Clifford Simac

Grad
UVOD Ovo su prie koje psi priaju kada se vatre diu visoko, a vetar dolazi sa severa. Tada se svaka porodica sakupi oko ognjita i tenad utei sedi i slua, a kada se pria zavri, stane da pita: "ta je to ovek?" Ili moda: "ta je to grad?" Ili: "ta je rat?" Ne postoji pravi odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Ima pretpostavki, i teorija, mnogo uenih nagaanja, ali odgovora nema. U porodinom krugu, mnogi pripoveda bio je primoran da pribegne starom objanjenju da je to samo pria, da tako neto kao ovek, ili grad, ne postoji, da se u jednoj jednostavnoj prii ne traga za istinom, ve se ona slua zato to je prijatna i uzima se kao takva. Ovakva tumaenja, mada moda zadovoljavaju kao odgovor tenadi, ne objanjavaju stvar. U takvim jednostavnim priama trai se istina. Legenda, koja se sastoji od osam pria, pripoveda se ve tokom bezbrojnih stolea. Koliko se moe utvrditi, nema istorijski poetak; ni najpodrobnijim prouavanjima ne mogu se rasvetliti stupnjevi njenog razvoja. Nema sumnje da je tokom mnogih godina pripovedanja bila stilizovana, ali ni na koji nain se ne moe pratiti pravac njene stilizacije. Da je to staro predanje i da je, kako tvrde neki spisatelji, de lom moda ne-pseeg porekla, pokazuje obilje brbljarija kojima su prie obasute - rei i fraza (i, to je najgore od svega, ideja) koje sada ne znae nita, a moda nikada nisu ni znaile. Kroz prianje i prepriavanje ove rei i fraze su prihvaene, prida vana im je, u kontekstu, izvesna proizvoljna vrednost. Ali nema naina da se sazna da li ove proizvoljne vrednosti bar priblino odgovaraju prvobitnom znaenju tih rei. Ovim izdanjem pripovedaka neemo pokuati da uemo u one mnoge strune rasprave o postojanju ili nepostojanju oveka, o zagoneci grada, o nekoliko teorija koje se odnose na rat, ili o mnogim drugim pitanjima koja iskrsavaju da bi muila studenta koji bi u legendi hteo da trai dokaz o njenom korenu u nekoj osnovnoj ili istorijskoj istini. Svrha ovog izdanja jeste samo da dG potpun, neispravljen tekst pria u njihovom konanom obliku. Napomene uz prie iskoriene su za isticanje glavnih taaka spekulacije, ali bez ikakvog pokuaja da se donose zakljuci. Za one koji ele da se blie upoznaju sa priama ili sa mnogim elementima za razmiljanje koji iz njih potiu, postoje obimni tekstovi koje su napisali psi kompetentniji od ovog urednika. Nedavno otkrie neega to je prvobitno moralo biti jedna bogata literatura istie se kao najnoviji agrumenat kojim bi se bar deo legende mogao pripisati pre mitolokom (i spornom) oveku nego psima. Ali sve dok se ne dokae da je ovek stvarno postojao, agrument da otkriveni fragmenti potiu od oveka gotovo da nema nikakvog znaaja.

Posebno je znaajna, ili uznemirujua, zavisno od take gledita, injenica da naslov literarnog odlomka odgovara naslovu jedne od pria iz legende koja je ovde data. Sama re, dodue, potpuno je besmislena. Prvo pitanje je, svakako, da li je ikada postojalo stvorenje kao to je ovek. U ovom trenutku, poto nema pozitivnog dokaza, trezveno se mora zakljuiti da ga nije bilo, da je ovek, onakav kakav je prikazan u legendi, fantazija folklornog porekla. Moda se ovek pojavio u prvim danima kulture pasa kao imaginarno bie, neka vrsta rasnog boga kome su se psi mogli obratiti za pomo, kad im je bila potrebna, uz koga su se mogli priviti za utehu. l pored ovih trezvenih zakljuaka, meutim, ima nekih koji u oveku vide stvarnog boga iz ranijeg doba, posetioca iz neke mistine zemlje ili neke dimenzije koji je doao i ostao neko vreme, pomagao, a zatim se vratio tamo otkuda je doao. Ima jo i drugih koji veruju da su se ovek i pas mogli pojaviti zajedno, kao dve ivotinje koje sarauju, da su se moda dopunjavali u razvoju jedne kulture, ali da su u nekoj dalekoj taki vremena doiveli da im se putevi raziu. Od svih uznemirujuih elemenata u priama (a ima ih mnogo) najvie uzbuuje potovanje koje se ukazuje oveku. Prosenom itaoc u je teko da ovo uvaavanje prihvati kao puko pripovedanje. Ono daleko prevazilazi uobiajeno oboavanje jednog plemenskog boga; gotovo instinktivno se osea da mora imati dubokog korena u nekom danas zaboravljenom verovanju ili ritualu iz preistorije nae vrste. Danas, naravno, ima vrlo malo nade da e i jedna od mnogih spornih taaka koje se obru oko legende biti reena. Evo, dakle, pripovedaka da ih itate kako vam je volja - prosto zadovoljstva radi, zbog izvesnog istorijskog znaaja, zbog nagovetaja skrivenog smisla. Na najbolji savet prosenom itaocu: ne primajte ih suvie k srcu, jer na tom putu vreba potpuna pometnja, ako ne i ludilo. NAPOMENE UZ PRVU PRIU Od svih pria, prva je bez sumnje najtea za povrnog itaoca. Ne samo da je njena nomenklatura teka, ve i logika i ideje pri prvom itanju izgledaju potpuno strane. To je moda zbog toga to u ovoj, i u sledeoj prii pas ne igra nikakvu ulogu, ak se i ne pominje. Od samog uvodnog pasusa u prvoj prii italac je baen u potpuno udnu situaciju, sa isto toliko udnim likovima koji treba da dovedu do njenog reenja. Ipak, o prii se moe ovoliko rei - do trenutka kada se ona s mukom pree do kraja, ostale prie izgledae gotovo obine u poreenju s njom. Ideja grada dominira celom priom. Mada nije sasvim jasno ta je grad mogao biti, ili zato bi postojao, opte je prihvaeno da to mora da je bio jedan mali prostor koji je pruao smetaj i usluge velikom broju stanovnika. Neki od razloga za njegovo postojanje povrno su objanjeni u tekstu, ali Bauns, koji je itav ivot posvetio prouavanju ovih pria, veruje da je ovo objanjenje samo veta improvizacija starog pripovedaa kojom potkrepljuje jednu nemoguu zamisao. Veina prouavalaca pria je Baunsovog miljenja da se razlozi koji su dati u prii ne slau s logikom, a neki, meu njima i Rouver, nagaaju da ovde moda imamo satiru iz davnih vremena, ije se znaenje izgubilo. Veina autoriteta iz oblasti ekonomije i sociologije smatra jednu takvu organizaciju kao to je grad nemoguom, ne samo sa ekonomskog ve i sa sociolokog i psiholokog stanovita. Nijedno bie sa visokom nervnom strukturom kakva je potrebna da bi se razvila kultura, istiu oni, ne bi bilo u stanju da preivi u tako usko ogranienim okvirima. Ako bi se to pokualo, rezultat bi doveo do masovnih neuroza, to bi unitilo i samu civilizaciju koja je stvorila grad.

Rouver smatra da u prvoj prii imamo gotovo ist mit i da se stoga nijedna situacija niti iskaz ne mogu uzeti bukvalno; da cela pria mora da je proeta simbolikom iji je klju davno izgubljen. Meutim, ukoliko je to mitska zamisao i nita vie, zbunjuje injenica da se forma do sada nije uobliila u simboline ideje koje su obeleje mita. U prii za prosenog itaoca ima veoma malo neega to bi se moglo odrediti kao mitski sadraj. Sama pria je moda najudnija od svih - gruba kostura i zbijena, bez onih niti finijeg oseanja i uzvienih ideala koje nalazimo u ostalom delu legende. Jezik prie je naroito zagonetan. Fraze kao to je ona klasina 'udareno derle' ve vekovima zbunjuje semantiare i danas se ne zna vie o tome ta znae mnoge rei i fraze nego to se znalo onda kada su se naunici po prvi put ozbiljno pozabavili ovom legendom. Meutim, terminologija o oveku prilino je dobro razraena. Mnoina za ovu mitsku rasu glasi 'ljudi', rasna oznaka je 'ljudski', enke su 'ene' ili 'supruge' (dva termina koja su se nekada mogla razlikovati po finijoj nijansi u znaenju, ali se sada moraju uzeti kao sinonimi), tenad su 'deca'. Muko tene je 'deak'. ensko tene je 'devojica'. Pored pojma grad, jo jedan pojam za koji e italac nai da potpuno odudara od njegovog naina ivota i koji e moda oskrnaviti i samu njegovu misao jeste pojam rat i ubijanje. Ubijanje je proces, obino nasilan, kojim jedan iv stvor okonava ivot drugog ivog stvora. Iz toga proizlazi da je rat bio masovno ubijanje u razmerama koje se ne mogu ni zamisliti. Rouver u svojoj studiji o legendi veruje da su prie mnogo primitivnijeg porekla nego to se uopte misli, jer, kako on tvrdi, ideje kao to je rat i ubijanje nikada ne bi mogle da poniknu u naoj dananjoj civilizaciji, ve moraju poticati iz neke ere divljatva o kojoj nema nikakvih zapisa. Ti, koji je gotovo usamljen u svom verovanju da su prie zasnovane na stvarnoj istoriji i da je vrsta oveka zaista postojala u praiskonskim danima nastajanja pasa, tvrdi da je ova prva pria, pria o stvarnoj propasti ovekove civilizacije. On veruje da je pria, onakva kakvu je danas znamo, moda samo trag neke vee prie, gigantskog epa koji je nekada mogao biti isto toliko veliki ili ak i vei nego cela legenda danas. Ne izgleda verovatno, pie on, da su savremenici prie jedan tako veliki dogaaj kao to je pad mone tehnike civilizacije mogli da samu u tako mali okvir ove prie. Ono to ovde imamo, kae Ti, samo je jedna od mnogih pripovedaka koje nam daju celu istoriju i govore da je istorija koja nama ostaje moda samo jedna manje znaajna pria.

1. GRAD Gremp Stivens je sedeo u platnenoj stolici gledajui kosaa kako radi i oseajui kako mu se topla, blaga suneva svetlost upija u kosti. Kosa stie do ivice travnjaka, kvocnu sam sebi kao zadovoljna kokoka, naini precizan zaokret i otkotrlja se narednim otkosom. Vrea za pokoenu travu nabreknu. Odjednom, kosa stade i uzbueno kljocnu. Na boku mu se s praskom otvori jedan kapak i isprui ruka slina dizalici. Spretni elini prsti stanu da love okolo po travi, trijumfalno se podignu vrsto drei kamen, spuste ga u mali sud i opet nestanu iza kapka. Kosa zaklokoe i nastavi da prede idui za otkosom. Gremp sumnjiavo zaguna. "Jednog dana", ree sebi, "ova suluda stvar e propustiti da se dotera i dobie nervni slom."

Zavali se u stolici i pogleda u suncem isprano nebo. Daleko gore promae helikopter. Odnekud iz kue oive radio i izli se muno brujanje muzike. uvi je, Gremp se strese i utonu dublje u stolicu. Mladi arli se spremao za treskavac-sedeljku. Udareno derle. Kosa proe kvocajui i Gremp zlobno zakilji u njega. "Automatski", ree u nebo. "Svaka prokleta stvar je danas automatska. Dolo je do toga da pokrene mainu u jednom oku, apne joj na uvo, i ona odjuri da ti svri posao." Sa prozora mu dopre povien glas keri. "Oe!" Gremp se nelagodno promekolji. "Molim, Beti." "Oe, makni se malo kada taj kosa doe do tebe. Ne pokuavaj da bude tvrdoglaviji od njega. Na kraju krajeva, on je samo maina. Proli put si samo sedeo tu i terao ga da kosi oko tebe. Nisi se ni pomakao." Nije odgovorio, pustivi da mu glava malo klima, nadajui se da e ona pomisliti da spava i da e ga ostaviti na miru. "Oe", vrisnu ona, "jesi li me uo?" Vide da ne vredi. "uo sam te, svakako", ree. "Ba sam mislio da se premestim." Polako se die na noge, teko se oslanjajui na tap. Moda e je naterati da zaali zbog toga kako postupa s njim kad vidi kako on stari i postaje sve slabiji. Ipak e morati da pripazi. Ako vidi da mu tap uopte nije potreban, nalazie mu poslove, a, s druge strane, ako pretera u pretvaranju, dovee onog blesavog doktora da ga opet gnjavi. Gunajui, izgura stolicu na pokoeni deo travnjaka. Kotrljajui se kraj njega, kosa mu se pobedonosno avolski zakikota. "Jednog dana", ree mu Gremp, "imam da te zviznem iz sve snage i da ti rasturim neki zupanik." Kosa mu zatrubi i spokojno ode travnjakom. Odnekud, sa ulice zarasle u travu, dopre zveckanje metala, mucavo kaljanje. Ve spreman da sedne, Gremp se uspravi i oslunu. Zvuk postade jasniji, tutnjava starog motora, kloparanje neprivrenih metalnih delova. "Automobil!" dreknu Gremp. "Automobil, boga mu!" Galopom krenu na kapiju, ali onda se odjednom seti da je slab i iz galopa pree u brzo hramanje. "Mora da je onaj ludi Ol Donson", pomisli Gremp. "Jo samo on ima auto. Prosto je i suvie idiotski tvrdoglav da digne ruke od njega." Bio je to Ol. Gremp stie do kapije taman da vidi zaralu, rasklimatanu staru mainu kako u podskocima pristie iza ugla, gegajui se i praskajui neupotrebljavanom ulicom. Para je istala iz pregrejanog hladnjaka, a oblak plavog dima kuljao iz izduvne cevi koja je izgubila priguiva jo pre pet ili i vie godina. Ol je tupo sedeo za upravljaem, mirei, pokuavajuci da izvrda najneravnija mesta, mada je to bilo teko, jer su trava i korov prepokrili ulice tako da je bilo teko videti ta je ispod. Gremp mahnu tapom. "Zdravo, Ol", uzviknu. Ol zaustavi povukavi runu konicu. Auto zabrekta, strese se, zagrcnu i zakalja, pa zamre sa stranim uzdahom. "Koje gorivo upotrebljava?" upita Gremp. "Svako pomalo", ree Ol. "Kerosin, malo starog ulja za traktor, koje sam pronaao u jednom buretu, malo alkohola za trljanje."

Gremp stade da razgleda prognanu mainu sa otvorenim divljenjem. "To je bilo vreme", ree. "I sam sam imao kola; mogao sam da idem stotinu milja na sat." "Jo uvek je u redu", ree Ol, "kada bi samo mo gao da nae gorivo i da nabavi rezervne delove. Sve do pre tri-etiri godine mogao sam da naem dovoljno benzina, ali sad ima ve dugo kako ga nisam video. Valjda su prestali da ga proizvode. Kau, ta e ti benzin kad ima atomsku energiju." "Sigurno", ree Gremp. "Moda je to u redu, ali ovek ne moe da oseti miris atomske energije. Neto najslae za mene, to je miris sagorelog benzina. Ovi helikopteri i druge sprave nekako su oduzeli putovanju svu romantiku." Ovla pogleda burad i korpe nagomilane na zadnjem seditu. "Imas povra?" upita. "Aha", ree Ol. "Imam mlad kukuruz i krompirie i nekoliko korpi paradajza. Mislio sam moda bih mogao da prodam." Gremp zavrte glavom. "Nee, Ol. Nee da kupuju. Svet uobrazio da su ovi novi hidroponici jedino povre dobro za jelo. Kau zdravo je, a ima i bolju aromu" "Ne dajem ja ni pet para na sve to to gaje u tim njihovim rezervoarima", ratoborno izjavi Ol. "To meni nekako nema pravog ukusa. Kao to kaem Marti, hrana mora da se gaji u zemlji da bi uopte imala neki ukus." Prui ruku da okrene starter. "Ne znam ima li smisla pokuati da odvezem ovo u grad", ree, "kako samo odravaju puteve. Ili bolje rei kako ih ne odravaju. Pre dvadeset godina taj drum je bio jedna traka od solidnog betona i krpili su ga i ravnali svake zime. inili sve, troili ogromne pare samo da bi ga odravali za saobraaj. A sada ga jednostavno zaboravljaju. Beton je sav razbijen, a i voda ga odnosi. Zarastao je u kupine. Jutros sam morao da izaem iz kola i sklanjam drvo koje se sruilo preko puta na jednom mestu." "Jeste, istina", sloi se Gremp. Auto oive uz eksploziju, kaljui i guei se. Oblak gustog plavog dima se iskoluta ispod njega. Cimnuvi krenu i otklopara ulicom. Gremp se odvue nazad do stolice i vide da je mokra. Poto je zavrio koenje, automatski kosa je odmotao crevo i poeo da poliva travnjak. Gunajui, Gremp se odunja iza kue i sede na klupu kraj zadnjeg trema. Nije voleo tu da sedi, ali to je bilo jedino mesto gde je bio siguran od one proklete maine tamo pred kuom. Zbog jedne stvari pogled sa klupe pomalo je kvario raspoloenje - ulica za ulicom praznih, naputenih kua i zaputenih dvorita zaraslih u korov. Ipak, imao je jedno preimustvo. Sa klupe je mogao da se pravi nagluv i da ne uje treskavac od koga je radio tretao. Jedan glas zovnu iz prednjeg dela dvorita. "Bile! Bile, gde si?" Gremp se okrete. "Evo me, Mark. Iza kue. Krijem se od tog suludog kosaa." Mark Bejli dohrama do iza kue. Cigareta samo to mu ne zapali bujnu bradu. "Malo si poranio za igru, a?" upita Gremp. "Danas uopte ne mogu da igram", ree Mark. Doepa i sede na klupu kraj Grempa. "Odlazimo", ree. Gremp se naglo okrete ka njemu. "Odlazite!"

"Jeste. Selimo se u unutranjost. Lusinda je konano nagovorila Herba. Valjda ga nije ostavljala na miru ni trenutak. Kae, svi se sele na ta lepa imanja u unutranjosti i ne vidi zbog ega i mi ne bismo mogli." Gremp tucnu. "Kuda ete?" "Ne znam tano", ree Mark, "nisam ni bio tamo. Negde na sever. Gore na neko od jezera. Imamo deset jutara zemlje. Lusinda je htela sto, ali Herb se nije dao i ree da je dosta deset. Na kraju krajeva, jedno malo zemljite u gradu bilo je dovoljno svih ovih godina." "I Beti je gnjavila Donija", ree Gremp. "Ali on joj ne poputa. Kae, jednostavno to ne moe da uini. Kae da ne bi izgledalo ispravno da se on, sekretar Trgovinske komore, odseli iz grada." "Ljudi su ludi", izjavi Mark. "Naisto ludi." "To je istina", sloi se Gremp. "Poludeli za zemljom, to je ono. Gledaj ono tamo." Mahnu rukom prema ulicama sa naputenim kuama. "Seam se kada su to bile kuice tako slatke kako si samo mogao da zamisli. Bili su to dobri susedi. ene su pretravale od vrata do vrata da razmenjuju recepte. A muki svet je izlazio da see travu i uskoro bi sve kosilice bile ostavljene, a Ijudi bi se skupili u gomilu i askali. Ljubazan svet, Mark. A gledaj sada." Mark se nelagodno uzvrpolji. "Moram natrag, Bile. Samo sam se dosmucao da te obavestim da odmah kidamo. Lusinda me tera da pakujem. Uvredila bi se da zna da sam pobegao." Gremp se ukrueno die i prui ruku. "Videemo se opet? Do i e da odigramo poslednju partiju?" Mark zavrte glavom. "Bojim se da neu, Bile." Nespretno se rukovae, smeteni. "Nedostajae mi igra, sigurno", ree Mark. "I meni", ree Gremp. "Neu imati vie nikoga kad ti ode." "Zbogom, Bile", ree Mark. "Zbogom", odvrati Gremp. Stajao je i gledao prijatelja kako hramljui obilazi oko kue; oseti kako se hladna kanda usamljenosti prua i dotie ga ledenim prstima. Strana usamljenost. Usamljenost starosti - godina i zastarelosti. Gremp priznade to s besom. Bio je zastareo. Pripadao je jednom drugom veku. Ostavio je za sobom svoje vreme, iveo preko svojih godina. Zamagljenih oiju, pipajui potrai tap koji je bio naslonjen na klupu i polako se uputi prema naherenoj kapiji koja se otvarala na naputenu ulicu iza kue. Godine su prolazile i suvie brzo. Godine koje su sobom donele porodini avion i helikopter, ostavljajui auto da negde zaboravljen zara, neupotrebljavane puteve da zaputeni propadnu. Godine koje su pojavom hidroponika praktino izbrisale obradu zemlje. Godine koje su sa nestankom farme kao ekonomske jedinice donele jeftinu zemlju, dovele gradski svet do toga da hrli u unutranjost zemlje gde svaki ovek, za manje od onoga to plaa za zemljite u gradu, moe imati jutra i jutra zemlje. Godine koje su do te mere modernizovale izgradnju kua, da porodice jednostavno izlaze iz svojih starih kua i ulaze u nove, koje mogu da se kupe napravljene po porudbini, za manje od pola cene predratne zgrade i da se uz mali izdatak menjaju, kako bi se zadovoljila potreba za veim prostorom ili samo neka prolazna ud. Gremp frknu. Kue koje mogu da se menjaju svake godine, ba kao to bi ovek menjao nametaj. Kakav je to ivot? Vukao se pranjavom stazom koja je bila sve to je ostalo od onoga to je do pre nekoliko godina bila prometna ulica u kojoj se stanovalo. Ulica duhova, ree Gremp sebi - skrivenih malih duhova koji apuu nou. Duhova dece koja se igraju, prevrnutih tricikala i nakrivljenih toboganskih kola. Duhova domaica koje ogovaraju.

Duhova uzvikivanih pozdrava. Duhova rasplamsalih kamina i dimnjaka koji se pue u zimskoj noi. Oblaii praine podizali su mu se oko nogu i manetne njegovih pantalona pobelee od nje. Kua starog Adamsa bila je preko puta. Adams je bio mnogo ponosan na nju, seao se Gremp. Fasada od sivog kamena i prozori veliki kao zid. Sada je kamen bio zelen od mahovine u koju je zarastao, a razbijeni prozori zjapili su sa avetinjskom pakou. Korov je zaguio travnjak i sakrio prag. Brest je udarao granama o zabat. Gremp se seti dana kada je Adams posadio taj brest. Za trenutak zastade na ulici obrasloj travom, sa nogama u praini, steui obema rukama drku tapa, sklopljenih oiju. Kroz maglu godina uo je agor dece koja se igraju, lajanje Konradovog ivahnog kueta sa ulice. I tu je bio Adams, nag do pojasa, kopao aovom, dubio rupu, a brest je leao na travnjaku, sa korenjem zamotanim u sargiju. Maj 1946. Pre etrdeset etiri godine. Odmah poto su se on i Adams zajedno vratili iz rata. U praini se zaue koraci i Gremp, trgnuvi se, otvori oi. Pred njim je stajao mlad ovek. ovek od moda trideset godina. Moda malo manje. "Dobro jutro", ree Gremp. "Nadam se", ree mladi, "da vas nisam uplaio." "Videli ste me kako stojim tu", upita Gremp, "kao matora budala, sa zatvorenim oima?" Mladi klimnu. "Seao sam se", ree Gremp. "Stanujete negde blizu?" "Odmah u ovoj ulici. To je poslednja u ovom kraju grada." "Onda moda moete da mi pomognete." "Pitajte me", ree Gremp. Mladi zamuca. "Pa, vidite, to je ovako. Ja sam na nekoj vrsti... pa, mogli biste to nazvati sentimentalnim putovanjem." "Razumem", ree Gremp. "I ja sam." "Zovem se Adams", ree mladi. "Deda mi je stanovao negde ovde. Pitam se..." "Tano tamo", ree Gremp. Stajali su zajedno i posmatrali kuu. "Bila je to nekada lepa kua", ree mu Gremp. "Va deda je zasadio onaj brest odmah po povratku iz rata. Bio sam sa njim za sve vreme rata i zajedno smo se vratili kui. To je za vas bio dan..." "teta je", ree mladi Adams. "teta..." Ali izgleda da ga Gremp nije uo. "Va deda?" zapita. "Izgleda da sam mu izgubio trag." "Umro je", ree mladi Adams. "Pre dosta godina." "Petljao se neto sa atomskom energijom." "Tano", ponosno ree Adams. "Stupio je u posao im je bila uvedena u industriju. Odmah posle Moskovskog sporazuma." "Odmah poto su zakljuili", ree Gremp, "da ne mogu da vode rat." "Tano", ree Adams. "Prilino je teko voditi rat", ree Gremp, "kad ne postoji nita emu bi teio." "Mislite na gradove", ree Adams.

"Sigurno", ree Gremp, "i tu ima jedna udna stvar. Vitlajte svim moguim atomskim bombama koliko god hoete, i ne biste mogli da ih zaplaite i isterate. Ali dajte im jeftinu zemlju i porodine avione, rasturie se ba kao sumanuti zeevi." Don D. Vebster peo se irokim kamenim stepenicama gradske kue kada ga sustie i zaustavi strailo sa pukom pod pazuhom. "Kako ste, g. Vebster?" upita strailo. Vebster se zagleda i lice mu se nabra prepoznavi strailo. "Ti si, Livai", ree. "Kako ide, Livai?" Livai Luis se isceri kvrgavim zubima. "Tako, osrednje. Bate pristiu, a mladi zeevi e biti dobri za jelo." "Nisi se valjda umeao u onu gadnu guvu sa kuama?" upita Vebster. "Ne, gospodine", izjavi Livai. "Niko od nas Skvotera Skvoter (u SAD) - ovek koji se naseli na vladinu zemlju, prema propisima, da bi stekao prava na nju; prim. prev. ne uputa se ni u kakve prljave poslove. Mi potujemo zakon. Bogobojaljivi ljudi, to smo mi. Tu smo samo zato to nigde drugde ne moemo da zaradimo za ivot. I nikome ne inimo zlo to stanujemo u kuama od kojih su drugi digli ruke i napustili ih. Policija nas okrivljuje za lopovluk i druge stvari to se deavaju prosto zato to zna da ne moemo da se zatitimo. Prave od nas krivce za sve." "Volim to to ujem", ree Vebster. "ef hoe da spali kue." "Ako proba", ree Livai, "naletee na neto na ta ne rauna. Isterali su nas sa naih imanja sa tim njihovim rezervoarskim usevima, ali dalje nas nee terati." Pljunu preko stepenica. "Da nemate sluajno malo sitnine?" upita. "Nestade mi municije, a ti zeevi navalili..." Vebster gurnu prste u dep sakoa i izvue pola dolara. Livai se isceri. "Ba lepo od vas, g. Vebster. Doneu vam pun tanjir mesa kad nalovim veverica u jesen." Skvoter dodirnu eir sa dva prsta i povue se niza stepenice dok mu se sunce odbijalo od doboa puke. Vebster opet okrete uza stepenice. Kad ue u salu, sednica gradskog vea bila je ve u punom jeku. ef policije Dim Maksvel stajao je kraj stola, a gradonaelnik Pol Karter je govorio. "Zar ne misli da moda postupa pomalo brzopleto, Dime, kad trai takvu akciju sa kuama?" "Ne, ne mislim", izjavi ef. "Osim dvadesetak, ili tako neto, ni jednu od tih kua ne zauzimaju njihovi zakoniti vlasnici, bolje rei prvobitni vlasnici. Sve one sada pripadaju gradu, zbog poreskih prekraja. Nisu nita drugo nego trn u oku i opasnost. Nita ne vrede. ak ni koliko bi kotalo da se spasu. Drvo? Drvo vie ne koristimo. Plastine mase su bolje. Kamen? Upotrebljavamo elik umesto kamena. Ni jedna jedina od tih kua nema nikakve materijalne niti prodajne vrednosti. A u meuvremenu postaju sastajalita sitnih prestupnika i nepozeljnih elemenata. Obrasle zelenilom kao to je to ve primer sa stambenim etvrtima, one su savreno skrovite za sve mogue kriminalce. ovek poini zloin, i pravac u kue - a kad je ve tamo, onda je bezbedan, jer ja bih mogao da uputim i hiljadu Ijudi, a on bi im svima umakao. Ne vrede ni koliko bi se dalo za ruenje. A ipak su, ako ne opasnost, a ono bar napast. Treba da ih se otarasimo, a spaljivanje je najjeftiniji, najbri nain. Preduzeli bismo sve mere predostronosti." "A pravni aspekt?" upita gradonaelnik.

"Proverio sam to. ovek ima pravo da uniti svoje vla snitvo na nain koji smatra podesnim, ukoliko time ne ugroava tuu imovinu. Pretpostavljam da bi se isti zakon mogao primeniti i na gradsku optinu." Odbornik Tomas Grifin skoi na noge. "Otuili biste puno ljudi", izjavi on. "Spalili biste mnoga stara imanja. Ljudi jo uvek oseaju neku sentimentalnu privrenost." "Ako im je stalo do njih", obrecnu se ef, "zato nisu plaali porez i starali se o njima? Zato su odjurili u unutranjost i prosto ostavili kue? Evo, pitajte Vebstera. Moe da vam kae koliko je uspeo kada je pokuao da zainteresuje ljude za domove predaka." "Misli na onu komediju sa Nedeljom starog doma?" ree Grifin. "Nije uspela. Naravno da nije. Vebster je toliko preterao s tim da su se ljudi sprdali. Slubenici Trgovinke komore uvek tako neto naprave." Odbornik Forest King ljutito die glas. "Nema nieg loeg u Trgovinskoj komori, Grifine. Samo to to si propao u poslu nije razlog..." Grifin ne obrati panju na njega. "Prolo je vreme pritiska, gospodo. Zauvek je prohujalo vreme velikog pritiska, Belihu Belihu (u SAD): razmetljiva ili senzacionalna reklama, buna propaganda; prim. prev. je mrtav i sahranjen. Vreme kada ste mogli da imate dane ita i dolarske dane na berzi, ili da izmislite nekakvu lanu proslavu, dekoriete kue zastavama i privuete gomile spremne da troe novac, prolo je jo pre mnogo godina. Samo vi ljudi izgleda da to ne znate. Uspeh takvih senzacionalnih poduhvata bio je u tome to su odgovarali psihologiji mase i graanskoj lojalnosti. A nema graanske lojalnosti kada grad umire na nogama. Ne moete apelovati na psihologiju gomile kada gomile nema - kada svaki, ili bezmalo svaki ovek ivi sam na etrdeset jutara." "Gospodo", molio je gradonaelnik. "Gospodo, ovako nikako ne ide." King se prenu, udari o sto. "Ne, da ujemo to. Vebster je doao. Mogao bi da nam kae ta misli." Vebster se vrpoljio u neprilici. "Ja jedva da uopte imam ta da kaem", ree on. "Zaboravite to", izbaci Grifin i sede. Ali King je i dalje stajao, lice mu je bilo tamnocrveno, a usne drhtale od besa. "Vebstere!" uzviknu on. Vebster zavrte glavom. "Doao si sa jednom od tvojih velikih ideja", vikao je King. "Hteo si da je iznese pred vee. Istupi, ovee, i reci ta misli, traio si priliku za to i sad ti se ukazuje." Vebster se polako die, sa besno stisnutim usnama. "Moda si i suvie tup", ree Kingu, "da bi shvatio zbog ega ne podnosim to tvoje ponaanje." King zinu, zatim eksplodira. "Tup! I ti to meni kae! Radili smo zajedno i pomagao sam ti. Nikada mi tako neto do sada nisi rekao... ti si..." "Nikad ti to pre nisam rekao", ree mirno Vebster. "Jasno da nisam. eleo sam da sauvam posao." "Pa dobro, nema posla", zaurla King. "Od ovog trenutka vie nema posla." "Umukni", ree Vebster. King je buljio u njega, zbunjen, kao da ga je neko oamario posred lica. "I sedi", ree Vebster, a glas mu je sekao po sobi kao otar no. Kingova kolena popustie pod njim i on naglo sede. Zavlada krhka tiina. "Imam neto da kaem", ree Vebster. "Neto to je trebalo odavno da se kae. Neto to svi treba da ujete. Zapanjuje me da ja treba da budem taj koji e vam to rei. Pa ipak, moda, kao ovek koji ve blizu petnaest godina radi u interesu ovog grada, logino je da ja budem onaj koji e rei istinu.

Odbornik Grifin ree da grad umire na nogama, i to to kae je tano. Naao bih samo jednu greku u tome, a to je ublaavanje istine. Grad... na grad, bilo koji grad... ve je mrtav. Grad je anahronizam. On je nadiveo svoju svrhu. Hidroponici i helikopter znaili su njegovu propast. U poetku, grad je bio stanite plemena, prostor na kome se pleme sakupljalo radi uzajamne odbrane. Kasnije, oko njega se podizao zid da bi se postigla bolja zatita. Onda je zid konano nestao, ali grad je iveo i dalje zbog pogodnosti koje je pruao zanatima i trgovini. iveo je i dalje u moderno doba zato to su ljudi bili prinueni da stanuju u blizini svojih radnih mesta, a ona su bila u gradu. Ali danas vie nije tako. Sa privatnim avionom sto milja sada predstavlja krae rastojanje nego pet milja tamo negde 1930. godine. Ljudi lete na posao po nekoliko stotina milja i lete kui na kraju radnog dana. Vie nije potrebno da ive zbijeni u gradu. Automobil je zapoeo ovaj kurs, a privatni avion ga je zavrio. Taj razvoj se mogao primetiti jo poetkom ovog veka u beanju iz grada, od njegovih poreza i zaguljivosti, pokretu prema predgraima i velikim komadima zemlje. Mnogi su ostajali vezani za grad, zbog nedostatka odgovarajueg prevoza, zbog nedostatka finansijskih sredstava. Ali sada, kada rezervoarska proizvodnja useva srozava vrednost zemlje, ovek moe da kupi ogroman kompleks u unutranjo sti za manje od onoga to je davao za zemljite u gradu pre etrdeset godina. A sa avionima na atomski pogon ni prevoz vie nije problem." Zautao je, a tiina je trajala i dalje. Gradonaelnik je imao zaprepaen izraz. Kingove usne su se micale, ali se rei nisu ule. Grifin se smekao. "I tako, ta nam ostaje?" upita Vebster. "Rei u vam ta. Ulice i ulice, blokovi i blokovi naputenih kua od kojih su ljudi prosto digli ruke i otili. Zato su imali da ostanu? ta im je grad mogao ponuditi? Nita od svega onoga to je davao generacijama pre njih, jer progres je izbrisao potrebu za olakicama koje prua grad. Oni su izgubili neto, finansijski gledano, razume se, kada su napustili kue. Ali injenica da mogu da kupe dva puta bolju kuu po upo la manjoj ceni, injenica da mogu da ive onako kako ele, da razviju neto kao porodina imanja prema najboljoj tradiciji koju su im ostavili bogati od pre jedne generacije - sve je to prevagnulo za naputanje domova. I ta nam je ostalo? Nekoliko blokova poslovnih zgrada. Nekoliko jutara industrijskih preduzea. Gradska uprava opremljena za staranje o milion ljudi, bez tog miliona. Budet koji je poreze naterao tako visoko da e se najzad ak i poslovne zgrade iseliti da bi ih izbegle. Utaje poreza koje su nam natovarile na vrat bezvrednu imovinu. To nam je ostalo. Ako mislite da e vam nekakva Trgovinska komora, neka buna reklama, neki plitkouman plan dati odgovore na ovo, onda ste aavi. Postoji samo jedan odgovor, i on je jednostavan. Grad kao ljudska institucija je mrtav. Moda e nastaviti da se bori jo nekoliko godina, ali to je sve." "G. Vebster", ree gradonaelnik. No Vebster ne obrati panju na njega. "Ali da nije bilo ovoga to se danas desilo", ree, "ostao bih i dalje i igrao se lutaka sa vama. Nastavio bih da se pretvaram da mislim da grad ivi. I dalje bih zavaravao i sebe i vas. Ali, gospodo, postoji i takva stvar kao to je ljudsko dostojanstvo." Ledenu tiinu prekide utanje hartije i prigueno kaljucanje nekog zbunjenog sluaoca. Ali Vebster nije bio gotov. "Grad je propao", ree, "i dobro to je propao. Umesto to sedite ovde i jadikujete nad njegovim zdrobljenim telom, bolje bi bilo da ustanete na noge i zahvalite to je

propao. Jer da ovaj grad nije nadiveo svoju namenu, kao to se dogodilo sa svim drugim gradovima - da gradovi sveta nisu bili naputeni, bili bi razoreni. Bilo bi rata, gospodo, atomskog rata. Jeste li zaboravili kako ste se budili nou i oslukivali da li e pasti bomba, znajui da je neete uti, znajui da vie nikad neete uti ako zaista doe" Ali gradovi su bili naputeni, a industrija raturena, nije bilo ciljeva, i nije bilo rata "Neki od vas gospodo", ree on, "mnogi od vas gospode danas su ivi zato to su ljudi napustili va grad. Sada, pobogu, pustite ga neka bude mrtav. Budite sreni to je mrtav. To je najbolja stvar koja se ikada dogodila u celoj ljudskoj istoriji." Don D. Vebster se okrete na peti i napusti sobu. Napolju, na prostranom kamenom stpenitu stade i zagleda se u nebo bez oblaka, vide golubove kako krue iznad kulica i tornjeva gradske kue. Stresao se kao pas kada izae iz bare. Bio je budala, naravno. Sada e morati da juri za posao, moda ga dugo nee nai. Postajao je pomalo star za traenje posla. Ali uprkos tim mislima, na usne mu netraena doe jedna laka melodija. ustro krenu, sa napuenim usnama, neujno zvidei. Nema vie licemerstva. Nee vie noima leati budan pitajui se ta da radi svestan da je grad mrtav, znajui da je ono to radi beskorisno, oseajui se kao hulja zato to prima platu koju zna da ne zarauje. Oseajui onaj udni, dangrizav nemoni bes radnika koji zna da mu je rad neproduktivan. Iao je prema parkiralitu, uputivi se helikopteru. Sada moda, govorio je sebi, mogu da se odsele u unutranjost, onako kako Beti eli. Moda bi mogao da provodi veeri krstarei svojim zemljitem. Neko mesto sa potokom. Svakako mora da ima potok koji bi mogao da zapati pastrmkom. Podseti se da se popne na tavan i proveri opremu za letenje. Marta Donson je ekala na vratima ambara kada se stari auto dokotrljao puckajui stazom. Ol ukoeno izae, lica izbrazdana umorom. "Jesi prodao to?" upita Marta Ol zavrte glavom. "Ne vredi. Samo mi se smeju. Pokazuju klipove kukuruza dva puta vee od mojih, isto tako slatke i sa ravnijim redovima. Bostan gotovo bez kore. I ukusniji, kau." utnu grumen zemlje i on se raspade u prainu. "Ovako ne ide", izjavi on. "Rezervoari su nas stvarno unitili." "Moda da vidimo da prodamo farmu", predloi Marta. Ol nita ne ree. "Mogao bi da dobije posao na nekoj rezervoarskoj farmi", ree Marta. "Hari je dobio. Zbilja mu se svia." Ol odmahnu glavom. "Ili moda kao batovan", ree Marta. "Bio bi ba dobar batovan. Elegantan svet koji je preao na velika imanja voli da ima batovane za cvee i drugo. Tako je otmenije nego kada se radi mainama." Ol opet zavrte glavom. "Ne mogu da smislim da se petljam cveem", ree. "Ne poto sam gajio kukuruz ve vie od dvadeset godina." "Moda bismo", ree Marta, "mogli da imamo neki mali avion. I tekuu vodu u kui. I kadu umesto to se kupamo u staroj lunici pored vatre u kuhinji." "Ne bih umeo da teram avion", pobuni se Ol.

"Sigurno bi umeo", ree Marta. "To je prosto. Oni Andersonovi derani, nema im ni dva pedlja od zemlje, a stalno lete. Onaj jedan se zevzeio okolo i jednom je ispao, ali..." "Moram da razmislim o tome", ree Ol u oajanju. "Moram da razmislim." Okrete se, preskoi ogradu u uputi se u njive. Marta ostade pored kola gledajui za njim. Jedna usamljena suza skotrlja joj se niz pranjavi obraz. "Gospodin Tejlor vas eka", ree devojka. Don D. Vebster stade da muca. "Ali ja jo nisam bio ovde. On ne zna da u doi." "Gospodin Tejlor", insistirala je devojka, "vas oekuje." Pokae glavom prema vratima. Na njima je stajalo: BIRO ZA PRILAGOAVANJE LJUDI "Ali ja sam doao da traim posao", pobuni se Vebster. "Ne da budem prilagoen ili tako neto. Ovo je sluba Svetskog odbora za zapoljavanje, je li tako?" "Tano", izjavi devojka. "Zar neete gospodinu Tejloru?" "Kad ste navalili", ree Vebster. Devojka kljocnu prekidaem i progovori u interkomunikator. "G. Vebster je ovde, gospodine." "Neka ue", ree jedan glas. Sa seirom u ruci, Vebster proe kroz vrata. ovek za stolom imao je belu kosu, ali lice mladog oveka. Rukom pokaza stolicu. "Traite posao", ree. "Da", ree Vebster, "ali..." "Molim vas, sedite", ree Tejlor. "Ako mislite na onaj natpis na vratima, zaboravite to. Neemo pokuati da vas prilagodimo." "Ne mogu da naem posao", ree Vebster. "Jurim ve nedeljama i niko nee da me primi. Zato sam doao ovamo." "Niste eleli da doete?" "Ne, iskreno da kaem, nisam. Biro za zapoljavanje. To ima... ovaj... ima jedan prizvuk koji mi se ne dopada." Tejlor se osmehnu. "Terminologija je moda nesrena. Vi mislite na biroe za zapoljavanje iz starih dana. Mesta na koja su ljudi odlazili kada im je posao bio oajniki potreban. Vlada je drala biroe koji su nastojali da nau posla za ljude zato da ne bi pali na teret drutvu." "Ja sam dovoljno oajan", priznade Vebster. "Samo jo uvek imam ponos i zato mi je teko padalo da doem. Ali, najzad, vie nita drugo nije moglo da se uini. Vidite, ispao sam izdajnik ." "Hoete da kaete", ree Tejlor, "da ste rekli istinu. ak i ako vas je kotala posla. Poslovni svet, ne samo ovde, ve i u celom svetu, jo nije spreman za tu istinu. Poslovan ovek se jo uvek dri gradske tradicije, tradicije prodavanja. Kad doe vreme, on e shvatiti da mu grad nije potreban, da e mu sluba i valjane vrednosti doneti zamanije poslove nego to mu je prodavanje ikada donosilo. Pitao sam se, Vebstere, ta vas je samo nagnalo da uinite to to ste uinili?" "Bilo mi se smuilo", ree Vebster. "Smuilo mi se da gledam ljude kako se batrgaju sa vrsto zatvorenim oima. Da gledam kako se jedna stara tradicija odrava u ivotu kada treba da bude naputena. Dosta mi je bilo Kingovog graanskog entuzijazma na silu boga kada su svi razlozi za entuzijazam nestali." Tejlor potvrujui klimnu glavom. "Vebstere, ta mislite da li biste mogli da prilagoavate ljudska bia?" Vebster se samo zagleda.

"Ja to mislim", ree Tejlor. "Svetski odbor radi to ve godinama, mirno, nenametljivo. ak ni mnogi koji su prilagoeni ne znaju da su prilagoeni. Promene nastale otkako je od starih Ujedinjenih nacija postao Svetski odbor donele su mnogo poremeaja. Sa uvoenjem atomske energije u privredu stotine hiljada ostalo je bez posla. Ti ljudi su morali da se prekvalifikuju i uvode u nove poslove, neki u novu atomiku, neki u druge profesije. Pojava rezervoarske zamljoradnje oterala je zemljoradnike sa zemlje. Oni su nam, moda, doneli najvei problem, jer osim specijalnog znanja potrebnog za gajenje useva i rad oko stoke nisu znali nita drugo. Veina njih nije ni elela da stekne znanja. Mnogi su bili ogoreni zato to im je na silu oduzet nain izdravanja koji su nasledili od svojih predaka. A poto su po prirodi individualisti, napravili su tee psiholoke probleme nego i jedna druga klasa." "Mnogi od njih", izjavi Vebster, "jo uvek besposlie. Stotinu ili i vie njih zaposeli su kue i ive od danas do sutra. Ubiju po nekog zeca, vevericu, malo pecaju, gaje povre i beru divlje voe. Uputaju se u sitne krae ovde-onde i ponekad prose po ulicama u gradu." "Vi poznajete te ljude?" upita Tejlor "Neke od njih", ree Vebster. "Jedan mi s vremena na vreme donosi veverice i zeeve. Da bi izvadio tetu, iskami mi pare za municiju." "Oni bi se protivili prilagoavanju, zar ne?" "I te kako", ree Vebster. "Znate nekog farmera koji se zove Ol Donson? Jo uvek se dri svoje farme, jo uvek neizmenjen?" Vebster klimnu glavom. "ta ako biste pokuali da ga prilagodite?" "Izbacio bi me sa farme", ree Vebster. "Ljudi kao Ol i ti Skvoteri", ree Tejlor, "sada nam predstavljaju specijalne probleme. Ostali svet je uglavnom prilino dobro prilagoen, prilino se dobro uklopio u kolosek dananjice. Neki od njih dosta jadikuju za prolou, ali to je samo efekta radi. Ne biste ih mogli nagnati nazad na njihov stari nain ivota. Pre mnogo godina, u stvari kada je atomistika ula u industriju, Svetski odbor stajao je pred tekom odlukom. Da li promene koje znae progres u svetu sprovoditi postepeno, da bi se ljudima omoguilo da se prirodno prilagode, ili ih treba razvijati to bre, s tim da Odbor pomogne u neophodnom prilagoavanju ljudi? Bilo je odlueno, pravilno ili pogreno, da progres doe na prvo mesto, bez obzira na njegovo dejstvo na ljude. Ova odluka se uglavnom pokazala kao mudra. Znali smo, naravno, da u mnogim primerima ovo ponovno prilagoavanje nije moglo da se ini i suvie otvoreno. U nekim sluajevima, kao to je bilo sa velikim grupama radnika koji su ostali bez posla, to je bilo mogue, ali u veini projedinanih sluajeva, kao to je nas prijatelj Ol, nije. Tim ljudima se mora pomoi da nau sebe u ovom novom svetu, ali oni ne smeju znati da im se pomae. Kazati im to, znailo bi unititi poverenje i dostojanstvo, a ljudsko dostojanstvo je kamen-temeljac svake civilizacije." "Znao sam da se prilagoavanje sprovodi u samoj industriji", ree Vebster, "ali nisam uo za pojedinane sluajeve." "Nismo mogli da reklamiramo stvar", ree Tejlor. "To je u stvari tajna." "Ali zato mi onda sve to govorite?" "Zato to bismo eleli da radite sa nama. Da pomognete u prilagoavanju. Recimo, da ponete sa Olom. Zatim moda da vidite ta se moe uraditi sa Skvoterima." "Ne znam", ree Vebster. "ekali smo da pristupite", ree Tejlor. "Znali smo da ete najzad morati da doete ovamo. King bi vam pokvario svaku ansu koju ste mogli imati na bilo kom poslu. On

je stvar preneo dalje. Protiv vas su sve Trgovinske komore i sve graanske grupe danas u svetu." "Verovatno nemam izbora", ree Vebster. "Ne elimo da tako mislite o tome", ree Tejlor. "Razmislite neko vreme pa doite opet. ak i ako ne budete hteli ovaj posao, nai emo vam drugi - uprkos Kingu." Pred kancelarijom Vebster vide figuru straila kako ga eka. To je bio Livai Luis; nije se cerio kvrgavim zubima, a pod mikom je nosio puku. "Rekoe mi neki momci da su vas videli kad ste ulazili ovamo", objasni on, "pa sam vas saekao." "Kakva je nevolja?" upita Vebster, jer je Livaievo lice reito govorilo o nevolji. "Policija", ree Livai i pljunu s gaenjem. "Policija", ree Vebster i ohladi se izgovorivi tu re. Jer on je znao u emu je stvar. "Jeste", ree Livai. "Spremaju se da nas isteraju vatrom." "Znai, vee je najzad popustilo", ree Vebster. "Upravo dolazim iz policije", izjavi Livai. "Rekao sam im da bi im bolje bilo da pripaze. Kazao sam im da e se creva rasuti po zemlji ako samo pokuaju. Postavio sam momke oko kue i rekao im da ne pucaju sve dok ne budu sigurni da e pogoditi." "Ne moe tako, Livai", otro ree Vebster. "Ne mogu!" odvrati Livai. "Ve sam to uradio. Isterali su nas sa farmi, primorali nas da ih prodamo jer nismo mogli da zaradimo za ivot. I nee nas goniti dalje. Ili emo ostati ovde ili umreti. A isterae nas vatrom jedino kada ne bude ostao niko da ih zaustavi." Pritee pantalone i opet pljunu. "I nismo mi jedini koji tako misle", izjavi. "I Gremp je tamo sa nama." "Gremp!" "Jasno. Onaj stari to stanuje kod vas. Preuzeli smo ga u neku ruku kao svog glavnokomandujueg. Kae da se sea nekih trikova iz rata za koje policajci nikad nisu uli. Poslao je nekoliko momaka u Dom legija da zdipe jedan top. Kae da ma gde moe da nae granate za njega iz muzeja. Kae, ima da ga postavimo i onda da javimo da emo osuti paljbu ako policija krene." "Sluaj, Livai, hie neto da mi uini?" "Razume se, g. Vebster." "Hoe da ue ovamo i potrai gospodina Tejlora? Trai da ga vidi. Kai mu da sam ve na poslu." "Jasno da hou, ali kuda ete vi?" "Odoh do gradske kue." "Sigurno neete da idem s vama?" "Ne", izjavi Vebster. "Bolje da idem sam. I, Livai..." "Molim." "Kai Grempu da zadri svoju artiljeriju. Neka ne puca ako ne mora - ali ako bude morao, neka ide redom." "Gradonaelnik je zauzet", ree Rejmond Braun, njegov sekretar. "To vi mislite", ree Vebster i uputi se vratima. "Ne moete unutra, Vebstere", dreknu Braun. Skoi sa stolice i jurnu oko stola pokuavajui da dohvati Vebstera. Vebster postrance zamahnu rukom, dohvati Brauna za grudi i tresnu ga nazad o sto. Sto se zanese, Braun zavitla rukama, izgubi ravnoteu i tupo bupnu o pod. Vebster naglo otvori gradonaelnikova vrata. Gradonaelnikove noge skliznuse sa stola. "Rekao sam Braunu", ree.

Vebster potvri. "I Braun je rekao meni. U emu je stvar, Kartere? Bojali ste se da bi King mogao saznati da sam ovde? Plaite se da ne budete korumpirani nekom dobrom idejom?" "ta elite?" izbrecnu se Karter. "ujem da e policija da pali kue." "Tano", izjavi poteno gradonaelnik. "One su opasne za zajednicu." "Kakvu zajednicu?" "Sluajte, Vebstere." "Znate vi da nema zajednice. Samo nekoliko vas valjivih politiara to se muvate okolo da bi vam se priznao boravak, da biste bili sigurni da e vas izabrati svake godine i da ete vui plate. Dolo je do toga da sve to imate da uradite jeste da glasate jedan za drugog. Ljudi koji rade po trgovinama i radnjama, ak i oni koji rade najbednije poslove u fabrikama, ne ive unutar gradskog podruja. Poslovni ljudi su odavno otili iz grada. Oni ovde svravaju poslove, ali ne stanuju." "Ali ovo je jo uvek grad", izjavi gradonaelnik. "Nisam doao da se raspravljam oko toga sa vama", ree Vebster. "Doao sam da pokuam da vas ubedim da greite to palite te kue. ak i ako vi to ne shvatate, kue su domovi za ljude koji nemaju druge domove. Za ljude koji su doli u ovaj grad da trae utoite, koji su nali pribeite kod nas. Mi smo donekle odgovorni za njih." "Nismo mi odgovorni za njih", zakrguta gradonaelnik. "to god bude sa njima, to je njihova sopstvena zla srea. Nismo ih zvali ovamo. Ne elimo ih ovde. Oni nita ne dorpinose drutvu. Hoete da mi kaete kako su oni promaeni sluajevi. Pa ta ja tu mogu? Hoete da kaete da ne mogu da nau zaposlenje? A ja vam kaem da bi mogli da nau posla kada bi pokuali da ga nau. Ima posla, uvek ima posla da se radi. Napunili su im glave tim priama o novom svetu i oni sada zamiljaju da neko treba da im nae kuu koja im se dopada i posao koji im odgovara." "Govorite kao neki razbarueni individualista", ree Vebster. "Kaete to kao da vam sve ovo izgleda smeno", prosikta gradonaelnik. "I mislim da je smeno", ree Vebster. "Smeno i tragino da danas uopte neko tako misli." "Svet bi bio mnogo bogatiji sa malo razbaruenog individualizma", obrecnu se gradonaelnik. "Pogledajite Ijude koji su uspeli." "Mislite na sebe?" zapita Vebster. "Mogli biste da uzmete i mene, na primer", sloi se Karter. "Mnogo sam radio, koristio priliku. Umeo sam da predvidim stvari. Ja sam..." "Hoete da kaete da ste se uvlaili gde treba i gazili kaga treba", ree Vebster. "Vi ste sjajan primer one vrste ljudi koja danas nije potrebna svetu. Zaista zaudarate na plesan, toliko su vam stare ideje. Vi ste poslednji od politiara, Kartere, ba kao to sam ja bio poslednji od sekretara Trgovinskih komora. Samo vi to jo ne znate. Ja sam znao i izvukao sam se. ak i ako me je to neto kotalo, prekinuo sam jer sam morao da spasem svoje samopotovanje. Vaa politika je mrtva. Mrtva, zato to bi svaki naduveni grlati klipan sa bezobraznom njukom mogao da se doepa vlasti obraajui se psihologiji rulje. A vie nemate psihologiju rulje. Ne moete imati psihologiju gomile kada svet ne daje ni pet para na to ta se deava sa neim to je ve mrtvo politikim sistemom koji se sruio pod svojom sopstvenom teinom." "Izlazite", vrisnu Karter. "Napolje, da ne zovem ace da vas izbace." "Zaboravljate", ree Vebster, "da sam doao da razgovaramo o kuama." "Nita vam to ne vredi", zarea Karter. "Moete da stojite i priate tu do sudnjeg dana. Te kue ima da gore. To je svreno." "Kako bi vam se dopalo da se od centra napravi gomila uta?" zapita Vebster.

"Poreenje vam je groteskno", ree Karter. "Nisam govorio o poreenjima", ree Vebster. "Niste..." Gradonaelnik je buljio u njega. "O emu ste onda govorili?" "Samo o ovome", ree Vebster. "U trenutku kad prva baklja dotakne kue, na gradsku kuu ima da se spusti prva granata. A druga e udariti u Nacionalnu banku. Ii e redom, prvo na najkrupnije ciljeve." Karter je blenuo. Onda mu se crven talas besa razli sa vrata na lice. "Nee to ii, Vebstere", prasnu. "Mene ne moete da blefirate. Takva izmiljotina..." "Nije to izmiljotina", izjavi Vebster. "Oni tamo imaju top. Uzeli su neto ispred Doma legija, neto iz muzeja. I imaju ljude koji umeju da rukuju topovima. U stvari, nisu im ni potrebni. To je praktino direktan pogodak. Kao kad gaate ambar s boka." Karter posegnu za radiom, ali ga Vebster zadra podigavi ruku. "Bolje promislite jedan minut, Kartere, pre nego to se izbezumite. Vi ste u nezgodnoj situaciji. Ponite taj va plan i imaete bitku na vratu. Kue mogu da izgore, ali centar e biti sruen. Poslovni ljudi e vas skalpirati zbog toga." Karterova ruka se povue. Izdaleka doe otar prasak puke. "Bolje ih opozovite", upozori Vebster. Karterovo lice se grilo od neodlunosti. Jo jedna puka opali, jo jedna i jo jedna. "Uskoro e", rece Vebster, "ovo otii i suvie daleko. Tako daleko da neete moi da ga zaustavite." Prozori sobe zazveae od potmule eksplozije. Karter skoi sa stolice. Vebster se odjednom ohladi i oseti se slab. Ali se napregnu da mu lice ostane mirno i glas spokojan. Karter je gledao kroz prozor kao skamenjen. "Bojim se", ree Vebster, "da je ve otilo daleko." Radio na stolu je uporno zvonio, a svetlo treptalo. Karter isprui drhtavu ruku i ukljui ga. "Kartere", progovori jedan glas. "Kartere. Kartere." Vebster prepozna taj glas - bikovski ton efa policije Dima Maksvela. "ta je?" zapita Karter. "Imali su jedan veliki top", ree Maksvel. "Eksplodirao je kad su pokuali da opale. Valjda municija nije valjala." "Jedan top?" upita Karter. "Samo jedan top?" "Ne vidim ni jedan drugi." "uo sam puku", ree Karter. "Jeste, malo su pucali na nas. Ranili nekoliko momaka. Ali sad su se povukli. Dublje u gusti. Vie nema pucanja." "U redu", ree Karter, "napred, i ponite da palite." Vebster krenu napred. "Pitajte ga, pitajte ga..." Ali Karter okrete prekida i radio zamre. "ta ste to hteli da pitate?" "Nita", ree Vebster. "Nita naroito." Nije mogao da mu kae da je Gremp bio onaj koji ume da p uca iz topa. Nije mogao da mu kae da je Gremp bio tamo kada je top eksplodirao. Morae da se izvue odavde, da ode do topa to pre. "Bio je to dobar blef, Vebstere", ree Karter. "Dobar blef, ali nije upalio." Gradonaelnik se okrenu ka prozoru koji je gledao na kue.

