Veciti Mladozenja

Jakov Ignjatovi je roen 1824. god. u Sentandreji, kod Budimpeste, mestu koje su naselili Srbi beedi iz domovine zbog turske vlasti. Ljudi koji su iveli u Santandreji su bili veliki trgovci, poznati ratnici,visoki inovnici i svetenici. Takvu Santandreju,modnu i prosperitetnu, Jakov Ignjatovid je upamtio po priama iz detinjstva. U njegovo vreme ona je ekonomski i duhovno polako odumirala. Ovaj srpski pisac, koji je svoja dela stvarao izvan Srbije, bio je husar i u vreme revolucije 1848. godine, za razliku od svojih Vojvoana, je bio na strani Maara. iveo je u Peti i bio poslanik u ugarskom saboru i bio poznat kao veliki govornik protiv Austrije "kao dravnog udovita". Bio je veliki uvar srpske prolosti i tradicije, srpske Sentandreje, ali i pored toga su ga Srbi smatrali otpadnikom i izdajnikom jer je zagovarao toleranciju izmeu Srba i Maara,a u Maarskoj video svoju drugu domovinu. Umro je u Novom Sadu 1888.godine. Jakov Ignjatovid je pisao pripovetke I romane. Imao je vrlo buran i dinamian ivot, ali i talenta da lako pie, to je uslovilo i veliki broj dela. Govorio je: "Gde god udarite u mene slavinu,tu,tu....svugde de potedi roman."U najpoznatija njegova ostvarenja ubrajaju se proze: Milan Narandic, udan svet, Vasa Repekt, Veiti mjadoenja, Stari i novi majstori i Petnica. U njegovim romanima prisutne su su dve orijentacije koje su odreivale tematiku njegovih dela, a to su: okrenutost prema epskoj srpskoj prolisti, ispunjenot nacionalnim zanosom i zainteresovanost za savremane drutvene probleme. Jakov Ignjatovid nije bio stvaralac veliki imaginacije, nego pisac dobrih zapaanja i velikog iskustva koje je unosio u svoju prozu. O svom knjievnom postupku on kae: U delu sam crtao slike i karaktere onakvi kakvi se ti u ivotu pokaziju, realistiki, kako jesu a ne kako bi se htelo. Njegovo najbolje realistiko i najpotpunije i kompozicijski najsreenije delo je Veiti mladoenja. O ROMANU Da bi to slikovitije pokazao te meuljudske odnose u Sentandreji, Jakov ignjatovid, u roman uvodi i razne scene sa puta u Krakov; put koji traje danima, nedeljama i mesecima. Put do Krakova obeleen je i nizom drugih slika i situacija kojima, naravno, dominira ama, sa svojim poznavanjem poljskog jezika i velikim smislom za alu. Stari Sentandrejci, stalno na umu imaju profit. A steeno bogatstvo znali su i da pokau. elja im je bila da u svemu budu vidjeni, ali u tome nije bilo, niti je smelo biti rasipnitva.Takav je Sentandrejski svet o kome Jakov Ignjatovid pripoveda do desetog poglavlja.

O drugoj generaciji Sentandrejaca Jakov Ignjatovid poinje da pripoveda od jedanaestog poglavlja, od trenutka kada Sofra Kirid sa svojim prijaeljima vrada sa puta iz Krakova. Sofra Kirid je zadovoljan uinkom...Za stariju generaciju karakteristina je energinost i spretnost u sticanju bogatstva, ali ne na bezoan nain. Prema blinjima su ozbiljni i strogi, u kudi gostoljubivi a izvan kude odvani i preduzetni. Pisac Jakov Ignjatovid je, razvijajudi roman Veiti mladoenj, pokazao u stvari odnos izmeu starog i novog, pruajudi jasnu sliku zato je stari svet uspevao i bio zadovoljan i sredan, i zato mladi svet propada. On sa simpatijama gleda na staro, ali se ne podsmeva novom. Odgovor bi bio u slededem :stari svet je sticao i imao hrabrost da se uhvati u kotac sa svim problema. U tome je bio racionalan, dok

mlai svet nita ne stie, ved staro rasprodaje, uteeno rasipa, nemodan da odredi sebi smer i nae pravi cilj. O likovima Sofra Kirid Trgovac, vrlo imudan i od ugleda ovek.On na najbolji nain predstavlja vreme ekonomskog uspona i procvata Sentandreje.On pripada onom tipu ljudi koji do imetka dolazi neprestanim radom, trgovinom. Njegovo bogadenje poelo je ezdesetih godina XIX vijeka, a stekao je kude, zemlju, vinograde, dudane, mehanu. Steeni novac ulagao je u imanje i nekretnine i tako se sauvao od inflacije koja u ratu jede sve to je zaraeno.Oenio se i ubrzo postao udovac.Zahvaljujudi svojoj vrednodi,dobrom imetku i ugledu koji je brzo rastao, u trideset i petoj godini se oenio osamnaestogodinjom Sofkom,sa kojom de dobiti dva sina, Peru i amiku i kderke Lenku Pelagiju i Katicu.Najvie nada je polagao u sina amiku. Umro je od upale pluda. SOFRINE KERI I STARIJI SIN Lenka se udala za nekog sudiju i to mimo oeve volje,Pelagija je umrla,a Katica,razoarana,povukla se u sebe i tako neudata ivela. Pisac o njoj kae "Bila je cvet koji je netaknut uveo."Ona je potovala oevu volju i nije se udala za onog kojeg je volela. Pera je postao bedan. Otac mu je dao jednu kudu i neto para da seizdvoji. Sve se vie udaljavao od oca govoredi: Zar od pauka oca sin ba mora pauk biti?Tako je amiki postalo jasno da: Od Pere naeg nede nita biti,ne slua,bekrija,karta,valjda i pijanac... Svoju surovost prema ocu pokazao je u trenutku kada je hteo da ga zbog novca obesi.To je ujedno bio poetak kraja porodice Kirid.

AMIKA amika, u koga su polagane sve nade, postaje posebna pria u romanu. amika je bio maen i voljen kako od sestara tako i od roditelja. Namenjeno mu je kolovanje i svi su u njemu gledali bududeg advokata. Stalno je bio u drutvu sestara i drugih djevojaka, razvijao je razneenost i "ensku" finodu, lien deakih nestaluka i igara koje jaaju duh i podstiu na akciju. Tako je gubio energinost, muko dranje i ponaanje. Kao ak i student, materijalno bezbedan i uvek odevan po poslednjoj modi, oliavao je mladida koji ne zna za bilo kakve nevolje i prepreke, za ije su ovladavenje potrebni volja, zaricanje, snaga i vrsta reenost. Sve je to izostajalo kada je bilo najpotrebnije, kada se uveliko formira ovekova individualnost.Bio je obuzet kao niko drugi izgledom i odevanjem. Imao je mnogo kaputa, pantalona, frakova....Bilo je vano da ostavlja utisak, da ga svi trae i da se svima dopada.