim iii filozofskim de lima poznatib naucnika. Ironija te situacije stvarno je frapantna: nauka, to tradicionalno oruiie racionalista - postala je oslonac apologetikeJ

Znaci li to nuinost priznavanja poraza razuma, da li nas vee samo izucavanje prirode goni u krilo natprirodnoga? Da bi se objektivno odgovorilo na ovo pitanje, treba pre svega razjasniti relativni odnos nuinosti i proizvoljnosti u naucnim teorijama koje se u datoj epohi smatraju istinitim.

Dva su uslova potrebna (ali ne i dovoljna) za istinitost jedne teorije: logicka konzistentnost i slaganje sa poznatim cinjenicama. Ako dve iii vise teorija ispunjavaju ove uslove, a velika vecina fizicara ipak prihvata iskljucivo jednu od njih, onda su prisutni i drugi faktori, tj. ne radi se tu samo 0 naucnom kriterijumu. Tu je pre svega sklad sa vladajucim filozofskim ucenjem, estetski kriterijum, a cesto i samo autoritet tvorca teorije. Treba znati

atormsta). Nezadovoljstvc sadasnjim stanjem ~ _je "'!-~tiv za t~enje IIIOVih ideja; to nezadovo1jstv~,. meau~, ne deli ve6J?ll. fizieara IroJi. nt;de U ovoj oblasti. Njihovo implicitno prihvatanje kreaclonizma od!raz ]e. ]U· deo-hniscanske trediaije koja proZimit. njihovu drustvem; kwtuTnu sredinu,


17

da, npr., u [izici i izvanredno dobra ideja mote ostati nezapaiena ako isuvise ide nasuprot vladajuco] tendenciji (modi, rekao bi Ajnstajn}, iii ako nije uocena i prihvacena od malog broja istaknutih naucnika koji cine .autoritet" u datoj oblasti. Naravno, ako nova teorija uspe da tacna izracuna neki efekat pred kojim je ranija teorija "nemoena - ona ee biti pre iii kasnije prihvacena, makar i u modifikovanom vidu. Sa tzv, alternativnim teorijama koje pokrivaju isti eksperimentalni domen kao i neka vee prihvacena teorija, bez odlucujucih. eksperimenata, stvar stoji drugacije: one nemaju prakticno nikakvu sansu. No vee i samo postojanje takvih alternativnili teorija ukazuje na izvesna istorijsku slucajnost u izboru prihvacenih. naucnih. shvatanja, a to bi trebalo da ljude ucini opreznim u izvodenju filozofskih zakljucaka iz trenutne situacije u nauci. Pore toga, naravno, uvek postoji mogucnost obaranja posto[ece teorije i njene zamene radikalno novom, usled

otkrivanja novih cinjenica. "

Ne postoji stoga nikakva nuinost da se odreknemo nastojanja da prirodu objasnimo njom samom, bez pribegavanja natprirodnom. Postojece fi(1.icke teorije samo su jedna etapa u nezavrsenom procesu saznavanja prirode - one su plod ogranicenog poznavanja cinjenica i odrednog kulturno-istorijskog trenutka. Negiranje natprirodnoga, ateizam, u osnovi je fundamentalni metajizicki izbor koji nije odreden neposrednim iskustvom, niti trenutnim stanjem nauke. Kada se taj izbor jednom izvrsi, on moie postata heuristicki kriterijum, na osnovu koga ce se prihvatati ili stvarati takve [izicke teoriie, koje najpotpunije izraiavaju vecno bice prirode, njenu objektivnu realnost, uzajamnu povezanost elementarnih entiteta koji je sacinjavaju.

18

OORDE zIVANOVIC

Na zalost, cesto se na izazov spiritualizma odgovara odbijanjem da se ude u sustinu problema. U poslednje vreme, na primer, izgle~a da j~ r:z~~u n~kim sovjetskim fiziearima u modi redeiinicija PO]ma objektivne stvarnosti: taj pojam se sad~ sh~.ata kao nesto sto zavisi od uslova posmatranja, ctme se stvara mesto za princip komplementarnosti, ali se zato - uz ocuvanje realisticke [razeologije - problem stvarno resava u korist pozitivizma. Singulariteti u opstoj teoriji relativite.ta ta_mo tako~e ne izazivaju osobitu zabrinutost; bilo bi veoma Interesantno videti .materiialisticko" objasnjenie

stvaranja svemira", no moiemo biti sigurni da ~e ~e i za ovo naci neko verbalno resenje. Karakteristicno je da bas, u toj sredini pokusaji t~~zen~a ~lternativnih teorija eesto nailaze na neprijateliski do~ cek. Izvesnu ulogu u tome svakako igra i apriorni antagonizam prema ."mehanistickim" idejama, ako moiemo suditi po tamosnjim reakcijama na pokusaie stvaranja alternativnih teorija u drugim delovima sveta.

Knjiga koja je pred nama takode je izra: B~movog neslaganja sa onim vidom racionalistic.ke. ~Isli koji se neadekvatno oznacava kao me~::.nlstl.cko shvatanje iii mehanizam. Ponekad ~e stice ut~sak da je glavni cilj autora borba sa OVIm ~hvata:Z-Jem, a da se reinterpretaciji kvantne mehanike pristupa samo zato sto se ortodoksna interpretacija moie u nekom smislu smatrati mehanistickom. Ovo pomeranje naglaska na sporedno pitanje ujedno je i osnovna slabost Bomove knjige.

Pre no sto pristupimo detaljnijem razmatraniu ovog aspekta knjige treba da raseistim~ terr:zinoloska pitanja. U literaturi se obicno srecu tzrazi .mehanicisticki" i .mehanicizam". Ovi izrazi ruino zvuce,


19

a nisu ni u duhu naseg jezika; svojevremeno su bili neposredno preuzeti i: ruskog. Kracim i lepsim izrazima .mehanisticki" i .mehanizam" moglo bi se zameriti samo to sto ovaj drugi termin vee ima odredena znacenje u nasem ieziku (npr. satni mehanizam itd.). Kako u tekstu ove vrste nema opasnosti od koniuzije, usvojeni su termini' koji su smatrani pogodnijima.

U stvari, trebalo bi odbaciti i sam izraz "mehanisticki" itd., jer je on svojevrstan anahronizam, a ima i izvestan omalovaiavajuci prizvuk. Taj izraz je anarhonizam, jer se .rnehanisticko" shvatanje javilo jos u ranoj helenskoj filozofiji kod tzv. predsokratovaca, mnogo pre no sto je iko imao ideju 0 mehanici kao nauci. Osecaj anahronizma se jos po[acava kada se to shvatanje prikazuie kao toboinja neopravdana ekstrapolacija svojstva masine (u Demokritovo vreme!) na ceo svemir: tako i Bom govori o .rnasini bez trenja" kao toboinjem mehanistickom modelu sveta. Tako nekorektno predstavljen, mehanizam izgleda prilicno ograniceno, pa ga je onda, naravno, lako pobijati. Da bi se izbegla takva tumacenja, koristicemo termin "redukcionizam", jer se ovde radi 0 redukciji, 0 svodenju, bezgranicno raznolike stvarnosti na konacan ( moida cal: i vrlo mali) broj vrsta elementarnih. entiteta i zakona njihovog kretanja. Naravno, u Bomovom tekstu postovana je terminologija autora.

Tolika Bomova preokupacija pobijanjem redukcionizma verovatno ima koren u bliskosti aut ora idejnim tokovima koji izviru i: nemacke klasicne [ilozoiije. Ova filozofija je nastala delom i kao reakcija na rancuski materijalizam s kraja XVIII veka. Na skidanje eoveka sa pijedestala na koji ga je podigla vlastita sujeta i svodenje .cara prirode" na

! i

I I

l I

I

I

\ ~

20

DORDE :l.IVANOVIC

delic materije u kretanju, odgovoreno jeistiean!;m nesvodnih kvalitativnih" razlika i promena. Slicno glediste za;tupa i autor ~)Ve knj.ige, sa'!'l0 kod njega tih razlika ima bezbroj, a priroda te, verovatno, organizovana u beskonacno mnogo nivoa (iii cak i na sloieniii nacin}, No ti nivoi nisu jedno~t~v~? smesteni jedan u drugi, kao lutke - .matrioske , vee su zakoni svakog nivoa odredeni svtrn. nivotma ispod i iznad njega u hijerarhijskoj lestvici. Uprav.o ovo poslednje i pretstavlja najradikalnije odstupanie od redukeionizma, jer se dati nivo, po Bomu, ne moze svesti na nize nivoe, cak ni na beskonacno mnogo

njih. ,.

Naravno, takva se struktura nikad nece moct ek-

perimentalno dokazati. To isto Bom kaie za. r~duk: cionisticku. hipotezu . (neumorno se po~av~JaJu), ~ zaista ima potpuno pravo. Neosporan te [ilozojski (a ne ernpiricki) karakter redukeionizrnc:-, te ga, 'kao i svaku filozofsku pretpostavku u nauct, treba posmatrati pre svega heuristicki. Izbor je takode u velikoj meri funkcija ekstranaucnih. krit~rijuma} lepota, prostota itd.}. Posmatrana rz OVtJ: asp~kat~, Bomova hipoteza kvalitativne beskonacnosti prtrode je sloiena, estetski neprivlacna i heuristicki ne-

plodna. .. .

Redukcionizam predsokratovaea stajno te oka-

rakterisao Aristotel (Metaphys. A 3 983 b ): .vecina prvih filosofa smatrala je pranacelima svih =: samo pranacela materijalne prirode, to jes!.o,!o o~ eega su sacinjena sva bica, ono od cega poctnte nJtho~o postojanje i cime se zavrsava njihovo. propa~ll;nJe, dok supstanea i dalje traje pod ;azmm ~ztvt~,a: takav je za njih elemenat, takvo te pranaeelo bica. Oni misle da iz ovoga mogu izvuci zakljucak da nema ni postajanja ni unistenja, s obzirom da ta

BOMOV ANTIMEHANISTICKI STAV

21

prva priroda uvek postoji." (Metafizika, Kultura, 1960, Beograd).

Vidimo da je ovo shvatanje staro koliko. i materijalisticka filozofija, a nije samo nekakvo "ograniceno" stanoviste nastalo kao neopravdana ekstrapolacija klasicne mehanike. Teinja za [edinstvenim objasnienjem, koja je u njemu izraiena, dosla je do izraiaja u svim velikim naucnim sintezama, od genijalnih hipoteza helenskih mislilaea pa do neostvarenog Ajnstainovog ideala - jedinstvene teorije [izickog polja. Teinja za svodenjem pojava na "prve principe" uvek je bila snaian motiv naucnog istraZivanja. Umesto toga, Bom nam nudi ideju 0 odsustvu bilo kakve ljudskom razumu shvatljive strukture prirode (njegovu beskonacno razgranatu strukturu prirodnih zakona ne bi moglo razumom da obuhvati ni Laplasovo superbice). To hi u svakom slucaju svelo na beznacairui meru sve sto ljudski urn ikada mote dostici. Coveku je ponekad potrebna lekeija skromnosti, ali ovo bi bilo intelektualno samoubistvo. Maida je Bam u pravu i priroda zaista ima takvu strukturu - to je logicki moguce. Nadajmo se ipak da' je priroda mnogo prostija i da se ona moie raeionalno interpretirati pomoca malog broja osnovnih prineipa i zakona koji regulisu kretanje i uzajamno delovanje elementarnih entiteta. Ako trenutno stanje teorije ne dozvoljava takvu interpretaciju, posluiimo se ovom hipotezom kao heuristickim principom za nalaienje alternativne teorije, koja ce nam, adekvatno razviiena, omoguciti dublju, a moida cak i konacnu sintezu. Nezadovoljstvo postignutim stepenom redukcije trebalo bi da bude pokretacka snaga istraiivanja, kao sto je zadovoljstvo trenutnom [enomenoloskom deskripeijom uvek bilo kocnica daljeg napretka.

22

DORDE :HVANOVIC

Neplauzibilnost Bomove hipoteze jos vise istice cinjenica da je on bio prinuden da eksplicitno pretpostavi (sto iz njegove hipoteze 0 kvalitativnoj beskonacnosti prirode nikako ne sledi a priori) "relativnu autonomiju" pojedinih stvari i zakona. Be: toga bi, kako on i sam kaie, bilo kakva nauka bila nemoguca. Takva autonomija, medutim, (relativna za sve agregate, apsolutna za elementarne entitete) prirodno sledi iz redukcionisticke hipoteze. Uosta- 10m, lako je videti da do bar deo Bomove filozofije ima koren u apsolutizaciji apstraktnog pojma .tpostaianja". Nauci je do sada uvek polazilo za rukom da svako konkretno postajanje pre ili kasnije svede na kvantitativne promene odredenog [izickog sistema. Tako su danas npr., procesi u mikrosvetu svedeni na kretanje i interakciju zzv, fundamentalnih cestica, koje svojim uzajamnim pretvaranjem jako sugeriraju postojanje jos elementarnijih, danas nepoznatih. entiteta. Apsolutizacija pojma "postajanja" samo je pretvaranje trenutne nemoci nauke u filozofski princip. Konzistentno sprovedena (bez neprestanih pozaimica od "prevazidenog" redukcionizma), ona bi bila identicna sa negiranjem pojma fizickog sistema, a time i svake kvantitativne analize prirode.

Cela poslednja glava Bomove knjige posvecena je detaljnom razvijanju ideje 0 kvalitativnoj beskonacnosti prirode. Kompletna kritika ove ideje zahtevala bi odgovor na sve Bomove argumente redom, tacku. po tacku. Ovde nije mesto za takvu kritiku, te se moramo zadovoljiti samo sa nekoliko opstih. napomena. Celo to pitanje, u stvari, irelevantno je za ono sto predstavlja stvarni doprinos ove knjige, a to je kritika ortodoksne interpretacije i diskusija nekih konkretnih alternativnih predloga. Pitanju re-


23

dukcionizma ovde je posveceno toliko painje da bi se sprecio eventualni pogresan utisak da traienje alternativne interpretacije zahteva prihvatanje nepotrebno shoiene i sporne Bomove filozofske hipoteze.

Bomova odbrana od neizrecene (a moida negde i izrecene) optuibe da je njgov konkretni predlog alternativne interpretacije .mehanisticki" maida je do te mere naglasena upravo ,zato sto u toj .optuibi" ima dosta is tine. Prvi Bomovi pokusaji bili su interesantni bas zato sto su bili redukcionisticki, tj. nastojali su da objasne kvantne fenomene svodeci ih na neklasicno, specificno kretanje materije u prostoru i vremenu. Kasnije je Bom pokusao da izgradi teoriju koja bi bila u boljem skladu sa njegovom filozofijom: stvorio je apstraktnu matematicku. deterministicku teoriju u kojoj je proces merenja opisan ad hoc nelinearnom [ednacinom (izdvajaniem procesa merenja iz skupa ostalih [izickih. procesa, kao i u ortodoksnoj interpretaciji; u tome je naslo izra: njegovo verovanje u nesvodljivost viseg nivoa na niii: merni aparat odreduje nacin postojanja merenog sistema). Ta je teorija izazvala izvesno interesovanje i u krugovima pristalica ortodoksne interpretacije, pa su izvrseni i neki eksperimenti u cilju njene provere, ali bez odlucujucih. rezultata. Teska je danas dati ocenu takvih pokusaja, ali se ima utisak da se Bom udaljio od glavne struje istraiivanja u ovoj oblasti koja se razvila iz ideje Fenjesa i Vajcela, Ciji su se radovi pojavili pocetkom pedesetih godina (navedeni su u spisku literature na kraju glave IV).

Pre no sto predemo na diskusiju 0 sadasnjem stanju ove problematike, trebaLo bi da prodiskutujemo 0 jednom aspektu ortodoksne interpretaci-

24

roRDE zIV ANOVIC

je kvantne mehanike koji je Bom ostavio u senci. U stvari, taj je aspekt ortodoksne interpretacije ( a ne njen .mehanisticki" karakter) bio glavni razlog sto je izvestan broj fizicara osetio potrebu za reinterpretacijom teorije koja se inace odlucno slate sa eksperimentom.

Bom je izloiio samo jednu varijantu ortodoksne interpretacije kvantne mehanike, prema kojoj ova teorija iskljucivo daje pravila za manipulisanje matematickim simbolima bez konkretnog [izickog sadriaia, a u cilju izracunavania verovatnoce izvesnih makroskopskih dogadaja koje nazivamo merenjem. Ta ekstremna "puritanska" varijanta, u stvari, zabranjuje da se govori 0 [izickom sistemu koji se opisuje talasnom [unkcijom, te se ne moie ni postaviti pitanje njegovih osobina, iii cak i njegovog postojanja. No za vecina [izicara reci: atom, elektron itd. ipak nisu samo zbirni simboli za skup matematickili manipulacija, te se vee od ranih dana kvantne mehanike nastojalo da se talasna funkcija kako-tako shvati kao (makar i posredan) izraz osobina doticnog [izickog sistema. U skladu sa principom komplementarnosti, ideja da je elektron "i talas i cestica" ntoie se iskoristiti za kvalitativnu deskripciju prolaska elektrona kroz kristalnu resetku. pracenog detekcijom na ekranu. Nota ideja, prestaje, u stvari, da vati zapravo vee u slucaiu dve cestice, jer tu se "talas" pros tire u visedimenzionalnom konfiguracionom prostoru. Striktno govoreci, detektujemo nepos redno samo cestice, dok talase izvodimo iz njihovog statistickog rasporeda, sto ukazuje na fiktivni karakter simetrije implicirane pojmom dualizma. U duhu Bornove interpretacije kate se da je elektron "potencijalno prisutan" u celom prostoru sa intenzitetom koji odreduje talasna [unkcija. Akt merenja


25

poloiaja .Iokalizuje" elektron u nekoj tacki, a verovatnoca toga dogadaja odreduje se na poznat nacin. Slicno se interpretiraju i os tale iizicke velicinei u opstem slucaju ima elektron "potencijalno" sve moguce vrednosti impulsa, energije, angularnog momenta itd. Vrednost svake od tih velicina postaje odredena, .xsktualizuje se", tek u aktu merenja. Striktno govoreci, sa pozitivistickog stanovista nema bas mnogo smisla pojam "potencijalnog" prisustva, jer se uno ne .moie proveriti: svako merenje poloiaja nalazi cesticu na dredenom, ali unapred nepredvidljivom mestu. Stavise, pozitivist bi morao sebi zabraniti svaki iska: 0 .stanju" elektrona izmedu dva posmatranja: esse est percipi. Hajzenberg, medutim, u vezi sa ovim, razvija metafiziku koja donekle podseca na Aristotelovu: .lokalizacija potencijalno prisutnog" elektrona je, po njemu, prela: iz mogucnosti u stvarnost, sto bi bio neki proces novog tipa. Svi pokusaji da se talasnoj funkciji pripise neposredna [izicka realnost lome se na ovom "procesu", koji je matematicki izraten rzv. redukciiom talasnog paketa, tj. redukcijom kvantnog stanja prilikom merenja. Naime, pri merenju talasna funkcija trpi akaularnu promenu, koja se ne moie opisati Sredingerovom jednacinom. Redukcija talasnog paketa mora se posebno postulirati, time je [izicki proces koji se zove .rnerenie" izdvojen od ostalih procesa, bez jasnog [izickog kriterijuma. Da bi umanjio ad hoc karakter ovog postulata, fon Nojman je razvio rzv, teoriju merenja. Mereni sistem i merni aparat tretiraju se tu kao interagujuci kvantni sistem, ali se time problem samo pomera: treba, naime, opet ad hoc redukovati stanje celokupnog sistema, radi cega se uvodi treci sistem kao aparat za posmatranje prva dva, i tako u beskraj. Fon Nojman je smatrao

26

DORDE ZIVANOVIC

problem resenim kada mu je poslo za rukom da pokaie da se granica sistem - aparat mote po volji pomerati unutar tela posmatraca: sve veci deo njegovog tela ukljucuje se u sistem, sve manje u aparat. Kad najzad ukljucimo u sistem celo telo posmatraca (oc], nerve, mozak ), ostane nam... apstraktno ja (abstract ego), kako kaie fon Nojman. To ja najposle aktom svesti izvrsi redukciju talasnog paketa - i tako je problem resen u okviru cistog solipsizrna. Svest posmatraea ovde je odlucujuci [aktor, ona, u stvari, bira medu alternativima i tako odreduje tok [izickog procesa koji posmatra. Moie se navesti niz paradoksa (paradoks Sredingerove macke i drugi) koji pokazuju da je svaki pokusaj realisticke interpretacije fon Nojmanove teorije merenja sasvim uzaludan. Solipsisticka interpretacija je konzistentna, ali je neprihvatljiva iz filozofskih razloga.

Bilo [e pokusaja da se makroskopski karakter mernog aparata nekako uzme u obzir, kako bi se redukcija talasnog paketa ostvarila vee u kontaktu sa aparatom, a bez ucesca svesnog posmatraca, Do danas je samo pokazano da u tim uslovima redukovano i neredukovano stanje ne bi mogao razlikovati makroskopski posmatrac, ali sustinska razlika ova dva stanja i dalje ostaje, a sa njom i problem. Naravno, moie se neposredno postulirati klasicno ponasanje makroskopskih sistema (aparata}, ali se tu opet postavlja problem definicije makroskopskog sistema: (koliko mikro-sistema treba da sadrii sloieni sistem pa da bude makroskopski, tj. da za njega pocne da vaii klasicna mehanika?).

Ako se zbog ovih teskoca ne zadovoljimo "puritanskom" varijantom, kao jedina konzistentna interpretacija ostaje nam solipsizam. Neki istaknuti naucnici, na primer, Vigner (Wigner), svesno usvajaju


27

ovu filozofiju. Za one [izicare koji to ne mogu 'da prihvate, ovo je signal neophodnosti trazenia alternativne interpretacije. Ne radi se ovde 0 pitanju determinizma iii indeterminizma, vee 0 osnovnom filozojskom izboru: solipsizam iii realizam.

Kod znatnog dela [izicara nailazi se na nerazumevanje cinjenice da kvantna mehanika nije tek nova [izicka teorija koja je smenila klasicnu mehaniku, otkrivsi nove osobine materije. Striktno interpretirana, ona zabranjuje da se govori 0 bilo kakvim osobinama materije (vee samo 0 rezultatima procesa merenja). Realnost barem mernih aparata "spasena" je samo za to sto se na njih ne primenjuje kvantna, t'ee klasicna mehanika. Kad i na merni aparat (koji [e, najzad, takode sastavljen iz atoma) primenimo kvantnu teoriju, preostaje nam samo solipsizam. Ovaj zakljucak: (a tesko je videti kako bi se on mogao konzistentno izbeci) dovoljan je motiv za traLen]« alternativne, realisticke interpretacije kvantne mehanike.

U vreme kada je pisana ova knjiga, postojala je nada da ce se takva interpretacija dobiti nekom vrstom sinteze cestice i talasa. To je, u stvari, SUStina prvobitnog Bomovog predloga, kao i ranijih ideja de Broja 0 .xivostrukom resenju". Napori U tom pravcu dali su izvesne rezultate: ustanovljeno je postojanje singularnih resenja, izvedena je na opstiji nacin rzv. .Leorema vodenja" itd. Na zalost, pokusaji relativisticke generalizacije, nagovesteni u ovoj kniizi, nisu doveli do stvaranja zadovoljava[uce teorije (iii pak ona nije objavljena). Vizje i njegovi saradnici pokusali su da na osnovu modela relativistickog fluida, inspirisanog idejom sub-kvantnag medijuma, dobiju teoriju elementarnih cestica (koju savremena fizika jos uvek nema). I pored iz-

I

I

28

DORDE :lIVANOVIC

vesnik !nt~resantnih rezultata, ova teorija nije done~a resenje problema, delom i zato sto je sistematsk~ da~ala veci broj vrsta cestica no sto postoji u pr:tr~dt .. Uostal?111;, ;-_ventualni uspeh ove teorije ne bi m bio odlucujuci argument u korist postojanja su~-kvantnog medijuma, jer se ona mole formulisati (a stvarno je i bila formulisana) u okviru ortodo~sne interpretacije. Ima se utisak da su u poslednje vreme zamrli pokusaji stvaranje teorije na ovim osnovama, mada takva situacija mote biti i privremena.

. Karakt~risticno je da su svi pokusaji ovog tipa ipak morali na kraju, eksplicitno predpostaviti statisticke fluktuacije sub-kvantnog medijuma, tako da ad hoc predloiene talasne jednacine povezuju s~mo l!:ose~ne vrednosti. No ios u samom pocetku dtskustJ~ 0 interpretaciji kvantne teorije, pocetkom pedesetik godina, Fenjes i Vajcel su, nezavisno od de Brojevih i Bomovih ideja, predloiili cisto korpuskul?:~nu interpretaciju kvantne mehanike, po a~aloglJ~ sa l!raunovim kretanjem. Ta analogija je bila uocena JOs odavno, ali joj se pripisivao samo formalni karakter. Ako se predpostavi da postoji sub-kvantni medijum, onda uno sto konvencionalno oznacavamo terminom .vakuum" u stvari nije prazan prostor. Izvesne teskoce ortodoksne teorije tc r~!ativisti~kom .domenu (delimicno otklonjenje prill~no . a.rbltrermm. zahvatom, tzv. renormalizacijom [inplicitno ukazuia na tu mogucnost, Naravno analogija s.~ Braunovim kretanjem nije potpund, jer kod obicnog Braunovog kretanja u fluidima postoji trenje, dok trenja ne mote biti pri kretanju kroz .vakuum", tj. sub-kvantni medijum (inace bi se doslo u suprotnost sa relativnosca inercijalnog kretanja, karakteristicnom i za klasicnu i za relativis-


29

tickic mehaniku). Na osnovu pretpostavke 0 postojanju stohasticke sile (za koju predpostavljamo da potice od interakcije sa .vakuumom" ali ne ulazimo u pitanje da li ona odriava neki dublji determinizam iii ne), moie se kvalitativno objasniti niz pojava koje se tradicionalno objasnjavaju dualizmom talas - cestica, odnosno .mekontrolabilnim prenosom" kvanta dejstva. Pomenucemo samo princip neodredenosti (cestica nema odredenu brzinuzbog stalnog dejstva stohasticke sile), prola: kroz potencijalnu barijeru (u stvari, prelaz preko nje, kada se uzme u obzir i energija stohastickog kretanja), kao i postojanje odredenih energetskih nivoa atoma (kojima odgovaraju stanja statisticke ravnoteie izmeda Kulonove i stohasticke siZe, slicno ravnoteii izmedic gravitacije i Braunovog lcretanja u koloidnoj suspenziji ). Teorija je poslednjih godina dobila peciznu matematicka formu u redu E. N elzona (E. Nelson) kao i u nizu radava L. de PenjaAuerbaha (L. de la Peiia - Auerbach) i njegovih saradnika. Na osnovu prostih i plausibilnih fizickih pretpostavki, a u skladu sa principima stohasticke mehanike, oni su razvili teoriju koja daje iste rezultate kaa i probabilisticki interpretirana Sredingerova [ednacina, te se isto tako dobro slaie sa eksperimentom. Pokazano je takode da se na ovu teoriju ne odnosi zabrana implicitna u fon Nojmanovoj teoremi, delom i zato sto ovo nije teorija .skrivenih varijabli", vee autenticno stohasticka teorija. Time je plauzibilna alternativna teorija, barem za slucaj nerelativisticke kvantne mehanike be: spina, najzad dobijena.

Ocevidno, problem ovim nije resen. Na avoj etapi ostalo je jos mnogo neraziasnienik pitanja: problem spina, pitanje identicnosti cestica (bozoni

30

DORDE :lIVANOVIC

i [ermioni), problem sistema sa beskonacno mnogo stepena slobode (polje). Profesor L. de la PenjaAuerbah i njegovi saradnici ostvarili su u resavanju ovih problema veliki napredak. Tako, npr. spin se vrlo prirodno tretira u ovoj teoriji ako se razmatra cestica konacne velicine; rezultat je teorija ekvivalentna tzv. Paulijevoj [ednacini. Korelacije identicnih cestica (cak i kada one klasicno ne interaguju) objasnjavaju se koreliranjem njihovog kretanja posredstvom sub-kvantnog medijuma, koji je njhova zajednicka sredina. Relavisticka generalizacija osnovnih dinamickilt [ednacina stohasticke mehanike dovodi do alternativne interpretacije Klajn - Gordonove (Klein - Gordon) [ednacine, koja opisuje kretanje relativisticke cestice be: spina. I pored poznatnih teskoca definisanja konacne cestice u relativistickoj teoriji, moie se dobiti i Dirakova jednacina na osnovu izvesnih, dosta plauzibilnih predpostavki. Najzad, radeci nezavisno od ove grupe, T. Bojer (T. H. Boyer j je pokazao da pretpostavka 0 postojanju univerzalnog stohastickog elektromagnetnog polja omogucuje dobijanje mnogih rezultata koje inace daje kvantna elektrodinamika; poseban in teres privlaci izvodenje Plankovog zakona zracenja crnog tela na osnovu ovepretpostavke, jer je ovaj zakon istorijski bio prvi povod za uvodenje pojma kvanta akcije. **

• •• U ovom. spisku referenci naved~n je izvestan broj radova koji zainter~vanom Oitaocu mogu mogu pruzHi sliku najnovijeg TlIZVIOja u ovoj oblasti:

(') E. Nelson, Phys. Rev. 150 B, 1079, (1966).

. (') E. Nelson, "Dynamical Theories of Brownian Motion" Princeton

University Press, N. J., 1967. •

(') H. de la Peiia - Auerbach, Phys. Let 27 A 594 (1968)' Journ Math

Phys. 10, 1620, (1969). " , . •

(') L. de la Pefia - Auerbach and A. M. Cetto Phys Lett 29 A 562 (1969); Rev. Mex. Fi~. 17, 327, (1968); Rev. Mex. Fi~. 18, '253, 323, (969): (') L. de Ia Pena - Auerbach, Rew. Mex. FJs. 19 133 (1970)' Journ

Math. Phys. 12, 453, (1971). " , .

(0) T. H. Boyer, Phys. Rev. 182 - 5. 1374 (1969)' Phys. Rev. 186 -

5, 1304, (1969); Phys. Rev. D, 1 1526, 1157, (1970). '

BOMOV ANTIMEHANISTICKI STAV

31

Vidimo da vee sada postoji skup ideja koje u principu daju interpretaciju skoro svih fenomena opisanih standardnom kvantnom teorijom. Naravno, problem je jos uvek daleko od konacnog resenja. Pre svega, treba razjasniti izvesne jos uvek nedovoljno precizne aspekte same stohasticke interpretacije. Zatim, treba pokazati da nova teorija daje rezultate i tamo gde je sadasnja kvantna teorija nemocna, tj. treba na osnovu novih ideja razumeti uzajamno pretvaranje "elementarnih" cestica i tako stvoriti uslove za eventualno izracunavanje njihovih masa i konstanti vezivanja. Tek ako u ovome uspe, teorija ee dokazati da je na dobrom puttc i prestace da bude alternativna teorija (videli smo vee da takve teorije obicno ne privlace osobitu painju [izicara). 0 svemu tome odlucice buducnost,

Medutim, vee i samo postojanje ove alternativne teorije pokazuie, nasuprot rasprostranjenom verovanju, da je moguca realisticka teorija mikrosveta, koja ima isti stepen objektivnosti (tj. nezavisnosti od posmatraca) kao i klasicna [izika. Stohasticka mehanika je prirodna generalizacija klasicne mehanike, koja odgovara specijalnom slucaju zanemarljivo male stohasticke sile. Teorija zasnovana na ovoj opstiioj formi mehanike interpretira kvantne fenomene kao speciiicno kretanje materije u prostoru i vremenu, nastavljajuci tako privremeno prekinutu tradiciju ciji je izvor u antickom atomizmu.

Dr Dorde zIVANOVIC

r

I I

i

UZROCNOST I SLUCAJNOST U SA VREMENOJ FIZICI

r I

I • I

GLAVA PRVA

UZROCNOST I SLUCAJNOST U PRIRODNOM ZAKONU

1. UVOD

U prirodi nista ne ostaje stalno. Sve se neprestalno preobrazava krece i menja. Opazamo, medutim, da nista ne iskrsava tek tako, ni iz cega, tj. bez ikakvih drugih stvari iz kojih nastaje. Isto tako, nista ne iscezava bez traga, tako da kasnije bas nista ne postoji. Ova opsta karakteristika sveta izrazava se, uprostavajuci bogato i raznovrsno iskustvo, principom do dan as neopovrgnutim ni jednim posmatranjem ili eksperimentom: sve nastaje iz drugih stvari, iz svega nastaju druge stvari.

Ovaj princip jos uvek nije iskaz 0 postojanju uzrocnosti u prirodi. On je zapravo fundamentalniji i od same uzrocnosti, jer predstavlja osnovu za racionalno shvatanje rprirode.

Sledeci korak ka pojmu uzrocnosti predstavlja zapazanje da postoje konstantne relacije u razno- , vrsnim procesima, uz najrazlicitije uslove i pri svoj slozenosti promena i transformaoija. Tsko, npr., predmeti koji se rna na kakav nacin ispuste na izvesnoj visini - uvek padaju na zemlju. Detaljnije izucavanje brzine padanja pokazuje da je ubrzanje

36

DEJVID BOM

tela konstantno, ako se moze zanemariti otpor vazduha: moguce je naci i opstiju relaciju koja vazi i onda kada se ovaj otpor mora uzeti u obzir. Slicno tome, voda u sudu uvek "trazi svoj nivo" pri najrazlicitijim uslovima. Mofe se navesti bezbroj ovakvih primera. Iz opstosti ove karakteristike procesa moze se izvesti zakljucak da konstantnost nekih relacija u mnostvu razlicitih transforrnacija i promena nikako nije slucajna. U stvari, ova konstantnost se tumaci kao nuinost takvih relacija; time se mislj da one ne mogu biti drugacije nego sto jesu, jer su inherentni i bitni aspekti sus tine stvari. Nuzne relacije medu predmetima, dogadajima, uslovima itd. u datom trenutku i istim tim stvarima u nekom kasnijem trenutku oznacavaju se terminom kauzalni zakoni.

Ovde se, medutim suocavamo sa novim problemom. Nairne, nuznost kauzalnog zakona nikad nije apsolutna. Primera radi posmatrajmo zakon: ispusteno telo pada. To se stvarno obicno i dogada. No ako se radi 0 komadu papira, te ako "slucajno" dune jaci vetar, papir se moze i dizati. Vidimo da se prirodni zakon moze shvatiti kao nuzan sarno uz apstrahovanje") slucainib okolnosti; one su, u stvari, nezavisni faktori, izvan onoga sto obuhvata doticni zakon, te stoga i ne slede nuzno ni iz cega sto je u kontekstu toga zakona. Takve slucajne

1) U ovoj knjizi koristicemo izr~z ,!aps~raho~a~i:', "aI?straktno" u njegovom doslovnom znacenju .Jzdvojiti tz necega" . Kad se nesto apstrahuje, ono se pojmovn?v Up~?s.cav~ izuzimanjem iz svoga punog konteksta. To se obicno cmi U:zJImanjem onoga sto je zajednicko sirokom skupu slicnih stvario Tako apstrakcija obicno ima izvesnu opstost. Da li je data apstrakcija adekvatna u datoj situaciji, zavisi od t?~a u kojoj men zanemareni faiktori zaista irnaju zanemarljive efekte u doticnom problemu.

r

;


37

okolnosti dovode nas do pojma slucaja.2) Vidimo da je nuznost prirodnog zakona uslovna, jer je zakon primenljiv sarno ukoliko se ovakve slucajnosti mogu zanemariti. Njih je zaista i moguce zanemariti u mnogim slucajevima, Na primer, u kretanju planeta slucajnosti su prakticne beznacajne, U vecini ostalih primena zakona mehanike slucajnost igra daleko vazniju ulogu. Cak i onda kada su slucajnosti bitne, moguce je apstraktno posmatrati kauzalni zakon kao nesto sto hi vazilo kad ne bi bilo slucajnosti. Cesto se moze izolovati izucavani proces od slucajnosti primenom pogodnog eksperimentalnog uredaja, te tako proveniti ispravnost ovakvog apstraktnog pojma nuznosti kauzalne relacije.

Izlozenom shvatanju bi se mogla uciniti sledeca zamerka: kada bi se u obzir uzelo sve sto postoji, tj. sva tela u svemiru, kategorija slucajnosti bi iscezla, a sve sto se desava sledilo bi nuzno i neizbezno. S druge pak strane, nema poznatog kauzalnog zakona koji ostvaruje ovaj ideal. Istina, u svakom datom problemu moguce je naci zakone kojirna se pokoravaju neke od ranijih slucajnosti - potrebno je sarno dovoljno prosiriti kontekst posmatranih procesa. Vratimo se primeru komada papira nosenog vetrom: mozemo istrazivati zakone koji odreduju kretanje vetra. No pri tome nailazimo na nove slucajnosti, Ponasanje vetra, nairne, zavisi od polozaja oblaka, temperature tela i vodenih masa, pa cak - kako pokazuju nedavna meteoroloska istrazivanja - i od snopova elektrona i

2) Ovde uzrnirno rec "slucajnost" u najsirem znacenju: naime, kao suprotnost nuznosti, Slucajnost je ono sto bi moglo bitl i drugacije, Slucaj je, dakle, dzraz slucajnosti, kao sto je i kauzalnost jedna od najvaznijih forma manifestovanja nuznosti.

38

DEJVID BOM

ultraljubicastiog zracenja emitovanih narocito intenzivno u vreme maksimuma suncanih pega. DakIe, morali bismo se upustiti u izucavanje zakona formiranja oblaka, kopnenih i vodenih masa, kao i procesa nastanka suncanih pega, Do danas nema indikacija da bi se takvim pracenjem kauzalnih relacija ikada doslo do kraja. Drugim recima, buduci da je svaka kauzalna relacija definisana u konacnom kontekstu, ona je uvek pracena slucajnostima nastalim usled onoga sto je van toga konteksta,")

U cilju boljeg razumevanja ustanovljene relacije uzroenosti i slucajnosti, ovese kategorije mogu porediti sa izgledima istog predmeta posmatranog sa suprotnih strana. Svaki od njih je apstrakcija koja sarna po sebi daje adekvatnu predstavu 0 nekim aspektima predmeta, no zato dovodi do pogresnih rezultata ako se zaboravi da se ipak radi sarno o parcijalnom izgledu. Suprotni izgledf dakle, ogranicavaju jedan drugi, uzajamno se koriguju, te svojim uzajamnim odnosom omogucavaju bolje shvatanje predmeta. Naravno, predmet se moze posmatrati sa bezbroj strana, ali datom njegovom izgledu uvek odgovara suprotni. Slicno tome, ogranicivsi se na pogodan kontekst, mozemo posmatrati dati: proces npr. sa kauzalne strane: rnedutim, uvek se moze naci drugi kontekst, takav da se u njemu ispoljava suprotan aspekt procesa (u ovom primeru - slucajnost).

Zakljucujuci diskusiju, mozemo reci da se procesi u prirodi pokoravaju zakonima opstijim od kauzalnih. U tim procesima se takode manifestuju i

3) Postoje razliciti 6isto filozofski pokusaji definisanja kauzalnih zakona, sasvim slobodnih od slucajnosti, Takvd pokusaji se zasnivaju na mehanistickom pogledu na svet, Neadekvatnost toga gledista bite razjasnjena u glavi II i glavi IV.


39

zakoni slucaja (koje cemo detaljnije razmotriti u odeljcima 8 i 9), a takode i zakoni koji se odnose na relacije uzrocnosti (kauzalnosti) iJ slucajnosti. Za opstu kategoriju zakona - koja obuh~ata kauzalne zakone, zakone slucaja, kao i zakone koji povezuju ove dye klase zakona - koristicemo termin prirodni zakoni.

2. UZROcNOST U PRIRODN'IM PROCESlMA

Kauzalni zakoni u specificnom problemu ne mogu se znati a priori; oni moraju biti nadeni u prirodi. Naucno iskustvo vise generacija, zajedno sa opstim ljudskim iskustvom tokom bezb~ojn.ih st?leca, stvorilo je odredene metode za nalazanje ovih kauzalnih zakona. Na kauzalni zakon najpre ukazuje, naravno, postojanje stalne relacije u sirokom spektru razlicitih uslova. Kada se naide na ovakve pravilnosti, ne pretpostavlja se da su one nastale proizvoljno, slucajno, usled neke ~udi prirode; k~o sto je receno u prethodnom odeljku, pretpostavlja se - barem provizorno - da su one rezultat nuzne relacije uzrocnosti. Sto se tice odstupanja na koje se uvek nailazi uz ove pravilnosti, na osnovu opsteg naucnog iskustva, ocekujemo da ce i ova odstupanja, u kojima ne sagledamo nikakvu pravilnost na datom stupanju naseg razumevanja, kasnije biti shvacena kao manifestacija slozenih pravilnosti, koje ce opet ukazati na dublje kauzalne relacije.

Nasavsi neke pravilnosti (koje provizorno srnatramo rezultatom kauzalnih zakona), pristupamo stvaranju hipoteza 0 ovim zakonima, nastojeci da racionalno objasnimo+) te pravilnosti i shvatimo

4) Pod objasnjenjem date stvari podra~e,:am~ dokaz cia ta stvar nuzno sledi iz drugih stvari. ~bJasnJenJe toga smanjuje broj proizvoljnih elemenata u bilo kom ciatom kontekstu.

40

DEJVID BOM

odakle one poticu, Te hipoteze obicno omogucuju nova predvidanja, tj. nesto sto nije sadrzano u prvobitnim empiriokim podacima. Takva predvidanja se onda proveravaju, bilo prostim posmatranjem pojava koje idu svojim tokom, bilo aktivnijim postupkom - vrsenjem eksperimenta, bilo koriscenjem hipoteze kao rukovodstva za prakticnu delatnost.

Pri posmatranju i eksperimentisanju nastoji se da se proces, izborom uslova u kojima se odvija, izoluje od uticaja slucajnih faktora, Mada se nikada ne moze postici potpuno uklapanje slucajnosti, ipak se moze postici stepen izolacije dovoljan za prakticne svrhe. Ako se tada predvidanja na osnovu hipoteze potvrde pri sirokom spektru uslova, a svi eventualni neuspesi (za dati step en tacnosti) mogu objasniti slucajnim faktorima koje je bilo nemoguce izbeci"), tada se hipoteza smatra u osnovi tacnom, barem u ispirivanoj oblasti pojava, a verovatno i u mnogim neispitanim oblastima. Ako se takva potvrda ne dobije, onda se postupak ponavlja sa novim hipotezama sve dok se odgovarajuce predvidanje ne potvrdi.

Proces se ne zaustavlja oak i kad se nadu ispravne hipoteze, Takve hipoteze obicno sugerisu nova posmatranja iJ eksperimente, kao i nove vidove prakticne delatnosti; to moze dovesti do otkrica novih empirickih pravilnosti, koje zahtevaju nova objasnjenja, bilo modifikacijom postojecih hipoteza, bilo fundamentalnom revizijom jedne ili vise hipoteza na kojima se te hipoteze, sa svoje strane,

. 5) Npr. kada vidimo da komad hartije lebdi u vazduhu 1 ne pada, morarno konstatovati da se nesto dogada (na primer, povetarac duva) , sto objasnjava neuspeh naseg predvidanja da ce predmet ispusten u Zemljinom gravitacionorn polju padati ka zemlji.

UZROcNOST I SLUcAJNOST U PRIRODNOM ZAKONU

41

zasnivaju. Tako se teorisko objasnjenje i empiricko proveravanje uzajamno dopunjuju i stimulisu, sto dovodi do stalnog rasta i razvoja nauke, kako teorijske tako ,i eksperimentalne.

Prikaz uzrocnosti dat u ovom odeljku trebalo bi precizirati. To cemo uciniti uz pomoc niza primera na kojima cemo pokazati kako se razni aspekti kauzalnih relacija ispoljavaju uspecificnim slucajevima.