"Nema vie pucnjave", ree. "Brzo su se predali." "Imaete sreu", dobaci Vebster, "ako vam se estorica od vaih policajaca ivi vrate. Oni Ijudi sa pukama su se zavukli u gusti, a u stanju su da pogode vevericu u oko na sto jardi." Napolju u hodniku zau se bat, dva para nogu tralo je ka vratima. Gradonaelnik se naglo okrete od svog prozora, a Vebster oko sebe. "Gremp", zaurla on. "Zdravo, Doni", dunu Gremp i ukopa se u mestu. ovek iza Grempa bio je mlad i mahao je neim u ruci - svenjem hartija koji je utao. "ta hoete?" upita gradonaelnik. "Mnogo", ree Gremp. Zastade za trenutak da povrati dah i ree izmeu udisaja: "Upoznajte se sa mojim prijateljem. Ovo je gradonaelnik, Adamse." "Adams?" upita gradonaelnik. "Jasno", ree Gremp. "Njegov deda je stanovao ovde. Tamo u Dvadeset sedmoj ulici." "A", izusti gradonaelnik i izgledalo je kao da ga je neko tresnuo ciglom. "A, mislite na F. D. Adamsa." "Moete se kladiti da je tako", ree Gremp. "On i ja, mi smo bili zajedno u ratu. Noima mi nije davao da zaspim priajui mi o svom sinu kod kue." Karter klimnu Henri Adamsu. "Kao naelnik grada", ree, pokuavajui da donek le povrati svoje dostojanstvo. "elim vam dobrodolicu u..." "Ovo nije ba prikladna dobrodolica", ree Adams. "ujem da palite moje vlasnitvo." "Vae vlasnitvo!" zagrcnu se gradonaelnik i zablenu se s nevericom u sveanj hartija kojim je Adams mahao pred njegovim nosom. "Jest, njegovo vlasnitvo", vrisnu Gremp. "Samo to ga je kupio. Dolazimo upravo iz katastra. Platio je sav zaostali porez i kazne i sve drugo to ste vi, lopovi od zakona, izmislili da natovarite na kue." "Ali, ali.." pokuavao je gradonaelnik da doe do rei, hvatajui dah. "Ne sve. Moda samo imovinu starog Adamsa." "Sve kompletno", trijumfalno ree Gremp. "A sada", ree Adams gradonaelniku, "ako biste bili ljubazni da kaete svojim ljudima da prestanu da unitavaju moju imovinu." Karter se previ preko stola i pipajui potrai radio, nespretno, kao da odjednom ima dve leve ruke. "Maksvele", povika. "Maksvele, Maksvele." "ta hoe?" odvrati Maksvel urlajui. "Prekini te vatre", zaurla Karter. "Poni da ih gasi. Zovi vatrogasce. Uini to god zna. Samo zaustavi tu paljevinu." "Nije nego", ree Maksvel. "Voleo bih da se odlui." "Uradi to ti kaem", vrisnu gradonaelnik. "Pogasi te vatre." "U redu", ree Maksvel. "U redu. Ne nerviraj se. Ali momcima se to nee svideti. Nee im se dopasti da se na njih puca zato to rade neto oko ega se ti tu predomilja." Karter se die od radija. "Uveravam vas, gospodine Adams", ree on, "da je sve ovo jedna velika greka." "Jeste", sveano izjavi Adams. "Vrlo krupna greka, gradonaelnie. Najvea koju ste ikada napravili." Jedan trenutak stajali su tako gledajui jedan drugoga preko sobe.

"Sutra u", ree Adams, "podneti zahtev sudu i tra iu ukidanje gradske povelje. Kao vlasnik najveeg dela zemljita u gradskom ataru, i u pogledu povrine i procene, mislim da imam sva zakonska prava da to uinim." Gradonaelnik proguta vazduh, pa onda nekako istisnu rei. "Na osnovu ega?" zapita. "Na osnovu toga", ree Adams, "to ona vie nije potrebna. Mislim da neu imati mnogo da se trudim da dokaem svoje pravo." "Ali... ali... to znai..." "Jeste", ree Gremp, "znate vi ta to znai. To znai da je s vama gotovo." "Park", ree Gremp, pokazujui rukom divljinu gde je nekada bila stambena etvrt grada. "Park, tako da ljudi mogu da se podsete kako su njihovi stari iveli." Njih trojica stajali su na Tauer Hilu; nad njima se nejasno nazirao stari rezervoar vodovoda, sa svojim vrstim elinim nogama zarivenim u more trave visoke do pojasa. "Ne ba park", objasni Henri Adams. "Bolje spomenik. Spomenik jednoj eri komunalnog ivota koji e biti zaboravljen za narednih sto godina. Ouvanje jednog broja neobinih oblika gradnje koji su se pojavili da bi zadovoljili izvesne uslove i posebne ukuse svakog pojedinca. Nikako robovanje arhitektonskim zamislima, ve jedan napor da bi se postigao bolji ivot. Za jo sto godina ljudi e etati po tim kuama sa istim oseanjem strahopotovanja sa kojim danas idu u muzej. Za njih e to biti neto iz primitivnog doba, jedan stupanj na putu za bolji, potpuniji ivot. Umetnici e provoditi ivot prenosei te stare kue na svoja platna. Pisci istorijskih romana dolazie ovamo da udahnu dah autentinosti." "Ali, rekoe da mislite da obnovite sve kue, napravite travnjake i bate tano onako kakvi su bili", ree Vebster. "Za to e vam biti potrebno itavo bogatstvo. A zatim jo jedno da ih odravate." "Imam i suvie novca", ree Adams. "Ogromno mnogo novca. Setite se samo, moj deda i otac dobili su deonice u atomskoj industriji pod istim uslovima kao i osnivai." "Va deda je bio najbolji igra krepa Krep (am.) - kockarska igra dvema kockama; prim. prev. koga sam ikad sreo", ree Gremp. "Vodio me je da me opeljei kad god bismo primili platu." "Nekada", ree Adams, "kada je ovek imao suvie novca, bilo je drugih stvari na koje je mogao da ga potroi. Dobrotvorne akcije, na primer. Ili medicinska istraivanja, ili tako neto. Ali danas nema dobrotvornih akcija. Nema dovoljno biznisa da bi se one odravale. A otkako se Svetski odbor uhodao, ima mnogo para za sva ispitivanja, medicinska ili druga, ko god bi hteo da ih obavlja. Nisam planirao ovu stvar kada sam doao da vidim staru dedinu kuu. Samo sam eleo da je vidim, to je bilo sve. Toliko mi je priao o njoj. Kako je posadio drvo na travnjaku ispred kue. I o bati sa ruama koju je imao pozadi. I onda sam je video. To je bila utvara koja se ruga. Neto to je bilo zaboravljeno i ostavljeno. Neto to je nekome mnogo znailo i bilo zaboravljeno. Dok sam stajao tamo pred kuom onog dana sa Grempom, palo mi je na pamet da nita bolje ne bih mogao da uinim nego da za potomstvo sauvam deo ivota ko jim su iveli njegovi preci." Daleko dole iznad drvea izvi se tanka, plava nit dima. Vebster pokaza prstom. "A oni?" "Skvoteri ostaju", ree Adams, "ako ele. Bie za njih mnogo posla. A uvek e se nai koja kua gde e moi da stanuju. Mui me samo jedna stvar. Ne mogu da budem ovde lino sve vreme. Bie mi potreban neko da upravlja radovima. To e biti posao za ceo ivot."

Pogleda u Vebstera. "Napred, Doni", ree Gremp. Vebster odmahnu glavom. "Beti je priraslo za srce ono mesto u unutranjosti." "Ne biste morali da budete ovde", ree Adams. "Mogli biste da dolazite avionom svakog dana." Odozdo, ispod brda, zau se pozdrav. "To je Ol", povika Gremp. Mahnu tapom. "Zdravo, Ole. Popni se ovamo." Gledali su Ola kako koraa uz brdo i ekali ga utei. "Hteo sam da razgovaram s tobom, Doni", ree Ol. "Imam jednu ideju. Probudi me noas iz dubokog sna." "Kai", ree Vebster. Ol baci pogled na Adamsa. "Ne brini", ree Vebster. "To je Henri Adams. Moda se sea njegovog dede." "Seam ga se", ree Ol. "Bio je lud za atomskom energijom. Kako je uspeo?" "Prilino", ree Adams. "Drago mi je to to ujem", ree Ol. "Mislim da nisam bio u pravu. Govorio sam da od njega nikad nita nee biti. Stalno je sanjario." "A ta ideja?" upita Vebser. "uli ste za turistike raneve, je l' tako?" upita Ol. Vebster potvrdi. "Mesto", ree Ol, "gde su ljudi dolazili i zamiljali da su kauboji. To im se svialo zato to stvarno nisu znali koliko tekog posla ima na ranu i mislili su kako je romantino jahati konje i..." "Sluaj", zapita Vebster. "Ne misli valjda da pretvori svoju farmu u turistiki ran?" "Ne", ree Ol. "Ne u turistiki ran. Moda u turistiku farmu. Svet vie ne zna bogzna ta o farmama, jer jedva da ih jo ima. I itae o slani..." Vebster se zagleda u Ola. "Navalili bi, Ole", izjavio on. "Ubijali bi se utrkujui se da provedu odmor na pravoj, estitoj starovremskoj farmi." Iz bunja na padini brda izlete jedan sjajan predmet koji je kljocao, grgotao i pitao, bljeskajui seivima i mlatarajui rukom nalik na dizalicu. "To je onaj aknuti kosa!" dreknu Gremp. "Znao sam da e mu se jednog dana polomiti neki zupanik i da e potpuno sii s uma!" NAPOMENE UZ DRUGU PRIU Jo uvek strana po svim drugim merilima, druga pria ima jedan bliskiji ton nego prva. Ovde, po prvi put, italac stie utisak da je ova pria mogla nastati uz pseu logorsku vatru, situacija nezamisliva u sluaju prve prie. Ovde je dato neto od uzvienih moralnih i etikih ideja koje psi cene. Tu se isto tako opisuje jedna borba koju pas moe da shvati, ak i ako ta borba otkriva duhovnu i moralnu izopaenost njenog centralnog lika. Isto tako, po prvi put se pojavlluje lik koji ima poznat prizvuk - robot. U robotu Denkinsu, prvi put predstavljenom u ovoj prii, pas se upoznaje sa likom koji je hiljadama godina bio ljubimac tenadi. Ti smatra Denkinsa stvarnim junakom legende. U njemu on vidi produenje ovekovog uticaja posle njegovog nestanka, mehaniki ureaj pomou kojeg je ljudska misao nastavila da vodi pse jo dugo poto je sam ovek nestao. Mi ipak imamo svoje robote, dragocena i prijatna sokoala koja postoje samo da b i nas snabdela rukama. Tokom godina, meutim, robot psa je u tolikoj meri postao deo njega, da nijedan pas sada ne gleda na svog robota kao na neku odvojenu stvar.

Veina drugih prouavalaca legende odluno napada Tiovo tvrenje da je robot ovekov izum, naslee koje naa vrsta vue od oveka. Ideja da je robot moda bio napravljen i dat psima kao pomo u razvoju njihove kulture jeste, prema Baunsu, ideja koja sve u svemu mora da otpadne ve i zbog same svoje romantinosti. Po svemu sudei, kae Bauns, on je i konstruisan u prii i kao takav mora obavezno biti sumnjiv jo od poetka. Danas se ni na koji nain ne moe saznati kako su psi razvili robota. Ono malo naunika koji su posvetili neko vreme prouavanju nauke o robotima istiu da visokospecijalizovana upotreba robota u stvari dokazuje da ga je izumeo pas. Da bi bio tako specijalizovan, kau oni, robota je morala izmisliti i razviti vrsta ijoj je posebnoj upotrebi on tako naroito prilagoen. Niko osim psa, istiu oni, nije mogao napraviti tako dobar posao ili toliko komplikovano orue. Rei da danas nijedan pas ne bi mogao da napravi robota znai izvrdavati odgovor. Nijedan pas danas ne bi mogao da napravi robota zato to nema potrebe da ga pravi, poto se roboti sami grade. Sasvim je jasno da je pas stvarno napravio robota kada je to bilo potrebno i izgradivi robota obdarenog nagonom za reprodukciju koji ga goni da gradi druge sebi sline, reio problem na tipino psei nain. U ovoj prii takoe se pojavljuje ideja koja se provlai kroz ostali deo legende i koja ve dugo zbunjuje sve naunike i veinu italaca. To je ideja da neko moe fiziki da izie iz ovog sveta, napolje u prostor i da ga pree da bi doao do drugih svetova. Mada se ova ideja uglavnom smatra istom fantazijom, koja, naravno, ima svoje odgovarajue mesto u svakoj legendi, njoj je posveeno dosta studija. Veina studija potvrdila je uverenje da tako neto nije mogue. Prema ovom verovanju, zvezde koje nou vidimo su moni svetovi daleko od naih svetova. Svako zna, naravno, da su to samo svetla koja vise na nebu i da nam je veina od njih veoma blizu. Bauns daje neto to moda najbolje objanjava poreklo ideje o svetu izvan prostora. To nije, kae on, nita drugo do jedna varijacija starog pripovedaa o koblijskim svetovima o ijem postojanju psi znaju jo od maglovite davnine. 2. MESTO OKUPLJANJA Sitna kia sipila je iz olovnog neba, kao dim koji se provlai kroz drvee ogolelih grana. Rastapala linije ivica, obavijala izmaglicom konture zgrada i skrivala daljinu. Svetlucala je na metalnoj koi utljivih robota i srebrom obrubljivala ramena tri Ijudska bia koja su sluala pojanje u crno odevenog oveka koji je itao iz knjige koju je poluotvorenu drao u rukama. Jer ja sam vaskrsenje i ivot... Izgledalo je kao da se izrezana figura, koja se dizala nad vratima grobnice, upinje negde gore i da svaki deli njenog udnog tela pokuava da dohvati neto to niko drugi ne moe da vidi - napreui se kao to se naprezala od onog davnog vremena kada su je ljudi isklesali u granitu da bi ukrasili porodinu grobnicu simbolom koji je prvi Don D. Vebster voleo poslednjih godina ivota. I ko god ivi i veruje u mene... Derom A. Vebster oseti kako mu se sinovljevi prsti steu oko ruke, u prigueno jecanje svoje majke i pogleda redove robota koji su stajali kruto, sa glavama pognutim u znak potovanja prema gospodaru koga su sluili. Gospodaru koji je sada odlazio kui - poslednjem domu svih. Sav obamro, Derom A. Vebster se upita da li oni shvataju - da li shvataju ivot i smrt - da li shvataju to to Nelson F. Vebster lei tamo u kovegu, to ovek sa knjigom zapeva rei nad njim.

Nelson F. Vebster, etvrti u loi Vebsterovih koji su iveli na toj zemlji iveo je i umro ovde, jedva da se uopte micao odatle, a sada je odlazio na svoj poslednji poinak na tom mestu koje je prvi od njih pripremio za ostale - za onu dugaku lou nepoznatih potomaka koji e iveti tu i voleti stvari i ivot i obiaje koje je prvi Don D. Vebster uspostavio. Derom A. Vebster oseti kako mu se steu vilini miii, oseti kako mu laka drhtavica prolazi telom. Za trenutak ga zapee u oima, koveg se zamagli pred njim i rei oveka u crnom stopie se sa vetrom koji je aputao u borovima koji su uvali strazu za mrtve. Seanje mu prostruja kroz glavu - seanje na jednog sedokosog oveka kako luta po brdima i poljima udiui povetarac ranog jutra i stoji sa sastavljenim nogama ispred razbuktalog kamina, sa aom rakije u ruci. Ponos - ponos na zemlju i ivot i skromnost i veliina koju miran ivot razvija u oveku. Uivanje u povremenoj dokolici i sigurnost svrhe. Nezavisnost u obezbeenoj sigurnosti, udobnost poznate sredine, sloboda prostranih jutara zemlje. Tomas Vebster ga lako prodrma za lakat. "Oe", proapta. "Oe." Sluba je bila zavrena. U crno odeveni ovek zatvori knjigu. est robota istupi napred i podignu koveg. Njih troje lagano otpratie koveg u grobnicu. uteci su stajali dok su ga roboti smestili u leite, zatvorili vrataca i privrstili ploicu na kojoj je stajalo: NELSON F. VEBSTER 2034 - 2117. To je bilo sve. Samo ime i godine. I to je, uhvati Derom A. Vebster sebe u toj misli, dovoljno. Nije bilo nieg drugog to bi trebalo tamo da stoji. To je bilo sve to su imali oni drugi. Oni od kojih je poinjalo porodino stablo - poev od Vilijama Stivensa, od 1929. do 1999. Gremp Stivens, tako su ga zvali, seti se Vebster. Otac ene onog prvog Dona D. Vebstera koji je i sam bio tu - 1951-2020. Pa posle njega njegov sin arls F. Vebster, 1980-2060. Pa njegov sin, Don D. II - deda koji je spavao pored vatre sa lulom koja mu je visila iz usta i veito pretila da zapali bradu. Vebsterov pogled odluta na drugu plou. Meri Veb ster, majka deka pored njega. U stvari, ne vie deka. Stalno je zaboravljao da je Tomasu ve dvadeset godina i da e za koju nedelju krenuti za Mars, ba isto onako kako je i on sam, u svojim mladim danima, otiao na Mars. Svi su tu, na okupu, pomisli. Vebsterovi i njihove ene i deca. Ovde zajedno u smrti kao to su i iveli zajedno, poivaju u dostojanstvu i sigurnosti bronze i mermera, sa borovima unaokolo i simbolinom figurom nad vratima pozelenelim od godina. Roboti su ekali stojei utke, poto je njihov zadatak bio ispunjen. Majka ga pogleda. "Ti si sada glava porodice, sine moj", ree mu. On prui ruku i snano je prigrli uza se. Glava porodice - koliko je ostalo od nje. Sada ih je samo tri. Njegova majka i sin. I sin e uskoro otii, krenuti za Mars. Ali vratie se. Vratie se sa enom, moda, i porodica e se nastaviti. Porodica nee ostati na tri lana. Velika kua nee ostati zatvorena kao to je sada. Nekada je ona odzvanjala od ivota desetak porodica koje su ivele u svojim odvojenim stanovima pod jednim velikim krovom. To vreme, znao je, opet e doi. Njih troje se okrenue i izaoe iz grobnice, krenue stazom kui koja se nazirala u magli kao ogromna siva senka. Na ognjitu je plamsala vatra; knjiga je leala na stolu. Derom A. Vebster prui ruku i uze je, jo jednom proita naslov:

"Fiziologija Marsovaca, sa posebnim osvrtom na mozak", od dr Deroma A. Vebstera. Debela knjiga i autoritativna - ivotno delo. Gotovo jedina u svojoj oblasti. Zasnovana na podacima sakupljenim tokom onih pet godina kuge na Marsu - godina kada je gotovo danonono radio sa svojim kolegama iz zdravstvene komisije Svetskog odbora, koja je bila upuena kao pomo susednoj planeti. Na vratima se zau kucanje. "Napred", pozva on. Vrata se otvorie i robot uklizi u sobu. "Va viski, gospodine." "Hvala, Denkinse", ree Vebster. "Svetenik je", ree Denkins, "otiao, gospodine." "A, da. Pretpostavljam da si se pobrinuo za njega." "Jesam, gospodine. Dao sam mu uobiajenu sumu i ponudio mu pie. Pie je odbio." "Napravio si greku u ponaanju", ree Vebster. "Svetenici ne piju." "ao mi je, gospodine. Nisam znao. Rekao mi je da vas zamolim da svratite ponekad u crkvu." "Je l'?" "Kazao sam mu, gospodine, da vi nikada nikuda ne idete." "To si sasvim tano rekao, Denkinse", dodade Vebster. "Niko od nas nikad nikuda ne ide." Denkins se uputi vratima, stade pre nego to je stigao do njih i okrenu se. "Ako tako mogu da kaem, gospodine, bogosluenje u kripti je ba bilo dirljivo. Va otac je bio fini ovek, najbolji koji je ikada postojao. Roboti su priali kako je opelo bilo vrlo dobro. Nekako dostojanstveno, gospodine. Dopalo bi mu se da je mogao da vidi." "Ocu bi", ree Vebster, "bilo jo milije da te uje kako to kae, Denkinse." "Hvala, gospodine", ree Denkins i izae. Vebster je sedeo uz viski, knjigu i vatru - oseajui oko sebe udobnost poznate sobe, utoite koje ona prua. To je bio dom. Dom za Vebsterove od onog dana kada je prvi Don D. Vebster doao ovamo i sagradio prvi deo dugake kue. Don D. je izabrao to mesto zato to je imalo potok sa pastrmkama, ili je bar tako uvek govorio. Ali bilo je neto vie od toga. Mora da je bilo, ree Vebster sebi, neto vie od toga. Ili je moda, u poetku, to i bio samo potok sa pastrmkama. Potok sa pastrmkama i drvee i livade, stenoviti greben koji jutrom obavija magla sa reke. Moda je ostalo raslo, raslo postepeno sa godinama, sa razgranavanjem porodice, sve dok i samo tlo nije bilo natopljeno neim to se pribliavalo tradiciji, ali nije sasvim bilo tradicija. Neim to je svako drvo, svaki kamen, svaku stopu zemljita inilo Vebsterovim drvetom ili kamenom ili grumenom zemlje. Sve je to pripadalo njima. Don D., prvi Don D., doao je posle raspadanja gradova, poto su ljudi napustili, jednom zasvagda, pretrpana utoita dvadesetog veka, otrgli se od plemenskog instinkta da budu na okupu u jednoj peini ili na jednom proplanku protiv zajednikog neprijatelja ili u zajednikom strahu. Instinkta koji je bio savladan jer vie nije bilo strahovanja niti neprijatelja. ovek je ustao protiv instinkta opora koji su mu u prohujalim vekovima nametnuli ekonomski i drutveni uslovi. Jedna nova sigurnost i obilje omoguili su mu da se otrgne: Ovakav razvoj zapoeo je jo u dvadesetom veku, pre vie od dve stotine godina, kada su se ljudi selili u kue na selu da bi imali sve vazduh i dosta prostora, tra zei prijatan ivot kakav im gradska egzistencija u svojoj najstriktnijoj formi nikada nije pruala.

I evo krajnjeg rezultata. Mirno ivljenje. Mir koji moe doi tek sa dobrim stvarima. ivot za kakvim su ljudi godinama udeli. Vlastelinska egzistencija, zasnovana na starim porodinim domovima i prostranim jutrima zemlje, sa energijom iz atomskih izvora i robotima umesto slugu. Vebster se nasmei kaminu sa rasplamsalim drvetom. Kamin je bio anahronizam, ali dobar anahronizem - neto to je ovek doneo sa sobom jo iz peine. Beskoristan, jer je atomsko grejanje bolje, ali prijatniji. ovek ne bi mogao da sedi i gleda u atomsku vatru, sanjari i gradi kule u plamenu. ak i ona grobnica tamo, u koju su popodne poloili njegovog oca. I to je b ila porodica. Zajedno sa svima ostalima. Melanholian ponos i lagodan ivot i mir. U stara vremena mrtvi su bili sahranjivani svi zajedno na velikim povrinama, stranac obraz uz obraz sa strancem. On nikada nikuda ne ide. To je Denkins rekao sveteniku. I to je bilo tano. Jer zato je potrebno da se ide ma kuda? Sve je tu. Jednostavnim okretanjem brojanika ovek moe da razgovara licem u lice s kime god eli, moe da se nae, ulima ako ne i telom, gde god hoe. Moe da ode u po zorite ili da slua koncert, ili da cunja po knjigama u nekoj biblioteci na drugom kraju sveta. Moe da svri kakav god hoe posao ne diui se sa stolice. Vebster ispi viski, pa se okrenu maini sa brojanikom pored stola. Okretao je brojeve napamet, ne gledajui u imenik. Znao je kuda e. Prstom lako pritisnu jednu polugu i soba ieze - ili se inilo da iezava. Ostade samo stolica u kojoj je sedeo, deo stola, deo same maine, i to je bilo sve. Stolica se nae na padini brda obrasloj zlatnom travom i naikanoj upavim drveem povijenim na vetru, na padini koja se sputala dole do jezera uurenog u zagrljaju ljubiastih planinskih grebena. Zatamnjeni dugim pojasevima plaviastog zelenila udaljenih borova, grebeni su se neravnomerno uspinjali i stapali se sa plaviastim vrhovima pod snegom koji su se uzdizali nad njima u zupastoj liniji. Vetar je otro zvidao u povijenom drveu i kidao visoku travu iznenadnim naletima. Poslednji zraci sunca kresali su vatre na dalekim visovima. Usamljenost i velianstvenost, ogroman pojas ispremetane zemlje, uureno jezero, sabljaste senke na dalekim planinskim vencima. Vebster je komotno sedeo u svojoj stolici, mireci prema vrhovima. Jedan glas mu ree gotovo uza samo uvo: "Mogu li da uem?" Mek, utav glas, potpuno neljudski. Ali glas koji je Vebster poznavao. Klimnu. "Svakako, Duvejne." Okrete se malo u stranu i vide sloeno postolje za uanje s rutavom prilikom Marsovca mekih oiju kako ui na njemu. Drugi tui komadi nametaja nejasno su se nazirali oko postolja, nagovetavajui stvari iz onog stana tamo na Marsu. Marsovac pokaza rutavom rukom prema planinama. "Ti voli ovo", ree. "Ti to moe da shvati. Ja mogu da shvatim kako ti to razume, ali za mene u tome ima vie uasa nego lepote. To je neto to mi nikada ne bismo mogli imati na Marsu." Vebster isprui ruku, ali ga Marsovac zaustavi. "Neka, ostavi ga", ree. "Znam zato si doao ovamo. Ja ne bih doao u ovo doba da nisam mislio da e moda stari prijatelj..." "Lepo od tebe", ree Vebster. "Milo mi je to si doao."

"Tvoj otac", ree Duvejn, "bio je veliki ovek. Seam se kako si mi priao o njemu onih godina kada si bio na Marsu. Onda si rekao da e se jednom vratiti. Kako to da nikada nisi doao?" "Pa", ree Vebster. "Ja prosto nikada..." "Ne govori mi", ree Marsovac. "Ve znam." "Moj sin", ree Vebster, "ide na Mars kroz nekoliko dana. Kazau mu da svrati do tebe." "Bilo bi lepo da doe", ree Duvejn. "ekau ga." Uzvrti se nelagodno na postolju za uanje. "Moda on nastavlja tradiciju." "Ne", ree Vebster. "Studira tehniku. Nikad ga nije interesovala hirurgija." "On ima pravo", primeti Marsovac, "da ivi ivotom koji je izabrao. Ipak, oveku se moe dopustiti da eli." "Moe", sloi se Vebster. "Ali, s tim je gotovo, to je svrena stvar. Moda e biti veliki inenjer. Izgradnja vasionskih brodova. Pria o brodovima koji e ii do zvezda." "Moda je", ree Duvejn, "tvoja porodica ve dosta uinila za medicinsku nauku. Ti i tvoj otac..." "I njegov otac", ree Vebster, "pre njega." "Tvojom knjigom", izjavi Duvejn, "zaduio si Mars. Ona e moda privui veu panju na specijalizaciju o Marsovcima. Moji ljudi nisu dobri lekari. Nemaju osnove za to. udno kako se razvijaju umovi raznih vrsta. udno da Mars nikada nije ni pomislio na medicinu - bukvalno nikada nije ni pomislio. Tu potrebu je zadovoljavao kultom fatalizma. Dok je jo na poetku vae istorije, kada su ljudi jo iveli u peinama..." "Ima mnogo stvari", ree Vebster, "kojih ste se vi setili, a mi nismo. Stvari za koje se sada pitamo kako smo uopte mogli da ih propustimo. Sposobnosti koje ste vi razvili a mi ih nemamo. Uzmi samo svoju specijalnost, filozofiju. Razlikuje se od nae. To je nauka, dok naa filozofija nikada nije bila nita vie do nespretno traganje po narudbini. A vi ste imali sreen, logian razvitak filozofije, izvodljive, praktine, primenljive, stvarni instrument." Duvejn krenu da govori, oklevao je malo, pa onda nastavi. "Blizu sam neega, neega to je moda novo i zapanjujue. Neega to e biti instrument za vas, ljudska bia, kao i za Marsovce. Ve godinama radim na tome, polazei od izves nih duhovnih postavki o kojima sam prvi put uo kada su doli Zemljani. Jo nita nisam rekao jer nisam bio siguran." "A sada si", ree Vebster, "siguran." "Ne sasvim", ree Duvejn. "Ne sasvim siguran. Ali gotovo da jesam." Sedeli su utei, posmatrajui planine i jezero. Neka ptica slete na jedno od upavih drveta i zapeva. Tamni oblaci gomilali su se iza planinskih venaca, a snegom pokriveni vrhovi uzdizali su se kao izrezani od kamena. Sunce utonu u jezero jarkog crvenila i najzad se utia kao sjaj vatre koja tinjajui lagano dogoreva. Na nekim vratima se zau kucanje i Vebster se tre u stolici, odjednom vraen u stvarnost kabineta i stolice pod sobom. Duvejn je otiao. Stari filozof je doao i posedeo jedan as u razmiljanju sa prijateljem, pa se onda neprimetno povukao. Opet se zau kucanje. Vebster se nae napred, pritisnu polugu, i planine iezoe; soba opet postade soba. Sumrak se cedio kroz visoke prozore, a od vatre je ostalo samo rumeno svetlucanje pod pepelom. "Ui", ree Vebster. Denkins otvori vrata. "Veera je na stolu, gospodine."

"Hvala", ree Vebster i polako se die sa stolice. "Za vas je postavljeno u elu stola, gospodine" ree Denkins. "A, da", ree Vebster. "Hvala Denkinse. Ba ti hvala to si me podsetio." Vebster je stajao na irokoj rampi uzletita za vasionske brodove i gledao predmet koji je nestajao na nebu, dok su se slabe treperave strelice crvene boje probijale kroz studenu sunevu svetlost. Jo mnogo minuta poto se predmet izgubio on je stajao tu, steui rukama ogradu pred sobom, sa oima upravljenim gore u nebo. Usne su mu se micale i govorile: "Do vienja, sine"; ali glas se nije uo. Polako se vrati u stvarnost oko sebe. Znao je da se ljudi kreu oko rampe; izgledalo je kao da se pista protee beskrajno do dalekog horizonta, naikana tu i tamo ispupenim predmetima - vasionskim brodovima koji oekuju uzletanje. Uurbani traktori radili su oko jednog hangara raiavajui poslednje ostatke snega koji je pao te noi. Vebster uzdrhta i pomisli da je to udno, jer podnevno sunce bilo je toplo. I opet uzdrhta. Polako se okrenu od ograde i uputi se zgradi uprave. I u jednom munjevito kratkom trenutku oseti iznenadan strah - bezrazloan i zbunjujui strah od one betonske trake koja predstavlja rampu. Strah od koga uzdrhta dok je vukao noge ka vratima ekaonice. Jedan ovek je iao prema njemu, maui mapom za pisma u ruci, i Vebster, primetivi ga, arko poele da mu se ovek ne obrati. ovek nita ne ree, proe pored njega jedva ga pogledavi, i Vebster oseti olakanje. Da je sada kod kue, govorio je Vebster sam sebi, zavrio bi ruak i spremao bi se da prilegne i odrema. Vatra bi plamsala na ognjitu i plamen bi bacao odsjaj na metalne podupirae. Denkins bi mu doneo pie i rekao bi koju re - uobiajena konverzacija. Pouri prema vratima, ubrzavajui korak u elji da pobegne od golog i hladnog prostranstva masivne rampe. Kako se udno oseao zbog Tomasa. Prirodno je, svakako, to mu je bilo teko da ga vidi kako odlazi. Ali potpuno je neprirodno to je za onih nekoliko poslednjih minuta osetio onoliki strah kako se nadima u njemu. Strah od putovanja kroz prostor, strah od tue zemlje Marsa - mada Mars gotovo vie i nije bio stran. Zemljani su ga poznavali ve vie od jednog veka, borili se protiv njega, iveli sa njim; neki od njih su ga ak i zavoleli. Ali samo krajnjim naporom volje uzdrao se, u onih poslednjih nekoliko sekundi pre nego to je brod uzleteo, da ne istri na pistu i ne krikne za Tomasom da se vrati, da ne ide. To, naravno, nikada ne bi uinio. To bi bio egzibicionizam, sraman i poniavajui stvar kakvu jedan Vebster ne bi mogao da uini. Na kraju krajeva, ree sebi, put na Mars nije neka velika pustolovina, vie ne. Nekada je bio, ali to vreme je zauvek prolo. On sam je u svojim mladim danima otiao na Mars i ostao tamo pet dugih godina. To je bilo - zapanji se pri toj pomisli - to je bilo pre blizu trideset godina. Kada mu robot posluitelj otvori vrata, u lice mu udari amor i brujanje predvorja i kroz taj amor provlaila se neka neodreena nit uasa. Oklevao je trenutak, onda kro unutra. Vrata se tiho zatvorie za njim.

Drao se sasvim uza zid, da ne bi ljudima bio na putu, i uputi se stolici u jednom uglu. Sede i zavali se u stolici, zaronivi telo duboko u jastuke, gledajui ljudska stvorenja kako se okreu i vrve po sobi. Kretavi ljudi, uurbani ljudi, ljudi sa udnim, nebliskim licima. Stranci - svi stranci. Nijedno poznato lice. Ljudi koji odlaze. Putuju na planete. Nestrpljivi da krenu. Nervozni zbog poslednjih sitnica. Tre gore-dole. Iz gomile izroni poznato lice. Vebster se nae napred. "Denkinse!" povika, a onda se pokaja to je viknuo, mada je izgledalo da niko ne primeuje. Robot mu prie i stade pred njega. "Kai Rejmondu", ree Vebster, "da moram odmah da se vratim. Reci mu da smesta doveze 'kopter pred ulaz." "ao mi je, gospodine", ree Denkins, "ali ne moemo odmah krenuti. Mehaniari su nali neki kvar u atomskoj komori. Postavljaju novu. Bie potrebno nekoliko asova." "Sigurno je", nestrpljivo ree Vebster, "to moglo da saeka neki drugi put." "Mehaniar je rekao da ne moe, gospodine", ree Denkins. "Moglo bi da eksplodira svakog asa. Celokupan naboj energije..." "Da, da", sloi se Vebster. "Valjda je tako." Nervozno je vrteo svoj eir. "Ba se setih", ree, "da moram neto da uradim. Neto to mora smesta da se uini. Moram kui. Ne mogu da ekam nekoliko asova." Pomeri se napred na ivicu stolice, buljei u uskomeanu gomilu. Lica... lica... "Mogli biste da televizirate", predloi Denkins. "Neki robot bi to mogao da vam uini. Ima jedna kabina..." "Stani, Denkinse", ree Vebster. Oklevao je trenutak. "Nema nita da se uradi tamo kod kue. Ba nita. Ali ja moram da stignem tamo. Ne mogu da ostanem ovde. Ako budem morao da ostanem, poludeu. Prepao sam se tamo na rampi. Ovde sam zbunjen i pometen. Imam oseanje - neko udno, strano oseanje. Denkise, ja..." "Razumem, gospodine", ree Denkins. "I va otac ga je imao." Vebster zinu. "Moj otac?" "Da, gospodine, zato nikad nigde nije iao. Bio je otprilike vaih godina, gospodine, kada je to otkrio. Pokuao je da otputuje u Evropu i nije mogao. Stigao je na pola puta i vratio se. On je imao jedno ime za to." Vebster je sedeo u napetoj tiini. "Ime za to", ree najzad. "Naravno da postoji ime za to. Moj otac je to imao. Deda da li je i on imao?" "Ne bih to znao da vam kaem, gospodine", ree Denkins. "Ja nisam bio stvoren sve dok va deda nije bio ve postariji ovek. Ali moda je imao. Ni on nikada nigde nije putovao." "Onda shvata", ree Vebster. "Zna kako je to. Oseam se kao da u se razboleti fiziki razboleti. Vidi ako moe da iznajmi 'kopter - ta bilo, samo da stignemo kui." "Da, gospodine", ree Denkins. On poe, a Vebster ga pozva nazad. "Denkinse, da li iko drugi zna za ovo? Iko..." "Ne, gospodine", ree Denkins. "Va otac to nikada nije pominjao i ja sam nekako oseao da on ne bi eleo da govorim o tome." "Hvala, Denkinse", ree Vebster.

Vebster se opet udobno smesti u stolici, oseajui se naputen i usamljen i na pogrenom mestu. Sam u zahuktalom predvorju koje pulsira ivotom - usamljenost koja ga razdire, od koje postaje mlitav i slab. Nostaglija. Istinska, sramna nostaglija, govorio je sebi. Neto to deaci oseaju kada prvi put odlaze od kue, kada prvi put izlaze da se upoznaju sa svetom. Ima jedna pomodna re za to - agorafobija, bolestan strah od otvorenog prostora izveden od korena grke rei za strah - bukvalno - strah od trga, pijace. Ako bi preao preko sobe do televizijske kabine, mogao bi da ukljui poziv, razgovara sa majkom ili nekim od robota, ili, jo bolje, prosto da sedi i posmatra kuu dok Denkins ne doe po njega. Krenu da se digne, ali onda opet utonu u stolicu. Nije vredelo. Samo govo riti sa nekim ili gledati kuu nije isto to i biti tamo. Ne bi mogao da udie miris borova u zimskom vezduhu, ili da uje poznato kripanje snega na stazi pod nogama, ili da prui ruku i dodirne neki od masivnih hrastova koji se diu du staze. Ne bi mogao da oseti toplinu vatre ili onaj siguran, find dah pripadanja, identifikovanja sa zemljom i stvarima na njoj. A ipak - moda bi pomoglo. Ne mnogo, moda, ali neto bi pomoglo. Opet krenu da se digne sa stolice i ohladi se. Tih nekoliko kratkih koraka do kabine sadravalo je u sebi uas, grozan, neodoljiv uas. Da ih pree, morao bi da tri. Da tri da bi izbegao oi koje ga posmatraju, nepoznate glasove, munu blizinu stranih lica. Naglo sede. Ostar glas neke ene presee bol i on se povue to dalje od njega. Oseao se grozno. eleo je da Denkins doe to pre. Prvi dah prolea doe kroz prozor, ispunjavajui kabinet nagovetajem snegova koji se tope, lia i cvea koje dolazi, barskih ptica koje u klinu lete na sever plovei plavetnilom, pastrmke koja oekujui muicu vreba u dubokoj bistroj vodi. Vebster die oi sa sveznja papira na svom stolu, udahnu povetarac i oseti njegov prohladan apat na obrazu. Ruka mu posegnu za aom sa rakijom, nae je praznu i ostavi je nazad. Nae se opet nad papire, uze olovku i precrta jednu re. Kritiki proita poslednje pasuse. injenica da su od dve stotine pedeset ljudi koji su pozvani da me posete, pod pretpostavkom da je re o neubiajeno znaajnoj misiji, samo trojica mogla da dou, ne dokazuje obavezno da su svi osim te trojice rtve agorafobije. Neki su moda imali opravdane razloge to nisu bili u stanju da prihvate moj poziv. Ali to stvarno ukazuje na sve veu nevoljnost ljudi koji ive na nain zemaljske egzistencije, koji je uspostavljen posle raspadanja gradova, da se kreu sa poznatih mesta, na jedan sve dubiji nagon za ostajanje meu prizorima i stvarima koje se u njihovom duhu povezuju sa zadovoljstvima i prijatnou ivota. Niko ne moe jasno da pokae kakav e biti rezultat ovakvog razvoja, poto se on odnosi samo na jedan mali deo stanovnitva Zemlje. U veim porodicama ekonomski pritisak nateruje neke od sinova da trae sebi sreu ili na drugom kraju Zemlje ili na nekoj od ostalih planeta. Mnogi drugi namerno trae avanturu i mogunosti u kosmosu, dok trei opet stupaju u profesije ili poslove koji onemoguuju ivot na jednom mestu. Prevrnu list i pree na poslednju stranicu. To je dobra stvar, znao je, ali ne moe biti objavljena, jo ne. Moda posle njegove smrti. Niko, koliko je on mogao utvrditi, nije jo uspeo da shvati taj razvoj, da primi

kao prirodnu stvar injenicu da ljudi retko odlaze iz svojih domova. Zato bi, na kraju krajeva, uopte odlazili od svojih kua? Izvesne opasnosti mogu se videti u... Televizor mu zakra uz lakat i on prui ruku da pritisne polugu. Soba izblede i on se nae licem u lice sa ovekom koji je sedeo za stolom, gotovo kao da je sedeo za istim stolom, preko puta Vebstera. Sedokos ovek sa tunim oima iza debelih soiva. Vebster je napregnuto gledao jedan trenutak, s mukom se priseajui. "Je li mogue?" upita, a ovok se tuno nasmei. "Promenio sam se", ree on. "A i vi. Zovem se Klejborn. Seate se? Marsovska medicinska komisija..." "Klejborn! esto sam pomiljao na vas. Ostali ste na Marsu." Klejborn klimnu. "Proitao sam vau knjigu, doktore. To je stvarni doprinos. esto sam mislio da treba da se napie, eleo sam da to i sam uinim, ali nisam imao vremena. Pa i ako nisam. Vi ste to uradili bolje. Naroito ono o mozgu." "Uvek me je kopkao marsovki mozak", ree mu Vebster. "Izvesne njegove osobenosti. Bojim se da sam od onih pet godina vie vremena proveo vodei zabeleke o njemu nego to je trebalo. Bilo je i drugog posla." "Uradili ste dobru stvar. Zato vas sada i zovem. Imam jednog pacijenta - operacija na mozgu. Samo je vi moete uraditi." Vebster zinu, ruke poee da mu drhte. "Doveete ga ovamo?" Klejborn odmahnu glavom. "Ne moe da se pokree. Verujem da ga znate. Duvejn, filozof." "Duvejn!" ree Vebster. "On je jedan od mojih najboljih prijatelja. Razgovarali smo pre samo dva dana." "Napad je bio iznenadan", ree Klejborn. "On trai vas." Vebster zaneme i ohladi se - ohladi se od studeni koja odnekuda stade da mili po njemu. Studeni od koje mu izbi hladan znoj po elu, a pesnice se stisnue u vor. "Ako odmah krenete", ree Klejborn, "moete da stignete ovamo na vreme. Ve sam uredio sa Svetskim odborom da vam odmah stave jedan brod na raspolaganje. Potrebna je najvea brzina." "Ali", ree Vebster, "ali... ja ne mogu da doem." "Ne moete da doete!" "Nemogue je", ree Vebster. "Ja sumnjam da sam uopte potreban. Svakako, vi lino..." "Ja ne mogu", ree Klejborn. "Niko to ne moe osim vas. Niko drugi nema to znanje. Vi drite Duvejnov ivot u svojim rukama. Ako doete, on e iveti. Ako ne doete, umree." "Ne mogu da idem u kosmos", ree Vebster. "Svako moe u kosmos", nervozno odvrati Klejbron. "To nije kao to je nekad bilo. Imaju sav mogui komfor." "Ali vi ne shvatate", preklinjao je Vebster. "Vi..." "Ne, ne shvatam", ree Klejborn. "Iskreno da vam kaem, ne razumem. Da neko odbija da spase ivot prijatelju..." Dva oveka su dugo gledala jedan drugog i nijedan ne progovori ni re. "Rei u odboru da poalje brod pravo vaoj kui", ree najzad Klejborn. "Nadam se da ete se do tada odluiti da doete." Klejborn izblede i opet se pojavi zid - zid i knjige, kamin i slike, voljeni nametaj, oseanje prolea koje dolazi kroz otvoren prozor.

Vebster je sedeo sleen u svojoj stolici i buljio u zid pred sobom. Duvejn, kosmato, nabrano lice, utavi apat, njegovo prijateljstvo i razumevanje. Duvejn koji uzima tkivo od koga su nainjeni snovi i uobliava ga u logiku, u pravila ivota i vladanja. Duvejn koji filozofiju koristi kao orue, kao nauku, kao pomo na putu ka boljem ivotu. Vebster zaroni lice u ruke, borei se sa agonijom koja ga je obuzimala. Klejborn nije razumeo. ovek ne bi ni mogao da oekuje da e razumeti, jer ni na koji nain nije mogao da zna. A ak i kada bi znao, da li bi razumeo? ak ni on, Vebster, ne bi to razumeo kod nekog drugog dok nije otkrio u sebi - uasan strah od naputanja svog ognjita, svoje zemlje, svojih stvari, malih simbola koje je stvorio. I to ne on sam, ve i oni drugi Vebsteri. Poev od prvog Dona D. Ljudi i ene koji su od ivota napravili kult, od ponaanja tradiciju. On, Derom A. Vebster, putovao je na Mars dok je jo bio mlad ovek i dok jo nije oseao niti podozrevao da njegovim ilama tee pravi otrov. Ba kao to je Tomas otiao na Mars pre nekoliko meseci. Ali trideset godina mirnog ivota ovde u povuenosti koju Vebestrovi nazivaju domom izvuklo je ovaj otrov napolje, razvilo ga je a da on to nije ni znao. U stvari, nije ni bilo prilike da sazna. Bilo je jasno kako se razvio - sada jasno kao dan. Navika i duhovni obrazac i povezivanje sree sa izvesnim stvarima - stvarima koje same po sebi nemaju stvarne vrednosti, ali im je jedna porodica tokom pet generacija pridavala vrednost, odreenu, konkretnu vrednost. Nije udo to su druga mesta izgledala tua, nije udo to su drugi horizonti svojom linijom nagovetavali grozu. I ovek tu nita nije mogao da uini - nita, do da posee sve drvee, spali kuu i promeni pravac vodenih tokova, ni to moda ne bi pomoglo - ak ni to. Televizor zaprede i Vebster die glavu; prui ruku i palcem pritisnu polugu. Soba bljesnu belom svetlou, ali slika se ne pojavi. Jedan glas ree: "Tajni poziv. Tajni poziv." Vebster gurnu unazad jednu plou na maini, okrenu nekoliko brojeva, u kako se energija sa umom podie u jedan zastor koji odvoji sobu od spoljnog sveta. "Tajnost uspostavljena", ree. Nestade belog bljeska i za stolom preko puta njega nae se ovek. ovek koga je ve mnogo puta video u novinama i kako govori preko televizije. Henderson, predsednik Svetskog odbora. "Zvao me je Klejborn", ree Henderson. Vebster potvrdi bez rei. "Kae mi da odbijate da idete na Mars." "Nisam odbio", ree Vebster. "Kada se Klejborn iskljuio, pitanje je ostalo otvoreno. Rekao sam mu da mi je nemogue da idem, ali on je to odbio, izgleda da nije razumeo." "Vebster, vi morate ii", ree Henderson. "Vi ste jedini ovek koji ima potrebno znanje o mozgu Marsovaca da bi mogao da obavi tu operaciju. Kada bi to bila jednostavna operacija, moda bi neko drugi mogao da je uradi. Ali ovakvu ne." "Moda je tako," ree Vebster, "ali..." "Nije samo re o spasavanju ivota", ree Henderson. "ak ni ivota tako istaknute linosti kao to je Duvejn. Ovo je jo vie od toga. Duvejn je va prijatelj. Moda vam je nagovestio da je neto pronaao." "Da", ree Vebster. "Jeste. Novo shvatanje filozofije." "Shvatanje", izjavi Henderson, "bez koga mi ne moemo. Koncepcija koja e iznova izgraditi Sunani sistem, koja e oveanstvo pomeriti za sto hiljada godina

unapred za vreme od dve generacije. Jedan nov smer ka cilju koji nismo ni nasluivali, za koji nismo ak ni znali da postoji. Potpuno nova istina, vidite. Istina koja do sada nikome nije pala na pamet." Vebsterove ruke stezale su ivicu stola sve dok mu zglobovi ne pobelee. "Ako Duvejn umre", ree Henderson, "ta ideja e umreti s njim. Moda e zauvek biti izgubljena." "Pokuau", ree Vebster. "Pokuau..." Hendersonov pogled bio je tvrd. "Je li to najvie to moete da u inite?" "Najvie", ree Vebster. "Ali, ovee, morate imati razlog! Neko objanjenje." "Nikakvo obajnjenje", ree Vebster, "koje bih eleo da dam." Namerno prui ruku i gurnu prekida. Vebster je sedeo za stolom i drao ruke pred sobom buljei u njih. Ruke u kojima je bila vetina, koje su drale znanje. Ruke koje bi mogle da spasu jedan ivot ako bi samo mogao da ih dovede na Mars. Ruke koje bi za Sunani sistem, za oveanstvo, za Marsovce, mogle da spasu jednu ideju - novu ideju - koja bi ih unapredila za sto hiljada godina u toku naredne dve generacije. Ali ruke okovane fobijom koja je nastala iz ovog mirnog ivota. Dekadencija, udno lepa, i mrtva - dekadencija. ovek je napustio nabujale gradove, mesta okupljanja pre dve stotine godina. Raistio je sa starim neprijateljima i drevnim strahovanjima koja su ga drala na okupu oko zajednike vatre, ostavio za sobom duhove koji su sa njim izili iz peina. Pa ipak - pa ipak... Ovo ovde je drugo mesto okupljanja. Ne za telo, ve za duh. Psiholoka logorska vatra koja jo uvek dri oveka u krugu svoje svetlosti. Ipak, znao je Vebster, on mora napustiti tu vatru. Kao to su ljudi raskrstili sa gradovima pre dva veka, tako on mora da krene i napusti je. I ne sme da se osvre. Mora da ode na Mars - ili bar da krene. To uopte ne dolazi u pitanje. Mora da ide. Da li e preiveti put, da li e moi da operie kada stigne, nije znao. Nejasno se pitao da li agorafobija moe da bude fatalna. U najjao j formi pretpostavljao je da moe. Prui ruku da zazvoni, pa se pokoleba. Nema potrebe da Denkins pakuje. On e to sam initi - da se neim zabavi dok brod ne stigne. Sa gornje police ormana u spavaoj sobi skide torbu i vide da je pranjava. Dunu na nju, ali praina ostade. Tu je stajala i suvie mnogo godina. Dok se pakovao, soba se prepirala sa njim, govorila onim nemim jezikom kojim beivotne ali bliske stvari mogu da razgovaraju sa ovekom. "Ne moe ii", govorila je soba. "Ne moe da ode i da me ostavi." A Vebster je odvraao, upola preklinjui, upola objanjavajui. "Moram da idem. Zar ne moe da shvati? U pitanju je prijatelj, stari prijatelj. Vratiu se." Poto je svrio pakovanje Vebster se vrati u kabinet i svali se u stolicu. Mora da ide, a ipak ne moe da ide. Ali kada brod stigne, kada doe vreme, znao je da e izii iz kue i krenuti ka brodu koji ga eka. U dahu se pomiri s tim, pokua da stvar smesti u jedan vrst okvir, pokua da izbrie sve osim misli da odlazi. Stvari u sobi su mu se nametale, kao da uestvuju u zaveri da ga tu zadre. Stvari koje je sada gledao kao da ih vidi prvi put. Stare stvari koje je poznavao, koje su iznenada postale nove. Hronometar koji pokazuje i zemaljsko i marsovsko vreme, dane u mesecu, meseeve mene. Slika njegove umrle ene na stolu. Trofej koji je osvojio u pripremnoj koli.

