Viljem ekspir - Makbet

DANKAN, kotski kralj MALKOM DONALBEJN njegovi sinovi MAKBET BANKO vrhovni zapovednici u kraljevoj armiji MAKDAF LENOKS ROS MENTIT plemii kotski ENGAS KEJTNES FLINS, Bankov sin SJUARD, erl od Nortamberlanda, vrhovni zapovedmk engleskih trupa MLADI SJUARD, njegov sin SEJTON, Makbetov oficir-autant DEAK, sin Makdafov JEDAN ENGLEZ LEKAR JEDAN LEKAR KOT JEDAN DVORSKI ASNIK JEDAN VRATAR JEDAN STARAC LEDI MAKBET LEDI MAKDAF VLASTELINKE, u sviti ledi Makbet HEKATA I TRI VETICE LORDOVI, PLEMII, OFICIRI, VOJNICI, UBICE, PRIDVORNO OSOBLJE, GLASNICI. DUH BANKOV I OSTALE PRIKAZE Mesto radnje KOTSKA I ENGLESKA PRVI IN

SCENA PRVA kotska. Pusta poljana.

(Gromovi i munje. Ulaze TRI VETICE.) PRVA VETICA. Kad da se opet sastanemo mi Uz grom i munje, il' pljusak sve tri? DRUGA VETICA. Kad zamre graja, te i krici ti. Kad boj dobijen il' izgubljen bude. TREA VETICA. Pred zahod sunev to e da se zbude. PRVA VETICA. A gde? DRUGA VETICA. Na divljoj rudini onamo. TREA VETICA. Da s Makbetom se susretnemo tamo. PRVA VETICA. Dolazim, suri maore. DRUGA VETICA. Krastaa zove. TREA VETICA. Smesta. SVE TRI. Lepo je runo, runo lepo. Pr'ni U mutljag magle aavi i crni.

SCENA DRUGA Logor kraj Foresa (Uzbuna napolju. Ulaze KRALJ DANKAN, MALKOM, DONALBEJN, LENOKS sa PRATNJOM i susretnu se sa jednim ranjenim DVORSKIM ASNIKOM.) DANKAN. Ko je taj ovek iskrvavljeni? Kazuje sve na njemu da bi mog'o Da nam donese najnovije vesti O tome kako stoji s pobunom. MALKOM. Vodnik je on, a tukao se hrabro K'o valjan vojnik da bi zasunjenje Spreio moje. Zdravo, vrsni drue. Ispriaj kralju to o boju zna Do asa kad si poao iz njega. DVORSKI ASNIK. Ngizvesno je stajao: ba kao Sustala dva plivaa to vetinu Ugue svoju kad se obgrle. Bezdunom Makdonaldu dostojnom Da bude odmetnikom, jer je sav

Od prirode natuen porocima Pruie pomo irske najamnike Lako i teko oruane trupe Sa zapadnoga ostrvlja; a srea, Bezbonoj kavzi ovoj naklonjena, Pokazala se kao nalonica Tog odmetnika: ali zalud sve; Jer Makbet hrabri s pravom nazvan tako Glave na sreu i ne osvrui I vitlajui elik ljuti, to se Od krvavoga posla puio, Probi se, k'o ljubimac odvanosti. Do lica hulje te; Al' nit' mu ruku stite, nit' mu zbogom" Doviknu dok od pupka pa do njuke Ne raspoluti njega, pa mu glavu Na bedemima naim istae. DANKAN. O, hrabri roak na! Vlastelin vrsni! DVORSKI ASNIK. Al' kao to se prolome oluje Otud gde prvi sunev ruj se javlja, Pa, gromovima stranim praene, Brodovlje mrve tako s kladenaca to, reklo bi se, teku blagodetno, Nabuja neblagodet. Pouj, pouj, Kralju od kotske. Samo to je pravda, Hrabrou oruana, najamnike, U bekstvo naterane, nagnala Da nadu svu u petama potrae, Kad s ureenim orujem i s vojskom Tek popunjenom, kralj od Norveke, Umotriv dobit, opet napade. DANKAN. Da ' ovo ne prestrai Makbeta I Banka, vojskovoe nae? DVORSKI ASNIK. Jeste; K'o vrapci orle ili lava zec. Da pravo reem, bili su k'o kakvi Dvogubo nabijeni topovi, Pa su Dvostruko dvostruili udarac Po dumaninu; da ' su smerali Da se u krvi vreloj kupaju, Il' da Golgotu novu posvete, To ne znam rei Al' sustah, rane vapiju za negom.

DANKAN. I rei tvoje k'o i tvoje rane Dolikuju ti; jedno k'o i drugo Odie au. Na'te mu vidara. (Izlazi DVORSKI ASNIK s pratnjom.) Al' ko je to sad? MALKOM. Vrli tan od Rosa. LENOKS. Iz oka mu se silna urba ita! Ko udne vesti donosi, taj ima Onakav pogled. ROS. Bog nek titi kralja! DANKAN. Odakle, tane vitee? ROS. Iz Fajfa, Veliki kralju, gde se norveke Zastave nebu rugaju i jezu Veju na svet; i gde, uz pomo sramnu I verolomnu Kodora tana, one izdajice, Udari lino kralj od Norveke S uasnim brojem, te se strani tu Zametnu boj; dok njemu, sav u elik Oklopljen ljut, a snagom ravnopravan, Ne stade onaj mladenac Belonin Na belegu, i njemu ne istavi Miicu protiv miice, a iljak Protivu iljka, te i salomi Duh osioni njegov: jednom reju, Pobeda nama pripade. DANKAN. O, sree! ROS. Te Sveno, Norveki kralj, primoran bi da moli Za naravnanje; ali mi mu ukop Njegovih ljudi ne dozvolismo Dok na ostrvcu Svetoga Kolumba Ne dade deset hiljada talira Riznici naoj. DANKAN. Nee Kodor tan Za nos da vue vie ljubav nau. Neka se smakne; dajte to na znanje. Njegovo, pak, nek Makbet primi zvanje. ROS. Postarau se ja. DANKAN. to gubi on, nek' Makbetu se da. (Izlaze.)

SCENA TREA Pusto polje (Gromovi. Ulaze TRI VETICE.) PRVA VETICA. Gde si bila, sestro? DRUGA VETICA. Klala svinje. TREA VETICA. A ti, sestro? PRVA VETICA. M'rnara jednog ena imala Kestenje u svom krilu, pa ga stalno Mljaskala, mljaskala i mljaskala. Daj malo", rekoh. Bei, vetice", Viknu ta nakljukana gadura. Njen mu, gospodar Tigra, za Alepo Otiao je. Ja u da otplovim astima koje ima ve, i njemu Veliko predskazanje izrekle Da ga imetak eka vlastelinski I da se ima kraljevstvu da nada, to njega, kanda, svega preobrazi: A meni nita rekle niste. Ako Vremena klice videti ste kadre I znate koje zrno e da klija, A koje ne, tad recite i meni, Koji nit' molim za naklonost vau, Niti se vae mrnje pribojavam. PRVA VETICA. Zdravo! DRUGA VETICA. Zdravo! TREA VETICA. Zdravo! PRVA VETICA. Manji no Makbet, i vei. DRUGA VETICA. Ne tako srean, ipak sreniji. TREA VETICA. Kralj ne, a ivot kraljevima dae. Makbet i Banko na veki neka ive! PRVA VETICA. Banko i Makbet nek' na veki ive! MAKBET. O, stan'te, mutne sabesednice, I recite mi vie to. Ve znam Da sam po smrti Sajnelovoj ja Postao tan od Glamisa; al' kako Postadoh jo i tan od Kodora? K'o vitez praen svakim blagoslovom Jo ivi tan od Kodora, pa ako Nimalo, dakle, nema izgleda Da budem tan od Kodora, jo manje

Izgleda ima kralj da postanem. Otkud vam, rec'te, udno to saznanje? I to nam put presekoste na ovom Sprenom polju da nas pozdravite Tim proroanstvom? Zbor'te. Nalaem. (VETICE nestanu.) BANKO. Mehure zemlja ima k'o i voda; Tako su to i one: kud ih nesta? MAKBET. U vazduhu: to telesno po svome Izgledu bee, to se rasplinu K'o dah na vetru. Da bar zastadoe! BANKO. Da ' to o emu zborimo postoji? Ili smo jeli ukleto korenje Koje nam razum zasunji? MAKBET. Deca e vaa biti kraljevi. BANKO. Vi kralj. MAKBET. A jo i tan od Kodora: Ne bee ' tako? BANKO. Ba doslovce tako. Ko je to tamo? (Ulaze ROS i ENGAS) ROS. Kralj je, Makbete, Primio s ushienjem izvetaje O uspesima tvojim; i kad razbra ta si ti lino stavio na kocku U okraju s odmetnicima, U njega boj se izme' pohvala I udivljenja zametnuo ljuti: ta ' da zadri od to dvoje, ta li Tebi da da. Zanemeo od toga, I gledajui duhom preostatak Reenog dana, on te usred groznih Prizora smrti sagleda me gordim Norvekim redovima, gde nimalo Ne strahuje od onoga to ini. K'o kada grad uesta stizali su Jedan za drugim glasnici, i svi su Donosili i kralju dostavljali Pohvale tvojoj silnoj odbrani Kraljevstva njegovoga. ENGAS. Pa smo mi Poslani amo da ti zahvalimo U ime svog vladara kraljevskoga I da ti samo pozdrav izruimo

S njegove strane da se pojavi Pred svetlim licem njegovim, a ne Da tebi damo nagradu. ROS. A kao zalog njegovog jo veeg Blagovoljenja, naloi mi on Da tebi naziv tan od Kodora Dam mesto njega; te u ime toga Da si nam, vrsni tane, iv! Jer taj Naziv je tvoj. BANKO. Zar moe istinu Da kae avo? MAKBET. Tan od Kodora Jo ivi: to mi stavljate na plea Odoru pozajmljenu? ENGAS. Jeste, iv je Onaj to bee tan; al' on pod tekom Presudom vue ivot svoj, kog lien Sopstvenom bie zaslugom. Da ' to se S norvekim kraljem spetljao, il' to je Odmetnicima tajno pruao Pogodnosti il' pomo, ili to je Na propast svoje zemlje radio Sa jednim i sa drugima, ja ne znam; Tek samo vrat mu slomi priznata I utvrena veleizdaja. MAKBET (za sebe). Glamis i tan od Kodora; jo osta Najvee ono. (ROSU i ENGASU) Hvala vam na trudu. (BANKU) Pa zar se ne uzdate da e vai Sinovi biti kraljevi, kad one, to meni naziv tan od Kodora Podarile su, nita manje nisu Ni njima obeale? BANKO. To bi moglo, Svrh toga to ste tan od Kodora, U vas i e za krunom da razbukti, Ako li veru poklonite tome. No to je udno: a paklene sile esto nam kau istinu tek zato Da nas na zlo navedu, i sitnicom Nevinom nekom pridobijaju nas Da bi nas potom muki survale U ambis posledica. Roae, molim, re-dve. MAKBET (za sebe). Kazane su

Istine dve, k'o sreni prolozi Za komad velianstven, ispunjen Kraljevskim sadrajem. Vitezovi, Hvala vam. (Za sebe) Ovaj natprirodni mig Nit' zao moe biti niti dobar. Je l' zao, to mi, istinom poevi, Zalog za uspeh dade? Poto, evo, I postah tan od Kodora. Je ' dobar, to uzmiem pred ovim nagovorom, ija mi strana slika kosu die, I moje vrsto usaeno srce Nagoni da na neprirodan nain O rebra moja tue? Manji je Strah to je sada neim izazvan Od straha to ga uliva oveku Zamiljen uas. Misao je moja, Tek zamiljeno vrei ubistvo, U tol'koj meri uzdrmala carstvo Kukavnog ljudskog bia moga, da se Delatna moja mo rasplinula U sluenjima i nagaanjima, Te niega i nema osim onog to ne postoji. BANKO. Pogledajte to se Zaneo drug na! MAKBET (za sebe). Ako srea hoe Da budem kralj, zakraljiti me ona Moe, a ja ni prstom da ne krenem. BANKO. Poasti nove to ih zadobi Prionule uz njega nisu jo, Ba k'o to, osim preko navike, I odea uz telo ne prianja. MAKBET (za sebe). Dolo to dolo! Ma koliko ljut I surov bio dan, kroz njega put Pronau as i prilika. BANKO. Stojimo, Makbete vrli, na raspoloenju. MAKBET. Izvin'te: duh su obamrli moj Zaboravljene uzburkale stvari. Ubeleen je, dobra gospodo, Va trud onamo gde u da ga listam I itam svakodnevno. Hajd'mo kralju. (BANKU) O onom to se zbilo razmiljajte, Pa da o tome boljom prilikom,

Poto valjano prosudimo stvar, Progovorimo otvoreno. BANKO. Rado. MAKBET. A dotle tol'ko. Hajd'mo, prijatelji. (Izlaze.) SCENA ETVRTA Fores. Odaja u palati. (Tmbe. Ulaze DANKAN, MALKOM, DONALBEJN, LENOKS i SVITA) DANKAN. Je ' smaknut Kodor? Zar se oni to su Dobili nalog nisu vratili? MALKOM. Jo ne, moj kralju. Al' sam bio s jednim Koji je vid'o kad je pogubljen; Pa kae da je otvoreno svoju Izdaju onaj priznao i milost S kajanjem ljutim molio od vae Uzvienosti. Nita u ivotu Nije mu bolje stajalo no to Kako se sa ivotom rastao; Umro je kao da je uvebav'o Kako da umre da bi bacio Najskuplji svoj imetak k'o sitnicu Nimalo vrednu. DANKAN. Nema te vetine Da s lica nekom dua se proita: U plemia sam toga poverenje Imao neogranieno. (Ulaze MAKBET, BANKO, ROS i ENGAS) O, Roae vrsni! Titao me ba Greh moje nezahvalnosti. I odve Sporo bi bilo da te sustigne I najhitrije krilo nagrade Tol'ko si bio isprednjaio! I kamo da si manje zasluan, Te opseg da sam kadar odmeriti Zahvalnosti i nagrade! Ovako Mogu tek rei: kad bi ti se dalo Vie no sve, i to bi bilo malo. MAKBET. Same su sebi plata sluba ta I vernost s kojom vrio sam nju.

Na vama je da prihvatite, kralju, Dunosti nae; one su, meutim, Deca i sluge vaeg prestola I zemlje nae, te i vre svoje Tek onda kada ine sve za ast I ljubav vau. DANKAN. Dobro do'o! Ja sam Poeo da te kopitim i ja u Potruditi se da poraste sasvim. Nisu ni tvoje, plemeniti Banko, Zasluge manje, nit' e manje one Priznate biti, te dozvoli da te Zagrlim i na srce stisnem. BANKO. Ako Porastem tamo, etva vaa bie. DANKAN. Prevrila se razdraganost moja, Pa ite da u kapljicama tuge Prikrije sebe. ujte, sinovi, Roaci, vrli tanovi, i vi to ste po redu odmah iza njih: Malkomu mi, svom najstarijem sinu, Namenjujemo presto, te e odsad Nositi naziv knez od Kamberlanda; Al' nee au takvom samo on Da bude zaodeven, no e plemstva Oznake da zasijaju k'o zvezde Na zaslunima svima. Hajdemo U Invernes, a vi u potonje Za sebe me prive'te. MAKBET. to preostade da se isposluje, Za vas to nije: ja u konaar Da budem i da obradujem enu Veu o vaem dolasku; te tako, Ponizno ja se opratam sa vama. DANKAN. Kodore vrli! MAKBET (za sebe). Knez od Kamberlanda! Preaga to je na mom putu: nju Preskoiti mi valja, il' u tu Da se sapletem. Zvezde, svetlost svoju Prikrijte, da ne nazre ona moju Nameru mranu, eljenu duboko! Neka sa mojih ruku moje oko Odvrati pogled, pa nek' se izvri Ono to oko moje, kad se svri,

Zebe da vidi. (Ode.) DANKAN. Jeste, Banko vrli; estitost on je suta, pa kad ujem Kako ga hvale, to mi duu hrani; Gozba je to za mene. Hajdemo Za njim to napred othrli da nau Pripremi dobrodolicu; ovakvom Roaku ravna nema. (Fanfare. Odlaze.)

