Title: Kagan, Robert - Moc i slabost Date: 20 November 2006 6:25 PM Category: Tags:

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITI KA MISAO

Debata - Svet nakon 11. septembra Robert Kagan: Moc i slabost

Ostali tekstovi debate

Robert Kagan: MOC I SLABOST

Vreme je da se prestane sa pretvaranjem da Evropljani i Amerikanci dele zajednicki pogled na svet, pa cak i da nastanjuju isti svet. O presudno vanom pitanju moci - efikasnosti moci, moralnosti moci, poeljnosti moci - americka i evropska gledita se razilaze. Evropa se okrece od moci, ili - na drugi nacin receno - prevazilazi moc i stupa u samodovoljni svet zakona, pravila, medunarodnih pregovora i saradnje. Ona je na pragu postistorijskog raja mira i relativnog prosperiteta, na pragu realizacije Kantovog "vecnog mira". Sa druge strane, Sjedinjene Drave ostaju zaglibljene u istoriji, uvebavajuci moc u anarhicnom hobsovskom svetu u kome su medunarodni zakoni i pravila nepouzdani, i u kome istinska sigurnost, odbrana i promocija liberalnog poretka jo uvek zavise od posedovanja i upotrebe vojne moci. Upravo to je razlog to su, kad je rec o glavnim stratekim i medunarodnim pitanjima dananjice, Amerikanci sa Marsa a

Evropljani sa Venere. Oni se sve manje razumeju i malo je pitanja oko kojih mogu da se saglase. A to stanje stvari nije prolazni rezultat americkih izbora ili jednog katastroficnog dogadaja. Razlozi transatlantske podele su duboki, imaju dugu predistoriju i vrlo je verovatno da ce podela nastaviti da se produbljuje. Evropljani su u vecoj meri svesni rastucih razlika, moda zbog toga to od njih vie strahuju. Po njima, Amerikanci mnogo bre poseu za silom, mnogo su manje strpljivi u diplomatiji, sve vie tee unilateralizmu u medunarodnim odnosima, skepticniji su prema medunarodnim zakonima i sve spremniji da rade mimo njih kada smatraju da je to neophodno, ili makar samo poeljno. Uprkos onome to misle mnogi Evropljani i pojedini Amerikanci, ove razlike u stratekoj kulturi ne proizlaze prirodno iz nacionalnih karakteristika. Najzad, ono to Evropljani smatraju svojom miroljubivijom stratekom kulturom, sa istorijske tacke gledita predstavlja prilicnu novinu. Ona je posledica evolucije od prilicno drugacije strateke kulture koja je dominirala Evropom stotinama godina, sve do Prvog svetskog rata. Evropske vlade (i narodi), koje su se sa entuzijazmom otisnule u taj kontinentalni rat, verovale su u politiku sile. I dok se koreni sadanjeg evropskog pogleda na svet, kao i koreni same Evropske Zajednice, mogu pratiti sve do prosvetiteljstva, politika evropskih velikih sila tokom poslednjih tri stotine godina nije sledila vizionarske ideje filozofa i fiziokrata. Kad je rec o Sjedinjenim Dravama, trenutno posvemanje oslanjanje na silu u medunarodnim odnosima nije bez presedana. Amerikanci su isto tako deca prosvetiteljstva, i u ranim danima republike bili su mnogo privreniji apostoli njegovog kreda. Americki dravnici 18. i 19. veka, koji su se pozivali na medunarodne zakone i kooperaciju pretpostavljali brutalnoj sili, umnogome su licili na dananje evropske dravnike. U ranim danima, Sjedinjene Drave koristile su silu protiv slabijih naroda severnoamerickog kontinenta, no u odnosima sa