Gledao ih je, upola nevoljno u poetku, onda eljno, slaui u glavi uspomenu na njih. Video ih je kao posebne delove sobe koji je on tokom svih ovih godina prihvatao kao zavrenu celinu, nikada ne shvatajui koliko mnotvo stvari je bilo potrebno da se ona stvori. Sputao se suton, suton ranog prolea, suton koji mirie na prve rascvetale bademe. Brod je ve odavno trebalo da doe. Uhvati sebe kako oslukuje, mada je znao da ga nee uti. Brod sa atomskim motorima je neujan, osim kada hvata brzinu. Pri sletanju i uzletanju lebdeo je u vazduhu beuman. Uskoro e biti ovde. Morae uskoro da doe, inae on ne moe da ide. Ako jo bude ekao, znao je, njegova vrsta odluka rasprie se kao grumen praine na plahoj kii. Nije jo dugo mogao da brani svoju nameru od preklinjanja sobe, plamsanja vatre, aputanja zemlje na kojoj je proivelo ivot i umiralo pet generacija Vebsterovih. Zatvori oi i savlada jezu koja mu proe telom. Ne sme dozvoliti da ga sada uhvati, govorio je sebi. Mora da je zadri. Kada brod stigne, on e morati da bude u stanju da ustane i izie na platformu za brod. Na vratima se zau lako kucanje. "Napred", pozva Vebster. Bio je to Denkins, svetlost iz kamina treperila je na njegovoj sjajnoj metalnoj koi. "Jeste li zvali ranije, gospodine?" upita. Vebster odmahnu glavom. "Bojao sam se da ste moda zvali", objasni Denkins. "I pitali se zato ne dolazim. Desilo se neto veoma neobino gospodine. Dola su dva oveka brodom i rekla da hoe da idete na Mars." "Tu su", ree Vebster. "Zato me nisi pozvao?" S mukom se podie. "Mislio sam, gospodine", ree Denkins, "da ne biste eleli da vas uznemiravaju. Bilo mi je vrlo nezgodno. Najzad sam ih ubedio da vi sigurno ne elite da idete na Mars." Vebster se ukoi, oseti kako mu leden strah stee srce. Grevito pipajui traio je ivicu stola; sede u stolicu i oseti kako se zidovi sobe zatvaraju oko njega, u zamku koja ga nikada nee pustiti. NAPOMENE UZ TREU PRIU Za hiljade italaca koji vole ovu priu ona se izdvaja po tome to se u njoj psi pojavljuju po prvi put. Za prouavaoca to znai i mnogo vie. U osnovi, to je pria o krivici i uzaludnosti. Ovde se nastavlja propadanje ljudske vrste, ovek je opsednut oseanjem krivice i truje ga nestabilnost koja ima za posledicu ljudske mutante. Pria pokuava da na osnovu razuma objasni mutacije, pokuava ak da pse objasni kao modifikaciju praiskonske rase. Nijedna vrsta, kae pria, ne moe se popravljati ako nema mutacija, ali nema ni rei o potrebi za izvesnim statikim faktorom u drutvu koji bi obezbeivao stabilnost. Kroz celo predanje postaje sve jasnije da je ljudska vrsta pridavala stabilnosti veoma malo znaaja. Ti, koji je iscrpno prouio legendu da bi potkrepio svoje tvrenje da su prie u stvari ljudske po svom poreklu, veruje da nijedan psei pripoveda ne bi istakao teoriju mutacije, ideju koja se suprotstavlja svemu u kodeksu pseeg roda. Ovakvo gledite, tvrdi on, mora da je poniklo u nekom tuem umu. Bauns, meutim, istie da se tokom cele legende gledita koja su dijametralno suprotna pseoj logici esto predstavljaju u povoljnoj svetlosti. Ovo, kae on, nije nita drugo nego obeleje dobrog pripovedaa - preinaavanje vrednosti radi postizanja izvesnog dramatino snanog efekta. Uopte ne moe biti sumnje u to da je ovek namerno predstavljen kao lik koji shvata svoje sopstvene nedostatke. U ovoj prii Ijudsko bie, Grant, govori o 'useenoj

stazi logike' i oigledno je da on osea da sa ljudskom logikom neto nije u redu. On kae Natanijelu da je ljudska vrsta stalno zabrinuta. Sa gotovo detinjastom nadom hvata se za Duvejnovu teoriju kao za neto to bi jo moglo da spase ljudsku vrstu. I Grant, na kraju, videi tenju ka unitenju koja se nalazi u samoj njegovoj rasi, predaje dalju sudbinu oveanstva Natanijelu. Od svih likova koji se pojavljuju u legendi Natanijel je moda jedini koji ima stvarnu istorijsku podlogu. U drugim priama koje su nam dole iz prolosti nae vrste ime Natanijela se esto pominje. Mada je oigledno nemogue da je Natanijel mogao uini sva dela koja mu se pripisuju u ovim priama, opte je verovanje da je on stvarno iveo i bio znaajna figura. Osnova tog znaaja, naravno, izgubljena je u bujici vremena. Porodica ljudi po imenu Vebster, koja je predstavljena u prvoj prii, zadrava istaknuto mesto u celom ostalom delu legende. Mada je to moda jo jedan dokaz u prilog Tiovom uverenju, opet je mogue da ni porodica Vebsterovih nije nita drugo do obeleje dobrog pripovedanja, sredstvo upotrebljeno da se uspostavi kontinuitet u nizu pria koje inae nisu naroito tesno povezane. Implikacija da su psi rezultat ovekove intervencije moe donekle zapanjiti nekoga ko ita i suvie doslovno. Rouver koji u legendi nikada nije video nita drugo osim istog mita misli da je ovo drevni pokuaj da se objasne izvori vrste. Da bi prikrila stvarno neznanje, pria razvija tumaenje koje postie stepen boanske intervencije. To je lak i za primitivan um na izgled verodostojan nain da se objasni neto o emu se uopte nita ne zna. 3. POPIS Riard Grant se odmarao kraj malog izvora koji je izbijao iz padine brda i ruio se kao blistava struja preko vijugave staze kada veverica jurnu pored njega i uzvera se na visoko hikori drvo. Za vevericom, u vrtlogu opalog jesenjeg lia, dojuri mali crni pas. Kada vide Granta, pas se naglo zaustavi i zagleda u njega, maui repom, dok su mu oi igrale od veselja. Grant se iskezi. "Zdravo, ti tamo", ree. "Zdravo", ree pas. Grant se tre iz svoje prijatne oputenosti i zinu. Pas mu odvrati smehom dok mu je jezik landarao iz usta kao crvena krpa. Grant pokaza palcem na hikori drvo. "Tvoja veverica je tamo gore." "Hvala", ree pas. "Znam. Nanjuio sam je." Zapanjen, Grant hitro pogleda oko sebe, nasluujui neku zgodnu alu. Moda govor iz trbuha. Ali nije bilo nikoga. uma je bila pusta - osim njega i psa, uboravog prolea i veverice koja je brbljala na drvetu. Pas prie blie. "Zovem se Natanijel", ree. Rei su bile izgovorene. Nije bilo sumnje. Gotovo kao ljudski govor. Samo to su bile izgovarane paljivo, kao to bi ih izgovarao neko ko ui jezik. Iirski izgovor, akcenat se ne bi mogao odrediti, izvesna ekscentrinost intonacije. "Stanujem s one strane brda", izjavi Natanijel, "kod Vebsterovih." Sede i udari repom o zemlju rasturajui lie. Izgledao je veoma srean. Grant odjednom pue prstima. Brus Vebster! Sad znam. Trebalo je da se toga setim ranije. "Drago mi je to smo se upoznali, Natanijele." "Ko si ti?" upita Natanijel. "Ja? Ja sam Riard Grant, popisiva." "ta je to pop... popis..." "Popisiva je onaj koji prebrojava ljude", objasni Gran "Ja popisujem."

"Ima mnogo rei", ree on, "koje ne umem da kaem." Ustade, ode do potoka i stade glasno da lape vodu. Poto je zavrio, prui se na zemlju pored oveka. "Hoe da puca na vevericu?" "eli da to uradim?" "Jasna stvar", ree Natanijel. Ali veverica je nestala. Zajedno obioe oko drveta, pretraujui njegove gotovo gole grane. Ali iza iarke nije trao upavi rep, okrugle oice nisu buljile dole u njih. Dok su oni razgovarali, veverica je umakla. Natanijel se malo pokunji, ali se pomiri sa situacijom. "Zato ne noi kod nas?" pozva on. "Onda bismo sutra ujutru mogli zajedno u lov. Na ceo dan." Grant se tiho nasmeja. "Ne bih eleo da vam smetarm. Navikao sam da logorujem." Natanijel navali. "Brus bi se radovao da te upozna. A Deda ne bi imao nita protiv. On u svakom sluaju ne zna ni pola od onoga to se dogaa." "Ko je Deda?" "Pravo ime mu je Tomas", ree Natanijel, "ali ga svi zovemo Deda. On je Brusov otac. Ve je strano star. Po ceo dan sedi i misli o neemu to se davno dogodilo." Grant klimnu glavom. "Znam za to, Natanijele. Duvejn." "Jeste, to je", sloi se Natanijel. "ta to znai?" Grant odmahnu glavom. "eleo bih da mogu da kaem, Natanijele. eleo bih da znam." Zabaci zaveljaj na rame, sae se i poea psa iza uveta. Natanijel se rastopi od uivanja: "Hvala", ree i krenu stazom. Grant poe za njim. Tomas Vebster je sedeo na travnjaku u svojoj stolici na tokovima i gledao preko brda na koja se sputalo vee. Sutra e mi biti osamdeset i est godina, pomisli. Osamdeset est. To je avolski dugo vreme za ovekov vek. Moda i suvie dugo. Naroito kada vie ne moe da hoda, a oi ga izdaju. Elsi e napraviti neki blesav kola za mene, sa mnogo sveica, i svi roboti e mi doneti poklon, a i oni Brusovi psi e doi i poeleti mi srean roendan i mahati mi repovima. I bie nekoliko televizorskih poziva - mada ne mnogo; moda. Ja u se busati u grudi i govoriu kako nameravam da doivim sto godina, i svi e se ceriti pokrivi akom usta i govorie: "Sluaj matoru budalu." Osamdeset est godina, a bile su dve stvari koje sam hteo da uinim. Jednu sam uradio, a drugu nisam. Jedna vrana grakui okrznu daleki greben i u kosom letu spusti se u senovitu dolinu. Iz daljine, dole sa reke, dopiralo je gakanje divljih pataka. Uskoro e izai zvezde. U ovo doba godine izlaze rano. Voleo je da ih gleda. Zvezde! Udari o naslone za ruke na stolici sa velikim ponosom. Zvezde, boga mu, to je uivanje za njega. Opsesija? Moda - ali bar neto to bi izbrisalo onaj ig srama od pre mnogo godina, tit koji uva porodicu od ogovaranja istorijskih nametljivaca. A i Brus pomae. Ti njegovi psi... U travi iza njega zau se korak. "Va viski, gospodine", ree Denkins. Tomas Vebster se zagleda u robota i uze au. "Hvala, Denkinse", ree. Vrteo je au meu prstima. "Koliko dugo ve, Denkinse, slui pie naoj porodici?"

"Od roenja vaeg oca, gospodine", ree Denkins, "i njegovog oca pre njega." "Ima li ta novo?" upita starac. Denkins zavrte glavom. "Nita." Tomas Vebster je srkutao pie. "To znai, onda, da su ve dosta izvan Sunevog sistema. I suvie daleko za prenos lak i za Plutonsku stanicu. Na pola puta za Alfa Kentaur, ako ne i dalje. Samo da poivim dovoljno dugo - " "Poiveete, gospodine", ree mu Denkins. "Oseam to u kostima." "Ti", izjavi starac, "uopte nama kostiju." Polako je srkutao pie, probajui ga jezikom strunjaka. Opet puno vode. Ali ne bi vredelo da se ma ta kae. Nema smisla ljutiti se na Denkinsa. Taj doktor! Stalno trai od Denkinsa da ga jo vie razblai. Liavati oveka pia u njegovim poslednjim godinama... "ta je to tamo?" upita pokazujui stazu koja je vijugala uzbrdo. Denkins se okrete da pogleda. "Izgleda, gospodine", ree on, "da nam Natanijel dovodi nekoga." Psi su umarirali da kau laku no i opet otili. Brus Vebster se nasmeja za njima. "Sjajni tipovi", ree. Okrete se Grantu. "Verujem da vas je Natanijel dobro uplaio danas po podne." Grant podie aicu s rakijom i iskosa je pogleda prema svetlosti. "Jeste", ree, "samo za trenutak. Onda sam se setio onih stvari o kojima sam itao da radite ovde. To mi nije struka, razume se, ali vae delo je popularisano, napisano je manje-vie pristupanim jezikom." "Vaa struka?" upita Vebster. "Mislio sam..." Grant se nasmeja. "Znam ta mislite. Popisiva. Onaj to prebrojava. Sve to dozvoljavam." Vebster je bio u nedoumici, pomalo zbunjen. "Nadam se, gospodine Grant, da nisam..." "Uopte niste", ree mu Grant. "Navikao sam da na mene gledaju kao na nekoga ko zapisuje imena i godine, pa onda ide dalje do sledee grupe ljudskih bia. Naravno, to je stara koncepcija popisa. Brojanje noseva, nita vie. Stvar statistike. Na kraju krajeva, poslednji popis bio je pre vie od tri stotine godina. A vremena su se promenila." "Vi ste me zainteresovali", ree Vebster. "Po vama, to vae brojanje noseva zvui gotovo mrano." "Nije mrano", pobuni se Grant. "Logino je. To je procena ljudskog stanovnitva. Ne samo koliko ima ljudi ve kakvi su oni stvarno, ta misle i ta rade." Vebster se dublje zavali u stolicu ispruivi noge prema vatri na ognjitu. "Nemojte mi rei, gospodine Grant, da nameravate da me podvrgnete psihoanalizi?" Grant iskapi au s rakijom i stavi je na sto. "Nema patrebe", ree. "Svetski odbor zna sve to treba da zna o ljudima kao to ste vi. Ali oni drugi - brdske lutalice, kako ih vi ovde nazivate. Gore prema severu to su umski divljaci. Dalje na jugu su neto drugo. Skriveno stanovnitvo - gotovo zaboravljeno stanovnitvo. Oni to su otili u ume. Oni to su umakli kada je Svetski odbor popustio dizgine uprave." Vebster zagrokta. "Dizgini vlasti su morali biti poputeni", izjavi on. "Istorija e to svakom dokazati. Jo pre stvaranja Svetskog odbora upravljaka struktura sveta bila je optereena preivelim ostacima prolosti. Danas nema vie razloga za postojanje nacionalne vlade nego to ga je bilo za postojanje gradske uprave pre tri stotine godina."

"Apsolutno ste u pravu", ree mu Grant, "pa ipak, kad je vrsta ruka vlade popustila, popustila je i njena vlast nad ivotom svakog pojedinca. ovek koji je hteo da se izgubi i ivi izvan podruja vlasti svoje vlade, izgubivi povlastice koje ona daje i izbegavi obaveze, video je da se to lako moe uiniti. Svetski odbor nije imao nita protiv. On je imao da se brine o krupnijim stvarima nego to su neodgovorni i nezadovoljni. A njih je bilo mnogo. Zemljoradnici, na primer, koji su izgubili svoj nain ivota kada su se pojavili hidroponici. Mnogima od njih bilo je teko da se uklope u industrijski ivot. I onda ta? Onda su pobegli. Vratili se primitivnom ivotu. Gajili malo useve, lovili divlja, postavljali zamke, sekli umu, pomalo krali s vremena na vreme. Lieni sredstava za ivot, vratili su se zemlji, sasvim se vratili, i ona se starala o njima." "To je bilo pre trista godina", ree Vebster. "Svetski odbor se onda nije brinuo zbog njih. inio je to je mogao, naravno, ali, kao to kaete, zaista se nije sekirao ako mu je nekoliko njih promaklo kroz prste. I otkuda sada ovo iznenadno interesovanje?" "Samo zato, mislim", ree mu Grant, "to su najzad doli na to." Posmatrao je Vebstera izbliza, prouavajui ga. Sedeo je oputen kraj vatre, lice mu je odavalo snagu, a razigrani plamenovi klesali su njegove crte inei ih gotovo nadrealistikim. Grant stade da pretura po depu, nae lulu, nabi duvan. "Ima neto drugo", ree on. "A", upita Vebster. "Ima neto drugo sa ovim popisom. Sproveli bi ga na svaki nain, moda, jer slika stanovnitva Zemlje mora uvek da postoji, mora da bude pri ruci. Ali to nije sve." "Mutanti", ree Vebster. Grant potvrdi. "Tano. Nisam oekivao da bi to iko mogao da pogodi." "Ja radim sa mutantima", ree Vebster. "Ceo moj ivot je vezan za mutacije." "lskrsavaju udne stvarice u kulturi", ree Grant. "Stvari bez presedana. Knjievne forme koje nose neosporan peat sveih individualnosti. Muzika koja je prekinula tradicionalni izraz. Umetnost koja ne lii ni na ta vieno do sada. A najvei deo svega toga je anoniman ili se skriva iza pseudonima." Vebster se zasmeja. "Tako neto, naravno, predstavlja potpunu misteriju za Svetski odbor." "Ne toliku misteriju koliko neto drugo", objasni Grant. "Odbor nije toliko zainteresovan za umetnost i literaturu koliko za druge stvari - stvari koje nisu toliko oigledne. Ako se odvija renesansa ivota u umovitim krajevima, to bi se prvo primetilo, prirodno, po novim formama u umetnosti i knjievnosti. Ali renesansa se ne odnosi samo na umetnost i knjievnost." Vebster se zavali u stolicu i rukama podnimi bradu. "Mislim da vidim", ree, "na ta ciljate." Sedeli su podue u tiini prekidanoj samo pucketanjem vatre i avetinjskim apatom jesenjeg vetra napolju u drveu. "Bila je jedna prilika", ree Vebster, gotovo kao da govori sam sa sobom. "Prilika da se doe do novih gledita, do neega to je moglo da zbrie celu zbrku od etiri hiljade godina ljudske misli. Jedan ovek je upropastio tu priliku." Grant se nelagodno promekolji, onda uspravno sede, bojei se da ga je Vebster mogao videti kako se mie. "Taj ovek", ree Vebster, "bio je moj deda." Grant je znao da mora neto da kae, da ne moe vie da sedi tu i da uti. "Duvejn moda nije bio u pravu", ree on. "Moda nije pronaao novu filozofiju." "Tom pomilju", izjavi Vebster, "smo se uvek teili. Pa ipak, nije verovatno. Duvejn je bio veliki marsovski filozof, moda najvei koga je Mars ikada imao. Da je

poiveo, mislim da bi sigurno razvio tu novu filozofiju. Ali nije ostao iv. Nije ostao iv zato to moj deda nije mogao da ide na i Mars." "Nije va deda kriv", ree Grant. "Pokuao je. Agorafobija je stvar protiv koje ovek ne moe da se bori." Odmahnuvi rukom, Vebster kao da ukloni ove rei u stranu. "To je prolo i svreno je. To je neto to se ne moe povratiti. Mi to moramo prihvatiti i nastavit i odatle. A kako je re o mojoj porodici, kako je to bio moj deda..." Grant je samo gledao, potresen milju koja mu pade na pamet. "Psi! Zato..." "Da, psi", ree Vebster. Iz daljine, sa dna reke, dopre plaljiv glas, kao vetar koji napolju pria u drveu. "Rakun", ree Vebster. "Psi ga uju i traie da iziu." Pla se jo jednom zau, kao da se pribliava, mada je to mogla biti uobrazilja. Vebster se uspravi u svojoj stolici. Nae se napred napregnuto gledajui u plamen. "Konano, to da ne?" upita. "Pas ima svoju linost. To moete da osetite kod svakag psa koga sretnete. Ni dva nisu potpuno slina po udi i temperamentu. Svi su inteligentni, u razliitoj meri. A to je sve to je potrebno, svesna linost i izvesna doza inteligencije. Oni nisu dobili jednak deo, to je sve. Imali su dve nesrene okolnosti. Nisu mogli da govore i nisu mogli da hodaju uspravno, a kako nisu mogli da hodaju uspravno, nisu imali prilike da razviju ruke. Da nije govora i ruku, mi bismo mogli da budemo psi, a psi ljudi." "Nikada nisam o tome tako mislio", ree Grant. "Ne o vaim psima kao o vrsti koja misli." "Ne", ree Vebster i u njegovim reima oseti se trag gorine. "Ne, naravno da niste. Mislili ste o njima kao to veina drugih ljudi jo uvek misli. Kao o kuriozitetima, kao o ivotinjama koje se prikazuju uzgred, uz glavnu predstavu, kao o udnim ljubimcima. Ljubimcima koji umeju da govore s vama. Ali ovo je vie od toga, Grante, kunem vam se da jeste. Dovde je ovek doao sam. Jedna inteligentna vrsta koja misli, potpuno sama. Pomislite samo koliko bi bre ila, koliko bi dalje dospela da su postojale dve vrste, dve inteligentne vrste koje misle i koje rade zajedno. Jer, vidite, one ne bi slino mislile. Pro veravale bi svoje misli jedna na drugoj. Ono to jedna ne bi mogla da smisli, mogla bi druga. Stara pria o dve glave. Pomislite na to, Grante. Jedan um drugaiji od ljudskog, ali um koji e raditi sa ljudskim. Um koji e videti i shvatiti stvari koje ljudski um ne moe da shvati, koji e, ako hoete, razviti filozofije koje ljudski um ne bi mogao da razvije." Rairi ake prema vatri, duge prste sa koatim tvrdim zglavcima. "Nisu umeli da govore i ja sam ih obdario govorom. To nije bilo lako, jer jezik i grlo jednog psa nisu stvoreni za govor. Ali hirurgija je to uinila... u poetku kao jedan korak... hirurgija i kalemljenje. Ali sada... sada, ja se nadam, mislim... i suvie je rano da se kae..." Grant se, napregnut, naginjao napred. "Hoete da kaete da psi prenose na potomstvo promene koje ste vi izazvali. Da ima naslednih dokaza hirurkih korekcija?" Vebster zavrte glavom. "Jo je i suvie rano da se kae. Kroz dvadeset godina moda u moi da vam kaem." Die sa stola bocu s rakijom i prui je. "Hvala", ree Grant. "Ja sam lo domain", ree mu Vebster. "Trebalo je da se sami sluite." Podie asu prema vatri. "Imao sam dobar materijal za rad. Pas je pametan. Pametniji nego to mislite. Obian seoski dukac zna pedeset rei i vie. Nije neobino

ako zna i stotinu. Dodajte jo sto, i eto mu ve renika kojim moe da barata. Moda ste zapazili kako jednostavne rei upotrebljava Natanijel. Gotovo osnovni engleski jezik." Grant potvrdi. "Jednoslone i dvoslone rei. Rekao mi je da ima mnogo rei koje ne ume da kae." "Ima jo mnogo da se uini", ree Vebster. "Jo toliko mnogo. itanje, na primer. Pas ne vidi onako kako vi i ja vidimo. Eksperimentisao sam soivima, korigovao im vid, tako da mogu da vide onako kako mi vidimo. A ako to ne uspe, postoji jo jedan drugi nain. ovek mora da predstavi sebi nain na koji jedan pas vidi - da naui da tampa knjige koje psi mogu da itaju." "Psi", upita Grant, "ta oni misle o tome?" "Psi?" ree Vebster. "Verovali ili ne, Grante, ali oni se sjajno zabavljaju." Zagleda se u vatru. "Bog neka ih blagoslovi", ree. Idui za Denkinsom, Grant se peo uz stepenice na spavanje, ali dok su prolazili kraj poluotvorenih vrata, pozdravi ih jedan glas. "To si ti, strane?" Grant zastade, naglo se okrete. Denkins ree apatom: "To je stari gospodin, gospodine. esto ne moe da spava." "Da", viknu Grant. "Je li ti se spava?" upita glas. "Ne mnogo", ree mu Grant. "Ui malo", ree starac. Tomas Vebster je sedeo uspravljen u krevetu, sa prugastom nonom kapom na glavi. Vide da Grant gleda u nju. "elavim", zakripa. "Ne oseam se udobno dok nemam neto na glavi. Ne mogu sa eirom u krevet." Viknu na Denkinsa. "ta stoji tu? Zar ne vidi da mu treba pie?" "Da, gospodine", ree Denkins i nestade. "Sedi", ree Tomas Vebster. "Sedi i sluaj. Pria e mi pomoi da zaspim. Zna, ne viamo nova lica svaki dan." Grant sede. "ta misli o mom sinu?" upita starac. Grant se tre na ovo neabino pitanje. "Boga mi, mislim da je sjajan. To to on radi sa psima..." Starac se tiho zakikota. "On i njegovi psi! Jesam li ti ispriao kako se Natanijel guvao s tvorom? Naravno da nisam. Pa nisam s tobom ni progovorio vie od re-dve." Prebirao je rukama po prekrivau, nervozno upkajui tkaninu dugim prstima. "Imam jo jednog sina, zna. Alena. Zovemo ga Al. Veeras je on dalje od Zemlje nego to je ovek ikada bio. Ide na zvezde." Grant klimnu glavom. "Znam. itao sam o tome. Ekspedicija na Alfa Kentuar." "Otac mi je bio hirurg", ree Tomas Vebster. "eleo je da i ja budem. Mislim da je bezmalo presvisnuo kada se nisam posvetio tome. Ali kada bi mogao da zna, veeras bi bio ponosan na nas." "Ne smete da se brinete zbog sina", ree Grant. "On..." Starev pogled ga uutka. "Sam sam sagradio taj brod. Projektovao ga, gledao ga kako raste. Ako je stvar samo u navigaciji u kosmosu, stii e kuda je krenuo. A deko je dobar. Moe da proveze tu gajbu i kroz sam pakao." Jo vie se uspravi u krevetu, naherivi nonu kapu o naslagane jastuke.

"A imam jo jedan razlog da mislim da e stii tamo i vratiti se. Nisam tada bog zna ta mislio o tome, ali u poslednje vreme se seam, premiljam, pitam se da li to moda ne bi znailo... pa, da nije moda..." Malo zinu da udahne vazduh. "Zna, ja nisam sujeveran." "Naravno da niste", ree Grant. "Moe se kladiti da nisam", ree Vebster. "Nekakav znak, moda", predloi Grant. "Oseanje. Slutnja." "Nita od toga", izjavi starac. "Neka sigurnost da sudbina mora biti sa mnom. Da sam predodreen da izgradim brod za to putovanje. Da je neko, ili neto odluilo da dolazi vreme da ovek krene na zvezde i da se potrudilo da mu malo u tome pomogne." "To zvui kao da govorite o neemu to se stvarno dogodilo", ree Grant. "Kao da je bio neki stvaran dogaaj koji vas tera da verujete da e ekspedicija uspeti." "Moe se kladiti da je tako", ree Vebster. "Tano to mislim. Desilo se to pre dvadeset godina, tamo napolju na travnjaku ispred ove iste kue." Jo vie se uspravi i itei zinu da uhvati vazduh. "Bio sam ubijen, razume. San se rasprio. Godine utroene ni za ta. Osnovni princip koji sam razvio da bih dobio brzinu potrebnu za meuzvezdane letove jednostavno je zatajio. A najgore od svega je bilo to to sam znao da je gotovo taan. Znao sam da mora da se uradi samo jedna mala stvar, sa mo jedna teoretska izmena. Ali nisam mogao da naem gde. Tako sam sedeo tamo napolju na travnjaku, saaljevajui sam sebe, sa crteom plana pred sobom. iveo sam sa njim, zna. Nosio sam ga gde god sam iao, raunajui da e mi tako, prosto dok ga gledam, sinuti u glavi to to ne valja. Zna kako to ponekad sine." Grant potvrdi. "Dok sam tu sedeo, naie jedan ovek. Jedan od onih brdskih lutalica. Zna ta je brdska lutalica?" "Znam", ree Grant. "E pa, naie taj ova. Neki rasklaen momak koji kaska ba kao da nema nikakve nevolje na svetu. Stade i pogleda mi preko ramena i upita me ta mi je to. 'Pogon vasionskog broda', kaem mu ja. On prui ruku da ga uzme i ja mu dadoh. Najzad, ta mari? On ne bi mogao nita da razume od toga, a i nije vredelo, uostalom. A onda mi ga on prui nazad i udari noktom na jednom mestu. 'To te mui', ree. Onda se okrete i odjuri, a ja sam sedeo i blenuo za njim, i suvie zabezeknut da kaem i jednu re. ak i da ga zovnem da se vrati." Starac je sedeo prav kao svea u krevetu, gledajui u zid sa blesavo nakrivljenom nonom kapom. Napolju je vetar fijukao i coktao uza streje. I u toj dobro osvetljenoj sobi izgledalo je da ima senki, mada je Grant znao da ih nema. "Jeste li ga ikada posle nali?" upita Grant. Starac odmahnu glavom. "Ni traga", ree. Denkins proe sa aom kroz vrata, stavi je na stoi kraj kreveta. "Vratiu se, gospodine", ree Grantu, "da vas odvedem do vae sobe." "Nema potrebe", ree Grant, "samo mi reci gde je." "Ako elite, gospodine", ree Denkins. "To je trea odavde. Upaliu svetlo i ostaviti odkrinuta vrata." Sedeli su sluajui robotove korake kako se udaljavaju hodnikom. Starac baci pogled na asu s viskijem i proisti grlo. "ao mi je", ree, "to nisam traio od Denkinsa da meni donese jednu." "Nije vano", rece Grant. "Uzmite ovu. Meni se zaista ne pije." "Zaista?"

"Uopte." Starac prui ruku, gucnu, uzdahnu sa uivanjem. "E, to je ono to ja zovem estitom meavinom", ree. "Doktor tera Denkinsa da mi ga razblauje." U kui je bilo neto to se oveku uvlailo pod kou. Neto to je inilo da se osea kao stranac - neto nelagodno i ogoljeno u mirnom apatu njenih zidova. Sedei na ivici kreveta Grant, lagano odrei cipele i spusti ih na ilim. Robot koji je sluio porodicu ve etiri generacije, koji govori o davno umrlim ljudima kao da im je jo jue donosio aicu rakije. Starac koji je zabrinut zbog broda koji plovi kosmikom tamom izvan Sunevog sistema. Drugi ovek koji sanja o jednoj drugoj vrsti, vrsti koja bi zajedno sa ovekom mogla da ide putevima sudbine. A iznad svega, gotovo neizreciva, ali ipak nesumnjiva, sen Deroma A. Vebstera oveka koji je izdao prijatelja, hirurga koji nije opravdao poverenje. Duvejn, marsovski filozof, umro je na pragu velikog otkria zato to Derom A. Vebster nije mogao da napusti svoju kuu, zato to ga je agorafobija prikovala za komadi zemlje od nekoliko milja. U arapama, Grant pree preko sobe do stola gde je Denkins ostavio njegov zaveljaj. Olabavivi veze, on ga otvori i izvue debelu mapu za hartiju. Opet se vrati do kreveta, sede i izvue listove hartije i prelista ih. Podaci, stotine listova podataka. Pria o stotinama ljudskih ivota stavljena na hartiju. Ne samo ono to su mu govorili ili pitanja na koja su odgovarali, ve desetine drugih malih stvari - stvari koje je beleio po seanju, sedei i gledajui, poto bi proiveo sa njima jedan sat ili dan. Jer ljudi za kojima je tragao po ovim razbacanim brdima prihvatili su ga. Njegov zadatak je i bio da ga prihvate. Primali su ga zato to je dolazio peice, izgreban od trnja i umoran, sa zaveljajem o ramenu. Uz njega nije p rianjalo nita moderno to bi ga odvajalo od njih, zbog ega bi posumnjali u njega. Bio je to zamoran nain, ali i jedini da se uradi onakav popis kakav je Svetski odbor eleo - i kakav mu je bio potreban. Jer jednom, negde, prouavajui hartije kao to su ove tu na krevetu, neki ovek kao on nai e stvar koju trai, nai e klju za neki ivot koji odudara od ljudskog obrasca. Neku izdajniku ekscentrinost u ponaanju koja e jedan ivot izdvojiti od svih drugih. Naravno, ljudske mutacije nisu bile neobine. Za mnoge od njih se znalo, to su bili ljudi na visokim poloajima u svetu. Veina lanova Svetskog odbora bili su mutanti; ali kao i druge, njihove mutacione osobine i sposobnosti bile su modifikovane i odreene obrascem sveta, nesvesnim uslovljavanjem koje je uobliilo njihove misli i reakciju u neku vrstu slaganja sa ostalim ljudima. Uvek je bilo mutanata, inae vrsta ne bi napredovala. Ali do pre sto godina ili tako neto oni nisu bili priznavani kao takvi. Pre toga oni su bili samo veliki poslovni ljudi ili veliki naunici ili veliki hohtapleri. Ili moda udaci koje je vrsta koja nije htela da trpi odstupanje od norme samo prezirala ili saaljevala. Oni koji su uspeli prilagodili su se svetu oko sebe, sveli su svoje vee duhovne snage do obrasca prihvatljivog postupanja. A to je otupelo njihovu korisnost, ograniilo njihov kapacitet, ogradilo njihovu sposobnost ogranienjima predvienim za manje neobine ljude. ak je jo i danas sposobnost poznatih mutanata ograniena, nesvesno, okvirom koji je ve bio postavljen - useenom stazom logike koja je strana stvar. Ali negde u svetu postoje desetine, verovatno stotine drugih ljudskih bia koja su samo malo iznad ljudskih - linosti iji je ivot ostao netaknut krutou sloenog

ljudskog ivota. Njihova sposobnost nee biti ograniena, oni nee znati ni za kakvu useenu stazu logike. Iz tane Grant izvue alosno tanak sveanj papira, zajedno spojenih, i gotovo s potovanjem proita naslov rokopisa: 'Nezavren Dinvejnov filizofski predlog i zabeleke u vezi s njim.' Bio bi potreban um koji ne poznaje nikakvu useenu stazu logike, um neometen nasleem etiri hiljade godina ljudske misli, da prenese dalje baklju koju je mrtva ruka marsovskog filozofa za trenutak podigla. Baklju koja osvetljava put ka novoj ideji i svrsi ivota, koja pokazuje laki i praviji put. Filozofiju koja bi za vreme od dve kratke generacije pomerila oveanstvo za sto hiljada godina unapred. Duvejn je umro, a u ovoj istoj kui jedan ovek je proivljavao svoje opsednute godine, sluajui glas mrtvog prijatelja, prezajui od prekora jedne prevarene vrste. Na vratima se zau tiho grebanje. Uplaen, Grant se ukoi, oslunu. Grebanje se ponovi. Zatim tanko, svilenkasto cviljenje. Grant brzo potrpa hartije nazad u mapu i prie vrtima. Kada ih otvori, Natanijel se uvue unutra kao laka crna senka. "Oskar", ree on, "ne zna da sam ovde. Oskar bi mi pokazao kad bi znao da sam tu." "Ko je Oskar?" "Oskar je robot koji se stara o nama." Grant se isceri na psa. "ta hoe, Natanijele?" "Hou da priam s tobom", ree Natanijel. "Razgovarao si sa svima ostalima. Sa Brusom i Dedom. Samo sa mnom nisi razgovarao, a ja sam te naao." "Dobro", pozva ga Grant. "Poni." "Zabrinut si", ree Natanijel. Grant nabra elo. "Tano. Moda jesam. Ljudska vrsta je uvek zabrinuta. Do sada bi to trebalo da zna, Natanijele." "Sekira se zbog Duvejna, ba kao i Deda." "Ne sekiram se", pobuni se Grant. "Samo se pitam. I nadam se." "ta je to sa Duvejnom?" htede Natanijel da zna. "I ko je on i..." "On nije niko, u stvari", izjavi Grant. "To jest, nekada je bio neko, ali je umro pre mnogo godina. Sada je on prosto ideja. Problem. Izazov. Neto o emu treba misliti." "Ja umem da mislim", ree Natanijel trijumfalno. "Ponekad mnogo mislim. Ali ne smem da mislim kao ljudska bia. Brus mi kae da ne smem. On kae da moram da mislim psee misli i da ljudske ostavim na miru. Kae da su psee misli isto tako dobre kao i Ijudske, moda ak i mnogo bolje." Grant ozbiljno potvrdi. "Ima neto u tome, Natanijele. Na kraju krajeva, ti mora misliti drukije od oveka. Ti mora..." "Ima mnogo stvari koje psi znaju a Ijudi ne znaju", pohvali se Natanijel ree: "Mi vidimo i ujemo stvari koje ovok ne moe ni da vidi ni da uje. Ponekad nou zavijamo i ljudi nas ispsuju. Ali kada bi mogli da vide i uju ono to mi moemo, toliko bi se ukoili od straha da ne bi mogli da se maknu. Brus kae da smo mi..." "Medijumi?" upita Grant. "To", izjavi Natanijel. "Ne mogu da popamtim sve te rei." Grant pokupi pidamu sa stola. "Kako bi bilo da noi kod mene, Natanijele? Moe da legne kod nogu." Natanijel se zagleda u njega irom otvorenih oiju. "Juhu, hoe da kaze da eli da spavam kod tebe?" "Sigurno da elim. Ako emo da budemo partneri, psi i ljudi, bolje da sada ravnopravno krenemo."

"Neu ti isprljati krevet", ree Natanijel. "Zaista neu. Oskar me je veeras okupao." Brzo se poea iza uveta. "Samo", ree, "mislim da mu je promakla koja buva." Grant je u nedoumici gledao atomsku puku. Zgodna stvarica, obavlja sijaset stvari, poev od upaljaa za cigarete pa do smrtonosnog oruja. Napravljena tako da moe da traje hiljadu godina, nije se uopte mogla pokvariti - tako je bar govorila reklama. Nikada se i nije pokvarila - samo to sada nee da radi. Uperi je u zemlju i estoko protrese - i opet nita. Lupnu je lagano o jedan kamen, ali bez rezultata. Mrak se sputao na ispremetana brda. Negde u dalekoj dolini reke jedna sova se besmisleno zasmeja. Prve zvezde, male i tihe, izioe na istoku, a zelenkasta svetlost koja obeleava zalazak sunca bledela je na zapadu prelazei u no. Ispred velikog oblutka bila je gomila granica, a ostala drva su bila tu blizu, da bi se vatra odravala preko noi. Ali ako puka ne bude radila, nee biti vatre. Grant opsova u po glasa mislei na spavanje u studenoj noi i na hladnu hranu. Opet udari pukom o stenu, ovaj put jae. Opet nista. U mraku krcnu granica i Grant se naglo uspravi. Kraj tamnog stabla jednog od umskih dinova koji su se uzdizali u sumraku to se zgunjavao stajala je jedna prilika visoka i nespretna. "Zdravo", ree Grant. "Neto nije u redu, strane?" "Moja puka..." ree Grant, pa stade. Nema smisla davati na znanje ovoj mranoj prilici da je nenaoruan. ovek koraknu napred sa ispruenom rukom. "Nee da radi, a?" Grant oseti kako mu se puka die iz ruku. Posetilac unu na zemlju putajui kikotave glasove. Grant se naprezao da vidi ta ovaj radi, ali pomraina koja se navlaila napravi od njegovih ruku mastiljavu mrlju koja se motala oko sjajnog metala puke. Metal kljocnu i zagreba. ovek coknuvi udahnu i nasmeja se. Metal opet zagreba i ovek se die, pruajui puku. "Sve u redu", ree. "Moda i bolje nego to je bilo." Granica opet krcnu. "Hej, stani!" dreknu Grant, ali ovek je ve bio nestao, crni duh meu avetinjskim stablima. Neka studen koja nije dolazila od noi izbi iz zemlje i lako proe Grantovim telom. Hladnoa od koje mu zacvokotae zubi, od koje mu se nakostreie kratke vlasi na potiljku, od koje se najei. Nita se nije ulo osim prianja vode koja je aputala u tami, malog potoka koji je tekao ispod samog logora. Drhtei klee kraj gomile ganica i pritisnu obara. Tanak plav plamen liznu napolje i granice se rasplamsae. Grant zatee starog Dejva Bakstera kako ui na gornjoj preki ograde dok mu je dim kuljao iz kratke lule, gotovo skrivene u bradi. "Zdravo, strane", ree Dejv. "Popni se i uni malo." Grant se pope, zagleda se preko njive sa stogovima ae, kojoj su zlatne bundeve davale nasmejan izgled. "Samo eta?" upita stari Dejv. "Ili njuka?"

"Njukam", priznade Grant. Dejv izvue lulu iz usta, pljunu, opet je vrati. Brada i brkovi se neno obavie oko nje. "Kopa?" "Jok", ree Grant. "Proao je jedan ovuda pre etiri, pet godina", ree Dejv, "koji je za kopanje bio gori od lovakog psa. Naao jedno mesto gde je bio neki stari grad i naisto ga razrovao. Duu mi je izvadio da mu priam o gradu, ali ja se u stvari nisam bogzna ta seao. uo sam jedanput mog dedu kako pominje ime grada, ali da me ubije ne bi' mogao da ga se setim. Taj tu imao je sijaset starih mapa kojima je stalno vitlao okolo i prouavao ih, pokuavajui da dokona ta je ta, ali mislim da nikada nije stvarno saznao." "Traio je stare stvari", ree Grant. "Mo' da bude", ree mu stari Dejv. "Izbegav'o sam ga kol'ko god sam mog'o. Ali on nije bio gori od jednoga koji je hteo da pronae neku staru ulicu koja je nekada ila ovuda. I on je im'o neke mape. Oti'o je raunajui da ju je naao, a ja nisam im'o srca da mu kaem da je to staza to su je napravile krave." Oprezno iskosa pogleda Granta. "Ti ne juri za starim putevima, a?" "Ne", ree Grant. "Ja sam popisiva." "Ti si ta?" "Popisiva", objasni Grant. "Zapisujem ti ime i godine i gde stanuje." "Zbog ega?" "Vlada eli da zna", ree Grant. "Mi ne diramo vladu", izjavi stari Dejv. "ta joj to treba da nas uznemirava?" "Vlada te uopte nee uznemiravati", ree mu Grant. "Jo e se moda setiti i da ti neto plati jednog dana. Nikad se ne zna." "U tom sluaju", ree stari Dejv, "to je drugo." uali su na ogradi gledajui u njive. Dim je vijugao iz dimnjaka skrivenog u sunanoj udoljici, utoj od plamena breza. Potok je lenjo krivudao preko crvenkastosmee jesenje livade i iza nje se peo u brda prekrivena kronjama zlatnih javorova. Zgrbljen na ogradi, Grant je oseao kako mu toplota jesenjeg sunca proima lea; opijao ga je miris polja pod strnjikom. Dobar ivot, ree u sebi. Dobri usevi, drvo za gorivo, puno divljai za lov. Srean ivot. Pogleda starca uurenog kraj sebe, njegovo lice namrekano bezbrinim borama prijatne starosti; pokua za trenutak da zamisli takav ivot - jednostavan, pastoralni ivot, slian istorijskim danima stare amerike granice, sa svim njenim dobrim stranama, a nijednom opasnou. Stari Dejv izvue lulu iz usta, mahnu njom prema polju. "Ima jo puno posla", ree, "al' se nita ne radi. Ta deca ne vrede ni kol'ko da ih ovek baci u vazduh. Samo love. I pecaju. Maine propadaju. Doa ve dugo nema. Ima stranu ruku za maine, taj Do, samo takne, a one prorade." "Do ti je sin?" "Nije. To je jedan aavi momak koji ivi negde u umi. Doe i popravi stvari, onda se okrene i ode. Jedva da progovori. Ne eka da mu ovek zahvali. Samo se digne i ode. Ve godinama tako radi. Deda mi je pri'o kako je prvi put do'o kada je on jo bio deko. I sada jo dolazi:" Grant zinu. "ekaj malo. To ne moe biti isti ovek."

"Pa", ree stari Dejv, "u tome je stvar. Nee verovati, strane, ali on sada nije ni dan stariji nego kad sam ga prvi put video. udan neki stvor. Ima puno udnih pria o njemu. Deda je uvek pri'o kako se zevzeio s mravima." "S mravima!" "Da. Sagradio je kuu - staklenu, zna, nad mravinjakom i zagrevao je kad doe zima. Tako je deda uvek pri'o. Tvrdio je da je to video. Ali ja ne verujem ni rei od toga. Deda je bio najvei laov u celom kraju. Sam je priznav'o." Iz sunane dolje odakle su puio dimajak zajea mesingano zvono. Starac sie sa ograde i istrese lulu o dlan, mirei prema suncu. Zvono opet jeknu kroz jesenju tiinu. "To je mama", ree stari Dejv. "Ruak je gotov. Veverije meso s knedlama, vie nego sigurno. Takvo jelo kakvo jo nikad nisu zagriz'o. 'Ajde da pourimo." Ludak koji dolazi i popravlja stvari i ne eka zahvalnost. ovek koji izgleda isto kao to je izgledao i pre sto godina. Momak koji je sagradio kuu od stakla iznad mravinjaka i zagrevao je zimi. Bilo je besmisleno, a ipak stari Bakster nije lagao. To nije bilo jedno od onih fantastinih ispredanja koja su ponikla i jo uvek se raspredaju ovde u umama i sada predstavljaju neto veoma slino folkloru. Ceo folklor ima jedan poznat zvuk, izvesnu slinost, odreen duh koji ga obeleava. A ovo nije bilo to. Nema niega humoristinog, ak ni za um jednog oveka iz ume, u zaklanjanju i zagrevanju mravinjaka. Da bi se ovakva pria proglasila za humor, morala bi da bude duhovita, a ova to nije. Grant se nelagodno prevrtao na dueku od kukuruznih uaka, priteui oko vrata teki pokriva. udno, mislio je, gde sve spavam. Noas duek od kukuruznih uaka, prole noi logorska vatra pod otvorenim nebom, a no pre toga mek duek i isti aravi u Vebsterovoj kui. Vetar dozvida iz udoline i zastade na svom putu da zalupi olabavelom indrom na krovu, pa se vrati da lupi jo jednom. Negde u mraku trkarao je mi. Sa postelje na drugom kraju tavanske sobe dopirao je um pravilnog disanja - tamo su spavala dva Baksterova deteta. ovek koji doe i popravi stvari i ne eka zahvalnost. To je ono to se desilo s pukom. To se godinama dogaalo sa Baksterovim polomljenim mainama na farmi. Ludi momak po imenu Do, koji ne stari i ima sklonost da popravlja stvari. Jedna misao doe Grantu u glavu; on je odbi, potisnu je. Ne treba buditi nadu. Njukaj malo okolo, oprezno se raspituj, dri otvorene oi, Grante. Nemo j da ti pitanja budu i suvie odreena, inae oni e se zatvoriti kao koljke. udan svet, te brdske lutalice. Ljudi koji nemaju nita od progresa, koji ne ele nijedan njegov deo. Ljudi koji su okrenuli lea civilizaciji, vrativi se neometanom ivotu zemlje i ume, sunca i kie. Ovde na Zemlji za njih ima dosta mesta, mnogo mesta za svakoga, jer Zemljino stanovnitvo se proredilo za poslednje dve stotine godina, presuilo zbog pionira koji su u jatima otili da nasele druge planete, da uoblie druge svetove sistema prema proraunima oveanstva. Mnogo mesta i zemlje i divljai. Najzad, moda je to i najbolje. Grant se seti da je esto tako mislio u mesecima kada je lutao po ovim brdima. U trenucima kao to je ovaj, uz udobnost koju je pruao rukom izraen pokriva, na grubom dueku od uaka, uz apat vetra na krovu pokrivenom indrom. U trenucima kao to je onaj kada je sedeo na gornjoj preki ograde i gledao gomile zlatnih bundeva kako se bakare na suncu.

Kroz tamu dopre do njega ukanje dueka od uaka na kome su spavala dvojica deaka. Zatim tiho ljapkanje bosih nogu po daskama. "Spava, gospodine?" zau se apat. "Jok. 'Oe da se zavue kod mene?" Deak se uvue pod pokriva, stavi hladna stopala Gra ntu na stomak. "Je li ti Dedica ispriao o Dou?" Grant klimnu glavom u mraku. "Kae da ga nema u poslednje vreme." "Rekao ti je za mrave?" "Jeste, naravno. ta zna ti o mravima?" "Ja i Bil smo ih nali tu nedavno, i to je naa tajna. Nikome nismo rekli sem tebi. Ali mislim da tebi moramo da kaemo. Ti si od vlade." "Stvarno je bila staklena kua nad mravinjakom?" "Jeste, i... i..." deaku se glas prekide od uzbuenja, "i to nije sve. Ti mravi su imali kolica i iz mravinjaka su trali dimnjaci, a iz dimnjaka je izlazio dim. I... i..." "Da, i ta jo?" "Nismo ekali da vidimo dalje. Bil i ja smo se prepali. Pobegli smo." Deak se dublje uvue u uke. "Ej, jesi li ikada uo tako neto? Da mravi vuk u kolica!" Mravi jesu vukli kolica. I iz mravinjaka jesu trali dimnjaci, dimnjaci koji bljuju sitne, ljute oblake dima koji govore da se tamo dole topi ruda. Dok mu je u glavi udaralo od uzbuenja, Grant je uao kraj gnezda posmatrajui kolica kako tandru putevima koji vode meu korenje trave. Izlazila su prazna kolica; vraala se natovarena - natovarena semenjem, i ovde-onde raskidanim telima insekata. Siuna kolica koja su se brzo kretala podskakujui i treskajui za upregnutim mravima! Stakleni tit koji je nekada pokrivao gnezdo bio je jo tu, ali razbijen i propao, kao da vie nije potreban, kao da je posluio svrsi koje vie nije bilo. Klisura je bila divlja, izbrazdana zemlja koja se survavala prema strmim obalama reke naikanim panjevima i smenjivala se sa malim komadima livada i upavim guvama monih hrastova. Tiho mesto za koje bi ovek rekao da nikada nije ulo glasa osim brbljanja vetra u kronjama i tankih glasova divljih stvorova koji idu tajnim stazama. Mesto gde bi mravi mogli da ive neuznemiravani plugom ili zalutalom nogom, nastavljajui one milione godina besmislene sudbine koja je poela pre nego to je pastojalo bilo ta nalik na oveka - pre nego to je i jedna apstraktna misao bila roena na Zemlji. Jedne zatvorene i umale sudbine koja nema nikakve svrhe osim da mravi ive. A sada je neko stao da odmotava konac te sudbine, postavio je na drugu stazu, otkrio mravima tajnu toka, tajnu upotrebe metala - i koliko je jo drugih nedostataka na polju kulture napustilo ovaj mravinjak, razbivi grl boce progresa? Pritisak gladi, moda, bio bi jedna od nesrea civilizacije koja bi za mrave bila otklonjena. Obezbeenje obilja hrane, to bi im ostavilo slobodno vreme za druge stvari, pored neprekidnog truda oko odravanja ivota. Jo jedna vrsta na putu ka veliini, koja se razvija po drutvenoj osnovi izgraenoj onog davnog dana jo pre nego to je stvorenje zvano ovek upoznalo uzbuenje koje izaziva veliina. Kuda e to odvesti? Kakav e biti mrav za jo milion godina? Da li e mrav i ovek - da li bi mrav i ovek mogli da nau ikakav zajedniki imenitelj, kao to e nai pas i ovek, za stvaranje jedne zajednike sudbine?

Grant zavrte glavom. anse su protiv. Jer u psu i oveku tee zajednika krv, dok su mrav i ovek razliita bia, oblici ivota za koje je predvieno da se nikada ne shvate meusobno. Oni nemaju zajedniku osnovu kakva je sklopljena jo u dane paleolita kada su pas i ovek zajedno kunjali kraj vatre i straarili zbog oiju koje lutaju u noi. Grant vie oseti nego to u korake u visokoj travi iza sebe. Uspravivi se, okrete se i vide oveka pred sobom. Rasklaenog oveka sa oputenim ramenima i akama gotovo nalik na unke, ali sa osetljivim prstima koji se suavaju ka vrhu, beli i glatki. "Ti si Do?" upita Grant. ovok klimnu glavom. "A ti si ovek koji me lovi." Grant zinu. "Pa moda i jesam. Ne tebe lino, moda, ali nekog tebi slinog." "Nekog razliitog", ree Do. "Zato nisi ostao onomad uvee?" upita Grant. "to si pobegao? Hteo sam da ti zahvalim to si opravio puku." Do ga je samo gledao, ne govorei, ali njegove zatvorene usne krile su izraz zabavljanja, ogromnog i potajnog zabavljanja. "Kako si, pobogu", upita Grant, "zneo da je puka polomljena? Jesi li me posmatrao?" "uo sam te kako misli tako." "uo si me kako mislim?" "Da", ree Do. "ujem te i sada kako misli." Grant se nasmeja, pomalo nelagodno. Zbunjivalo je, ali je b ilo logino. To je neto to je trebalo da oekuje - to i vie od toga. Pokaza rukom mravinjak. "To su tvoji mravi?" Do potvrdi, a izraz zadovoljstva mu ponovo zatitra oko samih usana. "Zato se smeje?" obrecnu se Grant. "Ne smejem se", ree mu Do, i Grant se oseti prekoren, prekoren i mali, kao dete koje su oamarili zbog neega to je trebalo da zna da ne sme da uradi. "Trebalo bi da objavi svoje beleke", ree Grant. "To bi moglo da bude u vezi sa onim to radi Vebster." Do slee ramenima. "Nemam beleaka", ree. "Nema beleaka!" Mravi ovek prie mravinjaku i stade gledajui dole u njega. "Moda si", ree, "shvatio zato sam to uinio." Grant ozbiljno klimnu glavom. "Mogao sam se to zapitati. Eksperimentalna radoznalost, vie nego verovatno. Moda saoseanje sa jednom niom formom ivota. Oseanje, moda, da samo to to je na poetku sGm dobio prvenstvo oveku ne daje monopol na napredak." Doove oi zablistae na sunevoj svetlosti. "Rado znalost - moda. Nisam pomiljao na to." Spusti se kraj mravinjaka. "Uvek se pitam zato je mrav toliko napredovao, a onda se zaustavio? Zato je izgradio gotovo savrenu organizaciju drutva i ostao na tome? ta ga je to zaustavilo na njegovom putu?" "Pritisak gladi, recimo", ree Grant. "To i zimski san", izjavi mravi ovek. "Hibernacija, vidi, brisala je seanje od jedne do druge sezone. Ponovo su poinjali svakog prolea, opet poinjali ni od ega. Nikada nisu mogli da izvuku korist od prolih greaka, da nagomilano znanje pretvore u gotov kapital." "Tako si ih ti hranio..." "I zagrevao mravinjak", ree Do, "da ne bi morali da prespavaju zimu. Tako da ne bi morali iznova da poinju svakog prolea."

"A kolica?" "Napravio sam par, ostavio ih tamo. Trebalo je deset godina, ali najzad su shvatili emu slue." Grant pokaza glavom prema dimnjacima. "To su sami napravili", ree mu Do. "I ta jo?" Do umorno die ramena. "Otkud bih znao?" "Ali, ovee, ti si ih posmatrao. ak i ako nisi vodio beleke, posmatrao si." Do odmahnu glavom. "Nisam bacio pogled na njih ve blizu petnaest godina. Tek sam danas doao zato to sam uo da si ovde. Ti mravi, vidi, vie me ne zabavljaju." Grantova usta se otvorie, zatim se opet vrsto stisnue. Najzad ree: "Znai, tako. Zato si to inio. Iz zabave." Na Doovom licu nije bilo stida, ni pravdanja, ve samo bolan izraz koji je govorio da on eli da se zaboravi sve o mravima. Njegova usta rekoe: "Sigurno. Zato inae?" "Ona moja puka. Pretpostavljam da te je i to zabavljalo." "Ne puka", ree Do. Ne puka, ree Grantov mozak. Naravno da nije puka, ti zvekane, ve ti sam. Ti si onaj koji ga je zabavljao. I sada ga zabavlja. Popraviti maine starog Dejva Bakstera, Da onda otii bez rei - svakako je bila urnebesna ala. I verovatno je sam sebe grlio i danima se ljukao utke se veselei onda poto je tamo kod Vebsterove kue pokazao ta ne valja u vasionskom brodu starog Tomasa Vebstera. Kao kad Alek-prepredenko izvodi trikove sa nespretnim tenetom. Doov glas prekide njegove misli. "Ti si popisiva, je l' da? Zato mi ne postavlja pitanja? Sada kada si me naao, ne moe da ode a da to ne stavi na hartiju. Naroito moje godine. Imam sto ezdeset i tri godine i jedva da sam mladi. Imam da ivim bar jo hiljadu godina." Privue svoja vornovata kolena uz grudi i stade da se njie polako napred-nazad. "Jo hiljadu godina, a ako dobro pazim na sebe..." "Ali to nije sve", ree Grant nastojei da mu glas ostane miran. "Ima jo neto. Neto to mora da uinis za nas." "Za nas?" "Za drutvo", ree Grant. "Za ljudsku vrstu." "Zato?" Grant se izbei. "Hoe da kae da te nije briga." Do odmahnu glavom i u tom pokretu nije bilo izazivanja ni prkosa konvenciji. Samo otvorena izjava injenice. "Novac?" predloi Grant. Do podie ruke prema brdima unaokolo, prema renoj dolini. "Imam ovo", ree, "nije mi potreban novac." "Slava, moda?" Do ne pljunu, ali lice mu je izgledalo kao da je to uinio. "Zahvalnost ljudske rase?" "Ona ne traje", ree Do, i u njegovim reima zazvua staro podrugivanje, zatitra ogromno veselje oko samih usana. "Vidi, Do", ree Grant i, mada se trudio da ga ne pokae, u njegovom glasu oseti se preklinjanje, "ono to treba da uini jeste vano... vano za generacije koje e tek doi, vezno za ljudsku rasu, prekretnica u naoj sudbini..." "A zato bih ja", upita Do, "inio neto za nekoga ko jo nije ni roen? Zato bih gledao dalje od godina svog sopstvenog ivota? Kad umrem, umreu, i sva povika i

slava, sve zastave i trube nee mi nita znaiti. Neu znati da li sam proiveo slavan, ili vrlo jadan ivot." "Vrsta", ree Grant. Do se zasmeja grohotom. "Ouvanje vrste, napredak vrste. Na to cilja. Zato bi se ti brinuo o tome? Ili ja?" Bore od smeha oko usta nestadoe i on pripreti prstom podrugljivo opominjui. "Ouvanje vrste je mit... mit uz koga ste vi svi iveli i ivite prljava stvar koja je iznikla iz vae drutvene strukture. Vrsta propada svakog dana. Kada ovek umre, za njega se zavrava vrsta - to se njega tie, vie nema nikakve vrste." "Tebe prosto ba briga", ree Grant. "To je ono", izjavi Do, "to sam ti govorio." Iskosa pogleda zaveljaj na zemlji i oko usana mu zaigra osmeh. "Moda", ree, "ako bi me interesovalo..." Grant otvori zaveljaj, izvue mapu. Gotovo preko volje izvadi tanak sveanj hartije, pogleda naslov: "Nedovrena filozofska..." Prui je i sede posmatrajui Doa kako brzo ita i jo dok ga je gledao oseti kako mu bolan gr stranog poraza stee mozak. Tamo u Vebsterovoj kui pomislio je na um koji ne poznaje useenu stazu logike, um kome nisu naudile etiri hiljade godina plesnive ljudske misli. On bi, rekao je sebi, mogao da izvede ovu stvar i evo ga. Ali to jo nije dovoljno. Neto nedostaje - neto na ta nikada nije pomislio, neto o emu nikada nisu mislili ni ljudi u enevi. Neto, jedan deo ljudskog sklopa koji je svako, do ovog trenutka, primao kao normalnu stvar. Drutveni pritisak drao je ljudsku vrstu na okupu kroz sve milenijume - drao ljudsku vrstu zajedno kao jedinicu, ba kao to je pritisak gladi inio mrave zarobljenicima jedne drutvene strukture. Potreba ljudskog bia za odobravanjem njegovih blinjih, potreba za izvesnim kultom drugarstva - psiholoka, gotovo fizioloka potreba za odobravanjem njegove misli i akcije. Sila koja spreava ljude da krenu po nedrutvenim tangentama, sila upravljena prema drutvenoj bezbednosti i ljudskoj solidarnosti, prema okupljanju ljudske porodice. Ljudi su umirali za to odobravanje, rtvovali se za to odobravanje, ive li ivotom koji su prezirali za to odobravanje. Jer bez toga ovek je ostajao sam, otpadnik, ivotinja izgnana iz opora. To je dovodilo do stranih stvari, naravno - do psiholigije rulje, do rasnih proganjanja, do masovnih zverstava u ime patriotizma i religije. Ali je isto tako bilo i sredstvo koje je vrstu dralo na okupu, stvar koja je od samog poetka omoguila postojanje ljudskog drutva. A Do to nije imao. Do na to nije davao ni pet para. Njega nije bilo briga ta ma ko misli o njemu. Njega nije bilo briga da li uopte neko neto odobrava ili ne. Grant je oseao toplo sunce na leima, uo apat vetra koji je prolazio drveem iznad njega. U nekom ipragu ptica zapoe pesmu. Da li je to pravac razvoja mutanata? Oslobaanje od osnovoog instinkta koji oveka ini lanom vrste? Da li je ovaj ovek pred njim to ita Duvejnovo zavetanje naao u samom sebi, zato to je mutant, ivot toliko pun da moe da se lii potrebe za odobravanjem od svojih drugova? Da li je on, najzad, posle svih ovih godina, dostigao onaj stepen civilizacije na kome ovek stoji nezavisan, prezirui svu izvetaenost drutva? Do die pogled.

