90.

Tradicija i politička nauka

U dvadestetom veku tradicija je postala pežorativan termin. Reći da je neko

tradicionalista znači nazvati ga dinosaurusom, čovekom koji je u neskladu sa modernim,
naučnim trendovima. Postoje upadljive tradicionalističke crte u pravljenju ustava posle II
svetskog rata, proces koji se zove negativna revolucija, jer je Hitlerov režim već za sebe
rezervisao termin kontrarevolucija. Fašisti su uglavnom mnogo govorili o tradiciji,
aposebno o veličini koju je predstavljao Rim. Neobična je činjenica, možda kao reakcija
na normativne implikacije tradicionalnog termina tradicija, da su za raspravu o fenomenu
koji je ranije razrađen pod tim naslovom, korišćene neke druge reči. Tu su ideologija,
politička kultura i nacinalni karakter- sve su ovo pomodni termini koji su u prvom planu
proučavalaca društvenih nauka u toku poslednjih nekoliko godina. Karl Marx je bio prvi
koji je govorio o idejnoj nadgradnji u datom društvu kao ideologiji- pod tim je
podrayumevao tradiciju toga društva. Max Veber u svojoj magistralnoj obradi autoriteta i
legitimnosti, govorio je o tradiciji kao o jednom od tri moguća izvora autoriteta i
legitimnosti. Max Veber definiše tradiciju kao ono što je oduvek postojalo, a za
legitimnost kaže da može biti tradicionalnog karaktera. Veber tvrdi da su primarni tipovi
tradicionalne vladavine oni koji nemaju lično administrativno osoblje vladara-on govori o
gerontokratiji i primarnom partijahalizmu. U razradi ovih tvrdnji,tradicija često se koristi,
ali bez daljnjih naznaka šta se pod njom podrazumeva; ona se uglavnom stavlja nasuprot
racionalnim i harizmatskim oblicima. Ono što je za nas važno je da je Max Veber načinio
tradiciju jednom od glavnih kategorija u analizi političih fenomena-on je dodao
sociološku dimenziju. Prvobitno značenje tradicije je nešto što je preneseno (traditium)
nagoveštava njenu lociranost u vremenu. Ova dimenzija je posebno očigledna u slučaju
ideologije.Ideološka tradicija nikako nije ograničena na Sovjetski savez ili komunističke
režime. Najizarzitiji slučaj ideološke tradicije su SAD. Utemeljena na tako visokim
ideološkim dokumentima kao što su Deklaracija nezavisnosti i Ustav, ova tradicija je
podložna posebnoj dijalektici jer je to samo-transformirajuća tradicija: ono što je ta
tradicija zahtevala bilo je da se ljudi ponašaju drugačije od načina na koji su se
tradicionano ponašali. U oderđenom smislu bila je to revolucionarna tradicija. Robert
Lejn je pokazao da su Amerikanci različitog porekla i dalje vezani za ideologiju koja
sačinjava američku tradiciju. Lejnov pristup ovom problmu tradicije je tipičan za
savremenu političku nauku : ispitivanje podataka iz politike, a ne spekulisanje o njima.
Savremeni pristup političkoj nauci takođe je našao jedan novi koncept, označen kao
’politička kultura’ ili ’građanska kultura’. Proistekavši iz antropologije izraz kultura se tu
uzima u značenju skupa karakteristika u ponašanju, koje se povezuju sa politikom,što će
reći njenom tradicijom. Građanska kultura nije moderna kutura, već kultura koja
kombinuje savremenost sa tradicijom. Tradicija znači ono što je prisutno kada talas
modernizacije zapljusne određeni politički poredak. Čini se da je modernizacija jedna
apstrakcija koja predstavlja ’demokratiju’ i industrijalizaciju. Ovaj konflikt bi se mogao
opisati kao sukob između dve tradicije, jer modernost je u mnogome politička tradicija
Britanije i Amerike. Da se neka druga tradicija moze preneti i transformisati domaću
tradiciju je uvid koji stoji na početku razmišljanja o tradiiji. Politička tradicija predstavlja
ozbiljan problem za efikasnu političku promenu. Kriza i revolucija dovode u pitanje
ustanovljene vrednosti i verovanja i njihova explicitna reafirmacija je reakcija onih koji
prihvataju postojeći poredak stvari.