3. ODNOS ASOCIJACIJE I UZROCNE POVEZANOSTI

Pre svega, treba brizljivije analizirati odnos izmedu uzrocnosti i stalne asocijacije uslova ili dogadaja. Stalna asocijacija izmedu datog skupa, A, dogadaja iii uslova u proslosti i drugog skupa, B, u buducnosti ne znaci nuzno da je A uzrok B. Ta asocijacija moze znaciti i samo to da se A i B zajedno javljaju prosto zato sto su oba ta skupa posledica nekog zajednickog skupa uzroka, C, koji prethodi i jednom i drugom. Na primer, pred zimu lisce opada s drveca. No opadanje lisca nije uzrok zimi, vee posledica opsteg procesa pada temperature, koji najpre dovodi do opadanjalisca, a kasnije do nastupanja zime. J as no je, dakle, da se pojam uzrocnosti ne svodi na stalnu asocijaciju u kojoj jedan skup dogadaja vremenski prethodi drugome. Pored ovoga, pojam uzroenosti (naravno apstrahujuci slucajne faktore) implicira nuinost nastajanje buducih posledica iz ranijih uzroka. Jasno je da prosta asocijacija nije dokaz takve poveza-

nosti. ,

Vazan metod proveravanja pretpostavke da su

dva skupa dogadaja ili uslova nuzno povezani sastoji se u menjanju jednog ili vise pretpostavljanih

42

DEJVID BOM

uzrok~, pri cemu. se ostali faktori odriavaju konstantnim: ako pntom uvek nastanu odgovarajucc pomene u efektima, pretpostavkn se smatra u izvesnoj meri proverenom. Sto se vise dobije takvih ko~rdi~acij~.~ promenama dva skupa dogadaja, to' Je. sI~rmJl dO'~az njihove kauzalne povezanosti: ako J~ njihov broj dovoljno veliki, hipoteza 0 kauzalnoj povezanosti moze se prakticno smatrati tacnOI? O~icno je za takvu demonstraciju potrebna aktivna mterferencija, tj. eksperimenti; ponekad se meau~im, d?gDdi dovoljno veliki broj takvih prDme~ na vec u pnrodnom toku stvari, te se mozemo zadovol.jiti i vrsenjem odgovarajucjh posmatranja te pojave.

Na primeru iz oblasti medicine Ilustrovacemo ~azlikDvan~e stalne asocijacije i kauzalnosti pomo~u pogodnih eksperimenata i posmatranja. Odavno je konstatovana veza izmedu malarije i vlaznog nDCnog vazduha. Tada se mislilo da je vlazni nocni vazduh uzrok malariji. No ta hipoteza nije sasvim dobro objasnjavala poznate cinjenice. Bilo je, nairne, kostatovano da se malarija javlja i tame gde je vazduh suv; u nekim mestima sa vlaznim vazduhom pak nije bilo malarije. No u mestima sa vlaznim ,:azduho~ bil? je rnnogo komaraca i oni su ujedali lJ:ude kOJI nocu drze otvorene prozore. Stvorena je hipoteza da komarac prenosi nesto iz krvi bolesnoz u. krv zdr~vog ~ov~ka, nesto sto izaziva malariju. T~ hipoteza J~ ?bJasmla zasto se malarija najcesce srcce na vlazmm mestima: tarno, nairne, ima mnogo komaraca. Takode je objasnjeno zasto se ta bolest moze ponekad pojaviti i na suvim mestima, sve dok t~o I?estimi~nD ima bara u kojima se legu komarClio Najzad, objasnjena je i cmjenica da malarije ponekad nema na vlaznim mestima: nairne, u okolini

I I

:!

i:!

UZRDCNOST I SLUCAJNOST U PRIRODNOM ZAKDNU

43

nije bilo lica zarazenih malarijom. Predlozena hipoteza objasnila je tako, barem u principu, citav niz cinjenica. Da bi se one proverile, trebalo je vrsit! epsperirnente tako zamisljene da omoguce eliminisanje mogucnosti da su komarci i malarija sarno stalno asocirani, a da je vlazan vazduh ipak jedan od stvarnih uzroka. Za eksperirnenat su se prijavili dobrovoljci, koji su podeljeni u tri grupe. Sve tri grupe su izolovane, kako bi se izbegli slucajni ujedi komaraca. Prva grupa je potpuno bila postedena ujeda komaraca, druga je bila izlozena ujedu samo onih komaraca koji nisu bili u kontaktu sa obolelima od malarije, a trecu su ujedali kornarci koji su prethodno ujedali obolele od rnalarije. Svaka od ovih grupa bila je podeljena na dva dela: jedan od njih bio je izlozen vlaznom vazduhu, a drugi ne. Malariju su dobila sarno lica iz trece grupe, pa i od njih samo oni koje su ujedali kornarci odredene vrste (Anopheles). Nije konstatovan nikakav uticaj vlaznog ili suvog vazduha, sto znaci da se ovaj faktor javljao samo u asocijaciji,") a nije bio pravi uzrok. Nasuprot tome, uklanjanje Anopheles-kamaraca, kao i sprecavanje kontakta sa obolelima od malarije doveli su do eliminicaje ove boIesti. Pravi uzrok je, dakle, bio nesto sto Anopheles-komarac prenosi iz krvi bolesnog u krv zdravog coveka. Kasnija istrazivanja su pokazala da je u pitanju odredena bakterija.

Ovaj primer pokazuje vrednost kontrolisanog eksperimenta pri razlikovanju pravog uzroka od irelevantne asocijaje. On takode pokazuje kako trazenje boljeg obrazlozenja cesto dovodi do otkriea

6) Jasno je da vlazan vazduh Ii razmnozavanje komaraca obicno imaju opsti uzrok (npr. lokve stajace vode), koji objasnjava zasto SIll ove pojave cesto asocirane.

44

DEJVID BOM

nekog od pravih uzroka. Najzad, pokazuje i vaznost otkivanja takvog uzroka: njegovo otkrice ornogucilo je kontrolu nad rnalarijorn, a pornoglo je i traganju za lekorn koji bi ubio bakteriju - uzrocnika malarije.

4. UZROCI ZNACAJNI U DATOM KONTEKSTU

U navedenom primeru znatno smo uprostili problem, pretpostavivsf da malarija ima sarno jedan uzrok. U stvamosti je problem mnogo slozeniji. Ne razboIi se, nairne, od malarije svaki onaj koga ujede komarac. Ta se cinjenica moze objasniti ako se poznaju detalji procesa razboIjevanja. Bakterija stvara sup stance koje ometaju pravilno funkcionisanje tela, sto tin] coveka bolesnim. No telo moze stvoriti supstance koje ometaju zivotne funkcije bakterije. Tako se uspostave dve suprotne tendencije. Koja ce od njih pobediti, zavisi od slozenih faktora koji se odnose na zivotne procese mikroba i ljudskog tela, a koje jos uvek ne poznajemo potpuno. Vidimo ipak da bi bilo suvise uprosceno shvatanje koje bi u mikrobima gledalo jedini izvor malarije. U stvari, oni sarno izazivaju procese koji mogu dovesti do razboljevanja, te tako sarno doprinose pojavi malarije kod nekog coveka.

Prihvatjvsi ideju da svako stanje iii dogadaj ima vise uzroka koji doprinose njegovom nastanku, suocavamo se sa nizom novih problema. Pre svega, na osnovu dosadasnjeg iskustva mozemo zakljuciti da su sve stvari i svi dogadaji u svemiru medusobno povezani, makar i u neznatnoj meri. Striktno govoreci, trebalo bi reci da svaka stvar moze imati beskonacan broj uzroka. U praksi, medutim, veci-


45

na ovih uzroka ima zanemarljiv efekat u problemu koji nas interesuje. Tako mozemo definisati .znacajne uzroke" nekog efekta kao uslove i dogadaje koji u datom kontekstu imaju znatan uticaj na pojavu doticnog efekta.

Primera radi, posmatrajmo opet problem malarije. Posto Mesec deluje gravitacionom silom na svako telo u svemiru, to mora imati ilZVestan uticaj kako na bakteriju koja izaziva malariju, take i na lice koje ad ove bolesti boluje. U praksi je, medutim, ovaj uticaj obicno zanemarljiv. No ne uvek. Mesec izaziva plimu, koja maze sprecjti oticanje vode iz neke reke u more, us led cega se stvaraju nove bare gde bi se mogli razmnozavati komarci. Ponekad, dakle, i Mesec moze biti uzrok koji indirektno doprinosi pojavi malarije. Stoga se ne mogu a priori odrediti .znacajni uzroci" u nekom problemu vee se to obicno moze ueiniti tek nakon brizljivog istrazivanja, sa ciljem da se u datom kontekstu nadu faktori koji su nuzni za nastanak bitnih elemenata efekta 0 kome je rec.

Cak i kad se ustanovi koji se faktori mogu zanemariai, jos uvek nam ostaju znatni problemi. Pre svega, tesko je biti siguran da su pri razmatranju uzeti svi znacajni uzroci. Dokaz da promena pretpo- , stavljenog uzroka znatno utice na efekat, uz konstantnost ostalih pretpostavljenih uzroka, pokazuje jedino da smo pronasli jedan od znacajnih uzroka. Kao ilindikacija da nismo otkrili sve znacajne uzroke moze posluziti proba reproducibilnosti. Ona se zasniva na sledecem principu: ako smo ponovo proizveIi sve znacajne uzroke, mora se ponovo javiti i efekat, makar u svojim bitnim crtama. Cinjenica nereproducibilnosti rezultata nekog eksperimenta sugerise postojanje jednog ili vise znacajnih uzroka

46

DEJVID BOM

koji nisu b~li uzeti u obzir, a cije variranje od jednog eksper~enta d~ drugog i dovodi do variranja efekta. To je, u stvari, primena principa uvedenog u pocetku ove glave, naime: sve nastaje od neceg drugoga. Tako, u razmatranom slucaju, ne prihvatamo ~o~Cnost proizvoljnih promena u efektu koje ne bi DI na kakav nacin bile u vezi sa promenama stanja s~v~~ iz kojih .. ef~~at nastaje. Ako se konstatuju neobjasnjene varijacije efekta, znaci da se mora pronaci - brizljivo kontrolisanim eksperimentima u~me:.a~a~m hipotezama zasnovanim na raspoloziVIm cmjemcama - sto je odgovorno za nedostatak reproducibtlnosn efekta. U slucaju malarije, na pnmer, pomenuli smo vee cinjenicu da ujed zarazenog komarca ne prenosi uvek zarazu. Ovo odsustvo ?~tpun~ reproducibilnosti ukazuje na prisustvo JOS nekih faktora; zaista, videli smo vee da su po~n~ti znacajni uzroci malarije vrlo slozeni, ukljuCU]U~I ?emI]ske procese u krvi, opste zdravstvcno stanje ltd. a njihov je nacin delovanja jos uvek sarno delimicno shvacen.

Proba reproducfbtlnosn omogucuje nam saznanje da jos nismo ukljucili sve znacajne uzroke, No nema probe kojom bi se moglo dokazati da smo ukIjucviJli. s~e takve uzrake. Uvek je, naime, rnoguce da ZnaCa]DI uzroci ukljucuju jos uvek nepoznate dopunske faktore, koji se tokom dosadasnjih ekspenm~nata I posm~tranja nisu menjali u dovoljnoj men, te tak~ DISU doveli do primetnih promena efekta. Na primer, u devetnaestom veku mislilo se da je za adekvatnu ishranu dovoljna minimalna kolicina masti, belancevina ugljenih hidrata i raznih ~inerala; . tu hipotezu prividno je potvrdivala cinjen~ca da. msu l?nmec~m simptomi nedovoljne ishranjenosti kod liea koja su u hrani dobijala nedovolj-

UZROCNOST I SLUCAJNOST U ~RIRODNOM ZAKONU

47

nu kolicinu ovih supstanci. No kasnije je konstatovano da se kod ljudi cija se ishrana uglavnom sastoji iz oljustenog pirinca javlja bolest beri-beri, koja se ne javlja kod onih koji jedu celo zrno. Stoga se pocelo misliti da ljuska pirinca sadrzi dopunske supstance neophodne za potpunu ishranu. Kasnije je pranaden citav niz takvih supstanci, koje danas nose naziv vitamini. U stvari, vitamini su oduvek bili neophodan sastojak zdrave ishrane; medutim, rna vecini mesta bilo ih je tako obilato, da se njihov nedostatak nije javljao dovoljno cesto da bi privukao paznju rna ove sastojke tako potrebne ljudskom organizmu. Ako prosirujemo domen uslova posmatranja m eksperimenata, uvek moramo biti spremni na mogucnost otkrica novih znacajnih uzroka, rna 0 kojoj oblasti istrazivanja se radilo.

Da hi se omogucilo tretiranje problema koje postavlja nase nepoznavanje svih znacajnih kauzalnih faktora koji doprinose nastanku datog efekta, ljudi su stvorili pojam neposrednih uzroka i uslova (uzroka koji stvaraju celinu situacije u kojoj se proces odvija). Neposredni uzroci se definisu kao oni cija promena, u datom kontekstu, proizvodi znacajnu promenu u efektima. Uslovi se mogu definisati kao faktori neophodni za nastanak odredenog efekta, ali koji se u datom kontekstu ne menjaju u dovoljnoj meri, te tako ne dolazi do primetne promene u efektima, koja bi inace nastala usled njihove promene. Na primer, moze se reci da plodno zemljiste, zajedno sa obilnim padavinama, pruza opste us love (odnosno stvara pogodnu situaciju) za dobar rod. Neposredan uzrok ovome, medutim, svakako je sejanje odgovaraju6eg semena.

Razlika izmedu neposrednih uzroka i uslova ipak je apstrakcija, korisna za analizu, ali ne apso-

, I

48

DEJVID BOM

lutno precizna. I uslovi se, nairne, mogu menjati: potrebno jesamo posmatrati dovoljno sirok krug pojava. Na primer, u slucaju uzroka bolesti beri-beri, njeno poreklo je isprva bilo skriveno time sto vecina vidova ljudske hrane sadrzi dovoljno vitamina. Tek su kasnija istrazivanja otkrila uslove u kojima to nije tako.

Ne sarno da se uslovi koji cine sredinu mogu menjati usled spoljnih faktora vee se oni vrlo cesto menjaju posle dovoljno dugog vremenskog perioda, usled procesa koji nastaju i u samoj sredini. Na primer, secenje suma i njihova zamena usevima moze iscrpsti plodnost tla, pa cak i primetno izmeniti klimu, narocito iznos godisnjih padavina. U fizici se uticaj svakog procesa na svoju "sredinu" .ios jasnije izrazava u Njutnovom (Newton) zakonu jednakosti akcije i reakcije. Iz ovog zakona sledi da je nemoguce delovanje nekog tela na drugo, a da se stanje samoga tela, koje deluje, takode ne izmeni u izvesnoj meri. U stvari, ne moze postojati nikakva apsolutno nepromenljiva sredina. Ipak, u nekom datom problemu, mnogi faktori mogu ostati dovoljno stalni, te se u dobroj aproksimaciji moze smatrati da obrazuju nepromenljivu sredinu. Prema tome, razlika izmedu neposrednih uzroka i uslova, odnosno uzroka koji odreduju sredinu u kojoj se proces odvija, sarno je relativna i uslovna. Ipak, upravo zato sto nikada ne mozemo biti sigurni da smo ukljucils] sve znacajne uzroke u nasu teoriju, svi kauzalni zakoni uvek se moraju dopuniti specifiranjem uslova iii sredine u kojima je konstatovano njihovo vazenje.


49

5. OPsTIJi ,KRITE;RIJUM UZROCNIH VEZA

Cak i kada nisu moguci reproducibilni i kontrolisani eksperimenti, ili se pak uslovi problema ne mogu tacno definisati, jos uvek se cesto mogu naci bar neki znacajni uzroci (a u principu i proizvoljan broj njih) datog niza pojava, To se rnoze postici istrazivanjem ikoji su procesu u proslosti mogli dovesti do relacija medu pojavarna koje danas opazamo.

Geologija predstavlja dobro poznati primer nauke u kojoj su nemoguei reproducibilni i kontrolisani eksperimenti (bar sa danas dostupnim sredstvima), a gde se Iii uslovi problema ne mogu sasvirn dobro definisati. Najvazniji metod stvaranja teorije u ovoj nauci je rekonstrukcija istrorije Zemlje na osnovu posmatranja postojecih struktura stena, planina, mora itd, Zatim se pitamo: "koji su uzroci ovih struktura kakve ih dan as posmatramo?" Na primer, otkrili smo niz slojeva stena savijenih dijagonalno. Postojanje ovakvih struktura sugerise horizontalno talozenje slojeva dok je oblast bila na dnu mora ili jezera. Zatim su slojevi bili potisnuti i savijeni, usled kretanja tla.

Mada se ovo objasnjenje cini veoma plauzibilnim, jasno je da nemamo nacina da ga dokazemo kontrolisanim i reproducibilnim eksperimentima, iLi bar posmatranjima vrsenim pod unapred odredenim okolnostima, buduci da su se svi ovi procesi desili vrlo davno, a i sarna pojava se zbivala na takvoj skali da eksperimenat ne dolazi u obzir. Stavise, kako je broj geoloskih formacija dostupnih izucavanju mali, a i svaka od njih ima toliko specificnih crta da predstavlja problem za sebe, ne mozemo se nadati da cemo naci u prirodi dovoljno va-

50

DEJVID BOM

rijacija znacajnih uzroka da hi nam to posluzilo kao zamena za eksperiment sa kontrolisanim promenama u odredenim uslovima.

Znaci li to da nema nacina za proveru hipoteza o uzrocima geoloskih formacija? Naravno da ne. 'Pre svega, veliiM broj cinjenica moze se objasniti na osnovu uzajamno konzistentnih pretpostavki. Na primer, pretpostavke tipa onih kojima se objasnjava pojava savijenih slojeva stena na nekim mestirna takode objasnjavaju cesto nalazenje ljustura morskih zivotinja na velikim visinama, sto znaci da su te oblasti nekad bile pod morem, cime se istovremeno potvrduje opsta ideja 0 znatnom kretanju tla . tokom dugih perioda, Moze se navesti mnogo ovakvih primera. Tako se potvrduju geoloske teorije. Jos se bolja potvrda dobija ako teorija predvidi nove cinjenice. Na primer, prema teorijama 0 nastanku nafte, ocekuje se da se ova nade na mestima odredenog tipa, a ne na drugima. Ako se nafta stalno nalazi na mestima gde je predvideno, a ne nalazi se tamo gde, prema teoriji, ne bi trebalo da je bude - to predstavlja vaznu proveru hipoteza 0 nastanku nafte.

Naravno, hipoteze ovog tipa su, opste uzev, podlozne korekcijama, modifikacijama i generalizacijama, do kojih moze doci kasnije, kada se otkriju nove Cinjenice. Sto se toga tice, medutim, geologija se ne nalazi u polozaju bitno razlicitom od onoga u kome su ostale discipline zasnovane na reproducibilnim eksperimentima i posmatranjima vrsenim pod odredenim uslovima. I u njima su, isto tako, hipoteze podlozne kasnijim korekcijama, modifikacijama i generalizacijama. Na primer, ustanovljeno je da su cak i Njutnovi zakoni kretanja")

7) Razmatracemo ove zakone detaljnije u glavi II.


51

sarno aproksimacija, iako su ih ljudi preko dvesta godina smatrali apsolutno taenim izrazom najosnovnijih i najopstijih zakona fizike, a i bili su potvrdivani ogromnim -brojem reproducibilnih i vrlo preciznih eksperimenata i posmatranja pod tacno odredenim uslovima. Aproksimacija je vrio dobra pri brzinama malim u odnosu na brzinu svetlosti, ali prestaje da bude dobra pri vecim brzinama. Tada se mora :koristitiJ Ajnstajnova (Einstein) teorija reIativiteta, koja pri brzinama malim u odnosu 'na brzinu svetlosti daje priblizno iste rezultate kao i Njutnovi zakoni kretanja, ali daje sasvim razlicite rezultate pri vecim brzinama. Sarno se po sebi razume, naravno,' da se u buducnosti mogu otkritf novi uslovi (ne nuzno povezani sa brzinom) pri Kojima ce se i teorija relativiteta pokazati kao aproksimacija, pa ce se stoga morati korigovati, modificirati i generalizirati. Zapravo, kao sto je vee istaknuto u odeljku 2, to i jeste normaini put napretka nauke, kako u teorijskom, tako i u prakticnom i eksperimentalnom aspektu: naime - stalnom primenom teorije na nove pobleme i nove uslove, kao i stalnom revizijom i poboljsanjem teorije u svetlosti onoga sto se saznalo u tim novim njenim primenama.

U sustini se, znaci, problem nalazenja kauzalnih zakona koji vaze u datoj oblasti svodi na nalazenje odgovora na sledece pitanje: "odakle poticu reIacije medu pojavama koje istrazujemo?" Ako su moguei reproducibilni kontrolisani eksperimenti ili posmatranja vrsena pod odredenim uslovima, posedujemo vazan i vrio efikasan aparat za proveru hipoteza 0 kanzalnim relacijama, Bez obzira na to da Ii su ovakvi eksperimenti izvodljivi iii ne, uvek se moze proveriti istrazivanjem do koje mere hipo-

52

DEJVID BOM

teze pravilno objasnjavaju relevantne cinjenice, kao i do koje mere omogucuju tacno predvidanje kada se teorija primeni na nove pojave. Sve dok postoje ove mogucnosti, u svakoj se nauci moze ostvarivati sve bolje razumevanje kauzalnih zakona koji u toj nauci vaze za krug pojava koje istrazujemo.

6. KA:UZALNI ZAKONI I SVOJSTVA STV ARI

Do sada smo obracali paznju Ilia aspekat predvidanja toka dogadaja uz pomoc kauzalnih zakona; na primer, pojavu bolesti nakon izlaganja klieama, rast semena u pogodnom tlu, poboljsanja zdravlja pri promeni ishrane, razvoj geoloskih formacija itd. Sada cemo razmatrati drugi, jednako vazan i zapravo vrlo blizak aspekat uzrocnosti, naime predvidanje svojstava stvari, kako kvalitativnih tako i kvantitativnih.

Elementarni aspekti ove manifestacije uzrocnosti cesto se srecu u obicnom zivotu. Jaje ostavljeno u vreloj vodi postace tvrdo skuvano; cvrst i lomljiv komad stakla zagrejan do visoke temperature postaje mek i podlozan modeliranju. Rashladena ispod dzvesne temperature, voda postaje cvrsto telo, a isparava se sarno ako se zagreje iznad izvesne temperature. Na manje elementarnom niyou, posmatramo kako hemijske reakcije raznih supstanci daju kvalitativno nove supstanee. Metali otvrdnjavaju kad im se dodaju primese ill se na njih . primeni toplotni tretman. Moze se navesti bezbroj ovakvih primera; bitna zajednieka erta svih njih je u postojanju kauzalnih veza Ikoje omogucavaju predvidanje pojave novih svojstava stvari nakon izvesnih procesa, tretmana, reakcije itd.


53

I'

U svirn navedenim slucajevima nova svojstva se predvidaju na osnovu shvatanja sadrzanog u samorn pojmu uzrocnosti: promene konstatovane u proslosti desavace se opet i u buducnosti ako se ponovo stvore slicni uslovi. U stvari, kada predvidamo promene svojstva pod izvesnirn uslovima, zapravo ne predvidamo sarno ta nova svojstva; njih jednostavno uzimamo iz rezultata ranijih posmatranja ilir eksperimenata. Moze se smatrati visim oblikom kauzalnog zakona onaj koji dozvoljava predvidanje nekog novog svojstva stvari pre no sto su te stvari i bile posmatrane iIi proizvedene u eksperimentu, Na primer, izucavajuci niz jedinjenja odredenog tipa, hemicari mogu opaziti sistematske promene njihovih svojstava, prelazeoi sukcesivno sa jednog clana toga niza na drugi. Tako, kod jedne klase ugljenih hidrata tacka kljucanja sistematski postaje niza sa povecanjem broja atoma ugljenika u molekulu. Moze se, dakle, unapred predvideti da ce novi tip takvog rnalekula, sa vise atoma ugljenika od onih proizvedenih do tada, vrlo verovatno imati jos nizu tacku kljucanja. SHena se predvidanja mogu vrsiti i u fizici. Tako je ustanovljeno postojanje izotopa svakog elementa; izotopi su razni vidovi atoma nekog elementa sa dstim hemijskim svojstvirna ali razlicitirn atomskim tezinama, Uz pomoc fizickih teorija koje se bave kretanjem atoma, pokazano je da ce razni izotopi imati razne brzine difuzije, usled postojanja razlike u koncentracijama. Na osnovu ovog predvidanja razlika u svojstvima razlicitih izotopa, razvijen je metod koji dozvoljava separaciju dvaju uranovih izotopa na velikoj skali. Ovaj metod separacije je jedan od bitnih faktora koji omogucavaju postojanje nuklearnog reaktora. U okviru ovog pitanja, na osnovu postojece teorije, ucinjeno je predvidanje

54

DEJVID BOM

da ce se uran, izlozen dejstvu neutrona, transformisati III nov element, plutonijum. koji ranije nigde nije bio proizveden, niti posmatran. Priblizno su predvidene i mnoge fizicke i hemijske osobine ovog elementa. Primera takvih predvidanja ima sve vise i vise 'Ill mnogim granama fizike.

Cinjenica da su ovakva predvidanja uopste moguca pokazuje da kauzalni zakoni nisu nalik na spolja nametnute pravno-zakonske restrikcije, koje, tako red, samo ogranicavaju razvoj dogadaja na odredene, unapred propisane toikove; naprotiv, oni su inherentni i bitni asrpekti stvaru na koje se odnose kvalitativne kauzalne relacije: voda se pretvara u led kada se hladi, a u pam kada se zagreva to je, u stvari deo bitnih, sustinskih svojstava ove tecnosti, bez kojiih ona i ne bi bila voda. Slicno tome, hemijski zakon: vodonik i kiseonik se jedine dajuci vodu, zapravo je osnovno svojstvo gasova vodonika i kiseonika, bez kojih ti gasovi ne bi mogli biti vodonik i kiseonik (bas kao sto ni voda ne bi bila voda kada se ne bi pri elektrolizi razlagala na vodonik i kiseonik). Isto tako su i razni kvantitativni zakoni bitan deo stvarh na koje se odnose. Na primer, medu svojstvima po kojima prepoznajemo neku odredenu tecnost mogu se navesti tacke kljucanja, elektricna provodljivosr, specificna tezina, frekvencije svetlosti koje ona apsorbuje iIi emituje (one odreduju njenu boju), kao i mnoga druga takva kvantitativna svojstva. Slicno tome, opsti matematicki zakoni kretanja tela kroz prazan prostor (Ili pod bilo kojim drugim uslovima) bitna su svojstva tih tela, bez kojih ona i ne bi bila tela koja poznajemo. Primeri ovog tipa mogu se redati u beskraj. Oni pokazuju da se kauzalni zakoni kojima se data


55

stvar pokorava, bilo da je slobodna Hi podvrgnuta odredenim spoljnim uslovima, neraskidivo vezani za osnovna svojstva stvari, pomocu kojih se ta stvar i definise. Zaista, ne mozemo shvatiti kako bi stvar i mogla imam rna kakva svojstva kada nc bf zadovoljavala bar neke kauzalne zakone; cak i prost iskaz da stvar ima izvesno svojstvo (na primer da je crvena) znaci da ce ona reagovati na odredeni nacin kada se povrgne odredenim uslovima (npr., crveni predmet izlozen beloj svetlosti reflektovace pretezno crvenu svetlost). Drugim recima, kauzalni zakon kome se stvar pokorava ani fundamentalni i nerazdvojivi aspekt njenog nacina postojanjas)

Da bismo razumeli kako su i zasto kauzalni zakoni tako cvrsro povezani sa definicijom koja kazuje sta stvar jeste, moramo posmatrati proces kojim su stvari postale ono sto su, polazeci od onog sto su nekad bile i kojim ce nastaviti da se menjaju kako bi u buducnosti postale nesto drugo. Uopsteno govoreci, takve procese detaljno izucavaju posebne nauke tek onda kad dostignu priiicno visok stepen razvoja, dok se u ranijim fazama nauke obicno usvajaju bez dalje analize osnovna svojstva i OSQbine koje definisu nacin postojanja stvari koje ta nauka proucava, Tako su se u ranim fazama razvoja biologije razne klasifikacije ziviJh bica, prema njihovim osnovnim osobinama i nacinu zivota, prosto prihvatile kao vecne i neizbezne kategorije, CiJji se razlozi postojanja nisu ni istrazivali. Kasnije je, medutim, razvijena toorija evolucije, koja objasnjava mnoge erte koje definisu naeiln postojanja svake

8) Ili, kao 5t'O smo istakli u odeljku 1, unutrasnji karakter stvari i njene relacije sa spoljnim kauzalnim faktorima povezani su rtak'O sto zajedno definisu kauzalne zakone koje ta stvar zadovoljava.

56

DEJVlD BOM

vrste na osnovu procesa transformacije ogranicene "prirodnim odabiranjem", procese u kame svaka vrsta dobija svoj sadasnji vied, a koji se svakako nastavlja, te se nove vrste mogu javljati u buducnosti. Slicno su se i u ranim fazama fizike prihvatala izvesna karakteristicna svojstva materije (npr. gustina, pritisak, elektricni otpor itd.) bez dalje analize, a kasnije su se javile teorije koje su objasnile i priblizno prdedvidale ta svojstva na osnovu procesa koji se desavaju na atomskom nivou, kao i na ostalim dubljim nivoima. Kao primer se moze navesti predvidanje razlicjte brzine difuzije raznih izotopa, kao i predvidanje svojstava novog elementa plutonijuma, koji su vee navedeni u ovom odeljku. U fizici su se donedavna takva objasnjenja osobina i svojstava stvari zasnivala na unutrasnjim procesima opisanog tipa, tj. procesima koji se dogadaju u materiji na dubljim nivoima. Nedavno se, medutim, javila tendencija uvodenja evolucionih teorija u fizici, narocito u vezi sa nastojanjima kosmologije da objasni nastanak posmatranih svojstava dela svemira dostupnog posmatracu. Teorije toga tipa nastoje da objasne nastanak galaksija, zvezda i planeta, raspodelu hemijskih elemenata u raznim delovima svemira itd, pomocu istorijskog, evolucionog procesa, gde se materija, polazeci od ranijeg stanja, oblikuje u kosmoloski red koji danas posmatramo. I obrnuto, u biologiji se sve vise javlja tendencija da se razna specificna svojstva zivih bica objasne na osnovu procesa (hemijskih, fizickih itd.) koji se odvijaju u zivom organizmu. Slicne se tendencije opazaju i u drugim naukama, kao sto su hemija, geologija itd. Tako se stalnim razvojem raznih nauka postize sve bolje razumevanje neraskidive veze kauzalnih zakona kojn upra-

r

I !

i

i

I

1

, !


57

vljaju raznim prirodnim procesima sa karakteristicnim svojstvima stvari koje definisu njihov nacin postojanja.

7. UNI-MULTIVOKA I MULTI-UNIVOKA UZROCNA POVEZANOST

Treba takode razmotriti. opstije tipove kauzalne povezanosti, tj. takve 'gde efekat nije odreden jednoznacno. U realnih problemima retko kad je moguce obuhvatiti sve znacajne uzroke, cak i u okviru odredenog konteksta, gde se uslovi (iIi sredina) ne menjaju znatno. Obicno mozemo tretirati sarno neke od znacajnih uzroka. Naravno, kao sto smo videli u odeljku 3, efekti se tada ne mogu potpuno reprodukovati, te sestoga ne mogu ni sasvim predvideti, Ipak, to sto ne raspolazemo svim znacajnim uzrocirna u datom problemu, nikako ne znaci da bas nista ne mozemo predvideti. Uopste uzev, tada je moguce priblizno predvideti efekte, odnosno predvideti da ce svi oni biti u nekom mogucem domenu. Na primer, ako usmerimo top na neki cilj, projektil nece pasti tacno na mesto koje predvidaju Njutnovi zakoni kretanja (a to su kauzalni zakoni relevantni u ovom problemu). Nakon veceg broja ovakvih gadanja, nalazimo, medutim, da se pogoci grupisu u maloj oblasti oko izracunate tacke. Slican tip ponasanja veoma je opsti i nalazi se svuda gde se kauzalni zakoni koriste u cilju predvidanja. U svakom takvom predvidanju, naime, uvek postoji izvesna oblast greske, cija velicina zavisi od uslova problema, ali se nikad ne moze potpuno eliminisati. Realno ustanovljenje kauzalne relacije, u stvari, ne odreduju jednoznacno buduce efekte. Pre se moze reci da one odreduju izvesnu korespondenciju (koja se moze nazvati uni-

58

DEJVID BOM

-multivokom) gde odredeni uzrok, uopste uzev, sarno ogranicava efekat na izvestan domen mogucih ishoda.

Naravnovcinjenica da kauzalna relacija ne odreduje jednoznacno buduce efekte ne znaci da ovi efekti nicim nisu odredeni. Tako nesto hi, zapravo, bilo suprotno principu da sve nastaje iz drugih stvari (opisanim u odeljku 1). U stvari, detaljnije odredivanje efekta zavisi od uzroka koji leze van konteksta onih koji su vee uzeti u obzir u problemu koji istrazujemo. U navedenom primeru sa topom, prvi korak u smeru poboljsanja preciznostigadanja bi- 10 b~ brizljivije odredivanje ugla gadanja kao i polozaja topa. U opstem slucaju, medutim, precizno odredivanje efekta obicno zahteva uzimanje u obzir kvalitativno novih kauzalnih faktora. Na primer, ako bismo pokusal] da postignemo neogranicena preciznost predvidanja putanje zrna, trebalo bi da otkrivamo sve nove i nove znacajne faktore od kojih zavisi putanja; npr, nepravilnosti u konstrukcij] to-

. pa, vazdusna strujanja, male varijacije temperature, pritiska, vlaznosti, pa, najzad, cak i kretanje molekula kojl ulaze u sastav topa, zrna i mete. Slicni prohlemi hi se javili pri pokusaju smanjenja greske u svakom kauzalnom predvidanju ako bismo nastojali na neogranicenoj preciznosti. Drugim recima, nastojeci da smanjimo domen uni-multivoke kauzalne relacije, za svaki novi red velicine preciznosti obicno moramo uzeti u obzir nove i kva1itativno razlicite kauzalne faktore od kojih zavisi rezultat.

U vezis time treha istaci da uni-multivoki karakter kauzalnog zakona nije bitno vezan za nedostatak znanja 0 dopunskim kauzalnim faktorima kojirna se mogu pripisati precizni detalji efekta, Zaista, cak i kad bismo te faktore povezali sa ovim detalji-


59

rna, tako da se postigne bolje predvidanje, ipak bi i dalje bilo taeno da se zakon - u kontekstu gde se oni ne javljaju - objektivnoispoljava kao uni-multivoki. Drugim recima, uni-multivoki zakon jeste objektivno nuzna uzrocna veza: one sto je tu nuzno jeste da efekat bude unutar izvesnog domena, a ne da bude jednoznacno odreden, kao kod prostijeg tipa kauzalnih zakona.

Tesno povezan sa ovim, uni-multivokim kauzalnim relacijarna je drugi tip relacija, koje bismo mogli nazvati multi-univokim. Multi-univoka kauzalna relacija je takva gde vise razlicitlh vrsta uzroka moze proizvesti u sustini isti efekat. Na primer, sva voda koja u obliku kise pada na podrucje nekog recnog sliva, nezavisno od toga gde padne pojedina kap, najzad ce stici u more na izvesnom mestu (tj. tame gde se glavna reka toga sliva uliva u more). Slicno tome, nezavisno od ogromnog broja mogucih varijacija u detaljima okoline u kojoj neko ZiiVO bice zivi, moze se predvideti da one najzad mora umreti. Takvi primeri mogu se naci u svakoj oblasti. Tako ce se u fizici telo u blizini polozaja stabilne ravnoteze uvek vracati u taj polozaj (usled trenja) ako je iz njega izvedeno, nezavisno od izbora pocetnog kretanja iz ogromnog broja mogu6nosti. U svim oblastima svi kvalitativni kauzal:ni zakoni imaju ovakav multi-univoki karakter, jer se predvidanje datog kvaliteta, uopste uzev, moze izvrsitd nezavisno od mnogobrojnih detalja, narocito onih kvantitativnih. U vee navedenom primeru pretvaranja vode u paru, ta se transformacija vrsi nezavisno od raspolozive kolicine toplote, sarno ako je ona veca no s10 je tzv. late:ntna toplota isparavanja (plus, naravno, kolicina toplote potrebna da se voda dovede do tacke kljucanja). Stavise, ne sarno kvalitativni vee i kvantita-

60

DEJVID BOM

tiJVni zakoni mogu imati multi-univoki karakter. Tako se zakoni termodinamike bave svojstvima materije u termickoj ravnotezi. Kvantitativne relacije koje ne zavise od detalja procesa kojim se dostize ravnoteza vaze u uslovima ravnoteze.v' )

Ipak se mora imati na umu da su tek neka od svojstava efekta nezavisna od variranja uzroka u opseznom domenu. Zaista, prema principu formulisanom u odeljku 1, nijedan aspekat bilo cega ne iscezava potpuno da nema bar neki efekat, te je nemoguce da dva razlicita uzroka daju potpuno identicne rezultate. Ako se, recimo, voda koja pada u podrucje recnog sliva akumuLira pomoeu brane, ona moze bitiJ izvor energije: ako se pak pusti da tece svojim prirodnim tokom, mogla bi umesto toga poplaviti zemljiste i razoriti gradove. Nezavisno od ovih detalja, voda ce ipak stici u more na uscu glavne reke toga sliva. Slicno tome, nacin zivota zivog bica imace efekat na buduce generacije, kao i na okolinu uopste, i pored toga sto ce, ma sta cinilo, to zivo bice ipak umreti. Mada je, dakle, moguce da se izvesni aspekti nekog efekta jave nezavisno od toga koji je od mogucih uzroka delovao, ako se efekat posmatra detaljnije ill u sirem konktestu, naci ce se da raznim vrstama uzroka odgovaraju izvesne razlike u efektima.

SA) Mu~ti,uIl!i~oki i uni-multivoki zakoni uzajamno SIU prepleteniu c::el~nu, kao stoI mora biti, jer oba ova tipa zakona OPISUJU asti proces, Tako zakoni termodinamike ne samo sto :iJmaju mwtMmi~ vee i U!l1.i-muiltiVOlki karakter koj~. poNe,,: o.~ l!logucnosti .. greske, us led toga sto kornpen~ zacija stat~tilCl(lh fThukituacIJa pomenutih kretanja (vidi gla~ II, .0delJak 14), na osnovu koje i nastaju zakoni terrnodma~ke, n~ka~ v n;~jt:. s~vrsen.a .. Slicno uzajarnno preplitanje nalazi se pn brizljivijo] analizi u svim sluoajevima uni-multivokih i multi-univokih zakona.


61

Postojanje uni-multivokih i multi-univokih kauzalnih relacija vrlo je vazno za opstu karakteristiku kauzalnih zakona, Da bismo videli zasto je to tako, rpodsetimo se na cinjeniou da nepotpuna tacnost kauzalnih predvidanja potice otud sto dati rezultat zavisi ad mnogo faktora koji lefe van konteksta tretiranog u datom problemu. Cisto logicki moze se zamisliti da ovi nepoznati, iii bar slabo noznati faktori mogu proizvesti varijacije u proucavanom efektu koje bi bile vece od bilo koje unapred date graniee. Buduci da u velikom broju oblasti ti faktori proizvode efekte unutar odredenih graniea, dovodeOJ tako do uni-multivokih kauzalnih relacija, moie se dati problem proucavati u odredenoj aproksimaciji, a da se prethodno ne mora uzeti u obzir bezbroj faktora potrebnih za savrseno precizno predvidanie nekog rezultata. Postojanje multi-univokih kauzalnih relacija ocevidno takode doprinosu ovoj mogucnosti: ono znaci da se mnogi efekti moguproucavati nezavisno od mnostva slozenilr detalja koji su nam nepoznati, iii je iz drugih razloga isuvise tesko da se danas uzmu u obzir. Vidimo, dakle, da objektivno uni-multivoki i multi-univoki karakter kauzalnih relacija omogucuje stieanje priblizno tao. nog znanja 0 izvesnim ogranicenim aspektima sveta, a da ne moramo prethodno saznati sve 0 svemu u eelom svemiru. Osirn toga,te kauzalne relaeije takode omogucuju karakteristicnu naucnu proceduru izucavanja problema korak po korak, pri cemu svaki korak stvara osnov za dublje, detaljnije iii obuhvatnjje istrazivanje, koje opet vodi sledecem,")

. . 9) J?obro poznati prime!" oV,e l?~ocedure javlja se u fiZICQ. Prvi zakom kOJI su otkriveni bih su zakoni rnakroskopske fizike. Tada. Je. uz pomoc ovih zakona, uCIDjen sledeci ~orak :ka zakomrna atornske fizike. Kao sto cemo detaljnije pokazati u glavi II, odeljak 10, moguonost da se zakoni

62

DEJVID BOM

Unutar sireg domena uni-multivokih i multi-univokih kauzalnih relacija, univoka relacija predstavlja idealizaciju koja se nikad ne realizuje savrseno, U izvesnim specificnim uslovima, njoj se mozemo toliko pribliziti da se u okviru datog konteksta moze smatrati priblizno univokom. NajpribliZniji poznati slucaj takve relacije predstavlja izolovani mehanicki sistem, koji se moze tretirati na osnovu Njutnovih zakona kretanja. Td zakoni daju univoku povezanost izmedu polozaja i brzina svih delova sistema u datom trenutku vremena iJ njihovih polozaja i brzina u bilo kom drugom trenutku.!") Ta univoka povezanost predstavlja idealizaciju, i to iz nekoliko razloga. Pre svega, nijedan mehanicki sistem nikad nije potpuno izolovan. Poremecajs eiji izvor lezi izvan sistema narusicesavrseno univoki karakter povezanosti, Zatirn, cak i kada bismo mogli sistern potpuno izolovati, jos uvek bh postojali poremecaji koji poticu od kretanja na molekula~om nivou:

Naravno, u principu bi se moglo pokusati da se OVI uzmu u obzir primenom zakona kretanja na same molekule, ali tada bi se otkrili novi poremecaji koji dolaze od kvantnih i drugih osobina iz "dubina" materije.P) Tako, u stvari, nije poznat skup savrsenih. univokih kauzalnih relacija koje bi u principu omogucavale neogranicenu tacnost bez uzimanja u obzir

makroskopske fizike izucavaju bez prethodnog poznavanja zakona atomske fizike potice od mul~-l!TI!ivokog kara~er:a statistickog aspekta zakona ato~.ske fizike, ~to omogucuje izvesnu aproksimativnu autonormju zakona VIlseg; mvoa. Sledeoi korak bio je, slicno ovome, od atomskog mvoa ka nuklearnom i, kao sto cemo videti u kasnijim glavama (naroeito IV li V), izgleda da je fizika sada opet spremna na sli-

can prodor na jos dublji nivo. .

10) Ove zakone razrnotricemo detaljnije u glB;vl II.

11) Ovi ce biti razmatrani u glavama III, IV 1 V.


63

kvalitativno novih skupova kauzalnih faktora koji postoje van proucavanog sistema iLi na drugim nivoima.!")

8. SLUCAJNOST I STATISTICKI ZAKON

Kao sto je dstaknuto u odeljku 1, slucajnost se ispoljava pre svega kao mogucnost koja ldi van razmatranog konteksta, Bitna karakteristika slucajnosti je u tome sto se njihova priroda ne moze definisati iIi dzvesti sarno na osnovu svojstava stvari unutar konteksta 0 kome se radio Drugim recima, ona ima izvesnu relativnu nezavisnost od onoga sto je u tome kontekstu. Kao sto smo videli, medutim, iskustvo nas uei da su sve stvari medusobno povezane na neki nacin Ii u izvesnom stepenu. Stoga ne mozemo ocekivati da nademo potpunu nezavisnost. No u meri u kojoj je uzajamna povezanost zanernarljiva, mozemo fz realnog procesa i njegovih veza apstrahovati pojam slucajnosti, koje tada idealizovano shvatamo kao potpuno nezavisne od razmatranoga procesa. Slicno pojmu nuzne uzrocne veze, pojam slucajnosti takode je aproksimacija, koja daje parcijalni tretman izvesnih aspekata realnog procesa, ali se najzad mora dopunitn i korigovati razmatranjem uzajamnih kauzalnih veza koje uvek postoje medu procesima koji se zbivaju u raznim kontekstima,

Da bismo detaljnije objasnili sta se podrazumeva pod slucajem, posmatracemo tipican slucajni dogadaj, naime saobracajnu nesrecu. Gde se, kada i kako desila odredena nesreca zavisi, ocevidno, od ogromnog broja faktora: mala promena jednog od njih moze uveliko promenati karakter nesrece, ili

12) U glavi V rasmotricemo pitanje da li su takve relacije, u principu, uopste moguce,

64

DEJVID BOM

cak uciniti da do nje uopste i ne dode. Na primer, kod sudara dvaju kola: da je jedan od vozaca krenuo deset sekudni ranije iii kasnije, ili da se zaustavio da kupi cigarete, ili pak da je usporio da ne zgazi macku koja je prelazila ulicu Hi zbog bilo kog slicnog uzroka - ta nesreca se cak ne bi ni desila: cak i neznatni okret volana mogao je sasvim spreeiti nesrecu, iii je bar mogao potpuno izmeniti: njen karakter, naboljeili nagore. Vidimo da u okviru razmatranog konteksta, recimo u vezi sa postupcima i predostroznoscu pojedinog vozaca, svaka nesreca ima svoj sluoajni aspekt. Time mislimo da dogadaj zavisi od faktora koji su, u visokom stepenu aproksimacije, nezavisni i postoje izvan razmatranog konteksta, te nemaju nikakvesustinske veze sa licnoscu vozaea i njegovim tipicnirn reakcijama u datoj situaciji. Zato kazemo da unutar toga konteksta dati sudar nije nuzan iii neizbezan ishod, vee da je slucajan: odatle sledi da nije moguce predvideti (unutar toga konteksta) gde ce se, kada i kako desiti takay sudar, kao ni da Ii ce se uopste desiti.