"Vrlo interesantno", ree. "Zato nije nastavio i zavrio ga?" "Umro je", ree Grant. Do coknu jezikom. "Pogreio je na jednom mestu." Brzo prevrte listove i udari prstom o hartiju. "Ba ovde. Tu je iskrsla greka. To ga je oborilo." Grant stade da muca. "Ali... ali ne bi trebalo da bude greka. Umro je, to je sve. Umro je pre nego to je zavrio." Do presavi rukopis i gurnu ga sebi u dep. "Svejedno", ree. "I onako bi ga verovatno zabrljao." "Znai ti moe da ga zavri? Ti moe..." Grant shvati da ne vredi nastavljati. Proitao je odgovor u Doovim oima. "Ti stvarno misli" ree Do, a rei su mu bile precizne i odmerene, "da bih ja ovo dao vama, dreavim ljudskim stvorovima?" Grant, poraen, slae ramenima. "Pretpostavljam da ne bi. Mislim da je trebalo da znam. ovek kao ti..." "Ja", ree Do, "mogu sam da iskoristim ovo." Polako se die, lenjo povue nogom zaoravi brazdu preko mravinjaka, obori dimnjake koji su se puili, zatrpa kolica u pokretu. Grant viknu i skoi na noge; obuze ga slepi bes, slepi bes koji mu natera ruku da zgrabi puku i pokua da je uperi na Doa. "Stani!" ree Do. Grantova ruka se zaustavi sa pukom jo uperenom u zemlju. "Polako, mali ovee", ree Do. "Znam da bi eleo da me ubije, ali ne mogu da te pustim da to uini. Jer, vidi, ja imam planove. I najzad, ne bi me ubio iz razloga na koji ti misli." "Kakva bi to bila razlika zato te ubijam?" zakrguta Grant. "Bio bi mrtav, zar ne? Ne bi umakao sa Duvejnovom filozofijom." "Ali", gotovo neno mu ree Do. "Ti me ne bi zbog toga ubio. Ti bi to uinio jer si besan na mene zato to sam rasturio mravinjak." "Moda je to bio razlog u onaj mah", ree Grant. "Ali ne sada..." "Ne pokuavaj to", ree Do. "Pre nego to bi uopte pritisnuo obara, pretvorio bi se u gomilu mesa." Grant je oklevao. "Ako mislis da blefiram", iknu ga Do, "hajde, izazovi me." Jedan dugi trenutak dva oveka stajala su licem u lice, dok je puka jo bila uperena u zemlju. "Zato da se ne udrui sa nama?" upita Grant. "Potreban nam je ovek kao ti. Ti si bio onaj to je starom Tomu Vebsteru pokazao kako da sagradi vasionski brod. To to si uradio sa mravima..." Do koraknu napred, brzo, i Grant podie puku. Video je pesnicu kako ide na njega, slinu unki, monu pesnicu koja snano zazvida u svom kobnom letu. Neto vlano, toplo i rapavo trljalo se o Grantovo lice i on podie ruku i pokua da ga otrese. Ali ono nastavi da ga lie po licu. On otvori oi i Natanijel radosno podskoi pred njima. "Dobro ti je", ree Natanijel. "Tako sam se bojao" "Natanijele!" zakrklja Grant. "ta radi ovde?" "Pobegao sam", ree mu Natanijel. "Hou da idem s tobom." Grant zavrte glavom. "Ne moe sa mnom. Ja idem daleko. Imam posao koji moram da uradim." Podie se na ake i kolena i pipajui potrai po zemli. Kada napipa hladan metal, uze ga i gurnu u futrolu.

"Pustio sam ga da umakne", ree on, "a ne mogu da mu dozvolim da ode. Dao sam mu neto to pripada celom oveanstvu i ne mogu dozvoliti da ga upotrebi." "Ja umem da idem za tragom", ree mu Natanijel. "Pratim veverice kao nita." "Pred tobom su vanije stvari od traganja", ree Grant psu. "Vidi, danas sam neto otkrio. Pao mi je na pamet izvestan pravac - pravac kojim e moda krenuti celo oveanstvo. Ne danas ili sutra, ne ak ni za hiljadu godina od danas. Moda nikada, ali to je stvar koju ne moemo prevideti. Do je moda samo malo ispred na putu kojim idemo mi ostali, a mi moda sledimo bre nego to mislimo. Moda emo svi na kraju biti kao Do. A ako se to dogodi, ako se tu sve zavri, vi psi jo imate posao pred sobom." Natanijel je gledao gore u njega, sa licem naboranim od brige. "Ne razumem", molio je. "Upotrebljava rei koje ne mogu da shvatim." "Vidi, Natanijele. Ljudi moda nee uvek biti ovakvi kakvi su danas. Moda e se promeniti. A ako se promene, vi morate nastaviti; vi ete morati da preuzmete san i da ga odravate. Moraete da se pravite ljudi." "Mi psi", sveano obea Natanijel, "uiniemo to." "To nee nastupiti za hiljade i hiljade godina", ree Grant. "lmaete vremena da se pripremite, ali morate znati. Morate re predati dalje. Ne smete zaboraviti." "Znam", ree Natanijel. "Mi psi emo rei tenadi, a tenad e onda govoriti svojoj tenadi." "Tako je", ree Grant. Sae se i poea Natanijela iza uveta; pas mahnu repom, pa ga zaustavi i osta gledajui oveka kako se penje uz brdo. NAPOMENE UZ ETVRTU PRIU Od svih pria ova je zadala najvie muka onima koji su u legendi hteli da trae neko objanjenje i smisao. ak i Ti e priznati da ona u potpunosti mora biti mit i nita drugo. Ali ako je mit, ta on znai? Ako je ova pria mit, zar i sve ostale nisu mit? Pretpostavlja se da je Jupiter, gde se radnja odigrava, jedan od drugih svetova koji se mogu nai kada se pree prostor. Nauna nemogunost postojanja takvih svetova konstatovana je na drugom mestu. A ako treba da prihvatimo Baunsovu teoriju da drugi svetovi koji se opisuju u legendi nisu nita drugo do nai mnogostruki svetovi, izgleda razumno pretpostaviti da bi takav jedan svet kao to je ovaj opisani do danas bio pronaen. Opte je poznato da postoje izvesni koblijski svetovi koji su zatvoreni, ali razlog njihove zatvorenosti je poznat i ni jedan od njih nije zatvoren zbog uslova kakvi su opisani u ovoj etvrtoj prii. Neki naunici veruju da je etvrta pria ubaena, da nema nikakve uloge u legendi, da je to neto to je uzeto i umetnuto onako kako stoji, kao posebna stvar. Teko je prihvatiti ovaj zakljuak, poto se pria uklapa u legendu, dajui jedan od glavnih stoera oko kojih se legenda okree. Lik Tauzera u ovoj prii navodi se u mnogo mahova kao nedosledan sutinskom stavu i dostojanstvu nae vrste. Ipak, mada je Tauzer moda odvratan nekim osetljivim itaocima, on dobro slui kao kontrast za isticanje oveka u prii. Tauzer, a ne ovek, prvi je spreman da prihvati situaciju koja nastane; Tauzer, a ne ovek, prvi e shvatiti. I izlazi da je Tauzerov um, kada se najzad oslobodi ljudske dominacije, bar jednak ljudskom. Tauzer, ma koliko bio izujedan od buva, lik je kojeg se ne moramo stideti. Kratka kakva je, ova etvrta pria verovatno nas najvie obogauje od svih osam. To je pria koja se preporuuje za promiljeno, paljivo itanje. 4. NAPUTANJE

etiri oveka, dvojica po dvojica, otila su u vrtlog pun urlika, koji predstavlja Jupiter, i nisu se vratila. Uli su u sve eu oluju - ili bolje rei izvukli se dugim koracima, sa stomacima nisko uz tlo, dak su im se vlani bokovi presijavali na kii. Jer nisu ili u ljudskom obliku. Sada je peti ovek stajao pred stolom Kenta Faulera, efa kupole br. 3, Komisije za posmatranje Jupitera. Pod Faulerovim stolom stari Tauzer se poea - pecnula ga je buva - pa nastavi da spava. Harold Alen, primeti Fauler sa iznenadnim bolom, bio je mlad - i suvie mlad. Imao je ono neusiljeno samoupouzdanje mladosti, lice oveka koji nikada nije upoznao strah. A to je bilo udno. Jer ljudi u kupolama Jupitera znali su za strah - strah i ponienje. oveku je bilo teko da pomiri svoje slabako ja sa monim silama udovine planete. "Vi shvatate", ree Fauler, "da ne morate ovo da uinite. Shvatate da ne morate da idete." To je bio ablon, naravno. Ostaloj etvorici bilo je reeno isto, a ipak su otili. I ovaj peti e otii, znao je Fauler. Ali odjednom oseti kako se u njemu budi neodreena nada da Alen nee hteti da ide. "Kada kreem?" upita Alen. Nekada je Fauler oseao tih ponos zbog tog odgovora, ali sada vie ne. Namrti se za trenutak. "Kroz jedan sat", ree. Alen je stajao ekajui, bez rei. "Jo etvorica su izila i nisu se vratila", ree Fauler. "Vi to znate, naravno. elimo da se vi vratite. Ne elimo da propadnete u nekoj herojskoj ekspediciji za spasavanje. Glavna stvar, jedina stvar jeste da se vratite, da dokaete da ovok moe da ivi u jupiterovskom obliku. Idite do prve osmatranice, ne dalje, onda se vratite. Nemojte nita rizikovati. Nita ne istraujte. Samo se vratite." Alen klimnu glavom. "Razumem." "Gospoica Stenli e upravljati pretvaraem", nastavi Fauler. "Ne morate se nita plaiti. Ostali su bili pretvoreni bez greke. Izili su iz pretvaraa u oigledno savrenom stanju. Biete u potpuno kompetentnim rukama. Gospodica Stenli je najbolji rukovalac pretvaraem u Sunevom sistemu. Radila je na veini drugih planeta. Zato je ovde." Alen se nasmeja na enu i Fauler vide kako neto zatreperi na licu gospoice Stenli - neto to je moglo biti sealjenje ili bes - ili prosto obian strah. Ali to se izgubi i ona odvrati smeak mladiu koji je stajao pred stolom. Smeila se onim svojim izvetaenim, nastavnikim osmehom, gotovo kao da je mrzela sebe to to ini. "ekau", ree Alen, "da budem pretvoren." I nain na koji je to rekao pretvori sve u alu, ogromnu, ironinu alu. Ali to nije bila ala. Bio je to ozbiljan posao, strahovito ozbiljan. Od ovih opita, znao je Fauler, zavisi sudbina ljudi na Jupiteru. Ako opiti budu uspeli, bogatstva dinovske planete postae pristupana. ovek e osvojiti Jupiter kao to je ve osvojio druge manje planete. A ako ne budu uspeli... Ako ne budu uspeli, ovek e i dalje ostati okovan i omete n strahovitim pritiskom, veom silom gravitacije, tajanstvenom hemijom planete. I dalje e biti zatvoren u kupolama, nesposoban da stvarno kroi nogom na planetu, nesposoban da je vidi direktno, bez pomonih sredstava, primoran da se oslanja na nespretne traktore i televizor, primoran da radi nespretnim oruem i mainama ili uz pomo robota koji su i sami nespretni.

Jer oveka bi, nezatienog i u njegovom prirodnom obliku, unitio strahovit Jupiterov pritisak od petnaest hiljada funti na kvadratni in, pritisak prema kome dna zemaljskih mora izgledaju kao vakuum. ak ni najjai metal koji su Zemljani mogli da izmisle nije mogao izdrati pod takvim pritiskom, pod pritiskom i alkalnim kiama koje veito zalivaju planetu. Postajao je krt i ljukao se, troio se kao ilovaa, ili je oticao u malim potocima i lokvama amonijanih soli. Samo poveanjem vrstoe i jaine tog metala, podizanjem njegovog elektronskog napona, moglo se postii da on izdri teinu hiljada milja uskovitlanih, zaguljivih gasova koji ine atmosferu Jupitera. A ak i kada je to uinjeno, sve je moralo da se prevue vrstim kvarcom da bi se zatitilo od kie tenog amonijaka koji se sputa kao gorka kia. Fauler je sedeo sluajui maine na donjem spratu kupole - maine koje su beskrajno radile; kupola nikada nije imaIa mira od njih. Morale su da rade i rade, jer ako bi se zaustavile, energija koja utie u metalne zidove kupole prestala bi da dolazi, elektronski napon bi oslabio i to bi bio kraj svega. Tauzer se tre ispod Faulerovog stola i uhvati jo jednu buvu udarivi jako nogom o pod. "Ima li jo neto?" upita Alen. Fauler zavrte glavom. "Moda ima neto to elite da uinite", ree on. "Moda..." Hteo je da kae da moda eli da napie pismo i bio je srean to se dovoljno brzo uzdrao da to ne kae. Alen pogleda na sat. "Stii u tamo na vreme", ree. Okrete se oko sebe i uputi vratima. Fauler je znao da ga gospoica Stenli posmatra i nije hteo da se okrene i susretne se sa njenim oima. Preturao je po svenju hartija pred sobom na stolu. "Koliko dugo ete jo ovako terati?" upita gospoica Stenli zlobno odsecajui svaku re. On se okrete u stolici i onda je pogleda. Usne su joj bile stisnute u pravu, tanku crtu, kosa zategnuta unazad sa ela vre nego ikada, dajui njenom licu onaj udni, gotovo zastraujui izgled posmrtne maske. Nastojao je da mu glas bude hladan i miran. "Sve dok bude bilo potrebno. Sve dok bude ikakve nade." "Nastaviete da ih osuujete na smrt", ree ona. "I dalje ete ih isterivati da se nau licem u lice sa Jupiterom. Vi ete sedeti ovde unutra u bezbednosti i udobnosti i slaete ih napolje da umru." "Nema mesta sentimentalnosti, gospoice Stenli", ree Fauler, nastojei da odstra ni prizvuk ljutnje iz svog glasa. "Vi znate kao i ja zato mi to inimo. Shvatate da ovek u svom prirodnom obliku jednostavno ne moe da se bori s Jupiterom. Jedino reenje je pretvoriti ljude u stvorenja koja se mogu boriti s njim. To smo ve uspeno uinili na drugim planetama. Ako nekoliko ljudi umre, ali mi najzad uspemo, cena je mala. Vekovima su ljudi rasipali svoje ivote na gluposti, iz glupih razloga. Zato bismo onda oklevali pred malo smrti u jednoj ovako velikoj stvari?" Gospoica Stenli je sedela ukoena i prava, sa rukama skrtenim u krilu i odblescima svetlosti na kosi koja sedi i Fauler, posmatrajui je, pokua da zamisli ta bi ona mogla da osea, ta bi mogla da misli. Nije da je se ba plaio, ali se nije oseao sasvim ugodno kada je ona bila u blizini. Te otre plave oi i suvie su videle, ruke su joj izgledale i suvie sposobne. Trebalo bi da bude neija tetka koja sedi u stolici za ljuljanje sa svojim iglama za pletenje. Ali ona to nije bila. Bila je vrhunski rokovalac pretvaraem u Sunevom sistemu i nije joj se dopadalo kako on radi.

"Ima neto to ne valja, gospodine Fauleru", izjavi ona. "Tano", sloi se Fauler. "Zato aljem mladog Alena napolje samog. Moda e saznati to je to." "A ako ne sazna?" "Poslau nekog drugog." Ona se polako die sa stolice, uputi se vratima, onda zastade pred njegovim stolom. "Jednog dana", ree ona "biete veliki ovek. Vi nikada ne proputate ansu. Ovo je vaa ivotna ansa. Znali ste to onda kada je ova kupola odabrana za eksperimente. Ako ovo progurate, napredovaete za jedan ili dva stepena. Bez obzira na to koliko e ljudi moda umreti, vi ete napredovati za stepen ili dva." "Gospoice Stenli", ree on oporim glasom, "mladi Alen uskoro izlazi. Molim vas da vaa maina..." "Moja maina", ree mu ona ledeno, "nije kriva. Ona radi prema koordinatama koje su odredili biolozi." On se pogrbi za stolom, sluajui njene korake kako se udaljavaju hodnikom. To to je ona rekla bilo je istina, naravno. Biolozi su postavili koordinate. Ali biolozi su mogli da pogree. Samo razlika za dlaku, odstupanje za jotu, i pretvara e poslati napolje neto to nije ono to oni hoe da poalju. Nekog mutanta koji bi se rasprsnuo, pokvario, zaglavio pod nekim uslovima ili pritiskom okolnosti potpuno nepredvienih. Jer ovek nije znao mnogo o tome ta se napolju dogaa. Sem onoga to su mu instrumenti govorili da se deava. A uzroci zbivanja koje su davali ti instrumenti nisu bili nita vie nego uzroci, jer Jupiter je neverovatno veliki, a kupola ima veoma malo. ak i rad biologa na sakupljanju podataka o Loperima, oigledno najvioj formi jupiterovskag ivota, zahtevao je vie od tri godine intenzivnog prouavanja, a posle toga jo dve godine proveravanja, da bi bili sigurni. Posao koji je na Zemlji mogao da se uradi za nedelju ili dve. Ali posao koji, u ovom sluaju, ne bi uopte mogao da se uradi na Zemlji, jer jupiterovski oblik ivota ne bi mogao da se prenese na Zemlju. Pritisak koji vlada tamo na Jupiteru ne bi se mogao reprodukovati izvan Jupitera, a pod pritiskom i na temperaturi Zemlje Loperi bi prosto nestali u oblaku gasa. Ipak, taj posao se morao svriti ako se ovek uopte nadao da e ii po Jupiteru u ivotnom obliku Lopera. Jer pre nego to pretvara pretvori oveka u drugi oblik ivota, mora se znati pojedinano svaka fizika karakteristika tog oblika ivota sigurno i stvarno, bez mogunosti da se pogrei. Alen se nije vratio. Traktori, koji su preorali okolinu, nisu nali ni traga od njega, osim ako unjalo koje je primetio jedan od vozaa nije bio izgubljeni Zemljanin u obliku Lopera. Biolozi se podsmehnue svojim najuglaenijim akademskim osmesima kada Fauler nagovesti da su koordinate moda pogrene. Briljivo su to istakli, koordinate su u redu. Kada se ovek stavi u pretvara i okrene se poluga, postaje Loper. Naputa mainu i odlazi, nestaje u itkoj atmosferi. Neka greica, nabacio je Fauler; neko sitno odstupanje od onoga to treba da bude Loper, neki nedostatak. Ako bi ga bilo, rekoe biolozi, bile bi potrebne godine da se pronae. I Fauler je znao da su u pravu. Tako je sada bilo pet ljudi umesto etvorice, a Harold Alen je izaao na Jupiter ni za ta. to se tie znanja o Jupiteru, bilo je isto kao i da nikada nije otiao. Fauler posegnu preko stola i dohvati personalni dosije, tanak sveanj uredno spojenih papira. To je bila stvar od koje se plaio, ali koju je morao da uini. Nekako

se mora nai razlog ovih udnih nestanaka. A nije bilo drugog naina nego poslati napolje jo ljudi. Sedeo je trenutak sluajui zavijanje vetra nad kupolom, veitu gromovitu oluju koja je besnela planetom u uzavrelom, izoblienom gnevu. Da li je tamo napolju neka opasnost, pitao se? Neka opasnost za koju oni ne znaju? Neto to lei u zasedi i guta Lopere, ne pravei razliku izmeu Lopera koji su istinski Loperi i Lopera koji su ljudi? Za grabljivce, naravno, to ne bi predstavljalo razliku. Ili, da li je osnovna greka bila u tome to su Loperi oddbrani kao najprikladniji za opstanak na povrini planete? Oigledna inteligencija Lopera, znao je, bila je jedan elemenat u ovoj odluci. Jer ako ono u ta se ovek pretvori nema sposobnost inteligencije, ovek u takvom obliju ne bi mogao dugo da zadri svoju sopstvenu inteligenciju. Da li su biolozi pustili da ovaj faktor pretegne, koristei ga za kompenzaciju nekog drugog faktora koji bi mogao biti nepovoljan, ak katastrofalan? Nije izgledalo verovatno. Kako god bili tvrdoglavi, biolozi su znali svoj posao. Ili je cela stvar bila nemogua, osuena na propast od samog poetka? Pretvaranje u druge forme ivota uspevalo je na drugim planetama, ali to ne znai obavezno da e uspeti i na Jupiteru. Moda ovekova inteligencija ne moe ispravno da funkcionie pomou ulnog aparata jupiterovske forme ivota. Moda su Loperi toliko tui ljudima da nema zajednikog tla na kome bi se ljudsko znanje i jupiterovsko shvatanje postojanja spojili i saraivali. Ili je greka moda u oveku, u samoj vrsti? Neka duhovna izopaenost koja im, udruena sa onim to su nalazili napolju, nije doputala da se vrate. Mada to moda ne bi bila izopaenost, ne u ljudskom smislu rei. Moda je samo jedna obina osobina ljudskog duha, prihvaena kao obina na Zemlji, u tako estokoj suprotnosti sa jupiterovskim ivotom da unitava zdrav ljudski duh. Iz hodnika se zaue ape. Sluajui, Fauler se setno nasmei. To se Tauzer vraao iz kuhinje, gde je bio da poseti svog prijatelja kuvara. Tauzer ue u sobu nosei kost. Mahnu repom Fauleru i spusti se kraj stola, sa koskom meu apama. Jedan dugi trenutak njegove uvek suzne stare oi posmatrale su gospodara i Fauler spusti ruku da poaolji upavo uvo. "Ipak me voli, Tauzere?" upita Fauler, a Tauzer udari repom o zemlju. "Ti si jedini", ree Fauler. Uspravi se i okrete se nazad stolu. Isprui ruku i uze spisak. Benet? Benet ima devojku koja ga eka na Zemlji. Endrjus? Endrjus namerava da se vrati na Marsovski tehniki fakultet im zaradi dovoljno da moe da izgura godinu. Olson? Olson se pribliava godinama za penziju. Stalno pria momcima kako e u najskorije vreme da se sredi i gaji rue. Fauler paljivo poloi spisak nazad na sto. Osuuje ljude na smrt. To je rekla gospoica Stenli dok su joj se blede usne jedva micale na zategnutom licu. Isteruje ljude da umru, dok on, Fauler, sedi ovde u bezbednosti i udobnosti. To su priali po celoj kupoli, nema sumnje, naroito otkad Alen nije uspeo da se vrati. Nee mu to rei u lice, naravno. ak ni ovek, ili ljudi koje pozove pred ovaj sto i kae im da je na njih red da idu, nee mu to rei. Ali on e to videti u njihovim oima. Opet uze spisak. Benet, Endrjus, Olson. Bilo ih je jo, ali nije vredelo nastavljati. Kent Fauler je znao da to ne moe da uini, da ne moe da im pogleda u lice, da ne moe da aIje jo ljudi napolje u smrt.

Nae se napred i podie ruicu interkomunikatora. "Da, gospodine Fauler." "Gospoicu Stenli, molim vas." ekao je gospoicu Stenli sluajui kako Tauzer bezvoljno gloe kost. Tauzerovi zubi su slabili. "Gospoica Stenli", ree glas gospoice Stenli. "Samo sam hteo da kaem, gospodice Stenli, da se pripremite za jo dvoje." "Zar se ne bojite", upita gospoica Stenli, "da e vam ponestati ljudi? Ako biste ih slali jednog po jednog, trajali bi vam due i imali biste dovostruko zadovoljstvo." "Jedan od njih", ree Fauler, "bie pas." "Pas!" "Da, Tauzer." uo je kako joj se od naglog, hladnog besa ledi glas. "Va sopstveni pas! Bio je sa vama sve ove godine..." "U tome i jeste stvar", ree Fauler. "Tauzer bi bio nesrean ako bih ga ostavio." To nije bio onaj Jupiter koga je poznavao preko televizora. Oekivao je da e biti drukiji, ali ne ovakav. Oekivao je pakao amonijane kie i smrdljivih isparenja i zagluujue, gromovito urlanje bure. Oekivao je uskovitlane oblake i maglu i praskavo sevanje udovinih munja. Nije oekivao da e se pljusak koji iba svesti na retku ljubiastu izmaglicu koja se vue kao nemirne senke nad crvenom i ljubiastom ledinom. Nije ak ni nagaao da e zmijaste munje biti bletanje iste ekstaze na obojenom nebu. ekajuci Tauzera, Fauler zatee miie svog tela, zadivljen lakom, elastinom snagom koju nae u njima. Nije loe telo, zakljui on, i napravi grimasu setivi se kako je saaljevao Lopere kada bi ih za trenutak spazio kroz ekran televizora. Jer bilo je teko zamisliti neki ivi organizam zasnovan na amonijaku i vodoniku, a ne na vodi i kiseoniku, teko verovati da bi takav ivotni oblik mogao poznavati ono isto uzbuenje ivota koje poznaje ovekova vrsta. Teko je zamisliti ivot napolju u gustom vrtlogu koji je bio Jupiter, ne znajui, naravno, da za jupiterovske oi to uopte nije gusti vrtlog. Vetar ga je milovao neim to mu je izgledalo kao neni prsti i on se, iznenaen, seti da je po zemaljskim standardima taj vetar grohotna oluja, udovite koje urlaju i juri dvesta hiljada milja na sat, natovareno smrtonosnim gasovima. Prijatni mirisi su mu se upijali u telo. Pa ipak, jedva da bi se moglo rei mirisi, jer to nije bio onakav oseaj mirisa kakvog se oseao. Bilo je to kao da celo njegovo bie upija miris lavandule - a ipak ne lavandule. To je bilo neto, znao je, za ta nema rei, nesumnjivo prva od mnogih zagonetki u terminologiji, jer rei koje je znao, misaoni simboli koji su mu sluili kao Zemljaninu, nee mu koristiti kao Jupiterovcu. Brava u boku kupole se otvori i Tauzer izae kotrljajui se - bar je mislio da to mora biti Tauzer. Stade da doziva psa, um mu je uobliavao rei koje je nameravao da kae. Ali nije mogao da ih kae. Nije bilo naina da se kau. Nije imao ime da ih kae. Za trenutak mu nejasan uas, slepi strah koji mu prostruja mozgom kao eksplozija panike uskovitla duh. Kako Jupiterovci govore? Kako... Odjednom postade svestan Tauzera, potpuno svestan umiljatog, arkog prijateljstva upave ivotinje koja ga je pratila sa Zemlje na mnoge planete. Kao da se stvorenje koje je bilo Tauzer ispruilo i za trenutak se smestilo u njegovom mozgu. A iz iskriave dobrodolice koju je osetio izaoe rei. "Zdravo, prijatelju."

U stvari ne rei, vie nego rei. Misleni simboli u njegovom mozgu, povezani misleni simboli koji su imali nijanse znaenja koje rei nikad nisu mogle posedovati. "Zdravo, Tauzere", ree. "Dobro se oseam", ree Tauzer, "kao kad sam bio tene. U poslednje vreme sam se oseao prilino truo. Noge su mi se koile, a zubi toliko istroili da gotovo nita od njih nije ostalo. Teko je vakati kost s takvim zubima. Osim toga, buve su me uasno muile. Nekada na njih nisam obraao veliku panju. Nekoliko buva vie ili ma nje nikada mi nije mnogo znailo u mladosti." "Ali... ali..." Faulerove misli su se nespretno sudarale. "Ti govori sa mnom!" "Jasna stvar", ree Tauzer. "Uvek sam ti govorio, ali ti nisi mogao da me uje. Pokuao sam da ti kaem neke stvari, ali nisam mogao da postignem taj stepen." "Ponekad sam te razumevao", ree Fauler. "Ne ba dobro", ree Tauzer. "Znao si kada hou hranu i kada elim da pijem i kada hou napolje, ali to je otprilike sve to si ikada uspeo." "ao mi je", ree Fauler. "Zaboravi to", ree mu Tauzer. "Da se trkamo do litice." Tek tada Fauler spazi liticu, na izgled udaljenu mnogo milja, ali neobine kristalne lepote koja se iskrila u senci viebojnih oblaka. Fauler se ustezao. "Daleko je..." "Ma hajde", ree Tauzer, i jo dok je to govorio uputi se prema steni. Fauler poe za njim, probajui noge, probajui snagu u tom svom novom telu, prvo pomalo sumnjiavo, zadivljen trenutak kasnije, a onda trei sa istom razdraganou koja postade isto to i crvena i ljubiasta ledina, isto to i dimni trag kie koji se vue iznad tla. Dok je trao, u svest mu doe muzika, muzika koja mu prodre u telo, razli se celim njegovim biem, muzika koja ga podie na krilima srebrnog leta. Muzika kakvu bi odavala zvona sa nekog tornja na sunanom brdu u prolee. Kako se litica pribliavala, muzika je postajala dublja i ispunjavala vasionu mlazom arobnog zvuka. I znao je da muzika dolazi od zahuktalog vodopada koji se obruava niz bljetavu liticu. Samo, znao je, to nije vodopad, ve amonijak-pad, a stena je bela zato to je od kiseonika u vrstom stanju. Ukopa se u mestu kraj Tauzera gde se vodopad razbijao u svetlucavu dugu od mnogo stotina boja. Bukvalno mnogo stotina, jer ovde, video je, nema nijansi od jedne osnovne boje ka drugoj onako kako to vide ljudska bia; to je bila jasno odreena odabranost boja koja prelama prizmu do njene poslednje i konane klasifikacije. "Muzika", ree Tauzer. "Da, ta?" "Ova muzika", ree Tauzer, "to su vibracije. Vibracije vode koja pada." "Ali, Tauzere, ti ne zna za vibracije." "Znam", pobuni se Tauzer. "Prosto mi sinu u glavi." Fauler se zagrcnu. "Prosto sinu!" I odjednom je, u svojoj glavi, imao formulu - formulu jednog procesa koji bi omoguio da metal podnese pritisak Jupitera. Gledao je, zapanjen, vodopad i razum mu brzo uze te mnoge boje i tano ih sloi u spektar. Prosto tako. Odjedanput. Ni iz ega, jer on nita nije znao ni o metalima ni o bojama. "Tauzere", uzviknu, "Tauzere, s nama se neto dogaa!" "Jeste, znam", ree Tauzer. "To su nai mozgovi", ree Fauler. "Koristimo ih cele, do poslednjeg skrivenog kutka. Upotrebljavamo ih da bismo shvatili stvari koje je trebalo da znamo sve vreme.

Moda su mozgovi zemaljskih bia po prirodi spori i zamagljeni. Moda smo mi slaboumna deca vasione. Moda smo tako podeeni da moramo da inimo stvari na teak nain." I u novoj, otroj jasnoi misli koja ga je izgleda obuzimala, znao je da to nee biti samo stvar boja u vodopadu ili metala koji e odoleti pritisku Jupitera. Oseao je i druge stvari, stvari jo ne sasvim jasne. Nejasan apat koji nagovetava vee stvari, misterije izvan granica ljudske misli, ak izvan granica ljudske mate. Misterije, injenice, logiku graenu na rezonovanju. Stvari koje bi svaki mozak trebalo da zna ako bi upotrebio svu svoju snagu razmiljanja. "Mi smo jo uvek uglavnom Zemljani", ree on. "Tek poinjemo da uimo neke stvari koje treba da znamo - nekoliko stvari koje su nam bile uskraene kao ljudskim biima, moda zato to smo bili ljudska bia. Zato to su naa ljudska tela bila jadna tela. Slabo opremljena za miljenje, slabo opremljena izvesnim ulima koja ovek mora da ima da bi saznavao. Moda ak bez nekih ula koja su potrebna za istinsko saznavanje." Gledao je nazad u kupolu, siunu crnu stvar koju je daljina uinila patuljastom. Tamo su bili ljudi koji ne mogu da vide lepotu koju pred njih stavlja Jupiter. Ljudi koji misle da uskovitlani oblaci i kia koja iba zamrauju lice ove planete. Ljudske oi koje ne vide. Slabe oi. Oi koje ne mogu da vide lepotu u oblacima, koje ne mogu da vide kroz oluju. Tela koja nisu u stanju da osete uzbuenje treperave muzike koja izvire iz huka rasprtale vode. Ljudi koji idu sami, u stranoj usamljenosti, govorei svojim jezikom kao to skauti znakovima alju svoje poruke, nesposobni da se prue i dodirnu duh jedan drugome, kao to on moe da se prui i dotakne Tauzerov duh. Zauvek odseeni od onog linog, intimnog dodira sa drugim ivim stvorovima. On, Fauler, oekivao je uas izazvan tuim stvarima ovde na povrini, oekivao je da e ustuknuti pred opasnou nepoznatog, eliio se za grozu nezemaljske situacije. Ali umesto toga naao je neto vee nego to je ovek ikada upoznao. Bre, sigurnije telo. Oseanje razdraganosti, dublje oseanje ivota. Otriji um. Svet lepote koji ak ni vizionari sa Zemlje jo nisu zamislili. "Hajdemo", traio je Tauzer. "Kuda bi hteo da ide?" "Bilo kuda", ree Tauzer. "Samo krenimo i videemo gde emo stii. Imam oseanje... pa, oseanje..." "Da, znam", ree Fauler. Jer i on je imao oseanje. Oseanje uzviene sudbine. Izvesno oseanje veliine. Svest o tome da negde daleko, daleko iza horizonta eka avantura i neto vie od toga. I ona druga petorica su to osetila. Osetila su zov da odu i vide, neodoljivo oseanje da se tamo nalazi ivot punoe i saznanja. Znao je da se zbog toga nisu vratila. "Neu da se vratim", ree Tauzer. "Ne moemo ih razoarati", ree Fauler. Fauler krenu korak-dva nazad ka kupoli, onda stade. Natrag u kupolu. Natrag u ono bolno telo ispunjeno otrovom koje je napustio. Pre nije izgledalo bolno, ali sada je znao da jeste. Natrag smuenom mozgu. Nazad zbrkanom miljenju. Otromboljenim ustima koja prave signale koje drugi razumeju. Natrag oima koje bi sada bile gore nego da nema vida uopte. Natrag u prljavtinu, u gmizanje, natrag u neznanje. "Moda jednog dana", ree mrmljajui u sebi. "Imamo mnogo da uradimo i mnogo da vidimo", ree Tauzer. "Imamo mnogo da nauimo. Nai emo stvari..."

Da, mogli bi da nau neto. Moda civilizacije. Civilizacije prema kojima bi civilizacija oveka izgledala slabaka. Lepotu i, to je jo vanije, shvatanje te lepote. I drugarstvo koje niko nikada pre nije poznavao - koje nijedan ovek, nijedan pas do tada nisu upoznali. I ivot. Jasnoa ivota posle onoga to je izgledalo kao ivotarenje zatrovano lekovima. "Ne mogu da se vratim", ree Tauzer. "Ni ja", ree Fauler. "Pretvorili bi me opet u psa", ree Tauzer. "A mene", ree Fauler, "opet u oveka." NAPOMENE UZ PETU PRIU Malo-pomalo, kako se legenda odvija, italac dobija taniju sliku ljudske vrste. Postepeno, stie se uverenje da je re o vrsti koja ne moe biti neto vie nego ista mata. To nije takva vrsta koja bi mogla da se od skromnih poetaka uzdigne do vrhunca kulture koji joj se pripisuje u ovim priama. Njeni kvaliteti su i suvie slabi za to. Do sada je kod nje oigledan nedostatak stabilnosti. Njene preokupacije mehanikom civilizacijom, a ne kulturom zasnovanom na nekim od zdravijih, vrednijih koncepcija ivota ukazuju na nedostatak osnovno g karaktera. I evo, u ovoj prii vidimo njene ograniene mogunosti saobraanja, situaciju koja svakako ne vodi napretku. ovekova nesposobnost da shvati i ceni misao i gledite drugog oveka bie kamen spoticanja koji nikakava mehanika sposobnost ne bi mogla da pobedi. Da je i sam ovek ovo shvatio, jasno se vidi po njegovoj brizi da se dokopa Duvejnove filozofije, ali videe se da je on nije eleo zbog moi poimanja koju bi mu ona dala, ve zbog vlasti i slave i saznanja koje bi mu omoguila. ovek je u ovoj filozofiji video neto to e ga pomeriti za sto hiljada godina unapred za vreme od dve kratke generacije. Tokom ovih pria postaje jasno da je ovek trao u jednoj trci, ako ne sa samim sobom, a ono sa nekim zamiljenim pratiocem koji mu je iao za samim petama, duvao za vrat. ovek je bio zauzet jednim ludakim batrganjem za vlast i znanje, ali nigde nema nagovetaja o tome ta je nameravao da uini s njima kada ih jednom dobije. Prema legendi, on je doao iz peina pre milio n godina. Pa ipak, tek neto vie od stotinu godina pre dogaaja u ovoj prii on je bio u stanju da iskoreni ubijanje kao osnovni elemenat svog naina ivota. Ovde se, dakle, vidi prava mera njegovog divljatva: otarasio se ubijanja posle milion godina, i to smatra velikim postignuem. Veini italaca bie lako, poto proitaju ovu priu, da prihvate Rouverovu teoriju da ovek nikada nije postojao, ve da je stvoren namerno kao antiteza svega to predstavljaju psi, da je on neka vrsta mitske lutke, socioloka basna. Ovo je istaknuto dokazima ovekove besciljnosti koji se stalno ponavljaju, njegovim neprekidnim tranjem tamo-amo, njegovim nastojanjem da se doepa naina ivota koji mu stalno izmie, verovatno zato to nikada ne zna tano ta hoe. 5. RAJ Kupola je predstavljala zguren, neobian predmet koji ne pripada ljubiastoj magli Jupitera, uurenu, preplaenu graevinu, i izgledalo je kao da ui na povrini ogromne planete. Stvorenje koje je nekada bilo Kent Fauler stajalo je raspljoteno na svojim vrstim debelim nogama. Tua stvar, pomisli ono. Toliko sam se udaljio od ljudske vrste. A ona nije tua uopte. Ne zna mene. Tamo sam iveo, sanjao, planirao. Odatle sam otiao - uplaen. I vraam se tamo - gonjen i uplaen.

Gonjen seanjem na ljude koji su bili kao ja pre nego to sam postao ovo to sam, pre nego to sam upoznao ivot i zdravlje i prijatnost koji su mogui kada neko nije ljudsko bie. Tauzer se pokrenu kraj njega i Fauler oseti nespretnu naklonost nekadanjeg psa, izraavano prijateljstvo i drugarstvo i ljubav koji su postojali sve vreme, ali se za njih nije znalo dokle god su bili ovek i pas. Misli psa mu se uvukoe u mozak. "Ne moe to uiniti, prijatelju", ree Tauzer. Fauler gotovo zajauka. "Ali moram, Tauzere. Zbog toga sam iziao. Da vidim kakav je Jupiter u stvari. I sada mogu da im kaem, da im donesem vest." Trebalo je to davno da uini, progovori jedan glas duboko u njemu, slab, udaljen ljudski glas koji se probi kroz njegovo jupiterovsko ja. Ali si bio kukavica i odlagao si - i odlagao. Pobegao si zato to si se bojao da se vrati. Bojao si se da opet bude pretvoren u oveka. "Biu usamljen", ree Tauzer, ali ipak to nije rekao. Bar nije bilo rei - ve vie oseanje usamljenosti, krik od koga se kida srce na rastanku. Kao da je, za trenutak, Fauler preao u Tauzera i podelio njegov duh. Fauler je stajao utei dok se u njemu odigravao preokret. Preokret pri pomisli da e opet biti pretvoren u oveka - u onu bedu od ljudskog tela i duha. "Poao bih s tobom", ree mu Tauzer, "ali ne bih mogao to da podnesem. Moda bih umro pre nego to bih uspeo da se vratim. Ja sam bio bezmalo gotov, sea se. Bio sam star i pun buva. Od zuba su mi ostali samo krnjaci, a varenje mi je bilo sasvim loe. I sanjao sam strane snove. Kada sam bio mlad tenac, jurio sam zeeve, ali pred kraj zeevi su jurili mene." "Ti ostani ovde", ree Fauler. "A ja u se vratiti." Ako mogu da ih nateram da shvate, pomisli. Ako samo budem mogao. Ako budem mogao da objasnim. Podie svoju veliku glavu i pogleda brda koja su postepeno narastala u planinske vrhove obavijene ruiastom i ljubiastom maglom. Munja zmijasto presee nebo i oblaci i magla planue vatrom ekstaze. Krenu napred gegajui se, polako, bez volje. Sa povetarcem doe dah mirisa i njegovo telo ga upi - kao maka koja se valja u majoj metvici. A ipak nije bio miris mada je to bilo najblie ega se mogao setiti, najblia re koju je imao. U godinama koje dolaze ljudska vrsta e stvoriti novu terminologiju. Kako bi ovek mogao, pitao se on, da objasni maglu koja se vue po tlu i miris koji je isto uivanje. Druge stvari e shvatiti, znao je. Da ovek nikada ne mora da jede, da nikada ne spava, da se oslobodio celog kompleksa depresivne neuroze od koje pati ovek. Te stvari e razumeti zato to se one mogu rei jednostavnim izrazima, objasniti postojeim jezikom. Ali druge stvari - stvari koje trae nov renik? Emocije koje ovek nikada nije poznavao. Sposobnosti o kojima ovek nikada nije ni sanjao. Jasnoa uma i shvatanja sposobnost korienja mozga do poslednje elije. Stvari koje se znaju i ine instinktivno, koje ovek nikada ne bi mogao da uini zato to njegovo telo nema ula kojima se one mogu uiniti. "Zapisau to", ree on sebi. "Neu se uriti i zapisau to." Ali shvati da je napisana re jadno orue. Na kristalnom omotau kupole isturi se televizorski otvor i on se odgega prema njemu. Potoii kondenzovane magle slivali su se preko otvora i on se uspravi na zadnje noge i pogleda pravo u njega.

Ne da bi mogao neto da vidi, ve da bi ljudi unutra videli njega. Ljudi koji stalno posmatraju, gledaju napolje u surovost Jupitera, zaurlane oluje i amonijane kie, oblake smrtonosnog metana kako brzo promiu. Jer ljudi su tako videli Jupiter. Die ruku i brzo napisa na vlanoj povrini ploe - tampajui unazad. Oni moraju da znaju ko je, da ne bi bilo greke. Moraju da znaju koje koordinate da primene. Inae bi ga mogli pretvoriti u pogreno telo, upotrebiti pogrenu matricu; i izaao bi neko drugi - mladi Alen, moda, ili Smit, ili Peletije. A to bi bilo fatalno. Amonijak se slivao i zamrljao slova, izbrisao ih. On opet napisa ime. Razumee to ime. Znae da se jedan od ljudi koji su bili pretvoreni u Lopere vratio da podnese izvetaj. Spusti se i okrete se oko sebe gledajui u vrata koja vode u kabinu pretvaraa. Vrata se polako pokrenue, otvarajui se napolje. "Zbogom, Tauzere", ree neno Fauler. Krik opomene odjeknu mu u mozgu. Nije suvie kasno. Jo nisi uao. Jo moe da se predomisli. Jo uvek moe da se okrene i pabegne. On nastavi teko se gegajui, reen, kripei zubima. Pod apama oseti metalni pod, oseti kako se vrata zatvorie za njim. Uhvati jo jednu poslednju, fragmentarnu misao Tauzerovu, i onda nastade mrak. Pretvaraka komora bila je pravo pred njim i on se uputi nagnutom rampom da bi doao do nje. Izali su ovok i pas, pomisli, a vraa se ovek. Konferencija za tampu je dobro prola. Govorilo se o povoljnim stvarima. Da, rekao je Tajler Vebster novinarima, neprilika na Veneri je bila sasvim izglaena. Stvar je bila samo u tome da zainteresovane strane sednu i porazgovaraju. Eksperimenti sa ivotom u hladnim laboratorijama Plutona zadovoljavajue napreduju. Ekspedicija na Kentaur e krenuti kao to je predvieno, uprkos izvetajima da je potpuno pometena. Trgovinska komisija e uskoro izdati nove monetarne tablice za razne interplanetarne proizvode, kojima e se izravnati neke nejednakosti. Nita senzacionalno. Nita od ega bi se mogli napraviti naslovi. Nita ime bi se zapoela emisija vesti. "A Don Kalver mi kae", ree Vebster, "da vas podsetim, gospodo, da je danas sto dvadeset peta godinjica poslednjeg ubistva poinjenog u Sunevom sistemu. Sto dvadeset i pet godina bez nasilne smrti s predumiljajem." Zavali se u stolici i nasmeja se na njih prikrivajui stvar od koje je strepeo, pitanje za koje je znao da e doi. Ali oni jo nisu bili spremni da ga postave - trebalo je potovati jedan obiaj - vrlo prijatan obiaj. Berli Stiven Endrjus, ef za tampu Interplanetarnih novosti, proisti grlo kao da se sprema da dG neku vanu izjavu i upita sa podrugljivom ozbiljnou: "A kako je momak?" Osmeh se sledi na Vebsterovom licu. "Idem kui za vikend. Kupio sam sinu jednu igraku." Prui ruku i podie malu cev sa stola. "Jedna starinska igraka", ree. "Garantovano starinska. Jedna kompanija je ba poela da ih iznosi na trite. Stavite je na oko i okreete i vidite lepe slike. Obojeno staklo koje se pokree i slae. Ima jedna re za to..." "Kaleidoskop", priskoi jedan od novinara. "itao sam o tome. U jednoj staroj istoriji o ponaanju i obiajima ranog dvadesetog veka." "Jeste li ga isprobali, gospodine predsednie?" upita Endrjus.

"Ne", ree Vebster. "Pravo da kaem, nisam. Dobio sam ga tek danas po podne, a bio sam suvie zauzet." "Gde ste ga nali, gospodine predsednie?" upita jedan glas. "Moram i ja da uzmem jedan za svog malog." "U radnji odmah iza ugla. Onoj radnji sa igrakama, znate. Ba danas su ih dobili." Sada je, znao je Vebster, vreme da idu. Jo malo prijatnog, prijateljskog kokanja, i oni e se dii i otii. Ali nisu odlazili - i znao je da ne odlaze. Znao je to po iznenadnoj tiini i po papirima koji zautae da bi je prikrili. Tada Stiven Endrjus postavi pitanje od koga je Vebster strepeo. Za trenutak Vebster je bio srean to je to ba Stiven Endrjus. Endrjus je bio prijateljski nastrojen, uopte uzev, a Interplanetarna tampa donosila je objektivne vesti bez onog lukavog nijansiranja rei koje su upotrebljavali komentatori. "Gospodine predsednie", ree Endrjus, "uli smo da se jedan ovek koji je bio pretvoren na Jupiteru vratio na Zemlju. Hteli bismo da vas pitamo da li je to istina?" "Istina je", ree Vebster kruto. Oni su ekali, i Vebster je ekao, ne miui se u svojoj stolici. "Da li biste hteli da date komentar?" upita Endrjus. "Ne", ree Vebster. Vebster pogleda okolo po sobi, od lica do lica. Napregnuta lica koja napipavaju neto od istine iza njegovog odsenog odbijanja da razgovara o toj stvari. Razveseljena lica koja skrivaju mozak koji ve sada misli kako bi mogao da izvrne ono nekoliko rei koje je Vebster rekao. Ljutita lica koja e napisati komentare pune zgraanja o pravu ljudi da budu obaveteni. "ao mi je, gospodo", ree Vebster. Endrjus se teko podie sa stolice. "Hvala, gospodine predsednie", ree on. Vebster ostade sedei u stolici i posmatrajui ih kako odlaze; kada su otili, oseti hladnou i prazninu sobe. Razapee me, pomisli. Prikovae me za vrata ambara i neu moi da se izvuem. Nikako neu moi. Die se sa stolice i pree preko sobe. Stade gledajui kroz prozor u batu na popodnevnom suncu. Ipak, prosto im se nije moglo rei. Raj! Raj kakav se moe poeleti! I kraj oveanstva! Kraj svih ideala i svih snova oveanstva, kraj same vrste. Zeleno svetlo na njegovom stolu bljesnu i zatrepta i on se vrati preko sobe. "ta je!" upita. Mali ekran se osvetli i pojavi se jedno lice. "Psi su ba javili, gospodine, da je Do, mutant, otiao vaoj kui i da ga je Denkins pustio unutra." "Do! Siguran si?" "Psi kau. A psi nikad ne gree." Lice ieze sa ekrana i Vebster se teko spusti u stolicu. Utrnulim prstima napipa kontrolnu tablu i ne gledajui okrenu elje nu kombinaciju. Na ekranu se pojavi kua u Severnoj Americi, zgurena na vetrometini na vrhu brda. Zgrada koja tu stoji ve blizu hiljadu godina. Mesto gde je stara loza Vebsterovih ivela i sanjala i umirala. Daleko gore u plavetnilu iznad kue letela je jedna vrana i Vebster u, ili zamisli da je uo vetrom noeno graktanje ptice.

Sve je bilo u redu - ili je izgledalo da jeste. Kua je dremala u jutarnjoj svetlosti i statua je stajala na travnjaku - statua onog davnog pretka koji je nestao na putu ka zvezdama. Alena Vebstera, koji je prvi napustio Sunev sistem i krenuo na Kentaur onako kao to e ekspedicija koja je sada na Marsu krenuti za koji dan. Oko kue je sve bilo mirno, nikakvog znaka da se neto mie. Vebsterova ruka se pokrenu i gurnu polugu. Ekran se ugasi. Denkins moe da sredi stvari, mislio je. Verovatno bolje nego to bi to ovek mogao. Na kraju krajeva, u tu njegovu metalnu kou sabijeno je gotovo hiljadu godina mudrosti. Zvae me on uskoro da mi kae ta se to dogaa. Prui ruku i okrenu drugu eljenu kombinaciju. Podue je ekao dok se na ekranu ne pojavi lice. "ta je, Tajlere?" zapita lice. "Ba sam primio izvetaj da je Do..." Don Kalver klimnu glavom. "I ja sam ga ba dobio. Sad proveravam." "Kako ti to shvata?" Lice efa Svetske bezbednosti se nervozno zgri. "Moda omekavaju. Prilino smo pritisli Doa i ostale mutante. Psi su uradili izvanredan posao." "Ali nije bilo nikakvih znakova o tome", pobuni se Vebster. "Nije zabeleeno nita to bi oznailo da se tako neto dogaa." "Sluaj", ree Kalver. "Ve vie od sto godina oni nisu nijednom uvukli vazduh a da mi to nismo znali. Imamo zabeleeno crno na belo na traci sve to su uradili. Ometali smo im svaki pokret. U poetku su mislili da je to prosto zla srea, ali sada znaju da nije. Moda su digli ruke i videli da su poraeni." "Mislim da nije tako", sveano ree Vebster. "Kad god ta deica misle da su gotova, bolje poni da trai neko meko mesto za sputanje." "Posmatrau to izbliza", ree mu Kalver. "Obavetavau te." Ploa izblede i pretvori se u etvrtast komad stakla. Vebster ga je turobno posmatrao. Mutanti nisu pobeeni - ni blizu. To je on znao, a i Kalver. Pa ipak... Zato je Do otiao Denkinsu? Zato se nije obratio vladi ovde u enevi? Moda da bi sauvao dostojanstvo. Da svri stvar preko robota. Najzad, Do ve dugo, dugo poznaje Denkinsa. Neobjanjivo, Vebster oseti val ponosa. Ponosa to je, ako je tako, Do otiao Denkinsu. Jer i Denkins je uprkos svojoj metalnoj koi jedan Vebster. Ponos, pomisli Vebster. Dostignue i greka. Ali uvek po neemu znaajni. Svaki od njih, godinama. Derom, koji je izgubio Duvejnovu filozofiju za svet. I Tomas, koji je svetu dao princip putovanja vasionom koji je sada bio usavren. Pa Tomasov sin, Alen, koji je krenuo na zvezde i nije uspeo da stigne. I Brus, koji je prvi zamislio blizanaku civilizaciju oveka i psa. Sada, najzad, on sam - Tajler Vebster, predsednik Svetskeg odbora. Sedei za stolom sklopio je ruke i gledao veernje svetlo koje se ulivalo u sobu kroz prozor. eka, priznade. eka da trepne signal koji e mu rei da Denkins zove da javi za Doa. Kada bi samo... Kada bi samo moglo da se doe do sporazuma. Kada bi samo mutanti i ljudi mogli da rade zajedno. Kada bi mogli da zaborave ovaj poluskriveni rat, mogli bi daleko da doteraju - ovek i pas i mutant. Vebster zavrte glavom. Bilo bi i suvie to oekivati. Razilaenje je i suvie veliko, jaz i suvie irok. Sumnja ljudi u tolerantno zabavljanje mutanata razdvajala bi tu dvojicu. Jer mutanti su razliita rasa, izdanak koji je otiao predaleko napred. Ljudi

koji su postali istinske linosti, bez potrebe za drutvom, bez potrebe za ljudskim odobravanjem, potpuno lieni instinkta opora koji je vrstu drao na okupu, otporni na drutvene pritiske. I zbog mutanata ona mala grupa izmenjenih pasa do sada je vrlo malo praktino koristila svom starijem bratu, oveku. Jer psi su motrili ve vie od sto godina, bili su policijska snaga koja je drala na oku ljudske mutante. Vebster gurnu stolicu unazad, otvori fioku od stola i izvue sveanj papira. Gledajui jednim okom plou televizora, kljocnu polugom i pozva sekretaricu. "Da, gospodine Vebster." "Idem do gospodina Faulera", ree Vebster. "Ako bude neki poziv..." Glas sekretarice samo malo zadrhta. "Ako bude, gospodine, odmah u vam javiti." "Hvala", ree Vebster. I vrati polugu. Ve su uli za ovo, pomisli. Svi, u celej zgradi, stoje i zevajui sa isplaenim jezicima, oekujui novosti. Kent Fauler se izleavao u stolici u bati pred svojom sobom i gledao malog crnog terijera kako jarosno kopa za nekim zamiljenim zecom. "Zna, Rouvere", ree Fauler, "mene nee prevariti." Pas prestade da kopa, pogleda preko ramena iskezivi zube i uzbueno zalaja. Onda nastavi da kopa. "Zaboravie se jednog dana", ree mu Fauler, "i rei koju re, i onda u te propisno udesiti." Rouver je i dalje kopao. Lukavi mali avo, pomisli Fauler. Bistar kao niko. Vebster ga je napujdao na mene i on je fino odigrao ulogu. Kopao za zeevima i nije potovao grmlje i eao se od buva - savrena slika savrenog psa. Ali proitao sam ga. Sve sam ih proitao. U travi se zau korak i Fauler die pogled. "Dobro vee", ree Tajler Vebster. "Pitao sam se kad ete doi", kratko ree Fauler. "Sedite i recite mi - pravo. Ne verujete mi, zar ne?" Vebster se spusti u drugu stolicu i stavi papire u krilo. "Mogu da shvatim kako vam je", ree. "Sumnjam da moete", obrecnu se Fauler. "Doao sam ovamo i doneo vest za koju sam mislio da je vana. Izvetaj koji me je kotao vie nego to moete da zamislite." Poguri se napred u stolici. "Pitam se da li shvatate da je svaki sat koji sam proveo kao ljudsko bie za mene duhovno muenje." "ao mi je", ree Vebster, "ali morali smo da budemo sigurni. Morali smo da proverimo va izvetaj." "I obavite neke probe?" Vebster potvrdi. "Kao sa ovim Rouverom?" "On se ne zove Rouver", blago ree Vebster. "Ako ste ga tako zvali, povredili ste njegova oseanja. Svi psi imaju ljudska imena. Ovaj se zove Elmer." Elmer prestade da kopa i dokaska do njih. Sede kraj Vebsterove stolice i apom zamrljanom ilovaom stade da trlja prljave brkove. "ta je, Elmere?" upita Vebster. "On je ljudski stvor, nema govora", ree pas, "ali ne sasvim ljudski. Nije mutant, zna. Ve neto drugo. Neto strano." "To treba oekivati", ree Fauler. "Bio sam Loper pet godina."