SCENA PETA Invernes. Makbetov zamak. (Ulazi LEDI MAKBET, itajui pismo.) LEDI MAKBET. Srele su me na dan pobede; i potpuno sam se uverio da one u tom pogledu svojim znanjem nadmauju ljudsko znanje. Kad sam goreo od elje da nastavim s pitanjima, one se pretvorie u vazduh i iezoe u njemu. I dok sam stajao jo zapanjen od uda, doli su kraljevi izaslanici koji me pozdravie uzvikom: ,iveo, tane od Kodora!'; a ba tim zvanjem su me malo pre toga pozdravile i ove proroice i dostavile mi ono to ima potom da doe, pozdravivi me sa: ,iveo zanavek, potonji kralju!' Smatrao sam za dobro da ti ovo poverim, najdrai sadrue u mojoj veliini, da ne bi bila liena zasluene radosti, ako bi ostala neobavetena o tome kakva ti je veliina namenjena. Privij to srcu i zbogom." Glamis si ti, i Kodor; a i ono to ti je nareeno bie. Ali ja se Prirode tvoje bojim; prepuna je Mleka dobrote oveanske da bi Najpreim putem udarila. Ti Za veliinom ezne, astoljublja Ima u tebi: ali nema one Ravtine to treba da ga prati. Ono to eli duom svom, ti to eli k'o svetac; hteo bi da plaa U zdravom novcu, a ovamo dobit

Hteo bi nepravednu. Tebi da je Nekoga to e da ti, veliki Glamise moj, dovikne: Tako valja Da ini ako eli to da ima"; Da ima to to vema strahuje Da isposluje, no to bi u dui eleo da se to ne isposluje. Pouri amo da ti ja u sluh Nalijem svoga duha, da iz tebe vrstinom svoga jezika izagnam Sve ono to ti prei put do zlatnog Obrua onog koji su ti sudba I natprirodne sile, reklo bi se, Namenile da kruniu te njim. (Ulazi JEDAN GLASNIK) Kakve su vesti? GLASNIK. Kralj veeras stie. LEDI MAKBET. to bunca? Nije ' tvoj gospodar s njim; A on bi, da je tako, poslao Poruku da se pripreme izvre. GLASNIK. Dozvol'te, kaem istinu: na tan Ide ovamo; isposlao je Mog druga jednog hitno, ali ovaj, Zadihan smrtno, jedva je to vie Mog'o da kae osim poruke. LEDI MAKBET. Podvorite ga; krupne vesti nosi. (GLASNIK odlazi.) I gavranov je promukao grak Kojim prispee kobno Dankanovo Pod zamka moga krov naveuje. O, doite, vi duhovi, to pravac Mislima ubilakim dajete, Pa mene pola moga liite I svirepou najstranijom svu me Od glave pa do pete ispunite; Grubou krv mi zgusnite, i svaki Prolaz i pristup kajanju zatvor'te, Da ne bi smer moj grozni uzdrmala ovenost pokajnikim pohodama, Il' izvrenje mir s njim sklopilo. Na moja enska prsa hodite, Pa mleko moje siite k'o u, Ubistva prislunici, vi to negde Iekujete u nevidljivom

Sutastvu svom da bude priroda Oskvrnavljena. Mrkla noi, doi, Pa dim pakleni najcrnji ogrni, Da no moj otri ranu ne spazi Koju nanese, niti da se nebo Kroz pomrine testo promoli I vikne: Stani, stani!" (Ulazi MAKBET) Veliki Glamise! Vrli Kodore! Jo vei Od toga dvoga onim potonjim to glasi: neka ivi zanavek!" Redovi tvoji uzneli su mene Iz sadanjosti ove tupave, Pa u trenutku ovom sadanjem Oseam ve budunost. MAKBET. Najdraa, Veeras Dankan dolazi. LEDI MAKBET. A kada Smera da ode? MAKBET. Jo koliko sutra, Kako je rek'o. LEDI MAKBET. O, ne sagledalo Nikada sunce ovo sutra! Na vaem licu, k'o u knjizi kakvoj, udne se stvari itaju, moj tane. Da obmanete svet, vi uzmite I sami izgled sveta: nosite Srdanu dobrodolicu na usni, U oku i na ruci: gledajte K'o cvet bezazlen, al' pod ovim vidom Budite zmija. Toga namernika Zbrinuti valja; na me svalite Golemu brigu tu za noas, pa e Naredni dan na svaki, svaka no Da budu samo vladanje i mo. MAKBET. Govoriemo jo o tom. LEDI MAKBET. Sa tvoga Lica vedrina sama neka zrai; Menjati boju, bojati se znai. Sve drugo meni prepusti. (Odlaze.)

SCENA ESTA Invernes. Pred zamkom. (Oboe i baklje. Ulaze DANKAN, MALKOM, DONALBEJN, BANKO, LENOKS, MAKDAF, ROS, ENGAS i SVITA.) DANKAN. Ugodno lei ovaj zamak: vazduh, Prijatan, lak, ulaguje se prosto ulima naim umirenim. BANKO. Lasta, Taj letnji gost i hramova stanovnik, Time to ovaj ovde kraj za svoje Prebivalite izbra omiljeno, Dokazuje da ovde neba dah Primamljiv miris ima: nema tu Pervaza, nili nastrenice, niti Potpornja ili ugla pogodnog A da pod njima nije okaila Ptiica ova svoju posteljicu I ljuljku porodiljsku: gde se ona Plodi i bavi najvema, tu vazduh, Primetio sam, blagosti je pun. (Ulazi LEDI MAKBET) DANKAN. Domaice nam evo cenjene! Ukazivana ljubav katkada I teret nama bude, al' zahvalnost Odajemo joj kao ljubaznosti. Ovim vam. nauk dajem kako da se Molite Bogu da nam trud va plati I zahvali nam to vam smetamo. LEDI MAKBET. Usluge nae sve, ma bila svaka I posebice dvoguba, a onda Udvostruena, uboge bi bile I bile mrav trud, u poreenju S obilnim onim astima dubokim Kojima dom na vae velianstvo Obasulo je. Samo Svevinjem Moemo da se molimo za vas, to ste nas, nakon tol'kih ranijih, I poastima novim pretrpali. DANKAN. A gde je tan od Kodora? Za njim

estoko mi smo grabili u stopu, S namerom da mu budemo konaar; Al' on je dobar jaha, a duboka Njegova ljubav, nita manje otra Od mamuze mu, pripomogla mu je Da pre nas doma stigne. Mi smo, lepa Domaice, va gost za noas. LEDI MAKBET. Svak Koji vam slui zna da sebe sama I svakog svog i sve to ima vama Duguje samo i da raun ima, Kad god zatrai uzvienost vaa, Da vam polae i da vae vraa. DANKAN. Dajte mi ruku; mom domainu Odvedite me; drag mi je veoma, I naklonjeni biemo mu vazda. Domaice, dozvolite. (Izlaze.) SCENA SEDMA Invernes. Odaja u zamku. (Oboe i buktinje. Ulazi NADGLEDNIK TRPEZE i prolazi preko pozornice, a za njim SLUGE sa jelima i priborom. Potom ulazi MAKBET) MAKBET. Da se i svri kad se izvri, Dobro bi bilo da se to to pre Izvri onda. Kada bi ubistvo Sve posledice sabralo u rareu, A ishodom i uspeh zakvailo, Tako da sam taj udar bude sve ega je bilo, a i svemu kraj, Ba tu, na tome sprudu vremena, Na tom pliaku njegovom tad ivot Pregoreo bih zagrobni. Al' nama Vazda se ovde sudi ve kod svakog Sluaja takvog, pa se nauk krvav Kojemu druge ucimo, tek primljen, Vraa da kinji svog izumitelja: Pravica ruke nepodmitljive Sopstvenoj naoj usni prinosi Sadraj ae zatrovane nae.

Dvostruko jamstvo ima ovde on: Ja sam mu, prvo, podanik i roak, A oboje se protivi tom inu; A potom, ja bih, k'o domain njegov, Valjalo da pred njegovim ubicom Na domu svome vrata zabravim, A ne da no na njega trem sam. Sem toga, svoju vlast je tako krotko Vrio Dankan taj i bio tako U velikome pozivu svom ist, Da bi vrline njegove, k'o vinji Aneli, koji svak po jerihonsku Trubu umesto jezika u svojim Ustima ima, trubile do neba Optubu protiv ovog neuveno, Bezbono grenog njegovog smaknua; A saaljenje, kao kakvo nago, Tek roeno detece, to je korak Pruilo kroz oluju, il' k'o kakav Heruvim koji na nevidljivim Skoroteama jae vazdunim, U svaije bi oi pirilo Jezivi ovaj in, dok pljuskom suza Ne bi taj vetar bio ugaen. Ja nemam druge ostruge da smer moj Mamuza, osim svog vlastoljublja, Koje, u sedlo htevi da se vine, Preskae sam taj smer i survava se Na drugu stranu. (Ulazi LEDI MAKBET) LEDI MAKBET. Nu! ta ima novo? On je bezmalo ve doveerao. to iz dvorane odoste? MAKBET. Je ' za me Pitao on? LEDI MAKBET. Zar ne znate da jeste? MAKBET. S tim dalje ii neemo. On meni Koliko danas odao je ast; Ljudi od svake ruke stekli su O meni zlatno miljenje, a ono Podrano e biti najnovijim Njihovim pohvalama, pa i nee Odstraniti se tako brzo. LEDI MAKBET. Jesu l'

Pijane bile vae nade kad ste Njima se oruali? jesu ' otad Spavale, pa se sad probudile Da, tako blede sve i sve zelene, Upiru sada pogled svoj u ono U ta su pogled upirale pre S tol'ko vedrine? Takvom u i tvoju Ljubav da cenim odsad. Strah te zar Da i na delu i u sranosti Bude onakav isti kakav bee Kad se u tebe elja zametala? I zar e ono da prieljkuje to ceni kao ukras svom ivotu, A da u svojim oima sopstvenim K'o kukavica ivi, putajui Da tvoje: ,,Ne smem!" dvori tvoje: Bih!" K'o ona maka kukavna iz prie? MAKBET. Molim te, uti! Smemja ono sve to dolikuje oveku; ko sme Vie od toga, nije ovek. LEDI MAKBET. Kakva Nagna vas onda zver da pothvat taj Dostavljate mi? Imaju za ovo Smelosti onda, vi ste ovek bili, Pa biste ovek bili jo i vie, Kad biste bili vie no to beste. Tada ni as ni mesto nisu bili Pogodni, pa ste hteli oboje Da podesite; sad se oni stekli Sami od sebe, a podesivi se, Zaglavili su vas i razdesili. Dojila decu ja sam, te i znam Kako se neno voli dojence; Pa ipak ja bih, jo dok mu se oci Na mene smee, bradavicu svoju Iz bezubih mu desni otrgla I prosula mu mozak, da sam se Zaklela tako k'o to se na ovo Zakleste vi. MAKBET. Al' ako ne uspemo? LEDI MAKBET. Da ne uspemo! Samo ti odvanost Do potpunoga stepena zategni, Pa promaiti neemo. Kad Dankan Zaspao bude, a na ovo njega

I putovanja napornoga dan Nagnae i te kako, ja u tad Dva komornika njegova toliko Da svladam vinom i napicima Otrovnog dejstva, da e njihovo Pamenje, ova straa naeg mozga, Biti tek dim, a skrinjica u kojoj Suenje njino obitava bie Reeto tek, pa kada, k'o mrtvaci, Leali budu tako opijeni, Uspavani k'o svinje, ta tad mi Neemo moi da uradimo Dankanu strae lienom? I ta li Neemo moi tad da svalimo Na pijanu mu strau, koja e Imati svu krivicu da ponese Za ovo nae gromadno umorstvo. MAKBET. Raaj mi samo sinove; jer drugo Osim mukarce duh tvoj neustraiv Ne moe ni da ovaplouje. A ako ona dva spavaa, to su Sa njim u sobi, krvlju umrljamo I noevima njinim sopstvenim Posluimo se, primie se, je li? Kako su oni to izvrili? LEDI MAKBET. Ko bi i smeo druke to da primi, Kada nadamo kukati iz glasa I udarimo zapomagati to njega nema? MAKBET. Sabrao sam se, I svaku ilu svoju zategao Za strani in taj. Okolinu svoju Ismejmo svojim vedrim izgledom: Pritvornim licem neka skrijem ja Ono to srce pritvorno mi zna. (Izlaze.) DRUGI IN

SCENA PRVA Invernes. Dvorite u zamku.

(Ulaze BANKO i FLINS, sa SLUGOM koji rtosi buktinju pred njim.) BANKO. Koje je doba noi, mome? FLINS. Za'o je Mesec; nisam uo sat. BANKO. A on u pono zalazi. FLINS. I vie Drim da ima, gospodaru. BANKO. Na, Pridri ma moj. tedi se na nebu; Pogaene su tamo svee sve. Dri i ovo. Legla je na mene Olovno teka potreba za snom; A sve se neto opirem da spavam. O, sile samilosne, sputajte U meni misli grene kojima Na volju puta priroda u snu. Dodaj mi ma moj. Ko je? (Ulazi MAKBET, a s njim i SLUGA s buktinjom.) MAKBET. Prijatelj. BANKO. ta! ne spavate jo, gospodine? Kralj je ve leg'o: iznimno je bio Pri dobroj volji i dareljivo Oprostio se s vaom poslugom. Dijamant ovaj vaoj supruzi, Domaici veoma gostoprimnoj, Uputio je, pa se povukao Razdragan vrlo. MAKBET. Volju svoju mi, Budui nepripravni, stavili smo U slubu oskudici, inae bi Ova po svome vrljala. BANKO. Vanredno Bilo je sve. Na san su meni dole Tri proroice one prolu no: Donekle su vam istinu prorekle. MAKBET. Ne mislim ja na to: no mogli bismo Bude li zgode, da progovorimo Koju o poslu tome, ako vi as naznaite. BANKO. Kad je vama drago. MAKBET. Ako kod toga sloite se sa mnom, To e vam asti da donese.

BANKO. Gde se Ne krnji moja ast u nastojanju Da svoje asti umnoim, i gde sam Kadar da budem srcem otvoren, A besprekoran dunou, tu savet Prihvatiti sam voljan. MAKBET. Utoliko, Prijatan odmor. BANKO. Hvala; elim to, Gospodine, i vama. (Izlaze BANKO i FLINS) MAKBET. Gospodi reci: kad mi pie spravi, Neka zazvoni. Idi, pa poini. (SLUGA odlazi.) Da li to no pred sobom vidim ja, Okrenut drkom prema aci mojoj? Daj da te epam! Nemam te, a ipak Vidim te neprestance. Pa zar nisi, Privide kobni, i opipljiv ti, MAKBET K'o to si vidljiv oku? Ili si Tek no u mati, tobo-tvorevina, Iz vruiava mozga ponikla? A vidi se opipljiv k'o i ovaj to sad ga potrem. Vodi me putem kojim kretoh ve, Oruje uprav' takvo imao sam Da upotrebim. Il' se s vidom mojim Ostala moja ula egaju, Il' vredi on koliko ona sva. Vidim te neprestano, a na tvom Seivu i na drci kapi krvi Kojih ne bee pre. Al' toga nije: To se tek samo tako privia Krvavi ovaj posao mom vidu. Nad polovinom sveta priroda Izgleda sada kao umrla, A san, za zastor skriven, morom more Opaki snovi; sada arobnjatvo Hekati bledoj rtve prinosi, A sablasno ubistvo, probueno Straarom svojim, vukom, 'sto na svojoj Zavija strai, korakom se mukim Tarkvinski krupnim i sladostrasnim,

Svom cilju unja kao duh. O, vrsta I postojana zemljo, korak moj, Ma kud da krene, preuj, kako ne bi Ni same stene izbrbljale kud u. Te grozu s ovog skinule trenutka Koja mu sada tako pristaje. Dok ovde pretim ja, on ivi tamo: Za dela ar sve rei led su samo. (Zazvoni zvono.) Idem, i stvar e izvrena biti; Zvono me zove. Ti ga, Dankane, Preuj, jer ovo pogrebno je zvono: U raj il' pak'o poziva te ono.

