Fridrih Engels O istoriskom materijalizmu

Od izdavaa Ovaj lanak "O istoriskom materijalizmu" Fridrih Engels je napisao 1892 godine. lanak pretstavlja osnovni deo uvoda engleskom izdanju "Razvitka socijalizma od utopije do nauke". Engels ga je sam preveo na nemaki jezik i objavio u asopisu "Die Neue Zeit", godine 1892/93, sv. 1. Srpski prevod raen je prema nemakom tekstu. O istoriskom materijalizmu ...Ja vrlo dobro znam da e sadrina ove knjiice preneraziti veliki deo britanske publike. Ali da smo se mi kontinentalci imalo obazirali na predrasude britanske "respektabilnosti", tj. britanskog filistarstva, mi bismo bili u jo gorem poloaju nego to smo sada. Ovaj spis zastupa ono to nazivamo "Istoriskim materijalizmom", a re materijalizam para ui ogromnoj veini britanskih italaca. "Agnosticizam"(1) - to bi jo nekako ilo, ali materijalizam nikako. Pa ipak je pradomovina itavog modernog materijalizma, poevi od XVII veka, ba u - Engleskoj. Materijalizam je roeni sin Velike Britanije. Jo njen skolastiar Duns Skot pitao se: ne moe li materija misliti. Da bi ostvario to udo, on je pribegao svemoi bojoj, tj. prisilio je i samu teologiju da propoveda materijalizam. On je pored toga bio nominalist. Kod engleskih materijalista nominalizam(2) je jedan od glavnih elemenata, i on je uopte prvi izraz materijalizma. Pravi osniva engleskog materijalizma jeste Bekon(3). Prirodne nauke smatrao je pravom naukom, a fiziku koja se oslanja na ulno iskustvo, najvanijim delom prirodnih nauka. Anaksagora(4) sa svojim homojomerijama i Demokrit sa svojim atomima za njega su esto autoriteti. Prema njegovom uenju, ula su neobmanjiva i izvor su svakog znanja. Svaka nauka je nauka koja se zasniva na iskustvu i sastoji se u tome da se racionalni metod primeni na ono to je ulima dato. Indukcija, analiza, poreenje, posmatranje, eksperimentisanje jesu glavni uslovi racionalnog metoda. Meu uroenim svojstvima materije prvo i najvanije svojstvo jeste kretanje, ne samo kao mehaniko i matematiko kretanje, nego jo vie kao nagon, ivotni duh, napon, kao patnja (Qual*) - da upotrebim izraz Jakova Beme - materije. Primitivni oblici ovih svojstava materije jesu ive, njoj bitno

svojstvene snage koje individualiu i proizvode specifine razlike, snage koje lee u njenom biu.
(*) "Qual" - to je filozofska igra rei. "Qual" doslovno znai muka, bol koji nagoni na kakvu bilo radnju; u isto vreme mistiar Beme unosi u ovu nemaku re i neto od latinske rei qualitas. Njegov "Qual" bio je aktivni princip koji nastaje iz spontanog razvitka predmeta, odnosa ili linosti koja je tom razvitku potinjena, princip koji i sa svoje strane izaziva taj razvitak nasuprot bolu, koji dolazi spolja". - (Engelsova primedba engleskom tekstu.)

Kod Bekona, svog prvog tvorca, materijalizam jo krije u sebi na naivan nain klice svestranog razvitka. Materija, okruena poetski ulnim sjajem osmehuje se na celovitog oveka. Sama pak doktrina, izloena u obliku aforizama, jo kipti od teolokih nedoslednosti. U svom daljem razvitku materijalizam postaje jednostran. Hobs(5) je sistematiar Bekonovog materijalizma. ulnost gubi svoj kolorit i postaje apstraktna ulnost geometra. Fiziko kretanje prinosi se na rtvu mehanikom ili matematikom; geometrija se proglaava za glavnu nauku. Materijalizam postaje ovekomrzaki. Da bi mogao savladati ovekomrzaki netelesni duh u svojoj sopstvenoj oblasti, materijalizam mora da ubije sam svoje telo i da postane asket. On istupa kao razumno bie, ali razvija ujedno i bezobzirnu doslednost razuma. Ako ulnost daje oveku sva znanja, izlae Hobs polazei od Bekona, onda ni opaaj, misao, pretstava itd. nisu nita drugo nego fantomi telesnog sveta, koji je u veoj, ili manjoj meri osloboen od svoga ulnog oblika. Nauka tim fantomima moe samo da da imena. Jedno isto ime moe se primeniti na vie fantoma. Mogu ak postojati imena samih imena. Ali bi bila protivrenost, s jedne strane, traiti poreklo svih ideja u ulnom svetu, a, s druge strane, tvrditi da je re neto vie nego re, da osim bia koja su izraena u naim pretstavama i koja su uvek pojedinana, postoje i opta bia. ta vie, netelesna supstanca isto je tako protivrenost kao i netelesno telo. Telo, bie, supstanca jeste jedna te ista realna ideja. Ne moe se odvojiti miljenje od materije koja misli. Materija je subjekat svih promena. Re "beskrajno" besmislena je, ako ne znai sposobnost naeg duha da bez kraja dodaje. Poto se samo materijalno moe percipirati(6), znati, to se nita ne zna o egzistenciji boga. Samo je moja sopstvena egzistencija sigurna. Svaka ljudska strast jeste mehaniko kretanje koje ima poetak i kraj. Objekti nagona su ono to nazivamo dobrom. ovek je potinjen istim zakonima kao i priroda. Mo i sloboda identine su. Hobs je sistematizirao Bekona, ali njegov osnovni princip, poreklo znanja i ideja iz ulnog sveta, nije blie obrazloio. Lok(7) je obrazloio Bekonov i Hobsov princip u svom ,,Eseju o poreklu ljudskog razuma". Kao god to je Hobs unitio teistike predrasude Bekonovog materijalizma, tako isto su Kolins, Doduel, Kauard, Hartli, Pristli itd. unitili poslednje

teoloke pregrade Lokovog senzualizma. Deizam(8), bar za materijalista, samo je udoban i bezbrian nain da se ovek oslobodi religije."*
(*) K. Marks i F. Engels, "Sveta porodica", Frankfurt na Majni, 1845, str. 201-204. (Engelsova primedba.)