Vebster potvrdi. "Zadrali ste deo linosti. To je razumljivo. A pas e je nanjuiti. Oni su osetljivi na takve stvari. Gotovo nadareni duhovnim silama. Zato smo ih odredili da motre na mutante. U stanju su da nanjue mutanta ma gde bio." "Hoete da mi kaete da mi verujete?" Vebster je ukao papirima u krilu, onda ih paljivo sloi. "Bojim se da vam verujem." "Zato se bojite?" "Zato", ree mu Vebster, "to ste vi najvea opasnost sa kojom se oveanstvo ikada suoilo." "Opasnost! ovee, zar ne shvatate? Ja vam nudim... nudim vam..." "Da, znam", ree Vebster. "Ta re je Raj." "I vi se toga bojite?" "Uasnut sam", ree Vebster. "Samo pokuajte da zamislite ta bi bilo ako bismo rekli ljudima i oni svi poverovali. Svako bi eleo da ode na Jupiter i postane Loper. Sama injenica da Loperi izgleda imaju vek koji se protee na hiljade godina bila bi dovoljan razlog ako i ne bi bilo drugih. Nastalo bi jedno opte traenje da svako smesta bude upuen na Jupiter. Niko ne bi eleo da ostane ljudsko bie. Na kraju vie ne bi bilo ljudi - svi ljudi bi postali Loperi. Jeste li pomislili na to?" Fauler ovlai usne nervoznim jezikom. "Svakako. To sam i oekivao." "Ljudska vrsta bi nestala", ree Vebster mirnim glasom. "Bila bi izbrisana. Odbacila bi sav napredak koji je uinila tokom hiljada godina. Nestala bi ba kada je na pragu svog najveeg napretka." "Ali vi ne znate", protestovao je Fauler. "Vi ne moete da znate. Nikada niste bili Loper. Ja sam bio." Udari se u grudi. "Ja znam kako je to." Vebster zavrte glavom. "Ja se ne raspravljam oko toga. Spreman sam da priznam da je moda bolje biti Loper nego ljudsko bie. Ono to ne mogu da prihvatim jeste to da bi bilo opravdano da unitimo ljudsku rasu - da treba da zamenimo ono to je ljudska vrsta uinila i to e uiniti, za ono to bi Loperi moda uinili. Ljudska vrsta ide napred. Moda ne na tako prijatan nain niti tako razborito i briljantno kao vai Loperi, ali u krajnjoj liniji imam oseanje da e otii mnogo dalje. Mi imamo rasno naslee i sudbinu rase, i to ne moemo da odbacimo." Fauler se nae napred u stolici. "Sluajte", ree. "Ja sam u ovome postupio fer. Doao sam pravo vama i u Svetski odbor. Mogao sam da kaem tampi i radiju i da vas stavim pred svren in, ali nisam to uinio." "Ciljate na to", ree Vebster, "da Svetski odbor nema pravo da sam odlui o ovoj stvari. Predlaete da ljudi o tome kau svoju re." Fauler potvrdi stisnutih usana. "Iskreno reeno", ree Vebster, "ja ne verujem ljudima. Imali biste reakciju rulje. Sebinu reakciju. Ni jedan jedini ne bi mislio na vrstu, ve samo na sebe." "Da li mi vi to kaete", zapita Fauler, "da sam u pravu, ali da vi tu nita ne moete da uinite?" "Ne ba to. Moraemo neto da izmislimo. Moda bi od Jupitera mogao da se napravi kao neki staraki dom. Poto ovek proivi koristan ivot..." Duboko u grlu Faulerovom ote se rezak zvuk gaenja. "Nagrada", ree prezrivo. "Izbacivanje starog konja na panjak. Raj po specijalnom uputu." "Tako bismo", naglasi Vebster, "spasli ljudsku vrstu, a ipak imali Jupiter." Fauler se die na noge brzim, gipkim pokretom. "Dosta mi je svega", povika. "Doneo sam vam vest o stvari o kojoj ste hteli da znate. Stvari na koju ste potroili milijarde dolara i, koliko ste vi znali, stotine ivota. Postavili ste stanice za ponovno

pretvaranje po celom Jupiteru i slali napolje na desetine ljudi, oni se nikad nisu vraali; mislili ste da su mrtivi i ipak ste slali druge. I niko od njih se nije vratio - zato to nisu eleli da se vrate, zato to nisu mogli da se vrate, zato to nisu mogli da svare da opet budu ljudi. Onda sam se ja vratio, i ta se desilo? Mnogo bombastih fraza... izvrdavanje istine... ispitujete me i sumnjate u mene. I najzad kaete da je sa mnom sve u redu, ali da sam pogreio to sam se uopte vratio." Ruke mu padoe niz bokove i ramena mu se opustie. "Pretpostavljam da sam slobodan", ree. "Nema potrebe da ostajem ovde." Vebster lagano potvrdi glavom. "Naravno da ste slobodni. Bili ste slobodni sve vreme. Samo sam traio da ostanete dok ne proverim." "Mogao bih da se vratim na Jupiter?" "S obzirom na situaciju", ree Vebster, "to bi bila dobra ideja." "udi me da to niste predloili", ree gorko Fauler. "To bi bio izlaz za vas. Mogli biste da stavite izvetaj ad akta i da ga zaboravite i da i dalje vod ite Sunev sistem kao deju igru na podu gostinske sobe. Vaa porodica brlja ve vekovima i ljudi su vam dozvolili da se vratite po jo. Jedan od vaih predaka izgubio je za svet Duvejnovu filozofiju, a drugi je omeo napor ljudi da sarauju sa mutantima..." Vebster otro ree: "Ne meajte mene i moju porodicu u ovo, Faulere! To je stvar koja je vea..." Ali Fauler je vikao, zagrcnuvi se reima. "A ja vam neu dati da ovo pokvarite. Svet je dosta izgubio zbog vas Vebsterovih. Sada e se svet na jzad osloboditi. Ja u ispriati ljudima o Jupiteru. Rei u tampi i radiju. Vritau sa krovova. Ja u..." Glas mu se prekide i ramena poee da mu se tresu. Vebsterov glas se ohladi od iznenadnog besa. "Tui u vas, Faulere. Ii u direktno protiv vas. Ne mogu vam dozvoliti da uinite tako neto." Fauler se okrenuo i koraao prema batenskoj kapiji. Vebster, sleen u svojoj stolici, oseti apu kako ga api za nogu. "Da ga uhvatim, gazda?" upita Elmer. "Da odem i da ga uhvatim?" Vebster odmahnu glavom. "Neka ide", ree. "On ima isto toliko prava koliko i ja da uini ono to eli." Studen vetar dunu preko batenskog zida i zauta ogrtaem na Vebsterovim ramenima. U mozgu su mu odzvanjale rei - rei izgovorene u ovoj bati jedva pre nekoliko sekundi, ali rei koje su dolazile iz davnih vekova. Jedan od vaih predaka izgubio je Duvejnovu filozofiju. Jedan od vaih predaka... Vebster je stiskao pesnice sve dok mu se nokti ne zarie u dlanove. Baksuzi, mislio je Vebster. To smo mi. Baksuzi oveanstva. Duvejnova filozofija. I mutanti. Ali mutanti ve vekovima imaju Duvejnovu filozoviju, a nikada je nisu upotrebili. Do ju je ukrao od Granta, i Grant je proveo ceo ivot bezuspeno pokuavajui da je povrati. Moda, pokuavao je Vebster da se utei, ona stvarno i nije bila neto naroito. Da jeste, mutanti bi je iskoristili. Ili moda su - samo moda - mutanti blefirali. Moda o njoj nisu znali nita vie od ljudi. Jedan metalan glas diskretno se zakalja i Vebster die pogled. Kod vrata je stajao mali sivi robot. "Poziv, gospodine", ree robot. "Poziv koji oekujete." Na ekranu se pojavi Denkinsovo lice - staro lice, zastarelo i runo. Ne glatko lice slino ivom, kojim se mogu pohvaliti poslednji modeli robota. "Izvinjavam se to vas uznemiravam, gospodine", ree on, "ali ovo je veoma neobino. Doao je Do i traio da se poslui naim vizorom da bi vas pozvao. Nee

da mi kae ta hoe, gospodine. Kae prosto prijateljsk i razgovor sa nekadanjim susedom." "Daj mi ga", ree Vebster. "Traio je to na vrlo neobian nain, gospodine", produi Denkins. "Pojavio se i sedeo u kui i naklapao ceo sat ili i vie pre nego to je traio da se poslui vizorom. Rekao bih, oprostiete, da je to veoma udno." "Znam", ree Vebster. "Do je udan, u mnogo emu." Denkinsovo lice izblede sa ekrana i pojavi se drugo - lice Doa, mutanta. To je bilo snano lice sa naboranom, rapavom koom i plavosivim oima koje su sijale, kosom koja se tek progruavala na slepoonicama. "Denkins nema poverenja u mene, Tajlere", ree Do i Vebster oseti da se nakostreio zbog smeha koji se skrivao iza ovih rei. "Ako je do toga", ree mu nabusito, "ne verujem ti ni ja." Do coknu jezikom. "Ali, Tajlere, mi vam nikada nismo zadali brige, ni minuta. Nijedan od nas. Vi ste motrili na nas i nervirali se i sekirali zbog nas, a mi vam nikada nismo uinili naao. Odredili ste toliko pasa da nas uhode da se spotiemo o njih k ud god se okrenemo i vodili ste dosijea o nama i prouavali nas i pretresali uzdu i popreko, sve dok vam se valjda nije na smrt smuilo sve to." "Mi vas poznajemo", besno ree Vebster. "Znamo o vama vie nego to sami znate o sebi. Znamo koliko vas ima i svakog od vas lino poznajemo. Hoe da uje ta je bilo koji od vas radio u nekom odreenom trenutku za poslednjih sto ili vie godina? Pitaj nas i kazaemo ti." Do je bio brz na odgovoru. "A sve vreme", ree on, "mi smo lepo mislili o vama. Mislili smo kako emo nekad moda poeleti da vam pomognemo." "Zato onda to niste uinili?" izdra se Vebster. "Mi smo u poetku bili spremni da radimo s vama. ak i poto si ukrao Duvejnovu filozofiju od Granta..." "Ukrao je?" upita Do. "Stvarno, Tajlere, ti to mora da si pogreno shvatio. Uzeli smo je samo zato da bismo mogli da je izradimo. Bila je skroz smuvana, zna." "To si verovatno shvatio sutradan poto si je se doepao", spremno mu ree Vebster. "ta si ekao? Da ste nam to ikada ponudili, znali bismo da ste sa nama i saraivali bismo. Opozvali bismo pse, prihvatili bismo vas." "udno je to", ree Do. "Izgleda da nam nikada nije bilo stalo do toga da budemo prihvaeni." I onaj stari smeh se povrati, smeh oveka koji je sam sebi dovoljan, koji celokupan ljudski zajedniki napor vidi kao ogromnu, podrugljivu alu. oveka koji ide sam i to mu se dopada. oveka koji ljudsku vrstu vidi kao neto smeno i verovatno samo pomalo opasno - ali smenije nego ita, ba zato to je opasno. oveka koji ne osea potrebu za bratstvom oveka, koji to bratstvo odbija kao stvar krajnje provincijsku i patetinu, kao to su bili klubovi oboavalaca u dvadesetom veku. "U redu", otro ree Vebster. "Ako hoe tako. Nadao sam se da mo da ima da ponudi pogodbu - neku ansu za izmirenje. Ne dopadaju nam se stvari ovakve kakve su - vie bismo voleli da su drukije. Ali ti si na potezu." "Sluaj, Tajlere", pobuni se Do, "nema smisla izbezumljavati se. Mislio sam da bi moda trebalo da znate za Duvejnovu filozofiju. Vi ste je sada kao zaboravili, ali nekada je ceo Sistem bio uskomean zbog nje." "Dobro", ree Vebster, "hajde, kai mi." Ton njegovog glasa govorio je da zna da mu Do nee rei. "U osnovi", ree Do, "vi ljudi ste usamljena stvorenja. Nikada niste poznavali svog blinjeg. Ne moete ga poznavati zato to nemate ono zajedniko oseanje razumevanja koje omoguuje da ga upoznate. Vi imate prijateljstva, sigurno, ali ta prijateljstva zasnivaju se na istim emocijama, nikada na stvarnom razumevanju. Vi se

slaete, jasno. Ali slaete se pre uz pomo tolerancije nego razumevanja. Svoje probleme reavate sporazumom, ali stvar je prosto u tome da oni odluniji meu vama savlauju protivljenje slabijih." "ta to ima veze?" "Pa, sve ima veze", ree Do. "Sa Duvejnovom filozofijom vi biste stvarno shvatili." "Telepatija?" upita Vebster. "Ne ba tano to", ree Do. "Mi mutanti imamo telepatiju. Ali ovo je neto drugo. Duvejnova filozovija daje sposobnost da se oseti gledite drugoga. Nee te obavezno primorati da se sloi sa tim gleditem, ali e te naterati da ga prizna. Ne samo da zna o emu onaj drugi govori ve i ta on osea u vezi s tim. Sa Duvejnovom filozofijom mora da prihvati vrednost ideja i znanja drugog oveka, ne samo rei koje on kae, ve misao koja se iza tih rei krije." "Semantika", ree Vebster. "Ako insistira na toj rei", ree mu Do. "U stvari to znai da razume ne samo bitno znaenje onoga to drugi govori ve i ono to se podrazumeva. To je neto vrlo blizu telepatiji, ali nije ona telepatija koju mi poznajemo. Na neki nain daleko bolje." "I Do, kako ti radi s tim? Kako ti..." Smeh se opet vrati. "Promisli malo o tome, Tajlere... vidi koliko vam je potrebna. Onda emo moda moi da razgovaramo." "Tvrdi pazar?" ree Vebster. Do potvrdi. "I podmetnuli ste nam minu, pretpostavljam", ree Vebster. "Nekoliko", ree Do. "Naite ih pa emo i o tome razgovarati." "ta ete vi momci traiti?" "Mnogo", ree mu Do, "ali moda e vredeti." Ekran utrnu i Vebster ostade da sedi, gledajui ga oima koje ne vide. Podmetnuli minu? Naravno. I to poteno. ta se to tvrdilo za Duvejnovu filozofiju onog davnog dana kada je bila izgubljena? Da bi za vreme od dve kratke generacije pomerila oveanstvo za sto hiljada godina unapred. Tako neto. Moda se malo preuveliavalo - ali ne suvie. Malo opravdanog preterivanja, to je sve. Ljudi koji razumeju jedan drugog, prihvataju ideje jedan drugog onako kako stoje, dok svaki ovek vidi i iza rei, vidi stvar onako kako bi je neko drugi video i prihvata tu zamisao kao da je njegova. ini je, u stvari, delom svog sopstvenog znanja koje bi se moglo primeniti na dati predmet. Bez nesporazuma, bez predrasude, bez uticaja na misao, bez svaa - samo jasno, potpuno poimanje svih taaka sukoba svakog ljudskog problema. Primenljivo na sve, na sve vrste ljudskog delovanja. U sociologiji, psihologiji, tehnici, u svim raznim oblastima jedne sloene civilizacije. Bez petljanja, bez svaanja, samo potena i iskrena procena injenica i ideja. Sto hiljada godina za vreme od dve generacije? Moda to i nije tako daleko. Ali podmetnuta? Ili da li je podmetnuta? Zar mutanti stvamo misle da se rastanu od nje? Po bilo koju cenu? Ili je to samo jo jedan mamac kojim mau oveku pred nosom dok se iza ugla mutanti smeju. Mutanti je nisu iskoristili. Naravno da nisu, jer nisu imali stvame potrebe za tim. Oni ve imaju telepatiju, a to bi posluilo svrsi koliko mutantima treba. Individualisti ne bi imali potrebe za mehanizmom koji bi im omoguio da razumeju jedan drugoga, jer im nije stalo do toga da razumeju jedan drugoga. Mutanti se slau, oigledno, doputajui svaki potreban kontakt da bi ouvali svoje interese. Ali to je sve. Oni e saraivati da bi sauvali kou, ali u tome ne nalaze nikakvo zadovoljstvo.

Potena ponuda? Mamac, privlaan mamac da privee ovekovu panju na jednom mestu, dok se na drugom zapodeva prljava igra? Prosto podrugljiva ala! Ili ponuda koja u sebi krije udarac? Vebster zavrte glavom. Ne zna se. Nema naina da procene motive ili razum jednog mutanta. Meka, tinjava svetlost se uvukla u zidove i tavanicu kancelarije dok je dan odlazio jer se automatsko skriveno osvetljenje pojaavalo kako se sputao mrak. Vebster pogleda u prozor i vide oval tame ispresecan sa ono nekoliko reklama koje su blistale i treperile na obrisima grada. Prui ruku, palcem okrenu prekida i ree sekretarici u prednjoj kancelariji. "Izvinite to sam vas toliko zadrao. Zaboravio sam na vreme." "Ne mari, gospodine", ree sekretarica. "Imate jednog posetioca. Gospodin Fauler." "Fauler?" "Da, onaj gospodin sa Jupitera." "Znam", umorno ree Vebster. "Zamolite ga da ue." Gotovo je zaboravio na Faulera i njegovu pretnju. Odsutno se zagleda u sto i vide kaleidoskop kako lei tamo gde ga je ostavio. udna igraka, pomisli. udna ideja. Jednostavna stvar za jednos tavne duhove iz davnog vremena. Ali dete e se strano zabavljati Prui ruku i dohvati ga, podie do oiju. Proputena svetlost satka sliku lude boje, geometrijski komar. Malo okrenu cev, i slika se promeni. I opet... U glavi mu se zavrte od iznenadne muke i boja mu se upee u mozak jednim jedinim bljeskom muenja od koga se gri dua. Valjak pade i lupi o sto. Vebster isprui obe ruke i iscepa ivicu stola. Kroz mozak mu sinu uasna misao: Kakva igraka za dete! Muke nestade i on je sedeo potpuno miran, glava mu je opet bila bistra, disanje ravnomerno. udno, pomisli. udno da ova stvar uini tako neto. Ili je to moda bilo neto drugo, a ne kaleidoskop uopte? Neki napad. Srce izdaje. Malo je i suvie mlad za to, a ba se nedavno pregledao. Brava kljocnu i Vebster die pogled. Fauler pree preko sobe odmerenim korakom, lagano, i stade prema stolu. "Dakle, Faulere?" "Otiao sam razljuen", ree Fauler, "a nisam eleo da bude tako. Vi ste moda razumeli, ali moda i niste. Prosto sam bio uznemiren, znate. Doao sam sa Jupitera mislei da su najzad sve one godine koje sam proveo tamo u kupolama bile opravdane, da se sva patnja koju sam oseao dok sam gledao ljude kako izlaze nekako isplatila. Nosio sam vest, shvatate, vest koju je svet oekivao. Za mene je to bila najudesnija stvar koja se mogla dogoditi i mislio sam da ete i vi to shvatiti. Mislio sam da e ljudi videti. To je bilo kao da im donosim vest da je raj odmah iza ugla. Jer to je to, Vebstere... to je to." Poloi ake na sto i nae se napred apui. "Vidite kako je to, Vebstere, jel'te? Vi shvatate pomalo." Vebsteru su se tresle ruke i on ih stavi u krilo; stiskao ih je sve dok ga prsti ne zabolee. "Da", odvrati apatom. "Da, mislim da znam." Jer on jeste znao. Znao je vie nego to su mu rekle rei. Znao je za bol i preklinjanje i gorko razoaranje koji su se krili iza rei. Poznavao ih je gotovo kao da je sam izgovorio te rei - gotovo kao da je sam bio Fauler.

Fauleru se glas prekide od straha. "ta je, Vebstere? ta vam je?" Vebster pokua da govori, ali rei nije imao. Grlo mu se stee, a iznad Adamove jabuice oseti klupe bola. Pokua opet, ali rei su izlazile tiho i na silu. "Kaite mi, Faulere. Vi ste upoznali mnogo stvari tamo napolju. Stvari o kojima ljudi ne znaju ili nedovoljno znaju. Moda neto kao telepatiju u visokom stepenu... ili... ili..." "Da", ree Fauler, "mnogo stvari. Ali ih nisam doneo sa sobom. Kada sam opet postao ovek, bio sam samo to. Samo ovek, to je sve. Nita od onoga se nije povratilo. Uglavnom samo maglovita seanja i... pa, mogli biste to nazvati enjom." "Hoete da kaete da nemate nijednu od onih sposobnosti koje ste imali dok ste bili Loper?" "Ni jednu jedinu." "Ne biste, sluajno, mogli da me naterate da shvatim stvar koju elite da saznam. Da uinite da oseam onako kako vi oseate." "Nema mogunosti", ree Fauler. Vebster isprui ruku i prstom blago gurnu kaleidoskop. On se otkotrlja nazad, pa se zaustavi. "Zbog ega ste se vratili?" upita Vebster. "Da se objasnim sa vama", ree Fauler. "Da vam kaem da se nisam stvarno uvredio. Da pokuam da vas nateram da shvatite da i ja imam gledite. Samo se razilazimo u miljenju, to je sve. Mislio sam da bismo moda mogli da se sloimo oko toga." "Razumem. I vi ste i dalje reeni da iziete i kaete svetu?" Fauler potvrdi. "Moram, Vebstere. Vi to svakako morate znati. To e... to je... pa, to je kod mene gotovo kao religija. To je neto u ta verujem. Moram da kaem ostalima da postoji jedan bolji svet i bolji ivot. Moram ih voditi do njega." "Mesija", ree Vebster. Fauler se uspravi. "To je ono ega sam se bojao. Podsmevanje nije..." "Nisam se podsmevao", gotovo neno mu ree Vebster. Podie kaleidoskop trljajui cilindar, premiljajui. Jo ne, pomisli. Jo ne. Moram da razmislim o tome. Da li elim da on razume mene kao to ja razumem njega? "Sluajte, Fauler", ree on, "odmorite se dan-dva. Saekajte malo. Samo dan-dva. A onda da opet razgovaramo." "Ve sam dosta ekao." "Ali ja elim da razmislite o ovome: ovok se pojavio pre milion godina - samo ivotinja. Od toga doba on se penje lestvicom civilizacije, centimetar po centimetar. S mukom, mrvicu po mrvicu, razvio je nain ivota, filozofifu, nain rada. Napredovao je po geometrijskoj progresiji. Danas on ini mnogo vie nego to je inio jue. Sutra e uiniti jo vie nego to je uinio danas. Po prvi put u ljudskoj istoriji ovek stvarno poinje sa punim pogocima. Tek to je dobro krenuo, mogli biste rei nainio prvi korak. Otii e mnogo dalje nego to je do sada doao, i to za daleko krae vreme. Moda nije tako prijatno kao na Jupiteru, moda uopte nije isto. Moda je oveanstvo dronjavo u poreenju sa oblicima ivota na Jupiteru. Ali to je ovekov ivot. To je stvar za koju se borio. To je stvar koju je on sam stvorio. Sudbina koju je uobliio. Ne mogu da smislim, Faulere, da ba sada kada smo dobro krenuli zamenimo svoju sudbinu za sudbinu koju ne poznajemo, za sudbinu u koju ne moemo biti sigurni." "ekau", ree Fauler. "Samo dan-dva. Ali upozoravam vas. Ne moete me odvratiti. Ne moete me naterati da se predomislim." "To je sve to traim", ree Vebster. Die se i prui ruku. "Sporazumeli smo se?" upita.

Ali jo dok je stiskao Faulerovu ruku, Vebster shvati da to ne vredi. Sa Duvejnovom filozofijom ili bez nje, oveanstvo je na putu da otkrije svoje planove. Otkrivanje e biti jo gore zbog Duvejnove filozofije. Jer mutanti e ii na sigurno. Ako ovo treba da bude njihova igra, ako je ovo njihov nain da se otarase ljudske vrste, oni nee nita prevideti. Do sutra ujutru svaki ovek, ena i dete na neki nain e uspeti da pogleda kroz kaleidoskop. Ili neto drugo. Bog jedini zna koliko jo naina postoji. Gledao je dok Fauler ne zatvori vrata za sobom, onda ode do prozora i stade da gleda napolje. Na obzorju grada bljeskala je jedna nova reklama - reklama koja pre nije bila tu. Lud natpis koji je u noi pravio ludake, obojene geometrijske slike. Palio se i gasio kao da ovek okree kaleidoskop. Vebster ga je gledao stisnutih usana. Trebalo je da to oekuje. Seti se Doa i u glavi mu se razbukta ubilaki bes. Jer onaj poziv bio je rascerekano kokodakanje uz ruku koja skriva gest Aleka-prepredenka kojim obavetava oveka u emu je stvar, obavetava ga onda kada je ve kasno i kada vie ne moe nita da uini. Trebalo je da ih istrebimo, pomisli Vebster i iznenadi ga mirna hladnoa sa kojom je to pomislio. Trebalo je da ih iskorenimo kao to bismo iskorenili opasnu bolest. Ali ovek je napustio nasilje kao optu i linu politiku. Ve sto dvadeset pet godina nijedna grupa nije se suprotstavila drugoj nasiljem. Kada je Do zvao, Duvejnova filozofija je leala na stolu. Imao sam samo da pruim ruku i dodirnem je, mislio je Vebster. Shvativi to, ukoi se. Imao sam samo da pruim ruku i dohvatim je. I ja sam ba to uinio! Neto vie od telepatije, neto vie od pogaanja. Do je znao da e on podii kaleidoskop - morao je znati. Predvianje - sposobnost da se budunost odmota unazad. Moda samo jedan sat otprilike, ali to bi bilo dovoljno. Do i ostali mutanti, naravno, znali su za Faulera. Njihovi prodorni, telepatski umovi mogli su da im kau sve to su eleli da znaju. Ali ovo je neto drugo, neto razliito. Stajao je kraj prozora i posmatrao znak. Vide ga, znao je, hiljade ljudi. Vide ga i oseaju onu iznenadnu nesvesticu u glavi. Vebster se namrti, pitajui se kako se svetlosne are menjaju. Neki fizioloki udar na izvestan centar u ljudskom mozgu, moda. Na deo mozga koji ranije nije bio upotrebljavan - deo mozga koji bi tokom ljudskog razvoja moda prirodno doao do svoje prave funkcije. Funkcije koja se sada na silu izaziva. Duvejnova filozofija, najzad! Neto za im su ljudi udeli vekovima sada se konano zbiva. Dato oveku u trenutku kada bi mu bilo bolje bez toga. Fauler je napisao u svom izvetaju: Ne mogu da dam injeniki prikaz zato to ne postoje rei za injenice koje elim da kaem. On jo uvek nema rei, naravno, ali ima neto drugo to je jo bolje - publiku koja moe da shvati iskrenost i veliinu koje se nalaze ispod onih rei koje ima. Publika sa jednim novopronaenim ulom koje e joj omoguiti da shvati neto od monog opsega stvari koje Fauler ima da kae. Do je to tako planirao. ekao je ovaj trenutak. Iskoristio je Duvejnovu filozofiju kao oruje protiv ljudske vrste. Jer sa Duveinovom filozofijom ovek e otii na Jupiter. Uprkos svoj logici sveta, ipak e otii na Jupiter. Na bolje ili gore, otii e na Jupiter. Jedina mogunost koja je uopte postojala da se dobije bitka protiv Faulera bila je u Faulerovoj nesposobnosti da opie ono to je video, da kae ta je oseao, da do ljudi

dopre s jasnim izlaganjem poruke koju je doneo. Sa samo ljudskim reima ta poruka bi bila nejasna i maglovita i mada bi ljudi u poetku moda verovali, kolebali bi se u svom verovanju, sluali bi i druge agrumente. Ali sada je ta mogunost propala jer rei vie nee biti nejasne i maglovite. Ljudi e znati kakav je Jupiter, isto tako jasno i ivo kao i sam Fauler. Ljudi e otii na Jupiter, zapoee ivot drukiji od ljudskog ivota. A Sunev sistem, ceo Sunev sistem osim Jupitera, ostae slobodan za novu vrstu mutanata koji e ga preuzeti da bi razvili kakvu god hoe civilizaciju - civilizaciju koja jedva da e imati neke veze sa civilizacijom vrste od koje su potekli. Vebster se naglo okrete od prozora, vrati se stolu. Stade i izvue jednu fioku, zavue ruku unutra. Izvue je steei neto to nikada nije ni sanjao da e upotrebiti relikviju, muzejski predmet koji je tu bacio pre mnogo godina. Maramicom istrlja metal revolvera i drhtavim prstima proveri mehanizam. Fauler je klju. Kada Fauler bude mrtav... Kada Fauler bude mrtav, a stanice na Jupiteru razmontirane i naputene, mutanti e biti zbrisani. ovek e imati Duvejnovu filozofiju i zadrae svoju sudbinu. Ekspedicija Kentaur e biti lansirana na zvezde. Na Plutonu e se nastaviti eksperimenti sa ivotom. ovek e ii stazom koju je utabala njegova civilizacija. Bre nego ikada pre. Bre nego to bi iko i sanjao. Dva velika koraka. Naputanje nasilja kao ljudske politike - razumevanje koje je dolo sa Duvejnovom filozofijom. Dve velike stvari koje e ubrzati ovekov hod, kuda god iao. Naputanje nasilja i... Vebster se zagleda u revolver koji je stiskao u ruci i u glavi mu zaurla bura. Dva velika koraka - a on se sprema da odbaci onaj prvi. Ve sto dvadeset i pet godina nijedan ovek nije ubio drugoga - ve vie od hiljadu godina ubijanje se nije primenjivalo kao inilac u reavanju ljudskih odnosa. Hiljadu godina mira, a jedna smrt bi mogla da upropasti sav trud. Jedan pucanj u noi mogao bi da srui graevinu, mogao bi oveka da baci nazad u stari, ivotinjski nain miIjenja. Vebster je ubio - to ne mogu ja? Na kraju krajeva, ima nekih ljudi koji treba da budu ubijeni. Vebster je pravo uradio, ali nije trebalo da se zaustavi samo na jednom. Ne shvatam zato ga veaju; trebalo bi da dobije orden. Treba prvo da ponemo od mutanata. Da nije bilo njih... Tako bi ljudi govorili. To je, pomisli Vebster, onaj vetar to mi besni u mozgu. Bljesak ludaki obojenog znaka avetinjski je igrao po zidovima i podu. Fauler to vidi, mislio je Vebster. On ga gleda, a ak i ako ga ne gleda, ja uvek imam kaleidoskop. On e doi i seemo i razgovarati. Seemo i razgovarati... Baci revolver nazad u fioku i uputi se vratima. NAPOMENE UZ ESTU PRIU Ako postoji ikakva sumnja u pogledu porekla ostalih pria u legendi, u ovu se uopte ne moe sumnjati. Ovde, u estoj prii, nalazimo nesumnjiva obeleaja pseeg pripovedanja. Ona se odlikuje onom dubljom emocionalnom vrednou, velikom panjom posveenom etikim pitanjima koja se naglaavaju u svim drugim pseim mitovima. Pa ipak, za udo, Ti ba u ovoj prii nalazi najvredniji dokaz o postojanju ljudske vrste. Ovde, istie on, imamo dokaz da su psi priali ba ove iste prie oko rasplamsale vatre dok su sedeli i razgovarali o oveku koji je sahranjen u enevi ili je otiao na

Jupiter. Ovde nam se, kae on, pria o prvom prodoru pasa u koblijske svetove, njihovom prvom koraku ka razvoju ivotinjskog bratstva. On misli da ovde takoe imamo dokaz o tome da je ovek bio jo jedna savremena vrsta koja je donekle ila putem civilizacije zajedno sa psima. Ne moemo sigurno znati, kae Ti, da li je nesrea koja je ovde opisana ba ona nesrea koja je stvarno unitila oveka. On priznaje da je tokom vekova pria, onakva kakvu je mi danas znamo, ulepavana i doterivana. Ali ona prua, navodi on, valjan i opipljiv dokaz o tome da se neka nesrea sruila na ljudsku vrstu. Rouver, koji ne priznaje injeniki dokaz koji vidi Ti, veruje da pripoveda u ovoj prii dovodi do loginog kraja civilizaciju kakvu je razvio ovek. Nijedna civilizacija ne moe preiveti bez bar jednog irokog cilja, bez izvesne usaene stabilnosti, i to je, veruje Rouver, poruka koju pria treba da prenese. I ovoj prii ovek se tretira sa izvesnom nenou koja mu se ne ukazuje ni u jednoj drugoj. On je u jedan mah usamljeno i jadno stvorenje, pa ipak na neki nain velianstveno. Sasvim je tipino za njega da na kraju napravi veliki gest, da po cenu samounitenja kupi boanstvenost. Ipak, oboavanje koje mu ukazuje Ebenezer ima u sebi izvestan uznemirujui prizvuk, koji je postao izvor naroito ogorenih rasprava meu prouavaocima legende. Bauns, u svojoj knjizi Mit o oveku, postavlja ovo pitanje: da je ovek poao drugim putem, zar ne bi moda vremenom postao isto tako velik kao pas? To je, moda, pitanje koje su sebi prestali da postavljaju mnogi itaoci legende. 6. PASIJE Zec se zagnjuri u bun, a mali crni pas sunu za njim, onda se ukopa i stade. Na stazi je stajao vuk; iz eljusti mu je visilo i trzalo se krvavo telo zeca. Ebenezer je stajao veoma mirno, dahui, dok mu je crvena krpica jezika landarala iz usta; zbog prizora pred sobom oseti slabost i muku. Bio je to tako simpatian zec! Na stazi iza njega zau se tupkanje koraka i edou sa fijukom obie bun i zaustavi se kraj Ebenezera. Vuk sinu hitrim pogledom sa psa na siunog robota, onda opet pogleda psa. uti sjaj divljine lagano mu se ugasi u oima. "Nije trebalo to da uini, Vue", blago ree Ebenezer. "Zec je znao da ga neu povrediti, i to je sve bilo u ali. Ali naleteo je ba na tebe i ti si ga apio." "Ne vredi mu govoriti", proita edou iz ugla usta. "Ne shvata on ni rei od toga to mu govori. Sledee to e uraditi, zna, bie da proguta tebe." "Ne dok si ti tu, nee", ree Ebenezer. "A i poznaje me. Sea se prole zime. On je bio u oporu koji smo hranili." Vuk polako krenu napred, oprezno, korak po korak, sve dok ne prie malom psu na manje od dve stope. Onda vrlo lagano, vrlo paljivo, poloi zeca na zemlju i gurnu ga njukom prema psu. edou pusti tih zvuk. "On ti ga daje!" "Vidim", ree mirno Ebenezer. "Rekao sam ti da se sea. To je onaj to mu je bilo promrzlo uvo, pa mu ga je Denkins izleio." Pas krenu korak unapred maui repom, sa ispruenom njukom. Vuk se odjednom ukoi, onda obori svoju runu glavu i frknu. Za trenutak su dve njuke gotovo trljale jedna o drugu, onda se vuk povue. "Hajdemo odavde", navali edou. "Ti kreni stazom, a ja u da titim odstupnicu. Ako neto pokua..." "Nita nee pokuati", brzo ree Ebenezer. "On nam je prijatelj. Nije kriv zbog zeca. On ne shvata. On tako ivi. Za njega je zec samo komad mesa."

Ba, pomisli, kao to je nekad bio za nas. Kao to je bio za nas pre nego to je prvi pas seo sa ovekom kraj vatre pred ulazom u peinu - i jo dugo posle toga. ak i sada zec ponekad... Laganim pokretima, gotovo kao da se izvinjava, vuk se privue, pokupi zeca svojim razjapljenim eljustima. Rep mu se pokrenu, ne ba da mahnu, ali maltene tako. "Vidi!" uzviknu Ebenezer, a vuka nestade. Pojuri i ieze meu drveem kao mrlja - senka koja promie umom. "Uzeo ga je nazad", proita edou. "Uh, prljavi..." "Ali davao mi ga je", ree trijumfalno Ebenezer. "Samo, bio je toliko gladan da nije mogao da ga ostavi. Uradio je neto to jedan vuk nikada nije uinio do sada. Za trenutak bio je neto vie nego ivotinja." "Uzimao-davao", izbaci edou. Ebenezer zavrte glavom. "Stideo se kada ga je uzimao nazad. Video si ga kako mae repom. Time mi je objasnio - objasnio da je gladan i da mu je zec potreban. Vie nego to je meni potreban." Pas je posmatrao zelena predvorja arobne ume, udisao miris lia koje truli, opojan miris kopitnjaka i pauinaste anemone, jak, otar miris novog lia, miris ume u rano prolee. "Moda jednog dana..." ree on. "Da, znam", ree edou. "Moda e jednog dana i vukovi biti civilizovani. I zeevi, i veverice, i sve ostale ivotinje. Kako vi psi tumarate okolo..." "To nije tumaranje", ree mu Ebenezer. "Moda sanjarenje. Ljudi su imali obiaj da sanjare. Posedali bi u krug i izmiljali stvari. Tako smo i mi postali. Izmislio nas je ovek koji se zvao Vebster. Petljao se sa nama. Izmenio nam je grlo tako da moemo da govorimo. Konstruisao je kontaktna soiva da bismo mogli da itamo. On..." "Mnogo dobra im je donelo to njihovo sanjarenje", ree edou svaalaki. A to je, pomisli Ebenezer, sveta istina. Nije jo mnogo ljudi ostalo. Samo mutanti koji ue u svojim kulama i rade ko zna ta i mala kolonija pravih ljudi koji jo ive u enevi. Ostali su davno otili na Jupiter. Otili na Jupiter i pretvorili se u bia koja nisu ljudska. Polako, sa podvijenim repom, Ebenezer se okrenu i odvue stazom. Ba alosno ovo sa zecom, pomisli. Bio je tako simpatian. Tako je dobro trao. I stvarno se nije plaio. Jurio ga je toliko puta i zec je znao da ga on nee uhvatiti. Ali i pored toga, Ebenezer nije mogao da natera sebe da okrivljuje vuka. Za jednog vuka zec nije samo neto to je zabavno juriti. Jer vuk nema stoke da mu daje meso i mleko, nema njive sa itom za psee biskvite. "Ono to treba da uradim", gunao je nemilosrdni edou, "jeste da kaem Denkinsu da si istrao napolje. Ti zna da treba da oslukuje." Ebenezer ne odgovori, ve nastavi da se vue stazom. Jer edou je rekao istinu. Umesto da juri za zecom, trebalo je da sedi budan u kui Vebsterovih i oslukuje oslukuje stvari koje su dopirale odnekud - zvuke i mirise i svest o neemu to se nalazi tu u blizini. Kao kada se sa jedne strane zida slua ta ta se dogaa sa druge strane, samo to je to bilo slabo i ponekad teko da se uhvati. To je ona ivotinja u meni, mislio je Ebenezer. Onaj stari pas to se ee od buva, gloe kosti i kopa za pacovima, koji nee da me pusti i tera me da se izvuem napolje iz kue da jurim zeca kada bi trebalo da oslukujem, nagoni me da lunjam umom kada bi trebalo da itam stare knjige sa polica kojima su prekriveni zidovi radne sobe. Suvie brzo, ree u sebi. Suvie brzo smo se uzdigli. Morali smo se uzdii i suvie brzo.

oveku su bile potrebne hiljade godina da svoje grubo mumlanje pretvori u zaetke govora. Hiljade godina da otkrije vatru i jo druge hiljade godina da izmisli luk i strelu - hiljade godina da naui da obrauje zemlju i ubira plodove, hiljade godina da peinu zameni kuom koju je sam sagradio. A za samo neto vie od hiljadu godina od dana kada smo nauili da govorimo mi smo ostali sami - sami, to jest ako ne raunamo Denkinsa. uma se proredila u vornovate, rasejane hrastove koji su bili rastureni po padini brda kao epavi starci koji su odlutali sa staze. Kua je stajala na vrhu brda, uurena graevina koja je uhvatila koren i sasvim se pribila uza zemlju. Toliko stara da je primila boju stvari oko sebe, trave i cvea i drvea, neba i vetra i vremena. Kua koju su sagradili ljudi koji su je voleli, nju i zemlju oko nje, ba kao to ih psi sada vole. Sagradila ju je, u njoj ivela i umrla legendarna porodica koja je kroz vekove za sobom ostavila meteorski trag. Ljudi koji su svoje seni predali priama koje se pripovedaju oko rasplamsalih ognjita u olujnim noima kada vetar zavija du streja. Priama o Brusu Vebsteru i o prvom psu, Natanijelu; o oveku po imenu Grant koji je Natanijelu dao poruku da je prenese dalje; o jednom drugom oveku koji je pokuao da stigne do zvezda i o starcu koji je sedeo i ekao ga na travnjaku, u stolici na tokovima. I drugim priama o udovinim mutantima koje su psi godinama pratili. Sada su ljudi nestali, a od te porodice je ostalo samo ime, a psi su prenosili poruku sa kolena na koleno, onako kako je onog davnog dana Grant rekao Natanijelu. Kao da ste vi ljudi, kao da je pas ovek. To su rei koje su se prenosile s generacije na generaciju punih deset vekova - i najzad je dolo to vreme. Psi su doli kui kada su je ljudi napustili, doli iz dalekih krajeva na zemlji na mesto gde je prvi pas izgovorio prvu re, gde je prvi psei deran proitao prvi red nazad kui Vebsterovih gde je nekada davno jedan ovek sanjao o dvojnoj civilizaciji, o oveku i psu koji idu zajedno kroz vekove. "Uinili smo najbolje to smo mogli", ree Ebenezet kao da govori nekome. "I jo uvek inimo." Sa druge strane brda dopre zveka medenice i eksplozija besnog lajanja. tenad je dovodila krave kui na veernju muu. Praina vekova slagala se pod svodom, siva, sitna praina koja nije neto strano, ve deo same kue - deo koji je umro dok su godine proticale. Don Vebster je udisao otar miris praine koji se probijao kroz plesnivost sobe, uo kako mu tiina odzvanja u glavi kao pesma. Jedna mutna radijumska sijalica svetlela je iznad table sa prekidaem i tokom i pola tuceta brojanika. Bojei se da ne poremeti usnulu tiinu, Vebster polako krenu napred, pomalo zastraen od teine vremena koja kao da se sputala sa tavanice. Prui prst i dodirnu otvoreni prekida, kao da oekuje da moda nee biti tamo, kao da mora da ga oseti pod prstom da bi se uverio da je tu. I bio je tu. Prekida i toak i brojanici sa jednom usamljenom sijalicom iznad njih. To je bilo sve. Nije bilo nieg drugog. U celoj toj maloj zasvoenoj goloj prostoriji nije bilo nieg drugog. Tano kao to je predvidela stara mapa. Don Vebster zavrte glavom i pomisli: Mogao sam da znam da e tako biti. Mapa je bila u pravu. Ona je zapamtila. Mi smo ti koji su zaboravili - zaboravili ili nikada nismo ni znali, ili nas nije bilo briga. A on je znao da je vie nego verovatno ovo bila poslednja tana mapa. Nikada nije mislio na to. Mada verovatno gotovo niko nikada nije uo za ovaj svod. Nikada nisu saznali, jer je bilo najbolje da o tome zna samo vrlo mali broj ljudi. To to nikada nije bilo

upotrebljeno nije predstavljalo nikakav inilac u uvanju tajne. A moda je jednog dana... Gledao je u tablu udei se. Ruka mu se polako opet isprui, onda je tre nazad. Bolje ne, pomisli, bolje ne. Jer mapa nije davala nikakvo objanjenje o nameni svoda, o mehanizmu prekidaa. "Odbrana", stajalo je na mapi, i to je bilo sve. Odbrana! Naravno, bilo bi odbrane u ono vreme pre hiljadu godina. Odbrane koja nikad nije zatrebala, ali koja je morala da postoji, odbrane protiv iznenadne i nepoznate opasnosti. Jer bratstvo naroda ak i tada je bilo klimava stvar koju su jedna jedina re ili postupak mogli da izbace iz normalnog koloseka. ak i posle deset vekova mira seanje na rat bi ostalo ivo - uvek prisutna mogunost na umu Svetskog odbora, neto to se mora spreiti, neto za to treba biti spreman. Vebster je stajao ukruen i prav, oslukujui bilo istorije koje je udaralo u sobi. Istorije koja je istekla svoj tok i zavrila se. Istorije koja je dola do orsokaka - vode koja se odjednom ulila u mrtvaju od nekoliko stotina uzaludnih ljudskih ivota i sada predstavlja ustajalu baru koju ne osveava vrtlog ljudske borbe i dostignua. Prui ruku i poloi aku na zid; oseti ljigavu hladnou, prainu koja se troi pod dlanom. Temelji imperije, pomisli. Donji podrum imperije. Najdonji kamen graevine koja se kao kula uzdie ponosito i snano, daleko gore na povrini - velike zgrade koja je u staro doba vrila od poslova jednog Sunevog sistema, imperije ne u smislu osvajanja, ve carstva sreenih ljudskih odnosa zasnovanih na uzajamnom potovanju i tolerantnom razumevanju. Sedite ljudske vlade kojoj postojanje jednog zadovoljavajueg i nepogreivog sistema odbrane uliva pouzdanje. Jer odbrana bi bila i dovoljna i nepogreiva, morala bi da bude. Ljudi tog vremena nisu nita rizikovali, nisu previali prilike. Bili su proli kroz teku kolu i umeli su da se snau. Vebster se lagano okrenu oko sebe, zagleda se u tragove svojih stopa u praini. U tiini, paljivo stupajui po tragu koji je ostavio, izae iz zasvoene sobe, zatvori masivna vrata za sobom i zakljua bravu koja uva njenu tajnu. Penjui se zasvoenim stepenicama pomisli: Sada mogu da napiem svoju istoriju. Zabeleke su mi bezmalo gotove i znam kako treba da se odvija. Bie sjajna i iscrpna i moda bi bila interesantna ako bi je neko proitao. Ali znao je da je niko nee proitati. Niko nee hteti da troi vreme ili da misli na to. Jedan dugi trenutak stajao je Vebster na irokim mermernim stepenicama pred svojom kuom, posmatrajui ulicu. Lepa ulica, pomisli, najlepa u celoj enevi, sa svojim drvoredom, briljivo negovanim lejama cvea i trotoarima sjajnim od trljanja i glaanja robota koji veito rade. Niko se nije kretao ulicom, i to nije bilo udno. Roboti su ve zavr ili svoj posao, a bilo je vrlo malo sveta. U kronji nekog visokog drveta zapeva ptica, zapeva pesmu punu sunca i cvea, veselu pesmu koja se izvi iz napetog grla, pesmu koja podskakuje i poigrava od bezgranine radosti. Uredna i ista ulica koja drema na suncu i veliki, ponosit grad koji je izgubio svoju svrhu. Ulica koja treba da bude puna nasmejane dece i ljubavnika u etnji i staraca koji se odmaraju na suncu. I grad, poslednji grad na Zemlji, jedini grad na Zemlji, grad koji bi trebalo da bude buan i prometan. Ptica je pevala, ovek je stajao na stepenitu i gledao, a lale blaeno zaklimae glavama na lakom mirisnom povetarcu koji prostruja ulicom.

Vebster se okrenu vratima, gurnu ih i ue. Soba je bila tiha i sveana, slina katedrali sa svojim prozorima od obojenog stakla i mekim prostirkama. Staro drvo sjajilo je patinom vremena, a srebro i mesing bljesnue na svetlosti koja je padala sa uskih prozora. Nad kaminom je visilo veliko platno raeno tamnim bojama - kua na brdu, kua koja je pustila korene i pripila se uza zemlju ljubomornim stiskom. Iz dimnjaka se izvijao dim, tanak dim koji je vetar ibao prljajui nebo sivo od oluje. Vebster pree preko sobe, ali koraci se nisu uli. Prostirke, pomisli, prostirke uvaju tiinu kue. Randal je hteo da baci i ovu, ali nisam mu dao da je dirne i volim to nisam. ovek mora uvati neto staro, neto za ta moe da se uhvati, neto to predstavlja naslee, i zavetanje, i obeanje. Prie stolu, palcem pritisnu prekida, i svetlo iznad stola se rasu. Polako se spusti u stolicu i izvadi mapu sa belekama. Okrenu korice i zagleda se u naslovnu stranu: Studija funicionalnog razvoja grada eneve. Dobar naslov. Dostojanstven i uen. I mnogo rada. Dvadeset godina rada. Dvadeset godina kopanja po starim pranjavim arhivima, dvadeset godina itanja i uporeivanja, procenjivanja vrednosti i rei onih koji su ve proli, prosejavanja, odbacivanja i obrade injenica, traganja za razvojem ne samo grada ve i ljudi. Nikakvo obo avanje heroja, nikakve legende, samo injenice. A do injenica je teko doi. Neto zauta. To nisu bili koraci, ve uanj, oseanje da je neko u blizini. Vebster se izvi u stolici. Jedan robot je stajao tano na ivici kruga svetlosti koju je baca la svetiljka nad stolom. "Oprostite, gospodine", ree robot, "ali moram da vam kaem. Gospoica Sara eka u Morskoj obali." Vebster se lako tre. "Gospoica Sara, a? Dugo ve nije bila ovde." "Da, gospodine", ree robot, "kada je ula na vrata, gospodine, bilo je to gotovo kao u stara vremena." "Hvala ti, Oskare, to si mi rekao", ree Vebster. "Odmah izlazim. Donesi pie." "Ona je donela svoje pie, gospodine", ree Oskar. "Neto to je smeao gospodin Balentri." "Balentri!" uzviknu Vebster. "Nadam se da nije otrov." "Posmatrao sam je", ree mu Oskar, "pila je i jo uvek je sve u redu." Vebster se die sa stolice, pree preko sobe i uputi se predvorjem. Otvori vrata gurnuvi ih i zau um talasa. Zamiri od svetla koje je bljetalo na vreloj peanoj plai koja se kao prava bela linija protezala od horizonta do horizonta. Pred njim se okean prositirao kao suncem isprano plavetnilo proarano belinom zapenuanih talasa. Pod nogama mu se rasipao pesak dok je koraao, a oi mu se navikavale na bljetavu sunevu svetlost. Vide Saru kako sedi u jednoj od svetlih platnenih stolica pod palmama; kraj stolice je stajao bokal pastelne boje, veoma gospodstvenog izgleda. U vazduhu se oseao otar miris soli, a vetar s mora bio je prohladan u vazduhu vrelom od sunca. On pouri napred, stite pruene ruke i pogleda je. "Ni trenutak starija", ree on. "Isto si onako lepa kao onog dana kada sam te prvi put video." Ona mu se nasmei, blistavih oiju. "I ti, Done. Malo sedih na slepoonicama. Malo si zgodniji. To je sve." On se nasmeja. "Bliim se ezdesetoj, Saro. Prikradaju mi se srednje godine." "Donela sam neto", ree Sara. "Jedno od Balentrijevih najnovijih remek-dela. Svee ti godine na polovinu."

On proguna. "udi me da Balentri nije potamanio pola eneve tim piem koje zakuvava." "Ovo je zaista dobro." I bilo je dobro. Klizilo je glatko i imalo udan, upola metalan, upola ekstatian ukus. Vebster privue drugu stolicu blie Sari, sede i stade da je gleda. "Tako ti je lepo ovde", ree Sara. "To je Randal napravio, je l' da?" Vebster klimnu glavom. "Napravio je vie smejurije nego u cirkusu. Morao sam motkom da ga oteram. I ti njegovi roboti! aaviji su od njega." "Ali on radi udesne stvari. Uredio je marsovsku sobu za Kventina, prosto je van sveta." "Znam", ree Vebster. "Bio je zapeo da ovde napravi sobu dubinskog prostora. Ree da bi to ba bilo mesto da sedne i razmilja. Uvredio se kad mu nisam dozvolio da je napravi." Desnim palcem protrlja nadlanicu leve ruke, zagledajui se u plavu izmaglicu nad okeanom. Sara se nae napred, skloni mu palac. "Jo uvek ima one bradavice", ree. On se nasmeja. "Mogao sam da ih skinem, ali nikako da stignem. Valjda i suvie radim. Do sada su ve postale deo mene." Ona mu pusti palac i on odsutno nastavi da trlja bradavice. "Zauzet si", ree ona. "Nema te. Kako knjiga?" "Spremna za pisanje", ree Vebster. "Sada je skiciram po glavama. Danas sam proverio poslednju stvar. Moram da budem siguran, zna. To je jedno mesto ispod stare zgrade Solarne uprave. Gurne jednu polugu i..." "I ta?" "Ne znam", ree Vebster. "Neto se dogodi, pretpostavljam. Trebalo bi da pokuam da saznam ta, ali ne mogu da skupim hrabrost da to uinim. I suvie sam kopao po praini za ovih poslednjih dvadeset godina da bi mi sad trebalo jo." "Izgleda obeshrabren, Done. Umoran. Ne treba da se zamara. Nema razloga. Treba da se kree. Hoe jo jednu aicu?" On zavrte glavom. "Ne, Saro, hvala. Valjda nisam raspoloen. Bojim se, Saro, bojim." "Boji se?" "Ova soba", ree Vebster. "Iluzija. Ogledala koja daju iluziju daljine. Ventilatori koji duvaju vazduh kroz rasprenu so, pumpe koje uzburkavaju talase. Sintetiko sunce. Ako mi se ne dopada sunce, sve to imam da uinim to je da kvrcnem prekida i odmah u dobiti mesec." "Iluzija", ree Sara. "Ba to", ree Vebster. "To je sve to imamo. Nema stvarnog rada, nema stvarnog posla. Nema niega za ta bismo radili, nema mesta kuda bismo ili. Radim ve dvadeset godina i napisau knjigu, a niko ivi je nee proitati. Samo bi imali da utroe vreme itajui je, a oni to nee. Nee ih interesovati. Sve to bi trebalo da uine bilo bi da dou i zatrae mi primerak - pa ak ako i ne bi hteli to da uine, bio bih toliko srean to neko namerava da je ita da bih im je sam odneo. Ali niko nee hteti. Ona e otii na police sa svim ostalim knjigama koje su napisane. I ta ja imam od toga? Pazi... rei u ti. Dvadeset godina rada, dvadeset godina zavaravanja, dvadeset godina duhovnog zdravlja." "Znam", blago ree Sara. "Znam, Done. Poslednje tri slike..." On brzo die pogled. "Ali, Saro..." Ona zavrte glavom. "Ne, Done. Niko ih nije hteo. One nisu u modi. Naturalizam je preiveo. Sada je moderan impresionalizam. Mazarije..."