SCENA DRUGA Na istom mestu. (Ulazi LEDI MAKBET) LEDI MAKBET. to napi njih, to mene osokoli, to utuli ih, mene razbukta. Pouj! Mir, tie! To sova, zvonar kobni, svoje strano: ,,Laku no!" kriknu. Sad on posluje: Kroz otvorena vrata ujem kako Pretovarena piem posluga Ismeva svoju dunost hrkanjem. Zainila sam njine pehare Tako da smrt i priroda o njih Preganjaju se da li da poive Ili da umru. MAKBET (spolja). Ko je tamo? Hej! LEDI MAKBET. Strahujem, avaj! da su se iz sna Prenuli oni, pa da nije stvar Ni izvedena. Delo nas u propast Ne vodi, nego pokuaj. Da ujem. Pripravila sam njine noeve, Morao ih je nai. Sama bih Izvela bila to da nije bio U snu mom ocu slian. Mue moj!

(Ulazi MAKBET) MAKBET. Izvrio sam. Ne u ' neki um? LEDI MAKBET. uh sove krik i zriku popaca. Ne ree ' ti to? MAKBET. Kad? LEDI MAKBET. Sad. MAKBET. Kada slazih? LEDI MAKBET. Da. MAKBET. Osluni! Ko se u drugoj sobi nalazi? LEDI MAKBET. Donalbejn. MAKBET. Grozno ovo izgleda. LEDI MAKBET. Glupo je rei: grozno izgleda. MAKBET. Jedan se u snu nasmeja, a jedan Viknu: Ubistvo!", te uzbudie Ovako jedan drugog: stajao sam I sluao ih; no, meutim, oni Pomolie se Bogu, pa se opet Snu predadoe. LEDI MAKBET. Dvojica je njih Lealo tamo. MAKBET. Smiluj nam se, Boe", Prozbori jedan; drugi ree: Amin", Kao da vide mene s rukama Delatskim ovim. Strah njin sluajui, Ja nisam bio kadar rei amin", Kad zauh njino: Smiluj nam se, Boe." LEDI MAKBET. Ne uzimaj to tako srcu. MAKBET. Ali to nisam amin" mogao da kaem? Preka je meni pomo Boja bila, A amin" mi je zastalo u grlu. LEDI MAKBET. Ne smeju takva dela da se sude Na ovaj nain; sili bismo s uma. MAKBET. K'o da je neki orio se glas: Spavati vie nee, Makbet je Ubio san", to nevinace san, San koji briga splet razmruje, Koji je svakom danu smrt i konac, U kojem trud svoj zamor okupa, A dua melem nae ranama, San, to je drugo korito i sliv Prirodi monoj, san, tu poglavitu akoniju na trpezi ivota.

LEDI MAKBET. ta hoete da kaete? MAKBET. Po celoj Razlegalo se kui neprestance: Spavati vie nee. Glamis je Ubio san, pa zato Kodor sna Imati nee. Makbet vie nee Imati sna." LEDI MAKBET. A ko je vikao? O, vrsni tane, plemenita vaa Snaga je olabavila, kad stvari Sudite kao kakav umobolnik. Idite, vode uzmite, pa s ruku Sperite gadno svedoanstvo to. Noeve ove to ste poneli? Treba da lee tamo: idite, Odnesite ih, pa namastite Zaspale sluge krvlju. MAKBET. Tamo ja Ne idem vie: strah me i da mislim Na ono to uradih; a da to Jo jednom vidim, ne usuujem se. LEDI MAKBET. Malodunie! Daj te noeve! Onaj ko spava, ili ko je mrtav, Samo je slika; jedino se deca Naslikanoga boje avola. Krvari ' jo on, namazau ja Slugama lice krvlju, da krivica Na njih za ovo padne. (Izlazi. uje se kako neko lupa.) MAKBET. Ko to lupa? Kako l' je sa mnom, kad od svakog unja Prebledim sav? I kakve su mi ruke! Ha! dotle e me ruke te dovesti Da mi iz duplja oi iskoe. Hoe ' s tih ruku sprati ovu krv Neptunov sav okean neizmerni? Ne, pre e bojom krvi ruka ta Bezbrojna mora sva da oboji, Pa ne zelena, ve crvena sva Da budu ona. (Vraa se LEDI MAKBET) LEDI MAKBET. Obojene su moje ruke sad Kao i vae, al' da tako belo (Napolju lupanje.)

Srce mi bude stidim se. To neko, ujem, na junu lupa kapiju; Haj'te u sobu; delo to sa nas Oprae malo vode, pa e ono Biti tad tako lako. Postojanost Otkazala je vaa. (Napolju lupanje) Opet lupa. Spavaicu navuc'te. U' nas moe Navesti sluaj da se otkrije Kako smo bdeli. Ne zadubljujte se U misli tako kukavno. MAKBET. Bolje da ne znam za se no da znam To to uinih. (Lupanje napolju) Dankana probudi Tom svojom lupom! Kamo to da moe! (Izlaze.) SCENA TREA Na istom mestu. (Spolja lupanje. Izlazi VRATAR) VRATAR. Taj, bogami, ba lupa, nema ta! Ko bi bio vratar na kapiji pakla taj bi se naokretao kljua. (Lupanje napolju.) Tup, tup, tup! Ko li je to, tako mu Belzebuba? To mora da je neki arendator koji se obesio kad je bilo na pomolu izobilje: dolazi u pravi as; samo e ti trebati povie ubrusa; ovde e biti zbog toga znoja na pretek. (Lupanje napolju.) Tup, tup! Ko je to, tako mu imena onog drugog avola? Due mi, to e biti neki od onih dvolinjaka koji dvosmislicama vuku zakon za nos i koji bi se zakleli i na ovaj i na onaj tas protiv onog drugog tasa; koji su poinili dovoljno krivokletstava u boje ime, samo nisu mogli da izdvolie da se udenu u nebo: O! ui, dvolinjae! (Lupanje napolju.) Tup, tup, tup! Ko je to tamo? Vere mi, to je neki engleski kroja dospeo ovamo zato to je zdipio neke francuske akire: uite, krojau; ovde ete moi da naprite svoju gusku. (Lupanje napolju.) Tup, tup; nikad da umukne! Ko je? Samo ovo je mesto prehlano za pakao. Dosta mi je tog avoljeg vratarenja tu: rekao bih da sam od svakog esnafa pustio ponekog koji putem zasaenim ruama stupa u neugasivi oganj. (Lupanje napolju.) Sad,sad; imajte obzira prema kapidiji, molim vas. (Otvara kapiju.) (Ulaze MAKDAF i LENOKS) MAKDAF. Legoste l' tako kasno, prijatelju,

kad spite lako kasno? VRATAR. Vere mi, gospodine, banili smo do drugih petlova; a pie, gospodine, jako podstie tri stvari. MAKDAF. Koje to tri stvari pcdstie iznimno? VRATAR. Pa, gospodine, crvenilo na nosu, spavanje i mokrenje. Pohotljivost ono, gospodine, i podstie i suzbija; podstie elju, ali prei njeno izvrenje. Te se moe rei da povea koliina pia igra prema pohotljivosti ulogu dvolinjaka; i stvara je i unitava je; i podstrekava je i spreava je; i podbada je i obeshrabruje; i uvrava i olabavljuje; jednom rei, dvolinjaki naslae san na nju, pa kad je tako nagna a slae, sloi je u postelju i kidne. MAKDAF. Rekao bih da je prole noi i tebe ono nagnalo te si slagao. VRATAR. Jeste, gopodine, slagao sam ga sve u guu: i zato to se ono tu lepo slagalo, lepo sam mu se i oduio za slaganje; pa sam se, ini mi se budui da sam bio prekrepak za njega, iako mi je ono u nekoliko mahova zavitlalo noge uvis poduhvatio da ga izbacim napolje. MAKDAF. Je ' ti gospcdar ve na nogama? (Ulazi MAKBET) Probudila ga lupa; dolazi. LENOKS. Dobro vam jutro, vrsni gospodaru. MAKBET. I vama obadvojici. MAKDAF. Je ' kralj Ustao, vrsni tane? MAKBET. Nije jo. MAKDAF. Naredio mi da ga zorom budim: Okasnio sam skoro. MAKBET. Ja u k njemu Da vas odvedem. MAKDAF. Znam da vas veseli Taj trud; al' trud je. MAKBET. Posao drag za trud je isceljenje. Ovde je ulaz. MAKDAF. Biu slobodan. Da ga pozovem: takav mi je nalog. (Odlazi.) LENOKS. Ide l' kralj danas? MAKBET. Ide: odluku je Doneo takvu. LENOKS. Divljalo je noas: Na konaitu naem dimnjake je Oluja poobarala; a, vele,

U vazduhu se ulo cviljenje, Samrtni krici udni, piedskazanja, Strahobnim glasom izreena, da su, U zao as na, ba u povoju Poari grozni, metena sluenja. Vascelu dugu no je kukala Zlosluta ptica; neki kau ak Kako je zemlju tresla groznica. MAKBET. Surova no je bila. LENOKS. Ne pamtim U svom ivotu kratkom neto slino. (Vraa se MAKDAF) MAKDAF. O! grozno! grozno! grozno! Re je slaba Da kae, um da pojmi! LENOKS. MAKBET. } ta je bilo? MAKDAF. Zbilo se remek-delo pustoenja! Hram je gospodnji miropomazani Razvalilo ubistvo svetogrdno, Pa zdanju otud ivot ukralo. MAKBET. Kako ste rekli? ivot? LENOKS. Mislite ' time kralja? MAKDAF. Uputite se odaji, pa oni Vid svoj Gorgonom novom sprite: Ne traite da priam; vidite, Pa zbor'te sami. (Izlaze MAKBET i LENOKS.; Na noge! Ustajte! Uzbunu zvon'te! Izdaja! Umorstvo! Malkome, ustaj! Banko! Donalbejne! Stres'te paperje svoga sna, tu sliku Glumljene smrti, pa u sutu smrt Uprite oi! Di'te, diite se! Pa pogledajte obraz gromadni Stranoga suda! Banko! Malkome! Ustajte k'o iz groba svog, pa kren'te K'o aveti da oima sopstvenim Vidite uas! Zvon'te uzbunu! (uju se zvona na uzbunu.) (Vraa se LEDI MAKBET) LEDI MAKBET. ta ima, zbor'te, Te tako grozna truba poziva Na zbor spavae ovog doma? Zbor'te! MAKDAF. Nije za vas da ujete to ja,

Gospoo nena, mog'o bih da kaem; Ubistveno bi to za ensko uho Ve svojim zvukom bilo. (Ulazi BANKO) Banko! Banko! Umorie nam kralja gospodara! LEDI MAKBET. Jao i avaj! ta! u naem domu? BANKO. Svirepo odve, ma gde bilo. Ja te, Makdafe dobri, molim, re poreci: Kai da nije tako. (Vraaju se MAKBET i LENOKS) MAKBET. Da sam umro as jedan samo pre tog udesa Moji bi dani bili blaeni; Jer od trenutka ovog nieg nema Na ovom smrtnom svetu dostojnog, Sve su tek trice; umrla je slava I blagorodstvo, vino ivotno Istoilo se, ostade jo samo Stre da se njime bava ova hvasta. (Ulaze MALKOM i DONALBEJN) DONALBEJN. ta je to izgubljeno? MAKBET. Vi, a jo Ne znate to: zaustavljen je tok Kladencu vae krvi, istoniku I glavi njenoj; presah'no je sami Izvor sa kpg je tekla. MAKDAF. Ubili su Kraljevskog vaeg oca. MALKOLM. O, a ko? LENOKS. Izgleda oni to u odaji Sa njim su blli: krvlju su im svima Lica i ruke bili umrljani; A isto tako njini noevi, Koje na njinim uzglavljima mi smo Neizbrisane nali: buljili su Unezvereno; niko ivot svoj Poverio im ne bi. MAKBET. O, sad se kajepi to sam, razjaren, Posekao ih. MAKDAF. to ih posekoste? MAKBET, Ko moe biti mudar i zapanjen, Pribran i besan, privren i hladan U isto vreme? Niko. Razum moj,

Toga pipavka, pretekla je plahost estoke moje ljubavi. Tu lei Dankan po ijoj srebrnastoj koi Vrvce se zlatne krvi protkale, A rane zjape, k'o da je probijen Prolaz u bivstvovanje, da bi ulo U njega pustoenje; tu ubice U boju svog zanata umoeni, Sa noevima to su bezono U krv ogrezli: ko tu da se svlada, Ako za ljubav srca ima on I hrabrosti u srcu svom da ovu Ispolji ljubav? LEDI MAKBET. O, pomozite mi Da se udaljim. MAKDAF. Gospoi pritec'te. MALKOM (tiho DONALBEJNU) to mi za zub'ma jezik da drimo, Kad se ta stvar ponajpre tie nas? DONALBEJN (tiho MALKOMU). ta da se kae tu, Gde moe naa kob, u prosvrdlanu Rupu skrivena, svaki as da rupi I da nas epa. Hajdmo odavde: Jo nisu suze nae pripravljene. MALKOM (tiho DONALBEJNU). Nit' zamah ima da se prolomi Jad na golemi. BANKO. Gospou podvor'te. (Iznose LEDI MAKBET) A kada svoju nejaku golotu Zaodenemo, jer joj izloenost Nanosi vreda, sakupiemo se Da in taj grozno krvav ispitamo Do svih tanina. Bojazni i sumnje Potresaju nas: ja se nalazim U bojoj ruci velikoj i odsad Imam da vodim borbu protivu Podmuklih umiljaja izdajnikih I zlokovarnih. MAKDAF. A i ja. SVI. I svi. MAKBET. Hajdete da se muki pripravno Sad odmah u dvorani okupimo. SVI. Tako je. (Izlaze SVI sem MALKOMA i DONALBEJNA) MALKOM. ta ste vi odluili?

Veru ne smemo da im poklonimo: Nedoivljenu tugu k'o od ale Pritvornost glumi. Ja u Englesku Smeram da poem. DONALBEJN. Ja u Irsku. Bie Bezbednije za jednog i za drugog Ako nam sudbe odvojene budu: Bili ma gde, u osmehu e ljudi Nositi no; ukol'ko krvlju blii, Utol'ko krvoedniji. MALKOM. Smrtonosna je strela hitnuta, No metu stigla nije, pa je bolje Za spas na da se sklonimo sa mete. Na konje, stoga; nemojte da srca Razneujemo uzimaju zbogom, Nego na put to bre: zakonita Kraa je kad se otud iskrada Gde milosti se ne moe da nada. (Izlaze.)

SCENA ETVRTA Na istom mestu. Van zamka. (Ulaze ROS i JEDAN STARAC) STARAC. Ja sedamdeset leta dobro pamtim; U tome snopu dana video sam I stvari udne i trenutke strane; Al' prema ovoj noi surovoj Triarija je sve to videh pre. ROS. O, dobri oe! eno gde i nebo, K'o da ga srde ljudska dela, preti Krvavim svojim pozorjem: po asu Sada je dan, a putujuu onu Svetiljku ipak gui mrkla no: Pretee ' no to, il' se stidi dan Te tama zemlji lice pokopava Ba kad bi svetlost iva trebalo Da ga celiva? STARAC. To je neprirodno

Ba k'o i ovo to se zbi. U proli Utorak jednog sokola, to gordo estario je na visinama, Ugrabila je sova miarka I zaklala ga. ROS. Konji Dankanovi Vrlo je udno to, al' istinito Konji koliko lepi, tol'ko brzi I pravi uzor svoje pasmine, Pomamili se, pa provalili Svoj obor i odjurili, povrgnuv Poslunost svoju, kao da su hteli Ljudskome rodu rat da objave. STARAC. Grizli se, vele, meusobno. ROS. Jesu; Zapanjen bejah gledajui to. Makdafa vrlog evo. (Ulazi MAKDAF) Kako sad, Gospodine, na svetu teku stvari? MAKDAF. Zar ne vidite? ROS. . Da ' se zna ko svri To delo vie nego krvavo? MAKDAF. Pa oni koje Makbet posee. ROS. Avaj! a kakvom nadahu se dobru Od toga posla? MAKDAF. Plaeni su bili. Kraljeva oba sina, Donalbejn I Malkom, kriom pobegli su, to ih Pod sumnju baca da su vinovnici. ROS. Sve opet neto protivprirodno! Jalovo vlastoljublje, ti ivota Vlastitog svoga guta sokove! Makbetu kruna pripae zacelo. MAKDAF. Ve je nareen on i otiao U Skon da bude miropomazan. ROS. A gde je le Dankanov? MAKDAF. Odneli su U Kolmkil njega; U hranilite sveto gde su preci Njegovi sahranjeni i gde kosti Njihove lee. ROS. Hoete ' u Skon? MAKDAF. Roae, ne; u Fajt ja idem.