Tako je pisao Karl Marks o britanskom poreklu modernog materijalizma. Ako danas Englezi nisu osobito oduevljeni tim priznanjem koje je on ukazao njihovim precima, onda nam to moe biti samo ao. Uprkos tome, ne moe se porei da su Bekon, Hobs i Lok bili oevi one sjajne kole francuskih materijalista, koji su, uprkos svim pobedama koje su Nemci i Englezi odneli na kopnu i moru nad Francuzima, uinili XVIII vek preteno francuskim vekom; i to mnogo pre one francuske revolucije kojom je krunisan kraj toga veka, revolucije ije rezultate mi, kako u Engleskoj, tako i u Nemakoj, jo uvek teimo da aklimatiziramo kod sebe. To se nikako ne moe porei. Obrazovanog stranca koji se sredinom naeg veka nastanio u Engleskoj, moralo je zauditi najvie jedno, a to je - drukije on to nije ni mogao shvatiti - religiozno licemerstvo i zaglupljenost engleske "respektabilne" srednje klase. Mi smo tada svi bili materijalisti, ili bar vrlo radikalni slobodni mislioci; nama je izgledalo neshvatljivo da skoro svi obrazovani ljudi u Engleskoj veruju u svakojaka nemogua uda i da ak geolozi kao Baklend i Mantel izvru injenice svoje nauke, samo da ne bi previe jako udarili po mitovima mojsijevske legende o stvaranju sveta; nama je izgledalo neshvatljivo da ovek mora ii neobrazovanima, "neopranoj gomili", kako se tada govorilo, radnicima, naroito ovenovskim socijalistima da bi naao ljude koji bi se osmelili da se koriste svojim razumom u religioznim stvarima. Ali otada se Engleska "civilizovala". Sa izlobom 1851 g.(9) odzvonilo je engleskoj ostrvskoj izolovanosti. Engleska se postepeno internacionalizovala, u jelu i piu, u obiajima, u pretstavama, i to u tolikoj meri da ja sve vie i vie elim da izvesni engleski obiaji naiu na kontinentu na isto onako optu primenu na kakvu su u Engleskoj naili drugi kontinentalni obiaji. Jedno je sigurno: irenje maslinovog ulja (za koje je pre 1851 g. znala samo aristokratija) praeno je fatalnim irenjem kontinentalnog skepticizma u verskim stvarima; u tome se dolo dotle da se agnosticizam dodue jo ne smatra tako otmenim kao engleska dravna crkva, ali da ipak u pogledu respektabilnosti stoji skoro na jednom stupnju sa baptistikom sektom i da u svakom sluaju zauzima vii rang negoli Vojska spasa(10). I ja ne mogu a da ne mislim da e za mnoge, koji taj napredak neverovanja od srca ale i proklinju, biti uteno da doznaju da ove novopeene ideje nisu inostranog porekla, da one na sebi ne nose marku: Made in Germany, nemaki fabrikat, kao toliki drugi predmeti svakodnevne upotrebe, da su one, naprotiv, staroengleskog porekla, i da su njihovi britanski zaetnici pre dve stotine godina otili dobar korak dalje negoli njihovi dananji potomci. U stvari, ta je drugo agnosticizam ako ne stidljivi materijalizam? Agnostikovo shvatanje prirode skroz naskroz je materijalistiko. itavim

prirodnim svetom vladaju zakoni, i on apsolutno iskljuuje svako uticanje spolja. Ali, dodaje obazrivo agnostik, mi nismo u stanju da dokaemo postojanje ili nepostojanje nekog najvieg bia izvan nama poznatog sveta. Ovo ogranienje moglo je vaiti u ono vreme kada je Laplas na Napoleonovo pitanje, zato se u "Mecanique Celeste"* velikog astronoma nijednom ne spominje tvorac sveta, gordo odgovorio: "Je n'avais pas besom de cette hypothese".** Danas, meutim, naa pretstava o vasioni u njenom razvitku ne ostavlja nimalo mesta ni za tvorca ni za upravljaa; a ako bismo hteli da pretpostavimo neko najvie bie, iskljueno iz itavog postojeeg sveta, onda bi to samo po sebi bila protivrenost i uz to jo, rekao bih, niim neizazvano vreanje oseanja religioznih ljudi.
(*) "Nebeska mehanika". - Prev. (**) Ta mi hipoteza nije bila potrebna. - Prev.

Na agnostik priznaje takoe da sve nae znanje poiva na saoptenjima koja primamo preko naih ula. Ali otkuda mi znamo, dodaje on, da li nam naa ula daju tane odraze stvari koje preko njih percipiramo? A zatim nas izvetava: da on kada govori o stvarima ili njihovim svojstvima, ne misli zapravo na same te stvari i njihova svojstva. o kojima on ne moe nita pouzdano znati, nego samo na utiske koje su one uinile na njegova ula. To je svakako jedno shvatanje koje se teko moe pobiti jedino putem argumentacije. Ali, pre nego to su ljudi poeli da argumentiraju, oni su delali. "U poetku bee delo." I ljudska delatnost reila je tu tekou jo mnogo pre nego to ju je ljudsko mudrovanje izmislilo. The proof of the pudding is in the eating.* U trenutku kada mi te stvari, ve prema svojstvima koja mi u njima percipiramo, iskoriavamo za nau sopstvenu upotrebu, u tom istom trenutku mi podvrgavamo svoje ulne percepcije(11) nepogreivom proveravanju njihove tanosti ili netanosti. Ako su te percepcije bile netane, onda i na sud o upotrebljivosti takve stvari mora biti netaan, i na pokuaj da tu stvar upotrebimo mora propasti. Ali ako mi postignemo svoj cilj, ako naemo da stvar odgovara naoj pretstavi o njoj, da ona postie ono za ta smo je upotrebili, onda je to pozitivan dokaz da se u okviru tih granica nae percepcije o stvari i njenim svojstvima slau sa stvarnou koja postoji izvan nas. Naprotiv, ako naemo da smo uinili greku, onda mi mahom vrlo brzo otkrivamo i uzrok te greke; mi nalazimo da je percepcija koju smo uzeli za osnovu naeg opita ili sama bila nepotpuna i povrna, ili da je s rezultatima drugih percepcija bila povezana na nain koji nije bio opravdan stanjem stvari. Dokle god mi ovoja ula pravilno razvijamo i upotrebljavamo i dokle god sa svojim postupcima ostajemo u grani cama koje su postavile pravilno dobivene i iskoriene percepcije, sve dotle emo nalaziti da uspesi naih postupaka dokazuju podudaranje naih percepcija sa predmetnom prirodom stvari koje ulno percipiramo. Jo ni u jednom sluaju, koliko je do danas poznato, nismo bili primorani da zakljuimo da nae nauno kontrolisane ulne percepcije proizvode u naem mozgu takve pretstave o spoljnom svetu koje po svojoj prirodi otstupaju od stvarnosti, ili da meu spoljnim svetom i naim ulnim percepcijama tog sveta postoji uroeni nesklad.

(*) Puding se proverava time to se jede. - Prev.

Ali se tada javlja novokantijanski agnostik i veli: da, moda mi i moemo pravilno percipirati svojstva jedne stvari, ali ne moemo shvatiti samu stvar bilo kakvim ulnim ili mislenim procesom. Ta stvar po sebi stoji s one strane naeg znanja. Na to je ve Hegel pre mnogo vremena odgovorio: ako poznajete sva svojstva jedne stvari, to vi poznajete i samu stvar; onda ne ostaje nita drugo do injenica da pomenuta stvar postoji izvan nas, i im su vam vaa ula dostavila tu injenicu, vi ste shvatili poslednji ostatak te stvari, Kantovu uvenu nespoznajnu stvar po sebi. Danas ovome moemo dodati jo samo to da je u Kantovo vreme nae poznavanje prirodnih stvari bilo dosta fragmentarno, da se moglo pretpostavljati da iza svake od njih postoji jo neka naroita tajanstvena stvar po sebi. Ali otada su ove neshvatljive stvari, zahvaljujui dinovskom napretku nauke, jedna za drugom bile shvaene, analizirane i - jo vie nego to - reprodukovane. A to to moemo nainiti, to svakako ne moemo smatrati nespoznajnim. Za hemiju prve polovine naeg veka organske supstance bile su takve tajanstvene stvari. Sada se uimo da ih jednu za drugom stvaramo iz hemiskih elemenata i bez pomoi organskih procesa. Moderna hemija tvrdi: im je poznat hemiski sastav nekog tela, telo se moe sastaviti iz elemenata. Istina, mi smo jo daleko od tanog poznavanja sastava najviih organskih supstanca, tzv. belanevinastih tela; ali nema nikakvog razloga da ne steknemo, pa makar tek kroz nekoliko vekova, to znanje i pomou njega nainimo vetaku belanevinu. A ako doemo dotle, onda smo ujedno proizveli organski ivot, jer ivot, od njegovih najniih pa sve do njegovih najviih oblika, nije nita drugo nego normalna forma postojanja belanevinastih tela. Ali im je na agnostik uinio ova formalna ogranienja, on ve govori i postupa sasvim kao peeni materijalist, to on u svojoj sutini i jeste. On e moda rei: koliko mi znamo, materija i kretanje, ili, kako se sada kae, energija, ne mogu se ni stvoriti ni unititi, ali nemamo nikakvog dokaza za to da i jedno i drugo nije bilo stvoreno u neko nepoznato vreme. Ali, ako pokuate da to priznanje u nekom odreenom sluaju upotrebite protiv njega, on e vas smesta naterati da zautite. Ako on doputa mogunost spiritualizma in abstracto,* to on in concreto** nee o njoj nita da zna. On e vam rei: koliko znamo i moemo znati, ne postoji nikakav tvorac ili upravlja vasione; kad je o nama re, materija i energija isto toliko su nestvorive koliko i nerazorive; za nas je miljenje oblik energije, funkcija mozga; sve to mi znamo svodi se na to da materijalnim svetom vladaju neizmenljivi zakoni itd. itd.; dakle, ukoliko je on ovek od nauke, ukoliko on neto zna, utoliko je on materijalist; izvan njegove nauke, u oblastima koje su njemu tue, on svoje neznanje prevodi na grki jezik i naziva ga agnosticizam.
(*) Uopte, u teoriji, apstraktno. - Prev. (**) U konkretnom sluaju. - Prev.