"I suvie smo bogati", ree Vebster. "Imamo i suvie. Sve nam je ostavljeno - sve i nita. Kada je oveanstvo prelo na Jupiter, ono malo to ih je ostalo nasledilo je Zemlju, a ona je bila i suvie velika za njih. Nisu znali ta e, nisu mogli da upravljaju njom. Mislili su da je poseduju, ali oni su u stvari bili posedovani. Posedovale su ih, gospodarile njima i ulivale im strahopotovanje stvari koje su se u prolosti dogodile." Ona isprui ruku i dodirnu njegovu miicu. "Jadni Done", ree. "Ne moemo to prenebregnuti", ree on. "Jednog dana neki od nas morae da pogledaju istini u oi, morae opet da ponu - ni od ega." "Ja..." "Molim, Saro?" "Dola sam da se oprostimo." "Da se oprostimo?" "Hou da se uspavam." On hitro skoi na noge, uasnut. "Ne, Saro!" Ona se usiljeno nasmeja. "Zato ne poe sa mnom, Done? Na nekoliko stotina godina. Moda e sve biti drukije kada se probudimo." "Samo zato to niko nee tvoja platna. Samo zato to..." "Zbog onoga to si ba maloas rekao. Iluzija, Done. Znala sam to, oseala, ali nisam mogla to da reim." "Ali i San je iluzija." "Znam. Ali ti ne zna da je iluzija. Misli da je stvaran. Nema inhibicija ni strahova, osim onih koji su namerno predvieni. Prirodan je, Done - prirodniji od ivota. Otila sam do Templa i tamo su mi sve objasnili." "A kada se probudi?" "Prilagoen si. Prilagoen kakvom god hoe ivotu, u kome god dobu se probudi. Gotovo kao da si mu pripadao od samog poetka. A moda e biti bolje. Ko zna? Moda e biti bolje." "Nee biti", ree joj Don mrano. "Ukoliko neko tu neto ne uini. A narod koji bei u San da se sakrije nee se ponovo razmrdati." Ona se skupi u stolici i on se odjednom oseti posramljen. "Izvini, Saro. Nisam mislio na tebe. Niti na bilo koga. Mislio sam na sve nas." Palme su promuklo aputale svojim rapavim liem. Barice koje su za sobom ostavili talasi blistale su se na suncu. "Neu pokuati da te odvratim", ree Vebster. "Ti si o tome razmislila, zna ta eli." Nije uvek tako bilo sa ljudskom vrstom, pomisli. Nekada, pre hiljadu godina, ovek bi se raspravljao oko ovakve stvari. Ali duvejnizam je okonao sve sitne svae. Duvejnizam je dekrajio mnogo stvari. "Uvek sam mislila", ree mu neno Sara, "da smo mogli da ostanemo zajedno..." On napravi nestrpljiv pokret. "To je samo jo jedna stvar koju smo izgubili, jo jedna stvar koju je ljudska vrsta upustila. Kad razmisli, mnogo smo izgubili. Porodine veze i poslove, rad i svrhu." Okrete se i otvoreno je pogleda. "Ako hoe da se vrati, Saro..." Ona zavrte glavom. "Ne bi vredelo, Done. Prolo je i suvie mnogo godina." On se sloi. Nije imalo smisla poricati. Ona se die i prui ruku. "Ako ikada bude reio da se uspava, vidi gde sam ja. Traiu da rezerviu jedno mesto odmah do mene." "Ne verujem da u se ikada reiti", ree joj on. "U redu, onda. Zbogom, Done."

"ekaj malo, Saro. Nita ne ree o naem sinu. Nekada sam ga esto viao, ali..." Ona se veselo nasmeja. "Tom je ve gotovo odrastao ovek, Done. I vrlo je udno. On..." "Tako ga dugo nisam video", opet ree Vebster. "Nije udo. Ne moe da se skrasi u gradu - zbog svoje pasije. Valjda je to nasledio od tebe. Na neki nain pionirski. Ne znam kako bi to ovek mogao drukije nazvati." "Misli na neko novo istraivanje, neto neobino." "Neobino, da, ali nije istraivanje. Prosto ode u umu i tamo ivi sam. On i nekoliko njegovih prijatelja. Ponesu vreicu soli, luk i strele - da, udno je to", priznade Sara, "ali se dobro zabavlja. Kae da tako neto naui. I zaista izgleda zdrav. Kao vuk. Snaan i vitak i ima neki pogled u oima." Ona se okrete i poe. "Ispratiu te do vrata", ree Vebster. Ona odmahnu glavom. "Ne. Bolje nemoj." "Zaboravila si bokal." "Zadri ga, Done. Nee mi biti potreban tamo kuda odlazim." Vebester stavi plastinu "kapu za razmiljanje", pritisnu dugme maine za pisanje na svom stolu. Glava dvadeset esta, pomisli, a maina kljocnu, kvocnu i napisa: "Glava XXVI." Za trenutak Vebster razbistri mozak sakupljajui injenice, sreujui sliku, zatim opet poe. Maina kljocnu, zaklokota, onda zujei krenu ustaljenim tempom: Maine su i dalje radile, roboti su rukovali njima kao i pre, i proizvodile su sve stvari koje su proizvodile i pre. A roboti su radili poto su znali da je njihovo pravo da rade, pravo i dunost da rade ono za ta su bili napravljeni. Maine su nastavile da rade, i roboti su nastavili, proizvodei bogatstvo kao da ima ljudi koji e ga koristiti, kao da je tu milion ljudi umesto triavih pet hiljada. A tih pet hiljada to su ostali, ili bili ostavljeni, odjednom su se obreli kao gospodari sveta koji je bio opremljen za milione, odjednom su imali bogatstvo i usluge koje su do samo pre nekoliko meseci pripadale milionima. Nije bilo vlade, ali nije bilo potrebe za vladom, jer sve zloine i zloupotrebe koje je nekada spreavala vlada sada je isto tako uspeno spreavalo bogatstvo koje je ovih pet hiljada iznenadno nasledilo. Niko nee ukrasti ako moe da uzme ono to eli. Niko se nee sporiti sa svojim susedom oko imanja kada je ceo svet imanje koje jednostavno moe da se uzme. Svojinska prava su gotovo preko noi postala fraza koja nije nita znaila u svetu u kome je bilo vie nego dovoljno za sve. Zloini nasilja ve davno su bili praktino eliminisani iz ljudskog drutva, a poto je ekonomski pritisak smanjen do stepena na kome su svojinska prava prestala da budu taka trvenja, prestala je potreba za vladom. U stvari, prestala je potreba za mnogim ustaljenim obiajima i pogodnostima koje je ovek vukao jo od poetaka razmene. Nije bilo potrebe za valutom, jer razmena nije imala nikakvog smisla u svetu u kome ovek, da bi dobio neku stvar, ima samo da je zatrai ili sam uzme. Kada je ekonomski pritisak popustio, smanjili su se i drutveni pritisci. ovek vie nije nalazio za potrebno da se povinuje standardima i obiajnim zakonima koji su odigrali tako veliku ulogu u postjupiterovskom svetu kao indikacija komercijalnog karaktera. Riligija, koja je ve vekovima gubila teren, potpuno je nestala. Porodina jedinica, koju su tradicija i ekonomska potreba za staraocem i zatitnikom drale na okupu, raspala se. Ljudi i ene iveli su zajedno kako god su hteli, rastajali se kada su eleli

jer nije bilo nikakvog ekonomskog, nikakvog drutvenog razloga koji bi bio protiv toga. Vebster prestade da misli i maina tiho zaprede. On die ruke, skide kapu, ponovo proita poslednji pasus koncepta. Tu, pomisli, tu je koren ovoga. Da su porodice ostale na okupu. Da smo Sara i ja ostali zajedno. Razmiljajui, trljao je bradavice na nadlanici: Pitam se da li se Tom preziva po meni ili po njoj. Obino uzimaju majino ime. Seam se da sam ga i ja nosio u poetku, sve dok mi majka nije traila da ga promenim. Rekla je da bi to godilo ocu, a ona nema nita protiv; da se on ponosi imenom koje nosi i da sam mu jedino dete. A ona je imala jo dece. Samo da smo ostali zajedno. Onda bi zbog neega vredelo iveti. Da smo ostali zajedno, Sara ne bi otila da se uspava, ne bi leala u rezervoaru sa tenou u stanju obamrlosti, sa 'kapom za snove' na glavi. Pitam se kakav li je san izabrala - kakav oblik sintetikog ivota. Hteo sam da je pitam, ali nisam se usudio. To na kraju krajeva nije stvar koju ovek moe da pita. Prui ruku i opet uze kapu, stavi je na glavu, iznova sredi misli. Maina odjednom kljocnuvi oive: ovek je bio zbunjen. Ali ne zadugo. ovek je pokuavao. Ali ne zadugo. Jer onih pet hiljada nije moglo da nastavi delo miliona koji su otili na Jupiter da bi stupili u jedan bolji ivot u tuim telima. Tih pet hiljada nije imalo znanja, ni snova, ni podstreka. Tu su bili i psiholoki faktori. Psiholoki faktor tradicije koji je kao teret pritiskao umove ljudi koji su bili ostavljeni na Zemlji. Psiholoki faktor duvejnizma koji je prisiljavao ljude da budu poteni prema sebi i drugima, koji je najzad nagnao ljude da uvide beznadenost stvari koje su nastojali da uine. Duvejnizam nije ostavljao mesta za lanu hrabrost. A lana, luda hrabrost koja ne zna protiv ega ustaje bila je ono za im je onih pet hiljada imalo najvie potrebe. Ono to su oni inili gubilo se u poreenju sa onim to je ra nije bilo uraeno i najzad su shvatili da je za pet hiljada ljudi san miliona stvar i suvie velika da bi se pokuala. ivot je bio lep. Zato bi se brinuli? Bilo je hrane i odee i krova nad glavom, ljudskog drutva i raskoi i zabave - imali su sve to bi ovek mogao poeleti. ovek je digao ruke od pokuaja. On se zabavljao. Ljudsko dostignue postalo je jedan nitavan faktor, a ljudski ivot besmislen raj. Vebster opet skide kapu, prui ruku i iskljui mainu za pisanje. Samo kada bi je neko proitao kada je zavrim, pomisli. Kada bi je neko proitao i razumeo. Kada bi neko mogao da shvati kuda ide ljudski ivot. Mogao bih da im kaem, naravno. Mogao bih da izaem i da ih uhvatim za jaku jednog po jednog i da ih vrsto drim sve dok im ne kaem ta mislim. Oni bi shvatili, jer bi duvejnizam uinio da shvate. Ali ne bi obratili panju. unuli bi to negde daleko pozadi u glavu s tim da ga nekad u budunosti pogledaju, i nikada ne bi imali vremena niti bi se potrudili da ga opet izvuku napolje. I dalje bi radili gluposti koje sada ine, terajui glupave pasije koje su usvojili umesto rada. Randal sa njegovom trupom aavih robota, koji idu okolo i mole da im se dozvoli da preurede kue njegovih suseda. Balentri koji provodi duge asove izmiljajui nove alkoholne meavine. Da, i Don Vebster koji gubi dvadeset godina kopajui po istoriji jednog Jedinog grada. Vrata lako zakripae i Vebster se okrete. U sobu, neujno kao maka, ue robot. "Da, ta je, Oskare?"

Robot se zaustavi, nejasna prilika u polusvetlu sumrane sobe. "Vreme je veeri, gospodine. Doao sam da vas pitam..." "to god smisli", ree Vebster. "I, Oskare, moe da pripremi vatru." "Vatra je pripremljena, gospodine." Oskar neujno pree preko sobe, nae se nad kaminom. Plamen mu zasvetluca u ruci i varnica uhvati. Vebster se opusti u stolici gledajui plamen kako lie uz drvo; uo je ono slabo pitanje i praskanje drveta kad poinje da gori, umno uvlaenje u grlu kamina. "Lepo je, gospodine", ree Oskar. "I tebi se dopada?" "Stvarno mi se svia." "Uspomene od predaka", ree ozbiljno Vebster. "Seanje na ruku koja te je napravila." "Mislite, gospodine?" upita Oskar. "Ne, Oskare, alio sam se. Anahronizmi, to smo ti i ja. Danas vie ne loi vatru mnogo ljudi. Nema potrebe. Ali ima neto u njoj, neto isto i ugodno." Zagleda se u platno nad kaminom, sada osvetljeno plamenom. Oskar uhvati njegov pogled. "Ba teta za gospoicu Saru, gospodine." Vebester zavrte glavom. "Ne, Oskare, ona je to elela. To ti je kao kada zavri jedan ivot i pone drugi. Ona e leati tamo u Templu, uspavana godinama, i ivee jedan drugi ivot. A to e, Oskare, biti srean ivot. Jer i ona bi ga tako zamiljala." U mislima se vrati na druge dane u ovoj istoj sobi. "Ona je naslikala tu sliku, Oskare", ree on. "Dugo je radila na njoj i trudila se da uhvati stvar koju je elela da izrazi. Smejala se i govorila mi da sam i ja, onakav kakvog me vidi, na slici." "Ne vidim vas, gospodine", ree Oskar. "Ne, ja nisam tu. Pa ipak, moda i jesam. Ili deo mene. Deo mesta odakle sam. Ta kua na slici, Oskare, to je kua Vebsterovih u Severnoj Americi. A ja sam Vebster. Samo, daleko od kue, daleko od ljudi koji su sagradili tu kuu." "Severna Amerika nije tako daleko, gospodine." "Ne", ree mu Vebster. "Prostorno ne tako daleko. Ali daleko u drugom smislu." Oseti toplinu vatre kako se prikrada preko sobe i obuhvata ga. Daleko. I suvie daleko - i u pogrenom pravcu. Robot se tiho pokrenu i tapkajui stopalima po zastirau izae iz sobe. Radila je dugo i mnogo se trudila da uhvati stvar koju je elela da izrazi. A ta je to bilo? Nikada je nije pitao i nikada mu nije rekla. Uvek je mislio, seti se, da je to verovatno bio nain na koji se dim izvijao na nebu, iban vetrom, nain na koji se kua pribila uza zemlju, stapajui se sa drveem i travom, uurena na oluji koja brie nad zemljom. Ali moda je bilo neto drugo. Neki simbolizam. Neto to je kuu inilo istovetnom sa ljudima koji su je sagradili. Ustade i prie blie, stade kod vatre zabacivi glavu. Potezi etkicom jasno su se videli i slika je manje liila na sliku nego kada se gleda sa pristojnog odstojanja. Stvar tehnike. Osnovni potezi i nijanse postignute etkicama da bi se stvorila ilizija. Sigurnost. Sigurnost koja se osea po tome kako kua stoji vrsto na svoja etiri ugla. Upornost, po tome kako je postala deo same zemlje. Strogost, upornost i izvesna sumornost daha.

Danima je sedela sa pogledom upravljenim na kuu, paljivo skicirala, polako slikala, esto sedela i posmatrala ne radei nita. Bilo je pasa, govorila je, i robota, ali ih ona nije unela u sliku zato to je elela samo kuu. Jednu od ono malo kua koje su jo ostale na Zemlji. Vekovima zanemarivane, ostale su se skljokale. Vratite Zemlju nazad divljini. Ali u ovoj su bili psi i roboti. Jedan veliki robot, rekla je, i mnogo ma lih. Vebster nije obraao panju - bio je i suvie zauzet. Okrete se oko sebe i vrati se stolu. udna stvar, kad pomisli. Da roboti i psi ive zajedno. Jedan Vebster se nekada petljao sa psima pokuavajui da ih izvede na put njihove sop stvene civilizacije, pokuavajuci da razvije jednu novu civilizaciju oveka i psa. U njemu oivee mrvice seanja - upola zaboravljeni sitni fragmenti predanja koja su kroz vreme doprla o kui Vebsterovih. Bio je tu jedan robot po imenu Denkins, koji je sluio porodicu od samog poetka; jedan starac koji je sedeo na travnjaku pred kuom, gledao zvezde i ekao sina koji se nikada nije vratio. A nad kuom je lebdelo jedno prokletstvo, prokletstvo zato to su dopustili da svet izgubi Duvejnovu filozofiju. U jednom uglu sobe stajao je vizor, gotovo zaboravljeni komad nametaja, neto to se retko upotrebljavalo. Nije bilo potrebe za tim. Ceo svet je bio ovde, u gradu enevi. Vebster se podie, uputi se prema vizoru, stade i zamisli se. Poziva ne kombinacije bili su zabeleene u imeniku, ali gde je imenik? Najverovatnije negde u njegovom stolu. Vrati se do stola i stade da pretura po fiokama. Ve uzbuen, besno je rio, kao terijer koji iskopava kost. Denkins, drevni robot, protrlja svoju metalnu bradu metalnim prstima. To je inio kada je bio duboko zamiljen - besmislen, razdraujui gest koji je primio u svom dugom druenju sa ljudskom vrstom. Oi mu se opet okrenue malom crnom psu koji je sedeo na podu kraj njega. "Znai, vuk je bio prijateljski raspoloen", ree Denkins. "Ponudio ti je zeca." Ebenezer uzbueno poskoi uz njegove noge. "To je bio jedan od onih to smo ih hranili prole godine. Iz onog opora koji smo probali da pripitomimo." "Da li bi opet prepoznao tog vuka?" Ebenezer potvrdi. "Uhvatio sam mu miris", ree on. "Setio bih ga se." edou protrlja stopala o pod. "Sluaj, Denkinse, zar nee da mu zvizne jedan amar? Trebalo je da oslukuje, a on pobegao. Nije on imao ta da juri zeeve..." Denkins strogo progovori: "Tebe bi trebalo iopati, edou. Zbog tvog stava. Ti si dodeljen Ebenezeru, treba da bude deo njega. Ti nisi linost. Ti predstavlja samo Ebenezerove ruke. Da ima ruke, ti mu ne bi bio potreban. Ti nisi njegov mentor niti njegova savest. Samo njegove ruke. Upamti to." edou buntovno protrlja nogama. "Pobei u", ree on. "Otii e divljim robotima, pretpostavljam", ree Denkins. edou potvrdi. "Bili bi sreni da sam sa njima. Oni rade stvari. Potrebna im je svaka pomo koju mogu dobiti." "Razlupali bi te u parie", ree mu kiselo Denkins. "Ti nema kole, nema nikakvih sposobnosti koje bi te izjednaile sa njima." Okrenu se Ebenezeru. "Imamo mi druge robote." Ebenezer odmahnu glavom. "edou je dobar. Mogu ja s njim. Mi znamo jedan drugog. On me spasava da se ne ulenjim, dri me na nogama."

"To je dobro", ree Denkins. "Vas dvojica nastavite. I ako ikada sluajno bude napolju jurio zeeve, Ebenezere, i opet naleti na tog vuka, pokuaj da ga civilizuje." Zraci sunca koje se klonilo zapadu slivali su se kroz prozore ispunjavajui prastaru sobu toplotom kasne prolene veeri. Denikins je mirno sedeo na stolici, sluajui zvuke koji su dopirali spolja zvonjenje medenica, kevtanje tenadi, tupe udarce sekire koja cepa panjeve za kamin. Jadni mali, mislio je Denkins. Izvukao se napolje da juri zeca dak je trebalo da oslukuje. I suvie daleko - i suvie brzo. Morau da pripazim na to. Morau da ih uvam da ne propadnu. Kad doe jesen, prekinuemo rad za nedelju-dve i ii u lov na rakune. To e za njih biti fantastino. Mada e doi dan kada vie nee biti lovova na rakune ni trke za zeevima - dan kada e psi konano sve pripitomiti, kad e svi divlji stvorovi biti bia koja misle, govore, rade. Lud san, i dalek - ali, pomisli Denkins, ne lui i ne dalji od nekih ovekovih snova. Moda ak i bolji od ovekovih snova, jer oni nemaju nita od one svireposti koju je ljudska vrsta izmiljala, nemaju kao cilj onu mehaniku brutalnost koju je ljudska vrsta razvila. Jedna nova civilizacija, nova kultura, nov nain miljenja. Mistina, moda, i vizionarska, ali i ovek je bio vizionar. Prodiranje u tajne pored kojih je ovek projurio kao pored stvari nedostojnih da na njih gubi vreme, istih praznoverica koje nisu mogle imati naune osnove. Stvari koje odjednom lupe u noi. Stvari koje se unjaju oko kue i psi se dignu i ree, a u snegu nema tragova. Zavijanje pasa kada neko umre. Psi su znali. Psi su znali mnogo pre nego to im je dat jezik da govore, kontaktna soiva da itaju. Oni na tom putu nisu dospeli tako daleko kao ovek - nisu bili cinini ni skeptini. Verovali su onome to su uli i osetili. Oni nisu izmislili praznovericu kao formu voljnog miljenja, kao zatitu od nevienih stvari. Denkins se opet okrete stolu, uze pero i nae se nad svesku pred sobom. Pero zakripa pod pritiskom. Ebenezer javlja o prijateljskim oseanjima kod vuka. Predloiti savetu da Ebenezera razrei dunosti oslukivaa i stavi mu u zadatak da stupi u kontakt sa vukom. Dobro bi bilo, razmiljao je Denkins, imati vukove za prijatelje. Oni bi bili sjajni izviai. Bolji od pasa. vri, bri, pomalo podmakli. Mogli bi da paze na divlje robote preko reke i olakaju posao psima. Da motre na zamkove mutanata. Denkins zavrte glavom. Nikome se ne moe verovati ovih dana. Sa robotima izgleda da je sve u redu. Prijateljski se ponaaju, svraaju ponekad, pomognu kad treba s vremena na vreme. U stvari, kao pravi susedi. Ali nikad se ne zna. I grade maine. Mutanti nikada nikoga ne uznemiravaju i stvarno se retko viaju. Ali i na njih se mora motriti. Nikad ne zna kakvo avolstvo moda smeraju. Seti se ta su napravili oveku. Ona prljava podvala sa duvejnizmom, kada su im ga predali u trenutku kada e osuditi vrstu na smrt. Ljudi. Bili su bogovi za nas i sada su nestali. Ostavili nas same. Dodue, ima ih jo nekoliko u enevi, ali njih ne moemo uznemiravati, oni se ne interesuju za nas. Sedeo je u sumraku, mislei na viskije koje je nosio, na poslove koje je svravao, na dane kada su Vebsterovi iveli i umirali meu ovim zidovima. A sada - otac-ispovednik za pse. Slatki mali avoli, bistri i otroumni - i estoko se trude.

Zvonce tiho zazuja i Denkins se naglo uspravi u svom seditu. Opet zazuja i na televizoru zatrepta zelena svetlost. Denkins se die na noge, stade ne verujui, buljei u treptavo svetlo. Neko zove! Neko zove posle gotovo hiljadu godina! Zatetura se napred, pade u stolicu, drhtavim prstima napipa prekida, okrete ga. Zid ispred njega se rastopi i on se nae licem u lice sa ovekom iza jednog stola. Iza oveka, plamen iz kamina osvetljavao je sobu sa visokim prozorima od obojenog stakla. "Ti si Denkins", ree ovek, a u licu mu je bilo neto to Denkinsa nagna da uzvikne. "Vi... vi..." "Ja sam Don Vebster", ree ovek. Denkins poloi ake na televizor, sede pravo i ukoeno, uplaen nerobotskim emocijama koje su potresale njegovo metalno bie. "Poznao bih vas bilo gde", ree Denkins. "Imate njihov izgled. Prepoznao bih nekog vaeg. I suvie dugo sam radio za vas. Sluio pia i... i..." "Da, znam", ree Vebster. "Tvoje ime se prenosilo generacijama do nas. Zapamtili smo te." "Jeste li u enevi, Done?" Onda se Denkins seti. "Hou kaem, gospodine." "Nema potrebe", ree Vebster. "Drae mi je da me zove Don. Jeste, u enevi sam. Ali hteo bih da te vidim. Pitam se da li bih mogao." "Mislite, da doete ovamo?" Vebster klimnu glavom. "Ali kua je prepuna pasa, gospodine." Vebster se nasmeja. "Pasa koji govore?" upita. "Da", ree Denkins, "i bie im drago da vas vide. Oni znaju sve o porodici. Posedaju unaokolo uvee i uspavljuju se priama iz starih dana... i..." "ta, Denkinse?" "I meni e biti milo da vas vidim. Bilo je tako pusto!" Bog je doao. uei u mraku, Ebenezer uzdrhta pri toj pomisli. Kad bi Denkins znao da sam ovde, pomisli, udesio bi me za vrbicu. Denkins je rekao da imamo da ga ostavimo na miru bar neko vreme. Ebenezer se privue na svojim neujnim, mekim jastucima od apa, stade da njuka oko vrata kabineta. I vrata su bila otvorena - taman koliko najmanja pukotina! Pribi se trbuhom uza zemlju, sluajui, ali nita se nije moglo uti. Oseti samo miris, nepoznat, otar miris od koga mu se nakostreie dlake du lea u iznenadnom, gotovo nepodnoljivom zanosu. Baci brz pogled preko ramena, ali nita se nije micalo. Denkins je bio tamo u trpezariji i govorio psima kako moraju pristojno da se vladaju, a edou je otiao nekud po nekom robotskom poslu. Tiho, paljivo, Ebenezer gurnu njukom vrata i ona se jae otvorie. Jo jednom gurnu i vrata se otvorie do pola. ovek je sedeo pred kaminom, u velikoj naslonjai, duge noge bile su mu prekrtene, a ruke sklopljene na stomaku. Ebenzer se jo jae pribi uz pod i tiho i nevoljno jedva ujno zacvili. Na taj zvuk Don Vebster se naglo uspravi. "Ko je tamo?" upita. Ebenezer se ohladi na podu i oseti kako mu se od lupanja srca telo trza.

"Ko je tamo?" ponovo upita Vebster i onda spazi psa. Kad opet progovori, glas mu je bio blai. "Ui, drukane. Hajde, ui." Ebenezer se ne pomae. Vebster pucnu prstima prema njemu. "Neu ti nita. Hajde ui. Gde su ostali?" Ebenezer pokua da se digne, pokua da puzi po podu, ali su mu se kosti pretvorile u gumu, a krv u vodu. A ovek je koraao prema njemu, idui dugim koracima preko poda. Video je kako se ovek naginje nad njim, osetio snane ruke ispod svog tela, znao je da ga podiu. I u nozdrvama snano oseti miris koji je nanjuio na otvorenim vratima - neodoljiv boanski miris. Ruke ga stisnue uz udnu tkaninu koju je ovek nosio umesto krzna i jedan glas mu zapevui - ne rei, ve ohrabrenje. "Znai, doao si da me poseti", ree Don Vebster. "Izvukao si se i doao da me vidi." Ebenezer iznemoglo klimnu glavom. "Ne ljuti se, je l'da? Nee rei Denkinsu?" Vebster odmahnu glavom. "Ne, neu rei Denkinsu." On sede, a Ebenezer mu sede u krilo, gledajui mu u lice - snano, izbrazdano lice na kome su se crte pri odblescima vatre u kaminu jo jae isticale. Vebsterova ruka se die i pomilova Ebenezera po glavi, a Ebenezer zacvile od psee sree. "Ovo je kao kada doe kui", ree Vebster, ne obraajui se psu. "Kao da si bio na putu dugo, dugo vremena i onda se vrati kui. A toliko je vremena prolo da je ne prepoznaje. Ne poznaje nametaj, ne prepoznaje raspored prostorija. Ali zna po oseanju da je to stara poznata kua i srean si to si doao." "Dopada mi se ovde", ree Ebenezer mislei na Vebsterovo krilo, ali ovek ga pogreno shvati. "Naravno da ti se dopada", ree on. "To je tvoja kua isto kao i moja. Vie tvoja, u stvari, jer ti si ostao ovde i starao se o njoj, a ja nisam iveo u njoj pa sam je zaboravio." Potapa Ebenezera po glavi i povue ga za ui. "Kako se zove?" upita. "Ebenezer." "A ta ti radi, Ebenezere?" "Oslukujem." "Oslukuje?" "Da, to mi je posao. Oslukujem koblije." "I ti uje koblije?" "Ponekad. Ne istiem se u tome. Mislim na to kako bih jurio zeeve i ne obraam panju." "I ta uje?" "Razne stvari. Ponekad kobli hodaju, drugi put samo lupaju. A povremeno razgovaraju. Mada ee misle." "Sluaj, Ebenezere. Izgleda da ne znam gde da smestim te koblije." "Oni i nisu ni na kakvom mestu", ree Ebenezer. "Bar ne na ovoj Zemlji." "Ne razumem." "To je kao kada bi bila jedna velika kua", ree Ebenezer. "Velika kua sa mnogo soba. I sa vratima izmeu soba. I ako se nalazi u jednoj sobi, moe da uje ko ga god hoe u drugim sobama, samo ne moe da doe do njega." "Svakako da moe", ree Vebster. "Ima samo da proe kroz vrata."

"Ali ne moe otvoriti vrata", ree Ebenezer. "Ti ak i ne zna za vrata. Misli da je ova soba u kojoj si ti jedina soba u kui. A ak i kada bi znao za vrata, ne bi mogao da ih otvori." "Govori o dimenzijama." Ebenezerovo elo se nabra od zabrinutog razmiljanja. "Ne znam tu re to si rekao. Dimenzije. Ja sam ti ispriao onako kako je Denkins nama rekao. Rekao je da to u stvari nije kua i nisu sobe i da stvorenja koja ujemo verovatno ne lie na nas." Vebster klimnu za sebe. Tako je trebalo initi. Ne uznemiravati se. Raditi polako. Ne zbunjivati ih krupnim nazivima. Prvo im omogui da dobiju predstavu, pa onda uvodi egzaktnu i naunu terminologiju. A vie je nego verovatno da bi to bila jedna vetaki stvorena terminologija. Ve je tu jedna skovana re. Kobli - stvorenja iza zida, stvorenja koja se uju, ali se ne mogu identifikovati - stanovnici susedne sobe. Kobli. Kobli e te uhvatiti ako ne pazi. To bi bio ljudski nain. Ne mogu da razumem stvar. Ne mogu da je vidim. Ne mogu da je probam. Ne mogu da je analiziram. U redu, onda je nema. Ne postoji. To je utvara, vilenjak, kobli. Kobli e te uhvatiti... Tako je jednostavnije, ugodnije. Plai se? Sigurno, ali to na svetlu zaboravlja. I ne mui te, ne prati te. Pomisli dovoljno jako i eljom ga otera. Napravi od toga utvaru ili vilenjaka i moe da mu se smeje - po danu. Topao, vlaan i rapav jezik liznu Vebstera po bradi i Ebenezer se izvi od zadovoljstva. "Dopada mi se", ree Ebenezer. "Denkins me nikada nije ovako drao. Niko me nikada nije ovako drao." "Denkins je zauzet", ree Vebster. "Naravno da jeste", sloi se Ebenezer. "On zapisuje stvari u jednu knjigu. Stvari koje mi psi ujemo dok oslukujemo i stvari koje treba da uradimo." "uli ste za Vebsterove?" upita ovek. "Jesmo. Znamo sve o njima. Ti si Vebster. Mislili smo da ih vie nema." "Jeste, ima", ree Vebster. "Ovde je bio jedan sve vreme. Denkins je Vebster." "To nam nikada nije rekao." "Nije hteo." Vatra je utrnula i soba se smrai. Pucketavi plamenovi gonili su slabe odsjaje po zidovima i podu. I jo neto. ulo se jedva ujno ukanje, aputanje, kao da sami zidovi govore. Stara kua sa davnim uspomenama i puno ivota utisnutog u grau. Dve hiljade godina ivljenja. Sagraena da traje, i trajala je. Sagraena da bude dom, i jo uvek je dom postojano mesto koje oveka vrsto obgrli i greje, i polae pravo na njega. U glavi su mu odzvanjali koraci - koraci iz davnog doba, koraci iji je poslednji odjek zamro pre mnogo vekova. Hod Vebsterovih. Onih koji su iveli pre me ne, onih koje je Denkins dvorio od njihovog dana roenja pa do smrtnog asa. Istorija. Ovde je istorija. Istorija koja se talasa u zavesama, gmie po podu, sedi po okovima, posmatra sa zida. iva istorija koju ovek osea u kostima i na pleima sjaj davno umrlih oiju koje se vraaju. Jo jedan Vebster, eh! Ne izgleda bogzna kako. Bezvredan. Loa je odigrala svoje. Nije kao to smo mi bili u svoje vreme. To je valjda poslednji. Don Vebster se pomeri. "Ne, nisam poslednji", ree on. "Ja imam sina." Pa, to nije velika razlika. Kae da ima sina. Ali ni on ne moe biti bogzna ta... Vebster skoi sa stolice i Ebenezer mu skliznu s krila.

"Nije istina", povika Vebster. "Moj sin..." Onda opet sede. Njegov sin tamo u umi sa lukom i strelom, igra se igre, zabavlja se. "Pasija", rekla je Sara pre nego to se popela na brdo da provede sto godina snova. Pasija. Ne posao. Ne nain ivota. Ne potreba. Pasija. Vetaka stvar. Stvar koja nema poetka ni kraja. Stvar koju ovek moe da prekine svakog trenutka, a da to niko nikada ne primeti. Kao izmiljanje recepata za razna pia. Kao slikanje slika koje niko ne eli. Ii okolo sa etom ludih robota i traiti od ljudi da vam dozvo le da im preuredite kue. Pisati istoriju za koju se niko ne interesuje. Igrati se Indijanaca ili peinskog oveka ili pionira sa lukom i strelom. Izmiljati stoleima duge snove za ljude i ene koji su umorni od ivota i ude za fantazijom. ovek je sedeo u stolici, zagledan u nitavilo koje se irilo pred njegovim oima, uas i strano nitavilo koje se pretvara u sutra i sutra. Ruke mu se rasejano spojie i desni palac protrlja nadlanicu leve ruke. Ebenezer se privue kroz pomrainu proaranu plamenom, stavi prednje ape na ovekovo koleno i pogleda mu u lice. "Povredio si ruku?" upita "A?" "Povredio si ruku? Trlja je." Vebster se kratko nasmeja. "Ne, to su samo bradavice." Pokae ih psu. "Ju-hu, bradavice!" ree Ebenezer. "Ne eli da ih ima, je l' tako?" "Ne", Vebster je oklevao da odgovori. "Ne, mislim da ne elim. Samo nikada nisam imao vremena da ih se otarasim." Ebenezer spusti njuku i gubicom protrlja nadlanicu Vebstero ve ruke. "Evo ti", trijumfalno objavi. "ta evo?" "Pogledaj bradavice", pozva ga Ebenezer. Jedan panj se srui u vatri i Vebster podie ruku, pogleda je na svetlosti. Bradavice su nestale. Koa je bila glatka i ista. Denkins je stajao u mraku i sluao tiinu, meku usnulu tiinu koja ostavlja kuu senkama, upola zaboravljenim koracima, davno izreenoj reenici, jezicima koji mrmljaju u zidovima i ukaju u draperijama. Jednom jedinom milju no je mogla da bude kao dan, majstorija bi se izvela jednostavnim prilagoavanjem soiva, ali drevni robot ostavio je svoj vid nepromenjen. Jer on je tako voleo, ovo je bio as meditacije, drago vreme kada sadanjost spada kao zmijska kouljica i odlazu, a prolost se vraa i ivi. Ostali su spavali, ali Denkins nije. Jer roboti nikada ne spavaju. Dve hiljade godina svesti, dvadeset vekova potpunog vremena, neprekinutog nijednim trenutkom nesvesnosti. Dugo vreme, pomisli Denkins. Dugo, ak i za robota. Jer jo pre nego to je ovek otiao na Jupiter, veina starijih robota bila je povuena iz slube, poslata u smrt, da bi doli noviji modeli. Novi modeli koji su vie liili na ljude bili glatkiji i lepe izgledali, bolje govorili i bre reagovali u svojim komplikovanim metalnim mozgovima. Ali Denkins je ostao i dalje zato to je bio stari i verni sluga, zato to kua Vebsterovih bez njega ne bi bila dom.

"Voleli su me", ree Denkins sam sebi. I u te tri rei bila je duboka uteha - uteha u svetu u kome je bilo vrlo malo utehe, u svetu u kome je sluga postao vo i eleo da opet bude sluga. Stajao je kraj prozora i gledao preko otvorenog dvorita na grupice hrastova rasejane po padini brda. Tama. Nigde svetla. Nekada su tu bila svetla. Prozori koji su sijali kao prijateljski zraci u prostranoj zemlji preko reke. Ali ovek je otiao i svetla su nestala. Robotima svetla nisu bila potrebna jer su mogli da vide i u mraku, ba kao to je i Denkins mogao da vidi samo da je hteo. A zamkovi mutanata bili su isto toliko mrani nou koliko su bili strani danju. Sada je ovok opet doao, jedan ovek. Doao je, ali verovatno nee ostati. Spavae nekoliko noi u velikoj gospodarskoj spavaoj sobi na drugom spratu, onda e se vratiti u enevu. Hodae starom zaboravljenom zemljom i gledae preko reke, preturae po knjigama koje ispunjavaju zid kabineta, onda e se dii i otii. Denkins se okrete. Treba da vidim kako je, pomisli. Treba da vidim da li mu neto treba. Moda da mu odnesem neko pie, mada se bojim da se viski sav pokvario. Hiljadu godina je dugo vremena za bocu dobrog viskija. Krenu preko sobe i na njega se spusti topli mir, ono intimno, unutranje spokojstvo iz starih dana, kada je, srean kao terijer, kaskao idui za mnogim poslo vima. Idui prema stepenicama stade da zuji jednu kratku melodiju u molu. Samo e pogledati i ako Don Vebster spava otii e, ali ako ne spava, rei e: "Je li vam udobno, gospodine? elite li ta? Moda vru pun?" I peo se po dva stepenika odjednom. Jer, opet je radio za jednog Vebstera. Don Vebster je leao uspravljen u krevetu, sa nagomilanim jastucima iza sebe. Krevet je bio tvrd i neudoban, a soba tesna i zaguljiva - ne kao njegova spavaa soba u enevi, gde ovek lei na obali obrasloj travom, kraj potoka koji mrmori i posmatra vetake zvezde koje trepere na vetakom nebu. I udie vetaki miris vetakih jorgovana koji e cvetati due od ovekovog ivota. Ovde nema mrmljanja skrivenog vodopada, nema svetlucanja zarobljenih svitaca - ve samo krevet i soba koji su upotrebljivi. Vebster poloi ake na bedra pokrivena ebetom i savi prste, razmiljajui. Ebenezer je samo dodirnuo bradavice i bradavice su nestale. I to se nije dogodilo sluajno - bilo je namerno. To nije bilo udo, ve svesna snaga. Jer uda ponekad ne uspevaju, a Ebenezer je bio siguran. Snaga, moda, koja je uzeta iz druge sobe, snaga ukradena od koblija koje je Ebenezer oslukivao. Polaganje ruku na obolelo mesto, snaga isceljenja koja se ne slui lekovima, hirurgijom, ve samo izvesnim znanjem, veoma specijalnim znanjem. U staro mrano doba neki ljudi su tvrdili da imaju mo da uine da bradavice nestanu, kupovali ih za peni ili ih menjali za neto, ili izvodili neke druge kerefeke - i vremenom, ponekad, bradavice bi iezavale. Da li su i ti udni ljudi oslukivali koblije? Vrata samo malo zakripae i Vebster se naglo ispravi. Iz tame doe jedan glas. "Oseate li se udobno, gospodine? elite li to?" "Denkins?" upita Vebster. "Da, gospodine", ree Denkins. Tamna prilika tapkajui ue na vrata. "Da, ima neto to elim", ree Vebster. "elim da razgovaram s tobom." Zagleda se u tamnu, metalnu priliku koja je stajala kraj kreveta. "O psima", ree Vebster.

"Oni se toliko trude", ree Denkins. "I teko im je. Jer nemaju nikoga, znate. Ba nikoga." "Imaju tebe." Denkins zavrte glavom. "Ali ja nisam dovoljan, znate. Ja sam samo... pa, samo kao neki mentor. Oni ele ljude. Potreba za ljudima im je uroena. Hiljadama godina postojali su zajedno ovek i pas. ovek i pas, zajedno u lovu. ovek i pas, zajedno su uvali stada. ovek i pas, zajedno se borili protiv svojih neprijatelja. Pas je straario dok je ovek spavao, a ovek je delio poslednji komadi hrane i sam ostajao gladan da bi njegov pas jeo." Vebster klimnu. "Da, tako je, valjda." "Svake noi priaju o ljudima", ree Denkins, "pre spavanja. Posedaju unaokolo i jedan od starih pria neku od pria koje su prenoene s kolena na koleno; sede i pitaju se, sede i nadaju se." "Ali kuda oni idu? ta pokuavaju da uine? Imaju li neki plan?" "Mogu da ga naslutim", ree Denkins. "Samo slab odsjaj neega to e se moda dogoditi. Oni su obdareni prirodnim moima, znate. Uvek su bili. Nemaju mehaniko ulo, to je razumljivo, jer nemaju ruke. Tamo gde bi ovek posluao metal, psi e posluati duhove." "Duhove?" "Stvorenja koja vi ljudi nazivate duhovima. Ali ona nisu duhovi. U to sam siguran. To je neto u susednoj sobi. Neki drugi oblik ivota u drugoj ravni." "Hoe da kae da moda ima vie ravni ivota koje istovremeno postoje na Zemlji?" Denkins potvrdi. "Poinjem u to da verujem, gospodine. Imam jednu svesku punu stvari koje su psi uli i videli i sada, posle svih ovih dugih godina, one poinju da stvaraju izvesnu sliku." Onda brzo nastavi. "Moda greim, gospodine. Znate da nemam nikakvog obrazovanja. Bio sam samo sluga u staro vreme, gospodine. Pokuao sam da uim posle... posle Jupitera, ali bilo mi je teko. Jedan drugi robot pomogao mi je da napravim prve male robote za pse i sada ti mali proizvode svoju sopstvenu vrstu u radionici kada ih zatreba jo." "Ali psi - oni samo sede i sluaju." "A, ne, gospodine, rade oni jo mnogo ta. Nastoje da se sprijatelje sa nepripitomljenim ivotinjama i motre na divlje robote i mutante." "A ti divlji roboti? Ima ih mnogo." Denkins klimnu glavom. "Mnogo, gospodine. Rastureni su u malim logorima po celom svetu. To su oni to su bili zaboravljeni na Zemlji, gospodine. Oni koji oveku vie nisu bili potrebni kada je otiao na Jupiter. Udruili su se u grupe i rade..." "Rade. Na emu?" "Ne znam, gospodine. Uglavnom prave maine. Mehanike, znate. Pitam se ta e uiniti sa svim tim mainama. Kako nameravaju da ih upotrebe." "I ja se pitam", ree Vebster. Gledao je u pomrinu i pitao se - pitao se kako je to ovek, zbijen tamo u enevi, izgubio vezu sa svetom. Kako to da nije znao ta rade psi, nije znao za male logore vrednih robota, za zamkove zastraujuih i omrznutih mutanata. Izgubili smo vezu, mislio je Vebster. Iskljuili smo se iz Spoljnog sveta. Stvorili smo sebi malu niu i nagurali se u nju - u poslednji grad sveta. I nismo znali ta se napolju dogaa - mogli smo znati, trebalo je da znamo, ali nas nije interesovalo. Vreme je, pomisli, da se opet latimo posla. Bili smo izgubljeni i prestraeni i u poetku smo se trudili, ali konano smo jednostavno pustili da ide kako ide.

Po prvi put je ono nekoliko ljudi to je ostalo shvatilo veliinu vrste, po prvi put videlo mona dela koja je stvorila ovekova ruka. I pokuali su da je odre, i nisu uspeli. Rezonovali su - poto ovek gotovo sve podvrgava razumu. Zavaravajui sebe da u stvari nema duhova, nazivajui stvari koje lupaju u noi prvom slatkom, uglaenom reju koja im padne na pamet. Nismo mogli da je odrimo i zato smo rezonovali, nali pribeite u zastoru od rei, a duvejnizam nam je pomogao u tome. Pribliili smo se oboavanju predaka. Hteli smo da slavimo ovekovu vrstu. Nismo bili u stanju da nastavimo ovekovo delo i zato smo se trudili da ga ovenamo slavom, pokuavali da ustoliimo ljude koji to jesu uinili. Kao to nastojimo da ovenamo slavom i ustolmo sve dobre stvari koje umru. Postali smo rasa istoriara i kopali prljavim prstima po ostacima vrste, stiskajui svaku beznaajnu sitnu injenicu na grudi kao da je bescen-dragulj. I to je bila prva faza, pasija koja nas je odrala kada smo shvatili ta smo u stvari - talog u ispranjenoj ai oveanstva. Ali savladali smo to. Svakako, to smo savladali. Za vreme od oko jedne generacije. ovek je prilagodljivo stvorenje - moe sve da preivi. Znai, nismo mogli da gradimo velike vasionske brodove. Nismo mogli da sitgnemo do zvezda. Nismo mogli da odgonetnemo tajnu ivota. Znai, ta? Bili smo naslednici, bilo nam je ostavljeno zavetanje, bili smo bogatiji nego to je i jedna vrsta ikada bila ili mogla da se nada da e biti. I tako smo jo jednom rezonovali, i zaboravili slavu vrste, jer mada inae blistava stvar, ona je bila muna i poniavajua ideja. "Denkinse", ozbiljno ree Vebster, "izgubili smo punih deset vekova." "Niste izgubili, gospodine", ree Denkins. "Moda ste se samo odmarali. Ali sada moda opet moete da izaete. Da nam se vratite." "elite da se vratimo?" "Psima ste potrebni", ree mu Denkins. "A i robotima. Jer i jedni i drugi nikada nisu bili nita drugo do ovekove sluge. Oni su izgubljeni bez vas. Psi grade civilizaciju, ali to sporo napreduje." "Moda bolju civilizaciju nego to smo je mi sebi izgradili. Moda uspeliju. Jer naa nije bila uspela, Denkinse." "Finiju", priznade Denkin, "ali ne ba praktinu. Civilizaciju zasnovanu na bratstvu ivotinja na psihikom razumevanju i moda konanim komunikacijama i uspostavljanju veza meu svetovima koji se prepliu. Civilizaciju uma i razumevanja, ali ne suvie stvarnu. Bez stvarnih ciljeva, sa ogranienim mehanikim sredstvima samo pipanje za istinom, i to pipanje u pravcu kraj kojeg je ovek proao ne osvrnuvi se." "I ti misli da bi ovek mogao da pomogne?" "ovek bi mogao da obezbedi rukovodstvo", ree Denkins. "Ono pravo rukovodstvo?" "Teko je na to odgovoriti." Leei u pomrini, Vebster protrlja odjednom oznojene ake o ebe kojim mu je telo bilo pokriveno. "Kazi mi istinu", ree ljutito. "ovek bi mogao da rukovodi, kae. Ali ovek bi opet mogao i da zavlada. Mogao bi stvari koje psi ine da odbaci kao nepraktine. Da skupi sve robote zajedno i koristi njihovu mehaniku sposobnost na starinski nain. I psi i roboti posvetili bi se oveku." "Naravno", ree Denkins. "Jer oni su nekada bili sluge. Ali ovek je mudar - ovek najbolje zna." "Hvala ti, Denkinse", ree Vebster. "Mnogo ti hvala." Zagleda se u mrak i tamo vide napisanu istinu.

Njegov trag se jo poznavao na podu, a u vazduhu se oseao otar miris praine. Radijumska sijalica tinjala je nad tablom, a prekida i toak i brojanici su ekali, ekali dan kada e biti potrebni. Vebster je stajao u vratima, oseajui vlagu kamena kroz pranjavu plesan. Odbrana, pomisli gledajui u prekida. Odbrana - stvar koja ne dozvoljava ulaz, ureaj za potpuno zatvaranje mesta za sva stvarna ili zamiljena oruja koja bi izmiljeni neprijatelj mogao da upotrebi. A nesumnjivo bi ista ta odbrana koja bi neprijatelja zadrala napolju drala i opsednute unutra. Ne obavezno, naravno, ali... On pree preko sobe i stade ispred prekidaa, ruka mu se isprui i zgrabi ga, onda ga lagano pokrenu znajui da e delovati. Zatim mu se ruka brzo pomeri i prekida lee na mesto. Daleko odozdo dopre potmulo, tiho itanje, a maine se pokrenue. Kazaljke na instrumentima zatreptae i podskoie. Vebster neodlunim prstima dodirnu toak, pokrenu ga oko osovine i kazaljke opet zatreptae i pokrenue se preko stakla. Brzom, sigurnom rukom, Vebster okrenu toak i kazaljke udarie o krajnji zubac skale. On se naglo okrenu na peti, odsenim koracima izie iz zasvoene prostorije, zatvori vrata za sobom i pope se tronim stepenicama. Sada samo ako bude radilo, pomisli. Samo ako bude radilo. Ubrza korak na stepenicama, dok mu je krv udarala u glavi. Samo da radi! Seti se zujanja maina daleko dole kada je okrenuo prekida. To je znailo da odbrambeni mehanizam - ili bar jedan njegov deo - jo radi. Ali i ako radi, da li e izvesti stvar? ta ako zadrava neprijatelja napolju, ali ne uspeva da ljude zadri unutra? ta ako... Kad stie na ulicu, vide da se nebo promenilo. Siva, metalna navlaka izbrisala je sunce i grad je leao u sumraku, samo donekle ublaenom automatskim ulinim svetiljkama. Lak povetarac pomilova ga po obrazu. Nabran sivi pepeo od spaljenih hartija i mape koju je naao jo uvek je leao u kaminu i Vebster pree preko sobe, zgrabi ara i stade besno da rastura pepeo sve dok vie nije bilo ni traga od onoga to je nekada predstavljao. Nestao, pomisli. Poslednji klju je nestao. Bez mape, bez poznavanja grada koje je on sticao dvadeset godina, niko nikada nee nai onu skrivenu sobu sa prekidaem i tokom i instrumentima ispod jedne usamljene sijalice. Niko nee tano znati ta se desilo. A ak i ako neko nasluti, ni na koji nain nee moi da bude siguran. A ak i ako je siguran, nita se nee moi uiniti. Pre hiljadu godina to ne bi bilo tako. Jer tada bi ovek, ako mu se da ma i najslabiji nagovetaj, odgonetnuo svaki zadat problem. Ali ovek se promenio. Izgubio je staro znanje i stare vetine. Um mu je omlitavio. iveo je od danas do sutra, bez ikakvog cilja koji bi svetleo pred njim. Ali jo uvek je zadrao stare poroke - poroke koji su u njegovim oima postali vrline i diali mu cenu. Zadrao je nepokolebljivo uverenje da je njegova vrsta jedina, njegov ivot jedini ivot koji neto znai i utogljeni egoizam koji ga je nainio samozvanim gospodarom cele vasione. Napolju na ulici uo se bat treih koraka i Vebster se okrete od kamina prema slepim oknima visokih, uzanih prozora.

Uskomeao sam ih, pomisli. Naterao sam ih da tre. Uzbueni su. Pitaju se ta je sad to. Vekovima se nisu micali iz grada, ali sada kada ne mogu da izau zapenuili su da to uine. Osmeh mu se razli po licu. Moda e se toliko uznemiriti da e uiniti neto. Pacovi u zamci hoe da naprave udne stvari - ukoliko prvo ne polude. A ako stvarno iziu - pa njihovo je pravo da to uine. Ako iziu, onda su zasluili svoje pravo da opet zavladaju. Pree preko sobe, zastade u vratima za trenutak, posmatrajui sliku iznad kamina. Nespretno podie ruku prema njoj i oprosti se suvim, nevetim pozdravom. Onda izie na ulicu i pope se na brdo - putem kojim je Sara otila samo pre nekoliko dana. Roboti u Templu bili su ljubazni i paljivi, tihog hoda i dostojanstveni. Odvedoe ga do mesta gde je Sara leala i pokazae mu susedno odeljenje koje je ona rezervisala za njega. "eleete da izaberete san", ree predstavnik robota. "Moemo vam pokazati puno uzoraka. Moemo da ih izmeamo po vaem ukusu. Moemo..." "Hvala", ree Vebster. "Ne elim da sanjam." Robot s razumevanjem klimnu glavom. "Shvatam, gospodine. Samo elite da ekate, da vam proe vreme." "Da", ree Vebster. "Valjda biste to tako mogli nazvati." "Otprilike koliko dugo?" "Koliko dugo?" "Da. Koliko dugo elite da ekate?" "A, razumem", ree Vebster. "Kako bi bilo zauvek?" "Zauvek!" "Kae se zauvek, mislim", ree Vebster. "Mogao sam da vam kaem venost, ali nije velika razlika. Nema smisla natezati se oko dve rei koje otprilike isto znae." "Da, gospodine", ree robot. Nema smisla natezati se. Ne, naravno da nema. Jer ne bi mogao da rizikuje. Mogao je da kae hiljadu godina, ali onda bi se moda pokajao i siao dole da pritisne prekida. A to je ona jedna stvar koja se ne sme dogoditi. Psima se mora pruiti prilika. Moraju biti ostavljeni na miru da pokuaju da uspeju ta mo gde ljudska vrsta nije uspela. A sve dok bude postojao i jedan ljudski elemenat, oni nee imati tu priliku. Jer ovek e zavladati, uplesti se i pokvariti stvari, smejae se koblima koji govore iza zida, protivie se pripitomljavanju i civilizovanju divljih bia Zemlje. Nov obrazac - nov nain miljenja i ivota - nov prilaz vekovima starom socijalnom problemu. I ne sme biti uprljan ustajalim dahom ovekovog miljenja. Psi e sedeti noima u krugu, kada se zavri posao, i razgovarae o oveku. Raspredae staru, staru istoriju, i priati stare, stare prie, i ovek e postati bog. I bolje je da bude tako. Jer bog ne moe da uini zlo. NAPOMENE UZ SEDMU PRIU Pre nekoliko godina otkriven je jedan stari literarni odlomak. Oigledno je da je to nekada bilo obimno knjievno delo, i mada je otkriven samo jedan mali deo, ono nekoliko pria u njemu bilo je dovoljno da pokae da je to niz basni o raznim lanovima ivotinjskog bratstva. Prie su arhaine, i gledita u njima i nain njihovog kazivanja danas nam udno zvue. Izvestan broj naunika koji su prouavali ove fragmente slae sa sa Tiom da oni vrlo lako mogu biti nepseeg porekla. Njihov naslov je Ezop. Naslov ove prie je isto tako Ezop, a doao je do nas netaknut sa samom priom iz maglovite davnine.

U emu je, pitaju naunici, znaaj ovoga? Ti, sasvim prirodno, veruje da je to jo jedna karika u njegovoj teoriji da je ova legenda ljudskog porekla. Veina ostalih prouavalaca se ne slae, ali do sada nisu istakli nikakvo objanjenje umesto toga. Ti takoe ukazuje na ovu sedmu priu kao na dokaz da je ako nema istorijskog svedoanstva o postojanju oveka, to stoga to je on namerno bio zaboravljen, zato to je uspomena na njega izbrisana da bi se obezbedilo nastavljanje psee civilizacije u njenoj najistijoj formi. U ovoj prii psi su zaboravili oveka. U ono nekoliko pripadnika ljudske vrste koji postoje meu njima oni ne prepoznaju oveka, ve ta udna stvorenja nazivaju starim prezimenom Vebster. Ali ta re, Vebster, postala je zajednika umesto vlastite imenice. Psi o ljudima misle kao o vebsterima, dok Denkins o njima jo uvek misli sa velikim V. "ta su to ljudi?" pita Lupus, i Meda, kada pokua da mu objasni, ne ume da kae. Denkins u prii kae da psi nikada ne smeju saznati za oveka. U glavnom delu prie on nam opisuje korake koje je preduzeo da bi izbrisao uspomenu na oveka. Stare prie uz ognjite su nestale, kae Denkins. A u ovome Ti vidi namernu zaveru zaborava, moda ne toliko altruistiku kakvom je predstavlja Denkins da bi sauvao psee dostojanstvo. Prie su izgubljene, kae Denkins, i moraju ostati izgubljene. Ali izgleda da nisu bile izgubljene. Negde, u nekom dalekom kraju sveta, one su i dalje bile pripovedane, i tako su danas jo uvek sa nama. Ali ako su prie ostale, sam ovek je nestao, ili gotovo da je nestao. Divlji roboti i dalje su postojali, ali i oni su, ako su uopte i bili neto vie od iste mate, sada nestali. Mutanti su se izgubili, a oni su od iste vrste kao i ovek. Ako je ovek postojao, verovatno su postojali i mutanti. Cela polemika oko legende moe se svesti na jedno pitanje: da li je ovek postojao? Ako, dok ita ove prie, italac bude zbunjen, onda je u odlinom drutvu. I sami strunjaci i naunici koji su proveli ivot prouavajui legendu moda imaju vie podataka, ali su isto tako zbunjeni kao i vi. 7. EZOP Siva senka klizila je stenovitim grebenom uputivi se jazbini cvilei sama za sebe, osujeena i gorko razoarana - jer su rei zatajile. Kosi sunevi zraci ranog popodneva ocrtavali su lice i glavu i telo, nejasne i mrane kao jutarnja izmaglica koja se die iz aruge. Odjednom se greben odsee i senka se zaustavi, zbunjena, zgrena uza stenoviti zid - jer jazbine nije bilo. Greben je nestao pre nego to je dola do jazbine! Okrete se u krug kao zavitlan bi, pogleda unazad preko doline. I reka je imala sasvim pogrean tok. Tekla je blie strmom predgorju nego ranije. Jedno lastavje gnezdo bilo je na stenovitom zidu, a tu pre nikada nije bilo lastavjeg gnezda. Senka se ukoi i upavi pipci na uima joj se uspravie istraujui vazduh. Ima ivota! Njegov slab miris oseao se u vazduhu, njegov dodir treperio je preko pustih prevoja brda koja su se reala jedno za drugim. Senka se pokrenu, uspravi se i otplovi grebenom. Nije bilo jazbine i reka je bila drukija, a uz liticu je bilo prilepljeno lastino gnezdo. Senka zadrhta, zabalavi. Jedan drukiji svet - drukiji u mnogom pogledu. Svet toliko pun ivota da bruji i u samom vazdahu. Pun ivih bia, moda, koja ne mogu da tre toliko brzo niti tako dobro da se skrivaju. Vuk i medved se sretoe ispod velikog hrasta i zastadoe da utucaju vreme. "ujem", ree Lupus, "da ima ubijanja."