ROS. Dobro; A ja u tamo. MAKDAF. Nu, nek dadne Bog Da obavljene kako valja stvari Vidite tamo. Zbogom ostajte! I ne bilo da tenja nama bude Dolama ova nova noli stara. Starino, zbogom. STARAC. Neka vas prati boji blagoslov; I svakog ko u dobro zlo pretvara, A dumanima prijateljem stvara. (Izlaze.) TREI IN

SCENA PRVA Fores. Odaja u palati (Ulai BANKO) BANKO. Eto ti: kralj si, Kodor, Glamis, sve, Po obeanju vetica; i strah me Da iste ruke nema u tom poslu; Al' je reeno da potomstvu tvom Ostati nee to, ve da u koren I otac biti kraljevima ja. Rekoe ' one istinu a njinog Prorotva re se, Makbete, na tebi Obistinila zato istinitost, Kod tebe proverena, ne. bi takvom Pokazala se i u proroanstvu Odnosno. mene, te i nadama Nadojila me? Ali mir! ne dalje. (Trube. Ulazi MAKBET kao kralj; LEDI MAKBET kao kraljica; LENOKS, ROS, VELMOE, DAME i PRATNJA.) MAKBET. Evo nam glavnog gosta. LEDI MAKBET. Da je na nj Zaboravljeno, tad bi zjapila Prazninom naa sveanost golema, I bilo neprikladno sve. MAKBET. Veeras svean pir prireujemo,

Pa molim da i vi, gospodine, Prisustvujete. BANKO. Kako uzvienost Naloi vaa, s kojom su zanavek U nerazdreiv vezale me vor Dunosti moje. MAKBET. Vi na put po podne Kreete, je li? BANKO. Jeste, dobri kralju. MAKBET. Inae bismo tokom dananjeg Veanja dobre savete u vas Zatraili, jer oni ozbiljni I probitani vazda behu ali Do sutra emo saekati. Je li Daleko kuda idete? BANKO. Toliko, gospodaru, kol'ko je Potrebno da se razmak vremenski Namiri od sad pa do veere. Ako li konj moj najbre to moe Ne bude i'o, morau od noi as ili dva da pozajmim. MAKBET. Na pir Da propustili niste nipoto. BANKO. Ne gospodaru, neu. MAKBET. U Irsku, usmo, i u Englesku Bratanci nai krvavi su poli, Ne priznajui svoje svirepo Oceubistvo, nego udnim nekim Izmiljanjima ui punei Sluaocima; no, o tome sutra, Kad nas i drugi pos'o dravni Na okup zove. Konju svom potec'te; Zbogom do vaeg povratka veeras. Ide li Flins sa vama? BANKO. Ide, dobri Moj gospodaru: ve je krajnji as. MAKBET. elim da budu brzi vai konji I krepka hoda, te vas ovim ja Pleima njinim preporuujem. Zbogom. (Izlazi BANKO.) Vremenom svojim nek' raspolae Svaki do sedam podno; a i mi, Da bi nam drutvo dobrodolije

I slae bilo, nasamo emo Do veere da budemo; a dotle Bog nek' je s vama. (Izlaze svi sem MAKBETA i JEDNOG PRATIOCA) Priko, jednu re. ekaju ' oni ljudi? PRATILAC. Za kapijom su dvorskom, gospodaru. MAKBET. Dovedite ih k nama. (PRATILAC ode.) Biti to si, To nije nita; nego bezbedno Biti to jesi. Dubok koren ima Na strah od Banka, a u kraljevskom Njegovom biu gospodari to to strah uliva; sme on da se drzne Na krupne stvari; a sem neustrane Naravi svoje, poseduje on I razum koji hrabrost njegovu Upuuje da dela oprezno. Ne zadaje mi svojim biem strah Niko sem njega: duh moj hranitelj Klone pred njim onako kako, vele, Pred Cezarom je duh Antonijev Gubio snagu. On je suaje Izbrusio kad one prvi put Mene k'o kralja pozdravie, pa je Traio da se obrate i njemu; A tada one njemu, proroki, Nazdravile su kao istoniku Kraljevske loze. Meni su na glavu Stavile krunu besplodnu, u pest mi Metnule jalov skiptar, da odatle Iupa njega ruka loze tue, A ne da njega nasledi moj sin. Ako je tako, ja sam za potomke Bankove duu prljao; za njih sam Dankana plemenitog ubio; Samo za njih; i usuo sam u U pehar mira svog, i biser veni Prodao svoj krvniku roda ljudskog Da njih zakraljim, da ustoliim Bankovu krv na presto kraljevski. Bolje mi tad na belegu, sudbino, Izii da se gonimo do krvi! Ko je to tamo? (Vraa se PRATILAC sa DVOJICOM UBICA)

Stan'te iza vrata I tamo stojte dok vas ne pozovem. (PRATILAC ode.) Da l' ono jue razgovarasmo? PRVI UBICA. Jue, po vaoj milosti. MAKBET. Pa, dakle: Proceniste li ono to vam rekoh? On vas je, to da znate, on vas je Kinjio ono pre, a mi, na kojeg Bacaste sumnju, nevini smo bili. Sastanka prolog ja sam to valjano Objasnio vam, dokaze vam dao: Na koji nain beste nasukani, Na kakve muke stavljani, i kakvim Oruem to je izvoeno, ko je Njim rukovao, a i drugo sve to bi i kakvoj zakrljaloj dui I biu s malo zdravog suenja Kazalo: ,,To je delo Bankovo." PRVI UBICA. Saoptili ste. MAKBET. Jesam; pa sam onda Produio sa onim to je predmet Sastanka ovog drugog. Mislite li Da je u naoj prirodi strpljenje Nadmono ba toliko, da ste kadri Pustiti da i dalje tako ide? Jeste l' toliko zatucani da se Za dobrog tog oveka i za rod mu Molite Bogu, kad je on do rake Tekom vas rukom dognao, a vae Do prosjakog tapa doveo? PRVI UBICA. Ljudi smo, gospodaru. MAKBET. Jest, na listi Piu vas kao ljude. Ime psa Vujak i dog, i pudlica i hrt, Rundov i ovar, mops i ogar nose: Na rang-listi se oni razlikuju Po tome koji brz je, koji spor, Koji je otra njuha, koji lovac, Ve prema tome kom je kakav dar Priroda dobra opredelila; Po emu onda svaki osobitu Oznaku svoju dobija na spisku Na kojem svi se vode kao psi:

Tako i ljudi. Ako, dakle, niste Po sranosti poslednji na spisku, Recite: pa u ja na srce vama Da stavim pos'o koji e, izveden, Da skloni s puta dumanina vaeg, A vas da svee s naom ljubavlju I srcem naim, pa ivotu naem Da vrati zdravlje naeto, a ono Krepko bi bilo kad bi umro on. DRUGI UBICA. Ja sam od onih, kralju, koje su Vetrovi zli i uke ovog sveta Toliko ostrvili, da nimalo Ne hajem to za inat svetu inim. PRVI UBICA. A ja od onih koji su toliko Nesreom izmodeni, a sudbinom Toliko izmrcvareni, da ivot Na svaku kocku staviu, te njega Il' da poboljam ili ga se liim. MAKBET. Da vam je Banko neprijatelj bio Obojica to znate. DRUGI UBICA. Znamo to, Moj gospodaru. MAKBET. A i meni je; I to toliko krvavo da svaki Tren bitisanja njegovog u sr ivota mog se ubada: i mada S vidika svog oduvati ga mogu Vizira otvorena, putem vlasti, I mogu svoju volju da navedem K'o opravdanje, ipak ne smem to Zbog prijatelja nekih zajednikih iju naklonost gubiti ne elim, Ve moram i da alim onoga Kojeg oborih; sa tog razloga I saleem vas da mi pomognete, Prikrivajui pos'o taj pred svetom Iz raznih vanih razloga. DRUGI UBICA. to vi Naloite nam, kralju, svriemo. PRVI UBICA. I ivot emo MAKBET. Sranost iz vaih ita se lica. Najdalje za sat Izvestiu vas gde da stanete, Uputiti vas kad, u kom trenutku

Za zasedu e biti najbolje; Jer noas mora to da se izvede, A podalje od dvora; no na umu Imajte to da traim da na mene Ne padne senka: s njim da ne bi bila Stvar polovina pa nas obrukala Da deli kob tog mranog asa mora I sin mu Flins, to prati ga na putu, A ije odstranjenje isto tako Bitno je k'o i oevo za mene. Odluite se ponaosob. Opet Do vas u doi. DRUGI UBICA. Reili smo se, Moj gospodaru. MAKBET. Pozvau vas odmah; Napolju priekajte. (Izlaze UBICE) Reeno je: Leti ti dua, Banko: ima ' doi Na nebo, tamo noas e jo poi. (Odlazi.) SCENA DRUGA Na istom mestu. Druga odaja u dvoru. (Ulaze LEDI MAKBET i JEDAN SLUGA) LEDI MAKBET. Je ' otiao Banko s dvora? SLUGA. Gospoo, jest; al' vraa se veeras. LEDI MAKBET. Poru'te kralju da bih elela Da udeli mi re-dve razgovora. SLUGA. Gospoo, hou. (Odlazi) LEDI MAKBET. Gubi sve, a nita Dobio nisi, stee li to eli, A ud ne smiri; gde se ne veseli Kad unitava, bolje ti je biti Sam ono to si preg'o unititi. (Ulazi MAKBET) Pa, gospodaru! to se samite, S fantazijama tmurnim drugujui, Gostei misli to bi trebalo Da su ve mrtve k'o i predmet njin? Niko na ono emu leka nema

Ne obzire se: to je bilo bilo. MAKBET. Zmiju smo samo okrznuli, nismo Ubili nju: zacelie i bie Ponovo ono to je, pa e naem Nejakom gnevu preanji njen zub Da preti opet. Al' nek' vaseljena U prah se zdrobi, neka propadnu Obadva sveta pre no budemo U strahu hleb svoj jeli, pre no bude Kinjen na san tim stranim snovima Koji nas obno tresu. Bolje nam je Da s pokojnikom onim budemo Koga u pokoj poslasmo da pokoj Nademo sebi, no izbezumljeni Bez predaha na ovim mukama Duevnim da se nalazimo. Dankan U grobu lei; nakon grozniavog ivota, on sad slatko spi; izdajstvo Obavilo je ono najgore I on je sada miran; elik, otrov, Domaa mrnja, spoljne ratne pretnje Ne tiu ga se vie. LEDI MAKBET. Hajdemo; Mrgodni lik razvedrite, o mili Moj gospodaru; vesela i bistra Pogleda noas goste doekajte. MAKBET. Ljubavi, hou; budite i vi, Molim vas, takvi. Panju osobitu uka'te Banku; jezikom i okom Pokaite mu da ga izdvajate; Jo se pod nama ljulja, Te moramo da peremo svoj obraz Rekama takvog ulagivanja I da inimo da nam lica budu Za srca obrazina, te da tako Skrijemo ta su ona u sutini. LEDI MAKBET. Okanite se toga. MAKBET. Srce mi je, O eno draga, puno korpiona. Banko, ti zna, i njegov Flins jo ive. LEDI MAKBET. Al' tapija od prirode im data Veita nije. MAKBET. To je uteha; Udarcima su dostupni; pa zato

Vesela budi. Pre no slepi mi Svog samostanskog leta se naleti, Pre no na poziv mrane Hekate, Uz sneni zuj kroz vazduh kruei, Jelenak krila tvrdo oklopljenih Veernje bude dozvonjavao Dremljivom, mnogobrojnom zvonjavom, Zbie se delo strana dometa I zamanosti. LEDI MAKBET. ta e se to zbiti? MAKBET. Ne prljaj, mila, duu tim saznanjem, Pre nego to te ishod oveseli. mirava noi, doi i zaklopi Samilosnoga dana oko blago, Pa zbrii, u komade pocepaj Krvavom rukom, a nevidljivom, Golemu moju menicu sa koje Bledim i bledim. Trne dan; ve avka Leti u umu punu vrana; Mezimce dana tromi dreme stie, Jatake mrklog mraka pljaka die. udi te moja re; no pamti to: Jaa od posla zlog to poe zlo: Hajd sa mnom, zato, molim te. (Odlaze.)

SGENA TREA Na istom mestu. Park sa drumom koji vodi prema dvoru. (Ulaze TROJICA UBICA) PRVI UBICA. Ma ko ti ree da nam doe? TREI UBICA. Makbet. DRUGI UBICA. Ne treba na nj da sumnjamo, jer tano Oznaio je nalog na i ta nam initi valja. PRVI UBICA. Onda se pridrui. Odsjajem dana zapad jo svetluca. Ko je na putu okasnio taj Svoj korak ubrzava, da se krme

to pre doepa; skoro e naii I onaj to ga vrebamo. TREI UBICA. Osluni! Ja ujem topot. BANKO (spolja). Amo buktinju! DRUGI UBICA. Pa to je on; sve druge zvanice Ve su na dvoru. PRVI UBICA. Zaobilaze Njihovi konji. TREI UBICA. Da, otprilike Za jednu milju. On pak obino, K'o to i svi to ine, ide peke Odavde pa do dvorske kapije. DRUGI UBICA. Buktinja! TREI UBICA. To je on! PRVI UBICA. Pripremite se. (Ulaze BANKO i FLINS, sa buktinjom.) BANKO. Padae kia noas. PRVI UBICA. Neka padne. (Nasrnu na BANKA) BANKO. Izdajstvo! Bei, Flinse dragi, bei! Bar me osveti. Bei! O, da hulje! (Umre.) (FLINS pobegne.) TREI UBICA. Ko ugasi to baklju? PRVI UBICA. Pa zar nije Trebalo tako? TREI UBICA. Samo jedan tu Na zemlji lei; pobeg'o je sin. DRUGI UBICA. Propustili smo bolju polovinu Svojega posla. PRVI UBICA. Nu, pa hajdemo Da izvestimo ta smo svrili. (Odlaze.)