Toliko 0 pojedinacnoj nesreci. Posmatrajmo sada niz slicnih udesa. Pre svega, zapazamo da postoji nepredvidljiva varijacija ili fluktuaoija u pogledu preoizrrih detalja razlicitih udesa npr. kada i gde su se tacno desili, sta je unisteno itd.). Poreklo ovih varijacija lako je shvatiti, jer mnostvo nezavisnih faktora od kojih zavise detalji udesa fluktuira bez ikakve sistematske veze sa bilo cime Sio pojedini vozac moze ciniti.

Sa porastom broja razmatranih udesa, pojavljuju se nove osobine: individualne varijacije uzajamno se ponistavaju, a ispoljavaju se statisticke pravilnosti. Tako se ukupan broj saobracajnih nesreca u nekom kraju obiono ne menja mnogo od godi-


65

ne do godine, a promene koje se ipak javljaju obicno pokazuju sistematsku tendeciju, Stavise, ta se tendenoija moze sistematski menjati promenom specificnih faktora od kojih zavisi udes. Nakon donosenja zakona koji kaznjavaju neopreznu voznju i zahtevaju redovan pregled mehanickih delova, guma itd., srednji broj udesa u nekom kraju skoro uvek pokazuje tendenciju opadanja, U slucaju pojedinog vozaca i pojedine voznje, ne moze se iole sigurno predvideti efekat ovih mera, jer jos uvek postoji ogroman broj meeliminisanih izvora udesa; ipak, statisticki, kao sto smo videli, varijacije odredenog uzroka proizvode pravilnu i predvidenu tendenciju u efektu.

Slicno ponasanje opaza se u velikom broju oblasti, ukljucivsi sociolosku, ekonomsku, inedicinsku i prirodno naucnu statistiku, kao iJ mnoge druge primenew), Svugde se opazaju karakteristicne nepravilne fluktuacije i varijacije u ponasanju pojedinacnih predmeta, dogadaja i pojava, ciji se detalji ne mogu predvideti u razmatranom kontekstu. Zajedno s ovim, javljaju se i sistematske tendencije u ponasanju drugih nizova ili velikih skupova takvih objekata, dogadaja iH pojava. Te pravilne tendencije predstavljaju tzv. statisticke zakone, koji omogucuju priblizno predvidanje svojstava prosecnog ponasanja drugih nizova iLi velikih agregata pojedinacnih slucajeva, a da ne moramo zaci u siri kontekst da bismo u njemu otkrili nove kauzalne faktore koji odreduju detalje fluktuacija pojedinih clanova takvih nizova iii agregata.

Tendencija slucajnih dogadaja ciji izvor lezi van datog konteksta da fluktiraju priblizno nezavisno

13) Neke od ovih daljih primena razmotricemo detaljnije u glavi II, odeljak 14.

DEJVID BOM

66 od onaga sto se dogada unutar konteksta toliko je rasirena da se moze formulisati u vidu principa: nairne, principa haotionosti. Pod tim podr.azum~vamo da slucajni dogadaji, usled ove nezavisnosti, fluktuiraju na vrlo slozen nacin unutar velikog opsega mogucnosti, ali tako da statisticki p:osek ima pravilno i priblizno predvidljivo ponasanje.l") O~.atie je jasno sledece: znajuci da neku fluktuaciju treba pripisati slucaju c.iji izvor lezi izvan datoga konteksta, znamo vise od puke cinjenice da kauzalni zakoni kojima raspolazemo ne daju savrseno tacna predvidanja: znamo takode da. ce se j~vi~i slozene fluktuacije sa izrazenom pravilnom statistickom tendencijom, Posmatrajmo, primer a radi, greske pri merenju diskutovane u p~ethodnom odeljku. One se obicno dele u dye klase, slst~matske i slucajne greske, Sistematske greske nastaju usled spoljnih uzroka a nisu izraz slucajnosti, tj. fluktuacija nezavisnih od konteksta. Da bi se one smanjile, potrebno je bolje razumevanjev i kontrola. faktora koji hi izazivaju. Slucajna greska, medutlm,. smanjuje se prosto uzimanjem srednje. vredJlo~ti sve veceg broja merenja. Prema poznatoj teoremi, usled uzajamne kompenzencije fluktuacija, relativna greska je obmuto prorcionalna kvadr~tnom k~::eI_lu broja merenja. Ovaj primer pokazuje kako cmjenica da je neki efekat slucajan znaci vise no sarno to da mu se uzrok nalazi dzvan razmatranog konteksta. Pored ovoga, ta cinjenica implicira i izvesnu o~)ektivnu karakteristiku haoticnosti faktora u kojima

je izvor toga efekta. . . . .

Vidimo, dakle, da ima smisla govortti 0 objek-

tivno vazecim zakonima slucaja, koji nam pruzaju 14) Za precizniju definiciju haoticnosti, vidi D. ~ohm and W. Schutzer Supplemento al Nuovo Cimento, Series X, n. 4, p. 1004 (1955).


67

informaciju 0 jednom aspektu prirode koji nije u potpunosti opisan kauzalnim zakonima. Zaista, zakoni slucaja su isto toliko nuzni koliko il kauzalni zakoni.P) Na primer, haoticni karakter slucajnih fluktuacija je, u velikom broju slucajeva, nizbezan usled izvanredno slozene i mnogostruke prirode faktora van konteksta od kojih zavise fluktuacije. (Slucajne greske pri merenju nastaju, kao sto smo videli, usled prakticno neogranicenog broja raznih faktora sustinski nezavisnih od velicine koja se meri). Stavise, haotican karakter fluktuacija cesto je inherent an i neophodan deo normalnog funkcionisanja mnogih stvari, kao i njihovog nacina postojanja, Tako, npr., moderan grad ne bi mogao postojati u normalnim uslovima kad ne hi postojale tendencije ka uzajamnoj kompenzaoiji slucajnih fluktuacija u saobracaju, u potrebi za raznim vrstarna hrane, odece itd., u vremenima kada se pojedinci razboljevaju i umiru Itd. Svugde se opaza slicna zavisnost ad karakteristicnih efekata slucaja, Na primer, pri mesanju peska i cementa, niko ne rasporeduje brizljivo svako zrnce peska i cementa u cilju dobijanja uniformne mesavine, vee se umesto toga pesak i cement zajedno mesaju, a prepusta se slucaju da on proizvede unifomnu srnesu. U glavi II, odeljak 14, razmatracemo slozenije primere gde kretanje atoma, delom i usled uzajamne kompenzacije slucajnih fluktuacija, proizvodi uniformna i predvidljiva svojstva u makroskopskom domenu (npr. pritisak i temperaturu itd.). Tako cemo videti kako nacin postojanja matenije u makroskopskom domenu zavisi od uzajamne kompenzacije slucajnih fluktuacija koji nastaju u mikroskopskom domenu,

15) Nuznost stoga nije identicna sa uzrocnoscu, vee pretstavlja Sliru kategoriju,

68

DEJVID BOM

Ne sarno da su vazne regularne relacije koje proisticu iz tendencije ka uzajamnoj kompenzaciji pri velikom broju slucajnih fluktuacija, vee pod izvesnim okolnostima moze biti izvanredno vazna vee i sarna cinjenlca da slueajne fluktuacije na slozen nacin pokrivaju siroki spektar mogucnosti. Jedna od najznacajnijih karakteristika slucajnih fluktuacija je da se za dovoljno dugo vreme iIi u dovoljno velikom agregatu mora najzad pojaviti svaka moguca kombinacija dogadaja ili objekata, cak ~ one kombinacije cije se pojavljivanja na prvi pogled cin! malo verovatnim. U takvoj su situaoiji narocito znacajne one kombinacije koje predstavljaju neku ireverzibilnu promenu iii kvalitativno novu liniju razvoja, jer kad se one dogode slucajni proces se zavrsava, a sis tern nepovratno krece novim smerom. Usled toga, sarno ako ima dosta "mesanja" rpovezanog sa slucajnirn fluktuacijama, mozemo u takvim situacijama predvideti krajnji ishod, ponekad i sa sigurnoscu koja impresionira.

Vrlo interesantan primer opisane osobine slucaja javlja se u vezi sa danasnjom teorijom postanka zivota koju je predlozio Oparm. Teorija sezasniva na hipotezi da je pre milijardu godina, iii nesto vise, Zemljina atmosfera sadrzala visoku koncentraciju ugljenih hidrata, amonijaka i raznih prostih organskih jedinjenja koja nastaju spajanjem ovih supstanci. Pod dejstvom ultraljubicaste svetlosti, visoke temperature, elektricnih praznjenja i katalitickog dejstva raznih minerala, ova jedinjenja su se sintetizovala u sve slozenije molekule. U procesu komesanja mora i atmosfere, usled bura iii drugih uzroka, nastale su sve vrste slucajnih kombinacija ovih jedinjenja. Najzad, nakon vise stotina miliona godina, javile su se bas one kombinacije koje odgo-


69

varaju najprostijim mogucim formama zrve materije. Tada je medutim, nastala ireverzibilna kvalitativna promena, jer se ~iVla materija reprodukuje na racun organskog materijala (posto je to jedna od osnovnih karakteristika kojima se organska materija razlikuje od neorganske). Pocevsi od tada, proces izlazi iz domena cistog slucaja, Stavise, sa promenom uslova ziva materija pocinje da evoluira u skladu sa zakonima transformacije, koje prilicno detaljno poznaje biologija; najzad, iz nje su nastale raznovrsne forme zivota koje danas postoje,

Vidimo, dakle, vaznost uloge slucaja, Ako se raspolaze sa dovoljno vremena, moguce su, cak i neizostavne, sve raznovrsne kombinacije stvari. Najzad ce svakako nastati takva kombinacija koja ce pokrenuti ireverzibilne procese ili linije razvoja, sto oslobada sistem uticaja slucajnih fluktuacija. Tako se jedan ad efekata slucaja sastoji u tome da se "stvari promesaju" tako da se omoguci zapocinjanje kvalitativno novih linija razvoja.

9. TEORIJA VEROVATNOCE

Kao sto se kauzalni zakoni mogu preciznije izraziti uz pomoc izvesnih matematickih formaliza:rna (na primer, diferencijalni racun), tako je za izrazavanje zakona slucaja razvijen narociti maternaticki instrument, teorija verovatnoce, U ovom odeljku cemo ukratko reci kako je ovaj vid matematike nastao i sta on znaci.

Istorijski gledano, pojam verovatnoce je preciziran u vezi sa hazardnirn igrama.Dobar primer pruza igra sa dye kocke. Ako pratimo dshod svakog individualnog bacanja kooki, nalazimo da rezultati ne-

70

DEJVID BOM

pravilno fluktiraju od jednog bacanja do drugog na naoin karakteristican za slucajne dogadaja opisan u prethodnom odeljku. Stoga se ne moze predvideti ishod datog bacanja, bilo na osnovu rezultata ranijih bacanja, bilo na osnovu rna cega drugog sto se moze odrediti u kontekstu igre. I pored nepredvidljivih varijacija rezultata individualnih bacanja, kockari su stvorili obicaj da stavljaju na datu kombinaciju, odredujuci odnos stavljanja zavisno od kombinacije 01 kojoj se radio Iskustvo je pokazalo da za svaku kombinaciju postoji.fer-odnos", tj. takav da pri drugoj igri igrac sistematski ne dobija, ali ni ne gubi.

Problem koji je privukao paznju prvih matematicara koji su se bavili ovim pitanjem-") bio je zapravo nalazenje teorijskog nacina za odredivanje toga .fer-odnosa". U slucaju bacanja kocki, na primer, problem je resen tako sto se pretpostavilo da su svih sest strana kocke "jednako verovatne" pri svakom bacanju, Verovatnoca izlazenja odredenog broja tacaka, recimo pet, iznosi 1/6; kako su kocke uzajamno "nezavi,sne", verovatnoca da ce na obe izaci pet, jednaka je proizvodu verovatnoce izlazenja toga brojana svakoj od njih..a to je 1/6 X 1/6= 1/36. "Fer-odnos" u ovom slucaju Je 36 prema 1.

.Mada je gore navedeni metod resavanja problema svakako efikasan u vezi sa hazardnim igrama, OIn. je zasnovan na prilicno neodredenom pojmu "jednake verovatnoce" raznih ishoda bacanja. Ovaj pojarn je u pocetku predstavljao smesu dveju vrlo razlicitih interpretacija verovatnoce, koje cemo respektivno zvati "subj~ktivnom" i "objektivnorn": U

18) Medu prvim rnatematicarima koji su se bavil:i pojmom verovatnoce bdli su Paskal (Pascal), Ferma (Fermat), Bernuhi (Bernoulli) i Laplas (Laplace).


71

daljern razvoju ove discipline te su se dve interpretacije razdvojile; da bismo postigli jasniji prikaz osnovnih ideja, mi cemo ovde ieloziti sarno definitivnije interpretacije koje su se kasnije razvile.

U subjektivnoj interpretaciji verovatnoce, pretpostavlja se da verovatnoca predstavlja, u izvesnom srnislu, nepotpunost znanja iii informacije 0 dogadajima, objektima i uslovima 0 kojima je rec. Tako u igri kockama ne znamo unapred rezultate individualnih bacanja (jer su oni odredeni pocetnim polozajima i brzinama delova kocke u svakom bacanju a svi su nam u praksi nedostupni). Posto je kocka, koliko rni znamo, simetrieno izradena, nerna razloga koji bi ukazivali na to da ce se dobiti jedan ishod a ne drugi; stoga pripisujemo jednaku verovatnocu svirna stranama. Sa ove tacke gledista, znaci, verovatnoca sarno meri i odrzava stepen nase informacije, te je sustinski subjektivna kategorija, koja bi cak prestala da ista znaci kada bismo moglj irnati potpuno znanje 0 pocetnim kretanjirna kocke u svakorn bacanju.

Ova interpretacija verovatnoce, kao necega sto predstavlja samo nase rnentalne reflekse u uslovirna nepotpunog znanja, ipa'k ne moze predstavIjats hitan aspekt verovatnoce, Ona uopste ne objasnjava zasto se verovatnoca moze koristiti za priblizno predvidanje stvarne relativne frekvencije sa kojorn se data strana kocke javlja nakon velikog broja bacanja. Iz same cinjenice da ne znamo nikakav faktor koji hi jednoj stranh dao prednost nad drugom, ne sledi nuzno sarno po sebi da ce se dobiti priblizno jednake relativne frekvenaije svih mogucih ishoda. Zaista, iz toga sto nista ne znarno 0 pocetnim kretanjirna u pojedinirn bacanjima kocke. rnogli bismo zakljuciti sarno to da ne znamo nista

72

DEJVID BOM


73

ni 0 rezultatima, ne sarno u svakom pojedinom slucaju vee i u proizvoljno dugom nizu slucajeva:

BaS zato sto nista ne znamo '0 ovim pocetnim kretanjima, medu njima bf mogla postojati skrivena tendencija koja bi davala prednost jednom ishodu nad drugim. Obratno, cak i kad bismo nekako saznali unapred pocetne uslove svakog individualnog bacanja, to ne hi izmenilo einjenicu cia se u dugim nizovima ti uslovi prosecno rasp odele tako da dDVDde do priblizno jednakih relativnih frekvencija svakog ishoda. Usled toga bi teorija verovatnoce i tada pruzila dobru aproksirnaciju za relativne frekvencije, iako bi se svaki individualni dogadaj mogao predvideti na osnovu savrsenog znanja pocetnih uslova.

Ocevidno je, dakle, da primena teorije verovatnoce na naucne i druge statisticke probleme nema bitne veze ni sa nasim znanjem ni sa neznanjem. Pre hi se moglo red da ona zavisi od objektivnog postojanja izvesnih pravilnosti karakteristicnih za razmatrane sisteme i procese, pravilnosti koje znace cia je prosecno ponasanje u dugom nizu iIi velikom agregatu objekata iIi dogadaja aproksimativno nezavisno od preciznih detalja odreduju sta ce se desiti u pojedinom slucaju,

Na osnovu gornjeg, interpretiracemo verovatnocu, recimo, datog ishoda u bacanju kocke kao objektivno sVOjStVD koje zavisi kako od upotrebljene koeke tako i od procesa bacanja, svojstvo koje se moze definisati nezavisno od toga znamo Ii iIi ne da predvidimo individualni ishod. Znacaj ovog svojstva je u tome sto u dugim nizovima iIi< velikim agregatima relativna frekvencija datog ishoda flukturira oko vrednosti koja se sve vise priblizava njegovoj verovatnoci, TD je, u stvari, koncepcija

verovatnoce relevantna u statistickim problemima, kako u nauci tako i u drugim oblastima zivDta. Naravno, rec .verovatnoca" se obicno koristi i u subjektivnom znacenju, da izrazj koliko dati zakjucak, izveden na DsnDVU nepotpunog znanja, ima izgleda da bude tacan. TD znacenje, medutim, nije sustinski povezano sa nacinom koriscenja teorije verovatnoce u nauci i u drugirn oblastima, u ciiju pribliznog predvidanja relativnih frekvencija raznih kombinacija objekata i dogadaja u statistickirn agregatima, a bez tacnog vodenja racuna '0 tome kako se ponasa svaki pojedini clan takvog agregata.

Da bismo bolje razumeli poreklo pravilnosti u dugim nizovima hli velikirn agregatima, a na kojoj se zasniva primena teori je verovatnoce u igri kockama (i ostalirn hazardnim igrama), moramo istaci da su u takvirn igrama Ispunjenf svi USIDVi za primenljivost pojma slucaja, kao i statistickog zakona koji nastaje iz efekta slucaja, kao sto smo videli u prethodnom odeljku. Ako se, recimo, kocka baca sa znatne visine, irnace vremena da se u padu obrne jedan ili vise puta, Nacin kako ce pasti osettno ce zavisiti od pocetnih kretanja, te ce male varijacije u ovim kretanjima biti dovoljne da jedan ishod zamene drugim. Osim toga, ljudsko telo, od koga zavise 'Ova pocetna kretanja, vrlo je slozen sistem, cije funkcionisanje zavisi od velikog broja raznovrsnih fluktuirajucih faktora. Lako se, znaci, moze shvatiti da ce u velikom broju bacanja pocetna kretanja koja ruka prenosi na kocku dovoljno fluktuirati, tako cia je konacni ishod realizacije svih otvorenih mogucnosti. P'OstD je vecina faktora u ljudskom telu sustinski nezavisna od pocetne orijentacije kocke, nikakvoiznenadenje ne izaziva cinjenica da u dugom nizu i u proseku nijedna od

74

DEJVlD BOM

strana kocke nije u pavoljnijem polozaju, te Ishcdi pojedinih bacanja haoticno Iluktuiraju, dok se statisticke zakonitosti ispoljavaju u srednjim relativnim frekvencijama razlicirih ' ishoda. Imamo ovde upravo zavisnost rezultata od nezavisnih, haoticno fluktuirajucih dogadaja koji leze izvan razmatranag konteksta, sto je, kao sto smo videli u prethodnom odeljku, karakteristicno za slucajne pojave.

Uz pomoc pojma verovatnoce razvijena je opsima matematicka teorija koja daje verovatnoce slozenih kombinacija dogadaja na osnovu verovatnoce prostijih dagadaja. Teorija se pokazala korisnom u nizu oblasti gde postoje stvari ili dogadaji koji zavise ad slucajnih dogadaja izvan razmatranog konteksta. Prj primeni teorije mora se imati na umu, medutim, da su, kao sto je receno u odeljku 1. kauzalni zakoni i zakoni slucaja zajedno ana sto odreduje realni razvoj stvari, te svaki od njih zasebno, u najboljem slucaju, tek delimicno i priblizno predstavlja stvarnost, tako da se svaki od njih mora korigovati uz pomoc onog drugog.

10. OPsTA RAZMATRANJA 0 PRIRODNIM ZAKONlMA

Dacemo sada kratak rezime osnovnih karakteristika prirodnih zakona koje su se manifestovale u raznim primerima navedenim u ovoj glavi; uz pomoc toga rezimea dobicemo bolji uvid u opstu strukturu ovih zakona.

Pre svega, polaznu tacku pri razmatranju prirodnih zakona za nas je predstavljala diskusija procesa kojima neka stvar nastaje iz drugih stvari koje su postojale u proslosti, kao i onih kojima ce iz nje u buducnosti nastati druge stvari. Taj proces se ne

UZRaCNosT I SLUCAJNOST U PRIRODNOM ZAKONU

75

moze izucavati u svojoj sveukupnosti, neiscrpnaj kako u kvantitativnom pogledu tako i u slozenosti detalja. Ljudsko iskustvo koje se do nas prenosi kroz kulturnu tradiciju jos od pre pojave civilizacije, kao iJ iskustvo mnogih generacija naucnika ipak nas uci da se delovi ovog procesa mogu izucavati u izvesnoj aproksimaciji, pod specijalnim uslovima i u ogranicenom kontekstu. To je moguce zato sto postoji objektivna, ali samo aproksimativna, aut 01- nomija u ponasanju raznih delova procesa u odnosu na bilo koji odredeni kontekst.t")

Kada se neki skup procesa izucava u jednom od njegovih relativno autonomnih kanteksta, konstatuje se da neke relaoije ostaju nepromenljive i pored velike raznovrsnosti ponasanja stvari koje ulaze u taj konktest. Takva se konstantnost ne smatra koincidencijom, vee abjektivnom nuznoscu inherentnom u prirodi stvari koje se proucavaju. Ove nuzne relacije predstavljaju manifestacije kauzalnih zakona koji se primenjuju u tome kontekstu. Ovi zakoni ne odreduju uvek dati efekt [ednoznacno. Umesto toga, mogu (u slucaju uni-multivokih relaoija) odrediti sarno to cia efekt mara ostati unutar odredenog skupa mogucnosti,

S druge strane, realno iskustvo pokazuje da je nuznost kauzalnih relacija uvek ogranicena i uslovIjena onim sto se zbiva izvan konteksta u kome doticniJ zakoni deluju. No i ovde postoje svojevrsni zakoni, nairne zakoni slucaja. ciji aproksimativni matematicki izraz predstavlja teorija verovatnoce.

Naravno, prosirivsi kontekst, mozemo konstatovati da ono sto je slucajnost u uzem kontekstu,

18) Razlozi za ovu autonomijru bice detaljnije razmatrani u glavi V. Vee smo dali neke od njih u vezi sa diskusijorn uni-multivokih Q multi-univokih zakona u odeljku 7 ove glave.

76

DEJVID BOM

postaje rezultat nuznih uzrocnih veza u sirem kontekstu. No i tada su ove nuzne uzrocne veze dopunjene slucajnostima koje potion iz jos sireg kontekstao Tako vidimo cia se, u stvari, nikad ne mozemo osloboditi slucajnosti. Pre se moze reci da kategorije nuznosti i slucajnosti cine dva aspekta svakog procesa. Uzimanje u obzir sarno jednog od ovih aspekata uvek predstavlja sarno aproksimaciju, koja se ne moze neograniceno pnimenjivati, vee se konacno mora korigovati i dopunitj uzimanjem u obzir i drugog aspekta.

Dva aspekta prirodnih procesa ispoljavaju se i u vezi sa statistickim zakonima. Statisticki zakon se moze posmatrati kao pravilnost koja potice od uzajamne kompenzacije slucajnih fluktuacija u velikom agregatu objekata iIi dogadaja. No. maze se, suprotno tome, razmatrati ~ skup svih objekata iLi dogadaja, shvacen kao jedinstvena celina. Statisticki zakoni su tada aproksimativni kauzalni zakoni koji se primenjuju na novu vrstu objekta - statistioki ansambl. Vidimo opet kako se ista pojava moze posmatrati iz raznih aspekata, zavisno od razmatranog konteksta.

Pored ovog dvostrukog karaktera nuznosti i slucajnosti, prirodni zakoni pokazuju i bogatstvo strukture Jos opstijeg karaktera. Posmatrajuci kauzalni zakon uz apstrahovanje slucajnosti, opazamo pre svega, postojanje vise nivoa aproksimacije, od kojih svaki obuhvata kvalitativno razlicite tipove kauzalnih faktora. Cak i ako se ogranicimo sarno na kauzalne faktore koji znatno variraju pri razmatranim uslovima, suocavamo se ipaJk sa mogucnoseu uni-multivokih, multi-unvokih i univokih zakona. Medu uni-multivokim aspektima prirodnog zakona posebnu paznju treba obratiti cinjenici da


77

svaki zakon prati izvesna greska. Greska ne nastaje stoga sio je nase znanje nepotpuno, vee zbog zanemarivanja objektivnih faktora koji su ostali izvan razmatranog konteksta. Cak i kad bismo znali ove taktore i kada bismo ih ukljucili prosirivanjem konteksta, to ne bi promenilo cinjenicu postojanja zakona, primenjivog u uzem kontekstu, zajedno sa greskom koja se manifestuje pri poredenju zakona iz uzeg sa onirna iz sireg konteksta. Pored toga, postoje i multi-univoki zakoni (kao sto su kvalitativne relacije, statisticke relacije, za:koni termodinamike itd) ciji je stepen tacnosti objektivno nezavisan od znatne raznovrsnosti detalja. Najzad, postoje univoke relacije, apstrakcije koje se primenjuju aproksimativno u mnogim slucajevima gde je moguce zanemariti multi-univoki i uni-multivoki karakter zakona. Naravno, svi ovi tipovi zakona preplicu se u jedinstveni splet, kao sto i mora biti, jer oni su ipak sarno razliciti aspekti istog skupa procesa.

Ako ne apstrahujemo slucajnost, morarno uzeti u obzir zakone slucaja, u kojima se ogleda sve bogatstvo strukture kauzalnih zakona, kao sto i treba da bude, jer se radi sarno 0 suprotnim aspektima istih procesa. Zaista, uzajamne veze izmedu raznih mogucih tip ova zakona raznovrsne su i slozene, jer se tu radi 0 zakonirna koji su odraz drugih zakona, zakonima unutar zakona (tj. sve visi nivoi tacnosti), kao i zakonima koji sadrze druge zakone kao granicne i specijalne slucajeve (npr. teorija relatiJviteta, koja sadrzi Njutnovu mehaniku kao granicni slucaj kada je brzina tela mala u odnosu na brzinu svetlosti). Stavise, sva ova struktura sarno je objektivna i nuzna posledica samog karaktera ovih zakona, a ne

78

DEJVID BOM

specijalna posledica naseg nacina misljenja 0 stvarima.

Strukturu celine prirodnog zakona mozemo porediti sa predmetom koji ima vrlo veliki broj (u stvari beskonacno mnogo) strana koje leze jedne u drugima, reflektuju se jedne u drugima, jedne od njih sastoje se iz mozaika drugih itd. Da bismo doznali sta je zapravo taj predmet, morali bismo imati veliki broj njegovih preseka, posmatrati ga iz mnogo uglova. Svaki ugao iii presek doprinosi nasem poznavanju mnogih aspekata predmeta. Veze izmedu tih raznih uglova posmatranja jednako su vazne, jer one sluze da se koriguju greske koje nastaju zato sto smatramo jedan aspekt predmeta, iii mozda ogranicen broj njih, potpunom reprezentacijom doticnog predmeta; one nam takode omogucuju da uocimo kvalitativno nova svojstva koja se ne primecuju iz pojedinih uglova posrnatranja (kao sto nam posmatranje predmeta iz dva razna ugla otkriva njegovu trodimenziona1nost). Vidimo da pojedini aspekti zavise od naseg vlastitog odnosa prema predmetu, ali se ipak rnoze dobiti sve bolja i bolja aproksimacija pojma 0 pravoj prirodi toga predmeta na osnovu posmatranja sve novih aspekata, odnosno preseka, kao i njihovih veza, Pojam tako sve manje zavisi ad naseg odnosa prema predmetu kad se broj takvih posmatranja povecava.

Sledeci dalje ovu analogiju, mozemo reci da nikad ne raspolazemo sa dovoljno aspekata i preseka da bismo mogli tvrditi da posedujemo potpuno razumevanje ove celine. Sa napretkom nauke i razvijanjem novih teorija, dobijamo sve vise posmatranja iz raznih uglova, detaljnijih i obuhvatnijih. Svaka posebna teorija iii objasnjenje datog skupa pojava imace ogranicen domen vazenja i bice adekvatni sa-


79

mo u ogranicenom kontekstu i pod ogranicenim okolnostima. To znaci da svaka teorija, ako se ekstrapolise na proizvoljan kontekst i proizvoljne uslove, vodi (slicno ogranicavanju na pojedine aspekte naseg predmeta) pogresnim predvidanjirna. Nalaienje takvih gresaka jedan je od najvainijib nacina kojima se ostvaruje napredak nauke. Nova teorija do koje, najzad, dovodi otkrice takvih gresaka ne obezvreduje starije teorije. Ona sarno koriguje starije teorije u domenu gde one nisu adekvatne, dozvoljavajuci tako tretiranje sireg domena pojava; tined tako, ona omogucuje odredivanje uslova vazenja starije teorije (kao sto je, npr., teorija relativiteta korigovala Njutnove zakone kretanja i tako omogucila odredivanje uslova njihovog vremena: ti uslovi su male brzine tela u odnosu na brzinu svetlosti). Ne mozemo ocekivati da neka kauzalna relacija predstavlja apsolutnu istinu; da bi to bio slucaj, ona hi morala vaziti bez; aproksimacija i bezuslovno. Umesto toga, vidimo da se napredak nauke ostvarivao, a i sada se ostvaruje, kroz niz sve fundamentalnijih, sve obuhvatnijih i sve taenijih shvatanja prirodnih zakona, od kojih svako doprrinosi definisanju uslova vazenja starije koncepcije (bas kao sto i sve mnogobrojnija i detaljnija posmatranja predmeta u nasem primeru doprinose odredivanju ogranicenosti svakog od parcijalnih aspekata).

Na svakom datom stupnju razvoja nauke nasa shvatanja kauzalnih relacija bice dakle istinita samo relativno, u odnosu na dati stepen aproksimacije i izvesne uslove. Upravo zato je i moguce postojanje toliko mnogo raznih objasnjenja i teorija koje se odnose na isti skup pojava. Svaka ad ovih raznih teorija ili objasnjenja usredsreduje se na izvesan aspekt prirodnih zakona, bitan pri izvesnim us-

80

DEJYID BOM

lovima, tretirajuci taj aspekt u odredenom stepenu aproksimacije. No u meri u kojoj razne teorije i objasnjenja tretiraju isti domen i u aproksimaciji sa kojom cine, medu njima mora postojati slaganje. Otud postojanje toliko mnogo razlicitih objasnjenja i teorija za isti skup pojava ne znaci da su prirodni zakoni proizvoljna i konvencionalna pravila koje po volji mozemo menjati u skladu s nasim ukusom, Hi kako nam je vee zgodno u raznim vrstama problema. U stvari, to je sarno posledica beskonacnog bogatstva realnih veza koje postoje u prirodnim procesima, kao i nase potrebe cia izrazirno parcijalne aspekte ovih beskonacno bogatih veza pomocu konacnih zakona zasnovanih na eksperimentima i posmatranjima izvrsenim u odredenom vremenskom periodu, a koji mogu odraziti adekvatno sarno ograniceni deo beskonacnesveukupnosti onoga sto postoji u prirodi,

11. ZAKLJUCAK.

U zakljucku treba jos jednom istaci ogromnu vaznost postojanja prirodnog zakona, kako je bio opisan u ovoj glavi, u svim naucnim disciplinama,

Pored toga, medutim, moguonost postojanja pojedinih nauka takode zavisi i od partikularne strukture prirodnih zakona (npr, postojanje multi-univokih i uni-enultivokih zakona, kaoi druge karakteristiIke 0 kojima ce biti govora u glavi V); ta struktura je takva da postoje relativno autonomni konteksti koji se mogu dzucavati nezavisno u izvesnom stepenu aproksimacije, a da ne moramo najpre saznati sve o svemu i to sa savrsenom tacnoscu. Napose, ova karakteristika kauzalnih zakona je objektivni fak-


81

tor koji odreduje podelu zadataka u vezi sa saznanjem sveta medu raznim naukama, kao i koncepcije i metode pogodne u svakoj posebnoj nauci. U datoj nauci upravo to svojstvo prirodnog zakona omogucuje postojanje raznih isciplina, domena i nivoa, koji svi imaju aproks.mativnu autonomiju. J pak, kako prirodni zakoni, pored aproksimativne autonomije, impliciraju i povezanost svih aspekata sveta, to znaci da dalje istrazivanje, u sirirn domenima i sir im kantekstima, omogucuje konstatovanje veze medu raznim disciplinama, domenima i nivoirna date nauke, kao i medu raznim naukama, a takode i prodor u nove, dotle nepoznate i neistrazene oblasti.

OLAVA DRUGA UZROCNOST I SLUCAJNOST U KLASICNOJ rrzrcr.

MEHANISTICKA FILOZOFIJA

1. UVOD

Prethodna glava bjla je posvecena opstem razrnatranju uzrocnosti i slucajnosti, Sada cemo detaljnije ispitivati kako se ove kategorije manifestuju u klasicnoj fizici (grubo uzev, onoj grann fizike cije su se osnove razvile pocev od sesnaestog veka, a zakljucno sa devetnaestirn). Pitanje ne sarno da je po sebi interesantno vee je i bitno za razurnevanje problema u vezi sa prirnenom pojma uzrocnosti, koji su s€ u dvadesetom veku javili u vezi sa kvantnorn teorijom. Kao sto cerno videti u sledecim glavarna, neadekvatnost mehanisticke forme

" determinizma (na koju je uzrocnost bila ogranicena u klasicnoj fizici) dovela je do vrlo jake reakcije u suprotnom pravcu, ohrabrujuci savremene fizicare da odu u suprotnu krajnost, sasvirn negirajuci uzrocnost na atornskorn nivou. Vredno je zato truda brizljivo ispitivanje kakvi su se to pojmovi uzrocnosti i slucajnosti razvili u vezi sa klasicnom fizikom i kakvs su se problemi javili u vezi sa prirnenorn ovih pojmova: U kasnijirn glavama, a narocito u glavi V, kritikovacemo mehanisticko glediste i detaljnije razviti opstiji poled u korne se takvi problerni nece javljati.

84

DEJVID BOM

2. KLASICNA MEHANIKA

Razvoj fizike od sesnaestog do devetnaestog veka zasnivao ·se na vrlo opstoj, obuhvatnoj i precizno formulisanoj teoriji koju obicno nazivaj~ klasicnom mehanikom, a koja se prvenstveno bavi zakonima ikoji upravljaju kretanjem tela u prostoru. Na ranijim stupnjevima razvoja (recimo u vreme starih Grka ), zakonima mehanike obicno je davan neodreden i kvalitativan vid.!'') Pocev od istrazivanja Galileja (G. Galilei) i drugih, medutim: tendencija izrazavanja zakona fizike (a u izvesnoj meri i hemijie, kao i ostalih nauka) u preciznoj, kvantitativnoj formi postaje sve izrazenija. Ta tendencija ka kvalitativnoj preciznosti izraza fizickog zakona sve se vise isticala, da bi dostigla svoj pun razvoj u Njutnovim zakonima kretanja. Ovi zakoni - ubrzanje nekog tela direktno je proporcionalno sili koja na njega deluje, a obratno proporzionalno njegovoj masi - nalaze svoj matematicki izraz u

diferencijalnoj jednacini, gde x predstavlja radijus-vektor tela, F silu koja na njega deluje a m njegovu masu.

Njutnovi zakoni kretanja pokazuju da je budu-

ce ponasanje sistema tela p~tpuno ~ ~:eciz~o o?redena za sva vremena pocetnirn polozajima '1 brzmarna svih tela sistema u datom vremenskom trenut-

19) Izvesne tacne formulacije ~akona statike 1:ile ySU poznate [osstarim Grcima (npr. Arhimed), n? za~om o~~t<: mehanike bili su forrnuhisani prilicno neprecizno '1 u vecmi slucajeva netacno.

UZROCNOST I SLUCAJNOST U KLASICNOJ FIZICI

85

ku, kao i silama koje deluju na tela. Te sile mogu biti spoljasnje sile, ciji izvor lezi van razmatranog sistema, iLi pak unutrasnje siZe interakcije medu .telima koja sacinjavaju sistem.

U mnogim problemima spoljasnje sile su dovoljno male, te ih je moguce zanemariti (tj. sistem se moze smatrati izolovanim ), dok se unutrasnje siIe mogu pretpostaviti iskljucivo u funkciji polozaja i brzine centara mase tela koja Cine sistem. Ta je aproksimacija narocito dobra u problemu kretanja planeta oko Sunca. Tada Njutnovi zakoni odreduju buduce kretanje tela Iskljucivo na osnovu polozaja i brzine tih tela u nekom datom vremenskom trenutku. Stoga oni predstavljaju skup "univokih" kauzalnih relacija tip a onih koje su opisane u glavi I, odeljak 7. Nairne, za dati potpuni skup uzroka (tj. pocetnih polozaja i brzina svakog tela) jednoznacno je odreden potpund skup efekata (tj, kasniji polozaji i brzine svakog tela).

Ako, medutim, posmatramo opsti slucajvnalazimo da nijedan sistem tela nikad ni:je potpuno izolovan, niti se sile izmedu tela stvarno mogu izraziti iskljucivo pomocu polozaja i brzina centara mas a ovih tela. I u samoj astronomiji izolovanost Suncevog sistema nije savrsena. Udaljene zvezde vrse neko delovanje, makar i malo, dok komete iz meduzvezdanog prostora mogu uci u Suncev sistem, te cak osetno izmeniti i orbitu neke od planeta. Isto tako, postoji izvesno plinsko trenje koje cinf kretanje planete u nekoj meri zavisnim od konfiguracije tla, vode i ostalih tecnosti: usled toga, planete kruze sve blize i blize Suncu, a slicna pojava se opaza i kod kruzenja Meseca oko Zemlje. I u ostalim problemima nalazimo da sistem nikada nije potpuno izolovan, te da se u realnosti nikada ne moze ana-

86

DENIO BOM

liziratu na tela cija su spoljna kretanja potpuno nezavisna od unutrasnjih.P") Uopste uzev, potpuni skup uzroka potrebnih za jednoznacno odredivanje buducih kretanja ukljucuje kako pocetne polozaje i brzine tela tako i sve sile, spoljasnje i unutrasnje, koje deluju na ta tela.

3. MEHANISTICKA FILOZOFIJA

Ocevidno je da su Njutnovi zakoni kretanja predstavljali ogroman napredak u izraZa_va~ju k~uzalnih relacija u mehanici. Umesto grubih 1 kvalitativnih zakona, karakteristicnih za anticki i srednjevekovni period, Njutnovi zakoni su p~e~st~vljaLi fundamentalno novi vid zakona, omogucujuci precizna kvantitativna predvidanja, sto je dozvoljava- 10 mnogo tacniju proveru zakona: time je dobijeno odgovarajuce rukovodstvo za akciju .u pokusaXi~a da se promeni i kontrolise ponasanje mehanickih sistema.

Takva velika tacnost Njutnovih zakona dovela je, medutim, do - problema filozofskog karaktera:

Sa proveravanjem njihovog vazenja i sve sirem 1 sirem domenu, javila se tendencija da im se pripise univerzalno vazenje. Laplas (Laplace) je u osamnaestom veku bio medu prvirn naucnicima kojisu povukli pune logicke konsekvence iz takve pr~dpostavke. Laplas je pretpostavio da se ceo svemtr sastoji od tela koja se krecu u ?rosto:u u sklad~ sa Njutnovim zakonima. Mada sile koje medu DJ1ma deluju nisu u svim slucajevima Jos bile sa~:,im p~~ znate, on je predpostavio da ce Ise one kasnije mO~l saznati uz POIDOC pogodnih eksperimenata. To ]e

19a) U vezi sa ovim vidi odeljak 13 ove glave.


87

znacilo da hi lila osnovu polozaja i brzine svih tela u nekom vremenskom trenutku bilo determinisano buduce ponasanje svih tela u svemiru za sva buduca vremena. Laplas je onda zamislio super-bide koje bi poznavalo sve ove polozaje i brzine, a takode bilo u stanju da sa savrsenom tacnoscu izracuna sve sto ce se dogodrti u svemiru. Za takvo bice ne bi bilo niceg neocekivanog u svetu, cak ni u beskrajno dalekoj buducnosti, jer bi se sve zhivalo na predodreden nacin, stavise predodreden i u celoj beskrajnoj proslosti,

Ovde se javlja nov i interesantan razvoj dogadaja. Dokle god se Njutnovi zakoni primenjuju u nekom ogranicenom sistemu iii domenu, oni su samo osnov posebne nauke, mehanike, koja u preciznoj matematickoj formi izrazava kauzalne zakone vazece u tome domenu. Izrazena na taj nacin, mehanika ne pretpostavlja nuzno potpuno odredeno predvidanje buduceg ponasanja celog svemira. Pored toga sto, uopste uzev, posmatramo izabrani mehanicki sistem samo u izvesnoj aproksimaciji, moramo uzetn u obzir i mogucnost da se u novorn domenu pojava, iii pod novim uslovima kakve fizika jos nije 'izucavala, konstatuju novi i precizniji zakoni, takvi da ih cak nije ni moguce izraziti pornocu opste matematicke i fizicke seme pomoou koje su izrazeni Njutnovi zakoni kretanja. Zakljucak da u svemiru nema nicega sto se ne bi uklapalo u opstu teorijsku semu zasnovanu na Njutnovim zakonima kretanja ne sledi iz same mehanike, vee iz neogranicene ekstrapolacije ove nauke na sve moguce uslove i u sve moguce oblasti pojava. Takva ekstrapolacija nije prvenstveno .zas: novana na naucnim saznanjima. Ona je .u velikoj meri posledica filozofskog shvatanja 0 prirodi sveta, shvatanja koje je kasnije nazvano mehanistickim,

88

nEJVID BOM


89

Videcemo u ovoj glavi, a i u drugim delovima knjige, kako je mehanisticka filozofija uzela mnoge specificne forme tokom razvoja nauke. Autoru se, medutim, cini da je njen bitni aspekat - prctpostavka da se velika raznovrsnost stvari koja se javlja u nasem iskustvu moze savrseno i potpuno svesti na delovanje cisto kvantitativnih zakona, koji odreduju ponasanje malog broja osnovnih entiteta Hi varijabilao Treba istaci, medutim, da sarna upotreba cisto kvantitativne teorije sama po sebi ne znaci prihvatanje mehanistickog gledista, sve dok se prihvata mogucnost nekompletnosti takve teorije. Stoga mehanizam ne moze bini karakteristika bilo koje teorije kao takve, vee je, kao sto je receno, pre svega filozofsko gledanje na teoriju. Ne bi imalo nikakvog smisla red da je, na primer, Njutnova mehanika mehanisticka: no ima smisla red da je pojedini naucnik (npr. Laplas) usvojio mehanisticko stanoviste u odnosu na tu teoriju.

Prvi poznati oblik mehanizma bila je atomska teorija Leukipa i Demokrita, koji su pretpostaviIi da se sve u svemiru moze svesti iskljucivo na efekte kretanja aloma u prostoru. Ideja koja lezi u osnovi Laplasovog determinizma u osnovi je ista, uz dodatak pretpostavke da se kretanje tih atorna vrsi u skladu sa Njutnovim zakonima, tako da je u principu moguce predvidanje buduceg zbivanja u svemiru. Sa te tacke gledista, znaci, raznolika kvalitativna svojstva koja se opazaju na velikoj skali, kao sto su tvrdoca, boja, sastav itd. smatraju se cisto subjektivnim kategorijama, jer se ne javljaju u osnovnim zakonima koji odreduju kretanje atoma, vee su te OSO-- ' bine shvacene sarno kao intermedijarni pojrnovi ko~ je je pogodno koristiri kada se misli 0 rasporedu i kretanju molekula en masse. Osnovnim objektivnim

svojstvima, koja ne zavise od naseg nacina misljenja o stvarima.. smatraju se kvantitativno odredljiva svojstva atoma, njihovi polozaji, brzine, velicine, oblici, rnase, zakoni sila koje deluju medu njima itd.