U svakom sluaju nesumnjivo je jedno: ak i kad bih bio agnostik, ne bih mogao da shvatanje istorije koje je skicirano u ovoj knjiici nazovem "istoriskim agnosticizmom". Religiozni ljudi bi me ismejali, a agnostici bi me s negodovanjem pitali, nemam li nameru da im se rugam. Zato se nadam da ak ni britanska "respektabilnost", koja se na nemakom zove filistarstvo, nee biti odve zaprepaena ako na engleskom, kao i na tolikim drugim jezicima, upotrebim izraz: "istoriski materijalizam" za oznaavanje onog shvatanja toka svetske istorije koje krajnji uzrok i odluujuu pokretaku snagu svih vanih istoriskih dogaaja vidi u ekonomskom razvitku drutva, u izmenama naina proizvodnje i razmene, u podeli drutva na razne klase, koje otuda proistie, i u meusobnim borbama tih klasa. Moda e prema meni biti jo blai ako dokaem da istoriski materijalizam moe biti od koristi ak i respektabilnosti britanskog filistra. Ja sam ukazao na injenicu da je pre etrdeset ili pedeset godina svakog obrazovanog stranca koji bi se nastanio u Engleskoj neprijatno iznenaivalo ono to je njemu moralo izgledati kao religiozno licemerstvo i ludost engleske "respektabilne" srednje klase. Ja u sada dokazati da respektabilna engleska srednja klasa onog doba nije ipak bila ba tako glupa kako je izgledala inteligentnom strancu. Njene religiozne tendencije se mogu objasniti. Kada je Evropa izila iz srednjeg veka, gradska buroazija, koja se uzdizala, bila je njen revolucionarni elemenat. Priznati poloaj koji je ona sebi izvojevala u srednjovekovnom feudalnom ureenju ve je postao preuzak za njenu ekspanzivnu snagu. Slobodni razvitak buroazije nije vie mogao da se uskladi s feudalnim sistemom, feudalni sistem morao je pasti. Meutim, veliki internacionalni centar feudalnog sistema bila je rimokatolika crkva. I pored svih unutranjih ratova, ona je ujedinjavala itavu feudalizovanu Zapadnu Evropu u jednu veliku politiku celinu, koja je bila u opreci kako prema izmatiko-grkom, tako i prema muhamedanskom svetu. Ona je feudalno ureenje okruila oreolom boanstvenosti. Ona je svoju sopstvenu hijerarhiju izgradila po feudalnom obrascu i, najzad, ona je bila najkrupniji feudalac, jer je njoj pripadala najmanje treina celokupnog katolikog zemljoposeda. Da bi se moglo stupiti u borbu protiv svetovnog feudalizma u svakoj zemlji i pojedinano, trebalo je prethodno razruiti ovu njegovu centralnu, osvetanu organizaciju. Meutim, u korak sa uzdizanjem buroazije iao je snaan polet nauke. Ljudi su se opet poeli baviti astronomijom, mehanikom, fizikom, anatomijom, fiziologijom. Za razvijanje njene industriske produkcije buroaziji je bila potrebna nauka koja bi ispitivala svojstva prirodnih tela i naine ispoljavanja prirodnih snaga. Ali do tog vremena nauka je bila samo pokorna slukinja crkve, kojoj nije doputeno da prekorauje okvire koje joj je postavila vera - ukratko, ona je bila sve drugo samo ne nauka. Sada se nauka pobunila protiv crkve; buroaziji je nauka bila potrebna, i ona je uzela uea u toj pobuni. Ja sam time dodirnuo samo dve take u kojima je buroazija, koja se uzdizala, morala doi u sukob s postojeom crkvom; ali to e biti dovoljno da bi se dokazalo, prvo, da je u borbi protiv vlasti katolike crkve klasa koja je

uzela najveeg uea bila upravo ta buroazija; i drugo, da je tada svaka borba protiv feudalizma morala da se oblai u religiozno ruho, da se morala upraviti u prvom redu protiv crkve. Ali ako je ubojni pokli dolazio sa univerziteta i od poslovnih ljudi po gradovima, on je neminovno nailazio na snaan odjek kod masa seoskog stanovnitva, kod seljaka, koji su svuda vodili ogorenu borbu protiv svojih duhovnih i svetovnih feudalaca, i to borbu za sam opstanak. Velika borba evropske buroazije protiv feudalizma dostigla je svoju kulminaciju u trima velikim odluujuim bitkama. Prva je bila ono to zovemo reformacija u Nemakoj. Na Luterov poziv za pobunu protiv crkve odazvala su se dva politika ustanka: najpre ustanak nieg plemstva, pod vodstvom Franca fon Zikingena, 1523 g., a zatim veliki seljaki rat 1525 g. Oba su bila uguena, uglavnom zbog neodlunosti najzainteresovanije partije, gradske buroazije - neodlunosti ije uzroke mi ovde ne moemo ispitivati. Od tog trenutka borba se izrodila u gloenje izmeu pojedinih kneeva i carske centralne vlasti i imala je za posledicu da je Nemaka za 200 godina bila izbaena iz reda politiki aktivnih nacija Evrope. U svakom sluaju, luteranska reformacija stvorila je novu religiju - i to takvu religiju kakva je apsolutnoj monarhiji i trebala. Tek to su seljaci severoistone Nemake primili luteranstvo, odmah su od slobodnih ljudi bili degradirani u kmetove. Ali tamo gde nije uspeo Luter, pobedio je Kalvin. Njegova dogma odgovarala je najsmelijima meu tadanjom buroazijom. Njegovo uenje o predestinaciji bilo je religiozni izraz injenice da u svetu trgovine i konkurencije uspeh ili bankrotstvo ne zavisi od delatnosti ili od umenosti pojedinca, ve od okolnosti koje ne zavise od njega. "Odreuje ne volja ili delatnost pojedinca, nego milost" nadmonih, ali nepoznatih ekonomskih snaga. I to je bilo naroito tano u vreme ekonsmskog prevrata, kada su sve stare trgovake puteve i trgovake centre potisli novi, kada su svetu bile otvorene Amerika i Indija i kada je ak i od davnina potovani ekonomski simbol vere - vrednost zlata i srebra - bio pokoleban i pretrpeo krah. Uz to je Kalvinovo crkveno ureenje bilo skroz naskroz demokratsko i republikansko; a kada je carstvo boje bilo republikanizovano, zar su onda mogla carstva ovog sveta da i dalje ostanu potinjena kraljevima, biskupima i feudalcima? Dok je luteranstvo u Nemakoj postalo posluno orue u rukama nemakih sitnih kneeva, kalvinizam je osnovao republiku u Holandiji i jake republikanske partije u Engleskoj, a naroito u kotskoj. U kalvinizmu je drugi veliki ustanak buroazije naao sebi gotovu borbenu teoriju. Ovaj je ustanak izbio u Engleskoj. Prvi potstrek dala mu je gradska buroazija, a srednje seljatvo (yeomanry) seoskih okruga izvojevalo je pobedu. I za udo: u sve tri velike buroaske revolucije ubojnu armiju ine seljaci, i ti seljaci su upravo ona klasa koja posle izvojevane pobede, zbog ekonomskih posledica te pobede, neminovno propada. Sto godina posle Kromvela engleske jomenri skoro je sasvim nestalo. Meutim, samo zahvaljujui intervenciji te jomenri i plebejskog elementa gradova, borba je