Meda zamumla. "udno neko ubijanje, brate. Mrtvi, ali nisu pojedeni." "Simbolino ubijanje", ree vuk. Meda zavrte glavom. "Nemoj mi rei da postoji tako neto kao simbolino ubijanje. Ova nova psihologija kojoj nas ue psi ide pomalo i suvie daleko. Kada se ubija, to je ili iz mrnje ili zbog gladi. Ne bi me uhvatio da ubijam neto to ne jedem." Pouri da se ispravi. "Ne da ja ubijam, brate. Ti to zna." "Naravno da ne ubija", ree vuk. Meda lenjo zatvori svoje oice, otvori ih i zamiri. "Ne, zna, da ba s vremena na vreme ne prevrnem poneki kamen i ne smaem kojeg mrava." "Ne verujem da bi psi to smatrali ubijanjem", ree mu ozbiljno Lupus. "Insekti su malo drukiji od ivotinja i ptica. Niko nam nikada nije rekao da ne smemo ubijati insekte." "Tu grei", ree Meda. "Kanoni to kau vrlo jasno. Ne sme unitavati ivot. Ne sme oduzimati ivot drugome." "Da, valjda kau", priznade vuk skrueno. "Mislim da si u tome u pravu, brate. Ali ak ni psima nije toliko zapelo za tako neto kao to su insekti. Pa, zna da stalno pokuavaju da naprave bolji praak protiv buva. A za ta je praak za buve, pitam te ja. Naravno, za ubijanje buva. Eto za ta je. A buve su ivot. Buve su iva bia." Meda besno zamahnu za malom zelenom muvom koja mu prozuja ispred njuke. "Idem do hranilita", ree vuk. "Hie da poe sa mnom?" "Nisam gladan", ree medved. "A malo si i poranio. Jo nije vreme za jelo." Lupus prevue jezikom preko gubice. "Ja tamo ponekad samo navratim, onako kao sluajno, a deurni vebster mi da poneto." "Morae da pripazi", ree Meda. "Ne daje ti on poneto ni za ta. Tu se neto krije. Ne verujem ja tim vebsterima." "Ovaj je dobar", izjavi vuk. "Dri hranilite, a ne mora. To bi mogao da radi svaki robot. Ali on je doao i traio taj posao. Dosadilo mu da se muva po onim prikrpljenim kuama bez ikakvog posla osim da se igra. I tako sedi tamo i smeje se i pria, ba kao da je neki od nas. Taj Piter je dobar drugar." Medved zabrunda sebi u bradu. "Jedan pas mi ree da Denkins tvrdi da se oni uopte i ne zovu vebster. Kae da nisu vebsteri. Kae da su ljudi..." "ta je to ljudi?" upita Lupus. "Pa, ba sam to govorio. To je ono to Denkins kae..." "Denkins je", izjavi Lupus, "ve toliko ostario da je sav spetljan. I suvie mnogo pamti. Mora biti i svih hiljadu godina." "Sedam hiljada", ree medved. "Psi se spremaju da mu prirede veliku roendansku proslavu. Prave mu novo telo za poklon. Ono staro mu se ve otrcalo - svakih mesecdva ide na opravku." Medved mudro zanjiha glavom. "Sve u svemu, Lupuse, psi su mnogo uinili za nas. Postavili hranilita, poslali po zemlji medicinske robote i sve drugo. Ba prole godine uasno me boleo zub..." Vuk ga prekide. "Ali ta hranilita bi mogla biti bolja. Tvrde da je kvasac isto to i meso, da ima istu kalorinu vrednost i sve. Ali nema ukus mesa..." "Kako to zna?" upita Meda. Vukova zbunjenost trajala je samo deli sekunde. "Pa... pa, po prianju moga dede. Straan matori antihrist, taj moj deda. Malo- malo pa je za sebe dobavljao divlja. Priao mi je kakav ukus ima crveno meso. Ali onda nisu imali toliko uvara kao danas." Meda zatvori oi, pa ih opet otvori. "Pitam se kakav je ukus ribe", ree on. "Ima jedno jato pastrmki tamo dole u Borovom potoku. Posmatrao sam ih. Mogao bih lako da zavuem apu i izvuem koju."

urno dodade. "Naravno da to nikad nisam uinio." "Naravno da nisi", ree vuk. Jedan svet, pa onda drugi, reaju se u lancu. Jedan svet koji gazi za petama drugoga, koji se vue odmah ispred njega. Sutra jednog sveta, danas drugog sveta. A jue je sutra i sutra je prolost. Samo to nema prolosti. Nema prolosti, osim udljivog seanja koje kao bie na krilima noi uleti u tamu duha. Nema prolosti do koje bi se moglo stii. Nema slika na zidu vremena. Nema filma koji bi se mogao pustiti unazad da bi se videlo ta je nekad bilo. Doua ustade i otrese se, sede i poea se. Ikabod je ukrueno sedeo za stolom, lupkajui metalnim prstima. "Zapinje", ree robot. "Tu nita ne moemo uiniti. Faktori spreavaju. Ne moemo putovati u prolost." "Ne", ree Doua. "Ali", ree Ikabod, "znamo gde su kobli." "Da", ree Doua, "znamo gde su kobli. A moda moemo i stii do njih. Sada znamo kojim putem da krenemo." Jedan put je bio otvoren, ali drugi je bio zatvoren. Ne zatvoren, naravno, jer nikada nije ni postojao. Jer nije uopte ni bilo prolosti, nikada je nije bilo, nije bilo mesta za nju. Tamo gde je trebalo da bude prolost bio je drugi svet. Kao dva psa koji jedan za drugim idu po tragu. Jedan pas iskorai, drugi ukorai. Kao dug, beskrajan niz kuglinih leaja koji se kotrljaju jednim useenim putem gotovo se dodirujui, ali ne sasvim. Kao karike beskrajnog lanca koji se okree na toku sa milijardu milijardi zubaca. "Zakasnili smo", ree Ikabod pogledavi na sat. "Treba da se spremamo za Denkinsovu proslavu." Doua se opet strese. "Da, mislim da treba. To je veliki dan za Denkinsa, Ikabode. Pomisli samo... sedam hiljada godina." "Ja sam se doterao od glave do pete", ree ponosno Ikabod. "Izglancao sam se jutros, ali ti treba da se oelja. Sav si se zamrsio." "Sedam hiljada godina", ree Doua. "Ne bih eleo da ivim toliko dugo." Sedam hiljada godina i sedam hiljada svetova koji stupaju jedan za drugim po tragu. Mada e biti i vie od toga. Po jedan svet na dan. Trista ezdeset pet puta sedam hiljada. Ili moda po jedan svet svakog minuta. Ili ak moda po svet na svaku sekundu. Jedna sekunda je iroka - dovoljno iroka da razdvoji dva sveta, dovoljno velika da u sebi dri dva sveta. Tri stotine ezdeset pet puta sedam hiljada puta dvadeset etiri puta ezdeset puta ezdeset... iroka stvar, i konana stvar. Jer prolosti nema. Nema povratka. Nema odlaenja unazad da bi se saznalo o stvarima o kojima Denkins govori - stvarima koje bi mogle biti istina ili naopako seanje, seanje izvitopereno razdobljem od sedam hiljada godina. Nema povratka da bi se proverile maglovite legende koje govore o jednoj kui i porodici vebstera i o zapeaenoj kupoli nitavila koja lei uurena u planinama daleko preko mora. Ikabod krenu prema njemu sa eljem i etkom, a Doua se izmigolji. "Nemaj brige", ree Ikabod, "neu te povrediti." "Proli put", ree Doua, "umalo da me ivog odere. Lake malo sa tim zupcima." Vuk je doao, oekujui uinu izmeu obeda, ali ona se nije pojavljivala, a on je bio i suvie utiv da pita. Zato je sada sedeo sa bujnim repom paljivo sloenim oko nogu, gledajui Pitera kako radi neto noem na tankoj palici.

Fatso, veverica, spade sa grane nadvijenog drveta i spusti se na Piterovo rame. "ta ti je to?" zapita. "tap za bacanje", ree Piter. "Moe da baci koji god hoe tap", ree vuk. "Ne treba ti ukraen za bacanje. Moe da uzme bilo koji tap i da ga baci." "Ovo je neto novo", ree Piter. "Neto to sam ja izmislio. Neto to sam ja napravio. Ali ne znam ta je." "Nema imena?" upita Fatso. "Jo ne", ree Piter. "Morau da ga izmislim." "Ali", vuk je bio uporan, "tap moe da baci. Moe da baci koji god hoe tap." "Ne toliko daleko", ree Piter. "Niti tako snano." Piter protrlja palicu meu prstima, oseajui njenu glatku okruglinu, podie je da se uveri da li je prava. "Ne bacam je rukom", ree Piter. "Bacam je pomou jednog drugog tapa i kanapa." Prui ruku i uze stvar koja je bila prislonjena uza stablo. "Ne mogu da shvatim", ree Fatso, "zbog ega eli da baci tap." "Ne znam", ree Piter, "to je kao neka zabava." "Vi vebsteri ste", ree vuk otro, "udne ivotinje. Ponekad se pitam imate li razuma." "Moe da pogodi gde god cilja", ree Piter, "ako ti je tap za bacanje prav i ue dobro. Ne moe prosto da uzme bilo koji komad drveta. Mora da gleda i gleda..." "Pokai mi", ree Fatso. "Ovako", ree Piter podigavi tap od hikori drveta. "Tvrdo je, vidi. Elastino. Savije ga i ono se opet vraa kako je bilo. Spojio sam dva kraja uetom i stavio ovako tap za bacanje sa jednim karajem uz ue, i onda povukao unazad..." "Rekao si da bi mogao da pogodi to god eli", ree vuk. "Hajde, pokai nam." "ta da uradim?" zapita Piter. "Izaberi i..." Fatso uzbueno pokaza. "Onog crvendaa na drvetu." Piter brzo podie ruke, ue se vrati, a tap za koji je ue bilo privreno savi se u luk. tap za bacanje zazvida u vazduhu. Crvenda se preturi sa grane u oblaku razletelog perja. Mekim, tupim treskom udari o zemlju i ostade da lei na leima sitan, bespomoan, sa zgrenim kandama uperenim u krune drvea. Iz kljuna mu potee krv i zamrlja list pod njegovom glavom. Fatso se ukoi na Piterovom ramenu, a vuk skoi na noge. Nastade tiina, tiina lista koji se ne mie, oblaka koji plove podnevnim plavetnilom. Fasto jedva progovori od straha. "Ubio si ga! Mrtav je! Ubio si ga!" Sleen od uasa, Piter se pobuni. "Nisam znao. Do sada nikad nita ivo nisam pokuao da pogodim. Samo sam bacao tap na mete..." "Ali ubio si ga. A ne sme nikad ubiti." "Znam", ree Piter. "Znam da se ne sme. Ali rekla si mi da ga gaam. Pokazala si mi ga. Ti..." "Nisam mislila da ga ubije", zavrita Fatso. "Samo sam mislila da e ga poterati. Zaplaiti. Bio je tako debeo i drzak..." "Rekao sam ti da tap jako udara." Vebster je stajao prikovan za zemlju. Daleko i jako, mislio je. Daleko i jako - i brzo. "Smiri se, drukane", ree vuk blagim glasom. "Znamo da nisi hteo. To e ostati samo izmeu nas troje. Neemo nikada rei ni re."

Fasto skoi sa Piterovog ramena i stade da vriti na njih sa grane. "Ja hou", dreala je. "Ja u kazati Denkinsu." Vuk zarea na nju obuzet iznenadnim besom, zakrvavljenih oiju. "Ti prljava mala vritalice. Ti valjiva torokuo." "Uinicu to", vritala je Fatso. "Samo ekajte, pa ete videti. Kazau Denkinsu." Odseva uz drvo, potra po grani, skoi na drugo drvo. Vuk hitro krenu. "ekaj", otro ree Piter. "Ne moe ii po drveu celim putem", brzo ree vuk. "Morae da sie na zemlju da pree preko livade. Nema potrebe da brine." "Ne", ree Piter. "Neu vie ubijanja. Jedno ubijanje je dovoljno." "Ona e da kae, zna." Piter potvrdi. "Da, siguran sam da e rei." "Mogao bih da je spreim." "Neko bi te video i potkazao", ree Piter. "Ne, Lupus, neu ti dozvoliti da to uini." "Onda bolje da kidne", ree Lupus. "Znam jedno mesto gde bi mogao da se sakrije. Nikad te ne bi nali, ni za hiljadu godina." "Ne bih mogao da pobegnem s tim", ree Piter. "U umi ima oiju koje gledaju. I suvie mnogo oiju. O ne bi rekle kuda sam otiao. Prolo je vreme kada je svako mogao da se sakrije." "Mislim da si u pravu", polako ree vuk. "Jeste, mislim da ima pravo." Okrete se oko sebe i stade da gleda ubijenog crvendaa. "ta kae da se otarasimo dokaza?" upita. "Dokaza..." "Pa naravno - " Vuk brzo istupi napred, sae glavu. Zau se krckanje. Lupus obliza njuku i sede, omota rep oko nogu. "Ti i ja bismo mogli da se sloimo", ree on. "Da, gospodine, oseam da bismo se slagali. Slini smo." Jedno izdajniko pero lepralo mu je na njuci. Telo je bilo divota. Kovaki eki ne bi ga mogao ulubiti niti e ikad zarati. I imalo je vie ureaja nego to se moe zamisliti. To je bio poklon Denkinsu za roendan. To su govorile vrlo lepo urezane rei na grudima: DENKINSU OD PASA Ali nikada ga neu nositi, pomisli Denkins. I suvie je luksuzno za mene, i suvie pomodno za tako starog robota kakav sam ja. Oseao bih se tue u neem ovako upadljivom. Lagano se njihao napred-nazad u stolici za ljuljanje, sluajui zavijanje vetra u strejama. Oni su dobro mislili. I ne bih hteo da ih uvredim ni za ta na svetu. Morau da ga nosim s vremena na vreme, tek da bi se videlo. Samo da ugodim psima. Ne bi bilo lepo od mene da ga ne nosim kada su se oni toliko trudili da mi ga naprave. Ali ne za svaki dan - samo kad hou najbolje da izgledam. Moda za piknik Vebsterovih. Hteo bih da izgledam to bolje mogu kad budem iao na piknik. To je veliki dogaaj. Trenutak kada se sakupe svi Vebsteri na svetu, svi Vebsteri koji jo ive. A oni ele da budem s njima. Jeste, uvek ele da budem sa njima. Jer ja sam robot Vebsterovih. Da, gospodine moj, uvek sam ti bio i uvek u biti.

Pusti da mu glava klone i stade da mrmlja rei koje su aputale u sobi. Rei koje su on i soba pamtili. Rei iz davnog doba. Stolica za ljuljanje zakripa i taj zvuk je bio isto to i soba potamnela od vremena. Isto to i vetar du streja i mrmljanje u dimnjaku. Vatra, pomisli Denkins. Ima ve dugo kako nismo loili vatru. Ljudi su je voleli. Imali su obiaj da sede pokraj vatre i grade slike u plamenu. I sanjare... Ali snovi ljudi, ree Denkins razgovarajui sam sa sobom, snovi ljudi su nestali. Oni su otili na Jupiter i sahranjeni su u enevi i ponovo izbijaju, vrlo slabo, u dananjim Vebsterima. Prolost, ree on. Prolost je i suvie sa mnom. I prolost me je uinila beskorisnim. Imam i suvie da pamtim - toliko da pamtim da to postaje vanije od stvari koje treba uiniti. ivim u prolosti, a to nije nain da se ivi. Jer Doua kae da nema prolosti, a Doua bi trebalo da zna. Od svih pasa, on je taj koji treba da zna. Jer on se mnogo trudio da nae neku prolost u koju bi otiao, da otputuje nazad u vreme i proveri stvari o kojima sam mu priao. On misli da me um izdaje i da ispredam stare, upola istinite, upola fantastine robotske prie kada me podbodu na prianje. Ne bi on to priznao ni za ta na svetu, ali to je ono to taj nevaljalac misli. Misli da ja to ne znam. Ali ja znam. Ne moe me namagariti, ree Denkins kikoui se sam sa sobom. Niko od njih me ne moe nasamariti. Poznajem ih kao staru paru, znam kako diu. Pomagao sam Brusu Vebsteru kad je radio sa prvima od njih. Ja sam uo prvu re koju je iko od njih izgovorio. A ako su oni zaboravili, ja nisam - ni pogled, ni re, ni pokret. Moda je i prirodno da zaborave. Oni su radili velike stvari. Pustio sam ih da to uine gotovo bez mog meanja i tako je ispalo najbolje. Tako je, kako mi je Don Vebster rekao one davne noi, trebalo da bude. Zato je Don Vebster uinio sve to je imao da uini da bi zatvorio grad enevu. Jer to je bio Don Vebster. To je morao biti on. Nije mogao biti niko drugi. Mislio je da je istrebio ljudsku vrstu da bi psima ostavio slobodnu zemlju. Ali zaboravio je jedau stvar. O, da, ree Denkins, zaboravio je neto. Zaboravio je na svog sopstvenog sina i malu druinu oboavalaca luka i strele koji su tog jutra izili iz grada da se igraju peinskih ljudi - i peinskih ena. I to to su se oni igrali, razmiljao je Denkins, postalo je gorka injenica. injenica stara ve gotovo hiljadu godina. injenica sve dok ih nismo nali i doveli opet kui. Nazad kui Vebsterovih, nazad tamo gde je poela cela ta stvar. Denkins je prekrstio ruke u krilu, pognuo glavu i lagano se ljuljao u stolici naprednazad. Stolica je kripala, vetar je jurio du streja, a jedan prozor je kloparao. Kamin je brbljao svojim aavim grlom, priao o drugim danima i drugom svetu, o drugim vetrovima koji su duvali sa zapada. Prolost, mislio je Denkins. To je glupa stvar. Glupa stvar kada toliko ima da se radi. Toliko problema sa kojima psi tek imaju da se suoe. Prenaseljenost, na primer. To je stvar o kojoj ve vrlo dugo mislimo i govorimo. Ima i suvie zeeva jer ni vuk ni lisica ne smeju da ih ubijaju. I suvie jelena zato to planinski lavovi i vukovi ne smeju da jedu divlja. I suvie tvorova, suvie mieva, i suvie divljih maaka. I suvie veverica, i suvie bodljikavih prasadi, i suvie medveda. Zabrani tu jednu veliku smetnju, ubijanje, i ima i suvie ivota. Obuzdaj bolesti i suzbij povrede brzim medicinskim tehniarima robotima i uklonio si jo jednu zapreku.

ovek je o tome vodio rauna, ree Denkins. Da, ljudi su o tome vodili rauna. Ljudi su ubijali sve to im je stajalo na putu - druge ljude i ivotinje. oveku nikada nije palo na pamet jedno veliko ivotinjsko drutvo, on nikada nije sanjao o tome da tvor i kuna i medved zajedno stupaju stazom ivota, planirajui zajedno, pomaui jedno drugome - ostavljajui po strani sve prirodne razlike. Ali psima je palo na pamet. I psi su to uinili. Kao pria o Braci Zecu, pomisli Denkins. Kao mata iz detinjstva, iz jednog davno prohujalog doba. Kao biblijska pria o lavu i jagnjetu koji leu zajedno. Kao crtani film Volta Diznija, samo to film nikada nije zvuao istinito, jer se zasnivao na filozofiji oveanstva. Vrata se sa kripom otvorie i na podu odjek nue koraci. Denkins se okrete u stolici. "Zdravo, Doua", ree on. "Zdravo, Ikabode. Zar neete ui, molim vas? Ba sam sedeo i razmiljao." "Prolazili smo", ree Doua, "i videli svetlost." "Mislio sam o svetlima", ree Denkins ozbiljno klimajui. "Mislio sam o jednoj noi pre pet hiljada godina. Don Vebster je bio doao iz eneve, prvi ovek koji je doao ovamo posle mnogo stotina godina. Bio je gore u krevetu i svi psi su spavali, a ja sam stajao kraj prozora i gledao preko reke. I nije bilo svetlosti. Nikakvih svetla uopte. Samo veliki pojas tame. Stajao sam tamo seajui se dana kada su bile svetlosti i pitao se da li e ih ikada opet biti." "Sada ima svetslosti", ree Doua vrlo neno. "Veeras ima svetlosti po celom svetu. ak i u peinama i jazbinama." "Da, znam", ree Denkins. "ak je i bolje nego to je bilo." Ikabod se odvalja preko poda do blistavog robotovog tela koje je stajalo u uglu, isprui jednu ruku i gotovo neno pomilova metalnu kou. "Vrlo lepo od pasa", ree Denkins, "to su mi poklonili telo. Ali nije trebalo. Kad se malo zakrpi ovde-onde, staro mi je sasvim dobro." "Uinili smo to zato to te volimo", ree mu Doua. "To je bilo najmanje to su psi mogli da uine. Pokuavali smo da uradimo neto drugo za tebe, ali ti nam nikad nisi dozvoljavao. eleli bismo da nas pusti da ti sagradimo novu kuu, sasvim novu, sa svim najmodernijim ureajima." Denkins zavrte glavom. "Ne bi vredelo, jer ne bih mogao da ivim u njoj. Vidi, ova kua je dom. Uvek je bila moj dom. Krpite je kao i moje telo i biu srean u njoj." "Ali sasvim si sam." "Ne, nisam", ree Denkins. "Kua je prepuna." "Prepuna?" upita Doua. "Ljudi koje sam nekada poznavao", ree Denkins. "Auh", ree Ikabod, "kakvo telo! Voleo bih da mogu da ga probam." "Ikabode!" dreknu Doua. "Dolazi ovamo. Dalje ruke od tog tela..." "Pusti deka", ree Denkins. "Ako naie neki put nisam u poslu..." "Ne", ree Doua. Jedna grana grebala je o streju i lupkala tankim prstima po prozorskom oknu. Sindra zazvea i vetar proe preko krova skakutavim, razigranim hodom. "Drago mi je to ste svratili", ree Denkins. "Hou da razgovaram sa vama." Zanjiha se napred-nazad i stolica zakripa s jedne strane. "Ja neu veito trajati", ree Denkins. "Sedam hiljada godina je due nego to sam imao pravo da oekujem da ostanem u jednom komadu." "Sa novim telom", ree Doua, "valjae za jo tri puta sedam hiljada."

Denkins zavrte glavom. "Ne mislim na telo. Mislim na mozak. Mehaniki je, znate. Bio je dobro izraen, napravljen da traje dugo, ali ne veito. Jednom e se neto pokvariti i mozak e otkazati." Stolica zakripa u tiini sobe. "To e biti smrt", ree Denkins. "To e biti moj kraj. I to je u redu. Tako treba da bude. Jer ja vie ne vredim. Nekada sam bio potreban." "Uvek e nam biti potreban", ree neno Doua. "Ne bismo mogli bez tebe." Ali Denkins nastavi kao da ga nije uo. "Hou da ti priam o Vebsterovima. elim da govorim o njima. elim da shvati." "Pokuau da shvatim", ree Doua. "Vi psi nazivate ih vebsterima i to je u redu", ree Denkins. "Nije vano kako ih zovete, samo kad znate ta su." "Ponekad ih", ree Doua, "zove ljudi, a ponekad vebsteri. Ne razumem." "Oni su bili ljudi", ree Denkins, "i vladali su Zemljom. Bila je jedna porodica ljudi koja se nazivala imenom Vebster. l to su ti to su uinili ovu veliku stvar za vas." "Kakvu veliku stvar?" Denkins pomeri stolicu i zaustavi je. "Zaboravan sam", promrmlja. "Zaas zaboravim. I poinjem da brkam stvari." "Govorio si o velikoj stvari koju su vebsteri uinili za nas." "A", ree Denkins. "A da, jesam. Morate paziti na njih. Morate voditi brigu o njima i paziti na njih. Naroito morate paziti na njih." Lagano se zaljulja tamo-amo dok je jedna misao sustizala drugu, misli rastavljene kripanjem stolice. Gotovo si to uinio, ree sam sebi. Gotovo si pokvario san. Ali setio sam se blagovremeno. Da. Done Vebster, zaustavio sam se na vreme. Opravdao sam poverenje, Dzone Vebstere. Nisam rekao Doui da su psi nekada bili ljubimci ljudi, da su ih ljudi uzdigli na mesto koje danas imaju. Jer oni nikada ne smeju saznati. Moraju ii uzdignute glave. Moraju nastaviti svoje delo. Stare prie uz ognjite su nestale i moraju zauvek ostati izgubljene. Mada bih voleo da im kaem. Sam Gospod zna da bih voleo da im kaem. Da ih upozorim na ono od ega se moraju uvati. Da im kaem kako smo iskorenili stare ideje iz peinskih ljudi koje smo doveli natrag iz Evrope. Kako smo ih oduili od mnogih stvari koje su znali. Kako smo iz njihovih duhova izbrisali oruje, kako smo ih nauili ljubavi i miru. I kako moramo da pripazimo na onaj dan kada e oni opet pronai te puteve - stari ljudski nain miljenja. "Ali ti si rekao..." bio je uporan Doua. Denkins odmahnu rukom. "Nije bilo nita vano, Doua. Samo gunanje staro g robota. Ponekad mi se mozak pomuti i kaem neto to ne mislim. Toliko mislim o prolosti - a vi kaete da nema prolosti." Ikabod se spusti na pod na bokove i pogleda gore u Denkinsa. "Svakako da je nema", ree. "Probali smo, u etrdeset pravaca od nedelje, i svi faktori blokiraju. Svi se spajaju u jedan. Nema nikakve prolosti." "Nema mesta", ree Doua. "Putuje unazad linijom vremena i ne nalazi prolost, ve jedan drugi svet, jo jedan obim svesti. Zemlja bi bila ista, zna, ili gotovo ista. Isto drvee, iste reke, ista brda, ali to ne bi bio svet koji poznajemo. Zato to je iveo drukijim ivotom, drukije se razvio. Sekunda koja je ostala za nama uopte nije sekunda iza nas, jedna druga sekunda, potpuno odvojen deo vremena. Mi ivimo u istoj sekundi sve vreme. Kreemo se u granicama te sekunde, tog delia vremena koji je dodeljen naem odreenom svetu."

"Kriv je nain na koji posmatramo vreme", ree Ikabod. "To nas je spreilo da o njemu mislimo onako kakvo ono stvarno jeste. Jer mi smo sve vreme mislili da prolazimo kroz vreme, dok u stvari nismo prolazili, nikada nismo prolazili. Samo smo se kretali uporedo sa vremenom. Govorili smo, evo proe jo jedna sekunda, jo jedan minut i jo jedan as i jo jedan dan, dok u stvari sekunda ili minut ili sat nikad nisu prolazili. Bili su isti sve vreme. Vreme se samo kretalo, a mi smo ili sa njim." Denkins klimnu glavom. "Znam. Kao komad drveta u reci. Iverje koje plovi rekom. I prizor se menja du obale, ali voda ostaje ista." "Tako je otprilike", ree Doua. "Samo to je vreme jedna vrsta struja i razliiti svetovi vre uglavljeni u svoje mesto u njoj nego drvo koje plovi rekom." "I kobli ive u tim drugim svetovima?" Doua klimnu glavom. "Siguran sam da moraju iveti." "I sada", ree Denkins, "pretpostavljam da trai neki nain da se ode u te druge svetove." Douu pecnu buva i on se ovla poea. "Naravno da trai", ree Ikabod. "Treba nam taj prostor." "Ali kobli..." "Kobli moda nisu u svim svetovima", ree Doua. "Moda ima nekih nenaseljenih svetova. Ako samo moemo da ih naemo, potrebni su nam ti nenaseljeni svetovi. Ako ne naemo prostora, propaemo. Prenaseljenost e dovesti do talasa ubijanja. A talas ubijanja e nas vratiti tamo odakle smo krenuli." "Ve ima ubijanja", ree mu mirno Denkins. Doua nabra elo i naulji ui. "udno ubijanje. Mrtvi, ali nepojedeni. Bez krvi. Prosto kao da se samo preture. Nai medicinski tehniari bezmalo poludee zbog toga. Sve je u redu. Nema nikakvog razloga za smrt." "Ali umrli su", ree Ikabod. Doua se jo vie skupi, spusti glas. "Bojim se, Denkinse. Bojim se da..." "Nemas ega da se boji." "Kako da nemam. Angus mi ree. Angus se boji da se jedan od koblija probio ovamo." Vetar se u naletu provue kroz grlo kamina i odskakuta po strejama. U drugom naletu zazvida u nekom bliskom, mranom uglu. I strah doe i pree preko krova, pree prigueno lupajui gore-dole po crepovima. Denkins uzdrhta i skupi se i ukoi da ne bi opet zadrhtao. Glas mu je kripao kad progovori. "Niko nije video koblija." "Ne bi ni mogao da vidi koblija." "Ne", ree Denkins. "Ne. Ne bi mogao da ga vidi." A to je ono to je ovek nekada govorio. Nisi video duha i nisi video utvaru, ali si oseao da je tu. Jer slavina je i dalje kapala poto si je vrsto zavrnuo, o prozor su grebali prsti, psi bi zavijali na neto u noi, a u snegu ne bi bilo tragova. I neki prsti zagrebae po oknu. Dzoua se uspravi na noge i ukoi, kao kip psa, sa jednom podignutom apom i posuvraenim usnama pre nego to e zareati. Ikabod je uao ukopavi prste u pod i sluao, ekao. Opet se zau grebanje. "Otvori vrata", ree Denkins Ikabodu. "Napolju je neto to hoe da ue."

Ikabod proe kroz napetu tiinu sobe. Vrata mu zakripae pod rukom. Kada ih otvori, unutra ulete veverica, kao kakva siva munja koja skoi prema Denkinsu i spusti mu se na krilo. "Gle, Fatso", ree Denkins. Doua opet sede i usna mu se vrati na mesto, skliznu i pokri mu onjake. Ikabod se blesavo metalno isceri. "Videla sam ga kad je to uinio", zavrita Fatso. "Videla sam ga kako ubija crvendaa. Ubio ga je tapom za bacanje. A perje se razletelo. I na listu je bila krv." "Polako", ree blago Denkins. "Ne uri se i ispriaj mi. I suvie si uzbuena. Videla si nekoga kako ubija crvendaa." Fatso uvue vazdah cvokoui zubima. "To je bio Piter", ree ona. "Piter?" "Piter, vebster." "Rekla si da je bacio tap?" "Bacio ga je pomou drugog tapa. Spojio je oba kraja jednim uetom i povakao ue i tap se savio..." "Znam", ree Denkins. "Znam." "Zna? Zna sve o tome?" "Da", ree Denkins. "Znam sve o tome. To su bili luk i strela." I u nainu na koji je to rekao bilo je neeg to natera ono troje da zaute, uini da soba izgleda velika i prazna, a udaranje grane o okno inilo se kao zvuk iz daljine, upalj, kuckav glas koji se ali i ali bez nade na pomo. "Luk i strela?" najzad upita Doua. "ta su to luk i strela?" ta bee to, pomisli Denkins. ta su to luk i strela? To je poetak kraja. To je vijugava stazica koja naraste u gromoviti put rata. To je igraka i oruje i trijumf ovekove tehnike. To je prvi nagovetaj atomske bombe. To je simbol jednog naina ivota. I to je stih iz jedne deje pesmice. Ko ubi crvendaa? Ja, ree vrabac. Svojim lukom i strelom, Ubih crvendaa. A to je bila zaboravljena stvar. I ponovo nauena stvar. To je stvar koje sam se bojao. Uspravi se u stolici, polako se podie na noge. "Ikabode", ree, "Bie mi potrebna tvoja pomo." "Svakako", ree Ikabod. "to god eli." "Telo", ree Denkins. "Hou da nosim svoje novo telo. Morae da mi premesti modanu kutiju..." Ikabod potvrdi. "Znam kako se to radi, Denkinse," U Douinom glasu odjednom se oseti strah. "ta je, Denkinse? ta e uiniti?" "Idem mutantima", ree Denkins govorei veoma polako. "Posle svih ovih godina zatraiu njihovu pomo."

Senka je klizila niz brdo, obilazei mesta na koja se izlivala meseina kroz pukotine u umi. Svetlucala je na meseini - a ne sme da bude viena. Ne sme da pokvari lov drugima koji dolaze za njom. Bie ih jo. Ne kao bujica, razume se, ve paljivo putanih. Po nekoliko odjednom i dobro rasporeeni u irinu, tako da se iva bia ovog udesnog sveta ne uzbune. Ako dignu uzbunu, kraj e biti blizu. Senka se zgri u tami, sasvim se pripi uza zemlju i stade da ispituje no silno napetim nervima koji su se trzali. Razdvajala je impulse koje poznaje, sreujui ih u svom kao no otrom mozgu, uredno ih slaui kao proveru onoga to zna. Neke je poznavala, neki su bili tajna, a o nekima je mogla samo da nagaa. Ali bio je jedan koji je u sebi nosio nagovetaj uasa. Pribi se sasvim uz tlo, isprui svoju runu glavu pravo napred i zatvori svoje prijemnike za otkucaje noi, usredsredivi se na ono to je dolazilo uzbrdo. Bilo ih je dvoje i bili su razliiti. Reanje joj poe iz glave i zagrgota u grlu, a njeno razreeno telo zatee se u neto to je bilo upola udno oekivanje, a upola puzavaki, vanzemaljski strah. Podie se sa zemlje, jo uvek zgrena, i otplovi niz brdo, manevriui postrance kako bi presekla put onoj dvojici to su nailazila. Denkins je opet bio mlad, snaan i brz - brz mozgom i telom. Brz da koraa po brdima natopljenim meseinom, preko kojih vetar brie. Hitar da uje razgovor lia i sneno urlikanje ptica - i vie od toga. Da, mnogo vie od toga, priznade sam sebi. Telo je bilo divota. Kovaki malj ne bi ga mogao ulubiti, niti e ikad zarati. Ali to nije bilo sve. Nikad nisam zamiljao da e mi jedno telo predstavljati toliku razliku. Nisam znao koliko je ono staro bilo stvarno rasklimatano i iznoeno. Bilo je slabo izraeno jo od poetka, mada je bilo najbolje koje se u to doba moglo napraviti. Mehanizam je svakako divan i stvari koje se mogu initi njim. Bili su to roboti, naravno. Divlji roboti. Psi su sa njima uredili da naprave telo. Psi nisu esto imali posla sa robotima. Dobro su se slagali i sve to - ali su se slagali zato to su putali jedni druge na miru, zato to se nisu meali, zato to ni jedni ni drugi nisu zabadali nos u tue stvari. Jedan zec se mekoljio u svojoj jazbini - i Denkins je to znao. Rakun je iziao u ponono tumaranje i Denkins je i to znao - video je otru, prepredenu radoznalost koja mu je radila u mozgu iza oica koje su ga gledale iz bunja leske. A malo dalje ulevo sklupan pod drvetom spavao je medved i sanjao - san prodrljivca o divljem medu i ribi izvuenoj iz potoka, dok su kao poslastica gozbe bili mravi polizani sa donje strane prevrnutog kamena. To je bilo zapanjujue - ali prirodno. Isto tako prirodno kao kad digne nogu da hoda, prirodno kao obino sluanje. Ali to nije bilo sluanje i nije bilo vienje. Niti pak zamiljanje. Jer Denkins je sa hladnom i sigurnom izvesnou znao o zecu u jazbini i rakunu u leskovom bunju i o medvedu koji sanja spavajui pod drvetom. I to je, pomisli, telo kakvo imaju divlji roboti - jer, svakako, ako su mogli da ga naprave za mene, napravie ga i za sebe. I oni su daleko stigli za sedam hiljada godina, isto kao to su i psi otili daleko napred poto su ljudi napustili Zemlju. Ali nismo obraali panju na njih, jer je tako moralo biti. Roboti su ili svojim putem, a psi svojim, i nisu pitali jedni za druge ta rade, jedne nije interesovalo ta drugi rade. Dok su roboti gradili vasionske brodove i ciljali na zvezde, dok su pravili tela, dok su radili sa matematikom i mehanikom, psi su radili sa ivotinjama, iskovali bratstvo bia koja su bila divlja i lovila se u doba oveka

- oslukivali koblije i pokuavali da prodru u dubine vremena da bi saznali da vreme ne postoji. A svakako, ako su psi i roboti otili toliko daleko, mutanti su otili jo dalje. I sasluae me, govorio je Denkins, morae da sasluaju jer im donosim problem koji pada tano njima u krilo. Jer mutanti su ljudi - uprkos njihovom nainu ivota, oni su sinovi oveka. Oni sada vie ne mogu biti kivni, jer ime oveka je prah koji raznosi vetar, um lia u letnjem danu - i nita vie. Uostalom, nisam ih uznemiravao ve sedam hiljada godina - ne da sam ih uopte ikad uznemiravao. Do mi je bio prijatelj, ili bar toliko blizu prijatelju koliko je jedan mutant ikada bio. Razgovarao je sa mnom onda kada nije hteo da razgovara sa ljudima. Oni e me sasluati i rei e mi ta da radim. I nee se smejati. Jer to nije stvar za smejanje. To je prosto luk i strela, ali nije stvar za smejanje. Moda je nekada bila, ali istorija oduzima smeh mnogim stvarima. Ako je s trela ala, onda je ala i atomska bomba, i oblak praine prepune boletine koji unitava cele gradove, i raketa koja resko zvidei leti u luku i pada deset hiljada milja daleko ubijajui milion ljudi. Mada sada nema vie milion ljudi. Nekoliko stotina, vie ili manje, to ive po kuama koje su im psi sagradili zato to su tada psi jo uvek znali ta su to ljudska bia, jo su znali za vezu koja je postojala izmeu njih i gledali su na ljude kao na bogove i priali stare prie oko vatre u zimsko vee i spremali se za onaj dan kada e se ovek moda vratiti, potapati ih po glavi i rei: "Dobro si radio, ti dobri i verni slugo." A to nije pravo, govorio je Denkins koraajui niz brdo, to uopte nije pravo. Jer ljudi nisu zasluili to oboavanje, nisu zasluili da budu smatrani boanstvima. Bog zna da sam ih i sam mnogo voleo. I jo uvek ih volim, ako je do toga - ali ne zato to su ljudi, ve zbog uspomene na ono nekoliko od mnotva ljudi. Nije pravo da psi grade za oveka. Jer oni su napredovali vie nego to je ovek ikada napredovao. Zato sam izbrisao to seanje, i to je bio dugaak i spor posao. Tokom dugih godina skrivao sam predanja i zamagljivao seanje i sada oni ljude nazivaju vebsteri i misle da su vebsteri. Pitam se da li sam dobro uinio. Oseao sam se kao izdajnik i provodio gorke noi dok je svet spavao u tami, a ja sedao u stolici za ljuljanje i sluao kako vetar jadikuje pod strejama. Jer to je bila stvar koju moda nisam imao prava da uinim. To je bila stvar koja se Vebsterovima moda ne bi dopala. I to je ona vlast koju su imali nada mnom, koju jo uvek imaju - da posle mnogo hiljada godina uinim neto i da se plaim da im se to moda ne bi dopalo. Ali sada znam da sam u pravu. Dokaz su luk i strela. Nekada sam pomiljao da je ovek moda krenuo pogrenim putem, da je negde u vreme davnog, mranog divljatva, koje mu je bilo kolevka i iz kojeg je nainio prve nespretne korake, moda stao na pogrenu nogu, da je napravio pogrean zaokret. Ah vidim da nisam bio u pravu. Postoji jedan put, jedan jedini put kojim ovek moe da ide - put luka i strele. Pokuavao sam uporno, Bog zna da sam stvarno pokuavao. Kada smo pokupili rasturene lutalice i doveli ih kui, domu Vebsterovih, uzeo sam im oruje, ne samo iz ruku ve i glave. Ponovo sam priredio za tampu i izdao literaturu koja se mogla izdati, a ostalo sam spalio. Nauio sam ih iznova da itaju i pevaju i misle. A u knjigama nije bilo ni traga od rata ili oruja, ni traga od mrnje ili istorije, jer istorija je mrnja, - a ne bitke ili herojske poeme, ne fanfare. Ali to je bilo izgubljeno vreme, ree Denkins sebi. Sada znam da je to bilo izgubljeno vreme. Jer ovek e izmisliti luk i strelu, ma ta ti inio.

Siao je dugakom padinom, preao preko potoka koji se obruavao prema reci i sada se opet peo, peo uz mranu, divlju strminu brda oivienog stenama. uo je tiho ukanje i njegovo novo telo mu ree da su to mievi, mievi koji trkaraju po tunelima koje su napravili u travi. I za trenutak uhvati malu sreu u tim razigranim mievima koji trkaraju, uhvati male, neuobliene, nezgusnute misli srenih mieva. Jedna lasica unu na stablo oborenog drveta i mozak joj se prozli, prozli pri pomisli na mieve, prozli se setivi se starih dana kada su lasice pravile ruak od mieva. e za krvlju i strah, strah od onoga to bi psi mogli da uine ako ona ubije mia, strah od stotine oiju koje motre da ne doe do ubijanja koje se nekada unjalo svetom. Ali ovek je ubio. Jedna lasica ne sme da ubije, a ovok je ubio. Nenamerno, moda bez zlobe. Ali ubio je. A Kanoni kau da se ne sme oduzimati ivot. U godinama koje su prole drugi su ubijali i bili su kanjavani. I taj ovek mora biti kanjen. Ali kazna nije dovoljna. Kazna, sama, ne bi dala reenje. Reenje ne sme da se odnosi samo na jednog oveka, ve na sve ljude, na celu vrstu. Jer ono to je uinio jedan od njih mogu uiniti i ostali. Ne samo da mogu, ve i moraju - jer su ljudi, a ljudi su ve jednom ubijali i opet e ubijati. Zamak mutanata ocrtavao se crn na nebu, toliko crn da se odvajao na meseini. Nije bilo nikakvog osvetljenja, i to uopte nije bilo udno, jer u njemu nikada nije ni bilo svetla. Niti su se, koliko se moglo saznati, vrata ikada otvorila prema spoljnom svetu. Mutanti su sagradili zamkove po celom svetu, zatvorili se u njih, i to je bio kraj. Mutanti su se meali u poslove ljudi, vodili su sa njima neku vrstu podrugivakog rata, i kada su ljudi nestali nestali su i mutanti. Denkins stie do podnoja irokih kamenih stepenica koje su vodile do vrata i zastade. Zabaene glave posmatrao je graevinu koja se svom svojom visinom uzdizala nad njim. Pretpostavljam da je Do mrtav, pomisli. Do je bio dugovean, ali nije bio besmrtan. Ne bi mogao veito iveti. A bie udno sresti nekog drugog mutanta i znati da to nije Do. Stade da se penje, vrlo lagano, napetih nerava, oekujui prvi znak podrugljivog humora koji e se sruiti na njega. Ali nita se ne desi. Pope se uza stepenice, stade pred vrata i potrai neto ime bi mutante obavestio da je doao. Ali nigde zvonceta. Nigde zvekira. Vrata su bila jednostavna, sa prostom bravom. I to je bilo sve. Oklevajui podie pesnicu i stade da udara, onda poeka. Odgovor ne doe. Vrata ostadoe nema i nepokretna. Opet udari, ovog puta jae. Ni sada nije bilo odgovora. Polako, oprezno, isprui jednu ruku i uhvati za bravu pritisnu palcem nadole. Brava popusti, vrata se irom otvorie i Denkins stupi unutra. "Ti si udaren u mozak", ree Lupus. "Ja bih ih naterao da dou i da me nau. Napravio bih im trku da bi zapamtili. Naterao bih ih da se pomue." Piter zavrte glavom. "Moda bi ti to tako uinio, Lupuse, i moda bi to bilo dobro za tebe. Ali za mene bi bilo pogreno. Vebsteri nikada ne bee." "Otkud zna?" nemilosrdno upita vuk. "Pria bez veze. Nijedan vebster do sada nije morao da bei, a ako nijedan vebster, nije pre morao da bei, otkud zna da oni nikad..." "Uh, zavei", ree Piter. Ili su utei stenovitom stazom ka brdu.

"Neto ide za nama", ree Lupus. "Samo uobraava", ree Piter. "ta bi moglo da nas prati?" "Ne znam, ali..." "Jesi li neto nanjuio?" "Pa, nisam." "Jesi li neto uo ili video?" "Ne, nisam, ali..." "Onda nas nita ne prati", izjavi Piter sigurno. "Nita vie ne prati nikoga." Meseina se probijala kroz kronje drvea i tama ume bila je poprskana srebrom. Iz doline reke ulo se prigueno prepiranje pataka u pono. Nean lahor dunu uz padinu, nosei sobom dah rene magle. Ue na Piterovom luku zakai se za bun i on zastade da ga otplete. Ispusti nekoliko strela koje je nosio i sae se da ih pokupi. "Bolje izmisli neki drugi nain da nosi te stvari", zarea Lupus na njega. "Sve vreme se zaplie i isputa ih i..." "Razmiljao sam o tome", ree mu mirno Piter. "Moda neto slino torbi, pa da obesim o rame." Nastavie uzbrdo. "ta e uiniti kad stigne do kue Vebsterovih?" up ita Lupus. "Potraiu Denkinsa", ree Piter. "Kazau mu ta sam uinio." "Fatso mu je ve rekla." "Ali moda mu je pogreno rekla. Moda nije tano ispriala stvar. Fatso je bila uzbuena." "I maloumna", ree Lupus. Preoe preko meseinom osvetljene istine i zaronie dalje u mrak staze. "Hvata me nervoza", ree Lupus. "Vratiu se. To to ti radi je ludo. Doao sam s tobom deo puta, ali..." "Onda se vrati", ree mu gorko Piter. "Ja nisam nervozan. Ja..." Okrete se oko sebe i kosa mu se die na glavi. Jer neto nije bilo u redu - neto u vazduhu koji je udisao, neto u njegovoj glavi jezivo, uznemirujue oseanje opasnosti i, daleko vie od opasnosti, odvratno oseanje koje ga je epalo za lopatice i puilo mu uz lea milionima trnaca. "Lupus!" uzviknu on. "Lupuse!" U bunu kraj staze neto se estoko komealo i Piter potra topui stazom. Pognu se iza jednog buna i ukopa se. Podie luk i jednim pokretom uze strelu iz svoje leve ruke, zatee njome kanap. Lupus je leao ispruen na zemlji, upola u senci, upola na meseini. Usna mu je bila posuvraena i otkrivala onjake. Jedna apa mu je jo bila lako zgrena. Nad njim je ualo jedno oblije. Oblik - i nita vie. Oblik koji je pljuvao i reao, pljuvao bujicu besnog zvuka koji je u Piterovoj glavi odzvanjao resko, kao vrisak. Grana jednog drveta se pomae na vetru, mesec se promoli i Piter ugleda obrise lica bledu sliku, kao upola izbrisane linije kredom na pranjavoj tabli. Lice slino lobanji sa rasplakanim ustima i prorezanim oima, sa uima iz kojih su rasli pipci. Kanap na luku zazuja i strela pljusnu o lice, udari u njega, prolete i pade na zemlju. Lice ostade da stoji, reei i dalje. Jo jedna strela zatee kanap, zatee unazad, gotovo do samog uva. Strela odapeta udarnom snagom dobro podeenog i obraenog hikori drveta i mrnjom i strahom i gaenjem oveka koji je zategao kanap. Strela okrznu kredaste obrise lica, zaustavi se i zadrhta, onda ispade.

Jo jedna strela i zategnut luk. Ovog puta jo jae. Jae, da bi imao vie snage da ubije stvorenje koje nee da umre kada ga pogodi strela. Stvorenje koje samo uspori let strele, natera je da zadrhti, pa je pusti da proe kroz njega. Nazad, jo vie nazad - i nazad. I onda se dogodi ono. Kanap se prekide. Za trenutak Piter zastade sa beskorisnim orujem koje mu je visilo u jednoj ruci, sa beskorisnom strelom u drugoj. Stajao je i gledao preko malog prostora koji ga je razdvajao od senke uasa koja je uala nad sivim telom vuka. I ne oseti strah. Nikakav strah, iako vie nije imao oruja. Samo razbuktali gnev od kojeg se tresao i glas koji mu je udarao u mozgu jednim jedinim krikom: UBITI - UBITI - UBITI! Baci luk i iskorai napred sa rukama uz bok zgrenim u slabake kande. Senka ustuknu - ustuknu u iznenadnom naletu straha koji joj zapljusnu mozak straha i uasa od plamene mrnje koja je sukljala na nju iz bia koje se kretalo prema njoj. Strah i uas je ve ranije upoznala - strah i uas i obespokojavajuu rezignaciju ali ovo je bilo neto novo. Ovo je bio udar groze, koji joj je prljio nerve, palio mozak. To je bila mrnja. Senka zacvile - stade da cvili i cmizdri i uzmie, traei grevitim prstima misli simbole bekstva u svom zbrkanom mozgu. Soba je bila prazna, stara i pusta. Soba koja upi u sebe kripu vrata, baci je u priguenu daljinu, onda je opet vrati. Soba teka od praine zaborava, ispunjena zamiljenim utanjem besciljnih vekova. Denkins zastade sa kvakom u ruci, zastade i upravi svu otru napetost mehanizma svog novog tela u uglove i zamraene alkove. Nije bilo niega. Niega, osim tiine, praine i tame. Niti ma ega to bi pokazivalo da je godinama bilo ieg drugog osim tiine, praine i tame. Ni najslabijeg treptaja neke zaostale misli, ni tragova stopala na podu, ni otisaka prstiju na stolu. Jedna stara pesma, neverovatno stara pesma, pesma koja je ve bila stara kada je on prvi put bio iskovan, izvi se iz nekog zaboravljenog kuta njegovog mozga. On se iznenadi to je jo tu, iznenadi se to ju je uopte znao - i prepoznavi je, rastui se nad hujanjem stolea koje mu ona doara, rastui se nad seanjem na uredne bele kue koje su nekada stajale na bezbrojnim brdima, rastui ga pomisao na ljude koji su voleli svoja jutra zemlje i hodali njima sa spokojnom i mirnom sveu o svom vlasnitvu. Ani ne ivi vie ovde. Glupo, ree Denkins sebi. Glupo da sada doe da me progoni neka apsurdna stvar jedne nestale vrste. Glupo. Ani ne ivi vie ovde. Ko ubi crvendaa? Ja, ree vrabac... Zatvori vrata i pree preko sobe. Nametaj pokriven prainom ekao je oveka koji se nije vratio. Na stolovima su leale alatke i sprave pokrivene prainom. Pod prainom su bili naslovi redova knjiga koje su ispunjavale masivnu policu za knjige. Otili su, ree Denkins, razgovarajui sam sa sobom. I niko ne zna as niti razlog njihovog odlaska. ak ni kada su otili. Iskrali su se nou i nikome nisu rekli da odlaze. I ponekad, bez sumnje, seaju se i kikou se - kikou se pri pomisli na to da mi mislimo da su oni jo uvek ovde, smeju nam se to motrimo da oni ne izau.

Tu je bilo jo vrata i Denkins prie jednima. Kad spusti ruku na bravu, pomisli da je uzaludno otvarati ih, uzaludno traiti dalje. Ako je ova soba stara i prazna, takve e biti i sve druge sobe. Pritisnu palcem, vrata se otvorie i zapahnu ga talas vruine, ali sobe nije bilo. Ukaza se pustinja - zlatna i uta pustinja koja se pruala do horizonta, nejasnog i svetlucavog u vrelini velikog plavog sunca. Zeleno-ruiasto stvorenje koje je moglo biti, ali nije bilo, guter kao munja proskakuta preko peska jezivo struui svojim siunim nogama. Denkins zalupi vrata i stade sa paralisanim umom i telom. Pustinja. Pustinja i stvorenje koje skakue. Ni druga soba, ni predsoblje, ak ni trem - ve pustinja. A sunce plavo - plavo i bljetavo vrelo. Lagano, oprezno, opet otvori vrata, prvo ih samo odkrinu, onda ih malo vie otvori. Pustinja je i dalje bila tu. Denkins zalupi vrata i nasloni se leima na njih, kao da mu je bila potrebna snaga njegovog metalnog tela da pustinju zadri napolju, da zadri napolju to to ta vrata i pustinja znae. Bili su pametni, ree on sebi. Pametni i brzi na svojim duhovnim nogama. I suvie brzi, i suvie pametni za obine ljude. Mi u stvari nikada nismo znali koliko su oni pametni. Ali sada vidim da su bili pametniji nego to smo mislili. Ova soba je samo predsoblje za mnoge druge svetove, klju koji se preko nedokuivog prostora prua do drugih planeta koje krue oko nepoznatih sunaca. Nain da se ode sa ove zemlje a da se ona uopte ne napusti - nain da se prolaenjem kroz vrata pree bezvazduni prostor. Bilo je jo vrata i Denkins ih je gledao, gledao i vrteo glavom. Polako pree preko sobe do ulaznih vrata. Lagano, ne elei da narui tiinu sobe pokrivene prainom, podie rezu, skliznu napolje i tamo nae poznati svet. Svet meseca i zvezda, magle koja se die sa reke i vue izmeu brda, kronji drvea koje razgovaraju jedna s drugom s prevoja na prevoj. Mievi su i dalje trkarali travnatim hodnicima, sa svojim srenim mislima koje jedva da su i bile misli. Jedna sova sedela je mudrujui na drvetu i mislila o ubistvu. Tako blizu, pomisli Denkins. Jo uvek je toliko blizu povrine stara krvoednost, stara mrnja prema drugoj vrsti. Ali mi im dajemo bolji poetak nego to ga je imao ovek - mada verovatno ne bi bilo nikakve razlike, bez obzira na to kakav je poetak oveanstvo moglo imati. I evo je opet, stara ovekova e za krvlju, elja da se razlikuje i da bude jai, da nametne svoju volju pomou stvari koje je izmislio - stvari koje njegovu ruku ine snanijom od ma koje druge ruke ili ape, omoguuju njegovim zubima da se zariju dublje nego i jedan prirodni onjak, omoguuju mu da dosegne i povredi i izvan domaaja svoje sopstvene ruke. Mislio sam da mogu da dobijem pomo. Zato sam doao ovamo. A po moi nema. Uopte nema pomoi. Jer mutanti su bili jedini koji su mogli da pomognu, a oni su otili. Na tebi je da odlui, govorio je Denkins sebi silazei niza stepenice. Ti treba da odlui ta e sa oveanstvom. Nekako ih mora zaustaviti. Mora ih nekako izmeniti. Ne moe im dozvoliti da opet pretvore svet u svet luka i strele. Hodao je lisnatom tamom udoline i oseao miris trulog opalog jesenjeg lia ispod mladog zelenila rastinja, a to je neto, pomisli on, to pre nije poznavao.