U ranim fazama mehanisti6ke filozofije osnovni hipoteticki elementi iz kojih se svet sastoji bili su stvarno zamisljeni kao mehanicki delovi, od kojih je svaki imao svoje mesto u univerzalnoj masini (koja radi bez trenja, jer iz zakona klasicne mehanike sledi konzervacija mehanicke energije ). Priroda ovih del ova striktno je fiksirana i ne izrasta iz konteksta u kome se nalaze, niti se menja usled delovanja drugih delova. U tom je smislu univerzalni mehanizam bez trenja idealizacija masina sa kojima se svakodnevno srecerno, posto ove ne rade bez trenja, niti su njihovi delovi van uticaja drugih delova (npr. lome se, trose itd.).

U kasnijim glavama videcemo kako je mehanisticka filozofija kasnije postala vrlo ozbiljna prepreka daljem razvoju nauke. Ipak, u svoje vreme, ona je predstavljala ogroman napredak u odnosu na sholasticku formu Aristotelove filozofije, koja je vladala tokom srednjeg veka.U sholastickoj filozofiji je svaka stvar, pa i svako njeno svojstvo iii kvalitet, shvatana kao odvojena i potpuno razlicita od svih drugih. Naucno istrazivanje, vodeno ovom filozofijom, imalo

, je tendenciju da se ogranici na sredivanje stvari u razne klasifikacione sisteme, koji su shvatani kao sustinski vecni i nepromenljiv:i. Mehanisti6ka filozofija, medutim, sugerisala je postojanje prostog i racionalnog shvatljivog mehanickog procesa u osnovi sve te prividne razlicitosti, suprotnosti i proizvoljnosti kvaliteta. Ovi procesi objasnjavali su nastanak razlicitih vidova stvari, njihove opazane transforma-

90

DEJVID BOM

cije, i to na naein koji je u principu dozvoljavao potpuno racunanje i proveravanje u izvesnoj aproksimaciji. Mehanisticka filozofija omogucila je mnogo jedinstvenije i dinamicnije shvatanje sveta no sto je bilo one koje je vladalo tokom srednjeg veka. Ovo shvatanje omogucilo je jasno sagledavanje tesne veze koja je postojala medu mnogobrojnim problemima koje cak nije ni razmatrala sholasticka filozofija (npr. tacno predvidanje uticaja jedne planete na kretanje druge, odredivanje putanje projektila ispaIjenog iz topa itd.).

4. TENDENCIJA UDAUAVANJA OD MEHANIZMA U KLASlcNOJ FIZICI

Cak i u vreme najvecih trijumfa rnehanizrna, opazali su se znaci novog razvoja, koji se udaljavao od opsteg pojmovnog okvira-prvobitnog oblika mehanisticke filozofije. U ovim novim tendencijama najvazniju ulogu igrala su pitanja u vezi sa formulisanjem osnovnih zakona elektromagnetnog polja, sa razvojem kineticke teorije gasa i pocecima statistickog zasnivanja zakona termodinamike i ostalih makroskopskih osobina materije, umesto potpuno determinisanih teorija koje su prvobitno bile ideal fizike.

Mada nijedna od ovih pojava nije stojala u apsolutnoj suprotnosti sa mehanistickim gledistem, svaka od njih ukazivala je na potrebu za postepenim obogacenjem osnovnih pojmova i svojstava potrebnih za formulisanje zakona fizike u celini. Potreba za povremenim obogacenjima te vrste mogla je, u principu navesti fizicara na ideju da njihovo osnovno filozofsko stanoviste, u stvari, nije adekvatno za razumevanje prirode kao celine. Naravno, do toga nije stvamo doslo, jer su oni vrsili razna prilagodavanja,

UZROCNOST I SLUCAJNOST U KLASICNOJ FIZleI

91

kompromise i generalizacije svojih pojmova, pretpostavljajuci pritom svaki put da je najzad dostiIgnut definitivni pojmovni okvir i sistem osnovnih svojstava i kretanja, koji bi jecLnom zauvek omogucio formulisanje apsolutnih i konacnih zakona fizi- . ke. Tako su oni uspeli da zadrze u osnovi mehanisticko glediste, iako su nastale mnoge izrnene u osnovnoj formulaciji ovih zakona.

U preostalom delu ove glave prikazacemo ovaj razvoj, trudeci se da jasno istaknemo kako se, u stvari, mehanistieka filozofija prilagodavala da bi mogla tretirati nove pojave. Dalja kritika mehanisticke filozofije bice izlozena u kasnijim glavama, narocito glavi V, gde cemo predloziti alternativno glediste,

5. TALASNA TEORIJA SVETLOSTI

Jedna od prvih novosti, koje su stvorile osnovu za kasnija odstupanja od mehanizma bila je talasna teorija svetlosti. Ona je veoma vazna iz dva razloga: prvo, za:to sto je na osnovu nje na:stala teorija polja (koju cemo razmatrati u odeljku 6); drugo, zato sto je u okviru te teorije stvoren skup pojmova koji ce kasnije biti od krucijalne vaznosti u vezi sa kvantnom teorijom (koju cemo razmatrati u glavi III).

S1. 1

92

DEJVID BOM

V Njutnovo vreme nije se znalo da Ii se svetlost sas~oj~ o? ma!ih cestica koje se vrlo brzo krecu praVOl~~IJskI (oslm. ~ada ih prelamaju iii odbijaju maten~alna tela), ili se pak radi ,0 vidu talasnog kretanja, Postepeno su se, medutim, gomjlali dokazi da je svetlost vid talasnog kretanja. Najvazniji takav dokaz pruzaju eksperimenti kojima se demonstrira postojanje interfereneije. Paralelan snop svetlosti pada na prorez A( vidi sl. 1). Deo svetlosti prolazi kroz prorez i: pada na ekran S. Tada se stvori drugi prorez B. Kad hi se svetlost sastojala iz mnostva sitnih cestica, oblast ekrana izmedu proreza A i B ~rebalo bi da svugde bude osvetljena jace nego kada je sarno prorez A bio otvoren. Nairne, cesticama svetlosti koje na ekran stizu iz A dodaju se time one koje dolaze iz B.

. Um~sto toga, na ekranu se, u stvari, opaza skup ~aIzm.~m~no svetIih i tamnih pruga; takvih pruga ~~a vIse.'I raspored~ne su na malom prostoru. Pruge Iseeza~aJu ako se jedan od proreza zatvori. Ovaj ~ksp~nmer:at pokazuje da tbir svetlosti koja dolazi IZ A 1 B zajedno moze dovesti na izvesnim mestima do odsustva svetlosti. Takav bi se rezultat tesko mogao razumeti Ikada bi se svetlost jednostavno sastojala od cestica. Lako bi ga, medutim,bilo shvatiti kada bi svetlost bila vid talasnog kretanja. V izvesnirn tackama ekrana, talasi iz A ponistavali bi se sa onima iz B, proizvodeci tamu, dok hi se u drugim tackama oni uzajamno pojacavali, proizvodeci jacu svetlost. Talasna teorija je objasnila ne sarno ovaj eksperimenat vee i mnostvo drugih, i to kvantitativno. Ona je omogucila izracunavanje talasne dufine svetlosti, koja je reda 5 X 1O~5 em. Ovako mala talasna duzina objasnjava zasto se svetlost prividno krece pravolinijski, te se tako ponasa kao da se sa-

lJZROCNOST I SLUCAJNOST U KLASICNOJ FIZIeI

93

. stoji od cestica. Analogije radi, mozemo posmatrati talase na vodi. Vrlo kratke talase zaustavlja prepreka koja je znatno veca od njihove talasne duzine. No talasi duzine znatno vece od dimenzije prepreke lako ovu zaobilaze. Svetlost se slicno ponasa. Ako vrlo tanku zicu posmatramo uz pomoc vrlo dalekog izvora svetlosti, obrisi zice ne vide se ostro. Ta pojava se naziva difrakcijom, No ako uzmemo veliki predmet, recimo kucu, savijanje svetlosti oko ivice kuce potpuno je zanemarljivo, te se svetlost efektivno krece u prakticno pravoj liniji, kao da se sastoji od malih cestica koje se pravolinijski krecu,

Ako se svetlost sastoji od talasa, javlja se pitanje: "Sta prenosi ove talase?" Posto se svetlost prenosi kroz vakuum, jasno je da ih ne prenosi neka obicna materijaLna sredina, kao talase u vodi ili vazduhu, Kasnije cemo razmotriti ovo pitanje u odeljku 7, posto najpre proucimo teoriju polja u odeljku 6.

6. TEORIJA POUA

Sada mozemo razmotriti prvi znacajan novi tip kauza1nog zakona koji se javio tokom devetnaestog veka, naime zakon teorije polja.

Podsetimo se da se u Njutnovoj mehanici uvek postulira da se stvari sastoje ad tela koja uzajamno deluju odredenim silama. Poznavanje polozaja i brzina tela u datom izolovanom sistemu tad a bi omogucilo predvidanje svih kretanja u tome sistemu. Tokom devetnaestog i pocetkorn dvadesetog veka, medutim, postepeno je postala jasna potreba za razmatranjem novih tipova kauzalnih faktora. Da bi se mogli formulisati zakoni elektriciteta i magnetizma,

94

DEJVID BOM

nije hila pogodna njutnovska sema tela. Problem se, m~dutim, mogao tretirati uvodenjem, uporedo sa t~hma, .novog skupa entiteta, elektrienih i magnetnih polja, Oak su tela, u skladu sa svojim nacinom del~vanja, 100~a1izkana u D<l:I1edenoj oblasti prostora, polja su shvacena kao kontinualno rasporedena u eitavom prostoru. U svakoj tacki prostora i u svakom trenutku vremena, medutim, pretpostavlja se da komponente elektricnih i rnagnetnih polja imaju odred~nu vrednost. Vrednost komponenti elektricnog polja u datoj ta6ki odredena je silom koja bi delova~a. na je~inicu ele~tricnog naboja koja bi se u toj tacki n~lazlla, dok ]e vrednost komponenti magnetn?g polja odredena silom koja bi delovala na jedinicru magnetni pol u toj tacki,

. Sve d~k s.u polja staticka, elektr'icna i magnetna polja ostaju jasno odvojena i nezavisno jedno od drugog. No kad se polja menjaju sa vremenom javljaju se nove, karakteristiene pojave. Na primer: ako se elektricni nabojh krecu; dobija se elektricna st~ja, a sa, njome i magnetno polje. Slicno, magnet kO]1 se krece stvara elektricno polje. Znaci da elektri6no i magnetno polje nisu nezavisni, vee jedno od njih doprinos] odredivanju drugoga. Zaista Faradejevi (Farad~y) ~ksperimenti otkrili su srk~p precizno Iormulisanih kvantitativnih relacija medu elektricnim i magnetnim poljima. ZasnivajuCi se delorn na eksperimentima, Maksvel (Maxwell) je kas~ije ~eneralisao relacije koje je otkrio Faradej, te je nasao skup diferencijalnih jednacina kojima se one formulisu, kasnije nazvan Maksvelovim jednaein~ma. Ove jednacine odreduju zakon promene polja, ako su zadane vrednosti polja u nekom trenutku vremena, kao i kretanje svih naelektrisanih tela sistema. Kako elektricna i magnetna polja do-


95

prinose silama koje deluju na tela, jasno je da se tela i polja uzajamno odreduju. Kombinovani zakoni (Njutnove jednacine za tela plus Maksvelove jednacine za polja) tada cine jedinstven prosiren skup osnovnih kauzalnih zakona, generalizujuci Njutnove zakone, koji se, podsetimo se, iskljucivo odnose na kretanje tela. Tako kompletni kauzalni zakon sada obuhvata i tela i polja.

Maksvelova teorija polja omogucila je mnoga predvidanja koja su kasnije eksperimentom potvrdena. Medu najvaznijima je predvidanje mogucnosti talasa, gde bi oscilovale amplitude elektricnog i magnetnog polja, slicno oscilaciji visini vode u bari kada se povrsinorn vode prostire talas. Na osnovu Maksvelovih jednacina, zakljuceno je da ce se ovi talasi prostirati odredenom brzinom, koja se moze izracunati na osnovu brojeva poznatih iz ranijih merenja elektricnih il magnetnih polja. Kada se taj broj izracuna, nalazirno da se predvidena brzina elektromagnetnih talasa u granicama ekspe- . rimentalne greske podudara se brzinom svetlosti. Eksperimenti u vezu sa interferencijom vee su indicirali talasni karakter svetlosti: Maksvelova teorija je posla dalje: predvidajuci brzinu svetlosti iskljucivo na osnovu elektricnih i magnetnih merenja, ona je ubedljivo sugerisala da su svetlosni talasi sarno vid talasa koje predvidaju Maksvelove jednacine.

Od Maksvelovog vremena naovamo, nakupio se veliki broj eksperimentalnih nalaza koji su potvrdivali elektromagnetnu teoriju svetlosti. Ovi eksperimenti obuhvataju niz oblasti, od optike i infracrvene spektroskopije do. ultraljubicastih zraka, X zraka, gama zraka itd., pruzajuci vrlo ubedljiv niz potvrda Maksvelove teorije.

96

DEJVID BOM

7.0 TOME sTA JE U STVARI ELEKTROMAGNETNO POLJE

Posto smo videli da postoje mnogobrojni dokazi '0 tome da se svetlost sastoji od talasa elektromagnetnog polja, prirodno se javlja sledece pitanje:

"Sta je elektromagnetno polje?" Faradej, Maksvel i drugi naucnici toga vremena pretpostavljali su da je prostor ispunjen veoma finom sredinom koju su nazivali "eter". Pretpostavili su dalje da ova sredina, slicno vazduhu i vodi, ima unutrasnje napone, te stoga moze vrsiti talasno kretanje. Unutrasnje napone etra opazamo kao elektricna i magnetna polja. Nadali su se takode da ce ovako objasniti i gravitacione sile, kao razliciti vid unutrasnjih napona etera.

Mnogi eksperimenti su stoga vrseni u cilju nalazenja neposrednog eksperimentalnog dokaza za postojanje etera, medu kojima je najpoznatiji Majkelson-Morlijev (Michelson=-Morley) eksperimenat. Ne mozemo ga ovde detaljno izloziti vee cerno sarno izneti krajnji zakljucak: naime, svi eksperimenti kojima se zeleo dokazati eter dali su negativan rezultat. Nije se, dakle, mogao naci eksperimentalni dokaz da eter stvarno postoji. T'O je stvorilo ozbiljan problem. Realni fizicki efekti, kao sto su svetlost i gravitacija, moglh su se prenositi kroz naizgled prazan prostor, Da bismo istakli ozbiljnost problema, istaci cemo da celicno uze precnika jednakog precniku Zemlje ne bi bilo dovljno jako da ovu zadrzi na njenoj orbiti oko Sunca. No gravitadona sila koja je tako drzi prenosi se na rastojanje 'Od 150.000.000 kilometara, bez ikakve materijalne sredine koja bi 'OVU silu mogla prenositi.

r

I

I


97

Ne bi se moglo reci da je problem postojanja i osobina sredine koja bi prenosila elektromagnetno polje u potpunosti prevladan. Umesto toga, naucnici su ga, u stvari, zaobisli. Postepeno je raslo uverenje da hi konstruisanje teorije etera, a bez ikakvih eksperimentalnih podataka 0 njegovoj prirodi, bhlo sarno cista spekulacija. Urnes to toga, jednostavno je pretposavljeno postojanje polja, bez obzira na to da Ii eter postoji iIi ne. U prinoipu se moze odrediti polje u svakoj tacki prostora, a njegovu promenu tokom vremena opisivale su Maksvelove jednacine. Za opisivanje do tada posmatranih fizickih pojava bilo je irelevantno pitanje materijalne sredine ili "etera", u kome bi polja mogla biti prikazana kao stanje napona Ili kretanja. Cak i kad bi eter postojao unutar konteksta tada mogucih eksperimenata svi bi rezultati bili isti kao da on il ne postoji. Drugim recima, sve sto se pokazalo znacajnim bila su sarna polja. Kao rezultat takvog razvoja javila se ideja da su polja kvaIitativno novh tip entiteta, koji se mogu postuIirati sa istim pravom kao i materijalna tela (kao sto su atomi), sarno ako takvo postuIiranje doprinosi objasnjenju velikog broja cinjenica i eksperimentalnih rezultata. T'O glediste, koje je, verovatno, prvi sugerisao Lorenc (Lorentz), kasnije je mnogo dalje razvio Ajnstajn. Danas ga usvaja vecina fizicara.

Ocevidno je da uvodenje polja znaci fundamentalnu modifikaciju pojmova 0 materiji i prostoru. Pojam polja impIicira mogucnost postojanja promenljivog polja i na onim mestima gde nema tela u obicnom smislu te reci, Moze se pokazati da ova polja nose energiju, impuls i angularni momenat, te tako poseduju i neke od osobina tela koja se kre-

98

DEJVID BOM

eu.20) Ajnstajn je bio otisao i dalje; od njega J??tice interesantna hipoteza da postoje neka specijalna polja'") sa vidovima kretanja karakterisan.i~ postojanjem stabilinih prostornih konc~ntraclJa ~olja, koja bi se ponasala kao tela koja se ~re~u. Dalje je pretpostavio da se tzv. elemeilltarne cestice u fizici kao sto su elektroni i protoni, mozda sastoje iz tih vidova kretanja polja. Bilo da prihvatimo ovu hipotezu m ne, jasno je d.a mnoga o~nov~1a svojstva materijalnog sistema koja od~eduJ~ njegovo karakteristicno ponasanje (npr. sile k.~Je ~eluju na razna tela u sistemu, ukup~a energija, .lmpuls i angularni momenat sistema ltd) .zavIs~ IStO onoliko od polja koliko i od tela. Ta~~ Je do:l~. do efektivnog prosirenja pojma materije uklJuclV~njem pojma, polja, sto predstavlja ekstenziju nekl~ manifestacija materijalnog sistema u prostranoj oblasti prostora.

8. TEORIJA POUA I MEHANIZAM

Hipoteza da polja postoje sarna po .sebi, ~ao kvalitativno nova vrsta entiteta, nastala je krajern devetnaestog veka: ona predstavlja znacajno odstupanje od mehanizma. Naravno, jos su u ~sam~ naestom veku u hidrodinamici korisceni pojmovi polja gustine i brzine. No ova su polja p~smatrana iskljucivo kao nacin pribhznog opisivanja ~lobalnih svojstava molekula koji sacinjavaju fluid. To

2Q) Tako impuls snopa svetlosti daje .!lle_rljiv pritisak zracenia na povrsinu, analogno prifisku koji bi na povrsinu

vrsio roj molekula. ... d v »

21) Ova polja zadovoljavala ~)l nelinearne je na~me.

Vidi glavu III, odeljak 3, gde su dlskutovana neka svojstva nelinearnih jednacina.

UZROCNOST I SLUCAJNOST V KLASICNOJ PlZICI

99

stanoviste preneli su i u elektrodinamiku Faradej, Maksvel i drugi nauenici njihovog vremena kad su pretpostavili da je elektromagnetno polje sarno izraz stanja kretanja iIi unutrasnjih napona etera. Pojam polja kao necega sto samostalno postoji znacio je, dakle stvarno obogacenje pojmovne 05- nove fizike .. Pored formulisanja fizickih zakona terminima koji opisuju kretanje tela u prostoru, fizicad su ih sada formulisali i kao izraz kvalitativno novog vida kretanja, naime - pomocu promenljivih amplituda polja u raznim tackama prostora."')

Kada je teorija polja prihvacena kao deo strukture savremene fizike, mnostvo fizicara je pocelo da je interpretira na u sustinj mehanisticki nacin. Umesto da pretpostave reducibilnost cele prirode

212) Istina je da uvodenje pojma polja rrije apsolutno nuzno za tretiranje problema koji su ovde izlozeni, Moguce je eliminisatt polja, izrazivsi sve pomocu 'kretanja cestica i retardiranih potencijala. Time se dobija sila koja deluje na dato tela u izvesnom trenutku, izrazena pomocu kretanja ostalm tela u 'VII"eIlIlel11Som periodu Jroji postaje beskonaean ako zelimo da uzmemo u obzir dejstvo proizvoljno udaljenih efekata izvora elektromagnetnog zracenja.

Speoificiranje 'kretanja svih tela ikroz celo vreme, medutim, ne samo da jeSilozena prooodura koja bi billa neadekvatna cak d za :treiman prostog problema kao Sto je prostiranje lI"adiOMmlasa duiZ aaiasovoda, NeC ~gleida da IbaIkva specifikacija nije pogodna ni za prelaz na sire Ii dublje skupove problema, Na primer, zracenje crnog tela jako sogerira postojanje polja koje apsorbuje energiju koju materija emituje, buduci da je srednja apsorbovana energija jednaka onoj koju bi apsorbovao skup ekvivalentnih oscilatora. Kada se radi 0 kvantnoj elektrodinamici, pojam polja pokazuje vazne nove prednostd. Tu se i samo postojanje cestica razume na osnovu pojma kvantiziranog stanja polja, te se "stvaranje" i ,/razaranje" cestica shvataju kao promena stanja ekscitacije polja, Slicno se oj kvantne fluktuacije vakuuma vrlo prirodno opisuju pom06u pojma podja. S druge strane, "s.tvaranje" i "razaranje" cestica ne moze .·se ni tretirati pomocu retardiranih potencijala jer je taikvo tretiranje kvantnih fluktuacija vrlo vectacko, Stoga pojarn polja ima znatne prednosti u nizu problema.

100

DEJVID BOM

na kretanja malog broja vrsta tela, oni su pretpostavili da se cela priroda moze svesti na mali broj vrsta tela i mali broj vidova polja. Zajedno sa Ajnstajnom, moglo hi! se cak pretpost~v~ti ~ se ?v~ moze svesti sarno na polja. Ovi su fizicari usvajali ispravnost mehanistickog gledista uopste, ~o ~e i u detaljima: jedino bi bio potrdeban nOV! vazan skup mehanickih parametara polja, neophodan za potpuno odredivanje stanja svega sto postoji.t") Doduse, polja su neprekidna, te zahtevaju neprebrojivo mnogo varnjabli za svoj ~at~ati6ki ,1Zraz24) Mehanisticki program predvidanja buduccg ponasanja svemira na osnovu poznavanja pocetnih vrednosti svih relevantmih mehanickih parametara (u ovom slucaju onih koji se odnose na polja i na tela) sada je, naravno, nemoguce prakticno ostvariti, Ipak, to ponasanje se i sad moze shvatiti kao i principu determinisano ovim mehanickim parametrima .. Moglo bi se zamisliti i Laplasovo sveznajuce bice, sposobno za saznanje cak i neprebrojivo mnogo varijabila, tako da bi bilo u stanju da Izracuna buducnost svemira sa neogranicenom tacnoscu, mada bi bio potreban daleko veci tr:ud no da ~e svemir sastoji dskljucivo iz tela. Jasno je, dakle, da ovakvo glediste zadrzava najbitnije i najkarakteris-

23) Ovo shvatanje se dallas najcesee izrazava formulacijom zakona prirode pomocu "v~r!-jaci?nog pnincip~':' gq~ se ovi zakoni izraiZavaju nunllmal~Z1ran]e~ ,,Lagr~1Jana . U cilju ukljucivanja polja u ova] forrnalizamv !,cestlcn?lJl Lagransijanu" dodaje se jednostavno ,,Lagr~IlJan polje". Tako se ,;koordinate polja" sII!-at~a!ju. d~UlIlJSlk~I?- mehanickim varijablama koje se dodaju cestlcnmn van]aiblama da

bi se dobio generalizirani mehanieki sistem. .. v

24) Ako posmatramo sistem zatvo~~n U' kutiju, t.~cno je da varijable polja postaju prel?rojlve. (npr. F':1rI]eov (Fourier) mil). No da bismo tretirali svermr kao .. celtnu, .ne smemo pretpostavljati takvu kutiju. Stoga varijable msu prebrojive u problemu koji razmatramo.

UZROCNOST I SLUCAJNOST U KLASICNOJ FIZIeI

101

ticnije erte mehanizma (vidi odeljak 3), nairne, svodenje svega u svemiru savrseno i potpuno na cisto kvantitativne promene malog broja osnovnih entiteta (ovde: tela i polja, iIi sarno polja, kao u Ajnstajnovoj hipotezi), koji se sami kvalitativno ne menjaju. Radi se, naravno, 0 suptilnijoj i razradenijoj formi mehanizma nego sto je Laplasov, ali i pored suptilnosti i razradenosti, takav mehanizam nije promenio svoju sustinu.

9. MOLEKULARNA TEORIJA TOPLOTE I KINETICKA TEORIJA GASOVA

Uporedo sa teorijom polja i teorijom svetlosti, razvijala se i nova grana fizike, naime molekularna teorija toplote i kineticka teorija gas ova, koja je, kao sto je vee istaknuto, igrala vaznu ulogu u postepenom proeesu odstupanja od mehanizma koji se odvijao tokom osarnnaestog i devetnaestog veka,

Poznato je da su Majer (Mayer), Dzaul (Joule) i drugi pokazali da se voda zagreva kada se dovede u burno i turbulentno kretanje, npr. kretanjem toeka sa lopatieama. Dzaul je merio zagevanje koje nastaje kada takav tocak okrece tako sto teg pada sa odredene visine, Nadeno je da je proizvedena toplota uvek proporeionalna energiji koju, padajuci teg oslobada. I obratno, kontrolisanesu masine (npr. parne masine) koje pretvarajutoplotu u mehanicku energiju.

Tada je razvijena teorija toplote, Postulirano je da je toplota vid haoticnog molekularnog kretanja. Kada se tocak sa Iopaticama obrce, on stvara vrtloge u vodi. Ovt vrtlozi postepeno postaju sve manji i manji, a sve haoticniji, dok se po velicini ne priblize molekularnom nivou. Tada je vee ener-

102

DEJVID BOM

gija pravilnog mehanickog kretanja tocka sa lopaticama potpuno transformisana u energiju nepravilnoga iii haoticnoga molekularnog kretanja. Mada ovo haoticno kretanje ruije neposredno vidljivo na makroskopskoj skali, ono se tu manifestuje kao "toplota". Takode S!,! moze manifestovati i kao mehanicki pritisak.

Tako se razvila kineticka teorija gasa, zasnovana na pretpostavci da se gas sastoji iz molekula u nepravilnom, haoticnom kretanju. U prvoj aprok~ simaciji, smatrano je da molekuli imaju malu ah konacnu velicinu. Pretpostavljalo se da je u gasu ova velicina daleko manja ad srednje udaljenosti medu molekulima. Stoga se molekuli slobodno krecu u prostoru, a samo se ponekad sudaraju. Ovi sudad izazivaju nagle promene, kako pravca tako i intenziteta brzine. Moze se videti da ce se vremenom dobiti vrlo nepravilan, stavise haotican raspored polozaja cestica i pravaca njihovog kretanja, a usled ovih sudara.

Posmatrajmo sad delovanje ovog 'haoticnog kretanja na zidove suda. Zidovi ce bitn skoro stalno bombardovani, a svaki molekul saopstice zidu sarno mali impuls. Globalni efekat bice slican delovanju kise pescanih zrnaca. Zid ce trpeti skoro neprekidan pritisak. Upravo taj pritisak prouzrokuje eksploziju suda sa komprirnirannn vazduhom, kao i silu koja pokrece klip parne masine iH benzinskog motora. Tako je dobijeno objasnjenje pritiska na osnovu tzv. .kineticke teorije gasova.

Braunovo kretanje pruzilo je jedan od najjacih dokaza medu ranim dokazima realnosti haoticnog molekularnog kretanja. Botanicar Braun (Brown) je otkrio 1824. godine da submikroskopske cestice, S1'O-


103

re, stavljene u vodu vrse haoticno i permanentno kretanje bez ikakvag vidljivog izvora energije. SliJCno ponasanje je kasnije posmatrano i na cesticama dirna u vazduhu. Dugo vremena pojava je ostala bez objasnjenja: najzad, nakon isprobavanja mnogih hipoteza, pokazano je da se Braunovo kretanje moze kvaljtativrio i kvantitativno objasniti kao efekat haoticnog molekularnog kretanja. Da bismo to videli, uocirno da je cestica dima mala, ali ipak ima 108 atoma, iii i vise. Kada je udari neki molekul gas a u kame je suspendovana, primice mali impuls i neznatno ce promeniti brzinu. Molekuli gas a se vrlo brzo krecu (brzina reda 104 ern/sec), no zbog znatno vece tezine cestice dima, sudar ce rezultovat] u relativno maloj promeni eele brzine. Kako je stalno i potpuno haoticno bombarduju molekuli gasa, ocekivali bismo odgovarajuca spore i haoticne fluktuacije brzine cestice dima. Sto je veca cestica. to je manja fluktuacija. Izvesne fluktuacije pokazuju i tela makroskopske velicine (kao IlIPr. stolica), ali im je velicina sasvirn zanemarljiva: Treba sici do sub-mikroskopskih tela da bi se dobio primetan efekat.

Kada je izra6unata srednja brzina fluktuacije za cesticu date velicine, nadeno je da se rezultat slaze sa posmatranjima unutar eksperimentalne greske. Braunovo kretanje pruza stoga znacajan dokaz za hipotezu 0 haoticnim molekularnim kretanjima. Kasnije su nadeni il neposredniji dokazi; sa modernom tehnikom i aparatima rnogu se meriti brzine pojedinih atoma, time je pokazano da se oni stvarno haoticno krecu, a raspodela brzine im odgovara onoj koju predvida teorija.

104

DEJVID BOM

10. 0 ODNOSU MIKROSKOPSKOG I MAKROSKOPSKOG NIVOA, PREMA MOLEKULARNOJ TEORIJI

Kinetieka teorija gasova, opisana u prethodnom odeljku, ne samo sto je vazna sama po sebi vee predstavlja prvi primer kvalitativno novog aspekta prirodnih zakona u fizici; naime, da se globalne statisticke pravilnosti javljaju na makroskopskom nivou, a da su u velikoj meri nezavisne od detalja slozenog i nepravilnog kretanja na atomskom rrivou. Buduci da se na taj tip globalnog statistickog zakona danas nailazi cesto, ne sarno u fizici vee i u mnogim drugim oblastima, dacemo ovde prilicno detaljnu analizu nastanka takvih zakona u slucaju molekularne teorije toplote i kineticke teorije gasoya.

Posmatrajmo najpre sud ispunjen gasom koji sadrzi oko 102:3 molekula; oni se krecu dui vrlo nerpravilnih putanja, zbog neprestanog sudaranja sa ostalim molekulima. Precizno odredivanje kretanja svakog molekula bio bi ocevidno beznadezan zadatak. Pre svega, problem je nemoguce resiti vee i zbog matematiekih teskoca. No i kad bismo mogli resiti matematicke probleme sa Kojima smo suoceni, zaustavila bi nas prakticna nemogucnost rnerenja pocetnog polozaja i brzine svakog molekula, a ta bi nam informacija bila potrebna radi tacnih predvidanja prema zakonima mehanike. Cak i kad bismo raspolagali tom informacijom, to bi moglo biti nedovoljno, jer mozda ne poznajemo savrseno ni one osnovne zakone mehanike. Zaista, ako bolje razmislimo 0 karakteru molekularnih kretanja, uocicemo da se ona odlikuju ogromnom nestabilnoscu, Na primer, neznatna promena pocetnog ugla kretanja nekog molekula znatno ce izmenici njegov pravac

f

,


105

kretanja nakon prvog sudara. Ova ce promena, sa svoje strane, dovesti do jos vece promene u sledecern sudaru itd, a kumulativni efekti ovih promena najzad ce dovesti doticni molekul u sasvim drugi deo prostora. Tako najmanja greska u· bilo kom aspektu teorije, bilo u matematici, bilo u poznavanju pocetnih uslova, bilo, najzad, u samoj formulaciji osnovnih kauzalnih zakona, vremenom dovodi do ogromne greske u predvidanju detalja kretanja pojedirrih molekula.

Vidimo, dakle, da je pokusaj predvidanja ponasanja individualnog sitsema koji. sadrzi oko 1023 molekula bio osujecen iz vise razloga. S druge strane, bas oni faktori koji onemogucuju detaljno predvidanje omogucuju opste predvidanje globalnih iii prosecnih makroskopskih osobina sistema, a da 'za to nije potrebna precizna informacija 0 kretanju pojedinih molekula. Konstatuje se da su makroskopske prosecne velicine (kao sto je srednji broj molekula u datoj oblasti prostora iii srednji pritisak na datu povrsinu) izvanredno neosetljive na detalje kretanja i prostranog rasporeda pojedinih molekula. Ta neosetljivost, bar delom, potice od cinjenice da ogroman broj raznih kretanja i prostornih rasporeda dovodi do prakticno istih vrednosti ovih velicina. Na primer, razmenom mesta dvaju molekula dobijamo razlicit skup mikroskopskih uslova, ali je makroskopski efekat isti, Ako u nekoj oblasti prostora dati molekul promeni pravac kretanja, efekat te promene na prosecne vrednosti moze se kompenzovati pogodnim suprotnim promenama u kretanju okolnih molekula. Na taj nacin haoticno kretanje mnostva molekula proizvodi fluktuacije ciji efekti imaju tendenciju da se uzajamno poniste tokom dugog vremena i u proseku. Gornja razmatranja su

106

DEJVID BOM

kvantitativno proverena u disciplini koja se zove statisticka mehanika, gde se pokazuje da skoro svi moguci pocetni uslovi za molekule dovode do nepravilnih kretanja, gde prosecne vrednosti velikih agregata fluktuiraju u blizini prakticno odredenih srednjih vrednosti, Posto te srednje vrednosti sko- 1'0 iskljucivo zavise od opstih, globalnih svojstava molekula, kao sto su srednja gustina, srednja kineticka energija itd., koje se mogu definisati neposredno na makroskopskom nivou, mogu se dobiti regularne i predvidne relacije koje uvode u igru samo taj nivo.

Jasno je stoga da se opravdano moze govoriti o makroskopskom nivou koji ima skup relativno autonomnin svojstava, a koji zadovoljava skup relativno autonomnih relacija koje efektivno predstavljaju skup makroskopskih kauzalnili zakona.w ; Na primer, ako posmatramo vodenu masu, znamo na osnovu neposrednog iskustva da se ona ponasa na karakteristican nacin kao tecnost. Pod tim podrazumevamo da ona rpokazuje sva makroskopska svojstva koja pripisujemo tecnom stanju. Na primer, ona tece, "vlazi" stvari, odrzava odredenu zapreminu itd. U svom kretanju zadovoljava skup osnovnih hidpodinamicnih jednacina:25), koje se mogu izraziti iskljucivo pojmovirna koji odgovaraju njenim makroskopskim svojstvima, kao sto su pritisak, temperatura, lokalna gus tina, lokalna brzina toka itd. Znaci, ako se zele saznati svojstva vodenih masa, ne mora se voda tretirati kao agregat molekula, vee pre kao sistem koji postoji na makroskopskom nivou i pokorava se zakonima koji se odnose na taj nivo.

24a) Npr. zakoni termcdinanuke i makroskopske fizike aopsta,

~) Navije - Stoksove (Navier - Stokes) jednacine.


107

To naravno ne znaci da rnolekularna struktura tecnosti nema nikakve veze sa njenim makroskopskim svojstvima. Naprotiv, ispitujuci vezu ovoga dvoga, mozemo upravo sagledati zasto je rnoguc relativno autonoman nivo. Razlog tome je neosetljivost globalnog ponasanja na detalje kretanja pojedinih molekula. Deo te neosetljivosti potice od nap red opisane uzajamne kompenzacije indiviualnih kretanja. Drugi deo potice od dejstva medumolekularnih sila. Sile medu molekulima su takve da se uspostavlja aproksimativna ravnoteza kada teenost ima odredenu gustinu. Ako se gustina poveca, tako da se molekuli priblizuju jedan drugom, javljaju se odbojne sile koje automatski teze da vrate gustinu na njenu raniju vrednost; ako se gustina smanji, javljaju se privlacne sile medu molekulima koje takode teze da vrate gustinu na njenu pocetnu vrednost. Tako postoji, pored uzajamne kompenzacije detalja molekularnog kretanja, i izvesna stabilnost karakteristienih vidova makroskopskog ponasanja koji pokazuju tendenciju odrzanja, ne sarno manje vise nezavisno od kretanja pojedinih molekula vee i od raznih porernecaja kojima sistem moze biti izlozen sa strane.

Pojam relativno autonomnih nivoa nasao je vr- 10 siroku primenu. Tako je i u fizici nadeno da ispod atomskog nivoa lezi nivo tzv. "elementarnih cestica", kao sto su elektroni, protoni, neutroni itd, Kao sto cemo kasnije videti, narocito u glavi IV, izgleda da cak i ispod rrivoa ovih elementarnih cestiea postoji novi i zasad slabo poznati nivo. U suprotnom smeru imamo molekularni nivo (ciji se zakoni uglavnom Izucavaju u hemiji, delom i u fizici ), aivo five materije (uglavnom se izucava u biologiji ), koji i sam obuhvata vise nivoa, a ima i drugih

108

DEJVID BOM

nivoa kojih ce se i sam cit alae Iako setiti."') U svima ovim nivoima, medutim, nailazimo na relativnu autonomiju ponasanja, kao i na postojanje skupa svojstava, zakona i relacija karakteristicnih za nivo o kome se radio

11. KVALITATIVNEI KVANTITATIVNE PROMENE

Atomska fizika je dala jos jedan vazan doprinos obogacenju pojmovne strukture fizike: omoguCiJa je razjasnjavanje odnosa kvalita:tivnih i kvantitativnih promena na osnovu nekih prostih primera koji Sill mogli biti prilicno detaljno izucavani. Radi ilustracije recenoga, diskutovacemo prelaz iz gasovitog u tecno ili cvrsto stanje.

U ranirn fazama razvoja fizike uzimana su bez ?alje analize kvalitativna svojstva gasovitog, tecnog 1 cvrstog stanja materije. Razvoj atomske teorije pruzio je, medutim, mogucnost da se one objasne, barem priblizno, na osnovu kvantitativno odredenih kretanja atoma i molekula od kojih se sastoje doticna tela. Opsti tok toga objasnjenja je manje vise ovakav.

U gasu se, kao sto smo videli, molekuli neprestano haoticno krecu, Postoje, naravno, privlacne sile medu molekulima, ali je srednja kineticka energija haoticnog kretanja tako velika da molekuli ne obr~u}~ stabilne kombinaeije, vee umesto toga ispunjavaju say raspolozivi prost or, manje iii vise ravnomerno. To je karakteristicno svojstvo gasovite faze. Sa snizenjem temperature smanjuje se i srednja kinetioka energija molekula, te medumolekularne sile pocinju da igraju sve vecu ulogu. U

26) Kao ~to. ~e:n0 videtiy glavi V, ova slojevita struktum mogla bi biti 1 beskonacna, ali De DufDO.

UZROCNo,sT I SLUCAJNOST U KLASICNOJ FIZICI

109

blizini tacke kondenzacije gasa javlja se tendencija obrazovanja agregata od po nekoliko molekula, usled uzajamnog privlacenja molekula; no kineticka energija je jos uvek tako velika da se ovi agregati razbijaju skoro neposredno nakon formiranja. AIko temperatura i dalje pada, ovi agregati postaju sve veei, dok na izvesnoj kriticnoj temperaturi ne nastupi kvalitativno nova pojava. Molekuli se kondenzuju na datom agregatu brze no sto on gubi molekule. Agregati rastu, dok ne postanu male kapljice, pa se zatim ove kapljice slivaju, obrazujuci tako novu teonu fazu. U ovoj fazi supstanca ne ispunjava say raspolozivi prostor, vee ima izvesnu karakteristi6nu i odredenu zapreminu, odredenu uzajamnim uravnotezavanjem privlacnih i odbojnih tendencija u interakciju svih molekula. Medu dodatnim novim svojstvima koja se javljaju u ovoj fazi treba istaci relativnu nestisljivost, svojstvo "vlazenja" povrsina, rastvaranja raznih cvrstih tela, kao i mnoga druga; sva ta svojstva mogu se aproksimativno objasniti detaljnijom analizom kretanja molekula, analizom koju ovde necemo prikazati.

Sa daljim snizenjem temperature tecnosti javljaju se i dalje kvantitativne promene njenih raznih svojstava (npr. raste gustina i viskozitet tecnosti ). Do toga dolazi 'usled smanjenja srednje molekula:rne kinetUcke energije. U blizini tacke mrznjenja pocinju se obrazovati zaceci kristala, koji se sastoje iz malog broja atoma sredenih u pravilnu i periodienu resetku, Tendeneija obrazovanja ovakvih kristala takode ima koren u medumolekularnim silama: te sile su takve da kristalna resetka predstavlja najstabilniju mogucu konfiguraciju. Medutim, pomenuti kristali razaraju se skoro neposredno nakon formiranja, usled razornog

110

DEJVID BOM

delovanja haoticnog toplotnog kretanja, Ispod iz~~s~e kritic?e temperature, medutim, kristali pocmju, prosecno uzev, da rastu brze no sto se razaraju, te se tecnost transformise u kvalitativno novu fazu - kristalno cvrsto telo. U ovoj fazi supstanca ne tezi samo da zauzme odredenu zapreminu vee i da sacuva odreden oblik, pruzajuci otpor deforruaci}a~a, ~ nakon" ~eformacije ponovo zauzima prvobitni oblik. Opazaju se takode i kvalitativne pro mene vU m?ogim drugim svojstvima (npr. svojstvo propusta?Ja. svetlosti, njene polarizacije, raspored difrakcionih grupa X zraka itd.). Ako se temperatura i dalje snizava, dolazi do daljih kvantitativnih pron:ena. vsvojstva .~ristala, usled smanjivanja srednje kineticke ~nerglJe oscilovanja molekula oko njegovog srednjeg polozaja u kristalnoj resetki,

Vidimo, dakle, da kvantitativne promene srednje kineticke energije molekularnog kretanja dovo~.~ ~o ~za kvalitativnih promena supstance koju sacmjavaju, Ove kvalitativne promene obicno su nago~estene v~c kod priblizavanja kriticnoj temperatun. Medutim, ispod ove kritiene temperature desavaju se dve stvari. Prvo, stvaraju se uslovi u kojima nastaju sasvim razliciti kvaliteti (npr, tendencija tecnostj da zauzima odredenu zapreminu). Dru~o, cak i ona svojstva koja su zajednicka obema Iazama (kao sto su specificna toplota, gustina itd.) pokazuju diskontinuitet u svome kvantitativnom ponasanju kada se prolazi kroz tacku transformacije jedne faze u drugu.

Pokusajmo sada da jasno izrazimo sustinu kvalitativne trasformacije. Najbitnija karakteristika trans£ormacije je pojava novog tipa kauzalnih faktora, koji postaju znacajni u datom kontekstu i "preuzimaju kontrolu" nad izvesnom klasom feno-


111

mena, usled cega se javljaju novi zakoni, pa cak i nove vrste zakona, koji regulisu ponasanje tih fenomena. Tako smo videli, recimo, da je zapremina gasa odredena zapreminom suda u kome se gas nalazi, dok je zapremina tecnosti odredena prvenstveno unutrasnjim faktorima. Stoga se javlja novi kvalitet; nairne, javlja se tendencija odrzavanja stalne zaprernine, sto se ogleda u novom obliku zakona koji povezuje zaprerninu tecnosti sa njenim drugim svojstvima (kao sto su temperature i pritisak). Na slican nacin je oblik tecnosti odreden oblikom suda, dok je oblik cvrstog tela, kao i njegova zapremina, odreden prvestveno unutrasnjim uslovima. Javlja se tako nov kvalitet, cvrstoca, zajedno sa novim zakonima koji regulisu njegove karakteristike.s")

12. SLU cAJ , STATISTIcKI ZAKON I VEROVATNOcA U FIZICI

Do novog, izvanredno vaznog obogacenja strukture fizike doslo je uvodenjem pojmova slucaja, statistickog zakona i verovatnoce u vezi sa objasnjenjem Braunovog kretanja, zakona termodinamike i ostalih makroskopskih svojstava. Stoga cemo ovde ukratko izneti kako su ovi pojmovi primenjeni u oblasti atomske fizike, a u cilju izracunavanja statistickih svojstava velikih agregata atoma i molekula,

Razliciti vidovi kretanja atoma i molekula u takvim agregatima pokazuju sva razlicita svojstva

27) Treba takode dodati da, kao sto je istaknuto u glavi I, odeljak 7, kvalitativne transformacije zadovoljavaju. mulni-univoke kauzalne relacije, nezavisne od sirokog intervala promena u pogledu detaljnih kvantitativnih uslova koji prate transformaciju.