SCENA ETVRTA Na istom mestu. Sveana sala u dvoru. (Pripremljeno je za gozbu. Ulaze MAKBET, LEDI MAKBET, ROS, LENOKS, VELMOE, SVITA)

MAKBET. Vi znate rang svoj; sedite; i da ste Jednom zasvagda dobrodoli. VELMOE. Hvala Vaemu velianstvu. MAKBET. Mi emo I sami da se pomeamo s drutvom Kao domain skromni. Domaica e naa zauzeti Prestolje svoje, a zatraiemo U pravi as od nje da pozdravi Zvanice nae dobrodolicom. LEDI MAKBET. Nju vi umesto mene, gospodaru, Svim naim prijateljima izru'te, Jer su mi od sveg srca dobrodoli. (PRVI UBICA pojavi se na vmtima.) MAKBET. Pogle, zahvalnost njina srdana Predusree te; podjednake su Obadve strane: mesto uzeu Tu u sredini: obilno veselje Neka potee; odmah emo svi Po pehar krugom cele trpeze Da popijemo. (Prie vratima.) Krv ti je na licu. UBICA. Bankova tad je. MAKBET. Bolje na tebi da je no u njemu. Je l' poslan kuda treba? UBICA. Presekao sam mu guu, gospodaru; To sam toliko svrio za njega. MAKBET. Najbolji kolja ti si; no je dobar I ko sa Flinsom tako postupi; Ako si ti taj, tebi ravna nema. UBICA. Kraljevski dobri gospodaru moj, Utekao je Flins. MAKBET. Onda e da se vrati napad moj; A izvrsno se oseao bejah, Beh zdrav k'o kremen, kao stena vrst, Slobodan kao vazduh iznad nas, I sveprisutan kao on; a sad sam Ograen, stisnut i utamnien, Sindirom tvrdim vezan s krljama Sumnje i straha. AF sa Bankom je Ureeno zacelo? UBICA. Jest, zacelo, Moj gospodaru dobri: ureen je U jarku s dva'est rana otvorenih

Na svojoj glavi; a ponajmanja je Smrtna za ivi stvor. MAKBET. Na tom ti hvala. Matora zmija pruila se: zmije to je uteklo i to vremenom, Verno svom soju, otrov e da lui, Ujedati zasada nee. Idi; A sutra emo razgovarati. O tome opet. (Odlazi UBICA) LEDI MAKBET. Vi nam nedovoljno Bodrite goste, kraljevski moj mue; Kad gosta ee ne uveravate Da ga od srca gostite, tad gozba Izgleda kao plaena; svoj ruak - Najslai ruak, a u drugih kad smo, Zain je ruku ljubazncst; bez toga Tato bi bilo skupljanje. MAKBET. O, mili Moj podsetnie! Dakle: slatko jeli I prijatno vam bilo, a na zdravlje Jedno i drugo! LENOKS. Bi ' izvolela Da sedne vaa uzvienost? (Ulazi DUH BANKOV i seda na Makbetovo mesto.) MAKBET. Ovde Pod naim krovom dika nae zemlje Bila bi sva sad, da je tu i na Ljubazni Banko; kojem bismo vema Voleli da prebacimo to nije Dovoljno paljiv, no da ga zbog kakvog Udesa zloga alimo. ROS. Re svoju Ukaljao je, gospodaru, on Odsustvom svojim. Biste li nas svojom Kraljevskom drubom poastvovali, Uzvienosti? MAKBET. Sto je popunjen. LENOKS. Tu ima jedno prazno mesto jo. MAKBET. Gde? LENOKS. Ovde, moj dobri gospodaru. ta je Uzbudilo vas, vae velianstvo? MAKBET. Ko je od vas to izveo? VELMOE. A ta,

Moj gospodam? MAKBET. Ne moe da kae Da je to moje delo: ne odmahuj Krvavom kosom prema meni. ROS. Na noge, bre; pozlilo je kralju. LEDI MAKBET. Sedite, vrsni prijatelji: mu moj ee je takav, takav od malena: Uzmite svoja mesta, molim vas; Napad je samo trenutan; za asak Bie mu opet dobro. Svratite ' I odve panju na nj, uvredie ga, I njegovo e zlo da se povea: Jedite, na nj se i ne osvrite. Jeste li ovek? MAKBET. Da, i ovek koji Smelosti ima da u ono gleda Od ega sam bi avo bledeo. LEDI MAKBET. Divne li stvari! To je puka slika Vaega straha; to je isti onaj No-privid koji, kako rekoste, Dankanu vas je vodio. O, to Trzanje, ove provale iz vas Pravome strahu tek na izgled nalik To bi uz kakvu gatku pristajalo, Koju po zimi, pokraj ognjita, Uz svedoenje svoje bakice Kazuje kakva ena. Stidite se! to vam se lice krivi? Sve u svemu, Gledate samo stolicu. MAKBET. Onamo gledaj! Gle! ta pogledaj! Nu, ta velite? Marim ja! Kad zna Da klima glavom, daj i glas od sebe. Ako se oni koje pogrebosmo Iz raka i grobova vraaju, Tad jastrebova eljusti nek' budu Grobita naa. (DUH iezne.) LEDI MAKBET. ta! od bezumlja U enu ste se preobreli sutu? MAKBET. Ne bio gde sam, video sam ga. LEDI MAKBET. Pfuj, stid vas bilo! MAKBET. I u staro vreme, I pre se krv prolivala, dok nije ovenim ureenjem proieno

Ustrojstvo ljudsko; pa i potom su Ubistva izvoena, da je bilo Strano i uti: bilo je to doba U kom bi ovek, kad mu mozak prospu, Umro, pa mir; al' sada ustaju S dvadeset smrtnih rana uvrh glave, Pa nas sa naih jure stolica; udnije to je no ubistvo takvo. LEDI MAKBET. Vi svojim vrlim prijateljima Nedostajete, vrsni gospodaru. MAKBET. Ja smetnuh to sa uma. Neka vas Ne udi ovo sa mnom, prijatelji Zasluni moji; udnu slabost imam, Koja i nije bogzna ta za one Koji me znaju. Haj'te sad, za ljubav I zdravlje sviju; a i seu. Dajte Vina ovamo; pehar mi prevr'te, Svima za stolom napiu na radost, A i svom dragom prijatelju Banku Kojeg me nama nema; kamo da je Ovde i on! U zdravlje njegovo! U zdravlje svih! I svako dobro svima! VELMOE. Vama na slubi, a od boga zdravlje! (Vraa se DUH) MAKBET. Odatle bei! S oiju mi idi! Neka te zemlja skrije! Kosti tvoje Nemaju sri, krv je tvoja hladna; Te oi koje upire u mene Ugaene su. LEDI MAKBET. Svetla gospodo, Uzmite to k'o neto obino: A takvo to i jeste; jedino nam U ovaj mah uitak ometa. MAKBET. to ovek sme, ja smem: Doi k'o upav ruski medved, doi K'o oklopljeni nosorog, il' kao Hirkanski tigar; svaki lik sem ovog Uzmi na sebe, i zadrhtati Nee miii moji elini: Ili oivi, pa me maem ikni Na kakvom pustom polju; ako tad U srce moje useli se strah, Reci mi da sam enska bebica! Gubi se, senko uasna! Odstupi,

Nestvarna nakarado ti! (DUH iezne) E, tako; Sad, kad te nema, sad sam opet ovek. Spokojno samo, molim, sedite. LEDI MAKBET. Rastrojstvom svojim tim zadivljujuim Omeli ste nam vedro zabavljanje, Poremetili tok veselja sav. MAKBET. Moe li da se zbude tako to, A da proleti iznad naih glava K'o letnji oblak i ne prisili nas Da mu se udom zaudimo? Ja sam, Sudei prema svojim svojstvima, Zapanjen sav i smeten pomilju Da ste vi kadri takva vienja Da posmatrate a da zadrite Na obrazima rumen prirodnu, Dok obraz moj od straha sav pobeli. ROS. Moj gospodaru, kakva vienja? LEDI MAKBET. Molim vas, ne govor'te; sve e gore Biti tad s njim; od pitanja pobesni. Svima odjednom laku no. Po inu Nemojte ii, nego svi odjednom. LENOKS. Pa laku no, a bog nek' bolje zdravlje Njegovom velianstvu podari. LEDI MAKBET. Od svega srca svima laku no. (Odlaze VELMOE i SVITA) MAKBET. To ite krv; krv, vele, trai krv: Bivalo ve je da se stene krenu, Bivalo i da zbori drvee, I da se preko svraka, preko avki I gavranova veze proreknu I pronae se i otkriven bude Ubica najskriveniji. Koliko U no smo zali? LEDI MAKBET. No se s danom bori; Bezmalo da se izjednauju. MAKBET. ta kae na to to je odbio Makdaf na moni poziv? LEDI MAKBET. Jeste ' njega Po kome, gospodaru, pozvali? MAKBET. Sluajno uh to; ali pozvau ga: Nema nijednog, da mu ja u domu Ne drim slugu plaenog. Jo sutra I to ve zorom do proroica Poi u: valja vie da mi kau;

Jer sad me kopka da i najgore Najgorim putem saznam. Nema sredstva Kojeg se neu prihvatiti ako Korist mi nudi. Ja sam i onako U krv toliko ogrez'o da svako Uzmicanje je zalud: ba nimalo Ne bi mi, da sad stanem, lake palo, No da produim dalje. Navire U glavu, pa put ake nadire udno tota; i ima da se svri Pre nego to se provera izvri. LEDI MAKBET. Nedostaje ti ono to je balzam Prirodi ljudskoj: san. MAKBET. Na poin, dakle! U obmane se udne spliem stoga to je to za me prvi strah, na koga Svii se valja: mladi smo na delu. (Odlaze.) SCENA PETA Pusta poljana. (Gromovi. Ulaze TRI VETICE i susreu se s HEKATOM.) PRVA VETICA. Mrgodite se neto, Hekato. HEKATA. Kako i ne bih, vi babuskare, Bezone, drske preko svake mere! Kako ste smele da se izbrbljate I tajne sudnje Makbetu odate; A ja, to sva zlodejstva zakuvavam I maijanja vaa usmeravam, Ja da se ne pozovem da pokaem Svoj udeo u tome i dokaem Vetine nae? to je gore zlo, Onaj za koga svrile ste to ovek je prgav, zlobe pun, bandoglav, I kada zadre, on ne trpi oglav, Nego po svome nadire i gre Put svoga cilja, a put vaeg ne. Da popravite smesta to, i da mi U aheronskoj naete se jami Sutra u osvit, gde ete me sresti: Tamo e doi on da se izvesti

ta mu se pie: korita priprem'te, Vradbine sve i bajalice sprem'te, I drugo sve to treba. Ja uzleem Da noas kobno vratilo nakreem: Zamane stvari pre no pono rupi Svriti treba: krupna kap se kupi Na Meseevom rogu; pre no tlu Srui se, ja u uhititi nju: A kad volebna maija u dah Nju preobrati, ona e taj mah Privida roj iz sebe da izlui, Te kad na njega varkama se srui, Zavrtee se mozak njemu, stae Da bocka kob, da smrt ismeva, pa e Toliko nade njegove da buknu, Da razlog, strah i ovenost umuknu; Jer najvei je dumanin oveku, Kao to znate, pouzdanje. Neku Javku ja ujem: gle! moj duh maleni! S oblaka tamnog znake daje meni. (Ode.) PRVA VETICA. Pregnimo, sad e ona da se vrati. (Odlaze.)

SCENA ESTA Fores. Odaja u dvoru. (Ulaze LENOKS i jo JEDAN VELMOA) LENOKS. to rekoh pre, podstaklo vam je misli, Pa ih sad dalje razvijajte; samo Ispilile se, velim, udne stvari. Za plemenitim Dankanom je Makbet Proliv'o suze; ali, jest to jest, Onaj je bio mrtav: jezdio je Prekasno Banko neustraivi, Kojega, k'o to, ako vam je drago, Moete rei, ubi Flins, jer Flins Pobee tad: ne putuj preve kasno. Ko ne bi pomislio kako je

To udovino bilo to su Malkom I Donalbejn svog vrsnog oca smakli? Pakleno delo! Kol'ko li je Makbet Ucveljen bio! Nije li on smesta U pobonome besu ona dva Rastrg'o krivca to su robovali Piu i snu? Zar nije plemenit Bio taj in? A bio je i mudar; Jer koje ivo ljudsko srce ne bi Planulo uvi kako ljudi ti Poriu delo? Te je tako on Vodio, velim, mudro sve; i drim Da bi ve, kad bi on pod kljuem svojim Sinove Dankanove imao A dae bog da nee vid'li oni ta znai oca ubiti; a to bi Video ve i Flins. Al' jednu manje! Jer je zbog rei svojih otvorenih, A i zbog toga, ujem, to na gozbu Tiraninovu nije do'o, pao U nemilost i Makdaf. Da li znate, Gospodine, gde boravi on sad? VELMOA. Dankanov sin, kom prava nasledna Uskratio je ovaj tiranin, ivi na dvoru engleskom, gde njega Prihvatio je Edvard poboni S naklonou tolikom da mu nije Visoko uvaenje okrnjeno Nenaklonjenom sudbom nikoliko. Tamo je Makdaf poao da moli Svetoga kralja da podgovori Nortamberlanda, a i ratobornog Sajvarda da mu u pomo priteku: Te da sa njinom pomou ukol'ko I onaj gore poduhvatu tome Blagoslov bude dao mognemo Ponovo svojim trpezama jela, A nonom snu svom mir da pribavimo; Da obede i gozbe svoje noa Oslobodimo krvavog; da smemo Odanost svoju da iskazujemo I prihvatamo asti slobodno; ega smo sveg do suza sada eljni. I kosnula se kralja vest o tome

Do tol'ke mere, da je preduzeo Pripreme ratne. LENOKS. Je ' po Makdafa Poslao bio on? VELMOA. Dabome; al' je Na posve jasno: ,,Ne, gospodine, Ne idem ja" okrenuo mu lea Smrknuti glasnik s jednim ciglim ,,Hm!' K'o da je hteo rei: Bie vam Trenutka ao kad ste naprtili Odgovor taj na mene." LENOKS. Nek' bi to Opomena mu bila da se dri Podalje kol'ko god to razum trai. I nek' bi neki sveti aneo Do engleskoga dvora prnuo I dostavio, pre no on i stigne, Poruku koju tamo nosi, ne bi ' Povratio se blagoslov to pre U ovu zemlju nau, koja piti Pod rukom sotoninom. VELMOA. iljem s njim Usrdne svoje molitve i ja. (Odlaze.) ETVRTI IN

SCENA PRVA Peina. U sredini vri kazan. (Gromovi. Ulaze TRI VETICE) PRVA VETICA. Triput maak mijauknu. DRUGA VETICA. etir' puta ciknu je. TREA VETICA. Zloduh kriknu: sad je as. PRVA VETICA. Krugom kazan obigravaj, Iznutrice u nj strpavaj Zatrovane. abo, ti, to si dana tri'est tri Ispod leden-stene snila I u znoju otrov lila,

Prvo neka tebe vari Zaarani kazan stari. SVE TRI. Nek' se tava prekuvava, Ukrkava, nabubrava. DRUGA VETICA. arke oko nek' se vari, S barske zmije reanj bari, Psei jezik, ablje kralje, Sa slepoga mia malje, Krilce sove, gujin alac, Krastavue abe palac, I batai guteria, Jezik-raklja od slepia Da se vraki-vraka tava Uvraana zakuvava. SVE TRI. Mek' se tava prekuvava. Ukrkava, nabubrava. TREA VETICA. Krljut zmaja, zub od vuka, Pa mumiju to je ruka Vetiina proizvela, Trbuinu zagladnela Morskog psa, pa koren grki Od bunike, to u mrki Mrak je vaen; pupolj venje Bran u samo pomraenje Meseevo; jetru koga Jevrejina to na boga Hulom huli, dua kleta; Pa prstie od deteta Tek roenog, to ga bila Drolja-mati udavila, Nos od nekog turskog starca, Onda u od kakvog jarca, Tatarina nekog usne, Da se orba bolje zgusne, Iznutrice jo od tigra, Da nam kazan, presit, igra. SVE TRI. Nek' se tava zakuvava, Ukrkava, nabubrava. DRUGA VETICA. Jo majmunsku krv dodajte, Pa za ini ne brigajte. (Ulazi HEKATA.) HEKATA. O! sjajno! svaka ast! A deo svoj Dobie svaka u raboti toj. Sad pesmu oko kotla toga dajte,

K'o vile oko njega zaigrajte, I inima mu sadraj obajte. (Muzika i pesma: Duhovi crni.. ." itd.) DRUGA VETICA. Zasvrbe me palac: znai Da se neto zlo privlai. Otvori se, bravo, Ma lup'o avo. (Ulazi MAKBET) MAKBET. Pa, pononice, potajne i mrane, Vetice vi, ta poslujete tu? SVE. Posao koji nema imena. MAKBET. U poslovanje to vas zaklinjem Ne pitajui kako ste do te Vetine dole odgovorite mi: Ma orkan s lanca putale da boj Povede protiv hramova, ma vali, Raspomamljeni, brod za brodom drali, Ma mlado ito padalo, a ume Sve polomljene bile, ma se kule Na glave svojih ruile uvara, Ma piramide i palate elom Podnoje svoje ljubile, ma blago Svih zametaka prirodinih skupa U haosu se stropotavalo Sve dok i samo to razaranje Ne onemoa odgovorite mi Na ono to vas budem pitao. PRVA VETICA. Govori. DRUGA VETICA. Pitaj. TREA VETICA. Odgovoriemo. PRVA VETICA. Da ' vie voli da od nas to uje, Ili iz usta naih majstora? MAKBET. Njih mi pozov'te; nek' se pokau. PRVA VETICA. Kani krv od svinje to je Devetoro dece svoje Poderala. Sad, da plane, Jo u plamen da se kane Kap od masti sastrugane S ome to je omastio Vrat ubiin. SVE. Visok bio Ili malen, ti se javi, Pa se hitro sam objavi. (Gromovi. Pojavi se glava u lemu PRVE PRIKAZE)