bila dovedena do odlunog svretka i Karlo I dospeo je na gubilite(12). Da bi buroazija pobrala makar samo one plodove pobede koji su tada bili zreli za berbu, bilo je potrebno da se revolucija dovede mnogo dalje preko njenog cilja - sasvim kao 1793 u Francuskoj i 1848 u Nemakoj. Izgleda da je to u stvari jedan od zakona razvitka buroaskog drutva. Posle ovog obilja revolucionarne delatnosti dola je neizbena reakcija, koja je sa svoje strane takoe otila dalje od cilja. Posle niza kolebanja utvrdilo se najzad novo teite, koje je sluilo kao polazna taka daljeg razvitka. Sjajni period engleske istorije, koji je filistarstvo nazvalo "velikom pobunom", i borbe koje su se posle njega vodile - zavravaju se relativno beznaajnim dogaajem od 1689 g., koji liberalna istoriografija naziva "slavnom revolucijom". Nova polazna taka bio je kompromis izmeu buroazije u njenom usponu i preanjih feudalnih krupnih zemljoposednika. Ovi poslednji, iako tada, kao i danas, obeleeni kao aristokratija, bili su ve odavno na putu da postanu ono to je mnogo docnije postao Luj Filip u Francuskoj: prvi buruji nacije. Na sreu Engleske, stari feudalni baroni pobili su jedni druge u ratovima Dveju Rua(13). Njihovi naslednici, iako veinom izdanci tih istih starih porodica, vodili su ipak poreklo od tako dalekih sporednih linija, da su obrazovali sasvim novu korporaciju; njihove navike i tenje bile su mnogo vie buroaske nego feudalne; oni su odlino poznavali vrednost novca i odmah su pristupili poveavanju rente sa svoga zemljita time to su oterali stotine sitnih zakupaca i zamenili ih ovcama. Henrik VIII(14) stvorio je u masama nove lendlordove-buruje time to je poklanjao i u bescenje prodavao crkvena dobra; to isto su uinile konfiskacije krupnih dobara, koje su neprekidno trajale sve do kraja XVII veka, jer su ta dobra zatim razdavana skorojeviima ili poluskorojeviima. Zato engleska "aristokratija" od Henriha VII(15) ne samo da se nije suprotstavljala razvitku industriske proizvodnje ve je, naprotiv, nastojala da iz nje izvue koristi. A isto tako je jedan deo krupnih zemljoposednika, iz ekonomskih ili politikih pobuda, uvek bio spreman na saradnju s voama finansiske i industriske buroazije. Na taj nain kompromis od 1689 g. mogao se lako ostvariti. Politika spolia opima* - poloaji, sinekure, velike plate - ostajali su i dalje krup-nim porodicama zemljinog plemstva, pod uslovom da one u zadovoljavajuoj meri tite ekonomske interese finansiske, industriske i trgovake srednje klase. A ti ekonomski interesi bili su ve tada dovoljno moni; oni su najzad odreivali optu politiku nacije. Istina, oko pojedinih pitanja jo je moglo biti sporova, ali je aristokratska oligarhija i suvie dobro znala da je njen sopstveni ekonomski prosperitet nerazdvojno povezan s prosperitetom industriske i trgovake buroazije.
(*) Ratni plen. - Prev.

Od tog vremena buroazija je bila skroman, ali priznat sastavni deo vladajuih klasa Engleske. Zajedno sa svima njima ona je bila zainteresovana u ugnjetavanju velike radne mase naroda. Sam trgovac ili fabrikant u odnosu prema svojim nametenicima, svojim radnicima, svojim

mlaima bio je u poloaju gazde-hranioca, ili, kako se to jo do pre kratkog vremena u Engleskoj govorilo, "prirodnog pretpostavljenog". On je imao da iz njih isteruje to je mogue vie i to je mogue boljeg rada; u tu svrhu on ih je morao vaspitavati u odgovarajuoj pokornosti. On je sam bio religiozan; njegova religija dala mu je zastavu pod kojom se borio protiv kralja i lordova; nije dugo trebalo da otkrije i sredstva koja mu je ta religija pruala da obradi due svojih prirodnih potinjenih i da ih uini poslunim svim zapovestima gazda-hranilaca, koje im je nedokuiva promisao boja postavila za stareine. Ukratko, engleski buruj je sada bio sauesnik u ugnjetavanju "niih stalea", velike proizvoake narodne mase, a jedno od sredstava koja su pri tom ugnjetavanju upotrebljavana bio je uticaj religije. Ali ovome treba dodati jo jednu okolnost, koja je pojaala religiozne naklonosti buroazije: pojavu materijalizma u Engleskoj. Ovo novo bezboniko uenje nije samo uasavalo bogobojaljivi srednji stale, ono je uz to proglasilo sebe za filozofiju koja jedino prilii naunicima i obrazovanim svetskim ljudima, nasuprot religiji koja je dosta dobra za neobrazovanu veliku masu, ukljuujui tu i buroaziju. Sa Hobsom ono je istupilo na scenu kao branilac kraljevske svemoi i pozvalo apsolutnu monarhiju da ukroti onoga puer robustus sed malitiosus,* tj. narod. I kod Hobsovih sledbenika, Bolingbroka, eftsberija itd. novi, deistiki oblik materijalizma ostajao je aristokratsko, ezoteriko** - i stoga buroaziji mrsko - uenje, ne samo zbog njegove religiozne jeresi, ve i zbog njegovih antiburoaskih politikih veza. Zato su, nasuprot materijalizmu i deizmu aristokratije, ba protestanske sekte, koje su dale zastavu i ljudstvo u borbi protiv Stjuarta(16), postale u isti mah glavne borbene snage progresivne srednje klase i sainjavaju jo i danas kimu "velike liberalne partije".
(*) Snaan, ali pakostan deak. Prev. (**) Za posveene. - Prev.