112

DEJVID BOM

potrebna za nastajanje statistickih fluktuacija. Kao s10 smo videli u diskusiji 0 nivoima u odeljku 10, detalji kretanja pojedinih molekula su (zbog izvanredne nestabilnostsr vvrlo osetljivi na kretanje drugih molekula, a takode su (zbog sudara) izvanredno komplikovani i podlozni vrlo nepravilnim i brzim fluktuacijama brzine, fluktuacijama koje su efektivno haotionew). Rezultat ovoga je, ocevidno, zavisnost kretanja svakog molekula od ogromnog broja brzo fluktuirajucih faktora. Unutar ogranicenog konteksta u kome se posmatra samo pojedini molekul, moze se stoga ocekivati da ce biti sustinski tacno ono opisivanje kretanja molekula u kome se uzimaju u obzir slucajne fluktuacije. Stavise, ako se radi 0 velikom broju molekula pod istim uslovima (npr, sud ispunjen gasom) jasno je, barem kvalitativno, cia oe nakon dovoljno dugog vrernena, u proseku, svaki molekul provesti isto onoliko vremena u nekoj oblasti prostora koliko i u svakoj drugoj oblasti jednake zapremine.t") U celom sudu ima se jednaka verovatnoca nalazenja molekula u kocki date zapremine bez obzira na mesto na kome se ta kocka nalazi. Najzad, us led haoticnosti koju unose sudari, bilo koja dva molekula nece pokazivati tendeneiju da ostanu jedan u blizini drugoga nakon isteka do-

28) Za detaljnija razmatranja 0 haoticnosti brzina vidi rad D. Boma (D. Bohm) i V. sucera (W. Schutzer) u Nuovo Cimento.

29) Rrigorozan matematicki dokaz za ovo moze se izvesti za neke proste sisteme, ali su matematicke teskoce do sada bile tako velike, da nisu dozvolile opsti tretman problema, sto bi znacilo dokazivanje tzv. "kvazi-ergodicke rteoreme", (Pretpostavka da se ova teorema primenjuje na tipicne probleme koji su ovde opisani cini se izvanredno plauzibilnom, na osnovu kvalitativnih argumenata koji su ovde dam, kao i na osnovu cinjenlce da je takva teorema, u stvari, dokazana za proste sisteme. Vidi npr. D. Bohm and W. Schutzer, op. cit.).


113

voljno dugog vremena. Usled toga, svaki molekul u proseku pokazuje visok stepen nezavisnosti. kretanja u odnosu na kretanje ostalih.

Pod tim uslovima, teorija verovatnoce dozvoljava izracunavanje velikog broja osobina statistickog agregata molekula. Najprostiji primer tavke primene teorije je konstatacija da jednako verovatna raspodela molekula implicira konstantnost srednje, odnosno prosecne kineticke energije u eeloj zap remini , sto je dobro poznato svojstvo gasa koji uniformno ispunjava sud. Tako se mogu predvideti ne sarno prosecne osobine vee i srednje fluktuacije ad prosecne velicine. To se cini uz pomoc dobro poznate teoreme iz koje se zakljucuje da srednje relativno odstupanje od proseka iznosi 1 11, gde je n broj elemenata koji ulaze u odredivanje proseka. Posmatrajmo slucaj gas a sa srednjom gustinom 1017 molekula po ern". Kocka iviee 10-5 em (zapremina 10-15 ern") sadrzi prosecno 100 molekula. Usled haoticnog kretanja molekula, medutirn, ovaj broj, u stvari, brzo fluktuira tokom vremena; na osnovu gore navedene teoreme, srednja relativna fluktuacija je oko 10. U kocki ivice 10-3 em, medutim, srednji broj cestica iznosi 108, te ce srednja relativna fluktuaeija toga broja biti samo 1,0x 10-4• U kocki ivice 10 em srednji broj molekula je 1020, a srednja relativna fluktuaeija bice samo I,OX 10-10• Primer kvantitativno ilustruje smanjivanje slucajnih fluktuacija (usled uzajamne kompenzacije), sa povecavanjem broja elemenata u statistickorn agregatu, sto stvara uslove za pojavu statistickog zakona, koji, sa neogranicenim povecanjem broja elemenata, postaje sve vise deterministicki.

U statistickoj mehanici se teorija verovatnoce sistematski primenjuje na atomsku fiziku, sto omo-

114

DEJVID BOM

gucava prilicno precizno izracunavanje velikog broja makroskopskih svojstava sistema (npr. entropije, toplotnog kapaciteta, jednacine stanja itd.) na osnovu mikroskopskih zakona; time se takode dobija kvantitativni model nastanka makroskopskih zakona termodinamike na osnovu mikroskopskih kretanja. Statisticki metodi takode su primenjenj i na izucavanje Braunovog kretanja, kao i makroskopskih svojstava materije u blizini kritickih tacaka teenosti, Tako je teorija verovatnoce dala znatan doprinos razumevanju odnosa makroskopskog i mikroskopskog nivoa, omogucivsi tretiranje slucajnih fenomen a koji poticu iz mikroskopskog nivoa, bez preciznog i detaljnog izracunavanja kretanja svih individualnih molekula u velikorn agregatu, i bez preciznog poznavanja zakona mikroskopskog rnivoa.

13. OBOGAcENJE IPOJMOVNE STRUKTURE KLASI6NE FIZIKE I MEHANISTICKA FILOZOFIJA

Kao sto smo videli u prethodnim odeljcima, tokom osamnaestog i, devetnaestog veka razvijeni su pojmovi (cak i aka se ne uzme u obzir prihvatanje pojma polja) koji su znatno obogatili pojmovnu strukturu fizike. Tu mozemo ubrojiti uvodenje pojrna nivoa, kvantitativnih promena koje vode do kvalitativnih, kao i slucajnih fluktuacija koje dovade do .priblizno deterministickih zakona za prosecno ponasanje velikih agregata. Kao sto srno vee istakli u odelju 4, iako nijedan od tih pojmova ne protivureca direktno mehanistickoj filozofiji, svaki od njih predstavlja, barem pol svom duhu i tendenciji koju izrazava, korak dalje od ideje da postoji apsolutni i konacni fundamentalni zakon, cisto kvantitativan pol formi, a koji bi omogucio, barem u prm-

r

UZROCNasT I SLUCAJNOST U KLASICNOJ FIZICI

115

cipu, potpuno i savrseno izracunavanje svih osobina svega sto postoji u svemiru.

Da bismo videli zasto se maze red da ovaj razvoj znaci udaljavanje ad mehanizma, podsetimo se da su u prvobitnom vidn mehanjsticke filozofije pojmovi slucaja i kvalitativne promene smatrani samo kao subjektivna pomocna sredstva u misljenju a svojstvima rnaterije en masse, te, dakle, nisu srnatrani izrazima objektivnih svojstava materijalnih sistema. Videli smo u odeljku 11, medutim, kako u kvalitativnoj transformaciji, barem u makroskopskarn dornenu, novi kvaliteti, sa novirn zakonima, postaju znacajni i dominantni uzroci u datom kontekstu. Stavise, ne moze se pored objektivna realnost skokava u kvantitativnim makroskopskim svojstvima, kao i neosetljivost kvalitativne promene na kvantitativne detalje. Slicno tame, ocevidno je (na osnovi diskusije u glavi 1, odeljci 8 i 9) da slucajne fluklluacije objektivno postoje unutar odredenog konteksta, kao i da teorija verovatnoce daje relativno precizan matematicki izraz objektivnih svojstava ovih fluktuacija, ukljucivsi i statisticke pravilnosti koje nastaju na osnovu uzajamne kompenzacije velikog broja slucajnih fluktuacija.

Jedna ad najvaznijih karakteristika meharristicke filozofije je, medutim, skoro neogranicena mogucnost pr.ilagadavanja u detaljima, bez napustanja sustine mehanisticke pozicije. Sto se tice pojma kvaIitativnih promena, velika vecina fizicara je prakticno prihvatila ideju da su one objektivne (ili bar isto toliko objektivne koliko i sve ostale). Ipak, oni smatraju da te promene nisu od fundamentalnog znacaja, jer se mogu, barem u principu, izvesti potpuna i u svim detaljima, u svim aspektima i bez ikakvih aproksimacija, iz kvantitativnih zakona kre-

116

DEJVID BOM

tanja fundamentalnih elemenata koji sacinjavaju sistern rna sta ti element] bili. Otud se smatra da su kvalitativne promene slicne efemernim senkama, bez ikakve nezavisnei vlastite egzistencije, buduci da u pogledu svih svojih atributa apsolutno zavise od kvantitativnih zakona kretanja osnovnih elemenata koji ulaze u teoriju. Ocevidno je da takav stay implicira takode da je pojam niza nivoa zakona sarno niz priblizavanja apsolutnom i konacnom fundamentalnom zakonu, aproksirnaciji, u kojima zakoni razlicitih nivoa zavise potpuno i u svim svojim karakteristikama od fundarnentalnog zakona, dok fundamentalni zakon sa svoje strane uopste ne zavisi od zakona razlieitih nivoa. Sliono tome, sa ovim gledistem se moze konzistentno pretpostaviti da slucaj i statisticki zakoni nastaju iskljucivo na osnovu slozenosti oj mnostva kretanja osnovnih entiteta na koje se odnosi fundamentalni ·kauzalni zakon, dok se u formulaciji toga zakona ne javlja nikakav element slucaja,

Podsetirno se na to da je mehanisticka filozofija, istorijski posmatrano, izrazena pretpostavkom da su nedeljivi atomi osnovne jedinice liz kojih se sastoji sve u svemiru. Cisto kvantitativni zakoni koji odreduju kretanje ovih atoma smaurani su, tada, kao zakoni iz kojih sledi sve ostalo.

Kasnije je, medutim, otkriveno da atomi nisu, u stvari, osnovne jedinice, jer se sastoje od elektrona, protona i neutrona u kretanju. Odatle se vidi da pretpostavka da se sve u svemiru svodi iskljucivo na zakone kreta:nja atoma ne moze biti apsolutno tacna, jer postojanje unutrasnje strukture atoma omogucuje da uslovi koji vladaju na rnakroskopskorn nivou imaju uticaj na zakone kretanja atoma. Otuda zako-

r

!


117

ni n:akroskopskog i atomskog nivoa, u stvari, imaju uzajamne i reciprocne relacije.

Primera radii, posmatrajmo temperaturu supsta~ce. P~ema atomskoj teoriji, temperatura je potpuno 1 precizno odredena iskljucivo srednjom kinetickom energijom molekularnih i atomskih kretanja.w) Na temperaturi od nekoliko hiljada stepeni apsolutne skale, medutim, molekuli i atomi se disociraju u elektrone i jone, koji imaju kvalitativno nove osobine u poredenju sa osobinama nedisociranih sistema, ana temperaturama reda miliona stepeni (kakve postoje u unutrasnjosti zvezda) cak i jezgra pocinju da se transformisu, tako da atomi jednog elementa prelaze u atome drugih. Kada ti procesi postanu dominantni, ideja da je temperatura samo efememo svojstvo, odredeno iskljucivo srednjom kinetickom energijom haoticnog kretanja atoma i molekula prestaje da adekvatno predstavlja relevantne aspekte problema. PosmatrajuCi efekat porasta temperature, vidimo da svodenje pojma kretanja na premestanje atoma i molekula u prostoru prestaje da bude sasvim adekvatno. Sve dok ostajemo u okviru atomske teorije, prinudeni smo da uzmemo u ?bzir cinjenicu da makroskopske velicine, kao sto Je temperatura, mogu u izvesnoj meri uticati na odredivanje unutrasnjih karakteristika atoma i zakona po kojima deluju, te tako i same imaju relativno autonornno i nezavisno postojanje; barem u izvesnoj meri; one cak odreduju i uslove postojanja atorna date vrste (m cak i bilo kakvih atoma uopste). Unutar ogranicenog skupa uslova i u ogranicenim kontekstima, uticaji makroskopskih zakona na zakone atomskog nivoa tako su mali da ih mozemo znemaritj, a tada shvatanje 0 potpunom odredivanju

80) Vidi npr. odeljak 9.

118

DEJVID BOM

makroskopskih zakona zakonima koji upravljaju kretanjima atoma daje dobru aproksimaciju, No prvobitna mehanisticka pretpostavka, cia ovo odredivanje rrije priblizno i uslovno, vee, nasuprot tome, savrseno i apsolutno, nije u skladu sa cinjenicama otkrivenim u toku daljeg razvoja fizike.

Na ovu kritiku oni koji zastupaju savremenije mehanisticko shvatanje daju sledeci odgovor: ove teskoce se javljaju usled toga sto atomi ocevidno nisu fundamentalni elementi, te urnes to njih treba posmatrati elektrone, protone i neutrone, koji to zaista jesu. Sve osobine atoma izvode se tada iz zakona koji se odnose na ove cinjenice, a takvo se izvodenje moze protegnuti i na zakone makroskopskog nivoa, kako bi se pokazalo da i oni slede, potpuno i savrseno, iz fundamentalnih zakona. Stoga je opsti cilj bio ispravan, sarno se prerano pretpostavilo da je on postignut u zakonima atomskog nivoa.

Dalji razvoj savremene fizike, medutim, pokazuje da ni ovo glediste ne moze biti ispravno. Taj razvoj je otkrio da ni elektroni, protoni i neutroni nisu nepromenljivi, te da se, pod odredenim uslovima, mogu pretvarati uzajamno, kao i u Cii1avo mnostvo kvalitativno razlicitih cestica. zvanih mezoni, hiperoni itd. Takve transformacije nastaju pri sudarima cestica vrlo visoke energije.P") Lako je zami.sliti makroskopsku sredinu u kojoj je temperatura toliko visoka da srednja energija cestica dostize vrednost pri kojoj su ovakve transformacije moguce: stavise, mozda ce se takve temperature jednog dana moci i vestacki proizvesti, ilj su one mozda n.ekad i postojale u prirodi u ranijim fazama razvoja sve-

31) Ove energije moraju biti reda stotina miliona elektron-volta.

r

!


119

mira.") U takvoj sredini, uslovi na makroskopskom nivou znatno uticu cak i na prirodu osnovnih cestica na koje se sistem moze analizirati. Usled toga se. cilj izvodenja zakona visih nivoa, potpuno i bez aproksimacije, iz zakona koji se odnose na elektrone, protone il neutrone itd. opet pokazao nedostiznim, bas kao sto se to desilo kada su atomi bili smatrani fundamen talnim j edinicama.

Naravno, opet postoji jednostavan izlaz iz ovih teskoca, Treba sarno pretpostaviti da stvarno fundamentalni zakoni nisu cak ni oni koji regulisu kretanje elektrona, protona, neutrona, mezona itd., te da mora postojati jos fundamentalniji skup zakona koji ce jednom zauvek Iikvidirati ovaj problem. No sada je vee sasvim jasna filozofska pretpostavka koja lezi u osnovi mehanistickog gledista. Ne samo sto smo videli da do danas ne poznajemo zakone koji hi ostvarivali mehanisticki cilj vee cak, kad bismo i imali zakon koji bi objasnjavao sve cinjenice poznate ru datom trenutku, nikad ne bismo mogli biti sigurni da novi, tacniji eksperimenat, Hi novi tip eksperimenta, nece pokazati kakvu neadekvatnost toga objasnjenja, sto bi najzad dovelo do nalazenja jos opstijeg i dubljeg skupa zakona. Zaista, to se do sada il desavalo u fizici sa svim zakonima koji su tu i tamo smatrani konacnim. Tako uvek postoji mogucnost da postoji uzajamnu uticaj zakona i viseg nivoa i bilo kog datog nizeg nivoa. Taj uzajamni uticaj moze biti zanemarljiv pod obicnim uslovirna ali zato znatan pod novim uslovima, Nikakav eksperimenat koji se moze zamisliti ne moze dokazati pretpostavku da je neki dati zakon tako fundamental an da nema nikakvog uzajamnog uticaja ove vrste.

32) Ovo pitanje se razmatra u glavi V, odeljcima 8 i 11.

120

DEJVID BOM

Slican zakljucak se moze izvesti i u vezi sa relacijom kvahtativnih promena i kvantitativnih zakona iz kojih se one mogu priblizno predvideti, Lako se moze videti da postoji uzajamni uticaj kvalitativnog stanja materije i kvantitativnih zakona koji se odnose na bilo koji dati domen ili nivo. Na primer, tacan vid medumolekularnih sila, koje ulaze u formulaciju njihovih zakona kretanja, na fundamentaIan naCin' zavisi od kvalitativnog stanja materije (npr. da Ii se radi 0 gasu, tecnosti, cvrstom telu33) itd.). Naravno, moze se priblizno razumeti ova zavisnost ako se razmatra kretanje elektrona, protona i neutrona, iz kojih se atom sastoji, no opet se javlja osnovni problem. Moguce je, naime, toliko izmeniti kvalitativno stanje materije da se i osnovna kvantitativna svojstva ovih cestica znatno promene. Tako postoje vrlo guste zvezde u kojima zapravo i nema atorna, vee su one sarno gusta masa elektrona, neutrona Ii protona.") Ima jakih razloga verovanju da su pod tim uslovima osnovna kvantitativna svojstva elektrona, neutrona il protona znatno razlicitija od onih koja ih karakterisu pod obicnirn uslovima.!") Vidimo da cak i kvantitativni zakoni koji se odnose na elektrone, protone i neutrone zavise, u izvesnoj meri, od kvalitativnog stanja mamaterije. To znaci da nije dostignut cilj nalazenja

33) Na primer, mogu postojati "mnogocesticne" sile koje se ne mogu izraziei kao zbir interakcija dva tela, "sile razmene" koje poticu od nagomilavanja elektrona u metalu, ddrekcione sile koje poticu od deformacije atoma i molekula usled njihovog grupisanja uresetku itd.

34) Zvezde su tako guste da se jezgra raznih atoma prakticno stalno dodiruju.

35) Na primer, zbog brze razmene mezona rnedu ovim cesticama, nuklearne sile, magnetni momenti, kvadrupolni momenti, itd., vrlo verovatno, su znatno razliciti od onoga sto su pri malim gustmama cestica.

UZRO(;NOST I SLU(;AJNOST U KLASI(;NOJ FIZICI

121

cisto kvantitativnog zakona koji potpuno i bez aproksimacije objasnjava sve kvalitete, tako da ovi nemaju mogucnost da nezavisno doprinesu formulaciji zakona koji se odnose na ceo sistem. Stavise, nema eksperimenta koji hi mogao dokazati da dati skup kvantitativnih zakona nikada ne zavisi od kvalitativnog stanja materije, jer se, ocevidno, pod jos neistrazenim uslovima, iii u preciznijem istrazivanju, takva zavisnost moze jednog dana ispoljiti. Tako pretpostavka da su sve kvalitativne promene u osnovi sarno pasivne "senke" kvantitativnih promena nekog osnovnog skupa entiteta, slicno pretpostavci da su zakoni visih nivoa potpuno svodivi na zakone nekog fundamentalnog nivoa, ne moze biti zasnovana na bilo kakvim eksperimentalnim cin j enicama.

Lako je videti da slican zakljucak sledi i u pogledu karakteristickog gledista mehanisticke filozofije 0 uzrocnosti i slucajnosti, gledista kakvo se razvi- 10 krajem devetnaestog veka. Kao sto smo vee istakli u giavi I, svi do danas poznati kauzalni zakoni ograniceni su slucajem koji ima koren van konteksta na koji se oni odnose. Na primer, kao sto smo videli u odeljku 2 ove glave, svaki mehanicki zakon primenljiv je sarno na izolovani sistem, jer njegovo ponasanje zavisi od granicnih usiova koje odreduju sustinski nezavisni sistemi, spoljasnji u odnosu na onaj koji razmatramo. Cak i kada bismo posrnatrali ceo svemir kao mehanicki sistem, tako da nema niceg van njega'"), opet se javlja isti problem. Kada preciznije trazimo uzroke onoga sto se dogada na

36) Takvomtretmanu se ne moze pripisati nikakvo znacenje ako se radi 0 predvidanju stvarnih eksperimenata. To je, medutim, konisna filowfska apstrakcija, ako se uzme u obzir da on sluzi sarno kao osnova za diskusiju izvesnih vaznih filozofskih pitanja.

I

!

l

i',

I

.~

I

;;/

!

i

,i

122

DEJVID BOM

makroskopskom nivou, uvek nailazimo na zavisnost od slucajnih fluktuacija sustinski nezavisnih kretanja atoma. Ova kretanja, sa svoje strane, zavise od sustinski nezavisnih slucajnih fluktuacija na elektronskom i nuklearnom nivou (kao i od kvantnomehanickih fluktuacijakoje cemo diskutovati u glavi III). Ta pak kretanja, opet, zavise od haoticnih fluktuacija na jos dubljim nivoima, vezanim sa strukturom elektrona, protona, neutrona itd. (npr. mezonskih kretanja, pa cak i kretanja ispod nivoa elementamih cestica ). Stoga nema primera poznatog kauzalnog zakona potpuno slobodnog od zavisnosti od slucaja, ciji koren lezi van konteksta na koji se odnosi doticni zakon. Stavise, cak i kad bismo imali primer zakona naizgled potpuno slobodnog od takvih slucajnosti, javio bi se isti opsti problem kao 'i kod uzajamnog uticaja izmedu nivoa, kao i izmedu kvalitativnih i kvantitativnih zakona. Novi korak u razvoju nauke uvek moze otkriti nove faktore izvan datog konteksta, koji se manifestuju kao slucajnost u odnosu na predvidanje zakona o kame je rec. Shvatanje da postoji kona6ni kauzalni zakon, potpuno slobodan od slucajnosti, iz koga se u principu mogu izvesti sve fluktuacije, takode se ne moze zasnivati na eksperimentalnim cinjenicama.

Moze se zakljuciti da mehanistioka pretpostavka - potpuna, savrsena i bezuslovna svodivost svih razlicitih nivoa, svih kvalitativnih promena i svih slucajnih fluktuacija na delovanje fiksirane i konacne seme cisto kvantitativnih zakona - ne sledi iz nekih specificnih naucnih rezultata. Ova je pretpostavka stoga sustinski filozofskog karaktera. U kasnijim glavama detaljnije cerno diskutovati pozeljnost ovakve pretpostavke,


123

14. NOVO SHVATANJE VEROVATNOcE I STATISTIcKOG ZAKONA - INDETERMINISTIcKI MEHANIZAM

Kao odgovor na mnoge teske probleme koje postavlja interpretacija slucajnih fen omena i njirna asociranih statistickih zakona, pocetkom dvadesetog veka razvilo se novo filozofsko glediste 0 ovom pitanjru, koje priznaje objektivni i fundamentalni karakter slucajnosti i teorije verovatnoce. To shvatanje je kona6no dovelo do negacije realnog znacaja deterministickih zakona, osirn kao aproksimacije za zakone verovatnoce koji vaze za statisticke

agregate stvari i procesa. . . y

Sustinsku promenu koju unOSI oVIO glediste predstavlja uvodenje elemenata proizvoljnosti u teoriju. Svemir je i dalje zamisljan kao gig~ntski ymehanicki sistem, sa svo}stvom potpune 1 savrsene svodljivosti (bar u principu) na cisto kvantitativne promene pogodnih mehanickih parametara. No umesto da njegovo ponasanje bude potpuno odredena deterministickim zakonima promene ovih parametara, ovaj univerzalni sistem stalno je podv~gnut nepravilnim promenama u toku svoga kretanja. Posto je pretpostavljeno da parametr'i sistem~ iscrpno opisuju sve sto postoji, -ne moze se reci ~a ove nepravilne promene kretanja poticu izvan SI:Stema. Tako one nemaju karakter obicnih slucajnih fluktuacija koje su izraz uslova van konteksta 0 kome se radio Stoga se moze reci da one predsta.v: ljaju fundamentalnu i [reducibiinu proizvoljnost III odsustvo zakona u detaljima svetskog procesa. Takvo se ponasanje moze oznaciti termino~ "aps-a: lutni slucaj", jer se on ne shvata kao arbitraran 1 bezakonit u odnosu na neki ogranicen Ii odreden kontekst, vee kao nesto sto tu osobinu ispoljava u svim mogucim kontekstima.

124

DEJVID BOM

Ne pretpostavlja se, medutim, da se ova apsolutna arbitrarnost i odsustvo zakona proteze i na statistioki agregat. Umesto toga, pretpostavlja se da se prirodni zakoni mogu izraziti pomocu verovatnoce, kojom se barem priblizno odreduje prosecno ponasanje, kao i ponasanje kroz dovoljno dugo vreme, takvih statistickih agregata. Smatra se da se svi moguci zakoni prirode mogu izraziti pomocu skupa cisto kvantitativnih relacija medu odgovarajucim verovatnocaana. Na primer, pojmovi kvalitativne promene i relanivno autonomnih nivoa i dalje se smatraju iskljucivo sredstvima za aproksimativno tretiranje izvesnih makroskopskih konsekvenci osnovnog i konacnog fundamentalnog zakona .koji je cisto kvantitativan. No pretpostavlja se da je taj zakon probabilisticki, a ne deterministicki.

Opisano shvatanje ocevddno se odrice vaznog aspekta raznih oblika mehanisticke filozofije od sesnaestog do devetnaestog veka, tj. njihovog determinizma. No cirieci to, ono cuva pa cak i istice centralnu i najbitniju karakteristiku ove filozofije, tj, pretpostavku da se ceo svemir moze potpuno i savrseno svesti iskljucivo na efekte skupa mehanickih parametara koji trpe cisto kvantitativne promene. To sto su detalji ovih promena sasvim arbitrarni i nepodlozni zakonu, medutim, ne cini ovo glediste nista manje mehanistiokim od onog koje ove detalje smatra odredenima pogodnim svojstvima samog sistema. Ustvari, uvodenje apsolutne proizvoljnosti i odsustva zakona u teoriju analogno je uzimanju za model sveta idealizovanog ruleta, umes to ide alizovane masine bez trenja kakvu je zamisljao Laplas: takav model bi davao nepravilan raspored rezultata koji ni od cega drugog ne zavise (urnesto da zavise od mnostva faktora koji Ide van konteksta dostup-

I

I I


125

nog onih koji se kockaju, kao sto je slucaj sa stvarnim ruletom). Problem determindzma i indeterminizma nije, dakle, bitan za sustinu mehanisticke filozofije, Stoga cemo filozofiju opisanu u ovom odeljku nazvati "indeterministickim mehanizmom", da bismo je razlikovali od ranije opisanog deterministiokog mehanizma.

Jezgro indeterministicko - mehanistickog shvatanja slucaja vee je izrazeno u fon Mizesovom'") (von Mises) delu 0 teoriji verovatnoce. U njemu fon Mizes uvodi ideju da nema nikakvih kauzalnih relacija u istinski slucajnoj raspodeli stvari ili dogadaja na koje se primenjuje teorija verovatnoce. tj. da je ta raspodela potpuno "bezakonita". To znaci da on prihvata nastajanje deterrnirristickih zakona kao aproksimacije iz zakona verovatnoce. kada se radi 0 velikorn broju stvari: iii dogadaja'"), alii ne prihvata mogucnost slicnog nastanka probaIistickih zakona kao aproksirnativnog efekta deterministickih zakona. Prema ovom shvatanju zakoni verovatnoce su fundamentalniji od detreministickih zakona.

Ovo shvatanje je dozivelo prilican uspeh, ali je do krajnjih konsekvenci dovedeno tek u uobicajenoj interpretaciji kvantne teorije. Ovaj cemo problem detaljno razmotriti u sledecoj glavi. Ovde cemo sarno napomenuti da zakoni kvantne mehanike imaju fundamentalno statisticki karakter, tako da su, uopste uzev, izrazeni pomocu izvesnih verovatnoca. Na makroskopskom nivou iz ovih verovatnoca dobijaju se praktieno deterministicka predvidanja, tako da se poznati zakoni klasicne mehanike javljaju kao

37) R. von Mises, Wahrscheinlichkeit, Statistik und Wahrkeit, dritte Auf., Wien, Springer (1951).

38) Npr. zakoni koji odreduju pritisak koji proizvodi

velriki broj molekula.

126

DEJVID BOM

statisticke aprokcimacije, Pretpostavlja se obicno, medutim, kao sto cemo podrobnije videti u sledecoj glavi, da se nikad nece ispostaviti da je probabilisticki karakter savremene kvantne teorije samo rezultat pribliznog tretiranja nekog skupa dubljih, u vecoj meri deterministickih zakona. Tako se dolazi do zakljucka da su najosnovniji zakoni fizike, u osnovi, samo zakoni verovatnoce, te da se pojedinacni procesi i dogadaji u atomskom domenu karakterisu potpunim odsustvom zakona, u fon Mizesovom 'smislu.

Tako se doslo do interesantnog obrta. Deterministicki mehanisti smatraju slucaj potpuno i savrseno svodivim na aproksimativni i cisto pasivni odraz deterministickog zakona. S druge strane, indeterrninisticki mehanisti, kao sto su fon Mizes i pristalice uobicajene interpretacije kvantne teorije, smatraju deterministicki zakon potpuno i savrseno svodivim na aproksimativni i cisto pasivni odraz probabilistickih relacija koje izrazavaju zakone slucaja,

U vezi sa indeterministicko - mehanistickim shvatanjem postavlja se osnov-pitanje da Ii su zaista detalji slucajnih fluktuacija potpuno proizvoljni i nepodlozni zakonu bas u svim mogucim kontekstima. U QdgOV011U na ovo pitanje treba najpre istaci da je u velikom broju pojava na koje je prirnenjen pojam slucaja moglo biti barem kvalitativno pokazano (kao sto smo videli u glavi I, odeljci 8 i 9 ) da se dovoljnim prosirenjem konteksta dobijaju sve jednoznacajnije kauzalne relacije koje su primenIjive na odgovarajuce slucajne fluktuacije. Stavise, ovaj zakljucak je u izvesnim slucajevima mogao biti dokazan i kvantitativno. Na primer, matematick! je dokazano da postoji velika klasa determini-

UZROCNOST I SLUCAJNOST U KLASICNOJ rtzrcr

127

stickih nizova, slozenih lanaca dogadaja ili pak dogadaja odredenih velikim brojem nezavisnih kauzalnih faktora, u kojoj su njena sratisticka svojstva u proizvoljno visokom stepenu aproksimacije od_redena karaktertsttcnlm raspodelama kakve tretrra teorija verovatnoce.P") Vidi se da mogucnosti tretiranja kauzalnih zakona kao stafistickih aproksimacija zakonima slucaja odgovara suprotna mogucnost tretiranja zakona verovatnoce kao statisticke aproksimacije efekata kauzalnih zakona. Odatle sledi, medutim, da se prvobitnom fon Mizesovom shvatanju primenljivosti zakona verovatnoce na raspodelu stvari iIi dogadaja "sasvim lisenu zakonitosti" ne moze pripisati jasno znacenje ni u [ednorn specificnom problemu pnimene. Uvek je, nairne, otvorena mogucnost kasnije konstatacije da je dati skup zakona verovatnoce, primenjen u datom kontekstu, ustvari apro'Ksimacija novim vidovima kauzalnih zakona koji deluju u sirem kontekstu.

Pretpostavka da je neku tip fluktuacija proizvoljan i lisen zakonitosti u odnosu na sve moguce kontekste, slicno sruprotnoj pretpostavci 0 postojanju apsolutnog i konacnog determiruistickog zakona, ne moze se zasnovati na eksperimentalnorn iIi teorijskom razvoju nastalom iz nekog specificnog naucnog problema, vee predstavlja cisto filozofsku pretpostavku. 0 osnovnosti takve pretpostavke bice jos reci u kasnijim glavarna.

39) Vidi npr. H. Weyl, Ann. der Mathematik, 77, 333 (1916); H. Steinhaus, Studia Mathematica, 13, 1 (1953); G. Klein and T. Prigogine, Physica, 19, 74, 89 and 1053.(1953); D. Bohm and W. Schutzer, Supplemento al Nuovo Cimento, Vol. II, Series X, n. 4, p. 1004 (1955).

128

DEJVID BOM

15. REZIME 0 MEHANIZMU

Videli smo kako je mehanisticka filozofija, cije su perspektive bile tako sjajne u Njutnovo vreme, kasnije naisla na niz teskih problema, koji su tokom devetnaestog veka postali narocito ozbiljni. Ti problemi su resavanj nizom sukcesivnih prilagodavanja i modifikacija, pri kojima je, medutim, zadrzana osnovna karakteristika: pretpostavka da je sve u orincipu konacno svodivo, potpuno i savrseno, nil osnovni skup cisto kvantitativnih zakona, koji se odnose bilo sarno na tela, hila na tela i polja, iii cak i sarno na polja. Razne kvalitativne promene materije, pa i sarno postojanje razlicitih nivoa, jednog dana bi se otkrile kao nesto sto, bar u principu, potpuno i savrseno sledi iz fundamentalnih kvantitativnih zakona.

Videli smo, medutim, da se ovo glediste ne podudara savrseno sa danas poznatim eksperimentalnim cinjenicama. Razvoj fizuke je pokazao da su razne kvantitativne teorije, koje su u svoje vreme smatrane . fundamentalnim, u stvari priblizan izraz jos dubljih i opstijih teorija, sa kvalitativno novim osnovnim elementima i odgovarajucim novim vidovima zakona, Stavise, uvek ce postojati mogucnost da eksperirnent pokaze nuznost daljih dalekoseznih promena nasih osnovnih teorija, kako se to vee i desavalo u proslosti, Usled toga nerna natina da se dokaze potpuna i savrsena svodivost raznih nivoa dJ kvalitativnih promena na bilo koju datu kvantitativnu teoriju, rna kako ona naizgled bila fundamen talna.

Problem verovatnoce i slucaja pokazao se kao osobito tezak za mehanrsticku filozofiju. Pared postavljanja problema slicnog karaktera kao sto su i


129

pojmovi nivoa i kvalitativnih promena, to pitanje je stavilo mehanisticko glediste pred sledecu dilemu: odluciti, jednom zauvek i bez mogucnosti eksperimentalnog dokaza, da 1i osnovnu kategoriju cini deterrninisticki zakon, dok su verovatnoca i slucaj samo njegov pasivni odraz, iii su pak fundamentalni slucaj i verovatnoca, dok je determinlsticki zakon sarno njihov pasivni odraz.

Treba ipak napomenuti da je novi razvoj pojmovne strukture fizike tokom devetnaestog veka sugerirao da razne mehanisticke seme, deterministicke i indeterministicke, nisu, u stvari, fundamentalne, vee da je to sve izraz slozenostu prirodnog zakona kako je opisan u glavi I. Tamo smo videli kako zakoni razlicitih nivoa i razne kategorije zakona, kvalitativnih i kvantitativnih, deterministickih i statistickih itd., ustvari predstavljaju razlicite, ali nuzno uzajamno povezane aspekte istog procesa. Svaki od njih daje sarno pribliznu i parcijalnu sliku stvarnosti, te doprinosi korigovanju gresaka koje poticu od iskljucivog koriscenja drugih; svaki adekvatno tretira neki aspekat procesa koji drugi rnedu njima ne tretiraju uopste ili ga ne tretiraju adekvatno. Unutar ove opste seme lako je ukljuciti ovde opisan razvoj fizike, pa i mnogo sta drugo. Stoga ne postoji potreba da se stalno cin] pretpostavka 0 konacnosti izvesnih vidova i kategorija zakona, iz kojih bi sve ostalo sledilo potpuno i savrseno: takvu pretpostavku nije moguce eksperimentalno dokazati, a dalji razvoj nauke uvek je moze opovrgnuti. Takode se ne moramo suocavati sa neresivim dilemama kao sto je oria 0 konacnorn izboru, bez moguceg eksperimentalnog dokaza, deterrninistickih iH probalistickih zakona kao stvarno fundamentalnih. Ovim priznajemo doprinos koji nasem saznavanju prirode

130

DEJVID BOM

pruza svaki pojam i svaki vid zakona, a kasnijem naucnom istrazivanju prepustamo mere u kojoj se neki pojam iii kategorija zakona moze, priblizno i pod odredenim uslovima, demonstriratn kao nuzna posledica nekih drugih odredenih pojmova i kategorija zakona.

Nakon sto smo u glavi III sledili dalji razvoj indeterministickog vida mehanisticke filozofije u kvantnoj teoriji i predlozili novu interpretaciju u glavi IV, vraticemo se u glavi V ovom problemu, da bismo detaljnije pokazali kako se savremena fizika uklapa u izlozenu opstu strukturu prirodnog zakona.

GLAVA TRECA

KVANTNA TEORIJA

1. UVOD

U prethodnoj glavi diskutovali smo evoluciju klasicne fizike, pocev od Njutnovih zakona kretanja pa kroz kasniji njen razvoj, sve do kraja devetnaestog veka. U celom tom vremenskom periodu, medutim, deterministicki mehanizam bio je opste filozofsko shvatanje fizicara, Smatralo se doduse, da detalji tad a savremenih teorija moraju pretrpeti korekciju koju zahtevaju rezultati novijih eksperimenata, aIi da osnovna, opsta sema - formulisanje svih teorija pomocu diferencijalnih jednacina koje potpuno odreduju buduce ponasanje svega u svemiru na osnovu njegovog stanja u datom trenutku - nikada nece morati da bude promenjena. Tako je na primer, lord Kelvin (Kelvin), jedan od vodecih fizicara toga vremena, izrazio misljenje da je u glavnim crtama izgradnja fizicke teorije vee zavrsena, a da preostaju sarno "dva oblacka" na horizontu, nairne, negativan rezultat Majkelson-Morlijevog eksperimenta i neuspeh Rejli-Dzinsovog (Rayleigh-Jeans) zakona da predvidi raspodelu energije zracenja crnog tela. Mora se priznati da je lord Kelvin umeo izvanredno da zapazi ove "oblacke", jer je bas diskusijom ovih problema kasnije, u dvadesetom veku,

132

DEJVID BOM

doslo do revolucionarnih promena u pojmovnoj strukturn fizike, u vezi sa teorijom relativiteta i kvantnom toorijom.

Iako je teorija relativiteta dovela do znatnih modifikacija specificnih oblika u kojima se izrazavaju kauzalrri zakoni fizike, ona nije izlazila van ranije postojece teorijske seme, gde vrednosti odgovarajucih parametara u datom trenutku odreduju u principu buduce ponasanje svemira za sva vremena. U ovoj knjizi stoga necemo raspravljati 0 teoriji relativiteta, jer se u njoj prvenstveno bavimo problemom uzrocnosti, a ova teorija nije u tom pogledu rekla nista bitno novo.

Nasuprot tome, kvantna teorija je u pitanju uzrocnosti imala mnogo revolucionarniji efekat. U stvari, to je u fizici bio prvi primer sustinski statisticke teoriie. Kvantna mehanika, nairne, ne polazi od razmatranja zakona pojedinacnih mikro - objekata, kao sto se radi u klasicnoj mehanici (vidi glavu II, odeljak 14). Urnesto toga, ona je vee od samog pocetka formulisana kao skup zakona koji, uopste uzev, daju samo statisticka predvidanja, a da se pritom i ne postavs.pitanje 0 eventualnim zakonima koji bi regulisali ponasanje individualnih sistema, tj. elemenata statistickih agregata koje tretira teorija. Stavise, videcemo kako je Hajzenbergov (Heisenberg) prineip neodredenosti naveo fizicare na zakljucak a nemogucnosti nalazenja preciznog kauzalnog zakona na kvantno - mehanickom niYOU, zakona koji bi regulisao detalje ponasanja takvog individualnog sistema; tako su ani odbaeili i sam pojam uzrocnosti u formulisanju teorije koja se odnosi na atornski domen.

Videcemo, medutim, da iz prineipa neodredenosti nuzno sledi odbacivanje uzrocnosti jedino ako

KVANTNA TEORIJA

133

pretpostavimo da taj prineip vazi apsolutno i konacno (tj, bez aproksimacije i u svakom domenu pojava koji ce ikada istrazivati fizika). Nasuprot tome, ako pretpostavimo da je taj princip sarno dobra aproksimacija i da vazi samo u nekom ogranicenom domenu (manje iii vise - u domenu pojava koje ispituje danasnja kvantna mehanika), onda nam je otvoren put za- trazenje novih vidova kauzalnih zakona, kojibi vazili u novim domenima. Na primer, kasnije cerno videtn da ima jakih razloga da se pretpostavi postojanje sub-kvantnomehanickog nivoa, fundamentalnijeg ad onog za koji vazi dan asnja kvantna teorija. Na tom nivou mogli bi dejstvovati novi vidovi zakona, u odnosu na koje bi zakoni sadasnje teorije bili aproksimacije i granicni slucajevi, slicno odnosu atomskog i makroskopskog nivoa. Princirp neodredenosti tada bi vazio sarno za kvantni nivo, a bio hi irelevantan na svim nizim nivoima. Tretiranje principa neodredenosti, kao neceg sto je apsolutno i konacno, moglo bi se tada kritikovati kao proizvoljno ogranicavanje naucnih teorija, jer ono ne sledi iz kvantne teorije kao takve, vee iz pretpostavke 0 neogranicenom vazenju nekih njenih aspekata, pretpostavke koju je nemoguce podvrgnuti eksperirnentalnom dokazivanju.

Vidimo da su fizicari dvadesetog veka, u izvesnom smislu, nastavili klasicnu tradieiju, jer i oni smatraju nepromenljivirna opste erte svojih teorijskih sema, poricuci rnogucnost njihove modifikacije pri istrazivanju novih domena iii preciznijem istrazivanju vee poznatih domena. No ove se opste erte ne uklapaju u determimsticku mehanisticku semu, vee pre u indetermimisticku mehanisticku semu, No ovaj indeterministicki mehamzam ima suptilniji vid od svojih ranijih verzija, opisanih u glavi II. Iako

134

DEJVID BOM

je vecina pristalica uobicajene interpretacije kvantne teorije svesno tezila izlazenju iz okvira mehanisticke filozofije, u stvari, su svi oni samo presli sa deterministickog na indeterministicki mehanizam.

2. NASTANAK KVANTNE TEORIJE40)

Prvi nagovestaji kvantne teorije javljaju se u radovima PIanka (Planck) Iii Ajnstajna, Podsetimo se da je klasicna fizika pretpostavljala da se tela iz kojih se materija sastoji kreeu kontinuirano, a da takode kontinuirano izmenjuju energiju sa elektromagnetnim talasima, kao sto su svetlosni talasi 0 kojima se govorilo u prethodnoj glavi. Nasuprot tome, interpretirajuci izvesne eksperimente u kojima je ispitivana razmena energije izmedu materije i svetlosti, Plank i Ajnstajn StU zakljucili da svetlost predaje materiji energiju u vidu .Jcvanta" iii paketa E=hv, gde je v frekvencija svetlosnog talasa, a h je univerzalna konstanta, kasnije nazvana Plankovom konstantom,

Posmatrajmo sada detaljnije neke od t,ith eksperimenata. Da bismo to' mogli uciniti, moramo jos malo razmotriti klasicnu teoriju. Na osnovu interferencije i difrakcije (koje smo spomenuli u prethodnoj glavi) znamo da svetlost sacinjavaju talasi, a iz Maksvelovih jednacina kao i Hercovih (Hertz) eksperimenata vidimo da se radi 0 elektromagnetnim talasima. Slicno talasu na vodi, stvorenom periodicnim kretanjem tela koje remeti povrsinu vode, elektromagenetni talas nastaje pri oscilatomom kretanju cestice, recimo elektrona, cime se distur-

40) Za detaljnija razmatranja ovog pitanja vidi D.

Bohm, Quantum Theory, Prentice Hall, New York, 1951, Part 1.

KVANTNA TEORIJA

135

l

~

biraju elektricna i magnetna polja. U oba slu~a~a talas se kontinuilrano siri na sve strane. U slucaju elektrona nastaju svetlosni, radio Hi drugi elektromagnetni talasi, zavisno od frekvenci~e. Tala~~ n~ vodi dovode u QsciJatorno kretanje objekte kOJ1 ph vaju na povrsini, a energija toga kretanja proporci?nalna je jacini talasa. Slicno tome, kod svetlosnih talasa ce elektromagnetno polje delovati na naelektrisane cestice, kao sto je elektron, dovodeol ih u oscilatorno kretanje, cija je energija proporcional-

na jacini talasa. . v

Teorija je eksperimentalno proveravana izuca-

vanjem fotoefekta. U eksperimentu s~ osv~tljava me~ talna ploca A, koja se nalazd u evakuisanoj st~klenoJ cevi (vidi s1. 2). Raniji eksperimenti pokazah su da se u metalu nalazi veliki broj elektrona. Stoga se povremeno elektroni osl'Obadajt,: sa ,?svetlj~ne povrStine metala. U cevi se zato nalazi ploca B koja sakuplja elektrone koji se oslobode sa osvetljene povrsin~ A. Ti elektroni cine elektricnu struju koja se mer!

pomocu galvanometra G. .