MAKBET. Neznana moi, reci PRVA VETICA. Ne govori. On zna ta misli: sluaj, a ne zbori. PRVA PRIKAZA. Makbete, uj! O! Makbete! O! uj! Makdaf ti preti vie nego iko; Tana od Fajta uvaj se. Toliko. (Potone.) MAKBET. Bio ma ko, na opomeni hvala; Potak'o ti si strah moj. Al' jo neto PRVA VETICA. Naloge on ne trpi: evo drugog, Monijeg nego prvi. (Gromovi. DRUGA PRIKAZA, jedna krvava deja glava.) DRUGA PRIKAZA. Makbete, uj! O! Makbete! O! uj! MAKBET. S tri uha da sam, trostruko bih slu'o. DRUGA PRIKAZA. Odluan, krvav, neustraiv budi; Mo ljudsku prezri: tebi ne naudi Niko kog ena rodi. MAKBET. Pa ivi onda, Makdafe! ta imam Da te se bojim. Ali dvogubo u Da osiguram to je sigurno, I da od sudbe uzmem zalogu; iveti nee, da bih mogao Da spavam i uprkos gromovima, Pa bledi strah u la da uteram. (Gromovi. TREA PRIKAZA, jedno krunisano dete sa stablom drveta u ruci.) No ta je ovo to se javlja kao Izdanak neki loze kraljevske I ima na svom elu detinjem Obru i vrak krune vladalake? SVE. Sluaj, no njemu ne upuuj re. TREA PRIKAZA. Sran k'o lav i ohol budi ti. Ne haj za mrnju, gnev i prevrat zli: Dok uz visoke dansinejske stene Birnajnska uma velika ne krene, Makbet pobeen nee biti. MAKBET. To Dogoditi se nikad nee: Ko Da krene umu, drveu da da Nalog da upa korenje iz tla S kojim je sraslo? Predskazanje divno! Pa digni glavu, prevratnitvo kivno, Kad krene uma birnamska, ne pre, A na e Makbet, nadvisivi sve,

Arendu dotle da uiva, koju Darova njemu priroda, i svoju Predae duu tek kad red i tok ivota samog odrede mu rok. Ali mi srce svom estinom bije Da sazna jedno: rec'te ako nije Vetina vaa neuka to rei Hoe li ikad Bankov porod stei Nad krajevima ovim vlast? SVE. Ne trai Da sazna sve. MAKBET. Zahtevam da saznam: Odbijete li, nek' prokletstvo veno Padne na vas! Da saznam hou! Zato Taj kazan tone? Kakva je to buka? (Zvuci oboe.) PRVA VETICA. Objavite se! DRUGA VETICA. Objavite se! TREA VETICA. Objavite se! SVE. Nek' vid mu vidi, jad mu srce pleni; K'o seni dod'te, nestan'te k'o seni. (Pojavi se OSAM KRALJEVA; poslednji sa oglealom u ruci; BANKOV DUH ide za njima.) MAKBET. Odve na Bankov lii duh; utoni! Pri mi tvoja kruna zenice: Ti, druga glavo, zlatom optoena, Lii na prvu svojim vlasima: Trea je slina onoj ispred nje. Vetice gnusne! to pokazujete Oima mojim ovo? etvrti? Zenice moje, ispadnite! ta? Misli li ova litija da traje Do stranog suda? Jedan jo? Ve sedmi! Neu da gledam vie. Al' i osmi Pojavljuje se sa ogledalom U kojem vidim mnoge druge jo Od kojih neki imaju u ruci Jabuke dve i skiptar trostruki. Prizora groznog! Vidim da je cela Istina to; jer Banko se na mene, Umrljan krvlju, smeka, a na njih Upire prstom k'o na svoje. (Vizije nestane.) ta!

Pa je li to zacelo tako ba? PRVA VETICA. Ba tako: al' toliko to je Zapanjen Makbet? arne svoje Poslastice mu sada dajmo I bodrou ga ojaajmo. Odae vazduh zvuk kad moje Prospu se ini; vi pak svoje Kolo starinsko, sejke, dajte, Te kralju monom ast odajte, Da se po dui on pohvali Da smo mu potu svu odali. (Muzika. VETICE igraju, a onda nestanu zajedno sa HEKTOROM) MAKBET. Gde su? Otile? Nek' u kalendaru Taj kobni as zanavek kao proklet Zapisan bude! Ej, ti napolju, Ulazi! (Ulazi LENOKS) LENOKS. ta elite, milosti? MAKBET. Vraare one jeste ' videli? LENOKS. Ne, gospodaru. MAKBET. Zar se mimoile Sa vama nisu? LENOKS. Ne, zacelo nisu. MAKBET. Okuen bio vazduh gde projezde! I proklet svak ko njima verovao! Konje u trku uh; ko doe to? LENOKS. Dvojica ih je ili trojica, I glas vam nose da u Englesku Pobegao je Makdaf. MAKBET. Pobegao! LENOKS. Da, gospodaru dobri. MAKBET. O, vreme, ti si grozne radnje moje Preduhitrilo; nikada se smer, Krilat za bekstvo, nee postii Kad naporedo s njim ne ide in; Odsad e misli moje prvenac Biti i moje ruke prvenac. I sad ba, da bih inom krunisao Pomisli svoje, nek' mi pomisao Bude i in: na prepad napau Makdafov zamak, zauzeu Fajf; Otrici noa enu njegovu, Njegovu decu predau, i svaki Zlosreni stvor od loze njegove.

Nije to ludo hvastanje, o ne; Imae delo to da se uradi Pre no se moja namera ohladi; Tih vizija je meni dosta. Gde su Gospoda ta? Odvedite me k njima. (Odlaze.)

SCENA DRUGA Fajf. Makdafov zamak. (Ulaze LEDI MAKDAF, njen SIN i ROS.) LEDI MAKDAF. Skrivio ta je da iz zemlje bei? ROS. Strpljenja samo, gospoo! LEDI MAKDAF. Strpljenja U njega bilo nije; bilo je Ludo da bei: kad nas izdajnikom Ne ini delo, strah nas ini tim. ROS. Ne znate da ' je njegov postupak Strah ili mudrost izazvala. LEDI MAKDAF. Mudrost! Da tamo otkle pobeg'o je sam Ostavi enu, decu, boravite I sve to ima. On nas ne voli; Osetljivosti prirodne je lien; Jer e i ptica najmajunija, I bedni cari, kad u gnezdu svom Mladunce ima, sa sovuljagom Da se ponese. Strah je njemu sve, A ljubav nita: mala je tu mudrost Gde svaki razlog protivi se bekstvu. ROS. Roako moja najmilija, ja vas Molim da samu sebe obuzdate. A to se vaeg mua tie, on je Plemenit, uman, promiljen i zna Odakle vetar duva. Vie ja Da kaem ne smem, ali su vremena Surova kad smo izdajice mi, A to ni sami ne znamo, kad apat O neem to nas plai prihvatamo,

A ne znamo od ega se bojimo, Nego nas divlje more nosi, baca Tamo i amo. Opratam se s vama: Eto me skoro opet. Kada to Zacrni, ono ili se okona, Il' se na meru vrati preanju. Neka vas prati boji blagoslov, Roako mila. LEDI MAKDAF. I oca ima, i siroe je. ROS. Ludo bi bilo zadravati se: Na vas bih mog'o neprijatnosti, A nemilost na sebe da navuem. Zato u prosto zbogom da vam kaem. (Ode.) LEDI MAKDAF. Umro je, mome, otac va: i sad ta ete? Kako ete iveti? SIN. K'o ptice, majko. LEDI MAKDAF. ta! od muva zar I od crvia? SIN. Hteo sam da kaem: Od onog to se nae, k'o i one. LEDI MAKDAF. Siroto ptie! Nimalo se ti Ne boji niti mree niti lepka, Nit' klopke niti jame. SIN. Pa to bih, majko? Pred sirote ptice Tako se neto i ne postavlja. iv je moj otac, rekli vi to rekli. LEDI MAKDAF. Ne, nije iv: pa gde da oca nae? SIN. A vi; gde vi da mua naete? LEDI MAKDAF. Mogu na bilo kojoj pijaci Dvadeset da ih kupim. SIN. Da ih onda Prodate opet kad ih kupite. LEDI MAKDAF. Zbor ti je taman prema pameti; A ipak uman, due mi, za tebe. SIN. Je li moj otac bio izdajnik, majko? LEDI MAKDAF. Naravno da je bio. SIN. A ta je to izdajnik? LEDI MAKDAF. Pa, onaj koji se zakune, pa slae. SIN. A jesu li svi izdajnici koji ine tako? LEDI MAKDAF. Svak koji tako uradi izdajnik je i mora da bude obeen. SIN. A moraju li da budu obeeni svi koji se zakunu, pa slau? LEDI MAKDAF. Svi odreda.

SIN. A ko mora da ih obesi? LEDI MAKDAF. Pa, poteni ljudi. SIN. Onda su budale oni koji lau a kunu se, jer tih to lau a kunu se ima dovoljno da potuku potene ljude i da ih poveaju. LEDI MAKDAF. Nu, nek' ti bude bog na pomoi, Majmune jedno. Ali gde i kako Da nae oca? SIN. Da je on umro, vi biste plakali za njim; ako li ne, to bi onda bio dobar znak da u ubrzo dobiti novog oca. LEDI MAKDAF. Brbljivko moj, ta pria to! (Ulazi JEDAN GLASNIK) GLASNIK. Blagosloveni da ste, gospoo! Nepoznat ja sam vama, ali ja Znam vrlo dobro ko ste vi i ta ste. Zebem da bliska preti vam opasnost; Pa, ako vam na odmet nije savet Prosta oveka, tu ne ostajte; Be'te sa svojim malianom. To je Sa moje strane, mislim, odve grubo to vas ovako plaim; ali bi Ve neovenost bila ako bi vas to gore snalo, a za vas je takva Opasnost blizu. Nek' vas nebo titi! Ostati due ne smem. (Ode.) LEDI MAKDAF. Kud da beim? Zlo nita ne uradih. Ali sad se Priseam da sam na zemaljskom svetu, Gde je zlodejstvo esto pohvalno, A gde u ludost opasnu se katkad Rauna dobro raenje; pa zato Potrem, avaj, ensku odbranu, Pa kaem kako nita zlo ne tvorih? (Ulaze UBICE) Kakva su ovo lica? UBICA. Gde vam se Nalazi mu? LEDI MAKDAF. Nadam se, ne na mestu toliko Neposveenom da bi mog'o njega Neko k'o ti da nae tamo. UBICA. On je Izdajnik. SIN. Lae, huljo upava.

UBICA. O, ti jajace! Ikro izdajnika! (Ubije ga.) SIN. Ubi me, majko; be'te, molim vas. (Umire) (LEDI MAKDAF, uz krik Ubistvo!" pobegne, a za njom se nadadu UBICE) SCENA TREA Engleska. Pred kraljevom palatom. (Ulaze MALKOM i MAKDAF.) MALKOM. Usamljen kakav hlad da potraimo, Da tamo setno srce isplaemo. MAKDAF. Bolje da maa latimo se ljutog, Pa da k'o ljudi svoja ugnjetena Nasledna prava branimo: jer pla Sve nove siroadi, zapevke Udovica sve novih, lelek novi Sa svakim novim danom ibaju Nebo po licu, te sa njega odjek Odjee k'o da kotsku ali ono, Pa slog po slog njen vapaj ponavlja. MALKOM. to poverujem to u oplakati: to znam u to u i da poverujem; A to se daje popraviti to u I popraviti kada mi se as Povoljan prui. to mi rekoste, To moda moe biti. Tiran taj, Od ijeg samog imena oprita Jezik u nas, za asnoga je bio Nekada smatran: voleli ste vi Njega veoma; on vas dirao Dosada nije. Ja sam mlad, al' tota Pomou mene mogli biste za nj Da uinite; mudro je, pak, da se Nevino kakvo, slabo, jadno jagnje rtvuje, pa se odobrovolji Bog neki gnevni. MAKDAF. Nisam izdajnik. MALKOM. A Makbet jeste. Moe estito I dobro srce ispred vladarskog Naloga i da ustukne. No, molim, Oprostite mi; moje miljenje

Izmeniti vas nee; aneli e Blistati vazda, mada pade onaj Koji je bio najblistaviji; I mada svaka neispravna stvar Uzima na se estitosti vid, estitost ipak ima izgled estit. MAKDAF. Izgubih nade svoje. MALKOM. Moda ba Tamo gde sumnje svoje naoh ja. to ste s toliko urbe ostavili enu i decu podstrek taj dragocen, Taj vrsti vor za ljubav a da niste Od njih ni zbogom uzeli? Tu sumnju Ne uzimajte, molim vas, k'o kakvo Prljanje vae asti, nego samo K'o moju predostronost. Moete Ispravni biti i te kako vi, Ma ta da mislim ja. MAKDAF. Sirota zemljo, Krvari, o, krvari! Temelj svoj Uvrsti, o tiranijo golema, Jer se valjani ne usuuju Da ustavu ti stave! Nepravdama Kljukaj se svojim: jamevinu ima Na ovo pravo! Zbogom, visoanstvo: Ja hulja takva, kakvom ti me ceni, Nikada ne bih bio ni za sva Prostranstva to ih nagrabila pest Onoga tiranina, ma mi dao I sva bogatstva istoka u pride. MALKOM. Nemojte biti na kraj srca. Nije Iskljuiv povod tome to vam rekoh Zebnja od vas. I ja sam miljenja Da zemlja naa kleca ve pod jarmom, Da roni suze i da krvari, Da svaki novi dan posekotine Dodaje nove njenim ranama: Sem toga, drim da e onamo Mog prava radi miice se dii; A Engleska mi ovde hiljadama Ratnika nudi velikoduno: Ali unato svemu, ako li I budem tome tiraninu stao Nogom na glavu, il' je poneo

Na vrhu maa svoga, bie tad Poroka vie nego pre za moju Sirotu zemlju, trpee tad vie, Na vie raznih naina no ikad Od strane onog koji potom doe. MAKDAF. Ko bi to bio? MALKOM. Mislim sebe sama, U kojega je tol'ko poroka Od svake ruke ucepljeno. Znam to: Da bi, kad njini pupoljci napupe I otvore se, crni Makbet tad Izgled'o ist i beo kao sneg, Pa bi za jagnje njega smatrala Sirota zemlja kad ga poredi S opainama mojim bezgraninim. MAKDAF. Ne moe ni me' legionima Stranoga pakla da se nae avo Toliko opak da bi Makbeta Opainama nadmaio. MALKOM. On je, To sumnje nema, raspusan krvolok, Pakostan, gramziv, potuljen, laljivko, Naprasit, veroloman, prenatuen Svim porocima kojima uopte Ime se zna; al' nema, nema dna Pohoti mojoj: ene vae sve, Sve keri, sve matrone, svekolike Devojke vae ne bi ispunile Bezdani ambis moje poude, A svaku branu koja bi pred prohtev Ispreila se moj razvalila bi Pohotnost moja: bolje je da vlada I Makbet no ovakav jedan. MAKDAF. Narav Neobuzdano neuzdrljiva Nasilnitvo je; mnogi sreni presto Sa nje pre roka upranjen je bio, S nje pao mnogi kralj. No ipak vi Nemojte zepsti da se prihvatite Onoga to je vae: moete U potaji, jer svet e da zamuri Na jedno oko, da zadovoljite U punoj meri svoje sladostrae, A da pri svem tom izgledate hladni.

Voljnih je ena dovoljno u nas; A niste takav kraguj ba ni vi Da proderete svekolike one to e se monom rtvovati same, Kad vide da je tome sklon. MALKOM. Sem toga Buja u mojoj krajnje naopako Sloenoj udi takva nezasitna Gramzivost, da u radi poseda, Budem li kralj, da iljem velmoe Na onaj svet, izgarau od elje Da uzmem jednom nakit, drugom dom: Pa kol'ko vie budem imao, Tol'ko e vie to, k'o zain kakav, Glad da mi drai, pa u nepravine Kavge da kujem i zapcdevam Sa odanima i s valjanima I da ih rad imetka satirem. MAKDAF. Gramenje takvo dublje ponire, Kprenje puta vema opako Od onog koje, letu podobna, Pohota puta; ma je ono bilo Za pogubljene nae kraljeve; AP ne brinite; dovoljno je kotska Bogata da imetkom vlastitim Prohteve svoje zajazite; to se Podneti moe sve kad ravnoteu Dre vrline druge. MALKOM. Al' ja ih nemam: nemam ja vrlina to kralja krase: pravinost, dobrotu, Istinoljublje, umerenost, hrabrost, Istrajnost, milosre, strpljivost, Skromnost, pobonost, reenost, vrstinu; Sve to ne marim, ve do preobilja U prestupima raznim jatakujem I obavljam ih nacinima svima. O, ne! da imam vlast, u pakao bih Prosuo sloge mleko blagodetno, Zagluio bih mir i pokoj svetski, Razorio bih svaku saglasnost I sklad na zemlji toj. MAKDAF. O, kotska, kotska! MALKOM. Ako je takav podoban da vlada, Recite; ja sam takav k'o to rekoh.