U meuvremenu materijalizam je iz Engleske preao u Francusku, gde je zatekao drugu materijalistiku filozofsku kolu, koja je proistekla iz kartezijanstva i s kojom se on stopio. I u Francuskoj on je isprva ostao iskljuivo aristokratska doktrina. Ali uskoro je njegov revolucionarni karakter izbio na videlo. Francuski materijalisti nisu ograniili svoju kritiku na isto religiozne stvari; oni su kritikovali svaku naunu tradiciju, svaku politiku ustanovu svog vremena; da bi dokazali optu primenljivost svoje teorije, oni su izabrali najkrai put: oni su je odvano primenili na sve objekte znanja u onom dinovskom delu po kome su dobili ime, u "Enciklopediji". Na taj nain, materijalizam je u ovom ili onom obliku - kao otvoreni materijalizam ili kao deizam - postao pogled na svet itave obrazovane omladine u Francuskoj, i to u tolikoj meri da je za vreme velike revolucije to uenje, koje su na svet doneli engleski rojalisti, dalo francuskim republikancima i teroristima teoretsku zastavu i ujedno tekst za "Deklaraciju prava oveka". Velika francuska revolucija bila je trei ustanak buroazije, ali prvi koji je potpuno zbacio sa sebe religiozno ruho i u kome je borba voena na

neprikrivenom politikom terenu. Ali ona je u isto vreme bila i prvi ustanak u kome je borba zaista dovedena do unitenja jednog od protivnika, aristokratije, i do potpune pobede drugog, buroazije. Kontinuitet izmeu dorevolucionarnih i porevolucionarnih ustanova i kompromis izmeu krupnih zemljoposednika i kapitalista nali su u Engleskoj svoj izraz u kontinuitetu sudskih presedana, kao i u tom potovanju kojim su tamo sauvani feudalni zakonski oblici. U Francuskoj, revolucija je potpuno raskinula s tradicijama prolosti, uklonila poslednje tragove feudalizma i u "Code civil",* majstorski prilagodila modernim kapitalistikim odnosima staro rimsko pravo - onaj gotovo savreni izraz pravnih odnosa koji proistiu iz onog stupnja ekonomskog razvitka koji je Marks nazvao "robnom proizvodnjom", tako majstorski da ovaj revolucionarni francuski zakonik jo i danas svim drugim zemljama - ne izuzimajui ni Englesku - slui kao obrazac za reforme prava vlasnitva. Pritom ne treba da zaboravimo jedno. Iako englesko pravo i dalje izraava ekonomske odnose kapitalistikog drutva na jednom varvarskom feudalnom jeziku, koji odgovara stvari koju hoe da izrazi upravo onako kao engleska ortografija engleskom izgovoru vous ecrivez Londres et vous prononcez Constantinople,** rekao je jedan Francuz, - ipak je to isto englesko pravo jedino pravo koje je sauvalo u neiskvarenom obliku i koje je u Ameriku i kolonije presadilo najbolji deo one line slobode, lokalne samouprave i zatite od svakog tueg meanja izuzev sudskog, ukratko sve one starogermanske slobode koje su na kontinentu pod apsolutnom monarhijom propale i koje dosada nigde nisu potpuno ponovo izvojevane.
(*) "Graanski zakonik". - Prev. (**) Vi piete London, a izgovarate Carigrad.

Ali vratimo se naem britanskom buruju. Francuska revolucija pruala mu je sjajnu priliku da uz pomo kontinentalnih monarhija upropasti francusku pomorsku trgovinu, anektira francuske kolonije i suzbije poslednje francuske pretenzije na pomorsko suparnitvo. To je bio jedan od razloga zato se on borio protiv te revolucije. Drugi razlog bio je taj to mu metodi te revolucije nikako nisu bili po volji. Ne samo njen "prokleti" terorizam, ve i sam njen pokuaj da do krajnosti sprovede vladavinu buroazije. A ta bi uopte mogao da radi britanski buruj bez svoje aristokratije, koja ga je nauila manirima (manirima dostojnim uitelja) i koja je za njega izmiljala mode, koja je davala oficire za vojsku, tog uvara poretka u zemlji, i za flotu, tog osvajaa novih kolonijalnih poseda i novih trita? - Istina, postojala je i meu buroazijom napredna manjina, ljudi iji interesi pri ovom kompromisu nisu ba najbolje proli; ta manjina, koja se sastojala iz nie srednje klase, pokazivala je simpatije za revoluciju, ali je u parlamentu bila nemona. Na taj nain, ukoliko je vie materijalizam postajao Credo* francuske revolucije, utoliko se bogobojaljivi engleski buruj vre drao svoje religije. Zar doba terora u Parizu nije dokazalo ta biva kada narod izgubi religiju? Ukoliko se vie materijalizam irio iz Francuske u susedne zemlje i ukoliko je vie dobivao pojaanja od srodnih teoretskih struja, naroito od nemake

filozofije, ukoliko vie su na kontinentu materijalizam i slobodoumlje uopte postajali nuna kvalifikacija za obrazovanog oveka, utoliko se upornije engleska srednja klasa drala svojih raznovrsnih religioznih verovanja. Ma koliko se ona meusobno razlikovala, ipak su sva ona bila izrazito religiozna, hrianska verovanja.
(*) Credo - Vjeruju. - Prev.

Dok je revolucija osigurala u Francuskoj politiki trijumf buroazije, u Engleskoj su Vat, Arkrajt, Kartrajt(17) i drugi otpoeli industrisku revoluciju, koja je potpuno pomerila teite ekonomske snage. Bogatstvo buroazije raslo je sada neuporedivo bre negoli bogatstvo zemljine aristokratije. U samoj buroaziji finansiska aristokratija, bankari itd., sve su vie zaostajali iza fabrikanata. Kompromis iz 1689 g., ak i posle izmena koje su postepeno izvrene u korist buroazije, nije vie odgovarao obostranom poloaju ugovaraa. Isto tako se izmenio i karakter tih ugovaraa; buroazija iz 1830 g. veoma se razlikovala od one iz prologa veka. Politika vlast jo je ostala u rukama aristokratije i ova ju je upravljala protiv zahteva nove industriske buroazije, stoga se ta politika vlast, nije mogla uskladiti s novim ekonomskim interesima. Bila je potrebna nova borba protiv aristokratije, i ona se mogla zavriti samo pobedom nove ekonomske snage. Pod impulsom francuske revolucije iz 1830 g. najpre je, uprkos svemu otporu, sprovedena reforma parlamenta. To je buroaziji dalo priznat i snaan poloaj u parlamentu. Zatim je dolo ukidanje itnih zakona(18), koje je jednom zauvek utvrdilo prevlast buroazije, a naroito njenog najaktivnijeg dela, fabrikanata, nad zemljinom aristokratijom. To je bila najvea pobeda buroazije, ali i poslednja koju je ona izvojevala iskljuivo u svom sopstvenom interesu. Sve svoje docnije trijumfe ona je morala da deli s jednom novom socijalnom snagom, koja je najpre bila s njom u savezu, ali koja je docnije stupila u suparnitvo s njome. Industriska revolucija stvorila je klasu krupnih kapitalista-fabrikanata, ali u isto vreme i daleko mnogobrojniju klasu fabrikih radnika. Ova klasa neprestano je brojno rasla, u istoj meri u kojoj je industriska revolucija zahvatala jednu granu proizvodnje za drugom. Ali s njenom brojnou rasla je i njena snaga, i ta snaga pokazala se ve 1824 g., kada je primorala tvrdokorni parlamenat na ukidanje zakona protiv slobode udruivanja. Za vreme agitacije za reformu radnici su sainjavali radikalno krilo partije reformi; kada im je akt od 1832 g. oduzeo pravo glasa, oni su izloili svoje zahteve u Narodnoj karti (people's charter) i, nasuprot velikoj buroaskoj Ligi protiv itnih zakona, konstituisali se u nezavisnu partiju artista(19). To je bila prva radnika partija naeg doba. Zatim su na kontinentu dole revolucije od februara i marta 1848 g., u kojima su radnici odigrali tako znaajnu ulogu i u kojima su oni, bar u Parizu, istupili sa zahtevima koji su bili apsolutno nedopustivi s gledita kapitalistikog drutva. A zatim je dola opta reakcija. Najpre poraz artista 10 aprila 1848 g.(20), onda uguenje pariskog radnikog ustanka u junu iste godine, zatim neuspesi od 1849 g. u Italiji, Maarskoj, junoj Nemakoj,