Pre svega, kada se osvetli ploca A, galvanometar pokazuje postojanje struje, sto znaci da svetlost oslobada elektrone sa povrsine metala. Sledeci korak je merenje energije tih elektrana. To se ~ini .uspostavljanjem potencijalne razlike izmedu AlB 1 to

S1. 2

136

DEJVID BOM

KVANTNA TEORIJA

137

tako da odgovarajuce elektricno polje vraca elektrone pre no sto stignu do ploce B.

Sa porastom potencijalne razlike sve vise elektrona biva vraceno, sve dok na nekoj kriticnoj vrednosti struja ne prestane teci. Ta kriticna vrednost je ocevidno jednaka maksimalnoj kinetickoj energiji koju imaju oslobodeni elektroni. Detaljnija analiza zavisnosti struje od potencijala omogucuje nalazenje raspodele kinetickih energija elektrona. Analiza podataka takvog eksperimenta daje sledeci rezultat:

Kada se ploca A osvetli svetloscu frekvencije v, svi elektroni dabijaju istu koliclnu energije, E=hv, koja zavisi sarno od frekvencije svetlosti, a ne i od njenog intenziteta. Kada je svetlost vrIo slab a, elektroni i tada dobijaju istu energiju, E = hv, ali se zato oslobada manje elektrona.

Rezultat je u ocitoj suprotnosti sa predvidanjem klasicne teorije, prema kojoj bi energija elektrona trebalo da na kontinuiran nacin zavisi od intenziteta zracenja, tako da bi slabija svetlost davala manje energije svakom elektronu. Sam po sebi, ovaj eksperimenat bisugerisao da svetlost i ne sacinjavaju talasi, vee pre raj malih diskretnih cestica energije E=hv, tako da se pri sudaru takve cestice sa elektronom prenese na ovaj diskretne energije E = hv. U slab oj svetlosti bilo bi malo ovih cestica, dok bi intenzivan talas sadrzavao mnogo njih. Takav je model, u stvari ranije i b:io predlozio Plank, na osnovu izucavanja raspodele energije koju emituje zagrejano crno telo. Plank je pokazao da klasicna teorija daje odreden, ali pogresan rezultat. No pretpostavka da se energija prenosi u paketima, odnosno kvantirna energije Er=hv, veoma je dobro objasnjavala eksperimente. Dna dsta konstanta h koja figurise u Plankovoj teoriji, takode daje tacnu vrednost ener-

gije elektrona u fotoelektricnom efektu. Tako su postojale vrIo jake indikacije da se svetlost zaista javlja u vidu kvanta.

Medutim, cinjenice koje ukazuju na takvu prirodu svetlosti nisu u skladu sa interferencionim eksperimentima, koji, po svemu sudeci, zahtevaju pretpostavku da je svetlost vid kontinuiranog talasnog kretanja. Kao primer posmatrajmo eksperiment opisan u prethodnoj glavi, onaj gde snop svetlosti pada na dva proreza. Ako je sarno jedan od njih otvoren, d.obija se manje il i vise ravnornerno promenljiv raspored osvetljenosti ekrana. No ako se otvori drugi prorez B, dobijaju se naizmenicne svetle i tamne pruge. Tako otvaranje drugog proreza B moze uciniti da nastane tama na mestima koja su pre toga bila osvetljena. To se tumaci pretpostavkom da se talasi koji dolaze sa dvaju otvora na izvesnim mestima uzajamno ponistavaju, usled cega se tu javlja mrak. No kad bi se svetlost sastojala iz roja cestica, ocekivalo bi se da otvaranje drugog proreza povecava kolicinu svetlosti koja stize na svaku tacku ekrana, iIi je bar nikad ne bi smelo smanjiti.

Na prvi pogled izgleda da bi se ova pojava mogIa objasniti pretpostavkom da se svetlost sastoji iz raja interagujucih kvanta, tako da bi usled njihovog uzajamnog delovanja moglo, pri otvaranju oba proreza, dod do takve modifikacije putanje cestica koja biim onernogucila dolazak na mesta gde su tarnne pruge. Kasniji eksperimenti Vavilova, gde je koriscena tako slaba svetlost da su kvanti jedan po jedan prolazili kroz aparat, pokazali su neodrzivost ovog objasnjenja, Svaki individualni kvant, nairne, ovde oslobada samo jedan elektron. Nakon odvojenog i nezavisnog prolaska velikog broja kvanta, medutim, uocava se statisticki raspored mesta sa kojih su elek-

138

DEJVID BOM

troni oslobodeni: taj raspored tezi ka klasicnom rasporedu interferencionih svetlih i tamnih pruga. Znaci da otvaranje drugog proreza moze spreciti izdvojen i nezavisan kvant da stigne na izvesno mesto u tamnoj pruzi, gde hi inace mogao stici kada hi, drugi prorez bio zatvoren. Otuda i individualni kvant pakazuje izvesne talasne osobine. S druge strane, on opet pokazuje i neke cesticne osobine, ne samo zato sto elektronu prenosi kvant energije E=hv, vee i stoga sto u snopu koji sadrzi mali broj kvanta postoje statisticke fluktuacije mesta i vremena oslobadanja elektrona, kakve bi pokazivao snop cestica rasporedenih u prostoru na vrlo nepravilan nacin, .haoticno" (kao sto bi se moglo ocekivati ad cestica koje emituju molekuli u haoticnom toplotnorn kretanju).

Bor (Bohr) je ucinio sledeci korak. Pre njega je vee bilo izvesnih Istraznvanja koja su pokazivala da se matenija sastoji iz atoma, a ovi atomi opet od lakih negativno naelektrisanih cestica, elektrona, koji se krecu oko teskog pozitivno naelektrisanog jezgra, slicno kretanju planeta oko Sunoa. Pri kretanju oko jezgra trebalo bi da elektron emituje elektromagnetne talase one frekvencije kojom [I kruzi oko jezgra. Tu je frekvenoiju moguce izracunati, te je nadena oko 1015 cikla u sekundi sto je reda frekvencije svetlosti. Tako se moglo kvalitativno objasnit:i kako materija zraci svetlost.

Detaljnije izucavanje emisije svetlosti, medutim, pokazuje izvestan broj ozbiljnih kontradikcija medu teorijorn i eksperimentom. Najfrapantndja medu njirna je sama cinjenica postojanja stabilnih aroma, Cinjenica na prvi pogled skoro trivijalna. Prema klasicnoj teoriji, naime, naelektrisana cestica koja se ubrzano krece (elektron) gubila bi energiju usled

KVANTNA TEORIJA

139

zracenja elektromagnetnih talasa brzinorn proporcionalnom kvadratu njenog ubrzanja; ovaj rezultat sledi iz Maksvelovih jednacina, Krecuci se kruznom putanjom, elektron stalno ima ubrzanje usmereno ka centru atoma, te bi zato morao neprestano gubiri energiju. Energiju moze dobiti samo iz jednog izvora, iz potencijalne energije koja odgovara privlacnoj sbli izmedu elektrona i jezgra. No da bi se ona mogla osloboditi, elektron bi morao stalno padati ka jezgru. Moze se stoga predvideti da bi se elektron kretao po spirali i pao na jezgro za delic sekunde, kao sto racun pokazuje. V stvari, elektron prestaje da zraci kada dostigne izvesnu normalnu orbitu karakteristicnu za taj atorrr'"), gde moze ostati neograniceno dugo, ako ga nista ne disturbira. Stoga mora postojati neki novi faktor, koji ne uzima u obzir klasicna teorija, a koji objasnjava zasto elektron prestaje sa zracenjem kada dostigne normalni radijus atoma.

Druga vazna kontradikcija izmedu klasicne teorije i eksperimenta uocena je pri detaljnijem izucavanju frekvencija zracenja koje emituju atomi. Prema klasicnoj teoriji, orbite elektrona mogle bi irnati sve moguce dimenzije. Svakoj od njih odgovarale bi, uopste uzev, razlicite frekvencije kretanja elektrona oko jezgra, te bi se morao posmatrati odgovarajuci kontinualni niz frekvencija emitovane svetlosti, Usled haoticnog karaktera kretanja na atomskom nivou, dati uzorak materije, recimo cev ispunjena vodonikom, sadrzao bi atome svih mogucih velicina, sasvim haoticno rasporedenih: usled "rio velikog broja- atoma (1020 iIi vise) izgledalo bi da orbite prakticno cine kontinuum. Usled toga bi bio emitovan kontinuirani niz frekvencija. Ume-

41) Eksperimenti su vee dali indikacije da ie ova veIieina reda IG-8 cm.

140

DEJVID BOM

sto toga, stvarno se opazaju sarno izvesne diskretne frekvencije.

c

Sl. 3

Bor je brizljivo analizirao problem i konacno uspeo da otkloni gornje kontradikcije izmedu teorije i eksperimenta (kao i mnoge druge koje ovde nismo pomenuli). On je postulirao nepostojanje kontinuiranog niza orbita koje dozvoljava klasicna teorija; urnes to toga, postulirao je da se elektron krece sarno po izvesnim diskretnim (tj. kvantiziranirn) orbitama, kao sto je prikazano na s1. 3. Stabi1nost atoma bila je jednostavno objasnjena posnrliranjem najmanje moguce orbite (oznacene A na sI~ci), sa najmanjom mogucom energijom. Ka? se jednom elektron nade na ovoj orbiti, prestaje da gubi energiju, jer nema orbita nize energije na koje bi pri tom moran preci. Stoga ostaje na toj orbiti sve dok ga nesto spolja ne poremeti.

Ako se elektron iz bilo 'kog razloga nade na nekoj orbiti, na primer C, cija je temperatura E, veca od energije najnize orbite, on tada, prema Borovom postulatu, moze izvrsiti skok na nizu orbitu recirno B, emitujuCi razliku energija E, - E, u

KVANTNA TEORIJA

141

vidu jednog svetlosnog kvanta frekvencije odredene Ajnstajnovom relacijom E~ - Eb=hv. Ovaj postulat ocevidno dozvoljava sarno emitovanje diskretnih frekvencija, koje odgovaraju diskretnim skokovirna medu raznim mogucirn energetskim nivoima.

Uklonivsi kvalitativno kontadikciju medu teorijom i eksperimentom, Bor je pristupio izvodenju kvantitativnog pravila koje bi mu omogucilo izracunavanje dozvoljenih energetskih nivoa i odgovarajucih frekvencija emitovane svetlosti, najpre za atom vodonika, a zatim i za neke druge proste atome. Kvantitativno pravilo je U ovim slucajevima dozvoljavalo predvidanje sa vrlo visokim stepenom tacnosti. Ova predvidanja su ucinila teoriju izvanredno plauzibilnom, jer su davala tako mnogo frekvencija i bila toliko precizna da je bilo tesko poverovati u slucajnu koincidenciju.

Time je Bor dao vrlo ubedljiv argument u pnilog ideje da diskretnu strukturu ima i energija elektrona, a ne samo energija svetlosti koja se javlja u vidu diskretnih paketa ili kvanta. Kasnija istrazivanja, koja ovde necemo izlagati, pokazala su da to vazi za sve vidove energije. Drugim recima, otkriven .je sustinski "atDmicitet" energije uopste, Osnovne jedinice, medutim, nisu u svim slucajevima imale istu velicinu. Na primer, kod svetlosti je ona bila proporcionalna frekvenciji, dok je u atomima hila odedena slozenijim pravilima.

Mora se ipak naglasiti da nije objasnjeno zasto energiju karakterise atomicitet. On je jednostavno postuliran; na osnovu tog postulata objasnjena su mnoga svojstva atoma i zracenja, svojstva koja su bila u kontradikciji sa ucenjem klasicne fizike 0 kontinualnom karakteru energetskih promena. Stavise, nije dato nikakvo objasnjenje za sam pro-

142

DEJVID BaM

ces ermsije iIi apsorpcije kvanta, tokom koga elektron ocevidno mora da preskoei sa jedne diskretne orbite na drugu. Na ovom stupnju razvoja teorije jednostavno se prihvatilo postojanje takvih procesa, u nadi da ce se kasnije mod bolje shvatiti (ka:o sto je slicna nada postojala ii u pogledu samog postojanja diskretnih orbita).

Prvi korak ka razumevanju diskretnih energija atomskih orbita ucinio je de Broj (de Broglie). Njegovu polaznu tacku predstavljala je sugestija da atomske cestice imaju i talasne karakteristike, kao sto i svetlosni talasi irnaju takode i cesticne karakteristike. Tu ideju sugerirala mu je cinjenica da se u nizu klasicnih talasnih pojava javljaju skupovi diskretnih frekvencija. Tako fica utvrdena na oba kraja treperi tako da se javljaju celobrojni umnosci iii .Jrarmonici" izvesne .fundametalne" frekvencije, koju odreduje duzina i gustina zice, kao i napon u njoj. Slicno i zvueni talasi u kutiji mogu imati sarno diskretne frekveneije, ali te nisu sarno celobrojni umnosci, vee je veza medu njima slozenija. Uopste, kad god se talasni proces. vrsi u ogranicenom prostoru, on ima diskretne moguce frekvencije oscilovanja.

De Broj je tada postulirao egzistenciju novog tipa talasa u vezi sa elektronom, Sto se tice prirode ovog talasa, na ovom stupnju razvoja teorije, vecina njegovia osobina nije bitna. Vazno je sarno to da ce on imati diskretne frekvencije oscilovanja ako je ogranicen unutar atoma, Postuliramo Ii sada Ajnstajnovu relaciju, E=hv, tj. ako pretpostavimo da veza energije i frekvencije vazi ne sarno za svetlosne talase nego i za ovaj novi tip talasa, onda iz diskretnih frekvencija slede diskretne energije.

KVANTNA TEORIJA

143

Sledeci korak ucmjen je kada je kvalitativnoj teoriji data kvantitativnija forma. De Broj je to ucinio tako sto je iz Ajnstajnove relacije, E=hv, na osnovu relativistickih argumenata, izveo novu relaciju, p=h/A" koja povezuje talasnu duzinu '), ovih talasa i impuls p elektrona. Kada je talasna duzina A, izracunata za elektron tipicnog momenta, koji odgovara uobicajenim eksperimentalnim uslovima, nadena je da je onareda atomskih dimenzija, Iz eksperimenata sa svetloscu i drugim talasnim procesima dobro je poznato cia se talasni karakter jasno manifestuje samo onda kada prepreke prostiranju talasa nemaju dimenzije mnogo vece od talasne duzine: inace se talas krece po prakticno pravoj liniji, kao da se radi 0 cestici, Na makroskopskom nivou de Brojevi talasi ne bi se jasno manifestovali i elektron hi se ponasao kao klasicna cestica. No na atomskorn nivou doveo bi talas asociran sa elektronom do vaznih novih efekata, Medu njima je i pojava diskretnih frekvencija oscilovanja, usled ogranicavanja talasa na oblast unutar atoma. Koristed upravo otkrivenu relaciju (p=h/A,) kao i Ajnstajnovu relaciju E=hv, de Broju je uspelo da izracuna frekvencija i odgovarajuce im energije mogucih diskretnih modova oscilovanja ovih talasa; iz ovih racuna je dobio upravo one energije koje se javljaju u Borovoj teoriji. Tako su Borovi energetski nivoi objasnjeni pornocu ovih hipotetickih ta lasa, u.; pretpostavku da energiju i frekvenciju ovih talasa povezuje Ajnstajnova relacija E=hv.

Kasniji eksperimenti Devisona (Davisson) i Dzermera (Germer), sa rasejanjern elektrona na kristalima metala, pokazali su statisticki raspored intezivnog i slabog rasejanja, vrlo slican interferencionim prugama dobijenim propustanjern snopa

1

144

DEJVID BOM

svetlosnih kvanta kroz VIse proreza. Sugerirano je tada da se mozda ovim manifestuju talasi koje je postulirao de Broj, a da pravilan raspored atoma u kristalu odgovara prolazima u optickim interferencionim eksperimentima. Talasna duzina hipotetiokog talasa, izracunata na osnovu posmatranog statistickog rasporeda, slagala se sa vrednoscu koju za tu velicinu daje de Brojeva teorija. Hipoteza 0 talasnim svojstvima elektrona dobila je tako sjajnu eksperimentalnu potvrdu. Kasnije su slicni eksperimenti pokazali da i druge cestice (protoni, molekuli, neutroni itd) imaju slicna talasna svojstva, za koja takode vaze de Brojeve relacije. Odatle se razvilo shvatanje da sva materija ima takva talasna svojstva.

Kasnije je Sredinger (Schrodinger) dao mnogo precizniju formu de Brojovoj talasnoj teoriji, nasavs! parcijalnu diferencijalnu jednacinu za ove talase; ona odreduje njihovo buduce kretanje, slicno kao sto Maksvelove i jednacine odreduju buduce kretanje talasa elektromagnetnog polja. Sredingerova jednacina omugucava precizno izracunavanje energetskih nivoa raznovrsnih atomskih sistema, sto nije bilo moguce postici ni Borovom ni de Brojevom teorijom; ta izracunavanja daju rezultate cije je slaganje sa eksperimentom, u svim slucajevirna, vrlo impresivno. Stavise, Sredingerova jednacina daje kontinuirani tretman kretanja talasa pri prolasku elektrona sa jednog dozvoljenog energetskog nivoa na drugi, sto je dalo nadu da ce misterija prelaska izrnedu dozvoljenih energetskih nivoa najzad biti resena,

Tada su, medutirn, otkrivena nova i naizgled paradoksalna ogranicenja talasne teorije. Sredingel' je prvobitno predlozio da se elektron shvati

KVANTNA TEORIJA

145

kao kontinualna raspodela naelektrisanja. Gustina naelektrisanja je,po pretpostavci, bila povezana sa talasnom amphitudom t!;, relacijom p= (t!;)2. De Brojevi i Sredingerovi talasi time su interpretirani kao talasi elektricnog naboja. U prilog ove ideje govorila je cinjenica da Sredingerova jednacina automatski vodi zakljucku da je ukupno naelektrisanje konstarrtno i pored njegovog kretanja s jednog mesta na drugo (tj, dobijao se zakon konservacije), sto je ukazivalo na konzistentnost ove interpretacije.

Nazalost, ova je interpretacija hila odrziva sarno za talase konfinirane unutar aroma. Prost racun pokazuje da u slobodnom prostoru, prema Sredingerovoj jednacini, dolazi do neogranicenog rasplinjavanja talasa po celom prostoru, No elektron uvek realno nalazimo u relativno malom regionu prostora, te se u opstem slucaju gustina naboja ne moze identifikovati sa izrazom p= 1~12, kako je postulirao Sredinger.

Kao resenje ovog problema Born (Born) je predlozio sledecu irrtepretaciju: intenzitet talasa ne predstavlja stvarnu gustinu naelektrisanja elektrona, vee gustinu verovatnoce da se elektron, shvacen kao mala lokalizovana cestica, nade na odredenom mestu. Rasplinjavanje talasne amplitude slobodnog elektrona po prostoru, vise nije u kontradikciji sa pojavljivanjem celog elektrona na nekom mestu, Konservacija 1~12 sada se interpretira cinjenicom da je ukupna verovatnoca nalazenja cestice negde u celom prostoru konstantno jednaka jedinici.

Nije bilo moguce neposredno proveriti Bornovu hipotezu posmatranjem polozaja cestice U statistickom agregatu, ali se ona mogla proveriti indirektno. Promena modus a oscilovanja Sredingerovog talasa

146

DEJVID BOM

pri prelazu sa .jednog dozvoljenog energetskog nivoa na drugi sada se interpretira kao kontinualno promenljiva verovatnoca da elektron irna jednu Hi drugu energiju.v) Tako su mogle biti izracunate verovatnoce prelaza medu energetslcim nivoima pod raznim uslovima: nadeno je da se one slazu 'Sa eksperimentom. Do sada Ise nagomilalo toliko dokaza u korist Bomove hipoteze, da vecina fizicara prihvata Bornovu interpretaciju Sredingerove taiasne funkcije 41.

Rezimirajmo do sada dobijene rezultate:

(1) Energija uopste ima, izgleda, nekakav atomicitet, kako u vidu svetlosnih kvanta, tako i u vidu diskretnih dozvoljenih energetskih nivoa materije.

(2) Izgleda da sve manifestacije materije i energije imaju dva aspekta, talasni i cesticni. Numericna vrednost energije cestice povezana je sa frekvencijom 'II njene talasne manifestacije, Ajnstajnovom relacijom E=h'll. Numerioka vrednost impulsa cestice p slieno je povezana sa talasnom duzinom A, de Brojevom relacijom p=h/A.

(3) Osnovni zakoni iatornske fizike su, izgleda, statistiekog karaktera, Tako Sredingerova talasna fun:kcija dozvoljava, u QPstem slucaju, sarno predvidanje verovatnoce nekog rezultata rposmatranja atomskog sistema. Isto tako, eksperimenti 'sa snopovirna svetlosnih kvanta (kao i kasnije savrsenija teorija, kvantna elektrodinamika (pokazuju haoticne statisticke fluktuacije mesta i vremena oslobadanje fotoelektrona, te izgleda da je, u opstem slucaju, moguce predvideti jedino verovatnocu takvih rprocesa.

42) Otuda problem opisivanja ~t~ se stv~rno vdesava pri ,individualnom procesu prelaska JOS uvek ruje resen .. Uz Bornovu interpretacijru, sredingerov talas sa~o tretira srednje ponasanje rill stati$ltickom ansamb1u cestica.

KVANTNA TEORIJA

147

Ipak, moguce je predvideti bar neka od svojstava individualnih 'sistema, na primer, energetske nivoe.

3.0 PROBLEMU NALAZENJA KAUZALNOG OBJAsNJENJA KVANTNE TEORIJE

Fizicari su se tako nasll pred vrlo teskim problemom. Ustanovljen je veci broj prilicno zagonetnihopstih svojstava materije, ukljucivsi tu i svojevrsnu kombinaciju talasnlh i cesticnih osobina, sto je bilo vrlo tesko objasniti, kao i vrlo cudnu kombinaciju deterministickih i statistickih aspekata, kakva se ranije nije nikad sretala. Ipak, mada su novi fenomeni bili neobioni, ne bi se moglo reci da nije bilo nagovestaja eventualnog kauzalnog objasnjenja,

Da bismo razjasnili stav !koji je u vezi 'Sa interpretacijom kvanme teorije konacno usvojila vecina savremenih teorijskih fizicara, kao i da bismo razjasnili kritiku toga stava izlozenu u sledecoj glavi, naznacicemoovde, ukrarko i u opstim crtama, smer istrazivanja za eventualno kauzalno objasnjenje kvantne teorije. Detaljnije predloge (za ostvarenje toga cilja), medutim, iznecemo tek u sledecoj glavi. Glavni cilj sadasnje diskusije bice reljefnije isticanje krajnjih implikacija uobicajene interpretacije kvantne teorije uvodenjem suprotnog gledista, kao neke vrste kontrasta koji treba da pokaze sta sve porice

uobicajeno glediste. ,

Da bismo pokazali kojim se putevima moglo pristupiti trazenju takvog kauzalnog objasnjenja kvantne teorije, pocnimo sa diskusijorn taoke (3), tj. specificne kombinacije statistlckih i individualnih zakona. Kada se u fizici (kao i drugim oblastima) ranije nailazilo na nerpravilne statisticke fluktuacije u po-

148

DEJVID BOM

nasanju pojedinih clanova jednog agregata, pretpostavljalo se uvek da i ove fluktuacije takode imaju svoje uzroke, koji su nam zasad nepoznati, ali cerno ih vremenom mozda otkriti. Tako se u slucaju Braunovog kretanja pretpostavljalo da vidljiva nepravilna ikretanja sicusnih spora poticu od nevidljivog kretanja aloma na dubljem nivou. Nije se, dakle, pretpostavljalo da svi faktori koji odreduju Braunovo kretanje postoje na rstom nivou kao i ono sarno, vee da vecina njih potice iz dubljeg nivoa, nivoa kretarija atoma. Ako izucavamo samo nivo Braunovog kretanja, rnozemo ustanoviti samo statisticke zakonitosti, no za izucavanje preciznih detalja toga krctanja ovaj nivo nije dovoljan,

Slicno 'tome, moglo bi se pretpostaviti da na svom sadasnjem stepenu razvoja dcvantna mehanika nije dovoljno Ikompletna da hi mogla opisati u deta-, Ijima kretanje pojedinog elektrona, kvanta svetlosti itd. Pri izucavanju takvih detalja morao bi se uzeti u obzir neki jos nepoznat dublji nivo koji prema atomskom nivou stoji u relaciji slicnoj onoj koja vezuje atomski nivo sa nivoom Braunovog kretanja. Naravno, neka ad atomskih svojstava vee su potpuno odredena i u kvantnoj teoriji, no to nije principijelna teskoca: faktori Ikoji odreduju bas te osobine mozda se mogu odredi:ti iskljucivo na atomskom niYOU, dok se oni faktori koji odreduju druge osobine tako ne mogu odrediti. Tako bismo razumeli zasto atomska teorija obiono operiSesa verovatnocama, mada moze i tacno predvideti neka svojstva sistema.

Kad jednom prihvatimo rnogucnost da ceo pojmovni okvir postojece kvantne teorije ni]e dovoljan za razumevanje svih svojstava pojedinih sistema, pred nama se stvara neogranicen broj novih mogucnosti, jer potpuno slobodno raspolazemo jos nepo-

KVANTNA TEORIJA

149

znatim svojstvima dubljeg nivoa. Na primer, vee vidimo kvalitativno kako bi se mogla objasniti Ajnstajnova relacija E=hv, koja povezuje frekvenciju asocijacije sa njenorn energijom, Jos su u klasicnoj fizici poznati rnnogi primeri oscilacija za koje vaze nelinearne jednacine;43) kod njih su stabilne samo izvesne diskretne frekvencije oscilacija, a izmedu energije i frekvencije postoji odredena veza (npr, kretanje elektrona u sinhro-clklotronuw) ). Istina, nijedan od ovih klasicnih 'sistema ne daje bas ovu relaciju, E =hv. Medutim, postoji neka odredena relacija izmedu energije i frekvencije ,koja zavisi od specificnog vida jednacina oscilatora, a ove opet zavise od specificnosti razmatranog fizickog sistema. Pretpostavimo sada da na sub-atomskom nivou postoje sistemi cije su oscilacije odredene skupom nelinearnih jednacina, ali bas takvih da odgovarajuce diskretne frekvencije oscilovanja zadovoljavaju Ajnstajnovu relaciju E=hv, (a i de Brojevu relaciju p=hi).). Aka bismo to postigli, automat ski bismo mogli objasniti postojanje diskretnih energetskih nivoa u materiji i postojanje kvanta elektromagnetne energije. Stavise, hili bi objasnjeni i prelazi medu diskretnim energetskim nivoima, jer je kod klasicnih sistema koji zadovoljavaju nelinearne jednacine poznato da postoje nestabilne oblasti izmedu stabilnih frekvencija oscilovanja kroz koje sistem brzo prolazi krecuci se iz jedne stabilne oblasti III drugu. Ako pretpostavimo da su takvi procesi vrlo brzi u

43) Linearna jednacina ima osobinu da je zbnr dvaju njenih resenja takode resenje iste jednacine, Nelinearna jednacina nema tu osobinu, Zato ju je mnogo teze maternatiCIDi tretirati, jer medu njenim resenjima ne postoji, uopste uzev, takva prosta relacija.

41) Vidi npr. D. Bohm and L. Foldy, Phys. Rev. 72, 649 (1947).

150

DEJVID BOM

poredenju sa anima koji se odvijaju na atomskom nivou, mozemo ih smatrati efektivno diskretnim. Medutim, oni ISU kontinualni na dubljem nivou. Tako se objasnjava "atomicitet energije" na izvesnom niYOU, uz istovremeno priznavanje deljivosti ovih "nedeljivih atoma energije" na fundamentalnijem nivou: slicno tome, atomi materije, nedeljivi na izvesnom nivou, kasnije su na dubljem nivou shvaceni kao strukture sastavljene od elektrona. protona i neutrona.

4. PRINCIP NEODREDENOSTI

Iz prethodne diskusije vidimo, da barem kvalitativno gledano, izgledi za nalazenje kauzalnog objasnjenja kvantne teorije nikako nisu bill beznadezni. I pored toga, vecina tadasnjih fizicara nije bila sklona trazenju takve teorije, delom iz prakticnih, a delom iz filozofskih razloga. Prakticni razlozi bili su: slozenost eventualne teorije, koja bi uz to hila zasnovana na relativno mal om broju eksperimentalnih podataka, kao i neophodnost prethodnog resavanja izvanredno teskih neresenih matematickih problema (tj. svojstva resenja nelineamih jednacina). Filozofski razlozi zasnivali su se na cuvenom Hajzenbergovom (Heisenberg) principu neodredenosti, koju cemo upravo razmotri ti.

U tom cilju postavirno sebi sledece pitanje: .ako pretpostavimo da se postojanje dubljeg nivoa manifestuje u nekom nepravilnom, ali precizno odredenom kretanju elektrona, sto bi objasnilo verovatnoce koje daje Sredingerova talasna funkcija 1);, da li se maze stvarno posmatrati to kretanje i tako ustanoviti njegov karakter?" Slieno je i prvo relativno direktno odredivanje karaktera haoticnog kretanja

KVANTNA TEORIJA

151

na atomskom nivou vrseno na osnovu posmatranja s njim povezanog Braunovog Ikretanja tela malih, ali znatno vecih no sto je atom. Tako hi i karakter haoticnog kretanja nasub-atomskom nivou mozda mogao biti nagovesten na osnovu kakve rezidualne nepravilnosti kretanja elektrona u atomu,

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, analiziracemo proces posmatranja atomske cestice, recimo elektrona koji se krece oko jezgra. Uzmimo najpre proces posmatranja mikroskopom, Posto se svetlost kojom posmatramo sastoji iz diskretnih paketa, kvanta, ne moze se izbeci disturbiranje elektrona prilikom posmatranja. Mora se, naime, upotrebiti bar jedan kvant svetlosti da hi se moglo videti. Pri sudaru toga kvanta i elektrona, dolazi do minimalnog poremecaja kretanja toga elektrona, usled interakcije sa svetloscu, kojom ga posmatramo.

Energija kvanta je E=hv.

Stoga se moze smanjiti poremecaj koriscenjem svetlosti niske frekvencije, kojoj odgovara manji kvant. Tu se opet suocavamo sa drugom teskocom, Svetlost, pored cesticnih, ima i talasne osobine. Koristeci talasnu teoriju svetlosti, mozerno dokazati da svetlosni talas koji se rasejava na odredenoj tacki P (vidi s1. 4) ne obrazuje

talasnu sliku P', vee umesto toga obrazuju sliku u obliku male, slabo definisane oblasti, cije ISU dimenzije proporcionalne talasnoj duzini. Talasna du-

pI

r

I

\ . I

\ I I

\ /Sj_ I

\ I

\ I

\ \ /

\ ! I \ ! I \ I / \ I

p

S1. 4

152

DEJVID BOM

zina obrnuto je proporcionalna frekvenciji 'V. Ako je frekvendja niska, talasna duzina je velika, pa je slika u mikroskopu tako losa da ne znamo taeno gde se nalazi elektron.

Suoceni smo, dakle, sa dvema teskocama. Zbog cesticne prirode svetlosti, ne mozemo izbeci disturbiranje impulsa cestice, te stvararno talko nepredvidJjiv i nekontrolabilan poremecaj+) Impulsa ap. Usled talasnog karaktera svetIosti, opet, ne mozemo izbeci neodredenost ax u polozaju elektrona: ona potice od nedovoljne ostrine siike. Prost racun, koji necemo ovde dati, dovodi do Hajzenbergove relacije neodredenosti, Ap ·ax=h, gde je h Plankova (Planck) konstanta,

Ovaj rezultar pokazuje postojanje reciprocne relacije izmedu maksimalno moguce preciznosti odredivanja impulsa i polozaja. Sto je polozaj tacnije odreden, to se manje precizno moze odrediti impuls, i obrnuto. To hiva usled toga sto tacno odredivanje polozaja zahteva koriscenje svetlosti male talasne duzine, tako da ee elektronu saopsti veliki, ali nepredvidljiv i uekontrolabilan imrpuls;' tacno odredivanje impulsa zahteva kvante svetlosti vrlo malog impulsa ( odnosno velikih talasnih duzina ) , sto, usled veliJkog ugla difrakcije III socivu, znaci lose odredivan:je polozaja,

Na prvi pogled mogla bi se uciniti privlacnom ideja da se neodredenost u merenju smanji tako sto ce se elektron posmatrati drugim sredstvima, a ne

45) Poremecaj je nepredvidljiv i nekontrolabilan zato sto na osnovu postojece kvantne teorije nema nacina da se odredi ~ unaprerd kOIlitrolisetaOain ugao 'It, pod kojim svetlosni kvant biva rasejan u socivo, To dovodi do neizvesnosti impulsa predatog elektronu, Kad bismo znali ugao 'It, nasH bismo rprodati iimpiUils (..ip::;;h sin 'It/A,) i ~sV1I1si1i korekciju, te ne bi bilo neodredenosti u Implusu elektrona.

·'T·.····i.··

.. '

KVANTNA TEORIJA

153

pomocu kvanta svetlosti. Tako postoje elektronski mikroskopi u dcojima se fokusira snap elektrona, te bismo mogli koristiti snap elektrona umesto snopa svetlosnih kvanta. Detaljnije razmatranje pokazuje, medutim. da se time situacija 'ne bi bitno izmenila. Kao sto smo videli, naime, sva energija se javlja u kvantima, a sva materija istovremeno ispoljava i talasne i cesticne osobine. Stoga kvantna teorija namece zakljucak da relacije neodredenosti vaze i za posmatranja u kojirna bise rkorir~tio elektronskl mikroskop, kao i za bilo koji drugi moguci tip aparata.

Iz kvantne teorije se zakljucuje da hi svaki merni proces imao isto apsolutno ogranicenje taenosti: to je navelo Hajzenberga na misljenje da su relacije neodredenosti tipa Ap ·ax=h manifestacija vrlo fundamentalnog i sveobuhvatnog principa koji prozima sav prirodni zakon. Umesto da prvenstveno smatra relacije neodredenosti stavom koji sledi iz kvantne teorije onakve kakva je ona danas, on neposredno postulira ove relacije kao osnovni zakon prirode i rpretpostavlja dasvi ostali zarkoni moraju biti konzistentni sa ovim relacijama'"). Time on,' u stvari, pretrpostavlja da relacije neodredenosti vaze apsolutno i konacno i da ce to talko uvek biti, cark i ako kvantna teorija kasnije bude korigovana, generalisana ili cak promenjena na fundamental an i revolucionaran nacin, Stavise, Hajzenberg smatra (zajedno sa vecinom pristalica uobicajene interpretacije kvantne teorije) da ce buduci razvoj fizike ici u smeru jos manje preciznosti u opisivanju ponasan:ja stvari no sto je ona koju je moguce postici u

46) W. Heisenberg, The Physical Principles of the Quantum Theory, Dover Publications (1930), (Vidi str. 3).

154

DErVID BOM

sadasnjoj kvantnoj teoriji-"). tako da sadasnja kvantna teorija stavlja apsolutnu granicu preciznosti svih mogucih merenja, granicu koja se nikad nece moci preci,

5. ODRICANJE OD UZROcNOSTI U ATOMSKOM DOMENU POSLEDICA PRINCIPA NEODREDENOSTI

. Pr~cip. neodredenosti je pokrenuo niz znacajnih !:oVl~ fIIozof:skih pitanja koja se ne javljaju u ~l~~le~O] m~hall1ei. Ta su pitanja doprinela da se fizicari, kao sto smo videli, odreknu pojma uzrocnosti u atornskom domenu, te tako usvoje filozofsko gledis~e vrlo razlicito od onog koje je preovladivalo do pojave savremene kvantne teorije.

. Da bismo ocenili ulogu koju je u tome odricanJ~ od 'llzrocn.osti igrao princip neodredenosti, podsenmose da je u klasicnoj mehanici buduce kretanje sistema odredeno bas pocetnim vrednostima i pocetnim brzinama promene svih mehanickih varijabila 'koje definisu stanje sistema.. Prema principu neodredenosti, medutim, postoji fundamentalno ogranicenje koje proizilazi iz sarnih prirodnih zakona na kvantnomehaniokom nivou; ono je takvo da s~ ne ~oguvdo~~ti podatci potrebni za potpuno odredlVanJe. pocetnih ~rednosti raznih parametara koje odreduju ponasanje takvog mehanickog sistema.

Naravno, moglo hi se pretpostaviti da neodredenost polozaja elektrona potice otuda sto ave varija?~e -.k_Oje, najzad, sugerise samo ekstrapolacija klasicne fizike u atomski domen - ne daju komplet-

4:) Tak<;> jt;! na primer, Hajzenberg nedavno sugerirao <l.a ~;IrastoJanJlma manjirn od dzvesne .fundamentalne duzI.~e reda 10-13 em cak ni svojstva prostora i vremena vise TIlJe moguce definisati.

f I

I ,

KVANTNA TEORIJA

155

nu deskripciju elektrona, Urnes to toga, .moglo bi se pretpostaviti da potpunije opisivanje zahteva kvalitetno nove vrste varijabli (slicne anima koje smo razmotrili u odeljku 3 u vezi sa hipoteticnim subkvantnomehaniokim nivoom), varijabli koje se cak i ne javljaju u sadasnjoj kvantnoj teoriji. Stoga koriscenje samo ovih varijabli, dovoljno za aproksimativno potpuno odredivanje stanja na makroskopskom nivou, nije dovoljno za predvidanje ponasanja elektrona, zato sto su iz teorije izostavljeni determinisuci faktori, znacajni na atomskom nivou.

Pristalice uobicajene interpretacije kvantne teorije, medutirn, usvajaju Hajzenbergovu hipotezu pomenutu pri kraju odeljka 4. Oni ne pretpostavljaju da je princip neodredenostt sarno posledica kvantne teorije na sadasnjem stupnju razvoja, usled cega hi se moglo pokazati da on ima samo ogranicenu vaznost ako se kasnije, kao sto je verovatno, ustanovi da je neophodno da Ise izmeni, koriguje i generalise sadasnja forma teorije. Urnesto toga, oni pretpostavljaju da ovaj princip predstavlja apsolutno i konacno ogranicenje nase sposobnosti definisanja stanja stvari pomocu bilo kakvih merenja, mogucih sada iii bilo kada.

Ako se usvoji navedena pretpostavka, dolazi se do dalekoseznih zakljucaka, To hi znacilo da "skriveni" parametri opisanog tipa, calk i kad bi postojali na sub-kvantnom nivou, ne hi imali nikakvu stvarnu ulogu u predvidanju eksperimentalnih rezultata. U stvari, ako bi ta pretpostavka bila tacna, buduce ponasanje sistema bilo bi, bar sto se nas tice predvidljivo samo do onog stepena tacnosti sto ga odreduju granice koje postavlja princip neodredenosti. Iz toga se dalje zakljucuje da 6e sadasnja kvantna teorija moci tretirati svaki moguci tip merenja uopste.

156

DEJVID BOM

Svaka teorija (kao sto je teorija u koju ulaze "skriveni" parametri) koja bi imala vece pretenzije bila bi tada iskljucivo metafizicka, jer bi sve u fizici bilo isto onako kao cia ti "skriveni" parametri i ne posroje."')

Ovaj zakljucak jos viseponkrepljuje fon Nojmanova (von Neumann) teorema.w) Prema toj teoremi, ne samo sto bi bilo nemoguce eksperimentalno proveravanje rna koje kauzalne teorije koja bi predvidala detaljno ponasanje pojedinaonih sistema na atomskom nivou, vee se ne hi maglo Caik ni zamisliti takvo objasnjenje, Fon Nojman je dokazao da nikakva zamisljiva raspodela :kretanja "skrivenih" parametara u posmatranom sistemu ne hi mogla dati iste rezultate kao probabilistiek] interpretirana talasna funkcija dobijena iz Sredingerove jednacine. Tako sc ne bi moglo zamisliti cak ni Laplasovo super-bice koje hi egzaktno predvidalo buducnost, pa makar ono i posedovalo informaciju dobijenu bez disturbiranja sistema merenjem, Time se dopunjuje princip neodredenosti: nemogucnost preciznijih merenja no sto dozvoljava taj princip proizilazila bi, prema fon Nojmanu, iz toga sto, ustvari, ne postoje "skriveni" parametri koji bi narusavali princirp neodredenosti, Odrica:nje ad uzrocnosti u uobicajenoj

4B) •. ~z toga razloga je terrnin "pI1inoip neodredenosti" pogodniji ad cesto koriscenog termina "princip neizvesnosti", Uk?hll~<? ~St;, naime, radi 0 varijablama koje se mogu posmatratn fIZlCk'I, ne treba pretpostaviei da su nam one sarno "neizvesne", tj. nepoznate, zato sto ih ne mozemo meritd sa apsolutnom preciznosou. Urnes to toga se pretpostavlja da su one neodredene vee po svom nacinu postoJ:3?)a. Naravno, .metafizicke" skrivene promenbjive mogu biti nepoznate, no kako se ?n~ i onako ne mogu posrnatrati, to za nas nema veceg znacaja od problema koliko andela mogu igrati na vrhu igle.

49) J. von .Neumann, Mathematische Grundlagen der Quantenmechantk (Verlag. Julius Springer, Berlin, 1932).

KVANTNA TEORIJA

157

interpretaciji kvantne teorije ne bi bilo nametnuto sarno nemogucnoscu merenja tacnih vrednosti parametara pomocu kojih bi bili izrazeni kauzalni zakoni na kvantnom nivou, vee hi je trebalo srnatrati izrazom cinjenice da takvih zakona uopste i nema.w)

Vidimo, da:kle, kako interpretacija prinoipa neodredenosti, kao konacnog i apsolutnog zakona koji vafi za sve moguce procese u prirodi, implicira nepostojanje uzrocnosti u svim pojavama koje bitno zavise od zakona atomskog domena, U vezi stirn, mora se naglasiti da se takve pojave ne ogranicavaju iskljucivo na zbivanje unutar atomskog nivoa, niti samo na "skrivena" svojstva stvari, nedostupna posmatranju, Radi se 0 pretpostavci cia realne fizicke pojave, dostupne posmatranju, nemaju niJkakvog uzroka. Dallas, na:ime, posedujemo osetljive pribore za posmatranje koji makroskopskim promenama registruju svojstva pojedinacnih. a:toma i pojedinacnih kvanta elektromagnetnog polja (npr., Gajgerovi (Gaiger) brojaci, Vilsonova (Wilson) komora, oscilacioni brojaci itd.). U opstem slueaju, medutim, merenja koja se odnose na pojedinacne atome Ili kva:nte daju rezultate koji na nepravilan nacin fluktuiraju od jednog merenja do drugog, ali zato pokazuju pravilnost u srednjem ponasanju statistickog agregata velikog broja posmatranja. Ovo pravilno srednje ponasanje moze se sa visokim stepenom tacnosti predvideti na osnovu danasnje kvantne teorije iz probabilisticke dnterpretirane Sredingerove talasne funkcije \jJ. No postojeca kvantna teorija ne dozvoljava, cak ni u pnincipu, predvidanje pojedinacnog

50) Time se opet opravdava term in "princip neodredenosti", jer se sada izvodi zakljucak da se pitanje .znetafi~ickrih" varijaoli, cije su vrednosti nepoznate, ne moze ni postaviti.

158

DEJVID BOM

merenja, nitidaje zakon fluktudranja rezultata od jednog merenja do drugog. Stavise, ona u sebi ne sadrzi nista sto bi se cak i kvalitativno rnoglo smatrati uzrokom odredene, pojedinacne fluktuacije, Naravno, kao sto smo vee istakli, mogla bi se razmotriti mogucnost da ove fluktuacije poticu od haoticnog kretanja novog tipa entiteta na dubljem nivou. Obicno se, medutim, iz principa neodredenosti zakljucuje da se svojstva tih lIloV1ih entiteta, oak i ako dublji nivo postoji, nikad nece mod meriti dovoljno precizno da hi se mogao potpuno predvideti ishod pojedinacnog merenja, dok fon Nojmanova teorema suo gemse da taj dublji nivo, za koji vaze kauzalni zakoni, cak i ne postoji. Odatle se izvodi zakljccak da se nikakvim eksperimentima ne mogu ustanoviti uzroci tih fluktuacija u rezultatima pojedinacnih merenja te da 'One, u stvari, i nemaju nikakvog uzroka.