MAKDAF. Podoban! Ne, ni podoban da ivi. O, kad e opet, jadni narode, Kojega krvlju krunisani liran Bespravno ugnjetava, kad e opet Da vidi dane blagodeti svoje, Kad samog sebe anatemie Izdanak isti trona tvog i huli Na lozu svoju. Suti svetac-kralj Vladarski ti je otac bio; ona Koja te rodi, a na kolenima Bila je vie no na nogama, Svakoga dana za ivota svog Umirala je. Zbogom. Poroci Kojima samog sebe tereti Iz kotske su me prognali. O, tu je Nadama mojim konac, srce moje. MALKOM. Ta plemenita strastvenost, a nju estitost raa, sprala mi je s due Sva mrana podozrenja, Makdafe, Pomiriv duh moj tvojom estitou I odanou. Mnogom takvom zamkom Nastojao je da me podvlasti Satanski Makbet, no od lakoverne Brzopletosti zdravi razum moj Spasavao me; al' nek izme' tebe I mene Vinji ravna: ja se sad Zanavek tvojoj ruci predajem, Poriem ono to sam rekao Runo o sebi, pa se, evo, kunem, Da nemam onih poroka i mrlja Koje pripisah sebi, jer su one Prirodi mojoj tue. Ja i ne znam ta je to ena, nit' se krivo kleh, Nit' mnogo udim i za onim to je Moje sopstveno, niti svoju re Prekrih ikad, nit' bih odao Satanu samog avolu, a volim Istinu nita manje nego ivot; I prva moja la je bila ovo to sad o sebi rekoh. Upravljajte Mnome onakvim kakav stvarno jesam Odsada ti i moja jadna zemlja, Kud zbilja s deset tisu' ratnika Starina Sjuard, oruan do zuba,

Pre tvog prispea krete. Tamo emo Zajedno poi. Nek' bi dao bog Pravinoj naoj stvari uspeha Onol'ko kol'ko nae pritube Imaju mesta. to zautaste? MAKDAF. Toliko dobrodolog i toliko Nedobrodolog u trenutku istom Teko se miri. MALKOM. Lepo; no vie potom. (Ulazi jean DOKTOR.; Hoe ' kralj Izii, molim? DOKTOR. Da, gospcdine; Gornila jedna bednika ga eka Rad isceljenja; bolest njihova Prkosi svemu to pokuava Mona vetina; ali kad ih on Dotakne rukom, okrepe se smesta: ' Toliku svetost ruci njegovoj Nebo je dalo. MALKOM. Hvala, doktore. (DOKTOR odlazi.) MAKDAF. Kakvu to bolest ima on u vidu? MALKOM. Nedugom nju nazivaju: i ja sam, Otkad se bavim tu u Engleskoj, Dobroga kralja esto gledao Kako to krajnje udno delo vri. Kako od neba izmoli tu milost, Jedino on e znati; ali on Okuenike ove udnovate, Sve naduvene i u ranama, Da ih je prosto alost gledati, Isceljuje i tamo gde od njih Vidari diu ruke: vea im Nekakvu zlatnu paricu o vrat, A pri tom ita svete molitve; I blagoslov e isceljivanja Naslednicima, vele, ostaviti. Sem ove udne moi ima on I neba dar da zna da prorokuje, A blagoslovi tol'ki, kojima je Obasut njegov presto, govore Da je na njemu puna milost boja. MAKDAF. Gle, ko to ide?

MALKOM. Zemljak moj; no on je Nepoznat meni. (Ulazi ROS) MAKDAF. Dobro doao nam, Roae vazda vrli. MALKOM. Sad ga znam. to pre od nas odstrani, dobri boe, Ono to ini da se tuimo Jedan od drugog. ROS. O, gospodine, Neka bi dao bog! MAKDAF. Je l' jo u kotskoj K'o to je bilo? ROS. Avaj, zemlje jadne! Bezmalo strepi da i zna za sebe! Majkom je svojom zvati ne moemo, Ve grobom svojim, gde se osim onog Ko nita ne zna, nita nasmejano Ne vidi nikad; gde nebesa para Uzdah i krik i vapaj, a da niko Ne trepne okom; gde golemi jad Izgleda otrcano uzrujanje; Gde se na zvono pogrebno tek jedva I pita ko za kim to ono zvoni; Gde svene ivot estita oveka Pre nego cvet za kapom njegovom; I gde se, pre no bolest doe, mre. MAKDAF. O, podrobna li izvea, a ipak I odve istinita! MALKOM. Koji jad je Poslednji bio? ROS. Koji jad je star Vie od sata, izvetaj bi njegov Izvidan bio, jer se novi raa Svakoga trena. MAKDAF. ta mi ena radi? ROS. Pa, dobro je. MAKDAF. A deca? ROS. Isto tako. MAKDAF. Odljud na mir njin kidisao nije? ROS. U potpunom ih miru ostavih. MAKDAF. Ne cedite, ve rec'te: ta je bilo? ROS. Kad amo pooh da donesem vesti

Koje mi teret behu, glas je i'o Kako su mnogi drugovi valjani Odmetnuli se; a ponajvie me U istinitost toga uverilo To to umotrih trupe peake Onoga tiranina. Sad je as U pomo da se krene. Da vas samo Vide u kotskoj, stekla bi se vojska; U boj i nae ene bi potekle, Da stresu stranu nevolju sa sebe. MALKOM. Mogu da budu uteeni: mi Kreemo tamo. Vrlog Sjuarda Sa deset tisu' ljudi dao nam je Engleski dobri kralj, a ratnika Iskusnijeg i boljega od njega Nema u celom svetu hrianskom. ROS. Kamo da mogu utehom i ja Uzvratiti vam slinom! Ali glas Koji vam nosim ja u pustinji bi Trebalo da se urlie, gde uho ulo ga ne bi. MAKDAF. ega se on tie? Je l' neeg opteg? Ili je to jad Namenjen kakvom srcu posebnom? ROS. estite due nema da se nje Kosnuo ne bi ovaj jad, iako Pretenim svojim delom pripada Jedino vama. MAKDAF. Pripada li meni, Tad mi ga ne uskraujte, ve bre Meni ga dajte. ROS. Neka ne zamrze Zanavek usi vae jezik moj, Jer e u njih da dospe tei zvuk No to ga ikad ue one. MAKDAF. Ha! Pogaam ta je. ROS. Prepadom je zamak Napadnut va; na divljaki su nain ena i deca vaa pobijeni; Da priam kako, to bi znailo Da pobijenoj ovoj divljai Dodam i vau smrt. MALKOM. Nebesa blaga!

Ta ovee! Na obrve svoj.eir Ne nabijajte! jadu svome reju Oduke dajte: jad kad umukne, apue srcu preoptereenom I podbada ga da se raspukne. MAKDAF. I deca moja? ROS. ena, deca, sluge, Sve to se moglo nai. MAKDAF. I da ja Ne budem tamo! A i ena moja? ROS. Rekao sam vam ve. MALKOM. Obodrite se: Osveta strana nek' nam bude lek Za ovaj smrtni jad. MAKDAF. On dece nema. Sve ljubimce moje? Rekoste ' sve? Pakleni jastreb! Sve? ta? pilad moju umiljatu svu, I majku njinu, ugrabio stranim Naletom jednim? MALKOM. Hrabro, kao ovek Ponesite se. MAKDAF. To i hou. Ali Moram k'o ovek to i da proivim: Ne mogu da ne pomislim u sebi Kako je neto postojalo to je Najdrae meni bilo. Zar je nebo Gledalo sve to a priteklo nije U pomo njima? Greni Makdafe! Svi su zbog tebe oni pobijeni. Nitavna mene! Nisii njtne due Iskasapljene zbog sopstvenih njinih Grehova, ve zbog mojih. Nek' i.m mir Podari nebo sad. MALKOM. Nek' to za ma va Tocilo bude: nek' se prometne Va jad u gnev, nek' to ne otromi, Ve nek' razbesni srce vae! MAKDAF. O, enu bih mog'o da izigravam Oima svojim, a hvalisavca Jezikom svojim. Al' oklevanje Presec'te svako, preblaga nebesa! Satanu toga kotskog stavite Prsa u prsa sa mnom; stavite ga

Na domak maa mog; pa umakne li, Nek' mu je bogom prosto! MALKOM. Ovo sad Zvui ve muki. Kralju poimo; Nae su snage spremne; jo nam samo Ostaje da se oprostimo. Makbet Za pad je zreo, a pripremile su Svoj ma ve vinje sile. Vi, meutim, Prisetite se onog to e moi Okrepiti vas. No se dugom ceni Samo kad zora nikad nju ne smeni. (Odlaze.) PETI IN

SCENA PRVA Dansinejn. Odaja u zamku. (Ulaze JEDAN LEKAR i JEDNA VLASTELINKA iz kraljiine svite.) LEKAR. Dve noi sam bdio s vama, ali ne mogu da se osvedoim da je va izvetaj taan. Kad je ona poslednji put hodala u snu? VLASTELINKA.Otkad je njegovo velianstvo otilo na bojtio polje, viala sam je kako ustaje iz postelje, baca na sebe svoju domau haljinu, otvara svoju skrinju, vadi otud hartije, razvija ih, pie na njima, proita to, pa onda peati, i opet se vraa u postelju, a sve to radi u dubokom snu. LEKAR. Veliki je to poremeaj u prirodi kad se u isto vreme i koriste blagodeti sna i izvode postupci bdenja. A, osim ovog njenog hodanja u snu i drugih voljnih radnji, da li ste uli da je bilo kad togod i rekla? VLASTELINKA. Jesam neto, gospodine, to ne bih elela da kaem za nju. LEKAR. Meni moete; i bilo bi veoma na svom mestu da to ucinite. VLASTELINKA. Ni vama ni ikome drugom; poto nemam svedoka koji bi to potvrdili. (LEDI MAKBET dolazi sa sveom u ruci.) Gle'te! dolazi. Ba onako kako se obino pojavljuje; i, ivota mi, u dubokom je snu. Posmatrajte je! Sklonite se

u stranu. LEKAR. Otkud joj ova svea? VLASTELINKA. Pa stojala joj je kraj uzglavlja; stalno gori kod nje svea; tako je naredila. LEKAR. Vidite li, oci su joj otvorene. VLASTELINKA. Da, ali utiske ne primaju. LEKAR. ta to sad radi? Gledajte kako otire ruke. VLASTELINKA. Obino to tako ini, kao da pere ruke. Bivalo je da tako radi po itavih etvrt asa. LEDI MAKBET. Jo evo ovde mrlje. LEKAR. Gle, govori. Zabeleiu to kae da bih bolje zapamtio. LEDI MAKBET. Gubi se, prokleta mrljo! Gubi se, kad kaem; Jedan, dva: nu, pa vreme je da se to uradi. Pakao je mraan! Pfuj, muu moj, pfuj! Vojnik, a bojite se? ta imamo da se bojimo ko e to da zna, kad niko nau svemo ne moe da pozove na odgovornost? No, ko je mogao da pomisli da e u tom starcu biti toliko krvi? LEKAR. uste li to? LEDI MAKBET. Tan od Fajfa je imao enu; gde li je ona sad? ta! zar se ove ruke nikada nee oprati? Ni rei vie o tome, gospodaru, ni rei vie; sve ete upropastiti tim drhtanjem. LEKAR. Samo dalje, samo dalje; znate, to nije trebalo da znate. VLASTELINKA. Rekla je to nije trebalo, uverena sam u to. Bog bi je znao ta ona to zna. LEDI MAKBET. Tu se jo uvek osea miris krvi; ni svi mirisi Arabije nee pomoi da ova mala ruka zamirie prijatno. O! o! o! LEKAR. Kakvog li uzdaha! Bolan teret joj pritiskuje srce. VLASTELINKA. Ne bih volela da imam takvo srce ni za sve njeno dostojanstvo. LEKAR. U redu, u redu, u redu. VLASTELINKA. Dao bi bog da je tako, gospodine. LEKAR. Ova bolest prevazilazi moje iskustvo; a znao sam, meutim, takve koji su hodali u snu a ipak su umrli bogobojaljivo u svojoj postelji. LEDI MAKBET. Operite ruke, bacite na sebe domau haljinu; uklonite to bledilo s lica. Jo jednom vam velim, Banko je pogreben; ustati iz groba ne moe. LEKAR. Ba tako? LEDI MAKBET. U postelju, u postelju: uje se lupanje na kapiji. Haj'te, haj'te, haj'te, haj'te, dajte mi ruku. to je bilo, bilo je, ne moe se uiniti da nije bilo. U postelju, u postelju, u postelju. (Odlazi).

LEKAR. Hoe li sad poi u postelju? VLASTELINKA. Pravo. LEKAR. Gadne se stvari apu okolo. Iz neprirodnih dela nastaju Smuenja neprirodna; kome se Okui dua, taj e tajne svoje Jastuku gluvom da ispoveda. Svetenik njoj je vie potreban Negoli lekar. Boe, Gospode, 'Prosti nam svima! Motrite na nju; Uklon'te iz blizine njene sve ime bi mogla da se ozledi, I stalno je na oku drite. Pa, laku no; pomela mi je duh, Zapanjila mi vid. O tom to uh Razmiljam al' da kaem ne smem nita. VLASTELINKA. Pa, laku no vam, dobri doktore. (Odlaze.)

SCENA DRUGA Kraj u blizini Dansinejna (Ulaze, uz doboSe i sa zastavama, MENTIT, KEJTNES, ENGAS, LENOKS i VOJNICI) MENTIT. Engleske snage blie nam se: Malkom Predvodi njih, i Sjuard, njegov stric, I Makdaf hrabri. Plamen osvete Bukti u njima; jer i mrtvu duu Njihova sveta stvar bi gurnula U krv i napad jarosti. Kod ume Birnamske valja da ih sretnemo: Tim putem idu. KEJTNES. Da li kogod zna: Je li sa svojim bratom Donalbejn? LENOKS. Zacelo znam, gospodine, da nije: Ja imam spisak te vlastele sve; Sjuardov sin je tamo, a i mnogi Golobrad mladi to tek sada svoju Muevnost ima da zasvedoi.

MENTIT. ta tiran radi? KEJTNES. Utvrenja snana Okolo tvrdog Dansinejna gradi. Govore neki da je lud; a drugi, Koji ga manje mrze, zovu to Junakim besom; al' je pouzdano Da opasaem strogosti badava Pritee svoju zanemoglu stvar. ENGAS. Osea sad na svojim rukama Ubistva svoja muka kao kvrge; Optuuju ga bune neprestane Za verolomnost njegovu; nijednog Od onih to im nalog izdaje Ne kree ljubav, nego zapovest; Te ve zacelo osea i sam Kako mu vlast, k'o kakva odora Koju je kepec ukrao od dina, Landara oko nogu. MENTIT. Ko da onda Smetena ula kori njegova to se od straha trzaju, kad sve to je u njemu sebe proklinje Zbog toga to je tu? KEJTNES. Pa, napred, dakle, Da tamo svoju pruimo poslunost Gde smo na nju i dali zakletvu, Gde nam za zdravlje porueno lekar U susret ide, pa da prolijemo Sa njime svaku kaplju svoje krvi Za dobro zemlje. LENOKS. Ili bar toliko Koliko da se vladalaki cvet Poprska rosom, a da korov klet Utopljen bude. Hajdemo za Birnem.