evropskim dinovima izbegavale su silu i kao atavisticku osudivale politiku moci evropskih sila. Dva veka kasnije, Amerikanci i Evropljani zamenili su mesta - i perspektive. To se dogodilo delimicno zbog toga to se tokom prethodna dva veka, a narocito tokom poslednjih decenija, ravnotea snaga dramaticno izmenila. Kada su Sjedinjene Drave bile slabe, oslanjale su se na strategiju nesukobljavanja, na strategiju slabosti; sada kada su Sjedinjene Drave mocne, ponaaju se onako kako prilici mocnim dravama. Kada su evropske velike sile bile mocne, verovale su u silu i ratnicku slavu. One sada vide svet kroz oci slabih sila. Ove razlicite tacke gledita prirodno su uzrokovale i razlicite strateke procene. Evropa je vec dugo slaba u vojnom pogledu, ali sve do nedavno ta slabost je bila relativno prikrivena. Drugi svetski rat je potpuno unitio evropske nacije kao globalne sile; njihova posleratna nesposobnost da zadre kolonijalne posede u Aziji, Africi i Bliskom Istoku prisilila ih je da se masovno povuku posle vie od pet vekova imperijalne dominacije, to je verovatno najupadljiviji gubitak globalnog uticaja u ljudskoj istoriji. Tokom pola veka nakon Drugog svetskog rata, ova slabost je bila maskirana specificnim geopolitickim okolnostima Hladnog rata. Posle Mastrihtskog ugovora, mnogi su se ponadali da ce stara slava Evrope biti obnovljena u novoj formi. Ali umesto radanja "nove supersile", devedesete godine oznacile su zapadanje Evrope u relativnu slabost, sa balkanskim konfliktom koji je razotkrio evropsku vojnu nesposobnost i politicke nesuglasice. Nakon Hladnog rata, Evropljani nisu pokazali spremnost da finansiraju cak ni manje vojne akcije unutar kontinenta bez americke pomoci, a prosecna izdvajanja za odbranu pala su na ispod dva odsto bruto nacionalnog dohotka. Sa druge strane, iako je americki budet za odbranu neznatno opao tokom devedesetih, izdaci za ovu namenu i dalje iznose vie od tri

odsto bruto nacionalnog dohotka. Ukratko, dananji transatlantski problem nije problem zvani Dord Bu. To je problem moci. Americka vojna moc proizvela je tenju da se ta moc upotrebi. Evropska vojna slabost proizvela je savreno razumljivu averziju prema upotrebi vojne moci. Psihologiju slabosti nije teko razumeti. Covek naoruan noem verovatno ce prosuditi da medved koji tumara umom predstavlja opasnost koja se moe tolerisati - loviti medveda naoruan noem svakako je rizicnije nego pritajiti se sa nadom da medved nece napasti. Ali isti covek naoruan pukom verovatno ce napraviti drugaciju kalkulaciju o tome ta predstavlja rizik koji se moe tolerisati. Slabost je objanjenje i za evropsku vecu toleranciju prema pretnjama. Tolerancija umnogome predstavlja realisticni odgovor, buduci da se Evropa, upravo zbog toga to je slaba, suocava sa manje pretnji nego mocnije Sjedinjene Drave. Kako primecuje Stiven Everts, kljucne razlike vie su posledica sposobnosti nego kulture ili filozofije. Evropljane vie zabrinjavaju pitanja koja se lake mogu reiti politickim angamanom i velikim sumama novca. Dok Amerikanci govore o stranim "pretnjama" kao to su terorizam ili proizvodnja oruja za masovno unitavanje, Evropljani panju posvecuju "izazovima" kao to su etnicki sukobi, migracije, organizovani kriminal, siromatvo i unazadivanje prirodne okoline. Sa druge strane, priznali to ili ne, Evropljani uglavnom veruju da bi, ukoliko bi Irak postao stvarna i neposredna opasnost, a ne samo potencijalna pretnja, Amerikanci vec neto uradili na tom planu, kao to se desilo 1991. Amerikanci su "kauboji", vole da kau Evropljani. U tome ima istine.