Njegovo staro telo nije imalo ulo mirisa. Mirisa, i bolje vizije, i ulo saznavanja misli nekog bia, sposobnost da ita misli rakuna, da pogaa misli mieva, da vidi ubistvo u mozgu sova i lasica. I jo neto - slab dah mrnje koju donosi vetar, neki krik straha. To mu sinu u mozgu i zaustavi ga u hodu, onda ga natera da tri, da juri uz brdo, ne kao to bi ovek trao po mraku, ve kao to tri robot koji vidi u mraku sa snagom metala koji nema zadihana plua i ne bori se za dah. Mrnja - a mogla je postojati samo jedna takva mrnja. Oseanje je postajalo dublje i otrije dok se u skokovima peo stazom, a mozak mu je cvileo od straha - straha od onoga ta e nai. U trku obie bunje i naglo se zaustavi. ovek je iao napred, sa pesnicama stisnutim uz bokove, a na travi je leao slomljen luk. Sivo telo vuka lealo je upola na meseini upola u senci, a od njega je unazad uzmicalo mrano stvorenje, upola svetlost - upola senka, gotovo vidljivo, ali ne jasno, kao kakva sablast koja se kree u neijem snu. "Piter!" uzviknu Denkins, ali rei mu nisu izlazile iz usta jer je osetio jarost u mozgu upola vidljivog stvorenja, ludilo drhtavog uasa kako probija mrnju oveka koji ide prema razbalavljenoj, bljujuoj grumuljici od senke. Uzdrhtali strah i izbezumljenu potrebu - potrebu da nae, da se seti. ovek je gotovo ve bio na njoj, idui pravo i uspravno - ovek sa slabim telom i smenim pesnicama - i hrabrou. Hrabrou, pomisli Denkins, da se sukobi sa samim paklom. Hrabrou da sie u podzemlje, da zdrobi uzdrhtale kamene ploe i dovikne vruu, bestidnu porugu uvaru ukletih. Onda stvorenje nae stvar koju je pipajui trailo, sada je znalo ta treba da uini. Denkins oseti talas olakanja koji proe tim biem, u tu stvar - delom re, delom simbol, delom misao, koju ono izvede. Kao nekakav hokuspokus, kao izgovorena vradbina, kao bajanje, pa ipak ne ba to. Psihiki napor, misao koja uze komandu nad telom - to bi bilo blie istini. Jer dejstvovalo je. Stvorenje ieze. Ieze i nestade - ode iz sveta. Nije bilo ni traga od njega, ni jednog jedinog treptaja njegovog bia. Kao da ga nikad nije ni bilo. A stvar koju je reklo, stvar koju je pomislilo? Nestala je ovako. O vako... Denkins se tre i sabra. Bila mu je urezana u mozak i znao ju je, znao je re i misao i njenu promenu - ali nee smeti da je upotrebi, morae da je zaboravi, morae da je skriva. Jer ona je delovala na koblija. I delovae na njega. Znao je da e delovati. ovek se okrete oko sebe, i sada je stajao mlitavo, dok su mu ruke visile sa strane, i gledao u Denkinsa. Usne se pokrenue na beloj mrlji njegovog lica. "Ti..." "Ja sam Denkins", ree mu Denkins. "Ovo mi je novo telo." "Neto je bilo ovde", ree Piter. "To je bio kobli", ree Denkins. "Doua mi ree da se jedan probio ovamo." "Ubio je Lupusa", ree Piter. Denkins klimnu glavom. "Da, ubio je Lupusa. I ubio je jo mnoge druge. To je bilo ono to je ubijalo." "A ja sam ubio njega", ree Piter. "Ubio sam ga... ili sam ga oterao... ili neto drugo." "Prepao si ga i tako si ga oterao", ree Denkins. "Bio si jai od njega. Uplaio se od tebe. Uplaio se i vratio se u svet iz kojeg je doao."

"Mogao sam ga ubiti", stade da se hvali Piter. "Ali kanap se prekinuo..." "Idui put", ree mirno Denkins, "mora napraviti jau uad. Pokazau ti kako se to radi. I vrh od elika za tvoju strelu..." "Za ta?" "Za strelu. tap koji se baca je strela. tap i kanap kojim ga baca zove se luk. Sve zajedno zove se luk i strela." Piterova ramena se opustie. "To je, znai, ve bilo napravljeno. Ja nisam bio prvi?" Denkins zavrte glavom. "Ne, nisi bio prvi." Denkins pree preko trave i poloi ruku na Piterovo rame. "Hajde kui sa mnom, Pitere." Piter odmahnu glavom. "Ne, sedeu ovde s Lupusom do jutra. Onda u pozvati njegove prijatelje, pa emo ga sahraniti." Die glavu i pogleda u Denkinsovo lice. "Lupus mi je bio prijatelj. Veliki prijatelj, Denkinse." "Znam, mora da je bio", ree Denkins. "Ali doi e?" "Da", ree Piter, "doi u na piknik. Piknik Vebsterovih. To je kroz otprilike nedelju dana." "Jeste", ree Denkins vrlo polako, razmiljajui dok je govorio. "Jeste. I onda emo se videti." Okrete se i polako krenu uz brdo. Piter sede kraj mrtvog vuka ekajui zoru. Jednom ili dva puta podie ruku da ga pogladi po obrazima. Sedeli su u polukrugu licem prema Denkinsu i paljivo ga sluali. "Sad morate obratiti panju", ree Denkins. "To je veoma vano. Morate obratiti panju i morate stvarno duboko misliti i morate se vrlo vrsto drati stvari koje imate korpi sa hranom i lukova i strela i drugog." Jedna od devojaka se zakikota. "Je li to nova igra?" "Jeste", ree Denkins, "tako neto. Mislim da je to - jedna nova igra. I uzbudljiva. Veoma uzbudljiva." Neko ree: "Denkins uvek izmisli novu igru za piknik." "A sada", ree Denkins, "morate paziti. Gledajte me i pokuajte da pogodite na ta mislim..." "To je igra pogaalica", zavrita devojka koja se kikotala. "Oboavam igre pogaanja." Denkins uoblii usta u osmeh. "U pravu si", ree on. "To je tano to - igra pogaanja. A sada, ako hoete da pripazite i da me gledate..." "Hou da isprobam ove lukove i strele", ree jedan od ljudi. "Kad se ovo zavri, moemo da ih isprobamo, je l' da, Denkinse?" "Da", ree strpljivo Denkins. "Kad ovo bude gotovo, moi ete da ih isprobate." Zatvori oi i natera mozak da se prui do svakog od njih pojedinano, oseajui ustreptalo iekivanje duhova koji hrle ka njegovom umu, oseajui male prodorne prste misli kako ga kljuckaju po mozgu. "Jae", mislio je Denkins. "Jae! Jae!" Drhtaj mu proe mozgom i on ga otrese. Ne hipnotizam - niti pak telepatija, ve najvie to je mogao da uini. Privlaenje, okupljanje umova - sve u igri. Polako, paljivo, izvue skriveni simbol - rei, misao i promenu. Lako ih pusti u mozak, jednu po jednu, kao to bi ovek govorio detetu nastojei da ga naui tanom glasu, da ga naui kako da dri usne, kako da pokree jezik.

Ostavi ih tamo jedan trenutak, oseti kako ih drugi umovi dodiruju, oseti prs te kako pipkaju po njima. A onda ih pomisli glasno - pomisli ih onako kako ih je kobli pomislio. I nita se ne dogodi. Apsolutno nita. Nita ne kljocnu u njegovom mozgu. Nikakvo oseanje padanja. Nikakva vrtoglavica. Nikakvo oseanje uopte. Znai, nije uspeo. Znai, gotovo je. Igra je zavrena. Otvori oi i vide da je padina pred njima ostala ista. Sunce je sijalo, a nebo je bilo plavo kao crvendaevo jaje. Sedeo je ukrueno, utei, i oseao kako ga gledaju. Sve je bilo isto kao i pre. Osim... Tamo gde je pre crvenim cvetovima cvetao bun nane sada je bila bela rada. Kraj njega je bila divlja rua, a kada je zatvorio oi, nje tu nije bilo. "I je li to sve?" upita devojka koja se kikotala ne krijui svoje ra zoaranje. "To je sve", ree Denkins. "Sada moemo da isprobamo lukove i strele?" upita jedan od mladia. "Da", ree Denkins, "samo pazite. Ne ciljajte jedan na drugoga. Opasni su. Piter e vam pokazati kako se to radi." "Raspakovaemo ruak", ree jedna od ena. "Jesi li doneo korpu, Denkinse?" "Jesam", ree Denkins. "Kod Ester je. Drala ju je dok smo igrali ovu igru." "Fino", ree ena. "Ti nas svake godine iznenadi onim to donese." Biete iznenaeni i ove godine, ree u sebi Denkins. Iznenadie vas paketii semena, svi sa uredno nalepljenim natpisima. Jer bie nam potrebno semenje, mislio je za sebe. Semenje da zasadimo nove bate i da opet ponemo da obradujemo njive - da opet uzgajamo namirnice. I bie nam potrebni lukovi i strele da doemo do mesa. I koplja i udice za ribu. Sada su druge male stvari koje su se izmenile poele da se primeuju. Nain na koji se drvo povijalo na kraju livade. I jedna nova okuka daleko dole na reci. Denkins je spokojno sedeo na suncu i sluao uzvike ljudi i deaka, isprobavanje lukova i strela, brbljanje ena koje su rasprostirale arave i razmotavale pakete s rukom. Morau uskoro da im kaem, govorio je u sebi. Morau da im skrenem panju da pripaze na hranu - da je ne smotaju svu odjedanput. Jer ta hrana e nam biti potrebna da nas odri prvih dan-dva dok ne iskopamo korenja, nalovimo ribe i naberemo voa. Da, uskoro u morati da ih sazovem i otkrijem im novost. Da im kaem da su ostali sami. Da im kaem zato. Da im kaem da krenu napred i ine to god hoe. Jer ovo je potpuno nov svet. Da ih upozorim na koblije. Mada je to najmanje vano. ovek ume sa njima - ima jedan vrlo opak nain. Nain na koji postupa sa svim to mu stoji na putu. Denkins uzdahnu. Gospod neka pomogne koblima, ree. NAPOMENE UZ OSMU PRIU Postoji izvesna sumnja da je osma, i poslednja pria, moda falsifikat, da ona ne spada u drevnu legendu, da je to jedna novija pria koju je izmislio neki pripoveda koji ni na koji drugi nain nije uspeo da stekne javno priznanje za svoj rad. Sa gledita strukture, to je prihvatljiva pria, ali njena frazeologija ne dostie pripovedaku vetinu u ostalim priama. Zatim, to je i suvie oigledno pria. I suvie je visprena po svom materijalu, i suvie savreno spaja nekoliko uglova iz ostalih pria.

Pa ipak, dok se ni u jednoj od ostalih pria, koje su neosporno legendarne, ne moe nai ni traga od istorijske osnove, ova pria ima istorijsku potku. U zapisima stoji da je jedan od zatvorenih svetova zatvoren zato to je svet mrava. To je danas mravlji svet - i bio je mravlji svet ve tokom bezbrojnih generacija. Nema dokaza da je mravlji svet prvobitni svet iz koga su ponikli psi, a li nema dokaza ni da on to nije. injenica da istraivanjima nije otkriven nijedan svet koji bi mogao polagati pravo na to da bude prvobitan svet izgleda da ukazuje na to da bi mravlji svet u stvari mogao biti svet koji se nazivao Zemlja. Ukoliko je tako, sve nade da se nau novi dokazi o poreklu legende moda su zanavek izgubljene, jer jedino u prvom svetu mogli bi se nai elementi stvoreni ljudskim radom koji bi neosporno dokazali poreklo legende. Moglo bi se nadati da e se jedino tamo nai odgovor na ono osnovno pitanje o postojanju ili nepostojanju oveka. Ako je mravlji svet Zemlja, onda su zatvoreni grad eneva i kua na Vebsterovom brdu zauvek izgubljeni za nas. 8. JEDNOSTAVAN NAIN Ari, mali odbegli rakun, uao je na padini brda pokuavajui da uhvati jedno od onih siunih uurbanih stvorenja koja su trkarala po travi. Rufus, Arijev robot, pokua da mu neto kae, ali rakun je bio i suvie zauzet i nita ne odgovori. Homer je uradio neto to nijedan pas jo nikada nije uinio. Preao je preko reke i zakoraio u logor divljih robota, bojei se jer se nije znalo ta bi divlji roboti mogli da uine s njim kada se okrenu i spaze ga. Ali bio je jo vie zabrinut nego uplaen i zato je koraao dalje. Duboko u tajnom mravinjaku mravi su sanjali i planirali jedan svet koji oni ne shvataju. I probijali se u taj svet nadajui se najboljem, ciljajui na neto to nijedan pas, robot ili ovek ne bi mogao da shvati. U enevi, Don Vebster je navravao svoju desethiljaditu godinu obamrlosti i spavao i dalje, ne miui se. Napolju na ulici lahor- lutalica utao je kroz lie du bulevara, ali niko ga nije uo niti iko video. Denkins je koraao preko brda ne gledajui ni levo ni desno, jer je bilo stvari koje nije eleo da vidi. Jedno drvo stajalo je tamo gde je drugo drvo stajalo u jednom drugom svetu. Bio je tu pojas zemlje utisnut u njegov mozak milijardom koraka za deset hiljada godina. I, ako se paljivo oslune, mogao se uti smeh kako odjekuje stoleima... sardonian smeh oveka koji se zvao Do. Ari uhvati jedno od uurbanih stvorenja i stisnu ga vrsto u apu. Paljivo podie apu i otvori je - stvorenjce je bilo tu i izbezumljeno tralo pokuavajui da pobegne. "Ari", ree Rufus, "ti me ne slua." Uzvrtelo stvorenje zaroni u Arijevo krzno i brzo mu uzmile uz podlakticu. "Moda je to bila buva", ree Ari. Uspravi se i poea se po stomaku. "Nova vrsta buve", ree on. "Ali nadam se da nije. I obina vrsta je dovoljno gadna." "Ti ne slua", ree Rufus. "Zauzet sam", ree Ari. "Trava ih je puna. Moram da otkrijem ta je to." "Ostavljam te, Ari." "ta ti mene?" "Ostavljam te", ree Rutus. "Idem u zgradu." "Ti si lud", stade da duva Ari. "Ne moe tako neto da mi uini. Duri se neto jo otkad si pao u onaj mravinjak..." "Dobio sam poziv", ree Rufus. "Prosto moram da idem."

"Bio sam dobar s tobom", preklinjao je rakun. "Nikad te nisam terao da preterano radi. Bio si mi kao drugar umesto kao robot. Uvek sam s tobom postupao kao sa ivotinjom." Rufus tvrdoglavo zavrte glavom. "Ne moe me naterati da ostanem", ree. "Ne bih mogao da ostanem ma ta ti uinio. Dobio sam poziv i moram da idem." "Nema izgleda da bih mogao da dobijem drugog robota", pobuni se Ari. "lzvukli su moj broj, a ja sam pobegao. Ja sam dezerter i ti zna da jesam. Zna da ne mogu da doem do drugog robota dok uvari motre na mene da me uhvate." Rufus je samo stajao. "Potreban si mi", ree mu Ari. "Mora da ostane i da mi pomae da diem klopu. Ne smem da priem blizu nijednom hranilitu, inae e me uvari skleptati i odvui na Vebsterovo brdo. Mora da mi pomogne da iskopam jazbinu. Dolazi zima i bie mi potrebna jazbina. Nee imati grejanja ni svetla, ali moram da je imam. A ti mora..." Rufus se ve bio okrenuo i silazio je niz brdo uputivi se na reku. Niz reku... prema tamnoj mrlji iznad dalekog horizonta. Ari ostade da sedi, zgrbljen prema vetru koji mu je mrsio krzno, omotavi rep oko nogu. Vetar donese studen, studen koje nije bilo pre jednog asa. I ta studen nije dolazila od vremena, ve od neeg drugog. Njegove bistre oi, kao dve kuglice, pretraie padinu, ali od Rufusa ni traga. Bez hrane, bez jazbine, bez robota. Love ga uvari. Jedu ga buve. I zgrada, mrlja na dalekim brdima preko rene doline. Pre sto godina, tako kau zapisi, zgrada nije bila vea od kue Vebsterovih. Ali od onda je porasla... kua koja se nikako nije zavravala. U poetku je zauzimala jedno jutro. Zatim kvadratnu milju. Sada najzad povrinu celog jednog grada. I jo je rasla, irila se i uzdizala uvis. Mrlja iznad brda i mraan strah za mala sujeverna umska stvorenja koja su je posmatrala. Re koja iznenadnim strahom natera maie, tenad i druge mladunce da zaute. Jer u njoj je bilo zlo... zlo nepoznatog, zlo koje se vie osea i pripisuje joj se nego to se vidi ili uje ili nanjui. Zlo koje se osea, naroito u tami noi kada se svetla pogase i vetar resko zvidi na ulazu u jazbinu, a druge ivotinje spavaju dok ti lei budan i slua otkucaje drugog postojanja koje peva negde ispod svetova. Ari zamiri na jesenjem suncu, poea se neprimetno po boku. Moda e jednog dana, pomisli on, neko pronai nain da se neto uini s buvama. Neto da se utrlja u krzno tako da se one dre podalje, ili neki nain da se pregovara sa njima, da se doe do njih i da se sa njima porazgovara. Moda da se osnuje rezervat za njih, mesto gde bi one mogle da ive i da se hrane, a da ne dosauju ivotinjama. Ili tako neto. Ovako kako je, ne moe se mnogo uiniti. ee se. Kae svom robotu da ti ih trebi, mada robot obino iupa vie krzna nego to nae buva. Valja se po pesku ili praini. Malo pliva i udavi ih nekoliko... u stvari, ne udavi ih; samo ih spere, a ako se neka udavi, to je njena sopstvena zla srea. Naredi robotu da ti ih trebi... ali sada vie nema robota. Nema robota da trebi buve. Nema robota da mu pomae da lovi hranu. Ali, seti se Ari, dole na reci ima jedno drvo crnoga gloga, a noanji mraz je sigurno dohvatio plodove. Coknu ustima mislei na gloginje. A odmah iza grebena ima jedna njiva sa kukuruzom. Ako bude dovoljno brz, saeka zgodnu priliku i podmuklo se privue, nee uopte biti teko da se doe do klipa kukuruza. A ako doe do najgoreg, uvek e biti korenja i divljeg ira i ono malo divlje loze tamo na sprudu.

Neka ide Rufus, promrmlja Ari za sebe. Neka psi dre svoja hranilita. Neka uvari motre i dalje. On e iveti svojim ivotom. Jee voe i kopae korenje i pustoie njive sa kukuruzom, ba onako kako su njegovi davni preci jeli voe i kopali korenje i pustoili polja. ivee onako kako su iveli ostali rakuni pre nego to su doli psi sa svojim idejama o bratstvu zveri. Kao to su ivotinje ivele pre nego to su umele da govore reima, pre nego to su mogle da itaju tampane knjige koje su im psi davali, pre nego to su imale robote da im slue umesto ruku, pre nego to su dobile toplotu i svetlost u jazbinama. Da, i pre nego to je dola lutrija koja ti odreuje da li ostaje na Zemlji ili ide u neki drugi svet. Psi su, seti se Ari, u ovome bili sasvim ubedljivi, vrlo razloni i uglaeni. Neke ivotinje, govorili su, moraju da odu u druge svetove, inae e biti i suvie mnogo ivotinja na Zemlji. Zemlja, govorili su, nije dovoljno velika za sve. A izvlaenje je, isticali su, pravian nain da se odredi koji od njih e otii u druge svetove. I, na kraju krajeva, govorili su, drugi svetovi e biti gotovo isti kao i Zemlja. Jer oni su samo nastavak Zemlje. Samo drugi svetovi koji idu za Zemljom u njenom toku. Ne moda sasvim kao ona, ali vrlo slini. Samo sa nekom sitnom razlikom ovde-onde. Moda nema drveta tamo gde je na Zemlji bilo drvo. Moda hrast tamo gde je na Zemlji bio orah. Moda izvor svee, hladne vode tamo gde takvog izvora nema na Zemlji. Moda, govorio mu je Homer, veoma se oduevljavajui... moda e svet za koji on bude odreen biti bolji nego Zemlja. Ari se priljubi uz padinu, oseti kako se mlako jesenje sunce probija kroz studen jesenjeg vetra. Mislio je na crne gloginje. Bie meke i sone, a neke e sigurno leati opale na zemlji. Pojee one sa zemlje, pa e se onda popeti na drvo i nabrati jo, onda e opet sii i svriti sa onima koje je otresao dok se peo na drvo. Jee ih i uzee ih u ape i razmazati po licu. Mogao bi ak i da se provalja u njima. Iz ugla jednog oka spazi uurbane stvorove kako jure u travi. Kao mravi, pomisli, samo to nisu mravi. Bar ne kao ma koji mravi koje je ikada video. Buve, moda. Neka nova vrsta buva. Munjevito udari apom i epa jednu iz trave. Oseti je kako mu tri po dlanu. Otvori apu, vide stvorenje kako tri po njoj, i opet zatvori apu. Podie apu do uveta i oslunu. Stvorenje koje je uhvatio kucalo je kao sat! Logor divljih robota uopte nije izgledao onako kako je Homer zamiljao. Nije bilo zgrada. Samo rampe za lansiranje i tri vasionska broda i nekoliko robota koji su radili na jednom od brodova. Mada, kad pomisli, ree Homer u sebi, trebalo je da se zna da u logoru robota nee biti zgrada. Jer roboti nemaju nikakve potrebe za sklonitem, a zgrada je samo to. Homer se bojao, ali se mnogo trudio da to ne pokae. Zabaci rep na hrbat, die visoko glavu, a ui obori napred i krenu kaskajui prema grupi robota, ne kolebajui se ni trenutka. Kada stie do njih, sede sa isplaenim jezikom koji je landarao, ekajui da neki od njih progovori. Ali kad nijedan od njih to ne uini, on skupi hrabrost i sam im se obrati. "Zovem se Homer", ree, "i predstavljam pse. Ako imate nekog glavnog robota, eleo bih da razgovaram s njim."

Roboti nastavie da rade jo jedan minut, ali najzad se jedan od njih okrete, prie i unu pored Homera, tako da mu glava doe na istu visinu sa glavom psa. Ostali roboti radili su i dalje, kao da se nita nije dogodilo. "Ja sam robot zvani Endru", ree robot koji je unuo kraj Homera, "i nisam ono to bi ti nazvao glavnim robotom, jer mi nemamo tako neto meu nama. Ali mogu da razgovaram s tobom." "Doao sam k vama zbog zgrade", ree mu Homer. "Mislim", ree robot zvani Endru, "da govori o graevini severoistono od nas. Onoj to je moe videti odavde ako se samo okrene." "To je ta graevina", ree Homer. "Doao sam da pitam zato je gradite." "Ali mi je ne gradimo", ree Endru. "Videli smo robote kako rade na njoj." "Da, tamo ima robota koji rade. Ali ne gradimo je mi." "Pomaete nekom drugom?" Endru zavrte glavom. "Neki od nas dobiju poziv... poziv da odu da rade tamo. Mi ostali ne pokuavamo da ih zaustavimo, jer svi smo slobodni radnici." "Ali ko je gradi?" upita Homer. "Mravi", ree Endru. Homerova vilica se mlitavo opusti. "Mravi? Misli na one insekte. Mala stvorenja koja ive u mravinjacima?" "Tano to", ree Endru. Prstima jedne ruke pretra preko peska kao mrav kad ga mue. "Ali oni ne bi mogli da sagrade takvu zgradu", pobuni se Homer. "Oni su glupi." "Nisu vie", ree Endru. Homer je sedeo kao skamenjen, zamrznut uz pesak, i oseti kako mu ledene stope uasa prolaze nervima. "Nisu vie", ree Endru govorei za sebe. "Nisu vie glupi. Zna, bio je jednom jedan ovek koji se zvao Do..." "ovek? ta je to?" upita Homer. Robot pusti kvocav zvuk, kao da blago prekoreva Homera. "Ljudi su bili ivotinje", ree on. "ivotinje koje su ile na dve noge. Veoma su liili na nas, samo to su oni bili od mesa, a mi smo od metala." "Ti mora da misli na vebstere", ree Homer. "Mi znamo za takva stvorenja, ali ih zovemo vebsteri." Robot lagano klimnu. "Da, vebsteri bi mogli biti ljudi. Bila je jedna porodica ljudi koja se tako zvala. Stanovali su odmah tu, preko reke." "Ima jedna kua koja se zove kua Vebsterovih", ree Homer. "Nalazi se na Vebsterovom brdu." "To je ta kua", ree Endru. "Mi je odravamo", ree Homer. "Za nas je to sveto mesto, ali ne znamo zato. To je prosto predanje koje nam je preneto... da moramo odravati kuu Vebsterovih." "Vebsterovi su", ree mu Endru, "vas pse nauili da govorite." Homer se ukruti. "Niko nas nije uio da govorimo. Sami smo se nauili. Razvili smo se tokom mnogih godina. I nauili smo i druge ivotinje." Endru, robot, uao je na suncu i klimao glavom kao da neto sam sa sobom premilja. "Deset hiljada godina", ree. "Ne, mislim da e pre biti dvanaest. Oko jedanaest, moda." Homer je ekao, i dok je ekao oseti teinu godina koje su pritiskale brda... godina reke i sunca, peska i vetra i neba. I Endruovih godina.

"Ti si star", ree on. "Pamti toliko unazad?" "Da", ree Endru. "Mada sam ja jedan od poslednjih robota koje je ovek napravio. Napravljen sam samo nekoliko godina pre nego to su se ljudi odselili na Jupiter." Homer je sedeo utei, dok mu je u glavi bualo. ovek... nova re. ivotinja koja je ila na dve noge. ivotinja koja je pravila robote, nauila pse da govore. Kao da ita Homerove misli, Endru mu se obrati. "Nije trebalo da se odvajate od nas", ree on. "Trebalo je da radimo zajedno. Nekada smo saraivali. I jedni i drugi bismo dobili da smo saraivali." "Bojali smo vas se", ree Homer. "Ja vas se jo bojim." "Da", ree Endru. "Da, pretpostavljam da se bojite. Pretpostavljam da vas je Denkins drao u strahu od nas. Jer Denkins je bio pametan. Znao je da morate da ponete iznova. Znao je da ne smete da vuete uspomenu na oveka kao kamen o vratu." Homer je sedeo i utao. "A mi", ree robot, "nismo nita drugo do uspomena na oveka. Mi inimo stvari koje je on inio, mada naunije, jer, poto smo maine, moramo biti naune. Strpljivije nego ovek, zato to imamo venost, a on je imao nekoliko kratkih godina." Endru nacrta dve linije na pesku, precrta ih sa druge dve linije. Napravi jedno X u otvorenom kvadratu u gornjem levom uglu. "Misli da sam lud", ree on. "Misli da buncam." Homer se ukopa slabinama dublje u pesak. "Ne znam ta da mislim", ree. "Sve ove godine..." Endru nacrta prstom jedno O u srednjem kvadratu krstaste slike koju je nacrtao u pesku. "Znam", ree. "Sve ove godine vi ste iveli sa jednim snom. Sa idejom da su psi prvi pokretai. A injenice je teko shvatiti, teko pomiriti se s njima. Moda bi bilo isto tako dobro da zaboravi ta sam rekao. injenice su ponekad bolne stvari. Robot mora da radi sa njima, jer one su jedine stvari sa kojima on ima da radi. Mi ne moemo da sanjamo, zna. injenice su sve to imamo." "Mi smo davno proli stadijum injenice", ree mu Homer. "Ne da je ne koristimo, jer ima vremena kad to inimo. Ali radimo na druge naine. Intuicijom i nainom koblija i oslukivanjem." "Vi niste mehaniki", ree Endru. "Za vas dva i dva nisu uvek etiri, ali za nas moraju biti etiri. A ponekad se pitam da nas tradicija ne zaslepljuje. Pitam se ponekad da li dva i dva moda nisu neto vie ili manje od etiri." uali su utei, posmatrajui reku, bujicu rastopljenog srebra kako se valja obojenom zemljom. Endru napravi jedno X u gornjem desnom uglu krstaste slike, O u gornjem centralnom polju i X u donjem centralnom polju. Ravnom povrinom svoje ake izgladi pesak. "Nikad ne pobeujem", ree. "I suvie sam pametan za samog sebe." "Govorio si mi o mravima", ree Homer. "O tome da vie nisu glupi." "A, da", ree Endru. "Govorio sam ti o oveku po imenu Do..." Denkins je koraao preko brda ne gledajui ni levo ni desno jer bilo je stvari koje nije eleo da vidi, stvari koje su mu se i suvie duboko urezale u seanje. Jedno drvo stajalo je tamo gde je drugo drvo stajalo u drugom svetu. Tu je bio pojas zemlje koji mu je bio utisnut u mozak milijardom koraka za deset hiljada godina.

Slabo popodnevno zimsko sunce treptalo je na nebu kao svea koja plavi na vetru, a kada se smiri i prestade da treperi, to uopte nije bila suneva, ve meseeva svetlost. Denkins obuzda svoj korak i okrete se - i kua je bila tamo... nisko pri zemlji, opruena na brdu kao zaspalo mladune koje se pripilo uz majku zemlju. Denkins oklevajui napravi jedan korak i dok se kretao njegovo metalno telo se sjajilo i bljeskalo na meseini koja je samo pre jednog kratkog trena bila suneva svetlost. Iz doline reke dopre krik neke none ptice, a u njivi sa kukuruzom, odmah ispod litice, zau se cviljenje rakuna. Denkins jo jednom koraknu i zaele da kua ostane... mada je znao da nee ostati, jer nije bila tamo. Jer ovo je bio pust vrh brda koji nikada nije video kuu. Ovo je bio drugi svet u kome nije postojala nikakva kua. Kua je ostala, mrana i utljiva, iz dimnjaka nije izlazio dim, sa prozora nije dolazila svetlost, ali tu su bile zapamene crte u koje se ne moe prevariti. Denkins se kretao polako, paljivo, bojei se da kua ne ode, plaei se da je ne prepadne i da kua ne nestane. Ali kua je stajala. A bilo je jo stvari. Drvo na uglu bilo je brest, a sada je hrast, kao to je bilo pre. Umesto zimskog sunca bio je jesenji mesec. Povetarac je duvao sa zapada a ne sa severa. Neto se dogodilo, pomisli Denkins. Stvar na koju sam se navikavao, koju sam zavoleo. Stvar koju sam oseao ali nisam mogao da razumem. Neka sposobnost koja se razvija? Ili novo ulo koje konano dolazi do izraaja? Ili snaga koju nikada nisam ni sanjao da imam? Mo da hodam izmeu svetova po svojoj volji. Mo da odem kuda god hou najkraim putem koji isprepletene linije sile i sluajnosti mogu da mi doaraju. Hodao je manje paljivo, a kua je i dalje stajala, ne zaplaena, vrsta i opipljiva. Pree preko dvorita zaraslog u travu i stade ispred vrata. Oklevajui, isprui ruku i stavi je na kvaku. I kvaka je bila tu. Ne privienje, ve vrst metal. Polako je podie, vrata se otvorie prema unutra i on stupi preko praga. Posle pet hiljada godina, Denkins je doao kui... Vratio se kui Vebsterovih. Znai, postojao je ovek po imenu Do. Ne vebster, ve ovek. Jer vebster je bio ovek. A psi nisu bili prvi. Homer je leao kraj vatre, mlitava gomila krzna i kosti i miia, sa napred ispruenim apama i glavom koja se odmarala na njima. Kroz poluotvorene oi video je vatru i senke, oseao kako se vruina razgorelih panjeva prua i aolji ga po krznu. Ali u glavi je video pesak i robota kako ui i brda pritisnuta godinama. Endru je uao u pesku i govorio, dok mu je jesenje sunce bljeskalo na ramenima... priao o ljudima i psima i mravima. O neemu to se dogodilo za vreme ivota Natanijelovog, a to je bilo davno, jer Natanijel je bio prvi pas. Bio je jedan ovek po imenu Do... mutant-ovek, vie-nego-ovek... koji je razmiljao o mravima pre dvanaest hiljada godina. Pitao se zato su napredovali toliko daleko, pa onda stali, zato su dospeli u orsokak sudbine. Zbog gladi, moda, mislio je Do... stalne potrebe da se sakuplja hrana da bi mogli da ive. Moda zbog hibernacije, stagnacije zimskog sna, prekinutog lanca pamenja, poinjanja iznova i iznova, ponovnog stvaranja svake godine. I zato je, govorio je Endru dok mu je elavo teme sijalo na suncu, Do izabrao jedan mravinjak i postavio se kao bog koji e izmeniti sudbinu mrava. Hranio ih je, tako da ne moraju da se bore sa glau. Pokrio je njihov mravinjak kupolom od pleksiglasa i zagrevao ga, tako da ne moraju da spavaju zimski san.

I stvar je delovala. Mravi su krenuli napred. Izraivali su kolica i topili rude. Toliko se moglo saznati, jer su kolica bila na povrini, a iz dimnjaka koji su trcali iz mravinjaka izlazio je ljut dim topionica. Ni na koji nain se nije moglo saznati ta su jo radili, ta su gradili i ta su jo nauili duboko dole u svojim tunelima. Do je bio lud, rekao je Endru. Lud... pa ipak, moda i ne toliko lud. Jer jednog dana je razbio kupolu od pleksiglasa i nogom rasturio mravinjak. Onda se okrenuo i otiao, ne hajui vie ta se dogada s mravima. Ali mravi su hajali. Ruka koja je razbila kupolu, noga koja je razorila mravinjak, izvela je mrave na put veliine. Naterala ih je da se bore... da se bore da sauvaju ono to imaju, da spree da se grli na boci sudbine opet zaepi. Nogom otpozadi, govorio je Endru. Nogom u tur mravima. Udarac u pravom pravcu. Pre dvanaest hiljada godina razbijen, izgaen mravinjak. Danas mona graevina koja raste iz godine u godinu. Graevina koja je prekrila prostranstvo celog grada za vreme od jednog kratkog veka, koja e prekriti prostranstvo stotine gradova za sledeih sto godina. Graevina koja e se iriti i gutati zemlju. Zemlju koja ne pripada mravima, ve ivotinjama. Zgrada... i to nije bilo sasvim tano, mada su je od samog poetka nazivali zgrada. Jer zgrada je sklonite, mesto gde se sklanja od bure i hladnoe. Mravima to ne bi bilo potrebno jer oni imaju svoje tunele i mravinjake. Zato bi jedan mrav gradio kuu koja za sto godina zauzme povrinu celog grada i koja i dalje raste? emu bi uopte ovakva zgrada mogla mravima da poslui? Homer zaroni bradom duboko u ape i reanje mu se ote iz grla. Nema naina da se sazna. Jer prvo bi morao da zna kako mrav misli. Morao bi da zna njegovu ambiciju i cilj. Morao bi da prodre u ono to on zna. Dvanaest hiljada godina znanja. Dvanaest hiljada godina od jedne poetne take koja se ni sama ne moe saznati. Ali mora se saznati. Mora da postoji neki nain da se sazna. Jer iz godine u godinu zgrada e sve vie prekrivati zemlju. Jednu milju u preniku, onda est milja, pa zatim stotinu. Stotinu milja, pa jo stotinu, pa najzad ceo svet. Povui se, mislio je Homer. Da, mogli bismo se povui. Mogli bismo se iseliti u one druge svetove, u svet koji ide za nama u reci vremena, u svetove koji jedan drugome stupaju za petama. Mogli bismo da damo Zemlju mravima, i jo bi ostalo prostora za nas. Ali ovo je dom. Odavde su psi ponikli. Ovde smo uili ivotinje da govore i misle i rade zajedno. Ovde smo stvorili bratstvo zveri. Jer nije vano ko je bio prvi... vebster ili pas. Ovo mesto je dom. Na dom kao i dom vebstera. Na dom kao i dom mrava. I moramo zaustaviti mrave. Mora postojati neki nain da se zaustave. Nain da se razgovara sa njima, da se sazna ta ele. Nain da se urazume. Neka osnova za pregovore. Neki sporazum koji se moe postii. Homer je leao nepomino na ognjitu i sluao apat koji krui kuom, meko, udaljeno tapkanje robota koji su ili svojim poslovima, priguen razgovor pasa gore u sobi, pucketanje plamena koji lie uz panj. Dobar ivot, ree Homer mrmljajui sam za sebe. Dobar ivot; i mi smo mislili da smo mi bili ti koji su ga stvorili. Mada Endru kae da to nismo bili mi. Endru kae da mi nismo dodali ni jotu mehanikoj vetini i mehanikoj logici koju smo nasledili... i da smo mnogo izgubili. Govorio je o hemiji i trudio se da objasni, ali ja nisam mogao da shvatim. Prouavanje elemenata, rekao je, i stvari kao kao to su molekuli i atomi. I

elektronika... mada kae da smo neke stvari i bez elektronike napravili udesnije nego to je to ovek mogao da uini sa svim svojim znanjem. Mogao bi da prouava elektroniku milion godina, ree on, a da ne doe do tih drugih svetova, ak ni da ne sazna da su tu... a mi smo to uinili, uinili smo ono to jedan vebster ne bi mogao uiniti. Zato to mislimo drugaije od vebstera. Ne, to je ovek, nije vebster. I nai roboti. Nai roboti nisu nita bolji od onih koje nam je ovek ostavio. Mala izmena ovde-onde... oigledna izmena, ali ne i stvarno poboljanje. Ko bi ikada i sanjao da bi mogao postojati bolji robot? Bolji klip kukuruza, da. Ili bolje orahovo drvo. Ili divlji pirina koji bi imao puniji klas. Bolji nain pravljenja kvasca koji zamenjuje meso. Ali bolji robot... pa, robot radi sve to bismo mogli poeleti. Zato bi trebalo da bude bolji? A ipak... roboti prime poziv i odlaze da rade na zgradi, da grade ono to e nas izgurati sa Zemlje. Mi ne razumemo. Naravno da ne razumemo. Kada bismo bolje poznavali svoje robote, moda bismo shvatili. A kada bismo shvatili, mogli bismo da uredimo da roboti ne prime poziv, ili da ne obrate panju kada ga prime. I to bi, naravno, bilo reenje. Ako roboti ne bi radili, ne bi bilo zgrade. Jer mravi ne bi mogli da nastave svoju gradnju bez pomoi robota. Jedna buva pretra Homerovim telom i on tre uvetom. Mada Endru moda grei, pomisli on. Mi imamo svoje predanje o pojavi bratstva zveri, a divlji roboti imaju svoje o propasti oveka. Ko je danas tu da kae koje je od ova dva tano? Ali Endruova pria se dobro uklapa. Postojali su psi i postojeli su roboti, i kada je ovek propao, oni su krenuli svojim odvojenim putevima... iako smo mi zadrali neke robote da nam slue kao ruke. Neki roboti su ostali sa name, ali nijedan pas nije ostao sa robotima. Jedna zakasnela jesenja muva dozuja iz nekog ugla, zbunjena u svetlosti vatre. Zujala je oko Homerove glave i smesti mu se na nosu. Homer je buljio u nju, a ona die noge i stade bezobrazno da etka krila. Homer zamahnu apom na nju i ona odlete. Na vratima se zau kucanje. Homer die glavu i zamiri. "Napred", ree najzad. To je bio robot Ezekija. "Uhvatili su Arija, ree Ezekija." "Arija?" "Da Arija, rakuna." "A, da", ree Homer. "To je onaj to je pobegao." "Sada ga dre tu napolju", ree Ezekija. "Hoe li da ga vidi?" "Poalji ih unutra", ree Homer. Ezekija dade znak prstom i Ari utra kroz vrata. Krzno mu je bilo ulepljeno ikovima, a rep mu se vukao. Za njim se neujno uvukoe dva robota uvara. "Pokuao je da krade kukuruz", ree jedan od uvara, "pa smo ga primetili; priredio nam je dobru trku." Homer zamiljeno sede i zagleda se u Arija, Ari mu odvrati pogled. "Nikad me ne bi uhvatili", ree Ari, "da sam jo imao Rufusa. Rufus je bio moj robot i upozorio bi me." "A gde je sada Rufus?" "Danas je dobio poziv", ree Ari, "i otiao od mene u zgradu."

"Reci mi", ree Homer, "da li se neto dogodilo Rufusu pre nego to je otiao? Neto neobino? Izvanredno?" "Nita", ree mu Ari, "osim to je upao u jedan mravinjak. Bio je trapav robot. Uvek se spoticao i zapetljavao se. Nije bio koordiniran kako bi trebalo da bude. Negde mu se neki raf olabavio." Neto crno i sitno skoi sa Arijevog nosa i stade da tri po podu. Arijeva apa polete i epa ga munjevitim udarcem. "Bolje se povuci malo unazad", upozori Ezekija Homera. "On prosto seje buve." "To nije buva", ree Ari nadimajui se od ljutine. "To je neto drugo. Uhvatio sam ga danas po podne. Kuca i izgleda kao mrav, ali nije mrav." Stvar koja kuca izmigolji se iz Arijevih kandi i pade na pod. Spusti se tano kako treba i opet krete. Ari pokua da je nabode, ali ona mu se izmae idui u cikcak. Kao munja stie do Ezekije i uzmile mu uz nogu. Homer skoi na noge, odjednom shvativi. "Brzo", povika. "Drite ga! Uhvatite ga! Ne dajte mu da..." Ali stvar je nestala. Homer opet polako sede. Glas mu je sada bio miran, miran i gotovo mrtav. "uvari", ree on, "pritvorite Ezekiju. Ne miite se od njega, ne dozvolite mu da pobegne. Podnesite mi izvetaj o svemu to bude inio." Ezekija stade da uzmie. "Ali ja nita nisam uinio." "Ne", blago ree Homer. "Ne, jo nisi. Ali uinie. Dobie poziv i pokuae da nas napusti i ode u zgradu. A pre nego to te pustimo da ode, saznaemo ta te je nateralo da to uini. ta je to i na koji nain deluje." Homer se okrete i lice mu se nabra od pseeg osmeha. "A sada, Ari..." Ali Arija nije bilo. Jedan prozor je bio otvoren. A Arija nije bilo. Homer se prevrtao na postenji od sena, ne elei da se probudi, prigueno reei. Starim, mislio je. I suvie se godina navalilo na mene, kao one godine na brda. Nekada sam se dizao na prvi uanj na vratima, s krznom punim sena, i lajao do promuklosti da obavestim robote. Opet se zau kucanje i Homer se die na nesigurne noge. "Ulazi", zaurla on. "Prekini tu lupnjavu i ui." Vrata se otvorie i u sobu stupi robot, ali robot vei nego to je Homer ikada video. Sjajan robot, ogroman i masivan, sa uglaanim telom koje ak i u mraku sija kao ar. A na robotovom ramenu sedeo je Ari, rakun. "Ja sam Denkins", ree robot. "Vratio sam se noas." Homer proguta vazduh i vrlo polako sede. "Denkins", ree on. "Postoje prie... predanja... iz davnih dana." "Nita vie nego predanje?" upita Denkins. "To je sve", ree Homer. "Jedno predanje o robotu koji se stara o name. Mada je Endru danas po podne priao o Denkinsu kao da ga je mogao poznavati. Postoji jedna pria o tome kako su ti psi poklonili telo za sedamhiljaditi roendan i kako je to bilo udesno telo..." Glas mu se prekide... jer telo robota koji je stajao pred njim sa rakunom koji mu je uao na ramenu... to telo nije moglo biti nita drugo nego onaj roendanski poklon. "A kua Vebsterovih?" upita Denkins. "Jo uvek odravate kuu Vebsterovih?" "Jo uvek odravamo kuu Vebsterovih", ree Homer. "uvamo je onakvu kakva je. To moramo da inimo."

"Vebsteri?" "Nema nikakvih vebstera." Denkins na ovo klimnu glavom. Najosetljivije ulo njegovog tela reklo mu je da nema Vebstera. Nije bilo vebsterskih vibracija. U umovima bia koja je doticao nije bilo misli o Vebsterima. A tako je i trebalo da bude. Pree polako preko sobe, mekim korakom, kao maka, uprkos svojoj monoj teini, i Homer oseti kako se on kree, oseti prijateljstvo i ljubaznost metalnog stvorenja, zatitniku prirodu teke snage u njemu. Denkins unu kraj njega. "U nevolji si", ree Denkins. Homer se zagleda u njega. "Mravi", ree Denkins. "Ari mi je rekao. Rekao mi je da te mue mravi." "Otiao sam u kuu Vebsterovih da se sakrijem", ree Ari. "Bojao sam se da ete me opet uloviti i mislio sam da je kua Vebsterovih..." "uti, Ari", ree mu Denkins. "Ti o tome nita ne zna. Rekao si mi da ne zna. Samo si rekao da psi imaju neprilike s mravima." Pogleda u Homera. "Pretpostavljam da su to Doovi mravi", ree. "Znai, ti zna da Doa", ree Homer. "Znai da je postojao ovek po imenu Do?" Denkins se zakikota. "Jeste, smutljivac. Ali ponekad se mogao dopasti. Bio je pravi avo." Homer ree: "Oni grade. Uzimaju robote da rade za njih, podiu jednu zgradu." "Sigurno", ree Denkins, "ak i mravi imaju pravo da grade." "Ali grade i suvie brzo. Izgurae nas sa Zemlje. Jo hiljadu ili malo vie godina i prekrie celu Zemlju ako nastave da grade brzinom kojom su gradili do sada." "A vi nemate nigde da odete? To vas brine." "Imamo gde da odemo. Mnogo mesta. U sve druge svetove. Koblijske svetove." Denkins ozbiljno klimnu glavom. "Ja sam bio u koblijskom svetu. To je prvi svet do ovoga. Odveo sam tamo neke Vebstere pre pet hiljada godina. Tek sam se noas vratio. I znam kako se oseate. Nijedan drugi svet nije dom. Ja sam eznuo za Zemljom gotovo svih ovih pet hiljada godina. Vratio sam se u kuu Vebsterovih i tamo zatekao Arija. Ispriao mi je o mravima i tako sam doao ovamo. Nadam se da mi ne zamera." "Drago nam je to si doao", ree Homer blago. "Ti mravi", ree Denkins. "Pretpostavljam da elite da ih zaustavite." Homer potvrdi glavom. "Ima jedan nain", ree Denkins. "Znam da postoji nain. Vebsteri su imali jedan nain, ako bih samo mogao da se setim. Ali to je bilo tako davno. I to je jedan jednostavan nain, znam. Vrlo jednostavan nain." Ruka mu se podie i protrlja bradu. "Zato to radi?" upita Arci. "A?" "Trlja tako lice. Zato to radi?" Denkins spusti ruku. "Prosto navika, Ari. Jedan vebsterski pokret. Oni su tako razmiljali. To sam primio od njih." "Da li ti to pomae da misli?" "Pa, moda. Moda ne. Izgledalo je da pomae Vebsterima. ta li bi Vebster uinio u ovakvom sluaju? Vebsteri bi mogli da nam pomognu. Znam da bi mogli..." "Vebsteri u koblijskom svetu", ree Homer. Denkins zavrte glavom. "Nema tamo Vebstera."

"Ali rekao si da si neke odveo." "Znam. Ali oni sada nisu tamo. Bio sam sam u koblijskom svetu ve gotovo etiri hiljade godina." "Onda vebstera nigde nema. Ostali su otili na Jupiter. To mi je Endru rekao, Denkinse, zna li ti gde je Jupiter?" "Ima", ree Denkins. "Ostalo je jo Vebstera, mislim. Ili bar ih je bilo. Ostalo ih je nekoliko u enevi." "To nee biti lako", ree Homer. "ak ni za vebstera. Ti mravi su pametni. Ari ti je ispriao o buvi koju je naao?" "Nije to bila nikakva buva", ree Ari. "Jeste, rekao mi je", ree Denkins. "Rekao mi je da je skoila na Ezekiju." "Ne na", ree Homer. "Treba rei 'u'. To nije bila buva... to je bio robot, siuan robot. Provrteo je rupu u Ezekijinoj lobanji i uao mu u mozak. Rupu je za sobom zatvorio." "I ta sada radi Ezekija?" "Nita", ree Homer. "Ali prilino smo sigurni ta e uraditi im mravlji robot postavi mehanizam. Dobie poziv. Dobie poziv da ode i radi na zgradi." Denkins kilmnu glavom. "Preuzimanje", ree. "Sami ne mogu da obave takav posao zato uzimaju pod svoju vlast ono to mogu." Opet podie ruku i poea se po bradi. "Pitam se da li je Do znao", mrmljao je. "Kada se igrao mravljeg boga, pitam se da li je znao?" Ali to je bilo smeno. Do nikako nije mogao znati. ak ni mutant kakav je bio Do nije mogao da vidi dvanaest hiljada godina unapred. Tako davno, mislio je Denkins. Toliko se mnogo stvari dogodilo. Brus Vebster je tek poinjao svoje opite sa psima, tek je sanjao svoj san o psima koji govore i misle i koji e sa ovekom, sa apom u ruci, zajedno krenuti stazom sudbine... ne znajui tada da e se ovek za nekoliko kratkih vekova razvejati na etiri vetra venosti i ostaviti Zemlju robotu i psu. Ne znajui tada da e ak i samo ime ovekovo biti zaboravljeno u praini godina i da e se vrsta nazivati imenom jedne jedine porodice. A ipak, pomisli Denkins, ako je to uopte trebalo da bude neka porodica, to su bili Vebsterovi. Seam ih se kao da je jue bilo. To su bili dani kada sam i o samom sebi mislio kao o Vebsteru. Bog zna, trudio sam se da to budem. Trudio sam se koliko god sam mogao. Ostao sam uz Vebsterove pse kada je ljudska vrsta nestala i najzad sam poslednje preivele napasti iz te ludake vrste odveo u drugi svet, da bih psima ostavio ist put, da bi psi mogli da uoblie Zemlju onako kako su zamislili. A sada su ak i te poslednje preivele napasti nestale... otile negde, na neko mesto... voleo bih da znam gde. Pobegle su u neku fantastinu sferu ljudskog uma. Ljudi sa Jupitera uopte i nisu ljudi, ve neto drugo. A eneva je zatvorena... odseena od sveta. Mada ona ne moe biti dalja ili vre zatvorena nego svet iz koga sam doao. Kada bih samo mogao da saznam kako sam to doputovao iz prognanog koblijskog sveta nazad u kuu Vebsterovih... onda bih, moda, na neki nain uspeo da uem u enevu. Jedna nova mo, govorio je u sebi. Nova sposobnost. Stvar koja se razvija la u meni a da to nisam ni znao. Stvar koju bi svaki ovek i svaki robot... a moda i svaki pas... mogao postii ako bi samo znao kako. Iako je to moda moje telo omoguilo... ovo telo koje su mi psi dali na moj sedamhiljaditi roendan. Telo koje ima vie nego to je i jedno telo od krvi i mesa ikada postiglo. Telo koje moe da sazna ta medved misli ili ta sanja lasica, koje moe da oseti srene misli malih mieva koji jure po travi.

eleti ispunjenje. To bi moglo da bude to. Zadovoljiti udne, nelogine udnje za stvarima koje se retko mogu dogoditi, a esto su nemogue. Ali koje su sve mogue ako zna put, ako moe da odgaji ili razvije, ili nakalemi sebi tu novu sposobnost koja um i telo upravlja ka ostvarenju elje. Odlazio sam na brdo svakag dana, seao se. Iao sam tamo zato to nisam mogao da budem daleko, zato to je enja bila toliko jaka, eliio sam se da gledam i suvie izbliza, jer je bilo razlika koje nisam eleo da vidim. Iao sam tamo milion puta i bilo je potrebno toliko puta dok snaga u meni nije postala dovoljno velika da moe da me vrati. Jer bio sam uhvaen u zamku. Re, misao, ideja koja me je odvela u koblijski svet bila je karta u jednom smeru i mada me je odvela tamo, nije mogla da me vrati. Ali postojao je jo jedan put, put za koji nisam znao. Koji jo ni sada ne znam. "Rekao si da postoji neki nain", navaljivao je Homer. "Nain?" "Da, nain da se zaustave mravi." Denkins klimnu. "Saznau koji je to nain. Idem u enevu." Don Vebster se probudi. Ovo je udno, pomisli, jer ja sam rekao venost. Trebalo je da spavam veito, a venost nema kraja. Sve ostalo je bila magla i sivilo zaborava sna, ali ovo se isticalo otrom jasnoom razuma. Venost, a ovo nije venost. Jedna re mu kucnu o razum, kao slabo kucanje na nekim udaljenim vratima. Leao je i sluao i re se pretvori u dve rei... rei koje postadoe njegovo ime: "Dzone, Vebstere, Done Vebstere." I jo, i jo, i jo. Dve rei koje ga lupkaju po mozgu. "Done Vebstere." "Molim", ree Vebsterov mozak i rei prestadoe i vie ne dooe. Tiina, i magla zaborava se razreuje. Seanje se vraa u kapima. Jedna po jedna stvar. Bio je jedan grad i ime toga grada bilo je eneva. U gradu su iveli ljudi, ali ljudi bez cilja. Psi su iveli izvan grada... u celom svetu izvan grada. Psi su imali svoj cilj i san. Sara se popela na brdo da prosanja jedan vek... A ja... ja, mislio je Don Vebster, popeo sam se na brdo i traio venost. Ovo nije venost. "Ovde Denkins, Done Vebstere." "Molim, Denkinse", ree Don Vebster, a ipak to ne izgovori, ne usnama ni jezikom, niti grlom, jer je oseao kako mu tenost pritiska telo u njegovom cilindru, tenost koja ga hrani i uva od dehidracije. Tenost koja mu je zapeatila usne i oi i ui. "Da, Denkinse", ree Vebster govorei umom. "Seam te se. Sada te se seam. Ti si bio sa porodicom jo od samog poetka. Pomagao si nam da uimo pse. Ostao si sa njima kada vie nije bilo porodice." "Jo uvek sam sa njima", ree Denkins. "Traio sam venost", ree Vebster. "Zatvorio sam grad i traio venost." "esto smo se pitali", ree mu Denkins, "zato ste zatvorili grad?" "Zbog pasa", ree Vebsterov um. "Psima se morala pruiti prilika. ovek bi im je pokvario." "Psi dobro napreduju", ree Denkins. "Ali grad je sada otvoren?"

"Ne, grad je jo zatvoren." "Ali ti si tu." "Da, ali ja sam jedini koji zna put. I nee biti drugih. U svakom sluaju ne jo zadugo." "Vreme", ree Vebster. "Zaboravio sam na vreme. Koliko je prolo, Denkinse?" "Otkad ste zatvorili grad? Oko deset hiljada godina." "A ima li drugih?" "Da, ali spavaju." "A roboti? Jo uvaju strau?" "Roboti jo uvaju strau." Vebster je mirno leao i razum mu obuze spokojstvo. Grad je i dalje zatvoren, a poslednji ljudi spavaju. Psi napreduju, a roboti i dalje uvaju strau. "Nije trebalo da me budi", ree on. "Trebalo je da me ostavi da spavam." "Morao sam neto da saznam. Nekada sam to znao, ali sam zaboravio, a to je vrlo jednostavno. Jednostavno, pa ipak strano vano." Vebster se zakikota u sebi. "ta je to, Denkinse?" "Mravi", ree Denkins. "Mravi su dosaivali ljudima. ta ste inili da ih se reite?" "Pa, trovali smo ih", ree Vebster. Denkins zinu. "Trovali ih!" "Da", ree Vebster. "Vrlo prosta stvar. Upotrebljavali smo bazu od sirupa, slatkog, da ih privuemo. I stavljali smo otrov na nju, otrov koji je bio smrtonosan za mrave. Ali nismo stavljali dovoljno da ih odmah ubijemo. Otrov sa sporim dejstvom, zna, tako da imaju vremena da ga odnesu u mravinjak. Tako smo ubijali mnogo njih, a ne samo dva-tri." Tiina zabruja u Vebsterovoj glavi... tiina bez misli, bez rei. "Denkinse", ree on. "Denkinse, jesi li..." "Da, Done Vebstere, tu sam." "Je li to sve to eli?" "To je sve to elim." "Mogu opet da zaspim." "Da, Done Vebstere. Spavajte dalje." Denkms je stajao na vrhu brda i oseao kako prvi otar vetar, vesnik zime, zavija zemljom. Pod njim padina koja se sputala do reke bila je proarana crnim i sivim kosturima drvea bez lia. Na severoistoku se uzdizala mrana gromada, oblak kobnog predskazanja koji se zvao zgrada. Stvar koja je ponikla u mozgu mrava i koja raste, zgrada iju namenu i cilj nijedno bie osim mrava ni izbliza ne bi moglo da pogodi. Ali postojao je nain da se raisti s mravima. Ljudski nain. Nain koji mu je Don Vebster saoptio, posle deset hiljada godina sna. Jednostavan i temeljan nain, brutalan ali uspean. Uzme malo sirupa, slatkog, da se dopadne mravima, i stavi malo otrova na njega... otrova sa sporim dejstvom, da ne deluje i suvie brzo. Jednostavan nain trovanja, ree Denkins. Vrlo jednostavan. Samo to je tu bila potrebna hemija, a psi uopte ne znaju hemiju. Samo to trai ubijanje, a ubijanja nema. ak ni ubijanja buva, a buve mnogo mue pse. ak ni mrava... a mravi prete da ivotinjama oduzmu svet koji one nazivaju rodno mesto. Nije bilo ubijanja ve pet hiljada godina, ak i vie. Misao o ubijanju bila je izbrisana iz razuma bia.

I bolje je tako, ree Denkins za sebe. Bolje izgubiti svet, nego se vratiti na ubijanje. Polako se okrete i sie niz brdo. Homer e biti razoaran, pomisli. Strano razoaran kad uje da Vebsteri nisu imali naina da se bore s mravima...