SCENA TREA Dansinejn. Odaja u zamku. (Ulaze MAKBET, LEKAR i SVITA)

MAKBET. Izvea vie ne donosite; Nek' bee svi; sve dotle dok ne krene Birnemska uma prema Dansinejnu, Prionuti za mene nee strah. I ta je derle Malkom? Zar ga nije Rodila ena? Meni su ovakvu Poruku dali duhovi to znaju Sudbinski lanac smrtnih bia svih:, Makbete, straha nemaj; nikad vlast Zadobiti nad tobom nee ovek Kojeg je ena rodila." Pa be'te, Tanovi verolomni; s raskalanim Englezima se hvatajte u kolo: Nikada duh moj, niti srce moje Uzdrhtati od straha nee, niti Sumnjamo ikad uzdrmani biti. (Ulazi JEDAN SLUGA.) U a te avo tutnuo, dabogda, Tikvane s licem skorupovim tim! Gusanski pogled taj gde nae? SLUGA. Tamo je deset tisu' MAKBET. Gusaka, Nitkove, je l'? SLUGA. Vojnika, gospodaru. MAKBET. Hajde, ti strino s jetrom zeijom, Itipaj lice, pa crvenilom Prevuci strah svoj. Kakvi, blesane, Vojnici? Smrt ti duu ponela! Tvoji k'o krpa bledi obrazi Podbadaju na strah. Vojnici? kakvi? Ti, surutkino lice. SLUGA. S doputenjem, Engleska vojska. MAKBET. Lik taj sklanjaj svoj! (SLUGA ode.) Sajtone! Kad ga gledam, zgadi mi se. Sajtone, rekoh! Ovaj udarac Il' e zanavek da me obodri, Il' da me sada s trona srui. Ve sam Naiveo se; ivotni moj put Me' uto lie i me' osmuena Polja ve zae; a to stare dane Valja da prati: ljubav, ast, poslunost, Gomila prijatelja tom se ja

Nemam da nadam, nit' u doekati; Nego, umesto toga, proklinjanja, Ne glasna al' duboka, potovanje Samo na rei, dah tek, koji bi Kukavno srce oturilo rado Kada bi smelo. Sajtone! (Ulazi SAJTON) SAJTON. ta eli Dobri gospodar? MAKBET. Ima li to novo? SAJTON. Sve, gospodaru, to je javljeno Potvreno je. MAKBET. Tui u se dok mi Sve meso ne saseku s kostiju. Oklop mi daj. SAJTON. Jo ima kada. MAKBET. Hou Na sebe da ga stavim. Da se u zemlju svuda ispolje to vie konjanika, da je svu Pretrae i da svakog onog koji O strahu brblja obese. Taj oklop Ovamo daj mi. ta vam, doktore, Bolesnik radi? LEKAR. Nije, gospodaru, Ona toliko bolna kol'ko joj je Potresen duh privianjima estim Koja je sna liavaju. MAKBET. Od toga Lek da joj nae; nisi kadar zar Da pomo da obolelome duhu, Uvreen jad iz svesti da iupa, Iz mozga pismo brige da sasee, Da kakvim slatkim protivotrovom, to zaborav donese, spere s due Opasnu tvar tu koja opasno Mori joj srce? LEKAR. Tu se sam bolesnik Mora da lei. MAKBET. Lekove daj tad psima; to e mi? Ded, oklop stavi na me, koplje daj! Da konjanike polje, Sajtone. Od mene tan za tanom, doktore, Otpauje se. Nu, gospodine,

Ded ivlje! Ako uspe mokrau Kraljevstva mog da ispita i da mu Utvrdi boljku, pa mu, doktore, Negdanje puno zdravlje ienjem Ponovo vrati, hvaliu te dotle Dok probueni odjek ne dozovem Da hvalu tebi ponavlja i on. Skidaj to s mene, velim. Kakav bi Raved, il' sena ili drugi neki, Ve ne znam kakav, lek za ienje Engleze te odavde poistio? u li o njima togod? LEKAR. uo sam, Moj gospodaru; kad su pripreme Poele vae kraljevske, o njima tota smo tada uli. MAKBET. Amo za mnom Dones'te to. Ni smrt ni propast nee Zastraiti me dokle se ne krene Birnemska uma Dansinejnu. LEKAR (za sebe). Mene, Da sam sad izvan Dansinejna ja, Vratilo amo ne bi ne znam ta. (Odlaze.) SCENA ETVRTA Kraj u blizini bimemske ume. (Ulaze, uz doboe i sa zastavama, MALKOM, stari SJUARD i njegov SIN, MAKDAF, MENTIT, KEJTNES, ENGAS, LENOKS, ROS i VOJNICI u maru.) MALKOM. Roaci, dan se blii, drim, kad e Siguran biti krov na. MENTIT. Nema sumnje. SJUARD. Kakva je uma to pred nama? MENTIT. To je Birnemska uma. MALKOM. Neka vojnik svaki Po granu slomi i pred sobom nosi: Broj svoje vojske prikriemo tako

I uhode u pogledu na nas Zavesti time. VOJNICI. Bie uinjeno. SJUARD. uli smo samo to da tiranin, Pun pouzdanja, stalno boravi U Dansinejnu i da tu pred njim Na juri misli da izdri. MALKOM. Glavna To mu je nada; jer se svuda gde se Prilika dala veliko i malo Od njega odmetnulo, i u njega Ne slui niko osim preko volje, K'o kakva stvar bez srca i bez due. MAKDAF. Da saekamo ishod, pa tek onda Dajimo sud po istini i pravdi; Nastojmo sad pak svojski vriti Vojniku dunost svoju. SJUARD. as se blii Koji e neminovnom odlukom Do znanja da nam stavi ta dobitkom, ta li nam tetom valja nazvati. Domiljati se znai nesigurno Gajiti nade; udar moe samo Sa pouzdanjem rei kud i kamo Vodi nas rata put. (Odlaze u maru.) SCENA PETA Dansinejn. Izvan zamka. (Ulaze, uz doboe i sa zastavama, MAKBET, SAJTON i VOJNICI) MAKBET. Na bedemima spoljnim istaknite Zastave nae; vriti se jo uvek: Evo ih!" Sprdnju s njinom opsadom Terae vrsti zamak na; nek' tamo Lee dok njih ne prodre groznica I ljuta glad; da nisu pritekli U pomo njima oni to bi s nama Trebalo da su, mi bismo se smelo Prsa u prsa s njima sudarili I doma bismo sve najurili. (Napolju vriska ena.)

Kakva je vriska to? SAJTON. To ene cvile, Moj gospodaru dobri. (Odlazi.) MAKBET. Ve sam ja Zaboravio skoro ukus straha. Bilo je doba kad se ula moja Od nonog krika ledila, a kosa U dubak mi se dizala od kakve Jezive prie i kostreila se K'o da je iva. Sad sam uasima Do vrka pun; grozota, prisna mojim Mislima ubilakim, nije kadra Da me uzraja. (Vraa se SAJTON) to se kukalo? SAJTON. Preminula je kraljica, moj kralju. MAKBET. Kasnije da je umrla; asa za takvu poruku bi bilo. Sutra, pa sutra, pa i opet sutra, S dana na dan se puzi ovim sitnim Korakom prema slogu poslednjem Pisanja naeg, a juerasnjice Svekol'ke nae ludama su samo Na putu ovom prisvetljivale Do asa kad u smrti se izvetri. Utuli se, utuli se, kandilce! ivot je samo senka koja hoda, Kukavni glumac to na pozornici Sat-dva se pui i razbacuje, A potom zuba ne obeli vie. Bajka je to to_tikvan pria nju, Prepuna buke, pomame i besa, A posve prazna. (Ulazi JEDAN GLASNIK) Do'o si jezik da upotrebi; Pa kazuj bre ta si doneo. GLASNIK. Treba da javim, Moj milostivi gospodaru, ono to sam bar tako mislim video, AP ne znam samo kako. MAKBET. Kazuj, no! GLASMIK. Dok sam na brdu stojao na strai, Ja pogled bacih prema Birnemu,

Kad se odjednom, rekao bih, poe uma da kree. MAKBET. Laljive, nitkove! GLASNIK. Neka se gnev na mene srui va Ako li laem. Tu na jedno tri Milje odavde videete sami Kako se kree; ide lug, kad kaem. MAKBET. Ako li lae, iv e visiti Na prvoj grani dok te glad smeura; Ako si prav, ne marim da to isto Uradi sa mnom ti. vrstina moja Poputa, i da slutim poinjem Dvolinost sataninu, to mi la Potura kao istinu: ,,Ne strahuj Dok se ne krene prema Dansinejnu Birnemska uma"; a put Dansinejna uma je jedna sad i krenula. Omje na se! oruje! pa napred! Ostanka nema ovde, ako li se Pokae tanim ono to on ree, A nema kuda ni da se utee. I sunca mi je dosta ve, pa elim Da svet se srui sav. U zvona, velim! Vetrino, duni! Zdrobi me i smrvi! Mreemo s maem bar. U moru krvi. (Izlaze.)

SCENA ESTA Na istom mestu. Poljana ispred zamka. (Ulaze, uz doboe i sa zastavama, MALKOM, STARI SJUARD, MAKDAF i DRUGI sa vojskom koja nosi grane.) MALKOM. Dovoljno blizu ve smo; sad sa sebe Zaklon od lia zbac'te, i onakvim Pokaite se kakvi ste. A vi, estiti strie, s mojim roakom, A vaim sinom vrsnim predvodite Odrede nae prve; vrli Makdaf I mi na sebe primiemo ono

to bude jo, po naem rasporedu, Imalo da se ini. SJUARD. Zbogom poli. Naemo ' ete silnika do tame, Nek' nas pretuku budemo li mame. MAKDAF. Sve trube glas nek' prospu; nek' se srue Glasnici ti, i krv i smrt porue. (Olaze.)

SCENA SEDMA Na istom mestu. Drugi deo poljane. (Uzbuna. Ulazi MAKBET) MAKBET. Za direk su me svezali; pobei Ne mogu nikud, ve, k'o medved svezan, Moram da bijem boj s hukaima. Koga to ena nije rodila? Od takvog mi se valja bojati I ni od koga drugog. (Ulazi MLADI SJUARD.) MLADI SJUARD. Kako se zove? MAKBET. Cept'o bi da uje. MLADI SJUARD. Ne, pa da ime ree koje pee Vema no ime ma kojeg iz pakla. MAKBET. Zovem se Makbet. MLADI SJUARD. Mrskije mi ime Ni avo sam izrei ne bi mog'o. MAKBET. Ne; al' ni neko stranije. MLADI SJUARD. Ti lae, Odvratni tiranine; maem svojim Dokazau da lae. (Bore se, i MLADI SJUARD padne.) MAKBET. Tebe je Rodila ena; ja se mau svakom, Oruju svakom rugam kad na mene Njim vitla ko je poroen od ene. (Odlazi.) (Uzbuna. Ulazi MAKDAF) MAKDAF. Otud se mete uje. Tiranine,

Pokai lice; bude li ubijen, A to od moga udarca ne doe, Pohodie me vavek duhovi ene i dece moje! Toga srca Ja nemam da opauim po bednim Najamnicima irskim to pod platu Latili su se koplja. Il' e tebe, Makbete, ma moj nai, il' u njega Neokrznuta i neuposlena U korice uvui. Mora da si Onamo ti; po zveketu golemom Rek'o bi ovek da se to galama Razlee oko nekog velikana. Daj, sreo, da ga naem pa ti nita Ne traim vie. (Odlai. Uzbuna) (Vlaze MALKOM i STARI SJUARD) SJUARD. Ovuda, gospodaru; pitomo se Predao zamak, a rascepila se Nadvoje vojska tiraninova, Pa se na dvema tue stranama. Plemeniti se tanovi u boju Junaki dre; pa je ve i dan Na vau stranu stao bezmalo: Ima jo samo malo da se svri. MALKOLM. Sukobismo se s neprijateljem Koji je udarao mimo nas. SJUARD. Izvolite u zamak, gospodaru. (Odlaze. Uzbuna.) (Ulazi MAKBET) MAKBET. to da budalu rimsku igram ja I mrem od maa vlastitog, kad vidim Da ima ivih bia kojima Pristaju rane bolje. (Vraa se MAKDAF) MAKDAF. Amo se, Pseto iz pakla, amo se okreni! MAKBET. Tebe sam mimo sve ja izbegav'o; Al' proi me se; krvlju loze tvoje Ve mi je dua preoptereena. MAKDAF. Neu da troim rei; glas moj ue U mau mom, nitkove vema krvav No to bi re'ma kazati se moglo. (Bore se.) MAKBET. Zalud se trudi; pre e nepovrediv Posei vazduh maem ljutim svojim,

No to e krv iz mene pustiti; Na glave koje raniti se daju Potei ma; moj ivot ini tite, I sueno je njemu ne podlei Nikom kog ena rodi. MAKDAF. Onda ruke Digni od ini; pa od anela Kojem si vazda sluio nek' uje: Iz utrobe je majine pre roka izrezan Makdaf. MAKBET. Proklet dabogda jezik koji mi je Kazao to; on bolji deo moje Muevnosti je obeshrabrio: I nek' se nikad ne veruje vise Tim satanama opsenarskim to nas Dvosmislicama varaju, pa samo Re naem sluhu zadatu odre, A naoj nadi datu re ne dre. Ja s tobom neu da se tuem. MAKDAF. Onda Predaj se, kukavice, Pa ivi da te svud pokazuju I da te svet k'o udo divno gleda: Na kakvom stubu, k'o udovite Najvee nae, bie naslikan, A ispod stuba bie napisano: Gledajte kako tiran izgleda." MAKBET. Ne predajem se ja, pa tle pred stopom Golobradoga Malkoma da ljubim I da me kinji rulja kletvama: Te makar da je uma birnemska Do Dansinejna dola, makar da si Ti, kojeg ena nije rodila, Suelio se sa mnom, jo u ja Da okuam i poslednje; na grudi Ratniki tit svoj stavljam; udaraj, Makdafe, i nek' proklet bude onaj Koji propiti prvi: Stani, dosta." (Odlaze borei se.) (Trube za povlaenje. Pobedne fanfare. Vraaju se, uz dobo i sa zastavama, MALKOM, STARI SJUARD, ROS, TANOVI i VOJSKA) MALKOM. O, kamo da su ivi prijatelji Kojih nam nema!

SJUARD. I da otide Poneko mora; al' po ovima Koje me' nama vidim, jevtino smo Kupili dan ovako veliki. MALKOM. Makdaf i vrli sin va nisu ovde. ROS. Va sin je, gospodaru, platio Vojniki dug; poiveo je samo Dotle dok nije ovek postao; A im je zasvedoio valjanost, Ni pedlja jednog ne ustuknuvi Na mestu gde je borbu vodio, On je k'o ovek umro. SJUARD. Dakle: mrtav? ROS. Da, i odnesen ve sa polja bojnog. Valjanou se njegovom va bol Ne sme da meri; beskrajan bi bio. SJUARD. Je l' spreda ranjen? ROS. Da, u elo. SJUARD. Onda Nek' boji vojnik bude. Da sinova Kao na glavi kose imam, ja im eleo ne bih lepu smrt. Te tako: To nek' mu bude zvono posmrtno. MALKOM. Zasluio je veu alost on, I tu u njemu ja da ukaem. SJUARD. Ne, veu nije; vele da je lepo Preminuo i platio svoj dug; Pa bog nek' bude s njime. Evo nam Utehe dui nove. (Vraa se MAKDAF s Makbetovom glavom.) MAKDAF. iv i zdrav Da si nam, kralju na, jer jesi to. Pogledaj gde se uzurpatorova Prokleta glava nalazi; slobodu Stek'o je svet; okruuje te, vidim, Kraljevstva tvoga biser svekoliki, Pa pozdrav moj u dui ponavlja, Te elim svi da sa mnom glasno viknu: Da ivi kotski kralj! SVI. Da ivi kotski kralj! (Fanfare.) MALKOM. Vremena mnogo trebati nam nee Da svekolike vae usluge Obraunamo i da prema vama

Dug izravnamo. S danom dananjim, Tanovi moji, moji roaci, Grofovstvo vama dato je, te vi Prvi u kotskoj ovim nazivom Poastvovani biete. ta dalje Uraditi se ima, ta se novo Zavesti ima vremenom, k'o to: Da se pozovu da se doma vrate Svukud izbegli nai prijatelji, to utekoe da bi zamkama Umakli vazda budnog nasilnitva, Il' da se kazne sluge svirepe Obezglavljenog toga kasapina I kraljice mu satanske, za koju Dri se da je ivot sama sebi Uzela rukom svirepom sve to I drugo to se iziskivalo Bude od nas, izvriemo mi S milou bojom kako bude kada Iskalo vreme, mera, as. A sada Svakom od vas i svima hvala, koje U Skon zovemo na krunisanje svoje. (Fanfare. Odlaze.) KRAJ