Sjedinjene Drave deluju kao medunarodni erif, moda samoproglaeni, ali umnogome dobrodoao, erif koji pokuava da osigura kakav takav mir i pravdu u onome to Amerikanci vide kao svet bez zakona u kome odmetnici moraju da budu onesposobljeni ili uniteni, cesto i kroz nian pitolja. Prema ovoj analogiji sa starog Zapada, Evropljani bi vie nalikovali vlasniku saluna. Odmetnici ubijaju erife, a ne vlasnike saluna. Zapravo, iz perspektive vlasnika saluna, erif koji pokuava da uspostavi red uz pomoc sile ponekad moe da predstavlja vecu pretnju nego odmetnici koji, barem u tom trenutku, ele samo pice. Evropska evolucija do sadanjeg stanja odvijala se pod okriljem bezbednosnih garancija Sjedinjenih Drava. SAD su tokom pola veka osiguravale tit protiv takvih spoljnih pretnji kao to je bio Sovjetski Savez i unutranjih pretnji kakvi su mogli biti etnicki konflikti na Balkanu. tavie, SAD su bile kljuc za reavanje nemackog problema, i verovatno su to jo uvek. Ukratko, Sjedinjene Drave reile su Evropljanima Kantov paradoks. Kant je tvrdio da jedino reenje za nemoralne strahote hopsovskog sveta jeste stvaranje svetske vlade. No on se u isto vreme pribojavao da bi "stanje univerzalnog mira" ostvareno zaslugom svetske vlade predstavljalo jo vecu pretnju ljudskoj slobodi nego hopsovski medunarodni poredak, buduci da bi takva vlada, sa svojim monopolom moci, prerasla u "najstraniji despotizam". Kako narodi mogu da dostignu perpetualni mir a da ne unite ljudsku slobodu bio je problem koji Kant nije mogao da rei. Ali, za Evropljane, problem su reile Sjedinjene Drave. Obezbedujuci bezbednost spolja, SAD su ucinile da evropskoj nadnacionalnoj vladi nije potrebno da je sama obezbeduje. Evropljanima nije bila potrebna sila da bi postigli mir i nije im potrebna sila da bi ga ocuvali. Evropljani vecinom ne uvidaju veliki paradoks - da je njihov ulazak u postistoriju zavisan od toga to Sjedinjenim Dravama taj ulazak nije moguc. Je li ova situacija podnoljiva za SAD? Protivno onome to mnogi

misle, SAD mogu da podnesu teret odravanja globalne bezbednosti bez mnogo pomoci iz Evrope. Kada bi Amerikanci povecali izdvajanja za odbranu na 4 odsto bruto nacionalnog dohotka (to bi stvorilo godinji odbrambeni budet od 500 milijardi dolara), to bi opet predstavljalo manji procenat od onog koji su SAD troile za odbranu tokom najveceg dela proteklih pet decenija. Stoga, Amerikanci ovaj teret mogu da podnesu, barem u materijalnom smislu. Ne moe se reci ni to da Amerikanci nisu voljni da podnesu ovo globalno breme - jer oni to cine vec gotovo deceniju. Nakon 11. septembra, cini se da su spremni da nastave to da cine jo dugo vremena. Amerikanci ocito ne osecaju preveliko razocarenje zbog nemogucnosti da stupe u "postmodernu" utopiju. Delimicno zbog toga to su kao drava toliko mocni, oni se ponose svojom vojnom snagom i narocitom ulogom svoje zemlje u svetu. Amerikanci su dovoljno snani da ne moraju da zaziru od Evropljana, cak i kad darove donose. Radije nego da posmatraju Ameriku kao Gulivera sapetog Liliputanskim konopcima, americki lideri bi trebalo da uvide kako su uistinu malo cime blokirani, kao i to da Evropa nije u stanju da blokira Sjedinjene Drave. Ako SAD uzmognu da prevazidu nelagodnost zbog ovog lanog osecaja sapetosti, mogle bi poceti da iskazuju i neto vie razumevanja za senzibilnost drugih, malo vie velikodunosti. Mogle bi pokazati respekt prema multilateralizmu i vladavini zakona i izgraditi nekakav medunarodni politicki kapital za one trenutke kada multilateralizam bude nemoguc, a unilateralno delovanje neizbeno. (skraceni prevod teksta objavljenog u americkom casopisu "Polisi rivju", u broju za jun-jul 2002.) Robert Kagan je clan Karnegijeve zadubine za medunarodni mir, kolumnista "Vaington posta" i saradnik vodecih americkih politickih periodicnih publikacija. Osamdesetih godina bio je zaposlen kao savetnik u Stejt departmentu. Danas ivi u Briselu.

hronika vesti (arhiva)

Copyright by NSPM