U tom pogledu se fluktuacije kvantne teorije tretiraju sasvim razlicito od svih tipova fluktuacija sa kojirna su se fizicari ranije susretali. Na primer, razmatrali smo u glavi I statisticku raspodelu automobilskih udesa, koji variraju bez uocljive pravilnosti iz dana u dan is mesta na mesto. No precizni detalji tih fluktuacija mogu se dovesti u vezu sa velikirn brojem uzroka koji ih odreduju, uzroka od kojih je neke vrlo tesko detaljno proslediti. Pa ipak niko ne surnnja da izvesni uzroci odreduju detalje pojedinacnog udesa, recimo, sta ce se desiti odredenom lieu (npr. da Ii ce slomiti izvesnu kost itd); neke od tih uzroka znamo, a neke ne. Uobicajena interpretacija kvantne mehanike, medutim, odredeni iznos pojedinacnog merenja na atomskom nivou ne pripisuje uopste nikakvim uzrocima, ni poznatim ni nepoznatim, Umesto toga, pretpostavlja se da je precizni rezultat datog eksperimenta potpuno pro-

KVANTNA TEORIJA

159

izvoljan, tj. da ne stoji ni u kakvoj vezi sa bilo cime S'tD postoji Hi je ikad postojalo na svetu. To nam pruza primer pojma fluktuacije "sasvim lisene zakonomernosti" 0 kojoj je bilo reci u glavi II, 'Odeljak 1651),

Iz nacina dokazivanja principa neodredenosti mogao bi se, mozda, steci utisak da ipak postoji uzrok nepravilnim fluktuacijama rezultata merenja svojstva pojedinaenih atoma: nairne, te fluktuacije su bile pripisane disturbiranju merenog abjekta dejstvom mernog pribora. Brizljivija analiza pokazuje, medutirn, da se talkD ne mogu konzistentno pripisati nikakvi precizni uzroci u okviru uobicajene interpretacije kvantne teorije. Mara 'se imati na umu dazakoni kvantne teorije vaze i za memi aparat. Pretpostavka da u tom aparatu postoji skup odredenih, ali haoticno rasporedenih kauzalnih faktora koji u principu precizno odreduju disturbirajuce dejstvo hila bi, prema principu neodredenosti, sarno cisto metafizicka pretpostavka, jer nikakvo stvarno merenje tih faktora novim priborima ne bi rnoglo da ih precizno odredi. Stavise, prema fon Nojmanovoj teoremi, nemogucnost zamisljanja precizno odredenih kauzalnih faktora vazila bi i za memi aparat u istoj meri kao i za merni sistem, Unutar uobicajene inter-

51) Da bi se istaklo sta ovo shvatanje znaci u praksi, posmatrajmo emisiju alfa-cestice iz jezgra, npr. uranijuma. U velikim agrcgatirna takvih jezgara tacno vreme raspada individualnog jezgra nepravilno fluktuira od jednog jezgra do drugog, no srednje vreme raspada moze se predvideti i iznosi oko dve milijarde godina. Posmatrajmo sada neko individualno jezgro ciji se raspad moze detektovati Gajgerovim brojacem, Sadasnja kvantna teorija ne moze predvideti da 1i ce se ovo jezgro raspasti sutra, sledece sedmice ili kroz dve mildjarde godina, Uobicajenoj interpretaciji, stavise, nista ne odreduje to vreme. Pretpostavlja se da je ono potpuno proizvoljno, kao i da se nikada nece moo povezati sa bilo cim i sa rna kakvim zakonom.

160

DEJVID BOM

pretacije kvantne mehanike, prosto nema mesta za hipoteticne dodatne kauzalne faktore ikoji hi bar u principu mogli objasniti detalje fluktuacije rezultata merenja svojstva pojedinaonih Morna.

Gornji zakljucalk: jos vise potvrduje primer koji su predlozili Ajnstajn, Rozen (Rosen) i Podolski (Podolskyjv-): njihov primer eksplicitno demonstrira nekonzistentnost pretpostavke da se detalji fluktuacije koje namece princip neodredenosti mogu pripisati poremecaju posmatranog sistema od strane aparata kojirn se vrsi posmatranje, Diskutujuci taj primer, Bor52) je istakao da se u uobicajenoj interpretaciji kvantne teorije merni aparat i posmatrani sistem moraju tretirati kao jedinstven nedeljivi sistem, jer ih sjedinjuje nedeljivi rkvant, koji ih povezuje tokom interakcijes"). Kvant na neki nacin mora biti sadrzan kako u posmatranom sistemu tako i u mernom aparatu, a opet mora biti nedeljiv, To je moguce sa:mo onda ako je i kombinovani sis-tern, tj. posmatrani sistem i aparat kojim se posmara, u nekom smislu jedinstven i nedeljiv entitet, koji se ne moze analizirati (cak ni pojmovno ) u elementarnije sastavne delove. Tako hi bilo besmisleno nastojanje da se posmatrane fluktuacije rezultata pojedinacnih merenja pripisu kauzalnim faktorima koji postoje u jednom delu (mernom aparatu), jer on cak uopste i ne sme biti shvacen kao posebni deo, Stoga u uobicajenoj interpretaciji kvantne mehanike nema izbora, vee se onaj ko je prihvati mora odreci ideje da posmatrane fluktuacije rezultata pojedinacnih mere-

Sla) A. Elinstein, N. Rosen and B. Podolsky, Phys. Rev. 47, 777 (1935).

52) N. Bohr, Phys. Rev. 48, 696 (1935).

53) Za po1:(pI.mJije razmatranje problema V'idi u: PaIlIll Arthur Schilp, editor Albert Einstein, Philosopher Scientist (Library of Living Philosophers, Evanston, Illinois, 1949).

KVANTNA TEORIJA

161

nja na kvantnomehanickom nivou tacnosti imaju zasad nepoznate uzroke; urnes to toga, on mora pretpostaviti da ISU ,ti detalji potpuno proizvoljni i da se u njirna ne manifestuje nikakav skriven zakon,

6. ODRICANJE OD POJMA NEPREKIDNOSTI U ATOMSKOM DOMENU

Pored toga sto vodi zakljucku 0 bezuzrocnosti detalja: pojedinih fluktuacija u atomskom domenu, uobicajena interpretacija kvantne mehanike dovela je i do odricanja ad rpojma kontinuiteta kretanja u istom domenu.

Da bismo to pokazali, razmotricemo izvesne eksperimentalne metode posmatranja pribliznih polozaja i brzine pojedinaenog elektrona, A:ko slobodni elektron prode kroz fotografs:ku plocu, on ostavi trag u vidu malih zrnaca srebra, koji pod mikroskorom izgledaju otprilike kao na s1. 5. Ta zrnca srebra

/ / /

/

/

/

. . . . . . . .

. . . . . .

o oP.- 0 0 000 00

S1. 5

nastaju usled imterakcije elektrona sa atomom kraj koga prolazi; no ta interakcija se vrsi u vidu kvanta, te mora vaziti princip neodredenosti. Pojava zrnca srebra dozvoljava zakljucak da je elektron prosao dovoljno blizu za interakciju, Stoga zrnca srebra

162

DEJVID BOM

aproksirnativno oznacavaju putanju elektrona. NO' usled principa neodredenosti, znarno da [e elektronu saopsten neodredeni lmpuls pri svakoj od interakcija, te ne mozemo tacno predvideti kretanje elektrona nakon napustanja fotografske ploce. Ova neod~edenost je mala, te postaje bitnasamo u vrlo preciznim merenjirna. No ako bi nam bilo potrebno egzaktno predvidanje kretanja, ne bismo ga mogli astaviti na ovaj, ani na bilo koji drugi nacin, .

U skladu sa nasim obionim shvatanjima, rekh bisrno da trag zrnaca srebra oznacava kontinualn~ kretanje realnog elektrona ikroz prostor, po putanji koja leu negde u blizirri ovih zrna,tako da se ~:n~a obrazuju usled interakcije sa njim. Prema uobicajenoj ineeroretactli kvantne teorije, bilo b.i nepra~ilno misljenje da se to tako stvarno dogodilo. Moz~mo reci samo da su se pojavila izvesna zmca, ali ne smemo misliti da ih je izazvao realni predmet koji se krece u prostoru kao sto to tela obicno cine. U egzaktnoj teoriji nije primenljiv pojam tela koje .~e kontinuirano krece, mada je to dobra aproksimacija u pribliznoj teoriji, Stavise, ako bismo pokusali da eksperimentalno ustanovimo kretan]e elektrona medu zrncima traga, recimo vrlo preciznim rnikroskopskim posmatranjem njegovog polozaja u blizini. neke taoke P, konstatovali bismo da se trag menja na nepredvidljiv i nekantrolabilan na~i~ usled prenos~ kvanta (kao sto je pokazano na shci ), Prema uobieajenom shvatanju, poja:m elektrona koji vse krece i tako ostvaruje kontinualnu vern medu tackama p?"" smatranog traga u najboljem slucaju predstavlja metafizicki poja:m, koji se nikad nece moci eksperimentalno proveriti.

Moglo bi se mozda primetiti da je pojam elektrona kao malog tela koje se krece previse uproscen,

KVANTNA TEORIJA

163

te da nase teskoce poticu od nastojanja da se pojarn elektrona silorn utisne u kalup koji nam ipak sugerise uglavnom iskustvo iz klasicnog domena. Mozda se u kvantnom domenu moraju uvesti slozenijl i suptilniji pojmovi umesto pojma cestice koja se krece duz linije i ostavlja trag. Na primer, u okviru pojma sub ... kvantnog nivoa razmatranog u odeljku 3, mogao bi se zamisliti elektron kao vrlo slozena struktura u dubljem substratumu poljakoja bi se ponasala slicno talasu, a ipak imala koncentracije energije slicne cestici!"). Ta slozena struktura mogla bi ostaviti priblizno lokalizovan trag od vodenih kapljica, koji bi mogle proizvesti pomenute koncentracije energije.

Medutim, ovde se mora naglasiti da bi Bor i ostale pristalice uobicajene interpretacije kvantne teorije smatrali ovakvo objasnjenje pojave niza kapljica pomocu dubljeg substratuma kontinualnlh kretarija i koncentracije energije na tim kapljicama isto toliko metafiziokim kao i objasnjenje ovog fenomena pojmom cestice koja se krece, Drugim recima, uobicajena interpretacija, konzistentno formulisana, pretpostavlja da granice deljivosti prenosa energije, karakteristicne za danasnju Ikvantnu teoriju, vaze . egzaktno i bez aproksimacije u svakoj oblasti koja ceikad biti istrazivana. Nedeljivost prenosa kvanta, i sa njime povezano odricanje od korrtinuiteta, smatra se apsolutnom i konacnom karakteristikom koju nece nikada demantovati buduci razvoj fizike,

54) Model ovog tipa bice razrnatran u gJavi IV, u odeljcima 2 i 6.

DEJVID BOM

164 7. ODRICANJE OD SVAKOG ODR£DENOG KONCEPTUAlr NOG MODELA U MIKROSKOPSKOM DOMENU - PRIN-

CIP KOMPLEMENTARNOSTI

Iz prethodnog odeljka vidimo da uobicajena i~terpretacija kvantne mehanike od nas zahteva odr:canje ad pojma uzrocnosti i kontinuiteta k~etanJa na svim mogucim nivoima, barem kad se radi 0 vrlo preciznom tretmanu. Ovo odricanje je odraz onoga sto je Bor nazvao "iracionalnom crt om" u prcx:esu prenosenja kvantas jednog sistema na drugi'"). Usled napustanja kontinuiteta i uzrocnosti, ne ~ozemo opisati, pa fuk IIi zamisliti, odredenu vezu izrnedu fenomena u datom trenutku i OIIIih u nekom ranijem trenutku. Usled toga, nema nacina da se precizno izraze kvaliteti i svojstva Kojima bi se mogao odredsti nacin postojanja pojedinaOOi~. mikroobjekata iIi bi mogli posluziti za formul~lJu zak??a koji se na ove mikroobjekte odnose. Slicno gl~d:ste vee je implicitno sadrzano u Bor~:)Vom zakljucku (opisanom u odeljku 5) - da se pri posmatranjima na kvantnomehanickorn nivou preciznosti kompleks mernog aparata i merenog sistema mora smatrati nedeljivo sjedinjenim prenosom kvanta koji ih pov~zuje. Posto se proces prenosenja kvanta s jednog SIstema na drugi ne moze podvrgnnti racionalnoj analizi, nema mogucnosti za precizno opisivanje~vojstva posmatranog sistema nezavisno od svojstva

mernog aparata. . v

Da bismo razjasnili upravo izneseno stanoviste,

posmatrajmo proces rposmatranj~ at.oma p~mo~? pogodnog aparata, Kao sto smo v~deh, '~~antl ~OJlrna aparat interaguje sa atomom rzmemce ovaj na

55) N. Bohr, Atomic Theory and the Description of Nature.

KVANTNA TEORIJA

165

nacin koji se ne moze predvideti, kontrolisati, opisati, pa cak ni zamisliti. Cak je i ovde upotrebljena terminologija 'isuviSe slikovita, jer je u njoj dmpliciran pojamaroma Ikoji ima odredene osobine i kad nije posmatran, osobine koje se menjaju usled interakcije sa mernim aparatom. No u uobicajenoj interpretaoiji kvantne teorije, atom uopste nema nikakvih osobina kada se ne posmatra. Stavise, moZe se reci da se njegov nacin postojanja sastoji iskljucivo u tome da bude posmatran; u okviru ovog shvatanja nema nikakvog znacenja pojam atoma koji postoji i ima vlastite odredene osobine cak i onda kada ne interaguje sa nekim mernim aparatom,

Ako je taOO'O da se moramo odreci pojma objektivnog postojanja atoma i slicnih mikroobjekata, postojanja sa vlastitim odredenim osobinama, prirodno se javlja pitanje: "Sta, III stvari, proucava kvantna mehanika?". Bor daje sledeci odgovor (jedina moguci konzistentan odgovor u okviru uobicajene interpretacije): ona se ne bavi svojstvima mikroobjekata kao takvih, vee iskljuCivo relacijama izmedu makroskopskih pojava, dostupnih neposred- 110m posmatranju. Te se pojave, medutim, smatraju nedeljivim celinama, koje se - cak ni apstraktno i konceptualno - ne smeju analizirati, aproksimativno, u sastavne delove, koje sacinjavaju razni tipovi mikro-objekata"'). Uloga teorije se tada iscrpljuje iskljueivo u izracunavanju raspodela verovatnoce raznih mogucih tipova fenomena.

Jasno je da nam ovakvo glediste namece odricanje od dosad uvek uspesne prakse, tj. shvatanja fi-

56) Ideja je, grubo uzev, slicna lidej!i gestalt-psihologije, koja, otprilike, pretpostavlja da nase percepcije i ideje imaju svojstva slicna onima koja Bor pnipisuje materiji uopste: tj, da su to .celine" koje se ni apstraktno ne mogu analizsrati u delove.

166

DEJVID BOM

zickog sistema kao jedinstvene i precizno odredene celine 61ji su svi aspekti, da tako kazemo, istovremen10 dostupni nasem intelektualnom pogledu, Takav sistem pojmova, koji se rponekad oznacava kao "model", nije nuzno ogranicen na slike, vee moze ukljuciti, na primer, dmatematicke pojmove, sve dok se pretpostavlja da se radii 0 preciznom predstavljanju objekta koji se saznaje. Uobicajena interpretacija, medutim, namece nam odricanje cak i od matematickih modela. Tako se Sredingerova talasna funkcija IjJ nikako ne sma:tra konceptualnim modelom pojedinacnog elektrona, jer ne pI1UZa precizan opis ponasanja toga sistema, vee samo opisuje srednje ponasanje statistickog agregata takvih sistema.

Ovde opisano opste stanoviste dobilo je svoj najkonzistentniji i najsistematskiji izraz u Borovom principu komplementarnosti. Za potpuniju informaciju 0 ovom principu citalac se upucuje na druge ivore'"). Ovde cemo ga izneti sarno u najkracim crtama.

Umesto precizno definisanog konceptualnog modela, princip komplementarnosti postulira n1JZnost iskljucivog koriscenja komplementarnih parova inherentno neprecizno defirrisanih pojmova, kao sto su polozaj iI impuls, talas i cestica itd. Maksimalni stepen preciznosti definisanja jednog od elemenata stoji u reciprocnom odnosu sa odgovarajucim stepenom preoiznosta definisanja drugog elementa para. Specifi6ni eksperimentalni uslovi odreduju stepen preciznosti definisanja svakog od clanova komplementarnog para pojmova u svakom posebnom slucaju. No pretpostavlja se da se ne moze definisati op-

57) Za vrlo kompletno razmatranje ovog principa, vidi:

Paul Arthur Schilp, editor, Albert Einstein, Philosopher Scientdst (Library of Living Philosophers, Evanston, Illinois, 1949).

KVANTNA TEORIJA

167

sti sveobuhvatni pojam koji bi precizno predstavljao sve znacajne aspekte ponasanja pojedinih sistema.

Sustinski Borov doprinos ovome bila je demonstraaija da zakoni kvantne teorije konzistentno dozvoljavaju odricanje od pojma jedinstvenog i precizno definisanog :konceptua1nog modela u korist komplementarnih parova neprekidno definisanih modela. Tdme je 'On uspeo da pokaze upotrebljivost komplementarnih parova nerprecizno definisanih pojmova u izucavanju ponasanja materije u kvantnomehanickorn domenu. No BOI1oVO shvatanje principa komplementarnosti ide i dalje od ovog. Njegova pretpostavka da osnovna svojstva materije nikad nece biti racionalno shvacena pomocu jedinstvenih i nedvosmislenih model a, u stvari, implicira da ce upotreba komplementarnih parova neprecizno definisanih pojmova biti nuzna pri detaljnom tretiranju svih domena koji ce ikada biti istrazivani. Ogranicenja koja nasim pojmovima stavlja princip komplementarnosti smatraju se apsolutnim i konacnirn.

8. KRITIKA ZAKUUCAKA KOJI SE U UOBICAJENOJ INTERPRETACIJI KVANTNE MEHANIKE IZVLACE IZ PRINCIPA NEODREDENOSTI

Zakljucke navedene u pethodnom odeljku USVI0' jila je vecina teorijskih fizicara: mad a je te zakljucke mozda i bilo tesko prihvatiti, oni su ih osetili kao u velikoj meri nuznu posledicu ekspenimentalnih cinjenica koje su dovele do stvaranja kvantne teorije. Medutim, manji broj fizicara, medu kojima su bili Ajnstajn Ii Plank, verovao je i dalje u potrebu trazenja kompletnije teorije koja bi opisivala individualne kvantne procese manjevise na nacin naveden u odeljku 3. Neko bi se mogao zapitati kako je takvo

168

DEJVID BOM

glediste uopste moguce i pored principa neodredenosti, koji naizgled sugerise da bi takva teorija, u najboljem slucaju, mogla biti sarno prazna metafizicka spekulacija koja se nikad ne hi mogla eksperimentalno proveriti, ili bi cak bila i potpuno nemoguca, kao sto, izgleda, sugerise fun Nojmanova teorema, Odgovor na to pitanje je sledeci: u lancu rezonovanja koji je doveo do takvih zakljucaka postoje ozbiljne slabosti.

Zapocnimo najpre razmatranjem princi.pa neodredenosti. Podsetimo se da se u dokazu toga prin- , oipa koriste tri svojstva: naime, kvantizacija energi-

je iimpulsa u svim interakcijama, postojanja talasnih i cesticnih aspekata ovih kvanta, kao i nepredvidljivost i nekontrolabilnost izvesnih crta individualnog kvantnog procesa. Istina je, naravno, da ova svojstva slede iz opstih stavova danasnje kvantne teorije. No u odeljku 3 zapravo je pokrenuto pitanje 0 eventualnom postojanju dubljeg sub-kvantnomehanickog nivoa kontinualnog i kauzalno determinisanog kretanja, iz koga bi zakoni kvantne mehanike sledili kao aproksirnacija koja vazi za atomski nivo. Ako takav sub-kvantnomehanicki nivo zaista postoji, onda, kao sto smo videli, na tom nizem nivou ne vaze58) osnovne pretpostavke koje su nuzne za postojanje principa neodredenosti, Stoga princip neodredenosti jednostavno ne daje nikakvu informaciju 0 preciznosti merenja koja koriste fizicke procese na tom sub-kvantnomehanickom nivou,

Izgleda, dakle, da su zakljucci o nuznosti odricanja ad rpojmova uzroenosti, kontinualnosti i objektivne realnosti pojedinacnog mikro-objekta bili

58) Na primer, kvant bi se mogao podeliti i u pnincipu predvideti i kontrolisati pomocu novog vdda kauzalnih faktora koji postoje na ovom nivou.

KVANTNA TEORIJA

169

prenagljeni. Sasvim je, naime, moguce da je kvantna mehanika, a s njom i princip neodredenosti, tacna sa vrlo velikim stepenom preciznosti u izvesnom domenu, ali eta i jedno i drugo prestaje da van u novim domenima, Ispod onih na koje se primenjuje danasnja teorija, Stoga je zakljucak 0 nepostojanju dubljeg nivoa kauzalno odredenog kretanja, u stvari, primer rezonovanja ukrug, jer taj zakljucak sledi sarno onda ako od samog pocetka pretpostavimo nepostojanje takvog nivoa.

Slicnoj analizi moze se podvrgnuti i fan Nojmanova teorema. Teorema se, u stvari, zasniva na sledecoj implicitnoj pretpostavci: rna kako daleko isH u izucavanju prirode, uvek ce se stanje fizickog sistema, barem delimicno, definisata uz pomoc "opservabli" koje zadovoljavaju izvesna pravila danasnje kvantne teonije.s") Fon Nojman tada postavlja pitanje: "Pored ovih ,opservabli', postoje Ii dopunske, danas .skrivene' varijable, koje hi omogucile preciznije definisanje stanjasistema no sto 53Jda dozvoljava postojeca formulacija kvantne teorije?" Njegov dokaz nemogucnosti toga bitno zavisi od pretpostavke da ce se stanje sistema uvek, bar delimicno, definisati pomocu ovih opservabli, dok ce skrivene varijable sluziti samo zato da specifikaciju koju vee daju opservable ucine preciznijom. Ocevidno je da takva pretpostavka veoma ogranicava formu teorije koje dolaze u obzar. Ona ne uzima u obzir mogucnost da ce na sub-kvantnomehamckom nivou biti neadekvatna ciitava sema opservabli sa njihovim pravilima pogodnim za kvantnomehanicki nivo, te da ce se ta sema morati zarnerriti neoim sasvim raz-

59) Na primer, njihove svojstvene vrednosti dobijene su iz Iineamih Hermitskih operatora, njihove raspodele verovatnoce iz kvadrata apsolutne vrednosti koeficijenata u odgovarajucem razvoju talasne funkcije [td.

170

DEJVID BOM

Iicitim, Drugim recima, sasvim je moguce da se sistern opservabli primenjuje kao dobra aproksimacija na kvantnomehandcki nivo, no postaje potpuno neprimenljiv za tretiranje dubljih nivoa. U tom slucaju, dokaz fon Nojmanove teoreme ne bi bio relevantan, jer uslovi koje sada razmatramo izlaze iz okvira implicitnih pretpostavki neophodnih za izvodenje dokazaw).

Vidimo da su i iz principa neodredenosti i iz fon Nojmanove teoreme izvuceni zakljucci (0 neophodnosti odricanja ad uzrocnosti, korn:tinualnosti i objektivne realnosti individualnih mikro-objekata) koji ne slede ni iz eksperimentalnih canjenica koje leze u osnovi kvantne mehandke, niti iz matematickih jednacina kojima je teorija izrazena. Urnes to . toga, oni slede iz pretpostavke (obieno implicitne pre nego eksplicitne): da su izvesni aspekti danasnje teorije apsolutni i konacni, tako da nikad nece bini negirani u buducim teorijama, niti ce' se ikad rpokazati kao aproks1macije koje vaze u odredenom domenu. Tom su pretpostavkom tako striktno ogranicene moguce forme buducih teorija, da smo time spreceni cak d da pretpostavimo postojanje sub-kvantnomehanickog nivoa tamo gde bi postojald novi vidovi kretanja i njima odgovarajuci novi vidovi kauzalnih zakona.

Mogli bismo se sada zapitati zasto su tvorci uobicajene interpretaaije ucinili tako dalekosezne pretpostavke bez ikakvih eksperimentalnih. ~i1i teorijskih dokaza. Celovito razmatranje ovog pitanja zahteva- 10 hi knjigu za sebe, no ovde cemo se zadovoljiti iznosenjem sarno dva razloga medu najvaznijima.

60) U fon Nojmanovoj teorerni prave se dopunske pretpostavke koje ne moraju biei tacne. Vidi D. Bohm, Phys. Rev. 85, 166, 180 (1952).

KV ANTNA TEORIJA

171

Pre svega, izgleda da je medu tvoreima kvantne teorije, narocito kod Hajzenberga a i kod ostalih, bi- 10 rasprostranjeno uverenje da je Ijudski mozak, grubo uzev, sposoban da zamisli samo dye vrste stvari, nairne, polja?") iJ cestice'" ). Cesto iznoseni razlog za ovakvo misljenje sastoji se u uverenju da mozemo zamisliti i shvatiti sarno ono sa cime se srecemo u svakodnevnom iskustvu, a najvise u iskustvu iz domena klasicne fizike, gde se, kako znamo, fenomeni klasifikuju u ove dye kategorije. U mikroskopskom domenu, gde smo videli neadekvatnost i jednog i drugog pojma, izasli smo, prema ovom uverenju, liz domena pojrrrljivog. Ipak smo konstatovali da se i ovde mogu predvideti izvesni statisticki rezultati uz pomoc pogodnih matematickih izracunavanja. Odatle SlU ovi autori zakljucili da se konceptualno misljenje ima ograniciti iskljucivo na klasicni domen, dok nam van toga domena ostaje, iskljucivo cisto tehnicko manipulisanje matematickim simbolima, u skladu sa odgovarajucim preskripcijama, a posao teorijskog fizicara sastoju se u tome da ove otkrije. Usled toga, osuden je na neuspeh svaki pokusaj stvaranja pojmova koji se odnose na sub-kvantnomehandcki nivo: cak i ako taj nivo stvarno postoji, ne mozemo .imatd direktno iskustvo 0 entitetima koji ga sacinjavaju, te stoga i ne bi trebalo ni da pokusavamo da zamislimo kako bi oni mogli izgledati.

61) Podsenimo se da su se polja u fizici obieno manifestovala kao talasi.

6!) Menu prvima ovo glediste zastupa W. Heisenberg, The Physical Principles of the Quantum Theory, p. 5. Vrlo jasno i potpuno izlaganje slicnog gledista dato je u C.F. von Weizsacker, The World View of Physics, London (1952), p. 104.

172

DEJVID BOM

Drugi razlog opste nezainteresovanosti savremenih teorijskih fizicara za mogucnost postojanja sub-kvantnomehanickog nivoa lezi u siroko rasp rostranjenom uverenju da ne treba postulirati postojanje entiteta koji se ne mogu posmatrati vee sada raspolofivim sredstvima. Ova teza ponce od opsteg filozofskog pravila cijd ISU rami vidovi "pozitivizam", "operacionalimm", "empirizatn" i drugi;ovo je ucenje postalo vrlo populamo i rasprostranjeno medu fizicarima dvadesetog veJka63). Posto jos ne umemo da otkrivamo nove entitete koji bi mogli postojati na sub-kvantnomehanickom nivou, prihvatanje pozitivizma znaci odustajanje cak 'L od postavljanja pitanja 10 postojanju toga nivoa. Naravno, ako buduci eksperimenti otkriju taj nivo, fizieari ce morati stvorim teoriju koja se na njega odnosi, ali dok se to ne desi (ako se uopste desii), pozitivizam zahteva striktno organieavanje na velioine koje se javljaju u tekucim teorijama.

Odgovor na ove dye zamerke ideji 0 postojanju sub-kvantnomehanickog nivoa sasvim je neposredan.

Pre svega, shvatanje da nasi pojmovi poticu samo iz .svakodnevnog iskustva ocevidno je suvise jednostrano, Poznato je, nairne, cia do evolucije nasih pojmova dolazi i usled naucnog iskustva. Na primer, dobar deo nasiih pojmova tela i kretanja nastaje iz imaginativne analize ekspenimentalnih i teorijskih rezultata mehanike, U tome je i matematika igrala kljucnu ulogu, narocito diferencijalni racun, dopri-

63) Jedan od vodeoih predstavnika pozitivistiekog shvatanja u devetnaestom veku bio je Moo (Mach). Savremeni pozitivisticki fiIozofi izgleda da su unekoliko odstupili od ekstremnih Mahovih gledista, ali odraz njegovih ideja jos uvek se oseca u filozofskim shvatanjirna koja implicitno usvaja veliki broj savremenih teorijskih fizicara.

KVANTNA TEORIJA

173

noseoi razvoju jasnog pojma ubrzanog kretanja. Prakticno je nemoguce stvoriti tako jasan pojam samo na osnovu svakodevnog iskustva, Hi cak i na osnovu samo laboratorijskog iskustva, a bez dublje imaginativne analize. Jedan od najtezih problema sa kojima se Galilej suocio pri Izucavanju zakona slobodnog pada upravo je i bio razjasnjenje pojma ubrzanja; u vezi sa tim, bilo je neophodno koriscenje algebarskog izraza za brzinu kretanja. Slicno tome, u stvaranju naseg pojma "talas" mnogo vecu ulogu igra teorijsko i ekspenimentalno proucavanje interferencije i s,irrenja talasa u raznim naukama, narocito u optici iJ akustioi, nego stvarno posmatranje talasa na vodi, tj. svakodnevno iskustvo. U tom smislu Hajgensov (Huyghens) princip i matematicki tretman interferencije i sirenje talasa sacinjava bitan elemenat savremenog pojma talasnog kretanja.

Vidimo da primitivni pojmovi, nastali na osnovu svakodnevnog iskustva mogu, doduse, posluziti kao polazna taoka dstrazivanja III fizici (i u drugim naukarna), ali da novi zakoni, otkriveni tokom istrazivanja - kako oni koji su matematickd formulisani tako i oni ciji je Izraz vise kvalitativan - dovode do postepenog obogacenja i usavrsavanja ovih pojmova, sve dok se ne razviju u nestorazlicito od onoga od cega se pocelo. Budu6i da smo danas suoceni sa problemom razumevanja novih vidova zakona otkrivenih u kvantnom domenu, bilo bi prirodno poci ad klasicnih pojmova polja i cestice, te ih tako izmeniti i obogatiti da se omoguci nova kombinacija talasnih i cesticnih svojstava kakvu implicira kvantna teorija. Zaista, izvesni pokusaji u tom smeru vee su ucinjeni, a bice prikazani u glavi IV. Naravno, ne treba ocekivati da ce se tu zaustaviti proces razvoja pojmova; umesto toga, mozemo ocekivati da ce niz tak-

174

DEJVID BOM

~ obogacenja i modifikacija koje doprinose saznanju kvantnomehaIllickog domena ukazati najzad put ka revoluoionarnim promenama konceptualne strukture; tako se .nes.to vee dogodilo u klasicnoj fizici. Na~aV1no, sasv:iffi je moguce da ce pokusa] razvijanja radikalno novih pojmova, ardekvatnih u kvantnomehanic~om dom~nu, ~aIi~i na ozbiljne teskoce. Ipak, ~ogu~nost takvih teskoca ne hi smela biti izgovor za diza~J~ rukuod s:vaJkog ozbiljnog napora u tom prav~, ~Ih.~a t~denJ,e ~a nas mozak nije u stanju da zamisli msta sto vee msmo sreli u svakodnevnom .iskustvu iIi u domenu klasicne fizike.

. ~a~motrimo sada drugi razIog kojim se cestcr objasnjava odsustvo zelje ZJa razmatranjem eventualn:~g. sub~v~tno~ehanickog nivoa, naime, pozitivist~cki pnr;t~lp, kOJl.m. se zabranjuje postuliranje entiteta kO_JI u s~da~n]em trenutku nisu dostupni posmatranju. TaJ princip je ocigledno ekstrafizikalno ogran~cenje teorija koje uzimamo u razmatranje. ?vde Je.namerno upotrebljena rec "ekstrafizikalni", jer ~e nikako ne moze izvesti - bilo iz eksperimentalnih podataka fizike, bilo na osnovu matematicke form~Iacije - da ce narn zauvek ostati nedostupno ono sto danas ne mozemo posmatrati.

. Nerna ra.~loga da n~kL opsti ekstrafizikalni prinClP ne P~ISIUZI kao korisna radna hipoteza. Za ovaj ~onkr~tm ekstrafiziikalni princip ne moze se reci da Je konsna radna hipoteza. Istorija naucnog Istrazivanja puna je primera gde se pretpostavka 0 realnosti nekih objekata iii elemenata pokazala veoma plodn_om~nogo ~re no sto je hila poznata procedura kojom bi se om mogli direktno posmatrati. Atomska teorilj~ pruza has takav primer. Postojanja ato~a prvobitno je postulirano da bi se objasnili izvesill makroskopski zakoni, kao sto su zakoni hemij-

: '

KVA!NTNA TEORIJA

17.5

skih jedinjenja, gasna zakoni itd. Naravno, ti su se makroskopski zakoni mogli tretirati i direktno, sarno na osnovu makroskopskih pojmova; u tu svrhu nije bilo nuzno uvoditi atome. Izvesni pozitivistj u devetnaestom veku, narocito Mah (Mach) insistirali su, stoga, iskljucivo na filozoskoj osnovi, da je pojam atoma lisen znacenja, pa cak Iii "besmislen", jer tada nije bilo moguce posmatranje atoma kao takvih, Medutim, dokazi za postojanje pojedinaenih atoma pronadeni su najzad od strane fizicara koji SIll ozbiljno shvatnli atomsku hipotezu, te su pretpostavili postojanje individualnih atorna koje tada jos niko nije posmatrao. Uocavarno veliku analogiju sa uobicajenom interpretacijom kvantne teorije, gde se izbegava razrnatranje mogucnosti sub-kvantnomehanickog nivoa, jer se ovaj ne moze posmatrati danas dostupnim sredstvima.

Istorija razvoja nauke otkriva nam, uopste uzev, dva puta naucnog progresa: prvo, otkricem novih cinjenica, koje dovode do novih pojmova i teorija: drugo, objasnjenje ve1iikog broja postojecih cinjenica pomocu novih pojrnova i teorija, koje opet sugerisu novi eksperiment, a time i nove cinjenlce. U svetlosti ovog istorijskog iskustva, vidirno da pozitivizam pruza jednostranu predstavu 0 mogucim putevirna razvoja naucnog istrazivanja. Mada priznaje znacaj empirickih podataka, pozitivizarn zanemaruje .istor ijskd dakazanucinjenicu da se uvodenje novih pojmova i teorija koje imaju izvesne spekulativne aspekte (npr. atomska teorija) cesto u kasnijem razvoju pokazalo isto onoliko vaznim koliko i empiricka otkrica.

Kao alternativu pozitivistickom shvatanju da se realnim sme nazvati sarno ono sto danas mozemo posrnatrati, u ovoj cemo knjizi usvojiti glediste iz-

176

DEJVID BOM

neseno u glavi I i dalje ravzijeno u glavi V; verujemo da one bolje izrazava zakijucke koji se izvlace Hz opsteg iskustva stecenog u stvarnorn naucnom istrazivanju. Stoga pretpostavljamo da je svet objektivno real an ida, koliko mi znamo, ima strukturu neogranicene slozenosti, ali strukturu koja se moze precizno definisati i analizirati, Ta struktura se moze shvatiti uz pomoc sve fundamentalnijih, sve opstijih i sve tacnijih pojmova, ciji niz pruza sve bolju sliku beskonacne strukture objektivne stvarnosti. Medutirn, ne mozemo nikad ocekivati da cemo dobiti kompletnu teoriju ove strukture, jer u njoj skoro sigurno ima vise elernenata no sto ih mozemo saznati na bilo korn datom stupnju naucnog razvoja, Svaki odredeni element ce se u principu najzad saznati, ali nikada svi oni odjedmom.

Gornje stanoviste svakako irnplicira da nijednu teoriju ili deo neke teorije ne treba smatrati apsolutnim i konacnim. U vezi sa sadasnjom formulacijom kvantne teorije; moramo kritikovati osnovnu pretpostavku Bora i Hajzenberga: da cy uvek vaziti princirp neodredenosti i ogranicenja na komplementame parove pojmova, rna koliko kasnija fizika napredovala u novim domenima. Jasno je, medutim, da takva kritika ne znaci poricanje vazenja kvantne teorije u njenom vlastitom domenu. Naprotiv kvantna teorija ocigledno je izvanredno dostignuce od najvece vaznosti, teorija ciju bi vrednost hilo apsurdno poricati. Isto tako, Bornova probabilistioka interpretacija Sredingerove talasne funkcije, Hajzenbergov princip neodredenosti i Borova demonstracija cinjenice da u kvantnom domenu rnaterija pod razlicitim uslovima pokazuje suprotne vidove ponasanja (npr, talas i cestica) - sve te ddeje dzvanredno mnogo doprinose formulisanju zakona u kvantnomehaniekom

KVANTNA TEORIJA

177

domenu. Medutim, ovde zelimo da naglasimo cinjenieu da sjajna dostignuca kvantne mehanike ni u kojoj meri ne zavise od pretpostavke da pomenuti aspekti (iii bilo koji drugi) predstavljaju apsolutno i konacno ogranicenje zakona prirode. Sva bi ova dostignuca, nairne, mogla biti zasnovana i, na mnogo skromnijoj pretpostavei - da je primena ovih pojmova ogranicena na izvestan domen, u odredenom stepenu aproksimaeije, stepen toga otkrica tek hi trebalo iznaci, Tako se izbegava pretpostavka a priori, koju ocevidno nije moguce podvrgnuti eksperimentalnoj proveri, a time se pak stvara mogucnost razmatranja principijelno novih zakona u novim domenima, sto se ne moze uciniti ako se pretpostavi apsolutno i konacno vazenje izvesnih aspekata teorija koje odgovaraju kvantnomehanickom domenu.

Medu novim vidovima zakona, kojj postaju dozvoljeni time sto vise ne pretpostavljamo apsolutno i konacno vazenje principa neodredenosti, treba istaci vrlo interesantnu i sugestivnu mogucnost postojanja skrivenih varijabli na sub-kvantnomehanickom nivou. Kao sto smo videli u odeljku 3, u okviru takvih zakona izgleda da se mogu objasniti, barem kvalitativno, osnovne erte sadasnje kvantne teorije kao aproksimacije koje vaze u odgovarajucem domenu. Stavise, izlaganje u ovom odeljku pokazalo je da neina pravog razloga da se ne razmatraju takve teorije; u stvari, u glavi IV iznecemo niz specificnih primera teorija toga tipa.

9. UOBlcAJENA INTER~RETACIJA KVANTNE TEORIJE - VID INDETERMINISTIcKOG MEHANIZMA

Pretpostavka 0 apsolutnom i konacnom vazenju principa neodredenosti, koja implicira potpunu bezuzrocnost kvantnih fluktuaeija, ocigledno vrlo mno-

178

DEJVID BO'M

go Iici na pretpostavku koja lezi ru osnovi indeterministicke mehanisticke filozofije razmatrane u glavi II, odeljka 14. Medutim, radi se 0 shvatanju nesto suptilnijem u izvesrnim aspektima, te je potrebna brizljiva analiza kako bi se utvrdilo sta je zapravo pretpostavljeno.

U ranijim vidovima indeterministickog mehanizrna implicitno se Hi eksplicitno pretpostavljalo da se ceo svernir moze potpuno i savrseno opisati iskljucivo pomocu izvesnih matematicki definisanih parametara. Pretpostavlja se zatim da ovi parametri trpe proizvoljne i haoticne fluktuacije, ali! da zato njihove verovatnoce zadovoljavaju niz cisto kvantitativnih zakona, koji su, u stvari, jedini tip zakona za sve sto postoji. Najvise se ta:kvim osnovnim matematickim parametrima u kvantnoj teoriji priblizavaju vrednosti Sredingerove talasne funkcije u svim tackama prostor-vremena: kao sto smo videli u odeljku 2 one su odredene na osnovu pocetnih vrednosti kao resenja Sredingerove jednacine. No kao sto smo istakli u odeljku 7, smatra se cia Sredingerova talasna funkcija ne odgovara nikakvom precizno definisanom pretpostavljenom svojstvu materije. Umesto toga, ona se smatra samo intermedijarnim i cisto matematickim simbolom kojim se manipulise u skladu sa propisanim pravilima, tako da se pravilno izracunaju verovatnoce raznih eksperimentalnih rezultata.

Tada se postavlja pitanje: "Sta znace ta svojstva cije verovatnoce izracunavamo iz ~ funkcije?" KaO' sto smo videli u odeljku 5 i 7, Bor je pokazao da se unutar uobicajene interpretacije kvantne teorije ta svojstva ne smeju smatrati necim sto objektivno postoji u posrnatranom sistemu, S njegove tacke gledista, medutim, ipak postoje procesi koji

KVANTNA TEO'RIJA

179

se moraju shvatitn kao objektivni: naime - makroskopski fenomeni dostupni posmatranju.

Prikazimo ukratko [latin tretiranja takvih fenomena u uobi6ajenoj interpretaciji kvantne teorije. Relacije izmedu ovih fen omena mogu se aproksimativno izracunati na OIS:nOVU zakona klasicne mehanike, no, kako smo videli u odeljku 5, precizniji eksperiment otkriva u njima haotiene fluktuacije, neobjasnjive klasicnom teorijom. Pretpostavlja se zatim da su te funkcije sasvim proizvoljne Iii lisene svake zakonomernosti, bez ikakvog uzroka. Stoga teonijsko objasnjenje i predvidanje ovih detalja, po pretpostavci, lezi zauvek izvan dometa fizike iii bilo koje druge nauke. Predmet fizikese time po definiciji inherentno i neizbezno ogranicava na izracunavanje raspodele verovatnoce razlicitih mogucih fenomena, a te su raspodele odredene opstom fizickom i matematickom semom koja izrasta iz Sredingerove jednaclne'"). Drugim recima, pretpostavlja se da u svemiru nema nicega sto se ne bi moglo uklopiti u ovu semu, cije se opste crte smatraju apsolutnim i konacnim.

Jasno je, dakle, da se to glediste ne razlikuje sustinski od indeterministickog mehanizma. Ovaj se, medutim, ne primenjuje ni na realne mikro-objekte kakvi su razmatrani u ranijim indeterministickim

64) Ova sema se sastcji u sledecem: talasna funkcija, definisana u konf'iguracionom prostoru, zadovoljava cisto linearni skup jednacina i povezana je sa fenomenima preko izracunavanja verovatnoca raznih .opservebli" posredstvom srednjih vrednosti pridruzenih im "operatora". Ova sema daje princip neodredenostd kao inherentno i neizbezno ogranlicenje preciznosti sa kojom se mogu definisati, opisati, pa cak i sarno zamisldti osnovna svojstva matenije. Zaista, ta matematicka sema moze se okarakterisati time sto je u nju ugradeno apsolutno i konacno vazenje principa neodredenosti,

180

DEJVID BOM

sernama niti cak na skup cisto maternatickih parame tara kakvi se javljaju u Sredingerovoj jednacini. On se primenjuje na makroskopske [enomene koje neposredno posmatramo. Negiranjern objektivne realnosti mikroskopskog dornena i odricanjem uzrocnosti i kontinualnosti, omgucuje se spasavanje najobicnijeg i najkarakteristicnijeg aspekta I?-eh~nisticke pozicije: naime, ideje da se svako objektivno svojstvo sveta izrazava iskljucivo pomocu skupa cisto kvantitativnih zakona verovatnoce, koji se uklapaju u izvesnu apsolutnu ,t konacnu opstu fizicku i matematicku semu.