najzad, pobeda Luja Bonaparte nad Parizom 2 decembra 1851 g.(21) Tako je bio, bar za neko vreme, oteran bauk radnikih zahteva, ali po koju cenu! Ako je britanski buruj jo i ranije bio uveren u nunost da se prost narod dri u religioznosti, koliko je jae morao on oseati tu nunost posle svih tih iskustava? I ni najmanje se ne obazirui na podrugljive osmehe svojih kontinentalnih drugova, on je i dalje iz godine u godinu troio hiljade i desetine hiljada za propovedanje jevanelja niim staleima. Nezadovoljan svojom vlastitom religioznom mainerijom, on se obratio "bratu Donatanu"(22), tadanjem najveem organizatoru religiozne spekulacije, i uvozio je iz Amerike revivalizam, Mudija i Senkija(23) i tako dalje; najzad, on je pristao i na opasnu pomo Vojske spasa. Ova ponovo oivljava propagandistika sredstva prvobitnog hrianstva, obraa se sirotinji kao izabranima i bori se protiv kapitalizma na svoj religiozni nain; time ona razvija elemenat starohrianske klasne borbe, koji jednog dana moe biti vrlo fatalan za imune ljude koji danas na tu stvar troe gotove pare. Izgleda da je to zakon istoriskog razvitka da buroazija ni u jednoj evropskoj zemlji ne moe osvojiti politiku vlast - bar ne za due vreme - onako iskljuivo kao to ju je drala u rukama feudalna aristokratija u srednjem veku. ak i u Francuskoj, gde je feudalizam tako potpuno iskorenjen, burozija, kao klasa u celini, posedovala je vlast samo u kratkim vremenskim razmacima. Pod Lujem Filipom, 1830-1848, vladao je samo jedan mali deo buroazije, njen kudikamo vei deo bio je usled visokog cenzusa lien izbornog prava. Za vreme Druge republike vladala je itava buroazija, ali samo tri godine; njena nesposobnost prokrila je put Drugom carstvu. Tek sada, u Treoj republici(24), buroazija je, kao celina, vladala punih dvadeset godina, i pri tome ve sada pokazuje utene znake raspadanja. Dugogodinja vladavina buroazije bila je dosada mogua samo u zemljama kao to je Amerika, gde feudalizam nikada nije postojao i gde se drutvo od samog poetka stvaralo na buroaskom temelju. Pa ak i u Francuskoj i Americi naslednici buroazije, radnici, ve glasno kucaju na vrata. U Engleskoj buroazija nije nikada vladala sama. ak i njena pobeda iz 1832 g. ostavila je aristokratiji gotovo iskljuivo sve visoke upravne poloaje. Pokornost s kojom se bogata srednja klasa s tim mirila bila je za mene neobjanjiva sve dok jednog dana krupni liberalni fabrikant g. V. A. Forster nije u jednom svom govoru preklinjao bredfordsku omladinu da radi njenog sopstvenog napretka ui francuski i pri tom ispriao, koliko je on sam sebi izgledao glup kada je, postavi ministar, najednom dospeo u drutvo u kome je francuski jezik bio potreban bar kao i engleski! I zaista, tadanji engleski buruji bili su, proseno, sasvim neobrazovani skorojevii, koji su, hteli ne hteli, morali prepustiti aristokratiji sve one vie upravne poloaje za koje su bila potrebna druga svojstva osim ostrvske ogranienosti i ostrvske naduvenosti, zainjene poslovnom lukavou.*
(*) Pa ak i u poslovnim stvarima naduvenost nacionalnog ovinizma vrlo je bedan savetnik. Sve do pre kratkog vremena obian engleski fabrikant smatrao je poniavajuim za Engleza da govori na nekom drugom jeziku osim na svom sopstvenom, i bio je do izvesne mere ponosan na to da se "bednici" - stranci naseljavaju u Engleskoj i da mu uteuju trud da

svoje proizvode prodaje u inostranstvu. On nije ni primetio da su ti stranci, mahom Nemci, uzeli time u svoje ruke veliki deo engleske spoljne trgovine - uvoz nimalo manje od izvoza - i da se neposredna spoljna trgovina Engleza poela postepeno ograniavati na kolonije, Kinu. Sjedinjene Doave i Junu Ameriku. Jo manje je primetio da su ovi Nemci trgovali a drugim Nemcima u inostranstvu, koji su s vremenom organizovali itavu mreu trgovakih kolonija po celom svetu. Kada je pak pre jedno etrdeset godina Nemaka po ela da ozbiljno proizvodi za izvoz, ona je u tim nemakim trgovakim kolonijama imala instrumenat koji joj je uinio sjajne usluge u njenom pretvaranju, u tako kratkom vremenu, od zemlje koja je izvozila ito - u industrisku zemlju prvog reda. Onda je pre otprilike deset godina, engleskog fabrikanta najzad obuzeo strah i on se propitivao kod svojih poslanika i svojih konzula kako je do toga dolo da on vie nije u stanju da odri svoje muterije. Jednoduni odgovor glasio je: 1. vi ne uite jezik vaeg muterije, ve zahtevate da on govori vaim jezikom, i 2. vi ak i ne pokuavate da zadovoljite potrebe, navike i ukuse vaeg muterije, ve zahtevate da on prihvati vae engleske. (Engelsova primedba.)

Jo i danas beskrajne debate po novinama o "Middle-class-education"* pokazuju da engleska srednja klasa jo uvek ne smatra sebe dovoljno spremnom za najbolje obrazovanje i da za sebe trai neto skromnije. Prema tome, izgledalo je posve prirodno, ak i posle ukidanja itnih zakona, da su ljudi koji su izvojevali pobedu, Kobdeni, Brajti, Forsteri i dr., bili iskljueni iz svakog uea u zvaninoj vladi, sve dok im najzad, dvadeset godina docnije, jedan nov akt o reformi nije otvorio vrata ministarstva. ak i dandanas je engleska buroazija tako duboko proeta oseanjem svoje sopstvene drutvene inferiornosti, da na svoj sopstveni i na narodni troak izdrava paradnu kastu badavadija, koja ima da na svim sveanostima dostojno reprezentuje naciju, i da se sama osea visoko poaenom kada kakav buruj bude priznat za dostojnog da bude primljen u ovu ekskluzivnu korporaciju, koju je na kraju krajeva stvorila ta ista buroazija.
(*) "Vaspitanje srednje klase". - Prev.