Gore opisana pretpostavka vrlo je slicna onoj koju su einiH fizicari devetnaestog veka, smatrajuci apsolutnom opstu matematieku i fizicku semu klasicne flzike. Zaista, kao sto su klasicni fizicari smatrali teskoce tipa onih koje proizilaze iz neuspeha Rejli-Dzinsovog zakona sarno loblaeiCima" koje ce rasejati neka promena u detalju deterrninisticke toorije kakva se onda koristila, tako i savremeni fizicari smatraju da ce sadasnja kziza u fizici'") biti resena revizijorn detalja sadasljih probablistickih teorija. Zajednicka erta klasionog i savrernenog fizicara ocevidno je u tendenciji da opste orte vladajuce teorije svoga vremena smatraju apsolutnim i konaen~m. Stoga uobicajena interpretacija kvantne mehanike predstavlja, u izvesnom smislu, prirodni nastava~ mehanistickog stava klasicnih fizicara, prilagoden Cinjenici da najfundamentalnija raspoloziva teorija irna probabilisticku, a ne deterministicku forrnu.

65) Ova kriza bice opisana u glavi IV.

GLAVA CETVRTA

ALTERNATIVNE INTERPRETACIJE KVANTNE TEORIJE

1. UVOD

U prethodnoj glavi srno videli da uobicajena interpretacija kvantne teorije zahteva .Q1d nas da se odreknemo pojrnova uzrocnosti, kontinualnosth i objektivne realnosti individualnih mikro-objekata u kvantnomehaniokom dornenu. Urnes to ovih pojmova, ona nam nudi shvatanje fizike kao necega sto je inherentno i neizbezno ograniceno, u ovom domenu i ispod njega, iskljucivo na rnanipulaciju matematic,kltro sirnbolirna primenom odgovarajucih pravila, sto nam u opstem slucaju dozvoljava sarno izracunavanje verovatnog ponasanja fenornena koji se mogu posmatrati u rnakroskopskorn dornenu. Ove dalekoseine izrnene pojmovne strukture fizike zasnovane su na pretposavci da su izvesni aspekti sadasnje forrnulacije kvantne teorije (tj. princip neodredenosti i pojava karakteristicnog skupa suprotnih, IIkomplementarnih" parova aspekata ponasanja, npr. cesticnog i talasnog aspekta) apsolutne iJ konacne karakteristike zakona prirode koje ce uvek vaziti, bez izuzetaka i bez aproksimacija, u svakom dornenu koji ce fizika ikada istrazivati.

182

DEJVID BOM

Pokazali smo u odeljku 8 prethodne glave da ovakva pretpostavka n:ije nuzna ida, stavise, predstavlja dogmatsko ogranicenje mogucih vidova buducih teorija. U ovoj cemo glavi, medutim, krenuti dalje i prikazati, u osnovnim crtama, neke specifiene teorije koje nam omogucuju da kvantnru mehaniku interpretiramo na nov nacin, Ove teorije interpretiraju kvantnomehanicke efekte kao nesto sto nastaje na osnovu objektivno realnog supstratuma kontinualnog kretanja koje postoji na nizem nivou i regulisano je novim zakonima iz kojih se dobijaju zakoni sadasnje kvantne teorije kao aproksirnacije dobre sarno u domenu koji nazivamo kvantnomehanickim nivoom.

Nove teorije irnaju sledeca dva glavna cilja. Pre svega, one daju konkretniji vid kritikarna uobicajene interpretacije kvantne mehanike, izlozenima u glavi III. Dajuci konkretne primere teorija konstruisanih na osnovu drugih stanovista, one pruzaju dokaz neistinitosti siroko rasprostranjenog verovanja da nema izbora, tj. da se uobicajena interpretacija mora usvojiti zato sto bi svaka druga hila nezamisljiva. Drugi, mozda jos II vazniji razlog je sto ove teorije mogu posluziti kao korisna polazna tacka u istrazivanjima koja imaju za cilj razumevanje novih domena pojava, onih koje danas jos uvek dobro ne poznajemo.

U vezi sa ovim drugim razlogom, podsetimo se na postojanje krize u savremenoj fizioi, usled neadekvatnosti postojecih teorija pr1 tretiranju fenomena u kojima dolaze do izrazaja vrlo visoke energije i vrlo mala rastojanja (reda 10-13 em i manje). Naravno, pristalice uobicajene interpretaeije kvantne teorije su uglavnom svesni ove krize. Medutim, kako smo istakli u glavi III, odelja:k 4, oni su iz toga


183

izveli opstd zakljucak da uspeh probabilisticke teorije tipa kvantne mehanike indicira da ce teorije u sledecem domenu bin mozda jos "probabHistickije" od ovih u sadasnjem kvantnom domenu. Bnzljivije razmatranje problema pokazuje da ovaj argument nije vrIo jak. Slicno su, na primer, fizicari devetnaestog veka, i sa istim pravom, mogli tvrditi da stalna potvrda dererministickfh zakona klasicne mehanike tokom trista godina primene indicira da ce prodor u novi domen verovatno dovesti do zakona koji ce cak biti u veooj meri deterministicki no sto Sill bili oni koji su tada postojali. (U stvari, mnogi tadasnji fi~icari stvarno su verovali da ce zakoni klasicne statisticke mehanike najzad biti potpuno i savrseno izvedeni na deterministickoj osnovi ). Cin] nam se da bi istorijsko iskustvo trebalo da nas nauci da odustanemo od prostih ekstrapolacija ranijih tendencija kada se radi 0 stepenu determinizma ,ili slucajnosti u zakonima koji se odrrose na novi domen. Trebalo hi da nam bude jasno da se ovo pitanje ne sme resavati a priori, vee bi urnes to toga trebalo da dsprobamo razne vi dove zakona, kako bismo videli koji od njih pruza najbolje razumevanje pojava u novom domenu.

U tom bi duhu trebalo posmatrati teorije koje razmatramo u ovoj glavi, Mi ih ne smatramo apsolutnim i konaenirn zakonima, formulisarrim na osnovu a priori stavova, niti pak definitivndm toorijama sledeceg nivoa koji ce tretirati fizika. Umesto toga, smatramo ih samo provdzornim predlozima od kojih pocinjemo, nadajuoi se da cemo tako ostvariti napredak u saznanju. Zaista, videcemo da je znatan napredak vee postignut od vremena formulisanja ovih predloga i da se teorije nalaze u stalnom procesu obogacenja Ii usavrsavanja, kako je to vee nor-

~

II

·f

f

d

11 i!

I

! I

II

I·t j

[I

Ii

:1

1

184

DEJVID BOM

malno kod naucnog rada u bilo kojoj oblasti. Nadamo se da ce taj proces vremenom dovesti do savrsenijih teorija, kvalitativno razlicitih od onih koje su im posluznle kao polazna tacka, ali ipak sa njima povezanih, slicno odnosu odrasle osobe il deteta iz koga se ona razvila.

2. OPSTA RAZMATRANJA

o SUB-iKVANTNOMEHANIcKOM NIVOU

Pre no sto detaljno razmotrimo neke od teorija pomenutih u odeljku 1, istaci cemo izvesne opste karakteristike sub-kvantnomehaniekog nivoa, koje se mogu diskutovati i bez pozivanja na specificne teorije,

Pre svega, napominjemo da usvajanje hipoteze o sub-kvantnomehanickom nivou koji sadrzi skrivene varijable namece zakljucak, kao sto je istaknuto u glavi III, odeljak 3, da statisticki karakter sadasnje kvantne: teorije potice od haoticnih fluktuacija novog tipa entiteta koji postoje na nizern nivou. Ako uzmemo u obzir samo one parametre koji se mogu definisatn na kvantnomehanickom nivou, u njihovom kretanju opazamo stvarnu nedeterminisanost, jer se bitni faktori koji determinisu kretanje (tj. skrivene varijable) jednostavno ne mogu definisati na ovom nivou, Tako, slicno uobicajenoj interpretaciji, neodredenost Izrazenu Hajzenbergovim principom smatramo objektivnom nuznoseu, a ne posledicom nedostatka znanja 0 nekom hipoteticnorn "stvarnom" stamju kvantnomehanickih varijabli. U pogledu postojanja neodredenosti i potrebe za statisuickom teonijorn, nase se glediste ne razlikuje od uobicajenog, Kljucna razlika je u tome sto mi taj konkretni vid neodredenosti i potrebu za tom kon-

ALTERNATIVNE INTERPRETACIJE KVANTNE TEORIJE 185

kretnom vrstom statistdckog tretmana smatramo netim sto postoji sarno u kontekstu kvantnomehanickog nivoa, te se zato prosirenjem konteksta moze smanjiti neodredenost ispod grandee postavljene Hajzenbergovim principom.

Da bismo izasli van granica Hajzenbergovog principa, nuzno moramo koristiti sasvim nove tipove fizickih procesa, koji bitno zavise od detalja zbivanja na sub-kvantnomehanickom nivou. Kao sto cemo kasnije videti, postoji razlog verovanju da ce se takvi procesu mozda naci u domenu vrlo visokih energija i vrlo malih rastojanja. Jasno je, medutim, da u bilo kom procesu koji se moze na zadovoljavajuci nacin trenirati na osnovu zakona sadasnje kvantne teorije ne mogu odvec znacajnu ulogu igrati entiteti koji postoje na dubljem nivou. Posmatranjem ovakvih procesa mozemo dobiti vrlo malo inforrnacija 0 tim entitetima. Tako bi u posmatranjima ovog tipa Hajzenbergov princip vazio kao vrlo dobra aproksimacija koja tacno izrazava ogranicenje definisanosti stanja individualnog fizi6kog sistema u tim uslovima; ocevidno, to bi ogranicenje prestalo da vazi kada bismo posmatrali sis tern pomoou flzickih procesa osetljvih na egzaktno stanje skrivenih varijabli.

Da bismo detaljnije ilustrovali znacenje principa neodredenosti u teoriji zasnovanoj na postuliranju sub-kvantnomehanickog nivoa, korisno bi bilo da se osvrnemo na analogiju sa Braunovim ,kretanjem koji smo vee razmatrali u glavi III, odeljak 3.

Kao sto smo tamo vide1i, kretanje cestica dima podvrgnuto je slucajnim fluktuacijama usled sudara sa atomima koji postoje na dubljem nivou. Zbog toga se kretanje atoma ne moze potpuno odrediti nikakvim varijablama (npr. polozaj i brzina cestice)

186

DEJVID BOM

koje postoje na nsvou toga kretanja. Zaista, to odsustvo odredenosti nije sarno kvalitativno analogno onome koje daje kvantna teorija vee analogija ide cak do kvantitativne forme relacije neodredenosti, kao s10 je pokazao Furt (Furth}?") (1). Ako posmatramo cesticu dima u kratkom vremenskom intervalu At, konstatovacemo slucajne fluktuacije srednjeg polozaja u iznosu Ax, kao i slucajne fluktacije srednjeg impulsa,AP; one zadovoljavaju relaciju''?").

AP·AX=C

Ovde je C konstanta koja zavisi od temperature gasa i ad drugih njegovih svojstava, kao sto je npr. viskozitet. A!<Jo citalac pogleda glavu III, odeljak 4, videce da ova relacija lima isti oblik kao Hajzenbergova, sarno se tamo javlja Plankova konstanta h umesto konstante C, koja zavisi od stanja gasa.

Ova analogija izmedu Braunovog kretanja i kvantne teorije n~je potpuna. Razlika se javlja uglavnom zbog cinjenice da C rrije univerzalna konstantna, dok h jeste. Usled toga se, bar u principu, C promenom uslova moze uciniti proizvoljno malim (npr. snizavanjem temperature), cime se neodredenost smanjuje u zeljenoj meri. Nasuprot tome, konstanta h ne zavisi ni u kojoj meri od uslova, te Hajzenbergove relacije impliciraju, koliko znamo, univerzalnu neodredenost, barem u kvantnomehanickom domenu. Dok pogodnirn izborom uslova

66) Broj reference se odnosi na spisak literature na

kraju ove glave. '

OOa) U sustini ta relaoija potice od izraza (6 x)2=a 6 t za srednji kvadrat rastojanja koje u svom haoticnom kretanju prede cestice za vreme A It. Stoga se za koren srednjeg kvadr!ita fluktuacije impulsa (pretpostavivsi, radi jednostavnoen, da je srednja brzina jednaka nuli (dobija

[( 6.X)2) 1/2

M =a'(l (~t)_lP

Odatle se, za A X = [(A x)!]'/. dobija A X ' A P = rna = C.


187

mozemo konstruisati aparat (npr. mikroskop) na koji ne utice znatno Braunovo kretanje slicno onom koje zelimo da posmatramo, slican rezultat ne moze se postioi kada se radi 0 kvantnomehanickoj neodredenostu Da bismo analogiju ucinili potpunijom, trebalo bi da pretpostavimo da smo u kvantnom domenu ograniceni na upotrebu aparata koji i sami manifestuju Braunovo kretanje u istoj meri kao i mikro-sistemi koje pomocu njih zelimo da posmatramo, Medutim, ako se podsetimo na cinjenicu da, sa nase tacke gledista, svi poznati vidovi materije neprekidno pokazuju fluktuacije koje poticu ad sub-kvantnomehanickog nivaa, uvericemo se da je gornje prosirenje analogije opravdano. Imajuci u vidu da su te fluktuacije svuda prisutne, i to sa sustinski istim karakteristikama, zakljucujemo da univerzalni i uniformni karakter ogranicenja koja namece Hajzenbergov prinoip nije neocekivana posledica nasih pretpostavki.

Da biJ se prevazisla ova ogranicenja, morali bismo, kako je vee istaknuto, dskoristitiona svojstva materije koja bitno zavise od sub-kvantnomehaniokog nivoa, Jedan od nacina da se to postigne bi- 10 bn posmatranje pomoou procesa koji su veoma brzi u poredenju sa sub-kvantnomehanickim fluktuacijarna, tako da bi merenje bilo vee zavrseno pre no sto su usled ovih fluktuacija stvari znatno izmene (kao sto nam je potrebna vrlo brza kamera da bismo fotografisali predmet koji se brzo krece), Takvi brzi procesi verovatno se mogu ocekivati na visokim . energijama, jer prema Ajnstajnovoj relaciji E=h\l, visokoj energiji E odgovara prooes visoke frekvencije \I.

Najzad, analogija sa Braunovim kretanjem pruza mogucnost da se istaknu dva granicna slu-

188

DEJVID BOM

caja u kojima bi se mogla manifestovati neodredenost nastala na osnovu haoticnih sub-kvantnomehaniekih fluktuacija. Posmatrajmo, nairne, Brau~DVO ~retanjev vrlo finih cestica magle, urnes to' ces- 1'lca~~~a. Ocevidno je da u kretanju tih kapljica P?~tD}1 rzvesna neodredenost, ikoja se moze uklo?Iti samo u sirem kontekstu, ako se uzmu u obzir 1. molekuli v~duha koji stalno bombarduju tu cesncu. Medutim, u SVDm nepravilnorn Braunovom k~t~ju, ~c:va cestica dpak zadrzava svoj karakteristucna nacm postojanja, ostajuci mali delic vode. Nasupr?t. tD~e: ako se priblizavamo. kriticno] tem~er~tuTl. J.. pritisku gasa 67), javlja se nDVD ponasanje: fme kapljice tada postaju nestabilne. Supstanca .ta~a ulazi u. fazu gde se kapljice stalno ob.razuJul raspadaju, usled cega supstanca postaje opalescentna.

Ovd~ im.amD sasvirn novi vid fluktuacije, usled ko~a s.e javlja neodredenost i u samom nacinu PDstoJ~Ja .supstance (tj. izmedu postojanja u vidu kapl}l~~ J. postojajna u vidu haoticnog gasa).

Slicno tome, mozda ce se ispostaviti da je i sam nacin postojanja elektrona neodreden kada bud~~D razumeli detaljna svojstva kvantnih fluktuacija .. St~arnD, cinjenica da elektron pokazuje karakteristicnu talasno cesticnu dualnost sugerirala bi rel~vantnost upravo ovog drugog ~ida ne~odredenosti: ako takva neodredenost postoji, ona

. .67)v vKriti6fua t~m~eratura d pritisak definisu cacku u kojoj 'ls,~ezava razlika izrnedu gas a i tecnosti. Iznad te tacke nema ostrog k,;,ahtatlvnog prelaza izmedu .tecnosti i gasa dok ~ ispod v nje takva rtiranisformaci!ja moze dogoditi. Ak~ zagrejemo tecn?st u. jakom sudu iznad kriticne tacke, separaciona povrsma izmedu gasa i tecnosti iscezava pokaZUJ~CI da sada postoji samo jedna faza, koja se mofe smatrati vrlo gusmrn gasom.

ALTERNATlVNE INTERPRETACIJE KVANTNE TEORIJE

189

bi odgovarala pojmu elektrona kao necega sto stalno fluktuira izmedu talasnog i cesticnog vida, usled cega manifestuje oba tipa ponasanja, od kojih je svaki vise i manje naglasen, zavisno od raznih tipova sredine ostvarene razlicitim mernim uredajima.

Naravno, zasad ne mozemo odluciti koja je od

tih dveju interpretacija principa neodredenosti pravilna, Takva ce odluka biti moguca tek kada se nade adekvatna teoreia koja ce ici dublje od nivoa kvantne teorije. DO' toga vremena, medutim, treba imati na umu obe mogucnosti, U kasnijem izlaganju razmotricemo oba tip a teorije.

3. KRATAK ISTORIJSKI PREGLED PREDLOGA ZA ALTERNATIVNU INTERP&ETACIJU

KV AN'DNE TEORIJE

Ima izvesnog znacaja Cinjenica da su prve korake alternativne irrterpretacije kvantne teorije ucinili pre oko trideset godina 68) de Broj (2) i Madelung (Madelung) (3) u isto vreme kad je i uobicajena interpretacija dobila svoj sadasnji, definitivni oblik. Ni jedan ni drugi pokusaj, medutim, nije bio razvijen u dovoljnoj meri, te nije pruzio dokaz 0 moguenosti konzistentmog tretmana svih bitnih aspekata kvantne teorije. U stvani de Brojeva interpretacija bila je podvrgnuta ostroj kritiou nekih tvoraca nobicajene interpretacije (4). Delom zbog ov:ih kritika, a delom i zbog kritike kOJDj je i sam podvrgao svoju interpretaciju, de Broj je na dugo vreme napustio svoje ideje (5).

68)* Pisano 1959. godine (D. :t.).

190

DEJVID BOM

Nakon zamiranja OVID pokusaja, radova koji bi dovodihi u pitanje uobicajenu interrpretaciju nije bilo sve do 1950. godine. Najradikalniji medu ranim kritickim pokusajima bili su radovi Blohinceva i Terieckog (6). Ovi fizicari su pokazali da usvajanje Bor-Hajzenbergove interpretacije nije nuznost, vee da se umesto toga savremena kvantna tearija maze kanzistentna smatrati sus tins kim statistickim tretmanom, koj] hi, se kasnije mogao zameniti detaljnujom teorijom: ova teorija bi na patpuniji naoin tretiraia ponasanje pojedinacnog sistema. Medutim, oni nisu dali nikakve konkretne sugestije u pogiedru takvih teorija iIi modela ponasanja pojedinacnih sistema. Autor ove knjige je 1951. godine, del am podstaknut diskusijam sa dr. Ajnstajnorn, zapoceo trazenje takvog modela. Ubrzo je stvarno nasao (7) prosto kauzalno objasnjenje kvantne mehanike, ne znajuci u ta vreme da je takYO objasnjenje predlozio vee de Broj 1927. godine. Medutim, autoru je poslo za rukam da teoriju razvije u meri dovoljnoj za pobijanje zamerkf koje 'SU ranoj de Brojevoj sugestiji stavijali njeni protiv nici, To je ucinjeno ugIavnom uz pomoc teonije merenja (8), koja je pokazaia da je nova interpretaoija konzistentna sa svim bitnim karakteristikama kvantne teorije. Podsta:knut delom ovim radom, a delom izvesnirn Vizjeovim (Vigier) sugestijama (9), de Broj se vratio svajim prvobitnim idejama (5), jer je smatrao da je dat odgovor na sve bitnije zamerke kojima su njegove ideje bile docekane,

Kao sto je istaknuto u odeIjku I, na ovoj etapi autorov glavni cilj nije bilo stvaranje definitivne nove teorije; gIavni cilj MIa je demanstracija mogucnosti aIternativne interpretacije kvantne

ALTE'RNATIVNE INTERPRETACIJE KNANTNE TEORIJE

191

teorije davanjem konkretnog primera. Zaista, u prvobitnaj formi teorije - mada je ana potpuno logicki konzistentna - bilo je izvesnih nezadovoljavajucih i na izgled vestackih aspekata (10). Ipak, rna kako oni bili vestacki, izgledalo je da ta teor:ija moze posluziti kao korisna poIazna tacka daljeg razvoja, od koga se moze ocekivati modifikacija i obogacenje teorije u meri dovoljnaj za ukianjanje ovih nezadovoljavajucih aspekata. Do takvog razvoja je zaista i doslo (11,12), barem delimicno: proces se i dalje nastavija. 0 svemu tome boice vise gavora u odeljku 5. U meduvremenu se javio niz nezavisnih radova, sa istom opstom tendencijom:

Vizje (9), Takabajasi (Takabayasi) (B), Fenjes (Fenyes) (14), Vajcel (Weizel) (15) i mnogi drugi. Iako ovi radovi nisu uspeli da sasvim izbegnu poneku vestacku iIi drugu neku nezadovoljavajucu adIuku, u svakam ad njih javljaju se nave ideje koje vredi daije praslediti. Jasna je sledece: cak i aka nijedna ad dasad predlozenih aIternativnih interpretacija kvantne mehanike jos uvek nije daveia do definitivne nave tearije, ipak se trazenjem takvih teorija bavi sve veoi broj fizicara: izgIeda da nj:ih vise ne zadavoljava ogranicenje na istrazivanja dozvoljena uobicajenom interpretacijom.

4. SPECIFI6NI PRIMER ALTERNATIVNE INTERBRETACIJE KVANTNE TEORIJE

U ovom odeljku cemo dati kvalitati:vni prikaz jednog specificnog primera alternativne interpretacije kvantne teorije. To nije originalna autorova teorija iz 1951. godine, vee je u njoj pnisutan izvestan broj modifikacija Ii novih odlika, kojima je an nastojao da otklond neki od nezadovoljavajucih aspekata ranijih pokusaja.

192

DEJVID BOM

Podsetimo se pre svega na cinjenicu da materija u kvantnom domenu, u razlicitirn uslovima, pokazuje cas talasne, a cas cesticne osobine: ocevidno je stoga da nil pojam talasa ni pojam cestice ne moze sam za sebe opisati sve bogatstvo svojstava materije u ovom dornenu. Prva i najprostija ideja koja se narnece kadase suocimo sa ovim problemom je sledeca: mozda teskoce poticu otud sto su ranije teorije posmatrale 'Sarno jednu ilii drugu mogucnost, tj. cisti talas ili cistu cesticu, pri cemu su ove mogucnosti smatrane medusobno iskljucivima. Oeevidno je, medutim, da se u nekom datom procesu mogu javiti zajedno talas i cestica, u nekoj vrsti uzajamne veze. Naravno, ova sugestija ne predstavlja osobiti napredak u odnosu na ranije ideje: videcemo ipak da je vee ona dovoljna da bi se predstavila bitna svojstva materije u kvantnom domenu,

Sada cemo detaljnije Iormulisati ovo glediste.

Najpre postuliramo da svakoj od .fundamentalnih" cestica fizike (npr. elektron) odgovara telo koje postoji u maloj oblasti prostora. Kasnije cemo diskutovati 0 velieini te oblasti, no zasad cemo pretpostaviti sarno to da je znatno rnanja od atorna, u stvari - tako mala da se u vecini primena na atomskom nivou telo moze aproksimativno predstaviti matematickom tackom (kao sto su se i u ranoj fazi atomske teorije i sami atomi mogli aproksimirati tackama).

Sledeci korak je pretpostavka da je ovome telu pridruzen talas, bez koga se ono nikad ne moze naci. Talas cemo smatrati oscilacijom novog tipa polja, matematioki predstavljenog Sredingerovirn t/J poljem. Drugim recima, Sredingerovu talasnu funkciju vise ne smatramo iskljucivo matematickim simbo-


193

10m, pomocu koga se odgovarajucim manipulacijarna mogu izracunati izvesne verovatnoce: umes to toga, smatrarno da ona predstavlja objektivno realno polje, kao sto ISU elektromagnetno i gravitaciono, ali sa izvesnim novirn, njemu svojstvenim karakteristikama. Urnes to da zadovoljava Maksvelove jednaeine iii jednacine gravitacionog polja, ovo novo polje zadovoljava Sredingerovu jednaoinu: kao Ii u slucaju ostalih polja, to' je parcijalna diferencijalna jednacina koja odreduje buduce promene polja na osnovu njegovih vrednosti u svim tackama prostora u datom trenutku'").

Zatim pretpostavljamo da su IjJ polje i telo povezani tako sto t/J polje deluje na telo novom vrstom sile, tzv. "kvantnomehanickom" silom. Ova sila se snazno manifestuje tek u atomskom domenu, cime se objasnjava njeno odsustvo u ranijim istrazivanjima makroskopskih pojava. Takode pretpostavljamo i obratno dejstvo tela na t/J polje, ali taj utica] smatramo tako malim da ga je moguce zanemariti u kvantnomehanickom domenu, mada je, kao sto cemo videti, verovatno znacajan u sub-kvantnomehanickom domenu.

Precizan karakter kvantnomehanicke sile kojom ~ polje deluje na telo nije bitan na nivou teorije kojom se bavimo, buduci da bi razliciti vidovi sile doveli do istih rezultata. U ovom trenutku jedino je vazna pretpostavka da je s:ila takva da usled njenog

69) IjJ polje je kornpleksno, ali to ne stvara ozbiljne teskate posto se uvek moze pisati U + ~ V, gde su U i V realni. Tako je IjJ funkcija sarno skraceni naein pisanja dva spregnuta realna polja (vidi D. Bohm, Quantum Theory, gl. 3).

194

DEJVID BOM

delovanja telo ima tendenciju cia se nade u oblasti gde It~1 ima najvecu vrednost?").

. Ako bi pomenuta tendencija bila apsolutna, telo bi se najzad neizbezno naslo tamo gde je tjJ polje najintenzivnije, Pretposavicemo stoga da se ovoj tendenciji suprotstavlja haoticno kretanje tela, analogno Braunovom kretanju, Ova haoticna kretanja ocevidno mogu poticatd iz mnogo izovra. Mogla bi, na primer, poticati od slucajnih fluktuacija samog tjJ polja. U stvari, kod svih poznatih polja resenja jednacina polja predstavljaju zapravo neko usrednjeno kretanje. Na primer, realna elektromagnetna polja ne osciliraju na prost i pravilan nacin, vee obicno pokazuju slozene i nepravilne fluktuacije (npr. one koje predstavljaju termalne radijacije koje emituju atomi u zidovima suda itd.). Taka i hidrodinamicna polja, koja predstavljaju brzinsku i gustinsku raspodelu realnih fluida, obicno pokazuju vrtlozne fluktuacije oko prosecnih vrednosti koje zadovoljavaju uproscene hidrodinamicke jednacine. Pretpostavka da i tjJ polje haoticno fIuktuira aka srednjih vrednosti koje zadovoljavaju Sredingerovu jednacinu nije, dakle, nerazumna; ove fluktuacije se prenose na telo koje je sa poljem povezano. Detalji tih fluktuacija zavise ad svojstava polja povezanih sa sub-kvantnomehanickim nivoom, jer je uticaj tog nivoa uzet u obzir sarno preko srednjih vrednosti, koje zadovo-

70) Treba istaci da je .Jcvantna sila'<u ov_om" rnodelu sasvim razlicita od one u ramjim modehma izlozenim u referencama (7) i (8). U tim ranijim modelima pr~~postavljalo se da je sila izvedena iz .Jcvantnog potencijala" -

S l'Od ..

h2V'2R/zmR, gde je Iji=Rei h' a R i S su rea Ill. v e naje

potrebna takva konkretna pretpostavka. Sadasnji model ima tu prednost sto je pojmovno pro~tlJ1 od ranijih rnodela. stav,ise kao sto cemo videti u odeljku 6, on je po duhu blizi m'odelima koji su predlozeni u cilju ukljucivanja u teoniju relativistickih efekata i spina.


195

ljavaju Sredingerovu jednacinu, No osim ovog, telo je rnoglo imam haoticno kretanje koje potice od sub-kvantnomehanickog nivoa i na neki drugi nacin, recimo (kao kod obicnog Braunovog kretanja) direktnom interakcijom sa novim tipom entiteta koji postoje na dubljem nivou. Na sadasnjem stupnju istrazivanja nije bitno odakle te fluktuacije poticu. Vazno je sarno pretpostaviti da one _postoje .i uocjti njihove efekte. Pitanje njihovog porekla moci ce se pokrenuti tek kada budemo jednog dana izucavali sam sub-kvantnomehaniokj nivo.

Prihvatirno li postojanje ovih fluk tuacij a, videcemo da ce telo imati tendenciju da rnanje-vise haoticno luta po raspolozivom delu prostora. No ta tendencija je suprotna onoj koja potice od .Jcvantne sile", koja privlaei telo na mesto gde je tjJ najjace. Ishod ovih suprotnih tendencija bice srednja rasp 0'dela u statistickom ansamblu tela, gde ce oblasti najveceg intenziteta tjJ hiti favarizovane, ali ce za dato telo ipak postojati izvesna verovatnoca cia se nade i na mestima gde je tjJ polje relativno slabo. Zaista, slicno ponasanje se zapaza i kod klasicnog Braunovog kretanja cesrice u gravitacionom polju, gde se haoticno kretanje, koje raznosj cestice po' celom sudu, suprostavlja gravitacionom polju, koje ih vuce ka dnu. Rezultat je u tom slucaju raspodela verovatnoce P=e-mgz/XT, sto odgovara tendenciji cestica da se nagomilavaju pri dnu, uz mogucnost da se u svom haoticnom kretanju ponekad i visoko uzdignu.?' ) U kvantnomehanickom slucaju maze se, kao sto je drugde pokazanort-), iz fiziok! razumnih

71) Ovde je m masa cestdce, Z je njena visina, T je temperatura sredine, x je Bolcmanova (Boltzman) konstanta.

71a) Vidi referencu (11).

196

DEJVIO BOM

pretpostavk:i 0 kvantnoj sili i haoticnom kretanju, koje potice iz subkvantnog nivoa, dobiti Bornova raspodela verovatnoce P= \~\2.

Sta znaci ovaj rezultat? On znaci da se ne mora Bornova raspodela verovatnoce smatrati arpsolutnim, konacnim i neobjasnjivirn svojstvom materije, buduci da je pokazano kako ovo svojstvo sledi iz haoticnog kretanja koje potice iz sub-kvantnomehanickog

nivoa.

p

81. 6a

Detaljnije razmatranje (:reference (7), (8), i (11» pokazuje da je gornji rezultat dovoljan za interpretaciju koja je u svirn bitnim rezultatima konzistentna sa kvantnom teorijom. Ovde cemo, ilustracije radi, pokazati sam<? kako se sada moze objasniti dualnost talas - cestica. U tom cilju, razmotrimo eksperiment u kome se elektroni jedan po jedan salju na pregradu sa dva proreza, kao sto je pokazano na s1. 6a. Pretpostavlja se da svaki elektron ima isti pocetni impuls, te stoga i istu talasnu funkciju?"),

72 Ovo sledi iz de Brojeve relacije ,p = hi).; tada sredlngerova polja svih elektrona irnaju isti vid eipz/h. U 'stvari svi se talasi sastoje iz paketa, ali ovde je rtalasni paket t~liko veci od proreza da ga mozemo aproksimirati beskonacnim ravnim talasom. VdJdi, npr. D. Bohm, Quantum Theory, g1. 3.

ALTER:NATIVNE INTERPRETACIJE KVANTNE TEORIJE

197

u stvari - ravan talas koji pada perpendikularno na pregradu. Talasi ce na sistemu proreza pretrpeti difrakciju, kao sto slika pokazuje, te ce se pojaviti niz svetlih i tamnih pruga na ekranu, bas kao u slucaju svetlosnih kvanta razmatranih u glavi III.

Malo telo povezano s talasom vrs] medutim, haoticno kretanje, Stoga onosledi putanju nepravilnog obbika koja polazi iz tacke P, kao sto je na s1. 6a prikazano, Sva:ki elektron tako stize u izvesnu tacku ekrana. Posto je veliki broj elektrona prosao kJ10Z sistem proreza, dobija se statistioki raspored takvih tacaka, gde je gustina elektrona proporcionalna intenzitetu polja na ekranu, \~\2. Statistieka tendencija nalazenja na mestu najveceg \1jI\2 potice od delovanja .Jcvantne sile", dok haoticno kretanje objasnjava nepravilno fluktuiranje tacaka u kojima cestice stizu na ekran.

p

B

S1. 6b

Pretpostavimo sada da je zatvoren prorez B.

Kao sto pokazuje lSI. 6b, sada vise nema interferencije, pa ni svetlih i tamnih pruga; na ekranu se dobija novi raspored elektrona. Zatvaranje proreza B utice cak i na one cestice koje prolaze kroz prorez A, jer se time menja "kvantna sila" koja deluje na

198 .

DEJVID BOM

cesticu dok se ona krece izmedu pregrade s prorezirna i ekrana.

Tako se moze razumeti poreklo dualnosti talas-cestica. Nasuprot tome, takvo razumevanje ne dolazi u obzir u uobicajenoj interpretaciji. Tamo mozemo sarno bez diskusije prihvatiti cinjenicu da elektroni ulaze i padaju na pregradu sa prorezima i da se na ekranu pojavljuju sa interferenoionim rasporedom. U okviru uobicajene interpretacije ne mozemo se cak ni zapitati kako do toga dolazi. Prema principu komplementamosni (glava III, odeljak 7) mogli bismo jedino koristiti talasni model da bismo objasnili kako statisticki interferencioni raspored nastaje usled postojanja proreza, a model cestice da bismo objasnili diskretan, a ne kontinuiran raspored na ekranu, No u tam okviru ne postoj i mogucnost konstruisanja jedinstvenog model a materijalnog sistema koji bi nam objasnio kako statisticki interferencions raspored tako i pojavu diskretnih tacaka na ekranu. Kao sto smo upravo videli, u predlozenoj teoriji taj se rezultat postize vrlo jednostavno time sto se elektron smatra kombinacijom cestice i polja koji su uzajamno povezani 1 podvrgnuti izvesnim haoticrrim fluktuacijama u kretanju.

Najzad, napomenimo da u ovom modelu nismo insistirali na cisto kauzalnoj teoriji, jer smo koristili i pretpostavku 0 slucajnim fluktuacijama koje ponicu iz dubljeg nivoa. Ovde je, medutim, bitno sledece: ii kauzalni i statisticki zakoni sub-kvantnomehanickog nivoa kvalitativno su razliciti od zakona kvantnomehanickog nivoa; ovi poslednji se dobijaju iz prvih sarno kao aproksimacija, Stoga nema razloga za vazenje Sredingerove jednacine na dubljem nivou, jer se pretpostavlja da ona povezuje sarno srednje vrednosti na VliSem nivou. U stvari,


199 •

samo tjJ polje mozda je tek srednja vrednost novih varijabli definisanih na dubljem nivou.

Moguce je cak da ce aproksimacija zanemarivanja reciprocnog dejstva tela na tjJ polje takode prestati da vazi na tom nivou. Takode je ocevidno da i aproksimiranje tela tackom (pri cemu se zanemaruje unutrasnja struktura ) takode verovatno prestaje da bude zadovoljavajuce u tretiranju procesa .na dubljem nivou,

Uopste uzev, vidimo da se otvaraju siroke mogucnosti za nove teorije koje bi davale sadasnju kvantnu teoriju kao dobru aproksimaciju u odgovarajucern domenu, ali bi od nje bile vrlo razlicite u novim domenima, Te se mogucnosti ne bi otvarale da smo usvojili pretpostavku 0 apsohrtnom i konaonom vazenju principa neodredenosti, a s timei uobicajenu iriterpretaciju kvantne materije. Kao sto celTIO kasnije videti, postoje jaki razlozi za pretpostav. ku da ce neke od ovih mogucnosti biti korisne pri tretiranju novih domena pojava vrlo velikih energija i vrlo malih rastojanja.

5. KRITIKA PREDLOzENE NOVE INTERPRETACIJE KV ANTNE TEORIJE

RazmotriCemo sada neke od kriticnih primedbi na interpretaciJju kvantne teorije koja je izlozena u odeljku 4.

Pre svega, mora se istaol da teorija u svom sadasnjem obliku ne uzima u obzir izvesnevazne probleme u vezi sa spinom elektrona i teorijom relativiteta, lako je Sredingerova jednacina (koja zanemaruje spin i relativisticka efekte) prilicno dobra aproksimacija u odredenom domenu, ona nije adekvatna za vrlo visoke energije, pa cak rri pri vrlo

200

DEJVID BOM

preciznom tretiranju domena niskih energija. Posto nameravamo da primenimo novu interpretaoiju bas u domenu visokih energija, jasno je da moramo najpre uzeti u obzir spin i relativisticke efekte. To opet zahteva interpretaciju Dirakove (Dime) jednacine, koja uzima u obzir pomenuta svojstva.

Zatim, cak i u domenu niskih energija, susrecemo se sa ozbiljnim problemom kada teoriju izlozenu U odeljku 4 primenimo na slucaj VliSe cestica. Teskoca potice otud sto tada Sredingerova (a takode i Dirakova) jednacina ne predstavlja talas u obicnom trodimenzionalnom prostoru, vee talas u apstraktnom 3N-<dimenzionalnam prostoru, gde je N broj cestica?"}. Mada se nasa teonija moze logickli konzistentno generalisati uvodenjem pojma talasa u 3N-dimenzionalnom prostoru 74), jasno je da se ova procedura ne moze prihvatiti u fizickoj teoriji, te se mora shvatiti kao "t~ik" koji provizorno treba da posluzi do stvaranja bolje teorije gde ce sve opet biti predstavljeno u trodimenzionalnom prostoru.

Najzad, ne cirril se plauzibilnim za ovaj model karakterisncno tretiranje talasa i cestica kao necega sustinski razlicitog: njihova interpretacija tretira se ovde kao nesto sto nije bitno za sarno njihovo postojanje. Cinjenica da se talas i cestica nikad ne javljaju nezavisno, sugerise da su oni, u stvari, sarno razliciti aspekti nekog fundamentalno novog vida stvari, razlicite ocl. prostog talasa iii proste cestice:

73) Pojam 3N-dimenzionalnog prostora cisto je maternaticka tvorevina. Tacka u trodimenzionalnom prostoru moze se opisati pomocu tri broja, koji su njene koorcLina:te. Ta se ideja moze matematicki uopstiti. Tako se sa ceHri. broja opisuju koordinate tacke u cetvorodimenZiionalnom prostoru, a sa N takvih brojeva, koordinate u N-dimenzionaInom prostoru,

74) To je uradeno u referencama (7) i (8).


201

ove dye granicne marrifestacije sarno su aproksimacije koje vaze pod odredenim uslovima.

Mora se, medutim, istaci da se ova knitiJka uopste ne odnosi na logicku konzistentnost modela ili na njegovu sposobnost da objasni bitne karakteristike kvantnog dornena. One se zasnivaju na sirem kriterijumu, odakle slew sugestija 0 neplauzibilnosti izvesnih erta modela, odnosno opsti utisak da interpretacija predlozena, u odeljku 4 ne ide dovoljno duboko. Najverovatnije je da je ova interpretacija preterano uproscena, tj. da uproscava sustinski vrlo slozen proces predstavljajuci ga pojmovima talasa i cestica u interakciji.

6. DALJI RAZVOJ TEORIJE

Razmotricemo sada neke od modifikacija i konceptualnih obogacenja teorije, koji bi trebalo da rese probleme iznesene u odeljku 5.

Pocecemo od problema spina. Prvi korak je genera1izacija na teoriju Paulijeve (Pauli) jednacine, koja uzima u obzir, spin, zanemarujuci relativisticke efekte, 'te je primenljiva sarno pri brzinama rnnogo manjim Old brzine svetlosti.

Pri resavanju ovog problema javilo se VliSe relativno novih ideja. Pre svega, moralo se odustati od aproksimacije elektrona (tj, odgovarajuceg tela) matematickom tackom. Najprostiji novi vid kretanja (u poredenju sa tackorn ) tela konacne velicine svakako je rotacija oko eentra mase. Kao sto se moze videti u svakom elementarnom udzbeniku mehanike, unutrasnje kretanje apsolutno cvrstog tela moze se potpuno opisati pomocu tri ugla (tzv, Ojlerovi /Eulerl uglovi), koji odreduju njegovu orijentaciju

202

DEJVID BOM

u prostoru. Naravno, realna tela nisu savrseno cvrsta, no mozemo pretpostaviti da se telo 0 kome je rec moze smatrati takvim, te da zanemarivanje deformacija u tom slucaju predstavlja dobru aproksimaciju. Spin elektrona se tadamterpretira kao rotacija toga tela, usled cega telo lima "unutrasnji" angularni moment, pored onoga koji potice od njegovog orbitalnog kretanja.

Na osnovu ovog opstijeg modela, moze se dobiti potpuna i konzistentna interpretacija Pauldjeve jednacine. Necemo ovde ulaziti u detalje, koji su izlozeni na drugom mestu (12); sarno cemo istaci da je za tretiranje spina elektrona bila dovoljna ova sasvim prirodna generalizacija teorije, u stvari, implicitno vee sadrzana u prvobitnoj: nairne, uzeli smo u obzir samo cinjenicu da tela 0 kojima se radi nisu tacke,

Sledeci korak je interpretacija Dirakove jednacine, cime se uzimaju u obzir relativisticka efekti"'). Necemo ovde diskutovati 0 detaljirna te teorije, buduci da su cisto tehnicke prirode. Treba ipak red da u teoriji ima i novih elemenata, posto sada model dopusta vise vidova osoilovanja ~ polja. U jednome od njih zadovoljena je Dirakova jednacina, no - slicno modelu Sredingerove jednacine razmatranom U odeljku 4 - samo za male oscilacije oko srednje vrednosti nastale na fonu slucajnih oscilacija koje se uzajamno kompenzuju, No polje moze oscilovati i tako da izvesne funkcije ~ polja zadovoljavaju Maksvelove jednacine, tj. jednacine elektromagnetnog polja (glava II, odeljak 6). Stavise, nadeno je da su ove oscilacije spregnute u sledecoj aproksimaciji, i to na odgovarajuci nacin (tj, tako da se dobije interpretacija izmedu elektrona i elektromagnetnog po-

75) Taj rad je nedavno zavrsen i bice kasnije objavljen.


203

lja kakvu zahteva sadasnja teorija). Tako iz jedinstvene teorije dobijamo oba polja, ranije nezavisno postulirana, zajedno sa njihovom interpretacijom, Stavise, teorija je toliko bogata da dozvoljava i druge vidove osoilacija: videcemo u odeljku 8 da bi ovo moglo biti znacajno u vezi sa novim vrstama cestica. npr. mezonima, koje se javljaju u procesirna visoke energije,

Sto se ticedruge prirnedbe u odeljku 5, naime, potrebe za uvodenjem polja u visedimenzionalnom prostoru da bi! se tretirao problem vise tela, postignut je znatan napredak u eventualnom prevazilazenju ove teskoce?"). Ovaj pokusaj se zasniva na koriscenju tzv, "druge kvantizacije", tj. teorije kvantnog polja kao polazne taoke, umesto Sredingerove jednacine vise tela; osnovne velicine su te teorije definisane i u trodimenzionalnom prostoru. Nju i inace vecina teoretskih fizicara smatra najboljom i najfundamentalnijorn formulacijom same kvantne teorije.

U kvantnoj teoriji polja osnovni entiteti su polja: eleknromagnetno, elektronsko, mezonsko itd, Ta polja se smatraju mehanickim sistemima koji zadovoljavaju opste zakone kvantne teorije. Iz ovih se zakona moze izvesti niz vaznih spojstava polja. Medu njima su:

(1) Cak i u vakuumu polja su podvrgnuta silovitim i vrlo brzim fluktuacijama, Ove fluktuacije, medutim, daju samo uniformni fon koji se ne moze direktno posmatrati na makroskopskom nivou, jer se fluktuacije uzajamno kopenzuju u toj fieri da je njihov efekat na ovom nivou zanemarljiv.

76) De Broj Ii Vizje SIll predlozili drugi prilaz kojim se moze potraziti resenje ovog problema. Vidi reference (5) i (9).

Dejvid Bom - Uzročnost I Slučajnost

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dejvid Bom - Uzročnost I Slučajnost

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

BIBLIOTEKA SAZVEZBA

You might also like

Dejvid Bom - Uzročnost I Slučajnost

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dejvid Bom - Uzročnost I Slučajnost

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

﻿BIBLIOTEKA SAZVEZBA

You might also like

BIBLIOTEKA SAZVEZBA