Tako industriska i trgovaka srednja klasa jo nije bila uspela da zemljinu aristokratiju potpuno ukloni s politike vlasti, kada se na pozornici pojavio nov konkurent, radnika klasa. Reakcija posle artistikog pokreta i posle revolucija na kontinentu i uz to neuvena ekspanzija engleske industrije od 1848-66 g. (koja se obino pripisuje samo slobodnoj trgovini, ali koja je u mnogo veoj meri posledica ogromnog proirenja eleznica, okeanskih parobroda i saobraajnih sredstava uopte) ponovo su doveli radnike u zavisnost od liberala, kod kojih su oni, kao u doba pre artista, sainjavali radikalno krilo. Meutim postepeno su zahtevi radnika za pravom glasa postali neodoljivi; dok su se vigi, voe liberala, jo plaili, Dizraeli je dokazao svoju nadmonost; iskoristivi povoljan trenutak za torijevce, on je za gradske izborne okruge uveo pravo glasa po "Household"-u (po kome su imali pravo glasa svi oni koji stanuju u zasebnoj kui) i s time povezao izmenu izbornih okruga. Posle toga je skoro dolo tajno glasanje (the ballot); zatim, 1884 g. pravo glasa po Household-u bilo je proireno na sve izborne okruge, pa i na grofovije, i izvrena je nova podela izbornih okruga, koja ih je meusobno donekle izjednaila. Zahvaljujui svemu tome, snaga radnike klase toliko se na izborima poveala, da ona sada u 150 do 200 izbornih okruga sainjava veinu biraa. Ali nema bolje kole za potovanje tradicija nego to je parlamentarni sistem! Ako srednja klasa s uvaavanjem i strahopotovanjem gleda na grupu koju lord Don Maners u ali naziva

"naim starim plemstvom", onda je i radnika masa tada gledala s respektom i uvaavanjem na tada tako zvanu "bolju klasu", na buroaziju. I doista, pre petnaest godina britanski radnik bio je uzor-radnik, ije strahopotovanje prema poloaju njegovog poslodavca i ije samoobuzdavanje i poniznost pri postavljanju svojih sopstvenih zahteva su sipali melem na rane koje su naim nemakim katedarskim socijalistima zadavale neizleive komunistike i revolucionarne tendencije njihovih domaih nemakih radnika. Meutim, engleski buruji bili su dobri poslovni ljudi i videli su dalje negoli nemaki profesori. Oni su vrlo nerado delili svoju vlast s radnicima. U vreme artista nauili su na ta je sve sposoban onaj puer robustus sed malitiosus, narod. Otada je njima bio nametnut vei deo Narodne karte, koja je postala zakon zemlje. Sada je vie nego ikada trebalo obuzdati narod moralnim sredstvima, a prvo i najvanije moralno sredstvo kojim se moe delovati na mase ostala je - religija. Otuda potie popovska prevlast u kolskim upravama, otuda sve vee samooporezivanje buroazije za sve mogue vrste bogomoljake demagogije, poev od ritualizma pa sve do Vojske spasa. I sada je doao trijumf britanskog respektabilnog filistarstva nad slobodoumljem i religioznom indiferentnou kontinentalnog buruja. Radnici Francuske i Nemake postali su buntovnici. Oni su bili potpuno zaraeni socijalizmom, i uz to jo, iz vrlo pojmljivih razloga, uopte nisu mnogo marili za zakonitost pri izboru sredstava za izvojevanje vlasti. Puer robustus postajao je ovde zaista svakim danom sve vie malitiosus. ta je drugo ostajalo francuskom i nemakom buruju kao krajnje sredstvo nego da utke odbace svoje slobodoumlje, kao to drski deran, kad oseti da ga morska bolest sve vie i vie savlauje, neprimetno baca upaljenu cigaru s kojom se kooperio na palubi broda? Jedan za drugim, bogohulnici su poeli da se preruavaju u pobone ljude, da govore s potovanjem o crkvi, njenim uenjima i obredima, i sami su obavljali te obrede koliko je bilo potrebno. Francuski buruji odrekli su se petkom od mesa, a nemaki buruji do iznemoglosti su sedeli u svojim crkvenim stolicama sluajui beskrajne protestantske propovedi. Sa svojim materijalizmom oni su navukli na sebe nevolju. "Religija se mora sauvati narodu" - to je bilo poslednje i jedino sredstvo za spasavanje drutva od potpune propasti. Na nesreu po sebe same, oni su to otkrili tek onda poto su uinili sve to je u ljudskoj moi da religiju zauvek razrue. I tada je doao momenat kada je bio red na britanskog buruja da se potsmeva i da im dovikne: "E, budale, pa to sam vam ja mogao rei jo pre dvesta godina!" Meutim, bojim se da ni religiozna zatuca nost britanskog buruja, ni obraenje kontinentalnog buruja, koje je dolo post festum,* nee moi da obuzda proletersku bujicu koja sve vie raste. Tradicija je velika konica, ona je sila inercije u istoriji. Ali ona je samo pasivna, i zato mora podlei. Ni religija ne moe dugo sluiti kao zatitni bedem kapitalistikog drutva. Ako su nae pravne, filozofske i religiozne pretstave blii i dalji izdanci ekonomskih odnosa koji vladaju u datom drutvu, onda se te pretstave ne mogu dugo odrati kad su se ekonomski odnosi iz osnova izmenili. Ili

moramo poverovati u natprirodno otkrovenje, ili moramo priznati da nikakve religiozne propovedi nisu u stanju da podupru drutvo koje propada.
(*) Posle praznika, dockan. - Prev.

I zaista, i u Engleskoj su radnici ponovo poeli da se komeaju. Nema sumnje da su oni sputani kojekakvim tradicijama: buroaskim tradicijama kakva je, na primer, nadaleko raireno sujeverje da su mogune samo dve partije, konzervativna i liberalna, i da radnika klasa mora postii svoje osloboenje pomou velike liberalne partije; radnikim tradicijama, nasleenim iz vremena prvih nesigurnih pokuaja radnika da izvre samostalne akcije - kakva je, na primer, kod mnogobrojnih starih tredjuniona iskljuivanje svakog onog radnika koji nije progo kroz redovno uenje, to ne znai nita drugo nego da svaki takav sindikalni savez sprema sebi svoje sopstvene trajkbrehere. Ali uprkos svemu tome, engleska radnika klasa kree se napred, kao to je ak i gospodin profesor Brentano bio primoran da, na svoju veliku alost, saopti svojoj katedarskosocijalistikoj sabrai. Ona se, kao i sve u Engleskoj, kree laganim, odmerenim korakom; negde sa oklevanjem, a negde pipajui i inei delimino neplodne pokuaje; ona se kree mestimino s preterano obazrivim nepoverenjem prema rei socijalizam, primajui ipak postepeno u sebe njegovu sutinu; ona se kree, i to kretanje zahvata jedan sloj radnika za drugim. Ona je sada probudila iz mrtvakog sna nekvalifikovane radnike londonskog Istenda, i mi smo svi videli kakav su joj sjajan potstrek zato dale ove nove snage. I ako tok ovog kretanja ne ide u korak s nestrpljenjem ovih ili onih ljudi, neka ti ljudi ne zaboravljaju da su upravo u radnikoj klasi ive najbolje strane engleskog nacionalnog karaktera, i da svaki korak napred koji je u Engleskoj jednom uinjen, vie nikada ne propada. Ako sinovi starih artista, iz ve spomenutih razloga, nisu bili sve ono to se moglo oekivati, ipak izgleda da e unuci biti dostojni svojih dedova. Meutim, pobeda evropske radnike klase ne zavisi samo od Engleske. Ona se moe obezbediti samo zajednikom akcijom bar Engleske, Francuske i Nemake. U ovim dvema poslednjim zemljama radniki pokret prilino je izmakao ispred engleskog. U Nemakoj njegova udaljenost od trijumfa ak se moe odmeriti. Napredak radnikog pokreta u toku poslednjih 25 godina nema sebi ravna. On se kree napred sa sve veom brzinom. Ako je nemaka buroazija pokazala kako je jadan njen nedostatak politike sposobnosti, discipline, hrabrosti, energije, nemaka radnika klasa je pokazala da raspolae u dovoljnoj meri svim tim svojstvima. Pre skoro etiri stotine godina Nemaka je bila ishodite prvog velikog ustanka evropske srednje klase; kako stvari danas stoje, zar bi bilo nemogue da Nemaka bude i pozornica prve velike pobede evropskog proletarijata? 20 aprila 1892 g. Fusnote:

(1) Agnosticizam - od grke rei a - ne, gnosis - poznavanje. Filozofski pravac koji porie mogunost spoznaje sveta. Glavni pretstavnici agnosticizma: engleski filozof Hjum (1711-1776), koji je smatrao da ovek ne moe znati da li spoljni svet postoji, i nemaki filozof Kant (1724-1804), po kome spoljni svet ("stvar po sebi") postoji, ali ga je nemogue spoznati. (2) Nominalizam - od latinske rei nomen - ime, pravac u srednjovekovnoj filozofiji, ije pristalice su tvrdile da su pojmovi samo imena samih stvari, da ideje, pojmovi ne postoje samostalno. Nasuprot ovome, u sutini materijalistikom pravcu srednjovekovne filozofije, drugi pravac - realizam zastupao je shvatanje da su pojmovi sami po sebi realni. Prema tome, ovaj drugi pravac bio je idealistiki. (3) Bekon (Bacon, Francis) 1561-1626 - engleski filozof-materijalist. (4) Anaksagora (oko 500 - oko 428 pre nae ere) - starogrki filozof. Po njegovom shvatanju priroda se sastoji iz najsitnijih, neprolaznih, ali kvalitativno razliitih delia, iz takozvanih homojomerija. - Demokrt (oko 460 - oko 371 pre nae ere) - starogrki filozof-materijalist. Osniva antikog atomizma. Po njegovom uenju vasiona se sastoji od neizmerno malih atoma koji se vie ne mogu deliti i koji se nalaze u stalnom kretanju. (5) Hobs (Hobbes, Thomas) 1588-1679 - engleski filozof-materijalist. (6) Percipirati - vidi: Percepcija. (7) Lok (Locke, John) 1632-1704 - engleski filozof. (8) Deizam - filozofski pravac koji ne priznaje religiju s njenim kultom linosti boga, ali se ne odrie ideje boga. Deizam shvata boanstvo kao prauzrok svih stvari, kao silu koja je dala prvi potstrek. Po shvatanju deista bog je dodue u poetku stvorio prirodu, ali je sam ogranien prirodnim zakonima, ne moe da dela po svojoj sopstvenoj volji, da pravi uda koja se kose s prirodnim zakonima. Deizam je na taj nain pruio mogunost da se na uvijen, nedosledan nain priznaju zakljuci materijalizma. (9) Izloba od 1851 - prva svetska izloba, prireena u Londonu. Na njoj su se prvi put zdruili izlagai najrazliitijih zemalja. (10) Vojska spasa - buroaska dobrotvorno-religiozna organizacija, osnovana 1865 u Londonu. Cilj joj je ukazivanje "duhovne" i materijalne pomoi najbednijim drutvenim slojevima. Podravana je od nekih kapitalistikih krugova u nameri da se otupi klasna svest proletarijata i njegova borbenost. (11) Percepcija - neposredni ulni odraz predmeta u ovekovoj svesti. (12) Odnosi se na buroasku revoluciju u Engleskoj sredinom 17 veka. Kromvel (Cromvell, Oliver) 1599-1658 - jedan od voa engleske buroaske

revolucije. - Karlo I - engleski kralj od 1625-1649, pogubljen je 1649 od revolucionarnog naroda. (13) Ratovi Dveju Rua - borbe izmeu dveju grupa engleskog plemstva, Crvene i Bele Rue, za engleski presto u godinama 1455-1485 (Rue su bile znakovi njihovih grbova). (14) Henrik VIII - engleski kralj od 1509-1547. (15) Henrik VII - engleski kralj od 1485-1509. (16) Stjuart - kraljevska porodica u Engleskoj u XVII veku, u eposi buroaske revolucije. (17) Vat (Watt, James) 1736-1819 - pronalaza parne maine, Arkrajt (Arkwirght, Sir Richard) 1732-1792 - pronalaza maine predilice, Kartrajt (Cartwright, Edmund) 1743-1823 - pronalaza mehanikog razboja. (18) Ima se u vidu ukidanje carina na uvoz ita u Englesku, godine 1842. (19) artistiki pokret u Engleskoj obuhvatio je u godinama 1830-40 ogromnu veinu engleske radnike klase i bio je prvi samostalni politiki pokret proletarijata. Svoj naziv ("artizam") dobio je po pretstavci (karti arter) koju su 1839 radnici podneli parlamentu i u kojoj su bili izloeni osnovni zahtevi radnika: 1. opte pravo glasa; 2. jednaka podela izbornih srezova; 3. ukidanje imovinskog cenzusa za kandidate za parlamenat; 4. parlamenat koji e se svake godine ponovo birati; 5. tajno glasanje; 6. dnevnice za lanove parlamenta. Borbu za ove zahteve vodila je radnika klasa Engleske u toku vie godina, peticijama, trajkovima, demonstracijama i oruanim sukobima s policijom. "artisti i trajkaki pokret koji su oni organizovali odigrali su veliku ulogu, primorali su vladajue klase da pristanu na niz ustupaka u oblasti izbornog sistema, u oblasti likvidacije takozvanih "trulih mesta", realizacije nekih taaka "artera". artizam je odigrao znaajnu istorisku ulogu i potstakao jedan deo vladajuih klasa da pristane na izvesne ustupke, na reforme, da bi se izbegli vei potresi". (Staljin.) (20) 10 aprila 1848 - dan koji su artisti bili odredili za grandioznu demonstraciju u Londonu. Engleska vlada koncentrisala je velike oruane snage i spreila je demonstraciju. Posle 10 aprila 1848 pokret je poeo da opada. (21) 22-26 juni 1848 - ustanak pariskog proletarijata. Buroaskorepublikanska vlada uguila je ustanak i mnogo hiljada pariskih radnika, ena i dece zverski je mueno i poubijano. - 1849 uguene su revolucije u Italiji, Maarskoj i junoj Nemakoj. - Luj Bonaparta (1808-1873) - od 10 decembra 1848 pretsednik Francuske Republike, dravnim udarom od 2 decembra 1851 postao je ef egzekutivne vlasti na deset godina, a godinu dana kasnije car pod imenom Napoleon III (1852-1871).

(22) Brat Donatan - nadimak za Sjedinjene Amerike Drave u XIX veku, kao to je "Don Bul" za Englesku. Docnije se uobiajio nadimak "Ujak Sem" ("Uncle Sam"). (23) Revivalizam - ponovno oivljavanje religije - pokret koji je sebi postavio cilj da ponovo podigne sve slabiji uticaj religije na mase, da ga produbi i ojaa - U 19 veku spadali su meu organizatore toga pokreta ameriki misionari koje Engels pominje, autori religioznih himni, kao Mudi (Moody) i Senki (Sankey). (24) Druga republika u Francuskoj postojala je od Februarske revolucije 1848 do dravnog udara Luja Bonaparte 2 decembra 1851. - Drugo carstvo, - carstvo Napoleona III (1852-1871), za razliku od Prvog carstva Napoleona I (1804-1814). - Tpea republika u Francuskoj postojala je od 1871 do juna 1940, kada je tadanja francuska vlada kapitulirala pred Hitlerovom Nemakom.